10 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 10 DVA IDOLA BOGOBOJ ATANACKOVIĆ U BEOGRADU ŠTAMPANO U DRŽ.ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBIJE Ala je lepa zemlja to Srpsko Vojvodstvo, - pravo da je Srpska zemlja, al i jeste gnezdo sokolova - baš je Bog krasnu zemlju stvorio za krasan narod! - Lepo je to Srpsko Vojvodstvo, u njemu je Bačka i Banat, prostrana ravnica, ili bolje reći golema bašča od svakog bilja, a osobito od šenice i druge rane, sa livadama, pašama i poljanama, koje oko ne može pregledati, po kojima se odranjuju silne ergele konja i čoporovi druge stoke, kojoj broja nema.U njemu je Srem sa svojim gorama i dolinama, brdima i planinama, sa svojim lepim voćnjacima i vinogradima, sa šumama koje su neprohodne. Plaho Dunavo, plava Tisa i druge ponosite reke jesu bogaština Vojvodstva, kakve nema svaka zemlja. U Vojvodstvu ima belih gradova, lepih i ubavih sela. U Vojvodstvu ima svake prirodne krasote. Kakvih predela?Oko ih se od miline ne može da nagleda, — tako su divni i krasni. Karlovci - Karlovci sa svojom okolinom - Božja divota. Je li majka rodila Srbina koji ne zna za Sremske Karlovce — srpski Jerusalim, — u kom se rodila naša slava, od kud nam je sinulo jarko sunce, te nam se rodio krasni danak, uskrs naše stare samostalnosti — 1 maj 1848 godine. Ah, nema toga Srbina, koji ne zna za karlovački predeo; — ako i ima koga, koji nije bio u Karlovcima, taj ih poznaje iz Brankovih pesama. Ima ljudi, kojima je Bog dao da mogu tako lepo opisati svoje lepo osećanje i prirodnu krasotu, da je to milina — Branko je između ovih ljudi. Njegov „đački rastanak" tako je nežan, opis karlovačke okoline u đačkom rastanku taki je, kao i sama priroda o kojoj piše — umiljat, pitom, pojetičan i dražestan. Da je Branko još u svojim pesmama napomenuo izglede, koje čovek ima idući od Varadina Karlovcima po lepom drumu — da je spomenuo česmu, kojoj putnik dospe idući ovim putem, i pivaru, pored koje se prolazi pre nego što se u Karlovce spusti, to bih ja utešen bio, jer bih ovaj opis metnuo za uvod ovom što sam naumio lepim svojim čitateljkama pripovediti, — pa onda ako i ništa drugo iz mog dela ne bi čestito bilo, uvod bi sigurno valjan bio. Ali ovako moram zamoliti one, koji poznaju karlovačku okolinu, nek je se opomenu od Varadina do Karlovaca, — a koji je ne poznaju, neka sebi predstave što dražesnije sebi mogu predstavljati. Bejaše lep proletnji danak 1848 godine. U karlovačkoj pivari beše do 15 prostaka, sami Sremci, lepi visoki ljudi, junačkog stasa i zdravog i vedrog lika. Odelo u njih sviju beše jednako, po nogama platnene gaće, po telu bela dugačka košulja od ćerćelije, svrh košulje šarena vunena tkanica, na glavi šešir malo povisok sa širokim obodom, a na nogama preko vunenih čarapa lepi sremski opanci. Svi ovi sedeše za jednom dugačkom trpezom, pa piše dobro karlovačko vino i međ sobom šalu zbijahu. Na strani u jednom ćošku sedeo je jedan sam za sebe, glavu je naslonio na ruku, tako da mu se videla samo jedna polovina lica — koje je turobno bilo, — ovaj je ćutao i činjaše se, da ni najmanje ne pazi na to, što drugi čine oko njega, već samo da neke misli premišlja. Tu seđaše on podugo tako; u jedan put levu ruku, na koju se podbočio bio, naglo podigne u vis, a desnom pesnicom iz sve snage tako udari po astalu, da u malo što se sva stakla nisu porazbijala, koja pred njim prazna behu. „Braca Simo, — reče posle sa svim tiho ali duboko i žalosno — daj još vina, danas me mori tuga, a ja kad sam vrlo tužan, onda sam uvek i vrlo žedan.“ Sremci, koji su za dugačkom trpezom sedeli, zgledaše se, pa jedan tiho reče svojoj družini : „Ovom se dobro omiče, ovo je već sedma holba.“ U tome mehandžija donese jedno puno staklo rujnoga vina, te metne pred samca, — ovaj uzme staklo u ruku, ustane pa se okrene velikoj trpezi. „U tvoje zdravlje, junače, — reče sa svim prijateljski onome, koji ga malo pre ogovorio beše — Bog te živeo sa svom tvojom družinom.“ Posle ovih reči staklo iskapi. „S tobom zajedno!“ reče za odgovor Sremac; i bejaše malo zastiđen od prijateljskih reči onoga, koga je on ogovorio bio. „Živeo!“ usklikoše i ostali Sremci, te čaše podigoše u vis, kucnuše se njima i vino iz njih staše ispijati. U taj mah uđe još neko u sobu, — čudnovato beše ovaj obučen: na sebi je imao kratku platnenu košulju, koja mu je jedva dopirala do pojasa, tako da mu se između košulje i gaća — koje behu od grubog platna i vrlo kratke — golo telo videlo, na vratu je imao crnu usku pošu, od koje krajevi padoše mu po prsima, na glavi je imao mali šešir sa okruglim dancem i uskim obodom, kao što nose Bačvani i Šajkaši, noge su mu bile bose bez obuće, a u ruci je držao jedno držalje od kandžije, iz celog se čoveka odmah moglo videti, da je jadna sirota. Inače on beše zdrava ljudina, krupan i visok, imao je dugačku kosu, koja mu s čela preko glave na ramena beše ščešljana — kao što nose kosu obično prosti Bačvani, lice mu je bilo mršavo i od sunca opaljeno, imao je velike crne oči, nad kojima su mu bile tanke i crne obrve, kao što mu je od iste boje bio i dugi brk nad rumenim i tankim usnama.Kad je ušao u sobu pogleda oko sebe, pa se namršti, kao da mu je neugodno bilo, što su tu veseli ljudi, jer kao s prigovorom i žalosti reče: „Vi ste ovde, braćo, veseli!“ „Jesmo, hvala Bogu!“ odgovoriše gdekoji. „He, ta jedan put se samo živi, pa zašto bismo bili neveseli za ovoga jednog života: Veljaše mu kao u pesmi drugi. No na Bačvaninu se moglo opaziti da ga ni pesma ni reči Sremaca ne ohrabriše, jer on mesto odgovora tek manu glavom, pa se posle posadi za onaj sto na strani, za kojim je pre samo jedan sedeo, i tako bejaše sad njih dvojica, jedan turobniji od drugoga. Posle malo ćutanja Bačvanin poviče: „Mehandžija! po što ti je vino?“ „Četir grošića,“ reče ovaj. „Skupo, skupo.“ Nu posle prilično dugog razmišljavanja kao da se na kakvo veliko delo odvažio reče: „E, daj jednu holbu.“ Mehandžija donese i pred njega metne vino. U tome Bačvanin izvadi jednu kesu od kože, u kojoj je bilo nešto srebrnih novaca, pa ove počne prebrajati. „Dvadeset forinti! e, hvala Bogu, eto nešto zasluge — iz ovih ću novaca moći nešto radosti stvoriti mojoj sirotnoj porodici, — kolača i šarenih jaja deci za Uskrs, a mojoj ženi nešto malo haljinice, — jest to mora biti, neka im je veselje na blag dan, ta i tako im je dosta tuge preko cele godine dana... „A za sebe? — za mog starog oca? — što za nas? „E, mi smo ljudi — Bog je nas obdario čvrstim srcem i jakom naravlju — mi smo jači na nesreći! „A mom bratu?! — bratu mom, koji ne vidi bela danka — do kog ne dopire ii slobodan zrak, ni Božje sunašce — šta njemu?Zar da ne dopru do njega ni znaci bratinskog milovanja? „O, ne, prvi novci za njega — njemu sve ovo, neka zna da ima nas, koji ga se sećamo; moja deca i moja žena ugledaće se na mene i na mog starog oca, pa ćemo lakše snositi sirotinju — odla’nuće našem srcu, jer mi ako i jesmo u svačem siromašni, al’ smo bogati u ljubavi jedno prema drugome, pa je i to lep od Boga dar za nas. — „Svi, svi ovi novci za moga brata, neka lakše provede svoj blagi danak u crnoj svojoj tamnici — sve ovo njemu, ta i to je tako malo, kad pomislim da on za pas tamo pati.“ Posle ovih reči, koje je u sebi premišljao, stade hukati. „Pa ja još onde sedim te pijem vino, kad mi je svaka krajcara kao kapljica krvi iz srca. — O, Bože, ja sam nevaljao, zločest čovek.“ Za ovim spusti glavu pa stade gorko uzdisati. Sremci, koji su pre svi tako veseli bili, snevesele se, videći ovoga nevesela i žalosna — i tako za malo, mesto zveke od čaša i veselih usklika nastade u sobi velika tišina. Ovu tišinu prvi naruši onaj, koji je i pre samca hteo da zadirkuje, govoreći da mu se vino dobro omiče. „Hej, prijane — reče sad Bačvaninu — ta ne uzdiši ovde, Bog te pomogao, jer vidiš, ja sam vrlo milostiva srca, pa kad vidim da ko uzdiše, ne može mi se piti — nemoj uzdisati, brate, već hodi, pij s nama — pa će te proći tuga.“ Bačvanin podigne glavu, pa žalosnim pogledom promeri onoga koji mu je savetovao da pije, posle mu reče sa svim niskim glasom: Proći će me - - e, ne prolazi to tako brzo kad tu boli.“ I rukom pokaže mesto, gde mu srce leži. Dok se ovo događalo, dotle onaj, koji je pre na samo sedeo, opet se bio na lakat naslonio i činjaše se da na ništa ne pazi šta se oko njega čini, — no kad se Bačvanin potuži da ga na srcu boli, onda ustane sa svog mesta, priđe sa svim Bačvaninu, uhvati ga za ruku, pa sa najvećim saučešćem reče: „Tu te boli, brate? tu, veliš — pokazujući stranu od srca, — onda jao tebi, jer to je ljut bol, koji kad obuzme siromaha prostaka, retko ko da se ikad od njega izleči.“ Bačvanin ga pogleda, njegov se pogled sastane sa sažalitelnim pogledom samca — i kako se njihovi pogledi sastadoše, tako i oni uzeše se ruku u ruku. Pogledi ti behu izrazitelni — ti pogledi vezaše njihove duše u večito prijateljstvo, jer oni razumeše jedan drugog. Oni se gledaše neko vreme, kao što se gledaju dvoje ljubavnika, — posle onaj usamljenik ode k ogradi, gde mehandžija drži svoje vino, uzme sam jedan veliki ćup pun vina, pa ga metne pred Bačvanina. „Na, pij — reče mu, a glas ga je izdavao da mu je srce zdravo dirnuto — pij, pij al’ mnogo.“ „Vidiš produži posle malo ćutanja — već je tome mnogo godina, kako me ovo pseto ovde ujeda — tu, tu boli — i sa desnom pesnicom udari sebe u prsi sa one strane, gde čoveku srce leži; tu boli i dan danas, pet godina ja nisam prespavao jednu noćcu zbog ljutog bola; posle sam pio, pio sam ceo dan — od jutra do mraka, i od to doba spavam, jer kad veče nastane ja više ništa ne znam za sebe, o mojoj budućnosti, o sadašnjosti, o prošlosti, ne znam ni o čemu — ne znam ništa, ne boli me ništa,... na, pij i ti — al’ mnogo pij, gle ovako!“ I ćup koji je poveliki bio nategne, a kad ga je od usta odujmio, ćup je do pola tek pun bio. „Ispij ovo drugo, al’ do kapi.“ Bačvanin je glavom mahao. „Pij, kad ti velim — reče mu ovaj nagovarajući ga — pij, kad ti velim, pa za danas sve ćeš zaboraviti.“ „Sve ću zaboraviti? — reče Bačvanin, i obrazi mu se podžegu od plamena koji mu je u srcu buknuo u taj čas — veliš? sve ću zaboraviti!Al’ ja neću ništa da zaboravim, ja neću da zaboravim da ja imam kod kuće ženu i sitnu decu, kojima sam ja sve na ovome svetu; ja neću da zaboravim da moj otac kod kuće gladuje u najvećoj sirotinji, — moj otac? — moj otac, koji se naučio svakom izobilstvu na ovome svetu, koji je još i pre dve godine najbolji gazda bio u celome našem selu — to ja ne smem zaboraviti — a ni to, da onima, koji su nas do toga doterali — treba se osvetiti.“ Kad je Bačvanin ovaj poslednji slog izrekao, stranac ga čvrsto za ruku stisne pa mu progovori: „Ne boj se, to i nećeš zaboraviti — doći će može biti vreme, te ćeš se Bogu moliti da zaboraviš, o, al’ je nećeš moći zaboraviti; vidiš, ljuta ti je to žeđa — želja za osvetom. „Ah, Bože moj!Bože moj! šta ne bih ja dao, da je mom srcu drugojačije nego što je, — a to bi sigurno drugojačije bilo, samo kad bih jedan časak zaboravio ono, što se sa mnom događalo. — „Hoj, brate, al’ vidiš to se ne zaboravlja lako, spomen prošlosti tako se prilepio za moje srce kao što se mnogogodišnja rđa prilepi za uglađeno gvožđe.Ali rđa na posletku izede gvožđe, a moje srce je celo, celo, celo — pa čini mi se svaki dan sve veće, jer se svaki dan nova zmija leže u njemu, koje me sve ljuće i ljuće ugrizaju — ah zmije su ove uspomena prošlosti moje. — „Molićeš se Bogu da ti nikad osveta i na pamet nije pala — ali, ali kasno. — „Nećeš da zaboraviš ništa? — Ja bih blagosiljao Boga, da mi uzme um i razum, da me učini kao ludu stoku, da se ničega ne znam opominjati. „Jer kad se opomenem prošlosti moje tako me ljuto srce boli, boli, boli, boli. — — „Vino, vino, još vino je jedno, koje ima o meni sažaljenja, jer kad pijem vino, mnogo, mnogo, mnogo kad pijem, onda izgubim svest, pa me ne boli ništa, ali kad se malo razberem posle toga i razum moj raditi počne, i ja se opominjem moje prošlosti, onda, onda sam ja jako nesrećan. — A ti?“ „I ja, i ja! — reče Bačvanin brzo. — Vidiš pre nekoliko godina moj otac bejaše najsrećniji čovek na svotu, onda on imađaše mene i moga mlađeg brata, koje on milovaše kao što otac može milovati; moj Milan beše tada od tri, a moja Jeca od dve godino — o ta kako je on još milovao ovu decu, svoju unučad, ta voleo ih je nego sve druge u kući. „A mi svi poštovasmo njega, kao što je on nas ljubio — neiskazano. „No nije samo ovo milovanje i poštovanje bilo sve naše dobro, mi besmo i inače srećni u svakom smislu. „Mi besmo dobre gazde u selu, otac moj imao je kuću i sesiju zemlje, imali smo četiri vola, lepa četiri krstaša, rogovi u njih behu kao u jelena, ali još više u šire nego u jelena, a vrhovi behu bačeni natrag, dlaku na glavi imaše belu i kovrčavu, koja je skoro do očiju popadala bila na glavi, — pa posle sva ova četiri vola behu tako jednaka i u hodu i u veličini i debljini, da je to divota bilo pogledati — e ta divna ti je to stoka bila. „Imali smo i dva žerava konja.A i ovi su lepi, prelepi i u svemu jedan drugom nalični bili; imali su jednaku dlaku, jednake mršave glave, veliku i gustu grivu, dugačak i pun rep, kojim su šibali noge, koje bejahu tanke u njih, kao što su u jelena; oni behu okrugli i puni kao jabuka, a brzi kao tica lastavica, srčani kao dobar junak, a vatreni kao sami zmajevi — ah, kakog su ponosnog držanja bili ti konji kad su u kolima išli, e ta to ti je milina bilo videti, — ko zna šta vredi par ovakvih konja, onaj zna šta sam ja izgubio.“ Ove je poslednje reči skoro u jecanju izgovorio, a oči mu pune bejahu suza.Onaj, koji zna kako naš narod čuva i neguje stoku, onaj će lako razumeti uzrok ovim suzama. Posle kratkog ćutanja Bačvanin produži opet: „Imali smo i jednu kravu s teletom.Ja ne znam ceniti ovu kravu, ali moja žena ne bi je dala bila od sebe, ja ne znam za kakvo blago na ovom svetu, ta za ovu kravu sve žene joj zavideše, tako je to mirna i ugledna mlečna krava bila. „Žitnica je naša puna bila hrane, a kuća nam je tako puna bila svačega, što je čoveku potrebno, baš kao kakva košnica koja je dupkom puna medenog saća. „To nije još davno bilo, a danas, braćo, danas nemamo ništa na svetu, do jednih rđavih kola i dva mršava konja, a i to je zadužbina jednog mladog gospodina.Bog mu dao toliko sreće i dobra, koliko ga ja i druga sirotinja blagosilja. — „Ah, braćo, da ovog mladog gospodina nije bilo, do danas bi moja deca sa mnom zajedno od gladi skapala bila, jer badava, mi ne znamo prositi ni milostinje iskati, baš ni pomoći ne primamo kad nam kao milostinju pružaju, ali kad ovako ljubavno i od srca daju, kao što sam ja dobio — e onda se prima, ali je srce na veki onoga, koji nam je pomogao.“ Ove poslednje slogove Bačvanin je govorio gledajući Sremce jednog po jednog, koji su se oko njega u krug bili skupili, odmah u početku, kad je počeo kazivati svoju patnju. Jedan između njih reče: „Al’ kako to da si sad tako siromah?Ta da ste samo sedeli pa jeli i pili, ne biste mogli potrošiti sve to, što si nam napripovedao da si imao, ako vam nije bilo nesreće.“ „Jeste, jeste, te kakve nesreće!Ali, nesreća ova nije od Boga, već od rđavih ljudi.“ „Ta zato — reče opet Sremac — toliko imanje, ta to je bogatstvo, pa još tamo u vas, gde je Bog blagoslovio svačim svet.“ „Jeste, brate, u našoj zemlji ima svašta što čoveku treba, naše su njive dobre, naša jo stoka slavna, — ali šta ćeš, kad ne možemo uživati od proklete gospode.“ A kad je ovu poslednju reč izrekao sav se zarumene, po glasu mu se poznavalo kako mrzi i kako su mu krvavi oni, koji se tako zovu. „Pripovedi nam, pripovedi kako si postradao — povikaše nekolicina njih iz kruga — ta i mi patimo od njih.“ „Pre je još kako tako bilo — produži Bačvanin na poziv Sremaca — dok su nam zapovedala naša gospoda — jesu i oni mnogima žao učinili, ali su naši bili, a tek svoj svoga većma žali; ali kako su došli oni da zapovedaju, koje mi ne razumemo, ni oni nas, od to doba zlo i naopako. — „Eto, to je baš onda bilo kad je moj otac isprosio komšinice Ljube Anđu za moga brata.Anđa je bila siromašna devojka, teško je sebe zahranjivala i svoju ostarelu majku, sve sa mukom i kudeljom tuđom, — e, al’ ona je bila dobra i poštena, a moj brat ju je milovao i ona njega — pa šta treba dvoma mladih ljudi, nego da su pošteni, radini, i da se miluju?Ništa, ništa!Tako je mislio i moj otac pa je isprosio Anđu bratu mome za ljubovcu, pa mi s toga besmo svi veseli i zadovoljni. — „U to su doba baš u varmeđi menjali gospodu.Mi smo baš našu hranu svezli, i za svatove se pripravljali, hrane smo te godine slabo imali, jer su krstine zlo i malo semena izdavale — e, al’ to nije ništa nama smetalo, koliko je nama trebalo, toliko imadosmo, a mogasmo još nešto i prodati — i ovo potovarismo na jedna velika volovska kola, da odnesemo u varoš i da prodamo, pa da za te novce kupimo svatovske darove. — Mom je ocu milo bilo lepo darivati svoju snahu, — ta kad sam se ja ženio, on je mojoj Jeki kupio haljine od čiste svile, lep zlatan đerdan oko vrata, i još ju je darivao sa dvadeset dukata, pa trebalo je i drugu da tako dariva, jer badava njegova smo mi svi deca, a Anđa je i više vredna bila — o, ta ona je tako dobra, tako lepa, tako čestita bila....Bože, Bože, zašto je take hude sreće!!! „Pred veče mi smo seli bili za užinu, kad neka đavolska vika se začuje sa sokaka.Mi skočismo od užine, da vidimo šta je, a to beše jedan čopor izopijanih ljudi, koji se sa svirkom pratiše: nije bilo jednog poštenog lika među njima, polovina između njih tako izgledaše kao da su taj dan spali s vešala.Ovo behu ljudi, koji imađahu pravo birati gospodu za nas, a i behu se uputili u varoš, da uživaju to svoje pravo.Pred njima na konju je jahao jedan, koji je bio obučen u čojane madžarske čakšire, na sebi je imao plavetnu dolamu, na glavi kalpak, za kalpakom belu i zelenu perjanicu; za ovim su išli drugi ruljom peške, a najposle opet jedan na konju u onakom istom odelu kao i onaj prvi. „Kad je ova čorda pored naše kuće prolazila, jedan se zagleda u avliju pa reče do sebe drugu: „„Ala krasna četiri vola.“ „„Ima tu i dva žerava,“ reče ovoj dvojici treći jedan, kog su pre nekoliko dana pustili iz varmeđske tamnice, da kupi svoje drugove, koji će s njime jednako glasati kad bude izbor gospode. „Dok su ta trojica o mojim volovima i konjma govorila, meni se smuti nešto u utrobi, i kao da me što za srce ujede, tako me obuhvati neka podmukla bolja — koje beše slutnja nesreći. „Čisto mi je odla’nulo, kad ovi prođoše i odoše u krčmu, gde su tu noć toliko vina prosuli i polokali, koliko bi dosta bilo celom našem selu, da izdrži svatove sviju momaka i devojaka, koji su bili za ženidbu i udadbu. — „I moj je otac nešto zlo slutio, jer pre nego što legosmo spavati on nam žalosno reče: „„Čemeran će i to izbor biti: ovi će ljudi birati gospodu, koja su za njih dobra, a oni, koji su za njih dobri, ne mogu biti dobri za nas i za druge poštene ljude.“ „Moj otac imađaše pravo, na skoro se mogosmo o tom uveriti. „To veče legosmo spavati svi turobni, sa nekom slutnjom u srcu.Brzo, vrlo brzo nam se ispunila naša slutnja. „U jutru rano ustadosmo, al’ naopako po mene, kola sa hranom nema u avliji, a u košari ni jednog vola. „Kao da me je ko nožem u srce udario, tako mi bi kad sam video šta se dogodilo; što mi je propala hrana i nestalo kola, ni po jada moga, al’ žao mi bi za četiri vola — hej, ta nikad ih više tako neću spariti, kad bih imao da dam za njih i hiljadu forinti!“ Posle ovih reči Bačvanin protre rukom svoje oči, pa dubljim glasom produži: „U našem selu već od više godina ništa se nije ni čulo o krađi, pa mene sad tako ljuto opustiše. „To nije niko mogao biti od naših seljaka; odmah posumnjam na onog, kome su se sinoć moji volovi dopali bili. „Kao besan poletim mehani; kad na sokak izađoh , al’ baš onda pred mehanom na kola posedaše svi od ove pijane bande; dok sam ja do mehane dospeo, oni već ošinuše konje, a sa poslednjih kola poviče mi jedan: „„Baratom, čuvaj dobro svoju kuću, jer su se, Sakari Pišti dopali tvoji žeravi.“ „Taj što mi je to s kola vikao, taj beše onaj isti, što je falio moje volove pređašnje veče. „ Braćo, dok sam živ neću zaboraviti taj glas, i glas smeja i vesele svirke, koja se posle toga začu sa kola, na kojima Cigani pratiše ove nitkove, koji imađahu pravo birati gospodu, bičeve jadnoga al’ poštenog naroda. „Onaj još dan poslao sam ljude, braću moju seljake, na sve strane da traže moje dobro, po sela je ostavilo svoje poslove i podiglo se u traženje, ta brat bratu treba da je na pomoći u nevolji, a mi živesmo sa svima u selu bratinski. „Sve traženje bi uzalud, samo kola nađosmo iza sela u jednom jendeku, al’ od hrane i volova ni traga ni glasa. „Odmah sam se tužno svima sudcima na onog, na kog sam sumnjao bio, al’ niko me ne htede ni slušati. — E ko bi i slušao jadnoga prostaka, koji se pred izbor tuži na lemeša.“ „Pa nikad nisi ni našao tvoje volove?“ zapita jedan iz kruga. „Nikad ni jednog,“ odgovori Bačvanin. „A to nije dobro.Da si posle izbora odmah otišao novom sudcu, pa da si njemu poklonio dva — druga bi dva bila drugi dan u tvojoj avliji.“ „Znam, znam, — reče opet Bačvanin, — al’ još onda to nisam znao, ta do onda sam ja tek s poštenim ljudma imao posla; al’ baš da sam i znao, ja mu ne bih bio poklonio dva vola.Meni su bila sva četiri mila: kojeg od četiri da pregorim?Ne bih mogao, ne bih mogao ni jednog — bolje da nemam ni jednog nego da ih ja delim, ta i oni su se tako bili naučili jedan uz drugog, — pa onda ne bi ni njemu toliki greh bio — a ovako će im Bog suditi na onome svetu, — a na ovom? — Ako dođe do zgode....“ Posle pogleda oko sebe sumnitelno kao da se straši od toga što je izrekao. „E, bilo pa i nije; — reče posle malo ćutanja — Bog je dao a rđavi ljudi uzeše, pomislih u sebi, al’ ću se od sad uzeti u pamet; pa naumim uvek u avliji ili u košari noćivati, jer sam u srcu zebao zbog moja dva žerava. „Posle malo vremena dođe nam naš nov sudac.Bog ga ubio kao što je on nas ubio! „U tome moj se brat venča sa svojom Anđom.Svatovi nisu tako veseli bili kao što je u nas običaj, a mi smo sve učinili da se zaboravi ova nesreća, koju smo pretrpeli bili.Moj se otac bio usilio i još tome uzajmio od Isaka seoskog Čivutina 410 forinti, pa kupio darove Anđi, isto tako kao što je kupio bio mojoj Jeki; obukao je bio u svilu od glave do pete, al’ baš ovo nam je na nesreću bilo — sirota Anđa, mora da se u zao čas rodila. „Od kako je ona u kuću došla, od to doba nije prošao jedan znameniti dan u godini da nam se nije kakva nezgoda dogodila. „Pa Badnji dan, baš kad smo za večeru seli, učini mi se kao da sam čuo gde vrata od košare škripe.Kao da je nečastivi bio u meni tako se pomamim, kad vidim čoveka pred vratima od košare, koja su bila otvorena — a ja sam ih mojom rukom zaključao na bravu, pre nego što sam ušao večerati.To bejaše onaj isti lopov pa kog sam ja sumnjao zbog mojih volova.Zatrčim se k njemu, no, čini mi se, on se nadao tome kolaču, jer me dočeka s jednom drenovačom te me lupi u po glave.Sam me je Bog sačuvao i sveti njegov dan, koji slavismo, što mrtav ne padoh.“ „Al’ ti si mu vratio žao za sramotu?“ zapita Sremac. „Jesam ga s obadve ruke obuhvatio i rastrgao bih ga kao jastreb tiče, da se u taj čas drugo opet nije dogodilo.“ „Što to?“ „Kako sam ga lako o zemlju spustio, mislio sam da su mu se izmrvile sve koščice — jest da, nije tako lako umoriti pasji rod: u glavu treba besnu vašku, jer će te ujesti i onda kad si je u polak utukao. „Tako je i sad s tim nitkovom bilo.Kad sam ga o zemlju svalio on se rukama uplete u moje noge, a kad sam se sagnuo da ruke od mojih nogu raspletem, on me zgrabi za ruke pa iz sve snage poviče: „Illancs Pista.“ U taj mah nešto prohuji preko nas kao vetar, ja podigoh glavu i videh gde jedno momče odjaha kao munja na jednom mom žeravu, a drugog odvede za ular.“ „O, o ubio ih Bog!“ „Da, da, braćo, dok sam se ja s jednim borio, dotle toga drug, za kog ja nisam znao, imao je vremena odrešiti moje konje od jasala i pobeći s njima.Tako nama ljuto presede Božić!“ „Al’ zašto si pustio iz šaka tog jednog lopova?“ „Nisam ja njega pustio, nego ga odmah odvučem k našem novom sudcu, da mi sudac pravicu da.Kad pred njega dođosmo, a oni počeše nešto madžarski među sobom, a sudac meni reče: „„Šta imaš s ovim čovekom?“ „„Gospodine, ovaj je ukrao moje volove pre tri meseca a večeraske odvede moja dva žerava.“ „„Nitkove jedan,— prodere se na mene sudac — kako smeš bediti poštenog čoveka?Ko je video da je on odveo tvoje volove i konje?“ „„Ja nisam video ko je odveo moje volove, al’ ja bih se smeo zakleti da je on; a žerave moje odveo je njegov drug obešenjak kao i on — dok sam se ja s ovim borio.“ „„Na polje iz moje sobe, đubre paorsko, jer ću te sad okovati u gvožđe,“ drekne na mene sudac. „Ja htedoh još govoriti, al’ on zazvoni; dva momka uđoše u sobu te me po sudčevoj zapovesti izbace na ulicu — mislio sam da ću umreti od ljutine i žalosti. „Kad sam kući došao sav sam drktao od zime, ljutine i sramote. „„Ja ću se svima sudovima tužiti“ — rekoh ja u očajanju kad sam mom ocu ispripovedao šta se sa mnom dogodilo. „„Zalud, sinko, — odgovori mi otac sa suznim očima — ta ti znaš: vrana vrani neće oči iskopati.“ „„Al’ ja ću ići samom caru.“ „„E, moj sinko, Bog visoko a car daleko.Pa zar ti ne znaš da mi sirotinja ne možemo do cara doći?E, kad bi on znao šta čine od nas, ne bi to tako bilo.Ta mi smo njegova najposlušnija i najvernija deca, pa on ne bi dao da mi patimo tako ljuto!Kad on to dozna onda će sve drugojačije biti.“ „„Al’ dokle ćemo mi tako patiti?“ zapitah ja. „„Bog je spor, al’ dostižan, dete moje.“ „O, tako je, tako; moj otac u svemu imađaše pravo. „Ja sam se tužio, al’ sve badava — vrana vrani nije iskopala oči. „Al’ od to doba je počelo za nas biti tek zlo i naopako; nije nam ni jedan praznik na miru prošao; prokletnici znali su kako Srbinu na srcu leži zakon njegov i kako je rad u veselju da provede svoje blage dane po starom običaju, pa su baš take dane čekali da nam žao učine i naprkose. „Kad je god kakav praznik bio, uvek su nas terali da idemo na robotu, na rošpont, bio na nas red, ne bio. „Licem na sveto Bogojavljenje zapovede mi da idem na sud.Ja nisam ništa skrivio, pa se ništa nisam ni bojao, al’ me je srce bolelo što moradoh ostati sa svete leturđuje — e, ta vi, braćo, znate kako se lepo služi kod nas na Bogojavljenje! „Baš kad su na osvećenje vode zvonili, onda mi je čitao naš mali sudac iz jedne hartije nešto madžarski; posle mi je kazao srpski, da se ta hartija zove sektencija i da ja moram 250 forinti platiti, što sam lemeša tukao na Badnji dan. „Ja htedoh se odgovarati, al’ veliki sudac drekne na mene i reče mi da mu zafalim što me nije dao povaliti i izderati, kao što zaslužuje tako đubre vadracko kao što sam ja. „Da me je povalio, ne bi me tako bolelo, kao što me je bolela poruga ta na naš srpski rod.Al’ što ja mogoh učiniti, kad u isti čas uđoše četnici sa puškama te me isteraju iz sobe i avlije? „Moj otac uzajmi od Isaka opet 250 forinti, koje mu je on tek onda dao, kad je na jednu hartiju napisao krst; to je morala učiniti i moja mati i mi svi veliki u kući.Ove novce dadosmo malom sudcu. „Posle ove nesreće malo odahnusmo, jer nam se za neko vreme nikakva druga nesreća nije dogodila, i ja već mnijah da se umorila nas goneći... e, besa, na koga se nesreća jedan put navrze, onoga goni dok ga ne obori.“ „Zima i proleće prođoše bez svake napasti, mi se nadasmo opet dobru.Hrana nam je lepo stajala; milina je bilo pogledati naše njive, po kojima se klasovi talasaše kao zlatna kosa na punoj glavi plavoga detenceta, kad se na vetru gologlavo igra. „„ No, hvala Bogu, — reče moj otac kad smo počeli žeti — ove godine nam je Bog blagoslovio naš rad i nagradno nas za naš znoj — mi ćemo se moći kurtalisati duga, koji imamo kod Čivutina; a ako Bog na godinu ovakav rod da, kao što je sad, to ćemo imati opet četiri vola krstaša, i dva žerava kao što smo i imali.“ „„Nikad — rekoh ja žalosno — nikad onakve više ne spari.“ „„Idi ludo — odgovori mi otac — ti uvek zlo slutiš.Zašto ne bi mogao spariti onakve kao što smo pre imali?“ „„Zato — rekoh ja — jer se to samo jedan put događa u čovečjem životu.“ „Moja se slutnja nama obistinila: ne samo da onake nismo sparili, već nikakve.Bog nam ne dade da budemo opet srećni. „Kad smo kući došli ocu mom bejaše još veća radost: moga brata Anđa rodila krasno muško čedo. „Mi se svi tome radovasmo i dadosmo mu dedino ime Jovan. „Kad su ga drugi dan iz crkve sa krštenja doneli, dođe i kršteni kum deteta, Sava Srbin, dobra duša ti je on bio, al’ sav beše suzama poliven kad je u sobu ušao. „Ženama ne bi pravo što kum s plačem dođe prvi put svom kumčetu, pa rekoše sve u glas: „„Zašto s plačem, kume, da od Boga nađeš?“ „„E, deco, ubiće ih Bog, al’ i nas što dopuštamo da nam zatiru našu crkvu i naše slavne običaje.“ „„Kako to, kume?“ „„Vidite, deco nije još dosta što su nam nametnuli gospodu od tuđeg roda, koji nas gule i zlostave, već nas hoće da otuđe i od naše krasne vere.“ „„Ta kako, kume, ako Boga znadeš?“ „„Kako, a kako su krstili ovo grešno detence?Mislite da je dobno dedino ime? — Jest da — hej, ali ja ne dam — tataran im majku — ja ne dam da se moje kumče zove Janoš.“ „Da, braćo moja, — produži Bačvanin posle malo ćutanja dubljim i žalosnijim glasom — mom sinovcu nisu dali srpsko ime Jovan, kao što smo mi želeli, već madžarsko Janoš.“ „Ja ovo nisam hteo verovati kad nam je kum pripovedao, ali na žalost popa mi reče kad sam ga pitao još onaj dan, on reče da je u crkvenu knjigu zapisao Janoš, jer, veli, tako su svršila gospoda na dijeti, pa to od sad tako mora biti.“ — „Al’ to neće tako biti!“ viknuše svi oko njega. „I ja kažem da neće tako biti — prihvati Bačvanin sa oduševljenjem — badava je sve, mi nećemo dati satrti našu narodnost.Što su nas oglobili do duše, dobro, Bog vidi pa će suditi, a mi ćemo snositi s mirom, al’ u narodnost i veru nek nam ne diraju; jer tako mi Boga!...“ I ovo rekavši podigne oči k nebu, a rukom tako silno udari po astalu, koji je pred njim bio, da su se sva stakla na njemu zaigrala. „A šta si ti učinio posle?“ zapitaju ga više njih iz družine ljubopitljivo. „Ništa! — Onaj još dan umre ovo krasno i zdravo čedo.Braćo, nije bilo blagoslova na njemu!Ta kako bi i bilo blagoslova, kad je više gorkih suza palo na njega nego svečane vode na krštenju?!“ „A i bolje što je umro, Bože oprosti, — reče Bačvanin pobožno prekrstivši se. — Istina, on je bio grešno detence, malo anđelče, al’ ja sam ga gledao krvavim očima...Janoš? ta tako se zvao i sudac...A ko je ikad video da se poštenog Srbina dete Janoš zove?“ „Ja volim svoje dete i ne nositi na krštenje nego mu tako ime nadenuti.“ „I ja, i ja!“ povikaše svi u glas. „I jeste bolje ne imati od srca poroda, nego ga učiniti izdajicom svog roda — uđe u govor Bačvanin, — a kako da bude onaj naš, koji ne zna ni kako je ime pravog Srbina?“ „Pravo, brate, pravo; — reče onaj, koji je uvek sam sedeo, i kome je upravo i pripovedao Bačvanin — al’ što posle s vama bi?“ „E, našem sudcu ne bi dosta što nam je do sad učinio toliko prkosa i bede, već namisli jednim udarom nas uništiti, i ovo mu je skoro za rukom izašlo. „Onaj isti dan, kad smo našeg malog Jovana ili, kao što su ga oni krstili, Janoša, sahranili, donese nam jedno pismo jedan mlad gospodin, i reče da je to od vicišpana, i da u prvi četvrtak mi moramo pred njega, jer nas je tužio Čivutin zbog onih novaca što nam je pozajmio. „Al’, gospodine, ta on je meni obećao da će me čekati do Božića, a ja sam mu za to platio pet puta veću kamatu, nego što se drugom poštenom čoveku plaća.“ „„Ne znam, brate, — odgovori ovaj gospodin ljubavno, koji je Srbin bio, i tako dobar kao da i nije gospodin — evo ti si se ovde potpisao, i ti i tvoja žena i tvoja deca, da ćete dug platiti do poslednjeg julija, a tome je već prošlo dve nedelje dana.“ „„Ja jesam sa mojima napisao krst na jednu hartiju, al’ ja ne znam što je bilo na toj hartiji, jer je to bilo madžarski.“ „„Hm, to je zlo.Ti si se obvezao, pa ćeš morati platiti, jer Boga mi prodaće ti i kuću i zemlju i sve dok ne namire Čivutinu njegovih 7000 forinti.“ „„Šta naopako?Sedam hiljada ? — Ta on je nama toliko stotina dao!“ „„Kako to? na obvezatelstvu stoji napisano 7000, a i Čivutin toliko traži na vama.“ „Moj otac pripovedi tom mladom gospodinu sve kako je bilo, a ovaj je imao vrlo dobro srce, pa ga se kosne naša nesreća i obeća nam se da će gledati ako nam se pomoći može. „Posle nam dovede drugog jednog mladog gospodina, visoka i vitka stasa, bleda al’ poštena lika; ovaj se primi našeg posla, prevrtao je, prevrtao je stvar, istraživao, išao od jednog do drugog — al’ sve badava.Mi nismo imali nikakvog svedoka koliko smo primili od Čivutina, a on je imao mnogo prijatelja; sudac, koji se nama popeo na dušu i napio nam čašu, bio je njegov čovek, a na onoj hartiji na koju smo mi krst napisali stajalo je, da nam je Čivutin dao 7000 forinti.I tako nas osude, prodadu nam zemlju, kuću i sve što smo imali, i uzmu u dug; a naše imanje je još jedan put toliko vredelo, e, al’ niko Čivutina, koji je sve kupio, nije hteo naterivati. „Imali smo mi jednu dugu srbijansku pušku, s kojom se borio naš jedan stric u Srbiji, kad su se ono oslobađala braća naša od turskog zuluma, i koju mi čuvasmo u kući kao sveti amanet. „Ovo moj brat ni po što ne htede dati da prodadu, nego je obgrli, a kad dođe jedan pandur da je otme od njega, tako ga u prsi grune da je ovaj odmah posrnuo. „Za ovo osude brata moga na dve godine dana robije i 50 batina kao upornog čoveka, koji se smeo protiviti vlasti i oružje u kući držati, što nije slobodno paoru.“ „E, to nije pravo!“ povikaše svi u glas. „I ja sam tako mislio — reče Bačvanin — al’ gospoda tako svršiše pa sirotinji mora biti pravo, ma da joj srce puklo u grudima kao što se to dogodilo sa mojom kukavnom snahom. „Sirota Anđa, njeno srce nije moglo podneti toliki bol.I opako je slaba još bila od porođaja, a kad je videla, šta učiniše od njenog muža, pade u nesvest, posle u jaku vrućicu, koja je i umori posle četiri dana...Ona je sad — tamo!“ I prstom pokaže nebo, a oči mu se napune suza, — — posle sa žalosti uzvikne: „Vidite, braćo, toliko sam vam ja prepatio!“ Sremce je zdravo dirnulo u srce stradanje ovoga čoveka, koji im je tako bolnim glasom pripovedao svoju patnju, da je svima suze na oči naterao. Al’ onaj, koji je uvek samac sedeo, bejaše nedvižim, na njegovom licu ne bejaše promene, na glasu ne mogaše se ništa poznati kad je govorio: „Mnogo si patio — al’ još blago tebi.“ „Blago meni? zapita Bačvanin začuđen, pa posle kao uvređen doda: — Čemerno ti tako blago.“ „Zašto to?Ti nisi sirota, još imaš starog oca, majku, ljubu i decu!Zar to nije blago?“ „Da, al’ ovi kod kuće plaču i gladuju.“ „Ti ćeš ih tešiti pa ćeš ih razveseliti, ti ćeš raditi pa ćeš ih svojom zaslugom zahranjivati.Zar to nije blago raditi za one koje čovek miluje?“ „Jeste, va istinu jeste... ali... vidiš mene boli kad ja vidim da oni u sirotinji žive...Pa ako se ja razbolim, što će onda?Ko će ih onda hraniti?“ „Ti imaš brata.“ „Al’ brat mi je rob.“ „Rob nije grob...“ „Grob! — vikne Bačvanin — grob, o ne spominji groba...Ja nikad nisam plakao, vi’š... — a oči mu behu pune suza — al’ kad pomislim na to siroto dete, na ženu brata mog... e... e... o, ne spominji mi više groba jer će me suze obliti, a suze mi tako pale lice kao da su vreo zejtin.“ — „Blago tebi... hej, koliko bih ja dao da znam gde je njen grob... moje, moje, drage... e! što da joj spominjem njeno ime .. ta ja ga sa takom pobožnošću izgovaram kao ime Božje u njegovom svetu hramu...Al’ kad bih ja imao suza da prolijem, čini mi se, odla’nulo bi mi srcu.E, al’ u mene nema suza, valjada ni srca.Tamo gde mi je srce bilo, tamo se legu otrovne gujo...E, ti si mnogo srećniji od mene!“ Kad je ovo govorio, pretrnula beše krv u slušateljima od strave i bola, koje osetiše u srcu; tako beše dubok i tužan glas, kojim je govorio, da je čovek pomisliti morao: taj, koji govori, došao je s drugog sveta, i taj svojstven glas doneo je sa sobom iz groba. Za neko vreme nastala beše smrtna tišina u sobi, koja bi trajala može biti još vrlo dugo, da je nije prekinuo jedan mlad čovek, koji je ušao sad u sobu. „O čem ste se zamisliš, ljudi?“ progovori ovaj unutra stupivši. Prostaci ga pogledaju svi, al’ mu ni jedan pe odgovori ništa, jedno što su još tronuti bili od pripovetke, a drugo što je ovaj mlad čovek tako bio odeven, kao velika gospoda što se odevaju. Ali onaj samac, on se nije ništa promenio u svom držanju, već svojim običnim glasom reče: „O teretu, gospodine, o teretu, koji je na sirotinji.“ „Nema ga više, ukinuli smo ga.Eto, ljudi, od danas nećete više plaćati danka, od danas nećete davati ni robote ni desetka.“ „Ta je li možno to, gospodine!“ povikaše svi u glas. „Ja vas uveravam, od danas vam ni spahija ništa nema zapovedati.“ „Ako je tako, onda fala Bogu! — rekoše svi, i napuniše svoje čaše, — živ bio onaj, od koga nam je ovo dobro došlo.“ „Tako, tako, ljudi.“ Bačvanin, koji je ćutao u uglu kao i samac, napuni svoju čašu, pa priđe sa punom čašom k tom gospodinu, te mu reče: „Ako je tako, gospodine, da nam spahija neće zapovedati, fala Bogu; ali mi ćemo i od sad od koga god primati zapovesti i pod kim god biti.Kaži nam: pod kim ćemo biti od jako?“ _ „Pod varmeđom, svi pod varmeđom, jer ćemo od jako svi jednaki biti.“ „Pod varmeđom?“ reče Bačvanin hladno, pa sede gde je i pre sedeo, a punu čašu ostavi pred sebe na trpezu. „Tako, braćo, gospoda su na dijeti zaključila da svi budemo jednaki.Od ove gospode je nama sve naše dobro.Hajde, ljudi , pijte u njihovo zdravlje, haj, al’ do kapi.“ „Ni kapi! — vikne strahovito Bačvanin i punu čašu lupi o zemlju pred noge onoga, koji je govorio — svaka kap koju ispijete u njihovo zdravlje neka se pretvori u ljuti otrov, koji će vas u najžešćim mukama spremiti s ovog sveta.Gospodine! — vikne posle još silnije okrenuvši se k mladom čoveku — ovako više ne govori, jer ću te smrviti, vidiš, kao što sam smrvio tu čašu pred tvojim nogama.“ Gospodinu tom krv se u obraze sleti od ljutine, pa ponosito reče Bačvaninu: „More znaš li ti s kim govoriš?“ „Ja ne znam — reče Bačvanin odvažio — ali to znam da pošten čovek ne govori tako.Dakle od one gospode na dijeti je naše dobro?Valjada što su nam na vrat poslali izelice, koje ne razumeju nas ni mi njih; valjada što su nam naružili decu sa njihovim imenima, — ta sad nije otac gospodar od toga, kako će mu ime čedo na krštenju dobiti —; valjada što nam hoće da utamane ime, jezik, narodnost i crkvu; valjada je to ono dobro!...Ne treba nama ništa od njih!Proklet bio kom što treba!“ „Pravo, pravo!“ začuje se sa strane jedan nežan i umiljat glas, koji je sa svim konstrastirao sa glasom Bačvanina, koji u vatri već beše izvan sebe od ljutine. Za ovim glasom uđe usred sobe lep mlad čovek, vitkog i visokog uzrasta, bledog lika, crne kose, crnih obrvica i crnih, velikih, vatrenih očiju. „Pravo si rekao, nama ne treba ništa od njih, jer oni nama o zlu rade; nama će biti pomoći al’ ne od njih.“ „Da od koga, da od koga, gospodine?“ jecao je Bačvanin ljubeći i srcu stiskajući ruku ovog mladog čoveka, kom, je pritrčao bio dok ga je u sobi ugledao. U taj mah začuje se sa druma, koji iz Varadina vodi, vesela vika i kliktanje. „Od ovih!“ reče mladić, i prstom pokazivaše na onu stranu od kud se čula vika. „Od ovih?A tko su to?“ „Ljudi, koji ljube narod, oni idu sad svetoj glavi srpskog naroda, našem starom mitropolitu, da ga mole neka ih vodi caru, da mu kažu kako su Božji otpadnici ljuto zlostavili srpski narod, vernu decu našega dobrog cara, pa posle da nas pošalje na njih, jer su se sad ovi i od cara oteli — eto, braćo, od ovih će nama doći naše dobro.“ Hura!“ začuje se vika sa druma sve bliže i bliže. Bačvanin klekne, odigne tri prsta sa desnom rukom k nebu na povikne: „Tako mi živog Boga, srpskog mleka, kojim me je odojila moja majka, i tako mi groba moje sirote Anđe, ja ću s ovima živeti ili umreti!“ „I mi svi, tako nas Bog pomogao!“ reče samac i desnicu podigne k nebu. „Tako nas Bog pomogao!“ povtoriše svi Sremci sa podignutom k nebu desnicom i na kolenima klečeći. Živeli!“ čuo se usklik silnije, koji je sa druma dolazio sve bliže i bliže. Posle se mogla lepo čuti i razumeti plamenita srpska pesma: Kad se ova pesma zaorila, lice svima plane od veselja, poustajaše svi na noge junačke, a mlad čovek onaj, koji je oduševljenje doneo među njih, povede svojim ljupkim i umiljatim glasom pesmi ovoj poznati pripev: A pripev ovaj zaori se iz sviju grudi tako silno, tako složno i ugodno, da su glasovi doprli do onih, koji su dolazili, a ovi iz jednog glasa kao odgovor veselo uskliknu: „Hura !Hura ! I dok su još gore odjek davale ovom veselom uskliku, dotle se ovi približe do pivare i pomešavši se s onima, koji tu behu, bratinski veselo i složno povedu iz nova pesmu: Posle se svi upute dvorovima, u kojima je bila sveta glava srpskog naroda i pravoslavne crkve, pa posle kratkog vremena pesma se zaori silnije i veselije. Sveta glava obećala je narodnu skupštinu za 1-vi maj. P. P. Š. Neće biti suvišno ako vam što više reknem za ova dva mlada čoveka, koji su se našli među prostotom jedan iz rodoljubive, a drugi iz opake namere. Jedno pet godina pre ovoga događaja jedan beše dobro, razumno, veselo i ubavo momče. Zbog dobrote, razumnosti i veselosti mio beše svojima drugovima. Zbog ubavosti mio beše u ženskim krugovima. A on cenjaše i jedne i druge, za njega nije bilo života ni bez jednih ni drugih, ali da mu je bilo da se morao kojega god odreći, izbor bi mu bio težak, ali bi pregoreo bio ženske krugove radi svoje družine i svojih prijatelja. No Bog njemu dade pa nije morao ni jedno ni drugo pregoreti, no živeo je srećno i veselo u krugovima od lepotica i mladića. A kad nije bio s njima, onda se davao na nauke, svom dušom i svom voljom. Nauka beše njegova glavna težnja, ali ne zbog toga da se, kad je prisvoji, od nje kao od kakvog zanata hrani, već da može svojoj narodnosti koristiti svojom naukom: glavni znak u njegovom karakteru bilo je rodoljublje... krasan znak u čovečjem karakteru. Ovaj znak, prirodna njegova dobrota, plameniti njegov duh, oštar um i zdravo rasuđenje u svakoj stvari, ugledna spoljašnjost, i čudnovata hladnokrvnost u njegovom mladom dobu, činjaše da su ga svuda razlikovali, i lepe nade zidali o njegovoj budućnosti. Al’ se on nije mnogo tro za svoju budućnost, — budućnost njegove narodnosti mu je jedino breme na srcu bilo — a prošlosti još nije imao; on je živeo sadašnjosti i uživao slasti, koje sadašnjost pruža. Jedno posle podne beše on u krugu mnogih lepotica i mladih ljudi. To bejaše u jednoj otmenoj kući.Tu se igralo, jer to beše pripravljanje za igranke, koje će se držati onih mesojeđa. Na Mladena behu mnogi željni i plameniti pogledi upravljeni. Al’ čovek bi pomislio da on nije od mesa i krvi, već da ga je Kanova izrezao od belog kararskog mramora, kao i kip Parisov, koji se vidi u Minhenu u kraljevskoj kliptoteci, jer on bejaše hladan kao i onaj kip, a krasniji još od kipa onog, jer je bio živ. Bio je živ, imao je i dva crna sjajna oka, kojima kad je koga pogledao mislio si preseći će ga, a kad je na žensko koje pao taj pogled on postade odmah mek, izražljiv, ljubavan.Imao je okruglo belo i veselo i ljubavno lice, po kojemu su cvale ruže mladosti.Bio je gizdav i ponosit. U govoru nije bio štedljiv, ali mu je govor bio umiljat, izmeren, dosledan, a začina toga govora beše umerena šala i izabrane čiste reči. Na vatrene i željne poglede lepotica odgovarao je ljupkim osmejom i svojim običnim izražljivim pogledom. Ali budući da je sa svima ovakav pogled menjao, to ne mogahu pogoditi koja je idol njegovog srca. On ga do tog časa nije ni imao, retkost, zaista retkost u mlada čoveka od 20 godina. Igra se beše započela, parovi razređeni behu svaki na svome mestu.Mladen za igračicu imađaše jednu lepu, crnomanjastu mladu, veseljastu udovicu, a prema njemu njegov prijatelj Ivan sa jednim smeđim devojčetom. Ivanove oči behu više na Mladenovoj nego na njegovoj igračici. „Danas će nam biti veće društvo — reče Mladenu njegova igračica — danas će doći i Ruža.“ „Krasno ime, ruža je moje milo cveće.“ „Ali danas čuvajte svoje srce, jer ova je preko mere lepa pa će vam srce raniti.“ „A, s te strane mi nije brige, na mom je srcu čeličan pancir...Da toga nije zar bi moglo bez rane ostati u ovom lepom krugu i do jako?“ „O, o, zar su tako strahovite te ljubavne rane, da ste se pancirima morali ograditi protiv njih?“ „Ja ih se bojim od kako sam video koliko pati zbog njih moj drug, koji je sad prema nama.“ Po udovičinom licu rumenilo se razlije na ove Mladenove reči, ali da sakrije svoju zabunu veselo produži: „A, idite, ta on ima srce od kamena.“ „I ja sam tako mislio, pa mi i bejaše za čudo, od kud da se takav plam upali u njegovom srcu; ali sad se ni najmanje ne čudim od kako sam video ove lepe plamenite crne oči.“ I drznoveno pogleda u oči svoje igračice. „Vi, laskatelju!“ To bejaše sve što je mogla izgovoriti ta lepa žena, jer u veliku zabunu dovedoše je Mladenove reči.Na sreću svirka zazuji i igra se započne. Kadril je lepa igra, ponajviše za đavolaste ili zaljubljene; u ovoj igri može jedno drugom iskazati svoju simpatiju, da drugi i ne opaze; al’ veština, veština treba i tu. Prva se figura svrši, igrači i igračice stajaše na svojima mestima, i čekaše da zahuji muzika od druge figure. „Evo je!Nisam vam istinu rekla reče?“ Mladenu njegova igračica. Mladen pogleda k vratima, kroz koja je u sobu ušla jedna vremenita gospođa sa svojom lepom ćerkom; to beše Ruža sa svojom majkom. Krasno devojče gospodskog i ponositog stvora!K bledom i dugačkom njenom licu i visokom njenom čelu vrlo je dobro dolikovala crna kosa kao ugljen, u kojoj beše bogat ukras, pridržan skupocenom iglom od zlata i dragog kamena; ispod crnih i tankih njenih obrvica svetljahu se dva velika plava oka, nad kojima behu duge trepavice; a lep spretan nos, rumena usta, sitni beli zubi kao dva niza bisera uzdizaše još više veličanstvo i dražest njenog krasnog lika.Kad ju je čovek pogledao, mislio je da vidi sliku majke Božje iz niderlanske škole, koju je Anton Van Dajk napisao i koja se sad u drezdanskoj galeriji pod brojem 404 nalazi. Ova je lepota nosila na sebi od pepeljaste svile haljinu, koja se divno priljubila bila k njenom vitkom stasu; preko vrata je imala prebačen lak šaren šal od indijanske robe; na rukama više rukavica tanke, od zlata majstorski izrađene, dve grivne sa tri kamena, od kojih jedan u sredi beše alem, a druga dva rubini. Kad je ova lepotica ušla u sobu, velika se tišina bila učinila za neko vreme.Sve oči na nju behu upravljene, a srca mladih ljudi uzdrktaše se kao listak na ružičnom džbunu kad ga vetrić tiho zanjija. Ivanova igračica, koja beše gospođica od kuće, pritrči k njoj i njenoj majci da ih primi sa dobrodošlicom. Pa kad joj je šal s vrata prihvatila, ponudi je da zauzme njeno mesto u igri: „Ti ćeš igrati sa gospodinom Ivanom N...“ reče joj, a Ivana pogleda jednim pogledom, koji je kazati hteo: molim vas neka ona bude vaša igračica mesto mene. Ivanu svejedno beše ko će mu igračica biti, samo kad je prema njemu bila ona lepa crnomanjasta udovica, koja je sa Mladenom igrala; zato dragovoljno učini po volji te Ružu zamoli na igru.Ova mesto odgovora pruži mu svoju malu levu ruku. Svirka od sledeće figure zahuji. Kad je u igri došlo da se vis à vis za ruku uzmu, i kad je Mladen Ružinu ruku uhvatio, devojčeta ruka, koja beše hladna kao led, zadrkće se u njegovoj. Mladen, koji je obično otvoren i okretan bio, postade u jedan put zabunjen i svezan, i celo to vreme se nije mogao razabrati, srce njegovo ostade kod Ruže. „Gospodine Mladene, čini mi se zaludu behu čelični panciri oko srca,“ reče mu njegova igračica šaljivo kad se igra dovršila, i kad joj se on poklonio za znak zafalnosti što je s njim igrala. Mladen joj odgovori jednim zagušljivim uzdisajem. Kad je iz društva kući polazno reče u sebi: „S Bogom dojakošnji svete!“ Pravo je rekao, jer on od ovoga dana postade drugi čovek; otpadi se od svojih prijatelja, koji su mu tako dragi, i od ženskih krugova, koji su mu tako mili bili. On jo živeo u samoći svojoj ljubavi, koja je besprimerno vatrena bila, tražio je samoću, gde je sanjao svoje sne, a ti sni bili su njegov svet. A on beše u svome novom svetu, u usamljenom snu bez prestanka, ili ako je otišao kad u opšti svet, to je bilo u nadanju da će tamo videti svoju dragu. A to se događalo vrlo retko, svega ju je video tri puta; to je bilo u tri noći na tri igranke. Ona beše njemu svaki dan sve lepša i lepša, a on svaki dan neveseliji, stidljiviji i strašiviji. U prvoj igranci on je s njom igrao, al’ joj jedne rečce nije progovorio: njegovo je srce bilo preko mere puno bolnih osećanja, a kad je srcu tako, onda čovek malo govori. U drugoj igranci on joj se javio, tražio je da joj što rekne, al’ ne bejaše mu možno: srce mu se stesnilo u grudima, pa on kao da je bio nem ne mogaše baš ni jedne rečce reći. U trećoj igranci ne smede joj se ni približiti, no tek ju je iz daleka gledao, nije celu noć oko s nje skinuo, svaku crtu s njenog lica upisao je u svoje srce, a koliko mu se uzdisaja iz srca otelo za tu noć, to bi Bog sveti znao. Sa svim je drugojačije bilo sa njegovim drugom Ivanom. I on bejaše na sve tri igranke, kuda ga je privukao bio njegov idol — ona mlada crnomanjasta udovica. U prvoj igranci on je igrao s njom i samo s njom; nagovorio se pust, sve obične govore, koje ljudi na igranci govore; on je protorokao, što je iz pet nemačkih i francuskih almanaha galanterije zapamtio, — sve je on to svojoj udovici izustio. U drugoj igranci on joj izjasni svoju ljubav. U trećoj on je zaprosi sebi za ljubovcu. „Ho, vi se mnogo ne zatežete s ozbiljskim delima — reče mu šaljivo udovica — meni se čini, vi ste jako pohitali.“ „Dokaz da ne spadam međ’ natražnjake, lepa gospo.“ U to doba sa orkestra zahuji polka, ja ne znam koja, samo to znam da je Štraus sastavio. Štrausove sve polke imaju u sebi tu čaroliju, da, kad je dobro sviraju, onda gospođe i gospođice osete želju: pretvoriti se u ticu golubicu pa malo poleteti sa jednog luga u drugi. A budući da je ovo malo nemoguće, iz uzroka što je prošlo vreme, u kom su se čuda događala da se ljudi pretvore u drugo što nego za što ih je Bog stvorio — izuzimajući svet politike — to je lepoticama sve dobro došlo što malo naliči na ovu njihovu fantaziju, — a igra na ovo ponajbolje naliči. Zato i Ivan dobro se našao do svoje lepotice u isti mah, kad se polka započela, jer on obavije svoje ruke oko njenog vitkog stasa, a ona se nije tome protivila, već poleti s njim igralištem. Kad su na svoje mesto došli, Ivan joj rekne: „Mi ćemo najviše polku igrati u svojim svatovima, je li, moja lepa nevesto?“ „Hej, ne tako naglo, gospodine!“ „Zašto ne?Ko naglo ide, pre dolazi k celi, moja je ovako vera; a i inače ja mislim s košarom ne bi se tako lako obletelo igralište, kao što smo nas dvoje sad obleteli...Ili se sad istom dopleo košar?“ „Pa ako je tako?“ reče udovica malo durljivo. „Ako je tako, ja to nikom neću izdobovati , a osim mene za našu pogodbu niko m ne zna, i tako ništa mi ne stoji na putu da i dalje i vama i celoj ženskoj publici budem na usluzi gotov.“ Muzika na novo zahuji, i drugi jedan mlad čovek pritrči k udovici te je na igru uzme. Ivan se na drugu stranu okrene pa reče u sebi: „Ništa, ništa, ti ćeš zato opet moja biti.“ I posle kao da se s njim ništa na svetu nije dogodilo, išao je veselo po igralištu od jedne lepotice do druge, veselio se, šale je zbijao i igrao toliko s njima, kao da se na to najmio. Bože moj! kolika je razlika između njegovog i Mladenovog vladanja, a i on je milovao svoju lepojku. Jeste , al’ je Mladenovom srcu ljubavna strela dublju ranu zadala. S. N. P. Posle poslednje igranke prošlo je dosta vremena, prošla bila zima, proleće i nastanulo leto; posle studene zime toplo i tiho vreme, posle ovoga vreli i žestoki dani, koji šćahu zemlju popaliti, koji šćahu svet umoriti. Hej, al’ što Mladena umoriti šćaše, to ne beše pusta vrućina i pripeka od sunca, već to beše grdna i strasna vatra ljubavi, koja mu je srce spaljivala, jer je on u svom srcu pretajati šćaše. Strahota bi šta se od njega učini za kratko vreme.Lice, koje bejaše svetlo, belo i rumeno, postade tamno i bledo; vlasi je zapustio i ove narastoše duge; usne, čelo namršteno bez živosti i osmeja.Tako je izgledao kao da je bio na mukama; rekao bi samrtnika gledaš pred sobom kad mu ne bi bila dva oka, u kojima je i sad goreo žestok pogled. Jedno posle podne bila jo veća vrućina nego obično, mislio si zrak se zapalio, te hoće svet da uništi, nisi mogao jednog čoveka videti na ulici, sve se to prikrilo pod senku. Mladen seđaše u svojoj sobi na ugodnom divanu, sa cigarom u ustima, iz koje se dizao lep plavetnikast dim u malim prstenčićima.Mladen se zagledao u te prstenčiće i činjaše mu se da je to svaki jedan nebesan pervaz, koji obvija u sebi Ružinu sliku. O kako je on bio srećan u ovom zanimanju!Celu bi večnost on ovako mogao provoditi.Njemu se predstavljalo da se svaka slika na njega osmeškuje.Zar to ne bejaše lep sanak?Ta na javi se on tome nikad nije nadao. Njemu ovaj sanak mio beše — hej, a kako mu je neugodno bilo kad ga je njegov drug Ivan probudio na svet. „Mladene moj rođeni brate!“ reče mu ovaj kad je u sobu ušao. Mladen ljubljaše Ivana kao što ljube svoje prijatelje, iskreno verno, žarko i postojano.Njemu on uvek beše dobro došao, ali sad, sad mu beše u neugodno doba dosadio, i to prvi put u životu njihovog prijateljstva. „Koji bes, Mladene, — reče Ivan — ja mnijah ti ćeš mi se na vrat obesiti kad me vidiš, pa sam se već pripravljao kako ću se braniti da me ne ugušiš od miline.” Mladen ne odgovori mu ništa, već mu rukom pokaže mesto do sebe na divanu. Ivan sede, pa se malo zamisli, posle pogleda pozorno svog druga. „Mladene, praviš ti kalendare ?“ Mladen je vrteo glavom. „Ne? — nastavi Ivan — a ono zaista razmišljaš o tome kako će se uzdignuti carstvo Dušanovo.“ Mladen podigne svoje svetle oči u kojima behu dve velike suze na Ivana, pa ljupko ali žalostimo reče: „Badava bih o tome razmišljao, to pamet običnih ljudi neće dostići, niti način za to iznaći, ali će carstvo Dušanovo još uskrsnuti.Bog je srušio srpsko gospodarstvo radi nesloge srpske, vera moja!Bog će ga uskrsnuti radi postojanstva, vernosti i čvrstoće srpske!“ U Ivanu žilice se zaigraju, srce mu se stesni; ove dve tri reči, koje Mladen izusti, učine mu se proročanstvo koje ovaj govori iz magnetičnog sna. Zato se i mane šale, već uze jednu cigaru iz zavežljaja, koji beše pred njime, zapali je pa se baci komotno na divan. „Čestite cigare, kakav lep plavetnikast dim daju iz sebe, kako divno gore!Gle, već sam je skoro ispušio a ona sve jednako drži svoj pepeo.Pa posle, kaka aroma!E, ta divno ti je to pušenje.Mladene, kako se zovu ove cigare?“ „Havana regalija.“ „Havana regalija?Odmah sam pomislio da je od amerikanskog lista.Badava, nema ti toga mirisa nijedan drugi duvan, koji ima amerikanski.Baš fala Kolumbu što se potrudio da nađe Ameriku — a slava i debelom Nikodiju što nas je upoznao sa ovim biljem.“ Dok je Ivan ovako oduševljen bio i falio amerikanski duvan, dotle se Mladen opet zagleda u svoje prstenčiće, i sanjaše svoje lepe sne gledajući u njima Ružinu sliku. Ivanu nezgodno bojaše to ćutanje i hladnoća njegova druga, zato i ustane sa divana govoreći: „Mladene, ja moram danas još i drugim mojim prijateljima u istom poslu u kom sam i k tebi došao.“ „U kakvom poslu?“ „U nedelju ću se venčati sa svojom Milkom, pa pozivljem svoje drugove u svatove.Ti ćeš mi biti dever uz nevestu...No, šta se mrštiš? zar imam ja koga bližeg od tebe?“ „Ne znam, al’ ja sad nisam za veselje, pa zato neću ti u svatove ni doći, da ti ne kvarim veselje.“ „Ni ako Ruža bude u svatovima?“ Mladenu bledo lice oblije slabo rumenilo. „A ona će za celo biti, dragi moj druže, jer ona se obećala.“ „Al’ ti znaš da kod nas nije običaj imati devera kad se udaje udovica,“ oprovrgavaše Mladen. „E, što udovica?Ja neću da znam da je Milka imala već jednog muža, ja sam nju milovao još kad je devojka bila, pa ja sebi to predstavljam i sad da je uzimam kao devojku, i hoću da ti budeš dever uz nju.Hoćeš ti biti dever uz nevestu?“ „Za celo?“ „Evo ruke!“ „Dobro, sad s Bogom dok se opet ne vidimo.“ Branko R. Osvanu nedelja krasni danak.Mladen ustade pre zore; radujući se sreći, koja taj dan na njega čeka, ne bejaše mu moguće naslađavati se snom. Posle se molio Bogu.To je tako dobro i puno utehe.Bogu se poveriti, kad se čoveku na srcu stešča. Za tim se stade oblačiti.U odelu svom učinio je najbolji izbor; što mu je od svega odela najbolje i najprikladnije bilo, to je na sebe udrio. A kad bejaše obučen čisto, ukusno, ali prosto, onda se baci u jedne opšte karuce — fiacre — i tako doveze se do obitališta Ivanove neveste. Tu bejaše već skupa mnogo gospodskog sveta, vrlo izabrana družba. Posle malo vremena gospodski svatovi podigoše se svetoj crkvi, gde se Ivan sa svojom nevestom venča po običaju pravoslavne crkve; posle venčanja vrate se svi nevestinoj kući gde ih je velika čast čekala. Dan je za goste prošao kao obično u srpskim svatovima — veselo. A za Mladena? Namerom i pažnjom njegovog druga Ivana i ovog mlade neveste, jedan se mali krug ocepio od velikog svatovskog kruga u jednu sobicu za sebe. U ovom krugu behu dve tri ponosite gospe, s ovima Ruža i njena majka. Mlada domaćica dovede i Mladena u ovaj krug. Družbena zabava i razgovor ovog kruga beše dosta hladan — tako je u svakom krugu gde se pazi na stepen, koji u životu zauzima ovaj ili onaj u družini, i gde se regule etiketa preko mere drže. Nešto živosti donela beše mlada domaćica u ovaj krug sa ovojom šalom. Ruža seđaše prema Mladenu, ali kao da se nikad nisu ni videli tako se malo prijateljski s njim vladala. Jedan put tek kad se reč povela o njegovom dugom bolovanju i o njegovoj bledoći ona mu reče ali sa svim nemarljivim glasom: „Bledoća dobro stoji na belome licu.“ Kakvim je glasom ovo izrekla, čovek bi od svakog drugog za podsmeh morao primiti, ali koji je Ružu poznavao onaj je znao da Ruža u svom životu nikom toliko laskanja nije rekla, koliko sad Mladenu u ovo nekoliko reči. Što se majke Ružine tiče, ona je nadoknadila hladnoću svoje kćeri sa uljudnim, prijateljskim i skoro poveritelnim razgovorom sa Mladenom, šta više dopusti mu i uzme od njega obećanje da će ih pohoditi u njihovom obitalištu. I tako se u opšte na ovaj dan nije mogao ni Mladen tužiti, jer ovaj dan on oseti nadu bolje budućnosti. S. N. P. Mladenu milo i drago bejaše da ima pristup u kući Ružine majke; to bejaše velika sreća za njega i ovu sreću uživati htede. Po opet se ustezao, i od dana na dan odlagao je pohod, Bog bi znao zašto, kad je goreo od želje videti dražesnu Ružu i u njenom krugu biti. E, to su svojstvenosti tihe ali duboke i prekomerne ljubavi.A Mladenova ljubav prema Ruži graničila je s obožavanjem. Prpi put posle otišao je sa Ivanom i behu obadvoje vrlo leno primljeni. Posle je išao još nekoliko puta, i bivao je uvek svesrdno primljen, ponajviše od strane domaćice.Ružin doček bejaše kao obično, razgovor među njima izmeren, proesapljen, i zadržavao se samo oko svakidašnjih stvari. O ljubavi, o osećanju i čuvstvovanju nikad se nije govorilo. I kad bi ovaki običan razgovor — po prirodi — bez zabave postao,a druge zabave ne bi bilo, onda bi Ruža sela za fortepijano i svirkom veselila sebe i svoga gosta. Jedan put je pevala sentimentalnu nemačku pesmu koja se ovako počinje: U toj pesmi je izražena tuga mladog poštarčeta koje putuje pa spominje svoju plavooku devu, koja mu je vrlo draga i mila bila, i koju on više ne može videti, spominje svoju otadžbinu, koju ostavlja, i u njoj sve što mu je srcu milo i drago. Ova je pesma njemu postala najmilija od ovog dana; jeste ta pesma puna izražaja i nežnosti, ali njemu je zato tako neiskazano omilela što ju je Ruža rado pevala. Ruža, Ruža! — Što je god ona činila, sve što je na njoj i oko nje bilo, to je bilo njemu dražesno. Istina, ova je devojka imala svojstveno lepo pojetično nešto u sebi, ali spoljašnjost njena bejaše preko mere gospodska, izražaj crta na njenom liku bio je hladan i kao prezritelan; nju gledajući, po licu i nošenju niko ne bi rekao da ona nije najponositije svetsko stvorenje.Zato ona nije imala prijatelja u omladini, s njom nikad niko nije progovorio o ljubavi — a mnoga je srca ona već prisvojila bila. Ovo beše što je i Mladena odbijalo od njihove kuće. — Jedan put ceo mesec dana nije bio kod njih, a kad ih je posle mesec dana opet pohodio, to je bilo srce, koje ga je protiv njegove volje odvuklo u dom ove lope ženske. Kad je stupio u sobu, u kojoj je obično dočekivan bivao, neka ga jeza obuzme, srce mu se stegne u prsima — to bejaše slutnja. Na spretnom jednom divanu od plavetnog svilenog prediva sa belim šarama sedela je s desne strane Ružina majka, a s leve do nje Ruža, a na stolici sa naslonom — fauteuil — do Ruže jedan mlad čovek. „Ah, gospodine Mladene, — reče Ružina majka — vi već davno ne dadoste se kod nas videti.“ Posle, i ne dopustivši da se odgovara, okrene so mladom čoveku: „Gospodin Mladen, naš kućevni prijatelj.“ „Gospodin Lacika, Ružin mladoženja.“ Mladi ljudi pogledaše jedan drugog, stranca oblije crvenilo do ušiju. Mladenovo lice već odavno bejaše bledo, crte na licu već odavno bez izražaja, na njegovom licu ne mogaše se ništa opaziti.Al’ da mu je ko u srce mogao pogledati? Domaćica ga ponudi da sedne.Sreća bejaše to za njega, jer bi se inače bio stropoštao.Glas koji je iznenada došao da je Ruža isprošena, bejaše za njega iz neba grom. Svaki sebi može predstaviti kako se tu zabavljalo. Prvo, drugo, treće trenuće svi bejahu tronuti; posle se povede neki razgovor, koji je hladan, neprirodan i usiljen bio. Na posletku Ruža ustane i sedne za fortepijano.Ispod njenih prstiju zahuje akordi; posle umiljatim ali dubokim glasom povede svoju pesmu: „Vidite li ona tri konja, i poštarče koje ih pred kolima goni? „Iz daleka mu se čuje taman tužan glas kao zvono, koje samrtnika oglašuje. „Pusta je šuma, tihe su doline, gde je on svoju pesmu udesio. „Peva o očima svoje plavooke deve, koju on više ne može gledati. „O, plave oči, krasne oči moje nežne drage! vi zadajete meni velje jade. „Zašto vas ne mogu više videti, oči plave, oči, koje tako mile bejaste mome srcu? „S Bogom ostaj, lepa nežna devo, ti raju života mog. „S Bogom ostaj i ti, otadžbino Moskvo, gde sam sve, ah, sve drago ostavio!!!“ Kad je Ruža ovu pesmu pevala to bejaše iz dubljine svega srca; u svakoj stanci glas joj je slabiji i dublji bivao; poslednje reči je tek u jecanju izgovorila; u to magnovenje njen se pogled sukobi sa Mladenovim pogledom, koji se u nju sa očima punim suza bio zagledao. Devojka nije mogla izdržati ovaj pogled, nego spusti svoje oči, ruke same od sebe se stave u dviženje, a ona i ne znajući šta čini povede novu pesmu: Mladena ljuti bolovi spopadnu, kao da mu je varnica iz pakla u glavi plahovitu vatru potpalila; oči kao da su mu se ustaklile, a srce kao da mu je ujela ljuta guja. Obadvema rukama stisne svoje prsi da mu se ne raspadnu od ljutog bola. Ustane da pođe — posrne, posle nadvlada svoju slabost pa pouzdano koračajući ostavi sobu. Kad se sobna vrata za njim zatvoriše, u sobi se začu dubok uzdisaj i lupa kao kad se što o zemlju stropošta. Mladen to i ne slušaše, već sa najvećom nategom nadvlađujući sebe do dvorišta se dotetura.U dvorištu za ruku ga uhvati jedna stara, te ga zaustavi sa rečima, koje je jedva kroz plač mogla izgovoriti: „Gospodine, imenom Božjim vas preklinjem, saslušajte me jedan časak da vam kažem šta mi na duši leži.“ „Ko ste vi?“ „Ružina dojkinja, ja sam odnegovala to nesrećno dete.“ Mladen se otme od nje i naglo, ne obzirući se više, izgubi se ispred stare. A ona pade na kolena, i ruke k nebu podignuvši uzdahne: „Bože milostivi, nemoj me ostaviti, nego umudri me šta da činim?“ Pjevanija C. i H. Branko Rad. Drugi dan tražilo je Mladena u njegovom obitalištu jedno umotano i rasplakano žensko.Drugi stanovnici te iste kuće, u kojoj je Mladen obitavao, rekoše joj da su pređašnje cele noći sveću videli u njegovoj sobi, koju je zorom ostavio, zaključao za sobom, i ključ od sobe kućnom sluzi predavši otišao i više se kući ni vraćao nije. Treći dan opet je dolazilo ono isto žensko. Peti, šesti, sedmi, osmi dan tako isto — ali Mladena za to doba niko nije video. Njegovi prijatelji, niko, niko nije znao za njega. „Ah, sad je svemu već kraj! — uzdahne žena, koja ga je tražila — on je jedan, kome bih mogla bila otkriti tajnu svoju, i tako sačuvati kukavno svoje dete od nesreće: — njega ja neću videti, a njojzi Bog neka bude milostiv, i neka je sačuva.“ Posle ovih reči otkrije svoje lice da iz očiju izbriše dve sjajne suze. Lice bejaše — Ružine stare dojkinje. O Mladenu ne bejaše ni glasa ni traga; njegovi prijatelji dugo ga se opominjaše i i dugo ga spominjaše. Roditelji njegovi, kojima je Ivan javio bio za njihovog jedinca, razbirahu za njega. Ali dve godine prođoše, niko ne mogaše za njega razabrati gde je, kud li se deo, baš kao da je u zemlju propao. --- U isto doba dok su za Mladena razbirali i oplakivali ga oni, koji su ga milovali, na Hamburškom morskom pristaništu u „Cafee of the great Britain“ jedan morski lađar pripovedao je drugima: „Kako se na jednom paroplovu, koji je iz Hamburga u Hul plovno, nalazio jedan mlad čovek, koji je imao lice bledo kao samrtnik, stas izrastao i vitak kao duh, a oči vatrene i pogled oštar kao u vampira, čovek iz dalekog sveta, koji je znao govoriti sa svima matrozima njihovim maternjim jezikom, a njegovim niko. „Kad su se na visoko more navezli, bura se podigla, vetar je besneo i dizao take talase kakve još ni on nije pre toga video; u moru na daljinu, koju je oko tek dogledati moglo, nije se ništa videlo nego bela pena, koju je do dna uskolebano more iz sebe bacalo, kao što dobar konj baca iz usta kad preko mere naglo leti, a jahač ga sve više stiska i mamuza; talasi su jedan drugog gonili kao kad neprijatelj goni raštrkanu vojsku, a kad je stražnji dostigao prednjeg onda se na njega popeo, i preko njega jureći uzdigao se u visinu, i onda talasi tako izgledaše kao isto strmenito stenje; a kad ovako nagomilane talase vetar udari o laku lađu, lađa odskoči, pa se podigne u vis k nebu; no zato opet vetar zgrabi o lađu razbijene talase pa ih u vazduhu sa sobom ponese preko cele lađe; matrozi, koji na krovu posao svoj opravljahu, behu svi kao okupani, voda je curela sa njihovog u vosak utopljenog platnenog odela; i oni pored toga opet imađahu vreo dan, jer posao i opasnost bejaše velika. „Putinci svi behu u svojim kajutama, u mukama od ljute morske boljetice, koja zbog zdravo uskolebanog mora nijednog nije obišla; bejaše i više matroza od nje napastovanih. „Ali taj mladi stranac nikad u kajutu nije silazio; u licu i svom vladanju nikad se nije promenio; bolest koja nikog od putnika nije poštedela, kao da je znala da ga neće moći nadvladati, ne smede ni jurišiti na njega, jer dosta da on njoj ne podleže. „A on beše sad prvi put na moru. „Matrozi ga više puta opominjahu da siđe u kajutu, ali on uvek mesto odgovora pružio bi im tek svoju rumom napunjenu butelu, pa bi im pouzdano rekao: „Pij, pa gledaj svoj posao“, i posle bi se i sam napio iz svoje butele. „Bura se nije utišavala, vetar je od protivne strane sve jače dolazio, u jedan put kako je jače zasvirao u taj mah jedna nagomilana vodena planina o lađu porebarke se udari, cela se lađa zadrkće, mašina prestade raditi, i lađa napredovati. „Putnici, od kojih se gdekoji od ljute boljetice bejahu malo osvestili, nagrnu ustrašeni na krov — tu bejaše jauk i zapevka, — u mašini se šteta načinila. „Gdekoji se mlađi matrozi prepadoše. „Jauk i piska pomeša se sa zviždanjem vetra, koji je sa širokog mora dolazio.Matrozi povuku teške gvozdene lance za koje je bio lenger privezan, da ga u more bace, ne bi li dno dohvatio i lađu sačuvao, da je vihor sa sobom nazad ne ponese. „U opštem metežu i zabuni ja pogledah stranca - govoraše pripovedajući, — al’ on sa svim hladnokrvno pruži mi svoj rum. „„Pij — veljaše mi —da se malo potkrepiš, ako pođeš na dugačak put, s kojeg se ni vratiti nećeš.“ „Ja primih butelu i napih se iz nje.Boga mi, prve sorte rum beše u njoj: sladak kao sirup, snažan kao arak, a pitak kao mleko.Kad sam se napio, predam butelu strancu, on i sam proguta nekoliko kapi, pa posle, kao da mu je što povoljno, počne pevati jednu lepu nemačku pesmu, od koje sam ja samo ovo zapamtio: „„O vi oči, plave oči! vi zadajete velje jade jadnom mom srcu. „„S Bogom ostaj, lepa nežna devo, ti raju života mog.“ „Posle ovoga je pevao jednu drugu pesmu, koja je vrlo žalosna bila, jer sam ja opazio u njegovom oku sjajne suze; ali te pesme niko nije razumevao. „I ovo sve dotle je bivalo, dok je najveća zabuna na lađi bila, i svako sa stravom iščekivao i izgledao da čuje šta je sa mašinom.Srećom mašina nije bila zdravo oštećena, pogreška se lako dala popraviti, te tako mašina dovedena u dobro stanje stade raditi a lađa napredovati, koja posle 58 sati boreći se jednako sa uskolebanim morem dođe u pristanište. „Putnici veselo izađu iz lađe blagodareći Bogu pa milosti što ih je spasao od smrti, a stranac beše sad tek turoban i neveseo.“ S ovim zaključi matroz svoju pripovetku, kojoj se svi diviše; ali i drugi matrozi potvrđivahu, da su i oni videli takog istog čudnovatog mladog čoveka, ko na severnom, ko na istočnom moru. Putujući iz Švajcarske Milanu, prelazi se preko strahovite vekovečitim snegom pokrivene gore, koja se Sveti Gothard zove. Od rane jeseni pa skoro do junija meseca, ko preko ove gore prelaziti mora, taj vidi veličanstvenu i strahovitu prirodu, ali se i nazebe, nagladuje i napati. Na nedelju dana pred Božić u jednom seocu, koje ispod iste gore leži i koje se Ospedal zove, bejaše više putnika, koji čekahu ugodno vreme da bi se mogli pustiti pa opasan put — prelazak preko gore S. Gotharda. Putinci behu u dvojim velikim kolima svega njih osmoro, razgovarahu se jedan s drugim francuski, ali po izražaju i akcentu moglo se poznati da to nije njima svima materin jezik. Tako i jeste, jer među njima bejaše jedan Englez, jedan Talijanac, jedan Rus, jedan Nemac, jedan Španjolac, dva Francuza i jedan mlad visok čovek bledoga i beloga lica, crne kose, vatrenih očiju, za koga niko nije znao od kud je i od kog je naroda. On sa svakim govoraše njegovim jezikom, i to tako čisto i pravilno, sa tako čistim narodnim akcentom, da ga Englez za Engleza, Talijanac za Talijanca, Rus za Rusa, Španjolac za Španjolca, Nemac za Nemca, a Francuzi za Francuza držahu. Al’ on nije ni od jednog tog roda bio. Posle malo vremena putovođe dođoše, i putnici se podigoše na put. Bejaše svega 13 putovođa. Njihove noge behu obvijene do više kolena debelom kožom, u rukama je nosio svaki jednu motku od prilike pet stopa dugačku. Kad su pred svaka kola četiri jaka vola upregli, i volove, osim običnih hamova, još jakim štrangama kolima privezali, onda se krenuše. Putovođe iđahu peške, pored svakih kola dvojica sa jedne a dvojica sa druge strane, — trojica njih iđahu daleko pred kolima i istraživahu pravi put. Poslednja dva iđahu za kolima, ali kad je čemu nužda bila oni se tamo nalažahu. Putnici mogoše u kolima ostati, jer su ih putovođe uverili, da su tamo bez opasnosti, ali pored svega toga behu poveli osam seljačkih konja za jahanje, za svakog putnika po jednog za svaki slučaj. Ovako je putovao taj karavan: Penjaše se na strmu goru polagano, put bejaše težak i uzak, sa obadve strane do puta strahovite propasti i strmeni.Gdekoji od putnika zažmureše da ne vide tu propast. Mladi stranac ne htede u kola ulaziti, većem uzjaha jednog konja, pa iđaše za putovođama tako nemarno i bez straha kao da je, od rođenja svog pa do tog dana, svoje vreme samo u prelazu preko ove gore provodio. Posle dva sata ovakog putovanja, pred putnicima se podigne kao neka gusta magla. To bejaše sneg, koji je iz neba gusto padao. Beše oštra zima, sneg debeo pokrio ceo put, ne bejaše jedne utrvene stazice; putnici osim sebe i svojih konja ništa drugo ne viđahu nego belo, belo — nebo, zemlja, sve to ispred njih sakriveno bejaše jednakom belom bojom. Malo kasnije put postade neiskazano težak, putovođe moradoše uvek do kolena po snegu gaziti, a dosta puta se u tako duboke gudure uvaljivahu, da su ih drugovi njihovi sa teškom mukom iz tih gudura izbavljati mogli. Putnici u kolima drktahu kao pruće koje od straha koje od gladi i zime, koja na njih stade jurišati. Mladi stranac, kao da je kakova mramorna statua, seđaše na svome konju ne mičući se, a konj napredovaše lagano za putovođama i sa pažnjom obilažaše opasna mesta, u koja se putovođe zaglibljivahu. Na posletku put postade tako težak, putničke oči tako se behu zasenile od jednakog snežnog blistanja, da stražnji ne mogahu više prednje videti, već ovi tek morađahu one dovikivati. Celim društvom oblada strah, u kolima bejaše mrtvo ćutanje, svaki se u jedan ugao od kola uvukao bio i zadao se u duboke misli, gdekoji se moljahu Bogu u sebi, i njemu preporučivahu svoje duše, jer se ne nadahu da će živi preći preko strahovite gore. U jedan put se prekine ćutanje, glas jedne sentimentalne pesme dolazio je sa one strane, gde je bio mladi stranac na konju i tri prve putovođe, koji su pravi put istraživali, u najvećoj opasnosti. Pesma bejaše nemačka; onaj putnik, koji je Nemac bio, tumačio je svojim drugovima one reči od pesme, koje do njih dopirahu: „O, vi oči, plave oči, vi zadajete velje jade jadnome mom srcu. „S Bogom ostaj, ti lepa nežna devo, ti raju moga života. „S Bogom ostaj, otadžbino moja, gde sam ostavio sve što je srcu mome bilo milo i drago.“ Ova se pesma dugo orila, posle se učini tišina, za tim opet začuju se glasi nove pesme, koju niko nije savršeno razumevao, ali Rus je iz celoga po gdekoju reč shvatio i smisao ovako nagađao: „Sećaš li se, kad mi je glas došao kao iz vedrog neba grom, da ja moram odlaziti, tebe ostaviti, od to doba mi je prazan i mračan ceo svet.“ Pesma se ova čula dugo, i to sve dublje i dublje, a glas pevačev bejaše sve slabiji i sve tamniji i žalosniji. No u glasu i u pesmi toj bejaše nešto tajno dražesno, nešto volšebno tako, da od kako se ova pesma zaorila bila, od tog trenutka se putnici ohrabriše, i lakše snosiše zimu i glad. A ovo je još dugo tako trajalo. Dok jedva jedan put posle duge muke ceo taj putnički karavan ne prispe na vrh gore. — Onda pevač umuče a svi putnici iz jednog grla veselo usklikoše: „Vrh od gore; hvala Bogu, spaseni smo!“ Na vrhu gore S. Gotharda ima jedna gostionica, ili bolje reći krčma, u kojoj su švajcarski prostaci krčmari.U ovoj gostionici, koja na vrhu ove strmenite i snežne gore kao između neba i zemlje da visi, ima samo jedna soba, koja je u svemu nalična običnim švajcarskim prostijim sobama.Ona je velika, zidovi su joj od samih čamovih dasaka.Daske su lepo uglađene ali čađave, crne od silnog dima, koji se diže iz kamina, u kom bez prestanka vatra gori, i iz silnih lula, koje se uvek dime u ovoj sobi; jer jedan putnik ne prođe preko gore S. Gotharda, da se ovde ne svrne i malo odgreje, a koji se ovde svrati taj svaki popuši tu po nekoliko lula duvana ili nekoliko cigara — duvan i cigare su u Švajcarskoj dobre i jevtine, a koji se odvaži da preko S. Gotharda putuje taj je zaista i duvandžija. A svaki ovde pušeći, kraveći se i odmarajući se, zahvaljuje Bogu što ga je srećno dovde sačuvao te se nije smrznuo, i u snegu naveki izgubio, i što nije skapao od gladi. Kad je naš karavan do ove gostionice došao, putnici poskaču iz kola i polete sobi s takom radosti s kakom ne bi ni u svatove išli. Stranac ih je pred gostionicom čekao i kad su iz kola svi poskakali, on im čisto Francuski reče: „S Bogom, gospodo.“ „Ovamo, ovamo naš dragi saputniče, — povikaše mu ovi iz jednog glasa — ovde ćemo se odmarati, i malo odgrejati — a Bog i duša doba je već.“ „S Bogom, — reče na novo stranac — vi se odmarajte ako ste dospeli, al’ja moram napred.“ „Kuda za Boga?Ta poginućete na putu.“ Stranac se nasmeje. „Nije još, čini mi se, kucnuo za mene samrtni čas.Da je meni suđeno bilo, ja bih već odavno poginuo bio; ali nema smrti bez suđenog danka.“ Posle ovih reči duboko uzdahne, pa onda produži ovako svoj govor: „Ja ću s vašim dopuštenjem, gospodo moja, uzeti jednog konja, koji nije toliko umoran kao moj; vama i tako ne trebaju više konji.“ „Nemojte, — odgovori mu jedan Francuz uljudno — pričekajte samo malo da se poodmorimo i okrepimo, pa ćemo svi u društvu; nemojte nam kratiti vašu dragu družbinu!“ „Oprostite mi, gospodine, — odgovori nepoznati — danas je 19 dekembar, 21og u ponoći se kreće brod „La Hirondel“ sa đenovskog pristaništa Alžiru, a ja ću na njemu biti, a imam još posao, koji pre toga moram svršiti u Milanu.“ I posle ovih reči, poklonivši se družini, usedne na konja, kog mu je jedan putovođa bio doveo, pa se naglo izgubi ispred svojih drugova u magli od snega, koji je neprestano padao. „Đavolski čovek; — reče Nemac ulazeći u gostionicu — čovek se mora posumnjati da li je on od ovog sveta!Tog je zaista izvanredna žena rodila, ako je on od žene.“ „Kakvo je to srce, kakva li krv?“ prihvate drugi. „Slovenska, Bog i duša, slovenska,“ reče Rus ponosito. „Od kud vi to zaključujete?“ zapitaju ga svi. „Iz njegove odvažnosti i postojane volje, koja ne zna za opasnost, niti hoće da poznaje teškosti i prepreke; — pa posle iz pesme, koju je pevao, i koja je slovenska,“ odgovori ovaj. Drugi dan na pijaci „S. Fedele,“ u Milanu, pred gostionicom „Bela Venecija”, stadoše jedna laka kola sa tri umorna poštanska konja. Iz kola iskoči jedan visok, bled, mlad čovek, te poštarče obdarivši sa tri put više novaca nego što im se obično daje, sluščetu od gostionice, koje pred njega istrčalo beše, preda svoje putničke stvari. „Jednu sobu, gospodine?“ zapita slušče. „Kako ti je volja,“ odgovori ovaj nemarljivo. „Al’ ćete izvoleti ovde prenoćiti?“ „Može biti, al’ na svaki način poštanska kola sa tri dobra konja neka budu za mene u pripravnosti.“ Posle ovih reči okrene se i onako u putničkom odelu uputi se po varoši hodati. Išao je naglo kroz „Kontrada S. Marino“ pa onda se svrati desno u „Korzija del’ Džardino“, prođe pored glasovitog i velikog teatra „La Skala“, uđe u ulicu „Fate-bene-frateli,“ prođe pored bolnice istog imena, koja je na uglu od „Stradone di S. Andželo“ pa se zaustavi pred kasarnom „S. Andželo.“ Vreme bejaše pred veče; pred kasarnom beše više njih, sami pošteni ćesarski vojnici sa crnim kajišima; ovi se između sebe razgovarahu o ženama i deci svojoj, i o miloj i dragoj svojoj postojbini. „Božja pomoć, junaci!“ reče im mladić približivši im se. „Bog ti pomogao, gospodine!“ „Iz koje ste, braćo, regimente?“ „Mi smo Slunjci, gospodine, a od kud si ti i koje nam dobro nosiš?“ „Ja sam, braćo, iz daleka sveta, ja vam ništa ne nosim, već sam baš vama došao da vas zamolim ne bi li mi učinili uslugu.“ „Uslugu? — reče uzdišući najmlađi među vojnicima — kakvu uslugu hoćeš od nas, koji ovde nemamo do svoje pošteno srce i svoje oružje, osim toga junaštvo, postojanstvo i vernost našu — a i ovo sve na usluzi je samo našem caru, za drugog u nas ovde nema ništa; — traži od drugog uslugu, mi niti možemo niti ćemo na usluzi kome biti.“ „Ne, braćo, ja ne tražim od vas ništa što ne može biti, što ja od vas želim, to vi možete svakom strancu učiniti, a meni tim više, jer sam i ja od vašeg roda.“ „Šta želiš od nas?“ „Da me jedan od vas odvede vašem duhovniku.“ „Idi, Marko!“ reče najmlađem stražmešter njihov. „S Bogom, junaci!“ „S Bogom, gospodine!“ Mlad čovek uputi se sa svojim vođom, i posle četvrt sata zaustave se pred jednom uglednom kućom. „U prvom katu, N-ro 4, gospodine.“ „Bogu hvala!“ Mladić turi ruku u džep pa izvadi jedan srebrn novac od 6 cvancika te ga pruži vojniku; ovaj ga pogleda pa kao uvređen progovori: „Graničari ne čine ljubavi za novce.“ Mladić se zastidi pa posle skine s prsta jednu zlatnu burmu. „Al’ ovo ćeš primiti od mene za spomen?“ „Za spomen?A što si ti meni, gospodine, da te se opominjem?“ „Tvoj brat po rodu i po krvi — od danas tvoj pobratim po Bogu.“ Vojnik primi burmu, stisne stranca za ruku pa mu reče: „Kako da spomenem svog pobratima?“ „Mladene, srećan mi bio!“ Hej, moja je sreća meni umrla.“ I posle ovih reči ostavi vojnika, koji se zagledao bio za njime pa uzdahnuo: „Dobra duša, al’ i on je nesrećan.“ I dve suze zatrepte u očima poštenog vojnika. Mladen, koga sad po imenu možemo nazivati, kad se već i sam kazao, i za kog su moje lepe čitateljke jamačno već i do sad pogodile bile, da je on onaj isti, koji je po moru ploveći, i preko gore S. Gotharda prelazeći čuđenje svojih saputnika pobudio — uputi se po čistim kamenim stepenima u prvi kat. Na vratima od N-ro 4 zakuca. „Slobodno!“ čuo se iz sobe glas. Mladen otvori vrata i uđe u sobu. Pred njim stajaše jedan mlad sveštenik vitkog stasa; crna i puna brada obuzimala mu je njegovo belo i rumeno lice, iz kog kao i iz očiju mu videla se dobrota i ljubav; čelo mu je bilo glatko i visoko, tim, više što mu je njegova svilena kosa s čela ščešljana bila preko potiljka na ramena, kao što sveštenici pravoslavne istočne crkve nose. Ovaj sveštenik bejaše jedan od onih Božjih služitelja, koji poznaju svet i ljude u svetu, i tako znajući ljudske strasti i patnje, koje se iz tih strasti na njih steštavaju, kadar beše svojim savetom i svojom naukom stradalnike i zlopatnike utešiti. Mladen videvši ovog Božjeg čoveka, kog pošteno lice poverenje i ljubav mu u srce uli, pokloni se pred njim i poveritelnim glasom progovori: „Gospodine, ja želim ispovednog duhovnika.“ Duhovnik ga posadi do sebe, pa ga ponudi da govori. „Vidite, gospodine, ja sam prešao mnoge opasnosti i lako sam mogao bio poginuti, da me ruka Božja, koja je moćna, i milost njegova, koja je neizmerna, nije spasla i uzdržala do sad više puta od jamačne smrti. „Ja sam do danas svud srećno prošao gde sam mogao bio zaglaviti, i ovo beše Božja volja; ali mi smrtni ne znamo šta je Bog sa svojom premudrosti za nas naredio, i dokle će nam suđeno biti da smo u ovoj pustinji, koja se svet zove, i koja je za mnoge tako puna jada. — Gospodine, ko se mnogo u opasnosti i blizu smrti nalazi, onaj se upozna s njima, pa ga one kao svog poznanika štede, ali opet u komšiluku sa smrću bivši on joj je najbliže na ruci; — gospodine, ja nisam prešao još sve opasnosti, danas sutra, ja mogu njima podleći i umreti.“ Sveštenik ga pogleda oštro ali ljubavno i sažalitelno, jer je on iz ovo nekoliko reči u polak ponjao srce i strasti ovog mladića, pa mu blago progovori: „Vi, tako mlad, kom je svet i radosti svetske na ugledu, o smrti mislite, vi hoćete da umrete, vi koji možete svetu dobra činiti.“ „Mlad, star, — odgovori Mladen — smrt ne bira; onoga skosi, koji joj pod kosu dođe; a ja, kao što sam rekao, u njenom komšiluku bivši najbolje sam joj na udarcu; nedelju dve dana, pa će onda čudo Božje biti, ako me smrt poštedi; ja ću umreti, a moja je želja umreti kao što Hrišćaninu priliči: sa verom i svetim pričešćem.“ Sveštenik sad već za celo znađaše s kakvim čovekom ima posla, za to mane se savetovanja i nagovaranja, već krepkim glasom reče: „Priklonite glavu.“ Mladen ustane na noge, skrsti pobožno svoje ruke, i glavu zemlji prikloni. Sveštenik metnuvši na sebe petrailj, očita svetu molitvu i posle reče: „Ispovedi se kao što bi se Bogu ispovedio, meni sluzi Božjemu.Bog prašta grehe onima, koji se istino pokaju i ispovede ih.“ Mladen mu tiho govoraše svoju ispovest, posle je smirenim srcem slušao molitvu za otpust greha i primio sveto pričešće. Pre nego što će poći, sveštenik mu reče: „Nemojte, gospodine, zaboraviti da i najnesrećniji čovek ovog sveta ima svoje dužnosti.Od najmanjeg do najvećeg i od najnesrećnijeg još želi rod, otadžbina i vladalac da ispunjava svoje dužnosti prema njima.“ „Ja sam o tome već premišljao.Još po godine, gospodine; ako za ovo po godine još ostanem živ — onda je na nebu drugo napisano za mene, onda će u mom srcu biti drugi idol, a taj će biti sveta trojica, koja se zove: rod, postojbina i vladalac.“ Posle ovih reči pokloni se pa ode. Taj isti dan oko ponoći, ispred gostionice „Bela Venecija“ krenuše se jedna poštanska kola, pred kojima su letela tri dobra konja. 21. dekembra posle ponoći „La Hirondel“ plovila je Alžiru, a na njoj među drugima putnicima bejaše i Mladen. U najposlednjim kolonijama alžirskim, gde se najopasnije živi zbog napadanja bedujinskih četa, gde se pripeka afrikanskog sunca skoro snositi ne može, gde se stanovnici po sata ne mogu upustiti bez dosta povelikog oružanog društva, tu po pustim peskovitim pustinjama, po najvećoj pripeci šetaše se obično jedan bled i visok mlad čovek sam samcit bez ikakvog svog druga, sa svojom dugačkom puškom preko ramena, i dva dobra samokresa za pojasom. Čudiše se i diviše žitelji ovom mladom čoveku, i uvek kad su se s njim sastali zapitkivahu ga od kud je i od kog je roda.Oni su znali da je on stranac, ma da je sa svim čisto i pravilno govorio njihov Francuski jezik, ali kad je po pustinjama onako sam tumarao onda je uvek pevao jednu pesmu koja je vrlo žalosno i dugo se otezala, a ovu pesmu niko nije mogao razumeti. Kad bi on ovako tumarajući sastao se sa Francuskim vojnicima, koji su međe čuvali, on se uvek njima pridruživao; a kad bi ovako skupa na kaku god bedujinsku četu nabasali, on je prvi zametao kavgu; u borbi bio je hrabar kao lav; u najžešćemu boju on je pevao svoju pesmu — i njegov se glas smešao sa zviždukanjem bedujinskih taneta, koja mu oko ušiju proletahu. U ovakim prilikama retko da koji vojnik nije ili poginuo ili dopadnuo rana. A stranca se nikad ni okrzlo nije ni bedujinsko tane ni koplje. „On zna volšebnu pesmu, i njegova pesma njega čuva,“ veljahu vojnici. „On je hrabar — rekao bi obično jedan stari francuski serežan — ali će ludo poginuti; ovi divlji psi već ga poznaju da je on uvek među nama, pa ga zato mrze, a naići će na njega kad po svom običaju sam tumara, pa onda ne pomože mu njegova pesma; jer badava, junak, junak, ali jedan protiv dvadeset njih tek se ne može boriti.“ Ovako trajaše po godine dana.U jedan put se izgubi taj stranac, niko ne znađaše što za njega kud se dede. „On je dovršio svoje, — rekao je stari serežan drugim vojnicima, kad se razgovor poveo o tome strancu — ja sam to napred prorekao; sigurno su divlji ti psi na njega samog nabasali; on je hrabar bio, al’ nije ni on svemogućan.“ „Kukavan mlad čovek; on bejaše tako dobar i veran drug,“ prihvati jedan drugi, kom su oči bile pune suza. „Bio pa i nije, — prekine ćutanje serežan — danas se njemu to dogodilo a sutra može nama, ali — smrt tim psima koji su uzroci njegove smrti!“ Branko Radičević Mladena u Alžiru oplakivahu, al’ kad su ga tamo oplakivali, on se vratio među one, koji su ga već i prežalili bili. On se vratio u svoju postojbinu. Nova tuga, novi jadi! Kad je ostavio svoju postojbinu, on jo imao oca i milu majku, s kojima se nije ni oprostio, niti ih je izgrlio, pre nego što je pošao. Kad se vratio, on mesto svojih roditelja nađe dva groba; ova dva groba ugrabiše njemu još one koji su ga iskreno milovali. On pade na grobove, dugo je tu ležao s licem k zemlji, a kad se podigao, na travi, koja je ponikla bila na grobovima, treptahu njegove suze — prve suze koje je prolio posle dve godine dana. „Sad sam sam na svetu, sam i jadan kao mlada šipčica, koja je iz trulog stabla iznikla, i kojoj u mladosti crvi žile podgrizoše. „Ah, Bože!... .Jadno, jadno moje srce. „Bože, Bože ....Snago i odvažnosti daj mi, mili Bože!“ I posle ovih reči glavu podigne ponosito nebu, rukom protre svoje čelo, pa odvažno i sa pobedom samog sebe reče: „Ta ja sam čovek, ja ću i ovaj udar još moći podneti.“ Zaista je bio čovek, koji znade svoje bolove zauzdati i svome srcu zapovedati. On stajaše sam na svetu bez svakog svoga.Koji ga milovahu one je crna zemlja pokrivala; koje je on ljubio oni mu behu tuđi. On ne imađaše ni brata ni sestrice. On ne imađaše ni verenice ljube. Njemu je baš priličila ona pesma: „U Srbina, koji roda nema, ni oca ni majku, brata ni sestricu.“ Ah, a teško je to osetljivom srcu, koje je za milovanje stvoreno, da ne samo što ono ne može nazvati svojim što miluje, nego još i ono mu se otme, što mu je radost i milovanje bilo. Mladenovom srcu sve je oduzeto što mu je god drago bilo. I on ne pade više u očajaše, već stegne svoje srce, pa sa strpeljivosti i verom je snosio tajne bolove, koji besneše u njegovom srcu. Svoje imanje, koje mu je od oca ostalo, i koje je u dosta neurednom stanju našao, rasproda. Pa posle prigrli sebi siromaški prost narod. Među njim je živeo, njega je branio od nepravednih napadanja, i njega je učio i hrabrio svojim savetima. Sa svojim negdašnjim prijateljima nije se nikad sastajao; on njih nije tražio, a oni ne znadoše gde je on.A ko bi ga i mogao bio potražiti u sirotnom selu gde je on živeo u jednoj prostačkoj kući? Al’ njegov najverniji drug Ivan nekako pročuje za njega i odmah se podigne k njemu. Bilo je pred veče, kad je Ivan u selo došao, a budući da je selo malo i bez krčme bilo, to morade odsesti kod svešteničke kuće i tamo raspitati za svog druga. „On nije sad u selu, — veljaše mu sveštenik kad je za Mladena raspitivao. — Više puta tako ode ne kazujući nikome kuda ide, i ostane na strani po celu nedelju dana.Verujte, onda je celo selo u žalosti kad njega nema, jer on je kao anđeo hranitelj u ovom selu.On je i sam sirota, ali toliko dobra čini, koliko bi dosta bilo i od kakvog zadušnog bogataša.Ne samo da svakoga, koji ga zamoli, pomaže i savetuje, ne samo da ide od jednog do drugog gospodina pa moli, piše, radi kad treba što pomoći kom sirotanu, koji se u kaku bedu zavalio, i za ovo nikad ni od koga ni jedne krajcare ne primi — već svako veče skupi oko sebe sirotinsku decu i mlade momke, pa im pripoveda lepe i poučitelne pripovetke, junačka i slavna dela naših starih.Posle ih uči čitati i pisati, obučava ih u svetoj veri, u ljubavi k narodu i postojbini, u vernosti k vladaocu i njegovim zakonitim vlastima.A to je milina videti s kakvom se voljom omladina oko njega skuplja!On deli s njima svoj ogrev, svoju odeću i svoj hleb — a Bog i duša ni sam ga nema u izobilju!“ Što sveštenik o Mladenu govoraše to sve istina beše, on je u tom selu to sve činio. A kad je načuo gde za koju veću nesreću na strani, išao je i tamo, i pomagao gde se pomoći moglo, a tešio gde pomoći ne beše; i tako se događalo da po celu nedelju kući nije došao. Tako je bilo i sad.On načuo beše da je jedan Juda napao na siromašnoga seljaka, koji je u svojoj bezazlenosti i neznanstvu obvezatelstvo od velike sume potpisao ne primivši ni deseti deo od toga i tako sebe i svoju porodicu upropastio. Lene moje čitateljke opomenuće se o onom, što smo u početku ove pripovetke naveli, gde se Bačvanin o svojoj nesreći tuži Sremcima i blagosilja jednog mladog gospodina, koji mu pomoći šćaše. To je bio Mladen.On je išao od jednog do drugog sudca i molio da se Čivutin na strog ispit uzme, da ga nagone da dokaže koliko je novaca prostaku dao i kud je ovaj svoje novce deo, a ovu molbu potkrepljivao je tim, što prostak ne pripoznaje koliko je primio, a ne znajući pisati, on je od Čivutina lako mogao prevaren biti. Sudije mu odgovoriše da će ono činiti, što im zakon i pravda nalaže. Kad se kod poslednjeg prijavio, ovaj mesto odgovora pruži mu jednu duguljastu hartiju. Mladen pogleda, zadrkće se, oči mu se čisto ustakle, u licu još većma prebledi. No ovo je samo za jedan časak trajalo, i on se odmah osnaži i postojanim ali umnim glasom reče: „Jadni ljudi, njima je kraj!Hvala, gospodine, tu ni vi ni jedan sudac više ne može pomoći.Bi ćete izreći presudu po propisu zakona, po vašoj dužnosti, ali vidi Bog!On će kazniti i u četvrtom kolenu decu i unučad onih, koji su krivi.“ Posle ovih reči pruži hartiju sudcu natrag, u celom se telu zadrkće, rukama stisne grudi svoje kao da ih čuva da se ne raspadnu od bola, pa posle jecajući zapišti: „Sirota, sirota Ruža! ...O, Bože, da si me još na paklene muke bacio, pa da si nju od toga sačuvao....O, Bože moj, to mi je još jedna uteha bila da je ona srećna i zadovoljna ....Ona ne može biti srećna sa nepoštenim čovekom.“ Hartija ona, koju je sudac pokazao Mladenu, bejaše obvezatelstvo u najstrožem smislu.Imena prostaka i sviju njegovih domaćih bejahu potpisana i do svakoga imena načinjen krst; a za verovatnost potpisa i količine bejaše potpisan i jedan sreski sudac — a pod ovim ime Ružinog muža. Mi znamo već iz početka ove pripovetke da je sreski sudac bio propast jadne proste porodice, ali ne znadosmo da je tu kriv bio i Ružin muž. Crna duša, sujetan i grabljiv čovek, to bejaše njegov karakter. Al’ kako je to Mladenu teško bilo doznati! „Ah, ako on nju miluje, ako je tako miluje, da je nje radi zaboravio Boga i dušu svoju, te grabi nepravedno samo da može zadovoljiti njenim bezgraničnim i visokoumnim željama... „Može li to biti?... da čovek zaboravi svoje poštenje, da proda svoju dušu, da izneveri svoju savest? „Može li biti? — Da je ona moja postala, šta bih ja činio za nju?“ I posle ovih misli zagrozi se kao da ga je groznica spopala. „Može i biti!!!“ Reče tiho i uzdišući. Posle naglo pođe. On je naumio bio otići k Ruži i njenom mužu, preklinjati ih Bogom i svim, što je sveto i što čoveka blagosloviti ili skrušiti može, da pomognu jadnoj porodici. Veče je bilo kad je došao u selo, gde je Ruža živela sa svojim mužem.Na pitanje njegovo, gde je njena kuća, jedan seljak skine šešir s glave i sa strahom pokaže mu jednu gospodsku kuću, koja se ponosito uzdizala među drugim sitnima i prostima kućama, kao što beo labud visoko i ponosito diže svoju glavu kad među drugima sitnima tičicama po tihom jezeru plovi. Kuća ova bejaše od reda jedno tri fata dalje ušla nego druge, a pred njom beše lepa bašta sa malim parkom.Sve ovo beše ograđeno visokim gvozdenim kopljima, i u sredi od to gvozdene ograde bejaše opet jedna kapija od takog istog posla kao i ograda, samo što je na nekim mestima i pozlaćena bila. Mladen drkćući otvori kapiju, koja nije bila zaključana, i pođe napred. Bejaše tek dva koraka pred kućom, s desna do njega jedan „ron pojen“, na njemu drvo jadikovo, kad volšebni glasi zazuje iz kuće. Mladen stane, akordi od klavira prohujaše; posle se anđeoski jasan, čist, zvučan al’ žalostan glas čuo. Glas beše Ružin, a pesme glasi behu ovi: Pesma je ova samo za malo trajala, posle se čuli smućeni i nerazumljivi glasi od fortepijana; akordi duboki al’ izražaj ovih nerazumljivih akorda bejaše tužan. — Za ovim tišina nastane; posle opet se začuje jecanje, koje tako tužno bejaše, kao da se iz prsiju sa srcem zajedno otkidaše, tužnim srcem onoga, koji zaista nesrećan se činjaše. Mladen podigne ruke nebu.Bledi mesec, koji je između oblaka izašao bio, osvetli mu bledo lice, koje u ovo trenuće izražljivo beše: — nežnost, dobrota, ljubav, duboka tuga sa očajanjem bejahu napisani na njegovom licu. „Ah, ona je nesrećna.... „Ako sam tome i ja što kriv... „O, ne, ne; ja nemam dosta snage, ja je ne mogu, ne smem videti...Ja ću je još videti... jest, sveti blagi i svemogući Bože, ja ću je još videti, al’ ne sad... ne sad!!!“ I posle, kao besomučan, potrči, pretrči preko parka.Kad je do gvozdene kapije došao, mesec, koji se izmeđ’ gustih oblaka na jednu nebesnu čistinu preselio, osvetli lepo park.On se okrene, pogledi kuću, pogledi prozor, koji je osvetljen bio svetlošću, koja se u sobi razvijala. Kad je on gvozdenu kapiju otvorao, onda se otvarahu i prozori one sobe, koja beše osvetljena i na prozoru se ukaže anđeosko žensko lice. „Ona je!“ „Ah, to je on!“ Začuše se u jedan mah ovako dva uzdisaja. I posle toga odmah Mladen sedne na svoja kola koja do gvozdene ograde stajahu, pa poviče svome kočijašu: „Šibaj, teraj što naglije možeš, samo odavde, samo sad dalje.“ Kočijaš ošine svoje konje, a konji kao zmajevi polete s kolima. Pred zoru Mladen bejaše kod svoje kuće.Nova nesreća, novi bolovi u srcu, nova bura u duši, nova guja u prsima. „Ah, ako je ona mene milovala!“ mišljaše on u sebi. „Daleko, daleko od mene ovake misli, jer ću od njih poludeti.“ Posle toga prođe nekoliko dana, i u tome njegovog prostaka sudije presude, prodadu mu kuću, njivu, i sve njegovo dobro do poslednje krpe, a Čivutinu plate sve, što je od njega tražio, predavši mu sve prostakovo imanje. „Šta ću sad, šta ćemo sad, gospodine, — jadikovaše pred njim kukavan prostak; — sad smo goli, sad smo ostali bez kore hleba.Mi ćemo morati pomreti od gladi, jer nemamo čim zasluživati sebi hranu.“ Mladen sažaljavaše kukavnog tog prostaka; njemu se činilo da je i on nešto kriv tome što je prostak tako nesrećan postao i tešio ga je govoreći mu: „Bog će dati, pa će dobro biti, Bog će pomoći.” Posle je otkidao zalogaje od svojih usta, pa ih je davao ovoj sirotnoj porodici, — i osim toga kupio joj kola i dva konja. Ovako radeći i zadužbine čineći potroši sve svoje imanje, i posle malo vremena i sam je morao sa svojim trudom sebe zahranjivati, ali je sebi pridobio ljubav i poštovanje sviju u okolini, a siromašna porodica koju je on branio i od krajnje nužde i propasti spasao pošla bi bila za njega i u vatru i u vodu. Mi videsmo u početku ove pripovetke sa kakvom ga je ljubavlju dočekao Bačvanin u karlovačkoj pivari, i sa kakvom radosti činiše prostaci, među kojima imađaše on tu više poznanika, sve ono što im je on savetovao da čine. Onaj drugi mlad čovek, koji je među prostotu sa opakom i prevarljivom namerom bio došao, bejaše Ružin muž. Mladen ga je odmah poznao, i on Mladena.Oni se sad prvi put videše posle sastanka u domu Ružine majke, drugi put u svome životu. Kad je Mladen prostake sa sobom poveo, i tako u društvu drugih narodnih ljudi podigao se svetoj glavi srpskog naroda na poklonjenje i molbu, onda ovaj drugi zaškripi zubima, pa u sebi promumla: „Čekaj, platićeš ti to!“ S. Miletić. Prošao beše 1vi maj 1848e godine.Srpski narod u karlovačkoj skupštini izrekao beše svoje tegobe i svoje želje, i tim izjasnio svoj ultimat. Vlastoljublje, naduvena oholost i pakosno naprezanje Madžara odgovori pravednim srpskim željama sa mačem, puškom i — užetom. Licem na Duhove pale su prve srpske žrtve; tog dana upravo se i zametnuo rat između srpskog i madžarskog naroda. A kako se ovaj rat započe, odmah u celom Srpstvu zakuca jedio srce; od tog dana svi Srbi imađahu jednu nameru, jednu želju.Kojima je moglo biti skupljahu se ujedno, i dizahu oružje na obranu svoje narodnosti.A kojima ovo ne mogaše biti, oni se moljahu Bogu za svoju braću u boju, i željahu da dođe zgoda i njima pokazati se, i — umreti za narod. Mladen je bio među prvima.On je odmah zaišao po narodu i pozivao ljude da ostave svoje poslove i svoje kuće pa da se late oružja.A prostaci njega odmah poslušaše pa se kupiše gomilama oko njega; ostaviše svoje žene, svoju decu i sve svoje milo i drago pa pođoše za njim u srpski oko, koji se na Jarku bio utvrdio. Od kako je sveta i veka nije ni jedna vojska išla na boj s takim veseljem kao ova, koju je Mladen skupio. Ta Mladen beše njihov utešitelj, njihov anđeo hranitelj i obranitelj u njihovoj bedi, on njih nikad nije na zlo navodio, pa oni zato njemu i sad verovahu, da ih on i sad na dobro vodi i da će ih i od sad od bede i napasti odbranjivati. A kad je kasnije do bitke došlo, kad su topovi zagrmeli, kad se krv prolevala, onda su se ovi ljudi junački, odvažno i postojano borili, jer Mladen beše uvek među njima; gde je bila najveća nevolja, tu je bio on među njima i snosio nevolju zajedno sa svojom braćom, te ih je hrabrio svojim rečima i svojim primerom; gde behu najveće opasnosti, tamo je on napred išao. Al’ od kud u njemu toliko postojanstva i snage?Od kud je došla uteha njegovoj bolnoj duši?Od kud njemu to vedro lice, od kud u njegovim vatrenim očima to zadovoljstvo, od kud osmeh na njegovim usnama? Šta se to s njim dogodilo, da je bacio od sebe svoju običnu turobnost? U njegovom srcu bešnjahu stari bolovi, — ali on je znao okolnosti i ljude među kojima se nalažaše, pa se usiljavao i činio da je i veseo i zadovoljan. Ta šta bi mislili prostaci, da se on žalostan pokazivao, kako bi mogla biti oduševljena šaka ljudi pred jakim neprijateljem, da je videla žalost i tugu na onom koji ju je poveo za sobom? Mladenu je teško bilo učiniti se veselim, ali on je znao da to tako mora biti.On se zdravo usiljavao tim što je morao na svom licu nositi pritvorne izražaje veselja i unutrašnjeg zadovoljstva, al’ on je sebe pobedio pa je sve činio, sve, sve za narodnost koja bejaše njegov idol. I tako je on dobro izvršivao svoju dužnost među onima, koji se mogoše ujedno skupiti i oružje podići za obranu svoje narodnosti. A ovo behu čestite i plemenite duše, koje se biše i krviše za svoju slobodu i dragu narodnost. No među tim dok su se gdekoji borili i krv lili za Srpstvo, behu u srpskom narodu mnogi, koji bi dragovoljno bili oružje dizali i sa ovojom se braćom sajedinili, al’ to ne mogahu činiti po položaju, u kome se nalažahu. Ovi se moljahu Bogu za sreću i napredak svoje braće, koji nose oružje na obranu srpskih narodnih prava i na obranu cara svoga. Među ovima beše Ivan, Mladenov drug, koji je sa svojom mladom ljubom živeo u takom mestu, gde je mnogo više Madžara nego Srba bilo, a Madžari zdravo motriše na svakog onog, za kog su znali da je zauzet za Srbe. Ali bilo je i Božjih nesrećnika, koji su se otpadili bili od svoga roda, i odrekli svoje krvi; ti se behu odavna već otpadili i od Boga i svoga poštenja. Međ ovima beše i — Ružin muž.Otpadnik i izdajica, Bog ga ubio! Ovi, ovi su mnogo krivi, što je srpski narod tako ljuto postradao; ovi su mnogo krivi tom nesrećnom ratu, u kome se toliko krvi prolilo, u kom je toliko naroda propalo! Pa još da su samo oni ginuli koji su izašli na bojno polje za svoju narodnost, za pravicu i za svoga cara!Onda još i Bože pomozi, jer blago onima, koji ginu u junačkom boju, njihova se dela slave, njihov se prah i pepeo blagosilja. Ali koliko je njih poginulo, koji ne nosiše ni puške ni sablje, koji ništa drugo ne činiše za svoj narod i svog cara no samo Bogu se moliše! Osim toga koliko je njih izgubilo svoju glavu na gubilištu, kao najveći zlikovci!Mnogi, mnogi! Od Boga im u raju naselje! Od ljudi na zemlji spomen! A od tebe, lepa čitateljko, jedna suza; tvoja će suza i mrtvom nagrada biti. S. N. P. Iz početka je srpski narod vrlo srećan bio u svojim bitkama; rekao bih samom se Bogu mililo kako Srbi složno, junački i odvažno prihvatiše se svoje pravedne stvari, pa ih je zato i pomagao. Ali na skoro za tim nastane teško doba za narod, na koji se steščaše časi iskušenja i krajnja nesreća. Čiljaše se, Bog je okrenuo svoje lice od srpskog naroda radi nesloge i kavge, koja u njemu zametati stade. Sreća nas sa svim ostavi. Ah, ovde se razbiše naši lepi sni. Naša je vojska prvi put pobijena pod Suboticom. Od onog dana, u kom su naši Suboticu hteli osvojiti, počeše se naše bede i naši jadi. Jadan, jadan srpski narod! Spretna, krasno i ukusno nameštena spavaća soba stoji pred nama. Zidovi su ove sobe zastrti mesto tapeta ugasito plavetnom svilom. Gredice su sitnim ukrasima iskićene, a između gredice i zidova svud naokolo prevučen je uzak zlatan pervaz. S jedne strane stoje lepa visoka dvokrilna vrata, kroz koja se ulazi u sobe, prema njima stoje druga taka ista a kroz ova se ulazi opet u drugi red soba.Nad obojima tim vratima ispisane su lepe kopije od ikona, koje je Albani ispisao, i od kojih je oriđinal sad u Turinu, u dvoru, koji se „Palaco Madama“ zove. S treće je strane uza zid široka postelja, koja je sa sviju strana pokrivena plavetnim zavesama, kao kakvim nebom, od malo otvorenije svile nego što je ona po zidovima. Prema postelji imaju dva prozora sa izgledom u baštu; nad ovim prozorima su zavese sa zlatnim prstenčićima, a boja i predivo je ono isto, koje i nad posteljom. S desne strane u zidu ima kamin za vatru, oko kog su ukrasi od beloga mramora, a nad ovima u zidu uzidano je veliko ogledalo, sa širokim zlatnim pervazom.Prema ovome bila je ikona, slika majke Božje, kopija od Karla Dolče. Pred ikonom gori mirisav zejtin u zlatnom kandilu. Ta je soba Ružina spavaća soba, a ona je krasna žena Ruža koja u belom noćnom odelu pred ikonom stoji i sa prekrštenim rukama pobožno se moli. Ona se dugo u sebi Bogu molila sa najvećom pobožnosti, i tek jedan put je uzdahnuvši glasno progovorila: „Ah, majko Boga i Hrista spasitelja, moli se sinu svome za njih, umudri ih i sačuvaj ih od te nesreće.“ I posle ovih reči suze joj poteku niz obraze a ona pa’ne na kolena a lice svoje zemlji prisloni. Tiha je bila noć; u bašti, u celoj kući, u celom selu smrtna tišina; čovek bi pomislio ceo je svet umro. A Ruža u svojoj sobi — koja osvetljena beše sa dve sveće, koje su gorele na kaminu u srebrnim čiracima, i svetlošću, koja je dolazila iz kandila — pred slikom majke Božje moleći se, naličila je u beloj svojoj haljini anđelu bola i tuge koji oplakuje ovaj svet. To je tako još dugo trajalo; u jedan put kao da se neko tiho baktanje ču.Ruža ustane i baci svoj pogled k vratima od kud je mislila da lupa dolazi. Sat u obližnjoj sobi izbijao je dvanaest. U taj mah vrata se otvoriše, i tiho kao neki duh kroz njih u sobu uđe jedan čovek. Ruža se uzdrkće. Ona je mogla poznati ovog što uđe, i zato ustrašeno poviče: Za ime Boga, vi ovde!“ „U neprilično doba je-l’-te?Ja znam da to nije lepo, i da se vi zato morate srditi; al’ ako me saslušate, vi ćete mi oprostiti.“ Ovo je bio Mladen, koji je strašno izgledao.Kosa mu je bila razbarušena kao u vešca; lice mu je bilo bledo i glatko kao u samrtnika; oči zakrvavljene i pune vatre kao u zločinca, koga griža savesti goni. Kad je gornje reči govorio on je i u svome glasu i u celome svome telu drktao. Ruža ga strašljivo pogleda, posle njen pogled postane prezritelan, kao što joj je i glas bio kad je progovorila: „Dakle nema čoveka na ovome svetu koji nije izdajica ili nepošten?“ Mladena ove Ružine reči za srce ujedu i zato smućeno odgovori: „Ja znam da sam neprilično učinio i vašu nežnost tim uvredio što sam došao pred vas u ovo neobično doba; al’ ja sam se zakleo živim Bogom da ću vas još jedan put videti.Gospođo, tako mi moga spasenja! da sam jamačno mogao znati da do sutra neću poginuti, ja bih dočekao sutrašnji dan, pa bih onda došao k vama da vas vidim, pa da umrem.“ Ruža ga sa sumnjom i čuđenjem pogleda, pa posle malo kao da se uverila o Mladenovom poštenju sa radosti reče: „Vi o smrti govorite,.... vi jamačno niste s ovima.“ I rukom pokaže vrata od leve strane, koja — kao što rekosmo — u red soba vođahu. Sad opet Mladen nju začuđeno pogleda.Iz tog se pogleda moglo videti da on nju ne razume. A Ruža se pusti u neke misli, i tako se učini ćutanje, koje posle Ruža prekine, govoreći s uverenjem: „Ne, ne, vi niste s ovima.Ta u časovima svoga očajanja i iskušenja zbog čovečjeg nepoštenja i izdajstva, u časovima, u kojima sam gubiti počela veru prema celome svetu, samo je vaše lice bilo koje mi se pojavljivalo, i koje me opominjaše da svet nije sa svim rđav, jer ja sam uvek verovala da ste vi pošten čovek, o vama se nikad nisam smela posumnjati.Ja bih se smela bila zakleti da vi niste ni otpadnik ni izdajica...O je-l’-te, ja se nisam varala, vi niste s ovima?“ „Al’ s kime?S kakvim to: ovima?“ Ružino lice, koje pre bledo bejaše, oblije rumenilo na ove Mladenove reči, i oči, koje pre usanule već behu, ustrepte žarom, posle toga sa neiskazano nežnim glasom progovori: „O, majko Boga živog, ti si saslušala moju svakidašnju molbu!“ Posle uhvati Mladena obema rukama pa mu vatreno reče: „Zakunite mi se jednim svemogućim Bogom i svim, što vam je sveto na ovome svetu, da vi ništa ne znate o tome, ko je u ovim sobama na levo i šta se tamo radi, pa ću onda reći da vas je sam Bog poslao ovamo meni, na moju svakidašnju molbu.“ Mladen podigne desnu ruku nebu, pa od srca progovori: „Zaklinjem se.“ „Hvala Bogu. — uskliknu radosno Ruža — Bože, ti si me uslišio, i učinio si mi na ruku, da mogu pomoći kukavnom srpskom narodu!Bože, hvala tebi!“ „Srpskom narodu?...Vi hoćete da pomažete srpskom narodu?...Zar ste i vi kadgod o tome mislili?... Ovako je Mladen govorio začuđeno, ne znavši šta da misli o Ruži.Ali Ruža to nije ni slušala nego samo u svome oduševljenju govorila je ovako: „Bože, moj dragi Bože, od kad ja molim od tebe tu milost, koju si mi danas učinio!Danas si mi dao priliku da sačuvam srpsku krv, koja i u mojim žilama teče, od crnih namera, koje se protiv nje ovde grade, pod ovim krovom, pod kojim i ja živim...“ Posle ovih reči okrene se Mladenu, uhvati ga nežno za ruku pa plačući produži govor svoj: „Vidite, ja sam vam najnesrećnije stvorenje na ovom svetu.Sudbi nije dosta bilo što me je od moga rođenja počela goniti, što mi je ukratila do danaske sve nežnosti i milosti, za kojima žensko srce toliko teži, već me je još bacila među one, da s njima živim, koji su krvnici mome idolu, jedinome, za kim bi mi slobodno bilo ginuti, i koje mi je sad jedino milo na ovome svetu — mome srpskome rodu...Evo ovde u ovim obližnjim sobama skupljaju se najcrnji zlotvori srpskoga naroda.Tu se sa mojim mužem sastaju i Srbima o zlu misle.Sva nesreća, koja se dojako steščala na kukavno Srpstvo u okolini, iz ovih je soba izišla — vatra ih spalila!“ Mladen stajaše kao okamenjen od čuda i divote.On pred sobom gledaše ono stvorenje, koje je nekada bilo idol njegov; on sad gledaše Ružu, koja je uvek hladna bila kao kamen, o kojoj on nije nikad ni pomisliti mogao da ona razume kako nežno čuvstvo, — sad gledaše tu Ružu gde suze lije niz svoje belo lice zbog nesreće srpskog naroda, — a srpski narod bio je i njegov idol, istina drugi idol, al’ od kako je Ruža postala tuđa verenica, jedini njegov idol. A ovo promislivši mravi ga podiđu, a to bejaše zbog miline i strave. „Ona, za koju niko nije mogao ni pomisliti da poznaje što lepše od oholosti i obesti, ona sad tuži i gine za srpskom narodnosti; a srpska je narodnost i meni tako isto mila kao i ona; jamačno će biti i u njenom srcu ljubavi prema meni, jer srodstva i simpatije ima u našim dušama.“ Ovako razmišljaše on u sebi, i ove mu misli pričinjavahu božanstvenu milinu. „Ali ako ona mene tako ljubi kao ja nju, ako sam ja propustio što učiniti da ona postane moja, ako je ona s mog nemarstva i s moje smetenosti postala tuđa i tim nesrećna?“ Sa ovim mislima strava mu srce obuzme.Za stravom tajna tuga i ljuti bolovi.A ovi bolovi nateraju mu nove plahovitije suze na oči. Ruža opazi te suze pa sa čustvom rekne: „Vi mene žalite, hvala vam!Ja sam to zaslužila.Ali sad nemojmo misliti o sebi već dogovarajmo se o tome kako ćemo opštoj stvari pomoći.“ Posle ovih reči uhvati Mladena za ruku, uzme sa kamina jednu sveću, na ga povede u drugu sobu. „Kuda?“ zapita je on. „Ovamo, da vam pokažem kake su ovde priprave.Tu leži srebro i zlato na gomilama.Ovo su ti nesrećnici od sirotinjo pograbili i pootimali, pa sad tim hoće da pobede Srbe.Al’ sad im to neće ispasti za rukom, jer je meni Bog vas poslao, i mi ćemo im pokvariti njihovu nameru.Vi ćete od ovog blaga uzeti što više možete poneti, pa ćete onda što brže možete u S. Tomaš.“ „U S. Tomaš?!“ „Jeste u S. Tomaš, da S. Tomaš sačuvate od propasti.“ „S. Tomaš više ne treba čuvati!“ „Ne treba čuvati?Da vi znate to, što ja znam, ne biste tako govorili ...Vidite: prekjuče su ovi nesrećnici skupili se i ugovorili među sobom da se svakako upru i S. Tomaš zadobiju.Oni su naumili sa prevarom, podmićenjem, i posle sa najodabranijom vojskom svojom na S. Tomaš udariti; a kad ga uzmu, ognjem će ga popaliti, S. Tomaš ponosito gnezdo od sokolova, i sva druga mesta, koja su junake izrodila...Posle ovakog dogovora oni su među sobom silno blago iskupili.Ovo blago oni su od sirotinje pootimali, i to blago jamačno još i sad u ovoj sobi do nas leži, jer tu je njihova opšta kasa...Hodite, hodite!Božjim vas imenom preklinjem, hodite, i dok se nesrećnici ti u ovim sobama s leve strane dogovaraju, mi ćemo ovde ući u njihovu blagajnicu, vi ćete uzeti što više možete poneti, pa pohitajte u S. Tomaš, podajte to blago braći, neka sebi nabavljaju što više oružja i džebane, javite im kako je ovde, opomenite ih, a ja ću onda biti utešena, jer kad oni doznadu od kud im preti propast onda će se oni sačuvati, a kad uzimaju još k tome praha i druge ratne potrebe njih niko neće moći pobediti... i ja ću posle toga rado umreti, ako zbog mog dela mreti ustreba, jer ja ću znati da za narod mrem kome sam ja pomogla.“ Posle ovih reči povuče Mladena obližnjoj sobi govoreći: „Hodite, brže, brže.“ Mladen stade i Ružu oštro pogleda.Kad ona ovo opazi, stade, pusti mu ruku iz svoje ruke pa sa žalosti progovori: „Vi meni zamerate, što sam vas nagovarala da uzmete odavde blago i time kao neku krađu učinite!...Ali ja sam vam već rekla da je to onih, kojima biste vi odneli, jer su ovi nesrećnici sve to od sirotinje pootimali...“ Mladen htede da joj nešto progovori. „Nemojte govoriti!Ja vidim da vi nećete ni to da učinite što samo naliči na nepoštenje.To vam niko ne može zameriti; ali evo sad vas molim: učinite što možete učiniti, i što vam je i dužnost da činite.Idite u S. Tomaš i recite tamo braći svojoj, što ste sad čuli, recite im da će na njih danas, sutra, prekosutra, koji dan udariti, opomenite ih da budu svaki čas na oprezu...Idite, idite dok nije kasno.“ Posle ovih reči sklopi svoje ruke. Lepa je ona ovako bila, rodoljubivim žarom raspaljena i sklopljenim rukama moleći Mladena, koji beše izvan sebe od miline, a u isto doba i tuga neka obuzme ga. On joj htede nešto govoriti; ali reči, koje ga u svečanim prilikama uvek izneveravahu, i sad ga behu izneverile. A i inače, gde su reči koje mogu iskazati neobično čustvo?Ta razgovor je vrlo siromašan, kad čovek u govoru neko samo malo neobičnije osećanje hoće kome da saopšti.Ako ovaj i sam već tako nije osećao, neće se razumeti. Mladen posle Ružinih reči, samo je mogao ove reči s teškom nategom izreći: „Kasno je već!“ Kako kasno?Znate li vi šta sad rekoste, jeste li pri sebi?“ Mladen obadvema svojim rukama stisne se za čelo, baš kao da se sumnja da li mu je glava na mestu, jer se taj dan čudne stvari s njime događahu.Posle malo vremena sa uverenjem progovori: „Da gospođo, za S. Tomaš je sad već sve kasno, jer je S. Tomaš danas pao.“ A vi?Vi ga niste branili?Vi niste smeli na šančevima biti?Vi ste se strašili?Vi ste se bojali smrti?“ „Bojao sam se smrti?...“ Ovo reče pa ućuti, jer ga u jedan put neka sumnja spopadne: „Ova mene hoće da iskuša, — mnijaše on u sebi; — hoće da vidi jesam li ja na carskoj i na narodnoj strani, pa kad ovo dozna, da me preda buntovnicima, koji su u sobama njenog muža, kao što je pre ona sama rekla.“ Ova sumnja prođe mu brzo kao munja kroz glavu i učini mu se vrlo verojatna. „Umreti njenim izdajstvom? — mišljaše dalje u sebi. — Ona da mi zada smrt, za koju sam ja uvek umreti bio gotov?O Bože!...“ Posle brzo doda: „Pa šta se ja bojim?Ta ja sam zato i došao, da nju vidim pa posle da umrem.Čemu da ja još i duže živim, kad mi i ona o glavi radi?“ I posle ovih misli dubokim i žalosnim glasom progovori: „Gospođo moja, ja se smrti nisam bojao; ja sam se borio na S. Tomaškim šančevima dogod neprijatelj nije prodro; a i posle ja sam poslednji bio, koji sam ustupio; ja nisam obilazio smrti; kamo sreća da ni ona mene nije obišla!...“ Posle toga malo ućuti, suznim očima pogleda Ružu, pa tiho produži: „Jer onda ne bih znao da vi možete moju propast želeti.“ Ruža je vrlo dobro razumela, šta Mladen htede reći, i zato se trgne kao da je iznenada golom nogom na zmiju stala. „Šta, vi o meni sumnjate?Još i to?Bože, ti imaš pravo mene kazniti; ali ovo je vrlo strogo — ovo je vrlo gorko!“ I posle ovih reči svoje bledo lice rukama pokrije. Mladenu se ražali; njemu teško bejaše videti kako je ožalostio ovu lepu ženu, o koje iskrenosti odmah se uverio bio.Zato se odmah pokaje za one prekore koje je rekao; srce mu silno počne kucati, krv mu na novo uzavri, i on s najvećim očajanjem govoraše: „Ah, smrti!Kako bi mi sad dobro došla!“ I vi to isto ženite što i ja, a sumnjate se o meni?...Da, da, vi i pravo imate kad vidite gde i s kim živim!Ali, da se ja nisam nadala da ću narodu moći pomoći, mislite da bih ja ovde bila?...“ Malo umukne, jer joj suze govor zagušiše. „Od danas ja više nikom neću moći pomagati, — produži malo po tom. — Vi veljaste da bi vam smrt dobro došla, e dobro,... umrimo zajedno!“ Mladen je čudno pogleda. No ona i ne gledaše to, već otkopča svoju belu haljinu koja beše tesno prsima prikopčana, i dok kopče popustiše, ukaže se snežan vrat i divne bele prsi. Mladena podiđu mravi; sav se uzdrkće jer, kao da ga je groznica spopala, tako mu krv u žilama uskipi. Ruža izvadi iz svojih nedara jedan mali zlatan krst pa progovori: „Onaj dan kad sam se venčala sa svojim mužem, došla je bila u moju sobu moja stara dojkinja — Bog da joj dušu prosti! — pa mi je dala ovaj krst.„Dete moje, — veljaše mi ona — naj ovo, što sam za spomen dobila od onoga, koga sam ljubila kao svoju dušu, čuvaj to, a daj Bože da ti nikad ne ustreba,... ali... ali...“ Posle ovih reči ona zajeca od plača.Ja sam je sebi prigrlila i tešila dok sam mogla, posle udarim i sama u plač, jer se i na mom srcu bilo steščalo — ja sam i onda već vrlo nesrećna bila.„Ružo moja, drago moje dete, — govoraše mi dojkinja kad je do glasa mogla doći; — ovaj se krst otvara, kad se pritisne ovaj mali rubin koji je u njemu kao ukras.Kad ovaj krst ovako otvoriš, u njemu ćeš videti zelenkast prašak...Prašak ovaj preko sto godina već u ovom krstu stoji, jer do danas nikome nije trebao, koji je ovaj krst u svojim nedrima nosio; ali prašak taj ne gubi svoju snagu: u čaši čiste vode on može ugasiti deset života naglo i bez bola.““ Kad je Ruža ovo izgovorila, pritisne onaj mali rubin koji je na krstu.Krst se otvori i u njemu se ugleda malo zelenkastog praha.Posle pristupi kaminu gde je bila jedna čaša i do čaše u jednom krasno izrađenom staklu čista voda.Ona saspe iz krsta prah u čašu pa je nalije vodom; cela voda dobije otvoreno zelenu svetlu boju; ovu čašu pruži Mladenu govoreći: „Ispijte polovinu; druga polovina neka ostane za mene.“ Mladen je još jednako drktao.Posle opet željno pogleda Ružu: na njenom je licu ozbiljnost bila napisana. „Vi se ustežete? — zapita ga posle malo vremena. — Vama je žao umreti?“ „Žao mi je umreti?O, lepa gospođo, vi ste zlo razumeli moj pogled.Vi mene ne biste tako zapitali bili, da mene i moju prošlost poznajete.Vidite: ja sam imao oca i majku, koji su meni vrlo dobri bili, i koje sam ja neiskazano ljubio; ja sam bio mlad i ugledan; moji drugovi mene milovahu; dobro sam bio primljen u ženskim krugovima; sve su se radosti ovoga sveta na mene osmevale... i ja sam sve to ostavio i izgubio; preturio sam polovinu sveta tražeći najveće opasnosti i smrt; i to sve zato što ona ne mogaše biti moja, koju sam ja vrlo milovao...Bože moj, ja nikad nisam njenu ruku u svoju uzeo, ja nisam nju nikad poljubio, nikad mene ona nije ljubazno pogledala, i opet mi je život nesnosan postao, kad je ona tuđa postala.Meni bi smrt dobro došla bila još i onda kad se sve, sve na svetu na mene osmevalo osim nje.A danas?Kako bi meni žao bilo umreti danas, kad mi je jedna raka kleta ugrabila i oca i majku, kad su mi ruže mladosti uvele i s lica ih nestalo, i pored moje mladosti sedina probija kroz moje vlasi?A danas mogu bez brige umreti, jer sam i dužnosti svoje ispunio prema drugome svome idolu — srpskom narodu, prolivši krv za njega iz osam teških rana...Kako bi meni žao bilo danas umreti pa još s onom, koju sam tako bezgranično ljubio?...Zar za mene može biti veće blaženstvo nego s vama umreti?“ I posle ove svoje ispovesti stidljivo u zemlju pogleda.Iz njega se videlo da mu je vrlo teško bilo izreći ispovest. Ruža beše u njega uprla svoj plameniti pogled.Ni ona se tome, što je čula, jamačno nije nadala; a strašio je mnogo morala patiti dok je Mladen govorio, jer je tako izgledala kao što Koredžijo piše majku Božju na ikoni kod krsta Isusova. Bleda, bez života, samo oči pune žara, a usta jedva mogahu izreći: „Vi mene, za mene?“ „Sve za vas, — prihvati Mladen oduševljeno i ozbiljski. — Samrtnik se neće jamačno pretvarati; samrtnik ne laže; njegove su reči istinite, kao što je i stvoritelj sveta — večni Bog; a ja... ja ću još samo za nekoliko trenutaka živeti!“ I ruku pruži za čašom otrova. „Ja najpre, ja!“ uzvikne Ruža i čašu k svojima ustima prinese. „Mati, mati!... Začuje se u isti mah ispod svilenih zavesa, koje su postelju pokrivale jedan nežan glas, a to beše glas deteta, koje je u snu govorilo. Ružina se desnica zadrkće, čaša joj padne iz ruke i na komade prsne. „Ah; ja sam mati!“ cikne ona i kao bez duše k postelji poleti i zavese s postelje podigne. Pod zavesima u dubokom i slatkom snu počivaše krasno muško čedo, kao kakvo plavokoso anđeoče. Ruža se baci na njega, prigrli ga svojim prsima sa maternjom ljubavi, počne ga ljubiti i kroz plač govoriti: „Čedo moje, on i u snu govori pesmu koju je naučio od svoje majke.Slatko moje dete, golube moj, moj Mladene.“ Mladen se ukoči!Šta je njemu više trebalo doznati nego što je znao?Ruža je svoje čedo Mladenom zvala, i naučila ga pesmu, koja je njemu najmilija bila. To je bila božanstvena naslada za njega, ali za malo, jer sad se lupa začuje u obližnjoj sobi i jedan glas koji govoraše: „Šta je to?Kakva je to buka?“ I posle ovog glasa vrata se otvore, te kroz njih u sobu uđe Ružin muž. „Đavo, — drekne ovaj opazivši Mladena; — danas me sreća dobro služi.“ Posle se okrene na poviče: „Ovamo, gospodo, ovamo!“ U tome u sobu se skrklja do jedio dvanaest ljudi, koji različno behu odeveni, ali svi skupoceno i bogato, i svi imađahu uza se svetlo oružje. „Evo, gospodo, — progovori im Ružin muž pokazujući rukom na Mladena; — ovo je od onih, koji izdaju i prodaju otadžbinu; ja sam ga već odavna zabeležio, pa mi je danas i nezvan pod ruku došao.“ Posle malo podsmejatelno produži: „Momče se ovo zagledalo u moju ženu, kad je ona još devojka bila, pa je sad jamačno zato došao da joj iskaže svoje jade; ali hude je sreće, jer evo tražeći golubicu naišao je na jastreba.“ „Vad Rácz?“ zapita jedan iz kruga. „Igen“ bejaše odgovor. „Vrlo dobro, i tako je dželat sad besposlen!“ progovori više njih. „Baš dobra zabava za narod!Ovaj je kao što valja sazreo za vešala!“ Mladen pogleda da vidi toga, koji ovo govoraše, jer mu se glas poznat učini; nije se varao — to bejaše onaj sudac, koji je krao vratove njegovim ljubimcima, sirotnoj bačvanskoj porodici. On htede da govori, al’ u taj mah Ružin se muž okrene slugama, koji u tome sa lancima uđoše u sobu, pa poviče: „Vežite ga!“ Sluge pođu Mladenu; ali Ruža, koja je odmah dete svoje ostavila bila dok joj je muž došao, baci se među sluge pa sa očajanjem poviče: Niko da se ne usudi u njega dirnuti, jer...“ Sluge poglede svoje gospodare. „Vežite ga!“ prodera se Ružin muž. „Ako Boga znate, a tako vam sreće i zdravlja, ne dirajte ga!Ta on je ovde u mojoj sobi, i ja ću ga braniti; evo mene, ali njega nemojte dirati!“ „Ha, ha, ha!“ zaori se sa sviju strana; a Ružin muž ljutito drekne: „Vežite ga!“ Momci pođu k Mladenu, no pre nego što su do njega doći mogli, on pritrči Ruži, klekne pred nju, i sa najvećim poštovanjem poljubi je u belu ruku. Kad je on svoja usta prineo Ružinoj ruci, ona se sagne i u čelo ga poljubi. Mladenovo se lice krvlju oblije, rukama svojima stisne stranu od srca pa s ushićenjem zaviče: „Ona mene ljubi!Sad rado umirem!“ Momci ga skleptaju i okuju u teško gvožđe. Mladen baci na Ružu još jedan ljubavi pun pogled, pa pođe pred svojim goniteljima. Kad su svi iz sobe izašli, Ruža se zanese i kolika je duga o zemlju se stropošta. Tako je ona bez svesti ležala; niko je nije negovao, jer ona beše ostavljena; niko drugi ne bejaše do nje nego samo njeno mlado čedo, koje je u slatkom snu uspavano bilo. Ruža je dugo tako u nesvestici bila.Ona nije čula ni zveku lanaca, ni lupu više kola, na kojima su ti otpadnici otišli i Mladena sa sobom odneli. Zora je već bila, kad je k sebi došla i svoje oči otvorila. No u isti čas strahovito cikne, i na novo padne od straha. Na sobnim vratima behu dve grdne čovečine: obadvojica behu mrka pogleda, mrki brci i strašno oružje bejaše u njih. S. N. P. Paši ljudi i u Vojvodstvu misle da bi srpska vojska jamačno zauzela bila Suboticu, samo da nije oklevala, većem odmah čim je Somborom ovladala da je na Suboticu udarala. Ja ne znam je li tako, a baš to toliko i ne spada u ovu pripovetku; ali to znam da su Madžari vrlo jaki bili u Subotici kad se naši s njima pobiše, a i to znam da im je vrlo milo bilo što ne behu Srbijanci u našoj vojsci.Ja ne znam ni je li bilo pametno što naši udarahu na Suboticu sa malo vojske protivu cele donjozemske madžarske vojske; ali to znam da je vrlo velika nesreća za Srbe bila što su pod Suboticom izgubili megdan, jer, kao što rekoh, od Subotice se naši započeše jadi. Pre subotičke bitke Madžari su od Srbalja ljuto zazirali, bojali su se Srbijanaca kao žive vatre, i počeše gubiti svu nadeždu da će sa Srbima na kraj izaći.Kad su Srbi Somborom ovladali, u Madžare je taki strah ušao, da su svi bežali i selili se iz Vojvodstva, koji su im ikad najmanje što skrivili.Da Srblji nisu izgubili bitku pod Suboticom, da im nije propao „žuja“ i drugi topovi, Madžari ne bi smeli ići u Bačku; a kako su se pre toga ljuto opekli na S. Tomašu, nema toga na svetu, koji bi ih na S. Tomaš mogao povesti.Ali posle subotičke bitke, kad se razglasilo da nema Srbijanaca u našoj vojsci, ohrabre se tako da su se odvažili i na S. Tomaš udariti. No pre nego što su silom udarili na S. Tomaš htedoše ga prevarom ili mitom zadobiti. Moje lepe čitateljke se opominju, kako je Ruža pripovedala Mladenu, da se u sobama njenoga muža madžarska gospoda skupljaju, da imaju mnogo blago, koje obećavaju onom ko izda S. Tomaš. To je sve tako i bilo, ali u Srba ne mogaše naći izdajicu; u S. Tomašu je svako gotov bio na smrt a na izdajstvo niko ni za koje blago ovoga sveta. Kad Madžarima ni novac ni prevara ne izađe za rukom, a oni počeše obećavati i pretiti. Percel, koji je Madžare na S. Tomaš vodio, opravi knjigonošu s knjigom, u kojoj pozdravljaše Srbe i moljaše ih da se lepo predadu pa će ih on čuvati i braniti od svakog zla, pa ako ushtednu vojevati uz njega obdariće ih bolje nego ma koji car, daće svima svetlo oružje i gospodsko ruvo, daće im čast i dostojanstvo, osim toga podeliće među njima nebrojeno blago, — a ako se protive i za 24 sata se ne predadu, on će udariti silom na S. Tomaš pa ga ognjem popaliti i tako ga razrušiti da mu se ne zna ni mesta, a što se god živo nađe poklati pa još ni detetu u utrobi materinoj neće oprostiti. Kad vođe ovu knjigu proučiše i videše šta im knjiga kaže oni se malo prestrašiše, ali ne radi sebe nego radi silnoga naroda, koji se iz cele okoline ovamo slegao bio sa svojim ženama i svojom decom.Oni znađahu da je neprijatelj vrlo jak i da S. Tomaš lako može pasti pa im žao bejaše da takav pošten i čestit narod u ludo i bez obrane gine, jer većina ovoga bejaše bez oružja. Gdekoji oficiri, koji su jamačno znali da S. Tomaš mora pasti, svetovahu narod da kupi sve svoje pa da ostavi S. Tomaš i spase sebe.Ali narod iz jednog glasa poviče: „Mi ćemo tu ostati i šakom i batinom se braniti do poslednje kapi krvi.Ako se vi bojite a vi idite, mi vam ne kratimo; ali puške i topa nećete sa sobom nositi.“ Madžari videvši da se Srblji neće hteti predavati, udare na S. Tomaš, da ga silom otmu. To je bilo 2 aprila 1849 godine oko 8 sati u jutru. Vreme je ljuto bilo; vetar je besneo i prašinu dizao do neba; čovek bi rekao, nebo se ražljutilo ili zato što su se Madžari opet usudili udariti na S. Tomaš gde su toliko puta slomijeni bili, ili zato što su Srblji S. Tomaš ostavili na malo vojske, koja je zlo oružana bila. U S. Tomašu nije bilo velikih topova nije bilo ni drugog oružja u izobiljstvu.Srpska je snaga bila u odvažnosti, postojanstvu i jogunstvu što čini junake.A da je još dosta oružja i džebane bilo, bilo bi muke za Madžare, ma da su oni i imali mnogu vojsku, najbolje topove iz carevih gradova. Kad Madžari napadoše na S. Tomaš, oni to učiniše sa dve strane. Jedni pođoše s velikim topovima na vrbaški šanac, u kome je bio Bosnić sa celim bataljonom Graničara i nešto malo svojevoljaca.A oni divno dočekaše neprijatelja.Madžari jurišiše — Srbi ih pustiše svojim šančevima do jednog puškometa, pa onda prosuše među njih živu vatru.Ko je video kako Srblji zgodno puškom gađaju, onaj zna šta se ovde s Madžarom dogodilo.Madžari tri put jurišiše na vrbaški šanac, ali uvek im bejaše loša sreća; oni ne mogahu bliže k šancu nego što puška nosi, dok ovamo Srbi opale iz svojih pušaka pa počine od njih rusvaj. Ali dok su se naši u vrbaškom šancu tako junački i srećno držali, dotle u drugom šancu, koji se zvaše „varadinska kapija,“ naši huđe sreće bejahu.U tome šancu behu dve kompanije Graničara, podosta S. Tomašana i ostalih slobodnjaka, sami junaci bolji od boljega, živa vatra i ognjeni zmajevi, a među njima Stefanović, Prnjavorac i drugi narodni oficiri, za kojima bi vojska u pakao pošla a kamo li ne bi u vatru i obranu tako miloga mesta, kao što je našima S. Tomaš bio. Divio so pokazala ta šaka ljudi kad Madžari udariše s velikom silom iz grdnih topova.Sve što čovek junaštvom učiniti može Srbi počiniše, al’ badava, sila Boga ne moli!A kakva je bila sila u Madžara, prema našemu šancu gde behu samo dva tri-funtaša topa!Pa još tome i ta nesreća, što je vetar našima prah u oči sipao, naše je zdravo bunila, a Madžarima toliko služila da su oko 9 sati prodrli S. Tomaš pade. Madžari, besni od radosti, sekoše, pališe i rušiše, kad u jedan mah od vrbaške kapije zemlja zatutnje. U red!“ povikaše vođe. „Neprijatelj se još drži u vrbaškom šancu“, poviče jedan ulak, koji je zapenušen na konju došao. Vojska stane u red i pođe vrbaškom šancu, da dođe za leđa Bosnićevoj vojsci. S. N. P. Branko R. Sumračak se počeo hvatati.S. Tomaš je sve jednako u plamenu.Madžari besni od radosti; vino teče kao što je krv tog dana tekla!Ta srpsko je i jedno i drugo, zašto bi žalili Madžari prolevati? Srbi, koji su samo go život spasli iz S. Tomaša, ostavivši sve svoje dobro, koje su celog života teškom i gorkom mukom tekli, raštrkaše se kud je koji mogao. Strašno je bilo njih videti.Na jednoj strani njih petoro-šestoro, ko bez kape, ko bos, ko bez drugog odela, gdekoji u samoj košulji a i ta mu se na živome telu zapalila.Na drugoj strani behu drugi još gori i jadniji: žene sa raspletenim vlasima, sa razderanim haljinama, na prsima noseći golo čedo, koje pišti da mu se piska do neba čuje.Jedna žena vodi za ruku svoje detešce, koje može biti od 7 godina, pa leleče; imađaše petoro, i sad joj ostade to jedno — od drugih joj nema ni traga ni glasa. Na sve strane oko S. Tomaša je tako bilo; svagde žalost, propast i očajavanje. S one strane Rekavice među putovima, koji u Feketić i Bečej vode, išao je jedan sam samcat.Odelo je u njega bilo kao u bačkih samovoljnika ali izderano i sve krvavo; lice mu je bilo crno od puščane čađi; kosa mu bejaše razbarušena, a oči pune žalosti i tuge.Svaki čas oko sebe pogleda i levo i desno.Boji li se koga, ili koga izgleda? Neko vreme nemirno gledajući oko sebe i zavirivajući čas na jednu čas na drugu stranu a ponajviše gledajući S. Tomašu stajao je i ćutao; posle kao da mu se bol silom oteo uzdahne i najvećom tugom povede onu pesmu, koja se ovako počinje: Da je ko čuo, kako je tužno on pevao ovu pesmu, odmah bi se setio da ta pesma iz srca ide, i da je i njemu tako isto kao što pesma kaže, da on nikoga nema, do svoje oružje, svoju tugu i žalost.Jer, svršivši svoju pesmu, ućuti.Malo posle uzme u svoje ruke svoju dugu pušku, pogleda je ljubavi punim pogledom, pa kao da se s njome razgovara progovori: „Moja puško, vrlo moje dobro, još tebe imam, samo tebe na ovome svetu.“ I posle ovih reči prigrli svoju pušku kao što se najbolji prijatelji grle, stisne je k sebi i poljubi. „Eh, S. Tomašu, S. Tomašu!“ vikne.Posle se okrene s. tomaškoj strani, uzdahne, pa posle opet tužno popeva: „Ej!“ ču se kao odziv pesmi od vode Rskavice. Pevač pogleda onoj strani od kud je dolazio odziv njegovoj pesmi; lice mu sinu, raširi svoje ruke, još jedan časak — i na njegova prsa pade jedan čovek, kog on najvećom ljubavi zagrli i poljubi. Čovek taj bejaše bos i gologlav; osim košulje i gaća na njemu nije bilo drugoga odela, a i to hudno, što bejaše na njemu, bilo je skroz mokro; ali imao je sa sobom ubojno oružje, preko ramena na crnome kajišu britku sablju, za pojasom dva dobra pištolja a u rukama svoju dugu pušku. „Stevane, — hvala Bogu te si živ ostao!“ „Hvala Bogu mi ostasmo živi; ali, Petre, gde je g. Mladen?“ „Ja ne znam.“ „Šta, naopako? — Ta ti si s njime bio!“ „Pa si ga ostavio u nevolji nesrećniče!Proklet bio, proklet bio, Petre, kad se nisi našao, da s njime u nevolji pogineš.“ „Čekaj, ne kuni.Ti vrlo dobro znaš, kad glas dođe da će Madžari udariti na nas i kad se mi na obranu pripravljasmo, gospodin Mladen reče tebi: „Stevane, ti ćeš ići na varadinsku kapiju.“ — „A vi, gospodine?“ — „Ja ću s Petrom na drugu stranu,“ odgovorio ti je on.“ „Jeste, tako je bilo; ali meni se odmah zlome slutilo.Ja bih dao moju desnu ruku da me je g. Mladen sa sobom poveo; ja njega ne bih ostavio u nevolji, kao što si ti učinio.“ „Mir, brate, ne ubadaj! — reče malo oštrije Petar. — Ti možeš znati da je g. Mladen već onda nešto smislio kad nas obadvoje nije hteo sobom povesti.Ti znaš: kad se mi rastajasmo, on tebe zagrli, i oprosti se s tobom govoreći: „Stevane, mi ćemo danas vreo dan imati, a Bog bi dao da svi trojica iznesemo živu glavu iz današnje bitke.Ako koji danas pogine, a ono da se oprostimo!Stevane, oprosti mi ako sam ti što nepravo učinio, a od mene ti sve prosto bilo !““ „Da, on se sa mnom praštao!On je nama uvek dobar bio, a meni.... kol’ko je on meni dobro učinio, a ja njemu ništa.Da sam kojom srećom mogao do njega poginuti,...Bože, moje nesreće!“ „Ne greši Bogu, Stevane.Ti si mnogo srećniji nego ja.G. Mladen meni tako mio bejaše kao i tebi.Zar ti misliš da ja ne bih u vatru i u vodu išao za njega?Boga mi bih; sve bih ja za njega učinio, pa ne mogoh ništa!Stevane, Stevane, koliko si ti od mene srećniji!Ti si se oprostio i ižljubio s njime, a meni je Bog i to ukratio.“ Posle ovih reči duboko uzdahnuvši, produži: „Mi se rastadosmo: ti ode sa braćom varadinskoj kapiji, a ja s g. Mladenom vrbaškom šancu.Mi nismo tu dugo dangubili; Madžari udare na nas.Oni gruvahu iz velikih topova, tako da se zemlja tresla; ja pogledah g. Mladena, koji do mene bejaše, lice mu bejaše vedro, oči mirne.„Gospodine, — ja mu rekoh — Madžari jako gruvaju iz topova, i sve bliže nama dolaze, a naše tobdžije se slabo žure.“ — „Ne brini se ti za to, — odgovori mi on osmehnuvši se; — zna Bosnić šta radi, čekaj samo malo sad ćeš videti šta će biti!“ — i tek što to reče, al’ začu se komanda: „Pali!“ — Naše tobdžije opale s topovima svi u jedan put, za tim na zapovest mi prosusmo iz pušaka oganj; u jedan mah učini se među Madžarima rusvaj, stade ih lelek i piska, zbune se pa pođu natrag. „A Bog da prosti!“ prihvati Stevan. „Da, brate, s nama Bog bejaše, koji nas je i do sad čuvao!Mi tri put odbismo neprijatelja i pomislismo već da smo ga opet slomili, kad u jedan put za nama S. Tomaš bukne u plamen.Mi se malo uplašismo. — „Junaci! — poviče g. Bosnić — neprijatelj je prodro; ali mi ćemo ostati na našem mestu i ove odbijati, koji su pred nama.Time ćemo malo zabuniti one koji su u S. Tomašu, ne bi li se narod spasao.“ Posle ovih reči zapovedi nam da palimo; mi opalismo iz topova i pušaka, učinismo bruku da se zemlja tresla.Za tim se počne nova i vrela bitka.Neprijatelj, videvši da su njihovi već u S. Tomašu, jurišio je na nas; mi ga dočekivasmo i odbijasmo; svoje puške brzo punismo i izbacivasmo; ne dadosmo neprijatelju oka otvoriti a kamo li napred poći, kad u jedan put nas počeše s leđa biti; mi se još ne dadosmo, već udri, udri iz puške, dok imadosmo džebane, a džebane bejaše prilično.Pogledaj moju pušku pa mi reci, može li u nju ući tane od teške čađi.“ I posle ovih reči pruži Stevanu svoju pušku, mirno ga pogledi čekajući od njega presudu o svome vladanju. Stevan tek nemarno pogledi pušku ia odgovori: „Dobro, brate, puška ne laže.Ko ovako pušku iz boja nosi, toga je samo Bog i Božja majka mogla sačuvati da je izneo živu glavu.Ali šta bejaše s našim gospodinom?Zašto si njega ostavio, zašto mu ne pomože da i on s tobom ovde bude?“ „Moj brate!Madžari nas opkoliše kao u kotlu.Ja videh da se duže ne možemo braniti i da ćemo svi izginuti ako ne umaknemo kud koji može; zato se okrenem g. Mladenu pa mu rekoh: „Gospodine, spasimo sebe, jer će nas Madžari žive pohvatati.“ — „Vere mi moje, neće,“ odgovori mi sa svim hladnokrvno.Posle napuni svoju pušku, nanišani među Madžare, opali, i ja videh gde jednog svali. — „Bežimo, bežimo, gospodine!“ viknuh ja opet videvši da Madžari sve bliže i bliže nama dolaze. — „Zar ti ne vidiš da ja imam još punih šest fišeka,“ reče mi on, i lice mu sevnu od ljutine. — „Dajte polu meni, jer ja ni jednoga nemam.“ — „A ti sad izmiči.Ti si tvoje učinio dok su tebi dolazili na ruku; sad dolaze meni, sad ću ja da svoje odužim.“ — I posle toga opet opali, pa drugog Madžara svali. — U tome Madžari behu sa svim nas stesnili; više se nije moglo braniti.G. Bosnić videvši ovo skoči u Rekavicu.Ja pozvah opet gospodina Mladena da uzmaknemo.„Nisam li ti rekao da ja još imam pune fišeke? ...A zašto ti ne ideš kad nemaš više džebane?“ — „Ja neću bez vas; ja imam još svoju sablju i kundak, da se za koji časak branim.“ U tome Madžari tako blizo dođu, da smo se kamenom mogli bili do njih dobacivati.„Petre, beži!“ reče mi g. Mladen. — „Neću bez vas.“ On me popreko pogleda, oči mu sevnuše, posle ljutito progovori: „Je li to poslušnost?Tako si se ti meni obećao, Petre?“ I posle ovih reči desnicu svoju podigne i prstom pokaže Rekavicu viknuvši: „Napred!“ - Šta mogoh učiniti?Šta bi ti činio da si bio sa mnom, Stevane?“ Stevan dugo ne odgovori, ali posle uzdišući progovori: „Mi smo se obećali njemu da ćemo ga svagda slušati i sve činiti, što nam zapovedi: ja bih to činio što si i ti!“ „Vidiš, brate, vidiš kako si nepravo činio vređajući me i ujedajući tvojom sumnjom.“ „Prosto ti bilo.“ I posle toga ta dva čoveka se obgrle, i dugo ćutahu. „Brate moj, meni se danas vrlo steščalo, — progovori posle malo ćutanja Petar. — Ja ne znam šta je Bog ostavio da još doživim, ali ja bih voleo da sam danas poginuo.“ „Ne ropći na Boga!Zar nema više ništa na ovome svetu gde ti možeš dobro činiti?“ prihvati ozbiljno Stevan. „A što to, Stevane?!Ta ti znaš, još kad smo se mi prvi put u pivari kod Karlovaca sastali, da sam i onda već želeo umreti.Onde ti ispripoveda nama tvoje stradanje; svi se rasplakaše tebe slušajući, a ja sam ti još zavideo, jer toliko si ti srećniji od mene.Jeste, brate, jeste strašno to, što si pretrpeo; ali tvoja je nesreća od zlih ljudi; ti sam tome nisi kriv, pa ti je savest čista; ali ja, ja sam svome najvećem zlu sam kriv.“ Posle ovih reči ućuti taj čovek, za kog će moje čitateljke jamačno pogoditi, da je to onaj isti samac, koga u početku ove pripovetke u karlovačkoj pivari videsmo, i njegov drug Stevan da je onaj Bačvanin koji se tu s njime upoznao i svoje jade mu ispripovedao. „Ali šta to može biti što si ti pretrpeo?“ zapita posle malo ćutanja Stevan. „E, slušaj pa ćeš verovati da je tebi bolje nego meni.“ Posle malo ćutanja progovori: „U jednom bogatom bačkom selu behu dva pravoslavna sveštenika i jedan đakon. Sveštenici behu stari, bogati i srećni ljudi, jer su jošt onda dobili parohije kad to nije tako teško išlo kao sad, a od to doba prošlo je mnogo dobrih godina, u kojima je hrana lepo rodila, mnogi se momci i devojke zagledaše i venčaše, i tako iz venčanica i krštenica sveštenici kupiše sebi sesiju zemlje i nešto malo vinograda; a koji srpski sveštenik ima svoju sesiju zemlje i vinograd, taj se zove bogat i srećan čovek. Ali kukavan đakon bejaše vrlo sirotan i nesrećan.On je bio oženjen. — Molim za oproštenje!Ja ne velim da je to nesreća biti oženjen, a osobito kad se dvoje tako iskreno i pravo ljube kao što su se milovali đakon i đakonovica.Ali od kako se đakon oženio prođoše osam godina, Bog mu pokloni šestoro dece, a konzistorijum nikako ne htede parohiju.A on se nadao odmah prve godine dobroj parohiji, jer on bejaše najrazboritiji i najmudriji đakon u celoj eparhiji. Gde bi bio srećan sa ženom i šestoro dece pored sto forinti plaće na godinu dana?!Istina, katkad je imao po nešto iz tasa, a i sahranjivao je; ali i tu bolje što je, to je išlo popi u džep, a đakonu uvek najhuđe, kao što mu je i sreća najhuđa. Mantija, koju mu je tast kupio, derala se i iskvarila, a đakon tek ne može u gaćama ići u crkvu!Naopako za kukavca!I on je snosio svoju nevolju kao pametan čovek; sedeo je kod svoje kuće pa radno kao i drugi seljaci.Da mu nije bilo sramota ići na nadnicu, on bi toliko zaslužio, da hrani sebe i svoju decu. Deca njegova behu njemu njegovo najveće dobro.Kad je on kod njih bio, i kad je imao do sebe svoju ljubu, koja je bila nežna kao golubica i dobra kao zalogaj hleba, onda je njemu uvek minulo.On je sklopio svoje ruke i slavio Boga, koji mu je u tolikom zlu darovao najbolje dobro ovoga sveta, dobru i vernu ženu koja bez roptanja snosi nevolju, krasnu zdravu decu, i milovanje koje bejaše njegovo bogatstvo.Kad mu se zbog kakve nepravde zdravo na srcu steščalo, uvek je onda svoju decu sebi prizivao, ižljubio ih, pa mu srcu odmah lakše bejaše. Ali na skoro ukine mu se i to; on ne smede ni svoju ženu ni decu prsima svojim prigrliti i poljubiti, jer on pade u tešku i opasnu bolest.Od mnogoga i teškoga rada, od čestoga nazeba, od velike brige pade u bolest, prsa mu oslabe, u njegovim prsima džigerica gubiti se i s njom i njegov život nestajati poče.Kašalj, rakanje krvi, bol s leve strane u prsima behu znaci njegove skore smrti.On je znao da će skoro umreti i da će njegova deca ostati siročad bez oca i hranitelja, koje kad je god pogledao uvek mu je srce pucalo od bola, a oči njegove pune behu suzama.Deca, videvši ga setna i nevesela, umiljavahu mu se i šćahu ga ljubiti.On ih je turao od sebe; on nije hteo da ga deca ljube, jer se bojao da će svojim zadahom i poljupcem svoju decu otrovati. To je njemu ljuta nesreća i tuga bila, a za malo postade još veća, jer on tako oslabi i obole da nije mogao s postelje silaziti.On je video da mu se poslednji čas približuje. On se bojao smrti, a sve se nekako nadao da neće umreti, za koje se po ceo dan Bogu molio.A njemu je ovaj svet bio pun jada i nevolje, i smrt bi mu tek odlakšati mogla; ali on se sećao svoje dece, koja će za njime ostati bez hranitelja.On je znao, da ako se Bog ne smiluje njegovoj siročadi i ne pomogne im, vladika i konzistorijum jamačno neće.I zato mu je sve teže bilo, i sve se pobožnije molio da ga Bog sačuva u životu. Bog ga nije uslišao; on umre, a deci njegovoj za nasledstvo ostanu: glad, jadi i nevolja. Onaj dan kad je preminuo, u njegovoj kući potroši se i poslednje parče hleba.Sirotna deca vriskahu oko mrtvog svog oca, koji ih je tako pravo i neiskazano ljubio, othranjivao i na dobro učio, ali za sobom ni toliko im nije ostavio da ga mogu sahraniti.Senjaci se dogovore, skupiše među sobom novce, i sahraniše mladoga sveštenika i bednoga oca. Njegova udovica ostade u najvećoj sirotinji sa svojom decom, koju ni hlebom nije mogla zahranjivati.Ona je išla milosrdnim ljudima, i molila ih da prime pod svoje kojegod od njene dece.Najstarije njeno čedo bejaše dete od osam godina, i tome se prvom nađe poočim. „Smiljano, čedo moje, — govoraše joj majka jedno veče — ti moraš tvoju majku ostaviti, sutra ćeš ići u Č... g. Pavlu koji se primio da te othranjuje i pod svoje drži.“ — Dete brizne u plač i počne moliti svoju majku da je ne daje od sebe.„Nemoj plakati, dete moje!G. Pavle je samac i dobar stari gospodin; ti ćeš ga slušati i poštovati, a on će tebe čuvati i paziti, tebi će tamo dobro biti.“ „Ali ti nećeš tamo biti, dobra moja majko!Kako ću ja bez tebe?“ I obesi se materi svojoj oko vrata.Udovici se da na žao, pa i ona udari u plač, pa posle kroz plač progovori: „Ništa, dete moje; ti ćeš mesto mene imati gospodina Pavla, koji će te ljubiti kao što te je tvoj pokojni otac ljubio.“ „Nema toga, majko moja, koji meni može tako dobar biti, kao što si mi ti i moj pokojni otac dobri bili.“ Udovica brizne, dete s njom zajedno, i tako plakahu dok devojče u plaču i ne zaspi, a jadna mati sklopi ruke i pomoli se Bogu. Zora zaplavi, a udovica sve neprestano se Bogu moli.Mnogo ima u svome srcu kukavna mati, koja otpušta svoje čedo u svet među strane ljude. — U tome zaustave se jedna kola, na kojima je došao sluga g. Pavla po Smiljanu, da je sa sobom vodi.Jadno dete, jadna mati!Zagrliše se, ljubiše se, plakaše, dok im nije suza nestalo, i onda Smilja sedne na kola sa nešto malo hambulja; te hambuljice i majčin blagoslov behu njen miraz. Kočijaš ošine svoje konje, konji polete kao tice lastavice i oko dva sata posle podne zaustave se pred kućom g. Pavla. Gospodin Pavle je bio naš komšija; on bejaše bogat gospodin a mi prosti ljudi, i tako naravno da smo mi više pazili šta se kod njega čini nego on šta se kod nas.Kad se kola, na kojima je Smilja došla, pred kapijom zaustaviše, mi svi, koji smo se kod kuće našli, pogledamo da vidimo tko je došao g. Pavlu. Čudna stvar!Ja sam bio onda tek od 13 godina; ali kako opazih Smilju, koja bejaše lepa i rumena kao sunce, moje se srce u meni zadrkće. „Lepa devojčica,“ reče jedna moja snaha. „To će biti ona koju je gospodin Pavle uzeo pod svoje.Njen je otac popa bio u *...“ progovori moja mati. „Ah, to je ta kukavna devojčica, što je tako rano izgubila svojega oca?“ zapita moja snaha. „Srećna je ona, — pridoda moja mati; — gospodin Pavle je nju na dušu primio.On će je lepo othraniti; kad odraste, daće uz nju lep miraz pa još za popu udati.“ Kad je moja mati ovo izrekla, moje srce mene zaboli; ja ne znam zašto, ni kako je to moglo biti, ali ja sam se zdravo ožalostio što će Smiljana popadija biti. Ja sam nju onda prvi put video; ja sam onda imao tek 13 godina, i meni se čini da sam ja omilovao Smiljanu i da sam želeo da ona moja bude.To je čudno.“ „E zašto? — prekine Bačvanin. — I ja nisam imao više nego 14 godina, kad sam moju Jeku obegenisao.“ „Istina, brate, — produži samac, — ljubav u to doba već može doći; dete omiluje dete, pa se begenišu bez da znaju zašto, ali da ih ko hoće da razdeli, oni bi obadvoje gotovi bili umreti.Najpostojanija je ljubav koja se u detinstvu započne. Tako je bilo i sa mnom.Od kako sam ja Smiljanu opazio, od ono doba sam je omilovao kao svoju dušu, i od toga dana ja ni o čemu drugome nisam mogao misliti nego o Smiljani i o tome kako ću ja popa biti. Kako je moj otac kući došao, ja ga stadoh moliti da me dade na nauke, da ja mogu popa postati.Moj otac bejaše prost čovek.Otac, deda i svi naši stari, koje mi pamtismo, behu prostaci, i tako za moga oca bila bi najveća čast i sreća da mu sin bude popa, ali on mnijaše da to ne može biti. „E, moj sinko, — reče on, — a od kud ćeš se ti školovati, kad smo mi sirotni pa ti ne možemo dati troška?“ Al’ ja to nisam znao rasuditi, već sam ga opet molio, svaki bogovetni dan, u jutru i u veče sam ga napastovao, dok na posletku posle dva meseca ne namolih ga i moga strica, te mi obećaju da će me poslati u Karlovce u školu. Između toga ja sam svaki dan išao kod gospodina Pavla, i sastajao se sa Smiljanom, koja je izilazila u avliju i sa seoskom decom se igrala.Smiljanu su svi pazili, ali niko tako kao ja.Bože sačuvaj, da joj je ko najmanje nepravo učinio, ja bih mu oči iskopao bio.Tako je to trajalo do jeseni. — Dođe školsko vreme, ja s mojim ocem na kola, pa u Karlovce. U Karlovcima sam proveo devet godina. — Devet godina!E, brate, ti ne znaš kako je takom siromahu, kao što sam ja bio, koji nema čime da se hrani, većem mora druge svoje drugove da služi, — ti ne znaš kako je to devet godina u školi provesti!Da ti ja stanem sve moje jade govoriti, do sutra ne bih svršio. Sirotan đak više pati nego najgori pas.Pas bi skapao da mora toliko podneti koliko siromah đak podnosi, a čovek izdrži sve i preživi.Glad, zimu, vrućinu, nepravedne ukore, prigovore i porugu svojih drugova i gdekoji put i svojih učitelja ja sam mirno snosio, jer sam ja hteo pop biti, pa sam morao hvatati sebi prijateljstvo, — a siromašak samo onda može imati prijatelja u bogatome i većem, kad mu se da da ga gazi, i po njemu govori i čini. Kad se deveta godina svršila, i ja imadoh u rukama pismeno da sam izučio bogosloviju, tako sam radostan bio kao da sam car postao. To je bilo u petak u veče.Ja odmah ostavim Karlovce i pođem peške kući.U nedelju sam bio kod kuće.Moj otac mene devet godina nije video.Kad sam mu se javio, on me zagrli i suze mu udare pa oči. Ja ne znam je li to bilo od radosti ili od žalosti; ali, gledajući mene, moralo mu se ražaliti.Ja sam tako bedno izgledao; u meni je malo bilo snage; ja sam bio kao sen; oči moje behu usanule od mnogoga rada i nespavanja. Taj dan sam u crkvi bio i pojao; mnogi su za mene raspitivali jer me niko nije mogao poznati. — Kad smo iz crkve polazili, ja pogledim u žensku stranu, i videh Smilju! Ona je divna devojka bila, za devet godina narasla u visinu, lice joj se razvilo, ali ostalo onako nežno kao kad je dete bila, crne njene oči postaše vatrenije i lepše nego što pre behu. Ona je iz crkve sama kući išla, ja joj se javim i ona me ljubavno primi, jer me je odmah poznala. „To je čudo da ste se i vi jedan put nakanili kući doći!Već devet godina kako ste otišli!Vama se vrlo dopalo u Karlovcima?“ veljaše mi ona. „Ne, gospođice, ja sam u Karlovcima nesrećan bio, a srce i misli moje neprestano ovde behu gde su sad!“ To baš i ne verujem!“ Zar je to tako čudno kad se čovek seća svoje prijateljice, koju od svoga detinjstva pazi?“ „Da Bogme!Što je u detinjstvu milo, to odrasnom čoveku postane obično.“ „Je li tako i kod vas?“ Na ove moje reči Smiljana se zastidi i svoje oči zemlji spusti. Posle ovoga prođoše dva meseca. Između toga ja sam se dopao bio našem parohu i svima seljacima, koji mi obećaše da će, kad tome vreme bude, izraditi kod vladike da me zađakoni, i posle da će me za svoga đakona uzeti. Ja sam se sa Smiljom više puta sastajao; video sam da ona mene ljubi.Gospodin Pavle je imao lepu baštu uz svoju kuću; ja sam se sa Smiljanom sastajao svake nedelje i sveca u toj bašti. Jedan put bejaše ugodno vreme, i ja izjasnim Smiljani da ju ja ljubim i da ja hoću nju za svoju ženu — nju ili nikoga. Smiljana zemlji spusti svoje oči i ništa mi ne odgovori. „Jesam li vas uvredio sa svojima rečima?“ zapitah ja drkćući. „Bože sačuvaj!“ „Mogu li vas nazvati svojom?“ „Pitajte moga poočima, — odgovori mi ona žalosno i stidljivo; — moja je sreća u njegovima rukama; on je mene na dušu primio, on je moj otac, ja ću ono činiti što on rekne!“ Meni se sve naokolo okrenu.To nije ljubav; jer koja devojka ljubi ta ne može tako odgovoriti, pomislim ja u sebi pa rekoh: „Gospođice, vi mene ne ljubite!“ Devojka me pogleda kao što sam ja nju bio pogledao kad me je uputila svome poočimu, da je od njega prosim, i posle drktćući progovori: „Vi mene vređate vašom sumnjom.“ „Ne, gospođice, živoga mi Boga, ja ne htedoh vas vređati; ali ja vas bezgranično ljubim, i samo iz čiste ljubavi govorim što sam vam rekao.Kad bih ja vas isprosio od gospodina Pavla, a vi biste na njegovu reč za mene pošli bez da me ljubite, ja bih s vama vrlo nesrećan bio.“ Devojka mi ništa ne odgovori, no stade ruže brati sa jednog žbuna koji bejaše do nas, i kako koji cvet uzbere a ona ga odmah smrvi.Moje srce bejaše u taj čas preko mere puno; ja sam hteo vrlo mnogo govoriti, a ne mogoh ništa, većem zagledah se u devojku, koja braše cveće, samo da se čime god zabavi i da sakrije svoju zabunu. Kad je jedan rumen šeboj uzbrala, ja je uhvatim za ruku i drkćućim glasom je zapitam: „Gospođice, kome ćete dati taj cvet?“ „Ali ovaj cvet označuje vernu, iskrenu i postojanu ljubav; dajete li mi sa svojim značajem taj cvet ?“ Devojka ništa ne odgovori, većem mi pruži cvet i glavu svoju okrene da ne vidi kad ga ja primim.Moja se ruka zadrkće, ja primim cvet; ali u isti časak, kad sam ruku pružio rad cveta, glava mi se zanese, i padne na njene grudi.Ona me ne odbaci od sebe, većem svoju ruku mete na moju glavu.Ovako prođoše dva trenuća — rajska milina! „Vi mene ljubite, gospođice; tako mi moga života, vi mene ljubite!“ progovorim joj u najvećoj žestini posle malo ćutanja, i ruku svoju spletem oko Smiljaninog stasa, usta se moja nađu s njenima mednima ustima; poljubac plane, a u poljupcu beše rečeno: „Ja te ljubim!““ Posle ovih reči Petar poćuti neko vreme, kao da se hoće malo da odmori od teškog bremena, koje mu je srce tako pritislo, da je prestao bio disati i glas mu sa svim malaksao bio.Posle malo ćutanja s teškom nategom produži: „Dogovorismo se da drugi dan odem g. Pavlu i da je sebi prosim, pa u veče da dođem opet u baštu i da joj pripovedim šta je g. Pavle rekao. Gospodin Pavle seđaše u svojoj sobi i bejaše mu nešto nepravo taj dan. Kako me opazi a on se odmah prodere: „No, šta je?“ „Govori, koje dobro.“ „Dobro sam od vas došao prositi..." „Ja nikome ništa ne delim.“ „Ali ja sam došao prositi što ćete jednom morati dati; a ja mogu nesrećan biti ako me vi odbijete.“ „Tim gore za tebe.“ Posle ovih reči ustane, počne paliti na svoju veliku lulu; učinivši to, zadimi i zamisli se nekuda i ne gledajući na mene više. Mene to nije vređalo.Ja sam bio siromah đak pa sam već više puta tako dočekivan bivao i čisto sam se tome već i navikao.Ali sad mi vrlo nezgodno bejaše, jer ja sam se nadao da ću na veče radostan glas odneti Smilji.Zato se još većma ponizim i na novo počnem moliti g. Pavla da me presluša, i za tim kažem mu šta želim. On me pogledi, izvadi iz usta lulu, namesti se na sedilu malo bolje, pa posle progovori: „Jesi ti, momče, poludeo?“ „Pe, gospodine, ja sam pri čistoj svesti, ja ljubim Smiljanu i, ako vi ne date da ona moja bude, ja ću biti vrlo nesrećan.“ Ja sam vrlo ozbiljno i žalosno govorio, i čini mi se da je g. Pavle to videvši smilovao se, jer on blaže progovori: „Ako je tako, a ti pričekaj malo dok ti brci narastu; ta sad si još derište. - A kad budeš za ženidbu — produži posle malo ćutanja — a ti mi donesi od tvoga vladike pismeno da će ti dati parohiju, ali pismeno — razumeš? — a ne obećanje.“ Badava sam ga molio i preklinjao, on me više ne htede ni slušati; na posletku, videvši da ja iz sobe ne izilazim, ustane, otvori sobna vrata pa mi reče: „Ja ti rekoh, a šta rekoh tako će biti.Ja sam to dete uzeo na dušu, pa hoću da znam, kome ću je dati; ona nije meni na odmet.“ „Ali, gospodine, ja Smilju preko mere ljubim; ja sam za nju gotov najteže poslove svršivati, a ja sam radin; mi ne možemo biti nesrećni jer se milujemo.“ „Milovali su se i njeni roditelji, i njen je otac radin bio, pa šta bejaše od njega?“ Dođe veče.Ja sam u srcu zebao kako ću izići pred Smiljanu.Ona bejaše setna i nevesela; oči joj pune suza bejahu.Ona je sve znala; nju je g. Pavle k sebi prizvao i pitao je je li istina da ona mene miluje.A kad mu je ona pravo odgovorila, i kad je on video da nije šala, njemu ne bejaše milo, ali je opet obećao da nam neće kratiti, ako mi vladika da pismeno od sebe, da će me odmah zapopiti čim se venčam. „On zna da to ne može biti, — pridoda Smiljana plačevno. — Vladika sebe nikome neće obvezati, a kamo li takome siromahu kao što si ti.“ I posle ovih reči brizne plakati: „Teško svakoj, koja ostane bez oca i majke, pa padne na tuđu koru hleba.“ Meni je teško bilo gledajući Smiljanine jade, ali da mi je car poklonio sve svoje blago, ne bi mi tako drago bilo, kao što su mi bile suze Smiljanine, jer ja se otud uverih da ona mene pravo ljubi. „Smiljo, ostavi ti ovaj dom, pa hajde sa mnom; mi ćemo u svet, pa šta nam Bog da.“ „Ne, — odgovori ona — on je mene svojim hlebom zahranio, on je meni do danas dobar bio, i zato mu fala; ja njega ne mogu vređati.« „Smiljo, da ti mene tako miluješ kao ja tebe, ti ne bi tako mislila.“ Ove moje reči nju za srce ujedoše; ona podigne svoju lepu glavu, pogledi me sa žalosti, pa mi tužno progovori: „Malo ti je mojih jada, Petre, da me još i sumnjom ujedaš?“ I za ovim rečima prolije suze niz belo svoje lice. Te suze mene ubiše. Ja priđoh njoj, uhvatim je za ruku tešeći je.Ona spusti svoju glavu na moja prsa, njena kosa mene u lice dirnu, lice plane, ruka se moja obvije oko njenog vitkog tela, srce štrecne i poče brže kucati; ja se sav zadrktah. Ah, Bog ubio svakoga, koji ima svoje ili tuđe žensko čedo na svojoj duši, pa ga ne čuva kao svoje oči, nego ga pusti da radi po svojoj glavi. Istina je da žensko samo sebe najbolje čuva, — pošteno srce i dobra duša bolji su čuvari nego ma kakva stroga straža, — ali opet ko svoje dete ostavi na Božju veresiju, taj ljuto greši; - jedan časak, jedan trenutak, dete se može zaboraviti i zlo se skoro nehotice učini. Pa onda teško poštenim dušama, koje se zaboraviše!Savest grize, prođe i radost i veselje ovoga sveta.Oni pate, pate, a baš zlu nisu toliko krivi, koliko su krivi njihovi stariji, koji su tome priliku dali. Ja ne znam, brate, kako zgreših; ali Bog mi je svedok, koji vidi u srce čoveku, da sam ja Smiljanu čisto, nevino i pošteno ljubio.I opet? i opet!... A Smilja?Ta ona je tako čista i nevina bila kao anđeo s neba, njeno srce pravo i pošteno! Nama je posle našeg greha odmah kucnuo čas da se kajemo, i mi se ljuto pokajasmo, ali tu nije fajde se kajati. Da sam mogao, predao bih bio sebe u ruke satani i dušu svoju na večite muke, samo da nije ono što je, i da učini da Smilja bude vesela kao što je bila. „Smiljo, moja mila Smiljo!Nemoj plakati, golube moj beli, — tešio sam je kad se posle toga prvi put sastadosmo. — Ja idem vladici; pašću pred njega na kolena i sklopljenim rukama moliću od njega ono, što tvoj poočim želi; on će se smilovati na mene, ti ćeš biti moja, a ja ću s tobom biti najsrećniji ovog sveta.“ Što rekoh to učinih.Drugi dan sam bio na putu; bio sam kod vladike; ljubio sam mu i noge i ruke; preklinjao sam i molio da mi učini milost i da mi da što je Smiljin poočim želeo.“ „Pa nisi dobio?“ zapita Stevan. „Gde bih dobio? — odgovori Petar. — Kad se još kome pismeno obvezao vladika da će dati parohiju?Ja sam srećan bio što sam s poštenim čovekom imao posla, koji me je lepo primio i upravo mi rekao da to ne može biti dok ima na redu starijih i od mene zaslužnijih; osim toga mi je obećao da, ako se dobro vladam, da će se starati za mene.“ „Pa to je lepo,“ reče Stevan ozbiljno. „Lepo i jeste a i pravo je; ali, brate, pomisli kako je meni bilo kad sam video da se ne mogu pomoći! — Jao, Bože moj! — Mislio sam: ceo je svet na meni.Tako mi bejaše teško.Šta ću činiti?Prazan mi je bio ceo svet; nikog nisam imao ko će mi pomoći.Dva put, tri put sam išao g. Pavlu i molio ga da se smiluje na mene i da me ne ubija svojim rečima, ali badava, g. Pavle ne dade se ni osoliti.“ „Ta to ti je prava nesreća taj tvoj g. Pavle.“ „Bog da mu dušu prosti, — odgovori sakrušeno Petar, — daj mu mira u grobu; on je svoje platio za svoga života.“ „Kako to?“ „Slušaj, brate, pa ćeš znati.Ja sam bio kao lud od brige.Sa Smiljanom ne smedoh se ni sastajati, jer kad god se videsmo, ona je uvek plakala i tužila.Moje srce je pucalo od tuge gledajući njene jade; ona se svaki dan naočigled gubila — a tome sam ja bio kriv. Među tim prođoše nekoliko meseci; ja videh da nema pomoći ni od kuda i zato se odvažim na najcrnje.Odoh Smiljani, pa joj rekoh ozbiljski: „Smiljo, evo sad te poslednji put molim: ostavi ovu kuću, u kojoj za nas nema spasenja, pa hajde sa mnom u svet.“ „Nemoj mi to spominjati, Petre!Ja sam ti već rekla zašto g. Pavla ne mogu vređati, i ja ostajem pri svome.“ „A tako mi nikad nećemo biti svoji.“ „Ja znam.“ „E dobro, Smiljano.Kad ti ne možeš moja biti, a ti umri sa mnom; kad nismo mogli na ovome svetu svoji biti, budimo u jednome grobu.“ Smiljana me pogledi, lice joj se razvedri, oči joj sevnu opet kao negda, kad smo srećni bili, pa mi nežno odgovori: „Fala ti, Petre; ja vidim da ti mene iskreno i pravo ljubiš; Fala ti Petre!“ I posle ovih reči uhvati me za ruku, podigne se malo pa me poljubi; posle tiho progovori: „Vidiš, Petre, ja već davno razmišljam o tome što si mi sada rekao; ja sam tebi to davno htela reći, al’ ti nisi bio kod kuće; ti si bio moliti vladiku, a ja sam se nadala da ćeš ga umoliti; bez toga ja bih već davno u grobu bila.“ Za ovim rečima otkopča svoju haljinu i iz svojih nedara izvadi jedan mali zlatan krst.U sredi toga krsta bio je dragi kamen kao ukras.Ovaj kamen ona pritisne, krst se otvori, a u tome krstu bilo je malo zelenkastog praška. „Ovaj prašak u čaši čiste vode može deset ljudi naglo i bez bola umoriti.“ „Umrimo, umrimo zajedno!“ viknuh ja izvan sebe od radosti. „To ne može biti, Petre.Sad je već tome kraj.“ Zašto ne može biti?“ „Jer ja pod svojim srcem živo čedo nosim.Čedo je to i tvoje, i mi smo dužni za njega živeti.“ Okamenih se, glava mi se.zanese, sav se zadrktah. „Umrimo, umrimo Smiljo!“ viknuh posle malo ćutanja, i ne znajući upravo šta govorim. „Uzmi se na um.Ti si gospodar od svoga života; al’ ja od svoga nisam, jer u mojoj utrobi ima stvorenje, koje nije tome krivo što sam ja zgrešila. — Petre, ako ti imaš srca ostaviti mene i svoje dete, nek ti je od mene prosto, ali ćeš Bogu odgovarati.“ Ja padoh njojzi oko vrata i ižljubih je čistom dušom: „Smiljano, s tobom i za tebe ja sam svačemu pripravan.“ „Fala ti, Petre, pa sad me poslušaj još jedno.G. Pavle ne zna kako sam ja; ja nemam obraza to njemu reći.Dok on dozna, Bog milostiv zna šta će on činiti; on je nagao pa se svačemu mogu nadati; može biti da će me sramno od sebe oterati.“ „O, sramota, sramota!“ „Ja moram podnositi.G. Pavla ne mogu ostaviti bez s Bogom ostaj, jer me je on svojom korom hleba othranio, a umreti ne smem zbog moga čeda.Petre, ovo grešno čedo će do tri meseca na svet doći; ti si otac, Petre; ti si dužan se starati za svoje dete!Sad idi pa radi kako te Bog uči; ali gledaj da za to vreme koju krajcaru prislužiš, ako bi g. Pavle mene i moje čedo od sebe odbio, da ne skapa od gladi.Petre, je l’: ti ćeš učiniti što te molim?“ Ižljubimo se i oprostimo. Ja odoh.Pobijao sam se od kamena do kamena; potucao sam se od nemila do nedraga.Na posletku Bog se smiluje mojima jadima.Ja se nađoh s one strane Save u službi.Služio sam po godine dana i zaštedeo sto talira.Zadržavahu me da ostanem u mojoj službi.Ja zaištem otpust za mesec dana i dobijem; osim toga dadoše mi pismeno da sam u službi koja na godinu donosi 400 talira. Šta je meni više trebalo na ovome svetu?Služba, koja donosi 400 talira, bolja je nego parohija onim ljudima, koji ne gledaju na to gde mogu više dobra učiniti, većem na to kako će moći sebe bolje hraniti; a ja sam jamačno znao da je g. Pavle samo se o tome brinuo kako će onaj, čija Smilja bude, sebe i nju hraniti moći. Ja sam mislio da me g. Pavle neće odbiti, kad mu kažem kakvu službu imam.I opet mome srcu bejaše vrlo teško.To bejaše slutnja. Dođoh u svoje selo.Ja nisam išao kući, da zagrlim svoju mater i svoga oca, već odoh upravo g. Pavlu. G. Pavle bejaše u onoj istoj sobi, gde sam ga onda video kad sam Smilju prosio.Kako me opazi odmah me i pozna. „No, koje dobro, momče?!“ „Gospodine, ja sam hvala Bogu u stanju hraniti sebe i svoju ženu; ja imam službu, koja mi na godinu 400 talira donosi; ja vas sad molim i preklinjem da mi Smilju za ljubavcu date.“ „Smilju ? — progovori g. Pavle, začuđeno me gledajući. — A od kud ti dolaziš, momče, da ne znaš šta je učinila ta nesreća.“ Mene za srce ujedu te reči g. Pavla. „Gospodine, ja Smilju ljubim i poštujem, i zato vas opominjem da o njoj tako ne govorite.“ „O, gle ti njega!A znaš li ti šta je ona učinila?“ „Znam, — reknem ja odvažno, — a tome ste vi krivi.“ „Ja kriv?Što je ona izgubila svoj obraz i pogazila svoje poštenje, tome sam ja kriv?Još ćeš valjada meni nametati i njeno kopile.“ Mene tek sad zaboli srce, sad se setih tek svega zla, što sam učinio.Ta moje čedo nikad drugog imena neće imati. G. Pavle ceo mi crn postade pred očima; sav planuh od ljutine i bola; k njemu poletim, da ga svojima rukama zagušim.Ali odmah se umirim, pomislivši na Smilju i na moje dete kojima moja nega treba. „Gospodine, — viknuh ja kao izvan sebe — gde je Smilja, gde je moje čedo?“ „Tvoje čedo? — zapita g. Pavle, a na licu mu se vidi da se gadi svoje reči. — Dakle s takim đubretom se dala ta nesreća.“ „Gospodine, dosta!“ „I meni žao bejaše?Ha, ha, ha!U Tisu s njima, šteta što im nisam skrao vratove!“ Posle toga prezritelno progovori: „Traži ih u Tisi!“ Brate, ja ne znam šta bi sa mnom, kad je g. Pavle ovo izgovorio.Sa mnom nije Bog bio već nečastivi, koji mi je uzeo pamet, uzeo milost iz srca i upalio đavolsku vatru osvete, koja planu i sveg me zanese.Na astalu je stajao jedan turski nož.Ja ga zgrabih, zaškriputah zubima i izvan sebe viknuvši: „A ti crkni, pseto nemilostivo!“ nož zabodem u g. Pavla prsa. Na zlo sam ga mesto pogodio, među rebra, gde srce stoji, — i on pade mrtav. Kad krv poteče, ja se zgrozih; noge mi zadrkću tako, da sam na kolena pao.U taj časak iz bližnje sobe uđe jedan čovek, visok, suv, bled i bolešljiv.Videvši tog čoveka, strava me poduhvati; na mojima očima je već i pre magla bila, a sad kroz tu maglu meni se učini od toga čoveka da je to sen, duša g. Pavla, jer i lice u toga čoveka bilo je baš kao u g. Pavla, samo mršavije i milostivije. Ta sen dođe k meni, uhvati me za prsa i poviče : „Ubica! ubica!“ Ja se počeh otimati, al’ on me je čvrsto držao.U jedan put ja nekako izmanuh pesnicom, te ga u grudi pogodim.Njemu pljosne krv na usta i stropošta se o patos leleknuvši: „Ubi me, prokletnik!“ Ja sam jedva mogao čuti ove reči, jer mene uhvati neka strava, kao da je nečastivi u meni; ja potrčim i nađoh se u avliji svoga oca. „Petre, Petre, — vrisne moja mati, videvši me izvan sebe, — dete moje, ti si već čuo...“ Moje oči behu krvave, usta zapenušena, pogled divlji.„Jao meni, dete moje, ta može biti da još nije svemu kraj.Istina, ribari su Smilju videli na Tisi i tu nađoše njene haljine; ali može biti da ona nije skočila u vodu, može biti... — Ta samo nedelja dana još, kako Smiljane nema; ona još može doći!“ doda posle malo borbe, misleći me utešiti. Za mene više nije bilo utehe.Ja sam znao sve zlo, koje sam učinio; pred mojima očima behu: dva samrtnika, sud i vešala.Otrgnem se od svoje matere, sedoh na kola, pa beži.Kad konji do Save dođoše, oni skapaše od umora. Kod svoga doma odležao sam šest meseci, za to vreme bivši neprestano između smrti i života, između ludila i svesti.Da se Bog na mene smilovao pa da me je k sebi primio ili da mi je uzeo pamet pa da me je učinio kao stoku, da se ne znam sećati šta se dogodilo!Ali ja ozdravim i okrepim se, a spomen onoga što bejaše grizao mi je srce kao škorpija. Još veće jade moradoh dočuti.Moj otac je umro u tamnici, jer behu posumnjali da je on ubio g. Pavla, da ga pokrade i pohara. Kukavni starac je znao da sam ja bio ubica i ne htede u svome pravdanju iskazati, već je trpeo dok je mogao, i dok nije svisnuo, koje od muke u tamnici, koje od žalosti. Vidiš, brate, šta sam ja počinio, pa da meni nije gore nego tebi!“ Bačvanin se zdravo zamisli, i ne mogaše ništa odgovoriti. „Ja sam mnogo puti mislio — produži Petar posle dugog ćutanja — da pređem u ćesarevu zemlju pa da kažem sudu šta učinih, al’ ne smedoh; ja bih dragovoljno se kurtalisao ovoga života, al’ ne imadoh snage na vešalima umreti. U vinu sam tražio sebi leka; pio sam od jutra do večera; pa, kad me vino zanese tako da sam bio kao stoka, onda sam najsrećniji bio.To je tako trajalo od dana na dan.Koji su me poznavali čudiše se tome; posle me svi prezru, isteraju me iz službe, i ja postadoh najgora skitnica i pijanica. I tako sam živeo od dana do dana, od godine do godine, bez časti i obraza; bacio sam se u prostačke haljine; skitao sam se, potucao sam se od nemila do nedraga; gad me je jeo; i ja sam se nadao smrti a znao sam da pod tuđim plotom moram skapati.I ja preživeh tolike godine, i u toliko godina nisam ni jedan dan poštenije proveo nego drugi, ni jedan časak nisam bolje proživeo nego drugi.Kad nisam imao pare u džepu ja sam radio najteže i najopasnije poslove, a dok koju zaslužih, a ja je odmah dadoh za vino...Vino, vino bejaše moj najbolji prijatelj i moja uteha. Srbijanci su odvažni ljudi, ali su se čudili i divili šta sam ja počinio, i kako sam svagda srljao gde se glava u torbi nosila, da zaslužim sebi na vino.Oni ne znađahu da ja baš i tražim smrt. Kad se ovde u carevoj zemlji komešati počelo, i ja pređoh ovamo s namerom ići u Beč ili u Peštu, gde pre bude rusvaja, da se bijem i zaslužujem sebi na vino, ako ne nađem smrt. Ne dođoh dalje od Karlovaca.Tu se sastadoh s tobom i s g. Mladenom, koga je Bog poslao među nas, da nas malo upitomi i umiri moju savest.Ja sam postao drugi čovek; ostavio sam se pića i zakleo se njemu da ću ono činiti što mi bude zapovedao.Ja sam održao moju zakletvu: uvek sam ga slušao i to dragovoljno, poslednja njegova zapovest mi je rasporila srce, ali ja sam je ispunio i ostavio njega u nevolji. Za ovim rečima Petar obadvema svojim rukama protre svoje čelo, da zbriše znoj, koji je po čelu mu udario. Posle uzdahne: „Bar da sam danas poginuo!Kad nema g. Mladena, na što meni ovaj jadan život?“ „Zna Bog, brate, šta radi.Može biti da će ti još dati sreću!“ Kaku može meni Bog sreću dati?Pa baš da i može, čime sam ja zaslužio od Boga kakovo dobro?“ „A čime je zaslužio onaj nitkov, koji je mene upropastio, pa mu je opet sve za rukom izilazilo što je hteo?Ti jamačno ne znaš da se on oženio s devojkom koju je naš gospodin milovao i hteo uzeti.“ „Šta to veliš, brate?“ „Tako je kao što ti ja kažem.Ne pitaj od kuda ja znam, ali ti se zaklinjem da je tako...Moj brate, — produži Bačvanin posle malo ćutanja, — to ne može tako na veki ostati.Zašto da kad siromah najmanje što zgreši a on pati i od ljudi i od Boga, jer ga savest grize, a bogatom sve olako prođe?Eto ti nehotice zlo učini pa patiš i dan danas, a onaj, koji nikad nije ni jedno dobro u svome životu učinio, blaguje.Ali to neće tako ostati, jer ja što sam namislio to ću učiniti.“ „Šta to?“ „Ja se moram onome nitkovu osvetiti!” „Osvetiti? — Mani se osvete, brate; nemoj, molim te, nemoj to spominjati.“ „E nije nego još štogod! nego da ostavim da on sladi i uživa! nitkov koji nikad o dobru ni pomislio nije!...Ja ne znam zašto, ali ja sve mislim da bi g. Mladen sad živ bio, da toga lopova nije bilo.On je mnogomu zlu kriv... on je mnogomu zlu kriv.“ „Bog će mu suditi, brate!“ „Bog hoće; ali hoću i ja za ono što je meni i mojima učinio.“ „Oprosti mu; vidiš da sam ja bar oprostno g. Pavlu...“ „Pa šta bi bilo?On je kriv bio što je tvoja Smiljana nesrećno prošla; ti si mu se osvetio, i zato si se kajao kao kakav najveći grešnik...Ja, ja da sam tako bio kao ti, i ja bih s g. Pavlom tako isto učinio, pa se ne bih kajao!“ „Nemoj tako govoriti!Ti ne znaš kako ljuto mori savest, kad čovek zlo učini; veruj mi, sto puti je bolje zlo dobrim vraćati.“ „Da kako ne?Valjada da odem još tom slavnom g. Laciki pa da mu se poklonim i da mu ruku poljubim, što je pomogao mojim dušmanima da nas doteraju do pasa?. ..“ U jedan put ućuti, posle žešće progovori: „Može biti da bih oprostio.Oni su prevarili, oni su oteli od nas naše dobro pa delili s poganikom, s Čivutinom; ali zato smo se namirili.Kad ne može moja kuća biti koja je moje dedinstvo, baš neće ni Čivutin se po njoj širiti!Ti znaš šta sam učinio.Ja sam je zapalio i, što oganj nije pokvario, to sam porušio i polomio...Pa s tim bi bilo kraj računu; ali kad se setim moje sirote Anđe...Ne, ne; ne govori ništa o oproštaju, ja se moram osvetiti! - Pa posle, ti si video kako sam našao svoga brata u somborskoj tamnici.Jadan je bio i nevoljan...Baš je Bog milostiv bio što se smilovao na njega i sebi ga primio.Da je onako živeo, bio bi na greh i dosadu.Ne govori više; meni se krv na oči navukla, i ja moram učiniti što sam namislio.“ Posle toga poćuti malo, na posle tresući so progovori: „Hajde sa mnom ako hoćeš, ako ne, ja ću ići sam.“ „Do zore ćemo se dovući do kuće moga dušmanina g. Lacike.Ako ga nađemo kod kuće, on mora umreti; ako ne, od njegove kuće neće ostati kamen na kamenu.“ „Ništa, ne govori ništa.Ako si moj drug, a ti mi budi u nevolji; a ako se bojiš kroz madžarsku vojsku prolaziti, a ti ostaj, ja ću i sam otići.“ I ne čekavši odgovora pođe. Petar pođe za njim, stigne ga, i uhvativši ga za ruku rekne mu: „Ja ću ići kud ti pođeš.Ali da je meni znati gde leži moja Smiljana, kao što ti znaš za tvoju Anđu i tvoga brata, ja ne bih na osvetu nikada pomislio, ja bih se na njihovom grobu Bogu molio, pa bi mi lakše bilo.“ „Ne govori, već hajde!“ I u ćutanju pođu. S. N. P. Kad Mladena okovaše i u ropstvo odvedoše, Ruža je bila u nesvesti. Zora je već bila, kad je k sebi došla i svoje oči otvorila.Ona sva pretrne od straha, jer na sobnim vratima behu dve grdne čovečine — mrki brci i strašno oružje bejaše u njih, pogled njihov bejaše mrk i strahovit.To behu Stevan i Petar. Moje lepe čitateljke znaju zašto su oni došli. Petar videvši Ružu zadrkće se, neka ga jeza obuzme i stajaše okamenjen na svome mestu. Ali Stevan koji bejaše mnogo nemilostiviji nego Petar priđe k Ruži, uhvati je za ruku i goropadno poviče: „Ustani, gospođo, pa nas vodi.“ Ruža bejaše bleda kao smrt, koje od slabosti i teške žalosti koju je pretrpela, koje opet od straha. „Kuda?“ zapita drkćući. „Gospodinu Laciki,“ reče Stevan. „Mome mužu.Ja ne znam gde je on.“ „Ne znaš, gospođo?Ti ne znaš za svoga muža ?“ „Gospođo, ti nas nećeš obmanuti; on je kod kuće, jer su ga noćaske još ljudi videli; on je gdegod prikriven; reci nam gde je.“ „Ja ne znam.“ „Gospođo, uzmi se na um.Mi ćemo celu kuću ispremetati, pa ćemo ga naći, ili ako ga ne nađemo, ovde će sve u plamen buknuti, pa žive glave niko odavde neće izneti.“ Posle ovih reči oštro pogledi Ružu, ali ona ništa ne govoraše. Stevan videvši ovo zaškriputa zubima, posle se okrene vratima, kroz koja su u sobu ušli, zaključa ih, ključ uzme sa sobom i kroz druga vrata uđe u red soba. — On tamo dugo zaostade. Između toga Petar je neprestano Ružu gledao.Nju gledajući srce mu je drktalo; on je video da ona mnogo pati; on se smilovao na nju i žao mu bejaše zašto da joj baš on učini krivo.On priđe k Ruži, uhvati je za ruku i nežno joj progovori: „Gospođo, oprosti nam.“ Ruža upre u njega svoje oči.„Vidiš, gospođo moja, mi smo vrlo mnogo prepatili, tvoj muž je mome drugu mnogo skrivio; sad mu je do ruke došlo da mu vrati žao za sramotu, pa sad hoće da plati svoj dug; ali, gospođo, tvoje lice je pošteno, tvoje oči su tako mile, ti jamačno nisi ničemu kriva, i zato te ja molim oprosti nam što ti žao učinismo.“ Ruža je taj dan mnogo prepatila, i zato ove blage reči njojzi melem behu; ona sa ljubavi i zahvalnosti pogleda Petra. „Hvala ti, brate.“ Ali jedva što je ove reči sa najvećom nategom izgovorila, glava joj se zanese, i ona se onesvesti.Petar joj pritrči, mete svoju ruku na njeno čelo, na kome je smrtni znoj bio.Za tim, opazivši na kaminu u staklu vodu, pođe po vodu.Došavši do kamina, strese se kao da je na otrovnu zmiju stao, lice mu planu, srce mu se stegnu u prsima.Na kaminu je ležao onaj mali zlatan krst iz kog je Ruža za sebe i za Mladena otrov izvadila. Petar videvši taj krst uzme ga u ruke, lice mu prebledi, oči mu usahnuše, kosa mu se nakostreši. „To je, to je!“ viknu posle kao izvan sebe.Posle toga pritrči Ruži, zagleda se u nju, pa s najvećom dvojbom poviče : „Slika, isto lice!O, ako je ona, ako je to...“ Za tim klekne do Ruže, uhvati joj ruku, počne je ljubiti, podigne je i stisne svome srcu.Videvši da je neprestano u nesvesti sklopi ruke k nebu u najvećem očajanju viknuvši: „Bože, sad pomozi i povrati u život ovo čedo.“ Posle toga podigne bledu glavu, nasloni svoja na njena usta, rekao bi svoj život hoće da u nju prelije, i svojim zadahom da je uskrsne.Ovo povrati Ružu, ona otvori svoje oči, i uzdahne.Petar videvši to, vrisne od radosti; posle uhvati Ružu ispod pazuha i posadi je na stolicu blizu kamina gde je ležao krst.Za tim sklopi svoje ruke, klekne pred Ružu kao pred kakvu svetinju pa drkćući progovori: „Gospođo, preklinjem te živim Bogom i svetim Jovanom, reci mi pravo od kuda ti ovaj krst.“ Ruža prebledi. „Zašto pitaš?“ reče drkćući. „To je krst moje ljubaznice, gospođo.Ako znaš za nju, reci mi o njoj što, kaži mi za njen grob, tako ti mleka, kojim te je tvoja mati odojila!“ „Njeno ime, njeno ime!“ „Otac moj!“ ciknu Ruža i obesi se Petru o vrat. „Kćeri, kćeri moja!“ viknu Petar, te prigrli Ružu tako čvrsto, rekao bi: boji se da je ko od njega ne otme. U tome vrata se otvore, Stevan uđe u sobu; u ruci je imao bukteću mašalu, oči njegove sevahu od ljutine. „Ništa nisam našao, ali iz ove kuće niko neće žive glave izneti!“ Za tim se okrene Petru i čudno ga pogleda: „Šta je to, Petre?!“ Petar nije slušao Stevana, nije ga ni video; njegovo srce puno je bilo slatke radosti, njegove oči sevahu od miline; on je Ružu grlio i ljubio, a grleći i ljubeći je neprestano govorio: „Rano moja, dušo moja... dušo moja...“ Stevan nije sam svojim očima verovao i tako je kao okamenjen stajao i gledao Petra i Ružu neko vreme; posle priđe Petru pa uhvativši ga za rame poviče: „Petre, hajde!Mi smo naše ovde svršili!“ Petar pogledi svoga druga, posle ga uhvati za dve ruke pa ga k zemlji povuče viknuvši: „Pa kolena, pa se Bogu moli.Ja sam našao svoju kćer.“ U taj mah cela se soba zasija od rumenkaste svetlosti, i neka pucnjava začuje se: „Šta je to?“ viknuše u jedan mah Petar i Ruža. „Vatra, — odgovori mirno Stevan. — Ja ne nađoh moga zlotvora, a kad njega nema, neka mu bukte dvorovi.“ „Šta uradi!“ viknu uplašeno Petar. „Ništa — uđe Ruža tiho u reč — neka gore, i neka vatra ih spali; ni tako ovde nije ništa mukom tečeno.“ Posle toga priđe k postelji, razvuče zavese i uzme spavajuće svoje čedo na ruke: „Evo moje čedo; otac moj, ovo je moje bogastvo!“ i za time ponosito izađe iz sobe, u koju je gust dim počeo dolaziti, noseći svoje čedo u naručju. S. N. P. Posle s. tomaške propasti u Subotici je bio krvavi sud. Sudije kod ovoga suda bili su zakleti srpski neprijatelji.Kad je koji Srbin pod njihovu ruku došao, s time je bilo jada i pokora, jer sudije nisu gledali je li što kriv ili nije, već su ga zlostavili samo zato što je Srbin. — Tom sudu predadoše Mladena. Predsednik suda, opaka ljuda, zapita: „Je li otmen?“ Predsednik zazvoni, dva momka s oružjem uđu. „Vodite ovog roba u Kišvilagoš.“ Tako so zvala najcrnja tamnica. Koga su u tu tamnicu bacili, taj je brzo za tim dospeo pod gubilište. Kad Mladena uvedoše i vrata za njim zatvoriše, mislio je da su ga u grobnicu živog sahranili; plesnoća i neki nezgodni zadah ga s mesta zabuni, a bilo je tako mračno kao i u grobu.On prekrsti svoje ruke, i dugo je tako kao okamenjen stajao.U jedan put čuje gde neko uzdahnu i leleknu: „Jao, muko moja!“ Pođe tamo od kud je lelek čuo; napred, malo napred — nagazi na mokru slamu; zaustavi se, protre svoje oči i s nategom počne nazirati. Ribera je strašne stvari pisao u svojima ikonama; čoveku se stisne srce u prsima i koža mu se naježi kad pogledi koju od tih ikona; ali da je Ribera video kako su patili kukavni robovi u subotičkim tamnicama, on bi i sam pripoznao da se to ne da napisati. Na mokroj slami ležao je jedan mlad čovek kao kaplja; noge su mu bile bose; košulja na njemu u cepove počupana, tako da su mu prsi sa svim gole; oko vrata gde se marama veže bila je plavetna pruga; kosa mu je bila crna u kvrčicama; lice bledo i ledeno ali na njemu su ljuti bolovi napisani bili; na sredi čela dugačka i duboka rana, na kojoj se krv usirila.Strašno je patio taj kukavac: prsi su se napinjale i dizale, ruka mu je ukočena bila. Čelo glave sedeo je drugi jedan malo stariji.Ovaj je držao mlađega glavu u svojim rukama i sa najvećom tugom gledao je kako se taj ljuto muči.Lice je njegovo bilo mrko i turobno; ali po tome mrkom i turobnom licu suza za suzom je tekla. „A jao meni!Jao, majko Božja!“ viknu mlađi iz najljuće bolje i poče oči prevrtati. „Prestaće to, moj rođeni Milošu; prestaće to, moj slatki brate!“ Ovako htede tešiti stariji mlađega, ali reči mu se zagušiše, pa je jedva s nategom mogao govoriti. Bolnik nije ni slušao šta mu brat govori.Bolovi su njegovi vrlo ljuti bili.On zaškriputa svojim zubima, grčevito obadvema svojim rukama stisne svoga brata pa lelekne: „Umreću, jao, umreću.« „Bog bi dao, moj slatki brate!“ promumla u sebi stariji. Mlađi se zadrkta, prsi mu se napnu, jauknu još jedan put, i time se sve svrši.On bejaše mrtav. Stariji videvši to strese se, svoje lice pokrije obadvema rukama, posle toga viknu kao da je izvan sebe: „Umre!“ Malo ućuti, oči svoje podigne, posle opet zapišti: „A jao meni, moj rođeni brate; ja tebe izgubih, brate; moj brate, ti mene ostavi!“ Posle toga podigne svoga mrtvoga brata, obgrli ga, poljubi ga, suze mu poteku po licu; za time stisne ga k svome srcu pa ga opet ižljubi.„Hvala tebi, Bože moj; ti njega oslobodi od vešala!“ reče za tim tiho, pa klekne do mrtvaca i sklopi svoje ruke, da se moli Bogu. Mladen, koji je među tim ustao bio i stao za leđa toga nesrećnoga brata, videvši gde se ovaj Bogu moli, prekrsti svoje ruke i očita molitvu za dušu svoga novoga druga. Između toga, u drugom uglu tamnice na jednoj haljini dvojica seđahu, obojica sužni i nevoljni. Jedno bejaše mlad čovek sa dugačkim brkovima, okruglim likom i bistrim velikim očima. Drugo bejaše jedan stariji; imao je sede vlasi, po licu mu udarila gusta brada, koja je sva seda bila, lice mu je bilo mršavo, oči bez žara i pune suza. „Ta ne plači, Đorđe, — govoraše mlađi tešeći starijega; — rodio si se, pa jednom moraš i umreti.Danas ili sutra, to je sve jedno!Budi čovek.“ Stariji uzdahne.„Šta uzdišeš? — produži mlađi prekoravajući starijega. — Ne pokazuj se da ti je teško; trpi, kako ti je tako ti je.“ „Ali umreti!...Bog zna, brate, hoćemo li i do sutra živi biti.“ Pa šta je to? — Je li tebi žao umreti?“ „Jeste, meni je žao.“ „Đorđe, to nisam o tebi mislio.Ja bih se zakleo bio da ćeš ti najveće muke pretrpeti pa nećeš „jao“ reći; a ti si tako malodušan ; ti ćeš može biti još moliti tvoje sudije da ti život oproste.“ „Oni meni neće oprostiti; ja ću umreti, ja ću umreti.“ Mene neka seku, neka peku; nek čine sa mnom šta im je volja; ali time se neće pofaliti da su me zastrašili i ponizili.“ „Lako je tebi govoriti.Za tobom niko ne ostaje; ali vidiš: ja imam svoju ženu i jedno siroče na duši.Na kime će oni ostati, kad ja poginem?Šta će biti od njih?“ I posle ovih reči obadvema rukama pokrije svoje lice. Mlađi ućuti. U tamnici je takav mrak bio, da ova dvojica nisu videli one druge; oni nisu ni znali šta se u drugome uglu dogodilo. Tako je to dugo trajalo.U tamnici bejaše najveća tišina.Mladen je neprestano na kolenima klečao i Bogu se molio, a njegov drug do njega držao je na svome srcu svoga mrtvoga brata. U tome vrata se od tamnice otvoriše, i s polja goropadno povikaše: „Neka iziđu Sentomašani!“ Onaj, koji je svoga mrtvoga brata oplakivao, trgne se i podigne svoju glavu ali ništa ne odgovori. Zar ne čuju S. Tomašani?“ viknu s polja opet. „Čujem, čujem ja, ali ne čuje Miloš!He, he, he, Miloš ne čuje, Miloša nećete vešati!“ i za ovim rečima zaceni se smejući.Za tim iz celoga grla počne pevati: Ha, ha, ha!Miloša vi nećete vešati!On je umro za svoj rod, al’ ga vi nećete vešati!“ „Koji je đavo tima?“ povikaše s polja, i četiri momka uđu u tamnicu, jedan noseći luč u ruci, a druga trojica ubojno oružje. „Gde su S. Tomašani?“ viknuše ušavši u tamnicu. „Evo, ovo sam ja, a ovo je Miloš moj brat — kog vi nećete obesiti!“ i za tim baci se na kolena, podigne ruke nebu; posle prigrli svoga brata i počne ga ljubiti: „Hodi, brate, samo me malo zagrli, samo me malo poljubi, pa se više nećemo nikad videti; ali tebe neće vešati, niko neće vešati.“ Za tim ustane. Strašno ga je bilo pogledati.Kosa mu je bila razbarušena, oči mutne, lice bledo kao smrt, odelo na njemu na cepove poderano.Kad je ustao i pogledao oko sebe, čisto se svima smrzla krv, tako je taj pogled strašan bio. Momci, koji su došli bili, čisto se ustraviše.Tek posle dugog vremena jedan dođe k sebi pa povikne: S. Tomašanin ga pogledi, kao da se čudi, pa zapita: Ta Miloš je umro!Šta ćemo sad kod vešala, Miloša ne možete obesiti?“ „Ovaj jo poludeo!“ rekne jedan momak. „Ded malo kundakom; sad će on doći k sebi!“ i za tim rečima nemilice udari ga kundakom u leđa. S. Tomašanin planu kao ris, zaškriputa zubima, oči mu sevnu, zgrči svoju pesnicu i poleti momcima, — no u isti časak, kao da mu je nešto na pamet palo, stade, žalosno pogleda momke pa tiho progovori: „Badava me udaraš, Miloša nećeš vešati!“ i rekavši ovo pođe vratima. U tome jedan momak okrene se onima, koji su u uglu sedeli, i nemilostivo progovori: „A kad ćeš ti, da već ja obučem taj kaput, što je na tebi?“ — Kad S. Tomašanin ču te reči, kao da se opet nečemu setio, stade, posle se naglo okrene pa dotrči u ugao gde je Đorđe i onaj drugi rob sedeo: „Deda, — viknu — ja mal’ ne odoh a nisam se od tebe ni oprostio.S Bogom deda!“ Starac je i pre toga već u suzama bio, a kad ovaj nesrećni mlad čovek, koji je od bola poludeo bio, njemu dođe i progovori mu, a on se zaceni od plača. „A što plačeš deda?Ta Miloša neće obesiti ...Miloš je umro, deda; on je već tamo ...“ i ruku svoju podigne nebu: „Tamo na nebu kod našeg oca!“ doda posle uzdahnuvši iz srca. „Hoće li već jedan put tome kraj biti?!“ viknuše oružani momci. „S Bogom deda!“ Za tim obesi se starcu o vrat, posle pođe drugome mlađem, ižljubi se i s njim, pa na posletku dođe i k Mladenu. „I vi tu?I vi!“ viknu kao izvan sebe. Mladen raširi svoje ruke, obgrli toga mladoga čoveka, poljubi se s njim pa mu prijateljski progovori: „S Bogom brate!Ne plaši se i umri kao što S. Tomašani umiru.S Bogom, skoro ću i ja za tobom!“ S. Tomašanin pogleda Mladena sa zafalnosti pa posle odvažno odgovori: „Fala, gospodine.S mene nećete postidni biti; ja ću im pokazati kako se umire... ali Miloša neće vešati.“ I za ovim rečima podigne svoje čelo, i kao čovek, koji je pri svesti i zna da slavno čini, ponosito pođe pred svojim goniteljima. Dva momka podigoše mrtvoga S. Tomašanina i iznesoše iz tamnice. Kad vrata zatvoriše i luč iznesoše, u tamnici postade opet mrak kao što je i pre bio. Viknu dvojica u jedan mah. Onaj rob, koji je sa starcem u uglu sedeo, bejaše Ivan, Mladenov drug još od zamande.Oni su se odmah poznali, dok su momci luč u tamnicu uneli; al’ se jedan drugom nisu javili, bojeći se da ih ne rastave ako se pokažu da se poznaju.No odmah, čim momci izađoše, javiše se jedan drugom, zagrliše se i ižljubiše: „Baš dobro te nas Madžari zarobiše; drugojačije ne bismo se nikad ni sastali!“ progovori Ivan posle prve radosti. „Tebi je od šale, Ivane?“ „Kakva šala?Zar ti ne veruješ da sam se ja tebe zaželeo?“ „Verujem, ali ovako.“ „Pa šta je to?Bićemo ovako lepo, zajedno u društvu, nekoliko dana; posle će nas izvesti pred sud; tamo ćemo im reći što nam na srcu leži, — za time na gubilište.Meni Boga mi neće tim nauditi; ja sam živeo, sad mogu i umreti.A baš da mi i oproste život, šta bih onda radio, ja sam bez svojih prijatelja?Ja bih morao od duga vremena umreti.A kad se već mora umirati, ja volim od puške nego od duga vremena.“ Za ovima rečima učini se tišina.Posle malo ćutanja Ivan počne zviždati jednu veselu ariju, posle toga progovori: „Zbilja, Mladene, opominješ se kad smo zajedno učili igrati ?Je l’, ono su lepa vremena bila?...Al’ da, ti si i onda smešan svetac bio!Meni se čini da si ti već i onda rob bio.Rob onda, rob sada, pa šta ti je briga?Još bolje ovako biti rob nego kake oštrokonđe devojke.Ovako bar znam šta me čeka, a onako bes bi ga znao.“ Mladena u srce dirnu te reči, jer on se opomenu prvih svojih jada, i htede nešto da govori, no u isti časak na ulici zagrme dobošima. „Sklopite ruke i molite se Bogu! — poviče Đorđe kleknuvši i ruke na molitvu sklopivši. — Našega druga vode na gubilište.“ Mladen i Ivan tako učiniše. Po sata klečahu i Bogu se moljahu.U tome zaori se pucnjava pušaka. „Bog da mu dušu prosti!On je pretrpeo!“ uzdahne starac prekrstivši se i suze svoje tarući. „Fala Bogu, kad je od puške poginuo!Ja znam da se vladao na gubilištu kao junak.“ „Od kud ti to možeš znati?“ zapita Ivan. „Od tud — odgovori Mladen — što sam video da se ne plaši puške ni topa, ni on ni njegov brat.Da si ih video na s. tomaškim šančevima kako su se borili.U sredi je bio među njima njihov otac, sed starac ali krepak i junačan kao lav.Ova tri čoveka na svojima mestima u najvećoj vatri tvrdo stajahu kao kamenito stenje odbijajući neprijatelja od šančeva.Kad nam neprijatelj za leđa zađe i poče nas biti, tanad su tako letela kao kiša, ja sam njih gledao kako su se držali — ni jedan okom nije trenuo a kamo li da se ustrašio.“ „To je junačko koleno.“ „Te kakovo! — produži Mladen. — Kad je cela naša vojska koje pobijena koje zarobljena bila, nas jedno pedesetoro nađosmo se kod reke i borismo se.Nek nisam pošten čovek ako nismo stotinu potukli samima kundacima i bajonetima, jer džebana nam je nestala.Kad i svoje puške pokrasmo, ja se bacih u vodu i prejurim.Kad sam na polovini reke već bio onda opazim da Madžari svladaše i svezaše ta dva brata; a oni mogoše ropstvu uteći, ja ne znam zašto to ne učiniše.“ „Jer im je otac zdravo ranjen bio pa ga ne htedoše ni mrtva ostaviti.On je meni sam pripovedio,“ reče Đorđe. „Poštena duša!“ „I on poginu!Pa kako?Ubiše ga kao kakog pustahiju, pa Bog zna hoće li ga sahraniti...Braćo, braćo, i ja ću koji dan; — braćo, ja ostavljam za sobom udovicu, koju sam ja ljubio kao što može čovek ljubiti; mi se pazismo od kako smo se sastali; ja nisam nikad što ni poželeo, da ona nije doznala i da se nije trudila po volji mi učiniti; ja ostavljam za sobom i jedno siroče koje sam na dušu uzeo; — braćo, moje srce pišti, krvave bih suze lio kad na njih pomislim, i opet, braćo,...ja bih lakše umro, da znam da će me sahraniti kad me ubiju, da će me pokriti pokrovom, da će me u sanduk metnuti i opojati po pravoslavnom običaju...No, braćo, oni će me ubiti i ostaviti na gubilištu kao kakvog psa.“ Posle ovih reči zaceni se u plač, poguri se, svoje lice pokrije obadvema svojima rukama a sav je drktao kao prut. Ivan se namršti, zamisli se i uzdahne. U tome po hodniku, iz kojeg se ulazilo u tamnicu, začu se tiha pesma. Pesma se ovako počinjala: Ivanovo lice sine od radosti, on priđe Đorđu, uhvati ga za ruku pa mu progovori: „Ne boj se, brate; sve će biti po tvojoj volji.Ako te pogube, ti ćeš biti sahranjen po pravoslavnome običaju.“ Đorđe pogleda Ivana sumnitelno: „Zašto me obmanjuješ?Zašto mi obećavaš ono što ne može biti?“ „Kad sam ja još slagao?Što sam ti ja obećao to će se dogoditi.Jesi li čuo tu pesmu u hodniku?“ „Huda radost, — reče Đorđe sakrušeno; — pesmu je tu stražar pevao.“ „Ma ko, — reče ozbiljno Ivan. — Čuvši tu pesmu, ja te sad uveravam da će se tvoja poslednja želja ispuniti.“ S. N. P. Drugi dan posle ovoga događaja sužnicima sudiše u subotičkom krvavom sudu. Sudionica je vrlo prostrana bila, ali dupkom napunjena narodom.Svako je s najvećim nestrpljenjem iščekivao kraj sudu, da vidi šta će biti sa sužnima. Sužnici stajahu pred zelenim astalom za kojim seđahu krvožedni sudije.Svedok za svedokom se zaklinjao protivu njih, a svakoga pojedinog zakletva bila je za glavu sužnicima. Đorđe je bio bled kao smrt; oči njegove pune suzama; jedva se držao na svojima nogama, tako je drktao od slabosti i straha. „Šta sam ja vama okrivio, da se krivo na mene zaklinjete?! — rekao bi gdekoji put uzdišući. — Ja nikad ni jednome nisam zlo učinio.“ Svedoci ga pogledaše prezritelno i gdekoji među zubima promumla: „Vad rácz, hazaáruló.“ Mladen je stajao prekrštenim na prsa rukama, mirno i tiho; lice mu je vedro bilo, oči svetle kao da se njega cela stvar ni najmanje ne tiče. Ivan je stajao smešeći se, i po gdekoji put jednu ariju iz kadrila tiho zviždukajući. Sudije saslušavši svedoke pozovu sužnike da se brane: „E, da Bogme, — progovori Ivan, — meni do duše neće još dugo trebati moje prsi, ali opet zato neću da ih kvarim u ludo govoreći.Kad ste kupili svedoke i naučili ih šta da govore, a vi kupite i branitelja ako vam treba pa ga naučite kako će nam i on vrat lomiti.“ Ivan govoraše jasno i razumitelno.Kad je izgovorio, u narodu se metež rodi; svako se divio tome čoveku, koji izvesno zna da će skoro umreti, pa opet lakrdiše. U tome jedan mlad bledolik čovek sa blagorodnim likom, lepim visokim čelom, vatrenim pogledom, smeđom kosom, plavim dugačkim brkovima, stade pred sudije na svojim jasnim glasom progovori: „Ja sam obranitelj ove gospode!“ Posle toga se okrene sužnicima pa im ljubavno progovori: „Braćo, mene nisu sudije potkupile, već ja ću vas braniti, jer vi to zaslužujete.“ Sad se tek učini žubor među narodom.Što ovaj čovek učini to bejaše više nego junaštvo.Braniti nesrećnike kojima su subotičke sudije napile čašu, to šćaše reći: ja strmoglavce padam u bedu, i mećem svoju glavu u torbu. Obranitelj na najveće čudo sviju počne govoriti.Govorio je vatreno, a reči njegove behu tako prave i pobuditelne, da su mnogima suze na oči naterale. „Laj, laj; za one je tane već saliveno, pa sad možeš lajati koliko god hoćeš!“ mumlahu drugi, koji su nemilostivi bili kao psi. Tako i bejaše.Sudije osudiše sužnike da umru od praha i olova. Kad izrekoše presudu, Đorđe prebledi kao smrt, na oči mu suze udare, noge mu se tako zadrkću da se stropoštao, i pljesnuvši svojima rukama leleknuo: „Ali, gospodo, ja sam nevin!“ Mladen ne govoraše ništa.Kad je sudija izrekao da će umreti od praha i olova oči mu sinu, lice mu se zarumeni, čelo bude još vedrije, usta mu se osmehnu, kao da mu se što povoljno dogodilo. Ivan razrogači svoje oči, pa se nasmehnu; posle porugatelno reče: „Vi ste se zabunili u stilu, gospodine, jer rekoste u presudi da smo mi prodavali otadžbinu, a jamačno htedoste reći da smo je izdali.“ Sudije ga pogledaše.„Izmenite, gospodine, izmenite, jer to vam niko neće verovati da sam ja prodao otačastvo, jer, kad ste ljubav imali sekvestrirati moje dobro, našli ste kod mene samo Košutove banke, a to svaki zna da ja za te banke ni svoju zob ne bih dao bio, da nisam morao, a kamo li svoje otačastvo!“ Ove reči dirnuše u živac i sudije i ceo narod u sudištu.Poruga je protivu Košuta dosta ljuta bila, a Košut u ono doba bejaše mali Bog u Subotici.I zato se po celome sudištu veliki žubor učini.Gdekoji potrzaše svoje sablje, da Ivana na komade iseku.Jedva je predsednik suda mogao utišati narod zapovedivši momcima da sužne izvedu iz sudišta. Koje su na smrt osudili u Subotici, one su obično dvadeset i četiri sata na belom hlebu držali.Za dvadeset i četiri sata oni behu na ugled narodu, koji se veselio i zabavljao gledajući strah i tugu gdekojega osuđenoga.Za to vreme, dok su sužnici na belom hlebu, obično im se ispuni ako što zažele, a mnogi od naroda, koji dolaze da ih vide, donose im ponude. Kad su Mladena, Ivana i Đorđa metnuli na beo hlebac, iz pakosti njima nisu dali da se ko na samo s njima može razgovarati. Njih metnuše oko podne na beo hlebac.Narod je vrveo kao na kakvo čudo, da ih vidi, jer se po celoj varoši bilo razglasilo kako su se njih dvojica dobro vladali pred sudom, pa svako šćaše videti te čudne ljude, koje tako gorka smrt ne mogaše zastrašiti. Ivan seđaše za jednom trpezom na kojoj je gorela sveća, pa cupkajući nogom po patosu tiho je pevao različite vesele pripeve uz naše narodne pesme. Mladen bejaše malo dalje od njega i nešto zamišljen; ali ništa se nije strašio, a baš nije ni žalostan bio. Vrata od sobe behu širom otvorena, da kroz njih svako može videti sužnike, a na vratima bejaše stražar, koji je čuvao sužnike i nikome nije dao da njima ulazi. „Mladene, je l’ da su pošteni ljudi naše sudije?Sastaviše nas ovako lepo, dadoše nam počasnu stražu, pa još zapovediše da niko ne sme dolaziti da nam dosađuje!Baš se brinu za naš komoditet!“ govoraše Ivan Mladenu. Mladen se osmehne al’ mu ništa ne odgovori. „Ti si se opet zamislio.Ja već vidim da od tebe nikad neće čovek biti.“ Đorđe seđaše u jednom uglu od sobe. „Stražo!“ viknu Ivan posle nekoliko časova. „Zapovedajte gospodine.“ „Je li nama slobodno pušiti ovde?“ „A ti pošlji koga, neka kupi najbolje havana regalija cigare.“ Stražar vikne, jedan momak se javi, primi od Ivana novce i za nekoliko časkova vrati se s punom kutijom cigara. Ivan otvori kutiju, i počne birati cigare: „Mladene, nas gospodski služe.Ja ne verujem da u celoj Subotici ima još jedna kutija ovakovih cigara; gledaj kako je crn i suv list, pa gledaj ove žute pegice po njima.“ Posle ovih reči zapalivši svoju cigaru ponudi Mladena: „Puši, u tvome životu ovake cigare više nećeš pušiti.“ Mladen zapali, i povukavši nekoliko dimova odgovori: „Bez sve šale, Ivane, cigare su osobite.Badava nad „havana regalijama“ nema cigare.“ I ta dva čoveka, koji izvesno znađahu da će posle nekoliko sati umreti, sladiše se cigarama kao da su na kakvoj časti. U tome suton se hvatao, svet se razilazio, a u sužnika sobi sveće zapališe. „Veče je nastupilo, a nje nema; ja ne znam šta da mislim!“ progovori Ivan posle malo ćutanja, kad momci iz sobe izađoše i za sobom vrata zatvoriše. „A koga si ti iščekivao?“ zapita Mladen. „Svoju ženu.“ „Zar ti ne znaš da nama niko ne sme dolaziti?“ „A zar ti nisi čuo sinoćke pred vratima od naše tamnice pesmu: Poručuje Ivanova ljuba i t. d.?“ Ali šta ćeš s time?“ „E, dobro, to je znak da će moja žena danas kod mene biti.“ „Kakav znak?Od kud ti to znadeš da je to znak?“ „E čekaj, sad ću ti pripovediti.Vidiš, ja ne znam ni sam kako sam do tamnice došao.Ja sam sa madžarskom gospodom vrlo dobro živeo, ma da sam u srcu najveći neprijatelj njihovih dela bio, ali ja sam se od svoga detinstva s njima naučio pa nisam se mogao od njih cepati. „Ja sam njih sebi prizivao, i često ih častio; s njima sam ja pio i veselio se.Oni su više u mojoj nego u svojoj kući bili.Jedno veče vrlo se razgrejasmo dobrim vilanjskim vinom, kad u jedan put moj gost A...Janoš poviče: „Gazda, daj šampanjera!“ — „Idi ne budali, — odgovorim mu ja. — Ko bi lakrdisao i šampanjer tražio preko vilanjskog vina?“ — „Al’ ja hoću šampanjer da pijem.Nisam ja paor da pijem kojekakvu bucku, već gospodin; a gospoda šampanjer piju.“ — Ja videvši da se ne mogu otresti pošaljem svoga momka po šampanjer, samo da skinem bedu s vrata.Posle nekoliko trenutaka momak dođe s 10 butela šampanjera. — Kako momak u sobu, a ovaj za košar, u kome su butele bile, pa poviče: „A gde su druge?“ — „Ja više nisam doneo, gospodine!“ odgovori momak. — „Jesmo li mi prosjaci, da nas ovako služe?“ vikne on pa tresne sve butele o zemlju.Meni se krv u obraze sleti; uhvatim ga za prsi i htedoh ga raščupati, ali dođu drugi da nas razvade. — Ja ga pustim jer mi ne bejaše ni to milo što se u mojoj kući kavga zametnula; ali moj krasni gost neprestano je besneo drečeći: „10 butela kao kakvima prosjacima!“ Drugi umirivajući ga reknu mu: „Ne deri se, on bi i više doneo, ali čovek nema novaca.“ — „Ima zobi, neka proda zob, pa nek kuni šampanjer, kad hoće da časti gospodu.“ Ja se vrlo čudim što sam i do jako trpeo bezobrazluk taj, da mi u mojoj kući drugi zapoveda; ali kad on počne još razređivati, i učiti me šta da ja radim sa svojim dobrom i kako da častim svoje goste, naopako se razgoropadim.Ja bih ga kroz prozor bacio da sam mogao do njega; ali oko njega behu njegovi drugovi i ne dadoše mi do njega. — „Prodaj zob pa ćeš imati novaca.“ — „Ja ne dam svoju zob za Košutove banke!“ viknem ja ljutito, znajući da ću ga time ražljutiti.„Daćeš, daćeš, tako mi Boga daćeš!“ drečao je on, a pena mu je na ustima od ljutine bila. „Kad ja rekoh da za Košutove banke ne dam svoju zob, moji svi gosti se skupiše i među sobom počeše šuškati; posle svi odu, ni jedan ne rekavši mi ni: s Bogom ostaj. „Drugi dan dođe k meni jedan madžarski oficir s nekoliko momaka, zaište ključeve od moje žitnice, i posle mi donese nekoliko hiljada forinti u Košutovim bankama: „Evo za vašu zob, koju ćemo danas nositi.“ — „Moja zob nije na prodaju.“ — „Otačastvu treba, pa mora biti.“ „Treba i meni, a ako zemlja treba, neka meće porez na ljude.Ja nisam dužan sam nositi zemaljske terete.“ — „Oni odoše, i posle nekoliko trenutaka vrate se, i okuju me u gvožđe. „Moja žena videvši to poče moliti, preklinjati i obećavati darove, da me samo ne diraju; ona obeća sve novce, što je za zob primila, samo da me se okanu.Oficir joj grubo odgovori da sam ja izdajica, koji prodajem otačastvo, i da ću ja zato na vešala, pa će opet novci njihovi biti, jer, veli, od izdajice se dobra oduzimaju. „Kad ona to čuje, sva se zarumeni, prezritelno pogledi oficira, dođe meni, zagrli me pa mi reče: „Ivane, kad bih znala da će te raspeti, ja više ne bih molila.“ — „I nemoj pse moliti, nego moli se Bogu za moju dušu... i, kad ovo sve pređe, ako se uzudaješ, a ti ...“ — „Ne, ne, ne, Ivane; ja sam tvoja i sad i posle tvoje smrti.“ — Oči njene behu pune suzama. — „Pravo! — viknuh ja. — Sad si mi lepa!Ja nikad još u tebe suze ne videh.“ — Ona se trgne, utre svoje suze pa veselije progovori: „Više nećeš ni videti, ovo su i prve i poslednje moje suze...Baš niko se neće time pofaliti da me je rasplakao.“ — I posle toga obesivši mi se oko vrata, ižljubimo se i oprostimo. „Ja pođoh.Kad sam već vratima došao bio, a ona poviče : „Ivane, ja mal’ ne zaboravih nešto ti reći.“ — Priđe k meni pa mi lagano progovori : „Mi ćemo se još videti!“ — „Kada?“ — „Ja ne znam hoće li me pustiti u tvoju tamnicu; ali, pustili ne pustili, mi ćemo se videti...Čekaj...“ i posle ovih reči se malo zamisli.„Ha, ovo je slično!Ti se opominješ one pesme : Poručuje Ivanova ljuba i t. d.“ — „Kako se ne bih opominjao?Ta ti si mi toliko puta pevala.“ — „E, dobro.Kad tu pesmu čuješ onda mi se drugi dan nadaj.“ — „Al’ od koga ću ja u tamnici čuti pesmu?“ — „Ja ne znam: pred tvojim vratima, pod tvojim prozorom, na ulici blizu tvoje tamnice ili ma gde bilo, pevaće kogod, tako da ćeš ti u tamnici čuti.“ — „Eto vidiš, brate.Ja provedoh u tamnici tri nedelje dana iščekujući da čujem pesmu, pa nikako.Sinoć je stražar pevao pred vratima naše crne tamnice.Ona će danas biti u ovoj sobi gde samo one zatvaraju, koji su kandidirani za carstvo nebesno; ona će jamačno danas ovde biti, da mi, anticipando od rajske naslade, toliko poljubaca dade, što će dosta biti na put do onoga sveta.Ja se samo tome čudim što još ne dolazi.“ „Moj brate, huda je tvoja nada!“ „Ostavi ti mene.Nisam se ja nikad uzdao u vrbov klin; ja poznajem moju ženu; ja ti rekoh da će ona ovde biti, samo kad sam ja čuo njenu pesmu.“ U taj mah sobna vrata se otvore, i dve u crno obučene ženske uđu. Mladen je stajao kao okamenjen, dve u crno obučene ženske behu Ivanova ljuba i Ruža. „Vi, vi ovde?“ govorio je Mladen ljubeći Ružinu ruku, dok je Ivan sa svojom ljubom na strani se razgovarao. „Ja dođoh vama, da vam zafalim dobro, koje učiniste mome ocu.“ „Vašem ocu?...Ja vašeg oca i ne poznajem!...On je mrtav...“ „Mrtav je bio za mene do skora, jer mi ne znadosmo jedno za drugo; ali mi se nađosmo, mi se videsmo i ižljubismo; on mene u čelo ja njega u desnicu ruku; on meni ispripoveda šta ima vama zafaliti, vi bejaste njegov anđeo utešitelj.“ Mladen začuđeno gledaše Ružu. „Ne gledajte me tako čudno, Mladene.Što vam sada rekoh to je istina, kao što je jedan Bog na nebu...Vi ste onaj, za koga bih ja ovaka slaba žena gotova bila hiljadu puta umreti...“ Brizne plakati, pokrivši belim rukama svoje lice. Mladen je bio srećniji nego ma ko drugi na svetu.On je bio gotov dušu svoju prodati satani za jedan časak, u kome bi Ruža njegova bila, i taj časak bejaše tu.Ruža bejaše kod njega sa ljubavi prema njemu. „Ja vama rekoh jednom da sam ja bila vrlo nesrećno stvorenje ovoga sveta.U detinstvu mome neprestano bolujući nisam ni jednu radost uživala, kojom se deca slade i zbog koje posle detinstvo sa spomenom ostane tako drago. — U najtežima mojima bolestima dojkinja je moja mene negovala i, tako reći, moj hudi život ona je od Boga meni izmolila.Narastoh devojkom, otresoh se nesnosne boljetice, na licu mome cvetahu ruže mladosti; jato obožatelja opkoljavaše me, i to mojoj majci milo bejaše; mladi ljudi me obletahu i laskajući govorahu mi da sam ja lepa, i to bejaše majci mojoj ponos... a meni najveća dosada. — „Ćeri moja, ti se zlo vladaš, ti si vrlo hladna prema onima, koji ti se umiljavaju, a među njima ima plemića, koji mogu na tebe, plemićko koleno, račun držati.“ Ona meni nikad o drugome nije govorila nego o časti, bogatstvu, o plemićima, baronima.Ali kad god mi je o tome spominjala da sam ja od plemićkog kolena, mene uvek štrecne nešto u srcu, jer činjaše mi se kao da sam na njenome licu neku maglu i zavist primetila. — U tome ja upoznadoh vas.Jedan put sam vas videla, i od to doba...“ Ruža ućuti.Mladen sklopi svoje ruke, kao čovek kad se pred svetinjom moli, i razneženo progovori: „Produžite, produžite!Vi ne znate kako je meni draga vaša ispovest.“ „U mome srcu se upalila tiha i potajna, ali iskrena i verna ljubav prema vama...Prođoše mnogi dani; moja mati nikad o vama nije jedne rečce progovorila.Jedan put posle onoga dana, kad smo ono u svatovima bili, povede se o vama razgovor, i moja mati reče: „Prvo malo ima sveta, a drugo nije ni plemić!“ — Za time vi ste dolazili u našu kuću, i njoj ste se većma dopali jer se jednom izrazi: „Kad već nije baron, bar da je plemić.Ali ovako, šta je on?“ — U tome, na moju prokletinju, Lacika dođe u našu kuću, i zaprosi me od moje matere.Ona me dade. „Ja sam plakala, molila se i preklinjala da me ne daje njemu, ali sve bejaše badava; ona mi je uvek odgovarala da je Lacika lepa prilika jer je čovek od sveta, galant, bogat i plemić. — „Al’ ja ga ne milujem, ja ne mogu biti srećna s njime!“ govorila sam ja plačući. — „A da s kim ćeš biti srećna ako s njime ne?On je u varmeđskoj službi; svi plemići će oko tebe se nalaziti i tebe obožavati; ti ćeš moći najukusniji toalet neprestano imati, najnobliji ekvipaž; oko tebe će se skupljati ceo elegant-svet, i ako ti budeš razumna dama, ti ćeš moći ton davati celome hotvole-u.“ Ja odgovorim da to mene ništa ne privlači, i da sve Lacikino bogatstvo ne može učiniti da ga ja ljubim. „Videvši ona da me ne može nagovoriti, a ona ozbiljno i onim glasom, kojim me je uvek umela pokoriti, reče; „Ja hoću, pa tako mora biti.“ „Kao što je ona htela, tako je moralo biti.Ja sam se s Lacikom prstenovala, ali moje srce je znalo ,kako mu je. „Posle toga vi bejaste kod nas...Ja sam videla tugu na vama.Kad sam za fortepijanom sedela, mome srcu je tako teško bilo, kao da je na njemu velika gora; kad sam povela pesmu „Mlado Poštarče,“ činilo mi se da opevam sebe.Vi mene pogledaste tužno, ja sam razumela vaš pogled, srce moje štrecne, i ljuto zaboli.Vi odoste, ja ne znadoh šta ću od žalosti, glava mi se zanese, onesvestim se... i ne znadoh ništa o sebi. — Posle sam odležala nekoliko dana. „Kad sam iz ljute boljetice k sebi dolazila i malo se osvestila, do moga kreveta na kolenima klečala je jedna žena i sklopljenim rukama se molila Bogu.Kad opazi da sam ja k sebi došla, vrisne od radosti, prigrli me i mislila sam izešće me ljubeći.„Rano moja, tebi je bolje, srce moje!« govoraše grleći me. „Mene moja mati nikad nije tako nežno i iskreno zagrlila i poljubila kao moja dojkinja.Meni se srca kosne ta njena nega, te kroz plač progovorim: „Ah, ja mnogo patim; mene vrlo boli moje srce, moja mila Smiljo...“ — „Znam, znam ja, dete moje; videla sam ja to na tebi.Ti ljubiš, — je li, dušo moja? — ti ljubiš Mladena, i tvoje srce za njim pati.“ Ja pokrijem rukama svoje lice i ljuto zajecam. — „O zašto ga ne nađoh!Ja bih svojim životom vašu sreću kupila... ali on mi se izgubi“ zakuka ona, tako da mi je njen glas srce parao, i za tim mi pripovedi da je ona vas zaustavljala, da se s vama razgovori, al’ vi se oteste od nje i odoste...Ona je vas posle u vašem obitalištu celu nedelju dana svaki dan tražila, al’ vi se izgubiste; niko o vama nije znao ništa reći, i svi misliše da vam se gdegod kakva nesreća dogodila. „Ne bejaše pomoći; ja sam se za Laciku venčala. „Kad sam s venčanja kući došla, tako mi je bilo kao da mi treba umirati; ja sam sedela u svojoj sobi i plakala.U sobu uđe moja stara dojkinja.Smiljo! — vrisnem ja, — ja sam nesrećna, ja ću umreti!“ — Ona otkopča svoju haljinu i dade mi onaj krst, koji videste; kaže mi šta je u tome krstu, i zajeca gorko: „Hudo nasledstvo što ti ostaje od tvoje majke, ćeri moja!“ — Ah, ja sam taj dan suviše prepatila!„Ćeri moja, — produži Smilja svoj govor, — ti ne znaš kako je bilo mome srcu videći tebe da patiš, i ja ti ne mogoh pomoći, ja, nesrećna tvoja mati!“ — Ja sam je čudno gledala.Ona me obuhvati, obgrli i poljubi : „Dete moje, ti nisi ništa o tome znala do danas; mene je moja zakletva vezala, te ti ispovediti ne mogoh što mi je na srcu bilo.Dete moje, ona koju si ti kao mater držala nije tebi mati — mati sam ja tebi, a ti si porod čiste i verne ljubavi,ali iz nezakonitog braka.““ — Ruža izrekavši ovo sva se zarumeni, i dugo ne mogaše jedne rečce progovoriti. Mladen nije verovao da dobro čuje. „Vi se čudite tome što sad rekoh? — produži Ruža posle malo ćutanja. — U prvi časak ni sama ne htedoh verovati, ali posle se setim kako me je ona, koju sam kao mater poznavala, u celome mome životu strogo držala, kako me nikad ljubavno nije pogledala, meni je moje srce uvek kazivalo da sam ja njojzi tuđa. „Meni posle moja dojkinja pripovedi da je ona bila pod svoje kod g. Pavla, koji je rođeni brat bio moga nazovi oca, kog ja nisam ni poznavala; ona se tu upozna u Petra, komšinsko dete, koji bejaše bogoslov i nju iskreno i verno milovaše kao što je i ona njega. „G. Pavle je bio samac; on nije imao od srca poroda, ali je imao svoga brata, muža moje nazovi matere. „G. Pavle, koji bejaše bolešljiv a preko mere bogat, pozove jednom svoga brata k sebi na neko vreme, da bude kod njega u gostima i da se razgovore šta će i kako će sa svojim dobrom, jer i moj nazovi otac bejaše vrlo slab i bez dece. „Ali između toga rodi se žensko čedo mome nazovi ocu, i on dođe s tim radosnim glasom svome bratu g. Pavlu. „G. Pavle se iz najpre namrgodi na taj glas.„Žensko, žensko?...Šta mi je rađala žensko?Da je rodila jednog sina voleo bih nego pet devojaka. — S devojkama mi je već dosta.Jednu sam uzeo na dušu; tuđa je istina, ali bolje da sam joj vrat slomio, dok sam je uzeo, nego što sam je othranio.“ „On je mislio na moju mater koja je isti dan mene rodila i koja je u bližnjoj sobi ležala i sve čula. Ona je strašno patila za svoju lakomislenost.Među najvećim telesnim bolovima morala je slušati žestoku pogrdu g. Pavla, koji ju je prokleo i otkazao se nje, zapovedivši joj da ide kud je oči vode i da mu na oči ne dolazi.On je htede od sebe oterati, dok jo doznao da je ona mene na svet donela; ali kukavna Smilja je tako bolesna bila, da se s kreveta nije mogla maći.To je tako trajalo skoro tri meseca. „Između toga g. Pavle načini pismeno u kome sve svoje dobro svojoj novorođenoj sinovici poklanja. „U tome Smilja se oporavi toliko da je s kreveta mogla silaziti; ljuti telesni bolovi njojzi minuše, ali tuga na srcu i njena briga bude veća.Ona je svome srcu primila reči g. Pavla; ona nije htela u njegovoj kući više ostati; ona ne mogaše od stida ni u selu biti. „A kuda da se pusti sa detetom u tuđ svet, u svet u kome ona nikoga ne imađaše! „Ona klekne na kolena pored svoje postelje, skrsti svoje ruke, i kroz suze moljaše se Bogu da je uzme u milost svoju, ne radi sebe već mene radi.„Bože šta će biti od moga čeda!“ — „Ja ću mu biti mati!“ progovori neko za njenim leđima. „Smilja se okrene.Za njenim leđima bejaše jedna bogato odevena gospođa, koja ponudi Smilju da mene njojzi preda, obećavajući da će me ona kao svoje dete othraniti i da nas nikad neće deliti, ako se Smilja zakune da će to u tajnosti držati i nikome na svetu ispovediti neće da je ona moja mati. „Smilji se učini da je tu gospođu Bog iz neba poslao, da je izbavi i spase od propasti; s radosti pristane na to, što je ona htela, zakune joj se da nikome do moje udadbe neće govoriti o mome rođenju a i kad se ja udam da će samo meni smeti ispovediti tu svoju tajnu; mene uze u svoje naručje, i onaj isti čas ostavi kuću g. Pavla; sede pa karuca sa mojom nazovi materom; dođu na Tisu, i na obali Tise ostavi svoje haljine. „Drugi dan po celome Č... se razglasilo da je Smiljana sa svojim detetom u Tisu skočila. „Ona je mene othranjivala i negovala, kao što dobra mati neguje.Kad sam ja odrasla, ja sam mislila da je ona moja dojkinja ali ja sam nju uvek kao svoju mater poštovala i ljubila i uvek sam se njoj više lepila nego onoj, koju sam za ovoju mater držala, jer ona je mene iz nužde k sebi uzela, i, Bog bi znao kako, ali ja sam u mome srcu osećala da sam ja njoj tuđa i da ona mene ne ljubi, kao što je to jamačno i bilo...“ „Ali zašto je ona vas k sebi uzimala i zašto je zaklela vašu majku da nikome ne govori o vašem rođenju?“ uđe u reč Mladen čudeći se tome, što je od Ruže čuo. „Ja vam rekoh da je ona rodila kćer koju je g. Pavle sebi za naslednicu uzeo ostavivši joj sve svoje dobro.Dete to u putu umre, kad ga je ona g. Pavlu nosila da ga vidi.Ona to pritaji jer je videla da joj je muž bolešljiv i da će skoro ostati udova.Ona je svoje dete tajno sahranila i mene mrtvom svome detetu podmetnula, da tako u velikom nasledstvu ostane. „Vidite, ona mene nije iz ljubavi k sebi primila, nego iz ovoje sujete i koristi; ona mene istina nikad nije zlostavila, ali ljubavi prema meni ne imađaše. „Kad je meni moja kukavna mati svoju tajnu ispovedila, ona je u suzama se gušila.„Ćeri moja, na našem kolenu nema Božjeg blagoslova; nama za nasledstvo od kolena na koleno ostaju jadi i nesreća; ti si još u utrobi tvoje majke blizu smrti bila; ja sam tebe jedva othranila i gorkim suzama od Boga izmolila; a sade ti sa blagoslovom svojim smrt pružam, dajem ti ljuti otrov, jer ja vidim da si ti vrlo nesrećna; ti ne voliš svoga muža a bolje je umreti nego protivu srca raditi i s nedragim živeti,... jer — vidiš, ćeri moja, — čast, slava i bogatstvo, ne mogu zagladiti žalost za dragim.“ „Ja sam tešila svoju mater rekavši joj da ja ne mrzim Laciku i da ću ja s njime moći srećna biti. „Ja sam se pokazivala od toga časa da sam vesela samo da utešim svoju kukavnu mater; ja sam plakala gde me niko nije video, krijući svoje suze od ljudi, ali sam u društvu i pred ljudima uvek veselo lice imala. „Moja se mati uteši time.Ona je kod mene i kod moga muža živela; ona je samo za mene živela.To ja znadoh i milo mi bejaše da joj čimgod mogu nadoknaditi muku i patnju, koju je u svome životu podnela. „Ona doživi unuče, moga Mladena.Kad ga je na svoje ruke uzela, njeno je lice svetlo bilo od nebesne miline i radosti.„Bog se smilovao na mene i poslušao moju molitvu te je tebi muško čedo dao; fala njegovom svetom imenu što nije žensko; na ženskoj deci u našem kolenu je do danas prokletinja bila; prokletinja će ta prestati s ovim čedom!“ — Za tim prolije suze po svome belome licu. „Posle toga ona je malo još živela, u najlepšem svome dobu je umrla, spominjući svaki dan moga oca. „Ja sam od toga dana slobodno mogla suze roniti i nisam morala se više ni od koga kriti, jer suze moje nisu nikome na žao bile.Moj muž mene nije iz ljubavi ni uzimao već zbog miraza koji sam ja imala, i on nije mnogo mario za to, plačem li ja ili se smejem. „Od onog dana kad smo Smiljanu sahranili ja nisam imala druge radosti osim moga čeda, a tuge i žalosti suviše.Od onomad Bog mi je darovao osobitu radost; ja sam našla svoga oca, odvela sam ga na grob svoje majke, videla sam nebesno zadovoljstvo i milinu na njegovome licu.On je klekao na njen grob, prolio suze na njemu, blagoslovio mene i moje čedo i za vašu dušu očitao molitvu, jer on je mislio da ste vi u S. Tomašu poginuli.“ „Ali od kud zna vaš otac za mene?“ „Bi ste bili njegov anđeo utešitelj; vi ste mu ulili nadeždu da će mu Bog oprostiti zato što je zgrešio; vi ste mu govorili da Bog i ubici prašta, kad se ubica istinito pokaje!“ Ja sam to Petru govorio...Petar je vaš otac?“ „Ja sam mislio da je on prostak; on je u svome odelu, u životu, u govoru, u svemu je on tako bio kao i drugi prostaci!“ „Jeste, jer je on neprestano s njima živeo.Kad je moja mati se izgubila i kad se razglasilo da je ona u Tisu skočila, on je bio kao lud od žalosti, on je krivio g. Pavla da je tome svemu kriv, nagloća ga zanese te on ogreši svoju dušu i ubije g. Pavla i njegovog brata, koji je svome bratu u pomoć pošao...“ Ruža ne mogaše dalje govoriti jer u isti mah vrata se otvoriše i stražar u sobu uđe. „Moje gospođe, vreme je da odlazite.Još jedna četvrt sata, pa će se straža menjati, i na moje mesto će drugi doći.“ Ivanova ljuba koja je sa svojim mužem i Đorđem razgovarala ustane sa stolice, na kojoj je sedela, priđe k stražaru i pruži mu 20 dukata. „Ovo je tvoje.“ Stražar ne htede primiti. „Ja ti poklanjam!“ „Ne, gospođo, ja to ne primam.Ima i među nama Madžarima, koji znamo šta je poštenje, pa se ne dajemo potkupiti; ja sam svoju glavu u torbu metnuo kad sam vas u ovu sobu protivu zapovesti pustio, a to nisam učinio za dukate.“ Svi se začude čuvši to.Stražar priđe k Mladenu uhvati ga za desnu ruku, na kojoj je imao jednu zlatnu burmu sa malim alemom kamenom „Gospodine, ove su gospođe želele vas videti.Ja sam ih propustio da vas vide, jer sam znao da će to vama milo biti.Kad bi mene zato i pogubili, ne bi mi žao bilo, kad sam vama milo učinio.“ Posle ovih reči iz nedara izvadi jednu knjižicu, iz knjižice jednu hartiju, a iz hartije izmota onaku istu burmu kao što je na Mladenovom prstu bila.„Vi se zovete Mladen, a ova je burma istovetna kao što je ta na vašem prstu!“ „To je moja burma bila, ja sam je poklonio u Milanu jednom Graničaru.“ „Taj je Graničar moj život spasao, gospodine.Ja sam vojevao u gornjoj Madžarskoj u 13-om honvedskom bataljonu; Graničari udare na nas; nas bejaše jedan bataljon, njih jedan; mi se bismo, Graničari nas savladaju i na vodu nateraju, gde se mnogi od naših podaviše.Ja dobijem ranu u desno rame, ispustim svoju pušku i padoh, jedan zamane kundakom da me smlati, ali drugi pritrči, podmete svoju pušku i sačuva me, priđe meni, podigne me i pođe sa mnom, da me među ranjene i zarobljene odvede.U tome dođe od nekud Damjanić sa tri bataljona odmornih honveda; moj obranitelj, kako to vidi, ostavi mene i pođe među druge, koji se počeše već iz pušaka tući sa Damjanićevom vojskom.Ali ne ode ni tri koračaja, njega tane iz puške u sred prsa pogodi.Ja mu se privučem, da mu pomognem; al’ on je izdisao.„Brate, ako Bog da te ja preživim i svojoj se kući vratim kad se rat svrši, šta da učinim za tebe?“ — „Uzmi novce, što kod mene ima, pa plati srpskom popu neka mi očita molitvu za dušu.“ — „Ali imaš li ti koga svoga da mu odnesem o tebi glas?“ — „Ja nemam nikoga, ali da... ja imam svoga pobratima koji se Mladen zove.Ako ga vidiš gde, poznaćeš ga po ovoj burmi što mi je na prstu; on ima tako istu na svome prstu; i ova je njegova bila pa mi je u Milanu dao, kad se pobratimismo.Pozdravi ga, ja drugog roda nemam ni po krvi ni po Bogu, jer sam ja nahod, s kim se niko nije hteo bratimiti..." Stražar stane, jer na varoškoj kuli sat poče izbijati: „Dolazi nova straža, gospođe moje, pohitajte da idemo, jer ako nas ovde zateku, svi ćemo propasti.“ P. P. Nj. * * maja rano u jutru mnogo sveta bejaše na subotičkoj pijaci, koji svi behu željni videti sužnike na gubilištu. Vreme je hladno bilo i kiševito, subotička pijaca, kao obično kad je kiša, preko mere blatnjava, svakako ne zgodno za one, koji čamljahu po pijaci.I pored svega toga, sve više i više se sveta skupljalo, da na pijaci čami iščekujući kad će sužnike povesti, da ih pogube. U vinarama, koje su na pijaci i oko pijace, tako je mnogo ljudi bilo, da se nije moglo ni po volji micati, a da ko još uđe, ni za glavu nije moglo biti. U subotičkim vinarama ima i drugi put dosta ljudi; ali taj dan bejaše mnogo više nego obično, jer svi, koji ne htedoše na pijaci čamiti, a radi bejahu videti sužnike, uđoše u vinare, da pored čaše vina dočekaju što žele.Ali oni su dugo čekali, i tako mesto jedne čaše omakoše se mnoge, a gde god se mnogo vino popije tamo se uvek i mnoge reči prospu. Ja ću samo nekoliko ovde napisati, i to od onih, koje govorahu među sobom tri Bunjevca. Jedan povede razgovor: „Trebe gospodare po malo!“ „Da, to je dobro; ali meni je žao za gospodarem Đorđem; on je naš čovik.“ „Jeste; pre, kad sam kod njega bio, zvao me da užinam s njime; a i gospodar Ivan je nama uvek dobar bio.“ „To valjda nije ni pravo što će njih pogubiti; oni nisu nikome skrivili.“ „Kako nisu?Zar ti nisi čuo da su oni hteli prodati nas srbljanskom vojvodi i dovesti iz Turske patrijarku?!“ „Da, Bogme, da, — doda treći, — pa bi oni doveli i Serbijance, da nam uzmu naš paškum.“ „A patrijarka bi oterao naše fratrove i svitoga Patera Silverija, pa bi nas sve povlašio, i svakoga bi ubio, koji ne bi tio ić’ na vlašku misu.“ „Ta je li to istina?“ „Jest borme; pa bi oni onda još i salaše naše sebi uzili, pa bi među sobom podilili našu zemlju.“ „A ko ti je to kazivao?“ „Ta kazivao nam Mato.On je bio u Košutovoj vojsci i razgovarao se s Košutom.“ „E gle!Pa šta mu je kazivao još Košut?“ „Eto tako, lipo divanio s njime, pitao ga i za moju Maru, je li zdrava i je li se udala...“ „A od kud zna on za nju?“ „Zna on za sve.I za tebe je pitao; on je čuo di si ti dobar gazda; on je kazivao za sve naše poznate; falio jo naše cure.“ „Ta to je vrlo pametan gospodar.“ „E, mislim, on je toliko škula učio, on je sve naučio, pa kad više nije ovde škula bilo, on je išao na more, pa je i tamo učio.On sve zna.On je kazivao da će Subotičanima dati još veći paškum; pa će sve carske zemlje nama podiliti; uzeće od spahija sve ovce i konje, pa će svakome dati jedan par lipi koša i jedno šiše, samo dok istrebi gospodu što se tome protive.“ „Ta šta oklevaju toliko, što već ne vode te, da pogube!“ vikne nestrpeljivo onaj isti, koji je govorno da mu je žao za Đorđa. Tako su obmanjivali prostotu madžarski činovnici u Subotici i u drugim bunjevačkim mestima, i na mnogo mesta im je za rukom izlazilo. Đorđa i Ivana su u Subotici prostaci pre toga milovali, a sad jedva iščekivahu da ih vide na gubilištu. Između toga, dok se ovo događalo, sužnike je sveštenik pričešćivao. Kad je red na Mladena došao, on celuje krst i sveštenika u desnu ruku pa mu reče: „Gospodine, svaki čovek što učini protivu zapovesti Božje.Ja sam sebi protivu prve i druge Božje zapovesti „dva idola“ u svome srcu podigao, i isto tako kao i svemogućeg Boga obožavao,... pa, gospodine, ja ne mogu da se zato pokajem, već dragovoljno ću poginuti i proliti svoju krv na žrtvu mojima idolima... idoli su ti: moja narodnost i moja ljubeznica!“ Sveštenik je svoje suze sakrivao, da ko ne vidi; njemu je srce od jada pucalo što ne mogaše i ne smeđaše Mladena tešiti i reći mu: da, koji ljubi svoj narod, svoju narodnost, svoga bližnjega i krunu Božjeg stvaranja, remek Božji — ženu, taj s time upravo Boga slavi i poštuje. Oko 11 sati udare u doboše.Načini se metež po pijaci.Oružani građani dođu pred varošku kuću, stanu u red; drugi opet na konjima se oko glavnog ulaska ponameštaju.Narod povrvi, da vidi kako će sužnike voditi. Sužnici izađu.Đorđe žalostan i sakrušen, ali utešeniji nego pređašnjih dana; a Ivan i Mladen iđahu ponosito; lice im bejaše vedro i skoro veselo, oni pušahu svoje cigare sa najvećom nasladom. Došavši do kola, koja bejahu zato, da se na njima do gubilišta vozi, Ivan reče: „Mi ćemo peške.Baš ako se i umorimo, imaćemo kad odmarati se do suda Božjeg.“ Narod se turao oko njih da ih vidi; pred njima iđahu konjanici, za njima opet, a s dve strane oko njih oružani građani. „Ao, Mladene, ti baš prave paradu s nama.Ja, kad sam se ženio, mislio sam, da sam najveću paradu pretrpeo; ali ona nije bila kao ova; baš kijamet sveta.“ „A gle, komšija, i ti si tu? — progovori posle jednom oružanom, koji je uz njega išao. — To je baš lepo od tebe da si smeo ostaviti na samo tvoju ženu.Baš ti fala u ime Marcike, koji se tome jamačno raduje.“ Komšija se sav zacrveni. Ivan okrene Mladenu govoriti: „Hau, hladio vreme; još mogu dobiti kijavicu, a ko zna hoće li biti na onome svetu ruskoga čaja.“ Tako je duljio lakrdije dok ne dođoše do raskršća gde se velika varoška gostionica zida, tu stadoše i poglede levo u ulicu. „Hvala Bogu nećemo kleknuti!“ progovori Ivan i Mladen u jedan mah i prekrste se. U isti časak puknu dve puške; Mladen i Ivan padnu mrtvi; za tim opali treća i Đorđa pogodi u po čela. Sva pratnja se okameni, kao da je grom u jedan put među njih udario; oni ne znađahu šta je i od kud puške pucaju; oni još daleko behu od gubilišta. Mnogi poglede na onu stranu od kud su puške pukle: na zidu od gostionice, koja je u pola tek sazidana bila, vio se jedan barjačić od srpske narodne boje.Na barjaku je bilo napisano: „Pravite sebi od drveta lutke pa se na njima učite nišaniti, a ne na junacima, kojima je suđeno da poginu od junaka!“ Madžari behu besni od ljutine.Ispremetaše svud i sve po novom zdaniju i po komšiluku oko zdanija, tražeći one, koji su to učinili. Al’ sve badava — nikog ne nađoše! S. N. P. Bilo je oko deset sati u veče. Po subotičkim ulicama je bila gusta pomrčina kao testo, jer nebo bejaše vrlo naoblačeno i na kišu se nakanjivalo; vetar je silno duvao, silno, tako silno da je na gdekojima kućama krovove ištetio. Na ulici nije bilo žive duše.Mirni građani ni drugi put ne smedoše na ulicu izilaziti baš ni danju, a kamo li u veče, bojeći se da na njih ne nasrnu kakve skitnice iz madžarske vojske, koji su obično večerom po ulicama se vrzli, i poštene ljude napastvovali kad bi na kojeg našili.Ali ovo veče ne bejaše ni njih po ulicama, jer je vreme onako bilo kad čovek ni svoga psa ne tera iz kuće. Po onom pasjem vremenu išao je jedan u crn gunj zamotan čovek subotičkom ulicom, koja se „Ružina ulica“ zove. Došavši do porte pravoslavne crkve, zaustavi se, sumnitelno pogleda oko sebe, s najvećom pažnjom otvori portanska vrata i uđe unutra.Dovuče se do zida, i naslonivši se na njega ostade tu jedno po sata. U jedan put čuje se zviždanje kao kad vetar zviždi.Onaj čovek, koji je uz crkvu se naslonio, isto tako zazviždi. Za nekoliko trenutaka dođe i drugi čovek u isto odelo obučen kao i prvi, te progovori: „Brate, sve je u redu sad možemo!“ „Bože pomozi!“ uzdahne prvi i pođu. Došavši do portanskih vrata zaustave se malo, pa prvi reče: „Da se ugovorimo, gde ćemo se sastati.“ „Na njihovim grobovima kad svitati počne.Ja sam se pobrinuo, pa će tamo biti i jedan sveštenik da očita molitvu.“ „Dobro.“ — Jedan pođe „Ružinom ulicom“ varoškoj kući, a drugi udari pravom ulicom. Idući upravo, zaustavi se pred jednom lepom kućom.Posle pogledi oko sebe, priđe k dosta velikoj ogradi od zida, uspne se malo, skoči na zid, i preko njega preskoči u avliju. U avliji zaurlaju dva grdna razdražena psa, ali to trajaše samo toliko dok si dlan dlanom udario, i odmah psi umuknu, te postane velika tišina kao što je i pre bila. Kuća ta, u koje avliju taj čovek preskoči, bejaše obitalište A * * Janoša. A * * Janoš bivši sudac, koji je Stevanovu porodicu do pasa doterao, i mnoga druga bezdelstva počinio, seđaše u jednoj sobi koja u avliju služi i s te strane samo jedan prozor ima; na astalu pred njim u dva srebrna čiraka gore mirisave sveće; na zidu s jedne strane visi mnogo ubojito oružje. On seđaše za jednom trpezicom; pred njime bejaše jedna gomila blaga, sve samih žutih dukata i austriskih banaka, koje je on s osobitom pažnjom prebrajao. „Još dva ovako debela klijenta da mogu đavolu poslati, pa dosta!He, he, he!A to sam baš dobro izmislio što sam toga naveo da psuje Košutov novac; lepa zasluga; 10,000 forinti što sam jednog ludu u bedu uvalio; ali i jesu masni ti đavolski Raci.“ I posle ovih reči sa najvećim zadovoljstvom poče skupljati svoje novce. U isti mah zvrknu staklo na prozoru; A * * Janoš se okrene da vidi šta je; za njegovim leđima stajao je jedan čovek. On skoči i maši se svoga oružja, ali čovek taj ga uhvati za obadve ruke tako čvrsto kao da je od čelika, i progovori mu: „Ne mori se, gospodine, sedi s mirom samo na tvome mestu, tako ćemo se zgodnije moći razgovarati.“ „Šta ćeš?Ko si ti?“ „Ne poznaješ me, gospodine?Da kako!Pred tebe su mnogi kukavci izilazili pa i nije čudo što se svakog ne opominješ!“ i za ovim rečima Janoša, koji htede opet ustati, prignječi stolici: „Mir, kad ti rekoh; sedi na svome mestu.“ „Pusti, jer ako viknem...“ „Nemoj da te prag nanese, jer vidiš ovo...“ i pokaže mu nešto od platna kao lopta: „Ovo ako ti u usta skljukam, nećeš ni slovca više progovoriti.“ Ovaj videvši da se pomoći ne može okrene list pa progovori: „Ali šta imaš ti sa mnom?Ako ti novaca treba, evo ti hiljada forinti.“ „Lepo, lepo, gospodine, ti nisi štedljiv, hiljada forinti je lep novac, ali ti si od samoga mene više oteo.“ Janoš se obraduje čuvši to, jer on pomisli da je taj zato došao da od njega otme novce, a on se iz najpre i goremu nadao, zato i brzo progovori: „Evo ti dve... tri ću ti dati, samo da me ostaviš na miru.“ „Je li?A jesi li ti ostavljao na miru poštene ljude?...Pa posle, misliš li ti da mi prostaci, koji smo s vama gospodom imali posla, nismo mogli utuviti to, da kad čovek koga smakne onda može od njega sve uzeti?Meni se čini ti si tako činio i kod g. Ivana.“ „Al’ ko si ti?“ vikne Janoš ustrašeno čuvši to. „Čovek, kog si ti doterao do pasa, ti si mene učinio prosjakom i skitnicom, — čovek kom si ti prodao sve što je imao i ogulio si ga do košulje, kome si ti ubio brata, snaju, oca, decu, sve, sve što je imao, sve si mu ti upropastio; taj sam čovek ja, i sad sam došao da se s tobom razračunam.“ Na Janoša je napadao strah sve većma i većma; on vidi da nije šala već da se njegove glave tiče, zato u najvećoj zabuni vikne: „Pa šta ćeš sad sa mnom?“ „Jesi li čuo, gospodine, na kake su muke metali naši stari svoje zlotvore?Nisi nikad slušao da su im usijanim gvožđem oči ispaljivali, da su živome zube iz vilica i nokte iz prstiju kidali, da su klince sabijali u živac... nisi to nikad čuo?“ I posle ovih reči izvadi iz svoga gunjca jedno zaošijasto gvožđe, klešte, čekić i klinčiće, pa sve to metne na trpezu pred sebe. Janoša mrtvi znoj spopadne, lice mu prebledi, usne poplavetne, on je izgledao kao čovek, kog teška bolest mori; no to bejaše samo za jedan trenutak; u drugome trenutku on đipi sa stolice i sa obadvema svojima rukama ščepa prostaka za vrat, pa iz sve snage se prodere: „Pomoć, pomagaj! haramija, pomagaj!“ Prostak se trgne da se otme, ali strah okrepi i tako osnaži Janoša da se sa svojima rukama kao gvozdenim kleštama držao o vratu prostaka.Porvaše se, povukoše se ovamo i onamo po sobi, jedan otimajući svoje ruke a drugi urlajući i drečeći iz sve snage. U tome u hodniku iz kojeg se u sobu ulazilo čuje se gde više njih dolaze sobi. U isti časak nešto grune o patos, obadve sveće se ugase, nešto potetura po sobi, prozor se potrese i za tim bude tišina i mrak. Za nekoliko trenutaka posle toga vrata se otvore i u sobu uđe više njih sa lučom, noseći sa sobom jedan sekiru, drugi batinu, treći pravo oružje; koji je što pre ščepao s onim je sobi potrčao da vidi šta je. Janoš je na patosu mrtav ležao, lice mu je bilo nagrđeno, na usta i na nos krv mu je udarila.Prostak ga je zubima zaklao kao kurjak jagnje. Prozor je bio širom otvoren, i krvi ukaljan, kako je ubica kroz njega prolazio. Jedan mlad čovek, koji je s drugima u sobu ušao i koji je Janošev pisar bio, pritrči prozoru pa poviče: „Haramija je kroz prozor pobegao, on mora još u avliji biti; za njime, drž’te za njime!“ I posle toga, kao da se brzo nečemu dosetio, zazviždi pa poviče: „Farkaš, Tigriš, puc, traži!“ Dva velika i ljuta psa, koji su u avliji bili, zvahu se Farkaš i Tigriš. S. N. P. U Subotici je pravoslavno groblje do varoške šumice, koja je šetalište. U proleće u tome šetalištu otmena se družba skuplja, i uz dobru muziku dobro se zabavlja. Čudan kontrast kad se udesi da u isto vreme koga sahranjuju.U šetalištu vesela svirka; lepe gospođice, kojima iz plavih ili crnih očiju milina i blaženstvo se blista; na licu im veselje i zadovoljstvo u lepom rumenilu; oko njih obožatelji sa punim srcem veselja; cvetići i tice se nadmeću da ljude još većma razvesele, cvetići svojim mirisom a tice pesmom, — milina, milina, svud milina. — A u groblju? — Ko je kadgod koga sahranjivao, a osobito ko je kadgod svoga sahranjivao, taj zna kakva je tu žalost.Zvona, koja na crkvenoj kuli zvone; molitva, koju sveštenik čita; „Sveti Bože, sveti krepki, sveti besmertni,“ što deca poje; hladna zemlja od koje grudva za grudvom na sanduk pada i raku polagano zaronjuje — sve to srce dira i steže, suze tera na oči, čoveku je žao, žao — i boli ga, to kako boli. — I to sve bude u jedan isti časak, tako blizu jedno drugome, grdna žalost i najveća radost; jer jedan samo jarak deli groblje od šetališta. Tako je svud u svetu, za jedne najveća radost i svako dobro ovoga sveta, a za druge tuga i jadi, — a u životu radost od žalosti deli vrlo uzak jarak, i tako žalost radosti je vrlo blizu. Posle onoga dana kad su Mladena, Ivana i Đorđa u Subotici puškarali, pre nego što je zora svitala u subotičkom groblju s desne strane do velikog krsta behu iskopane tri duboke rake. Jedan čovek u crnome gunjcu stajao je više te tri rake naslonjen na svoju motiku kojom je grobove iskopao. Tu je tako stajao jednu četvrt sata.U tome sa šumske strane uđe u groblje jedan drugi čovek vodeći za uzdu dva konja upregnuta u jedna kola na kojima je bilo tri mrtvačka sanduka.S time čovekom išao je i jedan sveštenik. Dođu do grobova, stanu, skinu mrtvačke sanduke s kola, sveštenik očita molitvu i tiho otpoji opelo. Spustiše mrtvačke sanduke u grobove, sveštenik, bacivši u svaki grudvu zemlje, pobožno rekne: „Večna im pamjat!“ Dva čoveka počnu zaronjivati zemljom ne govoreći ni jedne rečce. Tri nova groba budu gotova.Dva čoveka kleknu pred grobove i na prsa skrstivši svoje ruke Bogu se moljahu. Posle ustanu, okrenu se svešteniku, koji je za njihovim leđima stajao, pa jedan mu progovori: „Fala vam, oče!Vi nama mnogo, vrlo mnogo učiniste; vama će Bog platiti!“ Sveštenik ih uhvati za ruke, pa odgovori: „Ja sam svoju dužnost činio.Ja znam da ću sutra poginuti, ako ko dozna šta sad učinih, ali, braćo, ja činim svoje i u Boga se uzdam!“ Za tim se sveštenik oprosti i ode. „Mi odužismo naše! reče za time jedan od zaostavših. „Mi ispunismo poslednju želju g. Mladena i njegovih drugova; on je od naše puške poginuo, i mi ga sahranismo kao što naša pravoslavna crkva zapoveda.“ „Jadna usluga!“ „Tako je, Stevane.Da je Bog dao da smo drugojačije mogli mu zafaliti na dobru koje nam je učinio, ali tako je bila volja Božja; blagoslovena budi njegova sveta volja!“ „Da, brate, Bog je njega nami dao, Bog i uzeo; slava njegovom svetom imenu!“ Posle toga Stevan progovori: „Petre, imaš li ti još što u Subotici?“ „Ništa, brate, ja sam se s mojom ćeri oprostio.Kukavno čedo moje, skoro je i poznadoh pa mi sunce moje brzo zađe.Ja nju moram ostaviti, a ostavljam je s jadima i tugom za našim g. Mladenom, kog je ona iz duše milovala.Ona je danas dvojako postala udovica!“ „Kako to?“ „Poginuo joj kog je u tišini beznadežno ali verno i iskreno ljubila; a njen muž, moj krasni zet Lacika, je sa mnom svršio svoj račun.“ „Dakle osvetio si mu se?“ vikne radosno Stevan. Ja ti rekoh da je Bog dao da nikad na osvetu nisam ni pomislio, te ne bi toliko prepatio.Ja se mome zetu nisam osvetio, ja sam njemu sudio po pravdi i istini.Pravije nikad jedan sudija nije sudio nego ja svome zetu...Bog da mu dušu prosti!“ „Dobro, dobro.Govori ti kako hoćeš.I ja sam se namirio sa svojim dušmaninom Janošem, osvetno mu se, sudio mu — to je meni sve jedno samo kad je on svoje platio.Mi smo naše, brate, sve svršili, nas više ništa ničemu ne veže!“ „Veže nas, brate, naša zakletva, koju položismo, da ćemo verni biti srpskom narodnom i carskom barjaku Ja sam juče dočuo da se taj barjak vije, i braća se naša opet pod njime kupe, oko junaka i sokola srpskog Stratimirovića.Mi ćemo tamo, a ruka Božja, koja nas je do sad čuvala i svuda srećno provela, provešće nas i kroz Madžare, da srećno dođemo do srpske vojske.“ Kod Heđeša je naša vojska zlo stradala, mnogi naši izginuše, i u malo što sam ban ne pade neprijatelju u ruke. Ali nije tako lako zarobiti junačkoga bana, kad ga Bog i njegova verna vojska čuva, vojska, od koje je svaki pojedini junak pad junakom. „Ban nam je u bedi!“ viknuše od nekud, pa da si video onda šta učini verna vojska. Šta je ljuto more, šta su razdraženi risovi, šta je lavica, kad joj diraju lavčiće, prema toj vojsci? — A osobito narodni srpski bataljon! — Jao muke što počini od Madžara, koji šćahu zarobiti bana! Bana sačuvaše zdravo i veselo. U najljućoj bitki, kad su se bajoneti kršili i kad je krv tekla kao voda, i kad Madžari ustupiše, dva slobodnjaka iz srpskog bataljona bace svoje puške, koje polomljene behu i potrgnuvši iza pojasa ubojne noževe povikaše: „U ime Boga!“ i za tim sami sobom bace se u jednu gomilu među Madžare. Biju se, kao pravi junaci i Srbi što se biju.Na posletku obadvoje padnu mrtvi. Dva ta junaka behu Stevan i Petar. Ruža i Ivanova udovica i danas žive.Ako je ko gladan one ga nahrane, ako je ko žedan one ga napoje, Ivanova udovica za dušu svome pokojnome mužu, a Ruža za dušu svoga ljubeznika i za zdravlje svoga maloga Mladena. ODABRANA DELA JAKOVA IGNjATOVIĆA U redakciji ŽIVOJINA BOŠKOVA ŽIVOJIN BOŠKOV, dr DRAGIŠA ŽIVKOVIĆ, dr BOŽIDAR KOVAČEK, dr ŽIVAN MILISAVAC, dr BOŠKO NOVAKOVIĆ KNjIGA I ĐURAĐ BRANKOVIĆ JAKOV IGNjATOVIĆ ĐURAĐ BRANKOVIĆ ŽIVOJIN BOŠKOV MATICA SRPSKA, NOVI SAD JEDINSTVO, PRIŠTINA ĐURAĐ BRANKOVIĆ ISTORIČESKIJ ROMAN Godine 1389-te petnajsti juni bio je strašan dan za srpski narod. Car Lazar i sultan Murat borili su se sa užasnom silom i žestinom; Murat za gospodstvo u Evropi, Lazar za obranu svoje domovine. Dok su se ratoborni Srbi i Turci na Kosovu borili, i svojom krvlju široko polje kvasili, carica Milica u svom dvoru, u Kruševcu, očekivala je brižno kakove glasove sa bojnog polja. Miličin dvor u Kruševcu nije nosio na sebi pečat carskog velikoljepija, no odgovarao je brižnoj duši Miličinoj, i tadašnjem stanju carske porodice. Prizren je bio prestonica cara Lazara i pravo mesto dvorskog bleska i sjaja.No u burnom vremenu gdi je sam Prizren opasnosti izložen bio, carska porodica, po nalogu Lazara, svoje sigurnosti radi, morala se u Kruševcu zadržavati. Dvor, u kom je sad Milica obitavala, jedno staro no prostrano zdanije, bilo je pribežište carske porodice.Njegovo zidanje pada u vreme srpski’ župana.Mlogi župani, banovi i vojvode sedeli su u ovom zdaniju, koje je u svoje doba bilo krasno i veselo.I kraljevi od Nemanjine loze rado i često su se ovde zadržavali.Docnije kada se srpska vlada rasprostranila, naročito pod Dušanom, Prilip je bio mesto dvorskog života, a Kruševac je u zaboravnost pao bio.No posle nesrećne bitke Vukašina kralja s Turcima pri reci Marici, Prizren i Priština, Vukašina stolica, nisu od napadaja turskog sigurne bile. Dvor kruševački ležao je kod gradskih bedema, i davao je izgled onoj tački, gdi se mala i velika Morava sastavljaju.Zdanije to dvorsko bilo je po mešovitom stilu onoga vremena zidano, i izračunano na nuždu i običaje onovremenog srpskog gospodstva.Soba bilo je podosta, no iste nisu bile ukrašene, kao što su raskošna, u Lazarevo doba, gospoda iziskivala.Kadgod, u vreme župana, iz lova dolazeća gospoda srpska tu su se odmarala; tu se provodiše srpske junačke šale, tu se katkad i po ’dekoja gospodska svadba događala, i slabo ukrašeni zidovi odjek su davali nekadašnje junačke srpske veselosti.Avlije su bile prostrane da su se po njima junačke igre, šaljivi mejdani, provoditi mogli.Ispod bedema tajna neka putanja vodila je u neku baštu, koja je izvan grada ležala i u svezi sa nekom krasnom šumicom bila.Ovde, u starije doba, pri bledoj svetlosti meseca, županice srpske sa svojim gošćama uživale su tajinstvenu sladost tihe nojce, pored tankog zvuka lake tamburice, pored pesme kakvog zaljubljenog junaka. U ovoj bašti carica Milica sa svojom mlađom ćerkom, krasnom Milevom, i dvorjankom Rusnom i služiteljskom pratnjom prohodala se, da bi se time malo od svoje brige razabrala.Veče je bilo krasno i proletne krasote puno. Milica se od srednjeg veka malo odmakla, i starost joj je već predstojala, no slika joj opet izražavaše neku ljupkost koja je obično samo mladosti urođena.Njen visok stas, velike smeđe oči, plemenit hod, jednom reči, sve je pokazivalo da je od krasnog plemena rođena.Devojačko svoje doba provela je na dvoru Dušanovom, u sredini slave i veličastva srpskog.Ovde je ona svog muža, tadanjeg kneza Lazara, poznala, odavde se ona za istog udala. Milica u svojoj šetnji nije sve ni slušala što joj je Rusna o krasoti ovog predela govorila, jer joj se druge misli po pameti vrzle, a ne opisivanje predela koje je Rusna po svojoj dvorjanskoj dužnosti izmislila da bi caricu zabavila, i tek poslednje dvorkinjine reči srca joj se kosnuše. Rusna je izmeđ’ ostalog spomenula, kako zavidi Mari kneginji, što će bar izbliže videti srpsku pobedu nad Turcima.Mara i Vukosava, obe kneginje, kćeri Lazara i Milice i supruge Vuka Brankovića i Miloša Obilića, sljedovale su svojim muževima u stan Lazarev. Na poslednje Rusnine reči probudi se Milica iz svoji’ duboki’ misli i rekne Rusin: — Draga moja Rusno, ti se samo za Maru brineš, a za Vukosavu ništa.Ta nije ni Obilić lošiji od Brankovića. Rusna je uvidila kuda smera carica sa ovim reč’ma. Na srpskom carskom dvoru bile su tada dve partije, Obilićeva i Brankovićeva.Oni koji su bili od stare gospodske loze držali su stranu Brankoviću, kog je porodica već odavna bila slavna a otac mu Pljadić bio je pod Dušanom upravitelj znamenitijih oblasti.Od manjeg plemena uzvišeni, obožavali su Obilića, koji sam nije bio vlastelinskog roda i koji je pokrovitelj bio čiste zasluge i junaštva. Milica je bila naklonjenija Obiliću. Rusna je bila Brankoviću naklonjena.Kao kći Dejanovića, slavnog velikaša pod Dušanom, prezritelno je u dvoru gledala na nižeg porekla ljude.Osim toga, Vuk Branković, pre neg’ što je Miličinu kćer zadobio, bio je veliki obožatelj Rusne, koja ga je takođe rado videla, i kojoj je jošt žao bilo što je Mara kneginja supruga Brankovića postala.Za staru ljubav, vele, hrđa se ne hvata.Rusna je bila udata, uplivom Lazara, za vojvodu Vojnovića, koji je u jednoj bici protiv Turaka kod Novog Pazara pao.Jedan dvadesetoljetni sin, Milan Vojnović, ostao joj je za utehu i sad se nalazio u stanu Lazarevom.Lazar naimenovao je istu dvorjanku za prvo pridvorno lice pokraj carice, jer ju je osobito uvažavao zbog njene naklonosti prema Brankovićevom rodu, koji je i Lazaru osobito mio bio.Milica je sve to znala, no zbog dvorskih odnošaja i volje Lazareve nije mogla svoj položaj preinačiti. Rusna je bila srednjeg doba, i u stasu i držanju svom mlogo je bila na Milicu, samo što je Milicu oštroumjem nadmašavala. Rusna je bila, dalje, duša dvorskog života.Milica, ako ju baš i nije volela, opet nije se mogla ispod njenog upliva sasvim izvući.Rusna, pak, iz srca je mrzila Milicu, no njeno gospodstvo [i vlastoljubije nije joj dopuštalo da se dvorskog života mane.] Ovom nezgodnom položaju Milice i Rusne neće se niko čuditi, jer u svetskoj istoriji ima mlogo takovih primjera dvorskog života, koji je često i na ceo narod od velikog upliva bio. No Rusna, kao god i Milica, znale su sve to pokriti. Kada je Rusna reči Miličine čula, kojih se smisao na njenu besedu odnosio, hitro sabrav misli, carici je govorila: — Istina, svetla carice, nije lošiji od Brankovića Obilić, al’ opet pleme Brankovića važnije je od plemena Obilićeva.Čuveno je ime Brankovića odavna po celoj srpskoj zemlji.I zašt’ bi za drugo bio dao svetli car svoju kćer Maru kneginju za njega? — A zašto je dao za Obilića Vukosavu? — reče malo žustrije Milica. — Ja mislim da je kneginje Vukosave bezgranična i nepobedima naklonost prema Milošu jedini tome uzrok bio; svetli car voleo bi je dati za Kraljevića Marka, pa da se tim brakom savez i mir između carske i Vukašinove porodice zaključi, no tom je na putu stajala žestina Markova koji nikome prvenstva ne ustupaše, pa onda i ljubav mlade kneginje. Posle ovih reči, zastade Rusna i žudno očekivaše šta će na oto Milica reći. Milica, da bi svoje mnenje boljma izrazila, produži malo ćutanje, i posadiv se pod jednu granu, gde je već sve odmora radi spremno bilo, ponudi i Rusnu da sedne.Služitelji, po redu dvorskom, izdaleka su hodali čekajući na kakav mig il’ zapovest. Mileva je međutim, poudaljena, ružu brala.Milica, odanuvši, rekne Rusin: — Ti misliš, draga Rusno, da bi Kraljević Marko mir doneo bio mojoj porodici i srpskoj zemlji, no varaš se.Marko je ljuta ubojica, i silno mari za veliko gospodstvo, kao god i Vuk Branković.Kao što je car već star, danas-sutra šta bi učinila ovakova dva zeta od novorođenoga carstva?Šta bi bilo od mojih sinova?Skitnice, kao što je danas Kraljević Marko.I taj Vuk Branković, kojeg toliko uzvišavaš, pod vidom da je desna ruka caru, vlada svud gde mu se samo dopadne, samovlasno.Jezgro vojske za njega je zauzeto, a moja mlada đeca u ništo se ne računaju.Samo da bude kraj ovome ratu, odma’ ću svim mojim silama nastojati da se Vuku vlast ukrati, da ne bi kadgođ zloupotrebu kakvu prema meni i mojoj đeci činio. — Malo zatim zamišljena produži: — Čudo što se ti Brankovići uzdigoše i uzgordiše.I Vukov je otac takav isti bio.Poznavala sam ga još na Dušanovom dvoru.Sa njegove gordosti, ne jedanput su razni vlastelini uvređeni bili.Pa i sam sin Vukov, moj unuk Đurađ nasljedio je svu gordost i vlastoljubje svojih predaka.Mladić, istom od dvajest godina, pa svude već za prvenstvom teži.Pa i među samim ostarelim vojvodama traži si on neku važnost.Mog sina Stefana tek preko ramena gleda kao da mu neće vremenom gospodar biti.Veruj mi, draga Rusno, taj Đurađ, premda mi je unuk, opet moram izreći da mi je nesnosan.U svom ličnom značaju nema ništa od carske porodice.Kako ti misliš o tom, draga Rusno? Rusna, kojoj baš nije bio caričin razgovor mio, svojom finoćom u početku gladila je reči caričine, no malo posle, sledeći svojoj strasti, izrekla je istoj: — Istina da bi Kraljević Marko bio samovoljan i paštio bi se da što više vlasti na se privuče.I Vuk je, istina, vlastoljubiv, ali njegovo vlastoljubije korisno beše caru u svako doba.Nedavno, kad su Turci od bugarske strane na Niš nadirali, on se usiljavao pridobiti upravu nad vojskom koja je protiv Turaka poslata bila.On je svoju zadaću i ovde, pokraj mlogi teškoća, rešio.Njega svi uvažavaju.Izgled mu je, istina, gord, no njegovim razumom i vojenim iskustvom malo koga da ne nadmašuje.Što se, pak njegovog sina Đurđa tiče, ja bih rekla da njegovo kadkad neuputno ponašanje prema knezu Stefanu ne proizilazi iz nedostatka učtivosti, no iz njegove vatrene naravi, koja pored tihe naravi mladoga kneza neprijatno u oči pada.No pored svega toga, rekla bi’ da Đurađ za njegove mlade godine ima mlogo razuma i junaštva u sebi.Što se dalje njegove same ličnosti tiče, istina da na svom licu i jakom telesnom sastavu nosi sasvim pečat Brankovićeve plemenite porodice sa svim njenim slabim i dobrim stranama. Na to joj Milica odma’ besedu preseče, te malo jačim glasom reče: — Al’ o tom ništ’ ne govoriš da su Brankovići puni zavisti, da zlobe i Obiliću, kome u vojsci srpskoj para nema, i da je već i sam car izložen nji’ovom uplivu...Car je zbog Vuka prema samom Obiliću hladan, jednom reči, ta Brankovićeva loza mlogo zla čini.I ja sam se sama u njemu prevarila.Sa laskavim reč’ma i svakojakim finim sredstvima pravio si mesta za mog zeta i ja sam se tome naposletku priklonila, te smo mu Maru dali. — Ali tako se u ono doba držalo da u početku nije imao Vuk veliku naklonost prema kneginji i da ga je samo nadežda budućeg njegovog veličastva zaslepila, — odgovori Rusna, koja nije mogla strast obuzdati, da svoje čustvo iskreno ne izjavi. — Znam šta misliš — reče Milica — tebi je on svoju naklonost i ljubav poklonio; to je sve istina, no u onaj par tako je stanje naše iziskivalo.Ti si onda morala od dvora za neko vreme udaljena biti, no posle tvoje udadbe sve je to zaboravljeno i od to doba si nam ti kruna sviju dvorkinja. No to se ja jedno samo čudim, kako i sad pokazuješ toliku naklonost, kad je, kao što si sama ubeđena, i prema tebi ne baš najblagorodnije postupao. — Car ti je dao udovoljstva zbog toga što ti je Mara u Brankovićevom braku pretpostavljena bila i gledao je da ti u Vojnoviću dostojnog muža dade; osim toga i u svim drugim prilikama iskusila si carsku blagonaklonost, koji ti je staru bolju sa raznim odličijama izgladio.No od strane Brankovića ta uvreda ne da se lako zagladiti. Ove se reči Rusne jako kosnu, no opet se ne dade iz ravnoteže duševne potisnuti. — Uvreda meni nanešena — reče Rusna — od moje strane davno je zaboravljena; i to utoliko lakše ukoliko mi se sa sviju strana u ono doba dokazivalo da to tako iz važni’ uzroka biti mora, i da moja sudba, kao žrtva carskoj, onda kneževoj, porodici, prineti se ima.Od toga doba mlogo je vremena prošlo i ja već imam u mom sinu zalogu određene mi bračne sveze.Čast mi pak, iziskuje poslednje moje sudbe verno držati se.Ja na Brankovića nemam već uzroka mrziti i pristrasna za njega naklonost daleko je od mene, no samo ono ispovediti moram što na tom ubeđenju za pravo nalazim, pa ćeš mi, svetla carice, oprostiti, ako mome mnjenju slobodnog izraza dajem. Posle ovih reči Rusna je malo uzdanula i od govora prestala; Milica, pak, sasvim se zamislila, i svojim mislima upirala je u dušu i srce Rusnino. Mileva, donde dokle se Milica sa Rusnom ovako razgovarala, zabavljala se sa svojim cvećem. Mileva je bila krasna devojka.Stasa tankog, koji izražava nježnu mladost, lica belog i rumenog, kose smeđe, očiju plavi’ na podobije neba, koje žrtvujuću se nevinost izjavljuju.Ona je bila prekrasna kao što samo jedna carska kći biti može, no nemojmo sve njene krasote otkrivati jer će nam utoliko teže biti što je Mileva docnije žrtva materine politike postala. Milevino sa cvećem zabavljanje i Miličin sa Rusnom razgovor prekinut beše dolaskom novih gostiju. Jevrem, patrijarh pećki, Novak, stariji savetnik cara Lazara, Novakov sin Svetislav, sa svojima mlađima i nekoliko kaluđera, dođu u kruševački dvor te se odma’ upute u baštu k carici na pozdrav i poklonjenje. Jevrem je bio osamdesetoljetni starac.On je veću čast svoga veka u Svetoj Gori kao pustinik proveo.Nauka, čestitost i smirenost behu glavne crte celog njegovog života.Naroda želja i carska volja izaberu ga za srpskog patrijarha.Njegova velika seda brada dičila mu je pun svetog izraza obraz.Novak, negdar slavan vojvoda sad već starošću i ranama opterećen, u Prizrenu, u carskom dvoru, provodio je svoje poslednje dane, a zbog razuma i iskustva svoga, beše osobito poštovan.Premda star, stas mu ipak veličanstven beše; sin mu Svetislav, jošte mlad, svagdar je pored oca živeo, a svojom dobrotom i krasotom mloga je srca sebi zadobio.Među ostalima u oči je padao još otac Leontije i otac Haralampije, kaluđeri dečanski.Otac Leontije zbog svoje smirenosti bio je ljubimac i dostojan učenik patrijarhov; otac Haralampije morao se postrići po želji i nalogu svoga oca, koji je bio uvažen vojvoda kod cara Lazara.Patrijarh ga je uzeo k sebi da bi u njegovom krugu, pored dobrog Leontija, u smirenosti napredovao.Oba kaluđera behu od mlađih ljudi. Kada je Milica dolazeće goste primetila, promenila se u licu, te kao prepanuta čekala je da čuje kakve će joj glase ovi gosti doneti, jer je znala da se Novak i patrijarh kod cara u stanu nalaze, pa otkud ih sada u Kruševcu? — No pri svemu tom, tajeći svoju zabunu, sa poluveselim licem išla je carica sa Rusnom nasusret patrijarhu i Novaku. Milica je prva patrijarha u ruku poljubila, za njom Rusna, za Rusnom je pritrčala Mileva, a za Milevom svi dvorjani i dvorkinje, sluge i služavke, jer patrijarha kao sveca nekog poštovaše, pa je radost kod sviju bila velika.Mnoge stare sluge i služavke ljubiše ga i u skut. — Dobro nam došao, sveti oče, i vlasteline Novače; otkud vas sad ovde u mom dvoru? — reče Milica sa malo promenjenim glasom. Patrijarh blagoslovi najpre Milicu, Milevu, Rusnu, pa onda sve ostale. — Dobrodošli, i sve dobro došlo — reče patrijarh — pa kako si mi ti ovde, svetla carice? Posle ovih reči, pogled baci na mesto gde bi seo i svoje stare kosti odmorio. — Odmorite se odma’ ovde — reče Milica, i posade se svi važniji na mesta, koja im odmah na Miličinu reč opredeljena behu. Patrijarh i Novak zauzeše mesta s obe strane Milice, dalje do patrijarha sedne Rusna, a ostali se pored njih nameštaju. — Da krasne bašte i krasnog vremena — reče patrijarh. — Ne bi l’ dobro bilo ovde odma’ i večerati, kad je tako krasno? — upade u reč Milica. — Ne bi zgoreg bilo — odgovori šaljivo Novak, — a mlađi bi se bar donde mogli prohodati po ovoj divnoj bašti. Miličin jedan bačen pogled na dvorjane dovoljno beše, da se nužna naredba učini; mlađi, pak, primetiše kud Novak sa svojom reči cilja, udale se posle običnog poklona od stariji’. — Sad od Kosovog polja dolazimo — reče patrijarh — sve je na bojnom polju u najboljem redu.S početka beše i malo nereda, ali sad je, hvala bogu, sve već u redu.Pre tri dana sam blagoslovio vojsku koja je sad spremna i oduševljena.Sad, pak, dođosmo da kod tebe prebudemo, svetla carice i da ti za svaki slučaj pri ruci budemo. — Na to patrijarh malo zastane, a Novak mu prihvati reč: — Treba za svaki slučaj ovde da budemo, da bi odavde, ako do nužde dođe, caru od kakove pomoći bili.Bitka će biti na svaki način vrlo krvava.Sultan Murat je silnu vojsku svoju na Kosovu razredio.Sa ovako velikom silom Turci do danas jošte nisu nadirali.Ima ih preko tri stotine hiljada.No, hvala bogu, ima i naših dosta.Srpske vojske ima preko sto hiljada, i to je dovoljan broj za sve te Turke, samo nek’ je sloge.Naša je vojska u vrlo dobrom položaju.Samo svaki vojvoda nek’ učini svoju dužnost, pa je pobeda naša.Samo Vuk Branković i Miloš Obilić u miru da budu.Ja sam caru predložio da kojeg god od vojske ukloni, jer njihov neprekidni inat škodljiv je.No nadam se da će ih carsko lice u svemu umeriti moći.Vuk je vrlo iskusan vojvoda, a Miloš je strašna junačina; pod dobrom upravom, kad jedan od drugog ne zavisi, mogu od koristi biti.I Vukov sin Đurađ, premda vrlo mlad, tako je dobar vojnik da se sa mlogim starim vojvodama meriti može; no malo je prežestok, pa hoće sam sebe da preceni.Ipak, mislim da će dobro biti, jer car Lazar kroz ceo svoj vek zasvedočio je da ume vojskom upravljati. Zatim malo stane, pa onda bez da je čekao da mu ko u reč uđe, reče: — Ne bi l’ carica dozvolila da još pre večere možemo za jedan očenaš odmoriti se, jer bi, valjda, i sam patrijarh isto želeo. Milica dragovoljno dopusti i, radujući se hrabrim reč’ma njihovim, digne se i sama skupa sa Rusnom, a za njima ostali i razdele se po dvorski stanovi.Patrijarh i Novak zauzmu sobe u nekom malom zdaniju u bašti, koje uveselenja radi negda sazidano beše, kako bi posle počivke nedaleko od sovre bili. Milica sa Rusnom vrati se u svoje odaje, a mlađi gosti, tek što su se malo od puta oprašili, raštrkaju se po bašti. Pridvornici i sluge radovali su se gostima, jer su znali da novi gosti novo veselje u dvor donose.Dvorjanima ne beše do toga šta se sad na Kosovu radi, no samo do šale i uveselenja.Osobito otkako cara Lazara u dvoru nema, postalo je sve razuzdanije, kao god u kući gde gospodara nema i mlogi mlađi po kući se vrzu.Carica, premda je ozbiljnije naravi bila, opet se u dvoru tek samo pred njenim očima ozbiljno ponašalo, a kako tu ona ne beše, a ono se sve raskalašnije veselosti predaje. Tek što se gosti malo smestiše, odmah se začu veseo žagor slugu i služavki.Večera se prepravljala, trpeza se nameštala, i to usred bašte, među cvećem i gustim granama.Mesto je već bilo za sto opredeljeno; u sredi prazno i prostrano, unaokolo, pak, cveće sa granama. Malo je prošlo vremena i već se je znalo za svakog gosta koji je kakav.Svaki je svoju priliku sebi uočio. Svetislav šetao se po bašti sa Milevom i pustio se u nježan razgovor.Otac Leontije, tek što se opraši i bogu pomoli, otide odma’ u baštu i prohodao se onde.Njegov pogled imao je nešto smireno kaluđerski.Velike crne oči, crna kosa i velika pravilna kaluđerska brada, a pri tom bledo lice, ushićavaše ne jednog i ne jednu.On je ovde hodajući očekivao oca Haralampiju. Kad najedared, eto oca Haralampije.Njegovom dolasku sledovao je izdaleka neki smeh dvorskih služitelja.Oni se, valjda, ocu Haralampiju smejaše.Doista, otac Haralampije beše čudan svetac.Stasom beše malen, i morao je imati jednu plećku nešto krivu, jer mu se glava k desnom ramenu jako klonila.Kosa mu je bila riđa, retka, a brada sasvim crvena i velika.Obraz mu je bio svetlo-crvenkast, nos vrlo zaoštrljast, a oči zelene i male, da se ispod beli’ trepavica jedva i videše.Lice mu se često smešilo i po spoljašnosti njegovoj rekao bi da je ceo kaluđer samo za veselosti i šalu skrojen, no u njegovom srcu ležala je podmukla pakost.Pri tom je bio oštrouman i vlastoljubiv.Njegov je otac mislio da neće dobar biti za vojnika, pa mu je sladio kaluđerstvo, gde svojim osobinama, kao oštroumijem i pameću, daleko doterati može. Svima je u dvoru u oči pao i jedan i drugi kaluđer, i odma’ ih dvorjani i sluge među sobom prozovu: „crnim“ i „crvenim“ kaluđerom.Gde su mloge sluge, tu su i mlogi lakrdijaši među njima, a osobito u dvoru Milice, gde ih je više no kod druge gospoštine, pa nije ni čudo, što su odma’ čijem imenu ponešto pridevali. Veče je bilo krasno, mesečina je lepo svetlila; no i osim toga beše bašta i dvor od sviju strana osvetljeni. Večera je već gotova bila.Ova je bila doista carska, premda ne kao u današnje vreme što biva kod mloge gospode da pored sijaset poznatih i nepoznatih jela čovek gladan ostane.Glavnu čast večere sačinjavaše nekol’ko vrsti dobra pečenja i dobra smederevska i metohijska vina. Najedanput začuje se truba i zvonce.Ovo je znak za večeru. Kod srpske gospode, a naročito u carskom dvoru srpskom u ono doba, skupljali su se gosti za trpezu obično pod zvukom zvonceta, za koje je u jednom uglu dvorskom mali zvonik načinjen bio; a kad je bilo gostiju i od vojničkog reda, i glas trube sazivao je goste na obed. Gosti se počnu skupljati.Patrijarh, kao gost i svet čovek, ponuđen bi da sedne u pročelje.Milica time njegovom svetom licu uvaženje ukaza.S desne mu ruke zauzme mesto Milica, s leve Rusna, pored Milice Novak, i tako sve dalje po redu svog čina zauzmu mesta i ostali gosti i dvorjani. Patrijarh veleglasno očita predvečernju molitvu pre još neg’ što će sesti, i kaluđeri ga u tome svojim glasom pratiše.Leontije sa dubokim i prijatnim svojim glasom kosnuo se srca sviju starijih, no otac Haralampije imao je nešto kreštav glas, a pored toga nije znao čisto iskazati živa, no mesto toga rekao je „ziva,“ a pored toga i njegov malo izvanredan pogled takav je smešan izražaj kaluđeru dao da mlađi, koji su za trpezom sedili, malo što se svi grohotom ne nasmejaše.I doista, da nije bilo carice, patrijarha i Novaka, svi bi se na njega zacenili bili.Osobito Svetislav i Mileva odveć primetljivo se smešiše. Kaluđer, koji je sam po sebi vrlo dobro znao da je on po sebi smešna ličnost, nije se ništa zbunio, jer mu se već više redi takovo što desilo.On je i sam na sve to smešljivo lice pokazao, i nije dao primetiti da ga ta podsmešljivost vreća, premda mu je na srcu drugo nešto ležalo.No i na tom osmejkujućem se licu ležala je neka sakrivena osveta, koja se izrazila u njegovom pogledu, kojeg je bacio hitro na Svetislava i Milevu kojima se najsmešniji činio. Premda stariji nisu dali na sebi primetiti da im je kaluđer smešan, opet i oni, pored mlađi’ koji su se još malo smešili, dobili su dobru volju.Patrijarh je ozbiljno lice pokazivao, no nije se moglo na njemu primetiti da negoduje zato što mu je kaluđer postao predmetom nekog smeha, jer je i sam u sebi osećao da ima tome uzroka, a drugo, u dvoru morao je malo i kroz prste gledati.Štaviše, kad je Novak zapitao za budalu Petoška, carica odma’ dade ga dozvati da na veselost već raspoložene goste malo svojim budalaštinama još većma razveseli. Večera je bila dobra, a gosti pri dobrim apetitu; vino dobro ulevaše im sve bolju i bolju volju.Osobito i kod stari’ Srbalja, vino i dobra volja bili su svagda u društvu.Najvažnije stvari se pored čaše vina započinjale i svršavale.Ako je ko neprijatelja imao, pa mu je želeo odoljeti, pri čaši punoj mislio se kako će mu doskočiti.Ako je koga ljubovca izneverila, pri čaši vinca tražio je utjehe i mislio o novoj ljubavi; bitke nije bilo nikad bez vinca, jer vino i bitka su kao brat i sestra, ili kao muž i žena. Kad se počelo jesti, slabo je ko na drugog i pazio do na samog sebe i malo se govorilo; kada je došlo do čašice, sve je nastajalo življe i življe. Došao je i budala Petoško.On se pred gostima lepo pokloni, pa odma’ zauzme mesto na strani, koje mu se već napred označilo; jer je već njegova stolica za njega pripravna bila. Kad ga videše, svi se nasmeju.Petoška je dobio car Lazar od Balše, zetskog gospodara, koji ga je u Kotor k sebi uzeo zbog njegovi’ šala i lakrdija sa kojih je celom Primoriju poznat bio.Petoško nije bio lud kao što su ga držali, i od Latina je mlogo koješta naučio, no u staro doba kao god i danas, bilo je gospode koja su htela da imaju za ludu onakovog čoveka koji je dosta mudar da si mogu dati kazati od takve mudre lude ono što si ne bi rado od drugoga dali reći. Petoško je bio malen no poširok.U struku je bio malo širi nego u plećima; trup dugačak, kratke noge, kratak širok vrat.Glava mu je bila velika i četvorougolna; usta poveća, usne podebele, zubi veliki, retki, oči žućkaste, uši ne toliko velike koliko debele.On nije baš ludo no više lukavo izgledao; u današnje doba da se obuče u frak, izgledao bi kao kakav veliki duh, ženi, koji još daleko doterati može. Petoško na njegovom tronu, ili stolici, koja je bila podosta velika tako da se ceo čovek u njoj izgubio i koja je bila sa raznim bojama namalana sa oba boka videla se izrezana dva velika uva kakova su u poznate životinje velikih ušiju — sedeo je bez svake zabune, gordo, osmevajući se na podsmešljive goste.Osobito, pak, sa zadovoljstvom gledao je na oca Haralampiju, koji je također podsmešljiv pogled na Petoška bacio, radujući se što će gospoda Petoška u škrip uzeti, te sa tim se onaj prvi smeh zabuniti koji je na njegov raboš društvu veselost ulio. — Kako si mi, Petoško, — reče Novak — nisam te već odavna video.Ja sam mislio da si ti ’degod u vojsci, na Kosovu, a tebe eto još ovde. — A šta ću ja onde, kad i onima ne hasni što su onde.Da sam ja car, znao bi’ ja šta bi onde trebalo činiti — odgovori Petoško. — A sad ne bi rad onde biti? — Ne. — A da si car? — Da sam car, ne bi čekao da Turci mene potraže, nego potražio bi’ ja nji’. — A kad bi ji ti potražio, šta bi onda bilo? — Šta bi bilo? — Jurio bi’ ji svud pred sobom.No ne bi’ zahuktao, kao kralj Vukašin na Maricu, bez da znam šta onde leži.Svagda treba da se zna otkud se ide, pa onda putovanje mora biti srećno. — Dakle ti bi boljma vojevao nego kralj Vukašin? — Boljma, bogme, boljma no što vi sad vojujete.Ja kad bi’ video mlogo neprijatelja, sakrio bi’ se u goru kao miš u rupu, pa kad bi oni ovamo-onamo tumarali, a ja bi’ onda izišao pa bi’ ih pojedince ribao. — A otkuda bi ti znao da ima mlogo il’ malo neprijatelja kad tamo nikog ne puštaju? — To je najlakše.Poslao bi’ kakvog kaluđera u turski’ haljina onamo, da sve izvidi. Posle ove reči pogled je bacio na oca Haralampija i na to svi se počnu smejati.Sam jedan patrijarh nije se u licu promenio, no nije ni negodovao, jer mlogo više strpljenja imade, a da bi to odma’ za zlo primio.Osim toga, bio mu je Petoško sa svojih lakrdija poznat. Novak, da bi malo zabunio Petoška, počeo je druge vrste razgovor.Novak je bio najveći privrženik porodice cara Lazara, pa je zato bez svakog ustezanja govorio.Carica mu to nije zamerala. — A da l’ bi se, Petoško, ženio? — zapita Novak. — Bi’ — odgovori Petoško — al’ onda kad ne bi’ bio budala, jer budala i kaluđer ne sme se ženiti; kaluđer zato jer se zakleo da neće nijednu, a budala zato, što bi svaku hteo, a njega nijedna neće. — A bi li ti voleo da nisi budala? — zapita ga Novak. — Ne bi’, jer budalu niko ne dira, a mudroga ceo svet.Kod gospodara zetskog Balše, jedanput htedoh biti mudar, pa sam mu rekao: zašto on da vlada sa Zetom, kao i Altoman sa Bosnom; ne bi li bolje bilo da umesto tolikih gospodara jedan vlada sa srpskom zemljom, bio sad taj jedan Vukašin ili knez Lazar?Balša me dade za to dobro izbiti!Drugi put, kad sam mu iz šale kazao da je lepa zemlja ta Bosna i kako bi još lepša bila kada bi njegovom postala zapovedio je da mi se svaki dan dade metohijskog vina koliko hoću.Nije dobro svagdar da je čovek mudar.Kada su Turci sa Arnautima na Novi Pazar udarili, i ja sam bio u srpskoj vojsci, i nekako me Turci sa nekoliko drugih uhvatili.Odvedu nas u Kroju; onde Turci moje drugove poseku, a kad dođe red na mene, poviče jedan arnautski kapetan: „Ne dirajte ga, to je budala, nije ništa kriv“.A Turci me odma’ otpuste da mogu ići kud mi je drago. Posle ovi’ reči Petoško zaište malo vina koje mu se odma’ i dade. — Pa kako to da se daš uhvatiti — zapita Novak. — Bolje je dati se uhvatiti neg’ uludo ginuti — odgovori Petoško, i na to je čašu smederevskog iskapio. Dok se Novak i Petoško ovako razgovaraše, donde se ostali smejaše i čaše posle svakog odsmeha prazniše.Veselost je sve veća i veća nastajala.I sam patrijarh, koji je odveć ozbiljan bio, pokazivao je na svom licu neko zadovoljstvo. Milica i dvorkinje činiše se također raspoložene.Mlađi, kada videše staroga Novaka da je tako dobre volje, malo se oslobode, pa se počnu slobodnije i razgovarati.Otac Leontije bio je jedini na kome nikakve promene primetiti nije bilo; on je odveć ozbiljan bio, i zamišljen je izgledao.Otac Haralampije bio je dobre volje i na svačiju reč i pogled oštro je motrio.Osobito je gledao na Milevu; da nije kaluđer rekao bi, da ga se je krasota kneginjina srca kosnula.Na Svetislava nije baš ljubazno gledao. Najedanput patrijarh uzme čašu te nazdravi carici: — Za zdravlje cara, carice, i cele carske porodice; mir i blagoslov svima — zatim se otpoji tiho kaluđerski „Mnogaja ljeta”. Za njim se digne Novak: — Za zdravlje junačke srpske vojske, koja se sada na Kosovu protiv Turaka nalazi. Zatim se zaori jače vojničko „Mnogaja“ koje su započeli pri stolu desivša se lica vojničkoga stališa. Zatim nazdravi Petoško: — Da bog poživi sve budale, ja se moram za budale postarati. Sad se izrodi baš veseo žagor.Vesela reč i dobro vince dalo se u mlogih primjetiti. — Sad da sam mlađi, al’ šta ja velim, samo da sam od jedne ljute rane slobodan, da mogu konja jahati, pa ne bi’ dao za bogzna šta, samo da još jednom pored cara protivu Turaka vojevati mogu — reče Novak, malo zagrejan, a u oku mu se suza kupila. Kao starijem vojniku i vojvodi, teško mu je bilo ne biti u ratu.Ovo vojničko čuvstvo najvećma se u njemu izražavalo u veselom društvu, pored dobre metohijke, a misli mu tada jednako lebdiše nad prošlim bitkama. Milica i Rusna primetile su šta Novaku na srcu leži, pa su započinjale takav razgovor koji je Novaku godio. — Kamo sad oni’ vojvoda, koji se pod carem Dušanom tako proslaviše? — reče Milica. — Gde su ona vremena kada si ti, vlasteline, u mlađim tvojim godinama vojevao?Ne jedanput te je moj pokojni spominjao — doda Rusna. Na ove reči Novaku je suza kanula. — Da, gde su ta vremena, i ’oće li još kadgod nastati — upadne Novak. — Opominjem se dobro na onovremene vojvode.Relja Krilatović, pa i sam Vukašin, pa onda Uglješa i Gojko.Kad su Grci čuli samo ime Uglješa, već im je bilo dosta.Pa vojvoda Žarko, pa tada mlad još knez Lazar, kako se proslavio protiv bosanskog bana.I ja sam još onda mlad bio.U Bosni sam dobio dve, blizu Rudnika od Mađara pak tri, i to teške rane.I tvoj pokojni, Rusno, odveć se je pokazao, no u docnijim ratovima protivu Turaka, kod Novog Pazara; naravno, on je bio još dete prema meni.No ostavimo prošlu slavu na stranu, i sad imamo još dosta srpski’ junaka koji će srpsko ime proslaviti. Posle ovih reči Novak jednu čašu isprazni, a donde mu Petoško u reč upadne: — Zato sve natraške ide — reče Petoško. Novak nije ni slušao šta Petoško bulazni, jer velika gospoda, kada su u velikom razgovoru bila, ni pazila nisu na to šta takva budala govori, nego mu ostavljaše sve na volju neka govori šta hoće. — Ej, samo da se Altoman nije odmetnuo bio od cara odma’ u početku, bili bismo mi već davno Turke savladali i osvetili bi se zbog bitke Vukašinove, kod same reke Marice — reče Novak. — Sve se to može još zbiti, samo da bog poživi cara.On je već posle Vukašinova pada Srbiju spasao, pa će ju kadar biti i uzvisiti — odgovori patrijarh. — Samo njega da bog poživi — potvrdi Milica. — Samo mi se to ne dopada, što smo se iz Prizrena u Kruševac doselili — reče Petoško, na kog se sad slabo i pazilo. — Još će on Turke sasvim utamaniti — reče Novak. — Al’ ako ne utamani, šta će onda biti — reče Petoško, na koju je reč Milica kojoj su budaline reči u ušima zvonile, lice snuždila. — Tako je krasna ta srpska vojska na Kosovu da ni Dušan krasniju nije imao — reče Novak. — Al’ ako opet Turci budu jači, šta ćemo onda.Sad smo već od Prizrena čak do Kruševca skočili, pa kuda ćemo posle odavde?Valjda u Zetu, Balši u goste? — reče Petoško. Ove je reči svako dobro čuo, te se svačijeg srca malo kosnuše.No Novak, koji je to primjetio, htede svojim važnijim reč’ma budalu zabuniti. — A boga ti, Petoško, koga ti držiš za najboljeg vojvodu? — Onog koji je najmudriji i najlukaviji.Ti veliš da su Uglješa, Gojko i Vukašin slavne vojvode bile.Ali zašto da izgube tako ludo i vojsku i svoje glave.Nije to dosta samo biti jak i znati se valjano boriti; valja znati neprijatelja i prevariti.Balša je rekao da se on ne bi nikad sa svojom silom tukao sa Turcima na ravnici kao što je polje Kosovo, jer Turci imaju više konja, a konj svagda može čoveka lakše pogaziti neg’ čovek što će njega ubiti.Može jedan trojicu potući, al’ kad dođu šestoro na konju na jednoga, ovaj mora propasti.Neprijatelja treba gdegod na zgodno mesto domamiti, otkud ga čovek može dobro tući i na vodu naterati ga.Pa onda i ovde je zlo gde ima slavni’ vojvoda.Od velike sile i slave jedan drugog neće da sluša.Srpske vojvode su ponajviše slavne, pa opet sve ginu i gube vojsku, a u Turaka manje slavni’, pa opet napreduju.Kada ima mlogo slavni’, a ono gleda jedan drugog da upropasti, ili im u nuždi ne pomaže, pa čeka da jedan drugog proguta.Jedanput su išla dva kurjaka u lov, pa su ulovili jednog zeca; onaj koji je zeca u zubi držao hteo ga je i proždrti, jer ga je on sam dočepao; drugi kurjak ne da je išao dalje da lovi da i on što dočepa, no počeo se sa drugom koškati, da i on ima na polovinu zeca pravo.I posle dugog inata dogovore se da na mestu ostave zeca a da ga onda skupa izedu kad još što ulove; ovaj drugi kurjak bio je lakom na ležećeg zeca, pa tek što se malo udale, pošlje prvog među ovce, gde ga pastiri umlate, a on se vrati da izede zeca; no lisice su već izele zeca, i namesto toga naišao je na lovca koji ga ubije.Oba platiše za lakomost.Eto takove su ti naše vojvode.Ja mislim da nijedan nije dobar vojvoda, jer nijedan ne bi slušao jednog najglavnijeg, a koji ne zna slušati, taj ne zna ni zapovjedati. — A od koga si ti sve to, Petoško, naučio? — Najpre je Balša od mene, a posle ja od Balše. — A koji su najbolji junaci?Da li ih kod nas ima podosta? — Toga ima dosta.Tu su Obilić, Kosančić, Topličanin, devet Jugovića, i ostali’ sijaset.Šta li je još haloviti Kraljević Marko kome para u turskoj vojsci nema.No šta je hasne kad Turcima služi.Još vele da je mladi Đurađ Branković prevazišao dosadašnje Brankoviće.No baš to je zlo što ima toliko junaka, pa se zbog toga baš toliko cjene, da se svaki jednog kraljevstva vredan drži i time škode i sebi i svjetu.Mi budale smo u tom mlogo bolji.Za nas niko ne mari, a mi ni za koga, pa smo mirni od svjeta i svet od nas.Blago onom kome bog ne da mlogo pameti i junaštva. Na to se malo svi najsmejaše; osobito smešne se učine poslednje ove reči Svetislavu. Petoško, baciv pogled na Svetislava i druge vojničkog reda goste, pa stisnuvši malo svoj mesnat obraz, reče: — Teško onome junaku koji ludo vojuje, no još gore mladom leventi, koji se veseli i cvećem kiti onda kada mu se drugovi sa Turcima biju. Ove su reči Svetislava nešto porazile.On je baš onda ljupko pogledao na cvet od krina kojeg za prsima zadevenog imaše, kojeg mu je Mileva dala. Porumeniv i postiđen, ne znade šta će u hitrini da reče. Otac Haralampije od radosti nasmeja se pojače na Petoškine reči, i kao neku malu osvetu izrazi time proti’ Svetislavu za prvi njegov poznati smej. Pri tom Milevin obraz neka stidljiva rumen obasu. I Novak primeti zabunu Svetislavljevu, pa malo življim i ozbiljnim reč’ma počne ga izvinjavati. — Je li, Svetislave, ti ćeš tu pored tvog oca čekati opredjelenje da, kad ustreba, pred neprijatelja pođeš.Trebaju nam i ovde junaci da stvore novu prepravnu vojsku ako caru ustreba.Tvoja tri brata su na Kosovu a i ti ćeš kad ustreba ocu obraz osvetlati.Praprađed ti je bio vojvoda Grebostrek, pa i potomci mu neće lošiji biti. — Ja mislim da kad do toga dođe, pokazaću da sam za sablju rođen. Sa ovim reč’ma ciljao je Svetislav na oca Haralampiju, koji je kao sin vojvode, mesto sablje izabrao kamilavku. — Svaka struka, sinovi moji, ima svoju krasnu dužnost.Samo složno, svaki po svojoj struci, pa će sijnuti sunce Dušanovom narodu — reče tihim glasom sedi patrijarh. Milica je uvidila da će Petoško sa svojim iskrenim budalaštinama još i tako što reći što bi se dotaklo kojega gosta, zato se postara zaranije iste budalaštine preseći. — Ne bi li sad dobro bilo da dozovem tamburaše ili guslare, da koju otpjevaju?Tamburaš je naš dugo bio u službi kod dračkog kneza.On zna udesno uz tamburu pevati sve pesme što su ih primorci od Latina naučili.Glas mu je jasan kao srebro.Guslar se zove Grman.On je rodom iz Prištine.U mladosti je bio vojnik pod carem Dušanom, pošto je docnije oslepio, gudalo ga je ’ranilo dok nije u dvor primljen bio.On zna raznovrsnih junačkih pesama, a i glas mu je još jak. — Ja bih rekao da guslara poslušamo.Sad kada se možda već srpska vojska na Kosovu sa Turcima bori, priličnije su gusle od tamburice.O kako divno gudi Grman, da se srce u čoveku stegne!Čuo sam ga poslednji put treći dan Vaskrsa pa mi još i sada njegova pesma srce cepa — reče Novak. Milica odma’ dade dozvati Grmana. — Nisam ni mislila — reče Milica — da će mi današnji dan tako veselo proći; ceo dan sam bila jako brižna, i da nam slavni gosti ne dođoše, ne bih ovu noć mogla prespavati, tako mi je nešto teško bilo. — Nami je baš drago, odgovori patrijarh, no još ćemo radosniji biti, ako nam se glas srpske pobede koji dan donese. — Dugo neće trajati, a glasa moramo čuti, jer pre nekoliko dana već tako su obe vojske jedna drugoj suprot stajale da tek što se nisu sudarile — odgovori Novak. Tek što je to izrekao, al’ eto Grmana. Grman je bio visok, koštunjav starac; na obrazu mu se čitati moglo da nije jedared bio međ’ strelama i mačevi.Obrve velike, sede, brkovi sedi opustili se na ramena, oči, istina, slepe, al’ velike i pune izražaja, lice dosta rumeno; još se na istom licu poznaju dve bore sabljom nanešene.Haljine su mu bile proste, no jako udesne.Od belog sukna čakšire, kratak lak gunjac, prsluk otvoren, laki opanci sa tankim, preko čarapa unakrst obvijenim kaišom.Držanje mu beše blagorodno, da se pozna da je negdar vojnik bio.Kad ga je kogod ovako starog i slepog pogledao, imao je šta videti.Mlogi sadanji mekušci kada bi ga videli i glas mu čuli, krv bi im se smrzla. Grmana je doveo jedan služitelj i posadio ga ispod jednog povećeg drveta.Kad je osetio da je već pred gostima, proslovi: — Dobrodošli, bani i vlasteli, vojvode i junaci!Bog vam dao svaku sreću i dovoljstvo — pozdravio je goste gromovitim glasom. — Bog ti dobro dao, Grmane.Ded’ ispjevaj što junački onako kao što umeš.No, napij se malo da ti glas bolje ide — reče Novak, na čiju reč odma’ se dade vina pjevcu, koji iskapivši jednu podobru čašu i pogladivši svoje brkove, uzme gudalo i gusle u ruke. Gusle su bile proste, kaogod u običnog slepca koji pjeva slavu svoji’ pretkova. Svi su sad na Grmana gledali i čekali kako će započeti.On nije dao dugo na sebe čekati. Počeo je jednu pesmu o Dušanovom ratu sa Grcima.Pjesma je bila obična, no Grman znao je u nju sa svojim glasom i gudalom uliti nešto veličestveno.To nije bilo obično pjevanje, što se samo uvu dopada i srce ushićava, no nešto više.To je bilo tužno jadikovanje koje srce čupa, i čežnja za prošlom slavom.Glas je bio gromovit, kaogod što je bio glas Dušanov usred borbe. Posle ove pjesme junačko čuvstvo obuzme celo društvo.Novaku se suza iz očiju pustila. — Ej, gde su ta vremena kada smo u Romaniji vojevali.Onda Turčin jošt nije znao gde leži Prizren i Priština.Da su mi sad one mlade godine. — Zatim malo uzdane Novak, no opet, zadavivši svoju tugu, reče pjevcu: — A gdje si ti bio onda, starče? — Ja sam se onda blizu kneza Lazara borio, na kog su mlogi dušmani najedanput napali bili.On ih je silnom rukom obarao.No i ja sam jednim udarcem jednog oborio, baš kad je na kneza odostrag ruku digao da ga posječe.Bože moj, kako smo svi onda drukčije izgledali.Kamo sad takovi junaka?Onda nismo pitali koliko ima dušmana, no samo gdje je dušmanin? — Da, to je istina — produži Novak — nije se onda pitalo, koliko ji ima, pa smo opet svagda pobedu održali. — Ali cara Dušana svaki je morao slušati, niti je trpio kog upornog vojvodu — reče Petoško. — Kad je Dušan samo oko na kog bacio bilo je dosta; svaki mu je pogled bio zapovest — doda Grman. — Jer, koji nije hteo slušati, s tim je kratak račun pravio; na drugi svet, ili u Gurgusovačku kulu — primeti Petoško. Novaku nisu se baš dopadale takove primedbe; i da ne bi Petoško jošt dublje zaišao pored Grmanovog prostodušija, tražio je drugi predmet razgovora.On ako je sam u sebi sve to i osećao što Petoško govori, opet čest vojvodska nije mu dopuštala da otrpi od budale takov razgovor, u kojem se velikaša slabosti i strasti, i zaslužene nji’ove kaštige odveć živo predstavljaju.Proči gosti počeše već takođe među sobom tihim glasom primedbe praviti o rastrojenju srpskom i neposlušnosti velikaša. — A koliko si ti rana zadobio starče — zapita Novak Grmana. — Svega sedam, i to tri teške — odgovori Grman. — A ja već one što sam od Tatarina zadobio i ne brojim za rane, davno su već izlečene sasvim, no imam ji jošt nekoliko koje mi jošt i sada pakoste. Sve je to Novak govorio da samo gornji razgovor malo zbuni; i na to opet šalu započne sa Petoškom. — A koliko si ti rana zadobio Petoško? — Imam, bogme, i to dve velike. — Da čujemo kakve? — Kažu da sam se u cičoj zimi rodio, pa mi je glava prezebla, i imam ranu u mozgu.Moja mati, sirotica, umrla je, a o meni smilovala se jedna pastirka, te mi život održala.Da sam se leti bio rodio, možda bi’ bio sad kakav vojvoda ili vladika. — Ko je to vidio, ranu u mozgu! — reče neki dvorjanin jednom gostu, smešeći se i tišijim glasom, no opet da se čuti moglo. — Onaj samo može imati ranu u mozgu, koji se sa mozgom rodi, jer vele da ima ljudi, koji se bez mozga rode i zovu se šupljoglavcima.No i jest da ima ljudi na kojima se vidi da ne imaju mozga, pa su gori nego oni sa zapaljenim mozgom.No i tima je opet bog dao nešto što drugi ne imaju.I čovek je kao životinja.Jedna životinja ima rog, druga oštre zube, jedna veliku snagu, druga lukavstvo.Tako isto i ljudi.Jedan ima šuplju glavu, drugi ima mlogo mozga.Pa šta je bolje od ta dva?Kad jedno, kad drugo.Jedan ima mlogo pameti a ima jagnjeću narav, onda kad među kurjaci živi.Šta mu polzuje pamet?Drugi ima manje pameti al’ ima gladak obraz i ćud lisičiju pa među jaganjcima i zecovima nikad bolje — eto tako se ceo ovaj naš svet promeće. Ovo je bilo kao odgovor posmešljivom dvorjaninu.Više-manje, svaki se smejao na Petoškov razgovor. — A gde ti je, boga ti, druga rana? — zapita ga Novak. — Druga mi je rana na srcu.Po nesreći, kad sam se zimi rodio i mozak mi se povredio, moralo me i srce zaboljeti.No ova se bolja u pravu ranu pretvorila istom onda kada me nisu hteli za kaluđera ostaviti. — Pa kako ti je bilo kad si bio kaluđer, i kako si kaluđerstvo ostavio? — zapita Novak, koji je znao da će Petoško što smešno reći, no nije branio ništa za drugo, samo da se čest vojnička ne povredi.Pri tom poznavao je dobrotu patrijarhovu, koji, poznavajući svetske slabosti, sa svetiteljskom smirenošću sve je slušao.I u ono doba vojnički i sveštenički čin bile su dve takove točke čovečeskog reda i staleža, koje su sebi protivne neke crte i ponjatija u sebi sadržavale.Miroljubivo načelo sveštenstva nije se slagalo sa ratobornim duhom vojnika, pa zato vojnik rado se smejao na račun kaluđerstva, a osobito gde se kakav povod u popovskim slabostima nalazio. — Kad sam već dorast’o, znao sam čitati i pisati pa sam se dugo mislio na koju ću stranu.Odem u vojsku.Tu me počne svaki preko ramena gledati.Posle mlogi’ nesreća domislim se da idem u kaluđere.Mislio sam u sebi: čitati znaš, možeš jošt daleko doterati.Odem u jedan manastir blizu Skoplja.Tu me primi iguman, neki otac Gerasim, ne znam ni sam šta je bio, pola Grk pola Srbin.On me uzme na iskušenije; no da ste vidili to iskušenije.Najpre post, te post.I to bi’ dosta dugo trpeo da nisu k tome i druge bede došle.Ja jedem dan na dan pasulja i sočiva, i to baš posno, u čistoj vodi; a iguman i bratija kupus sa slaninom, šunke i pečenje.Već mi se jezik i usta ispucala, a bratija vele: kaluđer mora dobar nosnik biti, radi otpuštenija ne samo svoji’ no i tuđi’ grehova — a oni su baš onda najmasnije zalogaje u usta turali.No to jošt nije dosta.Ja pijem čistu vodu, a oni staro smederevsko vino; doista velike muke za mene koji sam se već vina piti podobro naviknuo.Oni vele: iskušenik treba da sa bistrom vodom iščisti burne i mutne misli iz glave, i da mu srce postane čistim izvorom dobrodjetelji.No oni, koji nisu već bili iskušenici, nisu se morali u tom bistrom izvoru kupati.Posle objeda, otac Agapije sa žmirkavim, no od smederevke malo upaljenim očima, išao je veselo po prnjavoru i tako veselo nasićenom lako je bilo onde svojim obojeg pola ovcama poučenija davati.Otac Pajsije zakrvavio je oči kao Uglješa kad je sedamnajst Grka posekao.Prepodobnom, pak, ocu Gerasimu obično posle jela već i onako mu crveni nos tako je nabubrio da se činilo kao da su mu na vrhu jošt dva mala nosića narasla.I onda je bio najljući.A mi iskušenici, tek radi pa posti.Pa osim toga, bratija takove su nam pakosti činila da smo mislili kapi krvi već u nama ostati neće.Oni to sve vele za našu pouku i duševni napredak čine.Nije li naš Spasitelj toliko muke pretrpeo za čovečeski rod, a vi crvi, koji niste dostojni vašom nogom u njegov hram stupiti, niste kadri iskušenije smireno podnositi?Tako je otac Gerasim iskušenike ukoravao.Bio je sa mnom na iskušeniju i neki pomorac imenom Janićije, koji je bio naučen na smokve i neranže i na masna jela; pa je odma’ u početku iz manastira utekao.Ja, opet, da bi’ si iskušenije odlakšao, imao sam u prnjavoru jednog dobrog prijatelja, kojeg žena mi je sve dodavala što sam želio i što je samo mogućno bilo.No to se skoro doznalo, pa iguman, jarostan, počeo me jednako psovati, no sve je bilo badava.Jednom, ljutit, rekne mi: „Ti, sinko nisi za kaluđera, ti ćeš jošt do anateme doći, no čisti se odavde, da nam ne sramotiš manastir“.Ja sam sve to mirno podnosio čekajući kraj iskušenija i moje nevolje.No naposljetku već nisam mogao izdržati.Pazilo se na mene jako i počnu me ne samo postom nego i glađu moriti.Kad su bratija pored prasećeg pečenja dobrog vina pili, ja sam morao donde molitve veleglasno čitati i osušena moja usta vodom vlažiti; postao sam već tako žut da sam mislio već ću se skoro posvetiti.Naposletku, nisam već mogao izdržati, jer video sam da iguman samo to želi da mene s vrata skine, pa sam se već odvažio i sam kaluđere ostaviti.Poslednje nedelje otpojao sam sa jednim glasom večernje, a u ponedeljnik nije me već bilo u manastiru.Za znak spomena odneo sam sa sobom i igumanovu jednu ćelepušku, no za ovaj greh pokajao sam se i na Sv. Nikolu u Prištini, u crkvi, veliku sam sveću upalio.Od tog doba silno sam tužio i turao sam se od nemila do nedraga.Da sam kojom srećom u manastiru ostati mogao, bila bi sreća po mene jer bogzna šta bi već bio danas.Bar svaki je kaluđer kazao da sa mnom niko nije mogao izići na kraj.No šta ću kada se već tako zbilo. Dok je Petoško sve to govorio, gosti su se slatko smejali, samo jednom ocu Haralampiji nije se to dopalo što je većina gostiju sve na njega gledala, kao da se to njega tiče. Pored ovako raznog razgovora većina gostiju bi se jošt duže zabavila, no carica nije htela patrijarha i Novaka duže zadržati, pa je od sofre prva ustala a zatim se dao svima znak da se i drugi udalje.Carica se sa svojom svitom udaljila, želeći gostima dobru noć. Noć je već duboka nastala.Patrijarh sa svoji kaluđeri, očitavši blagodaritelnu molitvu, sa Novakom se udalji.Svaki je gost sebi opredeljen konak imao.Novak je jošt ponešto sa patrijarhom nasamo govorio, pa se i on udalji da počiva, pa da svoj razgovor sutra produži. Otac Leontije sa ocem Haralampijem na jednom su konaku bili.Stražar sa kule već je dva sata vikao, i sve osim služitelja predalo se spavanju. Služitelji na udaljenom kraju dvora jošt su ćeretali i veselili se.Kad je gođ gostiju, onda su služitelji najveseliji, jer onda im svašta lakše dođe do ruke.A gosti i znadu šta slugama treba.Po služiteljskim konacima tekar je bilo veselo.Grman, Radojko i Petoško pomešali su se među služitelje.Tu je sad bilo pravog veselja.Grman je među njima kao neki praotac sedeo, i ako se ko sa Petoškom il’ sa drugim kojim koškati počeo, njegova jedna reč sve je na svoju meru dovela.Radojko je kadikad veseli žagor sa svojom tamburicom prekidao.Što se u bogatom Pomorju veselo pevalo, sve je to Radojko znao i sa svojim krasnim, no kadikad raskalašnim pjesmama uspaljivao je čustva dvorski’ služitelja i sluškinja.U dvoru su i služitelji mekušnijima i raskalašnijima postali, pa su radije slušali ljubavne i lakrdijaške pesme uz tanku tamburicu, nego gromoviti glas Grmana i njegovi’ tužni’ gusala. Kada je pevač prestajao, donekle zadirkivali su Petoška.Petoško nije nikom ostao dužan, no svakog je za prodrzljivu šalu namirio.No baš zato smeh i uveseljenje bilo je veće.Ako se koja služavka podebelo s njime šaliti htela, on je njoj odma’ njene slabosti izjavio, jerbo je znao koja na koga pogled baca.Juli kuvarki preselo je što se s njim našalila, jerbo joj je prebacio kako je na crvenog kaluđera gledala, i to je opšti smeh proizvelo. No i sam crveni kaluđer bio je predmet nji’ove šale.Služitelji nisu u svom društvu nijednog gosta na miru ostavili.To je već što obično kod služitelja.O patrijarhu, istina, govorili su kao o kakvom svecu, no opet radije su se sa drugim zabavljali.Novak sa njegovim vojničkim razgovorima i gordim držanjem nije im se dopadao.Otac Leontije činio im se tih i mrtav; no dopadali su im se neke mlade levente, koji su sa Svetislavom došli.Svetislava su prestavljali kako za Milevom uzdiše, a Milevu kako se zarumeni i kako joj oči blistaju kad na Svetislava pogled baci.Sluge, kako svagda tako i u ono doba, imali su svojoj klasi shodno ponjatije o svetu, o gornjoj i dolnjoj klasi i nji’ova presuda nije mimoišla ni najviša lica.U svom krugu, tako isto kaogod velikaši u svome, premećali su svojim mnenijama ceo svet. Otac Haralampije bio je često spominjan.Njegov stas, njegova brada, njegove podmukle oči, bile su često u razgovoru. — Kako se tebi dopada, Mitre, taj crveni? — zapita Petar drugog služitelja. — Bre, ma’ni se ti njega, veliki je to vrag, ne vidiš ga kako izgleda, kao da je već đavo od njega ušur uzeo.Onaj crni pored njega izgleda kao jagnje pored lisice.Oči mu jednako na sve strane streljaju — reče Mitar. — A zar ti misliš, da u kaluđerstvu ne ima đavolštine? — zapita Petar. — Ima dosta i đavolštine, no opet ima i takovi’ koji su kao kakove svetinje.Vidiš, taj crni blag je kao sunce.Taj malte neće kad-tad, kad ne bude svetog Jevrema, patrijarhom postati — odgovori Mitar. — Zar misliš da sreća svakom jednako služi?Baš taj crveni može vremenom velikim postati, jer takav zna svaku datu priliku na svoju korist upotrebiti.I meni da je malo sreća poslužila, i ja bi’ već dosad većim postati mogao — upadne Petoško, koji je nji’ov razgovor slušao. — ’Ajde ne bulazni, budalo.Tebi bi trebalo kožu oderati i od nje gajde načiniti — odgovori mu podsmešljivo Petar. — Pa da mogu takovim dedacima pamet usvirati. Et’ tako se čeljad jošt veselila.Pjevanje, šala, zaigravanje sve se većma čulo.Jula, jedna od kuvarica, često je napolje izlazila, kad zamalo al’ ona sa pritvornim strahom utrči da je neko plašilo videla.Koji sa smjehom, koji sa uverenjem o plašilu, đipi pa zapita, gde ga je videla.Ona im prstom pokaže pravac. — Eno onde, nedaleko od jele, videla sam potajno provlačiti se nešto crno.Čini mi se kao da sam i male rogove mu videla — reče zaplašena i sujeverna Jula. — Ajd’mo, Mitre, da hvatamo tog đavola.Ja sam čuo da već odavna ovde plaši, no ja se ništa ne bojim.Jošt samo da popijem jednu, pa kad ga uhvatim, neću ga donde ispustiti, ma šta bilo, dok god mi ne ispuni ono što želim.Mora mi kazati, šta radi moja draga bjelopoljka Savka, pa i novaca... il’ ću mu dušu hrđavu isterati.Bojiš se zar Mitre? — reče malo nakvašen Petar. — Ja da se bojim? — ne bojim se ni stotinu đavola, poznajem ja već đavole; ’ajd’mo da ga vrebamo, a vi drugi donde na miru budite — reče ozbiljnim glasom Petar i ode za Mitrom. — Neka se samo šale; mogu oni jošt zlo proći.Oni ne veruju u priviđenja, al’ ja verujem.Kad sam bila kao mlada u službi kralja Vukašina u Prištini, tako me je sve jednako neko previđenje plašilo, u međedovoj koži, i to zadugo.Posle, kad mi je jedan dobar bogobojažljiv kaluđer očitao molitvu, nestane priviđenja — upadne u reč neka baba sujeverna. — Ne treba se sa priviđenj’ma šaliti.I ja sam ih dosta već video — odgovori jedan, takođe starijeg doba služitelj. — Al’ ako nešto naiđu na kakovu životinju neobičnu, biće smjeha — reče podsmešljivo Petoško. Dokle je otac Leontije mirno spavao, donde su mutile svakojake misli u glavi oca Haralampije.On je bio nemiran duh.Merio je pri sofri svačije reči, svaki pogled.Po njegovom nemirnom duhu, drugu bi kakovu struku života izabrao bio, koja bi njegovoj naravi odgovarala.No nije smeo očinu volju kvariti.Zato je on opet ostao sam u sebi ono što je pre bio, i kamilavka nije mu bila u stanju ćud i strasti mu izmeniti.Osveta, pakost i visokoumije nije ga ostavilo, no pored toga bio je oštrouman i na sve rešitelan. Kad izdaleka čuje neki žagor među služiteljima, ostavi spavajućeg oca Leontija i ceo u crno uvijen, pođe bliže k tom žagoru, ne bi li naišao na kakvog slugu il’ sluškinju s kojom bi što potajno i poverljivo progovoriti mogao; on je jošt danju primetio više služiteljski’ obraza koji su mu neko poverenje ulivali. Šta je mučilo tako u noćno doba oca Haralampija da se na tako neobičan pohod dade?Nestašluk, il’ osveta, il’ drugo što? Otac Haralampije, tako uvijen, tiho među granama sakriven, koračao je sve bliže ne bi l’ naišao na kakovu poznatog već obraza osobu.Tako se malo-pomalo već približavao onoj strani gde su se sluge veselile.Jula kuvarka koja je, kao što smo jošt pre spomenuli, često društvo svoje ostavljala, primjetila je da se nešto crno k njoj približava. Ona nije poznala kaluđera, pa sa strahom pobegne unutra i ostalima je, što je videla pripovedala.Da je ona znala da je to otac Haralampije, ne bi se bila tako ustrašila, jer joj se njegov obraz odveć poveritelan pokazivao. Kad je otac Haralampije primjetio da Jula zaplašeno unutra trči, stao je i očekivao je da li će ko iznutra opet napolje izići.Međutim, Petar i Mitar, dobro nakvašeni, istrčali su napolje i išli su onamo će se crnilo.Kaluđer je hteo brzo ukloniti se, no nije mu za rukom izišlo, jer nije dobro poznavao unakrst svuda pružajuće se staze, pa je baš natrčao na Petra, a i Mitar mu je za leđi bio. — Ko si, da si, al’ već ne uteče ispred nas — vikne Mitar. — Stani da te vidimo, ko si, šta si? — zapita ga Petar, a kaluđer ceo se skupio, pa tihim glasom počeo se izvinjavati, na koje služitelji slabo slušaju. — Nemojte misliti, braćo, da je rđavo kakvo stvorenje.Ja sam ovde samo malo stazu pomerio, ne mogu da spavam, pa sam izišao prohlađivati se — rekne kaluđer, koji je jednako bradu sa mantijom pokrivao da ga ne poznadu.No baš zbog toga postane služiteljima podozritelan. — Ded’, Mitre, šta ga gledamo toliko?Vucimo ga unutra, ta to nije đavo, to je neki opasan noćnik — poviče Petar. — Ajd’, vucimo ga — poviče Mitar, i odvuku kaluđera unutra, pored svi’ njegovi’ molba i izvinjavanja. Kada su ga unutra videli i poznali da je to crveni kaluđer, rodi se takav smjeh i taka vika da i podalje spavajući gosti moraše se iz sna probuditi.Kaluđer se sada u čudu nađe, i molio se u sebi bogu da ga samo sad od ove bede izbavi. — Kaluđer!Crveni kaluđer! — vikali su podsmešljivim glasom nestašni služitelji. — A šta si ti, oče, tražio noću, kad svi već gosti spavaju? — zapita ga malo začuđen Mitar. — Tražio je kakve veštice — odgovori drugi sluga podsmešljivo. Kaluđer još nije se ni izduvao, pa sa čestim zapinjanjem glasa počeo je govoriti, no skoro se opet razabrao. — Ja sam kaluđer svetog patrijarha, kao što me vidite; ne mogu da spavam, pa sam izišao malo na čist vazduh, pa sam se tako šetao po bašti; a vi ste sigurno mislili da je to kakav nečist duh? — rekne kaluđer. Na ove njegove reči gdekoji su se smejali, gdekoji, pak, udostojili ga uvaženja. — Veštice i kaluđeri moraju noću tumarati — rekne jedan mlad podsmešljiv momak. No Grman se na istog sluge reči razljuti i uzme pod zaštitu kaluđera. — Ne treba šalu i podsmeh provoditi s onim ljud’ma koji se sa svetinjom bave.Vaš odrešen jezik i vaša raskalašnost, deco, jošt vas može na zlo navesti.Sedi, oče, i ne slušaj ove napasnike, a i oni će morati umuknuti. Kaluđer se sasvim ohrabri i sednuvši, kao da se ništa neobično nije stalo, počne se s njima razgovarati. Sluge su također k sebi došli i umerili se, da ne bi starijim do ušiju došlo kako su sa kaluđerom postupali. Osobito Juli je žao bilo što se tako iz previđenja dogodilo i da je poznala bila kaluđera, ne bi ništa od toga bilo.Zato, da bi svoju pogrešku popravila, sa umiljatim glasom zapita ga da li mu može s čim služiti. — Daj mi čašu vina da me strah prođe — rekne kao iz šale kaluđer. Jula ga posluži dragovoljno. — Bi l’ ti, Julo, otišla za manastirsku kuvarku? — rekne Petoško, na koje se svi počnu smejati. — Ajd’ ne bulazni, Petoško, ne vidiš li sebe kakav si — upadne Grman, koji je imao nameru kaluđera braniti. Kad su se jošt malo pošalili i ponasmejali, kaluđer im rekne da je rad na svoj konak vratiti se, no da ne bi opet kao pre prošao, zamoli da ga ko otprati. Mitar se sam ponudi, a i Petar, iskajući oproštenje htede im sljedovati, no kaluđer ga odbije. Otac Haralampije rekne im dobru noć, i otide s Mitrom. Već su se petlovi gotovo iskukurikali, tako je već blizu zore bilo. Na to prestane žagor veselosti; sluge se takođe raziđu i tišina najveća svuda zavlada. Kaluđer sa Mitrom pomalo je k svome konaku išao i iskušavao je Mitra ne bi li što od njega doznao od oni’ stvari koje su mu na srcu ležale. Mitar, da bi izgladio svoj pređašnji surov postupak, na svašta mu je sa najvećom gotovošću odgovarao.Mitar je bio od one fele služitelja, koji je za dobru reč, a osobito za žut novac, i najveću tajnu izjaviti gotov bio. — E vidiš, čoveče, kako sam od vas noćas stradati mogao, no ništa zato, ti ćeš zato opet biti čovek, pa ćeš ti to sa meni učinjenom kakvom uslugom popraviti — reče kaluđer, pruživ mu pored toga koji novac. — O s drage volje, oče, zapovedaj sa mnom ma u koje doba, ja ću ti se ma u čemu odužiti — reče blagodarno sluga. — A jesi li ti tako pouzdan čovek da ti se i što važnije poveriti može? — Reci mi što god želiš, sve ću ti učiniti — odgovori novcem zaslepljeni sluga. — A boga ti, bi l’ bi mogli mi ovde gdegod sakriveni što progovoriti bez da nas ko primeti? — Evo ovde malo dalje, u onoj gustini, onde neće nas niko primjetiti — odgovori sluga. Kada onamo stignu, stanu, pa ga kaluđer počne o nekim stvarima zapitkivati. — Boga ti, šta se čuje ovde kod vas u dvoru, neće li vam se knjaginja Mileva skoro udavati? — Sve se to govori, al’ bogzna hoće l’ od toga što biti.Sve se to sad o drugim stvarima brine.Turci zadaju svima veliku brigu. — A boga ti, da li je često u dvoru Svetislav? — On često dolazi ovamo, no ne verujem da će od toga što biti.Rusna dvorjanka rada bi ju za svog sipa, a carica za Svetislava, no car malte neće Rusni po volji učiniti, jerbo odveć voli mladog Vojnovića. — A za kim teži Mileva? — E naravno da voli Svetislava, jerbo joj je ovaj često pred očima, pa se zna u ženskim zabavama, a Vojnović je junačina kom je zabava tek konj, mač i koplje, pa prežestok izgleda. — Rusna, dakle, ne voli Svetislava? — Naravno, ne. — Kako bi mogao čovek iznenadno do nje doći da se nasamo porazgovori. — Ona obično pre podne s jednom devojkom ovud se šeta, pa odavde ide k carici. — A gde je Svetislav? — On je na udaljenom odavde konaku.Kad se u dvoru nalazi, često ide knjeginji, koja se sa dvorjanskim devojkama zabavlja, pa pored sitne tamburice peva pesme zaljubljeni’. — A što je, boga ti, knjaginja tako smutna? — Kažu da zbog Brankovića koji se jednako sa Obilićem koška, ... pa joj je, kažu, strah jošt kakav će kraj imati ovaj rat. — Da l’ bi se moglo što iz knjeginjini’ usta doznata? — Julke kuvarke sestra, mlada Ljubica, knjeginju služi; Jula može što više o tom znati. — E dobro, moj dragi, sad idi spavati, pa mi samo budi čovek, a ja neću na tebe zaboraviti. Posle ovi’ reči dade kaluđer slugi jošt pokoji novac, pa se udalje. Svaki otide na svoj konak, i sve je još u dvoru sanak boravilo. Sutradan u dvoru velika je živost vladala.Dvorjani i dvorjanke sastajali se sa novodošavšim gostima i po svom običaju zabavljali su se, koje u šali koje u ozbiljnosti. Novak je odma’ posjetio patrijarha u nameri da se pored jutrenjeg zalogaja s njim malo porazgovara. Patrijarh je u gotovosti bio, jer je već onda svoju jutrenju molitvu sa svojim kaluđer’ma svršio. — Kako si spavao, sveti oče? rekne Novak posle običnog jutarnjeg pozdrava. — Ja sam za jedno dva sata počinuo al’ posle sam se probudio i ne mogo’ više zaspati.Misao mi je sve na Kosovu bila; želeo bi’ najnovije glasove odande čuti — rekne tihim glasom patrijarh. — I ja jedva sam mogao prespavati; i ja sam te iste misli imao u glavi.Sve se bojim kakve nove nesloge, jer tek tako bi mogli Turci sa svojim mloštvom pobjediti.No opet se uzdam u boga i u razum cara.Sutra il’ prekosutra moram što važno čuti. — Ako bog da te krst pobedu održi, treba caru savetovati da u slučaju njegove smrti sve u redu bude, i da se ne podeli zemaljska vlada među nekoliko vlastoljubivi’ velikaša jer to bi veliki udarac bio za ceo narod — rekne patrijarh. — Treba Brankovića malo ograničiti, jer već i sad kadikad tako što radi što mu kao jednom velikašu bez povrede carske vlasti ne prinadleži.Ja sam već caru o tom spominjao, al’ on sve daje vremena u tom; pa posle drži i za preterano što se o Brankovićevom vlastoljubiju govori — reče Novak. — Moraće se zakon doneti takav, po kojem se zabranjuje strogo upotrebljavanje takovi’ prava od strane velikaša, koja samo zakonom krunisanoj glavi prinadleže.Takav zakon nuždan je ne samo za Brankovića, nego i za mloge druge, jer mlogo ji ima koji bi to isto činili što i Vuk Branković.Treba svakom mogućnom zloupotrebljenju državne vlasti put preseći.Mi se moramo i za naše potomke pobrinuti da nas ne proklinju da smo im samo zemaljski nered posle sebe ostavili — odgovori ozbiljskim glasom patrijarh. — Nek se donese zakon da je svaki onaj izdajica otadžbine i naroda, koji državnu vladu sebi prisvaja, i koji jednu čast naroda od druge cepa, i nek’ se takav izdajica smrću kazni — reče jačim glasom Novak. Na to Patrijarh duboko zamišljen stane govoriti. — Odavna već srpski narod od samoljubivi’ velikaša strada.Svaki je rad biti bolji, silniji od drugoga.Narod za njima kao ovce za pastirom ide, pa više takovi pastira na više strana narodno stado dele.Kako je mlogobrojan i snažan srpski narod, kad ga ne bi vlastoljubivi velikaši kidali, šta bi jošt od njega biti moglo.Tek što umre Dušan, a Vukašin već njegovom sinu krunu otima.Tek što je knez Lazar srpsko carstvo obnovio, a već Altoman gleda da očupa komad zemlje od cara.Ako car Lazar umre bez kakovog raspoloženja i ustanovljenog strogog zakona protivu sebični’ velikaša, nastaće opet staro zlo pa će narod u čeljust neprijatelju.Od slavne srpske zemlje načiniće se tuđa ropkinja.Prilip, slava srpska pod Dušanom, već u turskim rukama, Priština će im, ako se ne uzbiju, u ruke pasti pa će se džamije ponositi onde gde su Hristovu nauku pravoslavni Srblji slušali.Od srpske slavne i bogate zemlje biće pustolina; narod će se raspuditi i u gore povući ispred nasrtajućeg neprijatelja.Sinovi pravoslavnog naroda moraće polumesec počitovati, samo da si život spasu.Da, tako mora biti ako se red kakav ne načini i ako se velikaši ne umere.No i ja se mlogo nadam od cara, samo sad ovaj rat da se srećno okonča. Posle ovi’ proročeski’ reči prestao je govoriti patrijarh, a i Novak dugo je zamišljen ćutao dok najedanput ne proslovi: — Samo da sam malo mlađi, ali šta ću kad sam već blizu groba.Za kratko vreme možemo našim mlađima nauku deliti, al’ je pitanje hoće li nas slušati? Ovako se dugo jošt razgovaraše rodoljubivi starci, i tek docnije, kad su k carici poći namerili, prekinuli su taj razgovor. Ostavimo sad starce na stranu, da vidimo šta su donde drugi radili. Carica je čekala Rusnu. Rusna, po običaju svome, šetala se međutim po bašti.Nju je već odavna vrebao otac Haralampije, približavao joj se, i tražio je priliku s njom sastati se.Rusna je njega opazila. — I ti se, oče, ovde šetaš.Je l’ sv. patrijarh dobro počivao? — zapita ga poveritelnim glasom Rusna. — O vrlo dobro, i kako ne bi u ovako veselom dvoru.Kod nas kaluđera sve je smutno, pa kad na ovakovo mesto dođemo, a mi mislimo da smo u raju — odgovori laskatelnim reč’ma kaluđer. — Ako se ne varam, ti si, oče, vojvode Milivoja sin? — zapita ga Rusna. — Jest, moj otac je vojvoda Milivoj. — Pa je l’ tvoja il’ njegova volja bila da postaneš kaluđerom? — Ne toliko moja, koliko njegova.Ja sam hteo da budem vojnik, no rekoše da nisam za to. — Pa zašto nisi stupio u drugu kakovu carsku službu, ta bar vojvoda Milivoj primljen je dobro kod cara pa bi mu car želju ispunio? — Moj otac mi je kazao da je sad jošt najbolje u kaluđerstvu; rešitelnost i bistar pogled kaluđeru lep put otvara.Ja, istina, radije bi’ sam dolamu mesto mantije i kalpak mesto kamilavke nosio, i srcu dug platio al’ badava je, kad je već moj otac tako hteo, nek bude.Ja sam se već na ovaj život navikao.Samo mi je žao moji’ dobri’ drugova, kao što mi je bio jedan, Đurađ Branković.On, premda je mlađi od mene, tako je od mene počitovan i ljubljen da bi sve za njega žrtvovao.Doista nema mu para.S njim se kojekakve vetrogonje, usporediti ne mogu — Sa ovim poslednjim reč’ma je kaluđer na Svetislava ciljao. — Dakle tako ti mladog Brankovića uvažavaš? — Tako bogme. — A da l’ poznaješ mog sina, Milana Vojnovića? — Vrlo dobro.Video sam ga skoro na Kosovu kad je patrijarh vojsku blagosiljao.On je prvi junak.On i Đurađ svima u oči padaju. — No, to mi je drago.A poznaješ li izbliže Svetislava. — Poznajem ga.On je mekši od kaluđera.Dok se Vojnović i Đurađ na Kosovu bore, donde on uz tamburicu ljubavne pesme peva. — E to mu ne treba zameriti, on je jošt vrlo mlad, i otac mu je star i slab, pa kao jedinac, mora nad ocem lebditi — rekne podmuklim glasom Rusna. — Đurađ i Vojnović u šestnaestoj godini sa starijim junacima su se merili.A što se tiče lebdenja, i moj otac je star, pa zato ne drži me već odavna kod sebe. Ove reči kaluđera Rusin su se vrlo dopale i vesela se sa istim rastane. — E, zbogom, videćemo se skoro. — Sa ovim reč’ma otišla je svojoj pratnji, koja ju je već na jednom udaljenom mestu iščekivala. I kaluđeru je milo bilo što se sa Rusnom sastati mogao, samo mu je žao bilo što se s njom duže razgovarati nije mogao. On je čuo za Rusnin veliki upliv kod dvora, a osebito kod cara Lazara.Ona je pravac u dvoru davala. Međutim, udalji se i kaluđer i šetao se tamo-amo.Naišao je i na Julu kuvarku, koja mu je noćas toliku bedu prouzrokovala.Možda je sama Jula njega tražila da mu se kakogod izvini. — A kuda more? — zapita ju kaluđer. — Ja idem mojoj sestri Ljubici, koja mladu knjaginju poslužuje, da joj nešto kažem. — Vi ženske sve neke tajne među sobom imate — rekne kaluđer onako svojski i umiljato, kao da nije kaluđer.I Juli se ta njegova snishoditelnost dopadne, jer niže klase ljud’ma, a naročito kuvarkama, osobito se dopada ako ji ko većeg reda prijateljski oslovi.Onda bi mu i srce dale. — Dakako da imamo — odgovori veselo Jula. — A boga ti, kaži mi kakve su to tajne, jesu li iste od tvoje Ljubice, il’ od koga drugog?Mogla bi si mi što kazati u naknadu za to što zbog tebe mal’ nisam noćas mutno prošao, a ionako poznato je da mi kaluđeri znamo tajnu čuvati. Na ove reči jako se Juline oči zasvetle i sujeta njena ulije joj uverenje da se kaluđerov noćašnji pohod nje ticao. — A boga ti, oče, šta si noćas tako tumarao — zapita ga ljubopitljivo Jula, bez da je na posljednje kaluđersko pitanje pazila. — Ne pitaj to sada, nego odgovaraj na ono što sam te pitao. — Posle ovi’ reči kaluđer ju uhvati za ruku, pa na sve strane pogledavši da ga ko ne primjeti stisne nešto novaca Juli u šaku.Jula najpre nije htela primiti, no kaluđer ju prinudi. — A boga ti, kaži mi pravo, da li tvoja mlada knjaginja Svetislava miluje?Ti ćeš to sigurno dobro znati, jer tvoja Ljubica sve to mora znati. Na ove reči Jula se zastidi.Ona je crvenog kaluđera za običnog kaluđera držala, koji je malo ponestašan, al’ ne bi nikad, mislila da bi se njega mlada knjaginja u čemugod ticati mogla.Ona je sad sa samom knjaginjom u misli i čuvstvu svom ljuborevnjivom postala.Njoj je prijateljski govor kaluđera jošt u početku na srce pao, pa sad ne bi rada da on za drugog mari.Kaluđer ako i nije bio lep, al’ ga je opet znala uvažiti, jer je u sebi mislila: bogzna kakovo dobro mogu od njega jošt dočekati; ne jedna je već tako srećnom postala črez dobrotu kaluđersku. — A zašto pitaš oče, za knjaginju i za Svetislava?Znaš, to su velika gospoda.Onamo ne sme ni običan leventa doći, a kamo li kaluđer — reče malo sa nezadovoljstvom Jula. — Ta mani se ti toga, imam ja drugog uzroka zašto sam rad sve da znam.Samo kad bi’ se mogao na tebe osloniti da mogu sve doznati, a ti bi si dobro pored toga prošla.Ja bi’ sam rad sve znati šta se o knjaginji Milevi i Svetislavu radi.Ljubica dosta-svašta može čuti, a ti opet od nje, a ja bi’ mogao od tebe.A ti ćeš biti, velim ti jošt jedanput, dobro nagrađena.Jesi l’ s tim zadovoljna? — Jesam, pa šta da učinim? — Kažem ti, sve da mi javiš šta se okolo knjaginje radi, i to svagda i u svako doba. — Hoću, no sad moram hitati. S otim ostavi Jula kaluđera, puna radosti.Julino je srce jošt i do pol’ sata kucalo nekim nepoznatim čuvstvom gonjeno.Ona nije znala šta da misli.Njoj se činilo da nije moguće, da je zbog knjaginje nju kaluđer oslovljivao.Ona je sasvim drugo mislila.Njena ličnost je tu prvu rolu igrala. Kaluđer se vrati ocu Leontiji i s njim se o različnim stvarima razgovarao. U dvoru je već u to doba sve vrvilo.Dvorske i novodošavše gostinske sluge motali su se tamo-amo.Među sobom, kad bi se susreli, govorili su o noćašnjoj nezgodi crvenog kaluđera, na koje je posle smeh sljedovao. Kaluđerov taj slučaj saznao se u celom dvoru.Osim patrijarha, Novaka i oca Leontija svakom je već to poznato bilo.Nije ni čudo.U dvoru, kao god u malom mestu, svaki najmanji glas odma’ se raznese.Jedan od drugog, gospođa od sluškinje, gospodar od sluge, sve čuje šta se izvan radi, i to uveličatelno. Svetislav, kada je čuo šta se sa kaluđerom stalo, grohotom se nasmeje i namisli datom prilikom od toga šalu kakovu zametnuti. U dvoru se sve prepravljalo za novo ugošćenje gostiju.Služitelji su svakojake priprave za to donosili.Iščekivali se jošt novi gosti.Stari vojvoda Dragaš od Prokuplja imao je doći sa svojom porodicom. Patrijarh i Novak spremili su se na podvorenje carici.Carica ih je takođe spremna primila.U jednoj velikoj sobi gde se obično gosti primaju samo sa Rusnom sedila je, ostale mlađe dvorjanke i dvorjani uklonili se, i to je bio znak da se o važnim stvarima razgovor voditi ima.Posle običnog međusobnog pozdrava [rekne carica:] — Ja sam ovu noć bolje prespavala nego pređašnju, vaša prisutnost ulila mi je bodrost i tišinu.O, da mi samo jošt ovi dani srećno proću. — Daće bog pa će sve biti dobro — rekne Novak pouzdanim glasom. — Sad ako nam se car po božijoj volji sa pobedom vrati, gledaćemo da otsad u svako doba i u svačemu prepravniji budemo nego dosad.Mir i ustrojstvo unutrašnje mora biti stalno, pa onda sve dobro ide — rekne patrijarh sa nekim dostojanstvom. — Treba gledati na to da razne struke uprave sposobnim ljud’ma u ruke dođu, ljud’ma, kojima su i preci već slavni bili i koji i danas veliko uvaženje uživaju — rekne Rusna. — Ta da, na to treba gledati, samo što opet ima ljudi koji se za svašta hvataju i koji misle da od sviju sve bolje umu — odgovori, na Vuka Brankovića ciljajući, Novak. Na to uđe jedan dvorjanin i javi da je tu vojvoda Dragaš sa mladim Vukom.Carica mu da poručiti da ji odma’ želi viditi.Tek što dvorjanin iziđe, a vojvoda Dragaš sa Vukom već dođe. Dragaš je bio jedan od stariji’ vojvoda, koji već zbog svoje slabosti ratne terete snositi nije mogao, i tako kao carski savetnik bavio se kad u carskom dvoru, kad pak na svom dvoru u Prokuplju. — Dobru sreću doneo sam, svetla carice!Evo doveo sam mladog knjaževića Vuka, zdrava čitava.Carević Stevan nije hteo kod mene ostati, no uputio se k caru na Kosovo — reče Dragaš. Carica zagrlivši svog mladog sina Vuka, reče: — Šta, zaboga, zar moj Stevan ode na Kosovo? — Sad bar kao mlad imaće prilike u vojenoj struci što veliko videti.Turaka ima više nego što ih je protivu Vukašina na Marici bilo.Bez da sam o tom što znao, mladi carević otišao je tamo; no, kao što sam posle izvešten, srećno je onamo stigao. — Šta se čuje od Kosova? — zapita Novak, najpre pozdraviv ga skupa sa patrijarhom. — Ja sam većma udaljen odande nego vi ovde, vi možete pre kakov glas odande čuti.Što se u poslednje doba u vojsci zbivalo, to je, kao što kažu, da se Obilić i Branković ne slažu i da ji je car karati morao — reče Dragaš. — Mi smo već od tog doba onde bili i sve je ostalo u najboljem redu.Mi smo tek jučer amo stigli.No od tog doba nismo ništa čuli, šta se onde staje. — Da bog da, da budne dobro.Ti mladi ljudi sve hoće da na svoj račun vojvoduju — reče iskrenim glasom Dragaš. — Misliš na Brankovića i Obilića? — zapita carica. — Ta da — odgovori Dragaš. — No Vuk nije baš mlad, već je u zrelom srednjem veku.Pa ima baš i mladi’, koji su veliko što učiniti kadri.Car Lazar je kao mladić odlikovao se u bosanskom pohodu pod zastavom Silnog Dušana — upadne u reč Rusna. — Sve su to prama nas deca, je l’ Novače?Pa opet znamo se i sad povinovati boljma nego sadašnji mlađi koji su radi tek zapovedati — odgovori sasvim otvoreno Dragaš, koji baš nije rado ni slušao gde se ženske u takove važne stvari mešaju. — Sve je to dobro, il’ ko mlad il’ star otadžbini usluge čini — rekne umereno patrijarh. Ovako su se dugo razgovarali o raznim važnim stvarima dok ne dođe vreme objedu, a kad objed dođe, gosti opet zauzmu svoja mesta, kaogod i Petoško svoje, pa su se častili, veselili; posle obeda stariji malo u šetnju i razgovor, a mlađi opet u različne igre, svirku i pevanje. Tako su se obično provodili dani u dvoru.Radost, veselje, igra, šala, jedno je iz drugog proizilazilo.Carica, otkako je car na Kosovu, u svemu je bila malo natrag povukla, al’ kako gosti dođoše, odma’ je i dvor svoj običan veseo i živ izgled dobio.Budi šta da je Milici i drugim starijim na srcu ležalo, dvorski je red iziskivao da dokle su gosti tu, veselo mora biti. Tako se, dakle, i drugi dan veselo proveo i duboka noć je opet zatekla časteće se goste.Petoško je opet svoju budalaštinu sa svakim, a osobito sa ocem Haralampijem provodio, i svašta je smešno kazivao.Grman je opet pevao i Dragaša vojvodu na plač naveo.Štaviše, i pesnik Radojko je o ljubavi pevao i mlada je srca raspaljivao. Mislio bi čovek, da se dvor u raj pretvorio.Mislio bi čovek, da onde nikad velika žalost ni roditi se ne može. Uprav oko ponoći, kad su svi najvećma razgrejani bili, dođe jedan služitelj, te javi, da na dvorskim vratima jako lupaju, da ih ima mlogo, i to na konju, i da žele unutra ući. — To će biti kakav glas s Kosova — poviče Novak. — To će biti Baoša, koji je također obrekao doći sa zetskom nekom gospodom — reče Rusna. Zapovest se daje da se odma’ isti strani unutra puste. Svaki je u pomešanom čuvstvu radosti i straha čekao da vidi kakovi će to gosti, kakav li glas biti. Strani sa svojom vojenom svitom ujezdivše, siću s konja, i upute se upravo k trpezi. Imali su i šta gledati. Mladi Stevan carević, od jurenja oslabljen i bled, išao je napred, za njim mladi Jablanović sav krvlju obojadisan; pored njega mladi Vojnović od žestoki’ rana jedva mili; Kostreš vojvoda bez leve ruke i desnog oka. Kad su ih videli, svak se uplaši.Na licu se novodošavšim čitati moglo da se nije dobro zbilo na Kosovu. — Govorite, deco moja, otkud tako?I gde je car i srpska vojska? — zapita žalosnim glasom Novak. — Zao glas donosimo vam.Pogibe car, izgibe srpska vojska.Izdaše nas Arnauti, no još gore, izdade nas Vuk Branković.Sve je propalo.No dajte nam da sednemo i da se malo potkrepimo, jer ceo dan nismo ništa okusili.Od juče, kako je izgubljena bitka, jednako jezdimo; već smo svaki po pet konja izmorili amo hitajući — reče carević, pa sa svojom družinom sedne i potkrepiv se sa čašom vina počne sa ostalima jesti. Carica, koju je carević u ruku celivao, dođe izvan sebe od straha i žalosti da se tek docnije razabrati mogla.Mileva se pustila u tužan plač i jadikovanje.Rusna, opomenuvši se cara Lazara i gledajući ranjenog sina, suze je ronila, patrijarh, prekrstiv se, u sebi je neku molitvu čitao.Novaku i Dragašu suze su niz obraz ronile.Svetislav je Milevu tešio.Svi ostali kao okamenjeni gledaše na užasne glasonoše, a gdekojim se, opet, činilo sve to kao neki san. — Sinovi moji, govorite, da od boga nađete, šta se tamo dogodilo? — zapita žalosnim glasom Dragaš. Na njegovo pitanje vojvoda Kostreš proslovi: — Kada je sveti patrijarh vojsku blagoslovio, sve je bilo u najvećem redu.No treći dan arnautske vojvode odmetnu se i pređu Turcima sa dvanaest tisuća vojske.Posle opet Vuk Branković i Obilić, zbog ženskih spletaka, posvade se.Miloša nazovu neverom, Miloš ostavi svoje vojeno odelenje i, bez da je ko o njegovoj nameri što znao, otide u turski stan i ubije Murata.Turci jarosni udare na nas, no uzbijeni budu silno.Navale sa novim silama, no budu još žešće uzbijeni.Svaki držaše da je pobeda srpska.No Turci navale i treći put sa novim silama na umorene Srbe, koji se bez prestanka boriše, od početka boriše, ne mogoše sa novim silama bitku obnoviti.Turaka je bilo kao mravi.Sva im je vojska iz Evrope i Azije tu bila.Začne strahovita seča; Srbi seku Turke, no na isto mesto novi Turci niču; Srbin pada, no nema spomagatelne sile.Najhrabriji već pogiboše.Još beše pod upravom Vukovom do deset tisuća dobrih vojnika, no ne htede se u bitku upuštati, govoreći da se sa takovom silom Turcima otpor dati ne može, no mora se natrag k Bosni povući, da spase što se spasti može i da novu vojsku ustroji.On se doista povuče natrag sa svojom silom, a ostali, koji su se mogli kroz mnoštvo tursko protući, protuku se, koji pak nisu mogli, u užasnoj borbi isečeni su.Eto tako, jedva smo se sa ovelikom mukom pretukli, a car Lazar pogibe.Pogibe i Murat od Obilića i Obilić od Turaka.Krv se na Kosovu potokom lila.Sto tisuća mrtvi leže onde. Milica sa svojom svitom otide na svoj konak, među neprekidnim jadikovanjem.Mlađi se svi udalje, a stariji sve novim i novim ispitkivanjem putnike mučiše. — Šta bi s Jugom — zapita Novak. — Pogibe sa svojih devet sinova. — Gde je mrtvo telo cara Lazara? — Kod Turaka. Tako su još dugo i podrobno raspitkivali o celoj bitki, pa naposletku, videći da umorni i ranjeni junaci otpočinuti moraju, dignu se da otidu.Patrijarh suznim očima očita blagodaritelnu molitvu i posle toga svaki na svoj konak otide. Nastane žalosna noć.Gdekoji od umora tiho počiva.No veća čast u tugi i mutnim mislima očekiva nastajući dan. Sutradan, poznalo se na svačijem licu, da se što veliko stalo.Dvorjani, služitelji, svi su smutni tamo-amo hodali.Nestane radosti, nestane veselja u kruševačkom dvoru, i bogzna hoće li se ikad isto vratiti.Kad u neko doba sva kruševačka zvona žalosno zazvone.Ljudi raspituju kome se to zvoni, a kad čuju da je to za cara i izgibšu mu vojsku, tuga napadne svakog Srbina.Svaki je voleo i počitovao cara Lazara.Svaki se nadao da će on obnoviti Dušanovo carstvo.Već je unutrašnje neprijatelje bio pobjedio; sad mu je već lakše bilo i sa spoljašnjim.Pa gle sad žalosti!Ko će na njegovo mesto stupiti?Ko će sa poplašenim narodom upravljati?Stefan je jošt mlad; partaje u narodu vladaju, Vuk Branković je silan, Milica je vlastoljubiva.Ko ima toliko snage i poverenja da odma’ sa narodom upravlja? Carica sazove savet.Šta se ima sad činiti, to je bilo najglavnije pitanje. U savetu svaki je oči svoje na patrijarha bacio.Posle tolike nesreće i čelični Novak malo duhom klone. Carica je kao nema gledala i iščekivala na patrijarhovu reč. Patrijarh se kao anđeo hranitelj pokazao.Na obrazu mu je bila napisana žalost, no oči mu božastven zrak odavaše.Pun nade je svaki na njega gledao. Patrijarh proslovi: — Kad je božija volja bila da narod tolika bjeda postigne, moramo opet pogled naš na boga upraviti da nas iz ove bjede izbavi.Za duše padši’ takođe pobrinućemo se, no zasad pre svega nek se učini naredba da narod bez glave ne ostane, kao ovce bez pastira.Ja sudim da bi najbolje bilo da se Stefan proglasi odma’ za cara no da mu se dadu odma’ dobri savetnici kao privremeno praviteljstvo, koji će odma’ sve mere upotrebiti da se veća opasnost odbije. — Ja bi’ rekao, sveti oče, da je to jošt prerano da se Stevan odma’ za cara izviče.On je jošt mlad, pa pored sve svoje pameti, u ovo opasno doba mogao bi na sebe navući mržnju starijih vojvoda i vlastelina, koji u ovako opasno doba iziskuju da se najpre bjeda otkloni, pa onda tek da se o pomenutom brinu.Vuk Branković je jošt dosta silan jer ima vojske, a careviću nije ni najmanje naklonjen, pa bi mogao jošt veći belaj počiniti.Među nama nek je izrečeno da se posle otklonjene opasnosti odma’ i proglasi i kruniše Stevan za cara, ali pre svega treba odbiti Turke; to je prvi posao — odgovori patrijarhu Dragaš. — E dobro, dakle šta da se čini?Ko će upravljati donde? — zapita Novak. — Neka se načini obrambeni odbor koji će zemlju braniti pa i upravljati narod dok se mir ne povrati — odgovori Dragaš. Stevan, koji je sa tihim duhom i smirenošću Dragaša slušao, počne govoriti: — Pravo ima Dragaš.Mog pokojnog oca carska vlast jošt je sasvim krepko stojala.On je imao mlogo tajni’ neprijatelja.Koji nisu bili u stanju za života otkloniti ga, upotrebiće sada svu silu svoju da gnjev svoj na njegovom sinu iskade.Ako Turčin bude dalje nasrtao, oni neće protiv njega ići, no u tolikoj zabuni gledaće da što od sina Lazareva otkinu.Odbrana domovine — prva je dužnost, neka se svi protivnici Lazareve porodice sajedine na istu odbranu, pa kada je domovina odbranjena, neka narod dade krunu onome koga za najzaslužnijeg drži.Ja ću biti srećan, ako narodu mom i u manjem krugu pomoći mogu.Zato, želio bi’ da se odbor praviteljstva ustanovi.Sveti patrijarh, Novak i Dragaš sa caricom, mojom materom, neka privremeno upravljaju. Svaki se divio umerenosti Stevanovoj. Dragaš reč prihvati: — Tek takovim načinom možemo u ovoj opasnosti razdor otkloniti.No nemojmo vremena gubiti.Gledajmo što pre novu vojsku da skupimo, da Turke kod Morave dočekamo, svako magnovenje je skupo, želio bi’ čuti da li se sveti patrijarh i Novak vojvoda u tome slažu? — Ja neću protivusloviti kada veliš da je tvoje mnenje spasitelno.Ti dobro poznaješ velikaše, pa ćeš i najbolje znati kako valja s njima postupati.Samo posle, ako bog da, pa se mir povrati, nemojmo zaboraviti na porodicu Lazara, na njegovog punonadežnog sina Stevana — odgovori patrijarh, kom se pogdekoja kap suze niz obraz pustila. — Nek bude dakle tako, no samo gledajmo da što pre naredbe učinimo, da vreme ne gubimo — rekne Novak. — Je li svetla carica s tim zadovoljna? — zapita patrijarh. — Ja sam s vašim zaključenjem zadovoljna, i nadam se da na moju decu zaboraviti nećete — odgovori kroz plač i k polasku dignuvša se carica. — Ja dajem moj blagoslov privremenom praviteljstvu — zaključi patrijarh.Posle ove reči svi se dignu i raziđu, da nužne naredbe za odbranu učine. Ostavimo sad Kruševac u njegovoj žalosti, žagoru i zabuni i vidimo šta na drugom kraju Srbi rade. Vuk Branković se sa deset hiljada odabrane vojske iz kosovske bitke u Bosnu povukao.Privrženika imao je dosta.On je sad nameravao svoju vojsku umložiti, Lazarevu porodicu u tesnac dovesti, pa sa Turcima pomiriv se krunu na glavu metnuti.Narod je sad bio bez glave pa mu se sve lako činilo. U Višegradu naskoro držao je savjet sa svojim sinom Đurđem i mlogim velikašima.Svi važniji, koji nisu bili prijatelji Lazareve porodice, skupe se okolo njega.Kad ji sve sakupi, počne im govoriti: — Vi sami vidite, da nit’ je Milica upravljati kadra, niti pak Stevan.Ovaj je mlad, ona je ženska glava.Tu treba da je čovek koji će narod iz tolike bede izvući.Sad treba samo vojsku ostavšu potkrepiti, caričine privrženike umaliti, pa odma’ sa Turcima primirije učiniti.Drukčije spasenija nema.A i Turci neće biti baš tako tvrdoglavi jer su na Kosovu videli srpsko junaštvo pa ne bi radi, po svoj prilici, jošt jedanput takovu jednu bitku pokušati, jerbo bi im mogla doći glave.Oni će se s nama pomiriti.Osobito uvideće Turčin i moju važnost i pokazano mu prijateljstvo, jer zna da smo mi s našom jezgrom vojske u dobro doba na nji’ udarili, bogzna šta bi se jošt bilo stalo.Turčin zna da Srbina jedna kosovska bitka, ako ga je i ponizila, al’ ga nije satrla.Tu je jošt Morava, Drina, Dunav; pa i kršne gore će ga zaustaviti.Turčin se ne može ugnjezditi, ako mu tek sam narod zemlju ne ustupi.Mora i Turčin tanje žice navući.No samo unutri da se od zla oprostimo.Kako sudiš ti, Ljuboviću? — Ja to isto velim.No samo trebalo bi korake uhitriti dok se ne bi caričina strana potkrepila.Ona sada nema vojske, no ako joj se vremena da opet će ju skupiti, pa će onda sve teže ići.Poznajem dobro Novaka i Dragaša; oni, po svoj prilici, na njenu stranu već rade.No ja bi’ jošt pre svega želio da bi se ti odma’ za vladaoca srpske zemlje proglasio.Privrženika imaš svuda dosta, a imaš i vojske da protivnike odma’ ugušiti možeš.Ionako sad kad već Lazara nema, ko ti se može protiviti?Pa i ko je bio taj knez Lazar?Nije li i on oružanom rukom Vukašinove zemlje zauzeo, i po kojem pravu kada je i Vukašin porodicu imao, i to kakvu jošt.Kamo para Kraljeviću Marku, koji se morao zbog kneza Lazara po tuđim zemljama potucati i Turcima služiti?Jedva mu ostade Prilip i Ohrid, da se lebom ’rani.Lazara i njegovu porodicu veća strana mrzi, jer je on ne jednom velikašu zemlje pootimao.Pa šta učini s Altomanom?Nije li mu oteo sve, pa ga je jošt u Užici tako morio?Veruj mi, kad se ti ne bi hteo prvenstva primiti, nezadovoljni našli bi Kraljevića Marka ili koga drugog, a pri porodici kneza Lazara velikaši ne bi ostali.Zato gledajmo što pre da se što učini. . Posle ove Ljubovićeve reči proslovi vojvoda Vidajić: — Ja sudim, da bi najbolje bilo Turčinu poslanike uputiti da se s njim o miru dogovore, pa da se tvoja vlada, Vuče, odma’ prizna, jer ako ti to ne učiniš, učiniće Milica, pa ćemo se zadocniti.Turčinu nek se upusti Priština sa okružnim predjelima čak do Kosova.Kosovo nek bude zemlja tvoja, Milici i njenoj deci nek se dade komad zemlje na užitak, ili ako joj se to ne dopada, a ona nek ide u Dubrovnik il’ u Mljetke. — Turčin će se s tim zadovoljiti.No ne gubimo vremena, no poš’ljimo odma’ ulake novome sultanu Bajazitu. Vidajićeve reči kod sviju odziva nađu.Svi tog mnenija budu da se Vuk sa Turcima u pogodbu pusti. Vuk, videvši kako mu stvar svoji, prikloni se i sam rado na takovu pogodbu i zaključi da se odma’ poslanici Turčinu pošalju, da se s njim u pomenutom smislu dogovore. — Vi znate — rekne Vuk — da sam ja svuda gde je nužno bilo narodu na pomoć bio.Ja sam se pobedonosno protivu Turaka tukao i kod Novog Pazara, i kod Niša.Što sad nisam uludo dao ginuti ostatku vojske, vi ste mi sami za pravo dali.Istina, da smo se bili i mi jošt u bitku pomešali, bitka bi bila jošt krvavija i Turcima bi’ jošt znatniju štetu bili naneli, no šta nam je do tuđe štete kad nismo sigurni da se može s tim pobeda održati.Ovako bar Turci znaju da imamo jošt jezgre okolo koje će se nova vojska kupiti moći, pa ne verujem, da će smeti bez razloga odma’ napred koračati, a onako, da nas sad nema, mlogo bi lakše napredovati mogli.Mi smo time zemlju spasli, a s druge strane, Turci će taj naš povratak za čisto, bistro, njima pokazano prijateljstvo priznati, pa utoliko većeg imamo izgleda da ćemo kakav čestit mir učiniti.Što se tiče Lazara i njegove porodice, caru nek je laka zemlja, al’ tek to ne može se dopustiti da njegovo mlado dete — Stevan, il’ ženska glava upravlja; tu nema nikakvog prava nasljedija.Nasljedije je to propalo sa onim buzdovanom koji je mladog cara Uroša ubio.Zar što je Milica od Nemanjine loze, zato da upravlja Lazareva porodica?Knjige kažu, da je caričino srodstvo sa Urošem vrlo daleko, pa još k tomu i sumnjivo; pa ženska glava kod Srbalja ne može upravljati.Knez Lazar bogzna čiji je sin.Ako je Dušanov, to nije zakonit, ako je zakonito rođen, to je sin Grebljanovićev a ne Dušanov.Grebljanovići, pak nemaju pravo na prestol, i tako niti Lazar niti njegova porodica takovo pravo ima.Posle pada Vukašinovog, knez Lazar, kao najmoćniji velikaš srpski, videći da bez krepke ruke srpska zemlja ne može se spasti, bez da je koga mlogo pitao, zauzeo je Vukašinove predele, Altomana je iz Bosne istisnuo, pa se učinio carem.Ja mu za pravo dajem, jer da nije bio on, a ono bi bio drugi, pa bogzna kakav bi taj drugi bio, a ovako bar dok je vladao, vladao je čestito i slavno.I mi se sad u takovom istom stanju nalazimo u kakovom su se stanju nalazili naši stari posle pada Vukašinovog na Marici.I sad treba onaj da upravlja, koji ima u se snage za to.Ako meni sad sudba zemaljsku vlast opredeli, ta vlast tim istim putem će mi do ruke doći kojim je došla i knezu Lazaru.Mi sada ne imamo ni onako nasljednika za prestol od plemena Nemanjinog.Kraljević Marko sa svojom braćom nema pravo nasljedija, jer Vukašin, koji se silom na prestol popeo, i sam nije takovo pravo imao.Sad, dakle, onaj treba da bude upravitelj naroda koji je za to sposoban i kog sama nužda narodna na prestol diže.Ako vi mislite da sam ja taj sposobniji i nužniji čovek, a ja ću se toga primiti.Dakle recite, pristajete li vi svi uz moje gospodarstvo? Svi jednoglasno na to pristanu. — E dobro — produži Vuk — a ono primam ja od vas taj predlog i činiću korake da se moja vlada sa mirom u jedno doba započne.Zato odma’ poslaću sultanu poslanike, i s tim smo svršili nakratko najnužnije što se činiti imalo, i tako ’ajdmo svaki svome poslu. Posle ove besede, svi se dignu i raziđu svaki za svojim poslom. Vuk Branković bio je čovek bistrog uma, dobar vojvoda, no neopisano vlastoljubiv.Od stare vlastelinske porodice proizišav, nosio je na sebi pečat neke velikašima srodne gordosti.Njegov ugledan stas načinio mu je put k srcu Mare, cara Lazara kćeri, koju je docnije i zadobio.U raznim bitkama protiv Turaka pokazao se ne samo kao običan junak, nego kao iskusan vojvoda.Kad su Turci jednom prilikom na Niš udarili, i tako preko bugarske granice nameravali u srce Srbije prodreti, Vuk je pre Turaka jednu dobro ukrepljenu tačku zauzeo, Turke s tim preteko i celo im preduzeće osujetio.Od ovog doba, car Lazar ga je silno uvažavao.I doista, imao je Vuk veliku stranu velikaša za sebe, kako u starije doba, tako isto posle kosovske bitke.Dok mu je protivna strana prebacivala što se iz kosovske bitke natrag_ povukao i gledala ga je kao pravog izdajicu, njegovi privrženici, naprotiv, za zaslugu su mu pripisivali taj postupak, budući je s tim spasao jednu čast vojske, kada već i onako pobeda nije se mogla dobiti.No veća je bila sila u oni’ koji su mu naklonjeni bili, nego u oni’ koji su ga izdajstvom oporočavali, i zato posle kosovske bitke temeljnije je stojao nego Lazareva porodica, koja je posle izgubljene bitke kosovske pored sebe samo patrijarha i nekoliko stari’ savetnika i vojvoda bez vojske imala. Vuk je odma’ namerio dobru priliku za sebe upotrebiti i to turskog sultana Bajazita za sebe pridobiti.Zato je odma’ naredio da Vidajić, Ljubović, i njegov sin Đurađ Branković turskom sultanu otidu i primirije podnesu, a donde da se ima vojska pokrepljavati. Vidajić i Ljubović bili su vojvode, i veliki privrženici Brankovića, a neprijatelji cara Lazara porodice.Oni su bili hrabre vojvode, kao obično što su Srbi, no u nji’ovim srcima tinjala je vatra razdora i nesloge.U dogovaranj’ma, štono u sadašnje doba zovu diplomatičnim intrigama, bili su odveć vešti, zato ji je i za taj posao Branković i izabrao. Đurađ Branković bio je dvadesetoljetni mladić.Pameti je bio odveć otvorene.Stasom svojim sve je vršnjake svoje nadvisio.Lice mu je bilo krasno, no ne tako krasno kao što se u sadašnje doba drži, to jest glatko, devojački umiljato, mekušno — no junački lepo, oštro i veliki duh pokazujuće.Ispod visokog mu čela i krasni obrva, sevala su mu dva crna oka; i parala su srca.Vlastoljubije u mladom njegovom srcu bilo mu je nasljedno.U oružju i junačkim igrama bio je iskusan.U kosovskoj bitki jedva ga je otac mogao zadržati da ne navali na najgušću masu Turaka.Sva svojstva, duševna i telesna, bila su mu takova da bi pored dobrog pravca i malo sreće mogao sa pola sveta zavladati, a pored hrđavog pravca i nesreće — i satanu bi od njega načinila. Njega je otac dobro poznavao i hoteći ga u svim strukama za budućnost prepraviti, i ovom prilikom poslao ga je pored poslanika svoji’ Turcima. Oni otidu, a Vuk ostane sa ostalim prijateljima da kod kuće sve pripravi na što će nuždu imati. No sad da vidimo šta Turci rade i kako će srpske poslanike primiti. Posle kosovske bitke Turci nisu nameravali odma’ dublje u Srbiju upasti, no čekali su šta će Srbi posle izgubljene bitke činiti.I Turke je ista bitka jako oslabila, pa su morali obazritelno postupati.Srpska se vojska, istina, kao satrvena smatrati mogla, al’ ogorčen i jošt krepak srpski narod imao je toliko snage da svu tu štetu nadoknadi i Turcima jak otpod dade.Jedan očajni i obranitelan rat mogao je postati vrlo opasan po Turke, zato ovi drugi plan preduzeti naume za konačno razvojevanje Srbije.Oni pošlju neka manja odeljenja na čarkanje protivu Bosne i Hercegovine, a najveća čast ostane u stanu na polju Kosovu.Turci odma’ posle bitke mrtve svoje vojnike po svom običaju ukopaju.Murata sultana, koji je od ruke Obilića pao, ukopaju na bojnom polju i docnije dignu mu kameniti spomenik.I srpske popadavše junake Turci na istom polju zakopati dadu.Prost vojnik, vojvoda i vlastelin, ležali su u jednoj raki, jer ji je junačka sudba u slavi jednakima učinila. Bajazit sultan, sin Muratov, imao je zadatak onaj dovršiti, što su mu preci započeli.Kosovska pobeda mu je dobar izgled za budućnost davala, no opet, sa onom vojskom koja mu je posle bitke ostala, nije se mogao odvažiti na veći kakav vojeni pohod.Šta je, dakle, imao činiti?Ako bi odma’ napred koračao bio, Srbi, među kojima je dosta nesloge bilo, u opštoj opasnosti mogli bi se složiti, novu silu naskoro skupiti, i pred Turcima svaki komad zemlje braniti.S tim bi se, pak, kosovske pobede plodovi osujetiti mogli.A ako ne bude napred odma’ koračao, mogu se, međutim, Srbi oporaviti, pa opet zlo. Bajazit u divan pozove svoje paše, i s njima se savetovao šta se sad ima činiti.Jedan mu savetovaše da ne okleva, no da odma’ sa svom silom u dubljinu Srbije upadne; drugi su mu savetovali da se počeka dok jošt pomoć kakova iz Azije stigne, pa onda napred.Bajazit nije ni s jednim ni s drugim bio zadovoljan. Sulejman-paša videći da i po prvom i po drugom planu izgled nije siguran, predstavi Bajazitu treći plan, kojim se srpski narod podjarmiti može. On Bajazitu živo predstavi stanje Srba.On izjasni sultanu da sa Srbima nije tako lasno vojevati kao sa Grcima, jer je srpski narod prežestok, i, u očajnom stanju, strašan neprijatelj.On raščleni da je laka stvar bila od nesajedinjeni’ Srbalja ravne predele Rumelije osvojiti i pobedu kosovsku sa velikim vojenim masama i grdnim gubitkom zadobiti; no odsad će imati sa Srbima po gorštačkim predjelima posla, gde mloštvo konjanika turski’ mlogo ne važi, pa već jedanput zadobiveno lako se i izgubiti može, osobito ako Srbima Mađari i Vlasi pomagali budu.Zato najbolje bi bilo među Srbe jošt veći razdor zavesti. Sulejman, kao stari Muratov sluga, dobro je poznavao život i odnošaje protivni’ naroda.Znao je dobro da je i samog cara Lazara gospodarstvo jošt mlado bilo, i da se već Vuk Branković uz vladu uspinje.Znao je da malo ima među srpskim velikašima, koji ne bi radi nad kakovim malim [predelom] nezavisno gospodarili.Vukašin je otimao za sebe zemlje, pa zašto ne bi i drugi to isto činio, — tako su mlogi mislili.Milica carica ima sinove, ali nema vojske da im protivu vlastoljubija Brankovićevog vladu utemelji.Branković ima nešto oružane sile, al’ ima i mlogo neprijatelja, a Turci su već put sebi otvorili, pa će gramzeće za gospodstvom porodice lako utamaniti.Sad treba, po okolnostima, ovo Milici, ovo Vuku, stranu držati, jednu stranu s drugom slabiti.Turčin će se među obe kao sudija pomešati i — s tim svom gospodarstvu nad Srbima put otvoriti. Ovako je Sulejman celu tu stvar Bajazitu predstavio i sve se to onome jako dopadne. No kakovim načinom će se ovaj plan proizvesti? Sulejman je ostavio da se Milici odma’ objavi da će joj Turci svu zemlju opustiti i pokoriti, ako ne bude od Turaka, po turskoj želji, mira iskala, a turska je želja bila da se Milica pod pokroviteljstvo tursko podvrgne.Vuku, pak, da se potajno poruči da će mu Sultan naruku ići, ako od Milice za sebe koji predjel uzište. Tako se, dakle, namesti zamka srpskom narodu. Bilo je u turskom stanu, u turskoj službi, dosta srpski’ velikaša, koji već odavna nisu priznavali vladu cara Lazara, i među ovima najznamenitiji je bio Marko Kraljević sa svojom braćom. Kaogod u sadanje doba što ih ima dosta koji traže izgubljenu vladu svoji’ pretkova, i koji se sada pretendentima, srpski vladotražiteljima zovu, tako je isto bilo i onda takovi’ tražitelja kod Srbalja dovoljno, i to i pre i posle kosovske bitke. Marko Kraljević bio je sin Vukašina, vojvode Dušanovog, koji je posle ubijenog cara Uroša sebe za kralja srpskog proglasio.On je s većom čašću srpske zemlje zavladao, i da ne bijaše kneza docnije cara Lazara, zar bi svekolikom srpskom zemljom zavladao bio.Ratujući protivu Turaka, poginuo je kod reke Marice blizu Drinopolja.Knez Lazar je zauzeo veću čast [zemalja koje je Vukašin držao, a] Vukašinova porodica morala se sa nekim parčetom zemlje zadovoljiti, i to pod pokroviteljstvom turskim.Kraljević, držeći da ima prava na očine zemlje, nije se hteo Lazaru podvrći i, kada se sam protiv veće sile Lazara održati nije mogao, predao se turskoj zaštiti. Marko je bio junak da mu se para nije moglo naći; a i rod je svoj silno ljubio.Pa kako da se Turčinu, koji mu protiv naroda ide, preda?Kako da se ne podvrgne Lazaru, koji je srpsko obnovljeno carstvo utemeljavati počeo? Ima ljudi koji veliki duh pokazuju onda kada se, opšte koristi radi, drugome sasvim ponize; no ima ljudi, koji veliki duh i u uporstvu svom pokazuju, osobito kada u uverenju žive da su oni pravičan organ opšte koristi.Marko je živio u onom dobu gde se na junačan karakter vrlo mlogo davalo.On, kao sin Vukašina, držao je da ima pravo na zemlje očine, ili pone da ima u tom više prava nego knez Lazar, ili drugi koji mu drago.Po ponjatiju onog vremena osobito, Marko bi sam sebe za najjadniju kukavicu držao bio da ne brani očino i svoje pravo, i ceo bi ga junački svet zato za kukavicu držao bio.Pa kako bi takov junak kao Marko tako što podneti mogao?A pored toga mislio je da bi, kao nasljednik Vukašinov i veliki junak, kadar bio u vladalačkom činu svoj narod ma protivu koga braniti bolje nego budi ko.Tako Marko voleo je Turčinu pribeći, nego otimaču svoji’ zemalja glavu prikloniti.Je li pravo učinio, svet neka sudi.Narod je već o tom svoju presudu izjavio u svojim pesmama, dižući ga kao svog prvog junaka do neba.Ako mu je korak pogrešan bio, on ga je sa svojim junaštvom, ljubavlju prema svome narodu ispravio.No Marko nije nikad protivu Srbina vojevao, no ugnjetenog ga je jošt zaštićavao, potpomagao. Naravno da je veliki gubitak bio za srpski narod što Marko sa ostali pretendenti nije protivu Turaka na Kosovu vojevao, no iščekivao je sudbu, da on postane poglavar naroda, pa da bi posle sa izgnanijem turski’ prijatelja srpsku vladu utemeljio. Turci se znali upotrebiti na svoju korist i ove pretendente.Ovi su za sebe u zemlji srpskoj imali partaje, pa črez to narodu oslabljenu bivšu, za Turke je bolje bilo.Turci su sa laskanjem i nadama ove Srbe održavali i črez nji’ su nove i nove privrženike zadobijali. Bilo je u turskom stanu, osim srpski’ i druge struke pretendenta.Sirač i Ćustendil, rumelijski i arnautski vojvoda, koji su na bojnom polju cara Lazara izdali, takođe su se tu nalazili.Oni su bili poglavari Rumelije i jedne česti Arbanije, i potpadali su pod vlast Lazarevu.Da bi mogli samovoljno vladati, otcepili su se sa svojom vojskom na Kosovu od Lazara i prešli su Turcima.Bilo je tu jošt i mlogi’ grčki’ velikaša, koji su hteli pod turskom zaštitom nad nekim grčkim stranama gospodariti.Turci su sve ove sa najvećim odličijem predusretali.Od ovi’ pretendenata gdekoji borili su se proti same svoje otadžbine, a gdekoji samo su gledali na sve događaje i iščekivali su čas u kojem će se nji’ovo gospodarstvo započeti. Turci ne bi ni mogli dopreti do polja Kosova, da već odavna nisu imali bili takove ljude, koji su im naruku išli i slabije strane protivustojeći’ naroda pokazivali. Na sve te pretendente Turci su jako zidali.U slučaju da im oružje ne bi srećno bilo, sa istima nosili bi razdor u zemlje protivni’ naroda, pa bi s tim svoje preduzeće odlakšavali. Bajazit, kako god i njegovi preci pred svakim preduzećem savetovao se sa pretendenti da bi mu i ovi što korisno kazali. Na Marka je osobito zidao, ali sa Markom nije mu bilo tako lasno kao sa ostalima na kraj izići.Marku se moglo reći da treba ovog ili onog vladatelja utamaniti al’ samo u narod da mu niko ne zabada.On nije branio što će Lazar na Kosovu poginuti, al’ zato opet nije želio i Srbima zla naneti.Posle kosovske bitke odma’, neke paše savetovali su da se opet vojska dalje krene i Srbiju opustošava; Marko se tome jako usprotivi, i to preduzeće osujeti.Vređati ga nisu hteli, jer su trebali takova junaka kod sebe koga ceo narod uvažava, pa i svima pribegšim ’rišćanima kao glava služi.Mlogo puti je on u svom ogorčenju Turke ostavio, i svoje Srbe protiv turski’ napadaja branio, i kad je sve u miru bilo, onda se tek s Turcima mirio. Marko kad čuje da je sultan Sulejmanov savet već primio, silno se razjari.Hteo je turski stan ostaviti, no put su mu preprečili.Bilo je paša, koji su ga ubiti želeli, no većina nije dopustila bojeći se da se stoga ne izrodi kakav opasan metež među hristijani, koji Turcima služe.Bajazit je svako nasilje zapretio. Vuku poručiti da ište zemlje od Milice; Milici poručiti da se Turčinu podvrgne — to je značilo kroz razdor svekoliki narod podjarmiti, i izgled Markovog gospodarstva uništiti.Kako bi se mogao na ovo Marko privoleti?Marko ako je i bio u turskom stanu, ovakovo što opet nije nikad želeo. Bajazit, da bi Marka i njegove privrženike utaložio, paštio se uveriti ji, da on to zato čini da posle oborene Brankovićeve i Lazareve porodice svojim prijateljima srpsku zemlju preda.Mlogi su tom verovali, mlogi su se, pak, o tom sumnjali.Marko se sam sumnjao, no iščekivao je da se stvar boljma razvije. Turni pod svojim šatorima pijući šerbet, žudno su iščekivali zapovest novog sultana.Pobedom opijeni i zdravi jošt junaci, rado bi napred polazili; ranjeni želeli su jošt tu ostati, dok im se rane ne izleče. Među Turcima bijaše jedan mlad junak, iz daleke zemlje, iz Persije, imenom Hasan.Jedva dvadeset i nekoliko godina star, pa je već svuda veliko junaštvo pokazivao, i veće vojeno odeljenje upravljao.On je bio krasan, čestit i pobožan.Veća ga je čast Turaka ljubila i uvažavala, i samo neki su ga mrzeli koje iz zlobe i zavisti, koje pak zbog toga što se jako s ’rišćani družio, a osobito s Markom Kraljevićem.No u njemu su doista ’rišćani i velikog zaštitnika nalazili, jer je on svuda ugnjetene zakriljavao.Kad je Marku zla volja došla, a on je samo Hasana tražio da mu srce malo razveseli.Hasan je Marka kao najboljeg junaka upravo pobratimski ljubio. Hasan je ostavio otadžbinu da vidi zemlje i junake, da se jošt čemu nauči i da svakom što može pomogne, pa onda da se natrag vrati, da svoju starost u Širasu provede, onde gde mu njegov brat Hafis i njegova mila Zulejka leži. Hasan je od svog brata Hafisa mlogo mudrosti stekao.Hafisa je ceo istok obožavao; on je u godini kosovske bitke umro, bez da je svog milog Hasana videti mogao.Hafis je bio cvet istočne mudrosti kao pesnik i obožatelj ljubavi i vina [Hasan je bio pravi brat Hafisov; ljubav i vino] malo sa višeg je gledao nego obični smrtni.Ljubav je njegova jošt kod njegove Zulejke zakopane, i tužan spomen na Zulejku pobuđivao ga je na—ljubav prama svakog ljubećeg, stranstvujućeg i stradajućeg. Hafis i Marko!Persijanac i Srbin, muhamedanac i hristijanin, pa opet pravi pobratimi.Jedan je izgubio brata i ljubovcu, a drugi otadžbinu, pa se u nesreći teše pri čaši rujnog vinca, pored tužni’ pesama. Marko u svom šatoru, kod Sitnice reke, zabrinuto seđaše pri čaši vina.Odelo mu je bilo srpsko, onako kakovo su velikaši nosili.Marko u svom bogatom narodnom odelu, pa u turskom šatoru, čudno je usred turskog stana izgledao.U glavi mu se svakojake misli premetale.Gledajući na vodu Sitnicu, činilo mu se kao da se voda jošt od junačke krvi crveni, kao da se trupovi popadalih vojnika kraj vode, pri obali vide. — Bože mili, dokle će moj narod, dokle li ja stradati — poviče žalostivo Marko. U isto magnovenje dođe mu pred šator Hasan.Krasan junak.Turban zelen dičio mu je glavu i bled, izražaja puni obraz.I iz prostrani’ njegovi’ haljina raspoznavao se njegov vitak stas, lice blago no ozbiljno. — Gazi-Marko, šta radiš? — Pijem vino da zaboravim moju tugu; ’odi amo da ga zajedno trošimo.Ti si jedan među tvojima koji u srce čoveka proničeš i znaš mu melema dati. Hasan ulazeći reče: — Alah je veliki, on tek u srce može edemsku kapljicu pustiti; on je stvorio čoveka i svaku životinju, drvo i čokot.Čokot proizvodi grožđe, a ovo nam daje vino, piće edemsko, koje ljubav razgrejava i žalost taloži. — Otkako sam te poznao, Hasane, svu nevolju lakše snosim; u tebi, u Turčinu, imam prijatelja, a koliko ima moji’ zemljaka koji mi zavide kad stanem na moju rođenu zemlju?Zbog koliko stvari si mi mio! pa si mi mio i zbog toga što i ti u tvojoj tugi vinom se tešiš, kao ja hristijanin; no zato imaš i ti nekoliko dušmana, koji ti to zameraju, govoreći da potajno piješ vino kao đaur, dindušman Turaka, i da Koran nogama gaziš.Pij, ovde ne sme ti niko zameriti. — Mi ljudi svi smo Alaha stvorenja.Svakom čoveku je pamet i srce dato.U jednoj bašti, pod jednim baštovanom, koliko različiti’ no krasni’ cvjetova ima pa svi skupa diče celu prostoriju i svakog svojim mirisom udovoljavaju.Ko bi sad znao kazati koje je od kojeg lepše cveće?Il’ je lala lepša od ružice, il’ je ružica mirisnija od karanfila.Kad je sve krasno i lepo, neka jedna krasota drugu ne zaklanja, nego nek sve skupa što je dobro diči ovaj svet.Je li lepša uvela ruža od sveže ljubičice?Ako je Turčin protiv volje Alaha, protivu Korana, a on je nedostojan trup kao strvina; ako je hristijanin delom protivu volje najvišega — nije ravan dobrom hristijanu, nego zlom Turčinu.Ako Koran i dopušta da se hristijani kao neprijatelji naši zatiru, al’ zato ne zaprećuje Turčinu ljubav i prijateljstvo sa onim hristijanom, koji ono čini što je Alahu povoljno.Ako ja vino pijem, zato Koran počitujem.Koji ceo Koran nauči, videće da se i vino može piti.Zaprećeno je isto zbog nužne umerenosti, dakle zaprećeno je neumerenim.Koji su dobro Koran proučili, ti su i vina pili. — Svud po svetu ima dosta nevolje.Kod vas je pone to dobro što ste svi za jednu cjel zauzeti, pa zato i napredujete; no kod nas je sasvim drukčije.Jesi l’ video ovaj junački narod na bojnom polju?Šta bi se sa ovakim junačkim narodom dosad učinilo bilo, da je sajedinjen bio.Vi i najtuđije narode sebi prisajedinjavate, a ovde jedan istovetni narod bio je svagda među raznima poglavar’ma razdeljen i tako, što je god činio, sve je sa razdeljenim silama činio.Moj otac držao je najveću čast srpske zemlje, pa kad je pošao na Turke, knez Lazar, koji je sad pao, nije se onda ni maći hteo.Sad je i njega moga oca sudba postigla.Ja sam zbog njega ostao bez zemlje i naroda.Među Srbima nisam nikad hteo razdor praviti, i tim sebe uzvisiti.Mač moj nikad nisam protivu mog naroda povukao, premda su me moji dušmani baš sa srpskim oružanim narodom gonili.Štaviše, žao mi je što se i sad još među vama nalazim.Znam da ću i ja i srpski narod prevaren biti.Obricanja i prazne nadežde već su mi se odavna dosadile.Gotovo već ni na što ne zidam.Samo mi je jošt to jedno uteha, što sam katkad u stanju Turke uzdržati od češći’ napadaja na moj narod.Da ja nisam Vukašinov sin, a ja bi’ se kao prost vojnik međ’ malima brojao; al’ ne mogu na mene opadajuće očino pravo drugome ustupiti i sebe pred celim svetom kao kakova kukavica pokazati.No sve mi je već dodijalo.Sad samo tražim gde ću kao pravi junak poginuti, jer vidim da za mene života nema. Tek što je ovo Marko izrekao, kad najedanput čuje se neki žagor po logoru. Kakav je to žagor? Došli su srpski poslanici sultanu?Mladi Đurađ Branković, Vidajić, sa svojom krasnom svitom.Ostavimo sad nasamo Hasana i Marka, da vidimo šta će ovi novi gosti. Nji’ Turci sprovedu do sultanovog šatora.Sultan ih pusti k sebi. Posle obični’ počasti, koji se turskim sultanima odaju, zauzme svaki sebi opredeljeno mesto.Dozovu se odma’ paše i veziri na divan.Vidilo se da će se što važno izvršivati. Posle uzajamnog zapitkivanja i raspitkivanja, sve dublje ulaziše u važniji razgovor.Sultan proslovi: — Dakle, ovaj je mladi beg — pokazujući na mladog Brankovića — sin Vuka vojvode.Otac mu je pametan vojvoda.On je uvideo, da nije možno turskoj sili protivustati, pa se jošt za vremena natrag povukao.I zašto da mu gine toliki narod?Sve je Kosovo krvlju obojadisano; pa je li to nužno bilo?Moj otac, sultan Murat, želio je samo jošt neki komadić srpske zemlje, pa mu se to dati moglo i bez rata, osobito kada se videlo da je turska vojska mlogo jača nego srpska.No, duše mi, i Srbi su se silno borili.I moj otac je od srpske ruke pao, a gde jedan sultan pada, tu morade i drugi car pasti.I vaš Lazogli morade pasti.Svaki je od vas video, da je bog Turcima namenuo pobedu i prvenstvo.Sada sam rad znati, šta Srbi misle; da li će se prema mene [ne]prijateljski pokazivati, ili sa mnom kao dobre komšije živeti? — Slavni i veliki padiša, — progovori Branković — mi smo uvideli da je zasad sreća kod Turaka, budućnost šta će doneti, to opet je u boga.Srpska vojska je na Kosovu upropašćena, ali to je bila samo vojska cara Lazara.Njegova udovica, carica Milica, istina, nema druge vojske, ali ima moj otac.Osim one koju je od bitke odvukao, ima još i druge.Čak iz Zete dolaze mu novi vojnici.No pored svega toga što mu vojska raste, želi s tobom u miru živiti.Tebi je poznato, da srpski narod sada nema glave.Carica je ženska glava i za njeno rame nije toliki teret.Sinovi su joj vrlo mladi.Ostarele vojvode i savetnici nisu za vlast.Mog oca zna svaki da je za taj posao najsposobniji.On je od najstarije vlastelinske loze, a sada je i najsilniji.On želi s tobom u prijateljstvu živeti, ako i ti njemu pokažeš pravo prijateljstvo. — A šta želi tvoj otac? — On želi, da ga priznaš za prvog poglavara srpske zemlje. — Dakle, da on bude vladaoc srpskog naroda? — Da. — A šta će carica sa decom činiti? — Njima neka se odredi komad zemlje na užitak. — A šta će narod na to reći? — Carica nema vojske, i narod će se za jačim povesti — odgovori brzo Vidajić. — Dakle, carica nema ništa vojske? — Zasad ništa — rekne Branković. — E kad je tako, a mi ćemo gledati da u miru sve svršimo.A ne bi li bolje bilo, kad bi se tvoj otac sa caricom tako pomirio da zemlju među sobom na dve strane podele, pa da tako nad svojim stranama vladaju? — Za ovaj slučaj nemam od oca uputstva, jer on samo želi da on upravlja sa narodom. — Kada je tako s njegove strane, a ti mu s moje strane reci da bi’ ja voleo da i on što popusti, pa će se onda među svima strankama prijateljstvo utemeljiti.Ja neću na srpsku zemlju nikakve napadaje činiti donde dok ne pokušam da li se može što u miru učiniti.Zato izjavljujem ti, da donde, dokle se među vama što ne uredi, primirje dajem tvom ocu i celom vašem narodu.Povući ću i ono nešto vojske natrag što sam u neke srpske strane rasposlao.Ja se nadam da ćete vi svi znati uvažiti moje prijateljstvo. Posle ovi’ Bajazitovi’ reči, još se u tom istom smislu dugo divanilo, i s obe strane zaključeno bude da se primirje učini i da se pokuša primirje između Brankovića i carice, pored sultanovog posredovanja. Đurađ i ostali Srbi, od sultana sa skupoceni pokloni počastvovani, preprave se da se sutradan vrate.No ovaj dan probave u turskom stanu. Turci su ih gostoljubivo predusretali.Oni su Srbe zapitkivali o slučivšoj se bitki.Obilić sa svojim drugovima i devet Jugovića, nisu im mogli iz glave izići. Đurađ zaželi Marka videti.Kao mladić, bio je oduševljen za Marka kog narod već u pesmama slavi.Lično ga nije poznavao.On zapita za Marka.Turci mu odgovore da bi ga rado i njemu vodili al’ boje se neće li on to za zlo primiti i rasrditi se, jer je Marko na srpske velikaše ogorčen, pa može kavgu zametnuti.No i to mu reknu da će odma’ dati zapitati Marka, hoće l’ srpske poslanike, koji su ga posetiti radi, primiti. Kada neki dođu k Marku da mu goste objave, a on malo promisliv se rekne: „Mogu doći“. Među Turcima, Marku je bio svaki Srbin mio, ako bi mu i dušmanin bio.Osobito sad, u turskom stanu, srpski poslanici su među tuđincima, pa Marku je trebalo gostoljubivim biti.Marko dade odma’ prepraviti još i srpski jestiva za goste, a vina je kod Marka ionako dosta bilo. Dođe Đurađ sa svojima pod Markov šator. — Pomozbog, Kraljeviću Marko — rekne Đurađ, udivljen kad je Marka video. — Bog ti dobro dao, neznani junače — odgovori Marko, oštar pogled bacajući na junačkog izgleda mladića. — Ja sam Đurađ, sin Vuka Brankovića, a evo Vidajića i svite. — Kakova vas sreća amo nanese? — Došli smo, da se o miru sa sultanom dogovaramo. — Kamo sreća da ne morate mira tražiti.Teško onom koji je potučen, pa od jačega mira traži — odgovori sa glasom nezadovoljstva Marko. Kada se malo ponameste, počnu piti i besediti.Od Turaka je samo Hasan tu bio, jer on bez Marka, a Marko bez njega nikuda. — Sad pijte, braćo, odma’ će se i jelo doneti, pa ćemo onda tek besedu zavesti. Dobro je palo Srbima kod Marka častiti se.Bili su umorni, a kod Turaka opet slabo srpskog jestiva. Đurađ nije oči s Marka skidao.Nije znao čemu da se većma divi, il’ njegovom golemom stasu il’ njegovim silnim, strahovitim očima.Brci su mu se na ramena pustili.Svaki mu je sve, da i same brkove zavidno. No ako je Marko bio tako čudnovato junačkog izgleda, i Đurađ je za njegove godine veličastveno izgledao, rekao bi da je sin Kraljevića. - Donese se jelo, i počne se jesti i piti, pa onda besediti. — Drago mi je, Kraljeviću, što te upozna’; kad se kući vratim, kazaću da sam video najvećeg srpskog junaka.Tvoj junački izgled svagda će mi pred očima lebditi, i kada se god uz gusle tvoje ime spomene, srce će mi rastiti. — Veliš da sam junak.Kamo sreća da sam takav junak kao što me držite, ali samo da nisam Kraljević.Mene sudba od postanka goni.Da ja mogu u tom narodu živeti, _da ga mogu jedanput celog zagrliti!No ne dadu mi srpski velikaši glave dignuti.Dok je bilo kneza Lazara, nisam mogao zbog njega, sad opet ne mogu zbog tvog oca i carice među moje Srbe stupiti. — Moj otac bi tebe kao najslavnijeg junaka dočekao i uveren sam da te glava pored njega zabolela ne bi.On tebe dobro poznaje. — Ha, ha!Kraljević Marko, gospodar od Kostura, kralja Vukašina sin, da ide hljeba prositi — kod zeta kneza Lazara! — odgovori gorkim osmehom Marko. — Ta moj otac tebe jako uvažava — rekne zabunjenim glasom Đurađ. — Čuj, momče.Ti si još dete prama meni.Onaj koji ima pravo na štogod, taj nek ne prosi, no nek ište.Prosjaštvo je za hromog i kljastog, koji ništa nema, a ne za onoga kome je bog dao mišicu da ga do smrti služi. — Dakle, tako da ostaneš za rod izgubljen? — Izgubljen je onaj pred bogom i ljud’ma, koji tuđe otima, a ne koji pravdu po svetu traži.Ako kog Srbina sudba goni, ako je ko ugnjeten, nek dođe Marku, on će mu svagda suzu utrti, on će sve dobro što ima sa nevoljnim podeliti. — Ne bi l’ dobro bilo da mom ocu proslovim što o tom, pa ako je moguće da se stvar izravna. — Nemoj o tom ni govoriti.Ja ne mogu tvog oca slugom biti, a on neće moj da bude. — Al’ da ti se dade još komad zemlje, pa onde da vladaš. — Ja ne tražim zemlje da se od nje ’ranim.Ja sam sa onim što imam u Prilipu zadovoljan; no ja želim da kao poglavar svekolikom srpskom narodu mogu dobra činiti.No, kao što mi se vidi, sa ovom ću željom ja u grob otići. — No, kako kod vas stoje stvari? — Ne baš najbolje — reče umešavši se Vidajić — Milica nema nikakove vojske, pa opet hoće da gospodari.Stari Novak sad za tim je da novu vojsku skupi; no kada će je skupiti kad eto gotove turske vojske na pragu.Još što ima vojske, to je kod Vuka, pa sad ako on ne zauzme kormilo, sve će propasti.I to sve neće da uvide Miličini savetnici.Ti ih Kraljeviću dobro poznaješ. — Poznajem i nji’ i vas.I ti si kadgod knezu protiv Marka stranu držao.Sad ostavljaš Lazara porodicu i tražiš opet trećeg.No gost si mi, ne mogu više govoriti, pijmo; možda poslednji put Marka vidite i s Markom pijete; možda će posle smrti Marka svet uvideti koji je bio pravi branitelj i prijatelj svoga roda.Ime pravog narodnog prijatelja mora u narodu ostati.Ja mislim da ako sam i nesrećan, na mene Srbin nikad zaboraviti neće! Na ove reči Markove svaki je sažaljivo lice pokazao; niko nije ni rečice proslovio, a Marko poglednuvši na Đurđa produži: — Ti si još mladić.Tebe je bog krasotom, pa sigurno i dobrom mišicom obdario.Ti si sin Vuka Brankovića, koji ima izgleda da će vladati.Kao njegov sin, ti moraš i sudbe njegove nasljednikom biti.Sada nisu Dušanova vremena; Srbin će mlogo još stradati.Ti, kao što mi se vidi, imaš otvoren duh, utoliko ćeš više u nesreći stradati.Može biti da ćeš i ti kadgod do kakove vlade doći, a može biti da ćeš se kao i ja od nemila do nedraga potucati.Vidim da i ti nisi prijatelj Lazareve porodice, pa ćeš po prvenstvu tvoga oca pravo na vladu tražiti.No ma ti se kad kako vodilo bude, opomeni se reči Kraljevića.Srpski narod, velim ti, zlopati od svoji’ velikaša.Svaki hoće da je predniji od drugog.Narod je na više strana razdeljen.Vi nećete se hteti pod jednim sajediniti, koji bi doista kadar bio upravljati.Turci su za svoju stvar složni, i napredovaće.Turčin će, u jednoj ruci Koran a u drugoj mač držeći, put sebi k srcu srpskom otvoriti.Vidim već napred sve šta će biti.Jedva eto trijest godina kako Dušana nestade, pa šta se od srpstva učini.Gde nam je Marica, gde je Solun, gde je Prizren i Priština?A šta će jošt odsada nastati?Ionako ste slabi, pa se opet na dvoje delite.Kako ćete protivustati, ako na vas dušmanin naiđe, i poosobno trti stane?No, neću ti više o tom govoriti, jer me srce boli.No, da se i ovo malo reči opomeneš, evo ti za spomen mog mača, on je vrlo dobar; ne jedan je mejdan s njime deljen.Njega je vojvoda Uglješa nosio.Jošt mi ostade očin mač od Dušana zadobiveni, njega sam posle očinog pada istražio i zadobio; on će me jošt dok sam živ poslužiti.Ovaj mač koji ti sad dajem, nek te pošteno u nuždi posluži.Kada ga iz korica izvadiš, to nek bude svagda na odbranu naroda, i da s njim nikad ne proliješ srpsku krv. — S tim pruži mač Đurđu, koji se silno obraduje Markovom poklonu. — Nek ti od moje strane bude iz sveg srca hvala, Marko Kraljeviću.Mač tvoj biće mi amanet tvoga junaštva.Proklet bio, ako se ne budem po tvojim reč’ma vladao. Posle ovi’ reči otpaše Đurađ svoj mač, htede ga Marku pokloniti.Marko ga ne htede primiti. — Ja tebi dado’ moj za amanet.Drugog mača ne potrebujem, osim što mi je jošt od oca ostao; taj će me do groba služiti; pa i to znaj... tvoj mač je kadgod Lazarev bio, poznajem ga dobro od detinstva jošt, pa je bez sumnje tvom ocu poklonjen.Znaćeš da istu sablju primiti ne mogu, jer je ista svagda u prepravnosti protiv mene bila.Tvoja zadata mi reč više mi važi nego sto poklona.Ako ti je dve sablje mlogo, pokloni je drugom. — Otpasan i jedanput poklonjeni mač ne uzima se natrag; štaviše, nije za junaka ni od sreće takovim mačem se opasivati, zato učini s njim poklon drugom kom — reče Vidajić. Đurađ pruži ga Hasanu: — Primi, mladi Turčine, od Srbina ovaj mač.Ti, koji si pod jednim šatorom sa Kraljevićem pored prijateljske čaše, moraš iskrenog srca i blage duše biti.S kim Marko vino pije, taj mora biti čestit čovek i junak.Ljudi smo, oba i mladi, nek ti bude od mene ovaj mač znak prijateljstva, jer ovaj mač od Turaka tek onaj može nositi koji je Markov prijatelj, a ti si taj, bez sumnje; samo te molim, protiv Srbina ne upotrebljuj ga, no zaštićavaj u tvom životu Markov rod. Hasan primivši mač, sa ozbiljnošću odgovori: — Kad mi ga u znak Markova i tvoga nova prijateljstva daješ, primam ga i veru ti tvrdu dajem da on srpsku krv proliti neće.Ja sam musulman, pa kao miš’ca koranova ne mogu reći da se sa Srbima boriti neću, no dajem ti reč da će ovaj mač opet u svako doba ugnjetenog od Markova roda, braniti. Zatim digne kupu vina Hasan i pruži Đurđu, a on drugu uzevši, kucne se najpre s Đurđem pa s Markom i ostalima. Svi se čudiše mladom Turčinu.Na to Marko: — Ovo je moj u sreći i nevolji pobratim.U svom rodu što imade’ pobratima, izgiboše; ostado’ sam, i u tuđinstvu nađo’ druga.On je iz daleke zemlje, iz Persije.Njegov je narod imao slavne vladatelje i iz daleke zemlje, oružanom rukom, dopirali su do Grčke.Izgubio je on brata i ljubovcu, pa mu je ostala sad samo slava svog naroda, koju je rad svojim junaštvom zaslužiti.On pametno zbori, iskren je drug, i pije vino.Junak krasno peva, a junacima je svuda slobodno vino piti, jer pravi junak, ne opija se da svoj zakon kalja i čoveku škodi.On mi je sve ovde.Moja braća i rodovi nisu uz mene toliko, kao moj Hasan.Kad jedared dođe čas da moram na drugi svet putovati, njegova pobratimska ruka će me u grob metuti.Onde neće biti nikog od mog roda i naroda.Kamo sreće da Srbin poviše Hasana ima. Dok je Marko ovo govorio, donde je Hasan doneo jednu krasnu strelu, koju Brankoviću pruži: — Evo ti, mladi delija, lakog oružja.Dok sam imao ljubovcu Zulejku, koju nikad zaboraviti neću, sedio sam posle umornog lova na ovu strelu naslonjen, pored moje Zulejke.Zulejka je bila dična kao jelenica, ljubezna kao mlada srna.Oči su joj bile tavna noć, ili noćne dve zvezde; ne bi razaznao da l’ jedno da l’ drugo.Moja Zulejka se pored mene sa tetivom igrala, dodirkivajući je svojim nežnim prstima, a oči k zemlji obarajući.Nema već moje Zulejke, pa i moja radost već prođe!Prođe me već i želja lova.Našto mi, dakle, i spomen negdašnje radosti kad je to sad za mene žalost.Kad pogledim na tetivo, a ono mi se srce kao na žici čupka; ne imade’ pobratima kome bi’ lako to oružje poklonio, pa će u ležanju svetlost svoju izgubiti, kao god što je moje Zulejke krasota u zemlji izgubljena.Marko moje žalosne spomene od mene prima.On ima dosta žalosti.Uzmi ju ti, mladi delija, — i budi srećan.Na ljubeća se srca nemoj s njom nikad streljati.Koji ne štedi ljubeća se srca, taj ne zna šta je milost božija; nemoj ljubeće se golubove s njom streljati; golub je mog proroka Muhameda ptica koja čistom ljubavi diše; ne diraj visokoletećeg orla, orao leteći detetu visoki duh daje.U detinstvu, po visokim gorama, onde gde je posle svetskog potopa sviju nas praotac Noje sa svojim korabljem naseo igrao sam se sa mladi orlići: od njih sam se učio voljnost tražiti i nadaleko i visoko od ropstva begati; orao je moja ptica.Ne diraj nevinu srnu; srnu je moja Zulejka rado imala.Streljaj sve ono što svetu, što ljudma škodi. Branković primi lako to oružje i obraduje se što je u mladom Turčinu slučajno na novog prijatelja naišao. — Neka bude kao što ti hoćeš, i to u znak našeg tvrdog prijateljstva koje će nam i u nevolji sudbu olakšavati — rekne Đurađ. Svima se dopalo viditi ovako dva krasna, tuđe vere i tuđeg naroda mladića, u tvrdo prijateljstvo zaverena. Svi su za zdravlje ovi’ mladića kupe dizali, svi su u zdravlje nji’ovo pili. Marko, još jednako vrlo zamišljen, ustane i uhvativši Đurđa za ruku rekne: — Vidiš ovde reku Sitnicu. — Vidim. — Tu je izginulo na hiljade srpske vojske; da tvoj otac na pomoć dođe, možda bi jošt sve drukčije ispalo. — Nije se već pobeda mogla dobiti; izgubio bi bio i svoje ljude. — Svet kaže da je izdajica. — Vreme će pokazati da je spasitelj bio jedne časti vojske.Da njega sa svojom vojskom jošt ne ima, Turci bi sa šakom ljudi sve osvojili.No mog oca vojska svaki dan sve većma raste. — Baš bi rad videti da zbriše sa sebe tu sumnju kakovim znatnim delom.I tvoj otac mi je na putu, kao god i Milica; no ispovedam da ako narod svoj bude branio, poštovaću ga da mi je budi kakov dušmanin.Marko će i u dušmaninu svom ono što je dobro priznati.Ja sam čuo i za mladog Stevana Lazarevog da je neobičan mladić.Da znam da će narod spasti, ako i ne bi mu se podvrgao, al’ bi ga u svačemu potpomagao.Kako ti i tvoj otac o Stevanu sudite? — Docnije može vreme svašta doneti, al’ zasada vrlo je još mlad, pa povodljiv; srušio bi se pod sadašnjim zemaljskim teretom. — Ja već vidim da među vama i Miličinom porodicom nesloga vlada; reci tvom ocu da će Marko onog potpomagati, koji se jače za svoj rod žrtvuje. Sa ovim reč’ma Marko, stisnuv Đurđa za ruku, svoj ozbiljski razgovor zaključi. Još su se dugo častili, pili i o raznim stvarima razgovarali; kad već i noć nastane, i svaki k svom šatoru na odmor uputi se. — Laku noć, Marko. — Laku noć, Hasane. — Srećan bio, mladi Brankoviću. — Dabogda u boljem se videli. Posle ovih pozdrava i otpozdrava, nastane tišina.Sve već mirno počiva.Samo Marko i Hasan još besede, dok i nji’ sanak ne prevlada. Sutradan se srpski poslanici svojoj kući vrate. Bajazit i Sulejman savetuju se.Oni čekaju glasove od Milice.Sa Vukom su već načisto.Ako to isto otporuči Milica što i Branković, onda je dobro.Onda će Bajazit biti sudija među obojima — od srpske strane nema se čega bojati, povući će ovu svoju vojsku natrag i prepravljaće se da na Vlašku udari. U čekanju tom prođe i nekoliko dana. Kad najedanput, vrate se od Milice turski poslanici.Oni su Bajazitu Miličino stanje živo predstavili.Kažu da nema više vojske, da Novak, istina, kupi novu, al’ sve to pomalo ide, da je Branković mlogo silniji, i ako se Milica od koje strane ne potpomogne, isti će je skupa sa njenom porodicom otkloniti. — Šta nam je sad činiti, Sulejmane? — zapita Bajazit. — Kad je Branković tako silan, ono treba Milici pomoć protiv njega obreći — odgovori Sulejman. — Hoće li Milica tursku pomoć primiti? — O tom se nemoj ni sumnjati. — No hoće li ostali žensku glavu u tom poslušati. — U đaura ženske više važe nego muški.Što ženska hoće, tom se đaur klanja.Ako hoćeš kod đaura što da dokučiš, to bez ženske ne možeš ništa učiniti. — Dakle, da Milici pomoć protiv Brankovića ponudimo. — Svakako. — No i Brankoviću smo dobru reč dali? — Ta i njemu nek se što da; a drugo, šta je to đauru reč dati?Može se i jednom i drugom mlogo obećati, a malo ispuniti. — De govori, Jusufe, šta si onde video, kakovu porodicu ima ta Milica — zapita Bajazit svog poslanika. — Kad sam onamo stigao, onda su baš svi đauri oplakivali nji’ovog Lazogliju.Po celoj su zemlji zvona lupala.U Kruševcu našao sam Milicu sa njena dva sina i jednom kćeri.Bilo je onde stari’ vezira, jedan đaurski šejih-ul koga oni patrijarhom zovu, dalje mlogo đaurski’ muftija i imama.Svi su govorili protiv Brankovića i željeli bi se s tobom, veliki padiša, pomiriti i u prijateljstvu živeti.Mlogi rekoše: Nek ište padiša danka i poklona koliko mu drago, samo da se Brankoviću vlada ne da. — Kolika su deca Miličina? — Najstariji sin, Stevan, nema dvadeset godina, mlađi Vuk, jedva mu je sedamnajst.No ima kćer, Milevu, od Vuka nešto mlađu; ona bi mogla padiše harem dičiti. — Zar je tako ugledna? — zapita ljubopitno Bajazit. — Ne da je ugledna, no sve hurije edemske nikom bi u zemlju pred njom ponikle.Kad sam je prvi put dobro uočio, po drugi put ne smedoh skoro na nju glednuti. Bajazitu na ove reči počne srce jako kucati.On je bio takođe još mlad čovek, pa takova slika jako ga se kosne.A osobito, sad mu je prilika tu da bi, možda, i do nje lako doći mogao.Jusuf je bio, što no kažu, stari mačak, pa kad se njemu Mileva tako dopada, kakovo stvorenje ista može biti! — No bi l’ dobro bilo, Sulejmane, da ja u moj harem zaištem tu krasnu đaurku? — Dobro bi bilo, ali samo ne pod tim vidom, kao u harem, nego i za drugo što.Kada bi ju za harem iskao, ne bi ti ju dali.Đaurski imam to ne dopušta.Ni manji koji ne bi dao, a kamoli Lazogdina žena.Đaur svaki ima po jednu ženu, dve ne sme imati, i kad ju već jedanput ima, ne može se tako lako od nje, ako mu je neverna il’ mu se ne dopada, kurtalisati.Đaur kaže, kod njega je žena više što nego rob.Za nas su žene opredeljene da nam život samo slade, al’ dalje ništa.Đaurka, kad je kod musulmana, drži se da je u ropstvu.I tako pre bi begala na kraj sveta, nego što bi i samom pozivu u harem sljedovala.No onako treba tu krasnu pticu uloviti da i tebi, i proroku služi.Treba to znati da kad koji đaur čiju kćer uzme, onda ulazi time i u srodstvo njene porodice.Đaurskoj đevojci od oca mora što pripadati nasljedija, braća ju ne mogu iz toga isključiti.Tako su naredile njihove muftije i imami.Sad bi, dakle, najbolje bilo da ti izjaviš Milici da želiš s njom u srodstvo i prijateljstvo stupiti i nju od zla braniti.Da ti da svoju kćer, ne tek onako obično u harem, nego kao pravu i prvu hanumu, koja će onde shodno rođenju svom počitovana biti, i ništa poželjeti neće.Na ovaj način možda će se ona privoleti.Pak ako ovo za rukom ispadne, onda ćeš više koristi otuda imati, nego što je kosovska bitka donela.Milica će te po đaurskom adetu za zeta držati koji, pored žene svoje, neko pravo u porodici ima; za takovog moraju te i njena braća priznati.Ako se budu njena braća među sobom delila, tvoje će srodstvo i ovde važiti, i ti moraš što dobiti.Ako budu među sobom nesložni, ti ćeš slabijem stranu držati, pa s njim jačeg ćeš oslabiti; kad budu obadvoje slabi, a ti ćeš s njima lako.Ako su obadvoje na putu, kad ih ukloniš, ti si sam gospodar.Ako oni izumru bez đece, ti si i tvoji nasljednici od sve njihove strane gospodar. — Sulejmane!Ti si još mome ocu svagda desna ruka bio, al’ ovako što pametno još nikad kazao nisi.Ta ovako pored krasne đevojke možemo srpski vilajet pokoriti, bez da nas krvi stane! — Štaviše, možeš črez to prijateljstvo i to dokučiti da srpskim oružjem druge hrišćane, da i same Srbe obaraš. — Evala, to je dobro, to je neiskazano, Jusufe!Vrati se odma’ u Kruševac i reci Milici tako kao što si od Sulejmana čuo, te gledaj da što isposluješ, jer ako ništa ne bude, izgubićeš glavu, ako li svršiš, postaćeš odjedared pašom od tri repa. — Veliki padiša! dopusti robu tvom samo još jednu reč prosloviti.Ta krasna hurija ima, kao što sam čuo, jednog mladog đaura, starog nekog vojvode sina za sebi opredeljenog gospodara.Tu ne znamo šta će biti.Ako ona đaura jako voli, pre će se ubiti, nego za drugog poći; jer ima đaura i đaurkinja koji se pre ubiju, il’ ubiti dadu, neg’ što bi se od svog dragog odlučiti dali.Ovo samo rekoh, a volja ti je, kao god i glava moja na zapovesti.Ja ću sve učiniti — odgovori Jusuf. — Jusufe!Ponećeš sobom toliko blaga, koliko đauri nikada videli nisu.Pokloni moraju se od bisera i dragog kamenja blistati i treptati.Reći ćeš da je to sve u hatar Milevi i da Bajazit ništa od nji’ ne treba, samo devojku, koja kad dođe u moje dvore u Jedrene, Galipolj i Brusu, misliće da je u moru svetlosti od draga kamenja.Nego sve za put spremi pa idi. Tek što je to Bajazit izrekao, a već se sve spremilo da se Jusuf krenuti može. Sad već Bajazit mira nema dok ne vidi je li Jusuf što svršio. Naskoro Jusuf se na put krene sa silnim bogatstvom da prosi Milevu za Bajazita, Lazarevu kćer za Muratova sina za srpskog dušmanina, da se tim načinom srpski rod podjarmi. Ostavimo sad turski stan, ostavimo Bajazita sa Sulejmanom, da ne gledamo kako pletu srpskom rodu mrežu; ostavimo Marka i Hasana, neka svaki po svojoj volji jadikuje. Da vidimo šta se kod carice radi; da vidimo, šta će Jusuf prosioc isposlovati. Znaće čitatelj gde smo Milicu sa njenom porodicom ostavili.Vidimo, dakle, šta se u Kruševcu radi.Novak sa ostalim vojvodama kupi vojsku, al’ slabo mu ide za rukom; Branković je već mah preoteo.Patrijarh daje molitve čitati za padše i za spasenije naroda.Milica ne zna kuda će i kako će; svaki dan joj gori glasovi od Brankovića dolaze.Sve je u dvoru klonulo.Jedini Stevan odvažan duh pokazuje, ali šta pomaže kad je jošt mlad, pa pored svi’ svojih mudrih mera ne može da pronikne kroz dvorske intrige, i da duh klonut uzdigne. Rusna sa Haralampijem potajno dogovara se kako će Brankoviću naruku igrati.Samo čekaju da dođe Đurađ, pa da se s njim još dogovore.Najveći privrženici Lazareve porodice izginuli su na Kosovu.Ostavši su stari, a i malo ih ima.Mlogi od njih, kad vide da je Milica slabomoćna, a Vuk silan, ostave caricu da se poslednjem priljube, premda im je car pokojni mlogo dobra učinio.Tako je to u svetu; dok je ko silan, dok stači davati i poklanjati, ceo svet mu se klanja, a kako natraške pođe ili pada, onda mu leđa okreću. Otac Leontije sa mladim Stevanom jednako se savetuje o tom šta se ima činiti.I doista, kad bi se na nji’ slušalo bilo, možda bi se sve još spasti moglo.No u toj zabuni svaki je na svoj račun radio. A šta je Mileva radila? Ona je u svojoj mladoj duši osećala bol za svojim ocem.Osobito, pak, zabuna ta u dvoru katkad je užasavala.Sve joj se činilo da dobro biti neće, sve joj je tako dolazilo kao da ceo teret na njeno srce pada.Tek katkad Svetislav je mogao umiriti, njihovu budućnost u krasnoj boji predstavljajući. No kakav se to vihor nad njima diže? Šta se to tako praši izdaleka?Il’ je to kakova vojska; il’ svatovi? To je Jusuf, koji će Milevu da prosi. Jusuf je sa velikom svitom ovamo stigao, sa blagom nebrojenim da Milevu dariva. On želi nasamo sa Milicom nešto važno govoriti. Milica jedva dočeka da se s njim razgovara, da vidi čemu se ima od Bajazita nadati. On je Milici sve predstavio najživlje, što mu je Bajazit naložio.Još je i to dodao, ako ona neće uz to prijateljstvo da pristane, da će sa trista hiljada Turaka dublje u Srbiju stupiti i Srbijom obvladati. Kad je Milica čula šta Bajazit želi, onemila je za magnovenje; jedva je k sebi doći mogla.Jusuf ju je jednako hrabrio i nagovarao.Njoj je sve vrilo u glavi: kako Turčinu da da kćer? — Koliko ima krasota na istoku, koje bi se za najsrećnije držale, da mogu samo mog velikog padiše dotaknuti se.Znaš li nad koliko je zemalja on gospodar, i šta jošt neće pokoriti?Tvoja bi kći kod njega bila prva hanuma, blistala bi od dragog kamenja; ti bi se u svačemu osigurala i tvoj bi rod srećan bio.Evo da vidiš samo šta već sad šilje tvojoj kćeri onaj koji od tebe osim nje ništa drugo ne traži — reče Jusuf, pa odma’ dade Jusuf preda se blago donešeno izneti.Milica se jako začudila.Tek u dvoru Dušanovom je takovo što videla.Biljenzuke, razni ukrasi za vrat, pojasevi itd. plivali su u svetlosti. Milica je bila dobra, ali je bila ženska, i to od oni’ ženski’ kojima se vlast, slava, bogatstvo jako dopadalo.Nismo ju radi oporočavati, jer je ona supruga srpskog cara Lazara i mati tako divnog knjaza kao što je Stevan, a pri tom je u žalosti, ali ne znamo šta bi bilo da je sultan nju mesto Mileve zaprosio! — Ali, dragi moj, moja kći je već namenjena mladom Svetislavu, sinu Novaka vojvode. — Dakle tvome slugi daješ kćer, a prezireš onog od koga Istok strepi!? — A kakav je taj tvoj padiša? — Mlad je kao jutro, krasan je kao cvet, od Orhanovog je roda pa je silan, blago mu je nebrojeno. Milica se sve više i više u mislima premiravala.Primetila je u glavi opasnost koja joj grozi od strane Vuka, pa tek od Turčina, ako mu želju odreče; a lepo sa ćerkom može sebi gospodstvo osigurati.Pa i kćeri šta će u takovom bogatstvu nedostajati?Šta će joj Svetislav, da tek s njim više belaja na sebe navuče?Ona se već malo-pomalo na to sklonila, samo kako će sad sa Milevom do toga doterati; kako će Svetislava odbiti?Šta će joj patrijarh na to reći? Najveća joj je bila briga Milevu za tu stvar prepraviti, ali kako? Ako je Mileva u ljubavi tvrda, ona neće hteti za Bajazita da je još jedanput tako bogat i silan. No, je li imala Mileva takove tvrde volje i ljubavi? — Vidićemo. Carica k sebi dozove Milevu.Mati ne ushte odma’ s bojom napolje; ona joj pokaže blago od Bajazita poslato. — Vidiš, kćeri moja, šta nam je poslao turski car Bajazit.O, on je naš sadašnji prijatelj; da njega nema, pored Vuka bismo zlo prošli.Bože moj, da srećni ima vladaoca, sad kao Bajazit; silan, bogat, bez unutrašnjih neprijatelja, pa kažu još da je mlad, krasan i blag.Ako nam dobro želi, nek mu bog plati. — On doista tvoju porodicu ljubi i uvažava i želi tvoje prijateljstvo zadobiti — odgovori Jusuf. Mileva nije se mogla načuditi krasoti skupocenih poklona.Ona je mislila da je već premeštena u one predele, gde basnoslovci ljude u blagu plivajuće predstavljaju.Ona se poklon’ma obradovala.Ova radost joj je bila prvi udarac njene nevinosti.Od ovog magnovenja prestala je biti nevina. I doista sve se to na njoj odmah i poznalo.Njene nevine oči dobiju odmah neku veću vatru, neki jači zrak; koji neku težnju za nečim hasnovitim izražava.Ona, istina, nije još s tim zadobila misao da bi dobro bilo takovog druga imati kao što je Bajazit, ali dosta to da joj se bogatstvo jako dopalo.Rodi se u njoj želja k takovom bogatstvu.Kad je doznala da se ti pokloni nje i matere njene tiču, ne bi više rada bila da joj se ti oduzmu.Pre jednog magnovenja bila je bez tog blaga srećna i zadovoljna, sad bi već bez njega nezadovoljnom i nesrećnom postala.Jedno magnovenje otruje čovečesko, osobito mlado srce. Sad se Milevi sve za malenkosno činiti počne, što nije slavno, silno i bogato. Ona, istina, nije zato još omrzla Svetislava, ona ga je još volela, ali ta njena ljubav nije više bila čista.Osim, ili pored ljubavi, ušao je u nju demon bogatstva, koji će ju do krajnje nesreće doterati. A zar je Mileva bila takova devojka koja se tako skoro daje s čim obmanuti?Ta nismo li kazali već da je ona dobra, nevina, blaga, i da čistom ljubavlju pram Svetislava diše? To je sve istina.Ali njoj je, kao i drugima, ulivena naklonost i pram drugi’ stvari, a ne samo pram ljubavi.Ima mlogo stvari što čovečesko srce ushićavaju, a ne samo ljubav.Onaj je najsrećniji kog mloge stvari ne ushićavaju.Onaj je najsrećniji, koji daleko od tih ushititelnih stvari živi, koji ih ne poznaje i nikad ne zaželi, jer onda nije njihovom uplivu izložen. I Mileva, da nije bila carska kći, da nije imala prilike toliko bogatstvo videti, možda bi srećnija bila. Ima ljudi i ženski’ koji se ne dadu spoljašnjim bleskom obmanuti, al’ to su tvrde i retke duše; veliki duhovi.Takovih niti je bilo mlogo na svetu, niti ih i sada mlogo ima. Ni Mileva nije bila od ovih poslednjih. Ona je bila dobra, al’ je imala seme naklonosti pram svačega što sujeti laska. To je bila njena slabost, kojoj protivstati više nije mogla. Svetislava je ona još, kao što rekosmo, volela, ali nestade u njoj prvobitnog žara ljubavi; taj se žar i na drugo što, na blago, rasprostreo, pa je ljubav morala oslabiti. Milica je već bila naklonjena želji Bajazitovoj. Pa kako to da se ona na to skloni — posle žalosne kosovske bitke, posle pada Lazara i svojih najbližih?Kamo žalosti udovičke, kamo mržnje suprot Turčina, kamo osvete? Sve ove protivnosti su nestale pored prijateljskih reči Turčina.Vuka se Milica bojala, pa bi se budi s kim sajuzila, samo Vuk da ne gospodari.Ona je vidila da njeni privrženici nemaju toliko snage da mogu naskoro toliku vojsku skupiti s kojom bi ona mogla i Vuku i Turčinu protivustati. Milica se na stranu sa Jusufom povuče, a Milevu ostavi da se među tim blagom naslađava. Jusufu Milica obreče da će dati Milevu, ali najpre mora za tu stvar prepraviti i patrijarha, i vojvode, da ne bi, zbog tajnosti dela i novosti takove udadbe, kako ove, tako i narod ogorčila. — Dakle mogu sultanu taj glas odneti, da je tvoja kći njegova? — zapita Jusuf. — Možeš — odgovori Milica — samo malo mi vremena daj da ja sve to u red dovedem, pa ću je skorim sultanu poslati. Turčin, s tim zadovoljan, nije se dugo u dvoru bavio, nego uskori vratiti se na Kosovo. Milica, pak, međutim potrudi se Milevu privoleti na taj plan, koji joj se kao porodici spasitelan viđao. Magnovenje je bilo zgodno.Mileva se od svoje male zabune još nije oprostila bila. — Kako ti se dopada ovo blago, dete moje? — zapita Milica. — Ovo je osobito što; no čije će sve to biti, slatka majko, hoćeš li sve to za sebe zadržati, ili ćeš sestrama što od toga dati? — zapita Mileva. — Sve je to tvoje.Sultan je čuo kakvu ja dobru kćer imam, pa je njoj sve to poslao.Tvoje su sestre u svoje doba od svega dosta dobile. Mileva se zarumeni, nije si znala izjasniti zašto baš njoj da se to pošlje od turskoga cara koji je njenom ocu dušmanin bio, no opet, potajno ljubopitstvo ju je mučilo. — Pa zar je tako dobar taj turski car? — zapita svoju mater detinjskim ljubopitstvom. — Svi ga osobito hvale.Kažu da je daleko bolji od oca mu Murata.Kažu, da je još i mlad, lep, a da je silan, to i mi znamo.Dosta to, da nam se on, kao Turčin i neprijatelj, zasad većim prijateljem pokazuje, negoli budi ko drugi.Pomisli samo da nam je vojska na Kosovu propala, Vuk nas napastvuje, a Bajazit, pored sve naše nevolje, neće da nas napada nego prijateljstvo mi podnosi i dragocene ti, kao što vidiš, poklone šalje — odgovori Milevi na svoju ruku navodeća Milica. — Ko bi se toj dobroti od Turčina nadao? — E vidiš kćeri, bog sam hoće da nas od napasti spase.Sad šta bi od nas bilo da nam bude i odsad Turčin neprijatelj; ko bi nas branio?Zar stari Novak sa svojim starim drugovima?Ili zar mladi Svetislav sa svojom mladom družinom?Kamo srpske vojske, srpskih vojvoda, kamo Obilića?Sad još da nije bog Bajazitu dao srce blago, zlo i naopako po nas. — A šta ćeš ti, majko, za to Bajazitu učiniti? — E kćeri moja, i sama sad o tom mislim.Ja bi’ mu budi šta žrtvovala za njegovo prijateljstvo.Takav prijatelj i zaslužuje da mu se prijateljstvo vrati. — O, to je dobar turski car, gledajmo, majko da i mi njemu što lepo pošljemo, da se ne osramotimo. — Ali šta bi to bilo?Sultan blaga niti treba, niti hoće.Kažu da je kod njega blago nagomilano; pri tom silan je.On hoće i da se ženi.Premda Turci više žena imaju, ali opet mora imati jednu koja mu je prva.On sad takovu, prvu, traži.Grci nameću se da mu kakovu grčku kneginju na vrat bace; ali on neće nijednu. — Pa zar Turčin uzima i ’rišćanku? — O dakako, pa te kako ji krasno drže!No kad bi sad tebe Bajazit zaprosio, bi li bi dragovoljno za njega pošla? zapita ju nešto šaljivim glasom Milica. Mileva se opet zastidi. — No, govori kćeri, ta ništa zato, ti si s tvojom materom, niti nas ko sluša, kaži pravo šta misliš, kad bi te zaiskao? — Majko, ja to ne smem kazati. — A zašto? — Zato, jer ne smem... jer ne znam na to ništa kazati. — Kćeri moja, ja znam zašto nećeš da govoriš.Ti nosiš u srcu Svetislava, pa bi ti kao teško bilo od njega se otrgnuti, je li? — Jest — odgovori žalosno Mileva. — I ja volem Svetislava, kao da mi je sin, ali šta pomaže.Prvo, on je samo jednog vojvode sin, a ti carska kći.Po svetu carske kneginje udaju se za careve i kraljeve, a kod nas je bio dosad rđav običaj, da su se kneginje za obične vlasteline ili vojvode davale.Evo šta nam je polzovalo što su nam deca udata za Vuka i Obilića.Jedan nas izdade a drugi pogibe bez da je kakvu potporu nam ostavio.Da su se poudavale bile, te moje kćeri, za kakve kraljeve, sad bismo imali od dve strane pomoći, a ovako ništa, tako treba da uzmeš stvar.Ja, da sam kao ti pa da me Bajazit zaprosi, s drage volje bi’ pošla, jer, bogme, neće nas Svetislav od bede sahraniti.No, bi li bi pošla za turskog cara? — Ali, zaboga, sve me to te to pitaš... — odgovori zbunjena Mileva. — Ti se o tom ne staraj, samo ako hoćeš, a dalje je moja briga. — Ali, bože... šta bi posle radila. — Sa Svetislavom?Ne brini se ti za to, naći će on za sebe drugu; ta on je mlad.Pa zar ti misliš da je on tek za tebe zauzet?Ta koliko puti sam primjetila da je on i prama drugima naklonjen?Ostavi samo na mene. — Ali Svetislav kaže da mu je otac rekao da sam mu ja već od mog oca namenjena, pa šta bi sad na to kazao? — odgovori kao kroz plač Mileva. — To je moja briga.Tvoj otac nije mogao znati kakve će nas bede postignuti.Da je živ sad, i on bi sve to odobrio.No, sad ti ozbiljno kažem da te Bajazit za ženu ište; ako te ne dam, opustošiće nam zemlju i, sa Vukom, izgoniće nas, pa ćemo se potucati od nemila do nedraga; ako li te, pak, dam, bićemo na miru, a ti ćeš postati slavnom caricom.Sad idi, no nikom ništa o tom ne govori; sve će dobro biti, a osobito za tebe. Sad Milica ostavi Milevu samu.Ona je znala da će njoj u početku teško pasti kad pomisli da se može od Svetislava rastati, no i to je znala da mlado stvorenje da se i na onu stranu zavijati, pa sad nek se izjadikuje, jer sa jadikovanjem, sa suzama, mlogo će se i žalost umaliti. I doista, Mileva, premda je plakala i žalila Svetislava, ali sve u manjem i manjem stepenu, tako da se videlo da će se žalost jako umaliti.U njenom srcu, u njenim mislima, budućnost se sa sadašnjošću borila i smešavala.Sad joj je dolazilo na pamet kako će njoj bez Svetislava teško biti, i kao da umreti mora bez njega... sad, opet, predstavljalo joj se kako će izgledati kao carica.Ove poslednje misli umnožavaše se. Premda je cela ta stvar imala još ostati u tajnosti, ali opet, kakove tajne ne pročuju se? Mileva je imala svoje verne drugarice.Ma kome morala je tajnu otkriti bar da s tim srcu olakša. Naskoro se u dvoru o tom šuškalo da je Jusuf bio da prosi Milevu za Bajazita.Dođe to do ušiju Svetislava i sviju ostalih. Može svaki pomisliti, kako je to Svetislavu palo.On se sastane s Milevom.Primeti na njoj veliku promenu.Ona mu ispovedi šta Turčin ište, al’ nije mu ništa o njenoj promeni i o materinoj nameri govorila.Štaviše, ona mu izjavi da ga i sad iskreno vole, i tek... ne zna ni sama kakva bi je sila od njega zanavek rastavila.Prisustvije Svetislava nju je starim ljubavnim čustvom napajalo, ali kako ga ne vidi, a ono joj je dolazilo i drugo koješta u glavu. Svetislav je iz njeni’ očiju čitao svoju nesreću.Ljubav je još tu bila, ali na njoj primetna promena o budućnosti sumnju mu ulivaše. Šta je sad Svetislav činio? Šta je mogao u tom položaju činiti?Pun ogorčenja i ljuborevnjive strasti, borio se [sa] njegovim čustvima kao burom uskolebano more, proklinjao je onaj čas kada se rodio, kad je Milevu vidio, proklinjao je ljude, koji ne dopuštaju dvama ljubećim se srcima spojiti se.Žednio je za osvetom, u mislima tražio je onog kom Je prvom u glavu došlo njegove ljubezne Mileve lišiti ga.Prebacivao je i Milevi da ga ne miluje, kad i pomisliti može da ju ko od njega oteti može protiv njene volje.On bi hteo da ona pre u vatru, u vodu, s njim zajedno pođe, neg’ da i pomisli na drugog.No ona, pored sve ljubavi, nije imala u sebi toliko odvažnosti da bi se na svašta predati mogla.Mileva je bila mlada i materinom uplivu neograničeno podložna.Mladića stranstvujuće misli nisu je mogle na što izvanredno pobuditi.Ona ga je samo tešila da ga miluje, da će bog od njih nezgodu, koja ljubavnoj im svezi grozi, otkloniti ali šta to pomaže kad je ključ njene budućnosti u tuđim rukama. Ostavimo sad malo ove mlade.Oni nek’ se koškaju, nek si prebacuju, nek se teše; ionako lakše pada ljubećem kad je sam pored svog predmeta, kad mu ljubopitne tuđe oči i podsmešljiv pogled ne smetaju.Nek Svetislav oseća bolju povređene ljubavi; on je mlad, njemu je ta bolja u tom položaju slađa nego drugima bogzna šta.Da vidimo šta drugi rade. Taj glas, da je turski poslanik Mileve radi došao, naravno, došla je do ušiju i patrijarhu.Novak nije bio u dvoru.On je po kruševačkim predelima novu vojsku kupio, no slabim uspehom. Patrijarh ode k carici, da od nje same čuje šta je u stvari.Carica mu sve ispovedi.Patrijarhu se suze niz oči puste.Savetovao je carici, da to ne čini, molio ju je i preklinjao.Carica, premda malo već ražaljena, od svoje namere ne odstupaše. — Dakle, najmilije jagnje iz Hristova stada vuci će odneti? — zapita žalostivo patrijarh. — A šta ću da radim u ovako žalosnom položaju, gde mi se sa sviju strana napadajem preti? — odgovori carica. — Ali šta će bog i narod na to reći? — A šta ću kad mi narod ne može pomoći? Patrijarh joj dokazivaše da će ta stvar hrđava sljedstva za sobom povući, da je to za narod hrđav primer.Milica na to ćutaše. — Svetla carice!Ja mislim da bi dobro bilo o toj stvari i s drugima posavetovati se; ta je stvar zemaljska, ona se celog naroda tiče — rekne patrijarh. — Ja nisam tome protivna — odgovori carica. Ovako se patrijarh s caricom dogovarao, a posle toga ostavi ju, zakratko, dokle se dvorski savet iskupi. Otac Leontije, kad čuje novost dvorsku, silno se ražali; on je u svemu sa patrijarhom držao. Otac Haralampije sa najvećom radošću primi taj glas, Svetislav mu beše kost u grlu. Rusna bijaše zbog toga u nedoumljenju.Ona nije tom glasu ni verovala sasvim, jer je držala da je sve to carica slepila samo zato da Brankovićevu partiju zaplaši.Doduše, carica se dvolično prama Rusni vladala, a i Rusna prama carici.Osobito otkako je cara nestalo; među njima je takva hladnoća zavladala da je slabog već izgleda bilo da će Rusna moći dugo u dvoru ostati.Ona je to i primječavala.Samo još nije čisto znala šta se to muti i plete.Padne joj na um Haralampije, koji je mogao sve to čistije znati jer je blizu patrijarha bio. Haralampije dobije poziv od Rusne. On nije na sebe dao dugo čekati.Jedva dočeka ovu priliku.Sa radosni koraci pohiti onamo. On Rusnu prilično zabrinutu nađe. — Dobar dan, gospođo! — Bog dobro dao, oče, šta ima novog? — Ja mislim da ćeš ti bolje znati od mene? — Ta nešto čujem da se o Milevi govori; šta si ti o tome čuo? — Po celom dvoru razneo se glas da je turski poslanik došao da prosi Milevu.Ona je to sama svojim dvorskim drugaricama a i samom Svetislavu sa plačem ispovedila.Viđeo sam ga da je ljutit i žalostan.Želio bi’ znati šta će tek stari Novak na to reći.On je već za sigurno držao da će se sa carskom porodicom sroditi. — No, to je samo raznešen glas; istina je da je turski poslanik nešto o tom govorio, to ni sama carica ne taji, no ne znamo šta je dalje u stvari. — Ta već bilo što mu povoljno, tek po Svetislava ne mora biti.Jer samo da ga vidiš kako izgleda. Rusna na to, kao malo zabrinuto: — Ja ne znam šta će od svega toga biti, ali dobra biti neće.Ako carica Milevu Turčinu da... šta će onda biti...Je l’, oče, ti si Brankovićeve loze prijatelj,... ja bar tako o tebi sudim? — O tom se ni sumnjati nemoj. — E dobro, tebi ću se poveriti... većma nego mom sinu, koji ne trpi Brankovićeve, ali šta ću mu, kad se ne da osvestiti.Kaži mi najpre, šta si čuo od patrijarha ili oca Leontija? — Jošt nisam dosad ništa iz nji’ izvaditi mogao.Sve se nešto potajno dogovaraju.No ukoliko sam dokučiti mogao, držim da će se velika promena dogoditi. — No baš da se zbude ta Milevina udadba, ne bi dobro bilo po Srbe.Ako se to desi, onda je sve to zbog toga učinjeno da Turčin Brankovića utamani.No s njim bi se i posljednja sila srpska utamanila.Jošt kod njega ima nešto srpske sile, a kad bi on pao, onda bi Turci bez mača sve pokorili — rekne uveritelnim glasom Rusna. — To može lako biti — odgovori kaluđer. — Nije baš ni tako kao što ti kažeš! — Ja, opet mislim da će Branković na oprezu biti. — Ali kako će protiv tolike sile sam? — Neka se sajuzi sa Mađarima. Rusna se počne misliti.Taj plan ne činjaše joj se sasvim hrđav. — Moramo se sa Brankovići dogovoriti.Sve im treba na znanje dati.Hoćeš li mi, oče, u svačemu na ruci biti? — Zaklinjem ti se hoću. Sad započne Rusna sa jošt poveritelnijim glasom: — Sad moramo malo strpeljivi biti dok se cela stvar boljma ne razvije; mi treba pri svemu da idemo Brankoviću naruku.Knjaza Stevana treba umaljavati, jer on nešto važi, pa bi svu Brankovića nadeždu osujetio. — Njemu ćemo svuda na put stati. Ovako se Rusna sa kaluđerom dogovarala i sve im je na to težilo da se Branković osili. Najedanput raznese se glas da je došla Mara, kći caričina, žena Brankovićeva, sa sinom Đurđem i svitom. I doista, primjeti se nov žagor u dvoru. Maru i Đurđa poslao je Vuk u dvor da izvide šta se o’de radi, da bi znao čega će se držati. Vuk je gord bio da se pokori Milici i njenim sinovima; al’ opet je za nužno našao drugim putem, ako se može, što za sebe raditi. Mara je bila takođe gorda, vlastoljubiva.Ona bi rado iz materini’ ruku vladu izvukla.Ona je svoju mater tek utoliko rado imala i poštovala, ukoliko joj sujeti i slavoljubiju njenom na putu ne stoji; za svoju sujetnu korist sve je bila u stanju, pa da ju u nadeždi krepi da će sve dobro biti, no gledala je materinu korist svojoj žertvovati. Mara je bila od onakovi’ kćeri, koje, kad se udadu pa im se dobro vodi, a mati udovica ostane i u bedno stanje dođe, nad svojim materama gospodarstvo neko i preimućstvo traže.Osobito sad, kad već tolikog sina ima, onda su joj materini sinovi na putu.Milica je već odavno iskusila svoju kćer Maru i, da ne kažemo da ju je mrzila, ukoliko ju je tek rado imala, ukoliko kakova mati kćer svoju samo zato vole što ju je rodila.Mara je spram matere bila lukava, pa tako je i mati bila prama njojzi često pretvorna. Sad je Mara došla da materino stanje iskuša, da ju, nagovori da Vuka sluša, pa ako lepim rečma do tog ne može doći, a ono da joj malo poizdalje i pretnju Vukovu javi. Gosti su stupili k Milici, koja se baš sa svojom decom, osim Stevana, razgovarala. Mara mater u ruku poljubi.Tako isto i Đurađ. Milici su iz očiju suze ronile.Palo joj na pamet šta se s njom stalo.Dok je car u životu bio, sve je u velikoj slavi primala, sad pak njega ne ima pa kao udovica, izgubivši muževljevu zaštiti, sve joj se viđelo da ju umalitelno gledaju.I sama prisustnost Marina teška joj je bila.Ona se u prvoj misli setila da Mara nije došla kao dobro dete da ju iskreno teši, nego iz drugog uzroka, što je ona držala za svoje poniženje. — Kako si, slatka mati!Ta nemoj plakati; ono što je prošlo, povratiti se ne može; gledajmo odsad da opet dobro bude — rekne pritvorno Mara. — Lako je tebi; al’ šta ću ja sa ovom mojom decom — odgovori kroz plač carica. Sva se deca uzbude, svi je počnu tešiti. — Ne staraj se, majko, ništa, tu smo još mi, sve će još dobro biti — reče pouzdanim glasom Đurađ, kojega reči, u Milici, dvostruko čustvo proizvedu. Kako će da pomisli dobro?Ako bude za Brankovića dobro, neće biti za nju i njenu porodicu.Kada bi se sa gordim Vukom složiti mogla bez uštrba svoga, dobro bi bilo, ali Vuk neće da se pokori, ni njoj ni njenom sinu. — E moj sine, kako može to dobro biti? — Ta nemoj, mati, sve na zlo da slutiš. — A šta ti, Mileva, radiš? — A što je Mileva tako smutna.Šta mi radiš ti, Vuče? — reknu u jedno doba Đurađ i Mara, ljubeći ih po obrazu, gladeći Vuka i Milevu. Posle raznih, manje važnosti, kućevnih raspitkivanja, uklone se, odmora radi.O važnima stvarima docnije ima se govoriti.Mara i Đurađ malo docnije posete i Rusnu, gde još i kaluđera zateknu, i o svojim stvarima svojski se dogovaraše. Stevan je bio u okolini Kruševca da vidi da li se brzo nova vojska kupi, pa se u dobro doba vratio, zajedno sa Novakom.Novak, kad čuje od patrijarha šta carica namerava, nije se odma’ razabrati mogao. U celom dvoru najveća zabuna vladaše.U takovim žalosnim okolnostima, kod toliko sebi protivnih glava koje se u dvoru sada nalaze, nije ni čudo.Svaki je za sebe druge planove kovao.Pa i na samim služiteljima poznavalo se da je gospodara nestalo.Postali su smeli, bezobrazniji.I oni su se na partaje delili.Carica, otkako je udovica, izgubila je pred njima polu svoje važnosti.Da je od njih zavisilo, za malo bakšiša prodali bi bili Vuku i dvor i carstvo. Jedan od slugu rekne: — Hvala bogu, tu je gospodar Đurađ, biće promene, valjda ćemo se oprostiti od ženskih lakrdija. Drugi rekne: — Pa i bolje bi bilo, već nam se ovako dosadilo.Bar da hoće i Vuk doći, pa da sve to raščisti. Jedini Grman i Petoško najiskreniji su bili. Grman je uviđao da sve natraške ide.I kako ne bi on uviđao, koji je video i osećao slavno doba Dušanovo, pa sad — sve se natraške ide. — E moj Petoško — rekne Grman — šta ćemo sad? — Šta ćemo?Ti ćeš svirati, a ja ću ludovati, pa nam neće ništa biti. — Ta nemoj, čoveče, baš sad da luduješ, govori bar sad pametno. — Šta ću da ti govorim; nisam li ti već sto puta kazao da ćemo ovako proći, i sad ti kažem, i odsad neće biti dobro.Meni je žao dobrog cara, al’ ne jedanput sam mu već savetovao da pazi, al’ on se samo nasmeja. — Ako sad promene bude, koga ćeš se ti onda držati? — Stevana, ako hoće, jer je to i pravo kad me je njegov otac ’ranio, no ako me neće, jer on sve mudruje pa budale ne trpi, a ja onda idem onamo gde više budala ima. — Ja, bogme, volijem ovde umreti, nego ostaviti carsku porodicu. — No znaš šta, Grmane, taj crveni kaluđer mi se ne dopada — taj svuda muti, a osobito često se vrze okolo Rusne.A znaš ko je Rusna; da može, tri krune bi Brankoviću na glavu metnula.No moram i ja mutiti da doznam šta taj kaluđer radi, pa ću ga prvom prilikom opariti. — Taj mora biti prepreden, vidi mu se iz očiju.Pa sve nešto sa kuvarkama i služavkama šuruje. — Sve je nešto rad dokučiti o Milevi, o Brankoviću; kao da je u Milevu zaljubljen, no onda — kazaću Milevi da bi bolje bilo da za mene pođe, nego mu pogled pokloni.Viđao sam ga pri trpezi, kako joj pilji u oči. — Ostavi na miru te lakrdije, no gledajmo, šta će sad da bude.Nešto se sve buni, sluge tumaraju.Držaće se savet ili se novi gosti iščekuju. — Neće li turski car u goste? — Ta ne bulazni, valjda tek ne bi za njega pošla carica. — Moj brate, neće on caricu, Turci samo na mlade glede, ta ionako se sve govori da Milevu prosi. — Boga ti, to su spletke.Ta nije poludila da za Turčina pođe, kod kog se ne bi smela ni časnim krstom prekrstiti. — Mani se, đavo ne spava, a znaš kakve su ženske; pokaži im samo svetlost pored koje blistati mogu, pa je onda sve dobro. — Ta kažu da će ona za Svetislava poći.Pa ja da sam Svetislav, a ja znam šta bi’ radio. — Šta — valjda bi se ubio? — I nju i sebe. — E moj Grmane, ostario si pa još nemaš mozga.Što bi se ubijao?Ja, s moje strane, ako sam i budala, bar ovde bi’ bio pametan.Našao bi’ drugu. — Al’ pomisli da za Turčina pođe?Ta to svakog Srbina boleti mora! — Ali kad ona hoće?Kad nju ne bole, kako će nas boleti?Ona se zna.Pa zar ti misliš da bi jedna Srpkinja pošla za Turčina?Samo da dođe, ali onako kakav što no kažu čestit, pa bi video. Grman se i od nevolje nasmeje. — Ta zar su lude Srpkinje da Turcima idu, kad oni više žena imaju; ta ne jedan s jednom ne može da iziđe na kraj, pa žena ne može da se slaže sa svekrvom, jetrvom i zaovom, a kamoli gde su tolike žene. — E moj Grmane, da vidiš tog vašara kada se turske žene inatiti stanu.Kad sam bio kod Turaka zarobljen, upoznao sam se sa jednim adumom koji harem čuva, taj mi je sve kazivao kako se onde živi. — Pa reci mi kako? — To sad neću, ostaviću za drugi put, ako se Mileva slučajno za Turčina uda, prepovedaću pred svima gostima. — Dakle, baš nećeš? — Sad neću. Tako su se još dugo koškali i razgovarali dok ne dođe vreme ručku. Svi gosti nisu skupa ručali.Kako se koji s kojim slagao, tako je u svojoj sobi s njim i ručao.Sve se jedno od drugog tuđilo, sve je jedno od drugog zaziralo. Carica sa svojom porodicom; patrijarh sa kaluđeri i Novakom; Rusna sa Đurđem bili su zajedno.Svi su nešto planirali, svaki se na nešto prepravljao. Predveče sazove se savet. Koji su god važniji bili, svi su ovde učastvovali. Milica predstavi svoje žalosno stanje i pozove sve da joj budu u pomoći. Patrijarh zamoli caricu da bi izjavila šta Turci žele. Milica im sve predstavi šta joj je Bajazit poručio, samo što nije spomenula o tom da joj je obećao Brankovića pokoriti. — Turčin — reče carica — ište Milevu, pa daje nam mir: obvezuje se da neće na nas više napadati. — Dosta žalosno — odgovori patrijarh. — Dakle do toga smo već došli, da se carska srpska kći Turčinu prodaje?To nisam mislio nikad doživeti — rekne ljutito Novak. — Al’ šta ćeš da činiš kada nije drukčije; vidiš da je sve zaplašeno, vojska se slabo kupi, a Vuk odande opet preti — primeti Kostreš, pogled svoj na Đurđa bacivši. — Moj otac ne stoji sa vojskom kao neprijatelj, nego kao spasitelj.To isto što je majci carici od Turčina poručeno, obrečeno je i mom ocu, bez da se Mileva ima dati.Pa ako baš ne bi bio miran Turčin i na nas bi napao, moj otac skupio je priličnu vojsku, skupićemo jošt više, pa ćemo mejdan deliti — primeti Đurađ kom se nije dopadalo da se Mileva Turčinu da. — Zašto dakle tvoj otac da se ne povinuje caričinoj vlasti, nego se neprijateljski prama nas stavio? — zapita Novak. — Moj otac veli, da će on sve za narod učiniti samo da mu se vrhovna upraviteljska vlast dopusti donde dok se sve ne uredi, jer donde da ispusti vlast, pao bi svojim neprijatelj’ma u šake koji ga odavna mrze i koji mu za zlo primaju što je čast vojske posle bitke spasao. — Dakle, on hoće da primi svu vlast u ruke, pa onda? — da metne sebi krunu na glavu — rekne ljutito Novak. — On želi, da se od dvora njemu protivna lica udale, pa da se obveže caricu verno zaštićavati i njoj povinovati se. — To je opet toliko, kao prijatelje caričine isterati da se neprijatelji ugnjezde.Svetla kneginjo, ti si mu žena i moraš mu stranu držati, al’ pitaj ceo svet, pa će ti svaki kazati šta želi Vuk Branković.- — Ja na moga oca ne dam ništa reći — rekne razljućen već Đurađ. — Ti ne daj, ali ja hoću jer sam zemaljski savetnik pa na našoj duši leži otadžbinu spasti. — Dakle, šta će to da bude? — zapita patrijarh. — Ovde je pitanje da li se ima dati Mileva Turčinu i mir praviti, ili ne. — Ja velim ne, ali da se odma’ ima Branković povinovati i svoju vojenu silu njoj predati, i to onom odboru koji sad o’će da predstavlja caričinu vlast. — Na to će Vuk teško pristati. Sad se izrodi veliki inat, patrijarh ih utišavaše da samo opštu cel pred oči stave, al’ nije mogao to dokučiti jer Mara izjavi da Vuk, kao pravi prijatelj naroda, donde sadašnju svoju silu iz ruku ispustiti neće dok se mir ne ukoreni. Stevan je dugo ćutao dokle on naposletku ne bude prinuđen celu tu stvar načisto dovesti.On je uviđao da se Mari ne dopada ni to što se Mileva Turčinu daje, jer se bojala da će onda Turčin na Vuka napasti, a i Vuk ne misli carici pokoriti se.Šta da se, dakle, čini?Ako se sa jednom ženskom zemlja spasti može, zašto se ne bi ona žrtvovala. — Kad je već tako da niti imamo s naše strane za obranu vojske, s druge pak strane, Vuk ne popušta, a ono nek Mileva spase zemlju.Ti, Novače, oprosti, jer zemlja je preča neg’ drugi.Ima jošt Srpkinja za tvog Svetislava — rekne Stevan. — I ja to isto sudim — rekne, Kostreš vojvoda. — I mi to isto — poviču mlogi. Istina da se veća strana na to priklonila, samo Mara i Đurađ najvećma se protiviše. Patrijarh, predvideći neizbežimu propast, ovako zaključi savet: — Vidim da je narod između dve vatre; ako se Mileva ne da, Turčin će napasti i razoriti obezoružanu zemlju jer Vuk ne da pomoći niti hoće da se pokori.Deco moja!Ja sam kao božji sluga već star i čeka me već poslednji dan.Kamo sreće da je isti čas mlogo pre stigao, da ne umrem u ovakovoj tugi.Bog nas kaštiguje.Svakojako je zlo.Turčin će pored Mileve sa Srbima sroditi se; primer veliki male za sobom povlači.Danas će Mileva u harem i poturčiće se, sutra će prostija Srpkinja.Danas će se jedan, a sutra drugi Srbin poturčiti.Stado će Hristovo mloge ovce izgubiti.No poslušajte još poslednji moj savet.Ako se mir malo potkrepi, nemojte se dati mirnim magnovenjem zaneti, no krepite se, mužajte se i utvrdite se, i ne dajte da vam se tuđin u unutrašnja dela meša. Sa ovim reč’ma je patrijarh kao neki dug srcu isplatio. Svi su se na to sklonili da Milevu mira radi, žertvuju.Posle ovakovog zaključenja, patrijarh da blagoslov i svi se raziđu. Mara, videći da to neće po Vuka dobro biti, podgovarala je i nju i Milevu.No Mileva, jošt vrlo mlada budući, na svašta se dala previjati, pa ako se u jednom magnovenju, podstreknuta s plačem, odricala Turčina i Svetislava kao u srcu nosila, to opet nije dugo trajalo jer je materine reči slušala.Materina volja je kao zapovest dolazila.Đurađ se sa Stevanom koškao i katkad žešćim reč’ma i vređao ga.Stevan bijaše krotak, valjda i više neg’ što treba.Đurađ ga ne smatraše kao sina cara Lazara koji je vladu nasljedio, no kao srodnika mlađeg koji nije ništa više od njega.Kad nestade Lazara, učinilo mu se da je sad njegov otac pravi i da se ne može Stevanu podvrgnuti. I Đurđu ne mogaše iz glave izići šta Turci sa takovom ženidbom nameravaju.Neće li sad Turci svoju zadatu reč pogaziti i na to ići da se Vuk ponizi?U najvećoj sumnji bijaše on i mati.Jer na što Turčinu Vukovo prijateljstvo, kad mu je dovoljno Miličino. Mara, videći da joj mati pri jednom ostaje, počne joj prebacivati da je sramota kćer svoju dati Turčinu, no sve to ništa ne pomogne.Naposljetku, videći da ništa ovim putem dokučiti ne može, vrati se u najvećem nezadovoljstvu skupa sa svojim sinom natrag. Rusna, primetivši da ju već carica najboljma ne gleda, za svagda se od dvora udalji, i otide u Rudnik, i onde je nove planove protiv Milice kovala. Rusna Maru nije volela, no spolja joj se prijateljski pokazivala.Vuka nije mogla zaboraviti, pa je njegovog sina trpila. Haralampije se već dogovorio s Rusnom da, ako joj što ustreba, njega može upotrebiti.Dvorske i kućevne tajne već je sve doznao črez ’dekoje služavke, a osobito črez onu zbog koje prve noći mal’ nije stradao. Patrijarh i njegovi kaluđeri, oprostivši se, otidu u manastir Žiču. Svi se već raziđu i samo oni ostanu koji se sa caricom u svemu slažu. I tako nekoliko smutnih dana prođu. Svetislav je u najvećoj borbi duše odbor ostaviti morao.On ne bi se mogao odvojiti, no, naposletku, morao se ocu povinovati koji ga više nipošto onde ostaviti ne htede. Kako se on od Mileve rastao, može svaki sebi predstaviti. , No da vidimo šta će dalje biti. Vuk, kad od Mare i Đurđa čuje šta se stalo, razjaren počne sve većma vojsku umnožavati, tako da bi, ako bi ga sa Milicom oprijateljivši se Turci napali, dovoljan otpor dati mogao.Svi oni koji su mislili da će tursko prijateljstvo vreda naneti, prešli su Vuku i tako, pored svega toga što je Milica mislila, da je pored Turčina sigurna, Vukova je sila sve većma rasla. Milica, provodeći u brigi svoje dane, zebeći u srcu, čekala je izlazak cele stvari. Kad najedanput opet turski poslanik dođe, i to glavom Jusuf. On je sa velikom svitom došao da Milevu primi i sultanu odnese. Doneo je nove i nove poklone. Dugo se baviti nije hteo, jer mu je sultan kazao da Milevu što pre dovesti mora. Sirota Mileva, kakvo će veselje imati!Niti kuma, niti devera, niti starog svata!Pa kakvi svatovi?Više Turaka neg’ Srbalja u dvoru.Rekao bi, da se već sve isturčilo.Pun Lazarev dvor samih turbana! Milevu već sutra nameravaju voditi. Doneli su joj skupe turske haljine, nakite neiskazane, jer sultan hoće kao Turkinju da ju vidi. Ona je danas poslednji put Srpkinja! Kostreš vojvoda još sa nekima, Milevine druge i domaći, slavili su Milevino veselje. Zvona nisu na venčanje zvonila.A i na što da Turcima uši vređaju?Ta i Milevi nije već to od potrebe. Mileva suze roni, no ne protivi se!Žao joj je, al’ ta žalost ne zadržava.Samo brže s njom, da je ta žalost što pre prođe. Mileva je poslednji put bila u srpske haljine obučena.Poslednji put, i to u najvećoj tajnosti, otide u crkvu da se prečesti, da joj bude sve oprošteno.Pričešće joj se po drktajućoj usni prospe; valjda će ju velika nezgoda stići. Tako smutnog veselja još nije nikad bilo.Turcima se osobiti ručak spravi i osobito su ručali.Srbi takođe.Mileva nije se više smela pred Srbinom pokazati.Ona je po volji Jusufovoj samo među ženskima se bavila. Mileva je sa ženskima nasamo ručala.Tu bijaše plač i ridanje. Srblji smutni, tek po dužnosti skupe se da se tek zove da se devojka nije bez svatova udala. Turci, ionako slabogovorljivi, mučali su, jedva čekajući da žrtvu odvuku. Taka je bila svadba kćeri poslednjeg srpskog cara. Dakle nije niko veselio društvo? Jest jedan Petoško... Petoško je bio pozvat, da smutnu svadbu malo razveseli.Grmana nije se niko setio, a našto kad bi gusle i junačke slavne pesme tek sramotu uveličavale. Nemojmo ni spominjati sve koji su u ovoj žalosnoj svadbi učestvovali.Većina se sama sebe stidila. Petoško, stupivši unutra, pokaže veselo lice, veselije neg’ ikada, baš kao da je hteo pokazati da katkad i ludom dođe vreme kada je veličastveniji od pametnih i silnih. Kostreš vojvoda, kao bajagi da razveseli društvo, počne se sa Petoškom šaliti. — No, kako si, Petoško, šta si noćas snevao? — Snevao sam da je jedan kobac među kokoške uletio i jedno pile u noktima odneo. — Ti sve tako čudne sne imaš, da l’ si snio kadgod da si pijan? — To samo mudri i trezni sanjaju, a koji je na javi svagda lud i pijan, tom tek u snu što trezno dođe. — Ta ded’ pripovedaj što o tvom putovanju; ta dosta si po svetu lutao. — E pa dobro, o čemu hoćete?Hoćete li da vam pripovedam kako sam se posle kaluđerstva hteo oženiti, ili kako su me hteli kod Turaka adumom da načine? Društvo se, pored sve nevolje, nasmeje, i jedan zaželi čuti jedno, a drugi drugo. — E dobro, a ja ću i jedno i drugo da vam pričam — reče Petoško. — Kada sam od kaluđera utekao — produži Petoško — motao sam se tamo-amo, i to u nezgodno ratno doba, dok nisam pao prvi put u tursko ropstvo.Odavde, posle nekog vremena, oslobodim se i dođem u Prizren, i tu se stanim.Imao sam nešto i novca, pa mi je zato i put otvoren bio.Jedna uboga udovica imala je krasnu kćer, mladu kao kaplja.Pitaše me šta sam i šta ću biti.Odgovorim, bogoslov, i biću pop.Jezičan sam bio dosta, pa sam znao oko matere; ona mi ponudi kćer.Posao je bio gotov, ja namerim uzeti devojku.Sad tek počnem čitati bogosloviju navrat-nanos, samo da postanem ono, što sam već obrekao.Ta kako i ne bi’ učio za takovu krasnu devojku.Ni sama knjaginja Mileva nije lepša od nje.Dičio sam se s njom.Po sokaci svi su gledali na nas, i zavidili nam.No sreća nije dugo trajala.Započne se rat s Turcima.Turci osvoje Prizren.Ja izbegnem, no moju milu u toj gunguli izgubim.Šta ću sad?Čujem da su je Turci zarobili; idem da je tražim do samog Misira.Čujem od nekog begunca, da mi je žena u Drinopolju.Hajd’ onamo.Ona je već bila supruga paše od tri repa.Na jednom uzvišenom mestu ležao je pašin dvor.Onuda sam često prolazio.Kroz pendžerić bule su izvirivale.Među njima poznam moju Cvetu.Možete misliti kako mi je bilo.No ona, kad me opazi, okrene leđa.To mi žao bude.Ona je u kadivi, sa dragim kamenjem ukrašena, divno izgledala.Bože moj!Onda sam se prvi put moga života zaplakao.Dajem joj svakojake znake, al’ njoj nije ni brige, a druge bule se smeju.Sad se i u meni narav promeni.Mesto ljubavi postane osveta.No, kako ću joj se osvetiti?Da se ponudim paši u službu.Prijavim se.Njegovi sejmeni kada me vide, tako im se dopadnem da jednoglasno poviču da bi taman bio dobar za aduma, to jest za onog služitelja koji bule čuva da iz kuće ili kroz bašte ne iziđu.Sve se to meni dopadalo, ali samo to ne — da Turčinom postanem.Naposletku pristao bi’ i na sve, samo na jedno ne, a to da ne učine sa mnom ono, što mora biti, kad koga adumom prave.Zato zadovoljio sam se s tim, da budem kao baštovanski sluga.Tako i budne.Aduma je bilo dosta, jer je tu bilo preko trideset bula.Tu se ja upoznam sa adumcima, među kojima jedan je sasvim bio takov kao ja, samo još mlogo crnji, tako kao Arapin; da sam bio sasvim crn, nas dvoje izgledali bi kao dva rođena brata, još više, kao dve kaplje.Nas dvoje dobro se upoznamo i živili smo kao dva rođena brata.Adum sve se među bulama bavi, pa sve zna šta se među njima čini.Tu posle može videti čovek svakog sijaseta.Moj drug Ibrahim preoblačio me u neke haljine, i uzevši masku na obraz, ulazio sam noću među bule i već sam se dobro s njima upoznao.Moja Cveta, koja se sad Fatma zvala, popustila je nite, i molila me je, da gledam kakogod, da ju oslobodim iz ovog belaja.No sad sam ja bio gospodar, pa sam ju hteo zbog pokazane mi ’ladnoće malo namučiti.U početku nisam ju ni gledao, a ona sve oko mene lile-mile, samo da joj što po volji učinim.Čovek bi mislio da je bulama u haremu bogzna kako dobro, a one su nesrećnije nego kod nas najubogije devojke.Predstavite si samo njihov život.Zatvorene su kao u kakvom gradu, il’ boljem kavezu.Kroz male, gvožđem isprekrštane pendžere jedva što i vide.Unutri, istina, ima dosta minderluka i dušeka, al’ šta vredi kada se onaj na njima širi, kog sirote bule ne trpe.Pomislite si za pašu jednog starca, kao sad vojvoda Kostreš, šta, još gore, jer starom Srbinu još se rumeni čelo, no stari Turčin žut i preživljen, pa kad ima po trideset mladi’ devojaka od petnaest do dvadeset godina, koje kao jedemske hurije izgledaju, pa mu krvave oči sa umiljnim svojim pogledom razblažavati moraju; to je radost za bule! — Pa šta im fali? — rekne, Petoški reč prekinuvši, šaljivo, Kostreš. — Šta im fali!Pa zar nije dosta nevolje kada po trideset devojaka pored jednog starca čame?Pa kako li jošt žive među sobom u kući?Sve čangrižu, sve jedna hoće da je bolja od druge, pa jednako rat među sobom vode, a adumi se smeju, na ’asnu vuku.Kakova im je kod kuće zabava?Psi i pomešana deca.Ako je koja baš i kaduna, a ona se utoliko tek srećnom nalazi, ukoliko joj razne ropkinje sa raspušćenim kosama okolo nje skakucaju.Ide li koja u džamiju il’ ’amam, to sme pre pogled na zidine i marvu, neg’ na ljude, božja stvorenja, baciti.Ne jedna životom šalu plati. — Dosta već o tom, Petoško, vidi se da si budala, pa zato tako ludo i govoriš — rekne Kostreš. — Bože moj — odgovori Petoško — budala kad istinu govori, a ono mal’ mu ne presedne, a mudri tek onda mudruju kad govore ono što ni sami ne drže za istinu.Dakle hajd’ počnimo što drugo.Neće li knez Stevan, za sebe kakav harem i to od turskih devojaka imati, jer pravo je da se Turcima osvetimo, kad nam kneginju vuku? Svi se počnu smejati. — Pa i ti, vojvoda Kostreš, možeš jošt do te slave doći.Koliko već ima arnautski’ i bugarski’ vojvoda, koji su sad već paše! Kostrešu je muka bila to slušati, al’ šta će sa budalom?Tek je čelo namrštio, i dade znak da bi dobro bilo da se Petoško udali, da što luđe jošt ne izgovori. Petoško, videvši da se udaliti mora progovori jošt kao za zbogom ostaj. — E vidim da se i ja već moram poturčiti, i lud sam što već dosad nisam.Ta vidim već ionako da će se Srbin sa Turčinom sroditi, a zemlja će Turčinu u miraz pripasti.Ja već ovde nemam nikakvog posla; idem u Turke.Onde ću najpre prodavati buzu, pa kiselo mleko, pa kad stečem koju paru, postaću kod kakvog paše tefterdar, pa efendija, pa naposletku paša, i to od tri repa,_poslaću vojvodi Kostrešu tri tovara blaga, pa ću zaprositi njegovu ’ćer, i zadobiću je, jer ću biti slavan čovek. — A šta, zar nećeš u dvoru da ostaneš — zapita opet šaljivo Kostreš. — Nipošto; ja sam dosad voleo biti budala u mudrom carstvu neg’ mudar u ludom, al’ sad sam video da su svi poludeli, pa sad moram ja mudrovati. Posle ovi’ reči Petoško ukloni se.Svi su to za samu lakrdiju držali, no Petoška doista više nisu viđeli; njega je nestalo. Ovako žalosne svadbe jošt Srbin video nije, svi su gosti izgledali kao da su već sad poturčeni.Jedan se od drugog stidio. Jusuf je jedva čekao da bude svemu što pre kraj. U jedno doba dignu se gosti.Posle obične ceremonije svi se raziđu. I Milevu odvedu Turci. Nemojte ni pitati da l’ je bila nevesela, plačna — kako je putovala, kako je primljena od Bajazita.Dosta da se ona skoro u haremu sultanovom nalazila, pa zaboravimo ju malo, da nas ne bole srce. Posle svadbe nastanu važni događaji.Stevan je skupio nešto vojske, no ova nit’ je bila dovoljna protiv Turaka, niti protiv Vuka.Vuk je jaku vojsku skupio, koja da se sa Stevanom sajuzi, mogli bi Turci napolje izići kao što su i ušli.No dve glavne porodice sukobiše se.Moralo se načisto dovesti; hoće li Grebljanovići ili Brankovići Srbijom ovladati. Otkako je Bajazit postao zet caričin, gledao je da Vukovu silniju partaju oslabi ili sruši, pa će sa slabijom lako.Pod vidom kao da pomiri dve taruće se porodice, izdejstvovao je mir između Milice i Vuka, takovim načinom, da jednu opredeljenu čast srpske zemlje Vuk za sebe i sina zadrži, a ostalo da pripadne Milici i njenoj deci.Ovo je izvršeno, al’ sa tim se i srpska nesreća navršila.Zemlja se sa tim opet na manje časti podeli, i sa tim se Turcima posao pokorenja Srbije olakša. ~ Posle ovog mira, Vuk jošt nije bio sasvim zadovoljan, bojeći se da ga Turci u sajuzu sa Milicom docnije sasvim ne istisnu.Počne, dakle, nove planove praviti, kako bi svoju vladu rasprostraniti mogao.Milica je na svaki njegov korak pazila, i kako je primetila da se malo osiljava, javila je Turčinu, koji ga je odma’ u svoje granice bacio.Vuk nezadovoljan i ogorčen, počne se pripravljati da se datom prilikom oprosti od ove nevolje.Kad je mislio da je prilika već blizu, bude ubijen iz potaje, neizvesno, da li od turske ili srpske ruke, ostavivši svom sinu Đurđu zemlju, svoju gordost, odvažnost i vlastoljubije. Sad se mladi Đurađ lati kormila.Vojska mu je bila na sve spremna.Bajazit bojeći se da ne bi se jedna il’ druga strana srpska osilila, bio je posmatrač srpske nesloge.Otkako je Vuk pao, počela se Miličina partaja siliti.Mlogi su vukovci prešli na caričinu stranu osobito od stariji’ vojvoda, koji su se retko s voljom ma kako sposobnim mladiću knjaževskom podvrgavali.Ovo videći Mara, Đurđeva mati, a kći caričina, ponudi svoje prijateljstvo Bajazitu, i obreče mu da će prema Turcima sve ono činiti, što im god carica čini.Bajazit se obraduje i obreče svoje pokroviteljstvo Mari i njenom sinu, a to pokroviteljstvo sastojalo se u tom, da su odsad obe srpske vladajuće porodice jošt većma se Bajazitu podvrgne.Milica i Mara sve se nadmetale, koja će od nji’ Bajazitu veću uslugu učiniti.Jošt se na Kosovu, na obalama Sitnice, srpske kosti viđele, a srpski vladatelji i vladateljke stupili su u najveći sajuz sa Turcima, da im pomognu obarati jošte nepokorene Vlahe.Milica je sa nekom vojskom poslala sinove Bajazitu u pomoć; to videći Mara, da se ne osramoti, to isto je činila.Turcima nije nikad pala tako sekira u med kao sada.Ako su se donde i molili: „Bože ne sajedini kaurina“ i uspevali, ovom bar prilikom jošt su više dokučili, jer su se sami kauri srpski sajedinili da pomognu Turcima ugnjezditi se.Lazarevi sinovi kod Turaka; Vukovi sinovi kod Turaka; Vukašinovi sinovi kod Turaka, srpska vojska kod Turaka, srpska kneginja u Bajazita, kud će bolje po Turke. Stare srpske vojvode, koji su pod Dušanom i Lazarem vojevali, pomrli su koje od starosti, koje od žalosti.Ta i kako bi mogli gledati vojnici Dušanovi kako se Srbi za Turke bore?I sam Grman uklonio se, i otišao je u Zetu slobodnu, i pogudivši u svojoj starosti jošt nekoliko pesama, odziva Dušanova doba, u jednoj pešteri kamenitoj ostavio je svoje gusle javorove, da kadgod, ako opet nastane slavno doba, zagudi na njima njemu podoban detić.Pa je tako siroma’ Grman na slobodnoj zemlji skončao. Bajazit nije hteo zgodnu priliku promašiti.Njemu je jošt Vlaška smetala, pa onda na Mađare.Skupi silnu vojsku, i udari na Vlašku. Kod Kraljeva, vlaške varoši, stojaše dva protivna stana, cara Bajazita i vojvode Mirčete.Što je od Vlaha oružije poneti moglo, tu se desilo. Po turskom stanu prolazeći rekao bi da je srpska vojska jezgro Turčinu. Tu Đurađ sa svojom braćom, Stevan i Vuk Lazarević, sve srpski sokolovi, pa i Kraljević Marko sa svojom braćom, kao lav ranjen, čeka, da sa poslednjim uzdisajem sve što ga okružuje, smlavi. Ovde se sastanu najvažniji sinovi, svi koji su po nesrećnoj sudbi rođenja opredeljeni da nad narodom vladaju. Marko, koji bez boja živiti nije mogao, bio je sam sobom u računu čist.On je svoju reč zadao, pa ju je i održao, vrednost njenu krvlju plativši. U stanu turskom Marko u svom čadoru pije.Do njega sedi njegov mili Hasan. Hasan gledi na Marka, nit’ oči s njega skida.Iz svake čerte Markove u sebe vuče novo i novo junaštvo.I divan jeste Marko.Turci dive se njegovom junaštvu, i vele, da ako ikoga, to doista Kraljevića Marka jedinog kaura uvešće Muhamed u edem, đe ga svi turski gazije jedva čekaju. Stevan knjaz, kome su Turci mesto carskog imena despotsko nositi dopustili, iako je Marko ocu mu neprijatelj bio, nije mogao propustiti da ne vidi Marka, kad ga i dušman kao prijatelj hvali. Skupa sa Đurđem i braćom poseti Marka. Marko kad vidi sina svoga nekadašnjeg dušmanina, kao pravi junak ruku mu pruži.Stevan hoće da ju poljubi, Marko mu ne da, on se samo rukuje. Povede se opet razgovor onakav, kao prvi put sa Đurđem.Marku se dopadne Stevan tako isto kao i Đurađ. Među ostalim reče Marko: — Dragi moji posinci, kazaću vam nešto, pa se opomenite mojih reči.Mene su vaši ocevi turskom udvoricom zvali, zato što sam ne mogavši gledati gde mi moje očinstvo gaze i otimaju, kod Turaka pomoći tražio.Kocka se preokrenula i sudba je opredelila da se i mojih dušmana sinovi Turčinu klanjaju.Ako sam ja pogrešio, mogli ste od mene primer uzeti, pa zašto ste opet uz Turčina pristali.Za mene već nadežde nema, al’ vi ste još mladi, pa sve popraviti možete.No budi me ko kako osuđivao, ja sam uveren da i pri Turcima dosta sam dobra mom rodu učinio.Ako je Srbin u turskom ropstvu, to ga Marko izbavlja, ako Turčin srpsku zemlju pustoši, Marko gledi da naknadi i da svakoj ucveljenoj majci suzu utre.No na ovo pazite.Vi obojica oslanjate se na Turke.I ja sam se na njih oslanjao.Pazite da se ne pokajete.Velika je stvar koju ste na sebe uzeli.Narod treba zaštićavati, a narod dva poglavara ima.Narod bi srećniji bio da je jedan mesto dvojice, jer se sila srpska cepa.Pa utoliko je opasnije za narod, što ste obojica punog izgleda, odvažni i vlastoljubivi.Kamo sreće da je koji taj od vas nesposoban i neodvažan, pa bi važniji nad slabijim mah preoteo, pa narod ne bi se delio, al’ ovako, svaki za prvenstvom teži, pa jedan jednakome neće da se pokori.Poslušajte me.Ako se vas dvoje tako ne uredite, da među vama jedan gospodari, a ono pašćete svi sa svojima u čeljust dušmaninu.Za mene je docne kajati se, al’ vi još imate časa.Čuvajte narod od ženskog gospodarstva jer ženske strasti hitrije k propasti vode.Naposletku još i ovo vam kažem.Mene osuđujte kako vam drago, zna Marka narod, kog je i kod dušmanina zaštićavao, i gusle će jasno davoriti o imenu njegovom gde god Srbin diše.Ja sad, istina, vojujem s Turcima protivu Mirče, i to zato, što je on s vaši ocevi svagda moj i mog oca dušmanin bio.Mog oca dušmana krv prolivati moram, no opet volijem moj narod i hrišćane neg’ sebe, i ako jesam veran ocu sin i protiv Mirče vojujem, zato opet iskreno ispovedam da želim da u boju, koji nam predstoji, hrišćani pobede, i da budem ja žrtva čista te hrišćanske pobede. Ove su reči kosnule srca Stevanovog i Đurđevog.Svaki je od njih sam sebi u srce glednuo i zastidio se bar za magnovenje od sopstvene sebičnosti. Marko ih je ugostio, oprostio se od njih i rukovao se, baš kao da oseća da je ovo poslednji sastanak. Stevan i Đurađ oprostivši se od Marka i Hasana, otidu svak u svoj stan, i očekivali su boj. Dugo nisu morali čekati.Obe vojske bile su spremne, i sutradan pre zore dade se znak bitki. Obe su vojske bile silne.Vlasi se biju za slobodu i otadžbinu, Turci da dobiju novu zemlju, Srblji da se Turcima umile.Vlasi poznavali su dobro predel bitke.Turci ne mogu da se sa njihovim konjaničkim mnoštvom polzuju.Bitka se strašna izrodi; srpski knezovi, Stevan i Đurađ, nadmeću se u junaštvu.Kraljević, počinivši čudesa svojom hrabrošću, padne, a Vlasi pobedu održe.Turci vuku se natrag, a Stevan i Đurađ sa Srbima zaštićavaju ustupanje Turaka.Da nema Srbalja, zlo po Turke. Posle ove vlaške pobede, Bajazit uvidi važnost Srbalja, i paštio se u prijateljstvu ih održati.Marka već nije bilo, dakle od njegovog imena više nit’ straha nit’ koristi. No ne prođe godina dve, a Mađari udare na Bajazita.Još se nisu Turci ni skupili, a već Srbi pod Stevanom i Đurđem čuvaju turske granice.Milica i Mara postadoše turske udvorice, pa im moraju pomoć slati.Opet dođe red na Srbe da Turčinu pobediti pomognu.Kod Nikopolja desila se bitka.Stevan sa odabranim srpskim vojnicima poslednji udar Mađarima zadade.Jedva sam kralj Žigmund iz bitke sa nekoliko njih izbegne. Srbi počnu se pomalo krepiti, i doista zbrisala bi se bila šteta kosovska da je jedne glave u zemlji bilo.No šta će sa dva gospodara i dve gospođe?Narod je bio na četiri partaje pocepan.Jedan sluša Milicu, drugi Maru, treći Stevana, četvrti Đurđa, a peti se, opet, Turčina boji. Nije bilo jedne snažne ruke koja sa svima upravlja. Patrijarh je već umro, nema koga da na poslušnost pobuđava.Otac Leontije otišao je u svetu zemlju, u Jerusalim, da se za narod bogu moli, i da kod kuće ne gledi kako se Turci sile. Nastane opet nov rat.Tatarski car Tamerlan ide sa nebrojenom vojskom na Bajazita, da mu carstvo razori.Milica i Mara šilju sinove sa vojskom da Turčinu pomognu.Srbi sa svojim poglavarima, Stevanom i Đurđem, idu u Aziju, Bajazitu u pomoć.Kod Angore obe se vojske sastanu.Posle velike seče Turci budu pobeđeni, i Bajazit skupa sa svojim haremom uhvaćen.Tu se i Mileva desila.Morala je obnažena Tamerlana služiti.Čudna sreće promena.No Srbi izdržali su poslednje napadaje Tatara, i sa tim spasli su veću čast turske vojske, a sa njom tursko carstvo.Bajazit izgubi život, al’ deci mu ostade carstvo. Međutim i carica Milica umre.Stevan, stekavši u raznim ratovima slave, počne svoju snagu rasprostirati. No kud se dede Petoško? O njemu ni traga ni glasa. Haralampije otišao je u manastir, pa tek je odande k Rusni često odlazio, i s njom nove zamke pleo. Svetislava je nestalo; valjda je u kakvoj bitki poginuo; i bolje, jer za smrtno zaljubljenog čoveka nema boljeg leka, nego il’ da se odma’ sa drugom oženi, il’ da ga nestane. Turci posle smrti Bajazitove, malo nos pokunje.Više im je ležalo o srpskom prijateljstvu neg’ ikada.Bura se velika podigla nad turskim carstvom, pa sudba je, opet htela da ga Srbin održi.Bajazitovi sinovi Musa i Musulman bili su među sobom nesložni, i zarate se. Despot Stevan sa svojim bratom Vukom i Đurđem posle angorske bitke dođe u Carigrad.Brat Đurđev Grgur pao je u ropstvo tatarsko, i ostao je onđe.Despot i Đurađ zaruče sebi ovde grčke kneginje od Kantakuzenove i Paleologove loze; jedan kneginju Jelenu, a drugi Jerinu. Grci su željeli Srbe u svoj sajuz dovesti.Trebalo je, dakle, i jednom i drugom srpskom knezu laskati.Sad počnu okolo ove dvojice intrigirati. Ostavimo Despota i Đurđa u Carigradu, da vidimo šta se u Srbiji radi. Posle kosovskog udara narod k sebi došavši samo je jednog čestitog poglavara trebao.Stevan je bio u svakom smislu čestit, al’ koja polza kad ni brat Vuk dobra mu ne želi.Đurađ već davno u srcu nosio je želju za vladom, pa budući je mlogo dobri’ svojstva u sebi imao, zato mu je i partaja jednako rasla.Turci su bili u najvećoj smetnji, i za Srbe kucnuo je kao najbolji čas, al’ badava kad mesto jednog troje upravljaju.U ovakovoj okolnosti nije trebalo da neprijatelj Srbe obara.Trebalo ji je same sebi ostaviti, pa će se oni sami među sobom izglođati. Rusna sa Haralampijem jednako za Đurđa po narodu muti.Haralampije ide potajno među narod i pravi novu partaju za Đurđa. — Šta će nam — veli narodu Haralampije — Stevan pored Đurđa.Ta Đurađ je sam kadar narod zaštititi, niti je tako blizu srodstva turskog kao Stevan, a i odvažniji je od ovog.No baš kad bi se hteo Đurađ na prijateljstvo tursko oslanjati, i onda bi dalje doterao od Stevana, pa i naposletku moraće to učiniti ako ga svekoliki narod ne prizna. Narod se sasvim zbunio; nije znao na čiju će stranu.Onda je to bilo, kad su kod Srbalja prvi put govorili da nit’ se zna ko pije, nit’ ko plaća. Narod je vidio da velikaši sa Turcima mlogo šuruju, i da dobra biti neće.Dok se Stevan s vojskom u Aziji bavio, donde je Rusna u zemlji Đurđu privrženike tražila.Patrijarha novog jošt nije bilo, jer despot je hteo vladiku Ćirila, al’ ostale partaje ga nisu trpele.Tek docnije bio je za patrijarha namešćen.Crnci kaluđeri tumarali su kao kakvi duhovi po zemlji, i kako koji, po svojoj ćudi, il’ je narod Stevanu il’ Đurđu privlačio.Velikaši i vojvode držali se sad jednog, sad drugog, kako im se kad za bolje svidelo.Pored Stevana stalno se držao vojvoda Orlović; tako isto pored Đurđa stalno su se uvek držali i vojvode, Vojnović i Zmaj-Oblačić Rade. Rusna je već sve u prepravnost dovela, samo da se jošt sa Đurđem boljma dogovori, prvom prilikom proglasiti Đurđa za nezavisnog srpskog gospodara. Dok se ona u Srbiji tako trudila, Đurađ u Carigradu takođe za sebe je radio. U Carigradu su srpski gospodari krasne domove i letnje palate imali.Onde su se oni rado bavili, koje zbog sopstveni’ uzroka, koje pak zbog krasote varoši i veličanstvenog predela. [Kakav je onda bio jošt Carigrad!Varoš je bila puna velikih spomena prošastih vremena.] Jošt onda nije se mogao viđeti nijedan minaret, nijedna džamija.Gde sad stoji Aja-Sofija, onde se slava Hristova pojala.Gde sad Fanarioti žive, u Fanaru, onde su Kantakuzeni i drugi velikaši sedili.Gde je sad dolma Bagdže i Čeragan, onde su se ukusne zidane grčke palate dizale, u kojima su i srpski gospodari ne jedanput vreme provodili.Obala Mramornog mora bila je puna srpski’ gostiju.U Škutarima ne jedanput je srpska vojska ležala, i Dardaneli ne jedanput su ječali od junački pesama srpski’ vojnika i mornara, jednom reči, sasvim je onda drugi život bio. Đurađ, u palati Paleologovoj sedi, u glavi mu se razni planovi vrzu. Odjedared javi mu se da je neko iz Srbije došao i rad je s njim govoriti. Ko je to bio? Ne u kaluđerski haljina, no preobučen, da ga ne poznadu, došao je Haralampije da važnu stvar Đurđu saopšti. — Šta je Haralampije, šta je novo? — Svašta dosta, no jesam li na dobrom mestu, mogu li što izgovoriti? — Izgovori sve. — Pozdravila te Rusna, i javlja ti da stvar dobro stoji. — Govori bistrije. — Otkako ste u vojsku otišli, Rusna je u tvoju korist neusipno radila.Partaja ti je veća neg’ ikada.Znam da i sam Vuk ne trpi brata mu Stevana, pa Vukova partaja, budući je sama po sebi slaba, niti može za Vuka što proizvesti, pa našoj se priljubila. — Šta radi, šta veli narod? — Znaš šta je narod; on svagda jačeg se drži, jer se boji da će, ako slabijeg se držao bude — stradati.Sad je za tebe više zauzet neg’ ikada, jer ropta na Stevana, što je s materom svojom Milevu Turcima dao, i s tim se turskom udvoricom načinio.Rusna veli, da i ti treba da potajno sa Turcima držiš, donde, dok stvar sasvim ne dozre; posle što mu drago. — Dakle veliš moja partaja je veća? — Mlogo veća. — Kad je tako, nemoj vremena gubiti, idi natrag, pa kaži Rusin da samo mi partaju održava, a ja ću oslabiti ceo upliv Stevana, ovde tako isto kao i kod Turaka.Reci jošt i to: među Musom i Muslomanom, sinovima Bajazitovima, rat se započeo.Onaj će od nji’ pobediti, kojem bude Srbin na strani.S kojim bude držao Stevan, s tim ću i ja, no daću se moliti od njega, da s tim pred Turcima važnost Stevana umalim.Kad budem kod pobeditelja Turčina važniji, onda mi je lak račun sa Stevanom.Moj pozdrav Rusni. Haralampije otide.Đurađ ostane sam zamišljen. Maločas, pa pošalje pouzdanog čoveka u Anadoliju da izvidi kojem Bajazitovom sinu sreća služi, i da sazna s kojim namerava Stevan držati. Đurađ je bio odveć vlastoljubiv, niti se mogao u čemu sa Stevanom slagati.Jedan drugom je na putu stajao.Da nije bilo Đurđa, Stevan, po svom razumu i dobroti, narod bi jako usrećio.Da nije Stevana, Đurađ, po svojoj odvažnosti, rasprostranio i utemeljio bi iznova srpsku državu.Oni su bili dva orla u jednom kavezu. Stevan nije se hteo upokoriti, jer je držao da je on odavna nasljednik prestola, pa ne može niti ima pravo svojoj porodici kormilo iz ruke uzeti i Brankovićevima predati; pa baš i kad bi rad, ne bi mogao, jer bi se posle njega brat mu Vuk uprljao.Đurađ je, naprotiv, držao, da je posle kosovske bitke sa smrću Lazara, koji nije ni sam po pravu nasljedija carstvo zadobio, porodica Grebljanovića nasljedije izgubila, i da to prinadleži onom koji je čast srpske vojske onđe spasao. Šta je, dakle, iz ovog sljedovati moglo, nego raspra i međusobni rat? Stevanu dođe jedan nepoznat čovek, koji mu od nepoznatog Turčina donese glas da se čuva Brankovića, jer potajno kod Turaka o tom radi da ga s puta ukloni. Na sva raspitivanja ulak mu ne htede kazati od koga je taj glas, samo mu je rekao, da je isti pouzdan, i da njegove reči na svoju i svog naroda korist dobro upamti. Stevanu je već odavna podozritelan bio Đurađ, sad je to podozrenje dušu Stevanu mučiti počelo.Bojao se za sebe i za narod. Savetuje se sa bratom Vukom, šta da čini. Vuk mu savetuje da ga uhvati i na smrt osudi. Stevan nije žestoka srca, niti hoće Đurđa da ubija, al’ tek mora se od nasilija čuvati. Zaključi uhvatiti ga i dati ga pod zatvor. Pomoću nekih grčkih velikaša iziđe mu za rukom uhvatiti i zatvoriti Đurđa.Najpre ga u Carigradu zatvore. Nije trajalo mesec dana, a Đurađ je već sedio u Gurgusovačkoj tamnici.Njega čuva kapetan Radan. Stevan što brže vrati se u Srbiju, zavede prijateljstvo sa velikim gospodarem Mirčetom, i uzme u ruke kormilo slobodne časti Srbije. Nov red je zavodio u Srbiji.Ukrepio i ukrasio je Srebrnik i Beograd, narod je pobuđivao k radnji, nauci i slozi.Još malo vrmena, pa Srbija da bude opet onaka kao pod Dušanom. Stevan je sa svojim narodom u svemu napredovao. No dok se despot sa svojim narodom bavi, da vidimo šta se stade sa Milevom, šta sa Grgurom Brankovićem, koji su u ropstvu tatarskom. Kod Angore u Anadoliji leži stan tatarski.Posle pobede, despot im je sa svojim Srbima na putu stajao, što nisu mogli celu tursku vojsku, a i s njom i tursko carstvo jednim udarcem uništiti.Tamerlan u svojoj jarosti, što nije turska vojska sasvim uništena, počne nad zarobljenim svirepstvovati. Malodušan pobeditelj sa uhvaćenim Bajazitom, pobediteljem Mađara, hudo je postupao; tako isto sa Milevom i Grgurom. Radostan žagor u celom stanu vlada.Tatari dele pljačku. Na jednom uzvišenom mestu vidi se veliki svilen zlatom ukrašen šator.Okolo njega više manji’ šatora.Pred velikim šatorom vidi se jedan veliki gvozdeni kavez.U njemu sedi okovan Bajazit.Tamerlan se naslađava sa poniženjem Bajazitovim.Kad kudgod izjaši, pre neg’ što će jednom nogom u zengiju, stane drugom na leđa sagnutom Bajazitu.Tatari od miline klikću.Iz cele Anadolije dolaziše da vide čudo od Bajazita.Hiljadama i hiljadama strani’ ljudi stekoše se da vide silu Tamerlanovu, a ovom je sve to malo.Derviši, kaluđeri, inđijski bramini dolazili su da vide čudo, da kupuju il’ iskupljuju robove.Vašar je u stanu veliki bio. Dva kaluđera, jedan srednjeg doba, drugi još mladić, tumaraju tamo-amo, ne bi li kakvog poznatog roba videli. Okolo Tamerlanovog šatora čuje se vika i smeh.Tišma je velika, teško se može onamo doturati, jer svaki bi rad viđeti šta se kod Tamerlanovog šatora radi. Kaluđeri doturaju se, i to nablizo. Tamerlan sa tatarskim vojvodama pije, časti se, pa Bajazitu hlebne komade baca u kavez.Mileva kao prva ropkinja Tatara služi.Kaluđeri se sve bliže i bliže Milevi približe.Oči im se susretu. Ko bi mogao opisati Milevinu zabunu i žalost kaluđera.Odma’ se poznadu.Stariji kaluđer suze niz obraz roni, mlađi bled, sa stisnutim usnama i ukočenim očima na nju gleda.Mileva ne može srcu da odole, ispusti iz ruke činiju i pusti se u jecanje kroz koje se čuju zagušite reči — Svetislave — Leontije.Stražari začuđeni zadrže oba kaluđera.Dođe glas do Tamerlana, on dade k sebi dovesti kaluđere, koji su pred Milevom morali pripovedati šta su i ko su. — Kakvi su ovo ljudi — zapita Tamerlan. — Mi smo ’rišćanski kaluđeri.Bili smo u Jerusalimu na molitvi, čujući tvoju veliku pobjedu nad Bajazitom, došli smo da se očima uverimo.Znao sam da o’đe mora biti i ’rišćanski zarobljenika, pa nam je dužnost o’đe nagledati ih, ohrabriti, ako je moguće i iskupiti, ili bar doma glas odneti, da mu njegovi za oslobođenje nužna [sredstva] stvore i pošlju.Pa eto naiđosmo, na žalost na carsku kćer.Njen otac je bio srpski car. — A njegovi sinovi pomagali su Bajazitu — rekne ljutito Tamerlan. — Sirota carska kći nije tome kriva.Ona je od detinstva od cara namenjena bila ovom mom mladom bratu.On je sin jednog slavnog srpskog vojvode.Po nesreći posle kosovske bitke, ’de je naš car i sultan Murat pao, carica se sa Bajazitom oprijatelji, Bajazitu se dopadne kneginja, a ova nije imala toliko sile da protivustane želji materinoj i blagu Bajazitovom, i žertvuje se.Ovaj mladić odrekne se svetski’ stvari i postane kaluđerom, i tako nas je sad ovde sudba sastavila. — E kad je tako — odgovori Tamerlan — a ono pušćam slobodnu vašu kneginju, zajedno sa njenim bratom. Posle ovi reči dozove Bajazita na blizu, da ji sve vidi, da mu utoliko teže padne. Bajazit je sramoćenje muški podnosio. Mileva jednako jeca; ko bi znao, da li od radosti ili od žalosti. Da čudne promene sudbe! Svetislav u svom detinstvu srećan, bio je ljubljen od carske kćeri.Drvo je za njega visoko bilo.Kad mišljaše da je na vrhu, onda se strmoglavi.Silniji Bajazit mu je preotme, nit’ on šta mari za skrušeno srce nesretnog mladića.Onaj, koji je srećan, retko oseća tuđu nesreću. Mileva, zanešena silom i bogatstvom Bajazitovim, otpadila se od Svetislava, misleći da će joj se ceo istok klanjati. Bajazit u sili i slavi naduvan, pored svog tolikog stada, traži da otme drugome jedino jagnješce, ne misleći da kolo ide naokolo, a nevolja redom ćera. Eto sad žalosti, svi troje u nesreći se sastaše. Tamerlan ih jošt dobro obdari; a Bajazita u ropstvu zadrži, da ga jadno izmori. Grgur, Mileva, Leontije i Svetislav, sada već otac Sava, upute se u svoju otadžbinu. Kad su kući došli, svaki se svojima vrati, to jest Leontije i Sava u Hilandar, Grgur u Smederevo, a Mileva u namastir Blagostinju u duvne. A šta je i znala drugo raditi? Posle prezrenog Svetislava, kao poturčenica, i u ropstvu osramoćena, šta joj je bilo drugo činiti, neg’ opet u staru veru, pa svoje grehe kajati. Ta ionako Svetislav nit’ bi je hteo, nit’ mogao više uzeti.Pa u staro doba nije bilo kao sada da se posle nesrećne ljubavi uvek drugi i druga traži, neg’ često su u namastir išli, te su se postrigli. Šta radi Đurađ u Gurgusovcu? Čami, proklinje, osvetu smišlja. Njegova gordost je ponižena, krila su mu ostrižena, šta će sad? — No tom se nisam nadao od Stevana.Ako mi bog pomogne, te se odavde oslobodim, zapamtiće me.Koliko sam ja puti njega mogao smaknuti dati!A gle on šta čini sa mnom?Ta da moram Turčinu služiti, opet se osvetiti moram.Sad vidim da je pravo imao Marko.Njegov ceo život je mom podoban, no gledaću da ne prođem kao on, no da moje dušmane satrem. Ovako je Đurađ u tamnici mislio. Kapetan Radan videći otvorenog mladog knjaza i vojvodu, saopšti stvar Vojnoviću i Zmaj-Oblačiću da je rad spasti Đurđa. Ovi to jedva dočekaju. Jednu noć dođu Oblačić i Vojnović sa nekoliko konjanika pod Gurgusovac, te oslobode Đurđa. Dok je Đurađ u tamnici sedio, despot je imao vremena red u zemlji uvesti, i partaje protivne umiriti.U zemlji je Đurađ slabog imao izgleda da sa svojima može što protivu despota proizvesti, jer se vlada Stevanova ukrepila. Đurađ sa svoji drugovi otide u Drinopolj.Sultan Musulman ga rado primi, načini ga turskim pašom i poveri mu jednu čast vojske. Rusna i Haralampije nisu mirovali.Potajno su bili u sajuzu sa Đurđem, i naznačili mu vreme kad bi mogao na Srbiju udariti i despota zbaciti. Dok se je despot sa novim ustrojenjem u svojoj zemlji bavio, i ne misleći na takovo što da će Đurađ sa Turcima na Srbiju napasti — pukne glas da je Đurađ sa Turcima, sa mložinom turske vojske na granici, ’de opet svoje srpske privrženike čeka koji mu srpsku vojsku kupe. Despot i brat mu Vuk skupe u naglosti vojsku i idu Đurđu nasusret.No Đurađ je već u zemlju upao.Turci pale i haraju sela, otimaju žene, devojke i decu. ’De god se stane, crkve ruše, te prave od nji’ džamije.Despot i Vuk idu na Kosovo.Obe vojske se sraze.Krvi se mlogo prolije, i to najviše bratske.Tu se Srbin pored Turčina protiv Srbina borio; brat je bratsku krv lio.Narod od novog čuda obneznani se.Ne zna na koju će stranu.Despot održi krvavu pobedu, izagna Turke i Đurđa, al’ se novo zlo u narodu rodi.Brat je bratsku krv prolio, i oskvrnila svetinja bratske ljubavi.Zlo se počne širiti. Đurađ sada turski paša, od svoje namere nije se više vraćao. Tražio je novu priliku da dosadi despotu. Njegova partaja bijaše već vrlo slaba; otkako je turskim pašom postao, ako se i nije poturčio, nije imao više poverenja u narodu; neki velikaši, koje od turskog straha, koje iz mržnje pram despota, držali su mu stranu. Rusna, koja kao da se zaklela iskoreniti Lazarevu porodicu, nalazi se na tursko-srpskoj granici, pa jednako je tražila novu zgodu za Đurđa. Sa Đurđem nije mogla ništa počinjati, no znala je naći drugog s kim će despotu škoditi. Vuk, despotov brat, bio je dobar i odvažan vojnik, no vlastoljubiv preko mere, tako isto kao i Đurađ.I on je imao svoje privrženike. Rusna zadobije potajno prijateljstvo Vukovo.I ona opet negdašnje privrženike Đurđeve njemu zadobije. Rusna je jednako Vuka podstrekavala: zašto da bude on potčinjen despotu, kad su jednog oca sinovi, u svim ratovima jednaku su sudbu delili, zašto da bude brat bratu sluga, kad može biti gospodar? Vuk u više prilika izjavi svoje nezadovoljstvo prema despotu, pusti se u tajni dogovor sa Đurđem i Turcima, i kada se ceo plan dozna, a on u Turke, onamo kud mu je i nećak Đurađ. Oboje skupe silnu vojsku tursku, kojoj se priključe i privrženici, te udare na Srbiju.Zemlja se svud opustošavala.Međusoban rat se opet započeo.Sin na oca, brat na brata je ruku digao.Turci počnu se sve dublje u zemlju pružati, i gnjezditi.Slavne nekada srpske varoši već su bile pune Turaka.Prizren i Priština, slavna mesta srpske slave, već se sa munarama diče.Mlogi Srbi, da se oproste jedared od tolikog belaja, đe ni od Turaka ni od svoji’ mira ne imaju, počnu se turčiti.Krasne Srpkinje stadoše turske hareme dičiti; pištajuću decu vuku Turci te turče, da kao poturice svoj rod utamane. Despot u tolikoj bedi videći se, da ne bi on i narod sve izgubili, dade polovinu srpske zemlje bratu Vuku da onde gospodari. No desnica pravde svakom plaća. Musa i Musulman jednako rat vode.U ovaj rat preko volje umešani su: Stevan despot, Vuk sa najmlađim bratom Lazarem, i Đurađ sa svojima. Svi su Srblji sa Musom držali, a Grci sa Musulmanom.Vuk počne tamo-amo ševrdati.Musulman bude pobeditelj, despot iz bitke spase se, a ostali ostanu kod Musulmana. Musulman, kada se već jedanput brata Muse oslobodi, rad bude osloboditi se i od srpski’ vladaoca.Vreme je već tu bilo, da taj posao započne. Jedan dan u Plovdivu bude velika gungula; pitaju ’rišćani Turke, šta će to da bude; Turci odgovaraju: sada će poseći negdašnjeg cara Lazoglije dva sina, Vuka i Lazara, da im se seme utre, tako će se isto posle i sa Brankovićima. Oni su doista posečeni: Đurađ je zadržan, da još usluge čini, pa onda kad već ne bude nuždan, da dođe i na njega red. Sad Đurađ morade već i onamo ići, kud nije nameravao.Turci ga jednako podbunjivaše protiv despota.Morao je jednako četovati protiv njega, a s tim protiv svog naroda.Njegovom krivicom potokom je lila srpska krv.Ne jedan se Srbin zbog njega, jer mu je Turčina na vrat donosio, poturčio.U ovo doba počne iščezavati poslednja senka srpske slobode.Slobodni sinovi Šumadije proklinju međ svojima gorama onog, koji Turčina navodi; a Đurađ opet svoje ćera. Posle toliko nanešeni nevolja, posle toliko prolivene nevine krvi, je l’ moguće da sve to bez kaštige ostane? Da vidimo kakva će sudba Đurđa postići. U vreme ovi’ meteža Đurađ je već oženjen bio.Porodica mu se već počela ploditi.Morao se već i za svoju decu brinuti.On je već uvideo da Turci ni njemu nisu prijatelji, i utoliko manje će biti njegovoj deci.Video je šta se učini e Vukom i Lazarem.Morala je i njemu već jedared na srce kanuti zbog njega prolivena srpska krv, pa smisli drugi put preduzeti. No kako će, kad mu Turci ne dadu i kad je već toliko štete despotu i narodu naneo? I nije li već sujetan sav njegov trud, kada su već Turci mah preoteli? Pokajav se, prestane napastovati despota.Utoliko je većma u podozrenje kod Turaka dolazio.Turci ga pozovu da im pomogne jedan grad otimati, a on, došavši sa svojom vojskom k opsednutim građan’ma pređe, i Turcima prijateljstvo otkaže.Sad se obrati na despota.Despot blag i ne znajući osvetiti se, obraduje se, primi ga kao svog roda, i postavi ga glavnim vojvodom srpske vojske. No Đurađ, kao da je već proklet, same je demone sa sobom povukao, navukao je na srpsku zemlju nesreću koja je srpski narod jednako pratila. Otkako se Đurađ u zemlju povratio, nisu Srbi više mira imali, no svaki dan se krv prolivala.Ionako je sultan mrzio despota; sad, kad k njemu pređe i Đurađ, usugubi se jarost, i Turčin nameri do konca Srbe satrti. Musa nekom prilikom ubije brata Musulmana i postane sultanom sviju Turaka. Sabere silnu vojsku da konačno pokori Srbe.Despot i Đurađ pomireni, hrabro su sili Musinoj protivu stajali, no mnoštvu odoleti nisu mogli.Turci komad po komad otimaše.Narod izmoren nije mogao kao u staro doba toliki otpor dati. Na sreću, podigne se iz Azije Musin mlađi brat Mehmed, da Musi carstvo otme.Despot i Đurađ upotrebe ovu zgodnu priliku na svoju korist, te se sa Mehmedom protivu Muse sajuze.Mehmed goni Musu od istoka, a Đurađ od zapada; Musa bude potučen i ubijen, a Mehmed postane gospodarem sviju Turaka. Đurađ, črez ovu pobedu dobije veće poverenje kod despota. Turci se u početku ove pobede malo smire; no ovaj mir nije dugo trajao.Oni naume Srbe budi pošto pokoriti, pa su uvek prilike ratu tražili.Kada je Turcima do nužde bilo, okolo nji’ su lisičili i mir obećavali, a kako im se malo boljma vodilo, odma’ su Srbe napastovali.Jednoj mirnoj godini dve su krvave sljedovale. U Drinopolju sultan Mehmed slavi svoje pobede.Njemu idu na poklonjenije mlogi veći i manji vladaoci.Drinopolju šta si dočekao!Gde je kadgod grčka, bugarska i srpska slava bila, sad je već stecište Turaka iz daleke zemlje.Crkve pravoslavne izgubiše se u mloštvu džamija kao cveće među štirom i koprivom.Turci se raduju, i neka ih, vesela im majka, kad tako napreduju, kad jedan komad zemlje za drugim dobijaju.Gde god vidiš Turčina, na obrazu mu čitaš neki ponos; a na Srbinu videćeš neku zagušenu tugu.Nije ni čudo.Turci nasred pazara telale, kako je dobro Turčinom biti; svaki je mali sultan, i već na ovom svetu rajem se naslađava.Što je tek ikoja zemlja krasno od’ranila, to ćeš kod njih videti.Sultan, paša, aga i spaija, kakve hareme imaju!Onde je crnooka i lepog stasa dražesna Grkinja, onde pitome krasote Bugarka, onde opet belog lica i graorasti’ očiju Srpkinja, koju i da ti je dušmanka, voleti moraš.Turci mogu li se samo dočepati kakve divotne devojke, toj nisu oprostili nego odma’ s njom u harem.I sam pupoljak nisu poštedili; i sitnu krasnu dečicu su sa sobom vukli.Vrati li se Turčin iz rata a on pored šerbeta i baklave, i među svojim bulama svoje edemsko hašikovanje provodi.Kad mu se i to dosadi, a on ako ne u kavanu, a ono u mermerilidžu, pa izvaliv se, masti se i tare mirisavim zejtinom, a žuborom iz oluka hujeća voda umilno ga uspavljuje, pa tek posle na mekane dušeke, da o onom što mu je najmilije sanja.Ko ne bi Turčin bio?Kad pređeš mimo harema, baciš oko na mali prozor, a ti vidiš dva milostiva a četiri nestašna oka, i tebi se srce u grudima stegne; ili ideš pored džamije, pa vidiš u crvenim ’aljinama bulu, sa pokrivenom glavom, a ti iz ljubopitstva izdaleka za njom glediš, a ona od vetra braneći se katkad se okrene, pa kad uđe u bašču, pa hoće da vrata zatvori i vetar ti ubave šalvare i divni stas pokaže, a ti tek onda žališ što nisi Turčin. No da vidimo šta se radi u Drinopolju. Dan na dan hrišćani se turče, i to sve mogućniji.Svaki dan vidiš po kojeg srpskog i arnautskog leventu, koji je došao da se poturči.Ne može li ko kod kuće da se sa bratom podeli, il’ ne može li se jačem dušmaninu svom osvetiti, a on u Turke, kod koji’ može sve dokučiti, pa i svom dušmaninu osvetiti se.Pa jošt gde su zarobljena hrišćanska deca, koja se silom turče? Jedno jutro dođu u Drinopolj mlogi strani, i to ponajviše da se turče, pa da tursku službu prime.Turci su se takovi poturčenjaka odveć primali, i često na veliki stepen ih uzdizali. Dođu jošt neki odveć otmeni gosti. Došao je despot Stevan sa Đurđem, koji se pored despota opet sa Turcima pomirio, s njima dođu vojvoda Vojnović i Zmaj-Oblačić Rade, oba velika prijatelja Brankovića; uz nji’ je velika svita išla. Ovi gosti su bili i pred Turcima glasoviti, pa svaki je želio iste videti.Nji’ovo srpsko odelo razlikovalo se od turskog, pa je svakom jako u oči padalo. Oni su nosili krasne sa zlatom i srebrom iskićene dolame, o vratu im je skupocen nakit visio, na glavi nizak kalpak sa perjanicom. Despot je bio velikog stasa, zato ga i nazivaše visokim, no bio je odveć suv.Lice suvo, no mlogoznačeće čerte.Oči tamne i žalosne.Na licu mu je izražena borba, koju u srcu svom oseća.Branković snažnog sastava, junačkog no malo odveć upornog i gordog izgleda, tako isto i Vojnović; a Zmaj-Oblačić — strašno ga je bilo i videti, silno ogromnog stasa, brkovi mu na ramena pali, a šestoperni buzdovan u desnici, tako je izgledao kao Kraljević Marko kad je stambolkapiju čuvao.I doista, kad ga Turci videše, reknu: Aferim, despot, što dovede ovakovog junaka, taman kao da je Kraljevića Marka rođeni brat.Oči su mu bile kao zakrvavljene i strašne, da je tek pravi junak mu smeo u nji’ pogledati.Mekušci su pred njim u zelenu travu gledali.I sva svita strašnog je pogleda bila.No nije ni čudo što su tako izgledali.Otkako je Srbin na Kosovu izgubio, ražalilo mu se, ogorčio se, jer od tog doba osim što ga je Turčin napastvovao, počeo je brat brata utamanjavati, pa ga sve nešto muči, pa mu ni samo priznato mu junaštvo pravu radost ne zadaje.Sve ga nešto bole, svagda je sutrusan, bez da zna bolju izraziti.Pogledajte današnjeg Srbina, hoćete li videti dva umiljata oka kao kod drugi’, — teško.Oči mu uvek varnice daju, pa je uvek na najmanji povod kao ris na jarost sklopljen.Najmanje što uvredi ga, jer je od mlogi’ stoletija uvređeno srce nasljedio, koje se lako pozleđuje. Sultan Mehmed sa češću ih je dočekao.Premda nije bio prijatelj Srbinu, opet uvažavao ga je, znajući da ako u jedan mah i s despotom i drugim hrišćanskim gospodar’ma zlo uzživi, po njega će gore biti.Kad laskanjem, kad na sili tražio je srpsko prijateljstvo.On je, dakle, sa despotom, po spoljašnjem, u prijateljstvu živio, a naročito, što da ne bijaše despota i Brankovića, teško bi se bio mogao svog brata Muse kurtalisati; a drugo, deci svojoj je želio prijatelja steći. Despot je došao pod vidom, kao da sultana poseti, no uprav celj mu je bila mir ukrepiti, da bi se iznuren mu narod oporavio.Međusobno su se posećivali i savetovali.No najvažnije stvari među njima otpravljao je Ferhard-paša, kom je sultan sve svoje poverenje poklonio. Sultan je i Brankovića pa i ostale vojvode odveć odlikovao.Srpske vojvode tražile su sebi poznate paše i vezire, da se s njima zabavljaju. Prilikom jednog savetovanja, rekne sultan despotu: — Kaži mi iskreno, despote, hoćeš li ti uvek sa mnom u miru i sajuzu živiti ili ne?Ako te želja kakva muči, bolje sad iskaži; ono što sad u rukama imaš, dok sam ja živ, ne sme ti niko oteti.Ja priznajem da si ti meni dosta učinio kada sam protiv Muse ratovao, pa zato te i držim za mog prijatelja, ako se i jesmo posle toga koji put i pokavdžili? — Kad su god Turci u najvećoj opasnosti bivali, svagda sam im pomogao.Bilo to protiv Vlaha, bilo protiv Mađara ili Tatara, svud su moji Srbi za vas krv prolivali.Neke črezvičajne i izvanredne okolnosti, koje su nastati morale, nametnuli su mi dužnost da vam i preko volje pomažem.Vi ste s nama ugovore imali, po kojima sam vam pomagati morao.A kod mene je reč zadata svetinja — odgovori ozbiljno despot. — Ta to je sve istina, da ste jošt za vreme nezaboravljenog sultana Ilderim-Bajazita nami desna ruka bili, pa želim da to budne i sada.Bar za našeg života ne možemo za ništa dobri stajati.Ti znaš šta je Turčin.Volja je božija gdi Turčin svetu gospodari, pa ako ne sada, ono biće to docnije.Vidiš šta čini Koran mog proroka, koliko već ima i od vas u našem jatu.Zato ono što mora biti, ne mogu ni ja ni ti zadržati.Turčin je sad bujica koja sve pred sobom valja.Neće proći ni sto godina, a turski će se barjaci već po Mađarskoj viti.No za tvog života tebi će dobro biti, a posle što bog da.Ded, šta na to veliš, i šta želiš? — Želja je ljudska neizmerima; nju samo bog vidi u svojoj celosti.Mojoj želji okolnost granicu polaže.Ja hoću zasad mir mom narodu, i docnije posle moje smrti, opet nek mu je bog u pomoći, kao god i svakom narodu. — E dobro, načinimo među nami takav mir, da dok sam ja živ da te ne diram, a ti opet protiv mene mom neprijatelju da ne daš pomoći. — Na to pristajem. — No jošt nešto.Ako ja umrem pre tebe, da budeš mojoj deci prijatelj.Pristaješ li na to? — Pristajem. — Zakunimo se svak po svom zakonu. Posle ovi’ reči despot metne ruku na srce i rekne: — Zaklinjem ti se živim bogom da protivu tebe ići neću, a da ću tvojoj deci prijatelj biti. Sultan pak uhvativši se za bradu, pozivlje se na boga i Proroka, da će reč održati. Posle ovakove zakletve međusobno nji’ovo odnošenje postane tešnjim.Sa tim se Srbi za neko vreme od turske strane obezbede, no pored toga morali su Turkom vojenu pomoć davati. Kada Branković to čuje, ne dopadne mu se to ni najmanje.Premda je već mnogo sa Turci šurovao, opet se klonio novog i tešnjeg s njima prijateljstva.Uvideo je koliko je sebi i svom narodu s turskim prijateljstvom škodio. Ferhad-paša, u ime sultanovo, često je despota posećavao. On beše od oni’ ljudi, koje je sreća na svoji krili nosila.I on, kaogod i drugi turski velikaši koji dođu do velikog čina, bez da im ko, bez da im sultan sam ime i poreklo zna.Tako je svagda kod Turaka bivalo.Nisu ga pitali ko mu je bio otac i majka, i kakvog je roda i plemena. Telom je bio malen, malo pogrbav, ali turska mu je ’aljina tu slabu stranu nešto pokrivala, brada mu je bila seda, i da nje nema, bio bi u licu dosta ružan; no, pogled mu je bio žustar, i izražaj ceo oštrouman. Despot kad ga je prvi put viđeo, tronut je postao.Kad su nasamo bili, upita ga: — Čestiti pašo, ja sam tebe u mom životu viđeo, ali ne znam gde; ma otkud, poznat si mi. — Može lako biti. — Ta po reči te poznajem da si Srbin.Reci mi, da od boga nađeš, otkuda si? — Ti znaš da kod Turaka mlogo Srbalja služi.Da li ti je poznato da ti je koji od nji’ u nuždi kao brat pomogao? — Gori je poturica od Turčina; svaki mi je više zla naneo nego pravi Turčin, samo jednog znam koji mi je nevidimom rukom svuda pomagao, đe je mogao. Posle ove reči dobro u oči pogledav Ferhada, radosno poviče despot: Ta nisi li ti moj mili Petoško? — Ja sam Petoško — odgovori Ferhad, pa ustavši pođe k despotu govoreći: — Daj da ti poljubim desnicu; ti si sin mog nekadašnjeg gospodara. Despot izvan sebe od radosti, rukuje se s njime kao sa rođenim bratom. — Sve što sam u mom opasnom stanju u pređašnje doba u svačemu od turske strane izvešten bivao, znam da je tvoj posao bio.Viđao te nisam, ali mi je do ušiju doprlo da si kod Turaka.Ta pripovedaj mi, kako si mi došao do te visine? — Je li, gospodaru, čudiš se?Ja kod tvog oca’ dvorska budala, a o’de paša.E da ti pripovedam kako.Kad me je posle svadbe knjaginje Mileve nestalo, otišao sam upravo u Turke.Kad sam viđeo, da se vi svi [u] celom dvoru sa Turci držite, uvideo sam da je već za Srbiju kucnuo žalostan čas.Uvideo sam da pored vas ni kao lud ni kao mudar prokopsati ne mogu.Pre toga dosta sam se po svetu lutao, turski dobro naučio, pa mi je sve lako za rukom išlo.Učio sam ja dosta i nauke, no nisam je mogao na polzu upotrebiti, jer nisam bio ni plemić ni bogatog roda, a stvor tela ni u sveštenstvu ne bi mi od polze bio.Bio sam vesele naravi i lakrdijaš, pa sam se dao lako i za dvorsku ludu proizvesti, premda je onde veći’ luda od mene bilo.Među gordim velikašima i vojvodama učio sam poznavati ono što narodu škodi.Ne jedanput kao mnimi budala takove sam primedbe u šalu uvijao, koje bi narodu na polzu bile; al’ sve badava, jer je iskrena reč gorde tek vređala.Kao izvikan budala, da sam u zemlji ostao, ne bi u drugom staležu ni živeti mogao kao predmet podsmeha, a možda i gonenija.Turci su me boljma poznali.Kod nji’ i ludi su u velikom počitaniju, osobito kad iznenada što pametno izreknu, misle da prorok iz nji’ govori.Kod nji’ sam odma’ u početku do efendiluka doterao, a sad posle dvadesetogodišnje službe pašom sam postao, i uživam puno sultanovo poverenje.Tebi sam često u Vukovim i Brankovićevim metežima potajno glasove šiljao, da zlo preduprediš i narod ne propadne. — Zna li sultan sve to što mi ti sad reče? — Ništa ne zna.Turčin ne pita ko je bio pre, nego šta je sada. — Ne bi li se k meni povratio, pa da mi budeš desna ruka? — Nipošto.Kod vas bi me zloba i zavist, utamanila, a ovde niko me ne dira, pa vam mogu više na ruci biti.Svaki dan po nekoji zarobljeni Srbi natrag se vraćaju.Jošt bi’ više dobra činio, da mi ostali poturice, koji me ne poznaju da sam i sam taj, na putu ne stoje.Oni su žešći od pravi’ Turaka.No samo te jedno molim. — Govori šta želiš? — Ništa drugo, no samo da me ne izdaš.Nikom ne govori ko sam i šta sam bio, jer inače izgubiću poverenje, a ti ćeš u meni najvećeg tvog prijatelja izgubiti.Ja sam Turčin zato da mogu ođe mom narodu što olakšati.Ni samom Brankoviću nemoj se zaveriti.Sutra idem u Plovdiv da nekoliko srpski’ robova oslobodim. — Dajem ti svetu reč, da niko o tom ni rečice znati neće. Posle dužeg razgovora rastanu se. Branković, Vojnović i Zmaj-Oblačić išli su poznatim pašama u posetu.Turci, gledajući na nji’, ne mogu da im se nadive, pa vele: „E sam bog Turke čuva, kad đauri pored ovakovi’ delija ne mogu da prokopšu“.I doista, takvi su to junaci bili, da im od sadašnjeg naraštaja ko, koji po vazduhu plovi, i na parobrodu i željeznici vozi se, u oči pogledati ne bi mogao, a da groznicu ne dobije. Sastanu se i sa Hasanom.On je pobratim Brankovića.Ne jedanput je šušnuo mu u uši, kad su ga Turci potajno smaći hteli. — Zdravo, moj pobro Hasane, evo ti vodim dva moja pobratima, da se i ti s njima pobratiš. Hasanu je milo bilo videti srpske junake.Kada [je] viđeo Zmaj-Oblačića, padne mu Marko na pamet, pa mu se suze iz očiju niz obraz spuste. — Nije li ovo brat Kraljevića Marka, ja sam slušao od njega da među vama brata nema, no ovaj delija je po izgledu isti Marko! — Ovo je vojvoda Zmaj-Oblačić Rade, koji sabljom i buzdovanom kao ono isti Marko seče i bije.Ovaj drugi je vojvoda Vojnović — odgovori Đurađ. — Milo mi je takve delije videti. — Ovo je Hasan-paša iz daleke zemlje, iz Širasa, đe se polja od ružica ne vide.Onđe mu leži brat-Hafiz, koji se s carevima družio, i sa pesmama istok napunio.Hasan je bio Markov pobratim. E sad se zavede među njima razni razgovor. — Takovog delije više ne imamo.Od njega sam se učio vojevati.On se pored Turaka tukao i poginuo, ali je zato đe je samo mogao, zaštićavao svog roda čoveka.Da ga je moj brat Hafiz poznavao bio, kako bi ga bio proslavio!Njegovo ime uvijeno bi bilo u pesmama, u ružičnom mirisu, među čašama vatrenog vinca, i onde ’de se slava oružija spominje. — Markovo se ime kod nas uz gusle slavi.Nema Srbina, koji se s Markom ne diči.Kad čuješ zvuk gusala, čuješ i njegovo ime.Svaki, koji čuje za Marka, sila mu se u mišici utrostručiti mora — reče namršten Zmaj-Obličić. — No aferim Srbi, i jest’ da ste junaci.Nema rata, nema bitke, ’de vas nema; krv bez prestanka prolivate, pa gle čuda, jošt vas dosta ima.Koliko vas samo pod turskim barjakom vojuje.Ako se Turci biju sa Vlasima, to ćeš videti srpski’ delija i u turskoj i u vlaškoj ordiji; ako sa Mađarima, i kod Mađara ima ih dosta.Osim toga despot koliku jošt vojsku ima.Tako mi se vidi, kao da je svaki Srbin pravi delija. — Kako bi drukčije i biti moglo? — odgonetne Rade. — No i vi imate krasni’ vojnika.Gle onde one krasne čete, sve mladići kao borovi — rekne Đurađ pokazav prstom na jedno prolazeće odeljenje-vojničko. — To su vašeg zavičaja deca.Kad si se ti i Vuk, despotov brat, proti’ despota podigao, onda, kao što ti je poznato, Turci dublje u vašu zemlju upadnu, i ponesu sa sobom osim mlogo devojaka, mlogo tisuća sitne muške dece.Eto to su ta deca.Oni su već odavna poturčeni, pa nit’ se zna ko je otkud, nit’ ko mu je otac i majka.To su janičari koji se najboljma tuku. Na ove reči obraz Brankovića krv podiđe.Na srcu kao da mu veliki kamen leži; savest mu je jako opterećena.On i Vuk su svemu tom uzrok bili.Mumlajući tek rekne: — Bog mi ovo neće oprostiti — pa onda produži: — Istina, onda su Turci iz Srbije mlogo tisuća sa sobom povukli, no to se nije zbilo po kakovom među nama učinjenom ugovoru, no na silu. — Sad je već svejedno; oni su sad prorokova deca — odgovori Hasan. Zmaj-Oblačić od žalosti i jarosti ne može odma’ da se razbere.I njemu su sedmogodišnjeg brata_u to doba zarobili.Ko će ga sad kao čoveka poznati.Badava ga Rade očima traži, sva su đeca srpskog roda i junačkog izgleda, pa se razaznati ne može.Badava daje Rade raspitivati mlade vojnike, oni se tek smeju čudnom pitanju, to su đeca bez oca i majke, i kao da su s neba na zemlju pala. No ostavimo ove delije nek se žeste, nek se razgovaraju.Oni će se opet smiriti, i međusobno obdareni svaki kući ići skupa sa despotom. No da vidimo kako se u Srbiji živi. U nekom krasnom predelu kod reke Ibra, među stoljetnim drvama, vidi se velika i krasna crkva sa velikim zdanijem.To je namastir Žiča.Ne bole te srce, Srbine, kad poglediš, kad pomisliš na Žiču?Žiču su srpski gospodari u srećnija vremena zidali, svakim ukrasom i bogatstvom napunili.Ne jedan se srpski kralj tu krunisao.Sa sviju strana vidimo tamo-amo prolazeće kaluđere i poslenike.U namastiru je poglavar arhimandrit Pahomije, osamdesetoljetni krasan starac, koji je viđeo srpsku slavu i padenije.Kod njega je na poseti otac Leontije i mlogi drugi kaluđeri.Otkako su se Turci dalje u Srbiju pružati počeli, otkako se po doljnim srpskim mestima džamije podigle, ne jedan kaluđer ovamo je izbegao, zato i jeste namastir pun kaluđera.Arhimandrit je pravi po propisu kaluđer, pa se i na potčinjenima viđelo neko osobito blagovovjenstvo i smirenost.Koji je u svojoj mladosti u sebi osećao sveštenički duh, koji se iz ljubavi i počitanja prama slavi božijoj pokaluđeriti hteo, taj je samo Pahomija tražio.I doista, krasno je bilo videti jedan veći broj smireni’ kaluđera u hramu božijem pored svog pobožnog poglavara.Kako je moralo biti, kad su ovi pobožni kaluđeri pojedince na horu pojali!Kako je moralo biti na svetoj liturgiji, kako li na bdeniju!Kada se tolika kandila zapale, pa mnoštvo pravoslavni’, pa toliki kaluđeri, pa opet tolika tišina, da se letenje muve čuje, pa tek najedanput čuješ umilno pjenije!Ta ne može lepše što na svetu biti. Sa sviju strana uliva ti se u uši, u srce neka božestvena sila.Vidiš li krasne kamilavke, smirena bleda lica i čestite brade, pa misliti moraš da su to neka izvanredna suštestva.Sve si kao u nekom božanstvenom snevanju.Onda tek ne daš za mlogo što si Srbin pravoslavni.Sva đeca onda tek dobiju želju k kaluđerstvu.Kad vidiš plemeniti hod Pahomija, kad mu čuješ iz usta dubokim glasom ono božanstveno „mir svjem“, a burna ti se duša u tebi smiri. Pa kakva je bila crkva žičkog namastira?Iznutra cela od latinskog mermera, srebra i zlata.Sveto evangelije, u samom dragom kamenju, poklon cara Dušana, svetlilo se kao sunce.Srbin je na njemu video svetlost doba Dušanova. I izvan crkve je bilo sve lepo.Zdanije dovoljno veliko da u njemu i trista kaluđera stajati može.Od kosovske bitke, otkako Srbi sve na manjak idu, gonjeni o’đe bivaju primljeni, ugošćeni i pomognuti.Nijednog dana, da kakvog begunca nema.Sva okolna sirotinja, prosijaci ovamo dolaze i narane se.Nedeljom i praznikom posle večernja cela okolina zuji od gusala kao roj pčela.Junačke pesme krepe duh naroda, da ne klone. U trapezariji sve se na kraće odbavljalo; iskušenici rado su čitali „žitija svjatih.“ Bratija su među sobom dobro živjeli, u onakoj ljubavi kakovu Hristos preporučuje; nije bilo među njima nikakvi’ spletaka, niti je ko na koga hulio niti koga oklevetavao.U praznim časovima jedni su decu, mladež poučavali, drugi su pisali za narod polezne knjižice, i među narod razdavali. Drugi opet upražnjavali su se u molovanju i drvorezanju.Žičku crkvu su sami kaluđeri molovali, pa svetitelji tek što ne progovore.Veliko raspetije divno je izrađeno, na njemu je pet godina bez prestanka rađeno, pa diči crkvu.Od latinski’ krajeva dolazili su u Žiču da vide srpske crkve slavu.Neki su išli u svetu zemlju, gde je Spasitelj rođen i mučen.Opće su učili poznavati razne narode i nji’ove običaje, pa izmučeni vrativše se u svoj rod, što su na strani dobro viđeli, uvodili su u svoj narod.Kaogod u poslednje vreme što veći narodi kao Rusi, Francuzi itd., onde svoje svete obitelji imadu, tako su isto u staro doba i Srbi imali lavru ili obitelj svoga sv. Save, pa su pobožni srpski kaluđeri onde kao kod kuće bili. Žički kaluđeri bili su na glasu, no i zaslužili su slavu.Oni su bili pravi pastiri, dobri učitelji naroda, i bogu ugodni.Bože sačuvaj da su oni tek spoljašnje pred ljud’ma pokazivali ozbiljno lice i smirenost, a jošt manje, kad svrše što im je po dužnosti, da ruke prekrste.Svagda su oni u poslu bili, i to više ljudstva nego sebe rari.Oni nisu čeznuli da što pre arhimandritom ili vladikom postanu, kao na primer, pećki kaluđeri, no predali se na slavu božiju i na slavu ljudsku.Sam otac Leontije, premda je po svojoj nauci i pobožnosti davno već vladikom postati mogao, svojevoljno je prvenstvo drugima ustupao, zadovoljiv se svojim bistrim razumom, naukom i čistom savešću. Otac Leontije i Pahomije odveć su se počitovali.Leontije u Pahomiju viđeo je ogledalo prošlosti, i obraz krotosti.Pahomije je uvažavao Leontijevu nauku, smirenost i rodoljubije.Blagopolučije srpskog stada na srcu im je ležalo, pa su se jednako o sudbi svog naroda brinuli. Jednom išetavši se zajedno, reče Pahomije: — Dragi brate, šta će biti od nas i našeg stada.Vi ste docnije rođeni, pa se tako ne osećate da idete sve na manjak, kao ja koji sam u srećnijem dobu živio.Ovaj sadašnji naraštaj rođen je u bedi i nevolji, posle kosovske bitke, u metež’ma Vukovim i Brankovićevim, u turskim pustošenj’ma, pa se već k zlu privikao.No mene starca sve to bole.Gde nam je Solun, gde Drinopolj, kamo nam more, kamo reka Marica.Sve nas Turci većma stešnjavaju, već smo se stisli između gora, Dunava i Save.Narod se počinje turčiti.Vidi primer od velikaša.Zarobljenu decu turče, ženske otimaju i turče; ako ovako ustraje, nestaće i naroda i pravoslavija.Pola će se poturčiti, pa će ova pola drugu polu opet tako isto na silu, pa će onda tek biti: „Pogibel tvoja ot tebe Izrailju“.Svaki dan mi po beguncima iz dolnje Dušanove Srbije glasovi stižu da se onđe gomilama turče, koje s voljom koje na silu.Ni samog sveštenika ne štede.Despot sam ne može im odoleti, nema jakog sajuznika.Ako se sam Turčinu usprotivi, zlo, ako li se s njim sajuzi, i onda zlo, jer pod vidom prijateljstva otimaju od nas što im se god dopada.Do čega smo već došli?Kamo Dušanova Srbija?Ostalo nam još komadić zemlje, ta braničevska strana sa Šumadijom; od toliko srpski’ veći reka ostade nam jedva Morava sa nešto Save i Dunava.Jedva tolika čast je već pod Turčinom, samo taj pokor da nisam dočekao!No nek bude volja božija. — Moj oče Pahomije, šta ćemo kad je tako.Moramo se usiljavati da izgubljeno zadobijemo; no ako nam to nije moguće, a ono barem što još imamo, čitavo da održimo.Turčin se osilio, no sa tuđom snagom.Naši plemići koji su u susedstvu Turaka, da ne bi svoja dobra izgubili, turče se, a Turci poturčenicima sve njihovo ostavljaju.Kad se plemić poturči i osili, onda mora i okolni narod hoće li neće li, pa se to zlo sve većma i većma rasprostranjava.No što je najgore, što je u raznim metežima duh kod sviju klonuo, strasti ljudske preko zakonitosti prodiru, pa u tolikoj zabuni i samo sveštenstvo je uskolebano, i među samim kaluđerima nalazi se podosta, koji su na svaku promenu naučeni, samo da im dobro bude, da se u visinu penju.Kaluđerstvo već počinje gubiti pred narodom onu važnu svog reda i staleža crtu, koja mu je davala pred svetom vid neke više duševne sile i čovečeske umerenosti i trpljenja.Jedni partaje prave u narodu za uzvišenje jednog ili drugog gospodara; da sa tim i sebe uzvise; drugi, opet, strašljivo begaju od opasnosti, pa narod sam sebi ostavljaju, bez utehe, bez duševnog potkrepljenja, pa kako da se ne turči?Ne traži niko mučenički venac u kaluđerstvu; sve to gramzi za svetskim uživanjem.Štaviše, ima koji su se već i poturčili, pa kako da ne propadne narod.Ja s moje strane, nikad neću prestati bogu i narodu služiti.Ja sam nedavno iz Turske došao, što sam mogao roblja osloboditi, oslobodio sam; ostavšim sam utehu i trpljenje ulivao.Pa sad sam došao k tebi, da mi daš nekoliko bratija.Tvoji kaluđeri su na glasu.Ići ćemo u Skoplje, pa odande u Novi Pazar, koje da stado zarobljeno oslobođavamo, koje, pak, da ga od zabluđenja sačuvamo. — To je vrlo pametno.Eto ti, vodi koga i koliko hoćeš. Svaki je kaluđer hteo sa Leontijem odlaziti.Otac Leontije povede jedno desetoricu sa sobom. Svi ti kaluđeri išli su na najopasnija mesta u Turke i među narod; svakom su nadeždu ulivali, bednog su po mogućstvu i potpomagali.Ne jedan od njih i mučeničku [je] smrt pretrpio. Takvi su bili žički kaluđeri.Oni su se baš vladali po onom: „Dobri pastir polagaet dušu za ovci“. Večna im slava! No badava, i u čistom žitu nalazi se kukolja. Nije bilo svuda takovih kaluđera.Bilo ih je, o kojima se, na žalost, nije moglo reći da su kao žički. Bilo ih je, koji su samo za, „žitejskaja popečenija“ bili, i kod kojih se, na žalost, katkad takovo što slučavalo, što čoveka mrzi izgovoriti. No baš da vidimo šta se i kod takovih zbivalo.U svetu je dobro sa zlim pomešano.Ko je tome kriv?Nije ni kaluđerstvo, što Haralampije nije takov kao Leontije. Dakle da vidimo. Čuli ste za Visoke Dečane u Metohiji.On je bogatstvom Žiču prevazilazio.Pobožan srpski kralj Stevan Dečanski, otac Dušanov, sazidao ga je i ukrasio.Visoki Dečani, drevni manastire, ti si sa tvojim zidinama svedok velike slave i velikih grehova! Ovo je bio silno bogat manastir, bogatiji nego i Hilendar, pa svaki koji je bio bogat, pa se hteo pokaluđeriti, ovamo je dolazio.Ako je hteo ko da mu sin što pre arhimandritom postane, gledao je da dođe u Dečane.Ako je ko dosta preživio, pa je svet omrznuo, došao je u Dečane da ovde nov svet traži.Nesrećan dvorjanin, ako mu intrige za rukom ispale nisu, dolazi amo, da ovde sreću pokuša.Vojnik, ako mu se rat nije dopadao, mladić, koji se nije hteo mlogo na svetu mučiti, ovamo je dolazio.Veseljaci, šaljivci, pevači, ti su samo Dečane tražili.Nije ni čudo, jer bogatstva dosta, gostiju svagda podosta, i to ponajviše velikaša.Koji se tu pokaluđerio, taj je morao višeg pokroviteljstva imati, jer su Dečani kao neki dvorski manastir bili.Tu se spletke pravile, od strane dvorjana; tu se ne jednom i o glavi radilo. Bilo je tu dosta slave i velikolepija, ali pored toga koliko greha! Kad si u Žiču stupio, sve ti se predstavljalo kao svetinja.Kaluđeri su izgledali kao neke svetinje; u Dečanima, neću da kažem kao đavoli, no sve nešto neobično, smelo, preveselo, gordo.Tu si viđao kaluđera, koji su pregordi bili; to su bili gospodski sinovi, koji su čekali što pre da postanu veći.Slabo su što učili, nego samo lice su tako pravili kao da su visokoučeni.Veselog lica kaluđeri nisu bili velikog roda, jer ti su se pokaluđerili da uživati mogu, i primali se od budi kakve klase ljudi, samo ako je osobito što u sebi imao.No bilo je tu i takovih šaljivčina, a osobito pevaca, pa tamburaša, da im u celoj zemlji para nije bilo.U susedstvu bilo je i duvna, i one su o hramu amo dolazile, jer su Dečani bili svakom kao neka razbibriga. Istina, u Žiči je mlogo smutnije izgledalo; ovde, opet, bilo je sve veselo. Crkva je bila velikoljepna.Tu si video sve barjake koje je zadobio Dušan i drugi srpski gospodari.Jer iz Prizrena sve se onamo nosilo.Pjenije je bilo, istina, krasno, i kako ne kod toliki’ pevača, — ali nije nosilo na sebi pečat blagogovjenstva.Glasovi fini, al’ je sve nešto izdavalo na današnje vesele opere.Na primer, kaluđer Varnava imao je odveć dobar glas, ali budući je osim toga i uz tamburu vrlo dobro pevao, z’oto kad je god pojao u crkvi, pored sveg lepog glasa nešto čudno, smešno je izdavalo.Kad je pojao na bdeniju „Ot junosti mojeja”, i sami kaluđeri morali se smešiti, i ne jedan kadionicom jako dimeći smeh svoj zadaviti je morao, jer to „ot junosti“ nešto preterano talasajući i veselim tonom je pevao. No, da znate ko je ovde poglavar. Bi l’ bi pogodili? To je otac Haralampije, sad već arhimandrit, i čeka da postane vladika.Njega je Rusna pokroviteljstvovala, pa črez Đurđa Brankovića došao je do ovog važnog mesta.On je u svoje vreme za Đurđa svuda partaju pravio. Sad možete si predstaviti, kako se u ovom namastiru pod upravom Haralampije živilo, i šta se radilo. U trapezariji bilo je veselo.Haralampije sve se ’šalio, i voleo je lakrdijaše, ali samo da je sve po njegovoj ćudi. U Dečanima nalazili su se i dva mlada kneževića, sinovi kneza Grgura Brankovića, Jovan i _Đurđe.Grgur je bio stariji brat Đurđev, no naskoro posle Bajazitove bitke sa Tamerlanom upokoji se.Mlađi Đurđev brat Lazar, kao što smo već spomenuli, pogubljen je u Plovdivu skupa sa svojim ujakom.Ostade jošt Đurađ sa ova dva mladića.Nji’ je Đurađ amo u namastir opravio, valjda — da se postrižu. Kad se Đurađ sa despotom pomiri, razgovor se povede svuda o despotovom nasljedniku.Despot dece nema, niti je nadežde da će imati; pored toga kostobolja ga silno muči, ako umre, ko će biti despot?Đurađ ima svoju jaku partaju, a i sam despot ga hoće, jer je uviđeo, da pored njegovi’ slabi’ strana ima mlogo važni’ čerta, jer je Đurađ pun duha i razuma, hrabar i iskusan vojvoda, a pri tom vlastoljubiv, pa ako on ne bi nasljednikom postao, pravio bi bunu, pa opet gore po narod.Grgur je bio stariji Đurđev brat, pa po pravu nasljedija njegovi sinovi imali bi nasljediti gospodarstvo.No gospođa Irina, vlastoljubiva Grkinja, i vlastoljubiv Đurđe ne dadu deci nasljediti.No šta će biti s decom. Jedno jutro dođe u Dečane jedan ulak.On je neke naloge doneo Haralampiju od kneza Đurđa.Dugo su se nasamo razgovarali.Ulak se onaj dan kući vrati. Sutradan bio je dan Sv. Preobraženja. Posle svete liturgije narod tamo-amo okolo crkve hoda, ’de ih slepci guslama dozivaju.Jedan slepac prosi milostinju žalosnom pesmom.Jedno se tuži što je slep, on veli da nema nesrećnijeg stvorenja od onog koji bela ne vidi sveta.Svaki žali slepca, pa mu udeljuje. Slušaju ga dva mlada kneza, Jovan i Đurđe, dva brata kao dva bora, pa bi išli da zagrle pevca i s njim sudbu života dele; no k njemu ne mogu, jer su dvogubo nesrećni; zatvoreni kao robovi, i bela sveta ne vide. Oni su oba po želji Đurđa prošaste noći oslepljeni. Oni neće više nikakovo gospodarstva nasljedije tražiti.Đurađ se i od nji’ove strane obezbedio. I sve se to dogodilo jošt pre putovanja despotova sa Đurđem u Drinopolj. Narodu je sve to do ušiju došlo, no dosta je i sam belaja imao, pa se ućutalo. Sad ostavimo Dečane, pa da vidimo šta se po drugi mesti radi. Beograde, ala si slavan bio, kad je nad tobom visoki Stevan gospodario.Ni pre ni posle te slave imao nisi. Prizren i Priština, vi niste već mogli srpskog gospodara sačuvati.Despot je morao sebi drugo mesto potražiti.I sam Kruševac bivao je turskim napadajima izložen.Beograd i Smederevo, to su jošt bila mesta ’de je Srbin mogao jošt sasvim slobodno disati.U Beogradu sedi despot a u Smederevu Đurađ. Beograd se kao iznova podigao.Despot je silni novac žrtvovao na, ukras i ukrepljenje njegovo.Bože moj, kako je onda Beograd izgledao.Onda nije bilo onde drvenih kuća; sve krasne kuće i palate.Nije bilo ni današnjeg Dorđula ni Batal-džamije.Tu si video krasni’ božiji’ hramova i dvorova velikaša.U gradu despotovi dvori.Kad sa grada glediš kako se Sava sa Dunavom bori, a tebi se srce stegne i misliš tako se narod sa sudbom bori. Turci su sve više i više zemlje otkrnjivali, pa tek najedanput nađe se despot u čudu, videći da je jedna čast naroda pod njim, a druga pod Turčinom.Pa baš ona strana, ’de je srpska slava najsjajnije blistala, pala je Turčinu u šake.Gradovi i zemlje Vukašina, Uglješe i Gojka, vojvode Mirka, Žarka i Kraljevića Marka Srbima nestadoše.Koji se od velikaša turčiti nije hteo, taj je morao ginuti il’ k despotu begati.Tako čast jedna, jezgra Dušanovog naroda, povuče se k Moravi i Dunavu bliže.Beograd sad postane srpskim sredotočijem.Sa blagom došavši doljni velikaši gradili su palate; jednom reči: Beograd pod despotom postane najslavnija srpska varoš.I da ne bijaše u dolnjoj Srbiji nevolje, rekao bi da je Srbija pod despotom najsrećnija. U gornjoj Srbiji sve je cvetalo.Bilo je tu hramova, kaluđera, trgovine i bogatstva.Dubrovnički trgovci dolaziše kao u goste.Beograd i Smederevo svagda puni srpski’ vojnika, đaka i drugog veselog naroda, možeš pomisliti, kakav je tu bio srpski život. Dole nevolja, a gore slava; kaogod kad je ceo dan oblačan, pa tek sunce pri zalasku najedanput jako zasvetli. Despot, kada se sa Mehmedom smirio, počeo je na radost svoji’ Srba u svačemu napredovati.Zemlja mu bijaše mala, ne kao pod Dušanom, al’ je uveo lepe uredbe, pa to malo bilo je barem srećno.Duh naroda počeo se dizati. Više je tako srećni’ godina prošlo. Najedanput donese se glas da je Mehmed sultan skončao.Njegovi sinovi Murat i Mustafa svade se o gospodarstvo.Međusobni se rat rodi.I jedan i drugi zove despota u pomoć.Jedno za drugim stižu turski posalnici. Despot sazove savet. On je svakoga tiho preslušao. Jedan veli, treba držati stranu Muratu, drugi, opet, Mustafi.Đurađ jednako navaljuje da se sad Srbi sa Grcima i Vlasima sajuze pa na nesložne Turke udare. I kad se dobro pred oči uzme, da su se Turci među sobom pokrvili, bilo je doista izgleda da se isti vrate otkuda su došli. Mloge vojvode držaše se Đurđa; da se na većinu osloni, ta bi se odma’ protiv Turaka opredelila. No despotova reč je prevagu održala. Despot im ovo reče: — Kneza Đurđa reč dosta je osnovana, pa i sam priznajem da u takovom stanju, kao što se sad nalaze Turci, nije nemogućno srušiti ih.No ako i nije nemogućno, al’ ne možemo reći baš da je i sigurno.Pa ako Turci primete da se mi na nji’ dižemo, pa se pomire, il’ brzo jedna strana drugu nadvlada, šta će onda biti?Turci imadu sami’ ’rišćana i poturčenjaka u svojoj vojsci ravan broj našoj, a koliko ima pravi’ Turaka, pa tekar iz Azije?Sami na sebe ostavljeni, morali bismo se jedan protivu deset boriti.Istina, mlogo zavisi od junačke sreće, ali sigurno na kocku za nesigurno metati, nalazim za opasno. Pored svega toga veća čast vojvoda bila je na rat sklonjena.Oni se jako uzdaju u junačku sreću, i dosadašnje despotove reči ne bi nalazili za uzrok ovu priliku propustiti, da im despot jošt ovo ne dodade: — Ima jošt jedan vrlo važan uzrok, zbog kojeg ne mogu se u rat upušćati.Sve obide su zaboravljene, pa će mi knez Đurađ reč strpeljivo preslušati.Vama je svima poznato, u kakvoj sam bio opasnosti skupa sa narodom kada se brat mi Vuk i Đurađ odmetnuo.Ja pomogavši Mahmedu protiv njegovog brata, Mehmeda sam s tim zadobio, i tek njemu posve mogu zahvaliti što smo u sadašnjem malo boljem stanju.Da ne bi Mehmeda, cela Srbija bila bi od Turaka satrvena, jer u ono doba brat brata, sin oca je ubijao.On je postao na to sultanom sviju Turaka.Istina, poneki komadić zemlje prisvajao je, no to više da Turcima oči zaslepi, jer Turci su već onda oko svoje na Smederevo bacili.Koliko mu je kao sultanu mogućno bilo, umeravao se.Eto vidite, i ovo nekoliko godina mira njemu možemo zahvaliti.Doći će vreme, ako bog da, da će naši potomci izgubljeno opet zadobiti, ali zasad nuždan nam je mir, da se malo potkrepimo.Da bi ovaj mir stalan bio, u Drinopolju ja i Mehmed položili smo jedan drugome zakletvu da nećemo se dirati.Štaviše, ja sam dao zakletvu da ću i sa njegovom decom u miru i prijateljstvu živiti.Kod mene je zadata reč i zakletva svagda sveta i nerušima, i zato izjavljujem da verolomno ni sad postupati neću. Sad je svaki uvidio zašto despot neće na Turke.Poznavali su njegovu stalnost, pa nisu se više prepirali da ga na druge misli navedu. Tako ostane opet sve pri starom. Turci su od Srbalja strašno zazirali, i sve se bogu molili da Srbi ostanu u miru. Želja im se ispunila. Kako bi po nji’ inače ispalo bilo, bog zna; dosta to, da im je despot i sad dosta pomogao. Bilo ih je, koji su despota krivili zbog toga postupka, drugi, opet, davali su mu za pravo. Da je despotov položaj bio težak, o tom se niko nije sumnjao.Šta je znao činiti?Rat je sumnitelnog izlaska, a pritom zakletvu bi narušio, a narušena kletva rđavo sljedstvo za sobom vuče. Tako Turci sami sebi ostavljeni, krvili su se donekle, dok Murat Mustafu ne pobedi, i postane sam sviju Turaka sultanom.Dok je među njima rat trajao, donde je despot ustrojavao svoju zemlju, i narod se već počeo tako oporavljati da bi se već — datom kakvom zgodom opet k svojim starim granicama pružati mogao. No, kad se zrak nadežde pokazao, naiđe opet novo zlo. Despot već odavna od kostobolje strada.Mlogo je svog veka prepatio.Od kosovske bitke do sada, skoro već trideset godina, pa nikad u miru, nego sve u ratu, bedi i nevolji.Video je svojim očima dosta jada i čemera.Dece nije imao.Ko će biti posle njega despot?Grgurova deca mlada i slepa, ko će drugi da bude nego Đurađ?On je despotu u pređašnje doba sila zla naneo, no despot baciv osvetu na stranu, kaogod i Brankovića slabiju stranu kroz prste ugledavši, uvažio je njegovu bolju stranu.Despot si predstavljao, da kad Đurađ despotom postane, neće po narod zlo biti.Iskusan vrlo u ratu i u upravljanju mirom, sve okolnosti dobro poznaje, i najslabija mu strana, to jest vlastoljubije, biće ispunjeno kad se despotstva dokopa. Bolest despotova dan na dan sve je gori nad na sebe uzimala. Svaki je već uvideo da despot neće dugo vući; svaki se brinuo, kakva će onda vremena nastati. Despot je bio tvrda srca, pa se nije baš tako lako bolesti dao.Pored sve telesne slabosti često je na konja sedao i išao u šetnju.Tako jedared uputi se u Smederevo.No telo mu beše mlogo slabije nego duša, što nije ni sam verovao; padne s konja i jako se uvredi.Ovo ga je života stalo.Nije trajalo ni tri dana, a despot je već mrtav ležao. Đurađ je iz Smedereva još blagovremeno dojezdio, i nađe ga pri kraju života. Kad ga je despot primjetio, dozove ga k sebi blizu, i slabim glasom pred okolostojećim vojvodama i savetnicima reče mu: — Eto me pri kraju života.Nek oprosti sve svaki svakom.Ja te imenujem despotom srpskog naroda, i preporučujem te volji božijoj i ljubavi narodnoj.Veliki je teret koji na sebe primaš.Sudba jednog naroda u ruke ti je položena.Mene je taj teret oborio.Ako nisam sve kao što je trebalo učinio, a ono sam onako kao što se moglo.A vi svi povinujte se novom gospodaru, i potpomažite ga, meni pak bog milostivi nek po pravdi sudi.Sa’ranite me u manastiru Manasiji. Posle ovih reči otpočine, malo uzda’ne, oči mu se ukoče, malo se strese i umre. Svi su kao okamenjeni na mrtvog despota gledali. Pukne glas, da je umro despot.Žalost je svuda neopisana.I najveći mu se dušmanin ražalio, jer je Stevan bio dobar, no zli nisu mu dali svu njegovu dobrotu izliti.Posle smrti, pak, svaki je uviđeo šta su u njemu izgubili. Krasno ga sa’rane.Žički kaluđeri su ga na svojim rukama u grobnicu uneli.Žalost je bila svuda velika, nije bilo ni jednog koji bi se njegovoj smrti radovao. Sam Đurađ, koji je jedva čekao čas svog samovlastija, prvi put je u svom životu osetio tugu i žalost što Stevana nema. Pripovedaju da se na dan smrti njegove malo zemlja potresla i sunce izgubilo svoju običnu sjajnost. Silno jato crni’ vrana obletalo je okolo dvorova despotovi’, pa se najposle upute dublje u Srbiju. Eto, sad se Đurđu, za čim je težio, ispunilo. No da vidim šta će bez Stevana činiti? Đurađ, od pokojnog despota na samrtnoj postelji za nasljednika naimenovan, odmah posle despotovog ukopa preselio se u Beograd. Premda je žalost za Stevanom velika bila, opet su Đurđa i velikaši i narod rado primili.On je bio sva nadežda narodu, pa je i priznat za despota svečano.Porodicu imao je krasnu.Gospođa Jerina, nova despotovica, bila je od carske krvi.S ovom se Đurađ oženio još u ono doba kad je sa Stevanom i Mehmedom protivu Muse vojevao i pobedu održao.Danas-sutra, pa će mu se već i deca u svetske događaje uplesti. Đurađ seda u Beogradu, u sjajnim dvorovima, sa svojom porodicom.Dolaze mu poslanici sa sviju strana, čestitaju mu despotstvo, i traže prijateljstvo njegovo.Mađarski kralj Žigmund, pa onda grčki car, pa Dubrovčani, žele s njime u savez stupiti.I Murat sultan iščekuje da mu se Đurađ sa prijateljstvom svojim ponudi, ali je silan i gord, pa neće da moli despota.No pokraj sviju ti’ prijateljski’ okolnosti, u čudu se našao despot Đurađ.Grčki car Jovan Paleolog potajno ga podbada protiv Murata, da se oslobodi od upliva turskog, pa da će se tako i Srbin i Grk nanovo sa slavom podići.Žigmund rad se Turčinu osvetiti, i to pomoću Brankovića, pa da uz to još i malo zemlje zadobije.Murat bi hteo da se Srbi ma’nu Mađara, pa da može preko Srbije udesno na Mađarsku napadati, a da se nema šta bojati od Srba.Šta će sad da čini despot?Ako se sa Žigmundom sajuzi, prvi je izložen najžešćem turskom napadanju.Pa ako baš Mađari pobede, čemu se ima onda nadati?Žigmund hoće zemlje i prvenstvo.Ako li se sa Grcima drži, da li će odoljeti Turcima?Hoće li ga mađarski kralj potpomagati kad vidi da se kod Srba i Grka „rišćanska“ vlada krepi?Šta će papa na to reći?Ako sa Turcima drži, onda je u neprijateljstvu sa Mađarom i sa celim „hrišćanskim“ svetom.Pa okrom toga, kakvog može biti Srbinu prijateljstva u Turčina, koji hoće ceo_svet Koranom da kaldrmiše? Sad istom pade sva briga na Đurđevu glavu.Sve su mu okolnosti poznate; on se misli, pa misli na to da svakako svoju i svog naroda nezavisnost dokuči.On započne vladu svoju kao nezavisan gospodar.On primi prijateljstvo Mađara, ali bez namere da im kao oruđe protivu Turaka služi.Od zavade sa Turcima uzdržavao se. No Murat sultan nije bio s tim zadovoljan.On je koračao k izvršenju započetog dela.On želi Mađare oboriti, no kako će, dok Srbin životne sile u sebi ima?Ovoga dakle treba najpre utamaniti, pa tek onda dalje. Sultan je poznavao gordost i nepokolebivost despotovu.Najpre na lep način, nagovaranjem, laskanjem gledao je da ga zadobije; kad sa tim nije uspeo, onda sa pretnjom, pa naposletku i nasiljem. Otac Haralampije u Dečanima jedva je dočekao smrt Stevana despota.On se sad nadao da će do prvog stepena svešteničkog dospeti.Kao stari privrženik Brankovićev mlogo puta se opasnosti izlagao, pa zato se sad i nadao velikoj nagradi.No Đurađ je poznavao njegovo zlokovarstvo; on je znao da Haralampijeve usluge nisu izlazile iz čistog izvora, no iz sebičnosti, zlobe i pakosti.Nekada, kad je Đurađ za vladaljstvom gramzio samo, a još ga imao nije, potrebovao je on kadikad njegovu službu, za koju je ovaj u svoje doba i nagradu primio; ali sada, kad je već i sam despot kao vladatelj sasvim druge ljude oko sebe potrebovao, odbacio je on Haralampija, kao što se baca stara i već nepotrebna haljina.Despot je već drugom stazom koračao.Žički mitropolit, pa žički arhimandrit Pahomije i otac Leontije bijahu odsad njegovi savetnici. Pa šta će više otac Haralampije, kad je već do starešinstva u Dečanima došao?Zar nije to dovoljna nagrada za tolika hrđava dela?Ali Haralampiju sve to nije dosta.On je već skrojen za to da ruši, obara. Kako je čuo da je i otac Leontije u despotovom savetu, odmah je znao koliko je sati udarilo.Tu već nije mogao duže prokopsati.Za njega bi bolje bilo da se sad opet drugi ko za vladateljstvo otima, bar bi se moglo u mutnoj vodi loviti.Mutne misli, čudni planovi metu mu se po glavi. Ujedanput mu doleti otac Nikodim. — Prečestnjejši oče, eto dođoše nam gosti! — Kakvi gosti? — Vojvoda Pribac sa više nji’. — Jeremija Pribac, vlastelin... baš dobro.Nikodime, nek je sve u redu, kaži Juli da jela budu dobro slana. Na to ode kaluđer po nalogu svojim poslom, a i Haralampije na doček gostiju. Da, da ne zaboravimo za Julu kuvarku. — Ona je ona ista Jula, koja je bila u dvoru cara Lazara kao mlada devojka, zbog koje umalo što nije stradao Haralampije, kada je s pokojnim patrijarhom onđe bio.Ona je u svoje doba dvorske spletke Haralampiju često otkrivala, pa vremenom sreća je do sadašnjeg stanja dopratila.I doista, za jednu sirotu devojku dosta je, kad je mogla do toga doći da u Dečanima kuvarkom postane.Po drugim manastirima kuvari su kuvali, ali ovde nužna je bila kuvarka, jer se tu sijaset gostiju dočekivalo, među kojima mloge nježne gospođe koje fina i vrlo ukusna jela potrebuju.Jula sama izgledala je kao kakva gospođa, premda već malo u godinama, ali ozbiljnog, zapovedajućeg izgleda je bila, i održavala je red u kujnskoj ekonomiji i sobnim uređenjima. Vlastelin Pribac, vojvoda Jablanović sa svojom pratnjom pokazaše se pred sobama Haralampija koji im nasusret iziđe. — Dobrodošli, gospodo moja! — Zdrav mi bio oče, jesi li rad gostiju? — Drago mi je, evo ovamo malo da se odmorite — reče Haralampije, pa ih u veliku jednu sobu uvede. Ovde se malo još porazgovaraše, dok sluge konj’ma i prtljagu mesta nađoše. Posle dva sata bio je krasan ručak u trapezariji. Društvo je veselo bilo, rekao bi kao da i nije u trapezariji među postriženom bratijom.Posle dobrih jela i pića zaoriše se vesele pesme. Od Dečana na nekoliko milja već turska sila vlada, hrišćani od turskog zuluma pate; ali u Dečanima slavi se, kao da se Dušanovo carstvo obnovilo, pa se i različne šale provode. Gosti i kaluđeri piju, no ni jedan u Brankovićevo zdravlje.Ni Pribac, ni Haralampije ne raduju se novome despotstvu.Napijalo se u zdravlje Pribca, Haralampija i njihovi’ prijatelja. — Da si zdrav, oče Haralampije, dabogda, skorim vladikom postao, i zaslužio si, jer da tebe ne bi i Rusne, ne znam šta bi od despota bilo.U tvoje zdravlje ovu čašu! — I dosad si bio od prvi’, dabogda, svagda prvi bio.U tvoje zdravlje vlasteline! — U zdravlje vlastelinovo! — U zdravlje Jablanovića. — U zdravlje Haralampija i sviju kaluđera! E tako, sve se u zdravlje pilo, a narod je pored svega toga jako bolovao. Dok se ovi veselili, drugi su jadikovali.Tak’a je sudba svetska; u isto doba jedan umire, drugi se rađa; jedan se misli, kako će svoju decu, svoju raju na’raniti; jedan uživa sve ovoga sveta slasti i krasote, a drugi u isto doba ne vidi ni belog sveta, a treći možda se muči na dušmanskom kolju. U istom domu, u istom manastiru, gdi se tako vesele, — u jednoj ćeliji, čuju se dva tužna glasa.Da ne znaš, da ne vidiš ko govori, opet bi morao poznati glas stradalnika. Pogledaj, ko je u toj ćeliji? ... Dva mladića, po sastavu telesnom dva junaka, dva brata, koja su se u dibi i kadifi rodila, kojima se sreća smešila pri rođenju njihovom. To su — Jovan i Đurđe, mladi knezovi, sinovci despotovi, pre nekoliko leta po nalogu njegovom oslepljeni.Oni se među sobom razgovaraju; svaka im je reč tako žalosna, kao najžalosniji gusala zvuk. Kad je čovek u muki i žalosti, i najmanja reč tako je žalosna, da bi rekao da u njoj leži celoga sveta bol.Njihov je čuvar otac Pajsije. — Bože mili, kakvi smo nesretni ljudi!Našeg oca sluge uživaju punu slobodu, vide beloga sveta, vesele se; ne čuješ li i sad kako se pesme hore?A mi ovde u tavnici, moj brate Jovane! — reče knez Đurđe. — Šta ćeš, kad smo bili stricu trn u očima — odgovori knez Jovan. — Ja zaista ne bi’ mu na putu bio! — Ni ja! — Ja bi’ mom rodu verno služio i protivu Turaka vojevao. — I ja. — Pa zašto da nas oslepe? — Nismo nikom ništa skrivili.Poštovali smo strica, kao svog rođenog oca. — Kad se opomenem one žalosne noći, kada nam svetlost zanavek oduzeše, a ono moram i onaj čas prokleti, u kom sam se rodio. — No šta će još s nama činiti?Šta nas drže ovde?Zašto nas već jedanput ne oslobode? Na to uđe otac Pajsije. — Nisam li se dugo zabavio, moji sinci? — Gde si tako dugo, oče? — zapita knez Đurđe. — Danas imamo gostiju, Jeremija vlastelin, Jablanović i mlogi drugi, i sad se još vesele — odgovori Pajsije. — Šta, zar Jeremija vlastelin?Šta će on ovde?Nije li zbog nas došao, da nas odavde izvede? — zapita začuđen knez Jovan. — Dosad se još nije o vama reč povela; možda će nasamo što s arhimandritom o tom govoriti.Nešto mora biti u stvari.Čujete li još kako se vesele? —- Oni se vesele, a mi ovde bedni čamimo.Reci nam, oče, šta će već biti od nas? — Treba imati strpljenja, i u boga se nadati.No danas sam od nekoga hrđave glase čuo, govori se, da se sultan Murat na Srbe spravlja, pa se čudim da se arhimandrit ništa o tome ne brine.Mi smo ovde gotovo među Turcima, pa možemo prvi stradati. — Šta je briga Haralampiju?On će sad po svoj prilici vladikom postati, pa će onda u Smederevo ili u Beograd.Čudim se kako ga odzvali nisu, on mora jako nagrađen biti od despota. — Vidićemo skorim šta će biti. — Ako se kakova promena s nami i dogodi, nemoj nas ostaviti, oče!Ti si nam jedini prijatelj i sva uteha; ako tebe ne bude, bolje da nismo živi. — Ako me samo silom od vas ne otkinu, ja vas nikada ostaviti neću. — Ne bi li se opet onamo u društvo vratio, da providiš, zašto je došao vlastelin Jeremija?On je našeg nesrećnog oca prijatelj bio, pa valjda će i naš biti! — E dobro, ja idem, a vi se donde sami zabavljajte. Otac Pajsije ode. Mlada dva kneza ostanu sami sa svojom tugom i svojim jadikovanjem, kao dva slavuja kojima oči iskopaju. Međutim prestade i uveseljenje.Počeše se iz trapezarije razilaziti. Ostade sam Haralampije sa vlastelinom i Jablanovićem. Malo od vina razgrejani, počeše se sve iskrenije razgovarati.Vino će i iz najlukavije glave istinu izvući. — Ao, moj oče, pa da tako na tebe zaboravi despot!Ta trebalo bi da si ti sada jednako kod njega.Kad si mu u nuždi dobar bio, zašto da te se sad tako docne seća?Ja bogme mišljah, da ti je već vladičestvo u džepu — reče Jeremija. — E, moj vlasteline, tako to biva u svetu.Kadgod mu bijah desna ruka, a sad kao što veliš — moji dušmani sede uz njega.No trpiću jošt malo, valjda ću mu tekar na um pasti. — O tome nemoj ni sanjati, oče.Ja te mogu uveriti da je despot pred mlogim govorio da te je svagda gledao kao neko nužno zlo, pa da nije rad ništa više s tobom imati — upade Jablanović. — Ta je li moguće? — povika začuđen Haralampije. — Ja sam to mojim ušima slušao.Znaš da ima u dvoru mlogo tvojih neprijatelja, na koje se despot oslanjati mora.On sad ako tebe ne bi hteo odbaciti, morao bi nji’ izgubiti.A on volije nji’ zadržati, nego li tebe. — Sad sve verujem.Dakle nije bez uzroka sa mnom toliko oklevao.A kako vi s njime stojite? — Tako isto kao i ti.Vojnović i Zmaj-Oblačić u svemu su mah preoteli — reče Jablanović. — Pa šta ćemo sad? — Šta ćemo?Ja imadem izabrani, deset ’iljada vojnika, koji su mi na svaku službu gotovi, pa ono što u rukama imam, nipošto ispustiti neću.Braničevska oblast mora biti moja, pa makar se Turčinu klanjao — reče ljutito Pribac. — Neću se bogme ni ja despotu pokoriti — doda Jablanović. — Neblagodaran čovek!Uzmite me u vaše društvo, pa ću vam ono biti, što sam bio Brankoviću! — Daj ruku! — poviče radosno Pribac. — Evo! — Pa kako sad da počnemo?Ne bi l’ dobro bilo da odma’ javim despotu da mu se povinovati neću, no da me prizna za sebi ravna, inače ću ga u Nebojšu kulu saterati — reče Pribac. — To neće dobro biti.Ja bi’ drugo što izmislio.Ti ako se odma’ pojaviš, naići ćeš na veliki otpor, kojem ćeš morati podleći.Znaš kolika je Oblačićeva partaja, a znaš i to, da se Stevanova partaja despotu priklonila. — Ne imenuj ga despotom, ja ga ne priznajem! — Ni ja! — Ni ja!No samo ’oću da vam kažem šta ćemo činiti. — Šta? — Čekajte, eto ide neko.To je glasonoša. ’Odi amo! Ulak uđe. — Veliki oče i gospodaru!Evo ti pisma iz Beograda, od našeg gospodara Đurđa despota! — Baš dobro, da vidimo šta je.Ukloni se malo, dok otporuku ne dobiješ. Ulak se ukloni. Haralampije čita najpre u sebi, pa onda veleglasno. — E, pravo ste mi kazali.Slušajte šta mi piše: „Ljubezni Haralampije!Ono što želiš od mene, ne mogu ti učiniti.Kao Đurađ Branković imao bi’ to po tvojoj želji obvezanim biti, ali ne kao naroda poglavar.Što si mi kao Brankoviću negda usluge činio, primi za nagradu ono što imaš i držiš.Dečani su krasni i bogat namastir.Sadašnji moj položaj druge, a ne tvoje savete iziskuje.Tolike bede i patnje naučile su Đurđa Brankovića biti despotom i pravim prijateljem naroda.Sad ću da narodu mome one rane lečim, koje sam mu zadao.U dvor mi nemoj dolaziti, jerbo će mi tvoje prijateljstvo škoditi.Đurađ Branković“. — E, jeste li ovo čuli. — E sad ćemo mu i mi odblagodariti.Gledaj ti njega, kako se pogordio, kako se sad tek opametio — reče razljućen Haralampije. — No, ded da što svršimo.Mi smo samo zato došli da tebe u naše društvo uvučemo — reče Pribac. Haralampije se malo zamisli, pa onda poče: — Znate, dakle, šta nam valja sad odmah činiti?Ja imam ovde dva mlada kneza, koje sam ja po nalogu Đurđevom oslepiti dao, da ne bi sposobni bili za vladu.Knez Grgur, otac njihov, bio je stariji od Đurđa, pa bi posle smrti despota Stevana Grgurevom starijem sinu Jovanu pripadalo gospodarstvo.I sad, dakle, više prava imaju na despotstvo ovi mladi knezovi, nego despot Đurađ.Zato sad treba da sobom odvedete ova dva kneza u vaš stan, pa da narodu objavite da se vi nji’ primate i Jovana za despota priznajete. — Mi na to ne pristajemo da mesto jednog Brankovića drugoga za samcatog gospodara priznamo.Ja se ni jednom ne pokoravam, i ja hoću u mojoj krajini sam da vladam! — preseče mu govor nezadovoljan Pribac. — Čekaj, nisi me još preslušao — produži lukavi Haralampije. — Kad knezovi kod vas budu, pa izjavite narodu da za nji’ ustajete, da pravo i prvenstvo nasledija održite, ceo će narod uz vas pristati, Đurđa ćete sa tim lakše pobediti, snaga će se vaša črez to potkrepiti.Sva oružana sila biće u vašim rukama, koju raznim nagradama možete posle lako za sebe zadobiti, pa onda i kneževiće s puta ukloniti. — To je, petina, vrlo pametno; no, pitanje je, hoće li se narod za slepim i za vladu nesposobnim kneževićima povesti?Neće li narod reći: volijemo čitavog i iskusnog Đurđa koji nas predvoditi može, nego slepoga mladića. — I tome se može pomoći.Budući sam ih ja dao oslepiti, i kod mene se nalaze, to moje o njima izvestije mora biti pred narodom verovatno.Ja ću se izdati za prijatelja Brankovićeve loze, ali ne Đurđa despota.Kazaću da je meni svagda na srcu ležalo tu porodicu oružati, ali ne jednoga člana iste drugome u hatar nepravedno žrtvovati.Reći ću da ja nisam nalog despotov izvršio, da ja kneževićima nisam vid oduzeo, no da sam ih ovde kod mene tajno zdrave i čitave držao, da ih za srpski prestol spasem, koji posle smrti Stevanove samo njima po pravu pripada.Ovim će se u narodu ogorčenje protivu despota obnoviti, a to sve ide nama u račun.Je li ovo dobro? — Dosta, Haralampije, nikad još nisi takovo što pametno izmislio.Ostajemo, dakle, pri tom — reče Pribac. — Ostajemo. — No zakunimo se svi, da nećemo tajnu nikom izdati! — Niko ne sme o tome izvan nas šta znati, tako mi boga i svetog kralja dečanskog. — Tako mi boga i mog krsnog imena svetog Đurđa! — Tako mi svetog Nikole! — Jedan drugog da pomažemo, a posle i nagrađujemo, tako mi evanđelija — reče Haralampije. [— Nek bude, tako mi života. — Nek bude, tako mi jedinca. — Nek bude, amin! — zaključi Haralampije.] — No gde su knezovi, da ji vidimo, pa da ji vodimo, jer oklevati ne valja. — Odma’ će tu biti! Haralampije ode da dovede knezove. — Baš nam sve dobro ide za rukom, brate!Znaš li, volem što je Haralampije na našoj strani, nego da mi je ko poklonio novi’ deset ’iljada vojnika.Sve ti to uprste zna šta valja činiti.Ali ga i ’oću nagraditi.Načiniću ga patrijarhom — reče radosno Pribac. — Brate, sve ide dobro, a sve će dobro biti, no reci mi samo, kako stojimo nas dvoje sa računom?Šta ću ja od svega toga dobiti? — zapita Jablanović. — Ti ćeš dobiti celu Mačvu.S Mađarima ćemo se oprijateljiti, pa ćeš ti onde kao ban gospodariti.Jesi l’ s tim zadovoljan? — Jesam. — Ja se zaklinjem da ću ti to učiniti! — A ja ti se zaklinjem da ću svud s mojom silom pored tebe biti! Na to dođe Haralampije.Za njim otac Pajsije vodi dva kneza. — Eto vam mladi’ knezova, Jovana i Đurđa.Eto, sinovi moji, tu je vlastelin Jeremija i vojvoda Jablanović.Oni su došli da vas odavde odvedu; kod nji’ vam neće rđavo biti. — Milo mi je što vidim sinove kneza Grgura.Grgur je bio moj prijatelj, pa ću i ja biti prijatelj njegovoj deci — reče Pribac. — Slušali smo mlogo o vlastelinu Pribcu, pa nam je i u žalosti našoj uteha, kad čujemo našeg prijatelja.No pre neg’ što iskusimo tvoje prijateljstvo, reci nam, recite nam boga radi, ko nas oba ovako nakaza?Zar pored velikog sveta i sunca da nam ne ostane ni pedalj zemlje, ni jedan sunčani zrak, da se bar radovati možemo našem životu.Zar smo tako krivi da budemo i od sviju zverova najnesretniji?Ta i sovuljaga je sretnija od nas.Da nismo nikad sveta videli, ne bi nam bilo tako žao; al’ ovako tek sad osećamo u punoj meri nesreću našu, okruženi strašnim večitim mrakom.Nas već na ovom svetu paklu predaše — reče tužeći knez Đurđe. — Svemu je vaš stric Đurađ kriv, koji se sad sam zadespotio.Po njegovom ste nalogu oslepljeni.No božija kaštiga ni njega mimoići neće.Vi ćete odsad kod mene biti, a imaćete sve što želite. — Nije nam niko više u stanju dati ono što želimo — reče knez Jovan. — A šta želite? — Šta nam ne možeš dati.Daj nam svetlosti! — To samo bog može dati.Ištite drugo! — Mi opet drugo ne ištemo.Mi ne tražimo ni blaga ni vlasti.Kome je ispred očiju svet oduzet, taj je od sviju ljudi najnesretniji.Blago i gospodstvo ne slaže se više s našom dušom.Nami takovo što tek dublje oči kopa.Kako da se usporedimo sad sa ikakvom gospodom i junacima, mi nevoljni slepci?Mi tražimo sebi ravne.Dajte nam po jedan štap, pa nas pustite u svet, da kad već nemamo svetlosti, da se bar nasitimo slobodnog vazduha i samovoljnog u njemu micanja.Dajte nam gusle, pa nas metite pred hram božiji, da u ljudske uši božije čustvo ulivamo.Usporedite nas s drugim slepcima, da se s njima razgovaramo, grlimo i tugujemo.Mi ćemo s njima u tugi za sebe nov svet naći.Među sebi ravnima prestaćemo biti nesrećni! — odgovori Đurđe. — Vi ste knezovi, vi morate kao gospoda i živiti! — Moramo?Kad je trebalo da budemo gospoda, onda ste nas činili prosijacima; a kad smo prosijaci, sad nas pravite gospodom.Gospodstvo je za nas sad kaštiga samo — odgovori knez Jovan. — E, sinovci moji, tako biva u svetu.Koji su kao gospodari rođeni da upravljaju narodom, a oni su samo oruđe za narod.Oni moraju biti ono što jesu, nit’ stoji u nji’ovoj vlasti da sebe preinače.Kao god što siroma’ mora trpiti glad, žeđ, zimu, vrućinu, tako opet gospodar strada od punog stomaka, koji mu često glave dođe.Videli ste košnicu, videli ste u njoj maticu.Ona ništa ne radi, pa ju opet ’rane, ali ju i smaknu kad im nije više od potrebe.Ne bi l’ i matica ’dekoja radije pčelom bila?No je l’ joj moguće pčelom postati?Nije, pa zato mora se radi sviju pčela svojoj neotklonjivoj sudbi podvrgnuti.Tako ste i vi.I vi ste stvoreni sa sudbom matice.U jednom roju više vas skupa opstati ne može.Niste vi ni prvi ni poslednji u vašoj sudbi.Otkako je sveta i ljudi, koliko je već bilo u rodu ljudskome matice, i koliko ih je već žrtvovano, jedne zbog drugi’?!Tako i vi morate se pokoriti vašoj sudbi.Nju sad već nije vam više u vlasti preinačiti, ali je ona sad za vas puna izgleda — odgovori Haralampije. — E da sad ne gubimo više vremena, no da se na put spremamo — reče Pribac. Haralampije da znak Pajsiju, koji knezove natrag u ćeliju odvede. — Sad bismo mogli već putovati — reče Jablanović. — ’Oćeš li ti s nama, oče, ili ćeš tu ostati, pa odavde stvar potpomagati? — Odavde će bolje biti.Kad nužde bude, onda ćemo se il’ ovde sastajati, ili ću ja k vami. — E sad ’ajd’mo! Odma’ se skupi sva svita.Pajsije pripravi sve što je za knezove nužno, i do pol sata nije ih već bilo u Dečanima.I glasonoša je otpravljen. Posle smrti despota Stevana Visokog zavlada Srbijom Đurađ Branković. U Beogradu, u dvoru Stevana, stanuje Đurađ Branković, koji je toliko puta ruku, oružje podigao protiv svog ujaka, a da Srbijom ovlada. Što je želio, postigao je.Vladavina slatka reč, al’ vladalaško veliko je breme. Đurađ je mnogo preko glave premetnuo.Mnogo je zemalja prošao, u sto bojeva blistala mu se junačka sablja, prešao je tamnice, no ne pade mu tako teško kao primiti vladu nad onim narodom koji se protiv bure bori.Lakše mu je bilo negda Stevanu opirati se, nego narod protiv silni’ dušmana štititi.Sad je tek Đurađ osetio najveći teret u svom životu! Na gradskim kulama viju se crne zastave, tek je šest nedelja od Stevanove smrti, baš parastos se u crkvi opojao.U sabornoj crkvi služi Melentije, sa kaluđeri.Crkva dupkom puna, tu je Đurađ sa vojvodama, velikašima, oko crkve nepregledno mnogo naroda.Đurađ i vojvode u crno obavijeni, na svakom licu vidi se nacrtana žalost, jer tu nije bilo koji Visokog Stevana nije žalio.Divne slike te vojvode.Do Đurđa Oblačina Rade, Dojčetić, Orlovići, i još čitav niz divnih junaka.Na tužno pojanje svi suze rone, sva crkva tužno izgleda, bogzna hoće li kada takovi junaci u tu svetinju nogom stupiti. Posle crkve skupiše se u dvoru, u jednoj dvorani vojvode kod Đurđa Brankovića.Napred ide Đurađ Branković, pokraj njega i za njim vojvode.Oh, da divnih junaka!Kakav je Đurađ Branković, stjenovit, pa višim duhom zadahnut junak, vidi mu se to iz muška lica, gorostasja.Na prvi pogled rekao bi, ovaj je rođen za vladara.A kakve su vojvode?Ne znaš čemu više da se diviš, snažnom stvoru, delijskom pogledu, divnom ruvu.Na glavi im crni samur-kalpak sa crnom čelenkom, bedra obvijena pojasom, crnom dibom, i sam vojvoda Kajica, taj biser od junaka, kog dolama uvek od dragog kamenja trepti, crninom je obvijen. Velika dvorana sve u crnini, kanda je crnom čojom postavljena, o čelu visi velika ikona Hristovo raspetije, što je Stevan iz Carigrada doneo.Do raspetija je ikona Bogorodice iz Soluna, amanet spasitelan, još od Dušana došao u ruke knezu Lazaru, a od ovog opet i carice Milice u ruke Stevana.To je Mati božija, koja je još u Solunu bila na glasu kao čudotvorna, a sad bdi nad Srbijom.Tu su posle ikone aranđela, svetitelja, teška kandila od suvoga srebra i zlata. Do te dvorane je opet druga velika, tu su naslikane bitke na duvaru, od slavnih dubrovačkih slikara.Tu se vidi bugar-bitka car Dušana, boj na Kosovu, boj kod Angore, kako Visoki Stevan sa svoji divni oklopnici na Tamerlanove Tatare juriša.Tu visi na jednoj strani razno oružje, sablje srpskih kraljeva, careva i junaka. U crnoj dvorani na sredi je veliki okrugao stol, pokriven crnom čojom.Nad stolom odgore spušten veliki blistajući polilej, na kom su trideset voštani’ sveća zapaljene.Na stolu još stoji veliko zlatom okovano evanđelje, i krst, u kom izrađeno počiva parčence svetog drvenog krsta, na kom je Spasitelj stradao, sveti spomen krstonosne vojske, poklon silnog alemanskog cara Fridriha Barbarose velikom Nemanji Stevanu. Kad Đurađ, sa vojvodama u crnu dvoranu uđe, sedne u čelo, i da znak vojvodama da posedaju.Vojvode po redu i starešinstvu posedaju. Svi su uprli oči u Đurđa Brankovića, svatko iščekuje važnu reč što će prosloviti. Đurađ Branković opet se na noge diže, a za njim vojvode. — Vojvode, junaci, vi stubovi Srbije!Poznato vam je kako srpski narod od kosovske bitke strada.Sila turska navalila na narod, kad je vlastela srpska bila nesložna.Još za vreme Mrnjavčevićah proklicala je ta nesloga.Kosovo polje pozvalo je na slogu, i koji složni beše, došli su.No, ne bi na Kosovu Kraljevića Marka, Miloš Obilić pogibe junački, večna mu pamet, osveti srpski narod, al’ moj otac, Vuk Branković, spase što se spasti moglo, spase svoj deo vojske, a ova opet spase Bosnu.Ne smede Turčin na kršnu Bosnu.Na Kosovu naša vojska od turske manja, vijor sipa joj pesak u oči, tma laki’ azijatski’ konjanika, žarkog sunca žega užasna, teški oklopnici čitav dan ka konju, izmoreni, bi l’ spasili sve, a da se tako upustili u boj sa trojno većom, a još odmorenom turskom konjicom?Ne bi.Kosovo trebalo bi da je spašeno pred Kosovom, a ne na Kosovu, jer tko ovde hoće pobedu, mora imati veće mnoštvo, više konjanika neg’ dušman.Naše vojvode više su davale na samo junaštvo, neg’ na prilike bojnog polja.I Vuk bi sa svojima izginuo, a nije bilo nužno da svi na Kosovu izginu.Nije izdao Vuk na Kosovu, on je spasao Bosnu, jer da se sa svojima tamo ne povuče, ne bi zadržali Turke bosanski pastiri i čobani.Obilić je ubio Murata, divno junačno je, al’ vođ treba da je kod svoje vojske, a da drugi ko sultana ubija.Mog ona su Turci proganjali.Kad je car Lazar pao, na kome je ostalo, na kom bi trebalo da je ostalo carstvo? — Ako je car za carom, sin za ocem, Vukašin je bio car pre knez-Lazara, zašto da nije car Kraljević Marko, kog je sam narod već Kraljevićem nazvao, pa onda bi se i ja, i možda i moj otac, tom kraljevskom junačini poklonio. — Ako je do krvi, ta ista Nemanjića krv teče u Brankovićima kao i u Grebljanovićima.Ako je bilo u knez-Lazaru Nemanjića krvi kroz car-Dušana, sveta crkva nije mu dala ime Dušanovo, a krv cara Lazara i u mojim žilama teče. — Brankovići nisu hteli ženskima klanjati se, pa bila ta i sama carica Milica, jer je narod trebao muške zaštite, nit’ su mogli Brankovići priznati Milicu, koja vladaše i nad njenim sinom.Bog da mu dušu prosti, blaženom Stevanu.Zavadili smo se, zavadili su nas Turci i Grci.Ogorčenje rodbini bruku rađa, i brat bratu dublje oči kopa.Bilo je među nami svašta.Jedno drugom da naudi i dušmanu se služilo.Tako je već kod Srba od zamande bilo.Pa zla kob sobom je donela da jedan protivnik drugoga ne može da prelomi.Jedan jak, moćan kao drugi.Tu je knez Lazar protiv Vukašina, Kraljević Marko protiv car-Lazara, Vuk Branković protiv despot-Stevana.Kao god što se orlušine u vazduhu čupaju, tako su se i oni među sobom krvili, da se utamane. — Vidio sam sveta, bio sam ljute bojeve, mnogo sam iskusio, vidio sam mojim očima od Turaka popaljene varoši, sela, svete hramove, vidio sam kako Turci Srbe roblje vuku, muško, žensko, staro, mlado, slabo, snažno.Gledao sam mojim očima ropsko tržište u Skoplju, sram čovečanstva.Ljude, krišćane Srbe prodaju kao robu.Vera izgubljena, stid od varvarstva zbrisan. — Kad sam sva ta čuda vidio i dugo gledao, pomišlja’ da je sve to za naše grjehe, i rješim se, kako me sreća posluži, da uzmogu narod oružjem štititi, štitiću ga i rane mu vidati. — Uvidio je to zlo i blaženi despot, i pružio mi je kao svom nećaku bratsku ruku da naroda radi sve smutnje otklonimo, i da se spase što se spasti može.A ja vjeru sam si dao, ako sam pogrešio, moje grjehove krvlju ću oprati, il’ ću dobročinstvom zlo ispravljati. — Znate da sam se sa despotom izmirio, da me uzeo kao sina, kao nasljednika i da je među nami raspre nestalo.Krv Nemanjićah umirila se.I odma’ je Turčin osetio sloge snažnu mišicu.Počeše Turci obazirati se.No posle tolikih borba i stradanja, neslogom vladarah, narod je oslabio, a Turčin ojačao, sami sobom ne možemo uspjeti, morali smo saveznika potražiti.Od Grka slabe pomoći, naslova despotskih koliko hoćemo, za se su premudri, al’ na bojnom polju od njih nikakve pomoći.Od lacmana ništ’ ne iščekuj, gleda da ti vjeru nametne, jadransko pomorje otme, i trgovinu utuče.A bez saveznika ipak ne mož’ se živjet’. — Vi koji ste sad ovde skupljeni, vi sleme naroda, morate se o sudbi naroda sa mnom pobrinuti.Vi ste bili vjerne slute, prijatelji despot-Stevana.I vi ste viđeli patnju naroda, i despotove bolje.Despot Stevan je bio srpskog naroda dostojan vladar.Cjela zemlja za njim plače.Da nije bio izvrstan, nikad ne bi’ mu se podvrgao. — No i to dobro znate, da je despot uvidio kako sam mu do nasljednika dorastao, kako je i pri samom izdisaju duše izrekao: „Po Đurđa! po Đurđa!“ Sa tim je htjeo reći: Slušajte Đurđa mesto mene, neka on rukovodi narod.I ja sam sad ovđe vas skupio, da vam izjavim, da doista hoću rukovoditi narod. — Despot je sebi zadobio za saveznika Ugre.Njihova sudba je sa srpskom skopčana.Padnemo li mi Srbi, pašćedu i oni, održimo li se, održaćedu se i oni, Ugri su na dobroj nozi sa rimpapom, a ovaj kod lacmanstva mnogo važi. — Lane je despot sklopio ugovor sa Ugrima.Davaćedu veliku pomoć protiv Turaka.Al’ za tu pomoć ima im se predati Mačva, Beograd i Golubac.Tako je, nije na ino.Ugovor se ne sme rušiti, jer bi onda došli izmeću dve vatre, Ugre i Turke.Turci bi jedva dočekali da se taj ugovor povredi.Izmeću dva zla, manje treba birati. — Turci čuše za taj ugovor sklopljen i pobojaše se.Još za života despota proderaše do Kruševca i sve popljeniše; a sad, tek što su čuli smrt despotovu, natuštali se nad Srbijom, utiskavaju se u despotove granice, i smeraju pre neg’ što bi se Ugrima potkrjepili, na nas svom silom napasti.Do čekanja tu nije.Jednu ruku moramo si odseći da ostalo spasemo.Da li bog da Turčina satremo, vratiće se naše opet, a zasad sigurnosti radi moramo nešto rukama savezničkim predati.Il mi Turčina, il’ Turčin nas mora razoriti. — Zato vojvode, junaci moji, budite složni među sobom, budite sa mnom složni jer bez sloge dobra biti neće.Znate da imade i u čistom žitu kukolja, pa ima još koji u ovoj već razrovenoj zemlji zlo seju. Tek što Đurađ to izreče, a neko među vojvodama poviče: — Jeremija. Đurađ produži. — Da, Jeremija, njega ovde na svjetovanju čestitih nema. — Sad ste me čuli, moji vitezovi.Ja sam sad svima poglavar po vladalačkom starešinstvu, a moja je zadaća najteža.Da mi ovaj narod ne leži ia srcu, o kom sam se negda oskvrnio, imam dosta blaga, da bi’ mogao sa mojima bezbrižno živiti, u Budimu, Mletkama, ili u Carigradu.I zbilja, ako ko među vami u sebi oseća veću snagu, proriče si veću sreću za spas naroda, ja ću mu mesto moje ustupiti; al’ ujedno i to izričem, ako tko bude nesretniji neg’ što ja o sebi mislim, onda ću ja moje pravo obnoviti, i lakomislenog grješnika zlokobu naroda na žrtvu prineti.Jeste li me dobro čuli, i nek se javi kome je do zamerke. Iz svih grla čuje se: „Živio Đurađ Branković, despot Srbije, gospodar Pomorja i svih srpskih zemalja“. Đurađ opet produži. — Evo [se] zaklinjem Bogom, raspetim Isusom, pa svetim Jevanđeljem, da ću do konca žizni narodu živiti, za njega sve žrtvovati. Đurađ takne rukom Jevanđelije.U isti ma’ iz druge dvorane uđe Melentije, i stane do Đurđa. — Zakunite se tako isto pred bogom nad svetim Jevanđeljem, i pred svjedokom pobožnim Melentijem. Vojvode pojedince zaklinju se, pa onda svi u jedan glas: — Ginimo za narod. — Kako pravo, onako zdravo. Branković reče: — Odali smo bogu božije, despotu despotovo, a sad razredimo se, pa da se za dušu i potkrjepimo. U trapezariji sve ih gotovo čeka. Nije dugo trajalo, zvono zove u trapezariju, vreme je tu, skupe se gospoda, vojvode, kaluđeri, stupi i Jerina despotovica sa despotom i pratnjom, sva je u crnini, i sela je u čelo do despota. Žalosno je bilo opelo, žalosna je i daća.Na svačijem licu vidi se svečana ozbiljnost, despotu se brižna bora na čelo navukla, Jerinino fino lice suzama orošeno pokazivalo je rumen koji je plamom zadat, tanke usne stisnute, kanda zadavljuju plam. Svako ćuti, što se jede, kanda ne prija, i kako će tugom zasićenim prijati.Slabo se govori, i kad što despot proslovi, koji od vojvoda kratkim odgovorom ga potkrepi. — Uveliko ću štovati blaženim despotom zidane i ukrašene crkve, i obitelji.Još ću Manasiju većma ukrasiti, a svi vi, koji bogu služite, pojte u večitu slavu velikog despota Stevana, a da mu u narodu ostane večit spomen, jer je bio i bogu i ljud’ma ugodan — reče zagušljivim glasom despot, a suza mu na zenici zasja. — Večna mu slava, bog ga u raju spodobio jer je boga radi narodu živio — reče vojvoda Radosav. — Narod će ga spominjati u crkvi, u pesmama, i odjeknuće pesme žalosne od Beograda do Budima, Dubrovnika i Carigrada — reče logofet vojvoda Vojihna. — Beograd, njegov stvor, na čelu svom zapisaće večito ime despota, i osvetliće naokol’ Srbije njegova divna djela — reče protovestijar vojvoda Bogdan. — Njegovo viteštvo biće slavljeno od svi’ junaka — reče vojvoda Oblačina Rade. Tako po’dekoja reč pusti se.Vladika Melentije otpoji žalosnu pesmu Damaskinovu „Plaču i ridaju", u suglas mu poje crni kaluđeri. Da si vidio kako ti junaci, koji su sekli, lomili Tatare, Turke, kako suze rone. ’Dekom od zagušenog jecanja ramena, prsa mu se tresu, drugi, opet, od žalosti, bola uzdanu da mu se glas čuje kao u ranjenog lava.Sve je u žalosti pogruženo, despotovica Jerina jeca, čuje jako opšte ridanije, negdašnji Stevanov telohraniteljni husarski vođ čuva na sebi dolamu, jer je bio sa svoji husari sa dvora Stevana dičan.Već se žalost u suze proliva, despot i Jerina ustanu, da se znak da se raziđu, sem četir vojvode, koji se s despotom u pratnji povuku u drugu dvoranu. Razilaze se, još se jednako čuje jauk, plač i ridanije u dvoru, u tremovi, za nezaboravljenim despotom. Vojvode, koje su se razišli, spremiše se odmah na put, da poverene im strane i kotarja čuvaju, jer im je već despot unapred nalog izdao da se od trpeze odmah za put spreme, jer su već Turci gospodari od Kruševca, i moravske doline su im u rukama, i slavno Novo Brdo je u opasnosti, nit’ je do oklevanja. Despot sa četir vojvode zasedne u drugoj dvorani, u kojoj su naslikane bojne slike. Tu sad sjetuje se despot sa vojvodama Radoslavom, Oblačina-Radom, Vojihnom i Bogdanom.To su prve despotove vojvode i savetnici. Reč se povede o sudbini Srbije.Prva je reč despotova. — Neprijatelj je Srbiju opasao.Kruševac je u turskim rukama, sela, varoši opustošene, zgarene, lepi predeli turskom kopitom potlačeni, a ’de turska kopita stane, trava ne raste, to znate.Znate dobro i to, da sad, kad despot-Stevana nema, sa sviju strana navalićedu, već navaljuju na Srbiju, i da nam ne dadu vremena da se Ugrima potkrepimo.Ako bi bog dao da se Ugrima moćno potkrepimo, isteraćemo tu poganiju sa hrišćanske zemlje. — Turci zaziru, i baš zato sve ćedu sile napregnuti da se zatuku kao klin među nas i Ugre.Sad je vreme.Poznajem Turke.Služio sam ih, oni su mene služili.Od njih niko dobra nek ne iščekuje.Oni idu da iskorene vjeru hrišćansku, i sve da poturče. — Poznato vam je da je despot Stevan lane sa Žigmundom, ugarskim kraljem, sklopio ugovor, po kojem mene Ugarska posle smrti despota kao ovome nasljednika i despota priznati ima.Turci su tako na Srbiju nasrnuli, da se sama protiv tolike sile održati ne može.Po tom ugovoru Ugri imadu nas protiv Turaka potpomagati, al’ veće sigurnosti radi, i da dobiju naslon za svoju vojsku, ugovoreno je da se ima Žigmundu predati Mačva, Beograd i Golubac.Stiže mi glas, da je ugarska vojska već na putu. Tu despot otpočine, baca pogled na vojvode, kanda žurno očekuje odgovor. — Tako je.Svi znamo da se sad sudba nad srećom i nesrećom prelama.Srbija je u božijim rukama, al’ mora se reći, i da je na raskršću.Turcima sami odoljeti ne možemo, jer su deset protiv jednoga.Moramo i mi tražiti naslona, a to naći možemo samo u Ugarskoj.Izgled je da ćedu nas jako potpomagati, jer dođe li Turčin do Beograda, onda su vrata Ugarske otvorena, i Ugarska može opasnost koja joj također grozi samo u doljnjim krajinama Srbije otkloniti.Samo da nas Ugri ne potčine, i mesto onog da dobijemo ovog za gospodara — reče umereno vojvoda Radosav. — Samo se bojim od lacmanstva.Ugri su dobri sa rimpapom, a rimpapa jednako šilje u Bosnu fratre, da Srbe pošokče.Koliko se već iz naše crkve u tuđu primamilo.Ugrima je rimpapa otac, pa će svoje sinove naputiti da s lacmanstvom udaru u Srbiju.Jadan narod, šta je dočekao da se u vjeri na tri strane kida.Jedne Turci silom turče, druge fratri medenim rječma zaslađuju i obriču im na ovom svjetu bolji stan, a na drugom svjetu slađi raj.Već je došlo vreme da na tri vjere pokidan narod sa tri strane sam sebe ubija.Neka je saveza sa Ugrima, al’ ne daj da lacmanstvo oblada — reče malo ogorčeno vojvoda Bogdan. — Jest, nad Srbijom je sa sviju strana nebo natušteno, s jedne strane Turčin, s druge lacmanstvo.U Turčina spasenija nema.Od lacmanstva lakše je se braniti.Izmeću dva zla, bolje je birati manje.I kad bi se i u tom sa Ugrima nagodili da nam u vjeru i zemlju ne diraju, onda bi mogli satrti vraga agarjanskog.U tom si tesnacu kao što je sad Srbija, moramo Ugrima ruku pružiti u savez, samo što je stvar prehitrena, nije dozrela.Šta će narod reći kad čuje da se predaje Ugrima Mačva, Beograd i Golubac.Beograd je oko Srbije, Mačva je srpski Hanaan, a Golubac je desna ruka Srbiji.Kruševac je već u turskim rukama; nek dobiju još Novo Brdo, pa su iskinuli Srbije četiri stuba.Onda je Srbija bašta bez plota, u koju će Agarjani i drugi širiti se na naš račun.Uvaži, gospodaru, moje reči, i po mogućstvu umeri Ugre.Predaju gradova i Mačve tumačiće narod tako, kanda predaješ Ugrima Srbiju.No kad već na ino nije, i ugarska vojska je već na putu, protiviti se ne možemo, jer bi Turci mogli Ugrima namignuti, pa bismo došli među dve vatre.Samo još jednu, a jezgru.Ako pomoću Ugra Turke istisnemo, nek nam ove povrate, jer inače će to držati za grabež, a prijateljstvo i dobro susjedstvo više vredi neg’ dva grada.I u tim gradovima mogu Srbi Ugarsku štititi — reče ozbiljno vojvoda Vojihna. — Kad je Srbija sa svih strana u nevolji, radi kako te bog i pamet uči, a ja, gospodaru, tvoj vjerni sluga, služiću te i odsada kao i dosad, ja sam tvoja sablja, pokaži put kud da udara — reče pouzdano vojvoda Oblačina Rade. Na to despot odgovori: — Što rekoste za Ugre, i ja to u srcu ispovedam, i jest da stojimo među dve vatre.No i to stoji, da Ugri kad nas brane, sami sebe brane.Bez Mačve Beograda i Golupca Žigmund ne bi se iz Ugarske makao, a Srbija je pod udarom turskim malaksala, i brze pomoći potrebuje.Jedno je koje morate birati, il’ bi morali sa Ugarskom, il’ protiv Ugarske.Ako ugovor sa Žigmundom sklopljen pogazimo, onda moramo sa Turcima ići protiv Ugarske, onda morali bi Srbiju širom otvoriti Turcima, natuštala bi se silna turska vojska oko Beograda, pa onda hoćemo li nećemo li, morali bi Turcima grada predati, i to bi bio poslednji srpski grad, kog bi Srbija izdavati imala, i to kao svojim saveznim prijatelj’ma predati, a kakvi su prijatelji Turci, to svi znamo, vidili smo ih posle Angore i Nikopolja.Sama sebe bi Srbija ubila.Il’ bi se s Ugrima pogodili, napustili bi da Ugri osvoje Beograd i Mačvu, dok bi Turci svu Srbiju od dole zauzeli.Protiv take dve sile Srbija se boriti ne može.A Turci bi gotovi bili u početku Ugrima što popustiti i namamiti ih da se od Srba otkinu, da ih posle lakše bace iz Beograda van, i Ugarsku osvoje.Tako su Turci s nami i među nami činili.To je ono staro, ne sajedini, bože đaurina.Pa onda u tolikim ratovima iskušen narod, uviđev da jednako natrag ustupati mora, ne pouzda se više u svoju snagu, dušom je klonuo; na nami je da se narod opet uzdigne, da ga vuci ne raznesu.I ako bog da, i Turke istisnemo, okrepljeni, možemo i drugom slobodnije u oči pogledati, ako bi nas podjarmiti hteo, pa ma tko to bio.Ne budemo li sa Ugrima sretni, pokažu l’ se Turci od nas jači, onda ću se za vremena pobrinuti da se opet Turcima približimo, i da ojačamo, i kad Ugri opet ojačaju, nanovo u borbu protiv Turaka, jer za nas, za Srbiju, borba je život.A to povremeno zbliženje s Turcima ako i staje žrtve, bolje neg’ da jedinim udarom propadnemo. — Što vas bojazan muči, da je rimpapa učitelj Ugarah, da će se lacmanstvo uvlačiti, i da ćedu fratri pravoslavne duše pokupovati, od tog nek vam nije straha.Eto Hilendara, Visoki’ Dečana, Resave i Manasije, i svi ti divni ostali manastiri, crkve i hramovi bditi ćedu da se prave srpske duše od satane ne ulove.Velika je moć tih svetih obitelji.Turci ako i opustoše, popale koji manastir al’ posle opet dopuštaju, jer iz pjepela svjetih obitelji osvetnici se rađaju. — No bilo kako bog dosudi, ispovjedam i zaklinjem se živim bogom i arhistratikom Mihajlom, koji je naše zastave u krvavim bojevima pobjedonosno od zamande upravljao, da mira donde tražiti neću, dok ne otpojimo u svetom hramu „Vozbranoje pobjedonosnaja” — il’ ću žrtvovati sebe, i sve što mi je milo i drago. — A ti, Oblačino Rade, sabljo moja od megdana, upravi sablju kud ti pokazujem, protiv Turaka. — I vi, vjerne vojvode, ustajte, skupite vojske što se može više, da se nađemo u ovim krajevima na okupu, da se svežemo s ugarskom vojskom koja je na putu, a da im i gradove predamo, Beograd i Golubac, pa da se s njima dogovorimo kako ćemo na Turke koji su Novo Brdo opseli, pa onda na Kruševac.Pa treba Ugre poučiti kako se protiv Turaka vojevati mora, jer oni još nisu tome vični kao mi, koji smo se s njima gotovo svaki dan krvili. — Kajicu vojvodu sa njegovim katanama treba poslati do Golupca da izvidi kako stoje onde stvari, jer sa Jeremijom nije čist posao i sam despot Stevan teško je s njime na kraj izlazio. — Jeremija će Turcima izdati grad.Već odavna šuruje sa Turcima, hoće da argatuje po Braničevu i Resavi pomoću Turaka, rđavi se glasovi o njemu raznose — reče vojvoda Radosav. — Treba na oprezu biti da izdajnika odande izvučemo i kaznimo.Sad na konja i svak u svoje kotarje na posao — zaključi despot. Kad su se vojvode razišle, Đurađ izdaje naredbe da se preda Mađarima Mačva i Golubac.Beograd će sam predati. Kakva je tuga ležala na srcu despotovom kad je ove naredbe potpisivao.Predati Mačvu, Beograd i Golubac!Za Mačvu se tukli srpski vladari sa Mađarima, koliko se tu prolilo srpske krvi.Pa Beograd, koji se sad skora podigao da se narod s njim dičio, bio mu je uteha i neka naknada za izgubljen Prizren, za Prištinu, za Kruševac.A Golubac, gnjezdo sokolovo, odande se čuva plodno Braničevo, plodna Resava.Sve to sad mora se izgubiti. Despot potpisuje te naredbe vlažnim očima, pero mu u ruci drkće.No nije na ino, mora.Ugovor despot-Stevanov ga veže; a ionako bez saveza sa Mađarima turskoj sili podleći mora, pa će i narod sve izgubiti. Kad je sve naredio, povuče se u svoju dvoranu, hoda gore-dole, sam razmišlja, mute mu se u glavi spomeni prošlih vremena, i dobri i zli, ponajviše zli.Proveo je najlepši deo svog veka u krvavim borbama sa Turcima, Tatarima, Mađarima, sa svojim braćama, prolivao je i svoju i srodnu svog naroda krv.I do kakvog uspeha se došlo, da se sad srpski gradovi s jedne strane Turcima, s druge strane Mađarima predaju. U takovom raspoložaju duže je sam u sebi govorio. — Svakog kazn stigne.I ja sam štošta činio, što vjera i zakon ne dopušta.Djela mi se mogu izviniti, al’ opravdati ne.Ja sam grješnik, koji svoje grijehe priznaje, a koji priznaje, taj je pokajnik, i boljemu gredi.Jest, ja sam bio grješnik, veliki grješnik, al’ tko među vami nije bio grješnik?Odavno je kod Srba ovladalo otimanje krune, skiptra.Otimao je i Vukašin, i sam đed knez Lazar nije uvek pravdu najednako djelio, držao je da je pravo Nemanjića njegova nepodjelima svojina.Marko Kraljević drži da je na njemu carstvo.Potom Milica, moja baba, drži da je sve to njeno i njenih sinova.Vuk, moj babo, drža da je i na njemu pola carstva.A će sam ja onda, ja omladak Nemanje.Zar da budem samo kopljanobojnik despot-Stevana?To nije moglo biti.Ko l’ je na purpuru rođen, ne postaje lahko sluga sebi ravnom.Bio sam despot-Stevanu kivan.Teško je gospodaru postati slugom.Tako smo se borili svak za sebe u međusobnim borbama strašću, osvetom oslepljeni, hvatali smo najbliže oružje, proljevali smo krv svoju i našeg naroda.U borbi dasmo Turčinu našu snagu, da odjača, prolismo toliku bratsku krv.Ne jedna je srpska majka zakukala kad je to čudo viđela, brat bratu oči kopa, svoj svoga kolje.Uviđ’o je despot da ćemo se ovako svi iskorjeniti, i mi i narod.Ja njemu ruke pruži’, on meni.Možda je docne, al’ ću upotrebiti sve, samo da spasem što se spasti može.Ja sam pokajnik.Zgrješio sam se o srodnoj krvi, o krvi naroda.U snu dolaze mi Grgurovi sinovi, slijepi, prose u me milostinja.Ogrješio sam se o njih, ja sam kriv njihovoj sljepoći.Moram grijehe iskajati.Nitko smrtni nek ne misli, da ga kazi dostići neće, ako je što skrivio; priroda nered, nepravdu ne trpi, u devetom koljenu još iskajavaju se grijesi prijetkova.Iskajaću moje grjehe dobročinstvom, iskupljivaću zarobljenike, bodriću narod na slobodu, boriću se uz narod ma protiv koga, sve moje imanje i đecu daću za slobodu zlatnu, koje ni ja upravo uživao nijesam, jer je narod rob, a đe je narod rob, tu nije ni vladar slobodan.Za narod, ma i propao, to mi je bar iscjelenije moje duše. Tek što despot to izgovori, evo despotovice Jerine. Jerina, krasna Grkinja.Tankog visokog stasa, oko trijest pet godina stara, lice fino, belo, da nije živo, rek’o bi da je od vešte ruke od slonove kosti izrezano, oči tamne kao noć, al’ iz zenice svetlost odaju.Obučena u crno, glava crninom ušamljena, kao u duvne, tanak zlatan pojas pokazuje da je na njoj gospoština, i kako je vidiš, poznaćeš da je vladarka. Sedne na srebrn stol i počnu se svetovati. Despotovica poznavala je narav despotovu, čitala mu je na licu borbu unutarnju, nije došla da ga ispitiva, već da ga teši. Jerina započe. — Gospodaru moj, što si se tako smutio.Nema slave bez žalosti, a nit’ ima carstvovanja bez drama.Znaš šta je bila stara Vizantija.Koliko je tu slave i grjehova izdavano, znaš kakvi su bili Komnenovići.Manojlo Komnen, pred njim su riteri zapada strepili, koga prestol je bio dragocjen, kakovi ni Trajan ni car Prijamos nije imao.Znaš i za Kantakuzene, moje pretke, koji su se borili na pomorju, i protiv silna Dušana.U tvojim žilama teče krv Nemanjića, u mojim Kantakuzena.To su slavne loze.Pa je bio razdor među Nemanjićima kao god među Komnenima i Kantakuzen’ma.I sama sam od djetinstva mog razna čuda gledala ’de svoj svoga ubija, a muslomanstvo pokraj toga raste.Svako sebi dere.No mi smrtni, koji još živimo i koji smo se u gospoštini rodili, ne možemo više natrag, bolje da nijesmo živi, neg’ gospodstva ne imati. — Ja sam tvoja žena, zaklela sam se s tobom dobro i zlo djeliti.Kao đevojka zavoljela sam te.Opominješ se kad si od Turaka pobjegao u Carigrad, a ja tebi na Lazarevu subotu vrbicu pružam, ti je primi i pogleda me pa o Cveti, pa o Hristovom vaskrsu vidjela sam te u crkvi, u Aja-Sofiji, i ti mi nafore pruži.Ti udovac ja se u te ugleda, u tvoj junački stvor, kakvog sada u Grka nema.Ti me zaprosi, ja Ti ruku pruži, otac blagoslovi.Ja ću ti biti kao tvoja žena prvi tvoj prijatelj, jer nad dobrom ženom prijatelja nema.Znam tvoju tugu.Žao ti je za Mačvom i Beogradom, to je sudba.Moraš se joj pokloniti, al’ ne očajavaj. — Kad ti ženskinja hrabro govori, onda muško srce ne sme omekšati.Ti znaš moje bolje, al’ znaš i moju tvrdu vjeru, neograničnu volju.Ugarsku vojsku iščekujem tek što se iz kule ne vidi.Naredbe sam potpisao da im se sve po Stevanovom ugovoru izda.Mačvu ćedu Ugri sami posjesti, a Beograd ću im sam predati, no brige mi je za Golubac. — Sve im treba po ugovoru predati.No kad ti uzmu Ugri grad, hoće l’ te kao gospodara ove zemlje, ovog grada pozdravljati, hoće l’ ostati dvori naši. — Grad je njihov, a mene ćedu pozdravljati kao zemlje gospodara, a ovi dvori u ovom gradu ostaćedu naši kao baština.I svi gradovi, varoši, zemlje, planine i dolovi, što je Stevan poveljom Žigmunda dobio, meni pripadaju, pa još i mnogi drugi, sve u baštinu.Ne brini se, dakle, mila dušo, dok je Đurđa, ti si sadrug moje gospoštine.Ako su nam zemlje otkinuli, imamo dosta bogatstva, i sve bi se dalo lakše popraviti, samo da nije Jeremije, bojim se neće mi Golubac predati, ni meni ni Ugrima. — Treba ga vojskom prinuditi. Kad Jerina izreče da treba Jeremiju vojskom prinuditi da preda Golubac, despot zamisli se, pa tek posle počinke zbori: — Taj Jeremija od nekog vremena šuruje s Turcima, i da ga s vojskom napadnemo, ’de mi je sad vojske kad se tek sad sa sviju strana prikupljavati mora, a Turci su Novo Brdo opseli, a nemamo dosta vojske da ga oslobodimo, pa još ako se Golubac ne preda, i dopadne turski’ šaka, onda je sva zemlja izgubljena. Iz reči poznalo se da je despot jako zabrinut, kanda predviđa novu nesreću. Jerina gledi mu u oči, da mu pronađe duše zrak, da ga potkrepi. — Doći ćedu ti Mađari u pomoć — rekne Jerina i čeka odgovora. — Doći ćedu, samo kol’ko će ih i kakvi doći.Mađar je hrabar vojnik, al’ vojnik treba da se načini za vojnika.Što je naboljih mađarskih vojnika, ti su već kod mene u službi, husari, koje je i despot Stevan jako cjenio.Dobro ih je naplaćivao i nagrađivao.Ni na me ne mogu se potužiti.Al’ šta je kad Mađarska nema sad toliko stalne vojske kao što je bilo pod Robertom i Lajošom.Koliko treba kod nji’ saborisanja dok se svrši, hoće l’ se dati vojske i koliko će biti.Riznice su im uvek prazne, a kralj o svom trošku ne može vojske držati, moradu da prose novac u rimpape, koji kad im da, obveže ih da lacmansku vjeru moraju unaokolo širiti.Ja, opet, nijesam rad da novac moj za to širenje raspačam. — Eto vidi se mađarska vojska, gle kako se diže prašina od zemunske strane. Despot pogleda kroz prozor. — Jest, to je vojska, mađarska vojska, napred idu konjanici, tamo gore više na Dunavu vide se brodovi, pun je Dunav četokaicima, nose hranu, zairu vojsci.Pripreme za prelazak i prijem učinjene su.I u dvoru je sve u redu, mogu doći.Jerino, ti od tvoje strane daj sve urediti, jer u Mađara je velika gospoština, da se ne zamerimo.Ja ću ih u velikoj dvorani dočekati. — Kantakuzena kći i despotovica znaće Mađare dočekati — odgovori dostojanstveno Jerina, digne se, i šakom pleća mu dodirnuv, laganim gospodstvenim korakom udali se. Despot ostade sam, pa će se dići da se svečano obuče, i gospodu dočeka. Lep letnji dan.Unaokolo čist zrenik, nebo čisto plavetno, samo nad glavom Beograda vije se crn oblak.Beograd je u seni, sunačni zraci mu kroz oblak ne prodiru.Jadni Beograde, šta si dočekao.Despot Stevan te podiza, isti potpisao ti predaju, a despot Đurađ sad će te predati.Kake se misli vrzle u glavi Visokog Stevana, kad je taj ugovor u Tati potpisan, kako će despotu srce kucati kad budne ključeve Beograda predavati. U Beogradu ne vidi se veselo lice, ne čuje se vesela pesma, samo žalosna zvona čuju se, koja ćedu slavu Beograda sa’raniti.Pokop će slave pratiti mađarska vojska. Na beogradskim kulama viju se crvene zastave, ta boja znači da iz srca Srbije krv teče. Mađarska vojska prelazi Savu, najpre konjanici, pa pešadija, pun Dunav brodova, u jednom kajiku vidi se jedan veliki top, svi su oči na nj uprli. Despotovi vojnici sprovode vojsku, gde će se koji odel u kom kraju staniti.Jedan odel stane uparađen pred gradom na poljani, koju su Turci docnije Kalimejdanom nazvali, ’de su krvoloci mlogu srpsku krv prolili. Tu je kralj Žigmund na konju sa svojim vojvodama, svojtom.Iz grada izlazi Oblačina Rade sa telohranitelji, da kralja dočeka, i u grad proprati. Žigmund na čelu.Na glavi mu krunisan šlem od zlata, na prsima krasan oklop, kakvog samo franceska ruka izraditi može.Do njega i za njim vojvode, sve same delije, opet za ovim glatkog lica popovi, vladike, fratri.Truba zatrubi, kapija se otvara, napred telohranitelji despotovi jezde, pokazuju put, za njima kralj i svojta, ostali vojnici ostanu van, razapnu šatore, te ćedu tu i ostati do dalje naredbe, jer oni sačinjavaju okol Žigmundove vojske. Despot u velikoj dvorani čeka goste.Svečano se obukao, kako dostoji despotu, al’ nije sve najdragocenije na se metao.Ovo nije za nj dan slave, dan predaje Beograda žalostan je. Čuju se trublje, od kopita konjskih zemlja se tresuca, tu su već gosti. Despot sa svojom svitom čeka pred dvoranom.Na njemu je dolama od crne kadife, na prsima sklopljena velika zlatna puceta, da izgleda u svezi zlatnoj na prsima kao zlatan oklop, na glavi mu crn samur-kalpak sa belom čelenkom, na koje ručici kojom se sa čelenkom spaja, trepti alem-kamen dragi.Lice mu ma već i ne mlado al’ divotno se vide tragovi vanredne muške lepote, a sa čela, iz očiju vidiš si njegovu svetsku mudrost. Kralj Žigmund sa svitom dođe. Despot je još u ovom času gospodar Beograda, i prima kralja kao despot, srpski vladar, zemlje gospodar.Prvenstvo daje kralju kao gostu, al’ ne kao sluga. Pred dvoranom despot stane pred kralja, položi ruke unakrst na prsa, i duboko pokloni se.Kralj pređe k njemu, širi ruke, i na oba obraza da mu poljubac, na što despot zahvalno se pokloni, uvede kralja u dvoranu, privede ga tronu, do kog je drugi tron namešten bio, i tako kralj Žigmund sedne, telohranitelji s obe strane stave se, vojvode i svi ostali unaokrug stanu, a despot, skinuvši s glave kalpak, metne ga na stol, okrene lice kralju, te ovako zbori: — Veličanstveni kralju, diko zapadnih vladara.Stupio si na ovu zemlju kao prijatelj hrišćanstva, da ga štitiš protiv Agarjana.Potonj od Kosova borio sam se sa Turcima protiv Tatara, sa Turcima i protiv hrišćana, i pokaja’ se, jer uviđo’ da u Turčinu prijatelja nije.Zato prolijevao sam poslje tursku krv, i nakan sam protiv Turčina i svoju krv prolijevati.Ti si, kralju, silan, svo hrišćanstvo na zapadu i na istoku gledi na te, da ga spaseš, jer ovđe naše ruke su već malaksale, tolika je silesija turska. — Moj brat i poočim, blažen Stevan despot, uvidio je zlo, pa je zamolio u te prijateljstva i zaštite.I ti mu to obreče, obveza se.U Tati sklopiste ugovor, odbranbeni ugovor, da se Mađari i Srbi međusobno protiv Agarjana potpomažu.Priznao si me kao nasljednika despota, vladara Srbije, palo mi u nasljedstvo svo baštinstvo u Ugarskoj, što dade u zamenu Stevanu despotu za Mačvu i gradove. — Mačva ti je otvorena, uzmi je, treba ti Beograd za naslon, evo ti predajem Beograd. Despot na ove reči baci pogled u drugu dvoranu, a odande ulazi zapovednik grada, i donosi mu na jastuku od crne dibe, unaokolo pozlaćeno, sa visećim na četir uglja zlatnim kiticama ključe.Zapovednik grada stane pred kraljem. Despot govor produži. — Evo ti, kralju, ključi Beograda, primi ih, zaključaj gradska vrata da ih Turčin otvoriti ne može.Uzmi te ključe kao amanet despot-Stevana, koji je za to dao, da budeš štit hrišćanstva, obrana srpskog naroda. Kralj primi ključeve i preda svom vojvodi. Kralj ustane i prozbori. — Viteška lozo Nemanjićah, Brankovićah.Ja primam ove ključe kao stražar hrišćanstva protiv Agarjana.Despot-Stevanu sam se ispovjedao, da je moja tvrda volja Turke iz Evrope da isteramo.Zakleo sam se na raspetije da ću moju silu, moj život u tu svrhu žrtvovati. Na to sa prestola siće i rukuje se sa despotom. Despot metne samur-kalpak na glavu, pokloni se kralju, pa onda rukuje se sa vojvodama kralja, sa Rozgonjijom, Lošoncijom, i s Poljakom Crnim Zavišom. Kad je tako kralj Žigmund primio ključe Beograda, završi se ta žalosna svečanost.Jedan lacmanski kaluđer metne na stol u koži vezanu knjigu da je despot potpiše.U toj knjizi je pisano da je despot od svoje volje predao Beograd.Despot proučiv knjigu, uzme pero što mu jedan kaluđer dodaje i potpisa ime svoje „ Georgius Despotes ” „Despot Georg“. Kad je despot pero u ruku uzeo, ruka mu zadrkta, ona ruka koja se u najljućim bojevima nije zadrktala kad je sabljom mahala. Čin je zvršen. Kralj se svečano isprati u svoju dvoranu i gosti budu po svom činu i redu ponameštani. Da se gosti zadovolje, velike se čine pripreme. U jednoj dvorani nameštena trpeza, zvono zazvoni, dvorjani odu kralju i svojti mu da i’ doprati.Despot ih pred dvoranom čeka, uvede kralja i ponudi mu mesto u čelo.S desne do njega sedne despot, s leva Rozgonji, opet do despota Crni Zaviša, preko Lošonci, pa tako pomeštaju se vojvode, sveštenici, popovi, kaluđeri.Zmaj-Oblačina Rade sedi do Crnoga Zaviše. Donesu jestiva i svake đakonije, smederevska i metohijska vina, tu su zlatni i srebrni pehari, krasni, srebrom, košću iskićeni noževi. Prima se jelo i piće, malo se govori, sve je ozbiljno, sve tako izgleda kanda je posmrtna daća.I kad despot napi kralju i kralj despotu, tako izgleda kanda kome za pokoj duše piju. Despotovica Jerina, nikog drugog od despotove obitelji tu ne beše.Despotovica, mada je jaka srca, opet ne može lahko da pregore Beograd.Nije ni čudo, Beograd je samrtnu osudu dobio. Obed nije dugo trajao, dignu se i raziđu. Despot sa kraljem i vojvodama povuče se u dvoranu, ’de su slike srpskih bojeva, tu zasednu i svetuju se. Kralj opet u čelu, a ostali po činu razrede se. Krasno je bilo videti te junačke slike. Kralj dostojanstven, otvorena lica, iskrena oka, da nije kralj, rekao bi da je ritar.Despot carska i junačna izgleda.Da nije despot, rekao bi da je samo za boj stvoren.Rozgonji, suva pametna lica, rekao bi da je junak, al još više savetnik.Na vratu mu zlatni lanac posut dragim kamenjem, kažu vredi sto sela.Koliko se njegovi seljani znojili, dok su svom vlastelinu taj lanac doprineli.U Lošoncije zakovrčeni brkovi, iz očiju mu varnice skaču.Crni Zaviša, knez od Grabove, iz Poljske, od junačne loze stare sarmatske vlastele, doista divan junak.Kanda je od stene isečen, sav sastav orjaški, ruke kao od čelika, crno mrko lice, crna kosa, u dubljini oka vidiš mu junačku dušu koja tek za boj živi. ’De se mejdan deli, bilo ma u kojoj kraljevini, ma u kom carstvu, protiv nemački’ ritara, protiv Tatara il’ Turaka, Zaviša je svuda.Sad je došao da pomogne Žigmundu i despotu.A kakav je Zmaj-Oblačina Rade?Kad sedi, prsa mu se nad stolom ispupčila, rekao bi, ta prsa sablja ne može proseći.Prosedi brci pali mu na ramena, pa oči orlovske, proseda prkosno ukovrčena kosa, na velikom čelu zarezane mu tri rane, pogled mrk, da ti kroz dušu prođe, na rukama miš’ce silne, ispupčene, mogao bi ih sa čohe risati.Tako su negda divovi izgledali.Kralj gledi na despota, despot na Rozgonjija i Lošoncija.Zmaj-Oblačina Rade meri Zavišu, a Zaviša udivio se o junačkoj slici Oblačine.Da su neprijatelji, njihov mejdan bi bio boj međ’ divovima. Kralj proslovi. — Beograd je po ugovoru predat, Mačva je također zauzeta, još treba Golubac predati, i to što pre da ne bi se zadocnili.Hoće l’ vojvoda Jeremija odmah predati grad, il’ će u tom zapinjati, jer mi stvar čudno izgleda, odskora dobio sam glas iz Braničeva da Jeremija neće grada predati.Šta misliš, despote? — Dobro bi bilo da nam je Golubac u rukama, al’ koliko poznajem Jeremiju, grada izdati neće, zatezaće se.Vlastoljubiv je i gramziv, tražiće veliku naknadu — odgovori despot. — E onda šta ćemo raditi? — Kako bi bilo da opremimo neki deo vojske na Golubac, da na Jeremiju motri, a sa ostalom vojskom da pođemo na Kruševac, pa onda da oslobodimo Novo Brdo.Ako imamo dosta snage, i ja imam nešto vojske na svojim mestima spremne, pa kad bismo Turke dole potukli, Golubac bi sam po sebi pao, Jeremija morao bi se predati.Al’ ako se ne preda, ovako da ga većom vojskom opkolimo, možemo izgubiti mah, Turci gore navaliti, pa smo onda kod Golupca i opkoljivač može biti opkoljen — uzvrati despot. — Pametno zboriš, ne bi škodilo najpre tamo dole Turke napasti.Kako ti smišljaš, Rozgonjijo. — Ja držim da pre svega moramo imati u rukama Golubac.To nam je najglavniji posao i po ugovoru.Na to smo se upravo i spremili, da ako se Golubac ne bi predao, silom da ga prinudimo.Kad bi ostavili na stranu Golubac, krenuli bi se put Kruševca, za to nam je vojske malo, šta je to trijest tisuća, a Turci su u mnoštvu tamo dole zakopani, pa u slučaju da napuste Novo Brdo, mogli bi se zgodnom prilikom u nas užljebiti, pa u slučaju da ne bi bilo sreće, mogli bismo proći kao kod Nikopolja.Pa i to treba na um uzeti, kad bismo onde proigrali i vratili se nasakaćeni kući, bez Golupca, šta bi nam naši Mađari rekli, da smo utrošili toliki novac, a vratili smo se sa praznim džepom i razbijenim glavama.Pa šta bi na to sabor Mađarske, dijeta rekla?Kad bismo opet za rat poiskali novac, ne bi nam ga dali, jer se novac daje na sreću, a ne na pogibiju.Nezadovoljnici bi rasli kao trava, znaš kralju, da si posla imao sa vlastelom koja te sva ne ljubi, jer veljaše da mnogo trošiš novca i krvi za alemansko carstvo, i protiv husita, koji u Ugarsku ne zadiru.Najpre nek se izda po ugovoru što se izdati ima, a posle možemo dalje, jer tako ćemo tek mađarsku vlastelu zadovoljiti.Ionako nismo za ovaj par tako snažni da Turke u Aziju prebacimo.Tu treba i krstonosne vojske, treba nastojavati kod rimpape da podigne hristijanstvo, i zlata poš’lje. Na Rozgonjijeve reči nastade počivka.Gledi jedno na drugo udivljeno, ne zna šta tko na te reči da počne.Vidi se despotu na licu, da nije Rozgonjijevim reč’ma zadovoljan.I sam kralj dvoumi, i zapita Lošoncija: — Kako misliš Lošoncija, možemo l’ Golubac mimoići, da dalje [idemo] — upita kralj. — Golubac ne smemo za leđi ostaviti, mi smo se najpre za Golubac pripremili, pune su šajke na Dunavu sa ubojnim spremama za Golubac — odgovori Lošonci. Kralj slegne s rameni, obrve podigne, kanda još nije načisto. Sad zapita despot. — Šta misli vojvoda moj, Oblačina Rade? — Veliki kralju, gospodaru moj despote, kazaću vam iz moje duše kako mislim.Vrlo dobro znam, gospodaru, da smo već osjedili bijući se s Turci od prve mladosti.Turci ginu za svoju vjeru, i što kod njih stariji zapovjedi, mlađi slušati mora.A njihov padišah svima zapovjeda.Njemu nitko ne sme nasuprot, kao kod vas Ugra.Njegov jedan mig sve na noge diže.Mi smo s Turci više vojevali nego l’ Ugri; ’de smo mi ostali, onde vi tek počinjete.Ugre Turci poznaju samo kao poražene, Srbi su, kad su među sobom složniji bili, Turke nejedared premet’li.Srbin je Turčinu trn u oku.I mi Srbi znali smo vojevati, al’ mnogo štošta smo i od Turaka poprimili, i to što je najbolje.Turčin se Ugra ne plaši, al’ kad čuje da je Srbin i Ugrin na bojištu, onda je Turčinu muka.Da je bio despot Stevan s vami kod Nikopolja ne biste izgubili bitku.Mi Srbi znamo najboljma protiv Turaka ratovati.Daj, kralju, tvoju vojsku da i sa njom despot raspolaže, a ti samo gledaj kako se bijemo.Vi imate trijest tisuća, i mi imamo toliko, sve okaljenih vojnika, a poznajemo i slabije strane Turakah, i oni su sad dosta raštrkani, mogli bismo ih najpre kod Kruševca razbaciti nadalje. — Naš kralj ne može na to pristati da nad mađarskom vojskom drugi zapoveda.Mi se sa našom silom zasad samo Golupca držati imamo — reče ugrejano Rozgonji, koji nije rad da stoji pod despotom. — Mađarska je vojska još mlada, polovina joj još nije bila u boju.Mora se naviknuti na boj, zato držim da idemo najpre na Golubac.Tako nek bude zaključeno, jedan veći deo vojske već je na putu na Golubac, a sad hajd’ms odavde da se spustimo i vojsku sastavimo. To je bio Žigmundov izrek koji preinačiti nije mogao, naročito kod Rozgonjije i Lošoncije, koji nisu za nazore despota i Oblačine Rade.I Crni Zaviša bio bi pokraj despota, voleo bi ’de na otvorenom polju sa Turci se tući, nego kod Dunava i opkopa Golupca, al’ nije na ino, mađarska je vojska i mađarske vojvode. Svetovanju je kraj, kralj se diže i despot, a za njima svi, već se naredbe izdaju da se vojska na noge digne, pa dalje koje Dunavom koje suvim. Za to vreme dok se despot s kraljem i vojvodama bavio, Jerina se povukla u svoju dvoranu, i tu je gostoprimno zanimala svoje gošće, kćeri il’ gospođe koje su sa vojvodama došle.Tu se desila i gospođica Cecilija, kći vojvode Rozgonjije. U gradu mađarski vojnici srpske su izmenuli.Beograd je sad mađarski grad. Na sedam kulah Beograda viju se mađarske zastave.U kuli Nebojši što je bilo zatočenika, despot ih je otpustio milošću na slobodu.Ovo je po drugi put što je despot kulu ispraznio, prvi put odmah posle smrti Stevana despota, sada po drugi put.Nema tu više roba, al’ nema ni srpskog gospodara. Proći će tu stoleća, dok Beograd dopadne srpskih šaka. Vojska spustila se put Golupca, s njom ide i despot, i Oblačina Rade. Vojsku prate vrane i crne orlušine. Grad Golubac, glava bogatog Braničeva, ponosito gledi na Dunavo, na Ugarsku.Sav okol pun vredna radena naroda, što je čoveku za život, sve tu možeš naći.Ima ’šenične zemlje, vinogradi u izobilju, tu su šume, tma čekinjastih životinja, šume pune žira, tu je plovidba, Dunav daje ribu, bistri izvorni istoci, srebrnu pastrmu, šljive kaluđerske mučenice.Pa ima u Resavi svetu obitelj, manastir krasni, ’de i dobri i zli utehu nalaze, u podvigu duše il’ pokajanju. U Golupcu Jeremija vojvoda vlada.On je bio posle kosovske bitke još vrlo mlad leventa, priljubio se car-Lazarevim sinovima, bio je protivu Tatara kod Angore, svud je Visokog Stevana pratio, delio je s njim i dobro i zlo.U borbi među Bajazitovim sinovima za nasljedstvo držao se one strane koje Stevan Visoki.U bratskim razmiricama između Stevana, brata mu Vuka, Đurđa Brankovića, uvek se držao uz Stevana.Kada se Stevan sa Đurđom izmirio, vojevao je sa Đurđom protiv Turaka.U velikoj bitki kod Iskre, ’de je Đurađ Turke hametom potukao, pokazao se bio i Jeremija kao vođ i junak.Đurađ je poznavao njegovu moć, pa se u mnogim stvarima s njime svetovao. Đurađ je bio vlastoljubiv.U njegovim žilama je tekla krv Nemanjina i Brankovića.Kod kuće u Srbiji ne trpi gospodara nad sobom.Ako mora služiti, a on će služiti pre Turcima, Mađarima, samo da je kod svoje kuće nad svojima gospodar. Jeremija je od stare loze Pribacah, koji su pomogli Nemanji krunu na glavu metnuti, koji su se pod Dušanom tukli protiv mađarskog Lajoša, bugarskog Šišmana i Kantakuzena.Ne drži se za goreg ma od kakvog vojvode, a njegovu snagu oseća Braničevo, Resava. Jeremiji su bile poznate sve tajne spletke, kojima se srpskim narodom posle kosovske bitke vladalo, carica Milica, njene veze sa Turcima, u deobenim razmiricama između Stevana, Vuka, Đurđa, sve je Jeremija uprste znao. U srpskim zemljama odavna zavladala je bolest deobe.Vladarska deca se među sobom dele, kad lepim rečma dele se, kad sabljom, i del deobe poškropi se krvlju naroda.Manji se ugledaju na veće, svatko gledi od drugog što da skuca.Međusobna borba kod Srba bila je svakidanji rad, a u crkvi sveštenik na večernju suznim očima, žalosnim glasom govorio je „našestvыя inoplemenikovь, i meždusobnaя branь”.Od to doba Turci mole se „ne sajedini bože kaurina“. Đurađ Branković imao je starijeg brata Grgura.Grgur umre, i ostavi posle sebe dva sina Đurđa i Jovana.Grgur posle angorske bitke pobeže u Carigrad, ’de i skonča.Njegovi sinovi iščekivali su neizvesnu sudbu, ’dekoji velikaši srpski uprli su oči na nji’, ako despot Stevan stisne oči, na njima vele, treba da ostane srpska zemlja, jer despot Stevan nema dece, posle drugog braka nije ni izgleda da će imati, a Grgura, Đurđa starijeg brata sinovi, veće pravo imadu neg’ Đurađ Branković, njihov stric.Vlastoljubivi velikaši mogu ih upotrebiti u svoju korist.Nema l’ Stevana despota, primiće despotstvo Đurađ, al’ Đurđa mogu sa Grgurovim sinovima zaplesti.Padne li Đurađ, osiliti ćedu se ti prijateljski velikaši, pokraj Grgurovi’ sinova oni ćedu vladati, zavešćedu braću u deobu, taj običaj je već zaveden posle Kosova, i Vuk Branković se delio ba Stevanom, a ovaj opet morao se [sa] svojim bratom Vukom deliti.Ne bi li se hteli deliti Grgurovi sinovi među sobom, za to bi se već ti velikaši pobrinuli da se zavade, pa ćedu onda u deobi pokraj knezova i oni koji komad za se dobiti.Ta Srbija još ima dosta zemlje.U ono doba bili su takovi kneževi lopta u rukama vlastoljubivih velikaša. Đurađ Branković preko svoje matere Mare već odavna izmirio se sa Stevanom.Stevan bez dece, uočio ga si za nasljednika, a da se jedared načini kraj raspri izmeću Brankovića i Lazarevića.Despot je iskreno mislio da Srbija, srpski narod, dobije jednog vladara, da se sve sile u jednu snagu sabiju.Posle tolikih bura, despot je smatrao Đurđa za svog posinka i nasljednika.A Đurađ je bio snažan, veliki duh, i ako bi se srpska država sabrati i snova utemeljiti mogla, tu bi tek Đurađ bio na svom mestu. Grgurovi sinovi, Jovan i Đurađ, bili su smetnja, nećedu li se opet oni podići protiv Đurđa?Preci, rodbina im je u tom put pokazala. U ono doba bio je običaj pretendente, il’ inače koji mogu do skiptre doći, oslepiti, il’ im vrelo olovo u uši usuti, a da se načine za vladavinu nesposobni.To je bio vizantijski običaj, od Carigrađana su to Srbi i Mađari naučili. Kneževi Jovan i Đurađ došli su u Kruševac, despot Stevan je onda već iz Beograda vladao.Despot ne bi im ništ’ zla činio jer, srce njegovo nije kadro bilo nikom zla želiti, nekmoli istokrvnim sinovcima. Kneževiće je srce vuklo svojoj otadžbini, a vojvoda Jablanović ih je u zakrilje uzeo.Hteli su da se upute u Beograd, da se despotu poklone.Ne da Jablanović, Vuk-Brankovića unuci, Grgura sinovi, vele, ne treba da se klanjaju despot-Stevanu. Knežević’ma klanja se Jablanović, al’ su zarobljeni, ne da im nikud po volji poći. Jablanović je bio pobratim Jeremije vojvode, oboje su bili od Stevana despota i Đurđa uvaženi. Jablanović da Jeremiji na znanje da su u njegovim rukama kneževići, Jeremija taj glas poruči Đurđu u Novo Brdo. Jeremija pita Đurđa što da čini sa knežević’ma. To pitanje Đurđu veliku brigu zadade. Đurđu Brankoviću doista su smetali Grgurovi sinovi.Umre li despot, oživiće u njima žudnja za vlast.I kad ne bi bilo te žudnje u njih, našlo bi se vojvoda i vlastelina koji bi im to u srce ulili.Đurađ je to sam po sebi znao.I on je imao te žudnje, i kad nije smeo, vojvode su ga podbadale da ne popušta od svog prava, i da pokuša sreću.Tako ćedu isto i sa Grgura sinovima činiti.Pa šta će onda biti, brat brata će ubijati, i poslednja vrata Srbije otvorićedu se Turcima, vera će se iskoreniti, narod ćedu poturčiti il’ istrebiti.Šta mu je sad činiti?Da se mladić’ma podvrgne Đurađ Branković, pobeditelj od Iskre, kako bi bio sluga kad može i treba da bude gospodar, svoje pravo, svoju vlast napustiti neće, kako bi se poklonio svog brata sinovima pram njemu dečacima.Pa i oni ćedu se dići jedan protiv drugog.Đurađ drži da mora održati svoju vlast, koju je već i sam Stevan priznao, jer se tako s njim nagodio, tu dakle vlada dečake trpeti neće.No šta će biti onda sa Grgurovi sinovi?S njima, ako bi se baš i dalo na kraj izići, al’ podlegli bi podbadanju srpske vlastele.Da ih s puta spremi, to Đurađ činiti neće.Ako im da što u ruke, tu je kvasac zlu.Ako ih iz zemlje izgoni, otići ćedu u Carigrad, u Mletke, u Ugarsku, pa ćedu tek onda iz osvete za leđi raditi.A činiti se nešto mora. Đurađ pošlje glasnika Jeremiji da dođe u Novo Brdo odmah. Jeremija kako ču glas, od stiha digne se, i kreće se na put. Jeremiju je Đurađ lepo primio i s njim se svetuje. Zapita Jeremiju Đurađ, šta bi trebalo činiti i šta bi Jeremija činio da bi bio na njegovom mestu?Jeremija reče, da smaći ne treba kneževiće, jer despot-Stevana bi to spečalilo, a krv na osvetu poziva; pustiti ih slobodno, i to je opasno, posle smrti despota pali bi u oči, a Grgur je imao prijatelja; izgnati ih, i to je zlo, jer će s Grcima, s lacmanima, i ako treba i s Turcima šurovati.Najbolje bi bilo da se zatvore u manastir, da im se odande nikud ne da. Đurađ promišljajući da Jeremiji da za pravo, no ko će ih čuvati.Za tu svrhu nema boljeg od oca Haralampija, nastojatelja u Visoki Dečani.Jeremija bi uzeo na se svu brigu, al’ za to se iziskuje i velika nagrada. Đurađ je znao volju despot-Stevana, znao je i to da despot srodnu i nevinu krv proliti neće, al’ i to dobro zna da Grgurovim sinovima dok se Đurđeva vlast ne utemelji, stanka nema; dakle, da ih treba pod zaptom u kustodiji držati. Đurađ je unapred znao da će se savet Jeremijin primiti i stupi s njim u pogodbu.Đurađ će izraditi Jeremiji kod despota vlast nad Braničevom i Resavom, dobiće još dvanaest hiljada dukata i grad Golubac, ’de će on zapovedati sve donde dok mu se to blago ne izda.Povelja će mu se za to izdati, i ovlašćenje da u ime Đurđa, koji opet u ime despota vlast na to ima, nad knežević’ma raspolagati, a ujedno i Haralampije dobija nalog da u svemu ima se povinovati u ime Đurđa Jeremiji. Jeremija tako dobija Golubac, a Jablanoviću je obrečena Srebrnica sa silnom baštinom. Sudba kneževića počivala je u rukama Jeremije. Despot je sve to odobrio, poslao Jeremiji povelje. Jeremija grabljiv, vlastoljubiv, da bi se još većma umilio i uslužan bio, Đurđu jednako šalje glasove da neki vlastelini čekaju samo na smrt Stevana, pa da kneževiće, za koje se već zna ’de su, silom odvedu, i da kneževića Jovana, starijeg brata, za despota izviču. Đurađ, nespokojan, naručuje Jeremiji, koji iz Golupca Haralampiji naloge daje, da pazi na kneževiće, i Jablanoviću u Kruševac to isto piše, a Jeremiji još i to doda, a da se učini sve što je nužno i da se njegova vlast i despotsko nasljedstvo ne uštrbi. To je Jeremija tako tumačio, da može u tu svrhu sve činiti.Misli se, padne mu na pamet da će najbolje biti oba kneževića za vladu nesposobnima učiniti. Jeremija pošlje glasonošu s pismom, i s jednim Grkom, koji je u lekariji bio vešt, i još sa pouzdana jača dva čoveka Haralampiji, kom se nalaže, kako pismo primi, da kneževiće da oslepiti. Haralampije nije se dugo mislio, držao je da je to sad prvi put da dođe do najvišeg stepena arhijerejstva, jer je već sad Đurađ svemogućan, pa pokraj starijih usluga novom uvenčaće svoje čelo. Haralampije od stiha preda se toj zadaći. Ocu Pajsiji naloži da kneževe zabavlja, da s njima večera, i donde kod njih ostane, dok ih san ne prevlada da moraju leći, i kad legnu da se još kod njih nađe. Kneževići su posle večere zadremali i legli.Još malo pa uveliko spavaju. Pajsije da na znanje da kneževići spavaju. Uđe Grk vračar, sa dva jaka čoveka, pokraj njih Haralampije još nekoliko oružnika doda da pomognu ako budne do potrebe, jer su kneževići snažni mladići. Kneževići spavaju, snažni ljudi vežu im ruke odostrag.Vežu im i noge.Probude se nesretni mladići, otimaju se, al’ je već docne, sila ih na krevetu pritisne, ne mogu se maći, snažne ruke ih drže.Vračar sa usijanim gvožđem oči im ispalio. Što se htelo, izvršilo se, kneževići su slepi. Sad na stranu. Haralampije se nada velikoj nagradi. Jeremija vojvoda, vlastelin, u Golupcu zapoveda nad Braničevom.Despot Stevanu, su već ruke prekrštene, on nema više posla u radnji života i vlade. Jeremiji je poznat bio ugovor despot-Stevana sa Žigmundom, i da se Mađarima ima predati Mačva, Beograd i Golubac.Jeremija je i to znao, da je u zemlji zbog toga veliko nezadovoljstvo. Jeremija nije nakan predati grad, ni despotu nit’ Žigmundu. Golubac je jak grad, Dunav mu prsa štiti, a pokraj Dunava s leđi teško ga je opasati kad ima iole vojske u gradu i okolu. Jeremija čuje da se Mačva predala, predaje se i Beograd, i da će doći red na Golubac. Ako Mađari zauzmu Golubac, ’bićedu gospodari Braničeva, i njegova gospoština onde prestaje. Đurađ mu poručuje da preda grada, Jeremija mu odgovara, da mu pošlje dvanaest hiljada dukata što se sa despot-Stevanom obvezao, i da mu sa još dvanaest hiljada ujamči baštinu u Braničevu protiv Mađara. Despot Đurađ na to ne pristaje. Jeremija baš hoće da se odupre. U Golupcu se nalaze i oslepljeni kneževići, Grgura sinovi.Tu je vojvoda Jablanović i Haralampije. Jeremija i Jablanović odveli su kneževiće u Golubac, Jablanović nema Kruševca.Turci su ga na juriš oteli, oterali su ga sa baštine, i sad je gost i pustoliz u Golupcu.Nagradu iščekuje od despota. Jeremija, Jablanović i Haralampije svetuju se u dvorani. Stari dvor, stara dvorana.Usred dvorane stol, a na njemu razvijene povelje.U čelu sedi Jeremija, do njega s obe strane Jablanović i Haralampije. Jeremija proslovi. — Eto do čega smo došli, da Mađari vladaju u Mačvi i Beogradu, pa sad još i Golubac da im predamo.No to biti neće, ja Golupca ne predajem, dok mi zajamčeno ne izda.Oče Haralampije, eto ti knjiga povelje, čati šta ja imam dobijati od despota. Haralampije lakomo pruži ruke poveljama, naiđe na to što Jeremija hoće, čita, sad jednu sad drugu obrvu podigne, sad odobrava mahanjem glave, i pogledav u Jeremiju reče: — Tu leži veliko pravo, od tog nipošto odstupiti. — Poručio sam despotu, da ako hoće Golupca, nek mi da dvanaest hiljada dukata, pa na to još dvanaest, i još dvanaest Jablanoviću. Jeremija počine, baci pogled na Jablanovića i Haralampiju, da čuje šta ćedu na to reći. — To je malo, meni su Turci oteli svu baštinu, što je još od Dušanovi’ vremena mog babe bilo; kneževići su mojih dopali šaka, a ja nikakove nagrade, u rukama nikakove zaloge nemam, Golubac treba i za me da bude zaloga — a Jeremijo, išti više, išti za se pedeset hiljada dukata, za me isto toliko, i slobodne baštine. Haralampije upadne. — A šta ću ja dobiti, što sam po tvom nalogu kneževiće oslepio i slepe toliko čuvao? — Ne brini se, oče, ako cela stvar za rukom pođe, tu si i ti s nami, tvoje izostati ne sme, izradićemo da budneš prvi u crkvi, i bogate baštine. — A zar za me u despota dukata nema? — Uplešću još i za te deset hiljada dukata.Jesi l’ zadovoljan? Haralampije malo promišlja. — Jesam — reče. — Je s’ li ti zadovoljan Jeremijo? — Jesam.No imam nešto da primjetim.Ako despot ne ushte il’ ne mogne odma’ sve to isplatiti, šta ćemo onda?Grad se na veresiju ne prodaje, kad jedared predam grad, onda je despotu i Žigmundu s nami lako. — Golubac se na veresiju neće predavati, — reče Jeremija. — Al’ ako despot ne bi dao drukčije? — zapita Haralampije. — Ima u despota dosta novaca. — Despot je bogat, al’ sad se u trošak bacio, kupi vojsku u donjim krajevima, a i Žigmundu uzajmljuje, jer ovaj uvek mnogo treba, pa ako despot baš sad ne bude pri novcu, a Žigmund navaljuje da se Golubac preda, što ćeš onda činiti? — zapita Jablanović. Jeremija misli se. — Pa znaš što se kod Srba kaže, kad koga mrzim i dušman mi je, volijem u Turke neg’ dušmanu služiti, ma bio Srbin.Ne ide li drukčije, Turci ćedu toliko dati da predam Golubac. Jablanović od maha na to pristane, samo Haralampiji ne ide sve u glavu. — Al’ ako Turcima predamo grad, moramo iz zemlje izići, pa kuda ću ja onda? — Ne boj se, oče, i ti ćeš s nami u Turke, povešćemo s nami i kneževiće, a ti ćeš opet biti njihov čuvar, pa kako je sad pećka patrijaršija u turskim rukama, lako se možeš pokraj nas opatrijaršiti, a mi bi posle pomoću Turaka upadali u Srbiju, da Grgurove sinove uzdignemo, mi ionako Đurđa ne priznajemo za despota. — Al’ šta će reći narod, koji ga je na saboru u Srebrnici jošt za života Stevana za našljednika despotstva priznao? — primeti Haralampije. — Đe sablja vlada, tu pravo nema mesta. — Tako je, sablja deli pravdu — doda Jablanović. — Sad sam načisto, sad možemo dalje terati, sad treba Đurđu odmah poručiti šta ima dati, no samo još to, ako bi Đurađ sve to isplatio, pa zaište kneževe? — zapita Haralampije. — Lako je s tim, Đurađ još ne zna da su kneževići kod mene, nedavno još pitaše me kako su tamo u Dečani, a ja mu poručim da su zdravi — i mirni, i da ne damo k njima pristupa protivničkim vlastelin’ma srebrničkog kraja, koji nisu njemu prijatelji.Đurađ drži da ti njih još u Dečanima čuvaš, a što ti pisa da se ti otresa, i on drža da su kneževići pod mojom rukom, i da ti ja zapovedam, a da ti činiti imaš po mom nalogu.Možda se već i pokaja što ti tako pisa, i možda ti sada i piše u Dečane, šta da s njima radiš, al’ je već docne — zaključi Jeremija. Sve je uglavljeno i sad na posao, svaki ima svoju zadaću. - Jeremija piše sitnu knjigu ’de mu razlaže kako Golubac sada predati se može ako sve to što se ište izda, a inače da neće ni njemu ni Žigmundu grada izdati. Haralampiji je sad žao što se sa vojvodama najednako ne deli, ’de je on sa oslepljenim i čuvanjem kneževića najizvrsnije delo vršio.No sad drukčije ne može.Dobije li trideset hiljada, i to je dobro, ne dobije li, on će u Turke sa kneževići, pa će se i tu znati naći.Ta i onako Visoki Dečani od neko doba ne zna se pod čiju vlast potpada[ju] il’ turskoj il’ srpskoj.Sva ta oblast sad je u turskim rukama, sad kod despota.Kad je u turskim rukama, ima obitelj i od Turčina ferman, pa kad se Turčinu dobar bakšiš da, manastir je u miru, i može i iz despotove oblasti ’rišćanin bez razlike tamo odlaziti, a Turčin za dalje ne haje, tako da se u svako doba više pazilo na volju despota, neg’li na tursku.Turci nisu znali ni da su kneževići bili u manastiru.To je bila tajna izmeću Jeremije, Jablanovića i Haralampije, a kaluđer zna kad treba tajnu održati, a svi trojica imali su uzroka sve u tajnosti držati. Jeremija i Jablanović nisu baš voleli što se Haralampije upleo u tu pogodbu, jer oni kao vojvode nisu bili radi s kaluđerom deliti, već oni kaluđeru da dele, al’ misle, nužda zakon menja pa moradu i kaluđeru popustiti, a kaluđer opet njima. Jeremija i Jablanović spremaju se u gradu, da se mogu despotu i Žigmundu odapreti, da se mogu držati protiv sile donikle, donde dok se pobrinu za pomoć sa druge strane. Doteruju marvu, živad u grad, ’rana se jednako uvaža, suvo meso, suva riba, vino, sve je u izobilju. Kopaju se opkopi, jarkovi se vodom ispunjavaju, od Dunava zidine, kule, kapije opravljaju, vidi se da Jeremija nije kailj nalako Golubac napustiti. Skupio je i dobar broj odabranih vojnika, koliko se samo u gradu i okolu smestiti može, a da protivnicima pokaže da je kadar braniti se.A i sam Jeremija je bio junak, pa i Jablanović. Kad je sve spremno, Jeremija čeka dobru otporuku od despota, il’ napadaj. Kad je već sve naredio, opet se svetuje u dvorani sa Jablanovićem i Haralampijem. U dvorani se sastanu, i to kod jela, kod puni’ pehara. Sede, piju, ni brige im nije. Jeremija započne. — Ta srpsko carstvo odavna se raspada, nek svak sebi dere.I sam Đurađ Branković je derao, kad koja kuća propada, svak sebi vuče.Srbija se jednako smanjuje, i jednako će se smanjivati, pa će je tako i nestati.Na nami je neka prokletinja.Matica je davno iz naših rojeva iščezla.Nije l’ i sam Đurađ od Stevana otimao, nije l’ i Grgurove sinove odbacio.Nismo l’ već služili i Turcima.Svud je među nami pakost, zloba, zavist, pa neću, ne mogu ni ja drukčiji biti. — Tako je, nesloga je Srbe utukla, svatko se poziva na slogu, al’ nitko je ne ljubi, mi ne možemo svet spasti, svatko nek se za se brine.Pa zar se Đurađ Branković nije za se pobrinuo?Koliko mu je od babe ostalo, koliko od despot-Stevana, zlatne, srebrne rude, u Ugarskoj tolike baštine, cjena za prodatu Mačvu i Beograd.Rašta ne bi ti Golubac prodao, ako ga baš uzmoraš ispustiti, pa da se podjelimo — reče Jablanović. — Ja sam s vaši leđi teret skinuo, pa sam ga na moju dušu uzeo, koja je već odavna u rukama đavola kao i vaša — reče smešeći se Haralampije. — Lako je tebi, ti se odmoliš, pa ti je duša laka, al kako ćemo mi jadni na drugi svet — odgonetne smešeći [se] Jablanović. — Ja ću se već za vašu dušu pobrinuti, samo se vi brinite za moje tjelo, al’ živo tjelo.No za živa tjela ne dajte mi da spadnem na Brankovićeve grane, jer mi duša neće stići na drugi svjet, konopac o prvom ’rastu zagušiće je.U zdravlje Jeremije vojvode, vlastelina od Braničeva — reče Haralampije i pehar iskapi. — Živio vojvoda Jablanović, moj stari pobratim, s kim sam dobro i zlo delio — nazdravi Jeremija. — Živio i naš Haralampije, pa ma patrijarom postao — napije Jablanović, baciv namigljiv pogled na Jeremiju. Već je večernje doba, al’ zaverne duše jednako raspravu vode o svojoj koristi. Pije se da im se duša zamagli, da ih ne vidi večita istina čistog rodoljublja. Piju na izvoru greha i zli demoni prihvaćaju im duše. Piju vojvode, kao nekadanji junaci, Haralampije kao kaluđer kom ne da mantija da se pred sabljom pokloni. Vino im srce i duh zadelo u splet đavolskog kolovoza. Usijane glave što misle, zbore. Već je Jeremija zamaglušen isparenjem nečestive duše. — Il’ će mene Đurađ satrti il’ ću ja njega u trlo i mlevo, tako mi ove smederevke i ovog srebrnog pe’ara, koji mi pao u našljedstvo od đeda, koji ga je od Dušana na poklon dobio, i iz tog pili na daći posle boja i pobjede nad Šišmanom — reče ugrejan Jeremija. — Ja opet, zarječem se mojim krsnim imenom svetim Đorđem, da ću prije kuću zapaliti, i svi u njoj da izgorjemo, negli što Đurđu popustiti, koji mi ne vrati moje izgubljene baštine — reče Jablanović. — Ja se, opet, i zaklinjem i preklinjem, da ću se prije poturčiti, neg’ da izgubim zasluženu mazdu — reče Haralampije. Tako ih uhvati nojca, i vino i san ih prevlada. Težak ćedu san imati, prestavićedu im se prilike, gde se đavo sa junakom, izdajstvo sa poštenjem bori, i kako će đavo da pobjedi, junaštva venac da uvene. Despot Đurađ kako je ostavio Beograd sa Žigmundom i delom vojske, poče jako razmišljati, šta će činiti ako Jeremija neće grad da preda.Jeremija je jogunast, vlastoljubiv, grabljiv, i na zlo brz. Na putu stiže mu glasnik, koji nosi sobom poruku Jeremije. Despot prouči poruku.Jereminoj istezi odgovoriti ne može.Treba novac za vojsku, treba za nepredvidim slučaj što imati. Despot poruku saopšti Žigmundu. Svetuju se. Jeremija ima povelju, na kojoj je podvezan despot-Stevan i Đurađ, no na toj povelji nije bio potpisan veliki logofet, nit’ je od njega pečat udaren. Žigmundovi fratori kažu da povelja nema zakonite forme, jer bi trebalo da je na njoj logofet potpisan, i pečat udaren. Jedan biskup veli, kad je već jedared Golubac po ugovoru sa despot Stevanom ustupljen Žigmundu, da tu obveza povelje prestaje, i da se grad ustupiti, predati mora, neće l’ se predati, treba ga silom oteti. Tako misle Rozgonji i Lošonci. I Žigmund drži da je on pravni gospodar Golupca, i poruči Jeremiji da preda grad, jer će ga inače na silu oteti. Glasnik vrati se i odnese Jeremiji poruku. Jeremija opet otporuči, da grada predati neće. Žigmund razljućen zapovedi da vojska što pre Golupcu pohiti. Diže se vojska, laki konjanici napred, a ostali za njima.Golubac već nije daleko, noću po ladovini primiče se, a kad zora zarudi, već su pred Golupcem. Vojska se stavi po vojničkom redu, opsesti grad.Na levoj obali Dunava podiže se gradić, Laslovar, nedavno je završen, prave se opkopi, rovovi.Tu je već i druga mađarska vojska, koja će također ruku pružiti onoj pred Golupcom, a da mogu lakše grad opasati.Lošoncija prođe na drugu obalu, i na četoklacima doveze svu spremu u Laslovar, i topove. Jeremija vidi mađarsku vojsku, no ne uzdrkće.Vidi i nešto srpske vojske, tu je doveo despotu Oblačina Rade. Žigmund se svetuje sa despotom i vojvodama, kako da se opaše grad, i zaključe još jedared, al’ poslednji put, pozvati Jeremiju da preda Golubac.Despot će na se primiti da Jeremiju pozove. Despot opravi ulaka Jeremiji da dođe u njegov stan na dogovor.Zaklinje se živim bogom i sv. Savom, daje mu tvrdu veru da mu se ništ’ stati neće, da dođe kao junak svom negdašnjem prijatelju; ako se ne pogode, pustiće ga slobodno natrag, on neće škoditi negdašnjem junaku kod Iskre, i propustiće jogunastog vlastelina Jeremiju. Jeremija sedi u dvorani sa Jablanovićem i Haralampijem.Svetuju se. Jeremija baci pogled na prozor, pa na drugove, i prozbori. — Evo Mađara, došli su da dobiju Golubac, no nadam se da ovde nećedu lomiti kolač. — Ni brige nas, grad napustiti nećemo, dođe li baš da se mora, onda ćemo ma i preko trnja. — Dobro bi bilo već sad pobrinuti se za dogovor sa Turcima, da se ne zadocnimo — reče Haralampije, koji nije baš bio kailj čekati dok na noktu zagore. — Moramo još malo počekati, možda će se despot još predomisliti, i obveznost ispuniti. — Samo nipošto na veresiju — reče Jablanović. — Samo, ako se predajete, pustite me bolje u Dečane, onđe ću ja s Turcima opet na kraj izići, neg’ da padnem despotu u šake, jer kad se vi izmirite, može pasti sav teret na mene, kanda sam ja sam kneževiće osljepio. — Iver od klade ne pada daleko, đe mi tu i ti. Sluga javi da je došao ulak od despota. Jeremija rado iznenađen, ulaka doziva. — Valjda se pokajao — reče Jablanović. Ulak uđe, pokloni se. — Čast tebi, vojvoda, donosim ti pozdrav od zemlje gospodara despota Đurđa, da mu dođeš na sastanak, s tobom nešto prozboriti želi, primiće te kao junaka.Evo ti pisma. Jeremija prima pismo, pa čita. — Počekaj malo. Jeremija misli se. Jablanović i Haralampije uprli su oči u Jeremiju, otvore uši i usne, da čuju šta će Jeremija reći. Jeremija podiže glavu gore i ozbiljno da odgovor. — Kaži gospodaru, da ću doći sutra ujutru na glavinu, onde je njegov stan, vidim mu čadore. Ulak pokloni se i ode. — Da od boga nađeš, Jeremijo, zar ideš Đurđu u šake, šta misliš? — zapita udivljen Jablanović. — Valjda tek ne misliš i sebe, i grad i sve nas predati? — reče uplašen Haralampije. — U Đurđa je vjera tvrda, posle bitke kod Iskre, na vjeru je Turke pozvao, i nikom zla ne učini, na riječ puštao ih je svojima.Đurđe je moj dušman, al’ je junak, i mada ga mrzim, pravo ću o njemu kazati, i mrzim ga zato što mi odmah nagradu ne izdade da Golubac predam. — Pa kad ne izdaje što treba, nema vjere u njemu — reče Haralampije. — Pritisnuo ga Žigmund, koji mnogo treba, a možda je Đurađ opet pri blagu, pa će da plati. — Al’ ako ne ushte pa te zadrži? — zapita Jablanović. — I za to sam se dosetio.Ako u opasnost dođem, ja ću preokrenuti, kad pođe sa mnom da mu grad predam, to će on jedva dočekati, pa će opet biti Đurađ izigran.Nego čuj, pobratime, stoj kod gornjeg mosta na oprezu sa odabrani konjanici, da možeš odmah provaliti ih kako za mnom pođu. Jablanović misli se, pa posle počivke reče: — Sve je dobro, nek te tako pamet vodi. Jeremija da doneti za potkrepljenje dobru večeru, i donikle su zajedno sedeli. Jeremija ozbiljan i malo zabrinut, ostavi društvo da se za sutra pripremi. — Vi ostajte, ja zarana moram, samo onako nek bude kao što kaza’, sve na oprezu.U zoru vidićemo se. Jeremija izađe, Jablanović i Haralampije ostaće da se prorazgovore kod punih pe’ara. Odlazak Jeremijin daje im šta misliti.Jeremija, Jablanović, Haralampije, to je društvo sastavljeno da u skupu zajednički grabe i otimaju, no ako može svako za se, opet još što privući, jedno za drugo ne mari i mrtvom zadružniku skinuće sa hladnog tela sve do golosti. — Kako možeš pustiti Jeremiju Brankoviću, taj se više vratiti neće — zapita Haralampija. — Ja, bome, ne bi’ išao, al’ je on već odavna s Đurđem šurovao, žario i palio, oni se već znadu, pokraj Jeremije i ja sam došao negda do prijateljstva sa Đurđem. — Al’ ako bi ga ipak Đurađ zadržao, šta ćemo onda činiti? — Onda opet ja neću predati grada. — No ako se Jeremija nagodi sa Đurđem, primi blago pa gotov posao, a tebi pošlje nalog da grad predaš, šta ćemo onda? — Ni onda neću predati, onda sam ja gospodar od Golupca, pa ću sam da se pogađam. — S kime? — Ma s kime, ma s despotom, ma sa Žigmundom, samo obrečeno mora mi se izdati, onda je meni i sam Jeremija dužan, i Golubac držim kao zalogu. — Al’ ako silom navale? — Braniću se dok mogu, pa kad sve popuca, a mi — u Turke. — Isto tako sam i sam mislio, Turci ćedu Golubac otkupiti, ti ćeš se i mene setiti. — Nemaj brige, po nas hrđavo ispasti neće, samo uvek drž’ se pokraj mene. Tako se oni još donikle razgovaraju uzev svaki svoju korist preda se. Odu leći, da snevaju o blagu, koje ćedu dobiti il’ od despota il’ od Žigmunda. Jablanović zato nije baš zadržavao Jeremiju od odlaska, jedno što ga je teško zadržati od onog što si jedared u glavu utubi, drugo, ako se što s njim stane, njemu ipak od štete biti neće, jer što bi Jeremija bio kadar izrediti [sa] Golupcom, može i sam izrediti. Teška im laka noć. Na uzvišenijem mestu, na glavini razapet je čador despota.Vrh čadora vije se zastava Srbije.Pred glavinom poljana, razapeti čadori, to je mala srpska vojska, koju je doveo Oblačina Rade. Krasna noć, nebo zvezdama posuto, na nebu srebrn šar, kozlići, bled mesec, uštap tek iz prizora pojavljuje se. U čadoru sede despot i Oblačina Rade. Kad je sunce zahodilo, onda su obojica počivali, od odmora da se potkrepe.U polnoć digoše se da koju prozbore, Rade je u svemu desna ruka despota. Ubojno obuveni, čekaju spremni dok zora zarudi, čekaju Jeremiju. Sede na kožnim grivnim jastučić’ma, podloga im je čista trava i zemlja, koju će despot naskoro izgubiti.Među njima tronožan stolić, na njemu pe’ari s rumenikom. Despotu, lakat na stolu, u desnici pe’ar, započe: — U čast boga, i u naše zdravlje, da dočekamo jedan dan kao kod Iskre, kad smo Turke do noge potukli, mnogo roblje zadobili, ’rišćanstvo oslobodili. — To je bilo doba da se Kosovo moglo osvetiti, kad su se Urkanovi praunuci o našljedstvu zakrvili.Despot Stevan, bog da mu dušu prosti, bio je blaga srca, pa je Turcima prostio. — Dao je reč i zakletvu da će održati Bajazitovu lozu. — Jest poštenje je održao, al naroda srce se nad tim steglo, Turčin se spase, a ’rišćanin pada. — Za Stevana teško je bilo, sa svih strana pritiskavalo ga je lacmanstvo, a u Grke nije se moglo pouzdati. — Vremena prohujaše, đe je naša stara vojska, đe su divni oklopnici, koji Tamerlanu suzu nateraše kad se tukoše pojedince protiv Tatara kao orlovi protiv vranah.Već smo se izglodali, bijući se sa Turcima i pokraj Turakah.Sad opet stojimo izmeću Mađara i Turaka kao ukopani, da se micati ne može; volio bi’ junačke smrti, neg’ ’vaka života.Tko zna kako ćemo i sad proći, kad nam nije u rukama Beograda, a Golubac predati moramo. — Tako je, al’ preinačiti ne možemo, uzdajmo se u boga i u našu pamet.Znam da je Jeremija poručio da će doći, možda će se predati. — Poznajem Jeremiju, on dobro ne misli.Ako dođe pa odmah ne preda Golubac, tu je već prijevara, izdajstvo, ja na tvom mjestu odmah bi ga zadržao, a sad se tebi mora predati. — Na vjeru sam ga pozvao, riječ pogaziti ne mogu. — Gospodaru, proći ćeš kao despot Stevan. — Ne boj se, Oblačino, još nije izgubljeno dokle je nas. Tako se despot sa vojvodom razgovara, i već počinje svićati. Dotrči jedan konjanik, i javi da je tu Jeremija vojvoda, želi despotu reč dati. Despot oslovi Oblačinu, da se povuče u svoj čador, da se sa Jeremijom u četiri oka razgovara.Oblačina ide al’ gromko proslovi: — Idem al’ ću stražariti. Despot iz čadora pogled baci van na dolinu, diže se prašina, maločas pa se vide tri konjanika, praćeni od despotovi’ katana. To je Jeremija, sa dva pobočnika. Došao je na tvrdu reč despotovu, siđe s konja, i njegovi pobočni, despotove sluge, prihvate osedlane konje, a Jeremija, praćen, podiže se do čadora, ’de ga despot dočeka. Jeremija je kao rođen za vojvodu i vlastelina.Na njemu je dolama pozlaćena, puceta od dragih kamenja u zlatnom okviru u sklopu kao toke poređana i spletena, na glavi mu samur-kalpak sa belom čelenkom, o vratu visi mu širok zlatan lanac, o bedrici zlatna, dragim kamenjem iskićena sablja. Despot ponudi ga u čador, zavesu spusti, i stojećki se pitaju. Despot pogledom meri Jeremiju, Jeremija despota. — Dakle tako, Jeremija, ti moj od mladosti druže, hoćeš da se osiliš, nećeš da predaš grada, koji ni ja održati ne moga? — Evo, doša’ ti na vjeru, i tvrdu riječ, ispovjedam ti, da od naša carstva ništa ne ima, sve se rasiplje, a ja za me kao svatko hoću što da spasem.Doša’ ti na vjeru, kao što reka’, al’ jesi l’ kailj zadatu održati riječ? — Ti tražiš ono o čem mi pisa je l’? — Jest. — Odmah ne mogu sve izručiti, vojna je, al’ grad predati se mora, i ja ti dajem tvrdu riječ da ću kako predaš Golubac, za jednu godinu sve naknaditi. — Rok dugačak, možda donđe nećemo živjeti. — Jeremija, predaj grada, kajati se nećeš. Van čadora čuje se glas od gungule, iz sto grla čuje se glas. — Ne puštaj natrag izdajicu. Čuje to Jeremija i poboja mu se u srcu grešna duša.No Jeremija je dosetljiv, jer je već u vraškim rukama. — Kad je tako, despote, predajem ti se na tvrdu riječ, koju ćeš održati, i predajem Golubac, tebi despotu, al’ ne Žigmundu.Skupi svojtu, dođi ti meni na vjeru kao što sam ja tebi došao, pa tako mi svete bogorodice, da ti kvara biti neće.Ti meni zada vjeru, ja se podvrgnu. Despot, kom je bitka kod Iskre ’de se Jeremija odlikovao, u večitoj uspomeni, pruži mu ruku. — Primam, idem s tobom u grad u sviti od dvanajst, i kao tvoja meni, tako moja tebi duša nek bude amanet. Despot je to dostojanstveno izrekao, i što jedared reče, to se održati mora. Despot razvuče čador, i poviče da konje dovedu. Al’ gungula traje. Već je pred čadorom Oblačina Rade i Kajica vojvoda.Oblačina mrko pogled baci na Jeremiju, lijevom rukom pogladi brk, a desnom se za balčak fata.Kajica levom drži sablju po sredini, a desnom šestoperac buzdovan, i gledi na despota hoće l’ dobiti mig.Teško Jeremiji da se ispuni njihova želja.Jeremija ih prezirom gledi. — Na vjeru mi doša Jeremija, ja idem na vjeru da primim grad.On je vojvoda, neće oskvrnuti svetinju junaštva, zadatu riječ, na konje dvanajst katana, Oblačina i Kajica ostaju tu, to je moja volja — podvikne dostojanstveno despot. Za tili čas svi su na konjima.Despot s desne, s leve mu Jeremija, pred njima dva pobočnika kao putokazi u grad, sa oba boka, a za leđi katane despotove. Tako jezde Golupcu, nitko reč ne proslovi. Golubac je blizu.Već su blizu gradskih bedema, kapija otvorena, čuje se zveket lanaca i pad mosta kud ćedu proći. Pobočnici hukteći zajezde preko mosta u grad da ulazak jave, Jeremija obode silovitog konja, sa nekoliko skoka uleti kroz kapiju, obrne hitro konja, sablja mu već u ruci, stane i zamaja u znak da se despot boriti mora, ako će u grad. Za Jeremijom stoje spremni konjanici. Kad je despot vidio kako je Jeremija protiv njega oružije naperio, okrene i obode konja, i vrati se u svoj stan. Uljesti u grad nije mogao, jer mu sam Jeremija znak dao da ga ne pušta unutra, a da je silom pokušao bio, Jeremiji bi dopao šaka, ovako će se bar čitav slobodan vratiti. Velja je bila žalost despota, kad je uvidio da od predaje Golupca nema ništa.Javi to Žigmundu i njegovim vojvodama, na što ovi ljutito iz jednog glasa poviču da Golubac treba tesno opasati i predaji prinuditi, a na Jeremiji najoštriju kazi izvršiti, raseći pa na četiri strane, i tako udove mu po kapijama povešati. Sa sviju strana se Golubac podseda, opasuje. Jeremija u dvorani svetuje se sa Jablanovićem i Haralampijom. Prva je reč Jeremijina. — Tako, dakle, vrati’ se ja i ništa ne svrši’.Da nijesam upotrebio prijevaru, i Đurđa dovde domamio, teško da bi’ perje izneo bio.Bilo je tu gungule, Oblačina i Kajica oči zakrvaviše, da ne bi Đurđa, koji me na vjeru uze.No Đurđe se opet tu pokaza kao vitez, bio sam mu u šakama, i pusti me slobodna. Sad Jeremija ispriča po redu kako je bilo. — Vjere mi, taj Đurađ nije pametan što te propustio, il’ baš si ti lude sreće.Da sam ja kao on, vere mi, ne bi’ te pustio bio — primeti Jablanović. — Zadao mi vjeru — reče Jeremija. — U takvoj stvari vjera se ne drži. — No što Đurađ nije pametan, ti još manje što ga nijesi pustio u grad da mu mi o’đe sudimo, već ga tako nalako propusti — primeti Jablanović. — Ja ti reko’, u takvim stvarima vjera se održati ne mora, i na šta sam ja tu, već da vam duše ispravljam.Očitao bi’ ti molitvah koliko treba, dao bi si što i na namastir za pokajanije i oproštaj, pa ti ne bi ništa smijetalo — reče ne zadovoljan Haralampije. — Ja Đurđa još od đetinstva znam, mada ga mrzimo, al’ ima on i dobrijeh stranah, a to mu je da zadatu riječ pogaziti neće.On me ponuđaše pismenom obvezom, da kad predam grad, u obrocima će posle toga isplatiti, jer sad doista zbog vojne nije mu novac pri ruci.Volju je pokazao, možda bi isplatio što reče, al’ Golubaca ne dam bez novca, a na veresiju, kad se ne zna ni kako će Đurađ od Mađara proći, hoće l’ imati tog blaga što dosada imađaše.A što ga nisam u grad umamio, reko’ da sam mu vjeru zadao, a kad on meni glavu spase, moram i ja njemu.Drugo bi bilo da bi on silom u grad uletio bio, onda već vjera prestaje, i il’ bi ga uhvatili il’ posjekli. — Bolje da smo ga uhvatili, potpisali bi’ ga opet na što više, i iskali bi’ opet kakav grad u zalogu — primeti lukavi Haralampije. — Pa i sad, i odsada da ga će uhvatimo, tako bismo činili, al’ sad drukčije nije moglo biti — odgovori Jeremija. — Sad je badava govoriti, ispustismo pticu, ta više amo dolećeti neće, no što nam je sad činiti? — reče zabrinuto Jablanović. — Sad nam nije do oklevanja, ja mislim odmah da stupimo sa Turcima u pogodbu. — Drugo nam nije činiti, Đurađ neće da održi riječ, svezao se s Mađarima, predao im Beograd i Mačvu, predajmo mi sad Turcima Golubac — reče ozbiljno Jablanović. — Ne predati, već prodati — primeti Haralampije. — E dobro, tko će ići kao poklisar Turcima.Hoćeš li ti, pobratime? — zapita Jeremija. — Nemoj mene.Ja sam tebi i ovde od potrebe, biće tamo na divanu i Isak-paša, kog sam kod Kruševca ljuto ranio, pa sad da se njemu pokoravam, ne mož’ biti.Najbolje nek ide Haralampije, vešt je, zna se uvijati, previjati, i ono govoriti što ne misli — kaza Jablanović. — E dobro, Haralampije je baš za to.Dakle Haralampije, na tebi je red da ideš Turcima, da ponudiš Golubac sultanu Amuratu po tu istu cjenu, kao što smo ga Đurđu ponudili — reče Jeremija. Tišina, mala počivka, svi se misle.Jeremija i Jablanović glede na Haralampiju, koji brižno lice pokazuje, no ipak ni brige mu nije, kadar je lukavstvo sa lica zbrisati. — Hoću, no moram mantiju i kamilavku skinuti, i dajte mi kakvo drugo odelo, pa ću ići na pogodbu kanda sam uz tebe prvi, i daj mi još dva dobra junaka, da se pred Turcima ne postiđemo — reče Haralampije. — Bićeš opravljen kao kakav vlastelin, u potajnoj poruci — reče Jeremija. — Dakle ne oklevajmo — reče Jablanović. — Tebe Haralampije, neću mnogo poučavati, imaš pameti za tri patrijarha, a lukavstva za sedam lisova, neće te nijedan Turčin nadmudriti, no ipak moram te u nečem naputiti, da znaš kako ćeš do samog sultana Amurata doći. — Kao što svi znamo, Turci su opseli Novo Brdo, i ja dobijam odande preko mojih ljudi glasove.Ako padne Novo Brdo, kraj je Đurđevom gospodstvu, i onda ćedu Turci podići opet nov sandžak, a ostalo ćedu pocepati po običaju svom, i podelićedu među one vlasteline koji se predaju.Pa neka bude tako, ionako već održati se ne možemo.Pašće tu i nami što u deo, i to je, mislim, najveći deo, ako Golubac predamo.No, Novo Brdo se jako drži, ne mogu Turci da ga otmu.U Novom Brdu ima nešto i Đurđeve vojske, tu su Nemci Sasi, i tu su Dubrovčani pod Vukom Bobalićem.Svi ti jako brane grad.Svi se bore očajno junački, jer brane sebe, svoju čeljad, svoje blago.Uzmedu li Turci Novo Brdo na juriš, svi ćedu biti isječeni il’ u roblje odvedeni.Ako Turci ne otmu Novo Brdo a Golubac padne, onda će Mađari sa Đurđem odmah na Kruševac poći, a Turci moraćedu se povući natrag i hametom biti potučeni, već nek se s tobom pogode kao što rekosmo, a mi ćemo Turcima odmah grad predati, a oni nami uz tvoj povratak blago, za koje ću ti dati do turske granice pouzdane vojnike, koji ćedu blago dopratiti.Još i to reci Turcima, da odma’ pošlju vojske na Golubac, da uhvate Mađare s boka i s leđi, a da ih bace u Dunav.No i to dodaj, navrat-nanos da dođu amo što pre, jer ako se zadocne, nije nam na ino, reci da se Golubac Mađarima predati mora. Pod Novo Brdom je i sam sultan Amurat kod vojske, tu je i Isak-paša, i druge paše, al’ uputi se ponajpre, kako onamo stigneš, Isak-paši, taj je ljuti dušman Đurđa, taj će ti ići naruku kako dođe stvar do divana. — Tako radi, i još kako te pamet uči. — Hoću l’ što o sljepim knežević’ma prosloviti? — zapita Haralampije. — Zasad ništ’, ako te oni ne zapitaju.Kneževiće moramo kod sebe držati, ako se kakogod stvari preokrenu, da uzmognemo pokraj njih vladati, al’ bez njih jošt bolje.No ako Turci zapitaju, pa znadu da su kod mene, i već osljepljeni, što možda već i znadu, onda reci da Jeremija vojvoda drži kneževiće, ako bi Đurađ pao il’ izgnan bio, po milosti sultana jedan od njih vladati može, al’ uz pomoć ljudi koje sultan za to označi. — Lako ćemo, Jeremijo, posle toga, samo ono prvo nek se izvrši, novac pre svega — reče Jablanović. Jablanović uvidio je kud Jeremija svojim reč’ma šiba, da pokraj kneževićah sam vlada, jer on neće gospodstvo s nikim da deli, dobro ga poznaje, njemu samo da se dokopati vlasti, a njemu da koru baci. To su dva prijatelja, koji su u zlu svezani, al’ kako se blago deli, svatko hoće za se više da zagrabi. — Kad ću polaziti? — zapita Haralampije. — Sad je veče, ujutru zorom, donde sve će biti spremljeno, daću ti zlata i srebra da daješ poklone i bakšiše, jer bez toga kod Turaka ni maći se — reče Jeremija. — Samo dobro čuvajte kneževiće, da kakogod ne zamaknu — reče Haralampije. — Nemaj brige, ta njima dosta je i jedan kaluđer da ih čuva, kud bi oni iz grada sami izmakli. — Kaluđer ih, doduše, čuva, al’ ja ni samom kaluđeru ne vjerujem osim sebe, mada sam i ja kaluđer. — Nemaj brige — reče Jablanović, svi mi njih čuvamo. Haralampije kad je rekao da ne veruje ni kaluđeru, više se pobojao od Jablanovića, koji je imao bojazan, samo u deobi da mu što ne otštrbi, jer mu je Jeremija suviše pohljepljiv, boljitka svog radi da ne umakne sam sa kneževićima kude, i njegova reč je bila opomena na Jeremiju, da sam na kneževiće pazi.Blago će i ono doći Jeremiji u šake, i od cjene Golupca Haralampije iz ruke Jeremije mora novac primiti, i tako mu je Jeremija od Jablanovića bliži, preči. Sad su sve svršili. Već je blizu noć, razići će se i svatko na svoj posao, Jeremija da čini dalje naredbe za odbranu, Jablanović kod svetlosti mesečine — grad unaokolo obleće i pazi na Mađare šta noću rade.Jablanović izdajica, al’ iskusan vojvoda. I Haralampije izređuje svoje pripreme. Tiha noć.Haralampije ide u kulu da vidi šta kneževići rade. Otac Pajsija je njihov čuvar, a stražari moradu Pajsiji naruku ići. Kneževići imadu svega dosta, samo ne svetlosti ni slobode.A kakav je čovek bez svetlosti i slobode? Kad su bili mladići, kao đurđic, proletno cveće, iskopali su im oči.Kad se u mravku, u biljki ljubav pojavljuje, Brankovića unuci, pri prvom razdraganju srca, tek što ljubav u srcu njihovom klijati poče, a da se presadi u srce deve, te divlje trnjave ružice, i da se orosi, ispari u bajnom mirisu, iz srca je ista iščupana, i tek preostaje šuplji trag božanstvenog osećaja.Njihovo srce ljubav ne greje, nit’ će im ikad grejati. Otac Pajsije daje im svake đakonije, vina metoike i smederevke, a da im piće još većma srce i dušu zamagli.Dugo je vreme knežević’ma, no Brankovića krv je plemenita, kneževići piju da si zabave bolju duše i srca, al’ vinom do skotstva ne dadu se poniziti, nit’ kaluđer, ni opiti stražari mogu šale s njima zbijati na podsmeh, jer ma i slepi, čuvaju ugled i dostojanstvo plemena Brankovića. Haralampije pre neg’ što će kneževićima doći, sastane se sa Pajsijem u ćeliji.Bila je tu i ćelija za kaluđere, koji teše zatočnike koji su zla dopali, il’ koje treba pogubiti, tu je blizu kula i crkvica. Otac Pajsije sjedi sam, na stolu veliki pe’ar i mešina s vinom. I on se brine.Šta će biti s njim ako se grad preda bilo ma kome.U nuždi svakom je prvo pravo za se pobrinuti se.Tako misli otac Pajsije, koji makar da ga i terete godine, al’ nije rad da popusti ni u žitejskim popečenijama, kao god Haralampije.Postane li Haralampije veći, Pajsije postaće to što je sad Haralampije, iguman u Dečanima, a Pajsiji je to dosta, pa baš ma to bilo ne u Dečanima, nego i u drugom manastiru, al samo u bogatom, ’de Pajsiji ne sme ništa faliti. Pajsije, mada je bio potčinjen Haralampiji, ipak nije se pram ovom između četiri oka kao takav ponašao, nego kao brat bratu, drug drugu.Mnogo dobra, i mnoge grehe su zajedno delili. Haralampije uđe u ćeliju i bez ponude sede na stolicu do Pajsije, razgleda se, i započe: — Sad je kucnuo čas, ili — ili.Madžari pritiskuju; Jeremija će da preda grad Turcima, ja idem zorom kao poklisar sultanu u Novo Brdo, da se uime Jeremije pogodim, pazi da Jablanović kakogod sa knežević’ma ne umakne, jer Jeremija ima u zalogu Golubac, mi opet kneževiće, al’ Jablanović baš ništa, jer on tek preko Jeremije dobiti može, i tako izgleda kanda Jablanović nije baš zadovoljan, jer kneževići upravo njegovi’ su šaka dopali u prvi mah, a Jeremija se sa tim kod Đurđa udvorio bio, i sad Jablanović bez Jeremije ni da se makne, ne može iz svoje ruke ni davati ni prodavati.On je sad samo podloga Jeremije, a kad se Jeremija blaga dočepa, tko zna kako će među njima deoba ispasti.No oni nek rade za se, a mi ćemo za se, mi smo jedno, a oni su drugo, niti će nas iko izigrati. — Vreme je da se i za me pobrineš, dosta sam si na dušu zbog drugog natovario. — Samo sad ovo nek prođe, pa ti bogat manastir ne gine.Sad da vidim kneževiće. Haralampije to izreče, pa se diže i sa Pajsijem ide u posetu knežević’ma. Kula prostrana, tu je jedan odeljak spremit za kneževiće, da ne budu o’de baš kao drugi sužni robovi.U mirno doba kneževići su u dvorcu, al’ kao što je sad, da ne bi ih tko odveo da s njima trgovinu vodi, moraju se u kuli čuvati.Tu sede na krevetu, pred njima, stol, na njemu žižak, mešina vina i pe’ari. Na njima ruvo bez ukrasa, obična struka, uzane nogavice, čarape i mestve.Lice njihovo, glava, plemenitog izraza, no nema očiju, da im duša iz njih govori. — Kao ugašene dve sveće pokazuju gar, senku nekadašnje svetlosti.Stražar vinom nakvašen sedi do ovih.Haralampije sa Pajsijem ulazi. — Kako ste mi, kneževići, đeco moja — reče Haralampije i posadi se sa Pajsijem kod stola. — E tako kao što vidiš, robovi smo ovđe u kuli, nit’ krivi nit’ dužni.Doklen će to tako trajati? — odgovori ozbiljno Jovan Knežević. — Pa što vam fali, recite, sve će biti po vašoj volji — odgovori Haralampije. — Ništ’ im ne fali, kamo sreća da sam ja takav rob, koji sve dobiti može, eto im piva i jestiva, svake đakonije, i ponude.Šteta što im nijeste sobom iz manastira doveli kakve lijepe dve cure, da ih malo razgale.Ja ih ponuđa’ sa robinjama, i turskijem i mađarskijem, al’ oni od sebe odbijaju — reče stražar Sukalo. — Podla dušo, nama treba svjetlosti i slobode, svjetlosti ne možemo dobiti, ’đe nam je bar slobode, a podvedeno nepoštenje ne trebujemo.Toliko nas iskušavaš, i danas ne ostavljaš nas na miru, da srećom tvojom ne dođe otac Haralampije, bi se ovđe zgužvao — reče Grgur i pljesne pesnicom o stol, da pe’ari igraju, žižak klamiće se. — Jest, to su doista bijesni kneževići, jednog stražara već nasakatiše što im štaše dobra činiti. — Takav podlac kao i ti, koji ste svi stvoreni da nas muče.Da nam je svjetlosti i slobode, takav kao ti ne bi nam ni pastir stadu ovčijem bio, a nekmoli stražar Brankovićah — upadne žestoko Jovan Knežević. Haralampije da znak stražaru da se ukloni.Utišava uzrujane kneževiće. I kneževići, mada su sljepi, junačko im je srce i silna snaga u mišicama, bi skotskog stražara mrcvarili, da im dalje prkosi. — Kratko je vreme, zorom otputovati moram, čujete l’ tamo preko žagor u mađarskom stanu.Tu je kralj im Žigmund, poziva na predaju, no Jeremija ne da grada.Idem na veliki put, bogzna kad ću se vratiti.No sad ću vam jednu tajnu otkriti.Sećate se one žalosne noći kad ste osljepljeni.Osljepiti vas dao vaš ujak, Đurađ Branković, to vam je već poznato, sad on gradove Žigmundu predaje, no Jeremija Golubac predati neće, pre će se Turcima predati.Ako se grad Turcima preda, kako je sultan kivan na Đurđa, vi ćete doći do vlasti, a pokraj vas vladaćedu vaši prijatelji.Vami je činiti to, što vam Pajsije kazao bude, i nipošto se nemojte povađati po Jablanoviću, on je bio koji vas je Đurđu izdao.Idem sultanu kao poklisar, onđe ću se za vas zauzeti, vaša je despotovina.Grgura sinovi su bliži skiptru neg’ Đurađ. — Manimo se tih poslova, to je moglo biti još kad smo bili đetići, kad smo silne konje jahali i s leventama koplja lomili.Mi sad kajemo tuđe grijehe, vodite nas u Svjetu goru, da se postrižemo, da sv’jetu reknemo zbogom. — E moj kneževiću, nije to za vas, treba vam još iskušenija, da budnete kao ja i otac Haralampije, a ne samo prosti bogomoljci — upadne Pajsije namignuv okom na Haralampija. — Da ne gubim vreme, dao sam vam pouku, sad da vas cjelivam, i povratkom zdrave nađem. Haralampije zagrli najpre Jovana, poljubi mu lice, pa onda tako isto Grgura. Kneževići na nogama stoje kao zakovani, ne daju rečce ni otpozdrava.Valjda osećaju da su to poljupci Jude Iskariotskog. — Zbogom, đeco moja — pritvornim glasom to izreče i izlazi a Pajsije ga prati. Sad se i s Pajsijem oprosti Haralampije. — Zbogom, Pajsije. Grle se, ljube se.Malo boljma neg’ sa knežević’ma, da l’ sasvim iskreno, to ni kroz ispovest ne bi se doznalo. — Sretno Haralampije.Bog te uputio, sveta Bogorodica te sačuvala, nemoj na me zaboraviti. Tako se oproste. Sad se Haralampije sprema.Ruvo, konji, oružje, sve je već u redu. Haralampije u dvorcu skida sa sebe mantije, svo kaluđersko ruvo, navlači sve delijsko, paše sablju, mesto mantije dolama, na glavi samur-kalpak sa čelenkom.Izgled mu nije delijski, al’ oči mu dokazuju bistroću, lukavstvo.Seda brada i golo mu čelo na divan poziva. Sva pratnja je spremna.A tu je već i Jeremija da se oprosti, za njim opremljeni tovari, pokloni za paše i vezire. Tako Haralampije popne se na konja, jahati je još kao iskušenik naučio, i otputuje. Kralj Žigmund sa svojom vojskom sve se bliže gradu primiče. Jeremija kadikad izleće iz grada sa svoji konjanici da Mađare u primaku zadrži i poslove im pokvari.Jeremija je junak, ne da lako grada.Jablanović u gradu bodro pazi da je u gradu sve u redu, da se kakve uvode ne uvuku. Velika sila pritiskuje, ’degod se tko iz grada promoli, strele na nj lete.Zaviše strelci nisu obični strelci, već imadu jake puške, debele gvozdene cevi, i napunjene puščanim prahom hitaju krugle, i kog stigne, kida mu utrobe, cevi glavu probijaju. Jeremija začudi se, tog u njega nema.Bije izdaleka junaka, probija i štit i pancir.Kralj Žigmund doneo je tu spravu iz Alemanske i Latinske, fratori su to izumeli, i ne jednom junaku stegne se srce kad vidi to novo oružje. Despot jednako svetuje kralju da il’ vojsku krene na Kruševac, il’ da sve sile danju i noću upotrebi, da bi se Golubac što pre predao.Poznavao je Turke i njihovu bojazan da Mađari sa Srbima ne ojačaju, i ako se grad što pre ne preda, mogu otkudgod Turci iskrsnuti.Žigmund i vojvode ne pristaju na prvo al’ grad ćedu što pre osvojiti.Tako oni mišljaše. Rozgonji ne da posadi ni danju ni noću mira, pokušava ne bi l’ se mogao kakvoj kapiji primaći, il’ slabijim bedemima, no Jeremija i Jablanović na oprezu su.Stoje oba na bedemima, štit na levici, kad jedno kruglje iz puške pljesne u štit, i prodere ga, prođe izmeđ leve sise i savijenog lakta, kruglje silno, ne rani, al’ potrese Jeremiju, da se nijati poče, no brzo k sebi dođe.Jablanović čudi se toj plamenoj munji koja iz gvozdene cevi izleće. Dođu u dvorac.Sedaju oba zamišljena. — Jesi li viđeo to čudo, sijeva kao munja, provaljen štit, a leva strana mi zasjevnu.Ako Turci što pre ne dođu, dobra biti neće. — To su nove spreme, na to troši Žigmund silno blago, jer je to oružje da mu se primaći ne može, čuo sam o tom mnogo pričati, to je pravo čudo — reče Jablanović — Osam dana moramo se držati, donde ćedu Turci tu biti. — Još prije, kad se grad predaje, tu su Turci kao vuci, danju-noću jezde, grede. — No kad Turcima predamo grad, šta misliš što ćemo, kuda sa knežević’ma, jer ako opet dopadnemo turski’ šaka, mogu ih pogubiti kao i one u Plovdivu, pa od kakve su nam koristi onda? — Znaš šta, Jeremija, o tom da se razgovaramo kad stigne blago, i grad se predavati bude, lako ćemo onda s njima, il’ ćedu oni kod nas jednog ostati, il’ ćemo ih opet dati kaluđerima na sahranu. Tako Jeremija i Jablanović kuju zlo, pletu zamke, i kad ih san prevlada otpočinućedu, pa onda opet pripravni za borbu. Žigmundu se čini da lagano napreduju.Pokušava napadaje sa slabije strane, al’ uzalud.Jeremija ništ’ ne ustupa. Žigmund izda zapovest, da ako se grad za osam dana ne preda, poslušaće despota i potražiti Turke pre neg’ što oni njega potraže. Tada Lošonci namesti veliku dubardu, top na gradiću Laslovaru, pak izbacuje kamenje kao glava iz gvozdene cevi. Potrese se kula u Golupcu, ruši se od silenih udaraca.I najstariji i najhrabriji vojnik potrese se u srcu, drži da već tu nema spasa za srpsko carstvo, da je to priviđenje, satanina sprema za sudni dan. I taj satana nije niko drugi, već Turčin, kom svi đavoli, ma i u tuđem liku služe, a da hrišćanstvo pokosi.Jeremiju je već satana pod ušur uzeo. A Jeremija iščekuje Turčina, tog satanu kom je već dušu prodao. Lošonci iz sataninog grla sipa vatru na kule Golupca.Doći će vreme, kad će to satanino grlo vatru baciti na Lošoncija i Žigmunda gradove. Kakva je to lepa varoš Novo Brdo, kakav grad.Tu je bogatstvo, sav predel kanda je stvoren da ljudstvu zemni raj prepravi.Tu su rude, koje drže život naroda i države, tu je obrt i trgovina, koja svoje žile na sve strane pušta, tu su bregovi, planine, luzi i dubrave, vode i potoci, sve se to sliva za dobra života vrednih žitelja. No ima koji ne da vrednom ljudstvu da uživa u miru plode svog truda.Divlje turstvo zaklelo se da obori Srbiju, da joj sok isisa.Novo Brdo je žila srpskog srca. Turstvo se natuštilo nad Novim Brdom.Kao gladni vuci okupili se, opselili su grad, pozivaju upomoć Alaha da jedared rahat odmore se na zgarištu, među razvalinama Novog Brda. Silna turska sila se tu slegla. Grad je opsednut, turska vojska zavija, obvija se kao zmija, da ga stegne, i proguta. No divni sinci vrednih roditelja, koji sa čestita rada žive, voledu se o’de zakopati, negli predati grada. Turci divlje juriše, već su na kulama, a despotovi vojnici, pa Dubrovčani sve bacaju ih dole. Tu je glavom sultan Amurat, tu je vojska iz Anadolije, tu je Urumenli-beglerbeg, Isak-paša, poturčenjak, dindušman hristjanstva. U razapetom čadoru sedi sultan Amurat, nuz koljeno beglerbeg Isak-paša, Ferhad-paša, Kerim-paša, još veziri, i deli-Redžep-aga janičarski. Za čadorom sejmeni i zaptije.Tu je okol turske vojske.Tu su janičari, azapi, ljuti arapski konjanici, tu su mazge, kamile, za prtljag i teret. Sultan Amurat otvori divan. — Eto đauri koliko su juriša odbili, koliko je krvi proliveno, a Novo Brdo još ne misli na predaju.Zar ne ima junaka koji će na prvoj kući zabosti alaj-barjak.Zar nismo mi oni Turci koji su na Kosovu Lazoglija hametom potukli.Eto i zadnji juriš nam odbiše.Šta misliš, Isak-pašo, može l’ se ta bruka pretrpiti, il’ da još jedared hadaknemo, ali durno, da đaure raspršimo, da u Novom Brdu ne ostane kamen na kamenu. — Svetli sultanu!Da pokušamo još jedan juriš, pa ako i onda grad ne padne, nek ostane posednut, dok još ordije iz Urumenlije stignu, pa da đaure zagušimo da ni medet ne izreknu. — Šta veliš ti Kerim-pašo? — Slažem se sa Isak-pašom. — A kako ti misliš Ferhad-pašo? — Pre juriša dočekati indat, pa tek onda na juriš.Tako misli tvoj verni sluga. — A šta će na to reći deli-Redžep. — Ne treba indat čekati, već odmah jurišati. S početka su bili đauri spremni, odmorni, sad su zbunjeni, mnogim jurišima umoreni, neispavani, ne dajmo im okom trenuti, nit’ vremena da se oporave, mada im otkudgod indat dođe, no na juriš, ja ću prvi napred i, tako mi Begtaša, il’ ću na prvoj kuli zabosti alaj-barjak, il’ živa me viđet nećeš — proslovi gromkim glasom deli-Redžep, oči mu sevaju. U isti mah čaušbaša prijavi se, i donese glas da su tu poklisari. — Nek se amo dovedu, možda ćedu grad da predadu — reče dostojanstveno sultan. Sejmeni uhvatili obe ruke poklisara, pa ga vuku pred čador. Poklisara pred otvorenim čadorom još drže dok sultan proslovi. — Tko si, robe, jesi li došao da predaš grada.Ako si za to došao, bićete od silne milosti moje pomilovani, ako si došao da se na ino što pogađaš, a ti ćeš ostati o’de kao taoc, da vidiš kako se kule Novog Brda ruše.Jeste l’ dobro pregledali u potaji noža. — Sve smo pretresli, nema čelika ama ni za nokat, želi ti koljeno cjelivati — reče čauš- -baša. — Pustite ga nek slobodno stane.Šta je, robe, govori tko si, šta ćeš. — Svjetli care, sultane nad sultanima, sunce od istoka, koje nikad ne zahodi, sabljo Prorokova, premudrosti božja, neizmerne milosti, eto ti roba koji ti dobar haber nosi.Pred tvojim koljenima predaje se slavni grad Golubac. Sultan pogledi na paše, pa se razgledaju, glavom maše, ne mogu rečma verovati, drže da je tu upleten đaura kakav šeret. — Govori tko si i tko te amo poslao — reče ozbiljno sultan. Sejmeni do poklisara paze mu na svaki mig i na sama usta, a da se sultanu što ne zgodi, kao Muratu na Kosovu. — Svjetli caru, ja sam Karalampogli, prvi savjetnik na divanu kod Jeremije vojvode, gospodara od Golupca grada.Čuli ste za Jeremiju vojvodu, divan je to junak, sad je u gradu opasan od mađarske i despotove vojske, tu je glavom kralj Žigmund, i zovu Jeremiju na predaju.Jeremija se tako ne predaje.Despot Stevan i Đurađ Branković ostali su dužni Jeremiji sto pedeset hiljada dukata, i dali mu za to u zalogu Golubac.Đurađ sad to ne priznaje, a Žigmund za to i ne haje, k’o veli njemu je Stevan despot za života svog potpisao Mačvu, Beograd i Golubac, pa sad veli da mora bez otkupa predati grada.Jeremija vole i svoj krov zapaliti i tu izgorjeti, neg’li tako predati se.Mađari su već posjeli Mačvu i zauzeli Beograd, pa im treba još Golubac, pa ako ga zadobiju onda ćedu sa Brankovićem na Kruševac.Silna se je vojaka pod Golupcom sakupila, grad napadaju danju noću, duže [od] osam dana ne može se držati, i sad je još vreme da ti do šaka dođe Golubac u tvoje ruke, veliki sultanu.Samo do oklevanja nije.Ako padne Golubac, onda niste ni vi ovđe kod Novog Brda postojni.Hoćedu Mađari da vas prebace najpre na Jedrene, pa onda dalje.Branković, koji se sad odespotio, nije tvoj, već Žigmundov.A kakav je grad Golubac, pa bogato Braničevo, ocjeka se lako isplatiti može.Preko mene kao svog poklisara ponuđa ti vojvoda Jeremija Golubac na otkup.Tvoja mudrost i divana tvog pamet znaće to ocjeniti.Ponuđam ti u ime Jeremije Golubac. Kad to ču sultan i njegove paše, udive se, znali su za Jeremiju, već je Isak-paši takove šiljao, al’ nije mu se poverovalo i sultan nije hteo da draži Brankovića. — Ima li za to kakve bujruntije — zapita sultan. — Imam — odgovori poklisar.Turi ruku u špag i izvadi pismeno. Čaušbaša primi pismeno i donese na koljeno sultanu.Sultan preda pismo Ferhad-paši da pročita. — Ferhad-pašo, ti znaš đaursko pismo, čitaj. Ferhad-paša čita.Predaja Golupca sa uslovima upisana je. Treba se o tom promisliti, paše vele.Sultan na to pristaje, i opet će se sutra držati divan. — Pobrini se, Ferhad-pašo, za poklisara Karalampogliju, nek bude tvoj gost, pazi da mu se ništa ne ukrati. Divan se završi, a Ferhad-paša vodi u svoj čador poklisara Karalampogliju. To je arhimandrit otac Haralampije. U čadoru Ferhad-paše sedi Haralampije i dogovara se. Ferhad-paša, nekadašnji Petoško, sumnjiv pogled baca na Haralampija, kanda ga je poznao.Možda ga ne bi poznao bio, davno je već bilo kad ga je Petoško u manastiru zadirkivao, i na mindros uzimao, no preinačeno ime na Karalampogli nije moglo sakriti Haralampija pred bistrim okom Ferhad-paše.Sve se većma i većma podsećao. ~—Naprotiv, Haralampije nije poznao u Ferhad-paši negdašnjeg ludaka Petoška.Tko bi mogao pomisliti od lude pašu. — Daklen tako, vojvoda Jeremija hoće da preda Golubac — zapita Ferhad-paša. — Jest, tako je, čestiti pašo, pa baš milo mi je što tako srpski zboriš, nijesi l’ i ti bio negda hrišćanin — zapita ga radoznalo Haralampije. — Jesam, al’ su me u mladosti poturčili, oca i mater su mi posekli, živili su bili u Prizrenu, čestiti u bogatstvu.Bio sam posle u Beogradu i u drugim varošima, učio sam Alkoran, bio sam i ulema i softa, i efendija, i sreća me posluži te postado’ paša, i sad kao što vide, sjedim na divanu nuz koljeno silnom sultanu. — Al’, boga ti i proroka, kaži mi iskreno, da l’ te srce zabole kad se opomeneš tvog đetinstva, tvog zavičaja, i bi l’ opet voleo da si hrišćanin. — Jok, šta ću u propalom carstvu, pa još kad se sjećam kako su se već onda velikani među sobom krvili, a narod im donđe patio se.Ovđe jedan bog, jedan prorok, jedan padiša, a mi njegovi većili već na ovom svijetu, kanda u raju živjemo.Budite Turci i vi svi, pa će vam pod sultanovim skutom bolje biti — odgovori Ferhad. — Ta mal’ te neće tako i biti, eto i Jeremija već je blizu, a za njim ćedu i drugi. — Bolje bi bilo da se svi poturčite neg’ što se među sobom koljete.I doista, vi đauri ste velike budale, ne znate sami šta radite.Bolje je biti pas neg’ đaur.No na stvar, dakle taj Jeremija hoće da preda Golubac? — zapita ozbiljno Ferhad. — Jest, al’ upravo da ti reknem, hoće da ga proda — reče šaputajućim glasom Haralampije, i prevrn’o oči, koje više izdaju neg’ jezik. Ferhad ga je razumeo. — Predati, prodati, to je skoro svejedno, no kakva je prodaje cjena. — Ja već na divanu izreko’, sto i pedeset hiljada dukata, tako vojvoda Jeremija hoće, a drukče nikako. — Velika cijena, šta misli, šta po tu cjenu možeš kupiti, čitavu oblast. — Al’ Golubac više vrijedi neg’ jedna oblast.Mađari ćedu dati za nj dvesta hiljada. — Idi, boga ti, kanda mi ne znamo da Žigmund nikad nema novaca, i da mu vaš despot uzajmljuje, pa i to znamo da on Golubac Mađarima predati mora, stoga to si i došao, jer su vas Mađari skučili. — E dobro, čestiti pašo, ti pravo govoriš, al’ pitam te, ako bi Jeremija predo’ grad Madžarima, šta biste onda vi Turci radili, kad bi se vojska madžarska u Braničevu natuštila, pa zauzela posle i Moravu. — Silna je turska vojska, svi vi s Mađarima izgledate kao skakavac pram čvorku.Poraziće vas sila padiše.No šta misli vojvoda Jeremija, hoće l’ on posle k nama u Turke il’ da onde ostane. — On bi došao k vami, al posle opet da ga načinite gospodarom nad Braničevom. — Ako sve uredimo, onda moći će postati iz milosti sultana kajmakam.No, da ti jednu riječ kažem, dosta bi bilo za Golubac sto hiljada dukata. — Ne može biti.Posjecite me o’đe, al’ Jeremija tako grada predati neće.Cjena je Golupcu sto i pedeset hiljada dukata. — Što je padiši ta cjena, no kome se ima predati taj novac, tebi il’ Jeremiji. — Mož’te i meni predati, a možete i Jeremiji. — Tebi predati se ne može, već samom Jeremiji, il’ imate još pravih delbenika pri prodaji. — Tu je u deobi i vojvoda Jablanović, i on je u Golupcu. — Čuo sam za nj, znam ga.Dakle znaš kako ima ispasti stvar.Turska vojska krenuće se odmah, i nosiće sobom i blago koje se ima predati Jeremiji, a i ti ćeš s nami.Imaš li se i ti tu djeliti. — Imam, tu ćemo se već svi porefeniti. — A tko si ti, da l’ vojvoda, što li. — Ja sam prvi savetnik Jeremije. — No jesi l’ vojvoda, jesi l’ upravljao kadgod u vojski. — Vidim da si vrlo pametan, čestiti pašo, ja sam poneo sobom i peškeša, pet hiljada dukata, i drugijeh stvari, ako hoćeš neću nikom ništ’ od toga dati, sve je tvoje, samo budi mi prijatelj, i sve ću ti ispovjediti, samo nemoj me izdati. — U Turčina je tvrda riječ, a ne kao kod đaura, govori što ti je na srcu. — E sad vidim da sam na pravog čoveka naišao, dakle sad slušaj.Kad već, kao što vidim, znaš kako je kod nas đaura, znaj da sam kaluđer, baš pravi kaluđer, premda sam već arhimandrit.Ja sam nastojatelj manastira u visokim Dečanima, a vi za Dečane dobro znate.Krasan je to manastir.Bio Đurđu Brankoviću veran sluga, a on moje nije šćeo pripoznati.Ja sam na njegovu zapovjest dao osljepiti sinove Grgurove, kneževiće, koji su sad u Golupcu u sahrani, ja sam njihov čuvar. — A kako o njima misli Jeremija. — On ih drži kao zalogu, a da Đurđa prinudi na isplatu od sto i pedeset hiljada dukata.On je upravo zapovedio Jeremiji da preko mene da osljepiti kneževiće.On je meni naložio, a ja sam izvršio, pa tako i ja moram biti delbenik kupovine Golupca. — A kako sa Jablanovićem. — Taj je ipak kneževiće predao Jeremiji, koji su kod njega tražili gostoprimstvo u Kruševcu. — No, vi đauri baš ste mahniti ljudi, ’vala Alahu što vas tako podeli.Dakle i Jablanović ima gu svoj del. — Ima, i na moju žalost veći neg’ ja, koji sam bio tu sve i sva, i sve na moju dušu uzeo. — Vi đauri ni u djeobi nijeste složni, al’ to bolje po nas Turke.E sad smo svršili, sutra ću ja sve na divanu iskazati, i sve će biti tako, kako rekosmo, turska će vojska na Golubac ići sa tobom, i sa svekolikim blagom, pa vam sve na čast. — Pristajem, samo da mi daš riječ, čestiti pašo, da se moj del ne uštrbi. — To je moja briga. — Pre neg’ što zora zarudi, sav peškeš je tu. — Evala ti, al’ bolje podjeli međ’ ostale paše, samo što više Isak-paši, beglerbegu.I tako sad ugovorismo, pa sad si moj gost, i sad nek donesu svake đakonije da vidiš da je Turčin pravi kardaš đauru, da te ugosti kao pobratima. Ferhad-paša to izreče i dovikne slugu, koji se požuri i sve što treba naskoro donese, pilava, ovnujskog ćebapa, rakije, šećerne gurabije.U okolu sultanovog tabora svašta ima, a šta nema ’de je sultan Amurat, ima harema, sa divnim curama. Sad kusaju, Haralampije od puta jako umoran, a ionako za žitejskaja jako zauzet, dobro pije, dobro jede. — E, čestiti pašo, baš ti ’fala, samo na jednome ne, nešto mi fali. — A šta to može biti, džanum bre. — E, ne smijem ti kazati. — To izrekav, Haralampije umiljat, upitljiv pogled baca na Ferhad-pašu. Ferhad-paša pogodio je šta je na srcu Haralampiji.Poznaje mu sve žile, bez da Haralampije što podsećati se može. — Znaš šta želim, nemaš vina. — I tog će biti odmah. Ferhad makne se na stranu i izvuče mešinu metoike. — E sad ti ne govorim više kao đauru, već kao mom gostu, evo ti metoike. Haralampije začuđen, ne veruje svojim očima.Sav se zaplamti, nikad ni u pomisli da će on kao kaluđer u sultanovom okolu, kod turskog paše metoike piti, čisto sebi ne veruje. — Ma, čestiti pašo, il’ je ovo na javi, il’ me oči varaju, ta je l’ moguće da mogu u tvom čadoru vino piti. — Možeš, ti si gost, i poklisar; ko Turčinu služi, sve mu je slobodno, tvoj ćef tvoja volja. — Al’ kako ću ja sam piti, nije mi pitko bez druga, a ti kao musulman ne smeš vina. — Tu sam i ja, s tobom ću držati. — Šta, vina piti, kako to Alkoran dopušta? — Ima mnogo što šta Alkoran ne dopušta.Pa zar kod vas đaura nije tako isto, predikujete umerenost, a ovamo najvećma griješite. — Al’ kako smete vino piti protiv zakona? — I kod nas ne drže se tako strogo, samo što ne sme na vidik izići.I sultan pije vino i sve paše, samo skriveno, da ga svijet ne vidi. — Al’ ako se tko opije. — Držu ga kao psa, i prvi muztim može ga ubiti.Nek pije ko može podnijeti, i koliko može, i to tajno, koji ne može, nek ne pije. — To je valjan zakon taj Alkoran, kod nas đaura, opet, drže da onaj ne pije vino, kad ga napolju pijana ne vide.Ej, da štete što nijesam Turčin. — Možeš još biti pijani derviš, tima je posle sve slobodno. — Da nijesam što sam, voleo bi’ biti dervišom. Zavesa čadora je već spuštena, bez zamerke jede se i pije. Ferhad-paša jede umereno kao Turčin, a pije kao đaur. Haralampije gledi ga, divi se.Čudo nevidimo. Ferhad meri Haralampija. — Ti se čudiš što kao Turčin vino pijem, ja se, opet, tebi čudim što si se u delijsko ruvo uvuko, al’ derviš đaurski. — Ovako sam pred sultanom i pašama ugledniji. Ferhad jednako ponuđiva Haralampiju, a ovaj dobro poteže, i postaje sve iskreniji. To Ferhad i ’oće. — De kaži mi kako vi tamo živite, kako gospoda, kako vi, kako narod. — Znaš kako je kad propada carstvo.Branković Đurađ, koji se odespotio, samo gledi da zgrta blago, nije mu nikad dosta, ni njegovoj Jerini.Rude mu mnogo donose, trgovce guli, narod od nameta jedva diše.Vlastelini među sobom kolju se, jedan od drugog otima, a svi skupa narodu vunu strižu.Još mi koji s manastirima posla imamo ponajboljma stojimo, dođu l’ Turci, damo im što ištu, pa mir; no i među nami ima luda koji se protive, pa ih popale. — A tko vam je sad šejkulislam, patrijar’. — Nema, upražnjena je stolica, no čujem da će despot da načini nekog Melentija za patrijarha. — Kakav je Melentije. — Baš da ti upravo kažem, pravi plesnivac, cjeo dan brojanice u ruci, sav je već žut iscjeđen kao limun od bogomoljstva, a nit’ sam zna živjeti nit’ drugom da živjeti.Zatukao se tamo u manastir Žiču, pa onđe živi kao kakav zatočenik. — A bi l’ ti rad postati patrijarhom. — To mi i jeste prava želja, samo kad bi despot pao, oj čestiti pašo, da mi hoćeš samo naruku, sve bi učinio što vi Turdi želite. — Šta mi želimo, to ti je poznato, cjeo svjet da poturčimo.Da srušimo Vukogli-despota bi l’ nam naruku išao da se svi Srbi poturče? — Bi’, i sam bi se poturčio, al’ da se i do čega dokopam, da mi se podijeli dobar komad zemlje. — Načinili bismo od manastira vakufe, pa bi ti mogao od tog polovinu dobiti — reče Ferhad, oštar pogled baciv na Haralampija. — Oh, bog iz tebe govorio. — A nije l’ ti žao naroda? — Kakav narod, i taj je već iskvaren, sad ga vuku nalevo, sad nadesno, već ne zna ni sam čiji je.Kad se propada, nek propada.No i to ti se moram ispovjediti, čestiti pašo, da ako ne budnem patrijarh, biće Melentije, narod ga kao svetitelja drži, i taj da postane patrijarh, ne bi se dao lako turčiti, da i sami kaluđeri oružani branili bi svoje manastire, a narod bi gotov bio s njima ginuti.I sam Melentije ne bi se poturčio, a da ga smesta načinite za najvećeg muftiju, prije bi se dao na komade iseći. — Pravo govoriš, ti vaši manastiri jako nam smetaju, mnogo bi lakše išlo da ih ne ima, jer ti manastiri potpiruju i ono što se već gasi. — Pa baš zato, ako ja ne budem, nećedu se turčiti.Al’ pre svega despota slomiti. — Sve će doći u red.E sad smo načisto, vreme je počivanju, tvoj čador je u redu, pa da se smirimo — reče Ferhad-paša, i da mu znak glavom da može se dići. Haralampije digne se. Haralampije ne bi branio tako ma do zore sediti.No Ferhad-paša mora, misli za sutrašnji divan, tu je govor o predaji Golupca. Ferhad-paša je Turčin, al’ u njemu boljma bije srpsko srce neg’li u Haralampiji. Haralampije otpraćen je do određenog mu čadora, i legne da spava. Lep sanak je boravio i snevao o patrijaršiji, o vakufima. Sutradan sultan Amurat poziva paše i vezire na divan. Skupljeni sede, a sultan divan otvori. Sultan započe. — Šta je, Ferhad-pašo, jesi l’ se sa đaurom pogodio. — Jesam, silni padišo, al’ za sto i pedeset hiljada dukata. — Peki — oštrim glasom preseče sultan. — Poklisar bez toga ne sme natrag, makar mu ovđe glavu skinuli.Ako mu se ne da, Jeremija će se predati Madžarima — reče Ferhad-paša. — Dost’ bi bilo Jeremiji sto hiljada, bezevenk — reče Isak-paša. — Najbolje bi bilo ništ’ ne dati, neg’ najpre juriš na Novo Brdo, pa onda na Golubac, da otisnemo Madžare, pa će Golubac sam pasti — reče Jakup-paša. — Al’ ako juriš suzbiju, vojska će oslabiti, pa s njom ne možemo posle na Golubac — reče sultan. — Silni padiša!Ti Madžari baš su mahniti, a ni Vukogli-despot ne ima pameti kad pošto-poto Golubac ne kupe.Podari Jeremiji kao prosijaku taj novac, vratićedu to đauri.Kad imaš Golubac, uhvatio si Žigmunda za rame, a bogata je tamo zemlja. — Ako baš nije na ino, nek mu se sve izda, a Jeremija doći će nam šaka, a lako je dobiti fetvu protiv đaura.I taj isti novac doći još u naše ruke.A Vukogli-despot veliki je lis, kad čuje da se Novo Brdo ne predaje, ma kako će obmanuti Jeremiju.A kad Golubac Žigmundu u ruke padne, onda će sa despotom on nas ovđe potražiti.Golubac nam je od preke nužde.Potražimo mi njih.Sad bi najbolje bilo da pokupimo vojsku pa odmah na Golubac, a Karalampogli nek s vojskom ide kao čauš, i kad se grad preda onda Jeremiji nek se izda blago — reče Isak-paša. — A šta ćemo sa Novim Brdom? — zapita sultan. — Zasad opsadu napustiti, povući odavde vojsku u Jedrene, a dovući odmah onu od Kruševca, i sa tom vojskom poći na Golubac.Ta vojska će se lako spustiti Moravom, zajedno sa zairom — reče Jakub-paša. — A tko da predvodi tu vojsku — zapita sultan. — Ja i Ferhad-paša, Jakub-paša nek ide sa onom u Jedrene, da sakupi još i druge vojske, koje su iz Karamanije već na putu.Moja vojska će primiti od Jeremije Golubac, a Madžare ćemo baciti u Dunav.Možda ćemo i Žigmunda živa uhvatiti, a možda i Vukogliju u tjesnac saćerati, da se preda jedared taj lis.Oj kako bi voljeo Vukogliju u šake dobiti.Da mi je testir, živog bi ga oderao, te bi i ostala Srbija postala turski sandžak.Jer, silni padišo, dok Srbe sasvim ne slomijemo, ne možemo ni Bosnu pokoriti, nekmoli Madžare, a donde dok Madžare ne satremo, ne možemo imati mira.Oni podbadaju Vukogliju, i eto već im je predao Beograd i Mačvu.Pa Mađare potpomaže rimpapa i sav Zapad, đaurski šejkul — na Zapadu.Ako ih tako ostavimo, navalićedu na Kruševac, kad to čuju đauri na Zapadu, pokrenućedu protiv nas, da sve što od Murata doba zadobismo, da nam iz ruku iščupaju.A kad Golubac zadobijemo, ne mogu Madžari dugo ni Beograda održati.Daj posluha tvom vjernom slugi, silni padišo. Sultan se misli, pa proslovi: — Nek bude tako.Ti i Ferhad-paša vodićete vojsku na Golubac, ja odavde s vojskom idem na Jedrene, da ne lomimo ovđe snagu, koja će nam poslje trebati.Sad nek dovedu tog poklisara Karalampogliju, da mu kažem da primam Golupca ključe, i da će Jeremija dobiti što ište. Maločas, sejmeni vode poklisara Karalampogliju.Sejmeni oružani stoje do njega, i za njim, krvave oči bacaju na nj, mere ga, ne bi l’ kročio. Sultan promeri okom poklisara, pa prozbori. — Čuješ, robe, primam Golubac iz ruke Jeremije, kome dajem Senet, njemu i njegovim ljud’ma.Svi koji se predajete, pod skut moj vas primam.Alah je veliki, i njegov prorok.Velika je moja sila.Svi ćete biti moja raja, il’ se morate svi pokoriti.Alah nam je dao sablju u ruke, i izrekao je, osvojite svijet, i pokorite ga vjeri prorokovoj.Tko neće, nek bude posječen, il’ vječito naša raja.Pogazićemo sve kao crve, od kopite naših konja neće rasti trava za usjeve, nit’ ćete gojiti domaću marvu da vas ’rani.Predajte se svi, da se dženeta udostojite.Ti ćeš ići s vojskom kao čauš pod Golubac i pozvaćeš Jeremiju pod čador mog vezira, đe će mu se blago izbrojati.To će on objeručke primiti. To izgovori sultan dostojanstveno, i migom da znak da je stvar svršena, kupovina i prodaja Golupca ugovorena. — Ja se klanjam svevišnjem bogu, koji je Alah, i njegovom svijecu proroku Muhamedu, što sam se udostojio velikom padiši pokloniti se, ja njegov rob, najvećem sultanu.No, nek mi je testir, slobode, koju zapitati — reče uzbuđen poklisar. — Govori robe. — Ja sam bio taj, koji sam svjetovao da se Golubac preda.Blago trojica imamo među sobom djeliti, Jeremija, Jablanović i ja.Tko će nas podjeliti?Ako Jeremija sam dobije, reći će, e on je gospodar od Golupca, Jablanović će iskati svoj djel, ja kako stojim onda, ne znam.Bi l’ bi nas paše podjelile? — reče poklisar. Sultan se nasmješi, paše glavom mahaju. — Peki, vi đauri morate propasti, kad se ne možete među sobom ni u kupovini podjeliti.Kad ni tu ne možete, kako ćete se na junačkom mejdanu djeliti.No kad sami nijeste kadri, mi ćemo vas podjeliti.Kod Ferhad-paše biće blago, on je ugovor sklopio, i on će vam u delbi po turskom ćitabu suditi. — Blagodarim ti se, silni padišo, što si se i na mene, na tvog roba smilovao.Dopusti mi da ti skut i koljeno cjelivam. Poklisar pođe da cjeliva, al’ on da znak rukom da ga odbija.Sejmeni ga za ruku uhvate i ne puštaju dalje. — Ukloni se, Ferhad-paša će sve narediti. Poklisar se ropski pokloni, i praćen od sejmena iziđe i u svoj čador ode. Sultan i paše pri izlasku njegovom prezreno ga glede. Neki, bezevenk, — mumlaju. Divan je u glavnome sve izvršio, i zaključio, sad se paše dižu i razilaze. Ferhad-paša čini pripreme za put. Tatari na brzi konji jezde u Kruševac da pozovu odande indat, koji će poći na Golubac. Telal viče da se vojska za Jedrene spremi. Kod Turaka je sve na oprezu, azapi, janjičari, konjanici već su u redu da se kreću, i teške kamile dižu se, i sva zaira se vuče. I sam sultan sa svitom je u prepravnosti. Veče je, vojska se kreće. Isak-paša i Ferhad-paša poći ćedu sa nešto vojske u Kruševac, pa onda posle na Golubac. Ferhad-paša doziva Karalampogliju.Ovaj dođe i nakratko ćedu se još porazgovarati. Oba sede u čadoru da se ovde još poslednji put đakonijama, pićem i jestivom založe. Ferhad-paša započe. — E, svršili smo, ova vojska vraća se u Jedrene, a mi ćemo s Isak-pašom u Kruševac, odakle ćemo posle na Golubac.Glava vojske biće Isak-paša, kao beglerbeg Urumenlije, a ja sam do njega.Kod Golupca ću novac predati. — E dobro, čestiti pašo, samo nemoj na me zaboraviti, a ja ću ti biti zahvalan.No sad da ti nešto kažem.One poklone što sam poneo, tebi ću dati, oni’ pet hiljada dukata, jer Isak-paša i oni drugi za to ionako ništ’ ne znadu, a pravo da ti kažem, od divana su mi nešto omrznuti, a meni je dosta i jedan prijan, takav kao što si ti.Izvadiću iz mog prtljaga i predaću ti sve. Ferhad-paša misli se. — Dobro, primiću, al’ posle s tim raspolagati ću kako mi je volja — reče ozbiljnijim glasom Ferhad-paša. — Nek ti je kako ti drago, samo gledaj pri delbi da me Jeremija i Jablanović ne prjevare, jer su siledžije, kako bi’ ja s njima kao treći na kraj izišao.Možda ćedu se i nji’ dvojica u delbi pokrviti. — To je moja briga.No sad više nije nam do oklevanja, već sprjemi se, pa odma na konja. Haralampije diže se. — E tako, ja ću se odma’ sprjemiti, onda možemo kretati se. — Najpre donijesi novce — reče malo oštrijim glasom Ferhad-paša. Haralampije kanda je samo hteo da zbuni sa predajom novca, al’ Ferhad-paša ne da se zbuniti. Ferhad-paša pošlje svoje sejmene te donesu prtljag s blagom i poklonima.I sam Haralampije ih je pratio.Teško mu bilo od tog blaga rastati se.A ovamo, opet, čini mu se da Ferhad-paša nije mu tako prijazan kao što se u početku pokazivao.Sad mu je tek briga, veliki teret. Ferhad-paša se ’ladan pokazuje.Nije se Haralampiji ni za’falio za to blago.To ga jako peče. Dođe čas da se kreću.Ferhad naloži jednom bimbaši da u pratnji bude pokraj Haralampija, kao neki telohranitelj, al’ upravo da pazi na njega.Odavna njega Ferhad-paša poznaje, ne veruje mu. Već su na putu, Ferhad-paša sa Urumenli-beglerbegom zajezdi, al’ tako da mu je oko uvek nadalje spred jezdećeg Haralampija gomilu upravljeno. Bimbaša, pratioc Haralampije, znao je srpski, zato ga je Ferhad-paša tamo i naredio.Jaši do Haralampija. Haralampije kad je vidio ’ladnoću Ferhad-paše, i njegov pogled i stisnute vilice, rekao bi da nešto prezire, i razan prelazak u licu i pogledu neku sumnju je počeo ulivati u Haralampija.Poče mu se činiti da je to lice negda u životu vidio.Sad mu je već isto nesnosno. No ipak Haralampija ne može da pozna nekadašnjeg Petoška.Tko bi i pomisliti mogao da budala može kod Turčina doterati da sedi uz padišu na divanu.Petoško je bio u carskom dvoru srpskog car-Lazara budala, i s njim su velikaši i sluge podsmeh pravili.Ima takvog doba kad su mudri budale, a i ima takvog doba kad su budale mudri.Bilo je doba kad je najjači bio i najpametniji, kad je samo mišca rešavala, a ne um.Tko je mogao pesnicom u čelo vola ubiti, taj je više važio, neg’ koji je knjigu pisao.Petoško od detinjstva slab, šprljav, bio je među delijskim dečacima, ma junacima, ruglu izmetnut.Nije mogao s njima klipka vući, ploče bacati, divlje konje jahati, buzdovanom silno hitat se.A tko to nije znao, nisu ga volele ni cure, nekmo li junaci.Pa jošt krivasta pleća.Pa nije ni za kaluđera, pa ni za sveštenika, jer takav čovek kad nije naoko, nije za sveštenika.Takav šprljavac kad u crkvi služi, i hodi, zli jezici kažu — gle ide kao krtica, treba takav da je, da kad u crkvi hodi, glavom polilej da dodirne.Onda je i sva pamet tu. Tako je to bilo onda.Čovek se nije merio glavom do ramena, već od noge do glave u dužinu.Telesna snaga bila je sve i sva. No Petoško je imao divnu bistru pamet, i u srcu žarko rodoljublje.Proučio je mnoge knjige.Vidio je oholost i grabljivost, zavist velikaša, vidio je ’de narodu preti opasnost, ’de ga trzaju na sve strane, a ne može mu nikakva mišca pomoći.Svatko sebi dere. Petoško ostavi dom, zadrugu svoju, ode u svet, u srpski svet, proučavao je nuždan narod, poučavao ga, krepio ga u duhu, ulivao mu je u dušu strpljenje i durašnost, a da ga turska zaplava kao ološ ne odnese.Kad se neko vreme tako u narodu potucao, kao siromašak putnik pohađao je vlastelinske zamke, dvore, kao šaljivčina da gordoj vlasteli u šali istinu reći može. Tako je Petoško proglašen bio za budalu, koji tek ćaska da ljude zabavlja, jer takav škrljavac za drugo što i nije. Petoško je tako kroz preporuku došao u kruševački dvor car-Lazara. Tu je posle Petoško prilike imao sve pogreške i strasti srpski’ velikaša u šali peckati, i takve im je istine kazao da su se tek razgledali i tek smehom sve zabašurili, a kao budali praštalo se, a da ne bi budala dvorska, ne jedan vlastelin rasprskao bi mu mozak što [su] njega njegove šale za srce ujele.Ne jednog kaluđera je tako ispreskakao, i ne jedared je Haralampija, sadanjeg Karalampogliju, tako šinuo, da bi mu ovaj za to rado jektenije čitao. No kad je car Lazar na Kosovu pao, kad je vidio kako se Grebljanovići među sobom kolju, kako vlastelini jedan od drugog otimaju, naposletku i Turcima služe, vidio je da je kucnuo čas, da počinje propast naroda. Petoško je ostavio iznenada dvore carice Milice, nikom se ne javi, i ode u svet, u Turke, kao i mnogi drugi, al’ sa tvrdom voljom i namerom, kad mu nije moguće kod kuće svom narodu dobra činiti, a ono kao Turčin to da čini. Takav je bio Ferhad-paša. Haralampije, telbiz, ispituje bimbašu za Ferhad-pašu, ne bi l’ što doznao, ko je i šta je bio negda Ferhad-paša.Obricao mu je i novaca, da sve što zna o Ferhad-paši iskaže, kakve je ćudi, u kakvoj milosti stoji kod sultana.Ne pomaže nikakav bakšiš, ne zna mu ništ’ kazati o Ferhad-paši; no bimbaša će paši sve iskazati što je od Haralampoglije čuo. Tako putujući stignu u Kruševac. U Kruševcu Turčin vlada.U dvorima car-Lazara turske paše rahatluju, u dvoranama gde se carica Milica i kćeri joj šetale, turske hanume i bule šetaju se.To su srpske cure, koje su turskih šaka dopale.Ima ih silom otetih, dovedenih.Ima ih koje su u harač date.Turčin je tu gospodar, turske šajke plove po krivudastoj Moravi, masna polja, krasne doline i planine u turskim su rukama.Tu se već Srbin rađa kao raja, a kao raja i umire. Srbin plaća Turcima harač, al’ u tom haraču su i cure.Svako kotarje daje po koju curu u harač, kao i drugu robu.Kmetovi seoski idu od kuće do kuće, traže cure, stave ih na ugled, i najlepše izberu, jer Turčin sa lepom nevom provodi ćef.I sive sokolove, uvedžbane, morali su u harač davati.Tako te krasne srpske cure, s tim sivim srpskim sokolovima dovedene su u hareme paša, da otkinute od svojih do veka čame, da proklinju svoj rođendan. Ferhad-paša, Isak-paša tu su u dvoru. Ferhad-paša stanuje baš u onoj dvorani, ’de je negda kao Petoško svojim šalama srpsku gospodu zanimao. Šta je pomislio Ferhad-paša kad mu na pamet pala stara vremena, kad je Srbin još snažan bio, kad je imao svoje carstvo?I kakva razlika između Petoška i Ferhad-paše!U srpskom carstvu Petoško srpska luda, u turskom carstvu pametan turski paša.I dok je srpski narod sretni bio, Petoško je bio nesretna, ruglu izmetnuta luda, a kad je srpski narod nesretan, njegova sreća kod Turčina cveta. Nije ni onda bio sretan, pa ni sada.Za drugim nečim je težio, ne za turskim blagom i sanom.On je svoj rod ljubio. U narodu, i da je ostao kao Petoško, ništ’ ne bi mogao činiti.Tko li bi Petoška slušao.I kod samih Turaka da se više činiti za narod gdešta, negli u svom narodu, koji je već tako pocepan, udovi tako pokidani, razbačeni, da ih je i naći teško, nekmoli opet ujedno staviti. Petošku je teško palo u dvoranama car-Lazara, negdašnjem mu gospodara, boraviti, al’ kad je već tu, teško bi se od istih otkidao.Spomeni ga negdašnji jošt onde vežu.Još bolno mu srce ovamo ga privlači. Ferhad-paša neće se ovde dugo baviti.Mora s vojskom na Golubac. Posle kratkog rahata, odmora, dozove Ferhad-paša Haralampija da se s njim opet razgovara.I on je tu u dvoru stanjen, i jedva čeka da ga Ferhad pozove. Ferhad-paša celog puta pokazivao se kao pravi turski paša pram Haralampiji, gordo, kao pram đauru, jer bi inače drugima u oči palo.Ovako kad ga k sebi doziva, izgleda kanda se s njim dalje razgovara o predaji Golupca. Haralampije dođe.Piće i jestivo, prepravljeno je kao i pre.Sad se Ferhad-paša odrešitije pokazuje neg’ na putu. Ferhad-paša na dušeku sa prekrštenim nogama.Haralampije tako isto čini, da se paši ne zameri, po redu kao što treba prekrsti noge, i stoji mu dobro kao pravom Turčinu. Ferhad ga gleda i promeri, pa proslovi. — Dosta smo se na putu izlomili, sad malo rahat, pa onda opet na posao.Eto ti đakonije, jedi, pi’, Karalampoglijo, i budi veseo, znaš li da si u dvoru, u dvorani cara Lazoglije. Baca oči na sve strane, dvorana mu je poznata. — Znam, bio sam o’đe više puta još kao prost kaluđer sa mojim arhimandritom, tu su bile vojvode i srpska gospoština, i sam patrijar’ amo je dolazio, ej to su bila vremena, tu se negda i veselilo, još kad je sultana Mileva đevojkom bila. — E, tako vidiš, sad se Turci ovde vesele sa svojim hurijama.Alah nam je dao silu, pa sve možemo. Haralampije, kad je vidio da Ferhad nije zle volje, sve dublje u razgovor ulazi, a vino ga još većma pobuđava. — Oj, čestiti pašo, kako je krasno biti Turčin. — Ima i kod nas sirotinje, fukare, kao i kod vas, pa sve to je alah i prorok ujedno spojio; a vi ste pokidani.Al’ ostavimo to na stranu.Dakle, ti si već bio u ovoj dvorani. — Više puta.Kao što reko’, dolazaše amo gospoda, i ja s njima pokraj arhimandrita il’ vladike, i sam patrijar’ je tu više puta bio. — Pa što ste tu radili. — Najpre se sjetovaše vojvode u drugoj dvorani, pa je onda o’đe bio objed i večera.Pa onda svira se i pjeva uz gusle, pa opet prije i il’ poslje zbijaju se šale, dvorska budala je tu, pa se sa gostima titra. — Pa i car Lazogli imao je budalu?Onda nije čudo što je propao na Kosovu. — E da znaš, kod nas je nešto druga budala, neg’ kod vas.Te budale su izgledale na lude, a ipak nisu, pametniji su neg’ drugi.Oni tako reknu u brk, i vojvodama i samom caru, da se svi začude, al’ njima je sve slobodno.Tako u car-Lazara je bila jedna budala, da mu para nije bilo naći.Taj je svakog dirnuo, i mene ujeo za srce.Ja ga nijesam trpio, al morao sam kao drugi sve progutati.E da je bio u mojoj vlasti, kožu bi’ mu oderao, takav je bio lajavac, al’ u njega ne sme se dirnuti. — Pa tako ste to sve trpjeli? — To je ovako.Budala čuje od gospode kakav je tko, i to onda čuje kad onaj nije onđe o kom je govor, a gospoda hoće da se ogovaraju ka’ i drugi, a kad su zajedno među sobom mišljeo bi da su sami pobratimi.Pa kad su u skupu kod cara il’ đegođ, ne smije jedno protiv drugog da reče što misli o njemu.Budala zna sve kako dišu, koji je kakav, pa sad jednog reč’ma okresne, sad drugog, i nikom ne ostane dužan, ma mu tko šta rekao, a i sve izjednači tako, da kad u jednog zadirne, a drugi se smeju, onda onog zadirne u onog koji se najjače smeje, kao iz neke pizme, pa tako redom, svatko svoje izvuče. — Dakle, smije svašta rjeći. — Svašta.Al nije im se čuditi, i sam bi mu prostio.Ponajviše izgledaju kao neki bogaljevi, pa onda šarene haljine, na glavi kapa zveketuša, čudo. — Teško đaur’ma kad smijedu samo lude slobodno govoriti, peki, morali ste carstvo izgubiti.Dakle takav je bio taj Petoško-efendija, da je mudre pameti učio.Pa jesu li mu jedared kožu oderali, kad je Lazogli carstvo na Kosovu izgubio. — Tko bi znao kud se đeo, takova trta tko bi još o njem brigu vodio, kad su toliki bolji propadali. — A nije l’ ga Mileva sultanu sobom povela kad dođe do sultanovog harema? — No još takvog bi deliju Turci trebali, ta trta, valjda su ga turske kopite satrle. — Turčin u lude ne dira, al takva budala kao što je taj bio kod Turčina bi prokopsao, jer oni takve budale voledu. Tu sad Ferhad počine.Pobojao se da ga osećaj i spomeni u dublje ne uvuku, pa okrene razgovor. — Tako je to, vidiš li, kod nas.A bi l’ ti bio pašom rado? — Kad bi me zapašili, i ja bi’ se poturčio, al’ nije lako do paše doći, a ja nijesam vičan u boju se tući; što sam bio boja to je bilo u manastiru kad sam bio mlađi, sa bratijama, znaš onako za kakvu prnjavorku, pa se pročupamo malo za kose i za bradu, pa se opet lako izmirimo, jer pomirenje i vjera nalaže. — Peki, al’ ste vi đauri krmci, kakav je to ćitap, da se najpre tučete, pa onda izmirite, bolje pak vas uče da se ne tučete, pa ne treba da se izmirite.Pa jesu l’ svi vaši derviši takvi? — Nijesu.E da su svi takvi kao ja, kamo sreća i po vas, al’ ima ih i tu svakojakih, eto kao što je Melentije i njemu podobni; no ti, kao što već jednom reko’, glavu bi za vjeru položili. — Mi Turci takove trebamo kao što si ti. — Potpomogni me, ma naposletku i Turčin bio. — Samo predajte Golubac. — A šta bi’ ja kod vas mogao biti, za pašu nijesam. — Muftija, kao đaurski derviš si ulema njihov, a kad se poturčiš, bićeš ulema, a od uleme, svašta može za kratko vreme. — Pa taj muftija može l’ imati žena kol’ko hoće? — Može, a na što ti tolike žene? — A na što pašama tolike? — Ne mora ni paša imati mnogo žena. — Uh, ala je krasno pašom biti, tolike krasne cure za žene imati, to je život.Al’ kaži mi, čestiti pašo, koliko ti imaš žena? — Hanumu imam jednu, i više nikog. — Kakav si ti onda paša? — Nije svatkom dat jedan ćef. — Kad bi’ tako življeo, voljem ono biti što sam. — Ti možeš onda življet po tvom ćefu. — Pa čujem stare paše, pa mlade žene. — Prorok se za nas pobrinuo da nam sve mora goveti, bilo mlado, bilo staro. — Uh, sad da sam paša kao ti, pa da sam dočekao u Kruševcu evo ovđe življeg, pa harem, ne bi’ se mjenjao ni sa car-Lazarem. — A nije ti žao zavičaja, dvore Lazogline, đe se sad turbani viju, ništ’ te ne tišti? — Ništ’. — Ni ovi dvori, ni one planine, ni spomeni đetinstva. — Ništ’ me ne tišti, samo treba dobro življet, pa čovjek na sve zaboravi. Ferhad ga promjeri okom, jedva se može uzdržati da ga pogledom ne presječe, no sabere se. — Ti si naš, takve mi potrebujemo.No sad je da počinemo.Karalampoglijo, zasad ću ti samo još jednu reći, Jeremijin dar upotrebiću kako valja. — Čestiti pašo, ne zaboravi me — reče Haralampije, oči mu vlažne od zadovoljstva, al’ pe’ar prazan. Ferhad ustade i dovikne čaušu, koji sa sejmeni Haralampija do njegovog čadora doprati. Haralampije legne i zaspi. Ferhad još promišlja o sudbi čoveka i naroda, pa i on pređe u pokoj sna. Sutradan krene se vojska put Morave na Golubac.Tu je i Haralampije. Otkako je Haralampije otišao, Žigmund jednako napada na Golubac.Vojske mu je dovoljno bilo da osvoji Golubac, i da na znanje despotu, da sa njegovim odeljenjem u miru ostane, kao u rezervi.Despot je tako i činio, znajući da Rozgonjija sam hoće da uđe u grad, pa zato i želi da ga li samo mađarska vojska osvoji.Rozgonjija nije verovao despotu, pobojao se da ne uđe despot prvi u grad, pa da se kako god onde ne ugnjezdi, jer bi se Žigmund lako od despota nagovoriti dao da ga onde ostavi.Rozgonjija znao je kako je despot u životu svom mnogo puta s Turcima šurovao, a znao je i to, da je izvrstan vojvoda, mudar, i u nevolji zna se naći.Lako mu je bilo pogoditi i to da je teško palo despotu predati Beograd, al’ je morao, jer se na to još despot Stevan potpisao.A da nije tako bilo, tko zna bi l’ se despot Branković na to potpisao, i ne bi li pre s Turcima mir učinio.Štaviše, Rozgonjija i to drži, da bi despot mogao bio iskresati i to što je Jeremija za otkup Golupca iskao, jer je despot silno bogat, bogatiji neg’ kralj Žigmund, no samo zato nije dao, što neće on dobiti Golubac. Žigmund zaključi da se sa svih strana na Golubac napadne, da ne bi Turci čuli kako Jeremija otpor daje. Preko, iz Laslovara Lošoncija iz topova gruva, bije Golubac.Njegova kći Cecilija, krasna deva, delija-devojka, za velikim topom proviruje, gledi, promeruje, nišani.Plane, zadimi se, a najjača kula Golupca zanija se i sruši.Ruše se i bedemi. Rozgonjija juriša, al’ još ne može da prodere.Jeremija i Jablanović još se jako odapiru.Jeremija očajno se bije.Zna ako dopadne šaka Mađara, da ćedu mu čereci visiti na kapijama Golupca.Bolje je i poginuti.Bog mu više ne pomaže, on to dobro zna, đavo je već uzeo od njega ušur, al’ ni u paklu neće da je loš.To je staro junaštvo, kojim je negda sa despotom kod Iskre glave turske rubio.Mađari penju se na bedeme, kuljaju kroz bedemsku provalu, no budu opet premetnuti.Dobri stari vojnici Jeremi[ji]ni, ne dadu pedlju zemlje; koji misli barjak da zabode, u isti mah bude niz bedem premetnut.Telesa napadača grunu dole da odjek dadu.Vojnici ne znadu za prodaju Golupca.Oni drže da za Srbiju Golubac brane, a kad se mora predati, svejedno im je došao li grad u turske il’ druge ruke.I Jablanović bori se kao stari lav, da i za nj dobra biti neće ako Golubac padne. Mađari odustanu od juriša da se malo saberu, i potkrepe, pa ćedu opet na juriš.Ovo je bio još poslednji juriš koji se mogao odbiti.Još jedan, pak Jeremija podleći mora. Velika je briga Jeremiju obuzela.Nema Turaka, nema Haralampija, nema traga.Vojnika malo i sve to već umorno od juriša i nespavanja. Mađari se noću skupljaju, pre neg’ što zora zarudi, udarićedu novom silom, svatko veruje da nastupajućem jurišu Jeremija odoljeti ne može. Ni sam Jeremija ni Jablanović ne uzdaju se odbiti nov juriš, već se kao za smrt prepravljaju. Otpočinu, al’ zakratko, opet se dignu.Obuku se u svečano, najskuplje ruvo, sve što je najdragocjenije uzmu k sebi. Tako u jednoj već raskidanoj kuli sede, očekuju nov juriš i krepe se pićem. Lošoncija već ne puca na tu kulu, jer nije nužno, a ne zna tko tamo među razvalinama sedi. Jeremija proslovi. — Već mi miš’ca iznemože, a Turaka nema, pa nit’ Haralampija. — Bo’me zlo, tu se mora mrijeti, spasa tu ne ima, Mađari ćedu opet na juriš, da nam trenutka ne dadu, da nas tako umorene satru. — Samo da je tu Haralampije, pa da znamo na čemu smo. — Šta će nam Haralampije bez Turaka. — Ta bar ta trta da je tu, da znamo je l’ dolazi Turčin, da se znamo ravnati. — E već je docne — reče zamišljen Jablanović. — Nije docne, kako bi bilo da ti ideš Žigmundu da ponudiš grad. — Ponuđasmo despotu, al’ ne šćede plaćati, neće sad ni Žigmund šćeti. — Pokušajmo, možda će šćeti, hajd’ ti da odeš tamo, a ja ću donđe grad čuvati. — Idi ti tamo, Jeremija, ja ću grad čuvati. — Volijem poginuti neg’ tamo ići. — Ovako ćemo svi propasti. — Ne ima se kude. Na licu vojvoda poznaje se samrtno bledilo.Strašna je njihova borba u duši.Tu se misli, želje, nadnje isprekrštaju.Skup je svaki trenutak. Piju, da zaborave bolje.Jablanović diže pe’ar, pa proslovi. — Jeremijo, još koji čas, pa je naš udes tu.Živiti il’ mrijeti.Sve na sebi svječano nosim, od čije ruke padnem, toga je svije što je na meni, al’ i ja ću glavu zamjeniti.No evo sad ispijam ovaj pe’ar, kao pričešće, jer doista jesmo ogriješili duše. — Kad Branković predaje Mađarima grad, nijesmo mi krivi, ionako se Golubac za Srbiju održat ne more, što nam se može prebaciti? Jablanović kanda si dušu krepi reč’ma Jeremije.Pe’ar ispiju. — E, da nam je sad tu bar Haralampije, da nas ispovjedi i pričesti — reče Jablanović, nešto kao šaljivo, lice mu se smeši, al’ oči mu bolju izdaju. — Ha, da nas Haralampije ispovjedi, to bi nas još prije samrtnog boja đavoli morali vući u pakao.A tko bi Haralampija, tog grješnika, ispovjedio. — reče kao iz šale Jeremija. — I šćeo se još s nami dijeliti ta trta. — Ta samo da nam je za rukom ispalo, lako bi mi sa kaluđerom. — Možda nas je Haralampije izdao, blago je sa sobom nosio za paše, bogzna kud je otišao, možda i despotu — reče Jablanović, koljeno šakom pljesne, lica bore sumnjičivost mu pokazuju. I samom Jeremiji nabora se čelo. — Od kaluđera može svašta biti, jedan će umrjeti za vjeru a drugi će je pogaziti. — Tako isto je kod nas, nijesmo ni mi bolji — odgovori Jablanović. — Ako nas je izdao, da mi ga je da mu kožu oderem prije neg’ što ćemo ginuti. Tek što to Jeremija izreče, a topovi sa Laslovara zagrme, zadimi se nad Dunavom. Rozgonjija uređuje gomile vojnika za juriš. U isti mah dođe sluga i javi da je tu ulak turski i doneo haber od Turaka. Jeremija i Jablanović đipe.Jeremija zapovedi slugi da ulaka odmah dovedu. Vojnici vode ulaka. Ulak je već pred Jeremijom. Jeremija kako vidi ulaka, ustane, tako isto i Jablanović.Vidi se na licu Jeremiji kako je uzbuđen.Ulak je, doduše tu, — misli se Jeremija, — al’ ’de je turska vojska, topovi sa Laslovara jednako gruvaju, al’ kako prestanu sljedi napadaj, i taj juriš biće i poslednji, i Golubac će pasti u ruke Mađara.Jeremija čeka ulaka da proslovi. Ulak pravi selam, pogibne se sa poštovanjem i proslovi srpski: — Čestiti vojvodo Jeremija, ja ti donosim dobar haber, turska vojska nagla Moravom put Golupca, a još druga od dole Dunavom.No pre svega treba da predaš Golubac. — A đe je moj ulak sa otkupom Golupca, đe je blago, đe je Haralampije — reče nešto zaplašeno Jeremija. — Tvoj ulak je u đaurskom manastiru kod vaše Bogorodice, nedaleko odavde, tu je i Ferhad-paša, već da dođeš i doneseš ključe Golupca, pa da ti preda blago — izreče, i gledi oštro na Jeremiju. Jeremija je malo zbunjen, ne može odmah da odgovori, pa tek progovori. — Povuci se malo van, dok se sa vojvodom posavetujem. Ulak izađe, vojnici ga dočekaju i odvedu malo dalje. Sad se rešava sudba Golupca. — Šta misliš, da idem tamo — zapita Jeremija Jablanovića. — Možeš, no šta je to što je Haralampije tamo ostao? — Valjda je trta tako izradio da se onđe podijelimo, pa da idemo tamo oboje. — Jedan mora u gradu ostati, čuješ kako sa Laslovara gruvaju, nije do čekanja, već idi ti sam i odnesi ključe, pa dođi odmah sa Turcima dok Mađari nisu na juriš grad oteli, pa će sve biti docne. — E, nije do čekanja, sad ću konja obosti, pa s ulakom k Bogorodici, pa što bog da, i doći ću sam s turskom vojskom, il’ ću odande list poslati za predaju pa ćeš i ti onda u manastir da podjelimo blago.Sad nek ulak dođe.Je l’ dobro tako? — Kad nije drukčije, nek bude tako. Jeremija dovikne, ulak vraća se. — E ja gotov polaziti, na konja!Zadnje reči je uzviknuo Jeremija. — Dakle skupa ćemo u manastir? — zapita ulak. Konje dovode; oružani momci, mala pratnja četvorice spremna. Jeremija pre neg’ što će na konja, jošt da se rukuju, i šapne mu. — Ne predaji grada, dočekaj Turke, kneževiće povedi sobom. Bace se na konja i odjezde u manastir. Jeremija ostade sam promišlja, al’ kratko je vreme misliti se.Bojati mu je se da ćedu Mađari uzeti grad na juriš pre neg’ što Turci stignu, a pobojao se da Jeremija sam ne primi sav otkup Golupca, a njemu ništa da ne ostane. Vatra u Laslovaru prestaje, u Golupcu sve kule porušene, u bedemima takovi provali da se lako jurišati može, vojnici stubački stoje spremni. Rozgonji pošlje ulaka u grad da ište predaju. Ulak uđe, i zaište predaju, jer ako ne, mač će preko nji’ preći. Jablanović ište rok od jednog dana, da obmane ulaka, veli, da je vojvoda Jeremija od teških rana umro, a posle tog roka predaće grad Žigmundu.Dan mu treba da svoj prtljag uredi. Ulak radostan natrag odjezdi, javi da je Jablanović gotov u roku jednog dana Golubac predati. Rozgonji je za to da se ni taj rok ne dopusti, al’ Žigmund dopušta. Jeremija lak put je imao do manastira Bogorodice pod Visokom.Kad je iz grada izišao, projurio je kroz tanke redove mađarskih stražara, i dok se skupiše da vijaju, već je bio sa svojom svitom među klancima ’de ga dostići nisu mogli. Manastir Bogorodice pod Visokom bio je obilat u svemu.Jeremija je dobro živio sa igumanom manastira Radosavom, i trebalo je da dobro živi, jer je onde ležalo njegovo blago na sahrani.A Radosav potrebovao je tako silnog vlastelina kao što je Jeremija, da ga od napasti brani, od „našestvija inoplemenikov,“ i tako ruka ruku pere. Jeremija je bio kao kod svoje kuće. Kada se Jeremija približi manastiru, vidi mnogo azapa, i nešto konjanika raštrkanih ’de im konji pasu, odmah se setio da blizu mora biti i veća vojska, koja je već na putu Golupca. Jeremiju su već iščekivali. Kapija otvorena, kaluđeri paze, iščekivaju, i kako vide jezdeće, Jeremiju i bimbašu, prodere se čauš, zveknu talambasi, a Jeremin katana s boka zatrubi. Ujezde u manastir. Ulak, to je isti bimbaša koji je pratio Haralampija od Novog Brda do Kruševca, dušom je odan Ferhad-paši. Ferhad-paša, Haralampije i Radosav sedili su u trapezariji žudno iščekuju Jeremiju.Čuli topot, trube i talambase, nije trebalo dugo čekati, maločas dok se putnici prašine otresu, tu ćedu biti. Turska vojska od Kruševca Moravom, a ona od Vidina Dunavom gore spojile su se, i tek u tol’ko su od Golupca daleko da su van vida Golupca i Laslovara. Jeremija i bimbaša stupe u trapezariju, praćeni od Radosava, koji kako začu glas trube, iziđe van na doček Jeremiji s kim se pozdravi i poljubi. Jeremija je ugledan delija, ma i postariji.Stane nasred trapezarije, glavu gore podiže, pa oštar pogled baci na Ferhad-pašu, izgleda kanda nije došao pokoran da Golubac preda, već da on što potraživati ima.Jest, Jeremija potraživa cenu Golupca. Ferhad-paša kako uoči Jeremiju, diže se, pogladi bradu i daje selam. — Evo, čestiti Ferhad-pašo, vojvode Jeremije da ti preda Golubac, a na ime svetlom padiši. Jeremija stane, čeka odgovor, oštar pogled baciv na Haralampija, koji je sad preobučen u kaluđerske haljine, jer su mu delijske teške, a našto mu sad se već kriti, kad je, tako reći, kod kuće. Ferhad-paša izmeri pogledom Jeremiju, ponudi ga da sedne, i on sam sedne, i proslovi: — Čuo sam za te, vojvodo, kako si nakan da predaš grad, e tu smo po tvojoj želji, i blago je tu, predaj Golupca. — Ja ne poneso’ gradskijeh ključa već hajd’ sa mnom, s vojskom, jer su već i kule i kapije prolomljene od silnijeh topova što ih Ugri dovezoše.A blago mi možeš ovđe izdati, a ja ću ti dati listinu da ti Golubac predajem. Ferhad-paša pogledi na Haralampija, koji sad ne gledi više u Jeremiju ka’ u svog nadglavnika, već kao u deobenika na otkupnoj ceni Golupca.Nit’ ga pozdravlja, nit’ širi ruke da se s puta došav poljubi.Strast ga obuzela, a i zebnja da neće Jeremija sam blago primiti. — Čestiti pašo, najbolje bi bilo da se blago podjeli u Golupcu pri predaji, jer nije tu samo vojvoda Jeremija, već i ja i vojvoda Jablanović. Jeremija mrko kaluđera pogleda. — Valjda sam ja gospodar od Golupca, i nitko drugi, i što sam obrekao, svatko iz moje ruke ima primati — reče ljutito Jeremija. — Čestiti pašo, opet će najbolje biti u Golupcu, pa da se pred tvojim očima pravo podijeli, Jeremija je silan, a ja sam samo kaluđer. — E kad je tako, ono ćemo ovako.Oboje ćete sa mnom ići u Golubac, pa kad se preda grad, i Mađare raspemo i u Dunav pobacamo, onda ćemo se amo vratiti, i podijelićemo među nami blago, kako ste se nagodili, a ti vojvodo, načini odmah listinu, i potpiši da meni grad predaješ, tako i nikako drukče, vrijeme kratko, ne može se čekati, piši i potpiši, pa na konja. Radosav mora da donese pergamentu, i sve brzo bude gotovo. Jeremija nije mogao protivsloviti, jer ne samo da je dušu prodao već i telo mu je u rukama Ferhad-paše, i sad se više povratiti ne može.Neće l’ potpisati, lako je Ferhad-paši i silom ga na konja posesti, i do vrati Golupca doći.Sad izgleda kao zarobljenik, i predat je na milost i nemilost. Burne su bile Jeremi[ji]ne misli, potpisao je, morao je potpisati predaju grada, a blago tek za leđi.Nije mu na ino.Teško mu je što ga je kaluđer nadmudrio.Držao je da će blago njemu u šake doći, pa bi s kaluđerom lako.Doista, Jeremija ne bi održao reč, lakom je, bacio bi kaluđeru kost.Kako bi se kao vojvoda i vlastelin s kaluđerom delio. Jeremija se malo razabere, i pokazuje dobro lice, da se ne bi Ferhad-paša o njemu posumnjao. Haralampije, naprotiv, uveren je bio, da mu Jeremija obećano ne bi ispunio, i zato se bacio pred skut Ferhad-paše.Zato nije se hteo s puta ni pozdraviti sa Jeremijom, jer bi ga ovaj odmah pod zakrilje svoje uzeo, kao potčinjenog, a ’de se deli, ’de se Golubac predaje, tu jedan drugom ne može biti potčinjen.A ionako sad se sve kida, cepa, pa svaki se najpre za se brine. Tako dignu se na noge, i sa to malo vojske krenu se dalje da se spoje sa ostalima, i to put Golupca. Bimbaša je opet pratio Haralampija, a Haralampije jednako zazire od Jeremije i udaljuje se od njega.Jeremija krvav pogled na nj baca, i da na samog naiđe, teško Haralampiji.Došli su do ušća Dunava, ’de je već sva vojska spremna da ode na Golubac. Sa Laslovara veliki top da znak, a vojska već je u bojnom redu, jurne na provale bedema.Sam Žigmund glavom je tu, Rozgonji do njega, na jednom visu, razgledaju.Već se Golubac predati mora, sve je već onde iznemoglo.Prošao je rok primirja, a Jablanović grad ne predaje, Rozgonji razljućen reče kralju da treba posadu iskonabiti. No u isti ma’ brižljivo gledi Žigmund na jednu točku na protivnim golubačkim visovima, vidi turbane, iz klanaca Turci kuljaju.Vide se i turski četokaici na Dunavu, sav Dunav je brodovima posut, a u isti mah bela zastava sa bedema Golupca skinuta.Još posle istečenog roka Jablanović ostavio je zabodenu belu zastavu, venta radi, ne bi l’ se još Mađari smilovali, ne bi l’ još rok produžili, no što učiniti nisu bili kailj.Golubac spasao se od predaje Mađarima, al’ se predao Turcima! Ferhad-paša stiže pred grad sa Jeremijom, Jeremija sam je hteo da ide u grad i donese gradske ključe, no Ferhad-paša mu ne dopusti, pošlje svog bimbašu kao ulaka sa svitom i pismom Jeremije, i pozove Jablanovića na predaju.Jablanović dođe sa svojim oružonoscem i podvornikom koji je na jastuku od kadive nosio ključe Golupca.Ferhad-paša primi ključe i [s] vojskom uljeze u Golubac. Kako je Ferhad-paša Golubac zauzeo prvo oslobodi sužne, među ovima i despotske kneževiće, sa Varnavom, pa ih odmah pošlje sa Haralampijom, Jablanovićem, Jeremijom u manastir Bogorodice.Tako je Ferhad sada naredio da im onde podeli blago, jer prva mu je briga Mađare od Golupca preko Dunava prebaciti. Jeremija sad se poče kajati što je tako Golubac predao.Još na putu mislio se kako bi došao do dogovora sa Brankovićem, da mu preda grad.Docne je.Sad Jeremiju dvoguba briga mori, blago i život, jer jedno s drugim je spojeno.Živi za blago, a blago mu za život treba.Pa naposletku tko bi znao šta misli Ferhad-paša.I Jablanovića misli more, šta će od njeg’ biti. Ferhad-paši nije sad do toga, već se odmah da na posao.Srpsku posadu je obezoružao, al ipak u svom okolu zadržao.Vojska mu se sastavi sa onom od Vidina što je došla, i sad sa sviju strana jurne na Mađare, sa pešaci i konjanici. Žalostan kob.Jošt sat-dva da su se Turci zadocnili bili, Žigmund bi dobio bio Golubac.Kakva velja radost obuzela je Žigmunda kad Mađari kroknuše na juriš, a kakva bolja kad se Turci pojaviše.I to pojaviše se bujno i burno.Golubac beše zrelo voće da u krilo Žigmundu padne, a dođe gladan haramija da noću kradom odnese. Svi se ubezeknu.Gledaju kad Turčin na bedemu alaj-barjak zabode. Žigmund Rozgonjija pogleda, Rozgonja samrtan znoj spopadne od užasa šta će s vojskom biti, jer treba se u drugi bojni red spremiti, vreme je kratko, a Turci sa sviju strana kipte, sve novi i novi na vidik izlaze, a kći Rozgonja Cecilija je u Laslovaru, Dunav je od oca rastavlja.Briga je, da ne dopadne turskih šaka.A briga je kako će se vojska vraćati, a vraćati se mora, jer silni Turci od Dunava u polukrugu opkoljavaju vojsku, a da Mađare od Dunava preseku, il’ da ih u Dunav utisnu.O pobedi ni pomisliti, jer je Turcima napadaj olakšan protiv pokidane mađarske vojske.Tu se sad gledi kako će se spasti. Žigmund zapovedi da se sva vojska na Dunav svojim brodovima povuče, i to što pre dok ne bi Turci predvarili, zapovedi knezu Crnom Zaviši da zauzme mesta na kojima će povratak vojske štititi. Zaviša blizu obale ponamešta, razredi svoje strelce, puškare i svu konjicu, po visu i brdu, da povratak štiti.Konjanici od bojazni od silesije turske povuku se sve naviše, da su sigurniji, i da od gora spuste se dole, ako bi Turci na podnožiju pokušali da obalu Dunava prepreče.No od turske pehote skupljene delije kroz krševe s leđi zaiđu, konjanici ne mogu im pristupiti, a oni sa još veće visine halaknu napred, bacaju međ nji’ kudeljna i smolom zamazana zapaljena klupčeta na užetima, konji zaplašeni rastrzaju se od svojih junaka, izmešaju se bez reda, strašan pritisak, po nagonu jedno drugo goni u nizu k obali, a delije slepimično, desnicu sabljom nad oči, jurnu u divlje zbunjene, koji se dole tiskaju kako se samo može.Nije bilo mesta ni vremena da se bojni red popravi.U tisnute delije konj’ma trbu’ paraju, konji padaju sa konjanikom, preko njih čitavi se prevaljuju.I koji spustivši se mišljahu da su van gužve, vide pred sobom i s boka nasrtajući arabistanske konjanike koji sad među nji’ gruhnu.Napada se silovito, brani se junački.Tu stiže i knez Zaviša, glavom je sve nadmašio, riknu kao lav i svoje u red i novi boj poziva.Demišćije se isprekrštaju sa mađarskim sabljama, demišćije varnice odbacuju, mađaruše se krezubaju, lome, hržanje, vriskanje ranjenih konja, pištanje ranjenikah, kopite omotane drobove vuku, pištanje, uzdisaj zadnji’ ranjenika užasan.Na Zavišu gruhnu hatlije, od njega kao od stene otfrknu, ljute dimišćije mu se o oklopu lome, svaki mu udar hatliju obori, no sili odoljeti ne može, Turci gušće navaljuju, jer hoćedu da put preseku, i sam Zaviša vidi da odoljeti ne može, već sa svojih nekoliko junaka, divnih Poljaka, gruhne međ hatlije kao u jato, junaci ga zaklanjaju s boka i s leđi svojim sabljama i buzdovan’ma, a Zaviša kao ranjen lav, gordo krči si pute svoj’im strelcima i puškar’ma. Dok se tu borilo, Žigmundova vojska prelazila je Dunav.Zaviša je taj prelazak štitio, i jošt Turci ne mogu da prodru, puškari tako su ponameštani da im Turci nauditi ne mogu.Hatlije sad preokrenu juriš na puškare.Iskusni stari vojnici ne pucaju prerano, al’ ni blizu sebi ne dopuštaju.Svaki hit u klupče hatlija mora smrt naneti.I boriše se dugo dok Žigmund vojsku na Dunav ne naveze. Vojska se već prevaža, al’ navale silni turski četokaici da i na vodi put prepreče.Sukobiše se brodovi, nastane bura, vali u četokaike pljuskaju, prelamaju se, brodovi krše se, balvani škripe, ječe, rekao bi odziv je umirajućih ranjenika.Lošonci prodire k svojima.Tu je na jednom brodu i Cecilija, krasna delija-devojka, na beli rameni raspuštene vrane vlasi, u očima žar ponosit, hiti da spase oca, kralja, vojsku. I sreća posluži deli-devojku.Baca, daje bacati vatrena klupčeta u turske brodove, njen brod, mađarski brodovi odozgo nizvodu jure na turske brodove, koji se nuzvodu tim zanose, no kadikad i mađarsko brodovlje za sobom povuku, tu je sad užasan pokolj, no vetar vatru na zapaljenim turskim brodovima raspiruje, dunavski put je mađarskim brodovima i vojski otvoren. Lošonci i Cecilija iskrcavaju se, dođu do Žigmunda i Rozgonja, Cecilija raspuštenim kosama pada ocu u zagrljaj, i moli ga da se sa svojima u Laslovar vrati, jer je turska sila velika. Lošonci ozbiljno oslovi kralja da se povuče i sam na Laslovar.Već se vidi kako hatlije silno jurnuše među strelce i puškare.Pokolj užasan.Jato hatlija jezdi upravo na Žigmunda.Žigmund još neće da ide, pošlje iz okola svoje husare da razbiju hatlije, izrodi se krvava gužva i Žigmund još neće da ustupa, hoće da spase Zavišu.No docne je, Turci su ga već pritisli.Husari odbiju hatlije, al’ opet novi navale, i Lošonci i Rozgonji vuku ga u kaik, Cecilija prekrštenim rukama moli kralja da ne gine uzalud, i tako povuku ga natrag. Zaviša je sa svoji junaci divno skončao, trup na trupu, gomila na gomilama turskih leševa. Bura prestane, mesec iziđe, i u tihoj pojci vetrić ćairka nad mrtvim junacima, i jutarnja rosa beše im poslednji samrtan poljubac od žive prirode.Sutra će ih sve zemlja pokrivati. Što se moglo spasti, spaslo se a Golubac i Braničevo u turskim rukama. Mađarska vojska povukla se natrag da je ne bi Turci kakogod i kod Laslovara iznenadili.I ta vojska je bila sasvim prorešetana.Mnogi su život izgubili od sablje turske, mnogi su u valima Dunava smrt našli.Dok se skupi i u red stavi, vidiće svoju grdnu štetu. Žigmund o miru misli, nije mu na ino. Despot Đurađ, dok je bitka trajala, stajao je u zaklonu svog mesta nepomičan.Žigmund i Lošonci u zabuni nisu ga ni pozvali upomoć, a despot bez zahteva Žigmunda ne htede priteći i svoju vojsku izlagati.Kao što je iskusan bio, možda bi i uspeo bio, al’ opet kud bi dalje sa tako oslabljenom vojskom protiv daljih navala koje ćedu sljediti.Uspeh bi mu mogao biti Turke od Golupca suzbiti, al’ su Turci već u gradu, pa bi navale s novom još dolazećom vojskom sve ugušili.Samo polovina turske vojske je Žigmunda razbila.A da nisu Turci u gradu, bili bi Mađari, pa kakve je koristi i od toga Srbiji. Vojska je despotova čitava, i bez okršaja ne bi se dala iz dobrog položaja istisnuti, a despot pobrinuo se za to da se može zdravo i čitavo kud hoće povući.I Turci su poznavali despota, znali su da u prilikama i s malim veliko je kadar bio izraditi, jer je umeo pogreškom protivnika koristiti se. Despot je sad nepomičan, pazi kud ćedu se Turci micati. Dok su se Turci kod Golupca borili, jedan deo mađarski’ husara, presečen od svoje vojske, stranputicom prodre do manastira Bogorodice, i naiđu na malu tursku posadu.Tu ima i blaga i zaire.Konjanici rupe, zapodene se krvavi boj, vidi to Jeremija, ne zna il’ da uskoči Mađarima, il’ da ostane skriven, ne zna jesu l’ Mađari pobedili il’ Turci, ne zna kuda će, savest mu je sa sviju strana opterećena. Turci spašavaju prtljag i zairu, al’ ih husari tiskaju van, u samom manastiru se već krv proliva, Turci koje potučeni, koje izbačeni, kaluđeri mole, preklinju, kod uzdivljanog konjanika nema milosti, siđu s konja, obijaju crkvu i ćelije, otimaju, koji se protivi rane, ubijaju ih.Naišli bi i na blago, na što Jeremija čeka, al’ ih Haralampije zavarava, on ih moli, preklinje, pokazuje im prstom ćelije, toronj na crkvi, kanda je onde skriveno blago.Pobožni kaluđeri klečeći mole. Husari nisu našli Jeremijino blago, al’ našli su u crkvi krstova, putire, okovana zlatna evanćelija i razne skupocene utvari što su pobožni srpski kralji, kraljice, velmože podarili.Kad su već bisage pretovarili, i što su mogli poneti poneli, spreme se za begstvo, bez da su na Jeremiju, Jablanovića i kneževiće naišli, koji su u podzemnim stajama skriveni bili.Haralampije da bi ga većma husari pobunili na iskrenost, da iskaže ’de je svo blago, dobio je nekoliko mlazeva po leđi sabljom pljoštimice. No tek što se husari od manastira otisnuše, al’ nahrljaju na deo turske vojske sa golubačkog bojišta.Divlji pobeditelji, već ostrvljeni, krvavim očima navale.Tu su pešaci, azapi i ljuti konjanici.Velika tišma.Sa sviju strana husari opkoljeni, pokolj užasan, ostavljaju i pljačku i život, retko će tko prodrti da donese glasa o pokolju u Beograd.Sad Turci jurnu na manastir, da ga zaštite, al’ ostrvljeni azapi pootimaše ono što od husara zaostade. Ove Turke je poslao Ferhad-paša u manastir, iz bojazni da Mađari ne načuju da je kod Bogorodice slaba posada, i da onamo dušmani ne grunu, jer bi velike štete počinili.I Ferhad-paša nije se u računu prevario. Nije dugo trajalo, dođe i Ferhad-paša sa velikom svitom, i nije se malo začudio kad vidi mrtve lešine, ranjenike, sve poharano, batal-manastir samo što nije zapaljen izgoreo. Ferhad-paša siđe s konja i uljeze u veliku trapezariju, ’de je već krst od Turaka otklonjen, i sve ikone pobacane, jer turski din ne trpi Isu Pejgambera i njegove ugodnike. Vojsku koja je Mađarima toliku pogibiju nanela predvodio je Ferhad-paša glavom. Mađari su se povukli natrag i kako se moglo, koje Dunavom koje suvim brodili, prtili su gore, nadesno nalevo.Uvidili su da sa takovom silom Turcima nauditi ne mogu.No ni Turci ovom prilikom nisu jošt tako snažni da mogu nogu na Mađarsku prebaciti, i Beograd koji je u mađarskim rukama olako osvojiti.Tu je još i despot Đurađ, ako i s malom, al’ jezgrovitom vojskom, koja je već s Turcima mejdane djelila, i kao što despot blaga ima, može sakupiti opet novu vojsku i s Mađarima se snova vezati.Mađari, opet, ovim pohodom ako su i stradali, opet su imali dobru naknadu sa Beogradom, koji je sad njihov.Žigmund se kaje sad što nije dao Jeremiji što ište, sad bi njegov bio Golubac, i tu je Rozgonji bio kriv, koji ga je od otkupa Golupca odvraćao, despot pak nije hteo za otkup da zna kad prelazi Golubac u mađarske ruke. Despot, poznavajući turske šeretluke, bio je u svojim položaju bezbrižan, jer zna da je Turke brige stalo da se s Mađarima jače ne spoji, i znao je i to da će s njima lakše mir sklopiti, jer kako se despot u bitku nije upustio, znak je da je svoju sudbu šakama Žigmunda sasvim poverio, a zna se još i to da kad već Mađari Beograd imaju, pa još da im je Golupca, onda je još teže vladati u Srbiji neg’ pokraj Turaka, koji, bar za ovo doba, u Golubac ne bi dirali, i dobio bi vremena da se oporavi od one slabosti, koja je naišla od ono doba, otkako se despot Stevan priklonio, Mačvu, Beograd i Golubac obvezao, a sa tim nenavist Turaka na se navukao.Sljed toga je pao Kruševac, jedva se ih Novo Brdo kurtalisalo, al’ mesto toga Golubac zaglavi. Despot, kako je čuo da je to Ferhad-paša što je razbio Mađare, s prekrštenim rukama iščekivao je što će sljediti.On nije sljedio Žigmundovoj vojski, koja je bila u begstvu.Ferhad-paša je njegov prijatelj. Ferhad-paša je sam svojom vojskom Mađare rastukao, vojska Isak-paše tek se pomolila bila da upadne u boj, ako do nužde dođe; nužde vije bilo. Isak-paša uđe u Golubac i pozove divan.Tu je Ferhad-paša i ostale paše. Isak-paša, kao vezir, beglerbeg od Rumelije, nad svima zapoveda.Svetuje se, rad bi Dunav preći, i upasti u mađarsku zemlju.Neke paše to isto misle.Ferhad reče da tu nema ništa osim pljačke, i vojska bi se odande opet povratiti morala, jer dok je despot još sa čitavom vojskom tu, a ne zna se kolika je, i Beograd u mađarskim rukama, donde je opasno preko Dunava, jer mogu oni s boka i s leđi put preprečiti, i pokraj Golupca Dunav zatvoriti, i tako može biti loše sreće.Veliki je lis despot, veli Ferhad-paša, svako parče zemlje, sve klance, sve gore i jaruge, reke i potoke u Srbiji poznaje, i onde niče, ’de čovek ne bi ni pomislio.Tako što je i kod Iskre izredio, i Turke potukao. Isak-paša misli se, daje mu za pravo, pa pita da l’ bi bolje bilo odmah napasti na despota, pa premetnuv ga, odmah na Beograd poći i oteti ga.Ferhad mu odgovara da ni to ne valja, despot bi si izabrao dobar položaj da se protiv trajne sile braniti može, a može i izmaći i do Beograda povući se, ’de ćedu opet Mađari doći upomoć, a despotove vojvode podići ćedu sav okol i Šumadiju, i prekinućedu svezu sa Kruševcom.Da pokori svu Srbiju s Beogradom, treba još triput toliko vojske, veli Ferhad. Isak-paša besni od muke, sam uviđa da Ferhad pravo ima, al’ bi rad din-dušmana i svu Srbiju razoriti.Nije na ino, jer ako započne kao deliman, i ne pođe za rukom, obruka se, onda od sultana mu gajtan na vrat ne fali. Isak-paša pita, dakle, šta bi valjalo činiti.Nitko mu ne zna pametnu reći kao Ferhad-paša. Ferhad-paša veli da bi najbolje bilo da se despot od Mađara odvuče, i sultanu pokori, i od njega milosti primi.Mađari su sad ogorčeni, Beograd je u njihovim rukama, skupićedu jaču vojsku, pa ćedu se pokraj despota osiliti.U Karamaniji je buna, treba i onde turske vojske.No najbolje bi bilo da se despot na pokornost pozove, a sultan da ga u milost primi. Isak-paša na to pristane, misleći da će ovo lakše Vukogliji haka doći.No tko će tu ponudu despotu učiniti, i na to ga navesti?Ferhad-paša sve to na se prima. Poslaće Ferhad-paša ulaka despotu, i daće mu rok od tri dana da se pokori.Poslaće svog bimbašu sa knjigom, ’de despota Ferhad-paša na divan poziva u manastir Bogorodice. Ferhad-paša i usmeno despotu isporučuje preko bimbaše da na veru dođe, i što je pokvareno, popraviće se. Bimbaša je desna ruka Ferhad-paše.Izvršiće, ma da bi ga glave stalo; i on je bio kao dete hristjanin, ostale su u njemu još srpske klice. Ferhad-paša bimbašu despotu opravi, i javi Isak-paši da ide da providi vojsku.Isak-paša će donde i onako ostati u gradu, a Ferhad će otići još i u manastir Bogorodicu da podeli blago, otkup Golupca među izdajicama.Tako Ferhad Isak-paši kaže. Isak-paša mu naloži da bezevenk-đaurima odrubi glave, a da blago s njim podeli. Taj nalog Ferhad-paša prihvati, i odmah sa velikom svitom krene se put manastira Bogorodice.Sve se to stalo i odlučilo odmah posle poraza Mađara. Ferhad-paša kad je stigao u manastir, onda su već Turci husare satrli, i tada siđe s konja i uljeze u veliku trapezariju. Tu se načini rahat, odmora mu treba.Stara je glava Ferhad-paša. Odmor nije dugo trajao, žagor, tutnjava van, ne dadu duga odmora.I u glavi Ferhad-paše prekrštaju se brižne misli, pola san pola java. Ferhad-paša dozove igumana Radosava, i zapita ga šta se to sve stalo od ono doba kako je manastir ostavio. Radosav sve ispriča, kako su husari napali, sve zlostavili, harali, kako su posle azapi došli, pa i oni su harali, tako da već crkva i nema više crkvenih utvari. Ferhad zapita za blago, Radosav mu odgovori da je u podzemlju dobro skriveno, na nj nisu mogli ni husari ni azapi naići. Zapita ga za vojvode i kneževiće, i za Haralampija.Odgovori da su svi čitavi, zdravi, i od zaptija stražareni. Ferhad glavom da znak da odlazi i doziva svog bimbašu. Dođe bimbaša. Ferhad mu naloži da ispod ruke kupuje sve otete crkvene utvari, što su husari oteli, a od ovih opet do ruku Turaka došli.I sve to u tajnosti skriveno da doda igumanu Radosavu, a da se Turci ne sete. Bimbaša će sve to kao što treba izrediti. Ferhad-paša dozivlje bimbaše i miralaje, izdaje im zapovesti, da budu na oprezu, da ne bi opet kakve despotove katane rupili, i belaj počinili.Dalje naloži im da se na okupu nađu kad telal poviče, da će se nekim zarobljenim đaur’ma glave rubiti. Glavarima turskim od radosti oči zasvetle. Ferhad-paša ih otpusti. Prejavi se bimbaša.Kaže da je naredio da se ispod ruke sve crkvene utvari pokupuju, i sad čeka dalju zapovest. Ferhad-paša ukočeno gledi na bimbašu.Gledi ga, a ne misli o njemu.Opet oči izvrće, vilice stisnute, mišići mu se na obrazu gore-dole dižu, nešto se misli, veliko smišlja. Bimbaša ćuti, zna da Ferhad-paša naveliko smišlja. Ferhad-paša razabere se.Zapovedi bimbaši da pozove vojvode Jeremiju, Jablanovića i Haralampija.Pa onda naloži mu da s igumanom Radosavom da preneti amo blago koje se podeliti ima međ Jeremijom, Jablanovićem i Haralampijem.Još ima zakazati, da kako se dovedu deobenici, odmah da se narede van pred vrati i u dvoru sejmeni, a van dvora pred kapijom gavazi.Jošt i to doda da se vojvodama sablje oduzmu. Bimbaša će sve to kao što treba izrediti. U trapezariji nema stola ni stolice, sve sami minderluci unaokolo, a na njima i kod podnožja dušeci.I u sredi su veliki rahat-dušeci.Sve to mora uzeti na se turski oblik kad se đaurima sudi. Ferhad hoda gore-dole, iščekuje. Vojvode su dopraćene, tu je i Haralampije i Radosav. Kad im je bimbaša sablje otpasati dao, Jeremija gorko uzdanu, Jablanović grize od muke brkove.No njih ništ’ na dobro ne sluti.Kaju se što se nisu Žigmundu predali.Pada im na pamet kako bi mogli dobiti od Žigmunda za Golubac ako ne novčana blaga, a ono vlastelinstva u Mađarskoj, kao što je dobio despot za Beograd i Mačvu.Sad tek vide da u Turčinu nije vere. Samo Haralampije dolazi svetlim veselim obrazom, on je izdajica nad izdajicama, pa se od Ferhad-paše mnogome nada. Kad u trapezariju stupe, stanu u red, i pašu pozdravljaju. Ferhad-paša sedi visoko na dušeku prekrštenim nogama, na glavi mu šaren turban, na prekrštenim nogama počiva mu dragim kamenjem posuta dimišćija. Ferhad-paša ih ponudi da sednu na minderluk.Vojvode zatežu se al’ im paša baci oštar mig, koji izgleda kao zapovest, i tako posedaju.Haralampije nije se dao dvaput nuditi već sedne i prekrsti noge po turski, tako istovetno kao što Ferhad-paša.Na vojvodama vidi se brižno lice, kako sede, izgledaju kanda su izloženi i već na belom ’lebu, a da ih skoro crna zemlja pokrije.Samo Haralampije trepavice uzdiže, sasvim je zadovoljan svojim stanjem, i drži da mu nagrada neće faliti, mada Ferhad-paša sad ’ladan se pokazuje, jer njemu je uvek bio dobar, i obećao je pri deobi u pomoći mu biti.Ako što ukine od blaga, to će ukinuti vojvodama ne njemu, tako misli Haralampije. Pokraj nji’ ušao je i bimbaša, i stoji, paša ga ne nudi da sedne, on mora na nogama biti, i čekati na zapovest Ferhad-paše. Tišina, da se prolet muve čuje, baš mrtva tišina.Nešto svečano izgleda, kanda je sudnica, ’de je Ferhad-paša sudija, a ostali parničari. Ferhad-paša proslovi. — Dakle, sad bi bilo vreme da se u otkupu Golupca podjelite.Golubac je u turskim rukama, mađarska vojska rasprštena, đe je iguman sa blagom. — Tu do trapezarije na gomili, i čeka zapovest da se unese. — Nek se unese blago. Bimbaša iziđe, i zapovedi sejmenima da unesu blago.Tu je i iguman Radosav. Sejmeni iziđu. — Dakle, po ugovoru imali biste se tako podjeliti, da svatko od vojvoda dobije pedeset, a Haralampije trideset hiljada dukata. Na ovo pitanje razbistri se lice u Jeremije i Jablanovića.Kanda im se duša potkrepila.Sad se opet ne kaju što nisu Žigmundu grad predali. Jeremija odgovara. — Čestiti pašo, Golubac je meni dat bio u zalogu od despota-Stevana, Jablanović je od Turaka prognat, moj gost, dosta će mu biti i trideset, a Haralampiji deset, ja sam najglavniji. — U Jeremiji se uzbudilo staro srebroljublje. — Čestiti pašo, ja sam se dočepao mladi’ kneževića i tek posle zbog nji’ je dobio Jeremija Golubac zato što ih je oslepiti dao, al’ da mene ne bi, ne bi ni oslepljeni bili kneževići — reče Jablanović. — Ja sam ih baš dao u manastiru Visokim Dečanima oslepiti, mogao sam ih i propustiti, pa me despot nije ni zavladičio što sam već odavna zaslužio, trebalo bi da se s njima na ravno djelim — reče uspla’ireno jačim glasom Haralampije, kanda mu je već naklon Ferhad-paše osiguran. Ferhad-paša misli se. — Pa kako da podelim, kad se sami složiti ne možete. — Sudi, čestiti pašo, kako je pravo, — proslovi gromkim glasom Jeremija. — Tako ću i suditi, i pravedniku i grješniku, sudiću po pravdi.No vi đauri nikad nijeste među sobom složni, ni u dobru ni u zlu.Kaži mi’ ti, vojvodo Jeremija, šta je to bilo sa tim knežević’ma, da su oslepljeni — zapita Ferhad-paša. — E, stojali su na putu Đurđu, poboja se da po starješinstvu despotstvo mu iz šaka ne izvuku, dopali su Jablanovića šaka, ja se s njim sporazumem, ostavimo ih na stranu, Haralampiji na sohranu u Visokim Dečanima, i tu budu sa našim znanjem oslepljeni — odgovori Jeremija. — Ja sam ih dao osljepiti — upade Haralampije. — Da mene nije bilo, ne bi ni Jeremija došao do Golupca, jer su kneževići prvo u moje šake pali. — Da mene, opet, nije bilo, ne bi došli do otkupa Golupca, — odgonetne Jeremija. Ferhad-paša ih gledi i meri. — Pa je l’ to učinjeno po nalogu despota Stevana il’ Đurđa Vukoglije. — Nije po nalogu, al’ znao sam da kneževići smetaju, i Đurađ, kad sam mu javio da su kneževići u našim šakama, odgovori nam da činimo što za najbolje, najpametnije držimo, da ih držimo na sahrani, i da ih bezopasne čuvamo, mi smo ga razumeli — reče Jeremija. — Tako je, al’ istovetne su nam zasluge — reče Jablanović. — Ja sam ih osljepio, to je najveća zasluga —- odgovori žešće Haralampije. — Kad je tako, znam već kako ću međ vami izvršiti. To izreče Ferhad pa ustane, pođe napred, otvori vrata da vidi je l’ tko blizu da se ne bi razgovor čuo. Sejmeni su podalje od vrata, a ionako ni rečce srpski ne razumedu, sve same Šamlije i Karamanlije. Ferhad, ma i paša, mora na oprezu biti, jer mada je paša, ono što će sad govoriti, doprinelo bi mu gajtan oko vrata. Ferhad stane pred deobenike, ispravi se gordo, i proslovi. — Ja sam Ferhad, turski paša, al’ u srcu sam bolji Srbin neg’ što ste vi.Sa vas je narod stradao i strada.Grabljivi, lakomi ste na blago, i sve to pograbljeno blago doći će Turcima u ruke.Takvi ste grabljivci vi vojvode, Jeremijo i Jablanoviću.Poznajem vas odavna, i vi ćete mene skoro poznati.I tebe, Haralampije, dobro poznajem, i ti ćeš mene poznati.Narodu ste se spolja pokazivali kao prijatelji, a da mu većma leđa oderete.Vrlinu naroda ste zapljuvali, a stid i poštenje doveka ste pogazili; vi ste prave izdajice.I ti, Haralampije, nijesi koji u nuždi tešiš, pomažeš narod, nijesi od onih kaluđera, koji na tremu, u ćeliji, u crkvi, krvlju orošen pada kao žrtva, koja hristijane na osvetu i slobodu budi.Ti si izmet svete crkve, i nijesi dostojan života. Ferhad to izreče, pogleda ih oštro, i tamo-amo šeće se. Vojvode i Haralampije od čuda obneznanjeni, ne mogu da se lako razberu, glas Ferhad-paše im je poznat, al’ ne znadu ’de su ga čuli.Haralampiji taj glas dolazi sada ne samo poznat, već nekako i dušmanski, podseća se da taj glas njemu negda nije povoljan bio. Ferhad-paša stane pred nji’ oštro ih meri, osobito Haralampija, i opet proslovi: — Pogledaj me dobro, Haralampije, pa reci tko sam. Haralampije gleda ga ukočenim očima, vilice mu se tresu, jošt ne može da pogodi, a lice mu se vidi kao odavna mu dušmansko, ne iščekuje dobra. — Ja sam Petoško, kog ste kao budalu u dvoru kneza Lazara vidili, slušali.Držaste ga tada za pravog ludaka, podsmejavaste mu se, što je vaše neprilike na vidik iznašao.Poznajem vas sve u glavu, bili ste mladi, kao i ja, negda junaci a sad izdajice, a ti Haralampije, ti si bio uvjek zao demon u narodu, i tvoje pričešće trovalo je narod.Kad nijesam mogao u narodu dobra da činim, jer šta može budala učiniti, postado’ Turčin i paša. Ferhad to izreče, gore-dole se šeće, pa opet sred njih stane, koji kao okamenjeni nepomično glede, ćute. Ferhad spusti ispod vrata, ispod košulje ruku, i prstima dovati, izvuče mali zlatan krstić na srebrnom lančiću. — Vidite Ferhad-pašu, Petoška, koji kao Turčin nije izneverio Hrista Spasitelja, koji ga je pod svojim imenom u ovaj svet uveo, i u turstvu, hrišćanstvu i svom narodu dobro čini, a vi narod izdajete.Petoško je svoje sjede vlasi poštenjem pokrio, a vi ste svoje obrukali izdajstvom.Znaš li, Jeremijo, šta je Golubac?Golubac je krilo Srbije, i vi ste to krilo odsekli.Vi ste izdajice. Ferhad te reči gromkim glasom izreče, rekao bi nije to taj Petoško, koji je živ podsmeh negda bio.Glas Petoška se u ljutim bojevima uvedžbao. Deobenici izdajice vide da su krivi, i kao okrivljeni čekaju osudu. Bimbaša gledi, sluša, bez da rečce ispusti, samo oči mu neki žar i svetlost obuze, kanda bi i sam izdajice kaznio. Ferhad nastavi. — Vidite ovoga mladića, bimbašu, i on je kao vi, dopao ropstva, i on je hrišćansko dete, a ostaće u duši hrišćanin.On je moj posinak, i kad mene ne bude potpomagaće svoje i u turstvu boljma, negli vi izdajice na kućevnom ognjištu, u svojoj otadžbini, koju ste vi zgarištem načinili, no za to ćete i glavom platiti. Ferhad još većma približi im se i ovim zakopča: — Vami, djeobenicima o otkupu Golupca nek je ova osuda.Izdajicama roda, naroda glave imadu se odrubiti.Ako na ovu riječ samo proslovite, onda ću vas dati najpre na muke, kakve samo Turčin izmisliti može. To izrekne Ferhad i mahne glavom, a bimbaša otvori vrata, doziva sejmene, koji uđu i silovito po nalogu ih vežu. Vojvode pogled bacaju na Ferhada, da l’ će se smilovati.Ferhad kao okamenjen, ’ladan kao mramor. Užetom ih vežu, vojvode spokojno trpe, no Haralampije besni, baca se, ne da se vezati, silom ga u vazduh dižu i vežu, moli, viče.„Petoško, poturčiću se, samo mi život dopusti“. Ferhad neće da čuje. Izvuku ih napolje, Haralampija nose, kida se, bacaka se, neće pod nož. Ferhad neće da oskvrni srpskom krvlju manastir, već van, malo dalje, opremu naredi.Udare dva koca, a trećim oba odozgo utvrdi na oblik vešala. Vodu ih vešalama, no nećedu ih vešati. Najpre ćedu Jeremiju pogubiti.Jeremija pogleda na Jablanovića, i proslovi: „Prosti, druže, zbogom“.Jablanović odgovori: „Krivi smo, nek nam bog oprosti“. Dovedu prvog Jeremiju, mora kleknuti, a gavaz mu sede vlasi uhvati, i brzo mu glavu odrubi.Glavu baci, a trup đipne, krv iz vrata pišti, potrči, i padne, u užasnom trzanju život izgubio se. Tako je i sa Jablanovićem. Haralampiju morali su za koc vezati, i tako ga pogube. Tako iskajaše svoje grehe Jeremija i Jablanović, negdašnji junaci od Iskra, posle izdajice. A tako je i Haralampije svoju grešnu dušu ispustio. Sreća, nestalo vojvodama podmlatka, da bruku pretkova ne nasljede. Kad je Ferhad-paša nad izdajicama sud svršio, sad je opet rahat, i iščekuje despota.Brige mu je stalo, da se despot ne poboji kakve nevere, jer dobro zna da mu je Isak-paša dušman. Isak-paša doista na to se i sprema, da despota ispočetka lepim obećanj’ma primami, pa posle da bude smaknut kao oni Brankovići u Plovdivu. Bimbaša kad ga je Ferhad-paša iz Golupca despotu poslao, na brzu ruku je poruku izvršio, i odjezdio je odmah put manastira Bogorodice, brže, neg što je amo Ferhad-paša stigao. U despota je još ona stara odvažnost, i neće se ničega pobojati.I već čega da se boji, ionako je i on sam i Srbija na kocki. Despot stiže u manastir sa Oblačina-Radom.Htede sam ići, Rade mu ne dade, hoće svud da mu je desna ruka, pa ako je do pogibelji, da mu je glava do glave.Despot katane nije poveo, da ne bude neprilika, mogu se katane sa Turcima zavaditi.Despot i vojvoda Rade obučeni su arnautski, da ih ne poznadu Turci, da ne bude zazora.No bimbaša poznao ih je, i vodi ih u trapezariju, ’de Ferhad-paša iščekuje. Kad ih Turci vide, stanu, pa zablendani gledaju i’ silne i gorostasne, ma već i ne mlade junake.Junaci siđu s konja. — Uđu u trapezariju, Ferhad-paša rukuje se, pozdravljaju se.Ferhad-paša ne prijavi turski selam, izgleda kao Srbin u turskom ruvu. Pozdravljaju se kao stari poznanici, prijatelji. Bimbaša zna da ćedu se nešto tajno dogovarati, doprati ih, i ukloni se, i šeće se dole-gore pred vrati, da ne bi tko blizu došao. Posedaju na minderluke. Ferhad-paša proslovi. — Odavna se poznajemo, despote, i tvoj delija, što ga imenova, vojvoda Oblačina Rade, poznat mi je.Davno beše.Još se u pernatosti poznaju nekadašnje junačke klice.Držim da ti je, despote, veran sluga, zato si ga i doveo.Veliki put, i veliki korak učiniste.Tu se o glavi, o zemlji radi.Vi ste u mojoj vlasti, a ja u vašoj.Znaš, despote, da sam ti uvek potajno naruku išao, i štošta ne bijaše po turskom adetu što učini’, mogah za te izgubiti glavu.Oblačina je delija i svoju dušu okaljati neće.Kratko nam je vreme, a mnogo se ima izvršivati.Viđe li, despote, kako su Mađari poraženi, šta će sad od Srbije biti, želiš li je spasti i kako.Govori iskreno i jezgrovito, kako sad misliš. — Mađari su stradali, jer nisu vični sa Turcima vojevati, kao mi, vojska im je koje mlada koje šarena, a zasad nijesu mogli bujnosti turske vojske na put stati.Meni nijesu hteli nad ovima vođstvo dati, možda [bi] i drukčije bilo, moja vojska, ma i malena, nije dodirnuta, a sa strane svaki dan nova dolazi, i u klancima mogao bi’ se svoj vašoj sili odaprijeti, i takva sila kao što je ta vaša jošt Srbiju satrti ne može, jer poznato mi je da je u Karamaniji buna, kao što i sam znaš, i onđe treba sultan mnogo vojske.Odstupili ste od opsade Novog Brda, a da uzmognete gotov predan grad od Jeremije primiti.Da ne bi izdajstva, ne bi Golubac Turci dobili. — Sve je tako, ja to znam, i baš zato što je tako, treba da išteš mir, a da dobiješ mira, moraš se Žigmunda odreći.Pokraj Žigmunda si izgubio Mačvu, Beograd i Golubac.Mađari nisu u stanju Turcima jako nauditi bez tebe i to je sreća po Turke, što ti Mađari ne poveruju kao što treba.Turci te drže, nad onim mađarskim vođom za najboljeg.Ugovor je učinio jošt despot Stevan sa Žigmundom, i ti si taj ugovor morao održati, a sultan se opet strašno razljutio, kad je čuo za taj ugovor, i navalio odmah na Kruševac i Novo Brdo, mada je u Karamaniji započela buna.I da znaš, zato je sultan upao u tvoje zemlje, da te odvuče od saveza mađarskog.Dosad si bio u škripu, među dvije vatre, s prijed Turčin s leđi Madžar.Otrgni se od Žigmunda, gledaj kako je po zemlju i po tebe najbolje, što ćeš da budeš uz Žigmunda koljeno velmoža, kad ovđe još možeš vladar biti.Sad ti Mađari ne smetaju.No i to ti moram reći da se mnogo ne uzdaš u karamansku bunu.Takove bune onđe godinama traju, pa se i prežive.Padiša je veliki kalif svih muhamedovaca, i oni van padiše ne mogu nikud ništ’, i te pritiskuje više teška vladavina karamanskih valija, koji se mijenjaju, danas jesu a sutra nijesu.Pa onda i to treba znati, kad bi se tko u Karamaniju pleo, opet Karamanija turska ostaje, i za Turke izgubljena nije.No u Evropi ’de je Turčin nogu metao, ne da se odanđe istisnuti.Prije bi za vreme napustili Karamanije neg’ li ovđe zadobivene oblasti, jer odavđe se širi turski din.Tako misli sultan i Turci na divanu, i što sad izgovori’, iz divana znadem.Jošt nešto da ti reknem.Jučer smo dobili glas da se buna u Karamaniji stišava, i ako treba ondanđe će se velika vojska krenuti, i to pravo na te.Biraj mir, dosta je narod stradao.Ja ću tvoju stvar na divanu potkrijepiti. To izreče Ferhad-paša i nastade tišina.Ferhad gledi na despota, čeka šta će čuti. Despot nekoliko trenutaka zamišljen, proslovi. — O tvom prijateljstvu sam uvjeren, o tom neću ništ’ ni spominjati.I riječi su ti pametne.No još ne rječe mi kakav mir da prosim. — Da se sultanu pokoriš. — Ha, dakle mi živi dođosmo u turske šake da se pokorimo, da predamo i ovo malo Srbije, kao izdajnici, bit’ ne mere — upadne gromko Oblačina, uhvati se za balčak sablje, krvave, obilićke oči baca na Ferhad-pašu. — Oblačino, umiri si dušu, prijatelj nam govori, pusti da je moje starije, ja ću da zapitam. — Kako misliš da se pokorim, da se sultanu naprosto predam? — reče despot. — Ne tako.Išti ovu Srbiju, što je sad imaš, da u miru u njojzi vladaš a da se Žigmunda odrečeš.To je želja sultana, a ja ću to na divanu poduprjeti.Plaćaćeš danak sultanu, al’ i to je bolje neg’ s Turcima rat voditi.Madžari ti ne mogu nauditi, jer će te sultan podupirati. — Dakle sad s Madžarima protiv Turaka, sad s Turcima protiv Madžara, jadna Srbijo, što si dočekala, da se tvoji sinovi s tobom tako kockaju.Bolje mrijet, neg’ tako živjet — reče ogorčen Oblačina. — Takav je život Srbije — reče Ferhad-paša. — To je životarenje, ne život. — Tome su bile krive srpske velmože, koje su domovinu i narod cijepale i među sobom kao robu i stoku dijelili.Sad se na nevinim đecama kaju grijesi otaca.Išti, despote, da zadržiš ono što imaš. Despot promišlja. — Jesi l’ kadar sve to izraditi bez da idem na noge, ni sultanu ni veziru. — Jesam.Ja sam o tome govorio sultanu i sem divana, za leđi Isak-paše, tvog dušmana.Kad sam pošao da uzmem Golubac, što mi je bilo u pameti silno sam hitio da Golubac prije zadobijem neg’ što bi ga Madžari na juriš uzeli.Da su Madžari Golubac na juriš uzeli bili, po Srbiju ne bi ništ’ dobro bilo.Madžarska vojska je bila slaba da bi mogla napredovati, a vaša kad nejmate Beograda i Golupca ne može napredovati, jer ne zna rašta i kome.Da je Žigmund doveo bio veliku vojsku od krstonosaca, al’ takovu da i Jedrene zatrese se i surva, moglo bi što biti, ovako ne.Primi mir, spašćeš hiljadama nevinih duša, na zgarištama podignućeš mnoge krovove, daćeš očajaloj sirotinji da u znoju lica zalogaj hljeba mirno potroši.Mnoga su velikašah grijesi, sa kojih narod patiti se mora.Svi smo griješni, ni ti, despote, nijesi bez grijeha, i sad je došlo vrijeme iskušenja za te, da pregorjevaš, a što možeš da spaseš.To ti kaže Petoško, u vas negda ludak, a sada Ferhad-paša.A tko može rjeći da je i sad sasvim mudar?Moje riječi su bile za podsmijeh, smet; no u smetu nađe se čisto zrno, koje i slijepu kokoš privlači.Ta zrna sam ja jošt sačuvao, i ako ne mogu njime nahraniti, mogu jadno siroče od samrtne gladi spasti.Ostarjeo sam, a ni vi nijeste više mladi. Oblačina Rade kad to ču, ustane i stane pred despota. — Dakle, to je Petoško, najmudriji ludak među najluđim mudracima.Đetić bijaše kad ga viđo’, i babo mi reče, slušaj, dijete, što taj zbori, njegova riječ je mudra, bič za pokvarene velikaše.Petoško, ču’ mnogo o tim od despota, moga gospodara, i evo ti desnice pobratimske, kad poštenije činiš, kao sad Turčin, neg’ Jeremija, izdajica vjere i naroda. Ferhad-paša ustade i rukuje se sa Oblačinom, ustade i despot, i rukuju se. Ferhad stane, obojici u zenicu gledi, izvadi ispod proja krst, poljubi ga i pokaže. — Evo časna krsta, u to znamenje sam kršten, i krst pratiće me do groba.Od jada, nevolje post’o sam Turčin, al’ krsnu moju vjeru i krv nijesam iznevjerio.Turska vjera stoji me toliko kao i tursko ruvo, što se cijepa, a vjera ’rišćanska ostaje mi u srcu užljebljena. Ferhad zaćuti, prekrsti se i krst poljubi, pa ga u nedra sakrije. — Da tko sad vidi i čuje od Turčina, na komade bi nas isjekao.Primi, despote, moju riječ, osloni se na me, načinićemo jošt danas pismeno, potpisaćeš to i udarićeš tvoj pečat, a ti idi mirno kud hoćeš, ja ću sultanu i na divanu podnijeti, daćeš za tursku vojsku zairu, i sve što je potrebno.A sultan, kako vidi ugovor, izdaće berat da se despot Vukogli priznaje za vladara Srbije. — To još ne bi tako zlo bilo.No kad se potpišem da se cijepam od saveza ugarskog, pogaziću zadanu riječ, koja je potvrdila ugovor Stefana despota, da predam gradove i Mačvu Ugrima, da postajem i ostajem njihov saveznik protiv Turaka. — Prošao si mnogo svijeta, i jošt nijesi sve iskusio.Tebe više ugovor ne veže, jer si ispunio ga što si gradove predao.Dalji savez, taj je bio na sreći il’ nesreći zidan.Na sreći, ako Madžari pobijede, pa pokraj njih isteraš Turke.Ako na nesreći, onda nesreća i sam savez ruši.Srpski narod nitko ne može na nesreću obvezati.A ionako Žigmundu je jeftino došao u šake Beograd i Mačva.I kakve si ti tu koristi imao despote, zavadio te Žigmund sa sultanom, kome odoljeti ne bi mogao. — Dakle, izgubljeno da se više ne povrati? — upadne Oblačina. —- Tako je, potomci, pozniji naraštaji ćedu to učiniti, sad samo nek se spase jezgro koje se već podgrizuje. — Hoću l’ dobiti od sultana Golubac natrag? — zapita despot. — Nikako.Sultan trebuje Golubac kao pograničnu zaštitu protiv Žigmunda — odgovori Ferhad. — Golubac je u Srbiji. — I Beograd je u Srbiji, al’ zato je u ugarskim rukama. — Isto mislim što zboriš, nije na ino, moram se sudbini podvrći.No kad sultan i Žigmund u Srbiji imadu pogranična grada, kako da ja nemam, zemlje gospodar. — Načini si sam, imaš jošt zemlje, obala. — To i hoću, o tome se danju-noću mislim.Kod Smedereva da gradim da mi Ugri iz Beograda ne prkose.Da sazidam jak veliki grad, da se u svijetu o njem priča kao o Novom Brdu.Nije još usanulo despotovo blago.Mogao sam i Golubac od Jeremije otkupiti, no rašta kad bi opet došao u ruke Žigmundu.Da znaš kako mi je bilo kad sam morao Beograd predati.Još i sad leži mi na srcu teret kao kamen.Rjeci sultanu da je zbog toga tako lahko došao do Golupca.Kad opet Smederevo sazidam, čuvam mojim prsima leđa sultanova.Smederevo treba da je straža pram Beogradu. — Nek bude po tvojoj želji, Radosav nek napiše ugovor, ti ćeš potpisati i pečat udariti, a ja opet moju šaku priljepiti. Sve je ugovoreno. Dozovu Radosava, protumače mu šta i kako treba da napiše. Radosav proučiv zadato, ode na posao. Sad preću na drugo što. Despot ispriča kako je prošao sa Jeremijom, kako ga nije pustio u grad, a ni Žigmundu nije hteo da ga preda, kako se pobojao Rozgonji da se despot ne nakiti pobede vencom, i ostavio ga je [s] vojskom na strani, kako opet despot docnije nije se hteo uplećati u boj.Posle toga zapita Ferhada za Jeremiju, kud je i kako je s njime. Ferhad, opet, ispriča svoje od početka do kraja, kako je došao Haralampije pod Belo Brdo, kako je ponudio u ime Jeremije predaju Golupca, kako je Jeremija predao grad.Samo o končini njegovog života ne spominje, i tek na despotova pitanja o tome odgovara. — A šta bi posle sa Jeremijom, Jablanovićem i Haralampijem — zapita despot. — Jesu l’ dobili nagradu za otkup izdajstva? — Jesu l’, sad ćeš viditi, hajd’te sa mnom van u šetnju. Iziđu iz trapezarije, bimbaša ih dočeka, i sad se šetaju.Despot pita otkud krvavi tragovi, ranjeni povezanom glavom kaluđeri, sve povaljano, pokidano. Ferhad mu ispriča kako su husari na manastir navalili, Turke istisli, manastir poharali, kako su ih opet drugi Turci suzbili, i manastir opet poseli. Šećedu se van manastira, kad al’ vide se vešala, a do njih tri zabodena koplja, a na njima nataknute glave.Despot gledi kanda poznaje te glave, uskori korake, vidi tri krvave lešine.Poznade ih. — To su Jeremija, Jablanović i Haralampije —- reče udivljen despot.To su izdajice, posvjetila ti se srpska ruka, Petoško. — Sad ih viđoste, muč’te!Posle ću vam u trapezariji o tome pričati. Vraćaju se. Nitko ništ’ ne govori, samo razmišlja. Dođu u trapezariju, onde je sve za dobru večeru pripremljeno.Bimbaša, sejmeni, pa sami tamo-amo šetajući se, da ni nablizu ne dođe kakav Turčin, a da mu nos ne dodirne miris od đaurske pečenice, što bi ga uzrujalo, a Ferhad-paši zbog povrede turskog dina i adeta moglo bi haka doći. Kaluđeri donosu jela, đakonije, vino, pa se udale.Ferhad-paša je sad Petoško, Srbin, i kailj je sa svojima svojski da provede. Zalažu se valjano, pa se već i pe’ari hvataju. Ferhad uze prvi čašu, i napije po starinskom srpskom običaju.On je sad domaćin. — Čuj, despote, i ti vojvodo, unaprijed pijem nazdravicu, kojoj nek je ovo prikaz. Ferhad ispije, tako isto i ostali.Ferhad k nazdravici priča. — Jadno je bilo moje đetinstvo i mladost.Onda su Turci u Dušanovu zemlju provaljivali.I vi bijaste onda đeca i mladići.Čuste za Petoška ludaka u dvoru car-Lazara.Jest, držali su ga za ludaka al on ne bejaše ludak kakvog u Dubrovniku kao glumca kupiti možeš, a da vojvode i velmože uveseljava.Petoško nije bio sa tržišta u zveketuši šarenkapi doveden ludak, već sin vojvode Mirka Ogrizovića koji je u boju kod Skadra pao.Mati osta udova, ostade joj baštine, al’ car Lazar uzede me k sebi, pošlje me kao dijete u Hilendar da knjige naučim, dođem natrag, bi’ još slab dečak, za vojnu nejak, al’ jak na knjizi, i od cara dozvoljeno mi bi mješati se u govor starijih, al’ da pokrijem smjelost i starijima istinu u brk kazati, uze’ na se ludačko ruvo, govorio sam što mi je na srcu, a budalama i slijepim guslarima sve je slobodno.No kad pade carstvo na Kosovu, umješaju se u dvor carice Turci, viđe’ da je zlo na sve strane, vlastelini, turske podloge, oteše materi baščine, koja zatim od rada umre, žigosan kao ludak, budala, ne mogah kod našijeh u svijetu življet, sem da si prodam i dušu i tjelo.I doista htješe me jedan vlastelin odnijeti u Hercegovinu da mu sa mrka čela brige razabiram.Ovo ja ne htjede, izbjegnem, i odem pravce u Prilip, Kraljeviću Marku, mog babe prijanu.Marko me je lijepo primio, neko vrijeme budem kao posinak mu kod njega.Tu nauči’ od Marka da Srbiji nema izgleda ni spasa od vlastele i velmoža, da nitko od vladarske loze ne popušta, ni Grebljanovići, ni Brankovići ni Balšići, pa ni sam Marko.Svatko jedno drugo kvari.Marku ne dadoše krila da raširi, njegova stara baština pod tursku vlast potpade, beskućnik nejma pedlje zemlje u oblasti Grebljanovića, i ne moga je imati, jer on samo na kraljevsku stati mogaše, a to mu ne dopuštahu.Marko ide kao neznana delija, od sela do sela, od varoši do varoši, među Srbe, međ’ Turke, međ’ Arnaute.I neznani delija ubija Musu Kesedžiju zbog haranja, spašava đevojke od crnih Arapa, dođe u Prištinu, na ognjište babino, i utre suze udovi i siročadi, dijeli s njima što god ima.No Marko viđe kako hiljadama roblja srpska vodu u Skoplje, prodaju ih kao stoku.Ražali se srce u Marka, i kupi blago da iskupi roblje.Djeli divlje mejdane, uzima sa pobijeni’ delija blago, sablje dimišćije, sve ukrase, no sve je malo, mnogo je roblja.Razmišlja Marko što će.Kod kuće u Srbiji ne ima stanka, roblje ne može otkupljivati, a rašta mu bog dade pamet i miš’cu, već da narod svjetuje i štiti.Turci mu obriču obilata blaga i babine baštine, jer takve delije ne imaju.Marko pređe Turcima i djeli mejdane, i silno steče blago, pa iskupljuje silno roblje.Ja pođo’ za Markom, i poče’ s njime leventovati protiv turskih Arbanasa, koji upadahu u Markove baštine, odjačam, uvežbam se u borbi, i poturčim se.Borio sam se protiv arapskih plemena u Arabistanu, sreća me posluži, te evo me paše, i na carskom divanu sam od prvijeh.Srpsko hrišćansko roblje sam iskupljivao, i ispod ruke svom zavičaju šiljao.Što su drugi pogriješili, to sam ja popravljao.Već sam, kao što vidite, jako ostario, al snažniji sam neg’ kad sam u carskom dvoru ludak bio.Duša mi je ostala ista, koja rod svoj ljubi, a ta mi i tijelo krijepi, i krijepila je u borbi među smrću i životom.Jošt mi je jedne želje, i to je, da se ti, despote, potkrijepiš, a ja da dobijem jednu četu srpskih janičara, pa kad dođe zeman da se, ako bog da, opet pokrviš sa Turcima, pa makar u društvu Madžara, da ti ja u krvavom boju pritičem da otpadneš od Turaka i da uspostavimo opet Dušanovo carstvo, koje će biti prijatelju prijatelj, dušmanu dušman.To jošt da dočekam, pa da mi se duša smiri, a telo zemlji u večitost preda.No, velike ti borbe jošt predstoje, despote, i velike žrtve položiti moraš, zato nemoj se radovati, i ne uboj se od strahote koja može doći.Imaš silnih dušmana, al’ imaš i prijatelja.I ovo što vam sad pri nazdravici ispriča’, to je sušta istina, iskreno sam se ispovjedio, i iskreno ću ispiti rujno vince iz drugog pe’ara, tako kano poslje ispovjedi priječešće koje čista duša svijetim čini.U zdravlje tebi, despote, i divnom junačini vojvodi Oblačinu-Radi, i svima junacima, koji za svoj rod ginu. Tako nazdravlja Ferhad. Despot i Oblačina gledaju na Ferhada nepomični, kao okamenjeni. . — Ti si anđeo hranitelj Srbije — reče zagušljivim od tute glasom despot. — Ne pomišlja’ da u paši srpsko srce kuca, da se opobratimimo — podiže pe’ar Oblačina. U zanosu duše svoje pričaju si što su preživili borbe, opasnosti, više zla nego dobra. Vrate se opet na Jeremiju. — Kako su izgubili glave, kad su grad predali — zapita despot. — Ev’ ovako.Zipita’ ih kako da im podjelim blago, il’ na ravno il’ kome što više pripada.Svatko se pravda da je izdajstvo njegova zasluga, i nijesu se mogli podijeliti.Haralampije neće da bude s manjim ukraćen, a vojvode nećedu da se dijele sa kaluđerom. Ferhad ispriča im sve podrobno. Već je noć, i jednako se priča. — A čije će biti namijenjeno blago, — zapita despot. Na te reči ustane Ferhad i pozove ih u doglavnu ćeliju, će je u sahrani blago. Ferhad stane, i prstom pokazuje na blago. — Evo otkup Golupca, al ne za izdajice. [S] Isak-pašom svršio sam da izdajice pogubim, a da s njime blago podjelim.Što brani sultan za takve đaure, reći će mi Isak-paša, kešmet im je bio taj, da kad su dobili blago, potukli se među sobom, najjači je odnijeo sve, a toga su opet đaurski razbojnici ubili.O njima će se u arapskim bajkama prepovijedati.Polovina je ovog blaga moja, a polovina Isak-paše, zato nećeš većil’ma, despote, nikakve poklone davati, a sultan je bogat, zadovoljiće se ako mu daš krasnijeh uvedžbanih sokolova, sultan je lovac, to volije.A moju polovinu poklanjam tebi, despote, da gradiš Smederevo, da naknadiš ovom manastiru štetu što su husari i azapi počinili.Manastir je sokrovište tuge i nadnje naroda.Nije svaki kaluđer Haralampije.Eto za Radosava čuje se svud dobar glas, i kad su se husari sa azapima krvili, nije izbegao, štaviše, bio je u crkvi na braniku, i dobio je boja. Ferhad izreče i vraća se sa gostima u trapezariju i opet zasednu. Tako su jošt dugo prepovedali o prošlim vremenima, i vreme je rastanku.Zora je. Bude Radosava da donese na listini ugovor. Dok su Radosava budili, i probudili, donde jošt mogu koju prozboriti. Ferhad-paša otpasuje sablju dimišćiju, i pruža je Oblačini. — Evo ti, Rade, u znak pobratimstva ove sablje.Ta je pošteno svud mahala, i ne jedno hrišćansko dijete spasla.Primi je i brani s njome rod. — Primam je, a evo tebi moje sablje, al’ amanet ti, da istu u srpsku krv ne umočiš. — Amanet, amanet. — Amanet blago, amanet sablja, jednoglasno gromknu. — Despote, ja odmah sjedam na konja i nosim ugovor na uvid Isak-paši, jer je on vezir i beglerbeg, a ti uređuj svoje, prepravi za tursku vojsku zairu, i dođi preksutra da ti haber po volji donesem, tad ću tu biti. Radosav donese ugovor.Despot potpiše odmah i zapečati, tako isto i Ferhad-paša, i svoj šakopljes na nj dade. — Dođi preksutra, blago je tu, da ga nosiš. Tako se rastadoše. Najpre despot i Oblačina odjezde svojima, a naskoro i Ferhad-paša put Golupca. Ferhad-paša stigao je u Golubac, i sve ispričav Isak-paši, izvadi ugovor i preda.Isak-paša je zadovoljan, samo zaište da se njegova polovina od ćara njemu što prije preda. Isak-paša spomenuo je, bi l’ despot k njemu došao na koljena, na to odgovori mu Ferhad da to od despota ne ište, jer bi prije Žigmundu odbjegao.Zna despot da mu je Isak-paša o glavi radio.Isak-pašu je blago zaslepilo, pa sad za ovaj par mržnju na stranu meće. Ferhad-paša vraća se u manastir da pošlje blago Isak-paši. Međutim despot raspoložio je vojsku po krepkim mestima.Na žalost, Beograda mu više nema.Kupi, šilje zaire turskoj vojski. Ferhad-paša, međutim, vrati se u manastir, i sve kao što treba priređuje. Dozove kneževiće i starog Varnavu, i sve ispita kako je oslepljenje njihovo teklo. Ferhadove oči suzne, žao mu je nesretnih nevinih kneževića. U toj stvari nije ni o samom despotu načisto.Jako su spletene stvari.Čas mu dolazi da je sasvim nevin, čas opet kanda je nešto upleten.Ako je despot upleten, onda kneževiće ne može ostaviti u rukama despota.Sumnja je tu. Kad despot dođe, i ako zna il’ sazna da su kneževići u manastiru, može ih iziskati od Ferhada da mu ih izda, a teško mu je to ukratiti, a da se despotu ne zameri. Smisli na jedno.Kneževiće poš’lje sa Varnavom pokraj jače svite daleko u Hilendar, sa preporukom da ih kao oči u glavi čuvaju, i da im ne bude kvara.Ferhad-paša poznaje Hilendar i poglavara mu, ne jedared spašavao je manastir od bede i napasti. Sve je izvršeno po volji Ferhada, kneževići budu odvedeni u Hilendar, i onde ćedu ih smireni kaluđeri primiti pošteno, onako kako božiji zakon nalaže. Ferhad-paša dozivlje oca Radosava i oslovi ga da mu ispriča svoje žitije.Radosav je prvi ugodnik božiji.Nije više mlad, četrdeset leta je prošlo kako je postrižen, al’ zdrava tela, zdrave duše.Mnogo je preko glave premetnuo.Vidio je i dobre i zle dane, više zlih već dobrih.Rodom iz Kosovlja, vidio je navale turske, srpsko roblje, koje od stada Hrista otkidaju.Vidio je i bolje dane pod Visokim Stefanom, vidio je Beograda sjaj, i pad, i dočekao je predaju Golupca, zaštitu manastira Bogorodice.Preživio je udarce i turske i mađarske. Ferhad-paša čuo je o Radosavu, jer njega je tištalo sve što Srbiju tišti, i vodio je brigu i računa o svemu što se u Srbiji radi.Smotru je bacio osobito na manastire, jer odande je moglo dobro i zlo proizići, a o Radosavu se uvek dobro govorilo.Ferhad-paša, pak, preko druge treće ruke je doznavao, i doznao je, da je Radosav za veru i rod kadar i život žrtvovati.I njegovo ponašanje pri napadanju zadnjem na manastir, došao je Ferhad do uverenja da se Radosavu dosta poveriti može.I sad ga ispitiva, da se u tome jošt boljma potkrepi. Otac Radosav ispriča, izjadikuje se, i što zbori, Ferhad-paši tako dolazi, kanda je sa svog srca skinuo pa na njegovo metnuo. Obojici dolazi da ne govore dva čoveka, paša i kaluđer, već kanda govore gola dva srca. Ferhad-paša priča čudnovate stvari, govori kanda nije turski paša, kanda sneva, kanda je hrišćanin, pa ispoveda teret duše svoje. Ispovest je tako svršio, i hoće da se prečesti, i iskaže volju pred Radosavom, da se rad baš u božijem hramu pričestiti.Radosav je začuđen. Radosav ga opominje da bi moglo to biti i u trapezariji, da ga ne bi vidili Turci. No Ferhad-paša je stara mudra glava.Od Ferhad-paše za ovaj mah biće opet Petoško, hrišćanin. Ferhad zaište od Radosava kaluđerske haljine, pa mu kaže da će na jutrenje rano doći da ga pričesti. Radosav ode i vrati se sa haljinama.Tu je i kamilavka i sve što treba. Radosav opet ode i u crkvi sve u tajnosti prepravi.Bimbaša sve tako naredi da kud put u crkvu vodi, Turci otklonjeni budu, da ne bi Ferhada međ njima tko poznao.A to je lako, ima potajni’ hodova, od kud nekoliko koraka učini, pa je u crkvi. Ferhad se obuče i po naputku nađe ona vrata, kroz koja će ući u crkvu. Tu ga čeka Radosav, koji pre svega kako Ferhad uđe, zatvori i zaključa vrata. Osvetljenje je u crkvi bilo slabo, tek jedno kandilo pred raspetijem gore, al’ vidi se opet sve od odbizraka, i to u nekom tajinstvenom, veličanstvenijem izgledu. Ferhad hoda tamo-amo, sve ikone mu se vide drukčije neg’ inače, svetitelji mu izgledaju kanda baš glede, kanda ćedu prosloviti i zapitati; „Petoško, što se ti poturčio?“ Naročito Aranđeo, njegov patron, oštro ga gledi, izgleda kao Relja krilati, kome će o’ma mač sevnuti. Ferhad priđe raspetiju, stane, uzdane, pričesti se i poljubi ga. Radosav čeka ga s pričešćem u ruci, ne ispovedi ga, ispovest je primio u trapezariji. Ferhad primi pričešće, tu svetu tajnu, čistim srcem i dušom, i kanda mu se kamen od srca obalio. Kako se svršilo, idu van, i Ferhad pozove oca Radosava u trapezariju, ima da još nešto kaže. Najpre ode Ferhad, a posle njega i sam Radosav. Ferhadu je sad nešto lakše. Radosav donese rakije, mučenice, i poskurice, te ponuđa Ferhada.Ferhad se prihvaća, a otac Radosav mu pomaže. Ferhad proslovi. — Sad smo tako što učinili ja i vi da bi nas Turci na komade isekli da su vidili. — I sav manastir bi popalili i porušili do dna i temelja — reče Radosav. — I svi kaluđeri bili bi poklani. To su govorili iz opreznosti, da si predstave mogućnu međusobnu opasnost, a tako samo iz poverenja im proviruje sigurnost. Sad su načisto, mogu sasvim iskreni biti. Ferhad opet proslovi. — Sedi, Radosave, da ti nešto kažem.Sutra će već tu biti despot.Ovo blago što je tu, polovina odneće se Isak-paši, polovina bi imala meni pripadati, al’ to ostavljam despotu da upotrebi za narod kako najbolje zna.Despot hoće da sazida grad, kod Smedereva, jak veliki grad.Za to treba silno blago.Kad se bude grad zidati, a ti posvetuj narod da daje, da argatuje, jer će to biti poslednji bedem Srbije, i kad tog nestane, neće ni Srbije biti.Zidajte Smederevo, tu se može jošt nešto spasiti.Što su vam azapi i husari oteli, to je većinom bimbašom otkupljeno, i valjda ti je i predato.Od mene, pak, dobićeš haljadu dukata na manastir, da se moli bogu za narod, za mog babu i majku, i đedove i prađedove.Čitulju ću ti već predati.Kad je ružičalo, očitaj molitvu za Jeremiju, Jablanovića i Haralampija.Oni su iskajali na ovoj zemlji svoje grijehe, nek im na drugom svijetu bog duše prosti.Sad idi, ostavi me malo na miru, da promišljam u ovoj obitelji šta sam dosad činio, šta ću odsad činiti, jer i oko mene se zmije zapleću, imam i ja dušmana, moram paziti, ne smijem riječce ispustiti, iz koje bi Turčin viđeo da sam štovatelj Hrista, ljubitelj roda. Radosav digne se i ode.I on ima dosta posla u manastiru, da doknadi što su husari i azapi pokvarili. Taj dan u počivki prođe. Sutradan dođe despot i Oblačina Rade. Uđu u trapezariju kod Ferhad-paše, pozdrave se i posedaju. Ferhad ih je već iščekivao. Odmaraju se, pa onda pređu na stvar. Ferhad započe. — Dakle, sve je tako svršeno kao što je među nami ugovoreno.Isak-paša je zadovoljan, i sad je tek posao na divanu.Donijeo sam ti sve u redu, ugovor potvrđen, šakopisom Isak-paše kao vezira i beglerbega.Sad drugo ne ostaje već novac da se izbroji, podijeli, polak tebi polak Isak-paši.Kako primiš taj novac, despote, okupi jošt i drugo što imaš i zidaj Smederevo.Ja od otkupa Golupca, od krvave haljine neću ništa, a moja polovina nek bude amanet za narod.Na divanu, kao što reko’, biće sve u redu, dobićeš berat da si gospodar nad ovom Srbijom.Sad prekini odmah saveza sa Žigmundom, i povuci ga odmah na mir sa Turcima, što bi ionako mogao sam protiv sultana učiniti, kad mu je razbijena vojska, i dok se Žigmund oporavi, donde sultan može imati triput toliko vojske kod Dunava i na drumovima.Dođe li vrijeme da se oboje oporavite, onda je što drugo, al’ morate se dobro oporaviti, jer je vojska turska silna. Ferhad-paša to izreče, pa ustane, i dozivlje bimbašu. Bimbaša uđe. — Daj izbrojati to blago tamo u ćeliji, sve u kese, i prepolovi, jer ide na dvije strane. Bimbaša ode da blago meri. — Nemam vam ništ’ više rijeći, kako se blago podijeli, ja moram u Golubac, a vi na svoj posao. — Evala ti, Ferhade.Budi ti milostiv bog na strašnom sudu — reče despot, tronut od velikodušija Ferhada. — Volijem jednog takog Turčina neg’ sve narodne izdajice kao što bi Jeremija, bog ti dušu i srce krijepio, da hraniš rod — upadne Oblačina. Sad Ferhad izvadi iz pojasa na listinu, i preda despotu.To je potpisan ugovor. Despot primi listinu, otvori, pročita, i opet savije. — Aferim, sve je u redu. — Sad smo sve svršili, sad da se potkrijepimo. Ferhad-paša već je načinio naredbu za objed, i sve spremno donese se. Proveli su obed u ozbiljnom govoru, u obodravanju, u nadi. — Jošt Srbija neće propasti ako ste ljudi — reče oduševljeno Ferhad. — Sve što imamo, što nam je najmilije, najsvijetije žrtvovaćemo za narod — reče despot. — Samo grabljivce, gramzivce izdajice moradu se iskorijeniti. Tako jošt neko doba razgovaraju se, kad bimbaša uđe, i javi da je sve u redu. Svi poustaju. Despotovi ljudi primaju blago. Despot je darežljiv i pobožan.Despot obdari manastir, daje poklone, krasno oružje, među Turcima bakšiš razdaje. Tako kad su gotovi bili, oproste se i odu, i blago odnesu. Ostade Ferhad, sprema se sutra zarana u Golubac. I bimbaša se sprema.Posle ponoći njega će otac Radosav ispovediti i pričestiti. Zorom telali, čauši viču, čuje se i zvuk talambasa, Turci su veseli. Ferhad-paša je spreman.Bimbaša vozi blago Isak-paši, naprijed vojska, a s njom je Ferhad-paša. Nestane Ferhad-paše, nestane Turaka u manastiru. Sad je tišina u manastiru, kaluđeri se smiriše, pa gledaju svoj posao oko manastira. I Jeremija, i Jablanović i Haralampije mirno počivaju, van manastira, kod jedne humke, jedno pokraj drugog zakopani, a urezane ploče ćedu doći nad glavama, niže crnog krsta. Otac Radosav je milostiv, pa će im i molitvu o ružičalu očitati.U manastir, u crkvu ne može ih preneti, jer tu nemaju mesta oni koji su izdali rod i časni krst. Isak-paša Ferhad-pašu iščekuje.Lakom na blago, al’ još lakomiji na propast despota, je l’ dobro učinio, što nije odmah i na despota napao. Čuje se topot konjski, eto Ferhad-paše sa svitom. Ferhad-paša siđe s konja, i pođe u konak, baš u onu dvoranu ’de se Jeremija negda svetovao sa Jablanovićem i Haralampijem o predaji Golupca.Tek što se oprašio, i na rahat se dao, dozivlje ga Isak-paša na divan. Ferhad-paša dobro zna, šta Isak-paši na srcu leži, čeka na blago.Da ga zajazi, i sam se odmah digne, a bimbaši naloži da nosi blago Isak-paši. Ferhad-paša ide u konak Isak-paše, u veliku dvoranu, ’de ga ovaj dočeka.Istom stiže i bimbaša sa blagom. Učine selam i započnu. Uljeze i bimbaša, a za njim nose pune vreće, i polože pred noge Isak-paši, pa iziđu. — Evo ti polovine od otkupa Golupca, polovinu sam za se po nalogu zadržao, dobro je izbrojano. Ferhad to izreče pa pogladi si bradu, u znak da istinu govori, i da mu nije nužno brojati. Isak-paša pogled baci na vreće, uveren je da je sve u redu.U deobi ćara su turske paše savesni, tu se nećedu varati. — E sad da divanimo o tome, kako si prošao sa Vukoglijom, i šta ćemo dalje. Sednu, divane. — Sve je po redu teklo, tako kao što sam ti unapred rekao.Vukogli je zadovoljan, on se hvata za skut sultanu, pokoran je, neće da zna za Mađare, žao mu je što je predao Mačvu i Beograd Žigmundu, i zato će mu leđa okrenuti, a padiši će plaćati danak, i sad će dati za našu vojsku ’ranu i sve što treba. — Veliki je lis taj Vukogli, moramo na nj dobro paziti. — Nema kude, štaviše, on će navesti i Žigmunda da u padiše mira prosi, il’ ako ne ushte, a naša vojska navali i sam despot će s nami protiv Žigmunda. — Tako je sad, kad mora, no Vukogli neće nikad dobar biti Turčinu. — Sad je despot vrlo nuždan padiši a da na Mađare pazi.Sad treba despota potkrepiti, a da se tim oslabi Žigmund, despot mora čuvati Dunav protiv Mađara za nas, i povlađivati mu treba, i zavađati ga sa Žigmundom, i zato bi mu trebalo nešto naruku ići. — A šta bi to bilo. — Da sazida na Dunavu jedan grad, koji će preprečiti put Madžarima da nam ne upadaju u Srbiju, i da ne prodiru u Pomoravlje, jer bi nam tu mogli udarac naneti. — Neka ga, opet će jedared Vukogli u klopku doći, i taj grad će doći nami šaka kao evo Golubac.Što god đauri zidaju, nami zidaju.Tako ću ja govoriti na divanu, tako i ti.No sad idi ti u Kruševac, a ja ću ostati o’đe, da pazim na Vukogliju; napadati ga neću, al’ ipak mu ne verujem. — Ne bi l’ bolje bilo da idem u Jedrene, da padišu o cijelom izvijestim kako je sve teklo, i kako despot misli. Isak-paša razmišlja. — Rad bi’ i sam ići u Jedrene pred lice padiši, da mu i ja izvešćam, al’ treba i o’đe da sam dok se sasvim sa Vukoglijom uredi. — Ja sam čelo čelom, lice licem bio sa despotom, znaću reći sultanu ne samo što je govorio, već i što nije govorio, ono što sam mu iz očiju, iz lica čitao, ja treba sve da ispričam — reče ozbiljno Ferhad-paša. — Al’ bi’ i ja rad da sam na divanu. — A ti ostavi Redžep-pašu o’đe, pa pođi i ti u Jedrene. — Dok padiša mir ne utvrdi, donde ne mogu Vukogliju tako ostaviti, pa da opet sa Žigmundom šuruje. — Jedno se mora činiti. Još se svetuju, i Ferhad-paša to izradi da Isak-paša ostane u Golupcu, a on upravo u Jedrene. Sve je u redu. Ferhad-paša sprema se, sutra će otputovati. Jedan deo vojske vratiće se u Kruševac. Despot daje turskoj vojski sve što treba. Ferhad-paša sutradan potraži puta s svojom svitom, neće Dunavom, već suvim, baci se na drum sa svojom svitom, put će mu biti do Jedrena dugačak, al’ će sretno tamo stići. Padiša već zna za pobedu i predaju Golupca, tatarin je danju noću jezdio, i doneo u Jedrene taj radostan haber sultanu. Isak-paša razgleda predel, unaokrug, i nadalje, divi se plodnom predelu, ’de svačega ima, misli upravio na Alaha, što Turčinu podeli sreću, da najlepše đaurske zemlje uživa.Vidi krasne neve, te ćedu pašin harem dičiti. Dok tako Isak-paša razmišlja, kako će tu Turčin živiti, donde despot brigu vodi kako će sebe i narod oporaviti. Teško je despotu bez Mačve, Beograda, i Golupca. Skuplja svoje vojvode, mudre savetnike, svetuje se šta bi sad činiti valjalo da se narod potkrepi.Turčinu se zameriti ne može.Vojvodama je žao što nema tih gradova, al’ nije na ino, moraju snositi.Data je reč, dat je potpis. Posle poraza kod Golupca rasprštana [mađarska] vojska vratila se kući, i tek nešto vojske u Beogradu ostade. Oblačina Rade primeti despotu da je vojska despotova dosta jaka, a da bi mogla Beograd podsesti i osvojiti, pre neg’ što bi Žigmund pomoć poslati mogao. Oblačina predstavlja despotu da je to pravo, jer je Beograd i Golubac dat da Žigmund štiti Srbiju, a ovamo je izbegao i Srbiju na milost i nemilost sultanu predao.Drži da kad Žigmund nije reč svoju održati mogao, ne mora držati ni despot, jer nije pravo da se pokraj oštećene kao očerupane Srbije Žigmund koristi. Despot izriče, da svoju reč pogaziti ne može, i pokraj Turaka da on još drugog dušmana navuče.Biće vreme kad će se sve to naknaditi, ako bog da. Despot se uzda u Ferhad-pašu, da će izraditi kod sultana kako samo najboljma može, a kod kuće motri na Isak-pašu, da ne napusti svoje Turke da okolinu haraju.Ovo je tek primirje, a ne pravi mir, pa se Turcima kroz paše mnogo kroz prste gleda, i kad koji deo kud zadere, mora se dočekati tako, da se Turci s krvavima glavama vrate.I despotova vojska jednako jača, Isak-paša da je baš svom snagom napadne, pokraj mudrog vođe, koji svoje ljude i predel poznaje, teško da bi Isak-paša uspeo.Zato despot je morao biti na oprezu, al’ pokraj toga ništ’ nije prenebregao što se unapređivanja ticalo. Despot je u Smederevu, na onom mestu, ’de hoće grad da zida.Njegovo bistro oko uvidilo je odavno ono mesto, tačku, ’de bi trebalo grad graditi.Tud proletiše orlovi, zastave rimskih legijona, tu su ostaci nekadašnje jake građevine.Tu su prelazili Rimljani preko, da odbiju, raštrkaju nomadične narode, koji si čas ovde čas onde domovine tražu, odavde se raznosila sila i slava rimskog oružja. Tu će despot zidati grad, o kom će se u svetu pričati, i kad taj grad padne, užasno će odjeknuti u svom hrišćanskom svetu.Taj grad će biti jošt jedina kotva koja drži spas naroda. Despot je bio u Beogradu gospodar, sad je gost.Stefanovi dvori su mu ostali, al’ na gradskim kulama viju se mađarske zastave. Despotovica Jerina u dvoru gledi na plavo Dunavo, srce joj se steže, njena gospodstva tu više nema, izgleda kod svoje kuće zatvorena, tu više za nju stanka nema. Jerina iz Smedereva despota dozivlje. U Beogradu tišina vlada.Tu je posada mađarska, na kulama viju se mađarske zastave.Mada je jaka posada, i nema se ničega bojati, ipak je predostrožna.Čuli su Mađari da despot opet s Turcima šuruje, i moradu na oprezu biti, da ne bi despot s Turcima na Beograd naišao.Mađari despotu nisu verovali.Despot je danas još saveznik mađarski, sutra može biti turski, tako misle Mađari. Mađari paze i na despotovicu Jerinu.Despotovica sedi u dvorima despot-Stevana, to su još Mađari despotu ostavili, da ga želja mine, kad je rad Beograda viditi.Zato može despot kad hoće u Beograd doći, samo ne sa jakom oružanom rukom. Jerina je tužna.Tek što se u Beogradu posle smrti despot-Stevana nastanila, a Mađari dođoše da uzmu grad.A bez Beograda Srbija je sakata.Svo gospodstvo Jerine sabijeno je međ zidine Stevanovih dvorana.Sve je tu tuđe. Dok se despot oko Golupca bavio, Jerina sa porodicom u Beogradu je čamila.Kadikad poslao joj despot potajno ulaka da je izvesti kako stvari stoje.Despot otkako se krenuo s Mađarima na Golubac, jošt nije bio u Beogradu.Kako će mu biti kad se vidi u Beogradu, u Srbiji stran. Jerini je dugo vreme.Ide u crkvu, čita zbornik, moli se bogu, to joj je jedina uteha.Krik vojnika, glas trube, sve su to za nju tuđi glasovi. Čuje se topot, tutnjava, zveket oružja.Despot Đurađ dolazi. Evo despota, čuje se glas. Jerina iz dvorane iziđe despotu nasusret, tu je i sva čeljad.Mara kneginjica, sluge. Despot i despotovica šire ruke, u lice se ljube, pitaju se za zdravlje. Opet stanu, pa se gledaju.Tu je Oblačina Rade i svita.Prisni i prijatelji pozdravljaju se. Jerina vodi despota u dvoranu kao kakvog gosta.Jest, i despot je u Beogradu gost. Oblačina Rade i svita smeste se, da otpočinu.S teškog puta su došli. I despot posle kratkih pitanja i odgovora otpočinuće, pa tek onda će se sa Jerinom svjetovati.Velike brige terete glavu despotovu, velika bolja srce mu pritiska. Jerina, radoznala, mira nema, rada bi sve odmah doznati, al vidi naborano čelo u despota, proniče mu u srce, zna da mu počivke treba.Despot malo je sna boravio za zadnje vreme, i kad je usnuo, strašni mu sni dolazili, vrane, kako strvinu žderu, aždaja proždire decu, kako mu se zmije oko njega zapleću. Jerina sede do počivajućeg despota, gledi mu lice, iz crta mu čita užasnu borbu u duši, zajekne, nešto ga u snu mori. Jerina šakom gladi čelo despotovo, i uzdisaj mu odla’ne, kanda oseća dobar utvor ruke, koji mu duši teret olakšava.Gledi ga Jerina, kakav divan delija, kakva glava, kakvo čelo, kakav sastav, da je sretniji rođen, pa da je u Carigradu vladar, s takvom mudrošću, iskustvom, junaštvom, ne bi Turci dugo boravili u Jedreni.Tako misli despotovica Jerina. I despot je okaljen vojnik, i u snu sobom gospodari, san mu je pola na javi, zato uzdiše, stenje, život mu se otima od sanovni’ strašila. Kratak san, probudi se despot, otvori oči, vidi Jerinu, muški ponos mu ne dopušta da ležeći govori, ustade i proslovi. — Teške sam dane proveo, Jerino.Jeremija izdade Golubac Turcima, Mađari potučeni, no brige im nije, dobili su Mačvu i Beograd, a ja ostado’ stranac u mojoj zemlji.Kako je Golubac pao, to sam ti isporučio, to već znaš, no sad dalje da ti ispričam, sjednimo. Despot sjedne do stola, a do njega Jerina.Despot će produžiti, a despotovica ukočeno gledi mu u zenice, usne malo otvorene, iščekuje govor, kanda bi reč iz despota izvadila. Despot priča. — Pokraj zla ima i nešto dobra.Ti znaš kakav mi je dušman Isak-paša.No znaš i za Ferhad-pašu odavna, da mi je prijatelj.Štogod Ferhad-paša uradi, sve se to kod Isak-paše prima, tako je to udešeno.Kad je Jeremija Golubac predao, poslat je bio u manastir Bogorodice, skupa sa Jablanovićem i Haralampijem.Nijesu se složili o otkupu Golupca, pa ih je Ferhad-paša pogubio, a novce na pole podijelio, jednu polovinu sebi, jednu Isak-paši, a svoju polovinu je meni ustupio, da zidam nov grad mjesto Golupca.Mir je sklopljen i potpisan, i podnijeće se sultanu na potvrdu.Srbija što je u mojim rukama, ostaje i odsad pri meni, samo moram se Žigmunda odreći.Drukčije biti ne može. — Despot malo počine. — U zlu i to je dobro.No šta je sa kneževićima — zapita Jerina. — Doznao sam da su ih u Svijetu goru odveli, da nikom ne smijetaju. — I bolje, samo nek su dalje.Pa će će se grad zidati, a grad mora se zidati.Da znaš, despote, kako sam za ovo vrijeme kukala, tako mi je došlo kanda su mi ove dvorane tamnica.Ovi dvori zovu se naši, a nijesu naši.Čiji je grad, toga su i dvori, a mi o’đe ne možemo biti ni kao gosti, kamoli u tamnici.Kako je teško kad kome kuću osvoje, pa ga nov gosa u goste poziva.Pa kad se od Žigmunda otpadiš, onda se ne možeš odavde maći kad hoćeš, mogu te jedno jutro preneti prijeko Save pa u Budim, no gledaj zidaj grada. — O’đe nema više stanka, i grad će se graditi.Znaš Smederevo, one divne razvaline, tu se mora zidati grad, koji će biti stražar, koji otvorenim očima gledi na Mađarsku, Sibinj, i odanđe amo prodrijeti se ne može, taj grad mora Srbiju čuvati. — Znam Smederevo, i taj krasan prijedelj, i zidaj što prije grada, jer nas o’đe Mađari prijeko glede.Drže da je Beograd njihov dom, a mi samo gosti; no gost samo za tri dana, poslje je nesnosan, a mi ne smijemo nikom biti gosti pokraj toliko naše baštine. — Pravo zboriš, Jerino, mudrost Kantakuzina radi ti u glavi, tako i ja mišlja’ i odluči’ — reče zadovoljno despot. — Tko će zidati grad? — Neimari; a ja ću sam nadzirati. — Poslušaj tvog vjernog druga.Tebe narod potrebuje, a ti narod.Narod je zbunjen, drži da si ti prodao Mačvu i Beograd, jako ti je kivan, šta zna puk za despot-Stevana ugovore sa Žigmundom, i da kažeš, ne vjeruje.Sad narod drži da ima dva dušmana koji ga proždiru, Turčina i Madžara, a doduše nješto i pravo ima, jer prvi je siledžija, a drugi, opet, gost, koji kod domaćina što vidi, uzme.Kad reknem da zidaš grad u zaštitu protiv obojice, popustiće, ohrabriće se; no ti idi u narod, hrabri ga, uređuj đe rijeda ne ima, ne daj mu klonuti. — Govoriš mi iz srca, i kako ja već smisli’, no ako ja ne budem na očigled Smederevo graditi, tko će mjesto mene. — Za to se ne brini.Zidaće grad moj brat, tvoj imenjak Đurađ Kantakuzin.Znaš ga da je po svijeta prošao.Bio je u Carigradu, bio je u Mlecima, svud se učio.Bio je u Bagdadu, u taoce, tu je proučio od Arapa nebo i zvijezde, graditi kule, i gradove otvarati, izvore u korito mramorno stisnuti.To je tek neimar. — Znam Đurđa, tu mudru glavu, al’ je daleko, šta misliš će je Trapezunt. — Nužda ne zna za dalečinu.Pošlji slugu Nićifora tamo, on je kod Đurđa prije služio, zna puteve, zemske i morske.Piši list i podaj mu, on će sve vjerno izvršiti. Despot misli se. — Slažem se.Nikad bolje već kad čovjek u svojoj ženi ima vjerna druga.Nićifor nek ide u Trapezunt, nek je sve spremno, sutra nek odlazi, a ja idem u narod.Blaga imam da mogu sazidati jači grad neg’ što je Beograd, najbolje neimare ću pogoditi.I dok Nićifor ode i vrati se pripraviću svje što treba, nametnuću narodu porez, kuluk, argatovati mora za svoj spas. — Despot ovo ozbiljno izusti, i što jedared izreče, toga će se čvrsto držati. — Nije do oklevanja, idem da dam javiti da se Nićifor spremi, pa onda ćemo govor produžiti. Jerina iziđe, a despot po dvorani šeće se gore-dole, promišlja, kako će sve to izvršiti što je nameran činiti, i zbiljski promera sve prilike i neprilike. Despot treba mira, od strane Mađara kao i Turaka.Mađarima može biti zazorno što se Smederevo zida.Žigmunda treba ubavestiti, da će Smederevo grad naperen biti protiv Turaka, da oslabi Golubac, a sultana opet da je Smederevo protiv Mađara.Tako sad nužda nalaže.Treba se sad otkinuti od Mađara, al’ treba im mir kod Turaka izraditi.Tako krivudajuća se staza narod od propasti spasu vodi. Jerina sve svrši sa Nićiforom, i vrati se despotu. — Ja svrši’ sve po redu — reče pri ulasku Jerina. — Kako mi je čudno sada u Beogradu.Tako mi je dugo vrijeme.Rado bi’ gledao van, i kad pogled bacim tamo, moram se djela postiđeti, al’ na ino nije moglo biti.Ja odlaziti moram, nije mi do oklevanja, moram se sprijemati za Smederevo, i ostavit’ Beograd, ionako mi o’đe zemlja pod nogama gorje. — A mene zar s tobom vođet nećeš, — zapita Jerina. — Ostaj o’đe za vrijeme dok ti u Smederevu dvorac sagradim.I to neće dugo trajati, imam blaga, imam ljudi, koji ćedu argatovati.A zato treba da o’đe ostaneš, da čuješ i vidiš šta Mađari o’đe rade, kako misle o Đurđu despotu, i o Smederevu.U dvoru si svoja gospođa, i nitko ti ubližiti ne sme, to ne da Žigmund.Ti si o’đe mjesto mene, pa mada je Beograd i u mađarskim rukama, opet nijesam ja o’đe ma šta i ma tko.Jošt i sad prsa despotova Ugarsku brane.Razumiješ li me, Jerino. — Razumijem, i ma kako mi teško padalo, ostaću za te i za narod o’đe. — Moja volja tvoja volja. — S tim despot završi glavni razgovor. Što će se sad razgovarati, to su podrobni opisi, šta se kom desilo, i kako je porodica živila. Posle glavnog odmah je despot za decu raspitivao.Despotu je glavno pre svega, i dečinu sudbu tome podvrgava. Despot je u Beogradu boravio tri dana, svetovao se [s] Oblačinom Radom, primao gradske časnike, koji su mu na poklonjenje došli, pitao je za zdravlje kralja Žigmunda, i obdariv’o ih bogatim darima.Otpusti ih, al’ ujedno preporuči im da čuvaju Jerinu, i đecu joj kao očne zenice. Despot odlaziti mora. Teško mu je.Prašta se sa Jerinom i decom.U junaku srce se steže, a suzne oči pokazuju mu bolju duše. Despot sa Oblačinom otputova, a Jerina ostade da čami, dok se u Smederevu red učini. U Jedreni car Amurat paše i vezire na divan poziva. U Jedreni, starodrevnom gradu, Turci su gospodari.Tu su posejali seme, iz kog je grana turstva u Evropi prorasla, koja je svojim listima sjenku načinila, da hristijanstvu zrak sunca ne prodre.Jedrene je koren turstva, silan divlji koren, koji domaće pitome biljke isisava, a da osušene materi zemlji glavu priklone.Tu se kuju koplja i mačevi, koji ćedu pokositi sve što je narodno, a tek duboko u zemlji jošt da ostane seme, koje tek jak sunčani zrak u klice pretvoriti može. ’De su dvori rimski’, grčki’ careva stajali, tu je sad serailj turski, ’de su bile svete crkve, tu su sad džamije. Sultan Amurat pod čadorom sedi, i dolaze mu paše i veziri na divan. Amurat u čelu na uzvišenim dušecima, uz koljeno i naokol paše i veziri. Veliki, strašan je taj divan Amurata, ’de se sudba mnogih naroda zaključuje. Tu je Ferhad-paša, Redžep-paša, Jevrenos-paša, i još druge paše, sve sami dindušmani Srba i svih hrišćana sem jedinog Ferhad-paše.Svi posedaše. Divan započe. — Vi, moje sluge, paše i veziri, znajte da mi dobar haber stiže od Golubija.Kod mene su ključi od Golupca, mađarska vojska rasprštena.Žigmund pobjegao, Vukogli povuk’o se kao miš u rupu.Imamo kapiju protiv Mađarske, samo treba je čuvati.Zborite, šta bi valjalo sad činiti, — proslovi ti, Ferhad-pašo. — Bacili smo u Dunav Madžare, ukrotili smo Lazoglija.Sad od tebe, svijetli padišo, zavisi što se činiti ima, ja sam na tvoj mig gotov kudgod zapovijedaš — odgovori Ferhad-paša. — Prozbori ti, vjerni slugo Redžep-pašo — proslovi padiša. — Ja bi’ prešao iz Golupca u Mađarsku, svje bi’ razorio, da đaur ni sjemena posjejati ne može — odgovori Redžep-paša. — A što ti Jevrenos-pašo? — Ja bi’ ponajprije Vukoglija utamanio, koji sad nema kude već u Beograd, pod skut Žigmunda.A da se Vukoglija dočepamo, trebalo bi odmah krenuti se pod Beograd.Nek se pošlje nova vojska Isak-paši, a ja s njom, pa sa suva i Dunava da opašemo Beograd, pasti mora, pa je lis u zamki Tako i ostale paše odgovaraju, koji bi na Mađare, koji, pak, na despota, il’ protiv obojice. — Al’ mir prosi i Vukogli i Žigmund.Vukogli obriče i harač, samo da ga ostavim tamo đe je — reče sultan. — Harač Vukoglije Turcima presijeda.Koliko je već harača platio, i opet je Turčina ujeo — reče Jevrenos-paša. Paše sve to glavom odobravaju. — Reci na to, Ferhad-pašo, ti si tamo sa Isak-pašom mir sklapljao’ al’ jošt ne sklopio. — Svijetli padišo!Ključi Golupca su u tebe, i možeš što god hoćeš činiti, al’ starije je jutro od večera, bolje sad i s manjim zadovoljiti se, neg’ posle ruku u kojoj je zalogaj pružati za drugim zalogajem, pa da prvi iz ruke ispadne.Nijesmo đeca.Mi svi znamo da je Vukogli lis, veći lis neg’ Žigmund.Da mogu, da treba, sam bi ga utamanio.Al’ jedan lis od drugog piljež grabi, pa su dušmani, pa jedan za drugim u zamak, u klopku dođe.Mi znamo kako u Karamaniji stojimo, buna jošt se nije stišala.Mi nabrzo ne možemo toliku vojsku skupiti da ih možemo obojicu jednim udarcem oboriti.A i ranjen lis ljuto ujeda.Bolje je mir sa đaurom, nego rat sa gubitkom.Da sad despota napadnemo, uzrujali bi se i Madžari, i da despot padne, srušio bi se i Beograd, sada kapija Madžarske.Treba đaure zavaditi, treba mir s obojicom, sa despotom i Žigmundom, načiniti, a baciti im kakvu kost da se o njoj glože.Madžari, kako budu mira imali od Turaka, zadiraćedu u Srbiju malo-pomalo sve dublje, sad imaju Mačvu i Beograd, Srbija im je otvorena, samo Golubac za Turke na ograšju stoji.Madžari despotu, ne vjeruju, jer je mnogo puta s Turcima za Turke vojevao, pa uvijek od njega zaziru.I zazirati mogu, jer je i prilikom bitke kod Golupca ruke prekrstio, i nije se s mjesta makao Žigmundu da pomogne.Nije njemu do toga stalo, da Madžari korjen u Srbiji zapate, već da sebe sahrani, i voljan je prije pod skut padiše doći neg’li da ga Žigmund opaše; a Vukogli dobro zna da je u padiše milost velika, i da ga šarom svojim obasjati može.Despot jedva čeka da mu padiša pomogne.Pa zato ga i treba pomoći.Ište da sazida grad kod Smedereva, da mu Mađari ne prkose, nek sazida grad, taj grad će biti i naš grad, kad zavojištimo Mađare, jer Vukogli ne može ništ’ protiv Mađara bez pomoći padiše, a velika nam je pomoć kad Vukogli s nami drži.Pa Vukogli hoće da plaća harač, godišnje pedeset hiljada dukata, i kad što još za vojsku ustreba, pa pokraj toga još šest hiljada konjanika.Udarili smo još koc kod Golupca, da ga nitko više ne izvadi, to je zasad dosta. — Aferim, Ferhad-pašo, nek se podari mir despotu i Žigmundu, despot nek zadrži što sad ima, nek plaća harač, nek da konjanike, nek zida Smederevo — reče zadovoljno padiša. — Sve je to malo, sad bi trebalo satrti Vukoglija i Mađare — reče Jevrenos-paša. — Ferhad ima pravo, tako mora biti, nek se načini berat za Vukoglija, a Mađarima nek se poda mir. Tako se divan svrši. Ferhad-paša je sve tako udesio da po despota sve dobro ispadne. Ferhad-paša kako je iz Golupca u Jedrene stigao, odmah se sultanu prijavio, i o podrobnostima ga izvestio.Sultan je sa nacrtajem zadovoljan bio, i stvar je gotova, tek forme radi kroz divan da prođe. Tako je to lako preko divana prešlo, naročito što Isak-paša nije bio tu, din-dušman despota, i njega je Ferhad u Golupcu obrlatio. Sad će Ferhad sa prvim efendijama i ćatama berat i listine sastaviti, napisati, despot i Žigmund, Srbija i Mađarska imaće mira. Žurno su se spremale te stvari, i hitno se rasposlale da ne bi tko u stvar zabadao. Kad je sve tako uređeno, listine potpisane i rasposlate, sultan šilje vojsku u Karamaniju da uguši bunu, a drugu opet oko sebe kupi, da je na ograšju na sve strane. Ferhad-paša ostaje u Jedreni uz koljeno sultana, da mu je uvek u svjetovanju i na divanu. Ferhad-paša pokraj toga iz potaje uvek se dogovarao sa despotom, ma ovaj ’de bio. Tu je bilo verni’ ulaka, pobožni’ kaluđera, i guslara.Što se u okolu sultana radi, sve to zna despot, Ferhad opet zna sve što despot radi. Prolaze dani i nedelje.Despot ide u narod, teši ga, uliva mu pouzdanje u se i u boga. Despot posla velikog vojvodu Oblačinu-Rade da kupi ljude za vojsku, da ih uvedžbava.Nastaćedu kruta vremena, Srbija će trebati vojnika; a sa vojvodom Radićem, velikim čelnikom, putuje i čini naredbe da se narod požuri za zidanje Smedereva, da kulukovati mora ako neće da podvrgne šiju Turčinu.I narod neće da mu Turčin stane za vrat, daće sve, ruke, naposletku i dušu. U pol Srbije velika vreva, jedni seku, kidaju iz stenoviti’ bregova kamenje, drugi opet u gorostasnim predelima seku grdne stoletne ’rastove za građevinu.Opet drugi vade kreč, učinjavaju gvožđe, sve za Smederevo.Po rekama, vodama lađe, i čunovi nose spremu, putovi zagušeni od silne marve, konja i volova, natovarenih kola, jedva može putnik proći.Al’ putnik slabo prolazi, svatko mora na kuluk. I kad se sve to donese u Smederevo, u njegovo stanište, sve je unaokolo tako nagomilano, da se kuće u mestu od zaklona ne vide. I tek što se jedno stovari, drugo se opet sa Dunava i Morave donosi. Iguman Radosav pobuđuje narod u Resavini, Braničevu da daje, da radi, da ne klone.On se moli bogu, i svetoj obitelji, u hramu Bogorodice u sreću i zdravlje radenikah, za mir i spasenije duše onih koji u tom radu život žrtvuju, i za pokoj duše svih pretkovah, a za spas svih potomakah u svim kolenama.To isto čine i drugi dobri kaluđeri.Koji što prinosi Smederevu, drži da za dušu svoju radi, jer radi za dušu Srbije. Dođe i Đurađ Kantakuzen, sa daleka puta; iz Trapezunta, morjem i suvim.U glavi nosi veliku misao kako će Smederevo graditi, a doneo je i nešto blaga, kao uzdarje sestri Jerini, ionako će ona ovde imati despotske dvore. I despot je već u Smederevu.Sastanu se, i duše im u iskrenim zagrljaj’ma prijateljstvo ulivaju, što pokazuje više neg’ sama reč. I jest divan junak Đurađ Kantakuzen.U drugo doba, kad su još Grci bili orlovi a ne golubovi, bio bi kakav Demetrijo Polijokertes, stvaratelj i rušitelj gradova, nit’ bi sultani Jedrene zaseli. No kratki su pozdravljaji, vreme je kratko, treba odmah poslu prionuti. Još je knežev prtljag na zemlji, i on ne traži stana, već zove despota da mu pokaže svu okolinu Smedereva, i unutarnost. Despot dozivlje sluge, da konje dovedu. Dovedu konje, posedaju, najpre razgleđaju Smedereva unutarnje površje zemno, pa onda odjezde van, pregleđuju, knežević stane kod svakog brežuljka, visa, jaruge, i u misli si beleži.Već je proračunao odoka kakav će to grad biti, za koliko vojske, protiv koliko vojske će se držati. Vrate se.Al’ ’de će knežević odsesti?Nema tu despotovih dvora, tu nema doma za gospoštinu.Tu je vedro nebo i despotovi čadori.To su za delije stanovi. I knežević otpočine, i posle odmora bude dvoren, pa onda na posao. U kneževoj svojti ima zemljomera i neimara.Knežević im svima zadaje posao.Jedni mere zemljište, drugi učinjavaju drvo za građu. Divan prizor.Kakve su to tvornice ’de se takav grad gradi. ’Rastovina sve ječi pod udarcem silne sekire.Vodom posut kreč i zapaljen sve cvrči; usijano gvožđe, na nakovnjom gvožđu udarano, varnice hiljadama kao sitne zvezdice rasipa.Bruja, zujanje, vika radenika, topot konja, i škrip kolah, sluh zagušiva. Kantakuzen svud ’de treba pokazuje se, pokazuje, poučava. Despot na brežuljku pod čadorom sedi, pred očima mu je svekolik pogled.Zadovoljan je, sve mu po volji ide.Biće krasan grad u trokutu, jak da se na juriš uzeti ne može.Tu ćedu biti jaki bedemi, sporedne i podbočne kule, opkopi, jarkovi, korita za vodu primiti i pustiti. Na krasnom uzvišenom mestu zidaćedu se dvori despotovi, lepši neg’ što ih u Budimgradu ima.I ti dvori moraju skoro gotovi biti, jer Jerini despotovici je u Beogradu dugo vreme i mučan život.Časi su joj dani, a dani nedelje. I despot jedva čeka da se sagrade dvori, teško je glavi počivati van svog doma. Dani prolaze al’ i temelj gradu je gotov.Svaki dan vidi se kako Smederevo sve većma glavu podiže. Već se podižu i zidine dvorah, to ćedu biti palate despotove, da se neće carigradskih postideti. I za kratko vreme ti dvori su gotovi, a u njima i oko njih ćedu se stvoriti divni vrtovi.Kad dođe gost sa istoka il’ zapada, despot postideti se neće. Narod argatuje, al’ despot ’ranu za narod pribavlja, i ne argatuje kao roblje, već za svoju domovinu, svoju zemlju, blagu mater, koja njega hrani.I ne samo ljudi, već i ženskinje i deca rade.Kad ostare, suze ćedu roniti, da l’ od radosti il’ žalosti, tko će to sad od njih znati.No dok taj njihov rad okamenjen u Smederevu gradu traje, trajaće i Srbija. Dvori su već gotovi, a despot šilje pozdrav Jerini, da su dvori gotovi, i da bude spremna za dolazak. Despot šilje ljude da Jerinu doprate. Tko će Jerinu i njenu divnu decu, krasne devojčice dopratiti? Tu je i vojvoda Kajica, došao da čestita despotu na Smederevu što ga sagradi, i donosi mu glas, da su mu katane željne boja, kod Golupca bojak biju Turci i Mađari, a konji njegovih katana biju kopitom o kamen da varnice skaču, kopaju zemlju, pa rastršena zemlja sve pršti, griva im se rastresa, glavu gore bacaju, iz nozdrva im modar plamen izdiše, i ržeć zagrizuju dolame junaka, a boja nema.To veli Kajica vojvoda. Kajica će dopratiti Jerinu. I kao vijor juri Kajica sa katanama do Beograda. Kajici se otvaraju gradska vrata, dive se divnim slikama, pernatim stvorovima. Kad videše Kajicu vojvodu, nikom ponikoše, i tek šaptaju si „Takva husara u nas nema“. I Jerina prima vernog vojvodu, i već je spremna. Silni prtljag puštaju Dunavom dole, a suvim opet konji i mazge sve vuku. Jerina da oproštaj gradonačelniku, i svoj gospoštini, stane nasred grada, obazre se, srce joj se stisne, spuste joj se suze na lice, no duša joj srce zadrma; čini joj se kanda glas čuje — Jerino, ohrabri se. Iziđu iz grada po spuštenim mostovima, grad je već za leđi, most se opet spušta, i strahovitom zvekom lanca padne da odjekne u srcu Jerine. No Jerine srce je već okaljeno, ni ne osvrće se na užasan jek. Jerina nije žena Lotova, ona nema se za čim natrag osvrtati.Srce Srbije iz Beograda prenelo se u Smederevo. Jerina putuje i stigne u Smederevo. Kad je Jerina u Smederevo došla, zaradovaše se svom bratu.Ona je bila devojka, knez Đurađ tek momčić kad su se poslednji put vidili i rastali, burne su to godine, koje ih u vremenu skopčavaju. Jerina je dočekana u dvoru što je knežević sazidao.Tu se pozdrave i izgrle, brat i sestra.Suza kane iz očiju Jerine, na lice brata.Od detića vidi deliju pred sobom.Otkine se od brata i pređe despotu, koji joj nježno glavu prisloni, i k’o u nekoj sanjariji nekoliko trenutaka tako onemljeni stajali.Bogzna kakve im se prilike u glavi vrze, prošle i sadanje.Razaberu se.Deca obleću despota, ruke mu ljube, on nji’ u čelo. Velja je radost Jerine, kad vide krasne dvorane.Ona će u svom domu glavu na odmor prikloniti, na svom zemljištu će koračiti. Prtljag je veliki, pokućstvo ispuniće dvore, i jošt će ih većma ukrasiti.Ukrase donećedu iz Carigrada, Soluna i Dubrovnika.Tu kad dođe kakav stran vladar i vojvode i knezovi, nek vide da Srbija još nije propala, da Srbin jošt nije siroče, da ima oca i majku. Tu ćedu se stvoriti bajni perivoji, zeleni kitnjasti gajevi, dubrave, glatko jezero, na njem ćedu poplivati beli labudovi, njih će divna cura kneginja Mara iz svoje ruke ’raniti, sokolovima će se lov loviti, utve šestokrile, zlatnih peraja ptice ćedu tu lepršati.Nek se zna da Srbija jošt nije propala. Jerina se stanila, ona je opet gostoljubna domaćica, darežljiva despotica, iz njene ruke siromah milostinje će primati, putnika gladnog će naraniti, žednog napojiti. Kod dvora će biti uravljeno, nabijeno zemljište, naokrug šarampov, tu ćedu se levente utrkivat, kopljem hitat, buzdovanom uvis bacati. Tu ćedu se junački mejdani u igrama djeliti. ’Vam će junačan detić Banović Sekula, Sibinjanin Janko, grčka i latinska gospoda dolaziti da se ogledaju.Oblačina Rade pokazaće nenadmašno srpsko junaštvo, pokazaće da u Srba još nije uginula loza Kraljevića Marka.Tu će pokazati Kajica vojvoda tko je prvi katana na svetu. ’Vam ćedu dolaziti turski poklisari, koji donose dare despotu i uveravaju da će ga sultan svom silom potpomagati, samo da prekine s Mađarima.Dolazićedu gospoda od Mljetaka i Dubrovnika da učine poklon despotu, jer je despot mudra glava, njegov glas čuven od Angore i Bagdada preko tri morja, sedam kraljevina, pa čak do rimpape.Svako traži njegovo prijateljstvo.Rimpapa bi dao kraljevinu despotu samo da pređe u lacmanstvo.Grad Smederevo još se gradi i gradiće se, jošt nije gotov, al’ već se vije zastava Srbije, car-Dušana krstaš orao. Dolaze vojvode i gospoda, dive se Smederevu; kad na Smederevo gledaju odlane im srcu, i Beograda slika bleđa im postane.Kod tih stena, kod tih kula rešavaće se sudba Srbije.Smederevo je majke Srbije mezimče. U dvorani despota svetuju se despot i vojvode, veliki vojvoda Oblačina Rade, veliki čelnik Radić, i Kajica vojvoda, i Đurađ Kantakuzen. Despot u začelju sedi, s desna i leva knez Kantakuzen i Radić, do njih Oblačina i Kajica. Despot započe. — Čujte, vojvode, čuj i ti kneže.Eto podižemo grad Smederevo.Zato narod argatovati mora, i danak plaćati.Ne zida se Smederevo samo za me, već za narod.I ja ću od mog blaga tu utrošiti.Pade Kruševac u turske ruke, a na Novo Brdo Turčin jednako zija.Smederevo mora biti stolica moja, al’ se tako mora zidati da ga nitko uzeti ne može.Mora se brzo zidati, jer nikom ne treba vjerovati, Amurat se sad pravi prijateljem, al’ jednako kuje okove za Srbiju.Kratko je vrijeme a nužda velika.Za kratko vrijeme kreč, pijesak i voda sama ne može dati jak salijep, da zidina očvrsne.Moj šurak, knežević Kantakuzen jaje tuče u salijep, da tako kamen s kamenom stegne i da se sam okameni.Ti, vjerni vojvodo Radiću, daj nalog nadalje od svih strana amo jaja da donose, nek svaki ratar od svojih usta otkine, on jaje, ja na svako jaje dinar, u zidanje Smedereva.Padnem li ja, pašće i narod, padne li narod, pašću i ja.Ja imam blaga da mogu življet ’de hoću, u Mleci, u Dubrovniku, u Budimu, al’ hoću da živim i padam s narodom. Vojvoda Radić naboranim čelom sve to sluša i reče: — Tvoja volja nužda naroda, tako nek bude. — A ti, Oblačino, kupi još djetića za vojsku.Trebaće nam.Turčin kako se u Karamaniji oporavi, odmah će na Srbiju čeljust otvoriti.Amurat sada mene laska, da me od Žigmunda otkine zato da nas posle zavadi i pojedince utamani.Zasad smo oboje smireni, al’ kad zeman dođe, opet ćemo na Turke.Samo da su Mađari spremniji, sve bi drukčije išlo, ovako moramo s jedne strane da ih štitimo, jer samo preko naše propasti mogu Turci k njima, a ovamo moramo da se branimo i mađarski’ čarkadžija, koji upadaju i haraju.Kajico, premetni, strmoglavi sve što u naše zemljište upadne, nek od tebe uči Mađar kakav treba da je katana. — Nije ti brige, gospodaru, čelenka Kajice će se uvjek naprijed viti, bolje slavno mrijeti neg’ kukavički življet. — A ti, Đurđu Kantakuzenu, koji si došao sestri i meni, i ovom siromašnom narodu da pomogneš, zidaj dalje grad u tvoj večiti spomen i slavu.Ja moram odlaziti, i tebi povjeravam Smederevo, da sagradiš onako da nam na diku služi, a za spas Odlazim u Žiču sa Jerinom da se poklonim oltaru Spasiteljevom, da nas sahrani od svaka zla, da spase Srbiju.Odande ću udariti na Solun, da se sastanem sa grčkim kneževima i vojvodama, da pozovem vojvode da nam budu u pomoći protiv peksijanske vjere, da zadobijem mog šuraka Tomu Kantakuzena, i jošt kojeg vojvodu, jer ću umnožiti vojsku, a vojska treba vođe, silni naši junaci izgiboše a bez vođa ne može se nikud.Tomu poznajem iz ljuti’ bojeva, u najvećem pokolju i nuždi zna se naći.On će nam biti čelenka do čelenke.Pa ako bog da, posjetiću jošt i može biti moje dobre Dubrovčane.Ispričaću im kako se njihovi sinovi, braća junački vladali u Novom Brdu.Prepovijedaću im kako ćedu se i zadnji potomci njih opominjati.A ja ću se njima večitim prijateljstvom odazvati, a da mi jošt budu na ruci protiv Crnojevića, koji se već u Zeti gotovo oteli.To je kod nas zlo, što svatko hoće da knezuje, tko je god imao babu il’ prađeda kakvog velikana.Altomanovići, Kraljevići, svi bosanski kraljići, i sami Balšići i sada Crnojevići više su škodili srpskom narodu neg’ sami Turci.Dok god bude srpski narod međ kraljić’ma i knezić’ma pocijepan, donde nikad oporaviti se neće.Ostane li ovako, srpski narod nikad u jedinstvu osiliti se neće.Jošt ću sve moje sile skupiti, jošt se moram, ma u svezi s Mađarima, s Turcima mjeriti.Ispadne li mi za rukom da Turčina porazim, onda ću poraziti i te sitne kneževiće, da sa njih narod ne strada.U otsutnosti mojoj predajem vam svu vladu, radite po mom savjetu a kako vas bog uči.Hrabrite narod da ne očajava, bog pravednima i patnicima pomaže. Despot to izreče, i tim se sve završi. Vojvode idu na svoj posao.Pouzdani ljudi, despot može mirno putovati. Nekoliko dana pobavi se despot u Smederevu da u dvoru red načini za prijem i doček ulakah i poklisarah, pa se spremi na put, i otputuje. Đorđe Kantakuzen sagradio je Smederevo tako, da se lasno uzeti ne može.Smederevo treba da služi Srbiji za obranu protiv Turaka i Mađara.Protiv Turaka, jer Turci još samo tu zapeti mogu, a da ne bude sav Dunav, dika srpskog brodovlja, u turskim rukama.Protiv Mađara, jer koji je zaželio Beograda i Golupca, zaželeće i Srbije. Teško beše Srbiji, teško njenom vladaru Đurđu Brankoviću.Turci prete se Mađarima, Mađari se sa Srbijom brane, i dok je Srbije, Turci ne mogu u Mađarsku proderati.No teško onom, preko čiji’ leđa se drugi tuku.A kakva je turska silesija, a kako je slaba Mađarska.Jedan mali udarac, pa potuče Žigmundovu vojsku kod Golupca. Smederevo će biti poslednji jak stup Srbije.No Smederevo će biti trn u oku, i kod Mađara i kod Turaka.Ako su Srbi s Mađarima, Turci dok je Smedereva ne mogu upadati u ravnice Banata, pljačkati i roblje odvlačiti.Ako su Srbi sa Turcima, pokraj Smedereva ne može se ni Beograd u mađarskim rukama održati.A Srbija po nuždi mora sad s jednim sad s drugim držati. Srbija je nužna Turcima za most u Mađarsku, Mađarima, pak, za obranu, a točak oko kojeg se sve okreće biće Smederevo. Čuju Turci, čuju Mađari kakav grad [je] sazidao Đurađ Kantakuzen, ni jedni o tom dobra ne misle.Šta će Srbima da prkose; šta nam hasni Beograd, kad Srbi Smederevo imadu još jači grad neg’ što je Golubac.Njihov Budimgrad i Tamišvar ne mogu se sravniti sa jakim Smederevom.Mađari šilju uvode, da prouče snagu Smedereva.Turci šilju preobučene Pomake, da vide grada, da ispitaju da l’ je sve to istina što se o Smederevu priča. Kantakuzenu dovažaju Dunavom i suvim ubojne topove, Kantakuzen ih ponamešta po bedemima. Tko vidi Smederevo, svatko se divi njegovoj krepkoći.Koji su godinama radili i argatovali u znoju lica svog i proklinjali Jerinu što im i poslednje jajce iz kuće uze, a da zida Smederevo, srpski Jerihon, kog je i on pomogao graditi.Jošt je Srbinu nade u Smederevo, da još Srbija nije propala, i propasti neće, ako svi njeni sinci prionu da je spasu, svojim junaštvom i poštenjem. No Srbija je već pokidana.Tek se u bajkama pripoveda, u pesmama tužnim peva se slava Nemanića, blesk Dušanovog dvora u Prizrenu, ’de su se u junačkim igrama ogledali Grci i Latini, Srbi i Mađari, al’ Srbinu ne beše para. Ta lepa vremena prohujaše, vijor odnese uvenule listiće lavorike sa krune srpske. Srbija je pokidana, njeni sinovi jedno od drugog odlučeni, odrodili se od stare majke, zaboravili su svoj stari babin dom, pun svačega, bogatstva, česti i poštenja.Potomci onih junaka, koji su strele na Solun bacali, proslavljeni preko morja, sagradili su si mali dom, malo ognjište, da ogreju, da zahrane svoju sitnu siročad.I u tim malenim domovima nije im domazluk odbranjen od gladnih gorskih vukova. Dušanovo carstvo raspalo se baš onda, kad mu se kruna najsjajnije zablistala. Jedan komad Srbije otkinuše Turci, Mađari ugnjezdiše se u Beogradu, Balšići, Crnojevići i Njeguši oteli se od srpske krune koja je sve srpske zemlje štitila, i sad te zemlje same sebi ostavljene moradu se pojedince braniti protiv silesije turske i lukavstva mletačkog.U Bosnoj se lacmanstvo širi, nekadanje Srbije sinovima preprečen je put a da si mogu ruku pružiti.Tko će sve to sabrati a da budne jedno telo jedna duša. Đurađ despot putuje sa Jerinom po Srbiji putem manastira Žiče.Svoju čeljad mile ćerke, ostavio je u Smederevu, a za njih brigu vodi Kantakuzen. Jaka svojta prati despota i Jerinu, da je veći ugled, i da ne dopadne neprilike. Despot i despotica jaše na tihim beljcima.Za njima prtljag, tovari blaga.Despot i Jerina podnećedu Žiči bogu ugodan dar. U svojti su i dečaci lovački, jedni nose strele, drugi uvežbane sokolove, nuz put ako se nađe zverinja, da je despotu pri ruci, i kad se prohte Jerini da kakovu pticu ulovi.Jedan soko joj na ramenu stoji, pa gleda u nebo ne bi l’ došao do šićara.Vešti soko, pravi Bosanac, za njega je dala Jerina jednom bosanskom vlastelinu lanac, deset hiljada dinara je vredan.Kad spazi pticu, leprši se, da znak, a Jerina pruži mu ruku, soko doskoči, raširi krila, odupre se lagano, odleti kao munja i donese Jerini grabež. Despot Đurađ putuje, a u glavi mu zamršavaju se velike misli, teške brige.Prolazi planine, preko žuboreće potoke, obilate vinograde, i svud priroda pokazuje svoj veseli oblik.Kakav će oblik dobiti ta priroda kad opadne lišće, kad vijor grane polomi, opet plodnu zemlju mrtvim pokrovom zastre, kad Turci jadni narod rastrgnu? Tako putujući, despot ozire se, lakše mu je duši kad vidi bogate neopustošene predele, kakvih ima u staroj Srbiji.Pada mu na pamet kad je u mladosti vojevao s Turcima protiv ujaka mu Visokog Stevana, ’de se srpska prolivena krv pušila na garištu Dušanove zemlje.Pa kako su to teške uspomene, ’de svaka despotova pobeda donela je srpsko roblje u Skoplje, nekadanju slavu Nemanića, a da na trgu prodaju divne sinke i ćerke Srbije, u slast i korist neobuzdanom Turčinu.Despot promišlja, moglo je štošta bolje biti, a da ne prolije toliku nevinu krv. Tako putujući, doći ćedu blizu manastira Manasije. Već se vide gornji, krasna kubeta manastirske crkve.Dolaze bliže, divna okolina ukrašava manastir, zadužbinu Visokog Stevana, svog ujaka. Predveče je bilo, crkva velikim srebrnim kandilama osvetljena, vide se divne ikone, odbijaju od sebe svetlosti blesk, slike čine se kao da u životu trepte, obasuto sve rajskim mirisom, kad se čuje reč, milina, cvetajući vinogradi šire mirisan vazduh, ljupko cveće i sva živuća priroda preseljava čoveka u zemni raj, ’de mu se duh u nebesnu vasionu uzdiže, a lomno telo mirnog odmora nađe. Manasijo, divni bogati manastire, ti si vidila zahodeće sunce srpskog naroda, u kome si i začeta, vidila si sjaj Visokog Stevana, tvog ’titora, koji je u tebe svoj amanet položio, da blistaš, da svetliš tamo udaljenim srpskim sinovima, na koje se azijatska tama spustila.Tebe, sveta obitelji, jošt dosad nije skrvnila turska ruka, jošt nije Turčin stao na tvoje tle. Despot i despotovica uljezu u manastir, i siđu s konja, dočekani od igumana Ruvima i svih kaluđera, uđu u otvorenu crkvu, da se pre svega svetoj obitelji poklone.Despot napred s Jerinom despotovicom, za njima doglavna svita, despot pri ulasku ozre se nalevo, na grobnicu Visokog Stevana, al’ neće tu da stane, već ide upravo pred veliko raspetije, prekrstivši se, pomoli se bogu, mogao on mu s lica čitati da se iskreno moli, vidiš na njemu izraženo pokajanje i nadnju.Jerina skrušenim srcem gleda mramorno tle, pomoli se za bolje dane, i sreću porodice. Despot sad svrati se grobnici Visokog Stevana, Ruvim čita molitvu, svaka reč daje neki odjek, tajinstven, koji na pobožnost i ufanje u bolji život, večnu slavu pobuđuje. Despot i despotovica stanu pred grobnicu.To je grobnica od mrka mramora, na površju izbijen grb Nemanića, dvoglavan orao, nad njim visi veliko zlatno kandilo, ukrašeno dragim kamenom, unaokolo opet srebrna kandila, i njihova svetlost neće se gasiti do god je Srbije i Manasije.Po tri kaluđera naizmence danju-noću čuvaju da se kandila ne ugase, i molitve se jednako čitaju za blaženstvo duše despot-Stevana. Kaluđeri dignu gornji poklopac pa opet jošt jedan srebrn, jer je despotovo telo u srebrnom zavoju. Telo despotovo ostalo je netljeno, ruke mu celokupne na krstu raspetija prekrštene, lice jošt i sad pokazuje mu blagost, kanda se blagošću smeši, a kakve burne misli su mu bile u glavi kad je s konja spao, pre neg’ što će izda’nuti, brižan za opstanak Srbije.Možda mu je u samrtnom času dobrota i pobožnost nadnju ulila za spas Srbije, i u poslednjem trenutku žića, kad ropac završuje, a grom samrti dušu mu ozario.Ruvo je na njemu kićeno zlatnim tokama, u njem se Visoki Stevan ne jedared s divljim Tatarom i besnim Turčinom ogledao u žrtvu srpstva i hristijanstva.Iz i oko njega rasprostire se aromatičan eter, rekao bi da tim vazduhom samo sveci dišu. Kada despot vide telo despota Stevana, svog ujaka i poočima, kog je on u životu toliko vređao i koji mu je opet mesto osvete u ruke despotski skiptar predao, kanu junaku suza na prsa, žalost mu stegne dušu i srce, širi ruke i nežno dodirne telo despot-Stevana i ruke mu celiva.Suza mu orosi ruke divnog despota.Đurađ nešto promrmlja, — pravi svetac, prosti... za njim celiva Jerina i doglavnici prisutne svite. Sad kaluđeri započnu žalosnu pesmu, posmrtno pjenije, odjek žalostan u srce udara, rekao bi kanda se čitavom narodu opelo peva. Despot i Jerina izlaze, za njima ostali.Iguman Ruvim i ostali kaluđeri čine pripreme za goste.Velika je svita, mada je manastir veliki, al’ ipak svi s konj’ma, prtljagom i tovarima lako smestiti se ne mogu.No tu je nablizu Dvorište, tu je Vojnik.U Dvorištu je bio dvorski konak Visokog Stevana kad je sa ugarskom i grčkom gospodom lov lovio, i Manasiju posećivao.U Vojniku vežbali su se Stevanovi vojnici, a levente i junaci igrali su se junačke igre.Ne jedared su se ovde koplja lomila, buzdovanom se hitali Oblačina Rade, Sibinjanin Janko i Banović Sekula. Tu su svi smešteni sem despota i Jerine.Despot i Jerina zasestićedu u manastiru gde će se smestiti i dragoceni tovari. Despot i Jerina smešteni su u one dvorane, ’de je kadikad odsedao Stevan Visoki kad se hteo pred svetskim žagorom ukloniti, i duši svojoj u svetoj obitelji olakšati.Ta Manasija je njegova zadužbina.Tu je on rad da kosti svoje složi i da počivaju do opšteg uskrsa. Iguman Ruvim bio je star tako oko sedamdeset leta, bistrog pogleda, na licu mu čitaš da je dobre i zle dane preživio.Vedro čelo, a obrazi naborani.Postrižen je za kaluđera u divnoj Studenici, docnije pod despot-Stevanom postade igumanom, i on sad čuva telo svog dobrotvora i moli se bogu za spomen duše. Što je despot Đurađ nuz put baš u Manasiji zaseo, to je što je rad da čuje, propita, kako narod u ovim krajevima živi, da l’ mu je dodijalo argatovanje i namet za zidanje Smedereva, i kakve jošt ima snage. Ruvim mu sve ispriča, da je namet dosta težak, al’ da će narod sve to i dalje snositi, da ne dopadnu jada i muka kao oni u Nemanjinoj Srbiji.Despot je zadovoljan, i reče igumanu da bolje i poslednje jajce da narod na žrtvu, neg’ da ih turska kopita pogazi, i kao roblje u Skoplju prodaju.I on će sam, veli, prvo i poslednje svoje dete na žrtvu prineti.Nek ne bude nitko ni bolji nit’ gori od njega. Despot se od igumana štošta naučio, naime da l’ je narod voljan u slučaju rata ovom snagom na noge stati, i durašno izdržati, jer u ovim neosvojenim, od Turčina netaknutim krajevima nalazi se jošt jezgro, da što budne ako od Srbije jošt šta biti može, kao negda Prizren, Priština, Novi Pazar, Beograd, sada Smederevo mora narodu svetleti, da iz varvarskog mraka iziđe. Već dva dana prođe, a despot još ne pokazuje namere kud je dalje rad odlaziti.Ruvimu su upali u oči tovari i velika svita, mišlja kanda je despot na dalji put nakan, al’ ne smede ga zapitati.Možda koga ovde iščekuje, jer su ovde jošt od vremena despot-Stevana dolazili Mađari i Grci na tajne dogovore. Kad treći dan, prijavi iguman Ruvim novog gosta, vladiku Leontija. Kako to ču Branković podiže se da ga dočeka, oči mu zaplamtu, lice mu vanrednu ozbiljnost tumači. U pratnji Ruvima ulazi vladika Leontije.Čovek preko sedamdeset leta, suv, visok, žuto lice i na njemu izražena božanstvena pitomost, čelo poveće i borama presecano.Sede vlasi spustile mu se na ramena, a brada bela, velika, pokrila mu na prsi krst, mučenički znak raspetija Hristovog, kog već on od mnogo godina nosi. To je onaj otac Leontije, koji je proveo mladost pod car-Lazarom, u blesku negda sjajnog Dušanovog carstva.Bio je on jedan od onih retkih kaluđera, koji se dušom i srcem tom pozivu predao, i kom se istinito posvetio, iz čistog uverenja pram veri kojoj će služiti.Bio je veran pomoćnik patrijarhu pećkom. Posle kosovske bitke kad je unutarnji razdor mah preoteo, kad su Lazarevići i Brankovići u građanskim ratovima sebe i zemlju upropašćavali, priznao je zakonitost Lazarevog plemena na srpski tron, i Visoki Stevan ne jedared ga sebi na svetovanje prizivao; Đurđa Brankovića ponašanje je oporočavao, što tražeći babine baštine predao se Turčinu u naručje, a zatim je srpski narod turskom nožu privukao.On je svoju crkvu, svoj rod ljubio, pa ga bolelo što su zemlje Dušanove od kneževskih pustolova tako pokidane, da se već protiv Turčina braniti ne mogu.Kad su se krvavi ratovi vodili, što je god od dobrotvornih duša izmoliti mogao, šiljao je u Skoplje da srpsko roblje iz večita sužanstva iskupljuje. Đurađ Branković znao je da je Leontije bio odat Stevanu despotu, al’ mu docnije, kad je na kormilo došao, nije zamerao, poštovao je u njemu sopstveno uverenje ino, jer [je] držao da i takav neprijatelj poštovanje većma zaslužuje nego hrđavi prijatelji, kakvih je Đurađ dosta imao.No i Leontije, kad je već nestalo Stevana, priljubio se Brankoviću, jer pokraj svih njegovih nekadanjih mana, koje su Srbiji škodile, uvažavao je njegov razum, hrabrost, dosetljivost, a i pokajanje za zla dela, i njega je držao za jedinog koji će Srbiju spasti, ako se samo ikako može. Kako Leontije despotu pristupi, despot širi -ruke i u obraz ga poljubi, što mu Leontije uzvrati. Pitaju se za zdravlje. Burna su vremena, nije gubiti vremena, treba svetovati se, na narodu su silni nameti, a opasnost sa svih strana grozi. Leontije baš je došao na dogovor.Da ovde nije našao despota, išao bi dalje u Smederevo na sastanak. Despot ponudi Leontija da sedne i proslovi. — Dobro što si došao, sveti oče, trebaš mi za vijeće, jer si uvijek zemlju i svoje stado ljubio, i što rekneš, to je u tvojoj časnoj glavi promudreno, valjano.Sad nećedu Turci napadati, a ni Žigmunda lakat nas ne pritiskuje.No ni ovo neće dugo trajati.Turci kad se sve u Karamaniji umiri, naći ćedu prilike i povoda da u Srbiju dublje zaderu.Mi s Mađarima kao susedi treba da živimo, al’ Turcima nije stalo do našeg prijateljstva sa Mađarima, već će hteti da se na nji’, na Turke, naslanjamo.Pokažemo li da se na Turke naslanjamo, onda se opet zameramo Mađarima.Mađari se boje ako s Turcima stojimo na dobroj nozi, i u nadnji kakvog dobitka da ćemo s Turcima u svezu stupiti i na Mađarsku napadati, ’de bi ova morala podleći.Madžari, opet, od nas iziskuju da smo uvek protiv Turaka, kad se god njima dopada.I kako se oporave od zadnjeg udarca kod Golupca, van sumnje je da ćedu se opet zaratiti s Turcima, a svaki takav mora se preko našeg hrpta vitlati.Ako držim s Madžarima, zlo, ako držim sa Turcima, zlo.A jedno od to dvoje mora se birati.Brod Srbije meću stenama plovi.Smederevo će biti trn u oku i Mađarima i Turcima.Ja ipak moram krmilo našeg broda u ruci držati čvrsto, i ako bura zapljuska a i brod potone, nek i ja s njim propadnem.No gledaćemo da ne propadnemo. Despot izreče, na Leontija ozbiljno pogledi, čeka odgovora. — Tako je.No jošt hristijanstvo moglo bi nad Agarjanima pobedu održati, samo da svi žive u onakovoj slozi i ljubavi, kakovu nam spasitelj Isus Hristos propisuje.Al’ na žalost nije tako.Grci nisu iskreni prijatelji Srba. ’De su Grci na Kosovu?Bilo ih je iz daljnih krajeva koji su krvlju Sitnicu bojadisali, a Grci prekrštenim rukama gledaše kako srpsko carstvo pada.Carigradski velikaši šuruju sa lacmanima u Rimu, trguju sa vjerom kod rimpape, pogađaju se kako da budu otpadnici.Patrijarh carigradski nema snage, a ni mi je nemamo; pa gle Bosne, koliko su već iz našeg stada odnijeli.Rimpapa pomaže novcem Madžarima, a ovi su mu obrekli da naše stado lacmanstvu primamljuju.Ako s Madžarima protiv, Turaka uspemo, njih pomaže lacmanski Zapad, pa će nam papom groziti; rekoh, u neslozi hristijanstva sakrivena je turska snaga. Leontije dostojanstveno izreka ove reči, a brojanice prebraja, i zamišljen pogled na despota baci’. — Jest, oče, sve te nezgode postoje, al’ moramo i kroz nezgode napred.Ja se zasad većma moram na Turke naslanjati; dođe li ora da se Mađari oporave, moram s njima, jer inače ćedu oni protiv mene.Ispadne li nam za rukom kletog Turčina iz Nemanjića Srbije istisnuti, onda se ne bojim ni Madžara ni lacmanstva.Bogata je stara Srbija, tu je morje, tu su rijeke, Srbija je rudom obilata, zanatlija, trgovine više neg’ u Madžara, a Dubrovčani živci srpske trgovine.Pa ni Grci u Carigradu ne bi mogli dalje prekrštenim rukama gledati.Carigrad je već od Turaka opasan, čeka se samo konačna propast Srbije, pa je onda i Carigradu kucnuo čas.Posle Kosova Dušanova vlastela otela se.Od snažnog srpskog carstva vide se tek pokidani udovi.Balšići, Crnojevići na putu su da se Zeta sa Pomorjem Srbiji ne priveže.Sve je to ohološću vlastele pokidano.Pa Mlečići podbadaju vlastele jedne protiv druge; ne možeš da sklopiš ujedno ono što srpsko ime nosi.Ti Balšići i Crnojevići ne gledaju Srbiju za čelo srpskog naroda.Zato moram i s Grcima dobro da živim, bar s morja mogu kadšto dobro učiniti.I Dubrovčani su mi prijatelji, moram ih štititi, a da mi naruku idu protiv otpadništva zetske, hercegovačke vlastele.Moja je želja da saberem srpski narod, da ne bude pocepan kao što je bio prije Nemanje, već da je u skupu.Na to idem, i toga radi ma s kim ću saveze praviti protiv ma koga, sa Mađarima protiv Turaka, sa Turcima protiv Mađara.Tko bi kadar to izrediti, da srpski narod ujedno sabije, tom bi se i sam poklonio, al’ toga u tolikoj vlasteli nema, svatko hoće da je bolji od drugoga, al’ najmanje bar da je ravan, a za to nejma snage, pa tek bude tuđa podluga.Kod mene je pravo Nemanjića, veći deo Dušanove zemlje, kod mene je bogatstvo koje u sve vlastele nema, moje su sveze sa vladarima najjače, je l’ pravo da mi se sva ta vlastela podvrgne.Ta ionako što imadu, dobili su od mojih pretkovah, koji su vlast i pravo u rukama imali.Ja sam prvi međ svima, ja imam u ruci skiptar Srbije nad vascelim srpskim narodom.Ovako ako ostane, da nad srpskim narodom troje četvoro vladaju, Srbija mora propasti, jer tu procvati se ne da.Kad je njih više vladara, da se održe, ići ćedu pod skut silnijem tuđincu, pa se posle meću sobom otimaju dok ne iščeznu.Jednom narodu treba da je jedan vladar, Dušanovo carstvo, knez Lazara baštine ne treba da su međ više njih podeljene.Ispovedam ti, oče, da je moja namera srpski narod pod mojim skiptrom spojiti. Despot je to iz čistog uverenja izgovorio, i radoznal je šta će na to Leontije reći. Leontije s’vatio je značajnost despotovog govora, pa će mu na to razborito odgovoriti. — Tvoje riječi, despote, mudrost pokazuju.I ja držim da jedno stado jednog pastira treba da ima, i sve srpske zemlje i njihov narod da se zaklinju u ime jednog vladara.No svijet je jako iskvaren, u vlasteli jedan drugom preko nevernog sluge otrov daje, jedan drugom najmljenom rukom mučki srce para, a da tuđe baštine zadobije.U savetu vlastele nečastivi mesta imaju, u zemlji Dušanovi zakoni ne poštuju se, Dubrovčane trgovce razbojnički napadaju, sudija i zločinci jedno drugom naruku idu, večit raskošluk, obrt i trgovina, ’de jedan drugog vara, narod od silnijih oguljen, mora velike namete da snosi, a pravde za se u nikom ne nalazi.Sveta crkva postala je tržište.Nema poštovanja pram svojoj vjeri.U vinogradu gospodnjem vlada raskoš, zloba, pakost i osveta.Vlastela gotova je turčiti se, da održi babine baštine, i da prodaje dičnu dijecu za janjičare.Kad je tako, kako da se spase narod.Moraju se najpre unutarnji neprijatelji satrti, a to su te strasti, grabljivost, nepoštovanje časti i imovine svog sabrata.Budi uvjeren, česiti despote, da ću te u tvojim plemenitim preduzeć’ma potpomagati snagom bogodane mi crkve, koja i slabima snagu daje, a dok je crkve, dušman neće iskorenit’ Dušanove potomke. Ove reči jako su se srca despota kosnule. Reči Leontijeve kanda su iz srca despota protekle. Despot proslovi. — Bio si, oče, verni sluga car-Lazara i despot-Stevana, a sad moj savetnik i prijatelj.Što reče, svjeto je.Vlastela je iskvarena, i narod sa tog strada.Što je iskvareno hoću da iskorenim.Pa ne samo od vlastele, već bio ma tko, za spas Srbije žrtvovaću, utamaniću ga.Eto viđe šta bi sa Haralampijom.Bio je moj čovjek, ošljepio je kneževe, bože, oprosti mi grijeha, mnogo sam i ja kriv, napustio sam Jeremiju i Jablanovića da po svojoj glavi čine — pa vidiš kako su prošli.Kakvi su to njegda junaci bili, pa su svoj rod, rođenu zemlju izdali Turčinu.Ferhad-paša ih pogubi, al’ u turskom ruvu srpska ruka’ ih pogubi. — Ferhad-paša je više neg’ Turčin, on je čovjek.Ferhad-paša đe je gođ vojskom nalegnuo, đe su gođ manastiri, tu svjetinja nije oskvrnjena.Što spomenu, čestiti despote, da Haralampija i vojvode od srpske ruke pogiboše, kako to mož’ biti?Svjeta je tvoja riječ, poštenu, bogougodnu tajnu znam izdati nećeš.Znaš tko je taj Petoško? Despot pogleda na Leontija, a Leontije prihvati. — Pomišlja’ da je Ferhad-paša ’rišćanin. — Jest, ’rišćanin je, i to znaš li tko?To je Petoško, u svojoj prvoj mladosti budala u dvoru cara Lazara. — Znam, poznajem ga, ja ga viđa’ u Kruševcu u carskim dvorima.Pa kad mi ga ti znaš, čestiti despote, ispovjedam ti se na spas moje duše, da ga isto tako poznajem kao ti.On je revnatelj narodu, on i u turskom ruvu Srbinu služi.Kamo sreće da su svi takvi, koji tursko ruvo nose.Da mi ne iskaza tko je Ferhad-paša neb’ ti mog’o kazat, e bi se pobojao da bi mogli Turci doznati, pa čovek na pravdi propade.Al’ kad već i ti znaš za nj, onda mogu ti reći da tajne ulake meni usmeno šilje i da mi na znanje kako kud Turci se kreću, i da se pred njima spase što se može.Da, Ferhad-paša je Petoško, koji je u turskom ruvu sačuvao srpsko srce, a u duši vjeru Hristovu. Leontije zastane, a despot reče: — A zašt’ bi se, oče, pobojao tajnu meni iskazati, kad je Petoško svom rodu dobrotvor? — E da ti kažem zašto.Ti si više puta Turcima prelazio, i opet ih ostavljao.Danas si na dobroj nozi sa Turcima, a Mađari od tebe zaziru; sutra opet možeš il’ moraš s Mađarima, pa kako je Petoško na divanu sultanu uz koljeno, ne znav da je s tobom prijateljstvo sklopio, mogo bi pomišljati, da bi ga u svoju korist ti, despote, mogao na žrtvu prinjeti, jer vi vladari, koji narodima vladate, katkad svoje koristi radi ni svoju krv ne štedite. Zadnje reči je Leontije nešto oštrije izrekao, kanda se hteo taknuti, što se držalo da je on dao kneževiće osljepiti.I takav posvećenik, kao što je Leontije bio, mogao je bez obzira i samom despotu u oči to reći.I despot nije se na to uzbudio, a da malo oštrije Leontiji na to odgovori.Bogzna kakva je tajna u despotu skrivena, a nije rad zbog toga sa Leontijem u sporečku doći. — Čuj, svijeti oče: Petoško se odavna sa mnom pobratimio, i mnogo šta imam njemu zahvaliti, što mi je za rukom pošlo.On je kod Golupca Mađare otisnuo, spasao manastir Sv. Bogorodice, izdajice Jeremiju, Jablanovića i Haralampija posekao.Ma ja ’de bio, Petoško će mi na strani biti.Kod Golupca sam bio s Mađarima, pa mi opet išao naruku bez da su se Turci i najmanje podsetili.I na divanu on je sultana privoljeo da pristane na mir, koji sad uživamo, i zato smo mogli Smederevo nazidati.Takav čovjek ne može biti žrtva vladarskih zamišljaja.Odavna ja s Petoškom radim, pa kad dođe zeman da Turke pomoću božijom i dobrih prijatelja istisnemo, Petoško će biti moj doglavnik — reče pouzdanim glasom despot. — Pa zašto ga sad ne pozoveš? — zapita Leontije. — Sad tu on nije od potrebe, imam ja i dobrih savetnika, i dobrih junaka, al’ on onde više može za nas raditi, ubavešćuje nas na što se onde smišlja, i kad kud se turska vojska miče.Pa ni on sam ne želi se natrag, poznaje on neslogu u vlasteli, pa bi mu se jošt mogli podrugivati da je poturčenik, a ovamo bolji je hrišćanin od samopusne vlastele, jest on je bolji, na njegovim prsima je krst Hristov, i tako čini kako Isus zapoveda, svom je u nevolji drug, iskupljuje potajno roblje iz sužanstva, doklen bijesna vlastela od naroda roblje pravi.Dok je Turčina, onđe je njemu za rod mjesta.No sad već znam da i tebi Petoško poručuje da znamo šta je i kako je tamo.Jesi l’ dobio kakva glasa? — Jesam.Zato sam si i dao truda da te potražim, jer vremena su okrutna, nije za oklevanje, i kad ču’ da si ovđe zaradova’ se da neću u ovoj svjetoj obitelji prije navoru i zalogaj hljeba uzeti, dok ti najnužnije ne iskažem.Poručio mi je Ferhad-paša, Petoško, da se veliki divan sprema u Jedrenima, tvoj samrtan neprijatelj Isak-paša jednako ti o glavi radi.Paše nagovara da Srbija pokraj Turske postajati ne može, a da si ti trn u oku, jer s malom vlastelom Turci bi lakše na kraj izišli.A da te satru, ovako su stvar udesili.Kao što znaš, u Češkoj zemlji je raskol, tako kao što je u Bugarskoj patarenski, i s njima Žigmund ima mnogo posla.Turci ćedu Žigmundu, koji je ujedno i mađarski kralj i njemački car, ponuditi mir, i to zato da ga od tebe odvuku, da te mogu tako usamljena napasti, i ostalu Srbiju jednim udarcem sasvim utući.Drže da će Žigmund to jedva dočekati, a da smogne u Njemačkoj s Češkom, koja je krunovina Njemačke.Pa jošt drugo, Turci ćedu opsjesti Solun i to takvom snagom, da se održati ne može, i da ti presjeku sve što ti odanđe dolazi.A treće je što te tekar srce zaboljeti mora.Čuli su Turci da si u dogovoru sa Celjskim komitom, da za Ulrika daš tvoju Katarinu, tu jošt vrlo mladu kneginjicu, najpre, molim te, rjeci mi je l’ što u stvari? Despot malo promisliv odgovara. — Jesam, al’ to jošt nije baš svršena stvar, cura je jošt vrlo mlada al’ zaručnica već može biti.Komiti Ciljski su silni bili, proizlaze od krvi kraljevskih kneginja, a Ulrikova sestra je supruga Žigmunda, i takovo prijateljstvo ne škodi. — I ti bi dao pravoslavnu ćerku za lacmana? — zapita začuđen Leontije. — Za njenu prađedovsku vjeru da je održi, pobrinuo bi’ se. — Zamjerićeš se time arbanaškim i zetskim vlastelama, koji bi za sreću držali da dobiju tvoju ćerku. — Jošt bi se baš zato jošt većma zavadili, oni koji su praznih šaka ostali, bacili bi na me i na zeta mržnju.Više je izgleda i koristi krvne sveze sa Ciljskim komitom. — E onda čuj šta će na to sljediti.Kad daš kćer za Ciljskog, onda će zaiskati sultan od tebe tvoju desetoletnu kćer Maru. Kad despot ču Leontijeve reči da bi sultan zahtevao njegove kćeri, kao poražen stade se misliti.Ukočio oči na Leontija koji čeka odgovor. — Dakle, sultan Amurat bi šćeo moju ćer — reče despot i uzda’ne. — Jest, takav je glas odande.Možeš lahko vjerovati.Tvoj kleti dušman Isak-paša popeo ti se na dušu, jednako te oblagiva da s Mađar’ma šuruješ, i tvojim novcem bunu u Karamaniji potpiruješ.I Turahan-paša jednako divan podbada da te satre, a s tobom i Srbiju.Srbija treba da im bude most za Mađarsku.I to navaljuju što prije da se na te napadne, jer su hristjani u Bosni, Zeti i Arbaniji nesložni i jedan od drugog vlast otima, i tu priliku treba upotrebiti.Ako se svežeš sa Ciljskim komitom, tu je i Žigmund, a to Turcima ne ide u račun. Leontije otpočine. — Žalosna stvar, šta o tome Ferhad misli? — reče despot. — Ferhad je tvoj prijatelj, i Siridža-paša.Ferhad već po sebi, a Siridža za mito, što od tebe dobiva.Držao se u Jedrenima veliki divan, o tebi i Srbiji je bila riječ, pomamne paše graktaše nad Srbijom kao vrane.Samo Ferhad-paša i Siridža držaše tebi i Srbiji stranu.A teško je bilo to činiti protiv silovitih paša i vezira.Kad je Isak-paša na divanu, najvećma se zborilo da se vojska odmah na Srbiju digne, i sve do Beograda pokori, onda podiže riječ Ferhad-paša, da je bolje Srbiju Đurđu despotu ostaviti, jer on plaća porti godišnji danak za Srbiju pedeset tisuća dukata, a kad bi je pokorio, dao bi je kakvom beglerbegu koji ne bi ništa dao.Za ovaj par Ferhad i Siridža-paša pobedu na divanu održaše.Sultan se ovima prikloni i od rata odustane. Despot upadne: — Kako bi sad na me digli vojsku, kad je sa mnom sklopljen pisan mir na pergamentu? — reče despot začuđen. — Ti znaš, despote, dobro kako Turci ugovore drže.Ako hoće Turčin da naruši, tu mu je pri ruci Šeik-ul-Islam, daće za to fetvu, i rešiće ga od obveze. Despot misli se. — Pa onda i sad što ne dižu na me vojsku, mir nije sa odlukom na divanu ujamčen, samo je odgođen napadaj. ——Tako je, uzrujanost paša i vezira velika je, može sultana opet na rat navesti, jer je to želja svih Turaka.Samo ti je tu od pomoći bio Siridža-paša, na čiju riječ sultan mnogo daje.Posle divana Siridža ode sultanu i spomenu mu sultana Bajazita, koji je car-Lazara ćer Milevu za ženu uzeo, i sa tim i Srbiju k sebi privukao tako da su mu postali vjerne slute saveznici, i prolijevali krv kod Angore protiv Tatara.Kako bi bilo, zapita ga Siridža, da sultan Amurat uzme ćer despotovu.Onda nek uzme komit Ciljski stariju ćer, kad se sultan sa despotom najednako srodi, tim će svim zapušiti usta.Sultan se na to uzbudi, zapita kakva i kolika je ta despotova mezimica.Siridža mu reče, da je od dvanajst lijeta, krasna kao ružični pupoljak, tako kažu ljudi koji su je u dvoru despotovom viđeli.Amuratu je to milo, zna da je pleme Brankovića krasno u muškima i ženskinjama, prohte se pohotljivom agarjanskom srcu, da odnese kao vuk nevino janje iz stada Hristova u gadnu pešteru.Dalje ne treba da ti zborim. Ove reči je Leontije uzbuđenom dušom izgovorio, pa umuče. Nastane počivka.Burno je srce u despota. — Doista, bog me pokara što posta’ despot. ’Oćete mi, Turci, otjeti dijete, milo dijete, kao Milevu carici Milici?Kad Turčin navali, e da je ne dam, tek će mu se pohot uvjećati, i svu silu će na me dići, sultan drži da je njegova želja meni zapovijest, što mi je sad činiti? — iz dubljine razdražena srca izreče despot. — Izvini se, rijeci da ti hristjansko srce to ne dopušta. — I carica Milica je bila ’rišćanka — reče despot. — Rjeci da je mlada, dijete. — Turska pohot ne zna za nezrelu mladost, Turčin čupa i nerazvijen cvijet.Pa i ma docnije bilo, opet gubim moje dijete. — Veliki je to teret tvome srcu, zato i došao sam da ti javim, da te utješim.Drž’ se Žigmunda.Lacmani, mada su nam dosta pakosti i zla učinili, ipak su hristjani.Žigmund je, kao što znaš, sad u Bazeljskom gradu, u njemačkoj carevini, i svjetuje se kako da mu se crkva umiri od čeških patarena, i kao što glasi dolaze, uspjeva, i rimpapa ga zove u Rim da mu metne rimsku carsku krunu na glavu.E sa tim će postati car Njemačke, a već je kralj Ugarske.To je velika snaga.Njemačka će pomagati Ugarsku protiv Turčina, a tebe obe.Držiš li s Turcima, obe sile ćedu se nad glavom ti tući.Sam ne možeš, u zetske knezove pouzdati se ne možeš.Kako se s Turcima združiš, zemlju ćedu ti progutati, otvorićeš im gradske dveri, tražiće sultan pokraj sultanke miraz, a to je Srbija, onda će i vjera Hristova pasti, sve će biti tursko, svijeti hramovi bićedu džamije, i samo Smederevo što si gradio, Turcima si gradio. Leontije stane. Leontijeve reči jako se kosnuše srca despota.Težak je po despota izlazak, početak i kraj.Da nije u njemu bujna krv Brankovića, klonuo bi. — Oče Leontije, vidiš kako je teško despotom biti u propadajućem narodu.Što sam išao za despotstvom, nemoj mišljeti da me je na to vukla li sujeta ili žudnja za gospodarstvom.Žudnje za to sam imao, kao Branković, al’ u kom i Nemanjića krv teče.Al’ nije to samo što me za skiptrom vuklo.Imam blaga dosta, mogao bi sa mojom porodicom, čeljadima življet i na strani.U Trapezuntu i Carigradu, u Mlecima i Napulju, pa i u Budim-gradu mirno življet.No ja ne šće’ ostaviti zemlju, narod, ponos mog plemena.Dušmani su iznijeli da je moj đed Vuk Branković izdajica, da je izdao Srbe na Kosovu.Vuk Branković nije bio izdajica, no zao glas dugo traje.Spjevali su Vuka kao izdajicu, i što se pjevalo, užljebilo se u srce naroda, i ne da se lako iskorjenit.Evo već blizu je pol stoleće i jošt Vuka drže, spjevaju za izdajicu.Ja, njegov unuk od plemena Brankovića, pokazaću djelom i životom, i smrću, da za rod i zemlju živim, da operem kletu kletvu sa imena Vukovog.Ivjer od klade daleko ne pada.No iver u žaru treba da pokaže od kakva je drveća.Omladak nek pokaže da je iz dobrog korjena prorastjeo.I ja sam izdajica, ako je Vuk to.Pokašću da nijesam izdajica, i osvjetlaću obraz mog prađede .Imam blaga, žrtvovaću ga za Srbiju; u ugovorima, ako je zadata riječ na štetu naroda, pogaziću i zadatu riječ, štoviše, prvo i pošljednje moje dijete ću žrtvovati, samo nek Srbija bude sretnija, i ako bude sretna, neće tražiti u lozi Brankovića sjeme izdajstva, korjen nesreće.Dakle znaj, držaću đe treba s hrišćanima, i Turke tamaniti, a kad me lacmani guše, da spasem zemlju i svoje, i s Turčinom biću prijatelj, al’ takva dva prijatelja su kao pas i mačka u cičoj zimi kod zapećka. Despot prekine.Pažljivo je [Leontije] slušao sve, i kanda je izrekom despota zadovoljan, pa proslovi: — Načisto sam, drukčije se ne može, nek nam bog bude u pomoći. Sa tim se završi razgovor. Despot je zadovoljan što je Leontije pronikao u njegovu dušu, a sad jošt je radoznal kako je od Ferhad-paše taj glas dobio. — Svjeti oče, znam za tvoju čestitost odavna, i što te uspitam, iskreno po duši ćeš odgovoriti.Ispovjedi, bi l’ sve to tako iskazao, da ti ne spomenu da Ferhad-pašu, Petoška, dobro poznajem, i da smo prijatelji. — Sve bi’ ti tako isto po rijedu iskazao bio, samo jedno ne bi, Ferhad-pašu, našeg Petoška, ne bi’ izdao, ni tebi samom, da mi ne kaza da ti je bio pobratim. — A tko ti donese taj glas, zar ti ulak ne kaza da meni od Ferhad-paše ta poruka glasi? — Ulak, to beše uvoda, al’ ne da mi posumnjati da to nije hristjanin u turskom ruvu.To bješe jedan bej, miralaj, izvadi mi sa goli prsa krst raspeća Spasiteljeva, prkrsti se i poljubi časni krst, da se uvjerim da je hristjanin.I prije neg’ što će mi tajnu poruku ispričati, preobučen zaželi se u svjeti hram Žiče, kud je tim poslom k meni došao, pomolio se bogu, ikone cjelivao.Kad se vratismo, poslje odmora i zakuska, ispriča mi svje od početka do kraja, o padu Golupca, o haranju manastira Sv. Bogorodice, o sramnoj pogibiji Haralampija, i izdajničkih vojvoda, kojima svemogući Bog nek bude milostiv, i to ispriča mog uverenja radi, da je na dobrom putu.Izgled i govor tako čestit, da se ne moga’ posumnjati.Pa mi jošt i to rječe, kad tebi taj glas poručim, da ne spominjem Ferhad-pašu, ako ga sam despot ne bi spomenuo kao poznata prijatelja, već da je taj glas preko drugog načuo.Ferhad-paša mora čuvati despota, a despot Ferhad-pašu, da im Turci ne naiđu na nite i vigove, jer je onda gajtan za pašu spremljen, a sva turska sila bi na despota napala.Zato Ferhad-paša može prilikom kako mu je lakše poruke šiljati despotu il’ meni, a baš ne mora se znati od koga je glas poslat no samo ima istinit načuv.Teška su vrjemena, čovjek mora obazriv biti, jer, štono kažu, i zidovi čuju. Leontije time završi. — Sad svje znam, znam i miralaja, sve je istina što ti ispriča. Dugo je trajao taj razgovor za jošt neodmorena Leontija.No vreme ne sme se gubiti.Telo nenamireno, kao posnici ispovedali su se o bolji naroda, i kad sednu za bogodanu trpezu, to će im biti tajna večera, i pe’arom rujnog kao pričešćem ulivaćedu si bodrost duhu, i krepost telu. Iguman iščekuje kraj, čudi se dugom sastanku, al’ namišlja da se o velikim stvar’ma raspravlja. Despot da znak, ustanu oboje i despot uhvativ ruku Leontija vodi ga kroz dvoranu dalje, u dvoranu ’de je despotovica Jerina, koja je već načula dolazak Leontija, i samo se čuđaše, zašt’ ga odmah despot ne dovede, i čemu taj dugi dogovor beše priređen. Posle pozdrava i otpozdrava malo zasednu, i za_malo trajaše, al’ eto igumana, kako uđe metaniše i ruku vladici ljubi, i zamoli da ih doprati u trapezariju, onde je već sve u redu. I gosti su gotovi, telo ište svoje.Odu u trapezariju, iguman napred, vodi ih. Kad je despot u trapezariju ušao, razgleda, iguman ga vodi gore u čelo. Kad su već do čela, tek onda trgne se, padne mu na pamet da je vladika Leontije po svom svetom činu dostojan da zauzme prvo mesto, jer badava, vladika je vladika, i u svetoj obitelji kao i u crkvi imao bi prvo mesto zastupati, al’ despot je opet zemlje gospodar.Pa jošt ako despot i zauzme mesto u pročelju, al’ što će sa despotovicom da l’ će ona pred vladikom sesti, pa viša nad vladikom biti, pa baš i kao despotica. Despot mu tu brigu rasterao, sedne u pročelje, s desna ponudi Leontija, s leva despoticu, dalje opet iguman, dalje opet iklisijarh, i opet dalje nekoliko bratija, i to od najdostojnijih koji jošt nikad nisu bili u brašnari. Bio je Petrov post, al’ četvrtak, i nije se tako strogo postilo; bilo je tu ribe, paštrme, soljenih moruna, haktapota, i neophodimog graha, sa finim ulcinjskim uljem, taka sofra da bi se ne jedan siromah s njom, i svojom mrsnom sofrom promenuo.No pre neg’ što ćedu posedati, očita molitvu vladika tiho, a ostali još tišije reč’ma sljede. No tek što se primaknu jestivu, al’ im upade na strani u oči jedan kaluđer, dosta razbarušenom kosom, pred njim uzvišen drven nalon, a na njemu velika knjiga, i poče nešto čitati.To je brat Teofan tako oko četrdeset godina star, smešljivog lica i pogleda.Mladost je burno proveo, i postriže se, da stupi u mirnije pristanište žića.Bio je negda i oženjen, al’ osta udovac.Zgrešio je, bio je u prnjavoru na prelu, i kao čovek malo se rašćeretao, što ču iguman, i sad je na epitimiji.Dok se ruča, brat Teofan mora čitati „žitija svjatih“, a ovom prilikom žitije sv. Pantelejmona.Kako otpočne, a on čita tako naprezajućim glasom kanda mu je srce neobručano, uzda’ne, i u maloj počivki jednim okom žalosno izvrće, a drugo oko baca na trpezu i smešljivo ih sve nabraja, a riđa brada sve se tresuta. To je propis, pa mora čitati ma kakav gost tu bio.Pa i iguman hteo je pokazati da je strog, da pazi na red.Takovi grešnici dobiju obično pomilovanije kad je tu kakav znamenit gost, pa i Teofan zna da će mu sad biti poslednje čtenije.I zbilja, despot da rukom znak da bude oprošten, iguman da mu također znak, pa brat Teofan ostavi knjigu, pređe trpezi pa upravo igumanu da mu poljubi ruku, no ovaj odbije znakom da ima tu stariji’ a Teofan opet približi se vladiki da ga poljubi, ovaj pokaže prstom na despota kao zemlje gospodara, te tako poljubi u ruku najpre despota, posle despotice, pa vladike, pa tek onda igumana.No od radosti il’ zabune poče ljubiti i ruke kaluđera svojih bratija, koji se užasnu i ruku natrag vuku, žestok pogled baciv na Teofana.A Teofan krasno odmetaniše, pa iziđe, i ode upravo međ’ mlađe, s kima će i ručati.I dobro je što su mu presekli čitanje, jer bi izvrtanjem, kreveljenjem, i podmuklim glasom jošt mogao u najozbiljnijem času i osećanju u kom se despot nalazi, na smeh navesti, što baš ne bi ni vladici nit’ igumanu godilo. Brat Teofan kad je izišao, pred kuvaricom triput je od radosti gore skočio, a kuvarica ciknula, nije znala što se Teofan pomamio, kad je on ionako na epitimiji, pa mu nije slobodno ništ’ dati.Teofan je lako ubedi, da je od despota pomilovan, i da će tu ostati, da što bolje jede, paštrme i jegulje, haktapota i suve ribe, a neće u drugu trapezariju, ’de mu se ostala bratija hljebom, grahom i lukcem zalažu.Kuvarica Varvara pristala je na sve, što se iznese iz prve trapezarije, to se meće pred Teofana, pa ni vino nije ma kakvo.Sad će se založiti tako, da mu stomak iskaje svo postenje za trajavše epitimije.A i seka Varvara, ili’ kako je već kaluđeri zovu „sestra“ Varvara šta će sa ocom Teofanom, kad joj je on jedina razbibriga u neveselom manastiru, i što proživi, to joj je sve.I mlađi su voleli oca Teofana, i oni su ga ocem zvali, jerbo je brat samo bratijama.Pa i mlađi su učestvovali sa Teofanom kod boljeg zalogaja, a nisu oni ni onako pravi posnici, koji bi radi u kujni duše spasavati.Pa tko ne bi takvu šaljivčinu slušao kao što je otac Teofan, a seka Varvara ne bi ništ’ više želila, već samo oca Teofana da ga vidi igumana, to bi bio život, al’ tu treba jošt koji iguman da se promene. U drugoj manjoj trapezariji ručaju ostali kaluđeri.Mešoviti su, vidićeš među njima lica pobožnošću zarezana, onaj hljeb, ono parče luka prima blagodarnim srcem, uzvišenim osećajem, da je bilo, i jošt ih ima, koji su za pravdu i istinu stradali, i koji jošt stradaju, jer u svetu uvek ima stradalnika, pa se njih treba u umerenosti setiti, jer raskošan stradalnika se ne seća.Tako misle ti iskreni posnici.No među njima ima i takovih bratija, kojim na licu čitati možeš da je post izmišljen samo kaluđerima da prkosi, i zato i čekaju da dođe Petrovdan, da sv. Petar ključem otvori mrsu vrata, što je njima ovozemni raj, a drugo oni i ne traže. Posle obeda raziđoše se svatko na svoje mesto.Iguman i vladika opet sebi izabra ćeliju, đe će se odmoriti u duši i telu, jer teške su mu brige, stado mu je zaplašeno, vuci se oko njega zaletaju. Iguman prepravi za Leontija u ćeliji sve knjige svete i starostavne.Tu je na stolu Sveto pismo, večiti izvor istine i nadnje.Tu je knjiga svetog arhiepiskopa Danila, koji je sretnije doba doživio, rođen u dobu kralja Milutina, dobu bujnog napredovanja Srbije, i dočekao je da kruniše za kralja silnoga Dušana, i vidio je kako je sunce sjajne zrake bacalo na krunu Srbije, na glavu Dušana; tako jarko sunce nije nikad sjajilo kao tog dana.Naišla su pomračenja.Ta knjiga blaženog Danila bila je pisana na pergamentu, velikim slovima zlatnom bojom, to je pisao monah hilendarski Pahomije, koji je u Atonskoj gori trijest godina, uz to i hrisovulje i povelje srpskih vlastelina, pisao, i ceo svoj vek je u tom proveo.I mogaše biti iguman, al’ on vole ostati prost monah i pisati srpsku slavu, net ’gramziti za svetskim sjajem.On pomišlja, bogzna hoće l’ to sretno doba dugo trajati, možda je on sad sretniji, neg’ što ćedu biti nekad arhijereji.I doista, i sam Leontije volio bi biti u onom dobu prost postriženik, neg’ sad vladika, arhipastir, kad više Prizrena nema.Korice knjige Danilove su uvezane u kožu, na njima utisnutim zlatnim bojama naslikan je Spasitelj i svetitelji, sveti Sava, i hramotvorni pobožni srpski kraljevi.A na svakom uglu korica kaljeno zlato, ploča zlatna, na kojima su urezana divno mučenija Hristova.Ta je knjiga u Solunu vezana, i vredna je bila jedno vlastelinstvo, takva je bila onda u Srba bogaština.Tu knjigu je dobio u nasljedstvo despot Stevan, i pokloni je manastiru Studenici, i knjigu Svetog pisma Stevan je na poklon dao, i jošt divno evanđelije, koje se metne na prsa despot Stevana o zadušnicama. Tako Leontije čita sad jedno sad drugo, sad Sveto pismo, sad knjigu sv. Danila, ’de su dela divnih Nemanjića opisana.I Leontije mišljaše, kako bi sretniji bio u dobu sv. Danila, i voleo bi biti monah Pahomije da takve knjige uresom divnim proslavi, nego li arhipastir sa raspuđenim ovcima. Leontije u ozbiljnim mislima prestade čitati, brojanice broji, i broji sate o sreći il’ nesreći svog stada srpskog naroda.Tako on čeka veče i noć, da legne, da počine, zna da će mu lak sanak doći, koji će mu sa srca zbrisati bolju dana. JUGOSLOVENSKI KLASICI 3 PRIPOVEDAČI 3 Milivoje Ristić JAKOV IGNjATOVIĆ JEDNA ŽENIDBA NARODNA KNjIGA BEOGRAD 1953 Naslovnu stranu izradio Mate Zlamalik Ljuba Čekmedžijić bio je u varošici O. momak na glasu.Do njegove dvadesete godine slabo je što o njemu u varoškoj hronici zabeleženo.Mati mu je ostala udovica, a Ljuba, prošavši kroz manje škole, postane šegrtom trgovačkim u jednom na glasu dućanu.Tu se on tako vladao da je svakom šegrtu za primer služio.Gosa mu je bio veliki bogomoljac, a Ljuba, kad ga je shvatio, nije ni jedno jutrenje prenebregao.U dućanu bio je okretan, mušterije brzo je posluživao, ali je i doterao do toga da kad je postao kalfa sve su varoške devojke u njegov dućan dolazile.Kao šegrt, kada je poslat bio kakvoj mušteriji po dug, donde se nije kući vratio, dok nije sve ili bar nešto od duga svom gospodaru poneo.Plakao je pred dužnikom donde, dok mu nije pružio novac sa:'„Na, nek te đavo nosi!“ Za vreme celog šegrtovanja samo je jedanput bio bijen, i to što je gospodarov auspruk u podrumu kradom pio. Posle dvogodišnjeg kalfovanja u svojoj varoši ostavi svog gospodara.Gospodar je osobito za njim žalio i pobojao se da mu neće trgovina natrag poći.No, Ljuba je morao nešto i kroz svet proći.Služio je i takve grke koji su po triput bankrotirali, koji se na vašaru pod svojom firmom pokazati nisu smeli, ali opet ni sto advokata s njima nakraj ne bi izišli.Kod ovih je Ljuba do neke rafinerije trgovačke došao.Išao je često po vašarima.Tu je iskusio svu romantiku trgovačkog života.Zima, vrućina, žeđ — ništa to njega nije ženiralo; ne jedanput je na vašaru bivakirao i na vlažnom vremenu pod kolima spavao.Ali, kad se vašar započne, da vidiš Ljubu Čekmedžijića kako mušterije mami, kako mu slatko reči teku, mora čovek od njega što to kupiti.Vredi li rif čoje sedam forinti, on ga proda lepim rečima po deset, pa još koliko ostane s rifa na prstima! Iznenadno piše mu mati da se što pre kući vrati, jer je bolešljiva, pa sina kod kuće mora imati.Ljubi je žao, ali šta će; ne može mater samu ostaviti, mora odlaziti.On je hteo još nauke u svetu da profitira.Žao mu je što nije video Medinu trgovačkih kalfa, „Belu lađu“ u Pešti, i onde koje doba romantično proveo; žao mu je što ne može koje vreme kao kalfa u Šapcu i u Beogradu provesti. Vrati se kući. Ljuba je kod kuće vreme dobro provodio.U matere je ostalo nešto imanja, da će se valjda s njim što činiti.Ljuba, ako i nije u svemu ne znam do kakvog savršenstva doterao, ipak je mnogo znao, više nego ma koji grk u njegovom mestu.Zato se i titrao sa sudbom svojom.On je za višim čim težio nego za bakalstvom.Ovo mu nikad ne gine, ma mu se sve žice pokidale. Ljuba bi rad u nečem većem sreću da pokuša.Pored malo novaca, malo posla, a mnogo sreće — to se njemu u glavi vrzlo.Žitarska trgovina, to je dobra trgovina.Ne jedanput je snevao kako mu grdne bolozanke žitom napunjene po Dunavu plove; no na javi je uvek štetovao, jer nije imao novaca u hranu da uloži.Ono malo što je ulagao nije mu toliko donosilo da može sebe i kuću izdržavati.Od imanja materinog sve se više i više ronilo. Ljuba je u svom mestu vrlo dobro živeo.Svi su ga držali da je „hiroš“.Stasa je bio od srednjega viši, sastava temeljnog, obraza belog, kose smeđe, šake malo podeblje, živ, okretan, dosetljiv, jednom reči, mogao se uzeti za ideal trgovačkog kalfe u maloj varoši. Ljuba je svud u društvo pristao.Rado se veselio pri dobroj čašici vinca, a rđavi ljudi govorili su da je pijanica, premda se to sasvim nikada zasvedočiti ne bi moglo.No, što mu je pred svetom škodilo, to je karta.Holber i makao bile su njegove najmilije zabave; osobito je rado igrao farbl, ponajviše sa „šantlam“.I sam Ljuba priznavao je tu svoju slabost, ali opet nije se mogao uzdržati, pa ma koliko da su govorili da je kartaš. Ovako prođoše Ljubi dve tri godine dana; ali prolazi i kredit i imanje.Sad si ga pretstavite kao mlada ili stara mladića od dvadeset i devet godina, jer kao takav sprema se za ženidbu.Dvadeset i devet godina!To je doista vreme za trgovačkog momka u maloj varošici da se ženi.Kao đeneral bio bi i od četrdeset godina mlad momak, ali za Ljubu je i dvadeset devet dosta; za takovog paorskog momka nijedna seljanka, devojka, ne bi pošla.Još jednu godinu, pa je i za trgovačkog momka mator; već je tu grčko majorenstvo. Ljuba je sve to uvideo, pa gleda da se kakogod oženi.U njegovoj varošici nije bilo mogućno, jer što je bolje, nisu hteli dati za njega, loše opet on nije hteo.Mogao je uzeti sirote, koje su oko na njega bacile, ali nemaju prebijene pare.Koje su iole što imale, očevi ni da se dadu osoliti za Ljubu. — Šta će mi taj bekrija i kartaš! — govorili su devojački očevi o njemu. Ali, ipak Ljuba, mada je kakvu naklonost prema kakvoj devojci osećao, kad je došlo do rešenja, iskreno joj je ispovedao da je bez novaca uzeti ne može.On se sam sebi zarekao da niti hoće, niti može bez novaca se ženiti.Kad bi mu njegov prijatelj, mesni učitelj, protiv toga što primetio, rekao bi mu Ljuba: — Kod nas je ljubav i ženidba trgovačka; mi bez novaca ne možemo nikud. Ljuba je znao da za njega u mestu nema izgleda, ali zato nije izgubio nadeždu.„Dok je momaka, biće devojaka, ako ne ovde, ono na strani!“ — bila mu je lozinka. U selu X. mlada dućandžinica izgleda na dućanskim vratima.Na kraju sokaka jako je zaprašeno.Idu neka kola arnjevima pokrivena.Kočijaš besno tera.Kada dođu do dućana, gosa zapovedi da stane, pa promoli glavu ispod arnjeva. — O, slatki gospodar-Ljubo, dobro došli!Otvarajte kapiju! — viče ushićena gospođa Jelka. Dakle, naš Ljuba je bio u tim kolima, pa sišavši pozdravi: — Dobar dan, jeste l’ radi gostima? — O, drago nam je; izvolite unutra. Sad idu unutra.Ljuba neće prvi da ulazi u sobu, učtiv je. — Ta izvolite! — Ta izvolite vi prvi! — Ta vi ste gost! Pored ovih reči uhvati gospa-Ljubu za desnu mišicu, pa ga uvlači; Ljuba se još malo otima, pa u zabuni zaboravi da se ulazi niz dva basamaka, te sklizne i malo posrne, no za to ništa, opet se odmah razbere. — Oprostite, kod nas su ovi prokleti basamaci.Koliko puta sam moga molila da ih već jedanput kasira, pa mi sve obriče na proleće, no neću ni do posle berbe čekati.Izvolite sesti. — Hvala! Ljuba sedne.Sad se među njima razvije govor, najpre o običnim kućnim stvarima, pa onda o ženidbi.Ljuba je bio sa gospom vrlo dobro poznat.Ona je imala jednu sestru, Savku, koju je htela za Ljubu udati.Video je Ljuba na svetkovini u K., pa se u nju zaljubio.Savka je bila sada u gostima kod sestre, no baš kod kuće nije bila; sestra je svaki čas čeka.Ljuba je gospođu Jelku još devojkom poznavao, a i ona je sada znala za njegovu naklonost prema Savki, premda Savka još ni pojma o tome nema.Ljubinoj prvoj zabuni bio je uzrok što nije znao kako će ga gospa predusresti. — Dakle, dopada vam se moja Savka? — zapita ga između ostalog gospa. — Dopada mi se. — Pa hoćete li da joj to kažem? — Nemojte, ako boga znate! — A zašto? — Bar sad još ne, dok se i o drugome ne porazgovaramo. — A šta je to drugo? — Vi ćete to dobro ponjati, — reče smešeći se Ljuba. — Vi sigurno miraz podrazumevate? — Kanda ste pogodili! — Ala ste đavo, tek vam je preči miraz nego devojka. — Jedno mi je tako milo kao i drugo. — A kako sam ja pošla za moga bez miraza? — To je sasvim drugo.Gospodar Pera, kada je vas uzeo, bio je u godinama, pa još udovac, a vi ste bili u vašem mestu najlepša devojka, pa i sad, nemojte se naći uvređeni, bolje mi se dopadate nego ma koja. — Molim vas, vi meni jako laskate.Ono je bilo negda nešto, al' sada je sve prošlo! — — odgovori malo prijatno zastiđena gospođa Jelka. Na to dođe i frajla Savka.Fina devojka.Lepog stasa, bela, pa rumena, lepe, upisane, sastavljene obrve, oči žarke, Ljuba ne sme u njih da gleda. — Dobro došli! — Drago nam je! — Izvolite sesti.Kako ste? Eto i gospodara Pere.Malen, debeo, okrugao čovek oko pedeset. — Dobro nam došli! — Oprostite što sam tako slobodan... — Drago nam je.Pa kako kod vas, pošto ’rana? — Skače. — Tako i ovde.Kamo sreća da sam pre dva meseca žita nakupovao, mogao sam dosad najmanje dve hiljade hasniti. Sad se dva trgovca uzduž i popreko razgovaraše.Ženske iziđoše napolje da pripravljaju ručak.Kakva radost za njih! Gospodar Pera Siridžić bio je običan seoski grk koji je svojim trudom stekao ono što ima; a dosta ima, toliko da se u selu za imućnog čoveka držati može.Tu se sad o trgovini počeše nadmetati.Ljuba je jednako svojim rečma onamo šibao, kao da baš nije mali trgovac, a i gospodar Pera govorio je kao kakav „groshandler“.I to se moglo primetiti kao da hoće Ljubu da iskuša kako mu akcije stoje.Ljuba je izdaleka davao na znanje, kada bi se ženio, da to bez novaca ne bi moglo biti.Ostavimo ih pri njihovim espapima. Ženske se oko ručka žure.Kakva radost za Savku!Momak joj se dopada. Dođe vreme ručku.Ljubi nije baš do ručka; on bi želeo da što pre sazna na čemu je. Ručak prođe u samim purgerskim etikecijama.Posle ručka Ljuba se razgovara sa Savkom.Sve je u redu, samo da zna kako stoji sa mirazom.Dođe sestra, umeša se u razgovor i da mu na znanje da miraz neće faliti.Ona već na tom nastojava. Gospođa Jelka rada je da se malo provozaju.Ljuba pristane na to, i to da on njih na svojim kolima u vinograd voza.Upregnu i odu. Gospodar Pera obukao je svoj najlepši kaput, premda je bio poslen dan, pa stoji pred dućanom.Nije čudo, ima gosta mladoženju! Ljuba je sa svojom furom stigao u vinograd.Tu mu se sad cela romantika razvila.Krasni vinogradi, lepa Savka pred očima!On je već sa svojim srcem sasvim načisto.Gospođa Jelka svu je galanteriju na njega prosula, samo da ga obveže.Ljuba, koliko se u Savku zaljubio, ipak nije hteo da se da sasvim poznati, da ne bi posle na miraz zaboravio.Savka se malo udali da bere grožđe, a Ljuba se gospođi Jelki približi. — Kako vam se sad dopada moja Savka? — Izgleda kao boginja! — Neće ni miraz faliti. — Kanda ste mi iz usta izvukli!Baš sam vas hteo o tome upitati.Kažite mi pravo šta će dati gospodin tata pored frajle Savke? — Ta ostavite zasad to pitanje na stranu; imamo još časa za to; sutra je berba, pa ćete kod nas ostati. — Ja ne mogu sutra ostati.I kod nas je berba, moram kući. — Ali sama Savka me molila da ostanete! — Ne mogu. — Dakle, vi nikakvu ljubav ne osećate. — Ja osećam, te kako osećam, al’ mi je ljubav već na vrh nosa izišla.Ja već ne mogu dugo ljubav provoditi; naumio sam se ženiti.Zato bi’ bio rad otprilike znati... — Kažite mi pravo, otprilike, koliko vi ištete? — Koliko bi’ ja hteo iskati, o tom nemojte ni pitati, no samo: koliko se mogu od vas nadati? — Tata je kazao da će pored Savke dati osam stotina forinti, a ja ću joj dati lep štafirung, kanape, stolice, dva šifonjera i ogledalo. — Što se štafirunga tiče, s tim sam zadovoljan, al’ osam stotina je vrlo malo za trgovca.Ja sam želeo bar da mi žena toliko donese koliko ja imam, al’ kad nije tako, a ono bar hiljadu forinti moram dobiti, pa ne sme baš ni pet para faliti.Zato vašu frajlu Savku, što mi se dopada, uzeo bi’ sa jednom hiljadom; al’ kad bi manje bilo, svet bi mi se smejao, rekli bi mi da ja kao trgovac nisam u stanju da se ženim ni kao šnajder ili šuster. — Eto, boga vam, koliko ima velike gospode pa uzmu bez krajcare, iz ljubavi. — Oni mogu to činiti, al’ ja ne; nego molim da znam na čemu sam... — Dakle, ja vas uveravam da će moj tata dati hiljadu forinti. — E, dobro, na to pristajem.Dakle, hoćete li gospodinu ocu pisati? — Hoću. — I ja hoću. Na to dođe Savka, te se razgovor preseče. — Izvolite grožđa. — Hvala; mogli bismo se već vratiti, da se ne zadocnimo; daleko je, može nas mrak uhvatiti. — Kako izvolevate. Ljuba opet kočijaši.Nastao je već sumrak.Ljuba jako tera.Sestre šapuću, smeju se, jedna drugu ispitkuje šta je Ljuba govorio.Ljuba prisluškuje, ali se ne osvrće.Zamole ga da jako ne tera.Ljuba pusti konjima uzde, pa se malo k njima okrene da se može što razgovarati. — Jeste l’ bili kadgod zaljubljeni, gospodar-Čekmedžijiću? — zapita šaljivo gospođa Jelka. — Bio sam, al’ samo malko; i sad sam zaljubljen... al’ ne jako. — Kako to? — E, tako!I malo, pa mi je dosta; neću moći mirno spavati; još sad pa mi stoji kao knedla u grlu, akamoli da je što više! Sestre se smeju. — A kako bi bilo da je još strašnije? — Onda je čovek kao lud, ne zna šta radi, a to nisam rad. — A jeste l’ vi koju zaludili? — Kažu. — Pa je l’ živa? — Jeste. — Pa šta sad radi? — I sad luduje, al’ ja joj pomoći ne mogu, sirota je. — A da ima što, biste li je uzeli? — Bih, pre toga, da je imala bar hiljadu forinti. — A da sad ima pet? — Promislio bi’ se. Smeju se i one i on, i tako u šaljivom razgovoru dođu kući.Večera je već gotova.Svi ga zadržavaju da sutra ne odlazi, ali Ljuba neće da pristane.Kad ujutru, a Ljuba da prezati, pa svršivši upola stvar, oprosti se i otputuje. Kad kući dođe, čeka dva tri dana.Dugo mu je vreme, pa mu nije do čekanja; namerava samom ocu Savkinom o tome pisati.Otac Savkin bio je sveštenik u selu Ž. Ljuba se nakani te ovo pismo ocu Savkinom napiše: Počitajemi gospodine! Budući da ja vašu kćer Savku rado imam i želeo bi’ je, ako je moguće, za ženu uzeti, ako bi vi na to saizvoleti izvoleli, izvolite mi javiti.Očekujući vaš odgovor, ostajem sluga pokorni. Ljuba Čekmedžijić Prođe dve nedelje, Ljuba ne dobija odgovora.Razljuti se i odvaži da više ne piše.Već je gotovo na Savku zaboravio.Kad jedared dođe gospodar Siridžić sa gospođom Jelkom i Savkom u O., mesto Čekmedžijićevo.Otsednu u bircauzu.Ljuba ih vidi, ali već ne haje mnogo, već mu se druga po glavi vrze, ali ipak šeta se po pijaci, pa naiđe na gospođu Jelku.Čini se kao da je ne vidi.Ona ga viče. — Gospodar Čekmedžijić! — Izvolite. — A, drago mi je! — Nemajte brige, daće hiljadu forinti, — šušne mu gospođa Jelka. — A vi izvolite k meni sa celom familijom. — Milo će mi biti. Sad Ljuba doprati gospođu Jelku u jedan dućan gde je imala nešto kupovati, pa onda s njom u bircauz, pa ih sve u svoju kuću doprati.Ljuba ih ugošćava.Donosi svakojake poslastice, ali mu se jednako hiljada forinti vrze po glavi, pa kako je, zamišljen, dunst otvarao, raseče federmeserom ruku.Frajla Savka brzo mu ruku poveže, a Ljubi ni brige.On ih časti, ali razgovor mu se jednako okreće oko Savkinog tate, šta on misli, da li je već načisto sa ugovorom.Gospođa Jelka ga uverava da jeste, da na sve pristaje tata i da ga samo želi videti. Gosti odu. Čekmedžijiću dugo čekati, pa treći dan sedne na kola i ode u Ž. da se sam sa popom razgovara.Kada dođe u selo Ž., a Savkin tata lepo ga primi kao gosta, časti ga.Dođe večera, opet ga časti, ali ništa ne spominje.Ljuba čeka da tata započne, ali kad drugi dan, tata ga još ne pušta, a ovamo ništa ne spominje.Onda posle ručka, ali još pri sofri, Ljuba, malo ugrejan, skupi sve duha prisustvo te reši se u oči upitati.Baš su sami bili. — Jeste l’, gospodine, dobili od mene pismo? — Jesam. — Pa niste mi dosad ništa na njega odgovorili. - — Nisam bio u stvari načisto. — Ja sam došao da prosim frajlicu Savku. — Drago mi je. — A je l’ vam što poznato o našem ugovoru? — Nije mi ništa poznato. — Gospođa Jelka Siridžićka ugovorila je sa mnom da ću dobiti hiljadu forinti pored frajlice Savke. — Ne znam ništa o tome. Popa zove popadiju. — Znaš li ti što o tome kako je naša Jelka udadbu Savkinu ugovorila? — Ne znam ništa. — E, pa dobro, gospodar-Čekmedžijiću.Ako nije još ugovoreno, a ono se može ugovoriti; još može biti vaša Savka. — A kako je sa hiljadom, jer, ja iskreno ispovedam, bez toga ništa ne može biti. — Ta ja mislim da to ne mora odma’ biti.Ta neću ja ovo što imam na drugi svet nositi; sve je to moje dece... — Ja se na veresiju ženiti ne mogu. — A ono bar spustite cenu na manje. — Od hiljade ne sme ni krajcara faliti! — Ja to ne mogu odma’ učiniti!Žao mi je! — I meni je žao! — Ta valjda ćete se i vi malo promisliti.Ostavite, dakle, to za ovaj ma’ na stranu.Ded’te čašu bermeta! — Hvala, ne prija mi; a i onako moram odlaziti.Oprostite što sam vam dosađivao. — Bože sačuvaj!Vi ste mi mili, ostanite još. — Ne mogu, oprostite. Tako Čekmedžijić preporučivši se ostavi kuću popinu.Nije hteo frajli Savki ni reč da proslovi, ni u oči da joj pogleda. — Šta ću da je gledam, kad neće biti moja, — progunđa napolju. Ljuba ode kući.Frajla Savka ostane dešperatna, ali naskoro se za jednog notaroša uda. Ljuba je kod kuće još tri dana za Savkom žalio, četvrti dan mu je ljubav izhlapila, a peti dan mislio je na novu prosidbu. Ljuba se misli na koju će stranu sad.Sad bi se baš uprkos zaljubio.Ljuba je imao katalog od svih devojaka u okolini.U selu S. ima lepa devojka u jednog grka, koja ima preko dve hiljade.Ljuba da opraviti kola i arnjeve, pa ide u S. Kad onamo stigne, dočeka ga lepo grk Sima Redić.Ljubi se dopada frajla Soka, a i Soka ne bi mrzela Ljubu.Tu je samo pogodba glavna stvar. Redić je vrlo praktičan čovek, pa posle ručka odmah na stvar pređe. — Dakle, dopada vam se moja Soka? — Vrlo. — Šta sudite sad? — Ja ništa drugo ne sudim neg’ da uzmem frajla-Soku, samo ako ona hoće, i — ako se pogodimo. — Što se nje tiče, to ćemo lako; neg' da vidimo onu drugu stranu.Šta vi ištete? — Tako oko tri hiljade; ako ima više — još bolje. — Moja Soka zasad neće dobiti više od dve hiljade i štafirung. — Dobro; ja sam i s tim zadovoljan; ja hoću. — E dobro, dragi.Sad opet ja iskreno da pitam šta vi imate? — Imam dve kuće u O.; jednu malu, u toj ja živim; drugu, veću, dao sam pod kiriju; osim toga, sad sam otvorio malu gvožđarnicu. — Sad sam vas čuo, i ako je sudbina da bude, dobro; al’ moram najpre propitati. Time se dogovor svrši i Ljuba otputuje. Redić je bio takav čovek da nije trpeo mnogo vizite, osobito što se kćeri tiče.Ako može biti što, a ono da bude nabrzo; ako ne, ono neka đuvegija izostane.Posle nekoliko dana proputuje kroz S. gospodar Zevalić i malo se kod Redića zaustavi.Zevalić je bio zemljak Čekmedžijićev.Baš je dobro došao.Pita ga Redić: — Poznaješ li, brate, nekog Ljubu Čekmedžijića iz O.? — Vrlo dobro. — Šta sudiš o njemu? — O njemu mnogo se može suditi.Čega radi pitaš?Valjda zbog trgovine? — Ne, zbog ženidbe.Rad je moju Soku uzeti. — Pa dobro, što hoćeš da reknem o njemu? — Ima li što? — Ima nešto. — Al’ on kaže da ima dve kuće i gvožđarnicu? — Ima jednu malu zemunicu, a u većoj kući, koja je zadužena, sede kirajdžije.Gvožđarnica pak taka mu je da bi odande jedva četiri ciganska konja potkovati mogao. — Pa ništa za to?Kad on ima dve kuće, može se dug črez mene isplatiti, pa na kuću alaturu intabulirati, a gvožđarnica se može napuniti.Ali, kakvog je vladanja? — To je baš što je najgore.Lump i pijanac je prve klase; često u kavani na bilijaru spava.Dalje — keca voli, al’ uvek gubi, jer je klopav kad igra. — Dakle, na taj način je zlo? — Već gore ne može biti; ne bi’ dao za njega ni moju sluškinju. — Hvala ti što si me osvestio; sad ću ja njemu onako lepim, političkim načinom otkazati.Zevalić se nije mogao duže baviti, pa je otputovao.On je bio neprijatelj Čekmedžijićev.Redić se počne malo misliti, otide za tezgu, onamo gde protokoli stoje, pa Čekmedžijiću sledeće pismo napiše: Ljubezni gospodar Čekmedžijić! Hitam da vam odgovor dam.Vi ćete mi dopustiti da se s vama u poslu vaše ženidbe kao trgovac razgovaram.Ja sam o vama raspitao.Mladosti pogreške neću u račun da uzmem, no samo imanje.Ja vaše stanje vrlo dobro poznajem.Ako vi iz vaše velike kuće kirajdžije isterate, i sami se u nju uselite; dalje, ako vaš na kući intabulirati dug isplatite, onda ću vam dati moju Soku. Ostajem sa počitanijem Sima Redić Kada je Ljuba ovo pismo dobio i pročitao, odmah se setio da je kakva huncutarija.Ljuba je dobar bio, ali častoljubiv, pa se na to pismo jako razljutio.Sad mu više frajla Soka ne treba; pa da o tome i samog Redića uveri, napiše mu ovo pismo: Počitajemi gospodar Redić! Žao mi je što tako mnjenije o meni imate; što se tiče pogrešaka mladosti, znam sigurno da karte mislite, al’ ja ako se kartam, to se za moje novce kartam, a nisam hteo alaturu prokartati; nemojte se dalje ni za moj dug brinuti, kao god što ja više neću o vami ni frajla-Soki da se brinem. Ostajem sa počitanijem Ljuba Čekmedžijić Kad je Redić ovo pismo pročitao, radovao se što se bede kurtalisao.Ljuba pak voli što se nije spleo sa takvim tastom koji bi nemir u kući činio, samo da čuje da je Ljuba na „šantli“ pet srebra proigrao.Ljuba uviđa da se sam bez provodadžije ne može oženiti, jer ima mnogo neprijatelja, zato zaključi otsad sa provodadžijom prositi, i to sa takvim provodadžijom koji će ga znati u svemu preporučiti. Čekmedžijić je uzeo za provodadžiju čika-Gavru.Čika-Gavra je bio častan, mali gospodar, trgovac; golem i priličan, oko četrdeset godina.Bio je ujak Ljubi, a žene još nema.Gavra načini plan sa Ljubom da idu u selo J. Tamo je mlada udovica, jedva joj je dvadeset godina, a prilična, ima sermije oko devet hiljada forinti.Mladoj gospođi Persi otac je tutor. — Kola sa arnjevima već su u pripravnosti, i posle jednog sata već su prosioci na putu. Kada stignu u selo J., traže bircauz.U bircauzu nema kvartira, nego ako hoće da budu u jednoj sobi sa paorima.Ljuba i Gavra u kujni su se obukli.Kad su već gotovi bili, opet uđu u sobu da promišljaju kako će vizitu praviti.Bilo je već pred veče.Hodaju po sobi gore dole.Kad dođe jedno devojče, ište od birtašice jednu zemičku, a ovamo pilji Ljubi u oči.Poslala je gospođa Persa da vidi kakvi su stranci u bircauzu.Ljuba se okrene birtašici. — Gospođo birtašice!Kažite mi gde sedi ovde mlada gospođa Persa trgovkinja?Ima dućan, veliku trafiku i kuću. — Ta ono devojče je baš njena sluškinja!Ako izvolite, može vas onamo odvesti.Eno onde ona velika kuća i dućan — onde sedi. — Ako hoćete, ja ću vas onamo odvesti, — reče sluškinja. — Hvala; mi sad odma’ ne možemo, al’ smo onamo namerili, i ako gospođa dozvoli, mi ćemo tek onda ići, — primeti Ljuba. — Ja sam baš zato i došla, ako ko stran k nama ’oće, da i’ odvedem. — Mi ne možemo, no idi kući i lepo upitaj; pa ako možemo doći, mi smo gotovi, — reče čika-Gavra. Devojče ode.Ljuba i čika-Gavra se šetaju i dogovaraju kako će početi ako pozvani budu.Eto opet sluškinje. — Gospođa mi zapovedila da izvolite odma’ doći. — Dakle, hajdemo! — reče Gavra. Ljuba još malo popravi maramu na vratu, pa onda odu.Lepo obučena mlada gospođa — rekao bi čovek da je devojka — dočeka ih.Kod nje na kanabetu drugarica njena, postarija devojka sedi. — Oprostite što smo tako slobodni!Ja sam Ljuba Čekmedžijić. — A ja sam, opet, Gavra Cerić. — O, drago mi je osobito!Ovo je moja drugarica.Izvolite sesti. Sednu obojica; Ljuba vrlo pažljivo, da ne iskrši kaput. — Oprostite, mi smo se radi o nekom važnom poslu razgovarati, i to što pre, jer prvo nemamo časa, a drugo nemamo kvartira, — reče čika-Gavra. — O, ništa za to!Kvartira u selu nema, al’ možete ga ovde imati.Samo da najpre pošljem po mog tatu.On mi je kurator, a tutor mom detetu, — odgovori stidljivo-smešno gospođa Persa. — Imate i familije, moliću? — zapita Ljuba. — Imam jednog sinčića.Sad će doći.Samo, oprostite, da pošaljem po tatu. Sad iziđe gđa Persa napolje i pošlje sluškinju po tatu. Donde je sa gostima frajla drugarica koja se s njima razgovara, ali ujedno i meri ih.Ne zna se ko je đuvegija.Ljuba je mlađi, a čika Gavra mladolik.Dođe gospođa Persa sa sinčićem.Slabo, čađavo dete od godine i po. — Evo mog sina. — Drago mi je!Koliko mu je godina?Nešto je slab. — Sad mu je druga godina.Slabačak je, al’ će ga tata na leto u ilidže voditi.Dete ima svoj grunt, a tata mu je tutor, pa neka troši. — Verujte, nije vredno trošiti!Doktori samo svoje teraju.Bolje bi bilo kućevni lek upotrebljavati. — Ta kad se ima, neka se troši. Na to dođe i tata, gospodar Peršunović, solidan stariji čovek, kaput mu do pete, a visok šešir. — Drago mi je, gospodo, dobro došli!Otkud tako, gospodar-Ceriću? — Nama je osobito drago!Mi smo došli, upravo da kažem, da vidimo gospođu ćerku, pa ako je suđeno... — reče čika-Gavra. — E, ako je suđeno, ono nek’ bude; i to ako ima biti, a ono što skorije. — Tako smo i mi radi, — reče Ljuba. Ženske se na to uklone. — Pre nego što počnemo razgovor, molio bi’ da nas na kvartir uputite, jer ovde u selu nema gostionice za nas, — reče čika-Gavra. — Vi ste na dobrom mestu.Vi ćete tu ostati i na večeri i na kvartiru, a i ja ću ovde spavati. — To nam je baš milo. Sad se počnu sve dublje i dublje razgovarati: svaki hoće sve čistije na stvar da udara. — Ženske pripravljaju večeru. — U početku sve jedan drugog hvata, napipavaju ko šta ima.Ljuba je sasvim zadovoljan, a i Peršunović zadovoljan je sa licem, samo rad je znati kako u drugom akcije stoje? Dođe večera.Pri večeri nije se ništa interesantno zbilo, osim što je Ljuba sa velikom etikecijom služio gospođu Persu, a čika-Gavra frajlu.No vino je dobro bilo, sremsko.Malo se razgrejaše.Peršunović se učini kao da je više pio nego što treba, a Ljuba se usiljavao pretstavljati se da nema mnogo u glavi, i to mu je pošlo za rukom. Sad počnu pevati.Gospođa Persa imala je lep glas.Ljuba je nju svojim jakim glasom potpomogao.Mnogo su pevali.Kada su pevali: „U mjestu prijatnom“, Ljuba je uzdahnuo, a gospođa Persa se zarumenila; ljubav je bila gotova. Svi se dobro proveseliše, pa tek posle ponoći digoše se da idu spavati.Ljuba i čika-Gavra u jednoj su sobi spavali.Još su se neko doba šuškajući razgovarali i isplanirali kako će se sutra zbog ženidbe razgovarati. Gospođa Persa sa frajlom također je imala razgovora o mladoženji, pa onda pospaše.Frajla je o čika-Gavri snivala. Gospodar Peršunović dugo nije mogao zaspati.On je sam u jednoj sobi bio, pa je dugo gore dole hodao i razmišljao kako će stvari izgledati ako mu se kći uda.Peršunović je mali bakalin, ima više dece, a od štete mu nije bilo kuratorstvo nad ćerkom.Ako se uda, sve će iz ruke ispasti.Misli se ne bi se Čekmedžijić s manjim zadovoljio, a drugo da mu u rukama ostane.U tim mislima legne i zaspi. Sutradan, kad ustanu, skupe se na fruštuku.Frajla je kući otišla, jer će se tajno razgovarati.Posle fruštuka započne se razgovor. — Sad se već možemo, mislim, malo dublje u stvar upuštati, — reče Peršunović. — Drago će nam biti, — odgovori čika-Gavra. — Vama će iz čuvenja poznato biti da moja kći nije bez miraza; ima ona za sebe ekstra, a i dete ekstra. — Čuli smo.No najpre sam rad znati da li bi gospođa rado za mene pošla, — zapita Ljuba. — Ja nisam protivna, ako otac nije.Samo mi je briga za dete. — Ja ću dete kao svoje sopstveno držati, osobito kad se ima otkud. — Nemojte odma’ s detetom počinjati.Detetu sam ja tutor, kao deda, pa mu neće ništa kod mene faliti; najpre se osim deteta razgovarajmo. Mušterija u dućanu lupa, ište cigare.Gospođa Persa iziđe.Dolaze i druge mušterije; dotle se u sobi bez Perse razgovaraju. — Dakle, ako smem pitati, šta ima gospođa Persa? — pita čika-Gavra. — Moja Persa ima šildgerehtikajt, pa onda veliku trafiku i sav dućan je njen; pored toga ima sedam motika vinograda, jedno na drugo vredi devet hiljada šajna. — A šta ima dete? — zapita Gavra. — Dete ima ovu kuću i dvaest motika vinograda; al’ sam vam već kazao da na detinje ne računate, jer ja sa detetom raspolažem, a i materi sam kurator. — Ta, već gospođa Persa kako bi se udala, dobila bi lako majorenstvo. — Nisam rad da dobije majorenstvo pre dvaest četvrte godine, jer mada je i udata, tako mlada treba da je pod očevim nadziranijem.Ja počitujem gospodara Čekmedžijića i hoću da verujem da je najbolji čovek, da ne ide na to da ženino potroši; al’, badava, sigurniji sam kad mogu još donekle nadziravati.No zato i donde je njeno uživanje dobra.Jeste li tako zadovoljni? — Ta, može se sve to lepo urediti, samo kad smo u glavnom složni, a glavno je miraz, a miraza gospođa Persa imade. Na to dođe i gospođa Persa. — Perso moja, ovi gospodari su sa tobom zadovoljni!Jesi l’ ti sa gospodar-Čekmedžijićem zadovoljna? — Ako vi jeste, i ja sam, — odgovori stidljivo mlada gospođa. — E, sad molim, gospodar-Čekmedžijić, ako smem pitati, šta vi imate? — Imam kuće u O., jednu veliku, jednu malu.Ovu sam nedavno kupio.I malu gvožđarnicu. — Sve je to dobro!Od male gvožđarnice može biti velika; a jeste li sami? — Samo mater imam. — Ništa zato; imate u njoj najvećeg prijatelja, kao moja Persa u meni. — Dakle, šta mislite,gospodar Peršunović? — Ja dobro mislim, al’ treba još da se promislim.Ja držim već je po posla gotovo, a i druga polovina mora na brzo ići jer ja oklevanje ne trpim. — Ni ja!Što ima biti, neka bude na brzu ruku. — Dođite vi, dakle, opet k nama, a mi ćemo opet k vama.Je l’ dobro? — Jeste. — Mi ćemo, dakle, na tom ostati. — Ja ću i onako skoro ovud prolaziti; imam nešto u okolini kupovati. — E, baš dobro. — Sad se preporučujemo. — Drago nam je bilo. — Osobito s naše strane drago! — Službenica.Milo mi je bilo! — Zbogom! — Zbogom! Ljuba i čika-Gavra odu u bircauz i daju prezati, pa su već posle po sata daleko od gospođe Perse. Kada su kući došli, počnu nanovo razmišljati.Ljuba misli kako će ta stvar ispasti.Ako Persi u kuću dođe, mora svoju ostaviti, pa nije pravi gospodar; rad bi Persu u svoju kuću dovesti, sa svim imanjem i detetom, ali starac je tvrdoglav; no, ipak se nada da će ljubavlju zadobiti, pa mu starac ne može na put stati, te tako će najbolje biti da ona sve Ljubi u ruke preda. Čika-Gavra ide na put, pa dođe kod Peršunovića i s njim se dogovara.Ovaj zove i Ljubu, ali Ljuba se zahvaljuje.Kaže da bi on njih želeo videti u O., u svojoj kući.Skoro će biti u O. slava na Svetu Petku, onde se ide na vodicu.Ljuba invitira gospođu Persu. Dođe vreme slave.Uoči dana dođe gospođa Persa sa ocem u O. i ukvartira se kod trgovkinje gospođe Cifrićke koja je Persine zaove muža nekakav rod, a sestra od tetke gospođe Jelke Siridžićke, kojoj je sestru Savku Ljuba ostavio.Gospođa Cifrićka je najveći neprijatelj Čekmedžijiću.Svuda ga ogovara i zarekla se da će mu svuda na put stati.Već se nije dopadalo Ljubi kako je čuo da su njegovi gosti kod Cifrićke na kvartiru.Namirisao je da je zlo, pa nije ni išao kod gospođe Perse u vizitu, jer je znao da je već sve uzalud.Gospođa Cifrićka je tako namestila Ljubi pod glavu da Peršunović i gospođa Persa na vrat na nos odu kući, samo da se sa Ljubom ne sastanu.Ljuba je sve to unapred znao, pa niti je više gospođi Persi išao, niti je što pisao, nego se brinuo o novoj kakvoj partiji. Ljuba opet imade dve partije pred očima, i to obadve dobre.Jedna je u selu P., bogata paora kći, a druga kći imućna opančara u varoši B. Tatijana Skorićeva u P. bila je fina prosta devojka.Od svojih drugarica se samo u tom razlikovala što je bila najbogatija.Ima sesiju zemlje i vinograd.Oca nema. Mileva Mileusnićeva, kći Đoke Mileusnića, opančara u B., baš je lepa devojka, i vaspitana je kao da je iz akademije izišla.Ima tri hiljade forinti srebra. Koju će sad Čekmedžijić od ove dve?Tatijana je bogatija, a Mileva je vaspitanija.Ljuba će najpre da proba bogatiju, pa ako ne ispadne za rukom, tek onda vaspitaniju. Tatijanina mati je rada kćer udati za kakvog učenog, ili pak trgovca.Ljubinog kuma otac tutor je te devojke.Ljuba se nije dugo mislio.Kola s arnjevima već su gotova.Sa čika-Gavrom ide u selo P., najpre kumovom ocu, pa onda devojci.Kumov otac, čiča Đuka, tutor i stric Tatijanin, bio je čestit čovek i ne bi branio da mu sinovica pođe za kakva trgovca.Dogovori se sa Ljubom i čika-Gavrom, pa poruče Tatijaninoj materi da bude spremna, doći će đuvegija sa provodadžijom.Tatijanina mati brzo se spremi i kaže kćeri da ne ide nikud, doći će đuvegija, trgovac iz varoši.Tatijana se smeši, slegne ramenima, pa kaže: „Dobro, samo imam napolju malo posla.“ Nije dugo trajalo, eto đuvegije sa provodadžijom i tutorom.No nema Tatijane. — Sedite samo, sad će ona doći, — rekne mati. Sednu, malo čekaju, devojke još nema.Donesu vino, piju, već su sat tu, a devojke nema.Ljuba postade nemiran, neće da gubi vreme, rad je devojku što pre da vidi.Mati viče slugu, sluga dođe. — Idi, Lazo, brže po Tatijanu.Traži je pa odma’ da dođe. — Tatijana je otišla u trešnje, — reče Laza. — Pa ništa, odma’ preži, pa idi po nju. — Tatijana neće doći. — Zašto neće? — Ja znam zašto. — Pa reci. — Mene mrzi pred ovim gospodarima da kažem. — Ta reci slobodno pred nama, neće ti ništa biti, — upadne čika-Gavra. — E, kad baš hoćete, kazaću vam.Tatijana mi je rekla, pre neg’ što će u trešnje otići, da je ne čekate, neće doći, jer je čula da joj iz varoši dovode nekog grka đuvegiju, a ona kaže da nipošto za ćiftu poći neće; pre će, veli, za mene poći. — Da, kada bi to do nje stajalo, za koga ona hoće.Znam ja, ona bi pošla i za Grgura Drtića sina, koji sa ocem zajedno ništa nema, al’ to ne ide! — reče malo razljućena mati. — Da, kada bi mi nju pitali!Što mi ovde svršimo, ono mora biti, — reče tutor kao ni brigeša. — Odma’ idi po nju! — vikne mati. — Molim vas, manite se tog posla.Kad je ona znala da ću ja ovamo doći, pa je' otišla u trešnje, to je znak da nema vaspitanja; a treba da zna da sam ja čestan čovek, gospodar i trgovac; pa da se još prezirati dam — ne, to biti neće!Zato, zbogom, neću ovde ni minut ostati.Ona nek za sebe traži, a ja ću za sebe.Dok je momaka, hvala bogu, biće devojaka! Ljuba ovo ljutito iskaže, pa ga niko više zadržati ne može.Badava je tutor govorio da on devojku ne sluša, da je ona prosta, da slušati mora, a Ljuba će je naučiti, — Ljuba neće ništa da zna.On takvu nevaspitanu devojku, veli, ne može uzeti.Dignu se i odu. Dobro je učinio Ljuba što je otišao, jer Tatijana, kako je kući došla, ni osoliti se ne da.Kaže, pre bi u bunar skočila nego što bi za ćiftu pošla. Sad Ljuba hoće Milevu Mileusnićevu da prosi.Čika-Gavra ostaje kod kuće, a sa Ljubom ide u B. njegove matere maćeha, koja je tetka Milevinoj materi.Dođu u B. Majka je već kod Mileve.Ljuba se preobuče u bircauzu, pa ide u vizitu.Dopadne mu se Mileva.Lepo je bila obučena i uštirkana.Nosila je rajfrok — onda se tek započeo krinolin, i samo čeka na prvu gospodu koja će ga nositi pa će Mileva odmah krinolin kupiti.Ljuba kao da se pomamio tako kurove pravi frajla-Milevi.Mileva sve uspija. — Vidite, frajla-Mileva, ja se s vama vrlo rado zabavljam. — To mi je milo, a šta je tome uzrok? — Sve što god je na vama.Nije čudo što se zovete Mileusnić, jer tako mile usne nisam nikad vidio. — Vi se samo šalite! — Ja se ne šalim, neg' što mislim to i govorim.Pa kakve ste oštre pameti!Na svašta znate brzo da odgovorite.Ja sam, istina, po svetu prošao, al’ vi opet više od mene znate; kad govorite, ne mogu da vam reči u’vatim repa ni glave, tako visoko govorite. — Vi ste veliki đavo, gospodar-Čekmedžijić! — Al’ vi još veći, frajlice! — Ne bi’ rekla! — Šta?Ni đavo ne bi s vama nakraj izišao! Tako su se ljubazno donekle koškali.Ljuba je samo iz kurmaheraja rečima zabadao, no frajla-Mileva znala se vešto izvući. Ljuba svršava vizitu.Kao sreće radi, ostavi dva talira i obeća da će sutra opet doći.Sutradan eto Čekmedžijića već u sedam sati u posetu.Mileva još spava.Probude je.Ljuba je nešto zamišljen. — Pa šta, zar frajla-Mileva još spava? — Znate, čitala je noćas mnogo.Sirota, sad se načita, kad joj otac nije kod kuće, jer se on jedi na mnogo čitanje, a ovamo opet mu se dopada kad kažu da mu je kći vaspitana, — reče mati. — Gospodar otac, kao što sam čuo, u Pešti je na vašaru? — Jest, i tek do pet dana će doći. Evo i frajla-Mileve, obučena što može biti. — Dobro jutro, frajlice!Kako ste spavali? — Vrlo dobro. — Vidi se, kad ste tako dockan ustali. — Znate, čitala sam mnogo noćas. — A šta to čitate, frajlice? — Čitala sam od Dima „Draj Musketire — Šta su to ti mušketiri? — O, to je vrlo lepa nemecka knjiga, jedan vrlo lep roman! — A vi samo nemačke knjige čitate, a srpske? — Srpske?Ah, nisam još nijednu pročitala! — Kako to? — Znate, ja sam bila tri godine u leru, pa sam mnogo od srpskog zaboravila, jer smo sve nemecki govorili, a razumem nešto i francuski. — Šta, i francuski? — Nešto malo. — Ta vi biste me mogli prodati! — To ne, pre bi’ vas kupila. — Pa zašto srpske knjige ne čitate? — Srpski nema ništa modern; čujem da u njima ništa drugo nema, nego sve se tuku, kolju i pucaju; o kurmaheraju ništa.Nemecke i francuske knjige sve pišu o šarmant ljudima, galant damama, pa kakvi’ lepi’ abentajera ima u njima. — Šta su ti abentajeri? — Šta, još ni to ne znate?Dakle, vi još niste nikad imali abentajer? — Ni ne želim ga; ni ime mu nije dobro; no, opet bi’ rad znati šta je to. — Znate, abentajer je to kad je muško u žensko, ili žensko u muško zaljubljeno, pa onda muško izlaže se svakom maleru, samo što želi da postigne; tako isto i ženska za ljubav katkad i u muške haljine se mora oblačiti. — Pa to je abentajer? — To je. — Hvala lepo, ja ga ne potrebujem. — Al’ tek je opet lepo čitati. — A jeste l’ čitali Vidakovićeve romane? — Nisam, a i neću, jer je to već svaka čitala. — Pa kakva ste vi onda Srpkinja, frajlice? — Znate, ja sam Srpkinja, al’ neću da sam prosta, nego gebildet Srpkinja. — Dakle, mi smo prosti uvek, i takvi ćemo i ostati?Samo da mi budete žena, kakva biste bili Srpkinja! — Ala ste vrag!Vi biste mi zapretili da ne smem strane knjige čitati! — Mogli biste, al’ najpre bi morali srpske knjige čitati, i to samo onda kad je kućevan posao u redu. Tako se dugo još koškaju, Ljuba o ekonomiji, a frajla-Mileva o amizant životu. — Ljuba se preporuči, no obreče da će do osam dana možda opet doći, sad mora kući.Ljuba ode u svoj kvartir, a majka brže bolje k njemu na razgovor.Ljuba iskreno ispovedi da je devojka lepa i miraz da nije rđav — nije šala tri hiljade forinti srebra! — no samo je zlo to što je vrlo nobl za njega.Majka drži za sigurno da će biti šta, premda Mileva malo naviše teži. — Ljuba ostaje pri prvom, to jest da sutra otputuje.Oprosti se sa majkom. Ljuba noću dugo nije mogao zaspati; razmišljao je.Prespavao je jutro.Premišljao je da posluša majku, pa da još ostane.Majka i Mileva o tom ništa ne znaju.Drže da je Ljuba otputovao. Pre podne eto Ljube opet u kuću Mileusnića.Pita za frajlu.Kažu mu da nije kod kuće, otputovala je u N. Mole ga da čeka do sutra, Mileva će se dotle vratiti.Ljuba posluša, no zasad se preporuči i ode. — On raspituje po varoši za Milevu.Kažu mu da je sa jednim kapetanom otišla u N. da vidi iluminaciju.Načuje još i to da miraz nije baš siguran.Odvaži se celo poznanstvo prekinuti. Pred veče hoda oko kuće Mileusnića da vidi majku.Majka i Milevina sestra spaze ga i zovnu ga unutra.Sestra izvinjava Milevu, uverava ga da će sutra doći i da je čeka. Ljuba se obrne, pa tek rekne: „Ostaću, može biti“, i ode.Odmah da prezati pa na put.Majka će duže u gostima ostati. Kad Ljuba kući dođe, pita ga čika-Gavra šta je. — Ništa!Baš sam o Usekovanju stvar započeo, pa mi je i sreća usečena.Nema ništa!Ja prvi dan kod nje, a ona drugi dan ode s kapetanom na iluminaciju!Nego tražimo drugu! Sad dolazi Čekmedžijić sa čika-Gavrom u varoš S. Dođu u S. i ukvartiraju se kod negdašnjeg Ljubinog gospodara udate kćeri.Njen muž Joca Parković bio je Ljubin prisni drug, zajedno su bili kalfe.Nego sad Ljuba neće da ga nikud vode dok on sam sebi ne nameni. Sutradan je nedelja.Ljuba čeka kod crkvenih vrata kad ženske izlaze.Gleda, telbizi — i doista jednu je istelbizio.To je Anka Belkićeva, trgovačka kći.Gospodar Belkić je čestan trgovac i građanin; nije siromah, al’ ima mnogo dece, pa ipak će dati što pored svoje kćeri. Najpre otide Parković s čika-Gavrom Belkiću.Razgovaraju se, pitaju da l’ je rad frajla-Anku udati. — Zašto ne, — odgovori im, — samo nek se nađe kakav čestit mladoženja. Zove ih sutra na ručak, također i Čekmedžijića.Kad sutradan tamo odu, Anka iznese rakije i badema i stidljivo komplimenat načini. — Drago mi je osobito...Izvolite se poslužiti... — Ovo je moja kći, a ovo su gospodari, — gospo’r Gavra Cerić i gospo’r Ljuba Čekmedžijić iz O., — reče otac. — Drago mi je osobito. — I nama osobito. — Izvolite sesti. Sad se nutkaju rakijom.Ljuba je to jedva dočekao, da malo dobije kuraži.Čika-Gavri nije toliko trebalo, jer je kuraži imao i bez toga.Gospođa mamica napolju kuva ručak.Anka i druge sitnije sestre pomažu.Dođe i vreme ručku.Svi se nameste. Gospodar Belkić bio je čovek od staroga šloga, ali vrlo pronicatelan.On mora Ljubu još za ručkom iskušati da l’ je otvoren.Razgovara se, ali sa po oka meri Ljubu.Ljuba to primećuje, pa još većma pazi da ne kucne kako flašom o čašu, ili da čašu ne prepuni, ili jelom čaršav ne omasti.Ljuba nema mane, samo još preko jedne probe mora preći.Donese se pečenje — dugačak mator zec.Ko će ga tranžirati? Kod gospodara Belkića nije bio običaj, ili da reknemo moda, da se pečenje u kujni tranžira, nego na stolu.On ponudi Ljubu da tranžira.Ljuba je dobro znao tranžirati, ali opet od tolike zečine se ubezeknuo.Guska, ćurka i samo prase lakše bi mu išlo.No, šta će, mora sreću pokušati, ne može domaćinu odbiti. Gospodar Belkić bio je osobite ćudi čovek.Mogao je zbog male stvari koga zavoleti, a, opet, zbog bagatele prezirati.Kod njega, ako je momak bio maškrtan, ako je slatkiše jeo, a za kiseli kupus nije branio — taj već nije bio u milosti; pa još ako nije znao pečenje tranžirati, onda je sasvim izgubio kredit.On je držao, ko nije kadar pečenje tranžirati, nije kadar ni zaslužiti ga. Ljuba svoj posao započne.Salvet preda se, pa tranžiraj.Vrlo mu za rukom ide.Svi se čude njegovoj hitrosti; a i sam sebi se čudi, jer ovo je tek treći zec kog u životu svom tranžira.Ali, niko mu se tako ne čudi kao gospodar Belkić.On — salvet mu za gornje dugme od prsluka skopčan, glavom na desnu ruku nagnut — gleda šta Ljuba radi, da li sve po redu ide.Nož je bio jak, oštar, te Ljuba načini pravi majsterštik. — Gospodar-Čekmedžijiću, vi ste se zaista pokazali!Ja sam od moje mladosti, kao što ceo svet zna, od svih najbolje tranžirao, al’ ne znam da l’ bi mogao tog zeca tako brzo i lepo istranžirati. — I sam se radujem, — odgovori Ljuba. Tako sad u zadovoljstvu ručaju.Vino još ostaje na stolu.Belkić jednako vinom nutka goste, osobito Ljubu; no Ljuba slabo pije: primetio je na Belkiću da ga iskušava da li rado i mnogo pije.Ljuba je mislio: nećeš me uhvatiti!Čika-Gavra nije na to pazio, nije ga trebalo nutkati. Posle podne šeta se Ljuba sa frajlom Ankom, njenom malom sestrom i mamicom.Njemu se Anka dopada.Istina, bila je vrlo bela u obrazu, a Ljuba bi voleo da je malo rumenija, ali opet nobl izgled ima.Ako je uzme, svaki će kazati: „No, ova je iz gospodske kuće!“ — I Ljuba se Anki dopada. Dok se Ljuba šetao, donde se Belkić sa čika-Gavrom razgovarao.Za to vreme uklonio se Parković.Čika-Gavra napipava Belkića šta bi pored kćeri dao, a Belkić opet iskušava čika-Gavru šta Čekmedžijić ima.Nekako napipali su se i iskušali.Belkić kaže da na njegovu kćer samo za njegova života dve hiljade forinti gledaju; a Ljuba ima kuće dve, gožđarnivcu i nešto duga.Ovo poslednje Belkića je nešto malo tištalo, ali ništa, mlad je čovek, sve to može u red doći.Belkić kaže čika-Gavri da mu se Ljuba vrlo dopada i rad bi ga za zeta imati; no, ipak, mora jedared, i to naskoro, otići u O. da vidi kako stoje Čekmedžijićeve akcije.Čika-Gavra kaže na to: „Dobro!“ Dođe Ljuba sa šetnje.Anka i mamica otišle u drugu sobu da se presvuku.Uklonio se zamalo i Belkić, jedno da čuje kako se Ljuba devojci i materi dopada, a drugo da vremena da Ljubi i čika-Gavri da se porazgovaraju nasamo. Čika-Gavra Ljubi sve ređa.Ljubi se dopada i ne; ali ipak upola je zadovoljan; hoće i on malo vremena da dozna načisto kako Belkić stoji, jer Ljubi mnogo Belkićeva deca — ima ih šestoro — brigu zadaju. Belkić presluša ženu i kćer.Ovima se Ljuba svima dopada. Čika-Gavra i Ljuba se dogovore da odmah idu kući.Belkić ih kao iz etikecije zaustavlja, no oni nipošto neće da ostanu, već obriču da će doći još jedared.I Belkić im obriče da će ih posetiti. Kad Ljuba dođe kući, počne raspitivati za stanje Belkićevo.Dozna da Belkić ima dve kuće, jednu malu i jednu veliku, i osim toga trgovinu dobru.Ali šestoro dece, pa tekar na velikoj kući intabuliratih dugova! — Tako isto i Belkić raspituje za Čekmedžijića!Već sve zna kakav je i kako mu stoje akcije.Mnogi su Ljubu pokudili, ali on neće sve da veruje, pa misli: kad se Ljuba jedared oženi, sve će to drukčije ići.Osim toga mislio je da će Ljubi u početku ma čim zamazati oči.Ali teško je s Ljubom nakraj izići! Ljuba čeka da se Belkić odzove; Belkić, opet, nešto kao provlači, ne bi li se Ljuba ponizio; no, opet, dugo mu je čekati, pa se na put krene.Ljuba je kod kuće, gleda svoju ekonomiju.Baš pekmez kuva, a eto Belkića kod njega. — A gle moga zeta, kako je u poslu! — Baš ste me tako uprljana zatekli!Dobro došli!Izvolite unutra! — Posao ne škodi; besposlica je zlo.Meni je baš milo što sam vas tako u poslu našao. Uđu u sobu.Tu je Ljubina mati koja lepo gosta dočeka.Ljuba je izišao da se preobuče.Ljubi se nije baš dopadalo što je Belkić tako iznenadno došao.Voleo bi on da se Belkić nije tako lako ponizio, jer možda je došao da ga na lak način obrlati; pa onda, Belkić, kad se tako lakomi, mora da nije baš u najboljem stanju.U mestu će govoriti da je Belkić došao da provizitira Ljubu i da za njega u samom mestu ispitkuje.Belkića zadrže na ručku.Ljuba je bio malo satrusan, al’ se nije pokazivao, lepo je Belkića ugostio.No posle ručka počne se važan razgovor. — Vi ćete sigurno znati u kakvom sam poslu došao k vama. — Nagađam. — Vama se moja kći dopala, je l’ te? — Jest; ako mi se još i ono drugo dopadne, onda je sve dobro. — Znam šta mislite.I ja to isto mislim.Je l’ vam moje stanje poznato? — Jeste, al’ ne sasvim. — Čuli ste za moju trgovinu? — Jesam. — Znate da imam dve kuće? — Znam. — To je što znate; al’ ima što i ne znate. — To bi’ baš rad čuti. — Znate, ja imam napolju prilično novaca. — To je vrlo lepo, samo ako je sve siugrno i dužnici plaćaju. — Ne brinite se za to.Vidite, moja Anka dobiće još za mog života dve hiljade šajna. — To je lepo; a kad počinje taj život? — Vidite, sad ću vam dati sedam stotina forinti šajna, a docnije drugo. — Ne mogu čekati. — Dužni su mi, ne mogu da inkasiram. — To je baš žalosno.Ali ja neću da dobijem manje od hiljade. — Dakle, vi nemate prema meni poverenja? — Imam, al’ što ima biti, nek bude odma’ na panju. — E, kad je tako, ja sad idem, pa ću vam pisati. — Milo će mi biti. Belkić se nije hteo duže baviti, no se preporuči i ode.Ljuba je bio praktičan čovek, pa je uvideo da je sa Belkićem sama šeprtljarija.Samo mu je žao što će na glas izići da je Belkić zato došao da ga na terazije metne. Ljuba čuje da i neki mlad notaroš prosi frajla-Anku.Načuje još da je taj notaroš izdaleka rod gospođi Jelki Siridžićki.Sad je već znao koliko je sati.Zna da neće ništa biti od ženidbe; već mu je gospođa Jelka pobila cenu.Belkić ne piše ništa.On se na Ljubu malo razljutio, pa sad, kad dođe nov đuvegija, a Siridžićka Ljubu ogovara, neće Belkić ništa za Ljubu da zna. Šta će sad Ljuba?Da ostane tako nalako u platki?Ljuba mora svoju čast da spase.No, kako?Kao god što je Redić njemu pisao, tako će isto Ljuba Belkiću pisati.Jedno jutro dobije Belkić pismo na pošti i čita ga. Poštenorodni gospodaru! Oprostite što vam sa ovim pismom dosađivati moram.Ja sam čekao i čekao na vaše pismo al’ to je gdegod u vozduhu nestalo; meni pak nije do čekanja, i moram vam izjaviti šta o celoj stvari mislim.Kad ste bili u mojoj kući, kao gostu ustručavao sam se sve vam iskazati.No, sad izjavljujem da ću vašu kćer frajlu Anku tek onda uzeti moći kada vi platite na veliku kuću vašu intabulirani vaš dug, pa onda sami iz velike u malu kuću uđete, a meni i vašoj kćeri veliku date, jer ja nikad na veresiju ženiti se neću.Ako na to ne pristajete, nemojte mi ni pisati, jer već onda znam da niste u stanju. Ostajem vaš iskreni Ljuba Čekmedžijić Sa ovim pismom, dakle, osvetio se Ljuba u jedan mah i Rediću i Belkiću.I vrlo je pametno učinio Ljuba što je to pismo pisao, jer je već prsten gospođice Anke sa mladim notarošem prošao, i do dve nedelje Anka je udata.Ovako je bar Ljuba svoju čast spasao. Ljuba se ni najmanje nije kajao što je tako sa Belkićem postupao.Zar da pristane na manje od hiljade forinti?Ne, davno se oženio jedan njegov prijatelj kom je tast obrekao hiljadu forinti, a kad tamo, a on dobio samo sedam stotina, te zbog tri stotine ima sada sa tastom proces.Ljuba neće proces. Opet mu nude devojku u B. Neće sam da ide, hoće malo da se odmori, te šalje čika-Gavru.Devojka ima tri hiljade srebra.Ljuba je zadovoljan, već je po posla gotovo; no opet se nađu koji ga ogovore, i on se okrene na drugu stranu. On je mislio da se mane za neko vreme ženidbe, al’, međutim, oženio se vrlo dobro jedan prisni njegov prijatelj, te tako opet dobije volju na ženidbu. U varoši G. ima Ljuba jednog negdašnjeg druga, koji ima dve sestre, jedna je lepša a druga umiljatija.Svaka ima po dve hiljade forinti.Lepa se zove Julka, a umiljata Milka.Brat njihov, Joca Nerić, ima još jednog dobrog druga, mladog notaroša iz J., Mladena Ružičića i taj u kuću dolazi.Julka i Milka nemaju oca, samo mater.Julka oseća veliku naklonost prema Ružičiću, ali kažu da ovaj ima vrlo slabu štaciju; ako bi koji bolji došao, ne bi ga se odrekla. Dođe Ljuba sa čika-Gavrom u G. Brat Joca zaradovao se, pa ih srdačno aufiruje.Baš se ovde desio i Ružičić.Ostanu tu na kvartiru. Skoro će doći večera.Za večerom je sve veselo.Ljuba na svakoga pazi, ali osobito na frajle.Vidi da je lepša Julka, al’ nije rđava ni Milka. Posle večere društvo se razveselilo.Svaki je morao po jednu pesmu pevati.Joca je pevao „Tulumbašu“, kao domaćin, Ružičić pak „Želiš li biti moja“; zatim zamole frajla-Julku, te i ona lepo otpeva „Kud blude sada misli tvoje“.Došao je red na čika-Gavru.On otpeva „Vino pije Dojčin Petar“.Sad svi mole Ljubu da i on peva.Spočetka neće, malo se u sebi rasrdio, jer je spazio da je frajla-Julka, kad je pevala, nekako čudne poglede na Ružičića bacala.Naposletku se skloni pa otpeva „Zbogom nemarna dušo“, ne iz srca, nego kao u prkos frajla-Julki. Posle večere se raziđu.Ljuba i Gavra su u jednoj sobi. — Kako ti se dopada ovde? — zapita ga čika-Gavra. — Ne znam još ni sam kako.Devojke nisu ružne, osobito ona Julka; ona je, može se reći, baš lepa. — A jesi l’ primetio kako je gledao na Julku taj Ružičić kad je pevao? — Jesam; al’ jesi l’ video kako je ona na njega gledala kad je pevala?To me najviše muči! — Meni se čini da Ružičić Julku voli. — I meni se čini; samo ona njega da ne voli! Tako se razgovaraju dok ne zaspu.Sutradan idu muški šetati se.Ljuba ide sa Ružičićem da ga iskuša.Već su se prilično upoznali. — Kažite mi iskreno, gospodine Ružičiću, što ću vas pitati. — Drage volje. — Da li ste vi u frajla-Julku zaljubljeni? Ružičić se smeje. — Al' kažite mi, molim vas.Možete o mom karakteru uvereni biti da neću nikom kazati. — Kad je tako, kazaću vam iskreno, al’ i nadam se da nećete nikom kazati.Joca Nerić je moj dobar drug.Pored njega sam se sa njegovim sestrama upoznao.Samo ću vam toliko kazati da vrlo lako može biti, šta više i verujem da frajla-Julka ima prema meni naklonosti, ali, što se mene tiče, tu sam sasvim čist. — Al’, kažite mi pravo, zašto ste tako oči izvraćali kad ste pevali „Želiš li biti moja“? — Znate, to je bilo samo iz etikecije; znao sam da će se to njoj dopasti, al’ ja tu ništa nemam. — Dakle, nakratko, vi niste zaljubljen, niti ste radi frajla-Julku uzeti? — Niti sam zaljubljen, niti sam je rad uzeti, jer ja već imam moju zaručnicu, samo što sad još neće otac da mi je da, ali doći će vreme da će je dati. — E, to sam hteo da dokučim.Baš vam hvala.Hoćete li me primiti otsada za vašeg druga, pa to drugarstvo još danas pored čaše vina sa „per tu“ da instaliramo? — Meni će milo biti, ma odma’. Sad se pomešaju i drugi.Čika-Gavra je dotle Jocu iskušao.Dođu kući.Frajle spremaju ručak.Prispe i ručak.Posle ručka idu svi u šetnju u baštu. Ljuba se jednako vrze oko frajle Julke.Ona mu pokazuje prijatno lice; vidi se da je rada dopadati mu se, da ga nije rada iz šaka ispustiti; al’ tek katkad baca umiljat pogled i na Ružičića.Frajla-Julka pravi bukete, jedan da Ružičiću a drugi Ljubi.Ljuba bi voleo da Ružičiću nije dala, al’ opet stiša mu se duša, samo kad je i njemu dala.Jer misli: i meni je dala buket, i njemu je dala; on nju neće, a ja hoću; dakle, biće opet moja! Vrate se kući.Baš su se dobro proveselili ono veče.Ljuba je postao sa Jocom i Ružičićem „per tu“.Sutradan raziđu se.Ljuba se srdačno od Julke oprostio. Kad dođe kući, počne ozbiljno da misli.Nije šala, taka lepa devojka i dve hiljade forinti!Al’ nije mu do oklevanja, nego hoće da bude stvar što pre gotova.Piše Julki pismo, da zna na čemu je: Dražajša frajlice Julka! Ako ste radi za mene razumeti, ja sam, hvala bogu, zdrav, i molim boga za vaše zdravlje.Ja sam srećno kući doputovao.Ne znam vi jeste l’ zdravi.Vi ste mogli primetiti iz moji’ očiju ono što prema vama osećam; ako i vi to isto osećate, onda smo ja i vi najsrećniji ljudi.Sad samo želim da mi vi otpišete kako osećate, pa ako se slažete, onda odma’ i ’vama da dođem, pa da se ugovorimo, i to ne s vama, bože sačuvaj, nego sa vašom gospođom mamicom i Jocom.Ostajem vas nižajše lj... ne smem da ispišem — vaš na veki Ljuba Čekmedžijić Posle nekoliko dana dobije, opet, Ljuba ovo pismo: Počitajemi gospodar Čekmedžijić! - Ja vam blagodarim za vaše čuvstvo prema meni.Što se mog čuvstva prema vama tiče, ono je u božijim rukama, a bog je dobar, može sve dobro ispasti.Zato primite ovaj izražaj od mene, a vama stoji kad god ’oćete pristup u našu kuću. Ostajem sa počitanijem Julka Nerić Kada je ovo pismo pročitao, Ljuba nije znao na čemu je.Saopšti ga čika-Gavri.Čika-Gavra ga pročita. — Šta mislite, čiko, o ovom pismu? — Ja sam dosta škola prošao, al’ ovo nit’ je belo niti crno — ne razumem ga! — I meni je čudno.Ja joj jedno pišem, a ona drugo odgovara.Ja ištem da izrazi svoje čuvstvo, a ona kaže: čuvstvo u boga!Ta i nas sviju čuvstvo je onde, al’ iz njenoga pisma ne vidi se da ona mora moja žena biti. — Tako je. — Pa sve nešto izdaleka govori.Neće da dođemo pa da se svrši, a opet ne kaže da neće.Ta moja frajla šteta što nije trgovac, ta bi umela sa mušterijom! — Dakle, šta misliš sad? — Ništa; dok mi ne poruči, neću ići. — Tako i treba. Kada Ljubina mati vidi da ni sa ovom ženidbom nije sigurno, poče se i sama za Ljubu brinuti.Našla mu je u D. jednu zdravo imućnu devojku.Ide Ljuba sa čika-Gavrom da je vidi.Miraz mu se dopada, al’ devojka ne.Obreče da će doći. Dođe kući, kaže materi da je devojka vrlo ružna, al’ lep miraz, i da želi samo nekoliko dana promišljenja.Prođu dva tri dana, Ljuba još ište termina.Prođu dve tri nedelje, mati ga goni, čantra.Naposletku, Ljuba se reši i pripravi na put, hoće bogatu devojku da uzme. Kola sa arnjevima gotova su, Ljuba tek da se krene, al’ eto ti pismonoše — nosi pismo Ljubi.Ljuba čita pismo. Počitajemi gospodaru! Dajemo vam na znanje da je vaše ćutanje i oklevanje prouzrokovalo to da smo prinuđeni bili drugoj sreći okrenuti se, koja je zaista i dobra, da smo svi zadovoljni.Zato dajemo vam ovo na znanje, da ne biste vsuje trud polagali i amo dolazili. Juca Mrgodić Ljubi ispade pismo iz ruku.To je bilo pismo od matere one bogate partije.Ljuba ostane kod kuće.On je za ovom partijom žalio, ali za nekoliko dana nestane mu žalosti. Opet razmišlja i reši se da staru ljubav obnovi.Koju staru ljubav? — Poslednju — sa frajla-Julkom.Ljuba je opet na putu, ali sam.Čika-Gavra neće onamo da ide; kaže, šta će da ide kad vidi same šeprtljarije. Ljuba sam dođe frajla-Julki.Ona mu počne prebacivati, što se nije na njeno pismo odazvao; prebacuje mu još i da je čula kako je išao u D. tražiti bogatu devojku.Ljuba sve to odriče, kaže da je on davno nameran bio ovamo doći, no trgovina ga zadržala, a išao je u D. da kupuje zob.Julka mu sve da za pravo, premda vrlo dobro zna zašto je Ljuba u D. bio. Sad se počne od strane Ljubine kurmaheraj na život i smrt.Frajla-Julka je bila praktična devojka, a i Ljuba praktičan čovek.Sve su se hvatali u kurmaheraju.Julka je volela Ružičića, ali je primetila da je Ružičić prema njoj lukav.Al’ opet nije nadeždu izgubila.Ljubu je držala u rezervi; ako drugi ne dođe, dobar će biti i on.Za Ljubu je, opet, sreća što Ružičić Julku neće.Julka sama u sebi načinila je taj plan da Ljubu nagovori da je od matere prosi.Ona je mislila, ako je mati Ljubi obreče, čuće Ružičić pa će se pokajati i uzeti je, a Ljuba će ostati u platki.Šta joj je onda do njega!Ako li je Ružičić i onda ne ushte, onda će uprkos za Ljubu poći. Ljuba se sa frajla-Julkom u bašti šeće.Već mu je ljubav na vrh jezika došla.Dođu do vrata; Ljuba zaustavi frajlu. — Al’, molim, stanite samo malo.Već ima sat jedan kako hoću nešto da vam reknem, pa opet nisam mogao, kanda mi neko jezik zavezao.Sad sam se malo raskuražio.Kažite, molim vas, hoćete li vi za mene poći? — Iskreno vam kažem: hoću; al’ od matere morate me prositi, jer bez nje ne može ništa biti. — A hoće li ona? — Još nije ništa govorila o tome, al’ mislim, kad ja hoću, da hoće i ona. — Pa to bi’ vas mogao odma’ zaprositi, sad je i onako sama u sobi. — Možete, al’ kako ćete početi? — Po običaju.Kazaću: Molim pokorno, meni bi na srcu ležalo, i želeo bi’ kad biste mi vašu frajlicu kćer za suprugu dali. — To je lepo, al’ opet nije za početak dobro. —Dakle, naučite me vi, kakav početak! — Vidite, upravo da vam kažem, to je bila od vas pogreška što odma’ u početku niste mater u ruku ljubili. — To je istina da je od mene pogreška bila, al’ znate, ja nemam običaj nikoga u ruku ljubiti. — Pa zar mi nećete tu ljubav učiniti? — Za vašu ljubav ’oću, premda mi je teško, jer ja nikakvu gospođu osim moje matere u ruku poljubio nisam. — To je lepo od vas!Sad vidim da imate naklonost prema meni. — Još kako!Al’ ne bi l’ dobro bilo da idem već da zaprosim? — Možete. — Pa ’ajd’mo — izvolite. — O, moliću, idite vi sami.Kako bi’ ja onamo sad mogla ići? — A zašto ne? — Zato jer bi se zastideti mogla. — Kako se ja zastideti neću? — Kod vas je drugo, vi ste muško. — E dobro, dakle.Ja sad idem.Gde ćemo se posle sastati? — U bašti. — Zbogom i donde! — Zbogom, samo pametno! — Tako ću ja lepo kazati da ćete se začuditi. Ljuba ode k materi.Frajla se šeta po bašti.Ona je sve to fino uplela.Dogovorila se s materom da mu je mati ne obreče odmah, no da mu samo nadeždu da, jer kako se malo provuče udadba, notaroš još može vremena dobiti da se popokaje.Mati je po volji kćerinoj radila.A da sve to lakše proizvesti može, uklonila je za ovaj par Jocu i Milku od kuće. Ljuba uđe u sobu; mati je sama. — Sluga sam pokorni. Ljuba mater u ruku poljubi.Tako je cmoknuo, da se i sama mati zarumenila. — Izvolite sesti. — Hvala. — Vi ste već gotovo na nas zaboravili bili. — Znate, ja sam čovek koji se ne nameće; gde me rado primaju, tamo idem. — Ja mislim da ste vi u našoj kući uvek rado primljeni. — Sad vidim. — Mislim da se nećete kajati što ste k nama došli. — Tako bi’ i sam želeo. Sad malo zaćute.Ljuba čeka da mati što počne, a mati čeka da on započne.Gleda jedno u drugo.Ljuba se boji da se ne zabuni, a ako i dalje bude ćutao, pa započne. — Molim pokorno, da li se može kosnuti vaše krasne kćeri lik srca moga? — Molim vas, ne razumem vas načisto.Izvolite malo prostije govoriti. — Bi l’ biste volju imali vašu kćer za mene dati — to hoću da kažem. — Sad razumem. — Zašto ne?Kao što primećavam, ona nije vama nenaklonjena, a i ja nemam protiv toga ništa.Samo, znate, forme radi, moram još i mog devera zapitati. — A zašto da ga pitate, kad vi ’oćete? — Znate, on je bogat, a nema dece, pa će vremenom moja deca sve njegovo naslediti. — Ja sam zadovoljan i sa tim što sad frajla ima. — Vi ste još mlad, pa se sad svačim zadovoljavate, samo kad vam se devojka dopada.Al’ kad budete stariji, onda ćete se drugačije razgovarati.Nećete se kajati ako i on svoje saizvoljenje da. — Al’ ako on ne ushte? — Što ja hoću, to hoće i on; al’ opet da ne rekne da smo bez njegova znanja stvar svršili.Rasrdio bi se. — E dobro, a vi mu izvolite kazati. — Hoću na svaki način.Samo nije sad kod kuće, otišao je u Peštu na vašar. — Pa kad će to biti? — Samo malo strpljenja imajte.On će doći do osam dana, pa za to kratko vreme i onako ne možemo odma’ celu stvar svršiti. — Dakle, šta da radimo? — Da počekamo do proleća. — Al’ ako ja, gospođo mamice, do proleća volju izgubim? — No, to bi lepo bilo!To onda ni sad volju nemate! — Sad imam vrlo veliku, al’ do proleća ne znam kako će biti. — Proleće nije daleko.Ako ste šarmantan čovek, dajte mi reč da ćete do proleća čekati. — Obećavam vam, ali reč zadati ne mogu. — Ta, kad obećavate, to je toliko kao da ste reč zadali! — Nije baš tako.Kad čovek što obeća, još nije obavezan; ali kad zada reč, onda je obavezan. — Ala ste đavo! — Mnogo sam sveta prošao. — Obećanje ispuniti, to je poštenje.Ja vas držim za poštena čoveka, pa kad ste obećali, znam da ćete i ispuniti. — Ala ste me uhvatili, ne mogu s rečma kuda. Ljuba se smeje, mati se smeši. — Dakle, obećanje stoji? — Stoji. Tako se još malo porazgovaraju, pa onda Ljuba da naposletku i reč da će do proleća čekati.Sad Ljuba ustane i zamoli mater da mu dozvoli u baštu da vidi šta frajla radi.Mati mu dozvoli.Ljuba ode u baštu i sve frajli po redu ispovedi.Julka se raduje što je sve po njenom planu ispalo.Malo posle oboje odu u sobu.Tu se još s materom o sitnijim stvarima porazgovaraju.Naposletku Ljuba ustane pa kaže da mora odlaziti, jer nema gazde kod kuće, pa trgovina odmah slabije ide.One ga iz politike zadržavaju, a on iz politike neće da ostane.Oprosti se i ode. Kada Čekmedžijić kući dođe, poče razmišljati da li da dočeka proleće, ili još da pokuša, ma u post, ’degod sreću.On je mislio da će Julka, ako može biti, dobra biti za njega i u proleće, a međutim, potajno može i na drugom mestu sreću pokušati. Šušnuo mu je čika-Gavra da u varoši M. živi jedna udovica, zjelo bogata, a drži pod svoje jednu devojku, koju je dala lepo vaspitati, i daće je za trgovca.Daje pored nje osam hiljada šajna.I, doista, gospođa Makra Mračevićka u M. bogata je, a frajla Paulina donosi miraz od osam hiljada.Ljuba je konten, i gotov je onamo sa čika-Gavrom. — Dakle, hajdmo, čika-Gavro! — Hajdmo! — Ali rad sam da niko ne zna kuda idemo.Znate, čika-Gavro, da idemo onako — kako kažu, ono — kad velika gospoda kudgod idu pa neće da svet zna? — Još ni to ne znaš! — Da, inkognito!Vrag zna, već sam pozaboravljao te francuske reči. — Sad nemoj zaboravljati takovo što, jer kuda idemo tu je frajla vrlo vospitana. — Paziću na sve, pa ću probati da i ja mešam francuske reči; al’ teško će ići. — Dakle, hoćemo l’ ići? — Hoćemo — hajd’mo! Za jedan sat sve je već u pripravnosti, pa se krenu, i to drugim putem, unaokolo, da se Vlasi ne sete.Čika-Gavra Čekmedžijića informira kako se ima kod Mračevićke vladati.Izjavi mu još i tu tajnu da je on sam, to jest čika-Gavra, rad uzeti tu bogatu udovicu.Kaže da je mogao još devojkom uzeti.Ona je htela, ali bila je sirota, pa je on nije hteo.Posle se ona udala za bogata starca, a kad je taj umro, imanje je na udovicu palo.Imanje je oko pedeset hiljada.Čika-Gavra mislio je utoliko lakše do cilja doći što je s udovicom još kao sa devojkom dobro poznat bio, pa nije morao oko nje mnogo etikecije praviti, nego je mogao odmah sa drugoga kraja šale započeti.Gospođa Makra ga je uvek, kad god je došao k njoj, vrlo ugostila i za njegovu ljubav i druge goste pozivala. Gospođa Makra Mračevićka bila je malo jača od četrdeset godina; velika, krupna žena, lice i sve malo pozamašnije; nije bila ružna ni sad, ali imala je muški glas — sva je kao neka muškara izgledala.Pored svog pokojnog jako se isprakticirala, pa nije dala da se s njom titraju.Kako je ko pecne, a ona ga tako priklopi da se ubezekne, jednom reči, bila je prava nadžak-baba.Prosioca bi imala na svaki prst sto, ali se ne udaje.Ne kažem da se gospođa Makra ne bi htela udati, ali sad bi ona izbirala.Neće mlada golaća, koji bi je za blago uzeo; neće matora, mada je bogat; neće čoveka bez jake titule.Ona bi htela kakva mlađa čoveka koji je lep a nije siromah; ili kakva mlada, većeg ranga činovnika; ili kakva penzioniranog kapetana, ali da nema više od trideset i pet godina.Ovakih partija baš nije lako naći, pa zato se gospođa Makra i ne udaje.Štaviše, svuda govori da se nikad udavati neće.S tim je interesantnija.Sa čika-Gavrom voli da se šali i rado ga prima, ali ne zato što ga voli, no što je on šaljivčina.Osim toga rada je malo da ga nasekira, da vidi kako je bogata, a on je kao devojku uzeti nije hteo.Sad joj ni u pameti nije za njega poći.Siroma’ čika-Gavra misli da je gospođa Makra u njega zaljubljena. Frajla-Paulina bila je lepuškasta, crnomanjasta; znala je svirati u klavir i francuski — bila je akademikerka.Ona bi rada poći za čoveka vaspitana i od ranga; premda bi je gospođa Makra rado trgovcu dala, ali malo većem trgovcu, i to zato da ako bi se ona, to jest gospođa Makra, ipak udala, da ne bude Paulinin muž veći gospodin nego njen, jer onda bi do te nezgode mogla doći da bi u jednom istom društvu mogla Paulina u pročelju sedeti kao gospođa, a gospođa Makra kao polumati sniže, a to bi joj teško palo. Gospođa Makra i Paulina sede u sobi i razgovaraju se.Sluškinjin mali sinčić od pet godina igra se u sobi i čas po provlači se ispod stola. — Vidiš, Paulina, dete se provlači ispod astala — dobićemo goste. — Meni opet desno oko igra, plakaću. Tek što Paulina poslednju reč ispusti, a neko na vrata kuca. — Herajn! Vrata se otvore.Napred čika-Gavra, a za njime Čekmedžijić. — Gospođa-Makro, jeste l’ radi gostiju!Evo moj srodnik, Ljubomir Čekmedžijić, trgovac i gvožđar iz O. — Čula sam za njega, drago mi je, — reče gospođa Makra. I frajla-Paulina gospodski komplimenat načini. — Izvolite sesti. Gosti sednu.Gospođa Makra nešto Paulini namigne, te ona iziđe. — Pa, kako ste, gospođa-Makro?Al’ vas davno nisam video!Vidim, hvala bogu, svaki dan ste sve lepša i lepša — izgledate kao lubenica. — I vama ništa ne fali; izgledate kao ’rast, pa kakav ste u obrazu lep i rumen! — Vi đavolite!Hteli ste, valjda, kazati da izgledam kao slepačka tikva, kad se smešite.No, ništa, volim i tako da izgledam: hvala bogu, zdrav sam, ne bih se još menjao ma s kakvim momkom! — E, ta vi ste uvek zdrav čovek bili, samo nemojte se toliko hvaliti, jer ako vas čuju, mogu vas ureći. — Ala ste baš đavo, gospođa-Makro!Morate da me pecnete.No, sad ’odite malo na stranu da vam nešto šušnem, dok nije frajla Paulina došla. Sad čika-Gavra uhvati za ruku gospođu Makru, pa je vodi do drugih vrata; nešto joj šapuće, da Čekmedžijić ne čuje. — No, kako vam se dopada moj Ljuba? — Fajn — zdrav momak! Na to otvore se vrata, frajla-Paulina nosi na tacni liker, badem i suvo grožđe, pa metne na sto i sipa. — Zapovedajte. Piju liker. — Al’ je ovo dobar liker, — reče čika-Gavra. — Ovo je najfiniji onajzliker, — primeti Ljuba. — Da li je — pročitaj! — Neću, ne treba.Znam svaki liker, samo kad mi do nosa dođe! Opet okrenu drugi razgovor, kad najedanput frajla otvori jedna vrata i nudi ih da uđu u drugu sobu.Svi uđu.Kad je Ljuba video šta ima tu, jeza ga čisto napada od pogleda na mnoge lepe stvari.Tu je divan od kadive crvene, pa kakvo ogledalo, pa dugačke firange, pa sat što svira! — Je l’ ovo štafirung frajla-Pauline, gospođo Makro? — Tako će nešto biti! — Vidiš to, Ljubo!Tolika sala, pa s kakvim skupocenim stvarima napunjena! Ljuba blene u skupocene stvari; tek tako opazi i klavir.Onda počne se misliti gde će toliko pokućstvo u njegovoj sobi stati, jer u velikoj kući, gde mu je gvožđarnica, osim dućana ima samo dve sobe; jedna gleda u dućan, a druga je preko kujne — mala, gleda u avliju, pa ako uđe klavir, neće se moći više nijedan krevet smestiti. — Izvolite sesti. Divan je imao mnogo federa i vrlo je nabubren izgledao.Kad Ljuba na njega sedne, kako je poteži, tako se spustio da su mu se noge uvis počele dizati.Frajla se morala na to nasmejati.Čika-Gavra sedeo je već na tom divanu, pa znao je kako valja sesti. — Ded sviraj, devojko! Sad frajla sedne kod klavira i počne svirati.Svira neku fantaziju od Talberga.Komad je težak, vrlo zapleteno ispada.Kad je otsvirala, pita Ljuba: — Kakvo je bilo to parče, frajlice? — To je bila fantazija od Talberga. — Šta, fantazija!Al’ nemojte nam, molim vas, fantazije svirati!Tako to buči čoveku po glavi kao da će da poludi.Nije čudo što ga zovu fantazijom.No, molim vas, frajlice, znate li što srpski svirati? — Bogme, ne mogu služiti — ne znam. — Ta šta ne znaš!Kako si onomad lepo svirala!Moraš svirati! — Ah, muter, bez nota ne znam; onda sam svirala pored sluškinje, ona je lepo pevala, a ja sam akompanjirala. — Pa tako isto i sad radi. — Ah, muter, sad sluškinju da ovamo zovemo da akompanjira!Kako bi to bilo, kad je masna!Onda je to bilo samo „per špas“. — Al’, molim vas, frajlice, kažete l’ u klaviru kompanjirati ili komponirati? — Ah, kompozicion — to je sasvim drugo, to je muzikališe dihtung — tako nas je klavir-majster učio; a akompanjiren, to je kad jedan drugome u muzici ili pevanju — kako se kaže — pomaže. — Ja sam mislio da kompanije samo u trgovaca i soldata ima, al’ nikad nisam znao da i muzika kompanjistu potrebuje.Iz toga se vidi da bez trgovine nema nigde ništa.No, molim vas, frajlice, vi baš ne znate il’ nećete da svirate srpski? — Verujte mi, auf majne ere, da ne znam; jer nema nota, a nisam nikad od kakvog kinstlera čula srpski svirati. — A zar niste čuli Kornelija Stankovića kako srpski svira? — Nisam, onda sam još bila u inštitutu. — A ja sam ga čuo.Da vidite kako je to lepo — sto puta lepše nego ta fantazija. — Znate, svaki ima svoj gešmak. Dođu još dva gosta, dobri prijatelji čika-Gavre; gospodar Pinterić i gospodar Čarukdžić, sve sami veseljaci.Gospođa Makra dala im je na znanje da je tu čika-Gavra, pa je i ručak jači pripravila.Sad i oni sednu, a frajla opet poče neku fantaziju svirati.Čarukdžiću fantazija uši vređa, pa kad je bio kraj, reče starijima da idu u drugu sobu. — Ta šta ćemo mi matori ovde?Ostavimo mladež nek se zabavlja, a mi hajd’mo onamo; je l’te, gospođo Makro? — Ta i bolje je za vas liker nego klavir. — Baš dobro, — doda tiho čika-Gavra. Sam ostade Ljuba sa frajlom. — Sad ću vam što iz „Profete“ svirati, da vidim kako će vam se to dopasti, — reče ona i poče svirati. Paulina svira, a Ljubi je muka.Voleo bi se onako s njom razgovarati.Sreća što je frajla skoro dovršila, jer je već Ljuba hteo da moli da dalje ne svira. — No, kako vam se to dopalo? — Malo bolje nego pređašnje, al’ opet ne sasvim. — Sad ću vam srpski svirati. — E, da vidim! — Šta hoćete? — Kolo! — Dakle, kolo. — Vidite da znate! Sad poče ona kolo svirati, ali tako zbunjeno, prebrzo i šeprtljavo da Ljuba usta krivi, ne dopada mu se.Ona to primećuje, pa hotimice sve gore i gore svira, a sama u sebi smeh zagušuje. — No, kako vam se to dopada? — Vrlo brzo svirate. Tu im preseku razgovor, zovu ih na ručak.Ručak je veselo i u šali prolazio.Svi se šale, samo frajla ukrućena sedi, pa se tek podmuklo potsmeškuje. Zbog te njene krutosti često je gospođa Makra korila, ali to se frajle ne hvata.Ona zna da joj je pokojni muž gospođe Makre u testamentu osam hiljada ostavio, pa joj ni brige.No, i gospođa Makra rada bi da ostane sama u kući, pa bi je želela udati, no ipak za dobru partiju. Vino je bilo vrlo dobro.Sve se nutkaju, pa piju.Čika-Gavra je sedeo preko od gospođe Makre.Njemu se oči malo zasvetlile, često gladi brkove i gleda na gospođu Makru.Ona njega zadrikuje, on opet nju. — Al’ je zdrava ova naša gospođa Makra, — reče Gavra. — Mislim, — doda Pinterić. — Sve ti nešto zazubice rastu za gospođom Makrom, no nemoj, brate, očemerićeš se, — reče Čarukdžić. — Pa šta bi nam falilo!Ovaki par ljudi kao što bismo mi bili, ja i gospođa Makra!Je l’te, gospođo Makro? — Ta da, samo da smo oboje za jedno petnaest godina mlađi. —A šta nam fali?Vi izgledate kao bubreg, a ja kao kakav mladić. — Baš kao mladić! — Pa dobro, mada nisam kao mladić, al’ ono bar kao vaš par izgledam. — Tu imate pravo. Sad već gospođi Makri nije mnogo trebalo; samo da ispusti Gavra kakvu jaču reč, pa će dosta imati. — Pa kad kao par izgledamo, gospođo Makro, a ono da se uzmemo.Hajde, pođite za mene! — Manite se tog posla!Zašto bi' ja za vas polazila?Tražite vi mlade!Niste me hteli ni kad sam mlada bila, šta ću vam sad? — Ništa za to!Ja vas sad najvolim.Ja ne trebam mlade, jer ni ja nisam već mlad, pa se tako oboje možemo složiti.Hajde, pođite za mene, pa Pinterić da nam bude kum! — Šta, ja da pođem za vas?To nikad biti ne može! — A zašto? — Znate, gospodar-Gavro, ako se već imam u pakao voziti, a ja ću na mladim ždrepcima onamo, a ne na starim! Svi se smeju. — A, dakle, vi mladiće tražite? — Već kad bi’ tako morala, naravno ne bi’ starijeg tražila; starog sam već imala. Sad se počne Pinterić i Čarukdžić čika-Gavri potsmevati. — Vidiš, kako si prošao! — Tako mu treba kad je maškrtan. Čika-Gavra, da stvar zabašuri, namigne Čekmedžijiću da frajlu uzme na sredu.Čekmedžijić ga je odmah ponjao, pa se najpre malo nakašlje, da jasnije govori, onda započe: — Vi, frajlice, nešto jako ćutite; ne znam šta je to? — E, drugi nek govore koji su gosti; rezon je da gosti govore. — E, dobro, mi ćemo govoriti; a hoćete l’ vi odgovarati? — No, to bi još bio rezon kad gostu ne ib’ odgovarala! — Molim vas, frajlice, jeste li vi već putešestvija pravili? — Nisam. — Pa dobro, gde ste naučili nemački i francuski, i klavir, jer čika-Gavra kaže da znate i francuski. — Naučila sam u Beču, kad sam bila četiri godine u inštitutu. — E, pa to ste vi opet daleko putovali.Šta mislite, gde je Beč odavde!Ja još nisam bio dalje od Pešte. — Ah, Beč, — to se ne zove putešestvije.Putešestvije je kad se ide nah Pariz, nah London, kao što je naša madam guvernant pravila — to je! — A jeste l’ bili kadgod u Beogradu? — Nisam. — A u Šapcu? — Ni tamo; to je sve in Serbijen; in Turkaj, je l’ te? — Jeste; al’ ne Tirkaj, no u Srbiji. — Ja to ne mogu da tako govorim — srr — brr — to je tako barbariš! Pa vi ne biste voleli te varoši i zemlje videti? — Aja!Tamo je sve tirkiš. — Ta i naši dedovi su odande došli! — I oni su bili tirkiš, a mi smo sad gebildet. — A, molim vas, kakvi su ti Bečlije? — A, to je sasvim otr šos? — Šta je to „otr šos“? — To je „drugojačije“. — Pa zašto ne kažete tako?Ja sam mislio da je kakav Bečlija pred vama otrgao šos — krilo — od kaputa. — Vi ste smešan gospodin! — Moliću, ja sam samo gospodar.No, kažite mi, kako je tamo u Beču? — Ah, u Beču!Tamo je lepa opera, pa teatri — komifo!Pa kakvi štuceri!Nema nijednog bez fatermerdera, a to tako elegant stoji! — Fatermerder — ja ga nikad ne bi’ nosio. Ne može čovek u njemu vrat micati, pa ni zato ga ne bi nosio što tako gadno ime ima, jer fatermerder znači oceubica. — Ime nije lepo, al’ lepo stoji; šteta što se tako zove! — A znate, frajlice, zašto se tako zove? — Ne znam. — Sad ću vam kazati.Meni je pripovedao to jedan trgovački kalfa, koji je bio u Beču u kondiciji.Jedan nemački študent, ne znam, u Frankfurtu ili u Brandenburgu, prvi je tu modu izmislio.Kad je došao kući svom ocu na vakaciju, priđe mu da ga poljubi, a otac opet njega zagrli; no, to parče platna tako je bilo jako uškrobljeno da je u poljupcu s njim oca zaklao. — Ekscelent vic! Dođe kafa.Frajla se digne, pozdravi goste, pa ode u drugu sobu.Kad se kafa popila, Pinterić, Čarukdžić i čika-Gavra ostanu, te se opet čašice late, a gospođa Makra titra se s njima i uzima ih na mindros.Čekmedžijić ustane i lagano se dovuče do sale gde je frajla Paulina baš sedela kod jednog stola, pa je izvadila neka pisma, premeće ih i čita.Čekmedžijić vidi neka pisma, sve sam fini i lepo izreckan papir, pa se približi i uzme u ruke jedno. — Šta je to, frajlice?Kako su lepa pisma — valjda su ljubavna? — Dajte taki natrag pismo!To je belajdigung da vi moje pismo dirate! — Oprostite, nisam hteo čitati, no samo da vidim kakav je to lep papir; na njemu su lepi golubići namalani! — To ne sme niko viditi! Sad i Čekmedžijić sedne, pa frajlicu zbog pisma zadirkuje.Vidilo joj se iz očiju da se Paulina jedi, i samo najmanje što još da kaže Čekmedžijić, odmah će zlo biti.Čekmedžijić je imao poduže noge, i premda je dalje od frajle sedeo, nije mogao opasnost dalje izbeći.Da pruži nogu — al’ nekako slučajno, njegove čizme vrh dodirne frajli od noge mali prst, baš gde je žulj imala.Frajlica đipi i iziđe napolje.Čekmedžijić ostane sam.Čudi se, divi se, ne zna šta je frajlici da ga tako ostavi.Uđe u drugu sobu sav snužden.Gospođa Makra pita ga zašto se sa frajlom ne zabavlja.Čekmedžijić joj kaže da je frajla pobegla iz sobe, a ne zna zašto.Gospođa Makra iziđe napolje da potraži Paulinu.Nađe je u kujni uplakanu. — Šta je tebi, Paulina? — E, šta mi je, da znate šta mi je! — Ta govori, šta ti je? — Taj gospodar — kako se zove — Hekmešič — tako je impertinent bio, da je sedeo blizu mene, pa nema bildunga da lepo sedi, pa da noge delikatno drži, nego tako plump, da mi je s njegovom velikom čizmom na hineraug udario. — Pa ništa, to se tako trefilo.A kad nosiš tesnu cipelu, pa igraš, ne boli li te onda još većma, pa opet trpiš?Hajd’ unutra! — Molim vas, libe muter, nemojte me tamo voditi, to je čovek mizerabl.Ja se ne znam s njim razgovarati.On mene ne razume kad ja govorim o fortepijanu, o operi; pa me još boli prst.Molim, ostavite me tu! — Kad nećeš da uđeš, što ti drago! Gospođa Makra bila je pametna ženska.Nije je naterivala; znala je da to ništa ne pomaže, jer je Paulina razmažena.Ona je nije htela davati u inštitut, ali pokojni je tako hteo, pa sad što mu drago.Gospođa Makra se vrati u sobu, pa zabašuruje celu stvar. — Neće da uđe moja Paulina.Znate, u tom vraškom inštitutu naučila je na mider.I sad je jako utegnuta, pa joj je pozlilo. — Al’ zašto je tako istrčala? — zapita Ljuba. — Kad joj je vrlo mučno bilo. — Hajd’, Ljubo, sedni ovde s nama pa pij; a vi, gospođo Makro, sedite do mene! — Neću pored vas, bojim se; sešću ovde pored Pinterića. — Vidiš, Gavro, da mene gospođa Makra volije nego tebe. — Ne bi’ rekao! — A kako ja stojim kod vas, gospođa-Makro? — zapita Čarukdžić. — Šta mi je do vas, vi ste oženjeni! — Ja nemam žene.Vidite, gospođa Makra mene voli, — upadne čika-Gavra. — Ta, već znamo kako te voli kad je kazala da se ne bi na takovim matorim ždrepcima vozila! — reče Pinterić. Dok je Pinterić ovo govorio, čika-Gavra je ustao sa svoje stolice, pa ga je oterao sa njegova mesta da može pored gospođe Makre sesti. — Idi, tornjaj se odavde, ti i onako gospođu Makru svaki dan vidiš, al’ ja retko.Zaželeo sam se videti je. Kad je čika-Gavra Pinterića istisnuo, seo je vrlo blizu do gospođe Makre, tako da se stolica o stolicu počela češati.Čika-Gavra je i onako bio rumen u obrazu, a sad, posle ručka, bio je sasvim crven, a oči mu se svetle.Gospođa Makra gleda ga pa se podmuklo smeši, a čika-Gavra gladi brkove, pa sve izvrće oči na nju.Započne joj kurisati: — Al’ ste još i sad lepi, gospođa-Makro! — Molim vas! — Više vredite nego ma kakva devojka! — Nemojte mi baš tako laskati! — Verujte mi, štogod govorim, iz srca govorim.Vi mi ležite na srcu — baš mi ležite na srcu, kao kakav šarančić, pa se po njemu, praćkate, zato mi srce nema mira. — Ha, ha! — Nemojte se smejati!Ja iskreno mislim.Zato bi’ molio da dođete sa mnom u drugu sobu; imam se s vama nešto važno razgovarati. — Možete i ovde sve kazati. — Neću da ovi čuju. Čika-Gavra je sve to šapćući govorio.Njegova kompanija je međutim pila i pevala. — Dakle, da vam kažem? — Možete. — Ja sam došao da vas prosim. — To je lepo. — Dakle, hoćete li poći za mene? — Neću. — Al’ zašto? — Neću da se udajem. — Dakle, dajete mi košar? — Kad neću da se udajem, to nije za vas košar. — Al’ mi dajte bar najmanje nadežde. — Kakve nadežde? — Da se još promislite, pa onda da mi javite. — Dobro, samo mi dajte dugačak termin na promišljanje. — Mesec dana. — To je malo — godinu dana! — E, ta vi se samo šalite sa mnom! Gospođa Makra se smeje.Čekmedžijiću dugo je bilo vreme.Nije mu bilo ni do pića, ni do čika-Gavrinih đavolija.Video je da ovde nema ništa, pa nije rad da gubi vreme.Najedanput prekine čika-Gavrin razgovor. — Hajdmo, čika-Gavro, vreme je već! — Ta čekaj još malo. — Zadocnićemo se.Ja moram ići, imam slabog momka u dućanu, a mušterija mnogo, — reče Čarukdžić. — Idem i ja.Čivutin mi obrekao da će u ovo doba doći da kupuje vino. — Hajd’mo! — Hajd’mo! Čekmedžijić je osobito navaljivao, pa mora i čika-Gavra.Svi se digoše.Najpre ode Pinterić i Čarukdžić, počem se sa čika-Gavrom i Ljubom oprostiše.Sad se opet Ljuba i čika-Gavra praštaju.Pitaju za frajlu, no ona ne može doći.Kaže sluškinja da joj je zlo, leži. Lepo se oprostiše i odoše.Posle po sata je Čekmedžijić sa čika-Gavrom na putu. Gospođa Makra zadovoljna je bila sa društvom; bar se nasmejala, uzela je čika-Gavru na mindros.Ode Paulini da vidi šta radi.Paulina leži na divanu. — Šta ti je, Paulina? — Imala sam male krenfne. — Al’ sad ti je dobro? — Sad mi je lakše; samo što se krenkujem. Takav mizerabl čovek pa mene kritizira!Ko je taj Hekmešič, je l’ te muter? — On je trgovčić iz O. — Muter, pa to je krajzler! — Ta bakal; pa ima nešto gvožđarnice. — Al’ je to ungebildet čovek!Pa kad govori, sve duva.A zašto je došao? — Došao je da te prosi. — Ah, unferšemt!Ja za krajzlera da pođem!Kad sam bila u Beču kod madam, pa kad idem na promenadu, a mene baroni sa lornjet gledaju; a kad se sa madam razgovaraju, oni kažu: Toz is a hibše grihin!A taj krajzler imao kuraž sa mnom se razgovarati?Da sam znala, ne bi’ mu na fortepijano svirala! — Šta ćeš mu, kad si mu se dopala.Vidiš, onaj drugi trgovac opet mene prosi. — I to je masiver kerl.Je l’ te, muter, neće više doći? — Pa neka dođu.Kako su došli, tako će i otići! — Ja idem na lustrajz, ako oni dođu. Tako su se gospođa Makra i frajla Paulina razgovarale, i u tom su se složile da se ne udaju za čika-Gavru i Čekmedžijića. Čika-Gavra i Čekmedžijić putuju.Čika-Gavra je imao nešto malo u glavi, ali se nešto malo na kolima ispavao, pa je opet kao i pre. — Šta je Ljubo, jesi l’ se ti ispavao? — Nisam mogao od misli zaspati. — A jesam li ja dugo spavao? — Tako jedan sat. — Pa kaži mi kako ti se tamo kod te udovice dopada? — Nikako!Kad sam bio s njom u sali, najedanput je đipila kao pomamna, i više je nisam video. — Dakle, nema ništa? — Ni razgovora. — A zašto? — Prvo, ja nju neću, a drugo, ona mene neće; a i nije za mene; njoj da je kakav baron.Šta mislite, čika-Gavro, baš da pođe za mene, šta bi’ ja s njom radio?Gde bi’ klavir i ta kanabeta pometao?Pa ko bi toj mode nastačio?Valjda sa oni’ njeni’ osam hiljada šajna?Šta je to?Pa neće ništa da radi; ruke su joj blede kao u mrtvaca; a čuo sam da se takove same ni očešljati ne znaju, nego i za to plaćaju.Pa onda, ta ne bi htela za tezgom stajati! — Ta već to je najmanje.Kad bi ti ona žena bila, morala bi; ja bi’ njoj već fantaziju isterao. — A ako, opet ne bi htela, a ona bi se razvenčala, pa bi propalo i moje i njeno.Neću — neću! — Pa dobro, niko te ne sili; al’ tek nisi se kajao što si došao; bar si se sa nobl frajlom zabavljao. — Šta mi je do toga!Voleo bi’ da nije tako nobl i visokorođena.Kad bi’ imao tako učenu ženu, ja bi’ mislio da imam fiškala za ženu.Ja ne znam zašto daju siromašne devojke u inštitut.Onde se nauče baronskom životu, pa kad dođu kući a one se zbune, ne znaju živeti kao što se kod kuće živi.Baroni ne dolaze da ih uzmu, jer baroni i baronski miraz traže, a ne nekoliko hiljada šajna.Takova treba da ima toliko da sama od svoga novca slugu, konje i karuce držati može.E sad, kad je baron neće, kako će je gazda čovek uzeti, kad ceo njen miraz za dve godine na nju potroši.A kad nestane, a onda — ded’ razvenčaj se!Zato se slabo i udaje takva frajla, jer nema za nju mladoženje.Bogat i veliki gospodin neće nju, a ona opet neće malog.Ja kad bi’ imao kćer, vaspitao bi’ je po svom redu, da može i za manjeg čoveka poći. — Al’ kažu da se u inštitutu tako izuče da posle nikad propasti ne može.Kad su, izučene, u nuždi mogu i učiteljke biti. — Sve je to lepo.Evala učiteljkama!Al’ vaspitati se baronski pa spasti na učiteljku!Da sam ženska, voleo bi’ da su me za zanatlijinicu vaspitali. — Mani se toga, Ljubo; sad ti meni kaži kako sam se ja onde vladao? — Dobro; vi ste onde dobro poznati. — Jesam li imao malo više u glavi? — Jeste, al’ se nije baš jako poznavalo. — A Makri nisam se ništa zamerio? — Ni najmanje; sve se cerekala kad ste joj šaputali. — Ta znam, mora ona mene rado imati, kad me je još devojkom dobro gledala!Mora ona još moja biti! — O tom, čika-Gavro, nemojte račun voditi; ona se s vama samo titra. — Nije baš ni tako!Znam ja nju; đavo je ona; samo se čini tako, da me lakše ulovi.Ta, možeš misliti, kad ti već kazati moram, kad me je devojkom volela kako ne bi kao udovica? — To je davno bilo; uz to, niste je uzeli što je sirota bila; sad je bogata, sad ona druge traži.Vidim ja! — Ostavi ti to meni, stari sam ja vrabac!Samo to hoću da znam — dakle, nije se na meni jako poznavalo? — Onako — kako da vam kažem — upolak ste bili. — Al’ sam se pametno razgovarao? — Smešno; ali niste džandrljivi bili. — Sve će dobro biti. — Stigoše već u O. Ljuba kaže čika-Gavri da nikom ništa ne govori, da se što ne pročuje. — Čekmedžijić radi svoj posao po običaju. Posle mesec dana puče glas da će na proleće biti prsten frajle Julke sa notarošem Ružičićem.Ljuba se tom jako začudi.Julka i njena mati same su to razglasile bile da bi još većma Čekmedžijića uzbudile, a ispod ruke davale su na znanje Ružičiću da se Čekmedžijić jednako nameće, no ako će što biti, a ono što pre da predvari Čekmedžijića.No, da ne bi Čekmedžijić zbog takovih glasova odustao, trebalo ga je lepim rečima obvezati; zato je Julka ovo pismo Čekmedžijiću pisala: Dragi gospodar Čekmedžijić! Mi smo, hvala bogu, svi zdravi.Ja to isto mislim što sam mislila kad smo se rastali, i nadam se da i vi vaše mnjenije niste preinačili.Ma kakove protivne glase čujete, nemojte ništa verovati, jer ja ću zadatu reč održati.Do jedno šest nedelja očekivamo vas.Želeći dobro zdravlje i strpljenje, ostajem vaša... Kad je Čekmedžijić ovo pismo pročitao, nije mu se dopadalo što Julka tako dugačak termin daje, pa joj odmah ovako otpiše: Ljubezna frajla Julka! Ja sam, hvala bogu, zdrav, i molim se bogu za vaše zdravlje.Meni se vrlo dopada što pišete da ćete vašu reč održati, samo mi to jedno ne ide u glavu što toliki dug termin pravite.Ja bi’ voleo da je što nakraće.Zato ja ću biti slobodan, pa ću do dve nedelje sam sa mojom sopstvenom personom k vaš doći, a donde ljubim gospođi mamici desnicu i pozdravljam brata Jocu i frajla-Milku, i ostajem vami — do groba veran Ljuba Čekmedžijić Kad je frajla-Julka ovo pismo pročitala, malo se poplašila, jer je već pre toga lepa pisma Ružičiću pisala i zvala ga da do deset dana dođe.Misli, ne zna šta da radi. Tih dana Čekmedžijić ode u V. Tu se sastane sa Ružičićem.Razgovaraju o frajla-Julki.Čekmedžijić kaže Ružičiću da je sa njom sasvim načisto.Pokaže mu njeno pismo.Ružičić se tek nasmeši, pa izvadi iz džepa jedan paket pisama, te ih Čekmedžijiću pokazuje. — Vidiš, ova pisma su od frajla-Julke.Čitaj samo ovo poslednje što mi je pre pet dana pisala. Čekmedžijić otvori i čita: Dražajši moj! Otkako te nisam videla, nemam mira ni danju ni noću.Pokaži se već jedanput, ako imaš iskre milosti u srcu, jer mi je svet bez tebe pustinja.Ako što čuješ za Čekmedžijića, nemoj ništa verovati, mi samo šalu s njim provodimo; treba mi takav neotesan grk!Znaš da sam ja uvek za vospitanje i karakter davala.Oh, dođi mi, dođi, jer će se inače moj život prekratite...Ostajem tvoja do groba — — No, to je lisica!Šta je meni pisala, a šta tebi sad piše.Ne trebam je! — Vidiš, brate, da te vuče za nos! — Neću više ni da znam za nju.A hoćeš li je ti uzeti? — Neću.Ja do dve nedelje pravim prsten sa mojom milom. — E, kad je tako, i ja se vraćam kući, pa ću drugu tražiti. Čekmedžijić se nije hteo zadržavati, no ljutit se vrati kući. Ružičić je svuda pripovedao šta se dogodilo sa Čekmedžijićem.Julka čuje da se Čekmedžijić sa Ružičićem u V. sastao i da su jedan drugom njena pisma pokazivali.Plače, tuži se materi.Gospođa Persa Peršunovićeva ne sedi daleko, pa sve dočuje šta se radi između frajla-Julke Čekmedžijića.Ode gospođi Nerićki da Ljubi namesti krevet.Ogovori ga da je on pokudio Ružičiću frajlu Julku i da je svuda ogovara.Gospođa Nerićka je bila malo oštrokonđa, pa je vrlo grubo pismo Čekmedžijiću pisala, u kom mu otkazuje svako poznanstvo.Čekmedžijić, istina, nije smeo to pismo nikom pokazivati, nego ga je svega pocepao; ali, već je i onako sasvim spram frajla Julke ohladneo te se opet za drugu spravljao.Njega su, istina, uzeli bili na mindros, al’ i frajla ostade u poštenoj platki. Ljuba se opet sa čika-Gavrom dogovara kuda će sada.Već mu se dosadilo toliko putovanje, pa nigde ništa. — Šta ćemo sad, čika-Gavro? — Tražimo opet ’degod. — Al’ sam već svud na glas izišao.Ne bi l’ bolje bilo da idemo kud dalje, gde me ne poznaju? — Pa kuda? — Da idemo u Srbiju, u Beograd? — Pa šta, u Beogradu da se ženiš? — A zašto ne? Čika-Gavra se smeje. — Neće onde nijedna za tebe poći. — Zašto? — Kazaće ti: „Neću za Švabu!“ — I to je istina.Čuo sam već od drugih takovo što.A meni se baš dopadaju Beograđanke.Bio sam jedanput u Beogradu, pa sam ih video.To je davno bilo, pa sad, doduše, ne znam kako je onde, osim što u novinama čitam.A i sa mirazom ne znam kako bi’ prošao, jer su zdravo štedljivi, a ja bez novaca ne mogu.Baš mi sad pade na pamet da sam jedanput u beogradskim novinama čitao gde neko objavljuje da ga njegovi prijatelji od posete na njegov imendan poštede.Takovo još nigde nisam čitao. — E, možeš onde svaki dan čitati i to gde otac sina, a sin oca za raspikuću proglašuje.No, mani se sad toga, pa da idemo ovamo gdegod bliže. — Kuda? — Znam dva mesta.Jedna u C., a druga u Š. U, C. jedna stara udovica, gospođa Kalajićka, ima jedinicu kćer Varvaru, tako oko triest godina, premda ima spletkaša koji kažu da je i preko četrdeset, ali to nije istina.Ta je bogata.Da vidiš samo kako je šmukirana!U Š. sedi gospodin Gledić koji ima pod svoje jednu rođaku, frajla-Martu.Ona je prilična devojka, radna i pametna, da se ma s kim razgovarati može.I godine su joj taman za udaju.Pored nje će se nešto novca dati, ali koliko to ne znam, videćemo. — Ne branim.Dakle, hajd’mo!Ali da idemo jednim putem na oba mesta. — Naravno. — I to neka mi bude poslednji put.Ako se sad ovom prilikom ne oženim, il’ se neću više ženiti, il’ ću uzeti kakvu staru udovicu ma od pedeset godina, samo ako je bogata, jer mi već, verujte, čika-Gavro, te prosidbe dosadiše.Dakle, spremimo se. Ostavimo ih neka putuju. Frajla Varvara razmeće karte, hoće l’ kakav mladoženja doći.Gleda u karte.Karta pomišljenika, mladoženja — tikveni dolnjak, leži u sredi; nad glavom njegovom je crvena dama — frajla Varvara; odmah do crvene dame crven kec, a do tikvenog dolnjaka crvena desetka; to znači: mladoženja dolazi u kuću da vidi frajlu, a novaca ili donosi ili ište.Varvara misli da je svakojako dobro, jer ako donese, biće više; ako ište, ima dosta miraza. Već tri puta razmeće karte, ali opazi kroz pendžer dva strana na kolima.Frajli Varvari poče srce kucati.Spremi karte i gleda kroz pendžer: hoće li skoro izići iz bircauza gde su svrnuli.Jedan prost momak ide iz bircauza upravo Kalajićkinoj kući.Mati je baš u kujni. — Dobardan, gospođo! — Bog ti dobro dao!Koje nam dobro nosiš? — Ta, dobro vam nosim, vajn đuvegiju sa provodadžijom.Pripremite mi alvaluk, ako bude što. — A kakav je to đuvegija? — Vajn; mogao bi vrajli sin biti.Znam da se ona neće kajati, a ni on, jer blaga imate dosta. — A otkud ti taj glas? — Poslali me da vas pitam mogu li doći da vide vrajlu. — Mogu odmah, al’, opet, nek izvole za po sata doći, dok se malo pripravi.A tebi evo malo rakije, pa ako dobro ispadne, dobićeš čizme. — Al’ je ovo dobra rakija!Dakle, sad zbogom! ’Vala!Dabogda srećno! Mati uđe u sobu. — Devojko, pripravi se, dolazi mladoženja, do po sata će ovde biti. — Ju, mamice, zašto niste kazali do jednog sata!Šta mislite, dok malo obraz uredim i druge haljine navučem! Frajla Varvara se na vrat na nos pripravlja.Ode u drugu sobu, svuče se, pa na ogledalu obraz doteruje; zatim obuče drugu haljinu, metne lanac na vrat, brazletne, prstenje, pa onda ode u veliku sobu i stane sasvim obučena pred ogledalo.Tu namešta usta.Sad ih malo jače skupi, sad opet popusti, pa se malo smeši, a očima izvrće da pogled ugodi.Naposletku se sasvim namesti, pa ustima ni da makne.Mati spusti firange, da, bajagi, sunce ne upire. Čekmedžijić i čika-Gavra već dolaze.Čekmedžijić kaže čika-Gavri, ako ovde ništa ne bude, da odmah u Š. idu.Kucaju na vrata. — Mi smo tako slobodni — oprostite — ovo je moj rođak Ljuba Čekmedžijić, trgovac i gvožđar; mene već poznajete. — Drago nam je. Kad je frajla Varvara kazala: „Drago nam je“, ustima gotovo ni pomaknula nije, boji se da joj se zubi ne vide, jer su vrlo rđavi. Čekmedžijić i čika-Gavra na ponudu sednu, mati iziđe i donese rakiju, a frajla nudi goste. — Zapovedajte! — reče tako slabim glasom kao kad se žmure igra, samo da ne poremeti usta. Čekmedžijiću se nešto mrak čini u sobi.Firange su istina, bile tanke, bele, al' opet mu je nešto mračno; rad je frajlu pri suncu videti.Čika-Gavra nešto šapuće sa materom, te s njom ode u drugu sobu.Čekmedžijić ovu priliku uluči da digne firange. — Oprostite, frajlice, meni je ovde nešto mračno; znate, kad se sa svetlosti uđe. — Ja, opet, najvolijem kad spustim firange, jer kako me sunca zrak uhvati, odma’ pocrnim. — E, imate finu kožu. Sad je tek Čekmedžijić video kako frajla izgleda.Koža na obrazu zbrkana, nafarbana, suva — da je dodirneš, šuštala bi; zubi rđavi.Frajla Varvara je negda lepa devojka bila, ali je mnogo izbirala.Mati joj je uvek govorila: „Izbiraj, sine moj, ti si jedinica, a imaš miraza dosta, može se udati kad god hoćeš“.Da je mlada, ne bi ni gledala na Čekmedžijića, a sad nju Čekmedžijić meri i broji joj bore na obrazu. Razgovaraju se.Čekmedžijić se nešto hladan i ponosit pokazuje, a njoj oči od radosti igraju.On jedva čeka da čika-Gavra dođe.Naposletku, evo ih.Mati pogleda na devojku, pa s njom u, drugu sobu ode; ostane Čekmedžijić sa čika-Gavrom.Čika-Gavra kaže mu da se preporuči, jer je materi dao na promišljanje dva sata.Mati i kći vrate se.Posle kratkog razgovora gosti se preporuče i odu.Mati pita kćer kako joj se mladoženja dopada.Ona veli da je zadovoljna, samo da se jedanput uda.Čika-Gavra se, opet, sa Čekmedžijićem u bircauzu razgovara. — Dakle, znaš šta je u stvari?Mati kaže da ona pristaje, a nada se da će i kći pristati.Šta misliš? — Samo da je malo mlađa.No, već kad je tako, da vidimo šta će biti.Šta daje mati pored nje?Ja bi’ bio zadovoljan da da pored svake bore njenog obraza po hiljadu forinti. — Mati kaže da novaca, dok je živa, ne da, niti dobro iz ruke pušta.Ona veli njena je kći jedinica, pa će i onako sve naslediti. — A zasad ne daje ništa? — Ništa, no želi da joj zet u kuću dođe, pa njeno dobro da nadgleda, a posle njene smrti je od kćeri gospodar.Pristaješ li na to? — Ne pristajem. — Dakle, šta želiš, govori, jer moram joj odgovor odneti. — Kažite joj da ću uzeti njenu kćer ako da pored nje odma’ pet hiljada, pa ma kod nji’ sedeo; i, osim toga, da mi pišu, ako bi kći bez dece umrla, da sam ja naslednik.Na drugo ne pristajem. — Kad je tako, idem da joj javim. Čika-Gavra ode Kalajićki i najpre se samoj njoj javi, a ona opet kćeri Varvari saopšti.Frajla Varvara strašno se rasrdila kad je čula da nju Čekmedžijić hoće samo za njeno blago da uzme, a ne iz ljubavi.Sad neće da zna za njega, no odmah pokvari usta i skine haljinu, lanac i brazletne.Mati javi čika-Gavri da devojka ne pristaje.Čika-Gavra se preporuči, obreče se da će u još važnijem poslu doći, pa ode i odnese Čekmedžijiću glas.Čekmedžijić neće da čeka, nego hita u Š. — Dakle, i ovde ništa! — Ta ko bi se tako vezao?Baba može još i dvaest godina živeti, pa da osedim kao nji’ov sluga i da mi dele krajcaru!Poznajem ja take stare jedinice; te znaju na pamuku krv sisati.Kad neće kao što ja hoću, neću nikako. — Ništa, dobra će ona biti za čika-Gavru.Ako mi ne ispadne za rukom kod Makre, a ono frajla Varvara ne sme faliti. Tako se na putu razgovaraju, čas o staroj frajli, čas opet o frajli Gledićevoj, koju Čekmedžijić još nikad nije video. Da vidimo kako stoje stvari u Gledićevoj kući.Gospodin Steva Gledić čovek je oko pedeset godina, no još ugledan.Prošao je i on, kao i mnogi, kroz razne nezgode života; imao je imanja, pa je propao, pa se oporavio, i sad ga u okolini drže za dosta imućna čoveka.Gostoljubiv je bio i prijatelji njegovi rado su mu kuću posećivali.Na licu bi mu čitao dobrotu, i doista bio je dobar, ali opet više je dobar izgledao nego što je bio.Gdekoji su ga za vrlo bezazlena držali, ali, upravo, bio je prepreden.Gde mu je od koristi, pokazivao se da je prostrane ruke, ali je u srcu cicija prve klase. Gospođa Evica Gledićka ima oko triest pet godina; prilična je, osobito udesno se zna oblačiti.Pameti je oštre, jezika uglađena, kad govori, misliš med joj iz usta teče; ali, u srcu joj leži sama pakost i sujeta.Neko je kazao da je čoveku jezik dat da njime misli sakrije svoje. Ako ikome, to je doista gospođi Evici jezik za to dat.Svojim licemernim načinom u prvi mah svakog je zadobiti znala i ne jednog je žednog preko vode prevela.No, ko se često s njom sastajao, taj je malo pomalo primetio lukavstvo iz njenih reči i iz crta njenoga lica.Gospođa Evica je imala tu slabost da je rado bila provodadžinica.Srce i duša joj je bilo ženiti i udavati.Ona je tim sebi kredit pravila.Svet je nju poznavao, pa koja je mati imala kćer, ili sina za ženidbu, ta joj je morala laskati, jer blago onoj koju gospođa Evica pohvali, a teško onom koga ona pokudi!Ako je gospođa Evica s kakvom kućom bila u kavzi, a u interesu joj je da se pomiri, a ona pusti tek izdaleka da ima valjana mladoženju za kćer, ili finu devojku za sina, pa je odmah cilj postigla.Reč pak držati, na to nije mnogo davala. Frajla Marta je bila crnomanjasta, fina devojka, tako oko dvadeset godina, jednu godinu manje ili više.Bila je umiljata, razgovorna, otvorene pameti, i svaki je rado u njenom društvu bio. No gospođa Evica nije nju baš najvolela.Jedva je čekala da se jedared uda, da bi ostala sama u kući; jer premda je Marta celu kuću vodila, opet je gospođa Evica htela da se zna da je ona svud na vrhu; a ovako, dok je Marta tu, svaki kaže da ova kuću vodi. U kući je bilo sve čisto i u redu.Istina, nije bilo po sobama pokućstvo po najnovijoj modi, ali je sve bilo puno; videlo se da je kuća masna.Tri velike sobe, sve pune, svud kožna kanabeta i stolice; kujna puna bakra; bašta velika; velika štala puna konja i krava; avlija puna sena i slame.Vidi se da nema ni u čem oskudice.U prvoj sobi što je sa sokaka veliko je od kože kanabe; nad njim visi starinsko, ali lepo ogledalo; sto nije nov, ali je lep, od orahovine; na ormanima šolje poređane; kreveti lepo namešteni; u sobi hladak, jer su firange uvek spuštene, pa nijedne muve nema. Baš je nedelja, posle podne oko tri sata; sobe i kujna su u redu.Gospodin Gledić otišao je da se prođe, gospođa Gledićka u trećoj sobi malo leška, a šta će sad sama frajla Marta?Ne zna kud da ide, a malo je umorna, pa i ona u prednjoj sobi na kanabetu prilegne. Međutim, Čekmedžijić i čika-Gavra već su blizu Š. Čika-Gavra uči Ljubu kako da se kod Gledića vlada. — Ovde, Ljubo, moraš jako paziti.Gledić je čovek ozbiljan, gospodska izgleda.Gledićka je đavo, proniče ti u srce; samo gledaj kod nje u volju da dođeš; kod njega je lako.Pa, onda pazi kako ćeš pred devojkom govoriti, jer nije prosta, i samo uglađen čovek joj u oči pada. Dođoše u Š. Teraju u bircauz.Preoblače se.Čika-Gavra već je gotov.Maločas i Ljuba je opremljen.Ko ih god vidi, mora reći da idu da traže devojku — tako paradno izgledaju.Ljuba turio belu maramu u stražnji džep, pa izvukao kraj malo napolje, iskašljava se.On s leve, a čika-Gavra s desne strane, idu upravo kući Gledićevoj.Na putu nešto se grudi stešnjavaju Čekmedžijiću, srce mu lupa, zbunjen je, ne zna ni sam šta mu je.Kao da ga ovde neka osobita sudba čeka. Uđu u kuću.Nikoga nema.Kucnu na sobna vrata, niko se ne odziva.Čika-Gavra otvori vrata da vidi ima li koga u sobi.Marta đipi sa kanabeta. — Dobro jutro, frajlice! — pozdravi Čekmedžijić.Bilo je posle podne, i Čekmedžijić doista nije hteo tim frajlicu da osramoti, no videli smo ga da je malo zbunjen; tako isto kad je došao do sobnih vrata, čistio je đonove, premda ni najmanje blata nije bilo.Kako je frajla Marta sa kanabeta đipila, otrči k vratima, pa tek što je kazala: „Molim, izvolite se malo pretrpeti“, istrči napolje.Sreća njena što su firange spuštene bile! — Šta ćemo sad, čika-Gavro? — Ništa.Ja sam sa Gledićem poznat.Koliko sam puta ja kod njega u gostima bivao.Devojka nije bila pripravna, otišla je da se obuče. — Ali je ovde mrak; hoću li dignuti firange?Neće li i ovde biti kao i kod frajle Varvare? — Ovde je sasvim drugo, videćeš; al’ firange ne diraj, jer će kazati da nisi vaspitan. Tu uđe gospođa Gledićka. — Oprostite što ste nas ovako našli.Noćas smo imale dosta posla, pa legle da se malo odmorimo. — To smo mi onda rđavo došli. — Bože sačuvaj!Izvolite samo sesti.Moj Steva neće se dugo baviti, malo je išetao, ali sam ga već zvati dala.No, otkud za nas ta sreća? — Molim, samo da firange dignem. — E, sad da vidimo!Mi se već znamo, a ovo je Ljuba Čekmedžijić, trgovac, gvožđar, i ima dve kuće u O. — Drago mi je osobito. I Gledić se već vratio. — A, dragi Gavro, otkud vi?Drago mi je! Ljube se, a Čekmedžijić se klanja. — Ovo je moj rođak, Ljuba Čekmedžijić, trgovac u O. . — Drago mi je. — Sad ti, Stevo, zabavljaj goste, a ja idem. — O, molimo! Gledićka je izišla napolje i naredila da se friško vino donese.Dotle se i Marta obukla.Gledićka dođe k njoj, pa i sama haljinu oblači, jer je imala samo kućevnu odeću. — Marta, da znaš da su ovo prosioci. — I ja bi' rekla, jer su tako ulickani. — Đavo, braca Gavra!Davno već govori da će ti mladoženju dovesti. Obadve, lepo obučene, idu u kujnu.Onde je već vino na služavniku pripravljeno.Marta ide napred, nosi vino, a Gledićka joj otvara vrata.Gledićka sedne blizu čika-Gavre, a frajla Marta između nje i Čekmedžijića. — Kakav je bio put, nije se prašilo? — Dobar je, još nema mnogo prašine. — Hajd' da se kucnemo! Gledić na jednu stranu razgovara se sa čika-Gavrom, a Čekmedžijić sa Gledićkom i frajla-Martom otvorio divan na drugu stranu.Gledićka svud oko baca i na obe se strane u razgovor meša.Donekle se tako razgovaraju, onda ustanu ženske da večeru pripravljaju.Međutim se ljudi razgovaraju i piju.Katkad se Gledić sa čika-Gavrom zagovori, a Čekmedžijić se donde misli kako mu se devojka dopada.Nije ružna, uzeće je ako mu je dadu i ako dobije novaca pored nje.I Čekmedžijić, malo pomalo, većma pristaje uz obojicu, pa s njima pije.Vidi Glediću iz očiju da ni najmanje ne zamera, ma koliko pio.Na takav način do večere svi troje prilično se odobrovolje. Evo i večere.Jela — ne mogu bolja biti!I Marta i Gledićka trudile su se da sve što bolje zgotove.A i vino je osobito.Dođe i do pevanja.Gledićka vrlo lepo peva, pa s tim ljude tek većma uzbuđuje.Čika-Gavra ne može više da odole. — Ta nema vam para, gospođo!Hajd’ što ste lepi, al’ kad pevate — e, onda mi sve srce igra! — To mi je baš milo kad mogu svoje mile goste veseliti. Kad je Čekmedžijić video kako je dobra gospođa, počne i sam iz srca pevati, kao da je kod kuće.Gledićka ga hvali kako lepo peva, a on da iskoči iz kože od radosti. Tako posle ponoći ustanu.Gledić ne pušta ih nikud, tu će prenoćiti.Čekmedžijić i čika-Gavra nisu se ništa razgovarali pre spavanja, no odmah su legli.Vino je bilo jako, a na putu malo istruckani, pa jedva čekaju da spavaju. — Ujutru prvi ustane čika-Gavra, pa budi Čekmedžijića. — More, Ljubo, ustaj!Znaš, da ne kažu: „Gle mladoženje, pa kako docne ustaje!“ Ljuba se budi, tre oči. — Ala mi je teško ustati!Kako sam se odučio od ranog ustajanja, i to sve otkako sam se dao na ženidbu!Pre toga svaki dan već u četiri sata sam otvarao dućan, a sad valjda već ima i osam! — Tako će što i biti.Ded’ ustaj! Ljuba ustaje. — Već mi se dosadio taj bitangluk.Gledajmo da što pre svršimo, ako ima što biti.A ako ne bude, idem kući, pa il’ se neću ženiti, il’ se do po godine neću maći od kuće. — A kako ti se dopalo sinoć to vino?Je l’ da je dobro? — Ta dobro je bilo i vino i jelo, a i one same; samo već da što svršimo. — Pa ćemo probati! — Vi, kako ustanete, najpre se razgovarajte s njim nasamo, pa ako ustreba, a vi me zovite; ja ću donde ovde ostati. Čika-Gavra iziđe.Gledić je već u avliji, pregleda ekonomiju.Sada se po avliji njih dvoje šetaju i razgovaraju, a sve o Ljubi i Marti.Gledićka i Marta već su sasvim obučene.Gledićka zove Martu u treću sobu da se s njom razgovara. — Šta misliš, Marta, kako ti se dopada Čekmedžijić?Kaži pravo, imaš li volju za njega? — Onako, vidi se dobar momak, iskren.Nije baš od najnovijeg sveta, al’, opet, vidi se da je otvoren.Upravo da kažem da nikakvu ljubav' spram njega ne osećam, ali mislim moći će se trpeti. — Kako se ne bi mogao trpeti!Vidiš ga kako je zdrav i jedar — taj jektiku dobiti neće. — Vidi mu se po rukama da radi. — Pa baš zato!A nego kažeš da nije od najnovijeg sveta, prolupaće se pored tebe.Dakle, kaži, ako hoćeš. — Ne branim.Ja ću poći za njega. — A ti ostani pri tom.Sad se napolju Steva o tom sa Gavrom razgovara.Posle ću opet ja Čekmedžijića uhvatiti, pa ćemo još danas sve svršiti.Sad gledaj posao. Za ženskima dođe Gledić i čika-Gavra u istu sobu.Gledić zovne ženu te se svi troje razgovaraju.Čika-Gavra se pogađa.Gledić daje hiljadu šajna i lep štafirung, a čika-Gavra ište dve hiljade.Ne popušta nijedan, ali opet nadaju se da će što biti.Gledić zovne Martu i pita je: bi li za Čekmedžijića pošla?Ona pred čika-Gavrom kaže da hoće, pa se opet ukloni. Fruštuk je gotov; zovu Čekmedžijića.Svi su u skupu.Posle doručka prva ustane Gledićka. — Gospodar Čekmedžijić, izvolite sa mnom da vam nešto pokažem. Čekmedžijić ustane i ode sa Gledićkom u treću sobu.Marta također iziđe.Čika-Gavra i Gledić pogađaju se.Gledićka Čekmedžijića posadi na kanabe, pa i sama pored njega sedne. — Uzmite za iskrenost što ću vas sad pitati.Kako vam se dopada naša Marta? — Prilično. — Tako isto i ona o vama kaže. — Milo mi je! — Čula sam da biste je radi uzeti.I ona bi rado za vas pošla. — Ja ne branim; samo, oprostite mi, moram iskreno kazati, kako stoji sa onim bez čega se u sadašnjem svetu slabo ko ženi? — Razumete miraz? — Pogodili ste. — Naša Marta ima hiljadu šajna, i to odma’ gotovi’. — To je malo; jako sam se istrošio. — Al’ ima lep štafirung, i to vredi hiljadu. — To je sve lepo; al’ voleo bi’ da još štogod ima; ja imam više. — Al’ ću vam još štogod kazati.Mi nemamo dece.Nemojte misliti da vi uzimate kakvo siroče koje nikog nema.Ona je naše dete, mi se samo za naš rod trudimo, pa opet ćemo se, čim se može, pomagati. — To je već što drugo.Molim vas, dakle, vi nemate dece? — Nemamo. — Al’ možete imati.Šta mislite, vi ste još ženska u najlepšim godinama, pa lepa. — Molim vas, nemojte me šmajhlovati. — Ja samo istinu kažem.Dakle, frajla Marta nema ni brata ni sestre? — Ima još jednog brata, još je mlad, — fini mladić, vrlo izobražen, — govori francuski, pa taj neće danas sutra nikom na teretu biti, izučio je škole. — Taj neće na štetu biti, štaviše, učen čovek, može od njega svašta biti. — Pa, vidite, još štogod da vam kažem.Naša Marta je tako vaspitana da može celu kuću sama voditi, a pokraj toga, što se njenog razgovora tiče, može među najizobraženije pristati.Nju su mnogi prosili, i bogoslovci, i kakvi notaroši iz okoline, pa nije htela poći.Vi ćete srećni s njom biti. — Molim vas, dosta mi je; ja ću je za vašu ljubav uzeti; al’ i to ispovedam da novci budu pre venčanja gotovi. — Novci su već gotovi. — E, sad, ako izvolite, a vi ’odite sa mnom da im javimo. Odu u sobu gde su Gledić i čika-Gavra. — Mi smo već svršili, — reče Gledićka radosno. — Hvala bogu!Bravo! — poviču Gledić i čika-Gavra. Sad dozovu i Martu, pa je pitaju hoće li za Čekmedžijića poći, da kaže iskreno. Ona kaže da hoće, a i Čekmedžijić to isto kaže. — Dakle, ako neće protivno biti, a ono da bude odma' danas prsten, — reče Gledić. — Može biti, samo molim, rad sam i ja sa Ljubom jednu reč nasamo prosloviti. — S drage volje. Svi odu u drugu sobu, samo ostanu Čekmedžijić i čika-Gavra.Ljuba kaže čika-Gavri da je zadovoljan.Pripovedi mu sve, pa naposletku i to doda da mu se već dosadilo druge partije tražiti. I čika-Gavra na sve pristane, te zove ostale unutra. — Izvolite, mi smo gotovi. — Dakle, jeste l’ zadovoljni? — Jesmo. — Dakle, da bude danas prsten? — Neka bude. — A venčanje? — Ja mislim, može biti do četiri nedelje, — reče čika-Gavra. — Ja držim da je to vrlo rano, jer premda naša Marta ima već dosta spremljeno, al’ sam rada da još pripravimo.Zato neka bude šeste nedelje. — Pravo imate, — upadne Ljuba, koji se radovao da mu Marta što više donese. — E, sad izvolite malo proći, a mi ćemo donde sve spremiti, pa i popi javiti. Muški odu, a ženske se spremaju za prsten.Dođe i prstenu vreme.Čekmedžijić je imao kod sebe i prsten, i tri dukata, i sve što treba, jer je sve to sa sobom nosio još od onog doba kad je kod Siridžića frajla-Savku gledao.Čekmedžijić dariva Martu i, posle velikog veselja, sa čika-Gavrom otputuje, a do šest nedelja će doći da se venča. Čekmedžijić i čika-Gavra stignu kući.Čekmedžijić broji dane; sve se boji, sve misli da će mu i to kogod pokvariti.Ali neće mu to više niko pokvariti; jer niko se toj ženidbi ne raduje kao gospođa Gledićka, što će Martu s vrata skinuti, pa ma ko šta govorio protiv Čekmedžijića, ona ga brani. Kad je čika-Gavra video da će se Ljuba oženiti, pokuša i on sreću.Ode kod gospođe Makre.Ona ga lepo dočeka i časti ga.Posle ručka poče čika-Gavra gospođu Makru napastovati da za njega pođe.Ona mu najpre lepo kaže da neće; ali, kad je čika-Gavra jednako navalio, razljuti se, pa ga dobro ispraši, a on se opet na nju rasrdi, pa ode gotovo ni sa zbogom.Upravo ode k frajla Varvari i zaprosi je.Frajla Varvara vidi da već nema kuda, a čika-Gavra je još držeći čovek, pa se reši za njega poći. Sve je već svršeno.Čika-Gavra će doći k njima u kuću.Frajla-Varvara hoće da se za nedelju dana uda, pored dišpenzacije, jer neće da se to duže provlači; čika-Gavra je zadovoljan.Frajla-Varvara hoće da se venča ujutru u četiri sata.Čika-Gavra hoće u osam; ostalo je po frajla-Varvarinoj želji.Venčali su se za osam dana, uz blagoslov, ujutru u četiri časa.Osim pevca i crkvenjaka, drugoga nije bilo. U to dođe i šesta nedelja, a Čekmedžijić sasvim pripravan krene se u Š. Čika-Gavra i Soka, Čekmedžijićeva sestra od strica, sa mnogim svatovima prate ga. Sve je već gotovo da se venčaju, samo još jedno fali.Gledić i Gledićka hoće sjajne svatove da imaju, pa u gunguli zaboraviše da Čekmedžijiću napred moraju hiljadu forinti dati.Još po časa pa je vreme tu, a hiljade nikako nema.Čekmedžijić je nemiran, jedi se, gunđa, ali ništa ne pomaže.Naposletku izgubi strpljenje, pa pozove na stranu Gledićku. — Molim vas, a šta je sa hiljadu forinti?Ja vam iskreno kažem da bez toga venčati se neću; pre ću od svega odustati! — O, zaboravili smo, odma’ ćete i’ dobiti. Gledićka otrči mužu i javi mu.Ovaj odmah dođe Čekmedžijiću, pa ga zove u jednu sobicu nasamo, da mu napisati kvitu da je primio, te Čekmedžijić primi novce.Odmah je Ljuba počeo lakše disati. Dok se on za novce brinuo i namirivao, donde je oko neveste bila Soka.Soka je primetila, kad je nevesta rukavice navlačila, da ona ima dugačke nokte.Marta je to kao iz mode pustila.Soka je zovnu nastranu. — Ako boga znate, otsecite te nokte, jer to Ljuba strašno mrzi; ako primeti, može i odustati! — E, drage volje, otseći ću. I tako skriju se i otseku nokte, te s tim je uklonjena bila i poslednja prepona koja je mogla ženidbu pokvariti. Odu u crkvu.Po časa — pa je svemu kraj.Čekmedžijić je, najzad, oženjen. Svatova je bilo sijaset.Dva dana se jelo, pilo, pevalo. Čekmedžijić, koji se za vreme svojih toliko prosidba nikad čestito napiti nije smeo, sad se ohrabri i strašno se oklopavi.Čika-Gavra je njegovom primeru sledovao.Treći dan Čekmedžijić sa mladom i velikim mamurlukom dođe u O., na radost svoje matere, koja već nije ni verovala da će se njen Ljuba ikad oženiti.Tako je Ljuba cilj svoj postigao: nije se oženio sa manje od hiljade. I čika-Gavra se usrećio. — A gospođa Gledićka dokučila je što je želela: skinula je Martu s vrata.Sad je sama. Posle dve nedelje, kad je Čekmedžijić posle mamura svatovskog sebi došao, stoji kod dućanskih vrata pa misli šta ga staje sve to što je potrošio radi ženidbe.Ne može načisto da dođe — veliki je račun!Uđe u dućan, sedne na tezgu, uzme pero i hartiju, pa ovakav račun pravi: „Radi ženidbe kupio sam kola sa arnjevima; da se nisam ženio, ne bi mi trebala — koštaju me četiri stotine forinti. „Kad sam išao Savku Siridžićevu gledati, pravio sam nove haljine,— izlišne — moglo je i bez nji’ biti — koštaju sto forinti. Nov šešir — deset forinti. „Put onamo i natrag — petnaest forinti. „Kad je kod mene bio u gostima Siridžić sa gospođom Jelkom i Savkom — trošak pet forinti; mogao sam bez toga biti. „Kad sam bio u, Ž. kod pope, Savkinog oca — put tamo i natrag deset forinti. „Kad sam bio da prosim Soku Redićevu u S. — put tamo i natrag pet forinta. „Kad sam išao sa čika-Gavrom u J. da prosim gospođu Persu sa šildgerehtikajtom — trošak dvadeset forinti. „Gospođe Peršunović sluškinji sam poklonio pet forinti da je za moj interes zadobijem. „Put za paorušu Tatijanu Skorićevu u P. — deset forinti. „Kad sam gledao Milevu Mileusnićevu u B dao sam joj sreće radi dva talira — to je pet forinti — dabogda nikad ne imala sreće! „I njenoj sluškinji sam dao pet forinti, da mi kaže ko dolazi kod frajle u vizitu.Otišlo mi u štetu — lagala je. „Put u S. zbog Anke Belkićeve — dvadeset i pet forinti; — čisto mi se koža ježi! „Kad je Belkić kod mene bio kao gost — ručak četir forinta. „Dva putna troška u G. zbog Julke Nerićeve i jedan kod Mrgodićke. — šesnaest forinti. „Osovina mi se pokidala — četir forinta i triest krajcara. „Opet sam ovom prilikom dao praviti izlišan kaput i pantalone — košta me pedeset forinti.Nije mi žao — bar je ona ostala u platki! „Put kod gospođe Makre — osam forinti. „Put kod čika-Gavrine Varvare četiri forinta. „Put u Š. kad sam ženu isprosio — šest forinti. „O prstenu — prsten na stranu — al’ darivao sam je sa tri dukata — sa današnjom ažijom četrdeset i šest forinti.To su već ženini dukati, ona će ih na sebe potrošiti. „Opet nove venčane haljine. — sto pedeset forinti. „Nov šešir — deset forinti. „Nove čizme — dvadeset i dva forinta. „Drugi krupni i_ sitni troškovi o ženidbi — sto dvadeset forinti. „Dva — osam — četrnaest — osamnaest... sedamdeset — nula — ostaje mi sedam; sedam i i dva devet — jedanaest — dvanaest... triest i četiri — ostaje mi tri; tri — četiri — pet — šest — deset... suma: jedna hiljada četrdeset forinti i trideset krajcara.“ Čekmedžijić se češe po glavi, pa se opet misli. — Dobio sam hiljadu forinti, a potrošio sam hiljadu četrdeset forinti i trideset krajcara — dakle, nisam ništa dobio, još sam ženu kupio za četrdeset forinti i trideset krajcara u šajnu!3bogom pameti! On ode u sobu ženi sa ozbiljnim licem, pa ništa ne govori, nego je tek pogleda, pa opet svoj posao nastavi.Ali Čekmedžijić opet nije štetovao što se oženio; jer ukoliko se većma u prosidbama istrošio, utoliko sad više radi i štedi, pa je već sada u selu O. prvi grk. U ovom delu jezik nije onaj isti kojim sačinitelj piše, nego onakav istovetni, kakovim je junak istog dela govorio.Zato molim, da se odgovornost u tom prizreniju na Milana Narandžića baci. U Novom Sadu, u oktobru 1859. Milan Narandžić često je svoje prijatelje na ručak i večeru zvao i s njima je pri dobrom jelu i vinu vesele čase provodio. Pitaćeš ko je taj Milan Narandžić? To je jedan čovek od siromašnog oca i matere, pa je opet sebi stekao ženu sa velikim imanjem, i to črez razne stranputice života. Sad mu je malo više preko triest godina, stasa je povišeg, leđa malo unapred gibnuta, noge malo krivije; obraz mu je čist i duguljast, oči zelene, glava u vr’u nešto zamišljena, pogled mu je oštar i lukav.Nosi se odveć čisto, bio je na svoju lepotu sujetan, a ženski je pol rado imao.Nije mu oskudevalo ii pameti ni oštroumija. Kuća mu je puna.Gospođa, premda malo starija, okolo četrest i više godina, no prilična, i gostoljubiva. Sada baš nije bila kod kuće; otišla je nekud na put. Ovom prilikom njegovi prisni drugovi i prijatelji zamolili su ga da im prepovedi njegov interesantan život, šta je preko glave premetnuo dok je došao do sadašnjeg stanja; a Milan doista, za udovoljiti i’, više večera prepovedao im je pri čaši vina il’ čaja.Svi su ga slušali sa najvećim udovoljstvom; i što je god više govorio, sve im je ljubopitstvo više raslo. Dakle, Milan Narandžić ovo prepoveda: »Ja sam se rodio u varošici N. god. 182., i to u: cičoj zimi, zato i jesam tako zdrav.Mati mi je bila rodom iz doljne purgerske klase, dobra, no malo džandrljiva žena; otac mi je bio pošten krojački, il’ baš čisto da reknem, šnajderski majstor.Nek mi se oprosti što pre mater opominjem, jer mati me je upravo ovom svetu poklonila, i često mi je u detinjstvu kradom, da otac ne vidi, jesti davala; otac, pak, često mi je apetit sa dizgom il’ rifom pokvario. Posle rođenja prva mi je bila ta sreća, što su mi lepo ime nadali.Krstio me je Jova berberin, i kao čovek od dobra vkusa, nadao mi je lepo ime — »Milan«.Mnogi će misliti, da to u životu ništ’ ne čini il’ on lepo il’ ružno ime imao.Nije tako.Poznavao sam ženski’ koje su mrzile na imena: Josif, Jakov, Mojsija, Avram, no dopadala su im se imena: Julijus, Emil itd.Moje je ime jošt i po tome srećno bilo, što sam ga mogao dvostruko upotrebljavati: u prostijem društvu Milan, u noblijem — Emil. Na prve godine moga života ne mogu se dobro opomenuti, no mati moja mi je govorila, da sam vrlo lep bio, i svi su njoj zavideli što tako dete ima.Otac mi je bio ljut, namršten čovek; radio je ceo dan kao crv, kad sa jednim kalfom, kad i bez kalfe; mati mi se tek oko ručka, fruštuka i sa decama bavila.Kad nas je troje sitne dece u nedelju obukla, izgledali smo kao iz vertepa.Kažu da sam imao krive noge kao levče, al’ sam onda jošt suknju nosio, pa se nije vidilo.Imao sam jednu veliku sestru od dvadeset, il’ valjda i više, godina. Mati je rado kradom pecvarila, a osobito je kafu rado pila, pa i nama je davala.U ono doba nije se baš u svakoj kući kafa pila, a kod zanadžije retkost je bila, pa obično majstori ljutili su se na žene, kada su kafu pile.I otac moj u najveću je jarost došao, kada je mater kod kafe ufatio.Bilo je onda svakog belaja.Sve je govorio, da će mu kafa kuću upropastiti. Do šeste godine učio me otac kod kuće azbuki, i malo moliti se, pa onda me poslao u školu.Tu se sad za mene nov svet rodio.Već sam onda plundre počeo nositi.Tu se već započela poznanstva sa mlogim decama.Tu mi prohuja jedna godina kao jedan san.Iz škole pa kući, pa uči lekciju, pa na egzamen pred oca.Osobito znao mi je otac aritmetiku vrlo dobro i počeo me u njoj obučavati.Druga deca, kad nije bilo škole, išla su kojekud, a ja, kako iz škole, a ono svuci čizme pa uči.Nije mi dao otac da derem čizme, a, kao majstor čovek, nije mogao dopustiti da bosonog idem.E tako sam provodio prve godine moga školovanja.Otac mi je načinio torbu za knjige, koja se zvala teka, pa na dizgi obešena visela mi je kao patrontaš; čizme sam imao jake, sa duplovanim đonom, koji je bio sa jakim ekserma iscifran; plundre grube, jake, hozentrogeri od dizge, a na glavi kapa od sedam ćoškova, od mandžestera, onakva ista u kakvoj Lutera moluju.Tako sam onda izgledao. U ovom školskom životu nije se ništ’ tako važno događalo.Učio sam se dobro, računati sam znao od sviju moji’ drugova najboljma.No jedno me je najvećma mučilo.Bio sam uvek gladan.Kod kuće, istina, imao sam dost’ jesti; lebac je, istina, bio crn, al’ dobar; no sve je to meni malo bilo.Mati mi je često dodavala kradom čančić rezanaca sa sirom; naravno, morao sam brzo jesti da me otac ne ufati; ne jedanput gušeći se sa rezanci našao me otac, i pesnicom po vratu pomagao im klizati se.No do jednog sata opet sam bio gladan.Moji drugovi znali su zato i zvali me proždrljivim.Ako ujutru u školi, pre neg’ što će učitelj doći, moji drugovi, koji svoj fruštuk ne mogu da izedu, a oni sa mnom u pogodbu, pa mi dadu po šest, po deset palica, pa tek legnem za po kifle dragovoljno. Kod kuće, ’osim matere, na ruci mi je bila moda sestra, seka Jula.Ona je bila na glasu devojka.Pored pendžera prolazili su mnogi gavaleri.Ja sam morao mnogo puta na strani biti, da njoj javim ko ide iz drugog il’ trećeg sokaka, pa kad joj dobar glas donesem, grošić ne fali.Katkad me je, opet, terala da kod kuće ne larmam, pa opet grošić.Katkad, opet, morao sam stajati na vrati kujnski, da niko unutra ne uđe; štaviše, i mojim drugovima zapretio sam onda ulazak.Moja seka imala je neki beli pra’ u jednoj kutici, pa kad se sa nekom vodom umivala i praom trla, a ja sam decu jurio iz kujne: »Napolje, deco, mojoj seki nije se još obraz osušio!« — Deca iziđu, a ja za ovu uslugu od moje seke opet grošić.Svi su falili moju seku da je lepa; mati da izađe iz kože od radosti, kad čuje da joj je kći nobl.Al’ sve to ocu nije se dopadalo.Ne jedanput seka Jula begala je ispred očinog rifa, i to ponajviše zbog toga što hoće šešir da nosi i daje se od gavalera frajlom titulirati.U to doba tek velike gospođe i frajle nosile su šešire, i šešir bio je u tako velikom počitanju, da su se dame davale u šeširu portretirati.Koliko je puti bilo kavge u našoj kući zbog šešira!Otac ne da, mati brani kćer.»Mani se ti toga, ona sve sluti na gospodstvo, valja da joj je suđeno; ta koliko su već nji’ kojekakvi’ srećnima postale, pa zašto ne bi i naša Julka, kojoj para u varoši nema?« Ovako je moja mati mislela, al’ drukčije otac.On kako vidi šešir, odma’ s njim u vatru, a mati i Julka ne daj, te je odma’ rusvaj gotov.Ja sam onda najvećma stradao, pa gledao sam odma’ kako ću se tavana dočepati, pa onda niti ručka niti večere, jer se sve razišlo kud koje: otac u meanu, mati na užinu kod tete Jele, a seka k drugarici jednoj, koja je sedela baš do kuće vicenotaroša Markovića, a ja ostade bez jela, pa gladuj. Tako smo mi u našoj kući živili. U školi imao sam već mnogo iskreni’ drugova.Osobito Branko Orlić, Svetozar Cifrić i Ljubomir Rudić. Da počnem od poslednjeg.On je bio sin jednog sveštenika; oštre pameti deran, i dobar drug.Cifrić je bio mog kuma Jove berberina sin, čist deran, no malo i kavgadžija.Branko je bio sin ne znam čiji; nisam mu poznavao ni oca ni matere.Znam da je od dobre kuće, jer premda je u tuđim rukama bio, opet nije u ničemu oskudevao.Svaki dan mi je doneo u školu na fruštuk jednu kiflu, bez da je iziskivao da mi udari šest; štaviše branio me protiv napadača kada se slučilo, da sam najpre izeo zemičku, a nisam hteo leći; on je svakog slabijeg protiv jačeg branio, pa i mene ma protiv petorice branio je. Osim ove trojice, koji su mi bili najbolji drugovi, imao sam još nji’ nekoliko, s kojima sam se u tečaju života sastajao i provodio.No moram ispovediti, da mi je Branko najbolji bio, premda sam ga ne jedanput uvredio.On se dobro učio, i ja dobro.Jedanput u klasifikaciji on je bio drugi, pre svagda prvi, a ja prvi.Tetak mi je bio učitelj, pa je pazio na mene.Branko od jeda i žalosti nije hteo kući ići, zbog toga što je degradirat, pa su ga svi đaci kao panduri morali silom kući dovesti.Od ovog doba svi su ga za nekog nemirnog derana držali koji il’ će propasti il’ će proderati.Svaki je kazao: »Ovo je čudno dete, bogzna šta će jošt od njega biti, — dobro il’ zlo.« Kada je bio četvrtak, il’ vtornik, il’ nedelja, onda mi, mali đaci, skupili smo se, pa jedni il’ u šumu na mleko kod jedne dobre seljanke, ili da se s kim — tim bijemo.Ja sam uvek sa drugima na mleko išao, samo ne sa Brankom, Svetozarom i Ljubomirom, jer ovi su svud kavge zametali, i to na uštrb Branka, jer je on uvek poslednji na megdanu ostao, pa ne jedanput je bio žrtva svoji’ pobratima.Ja se nisam smeo tući, jer kada sam doneo kući iskršen kaput, il’ olinjane kordovanske čizme, tu je rif imao posla. Tako sam ja provodio moje vreme, i došlo je već vreme, da se sudba reši: il’ na zanat, il’ u školu. Već sam bio jedanaest godina star, i svršio sam prvu latinsku školu.Moja mati želela je da učim dalje, pa da svršim filozofiju.Mislela je biće od mene pop, pa nikad bolje.Ona je sama bila siromašnog popa kći, no opet zadovoljna sa svojim detinjstvom, što je čoveku ideal, i samo je na to išla da ja popom postanem.I doista, po navaždenju moje matere, rešio sam se popom postati.No kako ću dalje u školu? Moj otac sve u kavgi sa materom i sekom Julom.Siroma’, ceo dan radi, pa nit’ se šije nit’ para, jedva može živiti, bez da se zaduži i propadne.Koje kavga zbog šešira, koje zbog kafe, priuzrokova da moj otac, dan na dan sve ljući, pa sve slabiji, poče malaksati; dođe jedna groznica, i posle četrnaest dana i umre. Premda je dizga i rif njegova nauka bila, i na meni je ne jedanput mera od nji’ uzeta, opet žao mi je bilo za mojim ocem, jer pored sve bitke mlogo dobra sam se od njega naučio. Na samrtnoj postelji leži, pa mene doziva: »Nek dođe moj Milan!« »Sine moj, Milane!« — reče mi otac — »vidiš, ja sam siroma’ čovek; živio sam teškom mojom mukom i vas sam ’ranio.Od one tvoje sestre Jule, prave polutanke, neće ništ’ biti; ona se dala na šešire, a ja, siroma’, sa vami ostalima živio sam tanko, samo da mogu pošteno živiti.Mater počituj, al’ kad budeš stariji, sljeduj mome savetu, jer je mati sasvim za Julom zauzeta, pa za tebe i drugu moju mladu decu neće se mlogo starati, jer je i ona sa kafom mozak popila.Slušaj me što ću ti reći: Kud god pođeš, idi ravnim putem.Preduzmi sebi ravan put.Nemoj posle ni na desno ni na levo; kad s puta svrneš, gubićeš vremena, umorićeš se, zadocnićeš se, pa ćeš izgubiti tvoj cilj.Neću da ti kažem: budi ovo ili ono, no što si preduzmeš, k tome napred teraj jer kako natraške il’ na stranu pođeš, doći će veče života, pa pokajaćeš se.« Jošt je hteo, siroma’, dalje govoriti, no muka ga spopade i umre. Ja sam jošt bio dete, pa mi se te reči opet srca kosnule; upamtio sam ih, plakao sam, bio sam na ukopu; posle ukopa odvedu me kod Jove berberina, moga kuma, dali mi veliku porciju kafe, pa sam opet sve za magnovenje zaboravio.Moja mati i sestra Jula plakale su pri ukopu jako.Sestra Jula obneznanila se, tako da je vicenotaroš sa materom morao držati dok je sebi došla. Dva tri dana, pa prođe sva žalost, a moja seka Jula, u crnim haljinama i crnom šeširu, na njemu crna firanta ili val; svud se pokazuje, svaki je sažaljuje, a mene siromaka niko. Šta ću sad?Moja seka Jula tera me da idem na zanat; kaže da se nemam otkud školovati.Već sam bio jedanaest godina, i jošt tri meseca, pa moram il’ dalje u školu, il’ u šegrtluk.Šta ću sad? Mati je imala volju da se i dalje učim, no nije bilo sredstva tome, al’ seka Jula jednako navaljuje da se iz kuće čistim, i ja i svi osim matere, samo da je ona komotnija.Ja sam se bojao šegrtluka kao đavo krsta; osećao sam u sebi, da sam za što veće rođen. Smiluje se na mene, na preporuku jednog sveštenika, neki gospodin K. u varoši P. te me uzme k sebi.Tu je bilo škola svakojaki’.Moj principal bio je imućan udovac, imao je kuću i novaca dosta, no pri svem tom nije bio podašan.Posle žene nije ostalo dece; zato je izdržavao jošt troje dece od ovoje sestre, i to jednu devojčicu — imenom Lauru — okolo 10 godina staru, a muška deca se zvala jedan Tatomir, a drugi Velimir Mrkajlov, stari između 12 — 14 godina.Išli su oba u školu.Imali smo jednu kuvarku i jednu mlađu sluškinju: prva se zvala Rezi, a druga Lizi.Možete si sad lako pretstaviti, kakova je ovo bila menažerija u jednoj kući, gdi prave gospođe nema.Gospodar retko je bio po dana kod kuće, no kako osam sati ujutru, a on od kuće; tako isto odma’ posle ručka.Izvan škole morao sam i ja kod kuće posluživati, namešćati astal na podne i večeri, ići u dućan za pirinač i druge sitnice, pa kad sam dobro posluživao, bilo je onda dost’ večere.Gospodar nije kod kuće večeravao.No i bilo je za večerom inata; večera je slaba bila.Kad sam gospodarove haljine i čizme uredno čistio, dobio sam uveče veću porciju neg’ ostali.No sve je to meni malo bilo; stara moja bolest, glad, i sad me jednako mučila.Tužili su se, da sam izem toliko leba kao svi drugi. Od moji’ drugova bilo je nji’ nekoliko koji su u istoj varoši sa mnom u školu išli, među ovima i Branko, i Ljubomir, i Svetozar. U đačkom životu najgore su bile male škole, prva, druga, treća, četvrta latinska.One su bile pravi purgatorijum za male đake.Ove godine mogu se uzeti za đački šegrtluk.U ono doba u tim školama tukli su đake, kad lekciju nisu znali.Imao sam profesora vrlo ljutog.Bio je suv, bolešljiv, pa za bagatelu u jarost dođe.Kod kuće malo sam imao časa učiti se, jer sam posluživati morao, pa ujutru il’ posle podne, kad idem u školu, a meni srce kuca kako ću pred šedatora izići.Znate li kakva je to strašna zver jedan šedator?On je u školi solgabirov.Od oni’ koji se najbolje uče izbiraju se; osim toga, moraju biti strogi.Svaki šedator imao je pod svojom komandom pet-šest lošiji’ đaka, koji su morali u školi, pre neg’ što profesor dođe, svu lekciju na izust kazati, pa ako znadu, ono se zabeleži na jednom velikom za to pripravljenom papiru, da je znao; ako li ne zna, bilo je znaka i za to.Neznanja znak bio je N. Kad ko nije bio u školi, onda opet znak: O. Profesor, kad uđe u školu, posle obične molitve, baci pogled na šede, pak teško onom koji ima N., pa ga izazove na egzamen.Tako jedanput za neke dvodnevne praznike zadata nam je bila neka velika i teška lekcija; kad dođemo u školu, a ono u šedama sijaset N. Tu je i moje bilo.Šta ćemo sad?Začne profesor od prvoga koji ima N. — ne zna ništa; hajd’ lezi.Drugi, treći — tako isto.Dođe red na Svetozara Cifrića; ne zna ništa, lezi!Sad opet Ljubomir Rudić; ne zna, lezi!Sad opet red na Branka Orlića.Zabuni se, ne zna ništa, lezi, — no ovaj neće da legne.Kao god među ljudma, tako isto n među decama nalaze se različite ćudi i karakteri.Dobrog srca deca žale svog stradajućeg druga; druga, opet, raduju se.Koji iz osvete, koji iz zavisti, koji da se umile profesoru, sami svog druga obaraju.Profesor zapovedi đacima da ga obore.Branko sa stisnutim vilicama i gotovom pesnicom dočeka napadače, no, pobeđen, morao je duplovanu porciju izdržati.Već sam vidio da će i na mene red doći.Srce mi jednako kucalo, i doista izove profesor mene.Ja siroma’ s najvećom rezignacijom i poniznošću, sa spušćenom glavom iziđem napolje, pa, bez da čekam da me egzaminira, nalazio sam za probitačnije k onom mestu uputiti se, na kojem se egzekucija drži, pa, prekrstivši se, da mi svi sveci budu u pomoći, legnem.Profesor, videći moju poniznost, kaže da ustanem, i oprosti mi, i tako ja sretno isplivam bez bede.Mlogi su od đaka na mene zbog toga negodovali, držali su da nemam kuraža, no to me nije ništ’ peklo.Cifrića i Branka ta je stvar jako kosnula; Cifrić nije više hteo u školu doći, no odma’ se angažira za berberskog šegrta; Branko nije mogao tako lako ostaviti školu, jer mu kod kuće’ nisu dali, no zarekao se da će otsad još manje učiti. No moram vam i o Branku prepovedati, i to od početka do kraja, jer je njegov život vezan bio sa mojim.Bili smo zemljaci i drugovi, pa tako moj život je pored njegovog, a njegov pored moga interesant. Branko, kao što sam već spomenuo, bio je od dobre kuće, tojest imao je nešto imanja.Ostao je vrlo rano bez oca i matere, nije ih ni poznavao.Imao je braće i sestre, no on je bio najmlađi.Sestre se poudavaše, braća se oženiše, a on dođe pod tutorstvo jednog bližeg srodnika, kome ga je otac na samrti poverio.Ovaj srodnik bio je u većem nekom zvaniju i u velikoj česti, i to baš u toj varoši, gdi sam se i ja učio.Ovaj Brankov tutor, videći otvorenog izgleda derana, nadeždu je dobio, da će čoveka od njega iskresati.No Branko i njegov tutor bili su kao ocilo i kremen.U nečem mogao je tutor uspeti, u nečem pak nikako.I tutor je bio neki osobiti čovek.Strog je bio preko mere, no čestit.Luksus nikakav trpio nije; premda je u znatnom zvaniju bio, nosio se ipak prosto; rukavice i frak nije nikad nosio.Od njegovi’ njemu potčinjeni’ pisara onaj koji je friziratu kosu i štrufne na čakšire nosio — nije se mogao kod njega skrasiti.Što se života domaćeg tiče, živio je špartanski.Nije nikad zimi u toploj sebi spavao, pa i moj Branko morao je, dok je gođ kod njega bio, pored smrznutog pendžera zimi spavati.Sad se tek našao moj Branko u škripu.Premda je imao svoj godišnji dohodak, opet morao je namešćati astal, kao i ja odovud.Kako se smrknulo, na njega nema odma’, teško njemu.Morao je ići u gimnastiku i fehtšul, pa jednako premećati se i bosti; kod kuće, opet, često je morao u podrumu vinske frtaljčiće dizati.Svaki se čudio takovom postupanju, budući tutor je bio mogućan, a i Branko imao je toliko, da se mogao komotnije izdržavati.U najvećoj zimi morao je bez rukavica ići, a na leđa tanka jaka od japundžeta tutorovog, na glavi letnja kapa.Krevet mu je bio tvrd: jedna slamnjača, pod glavom kožni jastuk i jedno ćebe.Fruštuka i užine nema, samo ručak i večeru.Nikad krajcare nije dobio; sve što mu je preko nuždno bilo, u ruku mu se dalo.Kada su pitali tutora zašt’ tako strogo s njime postupa, odgovorio je isti: »Hoću i dušom i telom da bude čovek pravi; imanje i novac ne čini čoveka srećnim, štaviše i nestanu, pa šta će onda onaj koji se na drugo što pouzdati ne može?Kad mu je duša prosta i čista, a telo na svaku okolnost sklonito, onda će sve bure svetske lako prekužiti, pa pre il’ posle naći će za se pravo pristanište.Ko je mekušan, bolje da ga nema, jer mekan čovek svakom je zlu, i telesnom i duševnom, podložniji nego drugi«.Ovo je bilo, dakle, njegovo načelo.A, Branku često je davao ovaj savet: »Na ništa ne budi lakom, ne budi laskatelj, ulizica, nemoj otimati, bolje ti daj, milost nemoj od nikog iskati ni primati, jer onda nisi dostojan biti čovekom.Nemoj biti klevetnik, čini što više možeš dobra, pa kad si već takav, a ti ne daj se od nikog gaziti.« Eto takav je bio život moga druga Branka, niti mu je koji od drugova stanje njegovo zavidio.Svi mi poznati njegovi begali smo, kako smo gdi na sokaku Brankovog tutora opazili.To mu se jedno moglo zavideti, što je kod tutora sijaset knjiga imao, pa je mogao čitati šta gođ hoće. Sad ostavimo Branka malo na stranu. Da vidimo kako sam ja živio. Kod kuće poslušan sam bio.Najradije sam slušao kuvarku.Ona je bila prava gospođa; nosila se lepo kao ma koja gospođa; bilo je tu i šešira i vala.Ona se samo zvala viršofterkom, a ja sam ju zvao milostivom gospođom, pa onda jesti dosta.Liziku sam zvao frajla Lizi, pa kad mi je god dugme falilo il’ sam poderan bio, sve je ona to isprešivala.Tatomir, Velimir i Laura bili su srodnici, pa im je mlogo lakše išlo.No među sobom su se često koškali, pa sam onda došao u najgore položenje, jer nisam znao kome ću stranu držati, a svaki me je hteo pridobiti.Ako je koji od nji’ iz špajza što razvukao, a g-đa Reza odma’ mene na egzamen, ko je uzeo, jer ako ne izdam ko je, onda zlo, drži mene za zlodjeja, pa onda gladuj.A opet nisam rad ni moju bratiju izdavati, jer sam učastvovao u svačemu sa njima.Ja sam među njima bio neutralan, premda sam od svakog hasne imao.Bio sam na uslugi svakom, pa me ostavili na miru, no među sobom bili su nesložni, pa svaki čas jedan protiv drugog kakvu denuncijaciju g-đi Rezi predaje.Kad su se na meni kola imala slomiti, onda je Tatomir sve na sebe uzeo, i ja od belaja oprošćen. Što se kujne i stomaka tiče, tu sam bio već fala bogu zadovoljan, no nemam haljina; počele se već derati, a mati i seka ništ’ ne šilju.Sad je trebalo da si malo kapitala stečem, no kako?Od principala nikad ništ’; dosta što mi i to čini.Kad i kad dobijao sam po koju krajcaru, tako kad sam za njom na pijacu išao, da joj što prevatim.Najbolje me je plaćala, kad sam joj kupus gacao; onda desetak, i to srebrn, ne fali.No šta je sve to pomagalo, kad sam bio lakom, pa kako preko pijace pređem, pa vidim što za jelo, odma’ sve potrošim. Mislio sam se dugo: kako ću ja što zaštedeti moći?Naposletku ovo smislim.Kupio sam od crepa malu šporkasu, koja na glavi ima razrezanu kao usta rupicu.U ovu kasu dakle treba da bacim svaku krajcaru koja mi do ruke dođe, pa kad bude puna, razbiću je i izvaditi sumu od dva forinta.No ko će držati tu kasu?Probao sam, pa mi nije dao vrag mira, no kako koji grošić unutri, a ja s nožem u rupu, pa grošić uz njega spusti se u šaku.Kad posle pokaja’ se, pa dam Lizi da čuva kasu, i tako ja opet oporavim se.Kako koju krajcaru, a ja unutra, no, doduše, slabo se punilo.Mislim se kako bi do malo više para doš’o. Tatomir je imao mlogo svileni’ buba ili crvi, pak svaki put mi dao po jednog crva kada sam god dudova lišća doneo i ’ranio ih.Pri čišćenju mlogi se crknuti svaki dan nalazili, a ja pored crknuti’ metnem na stranu po kojeg živog na moj račun, pa ih naznačim pred Tatomirom u listi usopših.U ono doba kupovali su đaci jednog svilenog crva za krajcaru šajna, koji je veliki bio, već da se umota, i za dve.Ja sam mustrovao moje crve, pa prodavao, po krajcaru po dve; poneki gospodski sin dao je za šarenog i grošić.Eto novaca.No i trebalo mi, jer su mi đonovi, pored sviju pedeset eksera, već izderani bili.Od svakidašnjeg prihoda polovinu metao sam u kasu, polovinu pak zadržao, da mogu i s drugim čim špekulirati.Šta sam, dakle, radio?Sa nekoliko krajcara išao sam među špilere, među decu, koja se za novce peckaju.Dobijem danas grošić, dva, sutra grošić, dva, eto berićeta!Polovinu u kasu, polovinu opet za peckanje.Tako, dakle, koje crvi svileni, koje peckanje bilo mi je na takvu hasnu, da sam se sa čizmama snabdeo i, što ’no kažu, zakrpio.Sad sam već bio na nogama: imao sam pet forinti šajna!Koliko je truda koštalo, dok sam ja do nji’ došao!Sad mi je već lakše i do sto doći. Kad sam već pet forinti imao, mislim se šta ću sad s njima.Dolaze opet svaki dan nove krajcare i grošići; šta ću sad, opet, s ovima? Bilo je đaka, moji’ saučenika, i to od dobri’ kuća, koji su svoje sitne stvari prodavali il’ zalagali.Znali su da već imam koju krajcaru, pa odma’ k meni.Jedan mi donosi dugmeta, drugi prusluk, treći pantalone stare, četvrti peroreznik, i to hoću li u zalogu ili u prodaju. Tako sam ja živio, odevao se.Tako svršim ja prvu, drugu itd. do sedme latinske škole.Moja mati je međutim umrla, a seka Jula otišla nekud za viršofterku, ostala deca rasejala se kojekud. Ja sam se tako sa mojim trudom izdržavao, al’ u nauci nisam mogao veliki uspeh praviti.Profesori moji sami su uvideli, da ni otkud ništ’ nemam, pa su mi mlogo koješta za to vreme kroz prste progledali.Dosta to, da sam ja već šest latinski’ škola svršio, i svaki koji je moju sirotinju poznavao, čudio se mome daru, kako sam mogao tako lepo sa mojim silama preplivati.Nije ni šala bila, kažem, šest latinski’ škola svršio sam sopstvenim silama.Svaki je kazao: »Ovaj će daleko doterati!« Od moji’ drugova mlogi su sudbi podlegli.Mlogi su od njih otišli u purgatorijum u šegrtluk.Ljubomir Rudić jedva je petu školu svršio, pa je otišao u preparandiju, u Sombor.Branko, siroma’, on je među svima najviše izdržati morao.Strog tutor nikud mu nije dao ići, ceo dan, gore neg’ kakav nadničar radi, muči se, idi u školu.Doista, svi su ga sažaljevali, al’ on je već oguglao, pa sudbi svojoj predavši se, dao se na čitanje.Tu je tekar dobio neku tuđinsku narav.Ako sam ga datom prilikom kud u kakovo naše društvo uvesti hteo, odma se otkinuo, pa kući.Šta ću sa divljakom da radim?Divljak on, divljak njegov tutor. U školi bio je Branko u nekim naukama izredan, a u nekim, opet, ni zapeti.No profesori imali su prizrenija prama njegovi’ ostali’ svojstva, pa ga nisu ni najmanje silovali na ono na što volju imao nije.Premda je kod kuće ne samo silom, nego i od svoje volje mlogo učio, i to sve neke izvanredne stvari, al’ u školi svi su govorili, da jošt bolji đak bi mogao biti.Jedne godine, kada smo u petu latinsku školu pošli, ne znam zbog čega, Branko zadocnio se o četiri nedelje.Kad se upisao, al’ profesor treći dan kaže mu, da se za posle podne prepravi za sve ono iz auktora, što je za to vreme prenebregnuo.Branko ne zna kako će isplivati; ne ruča, muči se, premeće listove, pa šta junačka sreća donese.Trebalo je da nauči ceo jedan list iz Ciceronovog slova pro Archia poëta.Kad u školu, al’ profesor odma’ Branka za perčin.Branko počne to slovo i sretno dovrši premda ne od reči do reči, no smisao ceo je istumačio.Profesor je mislio, da će Branko kao papagaj, kao mlogi drugi đaci, nekoliko reda oderati, pa dobro.Al’ kad to vidi, reče Branku: »Sinko! ako to kod tebe tako ustraje, bićeš valjan čovek«.Kad to čuje Branko, zaradova se, jer je mislio pre podna, da će izbrisan biti, pa kako je sad dobro ispalo!Pa kad je vidio, da baš ne mora za školu učiti koliko može, a on tek onoliko koliko je dosta. Sad ostavimo na stranu ti’ šest škola; da vidimo šta će otsad biti, i onako te đačkog šegrtluka godine bile su za nas samo mučenije. Sad je već za mene i moje drugove nov svet nastao.Sedma škola, nije to šala bila u ono doba!U školi zovu đaka profesori »dominacio vestra«; kad govori lekciju, sedi na stolici; ako ne zna, ništ’ ne bude psovan; u kafanu, svud kud mu se god dopada može slobodno ići.To je život!Sad mi je već otvoren put da postanem gospodinom.Mogu ići u bogosloviju i postati sveštenikom, mogu postati natarošem, išpanom itd.Kakve nadežde, kakve fantazije nisu mi se po glavi vrzle! U sedmoj školi, u Pešti, ta to je život!Preko dvesta đaka različite kože i dlake, od sviju strana.Pa taj slobodan život!Mladi, stari đaci, sve to izmešano.Tu je bilo svršeni’ preparanda, otpušteni’ soldata, svršeni’ bogoslova, ta bogzna kakvi’ tu nije bilo!Karlovački đaci dobro su se učili, i bili su ponajviše svršeni bogoslovi, i obično izgledali matoriji od ostali’.Već izdaleka su se mogli poznati po dugačkim kaputima. S moje strane već sam mogao na kraj izlaziti sa mojim životom.Moj dosadašnji principal davao mi je kost i kvartir, a osim toga učio sam malu decu, ili u đačkom jeziku rečeno, držao sam kondicije.Istina, nisam morao više astal namešćati, no morao sam mom principalu u njegovim poslovima, koje je on kšeftom nazivao, na ruku ići.Taj njegov kšeft sastojao se u tom, da je novce uzajmljivao na veliki interes; obično su ga zvali »vuhererom«.Da, na primer, pet stotina forinti na tri meseca, a interesa od toga je za to vreme šeset f., pa kud će bolje!Ja sam mu u njegovim kšeftovima bio kao kurir, i nije mi na štetu bilo.U prazno vreme u grčkoj, čivutskoj, i bogzna kakvim kavanama, upoznao sam se sa različite sorte ljudma: sa vuhererima, senzalima, pa sam se od nji’ dosta naučio, tako da za kratko vreme ne bi me ni đavo prevario.Znao sam već kako se preparira, ako ko hoće bankrotom da postane; kako se ženidbe i udadbe črez senzariju i profit prave.I ove to već u mojoj sedamnaestoj godini!Novac je padao, pa sam se već počeo nositi kao kakov gavaler.Zimi kaput od tifla, pa onda krišpin, leti kveker, bele čakšire, lagirate cipele, pa špaciraj se tamo amo.To je bio život! U ono doba u P... bio je haupkvartir srpski’ đaka u Krajcgase, baš gdi je Panteon.Nekoliko korakljaji odande na ćošku simidžinica.Mala niska kućica na ćošku, uveče jako osvetljena.Tu ti je bilo puno đaka, trgovački’ kalfa; tu se častilo, pilo, pevalo.Koliko je đački’ generacija ta mala kuća videla, koliko i’ je preživila!Koliko ima znatni’ ljudi, koji su ovde kao đaci bermet pili, ćajije jeli!Tu sam se i ja ćajijama ne jedanput osvetio.No kada sam se već držao za noblijeg, prenebregao sam ovu kuću, koja je toliko slavni’ đaka ugostila, pa mi je za tu nevernost i danas žao. U školi, istina, nisam bio od najbolji’ đaka, al’ opet sam znao toliko, da se mogu do iduće klase dovući.Imao sam mlogo sitni’ kšeftova, pa sam u njima vreme izgubio.A i onako našto bi mi bile one metafizike, kad nisam rad hale voditi.Ja tek hoću da postanem gospodin i do lakog života da dođem. Moj Branko jednako svoje tera; u školu mora uredno ići, a izvan škole uči opet drugo što.Mi ostali idemo već i po balovi, i drugi mesti gdi se veseliti možemo, kao u pivare itd., al’ Branko ne zna o tom ništa.Tako je bio u svima tim stvarma nevin kao malo dete, a već mladić od 17 godina!Mi mu gustiramo naš način života; on se čini nevešt.Osobito begao je od ženski’.Nije mu dozvoljeno bilo u nikakvu kuću ići gdi su ženske.Kad je na sokaku idući kakvu žensku vidio, koja je svoju glavu kroz pendžer promolila, a on odma’ na stranu.Idući u crkvu, ako se malo zadocnio, već nije smeo dublje unutra, no kod prvi’ vrata se zavukao.Što se nauka tiče, u metafiziki ni zapeti, no uvek bi ga čovek kod kuće vidio pored Plutarha, Ksenofonta, Julija Cezara, Vegecijusa, Klauzevica; Plutarha je gotovo na izust znao.Nekada, zamišljen, rekao bi: »Šta će od nas biti?Još koja godina pa smo prešli dvadeset, a Napoleon je već od 24 slavan đeneral bio!« »Ta idi, molim te, šta đedu nami Napoleoni!Daj ti meni da ja dođem samo do bakara i malog gospodstva, pa na čast ti drugo!« »Ja, opet, ne branim ni najmanje za novac; ja hoću tako da živim, da se i posle moje smrti zna da sam živio.« Badava je bilo i reči prosipati, jer mu se nije moglo izbiti sve to iz glave. Tako smo mi dosad živeli.No skoro će jedna velika promena nastati.Kod kuće kod mog principala sasvim je drukčije izgledalo, nego kada sam u kuću prvi put ušao.Laure već kod kuće nije bilo.Dali je pre dve godine u vospitanije u neki institut.Liza se udala za jednog feldvebla.I onako Reza nije ju mogla trpeti.Tatomir i Velimir već su ljudi; jedan je jurista, drugi u osmoj školi.Moj principal tera svoje kšeftove, a ja pored njega živim kao firšt.Reza je bila glava cele kuće, a ja kao vicegazda.Kakva razlika između sada i pre šest godina!Onda sa sepetkom za gospođom milostivom, Rezom, a sada komotno na kanapetu pružen, čekam da mi se donese crna kafa posle ručka, pa tek pred veče sa Rezom ispod ruke u šetnju.Govelo mi se sa sviju strana.Jela, koja rado jedem, kuvaju se često.Večera, premda principala kod kuće nema, bolja je neg’ ručak.Ako me što zabole, odma’ daj umšloge, teja, bogzna šta jošt.Gospođu Rezu tek sam prosto Rezom zvao.Pekla se jako o meni, a to sve zato, što sam i ja njoj bio u svačemu naklonjen, jednom reči, što smo se vrlo dobro slagali.No nije dugo ova sreća trajala.Velimir počeo me pred principalom denuncirati, da se ja sa Rezom šetam, da mi ona u svemu gove, da se jako na večeru troši. U početku principal nije verovao, posle činio se kao da kroz prste gledi, po na posletku haka nam dođe jedan bal.Reza sa mnom ode inkognito na bal.To primeti Velimir, pa principala vnimatelnim učini.Uđe u Rezinu sobu, s nekim drugim ključem je otvori, a Reze nema, a moje presvučene haljine onde.Ne treba više.Kad ujutru inkognito kući dođemo, a ono vrata iznutra zatvorena.Šta ćemo sad?Verna Rezina sluškinja; dotrči, pa javi kako se to dogodilo.Kad al’ najedanput otvaraju se vrata, — eto moga principala pred nama, sa razrogačenim očima.A mi u balnom odelu stojimo pred njim, kanda kakovu operu pretstavljamo.Ja u fraku, crnim pantalonama, sav prašan, krišpin o polu ramena visi.Reza u roza haljinama sa malo poremećenim vencom na glavi, tek što otvori usta da progovori, al’ je predvari principal: »Vi, Rezo, idite mi jošt danas iz kuće; sit sam vas već.Što jošt imate primiti, odma’ ćete dobiti.« Pa onda okrene se k meni: »A i Vi također čistite jošt danas«.Sa tim okrete se, pa u svoju sobu; niti tu vremena kakvoj eskuzaciji.Velimir je već naredbu od svog ujaka dobio šta da čini.I tako, videći da se nema kuda, ostavim kuću taj isti dan; a tako isto i Reza.Žao mi je bilo ostaviti Tatomira, jer sam s njim dobro živio. Reza se nije u varoši stanila, no sutradan ode u svoju otadžbinu u varoš M. da posjeti svoje srodne; novaca je prilično imala. Sirota Reza!Kako je nevino stradala!Nevino velim, jer pored sveg toga što mi se obećala da će se skoro vratiti, nije se više vratila, no odma’se udala za nekog išpana; a da nije bila, tojest, da je mene volela, a ona bi mi ostala verna, pa bi se natrag vratila. Ja sam imao nešto malo novaca, i haljina, pa sam mislio, pored toga i pored kondicije opet neće mi ništ’ faliti.No moj principal otišao je svud gdi sam kondicije imao, pa me tako ocrnio, da su mi sutradan svi otkazali.Šta ću sad?Za jedno magnovenje, za mesec dva dana mogu se održati, al’ kako ću posle? Dođem u kvartir k jednom od moji’ drugova, i to u Krajcgase.To je bio Pera Zdravković.Njemu je novac bio sasvim iščezao, pa tako isto i drugima koji su k njemu dolazili.Počeo sam da kšeftujem s njima: kome sam uzajmljivao bez zaloge, kome pored zaloge; od gdekojeg i kupovao sam haljine.Kod nas je sad soba izgledala kao kakav tandlmark; đaka puno, haljina puno.Kakvi’ fela đaka tu nije bilo! Ima li lepšeg života neg’ đakom biti?!Kako se rado opominju i starci đačkog života!To je osobiti neki život, osobita pojezija života! No nisu ni svi đaci jednaki; i tu ima svakojaki’, kao i u drugim klasama. Bilo je đaka koji su od kuće slabo ili nikako snabdeveni bili.Naravno, ovima se najgore vodilo.Slabo odeveni, kost tanak, ako kakove kondicije imaju, jošt bož-pomozi.Ovi su izgledali ponizni, svakom uslužni, pa tek druge il’ treće godine vidilo se kakve su dlake. Bilo je đaka koji su prilično snabdeveni, od nikog ne zavise, i ponajviše gledali su posle svršeni’ nauka u kakvu službu doći, kao varoški vicenotar, vicefiškal.Retko koji od ovi’ da je u bogosloviju išao.U društvu retko su bili eksceždžije. Bilo je đaka koji su od siromašne kuće, al’ odkog tog velike su stipendije vukli, lekciju svoju uvek su znali, leno su se nosili, dolazili su u đačka društva, al’ samo zato da vide šta ovi rade.Od ove klase bilo je pojedini’ koji su se na sokaku ustručavali od oni’ koji su raskalašniji bili i malo nebrižljivo se nosili.Od ovi’ mlogi su već dokučili znatne pozicije u životu, no oni sami su ostali neznatni.S ovima nije se niko rado družio. Bilo je đaka od bogati’ kuća; ti su se sa siromašnim đacima dobro slagali, s njima su živili i provodili, braću svoju su potpomagali, bili su ekscesivni, no u docnijem životu solidni, ponajviše dobro su se oženili i ekonomiju jaku vodili.Nosili su se katkad izredno, grofski, katkad, opet, kao oni pod prvom numerom. Bilo je đaka koji su uvek lekciju dobro znali, visokoučeno lice pokazivali, nikad ništa nisu uživali, no samo su kritizirali: ovaj il’ onaj je ovakav il’ onakav.Ti jaše na oblacima bez sedla i mamuza; retko koji propadne među njima, al’ kao obični ljudi skončaju se. Bilo je, još, đaka koji su u mlogome izvanredni bili.Malo znali što se u školi uči, a izvan toga više neg’ sami profesori.Oni nikad nisu učili ono što im se nalaže, no naprotiv šta im se zaprećuje.Jedni od njiovi’ drugova drže i’ za fantaste, drugi, opet, obožavaju i’.Od ovi’ jedan se ubija il’ ga ubiju, drugi poludi, treći postane velikim čovekom. Ove su glavne sorte đaka.Ima i druge potsorte; ima koji iz jedne klase, u drugu prelazi; ima izdajice, koji svom drugu vrat lome; ima veliki’ karaktera. Ovako različite sorte đaci mešali su se sa mnom.Uzajmim kome novaca, tu je odma’ čast: piva, vina, šta ko hoće.Ja moj interes napred sam izvukao, al’ kako ću sa kapitalom, od koga zaloge nemam?Donekle je dobro išlo.Svaki kome uzajmim vodi me na večeru, — po nas nekoliko, da nam je vesela majka!Jedne sorte đaci zajedno su držali; ako je jedan od nji’ novaca imao, blago svakom.Tako je to posle redom išlo.Našlo se među njima koji su samoživi bili, sebe i svoju krajcaru sakrivali, a braću svoju izdavali; te su zvali filisterima ili ćiftama. Tako sam malo pomalo životario, i mogu kazati zadovoljno, najzadovoljnije dosada u životu.Žao mi je bilo samo Branka, što neće il’ ne sme u naše društvo da stupi.No preduzeo sam si ma kako ga zadobiti za naše društvo.Ali kako?Sa jelom i pićem nema ništa.Samo da mi ga je jedanput domamiti k meni nasamo.Odem jedared k njemu sa Tatomirom; kod njega, sam je on kod kuće.Tu ga odma’ zaokupim, da dođe k meni da vidi moju trgovinu, da vidi kako ja živim.Navedemo ga da dođe.Kad on vidi moju boltu, začudi se; mislio je da je u kakvom čivutskom dućanu.»Vidiš«, rečem mu ja, »ovo sam ja stekao, a ti pored tvog Napoleona i Plutarha nisi kadar ni jedan dan pored tvog truda živiti«. »Pa dobro, šta da radim, da i ja nezavisno živiti mogu?« zapita Branko. »E, drž; kondicije, trguj kao i mi«, reče jedan već priličio brkat drug. »Dajte mi, dakle, kondicije i ja hoću da budem nezavisan«, poviče Branko. »Ako hoćeš, sutra ćeš dobiti jednu, za kost i kvartir, kod jednog kovača«, odgovori pređašnji. »Eto ti ruke — reče Branko —- od sutra sam nezavisan«. Svi se na to zaraduju, pa odma’ s njim u pivaru jednu gdi je muzika svirala.On je otsad već naš regrut.On je veselo s nama išao, premda je sve šta će se s njim stati njemu novo.Svi poznati skupiše se kao na čudo kakovo, i svaki se novom regrutu radovao.Sad je stupio u naš krug, moramo ga instalirati. Kako je sad bilo našem Branku među tolikim ljudma?Cigani vatreno sviraju, čaše se kucaju.Branko jednu-dve popio, pa mu se oči zasvetliše; gleda amo tamo, vidi ženska lica, muzika ga očarava, ne zna ni sam šta se s njim stalo.Tako sve traje do ponoći.Branku malo pozli, izvedu ga napolje, pa opet ga uvedu, pa je sve dobro.Ništa, on je već otsad naš.Nije naučen bio na tu bunu.Odande smo ga vodili »Kod dva pištolja«.Tu opet veseli se, pa odande svi skupa u moj kvartir.Tu opet do zore, pa onda koji kući, koji pak kod mene.Branko i jošt dvojica kod mene ostanu.Kada smo se probudili, bilo je skoro podne.Branko zamišljen na krevetu sedi; pitam ga šta je zabrinut, valjda se već pokajao, il’ se boji svog tutora. »Ne bojim ga se, nit’ sam se pokajao, no vodite me tamo gdi je ta kondicija, jer ja već kući više ne mogu«. Znao sam mu narav, pa ga nisam hteo više zatrakivati, nego kažem Prosiću, koji mu je kondiciju obrekao, da ga vodi onamo.Ovaj ga odvede, i Branko ostane onde.Haljina, osim na sebi, nije imao.Šta ćemo sad?Od tutora iskati?Taj ako dozna, teško meni. Branko piše tutoru, da se ništ’ ne brine za njega, on je na dobrom mestu, hoće da je nezavisan, hoće sam da se izdržava, i blagodari mu na dosadašnjoj negi.Tutor ga poče svud tražiti.Šiljao je svoje ljude, da ga vrebaju; od drugova svaki se čini nevešt, a policaja u ono doba nije bilo da ga mogu tražiti.No našao se jedan izdajica, i to od oni’ đaka koji su se za visokoučene držali, i izjavi da ga ovim i onim sokakom svaki dan okolo jedanaest sata pre podne vide.Tutor pošalje vrebača, ovaj napipa gdi sedi i javi mu.Sutradan ujutru rano tutor onamo, i nađe ga.Psuje ga — ne vredi ništ’, moli ga — ni toliko.On hoće da je nezavisan; ako mu se bude zlo voditi, obratiće se opet na njega.Šta će s njim? — pošlje mu haljine i ostavi ga na miru. Ne prođe dve-tri nedelje dana, a Brankov tutor se naglo razbole i umre.Bio sam sa Brankom na ukopu.Prvi i poslednji put vidio sam ovde Branka plakati.Dobije novog tutora, koji se samo za svoj džep brinuo, pa nit je dokučio pravac, po kojem Branko korača; počeo ga goniti, nazivao ga ludom i fantastom, da od njega neće ništ’ biti, i pretio mu da će mu svaku pomoć odvući, ako mu se u svačemu Branko ne podvrgne.On hoće da ga beamterom načini; Branko ne da se ni osoliti. Sad ostane sam sebi ostavljen.No on pored mene, sa mnom zajedno, izlazio je dobro na kraj.Živili smo zadovoljno.Kad al’ na jedanput izgubi Branko kondiciju.Posvadi se sa svojim principalom.Nije se mogao onde slagati, jer na takvom mestu mora biti đak vrlo ponizan, često mora laskati, a često i neugodnost kakovu podneti.To već nije bilo po programu Brankovom kog je od svog tutora nasledio, pak prvom prilikom nezgode ostavio je mesto svoje zadobivene nezavisnosti, da opet novo traži. On dođe k meni.Što smo imali to smo zajedno sa Zdravkovićem delili.Đaci koji su nam dužni bili, od časti počeše se sakrivati.Šta ćemo sad?Tu nema eksekucije ni personalaresta. No imali smo dosta stvari, pa sad smo počeli mi zalagati i prodavati.Danas čakšire, sutra kaput, pa ni brigeša.Ceo posao nam je bio najpre u školu, iz škole kući, pa onda handluj.Posle podne opet u školu, iz škole kući, pa u pivaru.Pasija je bila videti tu trgovinu.Ta tri sokaka, Krajcgase, Serbengase i Bastajgase, tu su handlovi sve vrili, jer je tu najviše đaka bilo.Osobito u vreme vašara i vakacije najbolje su kšeftove pravili.Kako je koji handlov u avliju ušao i povikao: »Handle!« — odma’ sam ga po glasu poznao koji je.Bili su nji’ preko dvadeset koji su od mene kupovali.Đaci su meni donosili nji’ove stvari, jer sam i’ ja skuplje prodati umeo.Kako sam vidio kakve čakšire, znao sam napred šta će handlov za nji’ dati.No opet krajcare nisam falio.Al’ me handlovi i rešpektirali; kud god sam prolazio, svud su mi kapu skidali; il’ ako su me iz daleka videli, a oni okrenu k meni glavu pa viču: »Handle«.Već me to i ženiralo jako. Kad i kad mislio sam se: šta će sa mnom biti, ako nestane espapa, a dužnici mi ne plate dugove?Kondicije nisam imao, a već ne bi i’ rad ni imati; već sam se odučio.Pa već dolazi kraj godine, škola će biti završena, pa što bog da.I doista, dostignemo i kraj školske godine, i ja i Branko, i ostali.Branko već se naučio na naš život; išao je u pivaru kao god i mi, i, šta više — zaljubio se. Gdi smo mi sedili, u istoj kući sedio je jedan gospodin, okolo triest godina star, lep pun izražaja obraz, držanje gospodsko.Gospođa mu je bila ideal lepote.Takav obraz tek Rafael mogao bi smisliti.Stas blagorodan, obraz duguljast, mlečan, oči kao nebo plavetne, na usnama joj se lepota raspučila, kao u prkos obrazu da pokaže bele zube, za kojima se sakriva krasnorečiv jezik, da izlije svu milost srca.Jedva je imala dvaest godina.Imali su jedno krasno muško dete od dve godine Dalje su imali jednu sluškinju vrlo malu al’ zdepastu devojku od dvaest godina. On je davao lekcije u francuskom i engleskom jeziku, bio je šprahmajster.Kod kuće je retko bio, samo na podne; noću posle dvanaest dolazio je kući.Gospođa po ceo dan sedila bi kod pendžera jednog, pored ženskog posla, i gledala je šta mi đaci radimo.Osobito vidio se joj interesantan taj vašar kod mene.Đaci koji su k meni dolazili i stihove znali praviti, opevali su je u stihovi. Ako je kroz pendžer kakvog đaka zamolila da joj pošlje iz naše sobe dete, svaki je rado trčao, po volji joj učiniti, samo da može od nje jedan priznatelan, milostiv pogled dobiti. Branko je, samo kad škole nije bilo, po čitav dan sedio na stolici, prekoputa gospođinom pendžeru, knjigu u ruci, pa malo u knjigu, malo na pendžer.Malo dete, Alfonz se zvalo, svaki čas je k njemu otrčavalo i s njim se igralo.Branko je ovo dete vrlo rado imao.Mati je to primetila.Jedanput dete ne da Branku mira, no vuče ga za ruku k njima u sobu.Branko neće, dete plače; tad mati sama ponudi ga da uđe.Branko je ostao onde više od jednog sata i razgovarao se.Kada je natrag došao, oči mu se svetlile, stidljiv rumen mu obraz obuzeo, nije ništ’ hteo da govori, pa onda postao je vrlo zamišljen.On se zaljubio.Eto divljaka u okovi.Opet i otsada sedio je na stolici svojoj i piljio tamo, no dozvoljeno mu je bilo onamo i u sobu ići, što je on često i činio.Svaki je zavidio Brankovoj sreći, pa i ja sam.Ja sam već od početka istoj dami već velike komplimente pravio, i mlogo puta se nasmejala na kakav moj smešan akt.Al’ svi moji komplimenti nisu imali uspeha, a to bez sumnje zbog toga, što je znala da sam ja glava tandlmarka, jer inače, budite uvereni, nikom ne bi milost svoju pre poklonila neg’ meni, jer bio sam od sviju moji’ najlepši, — lep, čist kao kaplja. Sad je Branko gledao u damu kao u boginju.Kad se susretne sa njenim mužem, zarumeni se i ne sme u oči da mu pogledi.Kada je isti izišao s njom da se šeta, što je vrlo retko bivalo, onda se Branko vrlo smutio, pa je dugo za njima izgleđivao, pa jošt teže mu je bilo, kada je vidio da na sokaku jednog prolazećeg nema koji se ne bi okrenuo za divotnom damom.No kada se vratila, opet je ove dobro bilo. Tako je trajalo neko vreme.Kad najedanput razbole se naglo mali Alfonz i umre.Bolest je samo nekoliko dana trajala.Branko je za vreme te bolesti po ceo dan pored maloga sedio i mater tešio; no mati je pokazala više tvrdoće i rezignacije neg’ sam Branko.Sutradan, da se dete ukopava.Otidem i ja jošt prvi dan s Brankom onamo, da vidim poslednji put malog Alfonza.Mati sama sa sluškinjom pored njega sedi.Dete kanda je od belog voska načinjeno, a jošt mali rumen na obrazu.Kad vidiš mater i dete, pa da nije mrtvačkog sanduka, ,rekao bi da Venuo lebdi nad spavajućim Kupidonom.Tu počnemo ju sažaljevati, al’ ona bez ikakve duševne slabosti, ufati Branka za ruku, u oči mu stade gledati, pa proslovi: »Vi ste mladić jošt, no poveriću Vam moju tajnu, koja mi na srcu kao centa leži.Vaše dobro srce, nepokvarena narav opravdava to poverenje; iz čistoga srca u čisto srce ulivam moju bolju.Ja sam od jedne slavne porodice.Moj je otac bio grof B., a moje je ime Ida.Ovaj nesretnik, kog Vi za moga muža držite, nije moj muž.Vospitana u dvoru mog oca, bila sam predmet uvaženja u našem okružiju.Isti nesretnik dođe sa nekoliko gospode kod nas u goste.Bila sam onda šesnaest godina.Gost je taj bio grof C. iz Poljske, bio je onde u nešto pomešan i prognan.Mom ocu njegova porodica bila je poznata, pa ga ponudi da poduže kod nas ostane.Čovek je spoljašnosti dobre, reči uglađene, naskoro zadobije naklonost moji’ roditelja.Oni nisu znali za njegovo prognanije, i za jošt neku okolnost.Zaprosi me.Najpre su se zatezali (roditelji), posle se reše.Ja nisam protivu stala.Venčamo se.Živeli smo u očinoj kući jednu godinu.Kad najedanput, počne se on sa mojim ocem koškati.Muž mi najedanput zapovedi da budem pripravna na put.Još onaj dan smo otputovali i dođemo u P. No čuje to moj otac i piše mi, da sam nesretna ženska; moj muž da ima živu zakonitu ženu.Posle nekoliko dana žena njegova dođe u Peštu i poče s njim proces.Ja hoću da ga ostavim, on preklinje me da ostanem deteta radi.Obrečem mu donikle, dok se sa mojim ocem ne ugovorim.Pre osam dana pišu mi da mi je otac umro, i da dođem kući.Eto, sad umre i dete, i tako raskinuta je sva sveza.Sad idem mojoj materi.Vami za spomen evo jedan prsten i moj minijaturportre.Nosite me u spomenu, kao što ja Vas u srcu.Kad Vas bure svetske napopadnu, pogledajte na ovaj lik i nećete klonuti, jer i ja pod udarcem moje sudbe klonula nisam.Ja sam vidila Vašu odanost prama meni, i veliko učastije, i znam da bi mi i Vaše požrtvovanje poklonili.No Vi ste mlad čovek, i za veće što pozvan, nego da budete strasti jedne ženske cil, niti sam rada put Vaše veće budućnosti preseći.No ako Vas kadgod kakva sudba potera, što se pored Vašeg otvorenog srca lako dogoditi može, eto Vam adres, dođite k meni, ja ću Vas u svako doba otvorenim srcem primiti.« Posle ovi reči stane, a Branko tronut pređe i poljubi joj ruku, zafali nakratko, al’ toplo, pa ju zamoli da i ona od njega kakov spomen primi, bar jednu knjigu; ona umiljato primi njegov predlog.Otrčavši u svoju sobu, brzo donese nekoliko knjiga na izbor, od koji’ je ona samo jednu, i to francusku, uzela, ako se opominjem delo neko od Madame de Sevigné.Na to dođu neki nepoznati i mi otstupimo. Branko je odneo dete na fijakeru, na krili ga držeći, u groblje, i metnuo mu je venac na krst, i sa teškim srcem rastao se od groba. Sutradan dama pakuje, ja i Branko pomažemo joj.Prekosutra doći će kola u pol s sati da damu voze.Svi đaci znali su za to, pa se skupili.Ona iziđe na sokak da sedne na kola, Branko pred nju, poljubi ju u ruku, ona njega triput u čelo.Sedne na kola, jošt stiskuje Branku ruku, mi svi u glidi skidamo kape, vičemo: »Srećan put!« — Branku šešir pade s glave, kola se kreću, polaze, ona rukom pozdravlja, dok je najedanput nestane. Cela kuća nam ostade smutna, sve komšinice, žene i devojke, plakale su za divotnom groficom.Kad već nje nestade, onda tek Branko postade smutan.Nije ga mogao ni prsten ni portre umiriti.Prsten je bio od velike vrednosti: pet prilični’ dijamantski’ kamena sačinjavali su ga. Siroma’ Branko!Vidio sam da ne zna u svetu živiti.Da sam ja bio na njegovom mestu, ne bi’ u tandlmarku provodio.Da joj je samo jednu reč rekao — ona je to iščekivala — pa bi mogao Branko s njom na kola, pa bi u kakvom kaštelju mogao komotnjejše živiti; a ovako, koliko će tekar jada da pretrpi! Svi su đaci žalili lepu gospoju.Istina, nije se ni jedan usudio k njenom pendžeru preći, od njenog pogleda svaki nasrtljiv morao bi tronuti, al’ zadovoljstvo je bilo takovu modelu i videti.Đak, ako je kako nevoljan bio, kod mene je utehu našao, jer kad ju (je) vidio, zaboravno je na sve. Sad ostade kuća prazna; mi naše dalje teramo.Branko neveseo.Tek posle dva-tri dana počeo je osećati pravu bolju.Naiđe ia njega pravi dešperat.Ne može da jede; da vidimo, može li da pije?Vodimo ga svud, no on tek za muzikom iz početka stoji, a posle morao je, hoće li neće li, s nami držati.Napala ga neka melankolija, a naš džep — kolera. Jošt je bilo stvari za zalaganje i prodavanje, a i kraj godine je već tu.Đaci polažu egzamene; niko ne dolazi da plati dug, pa onda bogzna kako ćemo.No opet malo pomalo dolazili su.Novca je opet dost’ bilo. I Zdravković je nešto novaca dobio, a i Branko, ne od tutora, no od drugog nekog, koji je znao da Branko ima svog imanja, pa kao bajagi tutor moraće sve to isplatiti.Krajem godine sastaju se đaci razne sorte, opraštaju se, jedan drugom plaća što je dužan, pa onda poslednje veče — gdigod u trakter, pa odande u kafanu i tako dalje. Po sorti svojoj tražio je svaki đak svoje sorte drugove, pa jedni idu na jednu stranu, drugi na drugu. Kao što sam spomenuo, jedni se zvali filisteri ili ćifte.Ovi, kad su se skupili, izbegavali su svoju veseliju bratiju, tražili su da provedu zajedno u kakvom trakteru, gdi je sve solidno, gdi su beamteri, na glasu fiškali, i uopšte kakova lica kojima bi se sa svojim soliditetom preporučiti mogli.Tu je posle bivalo razgovora kakav je ovaj i onaj, a među sobom su se vozvišavali.Sedili su katkad do dva sata po ponoći, pa nji’ desetoro retko su popili svega dvaest halbsajtla. — Ovi retko dug život vode.Stradaju od škrofla, podagre i jektike. No bilo je drugo, opet, društvo, koji su se zvali »Brandenburgeri«.Pod ovim imenom bili su poznati svi oni koji su rado svud išli.Jedan je za drugog svud odgovarao, od pića se nije ni najmanje zatezao, bilo to vino il’ pivo, docne je legao, svog druga, ako je dužan bio šnajderu il’ šusteru, nije izdavao, kao pomenuti filisteri; dva meseca nosio se lepo, tri meseca u oklepanom šeširu; nije se od nikog ustručavao, nije branio šta ćifte o njemu govore; u svako društvo, od svoji’ prijatelja pozvat, išao je, — filistere nije mogao trpiti.Ponajviše bili su zdravi, mlogi su od nji’ postali velinjim ljudma, mlogi su od vodene bolesti, šloga i lungencindunga umirali, — kad su umrli, ćifte su i’ ogovarali. Brandenburgeri, kad nisu imali novaca, išli su na jeftina mesta, i onde su provodili, na primer u gostionici »Kod kapižona«.Kad su, pak, dost’ novaca imali, onda »Kod Licinijusa«, u Hopfgarten itd. Mi, Brandenburgeri, skupimo se u Hopfengartenu.Ja upravo nisam bio ništ’, tojest, nisam bio ni Brandenburger ni filister, nego obadva najedanput, samo izdajica nisam bio.Branko sad iz dešperata morao je postati Brandenburgerom.U glavi mu je samo Ida.Sad se tek fantazija razgorela!Kako je Ida otišla, počeo je jako uzdisati, i od tog doba neće da prestane.On otsad svaki čas uzdane, pa ako ga ko pita zašto uzdiše, onda tek na po sata uzdane.Kad je nasamo, često gledi na portre Idino.Samo kod muzike zadovoljstvo nalazi. Poslednji dan skupe se đaci, i to sami Brandenburgeri, u Hopfengartenu.Tu je i Branko.Jede se, pije se šta ko hoće; svaki ima dost’ novaca, Cigani jednako sviraju.Ja nisam imao baš najveću volju, jer nji’ nekoliko falilo je, koji su imali doći i dug platiti.No bratija na glavu da digne bircauz, il’ bolje reći trakter.Mi smo jedan veliki astal zauzeli, pa kada se gosti malo razređivati počeli, dođoše i Cigani k nami. Kad se đaci kakvom većom prilikom pri čaši vina sastanu, onda retko kad da kakva komendija ne ispadne.Tako je i sad moralo biti.Blizu nas za jednim astalom sedeli su nekoliko nji’, među njima jedan berberin, koji je došao kurz da sluša, i jedan bogat kovač iz varošice K., koji je u istoj varošici formunder bio.Ovo je u jednoj varoši najglavnije purgersko zvanije i bilo.Ponajviše se jaki, grlati i bogati ljudi birali.U istoj varošici sedela je udata sestra Brankova, i Branko je pre dve godine vakaciju onde proveo, pa su ga poznavali. Formunder reče berberinu: »Onaj mladić mi je poznat, mal’ da nije brat gospođe N«. »I ja mislim to isto; idem da ga pitam«, i sa tim pređe berberin Branku. »Molim Vas, niste li Vi brat gospođe N.?« »Poznajete li me?« Vi ste onde berberin, Vi se zovete Deži«. »Jest, baš milo mi je; eno i gospodara formundera; želio bi Vas viditi; čudi se kako ste već ceo čovek«. »Poznajem ga, video sam ga konje potkivati«. Formunder, videći kako se već dublje razgovaraju, sam pređe Branku i pozdravi ga, pa odma’ i on pored Branka sedne.Bio je zdrav, jak čovek okolo pedes’t godina, u špenclu sa velikim srebrnim gombama, pa prilično nakresan.Branko primi ga ljubazno, no sad formunder, besan, neće dalje da ide, no hoće sa đacima.On pije, kuca se sa đacima, a ne zna da iz njegove varoši ima jošt dvojica, koji sve to gledaju.Malo pomalo mora sa svakim đakom da se kuca, da pije dok se nije sasvim otreskao.Berberin povukao se natrag, pa tek gledi šta će da bude. Formunder je zaspao kod astala i već hrče uveliko.Đaci ga sad lepo dignu i polože na zemlju, na leđa, pa tako pruženom ruke preklope kao mrtvacu.Sad dadu okolo njega, nad glavom, ispod nogu i kod boka šest sveća zapaliti, pa onda zapojaše svi u horu Hinesko Jektenije, a Cigani su morali akompanjirati.Badava je Branko protiv toga protestirao, ništ’ ne pomaže.No i formunder ni da brkom makne na tu larmu.Njegovi zemljaci gledaju, pa se smeju, pa, će sve to kod kuće pripovedati.Tako on leži čitav sat, đaci svoje teraju.Kad najedanput počne se buditi, pa dizati; đaci pomognu mu, al’ ga najedanput više nji’ ščepaju, pa ga dignu na astal, a ne dadu mu dole.On tre oči, ’oće nogom dole, al’ ni razgovora, no Cigani sviraju, a njemu uklope buteliju likera, pod kondicijom da ispije buteliju.Najpre neće, posle mora, i to tako slavan čovek — formund jedne privilegirate varoši.Jedanput, dvaput, pa jošt jedanput, pa prazna butelija.Onda ga skinu, pa udri s njim u frances.Ne zna kako će; ufate ga dvojica ispod ruke, pa vuci anavan, guraj ga, pa eto šasekote, pa posle s njim čardaš, pa mazur, pa tako dalje, čak do zore.A kad zora — svi se izgrle, pa se pakuj kući, pa tek ćemo se opet početkom nove školske godine sastati. Sutradan nema nas više, samo ja, Branko i Zdravković.Živili smo kao i dosad, i čekali smo nov kurz, da se u juriste upišemo. Branko jednako melankolizira, no ja i Zdravković tešimo ga.Ida ne može da mu iz glave iziđe.Sve je manje i manje govorio, sve je išao po baščama, usamljen, počeo već stihove pisati.Mislio sam da će poludeti.Onda novo nešto smislim.Naumim da se damo na kurmaheraje, a ja ću početi; Branko, u početku, za to ne bi se mogao zadobiti, ali mislio sam dovešću ga kod kakve lepe frajle, pa mora Idu zaboraviti.Počnem ga moliti da se šeta sa mnom.Od primljene veresije i prodati’ neki’ stvari imao sam toliko novaca, da do početka škole mogu gavalerski živeti.Branku je uzajmljivao neki senzal, na veliki interes, pod kondicijom da će od kuće naplaćen biti.Nosili smo se lepo, više neg’ što treba da zarobimo kakvo srce.Zdravković nije branio za gavalerstvo: on je opet sve žednio; ponajviše odmarao se kod sata u pivari i, što je retkost, došao je kod frau Eve do kredita, da je mogao katkad i na veresiju piti. Šetamo se jedanput pored jedne kuće, od koje je pekar bio gosa.Na pendžeru vidimo lepu frajlu.Ona baca na nas, hoću da kažem na mene, umiljat pogled; tako jedanput, dvaput, posle i triput.Do koji dan vidimo da visi tablica na kapiji: izdaje se mesečna soba.Padne mi na pamet, da odma’ ostavimo stari kvartir i ovaj da uzmemo.Nagovorim Branka, kažem mu da i onako žalostan je za njega stari kvartir, gdi je Ida sedila, da idemo u nov.On ne brani.Zdravković ostane jošt u starom, dok termin ne dođe.Mi, dakle, odma’ uzmemo taj kvartir i uselimo se.Gospodarova kći bila je mlada, pa bela, rumena, puna, kao sve pekarske kćeri.Zvala se frajla-Fani.Mati jedna mala, debela žena i odveć ljubazna.Otac je bio esencija od sviju purgera, uvek dobre volje, pa gostoljubiv.Imao je jošt dva sina, no bili su izvan, na zanatu. Frajla Fani udarala je u klavir.Sedili smo na jednoj kujni, al’ i naša soba imala je na sokak izgled.Malo pomalo, pa smo se svi odomaćili.Gospođa i frajla radovali su se što imadu juriste u kvartiru, pa će moći dobiti bilete na juristanski bal.Gosa često nas zvao na večeru.Bilo je dost’ sa sirom rezanaca, a mi smo, opet, za njegovu ljubov ne jedanput morali ići »Kod puža« na halbsajtel. Kad jedanput pogledimo preko puta, a mi imamo šta i viditi.Mog nekadašnjeg principala familija sedi preko puta.Vidim Tatomira i Velimira, i jednu vrlo lepu frajlu u crnom.To će biti Laura; došla je iz vospitanja.Zapitam ja jošt onaj dan sluškinju, a ona mi kaže da su se ovamo pre četrnaest dana doselili, da su gospodara bolesnog ovamo doneli i prekjuče ukopali su ga.Sad mu je tu sestra, gospođa i naslednica sa svojim dedama, a imanje je veliko.Svako dete dobiće triest hiljada srebra.E, sad duplovane sreće: s jedne strane frajla, s druge strane frajla! Nađem se sa Tatomirom.On me zove k njima, pa i Velimir nema sad ništa protiv mene, jer onda zato je bio protivan, jer veli da sam se sa Rezom »slizao«.A ja njemu na to kažem da poštedi »i mene i gospođu Rezu, koja je sad išpanica, i mogla bi svoju čest tražiti, i zaklinjem se ja mojim poštenjem, da se protiv mene i Reze nikad ništa dokazati neće, niti se može.Sa tim bude kraj procesu, i ja dođem k njima.Laura me poznala.Počela se na mene smejati.Pitam ju na što se smeje.Oni mi kaže: »Znate kad ste izeli veliki čanak rezanaca i jošt pored toga dve rospradle, u opkladu sa Tatomirom?« To mi se baš nije dopadalo od jedne frajle iz instituta, no mislio sam opet: ovo je samo familijaritet stari, pa jošt bolje. »Vidite, frajlice, sad Vam opet sasvim malo jedem; narav mi se preokrenula; sad da mi je malo fazana, divljačine kakve, pa kompota«.Na to dođe mati.Poljubim ju u ruku.Počnu joj sve o meni pripovedati, i bude mi dozvoljen dolazak u kuću.Sad: »Zbogom!«, pa sutradan dovedem i Branka, i frajla Laura svirala mu je utešitelne pesme na klaviru.Laura je bila vrlo lepa devojka; da nisam vidio Idu, rekao bi’ da je najlepša od sviju dosada što sam video.U polovinu je na Idu izgledala.Oči su iste Idine bile.Zapitam Branka;: je li tako?I sam je isto rekao. Odemo kući.Pita nas frajla Fani gdi smo bili, pa se smeši.Videla nas kad smo odande izišli.Kažemo joj da je to naše staro poznanstvo. Sad sam se ja sam sobom boriti počeo: za koju ću se od ove dve izjasniti, ili ću se obadvema ponuditi?I Fanika je bila bogata.Već kanda su mi u džepu obadve.Ako kod kuće, gledam preko puta Lauru; ako kod Laure, bacam oko na Faniku.Gledali smo da spojimo dve kuće, da se upoznadu; no nije bilo moguće, Laura je aristokratična.Počeli smo i u teatar ići; podelili smo si role: jedanput idem ja sa Laurinom familijom, drugiput Branko; tako isto i sa Fanikinom.Ja sam imao tešku rolu, jer nisam se nigde zameriti hteo.Hteo sam da svaka zadrži nadeždu, da će me zadobiti.No ovako dugo nije moglo opstati; trebalo je da Branko započne, da se reši na jednu il’ na drugu stranu.Pita Laura, pita Fani, zašto je on uvek tako smutan, dok im nisam kazao uzrok, a kad ga one počnu zadirkivati, a on njima pokazuje Idino portre, prsten, pa govori, da mu nikad sa srca sići ne može.To je opet meni na put stajalo, jer baš to sažalenje prama Branka izrodilo je i neku simpatiju prama njega.Naumim sad stvar prelomiti.Premda pored neuspešnog truda mogao sam i to dokučiti — vremenom da se obadve na jedanput u mene zaljube, i da i’ vidim za sobom na lancu ljubavi; no mrzelo me čekati, zato uzeo sam i’ pojedince.Počnem najpre od Laure; ona počela se smejati i sve mi spominje neke stare stvari, naposletku i gospođu Rezu.Sad već ražljućen, manem se Laure i počnem oko Fanike.I ona poče sve o Branku snevati.Već gotovo sam se i na Branka počeo jediti, zašto bar meni pravi konfuziju.Meni je bilo svejedno, jedna ili druga.Sad izmislim drugi plan.Počnem Branku živo pretstavljati, da je Laura, kad ju čovek duže gledi, ista Ida, i dušom i telom.Dan po dan, i njemu se sve većma počela Laura dopadati, premda je uvek i pred njom kazivao da mu je Ida nezaboravljena.Sad sam ga već, što kažu, deložirao.Fani, videći da se Branko više Laure drži, iz simpatije uđe u antipatiju, i poče Branka mrziti.A to je baš u moj račun išlo. Sad ja zaokupim Faniku, al’ ona počela se ustezati; onda ja, opet, lepo oko matere; pretstavio sam joj kako ću ja postati ovakvim i onakvim gospodinom, i do nekoliko godina.Ona mi je postala vrlo naklonjena.Gospodaru sam pisao sve što mu je nuždno u kšeftu: kvite, konte itd., jednom reči, bio sam mu buhalter.Her-Šmalc — tako se zvao moj pekar — ne jedanput pri čaši vina, kao iz šale, nudio me da postanem pekar; on će me skoro za kalfu načiniti, pa onda dobra ženidba, pa eto sreće.No ja sam se našao uvređen.Ja, već jurista, pa da mi jedan burger tako što i iz šale rekne!No sve sam ja to za Faniku pretrpio. Tako malo pomalo prolazilo mi je vreme, pa kad mi se već dosadilo dugo oklevanje sa Fanikom, od koje nisam mogao nabrzo obećanje dobiti, napišem jedno pismo puno čuvstva i fantazije, i predam šegrtu da dade Faniki.Ono je bilo kao neki ultimatum ljubavi.Šegrt turi ga u košulju kod prsiju.Dođe gospodar u verkštat, šegrt nije jošt odneo kifle u pivaru, gosa ufati ga za kose, poče ga drmati, ispade mu pismo.Vidi adres na Faniku, otvori ga, a kad pročita, a on ode Faniki, počne je egzaminirati, pa da mati ne dođe, ne znam šta bi s njom bilo.Ja o tom ništ’ ne znam; bio sam onda baš u šetnji.Kad se vratim, imam šta čuti.Moj Her-Šmalc ražljućen kaže mi da se ne bi od mene tome nadao; da on to u svojoj kući ne trpi; otkaže mi kvartir sa tom primedbom, da đake više nikad u kući držati neće.Posle četrnaest dana morali smo se u drugi kvartir vući.Fani za svo vreme nije se smela sa mnom razgovarati. Uselimo se mi u drugi kvartir; i Zdravković k nami dođe. Međutim, počnu se đaci skupljati.Nov kurz je nastao.I mi se upišemo.Nastanu opet veseli dani.Dan na dan jedi, pi.Tako sve dve nedelje je trajalo, pa onda opet nestane novaca; opet zalaži i prodaji.Branku kurator njegov neće da da novaca; hoće da Branka načini beamterom.Branko je već svršio osam škola, pa je mogao odma’ u praktiku.No Branko ne da se ni osoliti.Sad kurator mislio je da će ga s tim prinuditi, ako mu ne da novaca. Branko nije jošt nikakova pravca imao.On se u juriste zapisao, a mrzeo je na fiškale da jednog očima ne vidi.Kako je ko o procesu govorio, odma’ je Branko odande begao.On se dosad jednako sa nekim izvanrednim študijama zabavljao. No kurator izgubio je svoj račun, kad je mislio da će Branka s tim na svoj plan prinuditi, ako mu pomoć odreče.Branko nije se mogao prelomiti. Sad sam se i sam malo brinuti počeo, šta ćemo i kako ćemo.Jošt malo, pa će sve iščeznuti.Branko je imao svoje ljude koji su mu donikle uzajmljivali, no naposletku i to je prestalo, kad su vidli da kurator neće da zna za njega.Zdravković već pet meseci ništ’ ne dobija, pa Branko troši na njega kao na sebe.Branko je imao tu slabu stranu, da je svakom verovao; mogao je od njega čovek lako novac izmamiti; ako ko nema kaputa celog, a on ima dva, odma’ podaj jedan.Tako malo pomalo došli smo gotovo do ižice.Izgleda slabog; s kondicijama nisam rad mučiti se.Mislim, mislim, dok ne smislim na jedno.Počnem mom Branku Idu nanovo pretstavljati i rečem mu, da sam ja kao on, a ja bi’ išao potražiti je, pa ni pet ni devet, uzeti ju za ženu.Branko bude nemiran, stara rana pozledila mu se.Tako ja njemu dan na dan nabijaj uši, dok se naposletku ne reši da ju potražimo.Bar ako drugo ništ’ ne bude, a ono daće nam barem troška.Njene poslednje reči sam Branku često opominjao, pa i Branko nije se sumnjao o dobrom uspehu. Dakle, ovaj plan skrešemo.Da ja i on, gdigod možemo, uzajmimo što više novaca, pa da se, osim toga, dobro, što se može najboljma, odenemo, pa onda put u šake.Uzajmim ja od moji’ poznati’ nešto novaca, neke haljine poprodajem, pa onda kod šnajdera i šustera sve na veresiju koliko hoćemo.Tako isto i Branko učini.No teško nami, ako ovo usiljavanje bez uspeha ostane.Šta ćemo sa Zdravkovićem, i šta će on sam bez ičega ovde raditi?Nek dođe s nami.Iz škole lako je bilo desetak dana izostati, bez da se zna u školi, osobito kad je čovek jurista. Dakle, mi već na putu.Vladali smo se po Idinom adresu kao mornar po kompasu.Dosta je daleko njeno mesto.Dođemo četvrti dan u selo N.; vidimo veliki kaštelj, pitamo ko je tu spaija; odgovore: grofica B. Tu je, dakle, Ida.Mi dalje ni ne pitamo, no uputimo se upravo k kaštelju.Bili smo ja i Branko dobro ekipirani; Zdravković je imao na sebi husarsku liberiju, bio nam je pedinter, jer smo hteli da se pokažemo, kao što se sveči za takvu kuću.To je moj plan bio, premda je Branko na to mrzio.Pošljemo Zdravkovića da nas objavi, da kaže: »Mogu li dva mlada gospodina podvorenje svoje učiniti«? — Vrati se Zdravković. — »Mogu«.E sad hajdmo, kao u kakve svatove. Kroz jednu veliku avliju uđemo u jedno staro, ali lepo zdanije.Iz daleka vidimo jednu staru, gospodskog izgleda gospođu.Kad pred nju, dočeka nas lepo, poljubimo je u ruku, pa ja započnem ko smo i šta smo.Primi nas lepo, a ja produžim: da smo milostivu gospođu Idu pozna vali, sedili smo s njom u jednoj kući, i da nam je dala slobodu posetiti ju.Odgovori nam, da joj je drago prijatelje njene kćeri u svojoj kući videti, no istom izjavi nam, da je ona pre tri nedelje umrla.Koje od putnog štrapaca, koje pak od žalosti zbog njene nesrećne sudbe, razbole se, pade u tifus, i nestade je.Branko kao okamenjen gledi, sluša.Gospođa gledi na Branka.Branko pređe bliže gospođi, izvadi Idin portre i pokaže joj: »Ovaj portre meni je spomen od Vaše kćeri.Dala mi ga je pri rastanku.Držim ga kao moje spasenije.Ovo je opet prsten od nje poklonjen.Ona je prva ženska bila pred kojom sam bolju srca moga izlio.Spomen njen pratiće me do groba«.Pa sad Branko razvede takovu prediku, kakvu jošt ja nikad čuo nisam.Kao god da je na guslama opevao slavu Idinu.I ja i grofica plakali smo, samo Branko nije suzu pustio, no stajao je među nami kao žut klas u rosi.Kada se izgovorio, grofica ga zagrli i poljubi, orosivši suzama njegovo lice. Grofica sad postade sasvim iskrena i počne pripovedati kako je njena Ida Branka spominjala, kako je o njemu pripovedala.Zadrži nas koji dan u goste.Branko zaboravio i na naše finansijalno položenje; sve je tek o Idi s groficom govorio.Ja sam vidio da bi mu grofica i dušu dala, jer je njena Ida jednako o Branku sanjala, al’ Branko nije znao priliku upotrebiti.Grofica je silno bogata; pet hiljada da nam da, to bi bilo kao na put; a Branku bi dala bez sumnje, jer ga je kao Idu gledala.Ja napomenem Branku da zaište, faliti neće.On, ražljućen, reče da to činiti neće, da on nije došao ovamo da prosi, da mu je dosta nevolje što Ide nema, pa ma šta bilo od njega, on je gotov snositi.Kažem mu na to da ću ja iskati; on odgovori, kako to učinim, proburaziće me.Što on jedanput kaže, nije mu trebalo dvaput protivusloviti, jer je on gotov.Tako on neće, ja ne smem; vratićemo se naopako.Zdravković, kao naš husar, sa slugama grofičinim je ručao, večerao i spavao.Bio je zadovoljan, nije mu ništ’ falilo, i dobro je svoju rolu igrao. Branko je sa mnom otišao u grobnicu, gdi je Ida ležala.Mati nas je pratila.Branko je nagnuo glavu na stojeći spomenik, i od cveća i venaca, koji su spomenik okružavali, uzeo je parče po parče, i k srcu pritisnuvši, zadržao je sebi kao spomen.Sa velikom žalošću se odavde udalimo. Mi hoćemo da idemo, ona nas ne pušta, dok jedva deseti dan otkinemo se.Ona da četiri konja upregnuti, da Zdravkoviću deset dukata na tringeld, pa, izljubivši Branka kao sina, otpusti nas, s tom molbom da ju češće pohodimo. Cel nismo dokučili.Bar ja nisam.Zdravković je najbolje prošao. Dođosmo u Peštu.Zdravković sa dukatima u džepu planduje kojekud.Branko da poludi za Idom, ja dešperiram. Kreditori nas već čekaju.Nismo doneli novaca.Počeli su nas žestoko vijati.Što smo god izlišnog imali, prodali smo.No to ništ’ ne pomaže.Oni jednako nas gone.Idu dekanu na vrat; dekan nas zove i javi nam, da su mloge tužbe protivu nas, zna i to da dve nedelje nismo išli u školu, pa ako stvar ne uredimo, dobićemo consilium abeundi, to toliko znači: bićemo proterani. Sad smo pali u dekredit.Đaci od filisterske bagre počeli su nam se potsmejavati.Tako u jednom društvu počeše filisteri Branka peckati; Branku nije trebalo mlogo, no grune među filistere, a ovi pete pod kveker pa bež’.No jednog je jednim udarcem tako naboksirao, da je počeo krv pljuvati.Tuže ga dekanu, drži se akademičan konces.Jedva ga oslobode, izdržavši arište osam dana. Kreditori jednako navaljuju.Za svakog čoveka je hrđava stvar kad ima kreditore, al’ za đake najgore.Tu nikad mira nema.Pomislite samo nas troje u jednoj sobi.Treba koja krajcara za ručak: prodaj danas pantalone, sutra košulju, čaršav, preksutra sare.Dođe u subotu vešerka, koji taj je od nas kod kuće.Zdravković joj kaže do dođe ujutru; nema Narandžića sad kod kuće.Vešerka u sedam sati lupa na vrati; mrtva tišina, niko se od nas ne miče; nad ključanicom obešen je peškir, da se ne providi.Na pendžeru bela providljiva firanga, al’ se u krevetma tako postiramo, da se niko ne vidi.Donikle lupa, pa ode.Do po sata, eto šustera.Taj jače lupa, hoće da provali vrata.Niko se ne javlja.Larmajući ode, posle već kada je s kredom na vrata napisao, da će sutra ići dekanu.Mislimo se, samo k nami nek ne dođe.Eto opet šnajdera.Taj tiho lupa, gledi krov ključanicu, opet lupne, pa učini se kanda je otišao, al’ eto ti ga kod pendžera.Tako jedanput, da vidim da li je otišao, ustanem, obučem šlafrok, metem šešir na glavu, pa ajd’ k pendžeru.Kad onamo oću da zavirnem, a eto šnajdera pred pendžerom.Jošt nisam dodirnuo firangu, pa stanem, pa ukočim se kao štatua.Firanga je bela providljiva, šnajder me vidi, pa kaže: »Ta zašt’ ne otvorite, gospodine Milane?« Ja ne mičem se.Šnajder: »Ta, bogami, Vi ste, vidim Vas, otvorite«.Kod mene ni oko ne miče se.Tako on moli me, preklinje me.Aja, ja ni ne dišem.Šnajder ode.Preksutra dočepa me u »Beloj lađi«, u kafani, prebacuje mi da me vidio kod pendžera, pa ga ni unutra pustio nisam.Ja mu kažem, da to nisam ja bio, nego moj klajderštok, sa šeširom, i uverio sam ga.I dan-današnji drži, da sam bio klajderštok. Kad nisam imao u nedelju čiste košulje, a ja zimni prusluk od crne čoje, pa do gore zakopčam, pa tek od jake špiceve dam da vire više marame. Tako svaki dan ujutru do deset sati, živili smo u pravom belagerungu.Obukli smo se za pet minuta, a za dva bili smo već na sokaku.Uvek smo pazili na sokaku da na koga opasnog ne natrapamo.Kad sam išao po Najmarkplacu, ili oko luteranske crkve, i ovde i onde bilo je šatra, pa kako opazim, pored šatre šetajućeg se kreditora, a ja tiho pomalo.On u jednoj liniji šatre ide, a ja u drugoj u protivnom pravcu, ali paralel, osvrćući se da me kroz kakovu prazninu ne opazi. E, tako smo se mučiti morali.Nestalo nam već i provijanta i mundira.Niti je Branko niti Zdravković mogao što zaslužiti.Tu sam ja izdirati morao. U kafani, u »Beloj lađi« zasluživao sam po koju forintu.Ko ne poznaje »Belu lađu«?Vredno je da joj spomen potomstvu ostane. Zidanje »Bele lađe«, ako je istina, pada u vreme posle sozdanija sveta na dve hiljade godina, onda kada se Faraon u Crnom Moru utopio!.»Bela lađa« negda bila je tako na glasu, da u celoj zemlji ma kakov velikaš koji je u Peštu dolazio stidio bi se da u »Beloj lađi« nije bio.Puna je ona, bila gospode i bogataša.No kada su nove i veće jošt gostionice proiznikle, poče se slava njena umanjavati.No i posle u mlogima ostala je slavna.Iz Dolnje Zemlje trgovac o vašaru kuda će neg’ u »Belu lađu«.Tu se može sastati s kim želi: tu će naći senzala, naći kalfe, ako mu treba, uputićedu ga na kakvog fiškala, ako ima s kim kakav proces.Gdikoji se već tako bili naučili na »Belu lađu«, da mu plate, na drugo mesto ne bi išao.Najpre mu ovamo dolazio deda, pa onda otac, pa sad unuk.Šta više, voleo je u istoj sobi biti gdi mu je deda bio.Doći u Peštu, a ne svrnuti u »Belu lađu«, znači toliko kanda nije ni bio u Pešti.O vašarskom dobu facirajući’ kalfa sijaset.U mojoj najvećoj nuždi zasluživao sam ovde pokoju krajcaru, i zato ostajem istoj kafani uvek blagodaran.Sednem u jedan ćošak, pa čekam hoće li biti kakvog izgleda.Dođu trgovci, trebaju kalfe, meru jednog, drugog, trećeg, čitaju atestate; jednog prime, drugog odbiju, pogađaju se.Hoću i ja jednog mog srodnika da preporučim.Jedan solidan gospodar baš gledi na njega, meri ga.Ja pređem sa istim mojim k njemu i zapitam ga, da li bi mu bio od potrebe.Ište atestate; ovaj izvadi iz džepa, no u isti ma’ ispadne mu jedna karta — makov kec; ovaj ti brzo stane jednom nogom na keca, gospodar jošt to nije primetio, no uzme atestate, pa čita.Nudi ga da sedne do njega, moj Jovan ne sme s mesta da se krene; opet ga jačim tonom nudi.Šta će, mora nogu dignuti.Kad ono — gospodar primeti, ustane, vrati mu atestate.»Ti, sinko, nisi za mene«, i ode.Sad traži opet drugog gospodara. Ako je trebalo kome što napisati, pa ma ištanciju, tu sam ja bio, pa cvancik-dva ne fali.Nije bilo dana da nisam što zaslužio. Ali sve je to bilo malo na nas trojicu.Kako tako, opet bismo se krparili, da nas opet kreditori nisu zaokupili.Ne jedanput sam mislio: blago onom ko padne u konkurz, pa mu ne dolaze u kuću kreditori na vrat.Kažem ja njima da nas mane, da smo bankrotirali, ali oni vele: »Đak ne može bankrotirati«.Dan na dan ujutru kao litija gosti.Kažem Branku da se barem on otseli kakvom prijatelju; on me posluša.No i ovde ne dadu mu mira.Već se nije moglo izdržati. Jedno posle podne ja i Zdravković komotiziramo, ili bolje reći dešperiramo, na krevetu.Uđe Branko.Oči mu se svetle, gore-dole dešperatno korača.Pitam ga šta mu je.Onda stane, pogledi nas obadvojicu, pruži nam ruku.»Zbogom, braćo, mene nećete više viditi, ja odlazim!« Pa s tim ’oće da ide.»Bre, čekaj, Branko, i ja, i mi idemo s tobom ma kud«. »Vi nećete kud ja; ja idem u soldate.« »Pa idem i ja.« »A ti hajde!« »Čekaj dok se najpre uredimo.« Sad se reši i Zdravković. Dovedemo handlove, pa prodamo sve što smo imali, samo nam ono ostane što je na nami.Branko je dobio na put pet forinti od jednog svog prijatelja, kome je svoju nameru otkrio, pa je i on tako isto sve izlišno prodao, pa sad ’ajdmo. »Sad hajdmo«, rečem ja. Branko: »A kud ti misliš sad da idemo?« »U »Verbskomandu« ovde.« »Ja nipošto, to su bake, ja u bake ne idem.« »Nego kuda?« »U husare.« »Ma ovde nema husara.« »Idem onamo gdi ima.« »A gdi je to?« »Moramo deset dana putovati.« »Pa tako daleko?« »Zato ništa, troška dovoljno imamo, pa ćemo peške maširati.« »E, dobro, hoćemo li odma’?« »Ne, sutra rano.Danas ćemo se nas troje jošt gdigod u zaklonu pored čaše vina proveseliti.« »E, dobro!« Dosad sam ja Brankov komandant bio, sad će on moj da bude.I doista, on se dragovoljno te komande primio, a ja sam mu, opet, dragovoljno ustupio, jer moram ispovediti, već sam izgubio bio koncept. Sad nekud odemo na kraj varoši, gdi nas niko neće naći, u jednu gostionicu, pa smo se dobro poslednji put u Pešti proveselili.Posle ponoći, da nam birtaš; jednu sobu.Polegamo i zaspimo.Ovo je za mene teška noć bila.Snevao sam: bio sam među samim soldatima, i ja sam već soldat, pa odvale mi dvadeset i pet.Od stra’ probudim se.Branko je već budan bio, baš me hteo da budi. Obučemo se, platimo što smo dužni, pa na put.Nismo nikom ni »Zbogom!« kazali. Bili smo laki za put.Ceo teret što je na nami i koja forinta u džepu.Branko je bio malo teži, jer je on imao upakovanu mapu i u džepu portre i prsten Idin, koji nikad u nikakvoj nuždi založiti ni prodati nije hoteo. Sad zbogom, Pešto!Iziđemo iz varoši.Svukli smo svu brigu sa nas i ostavili smo je u Pešti.Branko komandira.On je znao kroz kakvo selo ćemo proći.Đeografiju je znao u prste. Dođemo u prvo selo. ’Ajd u bircauz da se odmorimo, pa da opet dalje idemo.Branko nas pita hoćemo li ga slušati? »A vi vaše novce meni dajte; ja sam sad vaš komandant i odgovaram za vas; ja treba u mojim šakama sve da imam, da znam uvek kako s računom stojimo.Vi nećete ništ’ iskati, jesti, piti bez mene, no ja ću zapovedati, a vi morate zadovoljni biti.« »Mi smo zadovoljni«. »E, sad hajdmo dalje.« Ustanemo, pa opet putujemo.Dođemo u drugo selo.Tu se opet malo odmorimo, pa opet dalje.Vreme je krasno prolećno.Branko se tu pokazao da je on za neku veću stvar rođen.Neustrašim, prijatan, šaljiv, što nikad.Sam sam se čudio: otkud to u Branka?Mete se u pozituru kao kakav komandant: gdi je trebalo put prekratiti, preko gudura, jaruga, bregova, tu je on prednjačio i mene ne jedanput svojom rukom pomogao, pa kako se radovao, kad je sve dobro za rukom ispalo.Mislio je da je mali Ksenofon, kojega Ciropediju je napamet znao.Ako je vidio kakove putnike, odma’ i’ je oslovio: otkud su, kako se može ovuda il’ onud prolaziti.Ako je vidio drotare gdi sede pa jedu na putu, tu sedne i on, pa i mi moramo, pa izvadimo i mi iz džepa zemičku i slaninu, pa kusaj.Razgovarao se s njima ljubezno, šalio se, pa smo pored toga svi zaboravili na umor. Kanda je drugi čovek Branko.Ja sam ga držao za krutog, nepraktičnog čoveka, koga mora drugi rukovoditi, a ono sad vidim da je on tek onda čovek kad sam rukovoditi može.Pogled i sve mu je sad drukčije. Dođemo pred veče u jednu malu varošicu.Odemo u jedan bircauz, da što zajemo, pa ako je moguće jeftino il’ badava prospavamo se.Tek što se malo odmorismo, počeli smo večerati, al’ eto verbungoša, sa bandom.Tu sad veselja i ovakog rusvaja.Pun bircauz paora, momaka, devojaka i žena.Regruti skaču, viču, matere i sestre-plaču.Sad verbungoši na nas su oko bacili.Odma’ su pomislili da smo đaci.Sad stanu pred nami igrati, sad opet, nude nas vinom, grle nas, samo da damo ruku.Jedan nestašan stao je pred Branka, pa se krevelji, bekelji, prevrće oči, špici brkove, svakojako gustira, samo da ga primami.Branko se samo nasmeje. Pitam ja Branka: »Mogli bismo sad ovde stati, pa ne moramo toliko pešačiti.« »Nipošto: prvo nisu husari, premda su samo tako za opsenu obučeni.Poznajem i’ dobro jošt od Pešte, znam od koje su regemente.Ti kako kući dođu, odma’ bakanče navuku.A i inače, rad sam da se samom obristeru pretstavimo; nipošto se ne valja s njima dublje upuštati.« Tako mi malo pomalo dovučemo se do ćoška, gdi je sedio jedan dobrog izgleda čika, pun, krupan, okolo pedeset godina star.Tu se odma’ upoznamo.Zapita nas šta smo.Kažemo da smo đaci i da putujemo.Pita nas kuda.Branko, kao komandant, odgovara kojim putem.On kaže da on na tom istom putu sedi i, ako se u kola možemo strpati, povešće nas ujutru do svog mesta, gdi je on kmet.Mi ponudu primimo.Sad s njime čašu po čašu, pa razgovaraj se, pa nas odveć zavole; sad već moramo s njime, hoćemo li nećemo li.Verbungoši, videći da smo se na, stranu zavukli, pa nećemo ni da se više razgovaramo, — manuše se nas. Dođe vreme spavanja.Kmet ponudi nas u svoju sobu, te onde kako-tako noć prespavamo.Sutradan ponamešćali smo se u koli, pa hajd’ dalje.Dođemo u selo K., u kuću našeg kmeta.Vidimo kuća je velika, ekonomija velika.Kaže nam da ima tri sesije zemlje.Čeljad mu na polju radi; a kod kuće jedna sinovica, mlada, krasna ženska od dvaest godina i već udovica; nije živila s mužem punu godinu.Odma’ čika zapovedi da se fruštuk prepravi, vino donese.Sinovica sve to uređuje, a pored toga na veliku furunu pazi, peče lebac, lep kao kolač, pa sad opet za nas s nova plamenjače će da peče.Dok se fruštuk prepravljao, izneo je čika jedan veliki paket pisama i jedan protikul, pa premeće, pa daje Branku da mu čita obligacije: koje koliko interesa ima plaćati mu.Štaviše, Branko mu je nešto i piskarao i tek što je dovršio, a fruštuk na astalu.Bio je guljaš sa trgančićima, i to podosta.Vino valjano.Čika je dozvao i kuma ovoga, seoskog kaseperceptora, te onda navali na guljaš.Perceptor nas sve meri.Ručka ne bi već ni trebalo, al’ dođe sluga kući, te mu se zapovedi da zakolje jedno jagnje.Sad ćemo tek da se častimo.Ja dobro jedem, nikom ne ustupam, a Zdravković pije i za kmeta i za perceptora, premda su se ovi oboji već dobro ugrejali.Branko za’fali kmetu i hoće da idemo.Kmet ga ne pušća i kaže, da će nas na svoji’ koli’ na jednu štaciju voziti.Branko je zadovoljan.Izmoli se da može napolje izići, da mu vidi celu kuću.Kmet ga pušća dragovoljno.Mi ostanemo s njima, te udri sve dublje i dublje.Branko iziđe napolje, pregledi svu kuću, pa se svrne sinovici, koja je zbog nas tekar u poslu.Posle nam je Branko prepovedao kako je s njome proveo.Ponudio se da joj što pomogne; ona se smeje, pa joj je milo.Branko je to zato činio, da ne bi sutrusna postala, da ne kaže: kakve su ovo golje, pa su došli samo da se nažderu, a ja da i’ služim.Pa i inače nije bilo zgoreg s takom mladom pošaliti se.Branko joj drži meso, ona seče, dodaje joj so, papriku. ’Ajd’ po vino; ona ne može da otvori slavinu.Branko lako odvrne, i tako za jedan sat tako su bili familijarni, da je ko nepoznat došao, mislio bi da joj je brat il’ muž.Sve je to Branko nas radi činio i brinuo se kao dobar komandant za svoju trupu.On je hteo da ja ne ostanem gladan, a Zdravković žedan, pa da se natrag ne vratimo. Sinovica se ugledala u Branka, pita ga šta je; kaže joj da je đak.Kud ide?Kaže joj ide u husare sa svoji’ drugovi’.Ona se začudi, Branko se smeši.Pita ga zbog čega; kaže joj da od svoje volje.Tad ga poče sažalevati i odgovarati.Branko je dobar bio, pa joj za’fali za njenu nežnost, al’ nije inače.Poče se šaliti, da zabuni razgovor.Pomaže joj vatru popravljati.Ona mu kaže da je kao jedinica svoga čike, koji ima lepo imanje.I sad imadu dvanaest volova i pet stotina ovaca.Prepoveda kako je otac preko volje njene udao, kako nikakove naklonosti nije prama njenog imala.Bio je bolešljiv, imao je rane na vratu i naskoro je umro.Sad joj čika kaže da bira sebi koga hoće, kakvog dobrog čoveka, pa da mu sve preda.Doda jošt i to, da kad bi je Branko uzeo, sve bi njegovo bilo.Mogao bi skorim i natarošom u selu postati, jer je sadašnji već star i bolešljiv.Branku je sve to milo bilo, al’ ništ’ ne obriče, no samo joj lepo prepoveda, a sinovica sve većma u svojoj strasti pliva.Vodi ga u špajz, u jednu veliku sobu; tu šunka i drugog provianta sijaset. Mi smo donde u našoj sobi dobro provodili.Poviče perceptor da dođe i Branko.Sad se počnu već nazdravice piti, a ručak jošt nije na astalu.Eto i ručka.Marija — tako se zvala sinovica — nosi ručak.Opet se potfatimo.Kmet i perceptor jednako navaljuju na Zdravkovića da pije; on pije, pa drži se, a domaćin i perceptor zalepili se za stolicu, pa ne mogu da ustanu.Svi su nakvašeni, samo ja i Branko ne.Al’ moj stomak tek što ne pukne. Tako se ceo dan provodilo.Nastane veče.Branko kao komandant morao je na svašta paziti.Opet se izvuče napolje.Moli Mariju da budu sutra kola prepravna, jer on mora dalje ići.Marija je žalosna, odgovara ga, da ne ide, da ostane tu, on će postati tu natarošom.Pita je: zašto ona želi da on tu ostane.Odgovori mu, da je Branko tako dobrog srca, lepo govori, pa ona ne zna sama šta leži jošt u njemu, al’ na njenom srcu je kao centa, otkako je Branko njoj proslovio.Ona bi najsrećnija bila, da, on njenim mužem bude, i kad Branko ode, ona će plakati i neće se nikad više udavati. Tako je Mariji žalosno1 bilo, a Branko nikakve joj nadežde ne daje. Opet zovu Branka u sobu.Tu je već ceo vašar.Kmet i perceptor ne mogu da se raspoznadu.Zdravković sam već jezikom zapleće.Sad opet pi pa pi, dok i sama sveća ne da znak, da je već vreme leganju.Već je bilo posle ponoći.Marija vidi svog čiku da mu se već glava nija, kaže nam da idemo kroz kujnju u drugu sobu, gdi je već sve za nas gotovo.Mi trojica izađemo a Marija načini krevet za čiku i perceptora odma’ onde, koji nisu ni čekali da i’ ko svuče, no već u polovini u objatijama Morfeja počivaju. Sad i mi u našu sobu da počinemo.Branko je izišao da vidi hoće li biti sutra sve za put prepravno.Marija je još oko vatre bila, pekla je kolače.Brako se dugo jošt razgovarao s njome, i ja sam sa Zdravkovićem mlogo pre zaspao, neg’ što je Branko došao. Sutra kad ustanemo, a već fruštuk opet gotov.Čika nas zadržava, mi nećemo, to jest Branko neće, jer ja i Zdravković rado bismo ostali.Branko jednako navaljuje, kmet zove ga na stranu, pa mu kaže, da je čuo od Marije da će u soldate, no da to ne čini, no da ostane kod njega, ako hoće, daće mu sinovicu, pa jošt, ako dalje što traži, nataroštvo ne fali.Branko neće za ništa da zna, već moli da nas pusti.Kola su gotova, al’ istrči Marija sa jednom punom torbom napolje i metne je u kola. Sad se oprostimo.Kmet i perceptor izljube nas, Marija se rukuje najpre sa Brankom, pa sa mnom, pa Zdravkovićem, pa opet sa Brankom i sa rosnim očima gledala je kad ćedu se kola krenuti.Kola se kreću, još se jedanput rukujemo, kad najedanput iz avlije iziđemo.Marija jednako za nami gledi, dok je iz vida ne izgubimo. Kmetov momak vozio nas.Nije dugo trajalo, došli smo do prve štacije.Tu siđemo sa našom bagažijom — jednom torbom, i oprostimo se od kočijaša.Sad opet stanemo.Kuda ćemo sa teškom torbom, a jošt ni ne znamo šta je unutri.Uđemo u jednu čardu, sednemo i vizitiramo torbu.Kad onde — dve kuvane šunke, dva velika kolača, jedna velika čutura vina, jedan srebrn novac — talir — i jedna cedulja, na kojoj je napisano: »Opomeni me se«.Marija je išla u školu, pa je znala što i napisati. Sad se rešimo ostati ovde do posle podne, pa onda opet na put.Malo zasednemo, razgovorimo se, čekamo podne. Spomenem ja Branku, zašt’ nismo ostali, zašto nije se dublje upustio u poznanstvo, i kažem mu da bi’ ja gotov bio ostati onde, pa ma ne postao natarošem, samo da mi je da sam moj gazda.I sigurno, da nije bilo Branka, ja bi’ već tu srećan postao.Pitam ga: »Ja bi’ uzeo za ženu istu Mariju«. »Bogzna bi l’ bi te htela.« »Nemoj me tako vređati.Dakle, ja ne bi’ mogao nju za ženu dobiti?« I, doista, to me razljutilo, jer ja nisam taj čovek bio da mene ženske gledale nisu; i da mi Branko nije bio najbolji drug, odma’ bi’ ga ostavio, samo da nisu bili kod njega novci. Utaložim se ja, pa tako posle raznog razgovora dođe i podne.Sad dobro poručamo; nestade jedne šunke, čuture vina i jednog kolača. Sad kako ćemo s bagažijom?Čuturu prodamo, torbu će nositi sad jedan sad drugi.Krenemo se.Dođemo opet do štacije.Opet večeraj, spavaj.Sutra opet dalje.Jedva ostade parče šunke i nešto kolača, i to ja ponesem. Tako smo išli od mesta do mesta, dok nismo stigli već jedanput u to mesto, gdi nas sudba naša očekuje. Došli smo u jednu malu, no prijatnu varošicu.U svakom sokaku vidimo pokojeg husara.Pitam šta ćemo sad.Branko kaže, danas nećemo ići prejaviti se, no sutra il’ preksutra, jerbo smo umorni.Novaca smo imali jošt za nedelju dana dosta.Uđemo u gostionicu, uzmemo sobu, odmorimo se, oprašimo se, pa onda u šetnju.Ljudi dobrog izgleda, ženske krasne; valjda nam se tu neće hrđavo voditi. Uđemo u jedan mali bircauz.Branko nam je kazao, ili zapovedao, da njemu ostavimo, ako do razgovora kakvog s husarima dođe.Svaki je ime svoje promenuo, da nam naši poznati u trag ne uđu.To je u ono doba pasiralo.Kad u bircauzu, — sede tri stara husara.Sva tri imadu na prsima žut pleh — zvali su ga kakuk.Ovi su pred mlađima u velikoj česti bili.Mi sednemo za astal do nji’.Zavede se razgovor.Pitaju nas otkuda smo, šta smo.Branko na sve odgovara, samo još neće s farbom na polje.Dopadnemo se husarima, i počnu nas nutkati da idemo u husare.Branko se počne s njima kao šaliti, da doneti vina, pa pijemo s njima zajedno.Zamolim Branka da i ja što proslovim.Zapitam jednog, najstarijeg: »To je zlo kod katana, da prost ima mlogo gospodara«. »Šta mlogo gospodara?O, toliko bolje, bar nema s paorma posla, no sa samim gospodarma.Treba da znate da je svaki husar, pa ma prost, veći gospodar od vas.« »Kako to?« »Kako to?Veći je gospodar i od vicišpana, jer vicišpan služi samo varmeđu, a husar cara.Jeste li me razumeli?« Dalje se već nisam smeo upušćati, jer sam vidio da je ovaj nešto besan, pa bolje s mirom sedeti.Branku se to dopadalo. Meni tek sad teško palo što sam tu.Voleo bi’ u »Beloj lađi« biti, ali ne mogu Branka ostaviti. Jošt smo se tako razgovarali; falili se da je husar prvi božiji soldat, da bakančoš ne bi bio, ma da ga za obrštera načine.Oni su morali odlaziti i obreku se Branku, da ćedu sutra opet ovamo doći, ma kradom. I mi opet šetamo se.Branko sve motri, svakom husaru u oči gledi. U maloj varošici kako se kakov stran tek dvaput pokaže, a ono odma’ se raspitkuje: Ko je, šta je? — Tako isto za nas.Sutradan gotovo svi husari su nas bar po viđenju poznavali.Devojke otvarale su pendžere i za nama gledale.Kad mi opet u istu me’anu, gdi smo matore husare juče našli.Ne prođe mlogo, kad eto idu od jučerašnji’ dvojica; treći je, kao što sam posle čuo, bio na straži.Sad nas ovi opet zaokupe.Branko pita kakav je obršter.Jedan odgovori da sunce takvog jošt nije vidlo, da kad je bio u Talijanskoj, a to je pre dvadeset i pet godina bilo, dame, prve grofice za njim na sokaku se tukle; pa je bogat, pa dobar kao pravi otac.Sad se već Branko reši; znao je da je ode štab sa svojom divizijom, pa zapita jednog je li sad kod kuće obršter.Ovaj odgovori da su ga sad baš videli na konju kući jezditi.Branko sad izjavi, da se mi svi trojica želimo u husare upisati.Ovi odma’ đipe od radosti, dadu doneti dve holbe vina, pa udri s nami.Kad popijemo, a oni radostno vode nas dežurnom kaplaru.Nije čudo što se raduju; dobićedu i oni od toga koju paru.Kaplar odma’ s nami na report.Ištemo samom obršteru pretstaviti se.Dozvoli nam se. No Zdravković pokajao se, na neće nipošto s nami.Pala mu, veli, mati na pamet, pa nipošto.E, dobro, idemo nas dvoje. Dođemo pred obrštera.Stanemo u red pred njim. On nas pogledi, pa zapita: »Jeste vi đaci?« »U koju školu ste išli?« »U devetu.« »Koliko vam je godina?« Tu nas počeo posle ispitivati šta nas na to navelo, da li pravu volju osećamo, a Branko mu reče da iz čiste, bistre naklonosti.I to mu je milo bilo.Premda bi’ ja odgovorio da čisto, bistro iz ljubavi prama Branka, i što mi kreditori mira nisu dali, stajem. Sad nas otpusti, pa odma’ na vizitaciju.Kad na vizitaciji, a Branko je dobar, a ja untauglih.Kaže doktor da su mi tesne prsi i noge, ne znam, pačije.Sad mi je tek žao bilo, što sam pre žalio, što ću biti husar.Sad bi’ želio, al’ badava.Branko neće da vuče reč natrag, pa ostade.Mene je strašno jedilo što sam odbijen, jer su svi mislili, a osobito ja, da ću ostati, jer sam dosta podugačak. Šta ću ja sad raditi?Da idem natrag sa Zdravkovićem? — Nipošto. Kad obršter čuje da sam odbijen, znajući da đak koji ostavi školu nema volju učiti se, ponudi me da budem kod njega — pored dobre plate — kamerdiner.Klipan sam bio poveliki.Ja se odma’ rešim.Obrštar baš je svoga kamerdinera otpustio, a ja stupim odma’ na njegovo mesto. Ja, dakle, postado’ kamerdinerom, premda mlogi me zvali lokajem i to zbog toga što sam lokajsku liberiju nosio.U paradi nosio sam čarape bele na dugmenceta, a osim službe, kad sam kud prolazio, mogao sam kveker i što mi je drago nositi. Branko da haljine svoje i nešto od handgelta Zdravkoviću na put, pa Zdravković, oprostivši se od nas, uputi se natrag.Branko ode u depo, da nauči službu.Po celoj varoši znalo se, da su došla tri đaka da se vrbuju, da je jedan ostao među njima, jedan se vratio, treći postao kamerdinerom. Meni se dobro vodilo.Kuća je bila puna.Moj gospodar imao gospođu i decu.Tu su se skupljala lepa društva; bilo je soarea i igranja dosta.Tako dan na dan, prolazilo mi je vreme.Načinio sam već i dosta poznanstva. Posle dva meseca, a eto opet moga Branka u štapskancelariji.Tu radi, piše.U prazno vreme ponajviše učio je militarne nauke.Noću ne jedanput našao sam ga učeći se.Jošt dva meseca, pa postade kaplarom.On je naumio il’ živ il’ mrtav avandžirati.Njegovi kolege, stari kaplari, samo proročestvovali mu da će doterati samo do vahtmajstera, a ne dalje.To ga je vrlo smućavalo. On je bio lepo primljen u purgerskim kućama, jer ove mlade unteroficire radije su primale nego više, jer pored manji bilo je nadežde, da se koja ćerka udati može.Il’ se iskupi il’ isluži, pa il’ dobije kakvu drugu službu il’ što kod kuće ima, pa dobro. No lep je taj soldački život.Najbolje je biti đakom i soldatom, naravno kad je čovek mlad.Lepa haljina, sablja zvekeće, devojke na pendžeru vire, prvenstvo kod ovi’ nad civilima.To je život, pa ma da je prost!Ako se i trefi katšto, na primer, da nestane kakvom paoru parče gvožđa, il’ se prenebregne capnštrajh, il’ se u drugom čemu pogreši: trebaju konju potkove... pa šta će reći male kaštige, mala fasovanja, il’ hajd na konjsku stražu, pa posle opet veselo. Mi smo imali jednu malo postariju kuvaricu.Imala je podosta zasluženi’ novaca.Osim toga, ona je kupovala što je za svakidašnju potrebu.Ona se razgore strašću prama mene.Počne o udadbi snevati.Ja sam bio u mlogo većem rangu od nje.Ja o ženidbi ni da znam.Moli me da se s njom u nedelju šetam.Pogađamo se.Ona se obveže da, kad kud s njom pođem, sve troškove ona plati i, osim toga, što može na moju stranu da zašporuje.Tako sam ja s njom u prijateljskom odnošenju živio: u nedelju u šetnju.Ona vikler na sebe, a ja kveker i rukavice.Što god želim, sve plaća; pokoji cvancik i ekstra dođe.Nego katkad dobila je lekciju od mene.Tako već tri nedelje, a ja ni krajcare od nje ne dobijam.Razljutim se i počnem je onako husarski psovati.Ona izvadi, pa mi broji petnaest grošića šajna. »Šta, zar tek petnaest grošića?Zar ti misliš da ću te za tričavi’ petnaest grošića tri nedelje ovamo onamo vući?Ako tako ustraje, — kraj našem prijateljstvu«.Ona se poče izvinjavati, da ove nedelje od pijace nije mogla više zašporovati, a gospođa od špajza ključeve sad kod sebe drži, no da će se u buduće popraviti, Tako ja, koje od moje Babike, koje od plaće i drugi’ akcidencija, dođem opet do malog kapitala. Branko jednako napreduje.Svi ga oficiri fale; govore, da je ratno doba, da, bi daleko doterao.Svi kažu da je prvi unteroficir.No stari njegovi kolege opet sebe za bolje drže, jer je Branko mlad, pa jošt nigde nije bio, a stari unteroficiri drže da koji nije bio u Italiji, taj nije soldat. Najedanput dođe maršbefel.Premešća se regimenta.Sad kupi, pakuj, pa pored bogažije na marš.Dođemo opet sa štabom u jednu malu varošicu G. Tu se ponamešćamo kao god i u prvoj.Taj isti život se i tu vodi.Samo jedna okolnost bolja je nastala.Samo smo bili na jednu štaciju udaljeni od našeg dobrog kmeta i Marije.Branku baš nije dostajalo vremena, al’ opet, već kad je tako blizu kmeta, ’ajd’ da ga poseti.Dobije dozvolenje, pa pozove i mene.Ja u liberiji pođem. Bila je nedelja.Kad onamo stignemo, al’ nema kod kuće ni gazde, ni Marije, no otišli su nekud da kumuju, u istom mestu.Čuje se iz daleka svirka; mi onamo.Branko je fino izgledao.Fini ekstra špencer.Sve lepo na njemu stoji.Vitak je, sve se previja.I moja liberija je bila gospodska.Kad onamo, prođemo se malo pored kuće gde je veselje.Mamuze zveče, svi izađu da nas vide.Opazi nas i Marija.Trči unutra i viče čiku: »Evo naš đak, što je otišao u husare!« Sad iziđe i kmet iz perceptor, koji je stari svat bio, pa k nami, na vuci nas unutra.Osobito kad su vidli da je Branko kaplar, pa tako mlad, svi se skupe oko nas: ljudi, žene, deca.Devojke sve đavolaste poglede bacaju, pa smešenje svoje cvećem i ruzmarinom sakrivaju.Prepoveda im kmet, sada kum, kako nas je vozio, kako smo kod njega provodili, kako mu je Branko sve obligacije i interese izračunao, i fali ga da mu je glava kalendar. Kad eto ručka.Hoćedu Branka u čelo; on nipošto, no sedne pored Marije.Ta počast čiki je mila bila, a Mariji jošt većma.Krasno obučena, beli rumeni obrazi — izgledala je kao poljska ružica.Zaboravio sam spomenuti da je ovo mađarsko veselje bilo.Jede se, pije se, nazdravlja se, Cigani sviraju, sve je veselo.No devojke jedva čekaju da se ustane, pa da mogu igrati. Kad odjednom ustane se.Sad svi napolje, pa igraj.Devojke, onako prave Mađarice, žustri’ očiju, sve se osvrću, glede na Branka, da li će igrati i s kojom će.Branko gledi, misli se, prstima kanda kovrči brkove, premda i’ nema, al’ samo iz husarske koketerije, počne malo cakćati mamuzama, pa najedanput ščepa mladu nevestu, pa igraj.Po njegovim mamuzama sviraju takt cigani.Sad ostavi mladu nevestu, pa opet s Marijom.Marija da iz kože izađe, tako igra; druge joj zavide.No sad zaokupi druge redom.Devojke se sve oko njega vrzu, haljine im sve šušte oko mamuza, i rade bi da im se iscepaju, da mogu kazati: ovaj nestašan husar im suknju rasparao. Kad to vidi kum, onda ti i on u igru, a za njim perceptor, pa tako svi.I ja sam se okuražio, pa počeo sam igrati, no video sam da baš ne igraju tako rado sa mnom kao sa Brankom.S početka nisam znao šta je tome uzrok, al’ posle setio sam se.Ja obukao belu, dugačku liberiju, sa belim dugmetima i natakao okalajisani šešir.Mislo sam da ću s tim veći rešpekt dobiti, al’ sam se ljuto prevario. Zaokupe me više nji’.Pita me jedan kakva je ta moja haljina.Kažem mu da je engleska.Onda drugi poviče: »Ha, ovaj je Englez!Ja sam čuo kako je jedan Englez od Pešte do Beča po Dunavu hodio, pa nije mu bila voda ni do članaka«, pa zamoli i mene da im pravim kakve kunstove.Držao me za komendijaša.Ja ljutito kažem mu da sam obršterov kamerdiner.Onda treći proslovi: »Ha, sad znam šta je!To je gospodski kočijaš«.Kod nji’, istina, nije ni to bio baš mali rang gospodski kočijašom biti, al’ mene je to vrlo jedilo. Tako se sve igra do noći.Pa onda opet večera.Kada je kum čuo da smo ja i Branko na jednu štaciju odavde u kvartiru, zaraduje se, a osobito Marija, jer su ona i kum često u našu varoš dolaziti morali.Sad, opet, oni Branku počnu prepovedati, kako je u povratku svom Zdravković kod nji’ bio, — častili ga, za put mu dali što treba.No Marija je Branku jošt što u uši šušnula: kako joj se Zdravković ponudio za muža, al’ ga ona nije htela, jer, veli, otkako je Branko otišao, kao neka centa joj na srcu ležala; nije znala šta joj je, sve je nešto smešno snevala, pa i sad ne zna šta joj je, kanda joj nešto fali.Jednom reči, ona je Branku svoje srce otvorila. Tako se cela noć provela; nismo ništ’ spavali, pa ujutru opet kući.Kmet i Marija obrekli su se skorim u našu varoš doći i pohoditi nas. Mi opet našu službu otpravljamo.Dan na dan kuckam pokoju krajcaru.Čujem da ćedu nam gosti neki iz daleka doći.Eto i’ tu pred podne.Ja imao izvan kuće nešto posla, tek sam vidio kad su kola ušla.Dođem na ručak da poslužujem.Kad imam šta i viditi: Idina mati u čelu sedi!Moram je posluživati.Ja izmičem ukoliko mogu.Ona jednako gledi me, meri me.Iziđem malo napolje.Ona pita otkuda su me debili.Prepovedaju joj kako su došla dva đaka da se vrbuju, pa jedan je već kaplar; ovog nisu primili i stao je u službu. Uđem ja unutra.Nije više oko na mene bacala.Ista gospođa bila je sestra mog gospodara.Jako me mrzilo što se tako stalo, no jošt većma to što sluga koji je s njom došao, mene je kao kakvog velikog gospodina služiti morao, a sad moram da s njim zajedno jedem. Posle podne gošća da k sebi dozvati Branka.Branko pretstavi se.Vrlo ga je ljubezno primila.Ispitala ga zašto je ovamo došao.Sve joj je po redu ispovedio.Kaže mu zašto joj nije odma’ kod nje jošt to kazao, pa bi mu ona pomogla bila.Branko ćuti.Pita ga ima li volju ovde ostati, jer, ako ne, a ona će ga iskupiti i na novo uputiti.On odgovori da već ovde želi ostati i sreću pokušati.Zapita ga je li jošt prsten i portre u životu.Branko i jedno i drugo pokaže.Grofica na to pofali ga, učini mu poklon od pet stotina forinti i obreče mu da će ga za dalje preporučiti, samo da se dobro vlada. Ona se tu punu nedelju dana bavila, pa kad je god na mene glednula, morala se malo nasmejati, tako sam joj se učinio smešan u liberiji.Morao sam joj i ja tekar sve po redu prepovedati, i cela kuća se morala tom smejati.Pre neg’ što će otići, poklonila mi je sto forinti. Nestane i nje.Kad opet dođoše novi gosti, tojest ne mom gospodaru, no meni i Branku.Kmet i Marija.Marija se u svilene haljine obukla.Doneli su nam svašta što je za jelo i piće.Ja i Branko šetamo se s njima.Svud smo i’ vodili, gdi šta viditi mogu.Vidila nas i moja Babika.Mal mi oči nije iskopala; jednako viče, psuje.Kaže da il’ Marija u mene il’ ja u Mariju zaljubljen biti moram. Kmet i Marija odoše.Ja i Babi smo se pomirili nanovo.Sve je išlo svojim starim kolom. Najedanput Branko postade vahtmajstorom.To je teško palo na srce stari’ njegovi’ kamarata, kaplara.Pa ga sad tekar počeše peckati da neće nikad oficirom postati. Branko je sad često, kad god je mogao, kmetu odlazio, a Marija je svake nedelje dolazila, pa je što to Branku donosila. Branku je bio dat izgled skorim oficirom postati. Jednako je kmetu odlazio.Marija i čika primali su ga usrdno.Marija je bila u Branka već davno zaljubljena; sad se, opet, Branko u Mariju zaljubio.Ja sam mu mlogo puti pretstavljao da se mane Marije, jer nije ona za njega.Šta će njemu paorka? — Branko se na mene zbog toga razljutio. Nisam se uvek ni mogao, kad sam hteo, sa Brankom sastajati.Njegovi kamarati prebacivali su mu što se sa liberijašom druži, pa mu kazali, da ćedu ga prezreti, ako se bude sa mnom i otsad družio!.To je Branku vrlo teško palo, jer bi on za svoga druga i dušu položio. Prolaze lako dani, meseci.Branko nada se oficirom postati.Vreme opet prolazi: jedna, dve, tri prilike, al’- opet ne ide napred. Imao je Branko neku osobitu slabost, i to sujeverije.On je mlogo na san i kartare davao.Po njegovom razlaganju sna, uvek mi je govorio da je on mučenik ovog sveta.Govorio je da, po njegovom snevanju, mlogo i mlogo pretrpiti mora, dok prodere do svoje celi.Kad i kad meni je napred, na dva tri dana po snu, pretskazivao da će mu ovo il’ ono, dobro il’ zlo, stati se, pa začudo — pogodio je.Kad je snevao pse, da ga ujedaju, ili vatru ili blato, bio je uvek smutan i nije se u njegovoj smutnji prevario.Kad je snevao da mu se otac pokojni pojavio i gledao ga, onda bi Branko u vatru išao, uveren da mu se neće ništa stati.Kartare, ma iz kojeg vilajeta došle, sve su mu jedno predvozveštavale: da će preko strašni’ borba preći.I to, kanda su u bob vračale, svaka jedno te jedno prorokovala mu da će, naposletku, kad već jedva duša u njemu ostane, sve svoje nadežde ispunjene videti. Ja sam se sam tome čudio, no, opet, hteo sam mu to sujeverije iz glave izbiti; al’ on, smešeći se, pa kao sa nekim uverenjem i zadovoljstvom, rekao bi: »Tako je!Sve one pravo imaju«. Opet jedna prilika premaši ga.On smutan, al’ nikom se ne tuži.Čuje, čita kako se u Afriki i na Kavkazu tuku; želio bi onamo.Vidi da nema tome izgleda, pa misli se šta će sad. Dok je Branko tako smućen živio, i mene je neka tuga napala.Mislio sam se: »Dokle ćeš ti tuđ sluga biti?Zar si se zbog toga toliko od rođenja mučio da tako živiš?« Počeo sam smišljati planove, kako bi’ se od ovog iga oslobodio.Novaca sam već toliko imao, da sam se mogao urediti i starim mojim pravcem koračati.Ja bi’ išao, al’ žao mi je Branka ostaviti. Tako ja dešperirao, pa dođe jošt nova nezgoda za mene, da mi život ogorči.Dođe u varoš moja Rezika, da ovde sedi.Ona je ne nadaleko sa svojim mužom, koji je išpan bio, sedela; sad, pak, umro joj muž, pa se ovamo preseli.Videla me i ona u liberiji.Mal nije pukla od smeja.Invitira me da ju posetim.To sam učinio.Ja to učinim danas, sutra, prekosutra, pa tako dalje.Ona je prilično stekla, pa sad opet čeka na kakovu partiju.Čuje da sam ja sa Babikom poznat.Ja joj obećam da ću Babiki otkazati.No sad u Babiku demon uđe.Počnu se sad nji’ dve gložiti.Šta ću sad? Međutim, sluči se jedna nesreća.Branko, jednom neprilikom, pade u trku konju preko glave i opasno se povredi.Počeo je manjkati.Svima je žao bilo.Ostane mu jedan feler za spomen, pa sad hoće da ostavi službu.On ne mora ju ostaviti, al’ može ako hoće.Kažu mu da zbog toga ne mora istupiti, al’ on neće da zna za to.Vidio je da ne može brzo napred, reši se ostaviti službu i dalje što pokušati.Gospodar moj odgovarao ga da to ne čini, al’ Branko svoje tera.Otide na report, pa regimentskom lekaru, da se vizitira, pa naskoro bude superarbitrirat ili, kao što husari kažu, isuperirat. Ja sam to jedva dočekao.No kako ću se od moji’ aspida osloboditi.Naposletku reknem Babiki, da idem kući da izvadim kršteno pismo, pa da se vratim i nju uzmem; no i to dodam, da ja ne mogu kući ići kao lokaj, jer sam od dobrog roda, no da najpre moram službu otkazati.Ona se na to skloni.To isto kažem i Rezi; i ona se na to skloni.Svaka mi je dala za put po sto forinti, s molbom što pre da dođem, pa da kakav kšeft započnemo. Branko je već gotov bio za put.Sad i ja zafalim mom gospodaru i gospođi, koji, znajući da Branka volem, nisu nas hteli kidati.Gospođa se samo smejala Babiki, kad je čula da me ona čeka da natrag dođem. Ostavim stare haljine Babiki, kao bajagi i onako ću se vratiti. Sad da se od naši prijatelja oprostimo.Njegovi prosti husari plakali su.Kamarati grlili su ga i ljubili i sve mu prorokovali da će on nešto više kad-tad postati, pa da na nji’ ne zaboravi. Sve stoji prepravio.Od Rezike oprostio sam se već sinoć kradom, a sa Babikom ujutru, pa onda na kola.Prate nas mlogi prijatelji.Stanemo kod jednog bircauza, da popijemo sa drugovima poslednju čašu.Mi ispijamo, a Rezi s jedne, a Babika s druge ograne sokaka, slučajno idući, sastadoše se, pa Babika odma’ u inat.Mi svi gledamo šta će da bude.Rezika je solidna, ne dira ju, al’ Babika odma’ u psovku, pa u oči Rezi, pa se izrodi bitka.Husari idu da i’ razvade, al’ ti ja i Branko odma’ na kola pa svima: »Zbogom!« Prvi kvartir il’ konak bio nam je kod našeg prijatelja kmeta i Marije.Kad su nas opet u civilu videli, začudili su se.Prepovedamo im našu sudbu.I žale nas i raduju se što se tako dogodilo.Sad misle Branko će tu ostati.Zadržali smo se tu osam dana.Ne pušćaju nas.Marija plače; samo Branko da ne ide, ima tu svašta dosta, pa ga neće glava boleti.Branko odgovara da zasad ni misliti ne može o tom, jer je on jošt mlad i nezreo, pa jošt nije ništ’ u svetu probao; ne zna ni sam šta je, pa mora dalje svet probati.Naposletku da ju uteši utoliko da se može lakim srcem otisnuti, kaže joj da čeka na njega jošt po godine, pa il’ će se vratiti il’ pisati joj. Ja Branku govorim da bar mene ovde ostavi i preporuči.Nije šala tako lepa ženska, lepo imanje, toliko slugi i marve, ta da živim kao bubreg u loju!Branko me odbije. Tako jedva smo se otkinuli odavde.Kakav je to plač, kakva iskrenost u Marije!Kad smo se oprostili i izljubili, a Marija konjsku grivu ljubi, koji nas voze.Zaista smo onda srećni ljudi bili! Sad hajdmo dalje.Malo pomalo, stignemo u Peštu, naše stare radosti i žalosti mesto. Eto nas opet u Pešti!Prva nam je briga bila naše kreditore posetiti.O kako su se ti radovali, kad su nas vidli!Misleli su pre toga: »Ti lumpovi!Od nji’ nikad ništa nećemo dobiti.« Pa, eto, sad isplaćeno. Sad izvučemo školske testimonije.Sad opet misli se: šta ćemo?Najpre se dobro kipiramo, pogodimo sobu, pa sad drž’ konferenciju.Jošt nam je priličio novaca ostalo. Ja načinim jedan osobiti plan.Misleo sam si, sad već možeš šta hoćeš postati.Da idem u bogosloviju?Da dugačak kaput nosim?Dosta sam dugačku liberiju nosio, pa sad opet kao đak?Da budem nataroš? — Nipošto.Neću da mi solgabirov zapoveda.Da uzmem Rezu il’ Babiku? — Da me bog sačuva. Dakle, šta ćemo?Hoću da budem jurat.To je život!No da to postignem, moram prava izučiti, il’ javno il’ privatno.Mogu i ovako i onako.Izmislim plan i saopštim Branku: da učimo zajedno prava, pa da privatno položimo, gdegod u daljoj varoši, pa kad se vratimo, da postanemo juratma.On na to prestane.E, sad kupuj študije, te uči. Učio sam sa Brankom donikle, a posle mu kažem: »Znaš šta, Branko?Nauči ti dobro, pa onda hajdmo na put, pa ti položi u jednoj varoši za mene, a u drugoj za tebe«.Branko se nasmeši, pa kaže: »E, dobro!« Ja sad komotno provodim, a Branko nikud ne ide, no danju noću uči.Posle dva meseca kaže mi Branko: »Ja sam gotov.Ajdemo!« Krenemo se. U jednoj varoši položi Branko za sebe sve egzamene, u drugoj za mene.Ja sam se donde u kafani bilijara igrao.U testimoniji nije bilo ličnog opisanija, pa je lako išlo.Tako položismo ja i Branko sve što treba. Vratimo se u Peštu.Počela je nova školska godina.Branku ne da vrag mira: nije mu dosta što će skorim juratom postati, — upiše se opet za indžinirstvo.Dođe i Zdravković da se upiše u jurate, pa mlogi drugi stari brandenburgeri. Tako opet prolaze dani i meseci.No i novci naši tako isto prolaze; jošt malo, pa ćemo na stare pite. Branko tera proces sa svojim kuratorom; no ovaj je silan, mora svud da gubi.Traži da ga zbaci i novog izbere, a varmeđa drži stranu prvom.Ištu račun šta je radio, gdi je bio za to vreme, pa ga nazivlju bitangom. Kad nam je sa svim nestao novac, ja sam se kojekako jošt i dalje držao.Igrao sam dobro bilijara, pa sam svaki dan na alageru što dobijao. Branko stane kod jednog fiškala za kancelistu, i to samo za ručak.Ovaj, fiškal bio je ljut čovek.Imao je dvanaest koje jurata koje praktikanta, a ti su svi zajedno ručali.Večere nije bilo.Ručak je bio tanak, jerbo se zaverio fiškal, da svake godine dvaest hiljada forinti zaslužiti mora, pa je štedljiv bio.A i inače nije mu nužde bilo za mlade ljude, jer mlogi su za sreću držali da mogu kod njega badava raditi, da se što nauče.No šta je to Branku pomagalo, kad treba da živi i da ima jošt šta pored samog ručka?Pa radi do noći, pak onda tek, da može izići na polje, mora hauzmajsteru dva grošića platiti. No pored ove nevolje trudio se Branko i tu, i principal njegov, premda ljut čovek, bio je s njim zadovoljan.Samo se jedanput na njega jako razljutio.Ja sam baš bio onde.Čekam ga da svrši svoj posao, pa da idemo.Al’ principal u kancelariju, pa pita Branka ljutito: »Je l’ već prepisana replika, koja se mora ovog časa ekspedirati?« Branko baš onda dovršio, pa u hitosti mesto prašionice uzme divit, pa po repliki.Mal nije šlog udario principala.Replika je bila od deset tabaka.No i to prođe. Branko je više iz nužde neg iz volje ovde bio, pa zato i izostao je po jedan-dva sata svaki dan, da može jošt u školu ići i jošt što drugo naučiti.Ne jedanput mi se tužio: »Vidiš, brate, ne mogu ja ovde dugo ostati, baš i da mi se najbolje vodi.Ne mogu ja to mojim očima gledati, kad kakova familija jednom parnicom izgubi sve svoje imanje.« _ »E, brate, ti u tom nemaš pravo; nikom se silom ne otima, nego po zakonu se svaki naplaćuje.Bilo takovima ne praviti dugove.« »To je sve istina, to je sve po pravdi, al’ ja neću da budem izvršitelno orudije.Sad mi imamo u našoj kancelariji dvojicu, koji su pomoćnici i izvršitelji takovi’ stvari.Sad poznaješ onog našeg pomoćnika sa zašpiceni brkovi.Taj ide uvek na egzekucije, pa i ja s njime, da što pomognem.Da vidiš, već kako nas vide, strepe od nas; odma’ poviču: »Evo idu!« Deca, žena plaču.Mi ništ’.Dođe licitacija; sve prodamo.Moj viceprincipal to ne oseća.Sutra familija nema parče leba u kući, a mi s dijurnom vraćamo se.Kad takovu dijurnu za večeru jedem, ne mogu zalogaj da gutam.« »Sve je to dobro, Branko; da toga nema, dužnik ne bi nikad plaćao.« »A kako ti se ovo dopada?Dolaze ljudi, pa ištu saveta, kako ćedu dobar konkurz načiniti, da im i novaca ostane i ne budu zatvoreni.Tu posle čuješ svašta: kako ne treba na svaki espap akcept dati, no da je beštalung uvek veći i veći itd.Jednom reči, ja ne mogu ovde ostati« »To je sasvim drugo što ti nije po naravi; no opet ti kažem da, što god o tom govoriš, nemaš pravo.Ovaj svet je već tako stvoren.Svaka klasa ima svoj blagorodan zadatak, svoje dobre i slabije strane.No ti, kad ti se to ne dopada, šta ćeš, dakle?« »Daj mi ma šta drugo, samo da ne vidim stradanje ljudsko; rad bi’ da nikog ne vidim u bedi.« »To nikad nećeš dočekati.No čekaj što pametnije da ti kažem.Ako nećeš, ne moraš tu ostati; sad je već i onako vreme tu da postanemo juratima.« »Pa onda?« »Ne vidiš li da smo se istrošili, pa da se pomognemo, pametno što izmisliti moramo«. »Pa kako?« Kako se zakunemo za jurate, odma’ ćedu nas Čivuti napasti da založimo testimonije, na kojima je naznačeno da smo jurati.Na takvu testimoniju oneme koji nikakvog imanja nema dadu dvadeset pet forinti srebra, a za to prime testimoniju i, osim toga, jednu obligaciju bez datuma, sa našim potpisom, da smo dužni za tri godine sumu od četrdeset for. sr. platiti.Koji, pak, od kuće ima što dobiti, kad postane mojorenom, taj dobija više, i preko hiljade.« »Al’ su preterani interesi!« »To je istina, na sto trista na tri godine; al’ možeš i umreti za tri godine, pa šta ti hasni sve što imaš?« »I to je istina.E, dakle, radi kako znaš.« Posle nekoliko dana postanemo juratima.Ja dobijem od Čivuta dvadeset pet, Branko dvesta forinti.Branko otkaže svom principalu.Sad znate da smo mi najedanput veliki ljudi postali. Znate li vi šta je to jurat?Jurat je mlad čovek koji svrši prava, pa se upiše kao u neki cej, gdi treba posle da prakticira svoje nauke, i to kod sviju sudova.Često i sloboda mu je bila velika; manji sudovi nisu mu zapovedali.Za godinu-dve dana položi neki strog egzamen, pa dobije diplomu i postane odjedared fiškalom; no primljeni su bivali i u veća zvanija i, doista, ne jedan je velikim čovekom postao.Ovo što se tiče prava i dužnosti. No šta je bio jurat u druževnom životu?Slobodnjak kome niko ne zapoveda, gavaler po rangu, činio ovo il’ ono, sve mu dobro stoji; druži se sa nižim klasama, bez da mu velikaši zamere; u ma kako velikom društvu pristao je; danas je u najnižoj kući na igri, sutra, opet, kod kakvog grofa.Danas baca oko na Lizu, koja ide s kotaricom na pijacu, sutra smeši se na groficu, i niko se ne nađe uvređen.Ko jednog uvredi, uvredio je sve, pa teško njemu; kreditori ne smedu i’ goniti dok ne polože cenzuru; ponajviše su brandenburgeri; ćifte su i’ mrzeli, a oni ćiftu da ne vide.Jurat se iz daleka poznati mogao, po slobodnom hodu i pogledu.Često je išao pod sabljom, u atili.Kod ženski svakog reda bio je vrlo dobro primljen.U česti je bio jedan drugome ravan, bez razlike kakvog je ko roda i plemena. Sad sam bio u mom pravom elementu, ranga dosta, samo brini se za novce.No Branka ni taj veliki rang nije zadovoljio.On sve čita neke knjižurine, pa kad ga pitam na što mu to, a on se nasmeje pa reče: »Vidim ja, moj Milane, da se mi u mislima sve većma ne slažemo.Ti hoćeš sve neki kurmaher da budeš, pa ništ’ ne čitaš.« »E, moj Branko, ti si već dosta čitao i čitaš, pa iz moje glave iziđe uvek spasitelna misao, u nevolji šta da činimo.Nije dobro mlogo učiti i mlogo znati.Koji mlogo ume[ju], uvek su nezadovoljni, sve novo i veliko traže, pa su ponajviše nesretni.Takovi ljudi imadu i više neprijatelja neg’ drugi; tima svaki treći na putu stoji.Vidiš, ja neću mlogo da znam, a i na što, kad nemam veliku glavu, pa samo: jednim putem koračam, pa moram moju cel postignuti.« »A kakva je ta cel?« »Ja idem samo na to da se dobro oženim, pa onda sve drugo na čast.Koliko i’ ima koji su tako sretnima postali, a kolko nji’, opet, koji, pored sveg truda i borenja u životu, zaglave.Kažem ti, ja samo idem na ženidbu, pa čini i ti to isto.Slušaj me, pa se nećeš kajati.« »Pa koga da uzmem?« »Ne pitaj koga, samo nek ima dosta, pa ma koga?« , »Ja mislim Mariju.« »No to opet nije tvom rangu shodno; naći ćeš dosta drugi’.« »Kakvom rangu, pa šta fali Mariji?« »Ta tek paorkinja je; pre bi’ je i ja uzeo, al’ sad ne, jer će biti dosta drugi’.« »Dakle, mi ljudi nismo jednaki.Haljina, dakle, čini čoveka, a ne srce.Moje je ponjatije o tome drugo.Marija je plakala, kad sam išao da se vrbujem; ne pita me šta imam, već iz čiste naklonosti me zadržava odma’ u punoj kući da ostanem.Nije l’ to blagorodno?« »Pa kako se sad to slaže, pre ti je bio ideal Ida, a sada Marija?Sravnjivaj sada.« »Marija je na istom stepenu prama mene kao Ida.Marija odma’ čistoj svojoj naklonosti sleduje, Ida također, bez da se rang i neko građansko udalenje u prizrenije uzelo.I ovde u čistoti prava priroda čovečeska pokazuje se.Marija je i ostala pri prvoj života točki nepokvarena.Ida, po rođenju svome visoko položena, sve te prirodnosti prepreke kida.Ovakove ženske, bile od gora bile od dola, ostaćedu ti verne i neće te u nevolji ostaviti.I već kad je tako, želeći i ja već jedanput miran život, i sad ti izjavljujem, da ću Mariju uzeti za ženu.« »E, kad ti je volja, nek bude.« I, doista, Branko odma’ piše kmetu, al’ nažalost, kmet mu otpiše da je termin davno prošao, kada se obećao!Mariji pisati, i po tome, misleći da je Branko samo šalu sa Marijom provodio, trebujući čoveka u kući i familiju, prinudio je Mariju protiv njene volje da se za drugoga uda, i sada je nezadovoljna, nesrećna.Branko tek sada poče žaliti što se nije odma’ rešio. Ja, s moje strane, sasvim sam drugu maksimu imao.Ja nisam hteo ništ’ da učim, ni da čitam što mi nije odma’ na hasnu.Ženidba, to mi je spasenije, pa samo ono tražim što ženidbi dobroj vodi. Časa imao sam dosta.Kao jurat nisam hteo moj rang degradirati.Sad ću da postanem čovek od mode, od salona. Uzmem čitati slavnoga Knigea o konversaciji, pa bečki galantom.U mom životu, osobito kad sam liberiju nosio, dosta sam vidio kako sa svetom postupati treba.Samo jošt malo novaca, pa će sve dobro biti. Ja i Branko idemo jedared na večeru u najnobliju gostionicu kod K. Parisko-ciganska banda svira.Sednemo za jedan udaljen astal.Bilo je zimno doba.Sutra je jedan nobl-bal, na koji svaki ne može doći.Zna se koliko persona primaju se.Bileta nema.Mi sedimo, večeramo, kad najedared dođu dve dame i jedan gospodin.Ovaj je bio čovek okolo triest godina, lepo obučen.Jedna dama okolo dvaest godina; druga okolo četrest, vidi se da je kadgod vrlo lepa bila, puna, blagorodnog izražaja obraza, no malo više koketa neg’ prva, jer joj oči svuda streljaše.Po nošivu rekao bi’ da je bogata.Sednu za naš astal.Branko, zamišljen, sluša Cigane. Branko je dobro izgledao.Brkovi tek misle hoće l’ proklijati.Premda nije bio tako lep i prijatan kao ja, al’ zato su ga dame skoro, il’ da reknem boljma gledale neg’ mene; i da je znao kako treba sa svetom živiti, i ovom prilikom mog’o bi postati srećan.Dame koketiraju, a Branko, namršten, ćuti.Ja metem na jedno oko staklo, a drugim umiljato izvrćem.Damama se dade na smej.Vidu da sam jurat, nećedu zameriti; ako se zamerim, ništ’ ne gubim. Ona starija bila je mlogo slobodnija.Počnu među sobom dame govoriti.Branko i’ razume, no čini se nevešt.Ja sve mislim da o meni govore.Kad jedanput zapita starija dama Branka je li on jurat.On kaže da jeste, i ja i on.Pita bi l’ bi se mogle dobiti bilete za sutrašnji dan; ona bi trebovala tri.Branko kaže da je teško i za deset forinti jednu dobiti.Na to dama: ona će dati sto za svaku, ako se dobije, samo ako se može.Ja gurnem Branka.Branko kaže da možda se mogu za skupe novce dobiti.Na to dama: »Ako mi možete do sutra nabaviti, ja sam gotova ma koliko platila«.Branko se obeća da će doneti.Dama mu kaže gdi sedi, sokak i numeru, i doda, baš ako i ne nađe, da joj javi.Vidim ja da ista dama na Branka oči baca; ona druga bi na mene, al’ ne sme od muža.Donesu se skupa vina; časte nas. Dođe vreme da se ide kući.Dame odlaze.Ona jedna opet spomene da će čekati Branka sutra okolo jedanaest sati, pa odu. Sad se ja i Branko počnemo savetovati.Pita Branko šta da radi.Kažem mu nek se lepo uredi ujutru, a ja ću donde gledati za biletama.Odemo spavati. Sutradan, ja ranije odem, a Branko docnije ustane i obuče se kao što treba.Ja vratim se, al’ nema ni jedne bilete; sve su raznesene.Sad oslovim Branka da ide.On neće, kad nema bileta.»Al’, čoveče«, reknem mu, »rezon je da ideš, kad si obrekao.« On opet neće.Naposletku reši se, al’ tako da i ja s njim idem.Ja se obradovao tome, jer ako njemu ne iziđe za rukom, izići će meni.Okolo jedanaest sati, a mi onamo.Kad tamo, a ja vidim jednoga pred vrati u liberiji, u takvoj istoj kao što sam ja nosio.Pitamo je li ovde sedi ovakva i ovakva dama, pod ovom numerom.Adresa od imena nije nam dala.On kaže takva ista je njegova gospođa.Prijavi nas. Ona sedi u jednoj krasnoj sobi, na jednom divanu u zelenoj od kadife serbijanki.Kad uđemo, lepo nas primi i zapita jesmo li doneli bilete.Kaže Branko da nema, i tek došli smo to da javimo.Ona na to izjavi da joj je milo što smo došli bar da javimo i što smo reč održali, il’ što je Branko reč održao. Počne, posle, Branka zapitkivati otkuda je, čiji je sin.On joj sve prepoveda.Ona se čudi.Zapita ga bi l’ on išao s njom da traže drugi kvartir, jer ovaj se joj ne dopada.Ja na to ustanem, poklonim se i odem. Branko ode s njom kvartir tražiti.Nađu jedan veliki i pogode se.Gospođa kaže hausmajsteru, da će odma’ pedeset forinti za kaparu poslati. Vrate se kući.Dama da Branku pedeset forinti da odnese.Branko plati i donese kvitu. »Sad vidim«, rekne ona, kao iz šale, »da ste dobar mladić, jer ste mogli to i zadržati, pa ne doći.« »Zar ste vi, milostiva, mene za takvog držali?« reče uvređen Branko. No gospođa ga je ublažila i tekar joj se dopao Branko.Moli ga da joj dođe svaki dan.Sutradan zadrži ga na ručku. Ona mlađa gospođa, sa mužem, bila joj je poznata, no otsad nije htela više da zna za nju. Branko svaki dan je išao tamo.Bio je već onde kao kod kuće.Ona je bila zjelo bogata.Kazala mu je, ako će je slušati, neće mu ništ’ faliti; živiće kao grof.I, doista, Branko pokaže najedared hiljadu forinti.I meni je dao lepu sumu od toga, pa je pogodio lep kvartir za sebe.Svaki dan je išao onamo ia ručak i večeru.Nakupovao je sijaset knjiga.Kažem mu da ne luduje za tim, al’ ništ’ ne pomaže.Dobije opet novaca, pa opet, pa je sad Branko kao neki bankijer: novaca kao pleve!S njom se šeta, voza se na krasni karuca.Vremena ima dosta, ceo dan je njegov.Sad ga navališe bratija: onaj nema haljina, onaj đak nema knjiga.Branko svakom daje.Kažem mu da ne veruje svakom; svet je lukav.Ona nije mu ništ’ zabranjivala, sve mu je činila; svaki je držao da ga je uzela mesto sina.No on je odveć dobrog srca, pa ne može da gledi kad kome što fali.Ma kakvog siromaka, prosjaka na sokaku nađe, svakom deli.Ja mu kažem da ima mlogo i nevaljali’ ljudi, kojima on dobra čina.On veli, dok se protivno ne dokaže, on svakog čoveka za dobrog drži.Ja, opet, naprotiv, uzeo sam si tu maksimu, da svakog držim za nevaljalog, dok se ne potvrdi da je valjan.Ja držim dalje: ko tebe lebom, ti njega kolačem; ko tebe palicom, ti njega budžom.Branko mi se smeje.On kad ne udeli kakvom prosjaku, pokaje se u drugom sokaku, pa se vraća da mu što da.On veli da ni njemu ne pada dobro što ima, kad vidi toliko nji’ bez leba. Sad sam ja pored Branka potpuni galerom postao.Sad treba da gledim da se oženim.Bio sam rafinirat od svake struke.Ime mi je Milan, no preinačim ga na Emil.I to nešto znači.Nosio sam se kao kakav baron.U ono doba bila je moda leti sve od jedne farbe haljine nositi.Ja sam imao više takovi’ fela.Na dan sam se dvaput preoblačio.Osobito žuta farba onda je bila modern.Tako sam često išao: u žuti pantalona, žutom kaputiću, žut prusluk, žute topanke, žut šešir, žute rukavice, — onako kao pravi dendi; ko me nije poznavao, držao me za barona.Išao sam svaki dan u Kajzerbad i teater.Mlogi su me već po samoj figuri poznavali. Među ženskima bio sam odveć učtiv.Ako su od većeg reda, nisam pušio i grdio sam one koji puše.Na svako nji’ovo pitanje nisam rekao »ljubim ruku«, jer to svaki ćifta govori.Pred materama obožavao sam kćeri, a materama, ako je došlo do reči, uvek sam kazao, da su deset godina mlađe, neg’ što jesu.U jelu i piću držao sam granicu; imao sam kad na drugom mestu najesti i napiti se.Sa jedinicama postupao sam kao sa jajetom, da se ne razbiju.Sa starijim damama šnufao sam, i svaka je kazala: »Ovaj je šarmant!« U igri sam bio ukočen kao engleski džentlmen.Pazio sam kojoj dami treba vode, pa nosi.Al’ i to je morala dama biti, kojoj sam ja vodu nosio. U manjim društvama, gdi nije baš tako nobl išlo, falio sam najpre kćer, pa mater, kako dobro izgledaju: kako je mati mlada, kanda je kćeri sestra, kako su radene.Ako sam počašćen, a ja falim kako jošt nisam tako dobrog jela jeo, kako je jufka od pite fina kao tilangle. Sa ljudma, ako su većeg reda, ćutim više neg’ obično; zapaljujem im cigaru, ustupam mesto da sednu.Ako su manji, govorim o ekonomiji, o skupoći, o oskudici u novcu i često gledim na sat koliko je sati.E, sad ovakav čovek da ne prokopše! U stvari ženidbe bio sam osobitog vkusa, sasvim protivan Branku.Branko je ovo držao: ne treba da uzme star mladu, nit mlada za starog da polazi; jedno, veli, zbog toga što nije proporcija, i retko je zadovoljan život; drugo, familija često ostaje bez roditelja i dođe u tuđe ruke.Gdi se jedna il’ druga strana mrzi, ne dopuštati da se uzmu, jer je opet retko dobar život.Više na odanost i naklonost neg’ na novac gledati, jer ako se slučajem novac izmigolji, kraj prijateljstvu.Ukoliko je moguće, i na racu gledati, jer dobra raca ima dobar plod, pa familija u nasljedije dobija, ako ne drugo, a ono u životu dobru preporuku sa formom.Za škrofulozne, ektičave i bogzna kakve podagraše ne polaziti i ne ženiti se, jer im sin i unuk neće zafaliti što su na ovom svetu. Ja sam držao: treba se samo bogato oženiti, pa ma kakva bila; tojest, ja kažem samo za mene, a ne za drugoga.Ako je mlada, lepa i bogata, utoliko bolje.Ako je stara, treba joj po volji činiti, pa gledati da se dobro testament načini.Ako li je bolesna, treba joj dati medicina koliko hoće.Ako je mrzak život, a bogata je, ne treba od kuće ići, nit’ se dati isterati; no treba se čuvati.Ako je visokoučena i visokovospitovana, nek donese mlogo novaca, tojest, kažem za mene.Naposletku: ne dati da se prvi dan ženidbe alatura intabulira.U ovom slučaju najbolje je kad muž nema šta da se na njega intabulira.Jer, ako se intabulira, muž će morati ženi svakog njenog imendana lepo gratulirati, da mu se u čemu god volja ispuni, i onda žena nosi kaput, a muž vizitlu. E, sad koliko ljudi, toliko ćudi; jednom se dopada ovako, Branku onako.A što se naklonosti tiče, što Branko opominje: naklonost je kao i gvožđe, koje se vremenom takođe izglođe. Sastanem se sa Brankom, pa mu kažem da sam vidio Lauru.Ona je već dve godine u Beču sedila sa materom, pa sad se opet vratiše.Velimir je umro.Bog da mu dušu prosti!Tatomir će sad fiškalom da postane.Nagovorim Branka da idemo onamo na vizitu. Kad odem’o, Laura se ubezeknula videći takne gavalere, osobito mene.Sad sam imao i rang kao jurat, — ne bi se ni grofica kakva ženirala.Ona nas, kao god i mati, lepo primi.Pitala nas Laura gdi smo od toga doba bili, otkako se nismo vidili.Nešto smo joj prepovedali, a nešto smo prećutali.Laura je počela Branku prebacivati, kako se od nje nije ni oprostio, kako joj je žao bilo, nije mogla tri noći spavati, i tako dalje, i izjavi da se od nji’ove kuće ne otuđujemo.Mi smo opet ovamo često dolazili.Branko svaki dan.Laura dobro je Branka gledala. Na jednom mestu kumuje frajla Laura, pa smo i mi pozvati u svatove.Bilo je mlogo strani’ i nepoznati’, i muški’ i ženski’.Uveče mali bal.Mi se ponajviše oko Laure nalazimo.Jedan našeg doba mladić, dobrog izgleda, otkud otud ove oko Laure savija se i sve bi tek s njom rad igrati.Pitamo ko je, ne zna mu niko ime, koga smo god pitali; a ko će, opet, sve zapitkivati, da ga načinimo sa tim jošt interesant.Lauri ni briga, al’ je učtiva prama njega. Posle veselja drugi dan isti mladić sve okolo Laurinog pendžera se šeta, klanja se, i to tako traje dan na dan.Jedan dan Laura pokaže nam, smešeći se, jedno pismo.Kaže neko ga je kroz pendžer u sobu bacio.Da nam da ga čitamo.Mi ga čitamo: „Blagorodna i visokopočitajnjejša frajlice! Pri prvom pogledu srce mi na Vami ostalo.Kad se opomenem onog večera, onog franceza, oni’ Vaši’ roza haljina, pa frizure, ta ah... ah... ne mogu Vam iskazati koliko ovo nesrećno srce za uzdisajem leti, kao munja po svetlosti oblaka.Srećno ono magnovenje koje vas rodilo i blaga ona zemlja kud Vi Vašim malim cipelicama stanete.Ja se borim danju noću, jer znam da nikad to što mislim dostignuti neću.No, pri svem tom, smilujte se na stradalnika, koji u zatočeniju svoji’ misli na sokolovim krilima lebdi nad Vami.O, kako mi je teško!Pero mi iz ruke ispada.Samo vas to, anđelu zemski, jošt molim, klečeći kao pred boginjom, da me barem obnadeždite, tojest ja znam da Vi nikad nećete moja hteti biti, al’ samo me obnadeždite, ma i neće nikad biti, da mi bar obrečete bar na deset godina, a ja ću i donde radosno za Vami u nadeždi venuti u srca bolji Svetozar Cifrić Mal nismo pukli od smeja.Ta to jo naš zemljak Svetozar!Nismo se vidli od detinjstva, pa ga nismo ni poznali.No moramo ga potražiti, ma je gdi.Znamo već koliko je sati.Kažemo Lauri da ćemo se s njim sastati; ako mu ima odgovora poslati, može po nami.Ona se tek nasmeje.No mi pre neg’ što ćemo ga potražiti, napišemo mu ovo pismo, kao bajagi odgovor na njegovo: ”Ljubezni gospodine! Vaše galant pismo primila sam.Slobodu Vašu izvinjava Vaša preterana strast...Sažaljujem što se tako jako borite, i budući da sami uvidite da će od toga teško što biti, al’ Vi se samo s pustom nadeždom zadovoljavate, za to neka Vam bude od mene iziskivana nadežda za posle deset godina, al’ pod tim uslovijem, da i Vi kakav gavalerski akt meni za ljubav učinite i da Vašu rezignaciju pokažete, a to je: da za to vreme nit mi što pišete, niti pak pored mog pendžera prolazite. Laura N.” No pre neg’ što ćemo ovo pismo na poštu dati, moramo ga potražiti, jer nema mu adresa.Hajd’ da ga potražimo.Znao sam da će u kakovoj nobl oficini biti, zato takve smo tražili, pa ako ga vidimo, a mi unutra da si kosu potkrešemo.Idemo u jedan, u drugi sokak, opazimo našeg Svetozara, baš se odnekud u oficinu vraća.Mi za njime uđemo, sednemo i kažemo da nam kosu malo potseku, i to kažemo im stranim jezikom.Jedan najstariji, to je bio gospodar, poviče: »Parizer!« Pogledi na Svetozara, pa na mene, da me uzme pod operaciju.Drugi opet uzme Branka.Gospodar se udali, a naši operateri počeše o nami na jeziku koji su misleli da ne razumemo, razne vicove praviti i nagađati ’oćemo li se galant pokazati.Mi se gospodski pokažemo, pa odemo. Odma’ smo pismo na poštu bacili.Svetozar je jošt onaj dan pismo dobio. Kad sutra, a mi opet u oficinu, da si nešto malo na kosi popravimo.Svetozar je tu.Tek što smo gotovi, stanem pred Svetozara i to u takovoj pozituri, u kakovoj govori obično kakav veliki gospodin kakvom prama sebe malom čoveku.Svetozar odgovara sa strahopočitanijem na svako pitanje.Pozovemo ga da dođe posle podne u kafanu »Kod kraljice«, oko pet sati. Mi u ovo vreme ovde čekamo, a eto Svetozara.Tu on počeo je cifrati, al’ ja odma’ ufatim ga za ruku i pitam ga da li me poznaje; on kaže da ne.E, sad mu se javimo ko smo.On nije znao, siroma’, šta će od radosti.Pitamo ga gde je dosad bio; kaže ponajviše u Beču, a jednu godinu bio je u Parizu, zato ga i zovu »Parizerom«, pa sad je došao ovamo da kurz hirurkski sluša.Pozovem ga da posle zajedno večeramo.Uveče se opet sastanemo.Jedan drugom svoje žitije kazuje.Ja nešto sam i za sebe zadržao; nisam hteo baš ove iskazati.Svetozar je bio ugledan mlad čovek, čismenka, prstenje na prstu, pa lanac i sat; mogao je čovek s njim ma u kakvom društvu pristati.Kažem mu da dođe k meni uvek kad god uzima časa.On to rado primi.Pitam ga ima li kakvog izgleda za ženidbu.Kaže mi da ima: može uzeti svog principala kćer, kako svrši kurz, pa osim nje ima jednu mladu udovicu, birtašicu, nekoga počivšeg Jozefa Fišpajha ženu.No on jošt na jednu treću diluje; ako mu to ispadne za rukom, onda će tekar postati srećan čovek.No zasad mora, prećutati ko je ta, dok se stvar bolje ne razvije. Tako mi opet naše staro poznanstvo obnovimo.On me zamoli da ga svud medecinerom zovem, jer izvan oficine za takvog ga poznaju.Ja mu to obrečem, a s moje strane ga, opet, zamolim da, gdi god može, za barona me izda, osobito pred nepoznatima, a ja ću ga jošt za većeg izdavati neg’ za medecinera: kazaću da mi je od strica brat. Otsad uvek, kada sam Svetozarovim sokakom prolazio, ulazio sam u oficinu. U berberskom životu ima vrlo mlogo poezije; ne znam da li ima više u đačkom.A drugo, kad je kurzista, onda je i đak, pa jošt kakav đak, pravi brandenburger.Među njima redak je filister.Sve otvorena, vesela lica, galant, nisu intriganti, puni radosti života i velike nadežde za budućnost.Posao mu je lak, ne iziskuje naprezanje uma, zato su berberi otvorenog duha, jer imadu časa na sve strane misliti.Retko koji berber da je nezadovoljan i da je svoj život žalosno proveo. Kad uđeš u oficinu, u jednom ćošku videćeš gitar il’ tambura gdi visi; u gdekojoj i jedno i drugo.Uvek je među njima kakav pomatori, kao dekan među njima; on najviše viceve zna i neki auktoritet uživa.Dobri su pevači.Jedna jedinita slabost im je ljubopitstvo, al’ to hasni publikumu.Kad god uđem u oficinu, sednem, pitam gdi je Svetozar, pa onda slušam novine, pa sve znam bez da moram novine čitati.Svetozar je bio najveći kicoš od sviju; zato nisam se stidio s njim katkad i ispod ruke šetati se.Kad su već novine iscrpljene, onda svaki o sebi što započne.Kakve je kapute imao pre tri godine, koliko puti se mogao bogato oženiti.Jedanput sam slušao jednog, koji je mlogo davao na kicoštvo, — pa govori da je u jedno isto doba imao četiri kaputa, tri fraka, dva kvekera i osam pantalona, i to sve novo. Jedanput me samo mrzelo.Ja baš na promenadi šetam se sa Svetozarom ispod ruke, sastanem se sa nekoliko moji’ poznati’, kad prođe jedan gospodin i poviče jačim glasom na Svetozara, da mu dođe sutra ranije da ga brije.I Svetozara je to odveć mrzilo i zarekao se da baš mu sutra otići neće. Branko je svaki dan Lauri odlazio.Ona je već bila uveliko za udaju; već je prešla dvadeset, al’ je bila lepa.Ona donde okolo Branka, dok ga nije ukebala.Branko je za nju jako zauzet.Obreče joj da će ju uzeti.Laura se drži za srećnu.Jedanput nekim slučajem naiđem kod Branka na jedno pismo, od Laure na njega.Poslednje reči ovog pisma ovako su glasile: ”Moje srce je sasvim zarobljeno.Život bi mi bez tebe pustinja bio.Nema toga koji bi mi tvoje srce iz mog srca iščupao, i onaj sat, u kojem bi me tebi oteli, bio bi za moj život poslednji.Ostaje milion puti... tvoja Laura.“ Sad sam vidio da su duboko zašili, pa sam se sve bojao za Branka, da što hrđavo ne ispadne, jer on svakom veruje, pa još ne poznaje figle ženske. Sastanemo se.Počne mi se tužiti da mu je život dosadan.Istina, ima svega u izobiliju, al’ nije zadovoljan.Njegova pokroviteljica rada je za njega poći. »Pa, ludo, zašt’ je ne uzmeš?Šta misliš toliko bogatstvo?!« »Nije proporcija, nema od obe strane naklonosti.« »Kakve proporcije, kakve naklonosti!A gdi ćeš ti naći u svetu prave proporcije?« »Ona samo moju mladost uvažava; nemam nikakve druge zasluge, koja bi mogla kod nje za temelj služiti, a i ona sa njenim temeljom je samo novac.« »Moj brajko, mladost gdi je, tu je i zasluga, onda si dobro kod nje upisan; to je pravi temelj, a i njen temelj novac, pravi je temelj.« »Onda opet volem Lauru uzeti; ona je više za mene, a i gine za mnom.« »E dobro, a ja ću onda tvoju milostivu.Nije ti protivno? « »Ni najmanje.« » Ja ću ti biti na ruci kod Laure.« »Nije nužno; njena duša je već kod mene.« »Ala svašta lako veruješ!« »Ne brini se za mene.« Sad da dobro stvar ispadne, odma’ bi’ i ja te kako terno načiniti mogao.Branko je bio gotov Lauru da uzme.Al’ najpre da vidimo hoće li meni za rukom poći.Kažem Branku da ne ide osam dana tamo, pa onda idem ja da ispitam šta će i kako će biti.Branko pristane na to.Ode na osam dana na stranu.Branka nema jedan dan, drugi dan milostiva da ga tražiti črez slugu.Nema ga.Sluga mene nađe.Kažem mu da je Branko otišao na stranu nekuda u goste, pa mu je pozlelo.Da me milostiva zvati; ona me je već poznavala.Obučem se što igda bolje mogu, pa hajd’ onamo. Kad tamo, a ona uparađena sedi.Dobro je izgledala; meni se dopadala bolje nego kakove vrlo mlade.Ja sve na prstima, tiho kao mačak k njoj; sagnuo sam se jako, kanda fišpan imam u lećama, pa lepo poč u ruku, pa se povučem tri koraka natrag.Ponudi me sesti. »Oprostite što sam tako slobodna.Vi ste njegov najbolji prijatelj, Vi ćete najbolje znati gdi je Orlić i šta radi.« «On je jedno posle podne otišao izvan varoši i razboleo se, no poručio mi je da mu je već bolje; no pri svem tom idem ja sutra k njemu da vidim šta je«. »To ćete vrlo pametno učiniti.Ja ne znam šta je tom čoveku; nije nikad zadovoljan.Ja mu sve činim što želi, al’ on uvek zle volje, sve ga nešto srce na drugu stranu vuče.Katkad mu dođe na pamet što, pa tek najedanput poviče: »Moram ja u Afriku il’ u Kavkaz; ja plesniv život neću da vodim!« Pitam ga zašto je nezadovoljan, a on: »Meni nije dosta tek živiti; moje zadovoljstvo nije mojim telom ograničeno«.Posle, ako ga pitate dalje, a on se razljuti, pa neće mlogo da odgovara, neg’ ćuti. »Znate, milostiva, on je jošt mlad, pa mlogo jošt treba da vidi i probira.« »A koliko je godina Branku?« »Dvadeset, milostiva.« »A on kaže da je dvaest i dve.« »On ima tu slabost da se hoće sve starijim da čini.« »A koliko je Vami godina?« »Dvadeset i devet, milostiva.« »Pa tek jurat!« »Nije, milostiva, već sam fiškal.« »Pa radite već kao fiškal?« »O te kako!Klienta sijaset!Pa ne primam nikoga ko napred dobro ne plati.« »To ste Vi srećan čovek.« »Bio bi’ kad bi kakvu shodnu zaručnicu našao.« »Pa toga valjda ima dosta?«. »Ima, milostiva, al’ ne za mene.Ja sam rođen aristokrat, pa ne marim za purgerstvo.Hoću da je vrlo vospitana, od velike familije.« »To Vam ja moram kakovu preporučiti.« »O, to će mi milo biti, milostiva.« »Al’ niste l’ i Vi tako šusovit kao Branko?« »Bože sačuvaj, onaj je kao deran prama mene; istina dobar, dobrog srca, al’ tek deran.« »A bili biste Vi onako veran čovek?« »O, milostiva, Vi mene jošt ne poznajete.« Ona ustane, pa poče po sobi hodati. »I Vi ste valjda takvi isti kao i Branko?« »Ja, milostiva, oprostite da Vam mogu kazati da se u tom varate, — ja bi’, da sam kao Branko, Vaš rob bio.« »Ta ja nisam ni za Vas ni za Branka; ja sam već — stara,« »O, molim Vas, nemojte nas, vređati.Vi, milostiva, i sad još izgledate kao zvezda Danica.« »Pa, šta mislite, koliko mi je godina?« Onda i ja ustanem, pa njoj bliže. »Oprostite, milostiva, mlogo da reknem, jedva dvadeset i sedam.« »Ha, ha!Ja već trideset i osam.« »Ne bi’ rekao.« »Vi ste, Gospodine, veliki laskatelj.Vi biste Vašoj gospođi sve po volji činili, Vi mi se sasvim dopadate.« »O, to mi je milo!« Na to kleknem pred nju, pa sklopim moleći ruke: »Milostiva, ja sam Vaš rob, činite od mene šta god hoćete, al’ smilujte se.« »Šta da se smilujem?« »Branko je mlad, ja sam stariji, uzmite me da ja budem izvršitelj Vaši’ misli, Vaše volje.« Ja vičem jednako: »Smilujte se!« držeći ruke gore kao deca kad što mole, a milostiva sve natraške dalje, a ja, opet, sve napred za njom puzem. »No, to se ne bi’ nadala od Vas, da Vi Vašeg druga izneveravate; Vi njegovo mesto da zastupite, bilo bi izdajstvo od Vaše strane, jer ste došli da ga izvinite, a ne da ga otklonite.On nek dođe, kad mu se god dopada, vrata su mu otvorena, a Vi, ustajte i nemojte se više mučiti, jer je sve bez uspeha.« Ja ustanem; niti se mogu duže razgovarati, izvinjavam se, pa gledaj što pre odmakni se. Ja odem.Čekam na Branka.Posle nekoliko dana: dođe i sve mu prepovedim.Jedva sam ga mogao na to navući, da se što pre kod Milostive nađe.Jošt nisam mu hteo o tom govoriti kako sam ovde prošao, jer sam rad dočekati da vidim šta će mu ona o tom govoriti. Kad on onamo, a ona mu sve prepovedi. »Kakav je to tvoj prijatelj!Ta on mi se namećao!« I sve, i kako sam klečao, kazala mu je.On se slatko nasmejao. Branko je opet u svom starom koloseku bio, al’ tek Laura mu je bila glavna cel.Već kao gotova je stvar da se uzmu, i to do mesec dva dana.Donde ćemo, mislio sam, jošt zajedno provesti dobre dane, pa valjda ću i ja gdigod proderati. Vreme mi je već opet dugo bilo.Moj Svetozar često je k meni dolazio i o svojim partijama govorio je.Vidio sam mu principalovu kćer; fajn devojka.Hajd’ sad da vidimo Fišpauhovicu. Kad onamo, krasna velika gostionica sa bašćom.Pa ko služi, ko je gospođa Fišpauhovica nego negdašnja frajla Fanika, kći pekara Šmalca.Nije me poznala.Posle, kad sam joj kazao ko sam, jako se radovala.Odma’ pita za Branka.Kažem joj dovešćemo ga.Pitam ju kako je, kaže sve je dobro, samo jedno zlo što joj umro i otac i mati, pa i muž.Ono prvo je zlo, muža će naći. Sutradan doveo sam Branka.Tekar je bila radost. Svetozar mi saopšti jošt jednu stvar, kako sa jednom lepom i bogatom frajlom u korešpondenciji stoji i da ima vremenom nadežde.Kad ono šta je: pokaže mi pismo od frajle Laure.Izvestim ga u čemu je stvar, da ne luduje; sad se sam sebi smeje. Branko već se zapekao kod Laure.On kaže da mu je Ida i Marija ideal, al’ i Laura mu je posle ovi’ srcu najbliža.Vidićemo šta će biti. Dok je Branko onamo odlazio, donde sam ja pokoju juratsku šalu provodio.Sedio sam u jednom velikom sokaku, u jednoj velikoj kući, baš kuća do kuće do kundšaftcamta.Znate da se ovde svaki, koji kakvu službu traži, prejavi.Ovamo dolaze kamerdineri, lokaji, kuvarke i bogzna ko jošt, pa traže službu.Kuća u kojoj sam ja sedio imala je izgled na formu kao i pomenuta komšiska, jedna za drugu slepljena; ko je šta tražio, mogao se lako ovamo il’ onamo zaplesti.Biro od kundšaftcamta ima izgled na sokak, i moj kvartir udara na sokak, i kako se pod kapiju uđe, odma’ nadesno moja vrata. Ja iz dugog vremena gledim kroz pendžer, kad neki čas al’ k meni dve mlade ženske u sobu i pitaju je li tu kundšaftcamt; traže se kudgod za štumadle.Ja i’ uputim u komšiluk.Kad sutra, opet druge, pa preksutra opet.Mislio sam si: kad me tako uznemiravaju, a ono bar da i ja imam kakovu zabavu.Dozovem jednog poznatog jurata;, da bude pre podne i posle podne kod mene.Načinimo jedan protokol, pa onda sedi jedan za astalom na sred sobe pored protokola, a drugi gleda kroz pendžer.Pitaju je l’ tu kundšaftcamt.Kažemo: »Jeste«.Sad pitaj partaju, gdi je kršteno pismo, gdi su atestati.Jedna se traži za viršafterku, druga za kuvarku, treća za štumadlu itd.Pa onda zakažemo da dođu druge nedelje ovaj i ovaj dan.Posle, videći same da nisu na dobrom putu, svrnu se gdi treba.No opet novajlije, koji nisu za to znali, dolazili su.Svako posle podne pod kapijom puno lokaja, kamerdinera, kuvarka, pa čekaju dok s ručka dođemo.Jedva sam im mogao odgovarati, toliko i’ je bilo; više su dolazili ovamo, nego u onaj pravi.Morao sam i’ već terati, al’ ništ’ ne pomaže, ne mogu da i’ se kurtališem. Između ostali’, dođe i jedna ženska, puna, okolo četrest pet godina stara, traži se za kuvarku.Kad je dobro pogledim, poznajem je ko je.Ištem atestate.Kad pokaže, a ono moja Babika.Pitam je kako je i šta je, a ona poče svoje žitije prepovedati: kako je ona imala dobre službe, stekla je prilično novaca, no su je hrđavi ljudi prevarili; obricali joj da ćedu je uzeti, pa su joj novce potrošili.Ona veli, najvećma se jedi na jednog špicbuba, lokaja obršterovog, kome je dala sto forinti, i obrekao joj da će ju uzeti, pa je otišao i nikad se vratio nije.Na to se počnem gro’tom smejati, pa je raspitivam gdi je to bilo.Ona sve po redu prepoveda.Ja se opet smejem.Kad malo pomalo, počne me, koje po smeju, koje po dužem razgovoru, poznavati, pa onda napadne me: »Ti si moj ljubezni!« — pa oće k meni, a ja se ne dam.Kažem joj da ja nisam taj kog ona misli, da nisam ja ja, no drugi kogod.Ništ’ ne pomaže.Naposletku predam se, dam joj koju paru i obrečem se da ćemo se češće viditi.Ona bude s tim zadovoljna. No partaje mi jednako dolaze.Šta ću s njima?Gospođa od kuće otkaže mi kvartir.Kaže da joj pravim škandal po kući, a ja isplatim, pa se izvučem jošt onaj dan, da se oslobodim od nesnosni’ gostiju. Cifrić me jedanput zamoli da odem ja i Branko s njime u goste, na neku svečanost u jednu malu varošicu N. Onde je naš u detinjstvu drug i učitelj, Ljubomir Rudić.Saopštim Branku.On je gotov.Milostiva mu je dala urlaub.Ja kažem Cifriću da mene i Branka ne prijavi kao svoje davnašnje poznate, no kao stranu gospodu, dok se sami ne izjavimo. Dođemo pre jedan dan pa svetkovinu.Stanimo se_ u velikoj gostionici, pa onda Rudiću u vizitu.Budemo kao neka osobita gospoda pretstavljeni.Rudić sa svojom suprugom — bio je već oženjen — dočeka nas sa najvećom učtivošću i strahopočitanijem.Titulira mene i Branka: »Vaše Visokorodije, Vaše Visokoblagorodije!« Odma’ nas zamoli, da ne idemo nikome ni na večeru ni na ručak, no da budemo njegovi gosti.Štacija nije mu bila rđava, pa je dobru kuću vodio. Prošetamo se kroz varoš.Znate kako je u maloj varoši.Svi su ljubopitljivi.Bakali, barbiri stoje pred dućanma; za leđma im gospođe izviruju.Jedna frajla razbila je pendžer, brzo otvarajući ga;, samo da nas iz oka ne izgubi.Pogađaju, nagađaju ko smo šta smo.Svi smo gospodski, bogato obučeni.Ja, u fatermerderma do preko ušiju, izgledao sam kao pravi Englender.Fijakera smo na više dana pogodili, te ostaje s nami ma dokle. Kad sutradan, a mi svi u crkvu.Svi na nas gledaju.Posle crkve, a ono zovu nas na sve strane na ručak.Mi zafalimo, no nećemo da izneverimo Rudića.Dobri, gostoljubivi purgeri!Oni nas gledaju od pete do glave, čude se kroju naši’ haljina i fatermerderma.Mi se, opet, njima čudimo.Jedan nosi šešir od forme ano najne; drugom je struk kaputa na leđi, a trećega kaput je do pete dugačak, pa stoji kanda je na štrufnama.Gospođe ne nose šešire, no skupe kape od blonda. Dođe ručak.Sve je živo i veselo.Dođe vreme nazdravica.Ja sam nazdravio domaćinu i ujedno izjavim da ja i Branko, da smo njegovi zemljaci i stari drugovi.Možete si misliti kakova je to za njega radost bila! Posle ručka nas četvorica na samo, pa svaki prepoveda svoj život.Rudić prepoveda kako se i on jako mučio.Dosadilo mu se jedanput, pa je otišao u aktere.Ovde se upozna sa primadonom, pobegne s njom, društvo se raspršti, primadona pobegne opet od njega.A on tako lupao se, dok jedanput nije ovu dobru štaciju zadobio i oženio se. Pitam ga ima li ovde kakovi’ bogati’ partija.Kaže mi, ima jedna lepa mlada udovica, sa dvoje sitne dece. ’Ajdmo na vizitu. Kad onamo, jest mlada, lepa, al’ šta će mi deca?Ona zdravo oko mene ide, al’ dečino je imanje, pa posle da imam procesa.Drugo, i ona mislela je bogzna kakav sam ja bogataš.E, pa bismo jedno drugo prevarili.Odma’ se pokažem ladan.Ona na to ni da me pogledi. Kod jednog srodnika njenog daje se velika večera.Familija je velika.Hoće da i strane, tojest nas, u goste da zovu.Udovica kaže da neće doći, ako mene pozovu.Tako se ražestila, što u njen plan upuštati se nisam hteo.Sad se rodovi razdele na dve strane: jedni me hoćedu, drugi ne.Došlo je do votiziranja.O jedan votum propao sam.Tako ja u mom životu i to sam doživio, da su na mene votizirali: hoću li doći na večeru ili ne.Branko i Svetozar mogli su ići, al’ naravno da nisu hteli.Tako rodovi sami su pojeli večeru, a udovica je ostala da kuka za mnom. Sutradan krenemo se na put.Rudić hoće do jedne štacije da nas prati.Onde ima jednog druga učitelja; bio je kod njega prvi dan s nami na ručku; čuli smo ga kako dobro peva i u tamburu udara. Kad onamo stignemo, jedno siromašno selo, škola izdrta, nije čitav svaki pendžer, no od papira, pa u sredi tek parče stakla od vinske flaše zalepljeno.Učitelj nema žene, sam kuva.Pitam ga kolika mu je plaća.Kaže sto forinti šajna.Pitam ga kako izlazi na kraj.»E, lepo«, odgovori mi, »dobijem nešto malo ’rane i drva.Pred sv. Katerinu idem seći kupus.Plate mi.Posle koljem svinje.Opet plate mi.Pa onda dolaze sveci i fašange.Tu se opet dobro živi: pevam, sviram.Danas je kod kmeta, sutra kod drugog.Leti i šišam i brijem.Dođe berba: opravljam kade i sudove.Pa tako živi kao tauzendkinstler«.I, doduše, imao je svašta u kući, da smo se svi čudili.Sad, siroma’, traži malo bolju štaciju, pa smo ga baš našli gdi komponira jednu odu na svog nekog pokrovitelja, koji će ga preporučiti.Osam dana se muči na poslednjoj strofi, dok mu mi sad nismo pomogli i dokonali.Znam, kad je pročitao pokrovitelj, da je, u trijumfu, mislima na nebo letio. Zgotovi se ručak.Učitelj sam prepravlja.Rudić mu nešto pomaže.Sednemo za ručak.Ručak mali, al’ dobar; društvo veselo i zadovoljno.Vino dobro.Pa onda se tek započne pravo veselje.Svetozar, pa Rudić, pa Zoričić — tako se zvao naš domaćin — svi troje slavni pevci i tamburaši.Tu su dve tambure, pa sviraj, pevaj. Kažu da je nestalo trubadura.Nije istina: učitelj je trubadur.Kao pčela med, tako on sa jezika naroda uzima pesmu i slavi ljubav i prijateljstvo.Nije on ovde više onaj učitelj koji je, kad u varoš dođe, bojažljiv, ukrućen, boji se da se kome većem ne zameri, no otvoren, pa uživa božestvenu slobodu prirode, boljma neg’ mlogi drugi, koji su uzvišeni. Učitelj je i kompozitor, i ne jedna mu pesma na potomstvo pređe.Gdi je svadba, gdi je veselje, pa nema učitelja, onde nema prave radosti. Tu, dakle, čitav se koncert načini.Svetozar i dva učitelja sve se nadmeću.Branko je sasvim zadovoljan.Kaže, on nije nigdi tako slatko jeo, nije nigdi tako iskreno gostoljubije vidio.Pa doda i to, on, da može, dao bi svakom učitelju i dobru platu i kolajnu. Tako provedosmo celu noć i sutra se teško rastasmo Vratimo se kući. Branko računa dane kada će Lauru uzeti.Jedan dan dođe jedan zjelo bogat gospodin i Brankov prijatelj sa Brankom k Lauri i njenoj materi, da devojku prose.Ovaj stari gospodar bio je oko šeset godina, pun, po izgledu zdrav, samo malo poteži. Kad stupe u sobu, prime i’ učtivo i ljubezno.Izjave svoje namerenje.Gospođa, onako prava rafinirata gospođa, izjavi da njoj nije protivno, al’ opet želi tri dana na promišljenje.E, dobro!Dakle, tri dana. Branko se sa svojim prijateljem u tom složi, da ovaj posle tri dana sam onamo ide, da vidi šta je. Laura kaže materi da hoće za Branka.Mati joj kaže da ne hita, da se dobro promisli.Laura plače.Mati ju psuje.Laura kaže skočiće u vodu; mati kaže sama će ju zagnjuriti. Posle tri dana dođe stari gospodin da zapita.Laura i mati prime ga opet lepo.Mati kaže, da bi rado dala za Branka svoju kćer, al’ ne zna kako stoji Branko.Jošt nije ništ’.Čuje da mu je pokrovitelj neka dama, pa onda, kad se od nje ocepi, šta će.Ne zna kako kod kuće stoji, pa je jošt mlad; da vidi bar jošt za jednu godinu, šta će od njega biti. »Dakle, milostiva, jednom reči, Vi ne želite vašu frajlu zasad za Branka udavati?« — zapita starac. »Zasad nipošto.« »A kako bi bilo, milostiva, da, se druga kakova partaja, i to dobra, nađe, bi l’ biste ju dali?« »Sreća je u boga.Ako sreća dođe, neće se odbiti.« »Molim na jednu reč«. Sada se mati i stari upute u drugu sobu, pa produže razgovor. »Jeste li Vi, milostiva, Vaše frajlice kćeri prijatelj?« »Moliću, kako da ne?« »E, dobro, dajte je za mene.Ja ću joj biti i muž i otac.Ja ništ’ ne ištem samo devojku.Daću joj u moring moju veliku kuću.Jeste li zadovoljni? — Ja sam čovek od reči, al’ što činim, brzo činim.Ja vam dajem na promišlenje opet tri dana, pa ako bog da, a ono nek se reši il’ levo il’ desno.« »Ja s moje strane, pored Vašeg obećanja, dajem Vam moju kćer; znam da će oca u Vama naći, a nadam se da će me moja Laura poslušati.« Posle ovog kratkog razgovora, iziđu opet, pa starac šešir u ruku, pokloni se i materi i kćeri, pa kući. Branko čeka svog prijatelja.Sastanu se. »E, moj Branko, nema ništa.Mati kaže da si jošt mlad.Moraš jošt čekati.« »Šta, da čekam?Pa zašto?Šta je na to Laura kazala?« »Ćutala je.« »Mati kaže ’oće da ju za starijeg uda, koji već zna kako se kuća vodi.« »A šta je Laura na to kazala?« »Nije ni plakala?« »Ni najmanje«. »Nije l’ kazala da ona bez mene živiti ne može?« »Ni rečce o tom.« »Nije ni protivslovila materi da se ona za drugog udati neće?«. »Ni rečce.« »E, sad već nije vredno više s jednom devojkom ni razgovarati se.Zbogom svetu!Ti si samo jedno primamljivo ogledalo!« »Štaviše, kaže, ako hoću, ja je mogu dobiti«. »Je l’ moguće?« »Tako je.« »E, da bogda srebrom se zajazila, kad je tako.A Vi, moj čiko, budite srećan, da Vam Vaš porod ne obija tuđe pragove, kao obično deca koja oca ne poznaju. Branko nije se više hteo ni sa Laurom ni sa svojim prijateljem sastati.Laurina mati sad je pred sebe kćer uzela.Kaže joj da Branko nije za nju, da nije postojan, da je mlad, a gospodin Petković stalan, zjelo bogat, daje jednu veliku kuću u moring, živiće kod njega kako joj se hoće.Kad umre, može si mladog birati.Laura prvi dan jako plače, drugi dan manje, treći dan predala se sudbi. Četvrti dan, eto Petkovića.Mati hoće, Laura se jošt kao usteže.Mati ju oštrim očima pogleda.Petković kaže da on neće silom, no ako ima biti, ono i nek’ bude.Prekloni se i Laura.Petković odma’ u dar sto dukata, kolije, brazlete.Sve je svršeno.Druge nedelje venčanje, jerbo starac neće da čeka. Petković ode. Mati je znala, da sa ovakovim starcima ne treba se šaliti, jer odma’ okrenu leđa.Kad ovakova partija pojavi se, takvog treba odma’ za jaku, pa drž’ ga, jer, inače, hoće lako da pobegne.Vrlo su lukavi.I ovi bu najopasniji za mlade ljude, koji se žene i u konkurenciju sa njima dođu.Zato je Laurina mati gledala da što pre kraj bude. Razglasi se da Petković uzima Lauru.Jedni se smeju, drugi kažu: »To je sreća!« Petković ne sme da se šeta sa Laurinom materom, jer prvi put kad se s njom pokazao na sokaku, svaki je rekao da bi mu kći mogla biti. Branko luduje, besni; kaže da je ceo svet obešenjak, da već nikom verovati ne može.Ja ga ublažujem.On kaže da je već preboleo.Veli da je Lauru već prežalio, kako je neverna, i, kako se opomene Ide i Marije, opet je utešen. Posle osam dana vodi Petković Lauru u crkvu, pa kući.Laura je bila lepa, žive, rumene boje, a posle tri nedelje — bleda, oči tamne, kanda je troletnica tresla. Petković, kada se sa Brankom sastao, pitao ga da li se srdi; Branko mu kaže da ni najmanje.Petković ga je često, šetajući se, do svoje kuće vukao, al’ ga nikad gore nije zvao; Branko, pak, nije ni želio tamo. E, tako siroma’ Branko opet strada zbog toga što svakom veruje.On je verovao Petkoviću, verovao Lauri.Opomenućete se jošt njenog pisma na Branka, pa gledajte sad čuda! Ja sam u toj struki sasvim drukčiji čovek bio neg’ Branko.Mene ni vrag ne bi skuvao.Poznavao sam sve ljude u prste; znao sam gdi kako treba živiti.Na jednom mestu treba čovek ovako, a na drugom, opet, onako.Ljudi nisu takovi uopšte, kakovim se obično pokazuju.Imadu dve i tri maske.Drukčije izgledaju na sokaku, u svetu, drukčije kod kuće.Oni uzimaju, po nuždi, sad ovaku, sad onaku masku. Ima ljudi koji su po spoljašnom ljubezni, puni komplimenta, pozdravljaju te i kad ne glediš na nji’.To su ljudi koji hoćedu da ti isto s njima činiš, da u javnosti nešto znače; ako te se u čemu god živca tiče, prevarićeš se, ako se na nji’ osloniš, jer će odma’ drugi ton okrenuti. Ima ljudi koji nikud ne idu, ni s kim se ne mešaju, kod kuće ništ’ ne rade, no s gotovog žive, o komešaju svetskom ništ’ ne znadu, nikad iz obične linije ne istupe; tima nemoj ni u kuću ulaziti, jer se odma’ kao divljač poplaše.Ovi se čude kako može biti ljudi koji tako ne žive kao oni.Ako se uzvisiš, čude se tvom talentu; ako padneš, begaju u sobu kad te vide.Ovo su prave ćifte. Ima ljudi koji se izdaju za visokoučene, malo govore, jer onda su najpametniji, lice uvek ozbiljno pokazuju.Ovi celog života ništ’ ne rade, svet se od nji’ jednako čemu nada, no badava.Ovi nit zidaju, nit upropašćuju.Neprijatelji su svakog otvorenijeg duha, i podmukli.Obično žuta lica imadu.Ne piju, jer su bogaljevi. Ima i’ koji nikad ništ’ svoga veka učinili nisu, no slučaj i sreća i’ uzvisila, i nikog ne uvažavaju, koji nije na krili vetreni sreće nošen.Izgleda su divljeg, očiju kurjački’, nemilosrdni, sujetni, ne opominjaju se nikad da su i oni sluge bili; u zapovedanju samo sastoji se im sav život i slava. Ima ljudi koji se slučajem obogate, a kuburili su mloge godine, tuđa pomoć im kao s neba padala i sreću vrednosti svojoj prepisuju.Ovi su uvek potsmešljivi, viču na proletare, sirotinji nikad ne udeljuju. Ima ljudi koji se čine da su uvek u poslu, a slabo što rade.Ti se sve tuže da od posla već će se srušiti.Ovi su jakog izgleda, tuže se da ne mogu da spavaju i da imadu reumatizam. Ima ljudi koji u većim društvama za ručkom jednako vodu piju, drže se vrlo solidno, malo govore, a kad su kod kuće, il’ kod dobrog poznatog, popiju pre večere po pet holbi piva, a za večerom i posle pet holbi vina.Ovi ogovaraju ovog i onog da su korhelji i pijanice.Izgledaju, obično, kao vampiri crveni i malo trbušati. Ima ljudi koji afektiraju kao kakve frajle, da ne mogu ni ovo ni ono, da su uvek bolešljivi, i to od velike nauke, ili posla; lice stradalničko iskazuju, o nikom dobro neće reći, no neće ni zlo.Ako koga fale, a oni se smeše; ako koga kude, a oni se smeše.U goste nikud ne idu, svud se umereni pokazuju, ceo svet bi se opkladio da oni granicu nikad ne prekardaše.No kad i’ čovek uveče docnije poseti, obično nagnu se na orman leđma, oči im u nakrst stoje, mucaju u razgovoru i često štucaju. Pa koliko jošt ima fele ljudi, pa sa svima tima treba znati živiti.No ja sam sa svima znao živiti.Kada vidim koga da je masku na sebe uzeo, a ja uzmem opet drugu, pa se tako žmurke igramo. Znao sam kako treba u velikoj, kako u maloj varoši živiti, jer i to nije sve jedno.Znao sam kako ženske akcije stoje.U maloj varoši težak je život, osobito što se ženidbe tiče.Svaka mala pogreška izgleda kao čam; štaviše, padne i potomcima u nasljedije.U maloj varoši teško se mogu oženiti: koji često po balovi idu, često haljine menjaju, za šest godina ništ’ stekli nisu.Devojke bi rado za ove, al’ ocevi ne dadu; — koji ništ’ nemaju, pa ma da su, inače, i valjani; — koji su mlogo puti išli na stranu da prose devojku, pa su košar dobili; — koji idu u kafanu i u trakter na čašu vina il’ večeru i koji noću kući dolaze; — koji se sa ovakovima druže; — koji je zbog čega zatvoren bio, ma u personal-arestu; — koji je bankrotirao, pa ma samo jedanput. Sve sam ja to znao, i uvidio da se ne mogu u maloj varoši oženiti; zato držao sam se velike. Branko je već davno Lauru iz glave istukao.Branko bi srećan čovek bio, da je mogao od ženski’ na miru ostati, il’ da je znao s njima, kao ja, postupati; no on je svakom verovao, pa je i morao uvek stradati.On sam po sebi nije tražio prilike, al’ prilike su njega našle.On je često po mesec dana usamljen živio, zakopan među knjigama, i onda retko se dao od tog punkta odvući; al’ kakav iznenadan slučaj ga je odma’ preinačio, osobito ako se ticalo toga da se kome u nevolji pomogne, tu bi se uvek požertvovao.Kada su ženske oči izvrćale i tužeći se sudbu svoju oplakivale, on im je odma’ poverovao. Jedan dan rešimo se, da idemo u varoš N., koje da se Branko malo razabere, koje da posetimo naše poznate.Sednemo na železnicu.Branko zamišljen sedi, a ja se šetam.Kola se jošt nisu krenula, jošt dolaze pasažeri.Dođe jedna mlada dama, stasa povišeg, okruglastog, plavetni’ očiju; obraz beo — rumen, zubi beli, kosa smeđa, ceo izražaj plemenit; svaki na nju pogleda.Traži mesta, pa baš sedne do Branka.Branko čini se i nevešt.Raspitivaju se u koli za nju, i neko, koji ju poznaje, kaže da je od veće familije i otac joj je važan čovek.Ona jednako na Branka gleda umiljato.Branko kanda to ne primećava. Dam znak Branku da dođe malo na stranu.On dođe.Kažem mu ko je ista, da je fale kako je izobražena, no ima ludog muža kod kuće.Branko ćuti, pa se opet vrati na svoje mesto.Ona očima jednako Branka meri, smeši se, tek što ne proslovi.Branko na to ni pe pazi. Kad jedared, ona oslovi Branka, zapita ga koliko je sati, jer je rada svoj sat navući.Branko pokaže joj svoj sat, pa ćuti.Vidi se da bi se rada u razgovor pustiti, al’ Branko je krut.Dama ta imala je neku krasnu kutiju, tu otvori, pa izvadi neke poslastice kao za užinu.Ponudi i Branka; ovaj primi i zafali.Onda ona započne: »Izvinite mi slobodu što Vas jednako gledam.Ja imam jednog brata, taj je isti na Vas, valjda ga poznajete; on se zove M. N.« »Poznajem ga, i ne jedan mi je već to isto kazao.« »Al’ isti je kao Vi.« »Drago mi je osobito.« Sad se među njima razgovor razvede.Da je Branko na njenog brata jako naličio, sumnje nema, jer sam ga i ja poznavao. Oni se razgovaraju, a mi sa strane tek gledamo; ne možemo ništ’ iz reči da izvadimo.U početku se dama smešeći razgovara, Branko tek kad i kad proslovi.Malo posle, sve dama govori, sve nešto ozbiljnije.Pa šta vidimo: suze joj se niz obraz pušćaju.Sad, opet, poče Branko nešto da je teši; ona opet malo veselija, pa sa Brankom tako se već razgovara, kanda ga već odavna poznaje.Tako je nekoliko sati trajalo. Dođemo do neke štacije, gdi duže postojimo.Dama ide dole, Branko ju prati i doprati do neki’ karuca sa četiri konja.Tu se sa svim ljubezno oproste i rastanu.Branko se vrati, kola se, opet, krenu. Branko mi prepoveda šta se s njom razgovarao.Ona je s tim započela kako je sa svojim bratom lepo živila,, u njemu joj je najveća radost i uteha, i nije se mogla uzdržati da Branka ne oslovi.Poče posle govoriti kako je od lane udata, no roditelji, koji su imućni, no tvrdi, i ne dadu pored nje novaca, dali je za jednog luckastog čoveka, koji je bogat, a ima kuratora, pa nit’ se može s njim živiti, i tako je sad sasvim nesrećna.Branku dođe to na žao, pa ju teši.Ona kaže kako bi ona sretna bila sa kakvim drugim čovekom.Dosta to, malo po malo, koje od žalosti, koje od učastija, koje, pak, što Branko na brata izgleda, izrodi se velika među njima simpatija na brzo, i, izjavivši Branku svoju potpunu naklonost, zamoli ga da ju što pre poseti, koje on i obreče, i to do osam dana, kad se sa puta povrati, Branku je sad ista celim putem u glavi bila.»Sirota Hermina, — tako se ona zvala — kako je nesretna.« reče Branko.»Ovo je što nečuveno tako dete ubiti!Ako joj mogu pomoći, žertvovaću se za nju.« Došli smo i mi do našeg mesta.Prime nas naši prijatelji krasno; al’ sve badava: Branku se u glavu utubila Herminina sudba, pa prve noći ne može ni da spava.Drugi dan izjavi mi Branko, da on ovde duže ostati ne može, no mora još pre obrečenog vremena Herminu da poseti, i to odma’ sutradan.Šta ću ja ovde bez njega, pa se odma’ i ja odvažim. Sutradan je nedelja, a mi opet na putu.Stigli smo pred veče, po zahodu sunca, do one štacije, gdi je Hermina stajala.Siđemo se, i svaki svoj prtljag u ruke, jer nikog nismo našli da nosi, pa tekar po sata hodaj do mesta gdi je Hermina.Nikad jošt ovde bili nismo.Naiđemo na gostionicu i kafanu.Smestimo se.Branko odma’ pita kafedžiju zna li gdi sedi ista dama.On odma’ mu da dete svoje, da ga onamo odvede.Branko stupi u kuću: pa u kujnju i zapita sluškinju: »Je li ko kod kuće?« Ona mu odgovori, da milostiva ima neke goste, no javiće joj da ju neko stran traži.Gospođa Hermina iziđe napolje, paradno-obučena, pa začudi se kad je Branka videla i samo nakratko mu kaže da ako mu se dopada nek’ uđe, al’ ima strane goste; no milije će joj biti, ako ju sutra poseti.Branko se pokloni i ode. Sad je tekar zbunjen bio.Misli se šta će; nije zadovoljan sa njenim rečma; ne slažu se sa naklonošću pokazanom u vagonu.Hoće da ide natrag; nema prilike.Ne zna šta da radi: il’ da je se sasvim mane, il’ da se uveri na kakav način. Napiše jedno dešperatno pismo na Herminu, u kojem izjavljuje nemir duše svoje zbog sumnje o njenoj iskrenosti; — da će ju sutra jošt posetiti, al’ ako joj nije do toga stalo, a ona nek mu poruči da i ne dolazi itd.Ovo pismo da kafedžinom detetu, da njoj u ruke da.Dete odnese i vrati se. Mi čekamo u kafani na večeru.Kad dođu nji’ trojica: jedan jurat, jedan koji je s Brankom služio u jednoj regimenti i jošt jedan drugi, bivši vojnik.Svi ovdašnji, krasni mladi ljudi.Branko pozna svog kamarata, pa onda svi u jedno društvo, i to u našu sobu.Pridruži se k nami i jedan stari, bogati čika.Mi večeramo, kad najedanput posla neko cigansku bandu.Sve je sad veselo i volemo se kanda smo svi srodni. Najedared Brankov kolega kaže Branku: »Znam, Branko, zašto si došao, pa bar badava da ne provedeš noć. ’ajd’ da što učinimo što će ti se dopasti.« »A šta bi to moglo biti?« »Evo, vidiš bandu; ’ajd’ da otsviramo Hermini serenadu.« »Al’ je već prošlo dvanaest.« »Ništa zato, nije docne.« »Al’ šta će joj muž reći?« »On je luckast, nit brani za što, a drugo, valjda tek imamo kuraža.« Sad svi poviču: »’Ajdmo!« Idemo svi u tišini onamo. Mesečina je bila kao dan.Kroz veliku avliju prođosmo, pa pod pendžer.Banda zasvira.Sveća se u sobi odma’ zapali.Cigani sviraju.Kad najedanput, istrči jedan gologlav čovek, žut u obrazu i odma’ k Branku: »Molim na jednu reč.« Sad ga sasvim na stranu dozove. »Vi ste mojoj ženi pismo pisali?« »Pisali ste joj da ćete odavde odlaziti, ako Vam ne odgovori.« »Molim Vas, dajte mi deset forinti.« »Evo, s drage volje.« »Kako se Vi zovete?« »Branko N.« »’Ajte, braćo, svi unutra!« Sad svi za njim.Jošt više se sveća zapali u jednom lepom salonu.Gospođa Hermina sedi na divanu. Banda svira.Branko da iz kafane doneti šampanjera i drugi’ stvari.Mi svi igramo, i naš stari čika i domaćin najvećma.Ovaj dovede kuvarku, pa s njom u salonu igra.Branko nije igrao, no seo pored Hermine na divan. Celo društvo luduje, sokače.Branko ozbiljan.Hermina plače i pokazuje kakvog su joj muža dali.Branko ražali se, ponudi je da se od tog jarma oslobodi.Ona je gotova.Sutra, dakle, da dođe, da se o toj stvari ugovore.Pita ju kako je muž došao do pisma.Kaže mu, kad ga je u ruku dobila, istrgao ga je, pa pročitao, pa onda joj opet vratio.Doda jošt i to, da je on u kući samo figura, i da je njegova prava supruga — stara kuvarka, koja s njim igra.On je kao dete i dopušća mu se gotovo sve. Već je pred zoru. ’Ajdmo na kvartir.Svi nas prate, pa i Herminin suprug.Hermina kaže Branku, da njen suprug — ime mu je Petar — ima slabost da krade; da se čuva, jer što dočepa, to nosi.Branko se čudi. Dopratio nas je i Petar do kvartira.Tu je pokazao prvu probu svoje slabosti.Najpre je ljubio, grlio Branka, no kako se na stranu okrenuo, odma’ nestanu cigare sa tanjira pa, opet, marama. Svi odu, mi legnemo i spavamo. Naš Petar već u osam sati probudi nas; donesu nam fruštuk, pa se s njim šalimo.On je već bio naš.Kaže Branku da ga je pozdravila njegova žena, da dođe posle podne u četiri sata. No da poznate kakav je bio čovek naš Petar.On je, kao što sam opomenuo, lud il’ barem suluckast bio.Kad se oženio, prvi dan posle venčanja, kad su mladu kući vodili, stao je ostrag za kola i kao husar pratio je svoj nevestu; nije se dao skinuti.Nije znao koliko ide cvancika u peticu, no jednu bi dao za cvancik-dva.Nije znao brojati.Kako dobije koji cvancik, a on Ciganima i Cigankama.To mu je bilo društvo.Kuvarka mu je zapovedala kao učitelj detetu.Igrao se sa decama; upregne i’ kao konje, na kanapu, pa trči s njima po sokaci.Najveća strast mu je bila zvoniti i krasti.Pitao je u zvonaru, i ma koliko novaca da je imao, dao je zvonaru, samo da mu se dopusti zvoniti. Mlad je bio, jedva dvaest i pet godina star.Imanje veliko; ženili su ta samo zbog toga da familija ostane.Nije nikog imao osim matere, al’ i ova nije s njim živila. Žena, odma’ u početku, izjavila se da ne može s njim živiti.No utišaju je, dadu mu u kući ekstra kvartir, pa on nit je ručao nit večerao s njom, a služio je kao dete.Pošlje ga za konce, on ide; pošlje ga da joj fata leptire, on ide.Ona kad ga vidi, smeši se, a suze joj se niz obraze spušćaju. Sad Branko hoće ovde da bude izbavitelj.Petar sve je opskakivao Branka, kao dete; opet ište jedan cvancik, — da mu; opet drugi, — da mu. Posle podne Branko je otišao u vizitu.Ja se sa Petrom bavim.Dođoše i druga bratija — jučerašnja, pa sa Petrom u šalu. Branko je našao Herminu kod kuće.Sad je tek bilo tužbe i žalosti.Hermina sve mu prepovedi, kako je žrtva pala, kako i samog Petra sažaljuje, al’ ovako živiti ne može.Na što joj i bogatstvo, kad takav život vodi. Branko ju pita ima li prama njega naklonosti.Kaže da ima.Pita da li je drugom kom obvezana.Kaže nikom, no ima jedan mlad bogataš koji luduje za njom; svake nedelje sa svojom sestrom dolazi; i juče su tu bili, kad je Branko došao i u kujnji se razgovarao.No od njene strane nema ništa; i, da ga uveri, pokaže mu njegova pisma, prvo i poslednje, iz koji’ se samo to dalo izvaditi, da on jako luduje i da bi za najveću sreću držao, kad bi mu ona naklonost poklonila. To je Branku dosta bilo.Ona mu je ljubov poklonila.No šta ćedu sad?Načine plan da se Hermina s Petrom razvenča.Ona kaže i sam Petar to hoće, jer su ga silom oženili.On kaže da se sramoti da ima ženu; on hoće da je bez žene. E, Branko je opet srećan! Dođe natrag.Mi ga svi već čekamo.Veselje nanovo.Cigani sviraju, nema ni kraja ni konca.Petar što god dočepa sve nosi. U mestu čuju da ima tu ovakvi’ i onakvi’ strani’.Na više mesta zovu nas na ručak, večeru.Tako se tera dan na dan.Stari čika ne da Branku mira, no da vidi i njegovu kćer.Jedva se rešio na to, i kad ode, nije se dugo bavio onde, koje zbog toga što ne bi se rad zameriti Hermini, koje pak što je naišao na jednog mladog konduktera, pa se svi zabunili.Čike se ta stvar jako kosnula, jer se nadao da može što dobro roditi se, da ju Branko uzme; devojka je bila lepa i imućna; matere nije imala. U nedelju ima se davati soare kod Hermine, i to po želji Brankovoj, jer je rad sve svoje poznate da zove, pa sutra da se da na put.Hermina kaže da nije protivna.U subotu se već sve prepravi, kad al’ u nedelju Hermina, bez da je kom rečce kazala, otišla je nekud na železnici.Niko nije znao šta je tome uzrok; sutradan vrati se i kaže Branku, da je zbog toga otišla, što su joj imali doći obični gosti od nedelje, a i Branku nije htela odreći; tako i jedna i druga partija povukla se natrag. Sad je već sve bilo svršeno za odlazak.Već smo se sa svima oprostili; Branko jošt poslednji put ode Hermini, - i ugovore se načisto kako ćedu plan izvršiti. Posle već opet na put da se damo.Pre neg’ što će nam se ručak u sobu doneti, čitao sam u kafani novine.Branko sam u sobi hoda gore-dole i misli se. Najedanput dođe Petar, pa upravo k Branku.Uzme Brankov kaput, pa ga proba, pa moli Branka da mu ga uzajmi za posle podne; hoće da ide u njemu na neki pogreb.Branko mu odreče, jer mora posle podne otputovati.Petar se svuče, oprosti se sa Brankom i ode.Posle po sata padne Branku na pamet, nije li Petar što iz džepa izvadio.Ima šta i videti, — nema buđelara u džepu, u kom su novci i pisma Herminina.On zamišljen nije pazio šta Petar sa kaputom redi.Odma’ za njim u poteru.Najpre k njemu u kuću.Kad tamo, a on pred kujnjski vrati stoji, pa Branka pita zašt’ nije već otišao. »Ta nemoj da si lud, Petre, ti si moj buđelar odneo.« . »Ja? — Ni vidio ga nisam.No ti šta ćeš ovde?Ti hoćeš da mi ženu otmeš; ti si ovakav i onakav; no ako ne odeš, tužiću te.« Herminini neprijatelji su ga potpirili. Sad se umeša i Hermina.Nju je Petar kao dete slušao.Ona ga uvede u sobu, i vizitira mu sve haljine.Nema ništa.On neće da prizna. Sad Branko vrati se na kvartir i čeka dalji izlazak.Taj slučaj se odma’ po celom mestu prepovedao.Brankovi prijatelji domame Petra u jednu gospodsku kuću, u kojoj su i frajle bile.Poplaše ga da će ga odma’ dati okovati, ako ne prizna.Petar je bio vrlo plašljiv.Sve prizna i pođe kući da donese buđelar.Sa njim ode i jedan Brankov prijatelj, i vrate se.Buđelar je bio u kuvarkinom sanduku.Sad preda buđelar i novce, samo je nekoliko forinti i pisma izvadio.Sad ga opet napadnu radi pisama.On ista izvadi, te da frajlama da i’ čitaju i doda da samo zbog tog je on buđelar ukrao.Bilo je dost’ smejanja.Međutim dozovu Branka i toržestveno mu sve predadu.On se začudio otkud i kako. Petar je opet dobre volje i ište od Branka oproštenje.Ovaj mu sve oprosti.No kad Petar vidi da je Branko opet dobre volje, a on opet ište koji cvancik, Branko mu da. Onaj dan smo se već zadocnili.Sutradan svi nas do železnice doprate.I Petar je među njima i grli Branka. Kad kući dođemo, sutradan, Branko ode materi Petrovoj, — ona je tu sedela, — pa joj svoju nameru ispovedi.Ona samo sažaljuje Herminu i obriče mu da će ga u tom, po mogućstvu, potpomagati. Da Branko to isto i roditeljima na znanje i toplim rečma sudbu nji’ove kćeri opisuje.No starac, razljućen, opomene Branka da se on svega toga mane, štaviše da će ga i goniti, ako sad od svoje namere ne odustane; Branko se čisto okameni na ovaku nezgodu. Da bi se Hermini put preprečio, pošlju je na put vrlo daleko — i preseku joj svaki mogućan saobraštaj sa Brankom.Sad Branku odleti i ova nadežda.Njegova milostiva sve mu je činila, al’ Branko jednako nezadovoljan.On kaže, on ima dva ideala: jedan je u sretnoj ljubavi, naročito ženidbi, drugi — taj neće da iskaže.U prvom je već nesrećan. Brankova sudba je već mlogima poznata bila.U jednom većem društvu svi ga sažalevaju.Jedna svilokosa i opet plavooka, vrlo mlada i lepa devojka, vrlo učastvuje u Brankovoj bolji, moli ga da joj njegovu sudbu nasitno ispripovedi.Branko joj učini po volji.Svilokosa k srcu primi sudbu Brankovu i kaže mu da bi mu s drage volje svojim srcem pomogla.Dan na dan sve veće učastije, pa naklonost.Branko je izliv njenog nevinog srca za gotov novac primio, i njenoj naklonosti i ponudi odgovorio je.Ona ga moli da ju prosi.Odgovaraju mu da nipošto zasad ne maže biti, jer pre tri godine udavati se neće.Šta će sad?Pokuša nanovo, opet ništa. No Branku su sati izbrojeni.Život je kratak, a Branko je rad i da kakov spomen od svog života ostavi.On ne može tri godine čekati. Zapita jedared Liviju — tako se svilokosa zvala — da li je tvrda njena naklonost.Ona odgovori: do smrti njene uvek.Da l’ se može na nju pouzdati? — Može.Da l’ će ona njega dočekati s tim srcem i posle više godina? — Hoće.Kaže: »Tako mi sreće, niko moju ruku osim tebe neće dobiti, pa ma koliko dugo trajalo.« Sad joj se ispovedi, da on na veliki put ide; vratiće se do pet godina, i da ga dočeka.Ona plače, moli da nikud ne ide.Branko ne popušta; kod njega nema šale.Ona se skloni, tvrdu mu veru zada da će ga dočekati.Obeća mu se jošt’ da nikom ništ’ neće o njemu govoriti. Kad jedan dan čekam ja Branka, nema ga; drugi dan, — nema ga.Potražim ga kod kuće, — nema ga.Treći dan dobijem ja pismo i novaca.Pismo je ovako glasilo: ”Ljubezni brate Milane! Proveli smo zajedno detinjstvo i mladost u slogi, u raznim burama života.Sad smo već ljudi, pa svaki treba svom opredelenju da je bliže.Ni prsti nam nisu ravni, pa ne mogu nam biti ni putevi života svakom jedni.Meni dve stvari na srcu leže, koje mi zadatak života sačinjavaju.U jednoj do sad nisam bio srećan; sad moram drugu probati.Ja moram jošt jedno veliko i burno more preplivati, dok u mirno pristanište dođem.Ti si tvom zadatku bliže.Ja, ako srećan budem i srećno se kadgod vratim, bićete i vi, moja mila braćo, moje sreće učasnici.Pozdravi mi Svetozara n ostalu braću.Bud’te zdravi! E, tako nestade moga Branka.Raznese se glas ovaj na sve strane.Njegovi prijatelji iz srca su ga žalili, neprijatelji, pak, — tekar su ga ogovarali. Branko je bio dobar čovek, al’ je imao čudnu narav, koja se mlogima nije dopadala. Među nižima bio je snishoditelan, popušćao im je više neg’ obično; među većima od sebe pokazivao je kanda neće ništ’ od svog čovečanskog prava da popusti.Zato su ga jedni držali za popustljivog, koji se sa svakim, sebi neravnim, druži; drugi, opet, — za besnog, visokoumnog.Koji su ga poznavali, ti su svi bili na dva logora razdeljeni: jedni su ga jako mrzeli, drugi bi ga na rukama nosili.Nije bilo koji bi ga kao mimogred spomenuli.Mlogi su ga mrzeli, a upravo nisu znali kazati zašto.Mlogi, kojima je on na ruku išao i potpomagao i’, ogovarali su ga da je predobar, za sebe rđav itd.Štaviše, našlo se i takovi, koje je on ne jedanput iz blata vadio, pa su se na njega blatom bacali.U hatar veće stvari i istine, ili u pomoć ugnjetene nevinosti, uvek je bio gotov i život i imanje žertvovati.Jednom reči, on je imao malo prijatelja, mlogo neprijatelja. Mlogi su kazali: »Šteta za Brankom što ga nestade!« Drugi su, opet, kazali da je zaslužio da ga more pokrije.Al’ Branko srećan što nikog ne čuje. Već u poslednje vreme mogla se na Branku velika promena primetiti, premda se on usiljavao sve to pokriti.On se u društvu smeši, a duša mu plače.Katkad mislio bi nebo će glavom provaliti, a duša mu je spokojnija.Ako je video da desetorica nepravdu brane, a jedan ima pravo, on će sa ovim držati, pa kud puklo da puklo.Uvek se tužio da je teško poštenim i dobrim čovekom biti na svetu, on veli: »Savest nagrađuje.« Posle nekoliko dana pozove me Brankova milostiva.Pita me šta se stalo Branku, kud je otišao; kaže mi da je njoj pismo pisao, da joj blagodari na svemu kao svojoj blagodeteljki, no on mora ići.Sastajati se nije hteo, da ne bi mu rastanak težim postao.No kuda je otišao? — Bar da se zna da mu čovek piše. Ja joj pokažem moje pismo od Branka.Čudi se i ona i ja, al’ sve badava: Branku ni traga ni glasa.Poče ona posle govoriti: kako joj je osobito žao za Brankom, al’ čudna njegova narav njegovoj sreći na putu stoji; da je mogao pokraj nje srećan postati; da je imao toliko poverenja kod nje, da bi mu bila sve u ruke dala. Počnem je posle ja tešiti da se ne brine za Branka, da je on odvažan, dobrog srca i nepokolebim, da je on kao lutka, koja je u pola, odgore, od drveta, a dole od olova, pa ma je kud prevrnu, svud stoji. Počne se sad ona za sebe brinuti kako će sad ona bez Branka, na kog se jako bila naučila.Ja je jednako tešim.Dozvoli mi, štaviše zamoli me, da joj češće dođem, jer ima mloga pisma, a nema prijatelja, pa da je ne prevare.Dalje veli, milo joj je kad me vidi, jer onda misli da Branka vidi. Ja sam često onamo otsad odlazio, i u svemu sam se joj uslužnim pokazao.Sad mi je bio zadatak kakogod umiliti se.Uvek sam u mom životu bio kicoš, samo kad sam mogao, a sad moram do vr’a da doteram, il’ ću se natrag strmoglaviti.Počeo sam se tako isto nositi kao Branko; ista boja, ista forma.Njegovo držanje sam si prisvojio, znao sam njegove obične izražaje.Pa tako, kad sam prvi put došao k milostivoj i počeo po Brankovom timaru govoriti, a ona kad me čuje i vidi, mal’ ne puče od smeja.Već sam iskusio jedanput, kad sam pred njom klečao, da da iskrenim srca izlivom ne mogu kod nje do naklonosti doći.Tako sam morao sa druge strane pul pipati. Malo po malo ona se naučila na mene, al’ o ljubavi i ženidbi ni razgovora.Izrodilo se neko prijateljsko odnošenje među nami.Kod drugi’ ljudi počinje se odnošenje od ljubavi, pa onda tek ljubav propadne u prijateljstvo; naprotiv kod mene, najpre dolazi prijateljstvo, pa onda propadnem u ljubav. Tako sam ja već ovde u prijateljstvu plivao.Ako treba obligacija da se pravi, odma’ mene zove; ako dva dana ne dođem, kaže da se ne može da nasmeje, pa ne zna bez mene ni šta je novo po svetu.Kad je što kupovala, a ona me zove u dućan, pa moram da gustiram, i to što je najskuplje.Ako kupuje šešir, ja moram s njom k mašamodi, pa onda teško meni, ako mi se kakav jeftin dopada, a ja ti onda sve one sa perjanicama biram.U kući morao sam moje mnjenije o svakoj stvari davati; bož’ sačuvaj, ako joj se ne dopada kuvarka, da smem kazati da nije hrđava. No šta će od svega toga da bude?Prolaze dani i meseci, a ja trošim, pa jošt nikakve hasne, ni sigurnog izgleda.Prođe jedna godina, pa jošt ništa.Sad mi već počnu financije natraški ići, al’ ja zato neću da klonem.Kredita sam imao dosta.Kod Fišpauhovice ja i Svetozar mogli smo ići na kost, pa ma dokle terali, jer je tu Svetozar sve.Tako isto i u drugim stvarima, opet, imao sam druge ljude. Katkad izostanem po nedelju dana; milostiva me zove, a ja hoću li — neću li.Ona opet ne može bez mene, al’ o ljubavi ništ’ ne govori.Počnem ja izdaleka cifrati.Opomenem onaj smešan akt, kad sam klečao, pa i to dodam kako me onda nije htela ni dobro pogledati, a sad mi je prijateljica.Ona se samo smeje, no na stvar ništ’ ne govori. Ja opet izostanem.Već sam se jako bio zadužio, pa mislio sam: šta će biti od mene, ako ovako ustraje? — Počeli su gdekoji kreditori goniti.Osobito jedan mi se popeo na vrat.Fiškal njegov ne da mira, štaviše, dođe mi sa personalarestom. Pa da znate jošt ko je taj fiškal bio?Bi l’ bi pogodili? — Moj Zdravković. On otkako se od nas otkinuo, sasvim se otpadio i postao filisterom.Ja ga molim i opominjem na naše đačke godine, a on tek potsmešljivo odgovori: »Moj Gospodine, šta se u đačkom životu ne staje!Al’ sad to na stranu.To ne treba ni spominjati, jer je detinjska stvar, no sad treba svaki sebi, pa treba dobro izrešetati: šta je moje, šta je tvoje?No baš da ne reknete da se neću i tog da opomenem, kao ženerozan negdašnji kolega, dajem Vam termina jošt tri dana.Po istečeniju nećemo se više ovako razgovarati.Zbogom!« Sad mi pali na pamet oni’ deset dukata, što je dobio od Idine matere, kad je bio naš lokaj, pa se smejem i jedim; no zlo da mu napomenem. Na sreću, opet milostiva me zove i tuži se što ne dolazim.Izvinjavam se da imam mlogo posla.Ona mi kaže da sama priznaje da mi vreme krade; zato opredeli mi priličnu platu, kao da pazim na njene interese i da sam joj uvek na raspoloženju, i odma’ mi napred da polgodišnju platu. Kad odem, odma’ potražim gospodina Zdravkovića, platim moje i otporučim se od njega sa željom da se nikad više ne sastanemo. Sad sam se opet malo oporavio, al’ sam nadeždu počeo gubiti kod milostive, misleći: da ona ima i u poslednjoj kakvoj misli kakovo tešnje namerenje sa mnom, ne bi me pod platu bacila, jer ako mi je s tim i pomognuto, al’ tek sam njen kao nekako sluga.No neću da dešperiram, no sve teram dalje. Tako prolaze opet dani i meseci. Moja milostiva imala je mlogo novaca na interesu izdati’.Jedan dužnik hoće da je izigra; ja naiđem na sve tragove, i spase se kapital.Ona me vrlo pofali i nagradi.Neki ljudi hoće da je skuvaju sa nekim zajmom.Ja to pročujem, i namera im se osujeti.Sad sam bio već njen tajni savetnik; bez da me zapita, ne da nikome ni dare. No i meni se sve boljma i boljma vodilo.Svud sam razglasio da sam zaluđen u milostivu, a i ona na mene dobro gledi.Premda ni rečce nije istine bilo, opet je došlo to njoj do ušiju, pa i ona je verovala, no nije mi se htela pokazivati.Rodovi njeni joj sve dokazuju i prebacuju, no to ju tako razjari, da neće više od nji’ ni jednog očima da vidi. Kad je kud išla, ja sam joj bio čuvar, gardmosije.U društvama lebdio sam nad njom, da vide kako za njom ginem.Na druge nisam gledao; bio sam ravnodušan.Kad hoće šešir, a ja sa najvećom ceremonijom, na ma u najvećem društvu, — uzmem ga u ruke, pantljike lepo raširim, pa sa četiri prsta, tiho kanda ga zefir nosi, dajem ga joj u ruke.Kad nije ni pomislila da će što trebati, ja sam to sa, sobom nosio i odma’ dodao. Jedanput zabrinuta sedi milostiva.Gledi na mene podugo, pa rekne: »Ja ne znam šta ću s Vama činiti.Ljudi o meni svašta govore, i to zbog Vas.Naučila sam se na Vas, a i zadovoljna sam s Vašom službom, no tek opet: šta će svet reći?Pa jošt ne znam ni od kakve ste familije; možda Vam je otac kakav šuster, a Vi šetate se sa mnom, koja je od takvog plemena.« »Milostiva, oprostite, ja sam od velike familije.Moj pokojni gospodin otac bio je purgermajster, no umro je, pa je umrla i moja gospođa mati, pa smo posle osiromašili, al’ karakter smo održali.« »A boga Vam, kažite mi: kad Vas ko zapita šta ste Vi kod mene, šta na to odgovarate?« »O, znam si ja odma’ titulu dati.Kažem da sam kod milostive gospože N. inšpektor sviju dobara.« »To ste zlo kazali.Inšpektor ne može biti gardmosije.Otsad to nemojte više činiti.« »No šta ću kazati, milostiva, ako smem pitati?« »Kažite — kažite da ste mi kuzen, — od strica brat. »Znam, milostiva, i za sreću si držim.« E, tako ja postade moje milostive kuzen.To je već jedan korak bliže.Tako sam ja u nadeždi živio, i to vrlo dobro živio. Jedanput bio sam nekoliko dana na strani.Kad se vratim, a ja idem k mojoj kuzini da joj nešto javim.Ona je baš u kujnji bila.Kad stupim u kujnju, a kuvarka je baš zaprašku pravila, pa odma’ k meni, poče me grliti i ljubiti. »O, slatki moj Milane, fala bogu, kad te već jedanput vidim.« Ja se nađo’ u čudu.Od radosti zaboravila je vrelu varjaču u ruci, pa u grljenju oparila mi levo uvo i zalepilo mi se malo luka na njemu. — To je bila moja stara Babika. Milostiva ubezeknula se; gledi, ne zna šta je.Ja se brzo otrgo’, pa reknem: »Ali, zaboga, frau-Babi!Ta nisam ja više mali da to činite sa mnom! — Znate, milostiva, ona je bila u službi kod mog pokojnog gospodina oca, kad sam bio mali, pa je bila moja dadilja, pa me zdravo volela, kanda, sam joj sin.Je l’te, frau-Babi?« Kod ovi’ poslednji’ reči pritiskao sam Babiku za rame, a očima joj dam znak da to odobri.Babika je bila dobra i uvek me slušala, pa primi i to na sebe. »Vi, frau-Babi, imate primiti jošt po testamenti mog pokojnog oca sto-forinti, a Vi to ni ne znate.Otidite jošt danas kod fiškala G. N. Nr.70. pa će Vas isplatiti.« Babika sve to prima i ćuti. Tako sam se iz ove bede izbavio, koja mi je mogla celu budućnost pokvariti. Ona, sirota, mislela je da sam došao nju da potražim; jer pri poslednjem našem sastanku i rastanku, kad sam jošt kundšaftsamt držao, obrekao sam joj se da ću je ma gdi potražiti i naći. Milostiva se celoj stvari nasmejala, al’ verovala je da je tako kao što kažem, jer je i Babika sama isto potvrdila.Babika nije nikad što pametnije u svom veku učinila.Da je znala milostiva šta je Babika mislela, to bi mi jošt onaj dan dala pasoš. Kad pred veče, al’ ja čekam Babiku kod Nr.70, i to pred kućom.Kad u jedno doba, eto Babike.Dam joj iz daleka znak da za mnom ide.Al’ ona me stigne, pa pored mene.Ja pravim veće korake, al’ ona za mnom u trapu, pa je opet pored mene.Pođem malo pomalije ići, da bude ona napred, al’ me opet dočeka.Naravna stvar, mrzelo me da pored mene ide, al’ ona, sirota, misli da kad sam se u liberiji s njome šetao, da mogu i sada. Jedva dođem u moj kvartir.Tu joj ispovedim da ja interesa imam od milostive gospođe, da joj ništ’ ne govori o prošlom vremenu, kad sam liberiju nosio, no da kaže da mi je kod moga oca, purgermajstera, dadilja bila.Ona kaže da je odma’ svatila moje reči u kujnji i primila, i obreče da neće ništ’ o starim stvarma spominjati samo veli da joj je to teško palo na srce što sam kazao da je moja dadilja bila, i tako sam je starom načinio.Bar da to od mene nije čula, koga vole i voleće dogod disati bude.No lepim rečma utešio sam je.Dam joj sto forinti, pa ju zamolim da ne služi kod milostive, pa ću joj uvek dodavati, nego, ako može, nek se odma’ čisti.Kažem joj jošt i to, da je gospođa čudne naravi, jednako sekira itd.Ona se na to prikloni.Naučio sam je šta da govori o meni, ako bi je gospođa što zapitkivala. Sad Babika vrati se. No ja jošt nisam se smirio.Znao sam kakve su ženske, pa primetiće da se ja okolo milostive nadeždim, razgoreće se u njoj jošt većma strast ljubovi i zlobe prama milostive, pa će biti parade.Jer Babika je imala tu narav da bi sve za mene učinila, al’ samo veli da bar njene oči ne vide kako ja na drugu il’ druga pa mene oči baca, jer onda se zaboravi, pa bi takovoj oči iskopala.Ako se ovde uzbavi četrnaest dana, slabost će je pobediti, pa zlo po mene. Dođem milostivoj, a ona ništ’ i ne spominje o Babiki.Mlogo je manja zver neg’ da misli o njoj.Dva-tri dana prođu, a milostiva se tuži na Babiku da se napija.Ja joj kažem da je tako isto i u našoj kući bilo.Milostiva joj prebaci, a Babika si ne da mlogo kazati, pokupi habe, pa ode bez zbogom da kaže. Sad mi je kamen sa srca spao.Sad je opet dobro.Ja dobro živim, samo budućnost me mori. Jedan dan dođe k meni Svetozar i kaže mi da je svršio kurz i postao doktorom.Šta će sad?Ništ’ drugo, no da uzme gospođu Fišpauhovicu, našu staru Faniku.Tako je i bilo. Drži se veselje.Ja prvi Svetozarov svat.On je srećan čovek.Šmalc je umro.Fanika je lepo nasledila. Sad počnem ja opet izmišljavati kako bi’ mogao ja doći do moje milostive kuzine.Prositi je ne smem, jer možda bi se opet za ključanicu fatati morao.A s druge strane, opet, znam da je uvidila moje namerenje, pa se čini i nevešta.No jedna okolnost opet me k celi bliže dovede. Milostiva kuzina jako se razbole.Hoće već da umre.Doktori drže konzilijum.Ja danju noću lebdim nad njom.Sam kuvam teove; iz moje ruke pije, blagosilja me.Hoće da piše testamentu, pa da se o meni pobrine; ja ju tešim da će ozdraviti.Ona me moli da se molim bogu za nju, pa ako ozdravi, daće mi njenu ruku, tojest biće mi žena, jer vidi da sam joj dušom naklonjen.Ja ju u ruku poljubim i suzom orosim.Ona i dvaput i triput kaže da će blagodarnost svoju prama mene s tim pokazati, da će za mene poći. Milostiva je ozdravila.Ja čekao da ona što o tom što je obećala, proslovi, al’ ćuti, premda mi veliko prijateljstvo pokazuje.Tako mi već nekoliko godina prošlo, sve u nadeždi, al’ kraja nema. Za ovo vreme i Babika me često uznemiravala.Kako joj se zlo vodi, a ona odma’ k meni pa, ako ne dam, zlo: hoće odma’ milostivoj da ide. Tako jedared, kad mi se već dosadilo, počnem je odbijati, — ona sa mnom u koštac.Ja potegnem oštrije, al’ ona reče mi da će mi doskočiti, pa iziđe napolje, pa upravo mojoj milostivoj.Ja za njom, i jedva je stignem kod kapije, na daj opet, pa smiri se. Da mi ona nije bila na vratu, mlogo bi’ mirnije živio. Jedno pred veče šetam se ovamo-onamo, kad šta vidim — mog Branka.Sav od sunca ispečen, inače zdrav, divljeg izgleda, rekao bi da je među risovi i lavovi živeo.On u mene, a ja u njega gledim. »Ta jesi l’ ti, brate Branko?!« »Ta jesi l’ ti, brate Milane?!« Možete si misliti kako nam je bilo. On je onaj isti dan stigao.Pitam ga gdi je bio, šta je radio.On mi na to odgovori: da ga nikad o tome ne pitam, da on to samo za sebe zadržava, da je zadovoljan bio, al’ došao je natrag da reč obećanu održi i da vidi svoju braću i rodove, jer ga je to vuklo natrag; inače ne bi natrag došao, premda je svašta dosta preko glave prometnuo.Na to uzda’ne i ućuti. Siroma’ Branko, mlogo je morao stradati.Njega je tuđe sunce jako peklo.Na licu mu se vidile borbe, preko koji’ je prolaziti morao. Ja sam se jako obradovao;, kad sam ga vidio, al’ samo jedno me počelo mučiti.Koliko sam već truda položio da se kod milostive umilim, pa sve je zabadava, ako se Branko pokaže.Ona će odma’ o’ladneti prama mene. Pitam ja Branka šta on misli o milostivoj.On kaže, sutra će posetiti svoju blagodeteljku.Kad sam to čuo, mal’ me šlog nije udario.Pitam ga dalje, ima li on kakove dalje namere onde.Kaže: »Ni najmanje«.On je sasvim na drugoj stazi. Onda mu počnem prepovedati sve šta se sa mnom zbilo, otkako se videli nismo.Kažem mu da mi je pun izgled da ću milostivu za suprugu dobiti.On kaže da mi je prosto.No to meni jošt nije dosta.Samo jedanput na sokaku neka ga vidi, pa zbogom, moja srećo. Zamolim ga da ne ide milostivoj; kažem mu zašto.On se nasmeje, pa obreče.No jošt ni to nije mi dosta.Zamolim ga, da kad je na sokaku vidi, da se ukloni da ga ne vidi.I to će učiniti. No sad sam postao tek pravi mučenik.Već ujutru rano ja kod Branka, jer se bojim da će ga milostiva, bez da on hoće, gdi god videti.Tako sad moram uvek da sam sa Brankom.Kad idemo po sokaci, a ja pazim na sve strane, kanda od kakvi’ kreditora zazirem, pa vidim li iz daleka kakovu tek na formu milostive, a ja vučem Branka u drugi sokak.To je dosta mučno bilo za mene, kad sam morao tako stražariti Branka, a on, siroma’, kao kakav aršitanac, sve po zapovesti mojoj čini. Tako jedanput opazim nablizu milostivu.Branko pored mene ide.Već smo nablizu bili, no na sreću, nije nas opazila; gledala je na stranu, na neki mašamodski dućan, a ja brzo okrenu’ Branka, pa kad je pored nas prošla, a mi smo jedno drugom s leđa bili, pa ja poklonim se i pređem k njoj, a Branko ukloni se. Jedno pred veče odem s Brankom u jedan kiosk.Kad onde, a ono sedi Brankova svilokosa, frajla-Livija, sa jednim mladim, Branku poznatim, čovekom.On baca na nju oko, ona na njega, zarumeni se, pa se opet čini kanda ga ne poznaje.Branko ju poznao, pa odma’ k njoj, al’ ona se izvinjava da joj je milo, al’ da je već udata i da je za dalje poštedi.Branko pita mladog čoveka: »Je l’ tako?« On kaže: »Jeste.« Sad mu je već dost’.Odma’ iziđe napolje, a ja za njim. »E, sad pomisli samo, brate, ova mi je dala reč, štaviše zaklela se da će me dočekati, pa vidiš šta se stade.« »E, šta ćeš!Takve su ženske,« »Al’ je ona bila jošt vrlo mlada, nevinog srca, pa kako ne bi’ takom prostodušiju verovao?« »E, baš to je zlo!Bila je mlada, pa se brzo zanela, i brzo opet odnela.Na nju je samo pečatlenja magnovenje radilo.Onda si joj ti bio pred očima, posle, opet, došao drugi, pa te zaboravila.« »Al’ jesi l’ vidio da baš nema, volje ni u razgovor se upušćati?« »Nije joj više stalo do stari’ spomena.« Posle smo čuli kako Livija nije ni tri godine čekala, a kamoli pet, i da je od svoje volje pošla. Branko tek uzda’ne, pa tuži se kako je svet pokvaren.Otsad nije više na nju ni gledao, kad je prošao pored nje, a ona je opet glavu od njega okretala. Raspituje za Herminu.Hermina se već udala, i to za onog istog koji je kod železnice sa karucama nju dočekao, koji je sa svojim sestrama bio na viziti kod Hermine onda, u nedelju, kad se Branko u kujnji s njom razgovarao, onaj isti zbog koga je Hermina otputovala, baš onaj dan kad je imao kod nje soare biti.Petar je, siroma’, već davno umro. — Eto druge žalosti Branku. Jedanput u šetnji naiđemo na gospođu Lauru.Jedva smo je poznali.Bleda, slaba, kanda je iz groba ustala.Čujemo da već dosta dece ima, al’ gospodin suprug već od dve godine od podagre leži, i doktori kažu da će se teško izlečiti, no da može jošt dugo živiti, al’ mama teši Lauru da to ne može dugo trajati, i da će ona dobiti jošt mladog muža. Lizin suprug naglo umre.Livija ostade mlada udovica.Mlogi diluju na nju.Livija je sad opet rada sa Brankom što započeti, da za njega pođe.Branko ni da zna, ne iz osvete, no zato što je uvažiti ne može, kad je u stanju bila u svojoj svetoj nevinosti zadatu reč pogaziti. Livija se na to jako razljuti.Ode putovati i kaže da će si takvog mladoženju naći, da će se svaki čuditi.I, doista, nije prošlo nekoliko meseci, al’ ona dovede sebi mladoženju, da se ovaki čudio.Lep čovek.Proda Livija što ima, pa odu.No naskoro nema ni novaca ni imanja, iščezne ljubov, pa svilokosa Livija ostavi sve, tojest rastavi se od svoga i postane babicom. Branko se sad celoj stvari gorko nasmeja. Jedanput u teatru primetim jednu krasnu crnooku frajlu; oko joj je vatreno, da bi rajbhelclu zapaliti moglo.Ona jednako na Branka gledi.Gurnem Branka da onamo gledne.Kad on onamo, a ona tek pusti oči dole, pa neka tajna milost joj se na obrazu prolila.No kako Branko na stranu, a ona opet ovamo strelja.No malo pomalo tako se oslobodila, da već nije pogled natrag vukla. Tako je bilo sutra, tako i prekosutra.Pitam Branka šta sudi o celoj stvari.On reče: »Il’ je neka velika potajna simpatija, il’ je neiskazana koketa.« Raspitivamo ko je, šta je, — doznamo gdi sedi sa svojom tetkom, jer drugog nema.Svi je fale da je neko osobito stvorenje, da nije koketa, kao što bi ko mislio, jer ne jedan gavaler se već opario, kad se usiljavao naklonost i poverenje zadobiti. Opet odemo u teater.Ona opet onde, pa ne skida s Branka oči.Branko se jako čudi. Branko sutradan napiše pismo ovako: „Počitajema frajlice! Ne znam šta da o Vama sudim: il’ mi se javljate kao anđeo hranitelj, ili kao neki demon, koji će me tek otsad goniti.Vi ste me očarali.Ako ima od Vaše naklonosti što u stvari, ja Vam stojim na raspoloženju, i to Vam izjavljujem: da kod mene nema sujetni’ težnja, no ozbiljno mislim.Ako ste kome srcem obvezani, dajte mi na znanje, jer nikom u takvoj delikatnoj stvari nisam rad na put stati.Očekujući odgovor, ostajem... Ovo pismo ću ja sad onamo nositi.No po nalogu Brankovom tek onda ću ga predati, kad vidim da je vredno; ako se ustezati bude, da ga ne dam. No sad kako ću onamo.Idem da probam.Prođem pored kuće, a ona na pendžeru.Ja joj se poklonim; ona se smeši.Vidim na kapiji cedulju, neki kvartir se izdaje.Ja unutra i odma’, bez da pitam kuda, k crnookoj frajli.Ja izvinjavam se da sam kvartir pofalio, a ona ne prima za zlo.Poznavala me već iz teatra.Malo jošt postojim, a ona me ponudi sesti.To sam jedva dočekao. »Vi, frajlice, često u teater idete?« »Abonirata sam.« »Pa mloge eroberunge pravite.« »Vi se, gospodine, samo šalite.« »Mogao bi’ Vas o tom uveriti.« »Al’, molim Vas: ko je onaj mlad čovek, što uvek pored Vas stoji?« »Moj dobar drug.« »Pa otkud je?« »On je odavde nedaleko rodom, moj zemljak, al’ više godina nije bio tu, neg bogzna gdi po svetu; sad nedavno je došao iz Pariza.« »Odma’ sam poznala da nije sasvim ovdašnji, po njegovom držanju i svemu.Da sam poznata, uzela bi’ si za zadatak kod njega dobro zapisana biti.« »On opet osobito čuvstvuje o Vami.« »Ta, je l’ moguće?« Onda ja izvadim pismo i predam joj.Kakva je to radost bila!Pre neg’ što će ga otvoriti, metne ga na srce, pa onda čitaj. Pita me ko je i šta je Branko.Kažem joj.Ode u drugu sobu i piše pismo.Iznese mi ga i preda.No malo zamisli se, pa ga opet natrag izište; kaže da hoće što da doda.Piše drugo pismo, i to pokvari; jedva treće iziđe za rukom.Kaže mi da je prvo preterano bilo, da kao nepoznatom ne može sasvim što misli i čuvstvuje u prvom pismu pisati, zato ga je prekratila.Ja se i s tim zadovoljim.Poklonim se i odem. Dam Branku pismo.On ga čita: Ako baš sudba hoće... a ono nek bude što.Uzela sam si slobodu... i to po Vašem taktu... pisati.Ja gledim da od onoga što Vi mislite ništ’ ne bude, tojest, da drugi moju ruku ne dobije.Pa ako želite da... naše nepoznanstvo izbrišemo... stoji Vam na volji... Branko kaže da ovo pismo nema ni repa ni glave.Ja mu ga tumačim.Kažem mu da je taj smisao, da ona neće ni s kim da se u udadbu upušća, ako se Branko obreče, i da ide sam onamo. Branko se reši.Kad onamo, a njemu se ona sasvim dopadne, tako kao god i on njoj.Za nekoliko dana sve je već bilo u redu.Branko joj celu svoju sudbu prepoveda.Ona jako u tom učastvuje i kaže da bi sto života za njega žertvovala i da ga je bog doneo. Sad navali Paulina na Branka da se uzmedu.Njemu se opet sve to nabrzo čini.On hoće da ga i ona sasvim pozna.Kaže joj kakav je on; gorim se načini neg’ što jeste.Ona kaže da će svaku sudbu s njim! deliti. Paulina već nema strplenja.Ona ovo piše Branku: Dokle će ovako naš život trajati?Ti sve oklevaš, a ne znaš kako mi je.Ta ne treba tu mlogo ceremonije.Jedan sat žertvuj, pa je svemu kraj.Ja ti iskreno ispovedam, ako ovo duže ustraje, ja neću dugo živiti, jer i ovako mi je gorak život, i neka me ne bude, kad ne mogu tebe mojim nazvati. Branko se tada reši i uzme Paulinu.Paulina odma’ u početku kaže Branku da njoj vozduh škodi, da ona ne ne može sve na jednom mestu sedeti.Branko joj dopusti da pravi malo »lustrajze«. U otsustviju supruge naiđe Branko na neke pakete pisama.Mogao bi i’ kakvom bakalu na funtu prodavati.To su Paulinine korešpondencije. Vrati se supruga.Branko joj pokaže pisma.Ona odgovara da je sve te za lude držala, samo njega ne. Prođe neko vreme, a Paulina se ište na dva meseca izvan varoši, da vidi ekonomiju, jer, veli, bez nje će sve propasti.Dopusti joj i to.Paulina išla je često pored ekonomije na soaree. Jedan dan dođe u ruke Branku jedno pismo, muškom rukom pisano i adresirato na Paulinu.Branko ga pročita, pa ćuti. Vrati se Paulina.Saopšti joj pismo; ona đipi na Branka i kaže mu da je nesnosan čovek, da se ona pored njega ne sme s nikim ni razgovarati.Prebaci mu Idu i Mariju. Sutradan Branko nije već s Paulinom.Ugovore se da se rastanu. Branko je opet sam.Dođe k meni i počne mi se tužiti: »Vidiš, Milane, kakve sam ti sreće!Jedan ideal mi je sasvim upropašćen.Sa Idom i Marijom je taj zakopan.Ja ne mogu više ovde ostati; žao mi je što sam se vraćao.Pa i vi među sobom niste jedan drugom prijatelji.Zavist, zloba, sebičnost jede vas.Zato: zbogom, možda navek; idem daleko, daleko!Laste i ždralovi bićedu mi saputnici; nji’ ćete opet videti, ali mene ne.« Ja ga tešim, no ne da si protivusloviti.On veli: »Ne znaš kako me bole, vas, moje, ovde ostaviti, al’ šta ću, i pauku kad pokvare paučinu, njegov halov, a on traži drugo mesto; jer, kad mu mlogo kvare paučinu, nestaće je, pa neće moći muve ’vatati, pa ni živiti.No, zbogom!« Sad se Branko sa mnom zagrli, poljubi, pa se opet otme.Ja opet ga stisnem k sebi, on me poljubi, pa kaže: »Ovo je za sve moje.Fala!« Pa me opet stisne i brzo iziđe. Dok ja za njim, a on se izgubi.Tražim ga ceo dan: nema ga nigde.Tražim ga sutra, opet ga nema.Branko je otišao. Sad opet ostade ja sam.Dokle je Branko tu bio, u prazno vreme, ili kad mora biti, išao sam mojoj milostivoj kuzini.Otkako je bolestna bila ništ’ ne spominje o udadbi, premda mi sve dobro čini, jer imam njeno potpuno poverenje.Al’ šta mi to vredi?Zar ću uvek u neizvestnosti živiti?Moram i ja već što kuražno učiniti, pa ma me šta koštalo.Prositi ju ne smem, a znam da bez mene ne može biti, jer se sasvim na mene navikla, No šta ću sad?Makar kriminal učinio, moram cel postignuti.Svetozar mi je desna ruka; on je za mene sve gotov učiniti.Ja mu nešto saopštim.On najpre misli se, pa se posle reši.Mi smo nešto veliko smislili.Nešto će strašno izići.Il’ ćemo cel dokučiti, il’ možemo stradati, il’ ćedu nam se svi smejati, a mi ruke na oči. Hoću kriminal da učinim.Sad da vidite samo šta će da bude. Jedno predveče, baš u nedelju, milostiva nije se baš najbolje nalazila.Nije bila ni bolesna ni zdrava, neg’ onako kao velike gospođe, kad ne znadu same šta im fali.Dosta to da joj je nešto falilo.Kod kuće nije bilo nikog osim milostive.Sve sam ja to znao.Ona se na divan naslonila, tuži se da nema apetita. Najedanput čuje se neka lupnjava u trećoj sobi. Milostiva, poplašena, kaže mi da vidim šta to lupa.Ja otvorim jedna, pa druga, pa treća vrata, pa kad unutra, a ja počnem vikati: »Evo lopova!« Milostiva dotrči, a ja se već sa lopovom rvem.Vičem milostivoj da mi pomogne.Milostiva padne u nesvest, lopov u maski pobegne, a furuna razvaljena. Sad daj vode, pa milostivu k sebi dovedi.Dođe k sebi, vidi furunu razvaljenu, pa jadikuje da su je hteli pokrasti i ubiti.Ja to isto potvrđujem.Padne na mene, zagrli me i zove me njenim izbaviteljem.Ja joj kažem: »Vidite, milostiva, Vi imate mlogo neprijatelja, koji Vam o glavi rade«. »Znam, znam,« govori kroz plač, »ko je tome uzrok.To su moji rodovi, koji bi hteli da naslede, pa mi jamu kopaju.No nećedu baš zato naslediti.Oni me zbog Vas gone, al’ baš u prkos ću da učinim što se njima ne dopada.Izvadite sutra dišpenzacije, prekosutra se venčavamo i pišem Vam, posle smrti, da što je moje, — budne Vaše. Ja poljubim joj ruku, pa kleknem, pa joj se zaklinjem biti veran i poslušan.« Posle ove žalosne komedije odma’ sam se izvukao da dobijem dišpenzaciju, jer ženske su promenljive.Bogzna šta može biti za tri dana, može k sebi doći, može je ljutina proći, pa se pokajati. Sutradan dišpenzacije su u džepu, a prekosutra sam već najsrećniji suprug. No da vam kažem šta je s tim lopovom bilo.Taj lopov je bio Svetozar.Sve sam ja tako lepo uredio, da se milostiva malo zaplaši.Znao sam njenu slabost, da se sve od svoji’ rodova boji, pa sam sve to sa Svetozarom isplanirao.Dobro je ispalo, moglo je iz šale i gore što ispasti, bar najmanje kakav smej i pasoš od milostive. E vidite, tako se ja lepo oženi’.Imam sad i zemalja i kuća i novaca dosta.U spomen da se teško mora čovek boriti, dok do čega dođe, držim slugu, koji taku istu liberiju nositi mora, kao što sam ja nosio. E, vidite, tako se svet okreće: što danas dole, to sutra gore!Ja sam tako najsrećniji od sviju koji su sa mnom život provodili. Moja sirota sestra umrla je već davno kao viršofterka; Rezika se udala po drugi put, no nesretno, pa je sad vešerka; Babika umrla je od vodene bolesti; Marija je umrla od žalosti; Laura je dobila jeftiku, a suprug joj mora jošt deset godina u podagri ležati; Hermina je morala pobeći od muža, jer joj je jednako Branka prebacivao; Livija ima na kući veliku tablu da je slavna babica; a Paulina — ta se jošt tocilja po svetu, Svetozar je na glasu doktor i imućan čovek; Rudić je dobio na lutriji veliko terno; Zoričić je dobio bolju štaciju; a Zdravkovića je udario šlog — u jezik. A siroma’ Branko!On je bogzna u kojoj časti sveta; njega opet tuđe sunce pali.Kad dolaze laste i ždralovi, a meni je milo, — to su Brankovi saputnici. Žao mi je Branka.Ako o njemu što čujem, prepovediću vam. Kad je Milan Narandžić svoje žitije ispripovedao, društvu se to dopadne, pa se namami i često Milana moli, da mu opet što interesantno pripovedi.Al’ nema Branka, pa nema ni pojezije za Milana.Bogat, oženjen čovek, koji se jednako oko gospođe vrze i ekonomiju nadgleđuje, pojetično živiti ne može. Milan je bio ipak i bez pojezije zadovoljan, jer ja živio kao bubreg u loju.Al’ posle jedne godine umre mu gospoja bez poroda.Milan je universalan naslednik.Sad bez žene počne, što ’no kažu, bećarski živiti.Sudba ga opet Branku dovede, pa sad oboje produže svoj čudan život.Deset godina prohujaše.No čujmo na usta samog Narandžića kako je te godine proveo.Evo opet u društvu, u više prilika, produžuje svoju pripovetku. »Kad mi je pokojna gospođa umrla, postao sam dešperatan.Premda sam tim još bolji izgled pred očima imao, opet mi je žao bilo za njom.Da vam kažem od čega je umrla.Rodovi su je jako sekirali, što je za mene pošla: svaki dan je čula nove i nove glasove, spletke kojekakve.Tako i rodovi dali su si truda da istraže od kakve sam familije, pa su našli da sam šnajderski sin.To je bila voda na nji’ovu vodenicu.Jednako su s tim viclovali.Od jeda dobije, sirota, zapaljenje mozga, a doktori su je od vrućice lečili, pa umre.Krasno sam je sa’raniti dao.Sanduk od crne kadife, zlatom iscifran, pa je odnesemo u zidanu grobnicu. Tek što smo je sa’ranili, već su počeli o meni brigu voditi, koju ću uzeti za buduću suprugu.Nije šala, bogat, mlad čovek, pa još i ugledan.U glavi sam imao konfuzne misli, da l’ da se ženim, da li ne.Pre godine nije ni pomisliti.Često sam se mislio: kakvu da uzmem?Mladu, lepu i bogatu?Ta će kazati: »Kapica mi, kapica ti.« — Lepu sirotu?Može pobesneti. — Matoru, a bogatu?I to je beda, jerbo je džandrljiva, pa muža preterano čuva.No na posletku mislim se, —što bog da. Išao sam sve u crnim haljinama, nosio sam širok frol na šeširu, kaput uvek do grla zakopčan, malo sam govorio, retko sam se smejao, izgledao sam sasvim interesant.Dame, koje su čeznule za mnom, i najkoketnije, pravile su preda mnom ozbiljno lice, samo da mi se dopadnu.Al’ malo po malo, pa mi se dosadi život na jednu formu, da se iskazujem pred svetom ozbiljniji, neg’ što sam, i da pokojnu suprugu žalim većma, neg’ što treba.Ja sam je istina žalio, al’ iskreno da ispovedim, ne tako kao što je svet o meni mislio.Već sam se bez nje sam sebi priviknuo, pa da se pokojna sa drugog sveta vratila, ne znam kako bismo se gledali. Padne mi na pamet da malo proputešestvujem.Pade mi i siroma’ Branko na pamet.Bog zna gdi i kako se on po svetu muči! Spremim se na put.Putujem nekoliko dana i dođem u zemlju N., gdi još nikad bio nisam.U glavnoj varoši prolazim po sokaci tamo amo, gledim na dame, a one na mene, pa sednem u jednoj gostionici, čekam ručak, a donde uzmem novine pa čitam.Dođe jedan čisto obučen gospodin i posle običnog pozdrava sedne za moj astal blizu mene.Dođe i supa na astal, bacim novine, pa ručam.Za celo vreme dok se ručalo, moj komšija bacao je ispod trepavica na mene pogled, a ja opet na njega.Izgled lica bio mu je rafinirat; mora da je trgovac, beamter il’ advokat.Vidim da bi rad što prosloviti, al’ se ustručava, il’ je gord.Hajd’ da ga predvarim. »Oprostite što sam tako slobodan.Vi ste, gospodine, po svoj prilici ovdašnji?« »Na službi, a Vi ste sigurno stran?« »Na službi, ja sam Milan Narandžić, zemljedržac u M.« »Drago mi je, ja sam Josif Špicer, kontrolor.« »Drago mi je.« »S moje strane.« Komplimentiramo se. »Odma’ sam mislio da ste stran iz daleke zemlje.« »Malo lustrajze pravim.Umrla mi je supruga, pa hoću da malo putešestvujem, žalost da rasteram.Pre nekoliko sati stigao sam u ovu varoš, malo sam se prošetao, baš mi se dopada.Ovde kanda ima dosta velike gospode?« »Dosta; ovde je i upraviteljstvo ovog predela i mloga zvanija.« »E, to ću se ovde dan dva zadržati.Ima li, moliću, ovde kakve znamenitosti?« Tu Vam ima starodrevni’ zdanija, krasni’ bašta, muzej i drugo koješta, al’ najinteresantnije je videti portregaleriju njegove preuzvišenosti upravitelja oblasnog.« »Pa može li se sve to još danas viditi?« »Može, samo ne bi’ Vam preporučio; da u galeriju idete, jer upravitelj onde sedi, pa je sad vrlo ljut, i ne mari da mu se sada ulazi i izlazi, znate — utekao mu inšpektor.« »Evo me... šta zapovedate, gospodine?« »Je l’ došo frišak policajblat?« »Jeste, al’ nema ništa interesantno: Orlić još nije onde.« »Pa kad će ga već jedared metnuti?« »Molim, ko je taj Orlić?« »Upravo da Vam kažem, to je jedna hulja.Znate, neki Branko Orlić, još mlad čovek, iz strane zemlje, ne znam na čiju preporuku dođe kod Njegove Preuzvišenosti upravitelja za inšpektora.To je veliko zvanije, veće triput, neg’ moje; pa sad ima već deset dana kako je utekao, a ne zna se gdi je, pa pitam da l’ ga već sa policajblatom traže.« »Pa je l’ što zlo učinio?« »Bez sumnje; zasad se još ništa ne zna, al’ da nije kriv ne bi begao.Šta mislite, tu se o milioni’ radi, a pod njegovom rukom su bili svi protokoli.Moj šef je bio baš sinoć kod upravitelja, na vistpartiji, pa mu je pripovedio kako ga je nestalo i nema mu ni traga, pa ga je dao policajno tražiti.Zasad ne fali ništa, al’ bogzna šta je morao učiniti; a drugo, upravitelj ga mora goniti, jer bi svet rekao da je upravitelj kriv.« »A inače, kakav je bio čovek taj Orlić?« Bio je gord i u svačem preteran; kad ide a on nikog ne gledi, pa je raskalašan; jednom reči, nije za beamtera, nego za kakvog landštrajhera.« »A to je lepo zvanije bilo?« »Šta mislite, inšpektor kod upravitelja!To su retka zvanija.Koliko bi nji’ želilo to zvanije postići!Tu, znate, ruka ruku pere, pa se mlogo kroz prste gledi.Tu se može za kratko vreme na pametan način obogatiti.No Orlić, ne da bi stekao, neg’ rastekao; ne zna kako treba s ljudma postupati.No ja ću se zadocniti. — Kelner, da platim!« Kelner dođe, Špicer plati. »Ja se preporučujem, drago mi je bilo.« »S moje strane osobito.« Iskomplementirasmo, pa on ode. Zaradovao sam se, kad sam čuo da je Branko u životu.Uveren sam bio da Špicer iz zlobe govori.No sad gdi ću naći Branka? Platim ručak i uputim se upraviteljskoj palati.Pitam jednog slugu, poznaje li g. Orlića?»O, kako ga ne bi poznavao!Ta on je nami bio dobar gospodin!« »No,« reče šantajući, »morao je uteći, jer ga je Njegova Preuzvišenost gonila.« Zapitam ga s kim bi se o Branku najbolje izvestiti mogao.On mi kaže, da bi najbolje bilo upitati Brankovog pisara.On sve zna.U šest sati odlazi iz kancelarije u pivaru. Zabeležim pisarevo ime i pivaru kud odlazi, dam slugi na vino i odem. Šetam se gore dole.Dočekam i šest sati.Još nisu sati ni izudarali, al’ iz Upraviteljstva ide jedan mlad, ulizan čovek; šešir prilično oklocan, pa korake ubrzao.Znao sam odma’ da je to taj pisar, pa hiti u pivaru.Pređem k njemu. »Jeste l’ Vi gospodin Resković?« »Na službi.Šta izvolite zapovedati?« »Imao bi’ s Vami nešto razgovora.« Sad se Resković nešto malo zbunio; po svoj prilici mislio jo da sam kakav davnašnji kreditor. »Ako izvolite u kancelariju?« »Neću tamo, ’ajdmo na drugo mesto.« »Kod kuće mi gazdaričina deca viču.Ako izvolite Vami, ili u kafanu?« »Mislim bolje u kakvu pivaru da idemo.Znate li kakvu, kuda Vi odlazite?« »Ja znam jedno dobro mesto, kud ja odlazim.Ako izvolite, ne branim, al’ je daleko.« »Hajd’te bliže gdigod.« »E, to onda moram ići kući da malo više novaca ponesem, jer ovde je sve skuplje.« »Nemajte brige, Vi ste moj gost.« Bilo je već pri kraju meseca, pa bi se okladio da je pisar pošao da na kontu pije.Sad veselijim licem sa mnom ide, pa uđemo u jednu gospodsku gostionicu. »Sad Vi zapovedajte što je za nas najbolje, jer sam ja ovde stran.« Pisar odma’ zapovedi friškog piva.Pivo se donese. »Sad Vam još ništa neću govoriti zašto sam Vas tražio, no malo posle.« »Al’ molim s kim imam sreću?« »Za ime nemojte me pitati.Ja sam iz daleke zemlje zemljedržac, a za dobro Vas tražim.« »Drago mi je.« Pisar dobro pije.Ponudim ga s večerom: on se ne odriče.Sad pisar bolju i bolju volju dobija.Sami smo bili za astalom u ćošku, pa se tiho razgovarasmo. »Vi ste kancelista kod Upraviteljstva.« »Na službi.« »Imate li dobru platu?« »Nikakvu; samo od akcidencija živim.Njegova Preuzvišenost kancelistu kod inšpektora ne plaća, jer koji ovde služi, lakše avandžira kad ne dobije platu.« »A ko Vam je inšpektor?« »Gospodin Branko Orlić; no sad nije kod kuće, otputovao je nekud.« »Ja sam čuo da je utekao.« »Nije baš ni tako.To su njegovi neprijatelji izneli.Ja znam bolje, neg’ ma ko drugi kako je bilo, jer sam svaki dan s njim radio«. »Pa šta je u stvari?« »Ako ćete mi dati reč da nećete nikom kazati da ste od mene čuli, kazaću Vam; jer upravitelj je čudan svetac, pa da zna da sam ja što govorio, propado’.« »Ja sam Orlićev prijatelj; što reknete, zakopano će stati, samo mi iskreno govorite.« »Upravo da Vam kažem, naš upravitelj je vrlo tvrd gospodin.Bože sačuvaj da ga ogovaram; to ceo svet zna.Troškovi su veliki, a neuredno plaća svoje činovnike i služitelje.U inšpektoratu ima dosta, i suviše posla, a upravitelj nikad ne pita treba li manipulacija kancelariska troška, niti hoće za to da zna.Sve to g. Orlić iz svoga džepa mora da daje.Uzmite sad da se kod nas razna gospoda okreću, i tu inšpektor na mlogo koješta trošiti mora.Tvrd upravitelj ni jednom prosijaku, ni jednom putniku neće udeliti, no sve šalje inšpektoru na vrat, pa ga tako posle gule, jer on ne može nikog da odbije.No sve to još nije ništa, nego ni redovnu plaću redovno ne isplaćuje, tako da inšpektor mora gotovo o svom trošku da živi.Pokraj tog upravitelj je star i sekant; osim sebe drugoga u ništa ne drži.Njemu je sve jedno: savetnik, inšpektor il’ pisar.Katkad se sa inšpektorom razgovara kao sa kamerdinerom i hoće da ga ponižava.To se g. inšpektoru dosadilo, na jošt k tome sebe istrošio i zadužio, a plaću ne dobija, pa u jedan ma’ poruči Njegovoj Uzvišenosti, da će zafaliti, ako ne dobije plaću zasluženu i bolje uvaženje.Upravitelj, kao ris ljut, dođe u kancelariju — baš sam se onde desio — pa počne g. inšpektora vređati.Inšpektor ćuti, pa kako upravitelj ode, a inšpektor mu napiše i pošlje pismo, u kom rezignira i javlja da više u kancelariju neće doći, već ju predaje do daljeg raspoloženja meni, zakletom pisaru.Ja to odma’ javim upravitelju, a g. inšpektor doista ne dođe više u kancelariju, već se iz varoši udali.Sad tek zinu svi neprijatelji na inšpektora.Jedni su kazali, valjda je pokrao kasu, drugi — valjda je arhivu oštetio, treći treće, al’ ni jedan nije pogodio, al’ svi su posle zastiđeni bili.Pa makar da nije ništa falilo, upravitelj ga poče opet goniti, a to ni za što drugo, već samo da mu ne mora dug platiti.Kad se inšpektor uklonio, onda navale njegovi kreditori.Duga je morao imati, jer je trošak bio veliki, a upravitelj nije hteo plaćati.Dođe egzekucija.Upravitelj egzekuciji kaže da inšpektor nema ni krajcare kod njega; a imao je dvaput toliko.Ištu personalarest.Kad to čuje inšpektor, a on se ne sakriva, već baš dođe u personalarest, jer, veli, to je upravitelja, a ne njegova sramota.Posle nekoliko dana iziđe odande, pa baš navali na upravitelja da mu ima dug isplatiti.Upravitelj se poplaši, jer je inšpektor gotov bio za pravdu i belaj učiniti, pa Njegova Preuzvišenost, tako veliki gospodin, koji je toliko puta u svom životu važne zakletve položio, morao je opet dug priznati i isplatiti, koji pre priznati nije hteo.Al’ je već sve docne bilo, jer je donde inšpektoru egzekucija svo dvižimo imanje budzašta upropastila.Posle toga ode inšpektor iz varoši, a neprijatelji mu i danas ne dadu mira, bar jezikom za leđi, a čujem i sam upravitelj ga još potajno iz osvete goni.Nas prijatelje njegove bole srce, al’ šta ćemo protiv moćnog upravitelja i njegovi’ ulizica.E, to Vam je sve o inšpektoru; samo, molim, nemojte me izdati.« »Ne bojte se«. »Pa kako je dognao za inšpektora?« »To Vas ne mogu služiti.Čuo sam da je iz daleka došao, al’ ga nisam smeo pitati.« »A gdi se sad zadržava?« »Ne daleko, u varoši V., al’ nije ga lako odma’ naći, jer se slabo sa svetom meša; sam ne znam gdi ćete ga naći.« »A meni je neki g. Špicer kazao da ga u policajblatu kurentiraju.« »Ne verujte.Špicer je svog šefa ulizica, a njegov šef je upravitelja udvorica.Dok je inšpektor tu bio, najvećma mu se Špicer ulagivao, a sad ga grdi.Tako ima i mlogi drugi koji su se inšpektoru ulagivali, a sad ga grde.Sad misli svaka šuga da se može o njega otrti.« »E, Vi ste mi sa Vašim pripovedanjem dobru uslugu učinili.Baš Vam fala!I primite od mene...« S tim pružim mu sumu novaca, da je mogao po po godine pošteno živiti.Palo mi na pamet, kako je i meni dobro pao poklon kad sam siroma’ bio. »O, gospodine, nisam ja to zaslužio, al’ kad Vam je volja, a ono molim Vas da bar zapamtim Vaše časno ime.« »E, kad je tako, baš da Vam kažem.Moje je ime Milan Narandžić, zemljedržac, kao što Vam reko’.« »Gospodin Milan Narandžić!O, koliko Vas je puti g. inšpektor spominjao!Često bi tek uzda’nuo i rekao: »O, moj Milane, kad ću te viditi?!« E, tako dugo se još razgovarasmo, i pisar se već dobro ugrejao bio, da bi već sklonjen bio i na pevanje, al’ od mene se ženirao.Ja, mu opet zafalim, oprostim se i odem. Sad mi je prva briga bila, ujutru kako ustanem, da idem u varoš V., da Branka potražim.Odem na kvartir, dam narediti kola, večeram, spavam, pa ujutru već sam na putu u V. Stignem u V. Lepa, velika varoš.Gledam nalevo, nadesno, hoću li Branka viditi.Poznao bi’ ga, da ga vidim.Dođem u hotel i stanim se.Malo se odmorim i uredim, pa se mislim kako ću na Branka naići.Zvonim, zovem kelnera i pitam ga da li poznaje nekakvog Orlića.Odgovori da ga vrlo dobro poznaje, da je u ovaj hotel pređe dolazio, al’ sad ne dolazi, i kaže mi da ga viđa često u društvu mladi’ ljudi, koji’ imena sad popišem.Zaištem da mi pošlje pouzdanog čoveka, koji će me za nagradu po varoši voditi.Maločas, a eto čoveka.Kažem da me vodi i da raspituje gdi se može naći koji od ti’ zabeleženi’.Pitamo za jednog; kažu nam gdi sedi.Kad onamo, a gazdarica nam kaže da je taj gospodin retko obdan kod kuće, nego da ujutru dođem.Idemo drugog da tražimo.Čak po forštatu moramo se motati.Kad u jednom uzanom sokačiću čujem neki veseo žagor.Kad u sokačić, a ono nji’ četvorica nekud idu, pa se šale i koškaju.Dvojica su baš onako dobre volje bila.Među njima poznam Branka.Izgled mu je zdravo ozbiljan, rekao bi’ namršten; haljine na njemu valjane, al’ nešto prenebregnute, jedno mu dugme na kaputu fali.Već sasvim blizu nji’, gledaju na me čudno, al’ Branko ni levo ni desno ne gledi, kanda ga se ceo svet ništ’ ne tiče; kontrastno je izgledao prema one vesele dvojice.Zaiđem malo u drugi sokačić, pa i’ vrebam kuda će.Kad ujedared, uđu svi u jednu kuću.Sad čujem sa sokaka čas pevanje, čas larmu.Mislim: da l’ odma’ da uđem; neće l’ mi veselo društvo zameriti? Opet uđem. »Molim, jesam li dobro adresirat, sedi l’ ovde g. M.?Ja tražim g. Orlića, koga sad ovde vidim.« »O, Milane, otkud ti ovde?« Pozdravimo se bratski, al’ nakratko; Branko nije trpeo ceremonije.Pretstavi me družini kao svog prijatelja, kog nije davno vidio.Družina, začuđena, gledi.Mislila je, po svoj prilici, da sam Brankov kreditor. Bacim pogled na sve što je u sobi.Mladi ljudi, al’ ne više đačkog doba; matoriji su.Izražaj lica na svakome više manje pametan, otvoren.U sobi sve u najvećem neredu.Za đačku sobu bila bi bogato ukrašena.Čija je soba, po svoj prilici, nije kupio mobilije, već je nasledio, jer više ima neg’ što za jednu sobu treba, a sve je staro.Na zidu nekoliko kontrafa, a na ramu jednom šeće se jedna bubica, što malo naliči na bubamaru.Od muva sijaseta; vidi se pokoja stolica, veliki orman sa knjigama, astal i jedno staro oklocano kanape, po svoj prilici služi kao rezervan krevet za kakvog brata u nuždi.Ne bi se smeo opkladiti da u njemu nema insektnog sveta.Krevet nenamešćen, razbačen. Branko nije pitao otkud sam došao i zašto, a ja nisam hteo započinjati, jer znao sam mu slabost, da on pred mlogima to ne vole.A i Branko sam s’vatio je svoj položaj, pa se odma’ oprosti društva i sa mnom ode. Kad smo izišli, Branko se tako ’ladnokrvno razgovara, kanda nema tri dana kako smo se vidili, i kanda se mene ne tiče ono što je preko glave premetnuo. »Otkuda ti, Milane, ovde?« »Došao sam da te vidim.Pa šta me pitaš?Tebe kanda mrzi i što sam došao.« »Meni je milo viditi te, al’ voleo bi’ da me ti u boljim okolnostima vidiš, jer ne volem kad me ko sažaleva.Čuo si za moje nezgode.« »Čuo sam,.« »Samo nemoj ni zapitkivati, dok ti ja sam ne kažem.No kuda ćemo sad?« »Hajd’ sa mnom u kvartir.« Tako se mi u hotel uputimo, pored sitni’ pitanja i odgovora. Kad kući dođemo, a mi se raskomotismo pa ja započe’ razgovor.Poznavao sam ga, pa sam morao paziti s kog ću kraja u’vatiti a da ga ne uvredim. »O, moj Branko, pa ja tebe ovde da nađem, pa zašt’ mi nisi već davno pisao gdi si?« »A šta ću da pišem?Ti znaš da ja nisam bio špisburger, da sam moju sudbu uvek stalno trpeo, pa dok moj cil ne dokučim, neću ni da znate za mene.Otkako se nismo videli, pravio sam put k cilu, al’ jošt nisam bio temeljan; uvek sam se nijao, pa sam uvek i gotov bio strmoglaviti se.Al’ kad se strmoglavim, neću osim mene niko u tom da učestvuje.No pripovedaj mi šta je kod vas?« »Paulina se udala.« . »Kad si otišao, dala te kurentirati, pa te kao mrtvog objavila, i to pravedno po zakonu, pa je sad sebi drugog našla.« »Ne pitam te, ljubavi ima svuda dosta; je l’ se kod vas drugo što promenulo?« Isti ljudi, ista vremena.No kaži mi, šta se ti već jedared ne smiriš?Šta ne dolaziš kući?Šta će tebi kod nas faliti?« »Jesti, piti i spavati mogu svud, ne samo kod vas: meni drugo što treba.Ja sam čovek, ja sam za čovečastvo.Hoću da sam sretan kao čovek, hoću da je sa mnom čovečastvo sretno.Ja sam protiv toga, koji je protiv ova dva.Kao čovek hoću da sam zadovoljan, da ljubim, da sam ljubljen, da uživam, da imam poroda, da dam drugom uživati.Ako sve ovo imam, i to mi nije dosta, ako moj brat, moj bližnji, moj rod i čovečastvo pored mene cvili.Eto, vidiš šta ja želim i zašto se borim.« »E, moj brajko, nećeš ti nikad sve to dokučiti:« »Ako i ne dokučim, slađe mi je boriti se i mučiti za onim što držim za dobro, neg’ uživati ono što mi je srcu protivno.« »Badava je, ti si moj stari Branko.Pa ti, sad da dođe kakvo opasno vreme, — ti bi se bacio i u opasnost?« »Ma u pakao.« »Pa šta ćeš sad kad ne možeš ništa?« » Zato se i borim protiv svega, i protivu toga ništa.Ljudi su sebični, materijalni, pa gdi ću ja sam protiv toliko nji’!« »Pa opet nećeš da se maneš?« »Pa kad tome nije doba, a ti si gotov i kao čovek od svog čustva uživati?« Bogalj je koji neće i nije kadar uživati.« »Tome se baš radujem.Ja, da vidiš, nisam baš prijatelj od zabunitelni’ svetski’ stvari, gdi se opasnosti izložiti mogu; al’ u onoj drugoj stvari sasvim se s tobom slažem.Bi l’ ti malo proveo sa mnom?Ja sam pošao da pravim malo lustrajze, pa tebe da vidim i još s tobom da provodim.Znaš, ja imam svačeg dosta; upravo da ti kažem, malo sam i besan, imam naklonost i na abentajre.Hajd’ malo da provodimo!« »Ne branim.« »E dobro.Ja imam kod kuće dobrog ekonoma; nije me za gazdašag ni brige.Hoću s tobom da provodim.Hajde što god da isplaniramo.Novaca imam dosta.« »Ne branim.I onako ovde živim kao surgunisan.Živim kao god da sam sa samim utvorama opkoljen, retko vidim oko sebe prijatelja moji’ težnja.Hoću, hoću i da uživam i da se razveselim, da tugu zabašurim, zaboravim«. »Ima li ovde kakvi partija?Znaš, ja sam udovac, naša stara je umrla, ja sam njeno nasledio.Nije ti žao?« »Mir njenoj duši!Ona je prama mene dobra bila.« »Al’ nije ti žao, kad pomisliš da si ti motao sad naslednik biti?« »Ona nije bila za mene, pa ne bi’ ni zaslužio njeno imanje.Da ti je prosto!« »To mi je baš milo što ti nije teško, al’ pitam te: ima li ovde kakvi’ partija?Ja bi’ gotov bio i opet se oženiti.« »To možeš; ima svuda svakojaki’.« »Al’ ja bi’ sad hteo lepu i mladu.« »Toga ima dosta.« »Al’ ja sam rad i vospitanu.« »I toga ima.« »Al’ i bogatu.« »To je već teže.Ovde se svud na veliki luksus dalo: uče klavir i francuski, garderob je baronski, celo vospitanje je tako, da treba bar deset hiljada prihoda na godinu, a retko koja da ima svega deset hiljada.« »To mi se već ne dopada.Al’ valjda ima u okolini bogatiji’?« »Nalaze se.« »Ja ću najpre ovde da ispitam, pa ćemo onda ići na stranu.Hoćeš li sa mnom svud ići?« »E, sad dalje nemojmo se o tome ni razgovarati, no da se malo i spremimo za taj posao.« Posle ovog razgovora ispitam Brankove finansijalne slabosti.Kaže da ga sa sviju strana gone, njegovi negdašnji prijatelji okreću od njega glavu i bagatelišu ga: neprijatelji, pak, povikaše za njim: »Kurja!« U onoj sobi, gdi sam ga našao, baš na onom starom kanapetu, spava.Onde je kod jednog njegovog prijatelja na kvartiru, kojega sudba također nije za zavidenje.I taj je dosta gonjen.No kaže mi da najvole provoditi u onom društvu, s kojim sam ga zatekao, jer među njima svaki ima kakvog takvog dobrog svojstva, s kojima se složiti može.Brankove finansije u red dovedem.Branko ide svoje stvari da uredi. Ja se po varoši šetam.Nobl sam izgledao.Gornji kaput sam preko leve ruke prebacio, iz desne cigaru pušim.Svaki je mogao viditi da ne izgledam kao šnajder.Dva tri dana, pa se sa mlogima upoznam, a lako je bilo upoznati se, jer koji jednako u hotelu sedi, znaju da taj nije ćifta.Posle nekoliko dana dobijem libsbrife bez potpisa; al’ bez potpisa ne treba mi, — mećem ih ad akta.Kad se po promenadi šetam, sve ženske oči na mene glede.Kad prođem, pokraj nji’, čujem za leđi šaputanje; imam dobre uši.Jedna kaže: »Dvaest hiljada«.Sigurno merila me koliko prihoda imam; druga šuška: »Taj štajnrajh je zjelo bogat;« treća veli: »Nije ružan.« Al’ ja na sve to aristokratično gore-dole hodam i činim se nevešt.Tako iz viđenja i čuvenja mlogi su me već poznavali.Može biti da je Branko razglasio da sam bogat. Branko je sa mnom bio.Katkad sam s njim, katkad bez njega išao.Njemu sam sve na volju ostavio. Upoznam se s nekim gospodinom Krivičićem.Solidna kuća.Ima dve mlađe i jednu stariju sestru i mater.Otac mu je davno umro.Čujem da bi se dve mlađe rado udale; za najstariju kažu da neće.G. Krivičić učini mi posetu, ja opet njemu, pa me zove na ručak.Poziv rado primim.Kod g. Krivičića formalan salon.Tu su ti lusteri, klavir, pokućstvo baronsko.Pa kad dođe ručak, koliko tu jela, koliko slatkiša, rekao bi da si u grofovskoj kući.Frajle lepe, vospitane, učile se u velikom inštitutu, govore francuski i sviraju sve tri, a dve mlađe i pevaju.Mislio sam: blago onome koji od ovi’ koju zadobije, samo ako imaju mlogo novaca. Posle ručka sviralo se i pevalo.Frajla Olga i frajla Aurelija, — dve mlađe — lepe plavooke, svirale su na klaviru četvororučno.Posle toga, najstarija — frajla Johana svirala je jedan lep adažio, pa onda pustimo se malo u razgovor.Frajla Olga i Aurelija izgledale su kao dva friška buketa, al’ i frajla Jovanka je još lepa, ma i u godina.Svema su bele ruke kao alavaster; vidi se da nikad ništa nisu radile.Olga i Aurelija bile su prilično kokete.Jovanka se nije koket pokazivala, no sve jednako je filosofirala.Sa dve mlađe koketiram i šalim se.One šalom uđu tako jako u dobru volju, da bi čisto skakale, al’ Jovanka sad očima, sad obrvama opominje ih da su mirne.Jovanka je izgledala kao mirno more, no koje u dubljini nešto mlogo krije.Čas se sa mlađima razgovaram, pa se opet Jovanki okrenem. »Frajlice, Vi imate peki osobiti manijer, koji čoveka vrlo ushićava; Vaše mirne crte na licu pokazuju neki osobiti soliditet, ali kad pogledim na Vaše melankolične oči, koje Vaše srce kao kroz dva ogledala pokazuju, onda ne mogu verovati da Vam i duša kad i kad ne volnuje; a Vaša fina bledoća, koju bi kakav blaziran čovek mogao uzeti za ugašen požar Vašega čustva, pokazuje nobles Vašeg roda i vospitanja.Blago onom koji bi kod Vas, eroberung načiniti mogao!« »Vi ste, gospodine, veliki šmajhler.Vi mislite da svaka lepu reč za novac prima.Poznajem ja muške, koji, i kad se najšarmantniji pokazuju, i onda sasvim ne treba im verovati, a osobito jednom tako galantnom gospodinu, koji je kroz mloge salone prošao, pa tek dame kao mukenfenger ’vata.« »Frajlice, ljubim ruku za taj kompliment, al’ oprostite.Vi mora da na ljude jako mrzite, jer sa nekom ’ladnoćom prama nji’ govorite.« »To je istina, al’ to može kazati jedna ženska koja ne ide na eroberunge, niti brani za udadbu.« »Šta, frajlice, zar Vi za udadbu ne marite?Tome se nisam nadao.« »Nikad ni ne mislim o tome.Znate šta kažu: »Di libe bliht nur ajnmal« (»samo jedanput cveta ljubav«.Kako ženska pređe dvaest godina, a ljubav je mimoiđe, onda samo gledi na pamet, na ton i konversaciju, a ne na ljubav.Nego molim da mi sestre ne dođu u ferlegenhajt.« »Šta ću ja onda da reknem!?Ja sam udovac, pa za mene ljubav više ne cveta?Voleo bi’ umreti neg’ tako živiti.Frajlice, oprostite da Vam smem kazati, Vi ste žrtva Vaše visoke pameti, nauke i vospitanja, i šteta je da Vaš bonton nikog ne usreći.« Tako smo se poduže razgovarali, pa malo po malo tako smo se upoznali, da smo se u šali već i koškali. Dođe vreme da treba odlaziti.Zafalim se i posle salonski’ komplimenata odem. Ne prođe nekoliko dana, a k meni dođe jedan provodadžija, pa me pita kako mi se dopadaju te tri frajle. Kaže da mogu ma koju dobiti.Ja odgovorim da mi se dopadaju, samo bi’ rad znati, da li imadu mom imanju shodnu alaturu.Reče mi da svaka dobija pet hiljada forinti.Samo se nasmešim na to.Kažem mu da ja imam više prihoda neg’ što iznose sve tri alature skupa.Dodam još i to, da su te frajlice vrlo nežno vospitane, prave dame, al’ da im je alatura jedva dovoljna za godišnji garderob i druge luksuozne sitnarije.Pa dok bi još familija došla, koja bi se također nobl vospitavati imala, — šta bi onda bilo?Ja sam mislio da svaka po nji’ovom vospitanju bar sto hiljada ima.Na fini način dam pozdraviti da to biti ne može, i da se ne nađu uvređene.Sad sam tek vidio da i frajla Johana ne boji se udadbe, već da je ona pravi »mukenfenger.« Tako me isto i sa drugi’ strana! ponudiše, al’ svud sam vidio velike parade, a mršave alature. Sad pored Branka upoznam se sa nekim kućama u okolnim mestima, al’ nigdi me uloviti nisu mogli, no pri svem tom dobro smo svuda provodili.I to je sve dan na dan tako trajalo. U selu O. živila je neka osobita familija.To je bio gospodin Grivić i njegova supruga.Mirnog, tihog izgleda čovek, preporučitelne fisionomije, tako da ko ga je prvi put vidio, il’ s njim se jedanput razgovarao, morao ga je zavoleti, il’ svako mu poverenje pokloniti, tako je bezazlen izgledao.Gospođa Grivićka, ugledna, pametnog izgleda ženska; kad je poglediš, rekao bi da ne ume koketirati; lice ponajviše ozbiljno pokazuje; velika čismenka; razgovor uvek ljubak, na svaku reč pazi šta će reći.Grivić može biti daleko preko pedeset, Grivićka triest i nekoliko godina.Imali su ne mlogo, al’ prilično imanja; kuća u najvećem redu i često gostiju puna.Dece nisu imali, al’ imali su dosta kojekuda raštrkani’ rodova.Imali su jednu srodnicu, devojku od sedamnaest godina, za koju bi rekao da je nji’ova kći, tako se pred svetom prama devojke ponašaše.Od mlogi’ rodova sad je jedan, sad drugi kod nji’ bivao. Branko se sa Grivićem u varoši V. upoznao.Uvek su se ljubezno pozdravljali i razgovarali.Branku se dopao njegov solidan izgled, al’ pri svem tom Branko mu nije još poznavao ostalu familiju, osim jednog njenog srodnika, s kim je vrlo dobro živio, niti je bio ikad u Grivićevoj kući. Jedan Brankov poznanik i prijatelj pozove nas jedared oboje da idemo malo po selima proći se.Mi smo gotovi.Sednemo na kola i putujemo od sela do sela.Svud nas lepo primaju, svud se veselimo.I Branko već vedrije lice, veselije srce pokazuje. Dođemo pred veče u selo O. Uđemo upravo u kuću Grivića.Tek što siđosmo, gazda nas učtivo i ljubazno predusretne i uvede unutra.Maločas uđe jedna stara gospođa, po obliku joj se vidi da je srodnica Grivićeva.To je njegova sestra, gospođa Čevićka.Udovica je.Gospođa Grivićka oblači se. »Drago nam je osobito, izvol’te sesti«, reče Grivić. »Mi smo tako slobodni; ja sam Milan Narandžić, zemljedržac...« »Drago nam je, a mi se već poznajemo s g. Orlićem.« »Milo mi je.« Tu se malo prorazgovarasmo, i to onako kao što se gosti u prvom magnovenju razgovaraju.Donese se odma’ vino i voda.Naš prijatelj g. Mašić bio je ovde kao kod svoje kuće; Branko je već poznat bio s gazdom, al’ s kućom nije; a ja sam bio sasvim novajlija.Na to dođe i gospođa Grivićka, u čistom bluzu, kao negliže, jer je u poslu bila, al’ ipak se poznalo da se malo pre lickala. »Drago mi je osobito.« »Ovo je moja supruga.« »Ovo je g. M. Narandžić zemljedržac iz...« »Ovo je g. Branko Orlić, o kom si slušala i kog si želila viditi.« »Meni je baš milo što sam tako sretna.Koliko sam već slušala o g. Branku, al’ ga nisam imala sreću viditi.« Opet se povede onaj običan, suvoparan razgovor o etikeciji, o vremenu, kako je velika zapara, nesnosna prašina, dok malo po malo ne uđu dublje u odrešen i familijarni razgovor.Mašić je bio sasvim poznat, Branio upola, a ja se opet znam brzo familijarnim učiniti.Gospođa Grivićka namigne na gospođu Čevićku; ova je to već razumela, i ja sam taj mig razumeo: poslala je da gledi večeru.Mašić se odma’ u dublje upustio. »A šta radi frajla Hanika?Čuo sam da je bolesna.« »Ona, sirota, već šest nedelja kako boluje.Prošaste svetkovine provozala se, pa plašljivi konji kola su najedared potrgli, pa kanda se u njoj nešto prekinulo.Mislili smo da neće ostati; al’ sad, fala bogu, već je bolje, može već na noge ustati i polako koračati, samo što je još vrlo slaba«. Tek što je Grivićka to izgovorila, al’ čuje/ se neki mileći hod i stenjanje u drugoj sobi.Vrata se otvore, i uđe jedna mlada devojka.Hod joj je bio vrlo lagan, malo sagibnut od bola, jer je niže prsiju ruke držala.Lice lepo, bledo, sve crte umiljate, makar da sad bolju pokazuju.Svi smo ljubopitno gledali, dok jedva sedne, pa od bolje uzda’ne. »Što ti, Hanika, tako slaba iziđe?Ta može ti škoditi!Vidiš, ne možeš još ni da se ispraviš. — Eto to je naša Hanika!« »Drago nam je.« »I meni je drago!Ja sam mlogo slušala o g. Branku, pa sam se usilila da dođem, da ga poznam,« reče tihim, treptajućim, al’ tako umilnim glasom, da sažalenje i neku prijatnost u srce uliva.Već zbog tog glasa mogla se svakom dopasti. Branko zafali, i poznalo se na njemu da mu dobro čini taj umilan sukob srca, pa započe s njom razgovor; devojka pri’vati, dođe već i do šale; pored sve bolje, poče se na šaljive reči i smešiti, dok jedared Grivićka ne opomenu je, da je još vrlo slaba, i bolje će biti da se u krevet vrati.Frajla Hanika posluša i jedan umiljat pogled na Branka bacivši, vrati se.Svima nam je žao bilo što ode, jer nas je sve kosnula, i mogu kazati da sam u svetu dosta ženski vidio, al’ to nisam vidio, samo na njoj, da jedna ženska u teškoj bolesti tako lepa i umiljata može biti. »No, kako Vam se dopada frajla Hanika?« zapita Mašić. »Bogme je ovo zaista lepa frajlica, a vidi joj se iz lica da mora i dobra biti,« reknem Grivićki. »Sad je još bolesna naša Hanika, al’ da je vidite kakva je kad je zdrava; al’ sve to na stranu, da znate kako je naša Hanika dobra, pa radena.Ona vam ustane ujutru u tri sata, pa ispeče dvaest — triest lebova, muze vam kravu, ide na tavan, pa meri ’ranu, pa sad joj je tako žao što ne može da radi, sve plače za poslom.« »To je lepo!« svi povikasmo. Jednom reči, frajla Hanika je kod sviju nas veliki eroberung načinila. »Vidite, moja gospodo, to smo mi odranili.Ostalo joj mlogo braće i sestara; mati, sirota udovica, nije mogla svu decu odraniti i vospitati, pa smo mi od malena brigu o njoj vodili i držali smo je ne kao ranjenicu, nego kao svoje rođeno dete, jer dece nemamo.Samo da joj Bog da dobru sreću.« »Lako će se sreća naći takoj devojci,« upadne Mašić. Grivić se slabo upuštao u razgovor, tek katkad je koju proslovio i ostavio je Grivićki da bude razgovoru kolovođa; al’ zato je i on na svaku proslovljenu reč motrio i odobravao. Sad opet dođe Čevićka, pa namignu Grivićki, a ova se izvini, pa iziđe napolje, a Čevićka ostane.Ablezovale su se oko kuvanja večere.Vidilo se to iz obraza Čevićkinog, koji je bio pre bled i zbabunjan, sad je rumen, zaparen, a oči svetlije.Umeša se i Čevićka u razgovor.Fali Haniku, pa još suze lije niz obraz, tuži se kako je izgubila kćer, koja je bila ideal lepote i dobrote.Sve nas je na sažalenje uzbudila.Čudo što nam se za tako kratko vreme cela familija dopala. Eto već i večere.Unese se i frajla-Haniki večera.Ona, kad se vrata otvore, viče nam: »Dobar apetit!« Maločas dođe i gospođa Grivićka, pa sednemo za večeru.Večera je dobra bila, piće dobro i jako.Bilo je tu sad lepog, veselog razgovora; tako smo bili komotni, kao kod svoje kuće.Grivić je bio zdravo rafinirat čovek u dočekivanju gosta; vidi se da se po boljim kućama kretao.Tako isto i Grivićka i Čevićka.Već smo duboko u noć ušli; počeše se već i čašice kucati.Grivić je veliku pažnju obraćao na sve nas, al’ najveću na Branka.Neću da kažem da je to zbog Hanike, jer o tom Grivić još ništa ne misli.Branku se, opet, dopao Grivićev ozbiljan manir, gostoljublje; dopala mu se Grivićka i Čevićka sa svoje pameti i oštroumlja; dopala mu se kuća uredna; dopala mu se cela familija.Već smo svi bili malo podobre volje.Branko se opomene i frajla-Hanike, pa u njeno zdravlje nazdravi.Mi smo nazdravili u Grivićkino i Čevićkino zdravlje.Branko je opet nazdravio Griviću s tim dodatkom: »Da bog da da mi budete tast!« Na koje Grivić opet Branku, nazdravi: »Da bog da da mi budete zet!« Frajla Hanika sve je to čuti mogla, čuti morala.U očima Grivićke vidilo se najveće zadovoljstvo; kaže kako joj je neiskazano milo, pa želi svoje mile goste što češće u svojoj kući viditi. Tako svi sa punim zadovoljstvom svršiše večeru, pa se raziđoše po sobama, pa u krevet.Branko je sa mnom u jednoj sobi ležao, pa je bio nemiran; od njegovog jakog premećanja nisam mogao dugo zaspati, dok jedared i on zaspa, a ja za njim. Kad ujutru, mi se obučemo, a fruštuk već gotov.Opet se tu na nekoliko minuta pojavi i frajla Hanika, da se oprosti, jer ćemo odma’ odlaziti.Ne znam il’ je uveče, il’ ujutru bolje izgledala.Pravo anđelsko lice: nevino, ljupko, prijateljsko. Svršimo fruštuk, pa se lepo oprostimo.Mi smo kazali da se nikad ne bi nadali tako prijatnom ugošćenju, oni su odgovorili da nikad take ljubazne goste nisu imali i mole da što pre opet dođemo. »Zbogom, zbogom, bud’te zdravi, srećan put!« Vratimo se u V. Ja i Branko sami u kvartiru razgovaramo se. »Branko, mi smo u O. vrlo dobro proveli.Zaista solidna i pametna familija, kao što se vidi.Pa i devojka je lepa.Kakva još mora biti kad je zdrava?!« »I meni se cela kuća dopada.Nešto odlično vidim u toj kući.Pa još take ljubazne devojke nisam nikad vidio.Posle Ide i Marije, ona bi srcu najbliža mogla biti.Vidim lepa je, umiljata, zdravog sastava, vidi se, ma da je bolesna, u selu je odranjena, radena, iskrena, nije još otrovnim vetrom varoške civilizacije zada’nuta.Da znam da me vole, mogao bi je voleti, a Grivić i Grivićka kanda me mogu trpiti.« »I ti bi se odma’, pre neg’ što dobro proučiš, ženio?Znaš li da čovek može mačku u džaku kupiti?« »Sve to znam, al’ ti si špisburger, pa zato stvar špisburgerski s’vaćaš.Ti nit’ hoćeš da znaš za psihologiju, niti za fiziognomiku.Promisli samo, ta je devojka kao siroče odranjena; tu nema mazluka.Taka je posle kadra biti u okrutnom vremenu čoveku pravi drug i sve nevolje s njim snositi.Pa ne vidiš li da to isto iz njenog lica govori?« »Protiv toga zasad ne mogu ništa reći, al’ dobro je u takvoj stvari malo jače paziti.« »Šta ćeš paziti, šta ćeš da filozofiraš?Tu nema mesta tvojoj filozofiji; tu treba glavom kroz duvar.« »I ti, kako ti se koja sasvim na prvi ma’ dopadne, a ti bi se za nju ceo žrtvovao.Ja već nisam taki; meni ma da se sasvim koja dopada, il’ ma da se ja kojoj dopadnem, opet polu srca kod kuće zadržim.« »Ja, opet, srce celo primam, a celo dajem.Dok sam čovek živ, zdrav, hoću da volem koja mi se dopada, al’ hoću da joj poklonim svo srce, a ne polu, niti hoću da ona meni polu poklanja.Šta je ovaj život bez prave i potpune ljubavi? — Licemerije, podlost i varancija života.Volem sa izgledom pune ljubavi i preko kakvi’ nezgoda prelaziti, nego sam sebe i drugoga u ljubavi varati.« »Al’ znaš šta kažu, da ljubav samo jedanput cveta; a ti si već bio zaljubljen koliko puta, eto u Idu, Mariju, Lauru, bog zna u koju ne, pa kakva će to onda tvoja ljubav biti?« »Zar iz toga sudiš da već nisam za potpunu ljubav?Varaš se.Ida, Marija i druge tek su mi buktinjom ljubavi srce zapalile, pa su odma’ nestale, i ja tako u tom plamenu, kao čovek, dok se ne udovoljim čiste ljubavi, kao što su mi one potpalile, ostajem samo fušer u životu.« »Pa zato ti treba sad tom ljubavi plamenu malo špiritusa, da se ne ugasi.« »Da, treba mi takva kao Ida i Marija, da se ljubav tek zajedno sa mojim životom ugasi.Koji u svom veku kroz potpunu ljubav nije prošao, taj kod mene nije potpun čovek.Uzmi samo ljude koji neće da znadu za ljubav, to su sami mizantropi — čovekomrsci; — svet im je dosadan i sami sebi su dosadni.Meni, ma me kako gonio nije svet dosadan, nit’ sam sam sebi dosadan, makar da me često jadi more.Gdi je ljubav, tu je i vera; gdi je vera tu je i nadežda.« »Hajd’ ’oću da ti dam za pravo, s tim dodatkom da čovek, kad god hoće, može i potpuno, i polupuno i naprazno ljubiti.Koliko sam puti ja bio zaljubljen i ljubljen, pa sve jednako osećam, ni više, ni manje.No na stvar!Hoćeš li ti tamo često odlaziti?« »Bogme ja hoću!A zar ti nećeš?« »Znaš, ja ću za tvoju ljubav kad i kad s tobom tamo odlaziti, al’ ne uvek, jer ta devojka nije za mene, niti za udadbu, niti za abentaer.Za udadbu prvo zato ne, što se već tebi dopada, a na tebe neću da udaram; drugo, slab je tu izgled za kakvu veću alaturu, jer, badava, — devojka je onde tek siroče iz milosti.Za abentaer nije, jer šteta bi bila takvu dobrog izgleda sirotu u abentaere uvlačiti i nesretnom je činiti; pa i nije nužno, kad ima svud dosta besni’, koje abentaere čekaju.Ovima neće ni đavo škoditi.Zato ja ću ovde ponajviše u abentaerima provoditi, a kad me samo trebaš, a ti me onda zovi.« »Ja sutra idem u K., pa odande ću u O.« »Ded’ samo srećno, pa kao što nemadu dece, a ti gledaj da učiniš dobar hajratskontrakt, pa obveži i Grivića i Grivićku, jer, znaš, on može umreti, a ona je mlada žena, — može se udati, pa neće biti alature.« »Mani se, boga ti, šta ćeš sve s alaturama, kanda bez alature ne može čovek tako isto srećan i nesrećan postati, kao sa alaturom.« Tako smo se uvek pomalo koškali. Branko ode sam na put.Ja ostanem, pa tražim poznanstva sa onakim ljudma koji bi na abentaere gotovi bili.Učinim poznanstvo sa g. Desićem, koji je delom svoje abenterstvo pokazao, tojest, ukrao je devojku.Črez njega upoznam se sa ženskim polom još većma i mlogo sam od njega profitirao, i slagao sam se s njim prilično, samo nisam se mogao odma’ u to upustiti da ukrademo skupa jednu frajlu; jer je i on sam u tome već jedanput buktirao, a i poplašio me je kriminalan paragraf, kog je g. Desić napamet znao i meni često recitirao. Znali su svi da sam bogat i da velike alature tražim, pa to mi je u nečem škodilo, al’ ipak se ne mogu tužiti da nije bilo dosta kurmaheraja. Al’ da vidimo šta je Branko radio. Branko kad je otišao u K, i kao što mi je posle pripovedao, našao se onde sa svojim starim prijateljem Bašićem.Tu sad jedan drugom pripoveda, — dođe reč i na Grivićevu Haniku.Bašić fali Haniku, da je lepa devojka, da će prilično alature doneti.Branko ga pita: bi l’ je uzeo?Bašić kaže da bi, samo da Hanika hoće.Bašić je bio vrlo dobar, pametan, ali bezazlen čovek.Branko ga ponudi da ide s njim preko O. u V. Bašić je gotov, i tako odma’ spreme se i odu. Branko je na putu ovako mislio: metnuće kod Hanike na probu sebe i Bašića; ako s njim ne simpatizira, Bašić da je dobije, da ne dođe kakvom u ruke; ako li neće Bašića, možda će donde njemu pasti sreća. Kad dođu u O., a ono niko kod Grivića kod kuće, osim Hanike i čeljadi.Hanika i’ lepo dočeka; bila je već ozdravila, pa je veselija.Ona ih služi s čim može, pa onda počne nevine šale provoditi.Hanika je vesele naravi, pa prima svaku šalu.Bašić se malo zastidio i ušeprtljio.Kad frajla u drugu sobu ode, a Branko polako za njom, pa joj ljubazno počne šaputati, da joj u Bašiću mladoženju dovodi.Ona dođe u veliki ferlegenhajt, pocrveni, oči joj se zamute, pa tiho Branku reče, da ona za takog »bucova« ne bi pošla.Bašić je bio nizak, podebeo, okrugli’, debeli’ obraza, al’ nije bio ružan.Ovaj izražaj, istina, nije bio najlepši od frajla-Hanike, al’ u ovaj par Branko se nije na to osvrtao, no iz šale opet zapita: a bi l’ za njega pošla?Ona načisto kaže: bi.To je Brankovoj sujeti jako laskalo, pa radostan dođe sa Hanikom iz sobe k Bašiću, koji, siroma’ nije znao da se o njegovoj glavi radi. Maločas dođe Grivić sa ženom i Čevićkom.Bili su negdi na salašu.Tu opet s njima sat-dva provedu, pa se otisnu opet u V. Branka su reč i pogled Hanikin sasvim zadovoljna učinili. Bašić se vrati sutradan u K. Branko moli mene da sad ja učinim sam jednu iznenadnu vizitu kod Grivića, da ispitam kako stoji onde stvar, pa da mu kažem može l’ šta biti.Ja sam gotov, osobito u takovu kuću ići, gdi sam tako dobro proveo, samo kad se Branku ne zameram.Preksutra krenem se na put.Baš dobro, nedelja je, bar ću viditi u svečanoj formi kuću i devojku. Kad dođem u O., svi me jedva dočekaše, kaogod da sam im rod.Odma’ pitaju za Branka; osobito frajla-Haniki iz očiju vidi se radost.Grivić se gospodski, velikovarošanski nosi; Grivićka malo je više, skupocenije obučena, neg’ što je za selo; Čevićka dobro je pretstavljala nobl varošansku staru gospođu.Samo je frajla-Hanika prosto bila obučena.U tankoj plavetnoj delinskoj haljinici, i malo na formu seoski’ frajla.No ta prostota još je većma uzdizala, jer utoliko većma je izgledala nevina i lepa.I zaista, vraški je izgledala ta frajla-Hanika!Čisto je i moje srce uzbunila.Obraz beo, rumen kao najlepša duranzlija, oči crne pa umiljate, kao u srne, svud posejani sitni mladeščići, zubi beli, kosa pola smeđa, pola plava, pa se boje prelivaju.Pa sve se oko mene vrze i zapitkuje zašto nije Branko došao.Kazao sam da ima posla, al’ da će skoro doći. Lepo sam ja proveo tu ceo dan, pa do ponoći bilo je razgovora i pripovedanja.O Branku su sa uvaženjem govorili i rado su zapitkivali o njegovom burnom životu.Kad sam im što o njemu pripovedao, to im je ljubopitnost sve većma rasla, pa me mole da što više o njemu pripovedam.Dugo sam im pripovedao o najglavnijim magnovenjma njegovog života, i sve su sa najvećim interesom preslušali.Kad sam što žalosno pripovedao, što se Branku u životu zbilo, a Hanika najpre je silom suze uzdržavala, posle morala je plakati, naposletku je i jecala, dok ja, opet, nisam drugu notu okrenuo, pa okrenem što šaljivo, pa se mora sirota Hanika opet da smeje. Iz svega sam vidio da bi oni Branka jedva dočekali da se s njima srodi.Iščekivali su, kao što mi se vidlo; da ja o tome što započnem, al’, jedno, od Branka nisam imao drugog uputstva, već samo stvar ispitati; drugo, ja nisam baš nagao u tako delikatnom pitanju.Može biti srećan, al’ može biti i nesrećan, pa da sam ja kriv.Branko što je od mene želio, to sam učinio, pa se oprostim i odem.U polasku deset puti su Branka pozdravili. Eto me već u V. Branko me pita kako je tamo.Kako je bilo, ove sam mu izređao.Branku je milo bilo.Kad sam mu kazao kako je Hanika plakala, kad sam o njemu što žalosno pripovedao, a njemu se oči zasvetle, pa uzda’ne. »Još nigde nije mi se kakva familija tako dopala, a osobito devojka.Srećan ja i ma koji drugi koji je dobije.Pa zna li se u svačemu naći kad je šta zapitaš?« »Vidi se da nije iz frajlaške akademije izišla, al’ ima naturalnog vica, pa sve čisto polja.« »Ta to ja i tražim!Prosto, nevino, razborito!Ta se posle u svim okolnostima zna naći, a ne one koje po inštitutma odmekšaju.Je l’ kako joj je lepo lice, a kakve su joj grube ruke?Ta radi, ta se neće uplesniviti!« »To je sve istina, al’ ima koje su i učene, pa zato opet radene, nit’ se uplesnive.« »Malo ima takvi’.« »Pa možeš baš na kakvu od ti’ malo naići.« »Nemoj mi više ništa o tom govoriti.Ti si špisburger, interesator, ti bi si sasvim drugo što sa mnom hteo, — da postanem kao ti.« »Pa opet me voleš.« »Al’ zbog drugog čega; zato što si dobar drug i znaš se svud naći, al’ ne za tvoje interesatorske kurmaheraje.No sad mani se toga!Ti tvoje isteruj, a mene ostavi, pa kud puklo da puklo.« Tako se mi sad manemo tog razgovora, pa svaki svoje gleda.Ja odovud upravljam moje ekonomske stvari, čekam ovde razvitak Brankove stvari, da vidim šta će to da bude, a pored toga provodim po volji.Branko, ma da radi sve po svojoj ćudi, ipak, što god učini, sve mi posle po redu kazuje. Jedared Branko — kao što mi je posle pripovedao — ode sam u O. Već su ga Grivićevi kao kućevnog prijatelja smatrali, pa se već bez ženiranja s njima razgovarao.Hanika je već sasvim ozdravila.Branku se ona jednako dopada.Hanika mu nasamo pripoveda koliko su je već prosili, pa kako je i sad prose.Smisao, ma nehotice, tako ispada, kanda ona na Branka čeka.Branko kaže kakvu bi on ženu hteo dobiti: koja je verna, radena; koja bi zlo kao i dobro sa svojim mužem deliti htela. »Bil-l’-biste Vi, frajla-Hanika, Vašem mužu u svemu sledovala?« »Ja bi’.« »Bi l’ se Vi i opasnosti s njim i za njega izlagali?Ne bi li ste mrzeli da imate ovakog muža kao što sam ja?« »Volela bi’.« »Al’ ja sam vrlo izvikan čovek; možda nisam takav za kakvog me držite?« »Na svakog viču, al’ ja osećam da ste dobar, a i od mlogi’ sam isto čula.« »Dakle, imate naklonost prama mene?« »No sad dopustite da Vas još iskreno nešto pitam; nemojte mi samo zameriti.Ja nisam rad ni da se namećem, nit kome da na put stanem.Je l’ Vaše srce sasvim čisto?« »To ne razumem.« »Jeste l’ kome pre ljubav poklonili?Imate l’ sad kog drugog u srcu?« »Smete li se na to po savesti zakleti?« »Tako mi boga i matere božije, sve je tako kao što sam kazala!« Dođe Grivićka i preseče im razgovor, al’ već je dosta bilo.On je sasvim zadovoljan.Sad opet Grivićka laska Branku, Haniku fali kako je dobra, kako će joj teško biti bez nje, kad se uda.Dođe i Čevićka, pa to isto potvrđuje.Eto opet i Grivića; on se svemu tom i nevešt čini, no sve pazi, samo da se Branku ugodan pokaže.Branko provede tu dan-dva zadovoljno.Često se sa Hanikom nasamo razgovarao, i jednako ga ona u željama potkrepljavala.Al’ Branko još nije hteo u jabuku da zagrize, još se premišljao, još nije hteo devojki da kaže da će je prositi.Hanika se u toj nadeždi s njim zasad rastala.Branko se opet kući vratio. Branko se sada jednako sa mnom zabavljao.Prolazi dan, dva, tri; prolazi nedelja, dve, — a Branko nikud bez mene ne ide.On drži da već ne može u O. ići, bez da je zaprosi.To je rezon bio.Branko nije još bio pripravan za ženidbu; hteo je malo da se uredi, pa onda da je zaprosi, pa nije hteo donde onamo da ide; mislio je: ima tome dosta vremena, ne mora to odma’ preko glave ići.I ja sam to mudrovanje odobravao. Već dve-tri nedelje, a Branka u O. nema.Zabrinuli se Grivić i Grivićka, a osobito sirota Hanika.Ne znadu šta je.Premda je Branko uvek za to vreme datom prilikom onamo pozdrave šiljao, zato opet nisu si znali tu njegovu ’ladnoću razjasniti. Baš se s Brankom razgovaram, a dođe jedan gospodin i moli Branka da bi k njemu odma’ došao: kod njega čeka ga jedna gospođa; želi s njim govoriti.Branko je gotov, i odma’ onamo ode.Uvedu ga u vizitnu sobu, pa iziđu i vrata za sobom zatvore.A ko je tamo?Gospođa Grivićka sedi sama na divanu.Sva u svili, u plenparadi, na njojzi šmuka sijaset. »Izvol’te do mene sesti.Nema Vas već bogzna otkad kod nas.Al’ neću da Vam prebacujem; samo sam došla da Vam nešto važno saopštim.Hanika, otkad Vas kod nas nema, jednako za Vami plače.Iskreno da Vam kažem, ona je u Vas smrtno zaljubljena.Ona kaže da je Vi volete.Zato, ako Vam je volja, ako je rado imate, a ono kažite mi, pa da što bude.« »Doista me frajla-Hanika tako vole, kao što kažete?« »Ne mogu Vam iskazati kako Vas vole!« »Kad je tako, a ja sam gotov uzeti je.« »E, dobro kad znam, sad da se uredimo, i molim samo da se dugo ne povlači; najbolje bi bilo odma’.« »Meni bi trebalo još koji mesec vremena; nisam još sasvim u redu.« »Nemojte na to gledati, lako ćemo svačim na kraj izići.Molim Vas, koliko novaca ištete pored Hanike?« »Moliću, ja nisam čovek interesator, ja ne uzimam nju zbog novaca.Vi ćete najbolje znati šta treba.« »Da Vam upravo kažem, nemojte misliti da je naša Hanika kod nas kao kakvo tuđe siroče pod svoje, pa tek onako da je odbavimo; Hanika je naša kći, sve će vremenom njeno biti što je naše.Za sad ćemo je auštafirati tek nafriško, kao što se može, a kako zajedno budete, a mi ćemo jednako nabavljati što Vam god treba vašem redu shodno.Ako Vam, i kad Vam ustreba novaca, samo recite, mi ćemo s vami kao s našom decom postupati.« »Ja se sasvim na Vas oslanjam.« »Dakle, stvar je svršena?« »Oslanjate li se na mene da ja naznačim termin kad da bude venčanje?« »Ja želim od danas četiri nedelje da bude.« »No kakav ću radostan glas Haniki odneti, i onako znam da ceo dan plače.Neka joj srcu najedanput odlakša!Moj Grivić ukoliko će se radovati, utoliko će mu žao biti; znam da će kazati: »O, kako ću ja bez moje Hanike živiti?!« Tako je strašno vole.Nije čudo, — krvni mu je rod.Prstenovati sad nije ni nužno; držim da kod izobraženi’ ljudi data reč najviše vredi.Pa samo neka brzo ispadne, jer, znate, kad se ko udaje il’ ženi, pa kad se proteže, uvek se nađu neprijatelji, jednu il’ drugu stranu oklevetavaju.Toliko Vam mogu reći, i možete mi verovati, ako me uvažavate, da je naša Hanika jedna vrlo dobra devojka, da joj na daleko nema para.Ako bi ma šta na nju potvarali, nemojte verovati, jer je to samo zloba i zavist.« »Ja Vas i Vašu kuću tako poštujem, da Vam svakoj reči verujem, i primite uverenje da frajla-Haniku držim za jednu od najvaljaniji’ devojaka; a u tom uverenju potkrepljuje me to, što je pored takove čestite i vospitane gospođe odrasla.« »Sad smo gotovi, samo još jedno Vas molim, dolazite nam što češće, pa ma bili jednako do onog dana s nami, — to bi naša želja bila, ako je moguće.Molim, i g. Narandžića dovedite s Vami; premda Vas opominjem da malo oprezan budete prama istog gospodina, jer je i on oko na Haniku bacio, pa valjda bi je volio za sebe, neg’ za drugoga.Samo, molim, tajnu čuvajte.Sad se možemo rastati, jer može ko ovamo doći, pa nisam rada da nas u našem planu uznemirava.« Branko ustane, pa je poljubi u ruku. »Sad Vas kao mater u ruku ljubim.« »Nadam se da ćete nas do koji dan posetiti. Grivićka ode radosno kući, a Branko se vrati k meni, da mi radosnu vest donese.Branko je sad opet sretan čovek. »Sve sam svršio.Danas četiri nedelje venčaću se.« »Pa zašto tako brzo?« »U takoj se stvari ne okleva.« »Je l’ hajratskontrakt gotov?« »Hajratskontrakt je data reč s jedne i druge strane.« »Ja, opet, ne bi’ tako nalako stvar uzeo.« »Sad volijem devojku neg’ sto hajratskontrakta i neg’ sto tvoji’ alatura.Al’ sad nije više do oklevanja.Bio sam sad sa Grivićkom i tako smo, kao što reko’, svršili, da se do četiri nedelje venčamo.Ona kaže, ja uzimam njenu kćer, -a ne njenu sirotu ranjenicu.Znam da to na tvoju vodenicu melje.« »Al’ bez pismena?« »Bez pismena, al’ pored poštene reči.Ja se o poštenju ti’ ljudi ne sumnjam.Nego otsad moram češće kod nji’ biti.I ti moraš sa mnom ići, i to na više dana da se prepraviš.To te ona moli, to te ja molim, učini mi ljubav.« »Kad je tvoja volja, nek bude i tako.« Sutradan opremimo se, pa upravo u O. Kako su nas dočekali, to je neiskazano.Frajla-Hanika hoda oko Branka kao na drotu; Grivićka sve se topi od etikecije.Tu se sad ništ’ ne radi, već sve se peče, kuva, časti.Grivić je postao sa mnom »per tu«; sa Brankom nije smeo, jer treba da mu budne otac. Dan-dva se častimo kod Grivića, treći dan se odmaramo, pa posle nas, opet, vode u okolna mesta, kod svoji’ prijatelja, i onde se jednako časti.Kad se ovde umorimo, a mi opet kod Grivića na odmor, pa onda opet udri nanovo, pa opet u drugo kakvo selo, pa opet natrag.Tako je to trajalo deset dana.Grivićka nije nas puštala da idemo svud kud smo hteli, jer nji’ova kuća imala je kao i svaka druga svoje neprijatelje, pa iz rezona nismo mogli onamo ići, i tako mloge smo kuće prenebregli, kud smo pozvati bili. Vratimo se kući u V., al’ treći dan Grivić pošlje kola; ne da nam mira, moramo opet k njemu. Tako smo jednako provodili bahanalije: Branko od velike radosti, jer je već intim postao sa Hanikom, ja pak iz običaja. Kad i kad, kad smo kod kuće bili, počeo sam dublje o celoj stvari razmišljati.Po običaju, nalazilo se i neprijatelja koji su iz daleka kuću Grivića ogovarali; al’ nisam mogao doći na čisto spletkama; utoliko manje sam ih mogao Branku saopštiti, jer ne bi verovao, kao što ni sam nisam verovao. Gospođa Grivićka imala je jednog srodnika, g. Vesića, kog je kao svog rođenog brata rado imala.Bar tako se pokazivala.Bio je neoženjen, pa ga je rada ženiti.G. Vesić vrlo je dobro živio sa Brankom.Branko se čudio kako da Vesić ne ište Haniku, tako finu devojku; kako da ga Grivićka s njom ne usreći, kad ga rado ima, ženiti ga želi, a ne pada rod Haniki, jer je ona bila rod Grivićev.Kako da se Hanika Vesiću ne dopadne, kad se on svaki čas zaljubi u kakvu devojku, koja se ni izdaleka sa Hanikom sravniti ne može?To se Branku malo čudno vidlo, pa zapita Vesića poverljivo, zašto on nije gledao da uzme Haniku.On mu na to odgovori da se njemu samo crnomanjaste jako dopadaju, a ne svetlog izgleda, kao što je Hanika.Branko ga pita je l’ dobra devojka Hanika.Vesić odgovori da je vrlo dobra devojka Hanika.Branko je Vesiću sve verovao, pa je s tim odgovorom bio zadovoljan. Već se približava i dan venčanja.Prekosutra je venčanje.Branko još, kao danas, ode k Grivićevima da sve uredi.Ugovoreno je, da Branko sa svoji’ svatovi’ preksutra u devet sati bude u O. Sad vrati se natrag da sve uredi.Kratko mu je vreme, jedan dan za uređenje i mišlenje o njegovoj preksutrašnjoj sreći.Na vrat, na nos sutradan sve uredi, i već preksutra u sedam sati čeka svoga kuma i svatove da idu u O. Kao obično, svatovi se malo zadocnu, pa tek se u jedanaest sati mogoše krenuti.Već je pola dvanaest bilo kad su u O. stigli.Tu ih jedva dočekaše.Možete misliti kako je bilo Haniki od devet do pola dvanaest sati čekati!I gospođa Grivićka se bila već malo uznemirila.Hanika se jako zaradovala, kad je vidila Branka, pa mu kaže da se vrlo bojala da već neće ni doći, pa da su već i njene drugarice šaputale da neće doći.Branko se tome jako začudio, pa joj kaže kako je ona mogla o njemu tako što i pomisliti.Al’ nije do oklevanja, već popa zovu. Sad se krenu.Hanika se od Grivića i Grivićke prašta.Istina, gotovo svaka devojka se malo zaplače, kad ide na venčanje, al’ kod Hanike je suviše bilo.Osobito kad je Grivićku u ruku poljubila, tu nije bilo jecanju kraja, jedva se od nje otkinula.To veliko jecanje Branka je malo dirnulo; voleo bi da je veselija. Odu u crkvu, venčadu se, pa čekaju ručak.Svatovi se donde zabavljaju.Bilo ih je sijaset: dve velike sobe kao nabijene.Osim toga, u avliji i na polju silan narod. Dođe ručak.Zaista, sve je baronski tu udešeno.Među gostima ima dosta znameniti’ ljudi; počnu se nazdravice; narod u avliji pije i igra.Sve je veselo.Gospođa Grivićka nije se pokazala ni da je vesela, ni da je nevesela, što mi se čudno vidilo. Branko je radostan, Hanika jednako oko njega obleće.Igra se, svira se, peva se do jutra, pa onda već se spremaju kući. Dovedosmo Haniku u V. Sad je Branko oženjen. Sad ostavimo Branka, nek, uživa plod svoje ženidbe. Da mu i sam ne smetam, preduzmem si da u okolini proputujem.Zamolim g. Desića, da sa mnom pođe.On je to s najvećom radošću dočekao, jer je znao da sa mnom hrđavo provesti neće.I meni je milo bilo što se Desić rešio na put, jer je bio čovek pun fantazije, i vrlo dosetljiv, pa sam znao da će biti abentaera. Branku nisam se ni javio, već samo sam mu pisao da idem na neko vreme ia stranu.Nisam ga rad u njegovom zadovoljstvu remetiti. Ja i Desić krenemo se na put.Desić je svud poznat, pa ne zna kud ćemo pre da stignemo.Složimo se da idemo od mesta do mesta, pa gde nam se bolje dopadne, tu ćemo i poduže ostati.Možemo u jedno mesto na ručak stići, u drugo na večeru. Na putu iz dugog vremena svašta se razgovarasmo.Desić mi kaže šta o meni u V. sude.U početku, veli, obožavali su me.Palo im u oči moje bogatstvo; druge su kazale da sam lep i elegantan; opet druge da sam vrlo vospitan i osobito veliki kurmaher; al’ sve su govorile: »Srećna koja za njega pođe!« Sve su se za mene otimale.Al’ sve badava, kad nije bilo među njima partije za mene.Kad su vidle da nisam na ženidbu sklonjen, počeše biti prama mene ’ladnije; kazaše da nisam lep, da nisam ni bogat, da se razbacujem, samo da se u kakav miraz uvalim.Kažem Desiću da to mene ni najmanje ne tušira, da zato opet, kad bi’ hteo, pošla bi za mene ma koja.Al’ zašto da uzmem koju od nji’?One traže bogatog; tražim i ja bogatu.Al’ one nisu spram mene bogate.Šta nosi na godinu nji’ov miraz?Od toga ne bi’ mogao pečenja jesti.A koliki su troškovi sa takvom jednom damom?Tu ti treba dve-tri sluškinje ekstra, dva-tri sluge ekstra, frizerka ekstra, vešerka ekstra; pa ti tu treba ekipaž, svaki čas teške svilene haljine, pa ti mašamode prag obijaju, pa šta košta na godinu materijalista, pa cukerpoker, pa di su mirisave pomade, zejtini, sapuni, da gospoži koža i kosa omekša?Pa onda svaki čas bolesti, jer nežne gospođe često boluju, pa onda otvaraj džep za doktore, babice i apotekare.Pa di su još druge kućevne sitnarije, za koje čovek i ne zna, samo oseća da se novac izmiče?Il’, valjda, ljubav sve to nadoknadi?Kakva je to ljubav, kad se za bogatstvo udaje?Kakva je to ljubav, kad gospođa svetu više ugađa, neg’ svome suprugu?Na čast im takove ženidbe!Koja traži bogatstvo, neka donese bogatstvo.Neka ko šta hoće misli, ja tako mislim; varoški je život skup, pa tu i treba novaca. Tako se razgovarasmo, dok ne stigosmo u selo N. Kako uđemo u kakvo selo, odma’ se u otmenim kućama nešto žure.Pasija je to viditi!Gledaju već izdaleka kroz pendžer, da vide kakvi gosti dolaze.Svi misle, ti će k nami doći, pa kako opaze da k njima idu, odma’ posao na stranu, pa se friško oblače.Frajle i mlade gospođe dođu u zabunu i boje se da ne bi gosti stigli pre neg’ što se obuku, pa tu toaletiranje ne traje dugo; za nekoliko minuta su gotove.Kad uđeš unutra, vidiš veliku avliju, pilića i druge živine sijaset, baštu, grane pune voća, u štalu se marva uteriva, sluškinja vašku tera da te ne uje.Kad uđeš u kujnu, kujna velika, puna bakarni’ i drugi’ sudova; sve oko tebe čisto.Uvedu te u sobu.Tu ti je red i najveća čistota.Pokućstvo katkad i staro, ali ubrisano.Preporučiš se domaćima i zamoliš da se možeš oprašiti.Odvedu te u drugu sobu.Tu je već sapun i voda, pa četka za haljine.U obe sobe vidiš ikone i stara portreta, no najviše dede i majke.Kad si se oprašio, a domaćin te već u drugoj sobi čeka, pita te jesi l’ rad malo vinom se potkrepiti, a frajla već nosi na tacli vino.Baciš pogled na pendžer, a ono vidiš kako sluga juri pile da ga u’vati, a sluškinja već gusku kolje.Dođe l’ ručak il’ večera, tu se bez ženiranja jede, pije, peva.Već sutradan domaćin misli se, kad ti volja odlaziti dođe, kuda će s tobom da ide, da te dobro provede, pa on ima svoje kolege u drugim mestima, pa ideš s njima onamo, pa odande opet onamo, pa sve tako provodiš.Katkad ručaš ovde, sutra, opet, dalje na tri milje, večeraš, opet, na dve milje.I to sve ide po nekom programu.Prvi domaćin već telegrafiše drugom kad ćeš doći, drugi trećem, pa kad stigneš onamo, a ono je već sve gotovo, već ima i drugi’ gostiju, pa se sa svima upoznaš, veseliš, a ujutru teško od nji’ rastaješ.Lep je to život.Al’ i vidiš zdrave, okretne ženske, muški od sunca opaljeni, zdravi, nabubreni. Tako dođemo u mesto N. kod jednog dobrog domaćina.Familija je: gospodin, gospođa, sitna deca i gospođa Jelka, šogorica domaćina, gospodina Runića.Gospodin Runić dobro živi, ima svašta dosta, pa mu je milo kad dobije goste.Gospođa Runićka bila je vrlo dobra gospođa, pa kako vidi goste, ona zna koliko je sati; znala je narav muževljevu, pa je odma’ nestane, te jednako kuva i peče.Kanda je rođena za Runića i njegove goste! — Gospođa Jelka bila je sasvim drukčije naravi.Ona je udovica, bila je udata za jednim mladim trgovcem Svilokosićem u V., koji je od jektike umro, pa je izvukla svoju alaturu pre konkursa muževljevog, a novce je dala bratu na dvanaest percenata; osim toga, daje joj brat i kost badava, i to Runića ništa ne košta, jer di u kući desetoro mogu jesti, tu može i gospođa Jelka, koja i onako malo jede, a tu nema cukerpokera, da se na poslastice trošiti mora.Gospođa Jelka je nešto preko dvadeset godina, zdravo je lepa i koketa, taman za kakav abentaer.Ona je bila varošanka, pa nije baš rado u kujnu išla; uvek je bila lepo obučena, ruke bele i mekane, vidi se da ništa ne radi.Zapovedati si ne da od nikoga; al’ niko joj i ne zapoveda, jer je Runić vole što zna goste zabavljati, a ima ko će raditi.Gospođa Jelka ne čezne baš za udadbom, al’ bi se udala da je kakav otmen zaprosi; pa ako toga nema, a ona se vole od otmenog i samo kurisati dati, nego za ma kakvog da pođe.Nju su već mlogi prosili.Prosio je jedan bakal u varoši, istina bakal, al’ mu jako ide dućan; ona neće, jer je već groshendlerka bila.Prosio je jedan groshendler, al’ je čula da mu veksle jako dolaze, pa zašto da reskira svoji’ tri hiljade forinti u srebru.Iskali su je i seoski notaroši, al’ nije htela, kaže: »Bar da je varoški notaroš!« Tako je gospođa Jelka mlogima košareve davala. Kad smo u kuću ušli, tu nas domaćin lepo dočeka.Sa mnom nije bio poznat, al’ sa Desićem bio je »per tu«.On mene pretstavi kao zemljedršca, a domaćin odgovori da mu je osobito milo takove goste u svojoj kući viditi.Sad uđe u sobu gospođa Runićka i gospođa Jelka.Učtivo nas pozdrave.Runićka namigne na Jelku, pa istrči napolje, u kujnu, a Jelka odma’ se pusti u razgovor. »Gospodin Narandžić, zemljedržac, upravo spaija«, reče Desić. »Drago nam je.Izvol’te sesti.« Desić povuče na stranu Runića, pa mu šušne — al’ da sam i ja čuti mogao — da sam spa’ija, bogat udovac, a Runić se opet okrene meni i sa etikecijom razgovara se. »Visokorodni gospodine, to je retka sreća, baš fala g. Desiću što Vas je ovamo doveo!« »O, molim Vas, nemojte me jako titulirati, jer ja, makar da mi to i kompetira, opet volem da se bez politike, bratski razgovaramo.Znate, ja se samo u ovakom krugu dobro osećam, verujte mi, zato i begam iz varoši, da se malo uklonim od komplimenata; primite iskreno moje prijateljstvo, pa se razgovarajte, kao dobar domaćin sa svojim dobrim gostom.« »Drago mi je.« To je Runiću baš milo bilo, jer on etikecije nije voleo, pa se poče komotno razgovarati, baš kanda je sa mnom bogzna od kad poznat. »Molim, idem samo malo napolje da uredim što treba.« Zatim iziđe, pa ženi kaže da se što može bolje prepravi.Al’ Runićku nije bilo nužno opominjati, jer se već pilići i patke u vreloj vodi puše.Sad Runić obiđe svud di treba: da budne sve u redu, pa da je posle miran, jer zna da posle sa gostima mora biti.Međutim, gospođa Jelka se sa nami zanimala.Desić započe: »Milostiva, kako se ovde unterhaltujete?Znam da Vam je dugo vreme.« »Možete misliti kako mi je ovde, kad sam pet godina u varoši živila; nit’ imam društva, nit’ teatra, al’ šta ću da radim, kad sam sama, pa za ljubav sestre ovde sedim.« »To ste Vi krivi što ste sami; koliko ima čeznući’ srca za Vami u varoši, da biste mogli provoditi po zadovoljstvu kao nijedna.« »Molim, gospodin Desić, nemojte mi tako jako šmajhlovati.Ja to sve znam, al’ kad čovek ne može onako kako hoće.« Sad ja upadnem: »Tako ljubve dostojna gospoža, — neću da Vam šmajhlujem — al’ mislim da bi svaki na to težio, da Vašu volju ispuni.Gospodin Desić, ne mogu Vam dovoljno blagodariti što ste me ove kuće udostojili.Milostiva, ja Vam iskreno kažem da me Vaše misli i Vaš manir jako interesiraju, i sad tek vidim da se i u selu na tako što naići može, što bi badava u varoši tražio.« »Mi, opet, retko na takvu gospodu nailazimo, koja su tako šarmant.Kod nas, istina, uvek je gostiju, al’ ponajviše sa sela, što me malo interesira.Otkako je bio kod nas spa’ija M., solgabirov D. i oberlajtnant K., od tog doba nismo imali tako retke goste.Al’ i jesam se s njima dobro unterhaltovala; nikad zaboraviti neću!« »Zar se Vami ne dopada ovdašnji publikum?« »Svi su obični ljudi, prijatelji moga šogora, notaroši, oženjeni advokati, pa kad se sa mojim šogorom sastanu, tu nema ni kraja ni konca veselju.« »Pa zar Vi, milostiva, mrzite uveselenje?« »Ne mrzim, al’, znate, za nas ženske nema u takom veselju izgleda.« Posle ovi’ reči nasmeši se gospođa Jelka, pa malo spusti oči, kao, bajagi, iz stidljivosti, što je tako što izrekla, »Nami je, doduše, uveselenje uvek dobro došlo, al’ i sam, opet, iskreno kazati moram, da nam je uveselenje sa jednom ljubvedostojnom damom uvek milije.Osobito kao što ste Vi, milostiva... oprostite, ne smem da se sasvim izrazim...Kad se sa takvom damom unterhaltovati mogu, volijem neg’ sva uveselenja sa ljudima.« »Gospodine, Vi ste veliki kurmaher.Ovake se reči retko u našem selu čuju.« »Ja mislim da je to dužnost prama jedne tako lepe gospođe.« Na to uđe Runić. »Sad sam sve naredio, sad ćemo da po volji živimo.Samo, molim da budete komotni kao kod svoje kuće, jer kad se gosti ženiraju, onda se i domaćin ženira.« »Nemaj brige, mi ne bi ni došli k tebi, da si kakav pedant, il’ dvoličan čovek, već baš zato smo i došli k tebi, što te ja kao iskrenog ugostitelja poznajem,« reče Desić. Uđe Runićka i zove na ručak. »Ručak je gotov; ako izvolite.« »Zapovedajmo u drugu sobu, onde je namešteno,« reče Runić. Sad Runić otvori vrata, pa čeka da ja napred idem, al’ ja ponudim gospođu Jelku, iz rezona.Ona neće dok ja ne pođem; onda opet ja neću; i već gospođa Jelka gotovo je pošla, al’ ne da joj Runić, već uvati mene za ruku, pa me vuče napred. »Ta nemojmo se nuditi kao Grci u arište!Vi, Jelka, Vi ste vicedomaćica.« Sad uđemo u sobu, gdi je već astal namešten, a supa na astalu.Nude me da sednem u gornje čelo, ja neću, već nudim gospođu Jelku, al’ Runić me malo i silom u gornje čelo privuče, da sam morao sesti.Gospođa Jelka, kao da malo zabašuri što nije u gornje čelo došla, kaže da danas mora ona služiti, a ne sestra.To se Runiću baš i dopalo, jer on ne vole ženske razgovore slušati.Ali opet je namolimo, da bar supu s nami jede i da posle opet dođe.Ona pristane na to.Posle supe gospođa Jelka odma’ ustane, pa iziđe; menjaju se tanjiri, gospođa Jelka goveđinu nosi, ja i Desić pri’vaćamo.»Oprostite što nije po francuski garnirano.« Odgovaramo, da bolje biti ne može.Gospođa Jelka opet iziđe, a Runićka opet uđe, da pojede supu, koja se već o’ladila.Sad opet gospođa Jelka uđe, a Rupićka iziđe; gospođa Jelka jede goveđinu.Tako su se jednako menjale.Gospođa Jelka, kad je unosila, uvek je sa nekom gracijom jelo predavala, uvek je sa tri prsta čanak držala, a mali prst, od drugi’ odlučen, sve nam je prkosno. Tako malo po malo, dođemo i do kraja ručka.Piću, naravno, još nije bilo kraja, al’ sad su već obe gospe s nami sedile.Runić jednako nudi, već se malo zagrejao; mi i preko volje moramo da pijemo, da pevamo, al’ milije bi nam bilo sa gospođom u našoj formi razgovarati se.Gospođa Jelka je počesto započinjala, al’ Runić odma’ u nazdravlje i pevanje, pa sve pokvari.Gospođa Jelka je do mene sedila, a Runićka do Desića.Sad nas Runićka izbavi od »mnogaja ljeta«. »Eto i mene već kod vas; nisam još imala sreću s Vami razgovarati se.Šta je, g. Desić, kod vas novo?« »Baš nema ništa tako osobito.« »Kako da nema, kad su iz O. u V. sad nedavno frajla-Haniku odveli!« »Rihtig, zaboravila sam Vas to i pitati.Kažite ma kakav je to taj g. Branko Orlić što je frajla-Haniku uzeo?« — upadne gospođa Jelka. »Fajn čovek.« »Al’ molim Vas, jel l’ od karaktera?« »Jest, ima toliko diploma, da bi se pet puta blagorodnim nazvati mogao.« »Kažu da je i veliki kurmaher?« »Kako kad.« »Al’ je vrag bila ta frajla-Hanika!Sve je koketirala, dok si nije jednog nakoketirala; istina, nije bila ružna, al’ opet što se bildunga tiče, tu ne znam kako se mogla za takog čoveka udati.Kako nije vidio na njoj da ona nije za varoš?!« Sad ja upadnem. »Moliću, zar je frajla-Hanika koket bila?Ko bi to njoj rekao!Kad se čovek s njom razgovarao, uvek je pocrvenila, a oči dole spustila.« »Kažu, ispod mire tri đavola vire.Nego, veliki je đavo gospođa Grivićka!Kod nje je u dobroj školi bila frajla-Hanika,« reče Runićka. »Šta, zar je i gospođa Grivićka koketa?« »Ha, ha!Zar još to niste čuli?Pitajte celu okolinu,« reče sa smehom gospođa Jelka. »Ako je taj gospodin,« veli Runićka, »valjan, to jo frajla-Hanika zaista sreću polučila, kakvoj se nikad nije nadala.Šta mislite: grci, notaroši i pisari, kojima su je nudili, nisu je hteli uzeti.« »Ta je l’ moguće?!« »To cela okolina zna.« »I to sve zbog kurmaheraja?« »Još gore.« »Nemojte, gospodine, sve ženskima verovati; one volu jedna za drugom govoriti.Pa baš i da jeste što u stvari, sam Grivić je mlogome kriv.Al’ manimo se, nego hajd’ da pijemo!« — pa odma’ meni nazdravi, pa udri u »mnogaja ljeta«. Dok je Runić sa Desićem pojao, donde sam se mislio šta sam od nji’ čuo.Žao mi je Branka.Al’ opet nisam verovao, jer sam držao da gospođa Jelka Haniki zlobi, jer retko lepa lepu trpi. Ostavimo sve na stranu!Ako je taj Orlić s njom zadovoljan, šta se koga šta tiče?!« — reče Runić, i opet počne pevati.Tako smo se poduže zabavljali. Najedared Runiću je žao što je malo društva, pa kaže da ima još nešto da izvrši, a da će skoro doći.Izvinjava se i preporučuje nas ženi i Jelki, da se s nami zabavljaju, dok ne dođe.Gospođi Jelki je baš po volji bilo. Runić obuče kaput, uzme šešir, lulu i duvankesu, rajphelcle je uvek u džepu nosio, pa odma’ upregne konje, pa ide u prvo selo da goste, ljubeznu i veselu bratiju doveze. Mi ostali mogli smo se sad po volji razgovarati.Sad moramo role podeliti, jedan s jednom, drugi s drugom.Ja bi’ voleo sa gospođom Jelkom, a mislim da bi i ona sa mnom volela, jer Desić joj je bio običan, al’ se Runićka meni priljubila, vidim da je interesiram; nudi nas u baštu; mi smo gotovi.Ja vodim Runićku, a Desić gospođu Jelku.Runićka me na stranu vuče, pa me sve zapitkuje poznajem li Branka; čudi mu se kako je mogao uzeti Haniku; i govorila mi je svašta o njoj, al’ ja joj nisam mlogo verovao, jer mi se činilo da zavist iz nje govori.Gospođa Jelka, opet, jednako se k nami osvrće i volela bi sa mnom biti.To je njoj vrlo lako, jer se sestre ne ženira, a znam da će gospođa Runićka i onako od gospođe Jelke lekciju dobiti što me je preotela. Desić se nešto cereka. »Gospodin Narandžić, da vidite samo kakav je strašan kurmaher gospodin Desić, ne znam u koji džep da metnem te silne komplimente.« Dođe sluškinja. »Gospođo, da dođete malo, neko Vas traži.« »Molim Vas, oprostite; Jelka, evo ti predajem gospodina.« »Molim, izvol’te samo.« Runićka ode u sobu; došla je gospođa na vizitu.Čula je da Runić ima novog, otmenog gosta, pa je kopkalo, nije mogla izdržati, već morala je doći. Sad pređem gospođi Jelki i Desiću.Desić je bio od one sorte kurmahera koji su sa mlogo reči malo smešno umeli kazati, tako da damu na smej navede, bez da ista zna zašto.Sve je to Desić u velikog meri umeo, pa još sve to sa svojim strahovitim cerekanjem potpomagao. »Dakle, tako Vam se dopadaju moji komplimenti, milostiva?« »Ne znam kud da se denem od nji’.« »Ako bi pretprijatije moga srca Vašoj blagonaklonosti odgovarati moglo, to bi srca moga urođena mi ljubav prelila se u Vaše čuvstvitelno srce, a odande bi se eho mome srcu odazvalo.« »Ha, ha!Vi lepo govorite, al’ Vas opet ne razumem.« »Znate, milostiva, gospodin Desić ima osobiti dar u mlogim rečma malo kazati, a to je tako isto lep dar, kao god sa malim mlogo kazati.« »Zato gospodin Desić i pravi eroberunge, da frajle sve begaju za njim.« »Moliću, milostiva, ne za mnom, nego sa mnom, i to samo jedna, a ne više.« »Vi ste vrlo opasan za ženske, kad entfirujete.« »Ha, ha!Dopada Vam se?« »Dopada mi se; al’ kako se dopalo onoj koja Vam je u šake pala?« »To sve od ljubavi zavisi; za ljubav jedno za drugo sve će učiniti.« »I to je istina.« Gospođa Jelka na mene pogled baci. »Al’ kažite mi pravo, da Vi koga strašno ljubite, bi l’ se dali entfirovati?Ha, ha!« »Na to Vam ne mogu ništa odgovoriti; nisam još bila u tom stanju.« Gospođa Jelka ljubazan pogled na mene baci. »Ja, opet, milostiva,« sad ja upadnem, »kad bi me kakva lepa dama volela, i kad bi ja nju voleo, to nema što ne bi’ za nju učinio.Moje imanje što bi za nju žrtvovao, to je najmanje: dao bi se seći, peći, ubiti za nju.« »Tako i treba da bude di je prava ljubav, al’ ta je retka,« reče gospođa Jelka. »Istina, retka, al’ opet se nalazi; samo, to je maler što katkad jedno za drugim čezne da umre, pa opet ne sme da se izrazi, i tu katkad najblagorodnija ljubav propadne.« »Al’ ste mlogo probali, gospodine!Al’ sasvim je tako.« »Znate, milostiva, mlogo zavisi i od načina s kojim se ljubav izjašnjava.Katkad nije dobro kad se dami u oči slepimično s rečma ljubav izrazi, jer dama dođe u ferlegenhajt, pa ako bi i kazala da hoće, ne zna kako će.Bi l’ Vi, milostiva, voleli da Vam onaj koga volete odma’ u oči sve iskaže?« »Baš sve ne; i ja bi’ došla u ferlegenhajt.« »Ja mislim, milostiva, da je najbolji način libzbrif; tu čovek može i mlogo i malo kazati, bez da dođe u ferlegenhajt.Tako isto i dama.A ne sa rečma.Kad čovek sa rečma ljubav izjavljuje, tu mu se sva čuvstva zbune, pamet šeprtlji, srce prsi da probije, jezik zapinje, vilice se stegnu, ruke se tresu... pa onda ni ovamo, ni onamo.« »Ala, gospodin Narandžić... no, Vi ste... al’ sasvim ste pogodili.Al’, opet, libzbrif hoće muški da pokazuju, pa opet maler po žensku.« »Dama će znati s kim će započeti; libzbrif će pokazati đak i kalfa, al’ ne čovek, koji već u svetu rolu igra.« »I to je istina.« »Vidite, tako je isto i kod dama.Frajlica gdikoja, kad iz škole iziđe, pa dobije pismo, to je jednako kopka dok ne pokaže... u tajnosti... svojoj drugarici, ova opet... u tajnosti... trećoj frajli, koja na prvu mrzi, i tako od tajne postane javno.Al’ dama koja zna kako svet stoji, ta neće svoja pisma nikom pokazivati.« »Al’ sasvim pravo imate!« »Takova dama kad dobije pismo, pa joj je on po volji, odma’ će mu dostojno otpisati; ako joj nije po volji, a ona će pismo spaliti, a ne da se s njime fali.« »Sasvim je tako.« »Ja, opet, taj maler imam, da moja pisma dame publiciraju, pa onda moram i ja njina,« reče Desić. »No, to su već gemajn ženske. — Jao meni, ko dolazi!Lozović, Dumić i Pesković, sa šogorom.Ah, sad će nam ceo unterhaltung pokvariti!« »Kakva su to gospoda?« »To su mog šogora prijatelji, sami notaroši; Pesković neženjen; dobri ljudi, al’ što se kurmaheraja tiče, da bog sačuva!« Runić sa gostima upravo u baštu dolazi.Kad sam ih iz daleka vidio, ubezeknuo sam se, jer su jako nabubreni, pa će svaki triput više podneti nego ja. »No sad ćemo biti u pacu,« reče Desić, koji je više davao na kurmaheraj, neg’ na »mnogaja ljeta«. Već su u bašti. »Dobro veče, gospodine, znam da se hrđavo zanimate otkako sam otišao.Oprostite mi, znam da se nećete kajati, jer sam doveo ovu bratiju.Gospodin Lozović, Dumić i Pesković, moji prisni prijatelji.« »Drago mi je osobito.« »Blagorodni gospodin Milan Narandžić, zemljedržac, upravo spa’ija, moj novi prijatelj, samo nemojte se od njega ništ’ ženirati.« »Drago nam je; no izvol’te s nami, gospodine, ostavite Desiću kurmaheraj; on to najbolje ume,« reče Lozović. »Izvol’te unutra«, oslovi domaćinskim glasom Runić. Svi se krenemo.Napred Runić, za njim bratija, za ovom ja i gospođa Jelka, a za nami Desić. Kad mi u sobu, a vino opet na astalu.Svi posedamo, osim gospođe Jelke, koja je na mene čuvstvitelan pogled bacila, pa se iz društva izvukla. U društvu nije niko bio ni gladan ni žedan, najmanje žedan, to se vidilo svakom po licu, a opet svi k punim čašama.Notaroši nazdravljaju, piju. »Notaroš na selu — to je život!Znate li šta je notaroš?Da Vam kažem.Notaroš biva obično od onakog čoveka koji u svojim mladim godinama nije mogao škole navršiti, koje zbog sirotinje, koje zbog brandenburgstva.Ima kojima je samo jedan col falio da dobiju diplomu, pa da postanu advokati, pa nisu dovršili, i sad su notaroši.Ima koji su pet-šest škola svršili, pa digod kao pisari prakticirali, pa sad su notaroši.Ima isluženi’ unteroficira, koji čeznu za beamterstvom, pa notaroši postadoše.Ima advokata kojima klienti nisu dolazili; sad su notaroši.Sve otvoreni, razboriti ljudi.Možete misliti, više manje učeni, došli su u selo, dobro se upoznali sa narodom, svaki dan ima posla sa vlastima, sa solgabirovima, sudijama, advokatima, soldatima.Niko nije tako poznat sa svetom kao notaroš.On poznaje seljaka sa njegovim lepim i slabim stranama; osim sveštenika, niko nema na narod takav upliv kao notaroš.Zato može dosta i dobra i zla činiti.Sudijama i advokatima zna kako srce leži.Zna i soldatske vicove.Ima civilne i militarne, veće i manje, gospode, koja su s njim »per tu«.Kao god u svakom redu, i tu imade svakojaki’, i dobri’ i hrđavi’, ima koji kod procesa, kontrakta, testamenata, regrutacija, narodu krv sisaju.Oni su prepredeni, rafinirati, prošli su kroz sito i rešeto.Znadu živiti paorski, gospodski, kako hoćeš.Kuća im je uvek otvorena, odveć su gostoljubivi, al’ onda i drž’ se, ako hoćeš kredit da si održiš.Među sobom vrlo dobro žive; ako se zbog kakvi’ mali’ uzroka i zavade, osobito zbog ženski’ spletkarija, oni se opet i pomire, i to prilikom kakve svetkovine, imendana il’ ženidbe.Ženske su im u svaki dan prave gazdarice, radene; u nedelju il’ svetac kad je, uvek kao dame.Oni imaju uvek po kakvog prijatelja koji nije notaroš, al’ koji je uvek kod nji’ i kuvan i pečen, i to što zna društvo unterhaltovati.Eto, takvi su ti notaroši. Kod Runića, u čitavoj okolini, osobito je bio poznat neki »Čika«.Pri svakoj trećoj nazdravici spominjali su Čiku.Svaki kaže: »Sad da nam je ovde Čika!« Kad đavola na zid malaju, on hoće i da se pokaže.Čuju se kola.Ovi poviču: »To će Čika biti!« I nisu se prevarili, jer dok si dlan o dlan udario, eto ti Čike u sobi. Jedan omalen čovek, nit’ debeo nit’ mršav okolo šeset godina, obraz okrugao, brkovi poduži i sedi, oči crne, male, obrve crne, guste, nos debeo, modar, rascvetan, veselog, šaljivog izgleda; ne možeš ni po haljinama, ni po izgledu, ni po rečma raspoznati šta je.Ne znaš: il’ je berber, il’ branderburger, il’ advokat, il’ penzionirati beamter; za sve bi pasovao.Maniri su mu fini.Posle sam saznao ko je Čika, i hoću da vam odma kažem, kakav je to čovek. Čikino detinjstvo niko sasvim ne poznaje.On sam slabo o njemu pripoveda; samo toliko je poznato, da je imao maćiju, da nije hteo učiti, da se lupao ovamo i onamo, dok nije omatorio; posle se oženio, i to nesretno; il’ je on ženu oterao, il’ ga je ona ostavila.Al’ to je sad svejedno, dosta to da Čika nije zato dešperirao, već dobre je volje bio, kao i dosad.On je bio šaljiv, veseo, tražio je društvo, a ono njega.Kad se hoće društvo da uspava, Čika ga sa svojom šalom uzbudi, kuje planove kako bi se moglo s nova provoditi, bilo to pri čaši, il’ kod ženski’.Bio je nestrpeljiv; retko da je mogao dva dana u jednom mestu živiti.Nije rado bio u društvu stariji’ ljudi, no sve je tražio mlogo mlađe od sebe.I same ženske volele su o njim biti zbog njegove šale. »Živio Čika!Otkud ti, Čiko?« svi poviču. »Znate da ne mogu sam biti; tražim društvo, pa sam namirisao da morate ovde biti.Viva kompanija!Dajte da mi pra’ dole siđe.« Čika primi pruženu mu čašu i popije.Sad je Čika sve zabunio; vidio sam da se njemu najvećma raduju.Domaćin mi pretstavi Čiku.Čika se veličanstveno klanja.Ja mu ruku pružim i kažem: »Drago mi je!« Čika je imao tu narav, da je voleo sa većom gospodom poznat biti, a i ova su ga rado imala.Počeo je talijanske i latinske reči mešati; nisam sam znao na čemu sam i s kim imam posla.Al’ friško smo se upoznali; vidio sam da je svetski čovek, s kim se dobro provoditi može.Za jedan sat bio sam s njim tako poznat, kanda smo od detinjstva zajedno odrasli. Večera se prepravlja, al’ već i donde ori se »mnogaja ljeta«.Gospođa Jelka sad ulazi, sad izlazi, pogled na mene baca, al’ i Pesković očima na nju strelja; kao što sam načuo, rad bi je uzeti, — nije šala tri hiljade forinti srebra, — al’ gospođa Jelka ne da se ni osoliti. Kad je najveća larma bila, izvučem se ja malo napolje, pa u avliju, a onde se gospođa Jelka šeta.Pređem k njoj ljubazno. »Milostiva, znam da Vam je dugo vreme.« »Ne bi mi dugo vreme bilo, al’, znate, mrzi me što je tu taj Pesković.Baš iskreno da Vam kažem, on me je već prosio, pa dala sam mu košar, al’ opet neće da me se okane, neg’ sve na mene gledi, pa oči izvrće, a ja ne mogu očima da ga gledim, a moram da budem i prama njega učtiva.« »Ja bi’ najvoleo s Vami, milostiva, vreme provoditi, al’ od ti’ đavola ne mogu nikuda.« »I meni je žao.« »A poznajete Čiku?« »Kako ga ne bi’ poznavala?!Fajn starac!S njim se čovek može i unterhaltovati.« »Imate li ga u volji?« »Ne onako, on je dobar čovek; ako i zna za kakovu žensku tajnu, može mu se čovek poveriti.« »Dakle je pouzdan?« »Gospodine Narandžiću, izvolite unutra,« viču bratija iz sobe. »Sad moram unutra.« Moram nazdravicu da napijem, i to novodošavšem Čiki, o kome sam toliko dobra slušao.Čiku je to milo dirnulo.Sve se većma meni približava.Ja se s njim po sobi šetam.Iskusim da je pouzdan čovek.Pozovem ga na jednu reč napolje.Bratija donde pevaju. Napolju nasamo ga oslovim. »Oprostite, i dozvolite mi, što ću Vas Čikom nazvati.« »O, to mi je baš milo, izvolite samo sa mnom zapovedati.« »Zdravo je lepa ženska ta gospođa Jelka!Ja vidim da ste Vi od sveta čovek.Jel’-te, baš je skrojena za kurmaheraj!« »Te kako.Osobito kad vidi otmenog i vospitanog čoveka.Grande fantazija!« — namigne Čika. »Razumem Vas.No teško je s njom razgovarati se zbog te gospode.« »To je istina, al’ ako hoćete da joj bliže k srcu dođete, to se samo na mene oslonite; ja sam kod nje u dobrom kreditu, sve mi veruje.« »To mi je baš milo.Čuli ste ko sam ja?« »Čuo sam: spa’ija.Takve ona i traži.A vidio sam već kako na Vas oči baca.Neću ništa više da Vam govorim: diktum faktum.« »To mi je baš milo.« »Čiko, Čiko!Gospodin Narandžić!« Opet moramo unutra.Fala bogu, evo i večere, sad ćemo malo oda’nuti.Gospođa Jelka donikle služi, pa onda ostane kod nas, i to sedne između mene i Čike.Kad na stranu gledim, a Čika joj sve nešto šuška, sigurno o meni, jer kadikad gospođa Jelka umiljat pogled na mene baca.Već sam siguran bio o mojoj pobedi, samo da stvar započnem. Večera se svrši, opet nazdravice i pevanja.Domaćica peva; zamolimo i gospođu Jelku, pa i ona peva.I to je bilo meni za ljubav, jer mi je Čika šušnuo, da nju nije lako na pevanje uzbuditi.Sve dobri znaci po mene.Maločas, a gospođa Jelka se umilno smeši.Ona se ukloni, a Čika opet pored mene pa mi šušne: »Dobro je!« Gospođa Jelka opet sedne do mene i sasvim je zadovoljna bila.Al’ najedanput ustane Pesković, pa joj se nagne s leđa na stolicu i počne joj se ispovedati, al’ gospođa Jelka okreće glavu od njega, ništ’ ne govori, već se samo smeje; naposletku morala je pobeći sa stolice, što mi je vrlo žao bilo. Pored sveg toga, još smo dugo provodili, dok ne dođe duboka noć, il’ upravo, jutro, jer su već petlovi uveliko kukurikali.Ja s moje strane izjavim, da sam rad leći.Domaćin mi dopusti pod tim uslovljem, ako još i sutra kod njega ostanem.Ja saizvolim.Gospođa Jelka već se pre toga preporučila.Nisam imao na šta čekati, pa se i ja preporučim i sa Desićem odem spavati,.Još donikle čulo se pevanje i lupanje čaša, a kad posle sve manja i manja larma; naposletku sve se utiša, a ja zaspim. Sutradan sa notarošima i gospođom Jelkom fruštukujemo.Notaroši se oproste i odu; ja, Desić i Čika ostanemo. Sad Runić i Runićka gledaju svoj posao, a mi se opet sa gospođom Jelkom zanimamo.Desić je vidio koliko je sati, da pored mene sa gospođom Jelkom ne može na kraj izići, i vidio sam da mu je žao, al’ šta će kad je već tako, pa je gotov, mene radi, i kakav abentaer potpomoći. Čika se sa Desićem već odavna poznavao; tu nije bilo nužno preporučivati ga.Načinim jedan plan, saopštim ga Desiću, on uz to pristaje; saopštim Čiki, i on pristaje.Kakav je, sad, taj plan?Čiki sam kazao da kaže gospođi Jelki, da sam strašno u nju zaljubljen.Čika joj to nasamo kaže, a ona to ljubazno prima i poruči mi, da je moja ličnost njeno srce dirnula.Više mi i ne treba.Sad u pameti skuvam da joj napišem jedan libzbrif; vidio sam već iz njeni’ reči, da ona na to mlogo daje.Al’ opet se predomislim: mislim neće to dobro biti, no da ja diktiram Desiću, a po Čiki da ga pošljem; jer ako ga ja uspišem, đavo ne spava, pa od šale može biti istina, pa ću na sebe kakav belaj navući.Saopštim Desiću, on se smeje, pa kaže da je on na to gotov.O Čiki nije ni sumnje da pismo neće predati.Zamolim Čiku da malo gospođu Jelku zabavlja, dok pismo napišem.Čika nam je već pero i papir u sobi prepravio. Ja i Desić vratimo se u sobu.Počnem Desiću pismo diktirati. „Sladčajša Gospice! Moje pero nije u stanju sve ono što Vas diči opisati.Dozvolite mi samo ijavlenje primiti, da sam ja dosta sveta prošao, al’ još nisam našao takovu damu, koja mi je zbog svoje lepote i bildunga tako jako srce kosnula.Ja sam od Vas Amorovom strelom ranjen.Nije mi dosta što bi mi onaj dan, koji sam s Vami u društvu proveo, nezaboravljen ostao, no mog je srca želja i za dalje moje srce s Vašim srcem svezati.Ja sam gotov za Vas ma kakvoj se opasnosti izložiti, a uveren sam i s Vaše strane, da pored Vaše lepote i toliko kuraža imate, da se nećete ljubovi radi nikakve nezgode plašiti, nego da ćete ono činiti, što Vam srce diktira.Zato molim Vas, za odgovor, i nemojte me sa neizvesnošću mučiti, no iskreno mi čustvo Vaše ispovedite, da znam hoću li srećan ili nesrećan biti.Oprostite mi da smem kazati, da Vas milion puti lj..., ah ne mogu, ne smem napisati, pero mm u ruci drkće...Vaš rob...M. N.“ Čika pismo odnese.Gospođa Jelka utrči u baštu i čita.Čika nas zove da se idemo malo po selu proći, da gospođu Jelku na očigled ne ženiramo. Za jedan sat vratimo se.U bašti nema nikoga, idemo u baštu. Gospođa Jelka je već sigurno pročitala pismo, samo hoću l’ odgovor dobiti?Nije poznavala ni moju ni Desićevu ruku, pa o kakvoj huncvutariji ni misliti nije mogla. »Čiko, slatki Čiko, ’odite na jednu reč,« viče gospođa Jelka sa kujnski’ vrati. Čika ode onamo.Odvede ga u prednju sobu.Maločas dođe Čika natrag. »Dobro je.Evo sam doneo pismo.Jelka u radosti pliva.Ajd’mo malo dalje u zaklon, da nas ko ne vidi.« Malo u gustinu zaiđemo, pa mi Čika odma’ pismo preda, al’ ujedno reče Desiću, da nji’ dvojica odma’, al’ odma’ u avliju odu, da ne bi Jelka primetila da smo u dogovoru.Vidi se da je Čika praktičan čovek, da mu takova stvar nije prvina.Oni odu; ja otvorim pismo i čitam. „Dragi Gospodine! Oprostite što Vas tako tituliram, jer kad je ko kome drag, prestaju svetske titule.Vaše pismo ako me je i iberašovalo, opet mi je milo došlo.Vi izjavljujete Vašu ljubov prama mene; ja ju iskreno primam, jer znam da je onaj od koga ju primam dostojan moga srca.Kako sam Vas vidila, u onom istom magnovenju srce mi je nemirno postalo, i tek Vaše pismo ga je umirilo.Celog mog života na to sam išla, da jednog tako nobl, šlang i gebildet čoveka srcu zadobijem...Vas... ljubim... i gotova sam za Vas izložiti se ma kakvom maleru.Je l’ Vam dosta? ...Za Vami... umiruća Jelka Svilokosić, roždena Paunčič (s.r.) Zaboravila sam još nešto.Što god želite, po Čiki mm poručujte. “ Kad sam pročitao, vidio sam da je gospođa Jelka praktična u libzbrifima.Milo mi je bilo, što sam najedared takav eroberung načinio, al’ bi’ opet, voleo, da je manje fantazije u pismu, jer neću se moći opet, kad ustreba, tako lako ljubavi kurtalisati.Al’ bilo kako mu drago, zasad sam zadovoljan. Odem u avliju i prešapćem da je dobro.Al’ već je opet na vrati gospođa Jelka i zove nas u sobu.Sad je bilo pasija viditi nas: njoj se oči svetle, a sigurno i meni; Čika se razuzurio, radostan je, čini mu se kanda je on sve to koncu priveo; Desić, pak, jednako se šali i cereka, a gospođa Jelka pomaže mu, da ga, kao bajagi, zbuni; i tako su u misli sve jedno drugo varali.Ja sam mislio da sam najbolje prošao, jer sam u srcu gospođe Jelke, al’ neću da kažem: »Gospođe Jelke«, — već samo: Jelke.Čika je mislio da je majsterštuk neki među nami načinio, pa će otsad tekar biti u graciji kod Jelke.Desić se, opet, raduje što je libzbrif svojom rukom pisao, pa, kao što je abentajrer, znaće on to u svoju korist upotrebiti.Dosta da smo svi bili zadovoljni. Čika namigne kradom Desiću da idu napolje.Desić se seti, pa ustane, malo se sa Čikom po sobi šeta, pa ga Čika obuhvati, kanda ima nešto osobito da kaže, a ovamo samo da ga napolje izvuče.Čika je bio pametan čovek, pa je hteo da malo nasamo ostanem sa Jelkom.I onako dosad jedva sam se mogao s njom nešto nasamo razgovarati.Tu sad po temi naši’ pisama razvedemo razgovor, ispovedimo si srce bolje i postanemo sasvim intim.Ona me moli da što pre opet k njima dođem, jer ako ne dođem, pašće u dešperat, pa će donde venuti, dok je ’ladni grob ne pokrije.Ja joj sve obrečem.Uđe Čika i Desić, kažu da Runić dolazi.Meni i Jelki je i samo Čikino i Desićevo prisustvo nesnosno bilo.Vidili su kako njena ruka u mojoj umilno počiva. Dođe Runić.On nas opet sa svojim običnim prostodušijem predusretava.On započe razgovor kako je juče dobro proveo, kako će do koji dan Lozoviću ići, pa se mora malo odmoriti.Zove i mene, al’ ne mogu mu učiniti, jer, velim, imam pred očima pređe opredeljen cilj. Malo pomalo i podne se približava.Posle podne moramo odlaziti.Runić ne da do sutra, al’ opet ga namolim, da me pred veče pusti.On mi dopusti. Donese se rakija, a za njom supa.Za ručkom nije se ništa interesantno zbilo, osim što je Jelka na mene melankolične poglede bacala.Dođe kraj i ručku. Posle ručka Jelka nam peva.Sve lepše i lepše pesme izvija.Mi joj pomažemo.Dva-tri sata nam prođe ne znamo ni kako, i to od prijatnosti Jelkine.Runić sve veću i veću volju dobija.Uplašim se da ne padne u veće oduševljenje, pa nas opet neće pustiti.Zato šapnem Čiki da se pobrine za kola.Čika iziđe napolje, pa inkognito reč učini da su kola gotova.Kad doznam da je sve u redu, ustanem, napijem domaćinu, domaćici i Jelki nazdravicu: izrazim se kako mi je milo, što sam poznao tako čestitu i gostoljubivu kuću; preporučim se daljoj naklonosti i dignem se da idem.Runić me opet zadržava, al’ ja mu kažem da moram odlaziti i obećam mu se opet skoro doći.Sad je bio zadovoljan.Opraštam se od Runića i Runićke; al’ najvažniji je bio oproštaj sa Jelkom; tu su samo oči i ruke govorile.Sa uzdisajom smo se rastali. Idemo kolima.Runić zaustavlja Čiku; ovaj mu najpre obeća da će ostati, al’ kad smo već na koli bili, pita nas Čika kud idemo, a mi mu kažemo na lustrajze.Kad je Čika čuo da ne idemo poslom, nego radi unterhaltunga, kaže da ga povedemo; mi smo gotovi, a Čika, koliko je star, skoči na kola.Runić ga uvati u koli, hoće da ga iz kola izvuče, Čika se ne da, a već je i docne bilo, jer kočijaš je ošinuo konje, pa se Čika od Runića sretno otkine.Osvrnem se: »Zbogom, zbogom!« — a Runić Čiki prstom preti. Sad smo opet na putu.Čika me pita kuda ćemo.Kažem mu u O. Kod Grivića.Kaže da nije zgoreg onamo ići, jer je Grivić, veli, valjan, a Grivićka šarmant.Čika je i o njima poznat; tako isto i Desić.Idemo kao u svoju kuću. Stignemo u O. Grivić i Grivićka lepo nas dočekaju.Vidim preveliku učtivost i etikeciju, al’ ne primećavam ono srodno prijateljstvo, koje bi od nji’, kao Brankov prijatelj, očekivati imao.Pitaju me šta radi Branko i Hanika, al’ i to sasvim ’ladnim tonom.Ja sam baš nji’ hteo da pitam.Kažem im da od venčanja nisam s njima bio; to isto i oni za sebe kažu.Čudim se kako oni da nisu s Brankom bili.Izvinjavaju se da od venčanja nisu još u redu, mlogo je bilo svatova i dosta kalabaluka, pa jedva čekaju da se malo odmore.Počnem se misliti, pa sad mi pade na pamet šta sam kod Runićevi čuo, pa mi je sad crv u glavi šta to može biti.Iziđem malo napolje, pa opet unutra, u drugu sobu, šetam se gore dole, i sve se mislim.Primeti Grivićka da sam u drugoj sobi, pa i ona ovamo dođe. »Šta Vi sami, bez društva, gospodin Narandžić?« »Eto, šetam se malo.Dakle, niste ni bili sa Brankom i gospođom Hanikom?« Znate, radujem se kad se samo odmoriti mogu.Možete misliti, nije to šala toliki svatovi, pa toliki troškovi, al’ neka je prosto Haniki, samo kad je dobila čestitog čoveka!« »Gospođa Hanika drži Vas kao rođenu mater.« »Ima ona svoju rođenu mater.Istina da mene vole većma neg’ svoju rođenu mater, jer ja sam je odranila.Premda volem našu Haniku, opet ne bi’ više volela sitnu, osobito žensku, odranjivati.Trošak je to, moj gospodine, i sekatura.Fala bogu, samo kad je na dobrog naišla!Jel’ te, gospodine, Branko je dobar, samo da nije tako rasut, zabrinut; jer, znate, ženske su đavoli.« »Valjda tek gospođa Hanika neće biti đavo?« »Znate, od ženske svašta može biti; samo nek’ je Branko dobro čuva; mlada je.« »Tu se već, milostiva, ne mogu složiti s Vami.Zašto Branko da čuva gospođu Haniku?Ta gospođa Hanika nije bila varoška frajla!U poslu i prostim običajima je odrasla, Vi ste je sami uvek falili, nije na silu za Branka pošla, nit’ se Branko nametnuo, no vid’li ste šta je devojka za Branka radila.« »To je sve istina, samo da bude postojano i od Branka.Al’, znate, iskreno da Vam kažem, al’ među nami nek ostane, i o Branku se svašta koješta govori.« »Verujte, sve su to kukavice.Branko je čovek na svom mestu, a što ima dosta dušmana, to znači da nešto i važi.Grom u koprivu i ne udara.« »Nisam tako razumela, moliću, izvinite me.Znate, to se govori o Branku, da je bajagi s devojkom i novaca tražio, a ja mislim da je od nas dosta lepo kad smo sirotu devojku i tako opravili.« »Verujte da Branko nije za novcem išao.Da je to hteo, imao je više prilika neg’ ja i mlogi drugi: ako je nezadovoljan, mora drugi kakvi uzrok biti.« »Moliću, ja ne kažem da je nezadovoljan, no samo nagađam uzrok šta to može biti, što nas do danas nije ni posetio, ni pozdravio; ja mislim da sam to zaslužila, jer sam bila Haniki kao mati.« Grivićka se malo zabunila, i baš je dobro došao Grivić, da je iz nezgode oslobodi. »Gospodin Narandžić, izvol’te s nami u društvo.« »Evo me. Ja odo’ međ’ društvo, a Grivićka pokunjena ode, opet nekud. Piće mi nije prijalo.Grivić je u razgovoru bio vrlo suvoparan; kad govori, misli su mu bile zapletene, rekao bi da je šlogovat, al’ nije; pretvara se, pa mu jezik zapleće.Desić sve razgleđuje otkud će Grivićka doći da malo koketira, al’ Grivićka danas nije do kurmaheraja.Jedini Čika me je sa svoji vicevi održao, da ne pokažem da sam smutan.O Branku više ni spomena nema. Na sreću, dođu novi gosti.Opet žurba.Slabo su me interesirali.Tek što smo se pretstavili, zaboravio sam im odma’ i imena.Na sreću, nije dugo trajalo, dođe i večera.Gospođa osobito se učtivo prama meni pokazuje, jednako me nudi, vidi se kanda mi hoće da laska.Grivić nije među nami nikakve razlike pravio.Počnu se malo i veseliti, al’ ja nikakve volje ne pokazujem.Jedan od gostiju ponudi da se igramo farbla.Svi su kartaši, a sam Grivić od prvi’.Kažem da se nikad ne kartam, a nije bilo istina, jer još kad sam pedinter bio, znao sam sve igre u prste, al’ nije mi bilo milo dugo ovde biti, jedva čekam da se oprostim, pa da legnem.Al’ ni društvo nije mlogo za mene marilo; svi su bili nešto gordeljivi ljudi, imaju nešto bogzna kako stečenog imanja, a ja bi’ svakog od nji’ sa polovinom mog godišnjeg prihoda isplatiti mogao.Počnu se kartati; ja ustanem i kažem: »Dobru noć!« — pa odem u treću sobu, gdi je za mene namešteno bilo.Desić i Čika ostali su u društvu.Desić se karta, a Čika gledi; on je zadovoljan samo kad je u društvu. Legnem u krevet, mislim se, ne mogu odma’ da zaspim.Činilo mi se kanda Grivić ne brani mlogo za mene.Grivićka mi se učinila kanda je rada sa mnom u dublji razgovor upustiti se, kanda je rada Branka nešto malo i ocrniti.No ja mal’ nisam iz flegme izišao, i ona je to primetila, pa je okrenula drugi list.Vidi se da je vrlo rafinirata, po svoj prilici i intriganka.Premda prilično i inteligentnog izgleda, a opet kad se smeši, oči su joj zmijske.Iz sveg tog što sam i ovde čuo o Branku, ne mogu na čisto da dođem.Kako su Branku laskali, kako su mu devojku nametali, pa posle venčanja toliko vreme prođe, a još nisu kod njega bili, nit’ je on kod nji’ bio, nit’ ga Grivić mlogo spominje, pa Grivićka još sumnitelno o njemu govori; ne znam šta da mislim, je l’ Branko zadovoljan il’ nije.U dubokim mislima zaspim.Snevam Grivićku: kosa joj je uz brdo nakostrešena, iz usti joj dvanaest sitni’ jezičića kao u zmije sikću, oči joj sve varnice bacaju, — prava furija.K njoj okrenuta stoji Brankova Hanika, u izderanim haljinama, polu naga, kose dole spuštene, u igrajućoj formi, pa gledi na Grivićku i cereka se.Opako je izgledala kao što bludnice moluju.Do nji’ sedi Branko za jednim astalom, na lakat nagnut, neveseo, sav ćelav, brada kao sneg seda.Za njima stoje okupljeni rodovi Grivića i Grivićke, muški i ženski, pa se cerekaju, pa rukama pljeskaju, a sasvim ostrag Grivić u šlafroku iz čibuka puši.Na patosu sve same zmije mile k Branku.Strašno me taj san magnetizirao.Pođem Branku, povičem: »Branko!« — ali Grivićka i zmije sve većma sikću.Hanika kao besomučna skače i cereka se, od pljeskanja i vike rodova cela soba zuji, i pre neg’ što sam Branka zagrlio, probudim se. Premda na san ništa pe dajem, opet me ovaj san jako dirnuo; držim Branku se što zlo desilo, il’ će se desiti.Već je i jutro tu, pa sam se malo po malo iz mamura razabirati počeo.Mislim se: kuda ću sad?Bolje da ga još malo na miru ostavim, pa onda, ovde u okolini možda mogu što načuti, što će mi sumnje o celoj Brankovoj ženidbi raščistiti.Ustanem i obučem se. Kad onamo, al’ svi su još na nogama.Tek što su od kartanja ustali.Oči su im krvave i neispavane; ne znam ko je dobio, ko je izgubio, jer me nije interesovalo, već Čiki šušnem da idemo dalje.On primeti ne bi l’ još danas ovde ostali.Čika je na svašta gotov, pa ode da kola naredi.Maločas već je Čika s koli tu.Grivić i Grivićka iz politike zadržavaju me, al’ iz očiju im se vidilo da bi voleli da me nisu vidili.Vidićemo docnije. Fruštukujemo, oprostimo se, sednemo na kola i otputujemo, tojest samo ja i Čika, jer Desić, ne znam iz kog uzroka, ostao je kod Grivića.Grivićka ga je jako zadržavala, po svoj prilici da napipa šta smo radili i šta nam je bila namera.A i onako Desić nije voleo dugo po seli baviti se.On se tek u varoši slobodno micao. Kad sam izišao iz Grivićeve kuće, kanda mi je centa sa srca pala.Učinilo mi se kanda sam se od kakve circejske nimfe oslobodio. Iziđemo izvan sela.Kočijaš stane, pita kuda ćemo.Ja ne znam ni sam; gledim na Čiku. »Hajte da Vas na jedno valjano mesto odvedem.« »Hoću, al’ da mi je kakvog pametnog, razboritog čoveka, da se s njim ozbiljno razgovarati mogu.« »Baš tamo ću vas odvesti.To je u selu F. Neću Vam kazati ni ko je, ni šta je; vrlo je pametan čovek.Hoću da Vas iberašujem, jer znam da ćete s njim zadovoljni biti.« »E dobro, ja se na Vas oslanjam.« Da nam nije dugo vreme, o Jelki se razgovaramo.Pripoveda mi Čika Jelkino žitije, počinjući još kad je ona devojka bila.Pripoveda mi o njenim abentaerima, al’ moli me da nikom ne kažem, jer nije rad u Jelkinu nemilost pasti.Kažem mu da je tajna kod mene sačuvana, da me ništ’ ne tušira, ma šta o Jelki govorio, jer ako je i lepa ženska Jelka, opet je neću zato uzeti, već samo pravim abentaer.Kako bi’ mogao svaku lepu uzeti, kod toliko nji’!I našto bi mi bila koketa udovica sa tri hiljade?Sa takim espapom se samo šala provodi.A znam da i sama Jelka tako stvar s’vaća.Kod nje je život i uživanje, uživanje i abentaer sve jedno.Ako ne bude jedan, biće drugi.Iz očiju joj se vidi da nije ni za jednim kurmaherom plakala.Ona drži da se najviše s tim razlikuje varošanka od seljanke. Čika mi pripoveda kako je Jelka bogatoga haushera B. za nos vukla.On se u nju zaludio, ona mu se ljubezna pokazivala, a za leđi ga je ismevala, premda je morao, siroma’ zbog Jelke dosta iskijati.Opet, kako je jedan laćman Jelku, još dok je muža imala, za nos vukao, kako mu je vezla kesice za duvan, za lov, za novce, a kad je izmaširao, — baš je bilo prvog maja, — a ono mesto »majbauma« obešen je bio o pendžer jedan veliki crknut mačak.Još mi je Čika mloge druge takove sitnarije pripovedao o Jelki, al’ ja sam sve to flegmatično slušao, i tek sam se smešio, jer takove stvari u životu nisu mi bile nove. Dođemo u selo F. i uđemo u jednu čistu kuću.Domaćica nas lepo dočeka.Fina, smerna ženska, okolo trideset godina.Ona je Čiku poznavala, pa se odma’ užurba i pošlje po svog supruga, koji je u školi bio.Sve je u kući u najlepšem redu.Vidim preko puta školu, deca izlaze, a učitelj naposletku.Što učitelj bliže dolazi, sve mi se poznatiji čini.Uđe unutra. »Drago mi je osobito.« »Gospodin Milan Narandžić, spaija.« »Gospodin Zoričić, učitelj ovdašnji i moj dobar prijatelj.« »Drago mi je.« »Meni također.« »Meni se Vi, gospodine, vrlo poznati vidite.« »I Vi meni također.« »Pa, molim Vas, pravo mi kažite otkud se mi poznajemo?« »Još kad smo zajedno s Brankom drugovali.« »Ta je l’ moguće, zar ste Vi Zoričić?Zar si ti, moj brate mili?« »Jest ja sam.Već dve godine kako sam na ovoj štaciji.« , »Pa kako ti se vodi?« »Fala bogu, dobro, ja sam zadovoljan.« »Imaš li familije?« »Imam, i to valjanu: dva sina i jednu kćer.« »No, to mi je baš milo; nikad bolje neg’ što sam na tebe naišao; pa jesi li što čuo za našeg Branka?« »Jesam, sad skoro se oženio.Ja sam baš onda bio na putu.« »Pa jesi l’ znao da je on tu degod blizu tebe?« Kamo sreća da sam znao!Tek onda sam za njega čuo, kad sam se vratio, al’ onda se već oženio; sad čekam priliku da idem da ga posetim.« »Pa je l’ se dobro oženio?« »Bogme nije najbolje.Da sam onda kod kuće bio, ja bi’ otišao bio k njemu i pokvario bi’.« »Pa zašto?« »To ti odma’ ne mogu kazati, to je čitava istorija, to će dugo trajati; zato imaj strpljenja, i onako imamo dosta vremena, pa ćemo sve onako na tenane izređati.No sad se raskomotite malo.Ded i ti, Čiko.Sad te i onako odavde tako lako pustiti neću.A nemoj se ženirati siromaka učitelja.Bog je tebi sreće dao, čuo sam već, al’ dao je i meni, pa sam u stanju mog dobrog druga ugostiti.Sad raskomotite se.« Zoričić sve naređuje, žena i sluškinja žure se, a ja i Čika prašimo se.Sad smo za koji čas nas dvoje sami. »Ovaj učitelj kao što sam Vam kazao, vrlo je pametan čovek; svi ga počituju.Da vidite samo kakvu ima biblioteku!Kažu da mu nema para, mogao bi biti profesor.« »Ta on je već od detinjstva valjan.Da je imao sredstva, bio bi važan čovek.Pa sad ako mu je dobro išlo, da je mogao knjige nabavljati, taj se potpuno izobrazio, pa, što je najlepše, uvek je bio svojom sudbinom zadovoljan.« Dovede svoju dečicu; ljube u ruku.Krasna dečica! Sad se opet u razgovor pustimo.Meni je jednako Branko na srcu, pa sve o njemu razgovor započinjem, al’ ga pobra izbegava, sve veli: »Imamo još za to vremena«. Probavimo čitav dan tako u raznom razgovoru.Prođe i ručak i večera, a on jednako pripoveda o svojim priključenijama, pa onda me zapitkuje kako mi se dosad vodilo i koji je vetar mene ovamo doneo. Već duboko u noć počne se o Branku razgovor. »E, sad možemo se o Branku razgovarati.Dakle, molim te, kaži mi što o Brankovoj ženidbi.« »E, sad možemo.Ti vrlo dobro poznaješ Branka.Je l’?« »Hoćeš da ti stvar na kratko il’ na dugačko pripovedam?« »Na dugačko, što god možeš duže.« »E, to ti onda moram pripovedati najpre o Griviću i Grivićki, pa onda o Branku.Napred ti samo kažem, da je Branko straovito prevaren, kao retko koji čovek.« »Molim te, samo pripovedaj.Od Čike znam da se nećeš ženirati; on je moj čovek.« »Čika je i moj.« Zoričić je imao osobiti dar za pripovedanje. »Ovo što ću Vam sad pripovedati nije fabula, već prava istina.Branko mi je na srcu, pa sam si dao truda i vremena da vidim iz kakve kuće devojku uzima; svud sam ispitivao, istraživao’, a i sam sam već dosta znao o Griviću i Grivićki.Sad slušajte. »Grivić je od imućni’ roditelja rođen i u detinjstvu razmažen.U školama, kao što čujem, nije ništ’ učio i kroz škole je prohujao, pa se opet u učenu klasu broji.Mladost mu je mutna, zapletena.Kažu: bio je dobar kartaš, lovac pa, kao lep čovek, bio je u ženskom krugu rado primljen, premda konversacija ne vredi mu ni lule duvana.Za vreme njegovi’ mlađi’ godina, pripovedaju o njemu to, da nije u ženskom polu nikakvu svetinju počitovao.Al’ bacimo zavesu na njegov onog doba život, jer taj se ne tiče ni mene, ni tebe, ni Branka. »Kad se Grivić već prilično preživeo, i to kao neoženjen, i mlogo koješta prekardašio, već blizu četrest godina, padne mu na pamet da se ženi.Inače lep čovek, da nije preživljen, mogao bi još kakve partije praviti.Bio je jako izvikan, i to ne sa najbolje strane; al’ starije godine dolaze, treba da naknadi što je prenebregao, i zaključi da se oženiti mora. »Jednom prilikom na putu stani se kod jednog svog prijatelja.Tu je bila jedna vižljasta devojka, okolo dvadeset godina.Nije bila kći, već od dužeg vremena gošća.Dopadne mu se i zapita je hoće l’ za njega poći.Ona hoće, i onako iščekiva hoće l’ je ko zaprositi.Sirota je, bogzna hoće l’ bolja partija doći, pa se lako i rešila.Pa doista, za nju Grivić i nije bio hrđava partija.Eto, to vam je buduća il’, zasada da kažemo, sadašnja Grivićka.Pre neg’ što ćemo o Griviću produžiti, da znate kakva je bila opet ta frajla, koju će Grivić uzeti. »Grivićka je u valjanoj familiji od čestiti’ roditelja rođena.Ostala je kao dete siroče.Otac i mati rano joj umru, a ona dođe u kuću jednog srodnika, čestitog čoveka, no koji po rufetu svom nije bio u stanju detetu onako vaspitanje dati, kakvo bi mu odgovaralo.Puno talenta dete, al’ prost tutor nije mu znao dati pravac.Lepuškasto, pametno dete, dete puno fantazije, da je došlo u onakve ruke koje bi tog deteta poziv poznale, pa ako bi još mogućnost dopustila, moglo je postati mustra ženskog pola.No u toliko je opasnije ukoliko je pametnije dete, kad se pravac ne pogodi.Tutor je dobro mislio, a zlo je ispalo. »Tek što se buduća Grivićka devojkom nazvati mogla, a kurmaheri su počeli prag obijati.Prilična figura, pamet, živost njena, mloge je obvezala.Počeli su za njom kao ludi trčati.Badava juri dobar tutor te nezvane goste, u devojki fantazija se jako razvila, a s njom sujeta dopasti se i čežnja zaljubiti se.Ona počne u mladim godinama male kiksere praviti, koji su posledice velike imali.Najedanput postane izvikana devojka, tutor je poče goniti, al’ to je još gore, dok joj to ne dodija, pa zanemari i poče po svojoj ćudi živiti.Ostavimo na stranu tu njenu burnu mladost i povratimo se onde gde smo se sa Grivićem našli, kod Grivićevog prijatelja. »Ona postade Grivićka.Je l’ zadovoljna?Sad ćemo viditi. »Grivić se nije oženio iz ljubavi.Kod njega više ljubavi nema.Njegovo je srce izgoren vulkan.Grivić se oženio da ima ženu, koja će s njim kuću teći, koja će sve u redu držati, koja će ga u bolesti negovati, al’ zato opet zadržao si, da može svoj slobodnjački život i dalje produžiti.On je i otsad bio zauzet za ženski pol, i to samo iz starog običaja. »Grivićka, opet, nije pošla iz ljubavi za Grivića, već što je za nju bio dobra partija.Kod nje još nije bio izgoren vulkan, al’ pored Grivića izgoreće. »Spomeni prve mladosti jako su je tištali.Oni koje je držala da su njeni suđenici, iščezli su i sa sobom su odneli mir njene duše.Di će ona naći takove iste, kao što su bili ti njeni nesuđenici?I di će biti njeno srce onako, kako joj je bilo onda kad je bilo prvom ljubavi zada’nuto?Al’ ništa, ako je cel i nepostižna, ona hoće opet da si traži melema, pa bilo to ma kakvim sredstvima, i hoće sa sudbom da se bori. »Grivić, kad je uzeo svoju suprugu, pred očima je imao da ima taku ženu, koja može svud u svetu pretstati, koja ima dosta pameti, koja nije ružna, al’ nije tražio duboke ljubavi, za koju nije imao dovoljno osećanja.Grivićka, kad već nije mogla da dobije onog kog je ona htela, a ono zadovoljna je bila i s takim mužem, koji opet u svetu nešto važi, i s kim svud prestati može; al’ jače ljubavi ni od korova.Tako su se oni ujedno i slagali i varali.U svetu su take ženidbe česte; ni polovina se iz čiste ljubavi ne uzima. »Grivićka je odma’ napipala muževljeve slabosti i strasti, pa joj je lako bilo s njim na kraj izići.Grivić je onako po svom pređašnjem običaju živio.Laskao je i goveo ženskom polu.U tom je često i granicu preterivao.Grivićka, da može svojim strastima goveti, ne da mu je put u tome preprečivala, nego ga još i napuštala, jer je mislila što ona njemu čini, da će i on njoj činiti.Al’ Grivić je bio praktičan, pa je umeo njenim namerama štriklu prevući.Ona vidi da su joj nade osujećene, pa ga počne mrziti, no ne da se poznati, već sve mu većma laska i ugađa.Ona opet vidi nove njene namere osujećene, počne ga još većma mrziti i hoće baš da mu se osveti.Al’ se opet ne da poznati.Grivić je providio njene namere, al’ čini se nevešt, pa svud joj vešto na put staje.On nit’ je vole, nit’ je mrzi, al’ je drži u kordi.Sad uđe u Grivićku taka mržnja prama mužu, da se već iskoreniti ne može; strast osvete se u njoj ukorenila, al’ zato se mužu sve ljupkija pokazuje, i ne samo da_ mu slabosti ne prebacuje, već iste pred svetom kao bajagi pokriva, samo da od njega veće poverenje zadobije.Grivić, kad je vidio kako ona njegove očevidne strasti pokriva, pokloni joj veće poverenje.To je ona i tražila.Grivić sve dublje i dublje zaglibljuje, a ona sve to pred njim na lako gledi.Kad je Grivićka vidla da joj se muž jako zaglibio, držala je da je već vreme tu da se i ona osvetiti može.Grivićka učini jedan veliki gikser, svet poče ogovarati i smejati se, i sve to dođe do ušiju Grivićevi’.Grivić ne sme da joj prebaci, štaviše ni da joj spomene, jer uveren je da ona sve njegove giksere zna, pa ako što započne, teško njemu, tako ga ima u džepu; da ona ’oće, mogao bi baš i stradati. »Grivić na to ide, da joj svud planove potajno prepreči; al’ Grivićka je vešta, pa već i ne boji ga se, pa potajno opet i njega izigra.Oboje se strahovito zaglibiše, pa opet ne sme jedno protiv drugog da pisne. »Tako su se oni fatali i izigravali.Jedanput on nju izigra, drugi put ona njega.Desi li se da ona njega ne može da izigra, to se u njoj uzbudi strahovita osveta.Ovu osvetu njenu podranjivalo je još i to, što su se njegovi mlogobrojni rodovi oko nje vrzli, pa je i rodove te iz poznati’ i nepoznati’ uzroka mrzila. »Tako su oni živili.Čudnovat par ljudi!Jedno drugo baš iz srca mrzi, al’ jedno bez drugog živiti ne može, jedno bez drugog bi propalo.Al’ pred svetom su se pokazivali kanda najbolje žive; nikad se nisu usporečkali, sve se medenim rečma predusretavaše; koji ih nije izbliže poznavao, rekao bi da su vrlo sretni ljudi.« »Ko bi,« velim, »to rekao o njima!Molim te pripovedaj dalje.« »Samo imajte strpljenja, sve ću vam ispripovedati.Dve velike strasti su Grivićkino srce obuzele: strast sve po volji uživati i strast osvete protiv oni’ koji joj na put stoje; ona da svoju cel može dokučiti, upotrebljavala je svakojaka sredstva. »Velikog talenta ženska, slatkorečiva, lako je i muške i ženske u svoju korist zadobila; koji je bolje proučio i od nje se otpadio, taj je posle i mrzeo; al’ to nju nije kosnulo, jer je stare prijatelje kao staru haljinu na stranu bacila, a nove tražila.Njoj i Griviću prođu dve-tri godine, pune manji’ i veći’ događaja.Dece nemaju.Uzmu Haniku, Brankovu ženu, pod svoje, dete od pet godina.Grivićka se tog, deteta rado primila i poče ga u svom duhu vaspitavati.Malo po malo, pa se dete sasvim na Grivićku naučilo, jer Grivićka ne da je dete kao mati volela, već laskala mu.Hanika već u svom detinjstvu naučena je bila Grivićki usluge činiti.Ako je trebalo kakvoj prijateljici il’ prijatelju cedulju il’ pismo s pouzdanjem poslati, tu je bila mala Hanika, pa kad izvrši, cvancik joj ne fali.Ako je trebalo kuću čuvati i na sve kućevne događaje u otsustvu Grivićke paziti, to kako gospoža kući dođe, mala Hanika da svoje izvestije.Tako je Grivićka sve znala, i u svom otsustvu šta se u kući radi. »Grivić je primetio, da je Hanika ženi uslužna, pa je pokušavao Haniku na svoju ruku zadobiti.Kaže joj da u njegovom otsustvu pazi na ovo il’ ono, pa kad se vrati, dobiće cvancik.No Hanika izvesti o tom Grivićku, a ova opet nauči je šta će Griviću kazati, pa kad se Grivić vrati, Hanika dobije cvancik, a Grivićka se slatko nasmeje.Dosta to da je mala Hanika imala dosta cvancika i više je trošila neg’ sva druga deca.Grivić i Grivićka nisu joj mogli zapretiti, jer bi inače cel svoju promašili. »Tako se prvi otrov na Hanikino srce nakapljavao.Tako prolaze godine Grivićevoj familiji.Hanika je za to vreme mlogo vidila, mloge kućevne tajne pokrila i otkrila, Hanika je već u četrnaestoj godini.Krasna devojčica.Priroda je njeno lice velikom umiljatosti ukrasila, rekao bi da bi takva umiljatost kadra bila i poroke pokriti.Žive naravi, puna fantazije, srca mekanog.Sad je na raskršću, di može i desno i levo, u raj il’ u pakao.Sad joj treba kakvi anđeo hranitelj, da je sa raskršća na pravi put navede, jer inače će je đavo odneti. »Grivićevi se ne motu tužiti da ovaj svet uživali nisu; svake godine se kod nji’ neke izvanredne stvari događale.Kad ih kakva katastrofa kućevna pređe, misliš da miruju?Bože sačuvaj!Sve se to jednim kolosekom ide. »Jedared dođe u Grivićevu kuću Nenad Mačković.Jesi l’ poznavao, Milane, Mačkovića?« »Ta kako ga ne bi’ poznavao!« — odgovorim — »Kad smo zajedno išli u školu, ja ga nisam trpeo, a Branko ni toliko, jer je bio podal, opadač, potsmejač, jednom reči bez karaktera.Branka je on voleo, al’ Branko je uvek govorio: »Ovog čoveka ne mogu očima gledati; neku antipatiju imam protiv njega, kanda mi je oca ubio.« — Govori dalje!« »Taj Mačković došao je na brzu ruku do lepe pozicije i upoznao se sa Grivićevom kućom.Morao je češće u O. dolaziti i sa Grivićem je imao raznog posla.Bio je ugledan čovek. »Kad prvi put dođe u O., kuda će neg’ u Grivićevu kuću.Grivićevi i druge goste lepo primaju, kamo li neće Mačkovića, od koga je Grivić u nekom smislu sad i zavisio.Mačković je bio veći činovnik.Grivićka gledi na Mačkovića, umilno se smeje, upija usta; Mačković gledi čas na Grivićku, čas na frajla-Haniku.« »Mora,« velim, »da je bio veliki abentajrer?« »Jest, sve je novce na to potrošio.Sada to na stranu.Dosta to, kod Grivića se jednako časti i malo po malo sasvim familijarizira.U Grivićevoj kući to nije bilo teško. »Tako Mačković dođe jedanput, dođe drugi put, dođe treći put. »Grivićka je bila odmekšanog srca i nije joj mlogo grebalo: jedan lep pogled, jedna lepa reč sa strane Mačkovića, pa je sve u redu.Grivić baš nije kod kuće; frajla-Hanika je u bašti.Mačković joj pravi komplimente, ona opet, kao bajagi da zabašuri, poče se tužiti na Grivića kako često nije kod kuće, rado se skita.Znaš već koliko je sati kad žena svog muža ogovara.I Mačković je to u svoju korist upotrebio i odma’ srca svog naklonost izlije.Grivićka mu prima ponudu ljubavi, i sad odma’ skroje plan kako će se među sobom i prama Grivića ponašati. »Ostavimo to na stranu; to su obične stvari.Dosta to da Mačković postade kućevni prijatelj, i Grivić ga je rado imao, jer je bio i za jelo, i za piće i za karte.Mačković je dolazio u kuću kad mu se god dopadalo, i kad Grivić nije bio kod kuće, nit’ mu je ovaj što zamerio.Grivićka je bila za Mačkovićem strasno zauzeta.Za njegovu ljubav sve bi žrtvovala.Njoj nije dosta što Mačkovića svake nedelje u svojoj kući vidi; oči njene ne mogu da ga se nasite, pa jednako planira kako bi se na nekoliko meseci Grivića otresla.Grivić ima hemoroide.Grivićka moli muža da ide u ilidže; Grivić je gotov, al’ da ide i ona sa Hanikom.Grivićka na to ne pristaje; veli da bi to skupo stalo, pa ostanu kod kuće.Kuje druge planove, i jedan je, po sebe valjan, skovala.Samo ako Mačković hoće, pa će sve dobro za rukom izići. »Bila su okrutna vremena.Grivić je imao u svome dolapu takove stvari i pisma koja, ako bi se doznalo, u nepriliku bi ga mogla uvući.Grivićka je za sve to znala i saopštila je Mačkoviću.Sad ako se to izda, Grivić mora biti zatvoren, a Grivićka ostaće privremena udovica.Onda se može Mačkovića nagledati.Mačković je na sve gotov, pa se sa Grivićkom dogovori da on potajno višoj vlasti javi, da se Grivićev dolap iznenada izvizitira, pa onda da ga u arište odvuku.Mačković će dve celi sa tim postići: jedno, neće biti Grivića kod kuće; drugo, potajno će se vlasti sa tim preporučiti. »Jedan dan dođu neki u Grivića kuću, izvizitiraju dolap i nađu opasne stvari.Grivića odma’ odvedu daleko, bude zatvoren i dođe pod ispit. »Grivić se našao u čudu, ne zna otkud se to doznalo.Na Mačkovića i ženu nije ni pomislio.Šta više, pre neg’ što će ga odvesti, napisao je Mačkoviću pismo, da ga moli da mu češće kuću posećiva i da pazi na familiju, dok se odande ne izbavi.Grivić je bio dosta dvoličan i prepreden, al’ opet nije mogao Mačkovićevu dvoličnost u’vatiti. »Sad je Grivićka sa Hanikom sama.Na prvi glas odma’ dođe Mačković i postade u kući kao neki vice-gazda.Sad je Grivićka u blagopolučiju plivala.Sad se razgovaraju i ogovaraju Grivića.Sad se Grivićka tekar protiv svog muža izlila; tekar je sad sve istraživala što je od iskona Grivić činio i, doista, ona je sudbu Grivića u Mačkovićeve ruke položila.Al’ i sama se sa tim većma zaglibila, jer je Mačković i sve njene nite po’vatao i, da hoće, mogao bi joj baš i škoditi. »Mačković je već odavna na Haniku oko bacio.Premda se jako oko Grivićke umiljavao i uveravao je o svojoj naklonosti, opet nije mogao da zataji svoju čežnju za Hanikom.Jednako je falio i, katkad, ne može sa nje oči da skine.Grivićka je bila mlogo rafiniratija neg’ da to ne primećava, al’ najpre se čini nevešta, posle poče kao iz šale prebacivati.No Mačković se ne da zabuniti, al’ jedared baš načisto se izjasni da mu se Hanika vrlo dopada i da se od nje, ma ga života stalo, otkinuti ne može.On je dosad već tako zapleo familijarne i kućevne interese, da ga se Grivićka kurtalisati ne može, baš da hoće.Ona bi si našla novog kurmahera, osobito u sadašnjem njenom prijatnom stanju, al’ se ne može maći.Vid’la je da će Mačkovićeva ljubav prama nje sve ’ladnija bivati, al’ kao praktična ženska sve je to trpela i gotova je još veće žrtve podneti. »Mačkovića neobuzdana strast mori.Zna kako stoje u kući stvari, da sve od njega zavisi, pa ono što je namislio mora biti.Grivićku sa svim njenim tajnama u džepu ima; ne sme ni pisnuti.Mačković jednom prilikom iskaže svoju bolju, moli je da njegovu ljubav ustupi Haniki, i on joj se obvezuje celog života prijateljem ostati i jednu čast njegovog blaga daje joj na raspoloženje.Grivićka, kojoj njegova namera nije iznenada došla, izjavi najpre svoje sažalenje; kaže da ga nikad neće iz srca izbrisati, al’ samo moli jedan dan na promišlenje. »Ona se misli, pa na jedno smisli: da ustupi ljubav.Ovom prilikom opet može se mužu i njenom rodu osvetiti.Zna da Mačković Haniku uzeti neće, a biće izvikana.To je jedna osvete korist.Dalje, Hanika, ako ovako ostane kao dosad, kad se Grivić vrati, može belaja biti, može Hanika uviditi da joj Grivić na veću hasnu može biti neg’ ona, pa može njenu dosadašnju detinjsku politiku prama nje okrenuti; nek’ i ona ne bude od pramajke Eve bolja.Pa, naposletku, može se danas-sutra devojka u kući osiliti, pa treba je zanavek zavisnom učiniti.Mačković je pak gavalir i galant. »Tako je Grivićka mislila i, po istečenju roka, kaže Mačkoviću da je ona na svašta gotova, i na najveću žrtvu; još i to doda, da sve to čini iz goreće prama njemu ljubavi.Mačković se neopisano zaradovao. »Hanika ne zna o tom ništa.Mačković joj laskavo govori; ona se smeje, ne zna šta da kaže; opet joj laska; misli da je šala, pa i ona se šali.Grivićka nabija Haniki uši kako je Mačković lep gavalir, čestit i veliki gospodin, da devojka za sreću mora držati, kad joj samo proslovi.Svaki dan joj nametljivije i laskatelnije stvari govore.Hanika se zabuni; najpre ne veruje, pa posle opet veruje. »Hanika malo po malo postade slobodnija, prestade se stiditi.Mačković i Grivićka bili su pravi demoni.Hanika je bila nerazvijen cvet, ružični pupoljak.I ovaj su pupoljak demonske ruke očupale.Sad žao mi je dalje i govoriti.Bacimo na sve zavesu!« »Molim te, samo malo da se odmorimo, jer sam ja malo nervozan, može mi škoditi kad tako mlogo čuvstvitelno govoriš, pa ćemo posle opet produžiti.« »Bogme meni je već fad toliko o tome slušati!I ja sam čuo svakojaki’ komedija o Grivićevoj kući, i ceo svet već toliko o njima govori, da su mi nji’ove spletke već uši probile,« reče Čika. »Tebi je fad, veliš, jer te to ne interesira, al’ interesira Branka i nas.« »Pa dobro; možeš ostalo i sutra čuti.« »Ne branim ma danas i presekli, jer sam najglavnije čuo, pa imam do sutra dosta za razmišlenje, al’ sutra ćemo na svaki način produžiti.« I moj domaćin na to pristane.I moj Čika je na to pristao, jer je on sijaset takovi’ stvari znao; nije mu bilo ništa novo, pa i nije o tome mlogo glavu lupao.Nije ga interesovalo. »Jedva sam čekao da kraj bude toj pripovetki; već sam triput hteo zaspati!« — reče Čika. »A zašto, zar su to takove bagatele?« »Nisu bagatele, al’ ima ih po svetu sijaset.Kud god se okreneš u svetu, svud imade dosta komedija.Mrzi me samo da vam ja pripovedam, čuli biste još veća čudesa.Da vam ja počnem o Griviću i Grivićki pripovedati, kosa bi vam se uzbrdo dignula.To još nije ništa što si sada čuo.Mrzi me samo pripovedati.Današnji je svet takav, pa šta ćemo sad.Sad koja gospođa nema intim kurmahera, nema ni kredita među damama.Koji muž ne tumara, drže ga za špizburgera.Zar se sad iz ljubavi uzimaju?Bože sačuvaj!Evo ja sam prvi primer.Zar sam se ja iz ljubavi oženio?Imao sam pet godina podagru, pa sam uzeo ženu da me služi, a ne iz ljubavi.A zar je moja žena iz ljubavi za mene pošla?Pošla je onda kad je malo izgleda imala za udadbu, pa je mislila kad za kakvog solidnog čoveka pođe, kao što sam ja, sve staro će se zaboraviti, pa posle, baš i da se rastavimo, ako dobro ne uzživimo, može na raboš moga imena i dalje ludorije praviti.Ja sam je oterao, al’ ona zato živi, i opet nailazila je i nailazi pa takove ljude, koji joj veruju i sažaljevaju je, pa opet živi, al’ živim, fala bogu, i ja.Sad smo kapica mi, kapica ti.« Učitelju se nije dopadalo što Čika govori, pa odma’ mu u reč upadne: »Dosta zlo, kad smo već tako daleko zabasali.Dakle, sad nema ni vernosti, ni poštenja.Al’ zato i vidimo da nas sama priroda kaštiguje.Sravni samo sadašnji naraštaj sa starim!Stari je bio snažan, dugog veka.Pogledaj sadašnje ljude, žene i decu!Vidiš sve same škrofulozne, jektičave, krivonoge, sa ugnutim prsima i skupljenim ramenima.Ženska od trideset godina je preživljena, čovek od trideset godina je starac, di treba najveću snagu da razvija.Današnji svet mlogo uživa, a malo živi.« »Molim te i ja imam tu nešta da primetim, jer može se i mene što ticati.I ja sam malo ugnuti’ prsiju, al’ to je koje od velike nauke, koje od nobl života.Kad sam već u nobl svet stupio, ja se moram po noblesu vladati.Sad da ne nosim rukavice, da imam kakve paorske, jake, debele ruke, ne bi’ mogao nigdi u većim društvima pristati.Dame hoće, kad s njima čovek igra, pa im ruku pritisne, da to bude nežno, a ne da viknu od bola.« »Molim, i ja volem u gospodskom društvu biti, pa zato i držim mlogo na suptilne ruke.Gospodin Narandžić ima potpuno pravo.« »Hajd’ vi imajte za vas pravo, al’ ja ću se moga držati.Al’ da se svet po mom mnjenju drži, mlogo bi sretniji bio.Ja da imam deset kćeri, ni jednu ne bi’ dao za škrofuloznog i jektičavog, a da imam deset sinova ne bi ih sa takovima ženio, ma imali kakva bogatstva.Bolesno sa bolesnim, zdravo sa bolesnim svezivati nečovečno je i gre’ota.« »Interes, interes, to je u svetu i moda i nužda, ma ti šta govorio.« »Tako je!« — reče Čika. Tako smo se još donikle koškali, pa onda dođe vreme i da legnemo.Svaki u svoj krevet; ja sam se još malo sa misli o Branku borio, pa zaspim. Sutradan kad ustanemo, posle fruštuka, ponudi nas moj pobro da mu vidimo školu.Škola čista, deca zdrava, vesela i razborita, na svako pitanje bistro odgovaraju.Ne vidiš tu kod dece ni stra, ni bezobrazluka.Vidi se da je valjan učitelj.No ja nisam od toga zanata čovek, zato vizitu nalako svršim, pa se natrag vratimo. Prođe nam čitav dan u raznom razgovoru, i jedva čekam veče da naš sinoćni razgovor produžimo.Danju pred gospođom ženiralo nas je. Dođe veče i večera, i kad sami ostadosmo, onda ti moj učitelj produži svoju pripovetku. Dakle, sad dalje slušajte! »Mačković je u Grivićevoj kući kao pravi gazda živio.Što je hteo, moralo je biti.Grivićka je naučena slobodnije živiti, dosadi joj se to stanje, pa moli Mačkovića da se zauzme za Grivića, da se što pre oslobodi.Već po godine kako muža kod kuće nema, pa je osetila šta je muž, šta li je drugi ko.U kući je sve natraške išlo.I Mačković je celoj stvari rad kraj učiniti; obreče da će za skoro oslobođenje Grivića raditi, preporuči se daljoj blagonaklonosti i ode. »Grivićeva stvar nije baš tako opasna bila; više je tome uzrok intriga Mačkovića, pa ga naskoro i puste bez kaštige; samo što je po godine arišta u istragi banbadava izgubio. »Grivić se vrati kući, lupa glavu ko mu je vrat lomio, na i dan-današnji ne zna ko je tome uzrok.Grivićka mu se tuži kako joj je teško bilo bez njega; on opet domaće svoje stvari u red doteruje. »Mačković se javi, Grivić mu za njegov trud blagodari; Mačković je još nekoliko puti dolazno, pa najedanput sasvim izostane. »Grivićka je u svom životu više takovi katastrofa prekardašila, pa baš nije se više o Mačkoviću ni pekla.Kod nje se ljubav u promenljiv običaj pretvorila. »Već se na Mačkovića i zaboravilo.Tek se onda poslednji put još u Grivićevoj kući o njemu mlogo govorilo, kad se čulo kako je Mačković stradao.Mačković je strahovita zloupotreblenja činio, pa bude u kriminal bačen i na više godina osuđen.Tu je i skončao.Grivićka je taj glas ravnodušno primila, jer je držala da ima još drugi’ Mačkovića na svetu.Tako je isto mislila i frajla-Hanika, koja je stopama Grivićkinim pošla.Ni Grivić nije mlogo za njim žalio, jer je bio čovek ravnodušan: danas ako mu je ko što dobra učinio, sutra ga je zaboravno. »Grivić Je opet počeo po starom svom načinu živiti.Tako isto i Grivićka. »Grivićka nije baš nimalo Haniku volela, al’ su zato zajedno držali, jer su sebi sa prošlošću svojom obavezane bile.Grivić kanda je nešto primetio, pa se počeo laskavo Haniki približavati, ne bi l’ tu alijanciju razderao.To su i drugi primetili, pa su Grivića zbog toga jako klevetali, da je i njemu samom do ušiju došlo.Gadne se spletke o Griviću i Haniki raznele, koje nije vredno ni spominjati. »Grivićka nije se mogla bez Hanike, a Hanika bez Grivićke maći.Morali su, dakle, jednu međusobnu, opštu cel imati.One su Grivića u šakama imale, pa su činile šta su htele. »Grivićeva je kuća uvek goste rado dočekivala.Retko koji dan da goste nema.I gosti su rado išli onamo, kod tako ljubvedostojne dve persone.Svet ih kleveće, njima ni brige. »Grivić na tolike spletke trže se malo natrag, ’ladniji se prama gostiju pokazuje i svoje za neko vreme nikud ne pušta.Al’ zar može žensko srce kućevna zagrada ograničiti?Il’ zar ne može se naći i u toj zagradi, koji je nežnog čustva dostojan? »U toj kućevnoj zagradi Grivićevoj, u familijarnoj zadruzi, nalazio se jedan po staležu i po svačemu niskog soja čovek, koji je svaki dan Grivićevim ’lebom ranjen bio.Grivićka je velikog duha ženska, kod nje je čovek čovek, nit’ pravi razliku il’ on znao il’ ne znao čitati, il’ proste il’ gospodske haljine nosio.Taj spomenuti jedan pade u oči Grivićki, pokloni mu naklonost i svo svoje čustvo.Hanika zna za to, jer bez Hanike ne može se Grivićka ni maći.Grivićka, da se protiv kakvog Hanikinog zloupotreblelja osigura, uvuče i Haniku u svoj interes i svoja čustvovanja.Haniki to nije teško palo, jer već nije bila tako škrupulozna, jer se već pređe naučila sa paorskim momcima u kolu igrati.Dođe u goste i neka Hanikina srodnica, mlada devojka kao kaplja.Po želji Grivićevoj morala se ona tu duže baviti.Da ne bi kakvo zloupotreblenje učinila, Grivićka i Hanika uvuku i nju u svoj opšti interes i svoja čuvstvovanja. »Tako je jedna pokvarena duša dve duše žrtvovala.I kućevna zgrada može strašne grehove sakrivati! »Malo pomalo počela se Hanika od Grivićke otimati.Hoće da je nezavisna.Hoće da postane pored Grivića i Grivićke treća sila u kući. »Grivićka se boji da Hanika ne preotme ma’, pa će biti po sve belaja.Savetuje se sa Grivićem o Hanikinoj udadbi.Grivić na to rado pristaje.Grivićka traži za Haniku đuvegije; ona je u tom vrlo vešta, al’ opet ne može da uspe; na glasu je Grivićeva kuća raznešena.Svaki se boji.Grivić hoće i priličnu žrtvu da prinese; ništ’ ne pomaže.Nude Haniku sitne sorte ljudima; niko se ne da namamiti. »Hanika se razbole i leži od vrlo opasne bolesti.Još nije k sebi došla, a dođe Branko, pa mu se dopadne.« »Sad već znam šta se posle stalo od početka do kraja«, upadnem mu u reč. »Ne znaš sve ni ti ni Branko, jer da ste znali, ne bi je Branko uzeo.Slušaj samo.Grivićka je čula da Branko svakom lako veruje, na datu reč mlogo drži, pa je samo na to išla da dade reč, a posle će sve samo ići.Ona je to dokučila.Opa je naučila posle kako s Brankom da se razgovara, da se pred njim pretvara što god bolje može.Znamo i to kako je Grivićka Branka u V. prosila i molila ga da što pre stvar kraju dođe, jer se bojala da se što ne pročuje i ženidba pokvari.Zato je ona Branka i tebe za to kratko vreme kojekud vukla; i kod svoji’ prijatelja i neprijatelja, samo da vam ništa do ušiju ne dođe.I to znamo kako su u stra’u bili, kad ste se sa svatovi zadocnili.Tako su oni celj svoju dokučili.Od onog vremena otkako je Mačković iz Grivićeve kuće izostao, do onog vremena kako je Branko u nji’ovu kuću dolaziti počeo, prošle su tri godine.I za to vreme se Hanika pored Grivićke dobro isprakticirala: ne može reći da nije devovanje provela.Samo mi je Branka žao.Ceo svet se njegovom koraku čudio i sažaljevao ga.« »Ta je l’ moguće da je sve to tako kao što si ispripovedao?« »Zna to svet, a moja žena čula je od Grivićkine prisne prijateljice, koja je, kao što reko’, sve tajne Grivićeve kuće znala.Još bi’ mogao vazdan o njima pripovedati, al’ mislim dosta ti je i ovo, a od drugi’ ćeš opet drugo što čuti.« »No, ta Grivićka je ženijalna intriganka, kad je tako što proizvesti mogla.« »I pored malog talenta, velike se intrige činiti mogu, samo kad čovek savest pod noge metne.Ja s moje strane kažem da je to od Grivićke krajnji bezobrazluk bio, jednom čoveku, koji je nikad uvredio nije, tako što nametnuti.« »Jest, pravo imaš.« »Jest krajnji bezobrazluk,« poviče Čika. »Mož’te si sad pretstaviti kako mora biti Branku.Meni je žao i sastati se s njim; pitati ga ne smem, a sam se neće potužiti.« »Samo da sam ja bio kod kuće, ne bi ništ’ od toga bilo: poznao sam ja dobro gospođu Grivićku.« »Al’ naposletku može još i dobro biti; mlada je ženska.Koliko sam ja takovi’ poznavao, pa sad su kao mustre,« reče Čika. »Mi obično samo one u račun uzimamo koje su pokajane Magdaline; al’ zaboravili smo na mloge stotine i stotine hiljada Magdalina koje, kad su već mloge ljude nesrećnima učinile, u jadu i boleštinama, u špitalju i na đubretu skapavaju,« reče žestokim tonom učitelj. »Zato treba pitome tražiti, a ne divlje.Di ćete vi lisicu pripitomiti?Lisica i kad se smeje i laska, i onda pokazuje zube, pa kad je najvećma glediš, hoće da te uje.Zato sam ja srećan čovek što sam moju visokorodnu, milostivu gospožu za suprugu imao.Ah, to je bila vospitana, nobl gospođa!Da mi se takova partija nađe, odma’ bi se ženio.Al’ ostavimo sad sve to na stranu, hajdmo malo da se razberemo!Ja volem Branka, al’ za to ne može ni on želiti da njegova sudba mom zdravlju škodi.Dok sam sve to slušao, muka mi je bilo; i kad bi’ danas još jedared tako što slušao, dobio bi’ zapalenje mozga, pa mogao bi’ umreti.Pomoći će bog još i Branku, a baš i zato u ime njegovo budimo veseli.Da se kucnemo! Čika se jako zaradovao, pa je počeo svoje viceve izvoditi. »Dosta je bilo razgovora o Grivićki, pa znam da bi i Vas pored sveg tog na tanak led navukla.Badava, mi ljudi robovi smo ženski.Evo već četrest godina, kako sam kurmaher i nisam nikad bio ružan čovek, pa me i dan današnji ženske varaju.One, istina, i sebe prevare, al’ najpre nas.Čudna su stvorenja ženske!Ako si vrlo dobar s njima, nije dobro; ako si grub, nije dobro.Ne znaš kad su gore: il’ kad se inate, il’ kad laskaju, il’ kad plaču, il’ kad se smeju, — pa im čustva nikad ne možeš pogoditi!Sad im se dopada visok, sad mali; sad garav, sad plav; sad vrlo mlad, sad sredan, pa katkad i mator; sad krupan, sad sitan.Katkad ima ženska kako valjanog muža, pa opet oči baca na takove rage, da se sa mnom ni izdaleka uporediti ne mogu.Ja sam pitao jednu stariju damu, koja je slavno živila, otkud to dolazi.Ona mi je rekla da je to neki magnetizmus.A to lako može biti.I ja moram imati mlogo magnetizmusa, jer ne znam il’ me mlado il’ staro većma vole.Ja se i ludim katkad kod dama, pa opet voledu.Čudili biste se od kako mladi’ dama pukete dobijam, pa iz cveća čitam šta o meni misle.No ne čudim se što su prama mene ljubazne, al’ da znate taj vraški magnetizam dokle ih prama lošiji’ dovodi.Kad vidi dikoja kakvog holosanog, izmedeciranog čoveka, koji ima ’ladniju krv od ribe, a ona da se pomami, kaže: »Juf, al’ je nobl!« Ja mislim da je sve to kod nji’ samo običaj, a ni same ne znaju zašto i krošto.« »Pravo imate, al’ tek ćete i to dopustiti da se uvek mora pre dopasti kakav elegantan, nobl čovek, nego kakav kalfić!« »To se zna.Meni je mučno kad čujem dikoje ljude među damama kad govore, pa svaka treća reč im je: »Ljubim ruku, milostiva, al’ je gadno vreme, biće kiše!« Pa, opet, imade i među frajlama i gospođama, koje se ne znadu naći, kad im čovek kakav kompliment rekne, no odgovore; »O, molim Vas, nemojte me ismejavati!Ima lepši’ od mene, njima to kažite...« Odma’ se vidi da nemaju bontona.No što sam pređe o muškima rekao, nemojte, gospodin Narandžić, na sebe primiti, jer ja Vas poštujem kao jednog otmenog gospodina, i zato da Vas bog živi!« »Gospodin Čiko!Ja sam odma’ Vas zavoleo, to ste mogli sami primetiti, al’ sad sam Vas tek poznao da ste pravi galantom, dostojan da se sa mnom družiti možete.Premda mi otac možete biti, zato opet dopustite mi da od danas s Vami »per tu« budem. Sad preko ruke čašu ispijemo i poljubimo se.Čika radostan obriše si brkove. »Ja u mom životu nikad se nisam sa gogama i ćiftama mešao, no s ljudma od ranga.Al’ nikad mi nije tako slatko palo kao danas, što sam s tobom, brate, »per tu« postao, za čim već od tri dana čeznem.Viva kompanija!« Tako ja sa mojim Čikom postanem; »per tu« i veselismo se još donikle, i to sa sami vicevi.Najinteresantnije je bilo, kad je Čika pripovedao nekoliko njegovi štiklova iz mladosti i iz njegove ženidbe.Toliko sam se smejao, da su me već i bokovi zaboleli i morao sam odma’ šolju kafe popiti, da mi ne bi škodilo.Žao mi je što vam te njegove štiklove ne mogu pripovediti, jer me je molio da to nigdi nipošto ne činim, jer bi ga kompromitirao, pa moram reč održati. Odemo spavati. Sutradan ujutru mislim se šta ću sad da radim.Il’ da ostanem još koji dan, il’ odma’ da idem.Čika znam da je na svašta sklonjen, al’ šta će domaćin reći?Al’ badava, ma šta rekao, moram ići, i to u V. da vidim šta Branko radi. Domaćin moj neće da me pusti, al’ kažem mu da je sve badava, da moram ići, i to kad sam mu spomenuo da Branka radi idem, a on je odma’ pristao. Oprostimo se, sednemo ja i Čika na kola i odemo. Čika ne bi branio da smo još nekoliko mesta obišli, al’ za moju ljubav gotov je do V. pratiti me, pa kad se onde malo provede, opet će se vratiti.Kuda? — to ni sam Čika ne zna. Već sam se nasitio seoskog lufta; sad sam se opet zaželio varoši.Nije škodilo što sam se malo prošao.Prvo, džigerici je na hasnu; drugo, doznao sam mlogo koješta o Brankovoj ženidbi; a treće, dobio sam interesant zagorelo lice. Interesant je kako smo u koli sedili.Ja tanak, malo poduži, sedio sam s desne strane.Kola su otkrivena, prašina velika.Ja sam na sebi imao bluz, na glavi tanka kapa sa podužim šiltom.Čika je do mene sedio, skupljen, taman meni do ramena.Pasija ga je bilo viditi!I tu se pokazao kao praktičan čovek.Premda je vrućina, opet sav se uvio u krognu od japundžeta, velike brkove pustio je sasvim na usta, tako isto i trepavice, pa tek viri.To je zato, da mu brkovi i obrve pra’ zaustave, da mu ne ide u usta i oči, pa tek retko govori, a pomalo diše, i to više nuz prsi, nego nuz nos.To je filozovija života, samo da duže živi, da može uživati.To je stari brandenburger.Kad ostarim, i ja ću to isto činiti.Ostavimo ga. »Čiko, ti, kao što vidim, umeš živiti.« Čika mete parče japundžeta na usta, pa govori. »Ja moje zdravlje čuvam.Hoću i da provodim, i da budem dugog života i zdrav.Ne bi’ ja mogao tako izdirati, da na sebe tako ne pazim.Da dođeš samo k meni, pa da vidiš moj kvartir!Tu ti je sve čisto: soba, u kojoj spavam, mora se ujutru i uveče luftirati, da prijatan vazduh iz bašte uđe; obdan je sve zatvoreno, da ni jedna muva ući ne može.A drugom ne dam onde spavati, da mi vazduh ne pokvari.« »I to sve zdravlja radi?« »A da, zdravlje je prvo.« »Al’ čuvaš tvoj kordovan!« »Kad ga poderem, ne mogu ga više kod ledera kupiti.Al’ zato i jesam zdrav!Je l’ da dobro izgledam?« »Vrlo dobro!Niko ne bi rekao da imaš šeset godina.« Sad ja, opet, izvadim četkicu iz džepa, pa se gledim u ogledalo.Vrlo dobro izgledam, sam se čudim. »Čiko, bogati, kako izgledam?« »Vrlo dobro, interesant!Vidi se da si bio bled, pa sad si malo pocrnio, al’ pod crninom opet se vidi gospodska farba.Sad će tek praviti dame rundum oko tebe!« »A šta misliš bi l’ bio kadar kakvu damu obvezati?« »Te kako!Osobito kad si bogat, kao što čujem.« »Imam spailuk.« »Tu se može praviti grande fantazija.« »Al’ osim bogatstva bi l’ mogao?« »Bi, al’ samo upola.« »Al’ ja ne bi rad zbog bogatstva.« »Jedna vole najpre lepotu, pa onda bogatstvo; druga — najpre bogatstvo, pa onda lepotu.Tebe bi za obadva najedanput.« »Ti mi laskaš.« »Ne laskam ti.Ja da sam devojka, ni u kog se ne bi zaljubio, samo u tebe.« »Ha, ha!Živio Čika!« Sad malo ućutasmo.Čika opet stisne usta, pa jetko lice načinio, kanda više do kuće razgovarati se ne misli. Malo se i ja bacim u misli, pa malo pomalo dođemo u V. Idem Branku u vizitu.Mislim se kako ću se prama Branka vladati.Ako je i polak istina što sam čuo, već je zlo.Ako se on ne ustuži, ništa mu spomenuti ne smem. Idem k njemu; srce mi kuca. Dođem do kuće.Branko sedi u gornjem štoku.Čujem već odole neko kikotanje.Glas mi se poznat čini.Kad gore, a ono pred kujnom jedan sluga, dve sluškinje i Brankova milostiva cerekaju, Milostiva kako me opazi, promeni lice u ozbiljnije. »Službenica, gospodin Narandžić, otkud Vi! ?Nema Vas nikad kod nas.Izvolte unutra!« »Kako zdravlje služi, milostiva?Nisam Vas već odavno vidio.Šta radi Branko?« »Nije kod kuće; nekud je otišao, al’ će skoro doći.Izvol’te sesti!« »Branko Vas jednako spominje.Znamo da ste na putu bili; sigurno ste se tek sad vratili.« »Još sinoć.« »Daleko ste bili?Znam da ste dobro proveli.« »Bio sam na više mesta; bio sam i kod Vaši’, milostiva, kod gospodina Grivića.Pozdravili vas i čude se što im ne dođete.A jesu l’, molim, oni kod vas bili?« »Još nisu, i čudim se tome.Al’ valj’da mlogo posla imaju.Znate, još nije dobio poklon ni kum, ni stari svat, ni dever, pa u hitrosti ni ja nisam sav ausštafirung dobila.Još imam zimnji’ i letnji’ haljina i šešira da dobijem, pa su mi obrekli da će mi, kad se udam, i šmuk kupiti.Sigurno sad su zbog toga u poslu, pa još ne mogu doći.A jesu l’ zdravi?« »Zdravi su.« »Nisu mi ništa poručili?« Nisam vidio onde ništa ausštafirunga; sigurno već je upakovano bilo da se pošlje, pa ga još nema.Je l’ zdrav Branko?« »Sve ga nešto glava bole, pa ne može da spava, i tako malo iziđe, pa se po sat-dva sam šeta.« »Kako se, milostiva, nahodite u bračnom životu, ako smem pitati, nije l’ Vam neobično, jeste li se već naučili?« »Sasvim bez razlike, kao god da sam već od nekoliko godina udata; svaki se čudi.Gdikoje ne smedu ni da izlaze, a ja, samo da je slobodno bilo, drugi dan bi’ se tako pokazala slobodna, kao mlada od tri godine dana.Eto i Branka!« Branko laganim korakom k meni dođe, u’vati me za ruku. »Dobro došao, Milane! Malo zaćutasmo.Ja Branka gledim, Branko mene.Branko kradom pogledi na ženu, pa ozbiljan pogled na mene baci.U deset godina stariji izgleda.Na stisnutim ustima pokazuje mu se duševna borba, a obraz usiljava se skriti tu borbu.Gospođa Hanika gledi na Branka, čeka da on započne; vidi se da je naš pogled malo zbunjuje.Ja ne smem da ga pitam: »Kako je Branko?« — jer već sa njega čitam kako mu je, pa sam se ukočio i čekam da on započne; a Branko je sve to primetio, pa usiljeno hoće sve da zabašuri. »Pa kako si mi, Milane?Gle kako si pocrnio!To je znak da nisi mlogo bio sa ženskima.Mora po polju da si se motasao, pa nešto si mi se usićio.« Branko se silom smeši. »Brate, di ti nisam bio, i međ brandenburgerima, i pravio sam strašne eroberunge.Čekaj, imaćemo vremena o tome razgovarati se.Pa da znaš kod koga sam još bio.Kod Zoričića učitelja, našeg starog prijatelja.Kako me je taj lepo dočekao!Ispripovedali smo se.Bilo je i o tebi dosta razgovora.Žao mu je što ti nisi znao za njega, a on za tebe, a niste daleko bili jedan od drugoga.Jesi l’ čuo što za njega, znaš li da on odavde na dve štacije sedi? « »Čuo sam nedavno.Kamo sreća da sam ga odavna potražio!Pa di si još bio?« »Bio sam kod tvoji’ u O. Svi su zdravi i pozdravili vas; čude se što vas još kod nji’ nema.« »Ja mislim da je u redu da oni nas najpre vide, al’ od venčanja ni glasa im ne čujem.Je l’, Hanika, valjda ih tvoj štafirung toliko zadržava?« — reče pikantnim tonom Branko. Može biti,« odgovori sipljivo Hanika. Gospođa Hanika ode u drugu sobu; sigurno posla ima.Nas dvoje produžimo razgovor. »Pa, jesu l’ rekli da će skoro doći?« »Ni rečce.« »Znam ja zašto ne dolaze.Pa, bogati, kako ti se dopada onaj život onde?« »Vrlo dobro.Proveo sam baš onako po volji.Načinio sam već i poznanstvo.« »Nećeš li se i ti ženiti?« »Ovom prilikom ne.« »Ja mislim još u tvom veselju da igram.Al’ tebe je teško uloviti.Ti si već prepreden lisac, nego tako tek tumaraš, pa svet kvariš.« »Vidiš kako me vređaš; dakle, kad pravim lustrajze, onda svet kvarim?Treba da znaš da sam svud dobro primljen.« »To verujem.« »Pa šta, zar ne veruješ?« »Ta verujem, al’ ne zbog tvoji’ pačiji’ nogu i rodinog vrata, već što čuju da si bogat udovac, pa sad bi se, naravno, sve za tobom pomamile.Da si taka golja, kao što si bio pre neg’ što si uzeo našu negdašnju milostivu, vidio bi si, ne bi te niko ni gledao od ženski’; ne bi ti onda pomogao sav tvoj narandžićki vic.No sad to na stranu!Hoćeš li kod mene ručati?« »Ne mogu; imam gosta.« »Kakvog gosta?« »Da znaš kakvog!Nekog Čiku.« »Čuo sam za njega.Kažu da je osobiti brandenburger.Pre su ga zvali »Golubom«, dok nije omatorio.Čuo sam za njega.Žao mi je što ga ne poznajem.« »Poznaćeš ga.On me je dovde dopratio.To je osobiti čovek.Svud će ići kud god hoćeš.Ceo svet ga vole.Kad si već sve iscrpio, kad već ne znaš kako i gdi da se unterhaltuješ, Čika, kao neki tauzentkinstler, odma’ što izmisli, pa nemaj brige!Al’ danas ne mogu ti ga dati, jer je i njegova volja bila da onde ručamo di smo ugovorili, a to je u mom hotelu.No kaži kad da dođem k tebi, il’ kad ćeš ti k nami doći?« »Posle ručka.Čekaj me.« »E dobro, sad i onako imam posla, da nakupujem šta mi treba, pa ću te posle ručka čekati.Sad zbogom!« »E, servus!«. »Zbogom, milostiva!« — vičem.Ona iziđe: »Zbogom!« Branko mi se čudan vidio.Sad sam bio sasvim uveren o tome što sam na putu čuo.Kakav je to pogled u Branka, pa kakav razgovor, — sve na inat raspoložen.A kako mi je bilo kad sam čuo milostivu kod kujne kikotati se!Mislim se: Bože moj, šta će od ovi’ ljudi biti?!Dobra biti neće, pre il’ posle.Gospođa Hanika nije više ona Hanika koju smo prvi put u O. vidili; njen sadašnji izgled, pogled, maniri više su za jednu priličnu štumadlu.Nit’ se Branko što fali, nit’ mi govori kako je sladak taj bračni život.Hajd’ ostavimo ga; vidićemo šta će budućnost doneti; može biti da će sve dobro biti. Dođemo kući, a Čika me već čeka.On nije hteo sa mnom Branku da ide, a ne bi ni u redu bilo, dok ne vidim kako je kod Branka.Nisam bio siguran da ću ga sa ženom zajedno naći.I čudim se kako je sve to preko srca uzeti mogao, i to bez svakog interesa. Čika mi pripoveda, kako se šetao po varoši, pa onda svoje stare prijatelje posećavao.Pita me kad će odlaziti.Kažem mu kad se njemu uzdopada, stoji mu na dišpoziciji.On kaže da će još jedan dan baviti se, pa onda opet dalje. Sednemo da ručamo, i to nasamo.Čika mi posle ručka šaptajući pripoveda, kako je svašta slušao o Branku, čudesa, kako svet zna da je Branko nezadovoljan, da je prevaren.Kaže da se baš raduje što će Branko k nami doći da se s njim upozna. Padne nam na pamet i Jelka.Čika kaže da ne treba tu priliku propustiti, neka se izvrši taj abentaer, a on će na ruci biti.I ja se slažem s njim, al’ moram najpre sa Brankom da sam načisto.A drugo, moramo se malo o tome i sa Desićem posavetovati, jer bez njega s Jelkom korešpondirati ne možemo.Desić kako čuje da smo kod kuće, znam da će odma’ tu biti, i tek što nije tu.Čiku, dakle, utišam i uverim ga da drukčije biti ne može. Čekamo Branka.Još ga nema.Već Čika nestrpeljiv, kaže: »Taj već neće ni doći.Bogzna kakovi se crvi njemu po glavi vrzu!« Kad eto Branka.Branka Čiki, Čiku Branku aufirujem. »Evo Branka, Čiko, što sam ti o njemu pripovedao!« »Drago mi je osobito.Imao sam sreću mlogo svašta koješta o Vami čuti,« reče Čika sa komplimentom. »Ovo je Čika.Ne znam da l’ ga poznaješ?Čestit muž!« »Imao sam čast mlogo dobra o Vami slušati.« Rukuju se.Branko baci polupogled na Čiku.Čika meri Branka, pa na licu mu se zadovoljstvo javi.Znam šta misli: kao bajagi i ovaj mora biti naš. Tu se sad zavede razgovor, koji nije dugo trajao, jer je Branko rasut bio, pa čas o jednom, čas o drugom predmetu govori.Vidi se da tek Čike i etikecije radi govori; jer, ma šta smešno Čika govorio, nije se nasmejao.Čika je to primetio, pa se izvinjava da mora ići da Desića potraži; preporuči se i ode. Sad smo sami.Branko hoda gore-dole; čas rukom kosu tera uz brdo, čas bradu gladi, čas glavu gore, čas dole.Čekam da on počne. »Al’ sam, moj brate, nakaljao sa tim mojim tastom i punicom!« »Kako to!?« »Ta još nisu bili kod mene, nit’ što pišu, nit’ poručuju.« »A šta će da poručuju, šta ti je brige do nji’?« »Al’ jezuitski govoriš!Ta nisu još mojoj ženi ni najnužnije stvari poslali.« »Pa valjda će docnije poslati; valjda će strašno da se pokažu, pa daju si vremena?« »Mani se toga!Iskreno da ti kažem, ne dopadaju mi se ti ljudi.Ta nji’ova velika ljubav i laskanje, dok se nisam oženio, a sad čine se i nevešti.Kazali su da mi daju nji’ovu kćer, a ne ranjenicu, a ovamo opravili su je kao kakvu sluškinju.« »Pa ti nisi ni tražio ništa, jer da si tražio, a ti bi si ih obvezao bio; ti si samo devojku uzeo.Pa, kad si s njom zadovoljan, a ti šta tražiš dalje?« »Ja ništ’ ne tražim, al’ samo to nije lepo, što se u svemu nevešti prave.Zašto da nas izbegavaju?Iz toga se vidi da prama žene moje i mene nemaju ni ljubavi, ni naklonosti.Al’ kaži mi pravo jesi l’ bio kod nji’?« »Bio sam.« »Koliko si se onde bavio?« »Ni jedan dan potpuno.« »Kako su se prama tebe pokazali, kakvi su prama mene?« »Hoćeš li iskreno da ti ispovedim?« »Molim te, sasvim onako kao što jeste.« »Pokazali su se ’ladni.Bio sam sa Čikom onde.Ako imaju s vami štogod, bar mogli su meni drukčije lice pokazati, bar ja s njima nemam ništa; al’ oni su zbog vas i prama mene bili ’ladni.Grivić se bacio u svoju svakidašnju flegmu, onako me je primio kao kakvog svakidašnjeg čoveka, o kom ne mari il’ mu došao, il’ ne; ona me je opet sa usiljenom etikecijom predusrela.Njemu o vami ni brigeša!Tek od bede zapita: »Šta ti ne dolaze?« A ona u drugoj sobi počela se tužiti, kao bajagi što još niste k njoj došli, a ovamo red je bio na njima.Tužila se, posle toga, koliko su o veselju potrošili, da je od nji’ dosta što su tvojoj ženi, kao sirotoj devojki, učinili, da više ne može ni ona od nji’ iziskivati; jednom reči, odande ne možete se ničemu, baš ni prijateljstvu nadati.Počela je tebe peckati, kako si ti čudan čovek, kako se o tebi svašta govori; no ja sam joj dobro usta zapušio; došla je u zabunu da joj se sve glava pušila.Čudio sam se kako može jedna ženska tako dvolična biti, pa sam se jedio da spavati nisam mogao, nit’ sam hteo dugo da budem sa Grivićem i sa njegovim brandenburgerima, s kojima se kartao.Učinio sam se strašno solidan, pa ujutru kažem da moramo dalje.Oni su me tek utoliko zadržavali, da, se ne primeti da ne brane za mene; tek su jedanput flegmatično kazali: »A zašto ne ostanete?« — pa me dalje nisu nudili, ne kao ono pre tvoje ženidbe, kad su nas gotovo za jaku unutra vukli.Iz svega sam primetio, da bi voleli da nisam ni došao i da bi voleli da im ni ti nikad ne dođeš; znaš da i oni neće k tebi doći.Ovo ti iskreno govorim.« »Sad već sve znam, sad mi se tek oči otvaraju!Ko bi to ikad rekao o tima ljudma?!Te slatke nji’ove reči, pa takve jezuite još nikad nisam našao!« »Osobito Grivićka!Iz svega sam vidio da je htela frajla Haniku da ti na vrat obesi.Nemoj se naći uvređen što tako govorim.Ja hoću da poštujem tvoju gospođu Haniku, nemam ništa protiv nje; ja sam ti kazao šta sam na Grivićki primetio.« »A šta čuješ, šta svet govori o mojoj ženidbi, tojest... hteo sam da kažem... o Griviću i Grivićki?« »To isto što sam ti ja kazao, tojest... ima koji i više koješta govore, a osobito o Grivićki, al’, znaš, i svet svašta lupa; zato sam sve to na jedno uvo primao, a na drugo napolje puštao.« »Hm, dakle, to si primetio, i to svet govori.« »Pa mani se svega toga!Neka govori ko šta hoće, samo kad si ti zadovoljan!« »Pravo kažeš.Samo, molim te, nemojmo o tome više govoriti.« Znao sam već koliko je sati, kad Branko tako govori.Nije njemu bilo ni do štafirunga, ni do toga što Grivićevi k njemu ne dolaze, već mu se drugo koješta po glavi muti.Ne treba ni da vam kažem šta.Ja sam mu čitao sve na licu; on je svojim pitanjima hteo da pokrije pravu svoju bolju, a da zna da sam već iz njegovi’ reči i očiju izvidio šta mu fali, znam da me ne bi ni zapitkivao. Branko, zamišljen, hoda gore-dole, ja činim se kanda to i ne primećavam, no uzeo sam na astalu ležeće novine, pa kao bajagi čitam, a ovako kad Branko s leđa, a ja ga gledim i merim; kako licem k meni, a ja oči u novine zabodem.Najedanput razbere se, pa stane. »Milane, oprosti, moram ići; imam mlogo posla, pa onda idem pa kratak put.Ti znam da me još ostaviti nećeš; ti ćeš si naći donde kakvog zanimanja; Desić i Čika su tvoji ljudi.Za dve nedelje nit’ me traži, nit’ ću te tražiti. Stisnemo si ruke, pa se tako rastavismo.Rad bi’ bio još više s njim govoriti i rado bi’ ga zadržavao, al’ znam da je tvrdoglav, pa me poslušati neće. Sad sam sam.Strašno me tišti Brankova sudba, pa se bojim da se ne razbolem.Moram si tražiti kakvo veselo zanimanje, da mi malko razvedri neveselo srce.Mislim se o Jelki.Al’ mrzim sad putovati.I tu se moram sa Čikom i Desićem posavetovati.Zaključim da Čiku još malo zadržim; znam sigurno da mi odbiti neće.On je dosetljiv, pa će opet pametno što za srce izmisliti.Čekam ga, čekam, već se ljutim što ne dolazi, kad najedanput neko klopka na vrati, a ono Desić i Čika. »Sluge smo pokorni!« — reče Desić. »A, gospodin Desić!Već davno nisam imao sreću.Pa kako ste provodili dosada?« »Vrlo dobro.Šteta što niste tu bili.Imali smo jedan vrlo lep soare.« »Ta valjda će i otsada što biti!?Verujte mi, već mi počinje biti dugo vreme.Ded’, Čiko, šta bi sad dobro bilo činiti?« »Da sam kao ti, znam šta bi’ činio.Načinio bi’ jedan strašan juks, i to sa ženskima.Ja kad sam u Beču bio, pravio sam takve juksove.« »Da čujemo kakav je to juks bio?« »Već od juče se o tom mislim.Da se daš u novine metnuti, da se ženiš, i to odma’ i kondicije umetnuti, pa treba naznačiti di će se persone viditi.« »Vidiš, to je lep plan, i dosad nikad nije mi na pamet pao.Moramo i to probati.« »Samo, sad kako ćemo?Hoćemo li da se to samo frajla, il’ dama i udovica tiče; hoćemo li i bogate i sirote umetnuti?« »Sve bez razlike.Bogzna, može mi se koja dopasti, u stanju sam uzeti i bogatu i sirotu.Samo je pitanje: hoće li dolaziti?« »Te koliko nji’!« »Sad je pitanje: di ćemo mesto opredeliti?Ovde ne može biti, a ne može biti ni da uzmem kakav slobodan kvartir; nije rezon, u kakvoj trgovini adresi da se daju; i to nije u redu pisma »post restant«, i to mi se ne dopada; može kakva huncvutarija biti, da pismo drugom dođe do ruke.Ne dopada mi se ni to, da uzmemo kakav punkt na promenadi, il’ na drugom mestu za randevu, di bi se viditi mogli.To je komisno.Treba da se to dogodi na kakvom solidnom mestu, i to kod kakve ženske persone, koja poverenja ima.« »Ja znam baš takvu.Vospitana je i svud je rado imaju; zna se ophoditi i sa nobl i sa nižim svetom.Njoj se svaki poveriti može.« »Pa ko je to?« »To je samo jedna babica, al’ što se vospitanja tiče, mogla bi groficu špilovati.Zove se gospođa Livija.« »Gospođa Livija?Otkud je ona?« »Ona je odnekud iz daleka, od vrlo dobre kuće, pa je postradala, al’ sposobna i šarmant u svačemu.« »Nema li ugasito plavu kosu i plavetne oči kao nebo, lice belo?« »Znam ko je; utoliko bolje.Je l’ davno ovde?« »Nema pet meseci, pa je već sve kuće zadobila.« »Znam je kao devojku; lepa, umiljata ženska je bila.« »I sad je takva.« »To će najbolje i biti.« To je ona ista Livija, koja nije htela Branka dočekati, dok se iz daleka vrati, pa je bila nesretno udata i postala je babica. »To ćemo kod nje vizitu učiniti; znam da neće za zlo primiti.« »Baš će joj milo biti; onomad Vas je baš spominjala; kaže da Vas vrlo dobro poznaje i gospodina Branka, i Vi nju da ste poznavali, no sad misli da biste se od nje ustručavali; ona bi za sreću držala da je posetite.« »Hoćemo, s drage volje, i nikad ne bismo bolje što za naš plan pogodili.« »Ništa nam drugo ne ostaje, nego vizitu učiniti, pa onda u novine.Ako je po volji...!« I Čika poviče: »Hajdmo!« — dugo mu je već bilo na jednom mestu. Dignemo se i odemo. Dođemo do jedne lepe velike kuće.Desić kaže da tu sedi gospođa Livija.Pokucamo na vrata i uđemo unutra. »Drago mi je osobito!« »Gospodin Narandžić... gospodin Čika-Golubović...« »Drago mi je!Izvolte sesti!Gospodina Narandžića već odavna imam sreću poznavati, pa da sam ga samo vid’la, odma’ bi ga poznala.« »Markirato lice, milostiva!« — reče Čika. »I ja bi’ Vas poznao, milostiva, po Vašem oku između stotine.Al’ ste i bili frajla, ne da Vam laskam, i lepa, i nobl, i bogata!« »Nemojte mi, molim Vas, to ni spominjati.Kamo sreća, da sam sad ono što sam bila, znala bi’ kako treba u svetu živiti.Vami je poznato da je moj muž bio kartaš, pa mi je sve profućkao.Fala bogu što ga crna zemlja pokriva, pa sam sad bar na miru.« »Ne fali Vami ni sad ništa, milostiva, Vi ste i sad ljubvedostojna.« »Šta mi je sad ljubvedostojno, kad svet samo na novac gledi!?« »Molim Vas, neću da pitam kako Vam se vodi, no samo jeste li ovde zadovoljni?« »Fala bogu, zasad sam zadovoljna; svud sam u kuće primljena, i pe ženiraju se od mene ni najveće gospođe.No Vi, gospodine, Vami znam da se dobro vodi.Čula sam već odavna kako ste dobro prošli.« »Čuli ste sigurno za moju sreću, da sam se bogato oženio?« »I to još kako!Čula sam.« »Čuli ste i za moju nesreću, da se moja milostiva supruga usopšila i mene na ovom svetu samog ostavila?« »To je žalosno, al’ lako Vam se može pomoći, — oženite se.« »Lako Vam je to kazati, al’ kad me niko neće.« »Ha, ha, — Vas neće?Na svaki prst deset!« »Eto Vas prvu da zapitam.« »Vi još i sad đavolite, kao kad ste momak bili, no kod mene to ne gilta.Sad sam se već i ja isprakticirala: nisam ni ja više devojka.« »Ja znam, milostiva, kud Vi šibate; kao bajagi, ja sam već kao momak bio interesator.Ono je drugo bilo, pa i onda nisam baš tako za interesom trčao.Vi ste bili i lepa i bogata, pa ne možete kazati da sam ludovao za Vami.« »Na to bi Vam drugom prilikom mogla što kazati.« »Znam šta mislite; je-l’-te, Branko je bio onda Vaš šampion?« ' »Pa jeste, al’ molim Vas, da Vam prekinem reč, nemojte zaboraviti što ste hteli kazati, šta radi, boga Vam, Branko, il’... falila sam... gospodin Branko? — On tu sedi i nedavno se oženio, po još ga vid’la nisam.« »Čudim se kako ga vid’li niste.« »Kažu da je više na strani.« Al’ šta, Branko Vas zar još i sad interesira?« »Interesira me samo sudba njegova, drugo ništ’.Ja s njim nikad ništ’ imati pe mogu.Ja sam prama njega pofalila; treba da sam ga duže čekala, al’ moja guvernanta me na protivno nagovorila.On me je omrznuo, s punim pravom; a koga on jedanput omrzne, toga više nikad ne zavole.Ne znam da l’ zna da sam ja ovde, al’ i ako zna, baš da me vidi, znam da mi ne bi proslovio.Al’ meni ga je opet žao.« »Pa šta Vam ga je žao? — Ta on se po svom ćefu oženio.« »Ha, ha!To Vi još ništ’ pe znate.Neću ništ’ da govorim.Ja sam je jedanput vid’la, pa već znam koliko je sati, a naslušala sam se dosta.« »Ta i bolje da ih se manemo; znate, i svet je nevaljao, — svašta izmišljava.No kako Vi, tako lepa mlada udovica, da se ne udate?« »Znate, koga zmija uje, taj se i guštera boji« »Zar smo mi gušteri, milostiva?« — pita Čika. »Još i gore.« »Molim, milostiva, ja nisam gušter; evo ceo svet zna da sam se »golub« zvao,« — reče Čika, kom se Livija dopala, pa se u razgovor i on hteo upustiti, al’ je fijasko načinio, jer ga je Livija tek preko ramena smešljivo pogledala, pa mu nije ništ’ ni odgovorila.Moram opet ja da započnem. »Milostiva, znam da ste imali kao udovica dosta prilike, pa opet se niste hteli udati.« »Molim Vas, sad jedna ženska, kao što sam ja, mora dobro oči otvoriti.Dok sam kurs slušala, bilo je tu mladi’ medicinara i kirurga, koji su mi hteli kur da prave, al’ ja na te fićfiriće ni gledala nisam.« »Retka dobrodetelj!To Vam na pohvalu služi.Al’ molim Vas, kako bi mi sad u kreditu stojali, tojest ja, bi l’ se mogao oženiti?I to, izvinite me, ne razumem tako da s Vami, jer budite uvereni da su mi prošla vremena još u spomenu i da Vas, pored Branka, kao rođenu sestru smatram, pa kad biste baš i imali prama mene naklonosti, što nemate, i niste ni imali, — opet ne bi’ Vas mogao uzeti, tako mi dolazite srodna; no da mi je onako, koja nije tako srodna čustva, pa da se srodi, — to ne bi’ mario...« »Kome lakše nego Vami!« »Al’ nemam poznanstva.« »Lako je s poznanstvom, kad se koja ima s kakvim čestitim upoznati.« »Moliću, Vi ovde imate poznanstva?« Ako hoćete, mogu Vam biti provodadžinica; i onako svud se o Vami raspituju, pa kad kažem da Vas odavna poznajem, a one navale na mene da se s Vami sastanem, i koju lepu reč proslovim, no ja sam se ustručavala; mislim, može me gospodin Narandžić fumigirati, pa zašto da se izlažem?A sad mi je baš milo što ste me posetili.« »I meni je milo; utoliko većma što smo se sporazumeli.Ja ću Vam biti uvek blagodaran.Da Vas ne uvredim, ako biste i dalje nameru imali u Vašem sadašnjem blagorodnom stanju i pozivu, ženskom polu i decama, a pored toga i čovečastvu na polzu biti, to budite uvereni da ja velika poznanstva imam i mogu izdejstvovati, da prvom prilikom postanete prva varmeđska babica; a i inače sve moje ostale sile stoje Vam na dišpoziciji.No sad što bi’ Vas molio.Vi ste moja stara poznanica, imaćemo jedno prama drugo poverenja.Gospodina Desića poznajete; sigurno Vi njegovo, a on Vaše poverenje uživa; on me je ovamo i doveo.A ovo je naš slatki Čika; on je prava kutija, što se tajne tiče.Sad izvol’te me preslušati.Znate, ja sam čovek gavaler, što je svakom poznato, ko me poznaje; rad sam u svetu da živim i otsad kao gavaler, al’ ako dođe takva prilika, da mi se dopadne, ja ću je uzeti.Meni je svejedno, bila frajla il’ udovica, bogata il’ sirota.Ja sam se rad u novine metnuti da tražim partiju, kakvu već opišem, al’ koje ushtedu, da dođu na opredeleno mesto, da se sa mnom upoznaju, da vidimo, da l’ se jedno drugom dopadamo, da l’ nam se naravi slažu.Sad za taj plan moramo imati jedno solidno mesto: ne u hotelu, ni di su muški, ne na promenadi, ne u teatru; a to bi, valjda, moglo kod Vas biti, jer, kao što mi je gospodin Desić govorio, Vi ste ovde vrlo dobro primljeni, i iz najveći’ kuća Vas posećavaju.Ja bi’, dakle, želio da se, u smislu kondicija, te persone kod Vas inkognito, al’ strašno inkognito, prijave.Ja se nadam da ćete, ako se primite, tom blagorodnom zadatku potpuno odgovoriti.Smem li si nadeždu davati?« »Meni je osobito milo što mi toliko poverenje poklanjate, i trudiću se da sve na Vaše zadovoljstvo učinim.Ono nek se zna di se imaju prijaviti, i mora se znati, kad se u novine metne, al’ to sigurno neće niko znati ko se prijavio, jer će to kod mene ostati zakopano, a nadam se, gospodo moja, i kod vas.Ja dobro stojim u kreditu, pa zato i imam poverenja.Tek što sam ovamo došla, pa dve-tri kuće poznala, ove me, opet, za nekoliko meseci tako sa drugima upoznaše, da druga ni za godinu dana ne bi do tog poznanstva došla.Odma’ u početku se počeše grabiti za mene.Zato nemajte brige, izvol’te samo na mene atresirati, pa da bog da bilo sretno!« — odgovori gospođa Livija; ove poslednje reči sa malo lukavim smešenjem. »E, sad znamo na čemu smo.Nismo radi vreme gubiti, što je Vami skupo; dakle, mi se Vami preporučujemo, kao što smo rekli, stoji li reč?« »E, sad zbogom! — dok se opet ne vidimo, što će vrlo skoro biti.Baš mi je drago, što me je Desić ovamo doveo. Nadam se opet skorim se viditi.« Kažem Čiki i Desiću da se prođu, a mene malo na miru da ostave; imam neka privatna pisma kući da pišem, pa ćemo se na večeri u hotelu sastati.Oni se dragovoljno otcepe, a ja odo’ u kvartir.Najpre napišem dva pisma kući, — prvo je kuća, pa onda tek juks i ludorija, — pa stanem razmišljati. Mislim se o toj babici, gospođi Liviji.Kako se sudba kod ljudi okreće!Kakva je to devojka bila!Lepa, bogata!Doduše, i sad je lepa, al’ nije bogata.Pa šta sam ja bio onda prama nje?Siroma’ jurat, imao sam manje neg’ ništa, jer imanja nisam imao, a duga dosta.Od šnajdera i šustera nisam mogao po sokaci ići, sve sam se morao obzirati; i tek kad je Branko milostivu poznao, onda sam se ti’ beda kurtalisao.Onda da sam je zaprosio, ne samo da bi mi košar dala, no našla bi se i uvređena.Držao sam za sreću samo da joj mogu parazol pre’vatiti; i to mi je tek onda dopustila, kad nabliže boljeg nije bilo.Kad je zaiskala čašu vode, a ja trčim kao lud, hoću nos da razbijem, i mislim da sam veliku uslugu učinio; a ona nije žedna, tek iz šale je iskala, samo da se da služiti, pa tek vodu malo košta, pa se nasmeši i ostavi.Mislila je da će to uvek tako ići.Pa gle, kakve promene!Ona babica a ja spaija.Sad znam da bi za mene pošla, al’ ja ne bi’ je uzeo; voleo bi’ nanovo stari siroma’ Milan Narandžić biti.Pa kako je sad isprakticirana, kako se pretvara.No mene ni ona, ni njene jednomislenice prevariti neće.Da je Branko bio kao ja, ne bi ga Grivićka prevarila.Raspitao bi bio sve što se u Grivićevoj kući događalo i ne bi se dao na tanak led navesti.Ne znam, dopala mu se Hanika što je bila bolesna, pa interesant izgleda, pa je siroče, pa Grivić solidan, učtiv čovek, pa Grivićka puna etikecije; kanda nije mogao i na drugoj kakvoj bolesnici interesantno naći, kanda nema dosta siročadi, pa ništa ne valjadu, pa kanda za nekoliko puta ne može se čovek i dobrim pokazati.Ta đavo se katkad i u jagnjeću kožu oblači.Treba tu malko i poznati i iskusiti s kim će čovek i sladost i gorčinu ovog života deliti.Ja sam moju uzeo već kad smo se dobro upoznali.I ja njoj nisam bio na štetu, al’ još manje ona meni.Ne bi ni Cifrić uzeo bio Fišpauhovicu, da je nije pre dobro poznavao.Nego ljudi sve tako po mraku tumaraju, pa se igraju žmure.Ja ne bi’ Brankovu Haniku uzeo.Ne znam za što?!Zar za ono malo lica?Lice prođe kao cvet, pa ako, osim toga, nema novaca, ni srca, to onda ne vredi ništa. Tako sam se dugo mislio, dok ne dođe Čika i Desić. Evo i nji’. »Šta je, Čiko, šta si se ti tako zaduvao?« »Pusti da sednem; učinio sam jedan jugendštrajh.Odem ja sa Desićem na promenadu.Bila je muzika, al’ već je sunce zaodilo, već se počeše razilaziti.Opazimo dve lepe dame, a mi za njima; one malo brže, al’ mi jurimo.Kad smo i’ stigli, a mi se metnemo u pozituru, a one počeše koketirati, smeše se.Čujemo di se razgovaraju; čujemo i to, kako jedna kaže, ona lepša, i to smešeći se: »Onaj mali mi se dopada.Šteta što nije mlađi!« Vučem Desića da ih oslovimo; al’ je on moj šegrt u tim stvarima, pa se zabunio.Šteta što nisam u deset godina mlađi, pa bi’ mu pokazao šta je Čika!Al’ još ni sad ga se ne futiram.Al’ on okleva, dok ne dođe neki drugi i otprati ih kući, i zato sam se zaduvao.No ja sam gladan.Hoćemo li sad konferenciju držati, il’ posle večere?« »Posle večere.Tu ćemo u mom salonu i večerati.« »I bolje.Mi nećemo da nam pilje u zube, kad jedemo; jer, kad jedemo jarebice i fazane, oni nas gledaju kao neko čudo; misle da ćemo bankrotirati, a to je kod nas što obično.Nije l’ tako?« »Tako je, Čiko.Baš si mi sad dao gust na jarebice.Hajdmo, zvon’mo pa da večeramo.« Dođe kelner.Baš sve damo ono doneti što je Čika hteo, i sve je dobro bilo, jer je Čika bonvivan da mu para nema, pa ništ’ neće što je zlo. Posle večere savetujemo se.Reč je o tom kako ćemo za ženidbu anoncu načiniti.Jedan ’oće ovako, drugi onako: svaki ima u nečem pravo.Ja si sve u misli zabeležim, a najbolji sam na peru, pa onda dve anonce napišem.Prva je ovako glasila: ”Jedan mlad čovek, nešto preko trideset godina, traži sebi zaručnicu.On ima godišnje 20.000 forinti prihoda.Zaručnica, ako je preko četrdeset godina stara, mora imati 20.000 f. godišnjeg prihoda; ako je od trideset do četrdeset — 10.000 f.; od dvadeset do trideset 5.000 f.; od petnaest do dvadeset 3.000 f. Od prve kategorije ne mora biti lepa, od druge neka je samo prilična, od treće i četvrte mora biti vrlo lepa.Zbog kakve izvanredne okolnosti može se u poslednjim dvema kategorijama nešto i popustiti.Krštena se pisma ne iziskuju.Adresa na hausmajstora kuće br. 1.200.Dotična dama ima se il’ lično il’ sa fotografiranim portretom onde pretstaviti.Tajnost će se najstrožije nabljudavati.“ Druga je ovako glasila: ”Jedan starijeg doba, al’ imućan čovek, želi se oženiti sa jednom sirotom devojkom između 15—21 godine.Mora lepa biti i dobra gazdarica; drugo se ništ’ ne traži.Dalja izvestija sa atresom na kuću br. 1.000 kod hauzmajstora.Za tajnost jamči se.“ Obe anonce odobrio je i Čika i Desić.Broj 1.000.Tu sedi jedna prisna drugarica gospođe Livije, pa me Desić uverava, da se o ničem ne sumnjam; onde je tako isto sigurno kao pod brojem 1.200.Hajd’ da probamo!Desić će i to Liviji na znanje dati. Sad dam obe anonce Desiću da ih u novine stavi, al’ dodam i to da čuvaju tajnu, da se ja sasvim ne šalim, jer ako bi mi se koja dopala, mogu je i uzeti.To sam i zato rekao, da se ne bi Desić sa tim juksom unapred ’degod pofalio, pa i Čika da se di iz juksa ne izreče. Desić ode, a ja i Čika ostanemo, no nismo se dugo bavili, — legnemo i mi. Sutradan dođe Desić i javi nam da je već u novine metnuo i sutra će izići.No još mi i glas donese, da će i na broj 1.000 tako isto sve u redu biti, kao kod gospođe Livije.Sa hausmajsterima je u sporazumljenju.Desić mi još i jedno pismo preda.To je pismo predano nekom stranom prilikom gospođi Liviji od strane Jelke, da ga meni kako god dostavi.Poznate su bile.Jelka nije ni pošti verovala, no poslala ga je po svom pouzdanom čoveku. Otvorim pismo. „Slatki Milane! „Ti si za mene sasvim zaboravio, nije ni čudo, među tolikim damama... a da znaš kako ja za tobom čeznem i venem... al’ badava takvi su muški... pa zar da si i ti takav, ne, ne, ne mogu da verujem.Nadam se još, da ćeš bolju moga srca utaložiti, ja sam gotova za tobom i u vatru i u vodu, samo mi poruči kad hoćeš, ja sam gotova i sestru i šogora ostaviti, samo ako je tvoja volja, možeš se sasvim poveriti gospođi Liviji, jerbo sam s njom na vrlo dobroj nozi, otpiši mi, golube moj, da ne vene za tobom tako dugo... tvoja do smrti Jelka s. r.“ Nasmešim se i dam ga Desiću i Čiki da ga pročitaju.Čika se nasmeje, a Desić jednako študira pismo.Mislim se, sad nije vreme da ju citiram, no poverim Desiću da joj u moje ime otpiše, i onako je on prvo pisao; ona drži Desićevu ruku za moju.Kažem mu da joj piše, da se pretrpi jedno tri nedelje, sve će onda bolje biti, i poručiću joj; pismo, pak, preko Livije da se ekspedira.Neka ga sam on kod kuće napiše, jer drugo mi je u glavi sada.Ako dođe do čega, mogu se natrag povući.I inače nisam baš rad bio da familiju ostavlja, pa da uzimam banbadava đavola na vrat.Desić se toga rado primi. E, sad čekamo sutradan, da vidimo kako će se anonce primiti. Sutradan pošljem Čiku i Desića da idu po varoši, po kafanama i svuda, samo da dokuče šta se o tim anoncima govori.Kažem im da ćemo se samo uveče sastati, da im što više vremena ostane na telbizenje.I ja se po varoši šetam i študiram lica; sve me gledaju, sve se osvrću za mnom.Al’ to su isto i pre činili, pa me ništ’ ne tušira; idem gordo i gledim preko ramena.Jedva čekam da veče dođe. Kad uveče, a eto Čike i Desića.Pitam ih šta su čuli.Pripovedaju mi kako svi drže anoncu na br. 1.200 da se mene tiče, a onu br. 1.000 od Čike, oni koji Čiku poznavali nisu.Čika se raduje; kaže da će da načini kakav jugendštrajh.Bili su kod gospođe Livije, pa im kaže da su već bili mlogi muški kod nje i na br. 1.000, al’ sve je ona tako uredila, da baš ni jedan od nji’ neće znati ko je, ni šta je, pa ni dame koje se pojavljivale budu.Ženske se nikakve još javljale nisu.Al’ i kako za tako kratko vreme!Danas i sutra će se samo glas da rasprostire, pa će tek posle biti rajteraja po varoši.I to mi je od strane Livije dato na znanje, da kako šta bude na kojem broju, odma’ će mi biti javljeno.Samo me moli, da za tri dana niko od nas k njoj ne dolazi. Mi čekamo.Donde se sa drugim čim zabavljamo; u varoši se uvek nađe za besposličara kojekakvi’ sitnarija, koje nije vredno ni da vam opominjem. Četvrti dan pošlje mi gospođa Livija jedno pismance.Pročitam ga: zove me da k njoj dođem.Odma’ se opremim.Desiću i Čiki ostavim cedulju, da me nigdi ne traže; neka čine što god hoće, samo nek ostave na miru gospođu Liviju i br. 1.000. Odem Liviji.Kucnem, uđem. »Službenica, baš dobro kad ste odma’ došli.Već se javljaju, i ovde i na br. 1.000.Ovde je prvo bila jedna lepa gospođa, i to udovica, okolo trideset godina, ima 3.000 f. godišnjeg prihoda, al’ kazala sam joj da po anonci malo će biti, neg’ opet dala sam joj nadeždu da ste Vi vrlo dobar i da ćete što i popustiti.Doći će pred veče u sedam sati, a ja ću načiniti jedan mali inkognito te-soare; nikog neće biti, osim nas troje.Bila je, opet, jedna udovica, dama okolo triest i pet godina; ta će opet doći sutra u to isto doba na inkognito soare; i ta ima godišnje 3.000 f. Ima, opet, jedna nešto preko četrest godina, prilična je, ima 5.000; ta će doći preksutra pa soare... al’ falila sam, ne na soare, neg’ na mali asamble.Jedna, opet, okolo pedeset godina stara, neću sad još da je imenujem, ima 10.000 f. godišnje; ta nije došla, nego dala me zvati, dala mi je svoj fotografisan lik i pozdravila Vas da je posetite; vrlo će Vas rado dočekati.Posle na br. 1.000 javilo se već sijaset, i sa materama, i bez matera.Ima krasni’, lepi’ devojčica, s kojima bi čovek sretne dane provoditi mogao.Ima među njima i lepi’, vospitani’ mašamoda; al’ Vas mogu uveriti, gospodin Narandžić, da su osobite devojke, samo im sreća fali.To je sve zasad, a koji dan biće ih sijaset.Sad od Vaše volje i gusta stoji da sebe i nji’... il’ pofalila sam... koju od nji’ usrećite.Koje su se na moju numeru prejavile, evo im fotografije.« Izvuče iz ormana fotografična portreta.Ona prva od 3.000 f. vidi se zdravo lepa, samo suviše šmahtend.Ona od 5.000 f. lepa, no prama mene, budući sam vrlo suv, vrlo debela, al’ pasira.Ona od 10.000 f. preterano je debela; trbu’ neiskazano veliki.E, sad da biram!One na br. 1.000 bi mi se najbolje dopadale: kakvi’ tu nema blondina i brineta, pa sve feš izgledaju, al’ badava, nemaju novaca!Kažem gospođi Liviji da ću termine soarea točno održati, i vidiću da l’ se slažemo u naturi.Tako i to želim i na br. 1.000 stvar urediti.Gospođa Livija je na sve gotova i u svemu točna. Ja održim termin soarea i prvi i drugi dan.Fine dame, vrlo smo se dobro unterhaltovali.Gospođi od 10.000 nisam hteo vizitu praviti, jer sasvim nije bila za mene.Kad bi’ se s njom šetao, tek bi’ se blamirao; već je blizu šeset godina.Međutim, odem sa gospođom Livijom i na br. 1.000.Upoznam se lično sa ljubvedostojnim frajlicama.Al’ kratko je vreme, di će čovek za dva-tri dana u sve da pronikne; treba tu malo više vremena.Pravim duže termine, upoznam se sve većma i većma na obadve numere. Svaki dan se nove i nove javljaju, i to tako inkognito, da niko o tome ništ’ ne zna, samo ja, gospođa Livija i ona persona koje se tiče. Tu sam sad za dve nedelje vrlo lepe dane proveo; nikad ih zaboraviti neću!Al’ od ženidbe nema ništa.Na br. 1.200 ni jedna svojoj kategoriji ne odgovara; svaka mlogo manje ima.Na broju 1.000, kao što reko’, ne može se ništa činiti, jer su sirote, a sirota, kad dođe do sreće, pobesni.Al’, opet, ako ih i nisam hteo uzeti, opet učinio sam ono što čovek treba prama sirote da čini: nešto sam malo dao svakoj na ausštafirung, i to samo iz čistog, bistrog sažalenja prama radeni’ sirotica.I one su zadovoljne bile.O tome niko nek se ne sumnja. No već vreme je bilo da celu stvar prekinem, al’ teško ide, jer koje što sam se ja već na te abentaere naučio, koje pak što sam sve nove i nove ponude za ženidbu dobijao.Malo pomalo odučile se od br. 1.200.No ia br. 1.000 duže je trajalo, jer se onde Čika oblizivao; on se potajno izdavao za auktora druge anonce.Al’ opet nije uspeo: neće ni jedna za njega da pođe; kažu da je mator.Al’ one bi se same u tom varale, jer Čika da je iz istine na ženidbu mislio, pa da se pokazao onako, kao čovek od velike sermije, sve bi letile za golubom-čikom. Najedared sve prestade, samo ona milostiva sa 10.000 godišnjeg ne da mira.Daje velike prezente gospođi Liviji, samo da me privoli da joj vizitu učinim.Reskiram se jedanput i odem na vizitu.Vrlo me lepo dočekala.Sobe krasota, salon veliki.Zove me na ručak jedanput, dvaput.Na jedared iziđe ona sama s farbom na sredu i pita me: bi l’ se ja ženio?Kažem joj da bi’, al’ po mom poznatom programu.Ona mi iskreno kaže da bi pošla za mene.Ja joj iskreno kažem da nemam protiv toga ništa, ali rad sam da mi celo imanje posle njene smrti pokloni, i to da se odma’ u formi moringa osigura.Ona se na to malo uvređena našla, pa samo kaže da će se promisliti i na znanje dati.Ja odem.Ona me nikad ne zove, a onamo ne idem; sigurno se promislila da nije rada moringovati, i tako ja sasvim izostanem. Gospođa Livija ne samo od pomenute gospođe što je prezente dobivala, nego je dobivala i od drugi’, samo da im na ruku ide.Kad sam prvi put u gospođe Livije kuću stupio, bilo je prilično pokućstva, al’ sad kao god u kakav salon da stupiš.I to je dobila samo od udovica.Bilo je posle čak iz okoline, a ne samo iz varoši, koji su svoje kćeri nudili, i dolazili su gospođi Liviji sa fotografisanim portretama i sa zabeleženim mirazom.Lično ih nisu hteli pretstaviti, neg’ su me invitirali, da ja k njima dođem.Al’ samo da niko o tome ne zna da kćeri svoje nude, donosili su gospođi Liviji lepe prezente.I ja im to nisam zamerao, jer svaki otac gledi da dobro svoju kćer uda.Tako je gospođa Livija dosta profitirala, bez da je ikakve koristi tražila.Tako isto i njena prijateljica na br. 1.000, jedna vešta blumenmaherka.Ja od moje strane bio sam blagodaran, osobito prama gospođe Livije, i znam da se ne može protiv mene potužiti.Al’ iskreno ispovedam, da ona nije bila interesatorka, imala je najlepše namere, i što je učinila, učinila je u hatar kao prama svog starog poznanika i Brankovog prijatelja, a ja držao sam si si za neku satisfakciju, što sam mogao učiniti nešto dobra onoj koja je negda na mene slabo gledala, il’ baš fumigirala.Pale su mi na pamet mloge frajle, kojima su pragove obijali, a one se gordile kao Livija, pa su tako isto kao i ona prošle. Gospođu Liviju su posle toga mlogo ogovarali što se malo oporavila, al’ nisu imali pravo; i opet iskreno vam ispovedam da je gospođa Livija ono činila, što je, po svom položenju, prama mene činiti imala; i koji bi što protiv nje proslovio, protiv toga bi’ ja uvek bio. Prošao je, dakle, i taj juks i Čikin jugendštrajh. Desić, međutim, drugim se čim zabavljao.On je vrlo dobro znao da za njega nije ni br. 1.200, ni br. 1.000.On je već suviše poznat bio, pa nije imao nadežde da će što profitirati.Zato, dok sam se ja sa tim namerama bavio, sklopio je i on plan za sebe; no nije mu dobro za rukom pošao. Desić je već odavna na Jelku oko bacio, pa kad je vidio da ja baš tako za njom ne čeznem, odvažio se što u svoju korist kod nje pokušati.Sa svojim licem i imenom ne bi ni najmanje uspeo, jer Jelka ne bi ga slušala; al’ ta mu je okolnost na ruci bila, što je on svojom rukom u moje ime Jelki oba pisma pisao i potpisivao.Ovo drugo nisam ni čitao. Kad sam Desiću dopustio da u moje ime ono drugo pismo napiše, on ga je sasvim po svojoj ćudi napisao.Kad je vidio da je već sa mojim abentaerom oko kraja, a on hajd’ da upotrebi priliku, te napiše u trećem pismu, za koje ja nisam ni znao, da Jelka dođe odma’ gospođi Liviji, i to opredeli i dan kad.Jelka dođe.Baš taj dan nije došao Desić k meni, a ja sam imao sa Čikom posla, jer je Čika otputovati hteo, već mu je dugo bilo vreme, pa ga nikako zadržati ne mogu.Čika kaže da će i k Jelki svrnuti i pita me hoću li što da joj poručim.Poručim joj da se još malo pretrpi, pa ću ja sam doći k njoj da je posetim. Čika se oprosti i ode. Ja mislim još kad ću ići k Jelki, al’ kad najedared dođe poruka od gospođe Livije, da je kod nje gospođa Jelka i čeka me.Začudio sam se otkud tako brzo, kad joj ni poručio nisam da dođe. Kad onamo, a ja ju nađem uplakanu.Začudim se.Pitam je šta joj fali, a ona, kad si oči ubrisala, odgovara mi.Livija je izašla. »Vidiš, Milane, kako sam prošla.Dobila sam pismo da danas dođem.Sestra i šogor osetili su da te volem i da za tvoju ljubav u V. idem; stali su mi na put da ne idem, posvadim se sa sestrom i šogorom, i pretila sam im da ću moj kapital otkazati.No oni i onda silom hoće da me zadrže.Al’ ja se razljutim, pa bez da su znali, upakovala sam nešto haljina, na sam ovamo pobegla.Al’ kad sam ovamo došla, a ono gospodin Desić dođe i kaže mi da nisi ovde, da si već otputovao, pa je počeo meni kurmaheraj praviti, pa mi je kazao da ti nećeš ništ’ za mene da znaš.Ja mu nisam verovala, al’ on mi kaže da ti nisi meni ta pisma pisao, nego on, i uzme pero i tintu, pa je počeo pisati, pa je akurat njegova ruka.Ja sam se zabunila, a on me još većma zabunjivao, jer je klekao pred mene, pa je iskao oproštenje i ispovedio mi, da je on sve to činio što luduje za mnom, pa mi silom ruku ljubi, al’ ja se još većma razljutim, vičem: »Policaj, vatra!« Desić se uplašio, pa je pobegao, a ja sam se tako uplašila, da još i sad imam hercklopfen.Evo ta pisma, samo pogledaj!« »Znaš, mila Jelka, ono je istina da sam ja sa njim prvo pismo pisao, jer me onda palac na vr’u jako boleo, a ti to ne znaš, jer se nisam tebi tužio; posle drugo pismo je on u moje ime pisao, znaš da ne budu dve ruke u korešpodenciji; i tu sam mu se sasvim poverio, mislio sam da je moj iskren prijatelj, koji zna tajnu čuvati.Za treće pismo ništ’ ne znam.Vidim da sam falio, oprosti mi.Al’ obećavam ti da više neću sa Desićem nikakvog posla imati.Daj, molim te, da čitam ta pisma.« Uzmem ono drugo koje sam po narudžbini poslao, bez da sam ga čitao, pa ga u sebi čitam. „Ljubezna Jelka! ”Budi na oprezu, pa kad ti poručim, odma’ do dođeš, i to k gospođi Liviji.Sad me samo neki važni poslovi zadržavaju.Budi donde spokojna i uverena o ljubavi tvoga... tebe do smrti ljubećeg...M. N.“ »No to je veliki špicpub!« Pruži sad poslednje. „Sladčajša Jelka! „Sad nemoj ništ’ da oklevaš, no kako dobiješ ovo par redi, a ti odma’ sutra, tojest u četvrtak, dođi gospođi Liviji, ako hoćeš da budem na veki tvoj. ..M. N.“ »No to je inpertinent špicpub.Ja sam baš danas poručio po Čiki, koji je malo pre otputovao, da dođe k tebi i da ti kaže da se malo pretrpiš, dokle ti što ne poručim.Siroma’ Čika, sad će se badava truditi!Al’ neka, naći će si on društva.« Jelka se umirila.Ja joj pravim kur iz učtivosti jedan, dva, tri, pet-šest dana, i ona je sasvim zadovoljna.Šetam se s njom po sokaci, pa joj sve poznate dame zavide.Nije bila ružna, mogao sam se s njom šetati.Razglasi potajno da je prosim, da ću je uzeti.Niko nije to verovao, pa i ona sama teško, pa tek izdaleka nagovešćuje šta svet o meni i o njoj govori.Meni je već dosta bilo, vreme je da se na lep način od nje oprostim.Šogor i sestra pišu joj da se vrati, prete joj da će po nju doći.Ona im poručuje da to nipošto ne čine, jer je ona od sebe gospođa.Naposletku i sam je počnem nagovarati da se vrati, jer se glas razneo da je za Desićem došla; to je sam Desić razglasio, pa nek pokaže svetu da to nije istina, a samo će s tim pokazati, ako se opet kući vrati.Ona saizvoli, samo da je ja pratim i kod kuće izvinim. Ja je otpratim kući i izvinim pred Runićevima i nju i sebe, i dokažem da u tim pismima nema moje ruke; osvedoče se o mom rukopisu i uvere se da je sve to od strane Desića izišlo.Runić i Runićka osobito mi blagodare, ištu oproštenje od mene i sa Jelkom se pomire.Hteli su u tu slavu odma’ i čast da prave, al’ kažem da se ne mogu nimalo baviti, i tako jedva sam se mogao sa velikom mukom od nji’ otkinuti i vratim se u V. Tako prođe abentaer sa gospođom Jelkom. Desić je mislio da ću se jako na njega srditi, što je tu komediju sa gospođom Jelkom izigrao, pa nije smeo k meni dolaziti; i kad me na sokaku vidi, uklanja se.On, istina, nije lepo učinio što je hteo s mojim imenom da profitira, al’ ja zato opet nisam bio faše; šta više, zadovoljan sam bio sasvim, a Desić je sam sebe kaštigovao, jer je sa tim gospođu Jelku uvredio, pa da joj ni na oči ne ide.Nađem ga na sokaku, u’vatim ga za ruku i kažem mu da se ni najmanje ne srdim, sve je dobro ispalo.Desić se jako zaradovao, smeje se kao lud što je tako ispalo, i ostasmo opet dobri prijatelji. Branko je već u varoši, no neću k njemu da idem; čekam da on k meni dođe. Kad eto jedanput dođe.Bilo je pred veče. »Kamo te, Branko, već otkad te želim viditi?!« »Imao sam u okolini posla, pa sam se već pre nekoliko dana vratio, al’ opet i kod kuće sam imao posla, pa nisam te mogao odma’ potražiti.A kako ti ovde?« »Vrlo dobro!Svaki dan se nađe kakav abentaer.« »Čuo sam kako si se u novine metnuo, da si se rad ženiti, pa si među ženskima čitavu revoluciju načinio.Šta ti to palo na namet?« »Nije meni, nego upravo Čiki je palo na pamet, i od njega je vrlo dobra misao bila, jer koje od žalosti za tobom, što si s Grivićevima tako prošao, koje pak što drugog posla nisam imao, počelo mi biti dugo vreme.A ko ti je to kazao?« »Čitao sam u novinama i odma’ sam znao, da je to tvoje maslo, pa i u varoši se čuje.Morao sam se smejati, makar da nisam bio dobre volje.« »Javile su se mloge ljubvedostojne, al’ ni jedna nije odgovarala programu; zato se i nisam mogao oženiti.Pa da znaš di je bio randevu?Kod naše negdašnje... ili tvoje negdašnje... »Čuo sam.« »Bi l’ se nadao da ćeš još Liviju ovde naći, pa jesi l’ je vidio?« »Vidio sam je baš juče.Pored mene je prošla.« »Pa jesi l’ je poznao?Je l’ te ona poznala?Jeste l’ se razgovarali?« »Poznao sam i ja nju i ona mene; pogledala me, pa je oči spustila, malo se i nasmešila, no ja sam odma’ na stranu pogledao; nit’ sam je hteo osloviti, niti je ona mene oslovila.« »Pa nije ti bilo žao?« »Zašt’ da mi je žao?Ona kako me nije dočekala i udala se za drugog, već je iz mog srca izbačena, pa sad mi je svejedno, kao i makoja druga.« »No, siroticu znam da je moralo boleti.« »Strašno i jeste, posle toliko godina i tolike rafinerije.« »Znaš da je babica?« »Pa valjda te to ženira?« »Ni najmanje.Ja svaki stalež poštujem, no samo neću ništ’ s njom da imam.« »Al’ je ona za tebe raspitivala.« »Ti znaš da ja ne volem da ko o meni raspituje, a ona najmanje.No mani se toga razgovora.Kaži mi misliš li se ti ovde još i duže baviti?« »Kakvo je to od tebe pitanje, Branko?!No, tome se ne bi nadao od tebe.Zar sam ja tebi ovde na dosadi?To će toliko reći, kao: »Šta se već kući ne tornjaš?« Jesam li te uvredio, Branko?« »Šta luduješ, šta trčiš napred, kad ne znaš što sam te to pitao?Ja sam jedno lepo zvanije dobio u varoši B. i do dve nedelje moram onde biti, pa sam rad da si sa mnom; onde si ti i onako kod kuće, pa bismo mogli zajedno onamo.« »E, to je sasvim drugo.Gratuliram ti već unapred.Molim te, ako smem pitati, kakvo si zvanije dobio?« »Postao sam asesor.« »Boga mi, to je lepo zvanije!Još možeš daleko doterati.Drago mi je.Hoću ići s tobom onamo, ma sad odma’.« »Ne viči!Do dve nedelje, velim, jer donde imam ovde posla; moram da se pripravljam.« »Al’ kako ću ja donde bez tebe provoditi, kad imaš posla?« »To ti je briga!A kad si nije umeo Milan Narandžić zabave naći?« »To mi je baš milo, kad me tako kuražiš, i pravo kažeš: naći ću ja sebi zabave!« »Dakle, to sam ti hteo kazati; radi donde šta god hoćeš, mene ostavi donde na miru, pa ćemo posle zajedno.« »Hoće l’ i gospođa Hanika s nami?« »Svi zajedno i sa svim; zato moram da se pripravim.« »E dobro, ja ću opet od sutra da počnem lustrajze po okolini, pa ću do trinaest dana ovde biti.« »Dakle, neka tako bude.Fala bogu što ću na stranu otići; odma’ sam malo vedriji, veseliji!« »Poznaje se na tebi.Kako si strašno izgledao, kad sam te posle ženidbe prvi put vidio.Nisam ti ništa hteo govoriti, al’ kažem ti: strašno si izgledao.« »Pa i zašto da sam uvek neveseo, je l’?To valjda zbog Grivićevi?Brigo, na stranu!Zovi kelnera, nek nam donese što.Baš danas hoću da se s tobom razveselim.« »I vredno je u sreću tvoga zvanija da se proveselimo.« »Mani se zvanija; neću zvanija radi, nego onako bez politike, kao što smo negda; pa baš neću ni s kim, nego samo nas dvoje.Zvoni nek donesu.« Ja zvonim, kelner dođe.Ja zapovedim sve što treba, kelner ode i odma’ sve donese.Mi se donde razgovaramo. »Da nas bog živi, Milane!« »Živili mi!« Baš mi je milo bilo što je Branko tako raspoložen, pa kad sam s njim, ne branim ma se i otreskao.Padoše mi na pamet detinjske i mladićske godine, pa nas to sve većma oživljavalo. »Opominješ li se, Milane, našeg tandlmarka?« »A opominješ li se ti tvoje Ide i Marije?« »A ti tvoje Rezike i Babike?« »Samo, molim te, nemoj nji’ spominjati; odma’ će mi mučno biti.« »Ti si, Milane, neblagodaran.« »Kojom su merom one mene merile, s tom istom merom sam im i ja odmerio.Slušao sam ih kao lud, pa nije l’ to dosta?Al’, molim te, ne spominji ih više.« »Di je naš Cifrić?« »U B., i, kao što čujem, dobro živi sa Fišpauhovicom.« »Sigurno i doktoriše.« »Doktoriše, al’ sigurno je već jedno groblje napunio, dok se isprakticirao.« »Moram i kod Zoričića otići, pre neg’ što otputujem, al’ koji dan ne znam.Moram ga viditi.« »Taj će baš od radosti izvan sebe; i mene će put onud navesti, pa možda ćemo se svi troje sastati.« »Da sam sam, odma’ bi mogao k njemu ići, al’ na vrat na nos moram se na put spremati, pa sa ženom.Lepo je kad je čovek sam, slobodan... al’, opet, nemam pravo, opet je lepše kad je čovek oženjen, pa ima dobru ženu.« »Blago tebi, Branko, kad imaš dobru ženu, ceo svet kaže da se jako volete!« »Upravo da ti kažem, nije baš tako strašna ljubav; nismo imali dosta vremena da se bolje upoznamo, pa ne mogu reći da ne bi’ našao bio drugu kakvu, koju bi većma voleo, il’ koga bi ona većma volela.Al’ u bračnom životu drukčije stoji stvar.Tu cili-mili nije sve, tu treba — osim toga i veliko prijateljstvo.Ako je žena prijatelj, ne može muž imati većeg prijatelja od žene: a ako je neprijatelj, ne može imati većeg neprijatelja od žene.Ja nisam u moju ženu zaluđen, al’ zdravo je mogu trpiti, jer mi je zdravo naklonjena.« »Čuo sam da ne zna šta da radi oko tebe.« »Jest, čisto je već suviše.Al’ kakvu ja narav imam, to jedno je drži.Znaš, neopisano mrzim Grivića i Grivićku; imam uzroka, al’ to ne samo zbog štafirunga.To je sasvim drugo nešto: nisu joj sad prijatelji, nisu joj od detinjstva prijatelji bili, o tom sam se sa više strana uverio; i, da mi nije tako preterano naklonjena, zbog Grivićevi’ i nju bi’ morao omrznuti.No ona je kao kakvo jagnje pored mene, neće ništa protivusloviti.Samo to jedno se jedim što, kad pred njom psujem Grivićeve, neće protiv nji’ ni jedne reči ispustiti.Mislio sam, to je lep karakter, kad protivu svoji’ neće da proslovi, al’ opet to me mrzi, kako može tako flegmatična biti, kad zna, kad sam je uverio, da joj Grivićevi nikad nisu bili prijatelji.Al’ opet mislim se: mlada je, pa još nema tako pakosno srce, kao mi.No opet ti kažem da je pored svega toga ne mrzim.« »Šta je to — ne mrziš?Ta to nije dosta — treba baš da voleš.« »Ta volem, volem, al’ voleti nije ljubiti, il’ simandlom biti, jer ja, fala bogu, nisam još pakrački dekret dobio.Ja moju ženu grlim, pa to je dosta.Sad manimo se toga, no razgovarajmo se o drugom čem.« »E dobro.Kaži mi, Branko, šta o meni ovde govore?« »Drže te za jednog sujetnog ludova.« »Baš su ludovi!Ja i kad ludujem, mudriji sam od nji.« »Čuli su da si bogat, i to ti je nešto kredita održalo.« »Pa kako mogu kazati da sam ludov?Izučio sam se iz ničega.Oženio sam se bogato.Je l’ to ludo?Ovde se bavim neko doba, pa da vidiš koliko se nji’ nude.Branko, oprosti mi, al’ moram ti kazati, da si ti danas udovac, pa da se ženimo, ja bi’ opet veću partiju načinio.« »Jer si interesator, figlar; danju noću o tom misliš, i znaš se većim pokazati neg’ što jesi.« »Pa onda nisam lud, onda sam pametniji neg’ svi oni koji me ogovaraju.Pa zar misliš da tebe ne ogovaraju?« »A koga na svetu ne ogovaraju?!« »Oni o tebi svašta koješta govore.Malo te i pofale, da te većma kuditi mogu.Kažu da si brandenburger.« »Ako za brandenburgera onog drže, kao što mi s’vaćamo, koji je zdravog tela, il’ duha, il’ srca, pa ovaj svet bez ičije uvrede uživa, al’ svet ne kvari, onda sam i ja pravi brandenburger, jer samo onoliko uživam koliko mi zdravlje i čest dopušta; ako što zlo misle, onda su spletkaši i pangalozi.« »Al’ ovde je neka moda da, kad ko ne nosi rukavice, ide u male bircauze večerati, a čovek je, štono zovu, od boljeg reda, odma’ ga izviču za lumpa i pijanicu.A obično ti isti, koji druge tako izvikuju, pokazuju se, kao što sam primetio, kao potajni grešnici.« »Mani se ti’ ljudi: to su il’ telesni il’ duševni bogaljevi.Zavide drugom, što sami nisu u stanju.Tvori pravo, ne vređaj poštenog, budi zdrav i uživaj svet, — to je kod mene regula života!« »Pravo imaš, Branko!Slušao sam kako je jedna velika engleska dama bila u Beču.Engleskinje su, kao što kažu, vrlo dobrog sastava, pa dobro jedu i piju.Ta Engleskinja je pojela za fruštuk, okolo jedanaest sati, jedan biftek, a popila je pet čaša jakog piva.Bečke dame, koje nisu tako zdrave, čudile se, pa su je držale za brandenburgerku, a ovamo bila je vrlo učtiva i pametnija neg’ sve Bečkinje.« »Nemoj se, Milane, tome čuditi.Te bečke dame, koje nisu tako zdrave, piju mesto toga triput na dan kafu, a uveče teja, zato i jesu mizerabl.Tako je isto i kod nas.Pa da vidiš kakvi su još Englezi!Svi nji’ovi veliki ljudi ljušte i vino i pivo, i to najbolje.Zato opet najviše oni putuju, i najlakše svaku klimu snose.Kad bi kakav slavan engleski ministar, kog u novinama čitamo, ovamo došao, evo moje glave ako ga za mesec dana za prvog lumpa proglasili ne bi, a on bi se tek smejao nji’ovoj ludoriji.« »Sasvim pravo imaš!Otkako ženske ništ’ ne rade, a mlogo kafe i teja piju, od to doba se doktori, babice i vračare umložavaju.Tako su, opet, gospoda ljudi sami mekušci.Otuda škrofle, jektike, podagre, glavobolje, zubobolje, jezikobolje, slab il’ nikakav porod.Pa da vidiš do čega su doterale mloge sa farbanjem lica.Znaš, to je već škandal.Hoće prirodu da nadvise.Poznavao sam u mom životu tri dame, i to crnomanjaste, al’ ne da su bile prave crnomanjaste, nego prave Kreolke il’ Araberke.Kose vrane, zubi kao biser, oči garave, haramiske, da ti srce otmu, sa dugačkim trepavicama pokrivene; lice garkasto, pa umiljato.Znaš, kad sam ih prvi put vidno, da sam smeo, klekao bi’ na kolena, pa bi’ ih molio, samo da ih mogu jedan sat gledati.Te iste sam vidio posle deset godina, bele, blede; ispod bledoće providi se stara crnkasta farba, kao kakav stari univerzitet, jedanput okrečen, pa jeftina farba staru diku i ponos pokriva.A da su garave ostale, kamo sreća i po nji’ i po ljude!« »Al’ si, Milane, fantasta!Ti sve sudiš sa strane lepote i ljubavi, a ne i sa strane zdravlja.Al’ treba i to da znaš da, koje se dugo farbaju, lice im izgubi živoću, zubi im se pokvare, pa to nije baš ni zdravo.« »Pa nije baš ni lepo, ni prijatno.Tako sam bio više puti sa damama, koje su se jako farbale.Bile su strašno parfemirate, pa opet nisam se mogao s njima iz bliže razgovarati, tako su neprijatno iz usta mirisale, i to sigurno od farbanja; a šteta, bile su lepe.« »No, još da imam ženu koja se maže, ne bi’ ni jedan dan s njom bio.« »Ti si u tom srećan; tvoju gospođu Haniku je već sama priroda od detinjstva dobro nafarbala.Ima osobitu lepu kožu.« »Neću mene, ni što se moje zove, niko ni da fali, ni da kudi; zato manimo se ti’ razgovora, pa bud’mo veseli, po našem starom običaju.« »Hajd’, živio!« Tako smo se poduže veselili i šalili.On me jednako sekira sa Babikom i Rezikom, pa sa milostivom — mojom pokojnom gospođom.Te stare komendije nisu mu iz glave izlazile, i morao sam mu već i dikoje poznate štikle opet pripovedati. Baš smo dobro proveli, onako kao dva stara prijatelja.Nismo jedan drugog vređali i dosta smo se lepog narazgovarali; dosta smo i jeli i pili, i opet pamet nismo izgubili. Već okolo pet sati oprostismo se i Branko ode kući. Da nas je ko vidio da se tako dockan razilazimo, mislio bi da je bogzna kakav lumperaj bio.I doista, kad je Branko dole sišao i na sokak izišao, a ja friško na pendžer, da ga još jedanput vidim, pa da mu opet zbogom kažem.A on otpozdravlja, ide, a na njega s boka gledi potsmešljivo jedan purger, koji je vrlo rano na špekulaciju ustao.Sigurno je mislio o Branku: »Gle, kad korhelj kući ide!« Al’ zato Branko ostaje Branko, a taj purger filister.Zatvorim pendžer. Al’ smo baš proveli.Sad legnem spavati. Sutradan, kad ustanem, mislim se: šta da radim, kuda ću?Da je tu Čika, sad bi on plan kakav načinio; ovako treba sam da izmislim.Onamo, di sam već jedanput bio, ne bi’ voleo ići; rad bi’ opet novo što viditi.Moram opet najpre na poznato mesto ići, pa odande ću si lakše, po okolnosti, maršrutu načiniti.Idem najpre Zoričiću, pa onda dalje.Moram i zato najpre k Zoričiću, da mu kažem da, ako Branko k njemu dođe, da mu ništ’ ne pripoveda od onog što je meni pripovedao, jer zašto da ga većma bole; a drugo, bogzna kakav račun nosi u glavi Branko o celoj toj stvari.Obučem se, pošljem po kola.Za po sata kola su tu.Sad sam moram putovati; biće mi dugo vreme.Zvao bi’ Desića, al’ bojim se da ne učini opet onako što kao s gospođom Jelkom.Idem sam. Već sam na putu.Kad čovek sam putuje, dugo mu je vreme.Šta zna drugo činiti, nego misliti se o kojekakvim stvarima.I onda padne čoveku svašta na pamet: i mudro i ludo, sve isprekrštano, bez početka i kraja, sad se počne jedno, sad se preskoči na drugo; sad glediš, presuđuješ predel, sad glediš na konje, pa meriš da li mu je koja noga falična, sad glediš na stado, na dobru il’ hrđavu pašu, na useve; sad ti opet domaća briga na pamet padne, sad razni spomen prošlosti. Padne mi Branko na pamet.U celom njegovom razgovoru usiljavao se sakriti svoju bolju, al’ opet u dikojim rečma njegovim dalo se dosta otkriti, mlogo koješta.No ne može sve to dugo u tajnosti ostati; pre il’ posle, malo pomalo sam će mi ispovediti, samo se bojim da se ne zadocni.Opet Branka izgubim iz glave i padne mi na pamet Livija.Hoću silom da je izbacim iz glave, al’ ne ide; spomen i misao su tirani.Pa da mi što važnije na pamet pada, nego sve koješta.Sravnjivam Liviju sada sa Livijom devojkom.Kao devojka, bila je vrlo umiljata, tanka; sad punija, slobodnija, koketa.Sravnjivam sebe, kakav sam bio onda i kakav sam sada.To me sravnenje najvećma mrzi.Livija bi volela biti što je onda bila, a ja opet volem što sam sada, ma da sam stariji.Kakve razlike, kakve promene!Padne mi opet na pamet gospođa Hanika, kako se u kontu cerekala, i Brankove reči, kako mu je ona naklonjena.Sve mi mozak buši.Na sreću, padne mi na pamet Čika, pa se malo razvedrim.Kako se, siroma’, uzmuvao na br. 1.000!Neću više ništ’ da mislim; gledim na sve strane, na šumu i dolinu, na komarce iz šumice, pa s njima sve misli ispreskačem. Malo pomalo dođem do Zoričića.Tu neću dugo da se bavim, izvinjavam se, kažem mu da hoću dalje da putujem i molim da mi kaže kakva su u okolini mesta.On mi sve ređa, al’ nemam ovde ni jednog poznanika.Pitam ga: je l’ daleko P., di Čika sedi?Nije daleko, kaže mi kud treba ići.Javim mu da će ga Branko posetiti, no opomenem ga da mu ništ’ ne govori o onoj stvari.»Zbogom!« Sednem na kola i odem. Kola brzo idu, al’ sam nestrpeljiv, pa bi’ se za breg u’vatio i do Čike dovukao.Moram još kroz jedno selo proći, pa tek onda u P., di je Čika. Kad dođem do blizu onog prvog sela, kad izdaleka vidim: jedna kola stoje pred kapijom, a na koli dva gospodarska čoveka, al’ daleko su, ne mogu dobro lica da vidim.Oboje su prekrstili ruke, pa sede.Šta to znači, nije l’ im se kakva nesreća dogodila? Znate šta zovu pred jednim selom kapiju?Od drveta načinjena neka barijera, zagrada, da je može dete za frtalj sata srušiti; to je kapija.To je zato da marva ovamo onamo ne prolazi.Obično kakvo dete onde stoji, pa putnicima za jednu krajcaru, a i badava, otvara.Kad nema onde deteta, onda si putnici sami otvore i zatvore. Ja sve bliže, kad najedared poznam Čikin lik; drugog ne poznajem.Strašno sam se zaradovao.Dođem do nji’. »Otkud ti, Milane?Baš dobro kad si došao!« Čika je to izgovorio, al’ se s kola ne miče; tako isto i onaj drugi, jedan mlad čovek. »Ja baš k tebi idem.Šta, valjda se ne može kapija da otvori?« Oboje se smeju.Čika proslovi: »Da ti kažem upravo šta je.Već ovde po sata čekamo.Kapija se može otvoriti, al’ deteta nema.Ja neću da ustanem, da otvorim, a neće ni on; kaže da on konje tera, na mene je red.Al’ ja neću ništ’ za to da znam; neću moj komoditet da rušim, a i on je tvrdoglav.Zato, molim te, nek’ otvori kočijaš.« Moj kočijaš otvori.Sad se izljubimo i sa onim drugim upoznamo.Vidi se fajn čovek; ima nešto džentlmenski na njemu.Sedi u Š., privatijer, živi od svog imanja, kao što mi je Čika posle kazao.Pitam Čiku kuda će; kaže u J.; zove i mene onamo.Izvinjavam se, kažem da sam nepoznat, al’ Čika uzima sve na sebe; biće dobro, samo da s njim idem.Odvažim se, jer znam da Čika neće što ludo izmisliti.Čika sad siđe dole, pa ostavi gospodina G. iz Š. i sedne do mene. Krenemo se.I gospodin G. vozi se za nami. Čika se razgovara sa mnom. »Baš dobro kad si nas oslobodio.« »Pa da nisam došao, tek morali biste sami otvoriti.« »Bogme ja ne bi’ otvorio, a ne bi ni on; čekali bismo dok kogod ne bi došao; a da nije niko došao, mi bismo iz kaprica do noći tako stajali.« »No to je baš engleski, Čiko.« »Zar i kod Engleza tako što biva?« »Tako je jedan Englez stajao na jednoj stanici pa je čitao novine.S obe strane veliko blato.Dođe na susret drugi Englez, pa rad je preći, al’ ne može, jer je svud blato, a onaj čita, ni brige mu nije.Ovaj sad stoji pred prvim, pa ga čeka da ga propusti.No prvi čini se kanda ga ne vidi, dok se drugom ne dosadi čekanje, pa ga oslovi: »Milord!Molim Vas, kad pročitate te novine, dajte mi da i ja posle malo čitam.« Onda se tek trgne i propusti ga.« »No to je bio baš fajn vic!Voleo bi’ poznavati tog prvog Engleza.Al’ kaži mi, molim te, kako si ti prošao sa tvojim vicem, tojest sa Jelkom?Ja sam onda bio kod nji’, al’ nje nije bilo onde.Notaroš mi je tek inkognito u uši šušnuo, da je za tobom pobegla, pa su se, i on i notaroška, jako pomamili i grdili te.Nemoj više ići onamo.A šta je sa Jelkom?« Desić je inkognito pisao da dođe gospođi Liviji; ona je došla, al’ Desić se prevario, jer ga Jelka ni gledati nije htela.Tu posle ja se nađem, a ona je bila sasvim zadovoljna, šetala se sa mnom i unterhaltovala nekoliko dana; posle je nagovorim da ide natrag i da se pomiri, a ja ću je voditi.Ona se reši, ja je odvedem, dokažem da to nije moja ruka, no Desićeva, i sve na njega padne: pomire se, a meni na mom trudu osobito zafale.« »No to je baš bio majsterštuk!Baš se radujem.Mislio sam da neću smeti onamo ići, jer se i na mene notaroška rasrdila, kazala je da sam ja kriv, da sam ja poštonoša bio.Tako je, al’ đavo ga znao ko joj je kazao.Srdi l’ se još na mene?« »Ni najmanje.Sve je u redu.Kad sam te spominjao, a ona se s Jelkom zajedno smejala, pa kaže: »Pravi Lucifer taj Čika!«« »E, sad je dobro kad sam Lucifer!Tu opet nanovo može biti grande fantazija!« »Al’ i jesi vrag.Tako se radujem što sam te poznao, jer, znaš, ja ne volem sa svakim biti poznat.« »A ja na špizburgere i ne gledim, nego sve što je nobl tražim.Na i ti, kad omatoriš, isti ćeš biti na mene.Jesi l’ tencer?« »Te kakav još!« »Kakav sam ja bio tencer, kad sam bio mlađi!Znao sam između jaja igrati, tako sam sitno umeo.Sad sam već teži.« »Dosta si lak i sad.Al’ kaži mi: kako ti isterivaš tako?Ta ja ne mogu s tobom da izdržim!« »Treba sve to znati.« »Pa nauči me, Čiko; i tu ima nekog kunsta.« »Te kakvog kunsta!Eto, vidiš, sam polazim ti na abentaere, kao putešestvujući riter; svud sam sa mladima, i dalju i noću.Kad oni piju, i ja s njima držim, al’ kad se dublje uđe, a ja varakam; oni se zabune, pa dok oni tri čaše, a ja tek polu, pa se ukradem na sat-dva iz društva; dok me se sete, već sam se ispavao.No, kad je već suviše, kad me često siluju, a ja deset dana teram s njima, posle se škiziram, otidem kući, kupam se svaki dan i odmaram, pijem samu vodu, pa kako se potkrepim, a ja opet društva tražim.« »No to je baš lepo.I ja ću si [to] za regulu uzeti.Al’, molim te, šta je i ko je to kuda sad idemo?« »Ne brini se.Baš ti neću kazati.Poznaju te.Hoću da bude iznenada.« Tako razgovaramo se, šalimo se, dok ne stignemo u J. Već smo tu.Kuća velika.Uđemo unutra, velika avlija, al’ kad — baš jednoga na derešu tuku.Mislio sam odma’ da tu mora biti kakva sudnica.I nisam se prevario, jer sam dočekati morao, dok svi’ dvanaest nisu udarili.Siroma’, derao se kao ovčiji konj.Posle egzekucije, pređe k nami egzekvent.Čika me pretstavi; meni se čini poznato lice, al’ i on poznato smeši se. »Imam li sreću, gospodine Narandžiću?« »S moje strane sreća.« »Ja sam sudac Bračić.Zar me ne poznaješ, Milane?« »Odmah sam hteo reći.Davno je bilo, pa sam mislio: mogu se i prevariti.Baš mi je milo!« Poljubimo se. Međutim, Čika je otišao unutra, i dok dlan o dlan, a evo ga opet sa vice-sucem Pisarovićem.I to je moj stari poznanik. »Otkud ti, Milane?«, »Čiki mogu zafaliti.Nisam ni znao kud me vodi.Ne bi’ se nadao toj sreći.« Stari poznati, nije trebalo mlogo etikecije; uđemo svi u sobu i pretstavimo se domaćici.Fina mlada gospođa! Oprostimo se posle toga i stavimo se u red. Za jedan dan bio sam kanda sam kod kuće.Veselo društvo, gostiju vazdan.Dobro nam se vodilo, a partaja vazdan, pa me to jako mrzilo.Osobito sa sudijama i advokatima ne volem imati posla, pa makar da su mi kakvi prijatelji.Sve jednako slušam o kurentima, procesima, sentencijama i egzekucijama.Pored sve dobrote domaćinove, morao sam zevati.Ali suci su dobri ljudi, pa kad svrše svoj posao, i oni kao ljudi traže regracije.I Čiki je dugo vreme, pa me sve na stranu zove i planira šta ćemo raditi; ja se sasvim na njega oslonim.Kaže mi da će me voditi ovamo onamo i da se neću pokajati.I gospodin G. hoće s nami.To čuje vice-sudac Pisarović, i on hoće s nami.Društvo valjano, samo da se na put krenemo; znam da nam se neće zlo voditi.Još onaj dan postao sam sa G. »per tu«.Al’ šta ću da mu tajim ime: on se zove Gajić.Hoćemo što pre da se otkinemo, sudac nas ne pušta, žao mu je, išao bi i on, al’ ima mlogo posla.Jedva smo dobili dozvolenje.Žao nam je bilo, al’ badava, hoćemo da se provedemo.No, opet, obrekao sam se sa Čikom zajedno, da ćemo J. za glavni kvartir uzeti; kako se umorimo, odma’ ćemo u J. na odmor.U J. nećemo ništa; šta se koga tiče šta po drugim stranama radimo. Jedva čekam da se krenemo.I vreme je bilo, jer mi je jednako mučno bilo, otkako sam čuo onoga na derešu.Vrag bi znao što imam tako mekano srce; već se sam na sebe ljutim. Već su kola gotova, i to dvoja.Na jednima će se voziti Gajić i Čika, na drugima ja i Pisarović.Ovo je u redu bilo, jer s Pisarovićem već odavna nisam bio. Sednemo i krenemo se.Čiku i Gajića pustimo napred.Tek što smo iz J. izišli, a mi već vidimo kako se Čika sa Gajićem koška.Voleli su se, pa su se iz šale inatili. I mi počnemo razgovor: najpre o kojekakvim događajima, otkako se nismo vidili, pa onda o sadašnjim stvarima. »Al’ samo to mrzim, brate, što se i u današnje doba ljudma batine daju.Znaš, kad sam čuo kako se onaj derao, neću tri dana apetita imati.Zar ne bi moglo to biti bez batina?« »Ne može.« »A zašto?Zar nema druge kaštige, zar se ne može zatvorom kaštigovati?« »Ako ga na dan-dva zatvoriš, moraš mu dati jesti; ako mu daš jesti, ma samo suva leba, on je na to naučen, pa kad se oslobodi, on te ismeje, pa prvom prilikom opet kakvo zlo učini: zato moraš ga derati.« »Al’ kad se na to navikne, onda i batine u ništa ne uzima.« »Onda ga treba više i jače derati.Zar misliš da meni nije žao? i ja sam čovek; al’ da tako ne postupamo, ne bi si na putu siguran bio; da se usporečiš s njim, bi te ranio il’ ubio; među sobom bi se klali i ubijali za bagatelu.Mora to tako da bude.« Pisaroviću nisam opet dao sasvim za pravo, jer sam mislio da se sve to lakšim načinom otkloniti može.Kad sam Pisarovićeve reči čuo, onda sam se tek radovao što nisam paor. Proći imamo kroz jedno selo.Stanemo na pijaci da kupimo cigara.Vašar je bio, paori se pored muzike vesele.Nije prošlo dva minuta, a već se strašno potukli: kome glava razbijena, kome ruke isprebijane.Pokavdžili su se zbog kojekakvi’ tričarija.Vicesudac umeša se i da krivce pozatvarati, pa posle opet sednemo i putujemo dalje.Dođemo u drugo selo; kad ovde, opet drugi eksces: brat brata s nožem ubo, jer nije se mogao s njim u nekoliko merova žita podeliti.I tog zatvore.Iziđemo iz sela.Na polju opet vijaju četnici dva paora, koji su u tuđu njivu marvu uterali i veliku štetu učinili. »Eto, vidiš, sad šta, bi s njima radio?« — proslovi Pisarović. »Strožajše kaštigovao.Pa šta će s njima biti?« »Prvi ćedu doći u kriminal kod većeg suda; tako isto i onaj, koji je brata ubio; a oni koji su štetu činili, dobiće po dvanaest.« »Bogme ja bi’ ovim dao svakom po pedeset.Zato i ja na mom dobru imam toliku štetu, a to zbog takovi’ lopova, a oni, špicbubi, tako se pravdaju, da ih sažalim, pa mislim da moj išpan mrzi na nji’, pa ih u bedu uvaljuje.« »Sad takove ako samo zatvorim, to nije ništ’, svaki dan ćeš sve veću i veću štetu imati.Pa da vidiš kakvi drugi huncvutarija ti tu nema.Da ih napustiš, komunizam i anarhija je tu.« »Pa, zar je tu svud tako?« »Nije svud.Ima mesta di se čovek čuditi mora vladanju nji’ovom, al’ oni hrđavi na ove mrze, pa il’ ih kvare, il’ ih gone.« »Tu bi mogao mlogo učiniti pop i učitelj.No manimo se toga, ja nisam od toga faha čovek, no kaži mi: kuda sad idemo?« »Ja ni sam ne znam, Čika sad komandira; mal’te nećemo u Š. kod Gajića.« »Al’ fajn čovek taj Gajić.Dopada mi se — džentlmen je.« »A fini brandenburger.Tu ćemo se dobro provesti.« »Je l’ oženjen?« »Utoliko bolje.Pa posle iz Š. kuda ćemo?« »To je Čikin posao, on je već napred izmislio kuda ćemo; samo toliko ti mogu kazati, da nigdi nećemo čitav dan provesti.Sad ovde ćemo večerati, bogzna opet sutradan di ćemo ručati, a di li opet večerati i spavati; i to sve tako traje, dok se ne umorimo, pa onda opet odmaraj se, pa radi.« Eto, već se vidi Š. Još malo pa smo onde. Već smo u Š., kod Gajića.Odma’ se tu čudesa prepravljaju.Gajić pozove još nekoliko svoji’ prijatelja, sve same čestite brandenburgere. Strahovito smo proveli, čak do pet sati ujutru.Samo Čika je malo legao oko tri sata, pa, hajd’, to smo mu dopustili. Kad ujutru, a kola već prepravna stoje, pa se opet vozimo.Čika i Gajić napred, a mi za njima.Putujemo i dođemo u K. Tu se stanimo kod Čikinog prijatelja Miškića.Upoznamo se, po nije nam ni do čega dalje, no samo do spavanja.Čika šušne Miškiću, a ovaj nas odma’ ponudi da legnemo.I mi odma’ legnemo, i dva-tri sata prospavamo. Kad sam ustao, a i moja bratija su već gore bila, pa mislim se: hoćemo li sad dalje?No teško će što od toga biti.Miškić mora biti gostoljubiv; vidi mu se iz očiju.Ja i Čika razgovaramo se.Najedanput čujemo pisku, krečanje pilića i dreku plovaka.Kolju ih.Odmah sam znao da nećemo odma’ ići odavde.I Čika je to isto primetio. »Bruder, odavde nećedu sad pustiti.Čuješ, već kolju?« Pa šta ćemo onda?« »Ništa, mi ćemo ručati ovde, pa posle ručka odvešću te na jedno mesto.Znam da tako što još nisi vidio.Tu ima jedna lepa, mlada udovica, a ima vrlo lepu kćer: nobl su i vospitane.Moram te aufirovati. ’Odi na stranu, da niko ne čuje.Kažem ti, lepe su obadve; za mater bi kazao pre da je kćeri sestra, tako mlada izgleda.Na mater sam ja oko bacio; zato nje se mani.Ja sam u nju zaljubljen, al’ za to niko ne zna, samo ja i sad ti.Ne zna ni ona sama, niti će znati.I ona mene ne mrzi; najvolijem se s njom šaliti.I Gajić i Pisarović onde pare oči; al’ neće ništ’ biti, kako tebe aufirujem.Sad ćuti.« Sad opet pomešamo se među druge, razgovaramo se, dišputamo se.Dođe ručak.Nije se ništa interesantno stalo.Ručak je bio dobar, a posle ručka Čika odma’ načini plan da idemo tamo. »Braćo, ja bi’ vam sad nešto kazao.Fala bogu, ispavani smo, nismo od vina kompromitirani; mislim da bi najbolje bilo da učinimo vizitu gospođi Nini i frajli Otiliji.« Svi smo gotovi.Gajiću i Pisaroviću kanda je Čika iz usta tu reč izvadio, poviču: »Hoćemo!« — samo se nešto Miškić uzdržava.On je veliki brandenburger, pa bi voleo da kod njega ostanemo.No ne pomaže mu ništa, pa i on se reši da nas prati. Prepravljamo se.Svi dođemo k ogledalu, pa za četku i češalj, da bolje izgledamo.Meni prvom daju čest.Namestim kosu, uredim brkove, raščešljam bradu: fajn, dobro izgledam.Pustim drugoga.Gajić je već za leđi stajao, pa i on nagladi brkove, kosu, namešta si kosu, pravi smešeće oči, da ljubezan izgleda.Pisarović jedva je red dočekao; najpre gledi zube, jesu l’ beli.Bio je na zube sujetan.Onda iz džepa izvadi brkomaz (svagda ga je u džepu nosio), namaže brkove, sa restom pogladi obrve, a kosu je još ujutru namestio, pa neće da dira.Sad je red na Čiku.Čika je lukav, pa je i fatermerder metnuo, samo da nešto ekstra izgleda.Namazao je i brkove, da mu ne stoje kao metla, pa od fatermerdera ništ’ mu drugo ne vidiš, samo po glave, nos, brkove i obrve.Miškić nije bio kicoš; on kakav je bio za astalom, takav je i ostao. Idemo na vizitu.Ja i Čika napred, za nami Pisarović i Gajić, Miškić naposletku. Uđemo u kuću.Velika avlija, izdaleka vidi se velika bašta.Kod basamaka, blizu kujne, jedan veliki astal i klupe; onde sede dve interesantne ženske.Pristupimo, one ustanu. »Gospodin Milan Narandžić, spaija, ove druge poznajete; ovo je, opet, gospođa Mileusnić i frajla Otilija,« — Čika pretstavlja, »Drago nam je.« »S moje strane osobita čest.« »Izvolte sesti.« Svi sednemo i svi onako štajf vladamo se.Svi su bili poznati, al’ zbog mene morali su malo etikeciju izvoditi.Sad jedan, sad drugi što proslovi, al’ ni kod jednog smisla nema: nije ništ’ interesantan razgovor.Mati, ne bi rekao da je preko trideset, elegantna ženska; kći osobito lepa, mlada kao kaplja, smeđa, bela, umiljata, ne da je devojka, nego kao lubenica.Ja moram u početku da s velikom etikecijom govorim, a moji komorati, već bi otvorenije govorili, al’ ne smedu, jer bi tako izgledalo kanda sam ja vospitaniji od nji’.Razgovor sve o vremenu.Dok jedan govori, donde mi jedan drugog merimo.Ja sedim sasvim ukočeno; al’ to neće dugo trajati; to je tek moja prva figura.Gajićeve oči onako se ljubezno smeše, kao što ih je na ogledalu namestio.Pisarović često kezi zube da se vide i gladi kadi kad brk.Čika kao kakav stari husarski barjaktar podupire brk da mu ne spadne.Miškiću ni brige, nije bio kurmaher.Osim Miškića, svakom se pokazao na očima neki mali ajferzuht; svaki je hteo da bolje u graciju dođe.Čika nas opet izbavi: počeo se šaliti, a mi za njim kao ludi; dame se smeju, a mi također.Nije trajalo po sata, bio sam i ja familijarizirat.Čika predloži da se po bašti šetamo.Pametno je učinio; svi jedva dočekamo.Bašta je velika.Ja se najpre sa frajla-Otilijom šetam: dao bi’ joj srce i po života.Ja sam zadovoljan sa njenim umilnim odgovorima.Al’ ne mogu da budem na miru.Pisarović, a osobito Gajić, napadnu kao asasi; sve oko mene i frajla-Otilije vrzu se.Ne mogu da ih s vrata skinem, a pred njima ne mogu se ništa interesantno razgovarati.Šta ću sad?Na sreću, Čika primeti, pa mi namigne da k njemu pređem.On se šetao pored gospođe mamice.I ja sam tek pored frajle išao, a nisam je ispod ruke vodio, pa kako je ti asasi zabunjivaju, lako mi je bilo povući se natrag.Oni drugi su to jedva dočekali.Ja sam iz frajlini’ očiju vidio da joj je žao bilo. Idem pored mamice.Čika se ukloni, pa u ostalo društvo.Znam zašto: da kvari.Sad ja počnem sa gospođom.U čudnom sam stanju bio.Sama mamica je ljubvedostojna, pa i njoj bi’ rad od srca što reći, a rad bi’ opet o frajli, jer mi se vrlo dopala; taku bi’ za gospođu voleo imati.Od jedne role dve sam si načinio: sa očima izražavam naklonost prama mamice, a sa rečima prama frajle.Razgovaram se sad o jednoj, sad o drugoj stvari, naposletku udarim baš na stvar. »Al’ milostiva, što imate frajlicu, to više ne rodi!Kao da su je nimfe odgojile.Al’ nije ni čudo: »iver od klade daleko ne pada««. »Ta, znate, sve to mladost čini; svaka mlada devojka je lepa.« »Moliću, oprostite mi što Vam protivusloviti moram, jer ne čini to samo mladost.Koliko ja znam mladi’ devojaka, pa su ružne, i koliko znam, neću da kažem stare, al’ koje već veliku decu imaju.Milostiva, neću da Vam šmajhlujem ali...« »Nemojte, nemojte, prošla su već vremena, sad je na deci red.« »Ono bar dopustite mi da mogu iskazati, da je frajlica tako lepa, kakvu davno već nisam vidio.« »Lepota na stranu, samo da bude srećna.« »Ona mora biti srećna, ona ne može biti nesrećna, jer bi onda i samo jestestvo nepravedno bilo.Samo šteta što je na selu.Ko će tako lako naći cvet sakriven u pustinji?!Za frajlicu je velika varoš.Koga ima ovde u okolini?Najveći su ljudi suci, vice-suci, notaroši, i tako na tu formu.Ja neću da vređam takovu gospodu, ja imam rešpekta i prama nji’, al’ frajlica je sasvim za druge rođena.Ona je, kažem, za varoš, to se iz svega vidi.Da frajlicu dovedete na veću kakvu pijacu, u veliku varoš, di je konkurencija velika, budite uvereni, milostiva, da bi ona do velike sreće došla.Vaša frajlica nije za notaroše, nije za suce; ona je za spaije, za barone, za grofove, za firštove.« Tek što sam ovo izrekao, al’ već mi je za leđi Miškić.Njega je mrzilo u onom društvu, pa sad je ovamo došao; no kiselo lice i ovde pokazuje. Sad opet počnemo drugi razgovor. »Milostiva, ukoliko mi je milo što imam čest Vašu odličnu kuću poznati, utoliko mi je, opet žao, kad se udalim, što Vas opet viditi neću; al’ spomen će mi u srcu ostati.« »Pa zašto? — Ta, ovo ne mora biti poslednji put.Solidnim ljudma je naša kuća uvek otvorena.Izvol’te nas i drugi put, i češće posetiti; meni će milo biti.« »Kad ste tako milostivi, a’ ja ću biti tako slobodan« što pre moje podvorenje učiniti.« »Ja na Vašu reč zidam.« Međutim, približili smo se ostalom društvu.Oni se kod frajla-Otilije u vicu nadmeću.Sirota frajla-Otilija ne zna im odgovoriti, al’ Čika joj ide pa ruku, pa ih vicem nadvisi. Već smo se pomešali.Miškić, kome je bilo dugo vreme, jedva je čekao da tome kraj učini. »Ja sam žedan.« Miškiću to nije zameriti, jer je on kao ondašnji čovek svakidašnji bio, pa vidilo se da mu milostiva i nije zamerila, no odma’ kaže: »Izvol’te!« — i ponudi nas sve unutra.Sad moramo svi iz bašte; no pre nego što smo izišli, frajla-Otilija načini za svakog buket.Miškić neće da primi, kaže da on na to ne daje ništa, a i šta će oženjenom čoveku.Mi ostali radosno primimo.Moj je bio najlepši.Znam blumenšprahe, pa sam proučio, da moj više vredi, neg’ svi drugi; oni to nisu verovali, no mislili su da je nji’ov lepši, jer je šareniji.U mom je bilo fergismajniht, i još lepši, što više znače.Pisarović i Gajić odma’ zadenu za kaput, a ja baš neću da zadenem, da ne misle da sam se od nji’ naučio, no u ruci ga držim.Čika svoj buket zadenuo za šešir.Izgledao je kao stari peredžija. Miškić je jedva čekao da iziđemo iz bašte.On neće u sobu, no napolju za astal, pa na klupu.Ni mi nismo protivni.Donesu vina.Tu se sad pored čaše vina porazgovorimo i prošalimo. Već je veče.Dođe Miškićeva sluškinja i zove nas na večeru.Milostiva nas je rada na večeri zadržati, al’ Miškić ne da se ni osoliti, kaže da smo mi njegovi gosti. Moramo da idemo.Preporučimo se, al’ s obećanjem da ćemo opet sreću imati. Sad smo opet kod Miškića.Miškiću je centa sa srca spala kad smo k njemu došli.Ne vole on po bašti šetati se.Poznao sam ga za kratko vreme.Stavio bi’ se o glavu, da je vrlo pošten čovek; nema lukavstva, a brandenburger osobiti.Gospođa dobra domaćica i gostoljubiva. Dođe večera.Sve masna, paprena, dobra jela donose.Sve mi se dopadalo.Čika je gurman, čeka melšpajz, al’ ga ne donose; Čika se ljuti, pa Miškića zadirkuje. »Pa šta, zar nemaš testanog jela?« »Nema; mislio sam da ga niko ne jede rado.« »Zar ga ti nikad ne jedeš?« Kod mene se nikad melšpajz ne pravi.« »Dakle, ne jedeš ni pite?« »Ni pite.Kažem ti: nikakav melšpajz.« »A pogačice?« »Kad su slane i sa čvarci, al’ drugo ništa.« »Piješ li mleko?« »A kako € kajmakom?« »Ni da ga vidim.« »Voleš li slatko?« »Ne, papreno i kiselo.« »No, to je pravi brandenburgerski reglama.A da l’ si često bolestan?« »Nikad ni ne kašlješ?« »Samo katkad ujutru, kad ustanem, al’ odma’ prestane.A zašto me, Čiko, to pitaš?« »Zato, da vidim hoćeš li kroz moju školu pasirati, a dobar si mi đak.« Tako se Čika šali, zadirkuje sad jednog, sad drugog; no ni Čiki niko ne ostaje dužan, već ga svaki po velikom nosu dobro kucne, a osobito Miškić. Tako nam u šali prođe i to veče, il’ upravo noć. Sutradan opet smo svi u skupu, i pre neg’ što ćemo se savetovati šta ćemo sad raditi, Čika hoće da pripovedi njegov san. »Slušajte, da vam pripovedim moj san, dok ga nisam zaboravio.Snivao sam da smo bili u nekoj velikoj bašti.Ja ležim na jednoj strani, a Gajić na drugoj.Malo dalje za jednim astalom sedi Narandžić, Miškić i Pisarović.Služi ih Miškićeva sluškinja, ta ta tvoja Soka Minderkec.Kad dolete odnekud k meni dva lepa gaćasta goluba: jedan mi na jedno, drugi na drugo rame sedne, a ja dobijem neku potajnu snagu, kanda krila imam, pa letim gore.Zaustavim se, pa gledim šta vi radite i da vam kažem poslednji put: »Zbogom!« — ako moram u nebesa.Al’ kod vas javi se jedan čovek u crnom japundžetu, a batina u ruci, pa počne vijati Minderkeca; ona bega, pa razbija flaše.Najedanput zagrmi, udari kiša, načini se čitavo jezero; vi se pretvorite u ribe: Narandžić u štuku, Pisarović u šarana, a Miškić u smuđa; gledim di je Gajić, al’ kad on — pretvorio se u raka, pa plivate, pa se zadirkivate.Ja opet najedanput pretvorim se u goluba, i to purcla.Premećem se gore-dole, kad najedared puče grom, a ja vidim da sam u krevetu.Probudio sam se.« »To je lud san,« reče Miškić. »Kakvi sanova nema!Al’ ne znate šta to znači?Čekajte, ja ću vam ga razvesti.Što su me golubovi u visinu nosili, to znači, da ću još dugo među lepim polom i gospodom živiti.Što sam bio purcl, to je da ću se još po svetu premećati, tojest, abentaere imati.Što ste se u ribe pretvorili, i to nije zlo.Znak je da ćete ribe jesti, a koji ribe jede, pije vina, pa je sve to dobro.Što se Gajić pretvorio u raka, znači da neće napredovati u onom što mu se sada po glavi vrze; a šta je to, to on sam za sebe nek zadrži.Sirota Minderkec Soka!Il’ će nju kogod ukrasti, il’ će s kim pobeći.To je sve.« Gajića je mrzelo što se u raka pretvorio; ne veruje snu, al’ opet voleo bi da je i on riba, pa još kakav veliki som, pa da mu u čeljust sitnež padne.Al’ opet smeje se uz druge. Čika me zove na stranu, na jednu reč.Kaže mi da će sutra biti u šumi blizu sela B. majales, upravo julijales, jer je u maju hrđavo vreme bilo.»Onde« veli, »biće nji’ sijaset, mlogo frajli i dama, pa i sama gđa Mileusnićka će onde biti s frajlom Otilijom.Da ništa ne govorimo Gajiću o tom, no da mu kažemo da se mi vraćamo drugim putem u P., a on nek ide u Š. Pisaroviću kazaćemo da ide sa Gajićem, pa da ga zavara, — on će to učiniti, dobar je, — al’ nipošto da mu ne kažemo kud idemo, jer ako čuje da će frajla Otilija onde biti, eto ti i njega onamo.« Tako nas dvoje otići ćemo na majales. Opet smo u društvu.Čika zove na stranu Pisarovića, šušne mu u uši, a Pisarović na sve pristaje.Opet su u društvu.Čika započne. »Znate šta?Dosta smo za dva dana provodili, malo treba i odmoriti se; Pisarović i Gajić nek idu kući, a mi ćemo, ja i Narandžić otići k meni u P., pa preksutra odande ćemo doći u J.« Gajiću se to ne dopada, al’ Pisarović navaljuje na njega, pa se mora da prikloni.I Miškiću je žao, al’ mora što drugi hoćedu. Raziđemo se, Pisarović sa Gajićem, ja sa Čikom.Oni su pošli putem u J., mi, opet, u P. Sasvim protivne strane.B. je blizu P. Stignemo u P. Tu je sad Čika domaćin.Sve je onako ovde kao što mi je Čika pripovedao; sve je za komoditet uređeno.Sav izgled je kao šlos među planinama. Tu sad provedem jedan dan sa Čikom.Planiramo zajedno.Čika kaže da smo zato obojicu s vrata skinuti morali, jer od nji’ovog ajferzuhta micati se ne bi mogli.I to mi je još kazao, da je Gajić takav čovek da zna šta mislimo, bio bi u stanju dvaest milja za nami ići. Sutradan idemo u B., u šumicu, upravo na majales.Čika je poneo sa sobom toliko, da čitavo jedno društvo častiti može. Kad tamo, al’ već onde sijaset sveta.Iz cele okoline se dogovorili da se tu skupe.Tu ima krasni’ lepi’ frajla i gospođa, tu vidimo i gospođu Mileusnićku sa frajla-Otilijom.Odma’ priđemo k njima, pozdravimo ih i sad nećemo ih više ostaviti.Gospođa pita za Gajića i Pisarovića.Čika im kaže da ne mogu doći; otišli su daleko na put, no da su ih pozdravili. Sad zauzmemo najlepše mesto, kod jednog hiljadugodišnjeg rasta, ispod kojeg izvor teče.Donesemo onamo što smo za traktu spremili.Razgovaramo se, šalimo se, pa tako čekamo vreme ručku.Skupe se oko nas i mloge druge dame.Već dođe vreme da se astal namešta, al’ kad najedanput čuju se iz daleka jedna kola.Još nismo ih ni vidili, al’ Čika pozna po zveki i teranju, da su to naši bruderi.To je Gajić i Pisarović.»Koji vrag ove sad ovamo nosi!« — poviče Čika.Pogodio je: Pisarović i Gajić je.Siđu i dođu k nami. »Takvi ste vi majstori?!Opravili ste nas, samo ovamo da ne dođemo.Dobro, dobro!« »Tu se sad Čika svakojako izvinjava, al’ ne veruje mu se.Mileusnićka i Otilija smejale su se na Čiku; znale su da je to njegovo maslo.Mene je malo mrzelo, što je Čika kazao da nećedu doći i da su ih pozdravili, pa će misliti da i ja lažem.No opet se sve umiri, jer ni Gajić nije hteo da se pokaže ajferzihtik, a bio je u velikom gradu (stepenu). Sad Čika da namestiti astal za sve.Astal taj nije bio pravi astal, već izbrano je bilo uzvišeno mesto, pa su unaokolo malo potkopali, pa za sedenje upotrebili se kolski jastuci, kamenje i košarevi. Gajić se čini kanda ne zna da će Čika častiti, pa on invitira dame da ih časti.Ove ne mogu, jer su se Čiki obrekle.To je dalo povoda Gajiću da se malo rasrdi, al’ Čika ga opet ublaži. Dođe vreme da se seda.Najbolje mesto su imale Mileusnićka i Otilija.Sedile su na kolskim jastucima.Do nji’ sedi Pisarović i Gajić s leve strane, na jednom kolskom košaru.Taj košar je bio gore širi, dole uži, a nabijen sa senom, a preko sena ćebe.Malo se zaljuljkavao.S desne strane sedio sam ja i Čika, i koji je dospeo.Taman ima još za jednog mesta, pa eto dođe i Miškić.Baš dobro!Zauzme to poslednje mesto. Tu se sad ruča.Svaki motri jedan drugoga oči kud streljaju.Ne damo očima oda’nuti.Između jela i jela Čika izvodi svoje vicove.Svi se smeju. Svršismo i ručak.Sad dolaze nazdravice.Jedan ovom, drugi onom nazdravlja, najviše se nazdravlja Mileusnićki i Otiliji.Ja sam ujedared obema nazdravio i sa nazdravicom načinio sam kod sviju eroberung.Sad dođe vreme pevanja.Čika zamoli u komšiluku jednu lepu frajlu, koja lepo peva, da bi izvolela nas usrećiti.Ona dođe, a za njom se i druge namame.One k nami dolaze, treba da im pravimo mesta.Gajić i Pisarović migolje se na svom košaru, košar se ljulja, trup im pretegne košar i nemaju vremena da mogu gore skočiti, već se sa košarom premetnu.Noge gore.Stra’ovit smej sa sviju strana.Gajić pre stane na noge.Sav je crven u licu; voleo bi sto forinti izgubiti, neg’ što mu se to trefilo.I Pisarović mogao bi se odma’ podići, samo da hoće, al’ od kaprica ostao je još neko vreme u toj poziciji, čekao je po svoj prilici da mu panduri pomognu, koji su na blizu stajali.No ovi se ne miču, i Pisarović morao je sam ustati.Mileusnićka i Otilija, koliko su se uzdržavale, opet su se morale grohotom smejati, dok Čika nije počeo »Mnogaja ljeta« pevati, i s tim je sve zabašurio, premda se i u pevanju i sam malo smešiti morao. Sad se već malo i raskomotimo, posvlačimo kapute.Dođe i muzika.Posle igranke nekima padne na pamet, da se igraju žmurke, šanca i druge đavolaste igre.I Čika se umeša. Čika je triumfirao, kad je vidio kako su se premetali; no, da im olakša bolju, hoće i od sam sebe da pravi juks.Čika igra se sa frajlama i mladim gospođama.Čitav hec, Čiku među mladima viditi.Jure ga korbačem.Čika se previja, savija; one ga gone, on trči u psećijem trapu; stignu ga, tuku ga, guraju ga, i tek kad je sasvim iznemogao, kad je isplazio jezik, od igre prestane.Svi se smeju, i Pisarović i Gajić, pa im se radost iz očiju vidi, i odma’ budu bolje volje. Dok su se igrali, donde sam se ja sa gospođom Mileusnićkom učtivjejše razgovarao i obrečem se da ću još danas vizitu učiniti, ako dozvoli.Ona dozvoli.Nadao sam se da za videla još to biti može. Najedanput diže se Mileusnićka, zove Otiliju kući.Svi mole da još ostanu; ništ’ ne pomaže, gospođa pri svom ostaje.Maločas pa je nema.Za jedan sat je kod kuće. Čika me zove na stranu, pa kaže mi da idemo inkognito u K. Kažem mu da sam se već i onako obrekao.Dan je, nema šest sati, možemo lako stići.Gajić i Pisarović smutni su.Izgube svu volju.Gajić je rad da se kući ide, to jest, svaki svojoj.Gajić sa Pisarovićem, a ja sa Čikom.Jedva smo dočekali.Opremimo se i mi na drugu stranu.Vozimo se. Baš sam dobro proveo!Kad sam kaput obukao, turim ruku u stražnji džep, da izvadim drugu, frišku maramu, a kad tamo, — izvadim glavicu bela luka: neko ga je unutra metnuo.Ogleđujem se dalje.Kad opet — nađem jednu u ćošku kaputa zabodenu čiodu.Da me ubiju, ne znam ko je metao i krošto.Sigurno su kakve ženske vračale. Razgovaramo se da nam vreme prođe. »Fajn ženske, Čiko, baš mi se dopada ta kuća!Jesi li vidio kako je izgledala Otilija? — Kao labud!« »A i mati nije ružna; još je ona šmahtend, sanft.« »Nego i ti si veliki majstor, Čiko, kako si ti to ove lepo udesio; pa, onako, vidim rado te imaju.« »Sve ih zabunim; samo još da sam malo mlađi.« »Dosta mlad izgledaš.« »Samo kosa da mi je malo ugasitija, već izgledam kao zelenko; moram s kunstom da se doterujem.« »Jest, kao zelenko, kao ajzenšiml, al’ još nisi beo.« »Pa se još dopadam.Kad se koja u mene zaljubi, ja se činim kanda i ne primećavam; neću da je zastidim; kad se ja u kakvu zaljubim, ne gledim joj u oči, neg’ spustim oči dole, učinim se stidljiv, — to se ženskima dopada.« »Tako isto i ja činim.« »Kanda smo rođena braća.Pojeo bi’ te!« Razgovaramo tako.Konji brzi, pa već smo u K. Stanemo, uđemo unutra.Lepo nas prime. »Vidi se da ste od reči.Jeste li bili danas zadovoljni?« »Vrlo dobro, milostiva!A kako vi?« »Mi vrlo dobro.Moja Otilija još se jednako smeje; al’ ste, Čiko, baš veliki đavo!Da Vas ne bi, ne bi tako veselo ispalo.« »Ljubim ruku, milostiva!Samo kad sam Gajića malo nasekirao.« Tek što je Čika to izrekao, al’ opet neka kola pred kuću stala.Kad ono, opet Gajić i Pisarović. Uđu unutra.Prvi Gajić. »Dobro veče, milostiva!A vi opet ste ovde.Vas dvoje s nami žmurka igrate, Čiko.« »A koji vrag je vas ovamo doneo?« Moramo svi da se smejemo. Kad eto Miškića.Još veći smej. Sad gospođa i frajla puno gostoljubije pokazuju.Što je god moglo biti, sve su pred nas izneli.No mene i Čiku nije toliko sve to interesiralo, koliko taj maler što su ta dvojica došla.Mi smo mislili nji, da izigramo, oni, opet, nas.Obe strane smo se prevarili.Oni su mislili da mi nismo ovde, mi smo mislili da oni neće ovamo doći.Mi nji’ kontroliramo, oni nas; Pisarović Gajića, Gajić Pisarovića.Tu nema više unterhaltunga.Oni čekaju da mi odemo, a mi, opet, da oni odu.Već je mračno.Mora ma koja strana započeti; ako jedna pođe, mora i drugi poći. Ja započnem.Preporučim se i dalje nji’ovom prijateljstvu.I oni moraju da se čiste.Sa žalošću kuću ostavimo i sednemo na kola.Gajić i Pisarović u stope za nami.Čika mi kaže da stanemo; izmislio je novo nešto.Svi siđemo i savetujemo se. »Šta znamo raditi?Znate šta bi sad najbolje bilo?Jedna strana gospođa je došla u Erdevik; sad baš malo pre na putu me srelo pismo, i moli me, ako mogu, da joj raka iz sela M. donesem.Njoj to otkazati ne mogu, pa sam od onog sna dobio i sam gust na rake i ribe.Znate šta?Hajd’mo sad u M.; nije daleko.« »Ja sam gotov,« reče Gajić, koji je u M. svog prijatelja imao. »Ja neću; imam ujutru rano posla,« — reče Pisarović. »A ono hajd’mo nas troje, a Pisarović nek ide na moji koli u J.« »Ne branim.« Svaki se na to prikloni.Miškić ostane kod kuće.Pisarović otide u J., a ja, Čika i Gajić vozimo se u M. Čika je kazao da neće ni sat trajati, na ćemo biti onde.Čika sa Gajićem jednako se koška: ovaj mu prebacuje da je on celoj konfuziji uzrok, al’ Čika se zna iz svega vešto isplesti.Oblačno je bilo, sevaju munje; najedanput počne kiša padati.U holujini i mraku izgubimo put i, tamo-ovamo tumarajući, jedva dospemo posle dvanaest u M. Preko četiri sata smo putovali. U M. svud je zatvoreno, i kod samog Gajićevog prijatelja.On hoće onde da lupa, mi mu ne damo; dođe pred veliki bircauz i jedva nam posle po sata otvore.Tu prenoćimo.Gajić i Čika otišli su tom prijatelju da učine kratku vizitu, pa će posle kupiti ribe i raka, pa onda bogzna kuda ćemo, — ni sami ne znamo.Sad sam sam, na moram da ih čekam.Strašno mi je dugo vreme.I onako sam došao kao bez glave, bez ikakve celi, samo iz kaprica.Kad najedared, eto i nji’. Kud ćemo sad?Jedan ’oće u J., drugi u K, treći u Š. Seli smo na kola, pa smo se dvaput kroz M. provezli, dok se složimo kuda ćemo.Paori su gledali na nas, kao na kakvo čudo, što se ovamo onamo vozimo.Naposletku Čika reši celu stvar, i to da najpre idemo u Š., to je odavde tri milje, pa da onde polovinu ribe kod Gajića ispečemo i ručamo, pa onda da se ja i Čika u J. vratimo, a Gajića kod kuće ostavimo.Složni smo i otputujemo u Š. U Š. lepo ručamo po rečenom programu.Posle ručka izjavimo da smo radi u J. sa ribom i racima.Al’ je Gajić beda, pa hoće i on s nami u J. Šta ćemo sad?Čika je dosetljiv, pa preokrene da mi moramo najpre kroz P. proći.Gajić hoće do P. da nas prati.Domaćin je, odbiti ga ne može, pa sednemo i otputujemo u P. Mislili smo da će nas se sad manuti.Al’ o tom ni razgovora, dopada mu se u našem društvu.Sad ja, nestrpljiv, izjavim da sam rad preko B. opet u K.; baviću se onde malo, pa odande idem u J. Gajić ’oće svud s nami da ide.E dobro, da vidimo dokle će to trajati.Opet sednemo pa kola, pa preko B. dođemo s ribama i racima u K. Gospođa strana u J. jednako čeka na rake. Kad smo stigli u K, već je bilo pred veče.Idemo upravo pred kuću gospođe Mileusnićke.Kad unutra, a onde već Pisarović.On se nami čudi, mi njemu, a začudila se i gospođa i frajla. Mi sad sami ne znamo šta ćemo sad.Ma šta započeli svud je s nami Gajić, kao kakav demon.Ogledamo se, pa se sami sebi smejemo. U toj zabuni sad Čika iziđe napolje, sad Gajić, sad Pisarović, — sve nešto šuruju.Ja se donde u sobi razgovaram.Opet jedan po jedan ulaze.Sad Čika proslovi. »Molim, milostiva, nemojte se naći uvređeni, mi sad iz M. dolazimo, doneli smo lepe ribe i raka, ne bi-l’- ste tako dobri bili, da ih na prezent primite, pa da nas na večeru zadržite?« »Zdrage volje.« »Skidajte torbu s kola!« Dok dlan o dlan, a kočijaš donese ribe i rake. Čika je davnašnji poznanik, pa mu sve dobro stoji.I ja se sam s tim malo utešim.I ostali se zaraduju.Pozvat bude i Miškić na večeru. Da ne bi dosađivali, dok se večera spremi, izvinimo se i molimo, da se možemo donde malo proći.Dopusti nam se. Mi iziđemo i šetamo se do Miškićeve kuće.Tu sad stanemo, pa se razgovaramo.Čekamo dugo i dugo, još nas na večeru ne zovu.Čika kaže, može biti da oni nas čekaju.Gajić se ponudi da ide da vidi šta je to; već će biti okolo jedanaest sati.Sad čekamo Gajića, dok jedared dođe i donese nam žalosnu vest, da se riba ne može peći, jer je milostivoj nešto pozlilo.Svi se začudimo.Čika misli da je Gajić morao kakav manevar proizvesti, pa će sad on njega da izmanevrira. Čika me zove na stranu, nešto mi šušne, a ja mu odobrim.Sad im stane Čika govoriti: »Ja se nikad ne bi’ nadao, da ćemo tako proći.Sad ja sam kupio rake za stranu gospođu, nosili smo ih ovamo onamo, pa sam učinio i tu žrtvu, pa sve reskirao, i rake smo na prezent milostivoj dali, al’ tom kondicijom,, da nas zadrži ia večeri.No budući da ona nami tako najedanput otkazuje, i to na sokaku, to je fumigiranje; zato nalazim za nužno da i mi od našeg prava ne otstupimo, no da ištemo našu ribu i rake natrag.« Svi smo složni, samo jedan Gajić ćuti, al’ ne protivoslovi.Tako mi odma’ pošljemo onamo jednog čoveka i pozdravimo milostivu, da je nama vrlo žao što joj [je] pozlilo, al’ da želimo našu ribu i rake natrag dobiti. Maločas, a čovek nosi torbu natrag s ribom i racima.Ovo je bila dovoljna satisfakcija, i prama milostive, i prama Gajića, kome je Čika prebacio da nema takta, al’ meni je najgore bilo, jer sad tako izgleda, kanda sam faše sa milostivom, a ni kriv ni dužan.Meni se sve čini da nas je sve Čika, kao stari praktikus, izmanevrirao.Meni je vrlo žao, jer mi je ta kuća u srcu ostala, i ako me sreća kad onamo nanese, izviniću se, predaću se. Koliko smo sa ribom i racima putovali!Iz K. u M., pa onda u Š., odande opet u P., odande opet u K., a odande u E. Blizu deset milja.Stignemo u E. okolo dva sata posle ponoći.Čika nas odvede jednom prijatelju.Taj nam otvori vrata i da nam ispeći ribu.Tu smo upravo već fruštukovali.Rake predamo stranoj gospoži. Kako svane, javim Čiki da sam rad otputovati i molim ga da me malo otprati; Čika se obeća do Runića me pratiti, jer sam onamo nameran. Zafalim Braniću i oprostim se; oprostim se i izljubim sa mojim Pisarovićem i Gajićem, i prijateljem što sam mu dao ribu ispeći; dam i mog dobrog Miškića pozdraviti, sednem sa Čikom ia kola i otputujem. Iz dugog vremena razgovaramo se. »Fala Bogu, što smo se jedanput od ti’ komedija oprostili; sad nam je za neko vreme dosta.Kako se vratim od Runićevi’, odmoriću se koji dan, pa idem u S. da prosim devojku.« »Za koga?« »Za jednog čestitog momka.« »Je l’ čemu devojka?« »Fajn, pa ima deset hiljada.« »Ima l’ on štogod?« »Dvaput toliko.« »Pa tu se lako mogu složiš-« »Na sigurno idemo.Kud ja jedanput udarim, tu mora dobro ispasti; al’ i on je čestit, nema mu mane, jer ja se za svako trice ne zauzimam.« »Pa bi l’ meni bio provodadžija?« »Bi’, al’ za tebe nema ovde partije.Znao sam još pre da našem programu neće ni jedna odgovoriti.« »Pa onda, lud bi’ bio da se ženim.I ovako mi ne fali ništ’.Bez većeg miraza neka se onaj ženi kom je i s malim pomoženo, kom je žena nužna, da mu bude desna ruka.« »Retki su takovi slučajevi.Sad ako koja iole šta donese, tu ti mora imati dve sluškinje, pa posle dojkinju.« »Zato, posle, kako prođe nekoliko godina, a ono ju krv muči, sve s doktorima i babicama ima posla.« »Pa onda, neće da kod kuće veš peru, to je gemajn, no daje se izvan kuće vešerki.« »I to je hrđavo.« »Kako ne!Te vešerke, to su ti osobite neke madame.Ne samo što košulje nestaju, no i spletke se iz kuće u kuću donose.Kud vešerke dolaze, tu ti nema više kućevne tajne.Što čuju na jednom mestu, to na drugom iskažu.Osobito kad se gospođe s njima upuste.Gospođe misle da njima kažu, da neće od nji’ opet drugo što drugima odneti.Varaju se.Vešerke žive u neprekidnom egzamenu.One dobro žive sa sluškinjama.Upusti se s vešerkama u poznanstvo, pa joj dobro plati, pa će ući u sviju kuća tajne.Ja kad god hoću što da dokučim, samo s njima se upustim.Pa onda gospođa nek’ joj ne popušta i ne gledi kroz prste, onda teško njoj.« »Imaš pravo, Čiko.I ja sam već mloge kojekakve tajne od moje vešerke čuo.Nego ja opet ne bi’ se radovao da su gospođe ceo dan zanimane, jer onda ne bismo se mogli unterhaltovati.« »To je istina; no i ne boj se da će tako skoro biti onako kao što je negda bilo.Nov naraštaj će, po nas, još bolji biti; on će tek od bildunga živiti.Sad mi je tek žao što sam omatorio; sad ti tek zavidim, kad budeš mog doba, kako ćeš dobro živiti.Pa hajd’, to je sve sad za mene i tebe dobro, al’ što me mrzi taj novi kost.Otkako su izmislili taj vraški pšorhert, ne možeš više dobra jela jesti.Još do nekoliko godina, pa će pečenje na ražnju u mitologiju spadati; neće niko verovati da se prase na ražnju ispeći može.Pa tu su ti sad torte i kohovi megdan održali.Znam kad sam bio mlad, pa na ručku u kakvoj masnoj gospodarskoj kući, kad je najveća trakta, nije bilo više od pet jela.Već šesto se za luksuz držalo.Pa kakva jela!Sve ti slanina za vratom raste.A sad?Kad ručaš u kakvoj srednjoj kući, tri dana imaš grižu.Ti slatkiži i šparherti zdravlje i džep utamanjuju.Al’ kod šparherta ne kuva gazdarica, već on sam kuva.Pa kako ti se dopada luksus?« »Ja volem nobl i elegantno, al’ ne preterano, i da svaki zna šta mu pristoji.« »Jest, al’ nije tako.Kad sam bio mlad, nije svaka nosila šešire i svilene haljine.Sad nose sve to već i štumedle.Da sam onda vidio da kakva štumadla šešir nosi, sam bi’ joj ga s glave skinuo.Sad ne možeš razlikovati štumadlu od grofice.« »To je ravnopravnost.« »Lepa bi to ravnopravnost bila, kad bi u haljinama štumadla htela da bude grofica.« »Al’, da vidiš, opet se to da viditi, pa kakve ko haljine imao.Neka jedna ženska, koja nije od većeg ranga, obuče haljinu od sto forinti, a grofica od trideset, pa će opet svaki držati da je grofičina skuplja.Sad koji mene poznaje, pa kad obučem ma kako jeftinu, al’ čistu haljinu, misle da je auslenderski štof; a neka stane pored mene kakav svakidašnji, običan čovek, pa neka su mu bogzna kako skupe haljine, neće verovati da su skuplje od moji’.On kad navuče dijamantski prsten, i onda mu se ne veruje da je pravi dijamant.« »Ta to i jeste maler, što takve male gospođe misle da bogzna kakve dame špiluju, a ovamo ni najmanje; a muž huče.Ja da sam velika dama, baš bi’ jeftine haljine nosio, pa bi’ opet više važio, neg’ te sa svilenima.« »Kod nas retko ćeš viditi i najveću damu u skupoj haljini, osim u velikoj paradi.« »Kod nas i na majales idu u teškoj svilenoj haljini.« »Fala bogu kad im ja nisam suprug!« Tako smo se još donikle o luksuzu razgovarali; okrenemo drugi razgovor. »Al’ ti, Čiko, baš dobro živiš na polju!« »Kao u raju.Vidio si kakvu imam baštu?« »Vidio sam, kao god engleski park.« »Al’ to je moj vkus!Ja sam sve to isplaniram, pa onda i sam radim kao baštovan, komocije radi.Di god si bio u ovoj okolini u kakvoj bašti, sve je to djelo ruku mojih.Kako ti se dopada bašta u E. kod suca?« »Vrlo lepa!« »I tu sam ja u red doterao.Sad se moram da nasmejem šta mi je palo na pamet.Znaš šta mi je palo na pamet?Kad sam regulirao baštu u E. kod suca, onda sam još veliku bradu nosio; bila je seda.Komocije radi, ne jedanput svučem kaput, pa uzmem motiku u ruke, pa kopam.Baš su onda tu i robijaši radili, sve sami paori.Kad su me opazili da kopam, a ovamo zlatan lanac i prsten na ruci, počeše me meriti i nagađati šta sam, i svi su jednog mnjenija: da sam robijaš.Čujem i šta govore: jedan kaže da sam ja taj što pravim banke, i svi veruju.Pređe jedan stariji k meni i tiho mi govori da mu kažem di su mi sakrivene banke, da će ih, kad iziđe, on na sebe uzeti, a i meni neće ništ’ faliti.Ja sam mu obrekao da ću mu sutradan kazati, pa, siroma, bogzna o kakvom je bogatstvu onu noć snivao, pa kako mu je moralo teško pasti kad mene više ne vide.« U razgovoru čisto smo zaboravili da smo već u selu, pred Runićevom kućom. Uđemo unutra, svi su kod kuće.Zaradovaše se.Komplimenti, ljubljenje.Jelki se oči od radosti svetliše. »Vi ste baš retka sreća, gospodin Narandžić!Otkud tako, otkud ti Čiko?« — reče gostoljubivim tonom Runić. »Malo smo se u okolini proveli.Sad je lepše na polju, neg’ u varoši.« Poljubimo se. »Bili smo na lustrajze,« reče Čika. »Baš dobro!Već ima pet dana otkako nikakvog gosta nisam imao.Hajd oprašite se!« Vodi nas u drugu sobu.Ostade sama Jelka.Runićka, tek što smo se pozdravili, odma’ je otrčala u kujnu, i do ručka nismo je vidili.Mi se donde prašimo i toaletiramo.Čika se tako nalickao, kanda će kumovati. Uđemo di je Jelka.Runić je nekud otišao. »Jel’-te, milostiva, da sam jako pocrneo?« »Ništa to ne čini, izgledate zdravo interesant.« reče Jelka, bacivši kritičan pogled na mene. Čika je doista pocrneo i drži da je interesant, al’ od trakte i lopotanja nos mu je više violet izgledao nego inače. »Milostiva, ja sam za dužnost držao još jedanput moje podvorenje učiniti; ja koji dan odlazim.« »Zar sasvim?« »Sasvim, al’ ne zanavek, da se ne vratim.Ako tek ne umrem, mislim da ću se još sa većom nadom do neko vreme ovamo vratiti, a i donde zadržite me u spomenu.« Jelka nije mogla na ove reči da odgovori, tako je bila tronuta.Na lakat se jednom rukom nagla, drugom maramu vuče iz džepa, a u očima joj suza zasja.Počne oči brisati.Ja sam neću odma’ da je tešim, jer znam da će joj još teže pasti, a ovako će joj se sa suzom i bolja izbrisati.Teši je Čika. »Nemojte, milostiva, plakati, gospodin Narandžić doći će opet k Vami.On ide na svoje dobro; davno već nije bio kod svoje kuće, pa mora malo i da nadgledi, al’ on Vas u srcu nosi, uveren sam; a budite i Vi uvereni, ja njega dobro poznajem, kažem Vam: sva na njegovom srcu ležite«. Jelka formalno plače, jeca. Jedva smo je mogli utešiti, i to Čika sa svoji’ vicevi’, jer ja nisam mogao gledati kako plače, osobito u ovakovom stanju, u ljubavi.Čudno je to viditi žensku kad plače, osobito kad je vidi onaj u koga je zaljubljena.Nikad nisam mislio da ću kod Jelke na toliki eroberung naići. Čika, da malo zabašuri plač, ište štambuh, da upišemo. »Milostiva, dajte štogod lepo da upišemo, i onako nemate još ni od mene nikakvog spomena.« Jelka pogledi na mene, pa se kroz plač nasmeši, pa ustane i iz druge sobe donese jedan lep veliki štambuh, metne ga na astal, pa onda zatim donese pero i mastilo, pa se opet u drugu sobu ukloni.Daje nam vremena da možemo komponirati. Sad najpre počnem premetati ispisane listove.Bilo ih je svakojaki’.Bilo je takovi listova, di obožatelj vidi se da čezne za Jelkom, al’ njeno je srce prama njega ’ladno, pa jadikuje.Ima di je obožatelj imao Jelkino srce u džepu, pa se tek titra.Ima i takovi’, da ih Jelka ne bi trebala ni da drži, tako su smešni.Ima di joj se prebacuje nevernost.Na jednom listu stajalo je ovo: »Ti hoćeš da te ljubim; kako te mogu ljubiti, kad si neverna.« Na drugom: »Tvoje lepo lice, tvoja usnica, tvoje uzdisaje nikad zaboraviti neću.« Na trećem, opet: »Ti si leptir, koji s jednog cveta na drugi leti.« Čika čita, pa se smeši.Kaže da među tim obožateljma poznaje dikoje koji su veliki kujoni. Uzmem list i pero, pa ovo pišem: „Kad sam te prvi put vidio, zarobila si mi srce; no moje srce imalo je dobro arište, a to je tvoje srce.Sad me puštaš iz tog arišta, al’ zato ostajem tvoj rob.Oni sati, oni dani, koje smo na krili Amorovi proveli, ostaju mi nezaboravljeni.Donde dok nas sudba opet ne sastavi, Amorova strela, koja nas je ujazvila, neka počiva kod boginje Venere.M. N“. Čika je donde gore-dole hodao i u glavi komponirao. »Znaš, ja sam malo stariji, moram na kraće.« Piše: „Ja sam za tobom čeznuo, ti si me prezirala, no opraštam ti, izvinjavam te, jer me nisi prezirala iz zlog srca, no što sam malo stariji; znam, da sam mlađi, drukčije bi bilo.Čika Golubović s. o. “ »Sad smo gotovi.No, bruder, ti si ovde majstorštuk načinio, veliki eroberung, zaludio si je.A to nije mala stvar.Da je devojka, ne bi’ se čudio, jer devojka sve lako veruje, al’ kod ovako praktične, kao što je Jelka, nije šala; samo ne znam hoće l’ biti postojana?« — reče tiho Čika. »Milostiva, izvol’te, mi smo gotovi.« Otvorimo vrata,. Jelka uđe.Najpre moj list čita.Nasmeši se, pa ljubeznog spomena pun pogled na mene baci.Sad pročita i Čikin list.»Đavo Čika!« — rekne, pa potapše Čiku po leđima.Čika kanda se o deset godina podmladio, tako mu je milo. Jelka odnese opet štambuh, i baš dobro, jer eto dolazi Runić, koji nije baš te štambuhe voleo. »Ja sam se malo zabavio; imao sam malo posla; al’ se opet nisam zadocnio, sad je tek podne; idem da vidim šta ta moja matora radi, je l’ već ručak gotov.Sad ću ja doći.« Otide u kujnu Runić. Ovu priliku upotrebim, pa zamolim Jelku da primi od mene mali prezent u spomen, moj fotografirani portre i jedan prsten, na kome je izrezano: vera, ljubav i nadežda.Milo joj je bilo, primila ga je.Ona opet iznese svoj portre i preda mi.Kažem joj da sam tronut, pa, kao u zabuni, razgleđujem se.Vidim malo, lepo psetance, pravi englender.Zamolim Jelku da mi ga pokloni, jer će mi ostati spomen vernosti.Jelka kaže, zdrage volje, samo sa nekom formom mora ga, od Runića iziskati, jer je pseto njegovo, a vrlo ga rado ima.Da sam znao ne bi’ ga ni iskao, jer baš male pse nerado imam, al’ hteo sam da Jelki bude milo, da misli da ću ostati veran, pa sad što sam molio, ne mogu natrag povući. Dođe Runić.Jelka mu kaže da bi’ želio malog Lamora imati.Lamor se zvao.Runić kaže da ga zdravo vole, i nikom ga ne bi dao, samo meni.Dobio ga je od jednog financrešpicijenta.Ja ga molim da ga zadrži, kad je spomen, da vučem molbu natrag.Ništ’ ne pomaže; makar da mu je žao, moram ga primiti.Sad je već Lamor moj; uzmem ga u ruke i počnem ga gladiti. Nosi se supa.Friško metnem pseto dole, idem napolje da ruke operem.Istrči za mnom i Jelka, te me uvede u treću sobu i donese mi peškir i lavor.Tu sam se poslednji put sa gospođom Jelkom izmeđ’ četiri oka vidio, jer, dok ne otputujem, neću više ni minut biti sam s njome.Tu sam je sad poslednji put stisnuo za ruku i poljubio.Opet su joj suzne oči.Hajd’ da ručamo. Ja i Čika bili smo dosta nalomljeni, pa nismo imali apetita.Al’ kad smo vidili s kakvim apetitom Runić jede, i mi smo se odma’ malo bolje pri’vatili.Mora da je Runić danas vrlo veliku komociju pravio.Koji nema apetita, voleo bi’ ga ovamo poslati. Pri kraju ručka spomene Runić kako mu je žao da nema više društva; da je znao da ćemo doći, već bi se pobrinuo.Ja sam se radovao što nema nas više, jer sam loman.Sve se bojim da ne huknu otkud god notaroši, jer onda nema pardona.Runić poče da peva, al’ dere se jako; Čika pomaže, al’ kreštavo; ja nisam pevac, pa neću sa kojekakvim pevanjem ni za jedan sat naklonost Jelke, — koja bi me mogla zbog hrđavog pevanja dišgustirati, — da gubim.Jelka neće da peva; nije joj do toga.Runićka je promuknuta; mlogo je vikala na nadničare.Runić se izvikao, pa sad započe razgovor. »Dakle, Čiko, dobro si proveo?« »Strašno smo pravili eroberunge, ja i Narandžić.« »Pa var i ti?« »Pitaj samo frajle i gospođe, mal’ me nisu pojele.« »Blago njima!A di ti je Desić?Toga bi’ voleo jedared viditi.Imao sam najpre teško srce i na tvog gospodina i na tebe, al’ posle sam se uverio, da je Desić svemu kriv,« »Šogore, molim Vas, poštedite me, jer neću ovde ostati, ako budete o tom govorili,« reče Jelka, koja nije volela da se o tom razgovor vodi. »I ti nemaš sad drugog razgovora, nego baš o tom, reče malo srdito Runićka. »Ti znaš, taj Desić na oči da mi više ne ide.Šta misliš, takve huncvutarije u mojoj kući praviti!« »Slatki šogore, još jedared Vas molim da se toga manete; jer ako samo još jednu reč o tom proslovite, ja odma’ ovu sobu ostavljam.Izvinite me, gospodin-Narandžić!« »Ta nije vredno o tome ništa spominjati!« Sad Čika započne šalu i malo nešto zabašuri: al’ tek Jelka je već volju izgubila, pa i Runićka. U razgovoru često se pauze prave.Ulučim priliku da se dignem na put. Nazdravim celoj familiji na poznanstvu i prijateljstvu, preporučim se, ako nas sudba dovede, i za dalje, i sad izjavim da dalje putovati moram, jer mi je hitno. Zadržavaju me još, al’ ja ne odustajem, a i Čika me potpomaže, jer mora i on pa put.Damo prezati. Još malo, pa su kola tu.Počnem se od svakog pojedince opraštati.Jelka ne može da se zadrži, suze joj rone, i tako žalosno izgleda, da i samu Runićku na suze nateruje.Runić smutno lice pokazuje.Dam svima portre. Opraštam se i od Čike, jer će on sad drugim putem ići.Žao mi je bilo.Obrečem se da ću gledati da do jedno po godine opet dođem.Čiki je tako žao, da plače.Čudno je viditi starog čoveka kad plače.Kad dete il’ mlada ženska plače, osobito ako je lepa, to žalosno izgleda.Kad srednjeg doba čovek plače, ne stoji mu dobro.Al’ kad starac plače, onda je baš smešan.Tako i Čika., kad sam ga vidio kako plače, kakvu fizonomiju pravi, ma da mi je žao bilo, opet sam se morao na tu figuru nasmešiti. No, da učinim kraj toj sceni, uzmem stvar nakratko.»Zbogom, bud’te zdravi!« reknem, izljubim se, pa hitam napolje.Oni svi za mnom. Čika sedne na njegova kola, a ja na moja.Jelka suznim očima meće mi Lamora na kola, pa mi još jedanput stisne ruku i zagušenim glasom: »Zbogom!« — rekne.Lamora uzmem u krilo. »Zbogom, zbogom!Srećan put!« Čika juri napred, ja za njim, pa on udari na desno, a ja na levo.Još se donikle rukom pozdravljamo.Već smo izvan sela. Kad sam izvan sela bio, onda je tek meni još teže bilo.S kojim sam od kratko doba u šali i lakrdiji živio, pa kako mi je žao rastaviti se! Te žalosne misli, jako su me obuzele; pomislim kako je u svetu sve nepostojano, pa sravnjivam promene moga života.Opomenem se šta sam bio i šta sam sad.Bio sam siroma’ đak, glad uvek nenasitima, novaca malo; sad, fala bogu, svašta dosta.Al’ di je onaj stari apetit?Samo je jedno bilo bolje onda neg’ sada: to je što sam bio mlad.Tojest, nisam još star, al’ nisam ni mladić.Samo kad bi ovako moglo uvek ostati!Al’ sve dublje u godine ulazimo.Već četrdeset nije daleko, skoro ću i četvrti krst glavom polupati.Kako to vreme prolazi!Kad sam bio mladić kao da je prekjuče bilo, a sad hoće već i devojke na udaju da me u ruku ljube!Lepi izgledi!Još pre nekoliko godina našao sam jednu-dve sede kose u glavi, pa kako sam se onda uplašio, pa sam ih tajno napolje vukao; a sad ne dadu se već napolje vući, toliko ih ima; pa već i u bradi se pojavljuju.Sad naopako da sedim u selu il’ varošici, već bi bio »čika«, a to još nisam rad.U selu si mator momak ako imaš dvaest i pet godina, u maloj varoši trideset; u velikoj varoši si vrlo mlad momak od dvadeset i pet, od trideset najbolji.Pa već nisam ni momak, no udovac, i to mi deset godina s leđa skida.U velikoj varoši sam ja punonadeždan mlad udovac.Za devojku od dvadeset godina nisam mator, a i osamnaest je blizu dvadeset.Volim opet što sam udovac, neg’ da sam momak.Pa još da se bacim na udovice, te bi za mnom trčale, ma da su od osamnaest godina.Al’ neću o tom ni da se mislim. Padne mi na pamet, kako sam sa Čikom provodno.Samo da nije sa racima onako fušerski ispalo.Ta Otilija ne može da mi iziđe iz glave.Dve nedelje će mi se, koje u snu, koje na javi, po srcu vreti.A sirota Jelka?Njoj ću se ja opet dve nedelje po srcu vrsti, pa onda naći će se koji drugi delija. Pa sam i sa muškima vrlo dobro proveo.Sve iskreni i valjani ljudi.Samo me jedno mrzi: te mloge nazdravice i silom čašu ispiti.Rad sam dugo da živim, a da mi se ruke ne tresu.Kažem ja njima da na silu ne valja, al’ oni ne dadu se ni osoliti.Žao bi mi bilo, ako bi do koje godine kojeg od nji’ vidio da mu jezik zapleće, a rukom il’ nogom ne može da makne, il’ pre vremena da je postao starac.Već se među njima nalaze koji će skoro krv puštati.Ja neću krv da puštam. Ove većma i većma zadubim se u misli, kad najedanput eto me u selu kod Zoričića.U avliji čuje se kako u sobi džaveljaju.Poznao sam Brankov glas. Uđem u sobu.Baš za fruštukom sede Branko i Zoričić. »Dobar dan!« »Otkud ti, Milane?« — reče Branko. »Iz vilajeta.Tako sam se proveo, da će mi za mesec dana dosta biti.« »Blago tebi, kad tako možeš jednako provoditi!Misliš li odavde još kudgod?Ja moram ići kući, već sam dva dana tu, no još se mogu sat-dva baviti.« »I ja idem s tobom.« Zoričić moli da se do sutra bavimo, al’ mi ne pristajemo.Iziđem malo napolje, oprašim se, pa opet uđem.Branko počne raspitivati di sam bio i šta sam radio. a ja mu sve ispripovedam, od az do ižice. »Dobro je kad ko takvu narav ima.Živićeš sto godina!« — reče Branko. »Da bog da!I želim i hoću.A ko stoji tebi pa putu?Ne možeš li, il’ nisi mogao i ti tako isto?« »Kod mene je sasvim drugo.Ti hoćeš samo dobro da živiš; i ja hoću; al’ osim toga, ja jošt nešto hoću, o čem ti ni ponjatija nemaš.« »Nit’ hoću da imam o drugom ponjatija, samo o dobrom životu.« »Hoću da ne budem tako samoživ kao ti.« »Dakle Branko, ja sam šmucig.Takve komplimente tek od tebe mogu čuti, a ceo svet kaže: »Narandžić je šlang, elegantan čovek.« Nosim se kao prvi gavaler, uživam svet i na uživanje ne žalim novac izbaciti; kad sam digod u gostima, dam svakom slugi na vino.Je l’ to šmucig?« »Ti sasvim na drugo odgovaraš.Što na to daješ, to se samo tvoje kože tiče; ti samo na tvoje uživanje daješ: u tom nisi šmucig.Al’ uzmi samo: ti si bogat čovek, ti bi mogao kakav mali inštitut za siromašne đake ustanoviti, il’ nekoliko štipendija davati, pa vidiš, nisi dosad još ništa za čovečastvo učinio.« »Kakav inštitut, kakve štipendije?Jesam li ja bio u kakvom inštitutu, jesam li imao štipendije?A znaš kako sam se mučio.Kad sam bio đak, pa mi se zimi podere đon, a ja golim tabanima moram po snegu da idem.Pa vidiš, sve sam izvojevao.Ko ima glavu kao ja, taj je kao patka u vodi, kako vidi svet, ume živiti.Pa onda bogzna koji će kakav đak biti, pa koliko nji’ pomru, dok do celi dođu.« »Pa neka samo između deset nji’ jedan celi odgovori, pa je dobitak za ljudstvo; taj jedan neće biti sebičan kao što si ti.« »A šta ćemo sa oni’ devet?Vidiš, Branko, ti nemaš u svemu pravo.Kad bi’ već reskirao, i tako što hteo, a ja bi’ sasvim drugu regulu zaveo, neg’ što se po svetu radi.Obično u svetu daje se na decu siromašni’ roditelja.Ako je udovica, pa ima petoro dece, to je već dovoljan uzrok da joj se jedno dete za školovanje uzme.Tu se posle ne pita: ima li dete mlogo talenta?Ja ne bi’ tako činio.Dao bi’ dete črez učene ljude vizitirati, črez doktore, psihologe, fiziologe, da vide kakav je izgled od deteta.Pa onda, raspitao bi’ i proučio kakvog su talenta bili roditelji, deda, pradeda: da li je ta familija otvorena, talentirana, da li je bio u toj familiji kakav osobiti čovek.Jer nalaze se čitave familije, koje su izvanredno pametne, il’ u čemu tom odlikovane, a ima familija, u kojima od devedesetog šukundede sa svojim izvanrednim darom nije niko u oči pao.Sa telom se i duh nasljedi.Pa bi’ onda i samu glavu deteta egzamenirao.Da imam pravo, samo da ti navedem jedan primer.Poznavao sam jednu cigansku bandu.Primista te bande bio je slavan muzikant; dece nije imao.Da bi posle sebe valjanog nasljednika ostavio, koji bi ga u muziki dokučio, il’ nadmašio, uzme jedno tuđe siroče cigansko i počne ga učiti.Ja sam to dete vidio, kad mu je dvanaest godina bilo.Lice lepo, umiljato, kosa garava, vuklasta.Frajle, kad su ga god vidile, gladile su ga.Popipam glavu deteta: ostrag mali mozak slabo razvijen; tako isto i napred; u formi nikakve lepe harmonije; na licu ni jedne markirate crte; čelo dva prsta uzano.Počne svirati; srednje svira, a već pet godina kako uči.Kažem primisti da od tog nikad neće bita slavan muzikant; glava mu ne pokazuje snage.Posle deset godina vidim primistu, pitam ga za dete; kaže da ga je jednako učio i tukao ga, samo da nauči, al’ ništ’ ne valja: kakav je bio onda, takav je i sada; morao ga je oterati.Eto vidiš, Branko, ja bi’ i na to pazio.Pa onda, kad bi’ na valjano dete naišao, pa baš i da nije siromašno, opet bi’ reskirao i davao da se od njega osobito što iskreše.Pa onda ima i drugo što, na što bi se moglo dati.Uzmi samo po celom svetu učitelje, od koji’ prosveta narodna zavisi, pa ne zasluže ni toliko koliko jedan fijaker, a deca i udovice im u sirotinji cvile.Ne bi l’ mogao čovek i na to reskirati?Pa koliko ima drugo koješta!« »Ti si sad ovde sijaset namleo, pa opet i na ono što za dobro nalaziš nećeš da reskiraš.« »Još sam ja mlad čovek; ako bez dece umrem, da vidiš šta ću učiniti.« »Opet se vidi da si samoživ, kad za života nećeš dobra da činiš.« »Ako počnem za života deliti, to posle uđe u strast i sujetu, pa mogu ja do ničega doći.Dok imam, donde me svaki poštuje, a kad ne uzimam, onda hoće svaka raga da se o mene otare.« »Tu baš leži naša najveća bolest, što za života jedan drugog nećemo da pomažemo.Uzmi sad dva komšije: jedan je siroma’, ima dece; drugi je bogat, a ima dece.Siroma’, koji ima jednu kuću i zanat, padne zbog hrđavi’ godina u nuždu veliku, — ne može da plati dug, koji iznosi polovinu vrednosti kuće.Ište u zajam od bogatog komšije; ovaj ima dosta naslagani’ novaca, može se intabulirati na kuću, al’ ne da, već ismejava potrebitog siromaka.Ovaj ne može da dobije nigdi u zajam, pa dođe egzekucija i prodadu mu kuću budzašto.Od dešperata siroma’ umre.Umre i bogati.Siromaka jedan sin pomogne se, kupi očevu kuću, špekulira i obogati se.Bogatoga sinovi bili su raskošni, osim jednoga, koji je za sve morao da izdire.Raskošni sasvim propadnu i raspude se; ostane samo onaj jedan dobar.Ostala mu je kuća, mogao bi se još pomoći, al’ kreditori na njega navaljuju, hoće da mu budzašto otmu kuću.Samo sad kogod da mu pomogne, na bi se lepo izvukao.Ište od svog bogatog komšije u zajam, ima se na šta intabulirati.Ovaj je u detinjstvu čuo kako im komšijin bogat otac nije hteo uzajmiti, kuća ima propala, pa sad ne da; misli da je to satisfakcija pokojnom ocu.Prodadu kuću, i komšija se upropasti.Eto, tako to ide od sina na unuka, pa gledimo kako jedan drugog u propast pušta, i familije se iskorenjavaju.Je l’ to, dobro?« »Mani se, Branko!Da nema, opet, koji propada, ne bi se nikad onaj koji nije imao ništa obogatio.No neću više o tome da slušam, počnimo drugo što.« Branko je hteo da produži, a i Zoričić imao je volju, i sad je moje sad njegovo odobravao, al’ ja drugo zavedem. »Kaži mi, Branko, šta je novo tamo u V. otkako sam otišao?« »Nema ništa; čekaju tebe da ih opet s kakvim aktom elektriziraš.« »Ti se šališ, al’ ti ja kažem da sam ih i elektrizirao.Ja znam da me mlogi i ogovaraju, i pre su me već ogovarali, al’ mene to ništ’ ne tušira.Samo da znam ko mene ogovara, il’ gospođu Jelku, il’ ma koju damu, s kojom imam sreću upoznati se, pa da imam dva svedoka, dao bi’ im vatre, pa ma me koliko koštalo.Znam, i ti pakosni ljudi koji mi zavide, da imaju u čemu god dva svedoka, što nikad ne mogu imati, i oni bi meni dali vatre, al’ ja sam čisto zlato, pa mi ne mogu doskočiti.Al’ ima mlogo zavidljivi’ ljudi na svetu!Zar ti misliš da, tebi tvoje asesorstvo ne zavide?Te kako!« »A šta da mi zavide?« »To što si cel tvoju dokučio, što si postao asesor.« »Strašno i jeste!Dakle, ti misliš da sam sa tim cel dokučio?To je samo jedno sredstvo k celi.Razumeš me?« »Dakle, onda šta je tvoja cel?« »To nikome, ni tebi, još sad kazati ne mogu.« »Onda, ko bi te razumeo? »I ne treba da me razumeš; tek onda ćeš me razumeti, kad cel dokučim, il’ me ne bude, al’ sad ne.Ono što želim da mi ispadne za rukom, a ti bi pljeskao od radosti; ako ne ispadne, kazao bi da sam lud.Sve biste hteli da vam pečeni vrapci u usta padaju.« »Dakle, ti da se približiš toj tvojoj tajnoj celi, ti bi si i asesorstvo na stranu bacio?« »Sto asesorstva! »Onda je drugo; onda se ne čudim što te ogovaraju, što kažu da si preteran čovek, nepostojan čovek, ferfušovan čovek; al’ oprosti mi što ti moram kazati, jer sam čuo, da o tebi govore.« »To taki govore kao što si ti, po kojima svet za sto godina ni za jedan pedalj koraknuo ne bi.Koliko je već puti mene svet o zemlju udarao, pa se opet sa zemlje dignem.Dođe katkad i moj dan, pa za taj jedan dan sve dušmane srušim.Za jedan dan više učinim, neg’ gomila kao što si ti i tebi podobni, pa onda od neprijatelja postanu prijatelji.« »U tom imaš pravo, Branko.To sam ja sam na sebi primetio.Ja baš znam nekoliko nji’ u V., koji me ogovaraju, pokazao mi ih Desić, pa, opet, kad čuju kako moje akcije stoje, pa kad pored mene prolaze, a oni me ljubeznjejše pozdravljaju.Zato je vrlo dobro kad se čovek malo potkoži.Novac današnji svet upravlja.« »Znam kuda šibaš!Znaš li da bi’ se i ja za koju godinu obogatiti mogao, samo da mi je to glavna cel?U svakom staležu može se čovek obogatiti, samo ako za tim stoji: i paor, i zanatlija, i ma koje klase bio, pa makar bile katkad i zle godine, jer posle zli’ godina dobre dolaze.« »Ta ja to dobro znam da bi si mogao, pa zato se i ja jedim na tebe, što ne ideš za tim.Da vidiš, kad bi’ ja bio kao ti, šta bi’ radio!« »Čovek koji se za veću kakvu ideju bori, taj ne sme gramziti za novcem.Al’ badava se o tome razgovaramo!Znam ja: nit’ ćeš ti od tvog odustati, nit’ ja od moga. — Vreme je već da idemo.« Zoričić usiljava se da Branka zadrži: al’ sve zabadava. »Sad, brate Zoričiću, odlazim, i bogzna kada ćemo se viditi, pa bogzna, dok te opet vidim, kakve ćemo promene doživiti.Pomen’me se, i, ako me nikad ne vidiš, znaj da je Branko podlegao sudbi, koju je predvidio, no od koje se odvratiti nije dao. Zoričiću su oči za suzu gotove; ne može da govori, jedva može da »Zbogom, budi srećan!« — izreče. Premda se ne rastajem od Branka, opet mi je teško palo, kad sam vidio kako izvanredno Zoričić žali za Brankom. Nema više oklevanja, oprostimo se, sednemo na kola i otputujemo. Rad bi’ se razgovarati.Branko, zamišljen, ne govori ništa.Govorim, al’ Branko ništ’ ne odgovara.Imao je čudan običaj, da je često tako rasut, da mu možeš čitav sat govoriti, a nećeš dobiti odgovora: ćuti, i da ga zapitaš šta si govorio, ne bi rečce znao kazati, tek bi se malo na to nasmešio.I to biva onda kad ga, razgovor ne interesira; no kad ga interesira, pazi na svaku reč.Dobra narav, i ja bi’ voleo tako da mogu, al’ ja moram da čujem i ono što me ne interesira, pa tek posle se jedim. Sad se i ja bacim u ćutanje.Da nas je ko vidio, mislio bi da dva nema putuju.Moram da zadremam, i tako dremajući stignem u V. Stanemo baš pred mojim hotelom.Ja siđem, a Branko se odveze kući. Sad sam opet u V. Odmorim se, pa posle podne u šetnju.Imam još dosta vremena.Tek do tri dana ćemo otputovati. Šetam se po varoši.Nađem se sa Desićem.Lako je bilo sa Desićem sastati se.On je privatije, ima dosta vremena, kao i ja, pa ide, kao i ja, ženski pol na sokaku očima streljati.Pokaže mi sve novine, al’ ne interesiraju me, jer moram otputovati.Nagovara me da ostanem bar još osam dana; veliki su, veli, za mene izgledi.No napala me čežnja za mojim otačastvom, kao kakvog Švajcera. Šetamo se, a pismonoša nosi mi sa pošte recepis.Odemo na poštu.Dobijem pismo i novaca. Moj inšpektor šilje mi 20.000 forinti.Jedio sam se.Imao sam još dosta novaca; ovde, makar da sam bio šlang, nisam mogao sve potrošiti, a moj inšpektor pobojao se da će mi novac nestati.Šta ću sad s toliki novci?Da ih natrag nosim?Kažem Desiću da ne bi’ branio nekim partajama na sigurnu hipoteku taj novac izdati. Rastanemo se.Odem malo kući da neke zapovesti izdam za put. Nisam bio još kod kuće, a već se mušterije javljaju, koje ištu u zajam novaca.Jedan mi daje hipoteku, al’ na 6%.Drugi, opet, pa hipoteku na 10%.Treći na nesigurnu hipoteku 20%.Sve jedno za drugim dolaze.Morali su odma’ od Desića načuti, da bi’ rad u zajam dati, pa sad nji’ sijaset navališe, da sam se jedva braniti mogao.Nikom pe obričem, nikog ne odbijem, no obećam da ću se sutra do podne promisliti. Pošljem odma’ po Desića.Jedva su ga našli.Ja ga pitam za te mušterije.On mi kaže koja je kakva, pa još i to doda, da ima među njima i takovi’ koji samo zato uzajmljuju, da mogu opet na 60% izdavati.Od ovi’ ni jednom neću da dam, al’ ne dam ni prvom na 6%.Nisam lud.Izdam pored sigurne hipoteke na 10%, i sutradan već je intabulirato bilo. Sutradan se putovati mora.Ceo dan moram u vizitama provesti.Najpre odem Branku, da mu javim da sam gotov.Odgovori mi da ćemo se na damšifu viditi.Otidem posle kod neki’ od oni’ dama, koje sam imao po programu za supruge uzeti.Rezon je da se s njima oprostim.Lepo su me primile i žalosno se od mene rastale.Obrekle su mi da će se, kad damšif pođe, onuda šetati.To je za mene veliko odličije. Naposletku, posetim i Liviju.Zašt’ ne sirotu?!Ona je, istina, rujina, al’ lepa rujina, koja je sa spomenom moje mladosti skopčana.Pitam šta će svojima kući poručiti.Kaže da ih pozdravim, i moli me, kad me o njoj uspitaju, da ne kažem da je babica, no da je kod jednog barona, koji joj obrekao da će je uzeti.Badava sam joj govorio da je njeno zvanije lepo, služi čovečastvu više nego ma koje drugo, neće ni da zna, samo me jednako moli da joj tu ljubav učinim.I, tako, morao sam se obreći da ću za njenu ljubav kod kuće lagati.Zafalim se na njenom usrdiju, njoj suze liju, — oprostim se i odem. Sutradan, pre prvog zvonenja, već sam kod damšifa.Bagažiju su mi već pre odneli.Tu se opet nanovo opraštam, pa uđem u damšif.Branko i gospođa Hanika već su unutri bili. Damšif se već kreće.Još se s damšifa pozdravljamo.S brega poznanici šeširma mašu, poznanice maramama.I sirota Livija maše.Nestane nas iz vida. Sad na damšifu unterhaltujemo se.Onde se razgovaraju, onde piju kafu, onde biftek jedu.I ja i Branko bifteka smo se prifatili.Gospođa Hanika ostala je ia ferdeku; rada je onde sve da vidi: sad je prvi put svog života na damšifu. Ja i Branko razgovaramo se; upoznamo se i sa drugima.Nije ništa lakše nego na damšifu upoznati se.Kad mi se već sa muškima dosadilo, onda tražim si kakvu damu.I, doista, našao sam si jednu lepu i pametnu, s kojom sam vreme provodio. Stigne i ručak — tableto.Ja sednem pored moje dame.Služim je, sve što treba dodajem joj.Gospođa Hanika sedi do Branka.Al’ do nje i vizavi već ima s kojima se poznala na ferdeku, pa se svaki čas ljubezno gledaju i razgovaraju.Ne kažem muški, bože sačuvaj, nego ženski. Posle ručka opet kud koje: koji se da na karte, koji čita, koji pak na ferdek.Ja sa mojom damom provodim u razgovoru.Branko čita, gospođa Hanika je na ferdeku.Ona tek kad i kad dole siđe, da vidi šta njen Branko radi, pa ga počne cili-mili gladiti, dok je Branko ne zamoli da se toga mane, da je to preterana ljubav na damšifu.Ona onda opet na ferdek. Tako prođe nam dan, a dođe noć.Ja sam si već napred kabinu naručio, pa mi je bilo lako.No meni je žao bilo, pa iz rezona ponudim Branka i gospođu Haniku, da zauzmu moju kabinu.Branko neće.Onda hoću i ja s njim da sedim.Gospođa Hanika neće među gospođe na konak, već ostane silom kod Branka, u dimu i di se muški kartaju.Ovi koji su je vidili čudili su se, i svaki je rekao: »Srećan je taj Branko, što takvu gospođu ima, koja jednako nad njim lebdi!« Pred zoru, kad već Branko i gospođa Hanika zadremaju, otidem u moju kabinu i malo prospavam. Tako smo putovali, dok nismo došli do B. Branko sa gospođom Hanikom ode u hotel.Nije hteo k meni da dođe, kaže da će me već posetiti.A ja upravo u moju kuću, Sutradan, Branko uzme si stalan kvartir, prijavi se i počne odma’ kao asesor raditi.Ja, opet, odem na moje dobro, da nadgledim ekonomiju. Jedno vreme opet nećemo se viditi. VLADANA ĐORĐEVIĆA KNjIGA PRVA: KOČINA KRAJINA. U BEOGRADU U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI. KOČINA KRAJINA ISTORIJSKI ROMAN V. ĐORĐEVIĆA. U BEOGRADU U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI. KOČINA KRAJINA. Molim mnogopoštovane čitaoce, da mi dopuste reći napred nekoliko reči, koliko za roman toliko i za me samog. Da se kakav narod izobrazi, da se u njemu rasprostrane nauke i znanja koja su tako potrebna za društveni život u opšte, a i za svakog čoveka napose, — potrebno je da se u njemu čitanje jako rasprostre.A čim će se pre u masi naroda kakog rasprostreti i omileti čitanje, ako ne knjigama koje spadaju u zabavnu književnost, koje primamljujući ga na čitanje svojim primamljivim sadržem u jedno rasprostiru toliko korisnih znanja; koje podižu ponos narodni, koja ga sećaju slavne prošlosti, te mu tako u najzanimljivijem obliku predaju istoriju narodnu; koje prestavljaju tolike plemenite uzore i t. d.? — Po mome smernom mišljenju, i nama bi za sad valjalo u književnosti naročito negovati belitristiku; jer dok ne stečemo publiku za čitanje, dok se god književnici ne budu smeli isključivo književnosti posvetiti, dotle nećemo ni imati prave književnosti, dotle će sve biti večna počinjanja; a publiku koja čita ne može nam ništa lakše stvoriti nego pomenuta zabavna književnost. Kad na to pogleda, mislim da mi niko neće zameriti, što sam se još i sad đakom usudio da pokušam snagu na polju za koje sam odlučno, da na njemu privredim otadžbini ako što uzmogu. Takav je jedan pokušaj i ovaj roman koji izdadoh; ali će se po svoj prilici naći kogod koji će reći da mi ne zamera što pokušah, no mi zamera što štampam.Tome ja odgovaram da svoje početke štampam iz tri uzroka: 1.) Što me neka gospoda, čiji glas danas u našoj književnosti mnogo važi, uveriše da ti moji početci zacelo neće biti od štete u narodnoj književnosti, ako ne budu od kakve koristi. 2.) Što će možda kogod, ko i boljeg znanja, i svega ima više nego ja, ili pobuđen ili ražljućen mojim lošim pisanjem, napisati tako delo, koje će od prave koristi po književnost biti.I poglavito 3.) Što sam rad još za rana da od javnog mišljenja doznam kakvom sam stazom pošao, hoću li moći na njoj što koristovati otadžbini, i ako ima nade za to rad sam da doznam pogreške svoje. Ovoliko o mojoj radnji.Mislio sam da mi je dužnost bila da to rečem.A što se samog predmeta tiče koji sam izabrao za ovaj moj prvi roman, moram takođe koju reći. Ima dve godine dana, kako sam često s čudnim osećanjem pomišljao na žalosnu sudbu Koče Petrovića tog čestitog junaka, u čijoj je velikoj duši sinula božanstvena misao da oslobodi iz ropstva narod svoj, koji u malo ne beše sasvim pao pod teškim tiranstvom turskim, i koji ako i nije mogao da izvrši što je naumio, opet je nešto učinio da mi danas uživamo ovo slobode što imamo.Jer da ne beše Koče i njegove krajine, ne bi lako moglo biti Kara-đorđa, a bez Kara-đorđa ne bi bilo Miloša. S toga sam priležno tražio da gde god što opširnije o tome vremenu čitam; ali na žalost naše istorije prelazile su ga sa dve tri reči.Te tako, kad sam pisao „Kočinu krajinu“ vrlo sam malo istorijski podataka imao, i to sam našao od česti u delima g. V. S. Karadžića, a od česti u zapiskama oficira austrijskog g. Šumarskog. (Golubica G. Vozarovića.U Beogradu 1842). - - - Koliko zavisi narodno izobraženje i u opšte napredak i blagostanje narodno od izobraženja ženskinja svakome je poznato.S toga sam se i ja usudio da prvo svoje delo posvetim našim rodoljubivim i lepim srpkinjama, moleći ih da srdačno prigrle sve što se tiče napretka i izobraženja narodnog, jer bez toga ne će se nikad ostvariti božanstvene nade što ih imamo za budućnost...Ta cveće tek onda napreduje kad ga nežna ženska ruka neguje i zaleva. V. ĐORĐEVIĆ. Kroz stotine godina od kako je propala srpska carevina, kroz stotine godina teška srpska robovanja, bilo je mnogo jada i čemera; srbinjska majka prolila je more od suza, od njenih uzdaha za krasnim srpskim sokolovima, što kao žrtve turskoga ćeifa izgiboše, pomrča plavo nebo, pomrča sjajno sunce; ali opet — sve te strahote ne behu ništa spram onih koje snađoše Srbina u ovo vreme, o kom hoću da pričam. Ali kako ću da pričam?...Kakim rečima da iskažem ono, što se jedva pomisliti daje?... Ili, zar ima reči, kojima se zulum turski ispričati može?Pogledajte samo bolje u ona bleda lica, one gomile momaka i devojaka, što savezana u jedan snop, a po nagom telu namazana katranom pa zapaljena zajedno gore, pa ćete videti kake su strašne muke, kojima hoćahu Turci da satru Srbina. Ni jedna jedina reč ne otimaše se s njihovih bledih usana, ni jedan jauk nije smeo izmaći se iz otrovanih grudi da kaže kake su to muke, živ sagorevati... To behu srpčići, koji znadijahu biti i na muci junaci, koji znadijahu junački prezreti sva mučenja...Samo se po koje jadno nežno devojče — slaba ženska strana — ne mogaše uzdržati da ne uzdahne: — Majko!... Ali to beše tih uzdah, Srpkinja ne dade, da ga krvnik čuje... A kad se svrši strahovita žrtva, kad se oni dični borovi, ponosite jele pretvoriše u prah, onda Turci odrešiše jadne majke, koje su sve do konca gledale kako im deca očajno k nebu pogledaju, kako ih dim zadavljuje, kako se besomučno trzaju, kako obamiru, i koje su videle i poslednje samrtno trzanje, a nesu mogle pomoći, pustiše ih da ljube prah svoje dece, da ga raspoznaju... Ili, kojim rečima da se iskaže kako strašni Turci otimahu s materinskih grudi odojčad, da ih svojim jataganima prekrste na oči jadnim majkama?... A beg, rad čijeg se ćeifa sve ove strahote vršiše, rahat sedeći i pušeći uživaše, topljaše se od milina slušajući jauk i pisku jadnih žrtava. Ali da ostavimo ovaj pokor, eno tamo u onom šušnjaru nešto se beli...Šat bude kaka kućica u koju nesu doprli Turci, i u koju su se, možda, mnogi seljani sklonili... No varaš se, pogledaj kako se u svojoj krvi valja nesrećni domaćin, koji pogibe braneći kuću i svoje, počuj onu vrisku iznutra pa ćeš se uveriti da su Turci i ovo sakriveno mesto pronašli. Pred jednom gomilom Turaka klečaše mlada devojka, pa ih sklopljenim rukama moljaše za milost...Oh, kako divno beše ovo lepo čedo u trenutku najvećeg očajanja... _ Ali ja ne smem da vam ispričam sudbu ove lepojke, jer njena je sudba tako grozna, da je kadra bila i jednog Turčina — zar milostivija srca — taknuti... On pokri lice rukama, da ne gleda strahotu; ali ih brže odnimi, jer mu se učini da je u tom trenutku ugledao u jednom budžaku sakriveno dete, i zaista sad ugleda jedno dete koje se beše sakrilo, a od straha zanemelo.On mu brzo pritrča, uze ga u naručje, pa kako su svi bili zaneti oko devojčeta, niko nije ni opazio kako ovaj s detetom umače na vrata. Domaćin izdisaše...Baš kad poslednji put otvori svoje oči, ugleda kako Turčin odnese njegova sina, i pisnuvši: — Mrgude!...Čedo moje!...Zar i tebe odneše?... — izdahnu. Dete, kad ču glas oca svoga, stade plakati na glas, stade pružati svoje ručice, tamo gde mu mrtav otac ostade, odakle se čujaše plač seje njegove, i odakle ga Turčin sve dalje i dalje odnošaše. Mrak beše odavno pao, a Mrgud se jedva malo utiša, ućuta...Tamnina beše tako velika da je čovek jedva na tri koraka pred sobom videti mogao, pa opet Turčin ni malo ne zastajkivaše da vidi kojim će putem, već sve dalje brzo koračaše. Na jedan put stade.Pred njim se kroz tamninu beljaše neka pruga, koja izgledaše kao kaka savijena bela zmija..Ovo kao da na Turčina jak utisak učini, jer on od srca uzdahnu pa prošanuvši: se s tobom poslednji put rastao, a kako te sad posle deset godina pohodim!...Oh, sudbo moja crna!... Pođe dalje. I zaista to beše tiha Morava, koja slatko žuboreći proticaše kroz šušnjare i džbunove, kojima behu okićene obale s obe strane. Turčin kako dođe do one kolibe kraj reke, u kojoj stanuje prevozilac, udarivši silno u vrata poviče: — Hej Vlaše!... Siromah rajetin za nekoliko trenutaka već beše na nogama, jer on je znao šta mu može naneti i najmanje oklevanje, a po glasu je poznao kaka je ovo poseta u po noći. Turčin kako vide da se otvoraju vrata, i da skeledžija dršćući izađe, ne hte ni da ga pogleda, već odmah pođe onom širokom ugaženom stazom što vodi velikoj skeli, s kojom se talasići tihe Morave tako lepo igrahu, i ušavši u nju sede, metnuvši malog Mrguda na krilo, a ogrnu ga još bolje svojim binjišem. Vozar nije čekao da mu se zapovedi.Tek što gvozdeni lanac, kojim beše skela vezana, zveknu skotrljavši se po šljunku, a vozar uskoči u skelu i za čas poče se kroz tihu noć pronositi leprš vitih krila u skele, tankih vesala... Kroz jedan prodrt oblak progleda lepo lice mesečevo, i na jedan put spram njegove svetlosti sinuše pred Turčinovim očima krasna polja blagoslovene srpske zemlje... Da se nešto u taj mah vozar okrenuo i agu pogledao, video bi da mu oči behu pune suza, a da nije sa svim zanesen bio oko veslanja — lako bi čuo tiho jecanje, koje Turčin ne mogaše da zaustavi. Mali Mrgud, koji se beše malo povratio od svoga straha, i koji vide kako aga plače, stade ga milovati po njegovoj gustoj crnoj bradi, pa ga zapita: — Čiko, za što plačeš?... Anđeoski detinj glas prođe mu kao nož kroz srce, i njegove oči podigoše se očajno k nebu... Srdačno pritisnuvši dete na svoje grudi, razgrnu mu plavu svilenu kosu s čeoca, pa ga žarko poljubi... Lak potres od skele trže agu iz njegovih misli.On brzo uze maloga Mrguda pa iskoči na obalu, a vozar zadovoljan što u nagradu za vožnju nije ni jednu potkovicu od crvene agine čizme u čelo dobio, kao što je to vrlo obično, veselo se vrati svojoj kolibi. Dok se aga sve dalje i dalje primicaše polju, mali Mrgud umoren polako zaspi. — Jadno dete — prošaputa njegov izbavilac — koliko se umorilo.Nek malo prospava!... I to izrekavši presavi svoju kabanicu pa je prostre na travu, te položi dete polako; za tim ga s osobitom milinom gledaše. — Oh kako je blaženo!...Kako slatko spava!... On beše na brežuljku, s kojeg se daleka polja pregledati mogahu.Ovo ga osobitom milinom ispunjavaše.Kad mu pogled pade k istoku, tamo se podizaše Jastrebac planina pa mu se učini da i sad gleda one veličanstvene vrhove, s kojih je toliko puta gledao divno rađanje sunca, one strahotne provalije, preko kojih je nekad kao jelen preskakao... A kad mu se pogled malo na stranu okrenuo, tamo se beljaše malo selo...O, dobro ga je poznavao!...To beše lepi Panjevac, to beše raj, u kome je on odrastao, u kom je prosnivao božanstveni san života ljudskog, u kom je divnu mladost svoju proveo... On pade k zemlji, prekrsti ruke na prsi pa očajno jauknu: Silni Bože moj!...Glava mu klonu na prsi, i u tom položaju postaja nekoliko trenutaka. — Poturica, poturica! ..Da l’ kogod zna kako je to strašna reč?... Ali niko ne odgovaraše na njegovo pitanje... — Ali Bože, ti znaš moje srce!Ti znaš da sam ja to učinio samo da spasem život, ali ne za mene, već ne bi li njime što pomogao svom jadnom, kukavnom narodu...Ti vidiš da sam ja svagda činio koliko sam mogao, ali su moje sile još slabe, vrlo slabe...Danas — oh kako je ono strašan pokolj bio!... — danas sam vrlo malo dobra učinio, samo sam ovog anđeoka izbavio, ali ti sve vidiš, ti sve znaš!...Oprosti, oprosti!... Tu se jadnik smerno prekrsti časnim krstom, pa se tiho od srca Bogu pomoli.Od kad je on siromah žudeo za ovakim jednim časom!..Ali i jeste bio božanstven taj čas...On ispuni njegovu dušu tišinom, ojađene grudi milinom, a srce nadom... Već davno beše počelo svitati.Mrak malo po malo uklanjaše se s puta sjajnoj svetlosti od prozorja, koja sve stvari pokazuje u neku prozračnu tajanstvenu koprenu zamotane, a istok je sve više rumeneo...Već se iz sela čulo kako mlada momčad izjavljuje pitoma stada svoja, već se čujahu milozvučne medenice na vratu vitorogih ovnova, koji ponosito predvođahu svoja stada... Poturica probudi malo dete, pa kroz jednu gustu šumu odvede ga vrlo blizu sela. — Vidiš Mrgude ovu stazu?Hajde polako njome, ja ću te sad stići... Dete ga pogleda svojim plavim očima, iz kojih tek što ne grunu suze: — Čiko!...Molim te čiko nemoj da me ostavljaš!... Njemu htede prepući srce od žalosti gledajući bedno dete, koje posle ovih reči pade na zemlju. — Babo, slatki babo!...Sejo mila, gde ste vi?... — Ćuti Mrgude; zar ti ne znaš da ti je babo ovde u selu.Pa za to sam te ja i doveo ovamo. — Zar je tu moj babo?...O, ala si dobar čiko?...Pa poljubivši ga u ruku odskakuta stazom a u očima mu se blistaše bezgranična radost... Poturice na mah nestade.Njemu beše strašno žao za malim Mrgudom, žao mu beše što ga barem nije odveo u selo, pa ga dao kome na dušu; ali on to ne smejaše učiniti, jer niko, a osobito raja nije smela videti njegova milosrđa...No tešilo ga je to, što ga je vrlo blizu sela doveo, pa će ga odmah naći kakvo pastirče, a znao je dobro kako su svi njegovi seljaci dobri... Lepo proletnje sunce sijnu nad krasnim poljima umiljatoga Levča, koji sa svojim kitnastim selima izgledaše kao zelena marama sa belim šarama. Onda beše Panjevac najlepše selo u celome Levču.Njegove spretne kuće behu male, ali tako bele i čiste kao u kakoj varoši, bašte im behu tako uređene, a ulice tako čiste, da bi se čovek morao čuditi.Osobito na kraju sela s onu stranu Morave što beše pokojnoga kneza kuća, e baš milina ti je pogledati je!...Sve ti je tako namešteno i uređeno, e odmah moraš pomisliti da valjana gazdarica ovom kućom upravlja. I nesi se prevario, jer pogle, ona je odavio pre sunca ustala, pa naređuje mlađe i_svakoga uči kako treba svoj posao da vrši.Sad je vidiš oko živine, sad muze krave, a sad opet eno je oko tora. Kneževa udovica beše žena srednjega rasta, u licu još tako lepa, puna i mladolika da ne bi niko rekao da joj ima trideset godina, iz crnih očiju sipaše vatra puna ljupkosti i milosti, a za dugu kosu, koja se u pletenicama blistaše niz beo vrat, ne bi umeo kazati da l’ je ona crnja, jali kadifeli galoš koji joj konđu vezivaše... Tek, što se ona postara za ovce pa pođe vratima, istrča joj na susret živahni dečko u šarenoj košulji i sa sviralicom za pojasom, koga si na prvi mah mogao poznati da je sin njen. On odmah pritrči majci, pa je poljubi u ruku. — Nano, da nije Pavao već izjavio stado?... pitaše je on. — A što si mi se Kočo sine nešto uspavao danas?Od kad te on čeka. — Ja ne znam nano...Ali, da znaš šta sam snio...Ali ja ne umem to da načinim... i lepo detinje lice izgledaše za jedan trenutak smućeno, ali brzo opet sijnu — molim te slatka nano da mi ti sašiješ!... — pa je lepo moljaše uprvši svoje oči u majku. — Ali šta ti govoriš?Ti mi još nesi kazao šta si snio, šta li me moliš?... — Aha, zar nesam?...A znaš šta sam snio?Došla moja mala mrkša pa me moli, a uz to neprestano me je milovala i ljubila samo da joj načinim ogrlicu od crvene čohe pa da je okitim plavim i žutim đinđuvama, a po sredi da metem sve bele šljoke, i vrh svega jednu malu medenicu...Vidiš nano šta me je molila moja lepa Mrkša, pa ja to ne umem da načinim, za to te molim slatka nano, načini joj ti to. On je tako lepo molio, da mu se majka od srca nasmejala, ali mu je i obećala načiniti što moljaše. Sad Koča htede da odskakuće k ovcama, koje Pavao baš onda izjavljivaše, da potraži svoju Mrkšu, ali lepo jagnješce već se umiljavaše oko svoga maloga gazde, i on se saže, te ga milovaše po njegovom mekom kao gar crnom runu. Pošto je još jedan put opomenuo mater da ne zaboravi na Mrkšinu ogrlicu, odskakuta Koča sa svojom ljubljenicom pored ostaloga stada. Majka Kočina uđe u kuću, pa pošto je rastrebila i počistila po kući, ode da umesi proju.Slučajno podiže glavu, i opazi gde joj Koča trči, sav zapuren i zaduvan od trčanja. Šta mu je sad palo na pamet? —- Nano, nano!.. — vikaše Koča još s vrata. — Šta je sine?Da se Mrkša još nešto nije prisetila za ogrlicu?... — Nije, nije...Tamo na plandištu... i umoren Koča jedva ispriča majci kako su našli jedno dete, koje plačući traži svoga oca, i koje je zalutalo. Kneginja odmah pođe za detetom i za čas Mrgud bude doveden u njenu kuću, gde su se svakojako trudili da ga utišaju. Kočina mati odmah je iz reči detinjih dozvala šta je i kako je, pa se u sebi radovala i po hiljadu puta blagodarila Bogu što joj tim detetom, koje je ona već zvala svojim, dao priliku da učini zadužbinu za pokoj duše svog gospodara a za zdravlje i spasenje svog jedinca, koga je više volela nego sebe samu. Pošto je umoreni Mrgud malo zaspao, zovne majka Koču, uzme ga na krilo pa mu poče govoriti: — Sine, ja velim kad se probudi Mrgud, da mu damo nešto od tvojih haljina i da ga lepo nahranimo, pa posle nek ide kud hoće!... Koča iskoči iz materinog krila, pa je začuđeno gledaše. — To... ne će biti nano!... ali se dete brzo pokaja što tako oštro progovori majci, jer njega je pokojni babo naučio da svagda sluša svoju majku, pa zato joj stade obasipati desnicu poljupcima — nemoj nano života ti; ta zar te nije žao siromaška Mrguda.O, da si videla kako kroza san viče: babo, sejo, zar me više ne volite?On nema ni oca, ni majke, nigde nikog svoga, pa zar da ga i mi pustimo?... — Ama nas je mnogo u kući, a nesmo ni mi bogati!... Oči Kočine zasijaše se. — E dobro, ja ću da gladujem samo nek se on hrani... — Ali ja ne ću... Koča na novo đipi, pogleda u mater, pa briznu plakati. Majka se ne mogaše uzdržati da ga ne zagrli. — Pravi otac!... šaputaše ona ljubeći ga. I sužnju u najmračnijoj i najdubljoj tamnici sine po koji zračak sjajnoga sunca, pa i u crnom srpskom robovanju bio je po koji vedriji dan, dolazio je po koji časak, u kome je Srbin malo dahnuo dušom; ali to beše po njega još crnje, jer posle takih trenutaka mnogo mu teže padaše teško robovanje mnogo mu gorči beše čemerni život. Na tri godine posle onog događaja, koji napred ispričah, promeni se vezir beogradski, i s time kao da se mnogo promeni... Malo po malo nestajaše onih šarenih guja, koje isisavahu i poslednju kap junačke srpske krvi, onih besnih begova i spahija, koji svakim svojim otrovnim dahom umrtvljavaše po nekog dičnog Srbina, kojima ne mogaše proći ni jedan dan, a da zverski ne smrve i ne pogaze kakav krasni cvetak... Niko, ni Srbi ni Turci ne znađahu gde se devaju te aždaje ljudske; hajduka slabo beše, a i ribari na Dunavu pričahu, kako još ne videše da talasi bujne reke pronesu kakav iskićeni turban, ili kaki binjiš sa zlatnim rojtama.... Isprva Turci gunđahu vrteći glavom, ali se ne žestiše mnogo, jer ti nasilnici ne dogrdeše samo raji, već i njima; no kad poče vezir jednako da gleda i prorokovog slugu i rajetina, kad u medžlis uze polovinu od vlaških knezova, kad poče vlaška reč da vredi baš koliko i turska, onda se oni razgoropade, i hiljadama jatagana suknuše iz silava kao kakav plamen. Zadrhta srce u svakog Srbina, jer se pobojaše da će taj oganj sagoreti vezira, koji im se tako dobar pokazivaše, koji ih čuvaše kao rođenu decu svoju, no se prevariše, vezir umede na mah da ugasitu vatru, pa opet deljaše podjednako pravicu, opet branjaše prava a smrvljavaše krivca, ne gledajući da l’ je Srbin ili Turčin... — Valah i bilah!Pokor od Turčina!... — Ma čoče ko bi pomislio, sjećaš li se kako je zajedno s nama mlavio vlahe đe ih gođ stigosmo?... — Znam kardaš, tek...Da to nije prijevara bila?... — Ako i jest ono bila prijevara, ovo lje nije, a tako je pritegao da ne smiješ pomoliti zuba... — Za vjeru prorokovu, šta se od nas počini!... Taki se razgovori vođahu po čađavim turskim kavama, u kojima se kroz gust dim od nargileta mogahu videti mnogi Turci kako zamišljeno glade svoje sede brade. — Pogle, pogle brate molim te...Kako vesela bujna mladež igra, kako nam na deci zvekeću đerdani, za koje se sad ne bojimo besnih Turaka!... — Braćo, mene je čisto strah da pomislim da je ovo sve istina što očima vidim, sve mi se čina neverica... — Ali da l’ se iko od vas nadao da će u svoje stare dane ovoliku sreću doživeti?Ta ovo nije robovanje, već mi se čisto učini po koji put da se povratilo naše carovanje!... Ovako se opet zborilo po živahnim i veselim saborima kod crkava, koje sad ne smeđahu da oskvrne besne turkešanje, tako zboriše sedi srpski knezovi gledajući sreću svoje dece... Adi svi ovi što se čudiše ponašanju vezirovu da su jedne tamne noći videli kako neki Turčin izbavi iz turskih aždajskih usta jedno srpsko dete, da su slušali kake čudne reči donašaše Moravi tihi vetrić s brežuljka, da su znali zašto vezir u beogradskom gradu svake nedelje pregleda barut i oružje, koje beše smešteno u negdašnjoj crkvi Ružici, da su to sve znali ne bi se ni malo čudili... Vreme je brzo prolazilo, i naša dva mala prijatelja behu već odrasli momci.Oni zaista behu prijatelji, živeli su da ne može bolje biti, kao dva brata, a Koča sa svojom majkom truđaše se da se u kući ništa ne učini što bi Mrguda podsetilo da on nije pravi brat Kočin ili da je njega kneginja iz milosti posinila.Jednaka nega, jednako odelo, sve jednako beše među njima, i oni življahu srećno. Ali što su odrasliji postajali, to je i razlika između njih dvojice postajala sve veća i veća. Jedno veče kad Koča dođe kući, potraži svoga brata. — Mrgude, — poviče mu radosno još s vrata — raduj se!... - — Šta je? — zapita Mrgud hladno. — Da čuješ šta sam namislio.Preksutra je u Vraćevšnici sabor, pa sam čuo da će da ide i Mirko Stepanov iz Senja, ti već znaš za što, da se pokaže sa svojim šarcem, o kome se već svuda govori da nema nigde lepšega ni vatrenijega konja.Hajde da i mi idemo neka ne misli baš da mi nemamo konja! — Prođi se Boga ti!... odgovori Mrgud ravnodušno. _ — Ama kako brate možeš tako da govoriš?...Ta pomisli molim te! — i lepo Kočino lice zasja se od žara — Kad uzjašeš plamena konjica pa poletiš preko polja kao munja preko neba, a ti na njemu kao da se na čuniću vozaš, pa samo ga utiškuješ milujući ga po vratu, koji tako ponosito drži kao labud, griva mu se vije u zraku kao kaka zastava, a iz nozdrva frče vatru, da ti se čini halu si uzjahao! — i razdragano momče ređaše što kitnjastije mogaše samo da privoli brata, da i oni idu na sabor, ali kad vide da je on kao hladna stena, onda pomisli da će ga nešto drugo pobuditi, pa mu poče kazivati da će se tamo nadskakivati, pucati u nišan, i da će biti svake junačke igre i zbora, ali to sve baš ni malo ne dirnu Mrguda, koji prekide Koču u govoru pa mu reče: — Mahni se tog hvaljenja, to sve nije ništa, samo se čovek umori zabadava.Zar nije bolje sedeti kod kuće mirno, nego se prebijati po kojekakom stenju i po kojekakim nevoljama?... — Brate?!... čuđaše se Koča. — Ali kad si baš navalio, eto hoću i ja da idem, al’ to samo za to što znam da te nana ne će pustiti da sam ideš!... — O moj dobri Mrgude — poviče Koča, pa zagrlivši ga ljubljaše ga, i ako — kao što se videlo — ovome ne beše baš najmilija ta bratska ljubav. Već se i smrklo, i Mrgud je odavno rkao, a Koči se još ne dremaše.On je čistio i opremao svoje sjajno oružje, zagledao i čistio babove toke, koje će sutra prsi da mu krase, a među tim neprestano trčkaraše u konjušnicu da vidi da l’ mu je namiren vranac, koga milovaše i kazivaše mu kaka ga radost čeka, misleći da ga živinče razume.Tako isto postara se za bratova konja, pa onda leže da otpočine, ali san daleko begaše od njega, i pošto se dugo mučio da zaspi jedva posle po noći malo svede oči. Ali i ako je on tako docne zaspao, opet dok se Mrgud probudio, on je već bio odavno obučen.Eh, kako mu lepo dolikovahu one plave čakšire sa zlatnim kovčama, kako mu zelena dolama beše upijena oko vitkog i ponositog stasa, kako se sjajahu zlaćane toke na junačkim kao brežuljak ispupčenim grudima!Lice mu beše rumeno i punačko kao u deteta, a brčići mu se nadmetahu s obrvama, pa ne znaš šta je veće, šta li crnje...Crna kokorava kosa spuštaše mu se do ramena, a na glavi imađaše kalpak od bele svile. A šta da mu rečem za oružje?Ta sama dimišćija vredi nebrojeno blago, a kamo li puške sve u srebru...Ali nije ni čudo, to beše kneževsko oružje! Dok se Mrgud oblačio, Koča opremaše konja, jer on se ne davaše da ga momci osedlaju i zauzdaju, to je samo Koča mogao... Taman poče svitati a dva brata odjezdiše iz Panjevca.Ćuteći jahali su oni jedan pored drugog, jer Mrgud nije rado nikad govorio, a Koča nije hteo da ga uznemiruje u njegovim mislima, već džarne svoga vranca, pa leti, preskače preko kojekakih vrleti, pa se onda opet vrati svom bratu, koji sa svim hladno i mirno jahaše. — Mrgude! — poviče na jedan put Koča žarko — pogledaj pod Crni Vrh!... Mrgud podiže polako glavu pa baci pogled pod planinu, gde ugleda nekoliko konjanika.Oružje im odsjajkivaše spram sunca. — Vidim, i oni će možda na sabor, odgovori on ravnodušno. — Ha, ta zar ne vidiš?Eno, ono je Mirko na šarcu, pa gle još šta je s njime društva.Eh slave mi još ćemo i halke poigrati! — Klikne Koča pa odleti za onom gomilicom. Mrgud se samo podrugljivo nasmeši na njegove poslednje reči, pa ga pusti nek se istrči, a on običnim hodom jahaše dalje. Meću tim Koča za čas stiže onu gomilicu konjanika, a to beše sve sama mlada vatrena momčadija, uleti među njih pa ih ljubazno pozdravi, a oni svi poskakaše s konja da se s njime ižljube i za junačko zdravlje upitaju, jer to sve behu njegovi drugovi i prijatelji. Mirko poslednji sjaha, a Bog zna da l’ bi i sjahao da ga ne beše sram da bude izvan celoga društva, a i nije se baš najradije poljubio s Kočom, jer mu se na prvi pogled učini da je Kočin vranac žešći od njegova šarca, da je Kočino oružje lepše od njegova... To je Mirku mrže i mučnije bilo nego da je onaj dan Bog zna šta izgubio... Tu oni malo posedaše na travu u kraj druma, razgovaraše se, pričahu jedan drugom šta im se desilo od kad se rastadoše, s najvećom sladošću sećahu se onih šala što ih zajednički zbijaše, a u tom stiže i Mrgud, koji se takođe sa svima pozdravi, ali mnogo hladnije od Koče, jer ovaj kako nikad skoro nije iz kuće izlazio, tako se slabo s kim i poznavao. Pošto se malo odmore, usedoše svi na konje, pa veselo šaleći se i jedan drugog zadirkujući primiše se uz Crni Vrh.Samo Mirko po kadkad ispod oka pogledaše vranca Kočina, čisto ne mogaše odvojiti očiju od onog ponositog držanja njegova.U njemu se strašno mutilo, kao kad nebo pomrča pred kaku oluju... Crni Vrh pun je vrletnih stena i strahovitih provala, a drum, koji preko njega vodi, mora često zbog kake jazbine ili proloma daleko da obilazi. — E baš mi braćo dosadi ovo obilaženje, ta valjda još nesmo babe?Ovamo!... viknu Koča na družinu, pa sa svojim vrancem kao tica prnu preko provale na drugu stranu.Družina se malo zaustezaše, jer videše da im tu lako može grob biti, ali opet ni jedan ne htede da bude postidan već se zaleti pa makar se i ne vratio.I Mirko preskoči škrgutnuvši zubima, ali i to gde je jazbina mnogo uža bila. Mrgud nije mario što će ostati postidan ako ostane iza celoga društva, on imađaše kad u onom trenutku da razmisli kako je to opasno, kako lako može slomiti nogu i ruku, ili i samu glavu izgubiti, pa za to sa svim spokojno ode dalje drumom da obiđe, ne slušajući kikot, koji se za njim kroz planinu razlegaše. Koča već beše Mirku kost u grlu, pa je sad ovaj samo mislio kako da se njemu iskali.Nasrnuti nije smeo, jer nije uzroka imao, ali kad ih Mrgud posle po sahata obišavši stiže, poče se ovome rugati, nadajući se da će tako naljutiti brata njegovog. — Mrgude junače, nemoj molim te satirati tu halu, e baš si binjedžija da ti na daleko ravna nema, kako preleti kao soko!... i uz to stade se podsmevač iz glasa smejati. Mrgud se činjaše da ga ne čuje, i da ne razume podsmevku; ali Koča planu kao da si šaku puščana praha na njegovo srce prosuo. — Rđo od rđakovića! — grmnu — namah da si umukao, pa nemoj da zaboraviš da je to moj brat! ... — Ba! — odgovori Mirko smejući se — nuto žestoka momka.Moj hvališo, ne haje Mirko ni za malo bolje! — Koča se s velikom mukom i dovde uzdržao, ali sad jurnu s jataganom, baš kao kad se orao zaleti na jastreba.Mirko trže pušku iza pojasa da je svom protivniku saspe u grudi, ali ga ona slaga, a on je badži u provalu. Mrgud žalosno gledaše kako se skupocena puška razdrobi o šiljaste stene u jazbini, pa uzdahnu: — Krasna blaga što bi se za tu pušku uzelo! — Među tim je Koča hitro dočepao Mirka za ruku, kojom trže drugu pušku, izvinu mu je i htede da ga na zemlju obori, ali sad priskoči družina pa ih razvadi da ne bi krv pala. Oni iđahu dalje, ali bez one otoičašnje šale i veselosti; a Mirko svakim se korakom u sebi zaklinjaše da će se Koči kad tad osvetiti. U to stigoše opet do jednog velikog potoka, koji od sinoćne kiše beše narastao kao čitava reka, i sad Mirku dođe u glavu da i on Koču čim god posrami, pa viknuvši: — Ko je junak za mnom! — sjaha s konja te se zaleti da je iz trke preskoči; ali kao da ne beše vičan tome poslu, on se surva u vodu. U tom trenutku, kad cela družina ostade kao skamenjena, Koča zaboravi na uvredu, kojom ga Mirko uvredi, pa brzo sjaha s konja, na mah zbaci oružje i skoči za Mirkom. Cela družina ne mogaše repi progovoriti, čisto ne disaše dok ne ugleda Koču na površju, pa još kad videše kako na svojim rukama iznese Mirka, radosno kliknu pa ga opkoliše. Rad ovolike plemenitosti Kočine njegovi ga prijatelji još većma zavoleše.Čisto htedoše da ga udave grleći i ljubeći ga, ali se on brzo otrže od svega toga, pa se truđaše da povrati Mirka, jer on nije znao ništa za se. Mrgud stajaše malo po dalje pa gledeći u zemlju grizaše svoje usne tako jako, da u malo ne šiknu iz njih krv.Ovaj događaj poremeti njegova osećanja spram Koče.Ovolika čestitost probudi u njemu zavist.... Kočini drugovi, koji ga do sad ljubljahu, sad ga čisto obožavahu.Među sobom šaptali su: — Ovo će biti veliki čovek!... Kad je Mirko video ko ga je izbavio, voleo bi da je tri put umrьo nego što je to doživeo; mesto da zahvali on se u sebi hiljadu puta zaveravao da će se Koči osvetiti za ovoliko poniženje. Koča htede da ostane da čuva Mirka dok se sa svim ne osnaži, ali mu ovaj pritvorno zahvali rekavši da će u jednom selu, koje je vrlo blizu bilo, da sedi dok se sa svim ne povrati, pa će onda kući da ide. I tako ode družina. Na saboru beše veselje kako sveta Vraćevšnica odavno nije videla.Tu se beše iskupila hrabra Gruža, tu behu ponositi Rudničani, a i iz pitomoga Levča beše dosta gostiju.Čisto ne znaš šta pre da poglediš, čemu pre da se čudiš, da l’ onoj smernoj lepoti krasnih Srpkinjica, da l’ onim mladim vitezovima što se igrahu kao mladi lavovi, jer iz svake njine igre prosijavaše čudno junaštvo. ... Ali svaki gost, koji docnije dolažaše, osobito pogledaše jednoga čoveka.To beše Koča.Starci raspitivahu zanj što im se veoma dopalo ono visoko poštovanje, koje ukazivaše spram svakog starijeg, mladi momci raspitivahu zanj što im je pamet zanelo ono njegovo oružje, i njegova veština kojom gađaše, kojom se bacaše i nadskakivaše. A i lepe devojčice pogledahu ga iz prikrajka, skupljahu se u gomilice posle svake igre samo da se narazgovaraju o Kočinim vatrenim očima, o njegovom ponositom čelu, i o njegovom gospodskom ruvu. Ovo je sve gledao Mrgud iz prikrajka, samo je gledao pa se kidao, a u prsima mu se izrodi pakao.... Beše pred veče.Celo nebo zastrto crnim oblacima, samo na zapadu bejaše rumeno, i moglo se videti kako sunce polako zalazi obmotavajući ovaj svet u senu od najcrnjih oblaka nekom divnom svetlošću, koja trepćaše kao vatra. Jedno momče veselog lica a vatrenih očiju pristupi Koči, baš kad on iz lova dođe. — Zdravo Kočo! poviče mu srdačno. — Zdravo Bogu hvala, a ti kako si? prihvati mu ovaj prijateljski. — Istina ti si sad bio u lovu — odgovori ovaj — pa bi trebalo da počineš, ali... ne, Koča nije nikad umoran.Da ti kažem nešto! — — Pa govori vazdan! — Do veče je prelo!Pa znaš... Koča se slatko nasmeje. — Eno ga, ja sam se setio da će tako nešto biti.Ko o čemu baba o uštipcima, te i on o lakrdijama.Šta li ti je sad došlo na pamet? — Nešto vrlo lepo, samo hoćeš li da idemo zajedno? — Boga mi!... i Koča sumnjivo pogledaše k nebu, po kome se mućahu crnu oblaci kao u čoveku svakojake strasti. — Šta gledaš u oblake, zar ne vidiš da hoće da se skrhaju jedan preko drugog trčeći nekud kao da ih u paklu na večeru čekaju! — Šta mu drago, hoću.Imaš li što da mi naručiš? — Donesi malo baruta. — Baruta?Ene sad, ta valjda ne ćeš ubijati na prelu devojke. — Donesi ti samo.S Bogom! —- U zdravlju! Tako se rastadoše ova dva prijatelja. Ala je lepo na selu prelo!...Ala su krasne one pesme što se po dugovima razležu!...Pa one proste, čiste šale devojačke!...Još kad bi se ko prikrio da čuje devojačke ispovesti, ili kad bi mogao slušati one razgovore što se vode među onim babama što su oko svoje vatre posedale, pa se rašćeretale, oh ala bi strašnih pripovedaka čuo!... Eto, već se skupljaju živahne i vesele devojčice, skupljaju se u šumici na starom prelištu. Ala nešto da ona šumica oko prelišta zna govoriti, šta bi nam lepih stvari ispričati umela!... Vesele seke od srca pevajući počeše ložiti vatru. — Seka Jelo — na jedan put poviče jedna crnka — šta to radiš? — Pa zar ne vidiš.Treba da naložimo vatru, sad će se sve druge iskupiti! — Hej, jagnjence moje, kako ništa ne znaš da su panjevački momci najveštiji lisci, pa samo rade kako da nas uhvate pa da nam se smeju.Evo da vidite oni su za celo i večeras kakav ugursuzluk učinili! - Sve devojke ljubopitno očekivahu da vide šta će otuda izaći, a ona mudra poznavateljka panjevačkih momaka uze žarilo, razgrnu drva što behu naslagana za vatru, pa stade čeprkati po pepelu. — Ha, uzviknu ona radosno pljesnuvši se rukama kao da je Bog zna šta našla, pa se onda zaceni od smeha. — Šta je, šta je? — Ha, ha, ha, hteli momci da nas uplaše, ha, ha, ha, gledajte šta su sakrili pod pepeo! Sve se nagoše da vide, pa kad ugledaše sakriven barut, a one sve prsnuše u smeh. Dugo se razlegao kikot, dok u neko doba setiće se jedna drugarica: — Znate li šta?Ti ugursuzi što su hteli bajagi da nas uplaše, po svoj prilici tu su negde sakriveni, hajde da ih potražimo. Jest, al’ dok se oni setiše, braća ohladiše... Kočin drug, videvši kako mu cure doskočiše, ode bezobzirce kući, ali Koča prošvrlja malo po lugu, pa kad se počeše na novo razlegati lepe devojačke pesme, on se opet privuče, ali ne da prisluškuje devojke, jer to mu se činjaše vrlo nisko, nego dođe blizu baba, pa sakrivši se iza jednog grma slušaše njihove razgovore. — Hajde, ćuti molim te.Cveta veštica?O rastite uši da više čujete!... čudila se neka baka. — Jest, jest! — potvrđivaše pripovedačica — pa ne samo veštica, nego još i konjobarka. — Šta?! povikaše zaprepaštene bake. — Ja vam rekoh, samo kad pogleda onako po svom zanatu, namah i konj i konjanik zgruvaju se na zemlju; pa ih ne diže nikaka vidarica... — Gospode pomiluj! — smerno se kršćahu bake — daleko joj lepa kuća!... — Ama zar vi slušate tu staru lažu? — poče opet ona prva baba što nikako ne odobravaše pripovedačici: — ta ona i kad se krsti Boga laže, šta vi... Ovde joj uvređena prekide reč kidisavši na nju: — O kukavico jedna, i ti mi imaš nešto da kažeš?Znaš li da ću sad kazati ono što si zimus... Sad ustade jedna baba da ih pomiri. — Eh, eh, dosta je bilo svađe.Zar vas nije sramota, pametne stare žene pa se džangrižu, a šta će raditi deca, kad to vide od vas.Evo ja ću vas namiriti.Kad odem preksutra u Jastrebac da naberem lekovitih trava, ja ću gledati da uhvatim kaku guju, pa onda daću je tebi Milenijo, usadi joj u glavu česno bela luka, neka stoji tako četrdeset dana, pa onda izvadi ono česno te ga zadeni u konđu, ili ga sakri u nedra.Tako otidi u nedelju u crkvu, pa se zavuci u kakav kut, i videćeš, ako bude Cveta veštica, ona će se progurati kroza svu svetinu, naći će te ma kako da se sakriješ, i navaliće da ti otme ono česno luka! — Dobro, tako, to je vrlo dobro, tako ćemo videti koja ima pravo! — povikaše sve, i time se okonča svađa. Ćutalo se malo dok ne poče jedna baka, koja je dotle samo ćuteći prela i ni u što se mešala nije. — Znate šta je seke moje?Ja ću nešto lepo da vam pričam, ali nemojte me posle terati da vam kažem od koga sam čula, ja vam života mi ne smem kazati, jer sam se zaklela... Koča se stresaše dok ova baba govoraše.Taj glas tako pun neke tajne ulevaše unj neku slutnju, neku čudnovatu slutnju!... — Pa dobro, mi ne tražimo da nam kažeš od koga si čula, samo nam pričaj! — odgovoriše njene druge, pa pometavši prediva na krila pažljivo čekahu da se počne pripovetka. Koča nije mogao sam sebe da razume.Šta je njemu do te priče?Za što mu srce tako uzbunjeno kuca?... — Znate li vi da stari Dragomir ima ćerku?... reče tajanstveno baka. Koča se trže.Dragomirova kuća beše baš uz njegovu; taj starac beše čudan, on življaše sam u svojoj kući, u koju niko nije dolazio, ali ga je Koča jako poštovao što beše čuo da mnogo o njegovom junaštvu pričaju, ne gledajući što je Dragomir strašno mrzio na njegovu porodicu zbog neke stare svađe s Kočinim ocem. — Zar onaj pustinjak? — začuđeno pitahu babe — on ima ćerku?Ta on se nikad nije ni ženio!... — To i jest ona velika tajna, koju niko ne zna, i koju ću da vam... ali — tu se baka nečega seti, pa kao što one svagda imaju taj običaj — ali dalje od nas da se ne čuje!... — Nemaj brige de!Zar nas ne poznaješ?Samo pričaj...Kakva je to tajna? — Pošto se starica pažljivo nekoliko puta okrenu i svojim drugama preporuči da o toj tajni ćute, izusti tajanstveno: — Dragomir je ćerku dobio s vilom iz Jastrepca!...Sve bake stajahu kao skamenjene.Po koji put pogledale bi se kao da se pitaju: Veruješ li ti ovo Boga ti? — Za to Dragomir živi sam, pa nikoga ne pušta u svoju kuću!... reći će jedna. — Za to on skoro ceo vek svoj provede u lovu po Jastrepcu!... vrćaše glavom druga. — Ja sam odavno rekla: vidite li tog Dragomira, on nije sa svim čist!... uveravaše treća. Koču prođoše mravi kad baka izgovori.On nije mogao da razume šta tako čudan utisak ima nanj sve što se večeras pričaše o Dragomiru. — Pa da znate — produži baka pošto je dosta vremena dala da se čude njenoj priči — kako je lepo to vilino dete!Onake oči, kao što ih ima Dragomirova Leposava, nigde, nigde ne ćete naći.Crne su kao murećep, kojim hodža piše zapise.Na licu joj se blista sunce, zato niko i ne sme da joj u lice pogleda, a po leđima otpočiva joj noć, tako je gusta i crna ona kosa, što se kao crna krila do zemlje spustila.Pa kako miriše ta kosa!Od tri koraka ne smeš joj se više približiti, jer čini ti se da kade hiljadu kadioca sve najsvetije smirne, pa ti se čini hoćeš da izdaneš od božanska mirisa! — A od kud ti to sve znaš? — zapita jedna baka zavideći joj što zadobi svu pažnju čudnovatošću svoje priče. — Niko ne zna ni da ima Dragomir ćerke, a ti znaš čak i kako je lepa! — Znam, jer sam je videla!— odgovori ona mirno. — Videla si je? — povikaše sve začuđeno. — Ti si videla Dragomirovu Leposavu? — Boga mi — i sad se ona okrenu oko sebe — nije bila dalje od mene koliko do onih tamo devojaka! — Pa Boga ti de nam pričaj kako si je videla!... — Hoću... ali... samo... nemojte Boga vam da se dalje čuje, — moljaše starica i ako je po sebi znala da će pored sviju obećanja do zore celo selo znati tu tajnu. — Ta... molim te, zar nas ne poznaješ?Pošto su još nekoliko trenutaka uveravale jedna drugu da ne će niko više doznati za tu tajnu, pričaše ona: — Vi znate da se Stankov sin Marjan rđavo živi sa ženom.Čisto ne može čovek da pomisli za onog mirnog Marjana...Ele ja znam šta je.Njemu je neka veštica učinila! ...Ovu poslednju reč tako je baka sa strahom izgovorila, kao da to beše ime najstrašnijeg satane. — Učinila mu! — prošaptaše bake krsteći se, ama da l’ je to istina ženo?! — — Za celo.He, poznam ja to odmah.Odem vam ja do Marjanove žene, žao me je sirotice gde onako mlada i lepa vene, pa joj rečem tako je i tako moja ćerko, a ona: aman za Boga majko pomozi mi ako što znaš od toga.Obećam joj, pa jednu noć, ta nije bila noć, već onako pred zoru, tek je bilo dugo do sunca, poranim pa hajde iz sela.Ja ne znam da l’ ste vi videle iza Dragomirovog ružičnjaka pa pored puta što vodi k Moravi nekoliko vilovnjača? — — A šta je to? — zapita jedna. — Šta?Ne zna ni kako se zove vilinsko cveće! — Ha, ha, ha, — smejahu se ostale. — Jest, jest, ja sam videla nekoliko vilovnjača, pa šta će dalje biti? — prihvati jedna što beše ljubopitljivija. — Udarim sve pored toga cveća, pa hajde, hajde, kad, a na jedan put nestane vilovnjača.Pogledam oko sebe, aja nema.Kad malo bolje zagledam, a ono pored poslednjeg cveta neka rupa.Razgrnem šiblje, kad tamo... Bake čisto ne disahu. — Kad tamo a ono krasna pećina, u koju se ulazi po nekim mermerli stubama.Ha, pomislim, tu ću naći što tražim, — vi ste već pogodile za što sam ja poranila! — — Da tražiš navale i pomame!... odgovori jedna tako ubeđenim glasom, kao da nije moguće da je što drugo bilo. — Da bog-me, da otčinim jadnog Marjana.Siđem u pećinu, ne znam šta pre da pogledam.Ono po zidovima samo zlato i srebro, a po zemlji prostrta sve najskuplja svila.Ja se čisto uplaših: Kuku mene gde zađoh?Još se ni načudila nesam a sijnu neka vatra kao da sva pećina buknu.Brže se skotrljam u jedan kut čekajući da vidim šta će od mene biti.Stade nešto da šušti, a svetlost sve veća.Ja već videh da od mene nema ništa, pa barem da vidim šta je.Al’ opet nesam smela golim očima da gledam, nego kroz onu crvenu ivicu od sklopljenih prstiju na rukama, kojima bejah pokrila lice... — Šta si videla, šta si videla?! — zabrzaše mnoge. — Na divanu od kadive seđaše bela vila, a na krilu joj ležaše divna Leposava, koju ona milovaše i razgovaraše se s njome! — — Razgovaraše?!I ti si čula kako vila zbori?O, kaži nam očiju ti je l’ i u nje glas kao u drugih žena?... — Nije, već znate kako na veliki petak, kad iznose Hrista u oltaru, pevaju?Eto onako i još lepše zvoni vilinski glas. — — O hvalimo te Bože!... kršćahu se babe. — Pa Boga ti, šta je govorila Leposavi? — Tešila ju je da ne tuži što je tako vas dan zatvorena, i kaza joj da ne će dugo to biti.Reče joj da će joj otac skoro dopustiti da izlazi u selo, da ide svojim rođakama, i da one k njoj dolaze.Do sad joj je to zabranjivao zato što se bojao Turaka zulumćara, koji bi mu je zbog njene lepote odmah oteli, a s njome bi mu i život uzeli.I uz to vila neprestano ljubljaše svoje dete, i posle svakog tog vilinskog poljupca postajahu oni lepi obraščići sve sjajniji, sve rumeniji, a ona usta čisto zgarahu u rumenilu!... . Baka ostade pričajući te svoje čudne priče koje njene drugarice tako pažljivo slušahu, devojčice još veselo pevahu, ali Koča ne htede ništa više da čuje, on je večeras dosta čuo, njegovo žarko uobraženje beše tim čudnim slikama toliko uspaljeno da mu više nigde ne beše stanka.Slika tog vilinskog odojčeta neprestano mu trepćaše u duši, i još većma ga dražaše što je on taku sliku često sebi stvarao, divio joj se, zabavljao se njom.Učini mu se da je nju video, ili ako to ne, a ono ju je za celo snio.Njegove grudi talasahu se burnije nego da je po dana u najbešnjem trku jurio svoga vranca.Čisto je sav drhtao. Pošto je dugo švrljao po polju, dođe kući.Ovde već bejahu svi pospali, pa za to i on ne budeći nikog leže da spava.Uzalud je sklapao oči, san je daleko od njega begao.On htede da zaboravi što beše to veče čuo, ali je baš tim žešće ponavljao sve te priče i bajke.Na posletku videći da nema našta od spavanja ustade s postelje, koja mu se činjaše da je od samih igala, pa ode u vrt da se šeće, ali mu se i tu ne dopadne, već brže opremi vranca, uzjaha, pa odjezdi. Da su ga sutra zapitali kud je jahao ne bi im umeo kazati.On se u zoru vrati kao mrtav od umora, a nije ništa video što je mislio da će videti.Istina on ne beše tako detinjast da veruje one babske priče što se na prelu pričaše, ali opet on se nije mogao uzdržati da ne potraži ono vilinsko cveće oko druma što vodi k Moravi, da ne potraži onu tajanstvenu pećinu gde vila miluje čedo svoje.On je dugo lutao, pa ne našavši nikaka cveća oko druma, i ne našavši nikaka traga od pećine vratio se.Majka ga pitaše začuđeno gde je tako rano s konjem bio, ali on ništa ne odgovori, samo ćuteći poljubi joj ruku pa ode te leže da otpočine.Mrgud nije bio ljubopitljiv.Njega se slabo ticalo šta Koča radi i kud ide, osobito od onog dana kad je video koliko je Koča sa svojim svojstvima nad njim uzvišen.Sluge po kući šaputahu tajnu da knežević nekud noću ide.Ali za sve to Koča nije mario; on opet druge noći izjaha pred zoru misleći da će sad za celo naći što je juče možda zbog one velike vatre prevideo.Ali se vrati ka i juče ništa ne našavši, i sad se za celo beše rešio da više ne bude tako detinjast; ali preko noć usni mu se u jednom divnom snu ono krasno lice viline ćeri.Toliko ga jadnika zaneše one crne oči, što mu se crnje od gaka učiniše, njega toliko opi ona milota što se prelevala u onim obrazima koji behu lepši od najrumenijih jabuka, on se toliko zanese za mirisavom kosom devojčice, koja mu se učini crnja od svione grive njegovoga plahog vranca, da se nije mogao uzdržati a da ne poleti k tom divnom stvoru da jednim poljupcem u sebe stopi svu tu božanstvenu lepotu; ali u tom poletu trže se, pa se i probudi.Dođe_mu da svisne od muke što se iz tako lepog sna probudio, i pošto je zaludu dugo čekao da opet zaspi samo ne bi l’ se produžio nebeski sanak, skoči na noge pa opet pohita svome vrancu, zagrli ga kao da ga time moljaše da mu oprosti što ga tako dugo muči, posle ga opremi pa uzjaha, i odleti da opet juri preko onih polja, preko kojih je uzalud toliko jurio.Srčani Kočin vranac kao da poznavaše da mu je gospodar veseo pa podigravaše što lepše mogaše, ali Koča bi ga samo tužno po koji put pomilovao po ponositome vratu, pa opet brižljivo pogledaše za onim što izvesno znađaše da ne će naći.Već se beše po nebu razlila ona mlečna svetlost što svagda pre zore zasija, kao da hoće da opere nebo od onih onih tmina noćnih, od onih crnih strasti, pa da ga spremi za najsvetiju strast, za najsvetiji rumen poljubac rumene zore.Sad Koča vide da je vreme kući ići, jer on se, od kako je svako jutro izjahao, svagda tako vraćao da ga je prvi ko se u kući probudi uvek zaticao u postelji; pa za to okrene vranca svojoj kući i jahaše polako.Kad bi naspram ružičnjaka Dragomirova Koča na jedan mah zaustavi konja.Učini mu se da se nešto belo miče kroz guste redove ružičnih džbunića.Doista to beše neko žensko čeljade u sasvim belome ruhu, samo što tako brzo promače da ga je Koča tek sako opazio.Učini mu se kao da mu neko nožić u srce zabode, i sad ga niko ne bi mogao uveriti da ono ne beše istina što na prelu istorokaše brbljave bake, da to što promače ne beše čedo lepo iz gorice vile. Kako je Koča taj dan proveo čekajući noć, a kake je muke noću pretrpeo čekajući zore, to vam ne mogu kazati, niti bi i sam Koča znao ispričati.Na posletku dođe opet ono vreme, u koje on izjahivaše, i on se za čas nađe blizu ružičnjaka.Sad nije jurio po polju što je puklo da mu kraja dogledati ne možeš, što se oteglo kao večnost, već je na mah išao onom mestu, s koga je juče ugledao da promače lepo vilinsko čedo.Tako je bar on mislio. Koču ne prevari njegova slutnja. Nasred Dragomirova ružičnjaka stajaše mlado crnooko devojče držeći u ruci jedan pupoljak od ruže, što se tek razvio beše, i na kome trepćahu biserne kapljice od rane zore, a pogled joj tako smerno, tako ljupko a ujedno i s nekom žudnjom upravljen beše na onaj kraj neba, odakle se razlevaše zora. Koča je samo pogleda, pa mu se na mah učini da mu srce onim silnim kloparanjem, da mu ruka u kojoj dizgine držaše onom drhtnjavom, da mu konjic rzanjem, da mu tice što cvrkutahu u ružičnjaku staroga junaka svojim cvrkutom, da mu nebo treptanjem svoga kristal-plavetnila, da mu sve to burno kazivaše: — To je ona!... ona!... ona!... Zaista lepo beše to dete, mnogo lepše nego što baka pripovedaše, mnogo lepše nego što ga žarko Kočino uobraženje u najvatrenijem snu stvori; ili možda mnogo prinošaše onaj uzvišeni polet, što joj s toliko čara ia licu nacrtan trepćaše. - Ali na jedan put trže se lepa snevalica, osmehnu se sama sebi, zar što se toliko zanela, pa odskakuta od džbuna do džbuna da pokupi sve najlepše cveće te da njime iskiti svoju dugu crnu kosu; a Kočino srce minu strašna strela kad ugleda onaj božanski osmeh na onim lepim ustašcima. Slučajno ugleda i ona Koču, koji na jednom brdašcu sa svojim dičnim vrancem stajaše nepomično, gledeći divno vilino dete. Odista čovek ne bi mogao na njemu nikaka života opaziti, tako ju je nepomično gledao.Jedan njen pogled beše kadar da uguši u njemu sve one besne strasti i onu bujnost.On je tiho smatraše, tiho se naslađavaše gledajući lepotu njenu.Beše mu tako milo oko srca, kao da gleda kako divno rumeno veče, a to je njega često usrećavalo. I ona gledaše mlada viteza s osobitom milinom i detinjskom bezazlenošću, koja joj se jasno na licu čitati mogla.Da l’ tome beše uzrok njegova muška lepota, i ono junačko držanje, ili to što on beše prvi ljudski lik, koji je ona osim oca svoga ugledala? Sve više se širio osmejak s onih ružičastih usnica po celom licu, koji mu kaževaše kako joj je milo što ga je videla. U tom trenutku poče se sunce rađati, i ona se trže pa pobledi kao da je Bog zna kako strašno pogrešila, pa odmah odskakuta kroz ružičnjak kući. Samo se jedan put osvrnula te slatko smešeći se pogledala Koču, pa je onda nestade; a njemu se učini da je čuo neko tiho božansko i „S Bogom!...“ Ne samo Kočini ukućani, nego i celo selo ne mogaše se načuditi velikoj promeni, koja se učini s Kočom.Ona živa vatra, onaj mladić, kome se na daleko ne mogaše naći drug, koji je prvi bio svakom junačkom poslu, onaj veseljak, u kojega dosetkama i šalama ne beše kraja, posta zamišljena ćutalica, koji nije nikud iz kuće izlazio, samo što je po koji put sam izjahao, al’ i za to niko ne znađaše kud je išao i kad se vraćao. Niko se nije mogao tome doviti. Jadna majka mnogo je noći provela ne mogući zaspati premišljajući kakva to tuga mori njenog Koču, kakva je to boljka što mu popi ono krasio rumenilo s njegovih mlađanih obraza, ali se nije mogla prisetiti. I Mrgud se čudio, što mu se brat promeni, ali sa svim s druge strane.On je s radošću gledao kako slabi onaj kome on zaviđaše, strašno zaviđaše, i čije svako i najmanje delo beše uzrok da ga još većma mrzi.Ali je Mrgud vešto umeo sakriti svoju mrzost.Niko nikad na to ni pomislio ne bi. Beše sveta nedelja, lep dan u proleće.Podne prevalilo a lipe ispred kuće bacile daleko po mekoj travi svoje guste senke.Na travi seđaše brižna kneginja pa tužno pogledaše svog jedinca, koji malo dalje od nje ležeći na travi, beše se zagledao u kebo, pa čisto ne mogaše da odvoji očiju. U to dođe Mrgud.Lice mu beše tamno, glava oborena k zemlji: tako dođe i stade čelo glave brata svoga pa ga s izrazom duboke bolje gledaše.Baci oči i na mater a njoj grunuše suze. — Kočo, brate moj! — jedva na posletku promuca Mrgud kleknuvši kraj njega. Koča se trže: — Ti si Mrgude? sedi!.., pa onda se malo pridiže, i naslonivši se na levu ruku, gledaše brata svog s ljupkim osmehom.Za tim uze njegovu, ruku u svoju pa je milovaše. Mrgud se učili da jeca. — Za što brate, za što tako radiš?Što ne kažeš šta te boli, pa da ti pomognem ako znadnem, ili da barem i ja s tobom delim boljku tvoju, samo nek ti je lakša!... Kneginja sve ovo gledaše i slušaše, pa koliko joj je jada zadavalo Kočino stanje, toliko ju je tešila pomisao da joj posle nje ne će Koča sam ostati na ovom svetu, već da će imati verna prijatelja, da će imati brata, koji ga ljubi svom dušom.Od srca blagosiljajući Mrguda prikri se ona tako da je mogla čuti sve ako bi se Koča bratu ispovedio, a da nju i ne spazi. Koču jako dirnuše ove Mrgudove reči.Njegovo i onako razneženo srce jako k sebi primi to da ima na svetu neko koji ga tako žarko ljubi. — Mili Mrgude, ni ja ne znam šta je, a da išta ima ja bih tebi kazao.Mene ništa ne boli, ja sam onako isto zdrav ko što sam i pre bio, pa ne mogu da se načudim šta je vama te mislite da sam bolan? Ali Mrgud pe odustajaše od onoga, što je namislio, pa najveštijim načinom, što samo najgori pritvornici znaju, dotle je Koču doterao, da je hteo svisnuti od burnih osećanja.Ona slatka bratska ljubav zanese ga, pa nije siromah ni mogao pomisliti da je to samo u rečima, već zagrli Mrguda pa ga bratski pritište na grudi... ali... on se i u tom času najvećeg uzbuđenja, kad se čovečijem srcu čini da će malo odahnuti ako ma kome poveri ono što u sebi krije, i u tom uzbuđenju Koča nije ni rečce kazao, nije kazao; jer Srbin ljubi, žestoko ljubi, ali ćuti.. Koča se istrže iz bratskog zagrljaja, koji majci njegovoj toliko blaženstva u ojađeno srce ulevaše, pa pohiti svom vrancu, za časak opremi ga, pa ga uzjaha. — Šta je to Mrgude, od kad se i ti privoli da jašeš? — nasmehnu se Koča kad vide kako mu i brat brzo oprema konja da s njim izjaše. — Ja znam da ti voliš kad i ja uz tebe jašem pa hoću da ti učinim po volji, jer nema toga truda, koji ja ne bih podneo za te! — tako odgovori Mrgud pa i on uskoči na konja. Mati izađe pred njih da zapita kud su naumili, a oni se sagoše preko svojih konja te je celivaše u ruku kazavši joj da hoće malo u šetnju. Oni su dugo jahali, razgovarali se i šalili se, pa i ako je Mrgud sve te razgovore i šale navodio onako kako je mislio doznati što je hteo; ali se zaman trudno.Kad su se pred veče kući vratili Mrgud ni slovca nije više znao nego kad su pošli od kuće. Od jahanja, te najmilije njegove zabave, beše se Koči povratila njegova rumen u licu, njegove crne oči bukćahu opet onim neobičnim plamom, koji toliko uznosa davaše njegovu muškim licu, i on beše opet onako lep, onako dičan kao i pre. Majci zadrhta srce od radosti kad vide Koču opet vesela, pa za to hiljadu puta u sebi blagosiljaše Mrguda.A on ipak nije klonuo od svoje namere.Kad bi doznao šta je to, što Koča krije, njemu bi mnogo lakše bilo da radi ono što je namislio, za to kako dođe a on smišljaše načine kako da ga iskuša.On je najposle iz svega ophođenja Kočina video da je ovaj neku curu zamilovao, i sad je samo gledao da dokuči koja je to.U to mu majka kaza nešto, što ovaj jedva dočeka pa hajde Koči. — Znaš šta je Kočo?Da idemo do veče na selo. — Koča ga začuđeno pogleda. — Na selo?A od kad ti poče ići ia sela?.... zapita ga smešeći se. — Ta znaš ne bih ni večeras išao, ali večeras će, kažu, biti kod kuma Milovana neko osobito selo.Kažu da će ovaj naš osobenjački sused Dragomir da dovede svoju ćerku, koja nikad nije do sad izlazila među svet, i za koju svetina toliko bulazni, da kad bi čovek i pola verovao bilo bi mnogo!... Kako je bilo mladome kneževiću kad mu brat ove reči izgovori, ne može se iskazati.Njemu se na jedan put okrenu kuća naopako, a u duši beše tako potresen, da čisto htede poludeti za ono nekoliko trenutaka.Dakle da je opet vidi? da se s njome razgovara?!... Ali kod svega toga unutrašnjeg potresa, da je ko drugi na mesto Mrguda pokraj njega bio ne bi ništa opazio.Samo Mrgud kadar beše razumeti onaj plam, kojim senuše sokolove oči, samo njegovo lukavo oko beše kadro da razume za što od jedan put onako zadrhtaše usne u mladića. — Dakle to je? — premišljaše lukavi Mrgud — dobro kad sam doznao, sad znam šta valja činiti!...Pa onda navali opet na Koču da odu na selo; i ovaj pošto se još malo protivljaše, na posletku pristade. Smrče se.Noć je bila tiha i lepa, a cela priroda pupa lepote.Onaj miris, koji vetrić donošaše s prostranih i cvećem izobila okićenih levačkih livada, oživljavaše sve nekom osobitom milinom. Po ovakoj noći pođu braća na selo sa svojom starom majkom, pa kako je Milovanova kuća bila skoro na drugom kraju sela, to se Koča mogao dosta nauživati ove lepe noći.Nada, to jedino osećanje, koje čini te čovek u ovim nebrojenim bedama života ne svisne od očajanja, koje i najnesrećnijeg čoveka može po kadkad toliko zaneti da misli e je sa svim srećan, to sveto osećanje vladalo je u prsima mladoga Koče, i on tako raspoložen gledaše nebo, gledaše nebrojene zvezde, premišljaše čudne, lepe misli.On se nije mogao da načudi toj najvećoj sili koja stvori te nebrojene svetove, pa svaki uputi kuda je ona htela, nije motao da shvati zašto je to sve tako.Časom bi zaželeo da se vijne u ta beskrajnja nebesa da vidi šta kazuje to večno sijanje i treptanje, da vidi to najviše veličanstvo pa da se u toj svetinji izgubi, da ga nestane!I još mnoge, mnoge take čudne misli zanosiše njegovu veliku dušu, koja beše za velika dela stvorena, kojoj ovaj život beše malen, ovo delanje nisko, i koja kad ne imađaše prilike da se pokaže u kakim velikim delima, gde bi zasijala sa svom svojom sjajnošću, a ona se uzvijaše u nebo, izlevaše se u velikim ogromnim mislima. I Mrgud je mislio, mnogo je mislio, samo što njegove misli behu crne, kao što mu i niska duša beše, pa za to je on polako išao uprvši svoj pogled u crnu zemlju.Ali kamo sreća da je pogledao u nebo, da je video pun sjajni mesec, da je video one mrke pege po njemu, pa bi se onda setio što je slušao od starih mudrih ljudi za što je Bog na mesecu naslikao Kajinovo ubijstvo. Oh, kamo sreća daje k nebu pogledao!... - - A stara majka premišljaše kako će razveseliti svog Koču, kako će ga izlečiti od onog crnog seta, pa posle mišljaše kako će to srećan život, kakvi će to blaženi poslednji njeni dani biti kad udomi oba svoja sina... Hej nado, varljiva nado!... U to stigoše svome prijatelju, koji ih primi što može biti bolje; i uvede ih u svoju sobu koja već beše skoro puna gostiju.Soba beše istina mala, ali skromno, lepo opremljena. Pošto se kneginja i sinovi njeni pozdraviše s ukućanima i gostima, uđe u sobu lepuškato poličarče, pa ih posluži medljanom rakijom.Kočina majka pogleda u devojče pa u svog sina, i prijatno se nasmeši, a devojka obori stidljivo oči k zemlji.Gosti se počeše smejati a ona pobeže na polje.Samo Koča to ništa nije opazio.On je jako zanet bio; ali ipak da se ne bi opazilo on priđe nekim mladićima, s kojima se poznavao i koji jedva dočekaše da s njim govore. Na jedan put se pronese kroz goste: — Eto starca Dragomira!... Lako se može pomisliti s kakim su nestrpljenjem i radoznalošću svi čekali da vide tog čudnog starca, o kome se tolike bajke raznošahu kao o kakom vileniku. I zaista ulevaše u svakog poštovanje ono ozbiljno lice staroga viteza.Njegove crne oči sipahu jošte žestoku vatru, a sve na njemu beše tako značajno, tako tajanstveno...U njegovom hodu i držanju beše toliko ponosa da svi gosti, kad on u sobu uđe, možda i nehotice ustadoše da mu se s poštovanjem poklone. A mlada Leposava?... Njeno pojavljenje prevaziđe svako nadanje, sve gatke, koje se behu raznele.Ona bezazlenost ne beše kao u drugih devojčica, beše nešto više no što seljani umedoše i pomisliti, ili možda im se to činilo samo. - Uz Dragomira s njegovim jedinčetom iđaše i stara neka teta, koju je starac kao najbližu srodnicu za to k sebi uzeo, da mu ćerku upozna, uvede u svet, o kome ona ništa skoro ne znađaše. Ja ne ću da dosađujem onima, koji ovo uščitaju, samo tim pa tim, kako se svaki koji je ugledao Leposavu čudio i krstio, kako je bio zanesen i opijen tom božanskom lepotom, pa za to ne ću ni da pričam kako je svakog trenutka, u kome gosti behu u jednoj sobi s tim anđeokom, sve više raslo njino čuđenje, jer ako kažem da im se učinio vazduh u sobi mnogo mirisniji i slađi od kako ona u sobu dođe, da im se učinilo da bi njene oči u najvećoj tamnici lepše svetlile od hiljadu sveća, ako to rečem, ne će mi verovati, za to ću da pričam šta se dalje učini, šta bi s Kočom. Koča je jedva k sebi došao kad ju je ugledao, jer on poznade ono lice, a i kako ga ne bi poznao, ta ono beše jedino na ovome svetu, on je poznao onaj slatki osmejak što joj se večno na licu blistao.Tek što se malo od čuda povratio, a to je već bilo prošlo pola veselja, povika đavolasta momčadija: — Eh kako mi je to selo, kad se ni jastučić nije igrao!... - — Jastučić, jastučić!... prihvatiše i stariji, koji htedoše da se malo smeše i da se sete svojih đavolija u mladosti. Devojke sakrivahu jedna drugoj glavu u nedra, kao da su mrzile na tu igru, ali ipak igra se poče.Koča, koji je drugdaš dosta rado igrao, sad se ne bi uhvatio da nije bio zanesen i da je mogao misliti šta radi.On vide da se svi njegovi drugari uhvatiše pa mu se učini da to tako mora biti, pa za to i ustade; a svirac kao da je znao kako ta igra u srce dira mlade momke i devojke, izvijaše što bolje znađaše. I Leposava beše u kolu, jer i ako je ona večeras prvi put izašla u društvo, opet je nju brzo tetka naučila svemu što joj tu u društvu trebaše, a ništa nije lakše nego žensko čeljade tome naučiti. Njoj se to čudno učinilo, što svak živi u nju gledi, pa se okrenu prvome momku što se do nje uhvatio beše, te ga zapita: — Boga ti brate, za što me svi gledate?.. Među tim dođe jastučić njoj u ruke. Svako s najvećom radoznalošću očekivaše da vidi, pred koga će kleknuti Leposava, to jagnjence koje ne zna ni kakve vragolije, svaki je mislio da će je njeno čisto anđeosko srce naučiti. I nesu se prevarili. Leposava uze jastučić pa ni malo ne premišljajući, samo pogleda po kolu, pa sa svim veselo pritrča Koči, spusti predanj jastučić i kleče s jedne strane na njega, a Koča ni sam ne znade kako se spusti na drugu polu jastučića, a još manje šta se učini s njim kad poljubi ona rumena ustašca, iz kojih ga zadahnu neki božanski dah, neka milota, za koju reči nema... Oh jastučiću!....Kako je strašna tvoja sila!... Gosti se začuđeno pogledaše kad su videli kako mesto veselog kikota, koji obično krunisavaše svaki poljubac na jastučiću, mesto toga kikota i zadirkivanja sada beše gluha svečana tišina.Kao da svakome zapovedaše neka višnja sila da poštuju najsvetije osećanje ljudsko. A Dragomir?Kad on vide šta mu učini šćerca, senu mu plamenita ljutnja u oku, i prošanu polako škrgutnuvši zubima: — Ta zar ni jedan momak nije lepši od njega?...Zar je moralo biti da prvi put poljubi sina mog najvećeg krvnika!... Jedan đavolan, kome se ni malo ne dopade ovo ćutanje i zamišljenost, i kome više beše do veselja nego do anđeoske lepote, poče tiho ali tako smešno pevati „Sveti Bože!...“ da svi prsnuše u smeh zaboravivši ono, što ih tako tronulo beše. Dragomir je hteo svisnuti od muke kad ugleda da mu šćerca to veče i u drugim igrama i šalama pokazivaše koliko ju je zanela lepota Kočina.On je strašno mrzio na pokojnoga kneza, pa ta strašna mržnja pređe i na sina, zato mu se učini da je grdno pogrešio što je mlado svoje jedinče na selo doveo. Ali opet on je bio tako stari lisac, da je tu ljutnju sakrio od sviju gostiju, samo nije mogao od Mrguda, koji je naročito na to oštro motrio, jer je odmah u početku sela opazio šta biva u Kočinu srcu.Malo docnije pošto odigraše mačvanku, pevao je slepi guslar krasnu pesmu od cara Lazara, pevaše je tako slatko i od srca, a gusle tako tužno ječahu, da mu se svaka reč svakome morala učiniti gorkom suzom... Dragomir ugrabi ovu priliku da ode, pa se učini da mu tužna pesma zadade toliko jada, da nije mogao više da sluša, već se diže pa na kratko oprostivši se ode, i odvede svoju krasnu šćerku. Koči nigde više ne beše stanka posle onog poljupca na divnom jastučiću.Nigde, nigde činjaše mu se nemade zanj stanka, nigde mira. Jedno jutro ne zatekoše ga u sobi, i ako sinoć legao beše, i na mah su se setili da ga je lov tako rano izmamio.Da l’ je zaista knežević u lov izjahao, to ni on sam ne znađaše, jer on sad ni za što nije znao osim za neko mlado božansko devojče, u koga behu tako crne oči, tako rumena ustašca, i tako lepo dice!... - On je samo besno jurio svoga vranca kao da hoće izmaklu sreću da stigne.On je bio toliko zanesen, da ni opazio nije kako vasceli božiji dan projaha, kako je došao do pod Jastrebacplaninu; on beše toliko zaboravio na ovaj svet, da ne osećaše ni gladi ni umora.Njega je zasićavala pomisao da je Leposava, da je taj anđeo, ta najlepša devojka na svetu njegova.A znoj od umora, koji mu kapaše s ponosita čela, utiralo je sećanje na božanske trenutke, koje mu skoro donese jedno veče, koje ga rashlađivaše kao kakav najslađi vetrić u proleće. A da je i najmanje znao šta oko njega biva, on bi video skromnu crkvicu varvarinsku, video bi koliko je daleko otišao, pa bi se vratio kući.Za to on iđaše sve dalje ni na što ne osvrćući se, ne gledajući što neumorni vranac sad se jedva micaše...Adi nije ni čudo.Ni broja ne beše od neko doba danima, što ih Koča tako provede. Koču jako u srce diraše lepo tiho proletnje veče.Ono jedino beše kadro da ga trgne iz ove velike zanesenosti, koja ga obuzela beše. Kad stiže kuli Todora od Stalaća, o kojoj će ti svaki guslar iz Pomoravlja čuda ispevati, onda opazi Koča da se i na visoku planinu pred njim i na prostrana polja iza njega spušta najlepše veče kako samo u proleće i u jesen biti može. Knežević odmah sjaha, pusti vranca na travu, pa strča da se napije bistre hladne vode iz slatkog sestrinskog zagrljaja srpske i bugar-Morave, koje tako divno romorahu ispod stare srušene kule, kao da pričahu koju od onih čudnih priča što se o njoj raznose... Posle se pope preko silnog nagomilanog kamenja na najvišu stenu što još ostade od dvorova čuvenoga vojvode, sede na mekanu zelenu travu, koja beše po njoj izrasla, pa tako uživaše, odatle se uslađavaše krasnim večerom. Prostrana, nedogledna kitnasta polja kako ste lepa!Kako ste kadra i najnesrećniju dušu poutešiti svojim cvećem, svojim žutim klasjem, svojim nakitom od srebrnih potočića, svojim nebrojnim pitomim stadima što po vama pasu!Kako li ste divna kad vas obavije taj sjajni tanahni veo od rumenih sunčevih potonjih zraka!... Polako se spuštaše tiha crna noć, polako neosetno obgrljavaše polja kao kako tiho tužno sećanje kad stane da obuzima srce čovečije...Što tiša beše priroda, to lakše mogahu dopreti do Kočinih ušiju one lepe pesme što se razlegahu po okolini.Oh, krasna srpska zemljo, ta ti si vrelo od najslađih pesama, ti si šumica, u kojoj su sami najmilotniji slavuji!...Iz daleka se čujaše kako po drumu škripe natovarena kola, a tamo opet čuješ lajanje seoskih pasa...Malo čas kad poprestanu pesme čujaše se kakav lep ženski glas gde dovikuje bracu svoga iz polja, a odzivlju joj se beli jaganjci svojim srećnim blejanjem i svojim zvoncima.A kad se i to sve utiša čujaše se iz daljine potmulo kloparanje kake vodenice, ili se naš Koča zagleda u kaku rumenu vatricu što se tamo daleko svetlucala kao kakva zvezda...Kroz mrak promicahu tihe reke, krasne Morave, one neprestano šuštahu, vazda pričahu i nikako ne mogu da ispričaju tu dugu krasnu priču...I Koča ju je slušao, pa mu se tako lepa činjaše da bi je do veka slušao, samo kad bi kraj njega bila mala vila, krasna Leposava...Sad, kad mu mlađano srce beše prepunjeno milinom, kad beše opijeno lepotom prirodnom, pa kad se ovako opomenulo Leposave... onda je tek osećalo kako su slatka usta njena, onda mu se ona u pameti učini hiljadu puta lepša.Ako bi slučajno pogledao nad sobom, morao bi se malo trgnuti...Iza njega se uzdizaše planina čak do neba...Stara ćutalica tako strašno u noći izgledaše sa svojom gustom tamnom šumom da bi svaki slutiti mogao kako ona u sebi strahovitu tajnu krije... Namah mu padoše na um one silne bajke što ih kao dete slušaše od majke svoje o strašnome Jastrepcu.Ali on ne htede da misli o tim pričama, u koje ni malo ne verovaše, ne htede njima da kvari ono sretno stanje, u kom beše zbog uživanja tako divna večera, pa zato siđe s razvaline, namiri svoga vranca, koji ga onim čisto brižnim rzanjem tražaše, pa pošto ga veza za jedno drvo, prostre svoju kabanicu na gusto mirisavo bilje i leže da otpočine. Ali on prilično dugo ne mogaše zaspati.Pred njim se uzdizahu razvaline od kula i dvorova Todora od Stalaća što tako čudno izgledahu obasjane bledom mesečinom, i njemu se ne mogaše da ne misli o tom nesretnom vojvodi...On se seti one pesme što peva kako je žalosno poginuo vojvoda Todor, pa se dade na žao mladome kneževiću, žao mu beše zlosretna junaka. Ali malo po malo menjaše on te setne misli, pa premišljaše o sebi, o svome zlatu...Da l’ znate kako je to slatko kad se čovek uspavljuje najmilijim nadama, najmilijim osećajima, sećajući se najmilijih svojih?... Tako je zaspao Koča. Tišina je sve veća postajala.Osim šuštanja gore, i osim romora Moravinog ništa se više čuti ne mogaše...Beše kao što biva u po noći. Koča je snivao, strašno, čudno snivao... Učini mu se kao da još gleda u razvaline, pa kao da na jedan put kroz gomile od survanog sa zidova kamenja ugleda gde se nešto crni. Pogleda bolje kad ono ugleda neka crna gvozdena vrata.Taman on misli i čudi se od čega bi to vrata biti mogla kad se vrata strahovitim škripanjem otvoriše i iz njih izađe neki crn stvor nalik na čoveka, pa pođe k njenu.Kad izađe iz senke od zidova, i kad pade nanj bleda senka mesečine, ugleda Koča crna stara kaluđera gde mu se kašljucajući i poštapljući se približavaše.U njega beše bledo isposničko lice i oštar pogled...U suvonjavoj levaci brojaše brojanice, a bela kosa posrebrnjena mesečinom divno mu se spuštaše po crnoj mantiji do pojasa. Kad dođe do Koče on stade, pa promuklim glasom reče mu: — Ne boj se sine!Ustani pa me čuj!...Koča se pokoravaše.On ustade i smerno čekaše dalje zapovesti. — Nemoj se ni malo čuditi — govoraše stari sluga božiji — što me ovde vidiš, još manje onome odakle izađoh.Ja u jednoj crkvici pod zemljom stanujem vršeći zapovesti silnih zapovednica nad Jastrebom...Ovde ućuta, pa prokašljavši se malo nastavi: — Čuj me sinko!Ti si najsrećniji od sviju smrtnih, ti si postao ljubimac mojih moćnih gospodara, koji su mi i zapovedili da ovo sad k tebi dođem pa da ti to kažem, i da te k njima uputim.Sinko, poslušaj moje reči.Malo dalje od ovog smiljanika, na kom se razgovaramo, ima u travi zametena stazica koja vodi u planinu, i koja će te vrlo brzo odvesti tamo gde treba, i gde će se sav blagosov božiji na tebe izliti, kao što ti ga i ja nedostojni sluga njegov dajem... i pošto je blagoslovio mladića, nestade crnog kaluđera. Koča se trže iza sna pa se kršćaše i čuđaše kako je to čudan san bio.Još takog ne bejaše usnio.Pogleda oko sebe svuda mirno.Vranac bejaše onde gde ga je vezao, i nigde ne može nikaka traga opaziti.Pogleda u nebo, i učini mu se po zvezdama da je po noći davno prošlo.Više mu se ne spavaše, a ovamo ga je neprestano kopkalo ono što je čuo od kaluđera u snu, pa pošto se malo razmislio skoči s kabanice, ogrnu se njome, jer mu beše prilično hladno, pa pođe kao od šale da traži onu stazu, za koju mu kaluđer reče da vodi u Jastrebac, i — na najveće svoje čudo nađe je... On stade nekoliko trenutaka da promisli hoće li ne će li poći stazom.Kad je video da mu se ništa rđavo dogoditi ne može, i posle ako ugleda kaku opasnost on se lako može vratiti, a na posletku i onako ne će daleko već malo da progleda pa da se vrati, jer sa zorom treba poći kući; jer je znao kako se njegova majka sad zanj brine.Promislivši dakle dobro sve to on se prigrnu još bolje kabanicom pa pođe stazom... Putem viđao je Koča mnogo lepih položaja, kojih je tako puna srpska zemlja, koje ona pokazuje željnom oku i u pitomim dragama i u kamenitim bregovima.Ali sve to, i te strahovite stene što ti se čine e su stubovi na kojima nebo stoji, i te doljice okićene cvećem i travom što u onim sumornim strmenima izgledaju kao osmejak blaženog devojčeta u sred turobnih lica ozbiljnih starica, i ti nepregledni ambizi, kojima nigde strahovita kraja nema, sve to beše Koči vrlo obično.On je skoro i odrastao lutajući po takim okolinama, pa za to ga to toliko i ne zanošaše, i za to ni malo ne zastajkivaše kod njih, već se sve većma penjaše u goru.Za malo, i on se pope na jedan vis.Slučajno omače mu se pogled niz planinu, i kako ga darnu u srce ono što ugleda ispod nje! Sjajnom mesečinom osvetljen, a tihom noći uljuljkan, spavaše u dolji pitomi Kruševac, krasno mesto, u kome je sveti knez živeo i vladao...Kao što plamen za čas obuzme sve dokle se prostreti može, tako na jedan mah obuze nežno Kočino srce crna tuga... Kako beše pogledati tu varošicu, koja je retko i u snu srećna, u kojoj sad zverje gospodari, i svoju zversku ćud vrši!...A tu na tom istom mestu, za vremena srpske sreće, kad Srbin slobodan beše, tu je cvetala svaka sreća i zadovoljstvo; tu carovaše car srpski, tu šetahu po carskom dvoru, kome sad ni traga Turci ne ostaviše, slavni junaci srpski, čestite vojvode i ostala gospoda srpska...Na mesto svega toga sad se tu širi besni muselim sa još bešnjim janjičarima...Tu na tom istom mestu življahu slobodna braća srpska, srećna i zadovoljna, a sad na tom istom mestu pišti kukavno srpsko roblje u teškim tomrucima...Na posletku, po onim poljima vijale su se onda svete zastave, zlaćani krstaši strahovite srpske vojske, od koje je zazirao svaki krvnik slobode i hrišćanske lepe vere, a sad, oh, sad je svuda pusto... pusto... Take misli prelamahu se u Koči kad mu pogled pade na Kruševac...Njemu beše teško oko srca, učini mu se hoće izdahnuti... Tako mu je teško bilo. Za to skide kalpak, kleče na stenu da u smernoj molitvi odlane srcu svome, ali osim pobožne molitve, on se u duši strahovito Bogu zaklinjaše, da će samo za to živeti da radi da se izbave braća njegova, da se izbavi srbadija od crna robovanja, zaklinjaše se da će za to poginuti... Tek što završi ovu najsvetiju zakletvu, a iza njega začu se divno božansko pojanje... Pesma beše divna, ali ono što više zanošaše Koču od pesme, to behu glasovi, koji je pevaše, ti glasi behu isti Leposavini.Koča se osvrte, ali ništa nije spaziti mogao, samo je pesmu sve lepše i lepše čuo, i to odnekle s više...Možda pevahu anđeli na nebu slaveći Boga?...Na posletku seti se mladić da to mora biti na onoj višoj steni, koja se više ove, na kojoj je stajao, podizaše, pa za to se brzo pope na nju da bi video šta je.Ali kad se po strmoj stazi popeo gore, ukoči se kao da se skamenio. Tamo beše prostran lep ravanj, okićen najlepšim zelenilom, i na njemu talasaše se kolo od devojaka, talasaše se tako divno kao i pesma koju igračice pevahu.Na prvi pogled poznade Koča da to ne behu obične devojke, koje mu ne davaše misliti neobično doba i mesto, ne mogaše misliti rad one čudne igre, koju igrahu i kaku on do sada ni čuo ni video nije, ne mogaše misliti rad onog neobičnog odela od nekog belog platna sjajnog kao vatra a beljeg i od snega.On ne zna da je igda video u cure ili žene onaku kosu, koja se lelujaše do zemlje, onake vence od cveća, koje čisto zgoreva u rumenoj boji svojoj, koji im se preko prsiju prelevaju kao duge preko neba...Na posletku ne mogaše misliti da to obične cure ili kake seljanke behu rad... rad one zračne lepote, koja im se sija na licima, i koja beše tako neobična i čudnovata, da kad im se kolo tako obrtaše, da je Koča razgovetno više takih lepota videti mogao, onda je on uzalud gledao, jer ništa od silnog sjaja razaznati ne mogaše, samo što mu se učini da svako to božansko stvorenje ima sušte lice njegove divne Leposave... Ovolika lepota tih neobičnih igračica, koju on ne mogaše u sebe da shvati, koju ne mogaše da razume, i nehotice podseti ga na ono, o čemu on sinoć silom ne hoćaše misliti, o čemu je mnogo slušao od svoje majke, koja mu često pričaše o čudesima u Jastrepcu, seti se i zadrhta...On beše nagazio na vilistan, na vilinsko kolo!.... Tek što je ova munja senula preko mutnog neba njegove duše, a vile opaziše da je grešni smrtnik gledao njihovu božansku igru...U trenutku bi zapoveđeno jednoj da nakaže grešnika za drskost njegovu, a one sve začas razviše svoja sjajna zračna krila, koja im pod dugom kosom sakrivena behu, pa neke prnuše sjajnom nebu, na kome se baš onda dan od noći deljaše, a druge odleteše, k svojim gorskim potocima, gde nikom ne beše pristupno i gde one stanovahu. Sve se ovo u času zgodi i Koča samo spazi kako jedna vila što ostade izvadi iz nedara neko sunce — šta li — on samo opazi gde nešto senu, i — on više ništa ne vide. - Mladi knežević beše mrtav.... Strahovita vilinska strela zgodi mu čestito srce njegovo...Tako strahovite behu lepe vile, jer one ne hoćahu da i jedan smrtnik može kazati kako je video vilinsko kolo, kako je video njihova lica...Siromah mladić nije se ni trenutka mučio, kao treskom zgođen pao je odmah na istome mestu.Glava mu se zavali s onako još otvorenim očima, koje kao da se i u smrti ne mogahu načuditi čudu od lepote, što im svojom sjajnošću smrt zadade...Junačke ruke njegove, kojima mnidijaše jadnik ubijati krvnike svoje i slobode braće svoje, bez ikakve snage ležahu sad razbacane po rosnoj travi...A iz srca, koje tako žarko oduševljavahu najsvetiji ljudski osećaji, iz tog čistog srpskog srca tecijaše bistra i rumena krv njegova kao crven potočić preko mrtva i nepomična njegova tela, kao preko hladne stene. On beše mrtav... mrtav...Jadni mladiću, šta ti donese tvoja naletna nerasudnost!... Sad vila raspusti svoja sjajna krila da se uzvije u vazdušni svet sejama svojim, koje se još kao zvezdice beljahu u zraku, ali u trenutku kad polete, pogleda još jednom bledo mrtvačevo lice, koje u onoj bledoći, i onako lepo mnogo lepše izgledaše, i učini joj se da je na njemu nešto opazila što joj se učini strašno srodno. To beše Kočino osećanje spram lepe Dragomirove jedinice, koje mu na licu jasno izrečeno beše, i koje ne bi kadra ni smrt da istre... Vila polako opet se spusti nad mrtvo momče, ubrisa mu mlado lice mirisavom kosom svojom, pa ga dugo gledaše... Da je Koča još živ bio, on bi čuo ove reči što ih tiho šaputaše vila: — To su one velike crne oči, one junačke veđe i mali garavi brčići, to su oni isti plameni obrazi, ona slatka usta, to je ono lice, o kome mi moja mala Leposava toliko priča....Jadno momče.... Tako zboraše vila, pa je na jedan mah nestade, kao što nestaje onih zvezda što prelete preko neba pa se ugase.Ali ne potraja dugo, a vila se opet vrati noseći u ruci lekovito vilinsko bilje.Odmah kleče kraj lepe žrtve, pokri mu onim biljem ranu na prsima, iz koje još isticaše krv, i koju beše načinila otrovna vilinska strela, i ona se naže nanj pa mu lako ljubljaše pobledele usne... Što više obasipahu ovi vilinski poljupci hladna mrtvačka usta, što se više prostiraše po ukočenom mrtvom Kočinom telu božanski dah od tih poljubaca, sve se više povraćaše život u njega.I dok rana na srdašcu pod čudotvornim biljem zaraste, dotle sinuše one crne oči opet onom mladićskom vatrom, dotle se povrati u pune Kočine obraze njino rumenilo, a njegove usnice pod vilinskim poljupcima zadrhtaše... — On je izvidan! — radosno se pljesnu rukama bela vila. Koča ustade kao posle kaka teška spavanja, protre oči, pa kad pred sobom ugleda vilu, a on kao da se seti šta je s njim bilo, za to pade pred nju na kolena i sklopivši ruke htede da joj blagodari, ali mu ona ne dade da govori: — Mladiću — reče — ti si spasen od očevidne smrti, a to za to što mi te beše žao mlada i zelena, pa si zašao.Ali pazi od sad, jer u svetu možda ne će u svakoga biti sažaljenja.A sad za ovo zahvali Bogu velikome! Koča samo podiže oči k nebu, ali ni jednu reč nije umeo da izgovori. — Čuj me dalje Kočo!... produži vila, a Koču prođe jeza kad ču da mu vila ime zna — ja sam te veoma omilovala.Bi l’ ti mene primio za svoju pomajku, kao što bah ja želela da mi takav srčan junak bude posinak?... Koči se čisto učini da će od radosti da zanemi.On brzo prihvati njenu belu nežnu ruku koju mu ona pružila beše, poljubi je žarko, a ona njega u čelo pa reče: - — Da si mi srećan, dugovečan i blagosoven sine moj!... Koča je opet poljubi u ruku, i tim se svrši sveta srpska tajna. Pomajka Kočina savetovaše ga kako treba kao pošten čovek da živi, kazivaše mu da ne žali jurnuti i u najveću strahotu za dobro braće svoje, jer u najvećoj nevolji ona ga ne će ostaviti. - Posle toga razdragana vila još ga je nešto zapitala. — Sine Kočo, kaži mi najvatreniju želju svoju da ti je ispunim, da ti pokažem koliko te milujem!... - U ovom odsudnom trenutku drugi bi se mislio da l’ bi slave, da l’ bi nebrojena blaga iskao, ili drugo kako blago, koje mu je srcu tako isto milo; ali Koča nije ni malo razmišljao.Istina on se setio divne sreće, koju bi uživao kad bi krasna Leposava bila njegova ljuba, a ovako ne imađaše za to nikake nade, jer ga je stari Dragomir strašno mrzio: ali on nije to zahtevao. — Majko — smerno sklopljenim rukama moljaše mladi junak — slatka majko, ja samo to od tebe prosim, da me ukrepiš te da ne klonem u strašnom poslu, koji sam namislio raditi, ukrepi me da ne klonem kad stanem oslobođavati srbadiju iz ropstva!... . Mladićeva glava klonu na prsi a na vilinom licu zasja nebeska radost.Ona se ne mogaše zadržati da ga silno ne zagrli i na svoje grudi pritisne. — Sine — u najvećem zanosu od radosti šaputaše vila — ti si dostojan unuk Markov. — Pa onda kleče vila te sklopivši ruke kao da će se Bogu moliti, šaputaše: — Pobratime Marko raduj se!Zavet što si mi ga na samrti dao evo hoće da se ispuni.Raduj se, Srbadija će opet da bude slobodna!... — Pa onda opet zagrli Koču. — Junački radi, slušaj svagda čestito srce svoje, pa se ne boj, sveta će se namera tvoja ispuniti.A za toliku tvoju plemenitost, koju sad pokaza, evo ti se zaričem: Divan jedan junak, koji je u svemu vredan tebe, biće ti pobratim; a najlepše devojče na svetu biće ti verenica!...Sad i tebi treba da se odmoriš posle ovolikih čuda i muka.Spavaj, i nemoj se čuditi ako se probudiš na istom mestu gde si ostavio plamena vranca!... — Zora još ne beše zarudela, ali je na nebu već treptila ona njegova jasno ljubičasta haljina, u kojoj dočekuje zoru, kad se Koča probudio na svojoj kabanici, koja sva beše mokra od rose kao i njegove haljine. On se pobožno prekrsti, ustane i pogleda oko sebe.Vranac ga pozdravi veselim rzanjem, a po šumi se orila slavujeva pesma. Kakva behu ta čuda?Da to sve ne beše san?... Koča nije smeo više da o tome misli, tu mu se činjaše vrtoglavica, u kojoj se bojaše da će pameću prevrnuti, pa zato se manu svega, i slušaše kako lepo zvoni kroz ranu tišinu malo zvono seoske crkvice na jutrenju... Još one noći kad se Mrgud vratio sa sela nije imao mira da spava.Jedva je čekao da svane pa da odmah počne vršiti što se u paklenom srcu njegovu tako dugo kuvalo.U jutru tek što je ustao, dođe mu majka vrlo brižna. — Sinko Mrgude, Koča opet tera svoje!...Mrgud je to jedva dočekao, pa za to kao uplašeno prihvati. — Šta reče majko?... — Koči nije dobro sine.Jutros je opet nekud odjahao... Mrgud se načini veoma zamišljen, pa posle se na jedan put trže. — Ne majko, to ni po što više nesme biti.Ako još malo tako ustraje, doći će sam sebi glave — A sad moram pohitati da ga što pre nađem i vratim... jer — i ovde se potrudi da se načini kao čovek, koji Bog zna kaku tajnu poznaje — da ti znaš kuda on ide!... Taman htede kneginja da ga pita kaka je to tajna, a on brže bolje stade se spremati i govoriti. — Mahni se toga nano, ovde je svaki trenut strašno skup.On je možda već... oh Kočo jedini brate moj! Tužno uzdisaše pritvornik, pa brzo uzjaha svog konja i otkasa putem, koji vođaše skeli, a ostavi jadnu kneginju u strašnim brigama. Mrgud je brzo stigao Moravi, još brže se prevezao u Ćupriju, pa se uputio svetoj Ravanici.Za to vreme mućahu se po njegovoj glavi mnoge mučne misli. — Mirko mrzi Koču — premišljaše on — ja sam video svojim očima ono, rad čega će on nanj strašno mrziti dok je god živ, a... a i ja nešto tako imam...Zašto je bajagi on bolji od mene?Zar što je luđi pa ne žali život ni koliko dve pare?Takav junak mogao bi ja biti samo da mi Bog nije dao pameti...Ili zar što je ličniji na oku?Eh čudna mi posla!Da i mene ne mrzi onako detinjasto kititi se, baš bismo se mogli meriti.Ta ni u čem, ni u čem nije bolji od mene, i ako svaki kaže da jeste.Ta on je samo ugursuz, kukavica...Pa kako je benast...Ta ja moram da ga mrzim... Tako premišljajući beše Mrgud već stigao do Senja, pa kad to ugleda on poče lakše ići, i dobro gledaše da ne će gdegod opaziti svoga prijana Mirka.Kad beše na sred sela, a on ga ugleda gde pred kućom opravlja kola, pa se u to beše tako zadubio da ne bi ni opazio Mrguda.Ali ovaj sad razigra konja pa kad stade zveketati srebrni takum na konju, Mirko podiže glavu da vidi kakav je to binjedžija.Kad ga ugleda pretvaraše se da mu je neverica: — Bog i duša moj priko! — Zdravo Mrgude ljubazno ga pozdravi Mirko, pa pođe bliže k njemu. — Zdravo, kako ti Stepanoviću! — odpozdravi mu onaj isto tako, pa se saže s konja te se bratski poljubi s njime, kao da se nimalo ne seća kako ga je u Crnom Vrhu osramotio.Tu se posle razvede prijateljski razgovor, iz koga Senjanin doznade da Mrgud bajagi namerava u Ravanicu, pa ga svakako odvraćaše od toga bar za sad, nego da ostane koji dan kod njega da se malo pročaste, pa mogu posle zajedno u Ravanicu, a do nje nema više nego sahat.Mrgud se iz prva nećkao, ali kad pristade videlo se da je to jedva dočekao.I tako ostane on kod Mirka, gde su se valjano veselili.Između ostalih prijateljskih razgovora započe od jedan put Mirko: — Zbilja i ne pitah te prijatelju.Šta ti radi brat?...— Mrgudu se učini e mu granu sunce kad ovaj sam poče o onome, što je on najvoleo.Na ovo pitanje on se namrgodi, i učini se da ga je to strašno uvredilo: — Ne znam.Ja za take ljude ne razbiram. — Čudo što se misli ova dva mladića tako podudarahu, da je reč jednoga bila čitava sreća drugome. — Upravo da ti kažem — poče opet Mirko — meni se onaj tvoj brat ne dopada!... — — Šta ne dopada, prihvati živo brat Kočin — šta ne dopada?Treba da ga mrziš, da ga prezireš kao svakog ugursuza i budalu.Molim te pomisli, seti se, kako si hteo glavu da izgubiš u Crnome Vrhu rad njegove ludosti i pakosti!... — Stepanović poćuta malko, pa onda pruži Mrgudu ruku, koju ovaj jedva dočeka, te se srdačno rukovaše. - — Mrgude, mi treba da budemo pobratimi.Mi smo rođeni da jedan drugome budemo verni prijatelji.Što jedan pomisli; to i drugi već zna, što jedan oseća, to drugi već iskazuje jedno isto ljube obojica a što jedan mrzi to i drugi mrzi od sveg srca! — I zaista tako beše, oni se pobratiše.Posle opet produže svoje razgovore, koji im tako mili behu. — A baš je šteta — reći će Mirko — što će kod onako ludoga Koče propasti sve imanje i bogastvo što ostade od pokojnoga kneza!... — Boga mi pravo veliš, i bi odavna on sve to prošćerdao, da ja nesam skljanao i čuvao!... odgovori mu pobratim. — Opet, opet, kuda ćeš ti sam na sve strane.Već znaš šta pobro, treba ga ukloniti da ne ubija sreću mnogima.On će na posletku doterati da čestita kneginja prosi pa da se hlebom hrani!... — Oh, ti si blagodat božja!Mi bismo veliki sevap učinili, kad bismo ga smakli s ovoga sveta da ne sramoti slavnu kneževsku rodbinu, i da je ne upropašćuje!... Sad malo ućutaše, dok tek Senjanin: — Jest, al’ kako ćemo?... — Ubiti ga ne smemo, jer ovaj vezir pravi je ugursuz baš kao da mu je brat.Bi nas obojicu utukao.Već mi treba štogod da izmislimo, kako ćemo ga se otarasiti a da niko i ne sanja da smo mi tu pomešani. — Već lako ćemo, samo kad se znamo.Od sad treba obojica da pazimo na što on radi, pa jedan drugome da javljamo!... Pošto su se siti narazgovarali, i pošto je Mirko svoga pobratima dobro ugostio, oprosti se ovaj da se kući vrati ostavivši se puta u Ravanicu.Baš kad jednom nogom stade na binjaktaš seti se da nešto ne kaza svom pobru, — Zbilja, ovo sam zaboravio da ti kažem, a ne će biti sgoreg da znaš, Pročačkao sam da je Koča veoma zavoleo neko devojče Leposavu! Mirko se čisto izgubi od radosti. — Istinu li veliš? — A što, zar je to tako važno? — zapita Mrgud bajagi ne uviđajući u tome kake važnosti. — Ta kaži mi samo čije je to devojče? — — Nekog nadžak-čiče Dragomira iz našeg sela. — Je li doista lepa? — — Kao upisana... — — E — sa svim zadovoljno usukivaše Mirko ono nekoliko čekinjastih dlaka što mu behu na mesto junačkih brkova — e sad budi_bez brige.Samo motri šta ću ja iz toga da ispletem.Samo gledaj!... Pobre se još jednom ižljubiše pa se rastadoše. Ledno jutro osvanu beogradski vezir mrtav pred vratima gradske barutane Ružice. Ovo je puklo kao grom po srcima nesretne Srbadije, koja tek što beše malo glavu podigla, malo živahnula u slobodnijem zraku, pod upravom ovog prvog čovečnog Turčina... Al’ ko zna da l’ je i to Turčin bio!...Jer evo šta se zboraše po dimnim kavanama turskim, kad se začulo da je vezir ubijen. — Alah il’ Alah!Neka je blagosoven Bog, i neka se večno slavi ime jedinog proroka njegovog! — blagosiljahu sede hodže i derviši srčući arapsku kavu. — Pravda se opet navršila!... — I zlikovac je uhvaćen! — dodavaše drugi pored drugog kog stiha iz korana. Malo po malo prelažahu oni iz buncanja na samu stvar.I mnogi, koji još ne znađahu na čemu je stvar, moljahu da im se pripovedi, dok će jedan imam započeti priču, ali da bi veću važnost svojoj pripovetci dao okrenu turski kao što je on mislio: — Valah i bilah kardaš evo kako se desilo.Saali Beg-Mujagić, što no je rodom iz Zvornika, ne može više biva oćima da gleda pokor što se ućini od dina i imana.„E biva — reće mi jednoć — ovaj vezir bacio je i saruk i rz (obraz) pod noge.Niti sluša cara ni muftije.“ — Ovde imam prekide pričanje pa povuče dva žestoka dima iz svog kao pesnica ćilibara, i dva gutljaja kave, pa onda na tenani produži svoju priču: — Efendum benum brate mi si moj! reće mi Saali Beg-Mujagić biva ovo se ćudo i paćariz ne more dulje trpljeti.“ E biva reći ću mu ja na to, a šta ćeš mu?EFendum benum sila Boga ne moli biva, pa šta ćeš mu de?„Valah i bilah ja ću mu doći haka“. reće on biva. Turci izjavljivahu svoje čuđenje mumlajući neke nerazgovetne reči, iz kojih se samo čuti moglo po koje „Alah!“, i vrteći glavom, ili gladeći svoje brade. — Ama zar to rekao Saali Ben-Mujagić?.. ne verovaše jedna junačina, koja tako što ne bi verovao za drugoga osim za sebe. — Jest biva to rekao isti Saali Ben-Mujagić iz Zvornika lje!Ene ga biva živa... hm! — srdito uveravaše stari imam, koji beše ražljućen, što se njegovoj priči ne veruje. — Batali Ibro de! — utiškivahu Turci prznicu, koji je baš imao volju da se večeras s kim god svadi; pa se onda obrnuše starcu — Šta bi dalje efendum? — E biva, šta ću vam više duljit lakrdiju — nastavi on dostojanstveno — brate mi si moj dragi, što rekao Saali-aga to je ućinio biva.On se prišunja pokraj vezira biva te uđe za njim u oni bezisten što li je, đe no je biva, brate mi si moj, sad đebana, a on ga ni opazio nije biva.Kad tamo kardaš benum, a ono vezir đaurski klanja biva, jere je ta đebana efendum benum nekada đaurska Ružica bila... Obično imam tako po malo zastajkivaše u svojoj priči da bi dao vremena onima što ga slušahu, ne bi li se oni divili njegovoj rečitosti, i zaista posle svakog tog počivanja nije izostalo po koje „Alah il’ Alah!...“ — Kad biva on to ugleda, on baktiše i kidiše te primlati đaurskog psa!... Čiča smešeći se zasukivaše svoj brk gledajući kakve sile imaše njegova priča. I zaista začuđeno šapćući mudre koralske izreke razilažahu se obično Turci iz svojih kava posle svake ovako čudne za njih priče.— Isto onako kao što se pri nastupanju ovog ubijenog vezira skupljaše raja da se zajedno obraduju i razvesele, tako se i sad noću pri jasnoj mesečini mogahu ugledati mnoge gomilice, samo što im se na licima mogao poznati najveći strah i sumnja mesto pređašnje radosti.Neki se dogovarahu gde će da isposakrivaju svoje sjajno oružje, za koje su znali da će im ga do koji dan pootimati, kako bi ga u nevolji svi skupa zgrabiti mogli da se brane.Drugi opet starahu se da ostale dragocenosti koje je za ovo nekoliko godina svak slobodno nosio sklone, a treći se razgovarahu o jadima i strahotama koje tek što se nesu prosule po kukavnoj srpskoj zemlji...Neki opet: — Bog da mu dušu prosti jadniku, on je bio anđeo po Srbe i po svakog poštenog čoveka!... zahvalno se sećahu svog dobrog vezira, koga tako kukavički smakoše. — Ala narode čudna udesa!...On Srbin, pa se poturčio samo da svojima dobro čini, postade vezir, pa i opet, opet mu dođoše glave!... — Bože blagi što ti je suđen časak!... — A Boga mi braćo, da sam se tamo desio, imena mi božjega ne bih žalio podmetnuti svoje prsi da onaj krvnikov nož ne dođe do onog najpoštenijeg srca!... — E moj brale, pa da je vas dvadeset stalo predanj, i da je strela oli zrno iz puške proletelo kroz sve vas; nikome ne bi ništa bilo do onome kome je došao suđen časak!... — Božanstvo je to brate, nije šala!... — Jest bogme božanstvo, ja!... I seljaci kad izgovarahu na svoja usta ovu svetu reč, svagda se skromno kršćahu. Druge opet gomilice ovako zboriše: — Teško nama braćo, Sali Ben-Mujagić, ubica našeg dobrog vezira stao je na mesto njega!... — Oh pokora, što će se od nas da čini!... — Ama je l’ to istina čoveče?... — Kažu ljudi brate.Turci ne mogu da ga se nahvale što im je skinuo s vrata halku, koje ih je pritezala pa nesu mogli živeti kako su oni hteli, i za to ga načiniše vezirom, a car, vele, mora mu poslati berat na vezirstvo pa još i tri tuga, što je tako junaštvo učinio!... — Ama ne će biti tako — sumnjaše drugi — meni kazivahu ljudi da se on ne smede primiti vezirstva, već da je postao ćaja-paša uz novog vezira!... — E veruj!... — Tek svakako po nas naopako, jer i taj vezir čiji je on ćaja, lje nije bolji od njega, a ako i jeste mora sve onako raditi kao što mu ćaja hoće, jer za čas može proći kao naš dobri vezir, Bog mu dao u raju naselje!... A šta mislite kako izgledahu lepa i pitoma sela srpska, što u potonje vreme tako živahnula behu? Pusta, strahovito pusta. Nigde žive duše nesi mogao videti osim po kog rajetina, koji s oborenom glavom — kao da se stidi imena svoga — promicaše kroz pusto selo u polje da na njemu kao mrav radi, pa da s čemernim znojem jedva toliko za se zaradi koliko da ishrani sirotinju svoju. Nigde, nigde više nesi mogao videti srećna osmejka da blaguje na lepuškastim obraščićima veselih devojčica i nevestica, jer nesi mogao ni njih videti.One sakriše svoje lepote u mračne kućice, u najmračnije kutove, gde nigda ne će videti sjajnoga sunca, nigda onog božanstva što se zora zove, što ga lepo veče kažu... Sakriše se da uvenu one ružice na obraščićima, da usahnu oni pupoljci na slatkim neljubljenim ustašcima, da osedi ona vrana kosa nemilovana, jer da se te lepote samo pomole pa eto u kuću kiše od samih gromova... Oh, pa zar više nikad da ne ječe po zelenim lugovima nežne pesme iz slavujskih devojačkih usta?... Bog zna da l’ će ikad više... Ta zar nigda više da ne zaigra divno kolo, da se ne provedu sjajni sabori kod svetih srpskih bogomolja?... Nikad više... Zar nikad više da ne zablista u srbinjskoj ruci sjajno oružje nikad na njegovim ponositim grudima zlaćene toke?... Daj Bože, ali mrko, teško... Takav pokor počini onaj crn glas što kao otrovna oluja huknu pa okuži svu krasnu srpsku zemlju... Kako malo živahnuše Turci, dobivši opet slobodu da mogu raditi što im ćef zaište, ne gledajući što će to trenuće svirepog njihovog zadovoljstva unesrećiti i ojaditi hiljadu ljudskih erca, — od to doba sa svim drukčije ožive i beogradski Bagdat, beogradski Dorćol. Čisto lepše pevahu hodže sa svojih munara, s većom milinom dolažahu pravoverni na svoju užasnu al’ po njih svetu molitvu „Alah-hu!“ Pa i sama veselja sevdalijskih osmanlija behu sad lepša. Hajde samo da uđemo u ovu kavanicu, koju s polja kite krasni asmaluci, koji svojim zelenim lišćem, svojim zrelim kitnastim plodom rekao bi osmejkuju se kao kako devojče što svojim osmejcima i svojim đavolastim pogledima svako srce pridobiti može; koji kite najlepše klupe od mirisnog orahovog drveta, na kojima kad pravoverni uzme abdes čini mu se u sedmom je nebu, i koji te rekao bi svojom lepotom mame... Samo da uđemo u tu kavanicu pa ćemo se o tome uveriti. Oko odžaklije, na kojoj bukćaše vatra kao kako strasno srce, na kojoj se pecijaše gorka kava, najmilije piće tursko, prostirahu se svuda u naokolo dugi prljavi minderluci od crvene čohe, koju Turčin najvoli, da ga potseća na krv, koju on najradije pije... Tamna i gusta magla od dima iz čibuka i nargila spustila se od tavanica, na kojima se šareniše koranski stihovi, pa do crvenih turskih jemenija, koje su pravoverni izuvali sedajući i prekrštajući noge, a koje je čađavo ciganče, kavansko slušče, uređivalo te stajahu oko mangala u redu kao vojnici.Da si zaredio pa razgledao one čudne slike što kroz maglu provirivahu, kao što kroz večernji zrak proviruju pitomi vinogradi i šumicama okićeni brežuljci, da si razgledao video bi mnogo slika što ih vrlo retko u životu viđaš... Tu sedi ozbiljni Arabistanac, što je na svojim kamilama doterao najmirisniju bošču za čestitu gospodu i begove beogradske.Ispod njegovog belog burnusa vidi mu se čađavo lice, koje je izgorelo u nepreglednim pustarama od žestokog arapskog sunca, a ako se malo nasmeši ili započne pričati kaku priču, što je sinovi pustinje ljube kao kakav hlađani izvor, a ti mu ugledaš bele zube što su belji od najčistije slonove kosti. Spram njega nija se polako kakav stari vojnik, koga je život i sudba daleko odvukla od njegovog zavičaja, pa mnogo afijuna jede ne bi li malo pozaboravio tugu svoju, što mu srce tako jako pritiskuje.Na njegovom licu vidiš nacrtan srećan san.Ostavi ga, neka siromah sanja svoja mila polja, svoju kuću i rodbinu, svoja bela stada... A do njega ugledaš gomilicu junaka, koji žestoko zbore o nekom junaštvu.Pored onog zverskog besnila, što se u tim zborima sija svakom Turčinu na licu, začuđeno ugledaćeš na nekom čelu ispod turbana sa svim drugačiji junački ponos, ugledaćeš u gdekojim vatrenim očima sa svim drugačiji plam.I kako ti je onda srcu kad te nešto štrecne: — Oh to je nesrećno Srpče, koje poturčiše dok još odojče beše, da posle svojim junaštvom svoje ubija!... A ovde?...Ovde je tek ono, rad čega si u kavanu ušao da vidiš.Ovde je ono beskrajnje veselje, kome se Turadija predade od kako pogibe beogradski vezir. Tu se behu iskupili najveći obožavaoci strasnih uživanja, kojima se oni i predavahu bez ikakih granica.Oni zaboravljahu na koran, već piše i piše rumenog vinca, pevaše koliko ih grlo donošaše, a kad bi stali da se malo odmore, onda slušahu sitno ćemane, uz koje pevaše mlada dajirdžika u dajire, koje pozveckivaše kao drobne grivne na ruci ili bogati đerdani na grlu devojačkom. Među veseljacima beše i ubica vezirov, besni Mujagić.Njemu brzo omrze sitna pesma od ćemaneta, dosadi mu se slušati jednoglasno dajire, pljesnu rukama i viknu: — Čoček-kьzlar!... I dve mlade dosta lepe devojke, dva lepuškata cigančeta, koje se dotle u jednom kutu sladiše dimovima iz nargila, izađoše na sredu da igraju.Na njima beše krasno odelo.Crveni fesovi, ispod kojih se raspuštahu nebrojne vitice, behu sa sviju strana okićeni cvećem, koje se spuštaše čak do đerdana od šarenih đinđuva na vratu đavolastih igračica.Jelečići behu tako zgodno skrojeni da izgledahu kao srasli s vitkim stasom devojačkim i pokazivahu ga u najlepšoj, prirodnoj njegovoj lepoti.Kroz prorezane jeleke na prsima videle su se navezene burundžuk-košulje, a o pojasu lepršali su se pojasevi s kićankama, koji se u igranju uvijahu oko punih i oblih devojačkih ruku kao pripitomljene lepe zmije oko mermernih stubova.U jedne behu bele šarvare, u druge crvene, a obe imađahu na nožicama žute mestve od najlepšeg sahtijana pa im se tako noge žućahu kao u sokolova. Na jedan mig Salijin počeše čočeci igrati.Najpre stadoše jedna spram druge pa se nežno pogledahu, bacahu jedna drugoj rukom poljupce, poletele bi jedna drugoj u zagrljaj, ali u trenutnu trgle bi se pa se svaka za se sa sobom igrala, podskakivala i okretala često pogledajući što znađahu bolje i veštije u nebo.Na posletku ne mogahu se zadržati, one se žarko zagrliše, njihove ruke tako se izviše i isprepletoše u igri, da bi se svaki skameniti morao od čuda koji ijole ne beše naviknut da gleda te veštine čočeka.Igra beše brza i burna, tako da ti se činilo da čočečke noge i ne dodirivahu po podu prostrti ćilim; a šarvare se lepršahu i gonjahu se kao dva vetra.Njihova tela behu tako gipka i od detinjstva u toj veštini naučena, da se jedan čoček mogao oko drugog uviti kao ladolež uz kaku stabljiku, pa kad se tako uvije na posletku podnese svoja usta pod usta svoje drugarice s takim pogledom, koji joj jasno iskazivaše najžarču želju za poljupcima; ali tek što ona sklopi usta, a ladolež se u trenutku odvi pa joj se pljeskanjem ruku svećaše...Ali najdivnije u toj igri bejaše pesma, koju čočeci kroza svu igru pevahu, i koja obično pevaše kakav tajni sastanak u haremskoj bašči, pod mirisnom dgunjom il’ nerandžom, kako slatko milovanje, kako ašikovanje... Jedan Turčin, koji večeras nešto suviše beše natukao čalmu na oči, pa sve s pognutom glavom preda se gledaše, neprestano je gledao kako se Saliji dopada ova čočečka igra, pa kad vide kako ovaj dođe do ludila od strasnoga zanosa, onda viknu igračicama: — Đuzel Fato!Devere ti okrenite onu pesmu o krasnoj Leposavi, što je onomadne pevaste kod Halkića! — I čočeci kao da znađahu koliko se njemu ta nova pesma dopada, otpevaše je što lepše umeše.Tu se kazivaše kake su oči u Leposave, kojima kad pogleda sunce pomrča, bregovi se kreću a potoci presuše; tu se pevahu njena mala krmezli-usta, kojima kad prozbori čini ti se šećer sagreva i najslađi med se preleva, i za čiji se poljubac zakrve dva brata rođena; pevaše se nazli-grlo Leposavino, rad čije divote stotinama mladića besomučki u propast skaču... Onaj Turčin što zahtevaše tu pesmu dođe izvan sebe od ushićenja. — Aferim!Ja sam mislio ona se lepota ne može ispevati, ono treba samo videti pa osećati, ali međer vi je i ispevaste.Čok aferim! — i pri ovim rečima dade čočecima, koji videše da im se bakšiš sprema, pa se u igri tako izviše da im aga spusti na usta četiri zlatne mahmudije — istina vi ste opevali samo mrvicu od Leposavine divote, ali i to je suviše! — Koliko je i besni Mujagić bio tom novom pesmom razdražen i opijen, opet se začudi kad vide koliko njegov komšija napojnice dade pa ga za to zapita. — Zar si je ti kardaš video?... Turčin samo podiže oči u vis pa teško huknu. — A dina ti je li lijepa? — — Valah i bilah, neka nijesam Turčin već kaursko pseto, ako ima u cijelom prorokovom raju take hurije!... Mujagić planu, pa tako beše priličio nakvašen zagrmi: — A tako mi svečeve brade i tako mi oštre đorde, sutra će biti krasna Leposava u mome haremu!... To izrekav jurnu pa kao bura izlete iz kavane... Malo po malo razilažahu se Turci, i ko je u taj mah prošao ulicom morao je čuti silno kloparanje halki na avlijama od haremova. Kad izađe onaj Turčin, što tako izdašan beše u napojnicama, izađoše za njim i čočeci. — Fato! — govoraše polako Turčin veoma radostan — ti si reč održala, a ja ne znam kako da ti zahvalim!Eto ovo za sad! — i pruži joj punu šaku novaca.... Kad se Koča vratio sa svog puta, na kom je tolika čuda proživeo, ili upravo prosanjao, nađe kod kuće toliko promena, da se čisto skamenio. Kad je prolazio kroz pitomi Panjevac, koji do sad svagda bejaše veseo, u kome skoro nikad ne prestajahu pesme i vreva od radina što na sve strane tumarahu kao u kakoj velikoj varoši, on nije mogao da razume šta znači ta svečana tišina kao da je ušao u praznu crkvu, šta znači ta pustoš, kroz koju tako čudno odjekuje kas njegova vatrena konjica, ne znađaše gde se dedoše oni umiljati pogledi, oni đavolasti osmejci, koji ga svagda tako slatko predusretahu?... Vrteći glavom od čuda prođe kroz selo, u kome rekao bi ne beše žive duše, pa se uputi kući svojoj strašno u srcu zebući da i tamo ne bude tako pusto, da se i kroz njegove odaje ne razleže zaman glas njegov, koji će majku i brata dozivati... Na sreću prevari ga strašna slutnja.On nađe i majku i brata, i ako ne onako kao što ih je ostavio. Stara majka sedela je na prozoru, gde je valjda tako dugo uzalud čekala mila sina da joj se s puta vrati, pa kad ga još nikako ne beše, onda bi joj klonula seda glava na tužne prsi, i gorke suze liše se niz njeno sveto lice.Malo podalje seđaše i brat njegov Mrgud.I on beše glavu oborio zemlji, zar od teških misli što se po njoj mućahu. — Majko!... brate moj!... uzviknu na posletku Koča pošto ih je poduže gledao kako sede, ne mogući se od čuda uzdržati. — Šta je vama?!... — Kočo čedo, ti li si?Oh kamo te do sada?Mene umori strah da te nigda više videti ne ću! — pritiskivaše obradovana majka sina svog na grudi kao da prođoše tolike godine od kako ga videla nije, a na licu joj kroz neku crnu oblačinu od brige prosijavaše materinska radost. — Gde si brate ako Boga znaš! — obradova se i Mrgud i ako rad svojih uzroka, po kojima mu dosta milo beše što se Koča vratio, i on ga plahovito ljubljaše. Koča otpozdravljaše materinsku milost najžarčom sinovljom zahvalnošću, a pritvorne Mrgudove poljupce najsrdačnijim i najčistijim bratskim milostima, pa im uz to pričaše u kratko gde se tako zabavio, razume se da im nije smeo pričati strahovite one tajne... — Ali za ime Boga! — ne mogaše se na posletku uzdržati mladić da smešeći se ne zapita: — Kažite mi zar je za tri dana kuga tako pomorila Panjevac, da ni mačeta živa ne ostade? — Ne smej se sine — tužno i s gorkom svečanošću prozbori stara kneginja — jer možda ćeš plakati dok čuješ; ali ti se ne sećaš, ti si onda vrlo malen bio, ti ne znaš kako je strašno crno robovanje!... Koča se trže...Na njegovom rumenom mladom licu ugasi se osmejak, kao što se na rumenom nebu ugasi poslednji sunčev zrak.I kako se navukoše oblaci na njegovo čelo ne razvukoše mu se do same smrti... — Šta je to?Ja ne znam šta to veliš... Svečano i polako ispriča mu majka šta se učini od kako beše otišao iz sela, iskaza mu da ubiše vezira, i s velikom slutnjom kaza mu strahote, koje im se u pohode spremahu. — Dakle je kucnuo čas! — premišljaše mladi junak u sebi — pomajko videćeš da ću moju zakletvu slavno izvršiti, da te ne ću osramotiti!... Uz svoju tužnu pripovetku moljaše majka sina da skine sa sebe to bogato kneževsko ruho i oružje pa da ga skloni gdegod, moljaše ga da za neko vreme ne izlazi Turcima na oči sa svojim vrancem, jer lako može rad njega izgubiti glavu. Adi od pokorna deteta, što do sad samo izvršavaše majčine zapovesti, postade sad na jedan put čovek, koji samo sobom gospodari. — Majko, ti se ne brini više ništa za me, ja znam šta mi sad valja činiti.Ti samo sedi kod kuće s bratom Mrgudom, a ja ću se za sve brinuti!... Kao što se čitavi oblaci skakavaca navuku na kakva plodna polja te ih sva potru, tako se za tili čas, kako nestade dobroga vezira, prosuše nebrojna jata aždaja po srpskoj zemlji da se napiju srpske krvi, za kojom tako zažedneli behu. Za čas beše pun pitomi Levač tih krvopija, koji gmizahu po svakom srpskom sedu, pa i u Panjevac beše ih dosta došlo. Na jednom doksatu seđahu nekoliko Turaka zboreći o tome kako će bolje globiti jadnu raju, kako će joj se bolje osvetiti što je toliko godina tlačiti ne smedoše.Taman oni smišljahu muke, kojima će iskaliti svoja paklena srca, kad ugledaše gde kroz selo jahaše na besnom konju još bešnje Srpče. Jedan se Turčin trže kad ga ugleda. — Dina mi kardaš — reče prvome do sebe — ako me oči nijesu izdale ono je vlaško štene, koje se pohasilo pa ne haje što smo mi u selo došli!... Ovaj pogleda na onu stranu, pa kad vide na Srbinu onako oružje, onako bogato odelo, kad vide u njega vranca, od koga lepšega konja ni pomisliti ne mogaše, trže pušku iza pasa da konjanika od maha smlati viknuvši: — Valah vlaše nećeš ti jahati takoga konja kod nas živijeh!... Ali svi ostali skočiše: — Ne aman!Ostavi ga dokle Mujagić dođe, pa da vidiš našeg sejira kad se on s njim stane igrati kao mačka s mišem! — Svi se smejahu, a onaj što potezaše pištolj zapita: — Ama zar će doći u Panjevac i Ben-Mujagić?... — A da zar ti bolan ne bio ne znaš za onu curu?... Među tim Koča čineći se da ih i ne vidi, jahaše bez brige dalje po selu, igrajući vranca što najlepše znađaše.Njegove velike crne oči prosipahu tako munjevite poglede na Turke, koje susretaše ili pored kojih prolažaše, i koji mnidijahu da će zateći samo od straha polumrtvu raju, da oni veoma zazirahu od njegove desnice, koja okićeni balčak od handžara tako žarko prigrlila beše... Smrče se.Noć beše mračna.Ni jedna zvezda ne svetljaše na crnom nebu, sve behu sakrile svoja sjajna lica da ne vide čuda od Turaka, za koja znađahu da će svakog trenutka navaliti na jadnog Srbina. Tek što stiže Sali-ćaja-paša, još se razlegaše radosno urlanje njegova društva po pustom selu, a kuća starca Dragomira buknu u plamen... Čopor gladnih vukova jurnu u zbunjeno lepo stado.Svak za se otimaše što mu je trebalo, a najstrašniji vuk Salija ugrabi najlepše jagnješce, ugrabi Leposavu... Spram svetlosti od kuće, koja sva bukćaše u plamenu, prvi put ugleda ćaja-paša lice Leposavino, koju iznese na krvavim rukama svojim, i... to beše dosta... A šta je radio sedi, jadni otac lepog devojčeta, šta je radio stari Dragomir, koji ne imađaše više ni mrve od one stare mladićske snage, o kojoj se čitave priče kazivahu, koji ne imađaše sina od zakletve, da ga sad brani u nevolji, koji imađaše samo tu šćercu, i nju mu sad dušmanin ote, i ako ju je on od njega toliko godina sakrivao i negovao?... On očajno kršeći ruke, i kao svako slabo stvorenje kukajući iđaše za otimačem njegovog jedinčeta, kao što ovca tužno blejeći ide za onim, koji joj uze malo odojče...Kukaše jadni starac, al’ opet ne gubljaše nade na Boga, i on ga je spasao. Nikad ne propada, ko se u Boga nada. I ako je Koči, koji se svakoj strahoti nadaše od Turaka samo ne ovoj, ovo bio strašan grom, opet se on za čas nađe onde, gde sagorevaše kuća, i u jedan isti mah njegov jatagan ote ne samo ćaja-paši plen, nego iščupa i crnu dušu njegovu... Ovo Turke ispuni takim strahom, da je sam Koča kadar bio i ugasiti grdnu vatru, i istrgnuti iz turskih čeljusti ljubu svoju sa starim roditeljem njenim... Mladić zanesen vatrenošću svojom borio se neobičnom za čoveka snagom s tolikim krvnicima kao da hoćaše da u tom času pogine, a u preteranoj vatri svojoj zaboravljaše da se on zakleo podići Srbadiju da se oslobodi, a ne ludo poginuti, koje bi za celo te noći bilo da ga ne spase višnja neka sila. Usred strašne borbe, u sred najljuće praske od pušaka, zviždanja zrna i caktanja handžara, sijnu u Kočinoj duši sjajna misao, i na jedan mah nestade u tami hrabrog mladića što svojom hrabrošću zadavaše muke onolikim Turcima, nestade ga kao da u zemlju propade, i uzalud ga tražiše... Kad začu sirotinja raja da je u Panjevcu poginuo od srpske ruke ćaja-paša, zadrhtala je... Ona je znala kako se Turci svete... Ali se varala! — Ona ne znađaše kako Turci svete svoje ljubimce koje obožavaju, kao što obožavahu silna vezireva ćaja-pašu, besnoga Saliju Ben-Mujagića... To ne znađahu rajetini, ali i to naučiše odmah sutra dan. Namah sejmeni oglasiše da je begovska volja da se svi knezovi, i svi glavni ljudi iz Levča skupe u Panjevac.I dok se žrtve, koje su predviđale da više ni jedan ne će svoje videti, za navek praštaše od svoje dece, pa se skupljahu s oborenom glavom u Panjevac, dotle begovi i drugi besni Turci na još bešnjim hatovima zađoše po svima crkvama i manastirima... Besni ovi nasilnici preko leševa od svetih otaca, koji čuvahu najsvetije srpsko blago, koji čuvahu srpske crkve i zadušbine, pa čuvajući ih biše pregaženi od turskih konja, uletahu u svete bogomolje, handžarima grdiše lica svecima, a ona koja ne mogoše dohvatiti rešetahu zrnevljem iz kubura, pa pošto bi poskidali sve gde god i najmanji komadić srebra ili zlata beše, potrpaše u zobnice svete putire... Na posletku sve ove aždaje opet se skupiše u Panjevcu, gde htedoše da alahu učine sjajan kurban za obožavanog Saliju Ben-Mujagića. Beše u veče.Sveta kandila i putiri, koje iskupiše iz sviju crkava i manastira, rastapahu se u jednom velikom sudu na vatri, od koje, rekao bi iz daleka, bukćaše celo selo. Jadne žrtve kao jaganjci stajahu oko vatre mirno, jer oni znađahu da ništa ne skriviše, pa zato dosta spokojno očekivahu muke što im se spremahu. Velika beše njihova nada u Boga, pa ona i beše kadra da ih ublaži, da ih sačuva od očajanog straha. Begovi i spahije seđahu u naokolo pušeći i zbijajući šalu, a mlađi trčkarahu čas tamo čas amo spremajući što kurbanu treba. Jadni seljaci, koji na silu odvučeni behu iz svojih kuća da vide turske zadužbine, očajno krьahu ruke i zgledahu se začuđeno... Oni ne mogoše da razumeju šta će ta vatra, šta li rastopljeno srebro i zlato?.... Na jedan put zakreča glas neki, koji se po tihoj noći razlegaše kao glas zlosretne sove što se razleže kroz nemu planinu... — Slušaj rajo!Vi nam opraviste pre vremena Saliju Ben-Mujagića u krilo prorokovo.Njegovo će se ime slaviti dokle je sveta, a mi ćemo evo samim čistim zlatom i srebrom da vam platimo za tu ljubav! Pakleni se smeh zahori od Turaka, a seljaci grozno se stresoše od užasa, koji ugledaše, padoše k zemlji da očajno podignu sklopljene ruke k nebu, koje beše tiho i lepo, i na kome se sićane zvezde veselo sijahu... - - - - - - - Zacenjujući se od smeha zverski Turci ulevahu u razvaljena usta svojih žrtava rastopljene svetinje... — Bože!... zadrhta na mnogim bledim usnama očajan uzdah. Ali još ne beše svršen strahoviti kurban, i ako ljudska pamet ne bi mogla ništa strašnije pomisliti. Jedan dosetljivac na jedan put viknu dok se stari knezovi u nemom bolu po prahu ljuto valjahu: — Turci braćo, zlo smo učinili!Šta će naša raja bez svojih svetinja po crkvama...Proklinjaće nas kad ne imadne u čemu učiniti žrtvu duvandžiji prorokovom Isi Beganberu. — Valah i bilah istinu si rekao!Brže, brže!... — I dvadeset jatagana senuše, da u utrobama zlosrećnih žrtava, što se još mučahu, potraže svete rajine utvari... Kroz strašni smeh začu se čemerni uzdah: — Bože, vidiš li?... — Ali to beše i opet samo uzdah, a ne bejaše ni jedne ruke osvetnice... Tako bejaše Srbin kad je robovao, pa i još mnogo, mnogo crnje... Jeste li gledali kadgod strašnu materinsku tugu?Jeste li videli kadgod, ili da neste i sami osetili kako je kad sedi roditelj izgubi jedinče, uzdanicu svoju?... Oh, za što moram sve sam jad, sve samu nevolju da vam pričam? .. Posle one noći kad se u Panjevcu onoliki pokor počini, dugo je stara Kočina majka čekala svog sina, ali njega ne beše... On ne bejaše mrtav, njegova tela ne beše među žrtvama, majka ih je dobro razgledala, ali zaludu, on ne beše poginuo, već ga je nestalo, i on će doći majci svojoj, on mora doći...Ta on zna da će bez njega sirotica svisnuti...O, doći će, on će doći... Dugo je jadna starica skoro cele noći presedela na hladnom binjektašu pred kućom čekajući dete svoje.Ako bi iz daleka kroz onu noćnu tišinu čula bahat konjski, ona je zadrhtala pa šanula: — Eto čuje se kas.Tako beše hod u Kočina vranca.Sad će, sad će on doći majci svojoj da je zagrli, da je uteši jadnu.Oh ja ću zaboraviti što prepatih, pa ću probuditi sve, sve u kući!...Kako će se radovati krasna moja snašica!...Kako će ga blagosiljati sedi prijatelj, dobri Dragomir!...Kako će ga grliti bratac Mrgud što se tako izgubi od tuče za njim...A radosna momčad?...Ala će se oko njega veselo skupiti, kako će se grabiti ko pre da prihvati mlada gospodara, ko pre da namiri njegova čila konjica!...A ja?...Ja ću mu radosno zgotoviti gospodsku večeru da mi se potkrepi čedo moje, ta ono mi se od mučna duga puta umorilo...Večeraće čedo moje, pa će se s nama dugo slatko razgovarati, pričaće nam gde je putovao, pa posle kad se zadrema Koči mome, kad mu se ushte da spava leći će na meke dušeke i zaspaće kao jagnješce...A ja... ja ću sesti čelo njegove glave, gladiću mu lepu crnu kosu, i po koji put ću poljubiti slatka usta njegova, ali polako da se ne probudi sunce moje sjajno... Ali bahat, koji je tako lepe sne umeo stvoriti u duši starice, koju je tuga tako jako potresla bila, postajaše sve slabiji, i jadna majka uzalud zaustavljaše dah svoj, da bolje čuje, jer konjanik što ga ona tako željno čekaše udaljavao se k Ćupriji, pa možda je bio kakav krvnik, koji je hitio da još koju majku ojadi kao što je ona ojađena bila... I rumena zorica što je nekad zaticala radenu kneginju u najvećem poslu, u najvećem zadovoljstvu, zaticaše je sad oblivenu suzama na kamenu, koji beše hladan kao što njeno srce sada bejaše, zaticaše je više mrtvu no živu, jer je ubi neprekidni plač i nespavanje, a ovo većma ubija čoveka nego ikakva bolest. A opet kad bi prolazila kroz odaje, koje joj sad tako mračne, tako puste izgledahu, pa kad bi videla sjajno oružje i gospodsko odelo njegovo, kako je teško bilo nežnom srcu divne Leposave da sluša ona crna naricanja: Koliko bi puta obneznanjena od tuge padala na zemlju, hladna kao kamen tako da bi rekao nikad više ustati ne će, ali divna nesuđena snašica znađaše tako lepo moliti, tako slatko tešiti — i ako je i njoj utehe trebalo — tako žarke poljupce nizati na njena ledena usta koja behu modra kao u mrtvaca, da se ona opet podizaše, podizaše se da strašnije kuka i nariče... Mrgudu je čisto duša rasla videći šta se počini, videći da je dobio sve ono, što je želeo, i to bez i najmanjeg truda.On sad beše gospodar od tolikog dobra, on je žario i palio kako je hteo ne dajući nikom ni za što računa.Pred njim ne bejaše više Koče da ga sramoti svojom čestitošću i junaštvom, da mu ne da živeti.I kao što je obično kod takih ljudi, on zaboravi obećanje, koje dade pobri Senjaninu, zaboravi da je on učinio te čočeci pevaše onu pesmu u kavi, koja je pijanome Ben-Mujagiću izmamila hvalu: E će sutra biti krasna Leposava u njegovu haremu.Mrgud zaboravi da je to sve učinio Mirko, pa da je radi toga i nestalo Koče, tog krvnika njegovog, i ako ga je ovaj od srca kao pravog brata ljubio... Imajući sad sve blago u rukama, Mrgud se znao tako Turcima umiliti, da su ga pazili, a kad poče, da bi im se još većma dopao, izdavati Turcima sve pa i najmanji šapat rajin, onda on postade dost turski, a to je toliko kao ljubimac.On je sad mogao učiniti ono, što ni jedan rajetin ni pomisliti nije smeo...A i Dragomira s ćerkom odavno bi on Turcima izdao, znajući da bi ga za to begom učinili, ali nije hteo, jer mu se crne oči u lepe cure, i ona mala kao krv rumena ustanca, i ono belo grlo, i ona crna duga kosa, pa i onaj čudni vitki stas, sve se to njemu tako dopadalo da nikako ne mogaše da kaže e je ta lepota u njegovoj kući prikrivena. Ali on je sve ovo tako krio, da niko od njegovih ukućana pa i od seljana ništa opaziti nije mogao.Kad je bio kod kuće, a osobito pred majkom, lice mu beše tako tužno i očajno, često je umeo tako majstorski uzdahnuti: — Kočo!... brate moj!...Oh do Boga mene!..— da se tužna majka i na njega sažalila, pa često pomislila. — Jadno dete, kako za bratom tuži i kako vene!... — — — I stari Dragomir tužaše što mu sudba ne dade ni da zahvali svom izbavitelju, što ne mogaše ni jedan put da srdačno stisne desnicu, koja tako hrabra beše, koja ne dade da starom, oslabljenom vitezu turski psi telo pojedu, koja izbavi najdivniju ružicu, što je promučila u bašči ovoga sveta, da joj još u pupoljku ne sasuši nežne listiće otrovan vetrić, crna duša turska... Svako dobro, što ga uživaše u kući stare kneginje, pominjaše ga na izbavitelja, i potok suza grunuo bi iz njegovih očiju. — Gde si sine, samo jednom da te vidim, jednom da te zagrlim...Oh ja sam star...Ja ću umreti a ne ću videti izbavitelja svoga!... A ostali ukućani?...Šta je radila ona vesela momčadija, od čijih pesama svagda se oraše veselo selo, šta oni sad radiše?... Sve beše nemo i mrtvo.Istina svaki je svoj posao radio kao i pre, samo što ga ne rađaše s onim veselim licem, već nemo i s pognutom glavom...Šta je se puta zaplakao stari Pavao što kao momče izgonjaše s malim Kočom stado, kad bi se setio dobroga mladog gospodara svog!... A Leposava?...Da l’ je ona žalila za onim mladim crnomanjastim vitezom što onako žarko znađaše da gleda, sa čijih joj usana u jednom trenutku sinu dan, sunce, život i sve?Da l’ je ona žalila za junačkom desnicom što je izbavi, što joj sačuva čast?... To niko ne bi umeo kazati.Ni po rečima, ni po licu ne bi se moglo ništa reći.Ona je samo negovala i čuvala staru majku Kočinu, samo se brinula da nju pouteši i da je u svima poslovima odmeni, a više ništa... Ali kad bi se na zemlju spustila tamna crna noć, bez tihe mesečine bez i jedne zvezdice pa nebu, onda bi se oko ponoći, kad sve pospi, potkrala krasna šćerca Dragomirova do u svoj ružičnjak, kome više ne beše nežne devojačke Ruke da ga neguje, grljaše i plahovito ljubljaše svaku ružicu, svaki karanfio, svaki ruzmarin, pa svakom pričaše nešto, pa svakoga pitaše je l’ mu teško bez sestrinskog razgovora, je l’ im teško što nikoga nema da ih zalije hlađanom vodicom?... Sunce se ne mogaše da načudi kad je više puta videlo krasni ružičnjak gde plače.Za što se na svakom uvelom cvetiću sjaju tolike suze?Za što plače krasno cveće?... Nesloga, to staro zlo, koje je upropašćavalo i upropašćuje svako dobro u Srbina, upropastilo je još jedan hrabri narod, koji po svojoj plemenitosti i junaštvu, po svojoj svetloj prošlosti i po svojim junacima kao da je rođeni brat Srbinu. To su Arbanasi. I njihova ponosita zemlja bi pogažena i potlačena, junački narod postade roblje kao i srpski pa i još gore, njihovo oružje zarđa pod zemljom kao i srpsko, a slavna prošlost njihova življaše još žicama od šarkije kao srpska u strunama od gusala...Još u divnim glasovima od tambure življaše junak nad junacima Kastriotić Đuro... Pritisnuto jače, sve na više skače, veli naša poslovica, i doista tako je.Što više bešnjahu Turci, što ljuće muke smišljahu, kojim su mislili sa svim iskoreniti taj junački ponos u Arbanasa, to su oni sve više sećali se svoje prošle sreće i slave, svojih junačkih vladara, pred kojim drhtaše Stambol... I ako su ugnetači slobode najljućim mukama mučili i ubijali stare pevce što svojim pesmama tako čudnu vatru potpaljivahu u srcima njihova roblja, opet njihova ruka ne prestade na tamburi izvijati te čudne glase. Ima u Arbanaskoj selo jedno, kojemu se ime posle na daleko čulo, i iz kojeg nikoše mnogi borci za slobodu.To se selo zove Krdža. — Njegove rastrkane kuće behu ograđene na jednoj steni, ispod koje beše velika pećina, za koju je cela Arbanaska znala, samo ni jedan Turčin nije mogao za nju doznati. To je bio hram, u kom oživljavahu pogaženi i ropstvom sramoćeni junaci, u kom dobijahu snage da i dalje strpljivo snose jade svoje, dok se ne podigne kakva snažna desnica, u kojoj će sinuti zastava od slobode; u kom se mladi cvetići krepljahu rosom, božanstvenom pesmom.U tom hramu ne mogoše ih naći Turci, ne mogoše im oteti nebesko uživanje, koje osećahu srca njihova slušajući dela svoga Kastriotića... Baš večeras beše takav sastanak. Dok Turci mišljahu da su ugasili i najmanju iskricu, iz koje bi mogao planuti oganj za slobodu, dotle se skupljaše ognjena omladina iz sve Arbanaske u pećinu pod Krdžom, da se nauči iz svetih usta pevača kako se valja boriti za slobodu... Smerno slušahu mladi Arbanasi kako krasno pevaše starac, koji tako divno izgledaše obasjan bledom svetlošću od meseca, koja je kroz jednu pukotinu ulazila, a u burnim njihovim srcima kipljaše krv... Na posletku jedan krupan mladić što stajaše do pevača buknu od osećanja, pa munjevitim pogledom pogleda braću svoju, kao da je hteo videti kako im je dušama kad čuše pesmu, i strahovitim glasom prekide pevača: — Dosta starče!Što je trebalo ispevao si, a sad nemoj više naricati što se ne nađe junaka koji bi osvetio sramotu što je naneše arbanaskome rodu.Junaci! — povika za tim okrenuvši se društvu svome — hoćemo li još trpeti ljute ove prekore staroga pevača?Hoćemo li duže trpeti da budemo roblje?Hoćemo li još da zaboravljamo da smo Arbanasi? — — Živeo Fejzija, živela sloboda! — žarko kliknuše nebrojeni glasi, i mnoga srca burno zakucaše na srcu mladoga Fejzije zaklinjući mu se starom arbanaskom verom, da će mu verna biti dok god po njima bude micala krv starih vitezova. — Živela sloboda! — otpozdravi mladić zanesen — i sutrašnja zora treba da nas zateče zajedno pod oružjem. I pošto se opet zaveriše rastali su se zaverenici da se spreme. Kad je Fejzija došao pred svoju kuću, ugleda staroga baba svog gde bos po kamenu vodaše besna hata nekakoga bega, koji je ušao u kuću da čeka večeru, koju mu morahu ukućani zgotoviti.Ovo mu bi kao da mu je neko u obraz pljunuo.Brže uze od oca hata, kojemu o šimšir-sedlu visiše srebrne kubure, koje Fejzija brzo ščepa pa jurnuvši u kuću iznenađenog agu na mesto smlati.Dok je poplašene i od čuda poluskamenjene ukućane sklonio i sakrio, poče svitati i za tili časak beše na okupu hrabra četa. — Braćo — progovori Fejzija svojoj družini — naša je vera sloboda!Ko god hoće da gine za tu veru, zovite ga u našu četu. I mladić odleti na pomamnome turskom hatu, a hrabra družina za njim. To behu prve krdžalije, prvi borci za slobodu, koji se tako nazivahu po selu u kom se skupiše i iz koga beše njihov hrabri poglavica, kojeg dela toliko zadaše straha Turcima da ga odmah prozvaše: Strahovita borba poče se po zemlji hrabrih Arbanasa, koji se gomilama pridružavahu Fejzijinoj četi što se boraše za slobodu, i mladi Kara-Fejzija čuda je činio s njima.Selo po selo, kasaba za kasabom padaše u njegovu vlast, i te neprestane pobede toliko zaneše mladića, sreća mu se toliko ljupko osmevala da mnidijaše e nema na svetu sile s kojom se borio ne bi...Kao da i nema smrti, kao da je to nemogućno da i njega zgodi koje tursko zrno, ili stigne turski jatagan, tako je on slepo uletao u vatru, u puščani dim s tvrdim pouzdanjem, da će ga razagnati sjajnost njegove pobede...I za divno čudo!Čisto bi čovek u čarolije poverovao.Arbanaski Turci ne behu mekušci a i sam glas ne beše ih kadar raspuditi i zaplašiti, oni su se strašno borili kao zverje oko svoga plena, pa i opet na nekoliko dana pošto je senuo Fejzijin jatagan nigde ne bi stanka za Turčina. Jer, strašna je sila u oružja, koje se za slobodu podigne! Bezobzirce su pobegle kukavice što ih promaši arbanaska desnica, i ne zaustaviše se do svojega Jedreneta i Filiba.Tu tek dahnuše dušom, i jedva oporavivši se od straha pričahu šta se učini od Osmanlija.Sedi tumači korana brižno zanjihaše svojim mudrim glavama, kad su čuli šta se od njihova stada počini, i oko srca im se kao guja steže crna slutnja e će njino da propadne carstvo!... Samo se besni veziri s pašama smejahu od srca, pa su bezbrižno srkali svoju kavu.Oni nesu mogli ni da pomisle da se to roblje, da se ta prašina, kao što oni govorahu, osloboditi može, a kamo li da veruju da je došlo vreme kad će ih to roblje zamahnuvši nožem pitati što počiniše tolike grdne zulume!... Oni se neprestano samo smejahu hitrim glasonošama, što su im javljali crne glase kako arbanaski vojvoda zauzima sela i varoši.Još nesu hajali ni kad dopade glas da se krdžalije uputiše pravo u Filibe... Jedan dan na jedan put opaziše sa strahom stražari od Filiba da silna konjica kao oblak leti pravo gradu. Sad se tek trže vezir iz oholog zanosa svog.Sad je tek video koliko je pogrešio što onoliko o sebi držaše, pa na vrat na nos skupljaše vojsku svoju, koja je u najvećoj raskalašnosti trajala dane svoje po mehanama; skupljaše je da se odupre neprijatelju, koji se već toliko približio beše, da se kroz oblak od prašine moglo videti oružje gde naspram sunca odsjajkuje, — da mu ne bi posle na divanu pljunuli u bradu što ga dete prevari i ote mu ceo sandžak od Urumenlije... Vezir je besneo, i kršeći ruke na sav glas vikao kao da je svojim glasom mogao nadvikati bubnje i talambase, kojim sazivaše vojsku, kao da je mogao nadvikati onu strahovitu pisku, izmešanu s vrevom koju rađaše zabuna građana... Jedan po jedan skupljaju se vojnici što rastureni pijančiše, ali jadno i uplašeno... Vezir je po aršin od zemlje odskakao. Ta eto, već se razgovetno mogu raspoznati duge krdžalinke što kao srebrna šuma kroz oblak sjaju...Već se poznaju plave šarvare hajdučke, već se vide zlatom iskićeni koporani u hajduka... A vojska?...Gde je ta hrabra osmanlijska vojska, u koju se filipski vezir toliko uzdaše, gde je?... Još ni kapije od grada utvrđene nesu, a već se čuje rzanje onih malih krdžalijnskih konja, što lete kao plamen koji polja zapali... Zapovednik od Filibeta kad to vide, pogleda još jednom po bedemima, pa kad vide da su skoro prazni, on se maši za silav, ali mesto kaka oružja, kojim bi se izbavio sramote, trže mu desnica izvezeni jagluk, poji mirisaše kao nedarca bule ljubimice, s kojih ga skide baš kad mu crn glas dopade, koji ga iz harema odvuče na bedeme.Vezir pokri jaglukom lice pa nički pade na zemlju čekajući da zvizne kiša od krdžalijnskih zrna, čekajući da ga pregaze besni konji njihovi... Ali, šta je to?...Za što se zaustavi pomamna hajdučka četa tako naprečac, kao da ih kaka neznana sila sve okameni?... Vezir podiže malo glavu, pa videvši da krdžalije sjahaše s konja pa se polako spustiše u onu dolju što je ispred grad, pa da iz nje i ne izađoše, ohrabri se malo.On brzo ustade pa pusti po vojsci reči: — Junaci moji, radujte se.Prorok nas nije zaboravio.On je poslao najvećeg diva Deli-Aliju da nam bude u pomoći, i on je učinio te se oni hrsuzi skameniše na jednom mestu.Deli-Alija stvorio je u trenutku veliku reku između nas i hajdučkih iljada.Ali Arbanasi ne će prestati od onoga što su naumili, oni će graditi splave da pređu ili će peksijani i preplivati!Za to treba da se koristimo pomoću najsilnijeg diva na svetu, silnoga Deli-Alije.— Ove reči učiniše ono što je vezir želeo.Do po noći beše sva vojska veziru na okupu, i grad i varoš tako utvrđeni, da ih ne beše lako uzeti... Mesečina beše kao dan, i njena svetlost davaše i onako čudnom položaju još veću čudnovatost i tajanstvo. Kako bleštahu crveni arbanaski šatori što ih goli sinovi znađahu tako brzo i lepo načiniti zavivši svoje široke crvene kabanice oko sastavljenih krdžalinaka, spram svetlosti od silne vatre što se beše po dolji razasula kao zvezde po nebu!... Na sred stana bejaše najveća vatra, oko koje su se iskupili najpoglavitiji četnici.Među njima je i mladi bimbaša, koji zamišljeno sedi pa se čas u vatru zagleda, a čas opet baci ispitujući pogled na brežuljak, gledajući da mu verna straža znak dade; ali stražari stajahu kao kipovi s okrenutim licem Filibetu, u kome ništa opaziti ne mogahu kod sve pažnje svoje... — Vojvodo, što si tako neveseo? — zapita Fejziju drug jedan što do njega seđaše. — Moj Šahine brižan sam što razmišljam kaka će biti sutrašnja bitka, — odgovori ozbiljno mladić. — Kaka će biti?Kao i dosadašnje.Fejzija nije nikad do sad pitao kaka će biti bitka, on ju je samo zadobiti znao!... prekorevaše jedan. — Znam šta hoćeš da kažeš, ali tako mi Boga varaš se, Fejzija i sad ne zazire od ljuta boja, već ga od srca traži.Ali vojska naša... — Pa šta je s našom vojskom?Ti si pametno uradio što si je ovde zaustavio da se od daleka puta, od silnih borba odmori, pa ćeš videti kako će sutra jurišati! ... — Na grad, —- udaraše Kara-Fejzija glasom na ovu reč, — da, ne na ništava i slaba sela, i na palanke; koja će jurišati na drugu vojsku, ali ne kakoga bega već na carevu vojsku, vezira rumenlijskoga!...Ovde malo poćuta, pa onda planu: — Ta valjda mi ovamo ne dođosmo da se teškamo.Veselo junaci, neka se iskupe braća da slušamo kaku pesmu staroga Mustaja.Gde si starče, jesi li živ? — pitaše vojvoda staroga tamburaša, kad ga dovedoše čitave gomile junaka. — jesi l’ mi se malo odmorio?Oprosti čiko, da sam znao e ću tako dugo putovati, ne bih te za celo poveo da se tako pod starost mučiš!... — Ja umoran?Gospodaru šta ti to reče?Zar sam se ja umorio, i to samo od jahanja, koje je bilo hrana mojoj duši dok mlad bejah?Ta ja sad tek i počinjem brojati da srećno živim od kako sam među vama! — — Živeo Mustaju, ti si čestit čovek.De nam sad otpevaj štogod što će biti kadro da nas malo probudi. — Sve ućuta i pažljivo čekaše da se počne pesma, a Mustaj udesivši žice na šarkiji, zapeva glasom, koji beše lepši i zvučniji od svakog mladićskog glasa, koji zvonjaše kao čisto srebro: „Što si brižna lepa Zulmo, krasna sestro Huršidova?Za što su se duge vrane trepavice tako snisko spustile, da ti ne mogu da sagledam sjajne zenice, blistavo sunce u plavom nebu, čistome oku tvome?...Gle, pa još i plačeš!...O, kaži mi slatka lepojko moja šta izgoni sjajni biser iz dubljine plavoga mora?...Da se nesi setila mile nane svoje što pogibe u ljutome boju uz hrabroga vojna svoga?...Ala ne, da je to ti bi zajedno sa sejom plakala, ti bi s njome delila slatku tugu, tužno sećanje, a eno vidim Hajka veselo oprema bratovu dolamu dovršujući sjajan vez na njoj...Ili da ti se nije razboleo bratac od zakletve, da nije sestrinski ponos pritegla ljuta glavobolja?Ali ti onda ne bi plakala, već bi kraj postelje njegove sedeći negovala bona braca svoga, nosila mu ponude svakoje... Oh, sad mi se zasija u duši, u kojoj tako mračno beše...Sad vidim za što ti se pod nežnim grlom niže sjajan đerdan od suza, vidim... ali zar je u tebe tako srce dična Zulmo?Ti nesi ni nalik na slavnu majku svoju, kojoj tolike pesme odoše za podušje, ti nesi kao mlađa sestra tvoja, kao crnooka Hajka...Ona ne žali što joj mio bratac u boj polazi, jer zna da je tu tek pravo mesto gde arbanaska duša treba da na nebo uzleće, da je to postelja, na kojoj valja da se ugasi svako pravo srce arbanasko.Pogle, kako Hajka oprema brata svog, pogle kako mu sa slatkim smešenjem donosi britku sablju i ostalo junačko oružje, pa posle svakog dara kako ga slatko ljubi, kako ga miluje sestrinska ruka po junačkoj bradi, kroz koju se blista zlatno puce pod grьocem... A ti plačeš!...Stidi se lepa Zulmo, stidi se krasna ćeri junačkoga kolena... Već je izvela mlađa seja pretila đogina, što se vas blista u srebrnoj opremi.Mlada Hajka svojom belom ručicom miluje besna hata što pred njom kao jagnješce stajaše, što čisto znađaše da oseti dragotu od tog milovanja, raspravlja mu ibrišim-grivu pa mu polako zaguče, pa ga umiljato moli da joj čuva milog bracu njenog...A đogin silno rže, i kopajući pod sobom zemlju, prigiba ponositu glavu kao da hoće da uveri mlado devojče kako će joj biti zahvalan na tolikom milovanju, da će joj što bolje mogne čuvati srce njeno... A sad, eto već se čuje kako slazi mladi vitez niz tanahnu kulu, eto kako po mermeru tandara okovana sablja njegova. — S Bogom sejo, s Bogom rumena zoro moja! — opraštaše se mladi Huršid ljubeći mlađu sestru svoju, a ona mu vraćaše poljupce blagosiljajući ga: — U dobri čas pošao na krvnika uzdanice moja!...Srećno se borio s dušmanima krasne naše postojbine, a još srećnije se vratio sejama svojim, koje će bez tebe biti sinje kamenje, jer im nema slatka daha, što ih oživljavaše; srećno se vratio svojim belim dvorovima, koji će bez tebe biti pusti i tamni kao noć kad joj nema sjajnoga meseca!... — S Bogom i ti sunašce moje — grljaše bratac Zulmu —- s Bogom i praštaj ako se više ne vidimo. Ali Zulma nije čula bratsko opraštanje, ona je samo strašno kukala, ona je u svojim rukama grčevito stegla svilene đoginove uzde, misleći da ih niko ne će otrgnuti moći, pa da će tako zadržati brata svoga da ne ide u boj ljuti. Mladiću se dade malo na žao kad vide koliko ga žali seja, pa joj dade malo na volju da se isplače. — Ali ta tuga beše čudo neviđeno, njena naricanja behu tako žalostiva da su i nebu po koju suzu izmamila.Njene reči bejahu tako otrovne, da je od njih lišće po drveću žutelo i na zemlju padalo.Na posletku ni konjic ne mogaše više da izdrži; on se istrže iz Zulminih ruku te odlete... Huršid se još jednom osvrnu, i vide Hajku gde je za njim pružila svoje lepe ruke, a oči joj podignute k nebu, a Zulmu gde se po ledenom kamenu kao crv vije...“ Pevač zastade malko da se odmori.Tambura je još ječala, a glava pevcu klonu na prsi, zar od kake teške uspomene.Vetrić je polako podujivao kroz dolju, a nebrojne vatrice izvijahu se pod njim kao stidljivo devojče što se izvija iz žarkog zagrljaja.Svuda beše tiho i mirno a osobito oko pevača, jer svi što su samo jednu pesmicu čuli iz njegovih usta, kad bi ga god posle slušali jedva čekahu da opet produži.Njegov glas beše slađan kao miris od prolećne ruže... „Beli dan oprašta se sa svetom, pa ga ljubi onim vatrenim poljupcem što se lepo veče zove.Pred Huršidovim dvorima sede obe njegove seje zboreći tiho o bratu svome.Živahna Hajka trudi se da razveseli seju svoju, priča joj kako je usnila slatkoga bracu, kako ga je videla gde kroz najžešću vatru razgoni krvničke čete, kako ih je satrъo do potonjega, i kako se zdrav i veseo kući vraća.A starija seja neveselo maše glavom ne verujući, pa joj priča svoje crne slutnje koje su tako vidovite bile da viđahu kroz najviša brda, preko nepreglednih polja jedan grob okićen zelenom travom i šarenim cvećem, da znađahu e je to grob hrabroga Huršida... - — Kako te varaju tvoje crne slutnje, mila sejo!Jer počuj, je l’ da onako rzanje beše u bracina đogina?...I ona pruža svoju belu ruku na šumu pred dvorima. Zulma žalosno podiže glavu da malo prisluškuje, i doista to je konjski bahat...Ali opet ko zna kakav je to konjik!...Iz šume istrča doista besni Huršidov đogo, ali sa izvrnutim sedlom šimširovim...Na njemu nema ponositog junaka, on se vraća sam, bez svoga gospodara, vraća se iz ljutog boja, jer se s njega jošte cedi krv...Mesto hrabrog jahača leprša se u zraku u krvi umrljani komad od dolame njegove zlatom izvezene...Plameni konjic dotrča pred dvorove, pa besno i očajno kopa crnu zemlju kopitima a iz očiju liju mu se suze...Da l’ žali svoga gospodara ili je živinčetu žao što nema nikoga da mu osveti mila gospodara?... Kad ga je ugledala lepa Zulma samo pisnu, pa onda kao kamen pade na zemlju.A šta je radila dična Hajka, mlađa seja ponositog junaka?... Nekoliko trenutaka nepomično je gledala kako konjic besno zemlju pod sobom kopa kao da hoće da iskopa grob svome gospodaru da mu sveto telo ne raznesu besramne grabljivice, pa onda tužno sklopi bele ruke svoje. — Oh đogine, zar se tako vrati?... — A pametno živinče piskaše neke nerazborite glase, kojima iskazivaše kako mu je teško, pa onda besno skakaše, propinjaše se na stražnje noge a prednjima izubijaše svoje telo kao da se nakazati htelo što je preživelo dobra gospodara svoga. Ali čelična Arbanaskinja nije kukala za bratom svojim, jer on ne izdahnu na postelji već na megdanu s britkom sabljom u ruci, a onda nije valjalo žaliti...Onda je se valjalo osvetiti. Za to se devojka nije ni malo mislila, ona brzo ulete u dvorove, obuče bratovo ruho i oružje što zaostalo beše, pa se baci na ramena pomamnu konjicu, koji je brže od munje odnese na krvavo razbojište... Zulma nije videla kad odjezdi sestra njena, ona je kukala... Ona je našla grob brata svoga, i toliko je na njemu zapevala da su se često u po noći, kad je tišina najveća pa se i kukanja Zulmina jasnije čuti mogla, kad je mesečina najsjajnija bila, otvorali crni grobovi, i mrtvaci ustajahu da se mole Bogu ne bi li ih jednom izbavio te strašne zapevke, koja im ni u grobu mira ne da.Ali Bog mnidijaše da će se jednom opametiti i prestati, pa još je trpljaše.I njena naricanja huje kroz šuplje i gole kosture što svaki pa svom grobu seđaše kao strašni vetar.Čisto bi rekao da i hladni kosturi plaču, tako je kukala i naricala Zulma... Na posletku dodija Bogu, pa jedio jutro kad Zulma zacenivši se od plača nepomično ležaše na ploči brata svoga, pretvori Bog njeno telo u kobnu ticu, pretvori je u kukavicu...I od onda ona neprestano kuka, neprestano proriče nesreću i jad gde se god pojavi. Tako je nakazio sam Bog onu što je toliko žalila za bratom, koji pogibe za slobodu i za svetu otadžbinu... A dična Hajka stiže na razbojište u najljućem boju, i kako stiže besno ulete među krvničke čete, pa ih gonjaše po pitomom polju.Strašan pokor počini lepa Hajkina ručica, jer koliko vešto vitlaše oružjem, toliko je tako lepa bila da je i svojom lepotom mnogima život oduzela.Pobediše Arbanasi kao i svagda kad se god boriše za kaku svetinju, ali krasna junakinja, božanstvena pobediteljka pade pored brata svoga, pošto ga je osvetila divno... Njihova sveta tela pretvoriše se na mah u izvor od zdravlja...Hiljadama hiljada nevoljnika što tom vodom povratiše sebi život, blagosiljaju njihova imena.Mala arbanaska deca među svečevim imenima spominju i svetu braću, jer su ona u mleku materinjskom posisala blagoslov, kojim valja čovek da se seća onih što tako junački padoše za slobodu... Tako je nagradio Bog one, što rado i veselo dadoše ovaj život svoj za najveću svetinju čovečansku, za slobodu... Uzalud padate tako mnoge sinje kukavice na izvor od zdravlja...Vi ćete kukati dok je sveta i veka...“ Pesma staroga Mustaja raspali i ovako bukteća srca arbanaskih junaka još žešće, kao što vetar raspali suho seno. S teškom ih je mukom Fejzija uzdržao da još iste noći ne juriše na Filibe, a uzdržavao ih je za to što je njegovo srce osim hrabrosti kitila i plemenita velikodušnost.On se borio za slobodu a ne za plen.Za to je sa zorom opravio u grad vernoga Šahina svog. — Zapovedniče filipski — govoraše ponosita arbanaska poglavica veziru — pozdravlje ti od čestitoga vojvode Fejzije da mu predaš ključeve od krasnoga Filibeta.Nemoj da gineš ludo, ti ne ćeš nikad pobediti sveto oružje, koje je podignuto za slobodu!... Vezir ga s preziranjem slušaše. — Kaži ti tvome čestitom vojvodi da vezir od Urumenlije nije nikad drhtao od hajduka i lopova, niti će im ikad predavati carskih gradova!... — Šahin uzdrhta od ljutine: — Ne nazivaj lopovima najsvetije borce, jer tako mi oružja!... ali se brzo seti da je samo poslanik: — Ne tovari na dušu svoju tako silne grehe, jer ne bio potomak Skenderov — ako se ne predaš — strašno ćeš platiti za svoju tvrdoglavost!... — Ali vezir se samo slatko smejao, i Šahin se vrati ništa ne dobivši, a žestoki Arbanasi to jedva dočekaše, i za to su se oni od srca Bogu molili dokle je god on u gradu bio, a mladi vođ arbanaski mahnu sabljom, dade žuđeni znak. Zatrese se crna zemlja od strašne tutnjave, od koje rekao bi i nebo se prolamaše, i od koje se namah vezir pokajao što je učinio, ali već bejaše docne... S bedema filibetskih osu se strašna vatra na konjanike Fejzijine, ali njihovi konji behu i od vatre brži, pa ih ona ne stiže. Žestoka borba poče se s obe strane; Arbanasi se tukoše kao lavovi ali i spram njih bejahu risovi, jer to behu zlosretni poturčenjaci, hrabri sinovi junačke srpske, i grčke zemlje, pa za to ne beše lako oteti Filibe. Na posletku pade gvozdena kapija pod silnim udarcima krdžalinskim i kličući uleteše ovi orlovi u grad. Ja rekoh da su Arbanasi u mnogome jako nalik na Srbe.I oni dugo trpe, najpre mole, ali kad ih tvoja uvreda za srce ujede, strašno će ti se osvetiti... Ni jedna muška glava ne bi pošteđena, osim dece...Jer i ako besna osveta bejaše pravedna, i ako ovo beše samo milo za drago, opet Arbanasi imađahu srce, opet oni ne bejahu Turci. I dok se posle toga raziđoše Krdžalije po bogatim turskim haremima, koje begovi rajinom suzom tako obilno okitiše zlatom i srebrom, da među nazli-kadunicama biraju sebi krasne đuvendije, dotle Kara-Fejzija potraži vezira, i nađe ga. — Hrsuze jedan, sad ćeš primiti platu što se tolika krv proli, što tolike ni krive ni dužne žrtve padoše! .. — Tebe ja i tražim pustahijo — zagrmi vezir pa potrže obe male puške, ali one ne zgodiše; a Fejzija jurnu, zgrabi ga silno, i oborivši ga pod noge zamahnu britkom sabljom svojom, ali kao što senu u zraku sablja, tako pisnu nežni ženski glas: — Ne junače, ako Boga znaš! — ukoči se desnica vođe krdžalinskog, nemade snage da spusti oštru đordu... Fejzija se okrenu i ugleda gde pred njim kleči mlada lepa bulica.Koliko je lepa bila toliko je lepšom činjaše onaj strah, ona raspletena kosa, ona na brzu ruku navučena veredža od bele svile, u koju beše sakriven dični stas u cure. - Da nije ni rečice progovorila, mlad junak bi joj ispunio molbu, koju je svak mogao najlakše pročitati u onim nežno sklopljenim rukama, u onim lepim očima, a kamo li kad prozboriše ona mala usta. — Tako ti najmilijeg što na svetu imaš junače, nemoj mi ubiti baba...Tako ti seje ako je imaš, tako se zdrav vratio majci svojoj, koja te željno čeka, tako ti junačkog ponosa, nemoj me ostavljati samoranu, nemoj me graditi robinjom!Oh mene kukavice! ... — — Ne plači lepa devojko, života mi niko ti ništa na žao učiniti ne sme — prozbori tiho Krdžalija, pa onda baci sablju u korice, a pruži ruku veziru: — Ustaj, ti nesi vredan da ovaku kćer imaš! ... U srcu mladoga vođa arbanaskog, koje do sad ne znađaše ni za kako drugo osećanje osim ljubavi k otadžbini, osim želje za borbom, probudi se još jedno čudno, vrlo slatko, a u jedno vrlo mučno osećanje... Surovi njegovi vojnici veoma se začudiše kad su videli kako on postade na jedan mah veoma milostiv, kako rado opraštaše... I mnogo još koješta izmeni se u Fejziji od kako poznade vezirovu šćercu, krasnu Perizu.Dugo se mučio ne znajući šta će da radi...Činjaše mu se da bi mu život bio raj na zemlji kad bi ga živovao uz ono lepo haremsko čedo, a da će svisnuti od ljubavi i žudnje ako mu ne bude ljuba, da će poludeti, da će...Na posletku ni on ne znađaše kake će se strahote s njim učiniti ako ga od nje odvoje, ako ne mogne da se greje onom vatrom iz ljubičasto plavih očiju Perizinih... A opet da je izmoli u roba svoga?..To mu nije dopuštao ponos njegov. Baš kad se jednom tako u sebi borio dođe mu vezir. — Šta misliš ti sa mnom oholi harambašo? — pitaše on govorom, koji ni najmanje ne pristajaše robu, zar znajući kakom silom njime vlada: —- Pobedio si me, ali zar misliš da ću ti ja s mojom ćerkom čibuk paliti, ili konja vodati?... — Ne govori tako čestiti veziru...Dobro kad dođe, da koju prozborimo.Ja s tobom mislim kao što najpošteniji čovek misliti može, — govoraše krotko krdžalija, pa onda priđe i uze ga za ruku: — Daj mi šćercu tvoju, pa mi budi drugi otac!... — Turčin istrže ruku svoju: — To nikad ne će biti.Moja Periza nikada ne će biti hajdučka ljuba.Ali za što se titraš sa mnom?Ako veliš da sam ti rob, onda što pitaš šta ćeš činiti sa svojim robljem; ako li ne, puštaj me da u Jedrene idem, i izbaci iz glave da će kći vezira od Urumenlije ikada biti žena jednom haramiji!... Da nije Fejzija video lepu Perizu, da ga kroz srce ne minuše ona dva oštra oka njezina, drukčije bi odgovorio na ove reči ocu njezinu, ali ovako samo ustegnu srce, pa reče hladno: — Veziru, ti si slobodan, čini što hoćeš!... Perizin se otac trže.On se nije nadao tom odgovoru, ali brzo reče: — Vidi se da ima u tvom srcu pored tolike rđe i jedna iskra pravoga junaštva.Da toga nije, nikada te se ni setio ne bih, al’ ovako nadaj mi se skoro.Mi ćemo se još u jednom boju sresti ako Bog da, a sad s Bogom! — Vezir ode naglo; a Fejzija postaja nekoliko trenutaka ne znajući ni sam šta će da misli. — Ta šta me je zadržalo — zabruja na jedan put ščepavši se za crnu gustu bradu svoju — šta me je zadržalo te ne smrvih tog nitkova... oca Perizina — prošaputa za tim, i ruke mu klonuše niz telo — nikad, nikad!... Malo docnije prođe pored vezirova dvora, ne bi li samo još jedan put video to devojče, koje je u svemu svetu jedino silnije od njega, kome se on pokloniti mora!Ali uzalud, on je ne vide, i premišljajući kako više nikada u životu ne će videti divne one lepote vraćaše se s oborenom glavom, dok tek iza jednog ugla izađe i stade pred njega robinjica iz vezirova harema. Mladić se trže pa je oštro pogleda, ali ona se ni najmanje od toga ne uplaši, već razgledavši hitro na sve strane da je ko ne vidi, istrže iz plave svoje veredže nekoliko cvetića što behu vezani krasnom viticom neke vrlo lepe smeđe kose, pa prošaptavši: — Lepi junače, ovo ti je poslala moja gospođa, divna Periza! — pobeže. Fejzija pohita dvoru svome ne verujući da je doista ono što očima vidi.Sad je mogao i opet razgledati dobiveno cveće, pa opet to svakako beše bela i crvena ruža pored jedne ljubičice u mirisavom lišću jasminovu... — Dakle se ne varam — šaputaše mladić, jer je razumevao taj pojetički razgovor, kojim i cveće zbori — dakle me svakako čeka belo devojče s vatrenom i strasnom žudnjom u mirisnoj bašči od jasmina, što je iza harema!... Fejzija jedva dočeka da se smrkne, pa se odmah opremi, te pođe vezirovu dvoru.On je goreo u čudnom nekom žaru kao što nikad nije, češće stezaše pesnicu tako jako da bi se u njoj i gvožđe smrvilo.Na sred puta stade, da se malo promisli.Kao kaka lukava zmija, koja se neopazno uvuče da pokvari tuđu sreću, tako se u mislima mladoga krdžalije nađe jedna, koja se zlobno smejala njihovoj sreći, koju sebi stvoriše od toga sastanka. — Budalo — govoraše ona mladiću — kuda ćeš, kud si navalio?Hoćeš na ašikovanje, a ne znaš da će ti ono glave doći...Čuvaj se junače tih slatkih poljubaca, s rumenih Perizinih usta, jer će te oni otrovati.Čuvaj se tih zanesenih zagrljaja da te ne udavi od milote ćerka onoga, koga si ti osramotio i kome si vezirstvo preoteo... — Ali Fejzija nije hteo da sluša tu sovu kod tolikih slavuja što ga opijahu slašću, nije ni mogao da je sluša, jer u očima lepe Perize bejaše toliko čistote, u celom liku toliko dobra srca i prostodušnosti, da bi krdžalija sam sebi razmrskao glavu ako bi ona zbilja što rđavo o njoj pomislila. Tek što momče dođe do malih sakrivenih vrata od haremske bašče, rodi se mesec pun i rumen kao kaka nebeska jabuka, i obasja Filibe, u kome se orila vika, vreva i pesma silne arbanaske vojske. I ako se Fejziji hitilo da čas pre vidi žuđenu svoju Perizu, da čas pre čuje umiljati glas njen, da se uveri da li mu je doista ono cveće poslala, opet nije se mogao uzdržati da ne zastane nekoliko trenutaka kako bi se nagledao one čudne lepote, kojom sijnu cela okolina, cela varoš, što se uspavljivaše u mirisavom krilu blage i lepe letnje noći, da ne pogleda kako se kroz gusto jelašje - previjaju zlaćani zraci mesečevi, tako je to lepo bilo! — Kad je spustio ruku na kvaku, čisto se oledi; u tom času osetio je strah što ga nigda do sad osetio nije, srce mu je tako burno lupalo kako ni pred jednom bitkom nije...Ali na posletku on uđe u bašču... Dugo je išao uskim stazama kroz silne leje od najlepšeg cveća, ali nigde, nigde nije mogao da ugleda najlepšeg cveta što ga njegov pogled tako željno tražaše...Po kad kad učinilo mu se da vidi neke šarvare, koje se beljahu u šušnjaru, i on bi za čas bio tamo, ali se svagda prevario.To bejaše mesečina. .— Oh kako mi gori glava!... uzdahnu tiho, pa izmučen od silne žudnje spusti se u crnu senku, koju vezirovi dvori do pola bašče bacahu.Kake ga misli nesu rastrzale! Čas mnidijaše da se haremsko slušče s njim smejati htelo pa mu nabralo i donelo cveća na ime svoje gospođe, ali opet nije mogao verovati da je robinjica tako smela. I ako to ne, a on valjda ne razumele šta mu reče mirisavo cveće, ne razumede šta kazivahu one jasne boje... — Hej ludače! — nasmeja se gorko na posletku setivši se šta je i kako je — ta zar ne vidiš da su oni otišli, i da ti je zahvalna kći poslala cveća da ti njime blagodari kad ne smede da se sastane s tobom?A ja sedim ovde čekajući nekog iz pustih dvorova! — Poćutavši malo strasno prošaputa: — Divna Perizo, ja te nigda više videti ne ću, moji slatki sni nigda se zbiti ne će!...Ali barem da još jednom vidim ono mesto na kome si me prvi put obasjala zrakom pravoga života...Još jednom samo da vidim ono mesto, gde si ti stanovala!... I posle toga brzo ustade, te se uputi u harem, u kom se nikaka života opaziti nije moglo.Ni jedna svećica nije svetlucala kroz kaku rešetku na prozoru, ni kakav šušanj ne prekidaše strašnu tišinu... Skočivši vrlo lako preko šanca, koji beše između harema i bašče, jer nije hteo da stazom obilazi, stade se penjati uz mermerne stube. Baš stade nogom na najvišu stubu, i podiže ruku da otvori vrata, a kroz mrtvi hodnik začu se na jedan put klepkanje mekih papučica. Vrata se otvoriše i lepa vezirova šćerca, plavooka Periza stajaše pred njim. — Ti me čekaš junače?Hvala ti! — govoraše ona slatko i smešeći se silažaše niza stube, a Fejzija, koje od čuda koje od sjajne lepote devojčeta što mu se sad mnogo lepše učini, ne znađaše ni rečce da progovori. — Oprosti silni glavaru arbanaski — započe cura porumenevši, zar što joj se učini zazorno da u ovo neobično doba zbori nasamo s mladićem, koji joj ni po čemu rod nije — oprosti što te u tvojim poslovima uznemirih zovnuvši te u ovu bašču.Ja sutra polazim s ocem u Jedrene, i.. možda se nikad više ne ćemo videti. — Mladom Krdžaliji zadrhta žestoko srce što pri ovim rečima ugleda u krasnim devojačkim očima suze...S toga ne mogoh da ti ne zahvalim na veljim dobrima što mi ih ti učini.Junače, ja sam spram tebe ono majušno zrnce praha, pa za to mi nemoj zameriti što ne umem da ti zahvalim kao što bi trebalo!... Ovde ućuta Periza, ali se jasno videlo da nije sve iskazala što joj na srcu beše, da je imala još nešto reći pre nego što izusti potonje: S Bogom!Ona se saže pa uzabra svežu ljubičicu da joj se s njom igraju nežni prstići dok Fejzija ne dižući oka s lepog njenog lica govoraše: — Nemoj ćutati najlepša devojko, ne sklapaj svojih lepih usta, najdivniji pupoljče od ruže, krasni cvete!Govori, o govori, kamo sreća da celog života taj govor mogu slušati.Al’ ja te ne molim da produžiš za to što si pravo kazala već što samo hoću da slušam to slatko gukanje tvoje! — Periza kao da ne razumele ove reči, nastavi polako: — Pre nego što odem odavde, moradoh ti reći da tvoje dobro srce nikad ne mogu zaboraviti, moradoh ti reći da ću nadoknaditi što ti sad ne umem zahvaliti time, što ću se svaka dan od srca moliti milostivom alahu da te sačuva od svaka zla, da ti ispuni sve želje čestitog srca tvoga, kako će mi najmilije biti da se posle oca u duši samo tobom bavim plemeniti junače!... — Burni Fejzija ne bi kadar da se i dalje uzdrži, tolika ga sreća zanese.Strasno zgrabivši bele ručice kaduničine, gledao ju je s puno najslađeg osećanja dva tri trenutka u oči, pa onda promuca: — Ta iskaži, iskaži sve jagnjence moje belo!Što se ustežeš da izustiš ono, što tako jasno jedno drugom u očima čitamo?Ta neka i u poljupcu odjekne ta najsvetija reč, koju naša srca tako silnim kucanjem izgovaraju. — Periza pocrvenevši u licu kao nebo u zoru, gledaše stidljivo preda se u izmrvljenu ljubičicu, a strasni mladić obavi svoje junačke ruke oko njenog vitkog tankog stasa, pa je tako žarko pritisnu na grudi, pa je tako plahovito ljubljaše u obraščiće, u usta što tako umiljato zboriti znađahu, u belo čelo što belje beše od dana, pod nežno grlo, da se činilo izgoreće oboje u prah, nestaće ih u tom strahovitom plamenu.Ti poljupci behu toliko silni i slatki da se nežna bulica zanese, onesvesnu u naručju mladoga Krdžalije, kome ovo behu najsretniji trenutci u životu...... Pa koliko nežnosti i divote beše u onom tihom obavešćavanju kojim se Fejzijino zlato povraćaše sebi.Ono milovanje, oni poljupci, u kojima se čisto ne znađahu usne da rastave, tako se jedne u druge upijahu!...Pa kako...Ali što pričam ono što se ispričati ne da? Lepa Periza prva se trže. — Dosta...Oh... dosta nebo moje!... otimaše se ona iz naručja Fejzijinih — doznaće babo, pa će me iseći na komade, a zar hoćeš da se više nikad ne vidimo?... Mladić još ne znađaše da progovori.On još govoraše poljupcima, od kojih se u zalud otimala lepa vezirova šćerca. — Još... još... samo jedan zagrljaj sunašce moje!... promuca na posletku i on kad mu se hurija istrže iz ruku. — Fejzijo!... koraše ga draga — zar hoćeš da budem nesrećna?... Ovim rečima on se nije umeo protiviti.Čudnom snagom zapovedaše nad njim slaba devojka. — Dobro ja te moram slušati.Ali vreme je kratko.Spremi se, ja te moram oteti u oca tvoga... Devojče ga pogleda, koje strašnije prođe kroz njegovo srce nego da je projurilo sto puščanih zrna. — Ti se ljutiš dušo moja, ali... ali nauči me kako ću bez tebe da živim...Ne, ne, tako ti sreće, tako ti lepote tvoje, hodi dvoru mome.Moja će te majka kao kćer milovati, moja će seja ginuti za tobom, a ja ću te voleti više nego sebe.Oh lepa Parizo, ostavi oca svoga!... Ona drhtaše kao prut, ali i kroz plač progovoraše: — Ne ću!...Ne mogu!... — Onda si me varala devojko, tvoji su poljupci otrov bili, kojim si mi samo život otrovala, tvoji strasni zagrljaji behu pritvorni samo...Oh mene nesrećnika... I on pade na zemlju, pa hladeći vrelo čelo svoje na hladnom šljunku, kojim beše posuta stazica, jecaše kao malo dete... Lepa Periza sklopi očajno svoje bele ruke, pa pogleda u nebo, koje se blistaše okićeno nebrojnim zvezdama.Rastrzahu je tako ljute muke kao što malo čas beše velika sreća, koju uživaše na junačkim grudima Fejzijinim...Ljubljaše od srca mlada junaka, ali ljubljaše i oca svoga...Na posletku kleče pored dragog pa ga umiljato moljaše: — Fejzijo, ponose moj, ako ćeš mi ikad kakvu molbu ispuniti, poslušaj mi ovu.Ustani pa me poslušaj!... On ustade. — Budi čovek, pokaži da si junak i kad se sa srcem boriš.Dovrši svoj sveti posao što si ga započeo, pa onda me išti u oca moga, a ja ću ga umilostiviti.Dobro je srce u njega.Pa ćemo onda srećno živeti, ali oca ostaviti preko njegove volje — to nikad ne mogu!...Je l’ da ćeš ti ispuniti molbu moju?...Ove poslednje reči tako je ljupko izgovoriti znala, da je mladić i u nesreći ipak sreće osetio. — Hoću divna uzvišena dušo, s toga te sad mnogo više milujem, pa za to čuj najsvetiju zakletvu moju: Živa me zemlja ne dočekala, a kamo li majka i rodbina moja, ako te ne izmolim u oca tvoga, kako usrećim narod svoj!... Zatreptaše nebrojne zvezde na plavome nebu kao da htedoše kazati kako i one čuše strahovitu zakletvu. — Oh kako si dobar! stisnu mu srdačno ruku lepa kadunica — tvoga srca u svetu nema, pa zato znaj da ću samo tvoja ljuba biti, a ako me ti zaboraviš, sinjega stenja.. A sad?... Ko će da iskaže kako strašno cepahu dva srca, što se tako istino ljubljahu, ove žalosne reči od rastanka. — S Bogom nebo moje!...— — Sa srećom raju moj!... Da je beogradski vezir imao toliko očiju koliko na nebu zvezda ima, opet ne bi mogao ugledati kako se iz Nemačke u Srbiju preveze jedan čovek, tako vešti behu vozari što ga prevezoše preko hladne Save. Kad je putnik stao na srpsku zemlju, htede se zaplakati od miline... A i morao je, jer pomisli kako ti je srcu kad se posle duga vremena vratiš u svoju milu domovinu, kad hiteći kući svojoj, svakoga, koga na putu sretneš, za svoju rodbinu zapitaš, i kad doznaš da su svi živi i zdravi i da te željno čekaju?...Pa još kake te krasne želje, kake božanstvene nade obleću, ako te kod kuće pored slatke majke i braće, pored roda i prijatelja čeka još kako lepo devojče rumenih obraščića, a čistog anđeoskog srca, koje te žudeći čeka da ti jednim pogledom, jednim lakim pritiskom ruke, jednom samo rečcom nagradi sve muke što si ih prepatio na teškome putu!... Takim mislima bejaše obuzet putnik, koga spomenuh i koji danju krijući se a noću hitno putujući beše se uputio k dičnom sokolovom gnezdu; kitnjastome Kragujevcu. Ali kako čudno bejaše odeven taj putnik!...Na njemu nema skromna gunjca, ili zelene dolame s izvezenim džemadanom, već nekako odelo... nit’ je Nemac ni Francuz, već neka druga vera...Na njemu do ispod trbuha neki džemadan od plave čohe, baš od čega mu je i kapa, pa još ostragu mu vise dva repa od njega... samo što na njemu nema nikaka veza, već neke sjajne žute zvrčke naređane jedna ispod druge od grla pa do pojasa, a oko vrata i na ramenima žuti se nešto kao lišće po drveću pod jesen.Ispod džemadana imao je neke gaće, pa i one anatema ga od plave čohe, a noge — crne mu se pusniku baš kao u anatemnjaka, daleko mu lepa kuća!Pa i sablja mu nije kao u drugih ljudi.Nit je kao dimišćija, nit kao druge junačke sablje da imaš šta uhvatiti kad zamahneš, već tanka i prava kao prut, pa hajde i to ama i s polja glatka kao staklo, a korice se sjaju baš kao i sečivo... Ali ovo šta ja sad ispričah, to nije bilo lako videti; on je neprestano hodao zamotan u neku crnu kabanicu, a evo kako se to moglo videti: on je tako radio kroz svaku nahiju, kroz koju je prošao, kao kad dođe u užičku, jer on ni putovao nije kao što se putuje, nego iz Beograda preko Mačve, Podrinja, Valjeva, Užica pa na Kragujevac!...Ele kad jednu noć stiže u jedno selo blizu Užica, odmah ode kmetovoj kući; spava siromah kmet ne nadajući se u to doba gostima, ali on ni pet ni devet, već probudi čoveka, pa mu stane nešto govoriti, i — gle čuda!Svaki mesto da se ljuti što mu je ovaj neobični gost pokvario san, svaki se s najvećom radošću ljubljaše s njim, ne mogući ga se nagledati.Svaki ga je ljupko gledao kao ozebao kad mu grane sunce...Svaki se namah oblačio na vrat na nos, da rad toga putnika onako u gluho doba nekuda u selo tumarne...A svaka domaćica davaše mu čast i poštu što je znala bolje, jer one reči, što bi joj muž prišanuo kad pođe, behu tako glavne, tako strašne... Njegove su se zapovesti tako brzo vršile u svakom selu gde je zastao, da dok bi samo nekoliko puta prošao po sobi, a ona bi se već ispunila glavnijim seljanima, koji plašljivo ulažahu unutra, pa skinuvši s poštovanjem pocepane i prljave vesove svoje, radoznalo gledahu neobičnoga gosta... Pošto se svi iskupe, na njegovu zapovest zatvore se sva vrata, i onda on zbaci sa sebe crnu kabanicu, i na njegovim prsima zasja se nekoliko zvezdica i krstova, koji još veće poštovanje ulevahu u seljane, koji se i onako behu zablenuli u stranca zbog njegove čudne i po njih neobične odeće.Pa još kad bi stao prosipati svoje medne reči, e onda ne diraj.Ta on tako lepo znađaše govoriti, on i najmanje sitnice znađaše tako slatko pominjati, da bi ga gladan slušao. Možeš misliti koliko zanese prostosrdačne seljane ovaj čudni putnik kad im poče govoriti o onome što kao pričešće snaži ponosite grudi u Srbina, što najsnažnije podiže dušu, kad im poče govoriti o slobodi!...E nema, nego planu sve kao prah puščani, svaki se ponosito gruvaše u grudi kao da ih kušaše mogu li podneti i strašniju buru, tako silna reč beše u toga čoveka. — Za tobom, za tobom i u vatru i u vodu junački sine, svi ćemo izginuti za te sveti naš izbavioče, spasenje naše! — bukćahu razdragani seljaci, zakljinjući se pa time potvrđujući ono što govorahu. Pa posle svake zakletve ovaj čudni čovek, koji se svakom Srbinu za čas tako umiliti znađaše, ljubljaše se sa svima, pa oprostivši se odlažaše dalje, i svuda su ga tako dočekivali, svuda mu se zadavala sveta srpska reč, da će hiljadama srpskih desnica vršiti njegove zapovesti kako zaželi. Njegova se nada ispunila.Njegovo plemenito srce sa svojim najčistijim osećajima svuda nađe odziva, i sa svakim korakom osećao je da je sve srećniji.A kad dođe i u Kragujevac, pa kad i tu nađe sve živo gotovo da mu potpomaže svete namere, onda beše u raju, u najsrećnijim trenutcima svoga života... On pođe dalje, čisto je preleteo strmeni Crni Vrh, lepu Jagodinu, dok dođe na jednu stenu, koja iz daleka izgleda kao suštni lav, koji se sprema da na krvnika skoči, i ispod koje ima raskršće, za kojim je putnik tako žarko žudeo. On se ispe na stenu pa s milinom, koju čovek iskazati ne ume, sa bezmernom slašću i nešto malo tužnih opomena, pogleda pred sobom.Mesečina je bila tako jasna i lepa, da se i najdalji bregovi i planine, što se tamo daleko beljahu od snega, čisto videti mogoše. On je malo stajao, malo uživao, pa onda skoro srećan siđe niza stenu, pa pogledavši da ga nije ko opazio, pođe putem što vodi krasnom seocu, krasnome Panjevcu... Kako se izmenilo krasno selo!Svuda, kuda god poglediš, videćeš samu sirotinju i nevolju, svuda samu pustoš!...One bele kućice što se pre čisto osmejkivahu na te, kad pored njih prođeš svojim cvećem na prozorima i svojim stanovnicima, koji veselo tumarahu po njima, sad čisto samim onim čađavim licem pričaju ti nebrojene jade pretrpljene, pričaju ti neiskazana bezakonja turska...Već beše prilično dockan, i samo se po koji pas čuo gde se kroz mrtvu tišinu javlja, a više ništa nesi mogao čuti.Neznani putnik prođe kroz selo, i mnogo je puta zastao da ubriše gorku suzu što je spomen izgonjaše kad bi ugledao koju tužnu razvalinu, gde je pre sreća cvetala, kako strašno leži obasjana mesečinom, ili kad bi ugledao kako se crni neko garište, po kome se sad mesto ljudi utrkuju slepi miševi. Ali kako mu čudno bi kad dođe pred jednu kuću na kraj sela, pa kad vide da je onaka ista kao i pre tri godine što beše, i da turska ruka na tom mestu ništa oskvrnila nije...Da l’ je tu bilo snažnije desnice, kake u celom selu nije, da se odupre nasilnim Turcima, ili da se handžari turski nesu lomili o drugu kaku stenu?...Ili da to nesu dvori kakoga age, pa su tako lepi i opravljeni?...Ova misao nagna nepoznatome silnije krv u lice, a ruka mu i nehotice obuhvati balčak od sablje. Ogrnuvši se još bolje u kabanicu, pažlivo i polako otvori vratnice, al’ tako polako da ni malo škripnule nesu, pa onda na prstima pođe preko prostrane avlije, čuvajući se da ga niko ne opazi; ali opet ga opazi verni čuvar, stari garov, koji režući i s nadignutim ušima skoči sa svog legla, a lanac, kojim vezan bejaše, čudno zazveča... Ali kako jasna mesečina beše pala upravo na lice čudnoga mladića, to se samo od jednog njegovog pogleda smiri razdraženo pseto, pa puzeći umiljavaše mu se, i radosno cičeći mahaše repom.Neznani junak pomilova ga rukom, pa onda onako isto pažljivo pođe dalje.U celoj kući sve bejaše mirno i mračno, samo u sobici pored konjušnice svetlucaše žižak.On pođe upravo tamo, ali ne htede odmah otvoriti vrata već priđe prozoru da vidi ko je to još budan.Kraj dimnjaka kunjao je starac neki sa sedom na ruke poduprtom glavom...Ali on bejaše prozoru leđa okrenuo, pa mu se lice nije moglo videti: za to neobični ovaj gost spusti svoju čudnu sablju, i kad ona o šljunak zveknu, starac đipi pa pogleda na prozor...Kad mu mladić sagleda lica, obasja ga velja radost, i on odmah uđe u sobu k starcu, koji ga s razrogačenim očima gledaše. — Dobar večer čiča Pavle! Siromah Pavao zadrhta, pa krsteći se uzmicaše pred strancem, kad ugleda kako odelo na njemu sijnu pošto skide kabanicu, i on prestrašeno šaputaše: — Pomozi mi sveta Bogorodice da se spasem od nečastivoga!... Mladić se nasmeja: — Šta je tebi moj dobri čika Pajo?Za što mi ne primaš Boga?Pa ne ćeš sa mnom ni da se zdraviš, a od kad se videli nesmo!... tako zboraše neznani junak, pa priđe starcu da se s njim poljubi, ali se ovaj od njega kao od kake strašne aveti trže, pa čak na drugi kraj sobe pobeže hučući: — Auh, pa još sa dva repa!To im je valjda starešina...Kuku mene sveti Nikola šta li ti ja kukavac sagreših!.. — Stranac se nađe u čudu, što ga njegov stari dobri čika Pavao tako doveka držeći ga za vešca ili za satanu, pa poče govoriti i sam krsteći se: — Časni krste! šta sam dočekao, da me ni moj dobri Pavao ne će da pozna!Već kad se vratih iz daleka sveta, on me drži za nečastiva, samo što sam drugo odelo na se vrgao!...— Kad Pavao začu ove reči, pa kad vide da se neznani delija, kog je on za satanu držao, i prekrsti, oslobodi se pa mu priđe bliže: — Bog ti dobro dao neznani junače! — prihvati mu Boga starac tek sad, pa pošto ga vide gde sede uzanj — A vere mi ja te i ne pitah ko si i odakle si?Koje dobro nosiš ovako docne?... — Stranac ga gledaše začuđeno: — Čoveče, zar ozbilje tako zboriš?Ta ja mnidijah da se ti šališ!Zar me doista ne poznaješ?... — Starac skoči, pa zažmurivši kao da bi se nečega bolje setio moljaše gosta: — Taj glas...Govori o govori još malo molim te...Šat me uši ne budu izdale kao što su oči!... — Pavle!.., zar si tako lako zaboravio onoga, s kojim si nekad... u ono srećno doba čuvao stado u polju... koji..— — Oh!Dosta... dosta... — jedva mucaše siromah čiča — poznadoh te!...Ovolika radost iz ubaha!...Slatko čedo moje!... — I on ne znađaše šta će od radosti.Pogledao je u nebo...Nije mogao više rečce da progovori, jer mu ona u grlu zastajaše, savijaše ruke na prsi, na posletku raširi ih, i kad mu mladić poleti u naručje, dugo ga grljaše i ljubljaše, dok jedva opet progovori: — Dobri moj gospodaru!Opet doživeh radost kojoj se već ne nadah za života...Bože hvala ti!... Niko tako silno osetiti ne može ni velju radost ni crnu tugu, kao žensko srce.Kako je strašno to srce kad ga potera nesreća, kad navale nanj rana iza rane!...Tog pištanja i naricanja, tog besnila u tuzi nigde nema!Ali opet u koliko silnije oseća u toliko se to osećanje lakše istre, u toliko jače vreme njim gospodari... Koliko je tužila jadna Kočina majka za svojim jedincem, koliko je puta htela sebi smrt da zada, ali kad je nesuđena snašica sačuva u tim trenutcima, posle malo po malo gubila se sila očajanja i sama. Istina prolažahu dani, prolažahu meseci, prolažaše crna večnost, crne godine a od Koče ni traga ni glasa, ali opet svakim se trenutkom krepila pobožna misao da je to moralo tako biti, i da se volji božijoj svaki smrtnik smerno pokloniti mora... Malo po malo povraćalo se u Kočinoj kući sve na stari red, samo što mu mu je podušje bilo slatko sećanje, tiha tuga mesto prvašnjeg očajnog besnila... Smrklo se.Posle večere skupili su se svi u odaju kod starog Dragomira da provedu malo u razgovoru, da tako prekrate dugu noć, jer je zima već u veliko nastala bila.Pored Dragomira sedi Kočina majka u crnome ruhu.Lice joj je nagrđeno mnogim borama, gorkim tragovima što ih ostaviše nebrojeni potoci suza...A na čelu, na kome se pre tako lepo sijaše ponos junačke Srpkinje, lako si poznati mogao kako je nacrtana silna tuga, crne brige. Njoj uz koleno sedi mladica jedna, pa prede...Na prvi pogled poznao bi da je to krasno Dragomirovo čedo, divna Leposava... Ali kako se i ona promenila!... To nije više rosni pupoljak od sveže ružice, već je to razlistana ruža, kojoj je pobledelo rumeno lišće od silne žege, i koja će brzo sa svim uvenuti ako je ne oživi tiha rosica... To nije više nežni anđelak, koji ti se s onom detinjskom bezazlenošću, s onim umiljatim crnim očima, lepim obraščićima čini, kao da je baš sad sleteo na mirisavim krilima od duge crne kose, s visokih nebesa da bedne teši, već to je sad odrasla devojka, koja je u obrazima bleda kao ljiljan, kojoj u očima nema one nekadašnje vatre, onih pogleda što mogoše raniti kao zrno iz puške, ali koja je pored svega toga jošte lepa, sreće mi, jošte vrlo lepa... Na spram lepe prelje, tužne Leposave, seđaše Mrgud.Njegovo lice beše tako gadno postalo, lakomost njegova za blagom beše mu tako silno iskazana na licu, da ga je bilo strahota pogledati.Zar mnoge kletve nevinih žrtava, koje proždre nasilje tursko po njegovom nagovoru, učiniše te mu se srce iskazivaše tako jasno na licu, da ga niko pogledati nije mogao.On seđaše kao što rekoh na spram Leposave brojeći novce neke, nad kojima čisto drhtaše sa svom dušom, i čas po čas bacajući poglede na devojku gadno smešeći se, ali ona ga odavno ni pogledati nije htela, a kamo li da je s njime kadgod koju prozborila, toliko joj mrzak beše... Tako sedeći razgovarahu se polako njih troje osim Mrguda, jer on toliko beše zanesen svojim namerama, toliko mišljaše kako će bolje obediti kaka siromaha ili kako će bolje drugu koju izdaju učiniti, kojom će zaslužiti dosta novaca, da nije imao kad slušati što oni govore. U sred njihova razgovora otvoriše se vrata sobnja, i stari Pavao uđe...U njegovim očima sijaše se neka neobična radost, koju on nikako ne mogaše da sakrije kako je hteo. — Koje dobro Pavle? — zapita domaćica začuđeno. — Sve je dobro, gospođo kneginjo, tek evo malo dođoh da i ja s vama posedim, da koju zajedno prodivanimo! — odgovori stari sluga pa sede na ponjavu, koja beše po podu prostrta. Leposava pogleda u pomajku, a ova začuđeno sleže ramenima.To dobri Pavao nikad nije činio, ali ne za to, što mu nije dopušteno bilo, već što se sam stideo da bez posla i nezvan dođe k njima u sobu. A Mrgud htede ga progutati pogledom, tako ga je gledao, ali nije smeo ni pisnuti, jer je znao kaka mu je majka u takim stvarima.Ona je svagda i prosjaka primala kao i najbogatijeg gosta, a vamo li ne će slugu svoga, koji je u njenoj kući odrastao, i već postao što i rođak.Ovo uzdržavanje Mrgudovo dosta se čudno čini, osobito kad se pomisli kakav je on samovolja postao bio, ali valja znati da mu je od onih vrlina, koje nikada imađaše, i koje je sad zamenio najcrnim ugursuzlucima, zaostala još jedna iskrica, a to je da je još malo poštovao majku svoju... Ele oni, pošto uđe Pavao, nastaviše svoj razgovor.Zboriše o mnogim stvarima, a osobito o velikim nasiljima turskim, o jadima srpskim...Ali stari Pavao svagda tako obrtaše razgovor, da se moralo o Koči zboriti.I kada stara kneginja s gorkim uzdahom pominjaše svoga pokojnoga Koču, žalosno nijajući se, onda govoraše on. — Nemoj gospođo da tako zboriš.Ko zna je li umrьo moj dobri gospodar, moj mili knežević Kočo!Nemojte ga pokojnim zvati!... Majka se gorko nasmeši, i Leposava od srca uzdahnu pa podiže svoje lepe oči k nebu; ali kad maločas kneginja opet nešto reče pokojni Kočo, Pavao đipi sa zemlje pa ljutito viknu: — Ali ne zovite ga pokojnim kad vam kažem!...On je živ, on mora živ biti, jer ga ja za života još koji put videti moram!... pa onda opet sede. — Ali — ne mogaše se uzdržati da ne zapita jadna majka — za što ti tako govoriš?... Pavao sa svim mirno odgovori: — Jer mi se javio u spu sveti Nikola! — videći da se oni na te reči kao u čudu nekom pogledaju nastavi: — nemojte misliti da sam pijan pa da ne znam šta govorim, a da lažem ne ćete valjda pomisliti, jer znate jesam li kadgod u životu slagao.Kad mi se god nešto čudno desilo, svagda mi se javio napred moj svetitelj pa bi mi kazao, a takav san nikad me nije prevario.I noćas mi se javi svetac pa mi reče: Sine, nemoj tako mnogo plakati za milim svojim gospodarem.On nije mrtav, ti ćeš ga videti!...Posle tih reči nestade oca Nikole, i ja se probudim - Leposava pade na kolena, pa sklopivši ruke šaputaše žarko neku molitvu, a majka Kočina žalosno vrćaše glavom pa jecajući govoraše: — Bože!...Ali ne, to ja ne smem ni da pomislim, to nikad ne može biti da ja opet vidim Koču moga!... — Niti ću i ja siromah ikad videti hrabroga Koču, da mu zahvalim što izbavi čast jedinčetu mome, duši mojoj! — dodade stari Dragomir. — Nikad — prošaputa sirota devojka, ali više ništa nije smela izustiti. Pa i Mrgud koji je drhtao kad je čuo šta pričaše Pavao, jer on je strašno strepio od pomisla da mu brat vaskrsnuti može, ali on toliko bejaše uveren da je to nemogućno, da ga je brzo taj strah prelazio, pohiti da uzdahne: — Oh, to nikad ne može biti da ja još jednom zagrlim miloga brata svoga!... — Može biti slatka majko, može biti dragi babo, mili brate i sestrice, sve to može biti! — začu se na jedan put Kočin glas, i kroz vrata što ih Pavao smešeći se otvori, uleti mlad jedan junak u neobičnom odelu. Ne treba ni spominjati da je to bio onaj isti neobični sinoćni gost Pavlov.Istina negdšnje vatreno momče beše se pretvorilo u ozbiljna junaka, kroz čije se brke blistaju sjajna puca i ukrasi na prsima, ali ga opet na mah poznade rođena majka po jednoj krvci.Poznade ga stari Dragomir, jer u njega behu još one crne oči, koje mu u onom strašnom požaru senuše kao spasenje.Poznade ga i krasna Leposava po srcu svome, a i Mrgud po pregrdnoj mrzosti svojoj... Pavao nije postigao što je želeo, jer i ako se trudio da ih na to spremi, opet ih je nenadani trenutak toliko potresao, da majka čitav sahat nije se s mesta maći mogla niti jedne rečce progovoriti od velike radosti, a Leposava sakrivaše lice u krilo stare kneginje nemajući snage da pogleda drago svoje.Samo sedi Dragomir mogaše da prozbori ljubeći ga: — Gde si sine ako Boga znaš?Gde si tako dugo putovao, majka ti od žalosti umreti htede!...Oh sine moj, dobro moje kako sam te željno čekao i na posletku opet doživeh da te vidim.Slava budi Bogu!— Pošto se Kočina rodbina od čuda povrati, moliše ga da im priča gde je bio, i šta se učini s njim za tako dugo vreme.I on im pričaše: „Vi se sećate one strašne noći, kad besni Turci zapališe kuću čiki Dragomiru.Meni je to bilo dobro došlo, jer ja žudeh za prilikom da se s našim krvnicima pobijem.Pošto mi izađe za rukom da vas spasem iz vatre i da vas sklonim, povratih se opet da se na novo bijem, jer bejah tvrdo naumio da te noći poginem...Ala u sred najžešće praske i caktanja setih se šta obećah nekome, i trgoh se... „Ne pitajte me šta sam i kome sam to obećao što me je trglo, to vam kazati ne mogu.Samo znajte da mi u sred najžešćeg okršaja dođoše na namet ove reči: Kočo, Kočo, zar tako brzo zaboravi zakletvu što je dade, zakletvu da ćeš Srbadiju dići da se oslobodi crna robovanja?Ti hoćeš da u prvoj vatri pogineš?Šta će bez tebe sirotinja raja?Spasaj se! — Posle tih misli poleteh kroz redove zbunjenih Turaka.Oni me tražahu čudeći se kuda se dedoh od jednog maha, ali mene kao da hranjaše neka čudna viša sila, i da vam dugo ne pričam ja odem u Nemačku.Tamo nađoh dosta prijatelja, koji mi dadoše novaca i odela, koji me uputiše gde treba da se upišem u ćesarsku vojsku, jer sam ja za to i otišao bio tamo; i ne prođe dve godine a ja postadoh starešina. — Išao sam u mnoge bojeve, i naučih kako vojevati valja, a svrh toga posle svake bitke krasio mi je prsa car nemački novim darovima što sam se hrabro borio!...Kad bi pre mesec dana, a mene jednom zovnuše k vojvodi Laudonu, te s njim pođoh ia put, a ni sam nesam znao kuda ćemo.Dok ti mi dođemo u Beč; i još na moje veliko čudo reče mi vojvoda da ćemo pred cara izlaziti.Mislim ja u sebi šta je ovo Bože blagi?Tek opet uplašio se nesam, jer sam znao da nesam ništa skrivio.U veče opremim se i ja u stajaće vojničko ruho, pa onda pođem s vojvodom svojim u carski dvor.“ Sve ljubopitno slušaše Kočinu priču, pa kad on dopriča dovde kako pođe pred cara, čisto ne disahu. „Ja moj Bože, kad vam uđoh u carev dvor, učini mi se sušti raj...Sve se blista, zlato i kadiva, po kojoj sam koračao, pa na sve strane neke sprave svaka s hiljadu sveća...A kad pogledah tamo gde car seđaše, učini mi se da su uhvatili sunce pa ga doneli u tu sobu, te samo rasiplje nebrojene varnice, a ono ti to beše stolica na kojoj car sedi.Vojvoda se nasmeja kad vide kako sam se ja ukočio od čuda, prišav caru govoraše mu nešto pružajući ruku na me.U to dođoh i ja malo slobodniji, te po vojnički pozdravim cara.On ti ustade pa mi priđe i zapita me kako mi je ime, iz koga sam sela, i mnogo drugo koješta, ali je tako smešno srpski govorio da bih se iskrivio od smeha, samo da me nije strah bilo. „Ja mu kazah sve što je pitao, a kad on opet stade pitati kako živi narod po srpskim krajinama, ja mu ispričam što sam bolje znao kake sam ostavio jade što ih Turci čine od zlosretne raje. — A da l’ bi ti voleo da se oslobode tvoji zemljaci tako strašnog zuluma? — — Oh gospodaru!Ja samo za to živim, ja sam za to i došao u tvoju vojsku, kako da mi posle lakše bude kad stanem dizati ono roblje na oružje, ako mi Bog sreću da doživim!... Car se nasmeja, pa me potapše po ramenima, i reče mi: — Ti si valjan!Od danas si kapetan!... pa posle mi dade dosta novaca i neke zapovesti, koje nesu za kazivanje.I tako vam zdravo i mirno pređem preko Save, pa sve noću putujući da me ne opaze Turci, eto hvala Bogu dođoh zdravo i mirio kući svojoj, i zatekoh sve dobro!...“ Kad Koča završi pričanje, majka ga opet grljaše i ljubljaše, a Dragomiru tecijahu suze od radosti.Mlada Leposava gledaše ćuteći preda se, jer ne beše kadra da izdrži žarke poglede svog izbavioca... Kako je žestoko Kočino srce kucalo, kako mu se u prsima beše razbuktao prituljeni plamen što ga zapališe lepe oči Leposavine...Ali on je ćutao, činio se nevešt, pa nije hteo da nagli onde gde je ponajlakše raditi trebalo. A Mrgud?...On se viđaše radostan.I doista radostan je bio, ali ne s toga, što je opet brata video, već za to, što je iz njegovih potonjih reči doznao za tajnu, koja će veoma mila biti beogradskom veziru... Osvanuo je poslednji Marat 1788, taj znameniti dan, kad je prvi put posle Kosova sinuo Srbinu zračak nade, kad je velika duša, koju još veće i ogromnije misli obasjavahu, kad je, velim, mladi panjevački knežević kazao jadnom roblju, da se ti strašni lanci mogu skršiti, da se sloboda opet može zadobiti... Kao munjom u jedan mah potreseno trže se silno roblje iz mrtvila, koje ga poče obuzimati, trže se, jer ga zatrese božanstvena reč: sloboda... Ala je čudna, ala je silna moć u te jedne reči! Ona beše kadra za nekoliko trenutaka kao vatrom zbrisati onu kukavičku strašivost, i na mesto nje u svačije grudi uliti strahovitu silu. Zatutnji zemlja, prolomi se plavi zrak, kao da neko silnom rukom smrvi vaseljenu.Tako je strašno bilo u onom trenutku kad kliknu srpski narod prvi put posle propasti Kosovske, kad kliknu svete reči: „Sloboda, ili — smrt!“ Brzo se zasja pradedovsko oružje, što tako dugo sakriveno od turskih očiju rđaše pod zemljom. Al’ najdivnije beše videti kapetana Koču, koji na svom vrancu kao kakav suri orao preletaše sve srpske krajine, obilažaše sve silne čete kao kakav blagi duh, vođaše brigu da svakome dobro bude. A junačke čete dočekivahu ga kao što se dočekuje jedina uzdanica svoja.Ljubljahu ga više nego sebe, slušahu ga kao oca svog; i po njegovim zapovestima kretahu se pomamne mete kao kakvi strašni oblaci što na nebu od jedan put iskrsnu, i Turci zadrhtaše kad iz dubokih dolja začuše potmulu grmljavinu: „Sloboda, ili — smrt!“ Ali pre nego što oni od čuda k sebi doći mogoše, iznenadni grom smrvi sve kadije i begove što po palankama i selima rasejani sisahu krvcu jadnome narodu, i jedva nešto uteče u prokleta gnezda, u crne gradove svoje. Nad burnim Dunavom i smernom Savom, razlevaše se hodžina pesma od jacije, a na najvišem beogradskom bedemu na šamskom sidžadetu seđaše vezir, žubreći svoje narđile, i zamišljeno gledeći pred sobom.I da ne vidiš one silne dželate što iza njega na jedio deset koraka stoje, pa samo njegov mig čekaju; i da ne vidiš na njegovom belom turbanu onako okićenu zvezdu i polumesec, i da ne vidiš onako bogato izvezeni samur-ćurak, opet bi po njegovom strašnom licu poznao gadna nasilnika, poznao bi ljutu zverku, koja se samo ljudskom krvcom hrani... Sluge zabrinuto mahaše glavom i tiho šaptahu među sobom, pogađajući za što im je gospodar tako brižan i neveseo, i dok jedni govorahu da se nešto u haremu dogodilo, a drugi uveravahu da mu je nekakav ferman stigao, pristupi veziru jedan Janjičar: — Slavo sultanova, ponose Prorokov! — klanjaše se vojnik pred vezirom. — Jedan rajetin hoće namah s tobom da divani! — — Koji je to rob što se usudio... zagrmi srdito vezir. — Najhuđi od sviju tvojih robova, prah s jemenija tvojih! — odgovori onaj što ga prijaviše, koji zavijen u neku kabanicu stajaše iza janjičara. Ovolika smelost još većma ražljuti vezira, pa samo oštro pogleda na jadnika, i onda se okrenu gomilici svojih slugu te im namignu. U taj mah spala bi sa ramena glava rajetinu što se usudio da progovori veziru, ali on brzo zbaci sa sebe kabanicu, i vezir radosno kliknu: — Oh, a zar si ti doste; dobro mi došao.A što se namah ne kaza bolan, već htede da pogineš ludo? — Rajetin priđe bliže da celiva sedžade, na kome vezir seđaše, da čelom dotakne sveti skut u haljine svoga gospodara.Kad izađe iz prisenka, a sluge pašine tek se stadoše zgledati.Njihovo oko ne beše naviknuto da vidi rajetina tako bogato obučena.Ali oni ne znađahu da je to Mrgud, ne znađahu kojim je zaslugama zadobio toliku poštu da ga vezir seda sebi uz koleno. Krvave oči u vezira zasijaše se nekom neobičnom vatrom kad ugleda Mrguda, jer on znađaše da ova udvorica nikad k njemu ne dolazi bez radosnih glasova, pa će tako bez sumnje i sad da mu javi e će skoro napiti se đaurske krvce. — Kako je momče?— pljeskaše Mrguda po ramenu radosni vuk — šta radi raja po nahijama?Je li koga zasvrbljela šija? — pa se onda stade od srca smejati. Mrgud mu se pokloni do zemlje pa onda odgovori: — Čestita desnico padišina, sve je dobro po nahijama.Mirna i poslušna je raja kako nije nikad bila, ali bojim se da će se za nekoliko sahata strašna promena učiniti... — Ne razumijem te šta hoćeš da kažeš.Govori serbez, šta je? — Ne smem ti na ovom mestu govoriti serbez, čestiti veziru, jer to nije šala — odgovori plašiva udvorica pogledajući na sluge i janjičare, koji mogahu dobro čuti sve što se govori — već hajdemo u konak, tamo ću ti kazati što imam! — Vezer ga začuđeno meraše od glave do pete, ne mogući razumeti od kuda tolika strašivost i plašnja, a ne mogući zamisliti šta je to tako važno; pa opet ustade sa sidžadeta i ode s Mrgudom u svoje bogato okićene odaje. — Sad govori samo brzo, e izgorjeh od onih tvoijeh riječi što ih na bedemu reče! — Izdajica kao da strepljaše i tu, jer dobro razgleda jesu li vrata zatvorena, i da ih ko ne prisluškuje, pa onda priđe veziru i prišanu mu: — Onaj hrsuz, koji smaknu Saliju Ben-Mujagića, i koga smo tako svojski tražili, pa najposle mislili da je poginuo, taj peksijan... — Oživjeo! — grmnu strašno vezir pa skoči sa šilteta. — I došao kući u Panjevac! — obori glavu na prsi gadna turska udvorica. Vezir se usplahiri: — Mrgude... to je zlo... pobuniće mi raju...Zubato je to pašče...Ispuniće mi se nahije hajduka... to je zlo Mrgude... — Možda ti još pe možeš ni da pomisliš dobro koliko je to zlo.Jer počuj dalje... Vezir ga pogleda razrogačenim očima. — Zar još nešto ima? — — Videćeš.Za ove tri godine dokle mi mnidijasmo da je toj guji razmrskana glava, on se učio u vojsci kaurskog ćesara, i što je najstrašnije — čuj veziru, on je od ćesara dobio i blaga i džebane, a još mu je obećao ako mu ustreba i vojske u pomoć poslati, samo da digne raju na oružje!... Svaka Mrgudova reč bejaše nož za vezira.On čisto zaneme od čuda. U isti mah brzo se otvoriše vrata na sobi, i kao bez duše poleti pred vezira jedan tatarin.On beše vas u blatu, a kao mrtav od umora.Osobito se ovo po govoru poznati moglo, jer on ne mogaše ni dve reči zajedno da izgovori. — Aman!...Čestiti pašo! — Vezir mu pritrča: — Šta je, kazuj brže, ti si čini mi se od Jagodine?Ko te je poslao? — — Muselim me opravio da te molim za vjeru Muhamedovu.Ja li ne znaš šta se čini po vilajetu, ja l’ ne haješ više za carevu sirotinju?Pobi bjesna raja đegođ koji Turčin bješe! — Vezir tek škrgutnu zubima, e ti se čini polomi ih. — Da to nijesu Kočini hajduci? — zapita za tim brzo. — Koča, Gospodaru, ukočila mu se da Bog da ona ruka, kad tako vješto njome jatagan okreće! — Sad priđe veziru Mrgud, koji s najvećim strahom slušaše tatarinove reči.U njemu pakao uzavreo beše. — Ti si brži od munje, ali ti je sve uzalud; ne ćeš stići kud su naumio dok je samo Mrgud u životu! — Pa se onda okrenu veziru. — Čestiti pašo — reče — i ako ja ni časa počasno nesam kad sam doznao tajnu, koju ti malo čas pokazah, opet čini mi se da sam zadocnio.Već gledaj da se bar sad ne okleva! — Još on u reči bejaše, dok dotrča i drugi tatarin, malo za tim i treći i četvrti.Svi ovi glasnici behu s različitih strana srpskih, i svaki od njih donese crne glasove o pobedama Koče i njegovih hajduka. Vezir kao besan hodaše po sobi ništa ne govoreći, samo što po koji put progunđa: — U tom je vlašetu sam šejtan! — On nije ni sam znao šta mu valja početi.Po glasovima što mu ih tatari doneše, Kočina četa ne beše samo desetak dvadeset hajduka, već je to vojska, kad je on kadar bio iz sviju palanaka i sela isterati i pobiti Turke.Dakle valja poslati silu da ga uhvati.A opet ne sme ostaviti prazan grad, jer svaki čas mogu kauri preći Savu pa oteti najlepši alem iz padišinog turbana. Ali na brzo on se priseti šta će da radi.Pošto reče tatarima da odu da se odmore, i kad ostade sam s Mrgudom, stade mu govoriti, ali ne s onim vezirskim dostojanstvom već čisto moleći ga: — Prijatelju, ti si jedan kadar izbaviti me od ove nevolje.Obreci mi da ćeš učiniti što te zamolim pa išti od mene što gođ hoćeš, sve ću ti učiniti. — Zapovedaj samo, ja znam slušati i vršiti volju svog gospodara! — — Tebi je Koča brat, ti si kadar učiniti što niko ne može, jer on na tebe ni u snu ne sumnja.Ubi hrzusa, čestita ću te učiniti! — Mrgud zadrhta.I ako mu te reči kao život mile behu, opet nije mogao da se ne strese kad ih je vezir izgovorno.Smrt Kočina bila bi njemu raj, ali najhuđa kukavica ne imađaše te snage da sobom svrši zločinstvo. — Ne... mogu... gospodaru!Sve drugo, samo to ne mogu! — I videći gde vezir na ove reči na novo uskipe, pohita da kaže: — Ali ti si se uzalud uplašio od njega.Daj mi hiljadu janjičara, pa ako za nedelju dana ne bacim njegovu glavu pred tvoje noge, neka moja istrune u Nebojši! — Beše pred veče.Koča jedva ugrabivši nekoliko trenutaka od svojih golemih poslova, dođe kući da vidi šta mu rade kod kuće, da vidi jesu li zdravo i na miru.Ukućani ga dočekaše kao ozebao sunce, kao da ga Bog zna od kad nesu videli.Svi ga grljahu i ljubljahu, a najviše majka i sedi Dragomir.Samo Leposava ne imađaše snage da mu koju reč kaže, al’ ne za to što nije imala šta, već što joj srce beše prepunjeno nekim čudnim osećanjem, koje se iskazati ne može a koje katkad može da zaguši čoveka.Ona ga je samo gledala onim njenim lepim očima, gledala ga strasno, žarko, al’ kad joj se pogled sukobi s njegovim, ne može izdržati već klonu k zemlji. Koča joj priđe, pošto ostadoše na samo, uze joj ruke u svoje, pa je neiskazano slatko gledaše vrlo dugo, ne mogući odvojiti očiju s nje, tako je sveta, tako uzvišeno lepa bila u onoj smernoći svojoj. — Jesi l’ mi zdrava sejo?Jesi li vesela? — pitaše je on a ruke mu dršćahu kao i reči, od kojih se čisto i on plašio — Pa za što ne digneš te duge guste trepavice, zašto ne pogledaš u me?Zar ti više nesam mio kao što negda bejah? — Koliko slasti, koliko strela beše za nežno srce Leposavino u ovim Kočinim rečima! Ona još većma porumene i jedva imade toliko sile da promuca: — Braca!... — i u toj jednoj reči beše iskazano toliko onog slatkog ljubavnog prekora, da bi od nje kamen zadrhtao: — nemoj tako da zboriš!... — I sakri svoje lepo lice u njegovim zlaćanim tokama na prsima. Koči beše kao da je na nebu. — A za što, ponose moj? — pitaše je on raspravljajući joj nebrojene vitice njene vrane kose — Zar se ti srdiš kad ti ja zborim?Ako je to, kaži mi, a sreće mi nigda ti neću na oči izaći... — Leposava podiže svoje sjajne oči nanj, i on ugleda kako su pune suza. — Kaži mi — nastavi on vatreno, — ako sam ti mrzak, sakriću se gde ne dopire ni zraka jarkoga sunašca, a kamo li pogled slaboga čoveka, samo da ne uznemirujem tebe lepa sele moja!... — Još nije on ni pola ovih reči izgovorio, a nežno devojačko srce izli svoja burna osećanja u još burnijem jecanju. U onom trenutku zaboravi mladi junak na sve muke i nevolje što ih beše preturio preko glave, pa osećaše da je najsrećniji.On obavi svoje ruke oko njena stasa, pa joj obasu čista usta najsvetijim poljupcima.Kako mnogo iskazuje to nemo znamenje, taj laki pritisak, koliko li onaj zanos, ili ono burno drhtanje grudi!... Pošto se malo sabraše, poče Koča kazivati svome zlatu koliko je srećan što ga ona nije zaboravila za tako dugo vreme, stade joj kazivati koliko se on nje sećao u dalekoj tuđini, pričaše joj koliko se puta slatko uspavljivao sećanjem na dobro srce i na lepu dušu njenu. Leposava se slatko nasmeja. — Boga ta Kočo, gde nauči tako visoko zboriti?Ja ni šta ne znam šta si ta to sad govorio! — — Kazao bah ti gde sam naučao, kazao bih ti da čovek još strašno mnogo više može naučiti uza te, ali nemam kad, jer ti i ne sanjaš kako mi je sad vreme skupo postalo; za to imam nešto da te pitam.Ti znaš da ja živim samo za te i za otadžbinu.Kaži mi po duši koje ti je milije.Da li da se mahnem te krajine i krvljenja s Turcima, pa da ostavim neka mi robuju braća, a nas dvoje da se uzmemo pa da živimo, ili da se najpre borim za slobodu, pa kad svaki bude srećan, onda i mi da počnemo srećno živeti ovaj kratki život?... Koča ućuta; nestade mu daha u prsima.Ovaj odgovor rešavao je sreću ili nesreću njegovog celog ostalog života.Ali ga srce nije prevarilo. Dična Srpkinja na ove njegove reči istrže se iz njegova zagrljaja pa ga gledaše dugo; ali kako čudan beše taj pogled.Pa kako se na mah promeni!Mesto one ljupkosti što joj se malo čas lepršala na rumenim usnama i mesto one nežnosti što je građaše blagim jagnješcetom; prosu joj se po licu najveća zbilja, a iz lepih očiju sevnu taka plamena srdnja, da se na mah Koča pokajao, što ju je tako zapitao. — Ja ću ti samo onda ljuba biti kad Srbadiju oslobodiš. — U ovom trenutku izgledaše kao neka sveta prilika. — A ako pogineš u tom svetom delu, živoga mi Boga ja ću te osvetiti!--- — I njena meka bela ruka grčevito stegnu svoju pesnicu kao da je u njoj ljuti jatagan. Koča htede izdahnuti od sreće, pa u tom zanosu nije mogao da se uzdrži, da je na novo strasno ne prigrli.On je plahovito ljubljaše... U taj mah začuše se koraci, i malo za tim poleti Koča bratu svome u naručje. — Gde si brate, ako Boga znaš — pitaše Mrgud pretvarajući se kao da ne može da ga se nagleda — čini mi se od ovih pet šest dana ima pet šest godina kako se nesmo videli! — pa onda ga opet grljaše. — Ti znaš gde sam ja bio, a ako malo bolje progledaš, videćeš da pre nesam mogao doći!... Na ovo se Mrgud sneveseli.Čisto misliš sad će mu grunuti suze na oči. — Znam Kočo moj, pa zato mi i jest tako teško da mi se čini hoću svisnuti...Prokleti glasnik!Baš je sad trebalo da stigne da ni sahat s tobom ne provedem...Ali ne, ne ćemo se više rastajati, i ja ću s tobom!... — Šta je, šta to ima?Brže, kazuj molim te! — zabrza nestrpljivo Koča. — Ništa, jedan glas...Eh čudna čuda!,..Sto janjičara!... — podsmešljivo nastavi uhoda vezirova upotrebljavajući svu veštinu svoga zanata.I doista usplahiri se siromah mladić. — Ama šta je ako Boga znaš? — I Mrgud mu smejući se iskaza šta mu je doneo uhoda, a to je: vezir čuo kako je Koča digao raju na oružje, ali on misli da i Koča nije ništa već harambaša kake čete od 12 druga, s kojima iz planine izleće te uznemiruje Turke, za to je opravio sto delija da ga uhvate gde ga nađu. - Koča odmah đipi. — To treba odmah ukloniti — reče on opremajući se — jer ako pustim da se ovi rastrkani i razbijeni Turci sastave s vojskom, onda sam prošao!... Ukućani mladoga kapetana prepadoše se kad im kaza da će odmah da polazi, i kad čuše kako jednom momku zapovedi da mu opremi vranca, a druge opravi raznim četovođama sa zapovešću.Ali on beše postao tako rečit, da ih je na mah sve utešio i zadovoljio. — A šta je to Mrgude šta se ti spremaš? — pitaše Kočo gledajući gde mu brat priteže opanke, i podmazuje sjajno oružje. — U najveću slavu — govoraše kao pijan od radosti Mrgud — hoću i ja uza te da se borim za svetu slobodu! — — Nemoj brate molim te.Ja ne smem ostaviti kuću samu.Mi smo istina rasturili i pobili Turke, ali šta znaš da ne će kaka ordija poći od Niša ovamo.Pa onda ko će da brani našu staru majku?Zar da je pogaze besni Turci?... Mrgud se bajagi u sebi borio.Nije znao šta će i kako će, na posletku promuca: — Oh, a zar ja da ne vidim junačkoga boja za slobodu?A zar... — Biće, biće brate i toga, samo me sad poslušaj.Ostani te čuvaj kuću, a Kočo ne će zaboraviti Mrguda svoga! — Sad ga stade i majka moliti, i stari Dragomir, i na posletku jedva se privoli da ostane. Sad se Koča oprosti sa svima, posede vilovita vranca svoga pa odleti sa svojih nekoliko momaka put Morave. Dok stara majka gledaše za onom gomilicom, koja sve dalje i dalje odmicaše ispred njena pogleda, i dok lepa Dragomirova šćerca ustegnuvši slabačko srce žensko šaputaše tiho molitve za sreću svoga verenika, Mrgud stajaše na strani, pa gledajući i on onamo kuda ode dični junak, gunđaše polako s paklenim smehom na usnama: - — Pohitaj, pohitaj malo suri orle, divna te zamka čeka!...Tamo je moj dragi Mirko...Skoro će ti se kotrljati ta ohola glava pod vezirovim nogama, pa mi ne ćeš više gorčiti života!... Potonji sunčani zraci blistahu se po vrhovima Jastrepca, na kome se još malo snega beljaše, kao što odsjajkuje oružje Kočinih četa što se 31.Marta 1788 iskupiše kod čardaka Karaule. Ne beše u tim četama mnogo ljudi, al’ beše dosta junaka.Ne beše sjajne opreme, ali je Koča imao četiri stotine lavova, s kojima bi slobodno na hiljade jurišio.U svačijem srcu plamćahu reči: Lepše je junački u slobodi umreti no u robovanju živeti!Bukćaše žarka žudnja za bojem krvavim, u kome će proliti svoju krvcu da iz nje nikne njegovoj deci divna sloboda. — Kapetane — govoraše neka junačina oštra pogleda a dugih strašnih brkova kad stiže Koča u sredinu svojih vitezova — za što da mi ovde čekamo Turke, hajdemo im u sretanje.Ama ne znaš kako sam ih se uželeo.Baš bih rad bio, da se čas pre za zdravlje pitamo!... Koča se nasmeja. — Bogme rođače, zaman si se toliko ražljutio.A i nemaš kome ići u sretanje; znam da ćeš ponisko brke obesiti samo dok ti kažem kolika je sila u Turaka. — A kolika je kapetane? — zapita na jedan put više glasova. — Nema ih više od stotine!.,. — Aoh tužan! — uzdahnu ona junačina — pa to nema ni koliko ja sam da se razigram. Ali Koča nije imao vremena za šalu.Tek što se malo od toga odmorio, odmah opet posede vranca, pa sobom razgleda svu okolinu; brzo namesti straže, uredi sve što je trebalo, pa onda se uputi jednoj gomili u kojoj guslar divnom pesmom o junaštvu i bojevima samo većma raspaljivaše srca, koja i onako behu u plamenu. Na jedan put stade Koča.Iz daleka se čula kao neka grmljavina.Pogleda u nebo, al ’ono beše lepo i tiho, nikaka oblačka nesi opaziti mogao. — Dakle to na zemlji negde grmi! — pomisli on prilegnuvši k zemlji nasloni uho da bolje čuje.I doista to beše topot od više stotina konja. Kapetan brzo skoči: — Bog i duša hoće nas uhvatiti u klopku.Uhoda slagao...Ovo je sam konjanik, a za celo ima ih preko pet stotina!... pa onda odmah pohita te sazva sve svoje ljude, da im kaže kako se približuje neprijatelj. Na svačijem licu zasja se neka besna radost. — Ali je neprijatelj mnogo veći no što smo mi mislili!...I sad Kočo dobro upre svoj orlovski pogled u lica svojim drugovima: — Dajte da se mi povučemo ispred njih dok sazovemo naše ljude, pa neka Turaka, nek idu k Jagodini; mi ćemo ih posle svakako razbiti!... Srčani borci za slobodu uvređeni ovim rečima stadoše gunđati među sobom, dok svi u glas kliknuše: — Neka su svi Turci što ih god ima po svetu u toj ordiji, neka su s njima i svi džinovi, ne ćemo ispred njih begati! — — Pa mi kad smo s tobom pošli kapetane, mi više nikada ne pomišljamo da se kući vratimo! — — Ne boj se kapetane, mi znamo e ti hoćeš da nas kušaš, ali videćeš s kakima si počeo biti žestok boj za slobodu!... Još kad ugledaše junaci kako im vođa obasipaše srećom ove reči, kad videše kako zahvalno diže oči svoje k nebu, zahvaljujući mu za toliku sreću, onda svi opet povikaše da su se dugo orila široka moravska polja: — U boj kapetane, u boj uzdanico naša! — Mladome vođu zaigra srce od radosti kad vide kako mu je vojska hrabra, i baš htede da joj nekoliko reči kaže, ali već ugleda drumom jedan strašno crn oblak, koji sve veći i veći postajaše, i iz koga čas po čas sevaše munja, baš kao s kakog jatagana ili sa srebrnog takuma na puškama. — Brže, u zasedu junaci!... I u trenutku kao nekom vradžbinom izvrši se njegova zapovest.Po polju za čas behu pogašene mnoge vatre, oko kojih je malo čas sedela hrabra četa.I dok se Kočo osvrnuo svi behu u zasede popadali, i svaki gledaše unj čekajući zapovesti. — Kad čujete moju pušku, onda udrite iz pušaka, ali ne dangubite mnogo, već za jatagan.Izdavši još neke zapovesti, izabra i vođ sebi mesto, i onda sve se utiša.Ništa se ne čujaše osim topota turskih konja, i zveckanja srebrnog takuma na njima, koje se sve jasnije čujaše. Kako beše srcu Kočinu kad se Turci toliko približiše da ih je naspram jasne mesečine razgovetno mogao videti!Pred sobom je gledao kako se niz brežuljak spušta nepregledna množina dobro opremljene konjice.Na svakom je bogato ruho i oružje, a svaki je besan kao što samo Turčin biti može.Ali to je baš i hteo Koča, jer mu vojska i onako beše i gola i bosa, i u koga ima puška, nema jatagan, ili ako ima male a on duge nema.A što onako besno jure još bešnje konje, to je njemu opet milije, jer barem se ne će tući s babama. Tek što se toliko približiše da se mogahu razgovetno čuti pesme njine, caknu oroz na kapetanovoj brešci, i u taj mah caknuše još četiri stotine. — Sloboda! — jeknu iz Kočine puške, pošto većina turske sile uđe u zasedu, a odjeknu joj cela družina tako složno da je zemlja zadrhtala, a kamo li Turci, koji ni u snu ne sanjahu da ih tu raja čeka, jer oni mnidijahu da se hajduci iz svojih gora ne smeju maći. Ja moj Bože strahote što nastade!Stoji cika konja i pušaka, stoji vriska junaka da čoveku uši ogluhnu.Pa kako se čudno mešahu jauci ranjenika, koji od prvih pušaka padoše te ih uplašeni konji gaziše i raznosiše po krvavom razbojištu sa zvekom ljuta oružja, koje tako čudno odsjajkivaše spram meseca!...Dok poplašeni Turci toliko k sebi dođoše da i oni potrgnu oružje te da pomisle na obranu, dotle hajduci opališe tri puta iz pušaka, pa s jataganima jurnuše u sredinu ordije, razdvojiše je kao munjom, pa onda stadoše seći što im je god do ruke došlo.Da strašne zabune što se učini među Turcima od ovog silnog nenadnog udarca!Jedan drugog ne poznajući sami su se sekli i ubijali.Kapetan srpski beše svuda gde je najveća nevolja bila, gde su najžešće praskale puške, i najstrašnije se kršili jatagani.Pred njim bežahu Turci bezobzirce, jer u njega beše strašna desnica...Ali nije čudo, Koča je za take čase i čuvao život svoj.Njegov bistri um u trenutku je video koliko je važna zanj ova bitka, znao je da će sve propasti ako ovu bitku izgubi, a naprotiv da će se njegov ustanak sa svim drukče obrnuti kad se čuje da je on sa četiri stotine svojih momaka razbio vojsku vezirovu...Sve je on to u trenutku pregledao, pa za to je hteo ili da pobedi ili da pogine.On se borio kao lav, ali i njegovi momci behu dostojni njega. - Pre nego što je zora zasvitila, umuknu grmljava od pušaka što no se časkom utiša pa onda opet zabruji da ti se čini prolama se i nebo i zemlja, — utiša se sve... Pre nego što je zarudelo nebo na istoku od strašne hiljade najljućega konjanika i dve stotine najboljega pešca iz vezirove vojske, jedva ih je toliko uteklo koliko da jave kako ih je Kočo dočekao sa svojih četiri stotine rajetina. A kad se sunce rodilo, kretaše se od čardaka karaule jedna četa junaka, kretaše se u najveselijem pevanju k dičnoj kući svoga vođa, k Panjevcu.Ali kako se od sinoć promenila hrabra četa!Tu sve samo zlato i kadiva, sve pomamni hati i seksane; na svačijim prsima sjaju zlaćane toke, a za svilenim pojasima blistaju se nekom četiri a nekom i po šest malih pušaka sve u čistoj srmi.Iza cele čete pružio se dugi red kola, na kojima beše ljuta vezirova džebana, i ostalo blago što behu Turci poneli u Jagodinu. Posle onog rastanka s Perizom, bejaše Fejzija kao lud.Ništa mu više ne beše milo, ni čemu se više nije radovao, pa i najpreče svoje poslove zanemari.Vojska mu se pokvari i razuzda, pa zaboravivši za kakav se sveti posao skupila odade se raskalašnom i raspusnom životu, a ostavi svoje sjajno oružje da rđa.Turci što ih snažna krdžalinska desnica razbi i rastera, jedva dočekaše ove glase pa se brže bolje skupiše u čete, brzo počeše na jedan mah napadati na više sela i varošica, koje bez ikake velike muke otimahu od pijanih i raspuštenih straža Fejzijinih. Strah ovlada celim narodom da opet ne nastane crno robovanje, samo Fejzija ništa ne znađaše, ništa ne čujaše, niti je hteo ikake glase da čuje.On je samo sedeo u Filibetu, jer se nije mogao rastati od mesta u kom je prvi put osetio božanstvenu milinu što je kažu milovanje, u kom je ona divna jasminova bašta, u kojoj je svaka travčica njemu tako mila bila, u kojoj mu je svaki cvetak, svaki šljunak po stazicama tako drag bio, jer ga to sve sećaše na lepu vezirovu šćercu.. On je samo sedeo žubreći svoje narđile i sanjajući one čudne fantastične sne što ih tako miluju svi istočnjaci, ne znajući da mu se narod opet u turske lance okiva... Pokadkad bi pobesneo od silnog osećanja što htede da ga uguši, pa bi skočio da s čivije dohvati šarkiju, te da izlije svoju bolju u pesmi.I onda, u tim trenutcima da su napali Turci i na samo Filibe, on ne bi osetio, toliko zanesen i opijen beše. Jedno jutro naglo uđe u Fejzijinu sobu jedan krdžalija.Ia njemu beše bogato ruho, sjajno kao sunce, al’ junačko lice beše mu tamno kao nebo u najmračnije noći; iz očiju mu se videlo da je veoma srdit. Pošto je poduže stajao i ćuteći gledao svoga hrabrog vođa gde se igra s dimovima od narđileta, kao da se ne može da načudi da li je to doista onaj junak, koji tolika čuda počini, priđe mu pa reče: — Gospodaru, oprosti što te uznemirih, nevolja me goni!... Fejzija diže polako glavu, pogleda ga pa onda tiho reče pokazujući mu rukom sidžade do sebe: — Vitez Šahin svagda mi je dobro došao. Koje dobro? — — Zlo je Fejzijo da ne može gore biti.Mi sedimo ovde te žubrimo, a Turci nam poplaviše zemlju.Narod pišti od nevolje a mi bez brige srčemo kavu u Filibetu. — Fejzija ćuteći mahaše glavom. — Za što ćutiš, kaži mi.Ta kaži mi bratstva ti, šta se učini od tebe za ovako kratko vreme? — — Ti sve znaš! — beše tih odgovor. — Znam — povika Šahin gorko — oh kamo sreća da ne znam tu bruku.Prokleta devojka.Ona učini te moja otadžbina izgubi uzdanicu svoju, izgubi sve što je imala. — Šahine — koraše ga mladić — ti je nesi video, ti ne znaš šta je lepa Periza!... — Ta neka je lepša od najdivnije hurije, neka je sjajnija od sunca, neka je umiljatija od zore, opet ne bi trebalo da slaba žena načini od najvećeg junaka najhuđu kukavicu. Krdžalija gledaše nekoliko trenutaka ukočeno svoga druga. — Da mi je ko drugi tu reč kazao, na mah bih mu projurio tane kroz glavu, ali tebi praštam, jer ni sam ne znaš šta zboriš. — Pa kad ti se toliko dopala, kad ti je njena lepota toliko pamet zanela, što je ne uze, što je ne ote od oca kad ti u rukama behu? — — Nije ona htela, a što moja Perize ne će, to ja ne smem pomisliti! — odgovori Fejzija. — Dakle ti si rob slabe žene? škrgutnu zubima srčani Krdžalija nemogući da razume tu strašnu promenu, koja se učini od njegova gospodara. Fejzija se samo lako osmehnu. — Ne znaš šta može učiniti srce čovečije!... — Imaš pravo — zagrme na to Šahin, kad sam mogao verovati tvojoj zakletvi što nam je dade, u svetoj pećini od Krdže.Oh, jadna domovino!...I junačka glava pritisnuta veljim jadom klonu na prsi, ali se brzo trže: — Ali ja nesam kukavica, već junak, koji kad zaplače a on plače krvavim suzama, -vrelom krvlju od srdašca. — I sad skoči sa sidžadeta pa s prezrenjem gledajući na Fejziju poviče: S Bogom najhuđa slabotinjo, da Bog da te više nikad oči moje ne poželele, a sam će ti Bog platiti što si tako kukavički zakletvu pogazio! — I pođe k vratima. Ali sad na jedan put skoči Fejzija.Potrča za njim te ga zaustavi: — Šahine, ponose moj!Hoćeš li, možeš li mi oprostiti?... Šahin ne znađaše šta da misli.Video je da ga strašno potresoše njegove reči, ali ga još beše strah da veruje, da je opet dobno svog dragog vođa, da je povratio iz mrtvih junaka nad junacima. — Šta veliš?... mucaše on ne znajući šta će od zabune da govori. — Pogrešio sam prijatelju, ali oprosti, tako mi Boga divno ću pokajati veliki greh svoj. — Šahin raširi ruke, pa dršćuća pođe k njemu: — Da l’ doista dobro čujem?...Ti si opet moj, kruno moja sjajna?Ti si opet strašilo dušmanima našim... Fejzija ne reče ni reči već žarko prigrli čoveka što ga izbavi od propasti.Pa pošto se u tom svetom zagrljaju očistio od kukavičkog dremeža i mrtvila, trže svoju oštru đordu pa ciknu kao guja: — Zaboraviću je, tako mi Boga! — Ali kao da se uplaši sam od svojih reči, seti se one divne mesečine, seti se onog ljubljenja i zaklinjanja, pa još jednom prošapće: zaboraviti... Šahin čisto ne disaše, ali na skoro mu se povrati duša kad začu kako je krdžalija i dodade: — Zaboraviću je bar dok ne svršim sveti posao svoj!... Kao što je sunašce sto puta lepše i sjajnije posle plahe kiše, tako i Fejzija sinu kad na novo skoči na pomamna hata svoga pa polete sa svojim odabranim vitezovima- Kao gromom zgođeni prenuše Turci i po drugi put od samog glasa da se opet pojavio Kara-Fejzija... Za nekoliko dana beše cela arbanaska zemlja čista od zulumćara. — U neprestanim bojevima i poslovima malo po malo zaboravljaše mladi Arbanasin lepu Perizu, ili ako i ne zaboravljaše sa svim, a ono kad je se seti, ne spopadaše ga besnilo, već je se sećaše slatko, s tihom žudnjom.A ima li lepšeg i slađeg uživanja od tihe žudnje? Ali i to je retko bilo, jer imađaše toliko posla, da se vrlo malo odmarao pa tako vrlo retko mislio na zlato svoje. Pošto je sve uredio i popravio što beše svojom krivicom učinio, onda Fejzija namisli da kruniše svoje delo, da zauzme Jedrene... Njegova vojska, koja sad beše mnogo puta veća no što je bila u početku, bila je hrabra kao i vođ, a samo jedva čekaše ljuta boja što je žednela za vrelom krvničkom krvcom. - Sve je to znao Kara-Fejzija, a znao je da turska posada u Jedrenetu nije Bog zna kako velika, pa za to ni najmanje dangubiti nije hteo, već zapovedi svojoj vojsci da se sprema...Ali nije trebalo nikakog spremanja, jer oni su svagda spremni bili, pa samo nestrpljivo čekahu da ih viteški vođ povede na dušmana. Na posletku udariše svirke i bubnjevi, krenu se hrabra arbanaska vojska kao jato sokolova što poleti za surim orlom. Fejzija se nigde nije odmarao u takim prilikama.On je sa svojom vojskom kao besan i dan i noć jurio, i treća zora ugleda ga pod stenama ponositog Jedreneta. Kaka osećanja ne obuzeše srce mladom junaku kad s jednog brežuljka prvi put ugleda varoš na koju je pošao.Kroz ružičast veo, kojim zora obmotava svet, ugleda veliku lepu varoš kako se polako budi. —- Ona beše opasana jakim zidovima, koji iz daleka izgledahu kao neki beo pojas od svile, a nebrojene zlaćene jabuke na silnim munarama izgledahu kao razasuto drago kamenje.Pa kako veličanstveno izgledahu one kule, na kojima su se lepršale zastave! Gledajući tako Fejzija kako je lepo Jedrene, na jedan put se trže od neke čudne misli.Ta bogata varoš — mnidijaše on u sebi — do nekoliko sahata biće moja, do nekoliko trenutaka lepršaće se na ponositim onim kulama moja zastava.A kad već jednom budem u Jedrenetu, onda — dršći Stambole!Uzalud se toliko kopečiš, ova će ti ruka pobiti rogove.Arbanaska će te noga zgaziti da vidiš kako je teško robovanje!... - Ovo behu take lepe misli, njihova sjajnost toliko zanese sujetnog junaka da se ni sećao nije kako u toj varoši živi njegova draga, da nije čekao ni da mu se odmori vojska, već zapoveda da se juriši. Nema na daleko hrabrosti, kojom Arbanasi jurišiše na Jedrene; al’ ih posada hrabro odbijaše.Pa još kad stadoše rikati strašna topovska zrna s bedema i kula, pomislio bi da se svet lomi i ruši. Boj je žestok bio, a i trajao je mnogo duže no što se bojak bije, ali sreća nikad nije verna. Fejzija beše odbijen... A šta je radila lepa Periza posle onog rastanka s dičnim Fejzijom?Eda li njoj beše lakše snositi velju tugu? Ona je sa svojim ocem otišla u Jedrene, gde je dočekaše tolike rođake i prijateljice, tolika veselja i teferiči; ali Periza nije više ni za što marila.Pred ocem morala se pretvarati da je vesela, morala je da mu peva i da ga razgovara, da mu ne bi svojom tugom uvećala jade rad sramote koja nanj pade; ali kako bi joj otac otišao iz dvora, namah bi otišla u baštu pod jedan mio hladak, pa bi pustila suzama na volju, pustila srce da sebi burnim jecanjem odlane.Oh, kako je teško bilo tom nežnom devojačkom srcu!Više puta, kad je malo hladnije razmislila da će je ta prekomerna tuga ubiti, htede da zaboravi Fejziju, ili bar da ne luduje toliko za njim.Ali kad se samo setila onog trenutka kad joj je onako plemenito poklonio život oca njenog, pa još kad bi pomislila na onu noć u jasminovoj bašti, onda bi joj se opet lepi obraščići zažarili kao vatra, onda bi joj utišane grudi opet burno otskakivale a srce kucaše tako strašio, kao što kakav očajnik snažno drma tamnične prozore žudeći za samo jednim dahom u divnoj slobodi... Tako je provodila dane lepa ćerka filipskog vezira. Ia jedan put dopadoše u Jedrene crni glasi.Krdžalije, strašne krdžalije, pred kojima je Kara-Fejzija, hite k Jedrenetu.Na mah se preokrenu sve po varoši, na sve strane vreva i zveka oružja, na sve strane žurba, a kad s bedema ugledaše krdžalije gde su polegli po svojim malim konjima pa podigli čitav oblak od praha, onda nastade mrtva tišina.Sve što mogaše nositi oružje, ode na bedeme, a ženskinje ostade s nejakom decom da se Bogu moli. I Periza je u svom seraju pala na kolena, sklopila bele ruke, a nežna lepa glava klonu joj na grudi, pa se tako Bogu molila.Ali šta ga je molila?Da li da satre krvnike?Oh među njima je njen život, njena duša, među tim krvnicima njen je Fejzija... Da li da satre vojsku jedrensku, pa da se čas pre zagrli sa zlatom svojim? Oh toj vojsci je vođ njen otac, njen stari, nesrećni, osramoćeni otac... A kad se poče vreli bojak, kad zagroktaše puške, i jeknuše s grada lubarde, kad se stade razlegati uzvikivanje obojih boraca, pomešano sa jaukom i piskom ranjenika, onda se lepa Periza ne mogaše uzdržati, već polete iz dvora hoteći tamo gde beše najžešći boj; ali ona nije znala da je otac utrostručio stražu oko dvora, u kome mu beše jedinče.Ona htede da se probije i kroz te silne straže, jer on htede da svisne ne znajući da li su joj u životu još dva mila blaga; ali slabačka je ženska ruka, i ona se morala vratiti u dvor... Svrši se žestoki boj.Staloži se ona strašna žurba, i samo se čuo topot od mnogo konja, koji sve slabiji postajaše dok se na posletku sa svim izgubi. Periza seđaše u svojoj sobi nepomično.Pa kako bejaše pokrila lice rukama, nije ih htela odnimiti, jer nije smela.Ona drhtaše sva kao prut.Strepila je od svakog šušnja, jer ne znađaše šta će joj doneti, kaku li joj ranu zadati srcu, koje i onako suviše izmučeno beše. Na jedan put trže je iz tog neobičnog stanja strašna dova — nema sumnje, Muslomani pobediše... Ali otac?... — Ćeri! — povika joj mio glas — Perizo moja, je si li još živa? — Ona mu dršćući i jecajući poleti u naručje: — Oh...Dobro došao!... — htede još nešto da ga pita, ali je reči izdadoše. — Ti dršćeš zlato moje?A za što?... Periza se sabra da ga zapita nešto, ali ne smeđaše od straha i od stida, pa opet briznu u plač... — Ti opet plačeš?Pa zar tako baba dočekuješ?Za što ne ćeš da mi kažeš bolju svoju? — i on je milovaše po lepuškastom licu njezinu. Ona se tim ohrabri, pa prigrlivši ga nežno mucaše: — Oprosti babo...Ali... oh...Je li Fejzija poginuo?... Vezir se trže. — Još ga nije zaboravila!... progunđa u sebi, pa onda ljutito grmnu. — Izmače mi otrovnica guja, ali ne će dugo ako Bog da! - Perizi spade sa srca težak kamen. Ali docnije kad ode vezir govoraše lepa jedinica vezirova: — Kamo sreća da je poginuo u onom ljutom boju.Barem bi mi lakše bilo snositi što znam da je poginuo, nego što mi je sad, kad znam da me je zaboravio... Prolažahu danci i sedmice, ali od Fejzije nikaka glasa. Da l’ je doista zaboravio svoju verenicu, da l’ je doista pogazio onu svetu zakletvu što je dade pred svetim svedocima, pred nebrojnim sjajnim zvezdama?Il’ ga je možda druga neka nevolja pritegla pa joj se ne javlja?Možda je bolan? Periza htede da svisne, da poludi.Kad već ne beše drugoga leka, onda pomisli da još kome kaže jade svoje nadajući se da će tako moći malo lakše dahnuti dušom.I nije se prevarila. Ona imađaše mladu robinju, koju je volela kao sestru, jer zajedno odrastoše.A Nadina je ljubljaše više svega na svetu, pa i više same sebe.I Periza joj iskaza šta joj beše u srcu, pa onda se malo utiša.Ona se nije kajala što je odala tajnu svoju ropkinji, jer ovo verno i doista ropski i dušom i telom odano stvorenje truđaše se da je razgovori i razveseli. I doista izađe joj to za rukom.Ona je znala Perizi nešto tako lepo kazati, da se najpre lako osmehnula, ali iza tog divnog osmejka ostade na licu zračak nade... Noć bejaše odavno nastala.U celom Jedrenetu pogašene sveće, samo nesu u sobi vezirove ćerke.Ona još ne spava, još burno po svojoj sobi hoda.Kao da nekoga čeka: jer pogle kako nestrpljivo izviruje, kako zastajkuje, kako sluša...Na jedan mah podiže se teški zastor na vratima od sobe, i jedan delija u gospodskom ruhu uđe brzo. I ako se Periza, kao što se činjaše, nadala tom gostu, opet kad ga ugleda trže se nekoliko koraka, kao da je htela da se nagleda kako divno stoji dolama onom vitkom stasu mladoga junaka, kako li mu dolikuje duga vrana kosa belomu turbanu, na kom se drago kamenje prelevaše. Pošto ga se tako nagledala, osmehnu se slatko, pa onda pritrčavši mu zagrli ga žarko. — Sestro! — govoraše joj ljubeći je — kako si mi se divno opremila — ni ja sama ne bih te mogla poznati! — — Samo brže na posao biseru moj! — hitaše Nadina — jer do zore nema mnogo, a kad svane, ja treba da sam daleko od Jedreneta. — Je l’ ti konj opremljen? — — Sve je gotovo, samo daj mi oružje, jer koja vajda od samog silava baš i ako je sav u suhom zlatu! — — Hajde u riznicu! — i obe druge uzeše se za ruke pa odoše sve na prstima kroz devet soba dok dođoše u riznicu.Ja moj Bože da divna oružja što u njoj bejaše!Ne znaš na koju ćeš stranu pre pogledati, čemu li ćeš se pre diviti! Periza izabra jedan dževerdan — vredi spahiluka, a za dimišćiju i za jatagan nije vajde ni trošiti reči.Pošto se Nadina sa svim opremi, onda se okrenu svojoj gospođi: — Perizo!...S Bogom!... i raširi ruke. — Ne Nadino, ja hoću da te ispratim! — I one siđoše niza stube na mermer-avliju, na kojoj Nadinu čekaše opremljen konjic.S plavoga neba sijaše pun mesec, a iz gore podujivaše hladan vetrić.Noć beše lepa, lepša od dana. Sad se opet zagrliše Nadina i Periza: dugo se ljubljahu, pa onda se rastaviše. — Nadino, slatka sejo, nemoj zaboraviti da je moj život u tvojim rukama!... — Oh — zaplaka se devojka — a čim sam te jadnica uvredila te mi to pominješ?... — Ti mnogo više činiš no što sam ja zaslužila!...Ali oprosti što ti pomenuh... — S Bogom!... Još jedan zagrljaj, još jedan poljubac, pa se rastadoše verne druge. Nadina odleti na odmornom konicu, a Periza osta gledeći za njom s očima punim suza, i slušajući bahat njenog konja, dokle se sa svim ne izgubi. Nastade ozbilja krajina po svoj srpskoj zemlji.Svak se ostavi svoga posla, a pripasa svetlo oružje i pohita u Kočine čete, koje postadoše tako strašne za Turke, da su ovi bežali kao bez glave samo ako ih je ko spomenuo... Na skoro se očistiše od turaka sva sela i palanke.Odnekle ih istera Koča silom, a odnekle sami pobegoše u gradove zapalivši svoje kuće.Ele Turaka još beše u gradu beogradskom, smederevskom, šabačkom i sokoskom.Ali im je Koča tako drumove presekao, da nikakav glasnik iz jednog grada u drugi otići ne mogaše.Po putovima namešćaše take straže, da im nikaka pomoć ni od kuda doći ne može.Pa kad je sve učinio, onda javi svojim glavarima da se u njegovu kuću iskupe da većaju. Na mah se iskupiše junački sinovi. Kočo ih seda oko sebe po junaštvu.Uz koleno posadi Radiča Petrovića, a do njega Jovana Novakovića, mudroga kneza iz Šumadije, i njegova pobra Živka Milenkovića.A do njih svu braću redom; svaki ti je brate junak kakav tek Srbin biti može, svaki ti je neku slavnu bitku održao, svaki je najmanje dvadeset krvničkih glava odsekao... Pošto se Kočo sa svima zdravio, i malo prodivaniše kako slavni behu potonji bojevi, započe im kazivati: — Braćo i knezovi, hvala Bogu mi dovršismo srećno polu svetoga posla što ga započesmo; ali vi dobro znate da mi ne bismo mogli sve to sami učiniti da ja nesam bio u Nemačkoj i da mi ćesar nije veru zadao na mah priteći nam u nevolji sa svojom silnom vojskom a još silnijom džebanom i topovima, jer drukčije ne bi smeo narod uz nas pristati.Sad smo sve Turke sterali u gradove, ali gradova oteti ne možemo, jer džebane što smo s velikom mukom nabavili to već dotraja, a što je glavno nit’ imamo topa, ni lubarde, a s golim šakama ne možemo otimati gradova! — — Tako je brate! — reći će pa to knez Jovan, — bez topova ne treba ni misliti na gradove. — Za to sam vas sazvao — nastavi mladi glavar — da vam kažem što ja mislim; a to je da na mah opravimo tri pouzdana čoveka ćesaru da mu jave šta mi ovamo počinismo, i da šilje pomoći sad ako je misli kada slati! — — Kao što reče Kočo! — povikaše mnogi. — Što ti učiniš mi poreći ne ćemo, jer valja da se slušamo i pazimo ako mislimo doživeti sreće! — — A šta ti veliš kneže Radiču? — zapita Koča videći di on ništa ne veli već samo oborio glavu pa ćuti. — Na jednu ruku tako je — odgovori Radič — ama na drugu šta znam šta nam misli i taj ćesar?Ko može reći da on ne će za to da nam pomogne da se oslobodimo Turaka, kako bi nas posle on sam bolje pritisnuo??...A Boga mi, braćo, pravo da vam kažem: ako već moram robovati, sto puta mi je draže robovati Turčinu nego Hrišćaninu.Kad me tuđin tlači nije mi toliko teško kao kad me muči svoj... Glavari nikom ponikoše.Ništa nije lakše no da ćesar onako premišlja kao što sumnja Radič; ali skoči Koča: — Varaš se brate, nije takav ćesar, ja ga dobro poznajem.S te strane ničega se ne bojte.Već mi da ga zovemo u pomoć, a ako posle vidimo da on na drugu cilja pokazaćemo mu puta! — — Hoćeš, kad on po vilajetu razaspe jedno šesdeset hiljada vojnika! — nasmehnu se Petrović. — Onda... onda ćemo svi junačni da izginemo kad nije drukčije, al’ više robovati ne ćemo! — kliknu odvažno Koča. - — Svi junački da izginemo! — pristaše gromko svi. Tek oni u reči behu, a vrata se otvoriše. — Gle Vlajka!Dobro mi došao prijane!... povika Koča, pa mu priđe te se poljubi s njim. — Bolje našao gospodaru! — pa se onda okrenu družini, koja ga veselo pozdravljaše skupivši se oko njega: — Zdravo i mirno braćo! — — Dobro hvala Bogu!Kako ti brate Vlajko? — — A da šta je to, jadniče?! — povika začuđeno knez Živko ugledavši e je Vlajku privezana ruka — ti si dopao rana? — Svi se začuđeno zgledahu, a on pogleda na ruku pa se samo nasmeši. — Ništa — veli, okrznu me jedna Turkešanja, ma časnoga mi krsta dobro im platih. — Šta Vlajko, ti iz boja dolaziš? — pitaše ga začuđeno Koča. — Te još iz kakog boja... ponosno odgovori ranjenik, pogledajući ih sa smešenjem. — Šta veliš? — povikaše svi — a gde to beše? — — Ehe, u nas to ne ide tako.Hoćete da vam pričam a ja jedva govorim.Nije šala od Smedereva dovde nigde stao nesam, samo da čas pre donesem radostan glas, a vi ni čaše rakije!... — A što ste se ukočili deco? — karaše Koča sluge — što ne služite?... Pošto se ranjenik malo potkrepi, stade pričati: — Pre peki dan čujem ispod ruke da se vidinski paša s grdnom silom uputio u pomoć Smederevu i Beogradu, pa pomislim u sebi: Vala ne ćeš dok je Vlajku glave na ramenu, i dok nosi o bedrima sablju samokovku, a o ramenu pouzdanu ruku.Pa vam lepo prevarim svoje s kojima sam opkolio Smederevo da se ne bi kako prisetili, te uzmem samo 50 al’ valjanih momaka, pa hajde paši u sretanje.Na moju sreću natušti se nebo misliš sad će prsnuti, i da nesam odrastao u onoj okolini, Bog i duša ne bih znao koraknuti već bih stao pa tako čekao zore.Dok eto ti paše.Stoji topot i vriska konja, stoji zveket oružja, da ti zagluhnu uši.A ja istom ožežem iz dževerdana, pa isunem jatagan te udri.Koliko smo se tukli, tri puta smo više vikali i derali se, ne bi l’ Turci pomislili da nas ima deset puta onoliko, koliko doista bejaše.I ne prevarismo se.Paša i njegove delije smetoše se kao ćurke, dok tek počeše po onom mraku i među sobom da se kolju.Ede da vam ne duljim lakrdiju, dok je svanulo svršismo posla.Paši ne beše ni traga ni glasa; a delije njegove ostadoše koprcajući se po polju.Ama bogme i moja ruka zaglavi!... — Ništa to Vlajko, proći će te ruka, a kad umreš i posvetiće ti se za toliko junaštvo što njome počini! — — Tako i ja velim.Samo da me hoće koja sreća naneti na kakvog valjanog Negotinca, brzo bi se moja ruka zalečila! — Pošto su još malo divanili o tom Vlajkovom junaštvu, otpočeše opet da većaju koga će šiljati ćesaru. Ali nesu dugo većali, jer se s polja začu velika praska i vreva.Na jedan mah uleti momče u sobu: — Gospodaru, dođoše neki gosti! — — A odakle su? — — Bogme ne znam tek na njima je odelo baš onako kao torle što ga donese iz ćesarije! — Svi pohite na dvor, kad tamo Koča na jedan put stade.Nije mogao da veruje svojim očima.Ali jedan između gostiju, na kome beše najsjajnije odelo raširi ruke pa pođe njemu.Bratski se zagrliše pa dugo ne mogahu da progovore od radosti. — Dobro mi došao gospodine dženerale! — promuca na posletku Kočo. — Bolje te našao moj dragi Kočo!Eh, pa čekaj da te se nagledam. — I dženeral gledaše mladoga poglavicu srpskog s osobitom milinom: — Kako si strašan postao u tim haljinama: Bog i duša ne bih nikad rekao da je to moj oficir; car je čuo sve šta si ti počinio za ovu godinu dana, pa za to me je i poslao da te mesto njega očinski zagrlim i da ti donesem njegovo srdačno pozdravlje.— I on ga opet zagrli. — Ja još ništa učinio nesam gospodine dženerale, a hvala ćesaru na milosti!Ali mi stojimo na dvoru, hajdemo u kuću! — I Kočo povede miloga gosta u kuću, a njegovi četnici iđahu polako za njima zdraveći se sa sjajnom pratnjom dženeralovom. Kad uđoše u kuću, dženeral zapita Koču: — A gde ti je majka?Je li još živa? — — Jeste gospodine, ona se i ne nada tolikoj sreći, kojom me danas obasu tvoja milost — pa onda dozva jednog momka, koji stajaše kod vrata: — trči momče Dragomirovoj kući, te mi zovi majku! — Kočin gost kad začu ime Dragomirovo zamisli se: — Dragomir...Čekaj molim te...Tako beše čini mi se ime tvome tastu... Koča pocrveni kao ruža. — Dobro, dobro, — nasmeši se dženeral — videću jesi li mi lagao! — Pa onda poćutavši malo okrenu se Koči: — Ama šta mi radimo Kočo?Ti mi i ne kaza kako se zovu ovi junaci? — — Ovo su gospodine dženerale oni vitezovi, koji su mi desna ruka bili i bez kojih ja ne bih nikad ništa učiniti mogao! — Pa ih za tim stade kazivati redom, ređajući svačija junaštva. — A ovo je braćo — okrenu se svojima — dženeral Stevan Mihaljević, koji mi je bio i otac i majka dokle bejah u ćesarskoj vojsci! — Mihaljević stisnu svakom srdačno ruku, pa im reče: — Ni vas ne će mimoići carska milost! — pa onda im kaza po imenu svoje pratioce.To behu sve mladi satnici i kapetani iz Mihaljevićevog frajkora.Kočo se sa svakim poljubi i prijateljski upita. — Gle još jednog delije!... reče Stevan kad ugleda Mrguda, koji kao neki kradljivac strašivo uđe unutra. — To je moj brat — prihvati Kočo. — Koga ti voliš više po sebe!O sećam se koliko si mi o njemu govorio.Čekaj, čini mi se još mu imena nesam zaboravio.Jest ja, to je Mrgud.Zdravo prijatelju! — I Mihaljević ga zagrli srdačno. U Mrgudu pomrče svest...On nije mogao da razume toliku slavu i sjajnost...Pa onda ta prevelika ljubav Kočina, za koju mu on vraća najgadnijom izdajom.Ali ništa, to ne beše kadro da njega pokoleba ili da ga smete u njegovim paklenim namerama.On dakle pritrča svojoj veštini, pa je tako lepo znao besediti da ga je na brzo Mihaljević zavoleo kao i Koču. U to dođe i mati Kočina sa starim Dragomirom, i dženeral se sa svima najljubaznije zdravljaše i pitaše.Ali mati Kočina nije imala kad besediti, već joj valjaše zgotoviti gospodsku večeru za tolike nenadne goste.I ona s Leposavom navali oko toga posla, ostavivši Koču i Mrguda da sa starcem razgovaraju goste. — — Kad bi posle večere, i Mihaljević otpusti svoje pratioce, i Koča svoje glavare da spavaju, pa kad tako ostadoše sami, započeše zboriti o namerama carskim i o tome kako bi se najlakše Turci i iz gradova isterati mogli. — Ja sam baš zbog toga hteo da pošljem svoje ljude k ćesaru, ali kad ti dođe, to je mnogo bolje! — — Čuj me sad sine da vidiš kako stoje stvari.U Zemunu je silna glavna naša vojska s poglavitim vojvodama i s tri stotine topova.A u Klenku naspram Šapca ima jedno deset hiljada s nešto topova.Ali što je najglavnije, do sad je u Klenku već i sam car s knezom Ponjatovskim, vojvodom Mitrovskim, Miloradovićem, s dženeralom od topova Rovruom, i s još mnogim vojvodama i dženeralima! — — Ali što će tolika sila u Klenku, što li će i sam car? — pitaše začuđeno Koča. — Car hoće najpre da otme Šabac, pa onda da pređe na Vračar sa svom vojskom i sa svim topovima da osvojimo Beograd! — No čuj dalje — mi ne smemo oklevati.Koliko imaš ti svega pod oružjem vojske? — — Devet hiljada gospodine dženerale! — — Oho — nasmeši se Mihaljević — to je bogme pozamašna gomila.Dakle uzmi dve hiljade, pa da idemo pod Šabac.Car hoće da te što skorije vidi.A ostalu vojsku opravi s najpouzdanijim vođima pod Beograd, ali im zapreti da ništa ne počinju dok mi ne svršimo sa Šapcem i ne dođemo s topovima!... Još iste noći opravi Kočo glasnike svima glavarima, koji držahu na okupu vojsku i koji ne behu na veće došli, da pohite svaki sa svojim četama na skup. Ne prođe dva dana a celo polje varvarinsko pritisnu silna vojska. Još u zoru 18.Aprila, opaziše Turci Šapčani sa svojih bedema da se u Klenku silna kaurska vojska iskupila, pa ih prođe neka jeza.Zapovednik šabačkog grada Memed-aga Janjić brzo sazva svoj divan da se posavetuju što će i kako će, jer već sumnje nema, kauri hoće Šabac.Ali dok oni na tenani srčući kavu i žubreći većahu, dotle i ne spaziše kako od Mitrovice pod Klenak siđoše nebrojene lađe, i kako za tili čas u dva maha prebaciše na srpsku stranu dve grdne vojske. Kad izađoše begovi i efendije sa divana, ugledaše po šabačkom polju silno čadorje koje se beljaše e bi rekao da je sneg pao.Oni dugo ne mogahu da veruju svojim očima, već mnidijahu da to neki mađionik šalu sa Šapcem zbija; ali kad videše da tu nema šale, onda sami zapališe jedno podgrađe koje najslabije beše, pa se onda utvrdiše i počeše brzo opkopavati. — Ceo je dan prošao u spremanju i s jedne i s druge strane, ali Nemci još ne hoćahu udariti.Kad bi pred veče, i nad Šapcem se poče spuštati tiha noć, stiže pod Šabac još jedna vojska, stiže ljuta srpska vojska koju predvođaše Koča. Radosno uzvikivanje austrijske vojske obznani caru Josipu, koji već bejaše sa svojim vojvodama u Klenku, da je stigla srpska vojska, i on brzo posla jednog svog doglavnika da mu Koču dovede. Kako se Mihaljević s Kočom pojavio na vratima careva šatora, car ustade sa stolice i pohita im na susret. — Dobro došao, dobro došao, dragi moj kapetane — govoraše car više češki no srpski, stiskujući mu prijateljski ruku — kako ti je hrabra vojska?Je li umorena? — Nije care gospodine! — zboraše srpski junak smerno poklonivši se — ona je vesela i odmorna samo kad joj obećam da ću je skoro povesti u boj!... Vojvode i oficiri, koji se u taj mah kod cara desiše s osobitom milinom gledahu mladog vođa srpskog kako slobodno govori, kako li se s carem ponaša.Osobito ga s radošću smatrahu Srbi kojih beše dosta oko cara.Čisto ne mogahu odvojiti očiju od njega.Toliko im se dopalo ono junačko držanje, toliko mu dolikovaše ona krasna srpska dolama i ostalo kićeno ruho i oružje koje se sve prelevaše u zlatu i srebru. Car se nasmeši na Kočin odgovor. — To ćemo dakle sutra moći jurišiti ia Šabac?... zapita za tim. — Ako je do moje vojske, još večeras care gospodine! — Josip ga potapša po ramenu pa mu onda ispriča kako je namislio na varoš napasti pa i na grad, i pošto se s njime vrlo dugo prijateljski razgovaraše, otpusti ga da se odmori. Koča pregleda još jednom svoje čete, izdade neke zapovesti, pa onda leže da malo otpočine, i — kao da ga u zoru ne čekaše ljuti bojak snivaše slatko tiho o kući svojoj, o miloj verenici svojoj... Još ne beše dobro ni svanulo, a carska i srpska vojska poče se spremati.I na jedan put zagrmeše topovi na Šabac, i to i sa srpske i s Nemačke strane.Sa srpske strane upravljaše topovima slavni topdžija Rovruo, a od Klenka upravljaše sam car ne gledajući što oko njega padaju topdžije, jer i Turci prosipahu na sve strane strašnu vatru kako iz pušaka tako i iz topova.Na jedan put buknu varoš u plamen, i car mahnu svojom belom maramom. Na taj znak jeknuše trube iz sviju četa, te oglasiše juriš. Dženerao Mihaljević započe juriš sa svojim frajkorom.On se strašno borio, njegovi vojnici behu doista hrabri, ali to ništa ne pomože, Memed-aga se očajano branjaše, i umeo je kod svojih Turaka toliko raspaliti ono njihovo besnilo, da su kao slepi udarali, i Mihaljevićev frajkor stade ustupati. U rezervi je stajao knez Ponjatovski sa svojim odeljenjem, pa kad vide da Mihaljević ustupa, brzo obode konja i poleti u vatru vraćajući i hrabreći zastrašene frajkorce.Ali Turci pobesneše još većma videći da đauri beže, pa stanu još silnije napadati, i tako Ponjatovskog na jedan put opkoli povelika turska četa, i hrabri junak obrvan od silnih rana pade s konja. Kad Koča to ugleda, navuče mu se krv na oči, pa zaboravi da treba da čeka na znak kad će on napasti, već samo isunu jatagan, a poleže po vrancu, pa grmnuvši: — Juriš braćo za veru hrišćansku! — poleti u boj, a sve njegove čete za njim. Koča se beše uputio na onu stranu, gde vide da malo čas pade Panjatovski, i stignuvši na mesto kao munja, rastera Turke oko njega, pošto sam obori trojicu, pa se brzo saže k telu kneževu da vidi je li još u životu.I doista, on se mučio da ustane, pa kad podiže glavu i ugleda nad sobom Koču, lak osmeh pređu mu preko dica i isprekidanim glasom pitaše: — Oh... brate Srbine...Kako je u boju?...Drži li se dobro naša vojska?... Sve je dobro kneže! — govoraše Koča usplahireno na sve strane osvrćući se i ne znajući šta da radi.Izneo bi ranjenika, a ne sme da ostavi čete svoje.U toj muci na sreću ugleda kapetana Sokolovića, koji sa svojim varadinskim strelcima u najvećem trku hićaše u pomoć. — Sokoloviću! — vikaše Kono mašući mu rukom — Sokoloviću brate — reče za tim kad se ovaj opazivši znak približio — ovde leži knez Ponjatovski u ranama.Gledaj da ga izneseš iz boja, jer čini mi se nesu mu rane samrtne!... Ovo izgovorivši obode vranca i odlete svojima, i dok Sokolovićevi vojnici na ukrštenim puškama izneše iz boja hrabra Poljaka, Koča je već bio u sredini svojih vitezova, i već je kroz Turke proletao strah gde su god ugledali kićenu perjanicu koja se lepršala na Kočinom kalpaku. Sokolović pošto je spasao kneza, pohita za Kočom, ali ovaj bejaše već zauzeo celu varoš, i prodiraše napred besno sekući i gazeći Turke koji pobegoše te se zatvoriše u grad od njegove vatre.Pošto dođe skoro do pod same zidove zaustavi se hrabri vođ srpski da malo dahne.U tom ugleda dženerala Mitrovskog, koji se desnog krila približavaše, pa mu povika: — Šta je to vojvodo?Zar si napustio Kamičak potok?Bog i duša hoćemo doći između dve vatre, ako se nešto od Zvornika uputi kaka pomoć Janjiću.! — — Ne ćemo junače!Mene je odmenio pukovnik Staraj, a ja dolazim da zauzmem varoš! — — Dobro — odgovori Koča — zauzmi varoš a ja ću sa Sokolovićem na grad pa što Bog da! — I na njegov znak sve čete grmnuše strašno: napred!Te tako se žestoki boj produži na novo još življe. U to se spusti noć.Koča nije hteo da stane, on navaljivaše silno, al’ se Turci žestoko branjahu. Celu noć ne prestajaše ni top ni puška.Kad bi u zoru, Koča viknu svojoj braći: — Junaci, hoćemo li da sramno odstupimo od ovog grada?... — Juriš! — beše mu gromki odgovor. I Srbadija jurnu i po treći put na grad, i u jedan mah umukoše turske puške i topovi, a na bedemima se pojavi bela zastava koja se tri puta pokloni. Turci mole za milost. Koči sijnu lice od radosti.Brzo opravi glasnika caru da pita hoće li primiti predaju, i car mu javi da je prima.Sad Koči dođoše iz grada tri bega da ugovore predaju.U zamenu pak opravi Koča u grad tri svoja vojnika, pa onda odvede begove k caru.Josip najpre zagrli Koču, nazva ga sinom svojim, pa pošto ga je pohvalno za divno junaštvo, koje zajedno sa svojim četama pokaza, poče ugovarati s poslanicima.Ali u taj mah stiže jedan perjanik caru i javi kako je ponositoga Memed-agu Janjića uvredilo što mu u zamenu za njegove begove poslaše tri prosta vojnika. Car se nasmeja pa mu posla grofove Esterhaziju i Brodanovića sa Sokolovićem, a nastave razgovor s begovima.Car im je sve davao osim oružja.Te tako po podne prođe Memed-aga s pognutom glavom ispred cara i njegovih vojvoda, a za njim iđaše 30 begova, tri hodže s kadijom, i na posletku pod četvoricom zastavnika devet stotina Turaka. Pošto oni svi prođoše ispred cara, onda počeše izlaziti žene i deca.Beše ih preko dve hiljade.Caru se sažali pa se okrenu Sokoloviću koji malo po dalje stajaše: — Kapetanu, gledaj da što skorije ovu sirotinju propratiš u Bosnu! — Kad je u Panjevac stigao glas kakvu je slavu zadobio Koča otevši Šabac, celo se selo orilo od pesama, kao što su se orila sva kićena polja i dubrave srpske, samo je Mrgud na taj glas hteo svisnuti od muke. . — Šta je tebi čedo moje? — pitaše ga majka, milujući ga po usplamtelom čelu — Što si tako tužan?Zar se ti ne raduješ slavi i sreći brata svoga, zar ti nije milo, što ćemo još za malo sa svim biti slobodni?... — Sve je meni majko tako milo kao što samo bratinskom srdu biti može, adi... oh, ljuti su me bolovi spopanuli.Od glavobolje ću ti svisnuti majko!-— Majka brže skuva neke trave te mu spremi da pije, i on se doista tako znao pretvoriti da je svak morao pomisliti da je bolan. — Ne mogu duže snositi! — povika Mrgud na jedan put, pa zapovedi da mu se konj osedla: — Hoću majko da se prođem po polju, ne bi li mi malo bol odlanuo! I za malo njega ne beše u Panjevcu.On je naglo hitao pitomome Senju ispod Ravanice, jer samo tu beše svagda leka njegovoj glavobolji. Pobro ga je divno dopekao.Adi Mrgud nije sad mario za časti. — Pobro, da l’ si čuo crne glasove od Šapca?... Mirko obori glavu pa prošanu: — Čuo sam. — Pa šta da radimo?Do vezira dopreti ne možemo da se dogovorimo... — Ne možemo — prihvati Mrgudov pobro — jer je taj kletnik tako ponameštao straže, da ni gavran ne može uleteti u grad da ga oni ne spaze! I sad ućutaše obojica za nekoliko trenutaka. — E pa kad je tako — govoraše Mrgud lukavo smešeći se, i ispod oka pogledajući svoga pobra — onda da se manemo osvete?... Mirko skoči kao besan: — Ako si ti kukavica, ja nesam.Ja mu se moram osvetiti, pa da mi valja za to sto puta umreti.Ta ja nikada, nikada ne mogu zaboraviti sramotu što mi je ta guja otrovnica nanese na Crnom Vrhu! — I njegova se pesnica grčevito stezaše. Mrgud ga žarko zagrli: — Oh pobro, oprosti, ja sam te samo kušao da vidim jesi li ohladneo, ali hvala Bogu ti si još moj pravi prijatelj.Ta zar bi ti mogao i pomisliti da ću ja moći odustati od osvete?Ja nikada ne ću zaboraviti, nikada brate ne mogu mu zaboraviti — ali šta?Ta on ga je ljubio i pazio kao rođena brata, svako mu dobro činio, i nikad ga uvredio nije — da se hoće silom da načini da je bolji od mene! - dodele,. — Ali šta ćemo sad da radimo? — Evo šta ja mislim! — reći će Mrgud — već s vezirom treba da prekinemo jer je sve badava.Do koji dan moraće se i on predati, osobito što onom hrsuzu pomaže i ćesar.Dakle treba drugim putem da ga satremo.Kad se svrši krajina, po svoj pridici u zemlji će nam zavladati Nemci.Za to valja da ga njima oblažemo... Mirko se zamisli. — Ali kako? — zapita na to brzo. — Ja znam kako.Onomadne je u mojoj kući kod onog kletnika bilo veće, i ja sam sakriven sve čuo što se zborilo.U tome ću svagda naći ono što mi treba da mu kod Nemaca smrsimo konce, i da ga se oprostimo! — A ako ni to ne izađe za rukom, onda — tako mi osvete — zubima ću mu grkljan iščupati!... Dok je Koča onako junački napadao na Šabac i pomoću ćesareve vojske zauzeo ga, dotle su već bila počela čarkanja oko Beograda, i svaki dan je bilo pucanja čas na Savi, čas na Dunavu.A po kadkad Turci izlažahu i iz svojih šajaka pa napadahu na silne radenike, koji od Bežanije do Zemuna kopahu opkope.Danas jedni, sutra drugi pobeđivahu, ali do ozbiljna boja još ne dođe.U to stiže i zima, a na Beograd ne udariše ni Srbi ni ćesarska vojska. Koča hoćaše da svisne od srdnje.On je dobro znao Osman-šašu, znao je da ako sad nanj ne udare, docnije će posao deset puta biti teži.I doista nije se prevarno.Kad vezir beogradski vide da i mraz steže, da se i Dunav i Sava zalediše, a đauri stoje na starim mestima, niti misle napadati, onda se opet raspali njegovo staro besnilo, onda opet češće kucaše rukom po okićenom balčaku dimišćije svoje škrgućući zubima i preteći đaurima.Pa i vojska njegova, koja bejaše klonula kad je videla kako je sa sviju strana opkoljena, sad na novo ožive, jer vide da se đauri ne smeju pouzdati, da pe smeju udariti. Ali to nije mario ćesar Josip, nije hteo da sluša molbe i navaljivanja Kočina, već razredi vojsku svoju na zimništa, na i Kočo raspusti svoju vojsku zapovedivši joj da na prvi njegov mig bude na okupu, pa onda s nekoliko svojih glavara i s jednom četom ode kući svojoj u Panjevac da provede zimu. I u Arbanaskoj nastade zbog zime tišina.Fejzija se vrati u Krdžu kući svojoj, pa provođaše vreme uz pesmu i tamburu.On je živeo u sred većeg dela svoje vojske, koju nije hteo raspuštati.Deljaše narodu pravicu, a kad je bio usamljen, onda se gubljaše u slatkim pesmama što ih tako lepo izvijahu mlade đuvendije, da je vatreni Kara-Fejzija malo po malo sa svim zaboravio ono što je mislio da nikad zaboraviti ne će moći, zaboravio je svoju Perizu... Dok se to sve događalo, Abdi-paša, nekadašnji vezir od Filibeta, postade sultanovom milošću serašćer; ali tatarin, koji mu donese ferman za vezirstvo od tri tuga, donese mu i knjigu od sultana, koja nešto čudno kaževaše; jer Perizin otac svu dragu zimu provede žurno kupeći silnu vojsku, i toliko se oko toga zaneo beše, toliko se brinuo da je sama njegova šćerca opazila i ako je od tuge i tihe slađane žudnje za svojim zlatom i za sebe zaboravila bila, i da ga je više puta milujući mu namršteno čelo svojim nežnim malim ručicama zapitala oda šta je tako setan.Ali sedi serašćer na to ne odgovaraše. Za to vreme provođaše se Koča kod svoje kuće sa svojom rodbinom i prijateljima gotovo srećno; ta samo mu jedno nedostajaše, a to je što mu divna Leposava nije već verenica ljuba; ali on nije hteo na to ni da pomišlja, jer se sećao svoje svete zakletve, znao je da on ne sme biti srećan dok Srbadija ne bude slobodna i srećna, a zadovoljavao se tim što ju je svaki dan videti mogao.Oh!... možda mnogo više sreće, mnogo više božanstvenog uživanja ima u onom nemom gledanju što tako strašnom al’ u jedno i tako ljupkom svezom svezuje dva srdašca, u onom nemom laganom pritisku ruke... Jedino što je čemerilo život mladome narodnom vođu, beše vlastoljublje, koje pokazivahu ćesarove vojvode pa i sam ćesar, koji je tobož prešao u Srbiju da pomogne ne bi l’ se oslobodila od robovanja, a ovamo sam radio da je sebi prisvoji. Jedno jutro ta briga beše Koču toliko obuzela da nije mogao dalje snositi, već zovnu Mrguda da se s njim razgovori. — Šta je to slatki brate? — pitaše ljubazno i pritvarajući se izdajnik — što ti se čelo tako strašno natuštilo?Tebe neka briga mori?... - Pogodio si Mrgude...Ja hoću da svisnem... odgovori Koča isprekidanim rečima i zamišljeno gledeći preda se. — A šta ti je?Kaži bratu svome.Šat ću te moći malo razgaliti! — Koča ćutaše poduže kao da nije čuo bratove reči, pa na jedan put diže glavu: — Pošlji brate glasnike svima glavarima, hoću nešto da većamo! — reče za tim brzo. Pakleni osmeh pređe Mrgudu preko lica, pa prozborivši nekoliko reči, siđe brzo na dvor te zapovedi nekolicini momaka da posednu konje, i da odnesu glavarima zapovest Kočinu, pa za tim pođe u odaju svoju, brzo napisa nekoliko reči te zapečativši zovnu jednoga momka. — Ova knjiga valja da bude sutra na veče u Zemunu! — govoraše mu predajući pismo. — Gospodaru?... pitaše začuđeno momak gledeći Mrguda razrogačenim očima. — Uzjaši najbržeg konja, pa da nesi stao dok ne stigneš kud rekoh i ne predaš knjigu — ovde mu prišanu jedno ime, pa onda pogledavši ga oštro u oči nastavi: — Ako čujem da si i rečcu kome kazao kuda sam te poslao, tako mi Boga ne će te zemlja dočekati živa, a ako učiniš kao što valja, - dobićeš blaga koliko hoćeš! — Siromah momak ne mogaše ni pomisliti šta u pismu piše, pa za to zadade poštenu reč da će sve onako učiniti kako mu zapovedi Mrgud, i za nekoliko trenutaka on osedla najbržeg i najodmornijeg konjica, te odlete preko ravnoga Levča. Možda niko nikad nije u takom nestrpljenju čekao da prođu četiri dana kao što je Mrgud čekao, pošto opravi knjigu.Činilo mu se kao da na samim iglama stoji, činilo mu se umreće, a ne će dočekati da prođu ta četiri dana.Od svakog je šušnja strepio, a kako bi začuo bahat od konjskog hoda, on bi istrčao da vidi ko dolazi, a osobito ga mučaše jedna misao.Malo — malo pa bi zastao i zamislio se: — Ta samo da glavari ne dođu pre njega, a već ako i ne misle baš o tom većati, ja ću ih lako dirnuti u onu žicu koja valja...Ali valjda ne će.I ako dođu, svi stići ne mogu.Nije šala koliko ima Ranko da ide, pa Mitar!...Ha, ne će sad izmaći iz moje klopke!... — Tako mrmljaše u sebi Mrgud nestrpljivo šećući se, i čuvajući se oštrog pogleda materinog, jer ona bi na mah opazila da u njemu nešto ima. Kad se smrče i četvrta noć, onda Mrgud beše kao lud.Svaki čas nalazio se oko kapije, a kad svi polegaše on ode u svoju odaju, ali se iz nje izvuče i gledajući da ga ko ne spazi izađe polako iz kuće pa čak i iz sela te sede ia jedan kamen u kraj druma, ali je vrlo malo sedeo; tako je nestrpljiv bio...No nije se dugo još mučio.Kad bi pred po noći, kako bejaše vedra mesečina, ugleda on još poizdaleka dva konjanika, koja u najbržem trku jezdiše drumom.Mrgud malo bolje pogleda, pa kad se još bolje uveri da su to doista oni koje on čeka, stade čisto igrati od radosti.Adi na brzo priseti se nešto pa stade u sebi gunđati: — Ali ovaj momak može me izdati...Osobito kad vidi kako ja nepoznatoga krišom u kuću uvodim...Ali naći ću ja njemu leka!... . U to stigoše konjanici, od kojih jedan beše doista onaj momak, koji je knjigu odneo, a drugi beše neki oficir iz ćesareve vojske, ali se beše tako zamotao u kabanicu da su mu se samo oči videti mogle. Posle prvih pozdrava, Mrgud se okrenu momku: — Ti sad odmah okreni nazad pa pohitaj u Senj i Mirku Stepanovom, ti ta poznaješ?... — Poznajem, gospodaru! — E, k njemu upravo da odeš i pozdravi ga od moje strane da je sve dobro.Još ćeš povesti sa sobom i konja ovoga gospodina, i da me čekaš u Senju dok ja ne dođem. Sluga je navikao vršiti zapovesti gospodareve, pa i ako je bio kao mrtav od umora, opet usede na konja i vodeći u povodu drugog odjezdi istim putem kojim je i došao. Nepoznati koji sjahavši s konja malo na strani stajaše, začuđeno pogleda Mrguda kad mu konja momak odvede. — Nemojte se čuditi gospodine! — prihvati Mrgud koji je razumeo taj pogled: — Vašeg konja ne sme niko ovde videti, kao što niko ne treba ni da pomisli da ste vi ovde.Ali hajdemo.Samo pazite! — Nepoznati pođe za Mrgudom vrteći po malo glavom.Posle nekoliko trenutaka uđoše oni u kuću, u kojoj davno već sve pospalo beše, i sve na prstima uđoše u Mrgudovu sobu, a ni jedna živa duša nije ih spazila... —- Imate pozdrav — reći će nepoznati pošto Mrgud pažljivo zabravi vrata i sede do njega — od gospodina maršala Laudona.Vaši točnost i vaše zauzimanje za carske poslove toliko mu se dopalo, da — verujte mi vas ne će zaboraviti carska milost! — Mrgudu se zasijaše oči od radosti.Što je bio počeo drhtati da mu ne će zločinstvo tako lepo ispasti, sad je opet bio radostan.Sve mu se namere izvršivahu što samo biti može. — Ali verujte, — nastavi nepoznati — ja se tome čudu ne mogu da načudim.Kad mi je maršao dao zapovest da se namah krenem, iskazao mi je sa dve tri reči u čemu je stvar, ja sam se čisto skamenio.Ja sam bio u boju na Šapcu, pa sam video da se mladi poglavar srpskih četa borio kao lav!Ta on je upravo grad i zadobio... — Doista... — griskaše Mrgud usnice — on je hrabar, — al’ je kukavica!...No manimo se taka razgovora.Vi ćete se sami uveriti, samo kad ste srećom još noćas stigli, a sad otpočinite, jer ste od silnog umora već malaksali!... Sutra dan nastade živa vreva u kući Kočinoj.Tu beše gostiju izobila, a svaki čas novi prispevahu.Pre nego što se smrklo svi glavari i četnici Kočini koje je pozvao skupiše se.Domaćin ih počasti malo, dok se poodmoriše da vide na čemu su.Koča ih uvede u nameštenu sobu, gde je obično većao, a s njima uđe i Mrgud, koji je na svima većanjima bio, i ako nije bio u vojsci, jer Koča nije ništa krio od brata svoga. — Radiču brate! — poče vođ gorko — ti si pravo imao što si posumnjao na ćesara i njegovu jadnu vojsku!... — I zaniha tužno glavom. — Oh moj Kočo!Ne nadaj se ti nikad u tuđina.Teška i preskupa je tuđinska pomoć!... Kad Mrgud vide o čemu se povede razgovor, zakuca mu življe srce, a oči mu se nehotice oteše na vrata od jednog ormana koji po turski u zidu sazidan beše, a uz to podrugljiv osmeh lepršaše se na njegovim usnama. — To je istina brate, — prihvati Kočo tužno: — evo su nam već u jednu po jednu varoš, koje mi sa silnom krvlju i žrtvom zadobismo, namestili svoju vojsku, svoje sudije...Za to sam vas braćo sazvao da se dogovorimo šta ćemo raditi, jer bogme ja ću pre izgubiti glavu no što ću pustiti da moj kukavni narod iz jednog ropstva padne u drugo!... — I mi svi tako velimo! povikaše četovođe i knezovi. — Ja bih rekao — poče Mrgud na to — da se kuje gvožđe dok je vruće, za to još sad na mah da udarimo pa da isteramo iz zemlje te ćesarovce! — i srčani junak škrgutnu zubima. — Nemoj tako junače! — prihvati Radič — ti si nagao, pa ne pomišljaš da u Beogradu ima Turaka, koji će namah izleteti iz svog prokletog gnezda pa nas satrti, te posle teško ostavljenoj sirotinji!... — Bogme tako je! — potvrdi nekolicina. — E pa šta ćemo da radimo? - zapita knez Milenković. — Evo kako ja mislim — odgovori Koča: — za sad da ćutimo, i da ne damo nikom da opazi e smo mi nezadovoljni s ćesarovcima, pa da čekamo proleće, onda će se, kao što sam pouzdano doznao, udariti na Beograd, a kad više ne bude ni jednog Turčina u Srbiji mi ćemo svršiti što imamo s ćesarom.Zahvalićemo mu na pomoći, i reći ćemo mu da se mi i sami upravljati znamo!... — A časnoga mi krsta, ako ne htednu lepo, hoćemo ih naučiti pameti — nastavi starac Novaković - pa baš da im je sila deset puta veća! - Ono, mi smo se zakleli.Ili ćemo svi biti slobodni, ili ćemo svi da izginemo! — završi Kočo, i tako se veće svrši. Onako isto pažljivo kao što je Mrgud uveo nepoznatoga i namestio tako zgodno da je sve čuo što se govorilo, tako ga je isto pažljivo izveo i iz kuće i iz sela, a niko ga spazio nije. — Eto gospodine — šaptaše Mrgud — eto videli ste šta zbore i misle srpski glavari, pa sad kažite čestitome maršalu da je sve istina što sam govorio, pa neka gleda šta će i kako će!... Nepoznati stajaše nekoliko trenutaka nepomično, i gledeći preda se u zemlju. — Još ne mogu da se razberem! — govoraše u sebi: — Što Koča i njegovi misle i smeraju, to pokazuje da su pravi srpski junaci — oh, ta i ja bih da smem tako isto mislio — ali ovo gadno stvorenje, ova kukavica što izdaje rođenu braću!...Ta što ne smem da mu iščupam crnu dušu!Prokleta zavist! - Za tim nastavi jasno: - Vojvodo, ja vam još napred čestitam milost njegova veličanstva, a ako i dalje budete tako radili ja vam kažem da ćete odmah biti postavljen na mesto Kočino! — Mrgud rastavši se s nepoznatim poduže stajaše na istom mestu, pa onda s paklenom radošću na licu okrenu se kući svojoj pa grmnu: — Dotraja i tvoje prokleta gujo, sad ću ja biti prvi a ne ti! Tek što sijnu proleće, tek što zelenilo pokri krasne gore i pitome drage srpske, a vojske se stadoše na sve strane kretati i primicati Beogradu: ali kao da se još nešto čekaše, jer o glavnom napadu ne beše ni pomena.Samo što puškaranja i omanje zadevice pokazivahu da još traje krajina... Dženerao Mihaljević pređe sa svojim frajkorima (dragovoljcima) preko Kolubare, gde mu je zimnište bilo, i stane u Ostružnicu.Jedno njegovo odeljenje moralo je da ide spram Železnika do Velike Moštanice, i tako po malo stane se približavati Beogradu. U to isto doba spram Beograda radilo je dve hiljade Sremaca, i Osman-paša neprestano je gruvao iz topova te rušio opkole, ali su mu i graničarske šajke, koje su neprestano krstarile po Dunavu i Savi, mnogo jada zadavale, rušeći baterije i paleći varoš iz svojih topova i kumbara. U tom spremanju prođe celo leto, i tek u u početku Septembra 1789 pređe maršao Laudon sa svojim korom i sa 28 hiljada pešaka i 4 hiljade konjanika.Dok se most na Savi kod Bežanije gradio, i dok je vojska prešla na srpsku stranu, Turci umukoše.Ni jedne puške nisu izbacili.Ali kad se vojska stade na Vračaru razređivati, kad se sa Dedinog brda zacrniše topovi i zastave, kad se razasu belo čadorje po prostranom polju, onda izleti iz Beograda nekoliko stotina konjanika, ali ih ćesarevci smejući se oteraše natrag.Sad se još bolje razredi silna vojska, a tek što se ona smestila, od banjičkog brda podigoše se grdni oblaci praha, a iz praha prosjajivaše sjajno oružje.To behu Kočini sokolovi, koji pevajući silažahu u dolju, pa onda i oni pobodoše svoje zastave te se nastaniše do ćesarske vojske.Koza sa svojim četovođama ode Laudonu, i on ih vrlo ljubazno primi, ali kad oni odoše iz njegovog šatora, Laudon prosu svoju srdžbu, koju je pred Kočom teškom mukom krio, pred svojim oficirima. — To je dakle ta kukavica, taj mravak, koji misli s nama da se, bori. — Pa onda se okrenu jednom oficiru; —Gospodine majoru, postarajte se da pošto otmemo Beograd ne bude nijedan od tih kukavica u životu.Osobito Koču morate smaknuti prva! — Gospodine maršale, — govoraše major kome dadoše taku zapovest — ja ću izvršiti zapovest, ali pomislite kakvo ćete zlo s tim učiniti, jer ako narod srpski dozna kako se postupilo s njegovim vođem... Laudon ga pogleda strašno. — Oprostite g. maršale — nastavi major razumevši šta je on hteo s tim pogledom — ja ovo ne govorim kao Srbin već kao carski oficir.Vi treba da znate da njegovo veličanstvo ne će nikad moći utvrditi svoju vladu nad ovim plemeniti narodom, ako se s njime tako postupati počne, jer posle bunama i... — Maršal mu prekide govor, i hladno zapovedajući reče: — Gospodine majore, opominjem vas na poslušnost.Vi ste pridani mome koru da vršite moje zapovesti a ne da me učite! - Major pozdravi svoga starešinu po vojničkom načinu pa onda odstupi nekoliko koraka.U taj mah uđe pod šator dženerao Koloredo: — Aha! gospodine grofe! — otpozdravljaše Laudon.Šta ima novo?Vi idete iz glavnoga stana? — — Upravo od njegova veličanstva! — — Ko je određen da od sremske strane bije Osman-pašu? — — Dženerao Delin sa svojih dvanaest bataljona, i s artilerijom! — — Da zbilja, kad pomenuste artileriju, šta radi Rovrua?Ja sam ga ostavio vrlo u rđavom stanju! — _ — On je umrьo g. maršale! — Laudonu ne dođe iznenada ovaj glas, ali žalosno klimnu glavom pa progovorivši: — Šteta, to je bio valjan artilerist! — ućuta.Sad uđe brzo u šator jedan ađutanat. — Gospodine maršale!Preko Dunava kod Pančeva prešao je dženerao Klerfaj sa svojom vojskom, i skoro će stići! — — To je vrlo dobro.Trčite gospodine neka mu se brzo spremi stan, od Kočine vojske pa linijom Jevđekijevom do Dunava! — Ađutanat ode, a Laudon se okrenu Koloredu. — Šta ima novo u svetu? — — Nema Bog zna šta novo.Za Krdžalije ste valjda već čuli! — — Ni slovca!Kakve su to Krdžalije? — — To su pobunjeni Arbanasi, koji su pod predvodništvom nekoga Kara-Fejzije isterali sve Turke gotovo iz cele zemlje, ali sad kao što čuh krenuo se na njih Abdi-paša sa silnom vojskom, te će ih po svoj prilici sa svim satrti! — — Da, da — smejaše se slatko maršao — to je taj Abdi-paša što je naimenovan za novog serašćera u Srbiji. — Ali čujete! — priseti se nešto brzo: — to može po nas vrlo opasno biti.Ako čuje u kakom je škripcu Osman-paša hoće mu pohitati u pomoć! — —- Hm! — mišljaše grof — vi ste se dobro setili.Bogme ne bi zgorega bilo da obezbedimo leđa!— Laudon premišljaše nešto. — Tako je...to će najbolje biti! — Pa onda se brzo obrnu onom majoru kome beše zapovedio da ubije Koču: — Gospodine, nemojte ispunjavati zapovest koju vam malo pre dadoh!A vi gospodine — okrenu se drugom jednom oficiru — javite dženeralima da ih čekam! — Sutra dan posle ovog razgovora — to bejaše 15.Septembar 1789 — započe Laudon svoje napadanje na Beograd, i to strašnom vatrom iz topova, koja se osu na grad i na varoš sa sviju strana.Tri stotine topova grmljahu na jedan put koje s vračara, koje s Dunava od ostrva, a koje sa zemunskih baterija.Ali se i Osman-paša žestoko branjaše.I njegovi topovi praviše pokor.Od grmljave topova i praske pušaka orilo se nebo, a čisto bi čovek pomislio da zemlja dršće od straha. Na šest sahata od Beograda na četiri strane čula se strašna borba. Laudon je za vreme celog pucanja preletao na sve strane, svuda je naređivao i nove zapovesti izdavao.Dvadeset hiljada radnika koji su kopali opkope za topove, behu u liniji od Save pa do Dunava, i neprestano su se primicali varoši.Sad izleti jedna jaka četa Turaka iz Sofije džamije, te udari ia radnike, ali Koča sa svojim četama doleti kao munja, satera Turke opet u varoš, a radnici nastaviše svoj posao; topovi već nikako ni prestajali nesu. Septembra Laudon još ne beše ništa zadobio od tolikog silnog pucanja, zato sazva svoje dženerale da se posavetuju šta da rade, i posle dugog većanja namisliše da pokušaju jurišem, i sad Laudon stade razređivati i zapovedati kako da se juriša. Najpre odredi koji će se delovi vojske boriti u jurišu.Osim dve stotine streljaca odredi sve dragovoljačke čete i osam bataljona pešaka, dakle svega petnaest hiljada, a onda razdeli celu jurišnu vojsku na četiri kolone. — Gospodine pukovniče — govoraše maršao jednom pukovniku po imenu Aržantonu — vi ćete voditi prvu kolonu.G. pukovnik Vernek neka vodi drugu kolonu.Treća je g. grofa Kolovrata, a pred četvrtom ćete biti vi gospodine Šturme!Sad znate moje zapovesti.U sedam sahata u jutru treba da se počne juriš! — Oficiri odoše, a Laudon pošto razasla još nekoliko ađutanata sa raznim zapovestima, posla po Koču, a on osta pred šatorom šećući se namršteno.Veče beše tiho, božanstveno.Iznad Beograda uzdizahu se strašni crni dimovi kao kaka čudovišta ogromni, a po kad kad donošaše mu vetar jauk i pisku žena i dece; ali maršao nije to čuo, on se jako beše zaneo u svoje planove. Među tim stiže Koma, koji nestrpljivo očekivaše da čuje što ga je Laudon zvao. — Vojvodo, ti si me zvao, ja evo dođoh! — prozbori on kad vide da ga Daudom ne vidi. Laudon se trže. — Ha ti si!...Zvao sam te junače, da ti kažem naše velje jade... Koča ga začuđeno gledaše. — Ti se čudiš, ali veruj mi da ćemo teško uzeti Beograd; a možda ni jedan od nas ne će izneti glave! — Šta to reče vojvodo? — pitaše Kočo ne mogući da rastumači tu zagonetku. — Pretrpi se prijatelju, sad ćeš sve znati.U grad se uvuklo deset hiljada vidinlija, pored sviju straža što su na sve strane razasute.Počekaj, još nije sve.A na Kosovu skuplja serašćer Abdi-paša strašnu vojsku, koju će, a možda je već i poveo na Srbiju.Tako smo došli između dve vatre, pa sad reci i sam kako nam je! — Pošto Laudon ovo izgovori, upre dobro svoj pogled u glavara srpskog da vidi šta će činiti. — Jest rđavo čestiti vojvodo, ali ne treba se plašiti.I ako je došlo pomoći Beogradu, opet se ne može održati, na posletku ako ga ne dobijemo jurišem, primoraćemo ga glađu da se preda; a što veliš za Abdi-pašu, pošlji samo jedno odeljenje od deset hiljada, pa ti taj ne će videti Srbije, a kamo li Osman-pašu!.. — Oh junače, ti mi u srcu čitaš.Samo se tako može.Dakle ne treba oklevati.Ti se odmah opremi, pa ni časa ne časi već sa svima svojim četama još noćas da se kreneš.Ti valja Abdiju da zatečeš još na Kosovu, pa na tom mestu gde je propala srpska carevina ti treba da je slavno podigneš!... — Ova misao toliko zanese mladoga srpskog vođa, da je malo i zaboravno ćesarove namere, a što nije zaboravno to je pomišljao da treba najpre ovu opasnost da ukloni, pa će onda lako s Nemcima, a osobito ta misao carevina srpska, Kosovo... koje je reči Laudon tako lukavo znao izgovoriti, to mu je strašno zanosilo dušu.Op se pokloni maršalu, pa ode ka svojima.Kaza im zapovest, i stadoše se opremati što su brže mogli. — Kočo brate! — reći će Radič — ovo ništa ne valje.Dok se mi vratimo, Nemci će zauzeti svu vlast!... — Ja znam, ali ako ne odemo, doći će Abdi-paša, poplaviće nam celu zemlju, pa onda?... — Bogme... tako je.Od dva zla valja manje izabrati! — Rana zora ugledala je Koču i njegove junačke čete daleko iza Avale. — Tek što je svanulo, i ugovoreni se znak dao, jeknuše opet topovi sa sviju strana, i jurišne kolone silno udariše na Beograd.Tri sahata trajala je strašna borba, od ćesarske vojske pogibe četiri stotine vojnika sa 17 oficira, ali zadobiše najpre srpsku varoš pa onda i savsku, i zadobiše pored mnogih zastava i jedanajest topova...Ali se sa natuštenog neba proli tako strašna kiša, da nije nikako bilo moguće produžiti borbu, nego se tek sutra dan nastavi.Laudon posla glasonošu u grad i pozove pašu da se preda, ali besni Osman odgovaraše zrnevljem iz topova i kumbarama.Sad se tako ražljuti maršao da sa zakleo da ne će prestati dokle god ne dobije grad, i topovi opet zagrmeše, čini ti se mnogo strašnije no ikad. U sred najžešće vatre dotrči Laudonu jedan ađutanat. — Šta je? — — Stranci i nekoliko srpskih porodica koje žive u Beogradu mole da se mogu iseliti! — — Budale — govoraše maršao srdito — sad su se tek setili.Idite, i nastojte da se bez ikaka vreda proprate u Zemun! — Malo docnije stiže glasnik iz grada i donese knjigu od paše.Brzo se dozva tumač, i kad Laudon dozna da Osman moli za primirje od pet dana goropadno viknu: — Ne dam mu ni pet sahata, a kamo li pet dana.Nek mu se topovima odgovori! — Poslanik ode, a topovska se vatra udvoji.Već na gradu mnogi topovi umukoše zaglavljeni.U to stiže drugi glasnik Laudonu iz grada.On nošaše beo jagluk na handžaru. — Kad je sudbina naredila da propadne Beograd, Osman paša će ga predati. — tako govoraše poslanik, pa onda iskaza kako će se predati, i Laudon sve primi, samo jedno ne, te mesto da ih pusti suhim u Niš, opravi ih po Dunavu u Vidin. U gradu beše 5000 pešaka i 2000 konjanika posade, a 5000 žena i dece. Laudon odmah stade s vojskom u grad, naredivši da se brzo opravljaju porušene kasarne.On je u gradu našao 395 topova, 50 ubojnih šajki, 576.000 oka puščana praha, 100.000 oka olova, mnogu hranu, različito oružje, i druge ratne potrebe. Dok se još veselila carska vojska u Beogradu, dok se još razlegahu pesme i svirke, gde malo čas beše plač i kukanje, Laudon brzo zovnu dženerala Mihaljeviće, i zapovedi mu da sa svojom vojskom ide Kruševcu. — Šta treba da izvršim tamo g. maršale?... pitaše dženeral, znajući da u Kruševcu već ni jednog Turčina nema. — Kao što vam je poznato — razjašnjavaše Laudon — Koča je opravljen na Kosovo protiv Abdi-paše, koji sa svim druge namere ima a ne napadati na Srbiju kao što je to Koči kazano.Vi treba da preprečite povratak Kočin i njegovih četa.Ako iko, od njih stupi na srpsku zemlju dokle je oslobođena, vi ćete mi za to odgovarati.S vama će ići i pukovnik Staraj!S Bogom! — Posle ovih reči ostavi Laudon Mihaljevića, koji nije mogao da se povrati od čuda; ali šta je znao, on je morao slušati. Koča se samo nekoliko trenutaka zabavio kod svoje kuće u Panjevcu.Samo je rekao „s Bogom!“ svojoj miloj porodici, samo je poljubio ruku materi i starom Dragomiru. On to nikad nije činio; nikad pred polazak u boj nije se opraštao s rodbinom, jer njegova nada u Boga i u svetinju, za koju se bori, bejaše tako velika, da nikad nije posumnjao o pobedi, pa valjda je za to svagda i pobeđivao.Ali sad — sad nije mogao da odoli srcu svome. Pa i majka mu se trže od tog oproštaja, zagrli ga žarko, a suze joj grunuše kao kiša. — Sine, oh.. reči je izdadoše, jedva je mogla da izusti: srećan ti put!... — Za što plačeš slatka majko? — pitaše začuđeno Koča. — Ništa, ništa sine — a u sebi mišljaše: — ova crna slutnja hoće me umoriti!.. Stari Dragomir ga blagosiljaše od sveg srca: — Bog ti u pomoć čedo moje!Bori se kao i do sad što si, ruka će se tvoja posvetiti!Ja sam prestario sine moj, moji su časi izbrojeni, i teško da ću te još jednom videti...Ja ti ne znam zahvaliti za ono što si mi učinio, ali Bog će na mesto mene...Amanet ti moja...Leposava!... siromah starac nije mogao dalje. Ove reči jako potresoše mladoga vođa.Beše mu tako teško, da je jedva disati mogao.Sad priđe k Leposavi; ona mu pruži svoje obe lepe ruke, a uz to pogledaše ga tako nežno, tako tužno!... Oh, kako su strašni ti umiljati pogledi, što su tako puni žudnje i bola!... — Leposavo!... — Vereniče! .. Ostalo je nadoknadio pritisak ruku, a još većma pogledi....Jadan mladić nije znao da ima pogleda koji mogu umoriti!... Dok se sve ovo događalo stajaše Mrgud na strani, pa s đavolskim zadovoljstvom gledaše šta se radi.Smešenje mu se neprestano lepršalo oko usana, a u sebi je gunđao. — Praštajte se, ljubite se, to vam je poslednji put, jer znaj kukavico ne ćeš više videti ove kuće, ne ćeš ako Bog da ni zemlje ove još jednom ugledati!...Ali u taj mah pođe Koča k njemu, i on se na mah zaceni od plača. — S Bogom Mrgude s Bogom dobro moje!... praštaše se Koča plahovito ljubeći ga, ali se na jedan put trže. — Oh do Boga, šta je meni?...Kaka me je tuga danas napala?...S Bogom ostajte, u zdravlju da se vidimo! — pokuša siromah da doda malo veselo, pa odleti na polje; brzo skoči na svoga vilovitog vranca, pa pošto se saže još jednom Mrgudu te mu kaza: — Brate, pazi majku, pazi ljubu moju!... — obode konja, otkasa, ali opet nije se mogao uzdržati da se još jednom ne okrene kući svojoj.Ali posle mu beše strašno žao što je to učinio, jer ga tako ljuto u srce darnu onaj pogled Leposavin, one očajno pružene ruke materine, da se nije mogao razabrati dok ne stiže vojsku svoju, koja beše već došla do skele na Jasiki. Kad mladi vođ ugleda pitomi Kruševac, a nad njim planinu Jastrebac, iz nenada ga taknu u srce jedna uspomena...Kad pređoše preko Morave, savlada ga osećanje, pa pustivši dizgine svome vrancu pokri lice rukama pa se zanese, čisto se opi uspomenama koje mu izađoše pred oči... Seti se onih divnih časova kad je prvi put ugledao Leposavu, onako nežnu, božanstveno lepu...Pred dušu mu izađoše oni trenutci u kojima htede da mu prepukne mlađano srce od burnih osećanja, od silnog žuđenja...Seti se kako je na besnom vrancu preletao preko nepreglednih polja, kako se penjao po strmenim stenama tražeći ono što se može naći samo u tihom zagrljaju i u žarkom poljupcu...Pred oči mu izađe ona sveta, tajanstvena noć, koju provede u Jastrepcu, i on zadrhta, kad se opomenu onih čuda koja je te noći preživeo.Onaj čudni san, pa onda vilinsko kolo, vila osvetnica...Oh, pa ona milostiva vila vidarica što ga izbavi od očevidne smrti pa ona sveta zakletva koju joj zadade...Tu mu usplamti žarka krv, pa džarnuvši konja proleti pored Kruševca kao oblak... Njegove hrabre čete kao da ne behu ljudi tako ih ne mogaše da umori nikakva nevolja nikakav boj, a još malje neprekidno putovanje.Kad ugledaše kako im je gospodar čio i veseo, klikćući išli su za njim. Daleko putovaše.Pređoše mnoge staze i bogaze, prejezdiše preko mnogih planina i polja i na posletku stigoše pred — Kosovo. Kao da je neka mađionička sila umešana bila, tako pri prvom pogledu na kobno polje zaustavi se cela vojska... I Koča stade.Čudni osećaji prosuše mu se po srcu.Pred njim beše zeleno polje prostrano, nedogledno kao nebo.A na tom polju, oh na tom istom mestu pre četiri stotine godina, u jezeru od srpske i turske krvi potonula je carevina srpska, izgubilo se ime srpsko... Mladi vođ sjaha s konja, pa pogleda redom svoje hrabre vojnike.Na svačijem licu beše nacrtan sveti bol, sveto osećanje.On ih ostavi, ne htede da ih trza iz te tišine; ali kad malo dođoše k sebi onda povika: — Braćo, kleknite sa mnom, i skinite fesove da poljubimo ovu zemlju, ovo je sveta zemlja!Na njoj je prolivena najčistija krv srpska u njoj je grob najvećeg junaka, grob Miloša Obilića!.. a kad ovo izgovori, mladić klonu na zemlju, plahovito je ljubljaše, pa onda nasloni svoje vatreno čelo na nju i tako u nemom bolu ostade ne mičući se. Sva ga je vojska poslušala, svi padoše zemlji i strašna zveka od oružja pomeša se sa tihom molitvom njinom; ali Koču beše to toliko zanelo da se nije mogao maći s mesta dok mu ne priđe Radim. — Kočo brate, — govoraše on polako — jesmo li mi došli na Kosovo da plačemo?... Koča se trže. — Oh Radiču, oprosti... — Ja te pitam jesmo li mi došli da plačemo za Vidovim danom, ili da ga junački pokajemo?... pitaše dalje Kočin drug vatreno. — Došli smo da ga osvetimo! — odgovaraše vođ dostojanstveno. — I tako mi hrišćanske vere na ovom istom mestu, gde je propala sloboda srpska, mi ćemo je vaskrsnuti, ili ako to ne svi ćemo do jednog izginuti da pokažemo svetoj duši Miloševoj da smo dostojni potomci njegovi!... Vojska je čula ove vatrene reči što ih izgovori njen mladi vođ, pa oduševljeno odgovori: — Svi gospodaru, svi ćemo da izginemo za slobodu! — Dugo se kroz tih večernji vazduh po prostranom polju razlegao tresak od tih reči, i Koča bejaše srećan.U tom trenutku da je imao hiljadu života, ni za jednim ne bi zažalio samo kad je video da mu je u svakog vojnika pravo srpsko srce. — Neka se razapnu šatori i nalože vatre! — zapovedaše vođ — A ti Radiču razredi straže na sve strane da paze, jer može neprijatelj na jedan put iskrsnuti. Radič se pokloni pa ode da izvrši zapovesti, a Koča gledaše malo po svojoj vojsci, kroz koju se prosu veseli žagor i kikot.Tu se sad stvori neki osobiti život, pun čudne lepote.Jedan uprtio šator iz kola pa trči svojoj družini, koja već sprema i u zemlju pobija kolje; drugi opet naslagao čitava kola drva pa legao potrbuške te duva misliš oduvaće sva drva; neki seli pa pevajući čiste oružje od prašine; ali najveća je gungula, smeh, i žagor oko komordžijskih kola, gde četnici dele svojim ljudima kazane i hranu što će spremiti za večeru...Eh divan ti je to život vojnički!Ako imaš što danas za jelo a ti si veseo kao tica na grani, a ako nemaš ništa ni da okusiš, ti opet pevaš i šališ se s braćom, veliš ako nemam danas, sutra će biti i za danas i za sutra.Pa onda ono divno putovanje!Pored onih silnih dosetaka, pesama i šale otišao bi na kraj sveta, pa čak i na drugi svet, a ni osetio ne bi! — A kad dođe vreo bojak, eh, onda ne diraj, tu je carovanje za vojnika.Zvižde pusta tanad oko tebe, misliš da je kiša, a ti samo pevaš i podvriskuješ, pa hajde upravo onamo gde je najstrašnija bitka, najljuća cika...A ako te ošine koji handžar ili ti kroz srce proleti vrelo zrno, ti slatko zaspiš, i samo jednu tugu odneseš na onaj svet što se nesi dosta nasekao krvničkih glava!... Koča je s osobitom milinom gledao nekoliko trenutaka svoju vojsku, pa onda igrajući se s handžarom odvoji se od nje te ode šetati se po prostranoj poljani uživajući krasno veče...Ta vi se sećate koliko je njemu milo veče, s kolikom li ga silom zanosi.I doista koliko većma čovek uživa lepotu tihog letnjeg večera, to sve nove i nove sladosti i miline u njemu nalazi.Koči se činjaše da sunce nije nikad lepše na zahodu video, činjaše mu se da oni zlaćani oblačci, što trepćahu u onom divnom rumenilu na nebu, nesu nikad tako lepi bili...Pa kako se čudno prelevahu potoci sunčanih zraka u nepreglednom zelenilu od Kosovske trave, kao u tihom ogledalu zelenoga mora.Koča se pusti na volju mislima, i one se igrahu s njim kao vetrovi slamkom.Čas ga podizahu u sunčane svetove, a čas ga bacahu daleko ispod zemlje, ispod pakla... On pomišljaše kako je strašan posao započeo, on slabi čovek...Ali je jaka i silna volja sve kadra učiniti.Tolike je pobede održao; iz većeg dela krasne svoje otadžbine istisnuo je krvopije srpske, i još malo —- još malo pa će sva Srbadija biti slobodna, biće srećna.Još malo pa će izvršiti strašnu zakletvu koju zadade braći svojoj, pa onda — oh kako će srećno da živi sa svojom Leposavom, sa svojom majkom i bratom i ostalom rodbinom. — Oh — burno se nadimahu Kočine grudi od tih misli — kako će srećna sa mnom zajedno biti sva braća moja, kako će lepo i zadovoljno živeti narod moj služeći svetu svoju leturđiju.Više ne će biti piske ni zapevke slaboga ženskinja i nejake dece što ih do skora gaziše besni turski hatovi, već lepa pesma će se oriti po krasnoj srpskoj zemlji!... Ali iz ovog slatkog uživanja, koje mladome vođu pribavi taj lepi san sa svojim sjajnim slikama, probudi Koču jedna crna misao, koja se kao guja uvuče u srećno srce njegovo. — A ćesar?A njegove namere? — I ovde mu klonu junačka glava na prsi. — Oh kleta sebičnosti! — uzdahnu gorko mladić: — ta zar nigde na svetu nema srca koje tebi tamjan ne pali, koje je sa svim čisto?...Ćesar, silan i bogat, čija se carevina na daleko rasprostire, nije zadovoljan sa tolikom gospoštinom, već hoće i moj tužni narod da pritisne...Adi ne ćeš tako mi oružja, prevario si se ako misliš da ja Srbadiju za to od Turaka oslobođavam da bude tvoje roblje!... Pa poćutavši malo, dodade mirno: — Junak ne treba nikad da očajava.Sve će ako Bog da dobro biti!Ta da sam ja tako drhtao od svake senke, ne bih nikad ništa ni učinio, već bih i sam kao rob umrьo! Posle ovih reči vrati se Koča vojsci svojoj, kojoj se pesme iz daleka čuti mogahu, pa pošto povečera i prorazgovori se sa svojim četnicima, leže da malo otpočine: Dok je svanulo, Koča je davno bio obišao svoje straže pa pošavši opet u stan začu neku potmulu grmljavinu, te stade da bolje čuje.To beše tutnjava, koja se vrlo nerazgovetno čula.Ali Koča nije Bog zna šta pomišljao, on se odmah setio da se to negde boj bije, a malo docnije pomisli da to može biti vojska serašćerova, koja se približuje.On odmah dozva Radiča i ostale knezove. — Da l’ vi što čujete braćo? — pitaše ih. — Bogme gospodaru — reče knez Novaković — kao da grmi, ali eto na nebu nema ni oblačka, već je plavo i lepo kakvo samo može biti. — A ja bih rekao da je to sila Abdijina — četnici se pogledaše —- de opravite brzo jednog čoveka da trči na konju tamo prema tulbi Muratovoj, odande će sve polje bolje moći videti, pa neka nam dođe da javi! Zapovest se namah izvrši.I dok knezovi daše momcima zapovest da se spreme, a komordžije počeše spremati svoje kazane i torbe, Koča nestrpljivo hodaše premišljajući da l’ je to doista neprijatelj, i ako bude kolika je važnost od te prve bitke što će je s njim biti.Jer ako ta bitka propadne, Turci će ući u Srbiju, i onda propada sve što se do sad učinilo, a ako se zadobije, onda će u Turke toliki strah ući da će se bez po muke izvojevati sveta sloboda. Za to Koča uzjaha svoga vranca te prođe kroz sve redove svojih četa, hrabreći ih, i pominjući im zakletvu koju mu dadoše.Ali sve te reči i opomene behu izlišne, jer svaki Kočin vojnik samo čekaše da se bije s krvnicima, a kako će se biti to ga nije trebalo učiti. Među tim Koča je nestrpljivo svaki čas pogledao onamo kuda odjezdi glasnik, ali mu ne beše ni traga ni glasa.Bar da se mogao videti!Tek u neko doba podiže se oblak praha od tulbe, i — eto poslanika koji jedva diše od umora. Svi knezovi i glavari ljubopitno se skupiše oko Koče da čuju šta će glasnik kazati. — A gde si ti do sad junače? — pitaše gospodar vojnika kad ovaj pred njim konja zaustavi. — Nesam... mogao... pre gospodaru!... mucaše umoreni konjanik, pa pošto se nekoliko trenutaka odmarao, stade pričati: — Od tulbe nesam hteo da se vratim, jer biste opet toliko znali koliko i sad znate, što odande se ništa više ne vidi do dva oblaka od praha, koji se strašno komešaju i kroz koje svetlucaju munje! Koča pogledaše u svoje četnike, a vojnik nastavi: - — Za to sam brzo otrčao koliko sam mogao bliže onim oblacima da vidim šta je, i video sam dve vojske kako se strahovito bore! — Još veće čudo obuze slušače. — A kake su vojske? — pitaše Koča nestrpljivo. Jedna je turska, a druga ne znam kaka je.Bore se pusti kao da nesu ljudi već vuci, ali badava mnogo je više Turaka!... Glasnik ućuta, a Koča premišljaše malo pa onda se naglo okrene svojima: — Braćo, Turci i ovde tlače slabijega.Bio on ko mu drago, mi treba da mu pritečemo u pomoć.Kneže Vlajko, ti sa svojima ostani da čuvaš drum, ako ti bude do nevolje pošlji za mnom glasnika.Ostali za mnom!— I posle ovih reči odleti na svome vatrenom konjicu, ali njegova vojska nije nikad iza njega izostajala, i ona s njim naporedo preletaše preko ravnoga Kosova. Na posletku toliko se približe vojskama što se boriše i koje zavijene u oblake od praha sa sevanjem i praskom nebrojnih pušaka izgledahu strašno, da su mogli raspoznati ljude.Koči zaigra srce od radosti kad ugleda kako se oni junaci što tako pritešnjeni od Turaka behu junački bore. — Oh, to su vredna braća srpska! — mišljaše on pohitavši još brže — hvala ti Bože što mi dade priliku da tako valjanim junacima u pomoći budem! — Ali i beše doista krajnje vreme za pomoć.Turci behu tako pritesnili i onako od silnih gubitaka malaksale čete svojih protivnika, da je još vrlo malo trebalo pa da ove sa svim propadnu. Bo Bog nikad ne zaboravlja one, koji se za slobodu biju.U taj mah ugledaše Turci Kočine čete, pa od čuda skameniše se, a njihovi protivnici videvši da im sam Bog šilje pomoć odakle se nikad nadati nesu mogli, na novo oživeše pa s novom snagom napadoše na Turke, koje vešti Kočini četnici u trenutku tako opkolili behu, da nesu maći mogli. Sad se prosu strašna vatra iz srpskih pušaka, pa još jedna, a onda sevnuše jatagani... Koča, koji je upravljao sredinom svoje vojske, samo prodiraše napred, i posle jednog sahata rasprštaše se Turci kud koji.Tek si mogao videti kako nekoliko Srba gone po čitave čete Turaka, koji bezobzirce begaše, a posle još jednog sahata na Kosovu nesi mogao spaziti Turčina, osim nešto roblja, i mrtvih leševa, koji kao brežuljci po polju razbacani stajahu. Mladi vođ srpski razgoneći s krvavim jataganom nešto zaostalih Turaka, a u licu sav isprskan od turske krvi, na jedan put susrete se s jednim junakom od onih što se boriše s Turcima, pa stadoše na sred razbojišta, jer im se pogledi čudno susretoše. Divan to beše momak, na koga naiđe Koča.Lice mu beše junačko lepo, oči vatrene kao u nakog Arapina, a duga gusta crna kosa spuštaše mu se ispod rumenog vesa piz go vrat.Ponosit stas i celo telo beše u onakom odelu kao i svi junaci, kojima Srbi pripomogoše da nadbiju Turke, samo što jeleci i čepkeni sa dokolenicama od crvene čohe behu bogatije zlatom izvezeni, a širok u hiljadu bora nabran fistan bejaše od svile.I njemu u krvavoj do lakta ruci bejaše dimišćija, sa koje kapaše još vrela turska krv... Oba junaka ćuteći gledahu se, oba namah poznadoše da su obojica vođi. — Junače! — prozbori na posletku nepoznati Koči svečanim glasom — kroz te tvoje vatrene crne oči providim ti veliku sjajnu dušu, a u ovom boju malo čas pokazao si da ti je srce kao u lava.Takog sam čoveka odavno tražio, jer ko nema pobratima toga i Bog zaboravlja!Tako kaže naša poslovica.Hoćeš da mi budeš pobratim? — — Ja ne ću da te pitam za ime ni za rod.U boju sam video kako ti je ime, za to zdravo da si mi Bogom pobratime, hodi da se ovako s krvavim oružjem u rukama zagrlimo! — I oni se žarko zagrliše i poljubiše, a obe vojske koje čisto dršćući čekahu da vide šta će izaći iz ovog čudnog sastanka, radosno kliknuše, pa se i vojnici s obe strane stadoše bratski grliti i ljubiti, kao da su stari poznanici, koji se samo odavno videli nesu. — A sad pobratime kaži mi se po imenu, i kaži mi odakle si? — pitaše Koču pobratim. — Ja sam brate Kočo Petrović, vođ Srba, što su ustali da sa sebe zbace turske lance! — — Oh ti li si brate? — povika pobro Kočin — ta ja sam i ne poznajući te no samo slušajući za tvoja junaštva žudeo i molio Boga da te vidim.Pa kako se slavno poznasmo!Da si mi živ i srećan! — I pobratimi se još jednom zagrliše. — A sad valja da se i ja tebi kažem.Ja sam Arbanas Krdžalija Fejzija, i podigao sam svoj narod, da i mi jedan put skinemo turske lance! — — Dugo se da Bog da ponosio tobom junački tvoj narod! — kliknu obradovan Koča što je takog pobratima stekao, i treći poljubac uvenča svetu svezu, koja za navek sveza ova dva valjana mlada srca. Pošto su se pobratimi poduže razgovarali i izbliže upoznali, pođe Koča rastajati se od svoga Fejzije. — S Bogom brate, i ne zaboravi me! — govoraše Koča. - — Šta ti veliš? — pitaše iznenađeno Arbanas: — Hoćeš da me ostaviš a ni zalogaja hleba, ni mrve soli nesmo pod mojim krovom pojeli?Hoćeš da odeš, a i da te ne vidi narod kome si toliko dobra danas učinio da ti ne će umeti nikad dovoljno zahvaliti?Oh brate... i mladiću se veoma ražali. — Oprosti pobro, ali moram.Na drumu, koji vodi u moju otadžbinu, ostavio sam vrlo malo vojske, pa ako navali neprijatelj, rad koga sam i došao čak ovamo, prodreće... — Neprijatelj?Ti još imaš neprijatelja?Dobro, hajdemo, zajedno ćemo ih satrti! -— Pa onda okrenuvši se svojima viknu: — Šahine, neka je spremna vojeva! — Koča ga začuđen gledaše. — Šta ti to činiš Fejzijo? — pitaše ga. — Ništa; samo te molim kaži mi kome se krvniku nadaš i s koje strane? — — Ja sam mislio kad od kuće s vojskom pođoh da me u Kosovu već čeka silni serašćer Abdi-paša od Jedreneta, ali evo ja njega moram da čekam! — odgovori Koča. Kara-Fejziji sijnu velja radost na licu. — Oh junače — povika na to - ti satireš i upropašćuješ svoje neprijatelje i ne znajući da to činiš!Ti si malo čas Abdi-pašu tako potukao, da se ne će skoro setiti da zavojšti na ponositu tvoju otadžbinu! — Koča nije smeo da veruje što čuje...To beše sa svim iznenadna radost, ali ga pobro odmah uveri da je to doista tako, i on sad posla glasnika da zovne kneza Vlajka sa njegovim ljudima, jer nije mogao odbiti prvu molbu svoga dragog Fejzije, već je namerio da s njime ode do njegovog glavnog stana, do njegove kuće. — Cela Arbanaska nije zapamtila toga veselja kako nasta u stanu Fejzijinom kad mu u pohode dođe pobratim Koča.Neka čudna nerazumljiva sila u trenutku sveza ova dva mlada junaka, u onom svečanom trenutku kad se na krvavom razbojištu susretoše; njine uzvišene duše tako se srodiše, da ne bi žalili hiljadu života kad bi imali, jedan za drugog žrtvovati.Oni se zavoleše kao braća rođena, i više no što se pomisliti može, tako ih sveza jedna misao, jedna želja, i jednake godine...Da je kako moglo biti nikada se rastajali ne bi, toliko omile jedan drugom; ali Koča nije mogao mnogo izostati.Njega moraše nestrpljenje i radoznalost da dozna šta se u njegovoj otadžbini radi, pa ipak znao je njegov pobro da ga nebrojenim častima i veseljima tako zabavi, da nije ni osetio kako prođe čitav mesec dana od kako je u Fejzijinom stanu...Toliko zavole svoga Fejziju, e je njegova ljubav kadra bila učiniti da je Koča zaboravio i kuću i majku i verenicu.Dani mu prolažahu kao trenutci koje gledajući lepo kolo arbanasko, koje igrajući svake junačke igre, a koje opet loveći zverad po gori sa svojim pobrom... A po kad kad bi slušali kakvu staru junačku pesmu što ih sedi Mustaj onako divno izvoditi znađaše, pa onda gubeći se u gustim oblacima od narđileta pričahu jedan drugom šta su preživeli, pričahu ljute bojeve što ih biše s krvnikom slobode svoje... Ali što Koča nikako ne mogaše da razume, to beše jedna krdžalinska četa, koja čudno, vrlo čudno izgledaše...To behu sve mladi momci, ni u jednoga još ne beše nausnica, a svaki ti beše lepa lica kao u devojke, ponosita i vitka stasa kao jela, samo što za pasom ne imađahu oružja. — Ma kaki su ti ovo vojnici pobro? pitaše jednom Koča ne mogući se čudu načuditi. — To su đuvendije! odgovori Fejzija smešeći se. — Đuvendije? pitaše Koča — Bog i duša ja i opet ne znam šta je to! — To su sve cure, - sve nežna odojčad bogatih turskih harema, što nam posle raznih bojeva padoše šaka! —pričao je mladi Arbanasin. Pobratim ga začuđeno gledaše — Pa što će ti ta četa?Zar i one u boj idu? - — Ne, slabo ženskinje ne puštam ja u boj, već ih čuvam da mi u stanu vesele vojsku, a kad bude boj, onda one na strani čuvaju konje i komore!Eh, pa zar ti to nesi pre znao?Zar nesi još čuo njihove pesme? — pa onda Fejzija dozva jednog Krdžaliju: — Idi te kaži da ja zapovedam neka mi pod šator dođe Nadina i neka donese svoju tamburu. — A kad vojnik ode, okrenu se opet Koči: — Hajde pobro, hajde da čuješ što nikad čuo nesi!... Među tim onaj krdžalija, kome Fejsija zapovedi da Nadinu zovne, pođe brzim koracima na onu stranu stana, koji se razastrьo kao kaka ogromna varoš, u kome se beljaše čadorje gde stanovahu krasne đuvendije.On brzo nađe Nadinu te joj kaza volju svoga gospodara; a cura, za koju mnim ne će trebati da se kaže da je to ona ista Perizina drugarica, koja noću pođe iz Jedreneta u muškim haljinama, kako bi samo lakše došla do Kara-Fejzijinog stana, kako dozna da je gospodar čeka, brzo potraži i udesi tankoglasne žice na svojoj tamburici, pa pohita da ispuni volju njegovu.Putem je nešto važno premišljala, i toliko se za tim zanela beše da je i nehotice polako izgovarala ono što misli. — Da li da sad počnem? — mrmljaše ona polako: — Ali bojim se da još nije vreme.A osobito što je sad kod njega taj srpski vojvoda.Bolje je da još malo pričekam.Ukazaće se meni i bolja prilika!... Tako razgovarajući sa sobom stiže ona u čador mladog arbanaskog poglavice gde bejahu svi četnici i srpski i arbanaski sakupljeni, pa zajedno s Fejzijom i s Kočom očekivahu je da joj čuju pevanje, o kome se tolike hvale pronošahu. I doista nesu je zaman toliko hvalili.Kad Nadina poče pevati, Koča se čisto zanese od miline.Pa s kakim osećanjem pevaše, kako se čisto gubljaše u onoj fantastičnoj istočnjačkoj pojeziji, kako iz srca pevaše to žestoko priželjkivanje mlade bulice, da joj na posletku klonuše ruke, i zvučna tamburica otkotrlja joj se s krila po mekanom sidžadetu...Nemade sirotica snage da sve otpeva!... Koča ne znađaše kakvim rečima da zahvali pevačici na divnoj pesmi, koja mu tolikom milinom obasu srce što tako silno osećaše, a pobru svome, koji ga kao s nekom pobedom gledaše, stište srdačno ruku, pa mu reče: — Pravo si rekao brate, ovako pevanje još čuo nesam, a i ne ću više čuti!... — Tako je živeo Koča kod svoga Fejzije, koji mu je svaki dan nove radosti i zabave pribavljao tako da ovaj nije ni opazio kako već dva meseca prođoše od kako je u Arbanaskoj, da nije imao kad ni setiti se koliki ga poslovi kod kuće čekaju. Jedno podne na jedan put kao bez duše uleti u Kočin šator jedan njegov četnik, pa mu javi da je stigao poslanik iz Srbije. Koza skoči.Na mah se setio da je nešto neobično.A kad još ugleda da taj poslanik nije niko drugi do njegov stari verni Pavao, onda zadrhta...To beše rđav znak, kad ne beše nikog drugog da pošlju za glasnika već njega sedoga, slabog starca. — O, mili moj Pavle, od kud ti tako? — povika mladi vođ pa mu pohita na susret i zagrli ga srdačno: — Koje dobro nosiš?...Ta zar nikog mlađeg od tebe ne beše?... Ali Pavao ne odgovori ni na jedno pitanje svoga mladog gospodara.On ga samo gledaše čudnim pogledom, koji Koča ne mogaše da razume, a suze mu kao kiša tecijahu. — Ta sedi, ti si mi se tako umorio od dalekoga i mučnog puta da ne možeš ni da govoriš — sedaše Koča svog starog slugu, ali mu sad ugleda suze pa se trže: — Ali ti plačeš?Oh nemoj me mučiti, već kazuj brže šta je i kako je?Jesu li kod kuće svi zdravo i mirno? — Ali stari Pavao još ništa ne odgovaraše i ako se mučio da progovori, Koča mu pruži bukliju s vinom da se malo potkrepi, a kad dođe do reči, onda opet zagrli svoga gospodara pa mu govoraše: — Gospodaru, šta učini da od Boga nađeš?Što se zabavi toliko kad ti nije za nevolju bilo?Ti sediš pa se veseliš, a mi — — Šta je Pavle ako Boga znaš?Da nesu Turci otisli ćesarovce, pa opet nastao strašni zulum?... pitaše nestrpljivo vođ. — Oh kamo sreća, ti bi Turke opet rasterao, ali... uzdahnu starac gorko. — Dakle se nešto još strašnije dogodilo? — vikne mladić prestravljen: — ta govori života ti! — — Slušaj! — reče stari sluga tiho prikupivši sve sile svoje: — Nemci te proglasiše za izdajnika, i svrgli su te s vojvodstva.Proglasili su da si ti sa celom vojskom prešao k Turcima, pa se sad zajedno spremate da na Srbiju udarite, i za to je na granicu opravljena silna njihova vojska da ti ne da vratiti se na ognjište.I ja sam s teškom mukom promakao kroz onu nebrojenu vojsku i kroz njihove silne špijune! Koča se samo nasmeši. — Ti se smešiš? — pitaše Pavao začuđeno: — To ti je malo strahote? — Smejem se moj Pavle, smejem se ludosti nemačkoj.Kako su oni smislili da me skinu s vrata!Ali ako Bog da pokazaću ja njima skoro ko je Koča, pokazaću im da su se ljuto prevarili!Pa posle ovih reči setivši se nečeg dodade: - No zbilja ti malo čas tako nešto reče kao da imaš još neku strašnu priču!... - Od koje ćeš za celo zadrhtati! — prihvati prihvati starac — na koju se ne ćeš tako osmehnuti.Jer čuj gospodaru, tvoj te je brat Mrgud tužio nemačkom sudu za nekakav grdan dug, i s toga se sva tvoja dobra predadoše njemu.Pa i to nije ništa, ali on je — oh što nije tu da jednim udarom smrvim bezbožno pseto — moju dobru kneginju isterao iz pune kuće, iz njenog dobra na ulicu da se prosjačenjem hrani.Ali se onaj ugursuz prevarno kad je mislio da će Kočina majka prositi.Nju je namah k sebi uzela tvoja Leposava gospodaru, uzela je u kuću što je ti posle pobede darova starom Dragomiru u naknadu za onu koju mu Turci sagoreše...Ali sirota kneginja pade u tešku bolest od srama i od tuge, što je taku hvalu dočekala od svoga Mrguda, koga je od malenog detešceta odhranila do čoveka, koga je kao svoje oči, kao tebe pazila.Oh za što ne udavismo štene još ono jutro kad ga nađosmo u travi!... Dok je Pavao govorio, u Koče se dva tri puta lice promeni.Čas bleđaše kao krpa, a čas bi mu krv jurnula u obraze, oči bi mu se prevrnule da ga strašno beše pogledati; a kad Pavao sve iskaza onda on sklopi očajno ruke pa pogleda k nebu: — Oh Bože!...To moj Mrgud učinio?...Starče, jesi li ti pri sebi? bolan šta si kazao?Moj brat to učinio?... šaputaše on kršeći ruke i zverajući na sve strane kao da je poludeo. — Ta zar se ne sećaš sine Kočo da sam i njega milovao kao i tebe, pa zašto bih ja nanj potvarao tako gadna dela?... govoraše starac žalostivo tresući svojom sedom glavom. — Bože silni Bože! —jauknu siromah mladić pa klonu na međedinu što po zemlji prostrta beše.Ali odmah opet skoči na noge te kao stideći se od tolike slabosti gledaše da mu se na licu ne pokaže ni jedan znak očajanja. — Nije sad vreme za kukanje! — Pa onda brzo sazva svoje četnike i glavare te im zapovedi da se odmah na put spreme, a sam ode da se s pobrom svojim oprosti. — Šta ti to govoriš brate? — pitaše Fejzija kad sasluša Koču.Ti hoćeš da odlaziš?Ne, ne, ti se samo šališ, ti dobro znaš da si mi toliko omileo, e neću moći bez tebe živeti!... Ali kad mu Koča ispriča kolika mu je nevolja, kaki ga jadi kući zovu, onda mladi Arbanasin tužno uzdahnu, pa ga više nije zadržavao. Ne ištite da vam pričam njihov tužni rastanak.Oni se toliko zavoleli behu, što je jedan osećao tako je podjednako delio i drugi, da to čisto postade jedna duša u dva tela. Oni se dugo bratski grliše i ljubiše, na posletku i po treći put rastaše se; ali Fejzija opet zaustavi svojega pobra. — Ti ne ćeš sam ići.Pričekaj me samo ovu noć dok se i moja vojska opremi, pa ćemo zajedno poći.Ja hoću, ja ti moram pomoći u ovoj nevolji! — Koča ga dugo s osobitim osećanjem gledaše. - Kaži mi duše ti, kakva je to sila što tako silno sveza srca naša? — pa posle dodade: — Hvala ti pobro.Ja bih primio tvoju ponudu, ali ja znam da tvoja zemlja i tvoj narod ne sme ni trenutka bez tebe ostati dok ne budu sa svim slobodni, a hvala Bogu ja još imam toliko snage da sam satrem svoje krvnike.No ako mi bude do veće nevolje, ja ću ti javiti, ja ću te zamoliti za pomoć!Onda mi priteci s tvojim sokolovima, a sad s Bogom, i pomeni me po ljubavi! — — S Bogom pobro, sreća te pratila.Pa nemoj zaboraviti svoga Fejziju!... Sad udariše jasne svirke i bubnjevi, i krenu se srpska vojska iz Arbanaske, gde tako divno dočekana beše, i gde svakome za kratko vreme tako mila postade. Dok se Koča u Arbanaskoj bavio, dotle je njegova zemlja dosta srećna bila.Narod istina ne beše sa svim spokojan i miran, jer mu sva vojska beše na strani, ali opet nadao se da će je skoro ugledati kako se s pobedom vraća.Ta ga misao jako krepljaše, a pored toga u celoj zemlji ne beše ni jednog Turčina, nigde nesi više mogao ugledati ni jednog vuka koji sisahu srpsku krvcu.Na posletku narod se beše uželeo mirna danka, dodija mu krvava krajina, pa za to bejaše zadovoljan mirom, koji nastade u zemlji pošto Turci i iz Beograda biše isterani. Ali ne trajaše dugo ova sreća.Od vojske ćesarske, koja vojevaše u Bosni i Bugarskoj, dolažahu rđavi glasovi, a svrh toga na jedan put puče po narodu glas, koji prostreli svako srpsko srce kao gromom. — Koča zbačen!...Njega proglasiše za izdajicu, a Mrguda namestiše Nemci na mesto njega!... Te se reči pronošahu po narodu koji ih s najvećim strahom izgovaraše; na skoro nastade sve veći i veći žagor među Srbadijom koja se gunđajući poče skupljati i dogovarati: ali sve beše uzalud.Nemačka vojska beše svuda tako pritisla da niko glave nije smeo dići.A kad još narod vide da ćesarev namesnik opravi silnu vojsku ka Kruševcu i k Aleksincu da njegovu decu, koja su se u dalekoj tuđini borila s dušmaninom, ne propusti da se kućama vrate, onda mu prepuče junačko srce...I sad tek osetiše kako je teško svome bez svojega!... Ali nikojem srcu u celoj srpskoj zemlji ne beše tako teško kao ojađenom srcu Kočine ostarele majke, koje tako bezbožno smrvi ruka Mrgudova...Oh teška je to muka, velika je to bolja kad stara duša dočeka da joj onaj, koga je ona od srca volela, koga je s teškom mukom odnijala i odhranila, tako vrati milost njenu, kad je dotera do prosjačkog štapa pored take kuće i tolikog dobra njezinog. Istina, i da nije starica imala svoju Leposavu, opet ona ne bi ostala samohrana, svaka bi je kuća u Panjevcu, pa i po celom Levču primila od sveg srca k sebi, jer ne beše ni jednog čoveka ili žene na daleko oko Panjevca, kome ona i njen Koča nije učinio kakvo dobro.Ali nju je to bolelo što je tako vraćanje dočekala od svoga Mrguda, koga je ona tako ljubila, to ju je strašno bolelo... Pa još kad pomišljaše na svog jedinca, kad bi se setila šta je njemu Mrgud učinio, kakvu je sramotu nanj bacio, onda joj se trzaše i ono malo života, kidaše se kao slabi konci pod udarima oštrog jatagana... Teška je bolest obrva, ona pade u postelju, ispred koje se Leposava nikad ne pomicaše.Sirota devojka nije se ni sećala sebe i svoga zdravlja, samo da ugodi bonoj majci svoga zaručnika, samo da nju neguje, da joj svaku i najmanju želju ispuni.Ali sva ta nega beše uzalud, jer njoj već behu izbrojani danci.Tuga ju je tako silno potresla, da joj je život potkopala. Leposava dršćući opažaše kako joj svekrva sve većma slabi, kako se sve većma gubi. — Oh Bože! — plakaše devojka klečeći u po noći pored postelje bolničke, i sklapajući očajno svoje lepe ruke: — Njena smrt nije daleko, a Koče još nema... Mrgud je slavio svoju pobedu.On beše opijen radošću i srećom što je postigao ono što je želeo.Svrgnuo je s dostojanstva onoga, koga je mrzio kao što se samo može mrziti, a ne pomišljaše da je to njegov brat, ne sećaše se da je to onaj čovek, koji ga je kao sebe ljubio.A Mirko opet carovaše uza svoga druga u zločinstvu.I on postiže svoju osvetu; sad se on podigao nad onim, koji ga je onako ponizio i osramotio u Crnom Vrhu, a ne pomišljaše kud će mu crna duša zarad tolikih spletaka i nevere. Beše lep vedar dan.Mrgud šetaše po dvoru svome, sluge mu se na sve strane poklanjahu, ali on gledaše za dimovima iz čibuka, a ne hoćaše ni da ih pogledi. Na jedan put se prenu, pa stade.Uza stube se čuo nagao hod.On radoznalo pohita na onu stranu, i na prvoj stubi susrete se sa svojim pobrom. — Šta je to Mirko? pitaše ga začuđeno kad ugleda kako se ovaj razbarušio, kako je pobledeo, kako plašljivo na sve strane zvera.Što si se tako zaduvao kao da si tri dana trčao? — — Zlo!...Zlo je Mrgude!... mučaše se Mirko da prozbori. - Ta kakvo zlo?Šta snivaš?Zar nama sad može zlo biti? — — Oh varaš se, ali ćeš se na mah uveriti.Samo treba jednu reč da čuješ, pa ćeš sve doznati. - — Ta iskaži je već, pa ćeš videti da mene ništa tako lako ne uplaši! — govoraše Mrgud oholo. A Mirko mu šane: — Koča se vraća!... Zlikovac zadrhta i preblede: — Koča?...Ti si lud!To ne može biti!...Trudio se da sam sebe uveri: — Onolika silna nemačka vojska što ga na granici čeka?Ta da krila ima, pa ne bi mogao preleteti!... doda silno, stegnuvši pesnicu. — Ali... teško nama!..Ta gledaj da se spasemo za ranije... jer... jer je već u Levču!... Ove reči čudnom silom građahu utiske na crnu dušu Mrgudovu.Za neki trenutak ostade na mestu ne znajući od čuda šta da radi, gledaše u svoga druga ne mičući se, pa onda na jedan put kao da pobesne, jurnu u svoje odaje, pokupi sve što najdragocenije beše, i — nestade ga.A Mirko, koji je svuda i svakada znao pogoditi svaku misao Mrgudovu, nije ni sad čekao da mu kaže šta vala činiti već namah pohita za njim. I doista nije Mirko prevario Mrguda.Koča je kao na munji prešao onaj dugi put, a kad je prišao k slobodnoj zemlji svojoj, onda mu junačko srce zakuca mnogo življe e se nadaše da će biti krvava boja, pa šanu svojim vitezovima: — Braćo, u kome kuca još srpsko srce, koji ne žali za slobodu umreti, i koji ne će da pljune na časni krst, za mnom! — Ali ne beše nevolje da ovo govori mladi vođ, njegova vojska beše živa žeravica, pa je nije trebalo dirati.Ali oni prođoše i Kruševac, a nigde nikog ne opaziše, koji bi stao da im put prepreči.Svuda im izalažaše u sretanje narod, koji ih sa toplim zagrljajem dočekivaše, i koji ih čekaše kao ozebao sunce. - — Šta je ovo Pavle? — zapita na posletku Koča: — ja nigde ne vidim ni jednog ćesarovog vojnika! — Starac sleže ramenima: — I ja se ne umem tome čudu načuditi, ovo nije čist posao! — — Ja bih rekao — reče Koča pa se zamisli, a za tim odmah zapovedi da se vojska razredi.Radiča s njegovim četama posla napred, jedne posla levo, druge desno od sredine, u kojoj iđaše on s većim delom vojske i s komorama.Ali sve uzalud, nigde nikoga ne videše, a drugo više i ne beše prilike za zasedu, jer evo već nastupiše na ravni i kićeni Levač, koji je ravan kao kakva bašta.Koča se čisto prenu kad ugleda svoju domovinu, kad ugleda one divne drage, u kojima je on s janjcima odrastao, kako se prelevaju u zelenilu, pa se čisto smeše nanj.Ali na brzo prođe ga to milo i slatko osećanje.Opomenu se svog bezbožnog brata, zadrhta kad pomisli šta mu radi jadna stara majka; čisto mu htede prepući srce od tuge.Pa tek obode vranca a poleže po njemu, da pomisliš e leti.Ali na jedan put zaustegnu razdražena konjica.I ako je onako zanet bio tugom, opet je ugledao da se od Radičevih četa, što podaleko izmakle behu, podiže pramen magle, a iz magle na skoro raspozna njegovo oštro oko da mu to u trku hiti sam Radič. Koča u prvi mah pomisli da je nagazio na ćesarovce, al’ opet to ne mogaše da veruje, jer pred njim beše puklo ravno pole, pa nigde ništa ne mogaše da opazi, i ako je daleko videti mogao.On usplamte.Čisto ga nestajaše, tako je slušao šta će vojvoda da mu prozbori. Ali i behu čudne Radičeve reči. — Zlo je gospodaru.Mal’ ti se nesmo zadocnili! — govoraše on mucajući: — Učinilo se ono što se nikad nadali nesmo, al’ bi valjalo da se nadasmo!Nemci izdadoše; pomirili se s Turcima kao babe, pa zagrebli odakle su i došli, a napustili zemlju.Za to nas ne dočekaše na granici! — — Jesu l’ već ušli Turci u zemlju? —- zapita gospodar naglo. — Još nesu, ali su se sa strašnom silom uputili, i treba brže u Krajinu! — — Ovo je vrlo dobro.Bar ćemo jednom znati hoćemo li živeti ili ćemo opasati prečage, pa neka nam pljuju na obraz.S Nemcima ćemo se računati samo da ovaj crni oblak razbijem.Ti vodi čete Radiču mesto mene, a ja idem da učinim ono što mi Bog zapoveda, da još jednom celivam materi ruku — oh ako je još živa — pa onda eto me za tobom.Ja ću te još noćas stići, jer sad nema oklevanja! — Koča ode k Panjevcu, a Radič pribra rasturene čete, proveća malo e glavarima dok se junaci potkrepiše pa onda brzo okrenu u Krajinu. Noć je mračna, burna...Posle žege, koja je nekoliko dana trajala u lepome Levču, ove noći prosu se silna kiša iz natuštenoga neba, koje čisto pobesnelo beše, čisto jurišaše sa svojim najstrašnijim munjama i gromovima na zemlju kao da hoće da je sruši, da je smrvi..._ Približuje se i gluho doba.Sve živo u Panjevcu posakrivalo se u kuće od strašne bure, i već se ni jedan prozor ne svetli.Samo na kraj sela kroz prozor jedne male kuće prosjajkuje nešto, čas zasvetluca, a čas bi rekao ugasi se, baš kao kaka izmučena duša, koja se rastavlja sa svetom...A kad sijne sjajna munja, pogle šta se u tamnoj sobici vidi... Na postelji leži postara žena, s rukama smerno prekrštenim na izmučene prsi, s bledim licem, u kome je ona bledoća toliko svetinje nacrtala, na kome ti duge isprekrštane bore pričaju neku strašnu tužnu priču, ali na kome se opet lasno videti može tiho spokojstvo s pogledom koji je uprt u niski taman tavan od sobe; a pored postelje pogle šta ti svetla munja još pokazuje...Pored bone starice stoji mlada devojka, tankog uzrasta a lepog vilinskog lica, s dugom vranom kosom.Bog i duša, da nije onako tužno sklopila svoje lepe ruke, i da joj se niz kadiveli lice ne liju tako mnoge suze, morao bih pomisliti da je to anđeo što je došao da odnese dušu nebeskom prestolju... Nebo ostavlja drugim vremenima da se osvete crnoj zemlji za još crnje grehe njene.Strahovita grmljava sve tiša postajaše, na posletku noć postade tako mirna i tiha da bi mogao i šapat čuti. — Majko, slatka majko!... jecaše tiho lepo devojče, pazeći da svojim glasom pe povredi svetilju ovoga časa: — oh... ta što gledaš tamo gore?...Što ne gledaš u mene mila nano?...Zar se srdiš na mene?.. pa stade još većma jecati. Bona starica spusti polako svoje upale oči na devojče, i kad ga je nekoliko trenutaka gledala mogao si opaziti nekoliko sjajnih suza gde se skotrljaše preko bora.To možda behu potonje suze što zaostaše jadnoj starici...Oh ona je mnogo, mnogo plakala. Za tim se bolnica silno trže, pa okrenu malaksalu glavu na drugu stranu.Nije mogla od tuge da je gleda. — Oh zar opet okrećeš od mene glavu?...Ti se opet na me srdiš?...Teško meni!A čim sam te uvredila majko?... pa sad svladano tugom devojče pade na kolena a glavu što bukćaše od silnog plača i nespavanja nasloni na uzglavlje. Starica se ne mogaše uzdržati da se opet ne okrene pa da ne prošapće: — Leposavo moja, hodi da te majka poslednji put poljubi,. Devojče željno pade na pobledela usta svoje majke, ljubljaše ih žarko, i da joj mogaše biti ne bi se nikad odvojila od toga poljupca.Majka joj još nešto šaputaše, ali je glas već izdade, u prsima joj se začu ropac.Sirota Leposava samo je čula: — Ne... zaboravi... U taj mah prsnu žižak što tinjaše u kandilu, prsnu silio pa se — ugasi... Leposava zadrhta pa ciknu: — Majko... oh... slatka majko...Zar već odlaziš?...Ta povedi i mene...Što ću ja samorana sama?...Kome me ostavljaš majko?... potonje ove reči s takim je očajanjem izgovorila, da ništa čula nije, pa tako i ne opazi kako se vrata polako otvoriše, i kako neko uđe. Među tim kroz pocepane oblake sijnu sjajan mesec. Bolnica na jedan put malo zadrhta, pa podiže oči k nebu...Okrete se Leposavi, i htede da joj progovori, ali ne mogaše...I govor je već izdade.Za to ona sad pruži ruku vratima, i devojče se brzo obrnu da vidi šta je, ali ju je taj pogled tako potresao, da je vrisnuti morala- Na pragu stajaše mlad visok junak s bledim očajničkim licem a u bogatom okićenom ruhu, samo što ga je oluja iskvarila i poremetila.Ruke su mu nemoćno klonule niz telo, a zamršena duga kosa sakriva mu skoro celo lice, tako mu je glava na prsi pala, samo što kroz pramenove njegove crne kose prosijavaju njegove ukočene oči, kao u kakoj tamnoj noći što svetluca iz daleka neka vatrica. Leposava je nekoliko trenutaka gledala ne pomoćno neznatog viteza, pa onda ustade mirno, uze ga za ruku, te ga dovede postelji na kojoj izdisaše jadna kneginja, a on iđaše za njom smerno kao malo dete. Oni klekoše pored postelje, pa ćuteći ljubljahu ruke što su ih negda tako divno milovale.Osećanje beše tako silno da niko ni rečce progovoriti ne mogaše... Majka ih s osobitom milinom gledaše, dugo ih gledaše pa onda tiho sklopi umorene oči i zaspa tako slatko i mirno, kao kad umoreno dete legne u cveće pa zaspi... - Zar već ode majko?... pisnu Leposava pa pade na mrtvaca i stade ga plahovito ljubiti, a kad malo dahnu od silnog plakanja, onda se naže na postelju pa tužno tresući glavom još tužnije naricaše: Ali Koča od svega toga naricanja ništa nije čuo.On samo celiva majku svoju, gledaše je nekoliko trenutaka, e bi rekao puče mu srce u grudima, pa onda brzo ubrisa s lica suzu, koja mu pođe niz obraze, te naglo poče hoditi po sobi.Čelo mu se strašno natušti kao kad je u boju, pa samo krhaše ruke... On je premišljao svoju tužnu sudbu, u njemu se kidaše živo srce u nedrima kad pomišljaše šta mu je počinio onaj, koga je s ulice u svoju kuću uzeo, negovao ga, pazio ga kao svoga brata... — Ali naći ću ja njega, časnoga ii krsta! Strašno će mi platiti!Nek je sakriven ispod pakla, opet ću ga naći, da mu platim što je zaslužio!... Pa onda priđe svojoj verenici te poče da je teši i da je ućutkuje, govoraše joj da ne žali što im se majka usrećila. Za tim kleče pored mrtva tela svoje mile majke, pa je dugo, dugo gledaše...Kao da mu se čitava planina navalila na srce, tako mu je teško bilo, ali opet za to, on nije suze pustio...Pošto je tako ne mičući se postojao, naže se te poljubi nekoliko puta one hladne kao smilj žute obraze, onu suhu ruku koja nekada tako dobra, tako milostiva beše, pa onda naglo ustade. — Prosti majko, što Koča nesme ni toliko da ti zahvali na tvojoj slatkoj nezi i milosti, da te do groba odnese!... Za tim silno zagrli svoju verenicu, preklinjaše je da još ne očajava što on odlaziti mora. — Sahrani lepo majku našu, a nemoj plakati za mnom, do nekoliko dana ili ću za navek kod tebe ostati, ili --- - Do nekoliko dana — briznu Leposava u plač — ali gde ću ja biti za nekoliko dana?Hoćeš li da te čekam u ovoj pustoj kući, u kojoj nikoga živa nema...Kočo, i ti me ostavljaš kao što me ostaviše i otac i majka, kao što me ostaviše svi, svi.... Koči se tako napregnute prsa, da je pomislio hoće prsnuti.Tako se prepuniše tugom. — Oh Leposavo — promuca Koča grcajući u tuzi — zar i ti?Ta pomisli da si Srpkinja, pomili na zakletvu, kojom se jedno drugom zaverismo!...Zar hoćeš da ostanem kod tebe; a nek uđu Turci u naš zavičaj, neka seku i pale, neka.... — Ne, ne, to ne ću! — prenu se devojka, a u licu joj sijnu kao sunce neko osobito, sveto osećanje: — Idi, samo da ne zakasniš, ma... ma se nigda ne videli... pa opet klonuvši slaba ženska strana, pade pored postelje mrtvačke. Vođ još jednom celiva svoju majku, još jednom prigrli svoju Leposavu, pa se silno odvoji i ode... Sve se utiša... Leposava je čula kako joj verenik odjezdi u brzom trku na svome vrancu, ona je slušala njegov bahat dugo, a on sve slabiji, slabiji bivaše dok sa svim ne iščeze.... I sad je Leposava opet sama bila, ali mnogo strašnije no ikad... . Jednom je rukom držala tanku voštanicu više mrtvačke glave, a svoju umorenu tužnu glavu naslonila je na ledene grudi majke svoje...Sirotica, nadala se da će i sad naći sreće i utehe na tim dobrim grudima, kao nekada... Ništa se ne čujaše...Sve poštovaše mrtvaca, niti je ikakav glas uznemirio njegovu tišinu, osim sove, što po kadšto sletaše na prozor da drekne svojim promuklim glasom, gledajući ukočeno svojim grdnim očima lepu očajnicu, kako je na mrtvo telo pala... Već je zahladilo, ona žestoka žega od malo čas gubljaše se polako, i tihi vetrić što u letnje večeri onako čudnom snagom krepi ljudske grudi, opet ljuljkaše neveselo lišće, buđaše ga iz obamrlosti povraćaše mu ono divno zelenilo njegovo... I po krdžalijnskom stanu ožive momčadija što je vazdan leškarija pod čadorjem čisteći ruho i oružje, pa otpoče igrati svoje junačke igre koje su tako lepe da ih se nikad nagledati ne možeš.Eh kad kliknu burne krdžalije na svoje đuvendije da im konje dovedu, pa kad pojašu, pa kad se urede da trče halku, ala je to divno pogledati!...Uredili se pusti na svojim alama kao kakvi džinovi, a svaki se titra vitim kopljem kojim će gađati, pa samo čekaju starešinu da ih pusti da polete...Naposletku javlja se glavar na iskićenome hatu, a pored njega njegovi perjanici sa golim sabljama u rukama.Na jedan mig starešine polete halkari da u najbešnjem trku gađaju gvozdenu halku što je na nišanu obešena... Dok se tu tako igra, gađa i nadskakuje na drugoj se strani stana drugče uživa divno letnje veče...Kad pođeš tim redom čadorja pomislićeš da si zašao u šumu gde se rezleže cvrkut nebrojenih tica pomešan sa najslađim izvijanjem, najtužnijim priželjkivanjem, pogdekojeg slavuja...Tu možeš čuti one zanesene istočne pesme što su kadre opiti čoveka žešće no ikakav hadžis; a možeš opet videti po koje lepo haremsko čedo, kako je setno selo pred svoj čador pa sa suznim očima gleda kako sunce polako tone...Al gle, pred ovim najlepšim čadorom nikog nema.Zar Nadina ne ljubi lepo veče? Ali njoj kanda nije stalo do krasnog zalaska sunčanoga, ona se je zatvorila u svoj čador, legla na meko sidžade, pa pustivši šarkiju u krilo zagledala se za gustim dimovima što se iz narđila izvijaju u vrh čadora.Na čelo joj se nagomilale silne brige, a u grudima joj je neko teško osećanje, koje joj čisto jedva disati daje...Ona se setila svoje Perize svoje mile gospođe, što joj je mila ko’ rođena seja, i rad koje se ona nije zatezala doći u sredinu vojnika, samo ne bi li joj pomogla, da se uteši jednom, i evo prođe toliko vremena, a ona ništa nije učinila što je obećala. Na jedan mah skoči sa sidžadeta plaho, mišljaše malo, pa onda odvažno reče „Još večeras moram pokušati!...“ Tek što ona to izusti, a sklopljena vrata od čadora, otvoriše se polako, i jedan krdžalija promoli svoju crnu glavu unutra. — Nadino, zove te gospodar.Ponesi šarkiju! — Na mah! odgovori đuvendija pa pošto vojnik ode, ona podiže oči k nebu — sam Allah neka mi pomogne!... — Sad se ogrnu u svoje džube, pa izišavši iz čadora uputi se kroz stan hitno ka gospodarevom čadoru.Već bejaše noć.Svuda se sve većma i većma stišavalo, a nebrojne zvezde na čistom plavom nebu sve se više blistahu, sve lepše dolažahu.Kad Nadina dođe do Fejzijina čadora zasta začuđeno.Iznutra se ne čujaše nikakva zbora a kamo li kikot i džakanje gospodarevih prijatelja što se obično uveče skupljahu kod Fejzije da čuju Nadinine pesme. — Zar je Fejzija večeras sam? — pitaše se devojka polako; pa onda odahnuvši nekoliko puta, kao da hoće da prikupi snage za teški posao, što je namerila, uđe u čador. Kod Fejzije behu svi glavari i vojvode krdžalijnske, ali svi behu nikom poniknuli, pa svaki ćuteći žubraše, po kad kad pogledajući svoga vođa, koji u začelju sedeći beše oborio glavu na prsi.Tako su mučne misli, tako teške brige bile večeras u toj junačkoj glavi, da se ni ona držati nije mogla... Kad se otvoriše vrata od čadora, i kad po ćilimu zaškripnuše mestve Nadinine, podiže Fejzija oči, pa joj zapovedi tihim, zagušenim glasom: - Pevaj Nadino što najbolje znaš, pevaj da me razgališ, jer mi mučna osećanja pritiskoše grudi večeras!... — Pa onda opet sklopi oči, a izgubi se u oblacima od dima iz narđila. Nadina lade pred gospodarem na kolena, dotače ćilim čelom svojim, pa pošto se i ostalim glavarima poklonila kleknu na jedno jastuče što za nju namešteno beše u dnu čadora. Ona otpoče pesmu... Ali ja neću da pevam tu pesmu, kad je ne umem onako ispevati kao što ju je Nadina otpevala, ja ću samo da vam ispričam šta je ona onako silnim, osećanjem, s onakom vatrom otpevala. Ona pevaše o neveri...Pevaše o nekom mladom arbanaskom vitezu, što je u davnašnje doba živeo i koji je tako dičan, tako lep, tako hrabar bio, da mu ravna ne beše u svem svetu na četiri strane...Jednom pade mladi junak u grdnu nevolju...Već mu ne mogaše ni junaštvo njegovo, s čega mu svi junaci zaviđahu, već mu ne mogaše pomoći ni bistra pamet njegova, kojom se svačemu diviti mogao, sad ga ni ona ne izbavi...Propade mu sva nada da će se izbaviti, i on se pusti sudbini na volju, neka čini šnjime šta hoće...Ali baš onda, u onom trenutku kad se vitez opraštaše sa svetom, dopade iz ubaha pomoć...Vila iz gorice...Ona ga je izavila...Mlađani junak kad opet ugleda svojim očima bela sveta, kad se opet dočepa svog pomamna konjica i svoga sjajnog oružja, čisto se opi od radosti... — Čim hoćeš da ti zahvalim divna moja spasiteljko?...Kazuj, ako će biti i što čovek nije kadar učiniti, ja ću ti učiniti! ... — Bela vila dugo ga ćuteći gledaše, na posletku mu nežno pade na grudi, pa mu uzbuđeno reče; — Uzmi me, za ljubu!... — Junak se trgne.Ali na mah prigrli svoju izbaviteljku, pa joj se vatreno kunijaše, da će namah doći po nju u planinu, samo dok se vrati sa mejdana na koji pošao beše... Vila poverova mladome vitezu, i on odlete na svome konjicu...Slaba je vera u junaka...Vila je dugo, dugo čekala zaručnika svoga, dugo je brojila danke, na posletku im broj zaboravi, a njega još ne bi...Na posletku kad vide vila da prođe i treća godina, ona se pretvaraše prostom seljankom pa silažaše kroz goru na izvor koji je baš pored druma bio...Tu ga je čekala sirotica, i još se nadala, ali njega nema... nema...Čekajući tako dragog prolevala je gorke suze, a te nebrojene vilinske suze slevahu se u hladni izvor kraj koga je sedela... Jedno jutro, dok još sunce kroz grane prosijavaše, sedela je vila kraj izvora gorko plačući...Na jedan put začu gde kroz goru ječe talambasi i svirke, a kad one prestajahu onda se razleže gora od divnih svatovskih pesama... Ona se diže od izvora, pa zamače za gusto šiblje koje iza njega beše.U to udariše drumom i silni svatovi koji vođahu lepu nevesticu. To su svatovi onoga viteza što bejaše vili zadao veru, pa je zaboravio, te se drugom lepoticom ženi... Vila zadrhta... Kad svatovi do izvora dojezdiše, zaustaviše se da se malo prihvate...Pa kad htedoše poći povika kum. — Deco, meni su moji stari pričali, da je ovaj izvor čudotvoran...Ko s njega samo jednom pije taj se nigda razboleti neće...Zato nek se svaki napije!...— I on se prvi saže pa se napi hlađane vodice, a za njim mladoženja s mladom, pa za njima svi svati... Ali šta to bi na jedan put?... Ne prođe nekoliko trenutaka od kako se svi napiše vode s izvora, al’ svi popadaše zemlji... Svi... svi... behu mrtvi... Otrovaše ih gorke vilinske suze što u izvoru behu... Hej nevero!... --- I sad Nadina stade s burnim osećanjem kleti neveru, rad koje tolike prave duše izgiboše, ali Fejzija prekide pesmu.On je isprva mirno slušao, za tim kad đuvendija onako divno poče pevati o milovanju, on se opi zanese se, pa čisto pade...Ali što je priča dalje išla to on sve većma k sebi dolažaše, poče drhtati, na oči mu se namače krv, poče krhati ruke, grudi mu se silno naprezahu, poče grizti usnice tako jako da ih na posletku raskrvavi, a kad Nadina poče kleti neveru, nije se mogao uzdržati, već skoči naglo dočepa iz kubura što više njega višahu pušku malu, pa pritrča đuvendiji, grmnuvši strašnim glasom. — Ženo, je l’ te pakao toj pesmi naučio? Glavari skočiše, pa se počeše zgledati... — Ostavite me braćo!... — reče im iznemoglim glasom, i kad ga oni vrteći glavom poslušaše, on baci pušku, pa pade na šiljte, te samo pokri lice rukama, al’ ni reči nije govorio. Nadina se ne uplaši od njegova besnila.Ona mirno seđaše na svome mestu, samo što je tamburu spustila.A da ju je odista ubio ona ne bi požalila, samo kad je dostigla što je želela... Nadinina pesma, koju je ona glasom što često zvonjaše kao prekor otpevala, učini čitava čudo u duši Fejzijinoj...On se živo opomenu svoje Perize, onog lepog umiljatog anđeoka, kome je on život očemerio...Srce se kidaše u njemu kad se seti one noći i bašti, kad se u Filibetu rastadoše, kad se seti onog ljubljenja, one strašne zakletve kojom joj veru zadade...Pa koju je on sramno pogazio...Čisto stade čovek lud...Sad se opet podiže, skide sa sindžira veliko kandilo koje na sred čadora o vrhu obešeno bejaše, pa ga prinese pred lice đuvendije, koja mirno gledaše šta on čini... — Oh ti si... ti si... — mucaše vođ — sada te tek poznadoh..Ti si mi donela onu kitu cveća, kojom me je Periza na sastanak zvala... — — Jest, ja sam --progovori đuvendija dostojanstveno, ustavši s jastučeta — i evo sam došla da te prokunem u ime Boga koji svakom sudi, što si ubio najlepšeg anđeoka na svetu, nevero!.. — — Šta reče?! — trže se krdžalija — umrla...Zar je umrla moja Periza?... — pa očajno prevrnu očima. — Još nije umrla, ali muke što joj zadaje tvoje neverstvo, strašnije su od smrti... — — Ne, ne dalje... — moljaše gospodar robinju — ja ću sve popraviti!... — Krdžalija, što je te noći stražario pred gospodarevim čadorom pričaše sutra dan svojim drugovima da je oko po noći zvao Šahina u čador Fejziji, i da je pred zoru gospodar nekud naglo odjahao... Kad se Abdi-paša, nesuđeni serašćer od Srbije, sa žalosnim rastrkanim ostatcima svoje grdne vojske vratio u Jedrene, hteo je na prečac svisnuti od jeda i srama...Sad mu propadoše sve nade...Vojske nema, Arbanasi se oteše, do Srbije se doći ne može...A na Divan ne sme ni pomisliti, kad se samo seti s kakvom je hvalom iz njega pošao...I Abdija bi se ubio da nemađaše jedinicu ćerku, za koju bi i od paklenih, strašnije muke podneo, samo da se ne zaplače njegova mila Periza, tako su ga u srce dirale njene suze. I tako se čuvao stari vezir da niko ne opazi kako je njemu u srcu, a osobito se pretvarao pred svojom Perizom, smejao se, pričao joj je kakve zanimljive priče, ali je žestoko žensko oko opazilo nešto, od čega devojčetu neka strašna hladnoća kroz srce prolažaše.Ona je videla kako joj otac u sred kakve šale, u kojoj mu se lice veselo smešilo, strašno brzo čupa samur kojim mu je džube postavljeno, ili kakvu dragocenu amajliju za čas smrvi.On sve to nije opažao da čini, te se tako izdao; tako je videla lepa njegova jedinica, da joj baba strašna mora u srcu mori, opazila je pa je strepila za njegovo zdravlje...I doista nije se uzalud bojala. Ne prođe mesec dana, a Abdi-pašu nađoše jedno jutro mrtva... Lepa vezirova jedinica ostade sama, bez igde ikoga svoga...U celom velikom saraju pokojnog vezira stanovaše sad lepa Periza sama sa svojom starom dadiljom i nekoliko uškopljenika...Ali ona je i volela da sama živi, tu je do mile volje kukati smela, a da nikom na dosadi ne bude...Sad opet navališe silni begovi i spahije da je prose, ali ona ih je sve odbila; ona nije htela ni da misli na to, ona je samo mislila na nevernog Fejziju, ljubila ga je još sve većom vatrom što je on većma zaboravljaše... — Izdajniče! — jecala je ona često ležeći očajno na minderluku — i ako si ti pogazio svetu zakletvu, kojom se jedno drugom zaklesmo kad... — i sad se sirotica gušila sećajući se one noći pre neg što će poći iz Filibeta — oh... ali ja neću da je pogazim.Ja ću se udati za mračni grob, kad si me ti zaboravio!... Međutim mlad neki besan aga po imenu Abduram nikako se ne htede okaniti svojega prošenja, a kad Periza i opet svagda odbijaše, onda stade pa promišljaše. — Valah i bilah, ovde ima nešto!...Jer rašta bi ona voljela samovati, no blagovati po mome haremu?...Uhvati ću ja sve tragove!... Pa onda zovnu u svoj konak jednog Perizina uškopljenika, te je vrlo dugo šnjime govorio, pa ga ona odpusti i on oee iz Abduramanovog konaka sa zažarenim očima... U Perizinu saraju beše ko k drugdaš mrtvačka tišina...Sluge su davno pospale, a očajna gospođa seđaše u svojoj maloj sobi, ćuteći kao stena, i nepomično gledajući u šare dragocenog ćilima što beše razastrt po podu.S njome se opet igraju strahovite misli koje je čas ubijahu, kidajući u njoj i ono života što joj ostade i gaseći poslednju iskru nade, a čas uljuljkivahu najlepšim slikama... — Ne, nije moguće da me je sasvim zaboravio...One oči njegove u kojima je sama čista istina...Oh one oči!...Pa ono vedro junačko čelo...Pa ona...Nije, nije tako mi Boga, nemože biti da me je izneverio!... — i varajući se tako sama, ustajaše veselo sa minderluka, hodaše po sobi, a grudi joj malo lakše disahu pa onda bi se zanela u lepe sne, kako će joj jednom doći verenik, pa kako će srećno šnjime živovati....Sirotica ona je samo u snima srećna bila!...Pa i oni da bar mogu po duže da varaju čoveka!Najmanji šušanj rastera ih kao zraka sunčana što razbije i razagna maglu.. Po kakva strašna misao štrecnula bi je kroz srce kao strela, pa bi kao skamenjena stala. — Pa što ne dođe?Što mi se ma kako ne javi; ta njegova je otadžbina slobodna?Da nije poginuo?...Hu!... — i tu se stresaše jadno devojče — ne, ne, živ je on, ta da je poginuo, Nadina bi mi...— Ali kad prošapta to ime, ona preblede kao krpa, jer se seti da ju je ona zaboravila koju je milovala kao svoju sestru, kojoj je tolika dobra činila. — Aoh, pa i ona me je izneverila!...Svi!... svi!... svi!... — I više se ne mogaše sirotica uzdržati na nogama, već pade na kolena, a glava joj klonu na minderluk. U taj mah podiže se perde na vratima od sobe, i na pragu stajaše dadilja Perizina, koja kad ugleda kako joj gospođa bleda kao smilj na podu leži, sklopi tužno ruke, pa pogleda k nebu, kao da hoće da ga pita, dokle će se siroto devojče patiti na pravdi Boga, pa onda joj priđe polako. — Čedo moje! — prozbori joj tiho, poljubivši je u čelo što čisto zgaraše od vatruštine, i dižući joj duge svione vitice što joj behu po obrazima pale — slatka moja Perizo, oh, nemoj tako jako tužiti!...— Devojče podiže teško svoje mutne isplakane oči. — Fate — pitaše je tiho — zašto ne spavaš, ti bar možeš spavati!... — i njena lepa glava opet klonu... Starici grunuše suze kao kiša. — Oprosti, oprosti mi što te uznemirih, ali morala sam.U mojoj je sobi neka hanuma koja te moli da je preda se pustiš.Veli da ima s tobom važnih poslova još noćas da svrši!... — —- Hanuma? — pitaše začuđeno Periza pa ustade — u po noći!A koja je? — dodade poćutivši malo. — Neće da se kaže po imenu!... — Periza ćutaše malo, pa onda reče: — Ako je opet kakva provodadžijka, neka me se okani kumim je Bogom.A ako je u nevolji, pa je došla da joj ja pomognem, pusti je namah!... Dadilja ode, ali dok je Periza zamišljeno nekoliko puta preko sobe prešla, ona se vrati i dovede sa sobom neku bulu, koja se tako u jašmak zamotala da joj se ni oči ne vide. — Šta želiš ti od mene hanumo?Po čemu sam ti tako zatrebala da si me u po noći potražiti morala? — Nepoznata se do zemlje pokloni, pa progovori promuklim glasom. — Oprosti čestita šćeri vezirska, što se usudih da ti sanak pokvarim, ma ja ti imam na samo nešto kazati!... — Periza zadrhta od ovoga glasa.Učini joj se da je taj glas dugo, dugo slušala dok je još kao jagnješce srećna bila, ali se ne mogaše setiti u koga beše takav glas, zar od teške tuge koja joj je sve zabunila.Ona klimnu glavom na svoju dadilju da se ukloni, i ova ode ali je najpre jednim znakom kazala svojoj gospođi da pazi na se. Još nije ona ni niza stube sišla, a neznana hanuma žurno skine sa sebe jašmak, pa pade na kolena pred Perizom, moleći je kroz plač: — Oh, slatka, mila moja hanumo, možeš li mi oprostiti!... — — Nadina! — pisnu Periza pa se trže nekoliko koraka od čuda, ali na mah polete k njoj, pa je silno zagrli — gde si sejo, ako Boga znaš, ja mnidijah već da si me zaboravila!... — — Ja da zaboravim tebe što si mi slobodu, život, dala?...Pre bi se sunce u vodu pretvorilo, ali tako mi Allah pomogao, nijesam mogla prije riječ održati! — kunjaše se Nadina ne mogući se nagledati svoje drugarice i gospođe... — Oh moja dobra Nadino, Bog nek ti naplati što me nijesi zaboravila — grljaše je Periza pa onda plačući nastavi — a njemu neka Bog sudi što je zakletvu pogazio!... — Nadina ustade začuđeno. — Šta to veliš?Ti kuneš Fejziju, što te sad žarče no ikad ljubi, što je ostavio svu svoju vojsku pa pohitao tebi?... — — Kako?!... — mucaše devojče ne znajući od čuda šta da čini — došao je?!... — Samnom zajedno! — odgovori Nadina dostojanstveno — ili zar misliš da bi ti se ja živa vratila, a da reč ne održim? — Sad se lepa Periza uzvera, oči joj se zasvetliše, hotela bi da progovori ali ne mogaše, samo jedva izusti. — Nadino... to je... zlo... — Đuvendija se trže pa je meraše začuđeno. — Zlo što je Fejzija u Jedrene došao? — — Jest... oh... opaziće... uhvatiće ga!... — Nadina se nasmeja. — Neboj se sunce moje!...Ja sam ga onuda provela, gde ga nikakva živa duša opaziti nije mogla! — pa posle ovih reči izađe brzo iz sobe, a posle nekoliko trenutaka - - divna Periza pade u naručje svoga Fejzije... Ako ima sreće i na ovom svetu, to su dvoje odista u tom zagrljaju srećni bili.Oni se samo ljubljahu, ni rečce nesu progovorili, a i nije bilo nužno, njihovi su pogledi mlogo više iskazivali no što bi sve reči kadre bile.U trenutku zaboravi lepa Periza svoje očajanje, svoju tugu koja joj tako jako srce pritisla bila da je izdahnuti htela; među poljupcima svoje drage zaboravi Fejzija grižu savesti koja mu je celim putem kao orlovskim kandžama srce razdirala, on sad zaboravi sve, učini mu se da je sad ona ista noć, ono isto mesto na kome se rastao sa svojom Perizom. — Pa i Nadina tako je bila opojena srećom koju je ona izradila, da je i ona zaboravila i na sebe i na sve što beše oko nje, te tako niko ne opazi da se perde na vratima malo oškrinu i da je u sobu provirila jedna bela čalma izvezena zlatom a okićena dragim kamenjem, ispod koje se kezilo gadno neko lice obraslo u gustu crnu bradu... I ako je Radič s vojskom hitao što je mogao brže, opet ga je Kočo stigao pre neg što je dospeo u Krajinu.Njegov je vranac leteo kao da je najedanput okrilatio, i Koča ga je nebrojno puta u čelo poljubio, što ga je na vreme doneo... . Sad vođ proletaše kroz sve čete, svuda hrabraše sve većma raspaljujući plamen koji i onako strahovito bukćaše u prsima njegovih junaka; te tako stigoše pred Poreč. Tu stiže uhoda, koju je Radič napred poslao bio da raspita za neprijatelja.On je tako besno jurio da mu konjic mrtav pade na nekoliko koraka pred srpskom vojskom.Ali uhoda hitro kao jelen odskoči od njega pa pritrča vođu. — Gospodaru, neprijatelj je blizu.On ide rahat kao da će u svatove, al ga ima — kuga ih satrla — kolikog nije nigda videla srpska zemlja!... — Ta da se svaka kapljica u moru pretvori u hiljade Turaka, opet neće uđi u srpsku zemlju, dok je meni na ramenu glave, i dok je oko mene braće moje!...Napred!... — pa opet obode vranca, a njegova hrabra vojska kanda nije od Levča dan, noć, jurila, polete opet. Tek da zađe sunce, a Koča stade.On je dospeo gde je želeo pre neprijatelja.To beše klanac više Poreča...Uzdigla se otsečena stena, uzdigla se pusta, da joj jedva okom vrha sagledati možeš, a ispod stene dala se duga uzacka staza da po njoj jedva dva konjika jahati mogu jer s druge strane pored celog puta pukao je strašan ambis od koga čoveka jeza hvata, ako samo unj pogleda... Tu je zaustavio srpski vođ svoju vojsku.Tu pred tim klancem stao je da čeka neprijatelja. Ne potraja dugo, a Koča oseti da se Turci približuju, pa kako iza stene beše uskočio mesec, te se spram njega viđaše kao u po dana, to Koča zapovedi da se sve čete uklone ispred bogaza, pa se prikriju iza stene, al opet da su blizu pa da odmah istrče pred stazu kako jekne dževerdan njegov... Sve se to namah učinilo, tako, da Turci s one strane klanca ni sanjati ne bi mogli da ovamo i jednog živog čoveka ima. Sad Koča sjaha svoga vranca, pa priđe kraju stene, te prilegnuvši zemlji slušaše pažljivo, razbirajući svaki šušanj.On držaše preko krila svoj dževerdan, a palac mu na orozu beše... Vetar što leti onako divno u veče piri, donošaše sad srpskoj vojsci preko ambisa neke čudne, ne razborite glasove, iz kojih Koča naskoro raspozna vrisku konja, podvikivanje tursko, i caktanje oružja koje iz daleka šuštaše kao šuma u gori... — Pst! — viknu malo posle Koča, i sve se utiša.On je osetio da Turci uđoše u klanac.A kad već priđoše toliko blizu da je i reči razumevati počeo, skoči kao lav s mesta, pa uždi dževerdan... Jeknu pusti preko ambisa kao grom.Namah za tim prihvatiše prve čete složno iz pušaka, pa osim strašnog odjeka iz provale, odjeknu im još strašnije stropoštavanje turskih četa, što se u propast survavahu.Sad nagrnu besna Turadija što mišljaše da je s ove strane tek malena četa koju će za čas rasterati, pa stade sipati vatru kao oblaci kišu, ali zaman, Kočine se čete namah popunjavahu, a Turci gomilama padahu u provalu...Ne prođe po sahata a staza se tako zakrči od leševa, da se Turci skrhavahu nemajući vremena ni opaliti iz pušaka. Na posletku uvideše Turci da je uzaman taj silni juriš pa prestadoše.Koča ponamešta straže na ušće od klanca zapovedivši im da mu jave ako i najmanji znak od Turaka opaze.Ali stražari celu noć ništa nit videše, nit čuše...S one strane stene ne mogaše se ništa opaziti, a na stazi se ni jedan Turčin pojavio nije... - Sve što čujahu to beše muklo hučanje što se iz ambisa poče podizati pomešano sa kakvim uzdahom koji se jedva čuo...Učini im se kao da je na jedanput kroz provalu udario kakav grdan potok pa valja drvlje i kamenje... Pošto se Koča uverio da Turci noćas ne misle udarati, zapovedi da se zakopaju mrtvaci.Ovaj ga je boj stao petnaest hrabrih detića, ali on nije tužio za njima, i ako mu je svaki vojnik kao rođeni brat mio bio, nije ih žalio jer se slavno zameniše...Njihovu smrt platiše stotine Turaka...Oh, ta on samo još to želi da tako pogine!... On ćuteći kleče pored svojih mrtvih drugova, pa pošto ih je poduže gledao uživajući silno u onom srećnom smešenju što se i u mrtvim njihovim licima jasno čatiti moglo, celiva svakoga u mesto sviju četa, pa onda ih zakopaše, a svi im od srca rekoše: — Bog da vam dušu prosti! — Kad i to svrši, onda vođ sazva svoje glavare, zapovedi im da dobro paze na svoje čete, i da na sve strane nameste straže: pa obišavši još jednom one što čuvahu bogaz, vrati se svome vrancu pa skine iz uterćije svoju kabanicu, te leže pored svoga konjica da otpočine, jer ga već izdade izlomljeno telo od silnih naprezanja, i od silnih čuda što ga snađoše za ovo nekoliko poslednjih dana... - - - Sutradan bila je Kočina vojska opet vesela i odmorna da se ako zatreba tri dana bez prestanka bije.Istina komore im još ne behu stigle, ali seljaci iz cele okoline na mah sa svim srcem, doneše im izobila hrane i gromovitog krajinca.A pred veče im stigoše i komore...Sad je bilo milina pogledati, kako se od pesama ori ceo predeo, kako se zabeliše silni čadori kao da sneg pade, kako li se razgroktaše nebrojene vatre pored kojih se okretahu masne pečenice. Koča je stajao pred svojim čadorom, pa skrstivši ruke pa prsi, radosno se smešio videći kako mu se po celom stanu ori pesma, kako mu je svaki vojnik veseo, pa kako se bio zagledao i ne opazi da mu priđe jedan čovek zamotan u struku, a s oborenom glavom. — Gospodaru. — prozbori neznani junak, panuvši na kolena pred Kočom. — Mirko! — začuđeno progovori vođ kad ga ugleda — šta je to Senjanine, što si tako bled, što klečiš predamnom?Ustani brate! — pa ga bratski zagrli i podiže. — Oh, što me ne pustiš da umrem pod tvojim nogama?Ja nesam dostojan da pogledam u tvoje sveto lice!... — Koča ga začuđeno meraše. — Ja ne razumem što veliš! — — Saslušaj me gospodaru, pa me onda iseci na komade, al’ ja ti se moral ispovediti.Ti si može biti i zaboravio kad se ono jednom pre četiri godine nađosmo u Crnom Vrhu, kad besmo pošli Vraćevšnici na sabor?... — Koča ga zamisli, pa onda reče. — Jest, sećam se...Ali što podireš staru svađu, mi smo se još onda pomirili! — Mirko se udari stisnutim pesnicama u čelo, pa huknu. — Oh velika dušo kako lako zaboravljaš uvrede, a ja... meni sam đavo ne dade da zaboravim što si me ti i nehotice onda osramotio...A Mrgud... oh prokleta mu duša... on me je ne prestano podsećao na onaj zlosretni čas, neprestano me je na te raspaljivao, i — pa sad stiskujući rukama srce jedva izgovaraše — pola od nesreće što ti Mrgud nanese, ja sam učinio... — Koča se zakameni.Kad začu Mrgudovo ime on sav poplavetni u licu, a zubima škrgutnu. — Nesrećniče!... — — Ubij me gospodaru, ja sam zaslužio, ali me je Bog već strašno nakazio...Kad sam došao kući ni vatre ne zatekoh na ognjištu, niti igde ikog od svojih u životu...Meni je u srcu gorelo strašno, strašno, i samo ti to ugasiti možeš, ako mi oprostiš, ako me primiš međ svoje vojnike, da i ja prolevam s vama krv za otadžbinu ne bi li se tako oprostio greha!... — pa posle ovih reči pade Mirko opet zemlji. Vođ ga je dugo, vrlo dugo ćuteći gledao...U njemu se mućahu čudna osećanja...Na posletku pobedi plemenito srce njegovo, i on na novo podiže Mirka, poljubi se s njime pa mu reče: — Pogrešio si, ali si opet pošten čovek.Nek ti Bog oprosti kao što ti ja praštam! — Pa ga onda odvede u svoj čador da se odmori. — A gde je sad Mrgud? — Zapita ga Koča između ostalog zbora. — Ne znam gospodaru živoga mi Boga, ne znao zanj ga odmor i sanak...Dok sam mu trebao bio je sve uza me, a kad je čuo da se ti vraćaš iz Arnautske nestade ga, kao da u zemlju propade...Čuo sam da je Turcima pobegao, i da se poturčio!... — Na ove reči Koča samo huknu, pa polako reče. — Naći ću ga ja! — Međutim se Turci ni čim ne javljahu, i to jako zadavaše brigu vođu srpskom, a svrh svega, na jedan put počeše mu vojnici umirati i bez boja i bez ičega. Jedan dan umreše dvadeset, kad bi drugi presvisnu pedeset, a treći stotina... Koča je bio u očajanju.On nije mogao da razume od kud i kakva je to bolest što mu vojsku mori?Ali se naskoro setio...To beše čuma...Iz ambisa gde se survaše tolike čete Turske izlažaše neprestano smrdljiv vetar koji kao otrovom davljaše junake... Vođ nije znao šta da čini...Pomreće mu sva vojska, a da ustupi od klanca ne sme, jer će prodreti Turci, pa onda propade sva srpska zemlja. - Bože, što ću?! — očajno hodajući govoraše Koča, kruneći ruke — Bože, ubi mene ako tvoja sveta volja hoće da me pokara za grehe moje, ali ne zatiri Srbadiju!... pa onda očajno pade na zemlju da na hladnoj, zemlji razhladi čelo, koje se raspadaše od bola. — Gde si sada vilo Jastrepkinjo, da pomogneš posinku svome? — — Zar si tako brzo zaboravio da imaš pobratima? — začu Koča nekakav čudan glas u duši. — Ha! — skoči sa zemlje pa uzveralo gledaše oko sebe, al nikog u čadoru ne begne! — Fejzijo, moj dragi Fejzijo, ti mi samo pomoći možeš!... - - Još iste noći otputovao je vojvoda Radič u najbržem trku put Arbanaske.... Koča je nesrpljivo čekao svoga pobra, i čisto pogađaše u koje doba stići, ala — on se prevario nit bi Fejzije ni od njega glasa, a i Radič kao da u zemlju potonu... U srcu vođa srpskog beše sam pakao...Pa ipak se neprestano šetao po stanu zamećući razgovore i sa svim šaleći se, kao da je veseo što može biti bolje... A vojska?Ona je svagda vesela bila.Od njih već više nako i ne pomišljaše da se kućama vrati, ali ih samo to žalostilo što će ih kuga kao slabe žene pomoriti, a neće poginuti kao što junak gine, pa zato su često navaljivali na Koču. — Šta čekaš gospodaru?Izvedi nas iz ovog klanca, vodi nas u polje pred Turke da se junački ogledamo, pa što kome Bog i sreća dade! — A vođ ih umirivaše kazujući im da se ne brinu, i da on najbolje zna šta valja činiti, pa poslušna vojska nije više ništa zahtevala... Jedno veče posla Koča jednog momka da zovne Mirka Stepanova Senjanina, ali vojnik se brzo vrati da kaže kako je Mirko nekud odjahao.Vođ sazva ostale glavare te se s njima do neko doba noći razgovaraše, i zapovedi im da svoje čete drže na okupu i na oprezu, pa ih onda otpusti.Kad bi oko po noći eto mu i Mirka. On beše sav usplairen.Na licu mu beše iskazano neko neobično osećanje koje je on gledao što bolje da sakrije, što nije mogao učiniti.Ali na njegovu sreću, Koča je bio toliko zanet svojim brigama pa ništa opazio nije. — Ti si me zvao gospodaru? — progovori Senjanin tiho. — Jesam Mirko — pa pošto ga sede uza se — kol’ko ima u tvojoj četi momaka? — — Pedeset! — odgovori ovaj radoznalo gledajući u vođa. — Oh — uzdahnu Koča gorko, i tek što mu suze ne grunu niz lice — od dve stotine Radičevih sokolova ostalo samo pedest!... — pa obori glavu, no posle dva tri trenutka, podiže se naglo pa zapovedaše.Još noćas ćeš sjediniti sa svojom četom oko dvadeset i nekol’ko vojnika što pretekoše od čete pokojnoga Vlajka — dičan vitez beše već poginuo — To što skorije da svršiš, i pazi da su ti svi ljudi spremni.Ja baš kao da osećam da će skoro boja biti! —- Pakleno smešenje pokaza se oko usta Mirkovih, ali se Koča beše jako zagledao u zemlju pa nije ništa opazio. Mirko se duboko pokloni pa ode. Vođ je još dugo, pošto Senjanin ode, hodao po svome čadoru, zastajkivao, premišljao najedan put progovori odvažno: — Još imam tri stotine vatrenih boraca, još je snaga u ovoj ruci — pa grčevito stiskivaše pesnicu.Tako mi spasenja, dok imam samo jednog vojnika, neće Turci prodreti kroz klanac!... Sutra dan oglasi zoru, osim ševe, još i tresak iz puške koji jeknu u srpskom stanu kao grom. To straža ispred bogaza dade znak da su opet navalili Turci, i sva srpska vojska radosno joj odgovori još radosnijim klikom.Za tili časak behu sve čete na svojim mestima, a Koča pred svima na svome vrancu. Pošto je u trenutku sve pregledao viku da ga svi čuti mogoše... — Kneže Jovane Milenkoviću, ako ja pre padnem ti ćeš mi vojsci biti na mesto mene.Slušaćete ga braćo... — Ali od pušaka što sad na jedan mah silno zagroktaše, ne čuše mu se potonje reči. I sad se opet poče krvav boj; ali čini mi se u celoj Kočinoj krajini, ne beše još strašnijega od ovog.Diže se pusta magla od puščana praha, pa zavi i stenu i ponor i nebo i zemlju, i Srbe i Turke...Samo si tek videti mogao kako se kroz oblak sustižu nebrojeni strašni gromovi... Kad bi u najvećoj zabuni, izdiže se Mirko na svome konju, pa koliko ga grlo donošaše viknu: — Braćo, opkoliše nam gospodara, brže za mnom!... — pa polete, a svi za njim, pa po sred onih četa što još mirno stojahu. Kad tako Mirko zaplete i zabuni sve, on obode konja, i niko ga ne spazi kako izađe iz boja... Vatra ne prestajaše, a krv na sve strane po razbojništu ocrveni meku travu... Na jedan put se Koča usred boja zgrozi kao da ga je guja ošinula. — Oh... izdajo!... — huknu, i pištolj mu u ruci pršte, tako ga silno stiskao beše —- opkoljen sam!... — I doista kao nekim čudom oko cele srpske vojske iznikoše gusti redovi Turaka, koji odmah počeše sipati vatru, da se zemlja tresla... Ali Srbi ne zanemeše od čuda.U trenutku su razumeli da je to izdaja provela Turke kroz lagum u steni za koji Turci nikako drugče ne mogoše saznati. — Aoh Mirko, Bog ti sudio!... — uzdahnu jadan Koča pa onda viknu da je nadvikivao i samu jeku od strašnih plotuna — Braćo, ko je Srbin sad valja da pogine.... — Pa polete što je mogao u sred najžešće gomile turske... Ali već malaksaše boj... Kad vide Komo da više nema nade, on samo pogleda u nebo. - Bože, praštaj mi, ja sam učinio što sam mogao, ali — zar — ne bi tvoja volja! — pa onda skoči u sred boja sa svog vranca, poljubi ga ćuteći u čelo, pa ga ubi iz puške...Verno živinče mirno izdahnu jer mu je mila gospodarova ruka smrt zadala!... — Zbogom vranče, zbog’ dobro moje. — Šaputaše jadna žrtva strašne ljudske zlobe, tražeći po višeklijama praha, ali već nemađaše ni zrnca, pa za to isunu sablju iz korica, pogleda oko sebe hitro, al u talasanju turskih ćulava i kauka, samo se po koji rumen ves, samo po koja bela perjanica videla... — Dakle svi padoše?...Junački su pali, neka!... — pa poteže sablju u srce. — Praštaj rode! — — Ali u trenutku kad htede da se probode, klonu mu desnica sa sabljom niz dolamu... Krvnički handžar odseče mu ruku, ne dade mu da se ubije. Koča se samo zaljulja pa pade međ’ lešine — Više ne znađaše ništa šta oko njega biva.... — Na oružje braćo, Fejzija je zarobljen!... — — Gospodar u tamnici Jedrenetskoj, ha, na oružje!... — — Brže, brže na konje!.. — Taki se uzvici podigoše jedno jutro u Krdžalijnskom stanu kao oluja...Tu se skidaju čadori, donosi i razdaje prah i olovo, tu se na vrat na nos opremaju konji i komore tu se sve užurbalo, da se od praske i vike ništa ne čuje... I u tom trenutku kad se Krdžalije spremahu da pođu na Jedrene, najedanput ugledaše u svojoj sredini nekog Srbina, pa i ako im nije bilo do čekanja, nesu mogli da se ne skupe oko njega da čuju kakve je glase doneo. A kad je vojvoda Radič ispričao šta je i kako je, Šahin ciknu kao guja u procepu. — Ta je li sav pakao ustao na nas? — Ali sad se još većma oklevati nije smelo, pa za to zapovedi da se vojska krene.Celim putem dogovaraše se Šahin sa Radičem šta da rade.S tako malom silom ne smedu udarati na Jedrene pa namisle samo udariti na kulu u kojoj je Fejzija, i koju im uhode potanko opisaše, pa za to obilažahu drumove i palanke, i što više mogahu grabiše noću, da ih niko ne spazi...Ali ako bi oštro Šahinovo oko ugledalo da ga je neko opazio, taj je namah zanemio za navek, da ne može nikome kazati šta je video: ali i da nije to činio, opet bi on pre oteo Jedrene no što bi glas došao do Vezira Jedrenetskog.Tako hićahu pomamne Krdžalije da izbave svoga Vođa. U najzgodnije doba, kad je ceo svet kao mrtav, u po noći, stigoše Krdžalije pod Jedrene.Lako nađoše kulu koju su tražili, pa pošto tako reći, jednim udarcem pomlatiše straže, silno razvale kulu, i dok se Jedrene uzbuni, dok trube i rogovi podigoše vezirsku vojsku na oružje, da pohita kuli, dotle ne stade Krdžalija, kao da ih nikad Jedrenetske stene ne videše... — Vezir je od ljutine čupao svoju srebrnkastu bradu što mu umače peškeš za koji bi od sultana tri repa dobno...Odmah razasla na sve strane silne i mnoge potere, ali badava, nigde ne beše ni traga Krdžalijama... Međutim je Fejzija radosno grlio svoga Šahina. — Prijatelju, ti si junak nad junacima.Ja sam se tako tvrdo u tebe uzdao, da sam sasvim mirno spavao kad vi stadoste razvaljivati moju tamnicu, i ništa me nije mučilo osim što sam se brinuo za moju Periz.. — ali u taj mah ugleda Radiča koji mu priđe, pa se začuđeno trže —- zdravo Radiču, dobro došao! — pa pošto se poljubiše i za zdravlje upitaše — a šta mi radi pobro?Jeli zdrav i veseo? — — Zdrav je vojvodo, ma nije veseo, niti će više ikad veseo biti, ako te što skorije kod sebe ne vidi! — odgovori Kočin poslanik tužno. — Šta reče?Zar ne zatekoste doma sve zdravo i dobro?... I sad mu Radič ispriča sve jade u kojima je ostavio svoju otadžbinu i svog gospodara, ali Fejzija mu ne dade ni da dovrši već odmah đipi. — Šahine, odmah da si spremio sve što treba vojsci za put.Mi polazimo u Srbiju.Ali brzo sokole.Ni kakav pošten junak, a kamo di krdžalija ne sme spavati kad je junak nad junacima, divni vođ srpski, kad je on u nevolji!— — No tek što vojvode odoše da spremaju vojsku, a Fejzija ostade sam, eto mu jedne đuvendije...On se beše tako zaneo jadima svoga pobra, da je nije opazio, već tek kad ona prozbori, on se prenu, pa poznavši đuvendiju čisto viknu - — Nadina!...Odkuda ti tu? — I doista to beše Nadina, bleda kao mrtvac, a uzduvana od težkog i naglog jahanja, da je jedva govorila. — A gde si ti bila?Gde je moja Periza?... — prihvati Krdžalija žarko setivši se svoje ljube. — Kad nas rastaviše, tebe odvedoše u tamnicu, a Perizu odvede prokleti Abduraman; jer kad ga vezir pitaše čim hoće da ga nagradi što je tebe uhvatio, on zaiska da s Perizom može činiti što hoće!... — Fejzija sav usplamti na ove reči, krv mu polete u glavu tako silno da je u licu stao kao mor-dolama na njemu, pa zagušenim glasom reče, spustivši desnicu na handžar. — Idem opet u Jedrene, ma nikad ne izneo glave... — U tom trenutku zaboravi jadnik u kakvoj je nevoli njegov pobratim. . — Ali zaludu — prihvati Nadina — jer se lukava zverka na mah setila, da ni trenuta mirna neće imati, dokle god traje jednog krdžalije na svetu.S toga je namah sutra dan pobegao iz Jedreneta sa Perizom, nit ko zna kuda, ni kako... — — Ta da je u nebo pobegao, i tamo bi za njime poleteo da mu pseću glavu sa ramena skinem! - - - pa pošto je malo poćutao, reče: Hajde Nadino! pa pođe; ali u taj mah uđe Šahin sa glavarima. — Tvoje su zapovesti izvršene Gospodaru.Vojska je spremna da polazi! — — Ha! — ustupi Fejzija nekoliko koraka, setivši se u kakoj mu je nevoli pobro, pa onda ukočeno gledaše svoje glavare a u njemu je besnela strašna borba.Trebalo je da izbavi ljubu i pobra, jer su oboje u nevolji, ali koga pre?On nije znao šta da radi...Naposletku pregne da na obe strane u isti mah pomaže...On da izbavlja Perizu, a Šahin s vojskom da pohita u Srbiju; ali neće glavari.Ni pošto ga više ne puštaju od sebe, već ili nek i on s njima ide u Srbiju, ili i oni hoće da pođu s njim u poteru za Abduramanom.Ovo se i učini...I jadni Radič morao je da skriva svoje gorke uzdahe... Neću da pričam kako je Fejzija našao trag Abduramanov.Ljubav je kadra i ono učiniti, što se jedva i pomisliti može.Ne prođe ni tri dana, a pogana glava begova kotrljala se pod nogama krdžalijnskim, a Fejzija je opet žarko prigrlio svoje milo zlato... Ali tri dana!...Oh kako je to skupo vreme bilo za pobratima Kara-Fejzijina... Sad vođ krdžalijnski nije zaboravljao svoje svete dužnosti, pa ne hte ni da ode do svog stana već svoju Perizu opravi s jakom pratnjom i s Nadinom pravo u Krdžu; a on zagrli Radiča. — Hajde brate, vodi me u tvoje otačanstvo, ali što kraćim putem znadeš, ma to bili sami krševi i ambisi, samo da što skorije zagrlim svoga pobra! — I Krdžalije se opet krenuše.Oni preletahu preko polja i ravnica, kao kako čudna prilika što se preko neba vijne pa je nestane, puzahu se uz stene i krševe kad ih je put na njih nanosio, kao divlje mačke, a preskakahu na onim svojim malim vatrenim konjicima, kao jeleni.To je bilo divno čudo!Ta to kao da ne behu ljudi već neka džinovska stvorenja od gvožđa slivena!... Kao munja su preleteli od Kruševca do Krajine, ali za što na jedan put stadoše?...Šta ih je to tako silno zaustavilo?Da nije kaka ordija Turska?O, ne, oni su malo čas u putu tako smrvili nekoliko četa da im ni glasnik ne preteče, zgazili su ih kao što čovek crva zgazi, pa i ne oseti da je nekome život oduzeo...A da šta je drugo?..Valjda im nije do toga kako se Tekija na spram divne letnje mesečine beli?... - Ne, drugo ih je nešto zaustavilo...Prolazeći drumom pored Tekije, na jedan put začuše... teške uzdahe pomešane sa vriskom k zapevanjem ženskim...Polako, i stravično osvrćući se na sve strane, primicahu se da vide šta je, i najedanput kao munjom u jedan mah zgođeni, trgoše dizgine pa se čisto skameniše... Radič što je pred svom vojskom kalauzio, jaoknu kao da mu srce prepuče, pa pade s konja.Fejziju teknu nešto hladno u srce, pa pritera konjica k Radiču, ali i njemu u mah nestade kapi krvi u licu...Poblede kao mesec, što se tužno osmehivaše gledajući kako padaju slaba ljudska srca... Pored druma behu poređani šeset kolaca, a na njima beše nabijeno šeset srpskih junaka, potonji što zaostaše od hrabre Kočine vojske...Pa u sred njih...Oh kako čudno drhtahu bledi zraci od meseca na bledom, al i na samrti tako sjajno junačkom licu gospodara srpskog...U Koči se kupila junačka, velika duša da se vijne božijem prestolju, al’ to se samo moglo poznati po isakaćenom telu, na kome behu nebrojene rane, i koje se strahovito grčilo i previjalo...A na licu ne beše znaka od muka, ono beše mirno, veličanstveno, uzvišeno...Oči, one velike sjajne crne oči što taku silnu sladost ulevahu u mlađano srce Leposavi, a što jednim pogledom mogahu ubiti neprijatelja, sad ukočeno gledahu sjajne zvezde, što drhtahu na plavome nebu...Čelo mu beše mirno kao mirno more...A oko pobledelih usana treptio je blažen osmejak, kao kakav mirisav ružičast venac od najlepšeg proletnjeg cveća... A da li je još u svesti bio? ..To ne znam, ali levakom svojom tiho grljaše čas pobra svoga, čas milog Radiča, koji čisto izvan sebe od očajanja padoše pred njega na kolena...Niko ne znađaše da progovori.Strašna je to tišina bila, koju prekidaše samo jecanje i po koji junački gorak uzdah. Fejzija naizmence s Radiče plaho ljubljahu usta Kočina i oni osećahu da ta slatka, plemenita usta vraćaju te poljupce, samo što to povraćanje sve slabije i slabije postajaše, dok se sasvim ne izgubi... Junak nad junacima, Koča Petrović, taj veliki vođ, koji prvi posle stotina godina od strahovite kosovske propasti — kaza Srbiji, da još slobodna biti može, i bez koga bi se sveti glas od gusala izgubio u zapevci s turskoga zuluma, bez koga bi Srbina sasvim nestalo; taj veliki junak izdahnu... Kad Fejzija oseti i posledni hladni poljubac on se zgrozi pa onda šaputaše ljubeći mrtvo telo svoga milog pobra. — Pričekaj, oh ta samo još malo pričekaj...Ali oh...Tebe nema više... — I Krdžalije se pobojaše da im vođ pameću ne pomete kad videše kako se očajno zanese od tuge...Al kamo ta lepa sreća zanj da poludi, onda ne bi ništa osećao, a ovako pri svesti, bolja mu raztrzaše srce kao kaka grablivica svojim strašnim kandžama... — Jest — pištaše on — ja sam te ubio, ja...Oh slabotinja sam!...Meni bi milija žena od pobra moga!Od Koče...Junače, praštaj... — Kod ovih reči kidaše se život u njemu — Ja sam te mogao izbaviti, a nesam hteo...Prokleti, Fejzijo!... ha!... — i dimišćija kao munja sijnu, pa mu proleti kroza srce... Dok se Radič od čuda trgne, dok krdžalije pritrčaše, njihov vođ beše već ovršio...Poslednju snagu skupivši pridiže se sa zemlje, zagrli svoga pobra i dok se njegova krv iz srca mešala s krvlju iz presečenog ramena Ko-čina, prošaputa polako: — Koča, praštaj brate, ja sam sebi platih! — Pa i on izdahnu... Nastade po poći... Ponositi sinovi arbanaski, strahovite krdžalije, padoše na koljena da se u tom svetom času pomole Bogu za duše svog zlosretnog gospodara i njegova verna pobratima... U sred takog čudnog časa koji mnogo strašnije izgledaše umotan u tanku bledu mesečinu pojavi se na kobnom mestu i jedna mlada lepa devojka...Pa kako strašno, kako li u isti mah divno izgledaše ponoćna prilika!...Ispod raspuštene i do pojasa duge zamršene kose prosjajivaše belo kao mleko lice kao što se noću kroz gustu tamnu šumu vidi kakva lepa kućica što se na putnika čisto smeši...A pod gustim crnim obrvama blistahu se dva crna oka, sjajna kao sunce, žešća od vatre...Pa kako divno ruho na njoj beše...Sva se beljaše kao vila...I po onome tanahnom vitkom uzrastu, pa i po svemu bi pomislio da je to zagorkinja vila, samo da joj za pojasom ne beše ljuto oružje...A utegnuti opanci na malim njenim nogama behu prsli od dugoga puta, pa kroz njih tecijaše iz tih lepih nožica rumena krv... To beše mlada Leposava, divna, nesuđena ljuba Kočina... Ona brzo prolažaše putem ne osvrćući nikuda lepe glave, i ne gledajući vojsku krdžalijnsku što začuđeno gledaše za njom; ali kad ugleda svoga vojna, onda stade... Srpkinja nije plakala, nije zapevala...I ako ju je slabo žensko srce nagonilo, opet se ona snažno ustezaše znajući da bi joj se Koča s neba srdio gledajući kako mu Leposava kuka što je on za svoju otadžbinu poginuo..Za to ga samo celiva nekoliko puta, pa se onda odmače te ga gledaše, dugo, dugo gledaše... Prođe godina dana kako se svršila zlosrećna Kočina krajina, i sad opet cela Srbija beše tursko roblje; ali sultan Selim III. vrlo je dobro znao da će mu to roblje, okusivši ma i nekoliko trenutaka divne slobode, zadavati strašne muke, i ako je buna ugušena, ako se s njome pametno ne uzvlada.Za to Sultan najstrašnije zapreti svima begovima i spahijama kad se u Srbiju povratiše da ne kinje Srba, i da im ni pošto nikakva nasilja ne učine. I doista prvih godina pošto pade i Koča sa svojih šeset junaka koji mu pretekoše od vojske pred kojom je drhtala turska sila, pošto mutni oblaci pokriše nebo srpsko, tek što zora na njemu zarudela beše; — srpski narod beše prilično srećan...Nikakvo nasilje ne mogaše se čuti ni na kojoj strani srpske zemlje.Seljak rađaše rodnu zemlju srpsku mirno i spokojno, a i trgovčići po palankama rađahu slobodno svoj posao; i da se samo svi tako živo ne sećahu one strašne slike ispod Tekije, mogli bi reći da su slobodni, srećni... A gde su Krdžalije?Kud njih zanese sudba?...Zar oni ne htedoše da osvete gospodara svoga, već skrštenih ruku gledaše gde se Turci opet šire po Srbiji?Ne — nesu ga osvetili, jer da su mogli zaklati jednim jataganom sve Turke što ih na svetu beše, opet bi to malo bilo da osvete svoga Fejziju i njegova pobra.Ta strahovita smrt tako ih čudno udari u junačka srca, da se na jedan put izgubiše, pa se ćuteći rastadoše. Tu se rastade brat od brata, prijatelj od prijatelja s kim je drugovao od detinstva, i s kojim je toliko puta smrti na susret trčao, rastade se bez jednoga pogleda, ili bez reči bez bratskog poljupca... Krdžalije se razasuše po širokom svetu na sve strane. Neki od tih junaka, što se verom „sloboda“ skupiše pod zastave hrabroga Kara-Fejzije, sad od tuge i očajanja toliko zaneseni behu, da su stajali kod svojih najgrđih dušmana da se za plaću bore protiv slobode... Drugi se vratiše svojim kućama, pa rađahu svoju zemlju, ropski snoseći da ih Turčin gazi i ne davahu da niko spomene da oni behu krdžalije, borci za slobodu... Tako propade misao da se oslobode Srbi i Arbanasi, tako padoše njini vođi, i raspršta se plemenita i hrabra vojska njihova. A sad hajdemo opet u Beograd, on je sad opet pup Turaka...U onim velikim kućama koje načiniše Ćesareve vojvode, stanovahu sad bogati haremovi silnih begova i spahija.Sad se opet razleže mujezinovo urlekanje po krasnoj srpskoj varoši, a dorćol opet je postao Bagdad, jer po njemu opet gamiže čalma i kauk, po njemu i opet na sve strane videti možeš čađave kamilare od arabije što su na svojim kamilama doneli pravu bašču za sinove carske; i opet čuti možeš krasna izvijanja istočna uz šarkiju... Ali mahni sve to; pa hajde samnom da te u jedan harem odvedem.Najpre ćeš preskočiti zid koji je oko kuće jer ćemo uzalud kucati halkom na veliku kapiju; gospodar je već u haremu a kapija se više nikom ne otvara — pa onda ćemo polako, čuvajući se da ne šušnemo, proći ispod asmaluka, koji su kao svod nad putanjom načinjeni, i koji su prepunjeni mirisavom tamnjanakom ili krupnim smederevcem...A sad uza stube na ćošku, na kojoj su prozori obrasli bršljanom i vitim ladoležem, pa odatle možemo kroz rešetku jednog prozora na strani videti šta se u haremu radi.Još iz bašte se čulo dajire, koje uz ćemane i talambas sa gornjeg boja pozveckivaše, i uz koje se čulo potmulo cupkanje kao da u haremu kolo igraše...I doista beg se veselio... Gubeći se u gustim dimovima iz narđileta seđaše beg međ nekim svojim hanumama, koje su lepe... kao što su samo šćeri đurđijanske zemlje, koje su umiljate kao slavuj što ih je od detinjstva uspavljivao i budio svojom pesmom od žarkog priželjkivanja, koje su nežne, kao ona nežna rumen što se razlije na plavom nebu, pre nego što sušce sijne... Jedna od njih, sa zlatali kosom a plavim očima zagrlila ga je strasno, a druga u koje crne oči čisto sagorevahu same od svoje svetlosti, a silne vitice od kose razasule se po belim punačkim nedrima, kao crna noć kad padne po breščićima od snega, beše mu zanesena od osećanja pala svojom lepom glavom na prsi, pa gledajući ga ne pomično ležaše kao mrtva, i samo se po onom burnom nadimanju grudi moglo poznati da još živi... Beg bi ih samo po koji put pogledao, pa onda odmah dočepavaše ćihlibar da na novo potone u oblak od dima...Pa onda tako isto po koji put pogledaše i u kolo koje se pred njim neprestano talasalo uza sviranje i sevdalijsko pevanje drugih bula što s druge strane sobe seđahu... U kolu igraše sedam hanumica, koje čisto nadsjajivahu jedna drugu lepotom.Tako mi srca morao bih pomisliti da sam u vilistan zabasao, da samo među njima nema onog strahovito gadnog begovog lica sa onim upalim zakrvavljenim očima... Ja kako igrahu haramske robinjice jad ih zadesio!...Ja kako im u toj đavolskoj igri dolikovahu one upijene košulje od tankog burundžuka sa širokim rukavima, i one crvene šarvare od svile!... Ali sve to kao da ni malo, ne diraše bega; kao da sasvim druge misli obletahu njegovu dušu u ove trenutke u kojima bi drugi poludeo, izgoreo... Jer pogle...Ne skupljahu se zaludu sve više i više crni oblaci na njegovom čelu...On na jedan put silno skoči za svionog šiljteta, razmahnu oko sebe rukama kao da se od nekog brani, korači napred dva tri koraka pa kad stade uzvereno svoje bule gledati, koje zakamenjene od čuda behu, poče ih zagušenim glasom terati od sebe. — Idite!...Ko vam je kazao da sam ga ja ubio?Slagao vas je...Ja... ja nesam ništa učinio...Sve mu je Mirko kriv... — A kad vide kako ga bule gledaju, poče drhtati kao prut — idite, da vas nikad više oči moje ne vide!...Oh!... — pa onda pade. Bule se još jedan put pogledaše, pa onda prsnuše u smeh. — Poludeo je! Otrčaše iz odaje... Mrgud je čuo kako se njihov kikot razleže po njegovim grdnim dvorima, pa mu se učini da to odoše pričati svoj Srbadiji da je on Koču ubio, pa brzo skoči sa ćilima te polete za njima vičući: — Ne, ne kazujte, ako Boga znate! - — Ali tek što on pođe u hodnik jauknu pa pobeže opet u svoju sobu, jer mu se učini da u svome mračnom hodniku vide šeset junačkih srpčića nataknute na kočeve gde se u najžešćim mukama rastavljaju s dušom. Kad je video da je sad sam ugasi veliko kandilo što celu prostranu sobu osvetljavaše, jer je on mrzio na svaki sjajni žižak od kako je dušu tako strašno ocrnio, — pa leže da da spava, ne bi li se u snu kurtalisao prokletih slika koje ga neprestano gonjahu; ali tek što se spusti na meke dušeke on opet jaoknu pa strašlьivo skoči sa postelje, zapali sveću; no u postelji a i u celoj sobi ne beše nikoga, pa za to je opet ugasi te leže... Na jedan put neko silom diže s njega jorgan u koji se zatrpao beše, hoteći da se od sebe sakrije — poče mu raskopčavati jeleke na prsima, i on oseti da mu nekakva kao mermer hladna mrtvačka ruka srce traži.Što se on više otimao to se nokti mrtvačke ruke sve dublje zabadahu u njegove grudi da mu srce iščupaju, i kad već mišljaše da je sasvim propao, da mu život prestaje pa od očajanja ne mogaše ni reči da progovori, onda na jedan put nestade mrtve hladne ruke, ali mu se u isti mah kao munjom opasa oko vrata prisojkinja guja, pa ga pod grlom najedaše levajući u rane najjetkiji otrov svoj... I on osećaše razgovetno kako se život u njemu kida, osećaše pa je pomišljao kako će ti do nekol’ko sahata spustiti u grob...On čujaše kako zemlja pada na njegov sanduk, kako ga sve više pritiskuje...Kapak već puca...Milijuni crva i drugih gadova počinju raznositi njegovo telo... - Po dve pedi odskakaše grešnik sa postelje, tako je strašno drhtao, take ga paklene muke stigoše rad njegova crna dela... Badava — više ne beše ni jednog ciglog trenutka mirnoga, za gadnu dušu Mrgudovu... On bi sad rado dao što ima, dao bi sve svoje blago samo da jedan sahat mirno prospavati može, ali sve zaman... Već ne beše pomoći...Kako prestajaše jedna muka rađaše mu se druga još strašnija, a osoaito ga posle rastrzaše nova neka slika, koja mu neprestano pred dušom trepćaše... On gleda kako zbog njega od gladi umire ona starica koja ga je od malenog detinstva primila u svoje naručje, koja ga je iz svojih usta hranila, koja ga je čuvala ka zenicu u glavi, i kojoj je on na svemu tome tako zahvalio.... — Oh prokleta zlobo, šta počini! — lomljaše Mrgud zube škrgućući u očajanju, ali sve beše uzalud... — — Kad je sutradan ušao jedan rob u sobu begovu, čisto se zakamenio...Beg ležaše na sred poda sa izvraćenim i kao pesnica naduvenim očima, a krvave ga pene popale po prsima i po licu...Brzo sazvaše hitre hećime, ali Mrgudove boljke ne izleči nikakav lekar.. On se pored sve njegove brige opet onako mučio, trzao, kidao, pa još svaki dan muke strašnije postajahu. Tako prođe godina dana...Godina polaganog sisanja čemera, godina prođe i on još ne beše dobio svu nagradu svoju. Ali beg beše na samrti, ali nikako umreti ne mogaše... Ala za tu godinu dana pored nečuvene griže saveti, propade mu celo blago koje rad lečenja a najviše što se hanume čašćahu i veseljahu dovlačeći u harem koga su htele, i dok je on u svojoj sobi ječao od bola i očajanja na drugoй strani kuće orilo se po svu noć veselje, a on nemađaše snage da to zapreti, jer on sad postade i plašiviji od deteta. Što više nestajaše blaga to ga hanume jedna po jedna ostavljaše, dok na posletku ostade Ali-Beg sam u svome dvoru sa nekoliko starih robova koi ga posluživahu; ali njegova nagrada još ne bejaše potpuna: trebalo je da se kruniše... Strašna je to kruna bila!.... Ona žiška što mu u srce pade kad je izvršno krvno delo, sve veća i veća postajaše, sve ga je strašnije u srcu pekla, ali i pored te vatre, i pored more koja ga svaku noć dotle gnjavljaše dok ga ne popadnu krvave pene, pored svega toga obuze ga i grizlica.... Da l’ znate tu boljku, koja čoveku polako skida telo, čupajući parče po parče mesa s njega, koja ga rastoči?... Mrgud je rikao od bola da se prozori pa dvoru tresli — ali i Kočina je majka pištala, i divna je Leposava zapevala, a on nije hteo da se smiluje na njih... Na posletku ga ostaviše i najvernije sluge jer od smrada ne mogahu da mu jela donose, i oni se razbegoše. I sad Mrgud beše sam u svojim grdnim pustim dvorima...Nigde žive duše oko njega da mu bar jednu reč utehe kaže, nigde ikoga da mu bar čašu vode pruži, da zagasi bar za trenutak paklenu vatru u prsima i sad k onim nebrojenim mukama i bolovima koje mu behu nagrada za njegovo delo, pridruži se još i glad... i žeđ.... Ali opet za to, nečuveni grešnik koji je pomajku svoju ubio, koji je brata svoga, što ga ljubljaše kao sebe sama, nabio na kolac, taj Mrgud koji je rad zlobe prodao Turcima celu otadžbinu svoju, taj zločinac pored sviju tih muka ne mogaše da umre, već je u njima živeo. I tek pošto je grizlica i posljednji Komadić Mrgudovog srca izgrizla, onda se tek u njemu ugasila ona strašna žiška.... U pitomom Panjevcu, u kitnjastom uresu ravnoga Temnića, u domovini zlosrećnog vođa srpskog, pa baš u njegovoj kući ori se veselje...Svirka i đavoljaste svatovske pesme razležu se da se do Morave čuje, a kolo pred kućom nikako i ne prestaje samo što se po koji trenutak utiša, da posle bešnje kao vihar jurne... A čija je to svadba, kad se na nju iskupio čitav Levač?Ko se to ženi, pa još u kući pokojnoga Koče?Ta on nemađaše nikakvog rođaka... To se ženio Mirko Stepanov iz Senja, jer njemu Turci pokloniše Kočine dvore; ali nesu rad njega tako odabrani svatovi u Panjevcu već rad njegove neveste, jer taj dan on se u varvarinskoj crkvi venčao sa divnom Leposavom, nesuđenom Kočinom verenicom.A svaki se prijatelj Kočin radovao što će mu se ljuba udomiti...A Mrgudova dela?...Ni jedan čovek nije bez greha pa i on popraviće svoja zla dela dobrima, pored anđeoka kao što beše krasna Leposava... Ne čudite se, takvo je srce čovečije, samo počujte da vam pričam. Kad se Mirko rastao sa svojim drugom u Tekiji, on je pravo došao u Panjevac, pa se tu nastanio u kući onoga koji pade kao žrtva njegove osvete, i gramzenja za blagom... Istina, on je strepio od svakoga Srbina a osobito od Levčana, jer se oni svi zakleli behu da će mu se osvetiti za svoga Koču koji svakome beše mio kao brat rođeni, a svaki već znađaše ko je onako gadno kod Poreča izdao Koču i njegove divne junake, ali je on ujedno znao da od Turaka niko nanj ruku dići ne sme, a pored toga on se tako pretvarao tako se pred svakim činjaše da se od srca kaje, tako je mnoga dobra činio, da mu sve više i više opraštahu... Ali i ako je sve prevariti znao opet nije mogao da zavara crnu savest svoju koja ga je u sred dana tako mučila da ništa videti, ništa čuti nije mogao, da padaše na zemlju kao da ga je grom udario, pa tako ležaše na zemlji previjajući se po prahu, a neznajući ni reči da progovori.A da kako li beše noću?..Ali njega ne mučahu dugo ove muke; on naskoro ugleda Leposavu, pa kako je ugleda onaku lepu a u onoj od tuge bledoj boji na licu, on namah sve zaboravi...U njemu je buktila samo jedna želja za koju bi umrьo, i ako ni za koju drugu svetinju ne bi života dao...Ta želja beše da Leposavu za ljubu uzme.Taj plamen beše silan i veliki da se glas savesti ni čuo nije, i Mirko sagorevaše u besnoj žudnji svojoj...Ali tu ne beše nikakve nada...Ta zar zanj’ da pođe ono devojče koje Koču ljubljaše iz sve duše i srca?...On je dobro znao da ga Leposava silno mrzi kao što je Koču ljubila, ali on se opet nadao, on se opet po hiljadu puta zaklinjao da je mora za ženu uzeti. I on je tako lukavo svoje blago rasipati znao, da je Leposava naposletku nešto sažaljenja spram crnog grešnika osetila, pa mu je po kad-kad i neku blagu reč rekla. Kad je Mirko opazio da njegovo lukavstvo izazva sažaljenje na onom božanstveno lepom licu, onda je bio na konju, jer je sad bezbrižan bio da će pobediti, pa sad silno navali sa svojim žarkim molbama i preklinjanjem. Leposava se strašno protivila, nije dopustila ni da pomene ženidbu, uzdisaše za Kočom, plakaše... ali kad vide da prođe godina dana, a Mirko se još iskreno kaje, još ne odustaje od svoje molbe, onda pomisli da je on odista ljubi, pa pođe zanj, - i eto danas je u Panjevcu sjajna svadba... Sunce je već davno selo, ugasi se već sutonj što onako lepo padne po ravnome Temniću i po potocima što se u njemu igraju, i po dalekim planinama oko njega koje stoje ozbiljno a opet tako ga ljupko čuvaju, i po bistroj tihoj Moravi na kojoj možeš videti kakav čunić kako se polako leluja promičući ispod džbunova što se s obale na vodu nagli, pa se u bistroj vodi ogledaju... Već i noć u veliko nastade.Po plavom nebu zablistaše se nebrojene radoznale oči malih anđelaka koji kao da hoćahu sobom da vide je li to istina da je Kočina verenica, da je divna Leposava pošla za ubicu Kočinog?... Tek posle po noći počeše se razilaziti veseli svati iz Mirkove kuće, a kum svede mladence... U vajatu je gorelo kandilo, pa bacaše na sve strane, čudnu, strašnu svetlost... Mirko koji beše opijen srećom, koji zgorevaše u njenom zagrljaju, pome sa sebe skidati gospodsko venčano ruho; a Leposava sede na jedan kovčeg pa se duboko zamisli, i kako joj je glava na prsi pala, tako joj veo pokri lepo lice. Što li se tako zamislila?Da se nije sad tek setila kako je zgrešila? Mirku obuze srce neki čudan strah, pa ne smede da joj progorori; a ona samo ćuteći slušaše, a kad je čula da se i poslednji šušanj u kući izgubio, onda naglo ustade sa svoga mesta, gledaše u Mirka nekoliko trenutaka strašnim pogledom, pa onda silno zdera s glave venac s velom te ga vrže pod noge. — Izdajice! - - Čuj me! — progovori na posletku odvažnim glasom, a Mirko preblede... — Ti si kukavice, rad osvete svoje na Koču, prodao ceo narod svoj u robstvo... — nastavi srpkinja strašno — Da imaš hiljadu života, pa da ti svaki na pose iskidati mogu to bi opet malo osvete bilo!... — Mirko drhtaše kao kad ubicu pred sud izvedu... — Ti si, ubico, izdao i ubio junaka, kakog neće više svet videti, oduzeo si mu život da ne mogne osloboditi jadno roblje koje ga kao sunce izgledaše...Ni za to ti se osvetiti ne mogu!Jer da ti svaku kap tvoje izdajničke krvi otrujem otrovom kojim si mi ti srce napunio, to bi malo bilo, za to ćeš tamo nagrađen biti! — pa podiže ruke k nebu, i u tom položaju učini se Mirku da je to neko nebesko viđenje, pa pade na kolena, i promuca jedva dišući. — Oprosti!... — — Ali što si mislio da će srpkinja tako lako zaboraviti verenika svoga, što si mislio da ćeš me prevariti onim lukavim tvojim kajanjem, kao da ja ne znađah tvoju crnu dušu, za to ti se moram osvetiti... — Mirko drhtaše kao prut, plakaše kao i svaka kukavica, priklinjaše, ali ga divna osvetnica nije čula, već nastavi zaneseno: — Evo da i ti osetiš kako je gorka smrt u trenutku kad si mislio sreću zagrliti!... — Pa mu sabi nož do dna izdajničkog srca njegovog... Tako se osvetila srpkinja... Prošlo je mnogo od toga doba.Nad srpskom je zemljom sloboda raširila svoja zlatna krila, a oni strašni burni dani žive još u priči. Kolko se puta divno zimsko selo začini kakvom pričom iz tih dana!Kako se svako pažljivo primakne kakvom sedom starcu koji priča ljute bojeve iz svoje mladosti!Pa da vidite kakav plam obuzme lice slaboga starca kad se seti onih trenutaka, kakom li mu vatrom senu oči!... Tu skoro bio sam kod jednog mog prijatelja na selu. Beše tu svake igre i zabave, razne svirke i pevanja, ali nešto nam ne beše na okupu ženskinje.Tek u neko doba opazismo da su one otišle u drugu sobu, pa sele oko stare baba-Anđe da slušaju neku vrlo zanimljivu priču.Mene poslaše da ih zovem u dvoranu, jer taj mah zasvira jedan iz družine na glasoviru krasnu mačvanku: ali kad ja tamo Anđa priča nešto čak iz Kočine krajine. To i mene zaustavi.Pomislih u sebi: Sad ću čuti važnih podataka za moj roman.Ali ja bejah docne stigo, jer baš kad uđoh u njihovu sobu neko malo lepuškasto devojče s vatrenim graorastim očima punim suza pitaše baba Anđu: — A šta bi, Boga ti teto sa verenicom Kočinom i Fejzijinom? — — Moje dete — uzdahnu starica, pa kao da Bog zna, kaku tajnu priča poče lakšim glasom — to je strašna pripovest.I ja sam je od drugoga čula, ali je sušta istina! — — Pa de pričaj teto! — navališe s molbama od sviju strana. Starica otpoče pričati: — Ne prođe mnogo kako se svrši krajina, a Kočine zaručnice pa jedan mah nestade iz Panjevca, i nigde je ne mogoše naći.To beše nekako pred Đurđevdan.Kad bi u oči samoga Đurđeva dna, a na vrhu Jastrepca ukaza se neka ne obična vatra.Svak se čudu čudio, ma niko ne mogaše da pogodi šta je.Dok će se naći neki vilenik pa se diže u planinu.Te ovamo, te onamo, nedadu mu ljudi da ide, al on ne da ni prosloviti.Hoću, veli, da vidim šta je.Ele digne se on u Jastrebac.Kad tamo oko po noći, a beše krasna Đurđevska noć, začuše se neke pesme, i počnu se vile — Budi Bog s nama! — skupljati na vilinsko kolo.Dok će doći i ona što im je najstarija i vodi za ruku dva lepa devojčeta bleda i uvehla ko preplanuto cveće.Vilenik je iz daleka gledao šta se radi pa nije mogao čuti šta zboriše vile, ali je od ona dva devojčeta poznao jedno.To beše glavom jadna Kočina Leposava.Ele na jedanput uzeše vile u sredu one devojke stadoše im pevati, stadoše ih ljubiti, pa ih onda odvedoše do vilinskog potoka te se okupaše, pa kad iz vode izađoše behu sasvim drugčije.Na njima ne beše više onog seljačkog ruha već im behu narasla krila i sve onako ko u drugih vila. Devojke klekoše pored svete vatre što onako čudno obasjavaše celu šumu, pa se s prekrštenim rukama moljahu Bogu, a najstarija im vila prozbori, raširivši ruke: — Hodite kćeri moje!Ne tužite za svojim otadžbinama...One će onda slobodne biti kad njihovi sinovi zabace zlobu i neslogu!... — - I sad se raširi vilinsko kolo, jer u njemu behu još dve vile.U jedne behu crne oči ko tuga, a u druge plave ko nebo“... — BIBLIOTEKA DRUGI POGLED I KOLO PET SRPSKIH PRIPOVEDAČA Jovan Grčić Milenko IRO BRATSTVO-JEDINSTVO - NOVI SAD JOVAN GRČIĆ MILENKO SREMSKA RUŽA Za štampu priredio i predgovor napisao DRAGIŠA ŽIVKOVIĆ Dan je na izmaku.Sumrak se polako spušta na snežne krovove malena sela što je u miru čisto zaspalo.Večernji vetar zahukao se s Dunava, baš kao da se zatociljao na ledu mu, te raspiruje snežne lopte po šorovi’ i kotrlja smrznute šapurike.On kanda je jedini još što ne miruje; sve ostalo što se na danu žuri, miče il’ batrga, kao da je izumrlo. Ozebli „grci“ unose spolja sitnariju u „magaze“ (tako nazivaju ponosno svoje budžake), tarući ozeble ruke u podsmeh vunenim rukavicama.Pokatkad i huknu u njih, ili zamlataju njima, kao besposleni ribari kad im se štuke iz dubine rugaju.Ko im tiho, čisto „usiljeno“ kašljucanje razume, razumeće i to da nisu zadovoljni današnjim ćarom.Al’ — njima je to nešto obično.„Na žalost, uzdahnuće, kad ovo pročate; no pokraj svega toga, nijednom od jeda kvrga na nosu ne izlazi.A i kao zašto da izađe kad kvrga uopšte nikome na nosu ne izlazi — od jeda.Pre od trenja; al’ oni ga nikad i ne taru, jer je i onako zadosta crven.Ovo su sremski trgovčići o kojima zborim.Inače — Bog i duša — valjani su.Zaišti štogod hoćeš — u njih je!Samo ne želi ništa osim: soli, paprike, luka, pirindža, meda, jagnjede, bibera, roštića, metala, trulih limunova, kamiša, lula, dugmeta, kopčica, konaca, oklagica, žuta— bela—crna— i grkljan—šećera; voska, sveće, igala, eksera, tutkala, lopata, sapuna, motika britava, duvana, traka, makaza, lonaca, mašine, tanjira, šerpi, stipse, smokava, šafrana — još možda nekoje neznatnosti osim znatnog rumenila! To im je sve; no selo je time zadovoljno, pa i oni. I oni, dakle, zalupivši dvokrilna vrata na dućanu i pred njima šarene letvice, na kojima se, uzgred budi rečeno, kvake odavna izjeriše, — nisu više oku na pogledu.Tek što im maleni žižak u spavaćoj odaji još tinja.Sad je baš pusto...I na danu ne zvrkti baš bogzna kako u našem selancu, — i na danu se baš gotovo ništa drugo ne čuje do cvrčanje opterećenih kola, još više taljiga, il’ muklo lajanje golemih pasa što se raskršćem vitlaju.Al’ sad i toga nema; sad je baš sasma mirno...Kanda još izdaleka dopire zvuk poštarskog roga, što dolazak kazuje.Baš kao da mu razumem zvuke: „Donosim ti vest, donosim ti vest!“ Videćemo.Gornjak se međutim još jače upeo i trese razglavljene prozore na kućercima sirotinje, a zviždi vrh krsta zavejane crkvene kule, što mirno pregleda svoje selance. Baš devet izbija.Čisto neobično danas udara; nešto potmulo, nešto tavno.Il’ mi se čini, što sam i sam nešto mrgodan.I sneg se jače spustio; na krili’ vetra čisto poleće.Sve veze...Kud gledneš, sve bledo, ledeno, prazno; čisto ti ne godi tišma, a praznina kao da te vreća. Neko „zimsko raspoloženje“ — il’ kako da kažem? — počinje čisto da ti se nastanjuje u duši.Još samo da s vetrom i ciča dojuri, pa je sve tu.Sve kuće kanda se mrgode; najviše one koje se zabata zaželeše, te jape kao pustoline.Za njih se kao najvećma sneg zalepio, kao da je nakan da ih zajazi.Drveni kapci sa sokaka, kojima boju kiša odavno izede, tandrču nemarno, kao da sami sebi ne veruju da su kadri izlepljenje prozore da sahrane.Što ih vetar više zavejava, sve im je milije. Pošta prohuja...Čeze mu cvrče pakosno, kao da se grde s grudvama, što im lotre zvrcaju. Ne svira; mora da mu je rog sneg zavejao... Pažnja vrlo retko zastaje kod pojedinih predmeta onde gde ih se više oku pokazuju; usamljene mnogo radije obgrli ili bar dodirne, jer joj se čini da su joj oni jedina i sva zabava.Tako se i meni u ovaj mah učini.Da zavejana poštara sred varoške gungule među šarenim čudom opazih, tek što bih ga glednuo — već bih ga i zaboravio, već bih ga se i zasitio, kod drugih, daleko šarenijih, pa možda i milijih predmeta i upliva; ovako, gde mi je oko željno promene, gde mi je misli skučen zamašaj, čisto mi dobro dođe to zavejano poštarče.Čeze mu odavna već ne vidim, bahtanje hata mu davno već izumre, al’ mišlju neprestano još sam kod njega.Pred okom mi tajne njegove; kao da vidim malu mu torbicu, u njojzi sijaset manjih i većih pisama; kao da im čujem nerazumne zbore, izmišljenu iskrenost.Još više, vidim ih dublje, sva su mi pred okom otpečaćena, i ja ih čitam netrenimice...Oh, čudne nevolje!I nehotice pitam se — je l’ zbilja?Maleno poštarče! laka ti još torbica, kod tolikih tereta što se u nju smestiše!...Dugo još premišljah o njemu, dugo mi još pred okom beja’; al’ tako je na selu, gde se jeditog predmeta isuviše dugo sećamo, jer promenu često „zaman“ izgledamo.No i to prođe.Htedoh već saći s prozora, al’ mi se oko nenadno zadrža na gomili seljana, koje u sumračku jedva raspoznah.Uputiše se glavnome birtu kod „Polu zvezde.“ Pogledah ih bolje i opazih među njima i šantavog torbara, koji veštije gata i beneta nego što torbe ušiva. Nešto mi se neobično miču; kanda su veseli, ili su spremni da se vesele; a nešto i mene neobično privlači k njima, kao da sam i ja voljan s njima da provedem.Da, voljan sam; ta mi je volja „uteha“, ne samo onda kad sam na selu.Ja svugde milujem dobre seljane; a naime one koje poznajem, kao ove o kojima zborim.Jeste, ja odveć milujem dobre seljane!Misli su im iskrene, a srca zdrava.U reči njinoj opažam čistu istinu, koja ih uznosi.Niska zabluda — teško da ih okuje.Oni su prosti, al’ im prostota priliči, niti ih truje, kao silom-znalca neznanje!Oni su vični tegobi, pa je nadbiju; mekuški posao ne znaju; za njih je „praska“ ništava. Jeste, ja odveć milujem dobre seljane!Pa zato mi nešto odlanu kad ih opazih, i mada ih vasceli dan pozdravljam.I opet bi’ ih čisto pozdravio!I to sada, baš sada!Nešto me privlači toj družinici, nešto vanredno mi obriče „persona“ torbareva i njeno čudnovato kretanje.Hajde, da im se primaknem. Ni dobrih pedeset koraka, a ja već pod „osvetljeni“ `prozori’ slavnog birta.Čuje se klika i žagor.Pogodio sam dakle; veseli su, ili će se veseliti.Meni je oboje po volji.Zastanem malko na pragu, koji se isuviše snegom okitio (valjda su opanke tu otresali), pogledim čisto i nehotice na „cimer“, što se pod strehom, na lipovoj motci, nemarno njihao.Potpisa ne mogoh proučiti, smoždile ga godine, al’ znadem da ovako glasi: „Gostilnica kod zvezde.“ Kod „Zvezde“, reći ćete; ma, ti reče: kod „Polu-zvezde“.Evo rebusa.Vo vremja ono kad još tabla koja zvezdu pokazuje beše čitava, beš i zvezda cela, i gostionica se tada zvaše: kod „Zvezde“; sada, pak, kad joj polovinu, i to veću polovinu, vetar ocepi, zove se: kod „Polu-zvezde.“ S pravom, dakle, jer zvezda nije, kao one na nebu, savršena. Birtaš brat Imro, ne htede da je usavrši.Kad ga pitaš zašto, on ti kazuje: Oni gosti koji dolaziše pre „Zvezdi“, i to ne samo zato što je bila „cela“, ne izostaju ni sada kad nije cela; a oni gosti (tu bi se nasmejao) koji pre ne dolaziše zato što se gostionica zvala kod „Zvezde,“ dakle čitave zvezde, dolaze sada opet zato što im je po volji kad nije čitava, što se dakle zove kod „Polu-zvezde“.Neka nikog ne buni, dakle, što je ovo bircuz samo kod „Polu-zvezde“, baš kao i one što ne „žinira“ što se malo čas u njoj nastaniše.Pođoh i ja.Govor se još jače razvio.Čuje se baš podobro, jer živoj reči ne fale krila.Kraj podugačkog stola što se na glagolj savio, sede ih sedmoro, a mlada birtašica baš im pripaljuje još jednu lojanu sveću.Mora da je iskapala kecelju, jer se jedan od njih grohotom smeje, pokazujući prstom na nju.Pred svakim holba rumenike, a na sredi povelik bokal, koji takođe teško da nije crvenilom postavljen.Na prvi pogled i torbara opazih, koji baš na sredi „tronuje“.Valjda je slučajno prosuo papriku po stolu, kad je čistio krišom dlanom prikuplja.Toliko na prvi pogled.Međutim prekinem im dišput kad im „dobar večer“ nazvah.Čisto se začudiše. — Bog dobro dao, gospodine! — odazvaše se svi, a za njima i krčmarica, koja se zablenula u moj šareni šal, baš — štono reč — kao tele u šarena vrata. — A otkud tako? — pridoda krajnji sa leva. — Dođoh, evo, na divan.Društvo vaše prija mi, pa sam ga potražio i, evo, našao.Je l’ pravo? — zapitam ih i ne čekajući na odgovor, koga me ipak sa „dakako, kume“ baš licem šantavi torbar udostoji.Da, sladčajši naš torbar! kome je svako kum, il’ još bolje, koji je svakome kum! Sednem do njega.Tu mi je kao najdraže bilo.Još se i ne smestih, a već mi čašu napuni.Kol’ko na prvi mah opazih, on je sve posluživao.Zašto, to u onaj par ne znadoh. — A gle, zar i ti tu, brat-Andro? — oslovim iznenađen svoga poznanika, koji me još kao dere milovaše. — A da, gospodine, tu sam.Ta kako ne, zaboga, kad sam kum i prvi komšija kuma-torbara. — Kao kako ti to razumeš, brat-Andro? — zapitam ga ponovo. — E, ’vako.Ko bi s kumom kad ne bi kum, pa još komšija?Ta ja sam mu, eto pitajte ga, — tu bi brkove pogladio — prvi i čestitao. — Šta, zar imendan? — upadnem mu naprasno u reč. — He, he, kume! dakako! — progunđa torbar zadovoljno, — al’ gospoda ne znaju kad je sirotinjski svetac!No, ne primi za zlo, kume, ti znadeš da si ti naš. — E, pa čestitam, kume, čestitam!Svako dobro, kume, svako dobro!Iskrena želja svakad je dobro došla!Je l’ tako? — Tako je, bogme! — Svi se kao jedan odazvaše; a kuma-torbar stište mi desnu, kao da mi zahvali.Nato se podiže, zevnuvši „otezatelno“ i ode da prišapne krčmarici nešto na uvo. — Je s’ čula, Tinčiko, samo „fajn!“ — toliko sam razabrao, pored svega šaputanja. — Ni brige, smesta! — ona opet njemu.Zatim oboje iziđoše. Rekao bih da kuma-torbar nešto naručuje.Najposle, ne znam.Međutim, pogledim klupi, koja se još „nezauzeta“ duž astala pružila, i opazih egedu na njoj, koju dotle zaklanjaše neka šarena cica-maca, što sada predivo ostavi i za gazdaricom maučući izleti. — A ko svira? — zapitam veleglasno. — Brat-Mića! — odazvaše se više njih. — Pa de malo, nek’ se čuje! — De, de! — svi prihvatiše, a on se latio i ne ustežući se, i poče da udešava... Neka ga, nek’ udešava.A ja ću međutim pogledati malo bolje oko sebe.Sad mi se kao i najbolja prilika daje da celo društvo okom promerim. Soba u kojoj sedismo otegla se do nedraga.Al’ zato je uska, da već uža i ne može biti.Sa gredica, koje odavna pocrniše, spuštahu se poduge šarene trake, koje razne zanatlijske sprave vezivahu.Cej se ovde nastanio.Brzoruki pinteri obesiše ponajviše svoju „utehu“ — maleno burence — no koje se, možda baš zato što je najuzvišenije, malo izjerilo.Slavina mu je okićena dućanskim cvećem, koje, na žalost, muve nemilosno ispljuvaše, te se ne raspoznaje da l su bele il’ rumene ruže bile.Sad ih „crnim“ moramo nazvati.Krojači — ni bolji, ni gori — obesiše, opet, baš nad vrati’, tanani rif, a po njemu ispisaše imena sviju „šnajdera“ što se u selu promaljaju.Ja sam tri svega opazio; al’ jedno samo pročitao: „Štricl“.Kolari, opet, stali nasuprot prezrenom rifu, pa mu čisto prete, golemim točkom, u kome pauci krasnjejšu domovinu sagradiše, kakve u svoj Ugarskoj ne možeš naći.I na taj način, — šta, opet, sve da ređam, — behu svi ostali slavni zanati na gredicama zastupljeni. Uz golemu crepnju peć, za koju bih — i ma da je glupost — čisto rekao da je od same kuće starija, pružio se „kelneraj“.Šarene letvice ogradile ga sestarski, pa se čisto ponose raznovrsnim cimentama, što ih okitiše.Povelika korpa s okorelim kiflama i zemičkama, koje možda celo leto tu za usti’ uzdišu (ovo je pojezija) izvrnula se naopako, pa miruje pod masnom klupicom, koja se s tri noge upinjaše upravo da stoji. „Hop! — prepuče žica onom što udešava.Dade mi se dakle još malo vremena da društvo promerim.Svi su mi poznati, osim dvojice.Rekao bih da su Bačvani.I odelo im to isto kazuje.Naš Sremac nikad ne ume ’nako lepo da zaveže pošu na dugme kao Bačvanin; niti da savije zulove uz uvo ’nako đavolasto!Baš kao Bačvanin što ne ume obojke da privije kao našinac.A, to nema sumnje da su Bačvani!Pa bih još i to dometnuo: da je baš otac i sin.Bogami, tako će i biti.Momče garavo taman za ženidbu — nešto cifrasto odeveno; možda dođe i da se oženi?Tajka nešto mu suviše pljucka, baš kao da se jedi što brat-Mića nikako da udesi; a ostali — Sremci — gunđaju nešto nerazumljivo, i jedni kao da pitaju: „A gde je tako zadugo kuma-torbar“; drugi, opet, polako zvizduću, zablenuvši se u nestašnu sveću.Jedan od njih pogledaše počešće i na moju kozju bradu, no ja se učinim kao da ga i ne vidim.Nato, evo ti i torbara.Za njime se batrga Baja svirac, noseći pod pazuvom gajde u vunenoj marami. Dakle i o torbaru da čujete, a on nas se još najvećma i tiče.Torbar, šantavi torbar, jer je zbilja šantav (neću da vam kažem kako je ošantavio, jer će vam to on i sam posle kazati), torbar, dakle, to vam je mustra od ljudi!Ne po spoljnom obliku, jer bi inače svi ljudi „trebalo“ da budu kao i on, šantavi, već po unutarnjoj vrlini.Ne, okrom šale, toga nema u selu ko bi rekao da da torbar ne vredi više nego cela Č... agencija, na kojoj je „on“ agent (inače ga ne bi ni sravnjivali s agencijom!) No okraj sviju ostalih vrlina kojima se on ne ponosi, najveća je ta što ume da pripoveda ’nako kako mu Bog zapoveda.„To više ne rodi!“ — uskliknulo bi sve selo, sva — agencija!On živi dosta siromašno; al’ ne sasvim.Šta više, on ne živi ni siromašno!Oprostite, zarekao sam se.On ima svoju poštenu kuću, u njoj svoju poštenu babu svoju pošt... oho, svoju vrednu kobilu i taljiške gvožđem okovane: „da se čuje kad putuje“.On živi lepo, i niko mu ne zavidi.Čudo, samo bi mu poneko hteo nogu da podmetne što se „agenture“ tiče; al’ „vsuje“, torbar se ne da — dok ga je!On služi toliko godina već „cesaro-kraljevsku-dunavsko-paroplovsku agenciju“, i služiće, baš uprkos!Kako bi se s šome razvenčao kad se tuna i „proslavi“.Proslavio, dabogme, a šta vi mislite?Zar mislite ne?Hajde, pitajte „čestnu“ publiku, pa ćemo se mahom opravdati.O, mnoge slavne daleko teže staje „proslavlenije“ nego našega deliju.On — šalu za pojas, pa kvit!S njom se dakle na lak način „uzvisio“. Da, al’ što i da raspitujete, kad vam ja kažem koji ga paznajem od godine koja me s tablicom u školu otprati da se učim „sricanju“, kad je on već „uveliko“ pridikovao; naravski, opet — na agenciji.Kao malo dere, parče pajaca u šiljastoj šepi, skakutao sam okolo njega, molio ga da mi prikaže koju pričicu, kako prevari vilu i opazi đavola — budi-bog-s-nama! — kako se dotaknu repa veštičinog, i šta ti tu još nema!Da, molio sam ga i molio, a kad se ne hte da odzove, beše mu nagrada ova pesmica: Tako ja; a tako i svi ostali koji u školi sricahu, a ovamo napolju na sva usta... No on se nikad ne naljuti.Zato jedni kažu da ima srce — guščije; drugi opet — iz pizme — da ga i nema, već da su ga veštice pojele, s kojima on tajno „šuruje.“ „I šurujem!“ — rekao bi im na to kumatorbar kuražno, huknuvši u levi dlan, na kome zatim desnim palcem neko „tajanstveno“ slovo prekršte; šta time misli, to znade on i oni kojih se tiče. No da ga in korpore vidimo. Kao što vidite, omalen je.Možda je samo zato omalen što je šantav.Zelenkaste oči nešto nemilo glede, pa zato možda i trepti više no što bi trebalo.Brkovi, retki do zla boga, mirno se predali tanko zasečenim usnama, koje retko kad miruju.Smeđa im boja pila u bratstvo beloj.Skoro će ova poslednja da se osili.Špicasti zulovi, nemeški zakovrčeni, vire nemarno ispod masna šešira, koji odavna svoju pantljiku traži, al’ mu gosa ne da da nađe.Možda zato što se odučio da za nju lulu zadeva, il’ zato što se uverio da i za samim obodom može lepo da je smesti.Zagasiti prsluk i sad je, vidiš, nehatno zakopčao; na dvanaest rupica sedam dugmadi.Pet, dakle, otpalo, s tri je zakopčao, a četiri se otromboljila, tek da se otkinu.Međutim se kuckaju na svaki pokret, — a torbar to možda i voli, inače ne znam kako bi mu baba to previdela.Pojas, od žuto-zelenkaste dizge, pritegao je podosta; no sada kanda već dotraja, jer se otrcao; a i pređica se već izjerila, pa nije ni čudo što mu se sve rupice na čakširama istrcale.Na plavom lajberu nema mnogo zakrpa, al’ nema ni malo: onako, u srednju ruku.Jednu mora baš ovo dana da je dometnuo, jer je najsvetlija, premda se i one druge sijaju — od masti.Al’ nije ni čudo: torbar svagda fenjer opravlja i pali, no zato se i vidi još s futoške agencije!Pa onda, poglete mu čakšire!Nešto ih je suviše nabrao, a kanda su nešto i kratke, naime na onoj nozi kojom počešće skakuće.Il’ možda ih je podigao, da se opazi kako vešto pripleće crvene opanke, na kojima se čitava lojana sveća od tri milice (krajcare) smrzla.Ko bi znao zašto baš tako odviše pantalone podiže; a ako nije baš od moranja, onda ne bi trebalo, jer mu obojci šare izgubiše, pa baš nisu za oko.Eto, to vam je torbar, i takav stoji pred nama, samo što se još malo smeši, koje mu baš — uzgred budi rečeno — lepo ne stoji, i što desnom rukom, na kojoj su dva velika „olovna“ prstena (nije, jedan je od mesinga, nisu dakle oba od olova), i što desnom rukom Bajine gajde odvija, koje se opet spuvaše, kao i da ne misle više da bruje. — Sad, Bajo, zasviraj, da mi srce zaigra, kad noge ne mogu! — započe kuma-torbar, namignuvši đavolasto na birtašicu, koja s novom, da kažem čistom keceljom sada uniđe, da nas posluži još gromovnijim vinom.I kosu je kanda malo uglacala; al’ ništa. Gajde zabrujaše.S njima se i egede pobratiše, pa vezu sitno, tanano...Kako kuma torbar da ne nakrivi šešira kad sam i ja, pobečeni kaputlija, mahom planuo?Svi se nekako uzmigoljiše; a vraška birtašica kao bajagi i nehotice podiže šarenu suknju: samo da joj se vide crvene cipelice, sa grošić-štiklama i plavom pertlom, što joj se đavolasto obvila oko punačkih nožica.Da, i ništa drugo, već sve bi čisto zaigralo.Al’ ima kade, kao veli torbar, te pevuka cifrasto: On vodi, a mi mu pomažemo. — No, da se malo kucnemo! — reći će na to brat-Mića, koji je valjda prvi i ožedeo gudeći nestanimice. — Spas’ Bog!U zdravlje našega kuma! — podviknemo svi i kucnemo se. — I u vaše! — otpozdravi nam ljubazno. Na to će brat-Andra ovako: — Je s’ čuo, kume, hajde nam malo pripovedaj!Znaš, nemoj da se cifraš, već počni ’nako kako si i do sad počinjo. — De, de, kume!Ta to nam bar nećeš odbiti, — prihvatimo i mi ostali, a Baja već tutnuo gajde za leđa, naslonivši im prdaljku mačketinu baš na leđa, koja se dotle prućila na klupi, baš ’nako kako joj se hoće. — Pa hajde, pa hajde, pa hajde!Odzove nam se na to „pozvani“, ubrisavši levim rukavom pepeo što mu se iz crven lulice po stolu prosuo. — Pa hajde, baš kad je tako, — ponovi i opet, a mi se čisto unapred zadovoljismo. — De, kumašine, ono što te na Testeri snađe!Znaš, kad te je ponoć u šumi uhvatila? — zamolim ga napose još jedared, a on tek klimnu glavom, kao da mi kaže da je i on baš to namislio. Mi mu se primaknemo bliže, i on započe. — Bogme, prošlo je tome već dvadeset i dve... nije! dvadeset i jedna godina, kako se zbilo ovo što ću da vam pričam.Dvadeset i jedna’, jest, nije dvadeset i dve, al’ će do godine i toliko da bude!Bože moj, baš ti godine lete, kao dani, pa se čovek i u njima zabroji.Da, da, zabroji... Tu bi zastao i, zagledav se u čađave gredice, počeo još i na prste da proba da l’ se baš zbilja zabroja.Ko ne zna šta time smera, taj se lako i ne seća; no ja koji ga znadem baš ko i grošić onaj što vele „s brkovi“, ili staru krajcaru, uverih se i opet o kumovom „huncutšagu.“ To mu pročitah i iz očiju, koje đavolasto skakutahu s jednog radoznalca na drugog...Ukratko, prvom rečju još hoće evo da obmane mile slušaoce — naime Bačvane, — da im pokaže kako on to sve „pinktlih“ govori i računa; kako ništa ne sme da izusti što nije istino; kako kod njega nema varancije ni u dlaku nekmol’ u celu godinu; kako kod njega ne sme niko ni u što da sumnja. — Jest, upravo dvadeset i jedna, baš o Mitrovudnu navršilo se, — doda nekim „merodavnim“ glasom, kao bajagi sad se uverio da je baš tako. — Pre tol’ko godina, dakle, snašlo me čudo neko koje ne želim da me još koji put snađe.Čudićete se; al’ tako je! „O Mitrovu-dnu, dakle, krenem vam se ja iz Grgurevaca — tako pred veče — na taljiga, i ošinem malo pojače svoju mrkušu, ne bi l’ još za vida planinu prosekao.Jest, lako je misliti, no teško izrvšiti!Nije to kec-mec, već nije se baš dalo; neki handrak se umešo u poso, pa kvit.Hej, ta da sam to znao, ne bi’ se kreno ni za koje novce!Al’ baš sam morao...Svemu je moja baba kriva.Ma, nigde je nema!Tek što se dva dana van kuće nađoh, već mi poručuje da se ne šalim, već odmah da dođem.Šta ona pod tim „da se ne šalim“ razumeva, i danas ne znam; dosta kad vam kažem da sam hitio baš li toga radi.Onda smo još bili mlađi...He, he, mlađi...No kraj svega toga, da sam znao što nisam, ne bih se kreno ni za nemešag!Pripnem se uz goru — to samo ja i mrkuša znamo kako! — i tek što se niz breg spuštati stadosmo, a neki vetar — tu nema ovamo-onamo, već baš sam đavo poslo ga — usićio se pa duva, duva... svira i opet duva...Misliš, šumu će da ponese, a s njome bogme i mene s teretnim taljiškama.Bilo je tu nešto malo kukuruza, a bogme podosta soli u kamenu, koju sam grk-Panti nosio.S vetrom se pokrenu i snežina, pa ni oka da otvoriš!Natučem šubaru na uši, tek što škiljim ispod nje; zavijem se pobolje u opakliju — lane su mi je baš vodeničari — dabogda nikad više somunčića ne mesili! — u Banoštru ukrali, — i prebacim još preko šubare i pokrovac, koji me skrivaše od snega, što se s granja kao besomučan u grumenima drobio.Kad bih hteo da slažem, ono bi’ reko da sam dvesta puti zapao u snežinu i posrno preko oštra kamena; al’ ja neću da slažem, pa zato velim da je sto puta bilo!Sad kucni ovde, sad tucni onde, pa sve tako.Pa ti se uz to još i smrče!I u zo čas, šta li ću sad?Ošino bi’ mrkušu i bolje, al’ bojim se skrhaće se i polupaće i ono malo zuba što joj za spomen ostaše; a drugo, i njojzi je đavo na krkači...Al’ u nevolji toj zvrcnu mi nešto u glavu, što me — ko reko bih — malo okuraži.Setim se na Testeru, što se pod planinom skrila, i odma’ naumim da se bar do nje dovučem, ’da ću bar krova naći, i ma da je pusta... — A kakva li je to pustolina, ta Testera? — upao bi mu u reč na to naš radoznali Bačvanin, koji se međutim nalegao na sto, kao da ga se niko drugi ne tiče do zapureni torbar, koji isuviše cvrkuće nudeći društvo da s njime pijucka... — Evo da čuješ — odzove mu se ovaj, i već zinu da mu „trogatelno“ nacrta te nakarade, al’ neko spolja zakuca, baš pojače, i povika potmulo: „Otvarajte!“ Krčmarica poskoči munjevito, da joj uštirkane suknje zašuštahu, i nestade je u odaji, a mi se zagledasmo koje u prozre, na koje zakucaše i koje sad vetar drmusa, a koje opet u vrata, na koja izgledasmo novodošle. Čujemo govor u „kongu“, a naime krečeći glas hitre Tinčike, koja se kao veverica razbacuje: — Ta kaz’la sam već, hiljadu puti valjda, da ne mogu Cigana da trpim; i opet me handrak odnese...Tamo na levo, zar ne vidite vrata? — i zatim se okrenu ključetina u bravi. Zaključala je valjda „kong“ za njima.Malo zatim vrata se otvoriše, a dva kuma — Cigana — uniđoše veličanstveno. — Dobar večer! — Bog pomogo, kumovi!A otkud? — zapita ih torbar osmehnuvši se đavolasto. — Vetar ih dono! — uplete se krčmarica s vrata još u divan, i kako se vrcnu nestašno, zape suknjom za ekser, na kom se „plekana“ nategača njihala, i odvali baš podobar komad od karnera. — A ha, ’o’š ljucki! — nasmeja se torbar i gurnu mladoženju nezgrapno. — Pa bar da je zbog koga, sveđ zbog crni gurb... — čusmo Tinčiku da progunđa kroz zube, zalupivši sobnja vrata da se nad njima sve malter tresao, a s njime bogme i „nepomični“ rif šnajderskog carstva. — Lakše, lakše, gazdarice, — usudi se jedan od prišelaca, stariji po izgledu, i uputi se s pajtašem drugome stolu. — A šta ćete čak tamo?Valjda još jednu sveću da pripalim, zar nije dosta dve?Zar se ne umete primaći? ’Oćete l’ vina? — zagrmi ona jedno na drugo, kao da im pokaže kako se do pete najedila. — Vina, dakako, — odazvaše se oboje, gurajući nogama snežan prtljag pod sto. Primakoše se k nama. Pogledim ih bolje, i učini mi se kao da jednog od njih poodavna znadem, i to onog izdrpanog; stariji pak beše baš ugledno odeven, čisto bi čovek rekao da ih je — knez!Velika srebrna dugmad na prsluku, tuce ne fali, baš se fajn sijaju; a zlatan prsten na kaži baš dosta obriče.Nije ovamo-onamo, već baš — knez!I poša mu nešto kazuje; i šešir kanda je uglađeniji, mada mu obod snegom pobelio; i zulovi kanda se udesnije previše, mada ih vetar zamrsio.Ukratko, ovo će po svoj prilici biti — knez!Licem knez! Šteta što ne imadoh kada da razmišljam o njegovoj kneževini, možda bih pronašao da njegova okovana palica više izrađuje nego „strožajša“ naredba i zakon drugih kneževa.No pokraj svega toga, onaj izdrpani većma me zanimaše.Što ga više posmatrah, sve me većma zabavljaše ta misao, da ga odnekud znadem, i to baš dobro.Nešto mi nepravo beše što ga opazih, a ne znadoh sam zašto!On se međutim zagledao u bocu s vinom koje im krčmarica dotle donese, i izgledaše mi kao da ga se mi svi baš ni u dlaku ne tičemo, ili da baš ne sme u nas da pogledi.Ovo poslednje učini mi se preče, i ja odmah pomislim da se baš licem od mene krije.Ovo me još većma uzbuni.Neki handrak jeste, ma ne mogu da se dovijem.Sve na daleko pomišljam, a ovamo mi se opet čini kao da mi je nešto baš pred očima.Sve koješta mi proleće kroz glavu.Pogledim ga i opet, ali zaman; baš kao da čekam da mi on sam razjasni.Tol’ko tek znadem da mi u sećanju nije kao što treba zapisan.No da se ne zatrčim u sumnji, il’ šta li je?Tako pomislim i okrenem se opet k mojima, koji međutim natentaše torbara da produži svoje. I krčmarica, pridenuvšič karner velikom „pčijodom,“ opet se primakla stolu i baš u taj par poče da useknjuje razgorele sveće.Ko je kriv što joj ’nako drhće ruka, a u njoj mu makaze škljocaju, te ne može ljucki da usekne?Svi joj se smeju, a ona se ugriza za usnu.Od jeda odgurnu i mačku s klupice, da bar na njoj srce iskali. — Elem — započe torbar — ’de sam stao?Da, da, ti me zapita, prijaško, nešto za Testeru. Bačvanin klimnu glavom. — Elem, Testera, to vam je kućerina pod planinom kojom sam, ko što znate, o Mitrovu pre tol’ko i tol’ko godina putovo, kućerina sada stara i opala.Testerom je zovu zato što je negdašnji spa’ija — ko da ga gledim, baš je stasit bio! — tuna drva testerio.Onda vam je tu vrilo od ljudi!Bože moj, baš je vrilo!Kranjaca — na svaki prst po pedeset!Sva se gora tresla od lupe.E, bogami, — tu bi uzdahnuo — al’ onda se i zasluživalo.Tu vam je sirotinja kucala, al’ i nakucala sebi krajcaru, lepu krajcaru; a sada, baš je sve drukčije.Sve, pa i Testera, jer je i ona opala.Još onda kad sam se gorom spuštao bila je pusta, jer baš nekako one godine nestade spa’ije — kažu da su ga otrovali — i tako svo dobro propade. ’Degod šta osta, pusto.Tu na Testeri samo stanovo je još neki... čekaj!... zvali su ga kanda Miler... jest, Miler! starkelja, tek što se mico, stanovo je tu, dakle, al’ ne uvek.Retko da ga čovek tamo zateče, sve se nekud lunjao, sve je nešto cunjao.Neki govoriše da sve neko blago traži koje je pokojni spa’ija u planini zakopo, pod nekim „Đurđijinim grobom,“ de je baba Đurđija kozliće pasla i o Đurđevu smrzla se; drugi, opet, da je sam nešto još u mladosti zakopao, pa sad u starim godinama zaboravio gde, te neprestano traži...Dosta kad vam kažem da je tu čiča Miler živovo, kako, to on zna; a sad hajde da nastavim svoje. „U nevolji svojoj, setim se dakle na Testeru i požurim mal’ko mrkušu, koja se do trbuva ulopala.He, he! pomislim u sebi, sad il’ nikad! i odadrem je onako hajoški, da se smrznuti točkovi smesta ubrzahu. „Malo pomalo, i ja se nađoh na podnožju planine.Duša mi se razvedri, i mada mi se na oči mrak slego. „Ho, ho, hoj! — zaustavim je, da se malko poodmori, a ja se uputim peš’ce — ko preko bundeva — kao ne bi l’ još koga na putu što selu vodi opazio — al’ ni bar!Ni žive duše!Planina, baš ko da je zaspala.Tek po ’dekoja suva grana što se uz stablo sroza i pršteći u sneg zarije.Planinski potok zaletio se s „ćelepuša“, pa huče ko manit.Kad ga čovek čuje, učini mu se u onoj studeni ko da mu se po leđi vijuga. „Hop, hop! — podviknem veleglasno sklopivši ruke na usti’, — al’ niko da se odzove!Slegnem rameni’ — a da šta bi’? — i pođem opeta mrkuši, koja se čisto skamenila il’, bolje još, smrznula.Skočim na taljige i okrenem na put.Ni vrganj sata, — e, šta vrganj, ni dest minuta — a ja već opazih vatru.Evo Testere, zaradujem se čisto.Ošinem još jedared; jest, al’ mrkuša zastade. „Nje, pogana, nje! — proderem se na nju, al’ njojzi ni brigeša, ko ukovana...“ Tu nam se pažnja udvoji, i mi ga ljubopitnije još pogledasmo.Krčmarica se primače još bliže, i čisto se ustravila, kad prozori baš u taj par vetrom zazvektaše.I Cigani se nešto približiše, te netrenimice gledahu pripovedaču u oči. „— Nje, mrkušo, nje! — opet ja na nju, al’ zaman. „Stolicu joj njenu, pomislim u sebi, šta joj je? „Nešto se i meni ne dopadne taj rusvaj, te skočim s taljiga. „Popružim ruku, kao da je u’vatim za uzdu, jest, al’ ja umesto uzde dočepa’ — nečiju ruku! „— ko je? — dreknem naprasno i odskočim ’vako šantav — na fat od taljiga. „— Ta ko si, milion ti..., govori! „Opet tišina. „Priđem nanovo mrkuši mašim se u strahu za uzdu, — al’ tuđe ruke nestalo. „Što jeste, jeste, al’ od stra’ — ugrejem se, misliš: gorim!Furim ti pokrovac s ramena, pa htedo’ već i opakliju da slindarim.Prekrstim se tri puta, pljunem na levi dlan i promeljam pljuvanjak desnim palcem, te pokvasim njime sva četir točka. „— Hajde sad, mrkušo! — ošinem je nemilice, i ona se krenu, al’ ko da sve od nečeg zazire.Nešto zašušta za mnom, osvrnem se ko lastavica, — al’ nikog!Još malo poteram, i opazim — Testeru.Vrata od kujne širom otvorena, pa se vidi kako na banku bukti vatra.Dobro je, pomislim u sebi, tu je valjda čiča Miler, koji me neće odbiti. „Navijem u avliju i stanem pred kujnom. „— Dobar veče! — uzviknem glasno, al’ niko da se odzove.U sobi je, pomislim u sebi i, kao ni brigeše, uputim se upravo u kujnu.Na prvi pogled opazim rumen ćevap na ražnju.Dobar znak, pomislim u sebi, i povučem za kanap od kvake na sobnji’ vrati’.„Dobar veče“, pozdravim i opet, al’ niko da se odzove.U sobi tinja žižak.Po stolu prostrt iskrpljen čaršav, na njemu tanjir prekršćen žutim drotom, a uz njega nož i viljuška, kojoj se zubi zaboli u žice od čaršava; malo dalje slanik od stakla, u njemu crnkasta so, dalje opet zelenkast bokalčić, kome je držak odbijen.To je sve!Da, i nožina neka još, ona kasapska, prućila se kraj duvara; mora da je njime ćevap skidan, kad se onako zasijo u masti; u peći čujem ’de se migolji vatra, baš ko badnjak da izdiše. „— O, gazde! — viknem i bolje, — o, gazde, ’di ga je? — Niko se ne odziva... „Hm, — slegnem rameni — i kurtala vas bilo!Nema nikog, pa nema.Kud se odšunjo?Da i sad ne traži blaga?Baš je gejak!A što se lunja?Ta eto ćevap skoro i o’ladnio.I ’ratos ga! „— O, gazde, ta ’di ga je? — Opet tišina...Koraknem neobično, i u tri koraka nađem se već pred kućom.Skamenim se.Mrkuša zataljiga, a pred njome otvoreni džakovi s grk-Pantini kukuruzi? pa gruska i melje bez brige. Ko se toga udostoji?Gazde, ’di ga je? — Tišina...Čuje se samo mrkuša ’de melje; pokatkad i repom švićne, pa ništa više.Hm, ovo je neki kijamet!Ukloni ga Sv. Dimitrije! — prekrstim se više puti i povučem halavu za uzde.Povedem je štali.Tek ja do praga, a vrata, koja dotle širom otvorena behu, zalupiše se, da se dovratak potreso. — Hej, ta šta ti je kog handraka?Puštaj, more jer ako levču... „Još ja ne dovrši’, a peto ti iz štale kukuriknu, al’ tako kako još nikad ne ču’.Kakav je ono glas, ne znam.Pa i sad da me pitate, ja ne znam.Valjda se sam, budi-bog-s-nama — tu se prekrsti — u petla stvorio! „E, tako!Nije čist poso!Okrenem opet gladnu nesretnicu i privežem je za rukunice, ’nako, nemilosno.Pogledim okolo sebe, pa sve manje vidim.Još malo, pa ni prsta.Uputim se opet u kujnu, odatle u sobu.Kad ja tamo, opet nikog, al’ od ćevapa — još samo komadić — „belaj“. — Bogme belaj! — promigolji se stariji Bačvanin i oturi od čuda zulove za uvo. — E, šta sad da počnem?Da se krenem dalje, to je toliko, pomislim u sebi, kao — ili da se potucaš po noći, ili da okrhaš vrat ili to malo druge noge; ili, da te đavo odnese; a ostani ovde, svejedno: i tu će te odneti... a čuo sam da se tu oko Testere vrzu. „Pomislim odma’ da nisu i Milera odneli i šta još ne! „— Ta gazde! — nije ovamo-onamo, već baš dreknem, i ko nehotice pogledam za vurunu...Čisto se skamenih. „Ni sam ne znam kako mi beše u taj mah; ko da me je nestalo.Prva miso koju tada zamislih, beše mi ta: kako da se dočepam vrata.Posrnem k njima, — jest, al’ neko ih onoga stika zaključo, i mada brave ni od korova. „Nije tu ovamo-onamo, pomislim u sebi, već baš sami đavo umešo se u poso.Jest, umešo se, i eno ga ’de čuči za vurunom!Stojim kod vrata kao prikovan.Jedna mi noga drhće, a druga se ukrutila; ne znam kojoj beše gore.Tek da se složim na patos, — oh, kakav patos: na ’ladnu zemlju, đavolsku postelju.Stojim ko osuđen, pa ga čekam da se išunja iza vurune; da se išunja, da me pogledi onim đavolskim okom, da se nasmeši na mene onim nečistim smehom, da se iskezi, da me proždere... „— A što se dereš ko besomučan? — začuh ga najedared ’de mi progunđa i poče da se pomalja iza vurune.I ona druga noga ukočila mi se.Gledim ga, jest, gledim ga, al’ ne smem da trepćem...Sad kad mi nije pred okom, a još manje za leđi’ — tu se kao krišom obazre — sad vam ga mogu opisati.Prestavite sebi starca koji je osedio ko ovca; koji se zgurio ko guronja; koji se iskezio ko belov bez zuba; koji je izdrpan ko ritar; koji pred vama stoji ko đavo: pa eto vam toga đavola iza vurune!A prljav je, a dronjav je, a jadan je i, uz to, „mokar“, ko da se po kaljuzi valjao. „— A koji bes tebe ovamo dovede, torbaru? — zapita me srdito, počem se do vrata dovukao. „Šta, zar me poznaje? — pomislim u sebi — i još mi se većma smrče pred očima.Šta naopako! „— Eto, idem iz Grgurevaca, — usudim se da mu odgovorim. — Eto, idem — da me đavo odnese! „— A kakav đavo? — upade mi u reč ovaj još besnije. „— Pa zar ti... ni... si... „— He, he, he! — nasmeja se starkelja na to starački i uhvati me grčevito za desnu. — Kakav đavo!Kad je čiča-oblačar tu, onda nema đavola; već ako bi uzo da je i on — đavo...Zatim me pogleda, čisto prezirući. „Ovo me opet mnogo ne uteši, al’ se opet ko malo okuražim.Verovo sam mu odma da je oblačarskog rufeta, — a i mokar je, baš ko da se ovoga časa iz oblaka spustio; — samo ne mogoh da se načudim otkuda mene da znade.To poznanstvo nimalo mi se ne dopade.Uz to mi pade na pamet i crnje nešto: da je đavo oblačar.Jednom reči, voleo bih da me ne poznaje, a i ja njega da ne upoznado’. „Dok ja ovako premišlja’ i nagađa’, on se uputio ka postavljenom stolu, na kome — ko što znate — još jedno jedito parče ćevap preostade, nabode ga na viljušku i pođe s njime upravo k meni. „— Torbaru, i za tebe sam se pobrinuo; kod mene ne sme niko da trpi glad, a najmanje moj torbar.Evo ti, pa nemoj da se ustežeš, jer ćeš inače i viljušku morati da progutaš.A drugo, moramo se i krećati skoro... „Ono „moj torbar", ono „viljušku gutati", ono „moramo se krećati skoro“ — tako me ošinu po glavi da sam se čisto zaneo.Otkud „njegov“ — pomislim u sebi, — otkud viljušku da gutam, otkud i ja s njime da polazim, kuda i kako?! „— Hajde, more, što oklevaš! „— Ta nisam gladan nimalko, — a ovamo, pojo bih sedam suvi’ deverika, — nisam gladan, veruj mi, baš nimalko. „— Jes’ čuo! ’Oćeš gutati? — zagrmi strahovito, a iz očiju mu munje posuktaše. „Drhćući se dočepam viljuške i obzinem u strahu celu komadešku.Mal’ što se ne uguši’.Zaselo mi.Da me ne odalami za potiljak pesnicom, zlo! ne bih više gutao!Ali — jaoj! — tek što vam proguta’, a mene neko čudo snađe.Onoga stika složim vam se na zemlju ko iver.Osetim samo kako mi bridi levo koleno,“ — tu se uhvati za levo koleno, i poče da ga gladi, — „a kako mi viljuška ogrebe levaku.Kanda sam još u bunilu čuo ’de se, nakaza, nasmeja, i ništa više. „Dugo, baš dugo nisam znao za sebe.Niti sam što osećao niti što čuo.Kad ujedared, a ja vam i oseti’ i ču’!Ko da me kiša poprska; ne, ko da se prolila na mene, — sva mi se koža mahom naježila; a oko ušiju, bruji, Bože, bruji“... Tu vam naš pripovedač poče da se cereka i krsti i opet cereka i krsti; a ja nekako i nehotice pogledim na crne kumove, i opazim da onaj izdrpani nekako značajno namignu na onog uglednijeg.Pogledim ih i bolje, a oni kanda se i nogama gurkaju ispod stola.Zašto? — zapitam se u sebi, ali ne umedoh i da odgovorim.Na onom izdrpanom baš mi podugo oko zaostade, ali nikako da mi se zagonetka razreši.Tim većma me poče da zanima, i mada mi se to zanimanje ne učini baš ugodno.Još bih ga posmatrao, al’ se kuma-torbar međutim već nacerekao i nakrstio i pođe da produži. — U oblaku!Da, u oblaku! — uzviknu pripovedač glasovito. — U oblaku baš, tu nema ovamo-onamo! — Ta, more, šališ li se? — promrmlja brat-Mića, egeduš, naprćivši debele usne. — Kakva šala, Mikane?Sve na stranu, sad je istina!Tako mi babine preslice koju sam baš onomad popravljao, tako mi „popravljene“ preslice, tako je!... — Pa onda? — E pa onda — ko što reko’ — našo sam se odjedared u oblaku.Stade koža da mi se kostreši, zubi da cvokoću i šta ti ja sve znam!No što je najglavnije, tu tek u oblaku osetim da me starkelja za ruku drži.Ovu desnu baš, čudo što se i sad još ne vidi masnica, tako me je ujario.„Ta kud me vučeš, nečisti, kuda ćeš?“ — proderem se na njega srdito, al’ on me još nemilosnije zakvači, i povuče kroz maglu.Nit’ znam kud će nit’ što ću; a oko ušiju, sve mi bruji.Učini mi se ko da mi neko lajber raskopčava, pošu dreši, obojke odvija.Čudo, sušte čudo!...Najedared tek, opazim se na drugom svetu.Oblaci pod nama, i mi na njima.Bože, vi nijedan, kol’ko vas ovde ima, ne možete ni pomisliti šta sam tu sve na prvi pogled opazio!Ne, to čovek nije ni kadar da pomisli, pa ni sniva!Ta ja baš snivam svakoga handraka; snivam i ono što nigde ne postoji i nigde se ne događa.Kod mene je to ništa kad snim da krmača ima rogove, pa na njih nabada trule breske il’ turgunje; kad snim da se po moru kotrlja toronj, a u njemu crkvenjak, pa zvoni; kad snim da iz Dunava poleće prašina, koja se u „luftu“ pretvara u vivke, potočarke i crvendaće; kad snim kako se na raskršću, baš tu kod ovog birta, krave skupile, pa se dogovaraju i biraju sebi seoskog bika; jedna viče: Pantelićevog! druga opet: Popovićevog! a treća opet neće drugog već berberovog; četvrta ćuti, pa od jeda praši nogama; a svet se ko skupio oko njih, pa čeka koji će ispasti!...Kod mene je to ništa kad snim sijaset kokošaka, crvenkasti’, beli’, crnpurasti’, gaćasti’ i kusi’, ’de su sve do jedne pripasale kecelje, koja belu, koja žutu, koja šućmurastu, i među njima ugojenu koku, a s njome lepršavog petla, koji ponosito pripaljuje cigaru od četir milice i uvlači u sebe dim, kao da im pokaže da je kadar da se oženi.A one mu to opet odobravaju svojim kokotanjem, pa pa ga vode na venčanje.Po dekoja i plače od radosti, i briše suze u svoju belu, žutu il’ šućmurastu kecelju.To sam, vi’te, baš lane, nekako o Božiću snio, i, ako se dobro sećam, u majstor-Gašinoj avliji.Pa to još nije ništa!Jedared opet usni mi se — ko bi to reko! — ja u Beočinu kao, baš je slava bila, pa svet se ko skupio iz sviju krajeva sveta.Ja baš stojim pod šatrom brat-Makse, licidera iz Iriga, kanda sam babi medeni’ kolača kupovo, a neki Turčin, šta li je? — kažem vam, bilo ih je tu iz sviju krajeva sveta! — priskoči k meni, maši se rukom u džep i izvuče neku vunenu maramu — ko da je gledam! — pruži je meni i reče: „Ne kupuj tvojoj babi kolača; evo, ja sam njen stric, pa sam joj odavno već kupio“.Pogledim ga, prihvatim maramu, odvijem je, i — šta mislite šta? — opipam u njoj moju babu, malenu ko šaka, gledi na mene, pa se smeši, a u zubi joj medeni kolač, konj baš!O, i anatema te!Eto vi’te šta se meni sve može da sniva!... Svi se na to grohotom nasmejasmo, a brat-Andra čisto da se uguši.Svirac Baja izbečio oči, pa ne može da se načudi; a Tinčika opet zagrcnula se od smeja, pa se sve pljeska rukama.Brat-Mića se čisto zabrinuo, pa mu i veruje i ne veruje, a Cigani nešto mrmljaju, pa mašu glavuskerama. — Eto vi’te, — nastavi torbar — ja baš snivam svašta, al’ opet opazih nad oblacima nešto čudnovatije!Al’ i jest!Tu čovek nije kadar tako što da sni, ono je već nešo „ekstra“! „Da, šalu na stranu, al’ no je baš nešto što se ne pokazuje svakome.Za ona čuda treba i oči imati: oči koje ne trepću.Ja baš nisam trepćo; jer da sam trepćo, ne bi’ se nagledo.Bože moj, ko bi to mislio da je vrh oblaka tako kao što je!I vi ćete se uprepastiti kad čujete kako je.Oblak na kom se nađoh stajaše dakle kao zakovan; ko na stubovi, ne micaše se — ni bar!Uz to beše, kol’ko na prvi mah opazih, uzvišeniji od ostalih, koji okolo njega hitro tancahu.Toga nema ko bi ih izbrojo!Silestvo! čudo od čuda!Sad tek proleti ovaki, sad opet onaki.Čas malen čas grdan; tek vidiš ’de grdni malene gutaju, prisvajaju, — il’ kako da vam najbolje kažem?Baš ko neke starkelje što vuraju decu na krkaču, pa ih prte u đavola!A da, ko bi znao kuda!Ni sam oblačar valjda ne zna!Oho!“ — tu se ugrize za usnu — „oho, taj zna!Zna bogme, pa još kako!Nego, huncut, nekud odgalopirn’o, ostavio me samcitog.Šta znam da činim?Izbečio se nemilo, pa čekam i čekam šta će da me snađe.Al’ i snašlo me je! „Kako sam se zagledo, onako sam i ugledo. ’Vako na levo od mene, il’ bolje reći ispod mene, proleti neka pepeljava oblačina; pa tek ujedanput — tako otprilike na dest koraka od mene — zastade i poče da se širi.Za tili časak pružila se i do mene, obuhvativši pre toga oblak na kome stajah.Osetih da me zima jače steže; koža mi se poče da ježi, il’ bolje da reknem kruti, jer je pre toga već bila naježena. „Okolo nogu ko da me neko stezaše; a vrat mi zabridio, ne znam ni sam od čega.Dosta tek kad vam kažem da me nešto snađe što mi se ne dopade.Ajak, ne dopade!Šta bi’ drugo, već podignem ruku da protrljam oči, ne bi l’ se čudu lakše dovio; al’ utaj par kako je podigo’, pljesnu me neko po ruci, al’ onako kako ni naš učitelj decu ne šopa.Sve mi prsti čisto otromboljiše.Ovaj palac“ — tu bi ga izdigao spram sveće, kao da ga bolje vidimo — „ovaj palac nije mi valjo više od mesec dana; šta, više od dva meseca! „Šta je sad? — progunđam uspla’iren na to, i okrenem se ko tica.Imam šta i videti!Oblačar, starkelja onaj što me pozdravi iza vurune, što me zasiti ćevapom, što me povede sa zemlje, što me dovede na visine i što sada okeri po šapci, stoji uz mene, rame uz rame.Jest, al’ ’de vam je onaj „izdrpani“ starkelja, onaj „gadni“, „čađavi“? ’De vam je?Nema ga!Sad da ga vidite: ukratko rečeno, sušti kralj, u svome kraljevstvu! „Da čujete kakav je!Ko da ga gledim. „Na glavi mu kruna kakve nijedan kralj ne ponese.Čisto zlato; al’ mnogo svetlije od našeg.Ja sam jedared vidio baš dosta zlata u Cincara Pere, kad je plaćao porciju, no se ono nije ma ni u dlaku onako sijalo.Na vrh krune od zlata zmija, pa drži u usti’ munju, opet od zlata, no još svetlijeg, čisto vidiš kako seva.Namesto izdrtog lajbera, u kom se za vurunom valjo i teglio, sada se umoto u meku — kao da kažem — ćurdiju; al’ take zemlja ne vidi.Tu su nad zemljom šili.Sve nek zlatne rojte; dugmeta sitna, ko grašak; a pod grlom, opet, il’ bolje još, pod bradom, golemo puce, ni u šaku ne bi stalo!Pa se sija, Bože, sija... sija...Čakšira nisam opazio, valjda što je ćurdija do članaka dopirala; al’ zato sagledah čizme kave naš majstor Boka ni za sto godina sašio ne bi!Kakav je ono kalup, nek’ đavo zna; tek stoje kako više ne rodi! lepše nego seka-Sandi „štifljetine“.Ali sad tek dolazi nešto! „U ruci, koja mu doduše i sada beše zbrčkana, savila se neka poduga štaka, misliš od samog ugljena, pa čisto tinja... tinja...Na gornjem kraju golemo tane, šuplje valjda, kad u njemu sve nešto bruji.A doljnji, opet, okitio se sve sami’ me’ovi’, kojima, ko što sam posle uvidio, raspiruje oblake.Taki je, dakle, i tako stoji uz mene, baš — ko što rekoh — rame uz rame.Čisto mi štrecnu sva desna strana,“ — tu se pogladi po desnoj ruci, — „jeste, čisto mi štrecnu kako ga opazih!Onoga stika nešto me bocne u rame.Još se i ne okuražih, a on se prodera: — Priugotovi se! „Beše mi dosta...Sad se zadrhćem; tek da se složim...Pa još kad mu oči sagledah. — Čigundalo ćitim! — progunđa u taj mah Ciga, onaj ugledniji, i poče kumovski da krpi svoga pajtaša, koji nekako bokal odgurnu, te se skotrlja s astala i prsnu nadvoje natroje. — Eto vam, zar je za njega sud?Valov, valov!Sad nek plati, ako je kadar! — zavede Tinčika glasno i podnese sveću pod astal, kao da bi htela da nam svima pokaže kako je oštećena. — Sad neka plati ako je kadar! — ponovi i opet i pogleda ga, što’no reč, ko đavo mater. — Šta, kadar, šta, kadar! — uplete se knežina srdito i tresnu povelikom kesicom o sto, iz koje kijamet cvancika i svetlih žućaka izleteše, te stadoše da tandrču i zvekte. — Oho!Tu nije baš ovamo-onamo! — začudi se brat-Andra i pogleda čisto „nesito“ na nenadno blago.I birtašica mahom zaćuta, pa se okrenu ka vrati’, kao bajagi učinilo joj se da neko zaškljoca. — Ne škljoca niko, ne! — stade knežina i opet — već zveče cvanciki, dukati, gle, gle! — Tu poče rukom da barlija po njima, a pajtaš mu čisto ponosito pogleda u okrug. — Je l’ kadar, a?I tebe da prikupi!No kadar je još nešto, što više čini nego svi cvanciki: jedna reč samo, pa vam je sneveselio sve društvo!To je nešto više, dakako! Ovo poslednje većma zazvekta, te nas sve redom pokrenu.Pomislim i opet da se mene, baš li mene tiče, tim pre kad onog pogledim koji mi još jednako zagoneta u sećanju; stoga se nije ni čuditi što ga zapitah, pre sviju, baš ja: šta bi to ko bilo što bi nas mahom sneveselilo? — To je njegovo; neka vam kaže on, ako hoće.Ne mora, nit’ će morati! — Da vi’š, kuma-kumašine, možda će mu se i morati, — prihvati torbar ozbiljno i poče da se kuca redom. — To je ono kad puštaš gurb... — promrmlja Tinčika smelije i ode u kelneraj. — Hoćeš kaz’ti, Livane? — zapita ga sam pajtaš, koji se kanda malo ublažio. — Neću! — odazove mu se ovaj, namrgodivši se do zla Boga. — Pa nemoj! — nasmeja se Baja i sleže rameni. — Ta nije to: „pa nemoj“, već neka kaže kad zna! — upade mu u reč mladi Bačvanin, kome se na licu radoznalost opazi. — Neću da kažem...Il hoću, al’ kad pođem...Tako se odazva pozvani i, kao da nešto znamenito u sebi skriva, protrlja šuvakom mrgodno čelo. Niko mu ni reči na to ne reče, već svi redom zaopucasmo torbara da nastavi što je započeo.Pajtaš mu poče da kupi cvancike, pa mu čisto milo što se posao oteže... — E, nije to, da vi’te, ni lako baš svaki čas nastaviti, kad mi jednako vutirate!No hajde... Ni da me je pogledo! — Priugotovi se! — pozove me još jedared i ja čisto osetim kako se oblak poda mnom kreće.Ko neki mravi da mi zamigoljiše po telu, tako mi u prvi mah beja. „Na to me stište za ruku: „— Torbaru!Ti bi propao sade, nestalo bi te međ živima, kao što je već mnogih nestalo koji se u oblaku nađoše.Ti bi propao da nisam milostiv spram tvoga plemena! — To mu behu prve reči koje smelije sasluša’.Ispravim se polako, i pogledim mu u oči.Behu milostive!Bar tako izgledahu. „— Torbaru, — nastavi početo, — razumi me!Još tvoga čukundede čukundedi zahvalan sam, stoga i tebe ne mrzim.Kad bi ti znao da sam ti ja prijatelj, dosetio bi se zašto ti preklane kuća na miru ostade, kad ono komšinske kačare bujica poruši.No kad nisi dosada, a ono otsada bar znaj.Tvoga čukundede čukundedi još, ko što rekoh, zahvalan sam, — koga sam nekad u kolevci ljuljao, — zahvalan sam, jer mi je kao dete još prorekao da ću voditi oblake.To se i zbilo.A da se uveriš da je to ponajveća sreća, priugotovi se da se krenemo. „— Kako? — zapitam ga bezbrižno. „— Zažmuri malo, dok ti ne reknem da progledaš. No on kanda mi ne poverova, kad mi na oči šaku pritište. „Bože, silna su čuda tvoja!I ’vako žmurećki dosta mi je!Tu se tek uverih da se i žmurećki gledati može!Duga, šarena duga svila se nada mnom.Ma lepa je, Bože, ma lepa je!Najlepše boje na njoj su; sve sija, sve trepće.Čini se, ko da iz nje kaplje.Najšarenije kapljice učestale, pa čisto sipaju sa visine.Žute, plave i zelene sve se prelivaju, a crvena dreči, Bože, dreči.Ljubičaste svetlucaju tavno, ko žižak kad izdiše, i reko bi’ da se nekol’ko i na mene spustiše.Osetio sam na levoj ruci, baš ovako međ prstima...Najedared, — još je se i ne nagleda’, — nestade je!Čisto mi nepravo beše.Međutim osetim kako letimo kroz oblake.Kad uletimo u gustiš, a ono zašušti, ko jato čvoraka kad sune. „Al’ ne potraja zadugo, — a i bolje, jer mi baš zabridiše trepavice, kako ih je utisno, — al’ ne potraja zadugo, a on mi progunđa: — Progledaj! „Bože, silna su čuda tvoja!...Što reko kmet-Gavra u Ledinci’: onda se se ponajviše vidi kad oči ne bečiš i kad se lepom ne nadaš.I jeste tako.Tek što progleda’, a predamnom se prosula varoš.Bože varoš kakve nigde nema! „— Ma šta je to, svemogući? — zapitam ga na brzu ruku i pljesnem se od čuda rukama po kolenu. „— Petrov grad!Nagledaj ga se, evo zato te i povedoh; a za tili čas vidićeš i more, ledno more. „Još se varoši ne načudi’, a već me more zabuni. „Varoš, Bože blagi, varoš!Milion sveća gorukaju, pa se vidi baš ko u crkvi na jutrenju.Pito bi’ ga čisto otkud to biva da tako na daleko vidim; al’ ko velim: s kime si pošo, i ne pitaj!Kroz varoš potekla reka, pa čisto struže o kuće.Ma nikad im ne dosadi, tako su goleme!Znate, po šest, šta šest, i sedam redova na svakoj; e, tako baš ko švapska crkva, i više još!A crkve?One crkve, hoj, hoj!...Kad bi se tri naše u jednu stvorile, opet je ništa!A, to nikad ne zaboravi’!...Pa što da vam i ređam, kad vi to ne možete pre’staviti!Grdosija od varoši!Šta je od Kamenice do Rume?Duža je!Šta je od Begeča do Karlovaca?Šira je!No tek da se prekrstim od čuda, a starkelja me dočepa i opeta oči priklopi. „Ja ćutim... „Letimo, Bože, letimo... „Što dalje, sve mi većma noge mrznu... „Najedared, otklopi mi oči, i ja ugleda’ — more!Bože, silna su čuda tvoja!Ko bi reko da ću ikada viditi more!Sad ga evo vidim... „Hej, moj brat-Mićo,“ — okrene se ka egedušu — „drukče bi ti gudio da ti ona vetrina zasvirne, jedanput, samo jedanput.One sante, oni snegovi, oni gradovi, kule od leda, to me tako začudi da mi se smesta učini da kod nas i nema zime, nit’ u njoj leda i snega! „No ovde mi se ne dade da se nagledim.Znate zašto?“ Stariji Bačvanin zinuo da „zato“ proguta... — Smrzo sam se...To sam tek osetio da me starkelja dočepa, u svoju ćurdiju zamota i ponese onamo otkuda i pođosmo. „Opet se nađemo, dakle, na starome mestu; tako mi on bar reče, — inače dabogme da ne bi’ znao! „No tek što mi to izusti i potapša rukama, nesta ga!I od to doba nikad više! „Sad se tek nađem u čudu.Uz to podsvirnu neki oluj, da ne može gore već biti.Mene doduše nije poneo, al’ moju šubaru jeste.Lulu, koju sam ovde za vratom smestio, ugrabi mi takođe, i baš opazih kako se kroz oblak vitlaju. „No još se i ne počeša’ po glavi, kao da šubaru potražim, a oblaci se poda mnom otvoriše...Nešto zazuja...Nesvest me savlada, i tu izgubim račun... „Iz štale zakukurika ona petlina, i ja se promigoljim na podu.Zamlatavši ovamo-onamo rukama, ubodem sena viljušku, koja se sinoćke oćevapila.Jauknem; pa onda mi prvo beše da protrem oči...Milerova soba!Sve onako ko što i bilo, samo u peći ništa ne pucka. „Dakle, snevo sam!O, da čudna sna...Kakav san, — trgnem se ko manit, — kakav san: a ’de je šubara, a ’de je lula!Nije čist poso...Obzirem se, tražim i tražim, al’ vsuje!Žižak još tinja; al’ se ko vidi da sviće...I vetar ne miruje, čuje se brujanje... „Poletim u kujnu, iz kujne pred kuću, — a mrkuša žvaće...Opet pred njom grk-Pantini kukuruzi, samo što ih je manje...Tek da je odadrem nogom, a peto neki — valjda onaj iz štale — šušnu kraj mene i kukuriknu još jače nego dosada.Nestade ga.Munja, ista munja; ni ona nije brža. „Pogledim unaokolo, i opazim sve ono, il’ bolje: samo ono što i sinoć sagleda’. „Nije vajde, — pomislim u sebi — valja se krećati.Treba se zarana ukloniti belaju s puta, di’ je — da je Miler — neka ga vrag nosi, ako ga već nije odio! „Da šta je!I treba kad je hulja!A kud se lunja?Izvičem se malo, i počnem da prežem mrkušu, počem sam maramom uvio glavu, da mi se baš sasvim ne skoka.Pljunem još jedared na nečiste dovratke, i ošinem halapljivu da je dugo pamtila... „Tek ja u selo, a moja baba na vratnice, pa nosi — šta mislite šta?“ — Tu se đavolasto nasmeši i klimnu glavom tajanstveno. — Pa šta? — zapita ga radoznala birtašica. — Pa ništa drugo, pridoda ovaj, već moju rođenu šubaru i moju rođenacku lulu!!... — E, nije nego još nešto! — nasmeja se brat-Mića, ubrisavši rukavom gulilo, koje mu se na snežne opanke srozalo. — E, nije nego još nešto! — Pa zar ne verujete?Eto je žive, pitajte je! Ozbiljnim pogledom osnaži govor, i poče polako da zvižduće, kao da je pripovest svršio. — Pa dobro, pa onda?Pa de, reci, otkud se to sve baš u babe nađe? — zapita ga dalje egeduš. — Pitajte, eto je žive! — Ma reci ti, kumašine, mi i tako verujemo! — pridoda mlađi Bačvanin radoznalo. — Pa evo kako: sletilo oboje s oblaka i palo baš na moju kuću na odžak!Šubara zapala u njemu, a lula se srozala u lonac, — baš je žuti pasulj u njemu bio, — i baba je tu — na sreću? — pre opazi neg’ što je zagrabi kašikom.Eto vam; sad mislite što hoćete!Tek baba je živa; eno, pa je pitajte! Dugo ga svi gledasmo; svi skupa premišljasmo o rečenom i izgledasmo svi kao zabrinuti, a on se opet smešećki zagledao u Cigane, pa okom čisto pita Livana: „Hoćeš li kazati?“ — Hoće, dabogme, pustimo ga samo, da mu dođe ćef! — odgovorim ja umesto njega. — Ne, hoće, već mora! — priroda kuma-torbar glasito, al’ ne u jedu, i lupi opankom o klupu. — Mora, inače će biti leman, ko sv. Petar na rajski vrati... — Oho!A zar i sv. Petar bijen? — ubrza Baja. — Pa još kako!Evo, slušaj, Livane, pa se ne šali!No pre da se kucnemo i da koju otpevamo, pa onda. Od stika se pokrenuše čaše, a odma’ zatim zabrujaše i gajde...Kad bih sada uzeo društvo na mertik, izišlo bi da se dejstvo rumenike više ne šali.Dvojica mi baš sasvim drukče izgledaju nego isprva; a i brat-Mića, koji nikako svoju egedu da udesi kako valja, te je se i sam kao ratosilja, i on, eto, oborio glavu i naprćio usne neobično, baš kao da se jedi.A kao zašto?Šta mu je naspelo?No, možda se i ne jedi...Dok ja tako o njemu razmišljah, a on, baš kao da mu neko prišapnu šta se o njemu misli, poskoči munjevito i započe da peva, kao uprkos da nam pokaže, ne samo da se ne jedi, već i da je veseo, veseo... — Jes’ čuo, Bajane!To za pojas; al’ ovo povedi: Tako još povede uz gajde i lupi šeširom o sto, da čaše zaigraše. — Oho! — zameri mu u šali stariji Bačvanin, kome se, međutim, pesma dopala, i to jako!Još se smeje i klima glavom. — Šta, oho?To nek’ svira, ako je kadar...Samo da moja egeda... — Tu mu hvala utonu u vino; a on se, eno, lako, polako, opet spustio na klupicu.No pre toga je pucnuo susedu pod nos, koji se još, eno, češka.Mora da ga je malo i okrzn’o; al’ ni on sam ne zna da l’ kažom il’ debelim palcem. Tek što egeduš sede, a kumatorbar se podiže i poče sad on da komanduje: — Baja, oj, Baja! Glas mu se gubi u larmi, a on se sve više upinje.Namrgodio se. — Ta, Baja!Man’ se ti Miće, već ti sviraj ono što ti ja kažem, pa to više ne rodi! — E, baš! — upade mu u reč Tinčika i, kao uz podsmeh, nakrivi malo donju usnicu. — Šta, baš?Šta, baš? — razbaci se ovaj, i poče značajno da joj preti prstom. — Šta, baš, Tinčiko?A, čekaj se, sad ću baš tebe!Znaš, tebe! — Aha! — uzviknu garavo Bačvanče glasovito, a na licu mu se opazilo da mu se baš dopao taj kapric. — Tebe, da, Tinčiko!Kobajagi ne znaš da i tebe pevaju!O, pa još kako!Hoj, hoj!Ta u mom šoru sve vri!... — Pa kako?De, da čujemo! — upade mu u reč ova, i učini se kao da je se to baš ništa ne tiče.No međutim, ko zna zašto baš u taj par, nešto neobično zatrepta očima. — Pa evo da čuješ! — uzviknu ovaj đavolasto i poče da peva, a Baja već odavna cifra: — A! ’o’š ljucki? — uskliče uz to na kraju i poče opet da joj preti. — E, pa to baš nije istina...To je laž, to baš ne...Ono drugo propade u smeju; a ja, opet, da bih je kao izvukao malo iz nevolje, prikažem polako Bajanu da posvira malo onaj novi svatovac što ga odskora tek u našem selu pevaju. Hteo sam ovako da glasi: Na to mu zadrhta u grlu ono narodno: Oh, kako mi u trenutku jednom nestade sve društvo ispred očiju!Oh, kako me zanese srčana pesma veselog svirca!U duši mi uskrsnu najčedniji osećaj...Osećaj se prelio u živi ushit, i ja se u mahu osetih u struji blaženstva...Tešilice premila!Kako su tajne dubine tvojega carstva!Kako je silan osećaj u tvome mahu!Tiho se prelivaš...Kao mio potok po glatkoj dolji, kao krasni stidak po licu devojke, kao blagi rumen na čistom nebu...Oh, jeste, jeste... Još svira...Kako l’ se krasno prelivaju zvuci u osetljive zbore!Kako l’ mu pišti maleni cikavac!Oh, kako tužno!Još malo bolje, pa kao da čujem plače materine, kao da joj razumevah neutajane uzdahe: Dugo sam još osećao... — Baja, de sedi, bogati, do mene, — pozovem ga glasno i on pođe, al’ torbar ukebao ga za levi rukav, pa ne da. — Stoj tu samo; još ono moraš, znaš ono što je Maca Čupićeva kod česme pevala? — A-ha! — priseti se ovaj i poče: Još Baja to svira, a brat-Andra, koji vazdan gledaše u crne gredice, — valjda što mu pred oči „bokalske zvezde“ izlaziše, — pljesnu onako šijački dlanom po stolu i povika: — Ta šta tu jednako šeprtljiti, ja hoću jest, baš hoću da čuj... — tu se zagrcnu, — da čujem kako je Sv. Petar bijen bio; a moj slatki i rođeni kumašin, on će to meni kaz’ti, pa ma ti, Mića, puko od jeda... Egeduš se trže iz sna, pa ga tako žalosno pogleda, da sam pomislio, sad će mu da prošapće: „Iz sna slatkog što me budiš?“ On, međutim, započe ovako: — Andro, nemoj da se diraš; ti znaš dobro da sam ti letos istero volove iz Aćimovog Kruševlja; ti znaš dobro da bi inače morao „štrofa“ platiti najmanje talir.Zato nemoj da me diraš; a i to valjda nisi zaboravio da sam ti dao loze kad si u Potoranju sadio; nijedna osekuša ne beše, sama ružica, smederevka i mirkovača.Zato nemoj da se diraš, Andro, jer... ja ću tebe bokalom posred zvezde!... — Oho! — zgrabiše ga dvojica za desnu, kojom već dočepao beše punu bokalinu. Jedva ga umiriše...No sad se bar uverismo da od gudenja nema ništa.I sad, eno, već žmiri... Birtašica ga sažaljeva, pa mu diže šešir ispod klupice i meće mu na glavu.On se čini i nevešt. — Pa de baš, kuma-torbaru, — započe stariji Bačvanin — kad i Andra hoće.A zar je baš zbilja i sv. Petar bio...Tu zastade, jer mu čisto neobično beše da i onu drugu reč izrekne. — A zašto da ne?Zar sv. Petar ne može biti bijen? — Tek zacelo nije tako zdravo kao što će jedan mladoženja iz Bačke da bude! — pridoda onaj izdrpani Ciganin, pogledavši kao ispod trepavica na mladog Bačvanina.Svi se osvrnusmo od stika, i gledasmo netrenimice u oči zagonetala. — Šta reče ti, more? — zapita ga živo mladoženja, a i mi ostali prihvatismo mu odmah reč. — Šta reče, da reče!Jedared popa čita evangelije! — progunđa ovaj i pogleda na svoga pajtaša, baš kao da mu okom htede prikazati da ga se ne tiču naša pitanja. Torbar se na to pokrenu sa „trona“ i pođe ćutećki upravo k Ciganima.Svi zaćutasmo i čekasmo šta li će da počne.Kad dođe do Miće, koji neprestano još žmiri, lupi ga rukom za potiljak i povika: — Mića, egedu ti tvoju, na noge taki, onaj Ciganjore mora kroz pendžer, pa ma ne dočeko više svog imendana. Tek što dremalo naše progleda i ovo razumede, a on, baš kao da je to i čekao, da se malo prokomeša, poskoči na noge, koje međutim pokraj sve kuraži klecnuše, i podiže golemu pesnicu u vis.Izbečio se, pa gledi na kumove.Ovi opet zablenuše se u torbara, i kao da čekaju čim će ih da pozdravi. — Jes’ čuo, ti drpavi đavole, — započe ovaj — nemoj da se ludiš, već kaži šta znaš!Ja ti lepo kažem da ćeš inače zapamtiti kad si bio kod „Polu-zvezde“ na imendan šantavog torbara. — A zašto? — prodera se ovaj i ustade kao oparen. — Ta zato, more, što... poleti mu Mića u koštac, i taman da ga odgurne pesnicom, al’ onaj drugi priskoči od stika i zadrži ga. — Šta zar i ti? — uzviknu ovaj. — Zar i ti? — prihvati na to i Andra i poleti i on na bojište. Bačvani se podigli takođe! al’ onom mlađem više se briga čitala sa lica nego jed i besnilo.No zato je Baja pozelenio kao gušter i odvija debelu prdaljku, da pokaže da je ona i za boj udesna.Ja počnem da ih umirujem, al’ zaman.Vika se digla do neba, a i batine tek što ne padaju. Tinčika se uplašila i kao nehotice primače se kelneraju.Pogledim je bolje, a ona prebledela i polako diže ruku da skine ključ sa eksera.Mora da je onaj od „konga“, kad je tako golem.No tek da ga stisne kao što treba, a on joj ispade iz ruke.Zazvekta negde pod klupom.Još većma se na to ustravila, i saže se brzo da ga potraži.Jest, naći će ga; baš u taj par neko dunu na sveće. — Ih! — Bog da prosti! — Ovako ti njemu! — Ne udri! — Ta šta ne udri! — Uh!Ta ne udri! — ’Oćeš kaz’ti, a? — Ta ’oću, puštaj! Toliko sam, čini mi se, u jedan mah čuo; al’ brat-Mića kanda ništa ne čuje, pa ni to da Ciganin obriče da će kazati što zna, već se još jednako razbacuje, i mora da je koji u mraku ošinuo preko nosa, kad ujedanput poče „kroz nos“ da grdi. U taj mah sinu u kelneraju svetlost i Tinčika potpali sveću.Jedva je zapalila; ruka joj drhće...Sad mi se tek dalo da vidim šta je kadra pomrčina da uradi, i to u mahu. U istom budžaku, nadesno, zbili se junaci i huču kao besomučni.Kuma-torbar hoće da zakopča rukav na levoj ruci, al’ ne može, jer su mu dugme otkinuli, a najposle, ne znam, možda mu se i rupica opučila.Tek on hoće, al’ ne mož’ da zakopča. Brat-Andra izgubio šešir i traži ga pod stolom.Uz to jednako psuje „činiju cigansku“ i pokatkad zamlata rukama oko sebe.Brzo ga našao; no taman da se pomoli ispod stola, a on se zabatrga unapred.Potrbuške leži eno pod stolom i pokušava da se na drugu stranu provuče...Cigani se smestiše međutim na svoja mesta, i onaj izdrpani zakopčava prsluk, koga su mu, kao što se dobro vidi, nezgrapno otkopčavali; a onaj drugi, opet, pipa se rukom po džepu, da se uveri, e da l’ mu je kesica s novci’ na mestu.Oboje ćute; al’ ovaj jedan, „knez“ po izgledu, odveć se namrgodio, i kao da smera kako da se naplati za povređenu „kneževu“ čast.Svirac Baja prvi se kao izvukao iz gungule i eno ga već kod kelneraja, gde birtašici nešto razlaže, a ujedno kalami komađe od razglavljene prdaljke.Brat-Mića, pak, skukuljio se kod prozora i briše rukavom krvav nos. — Oho!A šta je tebi, Mikane? — primaknem se k njemu, a i Baja s birtašicom priđe, te ga izvedoše napolje.U „kongu“ se tek kumbara rasprštala, jer baš dobro čujem gde grdi; „ta znaće on kome je on nos rascopo, ta znaće on, samo snega daj, Tinčiko!“ — Ta evo vode! — čuje se gde mu ova odgovara. — Ne treba meni vode, ja hoću snega!... Na to zaćutaše. I Bačvani sedi na klupu.Kuma-torbar puni baš čaše, pa ih kao hotimice presipa. — Da nas Bog poživi sve po redu! — nazdravi nam svima, i mi se kucnemo. — Al’ sad će nam Ciganin da kaže!Je li? — usudi se pre sviju brat-Andra i pogledi ga kao s prezrenjem. — Valjda sam lud! — odazva se ovaj i naže čašu da je slije u široko grlo.Kad je isprazni, a on je tresnu o nogu od stola. Pajtaš mu čisto odobrava smešenjem... — Šta, ti opet besan? — prodere se i stariji Bačvanin sade; a onom mlađem posuktaše munje iz garavog oka. — Jes’ čuo, — započe ovaj poslednji — sad neka je dosta; al’ ja ti kažem da ćeš ovoga stika zevnuti, ako nam ne kažeš ko je taj što će me mlatiti ni krivog ni dužnog. — Nato se uspravi i pogledi ga još crnje. — Pa dobro, — popusti Ciga cenu, — pa dobro, evo baš... — Čekaj, dok i Mića dođe, — primeti torbar i ode napolje. Tek što za sobom vrata zalupi, a sat na zidu zazvrkta i poče da izbija jedan posle ponoći. Dotle nisam ni mislio da ga ima u sobi, jer ga ne opazih i ne čuh.Kako ga ne čuh, tom se još i sada malo čudim, jer je bez sumnje i pre toga izbijao, osim ako je od onih „nečistih“ satova što samo posle ponoći udaraju, kad već nastaju veštice i đavolski rod.Čudim se, dakle, i sada još, kako da ga i pre toga nikad ne čuh, al’ se ne čudim kako da ga ne opazih; jer — ovo treba da mi verujete, — niko, pa ni sama gazdarica ne vidi ga!Samo ga čuje, kad ga čuje...Tek onda kad sam se pripeo na stolicu i pogledao — šta mislite kuda? — i pogledao za vurunu, opazio sam ga gde bezbrižno šetaljku pomiče.Baš sam ga poduže posmatrao, a imao sam i šta!E, ’vako.Videli ste, zacelo, toliko puti malen sat, iako ne za vurunom!Al’ ovo nije od ovih „običnih“ satova, stoga zacelo niste videli „ovakog“.Jer, vi kad ste već viđali sate na duvaru, ono ste bar mogli i to viditi „koliko je“, pa iako im je baš pokatkad jedna il’ druga skazaljka do pola slomijena.Al’ ovde, gledali vi ma do sutra, nećete znati „kol’ko je“.Tu ni skazaljke, ni brojeva.Samo što vidite i čujete šetaljku, pa ništa više.No zato vidite nešto što nikad videli niste.I stoga je „neobičan“.Znate l’ one „gvihtove“ što vise o lančiću ili kanapu?A znate l’ da l’ je i kod ovoga bilo tih „gvihtova?“ Ne znamo!I ne znate!Zato ću da vam kažem, pa da znate.No pre svega, dopustite mi da primetim da birtašica naša ne izgleda da je tako dosetljiva kao što je; znate šta je radila?Umesto oba „gvihta“, koja je možda Čivutu prodala, obesila je dva satljika svaki za sebe, a pre toga napunila ih je peskom.Ta dva satljika šeću se čas gore čas dole.Sad su baš do dole, valjda je već vreme da ih navije.Osim toga vide se po duvaru sve neki stepeni zabeleženi ugljenom pored kojih se satljici spuštaju.Da po njima birtašica znade „koliko je“, to sam se još na stolici uverio, jer baš u taj mah uđe s Mićom i torbarom.Prvi se umio snegom, pa više nije krvav; no zato je srdit do zla boga.Torbar ga ućutkuje i blaži, a ujedno glasno uverava: da Ciganin baš uprkos mora kazati, i da je obrekao, — pa samo na njega (Miću) čeka... — De, kaži sad!Nemoj da se opet... — Pa, evo! pri’vati Ciganin i poče.Vi ste iz Bačke, je l’? — Tu pogleda na oba Bačvana. — Jest! — odzove mu se stariji, i poče da ga meri; — iz jedne jedite rečice kojom mu na pitanje odgovori, opazilo se koliko je iznenađen. — Jest, iz Bačke, pa šta? — Iz N.? — Da, iz N.! — A juče pređoste planinu?Dolazite iz M.?Je l’ isprosiste tamo devojku?Smilju velikog tutora Mate? — Jeste; pa šta? — ubrzo garavo momče i pogleda čisto zabrinuto u gurbeta. — Pa ništa; to sam hteo samo da čujem. — Na to poteže flašetinu i poče da glokće.Zatim se opet zablenu u svoga pobru, baš kao da ništa nije počinjao. — Pa, more, šta je onda?Što si umuko? — zapitah ga i ja radoznalo; a i svi društvo tek što to ne učini. — Pa ništa! — odzove se ovaj obešenjački. Brat-Mića se na to promigoljio već, i nešto kroz zube mrmlja. — Ta govori, more, što se ludiš tu?Gle ti jako! — Prihvati torbar zlovoljno. — Pa to hoću samo da im kažem: da neće izvesti devojke!Eto vam! Celom se društvu ovo ne dopade, a najmanje Bačvanima. Garavo momče, dakle zbilja mladoženja, podskočilo s klupe, pa čisto uprepašćeno pogledaše uokrug.Oko mu zastade na kazivaču.Ovaj se naslonio na lakat, pa se nemarno ugriza za debele usne. — Jes’ čuo, Livane, šta ti to benetaš? — Ništa, da vi’š! — odazva mu se ovaj slegnuvši rameni. — Čiko, — okrenu se momče ka starijem Bačvaninu, koji mu je stric dakle, — čiko, a šta ti na to veliš? — Ta šta bi’, sinko, da velim, kad eto nikako, da nam kaže ko što greba! — A otkud nas zbilja poznaješ, Livane? — započe opet mladoženja, samo što mu je sada glas kao malo zadrhtao... — Pa i ja idem iz M.; video sam vas tamo i čuo ko ste i otkud ste... — E, gle?Pa što to odma’ ne reče? — Pa zar ne znaš kako je besnela ta vaša birtašica, — tu pogleda mrko na Tinčiku, — kad smo ulazili.Nije nam dala ni reći otkuda dolazimo, a kamoli što drugo, već se taki prodera: „dono ih vetar!“ Jest, vetar! — Tu zastade. — Ta, de, reci sada, al’ da te razumemo! — zapitaše ga, kao iz jednog grla, ona dva ostala Sremca, kojima imena ne znam, i koji sve dosad nekako izbegavahu govor: tek po koju reč kazivaju ovde-onda. — Pa eto, — započe Livan, — u Gavrinom bircuzu na raskršću, znate na levo od nataroševe kuće, čuo sam ’de više momaka govore: „A, neće Mladen, onaj čupavi Bačvanin, Smilje odvesti, pa ma „na dnu“ robovali.Vi’š ti njega!Bačvanin, pa najlepšu devojku, Sremicu, da odvede!Šta veliš, Svetozare?“ Eto, tako baš jedan, ne poznajem ga ko je i šta je, tek pavor, povika i udari opet nekog drugog po ramenu, koji će valjda biti baš taj Svetozar.Ovaj ti na to stište pesnicu i lupi šome besno po stolu.Na to odoše svi.Sad, drugo zna đavo!... Tu opet zastade; kao bajata, svršio je, pa ne skriva ništa više u debeloj i zlosrećnoj čelendi; no ko ga, kao ja, opazi da baš u taj mah gurnu kolenom svoga pajtaša, taj sasma drukče o svemu tome misli.Izgledaše mi sušti đavo, koji laže i vara, a ovamo drugom kome urezuje grehove u raboš.Od toga trenuta još mi crnji izgledaše, te mi čisto teško beše da ga upitam: a da l’ i mene otkud poznaje? — Pa je l’ ti to sve što znaš? — zapita ga stariji Bačvanin, koji mu se kao i nehotice primakao. — Sve! — A jesi l’ istinu kazo, Livane?Jer, znaš, s otim nemoj da se šališ! — prihvati ozbiljno mladoženja. — Istinu, tako mi sv. Petke! Na to svi zaćutasmo.Mora da svima čudne misli proletahu kroz glavu.Jedini kuma-torbar što se nekako odlikuje i u ćutanju.I on ćuti, al’ se uz to lako, polako, i smeši...Najedared se tek podiže i prozbori: — Ta man’mo se mi toga, to su budalaštine, ko bi sve baš verovo!A i ako je čuo, čudna mi čuda: šta i šta ugrejani momci ne kazuju!Od toga nas ne zabole glava!Ne zabole, ne!A, šta veliš, Mladene? — Ta šta da velim!Velim i ja da to baš nije tako kao što se čini! — odgovori mu ovaj slegnuvši rameni’.Kraj svega toga, ko zna kako mu je u srcu.Sabira l’ i nebriga obrve?U njega su sabrane. — I ja velim da je to samo govor.Dakako! — pridoda mu na to i stric, i primače se opet k nama. — Govor!Ne zbiva se baš sve što se govori! — progovori na to i Andra. — Pa nek probaju samo!Hoj, hoj! — poče brat-Mića da preti, iz čega se jasno uviđa da mu je još „tuča“ u glavi i mada se zadosta istreznio umivajući se snegom. — Idite, bogavam, — uplete se i Tinčika, — kad bi čovek sve opet verovo, onda ne bi ni bilo lažija na svetu!...Nato poče da vrti glavom, kao da je nešto „sasvim novo“ primetila. Tako otprilike poče da sudi većina, il’ bolje reći svi osim onog ćutljivog Sremca, koji potajno klimaše duguljastom glavom.I ja sam, da vi’te, nešto „nemilo“ pomišljao na čuveno; a slutnja neka poče baš nezgrano da me buni...Iz ovoga će nešto da se izleže, pomislim u sebi.Dabogda da na dobro izađe!...Međutim torbar poče da puni čaše, i eno ga gde podiže svoju da nekom nazdravi. — Mladene!Neka tebe svemilostivi Bog poživi i njegova svemoguća desnica neka te osnaži, pa neka govori ko šta hoće!Ja sam to velim, golubane moj, da te Bog poživi sa tvojom Smiljom i s tvojom milom majkom, kojoj potpora dabogda bio svakad i u svako doba, i s tvojim dobrim čikom koji te kao rođenackog sina voli... — Tu pomenuti poče iz tija da klima plavom, a kanda mu i suza zasja u očima. — I s tvojim celim rodom i rodbinom i s nama koji želimo skupa da ti odigramo skoro u svatovi’.Spas’ Bog, sokole! — uzviknu glasito i poče redom da se kuca, a mi svi opet potražismo čašu mladoženjinu. — Tuš, Baja, stolicu ti! — razbaci se Mića ponovo. — A što ti ne sviraš?Sram te bilo, krasan egeduš! — odazva mu se ovaj u šali. Mića, kratko nasađen kao uvek, tek što mu nešto opako ne reče.Baš mu za vilicom ostade reč.Gajde zabrujaše...I pesma i govor pođe opet malo-pomalo po starom kalupu.Livanovog kazivanja kao da nije ni bilo; tako bar u društvu „izgledaše“ kao da nije izigrao svoju ulogu.Neki ugursuski karakter rekao bih da ga rukovodi.I pajtaš njegov stoga mi dođe pod sumnju.I ona kesa s novci’ sada mi nešto kazuje...Jednom reči, sad mi se tek ne svide „kumovi“.Namislim da pri polasku tek upitam Livana kako s nama dvoma stoji: otkuda li se, po nesreći, i mi poznajemo?Međutim ih manem, neka se gurkaju i gunđaju, a ja se okrenem Mladenu i prišanem mu na uvo: — Ne brini se, rođače! — Bož’ sačuvaj! — odzove mi se ovaj smešećki. — Nego da mi čujemo kako je sv. Petar bijen bio.To ti ded’, kuma-torbaru, pa ćemo onda polagacko „svaki vo svoja“.Treba to, bogme, nešto i odspavati.Dakako! — opomenu ga onaj ćutljivi Sremac sa duguljastom glavom. — De, de, kumašine!Ha, to sam ja odavno već čeko! — prihvati Andra. — Pa evo.Šteta samo što je Livan pre i sam izvuko lutriju, nego što je čuo kako se i na rajski’ vrati’ — lutrija.Al’ ništa to; neka bar pamti... — De, de, da čujemo! — Vo vremja ono, dakle, — započe torbar, — kad je još Hristos Spasitelj naš išo po zemlji sa svojim apostolima, vo vremja ono još, zbilo se ovo što ćete sad, posle tol’ko i tol’ko godina, da čujete.Bio vam je onda neki nečist grad, koga su zato i zvali „đavolski dom“.U tome gradu niko nije smeo da noći, jer noću je, ko što znate, đavolska vlada.Danju, e, danju sveta i suviše, vojske na hiljade!Možete misliti sad kolika je to graduskera morala biti!Šta je Varadin?U tome gradu, dakle, niko nije smeo da noći.Ko bi slučajno zaosto, toga sutradan ne bi živog zatekli.Kažem vam, noću beše u njemu đavolska vlada.Čim se počne da smrkava, a ono se na vrh gradske kule svagda popne po jedan trumbetaš i opomene na izlazak.Tu se svi listom onda podižu da prenoće u obližnjoj varoši.Stvari im preko noć đavoli nikad ne diraju, samo dušu, dušu...He, kad se koje dočepaju!Teško li se njojzi! „Jedanput, tako, kad se počelo da smrkava, i kad već trumbetaš svoje odsvira, i kad se već krenuše na put, poče nasred pijace da viče neki star „opšitoš“ ovako, baš srpski: „Idite, ljudi, ko hoće, ja neću!Ja se nikad nisam bojo đavola, pa neću ni sad“!I odgovarali ga, i molili ga, i savetovali ga kao stranca, koji toga dana tek dođe, pa još o tome pokoru ništa ne zna, i pretili mu, — ajak! on ostaje!! „Evo ti na to i đenerala, te upravo njemu.Tu ti i on oko njega ovamo-onamo, — ajak! on ostaje!!Počeše već i da ga vuku; popa se pomamio, pa ne da „zabasala“ ovca da „propadne“; moli ga, — ajak! on ostaje!...„E, pa kad baš hoćeš, ono nek’ te đavo nosi! — kaza mu na to i đeneral, i popa, i sva vojska, i sav narod silesan.„E, da, ne bojte se vi za mene“, ovaj opet njima, već meni dajte samo dvanaest voštani’ sveća i da pijem i jedem.“ Tek što to izusti, a gradski pivar (i onda je dakle bilo piva) priđe k njemu i reče mu: „Jes’ čuo, prijaško, eno ti širom otvoren podrum, eno ti širom otvoren orman sa obarenom šunkom i s jaji’ pečeni na masti i s piletom prženim i gužvačom od jutros... eno ti sve što ti srce zaište, samo nemoj ništa da razbacuješ“.A đeneral opet nato dođe i donese mu dvanaest voštani’ sveća, koje i tri noći mogu da gore, a ne jednu.Zatim se oproste svi i odu.Mnogi su ga i oplakali, siromaka!... „Smrklo se...Sam samcit u onoj pustolini.Kuda će, već upravo u pivaru!“ — E, he!Vi’š kao zna kud valja!I ja bi’! — upade mu u reč brat-Mića. — Kad on tamo, a podrum širom otvoren, piva isuviše: sve kaplje iz slavina.Kad u sobu, a ono zbilja i orman širom otvoren: u šemu obarena šunka, jaja ispečna na masti, pile i gužvara, i šta ti tu još nije bilo!Pripali odma svi’ dvanaest sveća...Deder, bogati, te mumakaze, Tinčiko, pa usekni ove šeprtlje, — prekinu sam svoju povest i započe je onda tek kad se sveće malo bolje razgoreše.Tinčiki opet zadrkta ruka pri useknjivanju; čudo je strašljiva... — Pripalio je dakle svoji’ dvanaest voštani’ sveća.Misliš, kuća se zapalila, tako bukte...Ni brige našem opšitošu: on pije i jede, pa mirna Bačka!Kad najedared, — tako oko pola dvanaest sati, — a neko kuc, kuc na vrata.Ko će to biti?„Herajn!“ — povika ovaj iznutra i zablenu se u vrata.Vrata se otvoriše i u sobu uđoše dva prostaka. „— Dobar veče! „— Bog dobro dao, on opet njima. „— A što si se ti usamio? „— A da šta bi’, kad svi odoše iz grada.A otkud vi? „— Eto, nas put doveo, da se malo potkrepimo, pa ćemo onda opet dalje. „— Evo jela i pića kol’ko vam srce ište. „E, tako se oni tu smestiše i počnu da jedu.Tu jednom od prišelaca sad tek padne na pamet da zapita opšitoša: — A što ti, bogati, tolike sveće pripali? „— Da bolje vidim! — odgovori im ovaj ukratko i poče dalje da pije. „E, tako ti, moj brat-Andro, ova dva gosta posediše malo i prihvatiše se; a kad im već beše zadosta, podigoše se da se krenu. „— Jes’ čuo, prijaško, — tako započe jedan od njih, — mi se, hvaleći Boga i njegovu milost, evo zasitismo, i pitamo te šta smo ti dužni. „— Bogu dušu, rođaci, a meni ništa.Ta i ja pijem i jedem tuđe, pa kako bi’ tražio nepoštene hasne!Ja ni krajcare ne smem primiti: pala bi mi svaka na dušu! „I molio ga i jedan i drugi, da primi kol’ko tol’ko, — ajak! ne htede! „— E, dobru noć! — Dobru noć! — pa odu. „Ostade naš prijaško opet sam, ko i pre, a putnici pođoše iz grada.Kad već dođoše do gradske kapije, tu će reći jedan od nji’: — Petre!“... — Šta, to je dakle Kristos i sv. Petar bio? — pade mu u reč čika Mladenov. — A, nego!Elem, — čekaj, kako sam reko? — da, Hristos se okrene Petru i reče: „Petre, ja ne smem ni koraka dalje, dok god onog poštenog opšitoša ne nagradim.Ti znaš da je teško tako valjanih naći, pa zato hajde da mu što drugo ponudimo, kad neće novca“. „Šta bi Petar nato, već hajd’! „Opet oni: kuc! kuc!Onaj opet: Herajn! „— Šta, zar vi opet natrag? „— Eto, vi’š; morali smo baš: jer nećemo da odemo, a da te ne nagradimo.Tvoje poštenje vredi nagrade! „— Ta man’te se ljudi koječega, ne treba meni ništa, a vama nek je Bogom prosto. „— Al’ ma šta zaišti, jer mi nećemo otići dok ti čime ne zahvalimo. „— Pa nemojte; eto sedite, pa pi’te i jejte!Još bolje! „— Al’ kaži samo ko šta bi ti želeo da imaš, pa ćeš videti da se nećeš pokajati. „— Pa ne možete vi meni stvoriti baš ono što bi’ ja hteo. „— Al’ evo da vidimo; samo reci! „— Pa da vidim baš kakvi ste vi to majstori, kad se tako hvalite: hajde, stvorite mi džak i nadžak; nadžak koji svakoga izmaklja koji god ne zna ljucki i koji posle sve te nevaljalice tera u džak.Hajde, to mi stvorite! „— Evo ti! „I — „riktig“ — dade mu Hristos i džak i nadžak. „Zbogom! — Zbogom! „Ostade nam naš opšitoš opet sam i poče da gladi široki nadžak i da zagleda u duboki džak.Ko čisto i veruje i ne veruje da će mu kadgod biti od hasne.Vuri ti on nji’ pod astal i poče opet da cvrkuće...Slučajno pogleda na pendžer i opazi ’nako u budžaku gomilu karata.Ha, baš Bog da prosti!Uvede ih i poče da ih razmeće.A da, dugo mu vreme!Kad najedared, sveće zadrhtaše, baš ko da neko pirnu na nji’ i poče nešto da tutnji...Tutnji, Bože, tutnji...Sva pivara ko da se trese.Trese, Bože, trese... „Hop! — škljocnuše najedanput vrata i otvoriše se. Evo ih! „Bože, silna su čuda tvoja...Silestvo garavi’ đavola utrča u sobu.Sve se preskaču, sve strmoglavce!A crni su, a gadni su, a strašni su, a besni su, — eh, sad već možete misliti kako, kad je siroma’ opšitoš moro da zažmuri... „Evo ti ih upravo k njemu.Načičkali se oko njega, pa keze svoje špicaste zube.Jedni opet oštre krive rogove na bravi od vrata i čisto jedva čekaju da ga svaki bar pojedanput bocne.Opšitoš samo ćuti pa ih gledi, al’ se ne boji.Kad evo ti jednog najstrašnijeg ’de se progura kroz gomilu svojih podanika i uputi pravo starkelji.Sedne do njega i počne đavolski da se smeši i da ga pita: „— A koji tebe anđ’o ovamo dovede, bubo jedna! „— Ne laj! „— Hi, hi, hi, hi! — počeše đavolići da se cere nato, i jedan već htede da ga s leća rovaši. „— Dalje, bedo, sad ću te!... „— Hi, hi, hi, hi! — opet ovi u smeh, a najstarijem đavolu milo, milo... „— Znaš ti šta, čiča?Hajde malo da se kartamo! „— Pa hajde!Meni je svejedno.Samo, ko izgubi, taj da bude leman. „— Hi, hi, hi hi! — opet sitnež u smeh i jedan poče da človi od radosti. „— Dobro, — pristade đavo na pogodbu, — dobro: ko izgubi, da bude leman. „Igraju se, Bože, kartaju se, Bože, kartaju... „Nikako da izgubi koji.Đavolići sve se vrzu oko starkelje i guraju ga u lakat; drugi opet sve pire u sveću, samo da ga ma kako zabune; a matori đavo opet samo tek pokatkad namigne na nji’.Oni ga razumeju.Najedared, — ih! opšitoš izgubi!... „E, te radosti od đavola, e, toga smeja, e, toga kezenja, — da ti mozak stane!Ko mušice svi poleteše na njega i već ga dočepaše za levo rame oštrim kandžama, — al’ „počekaj, Janko, počekaj!“ Naš ti opšitoš viknu: „— Teraj, nadžak, u džak! „Du, du, du, du, du, du...Halo, halo, halo...Aha, sve ih satero!...E, pište, Bože, e vrište, Bože, e mole, mole, — al’ ne pomaže ništa!Naš starkelja sad tek dobi kuraži, i to one prave, i poče nogama da nabija džak.E, ciče, Bože, e, previjaju se ko zmije, — al’ ne pomaže ništa. „Još jedared zapovedi nadžaku da ih i tako u gomili promaklja.Opet se ovaj nji’ nalema podobro!E sad, kad ih je već istuko na mrtvo ime, otvori ti naš opšitoš pendžer sa sokaka i sa četvrtog boja poče da ih istresa iz džaka.Istrese ih nemilice i sedne opet na svoje mesto, pa poče dalje da pijucka, ’nako, natenani.Kad malo-pomalo i svanulo bogme već, a evo ti naroda i vojske ’de se vraća sa konaka.Svi potrčaše pivari, da nađu — mrtvog opšitoša“. — Jest, mrtav, rotkve! — progunđa Bajo zadovoljno. — Kad ga živog opaziše, skameniše se čisto!E, tu ti svi oko njega, pa ovako, pa onako, pa kako je bilo i ono svilo, i Bog bi sve zapamtio šta mu sve govoriše.On im na to samo pokaza svoj nadžak i džak, pa ništa više. „Puko glas, toga stika još, da se našo jedan opšitoš koji je nadjačo đavole i potuko ih, i kako taj opšitoš ima neki džak i nadžak, i tako dalje. „Čuje vam to i sam car, car Josim, sa veliki brkovi’ a malom bradom.Dozove ti on taki našeg starkelju i počne da ga ispituje.Kad mu ovaj reče šta je i kako je, a car ti na njega oporo: „— Ćuti, lažo jedna, ti si kadar zar nadžakom to da učiniš? „— Zar ne veruješ, care? — ovaj na to njemu. „— A ko bi ti verovo!Pa de zapovedi što nadžaku, kad si kadar! „A naš ti opšitoš ni pet ni devet, već ’nako ljutit povika: „— Hajde, nadžak, teraj u džak i cara i carevu vojsku!... „Hops! — car već u džaku!Du, du, du, du... satera ti lepo nadžak i svu carevu vojsku!!“ — Aha, ’o’š ljucki! — poče čika Mladenov da se sveti. — Tu ti, sirotani, jedva i jedvice obrlate našeg starkelju da ih opet pusti.Al’ sad, pokloniše mu se svi do zemlje.Tu ti car, — šta bi drugo? — već o’ma njega preda se, pa mu poče da nudi sve na svetu.Al’ naš opšitoš ne zaiska ništa drugo, do to da ga ’rane ko što on hoće i da mu dadu „kvartir“ u — pivari.„Gilt!“ — svi odma povikaše.I tako vam je naš starkelja živeo još više godina u svakom izobiliju.Kad mu već dođe „vagrob“, a on zapovedi ovo: da ga sa’rane sa džakom i nadžakom.Tako se i zbilo. „E, moj ti je opšitoš sad na drugom svetu, i to — u paklu!!“ — Šta reče?Zar i on u pako?A kud ćemo mi onda?Jao, jao! — upade mu u reč birtašica i poče da se krsti. — U pako, bogme!Al’ zna Bog šta radi: poslo ti on njega zato tamo da malo provošti i tuna „neveruju“.Kad on tamo, veliki Sodom!Vatra, vatra, pa bukti, Bože! misliš: nebo se zapalilo!...Dim se opet pomamio, pa ne da čoveku ni oka otvoriti, sve štipa...Al’ ništa zato; uđe ti naš opšitoš opet unutra i dođe baš do velikog kazana u kome se „najmasniji“ grešnici kuvaju. Tu i nehotice pogledim na Cigane i opazim kako se Livan — po izgledu „masni grešnik“ — namrgodio do zla boga!Ko zna šta s tim mrgođenjem priznaje.No, to će i čitaoci skoro da znaju. — Dođe vam on, dakle, do velikog kazana i, na čudo svoje, opazi baš onog matorog đavola iz pivare gde sada meša lopatom po kazanu.Druge đavoliće ne poznade: valjda ih je zbilja potuko, pa su ovo na nebu novi, jer se đavoli odveć množe, pa i dan-danas; al’ mu čudo kako i onog matorog da ne isprebija i ne umrtvi!!Najedared, obazre se i đavolina.Jaoj, al’ kad ti opazi opšitoša sa nadžakom i džakom, sa nadžakom i džakom, a on ti vuri lopatu, pa bež’... bež’... bež’!...Opšitoš za njim, pa za njim...Jedva ga dostiže...„Teraj, nadžak u džak i đavole i kazane!Opet du, du, du, du... od stika sve gotovo.Larma, Bože! dreče đavoli...Možete misliti kako zalarmaše kad je i sam sv. Petar na rajski’ vrati’ čuo.Ostavi ti on za jedan čas raj i dotrča u pako da vidi šta je i kako je. „Ima šta i videti: sve poremećeno i polupano, a đavola ni od korova!Opazi ti on i opšitoša. „— A šta ti, more, tu radiš! „— Pa da šta ću, kad su me iz groblja u pako poslali. — Tu ga opšitoš malo bolje pogledi i povika naprasno: — Ta, more, jesi l’ ti bio sa mnom u pivari sa onim drugim?... „— Jesam, dakako!A zar ti ne znaš ko je onaj Drugi? „— Pa ko? „— Pa licem Hristos! — Tu poče sv. Petar da se krsti i da metaniše...I starac se nato presavi i poče da čita molitvu.Kad je svršio, i on se prekrsti. „— A znadeš li, more, ko sam ja? „— Pa ko? ,— Pa sv. Petar! „— E, molim te!Pa ti sv. Petar?O, pa de da ti celivam svetu desnicu. „— Hvala, hvala! sv. Petar opet njemu i uvede ga za ruku.Hajde sada u raj, to jest, samo do rajski’ vrata, ’di sam ja čuvar. — Tu mu pokaže od zlata ključeve, koje starac poljubi. — Samo do rajskih, dalje ne smeš; a posle, ako te Hristos primi, onda ćeš i raj videti.Hajde sada, al’ ostavi tu nadžak i džak! „— Ajak!To ne gilt!“ -— Vrag taj opšitoš! — promrmlja opet čika Mladenov. — Opet sv. Petar na njega, da ko ostavi tu džak i nadžak, al’ vsuje!Neće, pa neće! „— Pa šta će ti, more, tamo taj prtljag? „— Al’ si ti čudan, sv. Petre!Pa ko zna ko će još biti bijen!“ Tu ti svi prsnemo u smeh, jer unapred znadosmo da će i sam sv. Petar okusiti „blagodjejanije“.Premda je to, Bože prosti, greh... — „E, pa hajde, ponesi, — tu opet sv. Petar popusti, — al’ hajde sad već, jer se može i koji „nedostojnika“ ušunjati u raj. A kad dođe do raja, tu našem opšitošu stale oči od krasote!“ — Al’ baš, bogami, mora da je krasno u onom vilajetu! — primeti brat-Andra i poče da vrti glavom. — E, pa dakako! — poče i Tinčika da potvrđuje. — Znaš, ja sam čuo od našeg pop-Joce, to mi je kazo baš onomad na jutrenju, — reče onaj drugi Sremac, — da se čovek čisto „podmladi“ u onoj božjoj krasoti, i ja mu verujem, jer on je baš dobar popa.Hej, ali čita evanđelije! — Al’ i jest! — prihvati brat-Andra — čisto osećaš neku milinu...Nego ne znam što se baš ne slaže s „grci“?To mu jedno vali!Ajak, ja mu ne dam zapravo... — A zašto ne? — poče opet onaj do njega, — a zašto ne, kad su „grci“ krivi... — Ta man’te se vi, pope, tek je on popa, pa mu zato opet skidaju kapu.E, gle! — poče i birtašica da ga brani i nato poče opet da useknjuje sveće. — Jeste l’ gotovi?A, vero parapasjakatanska! — započe torbar smešećki. — Manimo se mi toga, jer eno sv. Petar još se boči sa opšitošem, koji i bez dopuštenja hoće da se progura u raj. „— Ta strpi se još malo, čiča! — veli mu sv. Petar, al’ jok! „— Ja hoću u raj, pa ma šta bilo!Šta li sam skrivio na zemlji kad me ne puštaš u raj? „— Ta ne mogu, more! „— Ta šta ne možeš? „— Ta kad ti kažem! „— Ta šta, kad mi kažeš! „— Eto ga vi’š sad opet! „— Ta šta, eto ga vi’š!Pusti me, kad ti lepo kažem! „— Ajak! „— Hajde, nadžaku, teraj i sv. Petra u džak! — Reče, i bist! „Kad najedared, evo ti arhangela Mihajla: „— A šta ti tu, čoveče, radiš? „— Pa eto, čekam da me puste u raj! „— Ja sam baš i došo po tebe.A’di je sv. Petar? „— Evo u džaku. „— Šta naopako?Taki ga pusti i moli se da ti oprosti! „Sv. Petar iziđe iz džaka i reče mu: — „Praštam ti, jer ne znaš šta činiš.“ Opšitoš ga poljubi u ruku i ode — u raj... — Eto vam, tako je i siroma’ sv. Petar nagrajiso“. Tako dovrši kuma-torbar svoju povest i poče opet da puni čaše. — Dakle tako?O maj, vi’š, pa onaj braca baš protero svu đavolštinu! — reče mladoženja. — E, svu, vraga!Ima đavola i dan-danas, koliko god hoćeš.Zar misliš da ih je jedan vidio! — E, verovati opet i u tu ludoriju! — uzviknu onaj drugi ćutalica. — Dobro, dobro, govorite vi što god hoćete, tek ja to samo znam — započe opet torbar — da sam u pekarovoj vodenici pre nekoliko godina vitlao se sa sotonom.Od onog dana i jesam šantav.Ništa svet ne veruje, al’ videćemo već. Tu ga čika Mladenov ozbiljno pogleda i reče: -— Ma, kumašine, de, tako ti sveca, kako je to bilo! — Evo, kako je!Ima tome već dosta i zadosta godina kako se i ovo zbilo.Snažna mi beše tada mišica, da se ne treba ni čuditi kako sam se i sa sotonom u koštac ’vatao.Elem, bila je onda tako isto zima ko i sada i, otprilike, ovo isto doba; samo što je neka luda vetrina tada jače urlala nego ova koja nas sada rendejiše. — Da vi’š, i sada dobro svira! — prihvati mu reč Andra i pogleda uz to na prozore, koji se u šarkama migoljiše. — Ta svira; al’ tek onda, da vi’š, misliš nos će da ti otkine.Na tako ljutoj ciči, dakle, i na tako surovoj vetrini, vitlao sam vam se sa grešnim sotonom po vodenici...Pokojni pekar naš, — Bog da mu grehe prosti, baš je grešan bio! — pogodi mene da mu preko zime ko nadgledam vodenicu.Onda su, ko i sada, dunavke spuštali u Dunavac, i tu im je ko bila zimnica.Hajde, de! primim se ja toga; a baš sam bio magarac: samo devet šajna plaćo mi je preko cele zime i jedan par čizama, na to sam moro kod njegovog ukućana, majstor-Manojla, praviti, jer je i tu gledo koju mraku da zaštedi.Primim se ja, dakle, toga; ko velim, šta je to preko cele zime dvared-trired zavirnuti u vodenicu i ništa više, Jest, tako je baš.Pođem vam ja, dakle, jedared polagacko, kao da je obiđem...Dunav se sledio, pa ni da pisne!Pretociljam ga kojekako i dođem u Dunavac.Pekarova vodenica ko prva od kraja, i tako vam ja začas na meti.O, časni ga potro!Ja da se popnem, al’ ti nešto poče da klopara.Skočim brže natrag i obiđem kljun, ko da vidim šta je sa kolom.Kolo se ne pomiče, ali baš čujem kako se kamen pokreće...Juriš! — pomislim u sebi i odgurnem vrataoca.Na tri koraka od vrata prućio se neki dugački ispolac, a u njemu crvena — šepa!Crvena ko krv!Šta je to? — pomislim u sebi, i sagnem se da je podignem. „— Što diraš to?Hej! —povika neko, ne znam otkud; samo bi’ tek po zvuku reko da je sa visine.Ispustim šepu. „— Ko je to opet?Ko se to ušunjo u vodenicu?A, neće izneti papke! — zagrmim i ja, i otisnem opakliju s ramena.Stisnem vam ovako, „oberučke“, — tu zgrabi naku praznu flašetinu sa stola, — „moju ćuleskanju od gloga, — još je eno na tavanu, — a, nije glagovača! drenovača je! — i pođem junački unapred, ko hajduk Veljko na Turadiju! „— Nejdi dalje! opet onaj neznanko odnekud, i u taj par zalupiše se vrata od vodenice.Ja se na to obazrem, al’ imam šta i viditi: crvena šepa iskočila iz ispaoca i odskakuta, ko da ima noge, — na tavanicu. — Šta je to? — pomislim ustravljen, i tek da opet ko pogledim unapred, a đavo rame uz rame do mene, pa se iskezio i smeši...Jednom rukom primiče se mojoj ćuli i stište je, a drugom opet poče da tapše po onoj istoj crvenoj šepi, koja mu se sada načočila na šiljastoj glavi.Ispod nje proviruju dva masna rožića, a na jednome sam bogme opazio i kvrgu.Ćuti on, ćutim ja.Samo što sam se ja većma uplašio od njega, nego on od mene. „— Šta tražiš ti tu, balavče? — poče da me pozdravlja. „— Ta eto, ja sam došo da obiđem pekarovu vodenicu; al’ da sam znao...Tu htedo’ polako da probam ko da li se dobro dočepao moje ćule i povučem je polagačko, — jest, drži, ko besan!..No on ti se međutim dosetio šta mi je u glavi i poče da mi preti: „— Huljo i bekrijo!Majmune balavi, ti, ti zar na mene da naletiš?! „U taj par već započesmo belaj.Al’ smo se i poneli!On mene ćuš, ja njega zviz, pa sve tako.Naposletku vidim već da ne mož’ s đavolom kršten izići na kraj i kažem mu da me se mane već, dosta mi je.A on, ko da je jedva dočeko da mu se pokorim, popusti me i stade samo da klima ispurenom glavom, ko da mi htede da kaže: „vidiš da s đavolom ne mož’ izići na kraj!“ Nato se okrenu i ode polako opet na tavanac, jer zacelo je i pre tamo bio.Ja vam pogleda’ za njim, al’ ujedared nesta mu šepice na glavi; malo za tim, opet zaškripiše i vrata.Osvrnem se brzo, i vidim da su opet otvorena i da kraj nji’ opet skakuće ona ista crvena šepa.Baš svašta na svetu, pomislim u sebi, i pogledim opet na tavanac.Kad tamo, a moj ti đavo bez brige nešto žvaće...Vidim mu na krilu šarenu činiju i u ruci viljušku od četiri zuba.Šta će da nabode, pitam se ko samog, a kad gle, ono eno nabode pileće krilo.Malo zatim — suvu šljivu; malo zatim — parče simite; malo zatim — pegavu oskorušu; malo zatim — praseću njušku; malo zatim — šargarepu i, nabrzo za njom, živog miša; ih, sve miče repom! „— Idi, gadu nečisti! — dreknem na njega srdito i lupim ćulom po gredici. „Pljes! sa tavana činija, pa upravo mene po levoj nozi.Iz činije posuktaše sve sami živi miševi, pa sve oko moji’ nogu.Jedan već poče da se uvlači i u saru...A u tom istom mahu opazim i sotonu ’da se prtlja niz merdevine.A ja vam ni pet ni devet, već na vrata, dočepam opakliju, pa bež’! „Hej,“ — tu bi duboko uzdahnuo, — „žalosti moje!Učini mi se ko da me i po ledu vija.Zapnem za šiljak od sante, posrnem i složim se ko iver.Noga mi, misliš, prepuče, — i od to doba zovu me „šanta“.Pa ništa!Al’ eto tek, kumovi moji, sad bar čuste!Da, da...“. Time dovrši svoje i pogleda čisto pitajućim gledom uokrug. — Bože moj!I eto vi’š, opet da ima „nečisti’“! — reći će na to birtašica sasvim u brizi. — Eh, ima!Nije nego još nešto! — doskoči joj onaj ćutalica, koga ćemo, zato što ništa ne veruje, odsada zvati Nevernim Tomom. — Pa dobro, — uplešće se na to i čika Mladenov — pa kao, eto, i subaša Panta, onaj što je umro proletos u Šarengradu, kako i on eto kaže da je vido đavola, pa i vešticu!To mi je kazivao baš lane nekako, kad je bio u N. Pa i vešticu! — E, vešticu!To bar nije ništa teško!Eto, baba Makrena, znate ona vincilirka u spajinskom vinogradu, eto ona nema valjda te noći kad se s vešticama ne gloži, — reći će na to brat-Andra. — No, to već verujem i ja; jer eto na Pandžinom brdu videla je baš i moja kuma jednu.Znate babu Anušku? — Šta, pa zar i ona veštica? — ubrza na to Tinčika.U zo čas!A baš počesto dolazi ovamo na rakiju, da istrese po nekoliko polića.Ju, dobro, što znam! — Jest, bogme! — Nije nego mačkin rep! — nasmeje se Neverni Toma. — A je l’, bogavam, gospodine, šta vi o tome mislite? — okrenu se brat-Andra kao meni. — E, moj brat-Andro, i ja mislim da je to sve budalaština.Kad bi čovek u sva ta „sujeverstva“ verovo, morao bi i sve ostalo da veruje što se ne da ni videti ni opipati. — Ne do vama Bog, gospodine, da se i vas koja naklepi, pa bi i vi onda drukče govorili, — započe i Mića, — jer eto moga rođenckog brata jedna je jašila više od tri godine.Svako jutro mogli ste nabrojati po nekoliko masnica. — Hajde, de! — Drugo ništa ne rekoh, jer videh da i ja i Toma ne prokopsasmo. — Pa i zmaja sam letoske video.Proleteo je baš ovako preko učiteljkine kačare, pa u adu.Svetli se kao snop trske kad se zapali, — poče torbar opet novu temu. — No, to se i kod nas u Bačkoj viđalo, al’ pre Bune! — Znaš, čiko, da je i kmet-Ivša tako nešto kazivao? — Jest, jest! — Nije nego mačkov rep! — nasmeja se opet naš Neverni Toma. — Hajd’, hajd, smej se ti, smej! — Pa i vilu su videli u banoštarskoj šumi.Sedi na brestu, pa se češlja drvenim češljem.Kažu da same sebi prave te češljeve, pa još od šimširovog korena! — Nije nego mačkin rep! — nasmeja se opet — znate već ko. — Ne; „špas“ na stranu, al’ da vam kažem još kako sam jedared mislio da imam s đavolom posla, a ono s nekom životinjom, čućete s kakvom! — nasmeja se sada i torbar, i poče da puni svoju crvenu lulicu.Međutim se zagleda u Livana, pa tek najedared povika: — O’š bagova, Livane? — To podaj tvome dedi! — odazva mu se ovaj srdito. — Il’ strini! — promumla mu i pajtaš, i poče da puca okorelim prstima. — He, he!Kako su složni, ko da su sedeli na rasolu!...No da čujete... — De, de, kumašine! — Pre dve-tri godine tako, čekali smo ti noću dimšić.Nikoga od „pašažira“ i ne beše, već sami samciti mi na agenciji: ja: Živan i Pavle.Legnu ti oni u sobu, a ja, — baš na redu da šilbočim, — prućio se lepo pred pragom, pa ni brigeša.Lepa letnja noć još, zvezde sve učestale, pa žmire, samo tek poneki oblačak što se ovde-onde tegli.Mali prisanak savlada me, al’ se nabrzo ko trgnem.No međutim od oni’ mali’ oblačaka istegli se velikački i najedared poče kišica da prska.Uzmem ti ja svoju opakliju za uši, pa se preselim i ja u sobu.A, da!Al’ da bi ko opet mogo čuti kloparanje dimšića kad se dovoza, legnem baš na sami prag.Okrenem glavu još Dunavu.Ležim ti ja tako, ležim... kad najedared, osetim da mi neko sve huče i pljucka nad nosom.Polako, polako podignem glavu naviše i pogledim preko obrva, — kad ono, a ja opazih glavu sasvim rutavu, a dva roga se na njoj smestila; pod njima opet dva oka sijaju i čisto škilje, a pod njima opet — brada...Elem, đavo!To mi beše prva miso koja poče da me teši...A đavo samo škilji, huče i — pljucka...Sav mi je vrat ispljuvo, al’ ne smeš ni da se pomakneš, a nekmo l’ da se ubrišeš! „— Živane, Živane! — počnem ko iz groba da šapućem. — Živane! — ponovim i opet, kad začu’ da se meškolji. „— Šta je?Ide l’ damšić? „— Ta nejde, — opet ja kroz zube, — već pogle, more, ko mi se ovo nad glavom smestio, da nije đavo, naopako! „Čujem ga ’de se polako podiže. „— Đavo je! — Tako me ukratko obradova. „— Hej, tugo! „— Ćuti sad, a ni da si se mako, — poče i on sad da šapće, — ćuti, pa otkloni glavu malo na levo, da ga odadrem udilom“. Izvinite: u č. agenciji ima zadosta udila, jer svi agenti pecaju... — Pazi samo, kako ćeš! — opet ja njemu i najerim glavu onako kako mi kaza.Đavo međutim sve pljucka.Njemu baš ni u frštec! „— Pst! „Vitko udilo zviznu i vazduhu...„Mek“, „mek“, „mek“! „— Ih, jarac, sto mu kozara! — podskočim vam nato ko besan, pa ciz za njim po šljunku.No opet ga se tol’ko nisam namlat’o kol’ko mi se Živan nasmejo kad sam se s hajke povratio.O, i anatema ga!... „Sutra vam to već puklo po selu; ali samo u drugoj vormi: da je to bio baš licem đavo, a ne jarac kozodarac!Al’ ja govorim istinu, pa neću da kažem da sam video sotonu i onda kad nisam, već samo onda kad jesam“. Na priču ovu svi se baš slatko nasmejasmo, a kuma-torbaru je to opet — ko što se vidi — milo, milo... — O, idi, kumašine, idi, baš si vrag!Šta ti sve ne znaš! — poče naš Mladen da mu se čudi. — E, moj sokole, treba to i na sito i na rešeto, pa se tu vidi i grašak i bob! — Nego sad mislim da bi već vreme bilo da se to ide.Evo, valjda će i treći sat skoro! — poče da ozbiljiše onaj drugi ćutalica sa duguljastom glavom. — Pa na volju! — prihvati kuma-torbar. — A i moja baba tek što nije došla po mene. — A zar ’oće? — E! — Nego, daleko svako laskanje, baš je valjala ona jagnjetina večeras!Vidi se ti baba ume, pa zna! — počeće čika tako otprilike da hvali.Svi ostali klimnuše kao jedan glavom, kao i oni da iskažu da im je ta ista reč za vilicom. — He, moja baba! — tu bi uzdahnuo naš mili kumašin, — jedno joj samo fali...Da, da!... — A šta to? — Što drži odveć na sebe! Na tu se reč svi baš nasmejasmo, pa i gurbelje još ovde razumevam. — Drži, bogme, pa te kako!Kad vam se ta dočepa malo novca samo, tu ti je od stika kod Brate u dućanu, pa neće koješta, već sve najlepši „džidž na kutidže“, pa onda: „Man’ se, Rado!“ pa onda: „Man’ se, Rado!“ pa onda: „Ne guraj se, Miloše!“ pa onda: „Maramu na ibrike“, ili: „Na lepezice“, ili ti izbira sve najlepši i najskuplji „Miškec“, ili „Ankec“, — „Sokino oko“ ni da pogledi.Al’ ništa zato, zato je nema svugdi... — Tako i treba!Je l’, Tinčiko? — Dabome! — Neg’ da se ide, velite? — Ta da, vreme je! — pokaza se i Mića živ i poče da smešta svoju egedu pod pazuvom.Jednako pljucka... Svi se nato podigosmo.Baja opeta uvio gajde u svoju vunenu maramu, pa ćuti; no pre toga zvecnusmo mu po nešto u rog...Mića egeduš dobio — cvonjak!... — Tinčiko, mi ćemo se sutra namiriti! — reče joj nekako „poluglasno“ kumašin i — mal’ što je ne uštinu za punačak obraz.Ova se međutim okrenula ka crncima i naspominje im da više neće goreti sveće...„Odsudna“ izjava ova pokrenu i njih sa klupe, i počeše eno da joj plaćaju... — Je l’ dobro? — Nije!Ti si platio samo za vino i za čašu što ste hotimice razbili, sad ’di je još onaj bokal?A, zar si zaboravio? — Da, da!Pa šta košta? — Sedam grošića i krajcaru! — Šta, taj sedam i po grošića? — A, nego?Idi-der kod Giče pa pitaj!Pa još kako je lep bio, baš mi ga je sam on izabro... — Pa evo, da mi ne...Tu poče „knežina“ da joj izbraja milicu po milicu, a Livan međutim već sprtljao prtljag i pošao k vrati. — Livane, čekaj-de malo, čekaj!De, reci, bogati da l’ i mene otkuda poznaješ, il’ bar otkud ja tebe da znam? — zapitam ga jedno na drugo, a on me „bezobrazno“ pogleda i promrmlja: — Pa znamo se... — Ajak, ovde bi’ moro lagati, al’ tamo ne...Tako mi baš kaza i poče da se kezi, baš kao svi oni „nečisti“ o kojima se danas naslušah. — Dobru noć, gazdarice!Laku, blagu noć! — povikaše više njih u hodu, a ja joj sasvim cifrasto zahvalim što je uzela baš obe sveće da nam posvetli...Čujem da neko spolja već primećuje: „a što nam baš gospodin zaosta poslednji, a? a?“ — te koraknem pojače, da se što pre kod njih nađem.Ko zna kako bi druga pesma glasila! Vetar se razgolitio, pa i samog sebe čisto hladi...Baš dobro duva...Žalosni cimer kod „Polu-zvezde“ njiha se pravilno, kao da jednog po jednog gosta pozdravlja i kao da svima ponizno klima: „laku noć! laku noć!“ — E, dobru noć, gospodine, hvala na društvu! — javiše mi se ljubazno oba Bačvana, a čika Mladenov pruži mi još uz to ruku, koju vrlo rado prihvatim. — Dobru noć, prijatelji!U zdravlju da se opet skoro vidimo! — Da Bog da i Mati Božija! — Dobru noć, kuma-torbaru i svi drugi! — Laku blagu, gospodine!Hvala na društvu! — Oj, Livane! — Evo nas evo! — začuh ga s desne strane od raskršća. — Daklem? — U vašem Potoranju i na banoštarskoj ćupriji!He, he, he, he! — poče da zija nato kao besomučan... — A, tu li si, lijo! Nato ubrzam korake, jer čisto me zaplaši taj pogani smeh.No kako mi srce zaigra, opet, kad prozore od moje sobice, koja na ulicu gledi, osvetljene opazih, kad kroz zastarele šalukatrice materino lice sagledah, gde me nestrpljivo tako dugo, dugo izgleda... — A ’di si tako dugo, ’rano? — Evo me, evo! — odzovem joj se najumiljatije i zastanem još malko na pragu.Oko mi prosecaše pomrčinu u pravcu koji otprilike vodi onome mestu na kome se onaj zlikovac nasmeja. — A, tu li si, lijo! — prošapćem još jedared i dohvatim se brave. Na kuli crkvenoj baš se u taj mah zanjihalo klatno i zakuca potmulo.Ne izbrojah koliko. A u taj par baš zadrmusa i vetar letvice na hodniku, te mi se učini kao da mi neko preti iz avlije. Onaj đavolski smeh i sad me čisto iznenadi. Uđem, i zabravim odmah vrata. PUTNIČKE CRTE VLADANA ĐORĐEVIĆA KNjIGA DRUGA. Gmundensko jezero. U BEOGRADU U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI 1869. SVOME DRAGOM PRIJATELjU STEVANU RAJIČEVIĆU FAKTORU SRPSKE DRŽAVNE ŠTAMPARIJE ZA SPOMEN Dr Vladan Đorđević. Sećate l’ se kakva vrućina beše preklane oko Duhova?Ja ne znam da l’ je i kod vas, tamo na „donjem Dunavu“, bilo 28° u hladu tako rano ali mi ovamo, u gornjim mestima, dobili smo pojam kako će nam biti u večnom paklu, kad nas stanu pržiti za jestastveničke jeresi, za koje nam’ na zemlji za sad, samo po koji broj „Matice“ uzapte...Već što se čovek znoji, to ni po jada, ama što se oglupi od vrućine to je grozno.Bog i duša za ono nekoliko dana imao sam sposobnosti za senatora ma koje jevropske monarhije; ali na žalost ta visoka mesta razdaju g.g. monarsi na ceo život najdostojnijima svojih ljubaznih i vernih, (naravno u interesu slobode, kao što i g. Č.... može dokazati), a ono senatorsko stanje mojega mozga trajalo je samo dok je ona žega trajala. Ele bila je „paklena“ vrućina. Ja sam sedeo u svojoj sobi i razmišljao sam o načinu kako da se razhladim.Sve za badava...Na jedan mah stade neko u predsoblju zvoniti ka da će da otkine zvonce.Što nas je god u kvartiru bilo poletimo na vrata, kad tamo a ono jedan zemljak, jedan knjaž-srpski Srbin.On samo što duvnu gazdarici, pod nos da „ima čast“, oturi mene na stranu te uđe u moju sobu, baci kapu kaput i prsluk na klavir, pa se prući koliko je dug na kanabe, hladeći se svojom razdrljenom košuljom.Ja se nagoh više njegove glave, pa ga stadoh gledati. — Je s čuo? — poče moj zemljak pošto se malo odmorio — Ja sam bolestan.Došao sam, da me lečiš! — — Da čujemo.Šta ti fali? — — Pokvarila mi duša svoj raznežani stomak, pa ne može ni zalogaja više da primi u se! — — Hm! od tog hroničkog katara stradaju sve đačke duše pred ispit; to nije ništa novo. — — Ja ne znam kako je onima što razbijaju glavu sa „Ja“ i „Ne-ja“ ili što preturaju prašnjave i buđave romane kojekakvih srednjekovnih kaluđera — ali ove hiljade sirovih grčkih i latinskih imena bez ikakva smisla i sosa gutati čitave mesece od jutra do mraka, brrr!....Od toga bi i preživar kakav upropastio sve svoje želudce, a kamoli g-đica duša! — — Žao mi te je sokole, ali lek koji bi te izlečio skuplji je i od mošusa, pa nije vajde ni da ti ga predpišem! — — A zar ti ne znaš, bezdušni materijalisto, da mi smerni Hrišćani rado dajemo i košulju s leđa za spasenije svoje duše — osobito na ovakoj vrućini?Ovamo s receptom! — — Dobro kad hoćeš.Moj savet glasi: Baci sve knjižurine u zapećak, otiđi do najbliže željezničke stanice, sedi u prvi voz koji se bude krenuo pa pusti neka te odnese međ kakve planine gde nema ni jednog, crvenog odžaka fabričkog a kamo li zagušljivih, usijanih, i smrdljivih ulila velikovaroških.Tu izađi iz kola tumaraj tri — četiri dana po planinama nadiši se svežeg planinskog melema nasrči se gustoga mleka po senerhitnima, nagledaj se rumenih obraščića i ustašaca seljanačkih, nasanjaj se na razvalinama srednjevekovni riterskih zamkova, nakupaj se u studenim jezerima planin.... — — Stoj izbavitelju moj! — graknu on pa skoči te me zagrli — za taj recept postavljamo te za našeg dvorskog lekara (ti valjda znaš da svi srpski gospodarčići imaju izgleda da postanu „knjaz“?) i darujemo ti Vukašinovu zvezdu I reda s lentom, koju ćemo mi ustanoviti čim stupimo na presto, da ne bi naši ljubazni i verni uzdisali i dalje za tuđim ordenima, koji se kao što ti je poznato obično daju za svake druge zasluge, samo ne za one koje su učinjene svojoj zemlji i narodu, za koje obično nagrađuje parče poštena hleba i čista savest... Ja mu metuh šaku na bezbožna usta. — Ćut nesretniče!Ja ako te čuje Bog policije da o savesti govoriš?Ti znaš da njegove uši dopiru do Beča!... — Al ne, bez sve šale — poče on nanovo trgnuvši pečat s usta — to je božanska misao.Posle nekoliko dana lutanja po tim planinama vratio bi se čovek tako potkrepljen da bi mogao izdržati još koji mesec u ovom zlosrećnom prežvakanju davno preživljenih teorema.Posle tako svežeg kupanja u čistoj romantici.... — — Da, da — prekinem mu ja upoređenje — samo što se u tu ilidžu ne ulazi za dva groša ili sto para nego bi trebalo nekih tričavih 80 — 100 forinata! — . Moj zemljo stade se češati iza ušiju pa gunđajući: „Hm...A ima već tri nedelje kako smo primili pare za dva meseca,...Hm...“ prođe po sobi nekoliko puta, pa onda od jedared stade i viknu. — Έυρίνα ! — dodavši polako — ti valjda nesi pradedovski jezik svoj toliko zaboravio da ne znaš šta znači ta velika reč grčka?Našao sam! — Šta si našao? — — Način kako da se spasemo iz ovoga pakla! — I dok sam se obrnuo, on se ne samo obukao nego i nađe sve što meni treba, nabi mi šešir na oči, ogrnu me kaputom i za tili časak odvuče me na ulicu koja nas zadahnu kao kakva ogromna fabrička furuna. — Ta kud ćeš u sunce Bog te video? — branio sam se ja, al sve ne pomaže dok ne dođemo do jednoga zida koji je navek izlepljen oglasima od svake ruke.Tu moj zemljak kao da tražaše neki osobiti oglas. — Ha, eno ga, vidiš onu belu artiju s crvenim i plavim slovima našaranu?Čitaj — Ja stadoh čitati: „Hercoginja de la Roka umoljava učtivo svakoga koji bi našao njeno izgubljeno psetance king-Lira da... - — E, jesi Dina mumdžija!Nije taj oglas, već onaj više njega, Hej! — — Pa što ljucki ne pokažeš — Ja počeh čitati drugi oglas „C.kr. zapadna željeznica priređuje prilikom svetlih praznika koji nastupaju prvi ovogodišnji teferič do Gmundena, Išla i Salcburga.Taj voz za ćef (Vergnügungs Zug) krenuće se večeras u 7 sahata.Karta za polovinu obične cene i t. d. — Ja sam taj oglas poodavno video — poče moj zemljak — ali ni u kraj pameti da pomislim na nas.Iz tebe je proviđenje receptiralo.Dakle idi kući pa napiši testament, a ja idem na željeznicu da nabavim za obojicu karte za tvoj besmrtni „voz za ćef“, ha, ha, ha!... — i on pođe, al ja ga uhvatim za rame. — Ta jesi ti pri sebi?Gde su ti pare, pa još za dve karte?Znaš li ti bolan koliko bi nam trebalo? — — To bi lepo bilo kad ovako slavan muž ne bi našao u svako doba koliko hoće novaca u zajam. — — A odakle ćeš vratiti? — — Hm, to je naivno.Zar ti ne znaš da je svaki srpski književnik milionar?... — i pre nego što sam ga mogao zaustaviti uspentra se on uz jedan omnibus koji baš na onu stranu prolazaše gde je zapadna stanica.Ja slegnem ramenima pa se vratim kući, držeći tvrdo da se moj seljo šali i da je_na omnibusu otišao u Šenbrun.Kad ne prođe ni dva sahata, a on se vrati, pa mi još s vrata maše kartama. — Ama ti se istina ne šališ? — — Molimo znate da ne zaboravite da sam i ja parče Šumadinca, a kad mi jedan put reknemo hoćemo slobodu štampe, hoćemo porotu ili drugo nešto, onda nam to neizhristića niko na svetu...Nego hajde vezuj prtljag ako ćeš poneti koju košulju i ogrtač pa da idemo, jer je već vreme! — Ja se prekrsti od čuda pa kad nije drugče spremih se na dvoje na troje, rekoh zabezeknutoj gazdarici da idem na put, i sahat posle toga bili smo u prijatnoj hladovini divnih mermernih dvorana i hodnika na stanici.U bašticama gostioničkim beše već puno naših saputnika i saputnica na kojim se i po odelu moglo poznati da putuju „za ćef“ (ja već moram ostati sljedstven kad sam zaglibio u_ taj nesrećni prevod).U mesto ozbiljnih zamišljenih ili tužnih lica, sama radost i veselje, na sve strane šala i zadevanje.U mesto saravskih kesa, toga putničkog znamenja, svaki obesio „durbin od biljura“ ili staklenu čuturicu punu naše pravoslavne sremske šljivovice koja se ovde zove „sligobic“.Sve se to razbašarilo, rašćeretalo i raskokotalo da je milina pogledati. — Ha-a-a! — učini moj zemljak naslađujući se pogledom — meni je već sad tako dobro kao da sam pojeo pedeset ćevapčića pa zalio okanicom negotinca!Slušaj samo kako su zacvrkutali oni devojčići „Dživ, dživ, dživ!“ Pa onaj čiča što se rastapa od miline srkućući njegovo ćupče mercenskoga piva debeloga, he, he, he!A kuda veliš da sednemo?Hoćemo li još ovde da’ se zagnjurimo u romantiku?Ili da oklembesimo usta, da zavalimo kapu na potiljak, da razbacamo kapute da zakačimo palčeve u prsluk pa da se načinimo „O jes džentlmen!“ Ura, eno još jednog đaka!Hajd ovamo!-— Za jednim stolom sedio je, ili upravo ležao je na tri stolice dugačak đak bečkoga univerziteta sa svojom čvornovitom tojagom u levoj a sa svojom dugačkom lušom u desnoj ruci.A velite od kud se s polja vidi da je on đak?Hvala Bogu, po uniformi buršovskoj.Na glavi mu kapica kao naši ženski fesovi i još plića sva izvezena zlatom tako da se jedva vidi malo crvene kadive.Na vratu nema nikakve marame, nego onako razdrljio se kao kakav naš katrandžija.Kaput mu je kratak od crnoga „somota“ pa išaran-gajtanima ko pribogu naše dušanke.Bele pantalone sa raznim šarama od piva malo su se videle jer brat študijo imađaše čizme do preko kolena ka da će sad zagaziti u kakav rit.Na posletku i o licu vredno je spomenuti nekoliko ožiljaka, među koji jedan beše na nosu još nezarasto pa pokriven „flasterom“.To su junačke rane iz bojeva sa tojagama, stolicama ili bogme i s mačevima ako se raspra doticala njegove „časti“. Moj zemljo kanda se s buršom dobro znao jer ga pozdravi sa: — Grüss di Gott, Peppi! (Pozdravio te Bog Josipe!E, jesu Švabe, ne umedu ni Boga da nazovu ljucki). Pepi se okrenu, pa kad vidi mog zemljaka skoči radosno te mu pruži ruku. — Servus Servijaner, od kuda ti ovamo? — No — pomislih ja u sebi — taj s neba pa u kalabure.Lepo smo nagraisali. — A koji ti je to lisac? — reći će Pepi posle pozdrava pokazujući rukom na me. Blagonadeždna čitateljnice, „lisac“ znači u buršovskom jeziku đaka koji je tek stupio u buršovsko društvo i koji mora burše da služi u mehani i na bojnome polju dokle se ne pokaže dostojan da ga krste, t. j. da ga poliju pivom i da ga proizvedu za burša.Nego zbilja ja ti nisam ni kazao šta je to „burš“ U širem smislu znači momče, dakle nešto što po sebi ni najmanje nije neprijatno (je li?), a u užem smislu znači člana kakve „akademičke zadruge“.Te su zadruge bile od velike važnosti u početku ovoga veka po buđenje svesti i ljubavi k slobodi u nemačkom narodu, osobito posle napoleonovskih ratova,- kad ono g.g. monarsi ne htedoše da znadu više za zlatna brda građanske slobode koja behu obećali svojim lakovernim narodima samo da ovi svojom krvlju zajaze čeljusti aždaje Napoleona.U tim su družinama (buršenšaftima) odrasli ljudi kao n. pr.Guckov, Laube, s njima u svezi stajahu Berne, Hajne i ostale delije nemačke koji su poznati pod imenom „mlade Nemačke“. Burš je bio i mladi Sand koji je ubio izdajicu Kocebua (onoga istog od koga ima i u našoj književnosti nekoliko glupih komedija).Ta su društva bila strah i trepet sviju ondašnjih B.... i H...., ali čim nemačke države jedna no jedna oteše sebi ustav, izgubi se i važnost tih (onda tajnih i zabranjenih) društva, ona ostaše na univerzitetima samo za upoznavanje i bratimljenje narodnog podmladka iz sviju krajeva prostranih nemačkih zemalja, za unapređenje nemačkog jedinstva u jeziku, kad se političko jedinstvo toga ogromnog naroda ne može, i interesu prave slobode ne treba da se ostvari (jer je u jednoj ogromnoj državi mnogo lakše da se jedna volja dočepa najviše vlasti nego u savezu mnogih malih slobodnih državica). Malo po malo, sa pravom udruživanja i javnoga dogovora, ponikoše stotinama i hiljadama raznolikih družina koje kao lokomotivi krenuše narodni život u napred, a burši ostaše daleko nazad sa svojim uniformama i sabljama sa svojim kapicama i lušama, sa svojim mamuzama i trakama od kojih i danas grade oko sebe zid kao neka osobita kasta društva, za koju je svaki drugi građanin „filistar“.Što je pre bilo razbibriga, to je sad užasno uvećano, postalo glavna meta burševa, a to je žderanje (jer to se ne može nazvati samo pijančenjem) piva, i „fehtovanje“ koje je u ostalom samo škola za međusobno razbijanje glava u kome burš svoje najveće lavorike traži.Česti i krvavi dueli za najgluplje bezposlice već su mnogu majku u crno zavili.Tako može i najlepša ustanova, kad se preživi kad se ne razvija u duhu vremenskom da padne do....Ali molim za oproštenje, ja za celo nesam hteo toliko o toj stvari da govorim.Prokleti burš! — Zar ovaj ovde? — odgovori mu moj zemljak— Ne samo da još nije lisac nego nema nade da će ikada od njega postati što valjano.To je filistar, i to srpski filistar, znaš Pepi, iz onih zemalja „tamo duboko u Turskoj gde se narodi jedan s drugim čupaju“ kao što je čini mi se rekla Nj.Eks. vaš nekadašnji ministar i pesnik Gete! — Pepi me izmeri od glave do pete pa onda reče. — Doista izgledaš filistarski... ali to nemari ništa, ja i moj Servijaner izvešćemo te na pravi put.Sedi ovamo među nas.Evo ti piva da vidim kako ločeš (čitatelj zna da ja verno prevodim) — pa onda se okrete njegovom „Servijaneru“ — Pa kuda ste naumili vas dvojica? — — Mi do Gmundena, a ti? — — Pa i ja bežim tamo iz ovog prokletog mravinjaka.Kreuzschokdonerwefter! (to ne verujem da ume i Daničić prevesti, a kamo li ću ja) To je sreća!Na taj račun i za srećna puta sad ćemo još jedan mas (od prilike oka) da pijemo!Hej vircauz! —. Doneše pivo, i mi stadosmo piti.Iz razgovora saznadosmo da je Pepi i rodom iz Gmundena čemu se nas dvojica osobito obradovasmo, jer sad imađasmo barem drugara koji će nam sve moći pokazati što je vredno da se vidi u okolini gmundenskog jezera. — Kažu da je vrlo lepo to gmundensko jezero! — primetim ja u razgovoru. — Šta „lepo“, ja ne trpim takve svakidašnje reči kad se o mome jezeru govori.Na grudima naše majke zemlje ima jedna kita cveća koja joj evo već preko - milion godina stoji za prslukom a ni najmanje nije uvehla.Na tom cveću još trepte suze što su nekom zaljubljenom Bogu niz lice kanule kad ga je uzabrao u - bogatoj bašti vasione, da je pokloni nesuđenoj dragoj.To cveće tako divno krasi i večno podmlađuje našu majku zemlju da naš tata — sunce po vas dugi dan za njom gleda, kad ona kao vredna gazdarica tumara po kujni t. j. kroz azurne nebeske prostore.I naš tata večno sagoreva od ljubavi.Ta kita cveća to su gornjo-austrijska brda i planine, a one bogovske suze to su divna jezera naša.A od tih sviju božanskih jezera najumiljatije se zove gmundensko ili traunsko jezero!Tako valja o njemu govoriti. Moj se zemljak zacenio od smeja, a ja stadoh meriti burša.U malo ga nesam zapitao da l je čuo kadgod za Lazu Kostića?I ako jeste, kako on sme „fušerovati“ u tuđ zanat? — Pepi, Pepi — treso se moj zemljo — ti pesnik.Slavno sravnjenje.Sad tek znam da se mi onako grozno znojimo samo za to, što naš tata još neprestano sagoreva.A koji je onaj galantni nebeski udvarač naše ljubazne mamice? — Pepi poteže podobro iz njegovog „krigla“ pa vrlo ozbiljno odgovori. — G. Mars, feldmaršallajtnant zvezdane nebeske vojske.Taman Pepi htede na dalja zapitkivanja moga zemljaka o ostalim našim rodovima, da razjasni zašto je mesec naš najstariji brat, kad u dvorani se začu prvo zvono, jedan kondukter dođe pred bašticu pa zagrmi. — Ko je za Gmunden — Išl — Salcburg neka se penje u kola! — Mi brzo platismo pa pojuri na polje da ugrabimo dobra mesta.Pod tima se razumevaju mesta kraj prozora odakle se mogu pregledati predeli kroz koje proleće voz.Krajni vagon od voza beše još prazan i mi poskakasmo u nj uzdajući se da će i ostati prazan pa da ćemo se u svoje vreme moći prućiti na tvrdim klupama koje su obično pred zoru mekane kao pamuk, samo kad ih ima toliko praznih da čovek svoje istruckane udove opružiti može (jer valjda vam ne treba ni_kazati da smo mi rad naših demokratskih načela putovali na trećoj klasi?) Ali na žalost broj teferičlija bio je tako ogroman, da se za tili časak i krajnji vagon napuni kao kakva kutija smokava.Niko se nije mogao ni nasloniti nego je morao sedeti uspravljen.Ali iz početka nije ni bilo neprijatno, jer pesmo imali kad ni da pomišljamo na to u onom haosu od šale smeja i dima koji je kuljao na sve muške noseve i usta ka iz odžaka, tako da je vagon izgledao kao kakva mala fabrička varoš, od čega smo ja i moj zemljo najviše zazirali; ostalu huku buku i prasku fabričku dopunjavale su naše „ljubvedostojne soputnice“ koje su torokale kao da sto čekrka ujedan put radi.Dosetke, šaljive pričice, zadirkivanja, ozbiljnije prepirke sve je to prskalo kao kad baća Stuver u prateru zapali glavni front kakvog svog „vatrometa“ na tezoimeniti dan njenog kraljevskog i t. d. Osobito u našem odeljenju (vagoni su obično razdeljeni sniskim pregradama na tri odeljenja ali se putnici mogu preko pregrada rahat videti i razgovarati) beše živo koje rad raskalašnoga burša i njegovog Servijanera, toliko rad onog čiče kojega videsmo još na stanici.On je pored svega toga što je najmanje pedeset godina preturio tako đavolasto zadirkivao jednu mladicu koja je s nama sedela, tako smešno iskazivao svoje očajanje kad mu je ona kazala da je već udata, da je na prvoj štaciji čeka njen slatki muž, i kako je i ona neutešna što se ne može koristiti njegovim, galantnim ponudama i t. d. da bi ta jedna epizoda bila čitava novela — al ne boj se vazljubljena čitateljice, ja znam da si ti i onako srdito napućila tvoja ustanca pa veliš „I to mi je novela!Priča nedelju dana, a još se niko nije ni zaljubio a kamo li da se ko ubio ili otrovao ili u vodu skočio kao što se u poštenoj noveli priliči!“ Među tim, koje god željeznicom putovao, znaće da to džakanje i veselje u vagonu ne traje dugo, osobito ako se voz pod noć krene, ili ako je neko „zatvoreno“ društvo u njemu, kao što je naše, pa on i ne staje na svima običnim stanicama.Sahat, najviše dva, pa onda se svi izgovore, umore, anekdote se iscrpe, šale izazivlju samo po koji osmeh u mesto kikotanja i grohota, dosetke postaju sve tromije i tuplje pređe, luše se jedna po jedra gase a pušači zaboravljuju da ih na novo napune, svaki se povlači u sebe samoga pa se pusti svojim uspomenama, brigama, željama i nadama na volju, i na posletku, kao god što se kakav hor koji se iza kulisa udaljava, sve slabije i slabije čuje, još po koji otkinut glasak, pa onda sve umukne, tako i ovde sve se utiša malo po malo i na posletku ništa se nije čulo osem monotono truckanje našega voza i besno fačanje naše lokomotive. Na polju beše sunce zašlo, i nad nepregledno širokim njivama i livadama, koje vredna ruka seljačka beše pretvorila u pravi raj i za samo oko, i koje u daljini obgrljavaše venac modrih planina kao okvir kakvu ljupku sliku, treptaše čitavo more rumene svetlosti.Kakvom tajanstvenom i čarobnom koprenom pokriva ta tija večernja svetlost svaku i najobičniju stvarku u prirodi, kakvu božansku harmoniju sklapa ona iz najoštrijih protivnosti, koje na danu čisto vređaju osećanje o lepome.Pa kakvu blagu sreću udeva lepo veče u ljudske grudi!... Ako ih razdire očajanje ili kakva silna tuga, jedan pogled u tu veličanstvenu i mirnu prirodu, hladi zapaljene rane, utoljava i najbešnje bodove, pa ako ništa drugo, a on izmami bar suze na oči, te bar tako olakša nabreklom srcu.Ako burno dahću pod kakvom nenadanom srećom, koju čovek čisto ne može da izdrži, ovako veče kadro je i tu buru da utiša, i to radosno razdragano srce da umiri, dade mu snage da se svoje sreće nagleda, da je se bez strasti nauživa.Pa i na nas, svakidašnje težatnike, koji se ne možemo potužiti ni na suviše sreće ni na prevelike nesreće, kod kojih je jedan ka i drugi, kod kojih ceo život prolazi u nasuštni hleb, i u borbi, ne s poštenim prijateljima, već sa samim crvima i podlacima, pa i na nas, kakav silan uticaj ima ovako svečan trenutak u večnom životu prirode!Kao kad kakvi nežni prstići na finim žicama od citre, stanu mamiti najslađe glasove, tako potonji zraci sunca na zahodu mogu da izmame najmilije uspomene iz duše, pa od njih da načine najlepše slike koje prolaze pored ukočenog pogleda u daljinu, pominjući najdraže trenutke jednog celog života...Otadžbina, detinjska sreća, braća i sestre, drugovi, prvo budenje duše i srca, prvo svitanje ideja za koje valja živeti, prve borbe i zanos prve pobede...O hvala vam mile, mile slike!.... Na jedan put stade vriskati pištalica na lokomotivi, točkovi se sve lakše i lakše okretahu, najposle voz stade i naš vagon se zatrese pa stade, a konduktori zagrajaše. — Štacija Dingeda!Deset minuta odmora! — U vagonu opet ožive narod.Nas trojica takođe pohitamo za ostacima u staničku gostionicu da tih deset minuta što je moguće celishodnije upotrebimo na blago i pospješestvovanije našeg želudca.Pred stanicom se guralo tamo i ovamo najmanje dve tri stotine putnika, a najviše ih je jurišalo u gostioničku trapezariju koja je ne samo postavljena bila za toliku gomilu ljudi, nego već i usuta jela stajahu po stolovima samo da se dragoceno vreme uštedi!U našem naprednom veku i kad se za ćev putuje, valja na vrat na nos jesti. Pri svem tom što na stanici beše toliko sveta, opet je svakome u oči upadala jedna žena koja je pred hodnikom stajala sa jednom povelikom putničkom torbom, čekajući dok se gomila raziđe da u kom vagonu potraži sebi mesto.Na njoj beše dugačka crna mantija opasana u struku grubim crnim gajtanom na kome s leve strane behu obešene brojanice i krst.Glavu a i dosta lica sakrivaše neko kao sneg belo platno, namešteno kao u kaluđerica.Ona stajaše smerno gledajući preda se, kao da nikoga na svetu nema oko nje.Mene poduhvati jeza kad videh taj živi anahronizam onako u mesečini.Ja i na inštituciju kaluđera mrzim, ali kaluđerice su tako skrnavljenje najsvetijih prirodnih zakona, da „prosto plюnutъ da cҕhatъ“. - Burni imaju i taj ružan običaj da zaviruju svakoj devojci pod nos, pored koje prođu, pa s toga se nesam čudio kad Pepi, prolazeći pored kaluđerice čučnu da joj ispod bele nastrešnice vidi lice; ali pomislite kako se ja i moj zemljak okamenismo kad videsmo da Pepi brzo skine kapu te kaluđerici poljubi ruku, i zbunjeno se stade izvinjavati. — Oprostite... prečastna gospo Varvara... ali od kud sam se ja mogao nadati?.. — Ona diže polako glavu, a ja i Servijaner samo što se pogledasmo...Hoćete mi verovati da ta kaluđerica ne mogaše biti starija od 18—20 godina, i da ja nisam video lepše devojke od Kruševca do Petrograda i od Beča do Moskve?Ja se sećam samo na još jednu tako lepu devojku, u koju smo svi, što nas je god imalo srca, u polugimnaziji teraziskoj, pre jedanajest godina bili zaljubljeni.I beše nalik na nju ta kaluđerica kao da su dve sestre rođene.Ono isto srpsko crnpurasto lice, one iste žarke oči koje još crnje dolažahu, pod dugim lako uzvijenim trepavicama i gustim crnim veđama ona ista fino prosečena ustašca, onaj isti celokupni tip lica, samo što u našeg beograđančeta behu rumeni obraščići kao rumena jabuka, i što se na njima pojavljivahu pri svakom smehu dve meke rupice u kojima kako kažu moje esnaflije „božić Amor svoje strele zapinje“, a na licu prečasne gospe Varvare beše krečna bledoća, i ne verujem da bi se i osmeh sam a kamo li s Ljeljom usudio na to hladno, strogo al dostojanstveno lice. Mi bejasmo zaboravili da smo gladni, i da kaluđerica ne uđe u jedan vagon mi bi proigrali naših deset minuta jer ne samo da bi nam zadelu noć ostao želudac u stanju turskih kasa, nego nam se ne bi ni oči nasitile onog pustog gledanja...Srećom nas dočepa burš, koji je prečasnoj kaluđerici odneo torbu do vagona i još jedared je u ruku poljubio, pa nas uvuče u trapezariju, zgrabi s jednoga stola tri lungenbratena, metu pred svakoga jedan i stade jesti da je sve iza ušiju pucalo. — Peni, ako Boga znaš, kakva je ono?... — — Mu... mu... mu!. — beše ceo odgovor buršev koji se dovio, i uz to nam pruži ruku na voz, kao utehu da će nam posle pričati.Kad ne beše drugče, naklopimo se i nas dvojica, i srećom besmo i poslednji zalogaj progurali do „srca“ kad zazvoni zvono.Brzo poslasmo na kukavno sažvakane zalogaje jedan mali potop feslavskoga vina, platismo (ne pitajte koliko), i pre drugog zvona besmo već na svojim mestima u vagonu.Da mi je ko pre te večere kazao da je mogu za manje od deset minuta večerati, ja bi mu kazao da laže.O sveto iskustvo, bez tebe nema ništa. Mi nesmo dali buršu ni da svoju dušu zapali našim zapitkivanjima o kaluđerici. — Ona je moja zemljakinja i komšinica bila, i dok smo deca bili, igrali smo se zajedno!... — Odgovori Pepi i gleda preda se a preko njegovog lica prelete izraz, koji se bar meni učinio kao neki dubok bol i set.Ali možda je kriva i vagonska lampa koja i onako slabu svetlost vrlo neudesno na njegovo lice bacaše. — A da znate kakva je ta vila bila pre samo tri godine!Ko bi u ovoj pognutoj, bledoj i iznurenoj kaluđerici poznao ponositu vozarevu Mirclu! — On opet ućuta, pa osta nepomičan zaboravivši potpuno na kesu duvansku koju beše izvadio da na novo napuni lušu. — Pa koji je jad otera u kaluđerice? — — Ah! — učini Pepi pa mahnu rukom preko čela, kao da se, trgo iz kratkog sna — nemojte me pitati...To je tako tužna priča da vam je ja nesmem pričati.Ja nesam majstor u pričanju pa ću načiniti kakvu nakaradu.Bolje pričekajte do sutra, pa kad se stanemo vozati po jezeru, zapitajte ma koga vozara, sa što je Šifer-Mircl otišla u kaluđere?Oni će vam svaki ispričati bolje od mene! To je samo bilo ulje u žar naše radoznalosti.Sad nam je baš morao pričati.On se branio donekle, pa najposle kad nije imao kuda reče: — Dobro da vam pričam; ali ako ja mojim buršovskim ručendama zgnječim nježni cvetak, vi ste krivi.Na vas greh! — Zatim izvadi sahat, uzdahnu „tek po noći“, pogleda po vagonu, promrmlja „a u ovoj kutiji sardina nema ni pomisla na spavavanje“, pa onda napuni i zapali lušu, i započe da priča. „ — Da, da!,..Lepa je bila kao kakva ikonica!A uz to tako ponosita, da niko nije smeo ni da je se dotakne od sviju naših momaka.Ako bi se kakav stranac usudio da je pomiluje (jer ona je sa očinim čamcem prevozila putnike preko jezera) ona bi ga šinula po ruci, a bogme kadkad nije joj ni veslo suviše zamašno bilo.Obrazi joj behu rumeni kao almruže, oči plave kao gencijana a kose zlatne kao isto sunce kad sa kakvog snežnog polja odsjajkuje.Kakvi je momci nesu prosili, pa sve za badava!Ona nije htela ni da pogleda na ono silno blago koje su joj nudili!...Ona je čekala svoga suđenog.I on se brzo javi.Duša valja ni Loidlu ne beše zamerke.Stasit, srčan momak, kakve samo planina gaji.U celoj našoj okolini ne beše snažnijeg rvača, ni kuražnijeg lovca, jer vi treba da znate da je malo drugače loviti lakonoge gemze po našim vratolomnim krševima, nego što je gaziti kroz kakav rit za ticama.Pa kako je lepo vozarče Mircl na brzo pripitomilo tog divljeg džina, tog besnog lovca!Svako jutro donosio joj je svežeg alpskog cveća da joj zadene za zeleni šešir, i za vezeni prsluk; a kako bi pala tija noćca, pa bi mesec udario preko jezera svoje srebrne mostove, odmah bi se začule i slatke pesmice uz nežne tonove sa citre, koji bi se pomešali sa čarobnim šuštanjem jezerskih talasića, odmah se moglo videti kako se na jezeru ljuljuškaju dva čamca jedan do drugoga, i kako u jednome nema nikoga, a u drugom momče i devojče...Na njegovom krilu leži mala citra i on mami što može srdačnije glasiće iz nje pevajući tiho, a ona ga obgrlila pa ga čas ljubi a čas opet pomaže pevati.Pa kakve mile pesmice!On tek započne: „(Devojče, ti me voleš; devojče jel da sam ti drag?Ta ja bi se na nebo popeo, da za te koju zvezdu skinem“).A ona mu odgovara: („Što je viša kula, to se lepše čuju zvona s nje; što je tvoje srdašce ponositije, to je i radost moja veća.“) A kad bi se siti napevali, onda bi Loidl stao pričati svome zlatu o najskrivenijim klancima i jezercima o kojima Mircl još nikad ni čuda nije, i na koje je Loidl nailazio rad svojeg neprekidnog lutanja i pentranja za gemzama. Devojci se jednom ta pričanja Loidlova tako dopadnu da ga stade moliti da i nju jedan put povede sa sobom u lov.Hoće i ona da vidi te čopore dične divljači, hoće i ona jedan put da se uspentra na najviše vrške Trauenštajna odakle on kaže da vidi ne samo ceo Gmunden, i celo jezero i sva brda i sva sela oko jezera na jedan put, nego i preko toga daleko, daleko...Loidl se nasmeja „Kako ćeš se ti pentrati po onom stenju?Ta ti ne bi ni do po puta došla pa bi tako sustala da ne bi mogla maći“ — „Oho, molimo, i mi smo planinkinja i ako smo ponajviše odrasli kraj jezera.Pokušaj, pa ćeš videti da ćeš se ti još pre umoriti nego ja“ — „Hajde baš da vidimo.Ali u oči toga dana treba da prenoćiš na našoj strani jezera, na priliku kod tvoje tetke u Karbahmile?Jer nam valja zdravo poraniti ako hoćeš da vidiš gemze dok su još na okupu...“ Ona pristane i ugovore i dan i mesto sastanka.Tetka će je pustiti, ona zna, da se Loidl i Mircl paze, a ona zna i to da je Loidl pošteno momče. — I osvanu željeni čas, kad je Loidlu valjalo doći pred tetkinu kuću i viknuti „Ju — huj!“ da odjekne od stotine stena.Devojka je već bila gotova, obučena i umivena, spremna za put, i izađe iz kolibe poštapljući se velikim „grisbajlom“ (to je veliki štap za penjanje u Alpima).On je osem toga imao svoju pušku o ramenu.Pošto se srdačno pozdraviše, uzeše se za ruke pa hajd’ uz brdo. Vazduh beše prijatan al’ ipak surov, mirisan od planinskog bilja, al’ opet još toliko hladan da se ježila koža od njega.Magla se još vitlala po zemlji ili na stenama koje izgledahu kao da su dobile džinovska krila.Nad najdaljom ivicom Alpa, na nebu javljaše se kao krv crvena pruga koja se sve više širila u zelene, bledo-crvene i biserasto-sjajne trake.Jele i smreke koje za se odvojene stajahu tek što počeše da bacaju prvu, dugačku, skoro prozračnu senku po zemlji. Loidl i Mircl išli su brzo da se pre sunca dočepaju nekoga visa, i devojče igrajući se štapom lupaše njime o stene pored kojih prolažahu. — Nemoj to raditi Mircl.Mi već moramo i govoriti lakše.Jer kako zađemo iza one čuke tamo, eto nas odmah u klancu kroz koji se dolazi do gemzovskih stena, pa samo da načuje divljač i najmanji jek čovečijega glasa, onda zbogom svako lovljenje, i onda se možemo slobodno vratiti otkuda smo i pošli. Devojče uze grisbajl po sredi pa pođe mirno uza svojeg dragog dalje. — Stoj! — zapovedaše on na jedan put ali vrlo polako, stade pa oštro gledaše za maglom i pravcem kojim se ona vitlala. — Mi moramo s druge strane udariti, jer vetar duva sve iza nas pravo gemzama u nos, a kad one omirišu lovačko meso, onda odleteše u nevidiš.Imaju ugursuzi noseve da ni sam đavo ne bi verovao! — Oni dakle udare drugim pravcem.Mircl nije mogla da se nagleda sve te divote i veličanstva koje se oko nje nalažaše.Strme rascepljene stene u nežnom žaru prvih zrakova, i duboka ždrela među njima uvijena u ono tajanstveno plavetnilo kao kakva bajka.Ovde — onde po koja usamljena tica prilepila se uza kakvu kao zid uspravljenu stenu, pa čas poklizne a čas se sama zatocilja da u kojoj pukotini potraži crvaka.Duboko, duboko pod njenim nogama vidi se varoš kako se još rve s maglama, samo njih dvoje stoje u sred jutarnje svetlosti, i sred milijona rosnih kapljica što se u hiljadu svetlih boja prelevaju, a pred njima užarene glave urnebeskih glečera. Još malo pođoše uza stranu, -pa eto ih na kosi planinskoj.Senke već behu oštrije, vazduh beše malo topliji, a ceo je svet izgledao kao ruža zadahnuta kakvim zlaćenim dahom.Planinske čuke i najviši šiljci od stena koji stajahu u kolu izgledaše kao najviši listići u ružinoj kruni.Devojče pogleda na niže preda se...Na dnu planinskog kotla širilo se pitomo jezero.Ona ga još nikad nije tako celo ugledala i ako je na njemu odrasla.Polovina beše još u magli a drugu polovinu, koju grli zelen luk od najlepših bašta iskićen belim spretnim seocima kao belim cvetićima, beše već ogrejalo sunce.Kakav pogled beše to zeleno, purpurasto i dijamantasto svetlucanje i prelevanje na jezeru!Pa opet, šta su te reči da kažu ono što ugledaše lepe oči vozarčeta u svom zanosu od milja!Tu ni jedan moler nema boja, tu nijedan jezik nema reči; to beše kao da su vile otkale nekakav užasno veliki ćilim od samoga bisera, pa ga iznele na sunce, pa ga dižu i spuštaju, pa se igraju njime da se sve blista, sjaji, zasenjuje, cakli, sagoreva, da se sve topi u onim žarkim bojama.Mi ljudi mi se kočoperimo našim govorom, a kad ugledamo ovaku kakvu pojavu prirodnu, mi tek opet moramo da priznamo da je ceo naš govor samo mucanje, mi uvidimo da i mi kao mutavci samo možemo znacima da nagovestimo šta osećamo, ali iskazati— ne umemo. Devojka je stajala naslonjena na svog dragog, pa je samo gledala u jezero.I on nije rečce progovorio.Na jedan put ona diže glavu pa mu pogleda u oči...Njemu se učini kao da mu taj pogled otvori sva rebra, pa mu kroz sred srca prođe... — Hajdemo, hajdemo, dušice.Sunce će nas preteći! — i on je obavi oko vitkog stasa svojom snažnom desnicom pa je slatkom silom otkinu s mesta na kome je beše jezero očaralo. — Hajdemo, samo polako, i pazi da ne otkotrljaš koji kamičak u ambiz, jer on će dok sleti do dole načiniti toliku larmu da će se sva divljač razbeći.Vidiš onu čuku tamo?To je Kajzeršpic.Kad i nju obiđemo, onda ćemo prileći na zemlju... — — Hoćeš odatle gađati jadne gemze?.— — Aja, mi ćemo samo da gledamo u dolju što je pod čukom, kao u kakav ribnjak.Tamo vri i gamiže divljač da joj broja nema.Samo ti idi smirom i drži se uza stranu! — Tako pođoše opet malo dalje. Lovac postajaše, kako koji korak dalje, sve pažljiviji i ostražniji. — Tako sad dobro pazi da ti štap ne zvekne gde o stenu...Ni rečce više...Polako... polako...Ovde moramo puziti četveronoške...Pst... nemoj glave dizati.. obiđi taj kamen... pst!...Sad da se nesi ni mrdnula. — Devojka htede da udesnije položi pored sebe svoj grisbajl, al’ oseti snažnu ruku Loidlovu koja joj ne dade ni maći.Njegove guste obrve živo se micahu i očima joj iskazivaše kuda treba da gleda.Ona pogleda u dubinu.Kakva slika! U jednoj ogromnoj areni, okruženoj sa sviju strana gromadnim stenjem i okićenoj sa malo zelene trave i džbunića, leškarila je idi pasla divljač.Ona nikad nije videla tako mnoge gemze u društvu, pa još kako su rahat, pa kako su se razbašarile.Baš se vidi da su kod svoje kuće.Podalje od ostalih stajaše jedan stariji jarac, na jednom velikom kamenu kao na kakvoj tribini ili na kuli, i po njegovom živom mrdanju ušiju a i po celom njegovom držanju videlo se da prisluškuje i na sve strane pazi. „To im je vođ — šanu Loidl svojoj curi na uho — on čuva stražu.Čim on oseti štogod pa samo zvizne, odmah strugne cela rulja i za tili časak ih nestane kao da su aveti bile“. U devojčetu kucaše srdašce tako silno...Koliko joj milo beše što je dragi obavešćuje, opet umalo mu ona ne metnu ruku na usta, jer sad se ona još više bojala nego on, da gemze ne načuju čovečiji glas, pa da ne iščezne taj lepi vilinski san što joj treptijaše pred očima u jutarnjoj pozlati.Ona je ležala grudima na ivici jedne stene koja se kao odsečena odmah spuštaše u nedoglednu provalu, i osećala je kako joj srce o stenu bije...Sunce je sve više i više osvetljavalo duboki planinski kazan prodirući u njegove nebrojene pukotine i ždrela koja iz njega izvode.Kako lepe behu nežne gemze koje već behu obasjane, sa onim vitkim telom i tankim nogama, s onim crnim, vlažnim i sjajnim nosićima, s onim velikim, sjajnim, pametnim očima! — Dušice, pogle onamo onu gemzu sa dvoje mladih! — šanu opet Loidl pa pruži prst, ali ne maknuvši rukom. Ona pogleda i vidi jednu gemzu kako se sa svojim mladim gemzicama igra.Da je od šećera bila naređena ta grupa, ne bi mogla slađa biti!Mati skoči na jedan kamen pa gleda svoje male, pa onda siđe k njima, pa opet uskoči, pa opet ih gleda.Mircl odmah razumede šta ta igra znači.Mati je učila svoje mlade skakanju...I dojista nije se prevarilo devojče.Jer, eno gemza siđe s kamena ljutito, dotera jedno malo do stene pa ga stade dotle gurati glavom dokle nije imalo kud, nego hop — eno ga na steni.Ona ga je gledala malko, pa onda stade k’o bajagi bežati, a gemzica s kamena u strahu da ne ostane bez majke na novo skoči, i eno je gde se umiljava oko matere.Tako je išlo i s drugom gemzicom.Kad behu obe na kamenu, a mati tek iznenada ih gurne s kamena, pa moraju da skaču, htelo im se ne htelo... — Hoćeš da ti ubijem koju gemzu, Mircl — šanu opet lovac svojoj devojci, i maši se tokorse za pušku.Devojka preblede od te pomisli, uspravi se malo, sklopi svoje ruke moleći, i pogleda ga s takim prekorom i suzama u očima, da se Loidl nije mogao uzdržati a da joj poljupcem ne osuši suzu koja kanu preko njenih obraščića.Mircl stade opet gledati dole i nije mogla da odvoji očiju od tog veselog čopora ponosite divljači.Ala čudna mirnoća i sreća beše u tom raju, visoko nad svetom, iznad sviju briga i nevolja — pa opet kako blizu beše lovačka smrtonosna cev!... — Gurni jedan kamičak u ambiz, Mircl, ali polako i nek nije zdravo veliki! — Devojče dohvati jedan kamičak, ali u isti mah uhvati je Loidl za ruku. — Ostavi taj kamen... ne pomiči se...Izberi drugi kakav, al’ ovaj ni po što više.I to da ga nesi dodirnula rukom; doguraj ga do ivice štapom! — Ona učini sve, kako je dragi kazao, i kamičak odskakuta niza stenu kotrljajući još nekoliko kamičaka sa sobom na koje je putem udarno, čak do u divni gemzovski stanak.Još dok je kamičak ozgo letio zviznu gemza na straži.Gemze naćuliše uši, mlađi se pomešaše među starije, sve gomile zgromadaše se u čopor oštro motreći na sve strane.Jedna gemza odvoji se iz čopora, pa pažljivo priđe onome mestu gde je kamičak pao, stade ga njušiti i prevrtati sa sviju strana, pa onda podiže glavu u vis i stade omirisavati vazduh — ali vetrić je visoko iznad čopora lahorio — pa kad vide da nema opasnosti, vrati se na svoje si, a ukočeni čopor ožive i rasturi se opet u vesele gomilice, koje na novo udariše u igranje... — Dobro.A sad uzmi jedan kamen u ruku, protrljaj ga malo dlanovima... tako... zadahni ga...Sad ga baci kako hoćeš! I drugi kamen pade.Stražar - gemza zviznu još jače nego malo čas.Na novo strah i trepet među gemzama.Ispitivač priđe onako isto pažljivo k mestu, al’ tek što prinjuši kamen, dade od sebe tako čudnovat, silan, al’ neprijatan glas, da se gemze jedna preko druge bezobzirce rasprštaše na sve strane, i brže nego što bi čovek mogao predstaviti šta se to učini ne beše više ni jedne gemze u dolji — — — Ali ne samo jezero i planinski klanci_, još neko je znao za tajno milovanje dičnoga Loidla sa lepom Šifer-Mirclom!I taj im je bio izdajica.A znate koje to?To beše kitnasti prozorčić na sobici devojčeta, to behu noćni sastanci i ašikovanja na tom kobnom al medenom prozorčiću, koji se u nas zovu „fensterl’n“.... Ne potraja dugo, i već su sve komšije znali da su Loidl i Mircl dvoje „ljubeznih“ ili jedan „paard“, i sad nastaše mutni i oblačni dani u životu lepog devojčeta koji je dotle tako vedar i srećan bio.Da je kog drugog izabrala, ne bi je niko ni u kući krivo pogledao, u nas se sve ženidbe počinju sa tim „fensterl’n“, ali Loidla — o njemu ne će tata ni da čuje.Ama za što, za Boga?Vi se sećate kako sam ga u početku, hvalio, pa otkud da se on rodbini devojačkoj ne dopada?He, on jest istina bio dičan i vredan, ali... svi Gmundenci, svi ribari i lovci koji žive po selima oko jezera znali su da je on Wilderer , t. j. da je on počinio svu onu grdnu štetu po zabranima i lovačkim potesima.To beše jedina, ali vrlo sramna ljaga na njemu.Istina niko ne bi se mogao zakleti da ga je video gde po zabranjenom mestu lovi ili krade divljač, ali tek svaki je to znao.I doista, on se samo svojom hitrošću i srčanošću umeo spasti od čestih potera koje su seoski kmetovi i grofski šumari šiljali, samo da ga jednom ukebaju.Na posletku beše stavljena od opštine nagrada od 25 forinata onome ko tog strašnog lopova potkaže idi javi vlasti gde ga može na delu uhvatiti. „Šta? — grmio je Mirclin otac — tog vilderera hoćeš, tog lumpova i kradljivca?Sutra mu mogu lovci proterati tane kroz ludu glavu, pa onda?Onda si imala ljubaznika ili muža, možeš tražiti drugoga!Tako mi sviju svetaca ja ne ću da imam zeta koga svaki deran ima pravo da ubije. _ Siroto devojče šta je znalo da radi do plakati i trpeti...Ali kad je veče došlo i donelo dragog na prozor, onda mu je cura pala oko vrata, pa ga je jecajući od plača molila i preklinjala da se mane te svoje kobne strasti, pa da ka’ i drugi ljudi ode u kancelariju šumarevu pa da lepo uzme dopuštenje kad hoće gde da lovi, a ne da meće svaki put svoj život na kocku.On joj je nekoliko puta obećavao da će joj molbu ispuniti, ali nije imao snage da održi reč.On se ljutio na samog sebe, ali sve zabadava. Među tim nisu ni ostali momci iz okoline bili bez srca i bez očiju za lepotu krasne Šifer - Mircl i prosioci nagrnuše sa svih strana, tako da je već jednom valjalo lomiti kolač.Ocu se osobito dopao Valzer His, lep, zdrav deran, iz dobre imućne kuće.I on stade navaljivati da mu ćerka pođe za nj. Jedno veče, kad je Loidl baš pošao bio svojoj curi, istrči ona kao bez duše pred njega i stropošta mu se na prsi. — Loidl, ja ću se ubiti, ako se ti ne mahneš „vilderaja“.Meni ne dadu živeti kod kuće goneći me da pođem za nedraga, za Valzera Hisa!... — i ovde se devojka skoro zaguši plačući. Momku stade teško oko srca.Njemu se tako ražali da joj se odmah zakleo da ne će ni uzeti puške u ruku, da će je razdrobiti o kakvu stenu na hiljadu komada (i da mu je pri ruci bila za celo bi učinio, ali ona je bila u planini dobro skrivena zajedno s njegovom municijom i velikom torbom od kože, pa dok on do njih dođe, ko zna da l’ se ne će predomisliti!...), i šta vam on nije obećao u tome trenutku, samo da utiša svoje zlato.U potvrdu svojih obećanja dao joj je ruku, uz to trp čvrsta „Buss“ poljupca i pritisnuo je tako silno na prsa, da u mal’ nije jauknula od bola. I od tog večera prođe 10, 15 dana, prođoše četiri nedelje, nigde se ni rečce ne čuje o kakvoj novoj šteti idi krađi divljači.Otac Mirclin već se ne ljuti kad se u kući spomene ime Loidlovo, i malo po malo poče i on da veruje da će se momče popraviti, a uzdanja Valzera Hisa stadoše padati. Lojidl je doista bio pregao da održi devojci zadanu reč, i samo jedno nije učinio, t. j. nije ni dirnuo svoju pušku.„A što da je diram — pomišljao je u sebi — kad hleba ne ište?Neka je nek stoji!“ Jednom, opet posle ašikovanja na prozoru, dođe Loidl u mehanu.Kad tamo i Valzer His u njoj, sedi zamišljeno i tužno za stolom.Loidl, kako je bio razdragan i pijan od sreće, priđe k njemu, i ako se nesu nikad pazili njih dvoje, pa ga pita, šta mu je?„A šta će mi biti, odgovara Valzer His, moj starac, moj jadan babo na domu, kako koji dan sve više ne vidi.Čim se prisumrači već ne vidi ništa pa makar mu sto sveća upali!“ — „O siromah Hamer!Pa što ne gledate, valjda bi se moglo naći leka?Što ne potražite doktora?“ — „Hm, doktori!Šta nesu radili s njime pa zabadava.Ono, meni je jedan naš čovek u Salcburgu koji više zna nego svi doktori, kazao jedan lek koji je mnogome i mnogome do sad pomogao; ali gde ćemo ga mi dobiti?“ — „A što?De da vidimo, valjda ne će biti tako teško nabaviti“: — „Taj se lek samo u planini dobija, i to puškom.I to je: slezina iz gemze“ — „Pa to nije teško.Otidi samo grofovskome lovcu.... “ Valzer His mu upade u reč smejući se i žmirkajući očima.„Znam šta hoćeš da kažeš, ali tu gemzu ne sme ubiti običan lovac, nego...ti me razumeš!... ti!...“ — „Aha!“ osmehnu se Loidl „I to, nastavi His, ne sme slezina biti sa svim hladna kad se metne na oči bolesniku, dale valjalo bi gde u našoj planini...Ali naravno, gde je sad taj momak, koji bi se poduhvatio da taj sevap učini?Lovci su isterali iz njih i poslednju iskru kuraži!...“ Loidl beše među tim podobro potegao iz svoje čaše, pa koje vino, a koje draženje Valzera Hisa, ele za čas propade sve što je Mircl gorkim suzama otkupila. Njemu ta misao jurnu u srce ka’ proletnji sok u drvo.Zar siromah starac da izgubi očnji vid samo za to što nema nikoga ko bi se upustio u jedan čestit metak za nj?Jok, to ne sme biti dok je Loidl živ.A najmanje treba Hisov otac da oslepi.Loidl hoće da pokaže ljudima da mu je „srce pravome mestu.“ U prkos sviju zabrana i ucene povišene, digne se Loidl sutra na noć u planinu, izvuče iz jednog kamenjara pušku i torbu svoju, gde ih je obično krio, pa stade se peti sve više i sve dublje u planinu, tražeći zgodne busije.Mesec beše već uvelike iskočio, i beše krasota u planini.Sveće i vatre po selu behu davno pogašene i samo se jezero moglo u dubini videti kako se u mesečini cakli kao isto srebro.Na jedan put iskrsne divan gemz-jarac pred Loidla.On odmah obori pušku, nanišani i — oštri metak prolomi se kroza stene.Živinče samo što jednom skoči, ali tri aršina u visinu, pa se onda stropošta i nije se više ni mrdnulo.Loidl mu priskoči, za tili časak očupa pregrš vune s kičme zadenu je za šešir, strpa celog jarca u svoju veliku torbu pa je uprti na leđa, i onda zapne što je mogao brže nazad.Noć beše prilično hladna, no s njega je sve kiptio znoj.Na po puta sede pod jedno drvo da se malčice odmori.Na jedan put: čuje se neko šuštanje, neko šaptanje, pa onda koraci u kamenjaru i sve jasniji i razgovetniji razgovor.Oče nebeski, ta to su lovci šumarevi!On je dobro čuo gde govore: „Tu negde mora da je.Ta nama je i put i pravac potkazan.A i pucanj se s ove strane čuo.On nam ne će više uteći,- samo se držite tako razdeljeni!“ Šta da se radi?Ili skočiti u ambis koji je baš pod tim drvetom zijao, te se razmrskati o stenje pa se tako spasti grdne ljage i sramote za ceo život, ili se braniti junački dokle traje praha i olova, i ne predavati im se živ u ruke.U taj mah senu mu još jedna misao kroz glavu.On se uspentra uz drvo kao kakva divlja mačka, zajedno sa svojim lovom i puškom, pa se šćućuri u gustom lišću kao kakva skamenjena tica.Lovci dođoše pod drvo, i jedan reče „Ja ostajem ovde na straži.Ovo je jedno od najvažnijih mesta, kao što ste i sami od Valzera Hisa čuli; a vi znate da on ne će vući nikoga za nos, osobito gde se tiče Loidla.Ta i on je s nama u hajci, eno ga gde je u jarku uhvatio busiju!“ I on doista osta pod drvetom pa se razbašari kao da se ne će maći s mesta do zore.A i ostali će za celo ostati na svojim busijama!Kad... u jedan mah... stade u drvetu nešto kvrcati i puckati, Loidl stade sve više i više osećati da se grane, u kojima je on polusedio a pola ležao, nagibaju...Oče nebeski velika grana na kojoj je on, beše počela trunuti na onom mestu gde se od stabla odvaja, pa se sad pod ovako velikim teretom lomi!Sad stade tako silno pucati i krhati se da se Loidlu učini e će svet da propadne, i on preporuči Bogu dušu, jer sad više nema spasenja, sad je već znao da će za nekoliko trenutaka biti razdrobljen i razbacan na hiljadu komadića, jer evo, on već leti u provalu!...On samo što čvršće prigrli grane, zakloni oči pa dreknu „Jezus Marija!“ U ušima mu stade zujati, malo za tim bućnu o jednu stenu i oseti kako je od nje odskočio, u isti mah začu čovečiji vrisak i — obnesvesnu.Kad je došao k sebi oseća da je još živ, i da je još neprestano, u granju, šta više, i jarac je tu.On leži na njemu.Ali ispod njega... bruji i grmi vodopad da je strahota slušati.On se pripe što silnije za sve što je mogao dohvatiti.Najzad opusti jednu ruku, pošto se drugom čvrsto držao, pa stade oko sebe pipati.Nigde dna.On spusti pušku na kajišu koliko je mogao dublje... nema dna!Dakle, on se bio s granjem zaglavno između dve stene popreko nad užasnom provalom u koju prodiraše besni vodopad.On osta tako kako se našao i gledao je da se ni najmanje ne pomeri.Pomrčina kao testo u provali — a njega svaka koštica boli.Ni od kuda ni najslabiji zračak svetlosti.Ali on beše još u životu, i njegova puška beše cela celcata kraj njega, pa šta je hteo više? Ali što je u te teške, duge čase prošlo Loidlu kroz glavu, što je on mislio tu najstrašniju noć njegova života to ne bi poželeo ni svome najgrđem neprijatelju. Na posletku poče svitati, i Loidl se na debljem kraju najveće grane uspuža do jedne stene.Prvo što je na njoj video beše jedan čovečiji leš.Loidl mu sagleda u lice_.Veliki bože, to je Valzer His, ubijen onom istom granom na kojoj se Loidl spasao, i ako je nekoliko stotina stopa na njoj pao.Loidl mu opra lice klečeći kraj njega, ali on se beše već davno ohladio.Sa suzama u očima, molio se Loidl Bogu, da spase i oprosti dušu Valzera Hisa. Za tim je kojekako sišao u selo, čas četvoronoške, čas preskačući, čas klizanjem.Niko živi nije ga sreo. Lovci, što behu na busijama čuli su da neko dreknu „Jezus Marija“ ali su mislili da je to njihov drug koji je pod onim drvetom ostao, a ovaj opet u mal’ nije onemio i ogluvio od straha.Oni su se brzo posle iskupili i otišli nazad. Loidl odmah ode u „amt“ (kancelariju) koji je još bio pod upravom grofa čije su šume, i ispriča mu sve, šta se prošlu noć u planini desilo, i javi gde je leš Valzera Hisa.Grof zapovedi da se sve uzme na protokol, ispita celu stvar, na kad se uverio da je doista sve onako bilo, postavi Loidla za svoga lovca.On beše slobodan! Koliko je slasti i sreće bilo na prvom „fensterlisanju“ posle toga, možete misliti!Sad je babo lepe Mircle bio potpuno zadovoljan da mu Loidl bude zet.Ta on je sad gospodin postao!I prosidba se na brzo svrši; ali od svadbe nije moglo biti ništa te jeseni, jer „devojka nije bila još spremna“ kako valja za svadbu, i tako se ona odloži do proleća; ali briga je verenike za to!Oni su se sad mogli sastajati koliko su puta hteli na dan, mogli su ćaskati u društvu koliko im srce ište, ta tu će proći cela zima kao kakav san!... Ali zima beše te godine neobično jaka.Što ni starci ne pamtiše, to se te zime dogodi t. j. i samo se jezero zaledi.O putanjama i putovima kroz planine ne beše ni pomena.Po tome i beše ogroman dokaz ljubavi od Loidla što je pri svem tom svake nedelje po jedan put probijao se kroz snežne bregove te dolazio svojoj dragoj.O češćem dolaženju ne beše zbora.Baš i da je mogao Loidl ostaviti kuću i rodbinu same u onome moru od snega i leda, ne bi mu Mircla dopustila. __ Ali kad jedne nedelje u obično vreme ne dođe dragi, pa kad još sedam drugih večnosti, još sedam dana prođe, a Loidla nikako nema, devojka da poludi.„Mora biti da se kakva nesreća dogodila“ hukala je jadnica neprestano.Otac ju je tešio kako je znao, ali i on sam je video da ne će biti čist posao.Prođe bogme i treća nedelja, a Loidlu ni traga ni glasa.Devojka nije mogla više da izdrži tu strašnu neizvesnost, i podigne se da vidi šta je.Otac je naravno nije mogao pustiti samu, pa pođe s njome.U Gmundenu šta nesu radili da dobiju saonice za ***, gde je bila koliba Loidlova, pa sve zabadava!Ni jedan saoničar ne sme da se poduhvati.„Bog s vama, govorahu, ta odonud nema ni jednih saonica evo već deset dana.Tamo mora da je strašno sad!“ „Ja idem peške“ reče Mircla kratko, pa pođe.Ta hrabrost njena okuraži malo najsrčanijeg saoničara, pa pristade da vozi ali pod uslovom da idu samo dotle dok ne naiđe na očevidnu opasnost za se ili za konje, jer on se onda vraća. Oni pristaše i sedoše u saonice.Ledeni vetar sipao im je snežne igle u lice.Saonice se krenu, ali ne pređoše ni dve sta koračaja, pa već je valjalo svrnuti s druma, jer na njemu behu toliki bregovi snega navejani da su konji još iz daleka zazirali.Kočijaš beše ugledao sa strane nešto čistine, pa stade terati preko džomaba i jaraka da su putnici sve skakali sa svojih mesta. Gde bregovi bliže jedan drugom stajahu tu je vetar još mahnitiji bio, podizaše čitave bregove snega, vitlaše ih i razbijaše na sve strane. Najzad, kad uđoše među stene beše mirnije, ali kakva slika!Jele i smreke jedva su se videle iz snega, toliko ga je tu bilo nagomilano, i da ne beše u snegu plitak žljeb nad onim mestom gde je u dubini jarak kraj puta, ne bi bilo moguće naći put.Kolibe, koje su jednim zidom naslonjene na stenu behu sad ograđene sa sviju strana visokim zidovima samo od snega, i jadni stanovnici s teškom mukom odmaknu bar koji korak onaj snežni zid koji im zatvora vrata i prozore. Žustri konjići koji behu u saonice upregnuti oznojiše se već od zora.Kočijaš je neprestano uzdisao „Ne može se dalje“: ali Mircl mu je svagda umela dokazati da se može još malo.„Ja ako mi konji polome noge?“ pitaše on opet.Otac devojčin obećavaše svaku štetu naknaditi.Obično se taj grdni sneg u više maha naslaže, i svaki sloj dobije svoj pokrivač od leda.Kopita konjska probijaju najpovršniju koru leda, i noge propadaju u gornji sloj, ali konji su ujedno zahuktani u napred, i tako se događa da oštra ivica u ledenoj kori polomi noge konju.Takom nesrećnom živinčetu nema više pomoći i prava je blagodat ako mu ko tanetom iz puške ili sekirom prekrati samrtne muke. Eno, gde konji opet zaziru i ne će dalje.Valjalo je sići pa povesti preko kakvog brežuljka ili rupčage u snegu, jer preko njih primamljivaše opet parče puta na kome se moglo sanjkati.Malo za tim valjalo je opet izvući saonice iz kakve strme strane gde su putnici više jedno na drugom nego jedno pored drugoga sedili, ili ih je valjalo isprazniti od snega.Nekoliko hvati dalje valjalo je jednog konja izvlačiti iz snega, jer beše, upao do trbuha, i to valjalo mu je izvući najpre jednu nogu, pa je metuti na savijeno ćebe, isto tako jedan denjčić pod trbuh i jednu stražnju nogu, pa onda trzati za uzdu, jer samo tako je bilo moguće izvući konja.Na posletku valjalo je ispregnuti pa za uzdice voditi konje, te se onda sami vratiti pa dovući i saonice. - Sad naiđoše opet na veliki breg snega nasred puta.Konji stadoše vrčati, mahati glavom, ustuknjivati, i kad god bi pokušali da ih nateraju na breg, a oni hoće da se strmoglave na stranu.Znoj je u mlazovima tekao s njih, a oba drhtaše ka prutovi. „Silazite ili da se vraćamo!“ komandovaše presudno kočijaš. - Mircl skoči iz saonica, i otac za njom, pomogoše obrnuti saonice, isplatiše, pa opučiše dalje peške, jer su znali da odatle nema više no četvrt sahata do jedne kolibe, u kojoj živi jedan dobar znanac Loidlov takođe grofski lovac. Oni zagaziše onako na dobru sreću, jer tu nije bilo izbora.Propadali su u sneg čas do kolena čas i više, i pomagaše jedno drugom da se opet iskobelja.Starcu je pucalo srce u nedrima gledajući kako mu se dete muči, ali Mircl nije ništa osećala, nije ni opažala da je do pojasa gola voda, a od pojasa u čitavom panciru od leda; ona je htela dalje, dalje... onamo gde će se rešiti život ili smrt, jer nju obuzimaše užasna slutnja sve više što su se većma primicali meti.Samo jedna pojava trže je iz te tupe neosetljivosti za sve što oko nje biva.To beše jedan čopor divljači koji ugledaše u snegu. — Ah sirote srne i gemze! — uzdahnu devojče i suze joj grunuše na oči.Sigurno je pomislila na onaj raj koji je sa Loidlom gledala, pa ga uporedi s ovim stanjem...Jadna divljač beše do trbuha u snegu, omršavila — same kože i kosti!Koliko ih polomi svoje vitke noge dok se dovuče do kakvog drveta da se njegovom korom zahrani...Koliko ih se stropošta s kakvom velikom santom leda i snega koja se odvali sa kakve visoke stene pa smrvi i uništi sve, na što u svome padanju udari.Koliko je koliba, koliko je ljudskih porodica poginulo i našlo svoj grob pod kakvom podobnom lavinom!...Pri ovoj potonjoj misli vrisnu devojka, da joj se otac sav prestravi.Njene tamne slutnje dobiše oblik, i ako ona za živu glavu ne bi htela da pogleda u nj. — Šta je, dete moje, ako Boga znaš? — — Ništa, ništa, otac, videla sam eno onamo pod stenom, jednu rasparčanu gemzu.Mora da se stropoštala s kakvom lavinom! — Kukavno živinče! — reče starac pogledav na onu stranu — pa pogle kako ovaj ceo čopor mirno stoji kao da mi i ne prolazimo tako blizu pored njih!Od gladi su i na strah zaboravili!...Kažu, da lovci ne samo što zimi nemaju srca da ih biju iz pušaka, već im još po kadšto sami iznose te polažu sena ili nasečene mahovine! — Pođoše opet malo dalje.Starac je video po licu devojčetovu, da u njenim prsima strašna bura besni, pa poče — siromah — da govori i ne misleći o čem samo da je malo razgovori... — Da, moje dete...Varošani nam zavide za naše malo blagovanja u leto, a ne znaju kako mi to skupo plaćamo...Oni ne znaju u svojim toplim sobama i za punim trpezama šta je to provesti nedelje i mesece u drvenoj kolibi, svoj zatrpanoj snegom, i to provesti s decom, sa starcima, s bolesnicima...Oni ne sanjaju kako je to nemati kore hleba, a ne moći nigde ništa zaraditi, niti nabaviti...Oni ne znaju da se može biti bogataš ako se ima samo jedna vreća brašna, samo jedan ćupić masti, samo koje parče pastrme...Pa pored svega toga, ni jedan časak ne biti siguran za svoj život...Umirati bez svešteničkog blagoslova, bez svetog pričešća.....Jer do koliko njih dopru naši dobri sveštenici i doktori, koje ne ostavljaju ni časka da se kod svoje kuće skrase...Pa bar da dobiju što za svoj trud i metanje života na kocku!..Često ne samo da moraju lekarije da poklanjaju, nego kad vide kakav je jad i čemer u kolibi ostave i ceo novac što pri sebi imaju...A pogle Mircl kako su kore na rastovima ispucale od zime pa se razjapile...A gle kolike su ledenice!Imena mi ima hvat u svakoj, ta izgledaju kao drva od leda...Uh Bože blagi, kad prvi put zatopli, pa sunce stane rastapati ovu propast snega, što će tu biti vode, što će se taj potop rušiti niza stene i klance u jezero!Neka ih milostiva bogorodica samo odbije od naših sirotih koleba!...Ali Mircl, Mircl, slatko dete moje šta je tebi?Ti si mi veoma sustala-! -— Devojče ćuteći zatrese glavom, i njena duga lepa kosa koja se beše sledila u sijaset ledenih kićančica zazveketa kao da su joj vitice od kostiju...Ona samo što pruži ruku napred gde se već dimio odžak pomenutog lovca, pa poče s udvojenom snagom grabiti napred.Otac je jedva mogao da je stigne. Na posletku behu pred žuđenim vratima, otvoriše, i — devojka kao zgranuta ciknu „Loidl“, pa se stropošta na njegov smrznuti i snegom uvaljan leš,- koji je ležao na podu... Njena se slutnja ispunila... ' Gazda od kolibe ispriča skamenjenom starcu, kako se još prošlu noć čulo stropoštavanje jedne lavine, koje se prolamalo kao hiljadu gromova u jedared, pa kako je on jutros zorom išao da vidi da nije kakva šteta učinjena, i kako je video da je jedno krilo od lavine prignječilo i Loidlovu kolibu.Celo pre podne su kopali i razgrtali sneg dok su ga jedva našli pod razvalinama.... Eto, gospodo moja, za što je divna Šifer-Mircl postala majka Varvara, za što je volela obući kaluđeričku mantiju nego nevestinsko ruho, kad ga nije mogla obući kao Loidlova ljuba...“ — — Tako završi burš svoju pripovetku.Bog zna na koliko se mesta naš voz zaustavljao, mi to ništa nesmo čuli, mi nesmo ni jedan zadremali, pa opet ni jedan nesmo opazili da na polju već svitaše.Tako nas sve zanimaše ta priča.Što je mene još većma zanimalo to beše sama ličnost pričalova.Je li moguće da je taj zabataljeni čovek, koji samo za lumpovanje i neradnju živi, koji nigde ništa ne čita, niti ima kada da što zbiljski misli, je li moguće da on oseća to veličanstvo i strahovitu lepotu prirodnu, tu dugu čovečijih najplemenitijih želja i uzdanja, to more slasti i čemera o kome nam je pričao?... Moj zemljak ka’ da je to isto razmišljao po što se pripovetka svrši, jer on stade meriti burša od glave do pete. — Pepi, daj da te dobro vidim.Ja ne znam da l me moje uši, ili me moje oči još neprestano varaju?Kakvim se čudom ti preobrazi u tako... — — Paprlapa, Servijaner, daj mi tvoju maramu da ti je iscepam od suza; jer ja sam samo za to preskočio opisivanje poslednje „srceparajuće“ scene, što sam se bojao da nam ti ne potopiš ceo vagon tvojim suzama!... — — Eto vidite, gospodo, da u tog čoveka nema srca, kad on može posle onakih refleksija da... — Pepi se stade cerekati kao dud. — Ha, ha, ha...I vi svi doista mislite da sam vam ja neki istiniti događaj pričao, i da je ova kaluđerica moja Mircl? — pa videći da ga mi svi ozbiljno i pitajući gledamo, on opet prsnu u smeh — kuku, za Voga, moj trbuh, oh... oh... oh... e, to je dobro bilo...Sad moram ja da brišem suze, koje mi je smeh naterao na oči! — pa po što se sa svim utišao nastavi: — Ta ja sam hteo samo da vam razbijem san, kad nije bilo moguće spavati, pa sam skrpio iz tri novele jednog mog seljaka, g. Avg. Silberštajna,!... što san mogao tragičniju priču, pored koje sam ujedno mogao da vas upoznam i sa onim stranama našega života kraj gmundenskog jezera i u našim klancima, koje vi po svoj prilici, ne ćete imati kad da vidite, jer vi se morate sa istim vozom vratiti.Eto to je cela stvar! — — A kaluđerica, nesrećniče, kaluđerica? — pitaše moj zemljo. — Kaluđerica je jedna od onih glupih kao noć seljakuša, kojih ima još na stotine u pastvi sv. oca pape! — odgovori on sležući ramenima. — Pa što si joj onda sinoć poljubio ruku? — — Iz tog prostog uzroka što nesmo bili na samo, inače bi smo se poljubili u usta.Nego mahni me sa tvojim večnim zapitkivanjem.Pogle kako se slavno rađa sunce!... — I na polju doista beše već svanulo.Ja otvorih prozor i kroza nj nas zadahnu svež i mirisav jutarnji povetarac.Okolina već ne beše onako ravna kao sinoć, već se videlo da se približujemo gorostasnim Alpima što u svojim nedrima kriju taj čarobni svet jezera, stenja, gemza, priča i pesama, ali još besmo prilično daleko od njih, još behu zavijeni u onu tajanstvenu modru boju. Među tim osećasmo da se voz sprema da stane.Ja proturim glavu kroz prozor da vidim kakva je stanica, kad preda mnom čitava varoš u jednoj dolji; iza nje se vidi jedan savijutak nekakve velike reke.Brdašca oko varoši trepte od jutarnje pozlate kao god i jabuke s krstovima na crkvenim kulama, a pitome kuće sa svojim kićenim baštama leže još u „hladu debelome“. — Ama da nije ovo Linc, Pepi? — — Naravno, stara kućo — odgovori burš gledajući oko sebe da ne zaboravi što — pokupite svoju sirotinju, jer ovde ćemo ne samo doručkovati nego i u druga kola sesti, koja će nas kroz brda provući do mojega Gmundena! — Kola stadoše, kondukteri zagrajaše „Linc“ i „četvrt sahata ostanka“, mi pokuljasmo iz vagona.Ah kako je slavno opružiti zgrčene udove pošto se cela noć prosedela!... — Eto, jazičnici, — poučavaše nas burš kad sedosmo pred reštauracijom da doručkujemo i da se umijemo — to vam je naš Linc.Slavna varoš, osobito sa našeg vladike koji svakoga meseca piše tako masna pastirska pisma, da bi čovek pomislio da je... — Ćuti, Pepi, ako Boga znaš, nemoj takvim imenom da truješ ovo mleko vazdušno! — upade moj zemljak u reč, pa disaše sa svom snagom onaj doista već planinski svež vazduh. — Koješta, Servijaner, kad se doveče popnemo na „himelrajhvize“ više Gmundena, onda ćeš videti da je ovo samo surutka prema onome mleku i medu.Vidite li hej tamo onu planinu što joj je vrh odsečen kao nožem?Ono je planinski džin, što se zove Trauenštajn.Ispod njega je ta „nebeska livada“ Ja vam kažem, to nije vazduh to je medicina.Ja sam ubeđen da će napredna industrija dvadesetoga veka načiniti od njega osobiti artikl tako, da će se naš vazduh s gmundenskog jezera i njegove rajske okoline razašiljati po celom svetu u zapečaćenim bocama kao rohička idi karlsbadska ili druga koja lekovita voda, pa kad hoće čovek da se uguši od secirsalskog, bolničkog, kasarnskog, tamničkog, fabričkog i teatarskog vazduha, a on samo otpuši staklo gmundenca pa povuče nekoliko poštenih uzdaha...Eno moje kaluđerice!Sad ću ja doći.Servijaner, da se nesi usudio ovu pošećerenu kiflu da diraš, ubiću te! — i Pepi otrča za kaluđericom koja kao da je čekala dok svi putnici budu za doručkom da se neopažena, provuče do novoga voza, kome se uputila bila.Te nesrećne žene boje se sveta i svetlosti kao i drugi crnorisci.Pepi je brzo stiže, i smerno pozdravi, uze joj torbu iz ruke i živo mašući rukom i govoreći nešto doprati je do vagona u koji je prečasna gospa Varvara ušla, blagoslovivši našega burša još jedanput.Peni se odmah vrati nama. — Jes’ čuo, momče, — poče Servijaner mašući glavom — ti si nešto suviše uslužan prema toj kaluđerici... — Hm...Hm... šta li je tome uzrok, bogo blagi?... Pepi se najpre uveri da je dotična kifla u životu, pa tek onda odgovori. — Nemoj biti nosorog!...Ja istina nesam osobito pravoveran katolik, ali poštujem svakoga ko s takvom iskrenošću veruje, i toj veri žrtvuje svoju mladost i svoj ceo život, kao ta sirota devojka.Što je meni milo da joj još koji put pogledam u lice — to su stari jadi...Pre nego što sam ja otišao na univerzitet, mi smo se rado gledali, i da joj ona užasna mašta ne dođe u glavu, ko zna šta bi bilo danas!...A, ba, što je prošlo — prošlo! — i burš sasu svoju kavu u grlo kao da je pivo. — Kakva to mašta? — — Ama istina, Pepi, ti na naše pitanje upravo jesi odgovorio sa onom tvojom skrpljenom pričom.Rašta je ona otišla u kaluđere? — — Iz istog uzroka rad koga je cura orleanska, Jovanka od Arka, satarila onoliko hiljada francuskih i ingliskih glava, rad histerije.Javila joj se sveta bogorodica na jednom zlatnom oblaku, pa kao što je Jovanci u toj prilici kazala gde će naći čudotvorni mač, kojim će pobediti neprijatelje otadžbinske, tako je mojoj komšinici kazala da sahrani svoje lepo telo u vlažnim zidinama namastirskim, i da se uda za nebeskog zaručnika.Glupo devojče otrči prvo popi i ispriča mu šta joj je bogorodica blagoizvolela saopštiti.G. popa koji je čini mi se doktor teologije, padne pred nju na kolena, kao pred svetinju, prikljinjući srećnu izbranicu da odmah posluša zapovest s neba, i za nekoliko dana bila je najlepša devojka naša — osečena biljka, kaluđerica... — Pa to je mnogo interesantniji uzrok nego onaj novelistički, koji si ti onako nezgrapno upleo u opisivanje gmundenske okoline.Javila joj se bogorodica!Gledaj molim te!Ah što ne će slučajno da ugane t.... obrtnje, pa da padne šaka kakvom pametnom lekaru za ženske bolesti (jer kaluđerice ne zovu doktora bez krajnje nevolje)!Ja bih se opkladio da bi on tom prilikom našao i anatomski uzrok za što joj se javila sv. Bogorodica! — Tako razveze moj zemljak, a i mene zainteresova sad kaluđerica mnogo više. — Pepi, da l’bi smo mi mogli koju progovoriti s tom tvojom nesuđenom? — — Za što ne?Sutra će ona sa prvim ili drugim parobrodom preći preko jezera u Ebrense.Ako i mi s tim parobrodom pođemo, možeš se razgovarati čitav sahat.Ali, kažem ti fuks, ostavi srce u gostionici, jer ti se inače može dogoditi kakva nesreća i ako te prečasna gospa interesuje kao što vidim sa svim sa naučnog gledišta!... — U taj mah zazvoni prvi put.Dok poustajasmo i stadosmo plaćati, zveknu sablja iza nas, i čusmo gde se neko smeje.Obrnemo se sva trojica i ugledamo jednog vrlo malog husarskog oficira gde stoji pred nama, uglavio svoj „monokl“ u desno očnje duplje, pa meri burša od glave do pete, i smeje se kako može biti gluplje. — He, he, he, famoz! famoz! — Pepi skoči. — Što se ceriš, blesane?Zar ne umeš ni na koji drugi način da pokažeš kako si zvekan?— — Žan — mazeći se odgovori oficir okrenuvši se u pola lakeju koji je iza njega stajao, — evo ti moja kamdžija pa pokaži tom mladom čoveku da drži jezik za zube kad ga ja, udostojim pogleda! — Pepi samo što prebledi.Žan pohita da ispuni zapovest svoga gospodara, ali ga burš ščepa za prsa pa ga tako silno tresnu o zemlju, i ako je grdosija lakej bio, da mu je sigurno trebao jedan sahat dok ustane.Oficir videći na što izađe njegovo besnilo htede da se izvuče, i kao da ništa nije ni bilo pođe dalje, ali je Pepi jednim skokom stao već preda nj.Grdna gomila putnika beše se za tili časak iskupila oko nas. — Udovletvorenje, derane, ili se ne ćeš maći s ovoga mesta! — reče mu Pepi zagušenim glasom i kroz zube. Oficir pogleda oko sebe, pa onda odgovori što je mogao s većim dostojanstvom. — Zna li on, mladi čovek, da se grof Leo Karlo Stefan fon Vicvic može samo sa sebi ravnima duelisati? — i oficir nadiže svoju gornju usnicu na desnoj strani. Pepi trže iz džepa svoju kartu pa je baci oficiru u lice. Fon Vicvic zgrabi kartu, pročita ime, pa onda salutova i vrlo zbunjeno promrmlja. — A... to je druga stvar...Od kud sam se ja mogao nadati g. barone... da...U ostalom ja vam sa svim stojim na raspoloženju...Ja ću u Gmundenu otsesti u kasini.Naši se sekundanti mogu naći sutra u osam sahata u kavani kasine.Gospodin baron!... — i Vicvic salutova još jedan put, pa se izgubi u gomili, ispraćen takvim jednim pogledom burša, koji je toliko isto bio kao i nekoliko šamara. Zaustavljena gomila radoznalih teferičlija pođe vagonima u živom žagoru, a mi se besmo od čuda ukočili.Ta epizoda beše tako naprasna, iz vedra neba, da nesmo znali šta da o celoj stvari mislimo.Pepi postaja malo pred nama, pogleda jednom, pa drugom u oči — pa sva trojica prsnusmo u smeh... — Za ime Boga Pepi, ti si baron?...Ti... ti... pff! — Ni jedan nije mogao od smeja da izgovori celu reč.Sve sama meždumetija i kikot.Tek u vagonu mogli smo se ljucki razgovarati. - — Da, deco, kao što me gledate ja sam baron.Kako mi se ta nesreća dogodila, ne znam; ali slutim da je ovako bilo: jedan od mojih predaka kojima je sad vrlo dobro u donu Avramovu, bio je malo ugledniji nego što je moje blagorodije.Taj predak (ovde Pepi sastavi naše glave u gomilu i nastavi polako da ostali u vagonu ne čuju) dodvorio se te velike časti da loži furune u sobama „velike“ carice Marije Terezije, a od tog zvanija do baronstva — samo je jedan korak! — Ali sad dosta o tome, mi već ulazimo u naš planinski lanac.Gledajte, pa uživajte! — — Neću da znam ni za što; dok nam ne kažeš, misliš se ozbilja tući sa onim dendijem? — prihvati moj zemljo. — I ti još pitaš.Ta ne samo da ću se ozbilja tući, nego ću psa tako urediti, da mu celoga života ne će više pasti na pamet da zalaje na koga a kamo li da ujeda! — — Pravo da ti kažem, Pepi, ja sam te za pametnija držao.Mršti se koliko hoćeš, al’ ja ne mogu uzeti reč natrag.Zar tebe nije sramota, da u XIX veku ideš na duel i to s onakvom pačavrom u obliku čovečijem? — — A šta bi ti radio, Servijaner, da si na mome mestu bio? — — Ja?Ja bi ga išamarao kao balavca, pa bih ga pustio da se tuži nani! — — E, vidiš blago moje, to ne ide.Ja ne smem da zaboravim na boje koje nosim (i burš pokaza nemačku traku koju je kao znak svojega buršenšafta nosio preko prsluka).Tek pošto bi se kazao odsečno da ne će samnom na dvoboj, tek onda bih ja imao prava da postupim s njime kao što bi ti uradio! — Moj zemljo dođe u vatru: — Ama jesi ti pri sebi, čoveče?Zar jedan život koji toliko obećava uraditi za blagostanje svojih sugrađana, koji je može biti jedina potpora i uzdanje kakvoj velikoj poštenoj porodici, zar celo sakrovište inteligencije, koje je za toliko godina truda i troška privređivano, zar... — Ovde mu Pepi zapuši usta. — Ćuti, srce moje.To bih ja sve umeo drugome kazati; ali samom sebi ne.Ja sumnjam da bi ti na mome žestu drugače radio, i ako bi, to je prosto s toga, što si u sa svim drugačijim odnošajima odrastao nego što sam ja.Naši su pogledi na tu stvar tako unakrsno različni, da se nikada ne bi sporazumeli.S toga mahni tu stvar, i molim vas obojicu, da više na tu glupost ne mislite.Ja sam toliko siguran u svakome rodu oružja koje onaj lutak može izabrati, da možete slobodno smatrati stvar kao svršenu, pa uživati naš krasni Gmunden. - Poglete, kol’ko smo se već približili Trauenštajnu!Eno iza onog planinskog presla tamo, odmah ćemo se spustiti u Gmunden.Da vidite, kako je originalno kad lokomotiva ne vuče, nego sa ukočenim točkovima klizi niz strmen, a za njom ceo voz! I dojista frčanje mašine sve se slabije i slabije čulo, a stenje i drvlje koje baš uz same prozore_promicaše, menjalo se onako isto brzo, ali ja ne znam da l’ je istina to što burš reče. Na jedan put graknuše glasovi sa svih šest prozora u vagonu „Jezero, Jezero!“ I dojista, pred nama, duboko u dolji u koju se silažasmo, u sred ugasito zelenih polja i brežuljaka, iza kojih se gorostasne planine podižu, ležaše parče jezera, kao parče čistoga plavoga neba — ali samo za trenutak, pa ga nestade kao da je opsena bila.Voz beše obišao poslednji savijutak na svojoj cikcak putanji niz brdo, i sad je jurio pravo na niže.Eno već i pištaljica zviždi. Gmunden!“ — Na stanici beše sijaset Gmundenaca koje iz radoznalosti da vide kako izgledaju ove godine bečke teferečlije, a koje što mnogi očekivahu svoje prijatelje i rođake iz prestolnice u goste.Uz to pomislite nepreglednu gomilu zvaničnih i dragovoljnih amala, kočijaša, gostioničarskih momaka, koji jurnuše kao gladni vuci na vagone još pre nego što se behu ljucki zaustavili, zamislite uz to sijaset kola i kolica, fijakera i „ekipaža“ koji se behu smotali u nekakvo klupče kakvo se može biti samo pri kočijaškim ispitima pravi, pokrijte sve to gustim oblakom prašine koji to klupče ljudi, konja i kola diže u nebo, tako da čitavo pomračenje sunca nastupi — pa ćete od prilike moći „prestaviti sebi“ kako je izgledalo u vasioni pre nego što se Bog rešio da zagrmi „Neka bude svet“, znaćete šta se obično zove haos. Nas troje izađosmo iz vagona, pa po što se malo proьrvasmo s jednim amalinom koji je, sa celim nužnim poštovanjem, hteo da nam otme što smo imali u rukama — prebrodismo kroz prašinu u koju smo do više članaka upadali, i dočepasmo se kaldrme. — Sad Pepi, kuda veliš da odsednu naša blagorodija? — pitaše moj zemljo. — Najbolje i najjevtinije je kod udovice „ugasitoga jelena“.Ona po sebi već je stara kutija, ali pravi dobre istegnute savijače s jabukama, a drži i dobro piće.Nije daleko odavde, eno ona žuta kuća, to je „ugasiti jelen“.Dok se vi presvučete i popušite jednu, ja ću samo da se javim kod kuće, pa eto me odmah da idemo na jezero.Servus, deco, pa se dobro vladajte.Osobito ti Servijaner da se ne si usudio da uštineš za obraz onu lepu kelnerku ugasitoga jelena, jer to je moj „plamen“ (ljubof)! — — Kakve kelnerke, što bulazniš koješta?Ti valjda misliš sobarice? — — O bogovi, on ne zna ni to da mi, sinovi najlepšeg jezera gornjoaustrijskog, ne uzimamo svoje kriglove iz rutavih šapa bradatih čudovišta koja se u Beču zovu kelneri, nego iz mekih alabastarskih ručica ženskih! — — Jes’ čuo, Pepi, vi ste pametni ljudi.Baš i ako ne budu vaše vile jezerkinje tako lepe kao u pričama o jezerskim vilistanima, barem ste od toga sigurni da ne će po vašim sosovima i supama od kuhine do stola šetati jedan od onih užasnih kelnerskih „pokunporta“, koji nama truju život u Beču. — U to stigosmo i ugasitome jelenu, i mi se oprostismo s buršem pa uđosmo u avliju koja beše sva u debelom hladu ogromnih oraha, načičkana postavljenim stolovima.Tu zatekosmo dosta naroda kraj jutrenjeg krigla piva ili jabukovače, koja se u tim krajevima takođe rado pije. Iz otvorene kuhine razlevahu se božanski mirisi s raznorodnih pečenja i mešahu se s balzamskim vazduhom, u kome diše srećni Gmunden, kao god što se i cvrčanje i prženje iz kuhine slevaše u jednu harmoniju sa živ-živkanjem nebrojenih vrabaca, koji u taj mah osobito živo debatovahu u gustome granju starih oraha, kao da drže kakvu skupštinu.Među tim pošt. udovica ugasitoga jedena ne dade nam mnogo vremena za to sentimentalno razmišljanje o nebeskoj harmoniji kuhine i ostale prirode, jer nas obasu svojim komplimentima i dobrodošlicom, i to skoro onim istim rečima kojima nas u svoje vreme dočekivahu naše mehandžije po Srbiji, naše mehandžije po Bosni i svi ostali gostioničari ustavne Jevrope.Ne znam za što, al’ kad gospođa Jelenovica izgovori svoju besedu, ja se i nehotice setih jednog sarajevskog popa koji je tri godine svake nedelje govorio jedno isto „slovo“ , tako da su ga svi blagovjerni hristijani znali na pamet, a mi kraj pevnice obično smo polako govorili reč po reč pred njim kao veruju ili očenaš. Pošto dobismo sobu — na žalost ni s jednog se prozora ne mogaše videti jezero, samo se čulo brujanje i stropoštavanje reke Trune, koja se negde blizu gostionice odvaja iz jezera, kao što reče sobarica — i pošto se malo uljudismo, siđemo i mi pod orahe da čekamo burša.Jedna kelnerica dođe da nas pita šta zapovedamo?Dok je moj zemljak naručivao i razvezao čitav razgovor o raznim osobinama svakog pojedinog pića koje ona reče da imaju, ja sam posmatrao njeno ruho.Haljina od cica ali bez rukava, tako da se do ramena hlade strojne ruke, koje su se crvenile kao da su u prvom stepenu sagorenja ( Derinatitis combustionis erythematosa).Na labudovom grdu širok đerdan od bisera — iz kakve školjke specijalno, ne znam — ispod jabuke adamove beše đerdan zakopčan povelikom pavtom od srebra, sa crvenim i zelenim češkim dijamantima.Na glavi velika crna svilena marama, onako isto nameštena kao što nose u nas Crnogorke.Vitak stas utegnut u jelek od crnog somota.Eto tako je u glavnome odelo sviju gmundenaka osem „jednog visokog plemstva i p. t. publikuma“ koji se pariski nose.Da l’ su lepe Gmundenke?To zavisi od pojma koji svaki ima o lepome.Meni su se učinile zdrave, a to je prvo što treba fiziološki celoj ženi. — Prokleti Servijaner — začu se na jedan mah glas buršev, koji beše ka’ iz zemlje nikao — ja sam znao da ću ih tako zateći.Kati, Kati nevernice crna, zar se tako čuva zadana reč? — i burš obuhvati devojku oko pasa, da je pre nego što se ona oteti mogla poljubi u usta — Kati se najzad izvi iz čvrstih klešta koje behu sastavile krepke mišice burševe oko njenih bedrica, pa pobeže u kuhinu bacivši buršu samo ovu isprekidanu rečenicu kao odgovor: — Ala ste vi... g. barone... ala ste... schlimm ! — Eto još jedna reč koju ne će prevesti ni društvo srpske slovesnosgi.„Hm, kako da nije?Schlimm znači zao, zla, zlo!“ odgovoriće mi koji gimnazista koji ima svagda pet kod g. ....E, moj sugrađanine, i ja sam tako mislio dok sam na tvome mestu bio, jer i ja sam imao ne samo pet nego po katkad i sedam ili devet iz nemačke gramatike (samo ne u dnevniku već na peškirima i fesovima kojima su na tom času obično bile postavljene moje pantalone), ali ovamo u gornjim mestima ima ta reč mnogo više-značenja nego što stoji u gramatici g. prevodioca kraljice Hortenze ili u rečniku Isajilovića.Kad kakvo švapče rekne nekome „Sie Schlimmer!“ to nije reč, to je muzika koja u jednom dahu kaže „Đavole, obešenjače, ugursuze, anđele, dušo, srce moje!“ Moj zemljak u mal’ ne udavi burša od zavisti što mu je Kati onako slatko kazala da je schlimm ! — E, sad na jezero deco! — kliknu Pepi i mi se dignemo pa hajd’ u varoš. _ Tek što smo izašli iz sokačića u kome je naša gostionica, dođemo na jednu drvenu ćupriju ispod koje se penušila reka što se na nekoliko hvati na više odvajala iz jezera. — Eto deco — poče Pepi svoje čičeronstvo — to je naša besna Traun ili kako je na izvoru u Štirskoj, zovu, Truna.Ona protiče kroz halštatsko i kroz naše gmundensko jezero, stropoštava se kod sela Roitama preko tako ogromne stene u dolju da u celoj Austriji ne će biti tako slavnog vodopada, i najzad utiče u Dunavo kod Linca, ele kao što vidite dugačka je nekih 48 sahata, ili da se zemljopisnije izrazim, protiče neke 24 milje! — — A idu li do vodopada ili od njega pa na niže kakve lađe njome? — —- Idu bome naše solare (Traunfahrer) s jednog kraja jezera počevši pa čak do Linca, stropoštavaju se zajedno s rekom niza stene i ne bude im ni đavola od toga. — E, sad nas evo — u sred naše varoši — je l’ da dosta srednjevekovno izgledaju kuće?To je sve ostalo od 1440 god. u kojoj nam beše cela varoš izgorela, pa se od onda na novo počela da diže.Ali to je samo ovde tako, na pijaci i oko šetnice su podignute sve nove trokatnice i četvorokatnice, i one se prve vide kad se s jezera pogleda, jer ono je četvrta strana naše pijace.Sad ćemo mi tamo! — — A je li, Pepi, kakve su ovo šine u kaldrmi, zar i Gmunden već ima „konjsku željeznicu“? — zapitah ga ja, ugledav celim putem kuda smo prolazili šine. — Nesu to šine za kola, već sastavljaju veliki magacin za so’ koji je na obali sa željezničkom stanicom i po njima guraju naši sodarski momci rukama ogromne tovare do vagona.Ili vi i ne znate da mi ovuda mnogo radimo sa solju?Na onoj strani jezera preko ima još jedna varoš i ako je mnogo manja od Gmundena, zove se Ebensee, i u njoj su najveće fabrike imperatorske za dobivanje soli iz mnogih slanih voda koje se nalaze po Salckamergutu, i koju dovlače sve čunkovima do u fabričke kazane u Ebenseu!Mi ćemo u Ebensee ići ili posle podne ili sutra, već kako bude društvo, parobrod ide pet puta na dan tamo i ovamo! — — Pa povelička varoš, pogle kol’ko se otegla tamo uz brežuljke! — reći će moj zemljo — pa kako je divno nameštena!Zaista samo da čovek sedne pa da crta! — — E, ono tamo je već selo Altminster i ako je tako blizu da izgleda kao da spada još u Gmunden, jer u sredi imaju rastrkane onolike vile (bogataška poljska dobra).Ali opet ima sam Gmunden nekih 5700 duša koje se zanimaju tim da daju Bogu što je božije a caru što je carevo, pa kako je ovo poslednje pozamašna suma svake godine, a od zemljanih brojanica, češljeva, i t. d. ne može mnogo da se zaradi, to je vrlo velika sreća što svakog leta donese željeznica po jedno desetak — dvadeset hiljada stranaca koji ovde i u Išlu (dva sahata od Ebensea na kolima) krpe svoje zdravlje — inače, Bogme ne znam da l’ bi pored ovakih poreza i danaka, ostali dugo tako verni podajnici cara nebeskog i zemaljskog, kao što smo danas u samoj stvari! — — Imate li koliko škola? — — Nema mnogo; imamo četiri osnovna razreda, ali za to imamo pet crkava, jedan veliki namastir i oni razvijaju narod za čudo u duhu prave hrišćanske nauke.Progovorite koju s prvim zanatlijom na koga naiđete, pa ćete videti kakav blagoslov niče u krajevima gde istina nema suviše škola al’ imaju tolike crkve! — — Hm, a radnici se u vas još ne bude, ne sastavljaju društva za međusobno poučavanje, kao što n. pr. dole već počinju na sve strane? — — To ne.Ovde ima samo jedno društvo za pristojno „ukopavanje leševa“.To je sve.Građanska kasina tek je u začetku i po svoj prilici ne će ništa više biti do kavana.A, zbilja, imamo i jedan milosrdni zavod za negovanje male dece, koja su došla na svet bez dopuštenja dotičnoga pope, a takve dece ima u nas više no „bračno rođene“, kao što statistički brojevi svake godine dokazuju.Za što su se naši mnogobrojni kaluđeri toliko zauzimali da se taj zavod podigne, to će mi uvek ostati zagonetka...Oni bi valjalo da pomisle da će se to nesrećno ženskinje, koje je prodalo svoju dušu nečastivome, sve više umnožavati, kad znade da ima dete kuda skloniti, gde ne će nikakvu nevolju osetiti!Pa da znate s kakvom očinskom ljubavlju se zauzimlju prečasni oci za jadnu nahodčad!Ni rođeni roditelji ne bi se za njih bolje starali! — i oko usana burševih zaigra vragolasti osmeh. U taj mah obiđosmo jedan rogalj od ulice i ja i moj zemljo samo što učinismo jedno iznenadno „A!...“ pa se pogledasmo. Mi smo bili na velikoj četvrtastoj pijaci gmundenskoj, i pred nama beše jezero sa celokupnim veličanstvom svojim. Vi se sad bojite da ja ne napunim usta koliko mogu više pojetskim sravnjenjima i gromopucatelnim frazama o divoti jezera.Ne bojte se.Ni jedan moler, koji celoga života samo „landšafte“ slika, ni Viktor Igo, koji je onakav majstor u opisivanju do najmanje sitnice ne bi mogao dati vernu sliku gmundenskog jezera i njegove umiljate a opet onako džinovske — ogromne okoline.Ja ću samo dunđerskim plaivazom da obeležim spoljašnje konture,, i pojedina mesta u njoj, koliko treba da se umemo naći u topografiji ove priče. - Zamislite da je iz nebeskog šatora izrezano i na zemlju spušteno jedno parče tako od svojih hiljadu i šest stotina četvorougalnih hvati, i to u formi „piškote“ ili „muškacone“, t. j. elipsa koja je u sredi s’ obe strane ugnuta.Na ta dva mesta, gde je jezero najuže, nalazi se s desne strane na jednom zelenom brežuljku stari namastir Traunkirhen sa svojim živopisnim prnjavorom i lepim dvorom nekakih ruskih bogataša, — a s leve strane se podiže kao kakav zid pravo u nebo, mrka stena Trauenštajn, koja se od jezerskog ogledala podiže dve hiljade i dve sta pedeset stopa u visinu. Šta je iza toga tesnaca u jezeru (koji je ipak dva put toliko širok kao Dunavo) ne vidi se iz Gmundena, ali vi već znate da je tamo Ebensee sa svojim fabrikama.Iza jezera, u dnu panorame podižu se gromadne stene Špiclštajn, Erlakogl, štirski grebeni ( Grate ) i ostali snegom pokriveni Alpi, kojima se s toga ne može da dogleda granica što čovek ne zna gde prestaju bregovi a gde nastaju oblaci, tako se crte prelevaju jedne u druge, tako sve to trepti u žarkoj svetlosti sunčanoj.U prednjoj polovini jezera, od tesnaca njegovog gde ispada u nj Trauenštajn i Traunkirhen, pa do Gmundena, koji je u sred meko savijenoga luka, evo kako izgleda obala.Levo je, ispod Trauenštajna selo Karbahmile, a za tim dolazi planina koja se spušta do pod samu varoš.Najednom njenom osoju nalazi se Himelrajhvize koju nam je burš još u Lincu onako hvalio.S desna, počevši od Trauenkirhena pa do varoši nema nijednog većeg brega ili stene, nego sve lake doljice i „ holmitьi “ (kao što bi naš roman-baša Milovan Vidaković rekao), zastrti najraskošnijim bojama koje leto na raspoloženju ima, i iskićen vinogradima, parkovima, seocima i velikaškim kićenim dvorovima.Ta obala vas dan je u suncu, jer prvi zraci koji pozlate mrke šiljke i procepe džinovskoga Trauenštajna, čim pređu preko njega razliju se iznad zelenog jezera i njegove ljupke desne obale, a kad je na zahodu sjajno sunce, ono se spušta baš iza tih brežuljaka, i njegovi potonji zraci izumiru baš na tim cvetnim baštama, na tim rodnim, lako zatalasanim poljima.Pred tim talijanski-žarkim parčetom gmundenske okoline stoji u jezeru i mali otok Ort a na njemu starinski „ zamokъ “ ili grad gmundenski sa svojom kulom i uskim prozorima.Drvena ćuprija jedna sastavlja zamak na ostrvu sa onom polovinom koja je na obali.Sad u tome „gradu“ piše nadležna vlast svoje nebrojene akte „o carevoj bradi“ kao što nem. uzrečica kaže, koja u srpskome glasi „živ mi Todor da se čini govor“ — Između zamka i varoši ima još Altminster, selo sa jednom vrlo starodrevnom crkvom.Eto taka je okolina gmundenskoga jezera — ali, kao što rekoh, nacrtana dunđerskom pisaljkom. Ali naši pogledi na brzo se otrgoše s gorostasnih oblika sumornoga Trauenštajna i sa vedrih slika na desnoj obali jezera, da se tim više nagledaju njega samoga.Nikad mi nije žao bilo što nesam moler kao u tome trenutku.Ti ljudi raspolažu sa toliko boja!Oni ih znadu tako mešati, da su kadri svaku i najnežniju razliku obeležiti, za koju bi nama jadnicima trebale čitave strane, pa opet ko zna kakvu bi nesmislicu nabrbljali.Koliko je zvezda na nebu toliko je sitnih talasića igruškalo na površju jezerskom, i u svakoj kapljici svakoga talasića na po se, razbijaše se sunčana svetlost u crvene, nerandžaste, žute, zelene modre i ljubičaste zrake, iz kojih se sastoji.Kakva mešavina boja!Oči su čisto zasenute od tolike draži, tolikog odbleska.S leve strane još leži na jezeru crna senka nagromadno-grdnih stena i zelene planine, i u njoj se vidi svaki klanac i čuka, svako parče snežnih lavina koje se u padežu zaglavilo međ ispucano stenje, svaki hrast i džbun s Himelrajške livade, svaka bela kućica iz Karbahmile, sve se to vidi u jezeru kao u kakvom kamenorezu.A desno, kao da vije dosta ono more plamenih boja, na desnoj polovini jezera beše nebrojeno gondola sa kitnastim baldahinima, sa crvenim jastucima, sa zastavama sviju naroda na svetu (za čudo mnogo zastava beše sa bojama i zvezdama velike republike), osem toga promicahu kroz te gospodske gondole puno ajnbajmelna, čunova iz jednog drveta u kojima nema više mesta no za jednog vozara, puno onih pljoštih lađa što prenose so iz Ebensa u gmundenske magacine ( Plätten ) i koje pod teškim teretom do same ivice u jezero tonu, puno „traunfarera“, puno belih jedara koja daleko u jezeru izgledahu kao bele tice koje iznad vode lete, puno vitkih vesala koja se u odmerenom taktu spuštahu u zeleno jezero, i podizahu u zrak da zatrepte kao da su u samo zlato i srebro zahvatala. Bog zna koliko smo nas troje stajali na obali, u sred onolike gomile naroda i onake larme kao što samo na pijaci biti može, ne videći i ne čujući ništa, ne mičući se s mesta, na kome nas je očaralo to jezero...Mi smo, dok smo bili deca, često slušali priče o vilistanima u kojima je neobuzdana mašta kitila najlepšim dragocenostima svoje bogate riznice taj nadzemaljski idi podmorski i podjezerski svet, i bejasmo ubeđeni da se ništa sjajnije i lepše ne može ni zamisliti, a kamo li videti, a evo sad pred nama jedan svet, prema kome se one blede slike gube kao magle pred sunčanim zracima. — A, deco? — započe Pepi — kako vam se dopada gmundensko jezero?Jesam li preterivao mojom hvalom? — — Ja sam samo jedan put u svome životu bio u ovakom raspoloženju kao u ovaj mah — odgovori moj zemljak polako, i na njegovom dicu beše neka neobična vedrina i ozbiljnost — i to beše lane kad jednom slučajno u po dne prođoh pored bečke opere pa videći gde svet juri na nekaku akademiju (vi znate kakve slavne koncerte daje orkestar operski svake nedelje i praznika u po dne?) i ja uđoh.Na programu beše samo četiri komada, jedna simfonija Bethovena, po nešto od Mozarta i Mendelsona i na posletku kompozicija Hektora Berlioza — čini mi se da se zvala „Mirno more“ ili „tišina na moru“ — od koga ja donda ne bejah ništa čuo.Kad odsviraše, braćo, meni — meni je isto ovako bilo kao danas od ovoga pogleda.Kao što mi onda beše žao što ne mogu da pretvorim sve živce mojega tela u čulo za slušanje, tako bi sad hteo da se nešto svi milioni kletaka iz kojih se moje telo sastoji mogu pretvoriti u same oči, da se nagledam te bezgranične lepote u prirodi.Naši protivnici koji se, dokazujući da je ljudska duša nešto što se kao gotova celina u čovečije telo pri rođenju uduhne, i pri poslednjem dahu izduhne, dosta poštaplju time, vede: „Uzmite sva velika dela slavnih pesnika i umetnika.Zar su one divote, koje daleko nad ovom prljavom zemljom trepte u sferama nemogućnih ideala, zar su one samo kopije, zar su to slike koje su mogle s polja, iskustvom doći u dušu?“ A ja velim, kad je priroda tako bezgranično lepa i savršena, i kad su naša čula kadra takve utiske da donose našoj duši iz prirode, kao što su n. pr. ova dva koja vam pomenuh, onda mi ne trebaju nikakvi mehovi koji uduhnjuju i isišu ljudske duše iz tela, gradeći od jedne nerazdeljne celine, dvoje! — Ja nesam nikad svojega zemljaka video u tako ozbiljnom raspoloženju, pa ga stadoh meriti od glave do pete.Pepi se jedva uzdržavao od smeha dok je on govorio, a kad je svršio, on samo što prsnu i pade mu na prsa, pa se tresao kao da je poludeo.Zemljak planu i htede da ga odgurne od sebe, al’ Pepi se tako smejao od srca, i tako je smešno izgledao kad podiže svoje suzne oči moleći za milost, da se malo po malo zacenismo i nas dvojica...Smeh je prilepčiva opasna bolest...Za čas se skupi gomila seljaka i radenika iz sodare oko nas, radoznalo zagledajući nas...Njihova lica koja u opšte ne izgledaju osobito inteligentna, izgledahu u taj mah od radoznalosti tako glupa, da se mi još više zavalismo u smeh.Posrćući dođosmo do prve gondole, stropoštasmo se na jastuke, a Pepi samo što pokaza vozarima rukom put Orta, pa se prući koliki je dug u čamcu.Kad smo se utišali, bejasmo sva trojica podobro iznemogli. — Oprosti Servijaner — započe Pepi, po što je opet prikupio toliko snage da može govoriti — oprosti, ako te je moj smeh uvredio.Ja sam pojmio lepu misao koju si hteo da iskažeš i ja te za nju poštujem, ali ti si je tako grozno iskazao da... tako mi one tri usamljene dlake na ćelavom temenu nemačkoga spasitelja Bizmarka.... (ovde u mal’ Pepi na novo ne poče da se smeje, ali se odmah uhvati za trbuh) Ajao, ja ću da dobijem grčeve.Smiluj se Servijaner, nemoj da me tako gledaš... - — — Ta nemoj se cerekati više, dosta jedan put.Kaži ljudima kuda valja da nas voze! — — Blagosloven da si i ti i svi tvoji potomci što me podsećaš na moju čičeronsku dužnost, gvozdena dužnost će me spasti.Hej Jergl, hoćemo li ispod ćuprije ili oko zamka pa u Alt-Minster? — Vozar kome beše ime Jergl obrnu se k nama: — Ja velim sad da udarimo oko Orta, pa kad se vratimo ispod ćuprije, da gospoda vide zamak sa sviju strana! — — Lepo, lepo Jergl, gledaj da im pokažemo sve divote našega jezera, pa će onda dolaziti i osem teferičkog voza! — Za tim reče nama — ovaj olupani orman, ili „zamak“ kao što ga Jergl zove, bio je gmundenski grad punih osam stotina godina, i prelazio s jedne vlasteoske porodice na drugu dok na posletku nije pao u privatno imanje našega imperatora — koga Bog neka na mnogo leta poživi! — kao i mnoga druga raubriterska gnezda koja vreme nije zgladilo sa lica zemlje! — — A koja ih muka natera da prema ostrvu podignu još jedan gradić, kad otok nije ni dvadeset hvati od obale? — — E, i to ima svoju priču.Svaki brežuljak, svaka crkvica, svako mestance oko jezera ima svoj romantički nakit u pričama koje prelaze od kolena na koleno, rastući i razgranavajući se dok ne postanu čitavi romani.Pre nego što će imanje preći na grofa Valsa, u XV veku, stanovala su u njemu dva brata, pa se zavade — da l’ oko kakve devojke u koju su se n. p. obojica zaljubili, idi oko babova ruha i oružja, ili oko čega drugog, to zavisi od osobne naklonosti pričala na koga vas sudbina nanese — i podele se.Tako je ponikla ona druga polovina zamka na obali.Među tim... — ovde opazi Pepi da ga mi ni jedan ne slušamo pa graknu — Ama, deco kome ja pričam? — — Pričaj ovim mrtvim tvrdokrilcima i ostalim džinovskim bubama što po jezeru na leđima plivaju.Zbilja od kuda ih tolike hiljade u jezeru? — — Nešto ih popada od umora pri letenju preko jezera, a nešto ih nanese vetar kad se na jezeru digne oluja! — - — Zar i na ovom mirnom, pitomom jezeru može biti bure?No, to mora izgledati kao kad se kakva ženica s anđelskim blagim licem ljuti! — — Da ne da Vog i prečista deva Marija — uplete se Jergl u razgovor — da nas danas uhvati bura daleko od obale, a vi biste videli, gospodine, kako je strašno naše jezero u svojoj srdžbi! — — Ono istina, strašno je po katkad — prihvati opet Pepi — ali ja bih ne samo iz „heca“ nego i rad toga želeo da nas uhvati bura, da vas dvojica odnesete kući potpunu sliku našega jezera! — — Hvala lepo na toj potpunosti — reče zemljak — kad nam se može čamac izvrnuti, a ja bogme nesam Leandar da preplivam.... — - Pepi skoči kad začu ime Leandar. — Servijaner znaš li ti priču o Heri i Leandru? — reče za tim prekinuvši ga u reči.Mi se nasmejasmo. — E pa kad znate, hoćete li da vam ispričam kako se oko našeg jezera sačuvala ta bajka?Zaista je čudnovato da se na zlatnim obalama sredozemnoga mora i oko jezera u našim: Alpima, u dva tako različna naroda kao što su grčki i nemački sačuvala skoro jedna ista pesma o silnoj ljubavi dvojih mladih srdaca... — — Ja bih ti, sa mojim drugom, bio vrlo zahvalan ako bi nam je hteo ispričati, ali onako kao što doista sam narod priča, a ne da nas vučeš za nos kao noćas! — Ne boj se, Servijaner, sad se ne mogu kititi tuđim perjem, jer sigurno naša sva tri vozara znadu tu priču.Jergl, znaš li ti šta je bilo sa jedinicom ćerkom grofa štajerskog Stokara, koja je bila isposnica u štauenkirhenskom namastiru? — — A koji gmundenac ne bi znao tu lepu priču, mladi gospodine? — prihvati vozar osmehnuvši se — Ja sam je slušao od moje stare majke još kad sam ovolišni bio — i on pokaza svojom žuljevitom rukom kolišni. — E pa dobro, Jergl, a ti slušaj kako ću ja pričati ovoj gospodi pa ako udarim na stranu, ili stanem drugače pričati, nego što je bilo, a ti me popravi.Jes’ čuo?A sad obrnite pravo u Trauenkirhen, ja hoću da baš na samome mestu gde se dogodilo pričam.Vama je sve jedno što ćemo danas pre u namastir nego u Altminster?I tamo i amo je starinska crkva i lep izgled na jezero, pa ja mislim da je sve jedno? — — Ti znaš, Pepi, da sme te postavili za našega Nastasa, pa kako ti narediš onako neka bude! — odgovori moj zemljak. - — Nastas?Kakva je to životinja? — — Molim za oproštenje, Pepi, ja sam hteo reći da si ti naš knez Hohenloe! - Vozari razapeše jedro, dumendžija pritisnu dumen tako silno na desno, da smo se odmah obrnuli put onog zelenog brežuljka koji ulazi u jezero i na kome je Trauenkirhen i koji nam se sve bliže i bliže primicaše. — Namastir kome se primičemo — poče Pepi — sazidan je pre hiljadu godina, i to evo kojom prilikom.Divlje i besne horde Huna behu prodrle i u naše krajeve, pa kao da im se dopadaše ovo parče božijega raja na zemlji, šćahu da se nastane oko našeg jezera.Grof Otokar od Štajera i Leopold herceg austrijski izađoše s ujedinjenom vojskom pred njih, dočekaše ih kod onoga potoka tamo što se spušta u jezero, i pobiše Hune do nogu kao što i ime onoga potoka svedoči jer on se zove Sigesbah.Posle tako slavne pobede, Otokar sazida jedan namastir u ime zahvalnosti svevišnjem Bogu što im je pomogao da pobiju sve Hune koji behu prodrli do našeg jezera, i pokloni ga kaluđericama od benedikćanskoga reda.Za to su mu opet ove svete žene bile svagda na ruci kad mu je trebala uteha nebeska, ili drugo što.Namesnica u namastiru bila je svagda ili kakva visoka gospođa iz rodbine štedroga ktitora, ili drugoga koga hercega smerno detešce koje se gnušalo grešnoga života po zamcima i kulama riterskim... — Ovde Jergl upade buršu u reč: — Ama, gospodine, ja sve to što vi pričate nesam ni od koga u Gmundenu čuo! — — To piše u knjigama, Jergl, a sad ću tek da počnem samu priču: Ele bilo je tako nekih dvadeset godina pošto je grof Otokar sazidao Trauenkirhen.U njegovu dvoru beše veliko veselje... — Aha, — učini Jergl nameštajući se bolje na svome mestu i zahvatajući još bolje svojim veslom — sad se počinje! — - — Stari grof slavio je osamnaesti dan rođenja svoje mile Ludgarde, svoje jedinice ćerke.Svi vitezovi iz bliza i iz daleka, svi hercezi, grofovi i baroni iz ove okrajine ondašnjega carstva nemačkoga behu se iskupili na sjajni turnir grofa štajerskoga.Sa njima behu došle i njihove verne ljube i krasne kćeri, na kojima nije znao čovek čemu više da se divi, da l’ onoj neobičnoj lepoti ili smernoj čednosti sa kojom svaka gledaše preda se, kad bi im se približio kakav plemeniti vitez da ih ovo idi ono upita ili da im što lepo kaže.Pa opet kako je ta sva lepota iščezla, čim stari grof među njih dovede za ruku svojeg anđelka pa im reče: — Ev’ ovo je moja Ludgarda, ovo je zenica očiju mojih!Uzmite je u svoja naručja, pa joj budite mesto majke i sestara, koje joj je Bog davno uzeo, učite je svemu što je dobro i pošteno da se posle njome ponositi može i njen sedi babo i onaj plemeniti vitez kome bude suđeno da je kao ljubu odvede dvoru svome! — Kod poslednjih reči obli žarka rumen celo lice nežnoga cvetka, i lepa Ludgarda priđe ruci starijim gospođama, koje srdačno zagrliše stidljivo devojče dajući joj svaka po koji mudar savet; za tim priđe devojka mlađim plemenitim gospođicama.One je sestrinski izgrliše i ižljubiše, i ako im u taj mah baše teško na srcu, jer je svaka na prvi pogled videla kako je Ludgarda očarala sve vitezove do jednog koji se behu iskupili u prostranoj dvorani grofa Otokara, kako se one pred njom gube kao blede zvezdice kada grane jarko sunce.Jedno ih je malo tešilo a to je da će megdani (turniri i ostale junačke igre koje spremaše stari grof svojim plemenitim gostima toliko zamahati njihova mlada viteška srca, da ne će imati kade mnogo uzdisati za njihovom kobnom suparnicom, za lepom Ludgardom.I doista nesu se prevarile.Čim zatreštaše dugačke trube, udariše bubnjevi na dvorištu, vitezovi jurnuše svak na svoje mesto, jer je svakome valjalo izneti štit sa porodičnim grbom i svoj šlem sa perjanicom koja mu po staležu pripada, da ih razgleda oštro oko turnirskog herolda, koji je znao svakoga viteza u glavu, i to ne samo u bavarskom turnirskom okrugu nego i u rajnskom, švapskom i franačkom.Njemu je valjalo samo da pogleda grbove na poređanim riterskim štitovima, pa da odmah pobroji koliko je koji vitez imao predaka i da li ima pravo da se bori na ovako plemenitom megdanu.A danas je morao biti osobito na oprezu strogi herold, jer među gostima grofa Otokara beše danas i sam svetli Turnirfogt (turnirski kralj) od Bavarske. Na jednoj prostranoj livadi ispred zamka beše ograđeno mesto za megdan.Malo po dalje behu podignute ogromne tribine od dasaka, iskićene i nameštene što može biti gospodski, jer odatle će da gledaju sedi knezovi, hercezi, grofovi i baruni i ostali plemeniti gosti, kojima se ne će više da kušaju svoju mišicu na megdanu, odatle će da sijaju dične gospe i gospođice u svojoj celoti i dragocenom nakitu, odatle će kraljica svečane igre razdavati nagrade srećnim borcima koji održe pobedu na megdanu.Svud oko ograde beše se iskupio silan narod iz okoline i iz daleka, svaki verni podajnik grofa Otokara gledao je da ne izostane taj dan sa svečanosti, jer takvi se turniri retko drže, i to sve u velikim varošima kad car kroz njih prođe ili pri drugoj kakvoj neobičnoj pridici. Kad vitezovi siđoše iz zamka da poređaju štitove i gvozdene šlemove utiša se graja u narodu, i sve živo beše uprlo oči na kapiju, očekujući nestrpljivo da ugleda pobedonosnoga grofa svoga i njegovu milu ćerku što joj se lepota već beše pronela po celome svetu na četiri strane. I nesu dugo čekali, a kapija se na gradu širom otvori, mladi plemićski paži kojima ta velika sreća u deo pade da nose zastavu i štit slavnoga grofa, otpočeše veliku litiju, odmah za njima sam Otokar glavom u svome najsvečanijem ruhu i oslanjujući se kao na štap na onaj isti mač koji mu je car pripasao posle pobede nad besnim Hunima, a desnom rukom vodeći svoje umiljato jagnješce, svoju Ludgardu.Ona je bila bez mnogo nakita obučena, kao da je znala da njoj ne trebaju nikakvi adiđari i nikakvo bogato ruho pored onakvog anđeoskog lica, pored onakog vilinskog stasa!Za njima su išla još dva paža koji su im nosili dugačke skute.A za njima iđahu sve po dvoje, vitez i dama, vodeći se za ruke i pred svakim plemenitim parom išao je paž noseći štit sa grbom ili mač svojega gospodara. Čim narod ugleda svoga milostivog grofa, zagrmi sa sviju strana iz hiljadu grla: — Heil, Heil Otokar, Graf von Steuer, Heil seinem Tōchterlein ! — (Živeo, živeo Otokar grof štajerski, živela njegova ćerčica!). Otokar otpozdravi na eve strane mašući rukom u kojoj je mač držao; a Ludgarda samo još više porumeni, samo još smernije gledaše preda se. Otokar dovede svoju ćerku do ispod velikog „neba“ koje beše u sred tribina podignuto iznad njegovog prestola i stolice za Ludgardu, sede je kraj sebe, pa onda razgledaše da vidi, je li sve u redu; pa kad je video da su verne sluge sve do najmanje sitnice spremili što treba za viteški turnir, i po što i poslednji vitez dovede svoju damu do njenog mesta pa poklonivši se stade iza nje — on dade rukom znak i trube oglasiše da se turnir otvara. Herold prođe još jedanput pored uređenih boraca, zagleda još jedan put u mnogoznačajne šare i grbove na sjajnim štitovima pa onda dođe pred presto svoga gospodara te mu javi da nema ni jednoga viteza među borcima koji će danas izaći na turnir koji ne bi imao propisan najmanji broj slavnih i plemenitih predaka.Za tim herold na sve četiri strane ogromne ograde pročita visoke zakone turnirske kojih se mora strogo pridržavati svaki vitez koji izađe na megdan i stroge kazne pod koje potpada svaki ko se usudi da ta pravila pogazi.Najzad pregleda taj carski čovek i sve oružje pojedinih boraca, pa oglasi da su sva koplja bez oštroga gvozdenog šiljka, da su mačevi kratki i na vrhu zatubasto zarubljeni, da su buzdovani kao što pravila propisuju.Za tim se herold povuče sa svim nazad, a megdanski redari (Grieswärtel) dođoše pred Otokara, pokloniše se do zemlje, pa onda rasklopiše vratnice na ogradi i zauzeše svoja mesta na sred megdana, sa obe strane.Sad zatrubiše trube na novo i dvadeset vitezova u potpunim pancirima i oklopima, sa turnirskim mačem o bedrima, sa sjajnim štitom na levoj mišici, i sa teškim buzdovanom u desnici stadoše u red pred prestolom grofa Otokara, pokloniše se najpre njemu i njegovoj ćerci, pa onda turnirfogtu i ostaloj visokoj vlasteli, za tim spustiše gvozdene rešetke na lica i uđoše na bojište.Redari ih podeliše na dve pole i postaviše ih onoliko razdaleko koliko zakon propisuje, pa se odmah povukoše na stranu, povadiše mačeve i pažljivo gledahu hoće li se svi vitezi držati strogo pravila.Truba jeknu još jedan put, i obe stranke sudariše se s podignutim buzdovanima i štitovima, kojima je svaki glavu čuvao. Da divno li beše u taj mah pogledati tu vitešku borbu u kojoj stajaše dvadeset po izbor vitezova, sve koji od koga dičniji kako plemenitim uzrastom tako i junačkom opremom, i srčanijom hrabrošću, i koju obasjavaše jarko sunce odbijajući se sa onih sjajnih oklopa, štitova i šlemova!Da divno li beše čuti kakvim usklicima propraćaše vlastela i narod oko zagrada svaki umetni pokret junačkih mišica, svaki složni zveket s kojim odskakaše dvadeset buzdovana od dvadeset štitova!Ali baš ti usklici i odobravanje s tribina na kojima je sedela svakome vitezu il’ sestra ili dama srca njegovoga, učiniše da borci dolažahu u mnogo veću vatru nego što treba za golu igru, pa udaraše buzdovanima i osem ona tri pravca koja propisuje zakon (prema glavi, prsima, i po štitu).Ali redari na mah u takim prilikama rastavljahu borce sa svojim mačevima, i ako bi koji vitez u svome zanosu ili iz kakve lične mržnje na protivnika još neprestano napadao, onda se redari stavljahu na stranu pritešnjenoga viteza i napadahu s njime zajedno dokle ga ne bi prznicu savladali, i to ako je moguće bez krvi, pa ga onda predavahu turnirskome sudu.Tako je i danas bilo, i trube zatreštaše uz gromovito odobravanje gledalaca kad se prvi deo turnira, sa buzdovanima svrši.Sad priđe svakome vitezu njegov paž da primi gospodarev buzdovan, jer sad je bio red za mačeve.Redari izmenjaše mesta da se u novu borbu ne meša osveta za koji nepravilni ili suvišni udarac buzdovana, nego da svaki vitez dobije drugoga protivnika u igri.Sad zacakliše i zazveketaše kratki široki mačevi koje udarajući jedan o drugi a koje o šlemove, jer je svaki ciljao na čelenke i šare protivničkoga šlema.Koji najviše odlomi toga dragocenoga nakita, taj je pobedilac u ovoj igri.I u prvoj i u drugoj pobedio je danas mladi Konrad, vitez ajzenauski.Sad je bio red na treći deo turnira na konjaničku borbu, u kojoj se samo po dvoje puštalo u ogradu. Herold na novo izađe na sredu i protelali na sve strane da će se sad boriti kopljima, i to na konju, plemeniti Kurt grof štajerski, mio sestrić grofa Otokara, sa plemenitim Konradom vitezom od Ajzenau, današnjim pobediocem na maču i buzdovanu. Oba vlastelina dojahaše pred presto i sagoše svoja turnirska koplja do zemlje odavši tako počast sedome grofu i kralju turnirskom, pokloniše se jedan drugom, pa onda spustiše vizire na lice i uporedo ujahaše na megdan.Redari (koji sad takođe behu na konjima) rastaviše borce, i dadoše trubačima znak. Tri puta se zatrkivahu srčani borci sa svojim aždajama jedan na drugog, ali sva tri puta skliznuše duga koplja ili sa štita ili sa oklopa na prsima, a niti se jedno koplje slomi niti se jedan borac pomače iz sedla od toga silnog udara.Među gledaocima beše ogromno uzbuđenje, svaki je čisto sagorevao od nestrpljenja da vidi ko će megdan održati, jer Kurt je bio slavan borac, koji je na mnogome turniru do sada odneo nagradu, i ako, kao što se pričalo, na krvavom megdanu, na bojnome polju ne beše takav junak.Pa kako je bio vešt u tim junačkim igrama mogao je lako oteti venac mladome Konradu koji je danas prvi put bio na turniru, i ako je u mnogim bitkama do sad pokazao da u njemu lavovsko srce kuca.Pa ne samo među gostima sedoga grofa, među damama i vitezovima, ne samo u redovima i gomilama prostoga naroda oko turnira, nego i pod grofovskim baldahinom, u srdašcu lepe Ludgarde borila se nada i zebnja, jer to je srdašce odavno bilo Konradovo, i ako on ni u snu nije snio toliku sreću, i ako se njih dvoje retko sastajahu, retko koju reč prozboriti mogahu.Za Kurta joj ne bi ni malo žao bilo da bude pobeđen, jer ona ga je od sve duše mrzila i ako joj je bio brat od tetke, mrzila ga je sa njegove surovosti i krvožednosti, sa njegovoga bezbožnog i raskalašnog života. Najzad posle duge i mučne, al’ uzaludne borbe, ispade Kurtu za rukom da proturi svoje koplje između desnog buta Konradovog i sedla, i sve živo što je želelo da mladi Konrad ostane danas pobedilac zadrhta za svoga ljubimca; među tim vitez je tako čvrsto sedio u svome sedlu da se Kurtovo koplje prebi preko srede, al ga ne pomeri s mesta ni za dlaku...Sad je pobeda skoro sigurno bila Konradova, jer ne prođe koliko da čovek izbroji dvadeset, a on izbaci svoga protivnika iz sedla, i plemeniti grof valjao se, istina ne u svojoj plavoj krvi, ali u prašini i pesku na megdanu. I na novo se prolomi nebo od hiljaduglasnih usklika, i sa sviju strana se zahori: — Heil Konrad, Ritter von Eisenau ! — Sad izađe herold te i on ga zvanično proglasi kao pobedioca na današnjem turniru, i pozva ga da primi nagradu iz ruku krasne Ludgarde. Konrad sjaha s konja, koji je ponošljivo kopao pesak ispred sebe, potapša ga po labudski savijenu vratu i dobaci teške kićene uzde svome pažu, pa se onda uputi pred presto sedoga grofa i njegove kćeri, zahvaljujući smerno na desno i na levo za one oduševljene usklike kojima ga neprestano pozdravljahu. Ona dva paža, koji su za vreme celoga turnira sedeli ili upravo leškarili kod nogu svoje uzvišene gospođe Ludgarde, ustaše, te od svojih slugu primiše svoje vezene jastuke.Na jednome je bila svilena lenta nagrada pobediocu, a drugi namesti jedan paž na najvišem stepenu, pred nogama svoje gospođe. Konrad se pokloni celom vlasteoskom čestitom zboru, zabaci tešku rešetku s lica na šlem, pa ga onda skide s glave, i njegova gusta crna kosa, koja se jedva videla ispod grdnoga šlema, rasu se u nebrojeno dražesnim promenama po leđima i po ramenima, pa se pod grlom sastavi, kao da je htela da načini crn sjajan okvir oko onog muškog, junačkog a opet onako bezgranično umiljatog lica Konradovog.Ne znam da li su mu puni obrazi i drugdaš onako rumeni, ali u taj mah, valjade rad borbe na suncu i to pod onako teškim oružjem, izgledahu kao da su obrazi kakvoga dečaka koji je baš sad došao s igranja; pa opet ne beše ništa detinjsko na tome licu, i ako se mrke nausnice jedva opaziti mogahu — takva je silna vatra sagorevala u onim velikim crnim očima, toliko muškog samouzdanja beše oko oštro obeleženih usnica u onom lakom osmehu, kojim samo prava snaga raspolaže.On ustrča uz stepene i kleče levim kolenom na jastuk.U njegovom svakom pokretu beše toliko ne prinuđene lepote, toliko dostojanstva i gipkosti u jedan mah da se iz prsiju plemenitih gospođa i gospođica otkinu i nehotice jedan dubok uzdah; a kako im je u srcu bilo kad čuše gde nekoliko starijih viteza rekoše „Da krasan li bi to par bio Konrad i Ludgarda!“ — to sam Gospod Bog zna...A imena mi, pravo imađahu starci vitezovi!Ko je god video tu čarobnu grupu, kako Konrad kleči, a devojka se nagla nad njime kao kakav anđeo s neba, pa kako spuštajući mu lentu oko vrata za jedan trenutak morade da ga zagrli — ko ih je god video morao je priznati da nigde pod nebom ne bi se mogao - naći takav momak i takva devojka, koji bi tako jedno uz drugo pristajali kao njih dvoje. Konrad je mnogo slušao o lepoti Otokarove kćeri pre nego što je video, ali kad ju je ugledao on se smejao pustome svetu, koji mu jedva beše nagovestio što je u stvari video.A kako li mu je bilo sade, kad ga tako iz bliza zadahnu njena „mirisava devojačka duša“, kad mu u ušima zazvoni nebeska muzika njenog slatkoga glasa, koji mu reče: — Plemeniti Konrade, viteže ajzenauski, primi iz moje ruke maleni nakit koji sam izradila za pobedioca na junačkom turniru baba moga.Na lenti su moje boje, i ja se ponosim što će ih od sad nositi takav dičan vitez! — Konradu zadrhta srce u nedrima.Šta je odgovorio na te reči, kako se ponašao, je li po propisu poveo plemenitu gospođicu za ruku (jer sad se ceo zbor podiže) — ništa on to nije znao, on ni trube nije čuo, on ni Kurtov demonski pogled nije opazio, on nije ništa drugo video osem Ludgardu, nije ništa drugo slušao do milog gukanja njenog nežnoga glasa. Dok se to događalo pred prestolom grofa Otokara, dokle su svi ti bezbrojni pogledi iz naroda i sa tribina bili kao očarani na Konradu i Ludgardi, dotle se Kurt podigao sa zemlje, očisti se, i gunđajući bezbožne kletve kroz zube sklonio se u jedan prikrajak, odakle je mogao ne opažen da sam posmatra.Onaj oluj radosnih i oduševljenih usklika kojima vlastela i narod pozdravljaše njegovog suparnika, razbuktaše ono malo mržnje što se u Kurtovu srcu našlo prema Konradu u ogroman plamen.Njegovo lice ni onako ne beše Bog zna kako uzorito, jer mu na desnoj polovini stajaše niže i trepavice i jabučica i uho i nozdrva i brk i usnični ugao, sve stajaše niže no na levom obrazu, jer mu je cela glava bila pomerena na levo i na više, jednom rečju Kurt beše nakazni krivošija.Pa kad se na tom i onako ružnom licu stadoše ogledati gadne strasti i bezbožne želje koje su u njegovim prsima besnele u taj mah — beše ga strašno pogledati!Kad se krenu cela svetla skupština put zamka uz treštanje truba i grmljavinu bubnjeva, uz pesme i vesele usklike, pa kad pored njega prođe Konrad vodeći za ruku lepu Ludgardu, Kurtova se pesnica grčevito steže i da je se ko blizu desio mogao bi čuti: — Glatka, sjajna zmijo...Kurt će tebi za svagda izbiti otrovni zub... budi uverena, da neće više nikoga za srce ujesti! — Konrad i Ludgarda i Otokar sa celom vlastelom behu taman došli do ćuprije na lancima, koju baš behu spustili, kad al’ istrča kastelan od zamka iz kapije, pa pravo pred Otokara i stade mu nešto pričati razmahujući živo rukama.Sedi grof beše malo začuđen, ali on opet odmah oglasi svojim gostima da ih u zamku očekuje carski herold i to po svoj prilici s važnim novinama.Bogme i behu to važne novosti koje posle po sahata saopšti Otokar svojim zaprepaštenim gostima, koji ga očekivahu u velikoj dvorani dok se vrati iz svoje riznice u koju se bio zatvorio sa carskim poslanikom. — Besne horde krvoločnih Huna prešle su na novo granice svetoga rimskog carstva, pa kolju, pale i pustoše gde ih god put nanese.Car me zove na oružje da branimo zemlju od Antihrista.Na oružje dakle vazali verni, na oružje i vi ostali prijatelji i vitezovi, na oružje svi koji ne žali poginuti za svoga cara i za svetu veru Hristovu! — Za nekoliko sahata posle turnira ne beše ni jednoga gosta na zamku grofa Otokara.Svi se raziđoše kućama, da sklone svoje ženskinje, da izberu najpouzdanije oružje, pa da onda zađu po svojim selima da dižu svoje verne podajnike na oružje.Među tim Otokar odmah posla svoga rečitog herolda u narod da mu javi kakvi su glasi od cara stigli, i da zove sve što oružje poneti može, pod zastavu đermanskog ćesara.U neko doba noći bio je gotov sedi vojvoda sa prvim zapovestima koje je valjalo razdati.Pošto je i poslednju sitnu knjigu napisao (jer gdekoji vazali njegovi ne mogadijahu danas doći na njegov turnir, pa im je sad valjalo baška javiti) zapovedi Otokar da mu zovnu sestrića. Grof Kurt dođe, sav u gvožđu, spreman da se odmah krene. — Na koju stranu zapovedaš da pohitam čestiti ujko?Moji su ljudi svi spremni kao zapeta strela! — — Znam ja to dobro, moj Kurte, ali sada ti najviše meni samom trebaš.Ja te ne mogu pustiti ni da sabiraš vojsku niti te mogu povesti sa sobom u boj! — Kurtovo lice pomrča: — Ta valjda nije rad moje današnje nesreće na turniru, čestiti ujače? — Kako možeš tako što detinjasto pomisliti? — upade brzo u reč Otokar — Ti si na toliko turnira održao pobedu, da možeš bez brige pustiti i jednom golobradom momčetu, kao što je Konrad, da malko poodrastu krila.Evo sa što ti ne treba da ideš u boj: ti znaš da je Ludgarda sve moje blago ovoga sveta, da je ona zenica očiju mojih.A na kome bi je ostavio u pustome dvoru?Ko zna kakvi neprijatelji i od kuda mogu napasti na moj zamak, i odneti moj život, moju jedinicu ćerku!S toga sam odlučio da pošljem Ludgardu benedikćanskim sestrama, u moj namastir Traunkirhen.Tamo će biti sigurna od svake opasnosti, tamo će je nositi kao malo vode na dlanu, tamo neka ostane dokle god vojna ustraje.Ali do namastira je podaleko, a putem ima toliko zamaka i toliko besnih mladih ritera da je ne bi smeo poslati ni po kome, osem po tebi, moj dobri, hrabri Kurte!Hoćeš li da s tvojim ljudima otpratiš sestricu u namastir? — — Ne samo to, plemeniti ujače, nego ću ako hoćeš utuliti u meni svaku žudnju za junačkom borbom, pa ću i ja za vreme cele vojne ostati u Gmundenu ili u zamku na ostrvu, samo da budem blizu Ludgarde, da je branim ako se kakva bezbožna ruka podigne i na samu božiju kuću, da joj donosim glasove od baba i da joj ispunim svaku željicu koju uzimadne u onom usamljenom i tužnom namastirskom društvu! — Starcu grunuše suze od radosti, pa zagrli svoga dobrog sestrića, i pošto mu je nebrojeno puta zahvalno pritisnuo ruku, reče mu: — Sutra sa zorom dakle.Idi mi se sad odmori, sinko.Ti si danas i onako veoma umoran! — Kurt ode u svoju izbu, a Otokar kćeri svojoj, koja ga u najvećem strahu očekivaše.Tek što se vrata za starcem zatvoriše, a iza teških zavesa na prozoru pomoli se jedno vragolasto lice, koje se pažljivo osvrte na sve strane, pa onda se zavese rasklopiše, i iz dubokog u debelom zidu izrezanog prozora izađe jedan paž, i to onaj isti kome je danas posle turnira vitez Konrad predao konja i oružje. — Tako li stoje stvari? — mrmljao je paž za se — i to još sutra sa zorom?No počekajte, sokolovi! — i on na prstima izađe iz sobe, otvorivši tako polako vrata, da se ni najmanji šušanj nije čuo. — — — Posle nekoliko dana, jedno veče beše već posle večernja, sedela je lepa Ludgarda u maloj bašti traunkirhenskog namastira i gledala ukočenim pogledom u mirno površje zelenog jezera koje dopiraše do samoga visokog zida što beše ograda namastirska.Veću polovinu jezera behu već pokrile senke, čamci i lađe na njemu nestajahu jedna po jedna, i sad su se samo ljubili s njime poslednji zraci sunca na zahodu.Svud oko nje beše cveće, džbunovi, a malo po dalje čitav zid starih hrastova s gustim krunama, tako da odavde nije devojče ni videlo svoj sumorni sadašnji stan, niti i jedno od onih bledih nesrećnih lica koja je sad morala po vas dan da gleda.Ovde joj ne vređahu uši oni promukli glasovi kao iz groba, koji ne znađahu više ništa do moliti se, moliti se i opet moliti se onome strašnom Bogu, koga je Ludgarda sad sebi prestavljala kao kakvog blagog milosrdnog koji samo za ljubav i oproštaj znade...Ovde je mogla na tenane disati blagi mirisavi večernji vazduh, mogla je slušati veselo cvrkutanje i pevanje tica u granju, mogla je gledati lepi svet božiji, mogla je misliti na sve što joj srce htelo, a da ne zebe da time čini kakav greh, kao što joj je u sumornoj, važnoj, hladnoj i tamnoj crkvici manastirskoj, u koju toliko mnogo puta na dan mora na molitvu, gde joj i nehotice iz molitvenika na jedan put izađe pred dušu ponosita slika Konradova i njegove crne al’ onako ljubazne oči, pa zadršće sirotica kao prut, da se u taj mah ne stropošta kakav kamen iz svoda, da je kazni za takve bezbožne misli...A šta je ona kriva sirotica?Ona se toliko puta zaricala sama u sebe da ne će više nikad misliti na tog viteza — a i šta joj je on k’o bajagi, da toliko s njime razbija glavu, da rad njega ne može da spava po cele noći?Nit’joj rod ni pomozi Bog — pa opet, posle nekoliko trenutaka, opet je u mislima bila kraj prestola baba svoga, a pred njom kleči stasiti Konrad, pa je gleda svojim pametnim očima tako dugo, tako od srca, tako slatko...Neko čudno osećanje prosu joj se po celom telu, neka sreća i neka čežnja kako je do sad nikad nije osetila obuze joj srce, i najzad joj grunuše suze na oči, a sama nije znala za što. Na jedan mah učini joj se da nešto šušnu više nje; ona se trže iz svojih sanjarija, ubrisa suze i pogleda oko sebe, ali u bašti ne beše žive duše: i ona se opet zagleda u daljinu, zagleda se u klanac koji beše na drugoj obali jezera, baš prema Traunkirhenu, gde sad beše divno pogledati večernju rumen na prozorima jedne kule u klancu.Čija li je bela kula?...Ko to zna?...Možda kakvoga pustinjaka koji je omrazo na deo svet pa se nastanio na tome mestu da živi samo za žarko sunce i planinski hlad, za pitomo jezero i kršno stenje...Ali to ne može biti.Pustinjaci — kažu — žive u pećinama ili kolibama a ne podižu tako lepih kula...To mora da je kakvoga viteza kula, koji... sveta bogorodice, oni čini mi se jednom rekoše da je Ajzenau negde na gmundenskom jezeru?...Pa možda je u toj kuli... Ovde Ludgardu savlada to neobično osećanje, koje ju u isti mah ispunjavaše i blaženom srećom i gorkom tugom, pa zaboravi na sve, i pruži ruke prema kuli, a iz prsiju joj se ote lak uzdah: — Konrade, mili, mili Konrade! — — Ludgardo, sunce moje! — začu se na jedan put, i dve snažne mišice saviše se oko njenog vitkog stasa, a na usnama oseti vreo poljubac — prvi poljubac... Devojka samo što polako vrisnu, pa pokri dice rukama.Ona beše u naručju Konradovom. Dugo je trajalo dok se ti džinovski talasi, koje prvi sastanak i prvi zagrljaj uzburkaše u tom nedoglednom moru slasti i čemera, što se zove ljubav, toliko slegoše, da su Konrad i Ludgarda mogli razgovarati, da su mogli bar pokušati da iskažu jedno drugom šta su osećali, i koliko jedno drugom dragi behu. — Vidiš, devojko — započe najzad Konrad — ja sam vojnik, ja sam svoje celo detinjstvo proživeo u - bitkama, stojeći vazda uz moga baba, ja sam daleko putovao samo da nađeno priliku da pokažem svoje junaštvo i da se borim za našu svetu veru; junački je megdan bio za mene to, što za ribu voda a za ticu vazduh, pa opet, od kako sam u tvoju zenicu pogledao, anđele moj, ja sam sve to na stranu bacio da samo za tebe živim...Tvoj otac, moj car me zove u pomoć, da branimo zemlju od jezičnika, da umnožimo slavu našega oružja, i da stečemo sebi mestance u raju a ja sve to ne čujem, ja za sve to ne hajem...Nije da me moja stara hrabrost izdala; ko god se usudi da time tumači što nesam i ja pohitao na bojište, živoga mi Boga, ne će više na ovome svetu nijednu drugu misao pomisliti — ali ja ne mogu sad da ubijam kad svaki dah prsiju mojih, svaki kucanj srca moga hoće samo da ljubi; ja ne mogu da ubijam, kad mi je u duši taka tišina i sreća, da u svakom i najnižem sebru mome vidim brata moga, da bih svaki zračak, koji zadršće pod plavim nebom poljubiti hteo, da bi svako jagnješce koje putem pokraj mene prođe zaustavio da se igram s’ njime!Kako ću da ubijam ljude koje je Bog kao i mene stvorio, kad mi je svaki cvetak rođak kad se meni čini da su mi i tice i cveće braća rođena?.. — — Kaži mi, mili čoveče, ko si i šta si ti meni, da me takvo blaženstvo obuzima kad ti samo u oči pogledam, kad samo tvoj glas čujem?Ko ti je dao tu strašnu vladu nada mnom da istisneš sve druge slike koje je do sad moje srce nosilo, da me tvoja slika na svakome koraku prati, i da se nikakvim naprezanjem ne mogu da otkinem od slatkih lanaca u koje si me okovao?Konrade, dični viteže, ja te ljubim, ja te ljubim više no spasenje duše svoje, jer ja na te mislim i kad se Bogu molim! — i devojka se privi uz momka kao vitki hladolež uz ponosito stablo jablanovo. I tako se razgovarahu dalje obgrljeni čvrsto jedno s drugim, kao da su se bojali da ih kakvi zavidljivi podzemni dusi ne rastave.Svaka im je reč bila pesma u slavu ljubavi, svaki pogled, svaki pritištaj ruke, svaki poljubac beše sveta služba te večne tvoračke strasti, koja održava vasionu.Pred tim velikim praznikom duše ne padaše ni jednom na um da pomisle gde su, da pomisle da ih svaki trenutak iznenaditi mogu, i da time mogu zadati samrtnu ranu svojoj mladoj ljubavi.Šta je Ludgardi stalo da raspituje od kuda on na jedan put izniče kao iz zemlje, i kako je ušao u namastirsku ogradu, i da li ga je ko opazio, šta ona za to pita, kad je on samo kod nje, kad može da se sunča u svetlosti njegovih očiju, kad može da čuje da i on na nju nije zaboravio, da i on za njom tako isto gine, i da ih nikakva sila ovoga sveta ne će rastaviti. Mesec je već u velike bacio svoje srebrne mostove preko jezera, a Konrad i Ludgarda i ne pomišljahu na rastajanje.Na jedan put začu se na zidu, više onoga zaklona gde su njih dvoje sedeli, jedna kukumavka sa svojom jednolikom tužnom pesmom. Konrad skoči, pa poljubi još jednom svoju devojku u čedo, reče joj da mu to njegov paž daje znak da je neko ušao u baštu, i da to po svoj pridici nju traže.Ona istina nije ni kaluđerica ni isposnica, ali dokle mu je otac njen ne obeća za ljubu, ne treba da ih zajedno zateku. — Laku noć jagnješce moje!Laku noć! — — Bog ti u pomoć, živote moj! — — Još ovo, Ludgardice!Kad god pod noć ugledaš iz tvoje ćelijice upaljenu buktinju na altanu kule moje tamo u klancu, znaj da ću ti svagda tu noć doći u naručja, dična ljubo moja! — - Kukumavka na zidu stade nestrpljivija sa svojom pesmom.I ljubavnici mogahu doista već čuti lake korake kako škripe u pesku kojim behu staze nabijene. Još jedan poljubac, još jedan pogled, i za nekoliko trenutaka beše vitez prešao preko visokoga zida, a brzoruki paž smota dugačke lestvice kao da su od konaca a ne od lađarskih užeta, pa još imađaše vremena da po svima pravilima viteške učtivosti pozdravi damu svoga gospodara, i tek onda ga nestade sa zida. Ali i bilo je krajnje vreme, jer tek što nestade vraguljastog lica paževog sa zida, a iz džbunova se pojavi dugačka, mršava slika poštovane priorke (namesnice) traunkirhenskog namastira. — A, vi ste tu plemenita i hristoljubiva gospođice?Mi smo mislile, kad na petu molitvu ne dođoste u crkvu, da vas je kakva mala boljetica zaustavila u vašoj ćelijici; ali ja nađoh klet praznu kad za tim dođoh da upitam za vaše zdravlje, i tako se uputih ovamo, znajući da vaša smirena duša ljubi usmamljenost, u kojoj se može sa svim odati molitvi i pokajanju! — i prečasna gospa podiže svoje upale oči k zvezdanome nebu, a njeni dugački mršavi prsti propuštaše zrno po zrno od crnih koštanih brojanica. Ludgarda ništa ne odgovaraše, ona nije upravo ni čula šta je prečasna gospođa priorka kazala, jer u njenoj duši još je drhtao jek onih nebeskih melodija, koje za nju behu u svakoj reči Konradovoj, ona je jedva videla tu crnu sliku iz živoga groblja, njene oči behu još zasenjene bleskom „sunca“ njenog.Za to ona samo klimnu glavom, ali ne krenu očiju sa jezera, na kome kao da je tražila da vidi nešto ispod one tajanstvene koprene koju noć beše preko jezera spustila, i koju samo mestimice prekidaše mesečevi zraci kao kakve srebrne trake. — O moja plemenita i hristoljubiva gospođice od Štajera — započe na novo namastirska glava — znam ja te svečane trenutke u mladoj devojačkoj duši, kad je obuzme neki strah od grešnoga sveta, neka sveta žudnja za samoćom, gde je sama sa svojim stvoriteljem...E u mene su bili takvi trenutci, kad mi je šesnaest godina bilo, ali ja to onda držah da je grešna žudnja za putenom ljubavlju i ostalim svetovnim grešnim životom, jer onda me još ne beše umudrio milostivi spasitelj i veliki božiji ugodnik Sv. Benedikt! — Ovde priorka sklopi svoje ruke, nasloni ih na usta i promrmlja nekoliko kratkih molitvica — Pa tako je sad i s vama, drago dete.O, neka vas za vremena umudre svi sveci da zdravim očima čistoga duha pogledate po ovome niskome svetu koji se davi u svojim prljavim strastima, i da vam pokažu kakvo blago imate u svojim čistim devičkim prsima, kako biste ga mogli sačuvati ne oskvrnjena ni jednom grešnom pomišlju, i kako ne biste imali ništa da pokajete pre nego što biste se sa svim posvetili službi božijoj, ako je višnja promisao rešila da... — Ovde se pošt. priorka prekide sama u reči, i pažljivo gledaše u devojku da vidi kakav će utisak na nju učiniti to što je ona odavno spremala da joj pomene najpre iz daleka, dok ne bi došlo vreme da joj otvoreno predloži da se pokaluđeri. Devojka u taj mah ciknu od radosti.Ona je na onoj traci mesečine koja baš preko Konradove kule prosecaše jezero opazila jedan čamac kako pristade uz obalu, i videla je kako veći od one dvojice vozara koji sad izađoše iz njega maše maramom — pa kad je to videla ona skoči kao srna, zagrli zaprepaštenu priorku tako strasno kao da grli svoga Konrada, i šanuvši joj: — Sutra, sutra draga medena, šećerna gospo prijorko! — odleti kroz baštu namastiru... Pošt. namesnica dugo je sedela zamišljena na Ludgardinu mestu.- Hm... hm! — razmišljaše mudra gospa preturajući brojanice — moje nagoveštavanje uzbudilo ju je silno, to nema sumnje; sad samo ne znam, da li radosno, ili ona vrisnu što se uprepastila od te misli: da i ona postane kaluđerica?To ćemo videti.Na svaki način ne treba stvar prenagliti, jer bi namastir grdno mnogo izgubio kad bi proigrao takvu potporu, koju nam je očevidno sam Bog poslao.U ovako burnim i teškim danima prava je blagodat, kad među posvećenim i obučenim sestrama ima jedna koja je, kao Ludgarda, bliski rod skoro sa celom moćnom velikom vlastelom, pa može u svako doba pribaviti crkvi i kćerima božijim u njoj svaku zaštitu...A kad Bog pozove staroga grofa Otokara na istinu, onda sve, njegova dobra, svi zamci i kule, sve zemlje bi hiljadama podajnika s tolikim vazalima, pripale namastiru u kome bi njegova jedinica ćerka bila rukopoložena — i prečasna gospa sklopi na novo svoje koštunjave ruke, da se još jedan put pomoli Bogu — S sveti Benedikte, ugodniče božiji, o štedri zaštitniče našega namastira i veliki osnovatelju našega bogoljubivog reda, moli Boga za nas, i umudri me kako da nosim ovo novo breme koje je višnja promisao položila na moja slaba ramena, i kako da pridobijem svetoj crkvi ovu izgubljenu ovčicu, koja u svojoj tami i neznanju možda samo na svetske slasti i grešan život misli, kako da u njoj pridobijem još jednu dostojnu nevestu našega spasitelja Isusa Hrista! — Ovde poćuta nekoliko trenutaka u tom smernom položaju, za tim načini tri patentička krsta palcem i to na čelu, na ustima i na usahnulim prsima, uzdahnu „Amin“ pa ustane i uputi se polako u namastir. — — Konradov paž beše hitro potresno momče.On je posle tog večera mnogo, mnogo puta prevezao svoga gospodara preko jezera i nazad a da ih ni jedno neposvećeno oko ne opazi.Ali jednu noć, tek što je Konrad sišao preko baštenskog zida i seo u svoj čamac, s kojim ga je paž obično čekao u jednom skrivenom zalivu iza namastira — učini se obojici da začuše korake na obali.Postajaše i poćutaše malo — ne čuje se ništa, samo vetrić ljuljuška krune lisnatoga drvlja u bašti.I oni se otisnu od obade.Ali tek što su jedno dvadeset puta zahvatili veslima, opaziše na kamenu jednom, baš na onome mestu odakle su pošli, jednog ritera, svega u teškom gvožđu s vizirom na licu, i sa lukom u ruci.Riter najpre podiže svoju pesnicu preteći, pa onda položi luk s tetivom — jedan zvizg — i strela se pobode u čamac baš do Konrada. — Dosta dobro gađa pašče jedno! — reče Konrad pa istrže strelu iz daske i stade je gledati. — Dobra strela, pa još otrovana... — i njegove se oči upiše čisto na onome kamenu gde još stajaše tajanstveni strelac. Paž je grabio što je mogao življe, s oba vesla, ali pri svem tom nije mogao da se ne osvrne.Još jedna strela zviznu pored pažove ruke pa prodre u vodu, poprskavši njegov svileni gizdavi vams. — Gospodaru, reče na jedan put paž okrenuvši se Konradu — ono je Kurt grof od Štajera! — — Jeste, sokole, i ja sam ga sad poznao, po onom njegovom tromom hodu! — i Konrad gledaše za sumornom slikom, slikom svojega suparnika, dokle se ne izgubi iza namastirskog zida i šume. I doista nisu se prevarili.To beše glavom sestrić Otokarev.Evo kako se to desilo da Kurt u to doba bude na traunkirhenskoj obali. On je počešće iz Orta dolazio Ludgardi u pohode, k’o bajagi da joj donese glase od oca, koji se već u velike borio s neprijateljem, i na sve strane pobeđivao, a u samoj stvari dolazio je da je pridobije za se.On istina beše takav razvratnik kome nije moguće zavoleti devojku sa svom snagom svojega srca, jer u tih ljudi srce nije jedan nerazdeljiv adiđar, koji se samo jednom pokloniti može, već gomila sitnoga, novca kojim oni kupuju toliko ženskih srca koliko im je drago — ali opet Ludgarda beše tako lepa da bi njene draži rasplamtile i još grđe propalog sladostrasnika nego što beše Kurt.Osem toga on beše u poslednje vreme prokockao svoje poslednje dobro, tako da sad nije imao ništa više do konja i oružje, a kad bi dobio Ludgardu za ženu, on bi opet bio jedan od najbogatijih vitezova rimskoga carstva. Pošto mu sva okolišenja i kušanja ne pomogoše, danas beše došao Kurt u namastir da izigra i poslednju kocku.Čim osta na samo s Ludgardom, on je odmah upita: — Moja lepa Ludgardo, kaži pravo, bi li pošla za me? — — Pre bi se venčala s mračnim grobom, nego što bi pošla za te, čumo devojačka! — i ona se s gnušanjem okrenu od njega. — A za što to, kruno devojačka? — reče Kurt zadavljenim glasom, a iz očiju mu sevnu pakleni oganj, pa je zgrabi za ruku tako silno da je vrisnula od boda, a vez koji držaše u ruci pade na pod, pa se rasklopi, i pokaza divno izvezen grb ajzenauski. Kao munja senu Kurtu jedna misao kroz glavu. — Aha, golubice, rad ovoga jastreba — i Kurt stade svojom kaljavom nogom na taj dragoceni, zlatom i biserom izrađeni, grb — rad ove kukavice odbija se moj grofovski orao? — i u njemu usključa uz ostale gadne strasti još i sva mržnja, koju je od turnira gajio prema tome „deranu“ koji je njega pobedio. Devojka skoči kao zgranuta, pa sa snagom koja bi dovoljna bila za kakvog viteza, odgurnu Kurtovu telesinu, i podiže svoj vez sa zemlje. — Jesi čuo, junače na jeziku?Da se nesi više nikad usudio da mi pred oči izađeš, jer imena mi božijega, može te skupo stati — i ovde Ludgarda pokaza oštar vrh jednoga noža koji joj beše sakriven u nedrima — a za sramotu koju si naneo viteškom grbu muža moga, za nju ćeš na drugom mestu skupo platiti! — — Muža tvoga? — ciknu Kurt — zar smo tako daleko, bludnice moja?E, onda zapamti ovo, mila Ludgardo!Ne moja žena, kao što sam ti ja u lakovernosti i poštenju ponudio, već moja naložnica ćeš biti, tako mi raja i pakla i tako mi ponositoga orla na grbu štajerskom! — pa za tim jurnu iz ćelijice na polje, a ostavi Ludgardu samu usred tako čemernih osećanja kakvih jadno devojče celoga života nije osetilo. — Kurtu je sad bilo prvo da se uveri da li Konrad dolazi tajno u namastir i kojim putem.S toga je taj ceo dan proveo pred namastirom stražareći celom obalom i oštro motreći na ajzenausku stranu.Ali pri svem tom nije mogao ništa opaziti, tako je vešto umeo Konradov paž da okoliši i da se u senci drži.Na posletku, u neko doba noći, videći da ni u jednoj kleti nema žiška ni kandila upaljena, i da ceo namastir u velike spava, krene se i on mrtav umoran kući; u taj mah začuje vrlo blizu gde jedan lanac zveknu, a odmah za tim veslanje.On se namah vrati, ali dok on dođe do kamena odakle se mogao videti zaliv, čamac beše već prilično odmakao u jezero.Kurt posla za njim dve strele, i ako bi njemu samom žao bilo da je svoga protivnika pogodio, jer sad pošto je znao da je Ludgarda put njegovom srcu, sad je hteo kap po kap da srče groznu osvetu, koju je danas smislio sagorevajući u svome gvozdenom odelu pod vrelim zracima letnjega sunca u po dne — sad je hteo da mu kao divlja zver raščupa srce, pa da u iskrzanu ranu sipa kan po kap najstrašnijeg otrova koji samo uzmogne pronaći ili izmisliti. Na krilima tih crnih misli došao je Kurt oko po noći u Ort.Vratar koji ga je na kapiji dočekao, reče mu da ga u njegovoj sobi još od sinoć čeka nekakav čovek, koji se kaže da je glasnik grofa Otokara.Kurt ustrča uz uvijene basamake na kulu, i ako mu noćas ni malo nije bilo do trčanja, ali od toga kako stoje stvari na bojnom polju, zavisili su svi planovi koje je danas premišljao.On zaista zateče u svojoj sobi herolda ujakovog. — Koje dobro herolde? — zapita ga Kurt dokle mu sluge raskopčavahu i skidahu teški oklop i pancire — šta radi moj plemeniti ujak?Razgoni li još besne horde antihrista Huna? — — U slavu božiju, i u carevu zdravlju, nema više ni jednog bezbožnika na našoj blagoslovenoj zemlji.Pobeditelj od Sigensbaha pokazao im je još jedanput da njima ne može biti stanka na ovoj divnoj zemlji koju pokrivaju krila carskoga orla, i to, sad im je tako pokazao da se ni njihovih unuka unuci ne će usuditi da prekorače granice rimske imperije! — — To se grof Otokar već vraća sa svojega slavnog pohoda?Možda će sutra prekosutra i on stići? — Oba ova pitanja tako silno i tako čudnim glasom izleteše na Kurtova usta, da herold nikako ne mogadijaše da u njima vidi radost ili prijatno iznenađenje. — Moj uzvišeni Gospodar — odgovori herold — otišao je s bojnog polja pravo caru da pred njegovim prestolom položi trofeje koje je zadobio, pa će tek onda pohitati u naručja svojoj kćeri i svome sestriću, a za sad vam po meni šalje ove dve sitne knjige. — I Herold izvadi ispod vezene kecelje od crne čohe koja mu pokrivaše prsa i trbuh, dva parčeta pergamenta, savijena svako za se u trubu, i vezana svako osobitom vrpcom. Kurt zgrabi pergamente, trže podvezice i čisto je gutao nekoliko vrsta koje behu crvenom i crnom bojom našarane.Njegovo lice sinu od radosti. — A! — reče za tim pruživši se na postelju i još neprestano držeći pergamenat rasklopljen kao da ne može da ga se nagleda. — Pa to ka’ da nije pobeda tako olako zadobivena, kao što se meni u prvi mah do tvojim rečima učinilo? — — Nije plemeniti viteže, ali što su silniji i strašniji neprijatelji, što ih je teže savladati to je i slava pobediočeva... — Ovde Kurt upade heroldu u reč: — Štedi tvoju mudrost za drugi put herolde, pa mi pričaj kako je išlo u poslednjoj velikoj bitci, i šta je sa tom zakletvom o kojoj mi ujak piše! — Herold ga samo pogleda sa strane, ali nije imao kud već proguta svoju srdžbu, pa odgovori: — Kako zapovedaš, mladi grofe štajerski.Mi smo onu noć iz ubaha napadnuti sa sviju strana, kad se ni čemu nadali nesmo, i to napade neprijatelj sa novim odmornim četama, koje mu to veče behu upomoć stigle, kao što posle saznadosmo.Naši su ljudi bili mrtvi umorni, popadali oko logorskih ognjeva i tako tvrdo zaspali da su se tek onda probudili kad je neprijatelj već bio prodrъo u srce našega stana.Krajnja zabuna i očajanje obuze našu vojsku, i da grof Otokar nije na svojoj aždaji proletao s jednoga kraja bojišta na drugi, te tako čete svojom ličnom hrabrošću kuražio i na novo u bojni red stavljao — Bog zna šta bi u prvi mah bilo!Ali ni to nije moglo na dugo da održi ljude na okupu, naše vojvode i vitezovi jedan po jedan padoše, a našega sedoga gospodara izdadoše stare kosti tako da se jedva u sedlu držao, a kamo li da bi mogao na sve strane stizati i potpomagati.Tako stade i on gubiti uzdanje da će taj dan ostati naša pobeda; ali pri svem tom nije hteo još da zapovedi da se trubi suzbijanje i prelazak preko reke, koja je još u našim rukama bila, nego u sred fijukanja otrovnih strela oko njegove glave, skide šlem, pa podiže ruke k nebu i stade se na glas Bogu moliti, tako da nas je stotinama čulo tu molitvu; „Veliki svemogući Bože, saslušaj molitvu vernoga roba tvoga Otokara, ne daj da poganici pogaze i pobede danas svetle zastave sa znamenjem krsta, na kome je tvoj sin izdahnuo; ne daj da ova bitka ispadne u korist ovih skotova koji ne će da znaju za tvoje sveto ime i koji će oskvrniti sve crkve i namastire u ovoj zemlji, koja ti se danas na moja usta moli.Ako ti treba žrtava, da se uveriš o našoj ljubavi, ne daj da antihristi toliku nevinu decu pokolju, pa ja se evo zaklinjem spasenjem duše moje, da ću ti tu ljubavnu žrtvu prineti iz moje sopstvene kuće, i da ću, ako nama pokloniš pobedu, najdražu granu na starinskom stablu moje vlasteoske porodice ukinuti daje položim na oltar tvoje svete crkve.“ I od toga časa, čestiti grofe, kao da su se na našoj strani borile sve nepregledne nebeske vojske heruvima i seravima, jer naši neprijatelji, i ako ih je u taj mah bilo skoro dva put toliko kao nas, stadoše begati kao sam nečastivi (daleko mu lepa kuća) kad mu se pokaže znamenje krsta, i za kratko beše sva grdna vojska hunska pobijena, i na njenome mestu stajahu sad bregovi pustoga oružja, isakaćenih bezbožnika i konjskih lešina! — Je li doista onako izgovorio zakletvu moj svetli ujak, kao što ti reče? — zapitaće Kurt rastrojeno, i tarući čelo dlanom. — Od reči do reči, grofe štajerski, ja bih se mogao na sv. jevanđelje zakleti da je tako bilo! — odgovori herold. — Dobro je.Sad idi pa se odmori.Sa zorom da si na nogama.Mi moramo u namastir traunkirhenski da plemenitoj gospođici saopštimo volju i zakletvu njenog plemenitoga baba.Jer nema sumnje da je grof Otokar sa onom zakletvom mislio da svoju jedinicu kćer dade u kaluđerice... — — I mi svi tako protumačismo tu zakletvu našega Gospodara, jer u njega nema više dece.Za to nam je svemogući tvorac nebeski i podario pobedu, što je tako velika žrtva od srca i prave ljubavi podnesena na oltar! — Kurt mahnu rukom i time otpusti herolda.Čim se jek od njegovih koraka niza stube izgubi, Kurt otvori i onaj pergamenat, koji je bio za Ludgardu. — Prekrasno... prekrasno...Ta da sam mu ja sam birao reči ne bi bolje napisao...Aha lepa veštice — šta ćemo sad?Sad nema nigde izlaska, sad moraš ili živa u grob ili u moja naručja...Ja mislim da bi ti kod mene toplije bilo...Ha, ha, ha! — i on ustade s postelje pa uzbuđeno šetaše od jednoga kraja sobnjega do drugog.Najzad zovnu starešinu one čete vojnika što je s njime ostala u Ortu i Gmundenu da se na nevolji nađe kćeri grofa Otokara, pa mu zapovedi da sutra u jutru bude sa svojim ljudima na okupu, i da pred zamkom čeka dalje naredbe. Sutra dan, tek što je sunce pozlatilo snežne vrške Traunštajna, beše grof Kurt sa heroldom i sa svojim vojnicima pred kapijom traunkirhenskom, pa pošto je na sve strane, oko namastira namestio jake straže i zapovedio da mu odmah jave čim bi opazili da se s druge obale, osobito od ajzenauske strane otisne kakav čamac — uđe na dvor namastirski i grmnu bledoj kaluđerici koja beše promolila glavu kroz rešetku, šta ne otvara vas dan. I druge teške gvozdene vratnice škripnuše u svojim zaьrđalim baglamama, i Kurt jurnu kao besomučan unutra.Pošto je s priorkom samo nekoliko reči progovorio, i ostavio joj herolda da joj ovaj potanko ispriča rad čega su došli, uputi se žurno u Ludgardinu ćeliju. Devojka se stuknu i pogleda kao da je na kakvu zmiju zgazila...Ruka joj čisto nehotice polete njenom poslednjem pribežištu od surove sile — nožu u nedrima. Kurt se zaceni sotonskim kikotom. — Nemoj tako žustro — anđele moj!Saslušaj najpre roba tvoga.Pre svega evo ti jedna sitna knjiga od oca.Hoćeš da sama čitaš, ili da ti ja čitam, golubice bela? — Ludgarda mu istrže pergamenat iz ruke pa stade čitati.Na jedan put joj stadoše ruke drhtati a slova se pomešaše, ona posrnu, no srećom beše blizu jednoga sto’ca, pa se za nj prihvati.Lice joj beše belo kao kreč, a iz očiju se prosipahu munje na nečastivo lice Kurtovo.Prsa joj tako silno odskakahu da jedva posle nekoliko trenutaka beše u stanju da promuca ovo nekoliko reči: — Ovo... nije nikad moj otac napisao...Ovo je porod tvoje paklene duše!... — Kurt ustade smejući se, otškrinu vrata na ćelijici, pa joj pokaza herolda Otokareva koji na sred dvora razgovaraše živo sa priorkom. — Ti dobro poznaješ onu poštenu dušu, ti znaš da će on pre izgubiti glavu nego što će kakvu laž reći.On će ti još mnogo više ispričati nego što kaže babova sitna knjiga! — Ovde izdade devojku sva snaga; ona pokri lice, pa briznu u plač, i kroz njeno gorko jecanje čulo se samo: „Konrade, Konrade moj!“... — Zovi ga koliko hoćeš, tog sramnog milosnika, tog sebra među vlastelom, ali ga bogme ne videše tvoje oči lepe, dok je moje glave na ramenima. — I zapenušeno zvere zgrabi Ludgardu za ruku pa je dovuče do prozora, rasklopi oba krila tako silno da bojadisana stakla u oknima prsnuše u komade, pa joj onda pokaza svoje vojnike. —Vidiš li te česte straže.Toliko ih ima svud oko namastirskog zida, i tvoj milosnik morao bi imati krila, ako bi hteo da ti ipak dođe.A pre nego što bi sebarski vitez ajzenauski mogao da navrbuje toliko junačkih mišica da prokuša otmicu, tvoj će otac biti ovde, i onda moraš u kaluđerice, ako ne ćeš, da te na svojoj samrtnoj postelji prokune što si učinila da pogazi zakletvu, kojom se zakleo u najstrašnijem trenutku života svoga, i što si mu proigrala večno blaženstvo na onome svetu, koje je on jadnik tako bogougodnim životom na zemlji davno zaslužio!.. — Ludgarda je osećala kako joj se gvozdene kandže toga čudovišta sve više i više stežu oko grla, i ona pade kao ubijena pred njim na kolena, grčevito stegnute ruke klonuše kao odsečene niz telo, a blede usne prošaptaše. — Milost, milost! — — Aha — reče Kurt sa zadovoljstvom — puziš li već ka krstu? — pa za tim je stade milovati po licu. — Vidiš, jagnješce belo, grehota bi bilo da ove sočne ruže, ovi punački obraščići uvenu u vlažnim zidinama namastirskim, da te lepe plave oči izgube svoj sjaj u onome večnome mraku, grehota bi bilo da ovu dugačku, mekanu, svionu plavu kosu postrigu i bace na bunjište...Grehota bi bilo da ovo vitko telo uviju u one gadne crne mantije...A od sviju tih grehova može te spasti samo jedna reč: reci, da si moja, reci da smo se venčali pre nego što je do nas došao glas o zakletvi oca tvoga, pa si spasena i otac će te blagosiljati što si ga izbavila od te grozne dužnosti da svoje sopstveno dete žrtvuje....Budi moja, lepa, lepa ženo! — i u poslednjim rečima planu sve što je zaostalo od prave strasti u razorenom isporčenom srcu sladostrasnikovu, a njegove se ruke obaviše oko Ludgardinog stasa. Devojka vrisnu kao da ju je sam pakao zadahnuo svojom jarom, pa prikupiv svu snagu koju je još imala, istrže se iz njegovih ruku. — Ti lažeš, izmete i nakazo ljudska, nije samo u tome spasenje, ima još načina kojim se mogu spasti i tebe i namastira! — i Ludgarda sklopi ruke na prsa kao da hoće još bolje da prikrije oštrice koje će je sviju muka oprostiti. - Jednim skokom beše Kurt pred njom, razdera joj haljinu i košulju na prsima, pa joj ote nožić iz nedara. — A šta ćemo sad, bela curo? — šanu joj za tim podignuvši nož u visinu; al’ odmah mu pade na um da se ona može na hiljadu načina i osem noža ubiti ako ushte, za to joj baci nož pred noge, pa samo reče: — Ali ja sam budala.Ubij se, ako hoćeš, ti znaš kako je na onome svetu onima koji sami sebi život uzmu! — Ludgarda se zgrozi od ovih reči.Pred oči joj izađoše one strašne slike koje je ona skoro u svakoj crkvi i namastirskoj videla, i na kojoj su naslikane sve muke na koje bacaju u paklu velike grešnike.Te slike oduzeše joj i poslednje naprezanje da se održi na nogama, pred očima joj stade svetlucati, u ušima joj stadoše zvoniti neki čudni nepojamni glasi, soba se stade oko nje okretati, i jadno devojče se stropošta bez svesti na patos. Zverske želje razbuktaše se u prsima zlikovca kad pogleda na ono lepo, polunago telo koje bez ikakve obrane ležaše pred njegovim nogama...On jurnu vratima da ih iznutra podupre, ali — u taj mah uđe prečasna gospođa prijorka sa još nekoliko sestara, jer one behu čak na dvoru čude vrisak Ludgardin, pa pohitaše da vide šta je. Kaluđerice se skameniše od čuda kad ugledaše u kakvome stanju leži na podu — ćerka Otokareva!... — Plemenitu gospođicu kao da nije obradovao glas o bogougodnoj zakletvi oca njenog.Ona stade čupati kose, cepati svoje ruho, i najposle pade u nesvest od silne tuge... — odgovori Kurt s osmehom koji je trebalo da iskaže preziranje, ali koji mu ni malo ne ispade za rukom. Kaluđerice se zgledaše, ali ni jedna nije smela da posumnja u ono što kaže grof Kurt od Štajera, pa ga za to mahnuše, pa prionuše oko sirote devojke da je sebi povrate, što im brzo ispade za rukom.Pošto se Ludgarda oporavila, i pošto i sama prijorka ostade kod nje, morala je jadnica da sluša čitav niz predika, koje je prečasna gospa prijorka sastavila dok je još sama na svoj račun spremala se da je obrlati na pravi put spasenja, dokle još ni slutiti nije mogla da će u samome grofu Otokaru steći saveznika...Ali sve zabadava.Ludgarda nije ni slušala, ona nije ni čula s kakvim je oduševljenjem priorka pričala o bogougodnim pustinjacima Mesopotamije, koji su ceo život proveli u trećem stepenu pustinjačke sirotinje (t. j. nesu hteli da imaju nikakvog imanja, ništa što bi svojim nazvati mogli) i koji su — da bi što više spasli dušu svoju — zajedno s ostalom stokom pasli travu, i išli goli kao i prvi ljudi pre greha; ona nije ni čula priče o svetim ugodnicima božijim koji su po vas dan kamdžijama šibali svoje grešno telo da mu se tako ne priželi ništa od ovoga sveta, nego da se neprestano sprema za onaj bolji tamo gore, i t. d. Sve za badava.Ludgarda nije htela ni da čuje ništa o kaluđerstvu.Jedva pristade i na to da obuče isposničko ruho, i da počne primati pouku od priorke o pozivu i dužnostima kaluđeričkim, kao što joj otac u pismu izrično zapovedaše.Sirotica je jedva čekala da se jednom svrši ona dugačka besmislena ceremonija, u kojoj je postala isposnicom, pa da jedan put ostane sama, da jedan put dušom dane.Ali tek što je dovedoše do njene kleti, tek što se stropoštala na svoju postelju da se sita naplače, škripnuše vrata na novo, i jedna kaluđerica uđe polako pažljivo osvrćući se, i pažljivo vrata zatvarajući. — Pa zar još nije dosta — uzdahnu Ludgarda — ta šta hoćete još od mene za ime Boga? — Ali kaluđerica ne reče ništa, već metnu prst na usta; dođe do prozora, pa promolivši glavu na polje pogleda na sve strane, pa se onda vrati zaprepaštenoj devojci koja ju je merila od glave do pete.Prvo beše joj lice poznato, a drugo mogla bi se zakleti da je nije kao kaluđericu videla, bar ne u traunkirhenskom namastiru. Kaluđerica se duboko pokloni pred Ludgardom pa otpoče, malo zbunjeno, govoriti. — Oprosti mi, svetla gospođo, što u ovakav čas usudih se da prerušen do tvoje ćelijice prodrem... — Ludgarda skoči sa postelje čim začu taj poznati glas. — Ti si verni paž mojega Konrada? — — Jesam, svetla gospođo moja, i samo u njegovo ime mogao sam se usuditi da pred tvoje lice izađem.Ja sam na vreme saznao kolike će straže biti postavljene oko namastira, pa kako nije moguće da gospodar i dalje prelazi noću amo, ako ne će da mete na kocku tvoj i njegov život bez ikakve koristi, to je mene poslao da mu čestita ljuba u sred ovolikih neprijatelja ima barem jednog vernog slugu na koga se pouzdati može.Osem toga ako valjadne što preduzimati, ja ću prenositi glase tamo i ovamo a da se neprijatelji ničemu ne dosete.Šta se danas ovde dogodilo, i kakvi su glasi stigli od slavnoga grofa Otokara, ja sam sve pobeležio i sve poslao u Ajzenau po pouzdanim ljudima iz Gmundena, kuda ću ja svaki dan odlaziti pod izgovorom da imam tamo nekoliko bolesnika da negujem.Jer — i to ti moram kazati — ja sam se prijorki kazao da sam kaluđerica od reda milosrdnih nudilja, kojih nema nigde blizu namastira, i da bih želela da se koju nedelju odmorim u ovom domu božijem, dokle ne prikupim nove snage za moje dalje putovanje! — Ludgardi se napuniše oči suza. — Jadno momče!A znaš li šta te čeka, ako te uhvate da je to na tebi samo maškara? — — Čeka me smrt.Ali šta je meni do toga kad mogu samo za moga gospodara i prijatelja, kad mogu za njegovu dičnu ljubu da poginem? — i paž htede da celiva skut od haljine Ludgardine, ali ona mu pruži ruku: — Hvala, po sto puta hvala, dobro srce!Ali sad je već dockan.Idi i ti otpočini.Sutra ćemo se razgovoriti o onome što nađemo da je najbolje učiniti! — Paž kleče na jedno koleno pa poljubi Ludgardi ruku, za tim se još duboko pokloni i ode iz ćelijice, tako isto tiho i nečujno kao što je došao. — Prođe nekoliko dana posle ovih događaja.Straže, su oko namastira stajale onako isto kao što ih je Kurt prvi dan razredio, samo što ih mladi grof ne obilažaše tako često.One su oštro pazile na sve strane i niko nije smeo u namastir bez osobitoga dopuštenja.Samo smerna i duboko pognuta kaluđerica od reda milosrdnih sestara nudilja, koja beše u gostima u namastiru, smela je kad je god htela ući i izaći, jer ona je u Gmundenu imala mnoge bolesnike da gleda.Tako je Konrad svaki dan dobivao potpuna izvešća o svemu što se događalo u zidovima Traunkirhena, i mogao je upotrebiti trenutak koji mu se kao najudesniji javi, da spase ljubu svoju iz neprijateljskih kanadža.On je u svojim porukama navaljivao da se ne čeka dok Otokar dođe, ali Ludgarda mu je odgovarala da ona ne veruje da će je otac, kome je ona sve na svetu bila, naterati silom da se pokaluđeri, i da se ona tvrdo uzda umekšati njegovo srce ako je doista u njemu nikla ta strašna odluka, i ako nije cela stvar samo intriga Kurtova.Tek pošto se uvere da nema više očinske ljubavi — poručivaše mu devojka — tek pošto vide da nema drugog spasenja, onda će da begaju u svet.Konrad nije imao kud.I on pristane da se i to poslednje pokuša, pa ako ne pomogne ni to — onda otmica, pa makar znao da će ga cela carska vojska goniti, pa makar se rad nje morao tući sa celim svetom. Ali dani promicahu a o dolasku Otokarevu u Traunkirhen ni traga ni glasa.Stade teško viteškom Konradu u pustoj kuli, u kojoj sada ne behu ni njegove sluge, jer mu paž beše u namastiru, a ostale momke beše rasturio na sve strane prijateljima i vitezovima za koje znađaše da ne žale založiti svoj mač pa i samu glavu gde se radi da se spase dama jednoga viteza, i po katkad mu se činilo da će se razboleti od teške srdžbe i žudnje. Tako leškari Konrad jedno posle po dne na travi pred svojom kulom i gleda nepomičnim pogledom preko jezera, tamo gde se puna sunčana zraka odbija na oružju i oklopima njegovih dželata...„O devojko, za što mi tvoja molba udara tako teške lance na ruke, a ja bih tim bezdušnim najamnicima pokazao, ko je Konrad od Ajzenaua!“...Ali stisnuta pesnica, koju beše podogao preteći, klonu opet na zelenu travu..... — Zdravo da si viteže ajzenauski! — začu se nekakav hrapav glas iza njega. Konrad se okrenu i vide pred sobom sa svim nepoznata čoveka sa neprijatnim ali dosta junačkim izgledom.Lice mu beše išarano ožiljcima, pa i desno oko beše izgubio u tim bojevima, koji ostaviše tolike tragove na njemu, jer i ono beše vezano crnom maramom.Dugačka i gusta brada riđe boje, spuštaše se preko oklopa na prsima koji beše zajedno sa šlemom dosta nezgrapno načinjen tako da izgledaše kao da nesu za sadašnjeg gospodara kovani, i na kojima se takođe mogla videti dosta udubljenih i iskrivljenih mesta, gde su teški buzdovani udarili.Leva mu ruka beše na krstaškom balčaku dugačkoga mača, a u desnoj je držao bodljikav buzdovan na kome se crvenila rđa i osušena krv. — I ti mi zdravo, neznani junače.Koje te dobro k meni dovede? — Kazaše mi ljudi da tebi trebaju momci koji umeju vladati oružjem, na kako se eto svrši krajina s Hunima, ja dođoh da se kod tebe najmim u službu ako me ushteš primiti! — Konrad ga pažljivo pogleda od glave do pete. — Kako ti je ime, i odakle si? — Zapita za tim. — Ime mi je Hinc, a rodom sam iz Švarcvalda! — — A jesi li još čemu vičan osem teškome buzdovanu i oštrome maču? — —Razumem se nešto i oko konja, a valjda bi se za nevolju umeo naći i u viteškom lovu.Bar vitez od Štajntala kod koga sam služio pre ove krajine, i koga sam svagda u lov pratio beše sa mnom zadovoljan! — Konrad usta kod ovih reči Hincovih.Kako da njemu ne padne na pamet planinski lov, nego čami kod svoje kule kao kakav zatočenik. — Pa hajd’ da ogledamo, Hince, pristajemo li jedan drugome.Otiđi u konjušnice pa opremi za obojicu konje.Dečak će ti jedan kazati kojega konja ja najradije jašem. — I Konrad pruži ruku svome novom sluzi.Ovaj zakači buzdovan o balčak, skide crnu gvozdenu rukavicu koja dosezaše skoro do lakta, pa se rukova s Konradom i ode u kulu.Da vitez ne beše danas tako rasejan, on bi opazio da ruka Hincova ni malo ne odgovaraše surovom i nezgrapnom licu, nego šta više mogla bi se uporediti sa rukom ma kakog gospodičića koji nije naviknut na teške poslove. Posle po sahata izvede Hinc opremne konje, i oboje uzjahaše, pa se uputiše uzanom stazom između Traunštajna i jezera.Konrad je pri polasku ostavio vrataru razne poruke ako bi ga potražio kakav prijatelj iz Gmundena dok se on ne vrati iz lova, ali Hinca kao da taj razgovor ni malo ne zanimaše.On je dodavao gospodaru oružje, a posle se zamahao oko svoga konja. Na lovu imao je Konrad prilike da pozna Hinca sa mnoge ruke.On je gađao ne može biti bolje, skakao je preko najstrmenitijih mesta i održavao se na konju i uza onake strane gde je Konrad obično silazio s kova.Kad se već nije moglo dalje jahati, vezaše konje za jedan hrast u dobrom zaklonu, pa onda opučiše peške u planinu.Pa kako je razgovoran bio Hinc!Koliko je on znao starinskih pesama o strašnom vitezu Sigfridu, o njegovoj ženidbi i smrti, koliko je znao pričati o riteru s gvozdenom rukom!Pa kakav je šaljivčina bio taj čudnovati Švarcvaldac!Bilo je trenutaka gde je Konrad zaboravljao na ceo svoj jad i čemer, na celo očajanje koje ga moraše obuzimati pri svakom pomislu na najbližu budućnost — i on se smejao od svega srca.Tako je Hinc za nekoliko sahata uzeo na juriš srce svoga novog gospodara, i kad se pod noć vratiše kuli, pa mu Konrad predavaše uzde, potopša ga po ramenu reče: — Ako sam i ja tebi u volji, moj vredni Hince, kao što si se ti meni dopao, onda se ne ćemo tako lako rastati, nas dvoje — a? — I tako osta Hinc u službi Konradovoj, i kako koji dan sve miliji postajaše svome gospodaru, tako da mu je mnogo i kroz prste gledao, jer ne prođe nekoliko dana a mlađi doneše Konradu da njegov novi momak često krišom izlazi iz kule, te po celu noć ne dođe.On ga zovne preda se pa ga stade ispitivati.Hinc pocrveni, pa stade zbunjeno mucati, na posletku priznade da ima u Gmundenu ljubavcu, pa k njoj odlazi.Više ga Konrad nije ni pitao.Njemu se osobito dopadalo kad je čovek iskren. Tako prođe čitav mesec, od kako je Ludgarda postala isposnica, čitav mesec teških muka za koje nema reči, al’ koje moraše da podnesu ljubavno srce Konradovo i njegove ljube.Na posletku osvanu i žuđeni dan koji će odlučiti njihovu sudbinu, kucnu taj davno čekani čas, koji izgledahu svi s takim jednakim nestrpljenjem a s onakim raznim osećanjima i uzdanjima.Svi glasnici koje stari vojvoda beše poslao do toga dana javljahu podudarno da će grof Otokar od Štajera, licem na Lipštatsontag stići u Gmunden, i svetina koja se iz sviju strana skupljaše na taj narodni praznik, beše ove godine tri puta mnogobrojnija jer je svakoga mamilo da vidi najslavnijeg carevog vojvodu sa njegovom sjajnom svitom najodabranijih vitezova, da vidi veliku paradu s kojom se opština gmundenska odavno spremaše da ga dočeka, da vidi kako će traunkirhenskn namastir dočekati svoga štedrog ktitora, koji u svojoj bezgraničnoj ljubavi eto dolazi da svoju jedinicu posveti veri Hristovoj i svetoj službi božijoj... U oči toga dana beše Hinc nešto veoma snužden.Pita ga gospodar za što je neveseo. — A kako ću biti veseo, kad eto sutra je najveći praznik onih što se miluju, a ja ne ću ni videti svojega zlata, kamo li provesti ceo dan s njome! — Beše smešno čuti take ljubavne uzdahe od ćoškastog, ružnog i prilično u godinama vojnika.Konradu se i nehotice razvukoše usnice pa reče: — A za što golube moj?Ko ti brani da vas dan sutra budeš s tvojom dragom? — Hinc razrogači oči: — Pa ja mišljah da ću morati neprestano kraj tebe ostati kad sutra odeš na doček vojvode Otokara? Konradovo se čelo napušti: — Ja ga ne ću dočekati.On se srdi na me što mu nesam došao u pomoć sa svojim ljudima protivu Huna, — a ja opet ne ću da mu kazujem šta me je zaustavilo...Ako je to, ti možeš slobodno provesti dan gde ti je drago, samo sutra na veče da si u kuli, jer možda ćeš mi trebati!... — Hinc u malo nije zagrlio svoga gospodara od teške radosti, pa onda odlete niz kulu kao momče od dvadeset leta. Sutra dan ožive Gmunden kao kakva primorska varoš.Sa sviju strana jezera zabeleše se jedra na čamcima.Nebrojeni čamci i lađice pristajahu pred trgom gmundenskim na kome je čisto vrilo od silnih gostiju.I sve to beše u najlepšem stajaćem ruvu, i staro i mlado.Ono istina mnogome momku i mnogoj devojci nije stalo toliko do tog Otokara, ali danas je Lipštatsontag, ( Lieb’bestättigumgssontag ) , pa ko se ne bi nakitio što može biti bolje!A znate kakav je to praznik?Njega nema ni u jednom kalendaru, ali živi u našem narodu po ovim krajevima i dan današnji, dakle daleko preko hiljadu godina.Na taj dan se iskupe svi momci i devojke koji se miluju a ma rad kakvih uzroka ne mogu da se venčaju, pa žive onako kao što se živelo pre nego što su žrci i popovi izmislili tajnu braka, koja im tolike prihode nosi svake godine.Pošto se lepo pomole Bogu u crkvi, oni sednu gde u porti pa jedno drugo pitaju, jesu li tu godinu što je prošla bili zadovoljni jedno s drugim, da se nije koje našlo čime uvređeno, da nije on ili ona uhvaćena u neveri, da li se danas još onako paze kao onda kad su započeli zajedno živeti, i jesu li voljni da i od sad nastave „odnošaj“.Ako jedno drugome imaju što zameriti, ili ako se više u opšte ne slažu oni se lepo rukuju i rastaju za na vek sa vrlo mudrom izrekom „ako ne možemo više jedno pored drugoga živeti, možemo se dobru i prijateljstvu rastati,“ a ako se i sad paze kao u početku poznanstva, pa se na taj dan ponovi stara srdačna sveza — onda nema kraja veselju.Mehandžije i svirači dobro znadu taj dan u godini, jer ih nanj spopadne „krvav“ znoj, al’ im on donese skoro toliko ka’ nekoliko meseci težatnika i običnih dana. U sred tako ogromnoga džumbusa, pevanije i igranja, u sred te neobične vreve i komešanja, prolete oko zaranaka jedno desetak konjanika na svojim zapenušenim konjima niz glavnu ulicu pravo pred opštinsku kuću.Kao požarni plamen pronese se glas u sve ulice i kroza sve gomile naroda na tržištu, u porti i na livadama oko mehane gde se mladež beše iskupila. — Stigoše abronoše!Za tili časak ujahaće i sam Otokar na varoške kapije! — Ja kad se zatalasa to more ljudi, žena i dece!Sve živo beše naglo da ugrabi koje mestašce na putu kojim će proći slavni vojvoda.Dok se oni iz opštinske kuće krenuše, već je bilo svuda tako puno, da se s mukom mogao prokrčiti put kroz narod.Čestiti starešina građanski sa ostalim onima varoškim (senatorima, opštinarima) u svojim do zemlje dugačkim mantijama od crne čohe, sa širokim jakama od hermelina, sa belim perjem na crnim baretima, i sa dragocenim znamenjem svojega čina, koje im je na teškom zlatnom lancu visilo oko vrata i blistalo na prsima — dočekaše visokoga gosta na samoj kapiji i podneše mu na jastučiću ključeve gmundenske, u znak varoškog poverenja, ljubavi i poštovanja.Tako isto još na kapiji dočeka Otokara cela vlastela iz okoline, sa njegovim dragim Kurtom na čelu.Lice mu se od radosti sijalo skoro življe no njegovo sjajno ruho i oružje, koje danas beše na njemu. Grof Otokar od Štajera primi milostivo pozdrav građanskoga starešine i ostalih varoških predstavnika, dodarnu rukom podnesene ključeve, za tim zagrli svojega sestrića, pa pošto se s njime upitao za junačko zdravlje, rukova se sa svima plemićima i gospodičićima, i onda dade znak da se cela litija krene.Napred trube i bubnjevi, za njima vojnici Kurtovi sa dugačkim kopljima uz rame, i maširajući u gustim redovima, za njima popovi i kaluđeri sa svojim đacima svećama, kadionicama i latinskim pesmama, za njima velika i mala vlastela, i pred svakim plemićem na nekoliko koraka išao je njegov zastavnik sa barjakom i paž sa sjajnim štitom.Za njima su išli smerni oci varoški sa svojim starešinom a oko njih zastave i znamenja varoši.Onda dolažaše sam Otokar oslanjajući se na svojega Kurta, a levicom poštapljući se na svoj grdni mač, koji je sav blistao u alemima, i samo slabo beše privezan dugačkim i širokim lancem od samih zlatnih pavata oko bedara staroga junaka. Oduševljenje narodno ne znađaše šta je dosta kad ugleda pošteno i lepo lice staroga vojvode.U klancima, koji se iz daleka čine kao da su odmah iza Traunkirhena i Ajzenaua, prolamahu se jeci od hiljadu i hiljadu glasova koji se nadvikavahu svojim radosnim usklicima: Slava Otokaru, grofu štajerskom! — — Slava desnoj ruci carskoj: — — Slava izbavitelju hrišćanske zemlje od bezbožnika! — Uz to grmela su još i sva zvona na svima crkvama i namastirima kojih je onda mnogo više bilo no danas, uz to treštaše nekih stotinu koje truba koje bubnjeva, uz to njiskaše stotina preplašenih konja, jer iza Otokara pružaše se nedogledna svita vozara, vojnika, i slugu, koji još ne behu svi ušli ni na varošku kapiju, kad im je Gospodar bio već na obali jezerskoj.Ja divno li beše sad pogledati na pitomo jezero!Nebrojeno čamaca zastrtih skrletnom crvenom čohom, i iskićenih zastavama, a među njima veliki čamac varoški sa dragocenim nebom od golubije boje sa zlatnim šarama i kićankama — ljuljuškaše se na njegovim talasima.Pa ipak pri sve tom što je deo džinovski luk od Orta do Himelrajhvize bio načičkan čamcima opet sve to beše malo za onoliki narod — jer svaki je hteo da prati vojvodu preko jezera u Traunkirhen. Otokar uđe u svoj čamac i s njime varoški senat Kurt i nekoliko njih od velike vlastele.S desna se poređaše popovi sa svojom svitom u jedno deset čamaca, levo uz Otokarev čamac plovila je cela ostala vlastela, u svojih 20 godina a iza te najbliže okoline krenu se cela ostala jedva pregledna masa vesala i čamaca. U isti mah otište se i od Traunkirhenske obale nekoliko čamaca, u sretanje ovoj varoši na talasima.I sa njih se podizaše dimovi iz kadionica, i sa tih se čamaca začuše na brzo crkvene pesme samo mnogo nežnije mnogo lepše, i sa njih se skoro zablistaše časni krsti i crkvene zastave, i na njihovom najvećem čamcu beše podignut oltar...To idu sv. benedikćanke, smerne kaluđerice namastira Traunkirhenskoga, da pozdrave svoga štedrog darovatelja i zaštitnika.Sad se već čuju i zvona iz Traunkirhena...O, kako čudno odječe u planinama i stenju oko jezera taj neobičan život koji sad beše na njegovim talasima!Ali niko nema kade da sad na to pazi.Jer eno se obe strane već zdravo primakoše jedna drugoj, eno se već može raspoznati kako dobre kaluđerice kleče oko oltara i pevaju svoje najsvečanije molitve, eno već i poštovane prijorke gde na sve strane blagosilja, eno i jedne mlade isposnice pred prijorkom, nad samim kljunom velikoga čamca, gde kleči pa pruža svoje bele ruke prema svetlom gostu...Ah, ta to je lepa jedinica grofa Otokara, to je ona lepotica o kojoj pevaju već svi minesengeri i trubaduri, to je ono vilinsko čedo što bi po lepoti i po srcu svome bila za kraljicu ol’ caricu, a sad je isposnica...Pa gle, kako je bledo jadno devojče!... Pesme umukoše, podignute stotine vesala zastadoše u zraku, čamci se zaustaviše, i za čas nastade neka svečana tišina.Svaki je hteo, ako se uzmogne, da čuje koju reč od onoga što se bude sad govorilo na čamcu grofovskome.Ali oni koji behu poizdalje čuše samo jedan očajni vrisak, i videše kako Ludgarda pade pred svojega oca i obgrli mu kolena — više ništa.Među tim oni koji su bliže bili, oni videše sliku, koju ne će zaboraviti do smrtnoga časa svoga. Ludgarda nije ništa govorila, ona je samo gledala u drago lice svoga baba, tražeći da pročita u njegovim crtama milost ili strašnu presudu, koja za nju beše groznija nego osuda na smrt. Preko njenih bledih obraza sustizale su se suze kao da su one htele da kažu nešto kad izdadoše neverne usne, pa se samo grčevito naprežu ne puštajući ni glaska više posle onoga jauka koji se ote iz nesrećnih prsiju mlade isposnice... Otokar podiže svoje dete, pa ga silno prigrli na one iste junačke prsi na kojima je do skora onako blaženo i bezbrižno počivalo njegovo mezimče, i u kojima se danas beše rasplamtao strašan boj između onoga što ledena pamet zove svetom dužnošću i nežnog očinskog srca...Kako bi rado dao sedi vojvoda sve svoje blago i gospostvo, svu svoju slavu, sve, sve, samo da mu Gospod ne dade da ispije ovu gorku čašu. — Stegni srce, moje drago dete...Ne zaboravi da si tom žrtvom koju ćeš da podneseš stvoritelju i spasitelju tvome, otkupila život i poštenje hiljadama hiljada ljudi, da si spasla stotinama božijih hramova od skrnavljenja bezbožnih ruku....Raduj se, što je Gospod Bog baš tebe izabrao... - Ovde izdade glas jadnoga oca, ali grof Otokar brzo prikupi svoju snagu i na pozdrav poštovane prijorke i namastirskih sestara odgovori dosta mirno i tako glasno da se na daleko čudo. — Hvala vam, svete služiteljke božije, hvala što se u vašim blagougodnim molitvama sećate svagda i moje grešne duše...Višnji je toliko milosti prosuo na moju nedostojnu glavu, i takim očevidnim čudom izbavio od propasti celu vojsku moju da evo za prvu dužnost smatram, pošto sam vratio caru mač što mi ga je poverio bio, da prinesem Bogu na žrtvu jednu od poslednjih uzdanica starosti moje! — i on zagrli Ludgardu i Kurta. Popovi i kaluđerice zapevaše neku pesmu „Blaženi oni koji sami sebe ubijaju u slavu Gospoda” ili tako nešto, a narod zaslepljen tolikim samopregorenjem i bezgraničnom ljubavlju ka Gospodu — zaboravi na mah na ono malo milosrđa što se doče kretati u hiljadama njegovih srca kad ugleda nesrećnu devojku — pa graknu na novo na sav glas da je čisto Traunštajn jeknuo. — Slava hristoljubivome Otokaru slava svetome srcu njegovome!Slava, Slava!Slava! — Ali kao da ni samome Gospodu ne beše milo toliko nečovečne ljubavi, jer u isti mah natušti se vedro plavo nebo, stade grmeti i sevati, a iz neba koje se do malo čas ljupko smešilo toj veličanstvenoj pojavi na jezeru, stadoše se prolamati gromovi, i jedan od njih udari baš iza Traunkirhena, u planinu Sonenštajn, koja je danas gola stena, al’ onda beše u najgušćoj šumi...Oblaci koji se sa sviju strana tako brzo zgromilaše, te pokriše nebo nad jezerom behu tako crni i spustiše se tako nisko da se pola Traunštajna gubilo u njima a na lepom jezeru učini se na jedan put noć....Sve živo premre od straha....I najsrčanijega obuze neka jeza kad ugleda ova nebeska znamenja, ovu srdžbu božiju.,..Popovima zasedoše njihove latinske pesme u grlu pa ni da kveknu više..._ Zvona na jedan put umukoše i u Gmundenu i u Traunkirhenu, kao na kakvu zajedničku zapovest...Vlastela se zbunjeno zgledaše, a narodu ne padaše više na pamet da radosno kliče.Kad još u taj mah buknu iza namastira ogroman plamen od nekog džinovskog ognja koji je grom zapalio, narod pomisli da je Bog sam namastir upalio pa prsnu na stotinu strana samo da pobegne od čoveka, na koga se nebo tako srdi...Pa ne samo glupi praznoverni narod, nego i svi oni hercezi grofovi i baroni, koji do malo čas podizahu Otokara u nebo za bogougodno delo koje je namislio da učini, svi, svi se razbegoše kud koji, pa i samoga grofa Kurta na jedan put nestade kao da je u jezero pao, a ono samo Otokar nije video kako mu sestrić uskoči u najbližu plemićsku gondolu, pa pobeže sa ostalima put Gmundena, nije video, jer je suviše imao posla oko jadne kćeri svoje.Ali pri svem tom što sve te hiljade ljudi, koje mu do malo čas usklicahu kao da je kakav polubog, pobegoše od njega kao da mu dah prosipa najkužniju zarazu.Pri svem tom što ni starac ne beše čist od praznovere, on ipak ne zadrhta ni za jedan trenutak, on stajaše nepomično u sred velikog opštinskog čamca, ispravljeniji skoro nego što obično može da hoda i stoji, njegova lepa glava sa onim dugim srebrnim vlasima i belom bradom beše ponosno ako ne drsko podignuta prema natuštenome nebu, i one silne munje koje mu za po koji sekudn osvetljavaše lice ne učiniše ama ni da se jedna jedina crta poremeti.Tako se drži junak, tako stoji čovek koji je gotov da se uhvati i s gromovima u koštac za ono što on misli da mu je dužnost!...Sirota, sirota Ludgarda!... - Kad veliki čamac pristade uz obalu, pa se Otokar obrnu da vidi ko je jošt ostao uzanj od one ogromne vojske, on ugleda samo kaluđerice, varoške senatore i gmundenskog starešinu...Gorak osmeh zaigra na usnama starčevim... - Kad uđoše u namastir onda tek videše da ne gori on sobom, već Sonenštajn, koji skoro iza zidova namastirskih počinje.Užasna vatra beše to, i kako koji sahat sve dalje i dalje obuhvataše onu ogromnu šumu u kojoj donda još ni jedna sekira ne beše zasekla.Silni vetrovi koji jurnuše iz stenja i ždrela kao kakvi besni dusi pa uzburkaše i najdublje slojeve jezera, podižući ogromne talase u visinu i stropoštavajući ih u ambis — stadoše čupati čitave rastove iz korena, i oni se stropoštavahu u jezero povlačeći za sobom po stotinu kamenova, kao da nije bilo i onako dosta užasne lomnjave i praske od onih gromovnih plotuna kojima po nekoliko puta odjekivahu Traunštajn, Špiclštajn, Erlakogel i ostalo gromadno stenje na svaki tresak kojim bi šinuli crni oblaci sve vrškove oko jezera.Oluj sve snažnije raspaljivaše vatru na Sonenštajnu, i ona oko po noći beše obuhvatila celu planinu svud u naokolo, i paklena crven koja obasjavaše uzrujane oblake na crnome nebu činjaše ga samo strašnijim nego što je i onako bilo.U neko doba noći udari silan pljusak, i svaka krštena duša oko jezera obradova se u nadi da će on ako ne ugasiti a ono bar u toliko ograničiti onaj užasni nožar da ne obuhvati sela oko jezera, jer onda ode i Gmunden!...Ali pljusak ne potraja dugo već ustupi mesto gradu, koji grunu tako krupan kako ga ni najstariji gmundenac nije zapamtio, tako silan da je pobio svu sitniju živinu koja se desila na dvoru, i polomio skoro sve prozore, tako da je olujina mogla fijukati i kroz najsklonitije sobe po kućama...Ni grad ne potraja dugo, pa se opet provališe gromovi da je i onaj padao na kolena ko se nikad molio nije... Pa pri celoj toj strahoti jedan je čovek stajao na altanu kule ajzenauske, gologlav kao da hoće da rashladi ugrejano čelo na tihom vetriću večernjem i gledaše na traunkirhensku stranu kao da tamo baš zalazi umiljato i umorno sunce a ne da gori jedna cela planina!To je Konrad. Besni vetrovi šibaju ga sa sviju strana, cela se kula iz temelja trese, i što je god bilo čeljadi posakrivalo se u podrume ili druge zaklone, samo je on stajao na svome altanu i gledao je u strahovite crne dubine jezera, koje se po kadšto razjapivaše pred njegovim očima, da se posle nekoliko trenutaka za tim odma na novo sklope...Ali on nije o tome mislio što je gledao, jer bi onda morao bar kolko toliko zadrhtati od tolikih užasa koji se na jedan mah oko njega prosuše...On je još neprestano video veličastvenu litiju na jezeru kako polako i složno maše sa hiljadama svojih krila, video je divno iskićeni čun, koji je nosio čoveka što će do koji čas, jednom rečcom svojom rešiti njegovu i Ludgardinu sudbinu, video je kako mu kaluđerice odoše na susret, poznao je slomljenu dušu svoju gde kleči pred priorkom, video je kako mu ljuba pade ničke pred oca svoga pa mu zagrli kolena...I eno, eno starac nešto govori, diže ruku k nebu...Da l’ je život ili smrt?Al eno gde svi oni dobri ljudi u glas kliču „Slava Otokaru“, mora biti da će se sve na dobro okrenuti; ta zar bi narod imao srca da onako kliče, da nije čuo kako se stari vojvoda predomislio i kako neće oskrnaviti oca u sebi, niti se ogrešiti o sreću i život jednog deteta svoga za ljubav jedne nerazumne i grozne zakletve?...I eno se zajedno vraćaju u namastir i sad će njegov verni paž njegova desna ruka, učiniti sve što je u čovečijom silama da javi sve što je i kako je...Kako se svršila litija i šta je iza nje nastalo, sve to beše Konradu kao neki san, kao neka pesma koja se iz daleka čuje, al’ čovek ne može da razbere ni jedne reči. Njegovo uzdanje u paža ne beše uzaludno.Pred po noći stiže pod ajzenausku kulu jedan konjanik od gmundenske strane, kojega je Konrad tako željno čekao, i pre nego što je on sjahao, beše vitez kod njega. — Govori, Frice, ako Boga znaš! — Siroma Fric jedva je disao toliko je morao uz vetar da goni, toliko beše sustao od ogromnih naprezanja s kojima je od Gmundena dovde prodroo. — Vojvoda je neumitan...Sutra će je pokaluđeričiti... noćas sve ćelije puste... svi u crkvi...Paž će držati luč na Ludgardinu prozoru, da Gospodar pravo podanj stane...Užeta spremljena...Ludgarda čeka...Noćas ili nikad!... — i jadnik se stropošta onesvešćen pred noge svome gospodaru. Konrad ga podiže kao kakvo dete pa ga na rukama odnese u kulu, i predade ga svojim ljudima, i upita gde je Hinc? Svi rekoše da je baš sad među njima bio, pa ga u taj mah nekud nestade.Konrad jurnu na polje, i tek što je iz kule izašao ugleda prema požaru Hinca gde dreši jedini čun svoga gospodara, koji su mogli da otmu od onih nebrojenih znanaca, koji mu ostale odvezoše još jutros u Gmunden. — Verna slugo — mrmljao je Konrad — ti i ne čekaš da ja iskažem što mislim, ti unapred pogađaš svaku moju želju, — i on jurnu k jezeru.Međutim dok on do vode, Hinc beše se sa čamcem žustro otisnuo od obale, pa se smejao nekim hladnim strahovitim smehom od koga se učini Konradu, da će mu zalediti svu krv u damarima.Oganj sonenštajnski beše celu sliku osvetlio svojom skerlet-bojom, i Konrad je mogao jasno videti kako Hinc trže masku s lica, pa se na jedan mah pretvori u grofa Kurta štajerskog. — Sebre ajzenauski, ti tražiš slugu tvoga, ali si našao gospodara...One iste ruke koje su do sinoć pridržavale stremen dokle ti uskočiš na konja; danas će umesto tebe primiti slatki teret iz osvetljene ćelije traunkirhenske, pa će ga odneti ovamo gde ga niko više ni videti ne će a kamo li ljubiti, osem mene, grofa štajerskoga!Zapamti ovu noć derane, pa se više ne hvataj u koštac sa vitezovima pred kojima treba da u prahu miliš! — Kurtov glas umuče, jer sad mu jedan veliki talas podiže čaman u visinu, pa se zajedno s njime stropošta, ali za tili časak prope se drugi ogromni talas i na njegovoj grbini pojavi se nepovređen čamac i vozar u njemu, koji je sad ozbiljno veslao put namastira. Konrad je gledao malo za svojim krvnikom ne mičući se kao da je od kamena..Pa jedan put se ote nekakav nerazumljiv i zagušen glas iz njegovih prsiju...On baci sa sebe sve što je od gvožđa na njemu bilo, oklop, pancire, sve, sve, samo uze go mač u zube, i — skoči u jezero...Potraja dugo dokle ga talasi izneše na površinu, ali od toga trenuta plivao je kao strela, pravo za čamcem... Dok se to događalo s jedne strane jezera, na drugoj se podizahu samo smerne molitve k nebu...Molili su Boga da se smiluje na svoje roblje, da im oprosti što mu tako dugo zatezaše obećanu žrtvu, da se smiluje, ta eto sutra sa zorom posvetiće Ludgardu, ta eto sutra u jutru biće ta nebeska izabranica već nevesta Hristova i nosiće na prstu nebeski bračni prsten, koji će je za navek odvojiti od ovoga grešnog sveta, i koji će joj sam vladika Štajerski nadenuti na prst...S toga kad videše da devojku ne može da održi na nogama nikakvo naprezanje, kaluđerice je na odvedoše u njenu ćeliju i spustiše je belu postelju, koja je još danas posuta bila cvećem i koja će sutra biti bračna postelja novoj verenici Hristovoj...Za tim se vratiše sve opet u crkvu samo ostaviše sestru od milostivih nudilja, da čuva zenicu namastirsku...Tek što se zatvoriše vrata na ćeliji, prerušeni paž priskoči vratima te ih zaključa, zgrabi iz jednog prikrajka spremljenu buktinju i zapali je polako na kandilu, pa pošto se dobro razgorela uglavi je u okviru od prozora, pa stade razmrsivati i raspravljati svoje basamake od užadi, s kojima je toliko puta preturio svoga gospodara preko zida namastirskog.Šat ga posluži i ove strašne noći!... Među tim beše se Ludgarda prilično oporavila, pa sede u svojoj postelji, nasloni glavu na obe ruke i gledaše ukočeno u jedan klin u podu.Njeno lice beše u onome moru strahovanja, uzdanja, bola i očajanja, koje joj je danas prešlo preko glave, dobilo tako mučenički tako svetinjički izraz, da bi čovek i nehotice morao da posumnja, je li to onaj isti pupoljak od nekada, ona ista divna devojka, ili je to kakav anđeo s neba, koji je došao da odnese izmučenu dušu Ludgardinu, pa se i njemu samome sažalilo što tako mlada i lepa mora već da umre, te je seo kraj nje, pa se zamislio...Bar to beše prva misao koja senu kroz glavu mladoga paža, čim je svršio što je imao da spremi, pa se okrenuo da vidi šta mu radi gospođa, — i on pade na kolena, sklopi ruke pred tom svetom pojavom s onoga sveta, i u mal’ nije počeo da je moli: Milost, milost,. nemoj uzeti dušu moje dobre gospođe!Gopodar je ne bi preživeo ni jedan dan, a i ja bi od tuge za njima umreti morao!Smiluj se na mladost njihovu, na njihova dobra, dobra srca! — Ali u to mahnu Ludgarda rukom preko čela, pa upita polako: — Da li je mogao tvoj glasnik već stići do Ajzennaua? — — Mogao je, svetla gospođo! — odgovori paž, pa ustade — i ja mislim da ćemo skoro ugledati naš čamac na talasima... — U čeljustima strašnoga jezera... — promrmlja Ludgarda za se, i neka jeza je prođe po celom telu pa se sva strese... — Što se toga tiče, - svetla gospođo privati paž, koji odmah uvide šta Ludgarda misli — ne beri ni malo brigu.Nas je još jednom uhvatila ovako isto silna bura na jezeru, i ja sam mislio da nam je poslednji čas kucnuo, i upustio sam veslo iz malaksalih ruku, ali gospodar je tako mirno i tako pouzdano veslao kao da ni najtiši povetarac nije zamutio glatko ogledalo jezersko.Ako mi samo jednom ugledamo njegov čun u jezeru, onda smo za celo još noćas spaseni!Jer treba... — Devojka na jedan put skoči pa pritrča prozoru, i pruži ruku na onu stranu gde je na jezeru ležala plamena, kao krv crvena slika, požara sonenštajnskog. Paž u malo ne dreknu od radosti.Od ajzenauske strane iskoči jedan crn balvan u osvetljenu partiju jezera, pa stade prosecati krvave talase pravo put namastira.Ludgarda i verni paž stajahu ne pomično, i ne govoreći ni rečice pratili su svako kretanje one crne pruge, koja sve više i više rastijaše, i tek pošto im se toliko približila da su mogli raspoznati da je doista čamac i da u njemu jedan riter vesla, a to su po tome poznali što se oganj, s bleskom odbijao na njegovom oklopu i oružju, tek onda se setiše da malo dublje i mirnije uzdahnu. — On je!On je! — šaputalo je momče tarući ruke radosno, pa onda podiže pesnicu prema onoj strani gde se još na kolenima molilo za božiji blagoslov na skrnavljenje najsvetijih prava ljudskih — pokazaćemo mi vama, crne tice, na čijoj je strani milostivi otac nebesni! — U taj mah oseti on da ga Ludgarda silno ščepa za ruku, pa ga na novo okrenu prozoru. — Vidiš li još čamac? — — Kako ga ne bih video?Ta proseca džinovske talase kao da celoga veka svoga nije ništa drugo radio! — — A... a... vidiš li onaj leš, ili onoga plivača što se iza čamca vuče? — i glas devojčeta drhtaše kao da je groznica hoće da uhvati. Paž se oštro zagleda u onu prugu koju čun ostavljaše iza sebe, ali njegovo sokolovo oko nije moglo da ugleda ništa, jer obično se ta pruga odma gubila u onom zaletanju, sudaranju i razmrskavanju ogromnih talasova. — Ja ne vidim ništa, gospođo! — — Ali ja sal videla... — odgovori devojka tiho, a na njeno vedro i ponosito čelo spusti se na novo onaj teški mrki oblak briga i straha. — A — reče za tim paž, pojmivši čega se Ludgarda boji — da su oni što namirisali — i on pokaza palcem preko ramena — oni prvo ne bi nas ostavili ovde tako na miru a drugo ne bi ni za koje blago našli čoveka, koji bi danas skočio u jezero u poteru za vitezom ajzenauskim, koji se hvatao u koštac i sa 3—4 svoja parnjaka, pa ih opet pobacaše u prašinu! — - I tako se paštilo dobro momče da razagna svaku sumnju, svako novo strahovanje, koje obuzimaše njegovu gospođu u te duge — teške čase!Kako joj se pre — ah kad je to bilo! — činilo da je kratak put od jedne obale jezerske do druge, kad je iz onog vernog zaklona u namastirskoj bašti, gledala za čamcem svojega dragog, a sada!...O sveta bogorodice, zar ovim strašnim mukama ne će biti kraja?Njoj se činilo da čitavu večnost traju te nemilostive borbe između straha, uzdanja i očajanja, koji se igrahu s njenim jadnim srcem...Od svakog novog talasa, koji se dočepavao trošnoga čuna, zavisio je život ili smrt, sreća ili život u grobu...Najzad je izdade snaga; to što je jadnica danas pretrpila beše suviše!...Ludgarda pade na kolena i stade se od srca Bogu moliti da joj prekine stradanja pa makar bilo kandžijom srdžbe svoje, makar gromom iz crne tmine koja na polju sakrivaše i nebo i zemlju, samo da se ne muči više... U taj mah vrisnu paž.On se grčevito držao za prozor da ne padne, a lice mu je bilo belo kao isti zid. Ludgardu prođe neka strašna slutnja, i jedan jedini pogled beše dovoljan da joj ugasi i poslednji žižak uzdanja...Na talasima, već blizu obale, plivao je polako jedan izvrnut čamac...Malo dalje jedno veslo i jedan štit... a još malo dalje igrahu se talasi s jednim čovečijim lešom koji je na leđima ležao... Šuma na Sonenštajnu beše s jezerske strane sva izgorela, i ono strahovito osvetljenje jezera gasilo se malo po malo, bura se stišavala, gromovi umukoše, munje se više ne pojaviše, i najposle osta samo crna noć i tišina kao u grobu.Samo još u ćeliji Ludgardinoj svetlucalo je kandioce, ali i njegov plamen borio se sa smrću, i on prsnu još nekoliko puta, pa se i on ugasi... Posle nekoliko sahata granu nad jezerom najlepši letnji daa.Grof Otokar od Štajera tek što beše pred zoru legao malo da sklopi umorne oči, a već se začu silio kucanje alkom na njegovim vratima.On otvori i preplašena priorka uleti u sobu bez duše, i javi mu da su sestre malo čas videle kako Ludgarda jurnu iz namastira napolje, kako je ni vratari nesu mogli na kapiji zaustaviti, jer im se učinilo kao da je devojka besomučna pa su se rasprštali kud koji. Za čas je bio ceo namastir na nogama, i stari vojvoda pođe sa svojim doglavnicima i vitezovima vazalima da traže dete svoje.Učini mu se čudno što u njegovoj sviti nema njegovog dragog sestrića, ali kad mu rekoše njegovi momci, da je grof Kurt još sinoć otišao prijateljima u Oru, on nije više ni pitao već pohita onom stranom kuda rekoše da su videli njegovu Ludgardu. I nesu dugo tražili... Na obali, odmah sniže namastira, obasjavahu prvi sunčani zraci čudnovatu sliku.Ludgarda, onako u njenom isposničkom ruhu, sa raspuštenim vlasima, leži na grudima Konrada ajzenauskog, a s njega se cedi voda u mlazovima kao da je sad izašao iz jezera...Pred njima kleči sestra nudilja, koja je bila određena noćas da čuva isposnicu pa raskopčava haljine koje još behu na vitezu...Malo po dalje od njih leži u pesku grof Kurt od Štajera na leđima, sa izbuljenim krvavim očima, modrim obrazima i krvavom penom na ustima...Na jezeru ljuljuškao se jedan izvrnut čamac sa grbom ajzenauskim... Priorka i ostale kaluđerice okrenuše se na stranu s gnušanjem od sablazni, koju ugledaše...Vitezovi se zgledahu začuđeno a neki i uplašeno....Samo jedan Otokar osta miran.On priđe mrtvome sestriću svome, celiva ga, pa onda se okrenu Ludgardi, koja se još jače pripi uz svoga Konrada; ovaj sad dočepa mač koji je ležao u pesku, i položi ga na Ludgardu, pa svojim zvučnim, krepkim glasom grmnu: — Ko se usudi da moju ženu dotakne, taj je gotov sa ovim životom! — - Grof Otokar dozva paža Konradovog, i zapovedi mu da glasno priča sve, sve što zna.I čestito momče nacrta u kratko celu priču od onog turnira na kome je njegov Gospodar video lepu Ludgardu, pa do ovoga trenutka — i to ispriča tako verno, s toliko pravog saučešća u toj bezgraničnoj sreći i očajanju, koje je korak po korak pratio, da ni jedno oko ne osta suho, da se ni same kaluđerice, koje su mislile da su davno i davno isplakale svoje poslednje suze, ne mogoše ustegnuti, nego briznuše u plač...Samo jedna priorka nije imala kada da bude osetljiva za tuđu nesreću i nezasluženo stradanje, jer ona je znala da od ovoga trenutka zavisi bogatstvo i upliv namastirski, i ona je dršćući čekala da vidi šta će sad da radi. Otokar usta s kamena, na kome je sedeo dok je paž pričao, pa onda pođe Konradu s ovim rečima koje prođoše priorki kao noževi kroz srce: _ — Baci mač, sine Konrade, ja ne ću jednu nepravdu svetiti drugom.Ja sam u teškom času obećao Bogu jednu granu moje porodice, i ja sam hteo da ispunim zakletvu — ali svevišnji tvorac nije hteo da mi ostavi izbor.On mi uze u mesto kćeri, mojega dragog sestrića...Neka bude sveta volja njegova! — — Posle toga šta hoćete da vam još pričam? Vama braćo zdravlje i veselje!“ tim običnim završetkom iz naših narodnih pesama o podobnim prilikama, i to u dosta rapavom nemačkom prevodu, zavri Pepi ovu priču, pa se onda obrnu vozaru: — šta veliš, Jergl?Je li sve tako bilo kako ja ispričah? — Jergl mahnu glavom, duhnu jedno „Hm“ kroz nos, pa onda reče: — Ta ono i jes i nije.Vi nekako sve to na knjišku obrćete! — pa onda stade na novo veslati. Pepi se obrnu nama smejući se. — Ja sam znao — veli —da se neću Vog zna kako dopasti mome dobrome Jerglu; ali vas dvojica ste mogli opaziti kako sam na nekoliko mesta pokušavao da zaplivam u slog narodnog pričanja, ali sve za badava!Mi smo suviše živeli drugače no što narod živi, suviše čitali i suviše navikli da one „fine“ i „zapletene“ osećaje, koje smo mi još kadri osećati, iskazujemo svojim načinom — pa sad, kad bi hteli da onako prosto iskazujemo što u našim prsima kipi, kao što narod govori o svojoj sreći i nesreći, o svome životu, prosto nam se ljudi moraju smejati.To bi tako isto bilo, kao kad bi hteli da naš isprekidan sarkastički smeh onako od srca ide, kao kad se kakvo dete smeje. — Na svaki nanin — odgovori Servijaner — sama je stvar po sebi toliko zanimljiva da možemo lako gledati kroz prste što se tiče oblika, koji si joj ti dao.Nego ja priči ne nalazim osobite sličnost sa pričom o Heru i Leandri. — A, ja isprva ni sam nesam znao, koju ću vam priču da pričam, jer ih ima od više ruku a o istoj stvari.One druge su u dlaku nalik na tu grčku istoriju.Tako n. pr. jedna glasi: U namastiru je bila neka mlada herceginja a tamo između Erlakogla i Špiclštajna nekakav riter, koji je svaku noć plivao preko jezera, dokle ga jednom talasi ne izbaciše mrtva na obalu.Druga opet: U namastiru je bilo neko mlado devojče istina ne onako „blagorodno“ kao sadašnje junakinje, ali s onako isto vrelim srdašcem u nedrima, kao one, a preko jezera, tamo kod Karbahmile bio je nekakav mlad i lep vodeničarski momak, koji je takođe kadar bio za ljubav svome zlatu preplivati preko jezera.I on je svaku noć plivao preko jezera, dok gospođa priorka nije saznala za to grešno ašikovanje...Ona zapovedi da se zajazi potok na kome radi namastirski mlin, pa namesti namastirske sluge na stražu, da čekaju mladoga mlinara što svaku noć skrnavi namastir pravom ljubavlju.I čim se jadnik približio obali, mrtav umoran od tolikog naprezanja, razvališe stražari jaz, i čitav breg zajažene vode udari plivaču u lice i baci ga nekoliko hvati u jezero nazad.On se borio koliko je mogao s tim nenadanim neprijateljem, ali ta je borba bila mučnija nego što je mislio...I njega progutaše mračne dubine jezerske za na vek.Šta je bilo s njegovom ljubom?...To niko ne zna.Vlažni i tamni podrumi namastirski tako isto verno čuvaju svaku tajnu koja im se poveri, kao i dno hladnoga jezera. Burš ućuta, ali kad vide da smo se i mi zamislili i zagledali u daljinu, uze reč na novo: — Ali da mi se ne bi pretvorili obojica u pače od silne sentimentalnosti, moram još i ovo „To isto-malo drukčije“ dodati, kao nov dokaz da je srce svagda ćuprija gde kakva duboka voda rastavlja dvoje dragih“ — U gazde od one lepe vile tamo, ima jedan veliki pas najfundlendski.I taj rundov ima svoje drago na daleko, t. j. na drugoj strani jezera ali i on kao god i Konrad ajzenuski, ili onaj bezimeni riter ili jadni mlinar, i on svako veče prepliva jezero da u naručju svoje najfundlendkinje izjada svoje teško srce, da mu ona svojim mekim šapama ugladi brižne bore sa pametnoga čela.Je l istina Jergl? — Vozar klimnu glavom. — Koliko i koliko smo ga puta našli u sred jezera gde pliva pravo put one male daščarice! — — To su dvori njegove Dulčineje! — tumačio je Pepi. Međutim i mi stigosmo pod Traunkirhen, pa pošto smo se nagledali sa jezera tog starinskog „zdanija“, koje je toliko mnogo preživelo, i kome tolike bure u prirodi i u ljudskom društvu ne mogoše ništa nauditi — obiđemo ga pa stanemo u zalivu iza namastira, gde obično i vetrenjače stoje.Odatle se već vidi Ebensee sa svojim fabrikama.Okolina na toj polovini gmundenskog jezera nema onako umiljatih partija kao što su one na desno od Gmundena, ali stene i planine gromadaju se sa sviju strana, tako da im se na onu stranu gde je Išl ne može kraj dogledati. Mi odpustismo vozare, pa odosmo u namastir g. popi, jer sad samo seoski paroh služi u maloj crkvi, a namastir je pust. — Prelasni gospodin otišli su jutros u Gmunden, i rekli su vratiti se pred veče! — odgovori nam crkvenjak jedan sa bakarno-crvenim, čvorugastim nosom, i velikom ćelom na glavi. — A zar nam ti ne bi mogao pokazati crkvu i namastir? — upita Pepi. — Žao mi je, milostivi gospodine, ali njegova prečasnost su strogo zapovedili!... — Poslednje reči toga čoveka sa zamječatelnim nosom nesmo čuli, jer ga odmah ostavismo.Pepi se najpre poče ljutiti što smo za badava došli, ali odmah poče i sebe i nas tešiti time, što i onako nema Bog zna šta u tim zidinama, i nađe čak da je bolje što ih nesmo izbliže razgledali, jer bi možda pokvarili romantičnu sliku, koju smo svaki za se načinili po njegovoj priči i t. d. Ali šta ćemo sad?Čamac smo poslali nazad, a vatrenjača baš malo čas prohuja pored nas u Gmunden, pa bi valjalo čekati dva sahata dok ode još jedan put u Ebensee pa se vrati pod namastir. — A šta tu vazdan londžanja? — grmnu zemljak, koji je mogao vrlo dobro da pešači — mi ćemo apostolski duž cele obale pa u Gmunden!— — Daj da te bacim za taj predlog, Servijaner!Naravno da nećemo čekati onog ingliskog medveda sa njegovom vatrenjačom, osobito kad je ovako slavan dan.Uz put ima voća, kakvog je teško i sam Adam u raju u svoje vreme imao.Na da vidite kakvi su to slavni vrtovi i parkovi, kakvi dvori a kakvi balkoni kakve cure i kakvi argusi! — . I mi se krenemo iz Traunkirhena sve kraj obale. Isprva je išlo i kojekako.Put nas je vodio kroz tako lepe bašte da nesmo ni osećali užasnu žegu, ali malo po malo postade nam vrućina tako nesnosna da smo grabili da se što skorije dočepamo Gmundena i divne hladovine kod „ugasitoga jelena.“ Kad dođosmo do Alt-minstera, poče Pepi na novo predlagati da svratimo u jednu mehanu kraj jezera, gde ima svagda prženih ribica, da odemo u starinsku crkvu i t. d. Ali preko sviju njegovih predloga prešlo se mučke na dnevni red, t. j. da se ide kući, i on ni najmanje ne protestovaše protivu takog postupanja većine, jer i on je bio mrtav-umoran, pa je samo za to predlagao da spase svoje ciceronsko dostojanstvo. Najzad stigosmo u našu gostionicu, gladni, žedni, umorni. Danas već nije se moglo misliti ni na kakvu ekskurziju, već htedosmo da se odmaramo. Ali tek što sedosmo priđe buršu nekakvo momče. — Gde ste, g. barone, ja vas odavno čekam? — Pepi skoči: — Šta je?Je li još u gostionici? — — On je još u dva sahata otputovao s kurirskim vozom. — Burš se stuknu jedan korak nazad. — Kuda bolan? — — Ovde je uzeo kartu samo do Linca, to sam dobro čuo, jer sam neprestano išao za njim! — Ja i zemljak moj zgledasmo se.Kakav je opet ovo tajanstveni razgovor? Pepi je hodao ispred stola, sa prekrštenim rukama na prsima i duboko zamišljen.Na jedan put stade pa se opet okrenu svome abronoši. — U koliko sahata polazi prvi voz? — U šest g. barone. Pepi pogleda na sahat. - — Dakle za sahat i po.Dobro je.Idi kući! — Momak ode, a Pepi se okrenu nama. — Ja sam znao da će mi umaći ugursuz.Ta što me gledate tako?Zar se još ne sećate da govorim o onome glupom oficiru?Ja sam bio namestio mojega momka da pazi na njega, i eto čuste da je zagrebao — ali se on ljuto vara, ako misli da će tako lako izvući se iz duela samnom.Ja ću još večeras u poteru za njim, na ću ga stići pre nego što se nada! — i Pepi se stade na novo šetati pred stolom. Šta nesmo ja i moj zemljak pokušali da mu to izbijemo iz glave, sve zabadava.On je još to veče odputovao. Taj događaj pokvari nam ceo ostali teferič.Sutra dan smo išli vatrenjačom u Ebensee, pregledasmo ogromne fabrike, pentrasmo se po planinama iza te varošice, besmo na oba laudaška jezerca, i videsmo jedan dvorac u kome leti stanuje po nekoliko meseci žena sad, imperatora austriskog, besmo u Alt-Minsteru, na himelrajhvizi, nauživasmo se divnoga pogleda na jezero sa te livade, — ali svuda osećasmo da nema našega burša da sve to začini svojom šalom i pričama. Mi se bogme i u Beč vratismo a Pepiju ni traga ni glasa. Mesec dana posle teferiča, dobijemo pisma od njega, i to iz Gmundena.Evo šta nam piše: „U Lincu, na kasi, raspitah za moga fon Vicvica, i rekoše mi da je uzeo kartu za Salcburg.Naravno da sam i ja udario istim putem.Tu mu izgubim trag za nekoliko dana, dok ne naiđoh u listi stranaca, koji su došli u Išl i njegovo dugačko ime.Odmah i ja odem u Išl.Još isti dan pred veče sretnem ga u šetnici.Ja mislim da nije imao kapi krvi u licu za prvih nekoliko trenutaka kad me ugleda, pa odmah za tim pocrvene kao paprika.Ja mu priđem sa svim učtivo, pozdravim ga sa svom gracijom koja je „našem“ staležu urođena: — Izvinite, g. grofe, što vas u vašoj večernjoj šetnji zaustavljam, ali ja sam smatrao za kavalirsku dužnost pohitati za vama, da vam javim kako ste vrlo nepouzdane ljude izabrali za sekundante, jer u određeno vreme nije niko bio u kavani kasine gmundenske! — G. grof staraše se da se pokaže koliko je moguće miran. — Ah!... g. Baron!...Zar vi neste dobici moje pismo?Ja sam vam pismeno javio kakvi me neodložni poslovi prinudiše da odložim rešenje našega spora... — Ja ga ne htedoh pustiti da dalje toroče, nego zahtevah da se odmah dovede stvar u red.Mi odemo u gostionicu, gde je bilo i njegovih i mojih poznanika i ugovorimo: Sutra u šest sahata izjutra, u šumici jednoj u kojoj nema nikoga tako rano, i to s pištoljima, na šest koračaji.Sad je bilo pred svedocima sad nije imao kuda plemeniti grof.Morao se tući htelo mu se ili ne htelo. Tek što sam izašao iz gostionice, sretne me jedan bogataš iz Beča koji preko leta živi u Išlu, sa celom porodicom i kod koga sam ja nekoliko puta do sad bio.On se vrlo obradova kad me vide i nije me hteo pustiti dok mu ne obećah da ću „provesti veče u njegovim salonima“ Ja sam se branio donekle time što nesam poneo haljina za takvo društvo, ali on me uveravaše da ćemo biti „među sobom“, i da će dame takom igraču kao što sam ja rado oprostiti njegovo buršovsko ruho i t. d. Ele, oko devet sahata, dignem se ja mome bogatašu, i zatečen već poveliko društvo, izmešano kako se samo u kupatilima nalazi.Zabavljalo se prilično, bar je za mene bila dragocena zabava slušati one razgovore, koji su hteli da budu naučni a u kojima nesi mogao da uhvatiš ni glave ni repa, gledati ona ovčija lica kod stola na kome se igrahu karte i to u pozamašne sume, slušati prenemaganje gospođe domaćice, i hroniku škandaloznu koju starije gospođe u društvu živo obrabotavahu.Ali najviše ne zabavljala ćerka domaćinova, mlada, - prilično lepa devojka, sa tako zdravim mislima da bi zaista zasluživala malo bolje društvo nego što je ono u kome mora da živi. U jedan put ugledan među gostima moga slatkoga grofa!Na njemu najnovija uniforma, ordeni, belilo na obrazima, monokl, i t. d. vi već znate kako izgleda ta fela ljudi. I on ka da se začudio kad je mene video, ali pri svem tom nesmo dali nikome da opazi šta je među nama, i kad nas domaćica prestavi jednog drugome, mi se vrlo učtivo poklonismo, pa po što smo nekoliko praznih rečenica izgovorili, okrenusmo jedan drugom leđa. Posle zakuske, koja je doista vrlo slavna bila ugrejah se i ja malo šampanjskim vinom, pa se nesam dao mnogo moliti, kad zasviraše jedan divni valcer moga Jovana Štrausa.Igrao sam kao besan, tako da me stadoše saletati sve igračice, pa u džakanju i šali s njima nesam ništa video šta gospoda rade, a najmanje sam imao kade da gledam šta moj dragi fon Vicvic radi. U sred najbezbrižnije zabave i veselja kad ja ni iz daleka ne bi naslutiti mogao da ću to veče još i drugim nečim privući pažnju društva osem neumornim igranjem, dakle kao iz vedra neba grom — udari katastrofa. Ja baš bejah u najlepšem kovitlanju sa domaćinovom ćerkom, kad al’ iza mene začu se tako silan pucanj, da je domaćica pala u nesvest, da je klavir umukao, svaka igra prestala i svi gosti jurnuše pravo meni.Još se ja osvrćem da vidim odakle je pucanj došao, a celo društvo stade se smejati kao da se zgranulo.Kako svi gledahu pravo u mene, a neki i prstom pravo na me pokazivahu, to se stadoh ogledati i vidim kod mojih nogu nekaku baru, stadoh se pipati po haljinama, i — bogovi silni, ko mi je to učinio?Iz mojeg zadnjeg širokog džepa viri grlo šampanjske boce otpušeno, i plemeniti sok kipi iz njega niz moje haljine na patos...Pucanj se čuo kad je čep iskočio...Meni za jedan trenutak stade pamet.Šta znači sve to?Ono grozno smejanje ne ću nikad zaboraviti.Samo se jedna duša nije smejala, i to je bila moja igračica.Ali i na njenom licu se videlo pitanje: šta to znači? Ja sam samo ćutao i gledao redom u ona nebrojena smejom iskrivljena lica, što me okružavaju; ali u mojim je prsima strašno ključalo. U taj mah priđe nesrećni Vicvic pa mi glasno pred svima reče, trudeći se da utiša smej. — Ja razumem potpuno, g. študiozus, da se vašem staležu mnogo kroz prste gleda, ali ovaka šala, kao što je ukrasti celu bocu šampanja ako nam se gde u gostima osobito dopalo vino — to je čini mi se prešlo svaku meru.Vi ćete, nadam se, posle ove epizode uvideti, da ja moram sa svoje strane zahvaliti na časti da se s vama duelišem, rad one stvari koja se među nama dogodila! — On osobito udari glasom na reč ukrasti.Meni se smrče malo pred očima i ja skočim pravo na oficira, i Bog mi je svedok, za nekoliko trenutaka bio bi lešina, da me u taj mah ne zgrabiše od ostrag dve snažne ruke. — Puštajte gospodine, — ciknem ja i obrnem se.Mene je držao domaćin. — Ako ne budete zadovoljni sa mojom satisfakcijom, možete činiti što hoćete. — Za tim se domaćin obrati svojim gostima. — Gospođe i gospodo!Molim da me pažljivo saslušate! — Smeh prestade.Svi s nestrpljenjem očekivahu da vide šta će da bude. Domaćin viknu „Karlo“ , i jedan od livrejisanih slugu uđe u sobu. — Hodi bliže i govori tako jasno da svi čuju.Šta si se pre po sahata razgovarao sa g. grofom od Vicvic u levom krilu hodnika, i za što ti je dao g. grof deset Forinata.Da nesi ni slovca slagao, jer — ti mene dobro znaš! — Karlo ne izgledaše ni malo uplašeno, nego samo malo zbunjen, kao čovek koji je samo neku šalu pokvario, i on pogleda Vicvica smešeći se, kao da pita da l’ da kaže. - Vicvic beše stao strašno bled, i on pokuša u taj mah da se „povuče iz društva“ , ali mu domaćin tako kategorički grmnu da počeka nekoliko trenutaka da se nije ni s mesta makao. — Govori — zapovedaše za tim sluzi. — G. Grof me je — pričaše Karlo — izazvao na stranu, pa mi je kazao da su se svi gosti dogovorili da učine malu šalu sa g. đakom, koji je danas imao sreću da večera sa visokim gospodstvima, i dao mije deset forinata da g. študijozu zavučem šampanjsku bocu u džep, a da ne osetio, i to da najpre isečem kanape na džepu.Ja sam to i učinio tako vešto da g. študijozus nije ništa oseti, i kad malo čas začuh kako se celo društvo od srca smeja, ja sam se nadao da ću dobiti od ostale gospode po nešto na napojnicu! — i sluga vrlo blesasto gledaše oko sebe kad vide kakav je utisak učinilo njegovo priznanje. Krajnje preziranje ogledaše se na svima licima, i Bog zna koliko bi njih pljunulo od gnjušanja, da pod nije bio od najfinijeg parketa. — Šta velite na ovo g. grofe? — pitaše strogi domaćin okrenuv se Vicvicu. — Da je to sve sramna laž i intriga kakvoga moga neprijatelja! — odgovori ovaj prikupivši svu snagu. — Da li ćete biti istog ubeđanja, ako vam ja, na poštenu reč kažem, da sam nehotice bio prinuđen da čujem od reči do reči ceo razgovor vaš s Karlom? — G. grof bio je mrtav kao riba. — Ja vas moram moliti, g. grofe, da mi u buduće uštedite tu neprijatnu dužnost, da vam pokažem vrata — i rezolutni domaćin mu doista pokaza rukom vrata, a celo društvo stade pljeskati. Fon Vicvic pođe, ali ja izađoh predanj i rekoh mu od prilike ovo: - G. grofe Leo Karlo Stefane fon Vicvic!Vi ste se na željezničkoj stanici u Lincu tako nedostojno ponašali prema meni da ste zaslužili da se s vama kao s derištem kakvim postupa, ali ja sam, čuvajući dostojanstvo društva kome sam član, i poštujući u vama kavalira pozvao vas na dvoboj.Vi ste, gospodine grofe, utekli iz Gmundena pre onoga vremena kad je trebalo da se naši sekundanti nađu.Ja sam vas gonio uzastopce dokle vas na posletku nenađoh ovde u Išlu, i ja vas po drugi put pozvah da mi kavalirski date udovletvorenje za nanesenu uvredu, i vi po drugi put ugovoriste sa mnom rok, a evo nekoliko sahata za tim htedoste na mnogo sramniji način da se izvučete iz afere.Vi ćete, uzdam se, savršeno odobriti ako sad s vama postupim kao što se pristoji tako ljudima kao što ste vi! — ovde mu levom rukom otrgoh ordene s prsiju, a desnom ga opalih po desnom obrazu, za tim mu predah na novo ordene, poklonih mu se duboko, pa onda mu okrenuh leđa. Šta mislite da je uradio visokorodni g. grof?Potegao sablju na me?Bože sačuvaj!Otišao je sa svim mirno kući da meće hladne krpe na obraz, kao što se od take pačavre u oficirskim haljinama i očekivati moglo. I tako, moji dragi Servijaneri, meni ne beše suđeno da moju ritersku avantiru svršim riterski.Kamo sreća da sam ga još u Lincu malo prognjavio, pa nam ne bi pokvario naš teferič.Ali ima i to svoju dobru stranu.Vas dvojica ste barem imali priliku da se upoznate sa prestavnikom jednoga dela naše velike vlastele, koja se vrlo ponosi time što ima predke od hiljadu godina!“ Te tri novele izdašde su u I svesci časopisa »Salon, für Literatur, Kunst und Geselschaft, herausgegeben v. E. Dohm & J. Rodenlierg , Leipzig« i to: »Witer in den Alpen« na strani 614; — »Der Gemsenjäger vom Attersee« na strani 290; — »Das Sciffermädchen am Traunsee« strana 702. O tome događaju imaju mnoge varijacije oko gmunden. jezera.Ja sam ovu, koju sam čuo od jednog »sobnjeg molera« u Gmundenu, s toga izradio, što mi se čini da je najlepša od sviju i što koliko-toliko može da pokaže čitaocu kakav je od prilike bio život u ovome raju pre hiljadu godina.Za čudo mi je da Zilberštajn, u svome članku (» Fräunkirchen am Frauncee « u III knj.»Salona«, str. 566) pominje sve ostale varijacije od te priče, a ovu, što je ovde izrađena, ne pominje ni jednom rečcom. Uključeno u ELTeC korpus 2021-07-03 KAKAV JE KO ONAKO MU I BIVA. Pripovetka iz narodna života. Napisao za narod PANTA POPOVIĆ. U Novom Sadu Platonova štamparija, 1869. Dosta je davno bilo o čemu ću prepovedati, već su svi oni pod zemljom, koji se moja prepovetka tiče, tamo je još živ spomen, koji ostaje, iza dobri, da ji i kao pokojne volemo, a iza zli, da ji i u grobu mrzimo. U Dobrenovačkoj školi, i dandanas, podstiče s’ tim spomenom učitelj valjanu decu na dobro, a zaplašuje rđavu od zla.Od tog učitelja, čuo sal pre godinu dana i ja tu prepovetku, pa da je nebi kako god zaboravio, ispiso sam je, da je i drugima sačuvam: U Dobrenovačkom ataru, jedno četir duži od sela, ima jedna mala adica.S’ pet strana udaraju u nju uzani duboki kanali, nekolko fati odbijaju se ovi od šestara vodena, koji je čitavu adicu opkoleo, pa se onda, krivudajući kojekuda, jedan u drugog ulivaju i tako ji jednog po jednog nestaje, dok se na posletku u širokoj prilivi, koja u stari Dunav utiče, neiskupe. Ni jedan bukvarac, sve kad bi baš teo, nebi mogo svoj propis tako civrasto izšarati, kao što je voda ono parče zemlje oko te adice — i Dobrenovčani nisu mogli zgodnije to mesto nazvati, nego što ga i dan danas zovu: „kuke i verige“.Kad se ko nevešt uveze u te „kuke“ triput će na jedno isto mesto doći, i opet neće u „široku prilivu“ isploviti moći, dok ga svinjarče čiča Dobrenovo, koi tu svoj salaš ima, na pravi put ne izvede. Čiča Dobrenov salaš nije ko što su drugi salaši.To vam je kao kakav poljski dvorac, kakva mala spajije.Tu je oko njega ribnjak, tu je jezero, tu su male sklopljene ćuprijice, koje se u veče na ovu stranu privući mogu, da nebi kakav pakostan aramija mirno stado čiča Dobrenovo odvlačijo. Da je na bregu, košto ga je voda optočila, izgledo bi kao kakva jazbina ajdučka, al pitoma ravnica, pokraj tije vode, još mu je pitomiji izgled dala, nego što jest.Krov je na kući čiča Dobrenovoj sitnom trskom uzbijen.Oko čitave kuće ima širok odnik.Drveni, vešto izreckani stupci podupiru krov, ispod kog je svud unaokolo prostran daščan golubinjak.Na pošivaču kućnom stoje rogovi a na svakom rogu par gaćasti golubova.Izpod prozorčića na beloj kibli visi venac od ivanjska cveća, a u oknu sedi bela cica pa se jedi, gledeć’ kako joj laste i vrapci ispod nosa proleću. Na sred avlije rašćepurijo se debeli ćurak, spustio niz kljun crvenu krestu pa igra za jerke a krilom puca o zemlju „nema od mene bolje junaka na svetu“, a graorna ćurka izvalila se na jednu stranu, raširila krila pa puna blaženstva odgovara puranu: „Da bome, da bome.“ Malo dalje prućuje se rundavi belov pod debelim ladom široke topole, pa misli kako je zimus lud bio, di je sve govorio, da će, čim proleće grane, sebi malo kućicu napraviti, šta, veli, njemu treba, kolišni je kad se sćućuri; al gle bome sada, ko će to toliku kućerinu napraviti, pa još kad bi se teo čovek malo provaškoljiti po njoj? — neka veli, val dođe zima onda će mi manja trebati. Al u kući čiča Dobrenovoj niko više osim tog belova negovori „neka, sutra ću,“ što god se može danas uraditi na sutra se neodlaže.Sa ranom zorom sve je kod njega na nogama, i samo mezimče Mirko mora s’ petlom zajedno uraniti.Čiča Dobren dobro zna da: ko rano rani, dve sreće grabi — jednu sreću — zdravlje, a drugu vreme, koje kad jedanput u spavanju prođe nema tog čim se može natrag kupiti.Vreme je novac koji Bog svakom čoveku podjednako daje, al bome nemože onaj, koji svoj talant zakopava, jednako asne imati sa onim, koji se šnjim promeće. Čiča Dobren bio je dobar al i strog čovek.On ni kod svog jedinca nije pruta štedio.Ko prut štedi, veli Čiča Dobren, taj svoju decu mrzi, a ko ji miluje taj ji i kara.On je dobro znao da ko je u detinjstvu razmažen taj nikad čovek neće biti, nikad svoj gospodar neće biti.On se nije cerekao, kad je slušao di balavče, svome ocu, oca psuje, a ovaj od miline nezna šta će, nego je navek govorio: zakraćuj, brajko, detetu nestašluke dok je dete, da ti se neokrene ludi smej u gorki plač, čuvaj ga za mladosti njegove, jer što se u nov lonac uspe na to udarati dokle ga traje. Čiča Dobren bio je i vrlo pobožan čovek.On je sasvim bio uveren, da onaj, koji dobra čini i Boga se boji netreba nikoga više da se boji. „Ko se Boga boji, kaže čiča Dobren, nikad od stra voćnog nek se neboji, ni od strele koja danju leti; kad te Bog čuva, može oko tebe hiljadama s’ desna i toliko s’ leva pasti, a ti ćeš na miru ostati, tebe neće snaći zlo, nit će se približiti kući tvojoj, jer Bog će zapovediti anđelima svojima, da te na ruku svoje pose, pa da ni nogom tvojim o kamen ne zapneš.“ Svako čeljade u kući čiča Dobrenovoj morale se čim ustane najpre umiti — izjavljujući tim bogu da ga i bog vre svega umije od bezakonja, što je kao čovek juče počinio, pa da može čistim srcem blagodariti mu, što ga je iz sna i postelje digo, a moglo mu je biti, da mu san u smrt, a postelju u mrtvački sanduk pretvori. Svaki se poso u njegovom domu s Bogom počinjao.Ko s’ Bogom počinje, tom ništa ispod ruke izmaći neće, jer je uzeo sebi onog za pomagača, koi je kadar sve učiniti. U Dobrenovoj kući bilo iz jutra, o užini il večeri, niko se nije smeo pre kašike dovatiti, dok se nije najpre bogu pomolio, samo marva i živina jela je u njegovoj kući, pre nego što se bogu molila.No možda se i marva bogu moli, što mi neznamo netreba oma da kažemo da nije, možda bog zna da jeste.Ta zar peto nije toliko puta preko noć ustajao, kad je čuo anđele božije di na nebu poje, pa uz nji boga slavio, a šta znamo kako druge životinje - boga slave, možda belo stado baš onda se tijo bogu moli, kad o vrućini velikoj, posagibaju jedno uz drugo svoje glave, pa tako složno nefaleći se s’ onim što im je dužnost, u miru od srca boga slave, bog koji ispituje srca on to najbolje zna, a mi smo ljudi kratkovidi, nevidimo ni svoja leđa, i opet se hvastamo da toliko znamo. U domu čiča Dobrenovom sve je čisto i spremljeno. Kad cica malog Mirka više puta urani, sedne za kraj banka pa kvasi iz usta šapicu svoju, pa onda njome po licu prevlači, stara majka Mirkova navek govori, da će biti vlažna vremena, a nezna, da se to pametna maca češlja i umiva da nejde čerupava i neumivena ko krme po svetu.U čistoti sve se u Dobrenovoj kući na mačku ugledalo. No zacelo da nebi sve u Dobrenovoj kući nako u redu bilo, da on nije imao dobru domaćicu.Muž je samo gost u kući, a žena je pravi domaćin.Dobra žena skuplja je od dragocena bisera.Kakva je Dobrenova žena svaka bi se srpkinja mogla u nju ugledati. „Srce njenoga muža, sasvim je njojzi predato, i ona je srećna šnjime.Celoga se života o njegovoj sreći bavi.Traži vunu i lan i uradi rukama svojima sve što je god potrebno.Ona je kao i trgovačka lađa, koja ranu izdaleka nosi, rano noću ustaje i oma je sgotovila jelo za sve u kući i sluškinjama naredila posao.Trudom svoji ruku teče imanje, stegne se pasom i utvrdi ruke svoje na posao.Oseća kako je dobro biti vrednom, pa joj se sveća negasi svu noć.Laktove svoje pruža na radnju korisnu, i u svoje prsti uzima vreteno.Otvara ruke svoje siromaku i dlan svoj pruža ubogome.Muž joj nije u brigi ako se di zakasni.Svi su kod nje odeveni.Muža joj poštuju ljudi kad sedi u skupštini među starešinama: Mudro otvara usta svoja i pazi dobro šta će reći.Zdravljem je i lepotom odevena.Vesela je i u starost.Tesne su staze u dom njen, ona u lenjosti leb svoj nejede.Decu svoju razumno neguje i ta će joj biti srećna.Mnoge su se ćeri obogatile, no ona ji je sve prevazišla.Pretvornog ugađanja, i sujetne ženske krasote u nje nema; jer razumna žena jest blagoslovlena, strah Gospodan diči ju.“ Čim zora zabeli svako je u Dobrenovoj kući na svom poslu, jer je još u veče sve naređeno.Sluga namiruje marvu, sluškinja čisti kuću, domaćica namešta sobu i kuva ručak a domaćin razgleda di šta fali, pa namešta i opravlja.Ako su poljski radovi to sve još ranije mora gotovo biti.Sunce mora vrednog radina na njivi zateći.O poljskim radovima mora i mali Mirko u polje, da čuva konje, da stere uža il da trčka po ovo il ono.Ako je školsko vreme on ostaje kod kuće, al i tu nesme sediti badava, pored knjige mora štogod i kući privrediti.Pametan otac neda da ga dete vuče za nos.Mora, veli, knjigu da uči, pa nema kade ništa drugo da radi.Takoj deci škola je više od štete neg od asne, jer iz nje postaju lenjštine, i posle mu je bog kriv kad u starosti mlad, mora da budne.Moli se bogu al i radi; nije dosta samo molitve u školi naučiti, pa ono drugo sve na boga ostaviti, samo onom ko radi bog nebrani.Da je bog teo da što manje radimo, on bi nam drugčiji dao primer u stvorenju sveta — on bi svet za jedan dan stvorijo, a šest bi se dana odmaro — da je to teo on bi naredijo, da jedan dan jedemo a šest da smo siti, al ovako kad triput na dan moramo jesti triput moramo i raditi, iz jutra do užine — za užinu, pre podne, do ručka — za ručak, a posle podne do večere — za večeru, da moramo i kad spavamo jesti i onda bi raditi morali.To tako trebalo bi iz dan u dan podjednako raditi, da je ko što nije, al dođe vreme kad se može jesti a nemože raditi, zato treba u ono vreme kad je najlakše raditi što većma prijonuti, pa čuvati bele novce za crne dane — jer drukčije lenjiva mladost vašljiva starost. Raditi treba dok se može, samo raditi — to zapovedi božije — to zapovesti carske nezabranjuju.Rad je novac, koi možeš kovati kolko ti je volja, na pogledu čitavom svetu. Poslušni Mirko nikad se nije srdio, što, mora i knjigu učiti, i toliko do škole seoske ići i naposletku još i kod kuće raditi, on je navek bio veso, i pevajući je svoje poslove svršavo. Prvi svakidašnji poso bio mu je da živinu rani.Ništa lepše nije tom blagom stvorenju dolikovalo, nego kad se nevinom tičarijom zabavljav. Još se peto na sedala otezo, glupava ćurka još je u veliko snevala — ni sam vidoviti bokter gusak, što budan spava, nije svoj brbljavi jezik pustio a već je Mirko na nogama.Umio se, očešljao, obukao svoje spremljeno odelo, pa se onda bogu pomolio, a kad je sve to svršio uzo je kotaricu s ranom i stišo na guvno. Ulaguša cica, što mu obično čelo nogu, a kadkad i kod vrata spava, uranila je još pre svog mladog gospodara, uranila je kad i domaćica, pa je ko i ona prela donde, dok svi nisu poustajali, a sad je išla polako s’ Mirkom, pa motala pređu — od koje će sašiti svome gospodaru gaće, kakve još nikad niko vit je pono nit ć nositi kadgod.Uz mačku se pridružila gomila zeceva beli — potrče malo sednu na stražnje noge, poizdižu velike uši pa strižu — režu šnjima platno, što je cica oprela, dašto pre budnu gospodarove gaće gotove.Pred čitavim ovim belim društvom ide kao kakav vojvoda bela jaga nogu pred nogu.Pi, pi, pi, vikne Mirko, a sa sviju strana sleću u huki i dreki, jata krilati obitaoca avlinski.Dok se Mirko obazro al hrabra vojska uplašena od iznenadna napadaja, upela se u sve četir noge, pa kud koje.Ponajbolje se pokazao vođa.On i u bežanju mora biti prvi tu se negleda diće se stati samo begaj.Ovog je ovde preskočio, onog odgurnuo, ovog opet pogazio — u toj gunguli pokidaše svu macinu pređu, pa jel ona kriva što joj gospodar neće, dok mu mati nesašije, gaća poneti, kad to iz dan u dan biva.Pitomi gaćani iz golubinjaka i nečekaju da im se rana na zemlju baci, nego sleću s’ legala upravo na kotaricu pa biraju najčistije zrno.Dok truntavi matorci otiskuju jedno drugo itrija mladež već je došla di treba. — „A sviste sad tu“ veli im Marko — a bili malo ručali?Svi glavom kažu da bi, a brbljavi guščići moraju to i šest puta izrikom da kažu — „bibibi, bibibi.“ Svi, kolko toliko, mirno i zadovoljno, jedu, al kavgadžija peto nemože propustiti da ne zametne kavge, — Ovo je zrno baš ispred mene palo, ja sam baš tu stojo a ti si me odgurnuo dalje. „Nije nego je baš ispred mene.“ Ovaj jednu, onaj jednu — na gotova kirija. Badava im je mudra kvočka govorila, da od inata nema goreg zanata, da samo onaj ko se uklanja od zla i čini dobro — da samo taj živi doveka.Badava im je prepovedala kako dve koze, kad su išle preko uzane ćuprije, nisu tele jedna drugoj puta da ustupe, nego su jedna na drugu udarile, pa su tako obadve u vodu pale i udavile se.Badava im je i u najslabiju žicu udarala — u slavoljublje pa je čas jednom čas drugom govorila: okani se! uvek je od boljeg roda onaj koji pre popusti — badava ji je tela da zastidi: „šta će deca reći“; matore jogunce dockan je svetovati.Ovaj odud onaj odund, pa se ščepaše za crvene kreste, pa udri vuci dok im obojici glave u krvi ne ogrezoše. —Ta okante se jedanput lude jedne, budite jedan ma koji pametniji nije to nikakva slava u zlu održati megdana, na novo ji razvađa kvočka. A ja — nemože da se nađe koće pre popustiti.Jedan veli: pusti ti najpre, ti si pre počo; drugi opet: pusti ti, ti si. I tako bi jedan drugom možda i glave došli, da ji Mirko nerastavi pa ji i pokara: Šta vam je od tog boja asne, dok ste se vi tukli za ono jedno zrno, što nije ni ovog ni onog neg moje, dotle su mudriji sve drugo lepo u miru među sobom podelili, a viste ostali lude ko vrapci što su se potukli oko tuđe proje, ili oni cigani što da su imali brašna no što nisu imali masti, pa kad bi uzajmili tepsiju i isprosili slame da ugreju peć, mogli bi jesti gibanice — pa se onda potukli, što ovaj kaže da će veći komad uzeti nego onaj.Baš ste pravi cigani, sad ste bar vidili da svađa ništa drugo ne donaša nego razbijene glave, paće te odsad biti valjda pametniji. Bože moj, Bože! baš je istina što je gospodin učitelj pre negdi u školi govorio.Ustane, kaže jedan car na drugog za parče tuđe zemlje, pa se dotle kolju i krvave dok Bog, kao što sam ja sad petlove, neotera ji sa svoje zemlje u groblje, a zemlja ostane onima koji su mirni.Blaženi su zajista krotki, jer ti nasleđuju zemlju. U čiča Dobrenovoj kući osim ti kokošiji ratova nikad druga nemira nije bilo.Čiča Dobren je držo čele a i razgledo je mravinjake, pa je vidio kako tamo sve u miru ide i opet se toliko poradi.Košto je svašta imalo svoje mesto tako je svako u njegovoj kući znao što mu je poso.Najteretniji poslovi u najvećoj su se tišini svršavali.Njegove volove nije trebalo na put bičem isterivati, samo reci, tek da se čuje „hajs“ ili „stu“ pa oma su otišli tamo kud si zapovedio.U njegovoj su kući i mačka i vaška u ljubavi živili, tu se mogla viditi ova najpitomija slika: kako se grdni rundov prućijo potrbuške, na leđi mu se savijo matori mačak, pa spava na mekano, po glavi mu trče nestašni pilići a malo dete sigrajući se vata piliće, otvara rundovu usta, pa mu meće piliće u usta i opet ji vadi iz usta, a nit rundov piliće davi nit kvočka na dete naleće. Sluge je svoje čiča Dobren kao svoju rođenu decu pazio.On je dobro znao da tuđa ruka ne teče, pa je tako sa slugama postupao da nikad nisu primetili da su tuđini, nego su se sami držala da su čeljad iz kuće pa su tako i radili kao da sebi rade.Ako je sluga stariji godinama bio, za astalom sedio je pre oni koji su Dobrenu rođeni; za trpezom čiča Dobrenovom bila je sloga, a di je za trpezom sloga tu sam bog u pročelju sedi. Bog mu je blagoslovio piće i jelo, on je u njega sipo zdravlje i zadovoljstvo.U čiča Dobrenoj kući nikad lekar nije trebo.Kad je ko ogladnio onda je i jeo, a navek je onda prestajo kad mu se najbolje prohte i prosladi.Čiča Dobren umeo je lepo dokazivati kako netreba odviše jesti: Jedi kaže umereno, da se kakogod neobjedeš i nepobljuješ, jer onda ne samo da si moro prosuti ono, što nisi ni trebo unutra sipati, nego i ono što ti je nužno bilo, i tako dve nezgode imaš, pojo si toliko i opet si osto gladan, pa ako si siroma jao i naopako ako ti se to češće desi, al bome ako si i gazda štedi, seti se gladna doba kad si sit, a u dane bogatstva pomisli na sirotinju.Nema tog što nemože u trbu stati samo ako se po volji raspusti.Čuvaj — samo što je izlišno zakidaj, pa ostavljaj na stranu i onako što je izlišno nije zdravo, pa ćeš opet dosta imati, čuvaj brajko jer ako nenačuva nenateče. Čiča Dobren molio se bogu, radio je i čuvo, a bog mu je blagoslovio dela ruku njegovi. Zemlja mu je navek davala rod svoj, a drva punoću ploda, jeo je uvek staro, a novo trajalo mu je do starog.Žetva mu je sustizala berbu a berba seidbu.Bog je blagoslovio izlaske i ulaske njegove — jel prodavo — dobro je prodo, jel kupovo — bolje je kupijo. Bog je dao mir na zemlji njegovoj, poubijao je ljute zveri sa polja njegova.Skakavac ni vojska nikad mu preko njive prešli nisu, a od zli ljudi čuvao mu je stado angel božiji, hranitelj dobri ljudi i mirna stada.Kuća, košara, ambar, mlečar, guvno, staje, sve mu je puno ko puna košnica i sve u redu ko saće jedno pored drugog; čeljad jedra i zdrava, marva gojazna i korisna. I za sve to nije trebo Dobren ništa više nego blagosiljati Boga, koji ga je uputio na put pravi, te volju svoju upravlja po zakonu Gospodnjem i zakonu se njegovom uči dan i noć. Jedan četvrt časa od čiča Dobrenovi njiva, salaš je Baća Strašimira, najvećeg na glasu gazde u Dobrenovačkom ataru. Kad poglediš po Strašimirovim salašu mnogo je zaista imo, al sve je to razbačeno i isprekrštano kao na vašaru kakvom. Slama mu se otegla ko gladna godina, al s’ jednog kraja nakrenula se da padne, s’ drugog se već spuzala.Na sred avlije stoi velika gomila đubreta, a okolo njga plastovi sena sa sviju strana rasčupani.Čelo kuće gomile cigalja od deset godina, polak od kiše raztopljene a polak od dečurlije polomljene.Pred pendžeri sijaset razvaljeni kupa trule trske i rogoza. Na bunaru stoje na zemlji dve đerme, kojim samo to fali što nisu gore, a pored nji treće drvo za novu đermu, i opet se voda iz bunara na užetu vuče.Drva za vatru kako su pre dve nedelje donešena iz šume, tako i stoje na koli dok se sva, jedno po jedno nepolože.I opet se u Strašimirovoj kući najviše vikalo i teralo u red.Kud se god ko okrene, sve mu je nešto nepravo i nestoji mu dobro, al niko nepopravlja nit namešta. Baća Strašimir je prek mrzeć čovek.Od rane zore do mrkla mraka, mogo si u njegovoj kući samo viku i psovku čuti.Čas jauče zeljov kako ga je odalamila domaćica kad je očupanu patku s’ ognjišta povuko, čas ciči nazimče, kom je Strašimirov sin krsta polomio, što nije telo gladno u kočine, čas kreči guska, što ju je sluga vilama dovatio, kad je tero živinu da nerazmeće plevu. Moglo se svačemu zaklon namestiti, bolje bi bilo da je trskom pleva pošivena nego što u ludost u kupi trune, bar nebi živina plevu rasmećala nit bi sluge živinu tamanile, al besni Strašimir misli, zar sme ko u štogod dirnuti, kad ja kažem: nediraj. Baća Strašimirove sluge nisu nikad za njegovu trpezu sele, zar da se i vaške, ko gospodar rane — i tako je i bilo.Lebac što je za sluge mesio gori je bio, nego čiča Dobrenove otrušnice.Što mu je iza ručka ostalo to je volio baciti nego mlađima dati, il je dotle držo dok se nije ukvarilo pa im je onda davao, a ako su svinje kod kuće bile ni to nisu sluge dobijale.Daću ja to onom, veli Baća Strašimir, koji će meni opet vratiti, i kad god je to uradio, čudio se sam svojoj mudrosti kako on ume kuću da čuva, a nije umo da izmudri odkud su mu sluge sa te mršave rane onako debeli. Baća Strašimir bio je luda džimrija.On je mislio da ga ono ništa nekošta zašto on novce nije brojao, pa je navek govorio: valjda sam ja lud da trošim novce za tričave čipke i ciceve, nek oni sebi kupuju kako znadu, ja za te mode nedam ni prebijene pare.Al ma da nije Baća Strašimir novce brojao, opet kad su ćeri u selo u kolo odlazile, dvanajst sukanja su povešale na sebe a toliko ostalo je na rafu, osim toga tu su dva niza dukata na vratu, tu su rukavice na ruvu, lepeza, svileni šalovi, atlaske marame, bečke čipke, pariski šlingeraji, prezletne iz zlatnoga Praga, kalneri po žurnalu, al štaje zato Baća Strašimir mario, on je dao svakoj da zapate prćiju pa toje iz njine prćije. Baći Strašimiru moglo je samo milo biti, kad je slušo kako se seljani čude odelu njegovi ćeri. Taj će izvući lutriju — koji ove dobije.I oće bome — jer one ništa više i nevrede neg što košta ono odelo na njima: Kad su budne navek se il između sebe il skim drugim svađaju i proteruju, i u tim ji prolazi dan, a kad su legle da spavaju, kao da si ji pokle, ni da se maknu, ni da se bar jedanput prevrnu, nego di su pale, tu su i ostale.Mogla je kuća nad njima goreti, mogli su topovi preko nji pucati one spavaju — kao da ni muve nema da po sobi zuji.Sunce već u veliko podnu naginje, kad se materine maze bude, i tek sad nastaje pravo gnjilenje i zevanje, džonjaju po čitav sat u krevetu dok se ne usude da na zemlju sađu.Još dok spavaju mati im zastire prozore da ji sunce ne probudi, kako lepo mirno spavaju — gulubice male kao okupane grijota ji je probuditi i neka ji nek se materi maze, da što je sirotinja neg da radi, ako će i gazda ko i sirotinja izdirati našto mu je onda biti gazda.Tako je Strašimirova žena mislila, a što ona kaže muž je držo da niko pametnije neume reći, a i kako nebi dao ženi za pravo.Ta njegove ćeri toliko su poradile, da ona, koja dan noć na švu sedi nebi mogla toliko uraditi, koji je to samo bez u sanduci, na kako su to silni ćilimovi šlingeraji i hekleraji!Vrednom netreba vremena, on u časovi radi, faleći svoje ćeri, govorio je sam sebi Baća Strašimir, al i to nije mogo da se načudi odkud mesa i masti tako brzo nestaje kao da se samo jede, pa nemož namleti, tek što si isprego konje iz suvače vataj opet, žito jedva dotraje do novog, od zobi se tek porcija plati s’ kokuruzi nemoš ni proleće dovatiti, niodkud s’ druge strane krajcare nego ako oćeš koje marvinče da prodaš. Badava mislio je Baća Strašimir nije čist poso, što ja tako teško izlazim na kraj a taj čiča Dobren nema toliko ni zemlje ni marve pa opet je kod njega sve puno — badava nije čist poso. — Da bome da nije, kazaće navek na te Strašimirove reči njegova žena i neće ni biti drukčije, dogod je ta matora veštica živa.U Strašimirovoj kući bila je još jedna stara baba.Niko od slugu nije znao šta je ona gazdi rod, al sudeći po zlostavlenju;, što ga svaki dan pretrpi držali su, da nemož biti drugčije nego da mu je maćija, pa joj sad valjda vraća što mu je ona dok je nejačak bio na poklon davala.Nije prošlo dana a da sirotu ženu nije ma koje iz kuće grdilo, a kad god je Strašimir opazio, da mu što god u kući na manjak ide, morala je bedna starica i boja podnositi. „Ta veštico jedna, ti mi kuću tamaniš“ dero se onda Strašimir na nju i mećo je na svakojake muke samo da dozna dal je veštica. Jadna baba, izgledala je već kao trulo drvo koje je na drugo zdravo naslonjeno pa se samo dotle upravo drži, dok ga prvi vetar od protivne strane nestrovali, nesrećna žena nije ni mogla od boja već drugčije ni ići već, il puziti il se na zid naslanjati. — Ej živom mu se u kosti zmije sakrivale — tom otrovu Strašimiru — kako muči tu sirotu ženu — nikad mu čist poso u kući i nebio, kako ruži tu nevinu dušu. Zemlja baća Strašimira upirala je u njivu čiča Dobrenovu.Mladi Mirko upozno se na toj njivi, još pre neg što su pošli u školu seosku, sa Vukom Strašimirovim sinom, a kad su u školu pošli, morali su se i družiti.Čiča Dobrenu nije bilo milo to druženje, al ga je moro trpiti, da mu dete nejde samo preko pustare u selo u školu.A bome i nije i bio Vuk Strašimirović Mirku za drugara.Vuk je sušti otac Strašimir — i kud će iver od klade, što kaže: pokaži mi s’ kim se družiš, pa ću ti kazati kakav si, to je cela istina.Vuk je imo jednog buldoka — vašku, kojoj njuška tako izgleda kao da navek reži.To je bio najverniji drug Vukov.Tako je isto i Vuk izgledo, ni malo mrgodnije ni pakosnije nije to pseto od Vuka bilo, pa i samo mu ime kaže da nije bio blag.Kum, koji ga je krstio, morao je za celo vrlo pametan čovek biti, kad je unapred znao kakav će Vuk biti, te mu je tako zgodno ime nadeno.I s’ tom neprilikom moro se Mirko družiti, jer nije imo skime drugim.Al i to nije moglo dugo trajati, kakvo je druženje anđela s’ nečastivim, jagnjeta s’ vukom.Što je nenaravnija sveza tim se pre sama od sebe raskinuti mora. Bilo je oko male gospojine. — Vuk dođe na čiča Dobrenov salaš, i pozove Mirka da ide šnjime u njegov vinograd.Mirko dugo nije teo al naposletku se privole.Na svoju nesreću ode i Mirkovo jagnje za njima.Čim su se odmakli od salaša odmaje počo Vuk bacati se iz pudarke na živinu, koja mirno po livadi vadi iz zemlje škodljive crvi.Mirko mu govori da nevalja šta radi a on se oseče na njega: ajd, propašćete valjda baš ako koje i ubijem. Tek što su koračili na Strašimirove njive a Vuk napujka buldoka za jednim nazimčetom.Svinče bež, a ker za njime, pa kad ga stiže a on drž za uvo, svinče sebi a ker sebi, što se većma nesrećno marvinče dere, tim se grohotnije ludi Vuk cereka. — Čekaj Mirko, sada ćemo jesti krmeća mesa.On to govori, a pseto se već vratilo i nosi uvo od nazimčeta.To je vaška, tako treba, a ne biti smrzla ka ovaj Mirko, što će biti valjda popa kad se boji krvi.Kad su došli u vinograd, Mirko sedne u kolebu u lad, a Vuk trč, brže bolje, pa se veri i deri kroz bodljivi šiprag, veli, da vidi jel dolijala lija, što joj je sinoć vigove namestio — i dok si jedno deset izbrojao, al on trči i nosi i gnjezdo i goluždrave tičiće a matora kosa.Sad ćemo im oma suditi, kod mane je preki sud — pa dok si treno a on se smeje — gle sad su svi u jednu glavu kraći, ajd idte upravo pod čokot, sad možete oma u trbu tovariti nemorate bar onu truntavu glavurdu za sobom vući — ha, ha, ha, jel uš Mirko? Mirku se koža od čuda ježila gledeć kako ovaj krvnik u najvećem zadovolstvu satire nevini živog. — Ala Vuče kako možeš tako bezdušan biti, kako bi tvom ocu bilo, da tebi ko glavu odkine, pogledaj samo tu nesrećnu mater, kako žalostivo gledi, pa kako su joj se oči navodnile.Znaš šta nam je govorio gospodin učitelj: Neodvrati lice tvoje od bednika do boga uzdisaj njegov dopire kad se na tebe zaplače.Pa znaš štosmo u diktandu pisali da bog kaže: Ako na gnjezdo ptičije naiđeš i ptičiće il jaja nađeš, ostavi ga, ako oćeš da ti dobro budne i da dugo poživiš na zemlji.Bogami Vuče, ti nećeš dobro proći, vidiš kako tom kosu teku suze, te suze vidi bog, on ove vidi.Ko suze nevinom na oči natera, taj će sam plakati, a niko mu se neće smilovati. — Kakve suze? da tebe tako stisnem i tebi bi čorba na oči potekla, kakve suze? ti valjda misliš da i ono zeleno drvo plače, kad ga odsečeš, pa iz njega voda pođe, ajd neluduj žalosna vrbo. Mirko je sada, gledo svakojako, da bar matorom kosu život spase.On se bio usudio i da ga otme, al kad mu Vuk reče: ajd probaj, ako si rad da osetiš kakvi su u buldoka zubi, on je moro mirno gledati šta će biti.Sad ćemo tek pravom krivcu suditi.Čekaj malo, tebi neću oma glavu otkiniti.Učitelj je kazo da treba no pravdi suditi, sad ćeš i ti dobiti, što je pravo.Ti si najkrivlji, i zato sam te ostavio naposletku, da gledaš najpre muku svoje dece, i baš s’ toga neću ti oma glavu odkinuti.To nije ništa, dok si treno glave nema, to nije nikakva muka.Ded pruži jezik, njega ću ti najpre iščupati, da se nemoš nikom potužiti, učitelj je govorio da je čoveku mnogo lakše kad se kome potuži na svoj teret. — To reče pa zavuče mali nožić u grlo tičije i izvuče polagano da duže bole krvav jezik — kos zadrkta i zaleprša se, a Vuk ladnokrvno dalje produžuje. — „Čekajte malo ti crni kosovi, s’ pogrebom vašim još vismo gotovi“ pa on a zabode oštrilj od noža najpre u jedno, pa posle u drugo oko: Hajd sad idi pa biraj koje su najlepši grozdovi, da ti kažem pošto je ranka.Šta veliš Mirko, jel pametniji onaj sudija iz madžarske bune, što nam je katiheta za njega prepovedo.Sad tek vidim kako je to dobro ići u školu.Vidiš sad bi krivo sudio, što tako što navek neće da prepovedaju, pa bi navek išo u školu; nego sve kako je onaj onog udario kamenom, a on njega lebom, kako je opet onaj, neprijatelja svog našao di nad nekom dubokom provalijom spava, pa ga probudio da nepadne unutra, i sve tako koješta. Mirka je gotovo groznica od čuda uvatila: — U Vuče, vukla ti se creva, u krvopijo strašna, kud će ti grešna duža.Šta ti je krivo to nezlobno stvorenje božije, zar ti po čitavu noć nepeva nako lepo badava, pa zar nezaslužuje što pojede, eto tamo u selu birtaš ne samo da rani svirca nego mu još plaća, kako se ne smilova na pesmu njegovu. Šta pesmu?Marim ja za njegovu pesmu.Ja najvolijem kad čujem da ko zapeva, a kad vidim kako se ko previja i jauče, di je nogu il ruku slomio, il oko izbio, meni oće da pukne srce od smeja.Pa kakvu tu štetu čini produži Mirko, meni je moj otac govorio, da tice više asne čine nego štete.Jedanput je, kaže, jedan kralj zapovedio, da sve vrapce po njegovom carstvu potuku, zato što su mu vrapci trešnje pipali, i plaćo je za svaku glavu toliko, da kad su mu izdonašali glave nije mogo poplaćati, a kad opet do godine a ono ni jedne trešnje pa bome i nikakva druga voća, pojele sve gusenice što su ji dotle vrapci tamanili, te daj opet troši novce i kupuj nanovo iz daleke zemlje vrapce — eto ti mu što se u božij poso pleće. — Hajd nebulazni majkino golupče, na što ti je dao bog ruke, neg da nedaš da ti ma kakva šuma prkosi.Ja vičem po vinogradu da se oderem, a njemu ni devet briga, kao da ga je on zasadio, zavuko se kao kakav beg pod najbolji čokot pa bira što mu je volja, eto ti mu šta je naposletku izbiro — i što mu nije volja. — Ta sve, ako ga i nebi mogo oterati, nisi ga trebo tako zlostaviti, bolje i da ti je propo sav vinograd nego da ti propadne duša, il zar može što zamenuti dušu.Ta ko izgubi blago, još nije propao, ko izgubi nadu samo je polak propao, a ko izgubi dušu, sasvim je propao.Samo da si bio, pređašne nedelje u crkvi, pa bi čuo, kako je sveštenik svetovo svu decu, da negube duše, da netamane tica, pa je toga radi ovu prepovetku prepovedo: „Dođe jedanput jednom vrlo bogatam čoveku neznan putnik u kuću.Domaćinu provede ga svuda po svome domi pokaže mu sve svoje blago.Putnik kad je sve to vidio, nije se mogo dosta nadiviti, al kako se još moro zaluditi, kad mu domaćin reče, da je on pri svem tom nesrećan čovek.Putniku se okrenu avlija naopako, ta zar ima, veli, reči, koje bi smele preći preko usana, a da ti sreću nefale.Ima odgovori mu domaćin „nefali jutro, pre večeri.“ Kad je o večeri bilo, uvešće domaćin putnika u trapezariju.Za trpezom sede devet zdravi, mladi ljudi, kao devet Jugovića, i domaćin sa suzom u oku, koju putnik nije opazio, reče: ovo su moji sinovi.A — još me niko nije tako lepo prevario, poviče sav ushićen putnik, zar se može s’ ovi sokolovi nesrećan biti, ta pogledaj oče koji li je lepši, koji li zdraviji, kakvali su to junačka pleća.To i jesu teški jadi moji, odgovori žalosnim glasom otac, sve ii je dao bog, lepotu, krepost, pamet i zdravlje, al pored sveg tog samo tek prosjaci mogu biti, jer što najviše vredi uzo im je, oči — oni su slepci, slepci kod tolika blaga.E ja sam im svojom rukom iskopo oči.Ja sam u mladosti svojoj malim tičićama oči vadio.Suze njini materi, bogu su na srce pale, i on pusti pravedan svoj gnjev ka mene.Sad se kajem al dockan.“ Vuka ova prepovetka, mesto da je zaplašila, još ga je većma na zlo raspalila. — A i ti popo, gledaj da se dockan nepokaješ, nego se okani jedanput tog tvoga boga.Učini mi ti štogod ako smeš a nemoj sve šnjim pretiti.Ne može ni sebe da brani, a da brani drugog.Eno moj otac psuje po čitav dan i njega i sedmora nebesa njegova, i sve one, koji su šnjim u tim nebesima, pa šta nam fali?Čija je slama veća il naša il vaša, čiji ambarovi duži, il naši il vaši, pa čije je polje šire naše il vaše.Uzdaj se ti samo u te tvoje pripovedke, pa probaj samo jedno zrno zapipati, kad ti ja nekažem, pa ćeš viditi, oćul i tebi s’ grkljanom i jezik iščupati. — Siroto jagnje nije znalo, šta ova zver njegovom mladom gospodaru preti, nego baš u taj par spade na onaj čokot, di je najlepša smederevka.To tako razljuti Vuka da se nije mogo više uzdržati; — „drž buldok,“ i dok je Mirko drekno, al već se grkljan nevina jagnjeta u buldokovi usti krvavio. — A jao moje jagnje, a jao moje jagnje. — Uzmi pa ga nosi sad kad je tvoje, meni netreba, i onako bi kod kuće postio, da vam ja nisam mesa spremio. — Mirko uzme jagnje, kaže Vuku da više nikad neće šnjime ići i da će kazati gospodinu kad ode u školu.Vuk srdito odgovori: „marim ja“ i tako se rastanu. Kad Mirko dođe kući, prepovedi sve po redu ko što je bilo. — Dobro sinko kad si i ti čitav kući došo, odgovori mu Dobren, kad je sve saslušo — dobro si radio, lepo si govorio, al nisi znao kome si govorio.Čuj mene stara da ti jednu kažem: koji kore zle baće obeščašćen.Nesvetuj zla da te neomrzne svetuj mudra i zavole će te.Govori pravednom i on je gotov primati.Kaži mudrome njegovu pogrešku i biće mudriji; — al ti si dete moje učio ludu, a ludina je glava razbijen lonac, uspi najsvetiju nauku, ona će isteći.Samo ti budi čedo moje i odsada dobar, i neslušaj što budala lupa, neće njega to olako proći; nevaljale ostavlja Bog za pogibeoni dan.Nek se niko nefali, ko se Boga neboji sa svojim imanjem; jer bogati osiromaše i zagladniše a kojima Bog treba, ti imaju svakog blaga.Kao san onog koji se budi, tako će sine moj dobri, uništiti Gospod sreću oni, koji su nevaljali. Nije prošlo od to doba ni nedelja dana, a već je mogo Vuk uviditi, da Bog nikom dužan neostaje i da će kad tad đavo doći po svoje. Vuk se bojo da neće čiča Dobren iskati od Strašimira jagnje, pa pre neg što su se ova dvojica sastala, ukrade jedno jagnje iz svog čopora, donese ga Mirkovoj kući, pa kaže, da je to otac mu poslo im za ono što je njina vaška udavila.Vuk je to učinio što se odviše bojo Strašimirovi pesnica, jer baća Strašimir kad počne udarati on se neume okanuti, nego lupa dotle, dok čuje duše u čoveku — al čega se bojao nije se ubojao. Čiča Dobren nije bio kod kuće, kad je Vuk jagnje dono, a kad je došo kući a on uzme Vukovo jagnje pod pazuvo, pa ajd upravo na salaš baća Strašimirov. Pomoz BOG, baća Strašimire! — Bog ti pomogo čiča Dobrene, ko je dobro? — Dobro je fala Bogu, evo dono sam ti jagnje, što si mi po Vuku u naknadu poslo, ja nemotu brate tvoje jagnje primiti, mi smo meso od onog jagnjeta pojeli pa to ga nemožemo dati, a Marko opet ni kožu neda, jagnje je njegovo, on ga je iz ruke odranio.Glava za glavu brate, a ja ti nemogo ti doneti, nego evo ti tvoje, pa nek to je prosto, a ako baš oćeš da teraš mak na konac, i tu se nasmeja Dobren, a ti kad zakolješ jedno tvoje jagnje pošlji nam grkljan od njega, samo posvetuj tog tvog derana da se u bolju pamet uzme. — Kakvo jagnje, kakvog derana, nisam ja tebi čiča Dobrene ni po kim jagnjeta poslao. — A eto daje u laži plitko dno, privati Dobren — međer to je jagnje tvoj sin od nekud ukro.Ded sasecder mu brajko malo te dugačke nokte. Baća Strašimiru nije trebalo dvaput reći.Zovne Vuka iz sobe napolje, a ovaj neznajući da se o njegovoj koži radi izađe pa ispade pred oca, — „evome šta ćeš.“ Strašimir i neodgovori šta će, nego drž za kike, pa ga digni gore, pa ga spusti dole, pa posle zgrabi neko sapište, pa preko leđa, preko trbua, preko ušiju, di god ga je dovatio, udri i prevrći, a iza svakog udarca ređaj grđu iza grđe psovku — i da nedotrčaše sluge i neuplete se čiča Dobren, bi ga umlatijo.Al nije to Strašimir Vuka tuko, što je napujdo vašku na tuđe jagnje, ni za one bogoprotivne reči, tuko ga je što je ukro jagnje svoje a ne tuđe. Baća Strašimirova kuća nije mogla crnja i prljavija biti, al je opet vidovit svet govorio, da mu je kuća šarena. Čim se sutra dan Vuk od bolova pridigo, baća Strašimir ga je dozvo preda se, pa mu je reko: — Ded momče, kad umeš kući štete praviti, valjda ćeš štogod i privrediti moći.Danas ćeš ovcama, a čoban nek dođe kući da radi, pa tamo otvori oči dobro kako će nam se koja ovca ojagnjiti, il koje posmrče mater sebi steći.To mu je reko, a nije dodo ako Bog da, a nije ni trebo; jer Bog izvadio je još od stvorenja sveta iz đavolski poslova svoje ruke. Kad je Vuk otišo ovcama, on je gledo sve kako će blizu tuđeg čopora doterati, da se kako god pomešaju ovce a tu bi se već dalo štogod zabašuriti, al čoban, koji poznaje svaku ovcu po glasu, a jagnje po materi neda se varati. Kad je vidio da to nepomaže, a on se doseti nečem drugom.Naumi da odmami čobane od stada, dotera svoje ovce blizu jednog tuđeg čopora a on se tajom odmakne dalje, pa poviče iz sveg grla: „Upuj kurja, nedajte čobani, evo kurjaka.“ Kad čobani njemu dotrčaše a on se smeje svojoj majstoriji. Di je kurjak? pitaju čobani. — Evo ga. Di je? Ta zar nevidite, eto ga pred vama — ta eto ja sam kurjak, meni se ime Vuk a to je kurjak, vič da ste bili u školi, sad bi znali, pa se nebi dali varati, ha, ha, ha, — al za tu debelu šalu umal što neponese na leđi još deblju batinu čobansku, a kad je ovcama došo a on jedva je i svoje pokupio, a kamo li da je i tuđe zadobio. Sutra dan al dockan uvidi Vuk, da ko jedanput slaže, da mu se drugi put neveruje, ma da istinu kaže.Ovce su mu pasle pored ade, on seo pod jedno drvo, u jedanput rasuše mu se ovce po poljani kao ribe po vodi kad čaplja preko nji preleti il pilići kod kvočke kad padne na nji kobin sen.Dok je Vuk tamo otrčo, al dvojica njegovi imenjaka zgrabili svaki pa jedno pečenje pa vuku u šumu. „Upuj kurja, nedajte ljudi odnese kurjak ovce.“ Čobani mirno sedeći kod svoga stada sami sebi govore: „gledaj ti laže, opet nema mira, čekaj dovabićeš ti njega, kad ga toliko vabiš.“ Kad je već iskupio i prebrojo sve ovce, fale mu deset komada.Dve je vidio da su kurjaci odvukli, a kud su se druge dele nikad više dočuo nije. Mnogo je jagnje za materom zaplakalo, kad se desio čij čopor blizu Baća Strašimirevog pa nije čudo, što još za bela dana nije mogo Strašimirov sin naći svoji ovaca, nego je našo što ni tražio nije. —Čiča Dobrenov čoban, miran čovek, sedi pa pase svoje stado a Vuk Strašimirov dođe pa s’ neba pa u rebra: — Hej čobane tu su utrčale moje ovce — — More nejdi tamo, nerasmlašuj mi ovaca, nema tu ničiji ovaca više — — Ti si lopov, prodera se na čobana Vuk, ti si lopov, kad nedaš da te premećem. — Stani da ti kažem, koje lopov nitkove jedan, pa udari Vuka nadžakom odud, pa udari otud.Vuk škripi zubi, upinje se ko rčak, da čobanu u oči skoči, al ništa nepomaže, u ljutom besnilu svom seti se svoga najboljeg prijatelja, pa povika: „drž nedaj buldok“, al od buldoka ni traga ni glasa.Čobanu se sad učini smešno ovo nemoćno besnilo, udari ga još posljedni put, pa ga odguri od sebe — eto ti na, ko šta radi sve sebi. — Plačući ode Vuk da bar nađe buldoka, kad već ovaca nema.Vabio je i vabio, al kao da su ga kurjaci pojeli, nit ga čuti, nit viditi.Vuk se uputi u gustiž da ga tamo traži, mora da je daleko kurjake odvijo.Nije išo više od pedeset kokoračaji, kad naiđe na krvav trag, ajd za tragom, krvi sve više i više, ujedanput trupina i koje? buldok — mrtav, udavili ga kurjaci.Ris se većma nerazjari kad ga lav za vrat ščepa, ko Vuk, kad je vidio krv svoga buldoka, kolko mu se god dalo toliko je odskočio od zemlje, i što je ikad mogo grune se o zemlju, a posle je kido aljine sa sebe i čupo kosu iz glave, sve ovce da su mu kurjaci podavili samo da je buldok osto: al ko zlo čini nek se dobru a nenada. — Očinu volju nije ispunijo, dve ovce kurjaci odvukli, osam čobani sakrili, buldok udavljen, on isprebijan — zlo iza zla. Baća Strašimir kad je ovo čuo — samo je izbečio oči stisno pesnicu — i škripno zubi: „sam đavo, već je na Dobrenovoj strani.“ Od to doba jako je omrzno Strašimir na čiča Dobrenovu kuću a Vuk još većma.Strašimir je samo vrebo priliku da dobije čobana Dobrenova, a i čiča Dobrena teško da bi s mirnom kožom propustio. Već je nanovo škola počela bila.Mirko je navek moro ranije odlaziti a docnije dolaziti iz škole, da se kako god nesukobi s Vukom.U školi sva su ga deca osim Vuka ko brata volela.Mirko jel imo nije umo kazati nemam, a jel mogo nije mu se dalo da rekne neću.Kolko je dobar brat, toliko je i dobar đak bio.Na skamiji, di je njegovo mesto bilo, sam je učitelj svojom rukom, zlatni slovi napiso: Dika školi, a radost roditeljima.Vuk naprotiv danas je ovom podero propis, sutra proso onom mastilo, preksutra razbio jednom nos, drugom glavu, ćupa i pendžeri samo su onda celi kad Vuk nije u školi, dođi ma u koje doba, ko kleči? — Vuk; koje bijen? — Vuk; ko zatvoren? — Vuk.Sav je već pomodrio od silna boja, al na psu rana na psu i zarasla.Vuk u školu a Vuk iz škole. — Badava je sav školski zapt, kad je kod kuće dete raspušteno badava sva učiteljska muka, kad je ono iz materini grudi nevaljalstvo posisalo.Pakosna lenja mati, nikad neodrani dobra vredna sina.Badava je onda dete u školu šiljati, kad je najpre kod kuće sve zlo poprimalo.Kad kurjače dotle u šumi raste, dok neizvečba pored matere, kako se jaganjci dave — to nikad pas nepostade.Kuća se pravi toliko godina, a kolko treba dok se sruši?Nek sedi dete ako oće i deset godina u školi, samo kad dođe kući, nek sve ono što je on u školi naučio grde i za ludoriju drže, netreba više od mesec dva — pa će je i obići.Taku decu učiti dobru, to se zove sipati vodu u ćupu bez dna.Tako dete sve ono što u školi čuje, na zlo izvrće.Nije to da oma škola nevalja čin je dete nevaljalo. je cvet, al pauk po cvetu bere jed — a čela skuplja med.Dobro je samo za dobre stvoreno još iz početka, takođe zlo, za zle.Eto za svaku potrebu čovečiju stvorena je voda i vatra i gvožđe i so i brašno i mleko i med i krv od grozda i maslo i aljina, al vodom dobri gase žeđ, a nečastivi dave ljude.Na vatri kuvaju dobri ručak, a zli šnjom kuće pale, gvožđem ratar ore zemlju, a krvnici seku glave. veseli dobar svoje srce, a ulja se opija da kavgu zameće.Aljinu oblače smerni da pokriju svoju nagotu, a lisice da sakriju svoju opačinu. Ocevi i matere, vama se upisuje u greh, sve što god vam nevaljo sin zla poradi.„Dobro je dete dika očina a rđavo sramota materina.“ Matere! utubte dobro ovu poslovicu, vaša, samo vaša je dužnost da decu odgajate to vam poslovica i sama kaže, i zato vam za dobro dete fale nedaje; jer ko plati ono, što je dužan, nikakve fale nezaslužuje. Matere, neosvrć te se na to, što kad kome vratite dug a on vam kaže fala.Kod današnja nepoštenja uzima se za sreću, kad ko bez suda vrati dug, zato se i govori fala, al ta fala više se Boga radi kazuje, nego onog kome se kazuje.Veli se, fala Bogu, što te je umudrijo da mi platiš, jer teško da bi ti od svoje volje to učinio.Matere, najpre se na vašem krilu ljulja dete ponda mu tek otac pravi kolevku, kolko je mekše materino krilo od drvene kolevke, toliko je veća dužnost vaša od njegove.Matere otac je samo roditelj a vi ste ranitelj.Od vas zavisi oćel vam dete dobro il rđavo biti, vi ga budite, vi ga uspavljujete. Kad ga budite s bosiljkom ga budte; blagoslovom a ne kletvom, pa će vam na dobro ustati.Kad ga uspavljujete pesmom ga uspavljujte a ne grdnjom, pa će mu i sreća pevati.Prva reč, što je dete izusti, mati mu je u usta metla.Ako je lepa dično će ti majko dete šnje biti, ako gadna prvu će tebe okaljati.Vukova mati bila je najpakosnija ziparuša u okolini, nije ni čudo što joj je sin zloban i osvetljiv bio. Vukovo rđavo srde nikako nije moglo oprostiti Mirku što je o raspustu zbog njega onako prošao. U školi su se jedanput prepirali dvojica čiji su bolje gazde.Malo po malo pa je moglo i do svađe doći.Onaj siromašniji, kad je već moro priznati da njegovi manje imadu, tede bar da pobije važnost imanju onog drugog. — Lako je vama imati, kad se u vašoj kuća sakrivaju lopovi, eto sav svet govori da je vazda kuća lopovska što drugi nemože tako ko vi, valjda baš niste vi najbolji na svetu. Mirko da mir učini, odgovori na to ovom razljućenom parničaru: nemoraju njegovi zato lopovi biti, možda i oni znadu one čini, što i moj otac zna. Vuk nije čekao na kraj prepovetke, nego oma strpo u glavu to što je od Mirka čuo, pa kad je otišo iz škole kući, a on udri kiti ocu: Kako je Mirko prepovedo u školi, da čiča Dobren ima čine, pa kako je opčinio njinu kuću, da zato oni sve unatraške idu, vidiš, kaže, da nije on veštac, zar bi im bila marva tako debela, pa kakav je on pa žena.Mirka, veli, da udariš po jednom obrazu drugi bi mu puko, a i moraju biti taki, kad se sve od sami srdaca rane, da što bi naša marva išla tako ko bez srca, to je ono otac, što ti misliš da u vašoj kući nije čist poso.Il je sam čiča Dobren zakopo čini u našoj kući il u dogovoru sa onom našom matorom vešticom. Baća Strašimir bio je i od sebe lak na zlo.Oma taj dan ode u selo sudu i tuži čiča Dobrena da je veštac i da je ma di u njegovoj žući zakopo čine.Knez pošlje po čiča Dobrena.Čiča Dobren kad ču zašto ga na sud zovu uzme svoja četir najjača vola, svoju ženu i decu, svoje sluge i sav svoj alat za rad pa ajd knezu. — Čiča Dobrene, veli mu knez, tuži te baća Strašimir, da ti imaš neke čine, i da tamaniš njegovu kuću. Čiča Dobren sasvim ravnodušno odgovori: jest, gospodar kneže, ja imam čine i eno ji na polju, ako ti je po volji da vidiš.Knez izađe napolje a čiča Dobren mu pokaže svoje ralo i oralo i zdravu i snažnu čeljad svoju. — Još da sam ti, veli, mogo doneti moje rano ustajanje i docne leganje, i svu muku i znoj moj, onda bi vidio sve moje čine. Knez kad ču ovaj mudri odgovor i sam uvidi da je tako, pa se okrenu Strašimiru: Vidiš pakosna gujo jedna, kud te je ta pusta glava tvoja zanela, da na poštene ljude zlo potvaraš, utvoro jedna! znam ja tebe dobro; i samo ono mesto di nogom staneš kužno je.Čuo sam ja već nešto za tebe, al samo nek dođe do tužbe, oće ti se satrti koren pogani.Sram te bilo, bezočniče jedan, ti, koji se ljudi nestidiš i Boga nebojiš, misliš valjda da će Bog dopustiti, da svojim lažljivim jezikom pravedna čoveka oboriš, a neznaš da je Bog potpora onom, koji ga se boji.Zavidiš njegovom dobru i veliš ga da je s’ đavolske strane, ludo! kad je još zlo dobra donelo, kad li je na čičku smokva rodila.Samo koje pravedan taj cveta kao finiks i sve mu se množi, kao kedar na divanu; a ti kad si zlobu sejo sad žanji sramotu.Idi zla trago, da te moje oči više nevide! Kad se odmakne čiča Dobren od kneza, razmisli ovako u sebi: O što nam je da se za badava kavdžimo.Koliko god do vas stoji imajte mir sa svakim, kaže Gospod mira, ako tako uzradim obećava mi da ću biti sin oca’ koji je na nebu — blago onim koji mir prave, jer ti će se sinovi božiji nareći. — Na zemlji raduje se čovek nad je sluga kod kakva velika gazde, a ja da nevolem biti sin onog, u koga je najveći gazdaluk, koji traje dok je sveta i veka, — stani Strašimire, da ti oprostim, i da mi oprostiš. — Kad Strašimir stane, produži Dobren: Okani se brate tog puta, kud sa udario.Moji su dedovi i pramdedovi s’ tvojom kućom navek u miru i ljubavi živili, nevalja brate, ni s’nama da svet usta izpira, što i mi nebi ko i naši stari živili.Okani se brate zla puta, oči božije motre na one, koji zlo čine da ih sa zemlje istrebe.Evo ti ruke brate. — Šta? prodere se na ove poslednje reči Strašimir, koji je dotle sa zverskim pogledima šibo Dobrena, šta? valjda ja neznam da ko daje vešcu ruku da mu i srce daje, ta ti si veštac i ostaješ veštac, ma sto knezova da drukčije kažu, nego, ako ti meni one čini iz moje kuće, što pre neiskopaš, da znaš, da ću ja tebi oči iskopati digod te uvatim. — Dobro Strašimire, ti veliš da imaš čine u kući, kad veliš i imaš, al ja ti ji nisam zakopo, sam si ji brajko zakopo, a neznaš ni di, ni kad.Ja ću ti pokazati di su, kad kažeš da sam veštac, da vidiš da zacelo imam dosta veštine.Sagne se, uzme zemlje, pljune, napravi blato, pa onda da to Strašimiru: na to slepče, pomaži najpre šnjime oči, da nebudneš slep kod očiju, na posle uzmi sveću, pa nosi svaku noć dvared, trired, po kući, po košari, po ambaru — pa ćeš naići na čini.Pri tim rečma rastanu se i odu svaki svojim putem. Baća Strašimir čim je došo kući, oma još pre zore, čim su drugi petli odpojali, ustane, na ajd u štalu.Kad tamo, nema konja, ajd u vajat slugin, tamo opet nema ni sluge ni njegove žene. — No šta je sad, šta se tu radi — prodera se Strašimir.Sluga u ambaru, u kom je i žena mu i gazdarica bila, pomisli da ji Strašimir vidi, skoči iz ambara pa u pomrčinu, a žena mu za njim, i nikad ji više, a bome pravo su i imali, bolje je i izgubiti zaslugu, nego je u batina izvući. Kad baća Strašimir pred ambar, a pred njim stoje kola i konji i dva puna džaka na njima. — A taj li je poso, hej, koje unutri — ženo daj sveću, sveću mu lopovsku. Sve su vaške zalajale, živina zakreštala, kad je Strašimir poviknuo, al žena čula nije.Moro je dakle u sobu ići da je budi il da sam upali sveću. — „Ženo“ prodero se Strašimir po drugi put kad je u sobu ušo, tako strašno, da su se sve pendžeri tresli u sobi, „šta jesil’ crkla, zar nečuješ da vičem.“ Iz kreveta ženina neču se ništa, a Strašimiru se učini kao da neko pored njega, krevetu prođe — tek na treću Strašimirovu psovku, odazva se žena. — Šta je, šta se dereš, creva ti se derala, koji ti je bes, odno te bogda. — Pali sveću. — — Šta će ti sveća, gorela ti čelo glave, šta si se sad uspalio, traže je i sam, šta ja znam di je. Kad je već upalila sveću, zgrabi je Strašimir za ruku: Ajde ovamo, tu je i tvoga masla, maslo ti materino, što je onaj ambar otvoren, koje dao onom lopovu ključ? — Šta ja znam, zar on nemože dati sebi napraviti ključ. — Kad unutra u ambar, ima šta i viditi, dva džaka puna a u treći početo. — Šta je to? — pita Strašimir. Džakovi — odgovara žena. — Ta znam da su džakovi, pokrov ti od nji načinili, al koje uso žito u nji. — Vrag — znaš i sam koje, pa opet pitaš, valjda ja nisam mogla, i spavati i džakove nasipati. — A šta je ovo ovde, kakve su to kese, pa kakvo je to brašno, pa otkud ovo suvo mesa — pa gle tu i neki lonaca ima — šta zar taj ima i od tavana i od vajata ključeve.Ženo! taj valjda ima sve ključeve. — Šta ja znam, kolko on ima ključeva, a i ti se mene mani jedanred, ja znam, šta ja znam a ti nečmavaj ko bivol po čitavu noć u sobi, nego obiđi po koji put svoju avliju, pa nemoraš pitati, šta je ovo, pa šta je ono, odkud ovo ovde odkud ono onde. — Jest, jest — tako mi i treba, da me buba smrdljiva uči kako treba ustajati, a to su daklem one čini. — Kakve čini, nije nego, ti kad si gazda, a ti pazi, šta u tvojoj kući treba, valjda oćeš da ti deca golišava idu po svetu, i tebe bi gad razno, da ja nespravim, da kupim sapuna.Napravio si čitavu larmu, misliš sve izgore, nedaš čoveku ni do reči doći, misliš poaraše te, otvorder boga ti bolje te oči, pravo je kazo onaj Dobren, da treba da ji namažeš da se malo raspuste, pa da vidiš košto treba, da ti se nepričinjava što nije.Čija je ovo rpa što su džakovi kod nje? ta benače iz moje ti prćije i šešir na glavu kupujem, pa ti smeš još meni šta reći, — e luda glavo! — ti navek moraš prevaliti sirće.Ta to sam ja kazala sinoć slugi da naspe pet merova žita od moje prćije, a ove zavežljaje dala sam mu da odnese onoj što nam tka da se ja nesećam i nežurim, tebe bi ko mrcinu bez pokrova morali u groblje odvući, još treba, da mi kažeš fala — eto ti šta ti tvoje besnelo naradi — odbeže ti tako čestit sluga. A što je pobego, kad je prav — zapita je čisto strišljivo Strašimir? Ta ko od zvera nebi pobego, zar kurjak čeka da mu se ovca pravda, kako ona nije ništa kriva — eto nedaš ni meni da govorim a kamoli njemu. Malo pomalo i Baća Strašimir, gotovo se poče stiditi, što je tako natrčo, i da je samo malo mekši bio, još bi molio ženu za oproštenje. Tako je to.Doktor kad prepiše recept i naredi kako treba da se vlada bolesnik, a ovaj štogod od naredbe zaboravi — onda doktor, nikad nebaca krivicu na medecinu, nego na bolesnika, tako i Dobren nije kriv što njegov savet nije Strašimira opametiti mogo, što nije Strašimir uza se i sveću pono, kad mu je Dobren tako kazo, al sve je to božija volja. Bog kad oće, koga da upropasti, on mu najpre pamet oduzme, pa stoga i nije vredno svetovati takog čoveka; ostavte zle, kaže Hristos, oni su slepe vođe slepcima, a slepac slepci kad vodi, oba će u jamu pasti.Sačuvaj bože i zlotvora, al kad se jedanput u kući lopov okoti, da su u domaćina i na leđi oči, opet nesačuva, našto ovaj svoje nokte pruži.Kad kurjak na ovce nagrne vaške ga oglase; al na kućna lopova vaška nelaje.Aramije puste, moraju obijati vrata; al kućni aramija uzme onaj isti ključ s kojim gazda otvara. Tuđina kad nađeš u svome ambaru, taj pardona nema; al svoj uvek i lep izgovor uza se nosi.Kućni lopov to je crv, koji iznutra grize, pa nit njega vidiš nit štetu od njega opažaš, samo kad je i koren podgrizo vidiš kavo se drvo i samo stropošta, pa se čudiš odkud to ujedanput. Ako ti sluga iz kuće krade, ti ga oteraš pa tražiš poštenijeg.Ako ti se dete proulji pa razvlači, motre na njega očine i materine oči.Al, kad mati, kad domaćica sama krade, onda samo toliko više pomagača ima, što više slugu i dece ima, s toga se i kaže, nestoji kuća na zemlji, nego na ženi. Nema tog muža, koji može toliko u koli navući, kolko će žena u kecelji izvući.„Kradene se stvari u pola cene prodaju“; komšija koji nosi na prodaju, uzima za podvoz triput onoliko, kolko ište pošten čovek, kad je čist poso; govori navek da je na meri manje izašlo i to sebi prikriva, osim tog zataji navek po nešto od onog što je dobio, pa se izgovara da je cena pala.Sluga koji je pomogo da se do komšije odnese, ište kolko oće samo da nekaže domaćinu, i s tim dobija slobodu da sme i sam komšiji nositi. Ništa ovoj krađi ženskoj nejde tako na ruku, ko običaj taj, što žene imaju prćiju.Ta prćija njina, to je pravi spaija, spram druga kućevna imanja.Kad se ore,. od prćije se nosi samo za seme, volovi i konji što za to vreme pojedu i ratar prodangubi, to je kućni trošak. Kad se žanje i vozi, najpre se prćijino uradi, — „šta je lanac, dva, najpre da se to uradi, da se posle kućni poso neprekida,“ a što drugo zato vreme propada, to je kućna šteta.Prćija neplaća orača, nerani radina ni marvu, nego prima samo gotovo.Prćija navek veli, tvoje jedi, a moje nek stoji.Prćija neplaća danak caru.Ona je ko god kukavica koja snese jaje u svračkovo gnjezdo, pa ovaj izleže i odrani kukavičiće, a ovi čim odrastu, ostave ga, pa međ kukavice.Prćija neplaća ni kaldrmu, nek se samo jedan kućni merov ponese, taj sve namiriti mora.Može iz ambara i poslednje zrno izvučeno biti, al prćija stoji nedodirnuta.Na prćiji samo nađeš navek slovo iže, i prćije više.Prćijina ovca nesme crći, prćijina krava mora se oteliti.Samo di prćija zob poseje može žito da se izmetne. Domaćini i starešine, jestel radi, da vam se temelj u kući provali, podajte ženi da zapati prćiju, jestel radi, da od vredne, poštene žene, lažu i lopova načinite, podajte joj samo jedan merov zobi u prćiju, nistel to radi, a vi, osobito onde, di više žena ima, kupujte i igle sami za nji, i netrpte ništa ni na detetu ni na ženi, ni na samome sebi, zašto sami niste novce izbrojali — neverujte da prćija što kupuje, sve je to vašeg ambara skupo stalo. Da je baća Strašimir tako radio, nebi moro napadati na poštena čoveka, da mu je čini u njegovoj kući zakopo. Čiča Dobren u svoje mlado doba najvećma je želio biti popa.Otac mu je teo želju da ispuni i da ga u latinske škole, al kad je Dobren već u četvrtoj školi bio, umre mu otac, i mati ga dovede kući.Što je mati čiča Dobrenova na njemu falila, teo je on da na svom detetu popravi, i tako kad je Mirko srpsku školu svršio, odnese ga u latinske škole i namesti ga kod jednog čestitog sveštenika.. Mirku je isprva bilo dosta teško u tuđem svetu. Čestiti sveštenik i svi u kući njegovoj, ugađali su mu u svačem, učitelji u školi razgovarali su se šnjime kao otac s detetom, a mesto Vuka zateko je punu školu braće, al opet bijaše mu prvi dana teško, vrlo teško; više puta bi mu i same suze potekle — tako mu je bilo teško, a drugovi ga tešiše, kako je koji volio utešen biti. Jedan, neka majkina maza, tešio ga je odprilike ovako: Ćuti brate, trpi još malo, nemož to tako dugo trajiti, na svaki način Bog će tu nesrećnu školu gromom spaliti, pa kad ona izgore, onda nemaju nas zašto ode držati, onda ćemo svi ići kući.Moja mati kad me je otac ovamo dovo vriskala je, pa je trčala za koli: kud mi dete odnesoše, u kakve škole, vatra ji spalila, pa kako je moja mati žalostivo plakala zamnom, baš mora Bog učiniti da što pre odem njojzi.I kako ga je ta luda miso ushitila, čitav mesec dava nije lego spavati, i dok nije najpre sve knjige i aljine uvezo, da može begati čim stane goreti, a kadgod su zvona danju počela zvoniti, navek je držo da na larmu zvone i jedio se kad je čuo, kako u obadve strane klatno udara. Drugi opet govorio mu je: Šta tu treba toliko zapevati, dan po dan pa će mo i školu svršiti pa general, vladika da budeš, da se voziš na četir konja, za kad u Dobrenovce odeš, a tvoj čiča nemož da te pozna: „jel to boga ti naš Mirko.“ Sutra će doći gospodin direktor da te pita šta oćeš da budeš, a ti onda kaži šta voliješ, general il vladika. I zaista sutradan dođe gospodin direktor i pita sve redom pa i Mirka da mu kaže, kolko sad godina ima, dije na konaku i šta oće da bude. — Daklem, veli mu gospodin direktor, šta ti oćeš da budneš? — Ja neznam gospodin direktor, šta Bog da, odgovori mu na to Mirko. — Ta tako je sinko al opet reci mašta.— Nemogu ja reći, kad neznam, možda to neće biti pa ću onda slagati. — Kaži ti što god oćeš, nemora to baš biti, to se samo tako kaže da ima u ovoj rubriki štogod napisano. — Ja ću kazati gospodine drugi put dok se malo promislim. — E dobro, a ta onda dođi da ma kažeš. Taj je dogođaj Marku dosta brige zado; al i to nije dugo trajalo, koga Bog za ruku dovede, taj ide i preko strmeni tako upravo, kao da je po ravnici. Bilo je baš uoči svetog Nikole.Saborna crkva slavi taj dan.Kadgod je hram crkve, onda se čini bdenije.Od sve službe božije, tek je bdenije najveličanstvenije.Nad svetim raspetijem, jedva se otima slaba žiška da se u zejtinu neudavi.Pred zatvorenim dverma stoje pobožno dva sveštena lica i mole se višnjem vladiki da smedu neosuđeno u službi večernjoj prizivati sveto i velikolepno ime oca nebesnog.Ovde onde sedi po jedan nemoćan starac, na nekolko stolova ponaslanjali se sredovečni ljudi a tek digde stoji upravo po jedan momčić. Ako se i nije rado kojekud provlačio, opet nije mogo Mirko da crkvenjaku nepomogne zvoniti, kad ga je ovaj pozvo.Ej da se samo tu otkud Vuk desio, ta taj bi vuka za uže i kad netreba, ljuljo bi se o zvonu i pužo bi se po užetu dotle, dok se nebi čak od krova dole srušio, pa il glavu razbio il nogu slomio il još gore prošo.Al Mirko kad je odzvonio, a on je došo na kor, naslonio se na zid i gledo mirno dole, kako se spremaju okrepljeni molitvom božijom služitelji njegovi na sveta poso.S kora dole sve je tako tijo, tako svečano, tako strašno izgledalo, kao kad vreme zastane, pa nit ptica po nebu proleće nit se listak na drvetu miče, a što duže traje dolazi ko gluvno doba, kad je i peto zaspo i pas onemio, kad se i same zvezde u sotonj zaviju da im jaka svetlost tišinu nenarušava.Tako doba ukrade u čoveku miso, pa je odvlači Bog zna kuda, daleko — daleko, više zvezda više neba il niže sama groba, tako daleko da se u daljini čisto izgubi i odkine od čoveka, a na njega malaksalost i dremež naiđe. U takom je stanju bio i Mirko, kad ga jasnim glasom „vostani te,“ pozva đakon da ustave.I nikad ni onda ni posle tog, nije znao Mirko ni kad je on ni kad su drugi ustali, tek svi, koji su pre bili i koji su još nadošli stoje, a kroz nji prolazi đakon s’ upaljenom voštanicom, kazujući tim da je jaka svetlost nauke božije, da je sam Bog svetlost, da u njemu nema tame nikakve, a mrak se natrag ispred sveće povlači, jer nije kadar pogledati u lice božije, a da ga ne nestane.Za đakonom sveštenik kadi desno i levo, prosipajući po čitavom hramu mijo miris izmirne, kao da bi reći teo: tako se i iz svetle nauke hristove razliva blagodat božija na sve verujuće. To se veče Mirku u dušu upilo.Od to doba navek je govorio: ništa lepše nego đakon biti, da svima svetliš, ništa lepše nego popa, da na sve rasipaš s mirisom blagoslov. — Kad je s’ bdenija kući došo, prvo mu je bilo da zapita sveštenika domaćina, zašto je đakon onako zdravo vikno „vostanite“, da se on čak na koru čisto trgo. U prva hristijanska vremena, čedo moje, otgovori dobri otac, — nije se nigda ko sad na sred sela mirno svetlio božji hram, nije se nigde ko danas slobodno orila božija pesma.Po šumama po gorama i pustinjama, kao ptice, sakrivali su se sinovi svetlosti da istinoga Boga slave, pa ni tamo nisu bili mirni od satanine trage od gonitelja pravoslavlja božija, noću su Bogu svom služili i opet su morali „bditi“ budni biti, da iznenada nenaiđe na nji strašni čas smrti, jer i noću zatezivaše grešnici tetivo svoje, spremaše u tul strele, da u mraku streljaju dobre ljude.Dugo su trajala bdenija prva.Snažniji ljudi obično prebdili su čitavu službu, al nejaku decu i slabe starce ponajviše je pred zoru svlađivo san, sveće im su si svima pogasile i onda je đakon išo sa svojom svećom i budio ji „ustanite“ sunce se rađa — sreća vam je budna. Od to doba najradije je Mirku bila duša u dvorovi gospodnji.Ni jutrenje ni službu ni večernje nikad propustio nije, a kad je u crkvi, il se oblačio u čirake, il je čitao postol, il je u oltaru posluživo. O pojutarju svetog Nikole, kad je Mirko u školu otišo, ode upravo gospodinu direktoru: Gospodine došo sam da vam kažem, šta bi volo biti. — Šta sinko? — Đakon i popa zajedno. — Direktor se nasmeja malo na ovu čudnu želju, al ipak odgovori: Daj bože — i zapisa, da Mirko oće da budne „sveštenik.“ Mirko je svršio prvu latinsku školu.U zlatnoj knjigi stoi i dan danas kod Mirkova imena da je sve drugove svoje u vladanju, paženju, prilježavanju i u naukama, prevashodno — prevazišo.Čiča Dobren da obraduje svoga valjanog đaka, kupi mu mali izšaran čamčić zajedno s’ jadrilom.U platno da namestiti ikonu svetog Nikole, kako izbavlja utopljenike, na jadrilo gore mete pozlaćen krstić, a na strani napiše: „Premija dobrom đaku Mirku“ i pusti tu malu galiju u jezerce u kom se Mirko najradije kupo. Čiča Dobren teo je iznenadnim poklonom većma svoje dete da obraduje, pa je zapretio svima u kući, da nekažu Mirku za čamčić dok sam na njega nenaiđe.Tu je bila i mala Draginja mlađa sestra Mirkova, kad je čiča Dobren zaprećivo. — Jel čičo i ja neću kazati — pitala je Draginja, kao da je čiča bolje znao od nje, oćel ona kazati il ne. Da bome da nećeš — reko joj je čiča, — Neću — neću, ja baš neću kazati — uveravala ga je Draginja. Al još se Mirko nije ni sišo s kola, na koji je iz škole došo — al Draginja skakuće oko kola pa peva: Naš čiča kupio braci čamac, neću, pa neću, neću kazati, jel čičo ja neću kazati. — Eto ti na — smejo se na ovo detinje čuvanje tajne čiča Dobren, reci štogod svraki da nekaže; idi bubico mala, šta još nećeš kazati, kad si već kazala ono, što sam ti reko da zatajiš. Draginja i nesluša šta joj otac govori. — Jel braca, i ja ću se s tobom vozati, da viš samo kako je lep, pa ima i kist gore, eno ga tamo u bilji di se udavila cica naša. — Čekaj malo, ludo malo, nismo se još ni sastala a već da se rastajemo, neka braca ruča pa nek se odmori najpre, ponda ćeš ga voditi, kad već oće tajna na lakat da ti istrči. — Baca nije gadan, on je ručo u varoši kolača — da a kamo meni kolača? Mirko izvadi punu artiju medeni kolača.Tu je bilo konja s repom i bez repa, ljudi bez nogu i bez ruku, žena, devojaka, trumbeta, pereca, sabalja; al mala Draginja ničem se neobradova tako, ko jednoj maloj bebi.Od radosti sve je druge kolače ispustila, pa trč po sobi, po kujna, po košari, po vajatu, — svuda di god je koga živog bilo, da se svima pofali, pa i malom kucovu naposletku, al ovaj, valjda što je njega naposledak ostavila, il što mu je prkosila s kolačom ispod nosa, gle, gle kuco bil? zgrabi ujedared bebu, i kad mu je Draginja iz usta izvuče, a ono glave nema. — A jao bebo, a jao bebo. — Kad se već sama od sebe stišala, molila je jecajući brata: nemoj baca kazati bebinoj materi, da joj je kuca odgrizla glavu, nemoj baca njena će mati plakati.I kad je Mirko kazo da neće, onda je ućutala, al opet, kad god je u celu i odgriženu lutkicu pogledala navek je uzdanula. Čim je Mirko nekolko zalogaji pojo, već je sit bio, a i mala Draginja već je i na mrtvu i na živu bebu zaboravila i otišla s’ bracom aa čamac. Mirko je mislio, da je to kakav običan čun, pa da ima na vrhu krst bojadisan, al kako se začudio, kad ga je očima vidio.On je mislio zateći, izdubljeno drvo, a našo čitavu galiju — te radosti njegove od Adama pa do onog dana, niko živi vidio nije; al nije se radovo Mirko što će sada po čitav dan moći tumarati po vodi i peći se na onom žestokom ilijinskom suncu.Jadrilo s’ ikonom, izgledalo je njemu kao ikonostas, čamčić mu je bio hram, a klupica iza jadrila časna trpeza, pa sad je mogo on njegovu crkvu odvesti u najsakriveniji zagon, pa tu u sred dana da ga niko nevidi, služiti božiju liturđiju. Tog puta naumio je bio da drži bdenije jer je već veče bilo.Mala Draginja mora je otrčati po jednu bronzu i doneti materin vezen ćilim. — Mrak se već počo polagano na zemlju spuštati, kad je Mirko u bronzu treći put odzvonio.U crkvu niko više nije došo, neg oni koji su tu bili valjda što ni svešteniku nebi milo bilo kad bi još ko došo. Mirko ogrne ćilim mesto odežde.Malo evanđelije uvek je nosio uza se, i to je stajalo na prestolu.U jednu ruku uzme beo štap mesto voštanice, a u drugu uzme maramu, veže na jedan kraj peska i to mu je kadionica bila.Tako opremljen stane ispred jadrila — dveri i jasno poviče „vostanite.“ Anđeli božiji motreći na službu, koju čista duša bez zlatne odežde i srebrne kadijonice Bogu prinaša, ustadoše, upališe svaki svoju — zvezdu i složno odgovaraše na jektenija, koja iz sakrušena srca detinja do prestola višnjeg čisto, razgovetno dopiraše. Dok je Mirko jektenija sve po redu govorio, kao da je deset godina đakonovo, mala Draginja, ako i nije znala šta joj bratac govori, skrstila je najpre svoje male ručice, pa je s’ verom mirno slušala slavenske molitve, al kad je s obale čisto srpski vrisak čula, zaboravila je za službu i pridala se da dozna ko to sad dreči.Vrisak je sve bliže i bliže dolazio i već je mala Draginja od promukla glasa sve reči dočuti mogla: Di su — nema ji ni tu, di su ti oči bile iskočile ti, kad su ti ispred očiju umakle. Kroz plač razabraše se na to ove slabe dečije reči: Ja gedim, gedim, a nji nema. — Pa kad nji nema, sad ni tebe neće biti, sad ti je to posljednji dan što si čuvala guske, kad nema onog što se čuva, netreba ni onaj, koji čuva. — Nemoj me braca bacati dole, moli se ustravljeno dete, nemoj braca mene će ujesti riba. — Sad ćeš i ti riba biti dok te u zer bacim. Nemoj braca — ja ću se udavati, nemoj braca, moja će mati plakati kad se ja udavim. Kurjak, koji mesec dana ništa okusio nije, smilovo bi se na ovu žalosnu detinju molbu, al Vuk Strašimirov sit svega, odguri je besno s obale dole. — A jao nedaj mati — i u vodu bućnu pored čamca Mirkova, ko kad se velika riba praćne. Mirko ništa čuo nije kad se dete Vuku molilo, tako se u molitvama izgubio bio.Mala Draginja nije ga smela isprva dirati, da je Boga nepokara; al kad je dete u vodu palo, vrisnula je tako strašno, kao da je sama od gore padala „eto pade“ Mirko se baš onda molio Bogu za spasenje oni koji putiju, koji plove, koji su oplenjeni, koji stradaju ni krivi ni dužni. — „Ko pade“ zapita na vrisku Draginjinu Mirko. — „Dete“ — odgovori ona.Mirko se oma seti i pogleda na vodu dole.Iz vode iskoči nešto crno.Mirko pruži ruku i uvati ga, baš kad je nanovo, i drugi put dole pošlo i Vog mu dade te izbavi nejako dete, koje ni krivo ni dužno tede da strada. Sad kad je dete iz vode izvuko, vidi Mirke da se dugo zadržo, uzme onesvesćeno dete na ruke i ode kući. — Di si toliko dijete, zapita otac Mirka kad je kući došo, ja sam se već teo da pokajem, što sam ti čamac kupio, a kad vidi kako šnjega voda kao s dodole curi, a on se malo i rasrdi. — Šta je to šta si tako mokar? — Nemoj me oče karati, ja sam se umokrio od ove male devojčice, što je Vuk u vodu bacio, pa sam je ja iz vode izvuko.Nemoj otac da je daš natrag Strašimiru — oni će du je tamo ubiti kad je nisu mogli udaviti, nemoj otac ja ću joj navek polak od mog jela davati. — A ja ću joj sve one moje kolače doneti, joj i malu bebu da se igra šnjom, a ti ćeš mi braca drugu kupiti. Tako su se otimala čiča Dobrenova deca, koje će patnici maloj više dobra učiniti, a čiča Dobren kad je vidio di na krevetu u nesvestici leži, odgovorio je deci svojoj: Samo da Bog da, da joj ništa nebudne, neće ona ići od nas, ko jedno od ovi mali primi, kaže Hristos, mene je primio.Nameste je samo dobro pa nek je mati protre i donesite maco sirćeta da joj glavu pokvasimo, pa će pre doći sebi. Dok je mati utopljenicu trela, Mirko i Draginja nisu se nikud makli.Prva Draginja opazila je znake života na njoj. — U, eno gedi, uplašena od ustravljena pogleda detinja, viknula je Draginja, i tede za mater da se sakrije. — Neka nek gledi, i treba da gledi čedo Ja sam joj govorila: Ta mani mamo, netražim ja nikakve plate, al ona je opet plakala, naposletku će mi kazati: Kad nećeš ćerko da je uzmeš, a ono Bog nek ti plati, nek ti se i na detetu tvome izaspe milost njegova, a ja ću ovu artiju odneti u grob samo je nedam Strašimiru.Ja sam je već tela da primim, samo da baba drži, da mi je ma čim naplatila; al opet pomislim, što će mi. — Sad bi vidila što će ti, odgovori nešto zabrinuto čiča Dobren.Da si tu artiju uzela, sad bi tek sreća i moja i tvoja savršena bila; al kako Bog da.Nek je ime Gospodnje blagosloveno od sada do veka. Od to doba proteklo je već osam godina.U čiča Dobrenovoj kući ništa se osobito dogodilo nije.Mirko je svake godine u isto vreme odlazio od kuće i u isto vreme dolazio kući.Sa svakom godinom sve je bio bliže kraju.Zreliji dani sve su više ozbiljnosti Mirku donašali.Već više nije bilo onog detinjastog sigranja crkve i pope. — Od nestašne dece male, već su se stidljive devojčice izvile. — Kad je Mirko pređe kući dolazio, trčala je pred njega i Draginja i Milica, pa se bratu, jedna s jedne a druga s druge strane o vrat vešale.A kad je Mirko osmu školu svršio, istrčala je pred njega i Milica i Draginja, al mu se same Draginja o vrat obesila. Niko u kući još nije Milici kazo, da ona nije sestra Mirku, i opet joj se samoj nije dalo da tuđeg momka grli, a opet joj je posle, kad god se na taj događaj sećala, žao bilo, što ga nije zagrlila: Ta on nije tuđ, mi smo iz jedne kuće, pa kakvo je on meni dobro učinio, da njega nije bilo neba ni mene bilo, pa ako on pomisli da ga ja nevolem; volem ja njega, volem ja njega kogod i Draginja, ja njega još većma volem neg Draginja. To je prvi put, kad je Milica govorila o Mirku, a nije ga bracom zvala, a kad je Mirko drugom prilikom zapito, zašto ga bracom nezove, sakrila je oči, pa mu je stidljivo odgovorila: E sad si ti već gospodin, a ja sam samo prosta devojka — Al ja sam opet tvoj — odgovori Mirko. — Ti jesi, al ja možda nisam tvoja, šta će gospodinu paorkinja, i dva bisera skotrljaše se niz dve rumene ruže. — I moja je sestra prosta devojka, tešijo je Mirko, pa sam ja opet njen brat.Niko se nerodi gospodinom nego postaje, pa imal taj pameti koji se stidi, što se nag rodi, tako bi i ja bio lud, kad bi se stidio oni, koji su me rodili, i koji su se moji nazvali, ma oni komu drago bili.Nemože svako biti velik gospodin i bogatlija kakav bi teo, al može biti dobar i pošten.Ovo dvoje vredi više neg sva gospodstva i bogatstva.Ma u kakvu nemilost došo čovek, niko mu poštenje i dobrotu nemož oduzeti.Samo budi navek taka, košto si dosad bila, pa ćeš u očima čestiti ljudi vrediti više neg ona, koju su u svilu povijali, pa je posle biserom i dragim kamenjem obasuli a poštenje joj oduzeli. Poštenje je dragi kamen, koji svetli jednako i u danu i u noći a bez njega zlato i sve drugo, samo su šarene džidže, u koje se tek luda deca zablenu.Ako baš oćeš, a i dobro bi bilo, ja ću tebe i Draginju naučiti čitati i pisati.Niste tele u školu da idete, vidiš sad, ko nezna čitati, taj je slep kod očiju, a ko nezna pisati, taj je bogalj u ruci i kad mu je najzdravija ruka, jer za najlakši poso mora moliti drugog.Još nije dockan, samo ćete morati malo prijonuti. Oma tog dana dadu se i đaci i učitelj za poslom. — Koliko je s voljom učitelj učijo, toliko su većma đaci primali.Za nedelju dana, već su svoja imena napisati znali, i da neglede na pregledalicu.Za mesec dana, znali su sasvim čisto i razgovetno napisati, štogod je Mirko diktiro.Te radosti, kad je Milica po pismu razgovarala se s Mirkom za Draginju, a ova nezna da se o njoj govori, ma da im u oči i u usta gledi.No još kakva je radost bila, kad je na klupi, na drvetu, na zidu digod se pisati dalo, svoje ime raščitati naučila.Još pre godinu dana piso je to Mirko, pa je Milica pored tog, ko pored ma kakvi drugi rezotina prolazila.Sad opet, sad je te rezotine svaki dan pročitavala, il da nezaboravi čitati svoje ime, il što je iz ti rezotina drugo šta iščitavala. Drugog meseca naučila su oba đaka, sasvim lepo polagano čitati. Kad je Mirko u bogosloviju polazijo, najviše je opominjo svoje đake da mu pišu: da nezaborave — da mu pišu. — Al kad ja neznam kakoću — oću reći, ne nam štaću, odgovorila mu je Milica. — Piši — kako neznaš kakoćeš, kako neznaš štaćeš, pa i to će meni milo biti. — Neka braca, nek ona nezna šta će, ni kakoće, ja ću ti i za mene i za nju pisati, pridoa Draginja. Tri je dana kako je Mirko u bogosloviji, a već je dvared išo na poštu, pa pito imal na njega kakvo pismo. Već je dva, tri pisma dobio, i opet je na poštu odlazijo i pito imal na njega kakva pismo.Pisma što ji je dobio, bila su od njegovi prijatelja, al on je i dotle dobivo pisma od nji.Drugo neko pismo, što je on ko na ugljevlju čeko nikako nedolazi. Već se bome i srditi morao — kad mu u taj par donese pismonoša jedno pismo.Na atresu stajalo je: „Mome slatkom braci Mirku, bogoslovcu u K“ — A kučke male, jedva jedanput. — Pismonoša se čudi, da se može čovek tako radovati pismu u kom napred zna, da novaca nema, al kako mu bi, kad mu Mirko za njegovu poslugu tri šestaka dade.Čisto čovek da posumnja, dal je taj mladić pri sebi, ta on toliko nedobija, ni kad kom „građanu“ pismo s iljadu srebra odnese. Lagano, tako lagano, kao da će što iz njega izletiti, otvaro je Mirko sestrino pismo — ako tu i njeno nije našto onda i ovo otvaram — al Bože moj, kakav sam ja brat, moja sestrica morala bi briznuti u plač, da vidi kako joj njeno nismo otvaram, no neboj se sele moja, braca tebe još nako isto vole, ti si navek njegova sestrica jedinica, ta ja nju nevolem ko tebe — ja je volem, volem je kogod —al drugčije neg tebe. — „Sladki braca!Imam ti puno pisati.U našoj kući nikad bolje.Ovce nam se izjagnjile, tako lepo, kao dasmo naručili — skoro se svaka druga obliznula, kravuša moja otelila je sasvim šareno tele, čiča kaže da je to švajcarsko.Krmača nam se oprasila, mačka omacila kukuruza nabrali smo toliko, da nemamo di da sipamo, pa još da vidiš kako se kokaju dobro, dok pođe čiča tebi, baš će mo ti ukokati jedno rešeto.Bili smo u selu u svatovi.E tu što smo se proveli, samo da si bio, al bože moj, kad će već jedared te tvoje škole izaći, svi se već tvoji parnjaci poženiše, a ti još ni jednom ni si bio u svatovi.Svi smo zdravi ko jeleni, samo nam nešto Milica džonja, od kad si ti otišo, valjda joj je žao, di se druge udaju.Da jest, umal što i mi nismo imali svatova.Dolazio jedan velik gazda, pa isko Milicu, a ona ni da izađe, nego se zavukla pa plači, da se i meni ražalilo, pa sam i ja plakala.Čiča neda ni reći da se ona još sad udaje; al ona mu neveruje, pa čuj još braca, šta ova lepa budala meni kaže.Ja neću ni za kog drugog — al Mirko je gospodin — ima on lepši i bogatiji frajli, neg što sam ja rita paorska. — Idi ludo jedna, di bi još sestra za brata pošla, ta ti si Mirku sestra od tetke, zar tetka Krista nije Čičina sestra, pa nemoj braca ni slušati dalje, šta ta luda bulazni, nisam ja, veli, ni tebi ni Mirku sestra.O Bože! šta još neće biti na ovom svetu, a i Čiča, kanda se dogovorio šnjome, i on pre negdi smejo se, pa kaže, jel snao moja, oćeš mi i onda noge prati, kad popadija budneš, još da mi popadija noge pere — pa šta, šta se ti Draginja smeješ, biće ona još bolja popadija nego druga, zna i ona čitati i pisati, a šta više one šmizle gospodske znadu, ha, ha, ha, ženo jel ti povolji ona.Idi, nemoj ćaskati tako, kaže mu mati, zar te nije sramota od deteta.Ja dosad, nikad nisam držala, da nam Milica nije sestra, al bome ako je tako, žuri se braca s tvojim školama, oću ja da idem u svatove. Oni svatovi, kad nije čiča dao Milicu, iskali su mene, al čiča im je dao — šipak. Budi nam zdrav, svi te pozdravljamo tvoja sestrica U Draginjinom pismu bilo je drugo jedno pisamce.Spolja ništa nije napisano bilo, a unutri stajalo je ovo: Nemoj se srditi, neznam šta ću ti pisati.Od kad si ti od kuće otišo, sve mi je nešto prazno, bogami, neznam šta da ta pišem, al nemoj se molimte srditi. ti već znaš, ko ti je kazo, da nezna šta će pisati. Da čudne razlike izmeđ ovog i onog pisma, ode nit se zna ko piše ni kome piše, i opet čuda nečuvena, opet je Mirku ovo pisamce mnogo više kazalo, nego svo onoliko sestrino prepovedanje, kazalo mu je da je istina, što mu sestra nakaziva, kazala mu je ono, što on najvolije znati da ga Milica vole. Nijedno dete, kad ga obuku u šarene aljine, pa mu pripašu drvenu sablju, nebi moglo oholije ići nego što je od to doba Mirko.Od učtiva razgovorna momka, najedared postade neka ponošljiva ćutalica — tako je bar Mirko u očima varoški gospođica izgledo.Al nije Mirko bio takav.Nije se on nikad u sreći ponosio.Kad čoveka s dobrom pretovare, on se zbuni, pa nezna kuda će šnjime, al kad se malo razabere, on je opet onaj isti, koji je i bio. Nije prošlo dva tri dana, a već su se same gospođice kajale, što su tako krivo sudile.„Ta nije on takav, dobar je on momak, koga je on još kadgod uvredio.“ I zajista mnoge su se gospođice zaradovale promeni Mirkovoj; jer u čitavoj varoši, nije bilo ni jedni vrata devojački, koja bi se pred njim zatvorila, nijednog oca nije bilo, koji se nebi pono, kad bi mu takav đuvegija u kuću došo.Kao što se đaci obraduju svecu kad u radnji dan padne, tako se radovaše gospođice, kad im je Mirko u društo dolazio, a i kako nebi, kad je Mirko bio lep, smeran, naučen i bogat. Al toga se sirota Milica i bojala: Kamo sreće, govorila je ona toliko puta sama sebi, da je tuđe ovce čuvao, il da je puki nadničar, ja bi šnjime svaki teret delila, al bi bar njegova bila.Posle se opet kajala, što tako što govori.O mene lude, on me je od smrti izbavio, a šta mu ja želim, da se pati i znoji čitava veka za tuđe dobro.Mene je njegov otac odranio ko svoje rođeno dete, pa šta da i njemu sad pod starost želim, da se prebija od nemila do nedraga.O kud bi mi se duša dela.Nemoj bože slušati moje ludo srce podaj bože čiča Dobrenu svaka blaga izobilja, Mirku čuvenu i viđenu gospođu, a mene, mene bože primi, da mi srce nepukne, kad to doživim. Drugo pismo, što je Mirku Milica pisala već je neveselo bilo.Ona mu je pisala kako je ona stara kod Strašimira, što je nju navek držala i milovala, kad je ona u Strašimirovoj kući bila, umrla.U pismu je napomenula, kako svet govori, da je Strašimir tu babu udavio „Od kako, je, veli, Vuka nestalo, od to doba omrazio je Strašimir i na sebe, propio se, i u piću, kaže, da je učinio to strašno delo.“ Kad je Mirko u šestoj školi bio, onda je dao Baća Strašimir svoga Vuka u soldate.Tu se tek može do novca i slave doći, govorio je Strašimir Vuku, zar je jedan, što je od pljačke posto spaija, idi sinko, tu je blago, koje te samo čeka da ga uzmeš, a nemoraš ga sam kovati.Vuk je otišo da budne junak, al teško onom svakom junaku, koji nesluša svoga starijega.Vuk nije naučio nikog slušati, a soldatu svako zapoveda Nije prošlo na mesec dana, a već je Vuk kući pobego bio.Toga puta odno ga je otac u kompaniju, al opet nisu ga mogle mimoići dvadeset i pet.Kad je drugi put odbego, već su ga za dezertirca proglasili, i ma da se opet sam vratio, zatvorili su ga da pričeka dok se šibe u sirćetu neodkisele.Odatle utekne — i nikad ga više. Baća Strašimir, kad je vidio, šta će mu od sina biti, propio se, i još je gori posto neg što je bio. Mesec dana posle toga, piše Dragiša Mirku, da je Miličina mati od vrućice umrla.Svismo plakali za njom, al Milica nije znala šta je dosta, tela je da skoči u raku za materom, da je mi nismo pridržali.Piši joj braca što pre, da je utešiš.I čiči nije nešto najbolje, al dobar je Bog. Proteklo je od to doba, dosta vode Dunavom, još nedelju dana pa je tu i sveti Ilija.Nijedan se bogoslov nije toliko radovo raspustu, ko Mirno, al i ni za jednim nisu toliko u varoši žalili ko za njim.Digod je došo, svuda mu govoriše: Još malo pa će te nas ostaviti, i pitaše ga dal mu je žao.Mirko već nije volo što mu toliko o žalosti govore.On je znao da od smeja do plača nema samo jedan trenut, pa ako niko nije kadar žalost dozvati, a ona može i nezvana doći.„Daleko joj lepa kuća, svakoj žalosti,“ odgovaro je Mirko kad ga pitaše dal ga je žao, al bome sutra dan vidi Mirko, da joj kuća nije dalje od čiča Dobrenove u Dobrenovci.Julija donese pismonoša Mirku jedno pismo.Na pismu bio je crn pečat.Pismonoša nije ni čeko da mu Mirko što plati, ma da je preko čitava pisma crvenom olovkom 10 napisano bilo, nego oma ode dalje. Pismo je pisala Milica. „Ljubljeni Mirko!“ Mirku ujedared sinu sunce, a tico mala, tako se vara, s’polja crn pečat, a unutra pevaš baš nako kako ja volem.Sad više nisam braca, nisam ni gospodin, a pređe u pismu naslova nije ni bilo, al da vidim šta je dalje. „Sam Bog mora da je na mene omrzo, kad je moju ludu želju saslušao.Ja sam se bojala da sam ja mala spram tebe, pa sam se srdila na Boga, što nije dao, da si čoban il nadničar tuđ, samo da se mogu nadati da ću biti tvoja, a nisam ni mislila, da ja s tim želim od Boga, da tvoj otac, koji me je odranio, osiromaši, nisam, veruj mi Mirko nisam, tako mi moji očiju nisam, ako mi ti nećeš verovati, da nisam kriva, ja ću skočiti u vodu, pa kad i treći put gore iskočim, ti me gurni onom istom rukom, kojom si me iz nje izvuko, ja ništa drugo nezaslužujem; al opet nisam ja kriva, kaži i ti Mirko, samo ti kaži da nisam kriva.“ Nisi, da bome da nisi, odgovori smejući se Mirko, a sam je znao da mu neće niko odgovora čuti.Smejo se, a sam je znao, da od smeja do plača nema samo jedan trenut, smejo se jer nije ni slutio na zlo. »Ja nisam kriva.Nisam ja to tako mislila, košto je Bog razumo, al sve i ako oće moju ludu želju da ispuni, šta ste vi tu krivi!? o Bože! ta čitav svet viče na Strašimira, pa zar ti sam koji sve znaš, neznaš ko je Strašimir — zar nisu suze one dobre duše, što ga je pod svoj krov primila, a on je u divljem besnilu udavio — zar nisu te suze ispričale tebi sva strašila Strašimirova, nego si još pustio, da se rog nečastivog diže — al čuj molim te Mirko: Ja nisam kriva, ja sam onda samo kazala, da bi volela, da nema ti škola na svetu — al sam se oma pokajala, čim si ti meni ono piso — ja sam se molila Bogu nanovo, da nesluša na one moje lude reči, ja sam mu govorila: Bože ja rekla, ja odrekla, bilo pa nije, al njegova je volja drukčije tela, veruj mi Mirko, samo je božija volja, ta ti i sam ,znaš da je tako, ti si govorio, da si ti u bogoslovije učio: da sve što biva Bogom biva, veruj mi Mirko tako ti bogoslovije tvoje, nisam ja kriva.Kad je pokojna starka saranjena, nađe onaj obešenjak onu artiju, što ja baba mojoj materi davala.Tamo je stajalo, kako je babinom starcu, pokojni grk Jovu mnogo novaca dužan, i da čiča Dobren za grk Jovu dobar stoji.Strašimir već odavna mrzi na našu kuću, pa sad naumi da nam se osveti, i da artiju advokatu.Advokat naračuna interes na interes — i ti nećeš verovati, ti nemožeš verovati; al mi nismo više u našoj kući, po tvom rođenom dobru širi se naš najgrđi zlotvor, onaj pokor Strašimir, a mi, mi se prebijamo po tuđoj kući u Dobrenovci — milostivi il kako li ću kazati, al jest Bog je milostiv, on se smilovo na dobro srce našeg oca, on nije dao da svojim očima mora gledati, kako mu se zlotvor smeje — on ga je primio u večno naselje, uzo mu je kuću, koju može i voda oboriti i vatra spaliti i vetar srušiti, i naselio ga je u dom svoj, di nema ni bolesti ni plača, ni uzdisaja, nego je život beskonačan.Čiča Dobrenu je Bog to dobro učinio, što mu nije dao da svojim očima svoje zlo gledi, čiča Dobren je pre umro, neg što mu je Strašimir dobro preoto, al da je posle toga bilo, čiča Dobren nebi zacelo umro, ja bi ga molila: nemoj da umreš dobri oče, ja ću drugom presti i tkati, pa ću te raniti, nemoj da umreš, Strašimir će misliti, da nemaš ščim živiti, pa si zato umro.I ti bi ga tako molio, i Draginja i ona bi ga molila, nas troje bi ga molili, i on nebi mogo umreti, kad bi vidio kako ga ma lepo molimo; al ja neznam kako ću kazati, on, kad je pežo vavek je govorio: sve je dobro kako Bog naredi.On nam je prepovedo, kako se jedan čovek itno nekud preko šume putovo, a kiša i vetar mu smetaše putu.On se na to ljutio, al to je baš na njegovo dobro bilo; jer divljak kad je odapo strelu na putnika, vetar je u stranu otero.Nemojte plakati, tešio nas je čiča Dobren, možda Bog oće, da me ukloni sa sveta, da me strela kakva neudari. Mi ti nismo teli pisati, da je otac umro, da ti što nebudne od grdne žalosti; al sad smo morali da neodeš zveru među nokte; ti nebi znao, pa bi otišo našoj kući, a Bog zna čim bi te Strašimir dočeko. Dođi u Dobrenovce.Mi smo u kući kod jedne stare udovice, al nemoj se brinuti, nas tri će mo ispredati, pa će mo ti šiljati novaca da svršiš škole, i onda će opet Bog dati da nam dobro budne, pokojni čiča, kad je teo da izdane, pozdravio te je da se nebrineš, pa je kazo: recte mu Bog će dati pa će dobro biti, pa neboj se naše sunce ogrejano, Bog će dati pa će dobro biti. Nebo sa svima anđelima božijim, zemlja sa svim svetom njenim, pako sa svima đavolima njegovim, nebi ostali na miru, da je Vuka Strašimirova tako što desilo, al Mirko nikog krivio nije.Žao mu je bilo dobra oca svoga, suze su mu tekle ko kad se izvor otvori, al to je bio izliv ožalosćena a ne gnjevna srca.„Kao što Bog oće tako biva, volja tvoja Bože a ne moja.“ Žalost za čestitim roditeljem, navukla je lako bledilo na rumeno lice Mirkovo, a mnogi se razveseliše tome.Onom, koji je svakom ko bratu ugađo, koji je najslađi zalogaj svoj siromaku delio, nađoše sada mnoga osvetljiva srca, toliko mane.„Tako mu i treba, sad će mo ga viditi.Niko mu pređe nije ravan bio, dizo je glavu, misliš s’ neba je sišo, a što je kadgod pružio kome štogod, činio ja samo, da mu se rugi čude i da ga fale, vidiće mo kako će mu sad nos stojati.“ — Al nije se Mirko u zlu poništio, za onog, koji se na Boga oslanja nikad zla i nema; jer Bog je spasenje onima, koji se uzdaju u njega.Nije Mirko žalio izgubljeno blago, jer zna Bog putove dobri.U vreme ljuto neće se oni postiditi, a u vreme gladi siti će biti; oni će nasljediti zemlju, koji ga blagosiljaju, a oni će se sa zemlje istrebiti koji ga grde. Mirko je, koje pomoću svoji, koje otud, što je učio mlađe, svršio bogosloviju. Njegovi već napred uživaše, kako će biti, kad Mirko sveštenikom postane.Čim se prva dobra parohija uprazni, misliše oni, to je Mirkova.Ta od Mirka u njegovo doba, bolja bogoslovca nije bilo.To su svi učitelji njegovi govorili, a sveti otac Mitropolit priznao je da je tako. — Sad im je samo trebalo, da se spreme, kako će se ko rodbina popina ponašati. Nestašna Draginja već je nameštala, kaka joj mata neće biti više „seš Eva“ nego „stara „gospoja“ a Milica „milostiva gospođa“.„Ju pa ko će onda svama.“ Mirkova mati kao da se malo i rasrdila na podsmejavanje ćerino: Da, da, brbljušo jedna, i biće Milica milostiva gospođa; zar ima milostivija srca od nje, zar je prošo koji prosjak da mu nije tela udeliti, pa kolko si je puta i sama vidila da plače, kad kakva patnika vidi. — Pa nemoj se ni ti mati oma srditi, pa i ja ću biti frajlica, evo gle, kako ću i ja izgledati, dok uspijem usta, ko kapetanova frajla Anka. Kada se jedared Mirkova mati u lepoj želji sasvim zaboravila, pa već kao pojkina mati, komšinici govoriti počela, Mirko se nasmejao. Blago tebi mati, kad ti tako malo treba.Zec u polju a ražanj se sprema.Ti još neznaš, kako je teško siroma đaku popom postati, pa ako je dobar još teže ide.Ja sam to sve dosad od tebe tajo, nisam te teo žalostiti, al sad ti moram kazati: Danas ko oće popa da budne mora — il sam imati novaca da kupi parohiju, il uzeti onu, koja ima novaca kakva mu drago ona bila. — Drugo.Mora biti popin sin, i onda nasleđuje očinu parohiju. — Treće.Mora uzeti popinu ćer i onda dobija parohiju u miraz.U oba dva slučaja vladika nedobija novaca, nego se zadovoljava sa klečanjem i suzama oca il tasta. — Četvrta.Mora biti rođak vladikin il kog dvorjana i onda dobija parohiju gratis — zabadava.Ja novaca nemam, a ako bi uzo onu, koja ima, šta će reći Milica. — Ne sinko, ma nikad amantije nevidio na sebi, ti nećeš Milicu ostaviti, pokojni bi otac u grobu se zaplako, kad bi otišla Milica, da mu se na tebe potuži, a ona brajko nebi taj udar preživila. — Dakle i sama vidiš, kako je nezgodno sa mojom popovinom. — A da što ti je pokojni otac tolike novce u ti pusti škola potrošijo.Da je bio pametan, pa da je samo to ostavljo na stranu, sad se nebi morali od nemila do nedraga prebijati, pa i ti si još bio lud, pa se otimo toliko za knjigom, samo si svoje oči i zdravlje gubijo.Ja sam mislila još onda, kad si ti pošo u tu bogosloviju, vatra je spalila, da ti nećeš ništa iz nje biti.Ti si prostog paora sin, pa zato za tebe nigdi mesta nema, pravo imadu ocevi što nedaju svoju decu u školu, bolje da i ovi koju nedelju pod arištem odsede, nego da im se deca toliko godina zabadava po škola deru.Zakleću sinko na samrti i tvog unučeta unuče, da mu da Bog, da obe noge do kolena mu odpadnu, ako kroči na prag te proklete bogoslovije, koja samo zdravlje i novce ždere. — Ako taka bogoslovija mati ostane, onda ću i ja blagosloviti tu tvoju kletvu, al što se tiče mali škola tu nemaš pravo.Treba da se ide u školu.Ko bi radio, kad bi i iz male škole svi postajali gospoda, jer svi idu u male škole.Netreba da se ide u školu samo da se gospodin postane, nego da se pametniji budne, zar onaj, koji postaje gospodin, nebi volo nebiti taj gospodin, nego imati toliko asne od svoga imanja kolko ima kao gospodin od svoje plate.Ima i nad popom popa, aka sam ja gospodin ima i stariji nadamnom pa ako je taj stariji dobar onda fala Bogu, al ako je rđav, onda teško si meni.Ovo mu nije po volji, ono mu nije po volji.I gospodin mora raditi, i kad bi se na meru metlo, teško da bi rad jednog zemljedelca, rad, toliko nji koji se zovu gospoda, svojom teškoćom pretego, i gospodin mora raditi i neprestano zepsti, dal će starijem po volji biti.Rob je rob ma nosijo zlatne lance, a sluga je sluga zvao se kako mu drago.Zemljedelac ima samo dva gospodara nad sobom, Boga i cara, a svaki gospodin ima tri, Boga, cara i starijeg.Paor nek da Bogu božije a caru carevo, pa mir do Boga, al gospodin mora i većem od sebe gospodinu podložan biti.Ima toliko gospode, koji manje plate imaju nego paor asne sa svoga imanja, pa opet taj gospodin mora više trošiti nego taj paor.Mnogo što šta paoru dolikuje, što na gospodinu gadno stoji.Di ima malo novaca a mnogo potrebe, tu ima najviše brige.Briga, velika briga to ide uz gospodstvo, jao sen uz telo, a načast je svakom koje želijo.Nije u gospodstvu sreća nego u zadovoljnom stanju.No nije zadovoljan taj nije ni srećan.Avo je ko gospodin opet on nedobija nikakve vlasti nad onim, koji to nije, samo ako je taj u redu.A što dikoji silan gospodin i one koji su uredu, svojim straom zaplašuje, to je s toga, što ovi neznaju da su u svome redu, zato se i kaže, bolje umeti nego imati.Kakva prava prosti ljudi imaju! al šta im asne, kad neumedu ni da ji brane, ni da ji traže, zato i jest škola da iz nje nauči čovek, šta je njegovo, da ga nikom neda, a šta nije, da u njega nedira.Da opštine seoske znadu, da nemoraju primati one za sveštenike, koji po mitu il prijateljstvu čijem, to postaju, onda nit bi bilo mita, nit prijateljstva, već bi se po zaslugi biralo.Da nema jataka nebi bilo ni lopova.Vladike su umele prisvojiti sebi opštinsko pravo, zato ga oni i imadu, a kad ga opštine uzumu natrag iskati, onda će ga ove i imati, a dotle će navek biti, bolji onaj koji ume. Neteraju se deca ničije asne radi u školu neg njine.Da su sva gospoda sebična, košto ji ima, zacelo da se nebi deca u školu terala, nego bi se iz škole terala.Di nema taki škola u koju prosta deca nebi smela ići, tu nema ni sebičnosti gospodske.Ima take zemlje al tamo se i neteraju deca u školu.Tamo ratar, kad ostavi plug, a on uzima knjigu il novine u ruke, al zato se tamo i pita njega, kolika će biti porcija, i oćel se ratovati il ne.Tamo toliko puta ti ratari pokvare, što bi najveća gospoda tela, samo ako im se svidi da nije dobro što ovi oćedu. A šta kod nas? Kod nas se kaže, kako će mo mi pitati koliki će mo porciju iskati i oćemol il nećemol vojevati, kad oni neznadu ni odkud su šuplji.Dokle se god to može govoriti za naš prost svet, dotle će se šnjime pametniji kao s lutkom igrati, a on ako volije biti čovek neg lutka, on nek se potrudi da i on što ume pa nek drži onog za najpoštenijeg čoveka, koji mu dete u školu tera, a ne za zlotvora. — Pa kad nemožeš biti popa, a ti si valjda učio toliko da možeš notaroš biti? — I to nemože biti.Kad se bogoslov ište za beležnika, onda mu kažu, ti si učio da drugo šta budeš — ti možeš i na drugom mestu leba sebi dobiti, al kad onom, koji se za beležnika spremo, zauzmeš mesto, kud će on onda? — Pa kad nije drukčije, idem i ja pa ću puziti kao utvora i razbijaću ko pokajnik čelo o patos pred nogama Vladikinim, proliću svu moju žalost na srce njegovo, pa valjda neće biti od kamena, da se nesmiluje na moje teške jade. — Ne, to ti ja nedam.Ja neću ni iz čije milosti leba da dobijem, to samo prosjaci rade — ja ću i kopati al prositi nikad.Bog da je teo da prosim, on mi nebi pored poštena srca dobre oči i jake ruke dao, dok je Boga, niodkog drugog osim njega milosti prositi neću.Ja sam svršijo što treba za popu ja ništa drugo nenosim pred konzistoriju, osim moji svedočanstva i smerna govora, al ropska nikad, ko se sam za roba nameće, i još drži da je milost neku dobijo, kad je to postao, taj netreba da bude slobodan, i pošten svet treba da ga prezire.Al nemoj očajavati mati, pokojna otac reko je na samrti, Bog će data pa će dobro biti.Bog će dati, čuj mati, Bog će data pa ću i ja popa biti.Neće još dugo biti i na zemlji neće robova biti.Kad ni sami careva neće, da nad robovi gospodare, neće ni narod manjem od sebe robovati. Još malo pa će narod uzeti svoje pravo iz tuđi ruku.Ti možda nećeš sve razumeti, al opet ću da ti kažem.Kad se devojka udaje il momak ženi imal pravo roditelj il tutor, da natera momka da uzme onu devojku koju on neće il da pođe devojka za onog koga on nevole.Sam gospod spasitelj kaže, da je crkva nevesta, a crkva je, svaka opština hristijanska, ma nebilo ni jedne kuće s’ toronjom u njoj; crkva je božija skup sviju pravoverujući hristijina. Crkva nisu oni visoki debeli zidovi, ona kubeta i zvona to je hram božiji, a crkva je i muško i žensko i obučeno i neobučeno i gospodar i sluga, soldat i ratar, trgovac i zanadžija, zvaničnik i sveštenik, a ne sveštenik sam.Crkva je Dobrinačka, svi ljudi, žene i deca, što u Dobrinci žive.Crkva je to isto, isto i opština crkvena, ona je nevesta, koja pušta mladoženju sebi u kuću, pa zar ona da nebira sebi sveštenika, nego da joj tutor vladika il konzistorija, nameće koga oće, i to neće još dugo trajati, Vog koji pravdu deli, uzeće je iz ruku jačeg i daće je onom čija je.Ja ću to doživiti, a ako nedoživim, ja s nepravde neću da skidam runo ja se neću nikom namećati, a kome izbere vidiće da nije rđavo izabro. Prvi poso Mirku, kad je iz škole izašo, bio je da traži sebi učiteljsku štaciju.Sa svojim svedočanstvom i svojom valjanošću mislio je Mirko, da digod kucne, da će du ga jedva dočekati, al ima očiju, koje na sunce mrze. — On još ni nikom zlo reko nije, on još nikom štete načinijo nije, on još ni o kim rđavo mislijo nije, same neprijatelje svoje, izvinjavo je da nisu sami oni krivi, što mu škode, i to su svi volela i priznavali, al on je navek istinu govorio, a istina nikad se rado nesluša.To mu je bila jedna mana, koju kad zlobno srce i lažljiva usta govore, izgleda kao zlo veliko.To zlobno srce, ako je ispod dugačka crna pokrivala, tek je ono pravo zlo od koga se niko gotovo sačuvati nemože: jer na videlu je golub, a unutra otrov zmijin, nevešte oči i pošteno srce, najlakše se ovim zavarati daje, takav izmet kad se u najčistijem društvu zaleže, on sve okuži.Glave, mrziše na Mirkove otvorene reči, oni tajom radiše, i Mirko neispade ni u jednoj opštini za učitelja. Iz mnogi opština su mu pisma natrag vraćali, što ji nije u molećem tonu napiso.Na jednom stajao je izrikom ovaj odgovor: Nije dosta samo preporučivati se i pozivati se na svoju valjanost, nego i moliti treba, koga valja moliti nevalja ga srdita.Ovde je zapremijo Mirku mesto zvonar, tamo čizmar, ovde popino devete pećke žarilo, tamo opet pokojnog notariša trčilaža. Ej Bože moj, uzdano je Mirko, dokle će se narod dati tako vući za nos, jadan narod kad će progledati! Mirko se moro sada nanovo sa svojima opraštati.Njegovi o tom još ni snivali nisu, jer im Mirko ništa o svojim pismama kazivo nije.Oni su držali ko u vosku, da im bar učiteljska štacija negine, pa im Mirko nekazuje kuda će du, on bira najbolju pa će kad izbere kazati im. Tako se varaše Mirkovi. Vesela Draginja prežalila je oca, pa je već od po godine ovamo pevala Mirka i Milku, žalosna udovica skinula je crno, da nekvari veselja jedinčetova, a Milica ona je već gotova sa zlatnom košuljom.I baš je najveselije Draginja izvijati počela, kako su svi časi dobri, a ovi najbolji, kad Mirko nevesela lica u sobu uđe.Evo i poslednja odgovora na moje traženje.Za mene nema u čitavoj okolini mesta, al šta ćemo nijedan se prorok u svojoj domovini nije proslavijo.To je volja božija, on koji je dopustio da se na svet javim, on će me na njemu i držati, dok mu je volja.Ja sam sad naumio da idem u varoš, da vidim, dal toliko vredim kolko znam, tamo ću tražiti da učim čiju decu strane jezike il što ustedu. O žalosti toj pri rastanku Mirkovom nemogu ni pisati, i mene još i sad kad su svi pokojni, bole srce, kad se setim na nesreću te bedne porodice, samo ću to kazati, daje Mirko sutra dan i otišo. Skoro svake nedelje slao je svojima pismo, i u njemu po koju krajcaru, i piso im je da mu je dobro.Al žalosno mu dobro njegovo.Malo po malo pisma sve ređa, novaca sve manje.Iz pisma, što je svom drugu u bogosloviji piso, može se viditi, kako mu je dobro bilo.To je pismo pisano trećeg meseca po odlasku njegovom.Evo tog pisma: „Dragi brate! Bio sam se s jednim Kir Janjom pogodijo, da mu dvoje dece učim.Plaćo mi je 10 for. na mesec.Za ti deset forinti, moram sediti s balavom dečurlijom po osam sati na dan, a ako se zakasnim u minut dva, Kir Janja to zapisuje, i na kraju meseca slaže minute u sate i to mi odbija od plate.Baš mi netreba sreći zaviditi.Od jutra do večera razlagati ludoj dečurliji, to te to, a oni il spavaju il se na tebe plaze, il naposletku skidaju s’ tebe nakarade, a ti im još moraš tepati.: paz’te molim vas, izvolte uzeti knjigu u ruke, tako je košto vi kažete, al ako bi smeo napomenuti ja ovako mislim.Nuz to svaki dan čuti jednu te jednu reč: vi se slabo trudite, kad se novci primaju, treba se i truditi.Bio sam poslednji dana bolestan.Kir Janja kaže mi, da on nežali učitelja plaćati, al bolesnici nek troše zabadava špitalske novce, a njegove neće.Ja mu govora da je to prelazna bolja, i da ću ja od sad zdrav biti, a on se obrecnu na mene, a od kud vi to znate, jestel vi napravili s’ Bogom kontrakt, da nebudnete bolesni; al nisam ni da budnem, reko mu oporo, i odem u stan svoj.Tu nađem pismo iz K. Gospodin K. sažaljeva me, i pitame šta mislim o njegovoj Katici, što je ode u varoši u gostima.Nije vredno veli, da svoje znanje koje di prosipam, ako imam volju — biće veli, masna parohija. Nema ništa od pazara, di neće Milica biti popadija, napiso sam mu u odgovor, al ga neću ni poslati. Još ću danas tražiti druge đake, pa ako nenađem, ja idem da kopam, tamo imam jednu forintu na dan.Kad se u tom izveštim ja ću biti baštovan, a dal treba da pogađam koće biti baštovanka. Zbogom brate, srećan budi. Dva meseca posle ovog„ dobije Mirkova mati 20 forinti na pošti.Kolko je suza Mirkovo društvo prolilo, da se izmeri, pretekle bi novce što im je Mirko poslo, al sad su na sve zaboravili. Mirko nije dva meseca svojima piso, pa su zdravo se za njega zabrinuli bili, a sad im je poslo toliko novaca ujedared, kolko oni od smrti čiča Dobrenove svega preko ruku premetli nisu, a što im je najmilije bilo, piso im je da mu sve na bolje ide i da će skoro dati Bog, da jednu svoju davnašnju želju ispunjenu vidi.Mirkovo društvo sve je od to doba veselije gledalo, a ponajviše Milica.Ona je držala da se nje ona Mirkova želja tiče i to ju je najvećma veselilo, šta ko vole, ono i drži, ako 6i ga rado već jedared vidila.Ta dugo je to za one, koji su svoji, pet meseci rastanka.Tu se dani otežu ko meseci a meseci ko godine.Kako bi ga rado vidila, al stid devojački nedopušta joj ni da spomene kome o tom. I sestra se većem brata zaželila. Idem ja u varoš, reće jednog jutra Mirkova sestra materi, da vidim, šta braca radi, eto sad je zima prošla.I toga jutra ode Draginja s blagoslovom materinim i pozdravom Miličinim bratu u goste. Kad je već bila blizu varoši, čisto se počela stiditi svoga prostog odela, kako će smeti kazati, da je jednog gospodina sestra.Ona je mislila, braca je već velik gospodin posto, pa samo nije teo da im piše, nego će doći jedared u intovi po nji, da vide Dobrinovčani koje čiča Dobrenov sin.Prošla je već čitav sokak jedan, a nikog još nije zapitala di sedi Mirko Dobrenov, bojala se da neće oma pitati, koje ova njemu, kad pita za njega.Možda ću ga ja digod naći na sokaku.Išla je i gore i dole, desno i levo, al nigdi da ga sretne.Kad je već pitati morala, zaustavila je onog koje najbliži bio njoj, kad joj je palo ma um da pita. — Di sedi bogavam Mirko Dobrenovaca? — Kakav Mirko, ispreči se na nju neka visoka debela ljuda u zlatnoj ogrlici. Draginja brže da se popravi što nije rekla gospodin, jer ovom možda nije pravo, što ga je tako zapitala, produži: znate, ja nisam naučila, da mu kažem gospodin, on je moj brat. — Pa kakav je on gospodin? — Ja neznam, on je iz Dobrinaca. Hajd vuci se, bitango jedna, valjda su ode majori panduri, da znadu, di sedi ma kakva vucibatina, ni sama neznaš koga tražiš pa da ti drugi kaže di sedi, vidi se da si prava ćurka seoska, i da nekažeš odkuda si. Dugo je išla Draginja posle tog po sokaci, a nije smela nikog zapitati di sedi Mirko. Niko ni nju nije pito, što tumara po sokaci, ma da je svako, koje god sreo vidio po njoj da nekog traži.Bože moj u Dobrenovci da zapitaš najmanje detence, di sedi Mirkova mati i sestra, ono bi te upravo njima odvela, il da ma di na sokaku staneš, pa da se malo okreneš svako bi te zapito, šta tražiš, pa bi ti pomogo naći, al ode kao i da nejdeš po varoši, tako te niko ni zašto nepita. Draginja mora da još nije pored bolti trgovački prolazila, kad je mislila, da niko u varošu nepita te šta tražiš.I zajista minut dva posle tog, uverila se da nema pravo, i da se u varoši na više mesta, još većma razbira, šta tražite, nego ma na kakvom raskršću seoskom. Došla je kod bolti, sa troji vrata viču ujedared po dvatri šaljiva gospodičića, lepa ko da si ji sad baš iz kutije izvadio. — Šta zapovedate slatka, medena, šećerna seko, izvolte kod nas, lepa purdelina, šalaj lale, čikina nosa, dikina brka, izvolte kod nas, izvolte kod nas. Al još nije ni na samim „izvolte“ prošlo, nji dvojica izašli su pa su je jedan drugi s druge strane, kao kakvi damu na promenadi ispod ruke uvatili, pa silom da joj pokažu svoj espap. Draginja se otima, izgovarajući se da nema ona ništa pazariti, al ovi je nepuštaju: nemate da, oće te samo nas da obiđete, u čemu smo vas mi uvredili, kad ste dosad navek kod nas pazarili. — Ta malte se vi mene, nisam ja nikad dosad u varoši ni bila. — Mante se te devojke, napali ste na nju ko na belu vranu, reče jedan pristojno obučen mlad gospodin, da devojka oće što da kupi, vidi ona i sama di su vrata. Ti valjda koga tražiš devojko? — Tražim. — Koga? — Kako ću vam kazati milostivi gospodine, kad vi njega nepoznajete. — Šta je taj što ga ti tražiš? — Svi me tako pitaju, pa kad jim kažem, da ja neznam štaje, a oni mi kažu, da ja neznam ni koga tražim, a ja tražim moga brata. — Kako se zove tvoj brat? — Jestel vi gospodine pandur? — Nisam. — Pa kako ću vam kazati, kako se on zove, kad vi nemošte njega znati. — No možda znam, samo ti kaži kako se zove. — Moj se brat zove, Mirko Dobrenov. — A, Mirka ti tražiš, tog sirotana, nema više ode u varoši, tražio je službu, pa kad je nije našo on je otišo nekud, nego ako ti oćeš u službu da staneš, za tebe će se svuda naći. Draginja, koje što nemože da nađe brata, koje što se prevarila u nadi, koje zbog poniženja počasna pisara varoška, brizne plakati. Pisara ražale suze devojačke. — Nemoj plakati lepa devojko, neboj se ti mene.Ja sam Srbin, meni je obraz devojački, svetinja narodna, za koju ću glavu svoju založiti.Kaži mi kao bratu svome, šta te tišti i štogod se da, ja ću za tebe učiniti.Meni je svaki čestit Srbin brat, i svaka valjana srpkinja sestra, po tvom stidljivom oku, vadim da si valjana, oprosti sestro ako sam te uvredio, ja sam na dobro mislijo.Ajde samnom, ja ću te odvesti, di ti je brat stanovo, i tako ćemo zacelo doznati, kud te je tvoj brat deo.Mirko je vrstan drug mladog srpstva, koje u slavi narodnoj svoju sreću traži.On siroma teško živi, al svi mi živimo samo o nadi, a narod za koga se patimo, teši nas sa svojim svetim pismom, sa svojom poslovicom: blago onom, ko se čemu nada. Mirko je zajista otišo bio. Dobroj domaćici njegovoj, sirotoj udovici nekoj, udarile su suze, kad je pisar za Mirka zapito. Taka dobra duša, reče kroz plač dobra domaćica, pa kako se patiti mora.On je već pre dva meseca, otišo odavde u vinograd gospodar Paje pa tamo mora siroma po čitav dan da kopa, da neumre od gladi, i da što zasluži staroj majki i sestrama svojima.Kolko sam puta plakala, kad mi je svoje žitije prepovedo, a on siroma još me teši „nemoj kaže, plakati, dobar je Bog, pogledaj na ptice nebesne, one neseju i ne žanju i otac nebesni raniji, a zar mi nismo bolji od nji, ostaće i nama kora leba.“ Ja sve znam da je Bog dobar, al teško je to patiti se, ko se nije naučio. Pisar kad je vidio na kakvu se dobru dušu namerio zamoli udovicu da Draginju do Mirka odvede, i kaže joj da je to Mirkova sestra. O! rano moja slatka, da te tetka poljubi, čedo moje Mirko, on je mene navek tetkom zvao, a ja sam ga volela kao svoje rođeno dete, oću rano moja, oću kako te nebi odvela, ta da je dva sata oda do njega, a kamoli nema ni tri duži. Pisar pri rastanku svom, skine s prsta svoga burmu, i da je Mirkovoj sestri: evo ti sestro ova burma, da me kadgod po njoj pomeneš. Draginja primi dar, i zafali se lepo poštenom mladom gospodinu. Udovica nudi sada Draginju, da malo užinadu, pa onda da idu, al Draginja je sita svega, samo je svoga brata željna. Za po sata bila je Draginja s udovicom u vinogradu gospodar Paje.Gospodar Paja bio je dobra srca čovek.On je više iz milosti primio Mirka za vincilira, nego da mu ovaj što zaradi.Bio je Mirko i kod drugi gospodara, i nudio im se da im kopa vinograd, al ovi ga s posmejom odbiše: tanke su to ruke za motiku, mi, kad kopač skr’a motiku, odbijemo mu od plate, al našto će mo odbiti, kad ti pokidaš tu gospodsku kožu tvoju.Mirko je ono dana kad je bolestan bio, tako oslabio, da su mu ruke bile sama kost i koža.Gospodar Paja teo je da mu lep poklon učini, pa da ga otpusti od sebe, grijota je veli, da bogoslov kopa, al kad mu Mirko reče, da je još veća grijota uzimati milost kad se može zasluga dobijati, on ga primi. Draginja i udovica zateknu Mirka, baš kako s’ druga radini kona.On siroma i nepomišlja, da će mu ode kadgod gosti doći, ka se prido i kopa kao crv po zemlji. — Dobri brate šta si dočekao, al nećete sestra ostaviti sama, i ja ću i Milica će, svićemo uzeti motiku, samo da ti manje kopati moraš. Sirota sestra, ona se boji, da joj je bratac nesrećan, ona se boji a nepoznaje brata svoga.Mirko, ako i nije mogo da budne bogat i velik, on je pošten — on je zadovoljan bio.Pošten može samo onaj biti, koji tuđe neće a koji tuđe neće, taj je zadovoljan, sa onim šta ima.Mirko je živio s mukom, al je njegova muka, prava muka bila, i nebeše mu teška.On svoga tereta nije osećo, samo ga je srce zabolelo onda, kad je drugi zbog njega patiti moro.To je navek onda bilo, kad je na svoje pomišljo; da su se i njegovi umeli u zlu neponištiti, za njega nikad tereta nebi ni bilo, al kad mu je sada sestra, jade i patnje njegova najmiliji ispričala, sinji mu se kamen na srce navalio.Nikad dotle nije Mirko dušom klono, al sad bi zacelo da je u sobi bio, a ovako kad je u očajanju digo oči nebu, vidio je da još tvrdo stoi presto, onog koi pravdom sudi, vidio je da je još živ Bog. Sestra od radosti di je brata našla, brzo zaboravi na sav teret svoj, al sirota udovica jednako je plakala. — Teško je to, moj Mirko, tako živiti, dok si mlad i zdrav, ti ćeš kopati, a šta ćeš kad se razboleš i ostariš — ? — „Nebrini se tetka odgovori joj bogom utešen Mirko, nebrini se šta ćemo jesti, ni šta ćemo piti, ni jeli telo više od odela? pa kad nam Bog daje ono što je više, kako da nam neda ono što je manje.A šta nam vredi preko mere brinuti se? ili možel ko, ma se kako ulinjo, jednu dlaku na glavi svojoj crnom il belom stvoriti.Kad dakle na najmanje što, sami učiniti nismo kadri, zašto da se za veće što tako strašno brinemo.Starajmo se pre svega za carstvo božije i za pravdu, a drugo će nam Bog i sam dati.Još ima dobri ljudi na svetu. Već je dockan bilo, kad se Mirkova gazdarica doma vratile, a Draginja je ostala kod brata na konaku.Sa zorom otišla je Draginja po mater i Milicu. Sirota mati kad je čula šta je s Mirkom, mislila je u svojoj prostoti: valjda je Bog tako naredio, da on radin budne, i otac mu je bio dobar čovek, i on je učio neke škole, al je opet moro vile i plug držati, valjda je tako božija volja i sa Mirkom. Milici je svejedno bilo, ma Mirko šta bio, samo kad nju nezaboravlja. Kola su za seobu već došla.U sobi je već sve povezano, samo da se potrpa na kola i da sednu, pa zbogom Dobrinci, a na prozoru lupnu neko: Koje, ko lupa? — Ja mamo, odgovori četnik opštinski. — Koje dobro? — Dobro je fala Bogu, di je bogati vaš Mirko? — U varoši, sad baš oćemo da idemo njemu. — Pa što tovarite stvari na kola — ?Oćemo da se selimo njemu. — E mante se tog posla, sad ćemo i njega ovamo doseliti.Opština je izabrala Mirka za učitelja.Ovaj se naš već otselio, nego nek ide Draginja po njega, neka ga oma zove, il ako nikako idem ja, samo mi kaž’te di sedi. — Dakle ima još dobri ljudi na svetu, rekla je na ovo vesela Mirkova mati. Mirko Dobrenov u Dobrenovci je učitelj.Tek nekolko meseci od kako je primio školu, a Dobrenovčani nemogu da se nafale nova učitelja.Pre toga vremena terali su decu s puškom u školu, al sad, sad su odbegavala sama deca od kuće, kad ji roditelji oćedu što kod kuće da zadrže.Srdiće se, veli, gospodin što sam ostao. Mirko je dočekivo decu milostivo, držao blago i otpuštao ljubavno, pa su s’ njega deca zavolela i školu i nauku.U školi sve mu je bilo čisto i opremljeno.Svakog jutra, stajao je Mirko na vrati i svakog koji je bio čist i očešljan, poljubio bi ga u čelo: u golubijem gnjezdu, samo za golubove ima mesta, i pustio bi ga unutra a druge je prljave, blagim rečma odbio.Idi te i opet doć’te.Ko oće u crkvu mora kršten, ko oće u školu mora kršten i umiven biti.Umivena lica i čista srca dolas’te deco u školu — jer strau gospodnjem učiću vas.I oni odlaziše i opet dolaziše, i on ji ljubljaše u čisto, vedro čelo: tako neka je svetlo lice vaše pred ljudma, da se vide dobra dela vaša. U Dobrenovci je dotle, pusta dečurlija, ko za kurjaci vikala, za ono nekoliko dobre dece, što u školu odlaziše, a sad ujedared u školsko doba nigdi deteta na sokaku.Prezreno ime đaka postade ujedared dično i ponosno, koga nije smeo nositi, taj je bio manji od makova zrna. Najstrašnija pretnja bila je u Mirkovoj školi, kad je učitelj reko kome da će ga isterati na sokak.Košto se šugava ovca od dobri odlučuje, i nepušta se u gomilu dok se neizleči, tako je moro, kakav nestaško il ljenština, dotle izvan škole ostati, dok se sam nepopravi i nepovrati. A i zajista je to velika kazanj bila, kad učitelj zabrani kome da u školu nedolazi. — Jesteli vidili kadgod, kako je guski, koja sa puste volje svoje zauka se, pa odleti u tuđ sokak, jestel vidili kako je onaj čopor odud onaj odund pročerupa, pa kad je dobro kroz kljunove tvrde propusti, ovda je opet dalje drugom odbije, tako je bilo i onom, koji nije bio vredan da sedi među dobrom decom.Ko pseto, koje izgubi gosu, pa onaj gazda s’ desna, pa onaj s leva dočeka, pa odalami: tvoj otac misli, da ti ideš u školu, a ti prodaješ zjale po sokaku.Otac mu se nesrdi kad čuje, šta mu je sin na sokaku dobio, nego mu još i on doda koju pride.To tako, dotle traje, dok sam neuvidi da je opak put, kojim je udario, pa neode u školu i obeća učitelju da će bolji biti.Učitelj se obraduje dolasku njegovom, kao što se otac obraduje pokajanju bludnoga sina.I u školi, i na sokaku veselje je toga dana veliko i pokajnik sad tek uvidi, kako je to dobro dobar biti. U školi Mirkovoj nije pruta bilo, al je opet u školsko doba, više reda bilo nego kod soldati kad prave paradu.Mirko je umeo vešto decu naukom zanimati, on je navek srcu i umu dečijem zajedno govorio, i svako je rado slušalo, štaje učitelj govorio, i nije ni pomišljalo na drugo što. Nikad ga deca razljućena vidila nisu.Navek je jednakom osbiljnošću sudio, i s toga su mu deca sud za pravedan držala.Al kolko je Mirko ozbiljan, toliko je i čovečan bio.On je bio dečijim nepristojnostima dobar vrtar, koji izdanke tamani a ne voćke.Gadne reči ni u školi ni izvan škole, nijedno dete nije od njega čulo, detinja je duša nevina i on je čuva ko svetinju svaku.Navek je napred izmerio šta će reći, i s toga su mu deca držala za sveto, što kaže, i nijednom nije na um padalo, da i to može biti da ga neposluša. Poslove svoje navek je Mirko s Bogom počinjo i s Bogom svršavo.Pre svega učio je decu bogougodnom životu: kad su božija deca, nek im i nauka o Bogu prva u duši bude. Ako mati ljubav muževljevu utvrđuje, tim što dete nauči da najpre ime očino izgovori, učitelj će zacelo najvećma Bogu omiliti, kad stvorove božije, ime stvoriteljevo pre svega nauči slaviti. Ako i koji, učitelj Mirko je zacelo mogao reći, kad bi ga ko zapito, ko je on — da je on on vlastnik Dobrenovački jer, jel on ma šta zakteo što je moguće učiniti, nije bilo Dobrenovčanima, koji bi mu to odreko. Za učitelja nikad netreba pitati jel dobar ako je rad ko znati jelil dobar učitelj, nego volul ga pametni ljudi, i činil’ mu svet poklone, ne iz mita nega iz zafalnosti. Nikad nije dosta da učitelj gledi samo da se dopadne starijima, a s decom rđavo da postupa; kako dete za učitelja govori nako i stariji kod kuće o njemu misle, a i nikad nije dosta da učitelj decu sebi, maženjem gleda da privole i tim ljubav roditeljsku da zadobije.Pametan ga otac nikad zato voleti neće.Mislim dakle, daću dosta kazati za Mirka kakav je bio učitelj, kad kažem da su ga pametni roditelji dečiji, ko rođenog brata voleli. Za tri meseca svoga učteljevanja zaštedijo je Mirko toliko, da je mogo svoje svatove pristojno izdržati, a dobra Dobrenovčani, kad su čuli za veselje, što se u učiteljevoj kući sprema, toliko su đakonije učitelju napoklanjali, da je mogo stotinu svata pročastiti. Pametni Dobrenovčani znali su — da kad jedan svima čini, neostaje mu ništi, a svi jednom eto mu dosta.Šaka se s’rpe nepoznaje, al kad se čitava rpa ma u šaka raznese, vidi se dobro, ono čisto mesto.Pametnim Dobrenovčanima navek je bilo milije pomagati nego ubijati, podizati nego strovaljivati. Dobrenovčani nisu imali običaj, davati i natrag uzimati.I opet ni u jednoj gazdačkoj kući nije posle podne šira ni veselija kola bilo. Kravalj je odma s’ večera prikazan.Svata o prikazivanju jedva da je deset bilo, al opet je na kravalju prikazana nevesti muzara krava, svo posuđe kućansko i sav nameštaj za jednu sobu.Dobri Dobrenovčani spremili su tajom sve ove darove, niko netede da mu se ime izrikom spomene, i da je svirac teo propustiti da nestane na stolicu da iz sveg grla da nepovikne: Digod je nevesta Milica evo za njom od Dobrenovčana lep dar, svoj braći na glas a njojzi na čast, nebi se ni znalo ko poklanja. Veselje u Mirkovi svatovi bilo je veliko, al ne u barlijanju i rasipanju po čitavu nedelju dana.Veselje je bilo veliko u zadovoljnom srcu Mirkovom i sviju Dobrenovčana, i trajalo je duže od nedelju dana, trajalo je dotle, dok se god Mirkova kuća, dokle su se god dobri Dobrenovčani na taj lepi danak sećati mogli. A kako žalostan ima srpski svadbi, koje proklinju toliki parovi, kao dane njiove najcrnje nesreće. A zašto? Zato što veselje u tim srpskim svatovima ništa drugo nije, nego veselo opelo nad imanjem domaćinovim — daća mrtvacu koji će tek umreti. Mnogi svatovi srpski — pustije su bezobrazne, koji u po dana domaćinu srce iz prsiju vade, i nuz to uz taj zverski posao likuju kao da ga na presto dižu: al opet kolko su oni divlje zveri toliko je za nji sve domaćin magarac, što i je zvao sebi na propast, pa se i on luda smeje, kao da Major mišino blago zadobija. Još i dandanas ima toliko domaćina, koji po dvadeset kola, i toliko konjanika u svatove skupe, kao da će bulu kakvog besnog age otimati, a ne ići po devojku, koju njeni blagoslovom daju.Kadgod je bilo u Srba svejedno: ići u svatove il ići na vojsku, zato se prvi svat i zvao vojskovođa il skraćeno vojvoda kao da vojsku vodi, kao mto se i prvi vojnik u ratu zvao i zove vojvoda. Kad su kadgod Srbi morali se bojati, da im turci nevestu nepreotmu, onda je bila domaćinova dika, kad se nji što više nađe, koji su teli za ljubav mladoženjinu i svoju glavu izgubiti, al sad je bome njegova sramota, kad nji toliko ima, koji su samo na njegovo zlo došli.Danas dakle, što više svata ima toliko više domaćinu ima koji dobra nemisle. Kolko kuća, kad s’ najlepšom namerom, da se koren kućni neutre, sparuju podmladak svoj, baš onda taj koren, iz temelja čupaju.Kad se ženi, tu su lepi konji, tu su gvozdena kola, tu je malo društva u kući.Jednom reči svako dobro što današnje devojke traže. Ko danas, neće da laže, tej se nemož oženiti.Danas nepolazi devojka za momka nego aa imanje njegovo.Kolko bi nji danas, neoženjeno ostalo, da odu pa da kažu; ja imam samo to što vidiš na meni, al sam košto vidiš, zdrav i krepak, ja ću raditi, a ti ćeš mi pomagati, pa će nam Bog dati — u Boga je bogatstvo.Jo, al ko bi još danas radio, kad oće gazdom da se zove, a nijedna devojka nemisli, da neće u gazdaluk poći, i koja bi bila luda, da se uči muki i radu, kad može i bez toga udati se.Ako dakle, nisi rad, da ti onda meću venac na glavu, kad te u groblje ponesu, a ti, udri laži.Da ti se još bolje veruje, nađi još jednog, il, bez provođadžije i nemiči se nikud. Od kad se pri ženidbi, lagati počelo, od to doba počele su provođadžije svoj posao. No i da se ništa nedometne, da se sve onako kaže, košto jeste opet se pred devojkom slagalo.Kad se prosi devojka, onda je zaista puna kuća, al kad se dovede, a ona se nađe u praznoj.Svatovi su kao oluj guvno, sve po kući očistili.Mlada sada drži, da je prevarena.Ona se svezala žmurećki, ma s’ kakvom ludom, pa sad, da nema ni onog, čeka radi je pregorela devojački život.Sad joj tek postanu svi u kući, nesnosni, iz dan u dan bivaju joj sve crnji, pa kad joj svi pozelene, a ona il ji ostavi, il se pronevaljali. — Svadbe srpske uzrok su, što je druževno živlenje, koje kao čedo sloge, najviše blagoslova svakom narodu donaša, u današnje doba kod srbalja gotovo prestalo. O svadbi tek onaj nemora glavnicu svoje tečevine okrnjiti, koji iljadama gotovine, pored svaka druga kućna mala ima.Takovi u našem narodu vrlo je malo.Svaki drugi, il je prodo volove iz pluga, il lanac dva zemlje na navek, il jedan desetak pod arendu.Devojka kad se dovede u kuću, ništa zato nepita, kako bi se to štednjom nakrmilo, nego veli, da sam tela, da se patim, jabi se kod mog oca patila. Da se oma prva dana, zlo neizleže, usiljava se domaćin i na pređašnji trošak nakalamljuje dug.Al dug nije poklon, malo ranije il docnije, tek jedanput dođe čovek po svoje.Šta ćemo sad, mladi treba kupiti nova odelo, a treba vratiti dug.Pozajmitelj neće da čeka — a mlada mora.Domaćin nema sada kuda, nego veli da mora odpustiti slugu il sluškinju, pa nek mladenci prime na se njiov poso, pa će biti nova ruva.Mlada opet neće, da bude ničija sluškinje, i već kad mora raditi, neće drugom. Danas čitaj mužu, sutra čitaj — i evo deobe.Pri deobi, dobije se navek manje, nego što se dotle uživalo.Privrediti nemože se gotovo ništa.Ako će oboje na njivu, propada kuća, ako će jedno tamo a jedno ovamo, neće biti ništa ni tamo ni ovamo.Malo po malo evo prave sirotinje, za njom evo svađe, posle boja, i naposletku razlaz.Kuća se proda, deca se odbiju u bitange.Tu postanu lopovi, odatle dođu na vešala — i eto kako se koren, tolikim kućama srpskim utamanijo. To nek je na utehu onima, koji vele, da devojke netreba ništa da uče. Valjanost učitelja Mirka pročula se za godinu dana u svima krajevima srpskim.Opština Dobrenovačka ponosila se dvojako šnjime, jedno što ima bolja učitelja, neg sve druge opštine, a drugo što je Mirko tić iz njena gnjezda. Kad se Dobrenovčanin di u gostima, sa znamenitošću svoga sela pofaliti teo, na prvo je mesto mećo svoga valjanog učitelja. Matere Dobrenovačke želeći sebi, taka sina, nadevale su na krštenju deci svojoj učiteljevo ime Mirko. Dobri Dobrenovčani i koliko su voleli svoga valjanog učitelja, toliko su i strepila, pomišljajuć, da će ji jedanput ostaviti morati. On je svršio bogosloviju, govora’u oni, on je uložijo tolike novce i toliko vreme, da popa budne, nije ni pravo da nebudne, nama bi bilo bez njega teško, al mi bi bili grešni, kad mu nebi bolje što želili — nek mu je srećno. Posle bi se teli s’ nadom varalicom da poteše. — I nama treba popa, pa nek on ostane kod nas, a ovaj naš, nek ide na ono mesto koje bi on dobio — al to nemože biti, mi nesmemo uzeti koga oćemo, neg koga nam dadu. Sveštenik što je u Dobrenovci parohovao dobije bolju parohiju, i ode iz Dobrenovaca. Dobrenovčani pokisle, da je sad zgodna prilika, da im se želja u delo stvori i čitava opština ode vladiki. Bilo je osam sati, kad su se u dvoru za audijenciju prijavali. — Još nisu preosvešteni gospodin ustali, odgovori livrejisan poslužitelj, neka uštapljena nakaza. Dođu u devet. — Još se nisu obukli — U deset sati. — Sad piju njiova milost kavu.Nego baš ako je tako itan poso, daj da vidim, sučim ste rada ući unutra, pa ću gledati, da pristupa dobijete. Nevini Dobrenovčani nisu razumeli, šta „taj gospodin“ košto oni misliše, od nji ište nego mu odgovoriše, da oni nemaju nikakva pismena sa sobom, oni su radi nasamo s’ vladikom govoriti. — E onda pričekajte, dok vladika neizađe, odgovori prevaren lokaj. Kad su se Dobrenovčani, po mramornim basamacima silazili, da dole vladiku dočekaju, susretneji jedan đakon u crvenom pojasu. Šta će ovaj logor ode, prodera se crvenopostavljeni gospodin, šibajući iz nesarazmerne glavurde, prekim pogledom opštinu Dobrenovačku. — Oprostite gospodine milostivi, mi nismo došli — da što u preko.Mi smo došli samo molbeno milostivi gospodine, ako može bita, a ako nemož, a ono kako vi naredite, mi ćemo biti konteni.Nema nad našim učiteljem ni jednog pope boljeg, ta znate vi njega, netreba ni da vam kažemo koje, dosta sramota, ako u dvoru neznadu za čuvena učitelja Mirka, koja je takođe i bogosloviju svršijo, pa za njega došlo smo, da molimo, da nam popa budne, trebalo bi, on to siroma davno zaslužuje, al opet kako vaše časno gospodstvo zna, mi samo molimo pošteno, ako mož biti. — Vucte se odavde marvo jedna.Birajte vi što je spram vas, volove i magarce na vašaru, a mi ćemo vam birati popove, kakve mi znamo. — E pa lepo, lepo, fala i na tom milostivi gospodine, bar će mo se pofaliti, kako su nas kod vladike dočekali. Kad su na sokak izašli zapitaji jedan mlad leno obučen momak, po svoj prilici moro je kakav latinac biti, šta su kod vladike radili. Gnjevni Dobrenovčani odgovore mu najpre na kratko da nisu ništa, a posle malo prepovede mu sve po redu, šta su teli i kako su ji kod vladike dočekali. Sutra dan stajala je u novina od reči do reči prepovetka Dobrenovčana.Tu je ujedno lepi reči bilo o valjanosti učitelja Mirka a bome i dosta opori o postupku dvorjana. — Moto je učitelj Mirko ko i mnogi drugi, po rečma jednog mog profesora bogoslovije, koji je sad vladika, kroz tajne kanale doći do svilena pojasa, da nije znao da je bolje dobar glas nego svilen pas.Lako je, mislio je Mirko, zaslužiti svilen pas, treba se samo dodvoriti kod jednog čoveka al ko će se dodvoriti kod sveta, a to mora svaki, koji je rad, da je na dobrom glasu.Dobar glas može navek bogoslovu pripomoći da dođe do svilena pojasa, al svilen pojas nedonaša i dobar glas sa sobom.Svilen pas bez dobra glasa, sramota je za onog, koji ga nosi; a dobar glas, ma bio i bez pasa, navek je dika onom za kim je. Kad su se novine o učitelju Dobrenovačkom po varoši čitale, svi su se varošani ljutili, što je opština naprazno kući otići morala i što se nebira za sveštenika onaj, koji je valjan, nego koji je po ćudi dvorjana i svi još kod kuće svako za sebe zaključe, da čestitog Mirka sebi za paroha ištu. Kad se posle nekolko dana opština varoška skupila, da se dogovara, koga će za paroha na upraznjeno mesto kod crkve svetog Nikole, svi listom ustadoše, i rekoše da oćedu učitelja Dobrenovačkog.Opština varoška ima pravo da bira sveštenika i da to konzistoriji samo znanja radi javi, a kad klirika izabere i rukopoloženja radi. Kad je glas u Dobrenovce stigo, da će Mirko u varoši popa biti sve je bilo veselo i sve je bilo neveselo.Čestiti starci Dobrenovački počinjali su čestitku Mirku s’ osmejom, a svršavali su je sa suzama.Kako im je bilo milo, što je Mirku sreća priskočila, tako im bilo teško, što je nji obići morala, kad ji je zajedno s’naći mogla. Malo i veliko ispratilo je Mirka, kad se iz Dobrenovaca, selio: „Srećan ti put, dobri brate.“ Ko očiju nije imao taj nije suza pustijo, a i ko nikad ništa poželio nije, i taj je tada poželijo, da mu Mirko pastir budne. „Srećno pošo, i srećno nam —“ O Vože! pravde i milosti, podaj što ti dobri ljudi nesmeldu u želji da kažu. O svetom Nikoli taka je ciča bila, da su maloj deci nosovi odpadali.I opet neznaš il je više ljudi u crkvi il pred crkvom svetog oca Nikolaja, il je više dece. I dosad bilo je na slavi crkvenoj sveta dosta, al je sve moglo unutri stati, al toga puta nezna se il je više napolju il unutri? Čestiti učitelj Dobrenovački biće za sveštenika proizveden. Od varošana niko izosto nije, ko je god čuo za ime Mirkovo, a od Dobrenovčana, onaj nije došo, koji je na daljnom putu bio, pa se dotle vratiti nije mogo. Po pričasnom govorio je novi sveštenik pridiku.U bože sveti kakva je to slavna pridika bila.Ta ta velika gospoda varoška, što su svet unakrst obigrala, nečuše još nigdi taka govora, a čestiti Dobrenovčani onemeli od čuda, niko da se makne da dane samo, misliš dušu bi ti izvuko da oće, i da i neosetiš, tako te je privuko sebi.Mnogi se varošan tako za rečma njegovim zano, da je zaboravijo, da je on to što u crkvi stoji, a knez Dobrenovački, nemoga diveći se čudu nečuvenom da baš u sred najveće tišine neuzdane: uh Bože sveti, kad nam ga dade, što nam ga uze. Mirku je iz dan u dan sve bolje i bolje bivalo, kuća se punila sve većma i većma, kao košnica kad je rosna godina.Svaki dan po nešto lepo, novo u kući, pa jednog dana nađe se u kući i jedno živo novo.Sin je bio lep pa zdrav.Ukratko, kud se god po Mirkovom domu okreneš, odsvuda ti se punoća i zadovoljstvo smeši.Al ne samo u Mirkovom domu, svud unaokolo, sav onaj kraj oko njega sasvim je nešto drukčiji.Nema ti tu više da momak devojku po krčmama vuče.Smerno srpsko kolo, na očigled čitavom svetu, skupilo baš pred parohovom kućom svoje lagane igrače.Nesede više u paorskom kraju, pred svaki treći pendžeri, čopori kartaša, kad se služba božija služi. U čim ko može, samo čist i umiven ide u crkvu, i samo reduše i nejaka deca ostaju na domu.I sami šusterski šegrti pozaboravljali su svoje bezobrazne pesme, odkad je Mirko paroh u sv. Nikolajevskoj crkvi. Parohija Mirkova tako je na dobrom glasu bila, da su u čast Mirkovu, njegovu parohiju Mirkovački kraj nazvali.Za Mirkovački kraj i sami su se tuđinci otimali, koje klono imanjem, koje klono dušom, tu se ko podmlađen dizo. Mirku je u varoši tako dobro bilo, da se moro bojati da nemože bolje biti, i da se onda mora udariti natrag, al ako još sreća rastiti može, želio je samo da toliko steče, kako bi moga svoju očevinu otkupiti iz krvavi ruku Strašimirovi.Al koje još želje obuzdao, koli je sreći vršak dovatio. Jednog dana baš se Mirko zamislio, kako bi do svoje očevine doći mogo, kad pismonoša donese novine. S najkrupnijim slovima bio je naštampan jedan oglas.Mirku to upadne u oči i preko običaja uzme da ga pročita.U oglasu je stajalo: Ko ima kakvo pravo na imanje pokojnog Pere Obradovića u Dobrenovci, kojim dosad, tako zvani Baća Strašimir upravljaše, neka se javi sudu u N. „O pravedni Bože, stigo si dakle i njega.“ Otac Mirkove žene Milice, bio je sinovac pokojnog Pere Obradoviće, al Baća Strašimir odbranio je jedared, pokojnog Obradovića od neki ubica, s kojim je košto se docnije pročulo, on u dogovoru bio, i tako njemu mesto sinovcu, koji je takođe, kod pokojnog Obradovića služio, ostavi ovaj sve svoje imanje pod tim uslovom, da njegovu ženu kao svoju mater pazi, i bez njenog znanja ništa važno učiniti da nesme. Baća Strašimir navek je prebio tu staru dušu, i kad mu je Vuka nestalo u pijančenju svom, ubije je sasvim. Opet tako u piću nagne na svoje sluge.Oni ga tuže i osvedoče da je on staru Obradovićku udavio na spavanju. Sud ga zato osudi na gubitak svega imanja i na večitu robiju. Presudu ovu nije Strašimir doživio.On je baš taj dan, kad su ga sluge tužile, pao s’ voza pa skr’o vrat. Sud prizna Mirkovo po ženi pravo na nasljedstvo i licem na svetoga Nikolu, primi Mirko svoj i svoje žene salaš. — To je onaj blagoslov, pokojne babe Obradovićke — reko je Mirko sada Milici. Sad vidiš da ko siroti učini da Bogu u zajam daje; i da Bog stostruko vraća. O Bože blagi neiscrpima je milost tvoja, al sad nek je amin, vikno je uzbuđen Mirko. A dobri Dobrenovčani koji se tu desiše, privatiše: još podaj gospode. Jednog jutra dođe Mirkovoj kući onaj isti kaluđer, što je otero Dobrenovčane. Posle obična pozdrava, zamoli kaluđer Mirka da da znak njegovim da se uklone, ima veli s’ njime na samo govora. Kad su se vidili sami reće kaluđer. Ja znam brate da je tebi ode dobro, da nemože bolje biti, al opet, svana tica teži na svoje gnjezdo.Šta bi ja dao, među nama nek bude rečeno — nad bi se mogo oni ladni zidina ćelijski oprostiti, pa uz kakvo milo stvorenje u mom rođenja mestu smeran paroh biti, šta ba ja zato dao, toliko još nijedan prota koji je iz kaputa protom posto, nije vladiki dao.A osobito još kako bi za tebe dobro bilo kad bi u Dobrenovce došo.Tamo te ljudi volu, tamo si se rodio, tamo ti je salaš, a kolko to vredi kad gazdine oči za čas svoje dobro nadgledati mogu.Pa to sam baš došo da ti kažem.Sad je zgoda da nemože bolja biti.Paroh Dobrenovački umro je juče.Preosvešteni gospodin sinoć za večerom to je prepovedo, i veli da će tamo nekog Stevu namestiti.Ja znam šta je taj za dobru parohiju, kao što su Dobrenovci, obećo, al ako ti imaš volju, nema tog, koji bi se s tobom otimati mogo.Reci samo da oćeš pa se osloni na mene.Ja za moj trud, osim onog što vladiki treba, netražim ni prebijene pare.Neću brate ništa zarad naša dobra prijateljstva. Mirko na ovo ništa odgovorio nije, al opet oma posle prvog konzistorajalnog zasjedanija dobijo je Mirko glas da je na parohiju Dobrenovačku zaključen, i da pošlje svoje mišlenja vladiki, oćel se primiti mesta il ne. Oma tog dana razgovori se Mirko s opštinari varoški.Ovima je istina teško bilo izgubiti taka čoveka, al opet šnjegovim odlaskom, otvara se mesto di Srbi mogu jednog čestitog sveštenika više zadobiti.Mirko im obeća zamenu i preporuči im nekog svog valjanog druga. Pri seobi Mirkovoj došo je onaj isti kaluđer da ga isprati. Jesam li izradio košto treba, zapita kaluđer Mirka. — Još bolje, nego što treba, odgovori Mirko — ja sam mislio da to neće ništa moći biti, dok se nepruži, al mani ti prijateljstva. — Ono jest da je i prijateljstvo mnogo pripomoglo, al obećanje od poštena čoveka to je ništa drugo, nego docnije pružanje. Obećanje je ludom radovanje, al kad se to obećanje u ćutanju razumeva, onda je još luđe to razumevanje. Gospodine, ja sam volio kopati nego s nepravde živiti, neće niko ni od mene u nepravdi asnu vući.Ja držim da je moja valjanost navela česnjejšu konzistoriju, da što je na meni kao bogoslovu s’ grešila, da sada svoju pogrešku popravi i da je u tom tvoje prijateljstvo, put opravdanja česnjejšoj konzistoriji pokazalo, al inače slobodno nek konzistorija svoj zaključak uništi, ja nedam ni prebijene pare za ono što zaslužujem, a drugčije i nemogu jer pomisli samo brate; ako nedam uvrediću vladiku, koji danas jeste a sutra nije, a ako dam uvredići vladiku, koji i danas jeste, i sutra će biti, koji će i onda biti, kad i tog danas i sutra nebudne.Košto vidiš brate jednog vladiku uvrediti moram, sad rasudi kog je probitačnije da uvredim, — Ko šta radi sve sebi — odgovori, pakosna lisica crna — i ode do đavola, bez zbogom i bez oproštaja. Al opet licem na svetog Nikolu, služio je Marko prvi put u Dobrenovačkoj crkvi. U Dobrenovci bio je 1. Septembar 18... godine svečan dan. Odkad je Mirko sveštenikom u Dobrenovci, još nijedan radnji dan nije zavetan bio, i opet toga dana kud god si se okrepo sve je tako izgledalo, kao da je kakav velik zapovedan svetac, i opet toga dana kud god si se okreno sve je tako izgledalo, kao da je kakav velik zapovedan svetac. Staro i mlado, muško i žensko obuklo se u stajaće ruvo. Udavače devojke obučeno u belo, čiste kao što im je i nevinost, pevaju vesele svatovske pesme, a itra momčadija posedala na čile konjice, pa se nadmeće u laganom trku konjaničkom. Da je odkud sneg na zemlji bio, i da se konjanicima ispod vita paunova pera, pored zelena šimšira no dikoji cvet od rumena karanfila vio nije, mogo bi ko pomisliti da je treći dan božića, pa da nestašna deca vijaju gosta, koji neće da zna, da je svako samo dva dana gost, a treći kost. Bože moj, kakva je to u Dobrenovci svečanost! kad je sve tako čisto i umiveno — i sami trščani krovovi, kao da su se danas toga radi očešljali. Bože moj, kakvo je to u Dobrenovci veselje! Devojke pevaju, momci podvikuju, deca skaču oko oca il matere, a ovi se slatko smeju nevinoj radosti. Bože moj, čiji su to svatovi! kad se i živina raduje, petlovi ko u neku opkladu kukuriču, kolko kome grlo dopušta. Ko nebi pričeko, dok se sva vesela vreva u popinoj kuća neiskupi, mislio bi da deset materi svoje jedince žene, tako je veliko veselje bilo, kad je mladi sveštenik Mirko, svoju sestru Draginju udavo. Još se svi ni iskupili nisu, a već se ču iza sela pucnjava.Konjanici odoše pred svatove, a devojke ostaše da pevajući „otvori vrata Draga devojko“ dočekaju svate na vrati. I evo ji već natrag, četir zelenka okrenuše na tanjiru lagan intov kumovski pred kućni vrati Mirkovi i sa intova skoči mlad gospodin.Lep je Bože moj kao lepi dan, kanda su ga vile odojile.Svetina se sleže oko intova, sa sviju krajeva glasan šapat, to je, to je. I opet niko nije znao ko je mladoženja.Niko ni u kući osim Mirka i Draginje nije ga vidio, al i ona ga je davno vidila.Samo su svi toliko znali da je velik gospodin, da je veliki beležnik varoški. Na vrati dočeka Mirko svoga šura, poljuba se šnjime i oće da ga okolo stojećim prikaže, al dobra domaćica Mirkova, što je Mirko kod nje u varoši stajao, poznala koje mladoženja, pa i nečeka na Mirka: O čedo moje slatko, ta to je onaj gospodin, što je dovo Draginju kod mene, gle ti njega, sad da je odvede sebi, tako treba sinko, to je pošteno, kad si dao prsten devojci, a ti podaj i ruku — čij je prsten onog i devojka. Na sred prostrane alvije popine, popeo se golem šator.Pod šatorom velika trpeza.Za trpezom svakojake đakonije redom, a oko trpeze posedali mlađi za starijim, časni oci sveštenici, svetla gospoda varoška i dobri starci Dobrenovački — pa piju rujno vince, a kol’ko se god okretati moglo, toliko se kolo uvatilo oko šatora ladovita.Bogat se uvatio uz siromaka, plemenit gospodin nuz prostu devojku, dična gospođica nuz paorska momka. Vredna domaćica Mirkova služi sovri vino, a Mirko ide s punim pearom od igrača do igrača, pa ga nudi da malo grlo nakvasi, lakše veli kola idu kad su namazana. Za sovrom svi već ugrejani.Deverove noge i same izvađaju tanac ispod sovre.Vojvoda uveliko kolo vodi.I evo i debelom kumu dođe dobra volja, da on deci pokaže kako se kolom trese, i sami dobri starci Dobrenovački i oni bi se stari zaigrali.Već se kum s jedne strane do neveste uvatio, a s druge strane mladoženju pustio, i već je teo kolo da krene, kad mu dođe volja da vidi i domaćina s domaćicom u kolu. Kumovska je volja u svatovi sveta, grijota je neposlušatije.Pa šta će sad siroma Mirko.On poštuje zdravo lepe običaje starinske, njegova noga, i sama se polako diže — al kanoni su tako teški tako nečovečni, a on je opet tako uredan i tako poslušan.Moli se kumu da mu nezameri, da mu oprosti — zakon mu nedopušta.Kum mu odgovara, kad se u društvu i kaluđer ženi, može i popa igrati.Al Mirko se opet moli — Kum mu oprašta, al mu odgovara: žali ćeš kume, vidim ja i srce u tebi igra.I zaista nikad mu se kolo nije mililo što je sada.Čudo da čovek ono oće što nesme.Da nije Bog zapretio Evi da nejede od drveta: poznanja dobra i zla, nebi ona ni marila za jabuke, što na njemu rastu, al zabrana tek ih je lepšim i namamljivijim učinila.Kaži detetu to nediraj, a sve drugo smeš, sve će drugo ostaviti na miru, samo će u to dirati.Nikad Mirke nije bio igrač, ni kad je đak bio, al sad kao u neki prkos, tako mu se lepo gipka, tako mu se lepo talasa kolo, da ga je lepše pogledati nego usev o vetrovom danu, kad se lagan vetar po njemu ljulja, a kanon je tako ladna tako gvozdena srca. — Svi su već mislili, niko ga nenamoli, a kolo sve mu se slađe gipkalo, sve mu se umiljatije talasalo. O Bože! budi mu u pomoći, iskušenje je teško. Već su se svi okanuli Mirka, samo se još kolovođa uzda nešto u svoju majstoriju.I baš kad je namešto u glavi kakoće, kao da je naručijo, poče ga igrač preko puta podbadati: Kolovođa namignu okom na svirca, a ovaj vičan tome poslu, stade pred Mirka, pusti rog čak do zemlje pa kleče na nju, a iz ljuka kao da govori: Ajd popo nemudruj, šta si stao neluduj, a sve kradom na koleni kolu se privlači. Kao vir što te polako u maticu uvlači, a i neosećaš kako se od baira odmičeš, tako se i Mirko neotice kolu približava, kolovođa to opazi pa navali još većma: Mirko se okrenu sedom proti pa zamoli lepo, „blagoslovi oče“ a pošteni starac gledeć muke, što ji premuči Mirko, zaplaka se pa progovori — nek je blagosloveno. Kolovođa da je mogo, udario bi od radosti temenom u nebo, tako je visoko skočio, kad se Mirko u kolo uvatio.Sva svatovi zaoriše: sad si čovek.Živio! živio! „Čovek je al popa nije“ promrmlja jedno namršteno lice u dugoj crnoj aljini. Ko poznaje protosinđela iz dvora, znao bi i koje to reko. Malaksalo sunce, spuštilo se već polagano iza varoški planina na noćište, kad zapevaše enđebule momačke: Naše je kume vreme da putujemo. Kad se svi svatovi za put spremiše, zaiskaše enđebule, pošto su svatovi došli: izvedi mili brate sestru za ruku. Brat im odgovara da bi je izvo, al nemož od žalosti a svatovi mu se rugaju: kad te je žao, što si je dao. Brat izvađa sestru do kućna praga, pa je tu deveru predaje, a svatovi se čude: „Bože mili čuda golemoga.Di brat sestru deveru predaje.“ Devojka plačući pada bratu oko vrata, a devojke pevaju — da to „oproštaj ište Draga devojka.“ Oprostite me, blagoslovite: ja ću ti rode u tuđu zemlju — međ tuđe ljude. — Ej kake je mila srbinu svoja postojbina, kolko se suza mora da proliju, dok se šnjome rastane i onda kad zna da je može kad oće pooditi, a kamoli, kad se šnjome naveki rastaje. Žena jecaju, ljudi brišu rukavom suze, deca se uzbunula, neznadu šta to ujedared, posle takovog likovanja biva, uvatila se materama za suknju, pa se sve većma uz nji priljubljuju, a iz mala grla i sam im se plač otima. Vojvoda se junači da kaže, da ako devojačkoj strani treba da plače, momačkoj valja da peva — podvikuje veselo, a glas mu se i sam u jauk pretvara „a ja, jao.“ Jedva se enđebule malo rastresoše, pa se dosetiše, kako će učiniti žalosti kraj.Vragovi znadu da je devojki najmilije lice, pa mesto da plaše nevestu, da može od preterana plača svisnuti, oni joj pevaju: Muči neplači Draga devojko, muči neplači neroni suza, neroni suza nekvari lica.Draga se i ovim neutešava.Ona nije više devojka, ona je nevesta. Enđebule dosetljive, kad vidi da i to nepomaže, kazujuć da niko neće kad zna, žaliti za onim što je gore, zovu devojku u njinu zemlju pa vele, da je tamo mnogo bolje, jer tamo „tri sunca sjaju.“ Al nad se nevesta za ovo malo utiša, a one je na novo na plač podbadaju, veleći da baš nije sas tako, košto one kažu, jer nika nije ko mati, pa: što neplačeš Draga devojko, a što neplačeš majku nežališ. Draginja briznu sada još većma u plač, al sada je i mati tešiti stade: Neplači ćeri moja, neplači dobre dete moje.Dobrom su detetu svuda milostivi roditelji.Bog ti je dao zdravlja, a ja sam te naučila radu.Moli se Bogu dete moje al i radi, kad dođeš u svekrovu kuću, poslednja lezi, a prva ustani.Svekra i svekrvu navek za savet pitaj; poštuj starije, i tebe će mlađi tvoji.Spram mlađi ko spram stariji budi leporeka.Lepa reč gvozdena vrata otvara.Navek nek si vesela i rastrešena; veselo dice zveri pitomi, veselo lice, najslađa je ponuda na trpezi.Nikad se nemoj mrgoditi.Mrgodenje zdravo gadno na lepom licu stoji.Nek ti se navek umiljatost po licu razleva, ko rujna zora po tijom nebu.Tako radi ćeri moja, pa ćeš viditi da umiljato jagnje dve ovce sisa. Najlepši adiđar, koji žena mužu doneti može, to je smernost.Budi smerna kao ljubičica.Ona nerazbira dal je ko gledi, nego i neviđena svuda, mijo miris rasprostire.Smernost dete moje, to su čini, kojim svako srce opčiniti možeš. Ja nemam sunce moje, zlata i draga kamenja da ti u darove dam, al smernost to je dragi kamen, koji ti nemože lopov oteti, niti se može izgubiti, nego je dotle, kod tebe, dokle ti je volja.To je novac, koji možeš sav deci svojoj dati, i opet toliko isto sebi zadržati. — Nevisnost je nevinašce moje, najlepše i najpostojanije ruvo, što sam ti obući mogla, Navek ga nosita možeš i opet do groba traje. Grudi ti ništa lepše nakititi nemome nego milostivo srce.Smiluj se bedniku i tebi će Bog.Blaženi milostivi; jer će pomilovani biti.Od stida lepša rumenili za obraz nema.Od istine i pravde lepša zbora za usta nema.Još jadanput da ti jedno kažem: moli se Bogu, al i radi.Žena je ogledalo domasluka.Vredna je žena kruna muževlja, a lenja gnoj koji mu se u kostima zaleže.Sve si ti, dete moje, ovo od mene, od kad se pamtiš slušala i sve si poprimila.Na taj put kud si pošla, ničim te boljim opraviti nemogu, nego kad ti dobar savet dam.Lep savet je oprema, koja nekošta ništa, a vredi mnogo.To je tovar blaga, za koji nemoraš konje moriti da vuku, kudgod ideš sa sobom ga nosiš a i neosećaš.Lep savet je pomoć, koja ti je navek pri ruci il išla sama il u društvu.Čuj čedo moje, a čujte i sve drugarice i mlađe i starije sestrice njene, i vas radi govorim.Utubi ćeri moja utupte i sve vi druge opomene moje i vladajte se po njima — neuzraditel tako, znajte, koja nesluša materine opomene, oka će svekrvina ukore i psovke. Sad zbogom golubice moja, prosta ti i blagoslovena pega materina.Srećna bila. Đijotka puče.Četir kumovska zelenka poletiše. I „iskoči sjajna zvezda iz vedra neba, i lepa Draga iz beli dvora.“ Od kud misliš da te sunce greje, odonud te led ledeni bije. Mesec dana, posle svatova Draginjini ode Mirko u varoš.Kad je pošo nikom u kući nije kazo kuda će.Društvo njegovo, zdravo se po odlasku Mirkovom zabrinulo.Nikad to Mirko dosad nije činio, da je kud išo, a da nije kazao kudaće. Kad je natrag došao, nije bio dobre volje, i što je čudnije, nije nikakve milosti ženi dono. Kočijaš samo je toliko gospoji popadiji umeo kazati, da su bili u varoši i da se gospodin nije putem šnjime razgovaro, a on, veli, nije ga ni u čem uvredio, vozijo sam ga veli, tako lepo, da se ni sveti Ilija bolje nevozi. Milica nije svoga muža nikad pitala, kad je s’puta dolazijo, di je bio i šta je radio.Ona je dobro znala, da pametna žena, treba da pričeka dok joj muž sve sam nekaže, al prođe jedan, prođe drugi dan, pa bome i treći osvanu a Mirko ništa o putu nepripoveda, a ovamo jednako je nešto rastrešen i ćuteć. — Bolel te štogod Mirko, zapita ga reći dan na veče Milica, šta tebi fali. Ništa odgovora Mirko.Bog će dati pa će dobro biti. Na veću žalost u kući, razbole se i Mirkova mati.Bolest je iz dana u dan sve većma slabila ostarelo telo i jednog dana reće tijo, stara majka Mirku i Milici: Deco moja, ko se roda umreti mora.Jedno je samo što čovek o sebi zna da će zacelo biti, i to je da će umreti, oćel danas il sutra to nezna, pa tako deco i ja neznam, i s toga neću da me zateče čas smrtni nepripravnu, moj kraj nije daleko, opremte me deco moja, kako ću najbolje Bogu na istinu izaći, svismo deco grešni al — za sve je Bot milostiv kad se ispovede i pokaju.Mirko je razumo što mu mati oće, i oma pošlje po svoga najboljeg druga sveštenika u obližnjem mestu, i brat Gojko ispovedi taj dan dobru staricu i da joj sveto pričešće.Svi domaći celivaše joj zatim iznemoglu desnicu, a onaji blagoslovi redom. Posle toga pomoli se starica Bogu, okrenu se na drugu stranu, za znak da je spremna na drugi svet poći i zaspa poslednji san zemaljski. Sutra dan bio je pogreb popine matere. — Koje god mogo na svoji nogu oditi bio je na pratnji.Otac Gojko držao je, kao i svi drugi u kući, da je starici bolje, kad je zaspala, a imo je preka posla u svojoj parohiji, i tako je pričestivši staricu, otišao oma kući. Mirko je dakle sam o pogrebu crnu odeždu obući moro.Kolko mu je puti u žalosti zastajala reč, kad je jektenija govorio, a kad je svetim pesmama opevo mrtvo telo, bilo mu je opelo prava zapevka. Na prvom raskršću stajao je čitav sprovod.Sveštenik se moli za pokoj duše samrtniku, a narod odgovara: podaj Gospode.Već su nosijoci mrtav teret na ramena digli, i već su se dalje krenuti teli, kad se pred sanduk isprečiše kola, što su u trku pred sprovod istrčala.Na koli je bio crn popa, sa crvenom postavom i dva četnika s punim puškama. Stoj antikriste, prodera se crni kaluđer, i dođe crkveniji u licu neg što mu je postava koje osuđen, dok neodrži kazanj nesme služiti.Narod se uzbuni, pratnja zastade, i niko neznade šta će da počne.Niko neznade koje i šta će taj kaluđer, samo se opštinari setiše, da je to onaj isti, što ji je onako otačaski iz dvora ispratijo. — Stoj i ti smradu pakleni, poznajemo mi tebe, povikaše gnjevni opštinari, a narod đipi kao da si ga ključalom vodom polio: Ubimo kugu, da netruje sveta, ubimo ga, besnu vašku nije grijota ubiti. — Mir svima narode, poče ji stišavati Mirko, i kao na komandu kakva stroga kapetana, tako se odjedared smiriše. — Svlači sa sebe tu odeždu svetu, pogani jedna, a tu mrcinu vucte pa zatrpajte ko i druga skota, jer ništa bolje i nije zaslužila, kad je oštenila ovo pseto neposlušno.Tako se na novo oseknu kaluđer na Mirka. Graja se i opet diže, Mirko i opet utišava, al sada već teže ide: Ko sme za tebe još ružnu reći, ta svakom onom treba jezik iščupati, koji sme reći da i ti što skriviti možeš. — Bez greha je braćo i deco moja, samo jedan bog, nemojte tako govoriti, nemojte grešiti svoje duše, umirte se, pa ću vam sve po redu kazati.Ja sam igrao u svatovi moje sestre, i sud me je sveštenički osudio na zatvor. — Pa zato si kriv, ta trebo bi svaki pošten čovek da te popljuje, kad nebi u takom veselju zaigro, kakav bi ti naopako brat bio, kad se nebi radovao sestrinoj sreći.Pa još zato da te s puškom pod zatvor teraju? — Nije samo zato.Ja sam juče dobio taj sud.Nisam moto ostaviti mater mrtvu, pa sam piso sudu i molio ga da me pričeka dok mater nesaranim.Sud nije imo toliko duše, spram mrtva tela, ni toliko milosti spram mene, koji dosad nikad nisam pofalio, da me jedan dan samo pričeka.Al nije ni mogo imati, jer ovoj pogreški samo je na meni našo suda, a drugim sveštenicima, koji su ruke svoje krvlju okaljali, nije našo paragrafa, koji ih uklanja sa službe božije, u kojoj se samo beskrvna žrtva s’rukama čistim, a ne krvlju poprskanim prinaša.Pre Hrista klali su sveštenici marvu bogu u slavu, pa im je Hristos carstvo i gospodstvo ukino, a danas oni, koji se o decu božiju krvave, ostaju na gnjev njegov u carstvu i gospodstvu zemaljskom — al ako ljudi, koji su im ravni, nećedu da im sude, narod ji neće još dugo trpiti, a i Bogu je većem nepravda dodijala. Na ove reči, sav se narod još većma raspali, i već su se digle sa sviju strana ruke, pune kamenja za izvršitelja nepravedna suda. Mirko i opet stane stišavati: — Nemojte braćo!Ja vas već ostaviti moram, al Bog će dati, da će veća radost biti, kad se opet s vama sastanem, nego žalost pri rastanku našem. — „Bolje i da se sunce od nas sakrije, nego da nam tebe nestane“ zaori se na to iz sviju grla. — Nebojte se toga, produži Mirko — neće mene nestati, ja istina neznam kud ćedu me ljudi ovi odvesti, al kud god odem Bog je tamo, bog koji je i nadamnom i nad njima. Spustili su stare kosti u mirno mesto, di nema plača ni uzdisaja, a povrh toga mesta, vrisnu verenica ljuba, zakuka tolika duhovna siročad, a dobri pastir ubrisa suze, pa uzvišenim glasom poteši ostavljeno stado: Nemojte plakati braćo, nemojte raditi što niste radi, vaše suze većim me krivcem prave, nego moje delo, il, zar bi vi plakali da se nebojite, da će meni zlo biti, zar bi plakali da znate, da me tamo kud idem lepa nagrada čeka, il, zar se imate onde bojati zla, di znate da krivice nema.Al ljudi su tako nepravedni, mislite vi.Jeste, ljudi su nepravedni, pa zato baš oću da vas zapitam, kome treba pre ugađati, il onom sudiji koji ima samo vlast, pretiti da će te ubiti il onom koji to može i učiniti, i koga je bolje, gospodara služiti, il onog koji i sam od drugog uzajmljuje, il ovog, koji svima u zajam daje.Ljudi čoveka u pravdi proganjaju i ljudi vele, teško tom koga gone, al Bog, koji samo po pravdi sudi, važe blago onom, koji se u pravdu proganja, taj treba, veli da se raduje i veseli, a zašto?Zato, jer je njegova plata na nebu.Govorio sam vam u pridiki o bogatstvu Solomonovom, a i sami znate za bogatog Gavana.Pravedna patnika je plata na nebu, njegov je platac Bog.Kolko se bogatirski palata, od stvorenja sveta, podizalo i rušilo, al nebo je i danas to isto, što onda.Kolko se careva, samo na jednom prestolu, od stvorenja sveta do danas promenulo, al car na nebu je i danas taj isti, koji je i onda bio.Čija je plata na nebu, taj nepropada.Kome je dužnik bog, taj ima najsigurniju obveznicu.Nebrinte se dakle, oćel vaša radnja biti po volji ovom il onom čoveku.Ljudi što danas volu, sutra mrze.Neotimajte se za falu i nagradu ljudsku.Ljudi koga danas fale, sutra ga kude.Netreba ni samo dobro, a kamoli zlo raditi, da ljudma ugovemo, nego treba zato dobro činiti, da bogu ugodimo, ma se time ljudma i zamerili.Nek nas proganjaju pravde radi, ljudi opet ugađajte samo Bogu.Ko Boga radi suze seje, taj će radost žnjeti.Ja sad u ime božije idem, a blagodet gospoda Isusa Hrista i ljubav Boga oca, neka bude s vama.I sa dušom tvojom odgovoriše Dobrenovčani i Mirko ode na koli, praćen s’ puškom kaluđerskom, al i blagoslovom Dobrenovačkim. Tri sata išli su većem na koli, i još niko ni jedne reči progovorio nije.Tek kad su spram „lisičije šume“ bili, reće Mirko: A nisam znao da je on takav lisac! — Koga mislite to, oče Mitre, zapita protosinđel. — Ta onu zver, koja je imala tako obešenjačko srce, da u onom nevinom veselju nađe nevaljalstva. — Lakše malo, lakše oče Mitre, ta vi još jedno odužili niste, a već tovarite drugu krivicu na se, vi mislite valjda svete oce, koji su onaj kanon napisali, koga bi drugog i mislili, jer ko vas je osudio nego kanon. — Nije kanon — sudija nikad ne sudi, dok mu se ne tuži — nego onog odljuda — onaj ponor svetski, koga sam zato bratski ugostio, da mi gozbu zatvorom plati, onu utvoru gadnu, koja mi na leb i so moju, tako bezobrazno pljuje. — Ostavi se ti kojekakvi reči, Mirko, nije on tako rđav čovek — ti si i sam kriv, ti znaš dobro, da skup dvaput plaća, pa što si dopustio da dotle dođe, vladika jeste vrebo priliku, da te na nevolji dobije, al taj što te je tužio, nije takav čovek kao što ti misliš, ti si zgrešio, i on je kazo tvoju pogrešku, s’ lepom namerom, da se popraviš, pa zar to nije dobro — dobar je to čovek. — Dobar je, reće jedan pandur, koji nije znao upravo, da je o protosinđelu reč, dobar je on, samo je đavo rđav, što neće da ga odnese. Još pandur u reči bijaše, a neka odrpanica uvativ za uzdicu, povika na kočijaša besno: Stoj.Pustaije, prodere se uzvereni kočijaš!Panduri opališe, i dva vrela taneta prožegoše pseću glavu. Pustaija pade, a iz šume planu desetak pušaka pa-pa-pa. Dim zamagli — i kad se raziđe — oba konja strovaljena pod rudu, pandura nestalo s’ krvavi leđi u šumi preko puta — a protosinđelu glava izmrvljena.Sam Mirko stoji nepovređen na sred kola. — Kakav si ti veštac, kad te olovo tane nebije, zagrokta jedan aramija, čekaj da vidim oćel ti srebrni dešnjak, di mati božija mala Hrista na desnoj ruci drži, vražije kosti polomiti moći. — Ne — do đavola slepče, zar ne vidiš da je to otac Mirko, prodera se drugi. — Kakav Mirko? — Ta onaj čestiti popa iz Dobrenovaca, što nemogu ljudi da ga se nafale. — E perjanice od vešala — neće biti dobro bežmo s ovog mesta, bežmo ko đavo od krsta, s tim je čovekom sam Bog, kad ga nije moje oko pogodilo. I pustaije bi pobegle da ji nije božija noga vijala.Već od nedelju dana, digla se ajka da povata il da poubija to zverinje, što ljudma dušu ždere, al mu nikako u trag nemogoše ući.Kad su puške pustajinske pukle, bila je ajka samo jednu duž dalje od nji. Dok su aramije konje i kola u šumu uvukle, protosinđela i svoga druga zajedno u jednu rupu zatrpali, da se vele sveti kale uz obešenjaka, u pako lakše provući može, jer je još gore šta zaslužio, ajka ji je već opkolila bila. Nijedan da se nije mako, povika pustakomesar tako zapovedajućim glasom, kao da pred sobom svoje pandure ima, i nijedan se nemače.Oružje dole! — i dok si se obazro pustaije sve do jednog povezane. — Imatel još društva zapita ji sada komesar. — Imamo dvojicu tamo u grobu, jedan je stari obešenjak, a drugog smo malo pre ulovili. — Nepitam vas ja za mrtve, imatel vi još živi drugova, na to mi odgovorte. — Imamo, da bome da imamo — zlo i naopako, kad bi u đavolskoj vojsci samo nas deset bilo, zacelo nebi ni nas bilo, imamo još više, neg što ima vas, što ste digli graju na nji i na nas. — Pa di su? — A di ni su? — No oćetel vi odgovoriti jedared, na ono što vas pitam, jer će vam izaći šala na potiljak — imatel još koga u šumi ovde, što je u vašem lopovskom društvu bio. — Naš poso nije da mi lopove sudu vučemo, neg pre da mi sud lopovom načinimo, a ta, ako ti još koja glava za vešala treba skini tvoju. Komesar ošinu tako milostivo preko očiju, onog što mu je ovo poslednje reko, da mu u sred dana ujedared sve zvezde pred oči iskočiše. — Mir — ćut’te, ko da nešto bakće.Komesar se okrenu onoj strani, odkud se bat čuo, uzme četir momka, pa ajd na susret. Lopovi kad vidiše, da će im vođa na vigove naići, tedoše i da ga neizdadu i da ga izbave: Kosi dasi, što ideš ovamo, beži kolko te noge mogu daleko odneti, vikaše pustaije arambaši svome, al već je dockan bilo. I arambaša je uvaćen — i koje Vuk Strašimirov.Komesar pita i njega, imal još koga i svog društva, a on se čudi tome pitanju: Odkud ću ja znati, kad i ja se sklanjam od nji, ko nebo od zemlje. — A, sad tek vidim da si za pustaiju rođen, reće jedan od lopova, tako treba, nekazuj mu kosi, nek pukne pseto od jeda — jest jest komesaru, nije to naš pajtaš, nisu ga naše oči nikad ni vidile. — Neslušaj ga gospodine — on bojagi s tim baš oće da kaže, da sam ja iz njiova kola — što je obešenjak, taj bi čitav svet pustaijom napravio. — Sve bolje i bolje — badava taj ume, to nije ovamo ovamo, taj ga baš zna — al to i jest naša dika, kad taka obešenjaka arambašu imamo — ala da nam je još jedared pod njegovom komandom, šume se dovatiti. — Da koji bi on drugi bes i bio, nego pustaija, kad se tuda po šumi vuče, doda komesar. — Nevučem se ja milostivi gospodine, ovuda od besnila, nego od nužde.Ja sam bio soldat, pa sam na moju nesreću zaspo na šilboku, pa kad sam se probudio, a ja, da me nepuškaraju, pobegnem, i dibi se bolje sakriti mogo, nege ode, ja sam skrivio al nije s’ mojom voljom bile, puste me milostivi gospodine, vaš sud možda će što i oprostiti ovim lupežima, al soldački nema pardona, smilujte se milostivi gospodine na moju nevinost, ja nisam rad bio zaspati, al kad me je san svlado, zar mogu šta. — E još ako ga pusti, to će tek biti remek pustajinske pritvornosti, al da oće đavo dati, bar bi se mogli nadati, da ćemo kadgod valjana arambašu imati — pusti ga gospodine, povikaše na to svi u glas, mismo se samo šalili da je on naš, teli smo malo da ga poplašimo, pustiga, propašće kukavac za ništa — ej volijem i puta na nogu, neg pušku na leđi — siroma soldat, baš mu život o dlaki visi. Mirko je pre neg što su Vuka uvatili, na jedni koli, što su tud prošla bila, u varoš otišo. Sutra dan stajali su pred sudom svi jedanaest lopova.Nji desetorica priznaše svoje krivice, i biše koje na vešala, koje na večitu robiju osuđeni.O Vuku tog dana, nije mogo sud presudu izreći, jer on nije teo da zna za lopove, ma da ovi svi posvedočiše da im je on arambaša bio. Uvaženje Mirkovo u varoši N. toliko je veliko bilo, da je i sud i čitava varoš složila se, pa poslala deputaciju upravo caru, da nevinost Mirkovu pred najviši presto iznese.Deset dana trebalo je dok je deputacija na mesto otišla, i natrag se vratila te je već jedanaesti dan sva varoš znala da je svoj poso srečno svršila. Sveštenika Mirka proglašuje carstvo za nevina, a konzistoriju ukorava radi pristrasna suđenja. Dok je deputacija varoška, kod cara bila, imala se izvršiti presuda nad zlikovci. Sam Mirko ponudi se, da zlikovce ispovedi i pričesti, kako bi ji izbavio od one „večite robije“ koja u smrti kraja nema, od one smrti koja večito traje. U jednoj tavnici dvojica su već čula smrtnu presudu, treći još nezna na čemu je, al sudeći po tom, što je u jednoj sobi, sa oni što su na vešala osuđeni, zna, da su i njemu vešala dignuta, samoće mu možda jedan dan docnije štranjgu kupiti. — Dakle ima oproštaja nama, pitaše ožalošćeni zlikovci, kad ih je Mirko s’ Bogom izmirio. Ika na nebu, odgovori sveštenik, Bog je dvaput milostiv onom, koji se kaje. — Al ima i na zemlji, dodaše lopovi — oprosti nas oče ovog mučitelja ode, pokazujući na svog druga, ti to možeš dobri oče — govori gospodi, da nas rastave od njega, teže vam je gledati u muke njegove, nego da smo sami na vešala.Te straote, dobri oče, mi odkad smo dušu svoju pogazili, nevidismo.Po čitavu noć, tek što svede malo oči nikad se nesmiruje — trza se, mislite klještama mu žile čupaju a vrišti, kao da mu usijano gvožđe na prsi pritiskuju, pa kad se nako bunovan uspravi, pa ukočene oči svoje izbeči a zubma zaškrguta, gospodine oče, mismo mirno gledali onaj strašni pogled, kad čoveku na prsi kleknemo, pa mu grkljan iz grudi čupamo, al ovo, ovo nemožemo izdržati, gospodine milostivi, moli te sud, da nas oma rastavi, il ako to neće, nek nas bar oma na vešala penje, da samo duže šnjime nisme.U — pa šta sve govori u bunilu, oče sveti — mi smo zacelo teško Bogu s’grešili, mi se kadgod ni puške ni groma nismo bojali, a sad se plašimo od goli reči njegovi — pa netreba Bog da nam oprosti, netreba nikad, netreba da nam oprosti — al možel nam oprostiti?!; — Vi znate oče, možel nam oprostiti?Može — jelte da može — oće, jelte da oće, oće nam oprostiti — ta on je milostiv — al on je i pravedan — a mismo teško s’ grešili, pa neka, nek nas i muči, mi to zaslužujemo, al samo od taki muka arambašini nek nas sačuva — uh pa tako navek — i kad neba i kad zemlje nestane — i onda tako — oćel nam oče, Bog ma kadgod oprostiti — molte mu se za nas — ta vi mu niste ništa sgrešili — onće vas pre čuti, molte mu se oče za nas. Mirko na prvi pogled nije mogo da pozna koje taj treći rob, a i ko bi ga pozno, da si ga pre deset dana vidio, pa opet nebi mogo reći da je to onaj isti čovek, jer već nije tu više ni oblika čovečija bilo — lice mu pozelenilo, oči krvave pa izbečene, usne modre, ruke izmršavile pa pomodrile — kosa nakostrešila se - avet - ni pomisli od čoveka.Tek kad je zapito ovu dvojicu — a ko vam je ovaj treći drug, ču, da je to Vuk Strašimirov. — Vuk Strašimirov, ubezeknu se Mirko, a zar si ti živ Vuče! Živ sam na tvoju pakost, al skoro ću ti se već skloniti s puta. — Negovori brajko tako — Ta bolje i da nisi živ, neg na grešničkom mestu, zar se nisi mogo pre na dobro okrenuti, dok nisi dospo ovde, odkuda se samo na vešala izlazi.Sad je već svemu kraj — sudiju zemaljskog već nemožeš ničim umilostiviti, al sudiju nebesnog možeš — pokaj se brajko i moli se Bogu da ti oprosti. — Da sam ja teo od Boga što tražiti, ne bi se s’đavolom sprezo, ja bi ga zamolio da mi odreši ruke, da i tebe sa sobom na onaj svet povučem! O Bože sveti — zar je daleko zagazio da nemože natrag, al i ja neću vraćati se, dok ga neizvedem na čistinu.To je pomislio Mirko, i ostavio je tavnicu s’ tom namerom, da sve pokuša za spasenje duše Vukove. Oma tog dana ode Mirko, i zamoli da mu dopuste, da svašta dopušteno upotrebi, nebil spaso svog druga u mladosti, od večne smrti, i sud mu dopusti. Sutra dan posle podne, sedio je Vuk s četir do grla oružana vojnika na jedni koli, a lekar i policaj s Mirkom na drugi i voziše se u Dobrenovce. Kad su na Dobrenovačka atar došli, siđu s kola, i pođu peške upravo na salaš, pokojnog Strašimira.Mirko je mislio da će uspomene od detinjstva, umekšati Vukovo srce, i toga radi tat je put naredio. Čim su na prvu brazdu negdašnje Strašimirove njive, stali, a Vuk zadrkta — stade — pa se odupre nogama kao da ga neko odstrag tura. „Ja neću tamo“ — al di puške za leđu stoje tu nema neću. Pred očima Vukovim, što mu je svaku noć na snu dolazilo, i što je ovako one druge zlikovce zaplašilo, i sad se ukaza: Tičići mali, trče bez glave oko nogu njegovi, pa pište što koje većma može „daj moju glavu, daj moj glavu“.Matori kos leti mu upravo u oči, pa oće da mu ji iskopa — to su moje oči, daj moje oči.Krvavo jagnje bleji, pa pita „Di moj grkljan.“ — Mala jedna devojčica obavila mu se oko kolena, pa ga preklinje — nemoj braca, ja ću se udaviti.Desetak krvavi ljudi, uzeli svoja srca u ruku, pa ji turaju Vuku u usta „na jedi, kad si ga isčupo.“ Vuk se stiskava za glavu buncajući — nedam ja moju glavu, sakriva rukama oči „iš trebadu meni oči“ — gura rukom od sebe — nisam ti ja odkino grkljan, to je buldok, kida rukama usne svoje - „netreba meni srce — nisam ja nikad imo srca,“ naposletku, sagiba se dole, pa kao da što od nogu odvija, bunca neprestano — pustime Milice ti se nisi udavila, pustime, tebe je Mirko izvuko — hu — Mirko, di je Mirko — ha, tuje — stani nećeš dalje, stani da vidim di ti je Bog, i Vuk poteže na Mirka, al u taj mah ščepaše ga četir jake ruke, a dva kundaka odbrecnuše od okoreli leđa — ha, ha, ha, — živio Bog. Mirko sleže rameni — O siroma, sišo je s’ uma. Doktor reče: dementiam cepit. . Panduri se prekrstiše — budi Bog s’nama, poludio je. A policaj ošinu ga jedared korbačem — „laže pseto.“ Kad su došli u selo, teo je Mirko da ispovedi Vuka, jer je mislio da će sada tako izlomljen sve svoje grehe priznati i pokajati se. Sud zemaljski, već ti je svoje najgore muke nameno, govoraše Mirko Vuku, gledaj brajko, da te sud nebesni, na svoje najgore nemetne, ispovedi se brajko pred Bogom — jer je blag i navek milostiv, pokaj se — i on će ti oprostiti — al đavolska traga o Bogu ni da čuje. Sve se već smirilo u Dobrenovci. Mrak kao testo uvatio se po zemlji, nijedne vaške da zalane, kao da oni moraju viditi lajati, možeš udariti svojim prstom u rođeno oko a nećeš ga primetiti.Već ni onaj, koji svaki dan dvaput tim putem ide — ni sam kravar nebi mogo reći, da neće puta pomesti, kad bi u polje išo, i opet Mirko nije teo propustiti da na groblje neide.Ništa ovom dobrom pastiru nije bilo teško, čim bi se jedna grešna duša, večni muka oprostiti mogla. Na grobu roditelja Vukovi, mislio je Mirko da će Vuka Bogu privoleti, i s’ toga je išao na groblje, prednjačeći ostalim — vičan žalosnom putu. Na groblju je sazidana kapela.Svud, po čitavom hramu božijem, poklopilo je teško crnilo, belu svetlost, samo pred svetim dverima, tinja tio u nebeskoj svetlosti, slabačko kandilo i osvetljava ikonu svete trojice. Na to mesto, doveo je Mirko Vuka, — Mati božija, kao da je sad baš sklopila ruke, pa pomišljajući na teške greje Vukove, čisto nesme da se svom sinu, za ovu grešnu dušu moli, što je sada pred svetima svetih — al Gospod mira s umiljatim smešenjem kao da je teši: Ja sam čitavog sveta greje, na moje rame uzo, uzeću i njegove, a Bog Savaot čisto se raduje sinovljevoj milosti, pa kao da mu govori — ti si sin moj — kog ja volem. Vuka je ova sveta slika nešto malo zbunila, a Mirko upotrebi tu zgodu — Bog je milostiv Vuče — pokaj se. Zlo s’ dobrim počese u Vuku boriti, i zlo pobedi.Ta Vuk odkad se pamti, neseća se da je kakvo dobro učinio, u njemu je dobro odveć nejacko bilo, pa nije ni iskati, da se sa matorim zlom, u koštac drži. — Ja nebi pravi obešenjak bio, kad bi se pokajo, odgovori Vuk — i dver spasenja zatvori se pred okorelim zlikovcem. Pod desnom pevnicom ima u toj kapeli jedna kosturnica.Tu su Mirkovi roditelji saranjeni.Iz te kosturnice ide se u drugu, kojoj su samo vrata pod crkvenim zidom, a sve je drugo na polju.Tu je Strašimir za svoje sagradio.Obadve bile su sada otvorene. Mirko mane Vuku da ide — i on pođe sa četnicima za njim dole u kosturnicu.Sve ih je neka čudna jeza spopadala, kad su se dole silazili — samo je Vuku bilo svejedno.U kosturnici čiča Dobrenovoj miriše kao u ćeliji kakva božija ugodnika.Četnici nemogoše a da glasno ne reknu „o Bože ni di živa sveta ima nije prijatnije.“ No kad na baća Strašimirovu kosturnicu koraknuše a ono udari ujered gadan zadaj neki.Četnicima pored svi pušaka i pištolja stra ovlada — al Vuk se ni tu nepoplaši — a i od čega bi se mogo poplašiti onaj, koji je sam strašilo. U jednom ćošku stoji sanduk baća Strašimirov i već je zaklopac spao sa njega. Vidiš Vuče šta je čovek.Ko bi to reko da je to onaj besni Strašimir, kako se u jednom ćošku smirio, pa još Bog zna dal je i tu miran.To reče Mirko i tede dalje da nastavi, kad se ujedanput zadrma mrtvački sanduk, po zemlji prevuče se nešto lagano šušteći, a kosti u sanduku lupnuše tek jedva da se čulo, al tako strašno da se čoveku kosa u naviljak digne, oči zastanu, ruke i noge ukoče se a prsti i u ruke i u noge tako se raskreče, kao da i je grč razvuko.Pokaj se grešniče teški — vidiš ni kosti grešniku nemaju mira. Vuk zadrkta — „Bože“ i već tede da izusti „oprosti“ kad ga zversko srce odvrati. — A samo to ne, još nisam od kad sam iz škole izašo to ime u molitvi spomeno, neću ga ni spomenuti dok opet u školu nepođem. Dva dana docnije visio je Vuk na vešala.Vrane mu meso razneše, a kosti mu ostadoše da se zmije u njima legu. Mirko je još dugo posle toga živio.Dobio je i crven pojas, postoje i „česnjejše konzistorije prisjedatelj“ i prota je mogo biti da je Dobrenovce teo da ostavi.Dočeko je i unučad svoju, i sve ji je lepo usrećijo i namestijo.E tako je to, svršio je učitelj Dobrenovački ovu prepovedku: „Kakav je ko, onako mu i biva.“ ISTINA I POEZIJA. Dra Jovana Subotića. U NOVOME SADU. IZDANjE KNjIŽARE LUKE JOCIĆA I DRUGA. U NOVOME SADU. ŠTAMPARIJA A. PAJEVIĆA. ISTINA I POEZIJA. (Pisano I. dѣo 1873., II. i III. 1880.) Bilo je zimnje veče u februaru 1842. g. Debeo sneg bijaše polja pokrio, i ovaj se napram punog mѣseca blistao, kao da je najlѣpšim raznobojnim dragim kamenjem posut. U manastiru J...u Fuškoj Gori gorѣle su svѣće po svim ćelijama.Tu se držao tako nazvani bal. Administrator manastira rado je dobro jeo, a još radije dobro pio. Između ljudi, koji rado piju, nalazi se jedna bitna razlika.Jedni rado piju sami.Ovi navuku obično u svoju odaju podosta dobra vinca, onda se zatvore, peć ugriju, pa čašicu po čašicu, te tako do zore, ako ih vinuško ranije u postelju nesvali.Drugi nemogu piti na samo po što su živi, i kad im dođe volja popiti koju čašu više, to traže društva ma kakva i ma gdѣ, pa ma se i sa kućnim slugama u javnoj gostionici kucali, ili morali otići u šumu k nadničarima, koji drva, sѣku.Onda im vino godi, a što ih kad kad pošteni ljudi pred drugima gostima u gostijonici izobliče, i što se po koji put u šumi kod vatre sѣdeći u ovu strovale, te podobro oprlje, to njima nije ništa. U ovu vrstu ovakovih Bahusovih poštovatelja spadao je i administrator spomenutoga manastira. On, kad je dobio volju da pije, a ta mu je počesto dolazila, ili je morao imati Vinkovića u manastiru, ili je sam otišao kuda u prnjavor, te je gledao, gdѣ se braća vesele. Jesu l’ ti bili u kačari, ili rakidžijnici, ili u sobi, to je njemu bilo sve jedno. Neznamo hoće li što važiti u očima čitatelja, ali ćemo im ipak kazati, da je ovaj uzor od administratora manastirskih bio rodom iz Bačke, a zvao se otac Gavril. No pa sad mislimo, da nam nije nužde obširnije opisivati bal u manastiru, koji smo malo čas napomenuli. Ona braća, koja su u prnjavoru više tako zvanih „zatvorenih“ krugova činili, sastala su se sada u svetoj obitelji u jednom velikom soareu. Najpre šljivovica, pa za tim bermet, pa onda odmah crvenika vukla se iz manastirskog podruma izdašno. Otac“ Gavril digne čašu i počne govoriti.Svi gosti upru oči u njega. „Pijte braćo, ta to je vaše i naše.To su naši stari sadili, naši predšestvenici, smireni kaluđeri, i vaši dѣdovi, prnjavorci, koji su svetoj ovoj kući njive orali, vinograde sadili, kopali i žnjeli, brali i uvozili, otakali i pretakali.Pa kad smo zajedno radili valja da i zajedno pijemo.Ovo su narodne kuće i narodno dobro, valja dakle i narod što odtuda da ima.U slavu Božiju.“ Gosti ustanu na noge, izrecituju 11 puti „gospodi pomiluj!“ a dvanajesto veliko razvuku na dugačko i široko. Za tim uzme svaki svoju čašu i iskapi je do dna. Na to će reći jedan od gostiju: „Duša valja, dobro vino.I moje je dobro, al ovo ja mnogo bolje.Čudo, na jednom brѣgu vinogradi, pa manastirsko bolje.Sad neka mi ko rekne, da tu nečini mnogo sveta ruka. — Ali mi pijemo, i pravo činimo; no šta će reći otac Teofan?“ „Otac namѣstnik?“ prihvati gospodin (administrator).„E šta da rekne.Svaki neka, čini svoje.On je drva nasѣkao, šindru nabavio, ćelije pokrio.To mu je bilo veliko uživanje.A to uživanje košta mnogo novaca.Pa dobro.Mi mu nismo ništa rekli.Naš je ćef dobro vino piti.To košta mnogo manje novaca.Pa što bi to bilo njemu protivno?Svakom svoje.On pokriva kuću, a ja poim hristijane: kad dođe ko iz dvora, i zapita vas, koi je kaluđer u manastiru najbolji za narod, ja znam da ćete vi kazati: otac administrator!“ „I hoćemo, i hoćemo!“ poviču nѣki od gostiju. „I pravo je!“ dodadu drugi. „Kaluđera valja da ima dvѣ fele: jedni da teku, i ti trѣba da su namѣstnici, a kad jedan manastir urede, da idu u drugi, pa i taj da dovedu u red.Drugi valja da troše, da i narod ima što od manastira, i ti valja da su igumni i arhimandriti, pa da otvore ruke i podrume, da se i narod malo pomogne.Ako Bog da, te ja postanem igumnom, imaćete vi svačega, i vinca, i rakijce, i žioka, i vѣnčanica i prošća i pruća, i svačega.A otac Teofan ima jošt dugo vremena raditi, ako ćemo da sve manastire opravi i uredi, koi su posrnuli.“ „Ali ako njega igumnom postave?“ primѣti jedan od gostiju. „Nemoj da ti se u oči nasmijemo!“ rekne mu gospodin.„Otac Teofan iguman?To bi bilo samo onda, kad bi svi nastojatelji bili kao otac Teofan; ali od te naše gospode ima više njih, koi misle kao ja, pa neće dopustiti, da se stari red kvari.Dobro je njemu namѣstnikovati: igumanstvo je za pametnije glave.Iguman valja da je gospodin, da se o gospodom mѣša, da se drži čisto, a ne da se vere po špajzu, po podrumu, po gumni i po šumama.Za to su mlađi.Mi kaluđeri svi smo braća, pa ko je za što; ko je za gospodina, neka gospoduje, a ko je za argatovanje, neka mu ga.To je, mislim pravo!Tako su radili stari; a tako i sad drže u dvoru.Nego daj da pijemo; a kad ja postanem igumnom, onda ćemo i bolje!“ I opet se čuje zveket čaša, i opet recitativ i arija od „gospodi pomiluj.“ Pilo se oštro; nije dakle čudo, što se moralo češće u podrum po „taze,“ Onaj đak, koi je obično pristup u podrum imao, nije mogao svom pozivu ovoga večera sam odgovoriti, već mu se morao pridružiti manastirski šumar. Šumari su naviknuti na hladan zrak, i nemogu toliko topline podneti, koliko drugi smrtni, koi više posla imaju u kujni oko vatre, ili u sobi oko tople peći. A možda je i pre već duboko u koršov zagledao. Dosta da šumar nabrzo izda, to se jedared niz doksat zajedno sa punom ćupom natrag skotrlja, i tamo pod basamaci nekako složi. Đak je bio jače građe, te izdrži do ponoći. No istina je, da mu je poslѣ i mnogo lakše bilo.Braća gosti već se bijahu podobro proredili.Već se više njih nađu koje pod stolom, koje na podu; a neki se udesiše glavom na ruke a rukama na stol, te hrkahu u slavu bala zamѣnjujući klavir, ili verkl, ili tamburicu. I otac administrator nije više pio.Oči su istina milovidno čašicu pogledale, ali ruke bijahu uzete, a noge svezane, te se nemogaše s mѣsta maknuti.On nasloni glavu na naslon od velike stolice, u kojoj je sѣdio, pa stane samo pljuckati, a to je bio znak, da ga valja u postelju nositi. Đaci pristupe k stolici, dignu ovu u vis, i odnesu svoga duhovnog oca, svoj uzor i pravilo, u igumnovu ćeliju, te ga predadu sudbini. Ostali prnjavorski gosti, koi su se jošt mogli micati, potraže mѣsta, gdѣ da sklone glave, te jedni se pruže na pod, a drugi odsrću u štalu, i smeste se kako se kom dade. Od kaluđera manastirskih bijahu tu dva mlađa člana. Stari duhovnik imao je kostobolju, to je ostao u svom krevetu. Otac namѣstnik jedio se što se toliko vino troši, koje ga je toliko muke stalo, učinio se bolestnim, i uzdisao je u svojoj ćeliji, da se do boga čulo. Ona dva mlađa kaluđera ili su se čuvali, ili su mogli više podneti: dosta da su bili dosta čili, kad drugi od noćnoga truda popadaše. Kad se gosti kojekako pospremaše ili bolje reći razspremiše, zapita otac Mitrofan ovoga druga: „Je s’ ti gladan?“ Otac Amfilohije odgovori: „Da vi’š jesam.Nebih se srdio, da dođemo do kakve plećke.“ Otac Mitrofan bijaše zdrav mlad čovѣk oko 35 godina.Crna duga kosa pokrivala, mu je teme i spadala na ramena; a tako isto crna duga brada pokrivala mu je doljni dѣo glave.Široke crne sastavljene obrve, davaše mu crnim sѣvajućim očima divlju vatru. Drug njegov Amfilohije imao je nѣšto malo smeđe bradice, i samo mu je nos navlačio na sebe pozornost gledaoca.Ovaj je bio neobično dugačak, i izilazio je u tako tanak šiljak, da bi se mogao u čuvalduz udenuti. „Hajdemo kuvarici“ rekne Mitrofan; „ona ima sigurno obarene plećke, pa ćemo se nas dvoica po našem ćefu provesti.“ „To će biti pravi bal“ odgovori Amfilohije i žmirne malo očima, a šiljak mu od nosa povuče se malo na više. „Mi ćemo imati i ženskinja!“ „Hajdemo samo“, poviče Mitrofan i navuče jače obrve na oči. „Hajdemo“, odgovori Amfilohije, i pođe u kujnu. Manastirske su kujne prostrane i lѣpe, to je poznato.Takva je bila i u našem manastiru. Večera je bila izdana, s toga je samo mala vatrica na ognjištu gorѣla. Kuvarica je sѣdila malo dalje od ognjišta, i čekala, neće li za koju kavu povikati, a među tim je u vatru gledala, zѣvala, i čas se protrѣsla, čas opet malo zadrѣmala. Sad hrupe dva mlada kaluđera u kujnu.„Dobar večer kuvarice“ poviču oba u jedared.„Jesi l rada gostima?“ Kuvarica se trgne iz svoga drѣmeža, pogleda na ulazeće, omahne glavom na desno, i odgovori nevoljno: „Kakvo vas dobar večer našlo; zar neznate, da smo bliže zori nego večeru.Id’te spavati, bolje će biti, i onako će na skoro zazveketati budilnik!“ Onaj šiljkonosi stane oko kuvarice skakutati i pѣvati: „Sladka Maro, Marice, sladka dušo dušice, dad malo plećke, dad malo plećke!“ Na ovo obiđe oko kuvarice, i iztrgne stolicu izpod nje. Ova osѣti za vremena, da će onaj da izvuče stolicu izpod nje, pa skoči, i spase se, te nepade na zemlju. „O ubile vas sile, šta vam je?“ Šta vas je snašlo, što ste me napali?Idem odmah gospodinu, da mu kažem, šta mu sveti otci rade!“ poviče kuvarica razljućena. Otac Mitrofan razvuče svoje crne brkove; upravo je razvukao svoje ustne, ali se ove nisu vidile od crnih sa bradom smѣšanih brkova. „Kuda ćeš?Idi slobodno.Gospodin nezna ni je li muško il žensko; a u tebi će pre viditi sv. Florijana, što dolazi da mu gasi vatru u glavi, nego kuvaricu.“ „Daj plećke, daj!“ — „Daj plećke daj“ govorio je otac Amfilohije neprekidajući. Kuvarica okrene glavu k njemu, da vidi, je li taj čovѣk pri sebi.A on udari glasom velikim: gospodi pomiluj. „Daj plećke, Marice, daj plećke dušice, daj plećke, daj plećke!“ pa kad svrši a on završi sa jednim gromovitim „dan!“ koje se razlegaše, kao da je zaista gdѣ na blizu top puko. „Nema tu ništa“ poviče kuvarica, „moram ići otcu namѣstniku.Ovi il su pijani trešteni, ili su izgubili pamet,“ Digne se da pođe; ali je otac Mitrofan dočeka u svoja naručija.„Ja nisam kriv što se daješ grliti“, rekne joj zagušljivim glasom „sama si mi u ruke došla!“ Ovo rekne pa je poljubi. No kuvarica bijaše pojaka.Turi ga snažno od sebe i odtrči u svoju sobu. Otac Amfilohije potrči za njom, ali ne mogaše u sobu, jer se ona bijaše oprla iz nutra.Među tim opazi on ključ u vrati: zaključa dakle brže sobu, i poviče: „Baš dobro, uhvati se ptičica u klopku.Sad hajde da tražimo plećku, pa onda ćemo da čitamo kuvarici goropadnu molitvu.“ Uzmu svѣću i odu u komoru, gdѣ su razna jestiva držana.Tu naiđu na obarenu plećku, iznesu je u kujnu na kuvaričin stol, uzmu noževe i stanu se častiti. Kuvarica vidi ove s noževi kako plećku konabe; poplaši se od nasrtaja kakvog poslѣ toga blagovanja, pa uzme veliku maramu, izađe kroz prozor, koi je u hodnik vodio, napolje iz sobe, prokrade se kroz otvorena vrata manastirska napolje, pa ididi — upravo u Karlovce. A ona dvoica kad se najedu plećke odu na kuvaričina vrata, i otac Amfilohije počne po poznatoj noti „daj plećke Marice“ pѣvati drugu pѣsmu, koja je zvonila nalik na onu prvu, ali je drugi sadržaj imala.Kad odpѣva poemu stane maukati kao mačak, odključa vrata i turi ih u sobu, misleći, da će kuvarica biti jošt na vrati i ova otiskivati. No kuvarica bila je već na kraj prnjavora, vrata popuste, a otac Amfilohije đusne koliki je dug u sobu na pod.Otac Mitrofan mišljaše da će kuvarica preko onoga iz sobe izkočiti, pa razširi ruke, da je zaustavi. Tako su stajali ta dva valjana kaluđera poduže.Onaj jedan ležaše koliki je dug na podu, a onaj drugi stajaše sa svim glumački o raširenim rukama pred vrati. Sad se onaj prvi polagano digne.U ustajanju osѣti da mu je nos vlažan, uhvati se dakle prstima za nos, da ga te vlage oprosti, ali mu prsti na brzo pokažu, da ta tečnost nije ništa drugo nego najplemenitiji sok u tѣlu otca Amfilohija.I sad vidi da je ljosnuo na nos, da oštri šiljak nos nije bio u stanju sačuvati od bližega dodira sa cigljama na podu kuvaričine sobe, te da mu se tako izbio vranj na buretu, u kom je krv držao. Što se više usѣknjivao, to se više krvlju umazivao, i tako mu se drug od istine poplaši, kad ga krvlju oblivena vidi. On razširene ruke naglo sklopi, da se dlanovi udare i svoje čudo faktično pokaže. Međutim je otac Amfilohije korakom naprѣd stupio, te je tako u onaj par, kad su se šake otca Mitrofana sastati imale, glavom među njih dospѣo. Šake Mitrofanove približivale su se kao dvѣ lokomotive jedna naprema drugoj.Mitrofan je bio čvrst dѣčko, a čudo njegovo bilo je veliko.Nije dakle ni malo čudo, što su mu se šake iz sve snage jedna drugoj približivale, ni što je bilo vrlo rizično za glavu, koja bi se među njima našla u onom momentu, kad im se valjalo sastati. Na nesrѣću nađe se doneta Amfilohijeva glava baš u onaj par na onoj točki, gdѣ su se ta dva lokomotiva susrѣsti imala. Može se dakle pomisliti kakva je to pljuska bila, koja je Amfilohijevu glavu usrѣćila, kad su se Mitrofanove šake s njom sukobile. Lupa je bila istina manja nego da je dlan o dlan udario: ali je Amfilohije pomislio, da mu doista španske čizme na glavu natiču; tako mu se učini, da mu se lubanja razpade. Pre svega povuče se jednim korakom natrag, pa onda kad vidi upravo šta je, poleti k ognjištu, zgrabi zamašan gvozdeni vatralj i udari na Mitrofana. Ovaj nije istina bio kriv u pravom smislu rѣči, ali je ćuška bila dole njegovih ruku, te mu ipak u mozgu zazori, da otac Amfilohije nema časa najpre razabrati, je l’ to bilo hotimice ili nehotice, nego da će on njega onim vatraljem odalačiti, pa ma ga poslѣ na kolѣni za oproštenje molio.Zgrabi dakle mantiju jednom rukom s jedne, drugom s druge strane, pa juriš povratnom linijom putem, koim bijaše u kujnu došao, a to će reći iz kujne na polje, pa hodnikom do basamaka, onda uz basamake gore, te onim dugačkim hodnikom k ćelijama, dok nedojuri do svoje.Tu zabravi oboja vrata i spoljska i iznutarnja, metne jošt stol pred vrata, stane pred ova, i digne obѣma rukama u visinu batinu glogovu, kojom se pomagao, kad je šumu obilazio, i koja bi i najgoropadnijeg vampira u mlѣvo satrla. Otac Amfilohije sa vatraljem poleti za drugom, no kad dođe na basamake uplete se u mantiju i padne. Dok se on dizao i izplitao, dotlѣ se otac Mitrofan bijaše u sigurnost stavio.Krv iz nosa curila je jednako; glava mu je od Mitrofanovog zagrljaja jošt jednako bučila, kao da u njoj mlin na dva kola melje.To ga sve primora da ostavi Mitrofana, i uputi se česmi, da zaustavi krv iz nosa, i da nakvasi glavu, koja mu gorijaše kao da je u njoj živa žeravica.S teškom mukom zaustavi krv, i razhladi glavu, pa onda pođe da legne, da se malo zagrije i povrati od noćne nezgode i svakovrstne napasti. Kad se svuče i u postelju legne, progovori sam sebi: „No ove poklade zapamtiću dok sam živ.“ Kuvarica je srѣćno u Karlovce utekla. Ona je u mitropolitskom dvoru služila pre nego što bijaše u manastir u službu otišla, i tako je tamo dvorske činovnike poznavala. Naravno da se ovima tužila kako je u manastiru prošla.Ovi joj savѣtuju, da dade napisati tužbu, i da je podnese Nj.Ekscelenciji, a među tim da ide u manastir i da ište od namѣstnika svoju platu, što joj je pripadala. Ona tako i učini. Tužba bude Nj.Ekscelenciji predana. Administrator manastira imao je takođe svoje prijatelje u dvoru, i od ovih dozna na skoro, da su i on i bratija grdno obtuženi. Svi se poplaše goropadno; a kuvaricu da su mogli dobiti, smoždili bi je živu. Ova dođe noću u prnjavor, i sutra dan, čim je zora zaplavila, ušuka se u manastir i dođe o. namѣstniku. Od ovoga se nije plašila, jer ga je poznavala, da je čovѣk dobroga srdca, a nije ni u šta bio umѣšan. Uvѣrena je dakle bila, da će joj odmah platu izdati, pa će tako isto krišom iz manastira otići, te je neće niko ni opaziti, a kamo li zlostaviti. Tako je i učinila. Ali su njeni protivnici računali kao i ona. Ona će doći po platu, to su za sigurno držali. Doćiće ili rano ujutru ili po mraku u veče.I to su imali razloga kao istinu uzeti. Dakle.... postave stražara, koi je imao na to motriti, pa kad dođe, odmah gospodinu javiti. Ovaj stražar provede nѣkoliko dana na svom mѣstu uzalud.Kuvarice nema ni u veče ni u jutru. Ali dođe i pravo jutro. Kuvarica dokrade se, što je više mogla krišom do manastira, i ode o. namѣstniku. No budno oko stražara opazi je, i taki javi gospodinu, da je ptica u klot ulѣgla. Protivnici njeni napravili su jošt tre toga plan, kako da je dobiju, kad dođe, pa po tome ode odmah svaki na svoje mѣsto. Dva sluge opreme konje, te stojaše samo čekajući zapovѣst. O. namѣstnik bio se opremio, da ide na posao, kad nѣko na vrata lagano kucne. „Slobodno“, poviče on na to; no uprѣpasti se, kad vidi da je kuvarica. „A što si dolazila, čovѣče“, poviče joj na susrѣt.„Hoćeš silom da zlo prođeš, pa i mene da baciš u bѣdu!“ „Ja sam samo došla po moju platu, odgovori mu kuvarica pristupajući mu ruci.„Vi znate, da mi niste platili.Znate, koliko mi pripada, pa dajte mi što je moje, a ja ću odmah otići odkuda sam i došla.Nemora niko ni znati da sam ovdѣ bila.A njima sam ja već dobar ručak skuvala u dvoru, znam da će grcati, kad ga stanu kusati, sram ih bilo.“ „Baš za to nisi imala doći.Za platu si mogla i drugog kog poslati.“ „Ja sam sirota žena, meni novci trѣbaju, a ja nemam nikoga, u kog bi se mogla pouzdati.Pa baš i da me vide, šta mi mogu.U dvoru znadu da sam došla ovamo, pa će biti vražke potѣre, ako danas kući ne dođem“, odgovori kuvarica uzdajući se u zaštitu dvorskoga zraka. „Dobro dobro“, progovori o. namѣstnik naglo.„Evo ti tvoje plate... a eno ti vrata, pa bѣži kud te oči vode.Ja neću ništa da znam ni za tebe, ni za tvoju tužbu, ni za dvor ni za nikoga,“ Ovo rekne, pa pristupi stolu, odbroi onoliko, koliko je plata kuvaričina iznosila, i dade joj novce. Kuvarica uzme novce i poljubi ga u ruku, pa se okrene k vratma da pođe na polje. U taj par čuje se hod đakov blizu vrata namѣstnikovih. Ovaj iziđe pred vrata, da vidi kuda ide đak, i da neće njemu, pa da ga dočeka pred vrati, da mu neulazi u sobu. I doista, đak mu pristupi, i rekne mu, da ga zove gospodin, da mu taj čas dođe. O.namѣstnik zaključa svoju ćeliju, i ode administratoru. Ovaj je sav drhtao od ljutine. „A ta je tu!“ poviče k dolazećemu, pre nego što ovaj sasvim stupi u sobu. „Ko ta?Zapita o. namѣstnik koliko mogaše mirnije.„Ko ta, ko ta!“ drekne administrator jarostno. „ Znaš ti dobro ko.Ona kuja, što ide i laže u dvoru koje šta na poštene ljude.Ali ja ću se njoj osvetiti, već ako nebudem živ.Kuvarica je kod tebe.Nemoj vrdati.Ja znam za cѣlo, da je ona malo pre k tebi ušla.“ „Istina je“, odgovori o. namѣstnik hladno.„Ona je došla po svoju platu, no ja sam joj tu dao.A dalje me se ništa netiče.“ „Ja od tebe ništa i netražim.Ti si i onako nѣki divlji svetac.Ali ću ja nju dati izšibati, da će me se do groba sѣćati!“ O. namѣstnik trgne se, kad čuje ove rѣči administratorove.On se nađe uvrѣđen tom samovoljom, i zapita: „Koim pravom!“ „Ne ću pravom nego volovskom žilom!“ odgovori administrator u bѣsnilu, (U ono vrѣme kaznili su muške krivce štapom, ženske ovde spomenutim surogatom.) Nego puštajte je iz vaše ćelije, da je nemoram sam iz nje izvlačiti, te da se ne pravi huka buka bez nevolje.“ O. Teofan vidi, da tu nepomaže ništa govoriti, i da će najbolje biti nemѣšati se ni u taj čin započete komedije.On slegne rameni i rekne: „Radite što vam drago; ja neću ni za što da znam.Mene se ništa netiče.“ Kad dođe u svoju ćeliju, pogleda podugo na kuvaricu i više iskreno nego obzirno progovori joj: „Jesam ja reko, da će biti đavola!Što si dolazila.Gospodin zna da si ovde, a zna, da si ga tužila Ekscelenciji, pa veli, da će te izšibati, da ćeš ga se do veka sѣćati.Nego gledaj da ideš od mene, jer će te silom odovud odvući,“ Sirota žena udari na ovo u plač, klekne prede o. namѣstnika i stane ga zaklinjati i preklinjati, da je neda sramotiti, da ona vole u bunar skočiti, nego da je šibaju, i za sav vѣk ubiju; da ona neide iz ćelije, dok je živa... Na ove rѣči skoči, i zgrabi sa stola namѣstnikova mali turski nožić, koi je ovaj sobom nosio, kad je u šumu na cѣo dan išo, te se njim služio sѣkući hleb i ono malo smoka, što bijaše tom prilikom za se poneo, da glad utaloži. „Evo!“ poviče kuvarica, kad nož u ruke uzme.„Hoću se, boga mi pre ubiti ovdѣ na mѣstu, pa neka vas sud sve posapinje, nego što ću se dati od onih zlotvora bez svake krivice šibati i sramotiti!“ Ona izreče ove rѣči tako da o. namѣstnik nije mogo ni najmanje o istini i zbilji tih rѣči posumnjati. Njemu dođe pred oči sva kriminalna procedura.... i znoj ga probije. „Ho, jesam ja nagraisao!“ poviče u strahu i brizi, krsteći se.„Ni kriv ni dužan, sad da ja stradam.Okani se toga, nesrѣćnice, pa gledaj da kako pobѣgneš, a nemoj se ubijati i mene u nesrѣću bacati.Hu, šta će reći svѣt i ljudi; a ova moja crna braća jedva bi to dočekala, da me jedared za svagda skinu s vrata.Daj taj nož!“ „Ni za živu glavu, dok god nebudem izvan ovih zidova!“ odgovori kuvarica s divljom energijom. Siromah o. namѣstnik hoda po sobi, razbija glavu i misli, šta da radi, ali nikakve pametne misli.Najposlѣ stane i rekne: „Ovako će biti najbolje!“ iziđe na polje i ode administratoru. „Neće biti dobro, gospodine“ poviče ovom još s vrata. „Zašto ne“ zapita ga ovaj namrgođeno s pogledom punim otrova. „Ova hoće da se ubije u mojoj ćeliji, ako je dirnete, pa šta ćemo onda?Eto nam na vrat svima i četnika i žandara, i policije i eksekucije; pa će biti svašta, i pucaće svѣt od našeg pokora.“ „Ti nju puštaj iz tvoje ćelije, a drugo je moja briga,“ odgovori mu administrator i okrene mu leđa. O. namѣstnik uzdahne, okrene se na peti, i ode opet u svoju ćeliju. Tu je zastao jošte kuvaricu.Dugo vremena stajali su negovoreći ni“ rѣči. Sad zazvoni zvonce na ručak. „E sad će svi u trapezariju, i ja moram tamo.A ti gledaj pa umakni.Ako se sad ne spaseš, onda je zlo gotovo.“ Ovo rekne o. namѣstnik, uzme čin na sebe, i pođe u trapezariju, a ćeliju ostavi otvorenu. U trapezariji nađe se i administrator i sva bratija. Sѣdnu ručati. Na jedared čuje se da nѣko oštro zviždne. I administrator i bratija skoče od trpeze i potrče na polje.Iziđe i namѣstnik. Ima šta i viditi. Kuvarica izišla iz manastira i juri kao bѣsom gonjena k prnjavoru. Otac Mitrofan i Amfilohije pohitaju niz basamake u portu, a odonud k štalama, i za tili čas vidi namѣstnik, kako dva sluge na konji jure onim istim putem, kojim bijaše otišla kuvarica. Za konjanicima trče ona dva mlađa kaluđera, da im mantije sve lete za njima. „Sad će biti, šta će biti“, poviče administrator i ode u svoje sobe, iz kojih je na daleko mogo viditi. „Ali šta je to.“ zapita stari duhovnik, koji također bijaše izišo iz trapezarije, da vidi da nije vatra. „Šta im drago sad“, odmahne o. namѣstnik rukama.„Neka bude, šta hoće, samo kad je moja ćelija ostala na miru.“ Kuvarica se nѣkako srѣtno prikrije, jer pred noć skoro vrate se i konjanici i kaluđeri s praznim rukama. Nisu bili srѣćni u lovu. Košuta im umače. Grdeći i psujući vrate se u manastir i odu administratoru. Jeste li je dobili!“ zapita ovaj gorѣći od nestrpljenja. „Jesmo vraga!“ odgovori Mitrofan, kao da propade u zemlju. „Pa na što ti taj nos!“ zapita administrator ljutit Amfilohija, „kad joj visi mogo na trag naići!“ Amfilohije nađe se na to uvrѣđen; ali taki za tim primi za šalu, i odgovori: „Nije nam bio dobar vѣtar gospodine!“ „Sad će tek da bude komendije“ produži administrator neuzimajući na um odgovor Amfilohijev.„Sve će pucati po dvoru.Ekscelencija napućiće se kao ćurak, a dvorski kapelan jedva će dočekati.Sad sam svršio.Od igumanstva nema ni rѣči više, a epitimiju već vidim u napred, gdѣ se kao zmija k meni približuje.Svemu je tome on kriv.Taj će me čovѣk glave doći.Svemu je on kriv.“ Mitrofan i Amfilohije nisu čuli, koga gospodin upravo misli, ali su mu ipak misli pogodili, pa i oni poviču: „Svemu je on kriv!“ „Je li?“ zapita administrator, i pogledi im u oči. „Jest!“ odgovore ona dvoica jednoglasno. „Kriv je!“ rekne administrator presuđujući. „Kriv!“ odgovore za njim ovi mašući glavom i odobravajući presudu. „Dakle ćemo ga suditi“ „Ali hoćete l’ se vi držati čvrsto“ „Kao čelik!“ „Ji l’ tako?“ „Tako je, i ostaje!“ „E dobro,“ rekne najposlѣ administrator. „Sutra ćemo držati kaluđerski sud!“ „Mi stojimo na svom mѣstu,“ odgovore dva mlađa kaluđera. „A sad laku noć!“ rekne administrator. „Laku noć,“ odgovore mlađi kaluđeri, i iziđu na polje. Namѣstnik je znao, da u ovu stvar nije ništa pomѣšan, pa je hvalio Boga, da mu se kuvarica s vrata skinula. Skandala je bilo, kad su kaluđeri po prnjavoru i selu trčali i njihovi konjanici u potѣru letili, i svi od svakoga, koga su srѣli, raspitivali, nije li vidio manastirsku kuvaricu...nije li vidio kuvaricu manastirsku: ali se to njega nije ticalo, pa je mirno lego u postelju, i time je bolje spavao, što je čuo da su se gonci vratili, a kuvarice nisu ni vidili. Sutra u jutru ustane rano, napije se malo šljivovice i založi se kojim zalogajem hlѣba, pa onda zavije u krpicu malo hlѣba i slanine, što da mu bude ručak, i pođe da ide u šumu da nadgledi, da ljudi, dolazeći u taj dan kao u uredni dan u šumu po ogrѣv, kvara nečine.Svoj turski nožić opazi na stolu, jer ga je kuvarica juče tamo bila ostavila, imajući više pouzdanja u svoje noge i prnjavorske prijatelje nego u svoju ruku i turski nožić.Digne dakle taj nožić i zadene ga u čizmu po običaju svakdanjem. Tek da pođe napolje iz ćelije, al eto ti mu đaka i zovne ga k administratoru. Misleći da će kakvu zapovѣst dobiti, pođe tamo. Kad stupi u sobu, trgne se.U pročelju kod stola sѣdi administrator, do njega s desne stari duhovnik, a s lѣve strane o. Mitrofan i Amfilohije. Svi su u punom činu; svi se ukočili zvanično; ćute da se mogla mušica čuti kad bi proletila.Rukama broje brojanice, a glede u ruke. Namѣstnik pomisli odmah: neće dobro biti.Ali upne sve sile, da ravnodušnost održi, i pođe da sѣdne na svoje mѣsto do otca duhovnika. „Stani!“ zagrmi sad administrator.„Nedostoi se tebi, da sѣdneš na ono čestno mѣsto, na kom si do danas sѣdio!Ti si grѣšnik, a ovo ti je svešteni sud!“ „Vi niste moje sudije!“ progovori na to o. namѣstnik.„Jesam li što protiv pravila crkvenih i protiv zakona mirskog pogrѣšio, eno mi sudija u Karlovcima, u Vukovaru: a vi nemate ništa sa mnom kao vѣtar sa opaklijom.“ Ti si nama sgrѣšio, a ne čestnjejšem konzistorijumu ili plemenitoj varmeđi: zato ti mi i sudimo!“ „Ta baš za to nemožete mi suditi, i da ste mi inače zakonite sudije, jer se vas tiče: ko je i kad sudio sam u svojoj stvari! primѣti o, namѣstnik. „Mi smo tebi već sud izrekli, pa ćemo ga i izvršiti; a ti traži poslѣ lѣka, gdѣ hoćeš!“ odgovori administrator.„Ti si pustio kuvaricu da uteče, pa si uzrok da se sad napravi čitav skandal u svѣtu: za to ćeš biti zatvoren 3 dana o hlѣbu i vodi u brašnari!“ „Je li tako bratijo?“ zapita pogledajući na druge kaluđere. „Tako je! odgovore ovi svi klimajući glavom. „Pa i ti otče duhovniče!“ progovori namѣstnik začuđen. „Kad gospodin tako zapovѣda, moramo slušati,“ odgovori duja sa svim mirno, u punom uvѣrenju da čini svoju dužnost. „Ja nepristajem na vaš sud, i nepriznajem vas za moje sudije, i idem iz ovih stopa u Karlovce Nj.Ekselenciji, da se tužim, da vidi, kakve slavne kaluđere ima.“ To rekne, pa iziđe na polje i uputi se svojoj ćeliji. Oni drugi pođu za njim, i stanu ga nuditi da ide u brašnaru.„Ta idite o. Teofane.... pa šta će vam biti... tri dana nije vѣk... pa ćemo onda opet biti dobri prijatelji...Okanite se Karlovaca... nama će se više vѣrovati nego vama jednom“.. Ovako govoriše, i sad ga jedan povuče malo za mantiju, sad drugi. O. Teofan je ćutao, pa samo išo i svojoj ćeliji hitao. Kad dođe do ove, zaleti mu se administrator, zgrabi ga za prsi, pa poviče: „Što ga moljakate; složno, pa ćemo ga u brašnaru silom odvući, kad neće dobrovoljno tamo da ide.“ O. namѣstnik stane se otimati, te tako u tom otimanju udari nogom o prednja vrata svoje ćelije, koja su bila otvorena.U čizmi od te noge imađaše onaj turski nožić, i onaj ga malo ubode.I nehotice dakle ponese mu se ruka tamo, i izvadi nož iza čizme.Kad dobije nož u ruke, stane, digne ruku s nožem i poviče im: „Natrag od mene, da me se niste taknuli.“ Drugi kaluđeri prsnu od njega nadaleko. Administrator ga pusti; udali se nѣkoliko koračaja od njega, pa mu se onda duboko pokloni i rekne: „Hvala o. namѣstniče; sad smo gotovi.“ Na to svi odu, a o. namѣstnik drkćući koje od zime koje od razdraženosti, uđe u svoju ćeliju, i zabravi se iznutra. Glava mu je bila sva zabunjena.Poznavao je pakostna srca svojih protivnika.Znao je da su u stanju i najgore što izmisliti i na njega potvoriti.Nož u ruci nije se baš ni njemu samom dopadao, a što se moglo tu podmetnuti i nalagati, to je samo nagađati počeo. Sad se čuje hod od više ljudi. Malo čas stanu ti ljudi pred njegova vrata, te stanu spoljska vrata zakivati. Šta je to pomisli o. namѣstnik i poleti ključanici. Na ovu vidi nѣkoliko ljudi iz prnjavora, koji bijahu puškama naoružani, i tu na stražu stanu. Od vrata ode k prozoru; no kako se trgne, kad i tu vidi dva čovѣka s puškama na straži. „Šta je to“ Zapita sam sebe.„Šta će ovi sa mnom?Ta ovi mene skleptaše, kao da sam ubijca!“ Pođe po sobi oštro; pređe nѣkoliko puta gorѣ dolѣ, pa onda na jedared stane, metne ruku na čelo, digne lice k nebu, i poviče: „Ta ti će mene i napraviti ubijcom!Gone me... ja se otimam... administrator me zgrabi za prsa a ja izvučem nož i dignem ruku s nožem... ta to je samo po sebi dosta, da baci sumnju na mene.Još neka koju rѣč dometnu, neka izmisle, da sam na koga zamahnuo... da sam na koga nožem nasrnuo... a ti ljudi, kako vidim mogu reći i ono, što nisu čuli, i ono, što nisu vidili... oni su u stanju sami sebe nožem zarezati i kazati, da sam ja to učinio... oni su u stanju... u stanju...Šta su u stanju... u stanju su čovѣka prava zdrava u najveće zlo uvaliti, samo da svojoj osveti zadovolje“ Na ovo pođe opet po sobi i stane u mislima ponavljati, šta je bilo.U jedan mah zastane, skrsti ruke na prsi, stane glavom trѣsti, i trѣsućim se glasom progovori: „Ono pakostno, zlobno, đavolsko smѣšenje administratorovo kad mi nož u ruci opazi... onaj satanski glas, koim mi je povikao: sad ti hvala!Onaj mefistov pogled, koim je nѣkoliko puta pogledao, osvrćući se, kad je od mene odlazio!Onaj grohot pakla, kojim su se ostali neprijatelji smѣjali, kad su me ostavili mѣreći me od glave do pete pogledom, u kom se ogledaše najveće zlurado veselje: ho, to su hrđavi znaci... u tom leži moja sudbina!“ Dugo je išo čas brže, čas lakše, čas žestoko, čas mirnije, po sobi.Naposlѣdku stane i rekne: „ja sam svršio!“ spusti ruke dolѣ, preplete prste i stane ih kršiti, a glava mu klone duboko na prsi. „O moja zlatna budućnost!“ poviče najposlѣ i baci se na stolicu, koja stojaše pri pisaćem stolu, nasloni lakat na stol, a glavu na ruku, i suza mu se zablista u oku. Tako poćuti po dugo, a suze su jedna drugu stizale na obrazu.Maši se u džep, izvadi maramu i ubriše suze, pa onda opusti obѣ ruke na krilo držeći obѣma maramu, digne lice gorѣ, i stane govoriti: „Svrših gimnaziju... tim mi se otvori put na sve strane života.Mogo sam poći putem, kojim su toliko pošli, pa sam svojim očima vidio da su srѣćni...Ja neću tim putem...Srce me vuklo u manastir!Tako mi se uzvišen taj poziv učinio, da mi sve druge izglede pomrači.Mir i tišina usamljenoga mѣsta godila mi je duši, kad samo na nju pomislim.Noćne službe božije dizale su mi dušu u nebo.Zveket budilnika prije zore... glas zvona u pustinji i potpunoj tišini...Suton onaj u crkvi pri ono malo svѣća, koje se zapaljivaše... anđeoski glasovi crkvenih pesama... uzvišenost pobožnosti... svѣst, da se tu moli Bog za sav svѣt, za sve, koji jošt u snu počivaju... koji možda u grѣhu kakvom bdiju... kojim satana dušu lukavim snom možda tek upliće... da ta molitva svesilnom stvoritelju ide i za one, koji leže na odru smrti, da ne mogu ni ustima ni srdcima od Boga milosti zaprositi... da se ta molitva diže i za majku, kojoj jedinče umire, pa stoji od žalosti okamenjena, i nemože ni ustne da mrdne ni nogama da krene, a kamo li lѣka da zaište od onoga lѣčnika, pred kojim smrt bѣži kao pred suncem mrak... oh, i sad mi se grudi pune, srce mi se nadimlje, kad se sѣtim, koliko me je puta ta jutrenja molitva za sve ljude uzvisila nad ljudama i dignula među čiste duhove!...Mislio sam sve što znam, sve što mogu, upotrѣbiti, da se digne sveta kuća, koja me u svoje krilo primi, da sijne u očima ljudi, da nabavi sredstva, kojim će narodu svakovrstno moći pomagati.Već mi je pred očima stajalo blago, koje smo trudom, štednjom, i mudrim razpolaganjem stekli... već su mi pred očima stajali oni sinovi naroda moga, koji se neimadoše odkuda učiti, pa ih manastir na nauku posla.. već sam vidio školu novu, veliku, čistu, koju je manastir sagradio i u koju je dѣcu siromašku bezplatno primao i učio... već sam se unaprѣd radovao onoj duševnoj utѣhi, koju je bolan, tužan, nesrѣćan, potisnut, oskrbljen hrišćanin kod mene našo u bratskom saučešću, u duhovnom razboru, u prijateljskoj podpori... vidio sam se kako dolazim kao anđeo utѣšitelj k raztuženoj ovčici, kao anđeo hranitelj očajavajućoj duši, kao anđeo pomoćnik siročetu, koje samo stojaše na, grobu otca i majke, na grobu nade i života svoga!“ „Pa sad! pa sad“ vikne glasom, u kom se vidilo, da mu se srce cepa; „sad da nađem u manastiru grob svemu, što mi je bilo najmilije, što me je držalo, dizalo, krѣpilo, uzvišavalo!... kao ubijca da odem iz manastira u... tamnicu!“ Tu misao nemogaše podneti.Skoči naglo na, noge... potrči k drugom stolu i zgrabi tamo nož onaj, koji je iza čizme izvuko, i koji bijaše tamo bacio kad je u ćeliju ušo. „Neće do toga doći!“ vikne u očajanju.„Kad sam ušo u manastir, umro sam za svѣt... u mojoj je vlasti umrѣti i za sam manastir!“ Čudnim pogledom gledao je na nož, dok je ovo govorio.U oku mu je sѣvala tuga i veselje. No sad mu se pogled zamuti, vidi mu se da mu je nova misao na pamet došla. „Samoubijca!“ poviče na to zgrozivši se. „Sad sam nevin, i ako uzstradam, poćiću tratom spasiteljevim... a ako se ubijem, „sam sebi udaram pečat najgroznijeg grѣha na čelo!“ Na to se spusti na kolѣno, prekrsti ruke na prsa i tiho progovori: „Hvala ti preblagi spasitelju, što mi tu misao posla.Već sam bio na pragu grѣha, kad me misao na tebe, natrag povrati.Ta ti si gore jošt bio gonjen, pa nisi ruke protiv sebe digo: a ja koji sam se zavѣrio, da ću tebe uvѣk pred očima imati, malo sam sebe za navѣk neubih i ovoga i onoga svѣta!Hoću, spasitelju; uvѣk ću na tebe misliti, i to će me održati, da neklonem, da se neokaljam, da se neogrѣšim!“ Sad se digne, i sasvim miran produži: „Sad neka rade, što im je volja.Ja sam na sve gotov.Oče Teofane!Ti si došo u manastir, da budeš kaluđer kakav trѣba da bude... nezaboravi na to.Ti moraš taj ostati, i kad ti je dobro i kad ti je zlo.Ti moraš takav i umrѣti!“ Ova bura u duši bijaše ga jako umorila; sad osѣti tek, da je malaksao.Spusti se na svoju postelju, i primiri se.Soe mu se sad duhu predstavi kao kakav san, i tѣlesno i duhovno izmučen zaspi. U to dođe i podne. Administrator sѣti se, da mu apseniku valja dati jesti, jer ako ovaj umre od gladi, kako će onda odgovarati.Dade dakle prednja vrata odkovati i pošlje nešto jela namѣstnik u po manastirskom đaku. Šum, kad su vrata odkivali, probudi namѣstnika iz sna.On se digne, i osѣti se sa svim oporavljenim.Ustane sa postelje i gledaše k vratma, očekujući šta će da bude. Vrata se spoljska otvore, i nѣko kucne na njegova vrata, što se otvarahu unutra. „Ko je?“ zapita on sasvim mirno. „Ja!“ odgovori mu onaj, što bijaše kucnuo. Po glasu pozna o. namѣstnik đaka manastirskog. „Šta hoćeš Josife““ zapita ga na to. „Doneo sam vam malo jela.Otvorite, gospodine; neplašite se ničega.Ja sam sam tu.“ O. Teofan odključa vrata i đak unese činiju s nѣšto malo jela, jedan komad hlѣba i jednu flašu vode. Ulazeći u sobu baci đak čudan pogled na namѣstnika.On se bojao, da ovaj neskoči bѣsno na njega, pa je bio pripravan baciti sve, što imađaše u rukama, i retirirati za oružane stražare. No kad opazi, da je onaj sasvim miran, mirniji nego ikada, okuraži se, i uđe u sobu, pa metne na stol sve, što bijaše sobom doneo. „Šta se radi na polju“ zapita o. Teofan krotko. „Duhovnik je otišo u Karlovce; valjda je odneo tužbu na vas!“ odgovori đak. A je li tu gospodin administrator?“ zapita dalje o. Teofan. „On je kod kuće?“ „Jeste l ručali već?“ „A ti idi gospodinu i kaži mu, da mu imam nѣšto reći, nego, neka dopusti, da mu dođem.“ Đak ode, i za malo vrati se s odgovorom. „No?“ zapita ga o. Teofan. Josif se smѣšio. „Šta veli gospodin?“ „Mal’ ga nije kaplja udarila, kad sam mu reko da hoćete k njemu da dođete.On se sigurno boji, da ga neudavite!“ „A ti idi i kaži mu, neka on dođe ovamo.Tu je straža, a i ti možeš tu biti; a ako mu je sve to malo, neka povede i Mitrofana i Amfilohija, i koliko ih god jošt hoće.“ Josif ode, i vrati se skoro. „Gospodin veli, da nema s vama nikakva razgovora.Vi ste na dobrom mѣstu, a on jošt na boljem.On je javio stvar u dvor, pa sad kako narede.“ „Dobro dakle!Sad znam na čemu sam.On neće k meni, ja nemogu k njemu.Bog sve vidi pa će suditi i njemu i meni!“ Đak ode, straža kod vrata ostane, ali se prednja vrata nezakuju. Kad đak otide, pristupi o. Teofan k stolu, na kom je jestivo bilo stavljeno, i sѣdne, da se malo podkrѣpi. Taman uzme kašiku, da malo kusne od donesena variva, kad mu nѣšto padne na um, te onaj čas trgne kašikom od jela natrag. „Ko zna je li čisto?“ promumla lagano kroz zube.No taki za tim odgovori sam sebi: „neka je i otrovano, ja ću jesti; grѣh će pasti na njihovu dušu, a ja ću se kratkim putem svega pokora osloboditi, jer ja već vidim, da će cѣo moj život biti gomila svakojakih čuda i pokora.U kakvo sam društvo upao, neću ga se oprostiti bez rana u srcu i u duši.Među tim budi božja volja!“ To rekne, pa se pobožno prekrsti, i stane ručati.Naravno, da mu je ona misao grlo stezala, ali je išlo: narav je silnija bila od sumnje, i đak iznese praznu činiju, kad po nju opet dođe. Dođe veče i noć.Straža se pred njegovim vratma i pod prozorom mѣnjala, i o. Teofan uvidi, da je sve kako valja udešeno. Svakovrstne misli nedaše mu dugo zaspati; ali oko ponoći savlada ga san, i on prospava mirno do zore.Kad se digne iz postelje, osѣti se kao na novo rođenim. Više dana prođe, i sve ostane po starom.Samo je straža bivala sve mekša, nego prvih dana, što su vidili da je on mirniji.A možda se već i suviše skupo vidilo administratoru mnogo ljudi držati, te je po svoj prilici nѣke odpustio, jer se više nisu mѣnjali, nego su isti pred vrati stajali, pa noću tamo spavali i kad kad muzikalno hrkali, a na podne odlazili su u kujnu, te su tamo ručali, ostavljajući kog čovѣka na zgodnom mѣstu, od kuda je mogao viditi, ako bi apsenik htѣo umaći iz zatvora. To je o. Teofan primѣtio. Naravno, da je to moralo dati povoda čitavoj gomili misli. „Ko zna šta su ti na mene napleli.Najbolje bi bilo, kad bi ja kako pre komisije došo do dvora, pa ekscelenciju o pravom stanju stvari izvѣstio.“ Od to doba pazio je vrlo pozorljivo na ono što se oko njega zbiva.Osmi dan spremi sve što mu trѣba, pa kad mu straža ode ručati, a on polagano iziđe iz sobe, i iz manastira, te se srѣćno dočepa polja i gore. Nov život osѣti u sebi, kad se nađe u slobodnoj prirodi.Noge mu čisto dobiju krila, i odmicao je od mѣsta svoga zatvora, kao da leti. Straža ruča i stane na svoje mѣsto i neuzimajući na um, da im je ptica izletila. Tek kad đak Josif donese ručak, i uđe u sobu, vidi da tu nema nikoga.Zaviri u svaki kut, u svaki zakutak, ali o. namѣstnika nema.Odtrči bez duše administratoru i javi mu, da je gnjezdo prazno. Ovaj pošlje odmah ljude na sve strane, da ga uhvate i natrag dovedu: ali se ovi vrate o praznim rukama.O. Teofan bѣše se tako požurio, da ga niko nije mogo stići. Kad dođe u Karlovce, čuje da ekscelencija nije tu nego u N. Sadu. Mi smo više puta upotrѣbili rѣč ekscelencija, a neznamo, da li naši čitaoci znadu upravo, ko je to. U ono vrѣme bio je srbski mitropolit u Karlovci jedini, kome je taj naslov pripadao, pa je tako taj naslov značio upravo što mitropolit. No u vrѣme naše pripovѣtke nije bilo mitropolita.Mitropolit Stanković bijaše umro, a mitropoliju je administrirao bački episkop Hranislav. U ovom dakle slučaju bio je ekscelencija upravo administrator mitropolije, premda mu ta titula po pravu nije pristojala. Tražeći ekscelenciju, tražio je o. Teofan episkopa Hranislava, pak čuvši, da je u N. Sadu, prenoći u Karlovci, a sutra rano pohita u N. Sad. U N. Sadu imao je o. Teofan rođaka, i tako se smѣsti kod njih, dok se sastane sa advokatom i dok ga ovaj nauči, šta trѣba da radi i kako da govori. U N. Sadu je u ono vrѣme bio između drugih advokata i Pečenović. Pečenović je imao od kuda živiti, pa se bavio advokacijom više po ćefu.Među tim je mnogo držao na svoje advokatstvo, i uvѣk je najpre uvio i jedan i drugi brk, kad je htѣo da rekne: advokat Pečenović. U društvu pak bio je Pečenović na svom pravom mѣstu, i tako je više i bio u društvima nego u prokuraturi. Ko je htѣo da ga sigurno nađe, valjalo je da ga potraži pred „krancom“ kad je bilo lѣpo vrѣme ili u „krancu“ kad se nije moglo na polju divaniti. I o. Teofan je badava tražio Pečenovića, kod kuće: reknu mu da će ga za cѣlo poslѣ ručka u „krancu“ naći. „Kranc“ je bila gostionica u N. Sadu, čini nam se ista, koja i danas to ime nosi. U ono vrѣme bio je društveni život u N. Sadu u najvećem cvѣtu; ljudi su imali svašta dosta, plaćali su malo, pa su se po najviše častili i u društvu provodili.Kafane su u ostalom i danas punije svѣta nego crkve, a u ono vrѣme bila je u njima čitava tišma. Dan je bio lѣp, sunce prigrѣjalo: i tako jo pred „krancom“ bilo najzgodnije za sunčanje. O. Teofana pođe poslѣ ručka u „kranc“ da vidi hoće li se tamo sastati sa traženim zastupnikom. Išo je od „fazana“ k pijaci, dakle današnjom ulicom „bele lađe.“ Jošt nebijaše do ćoška došo, na kom se ta ulica sa pijacom kod ondašnje varoške kuće spaja, ali čuje glasan smѣh od „kranca“ a za tim perorirajući glas advokata Pečenovića. Kad savije na desno vidi u istinu pred kafanom više gospodara u jednoj gomili, a pred njima Pečenovića. Mora da ga bijaše kogod dirnuo, jer baš u taj par govorio je traženi odvѣtnik: „Tako je to, tako.To vam kažem ja, advokat Pečenović; a ko je advokat Pečenović, to će vam kazati magistrat novosadski i arhiva bačke i torontalske varmeđe!“ To rekne, pa se baci u pozituru, digne glavu oholo, pa stane jednom rukom jedan brk uvijati a drugom drugi. Ovi su mu bili namazani, pa su na krajevi izgledali kao uvošten čizmarski fonal. Oni drugi stanu se na novo grohotom smѣjati. Oni su se onda razumѣvali, pa su se smѣjali jednim mislima pokrenuti jednoglasno; a mi moramo našim čitaocima stvar malo raztumačiti, da mogu njihov smѣh razumѣti. Pečenović nije mnogo radio ni u N. Sadu, a u bačkoj i torontalskoj županiji mogo je imati proces i pol.Pak pošto se on bacakao, kao da su arhive napomenutih jurisdikcija, bile pune njegovih alegata, a u stvari je bilo kao što malo čas rekosmo: to je naravno, da je taj kontrast morao slušaoce na grohotni smѣh pobuditi. Pečenović je bio čovѣk društven; on je dakle sa svoje strane što više doprinosio, da se društvo bolje zabavi. On je svoju ulogu majstorski igrao, a publika mu je vѣštinu rado nagrađivala, pa su se oni smѣjali da su im sve suze na oči vrcale, a on je stajao, pa ih je gledao, kao da hoće da rekne: Sublimi ferio sidera vertice! U taj par pristupi mu jedan znanac sa strane i rekne mu: „Kono, eno vas traži onaj kaluđer!“ Pečenović se okrene i pozna o. Teofana. „ A, vi ste, otče namѣstniče!Koje dobro?“ O. Teofan pristupi sad bliže, pozdravi učtivo sve prisutne, i odgovori mu: „Ta imam veliku bѣdu, pa sam došo, da vas molim da pomažete!“ Pečenović pogledi trijumfirajući na svoju družinu. „Eto vam najboljeg dokaza.Ne samo Bačka i Torontal nego i Srѣm traži pomoći od advokata Pečenovića!No sad s Bogom.Hajdemo otče namѣstniče“ rekne ovome i pođe s njim kući. Jedan od družine, po izgledu imućan u izobražen trgovac poviče za njim: „Kono! ponesite pera i mastila!“ Ovim se ukazivalo na to, da se gospodinu advokatu kod kuće pero razkrečilo a mastilo sasušilo, a toga će mu valjati da informaciju zabeleži. On se okrene natrag i odgovori: „Gledajte vi vaš rif; a moje pero i mastilo je ovdѣ“ pokazujući na čelo, kao da njemu netrѣba ni pera ni mastila, jer sve dobro zapamti. „E kono, oprostite; nisam znao, da vi imate u glavi mѣto mozga mastilo!“ primѣti onaj, što ga je zajeo, i svi se stanu na novo grohotom smѣjati. Među tim je kona bio do ćoška katoličke crkve otišo, te tako mu replika ostade nepriobštena. Kad dođu kući, posadi o. Teofana na stolicu, a on napuni lulu, ukreše na trud vatru, zapali duhan, sѣdne kod stola i rekne:„E sad mi kazujte!“ O. Teofan stane mu sve kazivati, kako su htѣli kuvaricu šibati — kako su njega osudili i u zatvor tѣrali... Gospodin odvѣtnik slušajući razgovor, kao da je čine primѣnjivao zakonu, i tražio zabranjeno dole, za to je ćutio, i uz govor kaluđera po koju za sebe reko...Scandalum publicum...homagium...birsagium... „Šta velite gospodine“ zapita o. Teofan, koji nije razumѣvao šta to sve znači. „Ništa, ništa... govorte vi samo dalje“ rekne mu pravoznanac, „ovo su naši recepti.“ Kaluđer nastavi dalje: kako se ubo u nogu, nož trgnuo i one raztѣrao. Conatus homicidii, ... sveštenici su... dakle pericidii ... tu stane mahati glavom i skupi usta... „Šta je za Boga gospodine“ poplaši se o. Teofan; „vi nѣšto kiselo gledite!“ Pravoznalac mu samo dade rukom znak da govori dalje. Kaluđer nastavi, kako su ga smѣsta zatvorili i stražu postavili. Minor potentia... centum floreni birsagium ex aequo inter actorem ac judicem dividendi... O. Teofan prestane govoriti, kad ove latinske rѣči čuje, koje su mu sasvim nove bile, te nije ni ono razumѣo, što bi inače mogo po gramatičkom smislu znati. Sad nastane momenat, u kom su oboica ćutali. Iza kratke počivke pusti gospodin advokat veliki jedan dim iz usta, i rekne: „dalje!“ Kaluđer omahne glavom, i pripovѣdi sve do kraja.„E šta sad velite na to sve gospodine!“ zapita on, kad je sve kazao, što je držao da mu valja kazati, a kazao je i ono, što trѣba i ono što je mogo prećutati.Ali juridički pacijenti su kao i medički; oni misle da moraju kazati i najmanju malenkost. Advokat je ćutao, premišljao, pa onda oštro progovori: „Pokazaće njima Pečenović, šta je major šta li minor potentia!... iztrѣšću im džepove, da im ni mrvica hlѣba neće u njima zaostati... imaće tu posla i vicišpan i sedrija... do kraljevske table i septemvirata... do samog kralja tѣraću ih nemilice.Iztѣraću im mačku na odžak, što no vele, da će sve pucati!“ Dok je advokat ovako govorio, okuražavao se malo po malo kaluđer od svoga straha i brige. Sad počne onaj na novo. „A vi se ništa nebojte.Istina, da se iz vašeg dѣla može izvoditi conatus homicidii... i kad uzmemo, da je to bio vaš duhovni otac, i conatus parricidii.To nije mala stvar...To se kaže našim jezikom otceubijstvo...“ Kaluđeru stane kosa na glavi u vis skakati, i znoj ga probijati, kad čuje te strašne rѣči. Advokat nije na to pazio, nego je dalje govorio...„Iz toga vidite, da to nije šala ni stvar mala... arište... kasacija... deset godina robija... a može biti i capitividium exempli causa...“ Tu stane mahati glavom, pogledi u kaluđera i rekne mu ozbiljnim glasom: „pojko, niste dobro radili!“ Kaluđer se prepao do dna svoga srca.Sve mu tlo klone.Kad ovako govori njegov advokat, da šta će bolan govoriti protivnik, šta li sudije! „E moj gospodine,“ promuca naposlѣdku.„Vidim ja to i sam.Da je dobro, nebi ja k vami ni došo.Nego pomažite ako možete... a ako nemožete, a vi kažite iskreno pa da idem da skačem u Dunav dok je ranije, da nebude čuda!“ Dalje nije mogo govoriti.Znoj mu je sve curio niz lice.Izvadi maramu i stane ga brisati. Na to počne advokat, kao da se sa svim izmѣnio.Glas mu je bio pun pouzdanja, on skoči sa stolice, uzpravi se oholo, i počne jačim glasom: „Ta šta ste o preplašili?Znate pred kime stoite?Vi stoite pred Pečenovićem... a Pečenoviću nisu jošt nikoga zatvorili, a kamo li obѣsili... neće ni vas.“ To je bila puna istina, što je gospodin advokat reko, njemu nisu nikoga ni zatvorili a kamo li obѣsili,.. ali nije nikoga ni zastupao. Među tim to pouzdanje i taj sigurnosti pun glas ohrabri kaluđera, te je svoga pravoznalca mirnije slušao, kad ovaj produži: „Imam ja prijatelja i u Vukovaru i u Pešti... inkviziciju ćemo obustaviti... protokole ćemo napisati, kako je za nas povoljno... vicišpana ćemo podkupiti... sedriju ćemo podplatiti... a onda je kod kraljevske table gotov posao...Nego, imate li vi popo malo cvanciga... ili talira... pa ma i dukata... jer će trѣbati... trѣbaće Boga mi, i to dosta!“ Kaluđer se bijaše malo okuražio, a kad ču za dukate, malo ga kaplja neudari. Dukati i on!Namѣstnik koi svaku manastirsku krajcaru kao svetinju gledi i u manastirsku knjigu unosi... i dukati!To je contradictio in adjecto!Nije dakle čudo, što sa svim malodušno progovori: „Dukata!..a od kud sirotom kaluđeru dukata!“ „I vi ste namѣstnik?!“ rekne malo čudeći se malo nevѣrujući advokat.„Ta namѣstnici manastirski treba da imaju više novaca, nego nastojatelji.Znate kako naši ljudi kažu: što crveno crkveno, a što je bѣlo, tutorovo cѣlo.To kad se na kaluđerski prevede znači: što je crkveno, to je nastojateljevo, a što je bѣlo, to je namѣstnikovo cѣlo!“ Na to se stane sam grohotom smѣjati, a kako mu je bio glas krečeć i oštar, moralo se u cѣlom dunavskom sokaku čuti, u kom mu je kuća bila. „Vi se smijete gospodine“ rekne kaluđer,„a meni je do plača.Ako to nemože biti bez velikog novca, ja sam obѣšen...Hajde vama jošt kojekako za vaš trud smoćiću, imam nѣšto i otčinstva.Ali da kupimo i solgabirova i jurasora, i vicišpana i svu sedriju... toga blaga nema ni sav manastir, u kom živim!“ „No, no!“ tѣšio ga je pravoznalac „nije to baš toliko, ta neprodaju ta gospoda svoje uvѣrenje... nego samo za trud... da netroše vrѣme badava...Pak onda ćemo viditi, možda svega, toga neće trѣbati.Ima u Srѣmu gospode valjane.... čestite...Neću ni ja za moj trud mnogo iskati... ta zemljaci smo, pa valja jedan drugom da pomažemo.Nego ću ja sve to da razmislim... da razberem... da ekskutiram dotične zakone... da vidim decizije kurijalne... pak onda mi dođite...a to će biti za mѣsec dana sve u redu: i onda ćemo govoriti po računu, na neka govore cifre.“ Kaluđer ustane da pođe: „E dobro, gospodine, ja ću doći, nego šta sam dužan za ovaj razgovor, da vam odmah platim, jer nisam rad biti dužan.“ Advokat se uspravi ponosito, i progovori: „Šta vi mislite!Znate l vi da stojite pred Pečenovićem, a Pečenović nije jošt ni od koga uzeo ni krajcare za savѣt; kad što napišem, valja da mi se plati... a savѣtom pomoći čovѣku to je nobile officium svakoga advokata obojega suda.Za to smo učili.Nije Pečenović na to spao, da guli sirotinju: njemu je bog dao da može pošteno živiti: pa ako može pomoći, pomoćiće više Boga radi nego naplate.Dakle dođite vi u svoje vrѣme; a ovo je savѣt gratis!“ Na to pruži kaluđeru ruku, i izprati ga napolje. Kad o. Teofan iziđe od advokata ode u Jovanovosku portu, da mu se malo glava razhladi, i da se u tišini razmisli, šta da radi. Došavši u portu prođe jedno dvared gorѣ dolѣ, pa onda skine šešir, protre čelo, i mećući opet šešir na glavu progovori: „Od advokata nema ništa!To je put dugačak.Bolje će biti, da i ne zadirem.Ako oni pođu tim putem, e onda se moram braniti, pa po što po to!A ako oni nestanu na taj put, onda bi bilo od mene ludo da podadirem stvar, koja se može za mene jošt zlo svršiti.Gospodin Pečenović ima pravo.Na tom putu trѣba dosta troška.Hajde neka uzmemo, da će im mačku istѣrati na odžak, kao što reče, ali i meni neće biti na lako...Nego da idem ja pre svega kod episkopa Hranislava, da vidim, kako će se tamo stvar uzeti!Tako će biti najbolje.Daklem idem odmah sutra!“ Sa ovim svrši siromah kaluđer svoju šetnju i muku za taj dan. Osvane dan, kad će siromah o. Teofan da pristupi Njegovoj Ekselenciji. Mi smo dosad svuda pisali ekscelencija: ovo je pravilno po latinskoj gramatici, ali ne po izgovoru našega naroda.I budući da sad o. Teofan pristupa lično administratoru mitropolije, to ćemo mi tu titulu onako pisati, kako iz njegovih usta iziđe. Četvrtak je bio, kad se o. Teofan nađe u dvoru, da zamoli za audijenciju. Audijencije kod naših ekselencija, tražile su se i davale ovako. Obično je dolazio sveštenik u dvor episkopov ili mitropolitov samo onda, kad je imao ili kakovu milost prositi ili kakovu nemilost čuti. Nije dakle čudo, što se svaki javljao manjim od makova zrna. Tu se skinuo šešir još na kapiji od dvorišta, pa se išlo s golom glavom prѣko avlije, na koju je slučajno mogo pogled visoke jedne osobe baš onda pasti, kad je taj prosjak ili osuđenik tuda prolazio. Ko je god tom avlijom mimo dolazećeg ili izpred njega prolazio, dobio je dubok pozdrav od ovoga, pa ma bio i sam furundžija, jer i kod nas se znalo za „milost malih ljudi“ pa je svaki palio svѣću i samome đavolu. Dok je išo uz stepene na prvi sprat, tu je siroma popa prokašljivao, da očisti grlo za oraciju, češljao bradu i kosu, da nebude čupav, i pripravljao nos, da mu burmutskom samovoljom nedonese kakvu zamѣrku. Kad se došlo pred vrata od sale, tu se stojalo i čekalo, dok se katani ili sobaru svidilo, da obrati svoju visoku pozornost na popu, i da ga zapita šta će. Pred tim katanom ili sobarom klanjao se sveštenik do crne zemljice moleći pokornim glasom, da ga prijavi kod Nj. Ovaj je išo u salu, pak onda izišavši, javljao je visoku rezoluciju, po kojoj je popa odmah ušo k svom poglavaru, ili je odlazio neimajući srѣće viditi mu usrѣćavajuće lice. Ovako je i o. Teofan dospѣo do vladičinih vrata, s tom samo razlikom, što kamilavku nije skinuo; jer je ova po činu morala isto tako na svom mѣstu stojati, kao klobuk kod vojnika.Tu je čekao dugo, jer sobar se nedavaše viditi.Naravno da je u mislima opetovao po deseti put ono, što je smislio Ekselenciji kazati; i za to je imao oči uprte u prozor od hodnika, a čelo mu je pokazivalo, da se tamo nѣšto kuva i peče. Sad šklocne brava na vladičinim vratima, a o. Teofan sav se strѣse, misleći da će možda sama Ekselencija izići. Vrata se otvore, i jedna sveštena osoba iziđe... ali je to bio dvorski protođako-Varnava. Varnava je bio mirski đakon, pa je u kaluđere otišao, kad mu je supruga umrla.On je bio čovѣk po naravi blag, a pri tom je svršio i filosofiju.Bio je dakle uglađeniji nego mnogi onoga vremena. O. Teofan poznavao je Varnavu, i zato se obraduje kad ga vidi, na ta malo slobodnije dišući zapita, nebi l mogo Nj.Ekselenciji ući. Varnava se vrati k vladici, pa za malo iziđe k o. Teofanu s glasom, da ga vladika nemože sad primiti, jer ima konzistoriju, nego poslѣ ručka u 3 sata neka se prijavi. O. Teofan ode kući, na izlazeći iz dvora progunđa: „Neće biti srѣće, odbiše me od vrata.“ Da upoznamo malo naše čitatelje sa Nj.Ekselencijom, s kojom će o. Teofan malo čas posla da ima, ostaćemo kod nje. Episkop Hranislav, ekselencija interegnuma poslѣ smrti mitropolita Stankovića, živi jošt u spomenu mnogoga starijeg Srbina. On je bio čudnovata slika. U nauci i vladanju bio je bezpreporno najbolji od svih naših onovremenih episkopa: ali je imao čudnovatosti u ponašanju, koje su mu ona svojstva u veliko pobijala. Naročito je bio osobenjak prema lѣpome polu. Pripovѣdaju, kad je bio protođakon kod mitropolita Stratimirovića, da su mu poslali dvѣ ženske, koje su radi svoje parnice prѣd konzistoriju bile došle, da ga informiraju.Ove su brže izišle napolje iz njegove sobe nego što su u nju ušle.Odmah za tim dozove svoga poslužnika đaka i zapovѣdi, da mu sobu tamjanom izkadi. Sto je i sto puta taj dan sebi jasno reko: Šta će reći njegova ekselencija, kad čuje, da su ženske u mojoj sobi bile!Šta će na to reći njegova ekselencija! Njegova Ekselencija nije na to ništa rekla, jer nije ništa o tom čula; ali se to pripovѣdalo dugo vremena u Karlovci, kako je Hranislav kadio sobe radi toga što su mu ženske osobe prѣko praga u sobu prešle. Jošt je jednu osobenost imao episkop Hranislav u svojoj naravi. On je bio prѣko mѣre čuvaran, tako čuvaran, da je već prelazio u tvrdice. I sa ove strane pripovѣdaju se mnoge stvari o njemu.Mi ćemo jednu spomenuti, koja upravo spada na našu materiju. Hranislav je bio kao arhimandrit nastojatelj u manastiru Rakovcu.Manastirsko dobro čuvao je kao zenicu u oku.Sva su burad s pićem bila zapečaćena, i nigda se nije prodavalo i istakalo, da on nije tu bio. Jedared pošlje mu jedan novosadski advokat čovѣka s pismom, da mu dade nѣkoliko holbi šljivovice. On pročita pismo i vidi šta se tu upravo piše, ali nemogući se na tu misao naviknuti, da od manastirskog dobra što dade, zapita listonosca: „Šta će tvoj gospodin od mene? „Ta eto valjda piše u pismu“, odgovori ovaj, koji je arhimandrita poznavao. „On ište šljivovice!“ „ I poslao je ovu čuturu!“ „A za što ište od mene šljivovice?“ „Za to što je sam nema!“ „Hm! pa zašto baš od mene?“ „Jer zna da vi imate najbolje.“ „Ali nije moja, nego manastirska!“ „A vi mu pošljite od manastirske!“ „A šta ćemo s računom?“ „S računom je najlakše.Dva put dva šestnajest, pa čist račun.“ „Ja neumѣm takav račun praviti.“ „A vi podajte otcu namѣstniku, njega su već naučili.“ „Žao mi je, al ćeš se vratiti sa praznom čuturom?“ „A vi ćete izgubiti onaj proces kod novosadskog magistrata.“ Izgubiti proces To bi bila šteta za manastir.“ Arhimandrit se stane misliti, on proračuni u pameti, šta je bolje po manastir, ili ša dade advokatu šljivovice ili da izgubi parnicu.Najposlѣ slegne s rameni i promumla kroz brkove: „Dobro je kadkad i takovom svetcu zapaliti svѣću.“ Onda zazvoni, da mu đak dođe. Dok je đak dolazio, mѣrio je arhimandrit čuturu očima.Učini mu se povelika, pa da se uvѣri koliko prima, zapita pismonošu: „Kolika je ta čutura? „Sajtlik i po“, odgovori ovaj, a čutura je valjda i deset puta toliko primala! „Al si majstor“ primѣti na ovo arhimandrit.„Ta tu ide mnogo više.“ „Neide gospodine; vama se to samo čini.Zar se vi u čuturama razumѣte To samo mi prosti ljudi znamo, koji iz čuture pijemo; a vi velika gospoda pijete na pol sajtlika, pa vam se sve druge mѣre čini grdne velike.“ Na to dođe đak. „Vodi ovog čovѣka u podrum, pa mu nalij“ tu čuturu šljivovice iz onog bureta, znaš!“ Ovde učini arhimandrit rukom znak, koji je đak razumѣvao. Đak primi ključeve od podruma i ode s pismonošom u podrum. Kad dođu u podrum, nađu sve u najboljem redu.Sva burad zapečaćena.I ono bure, iz kog je valjalo dati šljivovicu, bijaše zapečaćeno. Pismonoša uzme burgiju i probuši dno, gdѣ je ovo bilo najtanje.Šljivovica šikne pramom, i ovi napune čuturu.Zapti pismonoša rupu, pa onda uzme čuturu, i podnese je pod nos. „Ho, da lѣpa mirisa, kao bosiljak.Nije pravo, da se i mi malo nenapijemo.“ To rekne pa onda digne čuturu na napitnicu i stane nazdravljati. „U zdravlje našega gospodina nastojatelja ove svete obitelji.Da mu bog da da ove godine napuni sve hambarove i sve podrume.Stoka mu se hiljadila, a koke mu dukate nosile.U slavu božju a u njegovo zdravlje.“ Za tim prinese čuturu k ustnama i napije se šljivovice. Među tim se dogodio intermeco. Arhimandrit nije imao vѣre u đaku, nego je za njim polagano i sam pošo, siđe se u podrum i stane na poslednjem basamaku. Kad je onaj nazdravljao, čuje đak njeki šum na basamaci i baci oči tamo.U koji par onaj čuturu prinese k ustma, u taj par opazi đak arhimandrita. Mal’ ga neudari kaplja.„Gospodin“, prišapne pismonoši, i stane se spremati da se vrati iz podruma. „Gospodin?“ odgovori pismonoša lagano, „baš dobro!“ Na to digne čuturu i počne drugu zdravicu: „U zdravlje gospodina arhimandrita Hranislava.Da mu bog da, da postigne na skoro kako želju svoju, tako i želju cѣloga naroda, i da metne zlatnu mitru na glavu, koju je zaslužio ko iko!“ I opet prinese čuturu k ustima. Arhimandrit se poboi, da jošt koja zdravica neposlѣduje, i zato pristupi bliže govoreći: „Dosta je već zdravica, hajdete samo na polje!“ I tako se svrši ova parada.Ali đak dobije dobru ekshortaciju, da on ima naloge nastojateljeve strogo izpunjavati; pa kad mu se kaže, da natoči čuturu, onda da neda i na zdravice, i tako dalje. Ovako je mislio episkop Hranislav o stvarima, kojih je radi o.Teofan dolazio, da se tuži. Sѣdnica se konzistorijalna svrši.Episkop je bio bolešljiv pa zato nije nikoga zadržao na obѣd.On i Varnava ručali su sami.Bio je post, i Varnava je jeo pasulja.A episkopu lѣčnici nisu dali da jede variva, nego su mu naredili malo pileta. Jeo je što je morao; ali nije mogo srdcu odolѣti, da neuzdahne i nerekne: „Blago tebi, Varnavo!Ti smѣš jesti pasulja... a ja siromah moram da se patim sa ovim piletom!“ Ovo rekne, pa na novo uzdahne. Varnavi bi bolje godilo pile nego pasulj: ali šta će.On pogleda smireno na episkopa i stane ga tѣšiti: utѣšite se, Vaše Visokopreosvjaščenstvo!Posta ima još dosta, a vama će skoro biti dobro, pa onda nećemo ništa drugo kuvati nego jedan dan pasulja a drugi sočiva! i onda ćete želju iztѣrati!“ „Bog iz tebe progovorio!“ rekne mu na to vladika, ali ne ironično, nego u punoj istini. Kako se ručak svrši, uđe momak i javi, da je došo arhimandrit Rakovački.„Baš dobro“, odgovori episkop.„Ja sam ga i zvao, da se s njim malo razgovorim o toj sablazni u J...“ „Tu je namѣstnik J...čki“, primѣti Varnava, „i moli, da ga pustite pred sebe.“ „Kazao si mi jutros“ odgovori vladika.„Kad dođe, a ti ga uvedi.“ Za tim ustanu od stola.Varnava cѣliva desnicu sv, vladike i ode u svoj stan u dvoru, a vladika ode u svoju sobu, i primi arhimandrita Rakovačkog. Malo za tim uvede Varnava o. Teofana. Ovaj metaniše tri puta i poljubi vladiku u ruku, pa odstupi tri koraka u natrag i stane sa spuštenim glavom. Episkop je doznao tužbu administratora, i bratije manastirske protiv namѣstnika od arhimandrita Rakovačkog, koi je baš toga radi u N. Sad k administratoru mitropolije bio i došo.Zato s negodovanjem progovori o. Teofanu: „Oče namѣstniče, ti si zlo uradio?“ „Jesam, Vaša ekselencija!“ odgovori O. Teofan smireno. „Ja nisam vaša ekselencija; ja sam jošt samo Vaše Visokopreosvjaščenstvo!“ „Ako niste, a vi ćete biti“ odgovori na to o. Teofan s najpunijim osvѣdočenjem, i onda nastavi: „pa blago nama kad budete!“ Episkop Hranislav želio je jako da postane mitropolitom, pa mu je svašta, bilo ugodno, što je na to ciljalo.Za to blago zapita o. Teofana dalje: „A šta je to bilo?“ „Ako dopustite da Vam prepovѣdim, ja ću suštu istinu kazati.“ „Nemo inauditas convinci“ (niko netrѣba, da se osudi dok se nepresluša) odgovori mu vladika.„Kaži, ali po duhovničkoj dužnosti.“ (O. Teofan počne prepovѣdati.Kad stane kazivati kako su kuvaricu zlostavili... kako su je htѣli šibanjem da kaštiguju... kako su je po prnjavoru i selu u pol dana vitlali... vladika je sve korak po korak od čuda i užasa u natrag odstupao, i naposlѣdku se našo već kod vrata druge sobe.Prepovѣdanje namѣstnikovo mal nije iztѣralo iz sobe vladiku, koji je u ovakovim stvarma bio osѣtljiviji i od same mimoze (najosѣtljivija biljka). Kad je o. Teofan ovu epizodu svršio, progovori vladika u najvećem čudu: „Pa šta će reći svѣt na to!Šta će reći Illustrissimus Bitto(administrator županije srѣmske)!Šta će reći Nj.Ekscelencija grof Revicki (kancelar mađ. kancelarije)!Kaluđeri... žena... manastir... šibe... oče arhimandrite“, okrenuvši se k ovome, „ljulja se crkva... prѣti nam nova Gomorra!A oni o tom u tužbi ništa i nespominju?“ „Spominju“, – odgovori arhimandrit zvučnim basom; „spominju, jest, ali dakako onako fino, jest, kako je po njih dobro!“ Vladika nije mogo da se od čuda povrati.Više je puta opetovao, kao sam sa sobom govoreći: „Kaluđeri... kuvarica... žena... šibe...Šta će reći Illustrissimus Bitto?Šta će reći Excellentissimus Reviczky?..Pa ja administrator... ja glava...S glave riba smrdi... a capite piscis...Ja kriv... ja kriv...A tu kongres...tu izbor mitropolita...Al će se radovati Rajačić (vladika vršački)...To je taman voda na njegovu vodenicu...Živković će (temišvarski vladika) reći: Eto ti Hranislava...Hranislav je svetac, a gle šta mu rade kaluđeri...Hranislav je kriv...Nije Hranislav kriv... kriv je (Stanković) mitropolit; umro ekscelencija Stratimirović... umrla disciplina u bogosloviji, u sveštenstvu, u crkvi, u manastirima... nema više arhimandrita Krstića... nema igumna Irineja... arhimandriti samo znadu upregnuti 4 konja pa hajd u Rumu, časti se, onda u Mitrovicu, časti se... zovi sto gostiju u manastir, časti se... a igumni opašu dvѣ pedi širok crven pojas, pa razkopčaju gornju mantiju, pa hajd po prnjavoru, da ga vide kako je lѣp, kao crven petao!A kaluđeri...A bove majore discit arare minor (od starijeg uči mlađi), pletu kurjuk i bradu... lakirane štifle... šešir ko lokvanj, da nepocrni... pa lѣp popa, pa cifrast popa...Ša onda da bude? rusvaj!Ko da je kriv!Administrator Hranislav!Nije kriv Hranislav...Samo neka bude, što bi valjalo da bude, pokazao bi njima Hranislav, da je u njemu oživio drugi Stratimirović.“ „Pa to nije nemogućno“ progovori arhimandrit svoim mirnim ozbiljnim basom... Vladici se slegne malo žuč na ovu primѣtbu, i zaćuti. Ovo upotrѣbi arhimandrit i rekne o. Teofanu, da govori dalje. O. Teofan počne kazivati, kako se on muči, da se dobro manastirsko sačuva, a kako administrator troši... harči... razsipa.On je to primѣrima razjašnjavao... pa je i poslѣdnji bal opisao, kako je bio...Može se misliti, da se čuvarnom vladici koža ježila i kosa na glavi od užasa dizala. On je više puta od čuda uzviknuo, ruku o ruku udario... ćelepuš čas pol s glave svinuo, čas pol na glavu metnuo. „Mi ćemo propasti... propašćemo, oče arhimandrite...Dok još neizumrѣte vi, koji ste iz škole Stratimirevićeve i Irinijeve, biće kako tako: a poslѣ će biti... znate, šta će biti? manastiri će padati pod konkurs... kaluđeri neće imati hlѣba...Neće biti čaše vina u manastiru da se sveta služba služi...To će biti, da, tako će biti, pa ćete viditi.Krajnje je vrѣme, da se ti ljudi stegnu... da se u zapt uzmu...Ako to tako duže potraje, znate l šta će slѣdovati?Narod će se dignuti, pa će ta dobra u svoje ruke uzeti, a razkošne nastojatelje ukloniće od uprave manastirske, kad neumu da je rukovode, a vlada će kazati: imate pravo, kad nisu za to, neka neškode sami svojoj crkvi ni manastirima.A kaluđeri neće se smѣti ni pojaviti u narodu da prose milostinju, nego će im ljudi reći: vi razsipate, a mi od usta da odkidamo, pa da vam dajemo; vi nedržite bdѣnija nego pijanke; vi nepostite nego se gostite; vi nepokrivate manastire cigljom ni limom nego intabulacijama... pa jošt ovo... pa i ovo... idite pa radite kako znate.Naši stari podigli su vam velike kuće, dali su vam velike gruntove...No kad vi tako s njima postupate, mi ćemo našu krajcaru na što bolje i plemenitije upotrѣbiti.A kako narod od kaluđera ruke svoje digne, neće niko u njihov red ni ići, pa ćete viditi, da će doći vrѣme, da će biti manastira ali kaluđera biti neće.“ „Ali da nepadne krivica na nas,“ produži vladika okrenuvši se k arhimandritu... „da nebudemo i mi krivi tome razsulu, oče arhimandrite, moramo činiti svoju dužnost.Mi moramo biti strogi... pravedni ali strogi.Zato ćete vi otići tamo sa konsistorijalnim beležnikom, pa ćete cѣlu stvar izpitati, i što je nuždno narediti.Ja vam dajem punu vlast, da možete učiniti ondѣ na mѣstu sve što bude potrѣbno, pa samo da me o svemu izvѣstite.Neka vam Varnava napiše nuždno izaslanje, a ja ću ga odmah podpisati.“ „Kako izvolѣvate,“ odgovori arlimandrit.„I ja sudim, da moramo biti strogi, jer će sva disciplina iztajati kao vosak na suncu.Nego oče namѣstniče, niste nam jošt ništa kazali o pravom predmetu administratorove tužbe.On javlja, da ste vi potegli na njega nožem, i da su se samo bѣgstvom mogli spasti od velike bѣde i nesrѣće.Kažite kako je to bilo!“ „Eto vidite, dokle to ide“, progovori vladika u očajanju, „Mi ćemo jošt dotlѣ dotѣrati, da će biti i onoga, što nesmѣm ni da izrečem.“ O. Teofan prikloni glavu, i smireno progovori: „Ogrѣšio sam sveti vladiko, i rado ću poljubiti svetu desnicu, koja me bude kaznila.Ali nije tako bilo opasno, niti je na zlo smѣralo.“ Sad pripovѣdi šta je i kako je bilo s nožem.„Ovako je bilo.Evo grѣšnika, a tu je sudija: ja ću svaku presudu sa sinovnom pokornosti primiti!“ Vladika Hranislav bio je pѣsnik.On se u svoje mlađe vrѣme nadticao sa Lukijanom Mušickim na dvoru mitropolita Stratimirovića: i koliko je tradicija do ono doba donela, mi smo god. 1830. jošt slušali, da su mnogi davali prednost Hranislavu. XXIII oda u I. knjizi Mišickovih stihotvorenija sadrži odjek ovog odnošaja. U ovoj odi pita Mušicki: A ovo je bila Hranisavljeva najnovija pѣsma mitropolitu Stratimiroviću god. 1816. spisana.I doista, koje smo god pѣsme Hranisavljeve pred oči dobili, u svakoj je disao pravi duh pѣsnički. Vladika dakle Hranislav bio je doista pѣsnička priroda.Može se misliti, kako se sa ovim nožem, koji o. Teofan istina na obranu bijaše podignuo u zrak, složi čitava povorka slika, groznih, crnih i krvavih pred duhovnim okom pѣsnika-vladike.On se strѣse od groze i poviče: „Na što kaluđeru nož!Zar on nemože grizti zubma ono malo hlѣba, što ponese u šumu.Nije nego da mu pripašemo sablju.I onako izgleda ta scena, kao da su tu bili pijani soldati, a ne smireni izpostnici.Neka samo čuje to Nj.Veličanstvo, pa da viš šta će reći!Šta će reći?Ta to su soldati, tamo ne mogu vladati vladike, tamo trѣba dati generala za zapovѣdnika.I to bi bilo i pravo: kaluđeri sa sabljama i puškama, i vladike sa šturmhutom... to bi lѣpo stojalo...Okante se vi noževa.Kako jedu Turci bez noževa... pa i bez viljušaka... kako su se toliki pustinjici hranili bez svih tih aparata?Ali tu bi trѣbala stega i gvozdena ruka... i može biti da će jošt doći vrѣme, da ćemo i sami želiti, da nam dođu na upravu generali i obrštari.Da viš kako bi se onda sve u svoje vrѣme uradilo... da viš kako bi računi izgledali.Ali ako i nedođu generali i obrštari na upravu, doćiće zacѣlo kaput, i onda će vam biti po volji, a sad se između sebe koljete i iznosite svoju nagotu na vidѣlo.Neka vam bude.Ja samo znam, da ću ja činiti svoju dužnost.Strog izpit i pravedan sud!“ „Vaša ekselencija“, počne o. Teofan. Vladika prsne: „Nisam ja ekselencija... a laskači su najgori“... Siromah o. Teofan protrne sav.No povrati se i ponizno progovori: „Nisam mislio laskati.Reko sam Vam ekselencija, što sam držao, da administrator mitropolije svakako više stoji nego redovni episkop.A najposlѣ mi to nѣkako ide u reč, može biti, što želim, da tako bude.Što se stvari tiče, ja tu nemolim, da me štede i zaklanjaju: neka mi bude kako sam zaslužio.Ali samo molim, da bude iztraga nepristrana i sud pravedan, a to mislim, da mi se nemože u grѣh upisati.“ „Ja ću poslati gospodina arhimandrita Arsenija: protiv toga nemože niko nikakva prigovora učiniti!“ „Bože sahrani“, primѣti o. Teofan, koji se u istinu obraduje, što će stvar u ruke toga muža doći, koga su svi kao razborita, strastima nepodložna poznavali.„Meni ništa nemože biti povoljnije, nego da visokoprečestnjejši gospodin arhimandrit Arsenije na iztragu dođe.On je strog, ali i pravedan: što on rekne, ja ću primiti, pa ma mi se i glave ticalo.Samo jošt molim, da bi me zaklonili od zlostavljanja bratije, dok komisija nedođe.Jer oni mogu mene dotle i utamaniti, a to nebi bilo pravo.Ja molim, da bi mi dali pismo na administratora manastirskog, da me nediraju, dok nedođe komisija.“ Vladika se bio među tim malo, razhladio, i zato mu odgovori povoljno.„Neka vam bude; naredite oče arhimandrite, da namѣstnik dobije pismo, da ga nediraju, dok vi neiziđete.“ O. Teofan metaniše, poljubi vladiku u ruku i ode sa arhimandritom u dvorsku kancelariju da primi pismo. Za kratko vrѣme bude sve naređeno, i siromah namѣstnik krene se sutra dan u manastir. Mi se nećemo više sa episkopom Hranislavom sastati, i zato ćemo jošt koju o njemu da navedemo. Episkop Hranislav imao je izvѣstno mnogo dara i nauke; ali slѣdi historične niti je u našoj književnosti, niti u nagloj crkvi ostavio. Od godine 1726. vodio se boj između naroda i klira o uplivu onoga u crkvenu upravu. Povѣstnički momenat u ovom čini inštrukcija za budimske (XIV. punktova) poslanike na sabor od te godine. Sabor beogradski od 1730 znamenit je radi pobѣde, koju je narod na njemu zadobio, pošto su tu punktovi budimske inštrukcije bili primljeni. U tim se punktovima iskalo: 1., da narod bira episkope; 2., da narod bira upravu narodnih dobara; 3., da se bez sabora ništa ne svršuje ni u narodnim ni u crkvenim stvarma. No pobѣda ova od god. 1730. bila je iluzorna.Hijerarhija je protiv nje radila. Vlada joj je bila na ruci. Odtuda je slѣdovao žestok sukob između hijerarhije i naroda, koji je 1778. godine na vrhunac dospѣo, i u pismu Srbalja budimske eparhije, pisanom mitropolitu srbskom, svoj izraz dobio. No prevaga hijerarhije sve je postajala većom, i budimskim zastupnicima daje se ulazak u sabor od god. 1790. samo wenn sie recht artig sein warden, sonst warden sie hinausgeschmissen.Ovo nisu prave rѣči dotičnog Erlass-a, ali pravi smisao. Godine 1790. dođe Stratimirović na prѣsto patrijarha Arsenija III.On učini primirije s narodom.Upravo nastupivši veliki događaji u Evropi bace naše malo gibanje u zapećak. Mitropolit Stratimirović imao je dosta od državnika u sebi. On je držao red u sveštenstvu i kaluđerstvu, da se neda povoda tužbama, i da se neuzbudi nova navala. Što je činio protiv zaključaka saborskih, činio je tajno. Ali je ujedno morao držati pod uzdom i svaki naprѣdak i svaki namѣri mu protivni razvitak duhovni. Njegova politika bila je čisto konzervativna. Ovim je duhom disao i episkop Hranislav, i mi smo taj duh opazili već i u razgovoru sa o. Teofanom. Mitropolit Stanković bio je već liberalniji: ali je malo mitropolisao.Pa ipak se pod njim pojavi gibanje novoga života u sveštenstvu i kaluđerstvu.Oni udare na prѣčage duhovnog razvitka; ovi na prѣčage discipline. Tu se morala ili stara politika po što po to održati... na ovo se činio pozvanim episkop Hranislav; ili se morao sasvim nov pravac uzeti... ovaj je nalazio prezumtivnog predstavnika u episkopu Rajačiću. No niti je onaj mogao stari red održati, neimajući eneržije dovoljno i snage; niti je ovaj bio usposobljen, da novu eru svojom inicijativom i svojom snagom stvori, neimajući dovoljne nauke ni stvarajućeg duha. Prѣko episkopa Hranislava pređe povѣstnica mukom.On umre kao episkop bački, bez slѣdi: ni same mu pѣsme nisu ga štampom preživile. Episkop Rajačić bude na skoro većinom sabora pozvan, da primi upravu crkvenu u svoje ruke.S njime ćemo se sastati, i onda ćemo možda koju i o njemu progovoriti. Od episkopa Hranislava ostala je u tradiciji našoj živa njegova kalafa.Kalafa je ona kutija od pleha, u kojoj se nose kaluđerske kamilavke, a i episkopske krune. Episkop Hranislav nosio je svoju kalafu uvѣk uza se.Činilo se da stoji na njoj napisano: omnia mea mecum porto (sve svoje nosim uza se).Govorilo se, da mu je ta kalafa bila ono, što je sadašnjim bankijerima verthajmova kasa. Sadržaj te kalafe ostao je tajna za uvѣk. Za života nije nikom dopustio, da u nju zaviri; kad je umro, nije bilo u njoj ništa viditi. Ko je bio kod njega kad je umirao? neznamo; kako je sadržaja kalafe nestalo? i to neznamo; možda će budućnost doneti „tajne Hranislavljeve kalafe“. O. Teofan nije bio „sazidan“ od primanja kod Njegove Ekselencije.Više je očekivao od svoga govora.Smislio bijaše sve lѣpo i krasno: kako će ekselenciju zadobiti, pokazujući mu se najvećim privrženikom i poštovateljem njegovih velikih zasluga; kako će stvar predstaviti u svѣtlosti, da sva ova padne na njega a protivnici da dođu u mrak i tamu; kako će zauzeti starѣšinu svojim idejama, koje je o zadaći kaluđera i manastira imao: no sve to pade u vodu. Ekselencija se bijaše razljutio uobšte na postupanje kaluđera, pa tako pade i on s njima u jedan košar. „Kažem ja, da neće dobro biti“, govorio je samom sebi kad je iz dvora episkopskog izišo.„Kako me jutros episkopu nepustiše, već sam znao koliko je kucnulo.Kad čovѣk što počne, pa mu hoće da pođe za rukom, a ono se samo od sebe razvija; a kad se što počne, pa prekine, uvѣk će rogobatno da izpadne.To je siguran znak, da neide samo sobom: a što se silom nadvezuje i krpari, to neizpadne nikada čisto i cѣlo.No što mu drago: barem sam se osigurao od nasrtaja bratije u manastiru do izlazka komisije; a kad jedared gospodin arhimandrit Arsenije dođe u manastir, onda ako me kazne biću zacѣlo i kriv.“ Sutra dan sѣdne na kola i ode u manastir. Administrator manastirski već je imao glas, da je o. Teofan bio kod administratora mitropolije, pa je promislio za svaki slučaj, kako da se vlada.Naročito je dobio iz dvora u Karlovci poruku, da će na svaki način doći u komesiji i protođakon, sa ovim je već bio i znao je, da mu je prijatelj. O. Teofan, kad se od puta malo očisti i uredi, ode k nastojatelju, i preda mu pismo od administratora mitropolije, u kom mu se javlja, da će do koji dan doći u manastir dvorska komesija, a dotle da sѣde svi na miru, i namѣstnika nikako da nediraju. Nastojatelj je namršten čitao buruntiju.Kad je pročita, pocѣpa je na sitno komađe i trѣsne je o zemlju. „Ja sam gospodar u manastiru, i niko drugi“, poviče na to iz petnih žila, i pogledi na namѣstnika zakrvavljenim očima.Dok nedođe sud od čestnjejše konzistorije, dotlѣ će stojati, što sam ja naredio.Vi ćete oče Teofane, odmah u vašu ćeliju, pa ćete biti u arištu, kao što ste i bili; ali vam savѣtujem, da nepokušavate više bѣgati, jer ćete zlo proći.Straža će dobiti strogu zapovѣst, da vas odma iz puške ubije, kako se maknete, da bѣžite.Naučiću ja vas držati svete obѣte, koje ste položili.Kad ja zapovѣdim, vi morate slušati, slѣpo slušati, pa bilo vam pravo ili nebilo.Sad odlazite... pa tubite, što vam rekoh!“ O. Teofan nije se nadao ovakovom dočeku.Među tim i on je imao dosta vremena razmisliti, kako mu se valja držati.Zato i sad odmah odgovori: „ja sam šiljao više puta đaka k vama, da me pustite preda se, da vas kao mlađi za oproštenje molim, jer sam pronašo, da je to moja dužnost.Vi me nehtѣdoste primiti.Ja tomu nisam kriv.Sad stojim pred vama, i hoću ovu priliku da upotrѣbim, da vam to kažem, što sam vam onda kazati htѣo.Ja nisam poslušao vašu prѣsudu: kao kaluđer pogrѣšio sam.Moje je bilo poslušati, pa onda pravdu tražiti.Ja sam nehotice nož na vas digo; nisam, bog mi je svѣdok, ni na kraj pameti imao, da ga protiv vas i bratije upotrѣbim, ali sam vam njim zagrozio.Tu sam pogrѣšio.Kad dođe prilika, da trѣba trpiti ili napadati, kaluđer valja ono da izbere.Priznajem dakle da sam pogrѣšio i kao kaluđer i kao mlađi i u jednom i u drugom slučaju.Zato vas molim da mi oprostite.Ovim sam svoju savѣst olakšao: a vi činite, kako najbolje znate.Ja ću ići u moju ćeliju, i smatraću se arištancem; bѣgati neću, tog se nebojte.Da sam mislio bѣgati nebih vam ovamo ni dolazio.Stražu možete staviti.Moja rѣč vezaće me više za moje arište, nego puška vašeg stražara.Straža može i zaspati, a može se dati i podkupiti: a moja rѣč ostaje navѣk budna, niti se daje ukloniti, dok me vi od nje neodrѣšite.“ To rekne, metaniše, i pristupi ruci nastojatelju, ali mu je ovaj nedade cѣlivati.O. Teofan učini na to svoje metanije, kao da je rukocѣlovanije izvršio — ni ode u svoju ćeliju. Nastojatelj nije razumѣo duhovno razpoloženje svoga protivnika.On pomisli, da je to slѣdstvo, što su ga u N. Sadu zlo primili, i dobije jošt više kuraži.Stavi jednog šumara na vrata od Teofanove ćelije, ali ga više ničim nije uznemirivao. Priobšti i drugoj bratiji, što mu je o. Teofan govorio, i ovi su u punoj sigurnosti očekivali konzistorijalne izaslanike. Neprođe nѣkoliko dana, a ovi dođu.Dođe arhimandrit Arsenije, kao što je otac Teofan želio, ali dođe i protođakon Nikanor, kao što je druga strana očekivala. Komesija je došla u veče.Gospoda članovi večerali su i otišli spavati: o samoj stvari nije se reklo ni rѣči.Samo je arhimandrit naredio da se sutra u jutru sva bratija u manastiru nađu, i da niko na stranu neodlazi. Sutra u jutru dođe administrator manastira k protođakonu, da ga zove na zajutrak. Tom prilikom metne na stol nѣšto u hartiju zamotano, i rekne ponizno: „Ovo su dijurne vaše, visokoprečestnjejši gospodine!“ „Kakve dijurne?“ razrogači se na njega protođakon. Gospodin protođakon bio je mlad čovѣk, od viših ljudi, stepenitog rasta.Očima je strѣljao; a stroj vilica pokazivao je osobitu snagu te partije lica.Glas je imao jak: i obično je viko, kad je govorio.Držanje tѣla imalo je značaj izazivanja. Pojava na svaki način neobična, snažna, imponujuća; k tom moramo dodati, da je u tom tѣlu stanovao duh jako darovit, volja bezobzirna.I onda može svaki shvatiti, da je taj čovѣk, ako je i mlad bio, mogao krhati i lomiti. Glas, kojim je on izgovorio one rѣči: „Kakve dijurne?“ pogled, kojim je administratora usrѣćio, i držanje, koje mu je tѣlo pri tom zauzelo, porazilo je siromaka dijurnodavca. „Zar ti misliš da sam ja prosjak, pa ne mogu dočekati?“ zagrmi protođakon na novo, i administratoru osѣku se noge. „Sahrani bože!“ počne on mucati. Protođakon mu nedade izgovoriti, nego se na novo osѣče: „Ili valjda misliš, da me podkupiš tim tričavim dijurnama!“ To rekne, pa lupi rukom po hartiji, te ova odleti na pod, i stani se pod posteljom. „Odlazi od mene!“ drekne za tim na nastojatelja; „ja neću ni da ko može pomisliti, da je koja stranka mene privatno informirala.Odlazi: biće mѣsta, gdѣ ćemo se sastati.“ Nastojatelj se stane obzirati za vratima, pa onda obzirući se sad na vrata sad na protođakona, jedva se dočepa brave, te izmakne na hodnik. „Jao!“ rekne nastojatelj hodeći u svoju ćeliju, sam sebi.„Šta je to?Odkud se nadasmo, da će nas sunce grѣjati, odtuda nas led bije?“ Druga bratija pokunje se, kao da ih je ko ladnom vodom prelio, kad čuju, kako im je prošo nastojatelj kod gospodina protođakona. U devet sati pozovu nastojatelja k arhimandritu. Ovaj je sѣdio na kanapetu, pred kojim se stol nalazio; a sa strane kod stola sѣdio je protođakon, pred njim hartija, pero i mastijonica. Iztraga se dakle započne. Kad uđe nastojatelj u sobu i vidi ove pripreme, prođe ga jeza, i srdce mu stane čudnovato kucati. Arhimandrit Arsenije počne mirnim duhom i tihim glasom govoriti: „Oče administratore!Došle su protiv vas nѣke tužbe čestnjejšoj konzistoriji, koje, ako se opravdaju, neće služiti ni vama ni obitelji na čest, i moćiće imati velike poslѣdice.Čestnjejša konzistorija izaslala je mene i gospodina protođakona Nikanora, da stvar izpitamo i uspѣh našeg izslѣdovanija, čestnjejšoj konzistoriji podnesemo.Evo našeg izaslanija, koje molim da se u zapisnik uvede.“ Ovim preda protođakonu izpravu, o kojoj bijaše govor. „A vi ćete sad na sva moja pitanja odgovoriti, ali po duši, istinu, kako se to svešteniku pristoi.“ „Hoću visokoprečestnjejši gospodine!“ odgovori nastojatelj usitniv glasom. „Dakle,“ nastavi arhimandrit, „čujte, da vam kažem šta na vas donose.Vi ste ovih mesojeđa u čestnoj ovoj obitelji držali nѣkakav bal sa mirjani, i tu ste se svi poizopijali, i sablazn veliku učinili. — Vi ste manastirsku kuvaricu htѣli da date šibati, pa ste je u pol dana kroz vaše kaluđere i sluge po prnjavoru i selu goniti i tražiti dali. — Vi ste otca namѣstnika ove kuće osudili na arište, pa kad on nije htѣo u arište ići, vi ste ga u njegovoj ćeliji zakovali, i stražu mu pred vrata stavili. — Šta velite vi na sve ovo?“ „Istina je, visokoprečestnjejši gospodine arhimandrite,“ počne nastojatelj braneći se, „da sam ja ovih mesojeđa jedno dva tri mirjanina na večeri imao, ali su to ljudi pošteni, koji su često manastiru dobru uslugu učinili; istina je, da sam ih tom prilikom čašom vina ugostio, ali to su ljudi imućni, koji svetom ovom hramu velike koristi daju. Ali, da smo se mi opili, da smo sablazni činili: to nije istina visokoprečestnjejši gospodine+; to nemojte ni pomisliti.Kako bih ja, koji želim da danas sutra stepenom igumanstva budem odlikovan, tako što učinio?Ni za živu glavu.To je kleveta, pusta kleveta. Prizovite ove ljude, koji su tu bili — evo im imena“ — tu preda nastojatelj nѣki spisak imena komesiji — „izpitajte manastirske đake i sluge — evo im imena ovdѣ — pa ćete se uvѣriti, da smo mi samo tiho i to ne u trapezariji nego u jednoj sobici na strani malo večerali i čašu dvѣ vina popili, pa su se onda oko devet sati svi ljudi svojim kućama razišli.Ovoliko mogu na svešteničku savѣst kao istinu priznati... a drugo je sve kleveta.“ „Što se pak tiče kuvarice, istina je, da sam je dao tražiti po prnjavoru, ali ne da je dadem šibati, nego da je predam sudu, jer su mi bili javili, da je nѣke srebrne kašike i noževe manastirske sobom bila ponela.Ja nesmѣm dopustiti, da se manastirsko dobro raznosi; pa sam zato tražio, da ga tim putem sačuvam.Istina, da su se poslѣ ti noževi i kašike našle, ali su se dѣca uplašila, da ih nestane, pa su mi brže bolje rekli da ih nema.Ali, da su je natrag doveli, nebi joj ništa bilo, pošto bi se pokazalo, da su stvari tu.“ „A šta imate kazati na tužbu o. Teofana?“ zapita na ovo arhimandrit. „Za otca Teofana istina je sve, što ste kazali.Ali to je on zaslužio.On se protivio prѣsudi, što mu je zbor bratije doneo, a poslѣ je nožem na mene udario, i da nisam uteko, ko zna šta bi bilo.To će sva bratija posvѣdočiti.I zato sam metnuo stražu pred njegova vrata, da noću na mene neudari, i da me nezakolje!“ „Jeste l’ sve pribeležili, gospodine protođakone?“ zapita na ovo arhimandrit. Protođakon odgovori: „Jesam.“ „ E sad bi dolazio red na svѣdoke.Mi ćemo dakle pozvati sve ljude, koje ste vi ovdѣ pobeležili.Samo jeste l’ vi sigurni, da će oni sve potvrditi, što ste vi rekli....“ Nastojatelj nedočeka da arhimandrit dovrši, nego živo poviče: „O toga se neboim; oni će sve potvrditi, ja sam već sa svima naredio.“ „Bukvane!“ začuje se sa strane protođakona kroz zube i potmulo, ali razgovetno. Nastojatelj nebijaše razumѣo, nego misleći, da ga protođakon što pita, okrene se njemu i rekne: „Zapovѣdajte prečestnjejši gospodine?“ „Nezapovѣdam ništa“, odgovori protođakon, „nego sam mislio od kuda dolazi rѣč „bukvan“, pa mi pade na pamet, da se derivira od „bukve“ a bukva ima u zvatelnom „bukvo!“ Imate l’ vi u manastiru koju bukvu?“ „O imamo ih dosta“, odgovori nastojatelj; „ovdѣ su skoro sve same bukve, malo hrastovine i imamo!“ Protođakon se neuzmogne uzdržati, da mu na to neodgovori sa čujnim „be!“ Nastojatelj se zabezekne, šta je to, kad ovaj zvuk čuje, koji nesadržavaše ni na koji način što za njega pohvalno; a arhimandrit okrene lice na stranu i nasmѣši se malo. Zatim produži arhimandrit svoj govor. „ja sam vas pitao, da li ste sigurni, da će imenovani svѣdoci potvrditi to što kažete, zato, da inače ljude netrudimo, jest, jer je sad vrѣme radnje.“ „Potvrdiće, sve će potvrditi“, primѣti nastojatelj i po drugi put, neznajući smisao predišavšeg intermeca, pak da pokaže da je to sveto pismo, što govori, doda: „I doćiće ovi, te jošt kako rado; oni su danas svi kod kuće, i čekaju samo, da se pozovu.Doćiće, kako nebi došli.Ja sam na to mislio, pa sam o ljudma sve utvrdio.“ Protođakon opet nѣšto progovori kroz zube; ali to nečuje niti arhimandrit niti nastojatelj.Nego je moralo biti što izdašno, jer se pri tom jako namršti. Arhimandrit u svojoj blagosti progovori: „E vidite oče administratore.Iz vaših rѣči mogo bih ja posumnjati, da ste vi ljude naučili šta da govore, jest.A kad bi ljudi ovamo došli, morali bi se zapitati, da ih nije ko naučio, šta će da govore, jest, i morali bi se opomenuti, da će se možda na svoje rѣči morati zaklѣti, jest.Pa bi mogla velika nespretnost izići.Nego ćemo odložiti preslušavanje ljudi na sutra, a dotlѣ ćemo viditi, hoće li biti potrѣbno, da se preslušavaju. — Sad mi pošljite otca Mitrofana i Amfilohija, a vi se nađite tu pred vrati.“ Nastojatelj ode. Arhimandrit pogleda na protođakona, pa se nasmѣši i progovori mu: „A od kad se vi bavite sa naukom o šumskim drvima?“ Protođakon malo jedovit, odgovori: „Kad čovѣk vidi bukvana, odmah mu mora i nehotice pasti na pamet „bukva“.Ali sam već prѣko botanike prešo, i u zoologiju ušo, jer ono, što mi se činilo da je bukva, nije drvo, nego životinja, koje je ime u titulaturi ljudskoj jus civitatis dobilo?“ Na ove rѣči uđu Mitrofan i Amfilohije• Držaše se prodrzljivo, ali u licu bijahu blѣdi kao krpa. Arhimandrit ih opomene, da mu kažu istinu, što ih bude pitao. „Hoćemo!“ odgovore obojica u jedan mah drzko. „Vi znate, čim vas kuvarica manastirska bѣdi? „Znamo“, rekne Amfilohije.„Odkud bi znali?“ primѣti Mitrofan u isto vrѣme. Na to upru oči jedan u drugoga, pitajući se, šta uradiše i jedan drugoga koreći. „Vi znate, oče Amfilohije, a vi neznate, oče Mitrofane“, progovori arhimandrit sasvim mirno. Protođakon se okrene malo na stranu, i promumla: „Ovdѣ su sve same bukve, nema ni jednog hrasta!“ Arhimandrit produži: „Ko nezna, onom moramo kazati.Dakle čujte oče Mitrofane“.Na to uzme tužbu i pročita im je. „Šta velite na to?“ „Nije istina!“ vikne Mitrofan. „Sve sama laž!“ pridoda Amfilohije; već se vidilo, da su se malo izvѣštili.Sad nisu u jedared govorili, nego je jedan čekao, da čuje, šta će drugi najprѣ reći. „Gdѣ su joj svѣdoci?“ primѣti Amfilohije, malo obѣstno. „Nemože ona to dokazati!“ pridoda Mitrofan sigurno. „Ona veli da će se zakleti, da je bilo tako“, rekne arhimandrit. „I mi ćemo se zakleti, da nije bilo tako!“ rekne Mitrofan. „I to sto puta ćemo se zakleti,“ doda Amfilohije. „To neide.Vi se nemožete pripustiti na zakletvu“ poučavao ih je arhimandrit. „A kako se može njoj dopustiti da se zakune“ stane mudrovati Mitrofan.„Ta mi smo sveštenici, a ona je tek samo jedna kuvarica, valjda je naša prѣča nego njena.“ „Vidim ja već, kud se ovde ide!“ doda Amfilohije.„Njoj se drži strana.Mi smo samo prosti kaluđeri, a prost kaluđer nije niko i ništa!“ „Dobro, dobro!“ primѣti na ovo arhimandrit mirno kao i prѣ toga.„Sve će to doći u zapisnik, pa će čestnjejša konzistorija doneti rѣšenije.A hoćete l’ se zakleti na ono, što ste na o. Teofana kazali? „Ja hoću“, odgovori brzo Amfilohije. „A šta smo kazali?“ zapita Mitrofan, koji bijaše zaboravio, šta su protiv Teofana bili u tužbi naveli. „To ste sami pisali, te valjda netrѣba da vam najprѣ kažem!“ rekne na ovo arhimandrit, namrgodivši se malo.„A ako hoćete, da postupam s vama sa svim po zakonu, a ono vi, oče Mitrofane ostanite ovdѣ, a vi oče Amfilohije idite napolje, pa ću vas zvati, kad budem gotov sa vašim drugom.“ Ona dvoica stanu se zgledati.„Šta smo ono pisali“, zapita Mitrofan tiho svoga druga. „Naje slobodno dogovarati se“ primѣti arhimandrit i presѣče im potajni razgovor.„Činite kao što sam reko; i dok ste zajedno, opominjem vas, da istinu govorite, jer ćete se na rѣči zakleti, a teško onom, ko se krivo zakune, jest.Izlazite oče Amfilohije!“ Znoj probije i Mitrofana i Amfilohija, kad čuše o krivoj zakletvi. Mitrofan pomisli, bolje je da negovorim ništa, nego da se u laži uhvatim.Zato rekne brže bolje, dok mu je tu drug, da i on to čuje: „Ja neznam ništa od svega toga; pa neću ni da svѣdočim.“ „Neznam ni ja ništa“, pohita otac Amfilohije, „neću ni ja da svѣdočim.“ Arhimandrit ih pogledi prekorljivo, i rekne im: „idite oboica na polje.“ Ovi se stanu klanjati do zemlje, pa gledeći iz potaje, to na sebe uzajamno, to na arhimandrita i na protođakona, izvuku se na hodnik. „Hoću l’ i to u zapisnik uvesti?“ zapita protođakon arhimandrita, smѣjući se grohotom. „Šta to?“ zapita ga arhimandrit. „Da je nastojatelj za svѣdoke doveo pred komisiju dve „kukavice.“ Arhimandrit malo razvuče ustne, i progovori: „To možemo ustmeno kazati, a griota bi bilo truda to napisati. Arhimandrit zazvoni i uđe nastojatelj.„Zovnite otca namѣstnika, pa dođite i vi s njim.“ Ovdѣ će naši čitatelji zapitati: „Da zbilja!A šta je sa o. Teofanom?Je li on jošt u arištu i pod stražom?“ Kad se administrator manastira uvѣrio, da je o. Teofan sasvim miran i skroman, i da doista onako misli kako je govorio, onda ga oprosti straže, i samo naloži, da izvan ograde manastirske nikuda neizlazi. O. Teofan zahvali se administratoru na ovoj olakšici, i držao se naredbe tvrdo. On je čuo, da je kao juče dvorska komesija došla, i nadao se, da će ga taj dan preslušati. Ali je držao, da će na njega tek poslѣ podne red doći, dok se najprѣ administrator, bratija, i njihovi svѣdoci preslušaju, a razumѣo je bio, da se nastojatelj za dobre svѣdoke već postarao. Trgne se dakle malo, kad jošt daleko prѣ podne stupi u ćeliju mu sam nastojatelj, pa ga pozove, da dođe pred komesiju. Odmah pomisli u sebi: ovi me tako brzo pozivlju i sam administrator dolazi po mene... mora da im nestoje akcije najbolje. Ali se odmah pribere, na sve pripravan ode sa nastojateljem, koji ga pred komesiju izvede. Tu su stojala obojica. Arhimandrit primi ih blago. Protođakon baci jedan od svojih poražujućih pogleda na namѣstnika. Arhimandrit poćuti, pa onda počne govoriti: „Oče administratore!Otac namѣstnik tužio se na vas Nj.Visokopreosvjaščenstvu gospodinu administratoru mitropolije, da ste ga, neumѣstno sudili, i bez razloga osudili, te da ste ga poslѣ samovlastno i nasilno u njegovoj ćeliji zakovali i pod naoružanu stražu stavili; kažite sad, stoji li to, i čim mislite, da možete to opravdati!“ Administrator se nakašlje, i pouzdano odgovori: „Istina je, visokoprečestnjejši gospodine, ali je zaslužio, i ja sam mu po pravu sudio.“ „Šta je dakle uradio?“ Na ovo pitanje stane se nastojatelj za odgovorom obzirati.Što mu je prije bilo sa ovim čisto, to mu sad nehtѣde ni na usta.I zato mucajući stane odgovarati: „On je... on je... on je“, ovdѣ malo zastane i zaćuti. „No, šta je upravo uradio?“ zapita arhimandrit upućujući ga na što upravo ima da odgovori. Nastojatelj nemogaše očevidno da nađe odgovora, barem u toj formi ne.Već se počne i znoiti od revnosti, kojom je odgovor tražio; ali mu očevidno trud nedolazaše do uspѣha.Ostavi se dakle te forme, i počne drugom.„On nije... on nije“,... aja, i tim putem neiđaše.Znoj ga svega oblije, i on stane maramom brisati lice i trti čelo. „Nemojte se sa formom sloga mučiti“, primѣti mu arhimandrit mirno i prijateljski.„Kažite prosto, šta je učinio... ili ako kakvu zapovѣst nije izpunio, kažite, šta nije učinio.“ No to je bio vrat, što o. Teofan niti bijaše što učinio, što nebijaše prosto učiniti, niti što neučinio, što mu valjadijaše činiti. I doista bio je nastojatelj u pravoj neprilici. Najposlѣ nagne jednim putem, misleći, kud puklo da puklo. „On je ostavio otvorena vrata od svoje ćelije, te je ona nevaljalica pobѣgla iz manastira, i morali smo je poslѣ sa onoliko huke buke po prnjavoru i selu tražiti!“ Ova huka i buka i bila je pravi uzrok, za što je nastojatelj poslѣ o. Teofana okrivio. Arhimandrit zapita na ovo: „A jeste l’ vi njemu kazali, da je iz svoje ćelije nepusti?“ Ko se sѣća, kako je bilo, taj će uviditi, da je ovo pitanje nastojatelja moralo nѣmim učiniti.On je ćutao, kao da ga vodom zališe. Arhimandrit je čekao poduže na odgovor, pa kad je nastojatelj sve jednako ćutao, pozove o. Teofana, da on odgovori. O. Teofan odgovori smѣrnim glasom: „Nije.Šta više, meni je g. administrator bio zapovѣdio, da je iz moje ćelije pustim, da je nemora silom napolje izvlačiti.Meni se učinilo nedostojnim, da je ja silom iz ćelije izvučem, pa zato sam ostavio vrata otvorena, kad smo na ručak otišli. Nastojatelj je ćutao. U taj čas mu bijaše puklo među očima, i on uvidi, da je sud njegov bio samovolja, presuda samovlastnost, a zatvor pravo nasilje, i on na sva pitanja nedavaše druga odgovora, nego: „Ja sad uprav ni sam neznam, šta smo onda mislili, i zašto smo tako radili: ali onda nam se činilo da je sasvim u redu.“ „Pribeležite, gospodine protođakone, te rѣči otca administratora,“ rekne naposlѣdku arhimandrit, i okrene se namѣstniku. „O. namѣstniče!Vas tuži otac administrator manastira, da ste iztrgli nož, i da ste udarili bѣsno na njega, te bi možda bilo svašta, da se nije bѣgstvom uklonio.Kažite je li tako?“ O. Teofan odgovori mirno i smireno: „Nije tako, visokoprečestnjejši gospodine!Onako je kako sam u tužbi kazao.Ja priznajem, da nisam imao puta protiviti se izvađanju presude bratskog zbora: presuda je bila donesena od samih tužitelja, dakle neumѣstna, to je istina; nije imala temelja, dakle je bila nepravedna, i to je istina; ali ja sam bio kaluđer, mlađi... ja sam morao dopustiti da bude, što stariji nalaže, pa posle sam mogo svojim putem satisfakciju tražiti, ako mi je bila volja.Tu sam sagrѣšio protiv starѣšinstva.Ja sam se toga radi pokajao, i molio sam otca administratora, da mi oprosti.I nož sam potrgo, i možda sam u onoj furiji i reko koju nepametnu: ali niti sam imao na kraj pameti, koga nožem udariti, nit sam na koga zamahnuo.No već i samo potrzanje noža nije u redu, a osobito, kad mlađi stoji pred starijim.Priznajem da sam i tim pogrѣšio, i pretrpiću svaku kazan strpѣljivo.Trѣbalo bi da kaluđer nikad neizgubi iz očiju, da je pre svega i nad svime kaluđer... ja to s bogom i činim, i trudim se da tom položaju odgovorim... ali jošt krv u meni vrije, još mi razum nije sa svim ojačao... pa eto pogrѣših.No gledaću, da nikad više nesmetnem s uma, da je za kaluđera najsjajnija odora čistota života, da mu je najveće bogatstvo sirotinja, — da se najvećma uzvišuje kad najbolje sluša.Evo i pred vama molim starѣšinu da mi oprosti: a čestnjejša konzistorija što nađe za pravo odrediti, ja ću je sinovno poslušati.“ Držanje o. Teofana, i izraz lica mu pri ovom odgovoru pokazivali su, da mu dolazi iz dubljine srca i duše, i da mu je to pravo čisto uvѣrenje. Arhimandrit ga je slušao s punim zadovoljstvom. Protođakon je kod najidealističnijih mѣsta najpre ustne na laki osmѣh razvuko, pa onda ovima, na jednoj strani onaj poznati kut napravio. Nastojatelj očevidno nije ni shvatio pravi sadržaj rѣči svoga protivnika. Zato kad ga arhimandrit zapita, šta ima primѣtiti na pravdanje o. Teofana, sleže rameni, i nemirnim glasom promuca: „Kazaće svѣdoci, otac Mitrofan i otac Amfilohije, kako je bilo.Njima se može najviše vѣrovati.“ O.Mitrofan i o. Amfilohije neće o tom ništa da znadu, ni da svѣdoče,“ primѣti na ovo arhimandrit nastojatelju. „Neće!“ rekne ovaj, trgnuvši se.„Kako to?Ta oni su meni tvrdo kazali, da hoće!“ „Mi smo njih čas pre pozvali, da kažu, je li istina, što ste vi na oca Teofana doneli, a oni odrekoše svѣdočbu načinom koi punu sumnju rađa da nije onako bilo.Oče aministratore... dobro se promislite, šta ćete da radite.Ako vi ostajete pri vašem navodu u tužbi, mi ćemo morati stvar kriminalnom sudu predati... vi ćete se morati zakleti... pak ako svѣdoci potvrde vam rѣči, onda će otac Teofan stradati, ako svѣdoci vas ostave, onda ćete vi doći u nepriliku radi krive zakletve.Sad je čas da kažete, pri čemu ostajete.Izvolite se izvѣstno izraziti.“ Na nastojatelju vidilo se da ga nѣšto guši.Onaj fatalni znoj udari mu opet na obraz, vidilo se jasno, u čemu je stvar. Pogledao je i na protođakona; ovaj je namršteno gledao artiju pred sobom. Arhimandrit je očekivao mirno odgovor; na licu njegovom nije bilo primѣtiti ni sѣnke želje kakove, da joj odgovor čuje povoljan.Kao lik od mermera sѣdio je, ostavljajući iztraženiku da sam sudbu svoju rѣši. O. Teofan čuo je, što ga očekiva ako odgovor nastojateljev izpadne protivan njemu.Ali je on bio spremljen za sve poslѣdice i istine i laži, pa je čekao mirno da čuje, šta će onaj da rekne. Nastojatelj najposlѣ premuči muku, i progovori: „E kad je o. Teofan priznao sam, da je pogrѣšio, neću ni ja dalje stvar tѣrati.Neka, bude kako on kazuje.“ O. Teofan okrene se nastojatelju govoreći: „Gospodine administratore, nemojte tako.Ja nisam ono govorio, da vas ili koga drugoga pobudim, da me zažalite.Ja sam ono kazao, što držim da moram po dužnosti onako misliti i govoriti.A vi kažite slobodno, što god protiv mene znate.Ja se nebojim ničega.Ako valja da istina pobѣdu održi, ja sam siguran, da ću izići svѣtao iz te tužbe.A ako može čovѣk i nevin da postrada... neka bude i to.Nevino je stradao i sam učitelj i spasitelj, i mi nismo bolji od njega.Ja sam uvѣren, da je nevino stradanje uzvišenje.Ja sam vas molio da mi oprostite, što sam vam zgrѣšio; ja praštam vama sve, radi čega bih mogao na vas zažaliti.A što se same stvari tiče, tu vas molim, da ništa neprećutite, što možete pred neumitnim sudijom zastupati!I ovo su moje poslѣdnje rѣči.Ja više negovorim ništa.Neka govore tužitelji, svѣdoci i zakon... ja sam kazao sve što sam kazati imao.“ Ove rѣči pobude u protođakonu veću pozornost; on je kao i nehotice glavu k govorniku okrenuo, i ozbiljno ga slušao.A kad ovaj svrši, onda opet kao nehotice padne mu pogled na nastojatelja, ali se brzo od njega odvrati i pomrkne, znamenje, da mu ta pojava nebijaše ugodna. Arhimandrit pogledi na nastojatelja pitajućim pogledom. Ovaj je bio prost čovѣk, ali čistoga razuma, i uzvišenost misli o. Teofana ipak ga potrѣse.On se nađe sa svim poraženim na polju, na koje bijaše stupio.A uzvišene misli imaju to u sebi, da i u drugim srodne misli probuđuju.Pod tim utiskom rekne nastojatelj nѣkim načinom uzvišeno: „E pa kad on meni prašta, praštam i ja njemu... i neka bude tim naša stvar svršena.“ „ E za danas je dosta,“ rekne na ovo arhimandrit, i zaključi izpitnu sѣdnicu. Kaluđeri iziđu napolje, a arhimandrit i protođakon ustanu od stola. Arhimandrit ode malo k prozoru, pogledi kroz njega na polje, pa se onda okrene k protođakonu i progovori mu: „Baš se mislim, da li da pozovemo za sutra administratorove svѣdoke, da ih preslušamo?“ „Našto svѣdoci,“ rekne protođakon osorno.„Zar ćemo tako daleko ići, da nastojatelj manastira mora za svaki korak svѣdoke tražiti.Nastojatelj je gospodar u svojoj kući.Za njega je i onako sav drugi svѣt zatvoren: zar ćemo mu i samu kuću da zatvorimo, u kojoj mora vѣk svoj da provede?I nastojatelj je čovѣk, i mora mu se dopustiti, da bude čovѣk, i dati mѣsto, na kom može biti čovѣk.Ili valjda da samo od njega ištemo da nesmѣ biti čovѣk?To bi bilo protuprirodno, dakle i nemogućno i nedozvoljeno.Da od mene zavisi, ja bih tome o. Teofanu pokazao, što je nastojatelj a što je podčinjeni kaluđer!Nastojatelj je gospodar a kaluđeri su samo njegove ruke.Što on zapovѣdi, to oni moraju izvršiti, pa ćutkac!“ „Dobro, dobro,“ odgovori na ovo arhimandrit.„Nastojatelj je čovѣk kao i drugi ljudi; i manastir je ona kuća, u kojoj mu valja biti mogućno, da bude čovѣk: ali on nesmѣ nikada zaboraviti, da ima stvari, koje su tom manastirskom čovѣku zabranjene, koje činom, što ga je sam po svojoj volji na sebe uzeo, koje tim, što je manastir narodno dobro, a ne njegovo privatno.On dakle mora s jedne strane svaku sablazan izbѣgavati, pa i u samoj svojoj ćeliji, a s druge nesmѣ manastirsko dobro razsipati, jer nije njegovo.“ Protođakon se malo razžesti ovim primѣtbama arhimandritovim, i progovori žešće: „Njegova je ćelija njegova kurija.Ko se tu nalazi; to se netiče nikoga.Je li tu mlado, staro, muško, žensko... šta se to koga tiče; da li on tu piše ili čita, pѣva ili plače, puši ili pije... to se nikoga netiče...Inače bi se zvalo osuditi čovѣka da nikad i nigdѣ nesmѣ biti čovѣk, osuditi ga, da odloži narav čovѣčiju, a to je ne samo iskati, što je nemogućno, nego upravo ubiti ga!...A što se tiče imanja manastirskog, to nije narodno, nego kaluđersko, i upravo nastojateljevo.Zemlje i zgrade to su osnovateljeve; a uživanje spada na kaluđere ili na onoga, koga dotična vlast postavi, da vodi brigu i o imanju i o kaluđerima.To je sasvim pogrѣšna misao, da su ta dobra, dobra narodna; ako kaluđeri to priznadu, onda će kad tad doći majstori, koji će iz toga čudnovate konzekvencije izvoditi.Zato netrѣba nikad drugom kome dopustiti da se u te poslove umѣša.U mesto toga, vičemo mi sami: ovo su narodne kuće... ovo su narodna dobra... kaluđeri su se odrekli svakoga imanja... svakog mirskog uživanja... i šta ti ja znam.A to sve nije ništa drugo, nego pretѣrano smirenije, a ako hoćete i, malo majstorije, da se ko bajagi tim narod pobudi, da što više manastirima prilaže.Ali će to neumѣstno smirenije zaviti kaluđere u prtenu vrѣću... a narod više potroši svojim čašćenjem no manastiri nego što privrѣdi svojim priložnim krajcarama.One prazne formule uzeće narod najposlѣ za istinu, te će obista potražiti, da on manastirska dobra u svoju upravu uzme, pa će onda kaluđeri izgledati i komad hlѣba iz njegove ruke. „Meni se čini“, primѣti na to arhimandrit, „da vi daleko idete.Ima stvari, u kojima drugi čovѣk može biti čovѣkom, ali kaluđer se obѣtom obvezao, da te čovѣčanske slabosti izbѣgava.Kao pošten čovѣk mora dakle ili obѣt svoj držati, ili iz kaluđerstva izstupiti.Pak onda neište ni svѣt, da kaluđer bude anđeo, ali to može iskati, da si non caste, adminus caute — da oči svѣtske nevide.Ako mi tu vašu teoriju uvažimo, onda će nastojatelj moći ne samo imati prijateljice, nego je u svom manastiru, svojoj kuriji držati, mlađim zapovѣditi, da je kao gospođu smatraju, da je igumanicom i t. d. tituliraju, i da njena dѣca po manastiru trče, i njega javno otcem zovu!A to nesmѣ biti, jer je kaluđerskom sustavu protivno.Ima svuda svašta, ali što nije u redu, škodilo je uvѣk onima najviše, koji su protiv reda što činili.A najmanje smѣ to viša vlast ignorovati, ili povlađivati.Ona može mnogo štošta neznati, što drugi svog nezna, ali kako drugi sovѣt što dozna, ona mora to već i ukloniti.Na primѣr: ko će odobriti, da se nastojatelj opija?Nevalja to ni kad čini tajno u svojoj ćeliji prekriven od svakoga oka.Ali ako on to čini pred drugim svѣtom, pa ma to bili i sami njegovi prisni prijatelji, e onda se to nesmѣ trpiti.Onda će takovi nastojatelj i na strani, u društvu, to isto učiniti, pa ćemo ga onda viditi, kako klima na koli, kako gubi šešire, kako pada na ulici i t. d. i t. d. Tu mora strog nadzor biti, inače odosmo u glib, koji dna nema.A što se tiče čašćenja po manastiri, tu su kaluđeri krivi.Ko setu časti!Zacѣlo ne; nego prijatelji nastojateljevi; gospoda solgabirovi, jurasori, assesori, fiškali i šta ti ja znam.Ali ti svi dolaze zvani.A prihodnici, koji dođu da manastir vide, spavaju više puta na koli nego u ćeliji, i jedu iz torbe, što su poneli.Ja nemam ništa protiv toga, da se poznati i prijatelj i onaj, o kojim manastir u odnošaju stoji, primi, i dočeka: bez toga nemože biti, a i nevalja da bude.Ali nemože se odobriti, kad se sazove društvo od 20—40 lica, i muških i ženskih, pa onda udri u veselje, u mnogaja ljeta, u vsja tjaškaja.Tu se onda izlѣgu i drugi razgovori, i druge pѣsme, pa se onda okrene i na valcovanje i na galopadu i šta ti ja znam.E, ako tako pođemo, onda ćemo formalne balove u manastirima doživiti, te će biti tu i bande.E, manastiri niti su za to tu ni na to, i po tom se mora tѣrati u red, ko iz toga iziđe.A što velite za mѣšanje drugih osoba u manastirske stvari, toga je bilo od uvѣk: uvѣk je vlast u fundacije zavirivala, i o njima razpitivala i naredbe donosila.A u te vlasti spada i naš nar. sabor.Vi velite, da će narod najposlѣ manastirska dobra kao svoja poiskati, i upravu u svoje ruke uzeti... to neće biti, jer je već bilo. Na to pristupi k svom kovčegu, koji bijaše sa sobom doneo, i izvadi iz njega nѣke hartije.S njima pristupi protođakonu, nađe jedno mesto i pokaže mu ga. „Vidite šta se na saboru od god. 1790 zaključuje i caru podnosi: „„Narod se za izdržavanje kaluđera pobrinuo, da bi se u miru i tišini sa izobraženjem svoga duha bavili, i primѣr nravstvenosti bili.Korist crkve i dužnost naroda iziskuju, da se monasi, koji su od svoga opredѣljenja sasvim odstupili, i samo se sa ekonomijom i drugim njihovom činu nepriličnim dѣlom bave, k njihovoj pravoj cѣli opet povrate, da se njima prinadležeća dobra javnom narodnom upravljanju vruče, i njihov užitak podpuno obezbѣdi, a suvišak da se u obšti fond radi zavedenija školskog izobraženja, koje je za manastirski život sasvim nuždno, uzme.““ „Uslѣd ovoga nazora iskao je sabor da vladike i manastiri sami odrede onu svotu, kojom će godišnje na učevna zavedenija, seminariju, i apelatorijalnu konzistoriju priticati, i svi su se za sebe i svoje prejemnike pred cѣlom narodnom skupštinom toržestveno obvezali određene od njih svote sve dotlѣ prinositi, dok im prihod bar onakav ostane, kakav je onda bio.“ Protođakon uzme hartije i stane ih sam pregledati. Arhimandrit uzme drugi list i progovori: „Ovo su ti godišnji prihodi, koji su onda zavѣštani: „A evo vam manastiri na koliko su se obvezali godišnje davati: „A, šta velite na ovo?Nego da vam kažem jošt i to, da je ovu obvezu i car potvrdio s tim, da aradski episkop neplaća godišnje 500 F. nego samo 200 F. i da plaćanja ova počinju odmah.Ovo je stvar od velikog zamašaja, je li?“ „Pa sad pustite, da se po manastiri razkošni život vodi, da se svѣt od kaluđera odbija, da harčenje manastirskog dobra u oči pada...Neće biti čudo da se pojave glasovi, da se kaluđeri valja k prvoj svojoj cѣli da povrate, i njina dobra javnom narodnom upravljanju predadu. „Meni bi vrlo milo bilo, da se svѣdocima pokaže, da ona pijanka u ovom manastiru nije istina, i zato ću sutra imenovane od nastojatelja svѣdoke preslušati.“ Na to dođe nastojatelj i pozove gospodu u trapezariju na obѣd. „Smѣm li moliti, da mi date ove papire, da ih malo pregledim,“ zapita protođakon arhimandrita. „S drage volje,“ odgovori ovaj, „dok smo ovdѣ neka budu kod vas.Ali poslѣ ću ih opet moliti, jer ih je rѣdko naći.Valjda ih dakle sam ja imadem.“ S tim pođu na ručak. Poslѣ ručka sѣdne protođakon da napiše zapisnik prepoldnevne sѣdnice, a arhimandrit zovne k sebi manastirskog đaka Josifa, i zapovѣdi mu, da mu nѣke svedoke za sutra u jutru u 9 sati u manastir naredi. Sutra dan u urečeno vrѣme, sѣdne komesija, za posao, i prvi svѣdok bude u sobu pozvan. Na pitanje kako se zove, odgovori svѣdok: „ja se zovem Krsta Mucalo.“ „Ali valjda imaš i drugo kakvo prezime?“ zapita ga arhimandrit.„Kaži nam i to.“ „Upravo naša vamilija zove se Krstonošić, ali nas ljudi zovu Mucalo, pa rѣdko ko i zna za ono drugo ime.“ „E, Krstonošiću, bi l’ ti znao, zašto si ovamo pozvan?“ progovori na to arhimandrit. „Kako nebih znao; nisam ja tako prost, da neznam šta radim.Nama je gospodin (administrator manastirski) kazao, da ćete nas pozvati, pa da ćete nas pitati, kakav je ono bio bal u manastiru ovih mesojeđa? „„Dobro dakle,“ nastavi arhimandrit, „a vi ćete nam o tom balu pripovѣditi, što znate.“ „Hoćemo, visokoprečestnjejši gospodine; zašto nebi.“ „Ali mi najprѣ kažite, da vas nije ko naučio, kako da govorite?“ zapita arhimandrit. „Nije; ko će nas naučiti.Gospodin nam je samo reko, da smo malo bili veseli.Pa tako je i bilo.“ „Pa do koje ste doba bili zajedno“ Kad ste se razišli?“ „E ko će to znati, mi nemamo satova.Ta bilo je, da reknem... nije bilo jednako... jedni su otišli oko ponoći kući, a drugi su bome i prenoćili u manastiru.Znate kako je ko mogo.Koga su noge poslužile, taj je otišo; a koga noge iznevѣriše, taj je odspavao u manastiru.Ljudi smo, svakojake naravi, pa nepodnosimo jednako čašu vina.Jedan popije čašu dvѣ, pa je gotov; a drugi može bome dobro da povuče, pa mu se i nepoznaje.“ „A je l’ bilo i takovih, koji ne mogu mnogo da podnesu?“ „Bilo ih je bome i pod astalom,“ odgovori svѣdok malo smѣšeći se.„A ima i lakomih ljudi, pa kad dobiju mukte da se napiju, a oni neznadu, šta je dosta.A gospodin nije cipija; i kad časti, časti pošteno; on negledi u čašu nikome, niti broji stakla u kojima se vino donosi.A ja! on nije taj čovѣk.A drugo, častimo i mi njega kod naših kuća, pa nebi bilo ni lѣpo da nam nevrati zajam!“ „A dolazili on k vama na vino?“ „Dolazi, da kako.Nije vam to ponosit gospodin; to je dobra duša skroz i skroz.Dođe on k nama i u kuću, i u podrum, pa i u rakidžijnicu... kako se kad desi.Nediže taj nos u zvѣzde; njemu je paor čovѣk kao i drugi gospodar.. on s nama i jede i pije, pa se gdѣkoji put dogodi bome, da se malo i razveseli: ali onda mi njemu nedamo na polje, da ga svѣt vidi, nego ga smѣstimo u krevet, pa se izpava, lѣpo iztrezni, pa onda odlazi svѣtao od nas.Niti on pravi razliku između kuće i kuće. Kako danas kod mene, tako drugi dan kod mog susѣda, a poslѣ opet redom kod drugih, pa ga svi primamo jednako.E pa onda mora i on nas koji put poslužiti.I to je taj bal, što su ga opisali kao da je sam antikrist tu bio.“ „Ali kažu, da je i gospodin administrator bio veseliji nego što bi ga išlo!“ „E, veseliji!Sѣdio kao i mi drugi, jeo, pio kao i mi drugi: samo se u tom od nas razlikovao, što smo mi koji pod astal, a koji na hodniku na nos, a njega su đaci u njegovoj stolici odneli u ćeliju.“ „A zašto su ga odneli?Zašto nije sam otišo? “ „E, gospodin je, pa mu može biti: i ja da imam koga da me nosi, nebih nikad išo sam, kad mi malo vino udari u noge: ali šta ću, niti imam koga da me nosi, ni zgode, na kojoj da me nose, pa onda „hajd na ero braca Pero!“ te štulecni čas na desno čas na lѣvo, a kadkad metaniši te cѣlivaj zemlju!Naje tu bilo sablazni, visokoprečestnjejši gospodine; pili smo, napili smo se: nit nas je ko strani vidio ni čuo.“ „Vi dakle uvažavate gospodina administratora?“ „Ta uvažavamo ga! kako ga nebi uvažavali.Dobar je kao komad hlѣba, a rado pomaže svakom.Idite samo malo u prnjavor, pa ćete viditi, koliko se kuća u ovo vrѣme podignulo, od kad je on nastojatelj.Mi muški znate, ne poslužujemo u manastiru toliko, koliko naše ženskinje.One su pralje, u baštama rade, one kupe šljive: e pa koja se malo bolje pašti, toj pomaže, da opravi i ugladi kuću, drugima opet dade ili lѣpe marame, ili cipele i crvene čarape ili šarene kecelje.“ Protođakon se na ovo namršti i progovori arhimandritu: „Ako ja moram sve napisati, što ovaj govori, ja neću biti nikad gotov s protokolom.“ Na to se okrene svѣdoku, i rekne mu malo poprѣče: „Govori što se tiče stvari, i nerazteži ko Nasta taške.“ „E, gospodine,“ odgovori svedok, „a zašto nebi za čovѣkom dobro reko?U sadašnje vrѣme rѣdko se nađe ko da za drugim dobru rekne. Mušku nam je opet dѣcu učio o. Teofan u manastirskoj školi čitati, pisati i računati i pojati.On je oštar, nezna za šalu; tu ima posla i šibica.Ali ga dѣca ipak volu, jer očevidno naprѣduju.Pa da vidite kako se dѣca svijaju oko ove svete kuće.“ „E dobro Krstonošiću,“ progovori na to arhimandrit.„Sad sѣdi tamo na onu stolicu, al poviči najpre na vrata da uđe Mitar Oparušić.“ „Oparušić?“ zapita Krsta misleći se, ko bi to bio.„Aha, to će biti Bošnja!“ Ode dakle na vrata, poviče Mitra Bošnju, da uđe u sobu, i sѣdne ostragu kod zida na stolicu. Arhimandrit pozove novoga svѣdoka, da kaže šta zna o balu što su ga u manastiru držali. „Eto neka kaže Mucalo,“ progovori svѣdok, i okrene se Krsti. „Krsta je kazao, što je znao; a sad valja da kažeš ti!“ pouči ga arhimandrit. „E pa kad je kazao, sve je tako.. je l’ Krsta?“ rekne na ovo svѣdok i okrene se prvo preslušanom. „No valja, da i ti sve po redu kažeš!..Krsta je kazo, kako je bilo, a sad kaži i ti, pa ćemo pre svršiti.“ „Pa kad je on kazao, kako je bilo, kazaću i ja.Mi smo u manastiru večerali, pa smo pili i veselili se do zore.“ „A kako ste se držali?“ „Bilo nas je svakojakih.Ta valjda vam je Krsta kazao.Je l’ Krsto!“ „Govori samo ti, što se pitaš.“ „E pa bilo nas je svakojakih.Jedni su popadali kod astala; drugi su se odkoturali do štala; a ja sam dopetljao nѣkako do kuće, ali sam bome bio i u snѣgu.“ „To ste vi zdravo, pili!“ „He, pilo se to, visokoprečestnjejši gospodine, onako svojski.Gospodin nije cipija, a vino je dobro... društvo je pak bilo udesno, pa onda se radi.Je l’ tako Krsto?“ zapita prvog svѣdoka k njemu okrenušvi se. „Ostavi Krstu na miru.Mi sad hoćemo da čujemo šta ti znaš.“ „Ali ako on rekne drugčije a ja drugčije, pa se uhvatimo u laži?“ primѣti svѣdok nѣkako nemirno. „A ti govori istinu, pa se nećeš uhvatiti u laži.“ „Ta pravo kažete, tako će biti i najbolje.“ „Kažu, da je i gospodin bio malo veseliji nego što trѣba.Šta ti veliš?“ „E pa kad drugi kažu, što ja da tajim?“ odgovori svѣdok, na kom se vidilo, da mu je odlanulo, kad je odlučio istinu govoriti.„Svi smo mi bili jednaki.... jedan ko drugi... kao prava braća.Samo što je gospodin vѣštiji, pa se dao odneti ranije, dok i njega vinković nesvali sa stolice kao druge goste.“ „Tu je dakle bilo sablazni? “... „Kakve sablazni?..Niko se tu nije sablaznio.Nije to nama bilo ništa novo... to se u nas vrlo često događa, samo danas u manastiru, a drugi put opet u rakidžijnici kod Krste Mucala, ili u podrumu kod Miloša Neradnica, ili o svečari kod mene, i tako kod drugih.“ „Al tu nema gospodina među vama?“ „Kako ga nebi bilo.Ta on upravo sve nas i drži u društvu.Što vam je to dobar gospodin, nema mu para u društvu: što taj zna lѣpo nazdravljati, odzdravljati i pozdravljati... pa kad on zapoi mnoga lѣta ili drugu kakvu stihiru... takvog nastojatelja nema više u Fruškoj Gori.Visokoprečestnjejši gospodine, gledajte da što pre opaše pojas igumanski, baš ga je zaslužio.“ „Dobro, dobro Mitre... sad si dosta kazao, idi zovni Acka Neradnica, pa sѣdi onda tamo kod Krste.“ Dođe i treći svѣdok.Preslušaju se i ostali, što ih bijaše naveo nastojatelj, i svi pripovѣde onako, kao i ona dva prva. Svi su nastojatelja hvalili... ali neznamo je li mu bilo po volji ono, što su o balu kazali.Tužba je tu bila podpuno posvѣdočena. Treći dan u jutru kad bude gotov zapisnik, sazove arhimandrit sve kaluđere i nastojatelja i počne im govoriti: „Čestni otci.Iztraga je svršena, jest, ali na žalost tako, kako nisam želio.Protiv vas oče administratore sve je dokazano.Oče Teofane, vi ste i sami priznali vaše dѣlo, da ste nož dignuli, kad su vas u arište tѣrali.Protiv vas oče Mitrofane i oče Amfilohije nema svѣdoka, jer niko nije tamo bio; ali tužba kuvarice baca na vas veliku sumnju, da ste se vladali na svu mѣru hrđavo.Sve je na žalost, kako se prijavilo, i može se uzeti, da je tako.Po danoj meni vlasti mogo bih ja svima vama sad suditi, kako za pravo nalazim; ali ja neću činiti bez čestnjejše konzistorije ništa, da nereknete da vam nije vaš redovni sudija sudio.Onda se nećete moći potužiti ni na što.Sad će vam gospodin protođakon pročitati zapisnike, da čujete, šta su svѣdoci izkazali, i da vidite, da je onako uvedeno kako je svaki govorio i kako je bilo.Ali vam kažem, da ste ljuto zabrazdili, i da ćete zlo proći, ako na tom putu ostanete.Vi ubijate ugled kaluđerstvu, vi ružite manastire, vi odbijate narod od ovih svetih zadužbina... vi ćete i sami sebe ubiti, ako tako i na dalje ostanete.Što vi sad grѣšite, možda će nevini vaši prejemnici odkijavati: i onda će njihova kletva pasti na vaše grobove i duše.Opominjem vas, da se sv. kanona držite, da svoju dužnost sveto izpunjavate, da svoje obѣte strogo držite, da se čuvate od grѣha i sablazni.“ Na to se okrene otcu Teofanu i rekne mu blaže: „Vi ste se oče Teofane bolje vladali ovom prilikom nego vaša bratija: vi ste priznali, gdѣ ste pogrѣšili, vi ste pokazali, da težite za onim uzorom, za kojim svaki kaluđer valja da teži.Ostanite na tom putu, naprѣdujte na njemu; nećete se pokajati.Budite pravi, budite čestit kaluđer.“ O. Teofan progovori na to: „Smѣm li šta reći, visokoprečestnjejši gospodine!“ „Ja znam, da će bolje biti, ako se mi razstanemo.I da se nikom neučini nepravda, ja mislim da odpustite mene iz ove obitelji.“ Na drugima vidilo se, da su to jedva dočekali. „I to je pohvalno od vas, oče Teofane,“ odgovori mu arhimandrit, „da vi hoćete da odlazite iz manastira, kom ste svojim trudom toliko dobro učinili; vi ćete dobiti pismo jošt danas, pa idite u manastir III..Budite i tamo tako privržen dobru svete obitelji; budite primѣran sveštenik: samo se čuvajte naglosti i strasti, da sam sebe neokaljate.“ Na to budu zapisnici pročitani i podpisani. Kad se ovo sve uredi, preda protođakon one papire, koje bijaše dobio od arhimandrita, ovome natrag i rekne: „Ali ovo nije ušlo u život, nema dakle nikakove krѣposti.“ „Ilirička kancelarija prestala je na skoro za tim.Car Leopold umro je nabrzo poslѣ rezocucija svoih.Sabora nije bilo kroz 50 skoro godina.Mitropolit Stratimirović bio je vѣšt diplomat; i tako je ostalo to u arhivi, a u život nije stupilo.Ali tako je bilo... a što je bilo, to je sѣme, koje možda nije iztrulilo. Konsistorijalna komesija svršila je svoj izpit i krenula se natrag u Karlovce. Arhimandrit Arsenije nije htѣo upotrѣbiti svoje punomoći, da na licu mѣsta učini naredbe, koje mu se učine osnovanima.On je bio čovѣk dobra srca, pa nije imao volje ikome što na žao da učini.Zaključi dakle sve podneti čestnjejšoj konzistoriji, pa neka ona naređuje, kako joj bude volja.A možda je i morao tako činiti, jer pravog ekselencije nije bilo, izbor mitropolita, imao se za kratko vrѣme obaviti: pa se nije moglo znati, kakav će vѣtar iz nove duplje duhnuti.Sede archiepiskopali vacante nulla fiat innovatio (dok je prѣstol arhijepiskopski udov, neka se ništa novo neuvodi) glasila je naredba crkvena, pa je i strogo crkveni arhimandrit Arsenije sigurno pomislio, neka ostane sve za to kratko vrѣme jošte po starom.Protivnici mu, a koji kaluđer nema protivnika? mogli su iztѣrati, i da je sv. kanone povrѣdio, da je njima što protivno učinio, pa eto mu teške glavobolje. Pa tako je i ova komesija prošla kao i sve skoro druge protiv nastojatelja manastirskih preduzimane: ostalo je po starom, a rešenja nema ni do današnjeg dana. No ova je komesija ipak zaljuljala talase na dvѣ strane, i to: u mislima arhimandrita Arsenija, da se status quo u manastirskoj upravi održati neda.U toku ove povѣsti vidićemo i praktične poslѣdice ovoga; druge u mislima o. Teofana, da u interesu manastirskog nižeg klira neleži, da se nastojateljima održi neograničena uprava u imanju manastirskom i u raspolaganju sa prostim kaluđerima.I ovaj je zrak bacio svѣtlost u budućnost, i mi ćemo ga malo niže jasno razpoznati. Sutra dan su manastirske karuce lagano spѣšile Karlovcima, a na njima su se članovi komesije vraćali kući, noseći dosta napisanih tabaka, da arhivu mitropolitsku umnože, u koju je pristup bio u ono vrѣme otvoren samo mitropolitskom sekretaru, i dvorskim miševima. Neznamo kazati, jesu li toliko štete gospoda miševi toj arhivi naneli, ali znamo, da su mitropolitski sekretari iz te arhive vrlo malo koristi našoj povѣstnici nabavili. Članovi komesije vozili su se poduže ćuteći. Arhimandrit nije bio već po svojoj naravi razgovaran čovѣk; a na protođakonu vidilo se, da ga nѣke življe misle zabavljaju. Naposlѣdku progovori ipak protođakon prvi, istina više za sebe, ali ipak da ga je suputnik čuo: „To je doista znamenito!“ Arhimandrit pogledi i na desno na lѣvo, i kad nespazi ništa, što bi mu osobito u oči upadalo, zapita: „Šta je znamenito?“ Protođakon odgovori: „Sadržaj onih saborskih spisa od godine 1790, što ste mi ih priobštili, neidu mi iz glave, pa sam i sada baš o njima mislio.“ „Tamo ima više znamenitih stvari,“ primѣti arhimandrit, „nemogu znati dakle na što upravo mislite.“ „Na što?Na ono što se nas kaluđera ponajbliže tiče,“ odgovori protođakon.„Na ono, što su se vladike i manastiri svake godine na narodne potrѣbe davati obvezali.S jedne strane stvar je zaista koristna i blagotvorna, s druge pak strane baca kako na vladike tako i na manastirce ne baš najugodniju sѣnku: a naposlѣdku ima to pitanje jednu stranu, koja može živima presѣsti, što umrli nisu svoju dužnost učinili.Ja sam siguran, da toga juriste nema, koji bi iz one obveze izveo za narod pravo, da potraži obvezane svote cum sua causa (sa pripadcima) kroz cѣlo vrѣme od god. 1790. pa do danas; ali sa moralnog gledišta mogla bi ova stvar u rukama kaluđerskih i manastirskih protivnika, služiti za oštro oružije u borbi, ako bi se ova razgorѣla?“ „Imate puno pravo,“ progovori na to arhimandrit.„Nema sumnje da ta stvar ima znamenitih strana.Ja sam o toj stvari razbirao, mislio i računao, pa ću vam baš nѣšto ovom prilikom i da priobštim.“ Na ovo izvadi arhimandrit iz svoje putne torbe jedan omut hartije, stane je prevrtati, pak onda izvuče jedan svezčić manji u veću hartiju zavijen.Iz ovoga izvuče nѣkoliko pisanih tabaka, pa onda gledeći u njih, načne dalje govoriti: „Vidite samo.Car je potrdio zavѣštano davanje, i to se imalo odmah započeti.Da se to činilo, kao što je bilo određeno, to bi od god. 1790. do 1840. kroz 50. godina dobila narodna kasa od mitropolita i vladika 475.000 for. a od manastira 579.850 for i tako bi mi danas imali 1.054.550 for. od samih priloga.A kako se nije ništa trošilo, to bi kamate od tih novaca glavno umnožavale, pa bi kroz 50 godina skoro jošt jedanput toliko kamatama dobili.Oni koji bi bili davali nebi ni osѣtili, a crkva i narod imali bi grdan kapital, kojim bi se mnogo dobra i po narod i po manastire dalo učiniti.“ „To sam i sam mislio,“ progovori na to protosinđel, „pa zato i kažem, da je stvar znamenita.Ova je stvar već otišla u zaborav; ali će doći vrѣme, kad će sve naše stvari izići na vidѣlo, pa onda će se naći ljudi, koji će iz toga konzekvencije izvoditi, kako kome u zanat bude priličilo.Na svaki pak način priznati moramo, da nam se tim izmakla osobita zasluga za crkvu i narod, koja bi nam uvѣk služila za čvrsto stanovište i neprobitan štit protiv ma kakvog nasrtaja.“ „Tako i jest,“ doda na ovo arhimandrit.„I zato ja uvѣk govorim, da nam valja, da se na um uzmemo.Oni, koji su pomrli, a nisu svoga zavѣta izpunili, spremili su tim veliki kamen, kojim se na stѣne našega grada s uspѣhom udariti može, a sami nisu odtud imali ili nikakve hasne ili vrlo malo.Ali mi idemo, čini mi se, i dalje na tom nepravom putu.Naša crkva i naš narod uzdanuće, kad izkusi, da smo mogli toliki kapital imati, pa ga nemamo samo zato, što ne odgovoriše oni svojoj obvezi, koji ju na sebe uzeše.Ali bilo pa prošlo.Požaliće, pokudiće, a možda će i osuditi, jest, ali praeterita magis reprehendi possunt, quam corrigi (što je prošlo da se bolje kuditi nego izpraviti).Ostao je na svaki način jošt izvor, iz kog se mogla crpiti ta živa voda, jest, pa će lakše biti pregorѣti ono, što se propustilo i nije se učinilo.Ali mi evo počinjemo dirati i u sam taj izvor.U starija vremena doziđivali su nastojatelji manastire, čuvali su svoje imanje, i što je najvažnije, krili su svoje rasipanje, ako ga je gdѣ i bilo, kao zmija noge.Ali evo od nѣkog vrѣmena, počeše nѣki kuće zapuštati.Crkve opadoše, krovovi manastirski dobiše prozore, koji im netrѣbaju, zajmovi se na manastirske nepokretnosti dižu, razsipanje pada u oči.Da nastojatelji manastirski drže imanje u redu, pa ma od prihoda ni krajcare iz godine u godinu nepreneli, ma sav čisti dohodak na svoje sitne potrѣbice potrošili, jest, nebi niko ni rѣči reko; ljudi bi bili zadovoljni, što se dobra u redu drže, što se kapital čuva.Ali ako stane spoljašnost dobara opadati, ako unutarnjost manastirska bude pokazivala, da tu nema ni ovce ni runa: e onda, budite uvѣreni, da će se svѣt zapitati: mora li to tako biti!I nema li načina da to bude bolje!Slušajte samo šta mi pripovѣdaše nѣki dan.Jedan fidelis frater (veseo brat) dođe zimus u manastir Be—, no neću vam kazati imena.Bio je sa nastojateljem i bratstvom vrlo dobro poznat, rado su ga primali, i dobro dočekivali.Ali sad ga loša srѣća posluži.Bilo je malo docnije u veče.„Ja sam gladan kao kurjak,“ poviče on kad pođe u gostinsku sobu.„Pecite, kuvajte, idi dajte makar i hladnog, dugo će mi biti čekati.“ Namѣstnik pogleda duhovnika a ovaj njega, pogled im značaše mnogo. „Šta se zgledate?“ poviče gost, „valjda nemate kuvarice!Dajte, slanine, plećke, suva mesa, meni je sve jedno.“ „Nema!“ odgovore kaluđeri sležući rameni. „Šta naopako,“ prodere se gost i razrogači oči.„A vi dajte sira, jaja, pekmeza il što imate, samo brže, jer ću naposlѣdku na vas napasti, da glad utolim.“ „Nema!“ odgovore oni sasvim prostodušno.„Dajte ljudi hlѣba, jer ću, tako mi imena, zagristi u vaše noseve?“ „Nema!“ glasio je štereotipni odgovor. Gost se trže, i zapita čudeći se: „A poznajete l’ vi mene?“ „Kako vas nebi poznavali, gospodine; vi znate da bi vas ugostili radije nego i kog drugoga, ali nema.Hlѣbac smo o večeri pojeli, a sutra smo mislili uzajmiti u selu.Večeras u istinu nemamo ni mrve hlѣba.“ Gost se razsrdi i iziđe iz sobe na hodnik.Tamo negdѣ nađe složen kupus na hrpi.Uzme jednu glavicu i odnese je u sobu.Vesele naravi budući udari u smѣh i poviče: „evo večere, dajte samo octa i ulja.“ „Nema! “ zazvoni i sad iz usta namѣstnikovih; „gospodin je otišao u varoš, da kupi takovih sitnica, ali večeras nemamo ni kaplje.“ A vi donesite vina,“ progovori gost promumlavši nѣšto kroz zube, i stane svojim nožem ribati glavicu kupusa i onako presnu jesti. „Nema!“ odgovore kaluđeri već i sami stideći se svoga večitoga nema.„Gospodin je prodao onomad poslѣdnje bure vina, da može nužna srѣdstva za hranu nabaviti, i danas ga je kupac odvezo.“ Gost se pljesne rukama, pogledi u gredice od sobe i uzdahne: „o B... novo, B... novo, ta nisi novo nego si sasvim poderano!Dajte mi vode, pa idite od mene, jer vas je danas samo to sačuvalo, što ste mršavi ko lipov štap, ali ako duže ovdѣ ostanete, nisam vam siguran ni za kosti.“ Kaluđeri se nasmeju, pa ga onda stanu razgovarati.Mlad čovѣk najede se presna kupusa i zalije ga hladnom vodom... ali šta je mislio, šta li je govorio, kad se u svѣt vratio, to možete misliti.Taj gost živi, i može jošt i 30 godina živiti, pa će živo prepovѣdanje služiti za kvasac, koji će se sve većma dizati, ali ne na korist manastirske uprave. (I danas živi taj gost. Ovakova uprava iztrgnuće ta pre ta posle naša manastirska dobra iz ruku kaluđerskih, i dati ih... bog zna kome jošt mogu u ruke dospѣti.Jošt bi dobro bilo, da dođu pod upravu kakve naše korporacije (zavedenija); ali može i sama vlada odtud uzeti povoda, da ih pod državnu upravu uzme, pa onda smo na pravom putu da s njima prođemo, kao ono što smo prošli sa manastirskim i crkvenim srebrom.“ Na ovo uzdahne čestiti ovaj kaluđer, pa onda nastavi opet mirno i tiho svoj razgovor ovako: Jest.Mi valja da smo vrlo „obozritelni.“ 'Takove pogrѣške mogu učiniti, da izgubimo, što nismo vrѣdni da sačuvamo i umnožavamo. “ Razgovor ovaj produži se i na dalje, i svrši se tek onda, kad putnici dođu u dvor u Karlovce i s kola siđu, da u svoje sobe odu. I doista god. 1840. iznosili bi godišnji prilozi, da su davani, vladičji 415.000 f. a manastirski 779.550 F. sr.A godine 1870, poslѣ 30 godina nadošlo bi od onih prvih priloga 285.600 F. a od ovih drugih 347.830 f., te bi tako te godine imali od tih priloga od vladika 760.000 F., od manastira 927.280 for. u skupi 1,687.280 F. sr.Sa interesi mogli smo, da je srѣće sad imati oko 3,000.000 for. koji bi nam davali oko 200.000 for. godišnjeg dohodka da pomažemo crkvi našoj i prosvѣti! Dvorska je komesija otišla iz manastira. Arhimandrit Arsenije dao je o. Teofanu pismo, u kom se ovaj iz obitelji J. odpušta i bratiji sv. obitelji Š. pridružuje. Uslѣd toga pokupi o. Teofan ono malo stvari, što ih je imao, sѣdne na manastirska kola, koja mu je administrator rado dao, i pođe u novu svoju obitelj. Pre nego što se kola krenu, pruži o. Teofan obѣ noge prѣko lotre, i otrѣse prah s nogu govoreći: „Ni praha neću da ponesem iz ove obitelji, da me kadgod neprekorite, da sam i taj sobom poneo.I sam spomen moga ovdašnjeg života ostavio bih rado ovdѣ, kad bi mi bilo moguće; jer doista bolje bi bilo, kad se nebi mogo ni opomenuti onoga, što sam ovdѣ pretrpio.No kad biti nemože, služiće mi samo za nauku, da se bolje čuvam zmije, koja mi je pramater prevarila u obliku dobra prijatelja.“ Ostala bratija bila su vesela svojim triumfom, koji su nalazili u tom, da toga čestitoga brata iz svoga kruga udale, pa su mu na to odgovorili smѣhom, vičući mu podsmѣšno: putuj igumane, nestaraj se za manastir! Imaćemo priliku doznati —- kako su ova dobra braća prošla, a sad ćemo se zabaviti sa o. Teofanom, na koga smo zadatak ove pripovѣsti metnuli. O. Teofan došavši u svoj novi manastir nađe se usamljenim, od svѣta ostavljenim. Pred njim bijaše došo glas, da je nѣki osobenjak, s kojim se družiti nemože, i da ga se valja čuvati kao vatre i zmije, jer će da opeče i ugrize.Zato su mu se nova braća sa nastojateljem zajedno od njega uklanjala. Niko ga nije bratski pozdravio, kad je u družinu došo; svaki mu je odgovarao kao prѣko bundeva, štono naši kažu.Za trapezom su ćutali kao zaliveni; kad su se s njim sukobili, bѣgali su od njega kao da je kužan. Naravno je bilo, da je o. Teofan osѣćao, kao da nema nikog na svѣtu; učini mu se kao da se sav svѣt oko njega gubi; kao da ga tišina groba obuzima; kao da mu se srdce u santu leda pretvara. Nije znao šta mu je, ali mu je često suza na oko dolazila; uzdahnuo bi češće gorko, više puta reko bi i nehotice: O da mi je da umrѣm! Tako je sѣdio jedno veče u svojoj ćeliji.Kroz prozor se vidilo jarko sunce, kako se za goru spušta.Pun tuge gledao je čestiti kaluđer na sѣdajuće sunce.„Ti padaš u grob tvoj jarko sunce; skoro će mračna noć svu zemlju uviti: mene uvija mračna noć i kad si ti na vrhu slave tvoga dana.... da li će se i meni moj grob skoro otvoriti?“ rekne o. Teofan, i opet nehotice iziđu mu na usta rѣči: O, da mi je da umrѣm! On je stupio u kaluđere s namѣrom, koja bijaše dobra i puno valjana.On izkusi na brzo, da mu se sto i sto prѣpona namѣri na put stavljaju.Zadaća života mu bijaše gustom maglom zastrta; on počne sumnjati, da li će mu biti mogućno zadaću svoju izvesti. On je mislio da bude kaluđerom u lѣpšem obrazu. Čist sluga svetog božijeg oltara; vѣrni prijatelj obitelji, koja ga u svoje krilo primi; primѣr narodu, koji u manastiru pribѣžišta tražaše; podpora svakome, kome potrѣbna bijaše pomoć razumu, duši, savѣsti; učitelj naroda malog i prostog, kome valjaše u manastirima otvoriti izvor nauke i pružiti srѣdstva, da iz toga izvora svaki uzmože crpiti, koga žeđ za prosvѣtom na više i svѣtlije povuče! A sad je izkusio, da toj namѣri baš najviše stajaše na putu oni, koji pozvani bijahu da s njim zajedno rade, da se izvede; da niže njega nema niko ni slutnje o tome, šta mu upravo činiti valja; da u redu s njime vojuju ljudi, koji misle, da su manastiri građeni, da nѣkoliko ljudi čitaju molitve, a i nemisle šta govore, da nѣkoliko ljudi žive kako mogu i kako kom izpadne za rukom; da više njega stoje ljudi, koji drže da su samo oni izbranici sina Božijeg, a druga tako zvana braća, da su njihove sluge i oruđe; da vrhovna uprava zadatak svoj samo na političnom polju nalazi, i da joj valja sve drugo da radi prije, nego uzvišenje stališa da podupru, iz koga su proizišli. Ove misli bijahu duh u o. Teofanu sasvim sparile, kao ono što sparava bilje mraz ili prevelika prepeka. On je nišo kao pijan, kao u snu budan, kao kakovim činma zanešen.Kadkad mu je bilo da se ubije, a kadkad mu je šapnuo nѣki unutarnji glas: Izdrži!I onda je izdržao; i onda je glavu podignuo, i oči su mu se k plavom nebu uznele; odozgo je čekao uputstva i snage.Molitva topla ukrѣpi mu dušu, i on poviče, obodren višim nѣkim uplivom i osnažen tajanstvenom nѣkom silom: „Teofane!Budi junak!Padni u borbi, ako ti je tako suđeno, ali nemoj bѣgati s mѣsta, na koje te je promiso stavio.Eto novog mitropolita, eto kongresa, eto i javnih listova: narod će sam sebi i tebi pomoći!“ I ovo je bilo krajnje vrѣme, da je na čisto izišo; jošt jedan dan... jošt nѣkoliko sati... pa bi i ovaj čovѣk lako pošo putem, koji bi ga među obične ljude turio! O. Teofan otišo je u kaluđere iz uzroka, koji nam je kazao.Ali je tu bilo i drugoga priuzroka, na koji ni on sam nije više ni misliti htѣo. Teofan je bio lѣp čovѣk, koji se dopasti mogo. Među njegovim poznatim kućama, u koje je odlazio, bila je i obitelj Rajka Papratića. Rajko Papratić bio je bogat kožuhar; pošten čovѣk, ali kao naši ljudi onoga vremena, vrlo gizdav sa svoga imućstva.On je imao jedinicu kćer Lenku.Ova je imala tek 16 godina, i padala je u oči naročito mlađem muškom svѣtu radi svoga lѣpog lica i stasa, a naročito radi svojih velikih očiju, punih žara i svѣžine. Mi ćemo ovu epizodu na kraće da izvedemo, i tako ćemo samo ono spomenuti, što je najnužnije, da se razumѣ događaj, koji ćemo odmah da opišemo. Lenka je pala u oči i mladom šestoškolcu... sadanjem našem o. Teofanu.Ali on nesmijaše ni pomisliti, da potraži ljubav lѣpe kćeri bogatog Rajka.Ovaj bi ga bez sumnje ne samo rѣčma odbio, nego i batinom iz kuće iztѣrao, ako bi mu kadgod na um palo zaiskati ruku njegove lѣpe jedinice. Ali je Lenka drugojačije mislila, nego njen otac.Njoj se mladi gimnazista jako dopadaše, i što se ovaj više uzdržavo i natrag povlačio, to se lѣpa Lenka sve jače za njim razgarala, i njemu približivala.On je vidio, da mu je kći bogatog zanatlije naklonjena, pak se i njegovo srdce njojzi sve većma otvaralo: ali nije bilo časa, kad mu nije prѣd očima stojao iz među njega i nje otac sa uzdignutom rukom i prѣtećim prstom.I tako su se ovo dvoje mladih ljudi milovali, iz srdca i duše ljubili, a nisu ni rѣčicom izjavili, da se ljube. Najedared pukne glas da se Rajkova Lenka, udaje, i ona se doista uda.Otac joj je doveo đuvegiju, i ona ga je primila.... to je bio adet, a ko se smѣde u ono vrѣme adetu protiviti? Lenka se uda i ode sa svojim mužem na selo u Banat.Kuća, u koju bijaše pošla, bila je bogata; muž za koga bijaše pošla, bio je dobar radin, ali nebijaše u stanju srdce svoje žene pridobiti.Ona je ćutala, svoju dužnost izvršivala, ali sve jednako na mladog novosadskog šestoškolca mislila, kad god je vremena imala, i kadgod je mislima svojima mogla dati onaj pravac, koji njoj bijaše povoljan. Šta više ljubav njena naprѣma novosadskom prijatelju sve je bivala jača i silnija, i već je mnoge noći pokvasila jastuk suzama, koje je za njim prolѣvala. Njen prijatelj gledao je kroz prozor, kad se Lenka na vѣnčanje provezla; on je uzdahnuo, kad se kićeni svatovi izprѣd njegovih očiju izgubiše, a nehotice mu suze grunuše, kad je sa istog prozora, za koji je taj dan, reko bi, čarobnom silom nѣkom privezan bio, poslѣ obѣda vidio, da Banaćani novovѣnčanu mladu k suprugu odvedoše. Tu noć snѣvao je, da mu jedan sѣd starac iznese u jednoj ruci vѣnac od mirte a u drugoj kapu kamilavku. Biraj, progovori mu starac. On digne ruku, ponese je k bѣlom i zelenom vѣncu, pa onda naprasno zastane, i uzme kapu kamilavku. U ovom snu ogledale su se najtajnije misli njegove duše. Taj san presudi i tok života mu. On ode u kaluđere. Od tog doba bila je Lenka osѣćaj mladosti njegove, pun miline i svѣžosti, ali čist i svet. Lenkin lik dolazio mu je prѣd oči duhovne, ali uvѣk kao lik anđela hranitelja...Ljubav njegova živila je uvѣk jošt, ali kao ružica u pupoljku, koji neimađaše uvѣta, da se razcvѣta. I danas, kad je poslѣ tople molitve našo izlazak iz tame i mraka, stane mu prѣd duh pored slike javne dužnosti i slika tajne ljubavi, lak Lenkin. U taj par kucne nѣko na vrata od njegove ćelije...On odgovori: slobodno...I lik Lenke, ali u istini, pojavi mu se začuđenom i skoro reći uplašenom oku. I doista je ušla u ćeliju smirenog kaluđera Lenka, živa živcata, lѣpša nego što je nikad bila, dok su se u Novom Sadu viđali. O. Teofan u ovom trenutku izgledao je u istinu kao što su prvi kaluđeri u idealu izgledati mogli.Vanjska prostota i poniženost osijana iznutarnjom uzvišenosti i blѣskom. Mlada žena zastane, kad vidi taj neobični pojav. S druge strane prenerazi se kaluđer kad vidi, gdѣ mu ona žena u sobu ulazi, živa i cvѣtuća, za koju je držao, da će se tek na onom drugom svѣtu moći viditi, a na ovom nikada.On je sѣdio na stolici svojoj kao da se skamenio. Tako su poduže ćuteći stojali. Najposlѣ progovori Lenka: „Dobar dan!“ O. Teofan dođe k sebi na te rѣči, diže se sa stolice, pljesne rukama od čuda i poviče: „Je l’ moguće? „Ti si sigurno držao, da je to nemoguće,“ progovori Lenka, „pa ipak se eto zbilo!Vidi se, da se nismo s jednim osѣćajima razstali!“ pridoda ona i uzdahne.Oni su zajedno odrastli, i odtuda dolazi ovo povѣrljivo ti u govoru te dražestne žene. „A ko je mogo i pomisliti, da će srѣćna jedna ženska potražiti kadgod čovѣka, koga krije samoća manastira i rasa kaluđera!“ primѣti na ovo o. Teofan, i pruži joj i nehotice obѣ ruke na susrѣt. Lenka metne svoje bѣle pune okrugle ručice u pružene ruke prijatelja svoga dѣtinjstva i ovaj ih srdačno i toplo stisne. „Dobro mi došla u ovoj samoći, sladka sliko iz prošlosti.Do sad si mi se javljala kad i kad kao lik čistijeg stvorenja kakvog u mojim mislima, a sad mi pristupaš, kao lik jedinog prijateljskog stvorenja na ovom bѣlom svѣtu.Dobro mi došla!Sѣdi i kaži mi, kakva te je nužda dovela u ovu sv. obitelj, jer bez nužde nevѣrujem, da bi iz veselog Banata u ovu kuću crnine došla.“ Ovako govoreći, privede o. Teofan svoju poznanicu bliže k stolu, i posadi je na jednu od one dvѣ proste stolice od dasaka, koje se tu nalažahu. Lenka sѣdne, i držeći svojom lѣvom rukom desnu ruku prijatelja, gledaše mu svojim izvanredno lѣpim okom u lice, na kome se sѣnka pretrpljenih bolova duše stapljaše sa zrakom čiste radosti, koja mu se taj čas u srdcu talasaše, te mu osobitu milinu davaše. Njegove rѣči skopčane sa opisanim izrazom lica odkrivaše lѣpoj ženi jasno, da mu je bila i da mu je jošt i sad srdcu bliža, nego što možda i sam mišljaše.Ovo je bila samo nova hrana za bujeće čuvstvo u njenim nѣdrima.Grudi joj se preizpune milinom, i drhćućim sladkoga osѣćanja glasom progovori mu: Tvoja su usta bila uvѣk nѣma... ali je moja duša pravo u tvojim očima čitala: Je li moguće da ti nisi razumѣo život moga oka, glas moje duše, talasanje moga nѣdra! — O, ja sam mnogo, mnogo tebe radi prepatila!“ Na ove rѣči brizne plakati, i metne svoje bѣlo čelo na ruku prijatelja, koju suzama svojima orosi. O. Teofan gledao je poduže na tu lѣpu, svake dražesti punu ženu, nemogući rѣči progovoriti.Prsi su mu bile pune osѣćanja, koga dotlѣ nije poznavao.Novo mu sunce sijne, nov mu se život otvori.Pupoljak onoga nebeskoga cvѣta, o kom smo malo više govorili, razpuči svoja nѣdra toj svѣtlosti i toj toploti, i ružica ljubavi, najčistije ljubavi procvѣta u srdcu čovѣka, koji bijaše na vrati toga srdca izrezao rѣči: Ljubav nema pristupa u ovo svetilište pobožnosti! Lenka digne glavu i pusti mu ruku; pogledi mu u lice, i pozna po svѣtlosti oka, po toplini obraza, po talasu dihanja, da je pod tom crnom rizom rumena zora prosijnula.Ostavi ga, dakle, da se u tom novom čustvu snađe, i produži svoj govor ovako: „Jest, ja sam mnogo prepatila Mi smo ćutali... mi se nismo razumѣvali.Ti si meni bio više od života, ali mi to nije bilo poznato.Otac moj bio je silovit, i ja sam držala da moram učiniti, što mi rekne.Ja sam pošla za drugog, bez ljubavi... sa najsilnijom ljubavi k drugom.Ja sam imala, svačega samo ne srѣće.Činila sam svoju dužnost, ali mi je srdce pucalo.Ko nezna te bolove duše, taj nemože o bolovima govoriti...No sad hvala Bogu, sad je ta nužda prestala da budem nesrѣćnom.Otac je moj umro, mati mi se upokoila: ja sam jedina njihova naslѣdnica.Moj muž se također prestavio.On je uvažavao moje čustvo dužnosti, i ostavio mi je sve svoje dobro.Ja sam sad bogata, slobodna.Kako sam skinula crninu za roditeljima, za mužem, pohitila sam da tražim prijatelja moje mladosti, moga srdca.Našla sam ga u rasi — u manastiru.Ja sam slobodna... ja sam bogata...“ „No ja sam vezan!“ upadne joj o. Teofan u rѣč. „To je spona, koja se daje lako razkinuti,“ progovori Lenka.„Čuj me samo.Ja sam imućna, ja sam što više bogata.Mi možemo od moga imanja vrlo dobro i bezbrižno živiti, možemo svaku potrѣbu podmiriti, svaku želju zadovoljiti.Ja te ljubim još većma, nego u one dane lude mladosti; vrѣme je moju strast samo osnažilo i povećalo.Ti nisi srѣćan,.. jest, ja sam dobro izvѣštena... ti si nesrѣćan.., moraš biti nesrѣćan...U manastiru može stanovati mir... mir očajanja, mir pregorѣnja.. ali srѣće tu nema.Priznaj, da si se prevario, ma šta da si u manastiru tražio, kad si u njega stupio!Negovori ništa... znam sve.Ti si zlostavljen... posramljen... ponižen... pogažen...Ti prav kriv si među krivcima, koji se kao pravi održaše... ti si izključen kao šugava ovca iz kuće, kojoj si svoju mladost, svoj život bio izključivo posvetio.Tražio si obranu kod starijih, oni su te upustili... nerazumѣše te, nepojmiše te, slomiše te, gaziše te...Nije l’ to dosta?Prošlost ti utonu u more ljudskog nevaljalstva, budućnost ti je otrovana prošlosti...Ništa si, i nećeš nikad drugo biti, nego niko i ništa?Bog sam posla ti najlѣpšeg svog anđela da te oslobodi...Ljubav, vѣrna ljubav, koja se vrѣmenom hrani, dođe po tebe, da te spase, da te izvede iz živoga groba, i uvede u srѣćan život.Poslušaj volju božiju, primi ruku ljubavi, izići iz groba i stupi u život.Onaj, koga u svemu imaš prѣd očima, onaj razpeti izbavitelj svѣta, onaj sin stvoritelja svѣta, ona ljubav bezgranična, nije došla u svѣt grobova radi, da kopa grobove i da ih puni živim mrtvacima, nego se rodio života radi, da smrt umrtvi i životu život dade, da život dobije ljudma, da ljude dade životu... ostavi se ti živoga groba, odlazi iz manastira; daj mi ruku, hajdemo u svѣt, pa ćemo živiti sebi na srѣću, Bogu na slavu!“ Ovdѣ ućuti.Oduševljenje, kojim je govorila, sila i istina osѣćanja, koja joj se na licu izražavala, preduboka ljubav, koja joj je u svakom slogu zvonila, srѣća i sladost budućnosti, koja mu se pred duhom i srdcem raztvaraše... sve to navali na dušu i srdce malaksalog skoro kaluđera s takom silom i potrѣsom, da nije mogo rѣči progovoriti.On je ćutao, duboko ćutao. Lenka je željno očekivala odgovor.Kad ovaj poduže neposlѣdova, nastavi dalje: „Šta te može ovdѣ zadržati.Budućnost si proigrao i saranio, jer i sam moraš priznati, da ti braća neće trpiti, da onaj čovѣk naprѣduje, i da se diže i slavi, koji nemože namѣre svoje ostvariti, ako sve neporuši, čim i od čega oni žive, i jesu.Neće niko ni zapitati, kuda si, ako te sutra u svom društvu neopaze... ta to će im biti najmilije, jedino što želiti mogu.Oni će sami najbolje nastojati, da te živa naprave mrtvim.Budi bez brige; sutra otidi, prekosutra biće sto različnih pripovѣdčica, kako te je đavo živa u pako odneo, kako te je zemlja progutala, kako si pobѣsnio, pa u hladnu Savu skočio... ili... ili... šta ti ja znam, šta neće skromna usta svetih bogomoljaca izneti, samo da pokažu, da će svakoga đavo odneti koji se usudi protiv njih govoriti, raditi, učiti.Hajde, Sava nije daleko, mi smo do ponoći na njoj, a tamo nas čeka prijatelj sa čamcem, koji će nas u Srbiju prevesti... tamo ćemo nepoznati vѣnčati se i živiti u blagoslovenom braku u samoći, svѣtu neznani, za sebe i sebi, pa piši, preduzimaj, čini sve, što ide na slavu Boga, na korist ljudi i na dobro naše.Srѣdstva ćeš imati.. volje će biti....Hajde, molim te, hajde iz ovih stopa... nemoj da te kakav slučaj, kakva neprava miso od mene rastavi i za sav život ubije... i tebe i mene!“ Kako je o. Teofanu bilo u duši, dok je Lenka ove rѣči govorila, može svaki lako misliti. S jedne strane nije se dala pobiti istina onoga, što mu je o njegovom dosadanjem životu govorila.Slѣdujući njenim mislima, morao je sam sebi priznati, da su mu izgledi tamni i mračni, i da mu na kraju života po svoj prilici predstoji gorka i uništavajuća izreka, da je sav život, svu duhovnu snagu, svu duševnu silu žrtvovao zadaći, koja se ili nedavaše nikom izvesti, ili se prerano poduze da se izvrši. Sam je sebe vidio, kako mukama i vremenom izopačen leži na svojoj slamnoj postelji, bez druga, bez prijatelja, zapojen octom i žuči, izpunjen mržnjom, gorčinom, prezrѣnjem svѣta i ljudi, neimajući nikoga, da ga tѣši, da ga blaži, da mu muke na srdcu raztѣruje, da mu ugasle oči zatvori.Učini mu se, da vidi oko mrtvog svog tѣla crnu braću, koja mu se podsmѣvaše svemu životu, koji mu se rugaše svim lѣpim namѣrama, koji ga osuđivaše i s prezrѣnjem na njega pogledaše, koji mu i poslѣ smrti spomen među ljudma trovaše svakojakim bezsmislicama, izmišljotinama, klevetama. S druge strane stojaše pred njim lѣpa, žena, cvѣtuća, svake milote i divote puna, sama ljubav najdublja i najžešća, gotova dati mu svu sebe i sve svoje, svoj život, svoje ime, svoju budućnost!Iz oka joj sѣvaše samo blaženstvo, iz usta joj zujaše najtoplije prijateljstvo, iz držanja i disanja vidilo se, da se bori o život i smrt, o raj i pako, o srѣću i propast života! Ko ju je mirnim duhom smatrao, nije joj se mogo divote i dražesti dovoljno nagledati; koju je čistim srdcem mѣrio, morao joj se diviti dubljini i uzvišenosti čustva; anđeo nebesni razširio bi takovoj ljubavi, takovoj lѣpoti i takovom požrtvovanju čista svoja naručija, da je primi na svoje grudi, da prigrli k svom srdcu, da slije dušu svoju sa njenom dušom, koja se bijaše sva u ljubav, u bezgraničnu ljubav pretvorila. O. Teofan sѣdio je kao lik od kamena izrezan.Na njemu nije bilo viditi znaka života, osim što su mu oči na tu jedinstvenu sliku gledale, punu života, sjaja i slasti. Lenka je bila zaćutala, i čekala je odgovor prijatelja.Ko će opisati izraz oka, lica, ruku, cѣlog držanja!Tu se borila nada sa strahom svima silama... zastava straha i bojazni vila se u punom vѣtru... stѣgovi lica blistali su se punom svѣtlosti rumenoga jutra osijana... svѣtlost, koja iz očiju prijatelja joj dolazaše, umnožavala je blѣsak nade, i ova se zasija u svѣtlosti pobѣde... „Govori! govori!“ poviče Lenka tim pogledom obodrena...„Govori samo, rѣči će tvoje izbaviti dvѣ dobre duše od propasti, one će izazvati život, pun srѣće i slasti, kao što glas prolѣća izaziva život cvѣta i mirisa...“ Kaluđer je jošt ćutao.Lenka se prene.Očevidno joj padne na um, da mu rѣči mogoše biti drukčije, nego što je ona želila. Užasnuta tom misli poviče glasom, koji srdca kao oštar nož prodiraše: „Kaži: hoću! jer ako drugo što kažeš, znaj da me na uvѣk ubijaš.Ja nemogu preživiti rѣč, koja me od tebe odbija.Ja nemogu bez tebe živiti.Nepovoljna rѣč od tebe biće nož, otrov, konopac ili studenac, koji će moj život prekratiti.Sѣti se živoga Boga, neubijaj onu koja te ljubi više nego samoga Boga...“ Tu zastane Lenka naprasno.Slika kaluđera, koja je pre tog kao slika bez života sѣdila, oživi: poslѣdnje rѣči Lenkine probudiše očevidno onesvѣšćenu dušu o. Teofana.On digne oči k nebu i uhvati se rukom za srdce. Ona padne prѣd njega na kolѣna, digne oklopljene ruke k njemu, i izumirućim od presilnog čustva glasom poviče mu: „Evo te molim na kolѣni, kao što se Bog moli: smiluj se na mene, neubijaj me, nebacaj me ovako mladu u crni i hladni grob... nevraćaj mi smrt za život, ubijstvo za ljubav, mrak za svѣtlost!“ Pri rѣčima: evo te molim na kolѣni kao što se Bog moli — klone kaluđeru glava na prsi, kao da ga sva snaga života iznevѣri, tako je sѣdio do kraja govora prijateljice. Čekajući izreku o životu i smrti, klečala je mlada ta lѣpa žena neskidajući oka sa usta, koja imadoše zazvoniti ili rajskom pѣsmom života ili užasnim gromom uništenja.“ Dok je lѣpa Lenka govorila, nalazio se siromah kaluđer u osobitom duševnom stanju. Slika mlade ženske, koja bijaše obasuta čudesnim milinama mladosti, strasti, želje, nade, straha i užasa morala je i u samo srdce od leda životvornu toplotu uliti, morala je i u krvi samog iznurenog askite (pustinjaka koji svoje tѣlo pati i muči) buru pokrenuti.O. Teofan bijo je mlad čovѣk; on je postio po propisu manastirskom, ali neidući za tim da se posveti, niti je dotѣrivao do toga da umre od gladi kao naš prosvѣtitelj Dositije u manastiru Hopovu, niti je šibao svoje tѣlo da se sasuši do kože i kosti, kao što su mnogi pustinjici u staro vrѣme radili i kao što je sam osnovatelj najvećeg svetog reda kaluđerskog, Isusovaca, otac Ignja Lojola činio, i tako mu je tѣlo cvѣtalo u punoj mѣri, koju narav mladosti i sebi shodnom životu određuje.Već sa ove strane morala mu je ova pojava sve živce do kraja zatrѣsti i u prsima najsilovitije talase osѣćanja pokrenuti. K tom je dolazilo, da je tu prѣd njim stojala ne samo najdražestnija žena, nego je s nje sijala duša, koja ga je iz sve svoje snage čisto ljubila, i na najveće žrtve pripravna bila. U koliko su dakle tѣlesne draži njezine u srdcu kaluđera plamen strasti razbuktavale, u toliko su mu duševne joj čini dušu zanosile: i on je sѣdio uzet na tѣlu i duši kao slika od kamena, kao mermerska slika, u koju je Pigmalijonov zagrljaj život ulѣvati počeo. Kaluđer se sve više gubio, a čovѣk se sve većma razvijao: jošt jedan časak pod tim suncem života, jošt jedno trenuće pod tim talasima čuvstva, i dvoje mladih ljudi ležali bi jedno drugom na grudima; Teofan bi umro...Todor bi oživio. Ali sad prođe prѣko ustne žene rѣč, na koju je ona najviše polagala... ali koja joj je najviše škoditi morala.Rѣč ta bila je nož sa obѣ strane oštar, lѣk — otrov, sѣme života i smrti. Kazali smo, kako se kaluđer sav čudesnim načinom potrѣso, kad je ona glasom užasa i pouzdanja rekla: Sѣti se živoga Boga! Primѣtili smo poražujući utisak, koji su na njega učinile rѣči prijateljice mu: Evo te molim kao što se Bog moli. Tima je rѣčma ljubeća žena nehotice dozvala u tu kaluđersku ćeliju prѣd toga pravog kaluđera duha, koji s plamenim mačem stane prѣd vrata njenog raja, te s jedne strano dahom sgarajućeg ognja nju od ulazka u raj života odbije, a s druge strane kaluđeru osvѣtli ponor, nad koji se bijaše naneo, da se u nj strmoglavi. Pod tim utiskom diže se kaluđer sa svoje stolice, uzpravi se do pune visine, metne ruke na srdce, kao da hoće da ga na svom mѣstu zadrži ili da ga stegne, da nepukne, za tim digne obadvѣ ruke u visinu, i pokrije njima lice, na kom se težak bol duše ogledaše, uzdahne duboko, i progovori glasom, koji pokazivaše, da mu se grlo grčevito stegnulo: „Oh Lenka! što izgovori te kobne rѣči, što me opomenu na toga strašnoga osvetnika!“ Tu ućuti.Cѣle mu se tѣlo u grču steglo.Svaka mu se mišica nemilo trzala. Lenku prođe jeza po cѣlom tѣlu i kroz sve živce, kad viđe tu sliku užasa i očajanja, prѣd sobom.Ona se trgne, skoči, i stupi jednim korakom od njega dalje. Kaluđer spusti s lica najpre jednu, pa za tim i drugu ruku.Mašući glavom, progovori mirnijim glasom: „No nisam dobro reko: Hvala ti, hvala ti, draga Lenka, što to izgovori; sam ti je Bog te rѣči u usta stavio.Srdce si mi prosѣkla, ali dušu bi mi od otrovnih noževa sačuvala.Hvala ti i opet! Na to razširi ruke, i s očima punim suza, progovori meko i nježno: „Sestro, odi na srdce brata?“ U ovima je rѣčma ležala jasna presuda. Ona ljubav, koja je u srdcu mlade žene živila, spusti se po drugi put u grob. Dobro je razumѣla sadržaj i zamašaj njegovih rѣči. Vidila je, da u njegovom srdcu buknulo bijaše čustvo, koje je nju saživalo. Poznala je, da je dužnost pobѣdu održala. Zima je prođe, srdce joj se čisto smrzne, krv joj se u ledenu struju pretvori, kad to primѣti. Propala si! vikne joj nѣki glasu unutarnjosti, i ona se zgrozi. Osѣti, kao da se u kamen pretvara.Nemogaše se maknuti s mesta; ruke joj se uzeše, noge odsѣkoše.I samo oko nemogaše krenuti.Ovo, kako je palo na lice prijatelja, kad je govorio, tako je, reko bi, ukočeno ostalo. Proteče nѣkoliko časova, i oni stojaše kao slike od kamena izrezane. Među tim zablista, kao rumena zora, u duši ljubeće žene nada... ljubav će biti jača — i zazvoni joj u duši glas želje i krvi...Njegove ruke, koje jednako razširene stajahu, izražavahu više silu ljubavi muža nego brata...Oči su mu se sve jače sijale, sve većma razgorѣvale,.. prsi su mu se sve nejednačije nadimale...Život se u sleđene živce vrati...Vruća krv pojuri žilama..Milina joj silom i neodoljivosti morskih talaseva u srdce zapljusne... u glavi joj načne mozak vrѣti... nesvѣstica je uhvati... ruke joj se razšire same sobom kao električkim udarom dirnute i ona klone u izumljenju na prsi čovѣka, koga je tako silnom ljubavi ljubila! Braća Teofanova u manastiru pazila su na svaki njegov korak, samo da bi što doznali, čim bi nos ovoga svetca za svoju pesnicu privezali, kao što privezuju razkalašna derlad uhvaćeno mlado ptiče, te se ovo nemože više da digne u svoju uzvišenu slobodu, jer bi mu se izkinula nožica, za koju je privezano. Oni su doznali, da je mlada lѣpa gospa ušla u ćeliju otca Teofana, jer im je to dojavilo đače, što ga je Lenka za Teofana i njegovu ćeliju bila pitala. Odmah se svi, koi nebijahu izvan manastira, okupe pred tu ćeliju, i čas po zavirio je kroz ključanicu to ovaj to onaj, da vidi, šta se u ćeliji radi.No ključ je stajao u ključanici, te tako nemogaše ni jedan viditi šta unutri biva. Prineseno ključanici uho dobijalo je samo odlomke od rѣči, i tako ih ni uho nemogaše podpuno izvѣstiti, šta se u ćeliji govori. Sad se zadrži jedan od mlađih gledalaca poduže na ključanici. „Šta je?“ pitaše oni drugi nestrpljivo. Onaj neodgovaraše ništa. „Ta šta je, more!“ poviče skoro glasno drugi od mlađih kaluđera, što stojaše prѣd vrati. „Neka! neka!“ prošapuće gledalac i mahne rukom, da se pretrpe, a napne iz sve snage oko, nebi li prizor u ćeliji u cѣlini shvatio. No onaj ga zgrabi za ramena, i odturi ga na stranu, pak sam prišpiči oko ključanici. „De, da i ja pogledim?“ pronosovi stari duja od ostrag. No onaj prvi odturi u isto vrѣme onoga od ključanice silnije na stranu, da se smomitlja na zemlju, a sam pogledi na ključanicu, pak da se tvrđe drži, uhvati se jednom rukom za bravu. Duja pak kako se bijaše sagnuo, a nije uzeo na um, šta ona dvojica rade, osѣti zamašan sukob svoga nosa sa laktom jednoga od one dvojice, pljusne glavom natrag, te mal nerazbije nos otcu eklisijarhu, koji je za njim stojao. Onaj, što bija ljosnuo o zemlju, skoči sa zemlje te japaša ovoga za ramena da ga odbaci od vrata.Ovaj pritegne rukom ključanicu bolje: vrata se otvore, i oni oboica padnu u sobu na kolѣna, i učine duboko metanije. Oni stariji vide sad zanimljivu scenu prѣd sobom, gdѣ stoi o. Teofan sa mladom lѣpom gospom u tѣsnom uzhićenom zagrljaju. Ovo dvoje, kako su bili zauzeti svojim blaženim čustvom, nisu ni primѣtili, da se vrata otvoriše, i da im u sobu stupiše i drugi, nemili i nečekani gosti. Oni, koi bijahu hrupili u sobu sa velikim „metanijem“, dignu se s patosa, a oni stari stupiše u sobu. Svi sad udariše u grohotan porugljivi smѣh. Na ovaj smѣh digne o. Teofan glavu, koju bijaše na gospođino rame spustio; pak videći crnu braću, trgne se i odkopča Lenkine ruke, koje ova bijaše savila oko njegovog vrata, i digne joj lagano glavu sa svoih grudi, na koima ova počivaše. Ova kad opazi kaluđere i njihova pakostna, lica, otrѣzni se od svoga zanosa, popravi kosu, koja joj bijaše pala na lice, i povuče se k prozoru od ćelije. Slika, koju ugleda, smrzne joj krv u žilama; izrazi tih lica ukoče joj tako reći živce u mozgu.Kao najvѣrnija fotografija ostane ovaj prizor u njenoj glavi, prѣd njenim očima, ubijajući u njoj struju života kao ona meduzina glava. „Na zdravlje!“ progovori sad onaj od mlađih kaluđera, što je kvaku od brave u ruci držao, i vrata i nehotice otvorio, učini poklon do zemlje, i nastavi svoj podrugljivi smѣh, u koi svi drugi iz glasa pristanu. „Kakvo je to cerekanje i maukanje?“ poviče ozbiljno nѣki glas i taki za tim uđe u sobu povisok odličan kaluđer sa krstom na prsima. Lice mu je bilo mršavo i blѣdo.Mantija mu bijaše fina, prosѣda brada brižljivo zglađena, držanje gospodsko. To je bio nastojatelj manastira, arhimandrit Partenije. Zastane malo, kad vidi, kakvo je družstvo u ćeliji. O. Teofan stojao je sa uzdignutom glavom i ponositim pogledom, što njegov običaj nebijaše. Četiri kaluđera stojaše oko njega.Na licu im se vio podsmѣh kao zastava u punom vѣtru. U dubljini kod jedinog prozora ćelije stajala je mlada i lѣpa ženska sa spuštenom glavom nedižući oka s poda. „Šta je to?“ zapita arhimandrit pregledavši sav ovaj prizor, glasom starѣšine, koi istinu traži. „Grle se!“ progovori onaj kolovođa od mlađih kaluđera, žmirne očima, i pokaže podmitljivo glavom na o. Teofana i Lenku. „Igraju se cica-mace,“ pridoda drugi onaj maukalo. „Fruškogorski svetac!“ doda o. eklisijarh pokazujući rukom na o. Teofana. „A eno mu svetiteljke!“ primѣti o. duhovnik kroz nos govoreći.„Sad im još vi napišite tropar, visokoprečestnjejši gospodine, pa eto nove slave našoj obitelji!“ Raskalašno, skoro bezobrazno upadne ovdѣ onaj prvi mladi kaluđer u rѣč: „Netrѣba tu nova tropara, ima ga već gotova: Dalje nije mogo produžiti jer mu arhimandrit poviče: „Molči, bezobrazniče“, i pogledi ga, kao da ga je htѣo okom presѣći. Onaj ućuti kao vodom zaliven. Vidilo se, da se ovi odgovori nedopadaše arhimandritu; on sabere nanovo obrve i pogledi neugodno na kaluđere, pa onda sa najvećom ozbiljnošću obrati se o. Teofanu. „A što ti negovoriš o. Teofane?Ta ti bi valjalo prvi da si progovorio.“ O. Teofan stajao je sve do sada kao štatua od kamena s uzvišenom glavom, skrštenim rukama, gledeći na protivnike pogledom krajnjeg preziranja.Na licu mu se sijalo čustvo uzvišenosti i samopouzdanja. Sve, što se do sada govorilo, slušao je, kao da se njega i netiče:samo su mu jedine oči prelazile na onoga, koi je upravo što govorio. Ove arhimandritove rѣči kao da mu odkopčaše zakopčane ustne. „Moja sestra!“ progovori on značajnim, ali odsѣčnim glasom, pokazujući na Lenku. Sestra! promumlaju drugi kaluđeri, poglede jedan na drugog, i razvuku obraze kao kad ko rekne: osramotio sam se! I nehotice ponese svaki od njih ruku k bradi i povuče je prѣko nje, pa jedan za drugim odšunjaju se iz ćelije. „A jesi li naredio da priprave konak za gospođu sestru,“ zapita arhimandrit; „nama će svima biti milo, da je lѣpo dočekamo.“ Arhimandrit se okrene Lenki. Kao čovѣk od najboljeg svѣta pozdravi je sada i progovori joj: „Ja se osobito radujem, da sam došo do srѣće poznati vas.Smatrajte, da ste kod svoje kuće.Mi svi imamo sestre, pak znamo takovu uvažavati... osobito tako lѣpu sestru, i tako otmѣnu,“ doda smѣšeći se ljubezno. Na to joj pruži ruku da se s njom rukuje. Prѣko cѣle slike arhimandritove prelivala se svѣtlost najuglađenijeg ponašanja.Ali mu je iz oka sijnula u dva tri maha zraka, koja je Lenku vrlo neugodno dirnula.Ona mu se samo ćutećki duboko pokloni, ali mu ruke nedade. „Moja sestra odlazi ovaj čas, progovori o. Teofan, „Mi smo imali malo razgovora i svršili smo ga.Ona nema više nikakva posla ovdѣ.A i veče se približuje...Do Mitrovice ima prilično pokasati, a valja da dođe tamo pre mraka!“ „Kako bi mi nju pustili od nas tako brzo...To nebi bilo nimalo lѣpo...Šta bi o nama mislila...Ostanite vi samo ovdѣ milostiva; nemožete vi ići... ta eto je skoro noć... a noć nije za gospođe da putuju.“ Sve što na čovѣku govori, i lice, i oči, i zvuk glasa, i držanje tѣla... sve je pokazivalo, da, bi arhimandritu osobito milo bilo, da gošća u manastiru ostane. Lenka je osѣćala, da joj doista valja ići.Poslѣ svega onoga, što je proživila u poslѣdnjem času, pojavi joj se prѣka potrѣba, da bude sama, da bude svoja. Ona zahvali dakle sa nѣkoliko rѣči gostoljubivom domaćinu; metne šešir na glavu; ogrne mantil, uzme suncobran i pođe. „Hoćeš me odpratiti do kola, Tošo,“ rekne o. Teofanu. Ovaj pođe s njom.„„Dopustite da vas i ja izpratim, kad već nije drugčije!“ primѣti arhimandrit, pak pođe i on s njom. Lakim skokom siđe se gospođa sa prvoga sprata, i iziđe na manastirska vrata na polje pred manastir.Mahne bѣlom svojom maramom na stranu, gdѣ su joj stojala kola.Ova se lako nevidiše, jer bijahu malo zaklonjena.Kočijaš bijaše lѣpo obučen; karuce su bile nove, a konji izgledaše, kao da su iz ergele grofa Pejačevića. Kod kapije manastirske bili su svi kaluđeri izkupljeni, pa su nѣšto zanimljivo govorili. Kad opaze gospođu sa o. Teofanom i arhimandritom, stupe na stranu, i gledaše sve začuđenim pogledom. „Hoćemo li se mi jošt viditi?“ zapita gospođa o. Teofana. „Doćiću sutra k tebi“ rekne ovaj, „to jest, ako mi dopusti g. arhimandrit da mogu iz manastira otići.“ „Na svaki način“ progovori arhimandrit. „Doćiću i ja s njim; imam i onako posla u Mitrovici, a valja mi se za posѣtu odužiti!“ Lenka skoči na kola lako kao ptica. „Tѣraj oštro!“ progovori kočijašu. Kočijaš ošine konje i ovi poskoče kao strѣle i izčeznu kao munja izpred očiju kaluđera. „Hodi ba mnom o. Teofane!Ta ja more ništa i neznam o tvojoj familiji.Hodi da mi pripovѣdiš.Sestra ti je divna gospođa.Hodi da mi malo poviše o njoj kažeš.“ Kaluđeri gledaše, šta je to, da arhimandrit najedared tako priznade o. Teofana. Pitali su se očima, no niko neznade odgonenuti. Naposlѣdku progovori o. eklisijarh: „Ja samo toliko znam, da smo se grozno osramotili.“ Jedan od onih mlađih stisne ustne, nabere čelo, i iskrivi oči: „A ja opet velim, biće tu nѣki drugi vrag!“ „Hoćeš opet da zabodeš nos kuda netrѣba“, primѣti onaj drugi mlađi.„Pogledaj se samo u ogledalu.Oteko ti je nos za dva, pa izgleda kao da je rakijska tikva.“ „Hm!“ odgovori mu ovaj.„Ti si tom kriv; ti si me turao i gurao dok se vrata neotvoriše.Ali pogledaj se i ti u ogledalo.Čini mi se da ti je rožčić na čelu izrasto.Nisi tako čelom lupio o pod ni kad si pri rukopolaganju metanisao.“ Na to se raziđu. O. Teofan doprati arhimandrita u ovoga ćeliju, pak onda zamoli, da ga za večeras ostavi na miru, a sutra ujutru će mu sve kazati.Arhimandrit ga odpusti i on ode u svoju sobicu. Noć nastupi. Noć je duhovnik dana. Može svaki lako znati, kakva je ova noć bila za o. Teofana. Svaka crta prizora, u kom su bile glavne osobe on i Lenka, prelazila mu je po više puta ispred duhovnog oka. No već ponašanje njegove crne subraće bijaše mu krv u veliko ohladilo; a sad mu noćna tišina i vraćajuća se prevlada hladnoga razuma pomogne, da sam sebe i opet podpuno u svoju vlast dobije.Što je prošastog večera našo za pravo po unutarnjem osѣćanju dužnosti: to mu je sad hladni razum svojim osvѣtlenjem pokazao po sve opravdanim. „Njoj je teško — i meni je! „Ali drugačije nemože da bude. „Ta ja sam kaluđer. „Odreko sam se otca i matere! „Primio sam anđelski čin! „Zakleo sam se Bogu! „Vѣnčao sam se s crkvom. „Druga ljubav... druga nevѣsta bila bi za mene gadna izdaja... zločinstvo! „Samo tako je moglo biti!“ Onda je poduže ćutao i premišljao.Naposlѣdku progovori: „Nemože mi biti žena, ali mi može biti ljubljena sestra.Kao takvu sam je srdcu svom prigrlio...Tako i ostajemo!“ Idea, koja ga je dovela u kaluđerstvo sijne sad čista kao i prije pred njegovom dušom.Jedva pred zoru legne u svoju tvrdu postelju i naskoro zaspi. Opet mu se prisni onaj stari svetitelj sa mirtovim vѣncem i kamilavkom. U snu raztvori ustne i razgovetno progovori: „Nuz tu kapu nije mѣsta tom divnom vѣncu na mojoj glavi.“ Na to se promeškolji i okrene zidu.Tako je spavao kao zaklan dugo... dugo...Dan već bijaše ojačao, kad mu nѣko na vrati kucne, i tim ga probudi. Manastirski đak uđe u ćeliju, nazove mu dobro jutro i javi mu, da ga arhimandrit k sebi poziva. „Kaži, da ću taki doći!“ odgovori đaku i digne se iz postelje. Ode na manastirsku česmu i umije se. Hladna voda i jutrenji zrak razbistre mu život podpuno. Osѣtio je, da mu je glava čista, srdce mirno. I arhimandrit nije tu noć mnogo bolje proveo. Jučeranji događaj uzbunio ga je jako. On je imao oko 50 godina.Ali je mnogo mlađi izgledao. Uzrasta je bio povisoka; a činio se još višim, što nije imao velika trbuha.Kosa i brada tek je po nѣku sѣdu pokazivala.Sve ovo činilo je, da je izgledao mnogo mlađim.Bѣlo blѣdo lice obično i lѣp kroj očiju, blagost na obrazi i u očima, i gospodsko držanje činile su ga vrlo prijatnom pojavom. U glasu mu je ležala ugodna ljubkost, u govoru slast. Ova ličnost pribavila mu je glas lѣpog arhimandrita. Sasvim je naravno, da su ga naročito gospe hvalile. On pak poznat je bio već od svoje mladosti kao veliki prijatelj lѣpoga pola. Ovo prijateljstvo k lѣpim gospama, i simpatička naklonost sa njihove strane k njemu, stalo ga je po svoj prilici mitre, a naročito jedan slučaj iz ranije mladosti, koi ćemo te relativne važnosti radi ovdѣ da spomenemo. U starije već dane mitropolita Stratimirovića bio je on arhiđakonom u dvoru u Karlovci. Bio je mlad i lѣp, ponašao se gospodski i ugodno, dopadao se i muškima i ženskima: svi su vidili u njemu za kratko vrѣme arhimandrita i sigurno su držali, da neće predugo biti bez episkopske krune. Mitropolit ode 1825 godine na dijetu u Požun, gdѣ duboko u zimu ostane. Zima je bila lѣpa; saonik što može biti dobar; a večeri radi rane i sjajne mѣsečine bajni. Arhiđakona su u svakoj kući rado vidili: a on je u jednu najradije odlazio.Slučajno je u toj obitelji bila mlada lѣpa umiljata gospođica. Ova se jošt sa jednom drugom zaželi prosanjkati.Mati i jedne i druge dѣvojke pristanu na to, da im so želja izpuni.A na predlog g. arhiđakona odredi se da se sanjkaju od 8—9 sati u veče, jer je onda već puna mѣsečina. Ove se priugotovi. Ali kako bude družtvo iznenađeno. G. arhiđakon dođe obučen u civilne haljine, stane na saline iza sѣdala, razvije bič i počne kinstlerski pucati.Konji su imali praporce i mala zvonceta, a jurili su kao krilate hale po snѣgu ulicama. Na kratko, veselѣ je bilo neizkazano: zabava neopisano ugodna. Ali ima ljudi svakojake ćudi; a i oči nisu u svih jednake.Nѣki vide i po noći a naročito kad je lѣpa mѣsečina. Na brzo zatim pukne grom u Požunu a razprsne se u Karlovci. Mitropolit Stratimirović bio je u starijim svojim godinama strog prestrog.A naročito nije znao šale, kad se o kaluđerima radilo. Prva pošta donese tu užasnu zapovѣst, da se g. arhiđakon taj čas iz mitropolitskog dvora u svoj manastir seli. Sutra u jutru dođu manastirske tarnice, i naš mladi umѣtnik „bičopucanija“ ode i bez ručka u svoju pustinju. Dugo je vrѣme proteklo i o njemu nije se ni govorilo, kao da je umro. Vremenom postao je isti arhimandritom, ali u dvor nije išo nikad. A neponese ni episkopske krune, premda je šesetu godinu života skoro dostigo. On ni poslѣ toga nije prestao cѣniti i uvažavati sve, što je lѣpo u svѣtu, a naročito međ mladim ženskinjama; ali niti su mu više pale na um saonice ni bič.Arhiđakon postane arhimandritom, šegrt majstorom, učenik umѣtnikom: kako ko hoće. Na krovu manastira njegova nѣgovana je velika gusta čuvarkuća; — a niko tako neprikriva u kućama ono, što valja da je tajna, kao čuvarkuća.Za to se i zove čuvarkuća, i zato je i sade na krovovima od kuća. Lѣpa Lenkina slika od sinoć nije mu silazila s očiju.Il spavao il se budan po postelji prevrtao, uvѣk mu je bila pred očima. Ko je?Šta je ta prekrasna žena? Otajstvo, što ju je uvijalo, ukazivalo se kao ona tančica, na kojoj se maglene slike pojavljuju. Sestra mu je?... kakvi to mili prizori prelaze prѣko tančice! Nije mu sestra?... Na tančici se pojavi druga providna družina, ali i opet lѣpotom divna, milinom bajna!... Na svaki način otvorilo se polѣ za osobito zanimljivu diplomatičnu i strategičnu akciju. „Ovdѣ se daju pribaviti koristi od više vrsti,“ progovorio je sam sebi, kad je stvar dobro promislio i razmislio. „Ova divlja svetinja“ — mislio je na o. Teofana, — „može mi načiniti skandal i pobѣći iz manastira.A kako me gledi mitropolit, samo bi mi jošt to trѣbalo.A može mi i manastir podići; ekonom je dobar.Pa može se iz njega načiniti i kakav Dositej, pak da vidiš svѣta u manastiru.“ „Ona se vidi da je bogata“, mislio je na gospođu Lenku, „pa može manastir u njoj dobiti dobru ktitorku, a ta bi nam doista jako trѣbala.“ „Najposlѣ može odpasti što i za nas.“ Ovdѣ je mislio sebe, te je malo žmirnuo i nasmѣšio se u jedno doba. „Trѣba prije svega zadobiti o. Teofana. „Onda ga valja utvrditi u njegovoj zanešenosti za kaluđerovanjem. „Naposlѣdku ima mu se otvoriti izgled na uspѣh želje i namѣre. „Uz to trѣba upotrѣbiti shodne načine, da se mlada gospođa od manastira neodbije. „Onda valja sačuvati manastiru magnet, koi bi ju k njemu privlačio. „A najposlѣ ima se osuti manastir zrakom i mirisom raja: da joj se ukaže kao raj na zemlji.“ Promislivši i razmislivši sva, jedva dočeka arhimandrit zoru i ustane neobično rano. No o. Teofana nema vazdan. Najposlѣ pošlje đače, da ga probudi ako jošt nije ustao, i da ga zovne k nastojatelju. „Ti si neobično dobro spavao?“ progovori arhimandrit.„Ta već je u veliko dan.“ „Kasno sam ustao“ odgovori ovaj mirno ali ozbiljno.„Oprostite ako ste poduže čekali na mene.“ Zatim metaniše, poljubi arhimandrita u ruku, i opet metaniše. „Ništa, ništa,“ progovori mu ovaj blago.„Učinilo mi se istina poduže vrѣme; ali iz toga vidiš da me stvar interesira.Sad sѣdi na tu stolicu pak otvori srdce; — možeš biti uvѣren da govoriš otcu. „Ja sam zrѣo čovѣk... izkustvo moga života vrlo je bogato. „Ako trѣba pomagati, hoću a i mogu. „Na tebe mnogi viču; ali ja znam da viču na svakoga. „Mnogi te mrze... ali ja te uvažavam. „Naša gospoda obično nemare, kad im mlađi teže na više... ja drugčije mislim.„Što više naši kaluđeri teže, da su izobraženiji, što više imaju volje k svom činu i pozivu, što većma nastoje za tim, da nam kuće cvѣtaju: tim su meni draži i miliji.Zašto, jer će tim bolje biti svima, i kaluđerima i nastojateljima. „Kod tebe sam poznao više stvari, koje mi se dopadaju; držim da se nemožeš na mene potužiti. „Biće bolje i meni i tebi, dok se bolje poznamo.Zato otvori srdce preda mnom, a ja sam ti evo kazao, pred kim govoriš i kome. „A najposlѣ govori što hoćeš i kako hoćeš. „Nepitam te ni za šta; netѣram te da mi kažeš, što nećeš sam sobom da govoriš. „Ali da mi nѣšto moraš kazati, to sam uviđaš; to si i sinoć uvidio, kad si reko da ćeš mi danas sve kazati, što držiš, da mi imaš kazati. „Dakle govori: ja slušam.“ O. Teofan pripovѣdi arhimandritu u kratko sve, što je nama već poznato. Arhimandrit je slušao pomnjivo, dok je o. Teofan govorio.Kadkad su mu se samo crte lica preobrazile; pri kraju uzme na obraz izraz pune ozbiljnosti. Kad o. Teofan svoj govor završi, produžio je arhimandrit svoje ćutanje jošt nѣko vrѣme.Naposlѣdku mu progovori: „Nisi ni mogo drugčije učiniti kao pošten čovѣk, kao valjan kaluđer odgovorio si samo svojoj dužnosti. „Da nisi poslušao glasa dužnosti ubio bi sebe i ovoga i onoga svѣta. „A ubio bi i onu sirotu ženu. „Javno bi vas mnjenje žive saranilo; a kaluđerstvo, to pravo, čisto, sveto kaluđerstvo upisalo bi tebe u knjigu izdaica, u kojoj je prvi upisan Juda Isharijotski.“ „E moj sinko“, doda za ovim malo uzdahnuvši, „i tu ti mogu iz sobstvena izkustva poslužiti. „I ti si sveštenik; mogu i ja tebi svoj grѣh ispovѣditi. „Bio sam i sam mlad; bio u isto takvoj prilici. „Već sam htѣo da bѣžim prѣko Save sa ženom, koja mi je bila milija od cѣloga svѣta. „No na srѣću imala je ona otca i majku, te joj na put stanu. „Malo mi srdce nije puklo; ali sam kasnije poznao, da je bilo bolje, što tog bilo nije. „Ona se udala poslѣ, i bila je srѣćna u srѣćnoj svojoj porodici. „Ja sam se otrѣznio, i uvidio, da bi bio uvѣk nesrѣćan čovѣk, da sam onda postigo što sam želio. „Ako sam i poslѣ i uvѣk na nju mislio, „ali je ovaj spomen bio čist, sjajan, i u velikoj mѣri mio. „Nije me ništa u duši peklo, ništa mi srdce presѣcalo. „Duša mi je bila spokojna, a to spokojstvo osnova je mirnog života. „Pravo kaluđerstvo nosi u sebi najsigurniji i najbolji lѣk protiv takovoj bolesti u duši. „Čuo si i čitao si, da su mnogi u ljubavi nesrѣćni tražili utѣhe u manastirskoj ćeliji i tu je i našli. „Neznam je l ti poznato, ali meni su kazivali, da je i veliki naš Stratimirović razcѣpljeno srdce rasom zavio. „A to isto kažu i za uzvišenog našeg Lukijana. „Šta više nѣki pričaju, da je nesrѣćna ljubav i narodnog našeg prosvѣtitelja Dositija u Hopovo dopratila.Tako sam barem mogo slušati. „Koliko je dakle prѣče, da ti ostaneš gdѣ si, kad si već i onako tu. „A ima kaluđerstvo po sebi već zadaća, koje su u stanju da tu prazninu srdca izpune. „Kaluđerstvo je dovelo Dositija do one slave. „Manastir je ulio Mušickom one pѣsme, koje su ga u zvѣzde dignule. „Kovilj je i samo Kovilj odranio Raića i odljuljao njegova duhovna čada. „Da su ovi ljudi ostali u svѣtu, svѣt bi ih svoim volnama odneo, kao što je tolike silne druge duhovne snage i velike duhove bez glasa i imena u svom krilu saranio. „Pa dična dѣla tolikih crkvenih Jerarha, koi su kao episkopi i arhiepiskopi ime svoje ovѣčili! „Njih je kaluđerstvo, njih je manastir do onih visina doveo. „No sve su ovo visine slave, koima se i izvanmanastirskim dѣlanjem dolazi. „Al ima manastir baš u svom pravome životu stvari, koje nisu manje slavne; „Tu je na priliku služba božija u manastirskoj crkvi.Ova može čovѣka uzvisiti do anđela, popeti među svetitelje. „Pomisli samo na propovѣdanje u crkvi.Gdѣ je taka prilika na drugom mѣstu, doći do imena jednog Joanna Zlatousta. „Uzvišeni poziv ispovѣsti dovodi čistog i čovѣkoljubivog duhovnika do visine svetih apostola Petra i Pavla, i daje mu u ruke ključe od raja. „Molitva nad bolnima... povraća često milo zdravlje otcu i materi, sinu i kćeri... zatvara grobu vrata, i otvara dveri srѣće kućama, koje je već smrt crnim velom počela obmotavati. „Uzdizanje manastirskog imanja... srѣdstva, za stostruko blagotvorne cѣli.. „Praktično mudroslovlje.. „Sveto pѣsništvo.... „O! pѣsna, divna pѣsna pretvara prostu manastirsku crkvu u hram nebeske slave, gdѣ anđeli poju svemogućem prѣstolu himnu hvale i slave. „I dan danas može jedan prost kaluđer u našem manastiru dotѣrati da ga svѣt svetiteljem priznaje i uvažava... da bude pravim svetiteljom, vračem duši, srdcu i umu naroda, vođom k svemu, što je uzvišeno, sveto, sjajno.“ O. Teofanu igralo je srdce u njedrima dok je ovo slušao.To je manastir, kakva ga je on u idei viđao!Mlada glava, koja ga je u manastir dovela, pomislila je bar kadkad na Dositija! „Ali nesmѣ niko držati, da sve ovo samo sobom dolazi! „Ne; u manastiru žive ljudi, kao i drugi ljudi, ljudi grѣšni, slabi, u toliko tvrđeg srca, što su se svega odrekli što druge zanima, ublažava, ukroćava. „Borbe trѣba... ali nema sumnje o uspѣhu, ako se samo ide svoim putem. „Eto i ti si danas jednu zaprѣku božijom pomoću prešo. „Ti si bio na opasnom putu.Netrѣba da ti ja to kažem, vidiš i ti sam. „To je velika pobѣda bolje prirode u tebi, što si napast najžešće strasti tako junački odbio. „Ja ti čestitam na toj pobѣdi. „Šta bi bilo?Kratko vrѣme strast bi pamet umotala; živio bi kao u raju.Ali bi brzo pamet sijnula; ti bi vidio, da si pao kao niko, pao ko Adam u raju. „Sa sviju strana pružile bi zmije otrovnice glave upravljene tvom srdcu i savѣsti: niti ima onoga na svѣtu, ko bi ti u napred mogo kazati, da ćeš svršiti bez kazni, kad si se podao grѣhu. „No ujedno tim si pokazao, da u tebi živi snaga, koja je dosta krѣpka i za najteža dѣla. „Vatra kuša vrѣdnost zlata a opasnost snagu čovѣka. „Poslѣ te sjajne pobѣde možeš bodrim duhom stupiti na bojno polje sa drugim protivnostima. „To si dakle dobro učinio i valja da ostaneš pri tom.Ime će ti ostati sjajno, savѣst čista a budućnost bez otrova. „Ali kao sestru možeš je punim pravom smatrati.Bez svake ljubavi, a naročito bez ljubavi svete i čiste smežura se srdce u čovѣku, i on postane ogorѣli panj. „Prvo vrѣme netrѣba da se viđate, ali kasnije možete se i viđati i razgovarati. „Tvoja sestra biće sestra svega manastira.Mi ćemo je svi primiti kao svoju sestru... kao braća sestru svoga brata. „Ona može biti pravim anđelom hraniteljem našeg manastira! „Znaš, da naša obitelj nije bogata, što više da je siromašna. „Gospođa Lenka bogata je.Ona može crkvi našoj znamenitu pomoć prineti, a da neosѣti.A to je odnošaj, koi samo poštovanje zaslužuje i donosi. „Ali je prvih dana nesmeš viditi, jer bi se rana pozlѣdila.“ „Vi ste čuli, da sam joj obѣćao da ćemo se danas viditi!“ rekne na to o. Teofan pogledavši u oči arhimandritu. To je istina“ primѣti arhimandrit, pogledavši ga pronicavajućim pogledom. „To je istina.Možeš joj pisati; i moraš joj pisati.Oko je prozor za anđela a vrata za đavola.Tako mi je sam pokojni Irinej kazao; i imao je posve pravo.Blago čovѣku, što krv nije kao zrak koim dišemo, nego kao crveno vino.Ovo vrije u svom sudu, ali se ne preliva kao uzburkani vѣtar preko brda i dolina. „Piši joj.Napiši joj kako najbolje znaš. Kad čovѣk piše, mnogo će rѣđe pogrѣšiti, nego kad ustima izražava što misli.Ja ću joj jošt danas odneti tvoje pismo; kazaću joj, da si se uzvisio u anđele i svetitelje, da si sačuvao ime blagoslovu sadašnjosti a slavi budućnosti. „Tebi pak valja da se zanimaš; da si u poslu svejednako.Tvoja je zadaća da stvaraš i podižeš. „Eno ti crkve... molitve su krila u nebo. „Eno ti škole... škola je sabor anđela. „Daću ti da sadiš, dotično produžiš naš šljivik, da bude, kakva ga nigdѣ nema; a odrediću ti jedan komad zemlje u Petkovici da, zasadiš vinograd, koi će ti ime za navѣk u manastiru održati. „Znam da umѣš, hoćeš i možeš.Prepravi sve što valja, pa počni kako vrѣme za to nastupi. „Jesi li zadovoljan? „Ja mislim, da će tako biti najbolje!“ O. Teofan se premišljavao poduže...Najposlѣ rekne: „Kad mislite da će tako biti najbolje, neka... bude!“ Na to se digne da pođe. „Za pol sata doneću vam pismo!“ „Pa kuda ideš?“ „U moju ćeliju!“ „Nije potrѣbno; eno ti pisaćeg stola, hartije, pera i mastila: to je sve u boljem stanju nego u tvojoj ćeliji.Ja idem u drugu sobu, da se spremim na put; a ti sѣdi tu, pa piši na tenani.Imamo vremena.Zapovѣdiću da se preprave kola, pa sam se do podne i vratio.Mitrovica nije daleko, a moi su konji dobri.“ To rekne i odvede o. Teofana k pisaćem stolu.Zazvoni i kaže đaku, da mu se karuce upregnu i pred manastir izvedu, i ode u drugu sobu. Vrata za sobom zatvori.Tamo se umije i očešlja, i lѣpo obuče, tako da se čisto zasija. O. Teofan se malo poduže neoglasi.Pismo je bilo kratko, ali ga je dugo sastavljao.Najposlѣ podpiše ga i pospe pѣskom, pak onda se nakašlje, dajući znak tim da je gotov. Vrata se odmah otvore i arhimandrit iziđe k njemu sasvim gotov za put. „Evo, vis. preč. gospodine; evo vam pismo.“ Arhimandrit uzme pismo iz ruke o. Teofana.Iziđe s njim iz svoje sobe, zaključa je i siđe se na kola. Lenka dojuri brzo u Mitrovicu. Već joj se putem razroje misli u glavi. Kad uđe u sobu osѣti da ju glava boli. Nju je dočekala tetka, materina sestra, s kojom je u Mitrovicu doputovala. „Ta gdѣ si dѣvojko?Eto se već noć spusti, a ti nedolaziš.Šta mi nije po glavi prolazilo, Hvala Bogu, kad te vidim da si tu, i da si zdrava čitava.“ „Nije mi baš najbolje,“ odgovori Lenka u polu čujući, što stara govori, u polu pak nečujući. „Zaboli me glava.Moraću leći.Laku noć tetka!“ Za tim ode u drugu sobu, koju bijaše za sebe zadržala, dok je stara kao vѣrni čuvar spavala u prvoj sobi. Lenka nije mogla spavati; uzbuđenje bilo je veliko.Mislima i premetanju nigdѣ kraja. Nećemo potanje opisivati njeno stanje.Svaki ga sebi može lako predstaviti.Više joj se puta, prečuje onaj pakleni grohot kaluđera.Jedva pred zoru zaspi. Nije dugo spavala.U snu joj se prikazao onaj užasni prizor iz manastirske ćelije. Glava joj bijaše popustila, krv se malo umirila. Kad se probudi, naravno da joj je prva miso bila ono, što joj se sinoć dogodilo. „Pravo je imao Toša.Ja sam bila na hrđavom putu. „Čudo, šta uzavrѣla krv učini.U onaj par otišla bi u sam pako. „Mi nemožemo biti muž i žena.Nemožemo nikako!Bićemo dakle brat i sestra. „Koliko sam ga pređe ljubila, toliko ga sad neocѣnivo uvaživam. „On je bio moj anđeo hranitelj.“ Sad joj se opet pojavi pred očima ona užasa puna scena. Strѣse se. Došla sam da ga vidim.Od kuda najedared ona vatra.Odkud ona strast? „Nepitaj Lenka! „Bog te je sačuvao! „Pruži mu dakle ruku, i budi mu, što želi da mu budeš! „Budi mila sestra ljubljenom bratu. „Tako neka bude! „Kako mi je olakšalo na srdcu!“ Ko poznaje narav čovѣčiju, on će razumѣti i shvatiti stanje Lenkine duše. Kad iziđe na kraj smѣsi, koja joj bijaše uzmutila i glavu i srdce, svane joj u glavi, useli joj se mir u srdce. Otvori prozor.Ukaže joj se divno vedro jutro. Svѣža hladovina pokulja joj u sobu. Zrak sunca i struja zraka odgovoriše svѣtlosti u njezinoj glavi i struji u njezinom srdcu. Nov se život rodi u njoj. Stara tetka ustala je odavno, i prisluškivala je kod vrata od Lenkine sobe, da li je ova budna. Kad čuje da se prozor otvori, odškrine polagano vrata i uđe k nećaci. Ova je stojala u dražestnoj jutrenjoj haljini kod prozora. Kad ju tetka opazi obraduje se. Veselim dakle glasom pozdravi je. „Dobro jutro, Lenka; dobro jutro dѣvojko!“ Lenka se osvrne, i odgovori „dobro jutro tetice!“ Glas odpozdrava i sadržaj toga umiri staru. Ona pristupi bliže; zagrli nećaku i poljubi je toplo. Lenka poljubi staru u ruku. „Kako vi spavala: — Bome sam se ja sinoć jako bila poplašila.“ „Kako je bilo, dobro je prošlo!“ odgovori nećaka ozbiljno. „A gdѣ si bila!Nehtѣde mi reći ni gdѣ si bila, ni od kud dolaziš.Ti, jogunice!Ti!“ I opet je zagrli i izljubi. „I bolje je,“ primѣti joj nećaka.„Drugi put ću ti sve kazati, a dotlѣ me nemoj zapitkivati; vidiš da sam zdrava i čitava, pa možeš biti zadovoljna. „Danas ćemo kući. „Imaš koga ovdѣ pohoditi, pohodi ga do podne.Poslѣ ručka ćemo u N. Sad.“ „Ja sam jučer bila kod gospođe Puljinice.To mi je jedino poznanstvo još iz mladih godina.Nisam je vidila ima puna vrѣća godina.Ali je i ona ostarila.“ „No sigurno nije tako lѣpa bakica, kao moja tetica, je li?“ Ovo rekne Lenka pa zagrli svoju staru tetku. „E nije da“, stane se ova cifrati.„Tebi sam lѣpa, a drugi kažu da sam avgara.“ „Lažu, tetice; lažu.Nema mojoj tetki para.Pa kad se još lѣpe obuče, pa metne naočari, pa stane čitati Ljubomira u Elisijumu...Boga ti tetice, koliko si ga puta do sad pročitala?“ „Opet ti mene zajedaš, nevaljalice jedna!Da bogme.To nije roman po modi, kao što su oni tvoi, kako se ono zovu?„Hristo Monte“ — „Monte Hristo!“ popravi je nećaka.„Sve jedno“, rekne tetka.„Monte Hristo — Hristo Monte.Nije po šiji nego po vratu.Pa „kajmnise fon Pariz“. „No, tetice...Nisam znala da ti i nѣmački štrbecaš...“ „Ta čula sam, ćerko... ali da ti pravo kažem, neznam jesam li dobro izgovorila...“ „Sasvim dobro; malo po srbski, ali će te svako razumѣti, ko zna šta hoćeš da kažeš.No nemoj da se dišputiramo; nemam ja ništa protiv Ljubomira u Elisijumu.Ta i ja kad sam bila mala čitala sam ga spram mѣsečine.“ „I vrѣdno je ćerko!“ „I vrѣdno, vrѣdno, tetice.Nego nisam svršila što sam počela govoriti...Dakle, kad moja tetica metne bѣlu nabranu kapu na glavu, naočari na nosić, pa sѣdne i čita Ljubomira u Elisijumu...Onda joj nema para, što je lѣpa; baš kao... kao... no, kao profesorka.“ „Nego valja da fruštukujemo.“ „Ja jučer nisam dobro ručala... nisam ništa večerala...Nisam noćas spavala... pa da viš da smo u Bečkereku, pa da nam sad Jula donese našu kaficu... čini mi se, da nebi ni dvѣ šoljice bile suviše.“ „Pa tome je lako pomoći“, primѣti stara, iziđe brzo iz sobe i zazvoni po služavku. Nije dugo postojalo, ali eto ti fruštuka.. izgledao je sasvim gospodski...Služavnik bѣlim utiračem zastrt, šoljice i vandle od finoga bѣloga porcelana... šećernica od novog srebra... „A jel dobra kafa?“ zapita tetka podvornicu. „Kod nas je najbolja kafa u Mitrovici, milostiva,“ odgovori dѣvojka. „E vidićemo...“ rekne stara gospođa.„Ako kafa bude dobra, povešćemo te u Bečkerek, pa ćemo te tamo udati za jednog spahiju.Je si li čula o banatskim spahijama?“ „Nisam!“ zakikoće podvornica.„Ja sam iz Zemuna... bila sam u Beogradu... pa sad mislim poći u Bukarešt...“ „E onda ti i netrѣba Bečkerek i njegove spahije,“ primѣti stara..„U Bukareštu ima boljara... tamo su svѣ gomile od dukata.“ Podvornica se opet zakikoće.„E, nismo mi naučene na dukate.Ja bi bila zadovoljna i sa bankama!“ Ovo rekne, pa pošto je bila međutim stol zastrla, i posuđe i šolje na njega metnula... ode iz sobe. Ali je najpre pažljivo pogledala i staru i mladu gospođu. „Dobro, dobro, tetka... još će ta doći u Bečkerek da izkupiš obѣćanje.“ „Što mu drago dijete,“ odgovori stara.„Neka dođe; nefali joj ni u Bečkereku to, što ima u Mitrovici.Sobarica sobarica, bilo u Mitrovici bilo u Bečkereku.A niti je što drugo bila u Zemunu, niti će da bude u Bukareštu.Nego hajde sѣdi, da se fruštuk neoladi.“ Međutim je Lenka nasula i tetki i sebi. Kafa je vrlo dobro izgledala. Stara je među tim fruštuk koštala i stane glavom gore dole mahati. „A, fajn.Možeš sesti i jesti... ni car nema bolje.“ I zaista ili je Lenka bila za kafu, ili kafa za njenu glad... fruštuk je bio vrlo ugodan. „Sad hajde da se polagano spremimo, pa ćemo u 12 sati malo što ručati, i odmah na put poći,“ rekne Lenka ustajući. „Sѣdi ti samo, ja ću sve pakovati...“ Tetice, da vas čuje pokojni Vidaković... ta nekaže se srbski pakovati, nego pospremati!“ zadirne je Lenka. „E ćuti boga ti dѣvojko...Staro.. tupo.Ja ovako naučila, pa šta ću.No dobro, što nije Vidaković živ... bilo bi mi zaista neprijatno da mi zamѣri.“ „Ima ih i gorih, koi sad žive!“ „Šta ti tvoi žutokljunci, valjada“ — Baš mi je briga za te.Ti nisu vrѣdni kalpaka pokojnog Vidakovića. „Bogme, to je bio čovѣk!Sѣćam ga se kao danas.On je bio profesorom na našoj gimnaziji.Kao da ga gledim.Onaj sivi samurkalpak zimi, pa ono modro jap.... ogrtač, hoću da kažem šlifer sa 7. jačica, čizme s visokim sarama..“ „Pa frak od plave čohe, sa žutim dugmetima...“ prihvati Lenka. „Da,“ nastavi tetka, „i to si čula od mene, pa štap u ruci, podebeo bambusror sa srebrnim okovom...E moj sinko, drugačije je takav čovѣk izgledao, nego svi sadašnji spisatelji — fićfirići.“ „A jeste li se dobro pazili“ zapita Lenka smѣšeći se. „E da, nema od tog ni govora“, primѣti tetka dostojanstveno.„Druga su ono vremena bila.Nisam se usudila ni progovoriti kad je on bio u društvu.Pred Vidakovićem da progovorim ja balavica...Bože sačuvaj!Ta stegnulo mi se grlo, pa ne mogu od teška rešpekta ni slovca da iztisnem...A nisam ja mnogo puta znaš ni bila s njime.Jedared dvared desilo se da sam ga našla kod Kaulicije, a ja sam se družila sa njegovom Katicom... a inače samo sam ga na ulici vidila, kad prolazi pored naše kuće, pa mi se činio, da nije kao drugi ljudi...Bože me prosti, činilo mi se da je kakav svetac.“ „Ha, de da te poljubim za taj razgovor mila tetice,“ rekne Lenka smѣjući se, premda malo kiselo, pa to i učini.„Ta kosti nezaboravljenog spisatelja moraju se u grobu od radosti potrѣsti, kad mu kćeri naroda tako o njemu govore.I ja imam rado pokojnog Vidakovića, i da je kojom srѣćom živ, bi ga u goste pozvala pa bi ga podvorila i pročastila da nebi znao šta ga je snašlo.Gospodin Joca kazivao mi je da je rado što dobro i pojeo i popio.Ali u poslѣdnje vrѣme nije mu baš najbolje išlo.Tu je gospođa Jovanovićka inžinirka učinila glasa i sebi i našem narodu.Ona ga je u svoju kuću u Pešti smѣstila, pa ga je nadgledala, i kao rođena sestra nѣgovala; ona mu je oči zatvorila.Tetice, ja sam s njom poznata... pa sam je toliko puta izgrlila i izljubila, kad mi je o poslѣdnim časovima ljubljenog spisatelja svoga vremena pripovѣdala.Baš joj hvala; sve Srbkinje valja da poviču: Slava joj!“ Staroj se ukaže suza u bistrom blagom oku.Ona se diže i progovori kroz suze: Laka mu bila zemljica: a Srblji ga neće nikada zaboraviti.“ „I neće“, pridoda Lenka odsѣčno.„Doćiće veći duhovi i bolji spisatelji.Ali će se narod ipak milo sѣćati spisatelja svoga detinjstva!“ Sad se raziđu gospođe i stanu stvari kupiti da se za put spreme. Upravo su bile spremile stvari i za put priredile sve, i sѣle u tetkinu sobu, kad nѣko kucne na vrata, i na odgovor slobodno, uđe. To je bio arhimandrit, s kojim se bijaše Lenka sinoć poznala. Ona se trgne i na čas preblѣdi.Onda ustane, primi pozdrav dolazećega i ponudi ga u drugu sobu, ali zajedno povede sobom i staru gospođu. Pre nego što se arhimandrit posadi, progovori: „Izvinite, milostiva gospođo, što vas uznemirujem.“ Lenka mu prekine reč: „Oprostite, gospodine arhimandrite, ali meni nepripada naslov milostiva gospođa; moj pokojni suprug niti je bio plemić ni gospodin.. on je bio dobar valjan seoski trgovac u Banatu, i više ništa.“ Arhimandrit se međutim bijaše već na odgovor pripravio i rekne: „Vaše odlično ponašanje daje Vam puno pravo na taj naslov, koim sam se poslužio.Međutim ja Ću se služiti onako, kako više odgovara Vašoj smѣrnosti i želji nego ličnoj zasluzi.“ Na to sѣdne na kanape pored stare gospoje, a Lenka se posadi u fotelj s druge njegove strane bliže prozoru. „Vaša rođaka?“ zapita arhimandrit pogledavši na staru. „Moja rođena tetka, Marija Novaković udovica.“ Arhimandrit se na to predstavi staroj gospođi. „Ja sam Vam doneo pismo, gospođo“, obrati se Lenki.Izvadi pismo iz listnice i pruži joj ga. U Lenki se svi živci potrѣsu.Tražila je malo da oddahne, i zato stane pismo prevrtati i s jedne ga strane zagledati i s druge. „Vi ćete već znati ko piše?“ zapita je arhimandrit, motreći oštro ali neprimѣtljivo, kako se ona pri tom drži. „Mislim da znam“ odgovori Lenka, koja se bijaše međutim podobro okuražila.Razpečati pismo i stane ga u sebi čitati. Njeno lice nepromѣni se ni crticom. Prisutnost tetke i stranoga gospodina učine joj lice kamenom.Pročitavši pismo savije ga Lenka i metne ga pred sebe na stol. Stara gospođa gledala je to na arhimandrita, to na Lenku, neznajući šta je i kako je. „Vidite iz svega da pred vama stoji vaš prijatelj... vaš prijatelj,“ progovori arhimandrit.„I zato držim da ćete me za takova i smatrati, i rado primiti svaku uslugu, koju od pravoga prijatelja tražiti ni primiti smѣmo,“ — Lenka neznađaše pravoga smisla ovih rѣči; ona ih je dakle samo prosto saslušala. Arhimandrit se obrati staroj gospođi i zapita ju: „Jeste bili kad god u ovim stranama?“ „Nikada do sada,“ odgovori mu ona. „A jesu li vam poznati naši manastiri sa ove strane Fruške Gore?“ zapita on dalje. „Ni s ove ni s one strane“ odgovori stara; „ja nisam do sad bila ni u jednom manastiru, do u Kovilju,“ „E pa to valja sada da se malo po njima obazrѣte, barem po najbližima.“ „Lenka hoće da idemo odmah poslѣ ručka kući“ progovori na to stara.„Pa tako nećemo ni sada ni jednoga viditi moći.“ „Odlazite jošt danas?“ obrati se arhimandrit Lenki. „Odmah poslѣ ručka!“ „A, toga nemojte činiti! — A ako već nemožete duže ostati, a ono dopustite, da vas odvezem bar u manastir K...Taj leži na vašem putu.Tu ćete pregledati crkvu, i viditi kako manastir izgleda, pak onda sutra možete rano poći dalje.I ja ću s vama poći.“ „Nije nužno da se trudite gospodine,“ rekne Lenka.„Drugom prilikom provešću ja moju tetku po Fruškoj gori.Ali sada moramo odlaziti“. „Vi ste poznati sa gospođom Puljinicom ovdѣ.Ja sam kod nje odsѣo, jer je to moja prijateljska kuća odavna“, progovori arhimandrit na to staroj gospoji.„Ona mi je o vama govorila i kazala mi je da bi rado vidili koi manastir U Fruškoj Gori.A ona će s nama poći... to će vam biti još zgodnije.“ „Ta meni bi bilo pravo,“ progovori stara.„Ja sam doista sa gospođom Puljinicom o tom govorila i ona mi se obećala da će s nama poći.Ali eto, kad dѣte hiti kući, to mora da ima razloga; pak za to moramo odlaziti.A ja bi zaista vrlo rado vidila barem jedan fruškogorski manastir.Ako ga sad nevidim, neću ga nikada ni viditi, pa ću u želji i umrѣti.“ „E, tu želju gospođe tetke morate uvažiti,“ prihvati arhimandrit.„Kajali bi se do smrti, da joj to sad neučinite, i da joj se — ta smrtni smo ljudi — što dogodi, to nebi mogli sebi nikada oprostiti.“ Na te rѣči svoje tetke i primѣtbu arhimandrita nađe se Lenka prisiljenom da pristane na to, da idu poslѣ ručka sa gospođom Puljinicom u rečeni manastir, da tamo prenoće, pak sutra da se upute upravo kući. Stara tetka radovala se doista kao dѣte ovom kraju razgovora.Ko zna, kako naš svѣt gleda na naše fruškogorske manastire, taj će razumѣti toplu želju stare gospođe. Pripovѣda se u narodu, da je jedan bački kočijaš vozio kirijom jednu obitelj u fruškogorske manastire. Kao što je poznato, ima mnogo ljudi u našem narodu, koji užasno psuju. U te ljude spadao je i ovaj kočijaš. Dok su se vozili po Bačkoj, služio se isti tim svoim običajem u izlišnoj mѣri. No najedared prestane sa njegove strane svaka psovka ni opominjao je svoje konje vrlo nježnim izrazima ljubavi i staranja: hajde rano, hajde golube, i t. d. To padne gospodarima u oči; ali neznadoše od kud taj umiljati vѣtar duva. Tako su prošli svoje fruškogorsko putovanje, i vratili se srѣćno u Bačku. Čim su stupili u Bačku, odrѣši se na jedared jezik kočijašu, i stara pѣsma počne snova, reko bih u umnoženom izdanju. Gospodari se sglede, šta je to sada, i jedan ga zapita: „More Gavro, šta je to s tobom?Ovih dana bio si sasvim drugi čovѣk sprama tih konja.Čisto nam je bilo milo, kako si bio s njima blag i ljubezan.Odkud to, da si opet staru kožu navuko.“ „E, gospodaru,“ odgovori Gavra i pljucne izvadivši lulu iz usta.„Ovih dana bili smo sve u manastiri i blizu njih, pa nisam smѣo psovati; a sad smo opet od njih daleko, pa može podneti.“ Sad tek shvate gospodari momenat Gavrine peripetije. U daljini sjaju se Fruškogorski manastiri u čarobnoj svѣtlosti našem narodu, a naročito starijim ženskim osobama. Odtuda onaj žar u želji Lenkine tetke, a odtuda bar jednom stranom i to, da se Lenka sklonila da joj želju izpuni, ma da je, naročito sada, imala puno uzroka svog da svaki manastir obiđe, i što prije pohita kući. Na to ustane arhimandrit da pođe, govoreći: „Poslѣ obѣda doćiću dakle ja sa gospođom Puljinicom ovamo, pa ćemo se onda odvezti.“ Na ovo pruži ruku posve prijateljskim načinom staroj gospođi.Ova ga poljubi u ruku.On ju blagoslovi: „Bog svojeju blagodatiju.“ Lenka se samo pokloni. „Ala je to ljubezan gospodin,“ progovori stara, kad ga izprati i natrag se vrati.„To je pravi gospodin.Jošt nisam vidila takvoga arhimandrita.Sve je na njemu gospodski, i haljine i persona i način.Ne kao onaj naš u K. neočešljan, neodeljan; niti gledi kao sveštenik, ni govori kao gospodin.Ovaj mi se baš dopada: ovako valja da se drži i razgovara svaki, koji krst na prsima nosi.“ Lenka nije ni slušala šta joj tetka govori.Ona je na novo uzela pismo sa stola, kako je arhimandrit iz sobe otišo, te ga je čitala i čitala, i to tako s cѣlom dušom, da niti je što čula ni vidila, što u sobi biva. „Kakvo ti je to pismo?“ zapita je tetka. No Lenka nije ni ove rѣči čula. Stara je stojala i čekala, da Lenka ostavi pismo i da se s njom razgovara, ali toga nedočeka.Ostavi je dakle neka čita dokle joj je volja, a ona iziđe u svoju sobu. Poslѣ ručka dođe gospođa Puljinica ovima u gostionicu. Lenka dade uprѣgnuti osvoje konje u kola. Nedugo zatim dojure i arhimandritove karuce sa četiri žerava pred gostionicu, i stanu. Arhimandrit dođe gorѣ, i čuvši da su gospođe za put gotove, pozove ih da pođu. Kao uljudan gospodin pruži ruku Lenki, da ju odvede na kola. No ova rekne svojoj tetki, da dade gospodinu svoju ruku i ide s njim, a ona će sa gospođom Puljinicom za njima. Gospodin arhimandrit svede staru gospođu do kola i mišljaše ponuditi Lenku da s njim na njegovi koli ide; ali se ova već bijaše sa gospođom Puljinicom na svoje karuce posadila, i tako arhimandrit nolens volens ponudi staru tetku na svoja kola i posadi se kraj nje. Staroj je bilo vrlo ugodno, što se vozila sa gospodinom arhimandritom na četiri konja: ali ovaj bѣše tu vožnju sasvim drugčije prednacrtao, pa mu nebijaše sasvim ugodno, kad mu lѣpa udovica okrugove pomrsi. Međutim kao pravi diplomat upotrѣbi i ovu priliku, da staru za sebe zadobije. I doista je stara tetka tako bila občinjena prijatnosti i razgovorom gospodina arhimandrita, da bi mu dala prvi glas za mitropolita, da je trѣbalo za to glasovati. Došavši u manastir K... zateku tamo arhimandrita domaćina i jošt jednog starijeg arhimandrita, nastojatelja manastira R. Predstave se. Domaćin arhimandrit bio je arhimandrit Gurije; onog starijeg arhimandrita predstavi domaćin kao arhimandrita Prišu. Domaćin ostavi došljaku kolegi staru tetku, a on podnese ruku mladoj nećaki, i tako pođu.Gospođu Puljinicu usrѣći treći krstonsac svojim sprovodom.Oni su bili već i onako stari znanci. Odvedu goste u crkvu. Lenka dariva čestni kovčeg bogato. „Koliko je?“ zapita potiho R-ki arhimandrit domaćina, koi upotrѣbi zgodnu priliku, te dar iz tasa u svoj džep premѣsti, da ga ko neuzme, kome neiđaše. „Dvanajest.“ Odgovori ovaj značajno. „Maži piskove!“ odvrati mu ovaj. „Pomozi i ti,“ šapne mu domaćin. Ovo naravno nije niko od gostiju čuo, a i da je čuo, nebi znao, šta znači. Pokažu za tim i riznicu.Riznice naših manastira vrlo su prazne.Jedan i drugi predmet od kakove važnosti, i to u jednom drugom li manastiru, inače ništa što bi čovѣka zanimalo. Šta je ovomu stanju uzrok, to jošt niko nije pokazao. Jedni misle, da nije tu nikad ništa ni bilo. Drugi govore, da su učeni ljudi iz daleko zemlje dolazili, i sve što bijaše znatnije i znamenitije, poodnosili. Nѣki najposlѣ drže, da se nije čuvalo, kako bi valjalo, jer manastirski žitelji neznadoše vrѣdnosti, koja u takovim stvarima stoji. Brzo dakle biše gosti gotovi sa pregledanjem riznice. Osobitu pozornost gostiju pobudi odѣlo srbskih despota. Nije samo krivica nastojatelja tih manastira, što te stvari nisu tako opisane i nacrtane, da ih može viditi i onaj, koji nema prilike i troška, da ih u naravi vidi. Imamo mi ljudi izvan manastira, koji su zato i sposobniji, i više pozvani, pa nisu toga, do sada učinili, barem ne onako, kako bi to kod srѣćnijih naroda odavno bili učinili. Nastojatelji su samo u tom jako sgrѣšili što se nisu starali, da se takove relikvije bolje sačuvaju, i cѣlishodnije smѣste. A mitropoliti stariji sgrѣšili su Bogu, što visu za vremena sve te dragocѣnosti narodne pod svoju ruku uzeli, te ih k sebi preneli, pod strogi nadzor uzeli, i na jednom mѣstu izložili onako, kako bi narodu pred izobraženim svѣtom na ugled služile. No sad je ovako. Da se vratimo našim gostima. Obišavši sve, što bijaše zanimljivo u manastiru, ponudi domaćin goste, da se potrude da vide malo predѣl oko manastira. Sunce se bijaše već podosta k zapadu spustilo. Predmeti bacaše sѣni dugačke.Nebo čisto kao srebro.Tišina podpuna. Stara tetka bijaše sasvim uzhićena manastirom i iznutra i spolja. Da ju je ko u tom času ponudio da se postriže, i da to može kod nas biti.... nevѣrujem, da se nebi odrekla „mira i jaže vЪ mirѣ.“ Za nju su ovi časovi bili časovi čistog duhovnog uživanja, kakvog do sada nije imala. Sa starom je išo njen gospodin arhimandrit.Lenku je sprovodio domaćin. A gospođu Puljinicu zabavljao je onaj drugi arhimandrit. Domaćin arhimandrit bio je vrlo naučen čovѣk. U pogledu načina, koim se obhodio u društvu, bila su dva mnjenja. Jedni su govorili, da je podpuno svѣtski čovѣk, a drugi, da nije za finije društvo. Koi su imali pravo... to se nezna, jer mnjenja nespadaju ni na carske sudove ni na porotu. Sprovodeći Lenku razvio je arhimandrit sve draži svѣtska čovѣka. Bio je pun dosѣtaka. Govor mu se prelivao kao najlѣpši „kalospintehromokrene.“ Oči su mu raznobojne iskre prosipale; usta se najsočnijim smѣhom razvlačila. No gospođa je bila baš taj dan u onom raspoloženju, koje naprema svim dražestima i tѣla i duha bijaše ono, što zid bobu. Bilo je časova, u koima nije ni čula, šta, joj pratioc govori. Ona ostane hladna.Na više pitanja ne dade mu ni odgovora. On je očevidno ovo nepravo tumačio, kad je uzimao, da mu artiljerija s uspѣhom operira. Po gdѣkoja zraka u očima pratioca dirne gospođu neugodno. Gdѣkoje mu rѣči sadržavaše dva smisla, od kojih ju jedan uvѣk vrѣđaše, ma da neznađaše upravo zašto. U smѣhu mu odsijavaše nѣšto, što mladu ženu češće natѣra, da predmet pogledu na drugoj strani potraži. „Mi ćemo sad na onaj mali brѣžuljak.Odandѣ je neopisano lѣp izgled na ravni Srѣm.Nego vi ste se, čini mi se, umorili.Vi Bečkerečani znate samo po parketima i banatskoj dlanovidnoj ravnici bez umora hoditi.Dajte ruku, pa se oslonite malo na mene!“ Na ovo uzme je pod ruku da je uz brѣžuljak povede i slučajno joj ruku jače pritište uz sebe. Lenka stane ovu izvijati. „Ostavite samo ruku na miru, nije meni ni malo teško vas voditi.Mi smo kaluđeri odmorni ljudi.Dok mirjani svoje sladke terete svaki dan vuku, idemo mi saltadžije, sami lako kroz najlѣpšu prirodu.Sad neznam upravo šta je bolje.Ako je istina, što putnici pišu, da pola slasti izgubi, ko sam putuje, onda je naravno bolje imati druga pri svemu, što duhu čovѣka godi.Evo sad smo na brѣžuljku.Pogledajte samo kakva je to krasota!Ono vam je tamo Avala, nedaleko od Beograda, ovo je ravni Srѣm, u kom nema stope neurađene.Ono tamo na desno jesu Bosanska brda, Cer, kolѣvka Pocerca Miloša.Eno Rume... a eno Mitrovice.Neznam il doista vidim, il mi se samo čini, da tamo vidim Savu kao tanku srebrnu prugu.Vidite li je i vi?“ zapita Lenku i pogledi joj dublje u oči. „Nevidim,“ odgovori ova, i izvuče ruku izpod njegove. „A pogledajte malo iza sebe.Eno vam najlѣpše partije Fruške Gore.“ Lenka se okrene, i tu joj se pokaže doista slika puna divote i čara.Zraci sunca, koje se već zapadu klonjaše, obasuli bѣhu goru neopisanim dražima. „A pogledajte tamo“, rekne arhimandrit i pokaže joj sѣnicu od divlje loze, i u njoj klupu.„Ovo je kapela za najsrѣćnije vrѣme čovѣštva, za mlada srdca; za vas reko bih baš kao naročito pravljena.Tu sѣditi, oko sobe ovu divotu gledati, iz pѣsničkih usta prelѣvanje strastne ljubavi slušati, a u srdcu slasti raja osѣćati: to mora da je non plus ultra svake miline. „Dobro bi bilo da se malo odmorite.Hajde da sѣdnemo na čas tamo!“ Na to je uhvati za ruku i pođe tamo. Lenka pogledi i nehotice gdѣ je drugo društvo, ali oni sѣli podaleko pa se odmaraju. Ona odtrgne svoju ruku, i progovori: „Mi smo daleko otišli od drugoga društva.Ja ću da se vratim.Moja tetka sѣdi; znak je da nemože dalje.“ Ovo rekne, pa naglo pođe natrag društvu. „Ta neće niko pojesti tetku.Nemojte se žuriti.Ja stojim dobar, da neće niko na nju ni zinuti.“ Lenka se nije ni obzirala, nego je hitala k drugima.Neostade drugo ni arhimandritu, nego da uskori korake, i da ide barem blizu za njom, kad već nemože uz nju. „A mi sѣli ovdѣ, da vas dočekamo,“ progovori tetka Lenki, kad se ova približi.„Starost je starost.Star čovѣk nije nikuda pristao.Što si se ti vratila; mi bi vas ovdѣ dočekali. “ „Vidila sam sav Srѣm,“ — progovori Lenka, „pa i nѣšto od Srbije.Pak sam došla da i tebe odvedem.Znam da ćeš se radovati.Ta naročito tebe radi i došli smo u ovaj manastir.“ „Ta kažite istinu gospo!“ rekne domaćin „Nemaju Banaćani smisla za goru i daljinu. Na ovo se i opet stane krupno smѣjati. „Ta za one ima gora i daljina jošt i najveću draž, koji joj nisu naviknuti,“ primѣti arhimandrit Partenije. Arhimandrit domaćin zakloni usta šakom od drugog društva, i rekne onome: „Ćt’ babo!Što se namećeš kao sočivo na božić,“ pa mu izplazi podobar kus jezika. Od drugog društva je li ko to čuo i primѣtio i spazio, neznam; ali je Lenka i čula i vidila. Ona pogledi na arhimandrita, kom je pantomima upućena bila. Ovaj se činio sasvim nevѣšt, kao da se to njega ništa i netiče i prihvati pogled gospođe s lakim osmѣjkom. Lenka se okrene od arhimandrita i rekne tetki: „Hajdemo u sobu, već je za tebe hladno!“ Na to se društvo digne i uputi se u manastir natrag. U isto doba upustio se bijaše arhimandrit Gurije u razgovor sa starom tetkom i zabavio se s njom. Lenka se pridruži arhimandritu Parteniju, i pođu naprѣd. „Ja ću sutra zorom poći kući, ko zna hoćemo li moći koju u ovoj stvari progovoriti, a meni se čini, da sam dužna da odgovorim. „Dopustite mi nѣkoliko rѣči g. arhimandrite!Vi ste meni danas doneli pismo od moga Todora.Smѣm ovako reći, jer smo od sinoć brat i sestra.I ostaće mi do samoga groba milim bratom.Ovo mislim da smѣm svakom kazati, i da mi se za to zamѣriti nemože.“ „Nemože gospođo,“ potvrdi arhimandrit.„I trѣba da bude tako.To je pravo duhovno srodstvo.A ovo je jače mnogo puta od srodstva krvi.“ „Ja sam njegovo pismo više puta pročitala.Ono je ogledalo njegove duše, a to ogledalo pokazuje izvanrednoga uzvišenoga čovѣka.Ja odobravam podpuno njegove misli.Pisati mu nemogu... govoriti o njim nebi bilo shodno; i za to vas molim da mu kažete, da ja isto onako mislim kao što on piše; da ima u meni najvѣrniju sestru, koja ga ljubi kao brata rođenoga; i da će se u mom spomenu blistati njegova slika kao slika kakvoga anđela!Hoćete li mu ove moje rѣči priobštiti, gospodine?Ja vas za to lѣpo molim.“ . „Hoću s drage volje!“ odgovori arhimandrit.„U toliko prije, što posrѣdovanje između dva tako plemenita stvora, kao što ste vas dvoje, uzdiže i onoga, koi posrѣduje.Hoću mu Vaše rѣči vѣrno izporučati.“ „Dajte mi na to Vašu svešteničku rѣč, da ćete mu kazati ove moje rѣči i ništa drugo, ni manje ni više?“ „Ništa drugo — ni manje ni više; pa to evo moje ruke.“ I pruži joj svoju ruku. „Hvala vam!“ rekne Lenka i da mu svoju ruku, koju arhimandrit toplo stisne i odmah izpusti. „A hoćete li mu biti dobar nastojatelj?“ zapita Lenka spuštajući oči k zemlji. „Hoću i to.Ja sam mu već kazao, šta ću mu činiti.Osim toga uputiću ga, da nauči lѣpo služiti.Ja sam iz one škole, koja je na to mnogo držala, da sveštenik lѣpo služi.I mislim, da sam prilično u toj umѣtnosti naprѣdovao. „Kod njegove osobite velike volje k bogosluženiju, i kraj njegove uzvišene duše, nadam se, da će mu poći za rukom, te će ga narod za kratko vrѣme tražiti i odlikovati.Njegova molitva dѣlovaće kao lѣk kod bolesnika, kao glas više utѣhe kod raztuženih srdaca.“ „Ja Vam unaprѣd zahvaljujem, gospodine.To su rѣči dostojne crkvenoga upravitelja.“ „Izvolite vi samo poslѣ nѣkog vremena doći...“ Lenka mahne glavom da neće. „Kako nebi došli!...Ta on je toliko isto vaš bolnik, koliko moj.Vi jošt veću snagu nad njim imate nego njegov nastojatelj, ma da mu je brat rođeni.Sad nije savѣtno da se vidite; ali kroz 5—6 nedѣlja morate doći da ga vidite, i da vas vidi...Njega ništa nemože većma za njegove trude nagraditi, nego vaše živo saučešće... nemože mu ništa više snage uliti, da na svom putu naprѣduje, nego misao, da ćete vi doći, da će moći svoje namѣre, svoje trude, svoje uspѣhe sestrinskom nѣdru priobštiti, povѣriti, i iz onih usta ukrѣpljenje, odobrenje, prѣsudu čuti, kroz koja govori najčistija ljubav, najveći prijatelj.Pak onda morate i na to pomisliti.On hoće što je najbolje, želi što je najuzvišenije... ali u svѣtu ima sto prѣpona, hiljadu protivnosti.Kad čovѣk na mnoge prѣpone naiđe, — neugodne protivnosti izkusi, hoće da mu duh klone, da ga volja ostavi, da mu snaga malakše.I onda je tek nesrѣća gotova.Tu nesrѣću ukloniti, duhu, volji, silama novu eneržiju uliti može samo prijatelj, kakvog on u Vama ima.Hoćete li reskirati da s razderanim srdcem, možda poremećenim razumom propadne, za navѣk propadne, dok mu Vi pomoći, dok ga Vi do uspѣha dovesti možete? ...Hoćete li mu doći?“ Na ovo pogleda arhimandrit Lenki u lice.Ona i nehotice pogledi mu u lice i oči.Sa tog lica iz tih očiju blistala se zraka tako topla, tako privržena prijatelja, da joj je samo jedan odgovor mogućim ostao.Ona dakle odgovori muževno: „Hoću!“ „Dajte ruku na to; u sigurnost za brata, prima od sestre strogi zavѣt prijatelj i jedne i drugoga!“ Ona mu dade ruku, i ruka je izražavala punu zbilju volje. U taj par čuje se glas arhimandrita Gurija: „Šta se vi jednako rukama ljubite?“ Društvo se bilo međutim k ovim dvoma približilo.Lenka i njen pratioc okrenu se k društvu ali nereknu ništa. „Jest, jest,“ nastavi onaj.„Neljubi se samo ustma, nego i očima, i rukom... kadkad i nogom... onako izpod stola!“ I ovaj je svoj vic pratio sa onim smѣhom, koi smo već više gorѣ kvalifikovali. Lenka neugodno tim dirnuta okrene glavu na drugu stranu. Gospođa Puljinica nasmѣje se sladko i gromko ovom vicu; a stara tetka nije znala, šta upravo kaže g. arhimandrit, pa videći da joj se druga ceri, razvuče ustne i sama. Arhimandrit Partenije smѣšeći se fino, odgovori svom drugu: „Vic i ti rođena ste braća.Kakav jedan takav je i drugi. — Meni je gospođa Lenka dala ruku na to, da će i moj manastir počestvovati, kad joj poslovi dopuste.“ „A, to je druga stvar...To je dakle prisѣga.Pa i to stoji, da se prisѣga polaže ne samo ustma, nego i rukom...Dajte i meni ruku; gospođo Lenka, da ćete i mene opet posѣtiti, kad u Frušku-Goru dođete.Ako je za g. arhimandrita Partenija čast, kad mu dođete, to će biti za me grdna uvrѣda, ako me obiđete...Dakle, dajte ruku!“...Na ovo joj pruži ruku. „Nebi bilo pravo, gospodine,“ primѣti Lenka.„Nego kako ste lѣpo moju tetku dočekali, doćiće vam ona.Obadvѣ nemožemo od kuće.“ „Nemarim“, rekne arhimandrit.„Kad dođe k meni tetka, onda ću ja s njom k vama u Bečkerek.To će biti jošt bolje.Onda ćemo tamo biti sami.Dakle tetka, dajte ruku, da ćete mi doći!“ Tetka uzme sve u šalu i dade mu ruku. „Sad bi valjalo da ti vratim u tvom novcu,“ primѣti arhimandrit Partenije. „Znam šta misliš,“ stane se arhimandrit Gurije cerekati.„Pa zašto da se ja sa tetkom ne poljubim?Ta ja u njoj vidim svoju majku, i evo Ću je kao takovu iz sveg srdca zagrliti i poljubiti.“ To rekne pa zagrli i cmokne staru tetku onako junački. Cѣlo se društvo smѣjalo iz srdca.I sama tetka pristane uz druge. „Nego znaš kako mi se čini“, rekne opet arhimandrit Gurije.„Kad stojim ja s tetkom, onda se kazuju svѣtu mati i sin, a kad ti stojiš uz gđu Lenku, onda svi vide otca i kćer.“ I ovaj vic arhimandritov urodi obćim smѣhom. „Ja sam zadovoljan,“ primѣti arhimandrit Partenije, pa se onda okrene Lenki, i rekne joj: „E, mila kćeri moja, vrѣme je da idemo k večeri.Daj otcu ručicu, da te odvedem.“ Lenka se nasmѣši i rekne: „S drage volje, dragi otče.“ Dade mu ruku i pođu naprѣd. Arhimandvit Gurije nedođe u nepriliku, nego prihvati šalu i progovori tetki: „Draga majčice, hajde da ti sinak pomogne.“ Na što uzme tetku izpod ruke i pođe za onima. „A mi ćemo za njima kao stari prijatelji,“ rekne gospođa Puljinica arhimandritu Priši, i pruži mu ruku. Ovo je bio stariji gospodin, koi je sve gledao i slušao sa blagim saučešćem, ali nije rѣči izustio.Sad prvi put razvede ustne i primѣti zvonkim tenorom: „To je čest za mene!“ i povede gospođu za drugima.Primѣtiti nam je, da je ovaj gospodin bio najveći pѣvac u čitavoj Fruškoj Gori, i s toga su ga i zvali fruškogorskim slavujem.Za pѣvnicom u crkvi bio je jedinstven.Srdce je imao golubinje, ruke otvorene.Neizkazano dobar domaćin bio je duša svakom društvu.Za to su ga svi rado imali.U ženskom društvu ćutao je i slušao.Sam rѣdko koju da je progovorio. Kod večere je opet arhimandrit domaćin bio razkalašno veseo.Tu se šalom razćereta i stara tetka uz gospođu Puljinicu. Lenka je ćutala i kadkad se samo nasmѣšila. Domaćin pokušao je više puta da i nju u šalu uvede, ali mu nije pošlo za rukom.Najposlѣ upravi atak upravo na nju. „Vѣrujete l vi, gospođo Lenka, da imade duhova?“ „Ja niti vѣrujem niti nevѣrujem,“ odgovori ova. „E, danas ćete izkusiti, da ih ima,“ rekne joj arhimandrit. „Moj predhodnik u ovom manastiru gledao je prѣko svega rado lѣpe mlade ženske oči, i u tom je uživao čisto platonski.Naročito je imao pasiju na oči, kao što su te vaše. „Nije bilo smѣrnijeg kaluđera od njega.Svi su ga poštovali kao svetca. „Umre, i u našoj ga crkvi sahrane. „Sad već od više godina čujemo, da se kao duh pojavljuje.Kad dobijemo kakvu mladu lѣpu gošću, eto ga u ponoći u njenoj sobi.Džak ako je budna, on joj pogledi u oči i izčezne.A ako nije budna, a on pristupi njenom krevetu, pa joj povuče za pokrivač, i jedanput i drugi put, dok se ona probudi.Kako joj jedared vidi oči, a on joj dade blagoslov i izčezne.“ „Jao mene!“ poviče stara tetka, kojoj je kosa na glavi rastla, dok je arhimandrit pripovѣdao. „Nebojte se, majko,“ rekne joj on.„Vi ste istina bili i mlada i lѣpa; ali sad imate evo poodrastla sina, pa niste više mlada, ako ste i lѣpa... stara gospođa, mislim.Nego šta vi velite na to“ zapita Lenku. „Da je malo ranije, ja bih dala uprѣgnuti, pa bih otišla iz kuće, gdѣ se tako što događa; a sad držim, da se samo šalite.U ostalom, gledaćemo da nezaspimo do pred zoru, pak ćemo izbečiti oči, čim se ukaže na vrati.“ „Eto šta si učinio tvojim novim vicem,“provovori arhimandrit Partenije.„Nećedu jošt gospođe ni oka noćas sklopiti.Ta nevѣrujte...to je sama lakrdija.Nema tu duhova...Odkud duhova u manastiru?“...Nebojte se vi ništa!“ okrene se gospođama i rekne im. „Nema duhova u tvom manastiru, l’ ima u mom,“ primѣti domaćin i izklibi zube na svoga kolegu. „Bogme ja neću trenuti,“ rekne tetka, „ma da nisam ni mlada ni lѣpa.Premda vrlo uvažavam žive arhimandrite, l’ mrtvima daleko lѣpa kuća.“ „Dobro, dobro; vidićemo; moje je gostima kazati.Međutim budite uvѣreni, da nikakve opasnosti nema.Ovdѣ će to samo biti dokaz, da je gospođa Lenka mlada i lѣpa, da ima osobito lѣpe oči i da se dopada i samim mrtvim arhimandritima ove kuće.“ Uz ovo se smѣjao opet čudnovatim onim njegovim smѣjom.Najbolje je u takovom slučaju ćutati, učiniti duhu po volji i nemicati se!“ „Hajde prestani, molim te,“ rekne mu arhimandrit Partenije.„Za šalu je preveć.Pak pozivaš gospođu Lenku da ti dođe u goste: lѣpa mi gostba.“ „A šta ti znaš!“ osѣče se na njega drug mu: „Možda će gospođa Lenka više naći zadovoljstva u konverzaciji sa duhom arhimandritom, nego sa živim bez svakoga duha.“ I opet se čuje onaj smѣh sa čitavom škalom od tonova. „A da šta bi se razgovarali Boga vam!“ rekne najposlѣ ozbiljno.„Čim bi proveli večer?Ta naše gospođe znadu, da nepuštaju sa drugog svѣta ni patrijarha, a kamo li arhimandrita.Nema tu povratka ni milionarima, a kamo li sirotom kakvom nastojatelju manastira.Budite vi bez brige!Gdѣ stanuju toliki sveti otci, nesmѣ tu takav duh ni prismrditi, u toliko manje, što živi nastojatelj zna cѣniti lѣpe oči bolje, nego svi, koji su na toj stolici pre njega sѣdili.“ Gosti su večerali u arhimandritovoj gostinskoj sobi, a ne u obštoj trapezariji. Arhimandrit domaćin povede sad razgovor o drugim stvarima i pokaže toliko znanja i duha, da je sve prekrasno zabavio.Malo po malo zaborave svi pored živog na pokojnog arhimandrita, i raziđu se skoro oko ponoći u svoje spavaće sobe. Svaka gošća dobije sobu za sebe; iz jedne se išlo u drugu. Soba, koju Lenki odrediše, pokazivala je, da je ona bila obergošća.I one su druge dvѣ bile prijatne i lѣpe, ali njena bijaše najvećma ukrašena.Iz nje se išlo u one druge. Gospođa Puljinica kaže drugima laku noć i ode u svoju krajnju sobu. Stara tetka ogledala se po svojoj sobi, pak onda se vrati svojoj nećaki i rekne joj: „Da viš dijete, ja se bojim sama spavati.Ona pripovѣst arhimandritova neće mi dati oka zatvoriti.“ „Zar niste vidili, da je sva pripovѣst bila samo huncutarija,“ rekne joj ova. „Bila šala, bila istina,“ rekne tetka; „da viš meni se ježi koža!“ „A ti lezi tu u moj krevet, a ja ću se složiti na ovaj divan,“ odgovori joj Lenka; „pa ćemo biti slobodnije i ja i ti.“ „Ja ću leći na divan,“ rekne tetka. „E, da kako, sad ću ja dopustiti, da ti stara lomiš kosti, a ja mlada da se bašim po krevetu.Lezi ti samo u krevet, a ja ću evo doneti jedan jastuk iz tvoje sobe i pokrivač, pa ću spavati ko carica.“ To i učini, i tako se smѣste. „Nek ostane svѣća da gore,“ rekne tetka. „Pa ćemo je ostavati da gore,“ odgovori Lenka. Stara nije mogla da zaspi od misli na duha arhimandrita, a Lenki je svѣća ometala.Nikad nije mogla spavati, kad je svѣća gorela.No ćutala je.Samo se svaki čas okretala s jedne strane na drugu. „E ti sad nećeš oka zatvoriti,“ rekne joj tetka.„Ugasi molim te tu svѣću, jer nećeš trѣnuti.Ako na mene naiđe kakav strah, a ja ću te viknuti, pa onda upali svѣću.“ Lenka učini tako.Metne svѣtnjak blizu sebe i šibice do njega, pa ugasi svѣću. Nije dugo trajalo i mlada gospođa spavala je u veliko.Ali stara nije mogla zaspati ni za živu glavu. Sad je nѣšto puknulo; sad nѣšto kvrcnulo, sad opet šušnulo. Digne glavu, napne uši: ničega nema! Tako je poduže trajalo. Opet nѣšto šušne: ide nѣko po sobi.Sѣdne u krevetu, sluhti svom snagom: nema nigdѣ ništa.Pričinilo joj se. Malo poslѣ učini joj se, da se vrata od prednje sobe otvaraju.Opet sѣdne i sluhti; no nije ništa. Potrajalo je to poduže.Najposlѣ prevari je san i malo zaspi. No sad joj stane nѣtko pokrivač vući.Probudi se.Skoči u krevetu.Nije ništa.Nѣko ju uhvati za rame...To nemože biti mašta.Osѣtila je jasno da joj ruka počiva na ramenu.Sad već nije bila šala. „Ko je to?“ povikne.„Lenka pali svѣću,“ poviče jošt jače i skoči iz postelje. Lenka se trgne i tarne šibicu, da upali svѣću.No ova neuhvati.Tarne drugu, no i ova neprimi. „Ta pali, šta „mrdaš; ima nekog u sobi!“ Smrtni strah čuo se iz tetkinoga glasa. No šibice neće da se pale, te neće.Valjda je i kod Lenke uzbuđenje sigurnost oduzelo. Najposlѣ uspѣ, i zapali svѣću. „Nѣko je ovdѣ u sobi,“ poviče sad na novo tetka i za tili čas pojavi se obučena. Lenka je bila u spavaćim haljinama skoro podpuno obučena.Ustane i uzme svѣću, te posvѣtli na sve strane. Nigdѣ nikoga.Sve kao i pre nego što legoše. „Ti si teto snivala!“ progovori sad Lenka smѣšeći se. „Ta nisam dijete!Sa svim sam osѣtila, da mi nѣko pokrivač vuče... sasvim sam dobro osѣtila ruku na mom ramenu...“ „Pa šta jošt,“ zapita Lenka sve većma smѣšeći se. „Pa puckalo je po sobi kao da neko po njoj ide...Učinilo mi se, da se ova vrata, otvaraju.“ „To je bio duh arhimandrit,“ primѣti Lenka raskalašno vesela. „Mora da je,“ rekne tetka sasvim ozbiljno. „A jesi l spavala? “ „Jesam, čini mi se trenula.“ „To si ti snivala, draga teto.“ Tetka svuda prođe po sobi, svuda zagledi, pa onda progovori: „Možda sam i snivala!“ „Snivala, snivala, tetice.Vraški arhimandrit, kako to je zastrašio.No lezi samo; ja ću biti budna.“ Na to uzme sat i pogleda na njega.„Dva sata! „Dva sata već?“ zapita tetka. „Dva! dva!“ „A to sam ja ipak morala malo poduže spavati.“ „I snivati, tetice, i snivati.Ajde lezi, pa spavaj.Čas duhova već je prešao.Ja ću bditi.“ Stara legne, i malo po malo zaspi. Lenka kad vidi da je stara zaspala, ponese ruku da ugasi sveću. U taj par škljocnu vrata, koja u prednju sobu vodiše, i malo se otvore. Lenka se sad sa svoje strane trgne i pogledi na vrata. Ova ostanu samo odškrinuta, kako su se odpučila. Najdublji mir.Nikakve promѣne. „Kako je to vragu,“ progovori Lenka sama sebi.„Zar mi nismo sinoć vrata zaključale?...Tom je kriva tetka sa njenim razgovorom o duhovi.“ Digne se s kanapeta, zatvori vrata i zaključa bravu. Zatim legne.No poduže nedođe joj san.Najposlѣ ugasi svѣću i zaspi. No ovaj noćni događaj imao je ipak jednu poslѣdicu. One se neprobude rano.Već je bilo 8 sati, kad su oči otvorile. Obuku se. Kad iziđe stara tetka na hodnik da zapovѣdi kočijašu da prѣže, nađe tamo sva tri arhimandrita, gdѣ hodaju. „Na zdravlje odpočivanje!“ predusrѣtne ju arhimandrit Partenije. S „Dobro jutro!“ pozdravi ju domaćin. „Vi ste dobro spavali!“ rekne arhimandrit Partenije.„Evo već osam sati.To mi je milo.“ „Kasno smo zaspale,“ odgovori tetka.„Nego ja idem sad, da kažem našem kočijašu da prѣže. „Sve je naređeno“, rekne arhimandrit Partenije.„Nije nužde da se trudite.Samo da fruštukujemo, pa ćemo odmah poći.“ Malo čas se izkupe svi kod zajutraka. Domaćin arhimandrit predusrѣtne Lenku vrlo učtivo.Ali od jučerašnje nestašnosti nebѣše kod njega ni traga. „A hoćemo li zapitati za našeg duha-arhimandrita? zapita smѣšeći se arhimandrit Partenije. „Ćuti boga ti, kad neznaš ništ pametnije“, obrecne se na njega arhimandrit domaćin. Ta sad je svanulo“, odgovori ovaj; „nećemo nikom pokvariti noć.“ Stara tetka otvori ustne, da pripovѣdi svoju nevolju, ali arhimandrit domaćin progovori naglije: „Ja vas nebih pustio ni danas.Pravi gosti ostaju tri dana.Ali onaj stari gospodin — pokazujući glavom na arhimandrita Partenija — kaže, da ste tvrdo odredili danas poći kući, i zato vas nesmѣm zadržavati da nedobijem košaricu.Hvala vam dakle na počasti, koju ste mi ukazali.Izvolite i drugi put.A od stare gospođe tetke nadam se, da će rѣč održati i da će me što skorije posѣtiti...“ „Ponda i vi morate nas nadgledati“, rekne ova. „Na svaki način!... Sad uđe đače i javi da su kola gotova. Siđu se dakle. Oboja kola stojala su uprѣgnuta. „Ja ću vas malo izpratiti,“ rekne arhimandrit Partenije i popne tetku u svoja kola, te i on kraj nje sѣdne. Lenka se opet poveze sa gospođom Puljinicom na svoi koli.Ona nije u tom predѣlu bila poznata. „Kuda vodi upravo ovaj put?“ zapita gospođu Puljinicu, kad su nѣko vrѣme išli. „Ovaj put vodi upravo u Irig, a odande se može u Novi Sad prѣko Kamenice.“ Dan je bio prekrasan, i Lenka je upravo uživala vozeći se kroz vinograde i šljivike. Najedared se ukaže očima dolina kao kotao okrugla.Lѣpa je nemože je se oko dosta nagledati.A mila je, da srdce u čovѣku zaigrava. Jošt nѣkoliko časova i putnici prestanu kasom, i pođu korakom. Pred njima se pojavi red divnih jablanova uz čistu cestu, koja vođaše uzbrdice k crkvi i zgradi. To je očevidno bio manastir.„Šta je ovo?“ zapita Lenka. „To je manastir V.....“ „Pa šta ćemo tu?“ „Valjda će gospodin da vidite i taj manastir.“ Uđu u portu. Dočeka ih nastojatelj iguman i nѣkoliko kaluđera i đaka. Siđu se s kola. Arhimandrit Partenije pristupi Lenki i rekne joj: „Uz put smo svratili u ovaj divni manastir.A domaćin je u isto takoj mѣri ljubezan.“ Na to predstavi domaćinu goste, a za domaćina rekne istima: „Najvrѣdniji nastojatelj Fruškogorski, gospodin iguman Ananije.“ I doista iguman Ananije bio je ljubeznost sama. On nebijaše ni mlad ni lѣp.Lice mu je bilo malo prošarano od boginja, koje je u mladosti prebolѣo.Ustne su mu podebele kao nabrekle.Ali je bio obučen čisto i skupocѣno, kao da je vladika.I način mu je bio vrlo uglađen: vidilo se da se morao kretati češće po višim krugovima.Na duhovitost i znanosti nije se mogo ni malo potužiti. I prekomѣrna uljudnost naprѣma mlađima nije ga jako mučila. Ali je bio za svojim stvarima ustalac, kao rѣdko ko, i znao se ondѣ gdѣ trѣba pokazati gladak i sladak opet kao rѣdko ko. Promuklim glasom progovori: „Zapovѣdajte gorѣ,“ i pođe s njima k stepenima, koi vođahu na drveni doksat. Ulazak nebijaše baš veličanstven.Al je dolikovao pustinjskoj naravi zgrade.Tu odma stajaše i klepalo sa drvenim maljicama.A i gvozdeni budilnik visio je tu na svoim uzicama. Hodnik je bio sav od drveta, širok, i skopčavao je južni dѣo zgrade sa sѣvernim. U južnom krilu bio je stan igumna i sobe za goste.U sѣvernom bila je slavno poznata trapezarija, koju ćemo također ovom prilikom poznati. Kad dođu u gostinske sobe, začude se novi gosti, kako je sve lѣpo, čisto i gospodski namѣšteno. No jošt se većma začude, kad ih dovede domaćin u krajnu sobu, do koje je dograđen bio kiosk sa prekrasnim izgledom na sve strane. Iz njega se uzkim stepenima silazilo u vrt manastirski, koi je izgledao na način malog parka. U sobi do kioska nalazio se krevet sa čistim bѣlim gardinama. „Za patriarha,“ rekne domaćin, kad gosti na tu stranu pogledaše, „kad dođe ovamo.“ U sobi, gdѣ su se gosti primali, bilo je mnogo fotografskih slika na zidu i mužkih i ženskih, među ovima najviše njih u zvaničnim odorama sa zlatnim jakama. Kad gosti posѣdaju, zapita stara tetka domaćina: „A kakve su vam ovo švabe i švabice na zidu?“ I doista najveći broj tih slika bijahu švabe Bahove dobe, koi u vojvodini najviša mesta u političkoj a i sudbenoj struci zauzimahu, i njihove supruge, sestre, kuzine, i svojake. „A, to su mi dala ta gospoda, pa sam ih morao tu spremiti“, odgovori iguman domaćin.„Mora čovѣk i đavolu zapaliti svѣću.Učinili su mi mnogo puta veliko prijateljstvo manastiru, pa i ja sam njima tu radost učinio, da vide svoje slike u manastiru, a nekošta, znate ništa.“ A istina je bila, da se iguman ponosio, da ima takovo poznanstvo i prijateljstvo sa velikom gospodom. Stara tetka u svojoj nevinosti odgovori mu na to: „A gdѣ su vam ikone?“ Ikona je u istinu bilo vrlo malo.„To mi se nedopada.U manastiru puno fotografijskih slika, a vrlo malo sv. ikona!“ Igumana je ova prosta primѣtba dobro zasѣkla.Da udar zabašuri, rekne malo življe: „E, odvešću vas u crkvu, pak ćete viditi tamo koliko sam ikona, i kakvih dao izmolovati, sve svojim trudom i troškom.“ U stvari je bilo ovo. Iguman Ananije niti je bio velika roda ni nauke.On je svojim trudom i privrženosti kod mitropolita Stratimirovića od prostoga kaluđera do igumna dotѣrao. Dali su mu taj manastir, koi bijaše skoro upropašćen. On je doista velikim trudom i mukom doveo manastir do stepena izvѣstnoga dobrostanja. Odužio je dugove. Učinio je ekonomiju plodonosnom. Opravio je manastir.Ukrasio je gostinske sobe. Ekonomske zgrade izgledale su doista kao vlastelinske. Pokrio je crkvu, i dao ju je od pokojnog našeg umѣtnika Avramovića izmolovati. Znao je hram crkve, vidovdan, omiliti narodu tako, da se kadkad i po 10.000 ljudi na taj dan k manastiru sticalo, odkuda je znatan prilog manastirskoj kasi dolazio. Naročito je umѣo kod više gospode umimiliti se. Patrijarh, ministri, Koronini, Šokčević, predsѣdnici sudova, srezki načelnici, predstojnici porezkih ureda, i svi drugi glavniji državni organi poznavali su igumana Ananiju, uvažavali su ga tako, da su mu svaku molbu izpuniti pripravni bili. Naravno da se i on trudio njihove želje pogoditi i izpuniti. „Ako izvolite, hajdemo da vidite crkvu.A vidićete i manastirsku trapezariju.Ona opet sadrži veliku historijsku sliku i zastupa prošlost našeg naroda.“ „A, trapezarija manastira V. velika je znamenitost kod našeg naroda, ma s koje strane ovamo došo,“ doda arhimandrit Partenije. Pođu dakle svi i odu najpre u trapezariju.Jedan cѣo zid njen predstavljao je veliku sliku, scene iz kosovske bitke.Moler nije baš spadao u prvi red umѣtnika svoga rufeta; ali je slika bila doista vrlo živo i složena i izvedena.Tu je bilo viditi na jednom planu bez svake peršpektive obadvѣ armije i srbsku i tursku, starog Jug Bogdana i devet Jugovića, bitku samu, Obilića, Toplicu i Kosančića u boju, kako je car Lazar s konja spao, kako mu Turci glavu sѣku, kako Vuk Branković sa 12.000 ljutih oklopnika za goru zailazi i s bojišta odlazi i t. d. Na kratko, kod te je slike množina stajala i divila se po čitave satove.Bilo je tu čuti i grdnje na Vuka Brankovića i pohvale Miloša Obilića, i izraza najdublje pobožnosti, i suza tuge i srdačnih uzdisaja.Ova slika bila je u dѣlu za srbski prosti narod biser a za manastir dragi kamen. Nije drugčije bilo ni danas kod našeg društva.Banatski gosti, i mlađa i starija, prešle su svu škalu čustva od ponosa, straha, radosti, tuge, svetinje, i t, d. Neka nam bude dopušteno izložiti jednu malu primѣtbu, koja nam ovom prilikom u pero dolazi. Moramo se čuditi i diviti, da ova slika nedade povoda drugim našim manastirima, da i oni sebi takav dragi kamen nabave. Što više, bilo je baš potrѣbno, da se gdѣgod protuslika izvede, na kojoj bi se ogledala veličina i sjajnost našega naroda u staroj povѣstnici. Primѣra radi da uzmemo isto tako veliku sliku, na kojoj bi bili predstavljeni svi srbski kraljevi loze Nemanjine u punoj sviti i slavi, među koima ima više svetitelja pravoslavne crkve. A našlo bio se i drugih prilika. Spisatelju ovih redova pošlo je za rukom, da je arhimandrita manastira Hopova Ilijća privolio, te je ovaj počeo uređivati sobu neumrlog prosvѣtitelja srbskog Dositija Obradovića.Ali je to ostalo u stanju primitivnog početka.Il’ se nije umѣlo, l’ se nije smѣlo, to neznamo; ali smo uvѣreni, da bi to služilo na diku manastiru i narodu. Iz trapezarije odu gosti u crkvu. Crkva je bila novo molovana od Avramovića.Avramovićeve boje poznate su našim prijateljima umѣtnosti.Dok su nove, pune su toplote; ali mu je crtanje posve manjkavo.No to nečini mnogo kod običnih gledalaca. I naši gosti bili su vrlo očarani. Pri cѣlivanju svete ikone metne Lenka i opet 12 dukata u tas, koje je i ovdѣ iguman u svoju sahranu odmah uzeo, da nedospu u nepravu ruku. Najveći utisak učini kod gostiju kivot cara Lazara. Stara gospođa pala je na koljena, i grozne suze preliju joj lice. Kad se malo poutѣši, podigne se, i sad je sa najdubljim čustvom gledala na svetitelja, koi tu cѣlokupan počiva. Kivot kneza Lazara sa tѣlom ugodnika, na svaki je način sveta relikvija, kakvu rѣdko koi hrišćanski narod ima. Ovaj bi dragi kamen, da se dostojno ucѣni, mogo biti predmetom pobožnog pohađanja za naš orijent, kao što je ćaba u Meki za istok muhamedanski. Ali, na žalost, nije učinjeno za to ništa; a teško će se i u naše vrѣme što učiniti. Naravna je stvar, da mi ovdѣ mislimo na uzvišenu idealnu pobožnost, a nikako na mračno sujevѣrstvo. S punim srdcem iziđu gosti iz crkve. „No, ne mogu vam kazati, kako mi je milo, što sam sve to vidila,“ rekne stara tetka.„Baš vam hvala, gospodine, što ste nas ovamo doveli,“ kaže ona dalje arhimandritu Parteniju sa izrazom najveće zahvalnosti i u glasu i u obrazu. „Samo kad sam pogodio,“ odgovori ovaj; „zahvalnosti netrѣba nikakve; to je samo moja dužnost, kao žitelja Fruške Gore, i člana jedne manastirske obitelji.“ Na ovo odu u vrt, i iziđu na izgled.Sve divno, sve božanstveno. Na česmi nije se mogla stara uzdržati, da se tom svetom vodicom neumije. Lenki je bilo i samoj milo, a naročito, što joj je tetka tako očevidno neobično uživala. Vrate se u sobe. „He, sad dopustite, g. igumane, da vam se zahvalim na lѣpom dočeku.“ „A kuda mislite!“ zapita ovaj. „Mi se žurimo kući, to jest najprѣ u N. Sad, pa valja da se krećemo dalje. “ „A pogledajte koliko je sati! Lenka pogledi, i vidi da je već podne.Nije ni na um uzela, kako je vrѣme prošlo. „Vi ćete ovdѣ ručati, pak onda u ime božje pođite.Odavdѣ ste na vaši konji za 3 sata u N. Sadu.Možete danas vrlo lako tamo biti.“ E, sad drugče bilo nije.Niti je bilo razloga da se odlazi, ni da se poziv domaćinov odreče. U taj par rekne arhimandrit Partenije, koi je na prozoru gledao: „Evo nam jošt gostiju.“ Svi pođu k prozoru, i vide već u aleji troje karuce, koje se približuju k manastirskoj kapiji. Kad gosti dođu u portu i stanu se silaziti, vide ovi sa hodnika, na koi bijahu izišli, da se siđu dvѣ starije gospođe, a od ostalih mlađih bio je veći dѣo mladih dѣvojčica. Domaćin je bio pred njih izišo, i dočeka ih ljubezno. Vidilo se da su sve stari dobri znanci. Arhimandrit Partenije obrati se Lenki i njenoj tetki. „Ona gospođa što ide sa domaćinom, to je supruga okružnog predstojnika; one dvѣ što za njima idu, to su supruge okružnih i srezkih političnih i poreznih činovnika.Ono je grofica Butler udata baronica Sajfertic, a ona do nje, to je jošt dѣvojka, njena sestra.Ona lѣpa visoka, to je supruga prvog okr. komesara, rodom Bečkinja.Znate, manastiri trѣbaju činovnike u sto i sto prilika, pa je sasvim naravno da glede, da s njima u dobrom prijateljstvu žive.Nѣki put dođu svi sa svojim familijama ovamo, te se prođu i provesele.Sigurno će i danas muževi i mužki članovi društva doći malo kasnije, pa će biti društvo otmѣno.Milo mi je da se baš tako desilo, da vidite i lѣpšu stranu našega života.“ U to dođu gospođe sa šumnim nѣmačkim razgovorom gorѣ u salu, i budu sve sebi uzajamno predstavljene.Razgovor postane živahan kao među dobri poznanici, koji se sastaju da se provesele. Arhimandrit Partenije imao je pravo.Za jedan sat dođu opet troje karuce i dovezu 7—8 mužkaraca i starijih i vrlo mladih. Domaćin primi i uvede i te goste u salu; upozna i ove sa Banatskim gostima. Pa to zazvoni zvonce i gosti pođu u trapezariju na obѣd. Obѣd je bio sjajan i obilan.Vino hvališe mužki kao izredno.Pilo se vrlo dobrom voljom.Nije bila trapeza ni bez šampanjske baterije. Okružni načelnik zapletao je malo jezikom i govorio brzo; a vrlo je rado govorio, i skoro nije dao nikom do rѣči doći. Druga crta ovoga gospodina, značajna javljala se u tom, što je držao da u svakom društvu i sastanku predstavlja najvišu osobu njegovog Veličanstva.Držao je daklem, da je u svačemu nad svima, te se po tome kako u držanju tako i obhođenju upravljao.Kad je išo u procesijama uvѣk je pazio da drugi jedan korak idu za njim, pa je turao natrag onoga, koi se usudio pred njega ili uz njega ići. Prema svoim starѣšinama bio je podpuno pokorni mlađi.Tako pripovѣdaju, da je jedared grof Koronini kao zemaljska glava srbske vojvodine došo u Novi Sad.Načelnik dade prirediti lov u ritu.No kad budu na mѣstu, opaze, da nema lovačkih pasa.U najvećoj svojoj nevolji poviče načelnik na zvanične poslužitelje, da idu u trsku i laju neka bi se divljač krenula.Ovi se stanu zgledati.„Ta neznamo mi lajati gospodine.“ „Šta neznate bengeli; to je sasvim lako.Evo vidite, samo ovako: Vav!Vav!“ Služitelji se stanu smѣjati i izgube se na stranu mumlajući: „ta nije nam ni dѣd lajo.Laj ti!“ U ostalom držao je i to, da mu nijedna gospođa nemože protivstati, premda nije imao za to dokaza. Od drugih muških gostiju najviše je obratio pozornosti na sebe jedan crnomanjast mlad činovnik.Lice bѣlo, a brada crna kao zift: mogo se doista vrlo lѣpom glavom smatrati.Oči su mu sѣvale od toplote koju mu je bistri duh obilno prosipao.Mora da je kod sviju dobro stojao, jer su mu svi odobravali, kad bi što reko.A poslѣ načelnika govorio je on najviše. Kad dođe do zdravice, podigne se domaćin, i nazdravi njeg. visokorodiju, načelniku okružja, stubu države i perjanici carevoj, koji samo o dobru ovoga manastira misli, i sve čini rado i veselo, što tomu ide u hatar; zato da bude sa visokorodnom gospođom suprugom na sve vѣkove zdrav i srѣćan. Krasnopѣvac manastirski zapѣva veliko mnogaja lѣta, u koje pristanu svi gosti i oni, koji su priličan glas imali, a i oni, koi su samo kreštali.Ta njegovom se visokorodiju pѣva, mora se vikati s drugima, pa kako bilo da bilo! Udari se i „vo vsja tjažkaja.“ Tek što pѣsma u trapezariji umukne, i zvona na crkvi stanu, ali istu melodiju počne banda pod prozori trapezarije svirati. Svi se prenu: očevidno bila je banda „iberašung“ za sve. Naročito se stane iguman domaćin muvati.Njemu nebijaše pravo, da se u manastiru čuje banda.Već je i njegovom čustvu to nekako bilo protivno; a osim toga pecnula ga i miso, šta će na to reći u dvoru patrijarhovom. Načelniku bijaše ta muzika očevidno vrlo ugodna.To je izgledalo kao nѣko vanredno odlikovanje njegove osobe.A koliko je na ovu držao, to nam je poznato iz onoga, što smo o njemu malo prije čuli. Drugi kaluđeri pogledali su na svoga nastojatelja čisto zapanuti, kao da hoće da kažu: šta je to gospodine u zao čas! Onaj crnomanjasti činovnik primѣti tu promѣnu kako na licu nastojateljevom tako i u pogledima kaluđera. On se obrati na igumna i prodere se na njega: „Šta?Nije ti pravo?Ja sam, more, tu bandu doveo, i ja sam naredio da to svirati nauči.Boite se valjda?A ko tu smѣ što reći?Nije li Nj. visokorodije zastupnik samoga našega zemlje gospodara, gdѣ se god u krugu vѣrnih podanika Nj. veličanstva pokaže?Kaži da nije, ako smѣš?A zar nisu Srblji najvѣrniji podanici svoga para i gospodara od pamtiveka, pa će takovi biti, dok je i jednoga?Kaži da nisu, ako smѣš?Pa što se mrzneš kad takovom gospodinu banda mnogaja lѣta svira? „A drugo ja hoću da i drugi narodi nauče tu našu krasnu poemu.Ovo je srbska vojvodina, pa mogu i švabski bandiste našu notu svirati.Zar je to za nas kakva šteta? „A najposlѣ, hoću ja da prenesem naše narodne melodije i u drugi svѣt.A nadam se, da će vam svima to biti ugodno, i da ćete mi zahvaliti.Stanković istina dobro radi na toj stvari; ali to ide sasvim polagano.Note su mrtve, klaviri su osamljeni; a kad banda u narodu zasvira, onda dobiju dušu note a narod gomilom uči. „Zato neodromboljuj te tvoje laloke, nego budi veseo.A vi drugi kaluđeri jezik za zube, pa dižite čaše, sad ću ja da napijem u ime moga sreza u zdravlje Nj.Visokorodiju, pa ko sa mnom nepije, taj nije drug kesarev. „Gott erhalte Seine Hochgeboren den Herrn Kreissvorstand Trnka! Svi drugi naravno pristanu nolens volens uz napitnicu, i zagrme iz jednoga glasa „Mnogaja lѣta“, a s njima zajedno kao pratnja zasvira banda, i zagrme zvona te se protegla na daleko slava visokoga gosta. Ovom se sijalo lice od blaženstva.On uzme pozituru vrhovnog zapovѣdnika, pak tek samo „snishoditelnim“ osmѣhom i lakim omahom glave primaše druge članove društva, koi mu jedan za drugim dolazaše, te se s njim kucaše. Kad se pѣsma, svirka i kucanje svrši, i zvona ućute zapita slovoslov: „Wie gefällt Ew.Hochgeboren dieser Toast.“ „Herrlich, herrlich, “ odgovori onaj; „ich werde das Ganze zur hohen Kenntniss bringen.Seien Sie versichert, meine Herren, diese Verherrlichung der hohen Regierung in... in meiner... geringen Person, wird der serbischen Nation angenehme... sehr angenehme Früchte tragen.Ich danke... ich danke.!“ Sad se kucanje na novo započne; pѣvanje tropara zazui a banda počne opet mnogaja lѣta. Ovo nesporazumljenje urodi naravno ne baš najsavršenijom harmonijom, ali nezgodi doskoči crnomanjasti domišljan, koi se odmah počne iz svih sila derati: „Hoch!Hoch.!“ te i druge natѣra, da se svi stanu derati iz petinih žila: „Hoch!Hoch.!“ a drugi opet „Živio! Živio!“, te se od tropara čujaše vrlo malo, a od mnogaja lѣta nimalo. Kad se ova ovacija svrši, okrene se taj vragolan k svom susѣdu, i lagano mu rekne: „Šta veliš Đuro?“ Ovaj odgovori: „Nabrusio si Švabe i Švabice baš kako valja.Majstor si!“ Onaj progovori jasnim glasom jednoj gospođici preko astala: „A, Katice, kako se tebi dopada mnoga lѣta s bandom?“ Ovo je bila Srbkinja. „Pa mnogaja lѣta lѣpo je i bez bande!“ odgovori ova. „A može l’ se bez bande igrati?A ti hoćeš da igraš.Ti ćeš igrati bez bande!“ odgovori joj ovaj.„Baš u prkos tebi, nedam svirati valcere“ Domaćin ustane i zamoli toga ovoga duhovitog gosta da njega zamѣni, i da napije zdravice i drugoj gospodi. Ovaj se primi i zdravice počnu. Najprѣ se napije visoko-blagorodnom gospodinu prvom c. kr. komesaru, zastupniku Nj.Visokorodija, sjajnim zaslugama uvѣnčanoj glavi i porodici mu; — onda svѣtlom gospodinu drugom komesaru baronu i supruzi baronici; — presjajnoj grofici, pupoljku jošt nerazvijenom; — zapovѣdniku žandarmerijskog krila, britkoj sablji u zvaniju i zlatnoj čelenki pri trpezi; poslѣ toga staroj ktitorki, ponosu manastira; najposlѣ gospođicama, rumenim ružicama, i mlađoj gospodi, izvoru nade za budućnost države, lakim ulacima i galopenima svojih starѣšina, repaticama na nebu zvaničnom, koi brzinom zvѣzdnom lete od jednoga kraja sreza do drugoga i izvršuju zapovѣsti Beča, Temišvara i N. Sadskoga „Sunca“ (ovako se zvala palata ckr. predstojništva) a svima i gospođicima ujedno uzetima, kao krasnoj kiti od ruža i karanfila, krina i trandafila, ljubičica i bosijoka. Kad se svrši pѣsma i svirka, zapita visokorodni, kojem čisto nebijaše pravo, što je ova zdravica duža od njegove: „Was sagte er was sagte er? Kad mu susѣd iztumači, onda rekne: „Also ein gemeinschaftlicher Toast.Aunch gut.Gott erhalte! “ Pa makne veličanstveno glavom k svima, koih se zdravica ticala. Mnogima je bilo nazdravljeno; nѣkima bijaše to dobro došlo, da mogu toplinu svoga čustva dotičnoj prema stranci izjaviti... bilo je dakle „mnogolѣtstvije“ i kucanje osobito živo; a banda, baš kao da je znala, kome se napija, upne sve guše, te se čuše i u trapezariji prѣko sve larme, i u prnjavor prѣko svih brda i pokraj svih zvona. Kad se ovo smiri, stane se nazdravljač razmahivati, da se na koncu konca odmori od trudnoga svoga krasnorѣčija: ali taman on uzme viljušku, da nabode komad pečenja, ali se javi jedan vrag iz družtva te poviče: „A šta, meni tu ni mukajet?Zar ja nisam živ među vama?“ Nѣki udare u smѣh, a drugi poglede ko to govori.To bijaše poreznik. „Na tebe sam sasvim zaboravio,“ primѣti nazdravljač smѣšeći se.„Nego čini mi se, da bi na tebe svaki vrlo rado zaboravio!“ Rodi se smѣh i veselje. „Ali se uvѣk ja sam prijavim“, primѣti onaj. „To je istina, i to ne sam, nego sa kmetom, žandarom i procѣniteljem!“ rekne mu onaj. „Bolje će biti, da nečekamo, da sam izteraš, što smo ti dužni.“ Svi se stanu smѣjati, i veselje dostigne najviši stepen. „Dakle!“ počne se nazdravljač spremati da nazdravi i porezniku. Svi izgledaše zapetim žicama inštrumenta za smѣh, što će doći. „Da živi onaj, kome svi žele da ga nema!“ Burno, grohotno smѣjanje prasne u družtvu, a nazdravljač pruži prѣko stola ruku porezniku: „Nichts für ungut; war nicht schlecht gemeint.“ Supruga visokorodnoga nѣšto ovom prišapće. On se trgne i digne. „Meine Herrn,“ počne štucati. Morali bi znati, da je ovom velikom gospodinu prelazila gornja ustna prѣko dolnje, a grlo kao da mu se od časa na čas otvaralo i sasvim otiskivalo, pa je izgledalo kao da štuca. „Meine Herrn!Erlauben Sie mir... mir... erlauben Sie, dass ich... ich dem Herrn Klostervor... vorsteher den Toast...Toast spreche.Er soll leben... leben soll er... soll gedeihen wie... wie seine Zwetschken! Moramo se razumѣti.Domaćin je visokorodnom slao šljiva i sa drveta nabranih i u preobraženoj formi kao pekmez i šljivovicu.Srѣmske šljive nemaju više ravnih u evropskim državama.I same bosanske moraju ih preda se pustiti.Visokorodni je uvažavao i šljive i šljivovicu: ali je najveću cѣnu imao u njegovim očima pekmez... povidl...Nije dakle čudo, što je igumnu želio da napreduje kao njegove šljive. Odziv najgore možda napitnice bio je naravno najizdašniji, baš što se ticalo domaćina; ali je visokorodni taj uspѣh svom toastu pripisivao, pa je sa pogledom pobѣditelja oči na sve strane okretao, a lice mu je od radosti i ponosa... a možda i od vina... sjajalo kao sunce. Kad se sve smiri, učini se jednom od družtva da i njemu valja što reći. Pilo se podosta; nije čudo, što se malo teže dizao. „Ja se podižem...“ Onaj crnomanjasti kućegazda vikne mu zajedljivo: „Čekaj da ti pomognemo.“ „Šta ćeš ti meni pomagati, šeprtljo,“ odvrati mu onaj.„Nije meni trѣbalo ničije pomoći ni u drugačijim bitkama...Alios ego vidi ventos... aliasque“ — ovdѣ štucno, zastane i pljucne. „Procellas!“,“ dopuni zadirkivalo. „Procellas!“, da.A šta je to procellas!“?" Ded, kaži, ako znaš“, zapita on protivnika. „Burje!“ odgovori mu onaj. „Nije nego prazno bure.Učio si osam škola, pa neznaš šta je procellas!“!Procellas!“ more dolazi od procella!“, a procella!“, to je skraćena forma od domicella...Znaš sad?Jesi li konten?“ „Nije nego od varicella!“ zadirne ga jedan stariji susѣd pri trapezi. „Dobro kad nisi kazo od parcella!“; vi inžiniri snivate samo o parcella-ma.Ali znam ja eve!Udariću ja vas po šakama prvi put.Vi zamѣnite često parcella!“ sa parcellula!“...Ali okajte se, hoću ja u ime dolnje kuće da nazdravim domaćinu.“ Srѣća njegova, što visokorodni nije razumѣo, šta onaj govori, nego da pokaže da je i on jezik krunovine naučio, poviče goropadno: „Mir vsѣm!To je on često u družtvima čuo, pa je sad namѣravao skupo prodati. „Tako je!“ odobri govornik.„Mir vsѣm! to je kaluđersko: Habt Acht!A sa „Habt Acht!“ nije se šaliti...Dakle u zdravlje našega domaćina, koji nama daje dobra vina, i pravo čini, jer niti je njegovo ni naše, pa što ga nebi dao... bio bi lud kad ga nebi dao.A naknadiće se to njemu storiceju...Zna on to dobro, pa je pametan kad ga daje.Neka se on samo drži svoga sistema.Odozgo sunce grije, a odozgo led bije...Imaj prijatelja gorѣ, pa će ti sijati sunce, a led neće do tebe ni dospѣti.Pak onda stoji i to: ruka ruku pere... dakle, ž’ se uvѣk ruke t. j. onih ljudi, koi pljene i prodaju i pišu platežne naloge ma od koje forme. A neće niko poreći ni to: usta hvale gospoda.Dakle, postaraj se za mnogo usta, pa će ti se oriti hvala! „Ded, zapitaj, čije se ime danas više čuje i raznosi od imena našeg domaćina A?Ni sam patrijarh nema toga glasa i slave, što ima naš domaćin. „Idi caru... hvale ga!Idi ministrima... hvale ga!Idi u Beč, u Temišvar, u Zagreb... i sami slѣpci hvale ga uz svoje gusle! „A šta da kažem o nama, o našim prijateljima?Evo, dam ruku, ako ga svi nehvale kao najvrstnijeg nastojatelja. „Pa i gospođe naše i gospođice... šta velite?Nema mu para! „Jest, nema mu para!I nema mu para!Pa kad mu nema para, neka i proživi godine bez para.Sto i jedna godina priliči mu i po Bogu i po ljudma.Živio dakle upravo 101 godinu, ni manje ni više, ali baš ni minuta ni više ni manje!Ko se slaže sa mnom, neka se kucne s njim, a ko se neslaže, a on da se nije usudio prineti čašu k ustima, jerbo će se vino pretvoriti u otrov!“ Opet se razigra mnogaja lѣta i u trapezariji i van nje, i jedva zanѣme glasovi mnogolѣtstvija. Za ovim se digne družtvo i ode u salu, da pije crnu kafu.Starija gospoda i gospođe produžiše stari razgovor, a mladež pođe šetati po sobama. No najedared poče banda svirati Štrausov valcer.Bez dogovora, bez jedne rѣči, složiše se parovi mladih ljudi i lѣpih gospođica, te se valcer preseli iz bašte u sobe. U tom žagoru pristupi Lenka staroj tetki, i tiho joj rekne: „Ja bi pošla...Meni se ovo neće da dopadne...A i sunce se pojako opustilo.Nego ću ja da se ukradem i odem, a ti gledaj tako isto da iziđeš za mnom, pa ćemo se bez rѣči oprostiti sa ovim družtvom, koje možda i voli, da se mi uklonimo.“ Ovako i bude. Lenka iziđe i naredi, da joj kola čak dolѣ iziđu prѣko mosta.Stvari svoje dade iznѣti na kola, da niko neopazi. I tetka se izvuče nѣkako vѣšte; odu kroz baštu do kola, i taman Lenka da rekne kočijašu: tѣraj! ali pristupi arhimandrit Partenije i progovori im: „Vi bѣžite.Dobro činite.Do N. Sada ima dobra tri sata.A družtvo vas nebi pustilo ni do zore.Srѣćan put želim!I držite rѣč!“ One mu se zahvale na dobroti, i odkasaju oštro u selo i kroz njega dalje.Na vrhu brda, uz koje put vođaše, okrenu se k manastiru i nemogoše se dosta divote i miline nagledati, koja im se pri večernjem suncu ukaže.Raj! pravi raj! poviču i jedva se odkinu od toga prizora, te odu. Kad se odmaknu, rekne tetka Lenki: „Ti su manastiri pravi raj zemaljski!“ Lenka joj odgovori kiselo smѣšeći se: „Da, ali je vrѣme, da dođe heruvim sa plamenim mačem, da iztѣra mnogoga Adama iz njega.“ Tetka izbeči oči na nju. Ona ju nebijaše razumѣla. Arhimandrit Partenije dade upregnuti u svoja kola i ode i on u svoj manastir. Oni ostali budu veseli do polnoći. Prnjavorci i seljaci stojaše u malim gomilicama, mužki i ženske, staro i mlado, i slušaše muziku. „Hvala Bogu!“ rekne jedan.„Šta neće čovѣk doživiti, kad dugo živi!“ Arhimandrit Partenije izruči vѣrno otcu Teofanu, što mu bijaše sestra poručila. Taj odgovor zapečatio je odluku ovoga kao crveni vosak pismo. Kad se arhimandrit svuče i legne, zapita sam sebe: „Jesi li zadovoljan sa manevrom, oče Partenije?“ „Hvala Gurkovoj žestini što se moje osobnosti tiče, podpuno.Ali noćni duhovi i švabski valceri otrѣsoše mi sa šibica sav lѣpak.“ Arhimandrit Partenije održao je rѣč, što ju je o. Teofanu dao. Pokaže mu komad zemlje, da na njemu zasadi krstoobrazno veliki šljivik sa 11.000 komada drva.A kasnije, kad bude gotov sa šljivikom, odredi mu jedan komad zemlje u filijalu Petkovici, da ga vinovom lozom zasadi, i pruži mu sva srѣdstva, koja bijahu na to potrѣbna.Da kažemo naprѣd jošt, da je o. Teofan ove poslove iduće zime na najveće zadovoljstvo svoga nastojatelja i izvršio. No dok nebijaše došlo vrѣme, da se ovi radovi preduzmu i obave, pokazivaše arhimandrit svom štićeniku, kako se valja držati, kad se u crkvi služi. Arhimandrit je bio osobito izučen u ovoj veštini, a o. Teofan imao je veliki talenat za to, te je učitelj doživio radost, da mu je učenik trud podpunim uspѣhom naplatio. O. Teofan stužio je, što naši kažu, kao svetitelj.Narod je kako iz prnjavora i sela, tako i iz obližnjih mesta gomilama dolazio, kad je čuo, da će na veći kakav praznik o. Teofan služiti, i glas o njegovom „činodѣjstvovanju“ proneo se po čitavom ravnom Srѣmu.Već su ga počeli sa pobožnim uvѣrenjem k bolestnicima u prnjavoru i selu prizivati; već se počeo raznositi glas, da molitva o. Teofana više pomaže nego recepti doktora Furjakovića koi bijaše varmeđski fizikus. Na skoro zatim dolaziše i iz dalje bolestnici na molitvu njemu u manastir; a malo poslѣ počeše i bolnike sa strane u manastir donositi, da o. Teofan na „velikom vhodu“ sa svetom tajnom prѣko njih prekorači.I za čudo, svaki, kom je molitvu očitao ili prѣko koga je sa sv. tajnom pri službi prešo, osѣćao je čudesno olakšanje istoga časa i odlazio je utѣšen kući. Za pridikovanje nije toliko sposobnosti pokazivao; lako zato, što mu je nedostajalo i nauke i svѣtskog izkustva; a za duhovnika nije se mogo upotrѣbiti, jer je bio preveć mlad.Za duhovnika iskala se bѣla brada, a o. Teofan bio je jošt u najboljim godinama, mlad i tako lѣp, da stariji nesmѣdoše uzeti na sebe riziko, da ga u sela na ispovѣst pošlju. Ovo je išlo sve svoim putem, i plan nastojateljev, u koliko se ticaše manastirske koristi, počne se sjajno izpunjavati, jer i služba i molitva o. Teofana donosila je svaki dan to veći prihod manastiru sa sviju strana. Ali strategička strana njegovog plana izjalovi posve.Tako biva i samim vojničkim stratezima.I njihov plan, koi u početku akcije ili jošt i pre te nacrtaju, izjalovi se vrlo često koje protuplanom neprijatelja koje slučajnim okolnostima i događaima. Lenka došavši kući, osѣti težinu na srdcu i duši, koju u prvo vrѣme tako neosѣćaše.U prve dane bijaše čisto zadovoljna, da je izbѣgnula opasnost, koja se mogla lako u pogibelj pretvoriti.No kod kuće osѣti najprѣ pustu prazninu u srdcu, koja je sve tužnijom postajala, što je duže vremena proticalo. Svako će nas podpuno razumѣti, kad reknemo, da se opet ljubav žene u njenim prsima razgore, i da joj se u samoći žestoka strast jošt jače razplamti: ona se razboli, i bolest je bila opasna. Trajalo je dugo vremena, i Lenka nemogaše održati rѣči, koju bijaše dala arhimandritu Parteniju, da će ga na skoro posѣtiti. Prođu šest nedѣlja.Dođe zima.Arhimandrit je pogledao počesto kroz prozor na drum, koim se u manastir dolazilo; dolazila su različna kola, ružne i lѣpe karuce, dobri i zločesti konji... ali niti se pojave one nove karuce ni oni haloviti konji.Očekivanje je blѣdilo sve više; no laskava nada tѣrala je vavѣk zelene grančice, makar da je na polju jovanjski snѣg pokrivao sve. Arhimandrit se bijaše priviko o. Teofanu, pa ga je u duga zimna večera često prizivao k sebi. U takova večera pripovѣdao je mnogo o znatnijim ličnostima, s kojima je u životu u dodir dolazio. Odtud odud pa bi spomenuo mitropolita Stratimirovića. Jedno veče zamoli ga o. Teofan, da mu što više o tom slavnom mitropolitu kaže. „E, odgovori arhimandrit; o njemu bih ti mogo čitavu zimu pripovѣdati.To je bio izvanredan čovѣk.Nije mi baš mnogo dobra učinio; ali što je istina, istina je.Njegovo vrѣme živi i dan danas u našem narodu jače, nego ičije drugo.Njega se skoro svi jošt tako živo sѣćaju, kao da je jučer umro. „Lѣp je to bio čovѣk; a naročito u starosti.Ja neznam da sam ikada tako lѣpu glavu vidio.Brada velika, puna, bѣla kao i najbѣlje runo.Obrazi su mu cvatili kao u najlѣpšeg mladića.Imao je običaj žmiriti, kad je koga pomnjivo smatrao; ali mu je iz oka bistra munja prosѣcala.Mantiju je obično nosio od crne svile s crvenom postavom.Na grudi mu je svaki dan stajala zvѣzda velikog Leopoldovog krsta, a oko vrata kolir istoga reda, kao što ga sveštenici nošahu. „Hodio je u svoje poslѣdnje dane lako kao mladić. „On je postao mitropolitom 29. oktobra 1790 godine; dakle na dvѣ godine prije, nego što je car Franc I. postao carem.Već zato ga je ovaj car osobito visoko držao. „A k tomu bio je doista pravi državnik.Naročito je mnogo važio kod kneza Meterniha, s koim je do smrti u prijateljskom odnošaju stojao. „Na ugled spoljski držao je mnogo.Kad je god polazio u narodnom kakvom dѣlu u Beč, ili na dijetu u Požun, — svagda su ga izpraćali učenici gimnazije i bogoslovije, glavni građani, pridvorni kaluđeri i zvona po svim crkvama.Najprije je otišao u sabornu crkvu, te so pomolio Bogu, pa je onda sѣo na batar i krenuo se.Zvona su ga pratila, dok su se kola sa tornja vidila; a drugi svi razišli bi se kućama. „Imao je nѣkoliko puta ozbiljnih sukoba sa vladom; ali je ponajviše srѣćno iz borbe izišo. „Uvѣk je znao, šta hoće: pa je shodna srѣdstva bezobzirno upotrѣbljavao. „Dobro će biti, da ti pre svega kažem glavno stanovište, na kom je Stratimirović stojao. „God. 1791 člankom 27. uvedu se privilegije ili prava srbskog naroda u državni zakon ugarski, i Srblji postanu državnim građanima Ugarske. Tim dobije i crkva naša i sveštenstvo priznati temelj i nesumnjivi položaj u državi.Crkva naša imala je pre toga od strane katoličke crkvene uprave mnogo da trpi, baš za to, što navodno dotična naša prava nebijahu zakonom državnim priznata.Ovi napadani imali su sada barem na vrѣme prestati.Stratimirović je znao, da i pokraj zakona može nama dosta truniti takova sila, kakva je bila onda katolička crkvena uprava, pak je naročito na to motrio, da se sa naše strane neda nikakva povoda. „Odtuda mu je prvo načelo bilo: disciplina najstrožija. „Drugo načelo njegove crkvene vlade bilo je razvijanje crkve i crkvenog života.Odtuda ustrojenje gimnazije, bogoslovije, konvikta, blagodѣjanija, i dr. „Treće je načelo njegovo bilo, takt u svemu. „O njemu su govorili, da je strog kao Turčin. „0 jednom banatskom episkopu dobije glas da se ovaj u tesno prijateljstvo upustio sa prijateljima „unije.“ Pozove ga sebi i primi ga vrlo ljubezno. „Ali kad budu na samo, onda mu kaže, zašto ga je zvao.Ovaj stane šeprtljiti.A mitropolit zgrabi svoju štaku od podebela bambusa, pa izvešti moga vladiku na debelu mѣru.Onda otvori vrata, i izprati ga sa najvećim prijateljstvom do stepena. „Nikad se nije poslѣ o tom episkopu ni najmanjeg glasa čulo, koji bi na uniju opominjao. „Državnički takt mnogo mu je puta bio od velike korasti. „Stari koviljski arhimandrit Raić bio je po sebi već čudan svetac.Odnošaj dakle između starog arhimandrita, kojemu je mitra više puta bila nuđena, i kog je srbski narod s osobitim pijetetom slavio, i mladog mitropolita, bio je vrlo delikatne naravi. „Dositije Obradović nije bio mala neprilika za najvišeg kaluđera. „Odnošaj sa Mušickim izveo je Stratimirović također sa velikim taktom na kraj.Da nije toga takta bilo, kako je Lukijan bio silovita i nagla priroda, moglo je biti pokora. „Nego je i on bio uvѣk na svojem mѣstu. „Svaki dan držalo se u njegovoj dvorskoj kapeli jutrenje i večernje.Nikada nije propustio, da nije nedѣljom i praznikom došo u crkvu na službu božiju. „Crkveno pojanje uvažavao je više svega. „U ovom pogledu poznata mi je jedna vrlo zanimljiva pričica iz vlastitog izkustva.“ O. Teofan primѣti da arhimandrit hoće prѣko te pričice da pređe, pa ga zamoli, da mu ju pripovѣdi. „Hoću s drage volje, kad te zanima,“ rekne arhimandrit.„Jedared mu dođe ako se nevaram general De Preradović u goste.Trapeza je bila sjajna, i obѣd je dugo trajao, ali to nije osujetilo večernju u dvorskoj sali.Na to je i on došo i svoga gosta generala doveo. „Arhimandrit Gedeon bio je odličan pojac. „U isto vrѣme predavao je „pѣnije“ na bogosloviji jedan svršeni „klirik,“ siromah mladić, ali je imao glas od slavuja a dar za pojanje izvrstan.Bio je rodom iz Iriga, a poslѣ je proveo vѣk kao paroh nѣgdѣ u Srѣmu.Čekaj kako se ono zvaše?Da, pop Aćim. „Prѣ nego što valjade da se započne pѣvničko pojanje, dovede mitropolit sam k nalonji arhimandrita Gedeona, pa ga postavi na desnu stranu.Zatim ode k onom učitelju pѣnija, odvede ga k istoj nalonji, i postavi ga na lѣvo do arhimandrita. „Kad da se započne pojanje, mitropolit kucne ovoga u rame i progovori mu: „Počni ti!“ Ovaj se tim, naravno, osѣti uzvišenim do neba, i u svojoj ekstazi započne: „Gospodi vozzvah“ glasom anđelskim. „Kad ovaj svrši, onda kucne mitropolit arh.Gedeona u rame, i progovori mu: „Sad ti!“ Gedeon odpoi svoju strofu nesravnjivom bravurom i slavujskim glasom. „General bude očaran. „Spomenućemo jošt jednu o Gedeonu.Vidim da ti tako što najradije slušaš!“ „To je istina“, odgovori o. Teofan.„U tim pripovѣdčicama žive čisto ljudi koi su davno umrli.“ „I jest tako“, odgovori arhimandrit, „Slušaj dakle.Kad je Stratimirović bivao na izpitu bogoslovskom, dolazio je u sviti i arh.On je u te časove jedino i izključivo za mitropolita živio. „Ovaj je izpitivao klirike, išo tamo i amo po sobi, slušao, a i sam govorio.U tom vremenu pružio je češće ruku, da uzme malo burmuta.I uvѣk je našo pod rukom burmuticu otvorenu, koju je imao arh.Gedeona je ljubio i toga radi, što je ovaj vrlo lѣpo služio. „I u obšte, kazuju; da je episkop Gedeon bio drugi Stratimirović, savršenije izdanje toga u malom.Gedeon je bio episkopom u N. Sadu od 1807—1831. „Arhimandrit krušedolski Krstić bio je također ljubimac Stratimirovićev radi svoga izvrstnoga glasa i pojanja.Kad je ovaj zapojao, mislio je svaki, da nepѣva za pѣvnicom čovѣk, nego iz neba anđeo.Ovaj stari sveštenik bio je u starije svoje doba bѣo kao bѣla ovca, i vladao se uvѣk u svemu kao dѣvojka.A smatrali su ga za kanon u pѣniju.Stratimirović ga je zvao: moj avva! a pѣsnoslovci dali su mu naslov: „novog Damaskina sladkopѣvca.“ Njemu su nudili episkopstvo, ali on ga ne primi. „Iz toga doba poznato je više imena pojaca umѣtnika.Tako ću ti spomenuti igumna Dionisija, ... gimnazijskog profesora Lazića,.. direktora normalnih škola Geršića,...Geršićevog sina arhimandrita Lavrentija, pak... oho! malo nezaboravih jednog od prvih, Jašu Živanovića. „U seoskim malim crkvama pojao je sveštenik na mnogo mѣsta čudesno lѣpo.Tako je suparoh pop Aćimov, pop Todor bio izvrstan pojac i po glasu i po vѣštini.“ „Slušao sam ih jedared“ progovori o. Teofan, „kad su na veliku subotu pojali statije „plač matere božje“ kod hristovog groba.Nikada neću tu divotu zaboraviti.Milije ih je bilo slušati nego slavuje kad se nadpѣvaju!“ „U umѣtnosti činodѣjstvovanja pri božijoj službi spomenuli smo već episkopa Gedeona.Ovoga ne dostiže u tome niko do dandanas. „Mitropolit Stanković i episkop Platon pocrpili su također svoje umѣtnosti iz onovremenog izvora. „Naročito su se toga radi slavili N. Sadski prota Danilo i pop Platon iz Kamenice.„Prototip kaluđerstva bio je tvoj duhovni otac iguman Irinej...“ „Bog da mu dušu prosti!“ uzdane o. Teofan i prekrsti se pobožno.„Onih 6. godina, što sam pod njegovom rukom kaluđerovao, uvile su mi dušu osobitom atmosferom... čista, pobožnost zadahuje te a anđelska svѣtlost osijava!...U drugo doba bi ga svetcem proglasili!“ „I ja tako velim“, rekne na to arhimandrit.„Manastirsku upravu držao je mitropolit u gvozdenom procѣpu.Koim tim načinom... il uradili il izprosili, ali se moralo na kraj izići, tako da nema deficita.Nije onda tako lako bilo dug na manastir navaljati.Sa suviškom nije bio tako strog.Tu je moglo biti suviška koliko hoće, on je bio zadovoljan, kad se u računu pokazalo, da ima makar 24 krajcare više dohodka, nego razhoda.Šta više, imao je to načelo, da se u računima i neizkazuje, da manastiri imaju bog zna kakve velike čiste prihode.Mislili su da on to iz političkog razloga tako hoće. „Iz manastira, koi su bili slabiji, išli su kaluđeri po narodu prositi, i narod im se lѣpo odazivao.Nisu dobili bog zna šta i koliko, al su se izranili.Kaluđeri su bili prosti ljudi, ali su smatrali manastir za svoju kuću i bili su mu i privrženi.Kasnije se ovaj tѣsni odnošaj između manastira i kaluđera sasvim preokrene. „Kaluđera je bilo u svakom manastiru mnogo više nego danas; bilo je obitelji, u koima si vidio 10—12 crnorizaca. „Među našim sveštenicima ondašnjeg doba bilo je malo tako zvanih filozofa, koi bijahu svršili pored gimnazije i filozofiju.Ali oni najprostiji bili su najbolji crkvenjaci.Tako onaj gorѣ spomenuti pojac nije u svom vѣku propustio ni jednog „katadnevnog jutrenja i večernja,“ pak bila njegova „čreda“ ili nebila.Šta više, u starosti svojoj ležao je sa bolnom utrobom, i morao je češće zamoliti suparoha, da odsluži službu o kakvom svetcu ili nedѣlji.No kako je zvono na službu zazvonilo, zaboravi na bol i bolѣzanj, ustane, obuče se brže bolje, i kad mu suparoh dođe u crkvu da ga zamѣni, on je već bio obučen i uzglasio „Blagosloveno carstvo!“ To je čudo, ali sam sam svojim očima vidio.Iz drugih sela nosili su novorođenu dѣcu tom svešteniku, samo da ih on krsti.„Biće srѣtno dѣte!“ odgovarali su, kad ih je ko zapitao, za što siroto dѣte tako nadaleko vucare.A gdѣ se god sveštalo maslo, tu nije moglo biti bez njega. „Na pop Aćimov glas otvara se nebo!“ govorio je svѣt;“ i „njegova molitva ide pravo u božije uvo.“ Imamo mi sada važnijih sveštenika u parohijama i učenijih i otmenijih ali onaj duh reko bih da se izgubio. „Stratimirovićevi pojci preneli su ljubav k crkvenom pѣniju u narod.Iz onog vremena dolazi, da naši ljudi još i danas crkvene stihire pѣvaju i pri častima, koje nestoje ni u kakvom odnošaju k crkvenom bogosluženju. „Stratimirović je i sam često služio, i njegove su službe bile uvѣk za utisak priređene. „Spomenuću samo njegov hod na službu o petrovu-dne svake godine u doljnju crkvu karlovačku.Apostol Petar i Pavao, kao što svi znamo, zauzimaju prvo mѣsto među apostolima.Mitropolit Stratimirović obuko se taj dan u najsjajniju odѣću.Šest vranaca jedan lѣpši od drugoga bivali su upregnuti u batar, na kom se iz rezidencije vozio u doljnju crkvu da služi.Konji su mu bili upravo kao carski.Hamovi su bili srebrom obloženi i crvenom svilom prevučeni.Kočijaš je obuko svoju galu sa trokutnim šeširom po načinu carskog kočijaša u Beču.Ostragu su stojali husar i lovac u vrlo skupocѣno odѣlo obučeni. „Naravno da je ovo narodu jako u oči padalo i veliki utisak u njemu izvodilo.Ali je svѣt išo mnogo više i rađe u crkvu nego danas. „Čemu se čudimo, to je, da mitropolit nije bio prijatelj kanoničkih vizita.U arhidijecezi bilo je rѣdko prosta seljanina naći, koi je znao, kako mitropolit izgleda.Može biti da je tomu uzrok bilo to, što je držao, da će mu auktoritet biti u toliko veći, u koliko se bude manje svѣtu pokazivao. „No i imao je auktoriteta i naprema vladi, i naprema svom sveštenstvu i narodu, kakva je rѣdko ko pre njega uživao, a poslѣ njega niko.Auktoritetu Stratimirovića kod naroda pomagalo je to, što je on ustroio gimnaziju u Karlovci i bogosloviju tamošnju. „Koliko je gimnazija jošt i za života Stratimirovića narodu dobra donela, netrѣba obširno dokazivati.Možda prѣko hiljade izučenih mladih ljudi izišlo je iz ovog zavoda. „A gimnazija Karlovačka bila, je za Stratimirovića jedna od najboljih u carevini. „Bogoslovija karlovačka dala je narodu prve sveštenike, koji su za svoj poziv školski pripravljeni bili. „A osim toga zaveo je Stratimirović uz bogosloviju i gimnaziju „konvikt“ i „blagodѣjanije“!U onom se davala košta za malu novčanu naknadu, u ovom poslѣdnjem posve bezplatno o trošku mitropolitovom. „Političku stranu života Stratimirovićeva ostavljamo ovdѣ nedirnutu, pošto stop izvan sfere, o kojoj mi govorimo. „Njemu se prebacivalo, da je osujetio izvađanje zaključaka sabora od 1790 godine, koi su po izobražavanje sveštenstva i naroda od velike koristi biti mogli.Istina je, da se trudio naknaditi ih načinom njegovoj misli odgovarajućim.Mitropolit Stratimirović mislio je šta mu raditi valja, pak je po načinjenom planu postupao: on je i upravu manastira i držanje kaluđera višoj svojoj namѣri suobrazno udesio; te je sve rađeno po potrѣbi i razlogu, a ne slučajno i od oka. „Kad smo ovako dovršili sliku mitropolita Stratimirovića, hajde da ti još jednu malu šaljivu pripovѣdim, iz koje ćeš viditi, kako su ga i srѣdnji organi vladini uvažavali. „Poslѣ ozbiljne razprave neće škoditi ni meni ni tebi da se malo i odsmѣjemo. „Za vremena mitropolisanja Stratimirovićeva bio je u Petrovaradinu general-komandirender slavonske kraine baron Sigental. „Svi su glavno-komandujući, koi u Petrovaradinu služiše, dolazili više puta na posѣtu mitropolitu, koju im je on savѣstno vraćao. „Baron Sigental ostane jedared takovom prilikom kod mitropolita na obѣdu. „Karlovački pekar neimajući konkurencije peko je svoje kifle i zemičke kao od bѣde. „Više ga je puta opomenuo majordomo mitropolitski na to i pozivao ga je da se bolje uzme na um, jer će kad tad doći na njega kakav soldački „Donnerwetter “, pa će ga skupo stati. „No pekar pomisli, ako je Stratimirović racki mitropolit, nije policajkomesar, pa dok sa ovim dobro stoji, nemogaše mu niko ništa. „Ali na njegovu nesrѣću glavno-komandujući general primѣti pri obѣdu kod mitropolita, da je pecivo izpod svake kritike. „Zar nema u Karlovci lѣpša peciva?“ zapita.„Kod nas u Varadinu i kifle i zemičke tako su dobre, da ih u Beču nema boljih!“ „E, kod nas je ovako,“ odgovori mitropolit; „naš gospodin pekar drži valjda da mu nema suda, pa ostaje jednako pri zločestom pecivu, premda sam ga već više puta opomenuti dao, da smo mi i boljeg peciva vidili!“ „General oćuti; ali se vidilo da ga to neugodno dira. „Poslѣ obѣda dade dozvati k sebi kapetana, gradonačelnika Karlovačkog i rekne mu: „G. kapetane!Ako na stolu Nj.Ekselencije gospodina mitropolita nađem ja to hrđavo pecivo kad drugi put ovamo dođem, pripravite se da za osam dana primite vaš Blau-bogen.“ „Ovo je značilo da će doći u penziju. „Kad general ode, pohita gradonačelnik u magistrat, dade dozvati k sebi policajnog komesara, i pre nego što mu ovaj nazove dobar dan, poviče na njega: „G. policaj-komesaru!Gospodin glavnokomandujući naložio mi je danas, da taj pekar nesmѣ više tako zločesto pecivo davati za stol Nj.Ekselencije gospodina mitropolita.Ako se tom za kratko vrѣme nedoskoči, to da će on mene u penziju.A ja ću prije vas na prѣčac iz službe iztѣrati nego da mene u penziju bace.Zato vam kažem ozbiljno, da zovnete pekara, pa da mu oštro zapovѣdite, da dobro pecivo šilje u dvor, jer ću vas boga mi odmah odtѣrati, ako prvi put, kad u dvor odem, nenađem, da je po mojoj zapovѣsti učinjeno!“ „Policaj ode i pošlje taj čas po pekara, da mu ga dovedu. „Kako se ovaj ukaže na vrati, ospe ga slavna policija najgrubljim kartačima. „Je s’ čuo ti, Peteru!Ako ti meni sutra nepošlješ u mitropolitski dvor dobro i lѣpo pecivo, ja ću ti na srѣd pijace 25 vrućih odcѣpiti, pa će se to repetirati svaki dan, kad nebude učinjeno što ti zapovѣdam.Pre neto što mene iz službe odtѣraju, volim viditi tebe, da na macku pod batinama umreš.Je s’ čuo?Pa dobro zapamti.Tu nema šale.Ili ja moram kasiran iz policije ili ti mrtav u policiju, ako tvoje pecivo ostane kao što je bilo do danas.Rehts um! marš! „Sutra u 9 sati u jutru vizitiram ja u personi pecivo, koje u dvor pošlješ.“ „Policaj-komesar znao je da i gradonačelnik neće poznavati šale u ovom poslu, te se na urečeno vrѣme nađe u dvorskoj kuhinji. „Ali pecivo da ne može biti bolje. „Odmah raportira to gradonačelniku, a ovaj nedočeka da general dođe u Karlovce nego taki poslѣ dva tri dana, kad se uvѣrio o stalnosti promѣne kod pekara, sѣdne na kola, ode u Petrovaradin i javi generalu, da je učinjeno po zapovѣsti. — „Ako pišeš ono drugo, što si od mene čuo, zabilѣži i ovo; iz toga ćeš viditi, da je svuda i u svakom poslu istina, što stari rekoše: neboi se svaka šuša boga, već batina!“ Arhimandrit se nasmѣje svojoj pripovѣdci a o. Teofan u punoj zbilji odgovori: „Jest, kad bi samo stojao za nama kakav naš glavnokomandujući.“ Tu arhimandrit ućuti. O. Teofan ćutao je ravnim načinom. Najedared digne oči na arhimandrita i zapita ga smѣrno: „A jeste li, Visokoprečestnjejši gospodine, poznavali mitropolita Stankovića?Kažite mi što o njemu!“ „Hoću, s drage volje; toliko radije, što o njemu nemam toliko govoriti.Ali ćemo i to na sutra ostaviti.Danas sam dosta govorio.“ Tim se raziđu. Kad se sutra na večer sastanu, počne arhimandrit svoju povѣst ovako: „Mitropolit Stanković, koi za Stratimirovićem 29. decembra, 1837 dođe na arhiepiskopsku stolicu, bio je vrlo čestit čovѣk, dobra srdca, voljan na svašto, što je dobro, srdcem i dušom kaluđer. „Jedan od čuvenih u ono vrѣme mladih ljudi, kome je Stanković veliki prijatelj bio, dođe k njemu i zapita ga, bi li dobro bilo, da se zakaluđeri? „Mitropolit mu odgovori sa svim prijateljski: „Ja ću te rado primiti u pridvorne kaluđere, jer sam izkusio da imaš velike talente, pa sam naumio da te svoim vremenom podvrgnem sinodalnom izpitu, te da te kreiramo kod nas prvim doktorom bogoslovije, i tako druge na razne podvige pobudimo i obodrimo.Ali ti ne mogu reći: budi kaluđer.Ja sam kaluđer srcem i dušom; i da se nanovo rodim, pak da mi je izvѣstno da neću nikad biti mitropolitom, ja bih i opet otišo u kaluđere.A ti izpitaj sebe, pak čini kako ti srdce kaže.“ „Mlade valjane srbske đake volio je, i podupirao ih je gotovošću vrѣdnom svakoga priznanja.Onaj dan, kad su ga izabrali za mitropolita, zavѣšta, da će na svoj trošak dati učiti iz svake dijeceze po jednog mladog čovѣka, i držao je rѣč. „Evo ću ti u ovoj stvari jednu pričicu da pripovѣdim. „God. 1840 imao je onaj isti mladi Srbin doktoratski dišput iz prava na univerzitetu u Pešti.Opugnanti bili su profesor rimskog prava na univerzitetu i jedan mlad Srbin doktor prava.“ „Oprostite, visokoprečestnjejši gospodine,“ uđe ovdѣ o. Teofan u rѣč arhimandritu. „Meni igra srdce u prsima, kad čujem, da se govori o mladim Srbljima, koi visoke škole sa velikim uspѣhom svrše.Tako mi je i sad, kad pripovѣdate o toj dvoici.Bi li mi učinili radost, da mi kažete kako su se zvali?“ „Hoću s drage volje,“ odgovori arhimandrit.„Onaj koi je držao disertaciju, zvao se Jovan Subotić, a onaj što je već bio doktorom Đorđe Stojaković.“ „Baš vam hvala visokoprečestnjejši... poznajem obojicu.“ „I ja ih lično poznajem,“ primѣti arhimandrit.„I sve držim, da ćemo mi ta imena i više puta čuti.“ O Doktoru Subotiću nećemo u ovaj par ništa da govorimo; on jošt živi. Ali za Doktora Stojakovića moramo kazati, da je arhimandrit podpuno pravo reko.Njegovo se ime od g. 1848 ovamo pronosilo po svѣtu kao ime jednog od najvećih Srbalja.God. 1848. prekuži mađarski prѣki sud radi Pražkog slavenskog kongresa.Kao član najvišeg suda u Beču, kao zastupnik na srbskom saboru od g. 1861. i kao član ugarske kancelarije, borio se junački za srbsku crkvu i srbski narod.I sama smrt njegova bila je slѣdstvo jednoga takovoga žestokoga dana.U burnoj sѣdnici razgrѣje se jako, pak onda idući pѣšice u stan nazebe, dobije zapalu pluća, i umre.On je bio britka srbska sablja na narodnim političnim mejdanima.Bio je osrѣdan, suvonjav, sitan; u licu crnpurast.Oči su mu kao živa žeravica gorѣle; mislio je čisto kao rѣdko ko, i kad je govorio, sve je sѣko, ne drukčije.No da se vratimo razgovoru one dvoice. „Budući doktor zamoli mitropolita Stankovića, da mu bude patron pri svečanoj dišputi. „Ovaj to primi.Dođe s dijete iz Požuna naročito toga radi u Peštu. „Kratko vrѣme pred tim dišputirao je mladi grof Ciraki, sin Judex-a Curiae Jovana gr.Cirakija pod patrocinijem samoga kralja.Otac je bio u punoj gali tu sa ordenom zlatnoga runa o vratu. „Isto tako pod patronatstvom kralja dišputirao je na skoro za tim i baron Orci.I opet velika svečanost. „Sad je dolazio onaj mladi Srbin na red. „Dođe mitropolit u svojoj punoj gali.Četiri konja, pozlaćena kola, kočijaš, lovac, husar u najvećoj paradi.Sa mitropolitom dođe i episkop Budimski Platon.Na drugoj ekipaži dovezli su se prota Vitković i paroh Margo, osobe vrlo ugledne. „Upravitelj fakulteta septemvir Uzović priredi salu i doček sjajno. „Publike nikad toliko nebijaše. „Čin se sprovede na podpuno zadovoljstvo mitropolita, fakulteta i publike. — „Stanković služio je vrlo rado iz punoga srdca vrlo umѣtno. „Obišo je kao episkop sve crkve svoih dijeceza, a kao mitropolit upoznao je svoim kanoničkim vizitama upravo srѣmske seljane sa mitropolitom. „Govornik je bio izredan.Govorio je u crkvi i na državnom saboru.Na ovom se odlikovao tako, da su ga magnati svojim „oratorom“ zvali.Govor njegov držan na saboru, kad su ga izabrali, slavili su svi kao izvrstan. „Car Franc I. jako ga je begenisao. „Imao je dovoljno i političke kuraži. „Rado se sastajao sa vѣštim ljudima i poslušao je dobre savѣte i valjane predloge uvѣk i sa zahvalnošću. „Osim toga imao je bogata izkustva.On je bio episkopom u Budimu od 1829 g. u N. Sadu od 1833. „Na kratko, imao je sve kvalifikacije za dobrog upravitelja, pa i reformatora. „On se čisto opravljao za velike poslove. „U ono vrѣme bio je na Pečujskom liceju vrlo čuven mlad Srbin Mihail Gruić sa svoih osobitih duhovnih darova.I ovoga je on u kaluđere doveo.A to je sadanji protosinđel Nikanor Grujić, koga slave pod književnim imenom Srb-Milutina; snaga vrlo odlična. „Sa Tošom Pavlovićem, urednikom srbskih nar.Novina, koi je onda znamenita sila bio, stojao je u vrlo prijateljskom odnošaju, a tako isto sa poznatim našim pѣsnikom Isidorom Nikolićem, tajnikom kod ug. kr. namѣstničkog vѣća u Budimu. „Sa neumornim književnim radinom doktorom medicine Peičićem bio je u neprekidnom dodiru; ovaj mu je bio kućni lѣčnik. „Sava Tekelija naročito posrѣdovanjem Toše Pavlovića bio mu je iskreno naklonjen. „Uz narodne Novine imao je ukupne naše učene mlađe sile za svoje saveznike.Svi dakle liberalni elementi bili bi uz njega.“ Ovdѣ malo zastane arhimandrit, a o. Teofan uzdahne, pogne glavu i uprѣ oči pred sebe. „Bože moj!Kao da ga sad, gledim,“ progovori arhimandrit.„Srѣdnji uzrast, — crna kosa i brada, rumeni obrazi reko bi sad će krv probiti, glas topal, malo potmuo, — pogled blagost — uvѣk u punom činu, drvena mantija od damaske. — — „Ali mu nebijaše suđeno dugo mitropolisati,“ nastavi arhimandrit. „On je umro 31.Jula 1842 i tako jedva pređe četir godine; a prve su godine obično za svakoga novoga častnika kako duhovnog tako i građanskog izgubljene prѣkim sitnim poslovima i potrѣbnim orijentiranjem. „To je dakle vrѣme samim tim već za regeneraciju manastira i kaluđerstva bilo kao za usѣve lѣto bez kiše.“ Ovdѣ ućuti arhimandrit i htѣde da svrši pripovѣdanje. Ali se o. Teofan bijaše razsanio.Njega je sve ovo osobito zanimalo. Molbenim dakle glasom progovori: „Dokončajte svoju povѣst, visokoprečestnjejši, biti ću vam do smrti zahvalan.Nemožete pomisliti kako to mene zanima.To je ogledalo, u kom se vidi živ lik našeg crkvenog života.“ Arhimandrit se malo poduže promisli. „Upravo nebi trѣbalo da dalje govorim, jer sad dolazi na red mitropolit, koi jošt živi, pak nama svima zapovѣda.Tu je svaki mudar, koi veže jezik za zube i kad je sam u sobi. — Ali vidim da si izbočio oči kao mače u svѣću, pa ću ti dvѣ tri i o njemu reći; a kasnije ćeš sve i sam iz vlastita izkustva poznati. „Godine 1842, 28. septembra nastupi uprava mitropolita Rajačića.Ako mitropolit Stratimirović nije nikakva koraka učinio, da se inštitucija manastira i kaluđerstva regenerira, to nije čudo, jer se u ono vrѣme potrѣba toga jošte nije osѣćala. „Ako Stanković nije također ništa ni počeo, može se uzrok barem u tome naći, što je kratko vrѣme mitropolisao.A možda se nije ni onda jošt prava potrѣba izkazala. „Ali za vrѣme dosadanje uprave mitropolita Rajačića pokazala se ta potrѣba u pojavama nesumnjivim i nuždama neuklonjivim.Sami njegovi čini dokazali su mu tu potrѣbu neoborivim slѣdstvima.On je jednom od svoih ugodnika dao upravu manastira Jazka a drugomu manastira Rakovca. „Doživio je poslѣ nѣkoliko godina, da je zločestom upravom onaj pao pod konkurs, što je u povѣstnici naših manastira dotlѣ i poslѣ toga nečuveno; a ovaj je tako izcѣđen i upropašćen, da nije bio ni zašto. „Za to vrѣme pokazali su se svi uvѣti, koi su bili od prѣke potrѣbe, ako smo htѣli, da se manastiri sačuvaju i kaluđerstvo duhu vremena suobrazno razvije. „Dalje ti neću govoriti.Izkusio si za vrѣme tvoga kaluđerevanja sam dosta, a izkusićeš od sada jošt više i bolje.Laku moć! „No da, sad se sѣtih. „Jošt ću ti jednu pripovѣditi o Stankoviću, koja mi je iz pouzdanih usta poznata a po svoj prilici joj je pri postanku namѣnjeno da vѣčitom tajnom ostane. „Godine 1834 ili 1835 ode pokojni vladika Mušicki u Beč.Njega je kao episkopa pravoslavne crkve jako interesovalo stanje iste crkve, kako se u Rusiji nahodi. „Mušicki nije bio nikada čovѣk, koi bi najprѣ dobro promislio, šta se sve može izsukati iz onoga, što njemu navrije da učini. „On je dakle toga radi češće pohodio ruskog poslanika, pa i sveštenika kod poslaničke kapele. „Mušicki je bio vrlo otvoren karakter, pa tako nije ni ove svoje sastanke ni od koga sakrivao. „To se nedopadne Bečkoj visokoj vladi i ona povuče mrѣžu svoju oko toga užasnoga čovѣka, da ga ispije kao pauk muvu. „No najprѣ da ti kažem, kako su stajale naprema sebi osobe, koje će u ovoj prilici naprvo stupiti. „Mitropolit Stratimirović nije bio najbolji prijatelj Mušickom iz razloga, koje ovdѣ navoditi niti mi je nužde, niti imam na to volje. „Stanković je bio u ono vrѣme episkop Bački, i bijaše se dodvorio kod mitropolita tako, da je kod istog sve važio. „Mitropolit nije bio daleko od 90. godina, dakle po naravnom toku čovѣčijega vѣka, već blizu groba. „Stolica mitropolitska mogla se dakle tako reći svakim danom uprazniti. „U ovom slučaju imao je Stanković jednog jedinog takmaca za mitropolitsku stolicu, a taj je baš bio episkop Mušicki, kojega je ime bilo od dugog vremena prѣko svega narodu milo i sjajno. „I sad će mislim sve što dolazi obasjati prava svѣtlost, te ćeš i ti podpuno shvatiti momenat onoga, što ću ti dalje da kažem. „Bečka vlada rada je bila po što po to ukloniti Mušickog sa episkopske stolice, na kojoj je sѣdio.Razlog tomu već sam ti izpričao.Ali se nije usudila to sama jednostrano izvesti, jer je imala prema sebi Stratimirovića, a to je značilo mnogo. „Pri tom je znala, da Stratimirović nije baš puno naklonjen Mušickom i držala je da se neće za njega iz petnih žila zauzimati; što više mislila je, da će mu ugodno biti, ako mu pruži razlog i priliku, da se neugodnog sebi episkopa tim povodom oprosti. „Najedared dobije mitropolit Stratimirović iz Beča prezidijal, u kom se dokazuje, kako Gornjo-Karlovački pravoslavni episkop nije više za dijecezana sposoban i kako je ta crkva pod njegovom upravom polibelji izložena, jer ima razloga uzeti da je duhom obolѣo. „To da se njemu kao glavi pravoslavne crkve u carevini do znanja donosi u tu svrhu, da povѣrljivo priobšti svoje mnjenje, kako da se ovoj nevolji doskoči, a vlada će rado odobriti sve, što on pronađe da leži u interesu crkve, čije zasluge za prestol i državu vlada najbolje znade i uvažava. „Stratimirović no htede ovu stvar sam rѣšiti, već je priobšti episkopu Stankoviću i pozove ga da mu kaže, šta on misli u tom. „Lako se daje uviditi, da je sudbina Mušickova ležala sada u usti Stankovićevi. „Episkop Stanković obrati pozornost svoju samo na pravdu i interes crkve i hijerarhije, te zastupi toplo i snažno a u jednakoj mѣri i plemenitodušno svoga kolegu, nad koim bijaše očevidno gorѣ osuda izrečena. „Stratimirović prihvati razloge i nazore svoga episkopa-ljubimca, i Mušicki bude spasen. „Stratimirović izjavi vladi, da nemože uvažiti nazora visoke vlade, jer se nedadu u sklad dovesti ni sa njegovim boljim znanjem ni sa načelom pravde i interesom pravoslavne crkve. „Glas mitropolita Stratimirovića važio je u Beču što i glas srbskog naroda; vlada se povuče natrag. „Opasni oblak sa svoim smrtonosnim munjama i gromovima pređe bez slѣdi prѣko glave pѣsnika „Šišatovačke harfe.“ „Neznam je li prošlo više od godine dana, Stratimirovića smѣste u vѣčnu mu kuću u Karlovačkoj sabornoj crkvi.Mušicki se nabrzo za njim spusti u krilo majke zemlje na Gornje-Karlovačkom groblju da u njemu vѣčni sanak u srѣdi naroda boravi. „Ovo je bila njegova izrična naredba. „A Stanković sѣdne tri mѣseca za tim sa poštenim obrazom i čistom dušom na prѣstol patrijarha Arsenija.“ „No hvala Bogu,“ progovori o. Teofan; „čisto dolazim k sebi od straha.Sve sam se bojao da ne bude čega da se stide i pozdni praunuci. „Slava Stratimiroviću!Slava Mušickom! Slava Stankoviću, koi bijaše u ovom slučaju i jednom i drugom sušti anđeo hranitelj! “ „E, kad ti dirnu u tu strunu,“ rekne arhimandrit, koi se očevidno tom iz srca radovao, „to ćemo narediti drugačije. „Ti ćeš ostati kod mene na večeri, pa ćemo uz čašu dobra vina u sobama, u koima je Mušicki živio i pѣvao, piti u slavu ova tri čestita srbska hijerarha.“ Tako i bude. Prošla je zima, i prolѣće se razvilo u veliko. Vinograd, koi je o. Teofan bio zasadio, primio se čudesno.Jedva je bilo naći čokota, kom je kunjao i o kom se sumnjalo da će se održati.I voćnjak njegov naprѣdovao je isto tako veselo i berićetno. No i bilo je prolѣće kao naručeno. Jedan dan bijaše arhimandrit otišo u Mitrovicu i dođe još za vida kući. Odmah pošlje po o. Teofana.Kad ovaj dođe, vidi na stolu jedno razpečaćeno pismo, jednu sa više pečata zatvorenu kutiju, i jedan poveliki paket. Arhimandrit ga veselo dočeka i zapita ga iz daleka: „Pogodi o. Teofane, odkud pismo?“ „Da nije iz Bečkereka?“ zapita ovaj. Piše mi tvoja sestra.Ona je bila dugo bolestna; opasno bolestna; no sad je izvan opasnosti, i oporavlja se.“ „Hvala Bogu,“ progovori o. Teofan, i sklopi ruke pobožno. „Zato nedobismo od nje glasa“, — nastavi arhimandrit.„Evo šta piše: „Visokoprečestnjejši g. arhimandrite!Vi ste nas tako čovѣčno primili, i tako prijateljski kroz ona dva manastira proveli, da nebi bilo pravo, da Vam se nezahvalimo.I doista bih to odavno učinila, ali me teška i dugotrajna bolest zadrža.Sad sam, hvala Bogu, i molitvama moga brata, podobro ozdravila, ali sam ipak jošt vrlo slaba.Primite našu zahvalnost, i budite uvѣreni, da ćemo vas se navѣk sѣćati s punim poštovanjem. „Ovom prilikom šiljemo vam po pošti slѣdeće darove: 1.) Jedan vezeni pokrov za kivot sv. Stefana u vašu crkvu; 2.) 100 c. dukata, priloga na vaš čestni manastir; 3.) Jedan vezen ručnik na episkopsku štaku za vašu personu, jer držimo, da će vam skoro mitra glavu ukrasiti. „Za moga brata prilažemo medaliju iz drveta od čestnog krsta umѣtno izrezanu, koju smo iz Sv. Gore dobili, neka ju nosi na prsima.Ona će ga sačuvati od mnoge napasti, na koje čovѣk u životu nailazi.Došli su čak do nas glasovi, da služi divno, i da ga narod već počinje u svoim duhovnim i tѣlesnim nevoljama, da traži.Neka samo ide za svojom uzvišenom cѣli: Bog će ga u toj svetoj namѣri pomoći, a mi mu se za to svaki dan iz čistoga srdca molimo.Na lѣto, kad sasvim ozdravim, želimo vas u vašoj sv. obitelji pohoditi. „Primite pozdrav i od moje tetke, koja vas sa svom zbiljom svojim gospodinom arhimandritom zove. „Preporučujemo se vašim smirenim molitvama. U Bečkereku...... Lenka udova Obradović.“ „Dakle će nas ipak posѣtiti“, rekne na ovo arhimandrit.„No baš će mi biti milo!“ „Hvala Bogu, samo kad je ozdravila!“ izjavi o. Teofan sa svoje strane. „Hajdѣ da vidimo, šta su nam sve poslali“, progovori arhimandrit.„De, ti si mlađi; razpečati, pa otvori te pakete“. Ovaj učini.Najpre otvore kutiju s dukati.Novi novcati zasjaju ovi pred očima kaluđera. „Dakle ipak mnogo više, nego što su ona obojica dobili!“ prošapuće arhimandrit za sebe. „Upisaćemo je u ktitorke,“ rekne glasno.„Lѣp dar, veliki dar!“ Na dnu kutije ležala je medalija uvijena.Otvore i ovaj uvoj. Divna medalija iz zlatožutog kedra, sa umѣtno izrezanom slikom sv. razpeća s jedne, a obrazom sv. kralja Simeuna s druge strane, sa velikim brojem drugih pobočnih figura pobudi punu pozornost oboice.Medalija je visila o bѣloj pantljiki. „Evo ti je, s mojim blagoslovom! pa je obѣsi pod rasu na prsi svoje.Bog svemilostivi i svemogući neka izlije svoju blagodat na nju, i neka joj podѣli krѣpost, da te štiti i odbranjuje od svake napasti nečastivog anđela i njegovih služitelja, i njegovih ljudi.Vo imja otca i sina i sv. duha, amin!“ Na to blagoslovi medaliju.O. Teofan metaniše i primi klečeći medaliju u svoje ruke, cѣliva je, i metne je u nѣdra.Onda poljubi blagosiljajuću ruku arhimandritovu, metaniše na novo i ustane. Osѣti, kao da mu osobita snaga kroz srdce prođe. Na to otvore veći paket. Tu nađu najprѣ pokrov za sv. kivot.Razviju ga....Nemogoše se uzdržati da nepoviču u jedan mah: „Ala je to divota!“ Onda ga držaše naprema svѣtlosti, nemogoše se dosta nadiviti bogatstvu štofa i divoti veza. „Ovo će biti u nas i više nigdѣ!“ progovori arhimandrit, kad su podugo uživali opravdano udovoljstvo duhovno u izvanrednom daru. „Dostojno despota svetitelja!“ primѣti o. Teofan. „Neka je zastupi silnom svojom molitvom kod sveblagoga Gospoda!“ rekne arhimandrit.„Zapisaćemo je u priležnice i to zlatnim slovima.“ Naposlѣtku raztvori o. Teofan i poslѣdnji umotani predmet. Ovo je bio ručnik za episkopsku štaku od bѣle svile bogato nabran, i bogato zlatom izvezen sa više serafimskih glava iz srebra i zlata navezenih.Rojte su bile zlatne, dugačke i vrlo česte.A unaokolo je bio vezom i izveden nadpis: „Gospodinu episkopu Pa...“ „Nemoj čitati,“ rekne arhimandrit, koi već bijaše nadpis pročitao.„To jošt leži u Božijoj ruci.Ko zna, hoće li taj lѣpi dar i viditi dana, da se u sv. crkvi pred očima prijatelja zasija.“ U nedѣlju je prazdnik sv. Konstantina i Jelene...Ha, baš dobro, baš ko da smo naručili.Danas je ponedѣlnik.Sutra idem u Karlovce, da pokažem pokrov Nj.Ekscelenciji, i da izištem blagoslov, da ga smѣmo osvetiti i na sv. kivot stavljati.U četvrtak ćemo služiti i metnuti ga pred obraz prečiste Bogorodice matere.U petak ćemo držati veliko bdenije.A u „nedelju ćemo služiti soborno, osvetićemo taj prinos, i postaviti ga na kivot svetiteljev.Oglasićemo to svuda po našoj okolini i tako ćemo imati dan velikog toržestva.A onda ćemo upisati ime smirene priležnice u čitulju, koja se pri svakom bogosluženiju čita!Hoće l biti tako dobro, o. Teofane.Šta misliš?“ „Meni se čini, da će biti vrlo dobro!“ odgovori ovaj smireno.„Što god ide na uveličanje slave Božije i njegovog ugodnika, kojega smrtni ostatci u našoj kući počivaju, to se meni čini, da je naša dužnost!“ „E, dakle nastupajuće dane provešćemo u strogom postu i molitvi; a u nedѣlju daćemo sjajan obѣd u slavu našeg svetitelja, i pozvaćemo na njega kako goste, ako nam koi dođu, tako i sve ugledne ljude iz prnjavora i sela našega.“ Tako i bude.Svѣta steče se mnogo iz cѣle okoline, pa i najdaljih sela ravnoga Srѣma, Podlužja i Posavine. Na prazdnik sv. Konstantina i Jelene činilo se da i samo nebo slavu hoće da uveliča.Nebo je bilo čisto od najranijeg jutra, i iztrajalo je čitav dan bez najmanjeg oblačka.Tek što je počela zora pucati, ali stanu kola vrviti sve jedna za drugima na stotine. Ljudi i žene u stajaćicama i novom odѣlu, kako ga Srѣm po svoim pokrainama pokazuje.Mnogo mlađeg svѣta.Naročito činjaše se, da su matere malo jaču dѣcu dovele, da vide tu neobičnu slavu, premda nije malo bilo ni male dѣce na prsima matere. Mloga lѣpa lica kod odrastlih dѣvojaka bilo je viditi, koja su uzdizale svilene marame oko vrata u najrazličnijim življim bojama. A nisu izostali ni gajdaši sa nakićenim gajdama, ni igrači čisto obučeni sa namazanom kosom i remenima na opanci. Stariji ljudi i žene posѣdali u gomilama po svoi seli oko crkve u porti pa čekaju da se jutrenje započne. Mnogi bolnici bili su za tu crkvenu slavu dovedeni. Mѣsečina je sjala cѣlu noć i blagi vѣtrići su pronosili već i medeni miris ranih lipa, koih je okolna Fruška gora puna. Došli bѣhu mnogi nastojatelji manastirski i prosti kaluđeri. Da i sam patrijarh na prijavu poslao bijaše svoga zastupnika u licu jednog od pridvornih viših kaluđera. Naravno da ni industrija nije propustila upotrѣbiti ovu priliku na svoju korist. Čitav vašar nađe se iznenada kod manastira.Lako da je taj dan bilo tu do pet hiljada ljudi. Govorilo se da nikada takvoga toržestva nije bilo u tom manastiru od kako je sv. tѣlo u njega dovezeno. Taj se dan vidilo, šta bi mogli biti manastiri narodu u mnogim strukama, kad bi se znalo, umѣlo a i htѣlo činiti što u krug manastira, sferu kaluđerskog života i domak prosvѣćene pobožnosti pada. O. Teofan bio je od ranog jutra pa do noći zauzet pobožnicima, koi su naročito bili došli da im on molitvu očita i utѣhu pruži. Činodѣjstvovanju pri službi pridruže se i drugi nastojatelji i kaluđeri, koi bijahu došli, te se ovo načini izvanredno toržestvenim. Pojali su najslavniji pojci Fruške Gore. O. Teofan stajao je kao preobražen.On je čitao molitve i tѣšio bolnike iz dubljine srdca i duše svoje.Kad je podigo oči svoje k nebu, činilo se kao da mu ove rajskom svѣtlosti odsѣvaju.U glasu mu se talasao odjek srdačnoga sučustva i podpunoga uverenja o pomoći sviše.A kad je svoim epitrahiljem zakrilio glavu bolnika, učinilo se svakom, kao da ga nadsѣnjavaju krila samoga anđela pokrovitelja. Oko njega i bolnika, kom je duhovnu utѣhu pružao, stojali su zdravi gomilama, pa su se naslađivali zorom sveštenika, koi svetu svoju dužnost iz svega srdca i iz dubljine čiste duše obavljaše.Slika njegova ostala je na sva vremena u pameti onih koji su ga vidili. Osim njega čitali su molitve i drugi kaluđeri.Ovi svi osѣte kao da su izmѣnjeni.Pogled na o. Teofana i na utisak njegove molitve bijaše i njih očistio, uzvisio i prosvѣtio. U taj mah poznadu i oni visinu o. Teofana. Prediku je govorio dvorski protosinđel.I na njega je ova čudnovata slava čudnovato uticala.Nikad nije govorio lѣpše; nikad mu slovo nije bilo bolje.Na više mѣsta malo mu nije suza glas ugušila, kad je vidio, kakav život u očima naroda odsѣva, kako mu rѣči čudesno protrѣsaju slušatelje; kako mu glas vlada čustvima, mislima i osѣćajima naroda kao palica kakvoga čudotvorca. Osvećeni pokrov kivota bude izložen u crkvi ugledu naroda, koi je istu dubkom punio prѣko cѣlog ostaloga dana. Nemože se reći, čemu bi se čovѣk imao diviti više, ili pobožnosti kojom je narod cѣlivao krst i evanđelje, što se nahodiše na istom pokrovu, ili uznešenosti, koju je umѣtnost toga u gledaocima budila, a naročito kod ženskog svѣta. Proste vezilje, koje znadoše zlatom vezti, nemogoše se dosta nagledati veza i njegove krasote. Kod mnogih se vidilo iz pogleda, kako utiskuju u pamet sliku toga veza da ga po mogućnosti kod kuće reprodukuju.Češći ugled ovakvog umѣtnog proizvoda bio bi podoban na estetičko razvijanje u narodu čudesno podѣlovati. Slava je dakle bila prava slava. Kad su se gosti razišli zapita arhimandrit o. Teofana: „Šta ti se čini, jesmo li dobro stvar naredili?“ „Dѣlo je bilo slavno!“ odgovori ovaj. „Ali ne pametno, ni od mene ni od tebe!“, odgovori arhimandrit. „Zašto to? “ zapita onaj začuđeno. „Nas će na skoro razstaviti!“ odgovori arhimandrit s punim uvѣrenjem.„A meni će biti tebe žao!“ „Meni vas još većma!“ primѣti o. Teofan, „Za vas neće biti štete, ali za mene čitava će biti nesrѣća.“ Arhimandrit je pogodio.Naskoro iza ove slave stigne naredba od mitropolita, da o. Teofan ode u manastir P. G. i preduzme tamo kao namѣstnik upravu manastirsku. Ovu glavu naše pripovѣsti prepisali smo iz jednog debelog rukopisa manastirskog, u kom se nalaze memoari namѣstnika sviju manastira. Valjda je svaki namѣstnik — a možda i ne baš ovaki — pisao svoje memoare za sebe, a poslѣ je nѣkakva tajnostna ruka ove pojedine memoare pokupila i u jedan debeo, ali baš debeo rukopis složila. Naravna je stvar, da smo se mi poslužili samo memoarima o. Teofana, a ako kom ustrѣbaju memoari kog drugog namѣstnika, stoi mu prosto tu knjigu potražiti.I to je naravno da mu mi nećemo kazati mѣsto, gdѣ se taj vrlo važni rukopis nahodi, jer tomu ima vrlo mnogo uzroka.Dosta bi bilo da samo jedan kažemo... ali nećemo kazati ni toga, jer ima ljudi vrlo velikih domišljana, pak bi se ipak tom mѣstu mogli dosѣtiti. A znajući da će nas mnogi i za ovaj mali plagijat to hvaliti to grditi, nećemo jošt i to na sebe da navučemo, da nas jedni blagosiljaju a drugi proklinju.Svakoj hvali i svakoj grdnji iznosimo mi na suprot ovaj sveti šibolet: „Ne nam, ne nam, no imeni tvojemu.“ Dakle k dѣlu.Ovi memoari pisani su crkveno-slavenskim slogom, no mi ćemo ih dati u prevodu, kao što u naše vreme ištu nѣki hrvatski činovnici od ćirilskih podnesaka da se na hrvatski prevedu. „Vaše Visokoprevoshoditelstvo, Milostivѣjši Arhipastiru! Po smislu onom,... kad ima braće u velikoj kući, onda je najstariji nad ostalima prvi, i on načelstvuje.A ako taj starѣšina domašnja dѣla nebrežljivo vodi, niti se sa braćom sporazumѣva, nego kući pravi štetu, a braću kao skotove drži: onda se braća obraćaju k vlasti i ištu mudrijeg i obazritelnijeg starѣšinu. Gospodin Gavril M. malo pređe u odsutsvu nastojatelja manastira Jazka a sad opet udovu manastiru kao najstariji načelstvuje, i protiv manastirskih pravila neprestano sa mirskim ljudma razkoštvuje tako, da manastir hoće skoro da opusti.I sami stanovnici drugih mѣsta čude se, kako grozno sѣče šumu i hoće na vrat na nos da ju iztrѣbi. Vodenice je skoro sve već uništožio.Crkvene utvari kvare se i razmeću.Manastirska, dѣla radi sam a braću i nepita ni u čem.Nema da se čitaju pravila, koja da nas kaluđerskom životu uče.U crkvu ide kad mu na um padne, i tako svoim primѣrom i iskušenike i učenike odvodi od crkve.Manastirske sluge neplaća uredno.Odtuda strepimo od paleža. Račune nevodi točno.Braći psuje i pred prostim ljudima oca i mater i prѣti nam da Će nas u brašnaru zatvorati, a oni onda čine to isto i bez svakoga straha i stida; niti nam odaju pristojeću nam počast, držeći nas, ne da smo mu braća, nego sluge i robovi. Kupuje za dubove i druga drva iz šume kozliće i druge pečenke, i tamo kod njih kolje ih i peče, pa se s njima časti i poi. Srѣde i petka nedrži, tako isto nikojega drugog posta, na sablast i veliku žalost ne toliko nama, koliko mirskom svѣtu, koima valja davati primѣr i utvrđavati ih u vѣri. Evo svemu tome svѣdočbe pod A. i B. On se skita neprestano koje kuda na strani a mi ostajemo često bez večere.Manastir nema nuždnih drva za gorivo; kad hoćemo što da skuvamo, moramo da kidamo svoje plotove.U ćelijama ginemo zimi neimajući pripravljenog ogrѣva. Sve se koči tim da će postati igumnom, i kazuje kako je na to već više hiljada for. dosada razdao. Molim Vaše Prevoshoditelstvo sa najdubljim sinovnim strahopoštovanjem, ako je da on i dalje načelstvuje, blagovolite mi premilostivo izdati pasoš, da idem i tražim nastojatelja čovѣka, pa da se stanim tamo, gdѣ takova nađem. Ovaj bo pravi sučovѣka nižim od skota. Ovdѣ nema suglasna, krotka, i kako trѣba monaška života, nego robsko vlada ogorčenje, i zvѣrsko podlo življenje. I tim ubѣđen usuđujem se prepokorno moliti, da bi Vaša Ekselencija sačuvala nam manastir od pada, a čin od obezčešćenja. U man.Jazku 8. okt. 1839.“ — — „Na podnesenu tužbu bude administrator uklonjen, i za administratora manastirskog g. protosinđel Andrej Šaguna postavljen.On ograniči pređašnjeg namѣstnika i administratora zbog raskošnosti i razpustnog života u njegovom dѣlokrugu, i preda po svom uvѣrenju nama sva dobra i viktuale na razpolaganje. — — „Pri običnoj promѣni god. 1840 postave mene za namѣstnika.G. protosinđel je morao kao profesor bogoslovije u Karlovci biti, i zato mi dade podpunu inštrukciju šta da radim za njegova odsutstva.Ja sam ovu sveto nabljudavao.Radio sam sve savѣstno i sa najboljom voljom.Išlo je dobro. — — „Valjalo mi je ćelije pokriti, jer im je krov bio u vrlo lošem stanju. Odmah 1841 dadem građu u šumi odseći, još te zime skrbiti i iztesati.Na taj posao bio sam prošle jeseni 100 akova šljivovice spremio. — — „Protosinđel premѣsti se svojom voljom u manastir Bešenovo.Na njegovo mѣsto pošlju u moj manastir za administratora na novo onoga staroga, koi se hvalio, da je nѣkim i nѣkim svojim srѣdstvima uspѣo da ga na mѣsto povrate, s kojega bijahu ga sa stidom odtѣrali. — „Pri koncu godine stupim sa majstorom iz N. Sada u pogodbu, da za 30 hvati krova nužnu šindru nabavi i ćelije odmah pokrije, a ja da mu 800 for. platim kad šljivovicu prodam. — — „Za god. 1842 budem po dvorskoj komisiji opet za namѣstnika preko volje administratorove potvrđen. — — „U januariju prodamo šljivovicu i unesemo novce u blagajnu pod dva ključa, a za kratko vrѣme izplatimo majstora pošteno do krajcare. — — „God. 1842 budem po svojoj volji ili nevolji premѣšten u manastir Šišatovac.Tu sam zasadio veliki šljivik i vinograd.Uspѣo je podpuno. — — „God. 1847 po zaključeniju konsistorijalnom budem u manastir Pribinu Glavu za namѣstnika i upravitelja postavljen. — -- „Nenađem ništa, i moram sve sile i umne i tѣlesne napeti, da bi mogo samo za prepitanije družine dovoljno hrane pribaviti. — — „Iz manastira Šišatovca uzajmim 8 akova kisela kupusa, te jedva u skupoći grdnoj ovoga vremena dopletem do ječmena hlѣba. — — „Intrige bratske i bivšeg nastojatelja dovedu me do očajanja.Užasno je to, htѣti dobro, raditi cѣlishodno, uspѣha imati, pak i opet svaki dan svaki čas nailaziti na zaprѣke, intrige, podla podmetanja i izvrtanja, da i smrtna neprijateljevanja. — — „Sinoć mi reče bivši nastojatelj, da se ozbiljno boi za moj život, jer mu je jedan čovѣk kazao, da će me ubiti, samo čim me sama u šumi nađe.A zna se da je kaluđera već kadkad pomrčina pojela, pa ništa. — — „God. 1849 podnesem patrijarhu molbenicu, da me rѣši ovoga mѣsta, jer sam slaba zdravlja i da mi dopusti da se vratim u moj postrig.Nisam smѣo prave razloge navesti, da neprijatelje jošt gore nerazdražim. — — „Danas dobijem rešitbu od patrijarha ovu: — — „Prositelj u zvaniju svojem i u buduće zaostati ima, kojeg će dužnost biti za njemu vručenu svetu obitelj nepresѣčno starati se i o napredku ekonomičkog prihoda tog manastira sa svima mogućim silama brinuti se U Zemunu 1. Julija 1849. Patrijarh upravitelj naroda Josif s. r.“ — — „Odnošaji moi postaju sve gori. — — „Opet dadoh preko g. Episkopa Kragujevića, molbu, da me odreše od tog zvanija, jer ću inače prinuđen biti svući se i u svѣtu kao pošten čovѣk način života potražiti, — — „Sa koncem godine premѣste me u manastir, iz kog sam došao, ali je ovaj bio međutim izgoreo, i tako eto me u novu sirotinju. — — „Predao sam upravu pridvornoj komisiji.Bio sam u njoj dvѣ godine.Pri polazku ostavio sam hrane od svake vrsti izobilno.Stoku sam sugubo umnožio, kao svinje, koze, goveda.Ovaca sam ostavio 100 komada a nisam zatekao ni jedne.Gotovih novaca ostavio sam u kasi 700 for. k. m. Konsistorijalni komesar arhimandrit zahvali mi u saboru pred braćom javno. — — „Upravu prima stari nastojatelj, koi je pre mene istu vodio. — — „Evo me u manastiru Rakovcu opet kao namѣstnika po nalogu konsistorijalnom.Uvede me g. arhimandrit... izaslanik, i preda mi upravu manastira, oduzevši ju dosadanjem nastojatelju arhimandritu.Izrično mi izjavi, da ću ja samo od sv. patrijarha za kuću nuždna uputstva primati.Stara bratija budu u druge manastire popremѣštana, a nova dva dovedena iz drugih. — — „Pregledah kuću.O čuda!Ničega u njoj nebijaše, kao da je bujica sve odnѣla!Ni hlѣba, ni smoka, variva, soli, ni krajcare novaca. Trѣbalo mi je za plate slugu, koi nebijahu plaćeni. . . . . . . . .400 for. Novosadskom jednom trgovcu dug 175 for. Za opravljanje vodenice pogođeno a neplaćeno. . . . . . . . .90 for. Arendatoru preko kontrakta primljenu svotu od. . . . . · 90 for. Za prevažanje premѣštenih jeromanaha . . . . . . . . .40 for. Za opravljanje kuće na salašu, koje bijaše naloženo a neizvršeno .100 for. Za iznutarnju opravu manastirsku neznam ni sam koliko. — — „U gostinskim sobama ni spavaćih haljina nema a tako isto ni u sobama nastojateljskim.Astali i stolice polomljeni i razbačeni ištu veliku reparaciju.Krov zdanija zapadnjeg u vrlo opasnom stanju; štala da padne.Za hranu kuće nigdѣ ništa, a treba mi do žetve samo za hlѣb 25 merova žita.Ni jednog vola, ni jednih kola: nemožeš se naplaćati za podvoz nuždnog goriva prnjavorcima.Za buduću potrѣbu nema ni jedne cѣpanice usѣčene, niti se ima čim nabaviti.Vinogradi od 3 godine zapušteni.Dom u ravnom stanju.Kace i burad radi nebrežljivog nadziranja popropadale; manjih sudova nikakvih, frtalja ni jednog.Šuma u najneurednijem stanju, sva izsѣčena najštetnijim načinom.Prošle zime hvatovi usѣčeni i prodani za 800 f. Bašta manastirska nema nijednog proštca, i što ima gdѣgdѣ to ogorѣli. U podrumu malo jače od 300 akova loša vina, koje se prevratilo, te nemožeš za njega dobiti kupca. Od svinja samo 5 matorih i 15 jesenjih prasaca. Ni krajcare u kasi.Šta da radim!...Nemogu od brige da spavam; nemam mira ni časa u danu. — — „Čekam od patrijarha da me pozove, i da mi kaže, šta i kako želi, da se radi.Nema poziva. — — „Sa gornjim opisom odem i nepozvat patrijarhu, i to zajedno sa arhimandritom nastojateljem.Kad patrijarh pročita moj opis žalosti i nevolje: malo ga neudari kaplja.Rekne mi patrijarh: „Poslaću ti 25 merova rane u Čerević iz Dalja, a evo ti 200 for., pa izplati i rastѣraj sluge, kad ih nemožeš upotrѣbiti; a verujem da nemožeš, jer su to sve sami ladoleži i pijandure.“ -- — „Došavši kući prizovem u pomoć jedinoga moga prijatelja, Boga gospoda, i razmahnem rukama. — -— „Počnem sѣći u šumi drva za prošće, da mogu zagraditi baštu.Ovdѣ se teše kolje a tamo se radi bašta, jer je za to krajnje vrѣme: tu je 18. Ovo sam uradio mobom okrestnih seljana.Baštu daklem uradim, zasѣjem i ogradim.Nadam se imati obilno svega u njoj. — — „Krečanu dadoh spaliti. —- — „Zdanije repariraju dva zidara cѣlo lѣto. — — „Dva pintera opravljaju i udѣšavaju kroz cѣlo lѣto iskvarenu burad ni kace. -— —„Već sam nabavio dvoja kola sa 4 vola. — — „Šljivici me podpomognu.Vuci šljive u Banat, te prodai za žito.Tim sam sѣmena za njive pribavio i hrane za kuću spremio. — — „Kukuruzi me prihvatiše.Nabrao sam ih pun tavan. — — „I vinograde blagoslovi Bog, moj pomoćnik.Od desetka dobio sam 1500 akova vina i stavio na podvaljak. — — „Evo i s druge strane srѣće.Koje šljivovice koje komovice napekao sam 300 ak. — — „Danas sam odahnuo.Čisto mi je lakše.Po računu sastavljenom odplatio sam 600 f. od duga.Hvala Bogu. — — „Jao! jao! nѣšto mi se hrđavo snѣva.Nѣka velika gospoda dolaze u manastir, razgledaju šta se radi, i hvale, što god vide. Neće dobro biti! — — „Dođe i arhimandrit nastojatelj u manastir.Moi hrđavi snovi učestaju. — — „Vidim šta je, i da će najbolje biti, da se sam odpustim. — — „U decembru podnesem ostavku, i molim da mi se dopusti otići u moj postrig. — — „Mora da su prijatelji dobro podupirali, jer za kratko vreme dođe rѣšenje, da se selam u manastir Ravanicu, a uprava se dade onom istom, od koga bijaše na mene prešla. — — „Evo me u novom manastiru. — — „Nastojatelj mora da se što u dvoru zamѣrio, jer dvorska gospoda, koja na promѣnu dođoše postave mene namѣstnikom, a staroga oprave u manastir Fenek. — — „Dvѣ godine prođoše.Nastojatelj se dvoru pokorio. — — „Mene pošlju za namѣstnika u manastir Fenek, a starog namѣstnika povrate na svoje staro mѣsto, koje sam ja zauzimao. — — „Dvѣ godine nerada i neprijatnosti.Laka im zemlja! — — „Nastojatelj nezna ništa od ekonomije, a pri tom je nehatan i nemarljiv. — — „Nastupi nov život u manastiru, koi je smѣrao da se manastirsko stanje popravi. — — „Kako nastojatelj tako i bratija nedaju se lako razstaviti od staroga blagovanja i agovanja. — — „Namučio sam se s njima kroz 3 godine, i do sitosti nabočio; ostavim dakle sam namѣstništvo, i evo me sada — eklisijarhom! — — „O srѣće, o blaženstva!Sad crkva živi za mene a ja za nju.Ali je neizmolovana! — — „Uzmem put pod noge, te u dobre ljude, i naprosim u tu svrhu koliko bijaše dosta, i evo moje crkve gdѣ se sija novo izmolovana kao ukrašena nevѣsta. — — „Evo opet srѣće iznenada.Tu mi zaslugu prizna i nastojatelj i bratija javno na bratskom saboru!Neću dugo živiti!“ Iz ovo malo crta vidiće svaki podpunu sliku uprave, koju smo htѣli njima fotografisati.Fotografija je upravo vѣrna... osobe smo zaklonili. No da se vratimo našoj pripovѣsti.Kroz prošle godine svoga namѣstnikovanja, doživio je o. Teofan dva događaja, koi se naših poznanika tiču, koje dakle moramo i našim čitateljima priobštiti. Kad je došo u manastir — —, i primio upraviteljske ključeve, stane obilaziti sve prostorije, da vidi kako se nahode i spolja i iznutra, jer je sve valjalo opravljati i ponavljati.Idući tako sa jednim starijim žiteljem te obitelji dođe do jedne ćelije, koja bijaše zatvorena. „A šta vam je tu?“ zapita pratioca. „E tu nam je taj nesrѣtnik!“ odgovori ovaj sasvim ravnodušno. Naravno je bilo, da je novi upravitelj zapitao: „Kakav nesrѣtnik?“ Stari kaluđer kao da se ovom pitanju začudi. Prijašnji upravitelj niti je kad kod te ćelije bio, niti je kad za nju zapitao.Njemu je jedno veče pre više meseci došlo pismo, uz koje mu se šilje jedan kaluđer s tim nalogom, da ga dade dobro čuvati i da se postara na svaki način da neutѣče.Kaluđer je stojao dolѣ sa svoim pratiocima, a upravitelj nije htѣo ni da ga vidi.Zazvoni i manastirski đak dođe. „Idi, zovi mi otca namѣstnika?“ glasila je zapovѣst. Namѣstnik dođe.„O. namѣstniče!“ progovori mu upravitelj: „Evo vam šilju jednog vucibatinu, koi hoće da bѣži.Moramo ga čuvati, i dobro paziti, da se iz manastira neiztopi.Primi ga dakle i učini nuždne naredbe.Predajem ti ga pod teretom stroge odgovornosti.“ Namѣstnik primi došljaka, koga bijahu dva šumara na taljigama doveli i odvede ga u tu udaljeniju ćeliju na kojoj su jedini prozor jaki gvozdeni štapovi ograđivali.Naredi đacima da mu se daje svako jutro i veče nѣšto hrane i vode.Zaključa s polja vrata, uzme k sebi ključeve, a đacima, njih dvoici, od koih je jedan svršen čovѣk bio, progovori: „Vi ćete mu nositi jelo i vodu, i počistiti ćeliju.Ali dobro pazite da neutѣče, jer teško vama, zatvoriću vas na njegovo mѣsto, pa nećete na skoro viditi svѣta!“ Onaj stariji đak rekne drugu: „Jes’ čuo, kako ovaj zagudi?“ Ako samo iole primѣtim, da što snuje, volim ga ugušiti nego da ja stradam! Od tog doba ulazila su svako do podne i svako poslѣ podne ova dva jaka đaka sa nѣšto jela i vode u tu ćeliju i više niko. Ovo pripovѣdi kaluđer, koi sprovađaše novoga upravitelja.„Otvorite vrata, ućićemo unutra“, rekne ovaj. Kaluđer ode i dovede one đake.Vrata se otvore i upravitelj uđe. Netrѣba ni rѣči da reknemo pa ipak će svaki znati, kako je bilo u toj maloj sobici, na kojoj su se samo dvaput na dan vrata na časak otvorila, te se ono iznelo, što za čovѣčji stan najmanje priliči, i nѣšto malo hudna zraka u nju pustilo. Upravitelj se zgrozi kad uđe u sobu i po njoj pregledi.Na krevetu je ležao čovѣk — da je čovѣk to se poznalo po stroju glave, mršavim rukama i velikoj prosѣdoj zabarušenoj bradi.Na prvi pogled učini se upravitelju, da poznaje to lice.Naročito ga je nos opominjao na staroga jednoga znanca. „Iziđite na hodnik,“ rekne pratiocima, i ostane sam u ćeliji.Gledao je poduže žitelja toga kaveza, pustio je misli po prošlosti, i na jedared sѣti se, pristupi bliže postelji, i poviče: „Otče Amfilohije! — Jesi l’ ti?“ I doista pred njim je ležao o. Amfilohije, koga naša pripovѣtka dobro poznaje, u stanju, kom se svak smilovati mora.Ovaj je gledao upravitelja ukočenim pogledom.Nѣšto je protepao, ali ga nije bilo razumѣti. Stariji đak gledao je sa hodnika u ćeliju kao da na što pazi.Kad se upravitelj približi postelji bolestnika, poviče đak s hodnika: „Neidite blizu njega, hoće vas svoim pandžama ili za kosu ili za obraz!“ A kad bolestnik stane mumlati, onda uđe brzo đak u sobicu, povuče upravitelja za skut u natrag, i poviče jače: „Natrag, gospodine, sad će ga snaći.“ I doista se primѣtilo na bolestniku, da se spravlja kao divlja zvѣr, kad hoće na što da skoči.Ali kako opazi đaka, trgne natrag, i samo se okrene k zidu. „Šta je tom čovѣku?“ zapita upravitelj đaka, videći da ovaj njegovo stanje poznaje. „Šta je?Pomutilo mu se ovdѣ!“ rekne đak, i stane jednim prstom po čelu kuckati. „Znate, on je malo više vuko“, — tu učini đak znamenje, koje svak razumѣ — „pa je onda kadkad i ludovao i kad nije ništa povuko; — najposlѣ stane ljude napadati kao manit, i onda ga pošlju ovamo.Mi smo mnogo imali nevolje dok ga nismo dotѣrali, da bude miran, eto kao sad.O! mi smo dobri doktori, što se toga tiče.S nama nije lako izići na kraj.A takovi gospodari neboje se ni boga ni zakona.... samo zaziru od ovoga“... i stane pestnicama po zraku bubati. O. Teofan uzdahne, i suza mu udari na oko: Nesrѣćno stvorenje!On se okrene bolestniku i progovori mu meko i prijateljski.„Laku noć o. Amfilohije! vidićemo se sutra.Uvѣravam vas, biće bolje!“ Onaj je samo mumlao. Sutra dan najmi upravitelj dva čovѣka, izvede bolestnika na čist zrak, dade mu sobu očistiti, i dobro prozračiti, postelju mu sasvim novom posteljinom namѣsti, a njega dade presvući i očišćenom premda vethom mantijom ogrnuti.Hranu mu dade zdravu i podpunu.Bolestniku je očevidno godilo.Tako je dvѣ nedѣlje trajalo iz dana u dan. Bolestnik kao da je svoga dobrotvora razlikovao od drugih.Kad mu se ovaj približio, onda je i sad samo mumlao, ali su tonovi toga mumlanja bili sasvim drugi nego obično. Poslѣ dvѣ nedѣlje dobije upravitelj veliko pismo iz Karlovaca.Niko neznađaše, šta se u tom pismu piše.Ali upravitelj dade sutra dan dotѣrati od nѣkuda kola kožom pokrivena, smѣsti bolestnika na, ta kola, i ona dva čuvara odprate, ga nѣkuda.U manastiru neznadoše kuda, ali su drugi ljudi vidili. Odvezu ga u N. Sad, i, tamo predadu na parobrod.Jedan lѣčnik primi ga tu, i odprati ta u Beč u onu veliku kuću..... Tu je bio bolestnik u sasvim drugoj, prilici.Soba velika, čista, zračna.Oko zgrade krasan veliki perivoj.Nѣga bezprimѣrna.Podugo je vrѣme prošlo, odkad bijaše tamo doveden, kad jedno jutro, prospavavši noć dobro, digne se iz postelje, stane na sve strane okom izpitivati, pa onda tihim glasom zapita svoga poslužnika: „Gdѣ sam ja?Ta ovdѣ je lѣpo!“ Ovo su bili prvi znaci zdravijeg čustva, prvi glasovi čovѣčjeg jezika. O. Amfilohije — on je bio taj nuždnik — oporavi se dobrano; sasvim se nemogaše izcѣliti. Uživao je svoje dane kao čovѣk.Ali je jako tѣlom opadao. „Jedan dan, kao da je o sebi mislio, progovori svom dvorniku: „Ali ko je mene ovamo doveo?Ko me je ovamo poslao?“ Sad je došo čas, da mu poslužnik preda pismo, koje bijaše primio, kad je bolestnik došao, o tim nalogom, da mu ga preda, ako toliko dođe k sebi, da ga uzmogne čitati. Bolestnik otvori pismo, pročita jasno: „otac Teofan!“, padne na koljena, i digne sklopljene ruke k nebu. Otac Amfilohije povrati se duhom, ali podlegne tѣlom. Poslѣ tri mѣseca premine na sušici.Poslѣdnje su mu rѣči bile: „Teofane, neka ti bog plati!“ O. Amfilohije opominje nas na svoga druga iz one balske noći, i svaki će zapitati, a šta je sa o. Mitrofanom? K njemu baš i hoćemo da pristupimo. Kad je o. Teofan bio namѣstnikom i upraviteljem manastira — —-, sastane se tamo sa o. Mitrofanom, koga bijahu premѣstili u taj manastir. Sad je bio o. Teofan upravitelj, i o. Mitrofan bijaše mu desna ruka.On se bio naučio nastojatelju biti pokoran i poslušan, pa po tom nije moglo za njega drugoga odnošaja biti do slušati i ovoga, kao što je slušao i druge.Posao im je išo od ruke, pa su bili veseli svi.Imajući i danju i noću punu glavu brige i poslova, koje mu je valjalo svršiti, nije o. Teofan ni motrio na svoje kaluđere u ono doba kad su bili ostavljeni da za sebe žive. O. Mitrofan bijaše se slabo prominѣo za 10 godina, kako su se onom prilikom razstali.On je bio jošt onaj lѣpi crni kaluđer s polja a onaj raskalašni mlad čovѣk iznutra. Jedared dođe jedan prnjavorac o. Teofanu, moleći ga, da zabrani o. Mitrofanu, da mu u kuću nedolazi jer može biti zlo. O. Teofan objavi ovo svom kaluđeru, i opomene ga prijateljski, da se čuva, jer ima primѣra, gdѣ se takovo pohađanje tragično svršilo. Šta je o. Mitrofan dalje radio, to mu upravitelju nije bilo poznato. Ali po svoj prilici Mitrofan je ostao Mitrofanom, jer inače težko da bi slѣdovala užasna ova katastrofa. Radi građenja manastirskih zgrada imala su se sѣći u šumi drva za građu. O. Teofan bijaše otišo u šumu da razgleda i izbere stromove, koji se imaju sѣći, a o. Mitrofana bijaše poveo, da mu ih pokaže i označi, pa da ih ovaj poslѣ dade posѣći i izraditi. Podne je već bilo prevalilo.O. Mitrofan umoren od mnogoga hoda sѣdne na jedan suv hrast koi je povaljen ležao, izvadi krpicu sa ono malo hlѣba i jela, što ga bijaše poneo, da glad na podne zavara, a već u veče čekala, ga je dobra večera u man. trapezariji. Izvadi iz mantije i metne na hrast i onu tikvicu s vinom, koju bijaše za taj ručak poneo. O. Teofan hitio je da bude gotov, i zato se udali, da iznađe i obilježi ono nѣkoliko stromova što mu je jošt trѣbalo. Tražeći sposobne stromove bijaše se udalio od druga na jedno 100—200 koračaja. Najedared čuje da puška puče i čovѣk jauknu. Odmah mu padne na pamet ona prѣtnja prnjavorca, i pohita ko o. Mitrofanu natrag, uskorivši korake. Kad dođe k tom mѣstu ima što i viditi. O. Mitrofan leži na zemlji, i drži ruku na srdcu. Iz dalje vidi o. Teofan da mu je ruka krvava. Kod njega je stojao onaj prnjavorac naslonivši se na ubijstveno oružje. Ovaj je morao čuti, da se ko približuje, jer je staro lišće šuštalo a sitno granje krškalo pojako. No to prnjavorac nije ni na um uzimao.On je neprestano u žrtvu svoje strasti ukočenim očima gledao i umiranjem protivnika naslađavao se. O. Teofan izskoči sad na prazninu toga kobnog buhara. „Šta je za boga, o. Mitrofane,“ poviče kad bliže dođe, i uvѣri se da ovaj doista ranjen na zemlji leži.“ „Umirem!“ odgovori ranjeni kaluđer. „Grbić je dobro zgodio — — baš u srdce — odmah će biti kraj!Izpovѣdi me i pričesti!“ O. Teofan klekne, i prikloni uho k ustma umirućega.Ovaj je govorio s prekidanjem i vrlo slabim glasom: ali je o. Teofan ipak sve razumѣo. Vidilo mu se na licu, da su stvari bile vrlo ozbiljne, koje mu je umirući kazivao. Očita mu za tim oprostnu molitvu i založi ga mrvom hlѣba i dve tri kaplje vina koje je u tikvici na hrastu zastao. Pak onda sѣdne kod njega i stane ga tѣšiti, hrabriti i za smrt pripravljati. Ova nedade dugo na sebe čekati.Ledena njena ruka stegne prostrѣljeno srdce, a dah noći ugasi plamen oka i životni žar lica. O. Mitrofan pruži se u grču.Poslѣdnje rѣči, koje su se dale razumѣti, bijahu: „Hvala ti Teofane! umirem mirno.“ Kad o. Teofan vidi, da je ovaj siromah svršio, onda se digne od njega i obrati ubijci, koi je jednako tu na pušku naslonjen stojao, kao da bijaše figura od kamena! „Grbiću, šta učini tužan!“ progovori sad njemu.„Ti si ubio i njega i sebe!“ Grbić se na ove rѣči uzpravi.Jošt jedanput pogledi na o. Mitrofana i zapita: „Je li doista mrtav?“ „Mrtav da kako!Nema tu više ni sѣnke od nade.“ „Sad sam dakle siguran, da mi neće više doći u kuću!“ rekne na ovo Grbić, i zgrabi pušku grčevitom rukom. O. Teofan pomisli u prvi mah, da će onaj i njega da ubije da ga neodda, i trgne i nehotice sa nѣkoliko koračaja unatrag. No Grbić mu poviče: „Neboj se gospodine namѣstniče! neću ja tebi ništa.Ti mi nisi ništa skrivio.A ja sam znao šta me čeka, kad to učinim.Sad nek bude što biti ima.Ti idi mirno kući pa se postaraj za ovoga, a ja idem kud me oči vode; za mene će se već postarati sud i žandar.“ Na to metne pušku na rame i pođe hitrim korakom u šumu. No naprasno se zaustavi i poviče: „Vi ste pošten kaluđer.Ako bude mogućno dođite da i mene izpovѣdite i pričestite, kad pođu da me obѣse!“ Na to se naglo udali, i za tili čas izgubi se iz očiju o. Teofana. Tužan i žalostan vrati se o. Teofan kući, i pošlje ljude te mrtvog kaluđera dovezu u manastir. Već sutra dan dođe sudbena komesija i pregledi mrtvo dѣlo, te konstatuje, da je o. Mitrofan umro od puške, koja mu je zrnom pluća probila i srce tako ozlѣdila, da je morala, nagla smrt neizostavno slѣdovati. Izpitaju o. Teofana, i sve druge, koi su ubijenoga iz šume u manastir prevezli.Odu u šumu na mѣsto, gdѣ se ubijstvo dogodilo, i opišu sve potanko, kako im je o. Teofan pokazivao. Otac Mitrofan nađe vѣčna mira u groblju manastira, u kom je poginuo. Neće valjda neugodno biti čitateljima, da im kažemo sa dve tri rѣči, šta se sa Grbićem dogodilo. On bude uhićen.Prizna svoje zločinstvo i bude osuđen na smrt. Presuda ova bude potvrđena od svih sudova, i car ostavi pravdi zakoniti tečaj. Sad ga je valjalo sutra dan obѣsiti. No svaki čas očekivao se radostan jedan događaj u carskoj porodici.Predsѣdnik suda neznađaše šta da radi, pošto bijaše moguće, da u isti par stanu topovi sa grada Varadina pucati u slavu radostnog za svu državu događaja, kad stanu zločinca izvoditi da ga obѣse.On javi to ministru pravde.Učini se u Beču pitanje: i dođe glas da se ubijci život prašta, a na mѣsto smrtne kaštige robija u trajanju od 20 godina određuje. Grbiću nije dakle trѣbalo ni izpovѣdnika ni pričešća: dakle ni o. Teofana. Znam da će koi čitatelj ove pripovѣsti na ovom mѣstu zapitati: A šta je bilo sa gospodinom administratorom, glavnim parničarom o. E, ovaj gospodin neimađaše također srѣće u daljem svom životu.Iste godine, kad je onaj bal davao u manastiru, bude episkop Rajačić izabran za mitropolita. Računi administratorovi budu o. Teofanu kao bivšem namѣstniku poslani, da ih podpiše. Ovaj izjavi, da ih nemože podpisati i podnese svoje primѣdbe na iste. Iz njegovih prigovora pokaže se da računi administratorovi nisu baš najčistiji, i da je mnogo štošta ušlo u njegov džep mѣste u račune da dođe. Novi mitropolit krene uslѣd toga stanja stvari administratora sa svoga upraviteljstva, i pošlje u manastir igumana Konstantina svoga starog štićenika. Neprođe dugo vremena za tim, a jedno jutro oglase manastirska zvona o. Gavrila bivšeg manastirskog administratora, a ujedno raznese se glas, da se sam otrovao. Ovdѣ ćemo i opet da se sastanemo sa jednim starim znancem, pak i sa njim na smrtnoj postelji: ali jo velika razlika između života i smrti ovoga divnoga znanca i između života i smrti one trojice, koje sahranismo. Svaki će se čitatelj sѣtiti, da ovdѣ dolazimo plemenitodušnoj sestri našega o. Teofana, gospođi Lenki.S njom se moramo jošt jedared sastati, jer nam nebi niko oprostio, da tako bez traga izčezne iz ove pripovѣsti ona pojava, koja je u njoj možda najsjajnija i najuzvišenija; a i inače imaju njeni poslѣdnji dani odsudan momenat za dalji tečaj ove pripovѣsti. Znamo, da Lenka svoga dragog brata nije mogla u onom manastiru nadgledati, u koi je one lѣpe priloge poslala. Onda je bila bolestna.Kasnije bude o. Teofan u drugi manastir premѣšten.Ona se bijaše dosta dobro oporavila, ali on nije imao volje da ona dolazi u manastir, nego joj poruči, da će on k njoj doći i tamo biti dan dva.Ovo je bilo i njoj mnogo povoljnije.Koliko se trudila da zaboravi na onu užasnu scenu, kad su oni kaluđeri u ćeliju o. Teofana hrupili, nikada joj nije to moglo poći za rukom, i uvѣk se žacala kad je na to pomislila. O. Teofan je dakle poslѣ toga svake godine na njen imendan u Bečkerek dolazio, tamo kod jednog njenog rođaka odsѣdao, a u njenoj kući sa drugim gostima taj dan proslavljao. Tim polaženjem razvije se između njega i Lenke čisti upravo bratski i sestrinski odnošaj. Kod nje je prečistilo strast i tu idealizovalo neoslabljeno sѣćanje na onu nezaboravljivu scenu u manastirskoj ćeliji, često i trajno promišljanje o sebi o odnošaima spoljskim, i divna slika idealne uzvišenosti o. Teofana, koja joj je neprestance pred očima stojala. A kod njega su ljudi života probudili osѣćanje usamljenosti, te je osѣtio potrѣbu da ima bar jedno ljudsko stvorenje, koje ga razumѣ, koje s njim jednako osѣća, koje ga iz čista srdca ljubi, iz nekoristoljubiva uvѣrenja cѣni. On je na taj prazdnik obično u velikoj crkvi služio, i služba njegova imala je toliko utiska u hrišćane, da je svagda bila crkva dubkom puna. Svi su hvalili kako divno služi; svi su osѣćali da služba naša postaje njegovim činodѣjstvovanjem nasladom srdca i duha.Zato su se prѣko godine upravo prepravljali, da taj dan jamačno mogu u crkvu doći, pa su se uvѣk nѣkoliko dana u naprѣd duševnoj nasladi radovali.Takova je služba hrišćanskoj crkvi u prva vremena jezičnike hiljadama prisvajala. Ti dani sastavili su srdca brata i sestre kao da ih je jedna majka rodila. Lenka je ljubila upravo sestrinski svoga brata; ona se s njim uzdizala nad običnim životom; ona se s njim ponosila. Poslѣ one bolesti bila je uvѣk slaboga zdravlja. Koža na obrazu bila joj je skoro prozračna; oči joj gorѣše kao živa žeravica. Vidilo se, da joj na korѣnu života rije onaj crv, koi gdѣ brže gdѣ sporije taj sasvim pregriza. No pri svem tom bila je bezbrižna, vedra i vesela. Brat je u sestri gledao sveti amanet ovoga života za drugi viši svѣt. Često mu se predstavljala kao čisti nebeski anđeo, koi se među ljudma nahodi samo da poznadu da ima takvih stvorenja, pa će do koi čas da ih ostavi i da prne u svoju nebesnu visinu. One godine kad se o. Teofan namѣstnikovanja posve oprosti, i svojoj crkvi sasvim posveti, dođe k sestri na nѣkoliko dana pre njenog svetoga, i ostane nѣkoliko dana i iza prazdnika. Slutio je, da im je to poslѣdnji sastanak na zemlji. Lenka je bila očevidno bolestnija nego ikada prije.Mršava je bila kao da zalogaja hrane nedobija.Ružice na obrazi gorѣle su kadkad tako, da su naravne bojom i toplinom mnogo nadvišavali.Suv kašalj davio je kadkad bolestnicu kao da će da ju uguši. I opet su ovi dani bili za nju najlѣpši i najmiliji. Stara tetka i brat Todor bili su kroz cѣle dane kod nje. Niko nije smѣo da ju na bolest opomene, a ona je poslѣdnje svoje sile kroz sve vrѣme razsipala. „Kad ćeš me pustiti kući, draga moja sestro?“ zapita ju jedared brat, da čuje; kako ona o tom misli. „ A moraš li ići Todore?“ zapita ga ona -žalostivo. „Da stoi do mene“, odgovori on, „ja bih ostao uvѣk kod tebe; ali ti znaš da sam kaluđer, i da ima na mene pravo i nastojatelj, i crkva a i narod one crkve.Ja niti sam svoj, niti sam nezavisan.“ Sutra dan osѣtivši, da joj je gore, ostane u postelji. Kod nje su „bili i opet njeni najmiliji, brat i tetka.Pred podne dođe k njoj jedan mlad čovѣk, i donese joj nѣko pismeno. „Ovo je moj pravobranitelj, Todore!“ rekne ona bratu. „Je li sve u redu?“ zapita na to pravnika. „Sve!“ odgovori ovaj. Na to preda ona to pismeno o. Teofanu, i pozove ga da čita. Ovaj počne čitati, zaćuti malo, pređe brzim pogledom preko cѣlog pisma, pa mu onda udare suze na oči. On joj vrati danu mu izpravu, i morade se k prozoru povući. I u Lenkinim očima pojave se suze, ali su to očevidno bile suze radosti. „Dođi Todore!“ pozove ga k sebi, i onda mu rekne: „Znam ja da su mi dani izbrojani, i zato hoću da naredim, što držim da mi je dužnost učiniti.Tu određujem ja tebi prihod od glavnice od 25.000 f., koja je kod barona Sine depozitirana, i od koje ćeš ti za života 6% na tvoje održavanje primati.Kad umreš, a ti ih ostavi u korist sirotih učenika našega naroda, onako kako to budeš držao za najbolje, i daj fundaciji naslov, koi ti za shodan nađeš.Evo ti izprave, a baron Sina već je glavnicu primio i odobrio je, da ti se 6% kamate svake godine kad ti je volja izdaju, a sa glavnicom po tvom testamentu postupi.Ograničila sam te, da nemožeš za života sa glavnicom razpolagati, jer znam tvoju uzvišenu dušu, pa se boim, da sam sebe do nevolje nedovedeš.Sad si nezavisan.Dokle sam ja živa dotlѣ si i tvoj i moj; a kad mene nebudeš imao, onda si samo svoj.Vidiš dakle da nestoi ono, ili barem da neće dovѣka stojati, da nisi niti svoj niti nezavisan.Među tim, ti si mi ovaj put više vremena poklonio, nego dosad ikada. „Hvala ti! velika ti hvala!Sad idi... idi, pa ublažuj duševno i druge bolestnike, kao što si svoju sestru ovo dana blaženom činio.Mi se nećemo više viditi.Ja neću godinu sastaviti.“ O. Teofan prigrli tu anđelsku glavu na svoje pune jada grudi.„Ta nema ti para!“ poviče kroz suze.„Ti si mi sjajna nagrada za moje borbe!Ali ja nemogu ovoga dara primiti: ima među tvojim srodnicima, i srodnicima tvoga supruga dosta njih, koji na to imaju pravo.... barem veće pravo nego ja!“ Ovo rekne, pa joj pruži onu izpravu natrag. Ona je nehtede preuzeti. „Nemoj tako misliti“, rekne mu ona na ovo: „Sve što sam od otca dobila, i što mi je od muža ostalo, ostaje mojim i njegovim rođacima po pravdi i pravici.Ovo sam ja stekla, poslѣ moga muža mojom štednjom i upravom.Sa ovim mogu razpolagati po volji, i kad to tebi ostavljam, onda ga dobija onaj, koi je meni najmiliji i koi je toga najdostojniji! „I za moju tetku postarala sam se kako valja, da može bezbrižno i ostale dane proživiti, te na svoju nećaku rado misliti.“ Tetka joj brizne plakati. „No nemojte više o tom da govorimo.Jako me dira, a slaba sam.Neću ja, neboj se, umrѣti ni danas, ni sutra; nebojte se.Može biti da se mi jošt i na godinu na ovaj dan veselo provedemo. „sѣdi jošt malo Todore, da te se nagledim.Prestani teto plakati, molim te.“ Stane se podizati, da se malo uzpravi u krevetu. No glava joj klone natrag. Ona je bila.... mrtva. O. Teofanu učini se, da mu se ugasi na nebu sunce.... Protѣklo je više mѣseci od kako je o. Teofan smrtne ostanke svoje ljubljene sestre materi zemlji predao. Njegova se tuga bila malo poublažila. Ova ga je tuga prinuđavala da većma traži samoću nego inače; a ta samoća pozivala ga ja već i sama sobom, da češće i više misli o sebi i o zadaći svoga života. Kaluđere i manastire naše poznavao je iz neposrѣdnoga izkustva skrožđu i skrožđu, ali mu se činilo da jošt podpuno nepoznaje toga zemljišta. Često mu je na pamet padalo, da bi mu valjalo, da pozna kaluđerstvo i manastire kako stoje i po drugim pravoslavnim zemljama i državama. Naročito su mu prѣd oči dolazili kaluđeri i manastiri svetogorski i ruske Troicke lavre. Nѣšto ga je osobito privlačilo manastirima Rilskim i Viteškim u Bugarskoj. Ovi su mu nѣkako na bliže stojali nego oni drugi, jer mu se gore Ril i Vitoš činiše nѣkako kao jednorodne sestre mile Fruške Gore. Moramo koju reći o ovim manastirima što se ovdѣ spominju. Sveta Gora poznata je po imenu i našem narodu.To je prava kaluđerska republika. Atos ili Sveta Gora pruža se kao jezik u egejsko more i skopčava se sa poluostrovom Halkidike tankim zemljeuzom nazvanim Prevlaka.Unutarnjost joj je osobito divna; bogata šuma, puna gustara kroz koje se proći nemože i to od uvѣk zelene vegetacije oko koje se uvijaju lijane.Gudure su divotne.Na brѣgu morskom sjaju se zidovi i bedemovi starodrevnih manastira, grčkih, srbskih i bugarskih.Ovo je zemljište sveto; od pamtivѣka nesmѣ na njega stupiti ženska noga. Na najjužnijem kraju diže se sasvim bѣo šiljak upravo iz mora pod oblake; sa njegova vrha vidi se daleko azur-plavetno egejsko more sa otocima Lemnos, Tasos, Samotraka, Tenedos, Skopelos, Eubea, — brda Olimp, Ossa, Pelijon,... gradovi Salonik, do Herzoneza, Troada i maloazijska brda. Vitoš je divna gora blizu Sofije u Bugarskoj, viša od Balkana.Tu i danas ima 14 manastira; a u starije doba načinili su bili tu malu Svetu Goru. – Ril je bugarski najslavniji manastir u Rilskoj gori, koja je mnogo viša nego Mara-Gedik, najviši balkanski vrh. U Rilu je pustinjevao sv. Jovan Rilski, najslavniji od Bugarskih svetitelja i patron Bugarske.Tu i sad počiva.U Rilskom manastiru saranjen je srbski vojvoda cara Dušana Relja, koi je godine 1343 umro, Relja Krilatić narodnih naših pѣsama. Manastir Ril je i danas velika zgrada, unaokolo hodnik sa stubovima, na srѣdi crkva, sa 5 kubeta. U najnovije doba 1337 kaluđerovao je u Rilskom manastiru Neofit Rilski, koi je u varoši Koprivštici narodnu školu ustroio, a poslѣ opet u samom manastiru Rilskom, gdѣ je i svoj veliki bugarski rѣčnik dovršio. Troicku Lavru nedaleko od Moskve u Rusiji valja viditi, da čovѣk razumѣ šta je to - carska ili velika lavra.To se neda nakratko opisati.Može biti da se jošt dade najbolje shvatiti u ove rѣči: čudo međ čudesi! Ovo su ideali, koi su o. Teofana oživljavali. — Jošt nam je nѣke stvari napomenuti, da se razgovor o. Teofana sa patrijarhom podpuno može razumѣti. Želja, da se manastiri urede i naši kaluđeri shodno svom višem pozivu izobražavaju, vrlo je stara kod našeg naroda. Jošt u saborima od 1774 i 1776. nalazimo tomu traga. A u najglavnijem našem saboru od 1790. dolaze o toj stvari zaključci, koje je car Leopold II. potvrdio. O tom je već arhimandrit Arsenije protođakonu Nikanoru nѣka mѣsta priobštio, kao ono gdѣ se kaže, da se manastirski red ima u miru i tišini izobražavanjem ovoga duha, baviti i primѣrom nravstvenosti biti. I dalje: da korist države i dužnost naroda iziskuje, da se monasi njihovoj pravoj cѣli povrate. Onda se naročito želilo da se manastiri naši onako urede, kako su uređeni pravoslavni manastiri bukovinski; da se kaluđerima užitak podpuno obezbѣdi, a suvišak upotrѣbi na zavedenja školskog izobraženja koje je za manastirski život sa svim nuždno. A u točki II. br. 14. predlaže se i potvrđuje, kako da se seminarija i glavne škole po dijecezama ustanove, „da se niko u manastir neprimi, koi neizkaže da je seminariju izučio.“ God. 1790 određeno je od sabora, a potvrđeno od kralja, da se ustroi seminarija za bogoslove naše crkve u Karlovci. Na zgradu ove seminarije odredio je car Josif II. da se sa strane erara dade 58.000 f. Arhiepiskop Mojsije Putnik podneo je na poziv carev predlog, kako da se ta seminarija, ustroi. Po odobrenom predlogu imalo bi se u toj seminariji učiti 120 bogoslovaca naših. U istu su se mogli primiti i bogoslovi iz Erdelja i Bukovine, ali su ovi imali platiti svaki po 200 for. Predračun iznašao je za platu profesora. . . . . . . . . .5.218 f. 82 n. Troškovi su se imali pokriti: Pak pošto se vidilo, da je ovim načinom seminarija osigurana, odredi car Leopold II. da se što pre počne seminarija graditi i da se na to 10.000 for. iz državne kase odmah izda. Ali seminarije nedobismo ni do danas. Ove su stvari zauzimale duhove naroda i poslѣ god. 1790. U novije vrѣme rѣdko je ko znao za ovo što se pređe radilo, i tako se o tim stvarima mislilo bez obzira na ovo što bijaše u starije vrѣme rađeno, naravno po potrѣbama ovoga vremena. — I sad ćemo se vratiti našoj pripovѣdki. O. Teofan zaključi, da ide sv. patrijarhu, da mu svoju živu želju priobšti, pa da ga moli, da mu dade za to putovanje dozvolu i blagoslov. Tako dođe i mѣsec maj. Kao što udesna svirka čisto diže noge na igranje kod onih, koi rado plѣšu: tako i krasni ovaj maj stane čisto vući o. Teofana na putovanje u one divne skoro mitičke gore. Pripravi se dakle dobro argumentima i motivima, pak ode u Karlovce, da moli od patrijarha potrѣbni dopust i blagoslov. Srdce mu stane jače kucati kad stupi u patrijarhov dvor u Karlovci. „Ako mi nedopusti?“ rekne sam sebi.„Šta, ću onda? Najposlѣ se domisli i rekne: „Ako on nedopusti, a ja idem bez dopusta.“ U ovoj odluci svojoj vidi i sam, da mu je želja dorastla do „konjica i do sablje britke“, te da je sad postala ona gospodarem. Prijave ga patrijarhu i ovaj ga pusti preda se. Patrijarh je poznavao o. Teofana kako nam je to iz namѣstničkih memoara poznato, i poznavao ga je sa strane dobre.Nije ga dakle smatrao kao stranog. Zato ga i dočeka u sobnoj odѣći, koju neznam uprav zašto zovu „šlofrokom,.“ U ovom šlofroku, koi bijaše proizvod i svѣdok drugoga „desetolѣtija“, sa plavetnom maramom za nos u jednoj ruci a burmuticom sa žutim sadržajem u drugoj nije patrijarh baš izgledao onako kako obično ljudi sebi predstavljaju glavu jedne crkve. On se igrao karata sa jednim gospodinom u građanskom odѣlu, i produži svoj posao i kad o. Teofan uđe. Na stolu pred njim ležala je povѣstnička plavetna marama za nos i srebrna burmutica sa žutim sadržajem od tabake. Metanisanje bilo je kod patrijarha već odavno prestalo i zato se i o. Teofan samo duboko pokloni, pak pristupi patrijarhu da ga poljubi u ruku. No ovaj kako je držao karte u ruci, kojoj pristupaše o. Teofan, tako mu je nedade da ju cѣliva, nego ga njom malo gurne od sebe, pa onda izbaci kartu, koju je valjalo izigrati. O. Teofan povuče se bliže k vratima u natrag, i stane tamo prekrstivši smѣrno ruke na prsi. Bilo je očevidno, da ga je patrijarh primio prijateljski, pa je i on čekao strpljivo i mirno. „Zar tako, majoru?“ progovori patrijarh, kad mu drug u sigranju izbaci kartu, koju ovaj nebijaše očekivao. „Nemogu drugačije Vaša Svetosti“, odgovori major. „Al to nije rezon!“ primѣti patrijarh malo kroz nos, i vidilo se da mu nije pravo. „Nemogu drugčije!“ Ta ti neznaš igrati“, doda patrijarh malo ljutit. „Vi bolje znate,“ odgovori onaj; „ali ja ću partiju dobiti,“ Ali igraš prѣko rezona!“ primѣti patrijarh i baci karte na stol i ustane sa kanapeta. I major ustane sa stolice i rekne: „E, kod nas militara važi: Kriegslist! “ Kriegslist! — To nije Kriegslist; Kriegslist je sasvim što drugo, moj majoru.Znam ja dobro šta je Kriegslist, ja sam učio strategiju...., tu sam ti ja tvrd u sѣdlu!“ On je htѣo i dalje da govori, ali se major poklonio i pođe da odlazi. „Majoru!“ povikne za njim patrijarh. Major stane i okrene glavu k patrijarhu.„Zapovѣdajte Vaša Svetosti.“ „Dođi poslѣ podne, — dužan sam ti dati revanž!“ „U koliko sati?“ „U četiri.“ „U četiri je veliko večernje!“ primѣti major malo pakostio.„Što se tebe tiče večernje“, odgovori patrijarh; „večernje će odslužiti prota, a ja sam tebi dužan revanž. — Samo dođi!“ „Doći ću!“ odgovori major i ode iz sobe. Ovo je bio penzionirani major Josim Matić, bivši gradonačelnik Zemunski i Karlovački, rodom iz Karlovaca, koi je pri smrti svojoj (umro je u noći pred sv. Savu 1872) ostavio okolo 15000 for. na gimnaziju Karlovačku. „Nemoj da nedođeš,“ vikne za njim patrijarh, „ja tebi moram dati revanž.“ Za one koi nisu patrijarha Josifa poznavali, a takovih već i sada ima dosta, dobro će biti da ga s nѣkoliko crta naslikamo. On je bio od većih ljudi; ali u ovo vrѣme bijaše blizu 77 godina, pa se već znamenito smežurao, štono naši vele. Kosa i brada bila mu je čisto bѣla, a boja lica mladačko rumena.Brada mu bijaše poređa i zato izlažaše na kraju u tanak šiljak. Oči su mu bile jasne, čisto okrugle, izraz pogleda tvrd, ustne tanke; tѣlo mu je izgledalo mršavo kao da je postom iznureno.Hodio je težko, malo pognut.Haljinu i doljnju i gornju nosio je obično od crne svile sa svilenim gajtanima vrlo prosto dekoriranu.Pojas otvoreno crvene boje, širok.K tom su dolazile crvene čarape, kao što to episkopi nose; šešir običan sveštenički, sa arhiepiskopskim port-d’-epeom.Na prsima je imao zvѣzdu ordena gvozdene krune, a kod vrata malu dekoraciju na zlatnom lančiću ovom ordenu sobstvenu.U javnim skupovima držao je više puta slova; ova su bila majstorski napisana, ali govor je bio daleko od umѣtnosti.Najmiliji poslovi bile su mu političke stvari.Nije osѣćao ni starosti ni bolesti, kad je valjalo te poslove obavljati. On je bio episkop u Dalmaciji od g. 1829, zatim u Vršcu od g. 1833. No da se povratimo k pripovѣsti. Patrijarh je bio očevidno malo ljutit što je izgubio. To nije bilo po volji o. Teofanu. „A šta ćete vi ovdѣ“, zapita ga patrijarh negledeći ga. „Hrđav znak!“ rekne o. Teofan sam sebi. Patrijarh je njemu uvѣk govorio „Ti“, a sad poče sa „Vi“.To je bio javni znak da mu nije nѣšto od njega pravo. „Došo sam da cѣlivam desnicu Vašoj Svetosti!“ odgovori o. Teofan s podpunom smѣrnosti. „Pa si morao baš sada doći?“ „Kazali su mi da mogu ući.“ „A zar niste mogli do sutra prečekati?“ zapita patrijarh opet iz drugog tona. „Mogu doći i sutra ako tako zapovѣdate,“ odgovori o. Teofan i pođe da ga poljubi u ruku pa da iziđe napolje. Patrijarh odvuče svoju ruku naglo za leđa. „Da, pa da onda vičete po Karlovci, da vas nisam htѣo da pustim preda se...Ne može čovѣk od vas ni da se obuče...Šta koga vraga tražite po Karlovci...Zar nemate dosta mѣsta u svom manastiru.Vitlate kao psi bez gose...Nemože čovѣk kinuti, da mu nepoviče kaluđer: „na zdravlje!“ To je morska disciplina.Radi što ko hoće.Trѣba vas gvozdenom rukom stegnuti.No doći će i to!“ O. Teofan ćutao je kao vodom zaliven. Patrijarh se malo prošeće k prozoru i natrag, pa onda stane pred o. Teofana i zapita ta strogo: „Šta hoćeš, oče!“ „Hoću da mi date dopust!“ „Kakav dopust?“ zapita on malo zažmirivši, pak onda uprѣ oči u o. Teofana i razrogači ih po svoj veličini. „Dopust na tri godine“... Patrijarh stupi jednim korakom natrag.On je pomislio, da je to kakav agresivni korak kaluđera proti njemu, pa se i začudi i razljuti.„Pa kuda bi! ako smѣm pitati?“ rekne malo podsmѣšljivo. „Imam veliku volju, da se malo obazrѣm po sv. Gori, i po bugarskim manastirima u gori Rilu i Vitošu, a i da vidim Troicku lavru...“ Ta ti si usѣo na konja većeg nego što je bio šarac Kraljevića Marka.Čuvaj se da te ne zbaci u kakvu jarugu, te da skrhaš vrat.“ „Kako mi bude“, odgovori o. Teofan sasvim ponizno. „A šta ćeš da vidiš u sv. Gori?Grčke budale!Šta tražiš u bugarskim manastirima?Ta to nisu ni sluge našoj Fruškoj Gori!A ruske lavre sa njihovi 300 kaluđera nemogu biti uzori za nas.Mi smo za to preveć mali.A drugo nemogu ja kaluđera moga slati u Rusiju. „Ti misliš, da na mene niko negledi.Sto očiju motre na mene, znaš li ti?Sѣdi s mirom kod kuće.Naši su kaluđeri i manastiri, kakvi su da su, daleko bolji nego i grčki i bugarski.... a i sami Rusi mogu još dugo učiti od nas, što se tiče crkvenog reda i pristojnog bogosluženija. „Nego i ti hoćeš da se proslaviš valjda kao Dositije, ha?Okaj se toga.Nedaje svako jaje pѣtla, a jošt manje krije se u svakoj mantiji Dositije.Ili se valjda tebi nedopada u Fruškoj Gori?“ „Nedopada mi se!“ odgovori odsudno O. Teofan. „Kako to?“ zapita patrijarh začuđen.„Ta ako iko, to bi ti morao biti zadovoljan.Ta tebi su se davali manastiri kao kruške, i svuda si bio gazda.“ „Ta to me i tѣra iz Fruške; ali baš da sam bio svuda i nastojatelj, nebi mi se moglo dopasti!“ primѣti na to ozbiljno o. Teofan. „A šta fali?“ zapita patrijarh i pristupi tikom o. Teofanu.„Vrlo mnogo!“ odgovori ovaj smѣrno ali odsudno. „Šta?“ zapita patrijarh, koi obično nečujaše ono, što mu nebѣše po volji. „E, sve!Lako je reći sve!“ osѣče se patrijarh; „ali de kaži mi bar jedno.“ „Hoću,“ odgovori o. Teofan.„Nego molim, da imate visoku milost, i da primite ove moje rѣči kao rѣči, koje govori poslušni sin otcu, i kao ispovѣst, koju obavlja mlađi pred svojim starѣšinom, kom je dužan istinu kazati.“ „Neokoliši, nego govori!“ odvrati mu patrijarh nestrpljivo. „Vi zapovѣdate.... ja ću slušati.Najprѣ i najprѣ, naši manastiri nemaju skoro kaluđera.Svaki dan ih je manje, i nema izgleda...“ „Pa zar ću ti ja kaluđere iz drveta da režem, ili iz papira da izsѣcam?“ zapita patrijarh u istini ljutito, naprasito prekinuvši mu govor. „To nekažem... ja sam samo reko, da ih nestaje, i više ništa.“ „Pak što neidete u vrbonku po njih?“ rekne patrijarh malo posmѣšljivo.„Razvijte kaluđerski barjak, ponesite kesu talira — i onako svi turate prihode manastirske u svoje džepove — i udarite u bubanj, pa zaklikćite tanko glasovito: „hajde braćo u kaluđere, na godinu sto talira.... a batine ćemo ostaviti katanama.“ Ovdѣ je patrijarh izneo na prvo varijaciju one stare husarske vrbonke: „Hajde braćo u katane, na godinu sto talira, a na mesec sto batina.“ O. Teofana dirne ova husarska pѣsma vrlo neugodno.On dakle tomu shodno i odgovori: „Vi nam nedate barjaka, a nastojatelji talira.“ „Oče! ti gubiš iz vida, pred kim stojiš!“ opomene ga patrijarh strogim glasom i pogledom. „Priznajem da sam pogrѣšio,“ odgovori o. Teofan, i stane u zvaničnu pozituru poniznosti. Patrijarh se odljuti.Poćuti malo, pa onda zapita: „Hajde kaži ti kako da nabavimo manastirima više kaluđera!“ i stane pred o. Teofana izazivajući ga i držanjem i gledanjem. Ovaj se malo prokašlje, pa počne: „Dajte kaluđerima dostojnu zadaću; odredite im poslovanje, koje odgovara i onim duhovima u narodu, što traže ne samo da se prihrane, nego i da svoje umne sile razviju na korist crkve i naroda; osigurajte ih naredbama i strogom disciplinom od podlih napadaja i zlostave; otvorite im vrata k zaslugama i priznavanju; pružite im srѣdstva zadaći shodna; ulite duh bratske uzajmne ljubavi u kaluđersko tѣlo; oživite svѣst dužnosti u svakom članu toga tѣla, probudite u manastirima dѣlotvornu volju k stvaranju; na kratko: ustanovite manastire tako, da je vrѣdno u njih ići, da je vrѣdno njima život posvetiti, da je vrѣdno u njima dѣlovati, — pak ćete viditi, kako će se napuniti, i to ljudma, koi zaslužuju svako uvaženje, i koi su u stanju izvesti poslove, što će da služe na veliku korist a ujedno i na slavu i crkve naše i naroda.“ Na ovo zapita patrijarh o. Teofana sasvim iznenada: „Je s’ ti bio skoro u N. Sadu?“ Ovaj se tom pitanju začudi, ali mu odgovori kako je, i rekne: „Jesam!“ „A jesi li bio kod doktora?“ „Sekulića?“ zapita o. Teofan nesѣćajući se, šta označuje patrijarh tim naslovom. „Ne Sekulića... kakvog Sekulića,“ odgovori patrijarh nestrpljivo.....„Kod advokata.Šta se činiš lud kad nisi?“ Sad o. Teofan shvati pravi smiso patrijarhovog pitanja.Odgovori dakle značajnim glasom: „Jesam.“ „Vidim da jesi,“ rekne patrijarh.„Ta medicina miriše sa svim na svoju apateku; a recept kazuje sam sobom doktora, od koga dolazi.Srljate kao slѣpi u svoju propast.Tražite spasa kod kaputa. „A znate l’ vi onu priču o ježu?Uvucite samo kaput u manastire, pa će on vas opraviti u zakutak. „De, držte se vi samo onih pravila, koja su načinili drugačiji ljudi, nego što je tvoj doktor i njegovi drugovi, pa vam drugo ništa netrѣba.Ali vi sami bѣžite od tih pravila, kao nečastivi od krsta.To je ono pravo; u tom grmu leži zec!“ – „Vaša svetost imate podpuno pravo, kad kažete da se ona mudra i sveta pravila nedrže, premda sve zlo nedolazi samo od toga.Međutim, ja nisam kriv, što se strogo nedrži disciplina,“ odgovori o. Teofan. „A gdѣ su vam nastojatelji?“ zapita patrijarh.„Vi bi htѣli, da sve ja radim!Da idem od manastira do manastira pa da odadirem štakom gdѣ kog stignem!Imam ja drugih, većih poslova, i toliko, da neznam, gdѣ mi je glava!To je dužnost nastojatelja, da vode brigu o manastirima i kaluđerima: pa gdѣ su vam oni?“ No vidilo se, da osѣća, da nije ni on od krivice čist. „S malom iznimkom —— ponajviše u gostima, na častima i“ — ovdѣ zastane o. Teofan. „I — samo dalje, dalje,“ prihvati patrijarh.„Valjda nisi komarac.Komarci najprѣ pѣvaju i ugrizu, pa onda ćute.“ „I kod svoih — kuća!“ prospe o. Teofan, „Puštaju kaluđere, da rade ko šta hoće;a oni harče manastirsko imanje.“ Ovo izgovori on tiho, smѣrno, ali i odsudno. „E! lako je samo reći: harče manastirsko imanje,“ rekne patrijarh žestoko; „ali daj dokaži, ako imaš kuraži.“ O. Teofan osѣti tu kuraž u sebi, i odgovori pouzdano: „Eno Jazka; nije li pao pod konkurz?Nije li samo srѣćom i teškom mukom kod vrhovnog sudišta u Beču jedva učinjeno, da se i drugi nѣki manastiri od konkurza zakloniše?Nije li Rakovac sasvim upropašćen?Nije li Bešenovo ostalo bez hlѣba?Nije li Šišatovac prosjakom učinjen?Nije li Pribina Glava gola kao gola puška?Nije li Krušedol dugom obterećen?Nije li i sam Grgeteg znatnim zajmom usrѣćen?A šta još neleži u knjigama narodnih fondova!“ Patrijarhu udari krv u obraze. „Pa ko je tomu kriv?A? — Šta veliš ti u tvojoj mudrosti? O. Teofan odgovori ponizno: „Ja nemam izricati, ko je kriv.Ali da je tako, to stoi.“ „Jošt ćeš reći da sam ja kriv!“ poviče patrijarh grčevito, i pristupi o. Teofanu kao da će da ga smrvi. „Sudija velike gospode nisu ovako mali kaluđeri, nego povѣstnica!“ odgovori o. Teofan mirno ali ozbiljno, i uzpravi se do pune svoje visine. Patrijarh trgne natrag. On se okrene od o. Teofana, ode na prozor, postoi malo tamo premišljavajući, pa se onda vrati kaluđeru, i progovori mu isto tako mirno i ozbiljno: „Ja radim što najviše mogu i što najbolje znam; a povѣstnica neka čini svoje!Što god je rađeno u manastirima i o manastirima, radilo se propisanim putem prѣko propisanih organa.Istina je, da mi dosad nije niko ukupno stanje manastirske uprave u jednoj slici predstavio: ali tome nisam ja kriv.Zašto niste činili vi koih se tiče?Učinite to; ja vam evo dopuštam; što više ja vas na to pozivam!“ „Ako V. Svetost dopusti, ja mogu tu sliku ovaj čas podnѣti.Ja već od dužeg vremena radim na tom, pa ga svuda uza se nosim.Čini su iz moga neposrѣdnoga izkustva.Za istinu stoim pred svakim sudom.“ „A ti daj ovamo;“ rekne patrijarh, koga je poziv o. Teofana na povѣstnicu očevidno duboko potrѣso. O. Teofan izvadi iz džepa savijen jedan omut hartije i preda ga patrijarhu. Ovaj ga primi i razvije. Naslov pročita na glas: „Memoari vѣčitog namѣstnika manastirskog.“ Dalje prevrne više listova, i baci pogled na više mѣsta. „Kako vidim, ima u ovom tvom spisu mnogo jako zanimljivih stvari,“ progovori patrijarh prevrćući listove.„Da vidiš, da mene stanje manastira i kaluđera po dužnosti u veliko interesira, narediću, da mi se o svemu točno izvѣšće podnese.Među tim vidi se, da si ti o ovim stvarima i sam premišljavao, i sa drugim ljudma o tom razbirao; ako možeš i ako si spravan, a ti mi kaži, kako vi mislite, šta bi valjalo činiti, da se ovim nedostatcima doskoči, i da se stanje manastira i kaluđerstva na bolje izvede.“ „Mogu,“ odgovori o. Teofan.„No priznajem u naprѣd, da će biti u mom razlaganju više goruće dobre želje, nego pouzdanja, da sam pozivu V. Svetosti podpuno dorasto.“ „Govori, samo govori!“ rekne patrijarh smѣšeći se.„Toliko te poznajem, da znam da nisi lud, ako si i fantasta.Dakle počni!“ O. Teofan okuraži se malo bolje, kad vidi da se patrijarh nasmѣši. „Ustanovite V. Svetosti, u manastiru Krušedolu seminariju i bogosloviju, školu za crkveno služenje, pojanje i propovѣdanje, i školu za crkveno risovanje.U školu za služenje, pojanje i propovѣdanje, dolazili bi naravno svi bogoslovi; ali bi se mogo odrediti svake godine kurs od nѣkoliko nedѣlja, koi bi polaziti imali prosti kaluđeri iz manastira, redom i vremenom, kako bi to uprava manastirska opredѣljavala.A naročito nam je nuždna škola za lѣpo služenje.Kako je divno Vaše činodѣjstvovanje!Nemože ga se čovѣk dovoljno nauživati.“ „Da, ti misliš, da se to daje naučiti!To je meni Bogom dano!Zašto dosad ko nenauči to od mene?To se sa mnom rodilo!“ „Vѣrujem,“ primѣti o. Teofan.„Ali kamo srѣće, da više njih i u polu samo tako svetiteljski služe.“ Patrijarhu je ovo očevidno godilo.A bilo je i istina; jer je patrijarh Josif zaista, što kaže o. Teofan, svetiteljski služio. „U školu za crkveno risovanje“, produži o. Teofan, „imali bi dolaziti svi oni prosti kaluđeri, koi pokažu, da imaju prirodni dar za tu umѣtnost.A ako bi se ko iz građanskog reda želio tu učiti, taj bi morao naravno plaćati, koliko bi se odredilo.Ovaj bi zavod dobijao pokriće u onim troškovima, koje i danas imamo podnositi za bogosloviju i blagodѣjanije, u koliko u njemu učestvuju bogoslovci.Istina, da bi seminarija nov trošak dovodila, ali nam je seminarija prѣko nuždna, a ovim bi načinom troškovi mnogo manji bili, nego da se seminarija gradi i izdržava napose u Karlovci.Već bi dakle i u samom tome ležala dobit.“ Patrijarh se veselo nasmѣši: „Dobro je, dobro!Hajde samo dalje.“ „U manastiru Grgetegu mogla bi se ustanoviti ratarnica, i niža škola za poljsko gospodarstvo.Tu bi se učili svi kaluđeri, koi nebi bili određeni na osobitu koju granu umnog dѣlanja.A i sav narod naš u Srѣmu mogo bi tu kroz izvѣstne mѣsece učiti se onako, kako se o tom plan načini.Tu bi imali pomoći i koristi od okolnoga naroda, koi bi se u toj školi naprѣdnijem gazdovanju učio, a sile svoje našem gospodarenju prinosio.“ „I to nije hrđavo,“ primѣti patrijarh, koi se sve veselijim pokazivao.„Hajdmo dalje.“ „U Jazku bi se mogla otvoriti škola za šumarstvo.Ova bi u prvom redu išla na korist naših manastira.A i iz naroda bi se našlo, koi bi ovu za naše doba vrlo blagodarnu nauku slušali, te se za šumare i lugare usposobili.“ A jesi li što ostavio za Beočin, da i njega usrѣćiš?“ zapita patrijarh s humorom. „U Beočinu bi se mogla otvoriti škola za vinogradarstvo, kako za učenike kaluđere, tako i za narod Fruške Gore,“ odgovori o. Teofan u nenarušenoj zbilji. Patrijarh se smѣšio ovoj njegovoj ozbiljnosti. „Dalje, dalje!Nevѣrujem, da si već svršio lekciju.“ „Sve ove škole,“ nastavi o. Teofan, u svojoj revnosti i neprimѣčavajući, da ga patrijarh na fini način persiflira, „imale bi se zavoditi sistamatično, malo po malo jedno za drugim.Morali bi se dati pripraviti učitelji iz kaluđera, šiljući one, koi na što poziva pokažu, da se u dotičnim višim zavodima izuče. „Učevna srѣdstva imala bi se malo po malo nabavljati, da odmah mogu početi škole kako se priprave učitelji.“ „Sve si dobro naredio“, rekne mu patrijarh; „ali de mi reci, kako ćemo s kaluđerima!Kasu si dobro iztreso; de i mantiju izpraši.“ „Arhimandriti nebi smѣli ostati na upravi manastira, nego bi se ova morala predati onima iz članova manastirskih, koi su do smrti za manastirski život privezani a potrѣbite sposobnosti za to imaju.Arhimandritima bi se imala odrediti izvѣstna plata, koja da odgovara njihovom pozivu i snagi manastira, pa neka se upotrѣbe u struci učevnoj kod bogoslovije, i u struci politično i crkveno-administrativnoj kod države ili crkvenih oblasti, a najposlѣ i kod vrhovnog crkvenog sudišta, i kod viših dikasterija, te da se tamo pripravljaju za ono, što imaju biti za upravitelje crkve i crkvenih zavedenija, i za zastupnike crkve, njenih prava i inštitucija i u narodu i kod vlade.Baš da se arhimandriti sasvim shodno činu i mѣstu dotiraju, opet će manastirski bidže bolje proći, nego da im se uprava ovako ostavi, kako je dosad bilo.“ „Lѣpo će ti se zahvaliti gospoda arhimandriti za taj predlog“, primѣti patrijarh malo pakostno. „Od mene nezavisi ništa“, rekne o. Teofan; „tu će drugi određivati.Ja samo govorim, a kad dođe do radnje tu će se naći sa svim drugi.,“ „Ali ti bušiš, otče! — No hajde, dalje; vidim da nisi gotov.“ „Kaluđerima valja odrediti dotaciju, pristojnu, kao članu zadruge, a ne slugi; premda ni na koi način razkošnu.Ali onda trѣba od njih iskati, da svojoj zadaći podpuno odgovaraju.Svaki neka se upotrѣbi za onaj posao, za koi ima dara, sposobnosti, i za koji je pripravljen. „Kao pravilo, od kog se nesmije odstupiti imalo bi važiti: Ni jedna snaga nesmѣ stojati nezabavljena.Ko radi bolje i više, ima se bolje nagraditi; ko neodgovara dužnosti, ima se na to prisiliti; ko zlo radi mora se kazniti; red i disciplina valja da imaju gvozdenu ruku.“ „Čuvaj bradu oče!Ako te čuju bratija, da tako govoriš, očešljaće ti bradu, da će ti pola na češlju ostati,“ upadne ovdѣ patrijarh grohotom smѣjući se.„Vidim ja, nepoznaješ ti jošt toga svѣta!“ Otac Teofan nađe za dobro jednim korakom na ovom putu za patrijarhom poći.Zato smѣšeći se i sam nastavi šalu i rekne: „Makar me malo i pročupali, što mu drago.Ali tim će se nov duh uliti u kaluđerstvo, nov život uvesti u manastire, i što se uloži u ove zavode, vratiće se s dobrom kamatom.“ „A jesi li malo računao?Koliko ti trѣba novaca za te tvoje škole?“ zapita patrijarh o. Teofana, predpostavljajući, da će ga tim pitanjem smesti! Ovaj stane odgovarati bez svakoga razmišljavanja izvukav iz džepa nѣku cedulju: „Po računu vѣštih tomu ljudi trѣbalo bi nam za te škole tri učitelja. Doplatak za njih po 500 F. na svakog, iznosio bi. . . . . . .1500 f. Na učevna srѣdstva valjalo bi odrediti na svaku školu po 500 F. 1500 f. Na nuždne sprave za svaku po 300 f. 900 „ Na potrѣbne zgrade po 400 f. na svaku. . . . . . . . .1200 „ Na sluge više za svaku po 200 F. 600 „ Za hranu više na svaku po 400 F. 1200 „ Na težake više na svaku po 300 F. 900 „ Na razne potrѣbe svakoj po 200 F. 600„ U skupi. . . . . . .8.400 F. Da dodamo jošt na nepredviđene potrѣbe. . . . . . . . . . To bi se iziskivalo na godinu . . „Ovdѣ je u svemu više stavljeno u proračun, nego što će doista trѣbati. „Izvolite samo, V. Svetosti, zapitati stručnjake“ „Netrѣbaju meni stručnjaci,“ upadne mu patrijarh u rѣč, — „netrѣba meni niko.“ Po glasu mu se poznavalo, da je tim čisto uvrѣđen, što o. Teofan misli da njemu trѣba kakva informacija.„Znam ja te stvari bolje, nego ma ko drugi.Živio sam ja u manastiri; imam ja u tom izkustva više, nego svi drugi zajedno. — Netrѣba meni nikoga pitati.“ „To mi je najmilije čuti“, prihvati o. Teofan.„Onda će izkustvo V. Svetosti dopuniti praznine moga govora, i ja mogu svršiti.Samo bih molio, da mi dopustite, jošt ove tri stvari da kažem. „Kad bi se sve utemeljilo i razvilo, svaka bi od ovih škola poslѣ nѣkoliko godina, sama sebe izdržavala. „A za to vrѣme donosila bi svaka sigurno poveću svotu, koja bi ove prinose znamenito odplaćivala. „Najposlѣ, koliko ja naše manastire poznajem, njima valja samo dobru upravu i valjane upravitelje dati, pa će ovih 10000 for, na godinu vrlo lako moći sastaviti.“ Ovdѣ ućuti o. Teofan. Patrijarh odsluša ovo predavanje svoga kaluđera sa nejednakim utiskom.Iz početka se nevѣrno smѣšio; ali u tečaju govora Teofanova mora da se osobita miso kod njega rodila.Ovu ćemo poznati iz pitanja patrijarhova, kad o. Teofan ućuti. „Kaži mi pravo o. Teofane, koje tebe tom svemu naučio?Jesi li ti o tom razgovarao sa tvoim doktorom, i jesi li to sve čuo od njega?“ Patrijarhu bi pravije bilo, da je to sam kaluđer u svojoj samoći izmislio i namѣstio.Nebi mu bilo pravo, da se svѣtovni ljudi, mirjani, tim stvarima bave, i račune o tome prave. O. Teofan odgovori sa svim bezazleno; „Jesam, V. Svetosti!“ „Dakle sam ipak pravo mislio,“ rekne na to patrijarh kao za sebe.„Sasvim sam pogodio, od koje ptice ta pѣsma dolazi.“ O. Teofan mislio je, da će patrijarhu učiniti radost, kad mu sve kaže: „Bilo je u takim prilikama i više pametnih i izkusnih ljudi iz našega naroda, pa su se svi slagali.“ Ti dakle već spremaju akciju,“ rekne parijarh kao za sebe. — „Možda vam ja neumѣm kazati sve kako valja; zovnite samo naše izvrstnije ljude.Oni će vam sve dokazima potvrditi i ciframa utemeljiti.Ja iz izkustva vidim, da ima mnogo istine u stvari; a Vaša Svetost će svoim visokim umom i bogatim svestranim izkustvom jošt bolje prosuditi!“ „To su lѣpi razgovori među vama kad nemate druga posla, moj o. Teofane,“ odgovori patrijarh ozbiljno.„Ali ja imam drugih, većih planova i ideja. „Ti nabrajaš sve male školice za ovo i za ono; ali ja hoću da ustanovim univerzitet u Karlovci.Vidiš, od kuće, u kojoj direktor gimnazije stanuje, pa do kraja one ulice prѣko puta od magistrata, a odandѣ duž pijace do prvog sokaka na desno, to će se sve srušiti, pa sagraditi veličanstvena zgrada, u kojoj će se smѣstiti gimnazija i seminarija bogoslovska i svi univerzitetski fakulteti. „Napeko sam ja cigalja više nego jedan milion: eno leže naslagane, i jošt ću peći. „To je poduzeće za mene, to će narodu i na hasnu biti i na čast služiti. „Pa ću onda zadati rezidenciju za patrijarha.I to će biti monumentalna zgrada.“ Mi ćemo ovdѣ primѣtiti u kratko, da je patrijarh jošt 2 godine poslѣ ovoga razgovora živio.Od univerziteta nema ni nacrta. Gimnazija je ostala za njim u gorem stanju nego što je bila. Rezidencija je poslѣ njega prѣtila da će se srušiti, i Čarnović ju je dao na zaključak sabora od g. 1870 s priličnim troškom reparirati, jer za cѣlo pređašnje vrѣme nije ni najmanje reparacije vidila. Vodila se godinama razprava da se sazida episkopski dvor u Novom Sadu.Tu je za ljubav episkopu Platonu bečka vlada i planove dala napraviti, i iz sve snage silila, da se građenje izvede.Patrijarh nije bio Platonu prijatelj: iz građenja nebude ništa. Od Stratimirovića ostalo je toliko cigalja, da se mogla rezidencija nazidati.Ove su ciglje za vrѣme patrijarha Rajačića na drugu svrhu upotrebljene. Istina je, da je i Patrijarh Rajačić dao dosta cigalja napeći, premda u cѣlom mnogo manje: i te su ciglje razvučene. Mitropolit Stratimirović ostavio je glavnicu za građenje mitropolitske rezidencije: no rezidencije nema. Univerzitetska zgrada stala bi više od 200.000 for.Oprema iznela bi kojekakvih 100.000 for. A eno jednog malog univerziteta, koi nema medičkog fakulteta, pa ište godišnjih 100.000 for. za svoje izdržavanje.Ovom teretu nisu pleća naših narodnih fondova ni iz daleka, dorasla. No to je istina, da je patrijarh Rajačić u ovoj ideji uživao!Barem je o tom rado govorio. On je umro u toj iluziji!Je l’ ta bila naravna il’ umѣtna?Ko bi to sada znao!Nѣki su tvrdili jedno, a nѣki drugo.Ma bi prѣšli k ovima. Poslѣ ovog kratkog izjašnjenja da se vratimo razgovoru patrijarhovom sa o. Teofanom. Patrijarh je dugo govorio o svom gorostasnom planu; kadgod je počeo o tom govoriti, težko je bilo dočekati kraja govoru, pak i sada jedva svrši. O. Teofan bio je uzhićen od ovih gorostasnih planova parijarhovih; ali je ipak odmah vidio, da bi pri svoj ogromnosti tih planova manastiri imali ostati starim manastirima a kaluđeri starim kaluđerima. On dakle izrazi patrijarhu svoje udivljenje naprema njegovim visokoparnim planovima; ali naposledku ipak doda: „Dok V,.Svetost sve pripravi i priredi za izvađanje tih veličanstvenih planova, nemojte zaboraviti ni na naše sirote manastire i kaluđere.Ovo su mnogo manje stvari, ali su za crkvu od prѣke potrѣbe: a vašim velikim duhom možete vi sve ove uzpored i mimogred izvesti.“ „Jest, al gdѣ su mi na to novci?One glavnice, koima mislim one monumentalne zavode izvesti, nalaze se u narodnom fondu.A odkud da uzmem novaca za te tvoje sitnice.U nar. fond nesmѣm dirati, jer sam ga već opredѣlio za one velike stvari; ko će mi dati trošak na ove tvoje tričarije?“ „Manastiri!“ primѣti o. Teofan. „Manastiri!“ osѣče se patrijarh.„Nemogu ja natѣrati manastire da taj teret na sebe uzmu!“ „A vi sazovite narodni sabor!“ — — Kad spomenu o. Teofan nar. sabor, patrijarh se sav u licu promѣni, tako, da o. Teofan odjedared umuknu. Znaš ti, šta je sabor.Dođu ljudi svakojake ćudi....Nepripravljeni... diletanti... a diletanti su najopasniji.Sve oni znadu najbolje, a sve znadu naopako.Ti misliš, da bi bilo bolje....Jest, sutra; učinio bi se dar-mar.Čuj, da ti nѣšto kažem pa dobro tubi!Taj tvoj sabor oduzeo bi pre svega Novosadskom vladiki Sirig, a meni Dalj; on bi oduzeo kaluđerima manastirska dobra, i predao ih tobože narodu a upravo kaputu; on bi uzeo pod svoju ruku narodne fondove; on bi najposlѣ na to išo, da bude sudija i meni i episkopima.Sad sam ti kazao, zašto ja ne mogu sazvati nar. sabora; ne mogu ga sazvati, jer nesmѣm.“ Dok je patrijarh ovo govorio, stojao je pred njim o. Teofan sasvim zabezeknut. Njega su patrijarhove rѣči uprepastile. Patrijarh je ovaj utisak svoga govora primѣtio, pa za to zapita s nѣkim vidom trijumfa: „Šta veliš na tog A?“ „Što Vaša Svetost kazaste sada po svojoj visokoj mudrosti, to se češće pokazivalo i mojoj prostoj pameti.Ako mi skrstimo ruke i na dalje pa neučinimo ništa: mi ćemo u istini sami natѣrati narod, da potraži natrag amanet, koim upravljati neumѣmo.Za to velim i opet: sazovite sabor!“ Ovako je glasio odgovor o. Teofana. „Ti mora da si Bugarin otče!Tako si tvrdoglav,“ osѣče se patrijarh na njega.„Sabor, te sabor!Zar nisi čuo, šta ti rekoh? „Čuo sam,“ odgovorio Teofan mirno; „ali sada netrѣba se jošt ničega bojati.Sad će vas narod jošt slušati u svemu.Ja sam bio sa mnogima od naših ljudi, govorio sam i sa onima, koi su najžešći: ali na moju dušu nisam čuo ni jedne rѣči, koja bi išla na to, čega se Vi boite.“ „Dok sam ja živ nebude crkvenoga sabora!“ odgovori patrijarh sa svim odsudno. I doista.God. 1861 bude dozvoljeno, da se drži sabor, te da donese uredbe, koje su upravo osnivale crkvenu i školsku autonomiju srbskoga naroda u ugarskim pokrainama. K. komesarom bude imenovan ban hrvatski, general Šokčević. Ovaj već odredi dan, kad će u Karlovce doći, i spremi stvari, koje će da ponese, i javi to telegrafično patrijarhu; ali ovaj i neodgovori, nego ode pre toga dana u Gastajn.On je sastanak toga sabora najrazličnijim manevrima osujetio. U decembru iste godine umre. — Na te odsudne reči patrijarha, usudi se o. Teofan i poslѣdnju svoju kartu izbaciti. „Od god. 1790 pa evo za koi dan do god. 1860, dakle kroz 70 godina nedadoše našoj crkvi otvoriti usta!Odpečatite usta crkvi!“ „Je s’ ti, more, gluv? — Zar nisi čuo, što sam reko?“ odgovori mu na to patrijarh mrko ga pogledajući. „ Čuo sam,“ rekne o. Teofan i spusti ožalošćen glavu k prsima. Patrijarh ga pogledi, ode k prozoru, ali se brzo natrag vrati, i smatraše poduže kaluđera. Ovaj ostane kao da se u kamen pretvorio za cѣlo to vrѣme kako se u početku bijaše namѣstio. „Šteta, što nisi otišo u glumce,“ progovori poslѣ podužeg ćutanja patrijarh, i nasmѣši se. — „Gledaj ga samo, kako stoi.... marki Poza u mantiji.“ Na ovu primѣdbu nasmѣje se patrijarh glasno.„Što si tako otromboljio taj nos?“ zapita ga malo poćutavši. „Žao mi je!“ odgovori o. Teofan. „Šta ti je žao?“ „Što će naša crkvena povѣstnica ime Vaše Svetosti“ — tu zaćuti. „Mukom preći!“ rekne o. Teofan i uzdahne duboko. „Ti znaš šta će povѣstnica raditi....Vidiš ti njega.Pročitao dva tri broja „Dnevnika,“ pa zna šta će reći povѣstnica o patrijarhu.A znaš li ti, šta sam ja sve učinio srbskom narodu!To mu jošt nijedan mitropolit nije učinio, a — ni patrijarh!“ „Istina je,“ rekne o. Teofan toplo.„Narodu ste činili mnogo, ali crkvi“ — tu opet ućuti. „No! ali crkvi?Meni je svejedno, ma što kazao, samo hoću da čujem.Govori!“ rekne patrijarh ponosito gledeći na kaluđera. „Ništa!“ odgovori ovaj tiho. Patrijarh sune na novo: „Neblagodarniče!I ti si kao i drugi.Svi ste jednaki.Idi mi izpred očiju!“ „Molim, da mi date dopust, pa Vam neću nikad doći pred oči, dok mi nezapovѣdite,“ rekne o. Teofan smѣrno ali odvažno. „Nedam!“ odgovori patrijarh razljućen. „Ja nisam nikakva zla učinio,“ primѣti o. Teofan ponizno. „Nedam!“ odgovori patrijarh na novo. „Ja idem u interesu naše crkve u pravoslavne manastire, o svom trošku....Nemate razloga, da mi uzkratite dopust,“ doda o. Teofan ozbiljnije. „Nedam u prkos!“ odgovori patrijarh prezirljivo. „Evo svidѣtelstva i preporuke od moga igumana i bratije,“ primѣti o. Teofan, pružajući patrijarhu svѣdočbu sa podpisima igumna i bratije i pečatom manastirskim iz „soslovija“ izdanu.Oni se svi slažu da obavim taj šut, i izjavljuju, da će to samo biti na korist manastira i kaluđera, i preporučuju me braći svakoga manastira, u koi dođem.Na ovo mi se s pravdom nemože uzkratiti dopust.“ „Pa neka ti ga dadu oni!“ primѣti patrijarh porugljivo dajući rukom znak, da pruženu hartiju neće da uzme. „Ako mi nedate dopusta, ja idem bez njega,“ odvrati o. Teofan smѣrno ali odsudno. „A ja ću te dati kao bѣgunca natrag dotѣrati,“ poviče patrijarh u krajnjoj ljutosti. „Možete,“ odgovori o. Teofan hladno.„Samo ću moliti, da nezaboravite, da imamo javnih listova, koi nedadu gaziti čovѣka kao drva, pa ma da je to i prost samo kaluđer, — i da se sѣtite, da su ti listovi baš u rukama moih najboljih prijatelja, koi svaki moj korak budnim okom prate.No do toga sigurno neće doći.Evo ja molim u najvećoj poniznosti, da imate visoku milost, i da mi date dopust.“ „Nedam!“ poviče patrijarh iz glasa; „i ako mi taj čas iz ove moje sobe neiziđeš napolje, daću te iz nje izbaciti.“ — „Nitkove jedan!“ doda patrijarh kroz zube da se jedva čulo. Na ovo pođe o. Teofan k patrijarhu da mu cѣliva ruku, no ovaj mu je nedade. O. Teofan pokloni se duboko, i iziđe iz sobe. On je mislio, da će ljutost patrijarha preći, pa da će ga k sebi natrag pozvati, zato je išo vrlo lagano prѣko dvorske avlije.No čini se, da ga nije poznavao. Patrijarh je bio svoje volje do zla boga.Poznato je, da je on živio u neprijateljstvu sa Novosadskim episkopom Platonom. Kod ovoga je bio pridvornim kaluđerom Isidor Kolarović.Služio ga je kao svѣća.Kad prođu mnoge godine proizvede ga episkop za arhimandrita, i dade mu Kovilj, manastir svoje dijeceze, a patrijarhu javi da je to učinio, kao što bijaše to običaj u ono vrѣme. Patrijarh izjavi, da on Kolarovića nepriznaje arhimandritom. Posrѣduje i sam šef vojvodine general grof Koronini, koi je kod cara osobito bio uvažen. Nepomaže ništa. Najposlѣ zapita Koronini patrijarha, da mu kaže, šta je Kolarović zgrѣšio, da se tako na njega izuzeo. „Nije ništa,“ odgovori patrijarh.„On je dobar kaluđer, ali nedam da bude arhimandrit toga radi, što ga je episkop Platon proizveo.Neka skine kret, i neka ode kao prost kaluđer u manastir Grabovac, pak ću ga onda ja nagraditi.“ I tako se siromah Kolarović ni kriv ni dužan, morao odreći arhimandritstva i arhimandrije i otići kao prost kaluđer u manastir.Nebijaše mu dozvoljeno, ni da se vrati u dvor episkopov, gdѣ je bio pre toga protosinđelom toliko godina. Može se misliti, da je tom siromahu čovѣku pucalo srdce od tuge i žalosti.Ali patrijarh nije htѣo na to ni pomisliti. Ovakovu gvozdenu volju pokazao je patrijarh i u drugim poslovima i naprama velikoj gospodi u Beču. On je tim više puta narodu našem škodio.Ali ni na to nije ni mislio. Pa tako je i o. Teofan uzalud čekao, da ga k patrijarhu natrag pozovu.Poslѣ je čekao poduže vremena, neće li patrijarh upotrѣbiti kakve stege, da nemože otići bez dopusta.No nedočeka ni toga. Činilo se kao da je patrijarh na njega sa svim zaboravio. Prijatelji mu izrade putni list za inozemstvo. I sa tim listom i svidѣtelstvom svoga manastirskog sobranija bratskog krene se on jednog lѣpog lѣtnjeg dana Dunavom na parobrodu za Carigrad.Odandѣ će prije svega u sv. Goru. Može biti, da je patrijarhu i ugodno bilo, da se o. Teofan ukloni. Ovo je bilo god. 1859. Uvѣren sam da će mnogi od moih čitatelja ovako zapitati, ako knjigu do kraja pročita. Prošlo je od ono doba već više od 20 godina, a o o. Teofanu ni glasa ni traga. Možda je umro: „Neznamo!“ A da li će opet doći? Naši čitatelji vidiće iz ovog odgovora, da ni sad nećemo da govorimo samo po domišljavanju i nagađanju. U cѣlom ovom poslu držali smo se pravila: „Negovori što neznaš; nepiši što nije bilo!“ Taman da završimo, ali začusmo jednoga čitatelja gdѣ pita: „A kako se zvao onaj doktor advokat, kog spomenuše o. Teofan i patrijarh?“ — Svima drugima znamo imena, samo kod ovoga, neznamo, kako mu je ime!“ A ko bi to mogo znati? O. Teofan nereče mu imena.A nereče ga, ni patrijarh. Toliko svaki vidi, da je to neki doktor-advokat, kom je o. Teofan nevolje svoga života kazao. I ovim završujemo pripovѣst: „Kaluđer, istina i poezija!“ U Crnoj Reci podižu se gorostasne planine, koje još nisu vešti mernici premerili; ima u tim planinama borova, pod kojima se još nije odmarao pastir, niti je ikakav lovac naslonio dugu pušku, da onde u njihovoj tamnoj senci pričeka hitru srnu ili pažljivu divokozu; katkada samo orao sleti, da onde svoja široka krila odmori, odande posle gleda kroz sivu maglu i meri putove, po kojima će ga golema krila nositi...Pod njegovim nogama prostire su suro stenje; nad njime oblaci; tek gdegde u dolini vide se, kao bele pegice, domovi sirotnih seljaka. Tu, na podnožju tih planina, zauzima vrlo malo prostora selo Kamenac. Stanovnici su mu sami Srbi.Vredni ratari, dobri ljudi, ali šta je vajde, kad im nema dosta polja, da ga obrađuju?S jedne strane kamen, s druge kamen, golo sve!Strah te obuzme, kad u to suro stenje korakneš: tvoje te sopstveno micanje plaši; uzdahneš li, čini ti se da kamen uzdiše; spotakneš li se, kamen se odroni, a u ponorima ječi i grmi, rekao bi, planine se ruše.Kad dublje zagaziš u tu pustošnu samoću, čuješ, kako čovek jauče, čini ti se da u pomoć priziva...Noć je...Tebi se kosa diže na glavi.Slušaš bolje...Šta je?...A to buljina vešto podražava glas čovečji...Posle čuješ, gde kevće kao lovački ker, i tebi se čini da već gledaš iz daleka vatru, oko koje su se lovci skupili, raduješ se dobroj večeri i mirnom počivanju...Ali je sve to prevara...Vidiš, da si usred pustoši, a oko tebe noć... Siroti Kamenčani imaju samo toliko polja, koliko bi jedan dobar momak za sat mogao obigrati.Izgleda kao neko šareno korito.Onde malo zasađena vinograda, tamo ječam i ovas.Pa tu, sa toga maloga prostora, sabira sebi hranu više od dve hiljade duša... Pa i opet, samo da znate, kako je i kod njih ponekada veselo, veselije nego ma u kojoj varoši!Dođe proleće: i ljudi, i voće, i lug, i planina, sve je dobilo veseliji izgled, sve lepšu, svečaniju, odeću...Onamo miriše planina od zdravca, a dolinu, opet, lipovo cveće svojim divnim mirisom napaja; u planini peva pastir, a uz njegov muški glas odjekuje gora i lužina; a u polju, u umiljatim varijacijama, veselo se natpevaju ševa i — devojka... Kadikada se iza nekog žbuna ukaže i mlado ratarče, al’ onda devojče porumeni i ućuti; a momak, izvadivši iza pojasa dugu frulicu, izvija melodije, kakovih nije slušao za svojom tezgom zgureni čivitar. Zimi je opet tužno: putove zaveje sneg, planine se umotaju u tamnu maglu gustih oblaka; nigde zelene travke, nigde vesela lica. Dođe noć...U selu čuješ lavež pasa, u planini viju kurjaci...Napolju mraz, u kolibici dim...U tome dimu najrumenije lice pobledi, a najbelje sukno potamni... Priroda ućuti i crnim plaštom sakriva namrgođeno čelo.Pa i stanovnik sumornih planina ostaje veran sin prirode; i on je u to doba sumoran i natušten, baš kao i oblak, što mu ljubimce Rtanj i Malinik, pokriva...Biva te se tako ponekad, naravno praznikom, iskupe pred sudnicom.Svađaju se, tuže se i mire se; a ko neće da se miri, brzo mu presude: = Metite ga u haps! — vikne kmet. A katkad i sami seljici, baš i kao nezvanični, viknu: — U haps! Ili, ako se desi neki, koji je malo špekulativnijega duha, a on će klimnuti glavom i sasvim ozbiljski, okrenuvši se kmetu, reći: — Jes’ čuo, kmete Jovo!Što jes’, jes’!Ne valja ti posao!Zašto momak da dangubi u hapsu?...Odvali ti njemu desetinu-dvaest, pa nek ide na posao. Ostali starci bi takođe klimali glavom, odobravajući. — Tako, Jovo!Treba decu pokarati, pa nek’ znaju, da imaju i starijega!...Zakon je ovde, he, deco!Kuda ste nagli?Šta mislite, vi?... I tako bi siroti mladići odužili ili hapsom ili batinama, — tek je svakojako bolelo. Jedanput, tako, pozvaše nekog Stojana Ilića — visoka i snažna momka, kakav se u celoj okolini nije viđao.Lice mu beše lepo, a oko kao u sokola.Još ga nijedna devojka nije dobro pogledala, no sve nekako krišom, ispod trepavica, i opet se svaka do njega rado hvatala. — A, nu, Stole — reče kmet sasvim ozbiljno, — kažider ti meni pred ovim dobrim i poštenim ljudima, što se mi, nas dva komšije, mrazimo?...Evo, Stole, ovo su ljudi, sve stari i dobri ljudi...Pa što oni dosude, neka onako bude!...Znaš, Stole, nisam, ka, rad, da posle kažeš: „Moj parnik me je osudio“.Bože, sačuvaj i sahrani!...Neka oni govore, a ja pristajem...Evo, braćo!Desetputa ga dosada, i kao komšija, i kao kmet, opominjah, da mi ne bije stoku; jednom baš ne imadoh kuda ni kamo, nego ga turih u hapsu...Odonda se, pašče, i ispizmi, te malo koji dan da mi ne učini pakost i štetu.Ne mož’ pileta sačuvati!...Pile ka pile, pređe preko plota — prrr! pa u avliju njegovu, ali se više ne vraća: ovaj ugursuz ga umlati, pa ga posle, mrtvo, prebaci natrag u moju avliju.Je l’ tako, Stole?...A ovo su sve dobri ljudi, pa neka kažu, ko je kriv...Ja neću da sudim!... Stojana su svi seljaci rado imali, pa baš i starci, koji su obično zavidljivo gledali na mlađi svet...Al’ Stole beše izuzetak, njega skoro svi voleše; pa zato baš da kmet Jova ne bi dalje terao tužbom, diže se jedan od postarijih seljaka, neki čiča-Ilija, pa, onako sasvim očinski, lupkajući drenovakom o zemlju, reče: — Stojane, sinko, ovo nije lepo od tebe!Tvoj otac, moj pokojni imenjak, lepo se sa svakim slagaše, pa baš i sa mnom, a ja sam bio u ono vreme kmet, baš kao sada ovaj brat-Jovo; a s njivama besmo i komšije, isto kao i vi s kućama.No, Stole, brajko, skini kapu, mlađi si, te poljubi kmeta u ruku! Stojan skide kapu i gotov bejaše poljubiti kmeta u ruku, ali ga kmet jednim pogledom odbi, pa onda se okrete, malo ka i nabusito, čiča Iliji: — Hej, pobratime!Nije ta čizma na tu nogu... Pa kad se malo, onako kmetski, nakašljao, a on produži: — Pobratime!A znaš li ti onu moju debelu krmaču?Ha, pobre?...Baš ni popa-Sovrina ne beše bolje ugojena...Čuvao sam je, hranio sam je, ko velim, da je sad o letnjem Svetom Nikoli zakoljem...Slava mi je, gosti su...Zvanice su...Te popa, te ti, te druga braća, dobri ljudi i kmetovi...I njega sam hteo, nesrećnika, da pozovem, ne bi li se kako okanuo pakosti i opačine...Ali gle, hulja, šta je uradio?... ’Ma slušajte, ljudi!Celo uvo u moje debele krmače i polovinu slanine joj je sekirom odvalio! Htede kmet i dalje govoriti, ali se izdiže Stojan i, svojim velikim crnim očima pogledavši ga, reče prezrivo: — Lažeš, kneže Jovo!...A, evo, znam te, kud si naumio!...Tek hajd’!Duboka je voda, nećeš ispliviti...Ja sam, vidiš, čiča-Ilija, oko moje kućice zasadio malo šljiva, krušaka i raznoga voća, pa sam, braćo, posejao malo kukuruza, krompira, pasulja i drugoga zelja...Njegov plot odgrađen: pa ti, brate, i njegovo pile, ćurka, kokoška, goveče, svinjče, i sve to povazdan, oko moje kuće i po mojoj bašti.Isterujemo, i ja, i seška, i onaj šarov, što mi ga pokloni jedan Vlah iz Podgorca, pa sve badava!Juče, tako oko male večere, imam šta i videti: njegova ta krmača, na kojoj nema ni dve litre slanine, sav mi pasulj izrila!Ja pojurim za njom, a šarov je nekako stiže, te joj okrvavi levo uvo.Krmača naže, onako poplašena, te se sklješti u neke vrljike; pa, kako je mršava, tu je sav desni kuk oderala... Kmet-Jovo je od jeda i pakosti sav pozeleneo: — A gle ti pasje koleno, gde baš htede da me utera u laž!...Ali će te skupo stati!Čekaj se, ti, malo!...Ti, brate Avrame, i ti, deda-Mile, bili ste još odjutros kod moje kuće, videste sirotu krmaču, kako je lopov osakatio,...Pa je l’ onako, kao što ja kažem? — Jeste, kneže Jovo, — rekoše oba u jedan glas. Brat-Avram je imao neku parnicu kod opštinskog suda, a deda-Mile beše birov... — Dakle, braćo, šta ćemo sad? — reče kmet Jova... — Ja braćo, neću da sudim; evo, neka sude moji pomoćnici...Kako oni kažu, meni će biti pravo... — Mi, ka, velimo, da će biti pravo i po zakonu da plati krmaču, a za ona druga zla, što ti je počinio, da mu odvalimo desetinu-dvaest, pa drugi put da ne dira što je tuđe, pa ma čije bilo, a to li kmetovo!...Hoće l’ biti tako pravo, braćo?... Ljudi koji nisu imali nikakva posla sa kmetovima zgledaše se i ćutaše; a oni, koji su svaki dan i čas oko kmetovskih vrata čepali, oni odobravahu... — Pa lepo, Stole, sinko! — reče brat-Avram. — Ono, znaš i sam, kako ide po zakonu, nisi više dete; učinio si štetu, bogme je moraš i platiti, — a batine ti služe za pamet!Ta zar bi, evo, baš ovaj naš kmet Jova bio kadgod čovek, da ga nisu bili ko vola u kupusu?...Pa ja, pa drugi dobri i pošteni ljudi?... Brat-Avram je razvezao, a imao je volju još malo prodivaniti; ali se ljudi ućutaše i baš niko od starijih i valjanijih ljudi ne odobravaše mu govora.A utome ga i Stojan pogleda malo ispod obrva, pa onda, okrenuvši se kmet-Jovi, reče ljutito: — Kneže Jovo!Tvoja je stoka upropastila celu moju baštu, a onde je, Jovo, ceo moj zimovnik...Ti si prvi gazda u našemu selu.Od oca ti je ostalo, niko ti ne zavidi; ali moje nećeš gaziti ni otimati, pa da si baš i kapetan!...A što mi pretite batinama!He, he, moj brat-Avrame, i, vi, sukmetice!Ako ste mi videli pokojnog oca na mackama, to ćete i mene... Oči mu sevahu od jarosti, a obrazi mu pobledeše, kao ranjeniku, kome je odlomljeno parče noža u grudima zaostalo...A posle, kad mu se reč povratila, jasnim glasom pitaše zablenutu gomilu, koja ga samo kao krotkog i poslušnoga mladića poznavaše: — Mene da biju!...Ko će da me bije?...Ko su ti, što će da biju sina poštenoga starca Ilije?... — I stisnuvši pesnicu podiže je više glave, a pretećim glasom, koji se daleko razlegao, na strog odgovor pozivaše i kmeta i sukmetice: — Jeste li vi to, vas troje, četvoro?Ili ti, kmete Jovo, misliš da me biješ? Kmetovi ućutaše, niko ne smede jedne progovoriti; videli su pred sobom ražljućenoga tigra.A kad je Stojan otišao, onda se kmet Jova malo šeretski nasmejao: — E, jeste li ga čuli, šta reče?„Baš da si kapetan?“ Da, da!To je, kao, malo i gospodinu kapetanu pod nos...Al’ neka, neka!Vi ste sve čuli!..Krmaču neće da plati...Batine neće da izdrži.A čuli ste, ja nisam sudio!...Dobro, dobro, kapetan će kroz koji dan doći...A suđen je baš po zakonu!..E, zlo se, pas, osilio! Seljaci se raziđoše, ćuteći... U ono vreme ne beše u celoj Srbiji mehane „po planu“, a u malenome i siromašnome Kamencu, baš preko puta od sudnice, podizala se jedna zgradica od pletera, koja vrlo žalosno izgledaše.Spolja neokrečena i krovinom pokrivena, iznutra puna dima i čađi; kad uđeš, a, ono, te zadahne dim od krdže i ognjišta, koje je nasred te čađave zgrade udešeno.Nad ognjištem, na verigama, visi bakrače, u kome stari čiča-Marinko kuva kačamaka; a pored vatre, u jednom povećom loncu, kuva se pasulj.Čiča-Marinko dođe, promeša ga drvenom kašikom, zapali svoju lušu i nosi gostima rakije.Kadikad ga nateraju, te mora, siromah, i kavu da im kuva, naročito kad se desi da je i sam gospodin-popa u mehani...Ali na taj posao strašno mrzi.Nego šta će, siromah: zasuče rukave, zahiti malom džezvom iz bakrača vrele vode, uspe unutra kašičicu kave i toliko šećera, pa, opsovavši onoga, koga će počastiti, i onoga, koji je prvi izumeo kavu, sedne na neki mali panjić i kuva mirno kavu.A kad se dogodi da mu i prekipi, e onda ne ostane ni popa, ni sva bogoslovija na miru: — Kako ovi drugi pošteni ljudi piju lepo rakije, samo ovaj čupavi pop-Sovra i kmet-Jova!...Njima mora biti i kava, kao da su mi kapetani!...Pa još popa kojekako, čovek ima česti i kod prote, i kod đakona, i kod druge gospode; al’ otkud se namami na nju ovaj naš guravi Jova?A znam ga, čiji je i kakvi je...Do juče je gulio kačamak, baš kao najstariji Vlah, a sad mu treba i somun, pa i kava!Tako ne bio Marinko, ako mu jedanput ne pomešam paprike u kavu!... I tako, gunđajući, namesti na služavnik jednu litru rakije i dva fildžana s kavom, skine mastan fes sa glave i uđe u drugu, još mračniju i čađaviju, zgradicu, koju on zove „trgovačka soba“. U toj sobi nigde ništa nema, do jedan drven, neofarban, astal, dve klupe i jedna stolica; a druga polovina „trgovačke sobe“ zapremljena je jednim krevetom na nogarima, a zastrta je sa dve asure. Tu za astalom ukipio se popa i kmet, a ostali seljaci prekrstili noge, pa sede na prostrtim asurama. Čiča-Marinko uđe, gologlav, u sobu, mete poslužavnik na astal, pa onako, kao preko ramena, ponudi svoje goste donesenim pićem: — Evo vam kava!A danas vam baš neću više kuvati, pa makar se ne zvao Marinko!Eno ti popadije, pa nek’ spremi kave, ako će i čitav bakrač, pa se nalipajte jedanput!...A ne svaki čas: „Čiča Marinko, daj kavu!“ Ko da sam ja vaš Cincarin!Bre, popo, i ti, kmete Jovo, nećete je, majci, više okusiti u mojoj kući! Tako, baš jedne nedelje, sedi popa, kmet-Jova i drugi seljaci i koškaju se oko te nesrećne kave, a napolju pored vatre sedi starac čiča-Ilija i do Ilije Stojan.Stari Ilija nešto govori, a Stojan ga pažljivo sluša, a kad je istresao i poslednji pepeo iz luše, dodade malo glasnije: — Bogme, sinko, pričuvaj se!Ovaj naš kmet Jova ne misli s tobom dobro.Katad osvetiće ti se!...Najbolje bi bilo da se kakogod pomirite...Al’ i ti, Stole, brajko, malo si, kao, i jogunast, a imaš i na koga; otac ti beše krute naravi čovek...Posle te i panjkaju mnogo.Eno, onaj Avram jednako čepa oko njega i sve nešto šuruje...Jedanput baš sam čuo, gde ti i ime spomenuše...Opaki su to ljudi!Vidiš tog Avrama, on hoće na tebi da se sveti, što je još s tvojim pokojnim ocem imao parbu oko nekaka branika...No opet ti velim, sinko: pričuvaj se! Čiča-Ilija se diže i ode u drugu pregradicu, da i on koju među starcima progovori, a Stojan ostade sam pored vatre, zamišljen i neveseo.Nije se on bojao nikoga, i opet mu se grudi nešto stegoše, beše mu teško. — Dader mi jednu grku rakiju, čiča-Marinko! Stari mehandžija donese mu iskanu rakiju, pogleda ga malo ka i začuđeno: — ’Ma, Stole, brajko, ja otkako te znam, ti nisi okusio rakije.Šta je to?Da nije kaka muka i nevolja?...Nešto si mi neveseo! Stojan ne odgovori ništa, naže čašicu, iskapi je i ode...Čiča-Marinko gledaše zabrinuto za njim, klimnu glavom i uđe u „trgovačku sobu“. Tu se među kmetovima i ostalim seljacima vodiše razni razgovori, naročito o šteti, koja je poslednjih dana učinjena.Jedni kriviše gazde, što napuštaju svoja goveda, a drugi poljake, što ne čuvaju dobro polja. — Dobri su poljaci — reći će kmet-Jova, — znam ja njih!Al’ šta ćeš, brate?Ko će sačuvati toliko polje?... — Da, da, kneže Jovo, dobro bi bilo da nema ove Marinkove prepečenice — reče čiča Ilija, — al’, ovako, gde su, nego u mehani!Tu danju, tu noću...Eno, onaj tvoj Disa presedeo je svu dragu noć u mehani...Je l’ tako, čiča-Marinko?... — Jest, brate, jedva sam ga pred zoru isterao.Mislim da je još tu na atlukani, te spava... — Ja se čudim — reče kmet Jova, kome Radisav beše nešto svoj, — a Disa beše svakiput na svom mestu momak...A noćas šta je to od njega bilo, ne znam?...Al’ evo i gospodina uče!Šta li će to biti, te i on dođe ovamo, a već odavno ga nisam u mehani video?...Mora nešto da ima... Kad je učitelj stupio u mehanu, svi su se seljaci digli i pozdravili s njime, jer ga svi poštovahu; a čiča-Marinko, iako je mrzeo na kavu, odmah iziđe napolje, da gospodinu učitelju jednu spremi. — Šteta samo što se ne ženi — reče Marinko, — a valjan je momak.Svaka bi pošla za njega, pa baš i popina Nedica... Kmet-Jova se također diže, rukova se i pozdravi s njime: — A otkud ti da se nakaniš u mehanu?He, he, učo, to retko biva!...Al’ kad si tu, sad se nema kud...Čiča-Marinko, dede, zdravlja ti, napuni onu zavijaču!... — Hoćeš li slatke ili grke?... — Baš ja ne marim ni za jednu; al’ da te ne odbijem, mogu baš jednu šljivovu. — E, pa dobro!Daj šljivovice, Marinko!...Pa šta je novo u Zaječaru?...Sinoć si odonuda... — Pozdravlje vam od gospodina načelnika i kapetana; a i gazda-Jova te je pozdravio, da mu pokupiš ono malo veresije, što ima po selu primati. — Hvala!...A baš me ta veresija ubi...U ljudi nema novaca.Za svinje što se pokoja parica dobila, to ode, koje za porezu, koje pak na drugu stranu...A za vunu još nijedan trgovac ne pita!...Al’ već gazda-Jovi moram učiniti, pa makar im i bakračiće isprodavao... — A evo ti, kneže Jovo, i jedno pismo od g. kapetana! Učitelj izvadi iz nedara jedno pismo i predade ga kmet-Jovi.Kmet Jova nije znao čitati, al’ zato ga je opet pažljivo pregledao, kao da iz njega nešto čita. — Pa dede, učo, vere ti, pročitaj mi ovo pismo, da viđu, što mi gospodin-kapetan poručuje! Učitelj uze pismo, najpre ga prouči za sebe, posle se okrete kmetu. — Kneže Jovo, ja velim, mogli bi ga i posle pročitati. — Sad, učo, sad, dok su ljudi na okupu.Čitaj, pa neka svaki čuje! Učitelju pređe preko lica lak osmejak, otvori pismo i stade čitati: „Kneže Jovo, „Ona dva lopova, što teraju parnicu sa g. Tripkovićem, posavetuj, neka se okanu ćoravih poslova, dok im se ja nisam popeo na vrat; a ako te ne htednu poslušati, pusti ih, nek idu... do...“ Učitelj zastade na tome mestu i ne hte dalje da čita, ali kad kmet Jova navali, on pročita i tu jednu reč.Beše to grub izraz, kakvim se ni seljak u mehani ne služi.Kmet Jova je pocrveneo, i voleo bi da nije nagonio uču, da i to pročita, a čiča-Ilija s puno podsmeha dodade: — E, lepo li nas gospodin kapetan posavetova!E, baš mudro razgovara; mora da se u Beogradu učio! — E!E!.. — reče kmet Jova... — Pa, učo, šta ima još u pismu? Učitelj je čitao dalje: „Uostalome, Jovo, budi spreman, a ja ću sam tamo oko utornika doći, jer imam i onako posla u Zlotu. U Zaječaru, 15. maja 1857. Raja St... ...ić, načel. sr vraž.“ Kmet-Jovi sinu lice od radosti.Milo mu beše što će kapetan doći.Pored njega će se lepo o opštinskom trošku pročastiti i veseliti; a bilo je mnogih stvari, koje se bez kapetana nisu mogle po volji ni izvršiti.Naročito što se Stojana ticalo to je bio čvor, koji on nije umeo razmrsiti, a ovamo se zaverio osvetom. — E, baš ti hvala, učo!...Uzmi, ispij još jednu, baš je valjana rakija...Ali za gospodina-kapetana moraš drugu nabaviti, čiča-Marinko, bolju, iz varoši, ti već znaš, kaku on voli...De, učo, još pojednu!...Pa i ti, bogme, spremi dečicu, ako dođe u školu, znaš, da se ne osramotimo. Učitelj ostavi podignutu čašu, pogleda ga ozbiljno i, rukovavši se sa čiča-Ilijom i ostalim seljacima, ode iz mehane. — E, baš mu ne sme čovek ništa reći, odmah se naljuti — reče kmet Jova, a čiča Ilija dodade: — A što se ti, kneže, opet, mešaš u njegovu decu, kad znaš, kako lepo i blago s njima postupa? — Istina je — tvrdi čiča-Marinko, — ni kod svoje kuće nisu deca slobodnija, nego kod njega.Retko da koje pokara... no sve nekako lepo s njima, i sam mu se čudim, kako može! Utome se seljaci obrediše još pojednom prepečenicom, rukovaše se s popom i kmetom, pa odoše svaki svojoj kući. U trgovačkoj sobi ostade samo dim od krdžaka, a kroz dim jedva si još mogao nazirati popu, kmeta, brat-Avrama i deda-Mila, birova. — Ti, popo, ćeš dati tvoja dva jastuka, dušek i jorgan; znaš, za ljubav gospodina kapetana, neka i gospođa-popadija jedanput bez dušeka spava — dodade, Jova smejući se. — Iskao bih i od uče neku stolicu, ali unapred znam, da mi neće dati...Čudan čovek!...Sa svakim lepo, i opet mu ne možeš blizu doći!...A ti, deda-Mile, ujutru ćeš pre zore, dok još nisu ljudi otišli na rad, po selu vikati, neka se svi skupe u utorak pred opštinsku kuću, — kapetan dolazi... — A, kneže Jovo, šta će biti s onim mojim poslom? — pitaše brat-Avram... — Sad je prilika da se i ta rabota svrši. — Brat-Avrame — reče Jovo, — ti si parnicu dobio, — ali moraš biti čovek na svome mestu!...Jesi l’ me razumeo?Stojan mi se mnogo osilio... — I pronevaljalio se — dodade g. popa. — Eno, baš iza moje kuće, ta znaćeš ti nju, onu devojku Smilju, što joj je mati udovica...E, kod nje je okukao; tu dan, tu noć...Ja ne znam, šta da se sa ovim mlađim svetom čini?Sve me je strah, doći će Strašni sud...Baš se ovi ljudi ne boje Boga!...Eto, pre svetio sam mu vodicu, ama bar tursku paru da je spustio u bakrač!Ama baš ha!... ni crno ispod nokta!...Zla vremena, kneže Jovo, i ti, brat-Avrame, nastadoše, stariji se ne poštuju, nit’ ko popa ljubi u ruku...Sve to treba kapetanu kazati, nema ti bez batina ništa!... Sad uđe i čiča-Marinko, koji se već naručao. — Vreme je već i kući da idete.Jes’ čuo, popo, popadija te odavno čeka...Ha, ha!... — smejao se starac... — A ti, brat-Avrame, kao da si naumio svu rakiju da mi potrošiš...Treba i sutra, sinovče!... I tako se i poslednji gosti raziđoše iz mehane. Stojan iz mehane ode pravo kući svojoj, posle uđe u kuću, pomilova svoju malu sešku, — tako je on zvao sestricu, — pa onda skide sa čiviluka dugu pušku, obrisa je tek onako dlanom, potpraši je i ode.Majka gledaše za njim; mislila je da će joj sin u lov... — Baš i taj lov već mi se dosadio!Malo, malo, pa hajd’ opet u lov...Donese ponekog zeca, poneku lisicu, dobije poneki groš za prodatu kožu, i to je sve!...A što ja umirem od straha, što se on umori, kao da je čitav dan klade valjao; što podere par opanaka, — to on i ne gleda...Al’ hajd’; prestaće i to, znam ja.Otac mu pokojni beše lovac, te još kakvi!Al’ otkako je uzeo mene, retko mu padaše na um da ide u lov!...Sve dolazi i prolazi vremenom... Tako se sirota majka tešila.Al’ ovaj mah Stojan ne ode pravo u lov, nego se lepo, sve pored brda, čisto kradimice, dovukao do popova plota, prihvatio se levom rukom za najgornju onu vrljiku i kao srna preskočio, tako vešto i tako brzo, da ga ni sam popin pas nije osetio.Tek kad je prešao u Smiljinu avliju, onda je popin garov zalajao, — al’ onda već beše docno...I popa i popadija istrčaše, ali nikoga nisu mogli videti. — Mora da je on — reče popa. — Niko drugi, nego on — dodade popadija. — Onaki momak, bolan, pa u šta se zagledao?...Opčinila ga je, veštica, nije drukče.Ta samo da zaprosi, ja bih mu dala moju Nedicu...Ali on zanesen.Što mu se ona više približuje, on se sve više kloni od nje... U Smiljaninoj maloj kućici, pored vatre, sedela je Smiljanina majka s preslicom u ruci.Prela je vunu za čarape, a pored prozora za razbojem tkala je mlada Smilja.Prozori behu pendžerlijom izlepljeni, pa je svetlost bila dosta tamna, od prilike kao na Rembrantovim slikama; al’ opet si jasno mogao videti u toj polusenci divotu crtica sirote devojke: visoko čelo, okruženo gustim crnim viticama, izgledalo je kao od kararskoga mermera; od gustih trepavica padala je tamna senka na ružičasto, okruglo, lice; rumene usne izgledale su kao da se smeše, kao da snevaju o lepim danima, koji tek mogu doći; a pod belim zubunom razvijahu se dva, sunčevim zracima nedodirnuta, pupoljka; a ovamo mali prstići igrahu se po belome platnu, čas po čas svezujući isprekidane žice. Majka je sa zadovoljstvom gledala u divnu jedinicu, pa je, smešeći se, korila: — Smiljo, dušo!Mnogo ti se žice kidaju!Šta je to, dete moje? A to je značilo: Smiljo, ti na nešto drugo misliš! Možda je majka imala i pravo, jer im Stojan već dva-tri dana nije bio, da ih pohodi; pa i sama majka, iako se smešila, opet je bila brižna: šta li to mora biti, te mi Stojana nema?...I ona ga je rado imala...A Smilja?...Ona je, sirota, umirala za Stojanom, volela ga je svim srcem i dušom, pa mu i opet nikad ne reče: „Ja te ljubim, Stole moj“...To ne bi ona za živu glavu kazala: to bi bilo sramota!...E, tako ti misle naši seljaci.Taki su njihovi pojmovi o ljubavi. Kad je Stojan stupio u kuću, stara majka Smiljina radosno skoči sa tronoge stoličice i pođe mu veselo na susret. — Dobro došao, sinko!O, otkad te nismo videli!...Ti si na našu sirotinju i zaboravio!Da, da!... A sirota Smilja je sva pretrnula, jedva se držala na nogama.Kad ga je videla, pobledela je kao listak hartije, a posle postepeno osu se po njenom lepom licu rumen, kakvu nijedan živopisac nije na svojim uzorima naslikao...A kad joj je Stojan stisnuo malu ručicu, promuca svojim uzbuđenim glasom: — Stole!... To beše sve, što je umela progovoriti... Al’ često jedna jedina reč, možda i nehotice izgovorena, izdajnik je najdubljih tajni, što ih srce u svojoj dubini prikriva. Ta reč „Stole“ beše tako nežno, s takom strepnjom i milinom izgovorena, da se Smiljina majka na te strepeće zvuke trgla.Poznala je ona glas ljubavi, nekad se, možda, i iz njenih grudi izvijao... — Smiljo, kćeri moja, raduješ li se, što je Stole došao?...Ti si, valjda, mislila, da više neće doći?... — Oh, majko! — protepa zastiđeno devojče, pa onda pođe, kao da nešto traži po kući, a Stojan je pratio svako njeno micanje tužnim osmejkom; činilo mu se da je nikada tako divnu nije video, nikada tako umiljatu, nikad tako sjajnu, kao baš sada...Pa je došao još ozbiljniji, još neveseliji.Ko zna, šta je mislio?...Zgurio se pored vatre, pa je, sasvim udubljen u misli, gledao u vreo žar, što se svojim modrikastim plamenjem, sevkajući, po njegovu bledome licu igrao. — Stole, sinko, ti si zamišljen, zabrinut!...Tebe je neko ozlojedio!O, znam ja ljude, pakosni su i nevaljali... Stojan ćutaše zamišljeno; a kad je stara majka izišla u avliju, da još koju sušku na vatru donese, da se bolje raspali, on se primače bliže razboju: — Smiljana, sunce, pogledaj me tvojim crnim očima!Voleo bih u njima nešto videti; čini mi se da je u njima zapisana moja sreća. Smiljana ga pogleda začuđeno.Te crne oči behu, zaista, knjiga, koja je o bezgraničnoj ljubavi pripovedala...Blago onome, koji je iz njih svoju budućnost čitao!Neće poželeti raja, jer ga je u jednom trenutku uživao. Stojan je u svome neprotumačenome zanosu pritište na svoje široke grudi: — Oh, Smiljo, Smiljo, nikada nećeš biti moja! Na trepavicama njegovim sijnu, kao kaplja rose, jedna krupna suzica... Stojanov glas, izraz lica, ta sjajna kapljica, što se na njegovim trepavicama zablistala, — sve je to jadnu devojku iznenadilo, sve joj to beše strano, nepoznato. — Stole, ah, moj Stole!... — jecalo je ushićeno devojče, a bele ručice nehotice obvila je oko njegova pasa.Sva je drhtala, a zbunjena glava pade mu baš na ono mesto, gde mu srce kuca...On je zagrlio takom žestinom, kao da je više nikad iz zagrljaja ne misli puštati; pa ni onda, kada je majka stupila u kuću, ne puštaše sa svojih nedara ljubljenu glavu. — Oh, majko, majko, nemoj je oteti!Ona je moja!Ja je više nikome na svetu ne dam!... Posle toga klonu i čisto mehanički uze ruku stare majke, pa je poljubi. — Budi i moja majka! — reče uzdrhtalim glasom... Taka proševina ne beše u seoskome običaju, ali ljubav traži kraće putove.To je i stara majka znala, a radije je imala Stojana, nego da su joj provodadžije svu bogosloviju doveli...Tek malo, kao običaja radi, klimnu sumnjivo glavom, pa onda onim blagim staračkim glasom reče: — E, pa, deco, videćemo; ima još dana, porazmislićemo malo...Niti si ti, sinko, prestareo, niti je Smilja u godinama... Stojan obori oči, uze pušku i spremaše se da ide...Rukova se sa Smiljanom, al’ ne više sa onom žestinom, nego mirno, kao što uljudnome momku priliči.Kad je izišao napolje, ispratila ga je Smiljina majka. — Pa dođi opet, Stole, sinko!Mi, viš, nikoga nemamo, nikoga, koji nam je tako mio, kao ti; samo čuvaj obraz, sinko, da nam se ne podsmehnu i bolji i gori. Stole je razumeo, šta misli sirota majka, pa, zastiđeno oborivši oči dole, poljubi je ponovo u ruku, pa ode pravo u planinu.Ali nije imao strpljenja da u zasedama čeka lova.Ode pravo u ždrela, gde su se stene do u nebo dizale.Punio je pušku i pucao tek onako u vetar, a golo stenje mu je stokratno odjekivalo.Ta lomljava mu je godila uzbuđenom raspoloženju.Iz jedne pećine u taj mah izleteo je orao, tako blizu njega šibajući krili, — tek što ga nije tvrdim peretom ošinuo. „Nek’ leti stari orao!Možda i on ima koju ljubi...“ A orao se laganim letom dizao sve naviše.Stojan nekom milinom posmatraše, kako orao široki krili proseca sivu daljinu.Ujedanput promeni stari vitez svoj let i kao strela jurnu naniže.Baš u podnožju same planine opazio je jednu grlicu. — A, nećeš tamo, divlja haramijo!...Nisam ti za to život oprostio, da mi lepoj grlici meso razdireš!... Nasloni pušku na obraz, sastavi nišan sa njegovi ogromni krili, planu... a orao još samo triput mahnu krili i, premećući se po plavome zraku, pade na jednu klisuru.Grlica prnu i odlete, vesela. Tako je Stojan vazdan lutao po planini, a kad se umorio, i kad je već sunce na zahodu bilo, ode, umoran, kući. Pred kućom ga je čekala zabrinuto majka sa malom seškom.Kad je ušao u kuću i okačio pušku na njeno mesto, majka mu svoju staru suvu ruku nasloni na snažno rame, pa ga je brižnim pogledom gledala: — Stole, sine, šta je to?Šta si učinio?...Deda-Mile te je dvaput danas tražio, i to žurno, kao da si neko zločinstvo učinio!... Sirota seška je plakala. Stojan je pomilova po orošenim obraščićima, pa mirnim glasom odgovori zabrinutoj majci: — A ko će to znati, šta me je tražio?...Ja, majko, nikome ništa zlo učinio nisam!...Ne znam, majko, zašto me prizivlju.Tako mi vere, ne znam!...Tek ako neće bit’ zbog kuluka?Sad se baš gradi put od Zaječara do Brestovačke banje...Ako to ne bude, ne znam, šta će drugo biti... — Stole, sine, neće biti najbolje.Noćas sam zlo snila: kao da te tvoj pokojni otac hoće da poište, a ti se otimaš; ja na njega, ka velim: „Nemoj, Ilija, nemoj Iko, šta ti je?Ta dete je čisto?“ i utom se trgoh.Posle se dadoh u misli....Bože moj, na šta ti nisam pomislila?...Pa i na tvoju Smilju!...Ne, ne, dete je dobro!..I pokajah se, kako sam i mogla zlo pomisliti o njoj...Zatim puče jedno grne na polici, a kad sam izišla napolje, prvo sam sukobila popa!...Veruj, Stole, da ti neko o glavi radi!... — Gatalice, majko, — reče Stole; — no, majko, spremi što za večeru, gladan sam ti i umoran, majko! Na tome se razgovor i svršio.Stojan sede, da se malo poodmori, a majka se žurila, da mu, umornome, što za večeru spremi.Mala seška je kupila po polju suške i jednako ih na vatru trpala, samo da što skorije bude braca-Stoletu večera gotova...A možda je i sama seška bila gladna?...Ko će to znati?Tek svi se žuriše, samo Stojan je sedeo pored vatre, setan, neveseo.Ali mala seška to nije primetila, a majka je mislila da je to od umora. U bakračetu je već vrela voda.Stojanova majka zahvati iz obešene jareće mešine dve-tri pregrši projina brašna i sasu ih u vrelu vodu.Stojan uze mirno jedno parče čisto ostrugana drveta, promeša svojim snažnim rukama, skide sa veriga bakrače i izruči kačamak na sovru, na kojoj već beše postavljeno nešto malo suva mesa, obarenih jaja, luka, paprike i soli...I tako ta mala porodica sede za sovru, da večera: seška je ćeretala, mazila se, pripovedala, a Stojan i njegova majka udubiše se u čudne misli...Majka je mislila o svojim priviđenjima, o sanovima, a Stojan o ljubavi...A zar ljubav nije san?... U pismu je pisano, da će gospodin-kapetan tek u utorak doći; ali jedva je onoga dana prevalilo podne, a, ono, stiže pandur iz Zaječara i viknu, kao što već naši panduri znaju: — Ha, bre, mehandžija, a gde ti je kmet?...Ana sana!...A gde ti je rakija, bre?...Kapetan dolazi, hej, pezevenk!... Čiča-Marinko iziđe pred mehanu, prihvati, po običaju, konja, dade ga nekome dečku, koji se tu našao, da ga provoda, pa onda uvede goropadnoga gosta u mehanu... — E, baš si me uplašio, brat-Milisave!Bogami, sam mislio neki trgovac ide, a gle, ono, kakva lola dođe, da me oglobi! Umeo je čiča-Marinko da odšali šalu. — Nu, brate, evo ti tvoja turska ožđeldija, a naša dobrodošlica, pa pij, dok ti creva ne izgore...A gde je gospodin-kapetan?Je l’ blizu tu?...Šta veliš, hoće li ova prepečenica i za gospodina biti dobra?Ha, Milisave?... Milisav je dve-tri čašice već popio, rakija mu se dopadala, ali opet reče: — Jes’ čuo, čiča-Marinko, rakiji ti ne znam mane, al’ tek mislim da bi bolje bilo da se za gospodin-kapetana kol’ko toliko lepšom spremiš...Pošlji momka u Zlot.E, što ti je šljivovica u Crnoga Veljka!...Baš u celom Zaječaru nema take!...Ako ćeš baš pravo da ti kažem, gospodin-kapetan i nema toliko u srezu posla, no tek pođe malo, da vidi popa Živana u Brestovcu i da se napije Veljkove rakije.Nego šalji po nju što pre... Čiča-Marinko nađe neko momče, uprti mu u ruke jedno bardače, pa ga onda malo posavetova: — Čuvaj, sinko, da ga ne razbiješ putem, i pozdravi mi gazda-Veljka Crnoga — zašt’ za onog Belog iz Planinice slabo i marim: kad dođe, više mi napravi kalabaluka nego sve selo.Poljubi ga u ruku i pozdravi, da ti natoči od one rakije, što je gospodin-kapetan pije! Momče ode, a čiča-Marinko poče nanovo šalu sa pandurom.Najpre ga malo posmatraše, zagledajući u lepe srebrnjake, koji su, zaista, sjajni bili, a, zacelo, i skuplji nego tepeluk gospođe kapetanice. — Ala si se nakitio, Mile!Da te ne poznajem, bih rekao, da si glavom gospodin-kapetan! — Pa zar ne ličim?... — lupkajući se ponosito prstom u grudi, reče Milisav. — Zar ne bih mogao biti kapetan, ha? — Po meni, Mile, svakada, samo ako te gospođa-kapetanica prizna za gospodara... — Jami, čiko!..U kapetanicu ne diraj!...A, posle, znaš, među nama neka je rečeno, ona ti baš slabo i verma kapetana, i dabogda me najstarija veštica uzjahala, baš kao ja moga dorata, ako on nju više ne sluša neg’ ona njega...Moj brate!Kad ti ona razglavi vilice!...Šta je tvoj birov Mile?Na njegov glas jedva se skupe dva-tri seljaka...Al’ kad ti ona vikne, sav Zaječar poleti baš kao na vatru; a kapetan, siromah, gleda, na koju će stranu...U taj mah ne dao Bog, da ti sudi!Ocepio bi ti dvadeset i pet samo zato, što si lane o Uskrsu razbio šareno jaje...Da, odista, čiča-Marinko, a gde ti je čiča-Mile?Gledaj, vere ti, te mi ga dobavi, treba to spremati; neće se dobro ni smrći, a gospodin je ovde... Ali deda-Mile je i bez poruke došao.Omirisao je on, da je tu pandur kapetanov, da će tu biti i hleba i vina. — E, pa dobro došao, Milisave! ’Ma, čoveče, otkad te nismo videli!...Pa kakvim poslom, Mile, ha? — Kapetan dolazi, jes’ čuo?No pritegni malo opanak, pa, što brže možeš, žuri po kmet-Jovu!Svrati se usput Petru Šundiću i onome drugome, znaš, onome, što vodi sa Tripkovićem parnicu...I kaži im, da ne vrdaju nikuda od kuće, a i ostali dobri ljudi i gazde neka se skupe oko sudnice...Posle nemoj zaboraviti, da doneseš dve-tri ćurke i nekoliko pilića...Kapetan dolazi, hej!...A treba i ti što da okusiš!... Nije dugo trajalo, a seljaci već počeše, jedan po jedan, dolaziti.Popa sa brat-Avramom dojuriše, zaduvani, kao da su klade cepali: — A, nu, čoveče, — reče popa, — pa zar nisi imao koga mlađega, te da nam poručiš, pa da se ljudski spremimo?...E, gle ti njega!...Pa jesi li što srknuo?Dede, čiča-Marinko, daj donesi, pa i kavu. Čiča Marinko ode, gunđajući: — Sad mu i kava treba: kao, sanćim, on časti, a sve će to pasti na općinski teret — sve što poloču i požderu...Grom ih s gladnicama!...Pa onda ta kava, baš mi vek izede!...Kao da je to tako lako napraviti kavu!...E, popo, popo, čekaj se ti malo!Zna čiča Marinko, i gde bunika raste!... Milisav zevnu, i pogleda malo kao u nebo: — Bogme, izgleda kao da ćemo dobiti kiše.Šta veliš, Avrame? Avram pogleda u Rtanj, pa onda, potvrđujući, reče: — Biće, Milisave, eno rt od planina slabo se i vidi, — svega ga je magla obasula. — Teško da će biti kiše.Ja sam jutros baš gledao u večiti kalendar; onde veli: „Dne dvadest petago maja solnce i prekrasnoje vremja.“ — Batali, popo, knjigu, kad, eno, živ Rtanj govori!... — reče Milisav. — A i mene boli levo rame, a to biva svakad pred kišu... — Bogme ti je lep spomen ostavio pokojni Ilija Grbić — dodade, smejući se, Milisav. Brat-Avram se ućuta, kao hladnom vodom poliven. Međutim sunce se sve više klonilo zapadu, a tamo, opet, sa severne strane, gomilaše se gusti oblaci.Veličanstveni Rtanj, koji pri zalasku sunca na svojim matorim grudima pokazuje nikad neviđene divote, sad se, namrgođen, zamotao u gustu maglu.Sve se ućutalo, samo, čas po čas, čuo si Milisava, gde viče na ljude, koji su se oko ognjišta skupljali: — Pazi, ti, da ne pregori pečenje, jes’ čuo!A čorbu ću ja ujdurisati.Sam gospodin veli, da je umem bolje gotoviti nego i gospođa kapetanica.A dođe li i ono momče s rakijom, ha, čiča-Marinko?... — Dođe — reče Marinko bojažljivo, jer je znao, da ako se Milisav na nju nakani, da će malo što preteći za kapetana. — Pa dede, vere ti, da je okušamo! Taman je Milisav odvojio usta od bardaka, a kapetanove kočije zazvrjaše.Deda-Mile pojuri, gologlav, napolje; za njime popa, gladeći čupavu kosu, malo nije skrhao nogu preko nekoga panja, što se tu pred mehanom desio; a kmet-Jova, koji je s brda video kapatanove kočije, tako se, siromah, žurio, da kad je stigao pred sudnicu, jedva je promucao: — Dobro došao, gospodine! Kapetan, debeo čovek od svojih četrdeset i pet i šest godina, jedva se skinuo s kola; a čim je sišao, kmet-Jova ga nanovo pozdravi, upita ga za povoljno zdravlje, pa ga ponudi stolicom: — Sedi, gospodine!..Pa kako gospođa?Kako dečica? Kapetan ga i ne pogleda, nego, kao da se tek sada nečem dosetio, reče: — Kmet-Jovo, skin’ der mi onaj čibuk s kola!A ti, Milisave, uzmi one amove i uzdice, pa ih skloni u kancelariju!Jes’ čuo, jutros su mazani, pa ih mogu psi pojesti...Ne znaš, kakvi su ovi seljački rundovi: ostavi napolju opanak, pa do ujutru nećeš ni uzice od njega naći... Posle toga pogleda pažljivo gomilu seljaka, koja se tu, gologlava, oko njega uparadila, pa onda se okrete Jovi: — A gde ti je taj tvoj drljavi Marinko?Gde je meni dobrodošlica?... Siromah čiča-Marinko, kaskuljajući, sa služavnikom u ruci, gologlav, dotrča preko sokaka. — A kako ti je to slatko?U deset oka ne verujem da ima tri višnje...A otkuda ti je, opet, ta rakija?... — Od Crnoga Veljka, gospodine! — reče čiča-Marinko, mucajući. — Dobro!Dobro! — odgovori kapetan zadovoljno... — Nego čujem da ti je eksik mera.Ha, matori ugursuze!...Srećan si, što si ostareo, a sad bi izvukao dvadest i pet! A kad je popio rakiju, seti se opet nečega: — A gde su ti, Jovo, ona dva lopova? Jova se okrete deda-Milu, pa ga zapita, da l’ je ko otišao po Petra Šundića i Stevana Jončića. — Ja sam ih sam zvao još pre dva sata — reče deda Mile; — al’ eno ih, gde idu! Petar Šundić i Stevan Jončić dođoše, pa kad su bili pred gospodinom kapetanom, skidoše svoje debele šubare, pokloniše se i stadoše pred njega. On ih gledaše malo poduže i pažljivije, posle sasvim mehanički uze čašu s rakijom, iskapi je, obrisa brkove, pa ih opet posmatraše. — Dakle, vi ste ti junaci, što se sa gospodin-načelnikom parničite?... — reče kapetan podrugljivo. — Ti, Stevane, i ti, Petre!...Petar Šundić i Stevan Jončić teraju parnicu s načelnikom!...A znate li vi, more, da su sve opštine: Valakonje, Podgorac, Šarbanovac, pa i sam vaš Kamenac, odustale od te nesrećne parnice?Samo vas dvojica hoćete s njime megdan da delite!... — Nije to megdan, gospodine, — reče Šundić, — nego mi tražimo što je naše. — Pravo je, gospodine, da nam plati.U najgore doba smo mi morili našu stoku, vukući preko ovih provalija za njegovu kulu kamen i pesak.Nego lepo neka on nama plati što je naše...A ako neće, tužićemo se, vere mi, i samome knjazu. — Ha, ha, ha!Ta knjaz mu je pašenog, bre, pezevenk!... Tripković i Aleksandar Kara-Đorđević behu pašenozi. — Ako je, gospodine, — rekoše oba parničara; — ne smedu oni naše otimati... — Seljak mora kulučiti... — Jest, gospodine, da mora, ali ne Tripkoviću. — Ćut’, bre, dok nisi izvukao batine!...No, evo, vam poslednji put rekoh: odustajte od parnice, dok ste čitavi.Ne učinite li to za nedelju dana, i unuci će vam se kajati, vere mi! — Hvala ti, gospodine, na lepom razgovoru, ali smo duboko zagazili; napred se još može, a natrag nikako!...Izginućemo, ali ustupit’ nikad. Oni se pokloniše lepo i odoše...A kapetan klimaše glavom: — E, jogunasti psi, ništa im se učiniti ne može! — Mora, gospodine, da ih neko podbada — reče popa, kršeći prste. — Eto, i pre neki dan su bili u Zaječaru, a tamo ima kodža pismenih ljudi...Bolje znaju nego advokati... Kapetan ućuta i samo debele dimove puštaše iz čibuka.Sad mu se kmet-Jova približi i stade mu nešto na uvo šaputati. — Pa dobro, dobro, Jovo!Pošlji Mila birova po njega. — Slao sam dvaputa po njega. — Kaži mu: „Kapetan te zove!“ Kmet-Jovi sinu lice od radosti, izvede deda-Mila na stranu, nešto mu je šaptao i pretio prstom.Mile uze svoj dugački štap, natače šubaru na glavu, pa se uputi upravo uz brdo. Međutim se sve više smrkavalo; oblaci se gomilaše, a iz daleka se čula grmljavina. — Je l’ spremljena kancelarija? — pitaše kapetan. — Ako je sve u redu, kaži Milisavu, neka unese večeru, pa i ti, kneže Jovo, i ti, gospodin-popo, ostan’te, da zajedno večeramo; kaži i onom filozofu, uči, neka i on dođe, da koju čašicu iskapimo. Na okrugloj sofri pušila se čorba.Kapetan uze čašu s rakijom, pa iako je bila, možda, dvaestpeta, on opet, po staroj navici, nazdravljaše: — Hajd’ i ovu treću za dobru sreću!Pij, popo!Uzmi i ti, učo!...Šta jednako študiraš?...Sipajte, večerajte, nemojte da ostanete gladni! Već je Milisav doneo i pečenje, a utom se na vratima pomoli i deda Milova glava.Kmet-Jova iziđe brzo napolje, pa se posle nekoliko trenutaka vrati natrag. — E, gle ti nesrećna čoveka! — reče. — Gle ti bezakonika!... — Šta je opet, kmet-Jovo?Šta se to dogodilo? — Šta se dogodilo?...Ta onaj nesrećnik oteo se i od Boga i od ljudi, niti on hoće da zna, šta su to vlasti.Deda-Mile je bio tamo kod onoga ugursuza. — Pa šta bi? — Neće da dođe, nego zapsiva mater i meni, i kapetanu, i onome, koji te je postavio za kapetana!E, grdna zlikovca!...Pijan li je, besan li je?Ne znam, al’ vidim, da ide na to, da neku nesreću učini. — Mrtav ili živ!...Jes’ čuo, Jovo!Mora na moju zapovest doći...Nađi deset, dvadeset momaka, ako treba; opkolite mu kuću; vežite ga, pa ga tako, vezana, dovedite...Gle buntovnika ti!E, tako da ih čovek napusti, pa onda zbogom, Srbijo!...Al’ nećeš tamo, ne!...Naredi, kmet-Jovo, sve tako, kao što sam ti kazao...A Milovanu Magdinom kaži, da ostane ovde, imam s njim nešto da progovorim. Kmet-Jova ode, a naskoro zatim ode i popa sa učom. Kad je kapetan ostao sam, on zovnu svoga pandura. — A dođe li Milovan? — Čeka, gospodine, da ga pustim. — Pusti ga, nek’ uđe; a ti, Milisave, idi, te i ti što povečeraj, pa vidi i za konje. Milisav ode, a uđe Milovan; mali jedan čovečuljak, zbrčkanih obraza, suv i poguren.To beše pomoćnik Jovin, sukmetica, kao što ih seljaci zovu...Iz lica mu se videlo, da je prepreden šeret: oči su mu jednako žmirkale, a zbrčkani obrazi se rastegoše na usiljeno smešenje. — Sedi, Milovane, — reče kapetan; — pij vina, ako si večerao. — Hvala, gospodine, a baš ti slabo marim za vino!Vino je za gospodu; a ja ti volim čašicu rakice, nego celu vučiju vina. Kapetan mu pruži čašu rakije, pa, osmehnuvši se, zapita ga poverljivo: — Hoće l’ bili što, ha, Milovane?Mislim da se mogu na tebe pouzdati?Dosada me nisi prevario. — Neću ni sad, gospodine, samo ako se može što učiniti... — pitaše ga Milovan đavolskim smešenjem. Zatim nastade tišina.Kapetan je zamišljeno gledao preda se, mora da je nešto zanimljivo bilo, o čemu u tišini razmišljavaše.Obrazi mu se čas smešiše, a čas opet natuštiše.Ujedanput pocrvene sav do ušiju, a oči mu sevahu živom vatrom.Posle uze Milovana za rukav i silom ga dovuče do sebe. - Sedi, dragi Milovane!Sedi bliže! Milovan sede i posmatraše gospodina, onako kradimice, strašljivim pogledom...Posle se naže Milovanu na uvo i šaputaše mu nešto, propraćajući svaki zvuk glasa čudnim mimičnim pokretom.Čas je uzdisao, čas, opet, metao ruku na srce, kao da je zaljubljen, — što je, naravno, sve bilo smešno prema izgledu i prema njegovim godinama. — To mora biti — dodade kapetan glasno. Milovanu se skupiše obrazi, kao da je oskorušu progutao... — Zalogaj je sladak — reče Milovan, — ’ma teško ga je sažvakati. — Teško?...Zašto, stari ugursuze?Što da je teško?...Lepa reč gvozdena vrata otvara; a zlato?...Nema, kud ono neće stazu napraviti. — Al’ mati, gospodine?... Sad opet nastade nanovo šaputanje, i kapetan se maši u džep i onda brkaše po srebrnim i zlatnim novcima, lukavo posmatrajući grabljive poglede Milanove. — Posle, ima još jedna muka, gospodine, — reče Milovan. — Sad te je i druga muka snašla — reče kapetan nestrpljivo. — Stojan...Znaš, gospodine, da ne prođe nijedne noći, a da se on kod njih ne nađe. – Stojan!Ne brini se za Stojana, večeras ga, zacelo, neće videti!.. Kapetan mu uklopi u ruku tri-četiri dukata, dade mu još jednu čašicu rakije, pa ga guraše na vrata, smejući se. — Idem, gospodine, al sve me strah, neću ništa moći učiniti. — Idi, idi, stari si ti ugursuz, možeš ti, samo kad hoćeš...Poznajemo se mi! Milovan ode, vrteći glavom; a kapetan, osmejkujući se, gledaše za njim... = E, gle ti stara ugursuza, kako se snebiva, kao da ništa ne zna, a od đavola bi izlagao noć!... Podaj mu dukat, pa da ti baš ispod krila Arhangela Mihaila život donese...Tako mi slave, još nisam veštijeg ugursuza poznavao! Posle toga napuni čibuk, uze zvonce i zazvoni.Milisav uđe, donese mu vatru; a kad je kapetan malo raspalio, on ga, onako bezbrižno, zapita: — Šta bi, Milisave, uhvatiše li onoga nitkova? — Sad baš odoše jedno dvanaestinu... — Pa to je, Milisave, čitava hajka; ni na medveda se više pušaka ne diže. — Boje ga se.Vele, da je opake naravi...Čiča-Marinko, siromah, kad ga je kmet-Jova nagonio, da s njima ide, sav je drhtao; ja ne verujem da će se vratiti otuda bez groznice!..A ni oni drugi nisu baš tako veselo gledali u pomrčinu...Ala je tama, gospodine!...Stari sam hajduk, noć mi je posestrima...Al’ u ovakoj noći složio bih se s medvedom u jednu pećinu...Čuješ li, kako grmi? Napolju je ječao vazduh od grmljave, a kapetan puštaše guste dimove iz čibuka.Nešto se zamislio, čelo mu se nabralo, i tako ćutaše; a posle se zadovoljno osmehnu...Setio se uživanja, koje ga još te tamne noći očekuje... — Baš mi je dobrodošla ova tama: ljudske strasti i ne traže svetlosti sunčeve... · Milisav je poznavao sve tajne kapetanove, a i kapetan slabo se trudio da mu što sakrije.Govorio je pred njime o najgadnijim svojim strastima tako iskreno i otvoreno, da je često pandur, mesto kapetana, od stida pocrveneo. — Šta veliš, Milisave, za onu, što smo je pre u Zaječaru gledali? — Divna je, gospodine! — Divna, ja... — I kapetan se nanovo udubi u čudne misli...Šta li je, siromah, mislio, te mu obrazi onako goreše, a posle uzdahnu i manu rukom na pandura, za znak, da odlazi... Milisav ćutaše i iziđe napolje, a kapetan se izvalio na prostrto sedžade i sa pogledom punim strasnog uživanja pratio je oblake mirisavoga dima, što ih je sam u gustim kolutima puštao. Oblaci se sve više gomilahu.Beše tama, da nisi na tri koraka pred sobom video.Siromah čiča-Marinko se dvaputa o neko kamenje spotaknuo, jednako stenjući: — Bog s vama, ljudi! ’Ma imaju l’ ti naši kmetovi za dram pameti?Dete im ništa ne čini, a oni digli hajku, rekao bi, besan kurjak u selu.Vele: bezakonik, buntovnik, hajduk, i šta tija znam?Pa koga će, nego mene, da nateraju, da im ja hvatam hajduke!...Vere mi, pametniji je dorat ovoga kapetanova pandura, nego sva tri kmeta u Kamencu! Tako razlagajući i ljuteći se, nagazi, onako u pomrčini, na neku jarugu i stropošta se u nju, koliki je dug.Zlo, da beše na pušci kremena, a kako se okinula, ba nekoga grdno osakatila....Al’ ovako sve je išlo u redu.Kmet Jova sa brat-Avramom koračaše napred, a za njima čiča-Marinko, koga je deda-Mile izvukao iz blata, grdeći sve kmetove na svetu, giljaše sa deda-Milom za njima. — „Čiča-Marinko, daj rakije!“ „Čiča-Marinko, kuvaj kavu!...“ A sad: „Hajde, čiča-Marinko, da hvataš hajduke!“ Pa da su bar ostavili, dok se ne svane, nego sad po ovakoj noći — psa da ne pustiš iz avlije... Stojanova kućica beše odmah iza kmet-Jovine, a u podnožju samih planina. — Mi ćemo u moju avliju — reče Jova, — a vi pazite dobro, da vas pe bi osetio pas.Opak je, te vas može nagrditi...Ti, Đole, s Jovicom i sa Milićem, zavijte mu za kuću, jer može biti da će, nesrećnik, nagnuti u planinu; a vi ostali oko kuće, nisam ka rad da neki pogine. Kad je to sve naredio, onda uze deda-Mila nastranu i nešto mu prišapnu, a posle glasno dodade: — Sad idi, deda-Mile, ali pazi dobro, što sam ti kazao.„Kapetanova je zapovest!“ tako mu reci: ili živ ili mrtav mora pred gospodina kapetana. — A vi ostali, — reče kmet-Jova, — pazite: ako bi slučajno na nekoga kidisao, ili ako bi pokušao da uteče, slobodno pali! — Od moje puške, znam, da neće poginuti — reče čiča-Marinko, — a baš ako nagne u beg, ja ga ni stići ne mogu...A želeo bih, da ga niko i ne stigne; nek’ ide svaki svojim putem. Deda-Mile lagano, skoro na prstima, dovuče se baš do Stojanovih vrata; tu se uza sam dovratak prišunjao, pa vešto, kao stara lisica, prisluškivaše najpre, šta se u siromašnoj kolibici razgovaraju. Al’ onde je Stojan mirno sedeo za sofrom.Nije se on, siromah, nadao, šta se tamo u sudnici i ovde oko njegove kuće, a o njegovoj glavi, radi; pa kad se još navečerao, popivši uz to i neku čašu krajinskoga vina, nestade i najmanje senke od njegova neraspoloženja.Uzeo je malu sešku na krilo, pa je s njome o koječemu ćeretao. Utom se mati Stojanova trže.Čula je, gde je pas u avliji zalajao. — Šta će to biti, te pas laje, Stole? — Laje, da ne zaboravi, majko! — Čini mi se da sam čula i korak neki? — Pa, valjda, neko prolazi sokakom — reče Stojan. — Aja, Stole!U ovo doba noći i po ovakom vremenu niko se od svoje kući ne miče.U taj mah je deda-Mile kucnuo na vrata. — Ko je to? — pitaše krupnim glasom Stojan. — Ja sam, Stole, ja, deda-Mile, birov — odgovarao je spolja, mucajući, deda-Mile. — Pa što ne ulaziš unutra, stara klepetušo, nego se šunjaš tude oko vrata kao pas? — otvarajući kućna vrata, reče Stojan; a kad Mile uđe u kuću, sa puškom i s velikim nožem o pojasu, Stojan se grohotom nasmejao: — ’Ma ko te tako ujdurisa, stara birovčino?No, jes’ čuo, deda-Mile, sad mi je žao što nije dan, pa da te odvedem ovde iza kuće na potok, da vidiš, kakvi si momak!Baš ni onaj stari Kursula nije bio bolji od tebe...Pa ded kazuj, kakva te nevolja ovamo dognala?...Da te nije opet tvoj kmet-Jova pratio?...E, baš me se, siromah, zaželeo!Od nekoga vremena ne može da zaspi, a da me najpre ne vidi!...Al’ za večeras slobodno nek’ zna, da me neće videti... — dodade Stojan porugljivo... — Jesi li večerao, deda-Mile?Uzmi vina, napij se, starče!A Jovu se ovako pozdravi: „Večeras ti Stole neće doć’; umoran je, pa je rad da se malo poodmori, pa da veseo iziđe pred gospodu, kao što su kamenički kmetovi...“ Deda-Milu, ne verujem, da je taki razgovor godio, ali se opet zato prihvati čaše, — nije imao kuraži, da tu ljubav Stoletu odreče.Za Stojanom dođe stara majka.Ona ga, čisto moleći, ponudi da sedne: — Sedi, deda-Mile!A kmetu kaži, sutra će Stole doć’...Ta sve je jedno, danas a sutra!...O, deda-Mile, da znaš, šta je to mati!Ja ne bih trenula, da mi Stole sada otide!...No lepo, starče, uzmi pa pij i posedi, da se malo porazgovaramo. Videla je Stojanova majka u samome ponašanju deda-Milovu nešto neobično, pa se, sirota, truđaše da mu se, kako tako, umili. — Mi smo, deda-Mile, kao, i peki kumovi. Moga pokojnoga svekra mati krstila je pobratimu tvoga oca dete — reče Stojanova majka, umiljavajući se. — Jeste, Maro, — reče deda-Mile, — i hvala ti, al’ ti nemam vremena za sedenje. — A posle, okrenuvši se Stojanu, reče, kao malo i zapovedajući: — Stole, vreme je da idemo. — Sutra, deda-Mile! — reče kratko Stojan. — I sutra je dan — dodade sirota Mara, jedva suze uzdržavajući. — Sutra, kuma-Mile, sutra! — Sad mora biti!Kapetan je zapovedio, jeste li me razumeli? Stojanova majka vrisnu, užasnuta.Nije to mali strah, kad u to doba nekoga kapetan priziva.Mala je seška pokrila oči ručicama, samo da ne vidi strogo lice deda-Milovo. Stojan se ispravi, koliko je visok, lice mu dođe bledo, usne mu zadrhtaše: — Kaži kapetanu, sutra...Siromah sam čovek, deda-Mile, al’ dosada nisam nikoga slagao, pa neću ni kapetana!...Sutra ću doć’!... — Kapetan je zapovedio, večeras; pa ako nećeš, a mi da te vežemo...Mrtav a živ, moraš pred gospodin-kapetana!...Evo se skoro po sela podiglo, pa ti i kuću opkolismo, no, sinko, nemoj sam sebe da ubijaš, hajde, dok nisam vikao, da i drugi pođu. — Idi, Stole, — ugušujući teško jecanje, reče majka. — Sutra! — povtoravaše ponovo Stojan. — Kaži kapetanu: sutra!A pre me ni mrtva ni živa neće videti!... Al’ kad je Mile pošao korak bliže njemu, i kad je Stojan čuo žubor oko svojih vrata, nije se mogao dalje uzdržati.Hitro, kao što samo planinac ume, skoči, skide sa čiviluka dugu pušku, a veliki nož zadede za pojas.Deda-Mile drhtaše od straha, nije se nadao tolikom uporstvu, a u selu je i nečuveno bilo da se kogod usudio protiviti kapetanovoj volji; bar otkako je Mile birov, tako se što nije dogodilo. — Jes’ čula, majko, mene da vežu! — rikaše ražljućeni Stojan. — Jesam li hajduk ja ili lopov?...Zar nisam ja sin Ilije Grbića poštena težaka?Ne plaćam li i ja porezu, baš kao i on?...Pa šta hoće ovo pseto kapetansko?...Da me veže!...He! — smejao se gorko Stojan... — Mene da vežete, gadne ulizice!... Utome se otvoriše kućna vrata, a kroz otvorena vrata se pomoliše dva-tri lica; među njima beše i Avram. Kapetan zapoveda! — reče brat-Avram. — Predaj se!... — Sutra!... — odgovori Stojan. — Drž’ ga, deda-Mile!Složno, momci! — vikaže Avram, a spolja, malo poizdalje, obodravaše kmet Jova: — Pucajte, šta čekate!...Zar hoćete da vas pobije?... Deda-Mile, ohrabren, pođe bliže Stojanu, ali od jednog snažnog udara Stojanove pesnice pade, jaučući, na zemlju; a kad ostala gomila jurnu u kuću, Stojan uze ašov, što je tu kod ognjišta ležao, zahvati žara i prosipaše živu vatru na nezvane goste; posle baci ašov na zemlju i, udarivši kundakom brat-Avrama u rebra, pojuri nečuvenom snagom na ostale, koji se bojažljivo uklanjahu pred razdraženim lavom. — Pucajte, ljudi! Ali Stojana je gusta pomrčina uzela već u svoje zakrilje; u podnožju planina čuo je još samo kukanje svoje stare majke i divlju psovku svojih gonitelja.Samo jedan Marinko beše zadovoljan, što cela lomljava na tome prođe... — Dobro, te umače; a kako ste nagli, baš bi ga i nagrdili, onaka krasna momka! A kad je video brat-Avrama, kako se, siromah, previja, nasmeja se starac: — A ko je tebe terao na juriš, stara oklepanico?Zar ti ne beše bolje sedeti ovde pod strejom u zavetrini?...E, baš ste junaci, nije vajde! — podsmevaše se starac, — Ali, badava, malo vas beše na broju: šta je to dvaestinu na jednoga!Trebalo je da pozovete još dva-tri sela u pomoć!... — Bre, nije on udario na mene — reče Đole, koji se sa Milićem i Jocom sad tek iz zasede ostaloj gomili pridružio, — a ne bi, majci, više okusio kačamaka, ne! — Ta pored tebe je i prošao, hej, stara laščino, — reče ljutito kmet Jova, — a ti se nisi ni mrdnuo sa oba tvoja druga, nego se dublje uvukoste u onu jarugu, samo da vas on ne vidi! — Što jest, jest, kneže Jovo, ali je pomrčina, pa sam se bojao da ga neću pogoditi; a, vere mi, i meni je glava mila, a, znaš, nisam je rad tako tek nasuvo izgubiti. — Kako nasuvo, kad znaš, da je od kapetana zapovest?...Hej, budalo!... — Pa kapetan neka ga i hvata, kad mu baš tako potrebuje — rekoše neki iz gomile, — a nama baš nije ni u koliko od potrebe. — Jest, kneže Jovo, što bi se mi mrazili s onakim momkom, kad ćemo i sutra zajedno živeti?g Trebaće nekad i on nama, i mi njemu, a ne da se krvimo kao vuci — reče čiča-Marinko, zadovoljan što ove noći nije poginuo. Međutim nebo je sve mračnije bivalo, munje su sevale, a treskovi se sa strahovitom lomljavom razbijahu o neplodno kamenje gorostasnih planina, vazduh je čisto stenjao, a krupne kapi počeše padati iz oblaka. — Najbolje je da se vratimo u mehanu — reče čiča-Marinko, — pa da se malo i prihvatimo; znam, da je ostalo od kapetanove večere, a za vino ćemo lasno...E, baš nas umori, pas, jedva stojim na nogama...A kako ti, kneže Jovo?...Hajd’, hajd’, ulaz’te u mehanu, da smirimo jedno desetinu oka!Kud je sve otišlo, nek ide i to na opštinski račun. I tako svi uđoše u mehanu, samo Jova osta i htede da ide kapetanu na raport, ali ga pandur nije pustio. — Sad ne možeš, kneže Jovo, gospodin kapetan spava.Nego se nađi tu u mehani, ako te ustraži, da si mi na ruci... Smiljina majka znala je pomalo bajati: od očiju, od uroka, gušobolje, crvenog vetra i t.d, pa su je često ljudi prizivali u nevolji.Npr. razboli se devojka, svi kućani viknu: — Ništa drugo, nego je urekoše!No brže šalj’te po baba-Nedelju (tako se zvala Smiljina majka), dok se nije detetu pozlilo. A Nedelja je, opet, rado svakom pomagala, ukoliko je ona, sirota, umela.Tako, jedanput desilo se da se nekoga Čigrića dete poboli od očiju.Šta nisu ljudi probali i kako se nisu mučili: previjaj s vodom, s belim vinom, letroželom, te daj ovo, te daj ono, — ali sve beše badava, dok ne dođe baba-Nedelja. Ona, lepo, iščupa belome golubu iz levog krila jedno perce, otkine krajičak jedan od brezove metle, zevne u triputa; pa onda, lagano duvajući bolesniku po licu, prevuče perce preko očiju; tako to u triput uradi, pa kao da si rukom skinuo. O tome te može celo selo uveriti...Pa i ona sama je verovala u tu svoju moć, a ne kao naši neki popovi, što čitaju, a ne veruju; vele: treba sirotinji deliti, a, ovamo, baš od te sirotinje uzimaju... Dakle, naš stari Milovan znao je za tu slabost Nedeljinu, pa je njoj poslao svoju babu, da je pozove, kao bajagi, da mu unuče pati od crvenog vetra.I, istina, dete beše u vatri i buncalo je toga večera, ali to beše mali nazeb. Baba ode, kao što joj je Milovan kazao, stade se pred dobrom Nedeljom prenemagati i moljakati, tako vešto pretvarajući se, da joj i suze na oči pođoše. — Hajde — veli, — drugo, pomozi, tako ti Bog pomogao i ovoga i onoga sveta! — lelekaše baba. A Smilja, sirota, bojeći se da na ovako mračnoj noći ne ostane sama, molila je majku, da bar ove noći ne ide od kuće. — Majko, u Boga je zdravlje!No pričekaj do ujutru, pa onda idi i pomozi sirotom detetu... Ali baba ne popuštaše. — Baš će umreti, siroče — veli, — no, kumim te Bogom i tvojom jedinicom, pomozi sad!A gledaću da i ja ne ostanem u dugu... — Tako je baba pomagala, a suze joj tekoše niz zbrčkano lice... Nedelja se, sirota, prevari. — Odoh, Smiljo, te ako Bog da, da mu pomognem; a ja ću, Smiljo, sad doći...Htede sirota Smilja nešto progovoriti, ali već dockan, mati je ogrnula zubun, a glavu je brzo belom platnenom maramom umotala, pa ode... — Sad ću ja, Smiljo, nije daleko!.... Taman ona izmače iz kuće, a Milovan lagano pa na vrata; uze lepo za uzicu, pa uđe, baš kao zmija, u kuću.Lice mu se sve razvuklo od usiljenog smešenja... — Ne boj se, sinko!Ne plaši se!Ja sam, tvoj čiča-Milovan!...Tvoja dobra majka, prija-Nedelja, ode sad baš mojoj kući, te ako Bog da, da što pomogne bolesnome detetu; ja, vidiš, ne trpim veresiju, no dođoh, da vratim i ja njenoj jedinici...Da, da, Smiljo!Ljudi smo, pa treba jedan drugome da se nađemo na nevolji... Sirota Smilja se zbunila, nije znala, šta će da progovori.Zgurila se pored vatre, pa je, kao poplašena košutica, gledala u hladno lice čiča-Milovanovo Htela bi da beži, ali je Milovan vešto preprečio put od vrata i, približujući se njojzi, sve se više prenemagaše, čudne poglede bacajući po čađavoj kolibici. — Smiljo, dete moje!Nisam bio rad, ali šta ću?Moram ti kazati.Stole ti je zlo prošao. Smilja ga pogleda i, pobledevši kao krpa, duboko uzdahnu.Htela je, sirota, da pita, ali ne umede baš ni rečce progovoriti.Ćutala je i, užasnuta, uzverenim pogledom posmatraše pritvornoga glasonošu. — Jest, jest, dete moje, on je psovao kapetana i samoga knjaza, pa su ga sad vezali, pa će da ga okuju, da ga prate u Zaječar, pa posle na večitu robiju u Topčider... Smilja je kršila ruke i, gorko jecajući, brisala je belim rukavom krupne suze, što su joj niz lice padale. — Ali, Smiljo, — produžavaše Milovan, — kapetan je milostiva srca čovek... Smilja podiže oči gore.U tome trenutku beše neiskazano lepa.Plamen, koji je na ognjištu svetlucao, osvetljavaše to bledo lice, na kome se nada zablistala.Oh, — protepa jadno devojče, — oh, moli ga, čiča-Milovane!Moli dobroga kapetana! I ona, sirota, ljubljaše ruke nevaljalcu, koji je došao, da je za nekoliko prljavih groša proda... Njene su suze padale na njegovu gadnu ruku, ali ga ne umilostiviše, nego pritvornom blagošću, onim nametanjem, što je samo okorelim nevaljalcima osobina, upotrebio je taj zgodan trenutak njene žalosti, te ako na taj način uzmogne postići svoju gadnu nameru. — Ti ga moraš moliti, ti, dete moje!..I to ga moraš sad moliti, sad odmah!..Jer će sutra biti dockan.No hajde brže; spremi se, a uveren sam da će ga tvoje lepe suze umilostiviti... — dodade podrugljivim smešenjem, koje mu se trenutno oko razvučenih usnica zaigralo. Ona se trže, pogleda ga sumnjivim pogledom, pa onda pokri svoje lice ručicama i onda briznu plakati. — Hajde, Smiljo, hajde sa mnom, dete, — navaljivaše Milovan, — jer će ga, siromaha, još ove noći, onako vezana, u Zaječar pratiti, pa će ga tamo na svakojake muke udarati.Ne znaš ti, dete, kakav je to strašan sud. Smilja plakaše gorko. — Nikad, čiča-Milovane, nikad!Ne umem moliti, nisam još ni videla veliku gospodu...Oh, smiluj se, čika-Milovane! — kukaše jadno devojče. — Ti moraš gospodina kapetana moliti; samo ga ti možeš u njega izmoliti, niko drugi! Htede i dalje govoriti, ali ga glas izdade, umuče kao zaliven, ruka mu klonu i, bled kao mrtvac, ukočenim očima gledaše na otvorena vrata. Onde je Stojan širokim svojim plećima zakrilio prolaz čađave kolibice; o ramenu mu je visila duga puška, a desnu je ruku naslonio na veliki nož, što mu je za pojasom zadeven stajao, i oštrim pogledom posmatraše nitkova. Kad je Stojan ostavio svoju kolibicu, on jurne, onako razdražen, u planinu; a to je on često činio, — moglo bi se reći, svakiput, kad je suviše raspoložen ili neraspoložen.Tu je on u hladovini hrapavoga stenja hladio vrelu krv raspaljenih grudi, pa tako je i ove noći bilo.Uđe kojekakovim stranputicama, koje je u svako doba poznavao, slobodno koračajući, sve dublje i dublje u gustu planinu; gromovi se sa strahovitom hukom lomiše o kamenite stene, noć je ječala kao očajnik, kome usijanim gvožđem kidaju nemilostivi dželati meso izmučenih kostiju; kamen je odjekivao, a provalije hujahu tako strahovitim glasovima, rekao bi, da se u utrobi same zemlje biju užasni bojevi. Kad je Stojan stigao do „Lazarove pećine“, tu stade, da se malo od nepogode zakloni.Nad njime se natklopila stena, koja je, visoko u magli, večito krila svoje sumorno čelo, a ispod njegovih nogu spuštala se jedna provalija, kojoj niko nije na dno zavirio.Dođu nestašni pastirčići, odrone od stene kamen, dokotrljaju ga baš na ivicu strahovite provalije, pa ga posle svi složno gurnu u bezdanicu; tu, posle, radoznali, slušaju, paze, šta se u tome večnome mraku događa.U prvi mah čuju strahovitu lomljavu, posle potmulo hujanje, zatim kao neko šuštanje i — više ništa.Čekaju, da čuju pad odronjenog kamena, ali zaludu, — sve je nemo, samo poneki orao izleti iz večitoga mraka, a oni, nestašni, gađaju ga vešto iz ruke kamenom, pa kad pogođen orao na drugu stranu okrene svoj let, a oni se onda glasno smeju. Tu, nad tom provalijom, zaklonjen od kiše, naslonio se Stojan na svoju dugu pušku i, razmišljavajući, gledaše u tamnu noć; s časa na čas mu je munja osvetljavala bledo lice, a studen vetar mu je hladio razdrljene grudi. — Šta li će ti psi od mene? — pitaše sam sebe siromah Stojan. — Nikoga nisam porobio, upalio; ama baš nikom ništa nažao učinio nisam, pa opet, gle, kako me gone!...E, baš su podli ti ljudi, taj nevaljali svet... — očajnim glasom reče Stojan. — Sutra ću da idem pred kapetana, da vidim, šta hoće po ovakovoj noći od poštena čoveka...A sada?.. Stojan ućuta, a noć je grmljavinom pratila njegove burne misli. — Mogao bih ih sve poubijati, baš kao pse, al’ neću.Sin Ilije Grbića ne sme biti ubica!...A, posle, Smilja?...Jadno siroče!...Moram je videti, moram govoriti još ove poći s njome, jer ako od ovih podlih ljudi o mome gonjenju čuje, misliće da sam zlikovac...Idem, idem, pa što Bog hoće! Reče Stojan i pažljivo, uzanom stazicom, što je provalu od stene odvajala, uđe, skoro bez šuška, u drugo ždrelo, koje je takođe, samo mnogo preče, u selo vodilo, i brzim korakom, sa kamena na kamen skačući, dođe u najbolje vreme u selo.Blizu popina plota postoji, prisluškivaše malo, da ga ko ne opazi, pa, čuvši jecanje svoje divotne devojke, brzo kao tigar, u nekoliko nečujnih skokova doleti na vrata; čuje posle Milovanov glas, pa, kad je kroz ključaonicu video, kako je nitkov uhvatio za nežnu ručicu, vukući je kapetanu, nije se mogao više kriti, nego otvori vrata i, stavši na prag, svojim dubokim glasom viknu na uprepašćenoga Milovana: — Nitkove!... Al’ dalje nije mogao ni reči progovoriti, uze ga za gušu, pa ga u divljoj svojoj jarosti lupi o direk jedan, kojim je sleme bilo poduprto, tako silno, da se drvena kućica zatresla, a čiča-Milovanu pocuri krv i na nos i na usta. — Kuda je vučeš, vuče grabljivi? — pitaše Stojan, ne puštajući nitkova iz ruku... — I nju da umorite hoćete, nevaljali skotovi, vi, i da date vašem kapetanu!I s njenog lica da skine svežu rumen, i njene grudi da zaore brazdom mrzosti svoje!...Nevaljali psi!.. — Za tebe, Stole, — jecaše zagušljivim glasom čiča-Milovan, — za tebe da molimo... — Za mene?...I nju vučeš, da moli kapetana za mene?...E, sada znam, šta si s njome hteo, skote nesrećni!... — vikaše Stojan od jarosti ugušenim glasom, a oči mu sevahu kao u ranjenoga tigra.. — Nju! I, škripeći zubi, lupi ga svojom snažnom desnicom u u grudi tako divlje i takom žestinom, da se Milovan, bled i iznemogao, stropoštao, onesvešten, na zemlju. Stojan ga pogleda još jedanput prezrivim pogledom, pa onda ga uze za suknenu gunju, te ga izbaci iz kuće. — O, Smiljo! — reče Stojan i, strasno ljubeći uplašeno devojče, pritište je na široke grudi. — O, Smiljo, srce moje!Čedo nevino...Šta hoće ovi ljudi od nas?... Kad je Smilja od prepasti malo k sebi došla, ona podigne svoge velike isplakane oči Stojanu... — Šta si učinio, Stole? — pitaše ga žalostivim glasom devojče. — Šta će ova hajka na tebe?O, Stole, da znaš, kako me je strah! — Ne boj se, Smiljo, ja nikako zlo učinio nisam!...Oni su zlikovci! — I posle lepo sve ispriča ožalošćenoj devojci, sve po redu, kako je bilo. — A sad zbogom, Smiljo!Ja moram odlaziti, dok me nisu osetili, nisam rad da idem vezan pred kapetana, a ujutru, kad svane, sam ću mu otići. — Stole, sad nemoj ići, ostani, dok se majka ne vrati; mene je strah, ja ne smem sama da ostanem. I ona se, sirota, većma priljubi njemu, bojeći se da je ne ostavi...A Stojan je u njenom zagrljaju zaboravio na sve opasnosti, što su ga u njenom naručju mogle postići; sad su mogli celo selo podići, mogli su ga biti, vezati, ne bi se on s mesta makao...Al’ niko ne dođe, sve beše mirno, nemo oko njih, samo je, kao iz daleka, tutnjala grmljava, — al’ to nisu u mračnoj kolibici ni čuli, tu su samo dva zaljubljena srca kucala, tu su se uzdrhtalim glasom šaputale najsvetije zakletve — o vernosti i ljubavi. — Neka mi je ceo život mračan kao ova noć, ako ikada na drugu pomislim! — Nikada neću za drugoga poći, Stole moj!Možda bi još govorili, ali su glasovi izumrli u poljupcima, a uzdisaji isprekidano se razdvajahu od uzbuđenih prsiju; posle se u tami spajahu ujedno i lebdeše, srećni, oko zaljubljenih. Vetar i kiša osvestiše nesrećnoga Milovana.On se diže, kaljav i žalostan, pa pođe lagano, vukući se sve pored plotova, stenjući i prenemažući se, pravo sudnici; a kad ga je Milisav opazio, u prvi mah se od njegova izgleda uplašio, a posle se stade grohotom smejati: — E, stara drtino, ’ma ko tebe tako uredi?...Da, da!Po ovakoj noći ima i veštica, tako mi bar izgledaš, kao da te je ona najmatorija svu noć jahala... — Pusti me gospodinu — stenjao je nesrećni Milovan, a krv mu je pri svakom naprezanju loptila iz usta. — Umreću, Milisave, — reče slabim glasom. — Nećeš, stara oklepanico!Ne umire se to bez sekire...Pričekaj, idem, da te javim gospodinu. — I sasvim lagano, na prstima, uđe pandur u kapetanovu sobu. Kapetan beše u onom blaženom dremežu, u kome pred zatvorenim očima izlaze oni obrazi i slike, o kojima smo dugo vremena budni sanjali.Kad su vrata škrinula, on se trže i pođe unapred, da zagrli onu živu sliku, o kojoj je malo pre sanjao; ali kada vide svoga pandura, on zastade nasred sobe, pa ga, nekako više zlovoljno nego strogo, zapita: — Dođe li Milovan? — Dođe, gospodine!I evo ga pred vratima, čeka... — Odmah nek’ ulazi!...I ona... — Koja, gospodine?...Sa Milovanom niko nije došao, a i on jedva ide; mora da je, siromah, sa neke stene pao. — Neka on ulazi! Milovan uđe, gologlav i poguren, u kancelariju.Sveća je na astalu vrlo malenu svetlost po sobi prostirala, a pored toga kapetan beše dremovan i rasejan, pa tako ništa nije na starcu neobičnoga primetio, iako se Milovan trudio da svoju nevolju svakim micanjem pokaže. — Šta bi, stari ugursuze?, a gde je?.. Milovan se teško nakašlja i utome se još većma zgrčio, a ruku je pritisnuo na grudi, kao da htede kazati: ovde me boli. — Šta ćutiš, mečko, kao da si nauman metanisati?... — Jao, gospodine! — ječao je čiča-Milovan... — Šta ti je, stara klepetušo? — Ubi me, pas! — Ko, stara gatalico?...Ko te je ubio?Kako te je ubio?Gde te je ubio, kad, eto, vidim lepo, da si živ?...A čisto bih voleo da nisi, kad si se bez nje vratio. — Jao, gospodine!...Nikad joj više ne odoh, doklegod onog buntovnika ne obesiš....E, baš me ubi!... — Šta, zar ga nisu uhvatili?Zar ga još nisu vezali?...E, sad vidim, da je sav Kamenac babama naseljen!...Zovni mi Milisava! — Da zovem, gospodine! I, stenjući i previjajući se, otvori čiča-Milovan brata, a Milisav uđe unutra. — Šta je, Milisave, zar onoga psa još nisu uhvatili? — Nisu, gospodine!Utekao im je u planinu... — Nije u planinu...Nije, brate Milisave, nego je došao kod one proklete devojčure, te me ubi, Bog ga ubio... — Dakle, ona je hajdučki jatak? — dosetio se kapetan.Dobro, sutra će i ona sa svojom starom bajalicom, lepo, vezana, u Zaječar...Idi mi zovi kmet Jovu. Milisav ode po Jovu, a kapetan nastavi, zadovoljan svojom novom dosetkom, svoj govor: — Što nije ovde bilo, to će biti u Zlotu..Da, da, čedo moje!Malo ćemo se pomučiti, pa đe tim slađe pasti...A ti, čiča-Milovane, idi sad kući, pa se, lepo, utopli, meti na nos vrelu ciglju, pa će sve to za dan za dva proći...Je l’ te po nosu udario, nesrećnik?... — Po grudima, gospodine, jao i pobogu!... — Onda idi u varoš, pa kaži apotekaru, da ti da štogod na laksir...A ja ću ono drugo i bez tebe svršiti...Hajd’, hajd’, idi!... Utome dođe i kmet Jova. — Ti, Jovo, — reče kapetan, — čim ujutru svane, poslaćeš mi stražarno u Zlot onu devojku, što se usudila da prikriva buntovnika!Jesi l’ me razumeo?...Sutra sa zorom u Zlot... — Jesam, gospodine! — A ti, Milisave, spremi konje i kola.Na sat pre svanuća hoću da se krenem odavde.Ti ćeš kočijašiti, a Živko neka još noćas odjaše i neka javi kmetovima, da idem. – Dobro, gospodine! — A šta ćemo s onim buntovnikom?.. — pitao je kmet Jova. — Štogod ima ljudi, hoću reći, baba, u Kamencu, podigni na oružje, pa ga vežite i doterajte u Zlot, ako budem tamo, a ako ne budem, upravo u Zaječar! I tako se svi raziđoše. U to vreme se u Zlotu desila komisija, što je iz Beograda poslata, da izvidi mnoga nasilja, što je u svojoj razuzdanosti počinio načelnik Tripković.U njoj behu ljudi poštena karaktera, a stigla je baš u isto vreme, kad i kapetan Raja u Kamenac. Otuda on i nije mogao znati, šta se u Zlotu događa, a da je znao, on bi preinačio svoj plan; on bi za svoje uživanje izabrao onaj drugi kraj svoga sreza. Kad je stigao pred sudnicu, ljudi su ga, istina, lepo dočekali, zdravili se s njime, ali nekako usiljeno, hladno...To je kapetanu palo u oči, naročito zato, što su Zloćani sami Vlasi, a naši su Vlasi jako laskavi, kad su na nevolji, a u protivnome položaju krajnje su neuljudni i pakosni. — Šta je to? — pitaše strogim pogledom kapetan. — Gde vam je kmet Prvul?Gde su oni drugi?Zar vam nije Živko javio, da ću doć’?... — Apuj, gospodine, Živko ni je kazivao, ali ima tamo jedna komisija dela Beligrad... — Kakva komisija, vlaška budalo? Utome priđe Živko pandur bliže kapetanu, te mu razjasni, da je još sinoć stigla komisija i da je već otpočela svoj rad.Te vesti su gospodina kapetana nemilo iznenadile, ali su — Smiljanu izbavile. Kapetan se nije još dobro ni pozdravio sa komisarima, a kmet Jova stiže sa vezanom devojčicom; a za njima je, sa isplakanim očima, išla mati Smiljina. Kad ih je video kapetan, on je pobledeo; a posle dođe crven, da si jedva mogao razlikovati čelo od alevoga fesa. Komisari se zgledaše začuđeno, a predsednik komisije, čovek u godinama, pogleda u kapetana, pa ga onda sasvim ozbiljno, kao što mu činu i godinama priliči, zapita: — A šta je ovo dete skrivilo, gospodine kapetane? Kapetan se u zabuni nakašljao, premišljajući šta će da odgovori, pa onda, mucajući, reče: — Gospodine, znate, nećete mi verovati, ali se već i seoska mladež počela kvariti!...Oh, ta prokleta civilizacija!...Eto, a znam, da sumnjate da je i ova ovde, što je vidite, sasvim nemoralna!...Eto, ja, siromah, hvatam ajduke, a oni se, eto, kod nje prikrivaju, pa još i svu noć ašikuju. Stari gospodin pogleda Smiljanu s puno blagosti i sažaljenja, vide u njenim očima krupne suze, usne joj dršću, rekla bi, sirota, nešto, ali joj se stegoše grudi, pa ne imade glasa, da i jednu progovori. — Odrešite joj ruke — reče gospodin-komisar kmetu Jovi, — a ti, sinko, ne boj se ništa!Ti si dobro dete, znam ja to, tebe su opanjkali gospodinu kapetanu. Smiljana briznu plakati, a vrele joj suze padaše na belu ruku poštenoga gospodina. Posle se diže i htede, siroče, nešto za svoje opravdanje da progovori, ali ne umede ništa, do samo što kroz plač jecaše: — Nisam, gospodine!...Ja nisam!... Ona, jadna, nije znala, šta govori, i nevešt bi sudija baš u tome izrazu našao pravu krivicu; ali stari gospodin beše čovek pun iskustva i nauke, pa je u svakome zvuku, što je na njenim pobledelim usnicima zadrhtao, poznao glas nevinosti. — Idi kući, sinko, ti nisi kriva; pa gledaj da nikada i ne skriviš. — Neće, gospodine, — reče blagodarna mati; — ona mi je dobra kao dobar dan... ali su ljudi zli!... — I ona strašljivo pogleda u kapetana. Stari gospodin je i taj pogled jadne matere razumeo, ali, kao razborit čovek, ćutaše, samo što dodade svojim blagim glasom: — Idite s mirom kući!... One ga, jadne, poljubiše u ruku, pa iziđoše mirno iz kancelarije; a kapetan nije mogao a da ih bar jednim pakosnim pogledom ne isprati.U njegovim grudima se boriše strasti i osveta. — Izvol’te sesti, gospodin-kapetane, — ponudivši gosta stolicom, reče predsednik komisije; — imaćemo malo i posla; vi mi u mnogome možete pomoći u smotrenju opravdanja ili okrivljenja gospodina načelnika.On je, vidite, gospodine, i kulu ovde u Banji na tuđoj zemlji tuđim znojem podigao... — Lažu, gospodine!...Nevaljao je ovaj svet, nepošteni su ljudi!...Blago onome, koji živi u Beogradu, a ne među ovom stokom... — Gospodine, umerite se! — reče predsednik komisije i htede i dalje nešto o Tripkovićevoj kuli govoriti, ali utome zakuca neko na vratima. — Slobodno! — reče predsednik. A Stojan, koji je pred vratima kancelarijskim naslonio svoju dugu pušku i belu veliku šubaru, uđe, gologlav, u sobu i pravo, kao što slobodnom i poštenom čoveku priliči, stade pred kapetana. Ćutao je poduže, gledajući svu gospodu, što su se tu s kapetanom nalazila, pa onda pristupi jedan korak bliže i jasnim glasom pitaše kapetana: — Ti si me, gospodine, u nevreme zvao, i, evo, sam ti došao, da čujem, kakva je to moja krivica, sa koje se dvadeset pušaka diglo, da me, kao besnoga psa, biju i vežu... Kapetan je griskao brkove u muci, ali zato opet, okrenuvši se komisiji, reče nabusito: — To je taj zlikovac, što se vlastima ne pokorava...Ja sam ga sinoć zvao zbog nekakvog spora, što ga sa kmetom iz Kamenca ima, da mi dođe... al’ je on, umesto da se pokori i da pozivu sleduje, bacao na ljude živu vatru, a na birova Mila palio je pušku, nego, nasreću, nije pogodio...A krv bi pala...Je l’ tako, kneže Jovo?... — Jeste, gospodine, — tvrdio je kmet, — pucao je na brat-Avrama i Mila birova. — Nisam, gospodo! — reče kratko Stojan i, prezirući, pogleda u Jovu kmeta. — Ja nisam! Pa gde su ti ljudi? — pitaše predsednik komisije kapetana, a kapetan se značajnim pogledom okrete Jovi. — Ima li ovde koji od njih? — Tu je brat-Avram, gospodine, i Mile birov, a Milovan osta na domu, sav isprebijan. — Idi ih zovi, kneže Jovo, — reče kapetan, i opet pogledom nešto mu kazujući.Kmet Jova iziđe napolje, pa pošto je malo, na brzu ruku, šaputao sa Milom i brat-Avramom, uvede ih u kancelariju. — E, kažite, vi, sve po redu, kako je to bilo? — pitaše ih predsednik, a brat-Avram je sve po redu, počevši od Jovine krmače pa do kapetanova dolaska, kazivao; ali ga je u govoru Stojan često prekidao: — Nije istina, Avrame; ja nisam udario sekirom krmaču! A kad Avram dodade, kako su ga na lep način pred kapetana zvali, Stojan se nije mogao uzdržati, nego ga pogleda gnevno i gromkim glasom reče: — Lažeš, Avrame! — A je li ovaj mladić pucao na vas? — pitaše predsednik. — Jeste, gospodine, — reče brat-Avram, a Mile je nešto ćutao. — Kaži, da jeste... — prišanu deda-Milu kmet Jova. — A možete l’ se zakleti na to vaše kazivanje? Na to predsednikovo pitanje se obojica ućutaše.Ali se Jova primače bliže njima, pa im lagano šanu: — Kažite: „Možemo“.A ja znam, da vas neće zaklinjati.Kaži, Avrame, da se možeš na to i zakleti. Avram, koje što je mrzeo na Stojana, a koje što je kmetu bio u mnogome obvezan, reče nesigurnim glasom: — Možemo, gospodine! A kad predsednik komisije zapovedi, da se zapali sveća i da se zemaljski zakonici postave na sto, počem pri ruci nije imao Sv. Pisma, — prebledeše oba nitkova, kao na smrti. — Dignite tri prsta u visinu — reče strogo predsednik komisije, — pa ćete za mnom govoriti, što vam ja kažem. Avram diže dršćuću ruku više glave, i deda Mile je hteo to isto učiniti, ali se u taj mah zaljulja i pade na zemlju, onesvešćen; a kad je k sebi došao, reče slabim glasom: — Gospodine... nije pucao!Tako mi Bog pomogao, nije!... — Vi, Srbi!Vi, stari ljudi, pa da tako podlo lažete!... — reče prekornim glasom predsednik. — Ko vas je naveo na to, ha?... — Kmet Jova mi je pripretio, da ako tako ne kažem, da će me isterati iz službe, pa da će posle njegova sinovca, Disu poljaka, namestiti za birova, i da ću se zameriti i samome kapetanu, ako ne kažem, kao što mi on zapoveda. I brat-Avram je priznao, da je krivo svedočio. Kad je gospodin predsednik sve to saslušao, on pogleda prezrivo kapetana i Jovu, pa se onda okrete mladome Stojanu, pa mu tiho primeti: — Sinko, svaki građanin dužan je vlastima se pokoravati, a oni, koji su u vlasti, odgovorni su za svoja dela pred zakonom...Idi sad kući i radi svoje poslove.A ti ga, kmete, nemoj više goniti.Vi ste ljudi, vi ste komšije, treba da budete braća među sobom!Danas si ti kmet, sutra će biti on... Stojan se uljudno zablagodari poštenome gospodinu, pa je otišao svojoj kući.Kapetan i kmet Jova ostaše posramljeni, ali ne mogoše izdržati dugo prezrivi pogled gospodina predsednika, nego iziđoše napolje. — Milisave, preži konje! — reče kapetan. — Ta još jednu rakiju, gospodine! — nuđaše ga Prvul iz Zlota. Kmet Jova pogleda u kapetana krišom, a kapetan u zemlju. Komisija se sa svojim uspešnim radom premestila u Zaječar i onde je dalja isleđenja činila. Kad se to po okrugu pročulo, ljudi, ohrabreni, dođoše sa žalbama; pa i same opštine dođoše pred komisiju sa svojim osnovanim tužbama protivu načelnika i gospodina Raje.Samo je Kamenac u tome zastao, a to je zbog kmetova, jer su oni sa kapetanom u dosluku bili.Ali kad bi nekako baš na same Duhove, a Stojan pozvao u svatove sve najčestitije ljude u selu: tu je čiča-Ilija, tu učitelj, tu kum i stari svat, sve izabrani ljudi.Tu se čiča-Ilija, malo zagrejan, diže iza sovre: — E, braćo, jeli smo i pili smo, a sve u zdravlje naših kumova i prijatelja; a sad jednom da nazdravimo našem mladom domaćinu i njegovoj mladi...Zdrav si, Stole sinko, sa tvojom mladom Smiljom!Dabogda, da lepo i u ljubavi i slozi dugo poživite!Bog vam dao od srca poroda i svakoga izobilja, dabogda!... Mlada Smiljana, porumenevši, priđe mu ruci i poljubi ga, kao što priliči dobroj domaćici a čiča-Ilija je ovako nastavio svoj govor: — Nu, braćo!Mnoga sela i mnogi ljudi, pa, evo, i ova naša deca, današnji ženici, zakukaše sa nepravde, što za ovo kratko vreme počiniše, a sve u ime zakona, kapetan Raja i načelnik Tripković.A ovaj naš grbavi Jova u svakome njihovu zlu i opačini beše im desna ruka.Ako je trebalo koga u selu oglobiti, on im je pomogao; trebaše li koga osramotiti, opet on, i sve on, pa on!...No, braćo i prijatelji, evo u Zaječaru, vele, da je došla nekakva komisija, da tu, baš na izvoru, upozna terete, muku i suze sirotinjske, nu, velju, da idemo, da se požalimo: dok se dete ne zaplače, mati ga se ne seća...Ja tako, braćo, a kako vi?... — Tako je, čiča-Ilija, — rekoše u jedan glas i Petar Šundić i Stevan Jončić. — Nikako drukče, no da se tužimo! Čiča-Marinko, stari mehandžija, ostavi malu sešku, koju je na krilima milovao, pa, skinuvši svoj mastan ves s glave, reče veselo: — I treba, braćo!...Tako ne bio čiča-Marinko, ako i ja s vama ne pođem!...Obući ću, lepo, moje starinske trgovačke čojali haljine, a imam na domu i ves nov, pa neka vide ta gospoda u Zaječaru; da i u siromašnome Kamencu ima gazda i trgovaca!...A ne: globi, udri, vezuj, i to sve nas, sirote Kamenčane!...A u Zlotu i u Podgorcu, e, tu su mirniji i načelnik i kapetan...Znam i zašto, al neću da kažem, da ne reknu posle ljudi: „Marinko je laparav kao baba“.Jok, bogami, a umem ti ja ćutati kao zakopan, nego ću pred komisijom opet zato kazati, kako su i kapetan i načelnik primali mito u Podgorcu i Zlotu....Je l’ tako, popo? — pitaše čiča-Marinko popa, koji je također tu u svatovi, ali sasvim neveselo, kao ubijen, sedeo. — Tako je, čiča-Marinko! — reče, malo kao i usiljeno, popa. — A tako ne bio Marinko, ako ti usplaćam bir, samo ako ne pođeš s nama na tužbu...A ako budeš i ti čovek, svake ću ti nedelje i praznika kuvati kavu. — Pravo je! — rekoše svi. Tri dana je kako neprestano kiša pada; za tri dana niko nije video ono blago, plavo nebo, niti se iko ogreja na umiljatom osmehu provirujućeg sunca - gusti, sivi oblaci prekriliše horizonat, jedan drugog potiskujući izgledahu kao kakve tavne slike nemirnih sanova, il’ kao crne senke gorostasnih planina. Ljudi su zabrinuto gledali u tu strahotu; odlaziše na reku, ali ni najhrabriji ne smede na most stupiti - obala se ronila, a besni talasi, divlje udarajući u drvene stubove mosta, iz temelja potresahu trošnu zgradu čovečijega truda. - Zbog vas je ova strahota, vi beskućnici, što ne verujete u boga, što ne dolazite u svetu crkvu! - govorahu sveštenici skupljenoj gomilici golih sinova, što se sa čakljama i budacima naoružana nalažaše na obali divlje reke, da iz njenih mutnih nedara iščupa poneku kladu, da posle s njome svoju sirotu porodicu zagreje. - Jeste, zbog vas, vi probisvetovi, vi što ne poštujete starije, što ne slušate vlasti - zbog vas je ova nesreća, ova poplava! - govorahu zelenaši i kaišari, kojima je baš ovo burno vreme godilo; jer kad ovi besni talasi, valjajući se s visokih gora, sa plodnih ravnica useve upropaste, a trošan temelj jadnih koliba u svome besnilu raznesu - onda će biti jevtina nadnica, onda će bedan seljak gologlav stojati na vratima čaršilije, moliće za milost za jedno parče hleba, a gazde će mu dati...Ali će mu svaki zalogaj zagorčati. I na te prekore gomilica golih sinova ćutaše, baš kao da je ona kriva, il’ možda je mislila da su to suze sirotinjske, ta bujna kiša, a ti besni talasi da je njihova kletva, koja će potresti tvrdo ozidane dvorove nemilostivih zelenaša. Sve bešnje su jurili talasi. Most, koji je donde prkosio penušećoj se strahoti, sad se sa jednim treskom raspao, sa teškim balvanima kao sa sitnim iverjem igrahu se besomučni talasi; gazde, popovi i druge ćifte raziđoše se bledi i uprepašćeni, a sa prezrivim osmehom gledala je za njima gomilica golih sinova, koju ni elementi ne zaplašiše. U taj se mah začuo vrisak u jednoj kućici, koja je desno od mosta na samoj obali stojala - sa tavana, s detetom u naručju, vikaše za pomoć jedna žena: - U pomoć! u pomoć!Ljudi, pomagajte!Eno se ruši već!Ljudi, voda! Iz male gomilice njih dvoje-troje širokih prsiju, snažnih mišica - hrabri momci, kakvih ćivtinski svet ni poznavao nije, digoše se smelim korakom i zagaziše u mutne talase. - Izbavljeni su! - povikaše ostali, koji su svoje drugove poznavali; i zaista, jedan od njih uze sirotu ženu na ramena i skoro obneznanjenu iznese je sa detetom ujedno na suvo, a drugi među njima provali prozor i parče do parče od one sirotinjske tekovine dodavaše drugu, koji napolju, do polovine u vodi, prihvataše sav taj ostatak znoja sirotinjskog... Voda je rasla. I već prštahu grede na trošnoj zgradi, koju su nemilostivi vali onako besno lupali...Ali se sin prirode već izvukao iz kolibice i sa širokim prsima cepaše hladnu vodu, prezirući riku razljućenoga elementa, i tek se onda obrnuo nazad kad je čuo za sobom lom...Poslednja nada sirote udovice, ta čađava kolebica, srušila se... Sa leve strane ćuprije beše ozidana od tvrdog kamena mehana - mehana - prve klase; mehandžija je udivljen gledao kako se hrabri momci sa pomamnim talasima bore. - Zar za nju, za tu sirotu, nesrećnu ženu da se ljudi dave?Ta ni muž joj ne beše čovek!Ta da je bio, zar ne bi bolju kuću svojoj deci ostavio? Htede još i dalje jadnu porodicu kuditi, ali mu podrumar javi da je u podrumu puno vode i da već sva burad po vodi pliva. - Zar moje kamenite svodove, zar moje zidove voda da provali? - govoraše sa bogataškim ponosom zanešeni krčmar.Ali kad ode, viđe - a on se bled kao krpa vratio natrag. - Mala gomilica gledala ga je sa porugljivim smešenjem. - Ljudi, što stojite?Ta sto sam dukata uložio u piće!Sto dukata!Čujete li vi?Ja sam upropašćen čovek!Šta stojite!Ja ću zvati policiju u pomoć... Mala gomilica ćutaše, niko ne reče ni reči; ali sa strašnom hukom govoriše talasi, koji sve većom silom prodiraše u varoš, pred sobom rušeći, a za sobom pustoš ostavljajući. - Bolnica je u vodi - reče jedan čovek koji je iz drugog kraja varoši maloj gomilici pristupio. - Hajd’mo u bolnicu!U bolnicu - povika gomila. - A moje vino? - uzdahnu mehandžija - Pomagaj!Haj za boga!Ah, moje vino! moje vino! - Popićemo ga gazda! - porugljivo smejući se, reče gomilica. Reče i ode. Na špitaljskim prozorima vidili su se dva-tri bleda, uplašena lika - to behu bolesnici. Iščekivahu pomoć, ali panduri, koji su se oko plota skupili, nisu smeli prekoračiti prag trošne zgrade, na kojoj su već i zidovi popucali - ali kad dođoše goli sinovi, oni pogledahu jedan na drugog, čisto mereći svoju snagu; ali među njima ne beše nijednoga koji bi se bojao te strahote. A kad sa prozora jedno bledo, vrlo bledo lice sa molećim glasom povika: - Ljudi pomagajte! Onda ne beše više premišljanja; odvažni sinovi jurnuše u opasnost, voda se penila od sile i besa, a po toj mutnoj peni plivali su dovratnici i trula ćerčiva razvaljenoga špitalja. I nekol’ko jastuka i drugi’ lakih sitnica iznesoše bujni talasi, i igrahu se s njima; panduri, koji su s one strane opasnosti stajali, vikahu: - Ljudi, jastuke iznosite! - Ali se goli sinovi na te njihove zapovesti ne hteše obazreti nego lepo i uljudno zapitaše: - Kuda ćemo sa bolesnicima? - U načalstvo!Tamo ih nosite! - odgovori načalnik, koji je u taj mah na konju sa kmetovima u pratnji stigao. - U načalstvu je prostran hodnik - produži dalje - ne samo pet-šest kreveta, nego bi se i šest moglo u toj prostoriji složiti. I zaista, Amerika nam ne bi verovala - ali načelstvo beše lepše i divnije zdanje nego i škola i špitalj; a činovnici u načelstvu bolje nagrađeni, nego učitelji po školama i lekari po bolnicama. Tako je Jagodina izgledala za vreme poplave - to je vrlo kratak nacrt nekoliko trenutaka; a i to možda ne bih spomenuo, da mi ne beše nužno radi poznanstva sa sirotom Banaćankom, tužnom junakinjom moje pripovečice... Hodnici u načalstvu behu mermerom patosani, po tome mermeru nameštene behu pet-šest slamarica, na kojima su špitaljski bolesnici ležali. Ja sam ih video, behu to bleda uvela lica; jedan srednjih godina čovek ležao je od rane, kuršum mu je kroz slabinu projurio - za nekol’ko oka kukuruza umal’ ne pogibe - hteo je krasti, siroma!Možda je i gladan bio?... Odma’ do njega ležaše jedna stara baka. - Bože moj! bože moj!Dva sina imađaše, pa dok ih je mogla sa svojom starom snagom poslužiti, davaše joj i hleba, a kad malaksa, oteraše ju u špitalj. - U mojoj deci je krv i mleko moje - govoraše baka u svojoj zanetosti - a u meni je jed njihov i žena njihovih; ja sam sanjajući strepila za njih, a oni se budni ne sećaju svoje stare majke -ja vičem: odneće me voda, a oni u dućanu broje pare; - novac je vreo, voda je hladna, a njino srce - to je led. Do starice smešteno beše još nekoliko bolesnika, i oni govoriše u svom zanosu i razlagahu misli nejasne; onake kao što dolaze čoveku u sanovima, a izraz lica beše im strašan, reč užasna: - Majke mi dovedite - govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji. - Ko kaže da ona mene ne voli?Ona samo ona oca mrzi, a mene voli, oh majko! majko!... Drugi je vikao na popove, na vlast, na zelenaše: - Samo mi je onog bakračeta žao što mi ga Jova prodade, hteo ga je i popa Tanasije oteti da s njime vodicu sveti, ha, ha!...Kakvi sam kačamak kuvao u njemu!Baš bi ga i gospodin proto mogao kusati - jedanput sam opekao usta, ha, ha!Što i proto ne okusi, a ne bi više pridikovao kako se pokojna Magdalina posvetila, a njegova kći da je poštena-poštena!Ha, ha!Čuste li ga, poštena! Neki opet od bolesnika ćutahu tužno i neveselo. Među tima nemim mučenicima beše i jedno žensko lice osobite lepote, na bledim crtama njenim prostirala se neka neobična mirnoća, izgledaše kao da je smrt sa svojom hladnom rukom pomilovala. - A šta je tebi teško, čedo moje? - zapitah je glasom u kome je bilo saučešća - šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda sa velikim crnim očima, u kojima je treptala suza jedna - ko zna da l’ suza bola, kajanja ili tuge goleme? - Na mojoj duši kao sinji kamen leži teret prošlosti, a sadašnjost sa nemilostivom rukom srca mi cepa. - Uzdaj se, sinko, u budućnost. Po njenim bledim, mirnim crtama zaigrao se tužan osmejak. - - Budućnost!Ah, gospodine! ovakim jadnicima ta je reč nepoznata, naše prazne grudi ne osećaju melem njene sadržine, a duša naša, suzama pokajanja izobilno topljena, zaboravila je na nade blagu utehu - smrt je sve što nam u časovima gorkog očajanja srce razigra. - Imaš li oca i majke? il’ možda brata starijega? - Nikoga nemam!Nepoznati prijatelju, na golemome svetu nikoga!... - Glas joj je zadrktao, a po mirnim crtama lebdio je neiskazani bol ucveljenoga srca. - A prijatelja imaš li? - Nemam!... - i sa belim, uvelim rukama pokrila je još tužniji izraz bledoga lica. - To je tužno! Ona je jecala od bola. A kad se malo stišala, podiže svoje isplakane modre trepavice, pogleda me tužnim pogledom, pa onda, skoro moleći, reče: - Tvoje su crte blage, gospodine!Mora da ti je srce dobro, budi mi ti prijatelj!Oh, kad bi to primio!Ala bi’ srećna bila ja!Ja nikoga nisam imala, nikome ne mogoh iskazati moje jade, suze su moje na srce padale, zato je teško kao olovo.O, gospodine! o prijatelju! lakše bi bilo duši mojoj, samo kad bi saslušao tugu moju - jer je niko ne hte sa prijateljskim saučešćem saslušati. - Budi mi prijatelj, o dobri čoveče! Ona ućuta, i neobičnom pažnjom proučavaše crte na mome licu, nestrpljivo čekajući moga odgovora. - A kad joj pružih ruku, ona je pritište na usta i poljubi je - sirota! Ja uzmem jednu tronogu stoličicu, na kojoj su obično panduri sedili pred vratima kancelarijskim, i sednem do nje, ona mi ne puštaše ruke iz svojih uvelih ručica, milovaše je i ljubljaše, umiljavajući se kao dete koje nije odavna vidilo svoje majke.A u tužnim očima ležaše izraz pun blagodarnosti. - Ah, imala sam oca, prijatelju, ali ga ne pamtim, malena sam bila kad mi ga crni popovi oteše, pa ga duboko u zemlju sahraniše; pa dok su oni pojali, ja sam gorko plakala.Htela sam mu sa pokrovom malo bolje ruke i noge pokriti da u zemlji ne ozebe, oni mi ne dadoše.Želila sam da ga još jedanput poljubim, ali mu oni sanduk zakovaše...Ala su nemilostivi ti ljudi, ti bližnji naši!Ja sam ćutala, a lice sam pokrila mojim malim rukama, pa ništa nisam vidila, samo sam čula tupu jeku ašova i motika...I on je, siroma’, dosta propatio! I niz njeno bledo lice potekoše suze, posle me pogleda, žalostivo smešeći se: - O prijatelju, ali si ti dobar čovek, ti me slušaš, osećaš bolju prezrenog siročeta, ti tužiš za čovekom koga nikad vidio nisi - hvala ti!A ja ću to tvoje saučešće opravdati, pripovediću ti ceo život jedne ojađene porodice; gledaću da ti opišem nepravdu nevaljaloga sveta. Ona je gorko jecala. Ja sam je, tešeći je - pomilovao po uvelome licu čekajući pripovečicu sirote Banaćanke. Kiša je padala pljuskom, sa visokih streja jurila je voda, a napolju po ulicama, plivali su puni i prazni sanduci porušenih dućana; ponekad bi se zadrmalo i samo načalstvo, kad talasi sa nekom kladom lupe o rebra gorostasnoga zdanja. A moja bolesna devojka sa uzdrktalim glasom reče: - Opet će biti - gladi! Posle se lagano izdiže, i mirno, sa onim mekanim glasom, pripovedaše tužnu pripovetku nesrećnoga života... - Kao kroz san, sećam se njega, moga oca.Siroma’! beše večito bolestan, svako jutro i veče donosila mu je moja tetka mlake vode, s njome je ispirao rane, koje je dobio četrdeset osme godine, posle ih je oblagao melemom, koji mu je dobra moja tetka - mogla bih reći: dobra moja majka, jer ja majčine nege upamtila nisam - dodavala, a kad bi ga rana zabolela, škrinuo bi zubima, a moju dobru tetku, koja je uz njegovu siromašnu posteljicu brižno ćutala, potresao je svakada bol njezinoga brata, koga svom snagom ljubljaše; on je uzdahnuo, a ona je klela Madžare, tako groznim kletvama, da kad bi ih vi čuli, vi ih nikad zaboravili ne bi, dobri čoveče!Ja se ne sećam njezinih izraza, ali izraza lica njenoga nikad ne mogu zaboraviti; pobledila bi kao list hartije, i onako, tek poluglasno, govorila je za sebe: Ubiše mi muža, podmukli psi! a lomnu snagu brata moga izrešetaše sa kuršumima; opet iz potaje, opet podmuklo! Naša mala, siromašna kućica beše na kraju sela, tuda su često prolazili Madžari; moj otac ih nije mogao gledati, obrnuo je glavu od prozora, i gledaše u jednu staru, zahrđanu pušku, pesnica mu beše stisnuta, a čudna vatra sevaše iz očiju njegovih, a posle mu je bleda glava klonula, grudi su mu se od bola talasale - ko zna šta je u taj mah osećao?Al’ uzdisaji behu mu teški, a izraz lica beše sličan ranjenome lavu: „I još smeju da prođu pored ove naše jadne kolebice“, kad se malo utišao, govorio je svojim dubokim glasom, „a tri puta su je krvnici palili, ovu jadnu tekovinu mojih dedova...Oh, bože!“ ’Oće li doći dan? ’Oće li doći čas?...“ I njegova suva ruka lupaše nemilostivo po ranjenim grudima.Ja sam strepila od stra, a tetka mu ulivaše nadu u ranjene grudi: „Doći će dan, doći će i čas osvete! vidićemo i mi kako plamenovi njihovih dvorova šaraju oblake ljutitoga neba!Vidićemo ih ponižene, pobeđene i poništene - te ugnjetače narodnosti naše, te rušitelje slobode čovečanske...“ Preko bledoga lika roditelja moga preletio bi tužan osmejak: „Nikad, sele!Ja ću umreti...“ Siroma’ otac, osećao je da će skoro dan pokoja doći, dan večitoga mira. U grobu je večita tišina!Je l’ te, prijatelju?Onde je mirno, nemo - govoraše jadno devojče žalostivim glasom - i ja ću umreti, ali za mnom neće niko zaplakati...Ta ko je još plakao za onim suvim korovom što ga vetar zimi po glatkome snegu kotrlja?On nema roda, on je uvela, pogažena biljka, igračka vetrova, suva prostirka kaljavim đonovima - pa mu je i ono milost, kad ga neki siromašak za ogrev upotrebi, umire bar s uverenjem, da je nekome koristio...A ja?... Ona je ućutala, sirota! a po uvelome licu zaigrala je rumen, koja se katkada viđa i na obrazima umirućih. - Da, da, dragi prijatelju - reče ona - kao što je siroma’ otac moj u tome tužnom času bola svoga prorekao, tako je i bilo: Beše nekako marta meseca, praznik neki, ne mogu se sada setiti kakvi; tetka mi se lepo obukla; na njojzi čista, sadi-košuljica, na glavi crna svilena marama, sa belim pegama; a na prepregači čisto crvena osnova sa sitnim plavim cvetovima, ’aljina zagasito žuta sa tankim belim prugama; i na meni čista košuljica, a otac mi metuo oko vrata crnu pošu sa kratkim, sitnim fronclama, preko poše su padali čisto, beli koliri od košulje, prsluk beše od crne svile, sa belim okruglastim dugmićima, na noge je obuo opanke, a bele suknene obojke lepo je pritegao crnim kaišima. „Može neko doći, Maro“, reče tiho mojoj dobroj tetci.„Praznik je, a i voleo bih da mi ko dođe, da se malo porazgovaram...E, baš sam željan ljudi i sveta!...Ne znam gde se moj stari prijatelj Marko toliko zabavio?Ima valjada dve, tri nedelje, kako nam nije došao?...To viš, Maro, nije lepo od njega!A evo i sama znaš kako smo živili, ni dva rođena brata nisu bolje!Kad se ono Diškrećani stadoše u svojevoljce upisivati, zajedno se upisasmo, zajedno smo i vojevali...“ A zatim duboko uzdahnuvši, dodade, siroma: „A kad me ono na Bašahidu raniše, on me je na svojim leđima izneo iz bitke...Tek, svakako mislim, da će mi danas doći; nego ti, mala moja Grlice“ - tako su me svi u kući zvali - „otrči do Sime berbera, poljubi ga u ruku, i reci mu da donese svoje makaze i brijačice, da se malo uljudim.“ Ja sam ga poslušala. Berberin dođe, pozdravi se lepo s ocem, izvadi iz neke modrikaste maramice svoj žuti tasić, a moj otac do’iti jednu malu tronogu stoličicu, posadi se na nju, i mirno gledaše preda se, neveselo i zamišljeno: „Nećemo se dugo brijati, majstor-Simo, ne!Baš sam se ovih dana gledao u ogledalu“, reče siroma’, „al’ kao da nema prilike da ću te mnogo mučiti.“ - „Kakva muka, brat-Obrade?“ - Ocu mi beše ime Obrad.„Kakva muka - čoveče?Samo daj bože zdravlje! a lasno ćemo za to!...Ta kad smo pobedili Madžare, na toliko mesta, pa kad je ono Bašahid goreo... Htede majstor Sima i dalje da govori, ali se otac namrgodi i ćutaše duboko zamišljen. ’Oćemo li i kosu obrezivati?“ zapita ga majstor Sima. „Reži! majstore“, reče otac... Majstor uze makaze, pa ih odsecaše sve pramen po pramen, da svu lepo izravna; jedan pramičak pade mu baš na krilo, otac ga siroma’ uze, zagleda se u njega, posmatraše ga, prevrtaše u suvim rukama, pa nekako neveselo progovori: „Pre nekih vremena, beše i ovo vrano kao zivt, a sad je pobledelo kao i lice što sam ga juče u ogledalu video...Kažu, bog!...Božija volja!...A kad mi tri puta kuću zapale, kad mi pet kuršuma kroz telo prodere...Je l’ i to božija volja!...Majstor-Simo, jesu l’ i tebe Madžari porobili?...“ „Jesu, brate Obrade“, reče majstor Sima.„Čitav su narod porobili, prokletnici!...“ Vidila sam, kako su majstor Simi u rukama makaze zadrktale, i pored svega što je majstor Sima rado govorio i pripovedao, ućuta se zamišljeno; a posle poluglasno reče: „Jest“, reče otac.„Pobediocima sude pobeđeni, nad muževima vladaju kukavice!...Je l’ pravda to?...“ Majstor Sima je svršio svoj posao, tetka ga ponudi sa stolicom. Majstor Sima sede, a tetka donese u jedno stakoce komadare pa ga ponudi: „Pi’, majstore!“ Majstor naže staklence, pa se okrete mome ocu, nazdravi mu i pruži staklo, pa reče: „Spasi bog, brate i komšijo!...Ali vremena prolaze, a svakim danom sve crnja i lošija dolaze!... pre nas gaziše Nemci, a sad i Nemci i Madžari...Ti već slabo kud ideš, bolestan si, nije ti ni zameriti...Al’ vele, da je došao neki carski komesar u našu Kekendu, pa još govore da je Madžar!...A prijatelj Maksa šnajder, još mi je i to kazao, da ga poznaje, pa veli da je i on od onih što su palili Kekendu...No već to je među nama rečeno!...“ Posle toga govora, uze svoju kačketu i spremaše se da ide, otac mu nuđaše za uslugu dva grošića: „Uzmi, majstore, neće biti pravo badava da gaziš blato.“ „Ljudi smo“, reče majstor, „danas sam učinio ja tebi, sutra ćeš ti meni...Zbogom, brat-Obrade!...“ Otac i tetka se ućutaše, beše im nešto teško na srcu, a ja sam sedila na banku, do vruće pećke, i slušala sam mirno kako mačka prede...Bože moj!...Onda sam se još umela i nasmejati a sad?... Tako mi sedimo; a ispod astala diže se pseto, dođe do vrata, ušćuli uši i stade režati. „Idi, vidi ko je?“ reče mi tetka, al’ u taj mah se otvoriše vrata, i uđe u sobu čiča Marko. „Dobro, te se i ti zakani!...E, e! a di si ti, čoveče?... „Bože, Obrade, na velikoj smo ti muci: sve od Segedina, pa ovamo preko Bečeja i Elemira, gradimo pored Tise dolinu (nasip).“ „Tako je to!Juče pušku, a danas ašov i lopatu!“ reče otac.A čiča Marko produži: „Vele da Tisa topi okolne spahijske zemlje...“ „Da, da, juče prolivasmo za cara krv, a danas za spahije!...“ „Došao je i komesar...“ Posle toga, nastade tiho šaputanje; tetka ih je poznavala, znala je, da kad imaju nešto tajno da razgovaraju, ne mare da ih ko sluša, pa makar i najprisniji, i ona izađe.Posle toga donese beo vezen čaršav, da ga prostre po astalu; to je činila samo da se nađe kao u poslu, a posle je uzela stakolce, pa ga dopunila s rakijom i metula na astal. „Ne treba, Maro“, reče otac.„Mi ćemo sad da idemo, u mađistrat, nego dodajder mi onu opakliju; (tetka mu dodade opakliju) i zaogrnu ga njome, htela mu je nešto i reći, ali on već uze svoj dugački štap i lagano oslanjajući se na čiča-Marka, odoše oboje. „Kuda li će?“ reče tetka za sebe.„Sigurno zbog toga nesrećnoga komesara?...Bože moj! bože moj! šta li neće ovaj naš jadni narod prepatiti?...Pre perzekutori, pusta-komesari, sablje i nadžaci; a sad nam posla car komesare, džandare, vinance, policaje, rihtere, i štulrihtere; pa nas svi ti globe i cede, svi otimaju...Tek da ne nazebe, nije kožuha obukao, mora da je nešto hitno?...“ Posle toga iziđe napolje u kujnu i stade spremati ručak, ja sam ostala u sobi, i oblačila sam moju malu lutku u razne šarene krpice, posle sam joj mazala obrve, pravila joj nos i usta; kad je sve to bilo gotovo, a ja je položim pored mačke, da malo spava...Ujedanput čujem kako mi tetka ustravljeno vrisnu.Ja skožim uplašena, istrčim napolje...Oh, gospodine!Grozna je to slika što sam je u tome času vidila.Nikad je ne mogu zaboraviti. Čiča Marko drži mi oca preko srede, u njega bleda glava klonula na grudi, iz nosa i usta teče mu krv, te grozno šara belu košulju, a do njihovih nogu leži moja tetka, rekao bi, mrtva...Sirota, kad je vidila brata u krvi, pala je u nesvest... Čiča Marko s jednom rukom otvori vrata, pa onda lagano, s najvećom pažnjom, položi siromaka na njegovu siromašnu posteljicu; zatim za’iti s jednim lončetom iz šavolja hladne vode, te mi poprska tetku po licu. Tetka polako otvori svoje mutne oči, i zveraše uprepašćena oko sebe, pa onda uzdahnu: „Oh Obrade!...Marko, a di je moj brat!...“ Pitaše, u najvećem strahu, čiča-Marka, a Marko reče, tiho, ali mirnim glasom: „Eno Obrada, Maro, čuvaj ga!A ja ću sad s doktorom doći.“ Tetka pogleda u žalosnoga brata; zaljulja se, rekao bi da će nanovo onesvesnuti, noge joj zadrktaše i ona pade na kolena do njegovoga kreveta, zatim je dugo plakala; a otac je samo ječao, a krv mu je krčala na modrim usnama; i ne mogaše ništa razumljivo progovoriti, jedva si mogao čuti isprekidane slogove: „Ma... džari!... a sada Nemci... krv, nam is... pi... še...“ Opet se nešto strašno moralo dogoditi, opet je krv pala, pomislila sam u sebi, pa sam čisto uplašeno gledala kroz prozor; bojala sam se, da ne dođu sad Nemci, da nam siromašnu kolebu zapale...Ali oni ne dođoše, a dođe čiča Marko s doktorom. Doktor beše Čivutin, ružna izgleda čovek: lice mu beše suvo, išarano crvenim pegama, brada retka, riđa, a oči mu nisam smela ni pogledati, tako su bile pune pakosti...Imala bi mi i svojih lekara, te kakvih valjanih mladića! ali su gospoda u našem diškretu čudni Srbi...Sami svoju krv preziru: pomažu tuđina, podižu ga, slave ga... a svoj rođeni porod bacaju u blato. Kad je stupio u sobu, nije ni pogledao u oca, nije se ni mašio za šešir, nego onako hladno, svirepo reče, pisajući nešto po hartiji: „Vi buđete spat’, mirno - ferštanden...“ Posle se malo kao zamislio; a kad je vidio staklo sa rakijom na astalu, on još nešto dodade na hartiju s plajvasom, pa čisto ljutito progovori: „Der kerl hat fil ksofn!“ Čiča Marko je razumevao nešto nemački, pa mu odgovori: „Gospodine, Obrad ne pije...“ Doktor ga ljutito prekide: Svi Raci, buđet pijanice...“ „Gospodine, on je bolestan još od bune, a sad ga je gospodina komesara džandar kundakom udario u rebra; tako nemilostivo, tako silno, da se obneznanio...Pomozite mu, gospodine!“ Moljaše čiča Marko. „Žandarm, jeste carsko čovek!On ne bil’ udaren, on buđe mnogo pil’...“ U tome mi otac zaječa i pogleda više tužnim nego gnjevnim pogledom u čiča-Marka; Marko je razumeo njegovu bolju; on namače šešir dublje na oči, pa onda tiho, koji ne poznaje Banat i Bačku, rekao bi da mu je nježno prislonio ruku na rame, pa mu tankim glasom reče: „Gospodine, vi ste Čivut!...“ Doktor ga zabezeknut pogleda, i poluglasno reče: „O, di ferfluhten rajber!...“ „Napolje, nitkove!“ Viknu čiča Marko, uhvati doktora za gušu, pa ga izbaci napolje.Čivut je sav drktao od stra’, tek kad je izišao na sokak, onda se osvrte, pogleda još jedanput u kuću našu, pa onda pretećim glasom nešto progovori i ode... Čiča Marko je gledao kad deca poseku prst, a oni pospu to mesto sa solju, i krv prestane; pa je i on metuo jednu malu pregrš soli u veliku čašu vode, i dodade je bolesniku.On je sa drkćućim rukama prihvati, pa je otpio do polovine, a malo posle i drugu je polovinu popio, i zaista mu je bilo lakše, mogao se i razgovarati, pa nam je isprekidanim glasom pripovedao za poslednju nesreću što ga je snašla. Naši su Diškrećani tražili neke račune, i neka još pređašnjim carevima potvrđena prava...Carski komesar prećaše im sa robijom, a kako bi ih lakše zaplašio, udaraše na to kako je on carski čovek. Onda moj otac razdrlji ranjene grudi, pa mu uvređen, u svome gnjevu poviče: „Ti si palio ovu našu Kikindu, zajedno sa ostalim buntovnicima!...A ove su grudi za cara i za naše pravo pet puta ranjene!...I ti si carski čovek!...A mi skotovi, koje ćeš ti samo radi jedne volje na robiju goniti!... Nije se ni izgovorio, siroma’, a komesar viknu: Dva-tri žandara navale na njega, i terahu ga napolje iz dvorane...Jedan među njima udari ga kundakom u slabinu, on pade, i čiča Marko ga donese kući... To je bilo marta meseca, a maja ga sahraniše... Lep je to mesec, taj maj!...I groblje je u njemu lepše: na svakom grobu cveta po jedna ruža, a bosiljak sa svojim tužnim mirisom miriše. Ali na njegovom grobu beše sve tužno: crna, skoro iskopana zemlja, pokrivaše mrtvaca; čelo glave prost, neofarban krst, na njemu jedan venac od smilja, žut kao što mu je i čelo bilo kad su ga u grob polagali; do njega beše jedan peškir privezan...I danas se pitam zašto li ga privezuju?Da li da se s njime suze ubrišu?Il’ možda zato, da s njime bol privijemo?...Moje su suze tekle na grob, a bol srca moga grob će utišati. „Hajde kući, Grlice!“ reče mi tužnim glasom dobra tetka...„I onde ćemo plakati!...“ dodade jecajući... Oh, za plakanje je svugde na svetu mesta, prijatelju moj, to se nigde ne brani...Ljudi zavide veselom osmehu, a suzama se smeju... Mi odosmo kući, u njoj je još sve mirisalo na tamjan, što ga je popa u kadionici potrošio; tetka se naslonila na prozor, i gledaše zamišljeno u zalazeće sunce, a niz lice joj tekoše suze...Nije vikala, nije kukala... beše to nem bol, koji je duboko korena uhvatio. I ja sam nemo ćutala, i moje male grudi stegoše golemi jadi, i ja ne umedoh progovoriti, suze su govorile... Već se smrkavalo kad se tetka od prozora diže da promeni mesto, uze stolicu, metu je do očeve postelje, naže glavu na njegov jastuk i tiho jecaše. „Sad nemam nikoga, Grlice moja!On je umro...“ I ona me je jecajući zagrlila, i ljuljaše me setno na svome krilu; osećala sam, kako nam se suze u jedno slivaju, baš kao maleni potoci, što prave golemu reku, tako su i naše sitne suze stvorile more uzajamnog bola. Od to doba ne prođe dan, a da nisam tetku vidila gde plače; njena tuga za bratom beše neizmerna.Više puta bi se zagledala u moje oči, i onda bi briznula nanovo u plač. „Isto njegove oči“, govorila bi tužno, „isto njegovo lice!...“ Ni do groba ga nije zaboravila. Dan za danom tužno su prolazili, nikad vesela lica, nigde osmeha; dođe praznik, tetka postavi sto, iznese ono malo mršave hrane, s kojom sirotinja svoj gladan stomak zalaže, da ovaj žalostan život za neko vreme produži; sedne za sovru, seti se davne prošlosti, a suze joj teku niza zbrčkano lice. „Nekad je“, veli, „i u ovoj kolebi bilo srećnih dana!...Ali ih ti, Grlice moja, nisi upamtila; davno je kako je sreća prekoračila prag ove naše kućice, da se više nikada ne povrati...Dođe Božić ili Uskrs; majka ti beše još živa: vesela, mlada, a hitra kao veverica; otac tvoj, mladić kakvoga samo Diškrećanka može odnegovati, a ja, na udaju devojka; posedamo tako za punu trpezu, ne znaš čije je lice rumenije, čije li je oko veselije; a tvoj će otac zadovoljno reći: „Maro! danas je Božić, Maro!... pa gledaj da mi što lepo otpevaš; nek’ znaju“, veli, „i ovi naši Keljovi da danas Raci svetkuju!...“ „Ja sam pevala.A sad?...“ I ona opet tužno zajeca. Tako su mi prolazili dani i godine, u večitoj tuzi, večitoj samoći; katkada samo dođe nam čiča Marko: „Maro“, veli, „treba porciju platiti.“ Tetka mu kaže da nema, pa makar joj i kuću prodali. „To neće biti“, hrabri je čiča Marko, „dok sam ja živ, ne!...Nećeš mi ti, sestro, ostati bez krova, a i dete“, veli čiča Marko pokazujući na mene, „treba nešto da nasledi, po čemu će oca spominjati.“ Drugi put opet dođe, pita imamo li brašna?A kad mu tetka kaže da nema, on uprti vreću sa pšenicom, odnese na suvaču, pa nam samelje. Ali jedanput ne beše Marka kod kuće, otišao je u Bečkerek, poslom nekim, a umesto njega dođe njegov sin Aleksa. „Rekao mi je“, veli, „babo da vas pohodim, možda će vam što trebati?...“ Reče stidljivim glasom, mojoj tetki, mene i ne gledajući, tek kad pođe kući, i kad sam ga ja do mali’ vrata ispratila, pogleda me svojim velikim gra’orastim očima. „Grlice, ala si narasla!...Ta ti si već velika devojka!...Pa što te tetka ne pušta u kolo!Ja ti već idem, i momci vele da ja najbolje igram.“ „A ja ti, Aleksa, i ne znam igrati“, rekoh mu, tužno osmehnuvši se. On me pogleda pun saučešća; pa onda stidljivo, čisto i ne gledajući me, reče: „Pa evo, ja da te učim, Grlice!“ „A kud ću ja među onolike gazdačke devojke?One sve u svili, a ja?...Ja sam sirota devojka, bez oca i majke.“ On me posmatraše malo poduže; pa onda mi, oborivši oči dole, tiho progovori: „Ti ćeš zato opet biti najlepša devojka u kolu.“ „Ne mogu, Aleksa, ja ne mogu!“ On onda reče: „Pa neću ni ja ići u kolo!“ Reče i ode... Kad je to govorio, glas mu je zadrktao, a vrela ruka dotače se moje ruke...Ja ne znam šta mi je bilo, ali sam sva zadrktala, i ni o čemu nisam mislila, do samo o njemu; on nije bio više preda mnom, a ja sam ga opet vidila; nije govorio, a opet mi se više puta činilo da mi kao neki glasak tanane vrulice, njegov glas do ušiju dopire. Šta je to, pitah se sama?...I jedva sam čekala da ga opet vidim...A ovamo kad nam dođe, ja bi’ htela da pobegnem nekuda, ali ne mogu; stojim i gledam onu vranu kosu, što mu sa gustim pramenovima kruži belo kao sneg čelo; gledam mu u velike gra’oraste oči, i samo kad me on pogleda, a ja se osvrnem na stranu, i kao da sam nešto kriva, ja ga ne smedoh gledati. Od onda nam je sve češće dolazio; svaki drugi dan, pa ako više puta i ne svrne, a on bar prođe pored kuće...Kad ga vidim, ja se sva stresem, srce mi silnije zakuca, uveče ne mogu da zaspim; mislim na njega...Jednoga dana stojim ja na mali vrati, i gledam nepreglednu ravnicu, što se od naše kuće nadaleko prostirala; nešto sam se duboko zamislila, ko zna o čemu sam sanjala?...Tek nisam čula kako se on u svoji laki opanci k meni prikrao...Ne reče mi ni reči, samo me gleda; ja tako blaga pogleda, u onakim sjajnim očima, nikada nisam vidila!...Posle me pomilova po obrazima, pa mi umiljato, čisto tepajući progovori: „Grlice, ala si lepa!...“ Osećala sam kako mu ruka na mome ramenu drkće... ja sam sva pretrnula, učini mi se kao da ću onog časa pasti; u tome čujem iz kuće, gde me tetka zove: „Zbogom, Aleksa!...“ rekoh mu ja, a glas mi je na usnama izumirao, jedva se i samo šaputanje čulo. On mi ćutajući pretište ruku, i ode... To beše prvi plamen, moja prva ljubav?...Kao što ljudi koji nikada nisu ljubili, u običnom govoru kazuju...A zar ima dve ljubavi?...Ima li dva života?... Dođe veče, tetka je legla da spava, a ja iziđem napolje pred kuću; tu sam dugo na jednoj klupici zamišljeno sedila. Mesečina kao dan. Izdaleka se čuo lavež pasa, sve se drugo umirilo, samo poneka vrulica sa svojim setnim zvucima proseca nemu tišinu. Posle toga zanemi sve i čovek i životinja; samo što se vetar sa kakvim uvelim listom igra, on zašušti, a ja se trgnem, mislim: on je!...Nije mi kazao da će doći, a ja ga čekam?...To je čudno!...Aleksina je kuća daleko od naše, na drugom kraju Kikinde, a ja čujem kako vrata na njegovoj avliji škripnu!...Hiljadu nas kuća razdvaja, i ja vidim kako ogrnut debelom opaklijom, kroz najdalje sokake, pažljivo koračajući, sve bliže našem kraju dolazi!...On mora doći, mislila sam. Ponoć je... Ja vidim izdaleka jednu tavnu senku, posle čujem kako opaklija šušti. On je! I ja bih htela da uđem u kuću, ali ne mogu...Sva drkćem kao u groznici, a lice mi gori...Stra’ mi je od njega, begala bih, a ovamo bih svaki pramičak njegove guste kose sa hiljadu poljubaca obasula... „Dobar veče, Grlice!...“ Protepa Aleksa, sa svojim zvučnim glasom. „Eto, oterao sam konje u ergelu, pa tek se mislim: baš ću da prođem pored vaše kuće...Odavno te nisam vidio!... „Pomakni se malo, Grlice“, veli on sedajući do mene na klupu.Ja bih htela dalje da idem, ali mi koleno kleca... On baci svoj dugački štap i ular na zemlju, posle se okrene meni, pa me samo gledi. „Grlice, al’ si divna!...“ Posle me uze za ruku. „Ja te ljubim, Grlice!...“ Ja oborim oči dole, a bela košuljica mi se trese na uzbunjenim prsima. „Tebi je zima, moja mila Grličice?...“ pitaše me on, prebacujući polovinu svoje debele opaklije preko mog golog ramena...Posle sam osetila kako me ljubi; ah, ta hiljadu poljubaca razblažavaše plamen na mojim drktajućim usnama... Ne, ne, dragi prijatelju, to beše jedan jedini poljubac, koji mi celu gorčinu mučnog života i danas na uvelim usnama sladi... Tako nas prođe noć, umilna noć!...I danas kad mesec prospe svoje setne zrake, po lugovima i po dolinama, mene obuzme neka neiskazana tuga, neka čežnja, išla bih nekuda, tražila bih, gledajući suznim očima u te blede mesečeve zrake; ali ga srce nikada naći ne može!...A meni ostaje samo želja, da u ovakoj bajnoj noći, misleći na moju preminulu sreću - dušu ispustim... Posle se skoro nikad i ne razdvajasmo; naše dve kuće postadoše jedna ista: dođe vreme žetvi, ja i moja tetka idemo te im pomažemo rukovedati, prašiti i pleviti, pa kad tako njino svršimo, a oni dođu te nama pomažu, da i naše malo sirotinje uvezemo i ovršemo. Te jeseni digosmo na tavan nekoliko merova pšenice i dvoje-troje kola kukuruza; to beše sve!...Godina šeset druga beše mršava prethodnica strahovitoj šeset trećoj godini... Beše to kao ono crna vrana što nad mrtvom lešinom najpre grakne, da joj posle podmuklo ćuteći, meso razdire... Zima prođe na miru, ali se već oko Uskrsa užurbala sirotinja i tražaše od bogatijih svojih sugrađana pomoći, ali zaludu!...Njihovo srce beše tvrđe od gvozdenih brava na vratima njihovih koševa i ambarova: „Zar skitnicama, i beskućnicima da izdamo našu hranu?...“ rekoše, „a naša deca da gledaju?...Dajte nam novaca i mi ćemo otvoriti gvozdena vrata naših žitnica.“ U sirotinje nema novaca. „Nema ni hrane!...“ odgovarahu nemilostivi bogataši. „Poskapaćemo od gladi!“ Oni slegoše ramenima i ćutahu... Naša je kuća poslednja u Brežanskom kraju, kad pogledim kroz prozore, vidim nepregledne Galati, ravnicu, koja se kao zeleno jezero pruža čak do Karlova...Al’ ovoga leta ne beše na njoj nijednog zelenoga stručka: sve suvo, crno, izgledalo je kao da se nekakvi neobičan požar dogodio, posle kojega ostade samo gar... Sirota stoka, zaludu je tražila po toj suvoj pustari, bar jedan stručak zelenoga lista, da s njime svoju divlju glad razblaži...Gladna i žedna goveda tumarahu bez čuvara, po golemoj Galati, i čupaše suvo korenje iz zemlje; dođe podne, sunce pripeče, a mi čujemo riku žednih krava i junadi. Tetka zabrinuto gleda u poslednju vrećicu brašna... „Grlice“, veli, „još koji dan pa nećemo imati hleba!...Eno gledaj kako goveda skapavaju od gladi, tako će i sirotinja padati pred vratima nemilostivih bogataša.“ Oko Svetog Ilije već si vidio bleda i iznurena lica gde tumaraju gladni po sokacima; po baštama si viđao ponegde zelen lastar od vinove loze; dođe čovek, otkine ga, i onako lakomo, rekao bih sumahnut je, proguta ga s lišćem zajedno, posle beži iz bašte, bojeći se da ga gazda ne oseti...Izgleda mu kao da je neko zločinstvo učinio, kao da je nečuveno blago nekakvome besnom bogatašu poharao?... Po ćoškovima se viđahu deca; sede žalostivo, pobledele usnice samo im se miču, iz njih ne čuješ glasa; od gladi su promukli; samo čuješ kao neko šaputanje: „Gladan sam!... To je sve što može gladno stvorenje da izusti, a ono ti drugo kazuje mutne oči, bledo uvelo lice i napred ispružena suva ručica, koja čeka na zalogaj hleba od mimoprolazećih. Jednoga dana dođe čiča Marko. Lice mu beše tužno, zabrinuto. „Imate li hleba, Maro?...“ Pita tetku, a ona mu žalostivim glasom odgovara: „Bogme, Marko, danas smo ja i moja Grlica poslednji zalogaj podelili...“ Posle se okrete meni i pitaše me: „Jesi li gladna, Grlice?...“ Ja sam pokrila lice rukama, a gorko jecanje kazivaše mu šta mi malaksalo srce oseća. „Ne bojte se“, reče čiča Marko, „kod moje kuće biće još za neki dan hleba, podelićemo ono što je preostalo; a evo tvrde ljudi da je mađistrat pozajmio od nekih belgijskih kapitalista novaca, mnogo novaca!...Pa da su za te novce kupili žita i brašna i da će razdavati sirotinji, kako bi je od gladi sačuvali?...“ Posle podne dođe nam Aleksa, i donese nešto malo brašna, tetka izvadi iz krova na kući nešto trske, jer ne beše skoro u celome selu slame - založi furunu, umesila je hleba - bio je istina crn, sa projinim brašnom pomešan, ali ga mi slatko pojedosmo. Gledala sam gospodu, kad ručaju; puna im je sovra lepoga jestiva, pa jedva žvaću. Ah gospodine, oni ne znaju šta je to glad! Posle nekoliko dana dođe opet čiča Marko, najpre je nešto sa tetkom šaputao, a posle glasno progovori: „Ajdemo, Maro, do mađistrata, da primimo ono malo brašna - već, kol’ko nam dadu, Maro!...“ I oni odoše; tamo mora da je bilo sila gladnoga sveta, jer se tetka sa Aleksom tek dockan uveče vratila kući...Aleksa je na leđima nosio vreću s brašnom. Kad je skinuo vreću s leđa, a on me pogleda; pogled mu beše tužan, lice bledo, hteo bi nešto reći...Ali ćutaše... Ja sam razumevala taj pogled; žalostivo je on govorio: „Hej, Grlice! moja Grlice, da tužne li dane dočekasmo!...Orasmo, kopasmo, plevismo, pa gle gde baš zalogaja hleba nema da se založimo!A oni koji se nisu znojili, jedu pečenja!... Kad je tetka izišla napolje, a on me poljubi...Sad mu već nisam branila da me ljubi, nisam se iz njegovog naručja ni otimala...Oh, ta on mi beše miliji nego hlebac gladnome želucu. „Grlice“, reče mi, „i tvoje je lice uvenulo, i tvoje su oči tavne, upale...“ I ja sam vidila kako mu krupne suze teku niz blede obraze. „Al’ valjda će još jedanput doći oni lepi, oni veseli dani?...“ tešio me je on... Ja sam uzdahnula...A duša mi je očajano slutila: „Nikad više!...“ I zaista, naslutila sam moju i njegovu nesreću: U našem mađistratu se dogovoriše senatori i glavni ljudi da se u svakome kvartu našega sela nameste po nekol’ko kazana, koji će gladnim kuvati jela, da ne skapaju od gladi. Ali je i to bilo kao sa brašnom; u brašno koje su sirotinji delili trpali su peska, da bude teže i više, a u mršavu čorbu, kojom su sirotinju hranili, nisu metali mesa ni masti; to beše više nalik na vrelu, jako opaprenu i posoljenu vodu, koja samo stomak draži - nego na kakvo drugo jelo... „Uzmi lončić, Grlice, pa idi do prvoga kazana, da ti udele što za jelo“, reče tetka iznemoglim glasom. Ja odem u podne na kazan. Tužan je u to doba bio prizor oko tih kazana: bleda, mršava lica pružaju drkćućom rukom svoje lončiće, da im se od te posne hrane što udeli, a kuvar im pod nadzorom nekih ljudi jednom golemom varjačom sipa, na svaku glavu po jednu kašiku, to je sve za jedan dan i jednu noć. Uzmem lončić, odnesem kući, tetka uzme po jedno parčence od toga peskovitoga hleba, nadrobi u čorbu, pa onda ručamo...Upravo, mi i ne ručamo, nego samo razgrejemo i osolimo stomak, da posle što više vode popijemo. Tako smo činili svakoga dana... ista bleda i izmučena lica oko kazana, a i ljudi su isti što tu mršavu milostinju dele. Samo jednoga dana ne beše tako. Odem ja s lončićem po ručak...Ali oko kazana sva sirotinja stoji gologlava, pa i sami ljudi što čorbu dele behu gologlavi. Niko se ne miče, niko ne govori reči, ni oni što su najgladniji ne smedoše otvoriti usta da zaištu hrane; svi su bojažljivo uprli oči u jednoga čoveka, gledaju u njega i čekaju šta li će on reći?... Taj u koga su svi uprli svoje strašljive poglede beše neki veliki gospodin; dojezdio je na hintovu, a na ugojenim konjima sijali su se sa srebrom iskićeni hamovi.Ja ga donde nisam viđala, ali jedna žena bojažljivo šapćući, reče u sebi: „Baš je to gospodin komoraš!...“ Sad sam znala ko je: čovek, koji je za vreme gladi hranio sirotinju, pa se otuda obogatio!...To je čudno, ali istina!...Na njemu beše kaput, beo kao sneg, a na glavi nošaše od paname šešir; ja tako gospodski obučena čoveka donde nisam vidila; stas mu je bio omalen, trbu’ malo ispupčen, a lice okruglo, crnomanjasto. U dobrim i plodnim godinama, kad su svi ljudi siti i napiti, za tako lice moglo bi se reći da je lepuškasto...Ali ono njegovo zdravlje, onaj veseo bezbrižan pogled, ono ponosito držanje, zdravi jedri i rumeni obrazi, prema onim tužnim izrazima sakupljene gladne sirotinje... beše gadan, nesnosan!...Ja ga ne smedoh pogledati... Sa njime je došao još jedan čovek, visok smeđ; za njega rekoše da je birov...On je sve do gladne godine bio suv, mršav, a te nesrećne godine, kad su naši obrazi od gladi požutili, uveli; kad je nama briga i nevolja oči zamutila...Te godine se... gospodin Zarić sa svojim debelim trbuhom počeo odlikovati; on je možda u svome izobilju na to i zaboravio, al’ oni koji su svoje jadne kolebice za budišto isprodavali, baš u to vreme kad je on bogate salaše na najlepšim krajevima kikindskoga hatara kupovao... ti nisu zaboravili...Ti ne mogu zaboraviti. Onaj mali gospodin dade znak kuvarima da sipaju.Gladna sirotinja jurnu bez svakoga reda na kazan, pružajući sa svojim suvim rukama garave lončiće; a onaj mali crnomanjasti gospodin, ljuteći se na toliki nered vikaše: „Svinje!... skotovi!...“ Ona baba što je preda mnom stojala, kad su joj usuli ono malo čorbe, posrnu sirota, te joj se sva čorba iz lončića prosu...Ona je sklopila ruke te je sirota molila da joj nanovo uspu, ali onaj crnomanjasti gospodin strogo se brecnu na sirotu babu... „Bila čuvati kad si gladna, a ne meriti očima tuđe porcije!...“ Sirota baba pištaše od gladi: „Umreću, gospodine!...“ Gospodin se veselo nasmeja. „Ne umiru veštice tako olako!...“ Sad dođe i na mene red. I meni se učini da me sa nekom osobitom pažnjom onaj crnomanjasti gospodin od pete do glave meri...Zatim se primače jednom od naših kuvara, pa mu nešto prišapta. Taj kome je on nešto kazivao dođe k meni, pa mi tiho, osmehnuvši se, reče: „Hodi, dete, gospodin ima nešto da te upita...“ Međutim, gospodina je nestalo sa hodnika, a kuvar me uvede u jednu sobu. Crnomanjasti gospodin me najpre posmatraše, posle, milostivo osmehnuvši se, zgladi sa moga čela onu gustu, neočešljanu kosu, pomilova me po obrazima, pa mi tiho, čisto šapćući, reče: „Ovako divni obrazi ne treba da budu tako bledi, uveli...Odsad ćeš svako podne u ovoj sobi ručati.“ Ja sam od stra drktala kao prut. On se saže, zagrli me i htede me poljubiti...Ja sam vrisnula i pala na zemlju. Žena onoga kuvara, domaćica od te kuće, utrča u sobu, diže me, plašljivo gledajući u ljutitoga gospodina; posle me izvede napolje, dade mi moj lončić pa me uputi kući, tužno gledajući za mnom. Predveče nam dođe Aleksa...Ja mu sve ispripovedam šta je sa mnom toga dana činjeno...Njegove mutne oči planuše ljutito, po bledim obrazima razlila se tavna rumen uvređenoga ljubavnika. „Nećeš ti više, Grlice, ići na kazan, ja ću tebe hraniti, nećeš ti odsada znati šta je to glad...“ Tako on govori a usne mu drkću od ljutine. Kad je bilo oko pola noći, on ode...Ja nisam znala šta će on da čini, ali sam vidila da on u sebi nešto strašno sprema...Kad je bilo pred zoru, on dođe, pusti jednu punu vreću na zemlju, pa me onda poljubi...Glas mu drktaše od razdraženosti. „Grlice, evo jela!...“ Dalje nije mogao ni reči progovoriti. Ja pripalim žižak, što je svakad na peći stojao - i njegovo slabo svetlucanje bacaše svoju žutu svetlost na iznurene crte moga nesrećnoga ljubavnika. On duboko ćutajući seđaše na banku, a glavu je zaronio u dve suve ruke; pogled mu beše ukočen, očajan, uprt u jedan neznatan predmet naše siromašne sobe...Ja sam ga sa strepećim srcem posmatrala, posle mu se primakoh bliže, a kad sam se dotakla usnicama njegovog visokog, bledog čeleta, on se kao iza nekog nemilog sna trže, pogleda me onim velikim gra’orastim očima, pa onda se tužno osmehnu. „Grlice, jesi li gladna?...“ pitao me je sa neobično uzbunjenim glasom...„Vidiš, ja sam se noćas dobro postarao; imaćemo jela u izobilju, barem za pet-šest dana; ali Grlice, onaj lončić moraš razbiti!...“ dodade nekako potmulim glasom...„Neću ništa da te podseća na sramne namere onoga nevaljalca!...“ Posle se diže i odreši vreću. Meni sinuše oči u neiskazanoj radosti; ta ni u najrodnijim godinama nisam vidila toliko slatkiša, kolača i pečenja, kao baš te nesrećne noći. „Grlice, jedi!...“ reče mi Aleksa nežnim glasom...„Ponudi i tetku, ta ona sirota, još prekjuče kako je ono malo nesrećne čorbe pojela, pa više ni okusila nije!...“ Ja odoh da ponudim tetku, dotakoh se rukom njezina ramena; mislila sam da spava, pa je treba probuditi; ali je ona bila budna, otvori oči i gledaše me, tiho osmejkujući se. „Šta je, Grlice?“ Ja joj pružih nekoliko od najlepših kolačića što su se u vreći našli...Ona lakomo pruži ruku, uze kolačić, ali ga nije mogla progutati. „Grlice, ja nisam gladna!“ I ona vrati ostatak od kolača natrag... „Tebi je zlo, tetka?...“ pitala sam je uplašeno. „Nije mi ništa, dobro moje dete, samo što ne mogu da jedem.“ Posle toga je opet zatvorila trepavice, i izgledaše kao da spava...Ja i Aleksa gledasmo je zabrinuto; u celom govoru i pogledu njezinom beše neka neobična tišina, nešto što je nalik na umor, na onu malaksalost koja se u poslednjim časovima javlja. Tako smo proživili skoro nedelju dana....Sirota tetka već nije mogla iz postelje ustajati; beše mirna; tija, jedva si joj disanje čuo, a izgledala je kao sveci što ih po crkvama viđamo.Kad je jednoga dana čiča Marko došao, njemu pođoše suze na oči, pa samo što uzdahnu: „Maro! haj, moja dobra Maro!“ A ona ga pogleda, al’ kao da ga nije ni poznala, jer ne pokazivaše nikakve znake radosti ili druge kakve uzbuđenosti, sklopila je nanovo oči i ćutaše kao obično. Čiča Marko je dugo posmatraše, pun tuge i saučešća, pa onda, onako poluglasno kao da sam za sebe govori, reče: „Teško da će živa osvanuti.“ I on se nije prevario, kad je izjutra došao, moja dobra tetka ležala je mrtva na svojoj jadnoj posteljici. Srce mi se stegao, ćutala sam ne mogući ni reči progovoriti, ni suzu pustiti...Osećala sam sav teret moje usamljenosti. „Sad sam sama“, rekoh čiča-Marku.„Sad sam pravo siroče!...“ Čiča Marko me milostivo pogladi po glavi, ali me ne umede ni s jednom rečicom utešiti. A može li za ovako siroče i biti utehe? Kapelan protin ne beše toga dana kod kuće, pa je zato sam prota došao da je sahrani; kad je ušao u našu siromašnu sobicu, pogledao je zlovoljno oko sebe; po samom izgledu njegovom, vidila sam da mu je nepravo što ovako jadnoj sirotici mora da očita poslednju molitvicu - zatim se okrete čiča-Marku, koji je sa prekrštenim rukama gledao u mrtvaca. „Ko ti je ova žena?...“ pitao ga je prota oporim glasom. „Sestra moga pobratima, oče proto!...“ odgovori čiča Marko duboko uzdahnuvši. A ko će za pogreb da plati?...“ Marko ne odgovori ništa, samo što ga je ćuteći gledao...Ali kad je vidio da prota na njegov odgovor čeka, on sasvim mirno dodade: „Oče proto, od gladi je umrla!“ Prota ga je razumeo. „Od gladi?...Al’ ako mi stanemo sve sahranjivati koji od gladi poumiru, onda ćemo i mi od gladi umreti...“ reče prota mećući petrahilj na vrat. A u stvari nije tako bilo: naš kikindski prota je toliko bogat da bi mogao na ovako oskudnoj godini i pedeset porodica ishraniti, pa i da ne oseti...U njegovoj kući je bilijar, kupatilo; tamo natrag čitav park; za njegovom sovrom se pije šampanjer, malaga i tokaj; na njegovoj gospođi je svila i brilijant; njegovi su svakidašnji gosti velika madžarska, nemačka i srpska gospoda...Ali prosijaku još nije udelio... On je očitao neku molitvu, žureći se da što pre iziđe iz kuće, brzo onako otprilike, kao kad čovek ima posla, a mora na ulici da se s nekim zdravi. Odnesmo mrtvaca i ja ostadoh opet sama...Sasvim sama!... kao mrtvac, koga srodnici i prijatelji ostave u groblju, pa se posle svojim kućama raziđu, da još za neki dan pripovedaju žalostive ili vesele priče o pokojnikovome životu. I ja sam odista tako osećala kao da sam u grobu: ona četiri vlažna duvara naše sobe izgledahu mi tavni, hladni, baš kao zemlja na novoiskopanoj grobnici... Srce mi se steglo, iz očiju mi nije kanula nijedna suza: neobična tišina ovlada sa celim mojim stvorom; led se sa svojom mraznom korom uhvatio oko moga skrušenoga srca, na dušu pade noć, tama, u kojoj oko nije moglo ugledati nijedne zvezde, nijednu iskricu nade... Dolazilo mi je kao da sam živa sahranjena, kao da sam sto hvati duboko pod zemljom; disanje mi beše teško, a krv se po žilama jedva micala. Tako me je zastao Aleksa. Kad je ušao, ne reče mi ni „dobro veče!“ niti što drugo; samo me je zagrlio, a desnom je gladio moje guste vitice, što su mi niz tužno lice na zemlju padale; posle mi ljubljaše usta, trepavice, čelo...To me sve trže iz ukočenosti, u koju me je neiskazana žalost bacila, i ja svladana tugom padoh na njegove grudi, pa sam tu na njima plakala dugo i gorko. Oh, da znate vi, dragi prijatelju, kakva je to naslada prolivati suze na grudima vernog prijatelja il’ ljubavnika!...Na njegovim grudima bih vek proplakala, u njegovome zagrljaju bila (bi) mi i tuga sladost.O, šta i šta puta sam ja, baš za tim suzama plakala; šta puta sam za tom neopisanom tugom tužila... Ali sve prođe, a ja ostadoh sama!...A u meni, u toj večitoj samoći mojoj, ništa drugo ne osta, samo jedan san, tužna uspomena, nemile slike iz davne prošlosti...To su moji drugari, koji će nad mojim grobom kao ostavljena siročad procviliti... Posle pola noći diže se Aleksa da ide. „Kuda ćeš?“ pitam ga ja; a on mi zbunjeno odgovara: „Znaš, Grlice, prodali smo jednome Čivutinu naš vinograd, pa idem tamo da uzmem nešto malo hrane; a ako može biti i novaca, vidiš kakvo je vreme, ne zna čovek šta nosi dan, što li noć.“ „Al’ zašto ideš svakad u po noći?Zar nije bolje da dočekaš dan?“ On me pogleda zbunjeno, a posle se valjda dosetio, pa mi skoro izmenjenim glasom stade nabrajati uzroke zašto tako čini. „Vidiš, Grlice“, veli, „ima u našoj Kikindi mnogo ljudi što skapavaju od gladi, pa čovek ka’ nije rad da i drugi doznadu da u njega ima novaca i hrane; svet bi navalio na njega, te bi i njemu nestalo - pa kud će onda?...“ Kad je vidio da me njegov odlazak uznemiruje, a on me je nežno po uvelome licu milujući tešio. „Počivaj ti, Grlice, i umiri se, neće proći ni dva sata, a ja ću opet kod tebe biti...Da ne budeš sama, nikad više da ne budeš bez mene!...“ Posle toga ogrnu opakliju i ode, da se posle dva sata vrati, da me više nikada ne ostavi samu!U tuzi i u nesreći postane čovek mislioc...I ja sam počela misliti; mišljah o prošlosti, pa od ote razorene zgrade stvarala sam sebi u mislima budućnost; ali je li iko od grobničkih ploča zidao palate, u koje će vesele goste i prijatelje dočekivati?...A moja prošlost?...Sve sami crni grobovi!...Tužna je to građa za budući život jednog siročeta!...Pa kad sam u mislima dovršila te moje crne dvorove, onda sam se mislila koga ću da smestim u te goleme tavne svodove?...Zar moju ljubav?I njega, moga ljubavnika?... Tako sam u mislima i zaspala; sanovi mi behu još užasniji nego java; idem ja kroz kikindske ulice, u krilu nosim sve najlepše jestivo što mi ga je one nesrećne noći Aleksa doneo, a za mnom jure sve neka gladna i iznurena lica, i kao pružaju ruke da mi nasilu pootimaju hranu koju sam kao ponudu majci nosila...Ne dirajte, preklinjala sam gladnu gomilu, ta, zaboga, mati mi umire od gladi!...Gladna se gomila raziđe, ali dođe onaj gospodin u belom kaputu i panama-šeširu; pogled mu beše strog, lice namršteno, levom rukom me je uhvatio za rame, a desnom je iz moga krila bacao jestivo: „Nema ’leba, ni za tebe ni za tvoju majku!...Skapajte od gladi kad ste jogunice!...“ I on se primače da me opet poljubi...Ja sam se otrgla od njega, i begala sam, jureći tako kroz sokake i skakajući preko šančeva, ostavim Kikindu za sobom, a san me prenese na galatsko polje...Lutala sam po toj pustoj oprljenoj ravnici, tražeći makar i kapku vode, da samo pokvasim osušene usnice, ali nigde ni kapke, i ja malaksala padoh pod jednu jevedru, gde pastiri zimi od severnih vetrova zaklanjaju ovce; mislila sam umreću, ali mi u tome času pritrča odnekuda Aleksa: „Grlice, šta ti je?“ pitaše me tužno osmejkujući se. „Vode!... samo jednu kap vode!...“ On se maši rukom u nedra, izvadi jedan mali sudić, čudnoga izgleda, ja onaki nikad nisam vidila, samo to jedanput u snu... forma mu beše kao u oni’ kolačića što se na vašarima prodaju, a predstavljaju srce čovečije, samo ne beše šaren, nego čisto crven, kao da je u krvi umočen...On mi ga drkćućom rukom dodade. „Uzmi, napij se, Grlice, voda je malo vruća, a nije ni čudo, ta dvadeset je godina kako je u nedrima nosim.“ Ja prihvatih sudić i htedoh se iz njega napiti, ali kad sam se usnicama dotakla njegove tečnosti, ja se sva stresoh, beše to vatra, vitriol, što mi je usne i jezik oprljio. Utome se trgoh iza sna. Sva sam se tresla kao prut, a kad sam otvorila oči, vidila sam moga Aleksu.On se nagnuo nad mojim krevetom, pa me ljubi... To behu poslednji poljupci. On beše ranjen...Krv mu je lopila iz usta i iz rane. To behu krvavi poljupci... Ja sam sva pretrnula. „Krv!...“ vrisnuh...„Aleksa! ta zar ne vidiš da si sav krvav?...“ On je ćutao; a iz očiju mu potekoše suze, po bledim usnama treptale su kao rubini rumene kapi prolivene krvi. Aleksa, šta si to učinio?...O, moj nesrećni ljubavniče! moja krvava zaštito!...“ Dalje nisam umela progovoriti, suze su me htele ugušiti, i ja padoh na njegove ranjene grudi; glava mi je klonula, kolena su mi od prepasti i bola klecala - jedva sam osećala i poljupce njegove, kojima mi je hladne obraze žegao.A posle čuh njegov tužan glas, gde mi u isprekidanim zvucima pripoveda nesreću koja se dogodila. „Grlice, mene su ranili baš kad sam poharu uzvršio... mene će uhvatiti, Grlice, a ti ćeš ostati sama... pa će te i glad, i beda, i nevolja - i ljudi će te mučiti..." Posle je duboko uzdahnuo. „Al’ evo!... I on mi drktućom rukom pruži jedan mali zavežljaj hartijica...To behu banke od neznatne vrednosti: dve-tri petice, nekoliko seksera i jedna vorinta...To beše svo blago, za koje je svoju poštenu krv prolio...Užasna vremena, gde se dijamant za krpu prodaje... gde se parče okorela hleba sa životom kupuje... „Ovo će ti biti dosta“, dodade tužnim glasom, „da do Beograda dospeš, a kad ja prebolem i kad me puste iz tavnice, i ja ću za tobom...“ Istina, rana ne beše opasna, mogao je lako preboleti, jer gonioci njegovi ne smedoše mu blizu prići, nego su izdaleka revolverima pucali na nj...Naboj je bio slab i kuršum je odskočio od njegovih grudi; a to što mu je na usta pojurila krv, to beše više od uzbuđenosti, od duševnog i telesnog naprezanja. Ja sam odbacila te nesrećne ’artijice od sebe, on ih pokupi, pa mi ih silom turi u nedra. „Na, na! dodade on žurno...„Uzmi ovo, pa beži, Grlice!Beži od gladi!Bež’ od nepoštenja!Beži odavde...Tamo, vele, s one strane Dunava i Save ima još ljudi, ima čovečnosti!“ Ah, prijatelju, kako se u životu često varamo!... Šta sam mu na to mogla odgovoriti?Šta sam znala raditi?Ljubila sam mu ranjene grudi, sa gustim pramenjem kose moje brisala sam krv sa košulje mu, plakala sam, jecala sam...Oh, bože moj!...Previjala sam se kao crv oko njegovih kolena, padala sam pred njega na zemlju, preklinjala sam, dokazivala sam mu da ću ga ja umeti skriti, da ću ga negovati, da niko na svetu neće znati gde je i šta bi s njim.A kad rana prođe, onda ćemo zajedno da bežimo...Ali sve beše badava! „Ranjen sam, trag mi je uhvaćen, Grlice...Ja odoh, eno gde sviće!...Zbogom! zbogom možda zanavek, zbogom, Grlice!...“ On me pritište na svoje široke grudi, poljubi me poslednji put i ode... Ode kao senka, nikakav šum nisam čula od njegove opaklije ili od opanaka, pažljivo je koračao sve senkom, pomrčinom, samo da ga u našem sokaku ne uhvate; nijedno pseto nije zalajalo na njega...Čak u trećem sokaku čuo se lavež pasa i glas njegovih gonitelja.Ja sam drktala od straha, od uzbuđenosti. „Siroma’ Aleksa! moj nesrećni, moj gonjeni ljubavniče!...“ Ujutru kad je svanulo, cela je Kikinda govorila: kako je neki zlikovac napao na kuću gospodina komoraša - to je onaj u panama-šeširu - kako je poharu učinio, kako je odneo dijamantske i brilijantske nakite, koje je milostiva gospođa o praznicima i drugim raznim svečanostima na svome vratu nosila; pripovedali su kako se i sam gospodin tom prilikom odlikovao, kako je pucao na njega, kako ga je ranio i kako su ga panduri uhvatili, kako su mu posle i oca, našega dobroga čiča-Marka, u mađistratu zatvorili... Na take glasove je sirotinja u raznim izrazima pokazivala svoje saučešće: „Siroma’ čiča Marko!Siroto dete!...E, e, na šta neće čoveka glad navesti!...“ Tako je sirotinja govorila, ali bogataši?...Prijatelju, u bogataša nema srca, nema duše!... „Što ih ne poubijaše kao pse, i oca i sina?...O, znamo ih mi, ta to su haramije još od starina, lopovi, palikuće!...Znamo ih mi!...“ govorila su gospoda...„Taj Marko i drugi, kao što su oni, tri puta su unesrećili našu Kikindu.“ „Znam ja tog Marka“, reče jedan, „kad je kosom udario Čončića po glavi...“ „Kad je poharao protinu kuću...“ „Kad je ubio ona tri Madžara iz Torde.“ „Kad je pucao na Nađ Šandora.“ Tako su se oni nadmetali u obeđivanju; a svega toga kao svršetak bio je: „Kakvi je to sud?...Što ne poubija take zlikovce i haramije, pa da budemo mirni kod svojih kuća, i da uživamo mirno naše sa gorkim znojem stečeno imanje?A ne da nas u našoj rođenoj kući napadaju, pale i haraju...“ Od svega toga razgovora, meni je jedno mozak poremetilo: čula sam da je i čiča Marko zatvoren, a to beše dosta da me do ludila dovede. Čiča Marko zatvoren! moj ranjeni ljubavnik u teškome gvožđu!...Šta će biti od njih?...Šta li od mene, ostavljene jadnice?...Tako sam razmišljala, ali šta pomaže misao ostavljenome siročetu?Ja nikoga poznavala nisam, a mene niko ni pogledao nije. Rešila sam se da idem služiti.Odoh jednoj majstorici, dobra žena, imala je dvoje-troje dečice, ja joj se ponudih da im budem dadilja; majstorica me je nekim saučešćem posmatrala. „Dušo“, reče, „i mi se na ovu godinu jedva hlebom ’ranimo, a kako ćemo još i dadilju držati?...Nego idi nekoj gospođi, te valjda te prime?...“ Ja odem...Beše to gospođa, senatorovica, na koju me je majstorica uputila; žena srednjih godina, puna, jedra, crte na licu pravilne, ali odvratne, suviše stroge; ja se na to lice ne bih nikad naviknuti mogla...Priđem joj ruci, ona se osmehnu - osmeh joj beše čudan, podmukao, mogao bih u njemu pročitati ono preziranje: „Gle, i ova dolazi da prosi!.. Ona me pogleda od glave do pete, obarajući i dizajući svoje duge trepavice: „Šta bi želili?“ I ona me opet mirno i ćuteći posmatraše...Ja sam osetila kako mi krv juri u lice, bila sam zbunjena, pa sam tako i odgovarala... „Ja sam došla, znate...“ Posle sam zastala. - „Vi ste došli“, reče ona, „da vam udelim...“ Ja sam oborila oči dole, nisam je smela više gledati...Nego tiho, jedva šapćući, rekoh: „Gospođo, ja sam došla da služim.“ Ona me je opet pažljivo merila. „Da, da“, reče, „na ovu godinu ima sluškinja i suviše; dođu, pogode se, pokradu te, pa onda lepo otidu...Nisi ti za moju kuću, te tvoje bele i nežne ručice nisu za posao...Idi pa se pomozi na drugome mestu.“ Ona se okrete sa nekim ponosom i ode...Ja ostadoh sama na stepenicama te gospodske kuće; mislila sam se: kuda ću i šta da počnem sad?...Iz Kikinde nisam mislila odlaziti, htela sam da vidim šta će sa Aleksom biti, šta li sa čiča-Markom?...Utome zalaja pas u hodniku, a glas gospođe senatorovice probudi me iz mojih sanjarija. „Zar još nisi otišla?...Hej, Palčika, oteraj ovu prosjakinju odavde!“ Ja odoh kući, htela sam plakati, ali već ne beše suza...A šta bi pomogle suze, baš da sam ih i potokom lila?...Moje rane behu dublje, bol i tuga teži, nego da bi ih nekoliko kapljica toga gorkoga melema zalečiti mogle. Ne znam kako je to, ali samoubistvo nije mi padalo na pamet.Na to nikada nisam ni pomislila...A bolje bi bilo da sam zaranije prekinula ovu hrapavu žicu bednoga života! Rešila sam se da idem u Srbiju...Još toga večera spremim moje malo košuljica i ’aljinica, sve sam to ušila u jedno malo ćilimče, kako ću ga lakše na mojim slabim leđima nositi.Put beše dalek, žega velika, a moja snaga slaba. Kad je zora svitala, ja sam već bila na melenačkom drumu; a kad je sunce ustajalo, ja se okretoh da još jedanput vidim kolevku mojih jada i nevolja, da vidim taj šareni sud, u koji su tekle suze moga očajanja, da se još jednom nagledam te okrečene grobnice, u kojoj su mi mladost i nada, ljubav i tuga sahranjeni...Eno, ono visoko, čađavo zdanije, to je „kurija“.Tu mi ranjen Aleksa sa dobrim čiča-Markom u okovima leži; tamo opet, na onome kraju što je Galatima okrenut, pod onim suvim bagrenjem, onde je naša ostavljena kućica, koju su Madžari tri puta palili, u kojoj sam ljubila i plakala...A ono tamo, gde su oni beli, drveni krstovi... to su grobovi!...Onde mirno počivaju oni što su me za života onako silno ljubili, što su mi tepali: Dušo!Što su me učili da u njihovom umilnom tepanju zaboravim na moje kršteno ime...Jaoh, prijatelju, ala su teške te uspomene...Ah, i sve sam to ostavila za sobom, i Bašahid i njegovo polje, na kome mi ujaci četrest osme izginuše...Sve je to pokrila siva magla. Išla sam laganim korakom dalje, niko me nije gonio, a niko me nije na putu zadržavao; slabo sam koga i sretala; polja pusta, oprljena; čitav dan putuješ, a ne sretneš samo ponekoga pastira, gde s praznom torbicom o ramenu čuva glađu i žeđu iznureno stado...Prođeš kroz selo, nigde pas da te nalaje, niko te ne pita: otkuda si i kuda ćeš?...Svaki vidi da si patnik, pa veli: idi s mirom i traži sebi hleba!... Pred veče vidila sam izdaleka gde se tornjevi sa sjajnim kubetima, među ostalim ogromnim zgradama, bele: to beše u Banatu čuvena varoš Veliki Bečkerek...Tu je u njemu županijska stolica, tu su one grozne tavnice, o kojima sirotinja u dugim zimskim noćima pripoveda...Te crne tavnice sa svojim uzanim prozorima izdaleka se vide; lice im je belo okrečeno - al’ onaj koji je za njih slušao, ili u njima živio, tome se srce ledi...Ja sam sva drktala misleći na moga Aleksu...Zar tu, u tim vlažnim zidinama da sahrani svoju lomnu snagu?...Tu, u tome zagušljivome vazduhu da diše i da - izdahne!...O Aleksa, o ljubavniče moj!...Pa ko će ga pitati, da li ga rane bolu?...Možda će blizu njega, u drugoj mračnoj sobici biti otac njegov, al’ oni neće nijedan za drugoga znati?...A možda će se u mesec dana po jedanput i videti; sin će sa tugom gledati kako mu je otac za kratko vreme osedio, kako se pogurio - a stari i nemoćan otac videće sina, kako mu se mlađana snaga porušila, kako mu velike gra’oraste oči upadoše u glavu, a oko slepih očiju se prelivaju u žućkastobledu boju one modrikaste žilice - vidiće, pa će uzdahnuti...A trećeg ili četvrtog meseca čuće: kako se njegovome sinu u vlažnoj tavnici rane pozlediše, zatim će mu kazati da je umro, pa će ga odvesti da vidi sina, i on će ga gledati, dugo će gledati u svoga jedinca, neće uzdahnuti, neće zaplakati - nego će lepo podići ono teško gvožđe, kojim su mu ruke i noge okovane, pa će se njima udariti u svoju sedu glavu i stropoštati mrtav pored jedinca svoga... Tako sam ja razmišljala o unesrećenima, u svojoj nesreći - a posle sam uzela dva-tri zalogaja suva ’leba napila sam se na jednom bunaru, koji je iz krajnje avlije na utrinu bečkerečku gledao, pa sam onde i zaspala... Izjutra sa oporavljenom snagom išla sam dalje; nije se ni smrklo i ja sam stigla u Zemun...Tu u Zemunu beše malo življi svet, izgledaše kao da bolje žive, nego kod nas u Banatu; vidila sam trgovce, majstore, pa i proste ljude gde se smeju; pa sam i sama bila malo hrabrija, te sam onako umorna laku i mirnu noć provela. SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA KOLO XXII.BR. 148. JAKOV IGNjATOVIĆ. VASA REŠPEKT. U REDAKCIJI I S PREDGOVOROM. Dr. JOVANA SKERLIĆA. NOVA ŠTAMPARIJA „DAVIDOVIĆ“ - LjUB.M. DAVIDOVIĆA. Znate gde je Sv. Andreja?Sv. Andreja, mala varošica, leži na desnoj obali Dunava, između Budima, Višegrada i Ostrogona, stolica najsilnijih mađarskih kraljeva Matije Korvina i oca velikog Lajoša, Roberta, i ostrogonskih primas-patrijaraha. Divan predeo!Pred varošicom „mali Dunav“, to jest rukav Dunava; pred očima plodnim selima posejana ada; preko dalje „veliki Dunav“, a tamo opet ostatci, razvaline rimskog kamenitog mosta za prelazak rimskih legiona.Za leđi varošice i s leva boka sve sami vinogradi i divne planine, koje se sa višegradskim šumama sučeljavaju.Tu kralj Matija i drugi kraljevi lovili su brzonoge košute i jelene.Pa onda ona lepa dolina između Sv. Andreje, Pomaza i Budima, kao amfiteatar divovski, a u susedstvu drevni, beli Budim-grad, sa čuvenim kupatilima.Preko od Budima opet Pešta.Kad se popneš na vrh planine Orlovača, vidiš preko plava Dunava modre, maglovite bregove Vaca, a od strane višegradske, kako Dunav savija i speši srcu Ugarske. Sv. Andreja, Višegrad, Višegrad, Sv. Andreja, to su sestra i brat, ali blizanci.I radost i žalost su delili.U slavi videli su suvremene divove, u žalosti zajedno su stenjali i sudbu oplakivali.Posle slave Roberta i Lajoša nastaše burna vremena po udovu Lajoševu, Jelisavetu , ćer bosanskog kralja, i kad dođe otimač pre stola kneginje Marije, Karlo od Drača, njega ubije Forgač, i u Sv. Andreji u latinskom manastiru duh ispusti. Ali u ono doba još nije postojala Sv. Andreja, ta varošica, no samo lep predeo sa manastirom. Još malo pa će biti dva stoleća kako se srpski narod u Srbiji poče kretati da bi se od turskog iga oslobodio Patrijarh Čarnojević izvuče iz Srbije trideset i sedam tisuća porodica, s kojima se u Ugarskoj naselio.Svi koji su se iselili zadržali su veru da će se svojim oružjem, a pomoću ćesarske vojske, opet u svoju dragu staru otadžbinu povratiti.Ostavili su Metohiju.Staru Srbiju, alem kamen srpske krune, izneli su silno blago i oružje, ostala je najkrasnija srpska zemlja pusta, oslabili su srpski narod i bacili su oslobođenje vascelog Srpstva za koje stoleće nazad I opet se nisu vratili.Po Ugarskoj raštrkali su ih tamo i amo.Jezgro, bogaština, bačena je u Sv Andreju, Budim i okolinu.Patrijarh sa tisućama Srba osnuje varoš Sv. Andreju, kao nov Enej, ali Troja pade, a srpski se Rim ne podiže. Patrijarh posle ode i stani se u srpskom Sionu, u Karlovci, ali vredni Srbi u Sv. Andreji za kratko vreme sazidaše kuće, podigoše sedam crkava i školu, sve sa krasnim imetkom, iskoreniše planinske šume i stvoriše vinograde, gde rodi salaksija, malvasija i nektar, pravi sinovi dične Metohije.Trgovina poče cvasti.Sv andrejski patriciji nisu lenji, oni su poznati po trgovima Lipiske i Krakove; Pešta kupuje na sv.andrejskoj pijaci robu, Pešta, onda još slabačka u trgovini.A Sv. Andrejac ponosit, u krugu porodičnom, u hramu, kao i na javni mesti, poje: Mi že Sent-Andrejci, cjelog svjeta slavni!Lep predeo, bogaština, lepo vino, krasna voda.Šta hoćeš više? Sav srpski ženi usredsredio se u Sv. Andreji.Sv. Andreju uvek su zvali, pa i sad zovu Sent Andrejom, no ništa ne smeta što je prvi slog „sent“, jer i Sentomaš je „sent“, pa mu opet ništa ne fali.Dakle neka bude: „Sent-Andreja“, „Sent-Andrejci“.I paki, mi že Sent Andrejci, cjelog svjeta slavni. I doista, mogao je ponosit biti Sent-Andrejac.Tu ti je bilo velikih trgovaca, znamenitih vojnika, činovnika valjanih, vladika i ekselencija.Samo po gdekojeg da spomenemo: Eto ti dva vladike, aradskog i temišvarskog, dva Avakumovića, oba „ekselencije“.Eto ti „feldcajgmajstora“ Radivojevića, branitelja Tirolske protiv Bonaparta, i docnije lombardijskog „komandirendera“.Eto ti drugog Radivojevića, koji se sa šakom Srba protiv tisuća Turaka brani, i kad su mu „carski“ „slepe fišeke“ dali, i kad se već pucati ne može, a on kao Leonida ili Hajduk-Veljko slavno pada Jeste li čuli za mladog „grenchusarskog“ oficira Radobickog, kome su, kad je postao obrlaćman, svi u ono doba pevali: Vivat, vivat galant, Radobicki oberlajtnant, i koji je docnije u bitci kod Vatrama, dvaest i osam godina mlad, junačan potpukovnik, na čelu svojih ulanskih eskadrona na dušmana jurišući, poginuo: preseče ga topovsko đule preko pola i prekide kao Hajduk-Veljka.A jesi li čuo kada je kod Ulme, kod kapitulacije đenerala Maka, nadvojvoda Ferdinand d’Este sa trideset eskadrona kroz francusku vojsku projurišao, proderao, ko je u toj opasnosti nadvojvodu štitio i sve udarce francuskih konjanika od nadvojvodske glave „isparirao“?To je bio Živko „vahmajstor“, pravi Sent-Andrejac, i dok je posle toga živeo, bio je u Budimu kod nadvojvode dovek, pri svakoj paradi u njegovoj đeneralštabskoj sviti.Pa šta da reknemo o majoru Avakumoviću, koji je znao na flauti i hegedama lepo svirati, da mu se i u Italiji čudiše, a pokraj toga bio je izvrstan pesnik, tako da sve one krasne srpske ljubavne pesme koje su pre osamdeset godina pevane, od njega proizlaze. Pa kakvih je bilo tu još valjanih ljudi u ostalim staležima! Sent-Andrejci su od vajkada vrlo gostoljubivi.Sedam crkava, svaka ima svoj „hram“, i onda onamo dolaze gospoda i seljani, da proslave.Osobito „Hram Preobraženija“ na glasu je u „Preobraženskoj Crkvi“, i mnogi dolaze iz Pešte i Budima.Dođu čak iz donje zemlje, Bačke, Banata i Srbije.Već u oči Preobraženija mnogi se stranci pokazuju i „velikolepno bdenije“ posećuju.Drugi dan, to jest o hramu, biva dupkom puna crkva. Tako jedne godine na Preobraženije, baš 6 avgusta po starom, steče se silan narod.Dan što može biti lep, čisto azursko nebo, toplo ali bez prepeke.U crkvi služi se sveta leturđija.Crkva puna.Koji onde mesta nema, taj je u porti, i onde se čuje služba.Jedan mladić, pravi Sent-Andrejac, u porti razgleda ploče što mrtve pokrivaju.Pred vrati na desno jedna ploča, klekne pa na njoj čita: „Zdҍ počivaetь rabь božій S...O..., požive Lҍtь 87, g. 17...“ Ostalo izglađeno.Jedan „Serbijanac“ u anteriji i dimlijama stoji do njega i pita ga ko tu leži. — Moj ded, reče, živeo 87 godina, a ja Bog zna hoću l’ polovinu doživeti.On je došao iz Srbije sa ocem, pod Čarnojevićem, kao dete, sa još dva brata.A ko ste vi? — Ja sam Janać Sarajlija, trgovac iz Beograda.Došao sam u Peštu trgovine radi, malo kod Miloša (Tako se zvao u Pešti jedan trgovac.). — Pa gde ste odseli, i gde ćete ručati? — Tamo u birtiji. — Vi ste danas moj gost. — Evala! Sad jevanđelje čitaju, prangije pucaju, Srbijanac se jednako krsti, moli se Bogu. Posle službe Sent-Andrejci „fataju“ goste.Tu stranac ne sme u birtiju; svaki dočepa jednog, dva ili više gostiju, pa s njima svojoj kući.Treba i to znati da su u Sent-Andreji najgore gostionice, jer Sent-Andrejci od gostioničara goste odmamljuju, pa ne mogu na kraj izići.Za to u Sent-Andreji u birtiji retko da ima dobra vina. Sad gaj mladić dovede Srbijanca u jednu starodrevnu kuću, nedaleko od Preobraženske Crkve.Jedna stara kapija s boka, a s fronta mala niska vrata.Kad uđeš, basamak dole, na levo dva basamaka gore, pa soba, pa opet tri basamaka više, pa soba: nešto orientalno-evropski.Kuća, ili kućica, zidana 1700 godine. — Eto vidiš, tu je taj živeo što sam mu ploču čitao. Kad su ušli, a već tu je bilo više stranih gostiju.Naš mladić nije bio pravi domaćin ove kuće; danas je i on gost, ali tek kuća mu je dedovina.Njegov srodnik je pravi domaćin, ali može i on koga hoće dovesti.To je Vlada Ognjan. Gosti se predstave i brzo se upoznadu.Najlakše je tako prilikom „hrama“ upoznati se.Služe šljivu, hleb i rakiju, pa eto i ručka.Posle ručka odu da vide kolo u porti.Opet se vrate, prispe vreme večeri.Ta će ranije početi i svršiti se, jer će biti u školi bal. Baš da se večera svrši, a našem polu-domaćinu, tome mladiću koji je Srbijanca doveo, donesu sa pošte pismo. Mladić taj zvao se Vojko Ognjan. Čita pismo, na licu mu se boja menja Pusti pismo na sto. — Dakle umro siromah Vasa! — Naš Vasa!Vasa Ognjan!Vasa Rešpekt! Svi od rodbine začuđeni; čitaš na jednom licu zadovoljstvo, na drugom sažaljenje.Stranci zablenuto glede. Od rodbine neko reče: — Neka ga, dobro jedared što je skončao! Drugi opet: — Šteta!Bio je Mordkerl!, junak! Vojko uzdahne; njemu je najteže bilo. — Sad neću ići na bal.Svi spomeni njegova žalosna žića sabili mi se u glavu.Ko hoće, nek ide na bal; ko ostane, tome ću ispričati život tog nesrećnika, kog iz sveg srca žalim. Nekoliko njih kažu da neće ići na bal, samo da čuju kakav je to čovek.Tu ostade i Janać Sarajlija. Kada se raziđoše koji htedoše na bal, Vojko Ognjan ovako poče pričati: Vasa Ognjan, ili Vasa Rešpekt, bio je sin našeg čika Ignje Ognjana-Rešpekta.Koje što sam od starijih čuo, koje što sam video sam, sve ću vam ispričati.Pred oči ću vam staviti jednu žalosnu porodičnu sliku. Ignja Ognjan, naš čika, bio je pravi Sent-Andrejac.Šta je bio?Ne zna se šta je.Ruveta nije imao.Imao svoju kuću i vinograde i od toga je živeo.I mogao je pošteno od svog imetka živeti.Imao je ženu Saru i sina jedinca Vasu.Neopisano dobra, mekana, pitoma žena. Čika Ignja je bio malo žestoke naravi, a sin isti na njega.Čika Ignja bio je i nadriknjiga, to jest nešto je čitao, pa je mislio da mnogo zna.Inače, bio je pošten od pete do glave.Bio je istina osobenjak, kao ponajviše njih u porodici njegovoj što su bili.Tako na primer, imao je jednog brata od strica koji se po drugi put ženio, pa kad je video da ona sinovima od prvog muža vuče, poče je ganjati, ali kad nije htela ići, a on uze njene jastuke i perine; pa iziđe pred kuću s njima, na pijacu, jer tu je kuća bila, i makazama sve iseče.Bio je baš prvi dan Duhova, no malo je vetar duvao, pa razduvano perje tako je izgledalo kanda sneg pada.Jedinca sina od prve žene nije trpeo, jer ga je držao za trošadžiju; nije se s njime trideset godina, do smrti, razgovarao.Davao je onom koga je obegenisao i novaca u zajam, ma da je tvrd bio, i to bez obveznice, i mnogo mu je novaca propalo.I pokraj sveg toga nije se nikom tužio, držeći da bi i onako vremenom sve to njegov sin upropastio.Kada je umirao, nije se hteo ni ispovediti, ni pričestiti; rekao je okolini da nije u životu nikoga prevario, pa mu nije do te nužde.Dok je živeo, ma da je imao više kuća, leti kod kuće najradije bi se po tavanu šetao.Ekonomska lozinka bila mu je: što god kupiš, to je jevtino; što god prodaješ, to je skupo. Sin njegov, dok mu je otac živeo, bio je raskošan; kada ostade bez oca, štedljiv, premda je i gosta čestito ugostio, kao god i gladnog nahranio.On bi rekao: „Dok sam imao oca, imao sam ko mi teče, ali kad ga nemam, bar to moram sačuvati što mi je ostavio“.I ovaj je u ženidbi prvoj bio srećan, ali bez dece; u drugoj, nesrećan.Kad je samac bio, mast je na funtu kupovao, i kad mu ko prebaci da je to sramota, odgovori: „Kada imam bure masti, kuvarica krade po volji, a odmah se ne pozna; a kad je malo, lakše je uhvatiti“.I on, kao pravi oca sin dao je tavan još lepše opraviti, prozor tavanski gleda na sokak, nad ’ njim krasna pupčasta strejica, kao glorioleta, a on namesti ispod nje stolicu, sedne, pa čita, a ovamo gledi u pauzi ko sokakom prolazi.Ponajviše bi čitao dela o socialnim pitanjima, o istočnom pitanju, o velikoj Srbiji koja se ima sagraditi; bio je užasan srpski šovenista; pa onda čitao bi rado brošire finansijske, osobito o austrijskim finansijama, o mogućnom državnom bankrotstvu.Kad bi ga kakva cifra finansijska u broširi pekla, ustao bi, pa bi se šetao po tavanu tamo amo, kao mačak, pravi tavanorodni sin svoga oca.Ali je bio pošten, ma da žestok; slagao nije nikad, a to će mnogo reći. Dosta to, od rodbine svaki mu je bio više manje osobenjak. Čika Ignja, kad mu se što dopalo, imao je običaj na to reći: „rešpekt“.Ako mu se nije dopalo, i onda „rešpekt“; ako se ražljutio, ili podsmejavao, i onda „rešpekt“.Taj „rešpekt“ zalepio se za njega, i mesto Ignje Ognjana postade Ignja „Rešpekt“.Kad je sinak Vasa počeo ići u školu, njega deca nazvaše Vasa „Rešpekt“, i taj do smrti ostade.Ja sam kao dete nešto vrlo malo poznavao čika Ignju Rešpekta.Umro je godinu dve posle mog oca; bio sam onda još dete. Kad mi je otac umro, tek sam nastupio u šestu godinu.Mog pokojnog oca nikad neću zaboraviti.Mati mi je pre umrla.Ocu mi je bilo preko sedamdeset godina.U oči onog dana kada će umreti, uđem k njemu po običaju unutra, da mu noge češkam.On je u krevetu ležao, i najvoleo je da ga ja pročeškam .A ja, češkajući ga, gledao bih mu u oči hoće li mi krajcaru dati, jer uvek sam krajcaru ili dve za to dobio. Moj otac dozove me k sebi, do glave mu stanem, a on siromah metne mi suvu ruku na glavu i reče: — Samo mi je žao što ne znam kome ću tebe, siroče, ostaviti. Te mi se reči užljebile u mozak, niti ću ih ikad zaboraviti. Otac zaspi, uđe gazdarica i izvede me van. U jutru probudim se, čujem žubor, larmu; obuku me, uvedu me u drugu sobu, ' a moj siromah otac leži mrtav, već i obučen.Gledim ga, lice mu se smeši, Bog zna kakve je muke u tom smešenju, na smrti, u ropcu, pretrpeo!Ali to smešenje nikad neću zaboraviti; čini mi se kanda se na mene smešio.I to hladno smešenje ostade mi, kao siroti, večita uteha.Kad su ga ukopavali, išao sam i ja za sandukom, ali pravo za sandukom, no nisam plakao, nisam osećao značaj te smrti; to sam osetio docnije. Posle ukopa, odvedu me kod čika Ignje, i dadu mi kafe s kiflom.Ja sam je slatko pojeo.Sutra sam tek osećao bolju, i to detinju.Odvedoše me tutoru, u drugu kuću; iz naše kuće raznosili su sve, što je ko hteo. Koliko se sećam, čika Ignja bio je žustar, okretan starac.Vasa već onda nije bio kod kuće, već je bio katana, „husar“. Pa kako postade husar? Kažu ovako: Otac mu je bio prestrog, Vasa opet živ deran.Za najmanju sitnariju ga tukao.Ako učitelj kaže da nije znao lekciju, a on udri po Vasi; ako se igra, ako se tuče s decom, opet tuci po Vasi.Kad se već saznalo da ga ma zašta tuče, lukava deca išla su ocu na tužbu, ma da ih nije tukao.„Vasa me je tukao“, to je dosta, pa Vasa izvuče furu. I to tukao bi ga strašno.Kada se čika Ignja ražljuti, on ga uzme obema rukama za uši i za glavu, digne ga u visinu, pa ga pusti kao jaje.Srećan Vasa ako se onda može podići i pobeći.Onda pobegne na tavan, a tetka Sara, mati njegova, odmah vrata zaključa, da ga otac ne može goniti.Jedared u škripu pobegne i popne se na granu na dud; otac za njim, zove ga dole, preti mu: neće da siđe; otac uzme pušku, plaši ga da će ga ubiti ako ne siđe: Vasa ne silazi; mati ga moli, otac ga svetuje da siđe: aja, neće!Naposletku, otac da materi reč da ga neće tući, i na materinu reč siđe. Mati ga je uvek branila, ali ona ne poživi dugo, umre.Sad nastadoše po Vasu teška vremena, Vasa tera svoje, a otac svoje. Vasa postade već poveći. Vasa se nije rđavo učio, i rad je dalje učiti.Otac rad bi ga učiti, ali tako da ide u bogosloviju, a posle opet u kaluđere, da postane vladika, ekselencija. Treba znati da su Sent-Andrejci svoje sinove rado davali u kaluđere, da postanu vladike, u soldate, da postanu đenerali; ako se to pokida, onda za advokate i trgovce.Čika Ignja strašno je mrzio advokate.Uvek bi sinu govorio: „Hoćeš valjda da budeš advokat?Od tog neće ništa biti!To su varalice!Ima ih kao kusih pasa“.Kada je video da se dva psa kolju, rekao bi: „Gle kako alegiraju“.Kad je pitao Vasu hoće li u kaluđere da postane vladika, on je kazao da voli biti husar nego vladika.I već od dvanaest godina deran treba na što da se odvaži, da ne bude od njega klupoder.Ali Vasa neće da bude drugo nego husar.Tu čika Ignji ni bitka ne pomaže. Dok je mati živela, donde je još sve dobro išlo: Vasa je imao zaštite.Do duše, sirota mati jako ga je mazila, što strogom ocu nije išlo u račun.Mati mu kradom dodavala što za decu nije, kao novac, i naučio se kockati, pa posle i kartati.Počeo je od „friše fire“, pa će docnije doterati do „makau“. Već u detinjstvu su mu rešile sudbu dve krajnosti: preterana strogost očeva i materino maženje.Izmeđ njih će sad kao izmeđ Scile i Harivde broditi, no hoće li dobra pristaništa naći, videćemo.Bolje je da je otac malo popustljiviji bio, a mati oštrija. Posle materine smrti otac je držao gazdaricu, — a da šta će? — a pokraj gazdarice jednu malu devojčicu, Anicu, jedno siroče dve godine od Vase mlađe. Gazdarica, Sofija stara, nije baš u volji imala Vasu, jer se u ćudi mnogo sa ocem slagala, pa dokazivala sve, i zbog nje je mnogo puta bio Vasa lupan.Anica, pak, držala je Vasi stranu, i uvek mu svaku opasnost dokazivala.Uvek bi plakala kad otac Vasu tuče.Iskrena, dobra duša! Vasa je u bitke tako već oguglao da je naposletku primao ih kao svakidašnji hlebac. Deca mu se rugala: „rešpekt“.Bio je vrlo kuražan, pa kad mu ko to reče, a on juriši na šegrte i đake, ma ih koliko bilo.U nuždi i kamenjem se pomagao.Već iz daleka je na sokaku poznao ko će ga zadirkivati, pa već ide da ga tuče pre nego što će mu viknuti: „rešpekt“. Tako jedared vidi iz daleka jednog koji mu obično „rešpekt“ podvikivaše.Vasa je na sokaku, a otac mu stoji kod kapijskih vrata, raskrečio noge, pa puši, i gledi derana.Vasa vidi oca, priđe k njemu pa reče: — Otac. — Šta ćeš? — Vidiš onog onamo? — Pa onda? — Pa onda, tuci me najpre. — Zašto? — ’Oću onog tamo da tučem, pa volem napred biti biven, jer ćeš me i onako posle tući. — A zašto da ga tučeš? — Čućeš, viknuće mi: „rešpekt“. Otac ga uhvati za kiku, prodrma ga i zaošija unutra. Vasa, ako i jeste bio nestašan i mnogo puta kaznu zaslužio, ipak svet ga je držao za mnogo goreg nego što jeste.Držali ga za najnevaljalije derište u varoši.Kad je koji otac koreo svoje dete, uvek bi rekao: „Bićeš kao Vasa Rešpektov“.Sve nevaljalstvo je u njemu sabijeno, tako su mi-slili, i nikad neće biti dobar, već je rođen rđav.Roditelji su deci zabranjivali s njime družiti se, naposletku se i sama deca ispred njega uklanjala, da već ni društva ni druga nije imao. Nema više materinske ruke, otac neutoliv; nikom se ne može izjadikovati, jer nikog nema; ništa mu se ne veruje, ma najistinitije što rekao.Tako je bio već kao dete prezren i sam sebi ostavljen.Nije čudo što je sve gori divljak bivao. Samo jedina Anica imala je saučešća.Ona je plakala kad bi on patio.Kad ga gazdarica glađu kazni, ona sirota otkida od svojih usta, ili malo nevidimke na stranu metne sa sirom rezanaca, pite, mesa, pa mu kradom u kačaru odnese, i tu, u jednom većem buretu sakriven, Vasa jede.Anica stoji kod bureta, na jedno uvo sluša poluokrenuta vratima da ne iznenadi gazdarica, pa opet gledi kako Vasa jede.Svaki zalogaj Vasin čini joj se da ga ona progutala, kad vidi kako Vasa slatko jede.Kada je kraj, Vasa se izvuče iz bureta, a Anica ga detinjski zagrli i poljubi, pa, zarumeniv se, s vlažnim očima iz kačare istrči. Bog zna kako osećanje Anicu Vasi veže! I ona je siroče, te kako siroče.U gladnoj godini, u oravskoj varmeđi, županiji gde se tako snažni slovački momci i devojke rađaju, a žita nije ni videti, jer su same gore; u gladnoj godini, kad ni krompir nije rodio, ljudi i deca su od gladi umirali.Spusti se od gore, rekom Vagom, u Dunav jedna lađa, i doplovi do Pešte.U toj su lađi premrle od gladi slovačke porodice.Tu su sad na bairu decu kupovali i prodavali.To jest, kupovali su i prodavali ne onako baš kao roblje, kao na primer u Africi, no sasvim po moderno-hrišćanskom načinu.Slovaci mole da se smiluju na decu i da ih uzmu „pod svoje“.Milosrdni ljudi uzmu ih, koji muško koji žensko, pa još roditelju dadu po forint-dva „kao bakšiš“.Tako je pokojna tetka Sara baš onda u Pešti na vašaru bila, i videvši kod dunavskog baira kako decu nose, smiluje se i ona i uzme jedno devojče od pet godina, da za nj dva forinta i odnese kući. Čika Ignja nije se tome protivio.Šta više uzeo je kao neku sreću, kao amanet.Dete se zvalo Hanka, no posle postade Anica.To je ova naša Anica, dobra duša. Vasa je već svršio kod kuće „slavenoserbske škole“ i prvu latinsku.To je mogao u Sent-Andreji izučiti.Mrazovića gramatiku znao je u prste. No na stranu sve te školske knjige, Vasa je najvoleo čitati srpske junačke pesme, iz nekih starih „sobranija“.Što je god čitao o junacima, sve je držao da se baš to tako zbilo, ma da je na nemogućnost naličilo.Kako seče Arape Kraljević Marko, junaštvo Strahinj-bana, — to Vasa ne bi dopustio da je moglo biti drukčije.Te vile srpskih junaka, te su živele i žive ostale.One Osijanske slike gde srpski junak, kad mu je vrućina, iščupa s korenom čitavu jelu iz zemlje, pa na konju jezdeći drži jelu u ruci, a sunčani zraci kroz lišće na toke mu padaju, — to je sve tako bilo, kao god i ono kad se Marko buzdovanom u oblake hita. U nedelju ili o „hramu“ traži slepca da mu peva junačke pesme, i onda bi se tako zablejao u njega, i dao bi mu poslednju krajcaru.Onda bi mu se predstavljali džinovski likovi, i tek bi prezirao sadašnji mekušan naraštaj. No sad treba dalje da ide u školu.Sad se tek znoji čika Ignja šta će s njime.Ako ga da u školu dalje, mogao bi vremenom postati advokat, a to je smrt za čika Ignju.Neće u bogosloviju, a neće ni doktoriju; pa kad već sad neće, u toliko će manje hteti kad već vreme tome dođe Nije ga rad za šegrta dati, jer ima toliko da kao jedinac, ma ništa ne imao, može živeti, i to od „grunta“.Predomisli se: daće ga godinu-dve dana na probu.Da ga u Budim u latinske škole.Kad je već opremljen otišao, niko nije za njim žalio tako kao Anica.Kad je čula da će u Budim, jednako je plakala. Vasa je bio u Budimu kod jednog imućnog kasapina na „kostu i kvartiru“.Čika Ignja je hteo da je na dobrom mestu, gde neće gladovati, da Vasa ne može reći: „Ne mogu učiti od gladi“. Vasa ništa ne uči, već se kocka i karta.Posle opet ide sa kasapskim šegrtima gde volove tuku, u „bitongu“, i katkad je i on pomagao štrangu vući.Kome se đaku kasapski život do padne, taj ili neće više biti đak, ili je rđav đak.Jako je pofalio čika Ignja što je sina kod kasapina dao u „kost“.Bolje da ga je dao kod sveštenika, ali ovako od „vladičestva“ nema ništa.Kasapski je zanat za đače jako primamljiv.Ima u sebi taj zanat nešto junačko, švaleresno.Pa momci zdravi, jaki, „feš“; kad opaše belu kecelju pa seče meso, obnažene mišice mu sve igraju, pa kad metne devojci u kotaricu meso, ona sva drkće od radosti. Vasa je imao u rodbini kasapa, pa se već od detinjstva navikao na kasapnicu.Ovde je sad gospodarev sin već kasapski šegrt, i njegov parnjak, i ovaj ga svud vodi.Vasa prve godine dobije „drugu klasu“ i mora školu „povtoriti“. Kad to čuje čika Ignja, ražljuti se i zaključi da ga više u školu ne da, no da ga kod kuće zadrži.Vasin gazda, kasapin, namoli oca da ga još za jednu godinu ostavi na probi.Otac se reši i na to. Druge godine Vasa ide opet u tu istu školu, ali ne napreduje.Ne ide mu u glavu latinski nipošto.Već je momčić, pa kradom ide sa gazdinim sinom na „muziku“.Zna već dobro igrati.Gazda ima krasnu veliku ćerku, obrazi da joj puknu.Vasa, mesto da ide u školu, ostane kod kuće pa s frajlom igra polku: on zviždi a frajla peva.Gazda ga je zdravo voleo, bio je živ deran.Gazda je imao još jednu mlađu ćerku, tako oko deset godina, pa ne bi branio da ga da otac za kasapa, mogao bi mu biti zet, fajn momčić, a jedinac. Prođe Vasi i ta godina, školu opet nije svršio. Kad to čuje čika Ignja, ražljuti se; ode sam direktoru da zapita za sina. Nosio je obično čakšire u čizmama i dolamicu, ali kad ide u Budim, to jest kad bi se svečano obukao, onda pantalone, zelen, dugačak kaput od „trajdrota“, i cilindar-šešir s širokim obodom, dole uzan gore širok. Kad dođe direktoru, a ovaj ispriča da njegov sin ništa ne uči, da je uvek u „bitonzi“ gde volove tuku, i već kolje ovce, no bolje će biti ako ga na zanat da.Čika Ignja se uprepastio.Dve godine izgubiti, dve godine trošiti, pa uzalud! Dovede Vasu kući sa velikom nategom istuče ga, jer se Vasa već otimao, i zaključi da mora kod kuće ostati i ekonom biti.Čika Ignja je taj mah poslednji put Vasu tukao. Vasa je donekle oca slušao, ali kad odjedared reši se i kaže ocu da bi rad biti kasapin.Otac neće da zna za to, i napadne na Vasu da ga tuče.Vasa se otme iz šaka i pobegne, ne zna se kuda.Svud ga traže, nema ga.Otac žalostan, ozlojeđen. Samo je Anica znala za njega kud pobeže, jer mu je ona još onaj dan nešto haljina dodala. Vasa je pobegao u Budim, upravo svome gazdi, i javi mu da je rad kod njega ostati kao šegrt.Gazda ga dragovoljno primi, premda nije dopuštenjem očinim, no on će to, misli se, kod oca urediti. Otac ga svud traži; ode u Budim, nađe ga kod gazde, zove ga kući. Vasa se poplaši, no neće kući, već pobeže i sakri se u kasapnicu.Otac sad ne zna gde je.Gazda moli oca da ga kod njega ostavi, no on se ne da ni osoliti, već naumi tražiti, kurentirati, sina.Ode u varošku kuću i stvar prijavi, no uzalud.Onaj isti dan gazdin jedan momak, „ponkneht“, zbog neke krivnje dobije dvanaest palica.To je momka jako osramotilo, ražali mu se, pa, ne rekavši gazdi ni reči, ode u Peštu u „verbskomandu“ i vrbuje se za katanu. Još onaj dan načuje to Vasa, i sutra dan ode i on u „verbskomandu“ da se vrbuje za husara.Bio je u šesnaestoj godini, i mera mu je bila taman kao što treba.Prime ga. Otac, ljutit, ide kući, zaboravio je u „verbskomandi“ tražiti ga.Mislio je, vratiće se docnije gazdi, ili će kući doći.Kad se čika Ignja kući vratio, čeka tri četiri nedelje, mesece čeka, no Vase nema.Bog zna gde je već Vasa! Čika Ignja docnije čuje da je njegov Vasa katana, pravi husar.Došao je jedan momak kući na „urlaub“ od te iste regimente, i sve mu ispričao.Čika Ignja padne u,veliku žalost.Nije šala, izgubiti dobru ženu, tetka Saru, sad opet jedinca.Jer badava, kako je Vasa postao husar, pravi je bludni sin, izgubljen sin, za čika Ignju, niti hoće više da zna za nj. Sad se tek čika Ignja dao na dešperat.Postao je pravi mizantrop.Pre toga trezven čovek, a sad se propio.Nije trpeo druge ljude već mizantrope, kao što je i on.Gazdarica i Anica služe ga.Gazdarica još većma vatru potpiruje, grdi Vasu, i gledi kako bi Anicu istisla, jer ona jednako za Vasom plače.No čika Ignja ne da Anice, ona mu je sad kao ranjenica. Najradije primao je starog Jovu Denikolu, besnog nemeša, plemića.Užasnog izgleda starac, užasan pijanac.Sede kuždrave kose, oči krvave, sede brčetine spuštene; velika koštunjava ljudina, kanda ga sad gledam. Kad se njih dvoje sastanu, onda da čuješ divana! Dolaze jedan drugom na vino, pa se teše.Denikola teši čika-Ignju: „Vidiš, veli, i ja sam bio husar, pa još i na robiji; pa još sam tu, pošten čovek“. Denikola je u furiji ubio čoveka, ni sam ne znajući iz kakve nakane, i bi osuđen na mnogo godina robije.Kad čika Ignja dođe k njemu, a on iznese vina.Čika Ignja pije iz čaše, a Denikola iz zelenog bokala od dve oke; taj bokal je još od njegovog oca ostao, na njemu je izrezano: „Stephanus de Nikola nobilis, anno 1804“.Kada se Denikola razuzuri, a on nategne bokal, pa onda uzme staru kusturu i na sokaku pred kućom seče dud, psuje, a deca sve beže ispred njega. Kad opet kod Ignje Rešpekta dođe Denikola, onda se tek započne važan razgovor: kako je bilo nekada i kako je sada. — Kakav je sad magistrat, a kakav je bio nekada! veli čika Ignja.Negda su bili senatori kao junaci, išli su u sednice u opervaženoj dolami, sa samur-kalpakom, pa zlatan pojas, tako kao što se još naši stari na kontrafama nacrtani vide; a sada nose frak, kalajisan šešir, noge kao zabodene dve tačke, pravi šnajderi.Pa kakvi su onda sudovi bili strogi!Tako, počupale se dve ženske, i jedna onoj drugoj viticu iz glave iščupala, i proces nije dugo trajao, ni tri dana, pa kakva pravedna, stroga osuda!Budući su obadve krive bile, dosuđeno bi da se u zapisnik stavi ukor izrečen obadvema, a vitica da bude zašivena za list protokola, pod istim brojem, i tako da se metne u arhivu na sahranu, na večitu sramotu te dve beštije, a ne kao što sad sude ti šnajderi.Kao što smo čuli ovih dana za onaj proces zbog pite, gde su dve gospodske kuće zbog toga deset godina proces terale.Jedna gospođa dala u simidžinicu pitu baklavu, a i druga taku istu; tepsije su jednake, pite jednake, pa simidžija, vraćajući im, promeni pite.Tu sad jedna gospa „s uvreditelnim rečma“ pošlje drugoj pitu; uvreda ne samo pite, nego i ko je pravio, i ko će je jesti, te iziđe otuda proces povrede poštenja, i posle deset godina jedva se sad svrši, i te pite, kao što kažu, s procesom koštale su hiljadu forinata. Tako čika Ignja postade sve većma zajedljiv.Od sad tek na svašta je kazao: „rešpekt“.Tako i staroj gazdarici, koja je ciljala na udadbu, rekao je: „rešpekt“.U tom njegovom zajedanju tako je doterao, te ga se svi bojahu, osobito kad je sa Denikolom u kompaniji, pa ako su ga i prozvali Rešpekt, sad su tek od njega imali rešpekta. Čika Ignja, što stariji, sve nesnosniji.Jedared je ljut, zajedljiv, drugi put opet podsmešljiv Ako ko više troši nego što mu je dohodak i pravi dugove, tog ispreskače i proriče mu propast, a sam sebe uzdiže što nije nikom dužan, i veli da nikog nije prevario.Kad bi mu ko opet prebacio da ima nevaljalog sina, da ne vidi trn u svom oku, odgovorio bi da je on sina na dobro upućivao, da ga je dosta tukao i da mu je očinska savest sasvim umirena, i nije kriv što mu se takav sin rodio. Čika Ignja mogao je svog sina iskupiti, novaca je imao, znao je i gde mu je regimenta, no nije hteo; jer, u ono doba, ko se tako vrbovao, i rođeni otac držao ga je za bludnog sina, pa kad bi ga baš iskupio, ko bi sad kod kuće s njim vladao!Moglo bi doći da sin oca još tuče. Pa čim se u svom dešperatu jošte bavio?Malo nadgledao ekonomiju, pa čitao je knjige, osobito što se tiče Rusije i Srbije.Nije ni čudo, cela porodica je šovenistična, to jest svoj narod u zvezde kuje, i sve se nada velikoj budućnosti, no uvek i sve redom smrt prevari. Čika Ignja čitao je knjigu o „Navarinskoj bitci“, o Crnom Đorđu, o Milošu Obrenoviću.Rado bi slušao o Čarapiću i Hajduk-Veljku; ruskog cara Nikolu obožavao je, i na dan Sv. Nikole uvek bi ispio čašu i „u zdravlje svesilnjejšeg imperatora Nikolaja“ i u zdravlje sviju baćušaka, da dobiju Carigrad, da podignu krst na crkvi Sv. Sofije, a Srbima da dadu Bosnu i Hercegovinu i Prizren — „daže do morja“. U sobi u čelu visila je ikona patrona Sv. Stevana, a pred ovim opet visilo je veliko srebrno kandilo, i kad se god na put spremao, očitao bi pred velikomučenikom molitvu, prekrstio bi se i ikonu poljubio.I onda je kuražno ma kud išao. Kod kreveta njegovog nad glavom visio je u okviru rukopis njegovog oca, jedno pismo, i to iz velikog poštovanja spomena očinog.Dalje na zidu visile su kontrafe „Vinter, Friling, Somer i Herbst“ i jedan veliki „kvodlibet“ na kom se moglo videti mnogo čudotvornih figura. — Eto takav vam je bio moj čika Ignja Rešpekt, i sad smo se malo duže zabavili, a ja ne mogoh još svršiti.Nego ako izvolite koji dan opet ovde gosti biti, ako vas dalje interesira, verujte zanimljivo je poznati život tog osobenjaka Vase Rešpekta.I vi, brate iz Srbije, ostan’te ovde kao gost kod nas, da znate kod kuće ispričati šta se ovde zbiva. — Be aferim, slušao bih te tri noći.Hoću, vala, kod vas ostati, da čujem hoće l’ taj Vaso delija postati. — Dakle, sutra ćemo produžiti. Sutra opet mladi domaćin ovako dalje pripoveda: — Tako prolaze dani i meseci čika Ignji; prođu i dve godine, sve u društvu Denikole i podobne bratije.Tako prođu dve godine. Ja mogoh imati tako sedam godina.Bilo je baš Preobraženije kao juče; tu se baš u ovoj kući, ovde, rodbina sastala, i strani gosti, baš tako kao juče, pa kad počeše nazdravljati, klopnu neko na vrata, kad ono uđe jedan mlad husar, u potpunoj uniformi, čakov beo na glavi, i pozdravi: „Dobar dan!Na zdravlje ručak!“ To je bio Vasa Rešpekt! Svi se gosti ubezeknuše. — Eto vam Vase u goste.Hoćete l’ me primiti, nećete l’ se stiditi vašeg roda!Nisam nikom zla učinio, reče gost. Zbunjeni ga gledaju.Domaćinov sin, u ono doba tako mlad kao ja sada, pristupi mu, uhvati ga za ruku, i kaže mu: — Sedi, Vaso, dobro doš’o!Ti si naš; ako se otac na te srdio, ne srdimo se mi. U koliko se mogu opomenuti, bio je jako ugledan, visok, tanak, vickast, sve svetlo na njemu. On sedne, i prvo spomene kako ga otac k sebi nije pustio, kako je najpre otišao kod čiča Denikole da ovaj za njega moli da mu otac oprosti.Denikola je ocu otišao i javio, ali otac neće nipošto, ne prašta.Kaže da mu je kuću osramotio i staru njegovu glavu.Denikola mu je pretio da će ga on sam dovesti onamo, ali otac je kazao da neće ni njega pustiti.I Denikola kad je njega onamo odveo, čika je već vrata i kapiju zabravio, pa viču da se otvori.Gazdarica ljutito odgovara da se danas više nikom ne otvara. Treba znati da je u ono doba Ugarska davala godišnje u „carsku vojsku“ samo 36.000 regruta, više ništa; kompletovanje bivalo je putem dobrovoljaca, i hvatali su na silu bećare i svetske bitange ma otkuda; dobrovoljno su išli proterani i neproterani đaci, ekscesivne kalfe ili inače u životu utešnjeni, uvređeni, ožalošćeni momci.Regruti su bili sami seljaci, paori.Ko je dobrovoljno ili samovoljno u vojnike stao, a inače od dobre je kuće, tu bi se kuća, porodica, držala osramoćena; takav „samovoljac“ je bludni sin, i kao soldat pravi izgubljeni sin, enfant perdu.Taki su obično besni bili, i od njih bi zazirali. Sad počnemo ispitivati ga kako je postao soldat.Donesu mu jela, pa jede i priča.Kaže kako je stao: dobio je deset forinata „handgelt“, pa onda ga baciše u „transportshaus“, odatle opet u regimentski „depo“, pa onda uči se jahati, ekzercirati.Znao je čitati i pisati, i računati, i sad tako mlad, pa već je kaplar postao.Vasa Rešpekt već je kaplar. Sad je dobio „urlaub“ da poseti svoj zavičaj i da moli oca za oproštenje.On je svojim stanjem zadovoljan, i kad isluži može opet što biti od njega.To jest, veli on, ako rata ne bude; ali ako rat kakav bukne, onda će ostati, kud pukne da pukne, jer vojevao bi rado. „Urlaub“ samo tri dana traje, pa mora natrag, pa onda će opet s regimentom u Peštu marširati „u logor“. Na mene derana Vasa je veliki utisak učinio.Nisam oči s njega skinuo.On to primeti, posle ručka digne me u krilo, i kaže mi: „Je l’, baćo, i ti ćeš biti husar?Nemoj biti „civil“.“ Već onda sam ga voleo, ma da su ga svi mrzili.Badava, meni je već onda kao junak izgledao.Neki su na njega popreko gledali.Od moje rodbine jedan je glavom mahao, nije mu se cela njegova ta istorija dopadala. Toliko se samo još opominjem da su neki od rodbine ocu išli da ga privole da mu oprosti.Otac nije na to pristao.Vasa je ožalošćen što ga otac ne prima, no odaren od rodbine vrati se regimenti. Čika Ignja suze roni što ima nevaljala sina.Sam se ispoveda pred celim svetom da mu je sin nevaljao, da od njega ništa neće biti, da će na posletku do vešala doći.Čika Ignja pošten je čovek, pa kad on sam to kaže, svet mu veruje; pa već svaki u napred Vasu za nevaljalca drži, niti ga može ko odbraniti.Vasa je već osuđen, prokažen, proklet.Nema nikog u varoši koji dobra o njemu misli, i ako nije nikom zla učinio; šta više, i ako ga dobro ne poznaju, i to zato jer je u detinjstvu bio ne znam ovakav onakav, i što ga otac proklinje. Čika Ignja sve dešperatniji biva, i po dve nedelje ne obrije se.Svaki dan opada.Toliko imanje, misli se, a nema dobra naslednika, niti radosti pod starost da vidi vredna sina i veselu unučad.Misli se na koga će sve to ostaviti.Ima dva brata rođena, a braće od strica i polusestara vazdan.Kao god što je sam on osobenjak, tako su mu i braća; samo svaki u drugoj formi. Čika Ignjin otac bio je imućan čovek, i svojim sinovima je lep imetak ostavio Čika Ignja bio je najstariji, i kao sleme kuće.Mlađi do njega isplaćen je, i „sve škole“ je izučio.Najmlađi je, koje u novcu, koje u „gruntu“, udovoljen. Srednji, „visokoučeni“ brat, već svršivši sve škole, došao je kući, i rad je da stupi u „varošku službu“, kod magistrata „slobodne, privilegirate, koronalne varoši sent-andrejske“, kao treći „počastan“ vicenotar, ili podbeležnik.Strašna služba!I doista u Sent-Andreji teže je bilo to postati, nego li u svetu, na strani, nešto više, jer je ovde bila velika konkurencija. Taj srednji brat, Josa Ognjan, najpre još kao jurat potrošio je imanje svoje, koje je prilično bilo, i ište se kod magistrata za „počasnog“ vicenotara.Glava što može biti dobra, — ali ne dobi, bude odbijen. Duševnim i telesnim vrlinama obdaren mladić to k srcu primi; ogorčen, oprosti se od svojih, i zakune se nikad u svoju varoš više nestupiti. Sa Scipiona rečma: ingrata patria, non habebis ossa mea, ostavio je svoju Sent-Andreju, i doista održao je reč, nije se nikad više vratio, kao god i mnogi drugi njeni sinovi. Ovaj brat dođe u Budim, bez imetka, bez poznanstva.Srodne duše, osobito u nuždi, nađu se, poznaju se.Ne može ni ovde odmah službu da nađe, no na sreću uzme sobu u jednoj kući gde je sedela i svoj dućan imala jedna najznamenitija, najlepša „mašamoda“.Ova „mašamoda“ uzme ga na „kost“, poče ga potpomagati, i kao što je imala dodira sa većim kućama, bude izvor njegove sreće.Potpomagala ga i novcem, moglo joj biti. Upozna se naš Josa sa jednom znamenitom i „zjelo“ bogatom porodicom.Članovi te porodice u Rusiji kod „garde“ služe. On ode u Rusiju, u Petrograd.Pre nego što će otputovati, da prijateljici reč, ako se srećno vrati, odmah će je za večitog druga uzeti.Josa se bavio oko pet godina u Petrogradu, i to pokraj te porodice kao „dvorski gost“.Onda je još Aleksandar I carovao.Josa je bio otvorena glava, dobar igrač, pa u dodiru tom stekao je neku neopisanu diplomatsku uglađenost.Krasan mu se izgled tu otvorio, nudili ga službom; izgledi po njega izredni.Svaku ponudu odbija, nije rad svoju otadžbinu, svoju prijateljicu ostaviti, za to dobrom „baćuški“ koji onde valjane ljude primerno odlikuje, na svemu zahvali Pun znanja i iskustva vrati se natrag, i bude odmah lepom službom u Budimu odlikovan Kako se vratio i službu dobio, odmah je uzeo svoju prijateljicu za ženu; premda su mu ponuđavali „prve bogate“ partije, on je ostao svojoj prijateljici veran, i živeli su čak u duboku starost, oboje, posredni, da im jedinac ne umre i porodica danke omrči.Kao sad da su mi pred očima kad se na promenadi šeću.Ona majestetična dama, on također; čakšire bele u finim viksovanim „štiflama“, bez napršnjaka, bela kravata, obrijano fino lice, hod lagan, gospodstven, pravi diplomatski izgled; pa prebačeni preko leve ruke gospojin šal.Baš svi su za njima gledali. Diplomat čovek, iz Meternihove škole.Njegove kolege su ga jako rešpektovale, živeo je na većoj nozi, što ’no kažu.Kuća mu je u sred grada, na kat, mramorni basamaci, mramorni bunar u svakoj kujni, krasno obitalište, lep salon, u jednoj sobi slike od prvih evropskih slikara, u drugoj sobi tropsko cveće, pa u trećoj opet same tice, kanarine, papagaji.U pozorištu je njegova loža prva do komandujućeg đenerala.Kad o Božiću u crkvu dođe, njegova bunda od kune što je iz Rusije doneo, sve oči k sebi privlači.Tako skupocenih imao je tri. Najmlađi brat Ignjin, Stevan, i to je bio osobenjak, ali u žalosnoj formi. Prohujao je male škole, pa dalje nije hteo, ali ga otac nije dao učiti, no ostade kod kuće, pokraj Ignje. Kad je Steva momak bio, provodio je svoje dane u ludo.Nije ništa radio.Bio je lep, obrazi su mu bili fini, nežni kao u kakve devojke, i to mu je škodilo.Devojke su gramzile za njim.Izredan igrač, ponajviše je vreme u ženskom društvu provodio; običaji su mu ženski, mekušni.Kad se htede ženiti, ono jagma za njim; svaka je mislila: blago onoj koja će ga dobiti; čika Ignja nije bio lep, niti se za njega grabile.Steva, kad se ženi, naravno da se mora oženiti sebi ravnom, to jest koketom.I doista, oženio se lepom devojkom, dobrom igračicom, koketom, sve kao što je on, i tako nemarljivom gazdaricom kao što je on.Taman par ljudi kuću da upropasti!Igranke, balovi , svetkovine, šale, to je bio njihov posao, a kod kuće, sve se naopako promeće. Sva tri brata jedan s drugim nisu govorili.Uzrok je tome, kao obično, deoba. Vasina regimenta odmaršira u Peštu u „logor“. Posle „logora“ ta regimenta ne vrati se na pređašnje mesto, a to je bilo daleko, već dobije drugo bliže mesto za štab, i Vasa dođe sa svojim eskadronom u jedno selo, sasvim blizu Budima, na štaciju.Sad uluči priliku, pa ište „urlaub“ na nekoliko dana u Budim i dobije ga. Dođe u Budim i predstavi se svom čika Josi.Živog izgleda, „feš“, mlad kaplar dopadne se stricu; zadrži ga kao gosta, kaže mu da kad god dođe na „urlaub“, da ostane kod njega u kvartiru, da se dobro vlada, a on Ne za njega raspitivati i, ako zasluži, preko prijatelja „komandirendera“ preporuku izraditi. Tako je Vasa više puta u Budim dolazio.Jedared čuje da mu je otac umro.Siromah čika Ignja doista iz dešperata umre.Vasa to javi svom obrštaru, kaže da ima posle oca naslediti.Regimenta po redu zauzme se za njega, piše magistratu, i pita za naslednike.Magistrat odgovori da je Ignja Ognjan umro bez testamenta, a ostavio je posle sebe jedinog sina Vasu Ognjana.Pa još u poruci i to doda: „da je ostavio sina koji je već u detinjstvu zbog nevaljalstva od oca prognan, da je to celoj varoši poznato, i da je nepopravim“. Kada to Vasa čuje, krv da mu se smrzne.Baš sudba ga goni.Šta je mogao on magistratu smetati?Ima takovih ljudi koje sudba od postanka goni, i gotovo ljudi ih nagnaju da budu rđavi.Tako Vasa od postanka nema mira: gonio ga otac, goni ga ceo svet.Otuda uvukla mu se u crte lica neka neobična ozbiljnost, istesana tuga i ogorčenje.Nikad od kako ga znam ne videh da se nasmejao.Ni da se nasmešio! To se u regimenti, a naročito u njegovom eskadronu, pročulo.Kako bi najmanje što falio, odmah bi ga pretpostavljeni ukorio da je okoreo tvrdo-glavica i „nepopravim“, baš i da nije tako bilo.To je Vasu jako bolelo.Već u mladosti navukao je neku crtu dešperata; u tom dešperatu dao se kad i kad i na piće i na karte. Od njegove regimente doći će jedno odeljenje u Budim, na „fajerpiketu“.U tom je odeljenju i Vasa Rešpekt.Sad je Vasa Rešpekt u Budimu.Poseti katkad strica.Ovaj ga dobro prima, i po nekad obdari ga.U gradu je sedeo grof K., „zjelo“ bogat.Imao je taj grof jednu lepu sobaricu da joj je para trebalo tražiti.Bila je od jake kuće, ali u prvom vaspitanju pokliznuto.Od stepena do stepena, od kuće do kuće, iz ruke u ruku, došla je do sadašnjeg stanja.Inače nije joj ništa falilo, samo što je nosila titulu „sobarica“. Vasa načini poznanstvo s tom sobaricom.Zvala se Matilda.Vasa i Matilda, kaplar i sobarica, kad se šeću, izgledaju kao dva pelivana.Vasa misli da je srećan, dobio druga u svom očajanju, i doista, dao bi život za nju.Bolje bi bilo da nije došao na „fajerpiketu“, da nije nikad Matildu video! Matildi se dobro vodi.Vasi dodaje novaca.Vasa ne pita otkud taj novac; šta se to koga tiče.Vasu je obuzela strast kartanja, koja je tolikima imanje, zdravlje, čast i život oduzela.Otputuje grof sa porodicom u kupatilo.Ostane kod kuće stara grofica njegova mati, sa par čeljadi, i sa Matildom.Grofova porodica imala je mnogo zlata i dragog kamenja u velikoj vrednosti, i to u poslednjoj sobi.Matilda naiđe na ključ koji sve to otvara, izvadi drago kamenje, pokida škrinjicu u čem je sve to ležalo; još na vrati istavi brave, da se čini kanda je ko na silu ušao i pokrao.Grofica je nešto gluva bila, a noću je učinjeno.U tu sobu čeljad nisu odlazila.Sutra dan još je bilo toliko vremena, te draga ode Vasi, i zamoli ga da on to čuva.Vasa primi sve to na sahranu.A kako ne bi primio mladić od dvadeset godina takvo što na sahranu iz ruku takve vile Ravijojle, takve Sirene! Matilda još onaj dan javi staroj grofici da je brava od sobe gde se dragocenosti čuvaju otkinuta i obijena.Kad onamo grofica, ima šta videti: obijena, skrhana škrinja, a dragocenosti nestale.Podiže larmu, dođu od policije, pozatvaraju čeljad.Čeljad zasvedočiše alibi, to jest da onu noć nisu ni spavali kod kuće; puste ih, a sumnja pade na Matildu, i zatvore je.Pade sumnja i na Vasu, jer se gotovo svaki dan onde u kući pokazivao.Matilda zaplašena baci krivicu na Vasu, to jest izreče mogućnost takvu Zatvore i Vasu.Iz Matildinog izreka, i podudarnih okolnosti, a možda što se sam Vasa nije znao ili nije hteo braniti, osuđen bi Vasa Rešpekt na dvanaest godina robije. Vasa Rešpekt je osuđen, izdržao svoju kaznu, i umro.I to delo ostalo je kao psihološka zagonetka kod sviju koji su ga poznavali.Može biti da je nevin.Silna ljubav prema Matildi načinila ga žrtvom za spasenje Matilde.Vasa je bio od tog kalibra da je to moguće. Vasu malo su još u varoši poznavali.Matildin burno prohujan dosadanji život nalik je da je Matilda taj zločin učinila i na Vasu bacila.Taj zločin je u varoši veliku uzrujanost prouzrokovao.Publika većinom krivicu baca na Matildu.Pred moralnim sudom stvar ta nije ni dan današnji na čisto.Dosta to, Vasa postade robijaš.Pa robijaš bez oca i majke, bez brata i sestre, da ga svesrdno oplaču! A šta radi Anica? Čika Ignja naglo je umro, kao što rekoh, bez testamenta.Gazdarici su nešto isplatili, a i Anici oči zamazali Sve imanje su mu prodali i novac metnuli u sirotinjsku kasu. Kad je Vasa postao husar, niko ga tako nije žalio kao Anica.Uvek je o njemu raspitivala.Kad je Vasa spomenutog Preobraženja ovde bio, zaboravio je za Anicu, nije o njoj raspitivao.A ona, sirota, došla je kradom amo u kujnu, pa kroz prozor Vasu gledi, a suze briše.Kad je Vasa napolje izišao, u toj pratnji nije Anicu primetio, a ona se stidela osloviti ga.I ko mu mogao to u onoj zabuni zameriti; osobito Anica je bila još dete kad je Vasa kuću ostavio.Kod Anice klice ljubavi pronikle su još u detinjstvu naspram Vase.Iz sažaljenja izrasla je ljubav Ona je Vasu iz srca ljubila, kao što tek može biti. Posle smrti čika Ignjine Anica mora u službu.Čuje da je Vasa u Budimu.Ide i ona u Budim, u službu.Lako joj bilo naći.Visoka, krasnog stasa plavojka, belo lice, azurske plave oči, zlatna kosa, umiljate rumene usne, sve je samo preporučivalo.A i vredna je bila.Kad dobi službu, u nedelju šeta se, gledi na soldate hoće li Vasu ugledati. Vasa u galami protiskuje, ali već iz daleka oko draganino primeti dragog.Da, Vasa je njoj dragi; među suzama je ona njega svojoj duši, svom srcu pridenula.Pozna ga, pritrči k njemu.On je tek onda poznade kad mu se iskazala.Ali se Vasa onda još sa Matildom ponosito šetaše, na pozdrav tek hladnokrvno otpozdravi, metnuv joj ruku na glavu, pa sa: „Anice, šta radiš?“ dalje ode.Matilda je mrko pogledi i pita Vasu ko je.On kaže da je služavka i kod oca othranjena, i sa tim bi kraj. Vasa, ne da je prezire, no nije mu na pamet palo da je Anica svoju negdašnju srdačnost u ljubav pretvorila.Anici je opet žao što je Vasa tako hladno predusreo.Gledi dugo za njima a oči joj se vlaže. Kad god bi ga na sokaku videla gde na konju jezdi, uvek bi stala i na njega gledala, i, ako bi je primetio, klanjala bi se.U kasarnu nije htela ići; stidela se, i toliko većma što se on od nje klonio.Nije znao Vasa kakav biser ljubavi i odanosti u njoj leži! No nije dugo trajalo, i puče glas o Vasinoj nesreći.Čula je i sirota Anica.Njena ljubav nađe sebi puta i preko tamničara k sužniku, robijašu. Vasa je pravi robijaš.Čami sa ostalim nesrećnicima u „kazamatu“, plesnivom robijaškom lagumu. Kakav je žalostan robijaški život!Tamo oko „Beogradske Kapije“, tamo su ti lagumi.Pa kakvi su ti lagumi?Mračne jametine, vlažne; kroz gvozdene rešetke svetlost prodire tamo.Pa zmije, gušteri i jakrepovi!Krevet mu je vlažna slama. Vidiš robijaše kako gmižu; žuta, zelena, podbuhla lica; oči tamne, ugašene; na nogama vuku im se ropski lanci. Tako sad Vasa, živostan mladić od dvadeset godina, izvlači se iz „kazamata“; na njemu robijaško ruvo od debela sukna, strašan sindžir na nogama, a on još ponosito, jogunasto glavu gore drži.I stricu je njegova nesreća veliki udar zadala.On u opštem poštovanju, a sinovac mu sindžir nosi, pa još zašto, zbog velikog zločina. I sam nije na čisto je li doista kriv, jer je učin jako zapleten.U toliko veća žalost, a sramotu teško je skinuti. Ja sam onda išao u male latinske škole.Čuo sam za njegovu nesreću: ma je kriv ma nije, meni je bilo žao.Robijaši morali su grube poslove izvršivati.Vidim jedared robijaša prate dva: soldata, on u sredi, putunja na leđi, ide na česmu da vodu grabi.Kad napuni putunju, a oni opet natrag.Ja stanem pred njega i ponudim mu desetak što sam preskrbio.„Na, braca Vaso, uzmi!Ja sam tvoj bratac Vojko.“ Pogleda me oštro, poljubi novac, i tek mi reče „Budi dobar“, pa dalje.Soldati dopuštaju robijašu milostinju davati. „Budi dobar“, iz usta jednog robijaša koji je zbog zločina na dvanaest godina osuđen — strašno štogod!Nikad te reči zaboraviti neću.Nisam verovao da je on takvo zlo učinio Deca su mi u školi prebacivala da imam roda robijaša; ja sam ga iz petnih žila branio, niti sam ga se onda, niti posle ikada postideo.Svecem robijaši pušteni su da idu u crkvu; dođu u pratnji u crkvu, tu je i Vasa.Stoji u sindžiru upravo kao ukopan, visok, tanak; sitnih obraza, tanki mali brčići, crni kao zift, crna kosa, lice bledo, oči mrke, ali oštre da te preseku, ruke prekrštene.I sad kanda mi je pred očima.Očiju nisam sa njega skidao.Kad je kraj službi, u porti stanu robijaši u red, pa im dele milostinju.Kad ko pruži milostinju, on rukom ruku odbije i darodavca mrko pogledi.Već ga posle znali, pa niko mu nije ni pružao.Samo bi od mene primio; ali mu ja nisam u crkvi davao, nego na sokaku, gde nas niko ne vidi.No i stric mu slao svakog sveca i kolača i novaca, i to samo svecem; inače nije bilo dozvoljeno. Tamničar je strog čovek, ali Anica upozna se sa tamničarevom ćerkom.Od svoje male plate, i što je još kod kuće skuckala, daruje tamničara, i on je pusti Vasi na razgovor, i da mu preda potajno donesene mu đakonije i koju paru.Sad tek trezni se Vasa.Uviđa kakvo je blago imao, i kakvo sad ima u Anici.Sam se na sebe jedi što tako docne poznade skroz Anicu. Jedared na samo ispriča joj svu svoju patnju, a ona opet svoju žalost i tugu.Kaže mu da joj teško palo što nije hteo s njom ni da se razgovara, da je ona njega još kad je bio kod kuće volela.Vasa je sasvim tronut, sedi na krevetnoj slami, Anica do njega.Uhvati joj desnom desnu ruku i zaklinje joj se živim Bogom da će je uzeti ako se jedared iz ropstva oslobodi.Ropska zakletva, u tamnici mnogo važi.Anica se opet njemu zakune da ga nikad neće ostaviti, ma šta od nje i njega bilo.Tako je Vasa sve izgubio, ali dobio je Anicu, vernu drugu, najboljeg prijatelja.Ona mu je bila sve Tamo gde je Vasa bio u tamnici, u okolini je divan predeo; ali i taj divan predeo pokraj tih tamnica postaje smutan.Tako jednog decembarskog dana šećem se onud ne bih li slučajem Vasa iz tamnice izišao, da mu dam koju paru.Pada sneg, čavke, vrane, te tamničarske tice, nad glavom grakću.Sve mutno.Padaju mi na um žalosne misli.Nedaleko je odavde pijaca Sv. Đorđa, gde je Matije kralja, brata Sibinjanin-Janka, sin Vladislav pogubljen što je u Beogradu grofa Cilskog Ulrika, zeta Đurđa Brankovića, ubio s družinom.Tu su pogubljeni još mnogi drugi, sve za slobodu, kao hedervarski Kont od kralja Žigmunda. Vratim se opet, ali vrata se tamnice ne otvaraju.Smućen vratim se kući, i uz put dam paru slepoj prosjakinji, za oslobođenje Vasino, i s tim mi srcu odlaknulo. Umre tamničar, koji je istina bio strog, ali ipak Vasi je činio mnoga dobra.Mnogo puta da se takvo što saznalo, bio bi i sam zatvoren.Dođe nov tamničar, ne strog, no baš nemilostiv, Neka strašna neotesana ljudina, na prsima zlatna i srebrna kolajna i krst „Kanonenkreuz“ od Lipiske Bitke. . Došla je stroga naredba da moraju robijaši učiti zanat.Jedan robijaš, abadžija po zanatu, taj će ih učiti abadžiluku.Vasa neće da uči, komorati se jede.Jedan optuži, denuncira Vasu tamničaru.Taj je obično optuživao.Jarostan tamničar izgrdi Vasu pod formom ukora, i kaže mu da će stradati ako se usudi još od posla otimati se.Vasa dozna denuncijanta robijaša.Napadne na njega sa takom žestinom, i poče ga gnjaviti da dušu ispusti.Ostali ne mogu da pomognu gnjavljenom robijašu: ne sme niko da priđe Vasi.On jednom nogom kleči na prsima dušmaninu, levom ga rukom drži za vrat, a desnom preti ostalima.Robijaši počnu se kod vrata rešetke derati za pomoć, jer Vasa će kamarata da udavi.Na viku dođe tamničar sa stražom i spase robijaša.Da docnije dođe — bio bi udavljen robijaš. Žestoki tamničar digne štap, pa poče po Vasi udarati, no Vasa đipi kao ris, ne promišlja se, no odmah tamničara za prsi, pa ga onda s nogu prevali, i poče daviti.Da ne bi straže, ne bi tamničar više živ izišao.Robijaši ga ne bi odbranili.Straža poče pretiti Vasi da će odmah dešaržirati ako ne pusti, ili će ga bajonetom probosti.Straža je poznavala divljeg tamničara, pa nije rada Vasu bez velike nužde da utamani, a toliko manje što je tamničar bio napadač, što opet nije u redu. Vasa dobije kaštigu Kakvu?Neću ni da spominjem.No i tamničar je dobio veliki ukor, i jedva te ga nije i što gore postiglo.Vasu zatvore u jedan lagum samcata, jedno da ne udavi kakvog kamarata, drugo za kaštigu da ostane samcat.Vasa je zabeležen u robijaškom protokolu što se tiče vladanja kao „nepopravim“, „incorrigible“, ali nije morao abadžiluk učiti.Mahnuli su ga.Vasa to i voli. Vasa je tako zadovoljniji.On nema ni onako druga ni prijatelja, osim Anice.Ali Anicu novi tamničar Vasi ne pušta.Kad dođe, otera je.Ona mu tek na sokaku može što dodati, kad ga straža prati a tamničara onde nema.Vasa opet žalostan što Anica ne dolazi.Zna da je tamničar ne pušta, zareče se osvetiti mu se, ma ga šta koštalo.Prilika će doći. Vasa u tamnici od duga vremena pravi prstenje, lance i minđuše od konjske grive.Jedan husar, na njegovu molbu, iščupao mu iz repa njegovog milog paripa „Bećara“ dlake, pa je od njih načinio Anici minđuše, lanac na vrat i prsten.I meni je načinio prsten i lanac na sahat, i svojim negdašnjim kamaratima takođe.Ja sam voleo taj mali poklon.Ali Anica ne bi ga dala ni za drago kamenje.U samoći tako, kad mu se i to dosadi, a on je naučio jednog miša da mu sa dlana hleb jede.U tamnici ima dosta miševa i, kad spava, trče mu preko obraza.Taj njegov miš naučio se baš onda pojaviti kad Vasa jede; bio je sasvim pripitomljen.Pa onda opet imao je velikog pauka krstaša koji mu je dolazio, i tako bi mu po ruci i prstima trčkarao.Na njegovoj paučini ostavljao ga na miru, i gledao bi ga kako muve i bube hvata.Kad ga pauk češće obilazi, to jest posećuje, bolje je volje: videće Anicu i nešto će mu pružiti.To ne fali.Pa opet iz duga vremena nanovo plete lance i prstenje.Od krpa i štrange i par klinova načini kao ljuljašku, pa tu sedne, baš do rešetke kud zraci prodiru, da može bolje videti. Tamničar je znao i za miša i za pauka i za prstenje.Učiniće on da Vasi presednu miševi i pauci.Tamničaru je sramota bilo što ga je jedan robijaš gušao i gnjavio; on, posednik dveju medalja za hrabrost i lipiskog krsta, junak od Lipiske, to ne može tako ostaviti, no mora se osvetiti, i to junački.U jedno doba otide u lagum Vasi, sam, bez straže, u nameri da se s Vasom potuče izmeđ četiri oka, ili upravo da ga tuče.Otključa vrata, uđe, a Vasa baš daje hleba mišu.Miš, kad vide tamničara, pobeže.Tamničar pljesne štapom Vasu po ruci, pokida paučinu i ljuljašku, odskoči pa štapom ožeži Vasu.Vasa skoči, pa onda odbije rukom udarac, i juriš na tamničara.Sad se počnu boriti.Nije imao tamničar vremena ni sablju da izvuče.Jednako se gušaju; tamničar je jača, hrabra ljudina, katkad digne Vasu u vis da ga o zemlju tresne kao jaje, a Vasa tanak, elastičan, izvuče se, nogu od zemlje odbije i na posletku tamničara svali.Sad ga iz šaka više ne pušta; klekne na njega i davi ga.Tamničar riče kao vo, udaviće ga.Opet dotrči straža i izbavi ga.Vasa opet bude kažnjen, ali bi kažnjen i tamničar, jer se videlo da je on bio opet napadač. Ovog tamničara premeste, dođe drugi.Ovaj je po Vasu bio mnogo bolji.Čuo je kakva čuda prave s Vasom, pa se mahnuo tiranskog postupanja, pa je savetom Vasu nastavljao.Sad može ponekad njemu doći i Anica.Vasa se malo opet smirio.Strastan kartaš, nema sad ni s kim da se igra, ali opet uvek ima kod sebe pak karata, pa ih razbacuje.Kartašu je lakše tek kad vidi kartu.Rado je metao na „lutriju“.Koliko je puta dobio „ambo“ ni računa nema, a dobio je i jedan poveći „terno“ od šest stotina forinata.Nešto je dao od toga gospođi tamničarci za njenu i muža joj dobrotu kao podarje, nešto sebi zadrži, a ono drugo da Anici, da nešto za sebe upotrebi, a ono ostalo u sahranu uzme.Vasa nije bio željan novaca, još je on pogdekojem robijašu delio, osobito koji je imao dece.Ma da je u lancima, ali je po ulicama išao slobodnim licem; sav ga grad poznavao, i mnogi bi ga sažaljevali. Tako provodi Vasa u tamnici dane i godine. Najveći teret ležao je na srcu, na imenu njegova strica, čika Jose.Možda bi mu kako god za rukom pošlo da ga odavde kakvim uplivom u drugi kakav grad premeste, ali onda još gore: u slučaju kakvog Vasinog izgreda ovde može koju dobru reč prosloviti, ali na dalje, teško je. No sad da vidimo, dok se Vasa tako pati, šta drugi rade. Spomenuto je da je čika Ignja umro.Oplakala ga rodbina i Denikola.Bio je, siromah, pošten, ali osobenjak, i mnogo je uzrok Vasinoj nesreći.A zbog toga i sam je bio nesrećan.U žalosti, bez iskre nade, umro je.Kud će gore? Sad da vidimo šta je sa Stevom.Prve godine dobro prolaze; već ima i dvoje dece, muško i žensko.Steva i gospa mu nisu Ignjine forme, oni sve na veće teže.Uzeli su za mustru čika Josu i njegovu gospu.Ništa se ne zaslužuje, samo se troši.Pa se više troši nego što imetak donosi.Sve jednako kapom vetar tera, sve u šali život provodi.Niko njima nije ravan.Žive kao dva goluba.Ali nastanu rđave godine počnu dugove praviti, i opet ni jedno ne radi; niti on priskrbljava, niti ona čuva.On celo posle podne u kavani, a ona po „vizitama“; još nije haljine iznosila, već ih sobarici poklanja.Deca sve u svilu obučena, kao papagaji, na vazduh ih ne puštaju.Drže se kao kakav princ i princeza.Već znadu šta će sin biti i za koga će se kći udati.Sin će biti „vladika“, ako ga sreća posluži i mitropolit, a kći će poći za kapetana mlada koji će sigurno postati đeneral. Doktor i babica su uvek onde: on uđe, ona iziđe.Opet se prave dugovi i živi se obično galantno.No podigne se jedan, drugi kreditor, dođe se i do „egzekucije“. U ono vreme moglo se pomoći i donekle i protiv egzekucije, a to je bila „rezistencija“ pravosuđa, feudalan ostatak.To je u Mađarskoj ovako išlo.Dođe egzekucija da popiše i proceni, na lice mesta.Optuženi, koji treba da plati, uzme sudca ispod pazuha za ruku, pa ga izvede napolje; ali ako ovaj neće da ide, a on ga izbaci zajedno sa advokatom tužiteljevim.Sudac opet javi to varmeđi, a ona odredi „brachium", to jest oružanu silu, pandure ili soldate, pa ako je optuženi jači, ima mnogo slugu, on i ove otera, pa se opet ište pomoć.I takva egzekucija katkad trajala je i po pet godina, ali na posletku slomi se osovina dužniku, jer na posletku opet sve mora sa grdnim troškovima platiti.Naravno, takav dužnik morao je imati advokata, svog „fiškala“. I Steva je imao jednog takvog fiškala.Zvao se „Babonja“ i bio je od „trenčinske stolice“. „Zjelo“ pametan muž, latinski je govorio kao Ciceron.Kako dođe kakva egzekucija, a Babonja je već tu pa Stevu nauči, a Steva opet sudca pod ruku, pa s njim napolje.Proizveo „rezistenciju“, a sudac se posle i sam smeje, i kad se sastanu, oni zajedno jedu i piju.Kad Babonja dođe, onda je uvek traktacija. Kad je kakav advokat iz Pešte morao ići u Sent-Andreju na egzekuciju, tako mu je bilo kao da ide u Afriku, i koji se odvaži tamo, taj je advokat junak.I pokojni čika Ignja, kad Steva nije hteo da pristane na to da on, to jest Ignja, ostane u nasledstvu veće kuće, izveo je takođe sudca ispod ruke, i doveo je dunđere i zidare da testerišu kuće na dve pole, i tako njegova ostade, jer se na to izmiriše.Steva je i sam po nešto prodavao, i, što ’no kažu, „rupe zapušavao“, to jest nešto otplaćivao, ali je već bilo docne. Tako je to trajalo petnaest godina.Lepo se živelo i procesi terali.No sad je tu kraj.Ne pomažu već „rezistencije“.Prodaje se jedno za drugim; samo je još ostala jedna kuća, u kojoj živi.Bar da hoće ona ostati.Dođe i ta kuća na muntu.Steva se i sad u Babonju uzda da će muntu pokvariti.Babonja je bio od te sorte advokata kojima je dosta dva tri procesa te da mogu od njih živeti.Dođe dan munte.Tu je i Babonja.Već je druga munta.Kuća se munta i proda.Babonja sudcu preda pismen protest.Steva se još nada da će mu kuća ostati.Ručak valjan za Babonju spravljen.Babonja dobro ruča, dobro vino.Steva je od svoje rodbine vino dobio.Posle ručka digne se Babonja da ide, i ište malo novaca.Steva ni sam nema, pa se izvinjava.Babonja, nezadovoljan, polazi.Pri polasku Steva ga uhvati za ruku, pa ga pita: šta će sa tom muntom, sa tim njegovim protestom biti?Babonja uz put odlazeći, reče mu: „Kroz dveri si prišel, kroz oblok prođeš“.To će reći toliko: kad si nasledio, ušao si kroz vrata, kad te promuntali, bežaćeš kroz prozor.Babonja ode i ne stupi više u kuću Stevanovu, koja već i onako nije njegova. Dođe vreme da Stevan iz kuće izlazi.Kupac ga sa „brahijumom“ izbaci.Sad Steva nema ništa osim pokućanstva.Uzme kvartir.Rodbini dosađuje, viče: „pomagajte!“ Rodbina nešto pomaže, ali ko će truta hraniti?Prestane i to.Pa Steva je dobio za vreme procesa još tri devojke, a sin dobije konštak i ostane još u detinjstvu hrom. Ima ljudi i žena koji među sobom budu i u nuždi jednaki i jednako strpljivo nuždu snose.No ima opet takvih koji, ako su pre dobro živeli a osiromaše, odmah se među sobom koškaju i kolju.To su mali duhovi, pa ih ima dosta i u najvećem staležu, kao god i u najnižem što ima koji čvršćom dušom nuždu podnose.Steva nije bio od onih duhova koji nuždu strpljivo i srčano snose, pa ni njegova Katarina.Dok im se dobro vodilo, tu je jedno drugom tepkalo: ona njega zvala „Štefka“, on nju „Katarina-materina“, pa gde god se susretnu u kući, u sobi, svud se glade, glockaju.Ona njemu namešta kosu, navija mu brkove; on njoj zakopčava haljine, vitice joj u sklad udešava, i to je sve tako trajalo donde dok nisu natraške pošli.Sad se Steva i Katarina u nuždi počnu koškati, inatiti, i jedno drugom nesreću prebacuje.U braku, kako vidiš da se koškaju, ili je od koje strane manjkanje ili nedostatak ljubavi, ili nemaju novaca; tako ćeš u gdekojoj kući poznati da nemaju novaca kako čuješ koškanje.Katarina prebacuje Stevi, veli: kamo sreća da nije za njega pošla kad nije kadar ženu izdržavati, „mogla sam se za boljeg udati“.A on opet veli: kamo sreća da se nije nikad ženio, ili da je uzeo ma kako prostu, samo čuvarnu; on je imao imanja, ali Katarina nije znala čuvati. Posle je nije više ni zvao „Katarina“, već „Kata“, a ona njega ne zove „Štefka“, već „čoveče“. Deca rastu, a nužda sve veća.Ovako se duže živeti ne može.On bi tražio kakve službe, ali nije ni za šta; i da nađe, ne može takvu dobiti da porodicu zahrani.Steva počne iz kuće sitnarije prodavati, pa ide u birtiju.Propio se.Uzajmljuje od onih kojima je on nekad bacao, no i oni ga posle odbiju.Žena ne da iz kuće prodavati, u kući sad krv i nož.Žena ga pred svetom ogovara da je kukavica, da je svemu on kriv.Tim je, misli se, ona izvinjena.Steva dolazi kući posle po noći i pred zoru, viče, lupa.Deca se probude, jauču, mole.Ona se pusti u koštac, i potuku se.On njoj iščupa vitice, ona njega izgrebe.On ode i ne vrati se kući; ona ode rodbini svojoj i pokaže kroz plač iščupane vitice, oni je nagovaraju da ne živi s njime, a ona se zareče da doista neće više. Eto lepog Steje, glasovitog igrača, i lepe Katarine!Sve je sad propalo: i lepota, i čast, i imanje! Katarina je bila odvažna i otvorena ženska; da je svoj prirodan dar upotrebila, ne bi propala kuća.Dobije nešto pomoći od svoje rodbine, ostavi svoju varoš i preseli se u Peštu.No šta će sad sa četvoro dece bez ičega?U nuždi razvio se njen „ženi“.Treba lakim poslom zaslužiti i opet živeti.Ode u grčke kuće, kod velikokupaca koji sa svilom rade.Dobije posla da mota svilu.To se na funtu izrađuje.Hromi sin već ima dvadeset godina, hrom, ali dobar, vredan i pametan deran.Jedna kći, najstarija, od osamnaest godina, jedna od petnaest, a treća, najmlađa, od dvanaest godina.Sve mogu raditi, svilu motati.Njih četvoro i mati peta, mnogo se može uraditi, može se živeti.Sad svi prionu poslu i počeše čestito živeti, osobito sin kao crv je radio, jedan za dvojicu. Deca se zvala: Petar, Katarina, Milka i Marija. Tako motajući svilu, mogli su pošteno živeti, samo da nije đavo u dva lica stvar kvario.Katarina bila je vredna, okretna, ali malo kaćiperka.Kad se udala, da se tako okretala od početka, bolje bi bilo.Donekle je sve dobro išlo.Kada se opet novac po ruci premetao, kao da je đavo u nju ušao.Nije dosta što je dobro na kraj izlazila, nego se bacila opet na neki nobilitet. Bila je ponosita svojom ženskom decom, osobito Milkom — Emilijom.Sinom Petrom bila je inače zadovoljna, jer gotovo on je najviše radio, ali je zdravo žalila što je hrom.Dok je manji bio, ne jedared je rekla: „Da ga hoće Bog primiti“.Takva lepota kao što je Katarina bila, da dobije hroma sina — to joj nije išlo iz glave.Sad kad je spala na njega, onda je bio dobar; ali tek Emilija bila je prva. Petar ili je svilu motao, ili je spremao.Imao je i mali dućan, bakalnicu; prodavao je duvan, lule, šećer i druge sitnarije, i sve je držao u krasnom redu, da je znao gde svaka čioda leži.Mati kad donese novac, Petar planuje gde šta treba uložiti, kupiti, i ne jedared je mater odvratio da ne kupi ovu ili onu luksuznu stvar; ne jedared je odvratio mater da kakvu baklavu pitu ne napravi, jer je mati volela poslastice, a on je bio čuvaran. Ali badava, materi Emilija, pa Emilija!Ali i jeste bila vraško devojče ta Emilija.Stas, malo viši od srednjeg, ali fino opruglast, onako kao što biva kod devojčica u prvom periodu mladosti; puna, a u struku tanka, pa opet puna, pa opet uža; nožice tanke i uzane, ali pune i povisoke, pa vitka — ceo stas onaki kao što Arap gazelu speva, a lice belo, kao u „penorodne Venere“: mleko i krv.Obrazi poluduguljasti, sa dve jamice; usne kao jagodice, a u kutu male čarobne rupice; rupica i na maloj bradici; oči sive i umiljate; obrvice tanke i nežno zavijene; kosa plava u zelenkasto se previja.Čarobno stvorenje!Doduše, morala je svakom u oči pasti.Svako ko je vidi zagledi se u nju, osobito beloća labudska svakog je kao centom u srce udarila.Kad je išla s materom, uvek spuštene oči, ne sme u svet pogledati; svaki kao asas na nju gleda.Emilija nije na mater ličila, već na oca, premda je i mati ugledna ženska bila.Sad je već prešla slavu svoju, oči su joj već malo upadnute, ali njena crna mast, izazivajući pogled, žešće ponašanje, imalo je još nešto primamljivog.Svaki Emiliju hvali; bila je i pametna devojka Već ima i prosilaca, ma i preko reda, i to valjanih ljudi: jedan trgovac, jedan gvožđar.Petar kaže da je da, mati nipošto.Veli, prvo da je vrlo mlada i ne da je preko reda pred stariju sestru, drugo, lepa je, pametna je: daće je da se još izuči, pa Bog zna kakve partije još može praviti. I doista, da je da se uči.I na šta je dala?Dala je kod „mašamode“, da se pripravi za „modistku“, ako do nužde dođe da može živeti.Hajde neka.Pa onda je dala da uči igrati.Neka i to.Ali dala je da uči odjedared i gitar, i hegede, i pevati.To je već mnogo i izlišno. Emilija je imala lep talenat, i za godinu dana sve je naučila.I dok je sve to učila, mati je pravila poznanstva, samo da Emiliju što bolje na ugled stavi.Mati vodi već Emiliju na bal, sa drugom sestrom.Badava je.Petar odgovara da to ne čini, da je to za Emiliju rano, i da joj s time sujetu uliva.Mati ga ne sluša. Sad nastade Emilijino zlatno doba. Prvi put dođe na jedan redutski bal.Može se reći da su se baš za njom otimali.Dođe na drugi bal, već je pripoznata lepota i igračica.Dođe juristanski bal, Emilija ne sme faliti.Do toga je doterala da je već i „solo“ igrala.Svud joj pljeskaju na igri, juriste da se pomame za njom, prate je iz počasti s bala kući.Emiliji nije više trebalo, ona je u sedmim nebesima.Mati je sad ne bi dala ni za kakvog trgovca ako tek nije mali milionar.I doista, Emilija bila je na vrhuncu srećnog izgleda, ali sujeta, ta koga zahvati, mori ga kao kuga.Sad joj već ne trebaju ni trgovci, ni juriste: njene oči bacaju se na kavalere, na bogatstvo i visoko pleme. Petar sa sestrama jednako radi i lepo zaslužuje; i čika šalje devojkama novčanu pripomoć.Mogu se lepo, elegantno nositi.Šta više treba jednoj mladoj i lepoj devojci?Onda je njen ceo svet.Kad se ulicom šeće, kad pokaže svoj vilinski stvor, na bela ramena spuštene burmaste kose, stane i onaj pa je gledi koji inače za godinu dana pogled na žensku ne baci.Na promenadi svako oko na njoj počiva, svaki raspituje čija je, a mati od miline sve raste, smeši se kad od pola uveta čuje lepu reč za Emiliju, i šetajući se sažaljiv pogled baca na ružnije i skromne devojke.Već je bolji krugovi društva poznaju.I u pozorištu je zvezda Danica — Emilija.Naravno da ide u pozorište.Već znadu i čija je kći, zna se da je sirota devojka. To je Emiliji jako škodilo.Ne bi joj škodilo da je mati nije tako na visoko dizala, ali to je na nju senku bacalo.I jest, čudna je to stvar kad svet vidi jednu mladu lepoticu da se nosi kao prva dama, a dozna se da je sirota; tim mnogo gubi.I svaka takva lepotica dođe do svog vrhunca, pa onda — ili levo, ili desno, ili strmoglav! Čika Josi nije se dopadalo što je mati Emiliju tako podigla, a i onako za mater nije mnogo mario.Žao mu je bilo sirote devojke, a toliko više što je na sebi nosila sasvim originalan tip njegove porodice.Hoće da je uda, dolaze k njemu valjani ljudi i preporučuju se za Emiliju.I onu dvojicu je čika poslao, no materi je to sve malo.Čika vidi da to neće na dobro izići, pa jedared za svagda poruči da je mati za čestita čoveka kog je on preporučio uda, ili neće više za njih da zna.Mati ne popušta.Čika ukine svaku pripomoć.Materi ni brige.Mati, kad otkud kući dođe, ništa drugo ne pripoveda nego kako Emiliju hvale. Emilija je kod kuće oslobođena od kućevnih poslova.Obuče se, pa gitar ili hegede u ruke, pa svira.Pa onda opet gledi kroz prozor; kakav poznati kavaler na konju projezdi, pa je pozdravi.Bilo je i nepoznatih, pa su je pozdravljali, samo da se mogu upoznati.Nema opasnije za mladu devojku nego kad je izviču da je lepa.Onda je sve kod ogledala, jednako se namešta i sama sebi se najviše dopada.I nikad joj ne padne na pamet da lepota prolazi, dođe bolest, dođu godine, i nabori se lice.I već to u prirodi leži da docnije doba ne pada na um, jer bi inače još pre ostarele. Emilija je gotovo svaki dan u svili i kadifi obučena; ako nije u svili i kadifi, ipak je na njoj kakva skuplja materija, nego obična.Čika Josa pošlje opet jednog đuvegiju za Katarinu.Mati Katarinu, premda je njeno ime nosila, nije volela kao Emiliju.Da Katarinu za jednog malog trgovca.Čika joj nešto u ime miraza pokloni. Sad čika, još poslednji put svoju dobrotu da pokaže, zaište Emiliju k sebi, da je on čuva i uda.Mati se ne da osoliti.Kaže: ko će Emiliju, taj mora i mater k sebi uzeti, pa i Petra i Mariju.Sve, sve, ali ko bi mater uzeo kad je burne naravi; osobito čika, koji je naučio sa diplomatskim, uglađenim ljudma živeti. Sad se njih čika sasvim mahne.On je baš to i hteo, da iz materinih ruku devojku izvuče. Kako se Katarina udala, već je u kući teže išlo.U početku svi su radili, njih petoro.Posle je prestala Mileva raditi, sad opet Katarine nema.Mati opet slabo radi, ide po kućama poznanstva praviti, i da čuje šta se o Emiliji govori.Dakle rade samo Petar i Marija.Četiri ruke da izdržavaju pet duša, mnogo je!Čika ništa ne šalje.Već počnu u kući natezati.Petar kaže materi da ponude Mariju čiki, možda će je primiti, pa bi se valjda i na ostale smilovao.Mati neće; prkosi.Šta više jednako grdi čiku i strinu kako neće da je potpomažu, da je to sramota.Ne samo kod kuće, nego i izvan grdi ih.Sve to strina čuje. Mati Katarina bila je, kao što je spomenuto, odvažna, rešitelna, i znala je stvar pokrenuti.Kad su propali, to je lepo bilo od nje da se u nuždi sa tolikom decom znala naći; ali badava, kod nje je bila ta pogreška kao kod mnogih drugih po svetu: kako se malo oporavi, kako bolje pođe, odmah počne, što ’no kažu, „besneti“, pa se opet zamrse konci života.Petar i Marija ne staju s poslom, u kući sve na manjak ide, nužda se već počinje osećati.Da upregnu i Emiliju u posao, opet bi bolje išlo, ali od tog nema ni razgovora.Treba Emiliji „po sezoni“ novih haljina; ne može se.Mati živa da se izede.Mati kupi izlišne stvari, i siromah Petar da svoj nov kaput materi, a ona s tim „potajno“ u založnu kuću, pa donese novaca.Emilija mora imati opet nove haljine po najnovijoj modi.Ali i to dugo ne traje, a sirotinja se ne može pritajiti, kao god ni kašalj. - U kuću slabo je ko dolazio, mati je na to vrlo pazila, i kad bi ko u kuću dolazio od njene volje, taj bi morao biti „kavaler“.Iz trgovine otkud su svilu za motanje dobivali, pokušali su gdekoji momci da prave poznanstvo.Ko zna, može biti da bi ko sreću doneo.Mati je sama išla sa devojkom u dućan po espap, Emilija nikada; mati joj ne da, a ni ona ne bi išla po espap koji sve njih hrani.Emilija neće ni za „kalfe“ ništa da zna.Dođu trgovački momci na „vizitu“ i nezvati, kušaju sreću, Emilija ih hladno primi.Oni se moraju sa Petrom zadovoljiti, koji ih usrdno prima.Još dođu jedared dvared na vizitu, a Emilija je u svojoj sobi zatvorena, čuje ih a ne javlja se; mora svirati, violinu študirati.Jedan od njih klopne da uđe, a Emilija izvinjava se da ne može.Fumigira ih.Ovima više ne treba, otidu, ali više nikad se ne sete da dođu. I to je celoj porodici jako škodilo.Oni se sad sasvim drukče prema njima ponašaju.Kad mati dođe u dućan po espap, ili isti prerađen natrag donese, svi hladni prema njoj.Na meri ne sme ni jedna dlaka faliti, a pre po koji lot — i kroz prste se gledalo.I to je bilo na štetu.Pa onda počeše ih malo i pretresivati: kakav je to nobilitet?Kakva je ta frajla Emilija „dama“ da ne prima momke iz „velike trgovine“ koji će takođe vremenom „veliki“ trgovci biti?Pa onda još i to se znalo da ih čika više ne potpomaže, i tim im je kredit smanjen.Emilija već stekla neprijatelja. Emilijino ponašanje istina nije bilo lepo spram tih momaka, ali u položaju na žalost njenom dosledno.Pitaćete, kako to?Mati je Emiliju navikla na tu misao da ona mora kakvu „veću“ partiju postići od trgovaca koji su još „kalfe“.Po tome morala je izbegavati i senku, a da se sa „kalfama“ ne razgovara, da se takvo što ne pročuje.I u tome sama sebi dosledna, nije volela kada su je kalfe na javnim mestima, kao promenadi, pozorištu, pozdravljale.Otpozdravljala se tako kao da se to nje i ne tiče.Naravno, takva devojka, da je ma kako lepa, morala je steći neprijatelje.Mati je još i javno govorila da ona pod nebom ni za kakvog kalfu njenu Emiliju ne bi dala.Svemu je tome mati kriva bila. No još jedan ih đavo gonio.Otac, Steva, kao što je već bio sasvim propao, kazato je kako je svojima bio na teretu, i kako se njega svaki otresao.Ko će lenjivca hraniti koji nije ništa naučio raditi!Dok je šta bilo, dok je šta dobivao, trošio je, i sve utukao.Došli mu katkad baš tako crni dani da ga baš i glad poče napastovati.Kod brata, čika Jose, ne sme se ni pokazati.Šta će sad da radi?Čuo je da se Katarini i deci dobro vodi, i da nešto pomoći od čike dobijaju.Nužda zakon menja.On će k njima u pohode. Bio je ugledan čovek još i sad, lice nežno skoro kao u Emilije: ona je sasvim na njega ličila; samo su obrazi već malo spali, oči upale i zverovito streljaju, onako kao što se to kod dešperatnih ljudi pokazuje.Haljine otrcane, čizme zakrpljene, blede, šešir-cilindar oklepan, na vratu masna marama. Tako kao bludni sin dođe porodici.Mati larma, tera ga, deca ne dadu i umire je.Dadu mu najpre jesti, pa onda Pera nađe još koji forint, ode s njim na jevrejsku pijacu, na „tandlmork“, i kupi mu, ako baš i ne nove, a ono opet takve haljine da ih i uredan čovek nositi može.Kad se vrate, on mu pripravi i bele haljine, malo „veša“.Mati se uklonila nekud prijateljici, mislila je da će dobri suprug što pre dalje ići.Ali se ubezeknula kad ga je kod kuće našla.Što bi kod kuće pojeo, to još ne bi kuću utuklo, osobito kad bi sam Steva hteo svilu motati.Počnu se opet grditi, i jedva Petar stvar utiša.Otac plače, ljubi Peru, i Emiliju i Mariju, pruža ruku i ženi.Ova neće ništa da zna.Tera ga samo da ide dalje.Steva je bio mekušac, pa u svojoj odvisnosti i slabosti kapitulirao je, klekao je pred sinom, pa ga moli da ga ne upusti.Petar je dobar i mater obrlati, premda je ona primetila da od toga neće ništa biti, jer će Steva opet svoje terati. Prime ga, on zada reč da će i svilu motati.I doista, nekoliko dana je motao, ćuteći jednako.Svi su mislili da će dobro biti, osobito Petar se radovao.No posle nekoliko dana, kada je Stevi nužda iz glave izletela, počeo se mešati u stvari unutrašnje, poče kritikovati Emilijine toalete.Mati se na to ražljuti; opet inat, kavga, dok se opet malo ne smiri.Već mu je dugo vreme bilo i želi se napolje.Petar mu da dva tri forinta da kupi sitnarije za kuću.To je bila proba.Steva ode i više se ne vrati. Mati je mislila da više neće doći — ali prevarila se.Steva dva tri dana nije došao, ali posle ih je opet posetio.On je držao: kad je on, dok je imao, ženu i porodicu hranio, sad kad nema mora porodica njega izdržavati.Dakle, držao je da ima neko pravo.Kad opet dođe, onda krv i nož među njom i Stevom.Steva ruši po sobama, i što dočepa, odnese i proda, pa ga opet donekle nema.Tako je on periodično te ćefove ili škandale isterivao, ne znadu šta da rade s njim.Katarina tuži ga u policiju, ali joj ništa ne pomaže — šta mu mogu činiti? tući i zatvoriti ga ne mogu, a čovek je inače od reda, a nikako zločino delo učinio nije.To je sad belaj.Škandal za škandalom tera, a ovamo Katarina čeka „kavalera“ za zeta.I to je Emiliji i celoj porodici za mnogo škodilo. Tako je Steva živeo, i po Pešti tamo i amo tumarao.Stana nije nigde imao, a nesiguran i ručak i večera.U Pešti, kao god i u svakoj većoj varoši, ima malih kavana, ili bolje reći dućanaca gde samo kavu prodaju: „kafešank“ zovu ih Nemci.Udovice sa jednom ili dve kćeri daju se na to kad drugog imanja nemaju, i mogu pošteno živeti.Iziskuje se naravno uglađeno ponašanje i uredna posluga.Stevina Katarina, i ona je mogla kavu prodavati i pokraj toga svilu motati, ali je Katarina ponosita, neće goste da služi, a bogme tu mora i siromašne služiti, jer ti ponajviše tamo idu: kava je u pola cene jevtinija nego u pravim kavanama.U takve kavane danju ide Steva, pa je dobro poznat; jevtina kava, a dadu mu i na veresiju, gde gde i badava.Pre godinu dve dana umrla je mlada kći nadvojvode Palatina Josifa i publika iz sažaljenja prema njenoj mladosti i dobroti spevala je u lepoj nemačkoj pesmi.Tu je pesmu znao Steva na pamet vrlo lepo pevati.Još se opominjem, kao da mi još i sad zvoni u ušima ta pesma; početak je: „Hermine liegt in Zugen".I kad je Steva tim malim kavedžinicama i njihovim kćerima pevao prežalosnim tonom, a njima suze rone, i u tom magnovenju dobije Steva kave bez krajcare.I dobro mu je stajalo kad je pevao, išao je pevajući gore i dole po dućanu, a rukom, najvećim žalosnim patosom, maše, upravlja smisao.Steva je dobro znao da one to rado slušaju, i ta pesma u toj borbi za opstanak bila mu je kao mali kapital, a kava kao interes.Jer badava, ne može se kazati da je tu bio muhtaroš, nego baš zaslužio je. Noću je opet išao u kavanu „kod Zrinjija“ na drumu.Ta kavana nikad se ne zatvara, tu su falični kartaroši, „kozaci“, bludni izgubljeni sinovi svih društvenih slojeva, i ženskinje bez opredeljenog zanimanja, i nesigurnog stana.Steva je bio istina u pravom smislu reči „propalica“, ali ipak neodvisan čovek, jer kavu je sebi otpevao ili, bolje reći, dopevao; kakav stari poznanik ili prijatelj platio mu ručak ili večeru (inače nije mnogo jeo), a kad se sve žice pokidaju, onda rupi k svojima, ruši, valja, razbija, uzme ma šta pa proda. Sa đacima je bio takođe dobro poznat, i oni su mu po nekad dobra činili, jer su se s njime šalili, i morao im „Hermininu pesmu“ otpevati.I k meni je dolazio.Tako katkad dođe ujutru u pet sahati od „Zrinjija“ i probudi me, uzme četku, očisti sebi kaput i cipele, ispriča mi kako je noć proveo, kakve su škandale „kod Zrinjija“ počinili, još otpeva pesmu, pa tako ode — u malu kavanu. I to njegovo čišćenje nije bilo svakidašnje: nekad mu sasvim pobele cipele, i to uz put. Steva je svojim životom svojoj porodici škodio, osobito Emiliji.Ovamo računa mati na „kavalera“, a ovamo otac pravi škandale.Takvog oca imati, od motanja svile živeti, čekati kavalera — ne ide.Mati svaki dan taj teret sve većma oseća, i siromah hromi Petar i Marija strašno se usiljavaju, samo da zasluže što je nužno.Danju i noću rade. Petar dobije vrućicu, doktori ne mogu da mu pomognu, umre.Siromah Petar, već je od detinjstva bogalj, prema drugoj deci kao žalosna „prida“ od roditelja držat, prezren; smrt mu se od matere želela, i ako je docnije kućevno sleme, održavalac porodice.Ukop je lep bio; čika ga dao o svom trošku sahraniti.Svi su u crnini, plaču, jecaju.Emilija u crnim haljinama mogla se uzeti kao uzor lepote „duvnah“, tako joj na belo bledo lice crno dobro stajalo.I kao da zna za to, jer kad plače, u jednom magnovenju jače razvučene usne, crta iskrenog plača, u drugom magnovenju skupljene usne, crta kojom se ona prva popravlja.Badava, lepa ženska i u žalosti koketuje! Marija u crnini, žalosna, kao pupoljak vireći iz guseničine čaure.Mati čupa kosu, oseća šta je izgubila.Tu je i Steva, plače; kroz suze okolnim pripoveda kako je Petar bio dobar i vredan, sleme porodice.Nije mu dobro stojalo: takve reči iz usta jednog oca koji je sve prošćerdao! Posle ukopa vrate se na daću; biće večera.Mati i devojke poslužuju i plaču, jedan debeli popa predsedava.Steva sedi do njega, jede, pa kroz plač pripoveda popi svoje vrline, no popa pokraj svega toga s dobrim apetitom jede.Petrove vrline ni najmanje ne smetaju mu, a to je sve nauka, običaj: miris lešine, inače već okađene, nije mu nesnosan, kao god kasapinu krv koji svaki dan kolje.Osobito kad je za dušu, tu se i jelo mora idealizirati. I ja sam bio na ukopu i na daći, ali slabo sam mogao jesti; činilo mi se kao da jedem zalogaj od lešine umrloga. Posle daće Emilija pokupila je po nalogu matere po nešto od Verinih stvari, haljina, i dala je ocu.Steva je od tih stvari nešto prodao, a nešto za sebe zadržao.Sad tek ide po malim kavanama i peva poznatu žalosnu „Hermininu“ pesmu, samo s razlikom.Sad ne peva više: „Hermine liegt in Zügen“, no: „Peter liegt in Zügen“, i to nešto kroz plač se peva, ali opet katkad, po želji kakve kavedžijske frajle, onako na prvo peva. Sad se u kući poče nužda osećati.Emilija ne mota svilu, mati mora ovamo onamo trčkarati, sav teret je na Mariji, devojčici od jedva četrnaest godina. Dugo to ne može trajati. Emilija piše, moli čiku da pomogne: ni odgovora ne dobije.Šta će sad?Nije na ino, mora i Emilija svilu motati, ne može se inače živeti.Veliki je to udarac za Emiliju.Zatvori se u drugu sobu da je niko stran ne vidi kad mota, pa kad mota, po gdekoja suza joj na svilu kane.Još mati da prione, pa njih tri ženske opet bi mogle živeti, ali materi je muka već i što Emilija mora da radi, no ipak i ona pomaže. Ali sad im Steva još većma smeta.Dok je Petar živ bio, njega je Steva koliko toliko slušao, ali kuda će ženska s njime!Svake nedelje po dvaput dolazi, i, ako ne dadu mu što ište, zlo.Kad dolazi, devojke ga već po hodu poznadu, pa strah i trepet!Razbija, otima i pobegne.Već se mati po policiji zbog toga povlači, ali ništa ne pomaže. Katarina je svog muža Stevu za ludu izvikala, ne bi li se kako tim pomogla.Steva nije bio lud, više pust i besan poslu nenaviknut kao i Katarina, pa dok je šta imao, nije se na njega tužila; sad on opet drži da ona njega baš mora hraniti.Kad Steva čuje da ga žena za ludu proglasila, onda tek poče rušiti i otimati, šta više i čupati. Imao sam dobrog prijatelja đaka, Milana Narandžića.Veliki je đavo taj Narandžić.Ja sam odlazio u kuću kod Katarine kao srodnik i đak, i tako bi sa Emilijom koješta preklapao.Rekao bih joj kako je hvale da je lepa, kako kavaleri na njen prozor gledaju, i podobna, što je njoj milo bilo.Mnogo puta bio sam im na ruci kad je Steva škandale pravio, i ne jedared sam ga umirio.Do duše, te njihove komendije i tužbe nisu mi po volji bile.I Narandžić je sa mnom k njima dolazio.Uvek je nešto s materom šuškao, bio je malo mufliz. Dođe k meni, baš je bio četvrtak, regracija.Dođe i Steva; baš ga Narandžić kod mene i tražio.I zove Stevu napolje, i nešto s njim šuška.Vrate se, Steva im reče zbogom i ode.Narandžića lice razvlači se podsmešljivo, a ništa ne govori.Zove me da idemo posle podne u Kajzerbad, i kaže mi da se neću kajati ako pođem: nešto osobito ću videti, no taji šta.Krasan letnji dan; dam reč da ću ići.Posle podne u tri sahata sastanemo se i na parobrodu odemo u Kajzerbad.Dođemo u kavanu, stanemo biljariti se i piti pivo.Nije po sata trajalo, a Steva dođe.Začudim se otkud on tu.Narandžić ponudi ga pivom.Steva pije čašu, dve, kad Narandžić posle svršene partije šušne da ga malo počekam, sad će se on vratiti.Dobro, da Stevi znak i odu. Ja ih čekam, ali bogme prođe i sahat dok se Narandžić vrati, i to bez Steve, i pitam šta je sa Stevom radio tako dugo, i gde je on.Narandžić ispriča šta je sa Stevom bilo.Što je s njim učinjeno, učinjeno je po dogovoru sklopljenom između Narandžića i Stevine žene Katarine.Narandžić je Stevu domamio u Kajzerbad na pivo, i obrekao mu da će ga voditi u bolnicu otaca „mizerikordijanaca“ blizu Kajzerbada; oni trebaju jednog računovođa, imaće „kost“ i platu.Već se sa patrom upraviteljem o tome razgovarao, i sad ga već čeka.Steva radostan brza korake, sveti se ženi; samo da mu Bog pomogne, daće on njoj vetra.Dođu do vrata upraviteljevih, klopne Narandžić; odzove se, kod kuće je.Pater direktor sedi na divanu, pogled mu iščekivajući, ponudi goste sesti posle prestavke.Steva pravi „dubočajše“ komplimente.Počnu se razgovarati o računovodstvu, kako je jedan za tu stvar potreban.Steva radosno kaže da je dobar račundžija; pripoveda koliko je on imao imanja, i srećno izračunao.Upravitelj namigne na Narandžića, ovaj ustane, kaže Stevi da se sa direktorom razgovara dok se on ne vrati, i ode. Direktor razgovara se sa Stevom, jednako ga meri, i preporuči mu malo strpljenja: mora ići napolje, nešto je zaboravio. Direktor iziđe, a Steva ostade sam; no nije trajalo nekoliko minuta, ali dođe jedan mizerikordijanac, sa dva jaka momka, i javi Stevi da mora njemu sledovati, da je bolestan i mora se lečiti .Steva protestuje da on nije bolestan, niti je došao tamo da se leči, i hoće napolje, ali mu ne dadu kako on hoće, nego ga uhvate ispod ruke da ga vode u njegovu ćeliju, gde je unapred sve prepravljeno.On se otima, ali badava Savladaju ga; viče kao besan.Pomaže i pater, te ga silom odvuku u njegovu ćeliju i zatvore ga. On je u protokolu već zapisan kao pod sumnjom da je „lud“, i metaće ga na probu svakojako je li baš doista lud. Taj je plan Katarina skovala, a Narandžić izvršio. Steva je sad pod zatvorom, a Katarina mirna; plaćaće onde mesečno za njega. Katarina je sada do duše mirna, ali s tim nije prestala njena nužda.Mora za Stevu mesečno plaćati, a pomoći ni otkud.Tek jedva mogu da žive: zalaže jednako stvari da sirotinju pokrije.Treba Emiliji novac za pozorište; ne može se.Još malo pa će nastati očajno stanje. I što je najgore, u javnom mnenju, poznate publike na pravdi stradaju.Počnu već ne najlepše primedbe o njima praviti.Znalo se da su od čike ostavljeni, pa onda Stevine škandale, vucaranje po policiji, pa opet ukućani znadu da nosi stvari u založnu kuću — a šta neće ukućani doznati? — a ovamo radi bi bili neko gospodstvo da provode.Publika je sasvim drugo šta o njima držala nego što Katarina misli, ma da i nepravo.I teško onom o kome se u publici rđavo mnenje povede, pa ma i nepravedno. Pred kućom kavaleri različite fele šetaju se, sve na prozor gledaju, no do duše još nije nikog u kuću puštala.Mati je htela da uda Emiliju za kakvog bogataša, pa pokraj nje da živi, — eto to je bio njen plan.No stvar se sasvim drukčije razvija.Emilija ne sme sama da ide ulicom od nasrtljivih pratilaca.Svakom pada u oči, svaki je rad bio znati čija je, kako živi.Kad su čuli da ima čiku koji za nju ne brine, i to joj škodilo, jer svaki se pitao kako može biti da bogat čika, bez dece, pa da za takvog anđela ne brine.Prolaze pokraj nje, zavirkuju joj u lice, nude je da je do kuće prate.To je za nju ponižavanje Već pre toga su joj pisma u svakojakoj formi slali, no ona sve to preda materi, a mati posle zaljubljenike odbija; ali sad pismima nema kraja, i gdekoja su pisana prodrzljivim tonom.Srećnija bi bila da nije lepa, bar bi mogla raditi u miru i bez zazora; i već nanovo radu se navikla. Glava trgovačke firme otkuda su svilu donosili bio je oženjen čovek, vrlo bogat.Njegova je gospođa Emiliju poznavala, i ova joj se vrlo dopadala.I trgovcu se vrlo dopala; a osobito uveren je bio o Emilijinoj valjanosti.Dogovori se sa gospođom da Emiliju od matere zaište da je čestito izdržavaju, da joj dobro plate, a da bude gospi pobočna gospodična.Trgovac poseti mater i saopšti joj tu nameru.Mati nađe se uvređena.Kako bi ona Emiliju dala u službu; to je na formu službe!Stara sujeta još je u njoj tinjala.Već samo to što je drže za takvu sirotu, već je za nju uvreda.Već je pre toga jedna baronica udova zatražila, pa je uporno odbila.Trgovac našao se uvređen, i vratio zajam: otkazao, ukinuo joj svaki posao, ne da joj više svilu motati.To je poraz po čitavu porodicu. Emilija, kojoj je teško bilo naučiti se raditi, kad se već navikla, sad joj oduzeše posao, jedinu kotvu neporočnog žića.Već godina dana od kako je Petar umro, trebalo bi crninu skinuti — nema se otkuda, mora i dalje crnu haljinu nositi.I to je najmanje: šta zna svet kad je Petar umro, ko vodi o tome račun!Nastalo je veće zlo, ne može se redovno ni svakidašnji ručak nabaviti.Udata kći Katarina nešto dodaje, ali ne može ni ona celu kuću izdržavati a da se mužu ne zameri.Već i po sobama sirotinja u oči pada: sobe mnogo praznije, što šta je prodato i pozaloženo.Nesrećna Emilija, kratka joj slava devovanja!Pa što je najteže, nepravedan svet baca ljagu na Emiliju, a ona je još i sad divna, nevina devojka. Sad se mati seća Emilijinih prosilaca, poručuje, ide sama k njima pa nudi Emiliju — neće ni jedan da zna za nju.Još je tim većma na glas izvikala.Držali su je da je crvom podgrižena ruža, a ona je još proletnja ljubičica.Mati je nudi i baronici koju je odbila; ni baronica neće da zna za nju. Grof Almozin već ima dve godine kako Emiliju ište od matere da je pusti s njim na njegovo dobro, kod njegove gospođe grofice, pa nek se mati za nju ne brine; šta više, i materi će biti pomoženo.On je video Emiliju na balu, i od to doba dao se obavestiti tačno o stanju njihovom, i znao je za svaku veću i manju promenu kod njih.No mati mu odgovorila da Emilija čeka na dobru partiju da se uda: prosilaca ima dosta.Grof Almozin joj poručio, kad je tako, neka bude srećna, što joj od srca želi, ali kad bi kadgod došlo do toga da mati kakve pomoći potrebuje, na njega se u svako doba može osloniti.I posle toga je grof uvek raspitivao o njihovom stanju.Grof je bio tako oko pedeset godina star, povisok, pur sang aristokrat, uglađen, dosta izobražen, vrlo ozbiljan, i frivolnost ne bi mu čitao na licu, tako je skrivena.Tek oni će je poznati koji su s njim u češćem dodiru.Ima finu izobraženu gospu i petoro dece, među njima jednu udatu kćer i jednu neudatu, tako Emilijinog doba. Bio je „zjelo“ bogat, imao je tri velika spahiluka. Već je do krajnosti dospelo, nužda neiskazana; mora se na levo ili na desno.Sve se već pozalagalo i prodalo, nastaje glad.Emilija već odavna oplakuje sudbu, ali ništa ne pomaže.Dođu opet na tu misao da se Emilija ponudi čiki, pa makar sama onde ostala: mati će se već posle kojekako onamo uvući.Badava, mati mora pokraj nje živeti. U toj velikoj nuždi dođe k njima „modistka“ Marija Lombardi, ište Emiliju k sebi, dopada joj se, srce joj ostalo na devojci, dičila bi joj dućan.Mati ne da.Lombardinica zamoli mater da dopusti Emiliju namalati za „cimer“ izložbu kod dućanskih vrata, daće joj za to deset forinata.Mati na to pristane, i tako dođe moler, namoluje Emiliju, i tako bude ona izmetnuta pred Lombardince dućanom pod naslovom: „Zur schönen Braut“. Hajd neka, nekoliko dana su životarili s tim, ali i to nestane.Emilija ode čiki, klekne pred njim, i moli da se smiluje na njih.Čika je odbije hladnokrvno, i kaže da ide otkud je došla, da on s njima nema ništa.Ostavi je klečeći, on ode u drugu sobu.Još iziđe i strina, pa je mrkim pogledom opravi.Emilija, sirota, plačući vrati se kući. A zašto je tako strog čika?Strina je svašta koješta čula o njima, pa je čiki kazala: izvikani su; a što se Emilije tiče, baš ništa nije istina.Osobito Emilijine reči da se smiluje „na njih“, to je i senku milosti utuklo, jer čika za mater ne mari, baš je mrzi, pa kad moli za „njih“,onda je tu i mati.Pa je čika, tako pametan čovek, zaboravio da je i on u svojoj mladosti tako isto stradao nevino, da ga u svojoj rođenoj varoši za malog činovnika primiti nisu hteli.Ha! ali se to već zaboravilo. Užasan položaj za Emiliju i celu porodicu.Šta će sad raditi?Da bude „modistkinja“, Emilija nešto je naučila, a mnogo zaboravila, pa nema kredita dućan da otvori, a kao prosta „mamzela“ da stane, tu mater ne može hraniti, jedva tek sebe.Da budu švalje, za to su slabe, nevične.Pralje, i to je zlo.Da drže dućan, niti novaca niti kredita imaju, a posle Petrove smrti dućan su tek onako na lako rasparčali. Još imade dve struke gde imaju izgleda.Zna se već odavna njihova sirotinja, a čuvena je lepota Emilije.Jedan kavedžija ište Emiliju „za kasu“, da sedi onde i kupi novce.Imaće dobru platu, a može što i mati profitirati. Prvi u varoši poslastičar zove, je u svoj „konditoraj“.Vrlo dobru platu daje, veću nego kavedžija.Dođe sama njegova gospođa, pa mater nagovara, bogzna šta obriče kako može biti Emilija srećna.Odmah na po godine daje napred da se uredi; mati je u početku na većoj ceni držala, ali je posle popustila, i nagoda je gotova.Emilija se priklonila, nužda je pritisla.No mati je još i to uslovlje dodala: da Emilija svaki dan uveče u osam sahati mora kući doći, mati, će je dopratiti; ujutru pak u osam sahata opet onamo. Za nekoliko dana haljine su gotove, skine crninu, i mati je otprati u svoje zvanje.U „konditoraju“ lepa okretna gospa, okretan i uglađen njen suprug, dve devojke, frajle, jedna lepša od druge, sad je treća Emilija.Poznata je stvar da već i po kavanama „kod kase“ mora biti kakva lepa, bar ugledna ženska, ali baš ne mora biti devojka, i sasvim mlada.Drukčije je to već u „konditoraju“.Ovde već i sam šegrt mora kao Ganimed izgledati, sav sladak, da ga čovek poliže; devojke moraju biti mlade kao rosa, lepe kao edenske hurije.Te su posle mamci za publiku, i gospodar i gospođa lep novac zgrću.Te mlade frajle, kao god i po drugim raznim zavodima gde ih više imade, menjaju se, „ablezuju“ kao soldati u poslu, ali, kad je veća naloga, sve su tu. Tu sad dolaze mlada, starija i najstarija gospoda, pred ručak, pred veče i posle pozorišta.Spomenuto je da je Emilijin „konditoraj“ bio prvi.Prvi kavaleri ovamo dolaze — haute creme od aristokracije.Oko dvanaest sahati u podne dolaze na mali doručak, jer ručaju tek u pet sahati pred veče.Taj doručak „meni“ kratak je doista: vestfalske šunke, malo poslastice, šampanjsko vino, ali opet toliko staje da bi se tim novcem jedna porodica od deset duša zasititi mogla.Tu posle ima razgovora o konjma, operi, glumicama, duelu i skandaloznoj hronici, kako je ova ili ona odbegla.Kad se plaća, novce primaju ponajviše frajle; ako se ima natrag što vratiti, ne prima se, ostaje kod frajle. Tu dolazi i grof Almozin.On, kao stariji kavaler, ne afektira kao mlađi, nego ponašanje mu je ozbiljno, godinama shodno, i niko ne bi rekao da u njegovim grudima galantne strasti tinjaju.Kada dođe, svi se rukuju, klanjaju, frajle komplimentuju učtivo, a on majestetično otpozdravi.Uglađen je što može biti, svuče delikatno rukavice, metne ih na sto, pa ište „cognac“ ili „curaçao“.Kad vide Emiliju, začudi se, ali ništa ne govori.On se nije s njima šalio, kao mlađi, ali nije ni onda lice promenio kad koji mlađi kavaler što god rekne na što se frajle smeju.Više dana prođe a on nikad Emiliju ne oslovi No ipak dao je preko svog ulaka ispitati kako je Emilija u „konditoraj“ došla.Sad već zna kako stvar stoji. Dolazi jednako u „konditoraj“, ali ništa ne da sebi primetiti.Mlađi dvorišu, šale se, a on sedi mirno, kao lav u zasedi.Jedared ostane na posletku, svi najpre odoše.Emilija sama s njime.Da sebi doneti poslastice.Emilija donese.Uhvati je za ruku, načini otačasko lice, zapita za mater, pogladi je po licu, i ozbiljnim tonom reče joj da bude ovako smerna i učtiva kao sada, on će pokazati prema njima učešća — ako bi porodici do kake nužde došlo.Emilija se zarumeni i zahvali.Misli se: kako je to fini gospodin, dobrotvor, a ne kao drugi pirivetrovi što tek devojke sekiraju.Emilija je njegove reči dobro utubila.Kad se mlađi kavaleri s njom razgovaraju, sve se nameću, gdekoji takva obricanja čini što Emilija ne veruje, jer kad bi sve to tako bilo, izgledalo bi kao zemni raj. Emilija se malo po malo navikla tom životu, i već je mnogo veselija.I mati je nešto umirena.Kćer Mariju dala kćeri Katarini, sad joj je sasvim lakše.Emiliju majka svako jutro otprati, i uveče doprati.Mati je držala da je to u redu, a s tim je još gore. Kad mati s njom ide, njen izazivajući pogled, njeno okretanje, sad ostrag, sad na levo — badava, nije bilo u skladu.Predstavite sebi samo: takva devojka kao Emilija, a pokraj nje takav demon kao mati — škodilo joj; nisu se mogle braniti od pratilaca. No i to još kako tako, ali naiđe opet nešto novo. Ja baš, jedne nedelje posle podne, kod kuće pripravljam se da iziđem napolje.Neko hukne u sobu.Koga vidim?Naš Steva Ognjan.Začudim se. Ne kaže ni „dobar dan“, ide gore dole besomučno kao divlja životinja, i pita: „Gde je Narandžić?“ Kaže: „Taj štrangov, samo sad da je tu, dao bih mu vetra!“ Ja ga malo utišam, i sad mi sve po redu ispriča šta mu se desilo kod „mizerikordijanaca“ i kako se oslobodio.Dakle, kad su ga onda u ćeliju odvukli, jednako je protestovao, no pretiše mu silom, pa je morao miran biti.Žena ga, veli, prodala, prijavila ga da je poludeo, i od vlasti je potajno dobila dozvolu da ga može na probu metati da li je zaista lud ili ne.Jesti su mu malo davali, a vina ni kap.Pa onda, metali su ga pod „tuš“ i vodu mu na glavu sipali.Na posletku počeo je i sam sumnjati da li je lud ili nije.Još žena je za njega plaćala.Danas je izigrao stražara i srećno utekao.Sad ide da je traži, da ubije beštiju; nije je mogao naći, promenila je kvartir. Sav trud položim da ga malo utišam.Vodio sam ga kojekud, a pripovedao sam mu kakva je promena u kući, da mu je Katarina sasvim od sirotinje srušena, da je uzela i nov kvartir, jednu sobu i kuhinju, i morao mi je reč dati da će miran biti, i da se mane Narandžića, jer može od strane đaka graju navući. Čuje to Katarina, i nekoliko dana sakrivala se, ali jedanput je opet uhvatio.Tu se grdiše, i Katarina mu da koju forintu da se ukloni.Steva je posetio i svoje male kavedžije sve redom, i ispričao im šta se s njime desilo.Dosta mu se nasmejali.Steva je otišao i u „konditoraj“, da vidi šta mu Emilija radi.Moli ga da ide napolje, da tu sami kavaleri dolaze, i mora ga mititi da ode.No zato opet dolazi.Gospodaru je to nesnosno, pa ga da izbaciti.On u prkos vrati se, pa porazbija sve prozore.Zato je bio jedan dan zatvoren.Kavaleri nisu to dobro primili, a na sirotoj Emiliji moralo se i to izliti.Jedni je sažaljevaju, drugi je bagatelišu zbog toga.Koji je sažaljevaju, nude je da ostavi službu, i da će se oni za nju brinuti.Gospodar javi Emiliji da ukrote oca, jer ako još jedanput dođe, mora joj otkazati, jer mu gosti neće više dolaziti. Steva sad dođe do nekoliko forinti, pa se jako napije, i sutra dan, na mamurluk, baš pred podne, dođe u konditoraj kad su tu gosti.Sedne i on i zaište likera; Emilija mu ne da, moli ga da ide: neće, hoće za svoj novac da pije.Kavaleri mumlaju, frajle zovu gospodara, ovaj šegrta, pa da ga izbace; no poslastičari nisu bili tako jaki ljudi, Steva se ne da, ruši flaše, kompote i sve redom, dok ne dođe hauskneht, pa ga tako izbace i zatvore.Gospodar je bio sav poderan i izgreban; još na svetu ni u kakvom konditoraju takva vašara nije bilo.Opasnost je da će gosti izostati, nije inače.Emiliji se otkaže i već sutra dan ne sme doći. Plač i ridanje.Opet se prodaje i zalaže.Gospodar od kuće surov je čovek.Dok je Emilija u konditoraju bila, morala je mnogo puta i vrlo docne s materom kući dolaziti, a osobito kad je nedelja ili kakav svetac.Kapija kod kuće već je zatvorena, gazda ključa ne da, sam otvara kapiju.- Već više puta im kazao da docne ne dolaze, jer neće im kapiju otvoriti.Sad su već i za stan nešto dužni.Gazda im preti da će ih izbaciti.Nužda najveća.Padnu na pamet Katarini reči grofa Almozina, da se u svako doba osloniti može.Spomene to Emiliji, ona malo odbija, ali vidi se da nije u odnijekanju tvrda.I njoj su pale reči grofove na pamet.Još i sad sa druge strane dolaze pisma i ponude.Ni Odiseja Penelope nije imala toliko nametljivih prosilaca.Hodaju jednako pred kućom, gdekoji pređe već i prag, i pitaju da li bi se kao švalje posla latile, ali to je samo „fent“. Mati je otišla jedno veče kod jedne prijateljice na razgovor, upravo da skupa Emiliju obrlate.Još im sasvim nije ispalo za rukom Malo su se zadocnile; dođu kući, zatvorena kapija; stanu lupati, gazda otvori, počne ih grditi što su tako dockan došle, i prešije im imena koja nisu zaslužile, baš Emilija nije zaslužila.Mati, uvređena, oporo mu odgovori, a surovi čovek stane mater tući.Emilija da pomogne, a on i nju pročupa: obavio kurjuk njen oko ruke, zaošijao i bacio o zemlju.Vriska i jauk, jedva ih komšije odbrane. Sutra dan tuže se u policiji protiv gazde.Šta će sirote u policiju protiv gazde, „haushera“, izraditi?Gazda od kuće izvinjava se da su mati i kći flangirače, ne može se braniti od njihovih „pasažera“, noću dolaze kući kao bludnice.Mati hoće da tuži dalje, u sud; imaju potpuno pravo; ne da Emilija od stida, zna unapred da, tako ostavljene, svud će izgubiti, na pravdi stradati moraju.Ne treba više Emiliju nagovarati.Sama se materi ispovedi da je gotova ići grofu i grofici.Neće više da se tako pati, i da je svaki gazi.Mati je utešena.Odmah ode toj prijateljici, javi stvar; odmah se to leti ovamo onamo do grofa Almozina.Dođe i mati do grofa, prijateljica je tamo odvela.Grof je lepo primi, nagodu učvrste kao što treba, dobije znamenitu svotu novaca „na ekvipiranje Emilije“, i za osam dana ići će Emilija na dobro grofa i grofice. Još onaj dan mati i Emilija iziđu iz stana i premeste se na drugo mesto Sad mati kupuje silne stvari, haljine za sebe i za Emiliju.Ženske, švalje, modiste jednako se vrzu, kao da darove spremaju, kao da će se Emilija udati.Prođu i osam dana; sve je spremno.Da se grofu na znanje; sad dođe grofov ćirica, pa u jedna kola natovari Emilijine stvari, javi da će sam grof sutra ujutru k njima doći, i odveze se, sa kočijašem i bagažijom Baš su grofska kola bila.Još naveče da mati jednu malu večeru, za prijateljice.Sve čestitaju sreću Emiliji.Emilija već ekvipirata, darovi odneseni, tako izgleda kao kakva mlada koju će sutra voditi, a prijateljice kao svatovi.Kad Emilija ode, mogu one same otpevati: „Odbi se biser grana od jorgovana“.Emilija je nešto smutna, brižljiva, zbunjena, ne može odmah da zaspi: nije šala, još danas je tu, a sutra — u stran nepoznat zavičaj, bez pravog životnog naslona za devojku. Ujutru u osam sahati tu je grof sam sa fijakerom.Uđe u sobu, pokloni se, javi da je gotov, i Emilija, sasvim spremna, poslednji se put jako zarumeni, poljubi se s materom, uzme je grof ispod ruke, mater uzme za ruku i reče joj: „Zbogom, do viđenja“, pa iziđu, sednu u fijaker i otputuju.Mati nije ništa bila nevesela; tako je zadovoljno izgledala, kao da je cel svoju postigla. Neko vreme sakriva se od Steve.Steva ih traži, no ne može da ih nađe; do dve nedelje ode i mati Emiliji u pohode. Stevina kći Katarina smiluje se na oca, pa prikloni muža da Stevu k sebi uzme, — na probu. Tako se ta porodica za vreme utišala. Vreme prolazi, prođoše i robijaške godine Vasi Rešpektu.Punih dvanaest godina!Dosta se napatio.Anica mu je neprestano bila verna druga. Kako se oslobodi, a on ide čika Josi, kaže mu da je nevino stradao.Ovaj ga ozbiljno, kao kakvog slugu primi, na njegovu spomenutu nevinost ništa ne primećuje, izvadi sto forinata i pokloni mu.Vasa primi i zahvali se, i zamoli ga da ga preporuči u kakvu službu, pa kad dobije svoje nasleđe, veli, uzeće Anicu, koja ga verno služila, i pametno će živeti.Čika ga mrko pogledi, kaže mu: za godinu dana, ako se dobro uzvlada, naći će mu službu, pa zbogom, ode u drugu sobu.Čiki se nije dopadalo što je Anicu spomenuo, šta više još, docnije i to mu otporuči da posle jednogodišnjeg dobrog vladanja tek će onda dobiti službu ako se Anice mahne.On će ga oženiti, a Vasa i onako ima nasleđa, pa će mu toliko lakše ići. Vasa se najpre odene, pa onda sa Anicom ode u svoju rođenu varoš.Anica ga prati kao satelit, i pratiće ga dok je živ.Dođe kući, čini mu se kao da je u kakvom stranom mestu.Rado ga slušaju kad pripoveda o svome stradanju, ali ipak su zazirali od njega, nisu ga hteli ni u kuću primati, nego su se s njim u kavani sastajali gde se sa Anicom i nastanio. Nije se na njemu ništa poznavalo da je dvanaest godina bio na robiji.Sasvim ravan i prav čovek, nije imao ugnute prsi ili bangave noge, što se obično kod isluženih robijaša primećuje.Glavu gore drži, brkovi husarski zakovrčeni, glava mu pravi pri pogledu i govoru jednako „halb rechts“ i „halb links“,- što je onda još regula bila kod vojnika, pa nekako je divlje izgledao.Deca su bežala od njega kad su ga videla.„Eto Vase Rešpekta što je bio na robiji, begajte!“ I on je to iz daleka slušao, i nije ga ništa uznemiravalo. Njegovo nasleđe iznosi osam hiljada forinata, ni više ni manje.Novci su u sirotinjskoj kasi pod interesom, a rukuje njima sirotinjski otac.Vasa ište svoje nasleđe.Kažu mu da su obveznice tu, ali mora se na pola godine otkazati, mora čekati.Zadužuje se, mora uzimati na zajam sto na sto.Prođe i pola godine, a novce opet ne dobija.Sirotinjski je otac u dogovoru sa jednim najsilnijim članom u magistratu da stvar dotle odugovlače dok se Rešpektu jedanput ne dosadi i njima nasleđe u po cene ne ustupi. Rešpekt jednako ide im na noge, moli, na posletku i preti.Ovi ga na neizvesno vreme odbijaju, a sirotinjski otac u četiri mu oka izjavi da, ako hoće odmah novce, a on će mu dati odmah četiri hiljade mesto osam, a da mu ustupi.Na to se Rešpekt razjari, u malo nije ga za gušu uhvatio, i kaže im da mu sve isplatiti moraju. Jedno pre podne u magistratu držahu sednicu.Rešpekt baš vidi sirotinjskog oca kada ode u sednicu, ima onde posla Rešpekt ode za njim.Sednica se započne. Rešpekt uđe u sednicu.Svi se ubezeknuše.Rešpekt je dobro znao koji se senator drži sa sirotinjskim ocem.Užasno na njega pogledi i gromkim glasom zapita: hoće li on već jedanput svoje novce dobiti.Predsednik naloži mu da odmah iziđe, jer tu on nema sad posla.No Rešpekt neće napolje, već stane sav magistrat grditi; predsednik zvoni, dođe pandur, kome predsednik zapovedi da Rešpekta napolje izvede.Rešpekt izvuče nož iz potaje, pa tek što ga pokaže, pandur ne sme k njemu.Senatori sad od straha načine larmu, ali Rešpekt poče ih okolo zelenog stola nožem vijati, osobito onog mrskog mu, i za tili čas svi pobegnu, i viču na ubicu.Dotrče i panduri, no ne sme ni jedan k njemu, i tako s nožem u ruci dođe u svoj stan, zaključa vrata, mete preda se pištolj i nož, i čeka hoće li ko po njega doći.I doista došli su, ali kad im pokaže pištolj i nož, i kaže da će sam na sve jurišati, ne usudi se niko. Nekim posredovanjem stvar se utaloži, a i sam senator i sirotinjski otac krivim se osećaju, pa vole da se ta stvar malo utiša, no ipak, da ga zastraše, dadu mu kazati da će oni s njime kriminalno postupiti.No ipak sirotinjski otac nudi ga nagodom.Rešpektu se već sve dosadilo, pa se jedanput reši i pogodi da mu sirotinjski otac isplati odmah šest hiljada mesto osam, a da mu ustupi.Tako i bi.Rešpekt zadovoljan da se jedan put magistrata kurtališe, a magistrat opet njega. Rešpekt sa Anicom ode u Peštu da traži službu.Nema sreće.Jedno, nije ništa izučio; ali ipak, pokraj kaucije mogao bi kakvu službu dobiti.Ali i gde mu obreknu, propadne, jer dočuju da je bio na robiji — to je najgora konduita — pa je propao.Šta zna raditi? Jako se ogorči na ceo svet, pa i na samog sebe.Za ekonomiju nije bio.Kad ga niko nije zajedao, u mirnom raspoloženju, bio je u piću umeren, ali u jarosti opasan.A taj Vasa Rešpekt, koga se mnogi bojali, nije nikog dirao dok ko u njega ne dirne. U očajanju i propio se, i odao se kartama.U ono doba „Zrinji“, čuvena noćna kavana, bila je u cvetu.Nije se noću zatvarala, nije se već ni mogla zatvoriti, vrata su tako zabrekla.Ima više kartaških banda, kozaka, koji na lep namame neuke, osobito strane „masažere“, seoske nataroše, knezove i vašardžije.Vasa je rado igrao „rulete“ i karte: „farao“, „farbl“, „kolbercvelfe“, ali tek najradije „farao“.Znao je dobro igrati, ali je bio žustar, strastan; „kozaci“ čitali su mu na licu kakve ima karte.Tako Rešpekt igra kad na „ruleti“ kad na „farao“, a kad i na „farbl“. Bilo je tri kozaka, jedna banda, koji se uvukli u igru, i jedan drugom „pohljepstvuje“, „pakliraju“,t.j, varaju.Rešpekt u početku dobija — puste ga — pa onda gubi, i to više nego što je dobio.Sad tek počne strasno igrati, sve noću, a danju spava, samo da može noću igrati. Rešpekt, od kako je oslobođen, i meni je katkad dolazio.Ide gore dole po sobi, huče, tuži se da je već dve hiljade izgubio.Opominjem ga da se ne karta, da su tamo u „Zrinjiju“ sami kozaci.Samo da mu je povratiti novce, veli, pa bi odmah prestao: mora vratiti svoje novce.Rešpekt se jednako karta i jednako gubi. I Anica je jako zabrinuta.I ona ide noću u „Zrinjiju“ da pazi.Vasa joj to ne zabranjuje.No ništa to ne pomaže.Anica ište od njega novaca katkad; to ona zato čini da ostane i za crne dane.Rešpekt malo po malo sve proigra.Od Anice još ište poslednji put na sreću sto forinata.Anica mu da, pod uvetom da to poslednje bude.Tako i bi.Rešpekt i to proigra. Sad nema ni novaca, ni službe, ni zanata.Dođe k meni jedno jutro i zamoli me da mu ne odrečem danas da i ja dođem kod „Zrinjija“, i da ću nešto osobito videti.Ja se otimam, ali on mi da reč da se neće više kod „Zrinjija“ kartati ako mu tu ljubav učinim.Na to mu i ja dam reč da hoću: rad bih bio znati šta će to biti.I doista, dođe pred veče da me odvede.Anica je ostala kod kuće. Sutra dan je imala biti županska „restauracija“, t.j. biraće podžupane i ceo magistrat.Tu je već u varoši hiljadama birača, sve sami plemići, „nemeši“.Na sve strane ciganske bande sviraju; „korteši“ vrbovani, momci, vođe, svud napred, iz drugog jata sebi mame.Novac se baca, vino ne samo da se pije nego se i prosipa.Sve to partija plaća.Da će od tih „korteša“ biti i kod „Zrinjija“, nema sumnje.Mislio sam da me Vasa vodi da vidim kako kortešuju, no njemu, kao što će se niže videti, nije do toga stalo. Dođemo u kavanu.Tu su korteši, cigani i kozaci.Ovi sve mere koga će na lep namamiti.Međ njima su i ona trojica što su od Rešpekta novce dobili i sa bandama podelili.Rešpekt nađe mi mesto, pa mi da doneti večeru, a on ide ovamo onamo međ korteše i kartaše.Baš ta tri kozaka igraju sa kortešima.Napiti korteši, gde će izići na kraj sa kozacima!Nešto su izgubili, pa se opet dignu da im sviraju, pa da vrbuju.Rešpekt je primetio kako su kozaci varali.Približi se tim kortešima, s njima se upozna i stane piti i mađarca igrati, onako pravo husarski.Svi ga zavoleše, pa ga grle.Sad je vreme da Rešpekt svoj plan proizvede.Sad oslovi korteše, pokaže im prstom te kozake koji su od njega za osam meseci tolike novce podobijali, i to fališnom igrom, te izgubio sve nasleđe svoje.Dokaže im kako su i njih varali.Uzbuđeni korteši hoće s mesta da kozake tuku, ali Rešpekt ih utiša i zamoli ih da mu dadu tu počast da ih on sam svu trojicu tuče, da se i za sebe i za njih osveti Korteši na to pristanu da svirka prestane, a svi da ćute.Nešto će se zbiti. Muzika prestade, a Rešpekt priđe k tim trima kozacima, pokaže prstom na njih, i jakim glasom ispriča kako su mu sve imanje na kartama fališno dobili, i od publike samo to moli da njima ne pomažu: njemu pomoći ne treba.Pa sad zgrabi jednog, pa udri; dođe drugi u pomoć, ovoga jednim udarcem sruši; tako isto i trećega.Dok jednog svali, drugi se diže; opet ovog zgnječi, i tako ih je na gomili pošteno istukao, a kad su ustali, onda opet korteši uzeli su pravo da ih u svojoj formi, onako korteški, sa turskim komplimentom, izbace. Tako se Rešpekt osveti.Korteši ga na rukama nose i tu poslednju noć dobro se proveselio.I doista je održao reč, poslednji put je bio kod „Zrinjija“, niti se više on tu kartao. No šta će sad?Aničine novce neće za život potrošiti, ma šta od njega bilo: zadatu joj reč hoće održati.Dok ne dođe do kakve službe, za vreme primiće se ma kakve bilo.Grof K. potrebuje jednog katanu.To je Rešpekt načuo.Grofova kuća gde sedi, u gradu je, u Budimu, na najlepšem mestu: na „paradnoj“ pijaci, blizu glavne straže, „hauptvohta“.Tu je i čikina kuća.Ide tamo da se ponudi za katanu.Grofove katane imaju izdržavanje, dobru platu i srebrnu uniformu u paradi, i još lepe lake haljine. Dođe Rešpekt grofu i prijavi se.Grof ga gledi, meri.U Rešpekta je držanje katansko, tanak i vickast, a nije ni star, tek što je napunio trideset godina: nema zamerke.Pita ga kako se zove, na koje on odgovori: „Ime mi je Vasa, a prezime Ognjan“.Pita ga imade li roda; veli, ima, i tu mu je nedaleko jedan, u većem zvanju, čika Josa Ognjan.Falio je što je to kazao.Grof mu kaže da dođe treći dan.Grof još onaj dan sastane se sa čika Josom bili su vrlo dobro poznati gotovo prijatelji.Upita ga grof da li ima kakvog srodnika Vasu Ognjana, rad bi bio kod njega stupiti za katanu.Čika Josa mu kaže da ima, no ne preporučuje mu da ga uzme ako nije rad, smešeći se reče grofu, da bude bijen od Vase.Grof odmah odustane.Rešpekt treći dan, kao što je zakazano, prijavi se grofu.Grof mu nakratko reče da ga ne može primiti, jer ga sam stric ne preporučuje, i da on sramoti strica kad se nudi za katanu.Rešpekt ode poražen. Dan dva promišlja šta će da radi.Od službe nema ni razgovora.Voleo bi da je od ciganskog roda nego što takve rodove ima koji su samo most njegovoj nesreći.Šta mu drugo ostaje nego opet da ode u vojnike.Plan je već gotov.Rešpekt ide opet u husare.Svetuje se sa Anicom, i ona je na sve gotova Već je rešeno.No pre nego što će se snova vrbovati, rad je čika Josi da zahvali na njegovoj dobroti. Čika Josina je kuća blizu glavne straže.Čika Josa i njegova gospođa bili su mirni ljudi, kod njih noću ni miš ne sme se čuti.Rešpekt noću u dvanaest sati ide u grad, i dođe pred čikinu kuću.U džepu je poneo kamenja, pa onda se baca njime u čikine prozore.Sve ih je polupao.Alarmira se straža, juriš na Rešpekta, i dvoje ga već dočepaše, no on se brzo i čudno iskobelja, pobegne odmah blizu vodeno-varoške kapije i tu se formalno niz bedeme spusti ili skoči dole.Dosta je to što je tako izbegao, i u mraku ni jedno đule nije ga pogodilo. On nije hteo veće zlo čiki učiniti, držao je da mu je i to dosta bilo, a osobito strini, i da su samrtni strah ti mirni ljudi pretrpeli.I doista se nije varao.Čika tri dana nije mogao u zvanje ići, tako su mu živci uzbuđeni, a strina je u početku mislila da je zemljotres, i počela već dragocene stvari skupljati, da s njima beže.Doista fatalna stvar, i čiki, takvog sinovca, a sinovcu takvog čiku imati, a svaki u svojim mislima ima pravo. Sad Rešpektu nije do čekanja, jer će ga tražiti, no mora odmah na put.Pogodi kola, Anica sve spremi i upakuje, pa za dva dana su u varošici Đ. Rešpekt zna u prste štabalna mesta.Kad je došao, nije mu ništa neobično bilo.Uzme jednu sobicu za sebe i Anicu.Tu je obrštarska divizija, pa se flegmatično prijavi samom obrštaru.Obrštar ga nakratko pita šta je i kako mu je ime, no Rešpekt prećuti svoje pravo prezime i nazove se Vasa Rešpekt; obršter se samo nasmeši na to prezime: takvo što nije nikad čuo.Nije ni to kazao da je bio husar, no kaže da je kasapski kalfa.U ono vreme osobito nisu mnogo razbirali o prezimenu: mogao se ko i Napoleon nazvati; osobito đaci kad tajno ostave školu, ili ih isteraju, pa nisu radi da ih kod kuće znadu kud su se deli, nadevali su sebi čudna imena. Rešpekt dođe u „depo“, u „ekvitaciju“, i za kratko je vreme opet gotov husar.I bolje„ to mu je već urođeno.Kad su ga vežbali, on se pravio kao da ništa ne zna, ali ipak čudili su se kako dobro napreduje, i pitali su ga kako to njemu sve lako ide; kaže da je mnogo gledao vežbanja.Pri jahanju opet kazao je da je od zanata kasapin, a kasapi nisu rđavi jahači.No bilo je koji mu nisu verovali, nego su držali da je već pre morao biti husar, i kakvo zlo učinio.Ali sve se to ne ispituje.Dosta je to, Vasa Rešpekt je već po drugi put husar, i to još kakav, da će svi skoro osetiti u regimenti kakvog husara imaju, da se s njim ponositi mogu.Odmah u početku nije bilo ni jednog koji bi ga u njegovoj struci nadmašiti mogao.Za to su ga i zadržali kod obrštarske divizije.Anica stupi u službu za kuvaricu kod obrštarke dok se stvari na bolje ne preokrenu, da ne troši novac, premda ima toliko sačuvanih novaca da bi mogla i godinu dana bez službe komotno živeti. Nije trajalo ni po godine a Rešpekt je avanzovao za kaplara.U dužnosti svojoj bio je tačan, u vežbanju vrlo iskusan, jahač prve klase.U dresiranju je konja valjan, njegov je konj uvek dobar, pa i sam kapetan menja svoga šarže-konja sa njegovim.Ako je konj tvrdoust, ima splecu, to tek njemu treba dati.Kad kakvom halovitom i besnom konju niko ne sme da priđe, on ga pogledom pobedi, pa ga onda pljesne po plećima, konj se strese, a ne kopa zemlju nogom niti ujeda.On je voleo svog konja, a ovaj njega; živeli su kao dva brata. Jedanput, pri dugom patroliranju po rđavom putu trčeći, jako se umori konj; sav u vodi od znoja, a štacija još daleko.Konj sustane i stane.Rešpektu nije do čekanja, goni ga dalje.Konju je već mnogo, maše glavom, pa neće.Rešpekt se ražljuti, pa ga sabljom pljoštimice udari po vratu; onda konj pođe.Kad su došli na štaciju, siđe i preda konja momku da s njim po redu čini.Kad se konj odmori, a momak hoće da ga nahrani, ali konj neće da okusi ni zobi ni sena, pa ni vode.Momak se poplaši, traži kaplara da mu javi, jer inače može zlo biti, doći će pod odgovor.Rešpekt dođe, zagledi konju u oči, konj nezadovoljno maše glavom.Zna već šta mu fali, počne ga gladiti, zagrli ga i poljubi, pa ga onda malo potapka.Sad ga opet ponudi senom: jede; da mu zobi: jede; metne pred njega ćupu vode: pije.Dakle, šta je u stvari?Ne fali konju ništa, no bio je uvređen što ga badava sabljom pljoštimice po vratu udario, naljutio se, i sad se opet pomirio; upravo, pomirili su se. Dođem i ja u tu regimentu.Posle kratkog vremena sam u štab-kancelariji.Vasa se tome jako radovao.Kad sam već i ja u ovaj red i kolosek došao, raspitivao sam o Rešpektu; svi su ga hvalili, samo su kazali da je ćudljiv i žestok.Do duše, s njim se nije šaliti, no to ništa ne čini. Doći će „proprietar“, „inhaber“ regimente.Biće regimentsko vežbanje.Tu su svakojake evolucije u eskadronskim i divizijskim kolonama, u jurišu.Pri „švenkungu“, kad se pritisnu butine i zaštine sused s konjem, mnogi i mnogi od muke škripe zubima, gdekoji i u nesvest pada, ali Rešpekt ne pomiče se, sedi kao izrezan, isto kao pelivan, i juri.I doista, onda je lepo bilo Rešpekta videti.Mogao ga je čovek za izložbu ili za husarski remek namalati.I doista, njegov eskadron i cela regimenta mogla se njime dičiti, tako je bio na konju na svom mestu, niti bi ko pomislio da je taj dvanaest godina robije izdržao. Vreme bi bilo da postane „vahtmajstor“, no trebalo bi da se pokaže malo i u kancelariji, ali Rešpekt ne voli kancelariju On je bio od one sorte vojnika koji se od tinte gnušavaju, a ni pero nije voleo, niti mu je pak lepo stajalo kad je pisao.Bio je nestrpljiv, ali za bitku kao da je rođen.No ako je baš i mrzeo kancelariju, za to duh njegov nije bio zatupljen, niti je bio bez talenta; šta više rado je čitao, i to sasvim druge knjige nego komorati. Treba znati da i niži vojnici imaju svoju književnost i knjižaru.Prosti vojnici i unteroficiri nosili su sa sobom, i u samom „sakumpaku“, male broširate knjižice kao Sigfrida, Brunevika, Kadar Ištvana, same mitične heroje.Na priliku, jedan od tih njihovih heroja opisuje se da je bio tako lep da su mu na obrazima zlatne ružice cvatile.Rešpekt je takve stvari čitao i zaboravio, no čitao je on sasvim nešto drugo.Istina, u školi i u detinjstvu nije se dobro učio, jer nije se hteo da uči!No ko je video da ga otac da kod kasapa „na kost“, gde ima svaki dan zanimljivije stvari pred očima, kao šegrte, kalfe, hec kerova, ubijanje volova!No docnije i sam Rešpekt je priznao da je jako falio što se nije učio, ali da je otac tome kriv.Rad je bio on to naknaditi, ali je teško išlo, osobito kao vojniku i robijašu.Poslednjih godina robije rado je čitao.Anica je išla po kućama i molila za njega knjige, svakojakog sadržaja, pesme, romane i sve što je srpski napisano bilo.Sve je to pročitao, jer su u ono doba jedna ili dve knjige srpske na godinu izašle.Rado bi čitao dramu Vladimira i Kosaru, i pročitao je više puta, jer i sam je bio sužan. Kad je sve to pročitao, čitao je ma šta.Kad je nahranio u tamnici svog miša, jer takvog je uvek imao uvežbana, kad se sa paukom nasigrao, i kada mu sve dosadi, a on čita u zraku kod oduške.Spomenuto je kako mu je poslednji tamničar dobar bio.Taj mu je dodavao knjige, i to same vojene istorije, opise bitaka i stručnjačke vojničke knjige.Tamničar taj u svom veku služio je mnoge više oficire i đenerale, pa prilikom smrti, ili kako tako, došao je do tih knjiga, pa kao stari soldat do smrti je to rado čitao.Tako Rešpekt pročitao je deset puta knjigu „Der kleine Krieg von Schocls“, pa i samog Klauzevica, pa onda kampanje različitih ratova.Znao je više nego što bi čovek po njegovoj osorljivoj naravi pomislio, ali kad je uvek namršten pa slabo govorljiv, komarata pravog nije imao, nije ni hteo imati, nije nikom verovao.No kad je bio u boljem društvu koji više što znadu, tu bi celu noć proveo, razgovarao bi se a ne bi zadremao, pa onda opet po mesec dana, da može, ne bi govorio. Čuje to i obrštar, a da je inače valjan husar, o tome se davno uverio, osobito prilikom regimentskog vežbanja.Ađutant jednako ga fali obrštaru, jer ga ovaj jedared baš izekzamipirao, i rekao je da je Rešpekt od neobičnog kalibra soldat, samo da mu je narav takva koja se sa već usvojenom društvenom konveniencijom ne slaže, manir mu je opor, gotovo divalj, ali, veli ađutant, sve se to da iz glave isterati.Obrštar hoće da ga pravi „vahmajstorom“, no da ga najpre uzme u kancelariju. Zapovedi ga jedared k sebi, tu je i ađutant, pa ga počnu egzaminirati.Rešpektu nije na ino, mora, jer ne voli da ga nagone na što, ma da je ta stvar njemu u drugoj prilici ugodna.Počne ga pitati o vojenim člancima: to su za njega „lapalije“; to nek pita stare od dve kapitulacije kaplare.Odgovara dobro, ali od bede.No kad ga zapita kako bi u naznačenom položaju razbio „kare“, kako bi se u sukobu sa ulanima tukao, onda je već obrštar video da je Rešpekt već izvan „kaplarske“ sfere, i priznao je da bi Rešpekt u ratno doba, gde samo srce, mozak i mišca rešava, a ne aristokratija, daleko doterati morao.Kad mu Rešpekt pripoveda kako je jedna husarska regimenta u bitci kod Turina na juriš šanac osvojila, kako je tekla velika konjička bitka kod Vahove, gde se sa obe strane po sedam hiljada konjanika tuku, i koja je bitka sledećoj lipiskoj, ili bitci kod Lajpciga, mnogo pripomogla, obrštar tek zarumeni, spusti obrve, pa mu da znak da prestane, i kaže mu da je od danas komandirat u kancelariju. To se Rešpektu nije baš dopalo, ali mora. Sad Rešpekt u kancelariji piše.Muka za njega!Za nekoliko dana život mu omrzao.I jest čudnovat zavod jedna regimentska kancelarija!Stolovi, stolice, divit i artija.Na zidu obešeni likovi „Tri alijarta“,„Bitka kod Lajpciga“, „Bitka kod Kulma“, gde se vidi kako su Kozaci uhvatili đenerala Vandama.No najznamenitija je slika na zidu stari „Škulteti“.Škulteti je bio negda čuven barjaktar husarski, i služio je 73, slovom sedamdeset i tri godine, na konju.Sablju nije nosio kao obično pripasanu, nego preko ramena obešenu, en bandouliére.U husarskoj kancelariji Škulteti nije smeo faliti, a dobar husar i u „sakumpaku“ ga nosio.Bio je ideal husarski, a tako namalan kao gore obeležen. — Onde piše jedan, onde drugi, „befele“, „ferpflegsliste“, i bogzna šta.Naravno, sve se mora lepo pisati, kao molovano.Najpre se artija namesti, pa onda lenirisanje.Prvo pismo mora uvek lepo ispasti, zato gdekoji sasvim ga lagano izrađuje, i ako dobro ne ispadne, a on pocepa, uzme drugi tabak, pa nanovo.Pa onda napiše deset redi, pa stane; puni lulu na tenane, zapali, pa opet započne; opet deset redi piše, pa prestane, iziđe napolje: u komšiluku je birtija, pa onda na čašu „rojčera“, pa opet se vrati i piše.Jedan tabak na dan, to je dosta, pa onda, kad je kraj pre podne, onda opet na „rojčer“ ili čašu rakije — porcija se zvala „verduna“, — pa onda hajd’ u „menažu“ ili ručak. Pa se to svaki dan tako tera; to za Rešpekta baš nije bilo.On siromah muči se, kane mu kap mastila na hartiju, pa ne misli se hoće li polizati kao što drugi čine, nego ljutito pocepa, pa nanovo.U toliko je brzo vešt na konju i u vežbanju, o koliko je ovde bio sasvim nesposoban; komarati su mu se smejali, pa što god paketirati, da Bog sačuva: pokvariće deset tabaka, i opet neće udesiti mora mu drugi načiniti.Već svi su njegovu nesposobnost saznali, a on onda još ljući kad mu ko šta prebaci, pa svaki čas traži priliku da ide na „rojčer“.Stari „vahtmajstor“ prebacuje mu da nema strpljenja, ili, kao što bi rečma kazali: „Er hat kein Sitizfleisch“.Badava, u kancelariji neće daleko doterati. No dođe jedan afer koji ga od kancelarije oslobodi.Domaršira jedan lovački bataljon.Taj maršira iz Pešte u Beč.Dva dana se maršira, a treći dan je odmor, to jest „roštok“.Dakle bataljon će u Đ. roštokovati.U Đ., u tom štabskom mestu, dobro vino rodi.Jageri, Česi, „Pemaci“, navale o roštoku na vino.Baš je bilo posle borbe.Taj dan pred veče, na pijaci kafana, u ovoj puno gospode, oficira i kadeta par.Rešpekt nosi neki „befel“ i traži oberlajtnanta, koji je baš u kafani bio.Uđe u kafanu, i skoro iziđe.Bio je u službenom poslu, sablja mu o bedrici.Kad iziđe, a on prođe pokraj jednog laćmana kog su dva jagera ispod ruke vodili.Pasiralo mu nešto čovečno: napio se.U ono vreme konjanici nisu baš jako pešake rešpektovali, pa „unteroficir“ ili kadet rado je mimoišao regulu da pešačkog oficira ne salutira.Kako će Vasa Rešpekt napitog oficira salutirati!Pogleda u oficira, pa, što je kod njega retkost bila, baš sad nasmeši se.Oficir, ma napit, naučen na salutiranje, primeti da ga Rešpekt nije salutirao, i povikne mu „halt“, da salutira.Rešpekt ga pogledi, i odgovori da on pijanom oficiru nikad ne salutira. Istina, Rešpekt je falio, jer je na svaki način dužan bio salutirati.Oficir usijan, komandira jednog jagera.Jedan još drži laćmana, a drugi ide da zapovest izvrši.No Rešpekt, kako vidi da jager k njemu ide, a on metne ruku na balčak i vikne da se ne usudi k njemu.Jager na to izvuče bajonet i gledi na laćmana šta će kazati.Laćman jednako zapoveda aretovanje Jager sa bajonetom pođe na Rešpekta; ali Rešpekt već je sablju izvukao, metuo se u pozituru, jednom paradom izparira nasrtljivog jagera bajonet, i rani ga. To su oficiri iz kavane videli, iziđu svi pred kavanu, pa ne stvar da utalože, no kad su videli da je Rešpekt onoga ranio, čekaju šta će sad da bude. Na larmu dotrče više njih jagera u pomoć.Kad to Rešpekt vidi, brzo povuče se natrag blizu zida jedne kuće da mu ne mogu za leđa doći, ali ne sasvim, da može sabljom slobodno mahati.Sad dođu dva tri husara Rešpektu u pomoć, ali jageri sve kuljaju sa sviju strana.Šta je to?U mestu jedna obrštarska divizija, protiv čitavog batalijona, a oni su svi slobodni bili, a husari na službi.Laćman, ma napit, komandira formalno na „zbor“, viče: „Napred, juriš!“ Rešpekt se junački brani.Već je trojicu ranio; bajonet, kraći, ne može protiv sablje.Formalna bitka.Oficiri, kad su videli kako se Rešpekt brani, i da napreduje, na svaki njegov juriš i udarac pljeskaju mu.Znali su da s njim jageri neće lako na kraj izići.Rešpekt, kad vidi i čuje da mu se pljeska, još bešnje nasrće.Njih toliko jagera protiv toliko husara!Zvona naopako biju, čuje se zveka.Laćman i Rešpekt komandiraju: „Parade, rechts, eins“, „Doppelte Parade, eins, zwei“.Sve komande izmešane, ispresecane.Baš se bode, seče. Dođe jedan kapetan jagerski sa kompanijom u bojnom redu, stane, pa ih sve u polukrugu opkoli i na predaju pozove.Bitka prestane.Rešpekt parlamentuje, neće da kapitulira jagerima.Kaže: voli poginuti nego to učiniti, jer „plackomanda“ je u rukama njegovog obrštara, a jageri su samo uz put.No husarskoj patroli predaće se, ali tek onda kada se predadu svi jageri koji su se s njim tukli.I Rešpekt je tu puno pravo imao.I dok je on parlamentovao, donde je već tu bila i husarska patrola, pa posle dogovora sa jagerskim kapetanom predadu se svi husarskoj patroli, i husari i jageri.Rešpekta još ono veče dan preslušaju i puste.Čuće posle šta će biti. Rešpekt je mislio bogzna kako će stradati, i bio je već na svašta pripravan.Dođe na „raport“, i na njegovo udivljenje dobije samo samcito 48 sata zatvora zato što jagerskog oficira nije salutirao.Svi oficiri, i sam obrštar, držali su da su bili jageri krivi, najviše laćman.Da je Rešpekt pešak, gore bi prošao. Kad su očevidci obrštaru pripovedali kako se Rešpekt branio, nasmeši se i reče im da sa takvim eskadronom kao što je Rešpekt mogao bi se jedan bataljonski kare razderati.Oficirima je vrlo milo bilo što su jageri dobili lekciju, jer se pešaci uvek falili da se jedan pešak tri konjanika ne boji, a evo šta učini šaka husara bez konja protiv tolikih jagera. Skoro zatim Rešpekt izgubi se iz kancelarije, jer uvideli su da nije zato sposoban, a načine ga za „kvavahmajstera“. Iduće godine već nije bio jagerski laćman u šematizmu: sigurno je otpušten. Rešpekt je voleo što se kancelarije oprostio.Mnogo je komotnije živeo, jer ostalo činilo mu se kao igračka, tako mu je sve od ruke išlo. No Rešpekt rado se kartao, to mu mnogo škodilo, i prilikom kad je pri novcu, igrao je i na veće novce.Užasna strast, a nesrećan kartaš.Jedared prokartao je i novce, sve najnužnije stvari, i da ga Anica od zla ne oslobodi, bi zlo prošao.Ona mu je anđeo hranitelj koji ga od zla čuva, i, kad treba, ona ga izbavi.Rešpekt je i na lutriju metao, no tu nije bio u šteti, no šta više mnogo puta je dobivao veću-manju svotu.Kada je na karti izgubio, rado se napio od jeda, pa onda je teško s njime vladati, niti kom popušta.Usled toga, zbog upornosti i odgovaranja, bio je već pre toga i kažnjen, no ipak mnogo su mu i kroz prste gledali. Sirota Anica, kad ga vidi, najsrećnija je ženska.No ona je i mogla biti sa Rešpektom zadovoljna, jer on drugu žensku ni pogledao ne bi, a inače i ženske su od njega bežale, tako je uvek namršten bio.Ali zato je i Anica pokraj Rešpekta doista i imala svud rešpekta, jer u nedelju, kad idu u šetnju, a Rešpekt prebaci sablju i palicu od morske trske preko leve ruke, svi za njima gledaju.A ni Rešpekt nije bio postidan zbog Anice, jer ona je bila i lepa i dobra, a imala je i novaca, što je retko da kakav vahtmajstor naiđe na takvu koja sve te tri vrline u sebi ima.Jer jedan ima sasvim prostu mladu devojku za druga koja nema ni pare, a drugi opet ima matoru kuvaricu, istina u šeširu, i plaća mu sve u birtiji, ali badava, mogla bi mu mati biti.A kad Rešpekt s njom u birtiju dođe, onda imadu i šta videti, i mnogi pročašćeni. Jedared dođe regimentni „maršbefel“, mora u Peštu u logor: tu će biti veliki „koncentrirung“ i manevar.Dođe vreme, a regimenta odmaršira u Peštu na manevar.Već je u logoru sa svojom regimentom, u logorskom odeljenju za konjanike.Tu je i šest konjaničkih regimenata, a pešaka sijaset.Kad je Vasa pogled bacio na Budim-grad, srce mu se steglo, ma da je bio čelična srca.Tu mu je dvanaest godina najlepše mladosti zakopano. U logoru je sve veselo.Po gdekoji dobiju dozvolu da mogu ići u varoš, da malo razgledaju.Dobije i Rešpekt dozvolu.Šeta se po Pešti, dođe do Dunava, gledi na bedeme gradske, na vodeno-varošku kapiju gde se poslednji put s bedema dole pustio; tamo, preko od te kapije na pedeset korakljaja, tamo je stolno-beogradska kapija, a onde opet žalosne kazamate azačke tamnice, gde je Rešpekt tamnovao.On neće u Budim-grad, da mu stari spomeni rane ne ozlede.Samo je u donjoj srpskoj varoši posetio porodicu kasapina gde je đakovao.I doista, lepo ga primiše, lepše nego ikada njegova prisna rodbina. Frajla, kasapina kći, već davno udata, i veliku porodicu ima; stari kasapin zdrav, a sin mu, negdašnji šegrt, majstor je, i dobro mu se vodi.Otkako je prvi put postao soldatom, pa čak od vremena robije, pa preko toga do onog dana, nije imao jednog dana da je mogao reći: e, danas sam veseo i zadovoljan Sad prvi put nalazio se kao kod kuće.No nemalo začudi se, obraduje se, kad dođe onamo negda živa frajla sa suprugom, a to nije niko drugi već glavom onaj gazdin kalfa koji je kažnjen i u katane otišao.On je islužio kapitulaciju, pa je dobio kao vredan momak gazdinu kćer za ženu, i praktičnog majstora nije to ženiralo da uda kćer za onog koji je tako kažnjen bio. Radost neopisana na sve strane. Tako lepo provede, i rastanu se.Pri koncu još ih moli Rešpekt da nikom ne kazuju da je on tu kao vahtmajstor bio, jer bi kakav poznat mogao taj glas regimenti doneti da je bio dvanaest godina na robiji, a to bi na celu regimentu čudan utisak učinilo.I doista, što je retkost, tako su pošteni bili svi da nije niko o tome nikome što govorio. Rešpekt nije ni čika Josu pohodio; i našto? da opet kako god strada!Bolje mu je sve što je bilo zaboraviti.Ali ipak kod kasapa pitao je za Matildu, koja mu je vrat skrhala, i kad je zapitao, tako se zacrveneo, oči mu tako zablistaše, tako mu se zadavljena jarost na licu pokazala, da je svaki na njemu čitao da bi po tu Matildu zlo bilo da zna Rešpekt gde je ona.Na sreću ni oni sami ne znadu gde je. No kako da nije bio Rešpekt kod kasapina odmah kako se od robije oprostio?Stid mu je bilo zbog robovanja pokazati im se, a teško mu je opravdati se.No uniforma sramotu mu pokrila.Već kad je sad bio kod njih, sve je ispričao, a niko nije verovao da je Rešpekt tako što učiniti mogao da dođe na robiju. Vrati se u Peštu, pa onda opet u logor. Prošao je u Pešti pokraj kuće gde je Matilda sedela.A gde je sedela?U toj kući gde je bila prijateljica Emilijine matere, a ta prijateljica, koja se svetovala sa materom kad je Emilija imala ići kod grofa, nije niko drugi nego glavom Matilda. Kako mu drago, završen je manevar, i sad će se od raznih trupa pojedini jedan protiv drugog producirati.Ima se boriti pešak protiv konjanika pojedince.Izaći će jedan na bajonetu vrlo uvežban feldbabod pešaka.Obrštar zapovedi Rešpektu da se on s njime bori.Rešpektu to baš nije bilo po volji, ali ne sme otkazati Rešpekt je već gotov.Đeneralitet i silni viši i manji oficiri gledaju.Obe delije uzmu u propisanoj daljini „štelung“.Rešpekt, kad je video protivnika u svom „štelungu“ već, i okom dobro izmerio, odmah je znao s kime ima posla.Stoji komotno kao gladiator od zanata i čeka.Na prsima mu zlatna kolajna, i još druge sitne dekoracije.Dosad je još svakog konjanika nadmašio, i uvek je nagrađen bio.No znao je i ovaj s kim posla ima kad je video onu gipkost, onaj konjanički stvor Rešpekta: kanda je s konjem u jednom komadu stvoren, kao centaur. Da se znak. Rešpekt neće napravo s lica da juriši, da ga skokom ne izigra i konja mu ne zaplaši, nego će baš da „karakolira“, to je mnogo lepše.Rešpekt počne na konju karakolirati, najpre u većem krugu, pa onda u manjem. No i pešak je vešt; Rešpekt ostavio ga na desno, da mu prvom prilikom udarac zada, no onaj također karakolira vešto, peške.Počne desnom nogom, a levom kraćim korakom desnoj sledi, i tako okreće se u manjem krugu, sve „tripluje“ kao tancmajstor, baca natrag pogled na Rešpekta, koji mu je sredsrede njegovog kruga; krug bude sve manji, gledi da se stražnjem boku konja domakne i bod učini, i svu turu tu vešto je izrađivao.I već tu je trenutak, već drže: pao je Rešpekt, ali u istom trenutku Rešpekt kao munja jednim tempom, skokom, tako zbuni pešaka, i tako udesno do udarca dođe, i tako u tesnac ga dovede, da izgubi i tempo, i skok, i sve, niti mu je nužno bilo Rešpektu bajonet isparirati, jer udarac je već tu. Pešak je pobeđen. Svi poviknu: „Bravo!“, osobito konjanički oficiri, a obrštar tek brkove gladi, pa se smeši, obrve uzdiže Badava, milo mu je! I doista lepo je bilo sve to gledati, lepše nego ma kakvu komediju.Rešpekt je dobio nagradu šest dukata, a od svog obrštara opet šest.Tu je sad radost i veselje.Rešpekt plaća vino svima unteroficirima svoje regimente, i to od svojih novaca, a nijedan dukat nije promenio.Pozvao je i protivnika svog, tog starog „baku“, i taj je došao.Ižljubiše se kao izmireni dušmani, i Rešpekt mu plaćao koliko god hoće, i još mu dao u poklon srebrn sahat, deset forinata vredan, sa srebrnim lancem zajedno, a on će sebi drugi kupiti. Doista, Rešpektova pobeda nije mala, jer u takvim produkcijama dosad gotovo uvek pešak se prama konjaniku održao. Sad je već kraj logoru.Rešpekt još je dobio na po dana dopust da može u varoš ići.Dođe u Peštu, i nakupuje razne sitnarije za se i svoju Anicu, kao na primer lulu, duvankesu, sahat i lanac; za Anicu haljinu, marame i prsten.Vrati se u logor.Sve se prepravlja za sutrašnji marš.Sutra dan regimenta odmaršira, i dođe u svoj stari stan. Rešpekt je opet u Đ. na svom mestu.Kad je iz logora izmarširao, njegovi zemljaci razglasili su da su videli Rešpekta; jedan kaže da ga video u Budimu, drugi u Pešti, treći opet da su ga videli u logoru, ali ga nisu smeli osloviti.Neki su se sumnjali, neki opet verovali su, dok im nije svu sumnju iz glave izbio onaj senator koga je Rešpekt u magistratu nožem vijao, rekavši da to nije mogao biti Vasa Rešpekt robijaš, da taj nije već ni živ, no već davno morali su ga obesiti.I onda su verovali da je tako. Kada je Rešpekt kući došao, predao je Anici poklon i dvanaest dukata da čuva.Ispripovedao joj sve kako je u logoru bio, kako je baku pobedio.A čula je to Anica i od drugih, svud se to pripovedalo, da sirotoj Anici suze oči od radosti.Sad da je otac živ, misli se, ne bi tako sa Vasom postupao.No baš da je i živ, ne verujem da bi se radovao tome, osobito kad je već Vasa sve imanje, pravu dedovinu, prokartao. Obrštar načini Rešpekta za pravog vahtmajstora.I da je duže ostao obrštar komandant regimente, još lako može biti da bi Rešpekt postao bio oficir.I to će i biti uzrok što Rešpektu „ritmajstor“ ne da da se ženi, da uzme Anicu, jer je Anici još u ropstvu zadao reč, šta više zakleo se, da će je uzeti, i već je vreme tu da reč održi.Ali ne dadu mu.I oficiri su ga voleli, i obično bi ga zvali „Mordkerl“, što istina nije baš lepo ime, ali mnogi mu zavide.Tek u ratno doba pokazao bi im Rešpekt svima da ih je kao konjanik nadmašio.No dođe po Rešpekta žalostan glas da je njegov obrštar za đenerala avandžirao, i mora u Italiju.To je za Rešpekta veliki udarac.Ko će njega odsad u nevolji da zaštiti? Velika se promena učini.Obrštar ode kao đeneral u Italiju, sa celom porodicom.Pre nego što će otputovati, dozove k sebi Rešpekta, najpre ga pofali da je dobar vojnik, no da je žestok, da malo ukroti svoju narav, jer može stradati, a on, obrštar, kao otac vodiće brigu za njega i u Italiji, i ako čuje da se godinu dana dobro vladao, za to vreme gledaće da ga u svoju blizinu povuče.Tek što nije kazao da će ga oficirom načiniti.I da mu pokaže da ga voli, opet mu dvanaest dukata pokloni. Dođe nov obrštar, i Rešpekt bude njemu od đenerala preporučen.Sad se u regimenti sve izmenilo.Nov obrštar, jedan je major umro, dva ritmajstora su avandžirala; čitava graja u regimenti ko će šta biti.Obrštar je kao obično, strog i dobar, ali Rešpekta ne poznaje kao pređašnji, pa će se više oslanjati na mnjenje viših oficira.Rešpektov ritmajstor postane u drugoj regimenti major, ađutant opet u drugoj regimenti ritmajstor, sve sami Rešpektovi prijatelji, a na njihovo mesto novi dolaze.Rešpekt dobija ritmajstora koji je od ulana došao.Pravi Poljak, žestok, nestrpljiv. Pripovedaju ritmajstoru o Rešpektu i dobro i zlo, kako koji; on sebi zlo bolje zabeleži.Nov obrštar tog ritmajstora je jako u volji imao, i na njegovu reč mnogo je davao.Nije nijedan bio oženjen, i zajedno su ručavali.Pređašnjeg obrštara mlađi rasejali se.Anica, uzela sebi sobu, i čeka da se po njoj što preokrene.Ritmajstor i Rešpekt imali su oboje neke omorine u sebi, koja se ni jednom ni drugom nije dopala.Ritmajstor je hteo da sve oko njega i pred njim trepće; Rešpekt opet neće nad sobom tirana da trpi, ma on ko bio.Jedared pri muštranju ritmajstoru padne u oči Rešpektova kravata, popravlja je, drma, kaže: „Ne stoji dobro“, da Rešpektu ukor.Nije ništa kravati falilo, samo hoće da Rešpekta sekira.Rešpektu krv podiđe, još malo pa će imati posla ritmajstor, no srećom ode dalje.Rešpekta, duplovanog husara, tako izobliči ritmajstor. No to je još malo. Prilikom jednog velikog vežbanja padnu dva momka u eskadronu s konja; jedan je baš do njega bio; uzme ular tog konja pa ga dalje vuče.U gužvi drugi konj mu od dolame na rukavu zubma komad podera.Rešpekt nije to primetio, a nije odmah ni mogao primetiti, ali primeti oko ritmajstorovo, pa zapovedi: „Halt!“, i Rešpekt mora sići s konja odmah da sašije rukav, i dobije još žešći ukor što nije odmah poderan rukav primetio i iz „sakumpaka“ iglu i konac izvukao da šije.Tako se sa regrutima postupa, a ne sa veteranom, „duplim husarom“, kao što su ga njegovi prosti momci zvali. Misli se Rešpekt šta da radi: da ga tuži obrštaru, obrštar je njegov, neće mu ništa biti, još može sam stradati.Zasad će još prećutati, čeka treću priliku.Zove ga ritmajstor nekog naloga radi.Rešpekt zna opet da nešto neće dobro biti, vidi da ga goni, a tu jedan koji taj pasti mora, baš i sam pripravi se da pokaže da nije kukavica.Nakrivi sam kravatu da ne stoji dobro, izazivaće tim ritmajstora.Kad uđe, odmah primeti ritmajstor kako mu stoji kravata; pada jako u oči, vidi sam da ga Rešpekt izaziva.Tu je i jedan kaplar, pa piše.Ritmajstor dođe u jarost, pa se približi i zapita ga ljutito kako mu stoji kravata.Rešpekt mu odgovori da mu u kravatu rukom ne dirne: kako tako stoji, on će je sam popraviti.Ritmajstor ne samo da mu dodirne, nego provuče prst kroz kravatu, i drma ga jako, vičući: „svindur“, „racka švinja!“, jer Poljak kad psuje i hoće da uvredi, najradije tom četvoronožnom životinjom nagrdi.Rešpekt ga grunu u prsa, ritmajstor odfrkne, ali u trenutku priskoči i Rešpekta po obrazu žestoko udari, da ga odmah krv oblila.Rešpekt uhvati odmah za gušu ritmajstora, i prikuje ga rukom zidu, da se maći ne može.Kaplar ustade, ne zna šta da radi, hoće da viče alarm, ali ga Rešpekt opomene da to ne čini, jer će oboje s njim poginuti, no da će on sam stvar pošteno urediti.Kaplar na sreću dobro je živeo sa Rešpektom, a mrzi ritmajstora, i ne mari da izvuče furu, samo da ga ne udavi.Rešpekt tako ga stisnuo da mu ne da ni govoriti, pa onda ćuši ga po obrazu, ali ga ne okrvavi, pa mu reče: „Evo vraćam zajam“.Veli da ga pušta, jer ga se ne boji: ako ga opet napadne, on će sablju upotrebiti; ako tuži, stradaće i on.„Znaj, kapetanu, da se zovem Vasa Rešpekt!“ I doista pusti ga, metne maramu da zadrži krv i ode, a ostavi ritmajstora ubezeknuta, okamenjena, ne može da se razbere.Kad je k sebi došao, poče kaplara ukoravati da će i on zlo proći zašto mu nije pomogao, zašto nije alarmirao.No kaplar mu odgovori pametno da u regimenti nema takva dva koji bi Rešpekta savladali, i da je alarmirao, dok bi u pomoć došli, od Rešpekta ne bi od njih ni jedan živ ostao; a sam ritmajstor je započeo i okrvavio Rešpekta, a ovaj ga ćušio, a on bi morao to po savesti posvedočiti, pa se ne zna po kog bi gore bilo.No daje reč i zaklinje se da neće nikom o tome ni rečce govoriti, a drži da će i Rešpekt u svom interesu to isto činiti, pa najbolje da se stvar tako zabašuri. Ritmajstor najpre preti, ide gore dole, misli se da li da zatvori Rešpekta, i opet proba, pokušava, tenta kaplara ne bi li kako uz njega bio, no ovaj čvrsto se drži, pa ritmajstor kaže mu da se ta stvar malo prećuti dok se ne domisli šta će činiti.I za čudo, ritmajstor je kapitulirao.Nasrtljivi ljudi obično kad dobiju lekciju, a oni se povuku i zabašure.Kaplar je odmah otišao Rešpektu da mu javi kako stvar po njega rđavo ne stoji, samo nek ćuti.Rešpekt mu kaže da se on nije ništa ni bojao, jer se on branio, a i za uvo ritmajstorovo nešto važi, ne sme ga tužiti, no do duše neće ni on telaliti.Pa još i to doda da on predviđa svoju sudbu, da će ili on sa ritmajstorom, ili ritmajstor sa njim jedared zlo proći Onu noć kaplar i Rešpekt bili su zajedno, i dobro su proveli.Kaplar iz kože da iziđe od radosti što je ritmajstor tako prošao; a Rešpekt opet kao lav kad iziđe iz borbe kao pobedilac, ma i krvav, ponosno rastresa svoju grivu, ponosnim pogledom na kaplara diže čašu, pa se s njime kuca. Ritmajstor ćuti, ali osveta u njegovom srcu tinja.Doći će prilika.Sam ritmajstor od sada ne može mu ništa, jer ako ga bude i od sada dražio, biće gore.No on će to preko drugih činiti.Obrštar mu je na ruci; izradi da se sa eskadronom promeni, da ne bude u njegovom eskadronu Rešpekt.On preda svoj eskadron drugom, a od ovoga primi njegov.Oba ritmajstora prisni su prijatelji.Nagovori ovog da goni Rešpekta.Ovaj je na to gotov.Svud se nalaze špiclovi i denuncijanti, pa tako i ovde.Jedan kaplar iz eskadrona pređašnjeg ritmajstora, kog je Rešpekt kušao, znao je dobro da ovaj mrzi Rešpekta, i nekako posredno dozna da ritmajstor ne bi za zlo primio kad bi Rešpektu u nečemu naudio Dođe jedno veče u birtiju; onde Rešpekt sedi ozbiljno i pije.Pred njim puna čaša.Kaplar i ne pita, no uzme Rešpektovu čašu pa neponuđen ispije.Bio je malo naderan.To je uvreda: kaplar vahtmajstoru ili ispred vahtmajstora da uzme neponuđen čašu i da ispije, pa još kaplar iz tuđeg eskadrona!To je mnogo.No Rešpekt još se umerava, samo ga mrkim pogledom preseče i reče mu: „Vi, kaplaru, imate rđav običaj tuđe vino piti“, pa uze ispijenu čašu preda se.Kaplar je bio jak i uzdao se u svoju snagu; ali šta je prema Rešpektu, kad je Rešpekt ris? No kaplar smeši se, hoće da mu prkosi, pa kako Rešpekt napuni čašu, a kaplar rukom za čašu.No Rešpekt, ražljućen, digne čašu i prospe kaplaru u lice.To kaplar jedva dočeka, na ti na Rešpekta, da ga uhvati za gušu; no Rešpekt đipi, spopadne ga i sruši, i za tili čas tako ga istuče da su ga morali kući nositi i kaplar osam dana odleža, tako ga nasakatio.Rešpekt se sam prijavio.To je ritmajstor jedva dočekao.Rešpekt je bio kažnjen, i degradiran, i premešten je iz obrštarske divizije u drugu majorsku diviziju, drugi eskadron, na štaciju M. Osim toga u konduiti i to mu je zabeleženo da je „Quartalseufer“. To je strašno, to je veliki udar za Rešpekta: kažnjen, degradiran, premešten, i još „Quartalseufer“.; onaj Rešpekt kom su toliki đenerali i oficiri „bravo“ vikali, koji je „dupli husar“, to je strašno!„Quartalseufer“., ta baš nije istina, to nije Rešpekt. „Kvartalsajferi“ zvali se oni soldati koji su po dva tri meseca mirni, ne idu u birtiju ne piju vino, i novac kuckaju; pa kad nakuckaju, onda izištu „urlaub“ na jedan dan, i noć ovamo računajući, pa idu od birtije do birtije, piju, pa na posletku u kakvoj birtiji se potuku, neke izbodu, pokrhaju, povaljaju sve, pa dođu i oni s plavetnim okom kući.Tu posle na raport izfasuju kaštigu, pa su opet donekle mirni i kuckaju, dok im opet na pamet ne padne, pa pik na novo. Dakle Rešpekt ode na štaciju M. kao prost vojnik.To ga je strašno ogorčilo. Na njegovo mesto postade vahtmajstor onaj kaplar s kim je dobro živeo, to jest koga je trpeo, i onaj prvi ritmajstor dozva ga k sebi i reče mu da ga on preporučio na Rešpektovo mesto za vahtmajstora, kao bajagi kad ne bi već i onako na njemu red bio.A to sve zato da ne pripoveda kako je sa Rešpektom prošao. Indi , ritmajstor je cel svoju dokučio, osvetio se. Rešpekt kao prost vojnik češe konje, sve sam pucuje, tako kao kad je regrut postao, i pod pozorljivim je okom. Neće više nikad postati u regimenti vahtmajstor. Anica je došla za njim na štaciju. Sad mu niko ne smeta, nameran je već jedared nju za ženu uzeti, ma ga šta koštala.Samo dok se malo opet privikne novom stanju, dok svojim vladanjem ritmajstora zadobije da mu ide na ruku, i dok se Anica stani. Ritmajstor je čuo za njega, video ga je i u logoru kako je „baku“ pobedio.Bio je plemenita osećanja, i u srcu jako je sažaljevao Rešpekta; u poverljivom društvu rekao bi da je pravi husar, ali mu se nije hteo takav spoljašno pokazivati, u toliko manje što je već unapred rđavo preporučen. Ritmajstor ga upotrebljavao da mu jaše konje, i to mu stanje malo olakšalo.Rešpekt je kao soldat svud na svom mestu; nema zamerke.Mogao bi mu ceo eskadron poveriti, osobito u bitci, i taj eskadron kog bi Rešpekt predvodio ne bi se postideo. Anica otvori birtiju; novaca je imala.Dobro ide, gostiju dosta, jer je Anica vredna, umešna i ne sipa vodu u vino, a i prilična je, da ne kažem lepa, i čista.Rešpekt je imao dosta vremena, da je mogao k njoj dolaziti. Bio je jedan kaplar koji Rešpekta nije trpeo, a bacio je oko na Anicu.On nije mislio da je Anica ispunjena vernošću, da je ta vernost i ljubav između nje i Rešpekta stradanjem dugim zapečaćena.Držao je za običnu lepu lupaču koja za regimentama bludi kao mnoge druge, i da i ona menja srca kao on eskadrone.Prevariće se.Kad Rešpekt nije onde, kaplar je tu, pa kaplar zanima Rešpekta, samo da on ugrabi vremena sam s njom biti.Njegova nasrtljivost nesnosna je Anici, i ne jedared mu je rekla da je se mahne, jer će zlo proći.Kaplar se smeje, za to i ne haje, ne boji se on Rešpekta.I Rešpekt je primetio kud kaplar smera, i svojim ponašanjem u birtiji da mu znaka.No u koliko Rešpekt Anicu većma čuva, u toliko većma ljubav u kaplaru zaplamti.On, veli, mora Anicu preoteti A i Rešpekt je čelik biće gužve. Rešpekt dobije na dvaest i četiri sahata dopust, i ode Anici.Sedi mirno, jede, pije Kad već pred noć, ali eto kaplara, malo nakresan, pa i on sedne; zna da ima Rešpekt dopust, pa mu ništa ne može.Kaplar jednako pije, pa neće da ide, a neće ni Rešpekt, samo meri kaplara.Ovaj se baš uzjogunio, pa sve se sa Anicom šali da Rešpektu prkosi.U Rešpektu sve već vri.Mnogo mu ne treba.Anica kaže da je vreme da se ide kući, kaplar neće; kaže: onda će ići kad se njemu uzdopada.I tako je trajalo sve do tri sahata.To je kaplar i čekao.Trubi „revelj“.Sad kaplar ustane pa priđe k Rešpektu, i pita ga dokle traje taj njegov dopust, da se odmah iskaže.Rešpekt kaže: do deset sahati, kad je juče nastupio u isto doba.Kaplar kaže da nije istina, već samo do „revelja“, i naloži mu da se kući mota.Rešpekt neće.Kaplar poče mu prebacivati njegovu izdržanu kaznu i degradaciju, i uhvati ga za prsa da vuče napolje, i viče: „rihtajg, marš!“, pa mu još opsuje „rackog“ boga. Sad je već prekipelo, ne može ga više ni Anica utaložiti; zaboravio se na sve, i na svoju pamet, krv mu se na oči navukla.Odskoči, dohvati malo dalje ležeći veliki kasapski nož, kaplara jednom rukom ščepa za prsa, a drugom nožem proburazi ga.Kaplar rikne i sruši se.Još malo pa je mrtav.Anica vrišti, jauče, kose čupa, padne na kolena pred Rešpektom, preklinje ga šta je učinio, ubio i sebe i nju.Rešpekt malo stane, razgledi se; jeza ga spopadne kad vidi šta je učinio, uzme čašu rakije, pa po zemlji valjajuću se Anicu digne, mete na krevet.Ona je sirota obneznanjena, leži kao mrtva od nesvesti.Rešpekt je dobro u lice pogledi, zagrli, stisne i poljubi, pa uzme ključ, iziđe napolje, i zaključa vrata, da ne bi patrola kakva natrapala. Rešpekt sav krvav ode u stan ritmajstorov i lupa mu na prozor.Ritmajstor đipi, gledi kroz prozor, pita ko je, šta će.Rešpekt odgovori da je on ubio kaplara, no prijavljuje se i predaje sam kao ubica: neće bežati, ne treba mu patrola, i pokazuje krvave ruke.Ritmajstor najpre, ubezeknut, ne veruje mu; bio je Rešpekt rđavo opisan, pa je držao da je u pijanstvu što manje počinio, pa mu to i prebaci da je pijan.Rešpekt zaklinje se da je ubio kaplara.Ritmajstoru nije na ino, spremi se i odmah naredbu učini da se Rešpekt zatvori.Još Rešpekt ključ preda. Kad otvore vrata Aničina, a ono kaplar doista mrtav leži, a Anica savija se u grčevima.Tu je već i lekar, kaplaru se ne može pomoći, iznesu ga mrtva na obdukciju, a Anicu malo po malo povrate k sebi, ali onda i nju zatvore, zbog sumnje nije li i ona pri ubistvu saučestvovala.Stvar se konstatuje u istrazi kao što se Rešpekt ispovedio; sve se sudara; znali su mnogi da je kaplar za Anicom išao, kod kaplara se našli njegovi novci i sve; dakle nije „Raubmord“, lopovsko ubistvo, već ubistvo iz prve furije, i Rešpekta osude samo na dvanaest godina teške robije, a Anicu proglase za nevinu. Ritmajstor je Rešpekta jako žalio; baš ga hteo za kaplara da načini da se to nije dogodilo.Docnije, kad je čuo đeneral, i taj ga je žalio. No njegov negdašnji ritmajstor, koji je s njim naseo, taj ga nije žalio, šta više tako se radovao da, kad je to čuo, drugi dan nekoliko je njih počastio, ne kazujući zašto: tako se njegova sitna duša naslađavala tom jadnom pobedom, u kojoj je pobeđeni veći nego pobedilac. I šta je Rešpekta do toga dovelo da baš ubije kaplara? Opsovao mu „rackog“ boga, Anicu je zadirkivao.Je l’ za to što mu boga opsovao, ili iz ljubomorstva, ili iz oba uzroka?Do duše za Rešpekta je mogla biti i Anica sama tome uzrok, jer je Anica bila okvir u kom su bila namalana njegova stradanja i nežna ljubav.Ko u Anicu dirne, taj je napred mogao znati da će zlo proći, i da je kaplar bolje poznavao Rešpekta i Anicu, i sad bi živeo. Rešpekta odvedu na robiju u M. Anica ode u M. i onde stani se.Regimenta je izgubila svog prvog husara. Steva Ognjan živi kod svoje kćeri Katarine i zeta.Od kako je tu, miran je čovek.Fale ga da ne pije, niti ide kod „Zrinjija“, niti u male kavane, niti peva više Hermine liegt in Zügen.Sasvim je ozbiljan čovek. Kakva je to promena na njemu? Steva je bio u detinjstvu razmažen, a rano su mu roditelji umrli.Imao je imanja, ali pod nebom nije ništa učio.Niti je hteo zanata, niti trgovine; ono malo dve tri škole što je učio, to nije ništa.Pa tako je i bio za ništa.Ali opet, zbilja, bio je za nešto.U prvoj mladosti bio je igrač, „tencer“, i da se na to sasvim dao, bio bi tancmajstor.Dakle, u prvoj mladosti bio je tancmajstor o svom trošku.Dođe li kakva nova igra u modu, tu Steva mora naučiti, ide u Peštu samo igre radi pa se vrati i onda druge sve on uči.Bal bez njega ne može biti.Takav čovek mora se i u haljinama na modu bacati; i to košta novaca.Steva se lepo nosio.Takvi ljudi odmeknu, traže lepa fina jela; i tu se suviše troši.Steva je bio gurman, sve samo fina jela.Steva je izgubio račun između stomaka i vremena.Dođe vreme ženidbe, Steva ne može baš prostu uzeti, nego kakvu finiju.Svaki pita šta je Steva Tancmajstor, klupoder, štucer!Tu se razmaže i veće imanje.Dakle koju će uzeti Steva drugu nego njegovu Katarinu, taku istu kao što je on, tancmajstorku, sulfidu, pomodarku, ma da nema ništa.Našla vreća zakrpu, niti su dve kuće pokvarili; vole se, voleli se, ali su se od ljubavi i pojeli Kad je ko u dobru rođen, a ništa ne uči, a voli uživati, naslađivati, taj nikad ne broji godine i imanje propadne.U takvoj fantaziji se Steva oženio.Kad je propao, i žena ga ostavila bez ičega, on je mislio da žena mora svaki zalogaj s njime deliti, jer je s njime i njegove zalogaje pojela; a kad ona to nije htela, onda nije ni čudo što se Steva pobekrisao, propio, i izgledao kao lud. Sad je sasvim drukčije.I da je Katarina tako udala Emiliju kao što je želela, to jest da je došla do poviše novaca, po Stevu bi još gore bilo, jer ne sme faliti, bi ga poslala kao ludu u Debling, i tamo bi kao takav skončao, jer onda bi morao poludeti, hoće li neće li.Sad je sve to prestalo, pa prestalo i Stevino stradanje.Steva od mladosti po svom položaju bio je od te fele ljudi kojima treba tutor u životu, koji nezavisno nisu u stanju živeti.Ali kad imadu dobra tutora, onda su i oni dobri kao jaganjci.Takvom čoveku moraš sve u ruke dati gotovo, jelo, piće, haljinu, pa ih možeš upotrebiti da više zasluže nego što potroše.Daj mu što god da sam manipulira, propade, umreće od gladi. Steva ne samo da je dobar, već predobar, i zet se fali s njime, može mu sve poveriti, u dućanu i svuda, i više zasluži nego što na njega troši.Poznati njegovi, kad se s njim sastanu i kad mu spomenu što iz njegovog pređašnjeg života, i ne nasmeši se, pokaže se još ozbiljniji.Neće ni čašu vina od drugog primiti.Svaki se čudi, i to već tako traje dve godine, već je izdržao probu. No sad se opet nova nesreća porodi.Sirota Marija poludi.Kad joj je bila dvanaesta godina, već Steva sa svojim imanjem pri kraju bio.Videla je kad se otac sa materom prvi put čupao.U Pešti, tek u pupoljku, mora jednako motati svilu sa Petrom.Mati je nikud ne pušta da vreme ne gubi, jer mora se za frajla Emiliju zasluživati da uči gitar i violinu.Marija je uvek ćutala i radila, niti se u šta pačala.Gledala je ta čudesa, te škandale što su otac i mati činili, te rusvaje, rušenja, čupanja.Uvek je bila smutna.Lepa je bila kao Emilija, ali lepotu njenu prosto nošivo je pokrivalo, ali na licu si joj mogao čitati onu divnu, urođenu, vestalnu nevinost.Kad je mati do ižice već došla, i kad je sestra primila, jednako je nevesela bila, a nije se nikad nikom potužila.A i zdrava je bila kao bor.Pa vredna, radena.Da joj je takva bila mati u mladosti, ne bi Steva propao.Odjedared primete devojci da nikom ništa ne odgovara, no samo grize nokte.Pitaju je šta joj fali, ne zna ni šta je pitaju, ćuti.Docnije počne kosu jednu po jednu sebi čupkati.Svi se poplaše, dozovu doktora.Nije mu trebalo već dugo študirati.Marija ne samo da je već izgrizla nokte tako da joj krv ide, već grize i meso.Sasvim je za ludnicu.Jave čika Josi, doktori ga uvere da je tako, i o njegovom trošku odvedu je u Beč, pa u Debling da onde ostane, i ostala je.Šteta: da je ostala zdrava, bez krajcare mogao bi pokraj nje ko srećan postati; ovako pamet joj večiti mrak pokriva. Marijina sestra Katarina traži Emiliju i mater da im javi tu nesreću.Već nisu kod grofa, zato je Katarina znala, ali ne zna sad gde su.Šilje, piše poznatima na sve strane ne bi li ko znao što o njima.Na posletku oslovi ih putem novina, no ni traga ni glasa. Rešpektova regimenta premeštena je u Beč; tu sam i ja. Za kratko vreme obišao sam i obigrao Šenbrun, Luksemburg, Belveder i Šperla.Lako je tu vreme provesti.Već kad sam sav Beč u prste znao, hajde da vidim i Debling.Upoznam se sa mladim medecinarima, i dobijem pristup u Debling.Šta sam tu video, dosta mi je za ceo život, niti sam više od to doba zaželeo videti Šarantom i Bedlam.Tu je pakao već na ovom svetu.Vodili su me od jednog do drugog; užasne sam stvari, to jest ljude, video.Za po sata tako mi se smučilo da sam kazao: dosta je.Da moram tu tri dana provesti, morao bih poludeti.A poludeti, lud biti, to je nešto najstrašnije na svetu.Rad bih već natrag.Medecinar moli da još vidimo neku žensku.Doktor koji nas vodi najpre nije nakan pokazati je, misli se, jedva se reši.Medecinar mi kaže: sad ću videti jednu vrlo lepu devojku. Odvede nas tamo gde je odeljenje od besnih luda.Najpre ide sam da vidi je li udesan trenutak, da nije u navali.Pusti nas.Jedna lepa devojka, kose kao u vile spuštene, nikad je neću zaboraviti.Oči divlje, razrogačene.Mal’ se ne okamenih; poznam je, to je Marija.I ona me pozna, i užasno vrisne.Doktor nas brzo vuče napolje i kaže nam da je blizu navala, nas preda drugome, a on ode da je umiruje, jer će joj besnilo dođi, pa onda moraju silu upotrebiti.Na sreću utaložio je, dokazao joj da ja nisam ja. I mene je to strašno tronulo, drhtao sam, i doktor je to primetio, pa, da me malo razabere, kaže da će mi pokazati lude koji nisu opasni, no više humoristični, komični. Ima ih u povelikim sobama mnogo, kao u kasarni, a ima ih opet u ćelijama.U jednoj ćeliji video sam jednog trgovca koji je bankrotirao, kao što kažu, nevino.Mali žut starac, preko šeset godina, na njemu stari kaput, stare pantalone i napršnjak, oklepan šešir, tako kao što se obično trgovac nosi kad bankrotira, pa doktor kaže da mu ko ma kakve haljine da, ne bi primio, i jednako grdi sudije i advokate.Kaže da su mu oni krivi.Opet u jednoj ćeliji jedna stara frajla.Kad smo ušli, poklonio se doktor i mi, jer nam je kazao to da činimo.Ona tako oko pedeset godina, suva, mala, izgled inteligentan, na nosu naočari.Štrikala je sedeći.Odmah ustade, pokloni se, i pita s kime ima čast.Doktor nas sve redom predstavi.Pita je kako se nalazi.Ona sad udari u svoju staru notu, počne pripovedati kako je nesrećna.Živela je na selu, imala je dosta prosilaca, a nije se htela udati.Ostade sama.Mesni katolički župnik zaljubi se u nju, i godinu dana je od njega u opsadnom stanju držana; molio je klečeći da mu srce pokloni, i ona se smiluje i kapitulira.No posle tri godine nevernik uze drugu za gazdaricu, što je ovu siroticu jako kosnulo, i malo po malo iz dešperata dođe u ovo stanje.Pa onda napiše odmah na jednom listu grdnje strahovite protiv toga i njegovog samog čina, i meni preda, i hoće opet drugo da piše, ali je već tako u vatru došla, tako je vikala, da je već vreme bilo ukloniti se. Sad opet u velike sobe.Samo ću još dva slučaja spomenuti. U velikoj sobi krevet blizu kreveta; kažem, kao u kasarni.Jedna baka leži na krevetu; kod nje na stolici u marami povezano zemičaka, mesa, kobasica.Šta to znači?Boji se gladi.Kako joj oduzmu, plače; kako joj vrate, vesela i zadovoljna. Malo dalje kod kreveta svog stoji šnajderski kalfa, oblači se, i to sa čitavom ceremonijom, kao kakav aristokrat; usta naprćena, izraz lica fumigirajući, i kao da je ceo svet njegov.Šta njemu fali?Doktor ga pita: „Milostivi gospodine, šta vam rade beamteri?“ On onda počne govoriti kako će ih većinom rasterati i druge dovesti, kako je on grof, ima pet spahiluka, i tri kuće u Beču, i sad opet jednu palatu gradi; kako se ženi i uzima jednu bogatu kneginju.Ovo je još najsrećnija luda. Hajd’ da ostavimo Debling.Ta tri sata ostaće mi dok sam živ u pameti. I zbog čega sirota Marija tako postrada?Neka presuđuju doktori psihijatri.Dosta to da je ona na žalost u Deblingu.Kazaše mi da čika Josa za nju plaća. U Požunu je ugarski Sabor. Tu sad oci otadžbine kroje zemlji haljinu.Tu sad možeš videti bogata sveta u gomili, manjih, većih ljudi, mitropolita, vladika, grofova, poslanika, lepih dama, Čivuta i grizeta. Kome je iole moguće, dođe da vidi onda Požun.Po sebi prijatna varoš, a još blizu Beča. Dobijem dopust na osam dana i odem u Požun.Dva dana slušam na Saboru, pa onda tražim drugo šta da vidim.Divnih je tu bilo lepotica; sokaci od njih kipte.Kud god hodim, svud na lepše nailazim.Nedaleko od mene, pred palatom grofa Vicaje, šeću se tri ženske elegantno obučene.Na jednoj se i odavde već poznavalo da je starija, no na onim dvema da su mlade; po formi lepe, ali kokete, jer se jednako osvrću.Dođem do njih, poznam najpre mater, pa — Emiliju.Brzo se predomislim, neću se dati odmah poznati.Ko ne bi poznao markirano lice i ličnost i hod materin!Oni mene nisu poznali.Mladić u tom dobu za dve tri godine jako se promeni; kad od dečka postane momak, pa još uniforma, sasvim se preobrazi.Nisam tako oduševljen bio za njima da im se odmah javim.Prođem pokraj njih, i oštro ih pogledim.I one mene dobro poglede; one dve mlađe baš koketno. Prođem, uđem dalje u dućan da kupim cigara, pa ih onda čekam, vrebam.Propustim ih s druge strane neka idu, a ja s boka kotojiram.One jednako streljaju. Mati se nije promenila, šta više rekao bih da još bolje nego pre izgleda.Na obrazima Emilije primetio sam neku uvelost.Inače, figura lepa.Ona druga nepoznata lepa, no prilično starija od Emilije, bar deset godina.Doći će do jedne „restoracije“; tu stanu, dogovaraju se, osvrću se, i kad su već ulazile, na mene su pogled bacile. Lepo letnje vreme, odu u baštu, i sednu na jednom mestu.I ja tražim mesta, pa baš za istim stolom do njih, u sujeti ili u uverenju da im neće biti protivno; to se odmah po ženskima, po zraku njihovog oka, pozna kad nisu protivne, nego voljne.Poklonim se, one otpozdrave.Ne mogu me po glasu poznati, jer je okrupnio.Razgovaram se s njima; jedva su dočekale.Pitam kako, otkuda.Kažu da su i one došle da vide Sabor, „Dijetu“.Sve o samim grofovima, baronima i vladikama govore.Prave kokete.Emilija je lepa još i sad, osobito za onog koji je pre toga nikad nije video; ali velika razlika od pre i sada.Oči malo upale, onako kao da nisu tri dana spavale, ali ipak đavolaste, slobodne, izazivljive; nema negdašnje skromnosti.Govor slobodan, pa kad gledi, u zenicu ti gledi, — kao da je udata.Ona druga, vidi se da je lepa, ali davno izgoreo vulkan.I otkud sve tri same bez muža, bez muške rodbine?Nije to više ona negdašnja Emilija.Pitaju me otkuda sam, hoću li se duže tu baviti.No na posletku kao da me je Emilija poznala, ili je sumnjala o meni: postala je malo rezervirata; u toliko se većma ona druga istakla.Kažu mi sve, i gde su odsele. Sutra dan opet ih nađem, ali se s drugima šetaju, i to s muškima.Priđem i ja k njima, ali manje pažljivosti mi poklanjaju.Ceo pohod njihov nije mi se dopao.Raspitivao sam o njima.Ko ih je više puta viđao, sleže ramenima, pa se tek nasmeši.Dosadi mi se, i odem k njima u pohode.Javim se, obe se ubezeknu, no brzo se povrate i počnu me o koje čemu zapitkivati.Kažem im kako opet prođe siromah Vasa Rešpekt.Mati kaže da nije šteta: „Vešala je davno zaslužio“.Primetio sam da se druga dama zarumeni.Kažem joj da je Marija poludela; oni ne znadu za to ništa, i prvi mah ne veruju, no kad sam im pokazao i predao cedulju, belešku iz Deblinga, onda su verovale.Takvu belešku baš sam već sa pismom i kući rodbini poslao.Sad obe u plač.Mati jauče, kaže da je svemu tome otac kriv, siromah Steva, a sebe drži za nevinu.Dam im adresu, i oni će doći u Beč da vide Mariju. Od njih se oprostim, ali, pre nego što odem, moram o njima nešto od drugih raspitati, jer mi je sumnjiva stvar bila.Ta druga dama imala je tako cifrasto ime da ga nisam držao za pravo.Ida Hercdijamant, tako mi je predstaviše.„Herc“ i „dijamant“ ujedno, — toga nema Naiđem na jednog senzala koji je sve njih poznavao.Hercdijamant, to je negdašnja Matilda, ona Rešpektova Matilda, pravi „hercomnibus“; i živi lepo, i Bog znate otkud.Sad putuje incognito.Za Emiliju kaže da je bila neko vreme kod grofa Almozina i grofice dobro „plasirata“, ali mati je svaki čas doparkivala i jednako novaca od grofa tražila, da otvara ne znam kakve „gšeftove“, kao duvanski dućan, kafanu, itd.I doista dobila je toliko novaca od grofa da je sve to mogla imati, ali je sve proćerdala, pa kad grof nije hteo više dati, onda ona digne odande Emiliju, a grof ništa se ne protivi.I tako kurtališe se matere, a i Emiliju svojoj budućoj sreći preda, gde će joj se bolje voditi. Tako je Emilija prešla drugi stepen preobražaja u svom životu.Sad je već odvažnija i neodvisnija, kao da je od dvaest godina starija, a još lepa; ceo svet je njoj otvoren.Mati i sad kaže: „Dok je mlada, nek vidi sveta; kad se uda, već je teže: nastane briga, porodica“.Teško je bilo materi sa Emilijom prvi put na života led stati; sad će se već lakše po njemu otociljati. Najpre će iz Požuna u Beč, da vide Mariju, pa onda će u kupke u Baden.Novaca za to imadu, vidi se po njima.I doista dođu u Beč, u pohode.Uputim ih na doktora u Debling, pa kad se dobro isplakaše sve tri — i Hercdijamantka je tu, — onda srećno otplejaše u Baden na odmor. Emilija i onako je prešla već svoj Rubikon, pa, kao god Julija Cezara, kud god brodila bude, njen brod će njezinu sreću voziti. Kad je Anica došla u M., prva joj briga bila da Rešpekta pohodi.Tamničar je znao već celu istoriju Rešpektovu, i znao je kako je ovaj stajao sa Anicom.Inače i čovek je po sebi dobar i milostiv bio, a i Anica mu koju manguru gurnula, a taj ključ i tamnice otvara. Dobila je pristup.Kako se siromah Rešpekt obradova kada je vidi!Anica mu pala oko vrata i suze roni, oplakuje sudbu Rešpektovu.Pa šta to tako veže Anicu Rešpektu, kad hiljadama bi se drugih u takvom slučaju manule čoveka kog je ponašanje u životu izvan reda, i tražile bi udadbom drugo mirnije pristanište?I zašto Rešpekt zbog toga što Anici dvori kaplar, baš da ga ubije?Anica zna da su je kao dete kupili; zna da je i ona imala roditelje negde, pa ne zna ni gde su, ni ko su, jesu li živi, i kako da ih potraži, kad im ni traga nema.Kada su je kupili, dali su na onoj lađi s koje su Anicu uzeli Rešpektovoj materi cedulju na kojoj je bilo zabeleženo ime devojčeta: „Hanka Glučak, iz oravske stolice“.U njenom detinjstvu rugali joj se da su je kupili za saćuricu mekinja, da se ne zna otkud je pala na zemlju, pa Sofija, gazdarica Ignje Rešpekta, ne jedared joj je to u ljutini prebacila.To je moralo boleti.Rešpekt opet, mislila ona, izgubio mater, a otac tiranin, i on je ostavljen kao i ona.Tu se već u detinjstvu zbog nalične sudbe simpatija izrodila.Nema on nikog, nema ona nikog. Rešpekt, opet, od sviju na svetu ostavljen, jedina ga Anica ostavila nije; to mu niko iz srca iščupati ne može, i ko Anicu dirne, taj mora propasti, toga Rešpekt mora utamaniti, ma on ko bio, pa ma i sam propao. Imao je tamničar više dece, ali jedna kći od osamnaest godina tako je naličila na Anicu, premda je ova mnogo starija bila, da niko ne bi rekao da nisu rodovi.Odmah su to primetili i tamničar i njegova žena, i izrodilo se među njima neko uzajamno prijateljsko nagnuće.Sam tamničar malo po malo, pa je gledao kao da mu je kći.U toliko bolje po Rešpekta, jer mu tamničar pokraj nje na ruku išao, u koliko je samo moguće.Davao mu ispod ruke knjige da čita, i u ordinarnim poslovima štedeo ga, često ga pravio za „maroda“.Sveštenik koji ga je ispovedao bio je dobar Srbin, i njemu ga tamničar preporuči.Kaže mu da nije rđav kao što mu je dosuđena kazna velika: u furiji je, poštenje braneći, nitkova ubio.I tamničar ima ženske čeljadi, mora tako govoriti.Sveštenik mu šilje knjige kakve je god samo imao, i molitvene i „mirske“, a Rešpekt opet njemu od konjskog repa lepe stvari pravi. Anica bi rada birtiju otvoriti, da gotov novac ne troši, ali boji se da opet ne dođe do kakve nesreće, a i Rešpekt ne dopušta, pa se mane.Ostane kod tamničara, tu pomaže, a ide i po jakim kućama prati i peglati.Tamničar, što god dalje, sve većma Anicu begeniše, a tako i cela porodica.Anica, kad god bi mu u oči pogledala, uvek bi se nasmešila, a kćer ljubila.Kći je sasvim otkinuto očino lice, i to se jako poznaje, ma da je tamničar već omatorio.Kako je Anica čula ime tamničarevo, odmah je mislila da je od njene rodbine.Anica se nije zvala drukčije, pa ni pisala, već Anica Ognjanova, pa zato nije mario ni pokojni Ignja Rešpekt; pa i tamničar držao je to njeno ime istinito: da je drugo Rešpekt, kako se Vasa pisao, a drugo Ognjan.Na posletku, on se o tom nije mnogo pekao.A tamničar se zvao „Palko Glučak“.Anici palo njeno ime na pamet, pa najpre sama sebi ne veruje; izvadi iz nedara cedulju, gde je kao amanet nosila, odvije pa čita da li je tako.Baš tamo stoji, da se čisto ipak pročitati može, ma da je artija već iskršena, „Hanka Glučak“.Gledi bolje tamničara: badava, ima porodične crte; muči se hoće li s bojom jedared na sredu, da se ispitaju ko je otkuda. Glučak jedared pripoveda deci da, kad je još kod regimente bio, jedne godine takva je velika glad bila da su ljudi od gladi padali kao muve, da su morali decu u Peštu šiljati i prodavati, jer inače bi svi poskapali.Sad je već Anici dosta.Obuzelo je srodstveno osećanje, — krv nije voda.Izvadi iz nedara artiju i preda tamničaru da pročita.Ovaj primi, čita: „Hanka Glučak iz Orave“, pita je otkud joj to, jer je to pravi Slovak pisao, nemačko-gotskim pismenima, i ko je ta „Hanka Glučak“.Anica pokaže rukom na prsa da je ona ta.Svi se ubezeknu.Počne im pripovedati kako su i nju sa mnogom drugom decom zbog gladi prodali, upravo poklonili, jer ono nekoliko forinata bio je samo „tringeld“ za putni trošak, i da ne zna je li ko od njenih roditelja živ.Tamničaru kanu suze niz obraz, ustane, zagrli je i poljubi.Ne sumnja se da je to njegovog rođenog brata kći.Setio se i znao je da je njegov brat Jano Glučak imao dvoje dečice, jedno muško drugo žensko, i to opominje se Hanke.Nema sumnje, to je njegovoga brata kći; svi se grle, ljube; svi su uvereni, pozna joj se po licu da je rod.Tamničar i to joj da na znanje da joj je i brat umro, i svi, da nikog više nema osim njih. No sad je drugi položaj za sve njih.Ako se dozna da je ona njemu rod, biće promene: mogu Rešpekta u kakvu drugu tamnicu u drugom gradu premestiti.Zato svima naloži da se niko ne usudi što o tome govoriti, a još i to doda Anici da Rešpektu da na znanje kako će on pred drugim prema njemu uvek oštar biti, i psovaće ga katkad što je tako mnogo „marod“, samo da se ne sećaju. Kad to ču Rešpekt, milo mu je bilo Sad je Rešpekta napala želja da čita.Što nije činio u detinjstvu, sad hoće da naknadi iz duga vremena.I doista, čudnovat je duh čovečji i njegova radnja.Kada se na što prisiljuje, daje se otpor i u samoj nauci, pa u tamnici se tako što uradi i nauči na što pre toga nesrećnik ni pomislio ne bi.Rešpekt, koji je u detinjstvu bežao od knjige kao đavo od krsta, sad guta a ne čita.Sve što dobije pročita, i poviše puta gde zapne, ne razume, a on ište takve knjige koje opet to tumače.Postao je, istina, nadriknjiga, ali takav da mu se čuditi moraš.I tamničar izradio mu da je on sam u jednom kazamatu, jer je najvoleo sam biti; pa tako usamljen, od drugih predmeta nezauzet, pamćenje mu se na njegovim predmetima izoštrilo, i što jedared dva pročita, to mu se iz njegovog mozga više ne izbrisa. Kad je u regimenti služio, stariji kamarati pripovedali su koliko su varoši i zemalja prošli, pa se mlađima podsmevali koji nigde nisu bili, i mnogi svoju kapitulaciju na jednoj štaciji ispunili, što kod konjanika nije retkost.Rešpekt malo je sveta video: malo u školi, pa soldat na dva tri mesta, pa dvaput na robiji.A rad bi znati kako je po svetu.Kad dobije kakvu geografsku knjigu sa mapom, on i pet puta pročita.Iz duga vremena, a i od volje, proba mape praviti.Anica mu donosi sve što treba, i malo po malo takve je mape počeo praviti da se i sam tamničar divio, a iz potaje dodavao mu preko Anice oruđa nužna, baš i protiv tamničarskog propisa, gde bi tamničar, da se sazna, nadrljati mogao. Od sveštenika dobije knjige geografske o Austriji, o Turskoj, Staroj Srbiji, i jednu o novoj mladoj Srbiji, o Crnoj Gori, mape od Kaparaja i Mekintoša; sveštenik je bio poznat, pa mu po volji sve karte istraživao i šiljao.Kad mu je u ruke došla srpska karta, on stane pa se misli.Probudio se u njemu prvi instinkt njegova detinjstva.Palo mu na pamet da je njegova rođena varoš naseljena „iz Srbije“, da je u sredini Mađarske, i da je tu zakopana srpska radost i žalost, jer / negda su bili slavni, a sad izglodani.Pade mu na / pamet: Mi že Sent-andrejci, cjelog svjeta slavni.Misli se, Bog zna nije li nesrećan što je Sent-andrejac.Jer ne može biti drugo nego Srbin, a ne da mu se biti Srbinom.Ali opet ga uzbudi kad vidi srpski grb, kad vidi mapu, bilo stare, bilo mlade Srbije.I kad mu padnu na pamet junačke pesme o Kraljeviću, Obiliću i Strahinj-banu, slepice i slepci guslari, duh mu se sasvim preobrazi, želeo bi onamo otkud su njegovi stari došli. Mapu Srbije, Turske, Austrije i Italije valjda je deset puta kopirao, pa je znao u njima svako mesto i položaj.Ako je i neuk, a samouk, ali njegovo pamćenje, fantazija i srce sve je to naknadilo.Katkad, zamišljen, gledi na mapu Turske.Onde je Metohija, otkud su njegovi došli, pa onda Priština, Prizren.Uzdahne, pa škripne zubma; tu bi se voleo sa Mujama tući.Ali znao je i o drugim zemljama dosta u zemljopisu i istoriji.Srpski robijaški sveštenik — Bog da mu dušu prosti! — bio je čestit čovek, koji je svoj položaj ljubio.Umro je docnije od jehtike.Pod vidom ispovesti, a katkad i zbog toga, i onako svetovanja radi, sastajao se popa sa Rešpektom, i onda bi ga preslušao i hrabrio da ne očajava, i takvom prilikom dodao bi mu kakvu knjigu. U Rešpektu je ostala strast na lutriju metati.I tu je srećan bio kao svagda.Dobije jedared šest stotina forinata.Pokloni tamničarevoj kćeri na udadbu dvesta forinata.I zaslužio je to tamničar. Zamoli tamničara da kaže da je bolestan i da želi češće sa svojim sveštenikom razgovarati se.Pošlje se lekar da vidi je li istina da je bolestan.Dobar čovek, kaže da jeste.A koji je robijaš zdrav?Zar duša nije bolesna?Dođe sveštenik , i to pred veče, tek što nije mrak.Tamničar pripravi vina, niko ih neće znati. Sveštenik, mlad udovac, srdačan, dođe Rešpektu, misli doista da je bolestan.Rešpekt mu kaže da je na lutriji dobio, njemu novac ne treba, hoće da podeli.Moli ga da primi u spomen od njega sto forinata.Ljudi smo, veli: ako je robijaš, nije prestao biti čovek.Popu zato opet moli da mu želju ne kvari, no da primi za tolike njemu učinjene usluge.Popa se najpre usteže, pa onda primi.Sad mu Rešpekt pruži bokal vina da pije iz njega, pa za njim će on piti.Isus je na krstu lopovu oprostio, neka primi i on od njega u znak prijateljstva; i popa, osiguran da neće niko doći, jer je tamničar sve to tako naredio, a inače sveštenik, kao ispovednik, može se kod njega i duže zabaviti. I doista Rešpekt ispoveda mu se, ma da i pije iz bokala; ta posle ispovesti i onako se vinom pričešćujemo, pa bila veća ili manja porcija, samo kad je po duši iskazano.Rešpekt ispovedi da on nije ukrao one dragocenosti zbog kojih je bio prvi put dvanaest godina na robiji.On je voleo Matildu, pa je uzeo na se sav njen greh.No ona ga izneveri kad ga zatočiše; pisao joj da na njega ne zaboravi, a on dobi parče pisma, od njene ruke pisana, da ona sa robijašima nema posla.Pa sad i to ispoveda, ako se ikada oslobodi i nađe je, da će je ubiti, ma nikad raja ne video, nego upravo u pakao odjezdio.Popa ga teši da to ne čini ni onda, jer s tim još gore; ali Rešpekt ne odustaje. Popa, da ga utiša, okrene drugi razgovor.On je bio srpski šovenista koji je držao da se za deset godina mora obnoviti Dušanovo Carstvo, zato je i šiljao Rešpektu svaku novu srpsku knjigu, da i njemu lagano svoju veru nakaplje, rasprostranjavajući time srpski duh.Započne kako je Rešpekt srećan na lutriji, pa kad mu Rešpekt kaže koliko je već u životu na lutriji dobio, čudi se, pita ga da li bi prestao metati da dobije sto hiljada.Rešpekt kaže da ne bi.A milion?I onda ne bi; ni sto ni dvesta miliona da dobije, ni onda ne bi prestao.„No to je već strast“, veli popa.„Pa šta bi radio s tolikim novcima?“ pita popa.„Bi l’ držao sto konja, vazdan karuca, i kako bi živeo?“ Rešpekt kaže da ni onda ne bi Bog zna kako živeo, ali znao bi sve te novce upotrebiti.Na što?Sad će mu Rešpekt odgovoriti. Na stočiću žižak čkilji, zrak baca na bokal, popa sedi na niskoj stolici, a Rešpekt na dasci, pa najpre ponudi popu, pa onda se sam napije, i počne ovako pripovedati: — Ja da imam dvesta miliona forinata, isterao bih Turke iz Evrope.Isterao bih ih još mnogo jeftinije, ali samo hoću da odgovorim na pitanje šta bih s tolikim novcima činio.Prvo, otišao bih u Crnu Goru, pa bih kazao vladici da nisam došao za drugo no da pravimo Veliku Srbiju, Dušanovo Carstvo.„Evo novaca, ne tražim da budem vladika, ni knez, ni car, no samo da oslobodimo, pa ma ja ništa ne bio.“ Načinio bih u Crnoj Gori jedan veliki arsenal, dosta topolivnica, i fabriku sveg oružja.Pa onda načinio bih jednu vojsku od pedeset hiljada ljudi, i samo dve hiljade konjanika, osim tobdžija.Vrbovao bih od sviju strana, ma otkud ko došao.Dalje, dok bi se tu oružje pravilo i sve organizovalo, naručio bih u Americi jednu flotu, od samih „flibustijera“, pa bih je još dobrovoljcima, već uvežbanim, napunio, i ma gde pram Crne Gore iskrcao se, a šat bi od Jadranskog Mora štogod pomoći došlo.Osim tih organizovanih po svom vojenom redu, skupio bih i organizovao još i neredovnu vojsku.Od ove jedan komad, sa pripomoću nešto regularne, bacio bih na Arnautluk, a drugi na Hercegovinu, prodro bih u Bosnu i sve podigao; onda bi se i Srbija morala umešati, ili, ako ne bi htela, onda bih poslao njima kroz Bosnu preko Drine nešto vojske kao goste ili fifonje, da ih u svatove junačke pozovu ili dovedu.Naravno, najpre bih premetnuo do Drine sve nizame redove, bašibozuke, age i spahije, koji bi još i sad bili izmetnici, izdajice svog roda, pa bih gledao da što pre, ma šta koštalo, osvojim Senicu i Novi Pazar, a Srbija s polovinom da pritekne u pomoć ovde, a polovinom kod Niša da zadrži Turke dok mi ovde posao svršimo.Dvadeset hiljada zadržao bih u rezervi. — Ali šta će na to Austrija kazati? reći će popa. — Onda se treba tući i protiv ma kakve velesile.Protiv austrijskog flankiranja, namestio bih tu rezervu koso do Une, i jakim šančevima bih se potkrepio gde treba, da protivustanem i održim se, a šat ne bi ni Rumuni ni Bugari mirovali, ili bar im mirovati ne bih dao.Negda šaka Normana osvojili su Apuliju, Amerika Španjolska oslobodila se u bitci kod Ajasisko sa pet hiljada protiv mnogo veće sile, pa Švajcari su to isto pokazali kod Sempaha i drugih mesta; pa i kod nas, kad se već od toliko vremena peva: „Tri smo na jednoga“, probajmo sa „jednim na trojicu“.Tako se grade i održavaju otadžbine!Ako to nije, onda treba žice na guslama pokidati, i sve pesme u more baciti.Dođe li Rusija, neka je, neće ona sama biti tu; doći će i druge velesile, pa će se pomešati, pa i to je za vreme.Pa kad se jedared sve poremeti, ono staro tursko opstati ne može.Dalje neću da govorim, premda bih mogao još koješta dodati.Ja znam da će ko kazati: to su sanjarije, fantazije.Pa neka!Samo sam hteo to reći da bih znao i milione trošiti a da na sebe ne potrošim. — No to je baš fantazija, reče krsteći se popa, pa se divi, tek što ne kaže: „Budi Bog s nama“.Pa se krsti, glavom maše, otkud u robijašu takve misli.Do duše misli su kriminalne, ali i Rešpekt je u kriminalu. Popa bi još malo duže ostao, ali ga Rešpekt malo zbunio ne onim što bi protiv Turske, no zbog toga što je i Austriju umešao.Kako bi flankiranom položaju Austrije na put stao, i kakvu bi on čekao pomoć sa Jadranskog Mora?Nije li on na Bokelje mislio?On je vojeni pater, mogli bi mu prebaciti da je slušao veleizdajničke reči, te bi mogao i pod odgovor doći.Može ko čuti, prisluškivati.Zato, kao forme i korektnosti radi, malko kao prebaci Rešpektu što tako slobodno govori, i da se čuva pred drugim tako što govoriti.To mu kao savet da. Oprosti se i ode.Ma da mu je kazao da je fantazija, kad je popa kući došao, legne, pa sam u sebi misli.Vražji čovek!Nešto može imati i pravo, samo ne sme se tako što ni govoriti, jer Meternih ne samo za takav govor, već i za takve misli zatvara.A onda je Meternih vladao, i užasna bečka policija, „crni kabinet“, a špiclova svud dosta. Tako Rešpekt provodi vreme, a dobrota Aničina i čovečanstvo tamničara stanje mu olakšava. Nastala je godina 1848.Februarski banketi srušiše u Parizu orleansku dinastiju.Potrese se cela Francuska, za njom Italija; dođe red na Austriju.Samo u Turskoj, u tom evropskom „Cinzibaru“, za čudo i pripovest, mir i tišina vlada.Cela Nemačka spletena, zbunjena.Rusija kao ukočena gleda na Francusku šta će onde biti, i misli se: ratos i Turske i Carigrada!Samo je Blistatelna Porta svoju Janusovu kapiju zatvorila, kanda je večiti mir nastao.Niko se ne miče za tužnu raju, niti Srbija, niti posestrima Banija, a Muje komotno tutunišu: „Alah il alah!Đauri nek se među sobom kolju!“ U Beču isteraju Meterniha, u Požunu Košut žari, u Zagrebu i Karlovcima saborišu; graja, žagor svud, dok ne dođe Revolucija, ili, malo mekše da reknemo, pokret.Srblji traže vojvodinu.Već se zato i pokolju.Dođu u pomoć iz Srbije.Mađari od kojekud svoje regimente kući dovlače, pripravljaju se za odbranu i napadaj.Svud je plamen buknuo. U toj velikoj promeni, nastane i kod Rešpekta promena.Glučak tamničar bude premešten u O. za tamničara, na mnogo veću i bolju štaciju.Nov tamničar dođe, a Glučak sa porodicom ode.Bilo je tu plača od Anice i porodice.I Rešpekta kanda je grom u prsa udario; zna da nikada više takvog tamničara neće imati.Ali šta će?Mora se sudbini pokoriti. Sama Anica i Rešpekt ostanu.I popu premeste u Italiju. Nov tamničar je strog; drži se strogo propisa, i već Rešpekt nema ono što je imao.Kako je čuo da nov dolazi, predao je Glučku sve izlišne stvari, i sad je u kazamatu samo Rešpekt, daske, slama, ćebe, jaškrebi i pacovi.Šta više dobio je i komorate, čemu se Rešpekt ni najmanje ne raduje. Pokret je potresao i samoga tamničara. Već se kojegde tuku.U Galiciji leži regimenta „Viljem“-husari.Uzbuni se regimenta, hoće kući u Ugarsku.Obrštar i ostali štabni oficiri drže je u zapti, ali ništa ne pomaže.U teškim okolnostima ritmajstor Sontag izvede regimentu iz Galicije i dovede kući u Ugarsku.To je svud strašno brujalo, i glas je dopro i u Rešpektov kazamat, jer nedaleko odovud promarširali su.Taj glas uzbudi čustvo slobode u Rešpektu.Neće više da bude rob, hoće da se oslobodi.Nekoliko dana premišlja kako bi to proizveo.Komoratu kom nalako poveriti se, zlo, ali sam po sebi i sa sobom ne može ništa.Rešpekt je imao skrivenih novaca.Jednom se, kome tom, mora poveriti.Jedan mu se naklonim pokazao odmah u početku.Ima čovek kod kuće porodicu, za njom tuži kako se ona rani, i proklinje život svoj.Rešpekt vidi da iskreno govori, a nije imao nikakva uzroka lisičiti.Taj je imao u mestu zemljaka, s kim se katkad uz put susreo i po reč dve proslovio.Kaže mu Rešpekt: kad bi mu na ruku išao, on bi ga pomogao, pa i njegovu porodicu, pa mu već pre toga nekoliko puta ponešto novaca dao. Komorat na to pristane.Rešpekt nije imao nikad prisna, intimna komorata, pa je mogao lako nakaljati.Sad već što mu drago: ako ovako ne ide, on će pre ili posle ma kako osloboditi se.Rešpekt i njegov kolega ispod ruke kupe prnje od starih haljina.To posle Rešpekt sklapa, krpi, da iziđu kakve prosjačke haljine.Steče i staru kapu, i poderane cipele.Osim toga, taj kolega, po uputstvu Rešpektovom, dobije iz potaje preko pomenutog svog zemljaka, a ovaj opet od Anice, malo bolje haljine: jedan kaput, pantalone, napršnjak, cipele i kapu.To je trajalo mesec dana dok je Rešpekt sve to parče po parče dobio.I to je mnogo muke stalo.To je išlo po tesnacima, po telegrafu miga, ispod gunjca, i svakako, sve u najvećoj opasnosti, jer u svakom trenutku mogla se stvar primetiti.Dobio je Rešpekt i jedan nož, i parčeta od gvožđa.Rešpekt, kad ima vremena danju, krpi, sklapa stare haljine, a noću testeriše okove u sastavku, gde je najtanje, i što se može sakriti. Jedan dan izići će svi robovi na veliki posao.Sad je vreme tu za Rešpekta.Dogovori se sa komoratom: Rešpekt će se obući kad se kazamati otvore najpre u prosjačke haljine, a pod gunjcem robijaškim, u jednoj marami, zavezanoj gužvi, poneti bolje haljine. Otvaraju se kazamati, izlaze robovi.Tamničar ide od vrata do vrata pa otvara, i zove ih napolje, pa onda opet dalje.Robova dosta, a samo dva soldata straža.Skupe se da ih tamničar pobroji.Sad se migolje kao čikovi.Rešpekt razgleda na tri koraka od njega jedan tesnac klanac, ali tu je baš straža.Rešpekt gledi na komorata, a komorat na njega: tu je odsudan trenutak.Tamničar viče gde kako treba da se radi, i ona straža od tesnaca približi se klupčetu.Jedan trenutak niko ne pazi.Rešpekt opet približava se klancu.Sad komorat gromkim glasom još zapita tamničara odakle će početi posao.Svi sad gledaju na usta tamničaru.Rešpekt zavije u klanac, u trenutku razlomi u sastavku već do najtanje pretesterisane okove, skine i baci sa sebe gunjac i robijaške čakšire, pod rukom gužva haljina, pa juri dalje, na polje, preko jaruga i potoka, baš onuda kuda se obično slabo ide.Komorat dvaput zatrakuje tamničara pitanjem, da se ovaj ražljuti i na sve zaboravi. Kad su se raštrkali, baci oko tamničar na sve strane ne vidi Rešpekta.Poviče, skupi ih opet: nema Rešpekta.Pita kud se deo: niko ne zna.Sad traži ga na sve strane, dadu iz topa pucati u znak da je rob pobegao.Našli su u klancu i okove i robijaške haljine.Potera ide na sve strane, ali Rešpekt ne ide običnim putem, nego onuda gde je najteže, i kud i sama potera dopreti neće.Rešpekt ide sasvim protivnim putem.Dođe u jednu šumu, tu se preobuče u bolje haljine, novce je imao pre toga na telu privezane, pa ide dalje.Još nije bilo onde telegrafa, pa to begstvo nije se moglo na sve strane označiti, i tako Rešpekt sad levo, sad desno, put Pešti uzima, piti ga ko uznemirava.Komotno dođe u Peštu.Odene se, pa prva mu je briga bila da dočeka Anicu.Anica je za onaj mah držala kola u pripravnosti, pa kako čuje top, odmah izbegne skupa sa glavnim prtljagom, a sitnije stvari ostavi.I dobro je činila što se za vremena uklonila, jer i nju tražiše da je na odgovor stave.Kočijaš bio je sa svojom porodicom njen prijatelj, i kad se vratio, ma da se znalo i videlo da je on vozio, tim opet nisu ništa dokučili, jer se njega rob ne tiče: po njemu može begati kud hoće.U prvom selu, sasvim u protivnom pravcu, ostavio je, i tako se i tu izgubi trag. Dođe i Anica.Kad je opet vidi kao slobodan čovek, suze roni od radosti.Nije šala toliko u ropstvu provesti, najpre dvanaest pa onda tri godine u ropstvu provesti, petnaest godina najlepše mladosti!I još ga to nije srušilo! Rešpekt je dao još u tamnici komoratu za uslugu u napred pedeset forinata, i toliko je njegovoj porodici poslao. Rešpekt sad već slobodan čovek, traži sebi stan gde će sedeti dok ne okrene na levo ili desno.Ali dugo i ne može čekati, jer bez zanimanja ne može biti: novac će razmazati što ga Anica ima a i onako, može ko na njega natrapati.Ide sam pa traži.U mađarskom sokaku kud prolazi, ima tablica na kapijama gde se stan izdaje.No u ovom sokaku jako je zastupljen demi-monde, ženske besposlene, a sirote.Hajde da vidi: neće ni onako dugo tu sedeti.Uđe u jednu kuću gde vidi tablu, i pita ko izdaje kvartir.Dočeka ga jedna starija gospođa i uvede ga u sobu; kaže mu da ima još jednu sobu za izdavanje, i to za neženjenog ili za udovca, pa otvori vrata.Onda na prozoru gleda jedna bleda ženska, ustane, pokloni se i meri Rešpekta od pete do glave. To je Emilija i njena mati. Rešpektu pade u oči mati: čini mu se kanda je poznaje.Kaže da mu se soba dopada i ujedno pita kome se ima prijaviti.Gospođa ne taji svoje ime, kaže mu da je Katarina Ognjanova, a frajla njena kći.Rešpekt nije se prevario, u detinjstvu još užljebio mu se lik Katarine, jer njeno lice doista je markirano bilo: ko ga jedanput video, nije ga više zaboravio.Rešpekt prijavi se pod trećim imenom: nije ni Rešpekt, ni Ognjan, neće da se da poznati.Ima za to dovoljna razloga.Katarina ne taji svoje ime.Ona je opet propala, pa u tom padu drži da joj to štogod pomoći može ako prstom pokazati može na svoju bolju rodbinu.Sa svoje krivice propalice uvek tako rade. Rešpekt neće da joj se javi, jer rad je doznati kako su one do toga došle, i doznaće šta je sa celom porodicom.Ona ga neće poznati, jer od detinjstva ga nije videla, pa kakvo je od tog doba preobraženje kod Rešpekta!Rešpekt se odmah doseti i reši šta će činiti.Kaže im da će on uzeti jednu sobu sam za sebe, i platiće što god ištu u napred mesečno, samo da mu dadu ključ od kapije i osoben ulazak u njegovu sobu, a on će biti miran kirajdžija.Slabo je i noću kod kuće, a danju još manje.Pogodi se, i prvi mesec isplati.Nađe u petom sokaku još jednu sobu, i tu se nastani; Anici pak pripovedao je na koga je naišao.Anici se najpre to nije dopalo, ali je Rešpekt umirio. Kada je Rešpekt u budimskim kazamatima čamio, Anica u svom dešperatu dođe i kod Katarine, onda kad je počela svilu motati i kad joj se prilično vodilo, ne bi li se i ona smilovala na Rešpekta i štogod mu poslala, da mu u nečem olakša.Katarina je nagrdila Rešpekta, kazala je Anici da je Rešpekt za vešala rođen, i kamo sreća da mu nije roda poznala, i njoj rekne da joj nikad ne dolazi.Šta će njima kojekakvi robijaški praporci i knote o koje ona ne bi ni cipelu obrisala, a ne da se s njom druži!To je Anici teško palo, i ostalo joj u živom spomenu. Tako se Rešpekt s nešto prtljaga onamo doseli. Rešpekt je dolazio svaki treći dan.Čude se što ga svaki dan nema, no on im da na znanje da i u Budimu ima posla, i katkad onde ostati mora.Rešpekt ih po malo iskušava.Sve se bolje i bolje upoznaju, i postanu poverljivi jedno drugom.On da katkad i užinu o svom trošku praviti, na što je Katarina gotova, i odmah pravi pitu sa sirom, od koje je ona velika ljubiteljka, a i znade je napraviti baš kao što valja.Rešpekt je tako u sredini između trideset i četrdeset godina, istina namršten, ali ipak još ugledan, čist čovek; a vojničko ga držanje uzvišuje.Emilija služi, i kad pitu metne na sto, baci umiljato pogled na Rešpekta, usta upija: i onako su mala, pravi ih još manja.Bog zna, misli se, kakva sreća još može ispasti sa tim pasažerom!Pa kakva je Emilija sad, a kakva je negda bila!Bleda, upadnuta lica, još je nešto oči diče.Nije ružna, ali tako izgleda kao kad cvet mraz uštine; svežina otišla je.Nije ni čudo, ovo je već njen treći preobražaj, i sve na niže; negda ona lepa, dična Emilija, slikarski uzor, sad joj ni koketovanje već dobro ne stoji.Kad ulicom prolazi, slabo ko na njih i gledi, više ona na njih gledi, koja negda prolazeći kao u hajki nametljivih udvorača nije smela oko k nebu dignuti. Rešpekt jednako zavađa da mu o njihovoj prošlosti i o rodbenim odnošajima pripovedaju.I one mu rado pripovedaju.Nesrećni ljudi rado pripovedaju iz svog života, samo kad ih ko rado sluša.I tako sad mati, sad kći, pripovedaju mu, ali mati ponajviše.Jezgro njihove pripovetke o prošlosti ovo je: Najpre mati opiše njenu udadbu; kako je tu početak njene nesreće; da je mogla za mnogo boljeg poći nego što je njen muž; da je isti bio lenj, rasipač, pijanac, tako da ga je morala jedanput u ludnicu dati, i da je sad kod kćeri, i od njene milosti živi.Kaže dalje kako mu sva rodbina ne valja: jedan između njih veliki gospodin, obogatio se, i uzeo „mašamodu“, koja nije ni sluškinja prema njoj; kako je opet imala drugog devera, nekog Ignju Rešpekta, neku ludu, koji se na posletku propio i umro, i posle sebe ostavio sina pravog obešenjaka, koji je zbog velike krađe dvanaest godina robovao, i sad mu nema ni traga ni glasa.Bez sumnje, mora da su ga već gdegod obesili, jer tako što nevaljalo nije niko rodio; pa onda dever, čika Josa, nije hteo pomagati, i morala je sama svojom mukom četvoro dece raniti.Dalje, kad se već nije imalo kuda, da Emiliju kod grofice Almozinke za demoiselle, i jednu kćer uda, a druga je u ludnici, i tu mora svojom mukom izdržavati, a sin siromah umro.Emiliji je dobro bilo u kući grofice, šta više i ona je, mati, odande veliku pomoć dobivala.Ali tu je bila opet ta nesreća što je Emilija vrlo lepa, pa grofica postade ljubomorljiva, i morala je Emilija grofice kuću ostaviti.Posle toga neka frajla Matilda — koja je zbog Rešpektovog sina nakaljala da je morala i svoje ime zbog toga promeniti, i od tog doba prozvala se Ida Hercdijamant, i koja je Emiliju grofu preporučila uzela je Emiliju pokraj sebe, pa pokraj nje i majku, i s njom neko vreme putovale, i dobro im je bilo.Ali posle toga uda se za jednog bogatog starog gospodina koji joj je sve pisao, a one sirote ostadoše same bez muške glave.Pa bar sirota Emilija da dobije dobru partiju.Sad pak ostale su same, bez pomoći.Čika Josa, njen dever, umro je, pa im zasad nije ništa ostavio, no moraju čekati dok strina umre.Onda će dobiti lep novac.I ko bi sad Emiliju uzeo, ne bi se kajao. Rešpekt je sve to pažljivo slušao, i u sebi zabeležio, pa onda pita gde je ta frajla Matilda udata, i kako da ih sad ne pomaže.Na to mati odgovori da sedi u varošici E., pa joj je pisala više puta, no odgovora da nije dobila.„E badava, veli, ona je srećna, pa joj nije do tuđe brige.“ Na sve je zaboravila, no dok malo novaca dobije, odmah će onamo ići, i nada se da joj neće biti za badava, jer i Matilda je njima u nečemu obvezana. Rešpektu je to dosta.Kaže da će im dati za put novaca da idu kod Matilde, ako misle da će se što onde pomoći.Taj predlog primi se s radošću.Pita ih Rešpekt koliko im treba.Oni proračunaju, i on im izda, sa opomenom da odmah sutra idu i da sav stan zatvore i ključeve ponesu, a on će do njihovog povratka u Budimu biti.Tako i bi; one se spreme i sutra dan odu.Rešpekt je sve to Anici ispričao, i sad čeka njihov povratak. Četvrti dan vrate se, no bezuspešno: mati besni kao furija, Emilija snuždena.Kad su došli do Matilde, a Matilda se u lepom dvoru sa starcem šeta, a pokraj nje još jedan mladi dvori.Na njoj sama svila: tu je bogaština.Mati trči Matildi, digne ruke da je zagrli i poljubi, no milostiva gđa Matilda otisne je od sebe i vikne: „Kakav je to bezobrazluk, mora da je luda!“ Badava se Katarina javlja, pokazuje na Emiliju.Matilda nikog ne poznaje.Kaže da ih nikad nije videla, i da se odmah čiste.Emilija plače, klekne, i ruke digne gore.Nema pardona, Matilda ih ne poznaje.Sad đipi starac i mladi, viču na sluge da te bezobraznice izbace, a one nesrećnice dignu se i formalno izbegnu.Tako postupa negdašnja „Ida Hercdijamant“. Tako se žalosno vrate. Jadna ta Katarina, još se nije opametila! Matilda je tako isto i s njima kao i s Rešpektom postupila.Od dobre kuće proizišla, no lepa, razmažena, roditelji joj naskoro umru, vaspitanje joj bilo istoprčeno gospodsko ponašanje, koketovanje.Nije još znala da je ko ljubi, već je bila zaljubljena; nije znala da li je zaljubljena, i već joj se koji dopada.Tu posle Amor, Bahus i Mars imali su svoju žetvu, dobru berbu.Pobegla je od tutora za jednim oficirom.Tu je već i ona u staležu regimente, a regimente se menjaju, pa i ona menja garnizon.Ona je degradira; bude prosta sobarica; koketuje s Rešpektom; pohara gazdu; bude zatvorena i prođe kroz moralne šibe; unesreći Rešpekta; bude oslobođena; postade „omnibus“, svetski senzal, svetska podloga; baca halov na nevine.Prodaje kao ribu na vašaru, a riba od glave smrdi, pa i njena roba bude strvinska rana za životinje koje od toga žive.U grehu ogreznula a nezajažena, svojoj demonskoj strasti nove žrtve donosi, i u gasećoj se stidljivosti pohotljivo joj oko slasti nalazi. Emiliju je s materom na dušu uzela.Nagrada joj od grofa nije izostala.I to još nije bilo dosta, već je Emiliju i dalje vukla, i gurnula je u vrtlog najviših zala po žensku.Sve njeno stanje stečeno je suzama žrtava; njena korist, njeno uživanje, drugima propast.I ta Matilda neće da pozna Emiliju i njenu mater!Matilda, taj komad od negdašnje lepote, usrećila je jednog starca, koji u svojoj frivolnosti da se zove još da je živ, da mu je već sve plemenito osećanje izglodano, spao je na đakonije prave Mesaline, a svoj rod, svoju krv je izneverio.Isključio je svog jedinog sina iz nasledstva; siročad njegovog brata pište, a on je sve svojoj razbibrizi upisao. Kad to ču Rešpekt, sve plamti mu srce; obuzme ga strast za osvetom; jedva se drži a da im se ne izda. Emilija i mati nemaju kud, nov dešperat ih spopadne.Baš nemaju otkud da žive.Za dva tri dana zaborave i na nanesenu nepravdu od strane Matilde; ta one su već takvom čemu priviknute.Takva ženska opet kao Matilda naučena je na takvo postupanje, i kod nje nije šta novo takvo što.Ne jednu žrtvu je tako opravila. Rešpekt pre vremena plati i drugi mesec napred, samo da imaju troška, a Emilija uzme gitar, pa zaboravi svu nevolju, i Rešpektu svira, peva.Kad peva, lice joj se smeši, a srce tužno, i na oku joj možeš čitati.Formalno koketuje, a Rešpekt onda gledi na stranu, pa gladi brkove.Zove Emilija Rešpekta u šetnju, u pozorište; on neće.Čudi se Emilija; niti zna da je voli, niti zna da je ne voli.Vidi Rešpekt kako je kod nje i matere.Dolaze devojke i uče kod Emilije gitar i igrati; dođu i mladići, pa onde piju i pevaju.Emilija ne zna još kako sa Rešpektom stoji; mora ga jedared iz flegme izvući.Moli ga da se s njom po promenadi šeće; ako joj to učini, pokloniće mu i dušu i srce.Rešpekt odbije, kaže da je više sažaljuje nego da bi ljubavi tražio.Emilija poražena, već vidi da je odsvud sasvim poražena. No i Rešpektu već nije do čekanja, i njegova sudba mora se rešiti! Već se rat započeo.Srblji se u veliko tuku.Svud na sve strane gužva.Ban Jelačić, Vindišgrec, već su upali.Vrbuje se na sve strane, osobito u Pešti.Košut svojom reči uspaljuje svu Mađarsku, svud se traže borci.Rešpekt ne može oklevati.Ne zna na koju će stranu.On bi najvoleo protiv Turaka, ali u Turskoj je mir; Srbija u miru orgije slavi.Pod onim barjakom gde je u dve regimente služio neće da vojuje.Na protiv, gotov je protiv Meternihovih pitomaca krv proliti.Ko će zameriti to patniku, petnaestogodišnjem robu?Imao li pravo ili nepravo, patnja njegova zaslužuje da mu oprostimo. Jedne noći zdravo promišlja šta će da radi.Dođe kod „Bele Lađe“ u kafanu; to je srpska kafana.Tu se šuška, jedan drugom prišaptava kako se tamo dole tuku.Na svakom licu vidi se radost kad čuje da se Srbin drži.Samo jedan Srbin iz Srbije na jednom mestu sam ozbiljno sedi, puši i pije kafu.Fes mu je na glavi, na njemu anterija i šalvare.Rešpekt nije voleo te ljude koji šuškaju, već koji su ozbiljni.Vidi Srbijanca, priđe njegovom stolu i sedne do njega.Ovaj ga pogledi i izmeri.Rešpekt pozdravi ga, i posle običnog uvoda; „Kako ste i otkuda ste?“, odmah se poznaše ko je kakve boje.Srbijanac je bio Vučićevac koji se nije slagao s time što Knićanin protiv Mađara sa svojim Srbima vojuje, a ne protiv „Švaba“; ali ipak bio je rezervirat, jer ne zna šta Rešpekt misli, i ne da se sasvim za reč uhvatiti.Tako Rešpekt, da dozna kako u Turskoj stvari stoje, zapita ga: — A kako je u Turskoj?Zar onde se niko ne miče da oslobodi raju? — Onde je mir, — u Turskoj je sve krasno. — A zar neće Srbija što započeti?Šta je tamo kod vas? — Sve mirno: nama, fala Bogu, ništa ne fali; mi imamo ustav. — A kad će se kod vas započeti?Zar se valjda bojite Rusije?Ta Nikolaj ima sa sobom dosta posla, vreba Francusku, a vi biste lepo mogli početi.Vidite, Austrija ne može vam škoditi, ima sa sobom posla.Pa šta već čekate? — Znaš, bre, ja ne znam politike, ja sam ovde trgovac.Ja ovde imam posla sa „Mološem“ i „Gudom“, a kad dođem kući, ja idem kod kapetan Miše u Vlašku, pa ako mi treba novaca, ja trgujem, a ne znam za bune.Kod nas bune nema, nego kod vas.Eno Knićanina, pa idi pomozi ovde sebi, a za Tursku se ne brini. — A šta se čuje tamo, ko predvodi vojsku? — Knićanin i patrijarh.Knićanin je drugi, a patrijarh prvi. — Dakle ko je prvi komandirender tamo? — Patrijarh. — Azebata, ja sam husar bio, ja neću da mi kaluđer komandira.I mog pradedu i sve moje zemljake doveo je kaluđer, pa ćemo se ovde pojesti, nego ako hoće patrijarh da nas vodi u Tursku da naše stare zemlje opet zadobijemo, onda ću ići za njim, ovako ne.Zar još i ovo malo ovde da utamanimo?Nego, ako hoćeš, preko da idemo. — Jok!Ne da Stambol, ni Rešid paša! Rešpekt je sad načisto došao.Još tri dana, pa će se vrbovati za prostog husara — baš je sad jedna nova regimenta u formaciji — no najpre mora svoje stvari urediti.Dogovori se sa Anicom, i ona je na sve pripravna.Novaca ima da može i dve godine živeti.I onih dvanaest dukata su u nje što je Rešpekt u logoru dobio.Anica zna da će se vrbovati; gde bude regimenta, tu će i ona biti.Sve je već pripravno.Jedan dan Rešpekt javi Katarini da će odlaziti, i već pakuje, pa prtljag odnesu.Već da se oprosti.I mati i Emilija žale.Kad dođe trenutak oproštaja, on ih zamoli da sednu, što one i učine, i sad stane ovako govoriti: — Koga ovde pred sobom vidite, to je Vasa Rešpekt.Jest, ja sam Vasa Rešpekt.Čuo sam sve grdnje, ali sve vam praštam; nego vi ste, mati, krivi svoj nesreći cele porodice.Nije vama niko kriv nego sami vi; vi okaljaste vašu dušu.Mesto da vam se osvetim za grdnje, dajem vam evo malo novaca da možete malo životariti, i radite i patite se kao što se ja patim.A ispovedam pred Bogom i pred vama da sam nevin, no ta Matilda, što je vama skrhala vrat, skrhala je i meni.Ja idem sad u rat, i ako se vratim, i ma gde vas vidim ovako besposlene i jadne nesrećnice, onda se drž’te od Vase Rešpekta.I ti, Emilijo, operi ljagu tvoju, kao što ću ja tuđu ljagu sa mene krvlju prati.A ako te još jedared tako nađem, onda bolje skači u Dunav. Baci im na sto novac i udali se, a one ubezeknute jedna u drugu glede, jedva mogu k sebi da dođu. Rešpekt se prijavi za husara.Još onaj dan je opravljen u svoj depo.Anica mu sledi. Posle četiri nedelje Rešpekt je već u vatri, i posle toga odmah kaplar.Vindišgrec i Jelačić napreduju.Mađari se povlače natrag, i traže gde će se opet skupiti.Nema dana bez borbe.U opasnom kakvom patroliranju, tu je Rešpekt; ako u prethodnici, ili zastupnici, Rešpekt ne sme faliti.Svak se divi njegovoj hrabrosti.Već je stražmešter.Dopustiše mu, gde je moguće, i Anica tu da može biti, i zaista nije im bila na štetu, jer je bolne i ranjenike posluživala.Kod Kapolne spase majoru život, poseče jednog ulanskog laćmana, i to grofa.Na to postane laćman.No Vindišgrec osvoji Peštu, i Rešpekt sa svojom regimentom dođe do Velikog Varada. Tu se neko vreme zabavi, dok se vojska oporavi i bolje ustroji.Sad ga htedoše premestiti da vojuje protiv Srba.On se javi i zamoli da ga ostave, da je gotov pre glavu izgubiti nego da u društvu Rože Šandora srodnu krv proliva.Kod drugog uzeli bi za neposlušnost, no on tako je bio već priznat delija da mu nisu za zlo primili, no držali su da će biti dobar i protiv drugog.No zbog tog što nije hteo da ide protiv Srba, mnogi se mrgodili, i u samoj njegovoj regimenti počeše gdekoji o njegovoj lojalnosti sumnjičiti.Rešpekt je sve to strpljivo snosio, znao je da to izvire iz zavisti, a Srpstvo im je samo vent.No toliko im je ipak kazao da se zbog toga neće zasad upuštati u lične sukobe, no da neće to ni zaboraviti, i kad dođe do boja, paziće na bojnom polju na svoje protivnike šta će oni počiniti, a oni nek paze na njega, pa da vidimo ko će se posramiti. Dođe proleće i započne se nov vojni pohod.U toj prvoj kampanji dođe Rešpekt u kor đenerala Damjanića; baš komandant za njega.Damjanić dođe kod Cibakhaze, kod Zađve i Tise, jurišem prodre preko mosta sa crvenokapskim bataljonom, koji komanduje delija Feldvari, opet srpske gore list, i premetnu posle Kargerovu brigadu, koja tu postrada.Dođu u pomoć banovi husari i dragoni.Sad će Rešpektov eskadron jurišati na dragone.Taj eskadron kao bujica navali na dragone.Eskadronsko krilo gde je Rešpekt bio, upade u gužvu baš sa onim odeljenjem dragona gde je bio dragonski divizionski komandant, major.I u toj gužvi, mêlée, pozna Rešpekt svoga čoveka.To je bio onaj ritmajstor zbog koga je bio kažnjen i premešten, i usled toga što je tako stradao, onaj isti s kim je u kancelariji onaj afer imao.Taj negdašnji ritmajstor odmah u početku bune premešten je u dragone, jer je njegova husarska regimenta Mađarima prešla, a on nije hteo s njima, te tako premešten avansira.Ni dragonski šlem nije ga mogao skriti pred Rešpektovim okom, pa i major je na prvi pogled spazio Rešpekta.Ta kako ne bi poznao guju Rešpekta, onaj prototip husarski! Rešpekt, kako ga smotri, odmah zaplamti.Pomisli: Bože pomozi pa najpre jurne sablju u bok trubaru koji mu smetao, i u trenutku izvadi; ovaj padne, konj mu odskoči, a Rešpekt jednim skokom je na levom boku majora, a sebi na desno.U isti mah isparira majorov odbranbeni mahaj, i odsebnim udarcem u mahu poseče mu vrat do polovine, na što major sruši se i sablja mu zvekne.Rešpekt dočepa konja za ular, a već oko njega su dragoni na buljuke rastučeni, premetnuti, pa već trube retraite; kome uvo, kome nos je tu ostao, i to sve za tili čas.Rešpekt doda konja momku, a on sa ostalima juri dragone da svi ne izmaknu, i više propadne nego što se spase. Posle svega Rešpekt nije hteo da ide da gleda svog dušmana, a da mu se oči osvete nauživaju, zadovoljio se konjem kao trofejem, a drugi koji su tražili i našli su šićara u majora. Rešpekt avansuje za obrlaćmana, i bude pohvaljen. Sad se opet pokaza kod Tapije Bičke, gde je Damjanić Klapku iz blata izvukao.To jest, da ne popravi Damjanić, izgubljena bitka, a morala se popraviti novim junaštvom. Pa opet Rešpekt tuče se kao zmaj kod Ižasega, gde su potučeni Vindišgrec, Šlik i Jelačić, i Pešta dođe u ruku Mađara.U isti mah Damjanić okrene se na Vac, baci se na Gecovu brigadu da joj preseče povratak.Pogine Gec, brigada rasprštena i pohvatana, i u tom napadaju opet tu je Rešpekt.Sad opet pobeže Vindišgrec.Jelačić Ban spusti se dole niz Dunav.Jedan deo mađarske vojske ostane da osvoji Budim-grad, a ostala krene se gore na bečki drum, i da gornju Ugarsku od Austrijanaca očiste.U ovoj vojsci je i Rešpekt, opet pod Damjanićem. Opsednu Budim grad. A šta radi sirota strina, čika Josina udovica?Još za života čika Josina, on i ona tako su udesili da, kad koje koga preživi, zaostavše sve imanje uživa, upravo strina da uživa, a posle njene smrti da sve ostane njegovoj rodbini.On umre, i njoj, to jest strini, sve ostane na užitak.No u njegovoj toj testamenti bilo je još čudnovatih nekih raspolaganja.Čika Josa umro je, no ipak održao je reč: nikad nije više svoje rođeno mesto, Sent-Andreju, pohodio, i opet je ostavio jednoj crkvi gde se rodio hiljadu forinata.Načinio, dalje, legat da se posle njene smrti polože više hiljada forinata, pa od kamate tog kapitala ima se udati kakva valjana siromašna devojka za valjanog zanatliju.Pa onda ostavio je čivutskoj sinagozi nekoliko stotina, i Čivuti su u svoje vreme, kad su novce dobili, u novinama zahvalili, i uzdigli kao neku retkost tolerancije.Pa još ostavio ponešto i nekim oficirskim frajlama, sirotama, kojima od roditelja nije ništa ostalo, i morale su pošteno živeti od svog rukodela.Tako čika Josa umro je kao što je živeo, kao elegantan, milostiv osobenjak, i tu eleganciju i posle smrti sada možeš videti u Budimu u srpskom groblju, na njegovom spomeniku. Posle njegove smrti sasvim se kod strine preinačilo.Ona nije volela njegov rod, kao što to obično kod strina biva, i okružena je bila tuđim ljudma i ženskima, ponajviše ulizicama.Strina je bila već jako preko sedamdeset godina.U prvoj mladosti, još kao neudata, mogla je imati buran život, i morala ga je imati, a toliko sigurnije što je i sama kao „modistka“ u kuću primila neizvesnog vladanja mladića koji je u prvoj mladosti svoje imanje potrošio, i to mlađeg od sebe.Ali u tečaju vremena postala je tako strog moralni sudija da u njenom krugu kogod tek onda se za dobrog držao ako je kroz njeno rešeto dobro prošao.A da je mnogo rešetala, osobito njegovu rodbinu, sumnje nema.I zato rodbina kroz njeno rešeto nije ni prošla najbolje.Obično, koji su u mladosti prošli kroz buran raznovrstan život, kad im posle posao vrlo dobro ide, zaborave svoju prošlost, i strogo kritikuju i osuđuju one koji to isto rade što su i oni u mladosti činili. Tako kod strine bio je u milosti jedan gospodin kalefaktor, inače pravi gospodin, i što je on rekao, to je držala za sveto.Taj kalefaktor također nije trpeo rodbinu, koja je bajagi zbog Rešpekta i Stevana postiđena, nego je skupio oko strine te ulizice, koji će pred njom uvek rodbinu rešetati, i paziti da se ko od nje ne uvuče. Spomenuto je kakvih je lepih stvari bilo u čika Jose.Skupocene sibirske bunde i izvrsne slike, sve sami remeci slikarske umetnosti, i druge dragocenosti u dragom kamenju, u srebru i zlatu.Kad su Mađari Budim opseli, strina se nije za vremena iz grada iselila, no nije ni mogla.Jer takva ženska koja je pedeset godina živela u najvećim ugodnostima, bez prestanka, što ’no kažu, „kao bubreg u loju“, gotovo razmažena, morala se od straha razboleti kako je samo čula da će Mađari grad opsesti.I doista, na prvi glas da su Mađari tu, dobije strina srdobolju i leže u krevet.Strinina kuća je na pedeset koraka od stono beogradske kapije, a jedno dvesta koraka od palate „komandirendera“.Tu će juriš najžešći biti.Topovi riču, prave „brešu“, i već su tamo gde je spomenuto i načinili.Već ima više breša.Juriši se; budu najpre odbijeni.Sad se započe nanovo juriš.Graničari i Talijani brane se junački.Tu se junački drži šesnaestogodišnji mladić Džaver-Nikolić Sentomašanin, pa delija Stojković, laćman od talijanske regimente Čekopijeri.Đeneral Hendi, oslovljen na predaju pre toga, ne predaje se.Sad sa svih strana juriš.Henci sa svojima tuče se očajno, osobito graničari; no mnoštvo i oduševljenje mađarske vojske preodole.Henci baš tamo do palate „komandirenderove“ kod bedema pri jurišu junački pade, a Mađari sa sviju strana ruljom rupnu, i sav grad zaplave.Tu je sad pokolj.Koga uhvate — ubiju, probodu.Garnizon se od česti predaje, od česti povlači se u borbi jednako u oružničko zdanje i u drugo zdanje, u bašti, od strane istočne prama Dunavu i Pešte.Ovde zatvoreni graničari ne predaju se, no u očajnoj borbi izginu.Pobedioci nisu uvažili dužnost i uzvišenu hrabrost graničara, oceva tolike dece i braće tolikih sestara, i nuždu majki i ljuba, i u borbi sloboda je zakaljana krvlju nevinih.Tamo gde je Henci poginuo, na nekoliko koraka, nasred pijace videćeš lep spomenik, a na njemu napisana imena sviju tih junaka, i kad onud prođete, stanite i pročitajte sva ta imena.To je junačka čitulja, i vaše čitanje za njih je molitva. Sirota strina, kako je čula juriš, baš od straha umre.Posle osvojenja, kad se opet sve stišalo, u kući kod strine sve prazno.Nema strine, nema sibirskih bunda, ni likova, niti dragocenosti ostale.Po sobama sve povaljano, polomljeno.Jedni kažu da su honvidi razneli sve te lepe stvari, drugi opet kažu da su ulizice sa gospodinom kalefaktorom posakrivali.Dosta to da ih hala i magla odnela, i docnije, kada je došlo do deobe, kome je došlo kakvo dragoceno parče ili komad u nasledstvo, morao se zadovoljiti samo golim pismom u testamenti. Tako slava čika Josine kuće trajala je samo po stoleća, i prođe sa „šumom“. U ovo doba je i sirota Marija u Deblingu umrla. Druga, veća vojska pod Damjanićem, Klapkom i Nađ-Šandorom goni Austrijance.Vindišgrec ostavi komandu, a primi je đeneral Belcem.No ni ovaj nije uspeo.Mađarska vojska bujno napreduje i bori se sa najvećim oduševljenjem.Pošlju iz Italije đenerala Voldemuta, koji se u Italiji odlikovao.Ali kod Nađ-Šarlova pala mu s čela lavorika.Tu je bio od te trojice potučen.Poslednja vojska koja se Mađarima opreti mogla. Tu je i Rešpekt.Već je pre bitke postao kapetanom.Dobi zapovest da udara na austrijsko jedno „kare“.U kosom pravcu kao bujica spusti se na kut od „karea“ i prodere.Lome se bajoneti, pešaci pod konjskim kopitama premeću se; već su raspršteni i pogaženi.No ulani dođu u pomoć, bace se na Rešpektov eskadron, i u prvi mah od kopalja mnogi se premetnu, i Rešpekt da „retraite“ trubiti.U isti mah udari drugi husarski eskadron Rešpektu u pomoć, i degažira ga.Dok ovi ulane tuku, donde ima Rešpekt vremena da eskadron na novo formira, i već kad je gotov, vidi da je jedan kirazirski eskadron naperen na ovaj husarski eskadron koji već ulane premeće.Rešpekt baci tamo oko kao soko, izmeri zgodnu daljinu u trenutku, zapovedi „atak“, pa pljesne sa većom konjskom hitrinom na kirazire.Rešpektu od brzine na kalpaku čelenka se savija, sav je preletao na konju, sablja mu nad glavom konjskom među ušima pružena, zna i kud će grunuti, sa svojim konjem izmeđ dve kirazirske konjske glave, pa, poduprev se na uzengiji, digne se, pa udara desno, levo.Veliki kirazirski konji, manji husarski, u žestokom sudaru gdekoji poklecnu, no Rešpekt s nekolicinom načini sokak; tu se sad seče, bode; s konja čupa jedan drugog, i gde je Rešpekt, pa kad udari kirazira po kresti, šlem mu se nakrivi, glava mu se nija, ili ispod pazuha mu u trenutku sablju sjurne i izvadi, pa opet trećeg po obrazu mazne.Kiraziri beže; tako se sve trubi čas atak, čas retraite.Austrijanci su razbijeni; što može, povlači se natrag.I Rešpekt dobije dve rane, na ruci i na čelu, što je najlepša rana.Ta diči junaka. Ovo je bila najlepša pobeda u celom ratu.Tu je bio vrhunac slave za madžarsku vojsku.Da nisu u to doba poseli Budim, izgubili ljude i vreme, i da je i ta vojska tu bila, niko ne bi put k Beču preprečio.No to na stranu. Rasporedi se kojekud vojska.Rešpekt će doći sa svojim eskadronom na štaciju u mestu E, i tu će se i duže zabaviti.Tu će mu se za kratko vreme i rane izlečiti, koje nisu opasne.Dobio je i dekoraciju za hrabrost.Kako se oporavio, on svoje poslove lepo opravlja, i tu čeka na dalju zapovest. U mestu E. jedan lep mali dvorac; kuća svakom otvorena.Oficiri odlaze tamo, pa fale domaćicu kako je gostoljubiva, pa pokraj toga umiljata, pa i ako nije baš sasvim mlada, opet je u najboljim godinama i „ljubvedostojna“.Ona je udovica, i tu su već okukali.Rešpekt zna u kakvom je mestu, i to zna da je tu Matilda.To je ono mesto otkud su Emilija i njena mati ispred Matilde izbegle, pa i to vrlo dobro zna da će se ona i njemu dobra pokazati kao god što se pokazala i prema „carskim“ kirazirima i ulanima, jer njoj je to sve jedno, ona je u tome „kosmopolitkinja“, i sve vrste trupa prijateljica je, prima ih. Rešpekt sasvim se oporavi, i obuče se paradno kao konjanički kapetan, na prsima dekoracije, da pohodi milostivu gospođu Matildu, koju su već svi oficiri pohodili po upustvu Rešpekta, i po kojima dao se izviniti što je još dosad zbog rana pohoditi nije mogao.Rešpekt je komandant štacije, pa to je već davnašnji običaj da komandant i oficiri takvim kućama prvu vizitu učine. Osobito Matilda je bila čuvena sa svoje gostoljubivosti još dok je i pokojni gospodin živeo, pa i sad, ma da je udovica, jer joj je gospodin stari pre po godine umro.Poplašio se i on kao strina, razboli se i umre.Sad je Matilda udovica, i u crnini je, a takva crnina koketnim udovicama dobro stoji.Rešpekt učini vizitu.Rešpekt izgleda kao delija.Ne pozna ga, dopada joj se.Misli Matilda: taman bi za nju đuvegija bio.Prijem od strane Matildine izredan.Ona njega ne pozna, ali pozna on nju, i ne jedared dodirne balčak, pa da sablju izvuče; srce mu plamti, ali opet uzdrži se.Posle kratke vizite preporuči se i ode.Matildi dopada se kapetan, nije ga poznala, ali ipak pokraj sveg toga na nju pravi neobičan utisak: u jednom magnovenju joj je simpatičan, u drugom ne; takvo lice je u životu već videla, pa u spomenu mnogobrojnih ljubavnika ne zna je li kadgod takvog volela ili ne.Nije na čisto.Daće ručak, pa će ga onda bolje uočiti, da se seti na koga naliči. Sutra dan pošlje biletu njemu, pa onda ostalim oficirima, da ih poziva za preksutra na prijateljski ručak.Svi se obećaju.Kad preksutra, svi su na ručku.Milostiva predsedava, a do nje na desno Rešpekt.Sad se već jede, po običnom timaru; malo se razgovaraju.Matilda jede gustiozno; kad drži petokrakatu viljušku, a mali prst uvek nadignut kao u prkos, ruke nalivene, pa ispod trepavica potajno pogled baca na Rešpekta.Rešpekt opet na nju mrki pogled baca, što opet Matilda za koketeriju drži, jer kod junačkog izgleda ljudi i koketan pogled je namršten, i to im dobro stoji.Rešpekt premeće kao od šale noževe, kašike, pa primeti na kašici grb užljebljen i ime, prva dva pismena; tu je i aristokratska kruna užljebljena. Dođe vreme da se čaše kucaju.Tu je šampanjsko, ali osobito fino tokajsko vino.Uspale se gosti, ali bogme i domaćica.Od Matildinog kalibra ženske dobro piju, osobito fina vina, jer u burnom životu sve to naučile su.Kucanje, nazdravljanje i nazdravljanje redom ide.Rešpektu prva nazdravi domaćica, sad će on opet domaćici. Digne čašu da se zahvali, i doista zahvali se na gostoprimstvu, i to ovako: — Milostiva gospođo!Ispijam ovu čašicu u vaše zdravlje, a u ime nas sviju.Da dugo poživite!Budući smo mi vojnici, i dugo ovde ostati nećemo, zato radi smo imati kakav spomen da se na vas sećati možemo U ratu je običaj i pljačkati, i sami Napoleonovi đenerali su gdekoji, do duše ne pljačkali, no u spomen večiti sa astala servise odneli. Ja uzimam slobodu te ću ovu kašiku za spomen zadržati i odneti, a još danas pred veče doći ću da se još jedared izvinim. Burno „živio“ zaori.Oficiri su mislili da je to neka zaloga buduće ljubavi, kao neka kapara za kapetana; svi mu gratuliraju i po dvaput se sa gospođom kucaju. Kad je Rešpekt tu nazdravicu izrekao, valjda prvi put je u životu slagao, jer tako doista nije mislio, i možda će mu, kao što je srećan, i zbog toga, ili inače presesti.No i Matilda, kako je videla da kapetan kašiku u džep meće, zbunila se i snuždila.Sve naopako na pitanja odgovara.Izgubila je negdašnju svoju prodržljivost, što su opet oficiri primetili, ali držali su da je iskrena ljubav kapetanova buni. Kapetan da znak, dignu se, zahvale i odu.Kapetan je veliki komplimenat načinio, ali iz očiju jarost mu seva, osobito kad poslednji pogled na nju baci. Kad su otišli, Matilda promišlja, drži: neće dobro biti.Ta srebrna kašika, ta je još ostatak od krađe koju ona još kod svog gospodara učini, i zbog čega Rešpekt strada.I ko je video da jedan kapetan pregleda kašike, pa jednu da odnese; zar nije mogao, kad je hteo zalogu imati, što drugo odneti — ona bi mu sama dala — nego kašiku sa tim grbom koji nije kao ni ime njenog pokojnika?Sve se većma seća crta negdašnjeg Vase Ognjana.Već sumnja nije li on.U grehu zadavljenoj duši i stari spomeni dođu lakše do predstavke nego li u običnom stanju, i to do užasne, očajne predstavke.U neopisanom užasu čeka do pred veče, iščekuje hoće l’ kapetan sobom doneti grančicu mira, ili krvavu sablju. Rešpekt kod kuće promišlja šta da radi.Da je ubije?Doći će koji dan i Anica, pa još to čudo da vidi.Drukčije će on to urediti.Daće i sebe zadovoljiti, i Anici će ugodno biti. Da na znanje oficirima da bi se on rad pred veče sa gospođom Matildom sam samcito razgovarati.To će toliko reći da u to doba niko onamo ne ide.Oni dragovoljno na to pristanu, jer su voleli i poštovali svog hrabrog kapetana.Mislili su: tu će biti skoro svatova.Rešpekt opet u paradi da Matildi vizitu pravi.Kod Matilde sve gospodski izgleda.Lepa sala, krasno garnirate sobe.Matilda obuče najfinije svoje haljine, nabaca na sebe dragocenosti: mali satić dijamantima posut, sa venecijanskim lancem, na ruci skupocene brazletne, belenzuke.Ne zna ide li k njoj ljubaznik, strog ispovednik, ili najstrašniji sudija.Sujetna ženska hoće tim i u nuždi da imponira. Eto i Rešpekta.Kucne i uđe. Matilda ga lepo dočeka, uzme ga ispod ruke, pa ga vodi u salu i ponudi da sedne.On sedne, a Matilda do njega.On se opet digne. — Ja sam Vasa Ognjan, Rešpekt! rekne gromkim glasom. Matildu kanda grom porazi.Zatrepće, pa u nesvest padne.Tako leži na divanu kao mrtva.Rešpekt neće da je budi, pa baš ma umrla.Nije ubio, nije udavio.Uzme stolicu, pa sedne do nje, kod divana.Rešpekt je gledi, meri.Sva prošlost mu se u misli prometla.Tu pred njime leži nesrećnica, kukavica koja je njemu toliko zla nanela.Šta da s njom čini?Da je ubije?Da se tako sveti na takvoj kukavici Vasa Rešpekt, delija koji je na bojnom polju junacima u oči gledao, da sad svoje ruke okalja!Čekaće dok se osvesti, ali neće za pomoć vikati. Matilda malo po malo k sebi dolazi.Onda Rešpekt opet poče.Matilda ga ukočenim očima gledi. — Ja sam Vasa Ognjan Rešpekt.Moraš me saslušati.Ja sam zbog tvojih greha stradao.Na meni za ceo život ostala ljaga da sam zločinac, i koji su mi po krvi najbliži, prstom na me pokazuju: „Gle lopova, robijaša“.Ja sam sabljom i krvlju tu ljagu sprao i rana dobio, ali još ne smem pred svetom sa mojim pravim imenom na sredu.Ti si sirotu Emiliju strmoglavila, i nogom pogazila.Doći ću do jedan sahat sa dva svedoka; pred njima ćeš napisati prosto par redi: da si ti sve one stvari pokrala zbog kojih sam ja robovao, a pokrala jesi, kao što i ova kašika svedoči.A donde, dok svedoci dođu, napiši to pismeno, a oni će potpisati da si ti to pisala i potpisala.Sad zaključavam s polja vrata, da ne pobegneš, grešnice!Ako uzvičeš, mrtva ćeš pasti, a ja ću donde napolju biti. Rešpekt iziđe i zaključa spolja vrata, potraži slugu i pošlje po dva oficira, a ostalim mlađim kaže da za glavu ne ulaze kod gospođe. Tako Rešpekt sam se šeće, stražari, dok svedoci dođu.Matilda kao poluluda, hoda ovamo onamo, ne zna šta da započne.Da piše?Može je Rešpekt prijaviti i zatvoriti.Bežala bi, ali ne zna kud i kako, Rešpekt ne da.Dođe joj na pamet da klekne pred Rešpekta da moli za oproštenje, da mu ponudi ruku i njeno blago.Ali u drugom trenutku sama sebi ne veruje, mnogo je većma uvređen Rešpekt nego da to može učiniti.Svakako zlo; najbolje bi bilo ipak bežati.Ali sve zatvoreno! No već tu su svedoci, čuje Matilda hod.Sad dođe izvan sebe, ne može da preodoli, već kao u nekom ludilu otvori prozor da beži.U istom trenutku kad se vrata otvorila, i ona skoči dole. Pod prozorom baš bio je sasvim šiljast giter (grille), onde je baštica, te u očajnom skoku padne tamo i ubode se strahovito u trbuh, pa je posle tako nataknutu i mučeću se nađu i izvuku.Tako je bila pozleđena da za život nije bilo izgleda.Dođe doktor, sam to uviđa, a ona zove popa i kapetana; ispovedi se da je veliko zlo učinila, i kapetana za navek uvredila, i oproštenje od njega moli. Kapetan joj prašta.Matilda umre. Dođe komisija, popiše stvari, i popečati.Našli su mnogo ljubavnih, i inače kompromitirajućih pisama.Siromah stari njen pokojni suprug, da je znao, ne bi je ni po sahata u kući trpeo.I od pomenute krađe našlo se po gdešto, ali to je na tom ostalo, niti je ko prijavu činio.No našli su i faličnu testamentu, i rodbina pokojnikova putem parnice povratila je svoju dedovinu. Rešpekt nije hteo pred svetom, osobito pred oficirima, kazati u čemu je njega ona tako jako uvredila da je posle toliko godina došlo do toga da je prinuđen bio zaključavati je, a ona da u smrt skače.Drugo, opet ne bi ni dobro bilo da je sve to pred oficirima ispričao, jer ma kako da je svoju nevinost u toj krađi dokazao, našao bi se ko, pa bi ma iz zavisti stvar istoprčio, razglasio.Jer badava, svaki čovek ima neprijatelja, pa bi mogli još reći da neće služiti pod komandom negdašnjeg robijaša. Nego Rešpekt ipak je zadržao kašiku za spomen.Kad je uzeo, nije se ni sama Matilda protivila.Ako mu Bog pomogne, vremenom će on tu tajnu otkriti, osobito porodici koja je pokradena. Rešpektu je zadovoljstvo učinjeno.Badava ljudi smo, i svakom slatko padne ma i mala porcija osvete.Osobito, ko će Rešpektu zameriti posle tako oprane ljage?Centa mu je sa srca otpala.Posle smrti Matildine prvi dan bio mu je najzadovoljniji celog života.I taj dan počastio je oficire, bez da ovi znadu rašta.Došla je i Anica, i kad je Rešpekt o Matildi ispripovedao, i njoj je srcu odlanulo.I kako ne bi: ta nije li se i ona zbog Matilde dosta napatila! Rešpektu u svom zadovoljstvu pade lepa misao na pamet.Hoće da oduži dug plemenitoj Anici.Sad je vreme i prilika da se s njom venča.Dogovori se sa Anicom, i stvar je zaključena.Zove vojenog patera, i izjavi da će se sa Anicom da venča.U ratu nema mnogo ceremonije.Ne treba pateru svedodžbe da je Rešpekt momak, Anica devojka.Pater poštenoj reči Rešpekta veruje.A tako i jest, Rešpekt nije slagao.Pater je bio pravoslavni, jer bilo je i u mađarskoj vojsci Srbalja, ako i ne mnogo, pa je bilo i nekoliko vojenih patera, i gde je nužda, bili su pozvati.Javi oficirima, i pozove sutra i svatove.Nađe sebi i kuma i starog svata.Kum će biti vojni doktor, stari svat jedan laćman, a dever jedan stražmešter.Nisu bili postidni sa Anicom, jer je Anica dobro izgledala, bila je, što’no kažu, „persona“, a u tolikom svetskom obrtaju stekla i dovoljno rutine: niko ne bi rekao da bi ona mogla biti negdašnja Hanka.Venčaju se, i pater sastavi zapisnik, i svi ga potpišu. Venčanje je bilo pod vedrim nebom, pod žarkim suncem, i taj brak ipak tako je bio u svom redu da ga nikakva konzistorija, šta! nikakav ekumenički sabor srušio ne bi.Pateru je nagrade dao dvanaest dukata, baš one dukate što je u logoru dobio.I sad će da se vesele.Časte se.Tu su i Cigani, i sviraju.A gde je husara bez Cigana?Tu se pilo, pevalo i igralo.Pater sedi do Rešpekta.Najpre pevaju mlađi svakake pesme.Obrlaćman, jedan Bunjevac, počeo je pevati Verešmartijev Szozat himnu.Himna krasna, sve ushićava, i pomažu mu pevati.Kad je otpevao, onda mu Rešpekt reče: — Vidim, brate Bunjevče, ti si to krasno otpevao, ali ipak ti dobro ne stoji.Bolje bi stajalo da si dao drugom, pravom Mađaru, da on to otpeva, pa bih onda i ja pomagao.Tebi bi bolje stajalo da si otpevao pesmu junačku o „Senjanin Ivi“, jer i ti si od te gore list.Moji pretci došli su pre u Mađarsku negoli tvoji, pa sam rođen usred Mađarske, i zato od naših starih običaja neću nikad odstupiti.Sad ću ti ja jednu otpevati. Pa na to Rešpekt zapeva o Strahinj-banu, pa kad dođe do stiha: „Tvome konju i tvome junaštvu — Svud su brodi gdegod dođeš vodi“, i kad ga otpeva, suza mu kane.Mađari, ma da ne razumeju pesmu, daju opet za pravo, mahaju glavom onako kao kad ko šta kome odobrava.I doista, u srce dirajući mol-ton tih pesama svakog uzbuđuje.Rešpekt pak sa svojim baritonom dobro je to izveo, i još nije zaboravio što je u detinjstvu od slepaca naučio. Sad već zanima se ko kako hoće.Kad je video pater da se Rešpekt nikoga ne ženira, rasćepuri se, pa i on srpski peva.Rešpekt ga jednako podbada, pa se tu pomešaju i crkvene pesme sa „mirskima“.Sad se tek Rešpektu otvori volja.Siromah, od vremena detinjstva nikako kao slobodan čovek nije pevao, sad tek prvi put; al’ u svom veku nije nikad ni bio tako veseo, a neće ni biti.U tom svom veselju padnu mu na pamet i druge pesme koje su mu mile bile, a najmilije su mu bile od družbenih, ne junačkih pesama: Mi že Sent-Andrejci, cijelog svjeta slavni (i tu otpeva onako obligatno), pa onda: Lepo peva slavujak na zelenoj grančici.Prava husarska verbungoška melodija. Tako se sve lepo svrši.Rešpekt je oženjen, Anica udata. Na štaciji V. bilo je mnogo ranjenika, i tu ih vidali, lečili.Ne jedan je siromah ranjenik ovde umro, daleko od svojih, i neoplakan.Tako je umro jedan mlad vojnik, Srbin.Tu se baš pater desio, i lepo će ga sahraniti.Rešpekt i Anica su na okupu, Pater je bio dobar pevac.Lepo otpeva jektenija, a Rešpekt mu pomaže.Od detinjstva mu je to za navek udubljeno.A kad započne pater one divne stihire Damaskinove pevati, Rešpekt suze lije, i tronulo je sve okolostojeće.Pa kad je svemu kraj, Rešpekt i Anica kad su ga već u raku spustili, uzmu grudvu zemlje, bace unutra: „Vječnaja pamjat!“, a za njima svi ostali bacaju.Kad je Rešpekt grudvu bacao, tako mu se učinilo kanda sebi baca.Bog zna hoće li njemu ko bacati!Tako junak je lepo sahranjen, a Rešpekt i Anica izgledali su kao neki roditeljski zastupnici. Rešpekt je svaki dan ranjenike nadgledao, a njegova Anica negovala ih kao i dosad svud.Dođe među ranjenike.Tu leže dva mladića ranjena, jedan blizu drugog.Rane su grdne, neće ni jedan preboleti.Jedan je tako oko dvaest i četiri godine, kaplar, grdna dugačka ljudina, u obrazu lep, ali onako lep kao što paori drže: čisto okruglo lice, bez ikakve plemenitije crte; kad je zdrav, mora da mu je lice puno i rumeno.Ideal kaplarske lepote.Drugi opet, jedan vahtmajstor, nema još dvaest godina, suv prljav mladić, i, kad je zdrav, mora da je bled u licu.Ali crte fine, oči inteligentne, ma i jako upadnute.Da su oboje zdravi, rekao bi da bi kaplar vahtmajstora za fruštuk pojeo; kaplar je upravo za gardu.Ovog su kiraziri isakatili sa pet rana, onoga ulani.Doktor kaže da neće ni jedan ostati. Rešpekt pređe vahtmajstoru.Mladić,đak, iz bogate kuće, jedinac u majke, bez oca, ostavio je sve i došao da se za otadžbinu bori.Od po godine je tek vojnik.Pita ga kako mu je.Mladić odgovori: „Vidim da moram umreti, i nije mi žao: ako mi je krv prolivena za spas otadžbine, onda lako umirem.Ali ta misao me mori: ako pokraj sveg toga otadžbina padne?“ Taj mladić je te rane dobio od kirazira braneći barjaktara da mu barjak ne otmu.Zapita kaplara kako mu je.Zasuze mu oči, i kaže: ništa mu nije žao, samo njegove lepote.Kakva,dva različna karaktera u obrani otadžbine! Od vahtmajstorove krvi se kalami domobranac.Rešpekt poljubi čelo tog mladića; taku bi i on smrt sebi želeo. Opet pohodi one koji su manje ranjeni, koji će ostati. U jednoj sobi leži jedan ritmajstor, ranjen u prsa kopljem.On je grof, jer bilo je u mađarskoj vojsci i grofova.Gdekoji grof imao je dva tri sina u austrijskoj vojsci.Jednoga je od tih napustio da služi otadžbinu, to jest kod Mađara, drugoga je ostavio u carskoj vojsci.Ti će posle u nuždi jedan drugom pomagati; ne samo sebi nego i porodici, po okolnostima.Takvog jednog grofa sin je bio i taj ranjen ritmajstor.Tu je ranu u prsa grof dobio u poslednjoj bitci kod Nađ-Šarlova. Kad je Rešpekt „kare“ razbio, onda su došli ovom ulani u pomoć.To videv ulani, povlače se, a husari opet „front“, pa juriš.No jedan odvažan ulan, iz daleka okrene se, pa natera konja baš na grofa.Ništa lakše nego u većoj dištanciji, ne u masi no pojedince, koplje isparirati.Za čudo, grof je video kako ulan iz daleka baš na njega juriša, i nije bio kadar odbiti.Po svoj prilici izgubio prisustvo [duha], i ulan ga upravo kopljem u prsa udari, i jedva ga odande, već srušenog od kirazira koji behu opet navalili, izvuče.Da je to bio Rešpekt na mesto grofa, on, „jedan — dva“, pa bi koplje kao trice isparirao, a ulan ne bi s vašara kožu kući odneo. Taj ritmajstor-grof dobio je dekoraciju.Sad neka ga, opet je prsa koplju izložio; ali sluči se da gdekoji i dobije dekoraciju, a sam ne zna kako.Tako bio jedan o kome se znalo da baš nije hrabar.Gde je mogao, izbegavao je, samo da ne dođe do bitke.Ne jedared se napravio „marod“.No jedared preko svoje volje dođe u gužvu, mêlée, užasnu se, kosa mu se od straha podigla, a trepavice mu se podignu; čelo i sva koža mu se naježi, a on iz dešperata udara oko sebe sabljom kao slep, kao lud; povalja nekoliko.Vide ga kako se bori; svima oživi duh.Seku, i pobede.Kad su ga pitali kako je teklo, ne zna.Samo kaže: da je bio tako zbunjen da je na sve zaboravio.Tukao se kože svoje radi, a dobio dekoraciju za otadžbinu.A koliko ih ima koji su u prvoj vatri pokraj velika junaštva pali, drugima put otvorili, a ljudi zaboraviše njihova imena.Docnije taj grof, posle skopčane bune, biće za „prostog“ od carskih mentiran, a do dve godine ritmajstor. Rešpektu je milo što će ozdraviti koga je on spasao. Rešpekt dobije zapovest da dođe u K. On ode i prijavi se.Damjanić je pao, i nogu slomio, leži, a Rešpekt dobije drugog kor-komandanta, grafa Lajningena.L’ ordre de bataille je nov.Dolaze Rusi, i treba ih dočekati. Poveo je i Anicu sa sobom.Dođe u jednu gostionicu.Sve lepo, čisto.Birtaš okretan, a birtašica mlada, lepa, čista.Sa dlana bi joj vino srkutao.Rešpekt odmah pozna ko je.To je Emilija.Ona gledi Rešpekta, poznat joj je, ne može da se razabere, dok joj sam Rešpekt javi.Kakva je to promena sa Emilijom?Lepo se pozdrave, i Anica se s njom pozdravi i poljubi.Emilija kaže birtašu da je to njen brat i snaha.On se „zjelo“ zaradova, i zamoli da mu budu najmiliji gosti.Rešpekt pristane.Tu ručaju i ispričaju šta je ko preživeo.Ostavi Emiliju s njima, pa im sad ona pripoveda kako je mati, kad se buna započela, umrla, a ona nije znala kuda će, pa se uda za siromaha, i vrednog momka, i dobro im se vodi, — to se već vidi.Rešpektu je to milo bilo.Sad je to sasvim druga Emilija.Nije do duše ona prva Emilija koja je u prvim mladim godinama svet zaluđivala, besposlena, neokretna; pa nije ni ona kao u mađarskom sokaku kad je Rešpekt na nju naišao, zadavljena u sirotinji, besposlena, iz nužde koketa: sad je to preobražena Emilija u poslu, poštenoj zasluzi i blagostanju.Sad se prvi put naučila raditi.Prija joj posao, i zdravija je i lepša, i zadovoljnija. Pa otkud opet taj preobražaj?Nema matere da joj jednako sujetu potpiruje i da živi od sujete kao od kapitala.Posao nju sad hrani.Sad je i ona spasena kao i njen otac, i da mati nije bila taka sujetna, ne bi ni sirota Marija u Deblingu tako jadno skončala.Rešpekt opet njoj svoje žitije pripoveda, kaže joj za Matildu, i sirota, pokraj sveg toga što joj Matilda dosta zla nanela, nije pokazala na licu radosnu osvetu, ali samo joj milo da se Rešpekt tako lepo oprao.Anica gleda u Emiliju, Emilija u Anicu, povuku se u drugu sobu, pripovedaju svoja stradanja, plaču i smeše se ujedno, grle se i ljube: ne mogu da se odvoje dve stradalnice. Sutra dan oproste se, i tako Rešpekt sa Anicom na svoju štaciju dođe, i donese sa sobom novu zapovest i uputstvo. Posle bitke kod Nađ-Šarlova dođe Austrija do velike opasnosti.Budim-grad osvojen.Sad Mađarima treba samo da skupe gornje vojske, pa preko Požuna na Beč da marširaju.Radecki u Italiji potrebuje svoju vojsku, a i on je u opasnosti, jer ako Mađari osvoje Beč, preseći će se sva životna sila od koje on pomoći dobija, i Mađari ga opet mogu preko Kranjske i Štajerske u samoj Italiji u bok udariti, sve izvore mu preseći, i sa opet pobunjenom Italijom ih potući.U jedanaestom času nužde, Austrija pozove Rusiju u pomoć. I Rusija svom starom savezniku odzove se.Rusija silnu vojsku protiv Mađara pošlje, veću nego što je imala protiv Bunaparte kod Moskve i Borodina, veću nego kod Lipiske, veću nego onu s kojom je Paskević Poljsku oborio.I ta velika vojska preda se opet Paskeviću, koji je vičan bune ugušiti.Kad mu je car Nikola predao komandu, u zapovesti koju je na vojsku upravio, obodravao je na pobedu protiv „mjatežnija Vengriji“, zaključio je rečma „Vpered rebjata, za herojem varšavskim!“ Austrija se istina zastidi, ali Mađarska zastrepi, i bujnost mađarske vojske razbi se kao morski vali o stenu.Nije čudo, sad se moraju tući jedan protiv četvorice: to je srazmera mađarske vojske prema rusko-austriskoj.Ali već ima primera da se jedan protiv četvorice tukao i nije se predao.Ali u građanskom ratu nema Termopila, pita je svaki honvid Rešpekt.Mađarska vojska baci se na odbranben metod.Tu je već šeprtljanija, tu je „našestvije inoplemenikov“ i „meždusobnaja bran“.Vojvode se konstantinopolitanski inate: jedan hoće gore da dočeka, drugi dole; jedan na levo, drugi na desno.Vojska i vojvode izgube sami poverenje u sebe, a tu je onda „pogibel tvoja od tebe, Izrajilju“.Rusi navale sasvim spremni, i svačim snabdeveni. Već se tuku.Zabuna najveća.Onaj komandant uzme onom konjicu, onom opet tobdžije.Svaki po svom planu radi: svako Ture sebi dere. Već se Rešpekt i sa ruskim konjanikom merio; veli: „Rešpekt ruskom konju i junaku!“ ali i ne jedan baćuška je po Rešpektovom udarcu osetio da i među „mjatežnim“ ima na konju delija, a ne samo u kirgiskim stepama i kod peterburške garde.Panjutin je tu komandirao, i nije bio Rešpekt kriv što su Mađari izgubili kod Pereda i Žigarda, jer bar on jedini je doneo jednog živog Kozaka iz bitke.On se lepo prama baćuške ponašao, počastio ga lepo, i razgovarao se s njim lepo, ma i teško; i Rešpekt je u razgovoru mešao reči slavenske iz „apostola“ što je nekada naučio, i tako natucajući razumeli se. No sad nastane sve gore i gore, zatvore ih u opseg komoranskog grada, pa im ne dadu micati se.Posle dve velike bitke opet nema pobede, no samo toliko uspeju da malo jače od polovine vojske pod Gergejem pređe preko reke Vala i spušta se dole da se sa donjom vojskom gdegod kod Arada i Temišvara sajedini.Tu je opet Rešpekt. Dođu do Vaca više Pešte, na levoj obali Dunava, i izbace kneza Bebutova.Ali ne mogu napred, naskoro je tu Paskević sa glavnom vojskom, triput jačom nego mađarska.Gergej zavarava kao da traži odsudnu bitku, a ovamo novu kao jednu podužu frontalnu liniju do Dunava protiv Paskevića, pešadija, konjica i topdžije, naslanjajući leđa na jake planine, putovima i klancima ispresecane, da maskira ostaloj vojsci povratak.Kad ova reterira, u taj mah otvori Gergej kanonadu, pa onda opet konjicom na Ruse jurne.Konjanički juriši sve se menjaju.Rešpekt dvaput juriši sa svojim eskadronom na ruske husare, no bude odbijen.Rusima nova pomoć stiže.Već mu je eskadron sav proređen, njegov komandant da mu nov eskadron kom je komandant teško ranjen, pa opet sa ovim juriši.Triput juriši, odbija, i odbijen bude.On je pravi enfant perdu.Ali takvi su bili spas onog dana.Od tih juriša, od dima puščanog praha zaklonjeni, jednako se povlače natrag u planine.Već je prtljag davno otišao s municijama, front Gergejev sve je uži, dok ih posle poslednjeg konjaničkog juriša u klancima i uzanim putovima nestane, a Paskeviću ostade, krvavo bojno polje, ne mogući za njima u planinu. Rešpekt je bio dika ovog dana, no dve lake rane je sa sobom odneo, ali se opet može tući. Posle nekoliko dana opet natrapaju na neprijatelja, odbiju ga, odmore se, pa opet dalje.Ako je gde napred opasnije, tu je Rešpekt sa svojim eskadronom u prethodnici; ako su Rusi s leđa navalili, Rešpekt je u zastupnici.I samo da mu konj izdura od silnog marša i borbe!Ako i menja konje, i to su već slabi, a majorovog konja već je izgubio.Pravo mora se kazati.Rešpekt je imao nešto strasti tući se, i ne jedanput bi kazao da sa takvim konjanicima kao što su Rusi, pasija je tući se, i ne bi branio da je svaki dan kao kod Vaca, samo da mu konj ne manjka.I pokraj sveg toga Rešpekt zarobljene Ruse niti je zlostavljao, niti je zlostavljati dopuštao, i što bi imao zalogaja, podelio bi sa zarobljenim.Šta više, ni pređe toga sa carskim zarobljenicima nije zlo postupao, ma da je kako protiv njih ogorčen bio.Obezoružan neprijatelj nije opasan, pa misli: ne treba ga dirati, i koji bi to činili, odmah bi protiv njih đipio, i kukavicama bi ih nazivao, jer, veli, obično oni su na obezoružanom neprijatelju najsvirepiji koji su u bitci mekani.Pravi junak neće zarobljenom uvrede naneti, kao ni deci ni ženskoj; i koji u pohodu u žensku dirnuo, taj nek mu ne ide na oči.I jest, pravi delija neće to nigda činiti! I Anica je svud s njima, i zato što je kapetanica, nije se pogordila, no jednako je oko bonih i ranjenih, i blagosiljaju je.Ona zavezuje rane, ispira, pomaže doktorima, a i njih je malo bilo, pa svud nestali.Treba li što na brzu ruku skuvati, i tu je odmah gotova. Sad već gotovo svaki dan se bore.Rusi koji su sa Rešpektom svaki čas u sukobu, sad napred sad ostrag, već ga poznadu iz daleka, i da im šaka dopadne, držali bi ga kao što junak zaslužuje.Kad ga izmene, a on od sna srušen, na konju u polusnu sedi, i čim je već što, on je opet na mestu. Baš jedan eskadron uplete se s Rusima i u bitku.Rusi ih već jako u tesnac uterali, hoće da ih preseku, kad Rešpekt jurne i izbavi taj eskadron.Komandant tog eskadrona bio je kapetan koji je onda u Velikom Zaradu Rešpektu prebacio što nije hteo protiv Srba da vojuje.Sad mu pruža ruku kao svom izbaviocu, pa priznaje da pravi delija tek takav može biti kao Rešpekt, i gotov bi uvek bio pod njim služiti.Do duše, lepo je videti Rešpekta u većoj gužvi gde se giba tamo amo: sablje ukrštene, a on kao munja odfrne i protivnika poseče, ili kad i sabljom oko glave maše, a sablje klepeću, ali glave ne dodirnu. To je sve tako trajalo do Vilagoša.Dođe kobni dan, Gergej preda Rusima vojsku.Jedan psuje u frontu postavljenom, drugi škripi zubima i sabljom preti na Gergeja.Ništa ne pomaže, moraju se predati.Onde već pešaci predaju puške, meću ih u piramide.Topovi i konji ostaše pusti, a husari silaze s konja i sablje o sedla vešaju.Onde se čuje praska: onaj je sebi u glavu pištoljem đule sjurio, onaj je svog konja ubio.I Rešpekt siđe s konja, ali ne veša o sedlo sablju, već najpre grli konja, ljubi ga, oprašta se od njega, suze mu idu, pa onda uzdane, i sablju konju u srce sjuri; konj đipi, pa sruši se, i vrlo žalosnim uzdanućem skonča. Kraj je ratnoj drami.Sad dolaze vešanja, streljanja, i tama pokriva zemlju, a krv je orošava. Sad je Rešpekt zarobljenik kod Rusa.Baćuške ga lepo primiše.Častiše ga raznim đakonijama, osobito čajem kitajskim.Konjanički oficiri sve što god želi dadu mu.Što god je imao kod sebe novca, nisu mu ni pare oduzeli; šta više pitali su ga treba li što.I u druge stvari nisu dirali.Badava, junak junaka po pogledu pozna i poštuje ga.Dopuste da može i Anica k njemu doći.Preda Anici sve stvari od vrednosti, pa joj kaže da gleda što pre u Peštu da dođe, da se onde nađe za svaki slučaj, i da je može bar pismom potražiti, jer Rešpekt već vidi da s njim neće biti dobro.Anica je imala dobre svedodžbe od zarobljenih i ranjenih neprijateljskih oficira, i to joj je put otvorilo da može slobodno bez zamerke u Peštu.Rešpekt nije hteo svedodžbe od neprijatelja, ma im dobra činio. Baćuške teše Rešpekta da će sve dobro biti, da će car sve pomilovati.Šta to njemu pomaže?On je bio od onih koji ne bi kapitulirali, i to je Rusima u oči kazao.I kad bi ga kao od šale zapitali šta bi onda radio da je on bio Gergej, odgovori im da bi se preko Radne sa vojskom u Sibinj prebacio, a tud je još otvoren bio put, i onde, i još sa drugih strana, skupio bi vojsku, pa bi se bacio na Lidersa, a sa boka Grotenhaim đeneral ne bi mu mnogo naudio.Pa onda bi se prebacio preko Rumunije u Srbiju, pa u Bosnu, i onde bi podigao sav vilajet, pa sa Crnom Gorom potkrepljen udario bi na Turke, na sve koji bi mu na put stali.Rusi, ma da su sve to držali za strahovitu fantaziju, ipak ga za to nisu ismejali, šta više, taj njegov duševan „podvig“ rešpektovali su.Jer, bogme, i vođa bez fantazije ne vredi mnogo, ma kako da je učen, i ostaće samo običan metodista koji veća dela ne stvara — i u ratu i u planovima, i u valjanim vođama, Kao i svud gde se što novo veće roditi može. No nastaje sve gore.Svi budu predani Austrijancima na milost i nemilost.Rešpekt bude sa jednim transportom odveden u Prag, i, kao konjanik, bude uturen kao prost u vozare.Lep izgled, posle tolikih boraba gde bi oficir u svim svetskim armadama za svaki Rešpektov „atak“ dobio novu dekoraciju, Rešpekt postade od kapetana vozar, soldački kočijaš.Krasan avansman! No ima takve sreće ljudi koji se celog veka krajnjim silama bore, pa opet nikad dalje; kod gdekojih, opet, sreća ih kao luda prigrljuje.Badava, prava je to istina da više okolnost pravi čoveka, a ne čovek okolnost.I za Rešpekta uvek rđava okolnost.Teške je službe dopao Rešpekt: ne samo što je kočijaš, već i onako ga gone.Njegove rane, što bi ga imale dičiti, ona lepa rana na čelu, kojom bi se dičio ma kakav đeneral, sad postaje podsmeh i povod gonjenja.Žestok i nepravedan pretpostavljeni, kad ga pogledi, rekne mu: „Košutov ker!“ To gdekoje ulizice čuju, pa bi i oni radi da mu prkose, no Rešpekt im zube pokaže, pa umuknu.Kaže im da on već odavno glavu u torbi nosi, da će njih najpre proburaziti, pa sebe.Tako se malko utišalo.Čudnovato je to u ljudskoj naravi da, kad jači kakav padne, sitni mekušci onda kao vrane na njega napadnu, pa ga kidaju.Dođe jedared već i Anica, i to preko Beča.Tu je opet naišla na Emiliju, tu se naselila i prodaju brašno.Emilija je brašnarka, i tako joj dobro ide da, ako ovako nekoliko godina ustraje, obogatiće se.Badava, pokraj čestita muža naučila se raditi, pa sad ide.Sad kaže da voli tako no za kakvog grofa da je pošla.Videla je ona kako i grofovi žive.Niti je sve zlato što se svetli, niti je uvek bogatstvo zadovoljstvo.Anica mu sve ispripoveda kako su je tamo u Pešti povlačili kojekud pred vojeni sud, i sreća njena što je imala dobre svedodžbe od austrijskih oficira.Kaže mu i to kako onde svaki dan vešaju ili streljaju.Tu se Anica stani.Novaca je imala prilično, ali će ona sebi naći posla, badava da ne sedi i novac da zasluži. Ovamo bude doveden i onaj grof-ritmajstor što je u S. ranjen ležao, kopljem u prsa udaren, i koga je Rešpekt u bolesti posetio.I njega nisu hteli u drugu vojsku dati, nego u vozare, i to bajagi za kaštigu što je kao grof od Košuta dobio orden za hrabrost, a ovamo znamo kako u zabuni nije umeo ni piku od prsiju da isparira.To je samo bajagi da se popravi, jer sramota je grofu biti buntovnik; pa posle prva tri meseca pokajanja premestiće ga kod konjanika, i tu će skoro postati laćmanom.Kada je grof došao, odmah se sa Rešpektom oprijatelji, i pokraj njega Rešpekt lakše je živeo.Grof je imao dedu, materinog oca, koji je bio đeneral, pa tu je onda lako išlo.Pa šta je tu grof kojekakve komedije za kratko vreme počinio!Da je to drugi, da je Rešpekt, ne jedared bi batine izvukao.No katkad je pravio šale koje baš nisu opasne.Naravno već pobrinuli se za njega da konje ne mora češati.Samo da ga zaplaše, prvih osam dana je morao češati.Kad je nosio seno za konje, a on uzme fijaker, natrpa ga senom, pa sedne na seno, i tako ga doveze.Smejali se; njemu je to dobro stajalo.Drugi put opet uzme sa sobom proste vozare, sedne s njima u fijaker, pa ih vozi u teatar, uzme ložu i smesti se s njima u nju.On lornjetira, a oni, siromasi, našli se u čudu, zveraju, vrlo im je svetlo, vide đenerale i druge oficire, ne smeju da ih pogledaju dobro, ne osećaju se kao što treba, i jedva čekaju da bude kraj!Pa posle predstave, ne da ih odvede u kakvu manju birtiju, na primer „kod Zlatnog Topa“, kod „Kanonira“, nego opet ih kukavne utrpa u fijaker, njih šestoricu, pa ih vodi u prvu restoraciju, pa u sali jedan sto za njih zauzme, časti ih, šampanjizira s njima, dok u drugom kutu tamo daleko oficiri jevtinije piju, a kukavni vozari gledaju kao medvedi, ili bolje, njih gledaju kao medvede. Mekše postupaju već i sa Rešpektom pokraj grofa, a inače Rešpekt vrši svoju dužnost što ni jedan.Hoće da ga prave za kaplara.Tu brigu neće da uzme na sebe; zahvali im, ostaje prost.Šta će on, misli se, da avansuje kod onih s kojima se tukao i koje je tukao?Novaca je imao na sitne troškove dovoljno.U praznom vremenu išao je kojekud da vidi starodrevnosti Praga, i čitao je rado istoriju te češke zemlje, toliko u povesnici proslavljene.Rešpekt nije više onaj negdašnji đak, Rešpekt koji nije hteo da uči kad je bio u Budimu kod kasapina.Rešpekta su nužde i vreme preinačili, i sada Rešpekt bogme čita i ono što nije nikad mislio da će čitati.Osobito husitski ratovi su ga zanimali, Hus, Žiška, Prokopije, pa onda Ijskra, Podjebrad, i ostali velikani onog doba, ali tek najbolje mu se dopao sam češki narod, vredan, junačan, u odbrani svojih prava do požrtvovanja jogunast.Rešpekt se upoznao sa češkim soldatima.Tako pokupi njih nekoliko, odvede ih u birtiju, plaća im vino, pa im pripoveda o nekadašnjoj češkoj slavi, spomene im Otokara, kaže kako je u ono doba došlo do toga da se reši ko je gospodar u carstvu, Česi ili Nemci, i da je o dlaku falilo što nisu Česi prevagu održali, i da je Otokar pobedio, oni bi bili prvi, ma da kažu da je Otokar Nemcima povlađivao.Čijom bi narodnom silom Otokar pobedio, kod tog naroda i sila bi ostala.Pa onda, kako su pred Žiškom i Husitima sve nemačke vojske treptale.Pa onda opet, bitku kod Bela Brda.Soldatima suze kaplju, sve odobravaju, a sve se obziru da ko ne čuje.Ali ipak jedan kaplar Čivutin nanjušio je šta to njima Rešpekt pripoveda, i denuncirao ga.Sad tek počeše motriti na Rešpekta, što je on već i primetio, i postade mu stanje opet dosadno. Zato se mora pobrinuti da tome kraj učini. U Pragu je Rešpekt mogao duže vreme u garnizonu ostati a da ne naiđe baš tako lako na kakvu opasnost.A sasvim bez opasnosti nije ni tu bilo.Na primer, da ga ko pozna da je on taj koji je iz M. kao rob pobegao, sasvim bi propao.A to nije bilo nemoguće.Već odavna kuje plan kako bi se od vozara oslobodio.A još i za Anicu mora se pobrinuti, jer nju nipošto ostaviti ne može.Pa na koju bi stranu?U Prusku ili Rusiju da pobegne, opet će ga izdati.Teško je u Italiju, a preko granice u Tursku opet teško.Dugo je već tako smišljao, i više puta je već tu bilo rešenje, ali opet se nekim neudesom zapelo.Jedared čuje se glas da će Austrija na Prusku udariti zbog Šlezvig-Holštajna.I doista, digne se vojska pod komandom đenerala Legedića, i mal’ ne dođe u sukob sa Prusima.U toj vojsci je i Rešpekt.Anica kao satelit za njima ide.No Austrijanci i Prusi nagode se, pa se dogovore da zajedno idu na Šlezvig-Holštajn da onde mir utvrde.Pruska bi htela Šlezvig-Holštajn, ali ne da Austrija, pa lepo Danci dobiju natrag Šlezvig-Holštajn, a revolucijonsku vojsku raspuste.Tako i bude.Austrija je iz šlezvig-holštajnske vojske poprimala u svoju vojsku mnoge oficire koji su godine 1848-49 kao oduševljeni đaci za oslobođenje srodne braće od Danaca pod zastavu slobode stali.Sad su prešli Austrijancima i služili su pod zastavom Bahovog apsolutizma.Vremena se menjaju, pa tako i ljudi.A takvi kad zaplave tuđu zemlju, tuđu vojsku, najbolje su sluge apsolutizma, jer oni se ne osećaju tu kao u svojoj pravoj otadžbini, za oruđe su što može biti izvrsni.Domaći sinovi su zabačeni. Tako Rešpekt, u toj vojnoj šetnji gde se, hvala Bogu, ni polić krvi nije prolilo, ma da je pohod milione stao, prošao je Flensburg, Rendeburg, Ekernferde, Kil i Hamburg.Anica je već u Hamburgu.U Hamburgu nešto malo bi bolje proveo da mu nije brige kako će se već jedared od vozara osloboditi.Bio je i pri onom velikom izgledu kad su se tamo kod „Peterpaoli“ soldati sa matrozima potukli, kad se izrodila strahovita gungula, tuča, gotova buna, i koju je Srbin Duka, major od Nužan-infanterije, utišao i zlo otklonio. U ovo vreme mnogi su soldati koji su u mađarskoj vojsci pre toga služili, dezertirali iz Hamburga.Sad drži Rešpekt da je čas udario.Bilo je tu i agenata koji su sve to potpomagali.Uplete se i rešpekt sa tim agentima u dogovor.Gotov je i on da dezertira, i to u Ameriku.Taj kaplar Čivutin, koji je bio potajni denuncijant, bio je i on u mađarskoj buni honvidski oficir.U opštoj nuždi honvidski oficiri, gde su se posle u različitim regimentama sastajali, dobro su živeli, ali i u čistom žitu nađe se kukolja.Kaplar je provideo Rešpekta kroz, znao je za njegovo nezadovoljstvo, i da bi i on nakan bio begati.Lisičinim načinom ulaguje se Rešpektu, saopšti mu kako bi on rad bio begati, i, ako hoće, a on može s njime zajedno.Samo nek bude pripravan.Rešpekt mu se poveri.I kako mu se ne bi poverio kad je i kaplar u buni služio, jer je držao da ko god jedared u buni pod oružjem služi, taj više ne može biti potajni „špica.“ Tako sad Rešpekt s njime skupa načini plan kako će begati, kada, na kakvoj lađi, i ko će sve iz potajnog društva ići.Sve je već u redu, samo da se bega.Anica je sve spremila, upakovala, i jedne noći Rešpekt se preobuče u civilne haljine, i već je gotov „sokumpok“, s Anicom zajedno, i već voze se brodu gde ih kapetan brodarski Šrader čeka, pa za dva sata već da na moru plove.I bilete već pre toga su dobili, da ne oklevaju, i sve je već gotovo, trenutak je tu, i tek hoće da ulaze.Ali taman pred ulazak, tu je austrijska patrola, zadrži Rešpekta i Anicu, i oboje natrag eskortiraju. Tako je to taj kaplar lepo udesio. Sad je Rešpekt propao.I on i Anica budu zatvoreni.Rešpekta odvedu u „štokhauz“.Sad nastupa velika istraga.Sve imadu dokaze u rukama, niti Rešpekt taji, pa niti može tajiti.Na čisto prizna da je hteo dezertirati.Sad samo osudu iščekuje.No sad nastane najgore.Kad su ga ispitivali, pa pri vizitaciji jednoj tamničaru jako padne u oči Rešpekt.Gledi ga, meri ga, i na posletku pozna ga.Tamničar odmah prijavi da je taj dezerter Rešpekt, i da je bio u M. na robiji zbog ubistva, i da je baš odande pobegao kad je on onde bio tamničar, i zbog toga on, tamničar, bio je malo kažnjen i premešten.Sad opet Rešpekta na ispit.Uoče ga sa tamničarom: istina ima ranu na čelu što pre nije imao, ali opet nije teško Rešpekta poznati.Najpre se počne izvlačiti, ali kad se tamničar uzjoguni da će se on na više njih iz Mađarske pozvati koji će ga poznati, Rešpekt nema kuda, — kapitulira. Za kratko vreme reše i dosude da Rešpekt mora izdržati još pre svega ono vreme robije koje još daleko nije ispunio kada je iz M. pobegao, pa onda dobije još „ekstra“ zbog dezercije.Tako Rešpekta odvedu u J. grad da ispuni te godine, i da iskija sve grehe. Anicu su takođe ispitivali svakako da li zna za kakve zavere, i da izda još, ako zna da je koji hteo pobeći.Anica nije nikog izdala.I tu su joj mnogo pomogle njene svedodžbe.No to se mora priznati da Anica nije htela donde ispovediti da je Rešpekt iz M. pobegao dok se nije o tom uverila da je Rešpekt kapitulirao, a to je onda bilo već kad se nad Rešpektom osuda izrekla, i već kad su ga odveli.Anica je puštena, i vratili su joj novce i stvari njene, a posle toga nije vremena gubila nego odmah i ona drugim putem ode u J., da mu bude anđeo hranitelj. Rešpekt, što je na brzo kapitulirao, valjda mu već i samom sav život omrzao, već kad nije znao je li mu je gore kad je zatvoren, ili onako, a već se naučio na tamnicu.To je već njemu kao kod kuće, niti više od nje strepi. U J. Rešpekt u tamnici čami. Strog tamničar, ne da mu šta on želi.Osobito rob koji je jedanput pobegao, jako se pazi, i tamničari krvavim očima na njih gledaju.No Anica zna sebi naći ključa da se otvori tamnica i da mu može pri ruci biti. I ovaj tamničar ima porodice, ima ženske dece, velike kćeri, živu ženu.Ženske su u takvim stvarima najpristupnije.Tamničar nikad nije bogat, i porodica je uvek u nuždi, baš ako bi se njemu samom i dobro vodilo.Anica daje poklone njegovoj ženi i kćeri.Ove se malo po malo sažale, plaču pred ocem da se smiluje na sirotu Anicu i da mekše sa Rešpektom postupa.Samo treba tamničar sa Anicom u njegovoj kući dva-triput da se razgovara, pa će već i on popustiti. I doista, tako i bi: tamničar je popustio, sa Rešpektom uljudno se vlada.I on je stari soldat, ima rane kao i Rešpekt, a i vojnička sreća nije svakom jednaka.Rešpekt malo čita, pa opet štogod delje; kao starijem robu katkad mu se i u „komisnom“, „ordinarnom“ poslu kroz prste gledalo.Opet je njegovu staru notu započeo: meće na lutriju.I doista, nečuveno je tu srećan bio: ne prođe mesec, pa što to dobije.I tamničaru je kazao jednu numeru koju je snivao; to je bilo 48; doista lepa numera, opominje na bunu, i dobije na „solo“ pedeset forinti.Tu je već tamničar bio sasvim umekšan.Pa i Rešpekt, kad bi dobio, uvek bi tamničarova porodica preko Anice što dobila.Pa onda, tamničar je rado pio, kao svi tamničari.Pa kod njegove kuće da doneti vina, a on onda sedne, pa pripoveda gde je kao soldat bio, kako se tukao protiv „karbonarija“, kako je prošao „bolonjezižen“, „modinjezižen“, i čak u Manfredoniji, i kakva se dobra vina onde dobije za nekoliko „bajaki“. Rešpektu nije stalo do novaca; i na što mu, na što bi potrošio?No ipak čuva novac kad dobije na lutriji, nešto da Anici, katkad i polovinu, a drugo za sebe drži i s njima spava.On bi dao sve Anici, ali on poznaje dobro Anicu.Njemu da olakša, izdaće mnogo, pa može biti da, kad on umre, neće joj ništa ostati.Zato mora da se za nju brine.Zasad Anici mnogo ne treba.Sad Rešpekt, da nije rob, sasvim bi mu se stanje olakšalo, jer je umro čika Josa i strina, a tako glasi testamenta da glavni naslednici Rešpektu na godinu priličnu svotu izdavati moraju, otkuda bi pomalo živeti mogao.Čika Josa je zato takvu naredbu načinio, jer je Rešpekta držao za rasipača, pa, ako bi mu odjedared sve izdali, da bi potrošio.I tu se čika Josa hteo za Rešpekta da pobrine da sasvim ne propadne.Tako Rešpektu dani prolaze bez ikakva izgleda.Baš i da iziđe, šta bi radio?Baš i što bi mogao živeti, za rad nikakav nije u mirno, obično doba, a njemu za ljubav, bogme, neće se bune praviti.Niti je ratar, niti je trgovac, niti zanatlija, niti za činovnika.Strašan položaj za čoveka koji ipak većim duhom diše, a za njega radnje nema!Da se mogao kako god osloboditi, pa tamo, u Americi, našao bi sebi posla, ali ovako, za svaki slučaj, u rođenoj otadžbini je u zatočenju.Pa onda ga još jedna velika briga jede: šta će biti od Anice?Zar ona jednako da bude roba robinja?Kakav je to za nju život?On se više peče za Anicu nego ona sama za sebe.Ona se opet više peče za njega nego za sebe.Sad tek oseća bolju Rešpekt.Sad se tek grize zašto se još u detinjstvu nije njojzi zarekao da se nikad od nje otkinuti neće, kao što je ona već u prvom detinjstvu svoje srce s njegovom sudbom zavezala.I on je sve to u detinjstvu viđao, ono prvo, detinjsko, najnežnije požrtvovanje, kad ga već i otac prezreo.I da se prvoj luči ljubavi odazvao, da se Anici priljubio onda kad ga prvi put Anica sa Matildom u šetnji videla, da je od sebe otiskao tog zlog demona, da se nije spleo s Matildom — kakvi srećni i on i Anica!Jer Anica nije obično stvorenje, jer je u nju nakalamljen onaj dobar čovečanski demon koji bludi, pojavi se u jednom čoveku, izgubi se, da posle opet u kakvom naraštaju uskrsne. Anica pak, u tolikoj patnji naučena, srećna je samo kad Rešpekta vidi, kad njegovu reč čuje, jer, neka govori ko šta hoće, pred njom je Rešpekt od glave do pete pošten čovek i plemenit karakter.Tako i sirotoj Anici prolaze dani. Stekao sam jednog prijatelja u J., koji mi kad i kad piše šta Rešpekt radi, jer mi ga je žao, pa da je najgori čovek, posle tolike patnje zaslužio je da mu se sve oprosti.Taj prijatelj od nekog vremena piše mi da je Rešpekt sve slabiji: valjda mu vlaga škodi, ili mu je pod dugim jarmom inače telo klonulo; ali piše da mu je duh stari ostao.I sad bi želeo još jedared na konja sesti, pa za kakvu poštenu stvar junački da padne, samo da ne umre u kazamatu.Taj prijatelj je doktor vojni, koji ga u,nuždi pohodi. I na to se uvek tužio da je u detinjstvu ocu gledao po volji što učiniti: katkad sam je uzeo čizme očine, veli, da očisti, a otac mu trgne iz ruke, pa kaže da to nije njegov posao, i ma šta da je dobro uradio, otac ne bi pokazao, veli, zadovoljstvo, već bi materi rekao: „Dete je kao ker: odmah se obezobrazi kako mu dobru reč daš.Uvek mu treba namrgođeno lice pokazati“.I tako mati mu zarana umre, a otac žestok, naprasit, namrgođen.Izgubio je veru da on ima koga svoga na svetu ko njega ljubi.A ko tu veru izgubi, taj je celog veka nezadovoljan žalosnik.To je, veli, uzrok što se u detinjstvu nije učio, jer ma da je učio, opet nije dobre reči dobio.Dakle, toplo otačasko srce nije ga nikad grejalo.A na Rešpekta je dobra reč dobar upliv imala, i kao soldat, gde je god bio u kvartiru, pokraj svega toga što je bio namršten, uvažavali su ga, i kad bi odilazio, žalili bi ga, deca bi za njim plakala.A to je svedodžba dobrog srca, za kim deca plaču. I to mu teško palo što se čika Josa, kad se kod njega prvi put kao husar predstavio, prema njemu nije kao otac pokazao: i onako nije imao dece.Da mu je rekao: „Sinko, ja nemam bližeg do tebe, ti si sleme moje“, onda bi on za njega u vatru skočio; ali ovako, pravio mu hladne ponude, praznu zaštitu, što i tuđin čini, ili iz sujete, ili iz dostojanstva, pa tako je i čika Josa kao tuđin govorio.Njegove gospodstvene reči nisu ga ogrevale, jer on nije došao kod njega da prosi: mogao je sam, što ’no kažu, i na ledu živeti.Mora da se čika stideo što je sinovac kao prost kaplar k njemu došao, i kanda je to kakav greh što nije iz akademije, no kao prost vojnik u vojsku stao, na što je volju imao. Sav život Rešpektov već je od detinjstva ogorčen, pa mora u tom ogorčenju i skončati.Šta mu hasni sad čikino nasleđe? Anica je sve i sva činila samo da mu zdravlje povrati.Ona se nada i carskoj milosti, jer u prvoj stvari bio je nevin, a u drugoj je u furiji ubio.Već se pripravlja da ide samom caru, da podnese molbu radi pomilovanja, samo da malo ozdravi. Kad bi napolju opet buna bila, pa da može na konja sesti, ozdravio bi i skinuo bi i sam okove, ali ovako ne. Rešpekt ne ozdravlja. Evo baš ono pismo što sam ga dobio od prijatelja, i ovako glasi: „Poštovani prijatelji! Vaš rođak, Vasa Ognjan Rešpekt, umro je, i to od tuberkuloze.Pred smrt na nekoliko dana, svaki dan sam ga pohodio i bavio sam se kod njega po mogućstvu.Ispovedio mi ceo njegov život.Doista, izvanredan život, i sažaljenja dostojan!Imao je u depozitumu tri hiljade forinata, i to je ostavio njegovoj supruzi, Anici, testamentalno; no kaže mi auditor da taj testamenat neće ništa vredeti po suprugu, jer ne može da dokaže da je venčan s njome, i tako će se to narušiti.I taj novac rodbina će dobiti, jer na takvu robiju osuđen, izgubio je po zakonu pravo testamenat praviti.On je za života preko auditora istraživao, kao i supruga mu, da dokaže da je venčan u S., ali tom pateru nema više ni traga — umro je — pa nema nigde ni u zapisniku kakvog traga.Valjda se u ratu sve izgubilo.Dosta to da Anica ne može to da dokaže, pa se tako uzima kanda nisu ni bili venčani.No to bi bila velika sramota po celu rodbinu kad bi se ko tog nasleđa primio, a lišio Anicu, koja je njega tako ljubila i sa besprimernom odanošću i požrtvovanjem njega u svim nevoljama do poslednjeg časa verno služila. Umro je kao junak u našim rukama, desna ruka u Aničinoj, leva u mojoj ruci, a oči upravljene na Anicu; i poslednja mu reč bila: „Anice!“ Ne mogu vam opisati u svemu taj žalostan prizor — Anicu i Rešpekta; nikad tog izvanrednog čoveka zaboraviti neću. Eto, to je Vasa Rešpekt. Neću ga ni ja zaboraviti, i to će moja briga biti da od rodbine niko ni pare ne uzme od nasleđa Rešpektova, no sve mora doći u ruke divne, plemenite Anice. Rešpekt je bio čovek od kalibra jednog Krastima, koji u bitci kod Farsale sa sto dvadeset svojih veterana rešio se da bitku protiv Pompeja započne, i, okrenuv se Juziju Cezaru, rekao: „Danas, vojvodo, ili ćeš mi živom ili mrtvom zahvaliti, i — juriš!I zaplete Pompejevu vojsku, da je Cezaru prilike dao dušmana smožditi, i našli ga mrtva, sa sabljom u ustima.Ili od kalibra jednog Mansdorfa, koji u Tridesetoletnom Ratu, u Zadru, namestiti se dao, samrtno već bolestan, među dva topa, i tako, držeći se rukom za topove, izdane Da je otac bio malo mekši, a mati malo stroža, bolje bi bilo. I opet vam kažem: to je Vasa Rešpekt! Jedni poviču: „Mordkerl!“ Janać Sarajlija: „Be aferim, to je delija!“ Tek se sunce smirilo, a Radan Radanović iz Krnića izmiče s praznim kolima iz Š. Počesto ošine volove — hita kući, daleko mu je...Dok eto ti trči za njim jedan omalen gospodin u šubari pa viče: »Stani, brale!Hej, brale stani!« i maše na nj rukom da stane.Okrete se Radan i ustavi volove.Priđe mu gospodin omalen, buljavih očiju, s postriženom bradom i kratkim čibučićem u zubima, pa ga upita kriveći usta na jednu stranu: — A šta ti je to, brale? — Koje? — Ovo ovde — reče gospodin i pruži prst na veliki svrdo jarmenjak, što beše zadeven u jastuk prednji. — Pa eto vidiš šta je... svrdo — odgovori Radan nerad da divani kad mu se hita. — A bogati, brale, šta radiš s tim? — upita gospodin. — Vrtim glavčine, jarmove, jastuke i još koješta — reče Radan mereći gospodina od pete do perčina. — Valjda kad hoćete da rastresete vunu, onda bušite tim jastuke pa povadite? — reče gospodin misleći o jastucima što se pod glavu među. — Ta nije to, nego ove jastuke — reče Radan i pokaza mu rukom prednji i stražnji jastuk u kola. — A je li to staro, brale? — upita gospodin. Radan već vide s kim ima posla, pa da bi ga se otresao reče: — Odkako je boga i vola, od onda je i svrdo. — Zar tako staro? — začudi se gospodin. — Ja šta misliš ti... — potvrdi Radan pa viknu na volove da idu, i sam pođe. — Stani, brale, molim te! — ustavi ga gospodin. — Šta ćeš? — Bi li ti to meni prodao? — Ne mogu — treba mi, kako ću prodati! — Ali molim te, brale, prodaj mi! — Ne mogu ja — treba meni svrdo. — Dobro ću ti platiti. — Aja, ne mogu nikako — reče Radan i pođe. — Ama molim te, brale, stani! Radan opet stade, pa kao zatežući se reče: — Ta ono, ja ti mogu baš i prodati; samo bojim se da ne bude za te skupo? — A šta cenite, brale? — upita gospodin, radostan što Radan pristaje da proda. — Dve rublje. Izvadi gospodin odmah dve rublje iz špaga pa Radanu u ruke, i primi svrdo.Zaviri u kola, pa videv torbu sa stvarima, upita: — A šta ti je brale ovo? — Eto torba? — reče Radan čisto sprdajući se, jer već beše video da je gospodin malo udaren obojkom. — Znam, znam...Nego šta si to nakupovao? — Opanaka, soli i još štošta. — Pa vi to mećete u parčadima so u jelo? — upita gospodin razgledajući krušac soli. — Je l̓ te? — Tucnemo je malo pa onda. — A opanke kad idete u crkvu? — Ja, kad idemo u crkvu. — Drugi put idete bosi? — Jes̓, drugi put idemo bosi. — Odgovaraše Radan tek onako — neka se govori koješta. — A ne bojite se zmija kad idete bosi? — Jok, ne bojimo se! Gospodin utom razvi jedan zamotač u torbi, pa reče, kao čudeći se: — Gle, gle!Ta to je glava šećera! — Jes̓, glava šećera! — To za kavu valjda? — Ja, za kavu. — I gradite slatko, štrudlu, lokumiće, gurabije... je l̓ te? — Jes̓, to će kapetan graditi.U nas, hvala bogu, to ne grade. — A imate kapetana? — Imamo — ja! — odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja. — A ima li dece? — Ima dvoje-troje... — Pa to ste njemu kupili glavu šećera? — Jes̓ — njemu. — E, e, vi̓te, to je lepo — kad seljani vole tako svoje starešine. — Lepo je. — A kupili ste za vaše pare? — Nije.On je dao. — Da, da, za njegove pare kupili ste.Lepo, lepo...Vi̓te on će to da gradi deci lokumiće. — Hoće, hoće da gradi, ja! — reče Radan, pa ga onda upita: — A bogati, ne zameri što ću te zapitati, šta si ti? — Ja?Je l̓ te? — Jes̓, ti, šta si? — Ja sam, znate, profesor. — Tako!Ti si provesor što učiš one starije đake? — Da, da — odgovori profesor. — E da si pošten, brate! — reče Radan, pa ga pogleda tako sažaljivo što je onaki; čisto si mu po očima mogao poznati, gde bi mu rekao: bože, pa i ono jadno uči nekoga!... I ošinuv volove, pođe i reče: — U zdravlju, gospodinu provesore! — Servus! — reče profesor. — Da si koristan dabogda! — udari Radan već da se sprda. — Sluga sam! — reče opet profesor klanjajući se i držeći ono svrdo. — Hajd̓ tako pravo — na kamen stao! — reče Radan i zacenu se od smeha.Ošinu volove i pohita da barem stigne do mehane u dubravi, a već dalje lako mu je.Kad se malo poodmori... stići će ponajlak. Bilo je već blizu ponoći.U mehani u Dubravi sedi još nekoliko njih iz obližnjih sela.Neko pije vino, neko rakiju; neko pogađa »popa«, a neko »u kaiš«.Dok stadoše kola pred mehanom.Vrata se otvoriše i uđe Radan. — Dobar veče vam, braćo! — nazva svima skupa. — Bog ti pomog̓o, Radane!A odakle ti u ovo doba? — upita ga jedan, što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda Radana. — Nisi pogodio! — viknu onaj što drži kaiš. — Daj cvancik! — Baš si baksuz, Radane! — reče onaj što beše zabo prst, trgnuvši ruku kao oparen. — Eto, čim te pogledah, izgubih cvancik. — E, hoćeš ti kaiš!...Šta ću ti ja! — reče Radan. — Kako si, Radane?...Pop! pop!...Odakle ti?...Pop! pop! pop!...U ovo doba?...Gde je pop? — upita gotovo pevajući jedan, a drži u desnoj ruci dve i u levoj jednu kartu, hitro ih premeće, već što treba u toj igri n viče, i pita uzgred Radana. — Ja vala, sad iz varoši — odgovori Radan. — Ovo je pop! — viknu jedan od pogađača i lupi po jednoj karti. — Sutra! — uzviknu onaj što razbacuje, izvrnu kartu, kad ono dama. — Ih, orospiju mu očinu! — viknu pogađač. — Baš si baksuz, Radane! — Baksuzi ste, čini mi se vi svi... — odgovori Radan. — Dede batalite tu sprdnju da sednemo kao ljudi. — Bogami, pravo veliš — rekoše oni što su izgubili, pa se digoše i sedoše za jedan podugačak sto.Poustajaše svi, mahnuše se igre, i svi zasedoše zajedno s Radanom.Naruči Radan sebi vina i ostali šta je koji hteo... — A šta si to ćario u čaršiji? — upita onaj što je na kaišu izgubio. — Prodao sam malo žita i vune...Ide Đurđevdan, pa ti, bogme, imam muke.Valja mi dati porezu, a moraću platiti i onom pogancu interez da će mi oči iskopati. — Je li to Uzloviću? — upita onaj što je bacao popa. — A njemu skotu — ja! — E kako te Uzlović zakačio u svoje kandže, ne iščupa ga se ti šale! — Vere ti, Radane — upita jedan od njih — pravo mi kaže, koliko si uzajmio od njega? — I ne pitaj, brate, koliko sam.Da bog sačuva svakog take pozajmice!...Znaš kad se ono onomlane odelih od brata.Ostadoh jedin, sa ženom i decom...Kud ću i šta ću?Ne znaš šta ćeš pre: jali vratiti stoku, jali pritvrditi ogradu, jali oplesti, jala okopati...Ovamo, opet, sediš u košari.Udari zlo vreme, nemaš se gde skloniti.Kuću da gradiš, nemaš otkud, a moraš.Već i ružno je — sve se sprda »Eno ga kaki je radin!Sedi toliko zemana u košari!...« Nisi nikud pristao... — Bogme nikud! — rekoše neki.. — Šta ćeš, kud ćeš?...Daj da se zaduži, dase načini makar malo krova nad glavom.Kad al̓ hoćeš...Ne mo̓š iščupati pare da klečiš!Daju ti, ali po duplo.Najposle zažmurim, pa hajd, onom našem Čivutinu, Uzloviću poganom.»Daj zaboga i pobogu!...« Vidi, gde ti je preša, pa šiša kako on hoće.I tako na jedvite jade iščupam pedeset dukata te načinim onu kućicu...A bogami, da mi nije one dece, sutra bih ugarak u nju! — I dade ti pedeset dukata? — upita onaj što je pogađao u kaiš. — Dade, ne dao mu bog vesela dana! — A privali dobar interez, privali — je li? — upita onaj što je bacao popa. — O, moj brate, da je samo interez, bilo bi cveće i kovilje, ali upisa u obligaciju osamdeset dukata, pa još interez na sve...Prođe godina, valja isplatiti, a nema se otkud.Molih ga, kumih da me počeka još koji mesec dana, kad prodam rakiju i neko svinjče, pa da skrpim i da mu isplatim.Neće ni glave da okrepe, nego veli: »Pare na plac, jali ću te sudu!...« O, nevolje i muke moje!Poteci na sve strane.Ne mo̓š iz zemlje iskopati.Molih ga opet, molih već kao samog gospoda boga — bože oprosti! — Naposletku veli: »Hajde da promenimo obligaciju.« Naračuni tamo — ne znam dangubu, te interez, te pisanje, iziđe ravnih sto dukata.»Sad«, veli, »da promenimo, ali da načinimo na sto pedeset dukata.« Okreni, obrni — nemaš kud!Dam mu obligaciju... — Ih, Radane, zaboga!Zar baš dade?! — uzviknu jedan između njih uprepašćeno. — A ja šta ću, moj brate!...Da mi dođe doboš pred kuću, kuda ću onda?...Sad, vere mi ni sam ne znam šta ću...Idem često kao lud.Što god uradiš, podaj njemu.Ni oda šta ti vajde nije...Radi, skapavaj, gledaj pa podaj drugome neka ti izede, a ti opet živi kao skot!... — A zar je on malo njih upropastio, moj Radane! — reče jedan. — Dabogda da i ti čitav ostaneš. — Mučno, bogami!...Ko se danas zaduži — nema mu bela dana više! — dodade drugi. — Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati? — upita onaj što je pogađao u kaiš. — Bog zna ko je!... — poče onaj što je izgubio na popu. — Ja sam slušao od starih ljudi, kad intereždžiji ode duša na onaj svet, rastope srebra pa ga zaliju; a telo mu nikad ne može istrunuti u zemlji; nego pocrni i skameni se, pa tako ostane vek i amin — kao crn ogoreo panj. — Ko uzimlje interez i ko krivo meri — reći će na to onaj što je pogađao u kaiš — i on se tako uabonosi u zemlji.Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ludi... — Jes̓, jes̓, i ko meri krivo i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš — Znaš kad ono, ima već valjda deset godena, beše nekako oko Ilijinadne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku.Kazuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta — bilo mu je valjda više od trista godina.Lepo ga, kažu, ponese u oblak kao perce, a u žilju mu zapleten čovek, crn kao ugarak, a zakačene mu na usta, pa kroz obraz i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata mu upleten kantar čitav onako sa sindžirom i jajetom...To je, kažu bio nekakva što je krivo merio, pa ga je bog tako nakazio... — Ala je to bila hala i vetar, moj brate! — začudi se onaj što je rasturao popa. — Ja šta misliš — reći će Radan. — Eno, preklane kaka sila beše duhnula i ovuda.Hoćaše sve grad potući u koren...Srećom obiđe na planinu, te ne učini mnogo kvara. — Odbiše vetrenjaci! — dodade jedan. — Baš onda na Vrh Prevoja potukoše se...Lomi se, lomi, lomi... rekao bih, sve će u sodom!Dok se otište ona sila planinom.Išli su sutradan ljudi te gledali...Sve grmlje poizvaljivano... — Ojađeno se biju te hale pred tučom... da bog sačuva! — Jesi slušao našeg Stanka?Eto on je vetrenjak...Kad se, veli, pobiju, dokopaju grm za vrh pa ga iščupaju kao struk luka i tuku se...Ja sam baš gledao kad se kupao letos u reci — sav modar kao čivit.Isprebijali ga, veli, vetrenjaci; ali im baš i nije dao da učine štete... — I svake se godine biju na Prevoju... ne može se obići drukčije — reći će Radan. — Vala i jes̓ ružno mesto.Usred podne sumnja te onude proći, a kamoli noću — potvrdi onaj što je okretao popa. — Svuda je vala nezgodno — počeće Radan — a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne znaš koje je gore... — Jes̓ ja, baš je strašno kod Petrova vira — reći će na to onaj što je pogađao u kaiš — Ja se i sad čudim kako imade kuraži Petar da usred gluvog doba onde zaroni!... — A zar je zaronio? — upita jedan — Ja šta ti misliš, moj brate!Digao se, veli u ribu noću, pa hajd Viru.Lepo, tišina a voda mirna; mesečina — nije baš najvidnije, ali se tek vidi.Dođe, baci jednom pređu, uhvati nešto ribe; baci i opet — uhvati; kad baci treći put, zakači se pređa.Povuci tamo, povuci amo, ne moš maći...Daj da se zaroni.Svuče ti se on lepo, zasuče nogavice, pa zaroni u vir... — Zar gluvo doba, pa zaroni u vodu? — upitaše svi čudeći se tolikoj smelosti. — Jakako, moj brate!...Zaroni ti on lepo.Kad dole, a pređa se natakla na neku grdnu panjinu; jedva je raspetlja, povuče i pođe naviše... ali hoćeš!Nešto ti njega steglo za obe noge pa tegli naniže, kao olovo...Be dede, be dede, otimlji se on; aja, hoće lepo da odvuče na dno!...On ti onda drž rukama za žile, te jedva izgambulja na obalu.Kad ima šta videti!...Na nogama mu žute bukagije, kao vosak!... — Aoh! — povikaše svi, a očima uzveriše od straha. — Pogleda... baš bukagije!...Šta će sad?Skinuti ne može.Hajde, Veli, da se polako gamiže, pa što bog da!...Uzme pređu i ono malo ribe pa hajd nasipom Ide tako polako, ide...Dok se obre pred njim crn pop!Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu.»Daj mi te bukagije da ti skinem!« — Baš lepo zaiska? — upitaše neki od njih. — Zaiska, jakako! — priča on dalje: »Daj mi«, veli, »te bukagije!« »Ne dam«, veli Petar.»More daj, nemoj se mučiti... skinuću ti ih!« »Jok ne dam!« reče Petar i pođe.Popa nestade.Niti se znade kud ode ni šta bi od njega.Ama da rekneš da je što šušnulo... ništa!Ide on opet najlak nasipom, ide...Dok ti njemu spade s leve noge jedna pranga.On je uze u ruku pa pođe malo brže.Kad na čitav puškomet zacrni se nešto maleno kao klupko...Učini se Petru da iz vode izlete i pade na nasip.Zatrča se pravo njemu, a sve veće raste, raste, raste... i okreće se isto kao radiš; dojuri već do njega, kad — al̓ opet onaj crni pop pa ište bukagije.Petar ne da nikako...Obleta pop i iska, pa ga opet nestane...Spade Petru i druga pranga.On uze bukagije u ruke pa nosi, a opuči sad brže...Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame.Okrete se Petar, kad — ali opet onaj pop.»Daj mi, more, te bukagije!« — Ne da on nikako.Saleta tako, saleta...Dok zapeva petao negde u selu...Nestade popa. — Nosi li on bukagije? — upita onaj što je rasturao karte. — Ne pušta on njih šale...Donese ih tako kući.Naloži, veli, vatru, kao da će vola peći.Kad se dobro razgori, on razgrte žar, pa bukagije usred vatre!...Ništa ti bog ne dade, nego stade piska, cika, pucnjava, kao da kokice kokaš...A on udri zagrći onim žarom; a ono pišti, puca, istura žiške čak u pajante...A on jednako zagrće, dok se već ne utaja.Još natrpa ozgo drva, da dobro sagori.Kad posle razgrte supret — a ono crne kao ugljen!... — Vi̓š ogorela ona nečastiva sila! — reći će Radan. — Pa kud ih deo, bogati? — upitaše ostali. — Bacio ih na tavan i tu su mu stajale, bogzna dokle...Išli su ljudi, kao na čudo te gledali...Posle, veli, nestade ih.Ili ih neko ukrade, ili ih onako nestade — ni sam nije znao... — A jesi li ih ti video? — upita Radan. — Nisam ja, ali su mi kazivali baš ljudi koji su gledali... Ele, tako se, uz piće osuše priče sve strašnije i strašnije.Bilo je već pravo gluvo doba kad se Radan krenuo iz mehane.Oni još ostaše.Malo se ugrejao pićem, a malo se bogme i uzjazbio od onih priča, pa mu sve piri nekaki vruć vetar oko ušiju.Sad će već na brod pod vodenicom.Taman da nagazi kad stade plakati neko dete u strani više puta.»Otkud sad dete ovde?« pomisli Radan, a obuze ga sumnja.Dete plače jednako.Pogleda opet, a ono se spušta k njemu: maleno detence, kao ćupić... crni se; u mraku ne može ni da ga vidi dobro.»A što plačeš, mali?« upita ga Radan.»Izgubio sam koze, pa ne smem kući.« — »A čiji si ti?« Ono plače, ne htede kazati. — »Odi na kola«, reče mu Radan.Ono odmah, ječeći, skoči na kola.Radan sedi na prednjem jastuku i natera volove na vodu.Kad beše nasred vode, dok dete poče da se cereka; ne smeje se kao ostala deca, nego nekako sasvim izvraćeno: »Naša glava! ha, ha!Naša glava! ha, ha, ha!« Osvrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu šećera, pa odlomi ozgo jedan okrajak i zagrize.»Ne diraj taj šećer!« izdera se na nj, a pomisli u sebi: »Ovo nisu čista posla!« Ono se trže i strpa glavu šećera u torbu.On se opet okrene napred i ošinu volove...Dok ti se navali njemu nešto va leđa, pa sve teže, teže... hoće da ga zavali natrag.Matni se rukom na rame, kad ali — šapa!Na drugo, i tu — šapa!Jedva se malo osvrte, nema deteta da sedi u kolima.Volovi zapeli pa siplju, kao da je kamenje natovareno; njemu opet sve teže i teže...Već opaža kako mu nokti od onih šapa probili gunjac, pa već dohitaju u kožu.Mrdne malo da se strese, aja — još gore priteže! — Volovi zapeli, jedva pomiču kola.Da mu je barem na obalu izići.Ošinu ih što igda može — te jedva izvukoše kola na obalu...Siđe Radan polako s kola, da bar volovima olakša.Kad, ali — hoće ono da ga obori.Omane da strese — ne možeš maći.Priteže, kosti mu pucaju.Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu.Puca onaj jastuk pod njim, kao da je natovaren vodenični točak.Dođe već da se svisne od tereta.Svoga ga mrtvi znoj probi...Čitav sahat borio se tako s tom nečastivom silom.Dok se čuše srećom i petli...Odskoči mu dete s leđa, pa naže uza stranu.Obazre se i reče: »Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene.Nego svejedno tu je glava šećera!...« I nestade ga.Radan se prekrsti, izvadi peškir iz nedara i ubrisa se od znoja, pa potera volove.Petli učestaše.U samu zoru stigao je kući. Bogami, ja ne znam šta su ti jadni kapetani toliko natrunili tim ljudima što pišu u novine i knjige!...Ama neka ko god zamoči pero, odmah ti tu potegne kapetana: te ne znam — u crvenim jemenijama s repićima; te — tur mu do zemlje; te prekrstio noge na sidžadetu pa puši iz čibuka; te — uzima mito; a već nos, glavu, vrat, trbuh, i noge nemoj ni spominjati!To načine da te bog sačuva i sakloni...Načine od zdrava i čitava čoveka nakaradu!Da ga u snu usniš, bi se uplašio, a kamoli da imaš s njima kaka posla.Ono, doduše, ni ja ih toliko baš ne branim; ima ih i nakarada.Svet je ovaj ionako pun jada i nakarada.Ali što baš sve nakarade pisati, te, ni za što ni kroz što plašiti poštene ljude?Što se ne bi napisao kakav lep kapetan?!Eto, na primer, znam ja jednog veoma finog i lepog kapetana... nekog Maksima Sarmaševića. Biće dve godine kako je dobio čin kapetanski.Ja mislim da ste ga viđali ako ste bili koji put o Vaskrsu ili o Gospođinudne na saboru kod n-ske crkve.Sreska je kuća blizu; nema ni sahat hoda odatle.Dakle, kad je god sabor kod n-ske crkve, dođu i gospoda iz Vladimiraca na sabor.Kapetana ćete lako poznati.Na njemu je najnovija uniforma od sve uniformisane vladimiračke gospode.Za njim na tri koraka uvek ide jedan dugačak pandur s pištoljima i jataganima za pojasom, a o pojasu mu visi čitav vašar od tobolaca, polasaka, čakmaka i ostalih pandurskih drangulija.Tog pandura veoma vole kapetan; doveo ga čak iz drugog sreza kad se premestio. — Osim uniforme i pandura, poznaćete kapetana i po lepom stasu i obliku njegovom.Nije vajde — baš kad ga čovek pogleda, mora priznati da ga je sama priroda stvorila da bude kapetan.Pa još ono njegovo zvanično ponašanje!Evo, smeo bih se s vama opkladiti u što god hoćete da niste dosad našli takvog kapetana da mu se i u govoru, i u smehu, i u pogledu, i u svakom ma i najmanjem pokretu ogleda stroga zvaničnost kao što je u Maksima Sarmaševića, našeg lepog kapetana. — Eto, na primer, kakav beše kapetan Jakov Jakovljević, što je bio nad ovom kapetanijom pre Maksima.Nikad ne dođe u kancelariju izjutra pre dok ne popije u mehani pet-šest polića prepečenice, pa onda zavodni očima, a sve pljucka, štuca, iskrmači svaki akt koji do ruke dođe, a kancelarija mu zaudara kao rakijska mešina.A ovaj kapetan jok!On dođe izjutra trezan, čist, lepo očešljan, umiven; sedne za svoj sto, pa zaište od pandura svoga čašu hladne vode i parčence šećera, što mu se odmah donese na čistom služavniku.On onda pijne malo, pa čisti nokte, pa opet pijne, pa opet čisti nokte — dok popije vodu i očisti nokte lepo.Zatim mu se donese kava.On zapali cigaru, puši malo i šeta se po kancelariji, pa srkne kave, pa opet puši i šeta se, pa opet kave.Zatim primeti panduru ako je našao što neobrisano i nenaređeno, uzme akta i već — počne svoj rad...Eto, na primer, kakav beše onaj Sima Simeunović pred Jakovom.Kancelarija mu uvek zagojaćena, neprovetrena, zaudara na ona akta; osim što se u leto izuvao u kancelariji i držao na polici među aktima uvek bocu surutke, što je »pio od grudi«...Ele, prosto si jedva čekao da čas iziđeš na čist vazduh.A ovaj kapetan jok!U njega su poslepodne, osobito leti, prozori otvoreni, na stolu mora biti cveća; zimi kadi se izmirnom ili šećerom... milina ti ući.Čisto bi se svaki dan sudio, samo da ulaziš u tako čistu, tako provetrenu i namirisanu kancelariju i kod tako lepog kapetana!... Pa i kapetanica i deda Maksimova — sve ti je to nekako uljudno i u svom redu.Pa i deca mu se vladaju nekako gospodski — istina su malo nestašna.Jedan mu je sin već poodavna u Beogradu; uči gimnaziju. Ele, kao što vidite, retko gde ima tako lepo i zgodno kapetansko pleme...I taj lepi kapetan opremio se jedno jutro da ide po srezu. — Jesi li spremio, Đuko? — upita svog pandura, svog ljubimca. — Jesam, gospodine! — odgovori pandur smahnuv levom rukom fes s kićankom do ramena za vrat. — I ti ćeš sa mnom...Reci nek okrenu kola. — Kola se okrenuše i kapetan usede, pa mahnu rukom na Đuku: — Haj̓d, penji se! — Đuko se posadi u kola prema kapetanu. — E sad ćemo, Đuko, pravo u Vučevicu — reći će kapetan kad već kola izmakoše iz avlije i pojuriše drumom. — Najbliže je i najzgodnije da se doručkuje štogod...Ti već znaš...Ja, zbilja, da li si ti poneo i ono? — upita kapetan Đuku malo potiše da ne čuje kočijaš. — Je li glavu?... — upita opet tako isto Đuka. Kapetan klimnu glavom da jeste. — Poneo sam...Eh, gospodine, zar ja to da zaboravem! — Samo šteta što je onaj lola okrnji... — Baš šteta, gospodine.Onako velika glava...Nisam je veće video...Pa mi tu soli pamet da ga nešto plašilo i otkinulo parče...Kao da ja ne znam da je on to pijan odlomio...Nagrdio onaku glavu! — Ne mari ništa...Moći će proći.Šta veliš, Đuko? — O te još kako, gospodine!Ova luda svetina... šta ti ona zna?Prava marva! — Samo, Đuko, pametno!...Neću nikom da si slovca proglavio.Ja neću da mi se rekne da uzimam mit...Vidiš i sam, ako im uzmeš jabuku iz ruke, dignu na te viku, kao na belu vranu...Ovako ću ja njih drukčije malo da šišam!...Samo ti budi pametan.A već treća para tvoja i božija! — Hvala, gospodine! — zahvali Đuko pridignuv se malo i mašiv se za kapu. — A već za to ne beri brigu.Umeću ja njima podići kako valja...Ti samo gledaj sehira dok dođemo u Vučevicu.Tu ćemo učiniti sevte, pa elbet budu batli Vučevčani... I tako naš lepi kapetan pusti se u dug razgovor sa svojim vernim Đukom.Tu se razviše golemi planovi; izmeriše se sve prilike i sredstva; izračuna se kapital; pozidaše se kuće, jedanput reći: poče se od malene tačke, od glave šćera što beše u torbi Đukinoj, pa se razvi do najširih granica.U tom razgovoru i planiranju stigoše već i u Vučevicu. Kapetan je odseo kod kmeta seoskog Stepana Stenčića. Odavno nije bilo take žurbe oko dočeka, kao taj dan u Vučevici.Kmet Stepan, njegovi opštinari i mlađi trče na sve strane i naređuju da se što bolje spremi čast...Tu se kolju pilići, prasci, janjci; tu se grade gibanice, uštipci i cicvare; tu se traži mlad kajmak, sir i mleko; tu se iznosi rakija prepečenica od nekoliko godina.Kapetan seo u hladu na prostrte šarenice; oko njega se iskupili postariji i odabraniji ljudi, pa se razgovaraju. — Kako je ove godine letina? — pita kapetan jednoga od njih. — Ta svakojako, gospodine!Nema onih starih godina. — Nema, ja — nestalo je onog berićeta.Pamtim ja, dok sam bio praktikant, pa sa šezdeset talira živio sam bolje nego danas, kao kapetan. — Jes̓, bogme, gospodine! — potvrđuju ostali. — Nema ti danas ni berićeta — ništa!Izopačio se i ovaj svet.Niko ti tu ne poštuje starijega, ni činovnika, ni popa, nikoga...Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu... — Jes̓, bogme, gospodine, pravo kažeš! — graknu oni oko njega. — Eno, znam ja pre...Dođe ti na sabor kod crkve svakog praznika tušta sveta.Lepo se pomole bogu, pa onda zasednu za sovru, prizovu bogme i svoje starešine, pa se tu gosti i veseli do neko doba noći. — Jes̓, bogme, gospodine! — opet graknu Vučevčani. — Bio sam baš mlađi pisar kod pokojnog Vula Ivića, kapetana.Kad se vratimo tako sa sabora — nose dva pandura pune vreće darova.Tu su ti čarape, peškiri, jabuke, tkanice, pa bogme, i po neko runo i ćilimi ili jagnje...A sad niko ni da se pošali.Nema, nema — braćo ništa; prošle su one stare godine kad je bilo berićeta... — Pravo veliš, gospodine, bogami! — reći će jedan od seljaka.Ovaj se današnji pojas nekako obezočio i batalio da bog sačuva!...Šta se čini, čudo te i ovo malo bog još daje. — A batalio se, brate, dakako! — nastavlja kapetan. — Eno, pre nekih godina, znam — prođe starešina.Ako ga sretne počem seljak, makar i ne bio iz njegovog područja, on će mu na čitav puškomet stati i skinuti kapu; čak sjaše s konja, pa mu oda čest.A danas jok!Prođe mimo te, gotovo da se ramenom očeše, pa baš ni u uvo!...Zovem ga, brate, eto poslom zvaničnim u kancelariju — neće da dođe; po deset puta šaljem pandura, dok ga jedva doteram...Eto kaki je današnji svet!Eto kaki je današnji naraštaj!I mi se nečemu nadamo?!Mrka kapa, zla prilika!...Sutra da se nešto otme Bosna jali Hercegovina — ko bi upravljao onim narodom, nego opet mi činovnici i starešine.A kako ćeš mu, vraga, upravljati kad te se ne boji!...I ti, opet pravnici i licejiste, što uče tamo po Beogradu, misle tako je to; misle ovamo pečene ševe padaju s neba.Deru se jednako »republiku«, te »komunu«, te »socijalnu demokratiju«, te ne znam šta još.A ne znaju oni, jadni, šta bi bilo od nas!Evo, došao bi lepo Nemac ili Ingliz te nas sve ovako kupio i odveo na more da lađe vučemo...Hoće republiku, komunu?!...Virgaz njima treba — virgaz! I tako dok se čast spremi, naš se lepi kapetan sit narazgovara otprilike ovakvih razgovora.Uputi skromne Vučevčane da poštuju svoje starešine, da ih slušaju i budu im na ruci u svakom poslu njihovom.Dalje opomenu ih da se dobro čuvaju »republikanaca« i uopšte burgijaša, nemirnih i podozrivih ljudi, i čim koga opaze da im je dužnost odmah ga javiti svom ostarešini, a on će već dalje činiti što treba.Ele, nasetova ih mnogo i mnogo.A i valjalo je da ih nasetuje.Sad je tek prvi put izišao u Vučevicu, otkako ga postaviše da je kapetan nad tim srezom.On je često pohodio sela, ali se uvek dešavalo da Vučevicu obiđe; nije mu bilo po zgodi da svrati i u nju. 3atim je nastala dobra čast.Jelo se i pilo skoro do zaranka.Vino vučevičko dobro, pa se malo kapetan i razgrejao i tek sad razdrešio neiscrpljivu torbu zvaničnoga razgovora; torbu, iz koje su kadre izviriti sve moguće pouke u svima granama života seljačkoga...Častilo se dugo i za mnogo. Dođe vreme da se polazi.Kapetan to nagovesti malo kmetu, a, međutim, zavara oči svima te namignu na svog vernog Đuku.Đuka je vrlo dobro razumeo taj namig gospodina svoga.Kao čineći se svemu nevešt, istupi malo na stranu, pa zađe za vajat.Za njim pristaše i dva opštinara. — Ama ti ništa, Đuko, ne ruča, vere mi — reći će jedan od njih. — Ja, bogme, ne može bolje biti...Alal vam vera i vašem dočeku!Vi osvetlaste obraz danas, beli! — uze ih hvaliti Đuko i potapka obojicu po ramenu. — Samo ne znamo, kako kapetan.Da li je njemu bilo po volji? — reći će na to onaj drugi. — Kako nije! — poče dalje Đuko, hvaliti. — 3nam da nije ni u jednoj kapetaniji nijedan kapetan tako dočekan kao što ste vi dočekali vašeg kapetana.Eno, poznajem ga po razgovoru, kako je veseo i dobre volje.Nikad ga nisam video tako dobrovoljna!...Po drugim selima, naljute ga, najedi se, pa je povazdan turoban.A sad, vidite li samo, kako je razgovoran i kako se smeje...Sad kao prvi put kod vas...Je li, dosad nije dolazio, a? — upita ih Đuko vrebajući zgodu da ostvari svoj plan. — Nije do danas.Ovo je tek prvi put.Drugi su dolazili češće — odgovori jedan. — Baš bi valjalo — reći će na to drugi — da mu spremimo jedno jagnjence, a?Šta ti kô veliš, Đuko? — Ne šal̓te se glavom! — iskosi se Đuko čisto ljutito. — Jok.To nipošto da niste radili!Odmah ćete mu ukvariti ovu dobru volju. — Ta ono mi kô htedosmo — poče jedan od njih snebivajući se — da ga ne ispratimo prazne ruke... — A znate li vi — poče pandur veoma poverljivo i čisto šapćući da ih uverava — da to izgleda kao neki mit?...Vi može biti to i ne pomišljate, ama opet nekako izlazi nalik.I što je još najglavnije — znate li vi da ovaj kapetan neće ni da čuje za mit...Ništa ga tako ne ražljuti kao kad mu podnese čovek nešto što bi se moglo reći da je mit.Eto, vere mi, tako se ražljuti da po dva dana ništa ne okusi od teška derta.Ja znam da vi nemate ni zašto da ga podmićujete.Nego hoćete onako, ruke radi, da date svome starešini što vam je prvi put došao u selo...Ama, on će sam misliti da ga mitite, pa ne valja. — Jok!Ne daj, bože, da ga mitimo — poče uveravati Đuku jedan ,od njih — nego ko velimo gde nam je prvi put došao — neće valjati da ode onako bez išta. — Ja, ja — poče opet Đuko da navraća vodu na svoju vodenicu. — Ono, istina, tako je, ali šta ćemo — kad to nekako neće biti u redu? — I pošto se malo promisli dodade: — Tek, opet, vi možete da ne izgleda ki kao mit, niti da, opet, ode onako prazne ruke. — Pa dela, Đuko, vere ti, kako bi se to moglo? — upitaše ga pribivši se uza nj da bolje čuju. — Spremite vi njemu nešto, nek ponese deci... — uči ih Đuko čisto šapćući... — To će biti najbolje! — Jes, bogami, pravo veliš!Nego kao šta bi? — Hm, hm, šta bi? — promišlja, božem Đuko... — He, šta bi — to je muka sad!Da je nešto za decu onako lepo... — Da spremimo jedno prasence malo? — A jok!To neće biti u redu...A i da je — on prasaca sad ima.Tu baš pre neki dan oprasila mu se krmača. — A bi li valjalo jedno jarence?Deca vole jariće... — Ta ono vole, nego, opet, opet — i to nekako nije lepo...Ali vi̓š, vi ovde nemate blizu dućana.Hej, hej, baš nezgodno!A mogli biste im kupiti po limun, ili po malko šećera lepa... — Ih, bolan, da sam znao — vajkaše se jedan — mogao sam kupiti onomade kad ono silazih u varoš! — A!Znate šta? — uzviknu Đuko kao dosetivši se. — Kad reče u varoš — i ja sam baš jutros iz varoši, pa uz put sustigoh kapetana, te pođoh amo s njim.Ja sam kupio za moju čeljad nešto šećera — mogu vam dati, kad baš hoćete...Makar ja opet išao kastile za to u varoš. — A da li će valjati? — Kako ne bi valjalo?Ja što kupim — pred načelnika da iznesem, ne bih se zastidio.Onoliku glavu šećera ne možete naći lako ni u Beogradu... — E baš, Đuko, hvala ti!...Hajde da zovnemo i onu dvojicu opštinara. — I kmeta zovnite — reče Đuko — da mu što ne bude krivo, gde ga ne pitate. — Jes̓, jes̓ i kmeta da zovnemo — i složiše se njih dva i odoše da ih zovnu, a Đuko osta osmejkujući se zadovoljan što mu tako slavno ide posao za rukom.Izviri malo iza vajata i pogleda kapetana, pa namigne — kao veli: »Gosti se ti, gospodine, još malo!Tvoj verni Đuko zna šta radi.Ne beri ti brige!« Utom sva četiri opštinara i kmet, te za vajat Đuki. — E pa dajde, Đuko — reći će jedan od onih što su maločas s njim već uredili posao.Đuko priđe kolima i izvuče torbu, pa kao zaklanjajući je za se da ne ugleda kapetan, donese je među njih.Ali oštar pogled kapetanov dobro je pratio Đuku šta radi, i da se otkud tu desio kakav još oštriji pogled od pogleda kapetanova, mogao bi lepo opaziti kako se kapetan zadovoljno osmehnu kad vide gde Đuka uze torbu iz kola.Đuko saopšti celu stvar i onoj dvojici opštinara i kmetu sasvim potanko i razgovetno da oni nisu ništa drugo u taj mah zaželeli, nego »samo da ne bude odveć skupo«. — Kako bih ja vama preskupio! — odgovaraše Đuko na tu želju njihovu. — Ta satreo bi me hleb i so vaša.Jok, bogami — ravna tri talira dao sam za nju. — E baš skupo si platio, brat-Đuko! — pri meti kmet. — Skupo, nije vajde! — Jes̓, istina, poskupo, ama je i valjano!Pogledajte vi, kolika je to glava šećera! — Dajde, Đuko, da vidim! — zaiska kmet; uze i prevrte tamo-amo, pa reče: — Nije vajde, dobra glava samo šteta što je okrnjena... — Ništa to ne mari.A bogami, dao sam ravna tri Talira.Nije pravo da štetujem... — Naposletku i vredi... — reče jedan od opštinara. — Samo da nije okrnjena. — Baš, Đuko, dosta ti je dukat — reći će kmet. — Nemoj ni ti sad zatezati...A zaista da nije tako oštećena, dali bismo ti tri talira... — Hajde, Đuko, da se ide, Đuko! — viknu kapetan i neki potrčaše vajatu da ga zovnu. — Eto me, gospodine, eto sad! — odazva se Đuko, pa navali na opštinare. — E neka je za dukat...Ljudi smo naši, a tri cvancika nije bogzna šta... dajte pare, eto zove me kapetan; pohitajte i vi.Sad je baš i u redu, kao na polasku da mu date... Kmet izvadi iz kese dukat u zlatu i dade Đuku: — Na, brat-Đuko, i alali! — Nek ti je alal, brate! — reče Đuko predajući glavu kmetu.Zatim priđe kapetanu i upita: — Hoćemo li, gospodine? — Spremi i okreni kola! — reče kapetan i Đuko ode da barata nešto s kočijašem oko kola. Dok se još kapetan zagovarao s ljudma, dotle kola već behu spremna.Kočijaš drži u rudi vođice i čeka da pođe.Đuko spreman čeka kod kola. Ustade i kapetan, zahvali im na dočeku, izgovori nekoliko veoma poučnih reči, pa pođe.Dok mu priđe kmet i za njim dva opštinara s glavom šećera. — Gospodine — počeće kmet — nije baš u redu da odeš od nas tako prazne ruke... — pa mu pruži glavu šećera.Kapetan kao čineći se da mu to nije po volji, uozbilji se i upita: — A šta vam je to? — Ta, eto, malo šećera, velimo da poneseš tvojoj dečici, nek su ti živa i zdrava!... — veli kmet. — Ta nije to trebalo...Baš nije trebalo — vajka se tokorse kapetan. — Ja ni od koga ne uzimam ništa...Nego već... — Ponesi, ponesi deci, gospodine! — graknuše ostali. — Deca su, neka im zaslade kavu... — Pa ono mogu deci poneti, ali baš niste trebali to činiti; pravo da vam kažem, nije mi po volji.I ne bih uzeo da niste vi.Ali sad što mu drago... — izgovara se kapetan, a Đuku se samo smeši brk. — A nemoj što zameriti, gospodine — veli kmet. — Mi smo ljudi prosti...Nije da rekneš kakav mit — bože sačuvaj!... — Niti bih vam uzeo ja mit — prekide ga kapetan. — Da mi date pun ovaj vajat dukata — ne bih vam ni pogledao, samo ako je mit...Ovako za ljubav i dobro poznanstvo mogu poneti deci to malo šećera... — Tu se okrete Đuku i reče: — Dede, Đuko, metni i ovu glavu u kola!... — Đuko odmah uze i već ostavi je, gde je i stajala. Oprosti se kapetan sa svima, sede u kola i ode, a Vučevčani ostaše vrlo zadovoljni što umedoše tako lelo dočekati svoga starešinu... Odatle se krenu kapetan obilaziti ostala sela.U Kujavici je izvidio spor oko potesa, gde obe parnične strane kupiše od Đuka naizmence glavu šećera, koju je on »za svoju kuću nabavio kad je jutros iz varoši pošao«, i dadoše kapetanu tek, ruke radi, da ponese deci.U Zvezdu je kapetan izvidio opet spor oko neke seoske vodenice, poučio ljude da slušaju vlast i da joj budu na ruci; i tu su parnične strane dale kapetanu glavu šećera da ponese deci tek ruke radi.U Krniću je opet izviđao neki spor oko potesa i uzgred dobro saslušao popa Peru Pepovića, koji ,mu se požali na učitelja Sretena Pavlovića da je nemiran, da psuje zakon, veru, da razvraća dedu, daje im kojekake skaredne knjige da čitaju, kaže im da gore nema neba ni raja — nego da je to nekakva praznina; kaže im da ne treba vlast slušati, što je kapetan već k znanju«, i dobio, naravno, opet glavu šećera da je, ruke radi, »ponese deci«.Odatle je krenuo u Prhovo, Dragojevac, Mrđenovac, Miokus, itd. po svih, na broju preko 54 sela u svojoj kapetaniji.Svuda je imao po nešto zvanična posla: negde izvidi kakav spor, negde naredi nešto, negde ispita da nema kakih burgijaša itd., šta već ide u zvaničnu dužnost tako vrsnog kapetana, koji je samo svojim prilježnim i revnosnim radom i velikim snishođenjem prema pretpostavljenim svojim doterao do toga zvanja svoga.Svuda je govorio lepe besede, pune pouke, kakvu može samo iskazati tako vredan i revnosan kapetan.Svuda je bio dobro počašćen i dočekan.I, naposletku, svuda je dobio onu istu glavu šećera iz torbe Đukine, da je ponese svojoj deci »tek ruke radi«...Čitavu nedelju dana začamao je naš lepi kapetan, putujući po srezu »po zvaničnoj dužnosti« svojoj. Kad se već vratio i bio nadomak Vladimircima, gde je sreska kuća — reći će zadovoljno svome vernom Đuku: — Pa, Đuko, jesu l̓ batli Vučevčani, a? — Dobro je, gospodine, dobro! — odgovara Đuko smešeći se. — Samo je moglo još i bolje biti.Šteta je što je ona rđa otkrnji, a svud bih je mogao dati po tri talira. — A pošto prođe ovako? — Jedva po dukat. — A koliko si ih već zavezao? — Onoliko koliko smo sela obišli. — Baš smo na šteti što je okrnjena — reče kapetan, pa proračunavši u sebi dodade: — Znaš, Đuko, koliko smo na šteti? — Koliko, gospodine? — Pedeset i četiri sela — ravnih deset dukata i dva talira! — Ih, zaboga, gospodine!Mnogo... — zadivi se Đuka tolikoj šteti. — Ah, to je sve kriv Radan. — Neka ga vala, Đuko!...Platiće on to meni lepo... — popreti kapetan. Utom već i kola stigoše pred sresku kuću, gde se ustavi kapetan sa svojim vrednim Đukom i bogatom žetvom. Sve je opet pošlo svojim putem kao i pre; dužnost se vršila kao i dosad — samo što je sad počela da stoji u sobi Đukinoj pred kancelarijom i ona torba sa glavom šećera, i što kapetan sad, kad hoda izjutra po kancelariji pripijajući kavu, šapuće neke brojeve i često se udubi u računanje...Jednom se bio tako zaneo da je na nekom aktu umesto numere, koju je trebalo zapisati, zapisao »№ 54 duk. sa 12%...« Bože moj, kakva li je to graja u Krniću?!Bubnjaju bubnjevi, lupaju daireta, zurlaju zurle, ciče ćemaneta...Baš odavno nije bilo toliko huke i čuda ni u Vladimircima, gde je kapetanija, kamoli u Krniću.Ne treba se čuditi, veliko je veselje! Slavu slavi David Uzlović, ćata opštinski Došli su gosti sve po izboru.Da već i ne pominjem odabrane ljude iz samog mesta — na priliku: novog učitelja Simu Stojnića, što je zamenio Sretena Pavlovića, onog što ga lane oteraše čak tamo negde oko Miroča u Vlahe, za kaznu što je decu razvraćao i govorio nešto ružno o vlasti.Neću pominjati ni samog domaćina što se, čim je izučio ono malo osnovne škole, odmetnuo od oda i pustio se u piskaranje po seoskim kancelarijama, te ga i otac odrinu od sebe da ne zna za nj i da nema udela u očevini s ostalom braćom, a on posle udari još gore u piskaranje i advokatisanje, izuči u prste sve zakone i položne i odrečne, posle se dokopa opštinskog pisarstva i u toj svojoj dužnosti »štedeći i mučeći se« steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime dočekati svoje znance i prijatelje.Neću pominjati ni pop-Peru, onog što u najvećem trku na konju može da nosi punu okanicu vina na glavi a da ne upusti, i što uvek vodi sa sobom jednu crnu kerinu, pa jedanput zaključa je posle večernje u crkvu: svu noć je nesrećna kerina vijala po crkvi uskakujući na sve moguće stolove; ljudi su daleko bežali, misleći da se javila neka čudna sila poslana u kaznu za grehe njihove, a kad sutradan sa strahom pristupiše i otvoriše vrata — za veliko čudo klisi iz crkve pop-Perin ker.Po crkvi beše sve ispreturano i uzorvano; tri dana i tri noći čitali su tri popa bdenije dok se crkva opet očistila.Dakle, da ne spominjem te ličnosti što su vazda društvo Uzlovićevo, nego da pomenem samo daljne goste koji se potrudiše da mu na veselje dođu.Krasni su to gosti — u daleko ih nije.Tu vam je učitelj Ivo iz Skupljena; pa onaj drugi Ivo, učitelj iz Jalovika; pa Stanoje, učitelj iz Muratovca; pa pop Jerotije, onaj vrljoki iz Miokusa, što rže za ženskinjem kad se malo ćevne i što peva zajedno sa Ciganima nekakve skaredne pesme.Tu je čak i sam kapetan Maksim Sarmašević.Ostalo su opštinske ćate i već tako — opet gosti odabrani, koji dolikuju ćati i imaju hvale i ljubavi u njega. Kapetanu je već prilično pohabana uniforma; istina, još je odvojila od ostalih što se tuda po dužnosti svojoj vrzmaju, ali tek je pohabana...A i vreme je već da se pohaba, jer ovo je sad treći Đurđevdan odonda kad mu prvi put uči niše Vučevčani ono znamenito »sevte«.I doista, desiše se veoma batli ljudi, ti Vučevčani!...Šta je puta naš kapetan obilazio srez po zvaničnoj dužnosti!...Šta li je puta verni Đuko njegov činio pazar s onom glavom šećera i nikad da je proda za tri talira, nego sve kao za pakost — dukat!... Ele, kao što vidite, veliko veselje čini David Uzlović.Tu se jede, tu se smeje i peva, tu se pije, Tu se svira n igra, tu se napija redom u svačije zdravlje Napija se u zdravlje gospode i onoga ko izmisli gospodu; napija se u zdravlje »dobrih ljudi« koji počituju gospodu, prizivaju je u svoj dom te ugoste i počaste, koliko se može i koliko je bog dao; napija se u zdravlje domaćina Davida, koji je s Trudom stekao svoj pošteni dom i u domu mahala i zahire, te može danas uljudno dočekati odabrane goste svoje.Sve su zdravice kitnjastije od kitnjastijih; učitelji, pope i ćate nadmeću se — ko će lepše i zgodnije okititi i nazdraviti.Čim se koja nazdravi — odmah Đuko pali iz pištolja; učitelji i popovi tek zaviju na stotine zavijutaka ono njihovo dugačko: »mnogaja ljeta«, a virauni počučnu kao orlušine oko strvine pa tek dreknu iz petnih žila: »zoooort! zort! zort! zooort!« i zagrebu onaj već svakom poznati viraunski tuš. Zdravice, pevanje i sviranje prekidalo se samo kad se gosti naklope na razna masna peciva da omezete.Ali tek uz to masno mezetisanje osuo bi se prijatan razgovor.Svi su bili znanci, pa je i razgovor njihov bio poverljiv... — Služite se, gospodine! — nudi nekakom surovom radošću opijen David Uzlović svog najmilijeg gosta — našeg lepog kapetana. — Služite se, izvolite — koliko je bog dao i dobra godina donela. — Hm, hm, Dašo! — poče čisto da se šali onako dosta nakićen kapetan. — Tebi je, čini mi se, svaka godina Dobra, a? — Ne brini se ti za nj, gospodine — upada u reč pop Pero. — Žnje on dobro i bez srpa...Ha, ha, ha!Je li, Dašo? Na ovu dosetku popovu osu se među gostima grohotom: Ha, ha, ha! pa se čak i Cigani nasmejaše. — A ti mi jamačno žnješ srpom, pope! — vrati mu doskočicu David i htede nešto još žešće da doturi, a kapetan ga prekide: — A hoće li ove godine, Dašo, biti dobra žetva, a? — Hvala bogu i vlasti, gospodine! — odgovori Uzlović, ulagujući se i metnuvši ponizno ruku na prsi. — Dobro će biti, ako bog da!Samo imam malo muke s Radanom. — Šta?Hoćemo li mu skoro da dreknemo s jaretom?Ha, ha, ha! — pita i smeje se kapetan preko masnog zalogaja piletine.Pop Pero uhvati se za bradu i učini kao jarac: »Mehe-heee!« I svi se gosti grehotom nasmejaše. — Keca, pope u — ševar! — viknu učitelj Simo i opet se osu: »Ha, ha, ha!« a Cigani se već izvrću od smeha i zgađaju jedan drugog dairetima u glavu. — E, hoćemo li, Dašo, da mu dreknemo, a? — upita kapetan Uzlovića pošto je već prilično omezetio. — Ta ono, gospodine — poče malo tiše Uzlović, a unese se bliže pred kapetana — ne bi još trebalo — biće i tome zemana.Ama, nekako traljavo ide s interesom.Ne plaća na vreme.Prođe iza roka po čitava tri meseca.Veli: »Ne može se«, a ovamo neće da radi, pa se još i propio... Utom pop Pero s učiteljima zaturi se da divani, a David i kapetan nastaviše svoje. — Dela ti, Dašo, da mi njemu baš dreknemo, najbolje će biti.I tako meni je veoma zapelo oko za onaj njegov vinograd u Prljinama... — Ta i meni je zapelo oko, gospodine, za onu livadu u luci...Nema je u celoj kapetaniji onake! — Vala, Dašo, nema ni onakog vinograda u tri kapetanije...Hoćeš mi ga ustupiti, vere ti? — Drage volje, gospodine, samo da mi se dokopati... — Hm, i ti još — samo da ti se dokopati!?Stegni ti njega: »Pare, more, trebaju mi!« On neće imati, a mi ćemo njemu jarca pred kuću, pa eto si se dokopao!...Nego, koliko išteš za onaj vinograd da se sad pogodimo? — Ne mogu ja, gospodine, sad seći ražanj a zec još u šumi. — Ama, okani se ti sprdnje, Dašo!Ražanj je — ražanj, zec je — zec; a nama sad, kod ovako lepa pečenja i vina, nije stalo ni do zeca ni do ražnja, nego do doboša i do toga kako ćemo dobiti — ti onu livadu, a ja onaj vinograd!...Dede, more, reci — pošto? — Lako ćemo, gospodine.Samo da mu iščupamo iz šaka... — E nije nego još!...To je već iščupano. — Ta iščupao si mu još onda čim si mu pozajmio onih pedeset dukata!...Znam ja to!...Nego, dela ti meni reci — pošto? — Osamdeset, gospodine! — Šta — osamdeset? — upita kapetan, a malo se usturi i nabra obrve. — Osamdeset dukata... — reče Uzlović laskavo se smešeći.Mislim, nije skupo? — Kakih osamdeset? — zateže kapetan da se cenka. — Ja ne bih... — Ne, ne gospodine! — brže-bolje upade mu u reč Uzlović. — Šalim se...Lako ćemo se. pogoditi.Neka stoji, boga vi, drugi put! — E dobro, dobro... — Znam ja tebe, Dašo — uze ga tapšati kapetan po ramenu. — Nećeš ti biti tako tvrd na pogodbi.A zbilja, kako ti oni ostali dužnici?Kako Stojan Pavlović i Obrad Ješić?Kako Ivan, Vuksan, Đurađ, Nenad, i oni drugi?...Mo'š li s njima izići nakraj?... — Ta kuburim pomalo, gospodine — odgovara skromno david. — Samo ako gde zapne — meni ti njih, pa će mo mi njima doboš pred kuću!...Doboš ja!Što bre, uzimaš pare kad ne moš vratiti!...U mene, Dašo, nema šale! — Tu se kapetan maši rukom za čašu u kojoj beše dopola vina. — A, molim, molim — ubrza Uzlović i dokopa flašu da posluži. — Nećete vi na mojoj slavi po pola čaše! — Ehe, Dašo, i ovamo i ovamo — graknuše ostali gosti, opazivši da se vino doslužuje. — I mi nismo po pola ljudi...Gle ti njega!Ušuškao se vazdan tamo oko tih sjajnih pulija, pa nas i zaboravio!... — uzeše ga koreti što šuška s kapetanom. — Bog dušmana zaboravio, braćo! — Izvinjuje se David doslužujući im. Kapetan diže čašu i kucnu njom čašu pred pop-Perom. — Dede, pope, bekrijo stara!...Znam ja tebe — ti punu okanicu na glavi...A tri dana držaste ono bdenije, a?Nego neka, dede još po jednu! — i opet se kucnu. Svi digoše čaše, kucnuše se i graknuše: — Hajd ovu u zdravlje kapetanovo!Hajd u zdravlje kapetanovo...Nazdravide, pop-Pero! — ponudiše pop-Peru da očita zdravicu. — Neka nazdravi učitelj Ivo — veli pop. — De ti, Ivo!Ti umeš bolje. — Jok, jok — nećka se Ivo — ti, pope, bolje umeš.Na tebe je red. Svi graknuše: — Pop Pera!...Pop Pera!...Dela, pope!... Diže se pop Pero i nazdravi zaista lepu zdravicu u zdravlje kapetanovo.Nakiti, bogo moj, što može lepše biti!Kako je Vladimircima i svuda po srezu tome nastala sreća otkako je tako dobar kapetan došao.Kako od onda žito dobro rađa, ovce se blizne, rojevi ne beže.Kako je nestalo gusenica, vrana i čavaka što zatiru voće i useve.Kako sad nema ni plamenjače, ni poplave, ni grada, ni suše.Kako je na sve strane »blagodet i izobilije u vinu, žitu i ovoščiju...« I to sve odonda otkako je došao tako »čestit, vredan, revnosan i redak starešina u ovo područje, koje nek bog dâ da se dugoljetno podrži pod rodoljubivom upravom njegovom, a sve na sreću vernih sinova zemlje ove, koji znadu svačije zasluge oceniti i uvažiti — na mnogaja ljeta!« I sad grmnu opet jedno opšte »mnogaja ljeta«; Đuko pali iz pištolja, a virauni udariše tako goropadno »zort« i tuš da se čak u drugom selu trgoše kvočke sa smetlišta, u kome se behu bezbrižno razlepršale i zakokotaše poplašeno, a pilići se samo pribiše uza njih pa izvrljivši svoje još goluždrave glavice samo tek učiniše: »ćrrrr!...« I sama živež već vidi da se nekaka čudevenija zbivaju. Ele, tako se to častilo i pilo na slavi Davidovoj čak do zaranka.Neki gosti počinju već uviđati da je dosta i zovu druge da se ide.David nudi da se popije bar još po jedna za srećna puta — onako s nogu.Pop Pero opet nazdravi tako žestoko zdravicu da virauni već promukoše vičući: »zooort!« a među gostima zahori se graja, kakva valjda nije bila ni na ciganskoj slavi, a kamoli na drugoj kojoj krštenoj.Valjalo je sad da Đuko pukne iz svojih pištolja što igda može, i što valjda, nikad u svom veku niti je puknuo niti će puknuti, ali — baš sada ne čuše se njegovi pištolji.Kapetan iz kože iskoči od ljutine što Đuko ne dade izraza sad takome veselju; nabrao obrve, pa jurnu na prozor, a čisto ciči: »Ta kamo taj?Pali, more!« No baš u taj mah rastade se Đuko s jednim senjakom; seljak ode uza šljivar, zaturio na leđa torbu, a iz ne viri vrh glave šećera...Kapetana odmah minu ljutina, a još se drži namrgođen.»Šta činiš ti tamo, more?!« priviknu na Đuku i kao popreti glavom.»Sad, sad, gospodine — eto me!« odgovori Đuko mahnuvši glavom na onog seljaka, pa onda trže oba pištolja i viknuvši što igda može: »zooort!« opali ih. — Živio Đuko! — graknuše gosti. — Hajd ovu u zdravlje Đukino! — reče kapetan prišav stolu i uzevši ponajveću čašu.Svi se latiše čaše i napiše u zdravlje Đukino.Opet se javljaju glasovi da se ide.Opet nudi David »po jednu s nogu za srećna puta«.I tako spremajući se da idu napiše u zdravlje učitelj-Sime, pa u zdravlje i jednog i drugog Ive, pa u zdravlje pop-Pere, pa pop-Jerotije; pa opet s početka, pa u zdravlje kapetanovo, pa teraj redom, dok stiže i večera.Posle večere kolale su zdravice od kapetana do Đuke i od Đuke do kapetana — dokle već gosti nisu bili došli u tako stanje da nisu više ni razumevali jedan drugoga. Po nekom istinktu pođoše da se već jedanput razilaze.Svaki je ponešto mrmoljio — nekakim nečuvenim jezikom. — Ama jes ti... — unosi se Uzlović pred pop-Peru posrćući. — Ja, jes ti čuo, kapetane!...Znaš — livada... — Vino... — mrmolji opet kapetan držeći se za svog Đuku da ne padne — vino...Ti, Dašo...Jes — vinograd...Ne brini se...Doboš sam ja, more!...Jest, ja — doboš! Naposletku i taj se džumbus utaja...Utaja se u kući Davidovoj; umiri se po Krniću sve.Mesečina siri pomalo.Kad eto ti onog seljaka s torbom preko ramena — naiđe na ćupriju onu staru, što je sad valjda na krnićkoj reci.Taman bi nasred ćuprije, a odovud, malo povodeći se, preda nj Radan. — Jes ti to, Radane? — Kum-Mato!...Gle, ti si! — reče Radan kao trgnuv se malo. — Eto ja... vidiš, tako!Malo, bogami, kume, pa...Šta mu znam. — Zar opet, kume? — upita ga Mato prekorno. — Tsss, kume, šta ćeš? — poče Radan, ako i pijan, da se pravda. — Briga, briga, kume! — i tu mahnu rukom kao da je sve propalo. — Hej, hej, moj veseli kume! — reče Mato čisto žalostivo. — Hajde kući, kume, hajde!Sutra vala poraniti... — He, kući! — prekide ga Radan, a jetko se nasmehnu. — Kakoj kući?Ti misliš ono je moja?...Hej, moj kume!Uzlović — Uzlović!Viš, tu mi se popeo!... — i pokazuje prstom u teme. — A deca, kume? — Te, deca — moja deca?...Nije svet rešeto! — Tu Radan pogleda snuždeno preda se, pa smotrivši kraj Mate torbu s glavom šećera, gde je spustio, seknu ga nešto te prekide što je počeo i naglo upita: — Šta ti je to, kume? — Ništa, neki šećer. — Kaki šećer?Daj da vidim!... — i brzo izvadi iz torbe glavu šećera, zagleda je, pa klimnu glavom: — Ih, kume, zar i ti?!...Što će ti to?...Jes baš ona — evo okrnjena!...Kume, šta će ti ovo? — Ta hoću sutra kapetanu da mi potvrdi neku tapiju, pa uzeh... — Od Đuke, je li? — Ja, on ima odnekud. — Molim te, kume, baci to!Kakva tapija?...Nek propadne!Baci molim te, ako si mi kum! — Platio sam.Kako da bacim? — He, moj kume — reče Radan sasvim jetko. — Ja sam je dosad devet puta platio! — Zar ovu glavu? — Tu, baš tu istu glavu — poznajem je dobro!...Ja sam je i nabavio kapetanu.Evo, gde je okrnji crno dete na brodu više Petrova vira!...Viš, pa devet puta, moj kume, i — evo dokle sam dospeo!... završi Radan, pa klimnu glavom ne veselo, pogleda nešto dole u vodu, pa tek povuče Matu za rukav šapćući: — Kume, kume!Nuto, nuto! — Šta, kume? — upita Mato uzjazben. — Nuto ono dole — vi'š?...Vi'š kako sedi!...Ta eno ga, eno — crni se!... — Ama šta je? — Dete — ono, kume!Zar ne vidiš?...Ta stanide!... — viknu Radan i opsova tako strašno da se Mato strese od straha; spodbi ovu glavu šećera, pa što igda može izmahnu te njom u vodu; razleže se pljesak pod ćuprijom, a on se nekako izvraćeno nasmeja: — Ha, haaa!Vi'š, ooode!... Mati pođe kosa naviše. — Hajdemo, kume, kući!Hajde — i ja ću do tvojih vratnica!... — pozva ga Mato te pođe. Kad beše kod vratnica da se rastanu, Radan hukne i reče: — Devet puta, moj kume, nije šala!... — Hej, moj veseli Radane! — prošaputa Mato i okrete naviše stazom kući svojoj... Ako si koji put nešto turoban i zle volje, a ti samo svrati — osobito ako to bude zimi i kad je kaka žestoka mećava — u kafanu »Kod petla«.To ti je najpreči i najsigurniji lek.U pozorište slobodno nemoj ići, jer možeš posle svu noć pljuckati i postati zlovoljniji.Bolje idi ti u kafanu »Kod petla«.Tu je tek pozorište i komedija!Ko god se pomoli na vrata — izgleda kao da se spremio da odigra ulogu iz kakve komedije i to — svaki drukčiju ulogu...U kafanu »Kod petla« slegne se ceo svet, pa gotovo ne samo ceo svet, nego — čak i jedno od ona »tri sela više«.Sav je taj svet raznolik.Nigde nećeš naći slična ni nosa, ni oka, ni kape, ni haljine, ni lica, ni odeće, ni obuće...Sve je to u drugoga drukčije! Vala samo sesti pa gledati sehira. Dođe jedan, nudi te što može ljubaznije režnjem rotkve; drugi te nudi slanim bademom; treći ti se žali na muzikante što sviraju čardaš, a on im naručio: »Sećaš li se onog sata«, i to se tako žali da se već i tebi samom čisto sažali što ne sviraju »Sećaš li se onog sata«; peti prišao pa ti podnosi pod nos čvarak ili ćevapčić sav uvaljan u so i moli te da samo »koštaš« za njegovu ljubav.Onamo se, opet, jedan Madžar pomamio po muzici, pa digao nogu i tuče štiklom u sto.Tamo, opet, za jednim okruglim stolom pometali jedan drugom ruke na rame, pa pocupkuju onako sedeći na stolicama, kao da igraju kolo.Onamo za drugim stolom plaču i kmeče deca, cereka se nekako ženskinje i halaču soldati... Ele na sve strane žagor, vika, lupa, svirka, pevanija — samo bruji!...Tako je to gotovo svako u boga veče zimi. Jedno veče tako beše žestoka mećava.Zviždi vetar, a prećavac magli u oči kud se god okreneš.U kafani »Kod petla« puno.Za jednim malenim stolom u kraju sedi jedan dugajlija u gunjcu i suknenim čakširama, nakrivio fes, zaturio se, pa mlatarajući rukama priča nešto jednom mladiću što sedi za istim stolom s njim.Kelner donese još dve čaše piva pred njih.Dugajlija uze čašu, kucnu se s onim mladićem, pa iskrenuvši dopola ubrisa dlanom usne i reče: — Eto, zbog toga je, moj Pajo, bilo i potegni i povuci!... — Bogati, kaži mi pravo, ko se prvi seti takog đavolstva? — upita Pajo. — Ko?On, eto ko! — odgovori dugajlija. — Ono, doduše, mogu se i ja dosta koječemu doviti, pa još i bolje od njega — iako je on kapetan, a ja čovek prost, njegov pandur: nego kud bih se ja još oko takih potrkušica zanosio!...Njemu je lako — sedi besposlen po vas dan, pa izvoleva...Tako je bilo i s tom glavom šećera!Uđem ja jedno jutro u kancelariju a ona mu stoji na astalu.Ja se malo začudim, bogme.»Otkud sad to«, mislim sam, »kad naš kapetan ne uzima ni od kog mita?« A on vide gde se ja čudim, pa mi kaza kako je on tu glavu nabavio, kaza mi sve: kako je mislio i šta će s njom.Meni obreče treću paru...Ta, znaš, hvala bogu, da mu nije bilo mene, ne bi groša dobio!... — Pa je li ti barem dao tu treću paru? — upita Pajo. — Dao je nešto, ali zakide mi ravnih dvadeset dukata!...Znaš, kad je bačena ona prva glava u vodu — onaj seljak kad je bacio — odem ja u Beograd, te nabavim drugu istu onaku.Posle je više nismo nosili po selima, nego sam je čuvao ja u mojoj sobi — pred kancelarijom. — Sad vam jamačno nije tako išla trgovina? — primeti Pajo. — E, te još kako!...Sad je baš išla kako valja!...Samo da ti kažem.Dođe neki Mileta iz Miokusa da potvrdi procenu.Nužda čoveku, hoće da izvadi pare iz fonda — stegli ga neki dužnici.Snuždio se, neveseo: pustim ga u kancelariju kapetanu, pa se naslonim da slušam.»Odakle si ti?« pita ga kapetan onako malo oštro.»Iz Miokusa, gospodine.« — »Šta ćeš?« — »Ta potvrdio bih neku procenu.« — »Dođi sutra!« oseče se kapetan na nj.Iziđe siromah, žali mi se, ja sležem ramenima.Eto ti ga sutradan rano — moli opet.Opet kapetan odlaže: »Sutra!...« Ele tako ga odbija nekoliko puta.Čoveku pritužila nužda.Iziđe jednom iz kancelarije, pa samo što ne plače.Pitam ga šta je — a već amo znam, kapetan mi naručio.»Muka i zlo«, veli, »ja ne znam kad će doći i na me red jednom!« — »More, donesi ti štogod deci kapetanovoj na peškeš«, velim mu ja, »pa da viš onda!« — »Ama, ako hoće samo, doneću — ko ne bi, samo neka bude vajde!« — Ja mu onda ponudim glavu šećera i kažem da bi to najpriličnije bilo dati.Kupi on glavu i odnese bajagi kapetanici.Odmah kapetan s njim drukčije; potvrdi mu i procenu i nauči ga još kako će čas pre doći do para.Čim ode čovek, ja glavu te u moju sobu...Dođe drugi da moli za nešto — tako prođe i on.Ele, svaki dan tek kupi po neko glavu šećera od mene. — Ama zar to nisu ljudi potpazili šta radite? — Nisu ja!...Namirisali su to oni odmah, ali su ćutali!A i šta bi mu?...Zar ti još ne znaš ko su naši kapetani.Prosto, ako mu nije volja, neće da te čuje dok mu što ne tutneš.Nekad se davalo naočigled, a sad to ide zgodno ispod ruke...Ljudi im znadu ćud, pa šta će — plaćaju.Vide da im bez toga obići ne može.Da se, opet, žale — kud će šut s rogatima izići nakraj!... — Bogme, vi ste tu mnogo zaradili! — Ja šta misliš ti, bolan!...Vidiš ovu kavanu?Nju je sazidao kapetan tom glavom šećera.Moj Pajo, padalo je tu novaca kao kiše!... — Ama, opet ti ne kaza meni kako se zavadiste. — Stani da ti kažem...Znaš, kad smo počeli trgovati s novom glavom, on je počeo zapisivati koliko se puta proda.Vidim ja, pa mi bi za zlo što zapisuje; valjda ga ja neću prevariti.Kad je tako, stanem i ja beležiti na glavi šećera; kad se god proda, povučem po jednu belegu plajvazom.Kad bi da se proračunamo — a to smo radili svakog meseca — po njegovom računu izlazi da je prodato više jedanput, a po mom ne izlazi.I baš mogu se sad gde hoćeš zakleti, nije mi o glavu da lažem, da sam pravo beležio.Oko toga ti se, bogme, mi zdrpimo valjano.On meni: »Lopove!« Ja opet njemu: »Varalico!Lupežu nad lupežima!« Umalo što ne bi i za vratove.Ja duhnem te iziđem od njega...I kad se proračunasmo, zakide mi čitavih dvadeset dukata!... Utom uđe u kafanu jedan robijaš od onih kojima je skinuto gvožđe, pa slušaju pri policiji gdegod; pred vratima, vidi se kroz staklo na sredi, stoji žandarm.Robijaš uze neku dugačku flašu piva, pa pođe.Smotri ga naš dugajlija, pa se zagleda u nj kao da ga poznaje; zagleda se još bolje, pa ga zovnu: — Jes' ti, Radane?! Robijaš stade, pogleda ga, pa uzviknu: — Aha, Đuko!Nuto, bogati — otkud ti ovde? — Donese i mene vetar, Radane.Vi'š, ja s mojim kapetanom kvit! — Jesi davno iz Vladimiraca? — Prekjuče sam pošao. — Vere ti, šta li je od moje vesele dece?Gde li su sad?... — Hajde ti, more!Šta čekaš vazdan? — obrecnu se na nj žandarm, otvorivši vrata, i Radan ode ne dočekavši ni odgovor. — Vi'š, siromah!... — reći će Đuko gledajući za njim — To je, Pajo, onaj seljak što je nabavio kapetanu onu glavu šećera. — A što je na robiji? — upita Pajo začuđeno. — Što je?...Što ga, siromaha, snađe beda!Bio je to čestit čovek, ali se nekako zaplete u dug.3aduži se jednom kaišaru — nekom Uzloviću, pa mu lepo dohaka, i eto do šta je dospeo...Kobeljao se, jadan, kobeljao i otimao, pa sve uzalud.Najpre mu je dao nešto malo, pa se naplelo koje interesa, koje ovo glavno, koje na promenu obligacije... nikad otarasiti.Kad čovek vide u kako je zlo ugazio, on pokliznu i u radu.A kom će se, opet, militi rad kad mu drugi sve odnose?Poče i da se opija.Uzeše govoriti da je i pameću šenuo. — E, jadnik!Kako ne nađe nekog poštenog čoveka da ga iščupa iz te bede? — Nalazio je i to, ama mu sve podliju vodu.Kapetan se beše nešto na nj ispizmio, a zapelo mu oko za njegov vinograd.Uzlović, opet, zinuo na livadu, pa sve šuškaju zajedno i spremaju mu zamke.Baš kad mu htede biti prodaja, nađe, siromah, nekog poštenog čoveka ovde da mu da novaca.Htede se lepo iskobeljati.Ali, ne lezi vraže, to nekako prokopkaju kapetan i Uzlović pa poteci tom čoveku.Kao za nesreću Radanovu, desio se taj čovek — kapetanu brat od ujaka.Navali kapetal: »Nemoj biti«, tamo on, »lud!Zar ovom propalici i bekriji da daš?Ta on je prezadužen i kosom na glavi...Sve će ti propasti!« I lepo odvratiše čoveka te mu ne dade...A kako se, siromah, beše obradovao!Čisto nanovo oživeo, pa mi se hvali kako će skinuti zlo s vrata... — Pa dela kazuj, što dopade robije. — Stani, polako!Kazaću ti...Kad mu već podliše vodu kod tog trgovca, onda Uzlović tek priteže i navali da se učini prodaja...Što je, opet, ta prodaja brzo izvršena, nisi video!Ja sam se začudio kad se to pre oglasi, kad li pre iziđe u novinama.Tek jedno jutro zove me kapetan, a osmehuje se: »Hajde, Đuko, spremi se da idemo na jednu prodaju!« Spremim se ja i pođemo.Kad besmo već u Krnić — putem pored vinograda, on će tek pružiti prstom na Radanov vinograd: »Kako ti se dopada, Đuko, onaj vinograd?« — »Dobar«, velim ja, »boljeg retko gde ima.« »Što li to sad pita?« mislim sam.Kad, a mi pravo okretosmo se kući Radanovoj.Toli je!Sad znam.Tu i Uzlović, tu seljaci, neki trgovčići seoski ukrutili se, pa hodaju ispred kuće.Siromah Radan sav pozelenio od muke.Žena mu i deca kao potučeni...Poče se prodavati — mahom sve kupuje Uzlović, seljaci i licitiraju i ne licitiraju; žao i njima čoveka.Dođe red na kuću.Stade piska dede, žena mu udari u zapevku.On, siromah kao zgranovan, ulete u kuću.Svi se zagledasmo šta mu bi sad!Dok, ništa ti bog ne dade — grunu puška kroz jednu badžu, a moj se Uzlović prevrte, baš ni nogom ne mače!... — Ubi ga! — začudi se Pajo. — Ubi, dabome.Dogorčalo čoveku.Nije to šala ostati sa sitnom decom — pod vedrim nebom, kao prosjak!...Načini se tu galama, dotrčaše još ljudi iz sela.On, siromah, sam iziđe i predade se, te ga odmah otpratiše u haps... — A šta bi od prodaje? — Prodaja se izvršila.Sve mu ode za dug i troškove, još se nije moglo ni isplatiti...Njega na ispit, pa posle sudu, sud ga osudi na robiju, i eto, siromah, još nije izdržao.Kapetan tera opet svoje.Vinograd je dobio.Sad, valjda, ima opet nekog te mu pomaže da trguje s glavom šećera...Siročad Radanova potucaju se po najmu; a žena mu nekako ubrzo presvisla od teška jada...Eto, moj Pajo, kako može čovek da strada!... — Molim, fajerunt! — viknu jedan kelner uspremajući stolice po kafani.Đuko i Pajo odoše.Ostali gosti odavno se već razišli.Gazda drema u jednom kraju za stolom.Samo škilji još jedna lampa.Napolju zviždi vetar, i sićani prećavac zasiplje u prozore.Negde daleko čuje se pesma pijanih ljudi. BEZ OCA I MAJKE. Pera Radulović U NOVOME SADU. ŠTAMPARIJA A. PAJEVIćA. SVOME DRAGOME POBRATIMU Peri Slijepčeviću VELETRGOVCU I GRAđANINU GRADA KARLOVCA, PREDSEDNIKU SRPSKE CRKVENE OPŠTINE KARLOVAČKE I POSLANIKU GRADA ZAGREBA I KARLOVCA NA SRPSKOM NARODNOM CRKVENOM SABORU SUPRUZI MU MARIJI rođ. ČIJOM JE DOBROOM OVO DELO ŠTAMPANO. POSVEćUJE GA NEKOLIKO REČI UZ OVO IZDANjE. Baveći se u Pragu na naukama, bio sam nesrećom pao u tešku melanholiju, te s toga sam napisao ovo delo „Bez oca i majke,“ da bih time olakšao duši svojoj.Kad je isto delo izišlo u „Javoru“ g. 1874 i 75, upozoriše me iskreno nekoliki prijatelji moji na njegove mane, koje sam blagodarno saslušao; pa koje prema njihovim primedbama, a koje i po svojoj sopstvenoj uviđavnosti evo ga sada prerađenog izdajem na javnost. — Danas mi je dan rođenja moga.Evo prođoše već dvadeset godina, od kako sam sveta ugledao u mirnom i srećnom domu dobrih roditelja svojih.I kadgod mi ovaj dan dođe, da se sam sobom računam, meni je tako, kao da mi srce ujedno i plače i peva.Silna me tuga obuzme, kad se setim prošlosti svoje, prošlosti pune jada i suza; no kad opet pomislim na lepu budućnost, koja preda mnom otvorena stoji, i u kojoj se divna zvezda sjaji, ljubav moja k rodu svome nasleđena od vrlog oca moga, koja će me u životu navek rukovoditi, onda sam opet zadovoljan i veseo. Godina 1848 dođe glave dobrim roditeljima mojim.Još se tako živo sećam onoga dana, koji nam onako grozno upropasti svu porodicu našu.I kadgod sebi te strašne pojave predstavim, meni odma lete suze iz očiju...Otac mi beše narodni učitelj, kod kojeg sam i ja onda u školu išao.I on se s narodom složi, da idu pred selo, da neprijatelja hrabro dočekaju i da se bore do poslednje kapi krvi za narodnost i slobodu svoju.Kada je u boj pošao, beše vrlo ozbiljan, ali ne beše ništa žalostan.Poljubi se prvo s majkom, pa onda poljubi mene i Danku, mlađu sestru moju, koja je onda tek navršila treću godinu.On ode, a majka mi stade pred školska vrata i dugo za njim gledaše, gledaše suznim okom teško uzdišući.Ja kao dete nisam imao ni pojma o ratu, pa za to sam je neprestano i pitao, šta je tako boli?No ona mi ne htede da otkrije tugu svoju; lakše joj beše, da je snosi sama.S toga ja bezbrižan odoh da se igram.Čitava gomila dece skupismo se u porti i počesmo se igrati rata.O da slatke igre!Neprijatelje naše isterasmo iz porte na polje, a smeju i veselju ne bi kraja.Tek pred veče umoran došavši doma zatečem majku svoju, gde sama zabrinuta sedi.Ja joj počeh pripovedati, kako smo se igrali rata, kako smo naše neprijatelje potukli, pa će i otac moj tako isto potući sve neprijatelje svoje.Na licu majke moje sinu pri ovim rečima blažen osmejak i ona me nežno pogleda, a u tom pogledu beše toliko nade i radosti, koliko zebnje i slutnje!Taj pogled ja sad tek shvaćam i razumem, a onda kao dete samo sam ga duboko u srce usadio. — Malo pre, nego što ćemo leći, dođe jedna žena materi mojoj i reče joj, da će se naši najduže sutra u zoru s neprijateljem udariti i da mnogi ostavljaju selo i da beže dalje.Mati moja pri ovim rečima pogleda brižno na nas decu svoju i reče nam, da odma idemo spavati.Mi legosmo, a one se dve još i dalje razgovarahu.Kad sutra dan još pre zore zatutnji nešto kao grmljavina po selu tako jako, da se sva kuća zatresla.To behu neprijateljski topovi.Svi odma poskačemo s postelje, no kakav užasan prizor beše pred nama!Po ulicama trčaše svet plačući, vičući, lelečući...Starci, žene i deca, sve to beše u gomili i kao poplašeno stado trčaše tamo i amo!No to još ne bi bilo za mene tako strašno, da se ne pokaza po selu vatra, koja sve nebo užasno osvetljivaše, te time i prizor na ulici posta mnogo grozniji.Odmah mi majka dočuje, da su do hiljadu Madžara obišli naše ljude i vojnike, da su preko Tamiša most udarili, u selo ušli, te paliti, ubijati i pljačkati počeli.Vika i vriska stade se na sve strane razlegati.Nekoliko slabačkih staraca, nekoliko žena s decom na grudima pojuriše u crkvu, koja beše odma do škole, da tamo potraže zaklona i utočišta.I moja majka uzede Danku na svoje grudi, a mene za ruku, pa potrči i ona u crkvu.No ne prođe ni nekoliko trenutaka, a ono nam stiže užasan glas, da Madžari crkvu pale, a u porti ljude seku.I same ikone kao da zadrhtaše od ljute vriske, od silna bola nevinih ljudi!...I Madžari grunuše u crkvu, da i to sveto mesto opogane sečom i tučom!..Ja se još toliko sećam, da sam se u tim strahovitim trenucima izgubio od majke svoje, pa u gomili uplašenog sveta istrčim iz crkve na polje, preskočim pola srušeni zid, pa sa svetinom begati stadoh.Kud sam begao, to niti ja, niti ostali znadosmo.Mi begasmo, samo život da spasemo; mi begasmo od surova i grozna neprijatelja, ne misleći, gde su nam srodnici naši, šta je s njima?..No tek odmakavši od sela osvrtoh se natrag, osvrtoh se jadan, pa šta videh?Videh veliku kulu naše lepe crkve, gde se u moru plamena vaskolikog sela i sama u plamen zavija!Tada mi tek pade na pamet majka moja i sestra Danka!..Bože!“ — povikah u očajnom strahu svome, dršćući kao prut na vatri — „Moja majka sada gori!Moja sestra gori!Oče!...“ I ja se bacih na zemlju skoro onesvešćen...Ljudi, koji tuda trčahu, vikahu mi neprestano, da begam, ako mi je život mio; no ja te opomene ne htedoh ni slušati.Možda bi me svetina i pregazila, da se ne nađe jedan postariji čovek, koji beše na kolima, te videv me i poznav me digne me na kola, pa onda stade dalje da goni.Od tog trenutka vrlo malo znam, šta se sa mnom događalo; tek pred veče počeh k sebi da dolazim.Ja bejah u selu J—, kod zeta istoga čoveka, koji me na kola uze.Neko sam vreme plakao, i kad ovi dobri ljudi videše, da sam još sanjiv, oni mi opet namestiše postelju, u kojoj brzo na novo zaspah. — Sutra dan dobismo novosti iz T—, da je selo spaljeno i da nisu tek nekoliko kuća ostale na miru.Crkva je sasvim izgorela.Madžari su potučeni, ali i mnogi naši platiše glavom; samo se još nije znalo, ko je sve poginuo?Za oca svoga ne mogoh drugo ništa čuti, osim da se hrabro borio; a za majku i sestru baš nijedne reči.No posle podne dobih mnogo crnje glasove, koje mi tada za navek srce raniše.Čuh, da mi je otac u boju poginuo i da su ga jedva poznati mogli, tako je bio nagrđen i osakaćen!...O slatki oče!Tvoja smrt mi je jako ranila srce moje; tvoja smrt načinila je mene bednim siročetom: ali ujedno i mlado srce moje srpskim duhom napunila!O slatki oče!Ako mi da Bog, da se i ja kadgod udomim i ocem postanem, to bi bila za mene najveća sreća, kad bi se moja deca ponosila sa mnom tako, kao ja s tobom!...Tek posle nekolikih dana čuh i za majku svoju, da leži bona kod jednog rođaka svoga u I —.Našav brzo priliku odoh tamo; no dok ja stigoh, ona beše već mrtva, te ja i sestra moja ostasmo siročad bez oca i majke...Ona je život svoj žrtvovala deci svojoj, jer pateći se s malom Dankom pri strašnom pojavu, koji se u crkvi dešavaše, ona se razboli i umre.I njena smrt lepa je tako isto kao i smrt oca moga: dok mi otac gine braneći narodnost svoju, mati mi umire čuvajući decu svoju. — No i narod ne osta neblagodaran vrlom ocu mome, on ukazuje blagodarnost svoju na meni, jer me pomaže, da se školovati mogu. — Moje je stanje jadno i bedno, no ipak mlad sam i zdrav sam, pa se tešim, da će sve moje nevolje valjda kad tad prestati, te će i meni jednom sunce sreće sinuti!O kad bih još sestru svoju obezbeđenom video!Sirota Danka!Ona još više pati nego ja...Da još strica nemam, koji je koliko toliko pazi i vaspitava, sam Bog znade, šta bi s njome bilo!Pa i on bi njoj mnogo i rado činio, ali šta će jadan, kad ni on ništa nema; a pri tom ima ženu, koja nosi samo oblik ljudski; — u ostalom ja mu moram jako blagodaran biti i za to, što je kod sebe drži i što je hlebom hrani. — Dok jučeranji dan više ravnodušno provedoh, to danas celi dan bejah tako jako uzbuđen i zlo raspoložen, kao da mi se Bog zna šta strašno dogodilo.I uzrok svemu tome beše u ludoj slutnji, da mi se moralo stricu štogod vanredno desiti, kad već ima više od mesec dana, kako mi nije ništa pisao.Ne dao Bog, da mi se slutnja ispuni, jer šta bi mi onda radila moja jadna Danka?Ja je ne bih mogao ni u čem pomagati; a strina, znam, da je ne bi kod sebe držala, te bi se tako morala potucati od nemila do nedraga i služeći drugoga morala bi sebi koru hleba zasluživati.U takim mislima provedoh skoro celi dan i uzalud sam se trudio, da te misli rasteram čitanjem; jer što bih se ja većma upinjao, da mislim o kakvom drugom predmetu, to bi mi iste misli postajale sve življe i bujnije.Za to najposle manem sve na stranu i stricu odma napišem pismo, moleći ga, da me izvuče što pre iz ove neprijatne neizvesnosti moje. — Danas uzedoh knjigu i odoh u neku šumicu, koja beše odma iza varoši, da tamo učim.Idući u nju mišljah, kako ću provesti ove ferije kod strica svoga, jer mi je tako pisao u poslednjem pismu svome, počem već četiri godine ne bejah kod njega; pa da ću po svoj prilici za nekoliko dana već tamo biti, pa kako ću se sa svojom milom sestrom lepo zabavljati: pričaću joj razne crte iz života svoga, pevaću joj svoje pesme, koje nisu ništa drugo, već tužni zvuci mladog i jadnog srca moga, a ona će meni pokazivati razne radove svoje, što je do sad raditi naučila, ona će gledati u mene, ja ću gledati u nju, iz moga će oka sijati ljubav, iz njenog oka opet ljubav...O sestro!Ala mi je želja silna, da te na svoje grudi bratski zagrlim, da nad tvojom glavom suznim okom tiho prošapćem: „Mi smo bez oca i majke.“ — U takvim mislima dođoh u šumu, po kojoj se umiljati poji divnih tica pevačica jasno razlegahu.O kako mi ta ista šuma posta sada krasna, spram koje sam do sada skoro uvek ravnodušan bio!Činjaše mi se, kao da tice umilnije poju, kao da se zelene grančice razgranatog drveća čarobnije nihaju, a po zelenoj travi bistra rosa kao da beše i od bisera divnija, kao da se neki nebesni miris razlio po celoj šumi, u kratko, kao da je neki vanredni duh ovladao celom šumom: a to sve za to, što moje grudi behu vanrednim osećajima napunjene, što se moje srce topljaše u divnoj milini, pa kao čovek mišljah, da se i sva priroda topi u takvoj istoj milini!... — Danas odoh na poštu, da vidim, ima li kakva pisma za mene, no mnogi dobiše, koji se ni nadali nisu, a za mene opet ne bi ništa.Ja ovo ćutanje strica svoga ne mogu da rastumačim i tako punim glavu sve samim crnim slutnjama.Ne mogoh ništa drugo, već mu moradoh opet pisati, pa ako mi i sad još ništa ne odgovori, onda ne znam, šta ću da mislim? — Mnogi se đaci počeše već razilaziti i nekoliki moji dobri drugovi odoše danas veselo domu svome.I ja iziđoh na kolodvor, da ih ispratim i da im srećan put poželim.Čekajući vlak razgovarasmo se neprestano o putovanju: jedan nam pripovedaše, kako ga svake godine radosno dočekuju roditelji, braća i sestre, pa onda toga dana njemu u počast priređuju domaću zabavu, gde se iskupe svi njihovi srodnici i prijatelji, pa mu svi čestitaju i svi mu se raduju; a drugi nam pripovedaše, kako pored njegovog sela ne prolazi željeznica, već mora dva sata da putuje na kolima i kako navek njegov mlađi brat iziđe s kolima pred njega, kako ga grli i ljubi, kako mu navek donese kolača, mesa, vina i duvana, što mati za njega spremi.I tako pripovedaše svaki svoje osećajući se svaki zadovoljnim i srećnim, jer znaju, kako je slatko liti radosne suze na grudima majke svoje, kako je divno gledati u zadovoljno i veselo lice ozbiljnog oca, kako je milina gledati mlađu braću i seje svoje, gde oko njega veselo skaču i svi veselo viču: „Braca!Kad vlak prispe, mi se ižljubismo i rastasmo.Oni veselo stupiše u kola, a ja stajah i gledah za njima tužnim okom: Da li će i mene kogod dočekati?Oću li i ja koga imati, na čijim ću se grudima zaplakati moći?Oće li meni kogod veselo „Braca!Braca!“ povikati?Oće li preda me kogod s đakonijom izići?..Ne će!Ja sam siroče!Ja nikog nemam!“ — Moje se crne slutnje počeše ispunjavati, jer se đaci većinom već raziđoše, a ja još ne znam, šta ću i kuda ću?Moraću još koji dan pričekati, pa ako opet ništa ne bude, onda se moram uputiti najpre u P—, gde mi stric živi, pa ako me tamo kakva nesreća snađe, ne ostaje mi ništa drugo, nego da odem u kakav manastir, da tamo ferije provedem.No sa novcem zlo stojim, ne ću imati ni za po puta.Ali najposle što mu drago, bilo kako bilo!Mislim i ovako i onako i najposle tešim se jedino time, što sam mlad i zdrav, pa kao takav mogu se na sve odvažiti, mogu sve nepogode snositi, jer sam se na patnju i nevolju i onako veće naviknuo.Zar bi to za mene štogod čudno bilo, kad bih morao noć provesti na zelenoj travi pod plavim krovom vedroga neba?Kad bih morao s oborenom glavom, no s mirnom savešću zakucati na tuđa vrata i zaprositi komad hleba?Ja nisam nikakva varalica, nikakav kradljivac, već bedno siroče, pa mogu svuda smelo stupiti, i znam, da se ne će naći nijedne duše, koja bi bila na jade moje posve ravnodušna, a još manje, da bi me kogod istereo iz kuće svoje...Tako mislim, i opet kad bi do toga došlo, ne znam, kako bi mi bilo!..No sa mnom još kako tako! ali šta će Danka da mi radi?O Danko!I tebi će tvoje devovanje zlatno biti?..Kad bih se mogao samo još jedared s njome sastati, pa da odemo na grob oca svoga, da tamo kleknemo i da se tamo zaplačemo, ja mislim, da bismo srećniji bili... — Svaki se dan brinem i jadikujem, što od strica odgovora ne dobijam.Može biti, da ću vremenom nazivati ovo doba još zlatnim i srećnim, što nemam većih briga, već vodim brigu o običnom jednom pismu, koje ne će možda ni pet šest redaka imati u svemu.No i ako se veli, da čovek ne može biti bez ikakvih briga, jer ako ih nema, on ih sam stvori samo za to, da ih ima, to ipak ne mogu primeniti ovo i na sebe.Kad bi ovo bile onake brige, koje su samo za to stvorene, da nisam bez njih, onda bi po mene dobro bilo; no ovo su brige takve, koje mi zarobiše svaku misao i koje me i danju i noću prate neprestano: kad u veče ležem, ja mislim, oću li sutra pismo dobiti, i brinem se, šta ću raditi, ako ga ne dobijem; kad mi sunce u zoru probije prozore moje, ja opet pun nade skačem s postelje, ali me ujedno obleće i jato briga, šta će biti, ako mi se nada i danas osujeti?... Moje čekanje beše dakle posve zaludno.Ja sam se danas spremio za put i sutra zorom polazim u ime božije. — Pri svem tom, što sam mogao misliti i znati, da se stricu mome moralo štogod vanredno desiti, ipak ne bejah u stanju da verujem crnim slutnjama svojim.Ne htede me nada da ostavi, da ću u P— naći sestru svoju, koja će me veselo dočekati i da ću videti strica svoga, ma bilo da bolan u postelji leži.No što ova borba nade sa slutnjama duže trajaše, to bivaše sve žešća: srce mi posta žalosno, jer u mašti svojoj često gledah sestru svoju ostavljenu od celoga sveta, pa je meni na grudi pala i o vrat se meni obesila, pa me plačući preklinje, da je uzmem k sebi, da joj budem ne samo brat, već i otac, jer ona nikog, nikog nema!..No to teško raspoloženje kao da beše samo preteča one teške nesreće, koja preda mnom stajaše i na mene s otvorenom čeljusti čekaše.Kad dođoh u P—, uputih se odma stanu strica svoga.Idući ulicama gledah na sve strane, da li bih gdegod njega ili Danku opazio i mišljah, kako će mi biti, kad se s njima sastanem.U takim mislima dođoh do stana strica svoga i u meni se poče opet nada sa slutnjom da bori: nada, da ću se sada sastati s Dankom svojom, i slutnja, da ću stupiti kao nepoznat, za kojeg niko i ne zna, da živi na svetu.U dvorištu kao i u kući vladaše neka neobična tišina i meni poče srce tako jako kucati, kao da bi hteo na polje da iskoči, jer ne mogaše više da snosi zagušljive jade crnih slutnja mojih, kojih mi grudi već prepune behu.Moje raspoloženje beše tako tužno i ja bejah sav tako uzbuđen i osetljiv, da mi trebaše samo jedna jedina reč, koja bi me dirnuti mogla, pa da odma u plač grunem...Stojeći pred vratima sećah se nekadanjih dana, kad sam kod strica kao dete stanovao, kada sam ista vrata ravnodušno otvarao i zatvarao, ravnodušno preko praga prelazio, a sada?Sada mi se učiniše ta ista vrata tako čudna i tako tajanstvena, kao da ću kroz njih u raj ili u pakao!Najposle osvrtoh se na sve strane, pa onda polako zakucah na vrata.No to kucanje beše po svoj prilici slabo, da ga niko ni čuo nije, te s toga sada zakucah jače.Ne prođoše ni dva tri trenutka, a ja čuh, da se iznutra vrata otvaraju i da neko k meni ide.Ja stajah kao zapeta puška.No kako mi bi, kad so vrata otvoriše i ja spazih meni sasvim nepoznatu žensku, koja me posve hladno upita: „Koga tražite?“ Ove mi roči prođoše kao led kroz kosti, no ipak mi nova misao u glavi sinu: Da se nije kudgod odselio?Te za to zapitah istu gospu: „Molim vas lepo, ne biste li me znali izvestiti, gde se sada bavi Svetozar S—, koji je pre nekog vremena ovde stanovao?“ — Svetozar S—?Pa on je još pre mesec dana umrьo!Gospa mu se nekud odselila, i to još sa jednom devojkom, a kuda, to vam ne znam reći. — Meni se beše svet okrenuo i ja je pogledah očajničkim okom.Ona mi stade još nešto govoriti, ali šta, to nisam čuo.Odma pođoh hitno na polje, no mi noge stadoše na jedared klecati, a u očima ne mogoh suza zadržati.Iziđoh na ulicu.Svet iđaše tamo amo; ne znam, da li me kogod gledaše ili ne; dosta to, da koračah sve hitnije, samo da bih što pre iz varoši izišao, da dođem na poljanu, da tamo sednem, da tamo plačem i jecam, da se tamo na život žalim!..Kad sam iz varoši izišao u polje, onda tek pustim sasvim na volju srcu svome...Čitav čas hodah tako, ni sam ne znajući, kuda i za što?No kad počeh osećati, da su mi se noge umorile i da me glava boli, sedoh kraj puta pod jednu topolu i dugo, dugo gledah oko sebe, a oči mi behu neprestano pune suza.Misli mi se raziđoše tamo amo, kao golubi, kad polete po svetu, da hrane traže: no se opet onako isto vraćaše, jer nijedna ne mogaše nigde ničega naći, što bi mi moglo tugu da ublaži.Zbog moje tuge i umora moga smilova se najposle san na mene i on me iz ovog patničkog sveta prenese na lakim krilima svojim u svet mira i spokojstva.O kad bih mogao za navek uspavati sve jade svoje tako, kao što behu uspavani sada, kako bih srećan bio!No to je meni nemoguće, jer moji jadi uspavani su dotle samo, dok i ja spavam, i kad bih jade svoje hteo za navek uspavati, morao bih i sam za navek uspavan biti... Moj blagi sanak prođe, i kad opet videh crnu javu pred sobom, meni se tuga kao kakva zmija opet u srce uvlačiti poče, a iz očiju mi na novo potekoše suze.Srce mi pucaše misleći na sestru svoju, misleći na žalosno stanje sebe samoga, kako sam bedan, da joj ni u čem pomoći ne mogu, a lik pokojnog strica moga stajaše mi neprestano pred očima.No dok ja kraj puta tako mišljah i premišljah, poče se sunce polako k zemlji da spušta.Ustavši sa zelene trave otrže mi se teški uzdah iz bonih grudi, jer mi pade crna misao na pamet: kuda ću sad?Na koju ću stranu sada da se vinem?..I ne premišljajući dugo uputim se najbližem selu, nadajući se, da ću tamo valjda naći koga, koji će mi za sada pružiti ruku svoju.Pa tako i beše, jer dobrih ljudi ima svud na svetu. — Odatle do manastira moradoh još čitav dan putovati, gde tek juče pred veče stigoh. Nikad ne bih za sada bolje mesto za sebe izabrati mogao, nego što je ovaj manastir.Ova sveta tišina i samoća tako mi godi, da će mi se brzo jadi moji ublažiti moći.Samo kad bih još znao, šta je s Dankom mojom, onda bih mogao mirno dan po dan provodati i svoje nade na novo oživljavati, na novo se posla i rada poduhvatiti, i ne bi dugo trajalo, a ja bih opet onaj isti postao, koji sam i do sad bio. — S ovim kaluđerima svakako ću malo općiti, jer su mi ljudi nemili; još otac namesnik čini mi se, da je najbolji od njih sviju. — Razne brige moje ne dadoše mi spavati skoro celu noć; jedva pred zoru smilova se san na mene, te kad se iz postelje digoh, beše sunce već visoko odskočilo.Čim sam se obukao, iziđem na česmu, koja preko od crkve u zidu pod krovom stoji, i tu se stadoh umivati hladnom i svežom vodom.Teški, ledeni hlad i ono tiho šuštanje cevi tako mi gođaše i telu i duši, da sam postao lakši, snažniji i veseliji.I tu bih se po svoj prilici poduže bavio, da ne dođe k meni otac namesnik, te me pozva, da me svud po manastiru provađa. — Izišavši danas u dvorište čujem, da sva zvona zvone.Najpre mišljah, da je danas kakav svetac, no kada čuh, da poju „svjati Bože!“ videh, da je pogreb.Odma odem na ulicu, da vidim, koga saranjuju?Zapitam jednog manastirliju, koji stajaše pred vratima, ko je umrьo? „E moj gospodine!“ — reče mi — „To je bio valjan momak, pri tom jedinac u oca i majke.Pogledajte mu samo majku, kako se bije u grudi; zaista je velika žalost!Već mu je bila i devojku isprosila, da ga ženi, pa gle, mesto svatova šta bi!Proklete boginje!Dođoše mu glave!“ — Ovaj mi čovek tako govoraše, kao da svaku reč iz srca vadi, i nije čudo, da me ove reči ražališe i onako već žalosnoga...Skinuvši šešir pođem i ja za mrtvacem.Tužni zvuci manastirskih zvona činjahu ovu žalost još žalosnijom...Došavši na groblje stadosmo svi oko rake.Nisam nikad mislio, da prosta žena može tako naricati, kao što sada naricaše ova jadna majka, — mi svi plakasmo... Došav natrag u manastir zatvorim se u svoju sobu i stanem na prozor.Zapevka jadne majke ne mogaše mi nikako iz glave izići.„Danas sutra mogu i ja tako isto umreti“, — mišljah — „lisno drvo mojih živih i lepih nada može jedan vihor iz korena iščupati, a za moje jade i suze, koje trpim i snosim, samo da ostvarim nade svoje, niti bi kogod znao, niti bi mario...Ko bi se za mnom zaplakao?Ko bi meni grob moj cvećem okitio?Jer ja nikog nemam!Pustoj zaboravnosti bih za navek predan bio?...A moje su želje, da večno živim u narodu svome!.. Celo pre podne provedoh čitajući u svojoj tesnoj sobi, a kad posle podne odoh u manastirsku baštu, beše mi sve tako krasno i prijatno, da se ničeg ne mogah dugo nagledati, sve mi beše novo, kao da u svome veku prvi put prirodu gledam.U tom opazim oca namesnika, gde dolazi u baštu sa još jednim mladim čovekom i jednom ženskom.Ja se htedoh u prvi mah da sakrijem, jer u tome času ne osećah ni malo potrebu stranoga društva; no kada videh, da to nije moguće, jer me veće opaziše i upravo se k meni uputiše, tad mirno stadoh čekajući, da mi bliže dođu.No kako se iznenadih, kad u tom čoveku poznadoh svoga starog druga i dobrog prijatelja, Paju N—, zemljomernika iz K—, koji sa svojom lepom sejom Ljubicom amo dođe.Kao malo dete radovah se ovom sastanku, jer ja bejah željan čoveka, s kojim bi se mogao razgovoriti.No u koliko me Paja obradovao dolaskom svojim, u toliko više očara me Ljubica lepotom svojom.Ja ne znam, da sam u svome veku video tako lepu devojku, kao što je Ljubica lepa!Njeno vitko vilinsno telo krunisano je tako divnim licem, da je milina u njega gledati.Čim se s njome upoznadoh, a ja je počeh provađati po celoj bašti pokazujući joj sve, što je ovde lepo; a za nama iđaše Paja s ocem namesnikom. „Veoma mi je milo“, — rekoh Ljubici — „što se sastadoh s vama i što dobih prilike, da se malo uzvisim nad običnim tugovanjem svojim; jer ovde ne može čovek zbilja ništa drugo raditi, već samo tugovati.Ova večna tišina u koliko srce teši i jade ublažuje, u toliko opet budi tužna osećanja hladne usamljenosti, u koju mi više puta duša tako utone, da mislim, da sam živ saranjen.“ — Ovo govoreći gledah joj crne velike oči pune žara i čara, koje joj rumeno lice tako divno ukrašavahu, da nije u stanju ni sunce svoje nebo lepše da ukrasi. — I opet ja mislim da nema ničeg prijatnijeg, nego kad se duša sama sobom zanima! — reče mi Ljubica gledajući me svojim umiljatim okom i smešeći se nežno i zadovoljno. „Verujem vam, gospojice!No to nije uvek tako.Kad je duša zadovoljna, pa se sama sobom bavi, tad nema ničega slađega.Ali kad na srcu jadi leže, tad je to zanimanje dušino gorko...“ — Zar vama takvi jadi na srcu leže? — upita me Ljubica i osmejak joj beše mnogo jači nogo prvi put. „Teški jadi!No nemojte misliti, da su ljubavni jadi!“ — rekoh smešeći se — „Za takve jade još ne zna srce moje!Mene boli, što me nesreća goni.Siroče sam, pa nikog nemam; i koga još imam, i toga kao da nemam, što me još najvećma i boli!“ — Siroče biti svakako je teško!No ipak vi u koliko izgubiste u roditeljima svojim, u toliko i dobiste: jer da su vam roditelji živi, vi biste uživali ljubav njihovu, ovako uživate dični ponos, koji od njih naslediste! — „Takvi ponos malo vredi u životu siročeta, koje nema nigde nikog, nigde ništa!“ „Vi u rečima nigde ništa mislite po svoj prilici siromaštvo? — upita me Ljubica i svoje crne oči upravi tako živo na mene, kao da bi htela da mi s lica pročita odgovor. „Tako je!“ — rekoh joj tihim glasom i meni se iz grudi nehotice otrže uzdah. Ljubica sleže ramenima, pa se onda na jedared saže, uzbra cvetak jedan, koji beše pored staze, i tiho reče: „I’te Boga vam, siroma je samo onaj, koji je u glavi siroma.“ Ja joj ne znadoh na ove reči ništa odgovoriti, već se nasmešim i pogledam joj pravo u oči, kao da bih je hteo zapitati, da li je baš zbilja uverena, da ja nisam siroma? — Posle podužeg takvog razgovora odosmo svi ocu namesniku, koji nas sada lepo gošćaše.Tu se opet otpoče živ razgovor, svaki pripovedaše svoje; no za mene beše od svega najglavnije, što čuh od Paje, da će da se ženi i da je sebi devojku našao.Pred veče oprosti se Paja i Ljubica sa mnom i ocem namesnikom uzevši od mene reč, da ću ih što pre u K— posetiti, jer je K— ovom manastiru i onako blizu, nema po dobra sata. I danas provedoh celo pre podne čitanjem i učenjem i vreme mi tako brzo prođe, da sam se začudio, kad na ručak zazvoniše.No posle podne ne bejah za knjigu raspoložen, te za to iziđoh u goru.Išavši tamo amo vratim se opet natrag, legnem na divan i udubim se u razne misli.U tom se i Ljubice setim, njene crne oči padoše mi na um; no pored tih lepih crnih očiju pojaviše mi se još jedne oči, kao nebo plave, a kao oblak mutne, oči pune suza, oči moje jadne seje!..Dugo mišljah, kako bih doznati mogao, gde se sada bavi; no se ne mogoh rešiti, kako da je potražim. — „Danas je nedelja!“ — To mi beše prva misao, čim sam oči otvorio, te za to namislim, da se pešce u K— uputim, da se tamo malo provedem.Put beše lep, te i ne osetih, kada stigoh.Po kazivanju pajinom znao sam, gde stanuju, te ušavši u dvorište čisto se začudih, kad pred lepom velikom kućom spazih divnu baštu, koja se otezaše preko celog dvorišta i u kojoj beše osim raznog cveća još puno velikog razgranatog drveća.Odma se uputim u veliki stakleni hodnik, koji takođe beše pun cveća i iz kojeg se u više soba ulazaše.U hodniku vladaše nema tišina i vrata behu redom zatvorena.No čim na prva vrata zakucah, ona se odma otvoriše, i preda me stupi Ljubica, koja dolaskom mojim kao da beše malo iznenađena.Čim se pozdravismo, uđosmo u sobu, koju ona svojom nazva i tu mi reče, da je Paja danas morao otputovati, a mati joj u crkvu ode, te tako osta doma sama i zabavljaše se čitanjem.Na stolu behu pesme Branka Radičevića i odma videh, da se Brankom zanima. „Čitate li rado Branka?“ upitah je gledajući joj lepe crne oči, koje gledahu sasvim bezbrižno i veselo. — Zar ima i takvih ljudi, koji ga ne čitaju rado? — odgovori mi i poče me smešeći se tako gledati, kao da bi mi time htela reći, da se zbilja nije nadala, da je mogu tako što zapitati.I ne čekajući od mene odgovora reče dalje: — Ja ga znam već skoro celog na pamet i opet ga navek čitam i nikad ne mogu dovoljno da ga se načitam! — Meni beše veoma milo, što s takom vatrom o Branku govori i s mojih usana sasvim se nehotice otrgoše reči: „Srećni Branko!“ — Za što ga srećnim nazivate? — upita me, kao da me nije razumela, šta sam hteo time da reknem. „Za što ga nazivan srećnim, što beše kadar da i posle smrt svoje produži život svoj u svakom nežnom i toplom srcu naroda svoga, a tako jedno srce eto je i vaše, i ja mu čisto zavidim, što u vašem srcu tako slatko živi!“ Ljubica se na ove reči nežno nasmeši, pogleda me umiljato svojim crnim okom, pa tiho reče: — I zaista on u mom srcu slatko živi!Kad bih u stanju bila, ja bih ove osećaje delila sa celim svetom, da u svakom srcu tako slatko živi.I on je to zaslužio i treba da u svakom srcu živi! — Dok se mi tako razgovarasmo, dođe iz crkve ljubičina mati, žena prilično stara, ali veoma prijatna.Reč po reč, pa dođe vreme da se ruča.O ručku mi pripovedaše domaćica o pokojnom mužu svome, koji beše u istom mestu tako omiljeni lečnik, da i danas još ime njegovo svako sa poštovanjem spominje.Posle ručka na predlog ljubičin odosmo u baštu i tamo razgovor u prijatnom hladu pod gusto razgranatim orahom nastavismo dalje.Najposle me Ljubica lepo umoli, da im pripovedam štogod iz detinjstva svoga, jer je od Paje čula, da mi detinjstvo beše vrlo burno.Meni ova molba ne beše baš najprijatnija, jer ja htedoh ovo nekoliko časova pored Ljubice veselo provesti; ali pri svem tom ne mogoh joj odreći, već počeh pripovedati.Iz početka bejah sasvim miran, no kada dođoh na onu pojavu, koja se u crkvi dešavaše, u meni poče srce na jedared da plače.Sva prošlost moja bujno oživi, moja bedna sestra izađe mi pred oči kao siroče bez nege i saveta, ostavljena od celog sveta, pa i od rođenog brata svoga!..Meni udariše suze na oči, pri svem tom, što sam se iz sve snage upinjao, da budem miran.No i njihove oči ne behu bez suza, osobito ljubičine, koje neprestano na mene gledahu. — Posle toga seđasmo još malo pod orahom, te onda uđosmo u sobu, gde nam Ljubica na glasoviru sviraše i pevaše.Ja bejah pesmom i svirkom njenom sav očaran; meni se činjaše, da slušam vilu, da peva, a zvuci glasovira njenog behu za mene tako čarobni, da mi na jedared neko ushićenje, a ujedno i neka tuga obuze grudi, da bih se čisto na novo zaplakao!..Posle svirke beše nam razgovor dosta živ i prijatan, te mogu reći, da će mi ovaj dan ostati navek u miloj uspomeni. — Još sinoć sam namislio, da danas odem u K—, pa kako namislio, tako uradio, i proveo se onako, kao što bih mogao samo poželeti, jer i Paja beše kod kuće, a on je čovek, s kojim se mogu bratski zabavljati.No osim njega beše Ljubica glavno lice za mene, jer kad joj pogledim u njene crne oči, to bih odma u grudima svojim osetio neku divnu milinu. — Kad poče sunce zalaziti, a mi se uputismo malo u goru, gde nam umiljato setni poji malih pevačica i čarobno šuštanje zelenoga lišća grudi zadovoljno nadimahu.Popesmo se na breg i gledasmo, kako nestaje sunca u gustom granju visoke gore, ceo zapad beše zlatan i sva gora beše zlatna.Meni ova pojava beše tako divna i tako mila, pri svem tom, što ništa novo ne beše, jer to sam video do sad u životu svome već toliko puta i mnogo puta bejah sasvim ravnodušan; a danas mi tako beše, kao da svet grlim na grudima svojim!..O Ljubice!Jesi li ti anđeo, kojeg mi Višnji posla, da usrećiš i moje grudi?!.. Danas bejah u K—, i to jedino Ljubice radi.Meni se čini, kao da me je ova devojka očarala i da sada upravlja mislima i osećajima mojim kao kakav ribar po tihoj vodi svojim lakim čunom.Ceo dan prođe mi pored nje kao kakav prijatan san, posle kojeg čovek žali, što beše tako kratak. — Čim sam oči otvorio, odma sam na Ljubicu pomislio, na ovog anđela života moga i ja još u krevetu počeh pevati.Kroz moje prozore prodirahu zlatni zraci jutarnjeg sunca i ja skočiv s postelje stadoh kod prozora, otvorih oba krila, te disah sveži gorski vazduh i slušah divne poje umiljatih pevačica.Obučem se i iziđem u goru, gde čitava dva časa hodajući probavim.Vrativ se natrag u manastir provedoh čitav dan čitanjem i pisanjem i jedva se pred veče oprostih tesne sobe svoje.Izišav opet u goru prostrem kaput svoj na zelenu travu, legnem na njega i udubim se u razne misli.U tom počeše manastirska zvona da zvone.Romantičan zvuk manastirskih zvona navek me je uzbuđivao i u lepše misli bacao, pa tako beše i danas.Mišljah o Ljubici, čije mi oči stoje neprestano u dubini duše moje i koje me svuda prate, kudgod hodim i gdegod stanem!..U tom mi iziđe pred oči i seja moja u raznim žalosnim slikama, kakve mašta samo u neizvesnosti i zloj slutnji stvara, jer ja do danas ne čuh za nju još nijedne jedine reči.Misleći o njoj čisto me poče savest gristi, što još nisam nijedan jedini korak učinio, kako bih za nju štogod doznao.I ne razmišljajući dugo, kako bi do nje došao, padoše mi na um javni listovi, da je putem njih potražim; te čim na tu misao dođoh, obuze mi detinjasta radost ožalošćene grudi moje. — Poslavši u novine oglas radi sestre svoje odoh u K—, gde sam opet u crne oči lepe Ljubice dugo i dugo gledao.Bejah celi dan kao malo dete veseo i svi se čuđahu, od kud ta nagla promena tako?No ja za izgovor rekoh, da sam navek taki, ali do sad ne bejah još sasvim poznat, pa se naravno nisam ni mogao odma kao takav pokazati; a ovamo mišljah u sebi: „Šta me pitate za ono, što vam ne mogu kazati?Pogledajte mi bolje u oči, pa ćete znati i sami!“ Jučeranji dan provedoh još kako tako, no danas mi beše vreme užasno dugo, i kajem se, što opet k Ljubici ne odoh, kad me srce neprestano tamo vuče i kada znam, da mi je vreme samo za to dugo, što nisam pored nje. — Danas bejah opet kod svoje dobre i lepe Ljubice.Ja vidim, da ja ovu devojku svakim danom sve većma ljubim!..Moje srce beše i do sad navek puno ljubavi, puno osećanja, ali ne ovake ljubavi, ne ovakog osećanja; ah! dosadanja ljubav moja i dosadanja osećanja moja behu sasvim prazni!Još od detinjstva svoga osećao sam neki silni nagon, neku veliku težnju i ja sam težio i čeznuo i sam sebe neprestano gonio, a kuda? za čim? za kim? to nisam znao.Sad znam za čim težim, za čim čeznem!Sve misli moje i svi osećaji moji sada se jedino Ljubicom bave.Ono, što u ljubavi mojoj beše do sad prazno, sad je lepo puno, jer u toj negdanjoj praznini stoje sada dva lepa crna oka, dva neiscrpiva izvora divnih milina i bujne sreće za mlado srce moje!Ja sam srećan!Sasvim srećan!..— Htedoh danas Ljubici otići, ali celi dan padaše kiša i sve beše tako tužno, tako mračno!Nigde da se gdegod nebo plavi, nigde zračka od sjajnoga sunca!O nebo!Izgledaš mi kao srce teškog očajnika! — Bejah još u postelji, kad spazih sunčane zrake, gde probiše kroz prozor u moju sobu.U meni poče srce da peva od radosti, jer danas mi beše moguće posetiti sunce svoje.Brzo se obučem, pa iziđem u goru.Divota beše sada goru pogledati, po kojoj se divni miris rasprostiraše, a tice pevahu tako umiljato i veselo, kao da znaju, da ću danas da posetim Ljubicu svoju.Ne oklevah dugo, već se odma uputim i za tili časak bejah već na izvoru sreće svoje. „Paja će nam za nekoliko dana sasvim otići!“ reče Ljubica malo tužnim glasom posle kraćeg pozdrava. — A kuda? — upitah je malo začuđen. „U B—, jer je tamo dobio stalnu službu; meni bi milije bilo, da je nije nikako ni dobio, jer nas onda bar ne bi ostavljao!“ odgovori Ljubica. — „Što mora biti, mora! — reče ozbiljno stara gospa — jer valjda nije proveo toliko godina u školi za to, da sada kod kuće sedi; mora se raditi, ako se hoće pošteno da živi!I ja bih volela, kad bih mogla s njime zajedno biti, no za sad to nije moguće.Ali kad se Paja udomi, a među tim i tebe udam, tad ću moći k njemu otići i svoje stare dane mirno kod njega provesti.“ Kad stara gospa izreče: „a među tim i tebe udam,“ meni posta na jedared tako čudno oko srca: beše mi, kao da mi je santa leda na grudi pala i neki grozničavi strah ovlada srcem mojim!Da li ona ujedno mišljaše, za koga da je uda?Da li joj bejah tada ja u glavi?Ja, koji sam već pred očima njenim?I tako misleći pogledah na Ljubicu, koju pri ovim rečima divna rumen obli i koja svoje duge trepavice oborene držaše.Još mi nikad ne izgledaše tako divna i tako umiljata, kao što beše sada i u meni htede srce da prekipi, kad pomislih na mogućnost, da Ljubica, ne postane moja, već da je gledam, kako je drugi grli i ljubi!... Čisto mi lakše bi, kad stara gospa iziđe iz sobe i nas ostavi same, jer se mogoh s Ljubicom odma slobodnije razgovarati. „Vi po svoj prilici žalite za Pajom za to, što ćete biti sami.A šta ću onda jadan ja da kažem?Kako je meni samovati u onoj mrtvoj pustinji?Kad dođe veče, ja mislim, da je došao čas, da moram umreti!Da još nemam te slobode, da vas posećujem, meni bi bio život muka i robija!“ rekoh Ljubici, koja odma u početku reči mojih podiže svoju lepu glavu, pa me stade svojim crnim rasejanim okom smešeći se da gleda. — Ne žalim za Pajom toliko, što ću sama biti, koliko s toga, što ću bez njega biti; jer sam se na njega već tako navikla, da bih htela, da sam navek s njime zajedno. — „I vi ćete se od njega opet odučiti i navići ćete se na svoje pređanje stanje kad Paja beše još u školi; ali ja na svoju pustinju nikad!“ rekoh tužnim glasom i meni se otrže uzdah iz grudi. — Vama je u manastiru teško živeti? — upita me Ljubica i čisto me žaleći pogleda. „U početku mi beše ugodno, no sada mi je teško, vrlo teško!“ rekoh i pogledah joj crne oči, koje još na meni stajahu i pogledom svojim htedoh joj reći, da mi je za to u manastiru teško živeti, što tamo nisam pored nje.I Ljubica kao da je razumela pogled moj, jer na jedared skoči s mesta svoga, priđe glasoviru, te svirati poče.Ja ostah na svome mestu i slušah lepo sviranje, koje mi sada uzbuđenim grudima mojim tako gođaše...Gledah neprestano u nju i ja bejah ipak srećan, što mogu da je vidim i što mogu da je gledam!.. Svu prošlu noć ne mogah spavati, jer me bila obuzela tuga i briga za jadnom mojom Dankom.Već prođe toliko vreme, a ja ne čuh za nju još nijedne reči.Ah, Bože! bojah se, oće se na mene zaplakati, a to bi mi teže bilo, nego da mi padnu na srce jadi svega sveta!..Tako duševno uzbuđen provedoh u tužnom raspoloženju većinu današnjeg dana, a po podne odoh u baštu i u najdaljem kraju pod razgranatim drvećem spustim umoreno biće svoje na zelenu meku travu.Moje duševno stanje beše još i sada kao jesenje mutno nebo.Dok ja tako ležah, čujem na jedanput neki razgovor blizu sebe i dignuv glavu spazim Paju i Ljubicu, koji se upravo k meni uputiše.Ljubičin pogled beše mi sada kao pojav sunca posle duge nesnosne kiše.Sva tuga moja na mah se raziđe kao mutna magla pred toplim zracima žarkoga sunca.O kako mi sada bi na jedanput opet milo, kako mi ceo svet posta opet tako krasan! „Što vi tako daleko begate u samoću!“ upita me Ljubica veselo se smešeći. — Mišljah na sestru svoju, — rekoh tihim glasom gledajući joj u lepe crne oči: — Kad na nju mislim, tako mi je, kao da i nje nemam. — — „Za što bi se za sestru tako detinjasto brinuo? — reče mi Paja — Ako baš i ne znaš, u kom je mestu, dosta je što znaš, da je kod strine svoje; a pri tom si i onako oglas u novine dao, te za koji dan zacelo će ti strina javiti, gde je i kako je i šta je sa sestrom tvojom, pa ako volje uzimaš, možeš je u svako doba posetiti i videti.“ — — Do dušo tako je.No ipak ja se bojim za sestru svoju, i to jedino zbog toga što je baš kod strine, svoje, koja nikad ne beše prijatelj ni meni ni njoj.Meni je sestra sve i sva, nju samo jednu imam i meni se čini, kao da u njoj imam naknadu za sve ono, što sam izgubio u detinjstvu svome.Meni bi moje stanje bilo sto puta teže i nesnosnije, kad ne bih imao nikog, na celom svetu nikog svoga.Ovako bar ima još jedno biće na svetu, u kojem ta ista krv teče, koja i u meni teče, i koje od istih udaraca pati, od kojih i ja patim! — — „Pa šta bi onda radio, kad bi, mećem slučaj, danas za nju doznao?Zar je ne bi morao ostaviti opet tamo, gde si je i našao?Mogao bi je istina videti, i to bi bilo sve.Od strine ne bi je za celo mogao uzeti, jer kad bi je od nje uzeo, kud bi onda?“ — I ako sam o tom često mislio, ipak behu mi ove reči ljute i strašne, jer mi izneše pred oči kukavno i očajno stanje moje.Paja vide, da me je svojim rečima kao strelom ranio, pa s toga me stade tešiti: „Nemoj biti dete, Milivoje!U takim prilikama tuga i briga ništa ne pomaže!Ne velim ti, da ne radiš ništa za setru svoju, to ne; već na protiv radi, ali radi veselim srcem, a ne tugovanjem!Tvoje suze ne će njoj ništa pomoći!“ Posle podužeg takvog razgovora odosmo ocu namesniku, koji nas lepo dočeka i kod njega ostasmo do zalaska sunca.Svi behu veseli, samo moje veselje beše nekako usiljeno. — Danas bejah opet kod Ljubice.Idući tamo mišljah, da ne će to već mnogo bito, što ja teram?Ali šta znam da radim?Ja sam primoran da odlazim k njoj, ako ne ću sam sebe da mučim i morim, jer meni je bez nje sve prazno i mrtvo, pa i sam sam sebi prazan i mrtav...A pored nje mi je tako dobro, kao da sam u raju... Kako Paja beše danas veoma dobre volje, jer je dobio drago pismo od verenice svoje, to poče s Ljubicom šalu da zbija.Šala beše iz početka vrlo prijatna, no reč po reč, pa se Ljubica rasrdi, te srdita htede izići iz sobe.Meni je beše veoma žao, te za to skočim sa stolice, potrčim za njom, uhvatim je za ruku i nehotice je tako jako povučem, da i ona nehotice pade glavom na moje grudi.Udarom ove mile glave o moje grudi prođe me svega neka neobična milina, koju u životu svojem do sad još nikad nisam osetio, a zanošljivi miris njene crne kose poče me čisto opijati, pri svem tom, što jedva sam sebi verovah, da je ova divna i meni tako mila glava zbilja na mojim grudima!No pored ove divne miline spopade me u jedanput nemila zabuna, jer sva krv mi pojuri u lice, pred očima mi stade nešto treptati, i ja ne znadoh, na koju ću stranu da pogledam!No svemu ovom učini sada Paja kraj, jer i on priđe Ljubici i uhvativ je za ruku reče joj moleći je, da joj nije ništa rekao iz zle namere, već jedino za to, što je voli.Ljubica primi ove reči odma k srcu, kao što znađaše, da od srca idu, te tako postasmo svi troje opet dobri i veseli. — Juče provedoh dan pored Ljubice svoje, a danas provedoh ga pored knjige.Kad bih još znao, šta je s Dankom i kad bih se još oprostio tih crnih briga, ah! bio bih srećan kao tica u slobodnoj gori! — Došavši danas u K— zatečem Ljubicu u bašti, gde veselo pevajući nadgledaše cveće, a u ruci držaše nekoliko cvetića lepo složenih.O da divne pojave!Ljubica i cveće!Nikad ne bih mogao zamisliti lepše slike od ove, gde sve cveće oko nje kao da beše živo i veselo, samo što s njome još ne peva; a ona opkoljena cvećem beše tek pravi božanstveni cvet!..Čim se pozdravismo, a ona nabrano cveće meni pruži, a pogled joj beše bezbrižan i veseo kao u malog deteta.Dirnut u srce ovim lepim darom rekoh joj kao u šali; „Valjda je ovo meni i namenjeno, kad meni dajete?“ — Vama! — reče tako tiho, da sam jedva čuti mogao. „Pa onda ste o meni i mislili, kad ste ovo cveće brali?“ — Jesam! — reče smešeći se i pogleda me nekako zbunjeno, a rumen joj obli celo divno lice. Mene ovaj pogled tako iznenadi, da i meni sva krv u lice pođe, moje se oči zaplamtiše, kroz srce mi prođe neka divna milina i ja dođoh u čudno raspoloženje, —- ja je već htedoh zagrliti, pa reći, da je volim i ljubim, volim svom dušom svojom: kad na jedared Paja, kao iz vedra neba da je pao, stupi preda me i čisto se začudi, kad me vide svega zbunjenog i uzdrhtalog.Dolazak me njegov sasvim iznenadi, da ne imadoh kad prikriti uzbuđenje svoje, tajnu moju. — Ljubičina mati takođe me lepo pozdravi, ali nekako neobičnim pogledom, da se u meni poče misao rađati, da može biti ovi svi za ljubav moju već znaju! Danas odoh u K— i ispratih Paju, svog dobrog i iskrenog druga.Žao mi beše, što se moram s njime rastati, u toliko više, što gledah Ljubicu i majku njenu, kako su im oči pune suza. „Draga moj Paja!Ko zna, kako će mu tamo biti!“ reče mi mati njegova, kad se vraćasmo s parobrodske stanice. — Dobro će mu biti, jer je srećan čovek, a srećnim ljudima svuda ide dobro! — rekoh staroj gospi trgnuvši se kao iz sna, jer bejah jako rasejan. — „A za što ga vi srećnim nazivate?“ — upita me Ljubica. — „Za to, što ima koga; koji se veseli sreći njegovoj, pa koji bi u nevolji mu s njime zajedno i plakao! — — „Pa to je onda ceo svet srećan!“ — odgovori mi Ljubica i tiho se nasmeši. — Nije, gospojice!Budite uvereni, da nije!Evo vam živa primera na meni! — „Vi se valjda ne držite za nesrećnog?Za tako sasvim nesrećnog?I vi imate prijatelja, koji se tako isto vašoj sreći raduju, kao što bi s vama u nevolji plakali!“ reče mi stara gospa i poče me tako gledati, da joj mogoh iz očiju pročitati, da sumnja u istinu reči svojih. — Prijatelja? — beše mi sve, što mogoh reći i srce mi se na jedanput tako stušti, da počeh u očima suze osećati.No u tom mi pogled pade na Ljubicu, naši se pogledi susretoše, i moje se oči opet razvedriše. Ah, Ljubice!Ti si zaista anđeo hranitelj života moga!.. — Kako Paje sada nema kod kuće, to ću imati uvek prilike, da s Ljubicom budem na samo.Rešio sam se, da joj otvorim srce svoje, jer živeti ovako — ne mogu više, ta ja nemam mira ni danju ni noću, nemam mira ni u sobi ni u gori!..I smislio sam i način, kako ću joj otvoriti srce svoje; pa onda, bude li sreće, ah, Bože! da divne li sreće!.. — Jedva dočekah, da prođe podne, da se krenem u K— suncu svome.Došavši tamo zabavljah se neko vreme s Ljubicom u sobi, a oko četir sata iziđosmo u baštu i sedosmo pod onaj isti orah, gde sam, došav, prvi put ovamo, pričao život svoj, i tu sada razgovor naš nastavismo dalje.Kad bi Ljubica štogod govorila, to bi znala tako lepo reći, da mi beše milina slušati je; a pri tom njene crne oči gledale bi tako divno, tako milo, da ne mogah oči svoje skidati s očiju njenih...Ah! oči su njene tako lepe, tako mile, da bih rado proveo ceo vek svoj pored nje, pa da joj tako neprestano u oči gledam... „Gospojice!“ — rekoh joj uzbuđen gledajući je takim pogledom, koji već napred odavaše misli moje: „Znam jednu gatku, koja nema svršetka.Pokušajte vi, da je završite, pa bismo je onda imali u celini oboje.“ Ljubica se na ove reči čisto trže i tako me pogleda, kao da bi htela pogledom svojim da zagleda u dušu moju. — A vi mi pripovedajte to, što znate, pa ćemo svršetak skupa sastaviti! — reče, pa se bezazleno nasmeši. „Lakše mi je, da vam tu gatku čitam, nego da vam je pripovedam.“ I tek što sam uzeo rukopis u ruke, zakuca mi srce tako jako, sva krv poče u meni vriti, i da sam mogao, bih od tog čitanja tako rado odustao.No Ljubica već stajaše kao zapeta puška i jedva čekaše, da počnem.Ja počeh čitati: „Beše jednom golub i golubica i oni življahu neko vreme mirno i srećno i imađahu još dva golupčeta, mladog goluba i mladu golubicu.No jednog dana dočuje mati golubica, da je ubijen drug njen, pa tužno gučući zagrli krilima golubiće svoje, pa umre i ona.Sirotani golubići pištahu dugo, no njihovo pištanje ne htede niko čuti.Jedva malo kašnje smiluje se jedan golub na njih i on ih narani i poljubi mesto njihovih roditelja.Od toga dana ovaj golub negovaše ove golubiće i golubići behu već prilično veliki, ali se još ne mogahu osloniti na svoja sopstvena krila.Ali kad koga počne nesreća da goni, ona ne zna, šta je dosta.I ovaj dobri golub umre i golubići poletiv u svet izgube se jedno od drugoga.Golub bi za golubicom navek tužno gukao, ali je ne mogaše nikako naći.I tako tužan leteći dalje po svotu naiđe na jednu belu prelepu golubicu, i on nju zavoli svim srcem svojim.I tako je voleći često bi leteo k njoj, da je može samo da vidi i, da je gleda, pa da bude srećan.Pa kad bi se od te mile mu golubice vratio u gnjezdo svoje, on bi celu noć sanjao lepe snove, kako se s njome ljubi i kako se grle krilima svojim.Često pomišljaše i na izgubljenu golubicu svoju, i onda bi bio, opet setan i žalostan; no kako bi se sastao s ovom drugom golubicom, on bi bio opet srećan i veseo.No jednom pade njemu na um kobna misao, šta će raditi, ako mu ova golubica odleti za drugim golubom?Njegovo je srce i onako puno rana, pa kako bi mogao još i tu ranu preboleti?Pa za to naumi, da pita golubicu, da li će ona biti njegova ili će odleteti za drugim golubom?No kadgod je htede upitati, navek bi se uzdržao, jer golubica beše spram njega navek tako dobra i navek gledaše u njega i njene oči behu navek pune ljubavi.“ Dok sam ja ovo čitao, Ljubica me je s najvećom pažnjom slušala.Mene je stalo truda, dok sam s ovom gatkom gotov bio, jer još odma u početku poče mi lice goreti i štogod bejah bliže kraju, to mi obraze obuzimaše sve veći žar, da najposle počeh malo i mucati.No tek što sam ućutao, naši se pogledi susretoše i mi pogledasmo jedno drugom oštro u oči, i za tim nastade nema tišina za nekoliko trenutaka.To beše čudna tišina!U mojim grudima kucaše srce tako jako, da sam mogao svaki udar čuti, i moje raspoloženje beše tako prijatno i opet tako neugodno: meni beše, kao da me svega nestaje... „Da čujem, šta je dalje bilo?“ reče Ljubica zbunjeno i ustade s mesta svoga.Ja videh, da je sasvim uzbuđena, pa za to joj odma vatreno odgovorim: „Nema dalje ništa!Ja bar ne znam svršetka; a vi, ako ga znate, a vi ga recite!Recite, Ljubice!Ljubice, sunce moje!..“ Ovako govoreći skočim i ja s mesta svoga, priđem k njoj i uhvatim je strasno za ruku.Meni beše, kao da sam s grudi svojih skinuo kakvu stenu, ispod koje beše čitav vulkan, te koji dobiv sada oduške poče divlje da kulja! „Ljubice, sunce moje!Reci bar jednu reč!..Ti si ta bela golubica, koju je golub tako zavoleo, a taj sam golub ja!Ljubice, ja te volim, ja te obožavam!..Reci i ti meni bar jednu reč, reci, Ljubice!Zaklinjem te svim na svetu!..“ Dok sam je ja ovako preklinjao, da mi rekne bar jednu reč, ona sva uzbuđena stajaše kao nema gledajući u zemlju, a ruka joj u mojoj ruci neprestano drhtaše, kao da je groznica trese.Na jedared podiže oči svoje i htede mi nešto reći, ali joj usne zadrhtaše i ona okrete glavu, otrže se iz moje ruke i htede poći.No ja kad videh, da ona oće od mene da ide, meni bi, kao da se nebo na mene ruši, kao da se zemlja poda mnom provaljuje, i ja joj polako, no očajno viknem: „Gospojice!Valjda me ne ćete ovde samog ostaviti!“ Ljubica se na ove reči trže, okrete se k meni, pogleda me svojim crnim okom, i taj pogled beže tako zbunjen i nejasan i opet tako divan i sladak: „Ah, Milivoje!Može mi mati svaki čas iz sobe izići, pa šta će nam reći, ako nas vidi ovako uzbuđene!“ — Ja sam miran, Ljubice! — rekoh joj tiho, sileći sebe, da budem miran — No ipak recite mi bar jednu reč! — „A šta bih vam rekla?“ — prošapće oborivši svoje crne oči, a obrazi joj behu tako rumeni, kao da joj se sva krv u lice slegla: „Dođite sutra, pa ćemo se o tom još razgovarati.“ Čim Ljubica ove reči izreče, meni bi, kao da me iz pakla na jedared u raj prenesoše, i moje celo biće ne beše u tom trenutku ništa drugo, do li jedna mala — lirska pesma!..Od radosti i miline pođoše mi suze na oči, i ja joj srećan veselo rekoh: „Ljubice, ti si moja!“ — Oh, Milivoje!Man’te me sada!Sutra je nedelja, mati će mi ići u crkvu, a ja ću ostati ovde sama, pa dođite sutra! „Dobro, Ljubice!Doći ću za celo, a sada idem,“ — rekoh joj kao van sebe od silne uzbuđenosti. Za nekoliko trenutaka posle ovog razgovora stupismo oboje u sobu i ja poljubim staru gospu u ruku, da se vratim u svoju tamnicu.Ona me gledaše neobičnim okom, valjda je opazila kakve promene na licu mome... — Ponoć je već davno prevalila, a ja još ne mogu da sklopim oči svoje!O Ljubice!Sakri te tvoje crne oči!..Tvoje crne oči!Ala su pune milina za moje jadno srce!..Tvoje crne oči!Ala su žive žeravice za moje jadno srce!Ah, oči tvoje!Tvoje lepe crne oči!.. — Tek što iziđoh iz sobe, a k meni priđe jedan čovek i reče mi, da je iz K— i da ga je poslala gospa doktorka, da mi preda pismo.Ja uzeh od njega pismo, a ruke mi tako zadrhtaše, da sam ga jedva otpečatio.„Šta će sad to da znači?“ mišljah u sebi, pa se opet vratim u sobu, gde stadoh čitati: „Poštovani g. Milivoje! — Mislim, da se nećete naći uvređeni, ako budem sasvim iskrena, te vam kažem, da bi sada, kada Paje moga nema više ovde, vaše česte posete bile sasvim neumesne.Za vas bi bolje bilo, kad biste vreme posvetili na ozbiljnije i vama nužnije stvari, osobito vi, koji se morate starati osim za sebe još i za sestru svoju. — Što vam ovo pišem, mislim da je bolje, nego da vam usmeno kažem, jer ovako ćete se moći bolje predomisliti, pa ćete mi morati za pravo dati, a da pri tom opet ostanemo stari prijatelji.“ — Čitajući ovo pismo udaraše me svaka reč kao strela u srce i pri svakoj reči beše mi pred očima sve mračnije, da najposle posumnjah, da li je ovo java ili je samo san?!No što duže mišljah, to mi krv sve većma udaraše u glavu i ja bejah kao mahnit!Mesto suza behu sada varnice u očima mojim: „Kasno! kasno!Sad nema te sile, koja bi me od Ljubice zadržala!Ja idem k njoj, idem odma!Ljubica ne može biti s materom svojom sporazumna, moja dobra Ljubica, koja mi juče reče, da je danas opet posetim!To je uradila njena mati sama, a Ljubica ne zna za to ništa!Ne zna, moje mi srce veli, da ne zna!Idem k njoj, idem odma!“ ...I ne premišljajući dugo uputim se odma u K—.Celim putem bejah kao u ljutoj groznici, i kada stigoh tamo, sav usplahiren uđem u kuću, gde na sreću svoju zatečem Ljubicu samu, jer mati joj beše već u crkvi. Izvinite mi smelost, što vas opet posećujem!“ rekoh joj takvim glasom, koji na mah odavaše uskolebanu dušu moju.Htedoh joj i dalje govoriti, ali mi jezik posta na jedared kao olovo težak. I Ljubici mora da u tom trenutku beše čudno oko srca, jer beše u isti mah skoro bleda i crvena, tako naglo menjaše boju. Na jedared kao da mi noge same pođoše k njoj, dođem do nje, pa je uhvatim za ruku: „Da l’ i vi znate za pismo, što mi danas posla mati vaša.“ — Znam, — reče tako mirno da u meni kao munja senu misao, da je ona možda nagovorila na to mater svoju, te joj odma pustim ruku, a sva krv u meni kao da se poče zalediti. No pre, nego što sam joj mogao na to odgovoriti, pogleda me čudnim, nekako očajnim pogledom, pa se spusti na stolicu, pokri rukom oči, pa kao kroz plač poče govoriti: „Ja ne znam, šta će biti sa mnom!Meni je tako, kao da sam obolela!..Noćas sam se u postelji zaplakala, mati mi čula plač, pa sam joj onda rekla sve...Ona je poslala ono pismo bez moje volje“... Čim ovo Ljubica reče, meni tako bi, kao da mi srce poče da grca u moru sreće...Meni nije trebalo više ništa, sad sam sve znao.Počeh drhtati od radosti, od miline, suze sreće pođoše mi na oči, i za trenut oka moje se ruke obaviše oko nje, lepa joj glava klonu na moje grudi: mi se zagrlismo... Oko mene kao da se okretaše ceo svet.O bože sreće!Hvala ti na ovom času!..U blaženstvu ovom podignem joj milu glavu s grudi svojih, pogledam joj u lepe crne oči, i —, o rajske sreće! poljubim te crne oči...Dugo ih ljubljah, ljubljah i usta, ljubljah i čelo, al’ najviše oči... Reci, da me voliš!“ — Volim! — reče Ljubica tiho stisnuvši glavu svoju na nemirno, ali srećno srce moje. „Ljubice, sunce moje!Čisto mi je teško verovati, da ljubim oči tvoje, te mile lepe oči, koje me navek prate i u snu i na javi!...Te oči sad su moje, smem u njih da gledam, smem da ih ljubim, jer ti me voliš!“ Ja bejah u zagrljaju Ljubice svoje zaboravio na svet i sve što je oko mene... Može mi mati iz crkve doći!“ — reče mi tako ljubazno i pogleda me tako umiljato, da postah na mah kao jagnje miran: „Ne srdite se što vas molim da odete, dok ona nije došla!“ — Zar me tvoja mati mrzi? — „Ne mrzi, ne!Ali ona uviđa, da vama treba još dosta vremena, dok dođete dotle, da se možete udomiti; pa vi imate još sirotu sestru, koja osim vas nikog nema, te se morate i za nju starati, morate i nju udomiti, a za sve to treba mnogo vremena.Moja vas mati ne mrzi.Verujte meni, ona vas uvažava, uvek vas fali, ali — — “ U ljubičinim lepim očima zablistaše se suze kao rosa na cveću, te s toga dirnut u srce rekoh joj tužnim glasom: „O Ljubice što mi sestru spominješ, to je istina tako, al’ ipak kad bih ja srećan bio, ne bi ni ona nesrećna bila!Moje je srce puno ljubavi, puno vrele i iskrene ljubavi, a to je ipak neko blago!...O Ljubice; Kako bih ja srećan bio, kako bi mi bio život sladak, kad bi ti moja bila!Tada bi bio ceo svet moj, jer bi ceo svet nosio u grudima svojim!..No ti me voliš, i meni je to dosta!Ja ću moliti majku tvoju; pa ako mora biti, ja ću prkositi i nebu i zemlji, ali mi te oteti niko ne će!“ — Što se moje majke tiče, to ostavite meni, jer na mene se možete osloniti, a ja ću vas posle izvestiti, šta je i kako je.A sad idite, molim vas! — „Oću Ljubice, dušo moja!“— Mi se zagrlismo, poljubismo i — rastadosmo... Za nekoliko trenutaka bejah na ulici, gde videh, da ljudi već izlaze iz crkve, te zato ubrzam korake i za tili časak bejah u gori, koja vodi u manastir.Da mi usne neprestano tako strasno ne drhtahu i da mi srce ne osećaše te divne miline koje tako žedno srkah sa lepih izvora, ja bih morao posumnjati u istinu ovog dana, možda i u svoje duševno zdravlje, jer meni beše teško sam sebi da verujem, da na njenim lepim crnim očima behu zbilja usne moje!...„Ona me voli! mišljah neprestano, i opet sva ova sreća srca moga kao da ne beše potpuna; ne znam da li za to, što mišljah ujedno i na mater njenu ili, što mi srce valjda slućaše, da će mu se opet štogod vanredno desiti... Tek što dođoh u manastirski hodnik čuh s druge strane hodnika neki ženski glas, koji se sa ocem namesnikom razgovaraše i mene spominjaše.Meni beše glas kao poznat i nepoznat, i čim sam nekoliko puta koraknuo, spazim sa ocem namesnikom jednu devojku, siromaški obučenu, koja tužnim pogledom svojih plavih očiju gledaše na ovu stranu, s koje im na susret pođoh.U mojoj glavi kao da sevnuše munje i ja stadoh kao ukočen!Da l’ da verujem očima svojim?Ta to je sestra moja, moja Danka!... „Sestro!“ — povikah glasno i pritrčah k njoj — „Sestro mila!..Ah, blagi Bože! ovo je mnogo sve za jedan dan!“ I ja je zagrlim oberučke, poljubim je u čelo i usta, a ona spusti milu glavu svoju na uzbuđene grudi moje i poče tiho plakati..Ja pogledah preko njene glave kroz otvoreni hodnik u vedro plavo nebo, a iz oka moga tecijaše jedna suza za drugom...U mome srcu poče se gložiti milina i tuga, i moja prva misao behu naši roditelji: „Gde si oče?Gde si majko?Da vidite ovako zagrljenu decu svoju, zagrljena dva bedna siročeta?“..Nekoliko trenutaka trajaše ova nema pojava i moje misli za to kratko vreme preleteše svu prošlost moju i moje se grudi stadoše silno nadimati i ja bejah opijen silom osećaja svojih.Ona neprestano plakaše i držeći glavu na grudima mojim sve je jače pritiskivaše, kao da mi time htede reći: „Ja nemam nigde nikog, ja nemam nigde ništa; sve, što još imam, to je u ovim grudima!..“ No kada podiže glavu svoju s grudi mojih, stade me gledati svojim plavim okom, u kojem se još suze blistahu i koje beše tako nežno i divno: „Slatki brate! jedva te nađoh!“ — Od kud dođe?Kako dođe? — „Pobegla sam od strine svoje.Još juče sam pošla iz M—, no ne mogoh pre stići.“ U tom dođe vozač, koji je Danku amo dovezao i donese mali zavežljaj, u kojem behu sve dankine stvari.Za tim uđosmo u moju sobu, gde mi Danka pripovedaše, šta je i kako je s njome bilo.Pripovedaše mi, kako su strica saranili, kako mi strina ne htede odma javiti za njegovu smrt, valjda bojeći se, da joj ne dođem i ja na vrat.Pa kako je strina s njome zlo postupala još za života stričeva, no posle smrti njegove skoro je svaki dan zlostavila; naročito od kako se preseliše u varošicu M—, dodija joj nevolja tako, da je već bila naumila, pobeći u svet ma kuda.U tom čuje srećom od mog dobrog druga Mite R—, da sam se u novinama za nju raspitao, te pomoću njegovom pobegne od strine i dođe ovamo k meni. Sirota Danka!Ja se nisam ničem boljem ni nadao i znao sam, da će proliti mnogo suza, jer će joj život biti gorak.Pripovedajući jade svoje držaše neprestano na meni suzne oči svoje, koje meni više govorahu nego reči njene.Davno to beše, kada je videh poslednji put i ona vremena behu još lepa vremena; tada beše još malo, nestašno devojče, a sada je skoro velika devojka.Radovah se, što je opet vidim, i dugo je gledah, tako mi izgledaše mila i divna... Dolaskom njenim iznenađen i obradovan i ne mišljah odma, što ću i kako ću s njome; no kada se prvi talasi radosnog uzbuđenja malo utišaše i srce mirnije posta, tad poče i razum svoje da radi. Ah, blagi Bože! da teške li borbe! Čitav dan mišljah, kuda ću s njome?Ovde u manastiru ne može ostati, a druge kuće nemam.Da je Ljubičina mati od kud drugčija, mogla bi tamo biti.Ali ona kad bi videla ovu siroticu, bi spram mene bila još gora, jer bih u očima njenim bio još manji, nego što bejah do sad.Da mi nije Ljubice, bilo bi mi lako.Uzeo bih svoju narodnu pomoć, pa bih otišao s Dankom u G—, tamo bih našao nekoliku decu, da ih poučavam, pa bih živeo, i ako još siromašnije nego do sad, ono ipak mirno i zadovoljno, jer moje srce bilo bi navek umireno i utešeno, kad god bih u nju pogledao.No Ljubicu ipak ne mogu ostaviti, pa još sada, kada tek počeh da živim!.. U takim mislima dočekah i noć.Danka umorena putovanjem odma leže i za nekoliko trenutaka mirno zaspa.Ja priđem k prozoru, naslonim se na gvozdene šipke, te gledah dugo u plavo vedro nebo, po kojem nebrojene zvezde divno svetlucahu.Svuda beše tiho i sve beše mirno, sve, osim mojih grudi..Moradoh uvideti, da nemam mnogo da biram, da se moram rešiti ili za Danku ili za Ljubicu, ostaviti jednu ili drugu!..Danki treba brze pomoći, no da njoj pomognem, da l’ bih mogao ostaviti Ljubicu, pored koje bejah toliko puta srećan i blažen, no nikad kao danas?Zar bih mogao pregoreti oči njene?Njene lepe oči, koje sam danas tako strasno ljubio i koje bih mogao još mnogo puta da ljubim?I opet — zar bih se mogao Danke odreći?Jedine sestre svoje za kojom sam toliko puta suze prolio?Da se odrečem nje, u kojoj ta ista krv teče, koja i u meni teče, i koja na celom svetu osim mene nema nikog svoga?Ne, to ne mogu!I opet — bar kad bih znao, da je Ljubica kadra prineti sve žrtve, koje bi prineti morala, samo da ostane moja, tad bih mogao mirnom dušom živeti za Danku; a ovako, što ću, kad bi mi bez nje bio sav svet uvek prazan i mrtav!.. Na jedarad se kao iz sna trgoh, jer na manastirskoj kuli poče izbijati ponoć.Treba da legnem, — rekoh u sebi — ponoć je, a ja sam i onako umoran, jer prošle noći ne mogah spavati, pa treba sad da spavam!No ipak kako da spavam?Mogu li spavati?Odreći se Danke ne mogu, a s Ljubicom ne mogu se rastati!..O Ljubice!Ti valjda na mekom krilu bajnoga sanka sada mirno spavam, oko tvojih rumenih ljubljenih usana valjda se nežni osmejak veselo vije, dok mene jadnog ne može ni ponoć da uspava!.. „Blagi Bože!Tebi se molim i sudbu svoju polažem u tvoje ruke!“ Te reči behu sada moja molitva.Obučen se spustim na postelju i sklopim oči.No tek kad sam oči sklopio, tad sam tek jasno video i Ljubicu i Danku!..Ležah neko vreme, pa opet ustadoh.Hodah malo po sobi, pa onda iziđoh na polje u goru, da tamo čelo razladim, da tamo grudi ublažim.Nebo beše sasvim vedro i puno zvezda, oko mene šuštaše zeleno lišće, s neba padaše rosa na mene, i sve to činjaše mi se tako tajanstveno i tako tužno, kao da bi htela ova priroda sa mnom da plače.Dugo i dugo gledah na onu stranu gde počivaše Ljubica moja...U tom se već poče i zora da se javlja i ja se opet vratim u sobu, gde Danka još slatko spavaše. „Sirota Danko!Ti si opet srećna!Ti nađe brata svoga i tvoje se želje ispuniše sve!Tvoje su grudi sada mirne, tvoje je srce zadovoljno!Ti sanjaš krasne snove, letiš po lepom svetu nevine i bezbrižne mašte svoje!Slatka Danko!“ I ja sedoh na njenu postelju i poljubim je u belo, vedro čelo.Ona se iz sna trže, otvori svoje setne plave oči i pogleda me nežno i zadovoljno, kao da bi mi htela reći: „Brate!Ja sam sad srećna!“ Pogled ovaj očiju njenih potrese mi na jedared svu dušu moju i mene obuze na mah tako čudno osećanje, kao da mi se srce pomirilo samo sobom... „Bi l’ htela Danko, da idemo na grob oca svoga?“ — rekoh joj uzdrhtalim glasom, usiljavajući se, da se kako ne zaplačem. U dankinom se oku suze zablistaše i ona mi tiho reče: „Oću!“ „Dobro, Danko!Mi moramo odma danas odavde dalje!Grob oca našeg i onako će nam uz put biti!“ — Jesam li mogao drugčije i bolje uraditi, nego što sam uradio, ne znam; tek ja odoh, a ne rekoh Ljubici ni „zbogom!“ Čitav dan putovasmo i jedva noću stigosmo u T—, gde odsedosmo kod učitelja Branka, koji je došao na mesto oca moga.Kako mi beše, kada stupih u ovaj dom, u kojem sam proveo zlatno detinjstvo svoje!Toliko lepih i svetih uspomena vežu me za ovaj dom, i meni tako bi, kao da u ovom trenutku postadoh opet dete; no ne više bezbrižno, veselo dete, već dete s tužnim srcem i suznim okom!..Činjaše mi se, kao da ću sad u hodniku naići na oca svoga i majku svoju, da će me radosno stisnuti na grudi ovoje, a ja ću im reći, da sam našao Danku!.. Učitelj nas radosno primi i reče, da mu je milo, što može da ugosti siročad vrlog prethodnika svoga.Od dugog putovanja kao i od nespavanja prošlih noći bejah tako umoren i slab, da se jedva držah na nogama, te s toga na skoro smesti me dobra domaćica u tako zvanu „gostinsku sobu,“ gde me bela postelja primi na svoje meke grudi i skide teški teret s umorenih krila duše moje.Bejah željan sanka, te sad ga dobih i taj mi sanak beše sladak, kao što je dojenčetu majčino mleko slatko. — Kad sutra dan ustadoh i s Dankom iziđoh u dvorište, ožive mi na jedared sve detinjstvo moje!Tu još sija ono isto sunce, još se plavi ono isto nebo!Sve je ono isto i svega se sećam, svega!Tu sam pred školom sa svojom drugaricom Marinom sedeo toliko puta rano u jutru i sunčao se na prijatnim zracima toploga sunca; majka bi došla k nama, pa bi se na nas nasmejala i oboje nas poljubila, odvela bi nas u baštu i tamo nam cveće brala...A na ovom mestu, tu na kraju hodnika, kad sunce zalažaše, seđaše nam otac toliko puta udubljen u brige svoje, a k njemu bi majka došla i pored njega sela.Ja bih tad otrčao u portu, da se s decom igram, eto te iste porte, no gle kakav je zvonik sada!Takav ne beše pre!Sad je sa svim nizak i žalostan, ne izgleda ni najmanje tako ponosit kao što izgledaše pre kad se dizaše čak u oblake!O moj Bože! on izgori u ono kobno doba!.. Odoh s Dankom u crkvu i stadoh joj sve redom pripovedati jer ona se ničega ne sećaše.Ona suznim okom gledaše u mene i svetim strahom hodaše po crkvi, po groblju sreće svoje... Kad pregledasmo sve ove spomenike detinjstva svoga, a mi se polako uputismo na grob oca svoga.Silna tuga pade na grudi moje, a Danka pokri rukama lice svoje i zaplaka se kao malo dete, kad stupismo grobu oca svoga.Ona kleče kraj kamenog krsta, lepog i velikog spomenika strašne bitke i umrlih junaka, nasloni na njega glavu svoju i plakaše sve jače i jače..Ja stajah nekoliko trenutaka mirno i bonim srcem i suznim okom gledah to veliko groblje.Kobno groblje, na tebi pade otac moj!Sveto groblje, u tebi leže kosti oca moga!Ah, krvavo groblje, Srbin te takvih mnogo ima!... O slatki oče!Ti pade za narod svoj i tvoja deca ostaše siročad bedna!Davno je od kako snose teške jade, od kako liju gorke suze!Tada behu još mala deca, a sada su velika narasla i dođoše, da tebe posete.Tvoja deca plaču na tvom grobu, čuješ li njihov plač?... I što duže stajah na grobu, to mi tuga bivaše sve teža, srce mi beše puno bola, oko mi beše puno suza...Sveta zemljo!Kako me čudnom, tajnom silom k sebi privlačiš!Moram kraj tebe da kleknem, moram da naslonim na krst glavu svoju. Sećah se poslednje noći u manastiru, sećah se poslednjeg sastanka s Ljubicom, sećah se cele prošlosti svoje, i to sve tako silno uticaše na moje bono srce, da se i ja na jedared zaplakah gorko... Kad se tako naplakasmo, umireni i utešeni vratismo se u selo. Sutra dan rano zorom krenusmo se dalje na put.Danka htede da idemo i na majčin grob, jer ona sirota i ne znađaše, gde nam je majka saranjena, a htedoh i ja, i ako nam ne beše sasvim uz put.Mesto da veselo s njima dane provodimo, mi tražimo utehe na njihovim grobovima!... S majčinog groba nastavismo put dalje i sad smo evo opet u mestu, u kojem sam proveo već nekolike godine.Sad je Danka kod mene, sad će mi biti lakše.Još ima drugih rana srce moje, no šta ću?Valjda će i vreme uzeti štogod na sebe, da i ono leči, da ne lečim sve sam!... — U koliko mi je žao, što sam manastir tako brzo ostavio, u toliko mi je opet milo, jer dođoh ovamo prvi od sviju đaka, te tako bejah u stanju za ovo nekoliko dana naći već četvoro dece, koju ću cele godine poučavati; a tim sam i sebi i sestri opstanak osigurao.Istina, da sam uzeo na sebe veliki teret, to ipak mili mi se, što mogu ostale brige svoje da rasteram ovim ozbiljnim radom, koji će ujedno biti melem mojim duševnim ranama.I moja Danka otpoče takođe svoj rad, te radi po ceo dan, i što preko nedelje svrši, to će gledati da gdegod proda, da svojim trudom sebi bar odelo nabavlja.I tako ćemo nas dvoje mirno dan po dan provoditi, snoseći sve, što snositi moramo i nadajući se boljoj budućnosti, koja će nam naknaditi sve ono, što nam sadanjost ne da uživati. — Danas sam dobio od oca namesnika iz manastira više pisama, koja su mi sa raznih strana poslata u manastir, i među njima, koja mi pisaše drugovi moji, beše jedno i od moje Ljibice.Ona mi piše; Dragi Milivoje!Srce me boli misleći na naš poslednji sastanak, ali ja nisam kriva ni u čem.Ja još ne znam, za što moja mati tako slabe nade polaže na vas, i uzalud osta sve moje moljakanje, uzalud ostaše sve moje suze, ona ostaje pri svome, da naše dalje druženje ne će imati dobrih posledica ni po mene ni po vas.No nemojte primiti ovo sasvim k srcu i nemojte gubiti svu nadu, već se oslonite na mene, oslonite se na vašu Ljubicu. Blagi Bože!Da l’ da pevam il’ da plačem?..Svi osećaji moji kao da se na jedared iz sna probudiše i ja stiskoh pismo na srce svoje, stiskoh ga na usne svoje i sve moje misli preleteše kao munja prostor između mene i nje i sve padoše na njene crne oči, na njeno dobro srce.Misleći na nju i gledajući u pismo njeno zaplakah se i od teške tuge i od velike miline, jer u koliko me sada srce zabolelo, što sam je onako ostavio i što više nisam pored nje, u toliko mi opet pevaše od radosti, jer ona me zaista iskreno voli...„Oslonite se na vašu Ljubicu!“ Na vašu Ljubicu!Ti sama veliš, da si moja!U tvojim očima nisam dakle niko i ništa, tvoje srce oće i može da polaže nade na mene, i ako tvoja mati ne će i ne može!... Mnogo gorkih časova imađah do sad u životu svome i tad bih navek sam sebe utešiti znao i to svojim lepim nadama, koje mi bivahu življe i bujnije, štogod mi jadi behu teži; pa tako beše i sad, i moje grudi behu na skoro opet umirene i oči mi postaše opet vedre.Ljubica me voli, — mišljah — a to mi je najbolje jemstvo, da je ne ću izgubiti.Gledaću da što više novaca zaštedim, pa kad nastupe opet ferije, daću Danku u koji ženski zavod, da se za to vreme tamo poučava, a ja ću otići opet u manastir, gde ću stari život na novo produžiti, a dotle ću nastojati u sporazumu s Ljubicom, da i mati njena o meni bolje misli. Beše lepo toplo veče.Plavo vedro nebo beše puno zvezda kao i šetalište što beše puno sveta.Ja i Danka hodali smo polako slušajući muziku i baveći se svojim mislima.Ah! koliko imađah tako lepih večeri u nemoj manastirskoj pustinji!Tamo ne imah Danke svoje, tamo ne beše toliko sveta, i opet mogah tako divno provoditi dane svoje i opet tako srećan biti!..Sve misli moje odleteše odavde u krasno mesto divne sreće moje... Na jedared me muzika trže.„Znaš li, Danko, kakva je to pesma, što je sada sviraju?“ — Znam.To je: „Ja sam mlada Srpkinja“. — „A od kud znaš?“ — Zar me ti za takvu Srpkinju držiš, da ne znam ni himnu srpskih devojaka? — „A znaš li ti da pevaš?“ — Kad hoću, znam. — Šteta za ovu siroticu, — mišljah — što ne beše u boljim rukama.No ipak još nije kasno, sve još može dobro da bude. — Danas sam kupio Danki „Srpske narodne pesme“ i beše mi veoma milo, što se tome daru jako obradova.Obećala mi je, da će ih svaki dan čitati i da će nekoje i na pamet učiti. — Ujedno je počeh poučavati u glavnim pojmovima prirodne nauke, a tako isto u povesnici i nauci o duši.Shvatanje i pamćenje ima dobro i nadam se, da ću je za kratko vreme moći izvesti na pravi put posmatranja sebe i okoline svoje. — Danas dobih pismo od Paje, pisano u K—, gde će se neko vreme zbog svadbe zadržavati, pa mi među ostalim veli: „Milivoje!Nisi trebao tako uraditi, jer ti beše u našem domu navek dobro došao, pa te neznatne sitnarije nisi trebao odma k srcu tako primiti, da od nas — tako reći — pobeže!“ Neznane sitnarije nisam trebao tako k srcu primiti!Nisam trebao pobeći!On valjda ne zna, da je samo Danka uzrok tako naglog odlaska moga?Pa valjda ne zna ni Ljubica?Oni valjda misle, da sam ja zbog toga otišao, što me stara gospa uvredila?U ostalom ovo mi je zgodna prilika, da im pišem, te kad čuju, za što sam otišao, ne će se na mene žaliti. — Već se počeše đaci skupljati i danas dođe Mita, moj drug i dobar prijatelj, koji mi je Danku od strine izbavio.I ja i Mita jako se obradovasmo, kad se videsmo, no ipak ne kao Danka, koja beše od radosti tako dirnuta, da joj suze potekoše. „To je lepo, Milivoje, što si se tako zauzeo za sestru svoju!“ reče Mita gledajući u Danku, koja beše kao malo dete vesela. — I opet ima Danka prvo tebi da zahvali, pa onda meni! — odgovorim Miti.Danka beše pri ovim rečima oborila oči i gledaše mirno preda se, ali ne htede ništa odgovoriti.A i za što bi govorila, kad joj lice i onako tumači srce njeno? „Imaš i jedan lep pozdrav, Milivoje!“ — reče mi sada prekinuvši ovu ozbiljnu tišinu. — Od koga to? — „Od Ljubice!“ reče i poče se smešiti. — Od Ljubice? — zapitah ga malo začuđen. — A od kud ti da dospeš tamo? „Neki smo rodovi, ali kakvi, ja upravo ni sam ne znam; no ipak ja ih svakih ferija posećujem, pa i sada pri polasku bavljah se tamo dva dana.“ — Hajdemo malo da se prohodamo, jer ja celi dan sedim, pa mi je čisto muka! — rekoh Miti jedino zbog toga, da ga ne ispitujem pred Dankom. Čim iziđosmo na ulicu, a Mita mi reče: „Čitao sam i tvoje pismo, što si ga Paji pisao i svi rekosmo, da si zbilja plemenita srca; no niko te tako ne uzdizaše, kao Ljubica.Ja upravo ne znam, ali meni se čini, da ste se vas dvoje jedno u drugo jako zagledali?“ — A šta joj mati reče za mene? — upitah ga, koji mi upravo u oči gledaše tražeći u njima odgovor na pitanje svoje. „I ona o tebi lepo misli, siroma si veli, no si pošten i vredan.“ Ove me reči jako obradovaše, jer mi potkrepiše nade, da će ljubičina mati s vremenom sve lepše mnenje imati o meni. „Je li Paja još tamo?“ — Zajedno se krenusmo iz K—, ja ovamo, a on u B—, gde će mu skoro i svatovi biti.No kako ti se Ljubica dopada?O tom mi ništa i ne reče! — „Lepa devojka!Dobra devojka!“ — odgovorim i počnem se premišljati, da li da mu se poverim ili ne?No za što bih od njega tajao?Ta on je jedini, kojeg svojim pravim drugom nazvati mogu, pa takom treba i hoću da se poverim.I odma onim prvim rečima dodadoh još dalje: „Meni se jako dopada!Iskreno da ti kažem, ja je volim!“ — Pa to je lepo!U ostalom ja sam već mislio, da se vas dvoje volite, jer što sam opazio na Ljubici, to sam opazio eto i na tebi. — „A šta si opazio na meni?“ — Da si pocrvenio, čim sam ti Ljubicu spomenuo, a to sam i kod nje opazio, kadgod bih joj tebe spomenuo! — Meni beše povoljno sve, štogod sam od Mite čuo.Posle još kraćeg razgovora rastanem se s njime i dođem doma.No čim stupih u sobu, pritrči Danka k meni, zagrli me i zaplaka se na mojim grudima. „Šta je tebi sad?“ upitah je začuđen. „Ah, slatki brate!Ja sam pored tebe sasvim srećna!Kad videh Mitu, meni pade odma strina na pamet i ja se setih, kako me je nemilice tukla, kako pred njom nisam smela nikad da budem vesela, a nikad nisam smela ni da plačem, kako mi tada beše gorko živeti, a sada mi je život tako sladak!“ — Bog ti svako dobro dao! — rekoh joj od srca raznežen srećom današnjeg dana, a na oči i meni udariše suze... — Pri svem tom, što sam poslom jako opterećen, ipak su mi dani prijatni, kao što bih samo poželeti mogao!Danka me skoro svaki dan pevajući isprati i pevajući dočeka, a pri tom moje lepe nade slade ovo zadovoljstvo u takoj meri, da mogu život svoj nazvati idilično — srećnim.U knjizi imam temelj budućnosti svoje; u Danki sveti amanet od oca i majke, da prema njoj pokažem zahvalnost svoju, dužnu svojim vrlim roditeljima; u Miti dobrog i iskrenog druga; a u Ljubici, —- u njoj sve i sva!Kad se danju poslom umorim, pa se spustim na meku postelju, tad mi se navek pojave njene lepe crne oči, koje me teše i na rad obodravaju i koje me navek slatko uspavaju veleći mi, da će sva patnja i nevolja jednom prestati i da će nastupiti krasnije i slađe doba, kad se ne ću više sa siromaštvom boriti i svoje najlepše vreme drugima bud’ za što prodavati, i kad ne ću imati više ni za čim uzdizati, već srećan posvetiti život i rad svoj jedino opštoj stvari naroda svoga...Lisno drvo mojih lepih nada hoće procvetati, jer će u mom životu nastupiti proletno doba.Proletno doba, jer će Ljubica biti moja i njene oči biće mi proletno sunce, a proletna zora biće mi usne njene, proletno nebo lice njeno, proletno cveće kosa njena, proletne tice njene slatke reči, a njene meke grudi biće mi proletna lisna gora, gde se sanak najslađe spava!.. — Tako mi dani brzo prolaze, da čisto ne znam, kad svane, kad li se smrkne.Čisto se začudih, kad mi Danka reče, da je danas prvi dan proleća.Čini mi se, kao da sam ovu zimu prespavao, i ne znam, da sam osim detinjstva svoga imao u životu svome doba, koje mi tako brzo prođe.No nije najposle ni čudo, jer navek imam da radim; a kad ne radim, onda opet mislim na Ljubicu, i u tim slatkim mislima leti mi vreme, kao munja što leti.Pa i ono nekoliko trenutaka noću, kad ugasim sveću, da legnem, pa dok ne zaspim, nisu mi prazni, već puni kao što je puno srce moje.Naravno, kad pomislim čak na ferije, to mi se ipak čini, kao da imam još čitavu večnost da preživim, dok dođe to srećno rajsko doba, da opet Ljubicu vidim; ali kad na ovu zimu pogledam, u kojoj ne mogu dan od dana da odelim, jer kao da se cela zima slila u jedan dan, to se tešim, da će i ovi dani kao i oni tako isto brzo proći.I Danka mi je uvek zadovoljna i vesela, pa i ona veli, da ne oseća, kako joj vreme brzo prolazi, što je sasvim prirodno, jer i ona ne prestano il’ uči il’ radi, a ovo poslednje navek pevajući.Naše narodne pesme već je sve pročitala, a neke je i na pamet naučila, pa njih od sviju pesama najradije i peva. — Juče čuh od Mite, da će danas kući da ide, da tamo uskrs provede.Na moju molbu skloni se i obeća mi, da će ići u K —, da poseti Ljubicu i da vidi i čuje, šta je i kako je.Kad mi danas dođe, da uzme „zbogom“ od^mene i Danke, sedoh, te napisah Ljubici pismo, dok mi se on sa sejom zabavljaše.Po tom odosmo nas dvojica na kolodvor.„Srećni Mito,“ — rekoh mu pri polasku — „Ti ideš sada ocu i materi, tamo te čeka radost i veselje!Ići ćeš Ljubici, pa ćeš i nju videti; a ja jadan pri svoj želji i čežnji svojoj, da k’ njoj odem, ipak ne mogu!“ Mi se zagrlismo i poljubismo, on sede i ode, a ja ostah gledajući za vlakom, dogod ga dogledati mogah. — Već od neko doba osećah, da mi je telo iznemoglo, ali nikad mi ne beše tako kao danas.Cele prošle noći ne mogah mirno spavati, jer sanjah neprestano neke strašne čudnovate snove; no kad zora sinu, poče mi neka teška, neponjatna tuga srce da steže.Iziđoh rano iz sobe i pođoh malo iz varoši, pri svem tom, što promicaše sitna kiša, i što duvaše hladan vetar, ludo misleći, da bih kako ublažio grudi svoje!No što duže hodah, to me grudi stadoše sve jače boleti, noge mi stadoše klecati, sva me snaga poče ostavljati, i ja videh, da sam klonuo i da dalje ne mogu.Pokajah se, što odoh od kuće, no kajanje beše već kasno, i ja se moradoh spustiti na jedan hladni, mokri kamen.Glava mi klonu, a čelo mi probi ledeni znoj; zakašljah se, a krv mi udari na nos i na usta; na oči mi pade mrak, i meni tako bi, kao da me nesvest hvata.No to stanje ne trajaše dugo i krv mi brzo presta, te s toga se dignem i polako odem do prve česme, gde lice operem od krvi, pa onda se kao pretučen vratim kući.Ušavši u sobu bejah tako iznemogao, da se ne mogoh na nogama držati, a pri tom me ljuta groznica zatrese, da mišljah, razdrobiće me.Danka videvši me bledog i žalosnog pritrči uplašena k meni, pa me poče ispitivati, šta je i kako je; a oči joj se kao i moje na mah napuniše suza.Odmah se svučem i legnem u postelju, a Danku zamolim, da otrči po lečnika.No dok se ona vratila, ja već više ne znađah za sebe.Tek pred veče dođoh opet k sebi i kad otvorih oči, seđaše Danka pored mene, lice joj beše bledo, a oči joj behu crvene i pune suza.Čim vide da sam k sebi došao, utre suze svoje, pruži ruku preko mojih grudi, pa se na mene setno nasmeši.Iz mojih grudi otrže se teški uzdah i ja joj obvijem obe ruke oko vrata, pa dugo ukočenim okom gledah u nju. „Sirotico!“ — rekoh joj tužnim glasom — „Šta ćemo raditi, ako ova bolest ustraje duže vremena, pa da moram preći u bolnicu?“ — Ne ćeš u bolnicu! — tiho mi reče — Ne ćeš, Milivoje!Ja ću te negovati, ja moram navek pored tebe biti, navek, ma nikad ne spavala, ali ti ne ćeš u bolnicu!Ja sam već i lečniku kazala, da ćeš ti ostati ovde, jer i on mi reče da treba tamo da odeš. „A zar je bio lečnik kod mene?“ — upitah je malo začuđen. — Bio je; odma je sa mnom došao.I on veli, da će sve dobro biti. „Ali ako ne bude tako, kao što on veli šta ćemo onda?Pa i ako odma ozdravim, šta ću opet s đacima svojim?Ja sam klonuo, pa se više toliko ne mogu naprezati; a oni su mi jedino uzdanje moje!“ — Ja imam gotovih radova, pa ću to prodati; a pri tom ću od sada dvostrukim trudom dalje da radim, ma bilo i danju i noću, pa ćemo opet moći živeti! — „Od toga nema ništa!Ja za to sada i bolujem, što sam radio danju i noću; što sam se naprezao više, nego što mi dopuštaše snaga moja.Vidiš, Danko, to su ti tajni nam prirodni zakoni, koje nazivamo „božijom voljom“, o koje se siromah tako lako može i skoro mora da ogreši, pa da posle nevino strada na strogim neizmenjivim posledicama njihovim.Od kako ostasmo bez oca i majke, ja sam se više puta o njih ogrešio.Ali oni hoće katkad dugo i da ćute, ali ne će nikad ništa da prećute.Moje zdravlje ne beše onako temeljno, kao što bi pri boljim prilikama moglo da bude; no ipak ja bejah toliko snažan; da sam mogao umereni trud navek izdržati; ali od kako sam morao pri istoj snazi trud znatno da uvećam, samo da bismo podmirili životne potrebe svoje: poremetio sam ravnotežu i sad sam eto sasvim klonuo...Za to, Danko, pazi bar ti na svoje zdravlje.“ — Ne boj se, Milivoje, za mene!Paziću ja i na tebe i na sebe! — Ova duboka ljubav, koja beše u dankinom pogledu i govoru, prijaše mi kao najslađi melem rastuženom srcu mome.Bog će dati, na će opet sve dobro biti! — Bejah se odao nadi, da ću što pre ozdraviti, no me nada ljuto vara!Kad zora zasviti, ja mutnim okom pogledam na svetle prozore; gledam dan, koji svima nove nade u srce uleva, a meni jato crnih briga i očajanih misli spušta na um i na srce, da njima baveći se veče očekujem.I opet bih dan još kako tako proveo, samo da mi noći nije!Kad se počne sumrak da hvata i u zidu popci zacvrče: tad mi mašta stvara svakojake slike, i preda me izlazi otac i majka, izlazi Ljubica, moj pokojni drug Marko i drugarica Marina, a s njima još mnogo njih živih i mrtvih, milih i nemilih, preživela prošlost i stvorena budućnost, pa svako me drukčije gleda, svako mi drukčije zbori; a ja ih gledam i slušam, dok mi se u očima suza ne zasija i dok ih boni uzdah moj od mene sve ne rastera!I te pojave počnu se opet ponavljati, a muke nastaju sve veće, koje me nemilice more!..Pa još kad u Danku pogledam, to mi srce puca, iz oka mi polete suze, koje moram navek da skrijem, jer moja jedna suza izazove deset njenih...Po cele noći se sklapa sanjivog oka svoga, već navek sedi pored mene i navek radi, tešeći me, da se nemam za što brinuti, jer ona će sada za mene da radi, kao što sam do sad ja za nju radio. Gde je sada ono doba, kad ne bejah u stanju ni dane da brojim?Sada brojim svaki trenutak ležeći u postelji još uvek bolan.Pa i brige me more, jer eto danas mi dođe jedan đak moj, sin jednoga zvaničnika, da mi se zahvali na trudu mome i da se sa mnom oprosti, jer mu se otac s porodicom odavde seli.Istina, da bih morao i sam kojeg đaka napustiti, jer sve ih ne ću moći više držati, to mi je ipak žao, što moram baš ovog izgubiti, jer beše najbolji od sviju ostalih.Jednog se moradoh i sam odreći, jer mi je popio puno krvi i dosta doprineo bolesti mojoj.Kod ostale dvojice zamenjuje me jedan drug moj, ali ako ova bolest i dalje ovako ustraje, bojim se i za njih, pa kako ćemo onda živeti ja i moja dobra Danka? — Neprestano ležim i opet jedva kad i kad mogu da zaspim, jer mi brige ne daju spavati.Danas po podne malaksaše brige pred teškim snom, koji me odnese na svojim lakim krilima u ovoje bezbrižno carstvo.No kad sam oči opet otvorio, poče se već pomalo sumračiti i prvi pogled moj pade mi na Danku.I nju je sanak savladao, jer seđaše na stolici pored moje postelje, a lepu glavu svoju držaše na mojem uzglavlju i mirno spavaše.Na krilu joj beše platno, koje je šiti počela, pa šijući tako i zaspala...O Danko!Ako već umreti moram, kome ću tebe da ostavim?Ovo kratko vreme besmo zajedno, dva siročeta, uživajući jedno kao i drugo dare dana svojih i nadajući se lepšem, srećnijem životu.No ako se rastanemo, za mene će prestati nada i radost, ali će ujedno prestati i tuga i žalost, i suza i uzdisaj...Za mene će sve prestati, jer kog jedared zemlja zagrli u svoja hladna nedra, taj se više nikad ne smeje, ali nikad i ne plače...No dok ja odem pod zemlju, ti ćeš ostati na zemlji, ostaćeš sama bez brata svoga.Ko ti može dobar stajati, da ćeš biti srećna?A do tvoje sreće mnogo mi je stalo!Kao siroče, znam, da ne ćeš od gladi umreti, jer dobra ruka ako kome štogod daje, ona prvo siročetu daje, a dobrih ruku ima još u narodu našom.No ipak bojim se, da bi mnogo plakala, jer si još mlada i neuka, a put života je mnogobrojan, no svaki je mračan i svaki je klizav... Dok se ja bavljah takim mislima, Danka se trže iz sna svoga i poče se na mene smešiti; no to smešenje ne beše onako slatko i umiljato, kao što je u nje obično. „Idi, Danko, lezi!“ — tiho joj rekoh — „jer ti si noćas malo spavala.“ Ona mi ne reče ništa, već skupi stvari svoje, pa ode u svoju sobu.I ona je već sasvim iznemogla, jer okom jedva gleda i nogom jedva korača... — Predigoh se malo sa svoje nesnosne postelje i nasloniv slabo telo svoje na dankino rame dođoh do prozora i sedoh, da se sunčam na prijatnim zracima toplog proletnjeg sunca i da gledam ljude, koji ulicom prolaze.Srećni ljudi, koji mogu da uživaju dane svoje!Pravo veli naša poslovica; „Dok me imaš, ti me ne znaš.“ I zbilja, dok bejah zdrav, nikad ne osećah tako živo lepotu sveta i sladost života, kao što sada osećam! — Tek što Danka ode u grad, da svoje radove gdegod proda, a ono mi zakuca neko na vrata i na moje „slobodno“ stupi Mita veselim licem u moju tužnu sobu. „Ej jadniče!Gle, jedva bi te mogao poznati!“ reče mi odma posle kraćeg pozdrava. — Zbilja sam jadnik! — rekoh obradovan dolaskom njegovim. — Plivam među životom i smrti; ne znam, na koju će me stranu vrtlog vremena baciti?Da još Danke nemam, možda bih do sad već u grobu bio!Sam sebi već postao nesnosan, a njoj još nisam! — No reci, kako si se proveo?Mora da ti je dobro bilo, kad si se toliko zadržao!Jesi li bio kod Ljubice? — — „Bio sam.“ — reče i sede na stolicu pored postelje moje — „Ona te lepo pozdravlja; evo ti pismo njeno, nek ono mesto mene govori!“ — Gle!Dakle me nije zaboravila! — rekoh radosno iznenađen i rukom dršćući primih pismo. „Dragi Milivoje!“ — pisaše mi Ljubica — Ne mogu vam opisati milinu, koja vladaše srcem mojim čitajući pismo vaše, iz kojeg videh, da me još volite, jer to vam se vidi iz svake reči vaše, a uverena sam, da ste samo ono napisali, što u srcu osećate.O kad bih vam mogla ispričati sve jade svoje, koje moradoh podneti, od kako nam vi odoste, to bih vam morala napisati nekoliko tabaka.Kad odoste onako tajno, (kao što sami velite), da vam iskrena budem, počeh zbilja sumnjati u iskrenost i vernost ljubavi vaše, u toliko više, što mi se mati usiljavaše, da mi vas iz glave izbije, govoreći mi, da vas volim jedino za to, što se vi znadoste pretvarati, kao da me volite, a ko mene voli, tog ne mogu ni ja mrziti, i da sam još neiskusno ludo devojče, koje veruje u svačije reči i na njima zida vazdušne kule!No u koliko ovi jadi behu teški, u toliko mi bi veća radost, kada čuh od Paje, da mu pisaste, uzrok odlaska vašeg rekoste i mene lepo pozdraviste, jer i mati mi morade priznati, da ste plemeniti i dostojni ljubavi ne samo moje, već svakog čistog i dobrog srca, jer takve braće ima danas sve ređe.Ona sada i sama uviđa, da nije trebala s vama tako postupati, ali šta ćemo?Starost zaboravlja na mladost i naziva je ludošću, a s toga i dobije mnogi momak devojku, koju nije nikad voleo, a devojci daju onakog momka, za kojim nije nikad uzdanula!..Svesrdno pozdravlje vama i Danki.Baša Ljubica.“ — „Moja slatka Ljubica!“ —- rekoh pročitavši pismo suznim okom, jer mi srce htede da prekipi od slatke iznenadne sreće.Što su kišne kapljice cveću, koje je već venuti počelo, to beše meni njena svaka reč: melem i duši i telu, i ja počeh odma nova života u sebi osećati. Mita mi za tim pripovedaše, kako je ugodno putovao, kako se lepo kod kuće proveo i kako se sastao s Ljubicom, Pajom i pajinom gospom. — U tom stupi i Danka u sobu, koja se kao malo dete obradova, kad Mitu vide.Razgovor nam posta živ, da ne kažem veseo, i trajaše prilično dugo, dogod se Mita najposle ne podiže, da kući ide. “Gledaj, da ozdraviš?“ — reče mi polazeći. — Ozdraviću za celo, jer si mi doneo lepe vesti! — rekoh mu sasvim pouzdano, jer meni srce tako govoraše.Ne znam, da li me srce vara, ali meni se tako čini, da ću opet ozdraviti i opet lepotu sveta i sladost života uživati moći; jer od kako sam bolestan, nikad mi nada ne zagrejavaše tako grudi, kao što mi sada zagrejava. — O Mito!Ti mi donese života u moju mrtvu sobu! — rekoh veseo, pa uzedoh opet ljubičino pismo, da čitam te slatke reči, koje me tako radosno potresoše. — „— Davno već ne imađah tako mirne noći, kao što beše ova prošla, jer nadojen milinom ljubičinog pozdrava zaspah kao dojenče što zaspi nadojeno majčinim mlekom.No u koliko mi ova noć beše mila, u toliko mi opet dan posta neugodniji, jer zebnja moja, da će me i od ova dva đaka koji ostaviti, evo se danas ispunila na žalost moju!Jedan đak moj, koji i onako beše u naukama slab, a inače bogat, ode profesoru svome, da ga on dalje poučava. — Zbilja!Siroma čovek mora kao i tiran da je svuda i okom i nogom, jer čim se malo ukloni, odma ide sve kao preko vrata! — Šta će i kako će sa mnom biti, ja ne znam i ne mogu da mislim! — Isplatio sam stan, hranu i sve, što sam zadužio do sad u bolesti svojoj, i sad mi ostade jedva još za četrnaest dana da živeti možemo.Od onog jednog đaka ne dobijam ni toliko, da bih mogao bar stan da plaćam; a na dankinu zaslugu ne mogu takođe mnogo računati, jer što sirota uradi za nedelju dana, to jedva da imamo dva dana da živimo.No osim svega toga najvećma me peče, što ću u tim nevoljama zaostati u nauci svojoj, a nauka mi je sve i sva, što mogu svojim nazvati i ona mi je jedini temelj budućnosti moje!Da mi je pri svem tom bar jednom da ozdravim i da se oprostim ove nesnosne postelje svoje, pa onda bilo kako bilo! — Slažući jade i nade jedno preko drugog na svoje bono srce jedva dočekah čas, da čujem od lečnika, da je svaka opasnost prešla i da se mogu oprostiti nesnosnog ležanja svoga.Samo se moram još nekoliko dana sobe držati, jer sam suviše slab, kao što sam se odma uverio, čim sam stupio nogom na zemlju, jer čisto ne mogu i ne umem da idem.Za to sedoh kod prozora pored Danke svoje, koja plivaše u radosti, što me opet zdravog vidi.Kako mi milo bi, kad pogledah na svetli dan i na vedro proletno nebo, kad pogledah na ulicu, po kojoj mnogi ljudi, svi zdravi, tamo amo mirno hodahu!..Moje srce beše puno miline i opet pri svem tom ležaše mi teška briga na čelu, kao što noću mrak na zemlji leži, i meni beše, kao da treba da pevam i plačem.Blagi Bože!Kako bih sada u potpunoj sreći s vrelim srcem mogao uživati čase života svoga, kad ne bi bilo tih crnih nesnosnih briga, koje mi veselost iz srca nemilice gone, kao crv podgrizajući zeleno stablo mojih lepih i slatkih nada; jer kad pomislim, šta me čeka, to mi je onda pred očima sve mračno i crno i ja ne mogu sebe da zamislim u budućnost svoju! Dokle se u meni tuga s milinom tako naticaše, koja će ovladati srcem mojim, izrekoše suze presudu svoju kotrljajući se polako jedna za drugom po uvelom licu mome; a misli mi još neprestano letahu tamo amo uzalud tražeći leka ranama mojim.O Ljubice!Da l’ znadeš, kako ti je dragi bolan?Da l’ znadeš, kakav se crn i strašan oblak vije nad glavom njegovom?Ne znaš, i bolje što ne znaš!Šta bi ti sada mati za mene rekla, kad bi me videla ovako žalosnog i očajanog?!To me boli, što će tvoja mati da dobije opet pravo, jer moram sam da uvidim, da sam niko i ništa, za kakvog me ona navek i držaše! — Šta je tebi?“ — reče mi sada Danka uhvativ me za ruku — „Ti nisi onako veseo, kao što bi trebao da budeš!Ti plačeš!Reci, da ti nije opet zlo?“ — Biće, ako nije! — tiho joj rekoh gledajući je suznim okom, — Brige će me opet u postelju baciti!Siročad smo, Danko!Nigde nikog, nigde ništa! — „Slatki brate!Nemoj se toliko brinuti!“ — reče mi Danka gledajući me svojim plavim setnim okom — „Znadem dobro, da ti je teško; ali osloni se i ti jednom na mene!Ja sam zdrava, ako nisi ti!“ — Tvoja ruka ne će nikad toliko zaraditi, koliko ova nevolja od nas iziskuje! „Može, brate!“ — reče mi Danka ozbiljno. — „Ja nisam više dete, da me mora navek drugi hraniti!Ja ću otići kudgod u službu, pa ću sama sebe zahranjivati, a ujedno ću moći i tebe pomagati. — Odobri mi, brate! tu nameru moju, jer druga nam leka nema, ako ne ćemo da se oslonimo na tuđu milost i nemilost, što će nas gorko stati, jer to je to isto, što i prosjak biti.A da raditi nije sramota, to si mi ti toliko puta govorio!“ Mene ove dankine reči tako iznenadiše, da čisto ne znadoh, šta li da mislim, šta li da joj kažem? „Šta ćutiš, brate? — govoraše mi Danka dalje — „Zar nije bolje raditi, nego gladovati ili prosjačiti?Ne, brate! dok mene imaš, ne ćeš ničiji prosjak biti!..Ja sam dužna i moram za tebe raditi, jer i ti si dosta za mene radio.Kad pomislim samo na strinu svoju, od koje si me ti izbavio, to ti, brate! nikad dosta blagodariti ne mogu!Pa i kod nje ne bejah ništa drugo, već prosta služavka, pa me je pri svem tom još nemilice tukla; a sad gde dođem, tu me ne će za celo niko tući!“ Još nije ove poslednje roči dobro ni izgovorila a njoj polete suze na oči. Ja bejah tako dirnut i uzbuđen, kao što već davno ne bejah; a oči mi behu tako pune suza, da jedva gledati mogah... Dankina misao ne htede mi nikako u glavu, pri svem tom, što drugim načinom zaista nismo kadri izvući se iz ovog žalosnog stanja...Da ide da služi?Da je dakle pustim, da ide od mene, umesto da je na rukama nosim?...Koliko je noći pored moje postelje budna provela lebdeći na svaki pokret moj?Koliko je suza prolila, da meni suze uštedi?..Da nje ne imah, blagi Bože! sada bih već u grobu bio!I ona još meni veli, da mi nikad ne može dosta blagodariti, meni, koji sam se toliko zaustezao, da joj pružim ruku svoju, kad ona beše u najvećoj nevolji!.. Šta se toliko premišljaš?“ — reče mi smelo i pouzdano, pogledav me svojim suznim očima. — Ne premišljam se, Danko!No ipak pusti me, da se malo zabavim u prošlosti svojoj, jer mi prošlost posta na jedared tako neobično živa! — Danka se umiri i seđaše ćuteći pored mene; a meni srce kao da šćaše da iskoči iz tesnih grudi: milina i tuga sudarahu se u meni kao vatra i voda; milina, što imam tako dobru i plemenitu sestru i što u budućnosti mojoj ustupa noć ipak danu mesto svoje; tuga, što mi je sestra pri svem tom tako bedna, pa što mi je još najgore, da joj baš ja tu bedu moram da stvaram... U takim mislima poče me snaga na novo da ostavlja, glava mi klonu, a telo mi posta grozničavo, što po svoj prilici bi posledica ovog velikog uzbuđenja, te s toga moradoh opet u postelju.Na dankino pitanje, šta mislim s njome, rekoh joj tužnim glasom: „Teško je biti gospodar, a sluga možeš biti u svako doba.“ — Pristao sam na dankin predlog, da ide u koju dobru porodicu, da služi; jer i meni se čini, da ćemo se tim načinom mnogo savesnije i bolje izvući iz ovog žalosnog stanja, nego da se na nepoznate tamo amo s prosjačenjem obraćamo.U ostalom nadam se, da će i to proći, jer samo da potpuno ozdravim i da radnje nađem, to ću je opet k sebi uzeti. — Danas mi Danka nađe službu kod jednog trgovca i sutra već stupa u novi deo života svoga. — Ne znam, kakvim slovima da zabeležim današnji dan u dnevnik svoj, da li zlatnim, što sam ozdravio, ili krvavim, što se rastadoh sa milom Dankom svojom?..Kad me danas rano zorom iz sna probudila, beše već obučena i spremljena; stvari svoje sve je u jedan zavežljaj zavila i na sto metnula, pa htede još da mi kaže „zbogom“. „Zbogom, Milivoje!Ja odlazim!“ — tiho mi reče gledajući me svojim plavim setnim okom. Meni beše, kao da odlazi od mene anđeo sreće moje: „Slatka Danko!Sedi još malo kod mene, jer mene boli srce, što se s tobom rastajem!“ rekoh joj tužno, a iz oka mi na mah poleteše suze. I Danka poče plakati: „Šta znamo da radimo, kad smo siročad!“ — reče utirući suze svoje — „No što mu drago!Ja sam mlada i zdrava, pa ću raditi; a pri tom ću te češće posećivati, te ćemo biti opet zajedno.A kašnje ćeš me, je l’, brate, ti opet k sebi uzeti?“ — Oću, Danko!Kamo sreće, da se s tob’m nikad i ne rastajem! — „Pa zbogom, brate!Eto je već u veliko dan; a ja treba da sam danas rano već tamo.“ Mi se zagrlismo i poljubismo, pa se ćuteći rastadosmo: ona ode žureći se, a ja ostah ležeći, žaleći se na teški život svoj... Posle dužeg razmišljanja i uzdisanja dignem se i ja s postelje svoje, ah! ta danas je prvi dan posle duge nesnosne bolesti, da smem da ostavim sobu svoju i da slobodno stupim u živu prirodu. Pri svem tom, što bejah skoro celi dan za plač raspoložen, ipak beše mi neobično milo, kad iziđoh iz sobe svoje.Idući polako ulicama poče me koje mnoštvo ljudi, koje zvrjanje mnogih kola kao iz sna da budi.Kako je svet oživeo!Kako je život obujio!Moja me bolest sasvim udremala, da sam čisto zaboravio, kako je biti među živim ljudima! — No kada prođoh kroz varoš i dođoh u zelenu goru, tu mi se tek srce otvarati poče!Meni se činjaše, kao da sam do sad o svetu samo sanjao i kao da ga sad tek prvi put na javi vidim!....Kako mi ovaj vazduh slatko prija!Kako sada lako dišem!..Umiljati povetarac igrajući se lakim grančicama i svirajući setne pesme svoje po zelenom lišću, milovaše me po bledom licu ćarkajući na me blagi miris, koji je oteo drveću i poljskom cveću, koje pred njim šarenu glavu svoju po zelenoj travi tamo amo previjaše.Po krasnom plavom nebu zabeli se po koji zalutali oblačak tražeći drugove svoje i gledajući na zelenu goru, pa kao da se smišlja, da li da se ovde stani, ili da posluša šaljivčinu ševu, koja se oko njega pevajući ulaguje veleći mu, da ga drugovi tamo na daleko čekaju, samo da ga prevari, da ona ne pokisne..Ah! kako mi je milo gledati zelenu goru, zelene doline, po kojima se nestašni leptiri veselo vijaju; gledati u laste, kako se živo nadleću; a oko sebe slušati kosove, kako veselo zvižde, slušati slavuje, kako setno priželjkuju!.Kudgod oko bacim, svud je lepo i sve je krasno! — Posmatrajući ove lepe divote kupaše mi se srce u slatkoj milini, a brze misli nošene na lakim krilima oživelih osećaja lećahu mi tamo amo kao čelice s jednog cveta na drugi. Slatka Ljubice!Da l’ je i tebe lepota današnjega dana u goru izmamila?Da l’ i ti slušaš, kako tice divno poju?Njih slušaš, a na mene misliš?Na mene dragog svoga, koji tako bolan beše i sad opet zdrav po gori hoda?Tvoj slatki pozdrav uli mi nova života u skoro mrtvo telo, i ti me ote od nemile smrti!“ — U takim mislima hodah zelenom gorom, dok ne dođoh do jednog potoka, starog poznanika i prijatelja svoga, koji se setno žuboreći vijugaše po čarobnom hladu visokih i gustih drveća nudeći me, da sednem kod njega. „Šta li mi sada Danka radi?I ona bi trebala srećnija da bude, jer ni bolje duše, ni huđeg života!Dokle druge deve u njenim godinama spravljaju darove za suđenoga svoga, bezbrižno uživajući zlatno devovanje svoje, dotle ona tužnim srcem provodi najlepše vreme svoje služeći i radeći drugima, da bi pomogla bratu svome, i sama bez svake pomoći!..“ Kako slavuji divno priželjkuju!Kako kosovi slatko zvižde!Svaki me glasak njihov tako čudno u srce dira!.I što se duže ovde bavljah, to mi ovo mesto postajaše sve milije i čarobnije, jer kad mi povetarac zašušti u zelenom lišću, meni se čini, kao da se šeću oko mene vile i zlatne paunice!.. U gori probavih celo pre podne i kad dođoh kući, izgledaše mi soba kao kakva kosturnica.Nema više Danke, da me pevajući dočeka.S njom mi ode i sva svetlost iz ovog stana! — Moraću tražiti drugi stan, gdegod iza varoši blizu gore, jer ovaj mi posta tako nesnosan i crn, da su mi u njemu i misli nesnosne i crne! — Danas mi dođe Danka u posetu i pripovedaše mi, kako joj je u novim danima patničkog života svoga.Gospodar i gospa joj dobre su duše, kako ih do sad bar poznaje; no najstariju ćerku iste porodice nazva mi sujetnom devojkom.A ostala deca, njih trojica muških i jedno devojče, veli veoma su nestašni, pa hoće s njome da se titraju, a ona opet to ne mari.Ja je počeh svetovati, da trpi, kad drukčije ni]e, jer trpen — spasen, i da se boljoj budućnosti nada, koja će u toliko biti slađa, u koliko prošlost beše gorčija.Ona primi savet moj, a kako ga je primila, najbolje govoraše bistra suza, koja joj na dugim, plavim trepavicama mirno treptaše. — Pri polasku uzede nekoliko knjiga, jer veli, kad dosle, oće da čita. Došavši pre podne doma nađem komad artije na stolu.„Dragi brate!“ — pisaše mi Danka — „dođoh danas u tvoj stan, da se s tobom sastanem, da te vidim i da se s tobom razgovaram, no te ne mogah dočekati.Oćeš li biti večeras kod kuće?Ako možeš, pričekaj me, ja ću ti doći.“ — Tek što se beše smrklo, Danka mi dođe i donese jedan mali zavežljaj, mete ga na sto i reče: „Znam Milivoje! da ne ćeš imati šta da večeraš, pa sam ti večeru evo ja donela.“ — Ja malo što se nisam zaplakao, tako bejah dirnut dankinim ovim dobrim delom i njenom iskrenom, sestrinskom ljubavi!U mesto ja za nju da se staram i ja nju da izdržavam, ona mene hlebom hrani!..„Čuj, Milivoje! kako se Mita danas sa mnom ponašao? — reče mi gledajući me setnim okom svojim: „Susretnemo se nas dvoje na ulici, kad sam s pijace s kotarčicom na ruci doma polazila; ja se bejah obradovala, kad sam ga spazila, jer ga već davno nisam videla; no on čim dođe spram mene, sav pocrveni i „A gle Danke!“ tiho i zbunjeno reče i stade se na sve strane osvrtati, po svoj prilici, da ga ne bi kogod video, da se sa služavkom javno na ulici razgovara.Ja sam odma primetala, da se on mene stidi, i mirno mu reknem: „Vi se gospodine! mene stidite!Za što bih vas ja u nepriliku dovađala?!“ Čim sam mu ovo izrekla, okrenem se od njega i pođem kući; no putem beše mi tako teško, kao da mi je kamen na srce pao, i tek što sam kući došla, ja sam se zaplakala i dugo sam plakala!.Pa zar nisam imala pravo, Milivoje?Ako sam ja sirota, to valjda nisam taka, da se mora od mene svaki da stidi?“ Rekavši ove poslednje reči poče opet tiho plakati... Mene je ova dankina novost jako dirnula, i beše mi veoma žao, da se Mita s njome tako ponašao, Mita, kojeg je ona navek kao brata poštovala. „Nemoj plakati, Danko!Jer svaka tvoja suza pada na moje srce!“ Ja je počeh tešiti, no u tom trenutku dobro bi bilo, da je i mene kogod utešiti mogao. Danas iziđoh iz stana svoga i rastajući se s njime beše mi ipak nešto teško, pri svem tom što sam jedva čekao, da se premestim u novi stan, jer u starom sam živeo više u tuzi nego u radosti.Ali taka mi je narav moja, da se navek teško rastajem sa svakim mestom, u kojem sam proveo neko vreme života svoga.Nadam se, da ću u novom stanu moći ugodnije živeti, jer je od staroga mnogo udesniji: kao što sam želeo na kraju varoši, blizu gore, a na nekoliko koraka dalje od njega prostire se velika, divna bašta. Uzedoh danas da čitam Kalidasinu „Sakuntalu,“ i kad dođoh na njene reči: „Igra mi desno oko, draga majko! šta će to da znači?“ postadoh na jedared brižan i tužan; jer i meni od nekoliko dana desno oko neprestano igra.Dobro znam, da je tako verovanje prosta, gola predrasuda, i pri svem tom ne mogah umiriti srce svoje.Da nisam tako bedan i svakoj opasnosti izložen, jer zaklona ni s jedne strane nemam: meni se ne bi srce rastužilo, ne bi se oko zasijalo!..Misleći na Ljubicu mišljah i na mogućnost, da je ma kojim načinom ne dobijem, i ja počeh odmah živo osećati veliku silu ljubavi svoje, jer srcu mi bi, kao da se zaleđava!..O moje slatke nade i lepa budućnosti! što mi vas je moja mlada mašta stvorila u raznim danima života moga, oćete l‘ mi verni biti ili ćete me ladno napustiti i od mene se jadnog otuđiti, kao da me nikad ni poznavali niste?Ovo nemojte!Nemojte, jer moje srce ne će moći bez vas da živi!... — Više se puta tako uživim u stvorenu budućnost svoju, da zaboravim za gorku sadanjost, i moje nade jedna za drugom ostvaruju se pred očima mojim, kao što se cvetni pupoljci u zoru rascvetavaju, i meni je tako, kao da sam u nekom lepšem prostoru i boljem vremenu, odakle ne bih teo više nikad da se natrag u sadanjost vratim...Blagi Bože!Kad bih mogao da prenesem lepu budućnost svoju u sadanje dane, i njihovu gorčinu da zamenim sladošću dalekih dana, koji mi trepte pred dušom mojom, kao što trepte zvezde u zimskoj noći, kako bih tada bio srećan i blažen!Ovako mi je teško čeznuti i venuti!..Da sam bar sasvim uveren, da će mi se nade zbilja ostvariti, opet bi srce moglo mirno biti; ali igra mi desno oko, pa se bojim, oće mi na zlo naslutiti, kao što je i Sakuntali na zlo naslutilo!.. — Danas posle podne dođe mi Danka i reče mi, da je gospa na celo posle podne pustila, jer je dan vrlo prijatan, pa da ide kudgod u šetnju.No počem ne htede sama ići, pozove mene, da idem s njome.Ja joj se pozivu dragovoljno odzovem i odosmo daleko od zalarmane i zagušljive varoši u zelenu goru razgovarajući se o jadnim prošlim danima života svoga i praveći planove za budući život.Kada se hodom već umorismo, sedosmo na meku zelenu travu u prijatnom hladu razgranatih mirisavih lipa, koje se u više redova opružahu kroz celu dolinu opkoljenu visokim gorama.Oko nas se prelivaše raznobojno poljsko cveće, koje šareni leptiri i vredne čelice veselo obletahu, a nad glavom u zelenom lišću razlegahu se umiljati poji razdraganih pevačica...Danka ustade, jer ne mogaše više da sedi očarana lepotom ovog divnog mesta, pa stade svoje setne plave oči baciti čas na jednu, čas na drugu stranu, ne znajući, gde će pogled da zadrži?...Ja je zadovoljno gledah i s lica joj mogah čitati, da je radosna i vesela, pri svem tom, što joj pogled beše ipak setan...Za čudo! što joj oči navek tako setne izgledaju, kao da se u njima suza blista, da bi čovek na prvi mah pomislio, sad će se zaplakati... — Ona poče cveće brati i venac plesti tiho pevajući razne pesme; a ja se pružim poleđuške na zelenu travu, bacim šešir preko lica, sklopim oči, pa pustim misli svoje, nek rade i grade, šta oće...Celo bavlenje u gori beše mi veoma prijatno, čemu i dankino dobro raspoloženje dosta doprinašaše. — „— Evo opet stiže dan rođenja moga, dan, kada treba da se sam sobom računam! — Spoljnji život moj još je onakav isti, kao što i pre beše, jadan i bedan, s jednom razlikom, da nisam više sam, već imam pored mene milu sestru svoju, za kojom sam nekad dosta suza prolio...No unutarnji život moj, ah! kako je taj sasvim promenut!.. Kad sam još dete bio u mirnom domu tada živih roditelja svojih, imao sam jednu drugaricu, svoju susetkinju, trgovačku ćerku, bez koje nisam mogao ni jedan dan da budem; a upravo nit sam onda znao, niti sada znam, za što sam za njom navek tako težio?Biše puta, kad me je štogod bolelo, pa ne smedoh iz sobe nikud ići, ja sam molio pokojnu majku svoju, da pošlje po Marinu, „jer ja tako volim, kad je ona pored mene!“ A je li ona kadgod obolela, to sam većinom provađao vreme sedeći pored postelje njene. Jednom dođe u školu sveštenik, koji nam katiheta beše i slatkorečivo nam pripovedaše, kako sva deca, koja umru pre navršene sedme godine, postaju anđeli božiji, i opisivaše nam, kako anđeli lepo žive.Ja tada bejah tek u sedmoj godini i u meni se odma rodi misao, da mogu i ja anđelom postati, koja svakim danom sve većma sazrevaše.Blagi bože!Bejah još ludo dete, i opet kad se setim tadanje mašte i tadanjih osećaja, meni suze teku!.. Jednog jutra sedeći ja i Marina sami pred našom školom povedem razgovor o katihetinim rečima. „Bi l’ volela, Marino! da umreš pre navršene sedme godine, pa da postaneš anđeo božiji — pitah Marinu, jer ja već bejah sebi uvrtio u glavu, da moram biti anđeo. — A bi l’ ti voleo? — upita me Marina i pogleda svojim plavim očima u vedro plavo nebo i kao da time htede reći: Lepo je biti anđeo!.. „Ja bih voleo!I ja moram umreti!Ja moram biti anđeo!“ — rekoh joj tako pouzdanim glasom, kao da sam ja gospodar nad životom i smrti. — Onda ću i ja umreti!Jer kad ti umreš, ne ću ni ja da živim!Kad ti postaneš anđeo, ne ću ni ja da budem grešna! — „Dakle da umremo?“ — Da umremo! — Ali kako ćemo?“ upitah Marinu snuždeno, jer sad mi tek prvi put dođe ta misao na pamet i mena kao da pade kamen na srce. — Treba navek da se molimo bogu, kad ležemo i kad ustajemo, i kadgod smo nas dvoje zajedno, da mu se molimo, da nam ne da dovršiti sedmu godinu, jer mi oćemo da budemo njegovi anđeli! — Ja postadoh ovim marininim rečima pa jedared sasvim umiren, sasvim utešen; jedino što imadosmo još da svršimo, beše nam uzajamna zavera, da o tom ne ćemo nikom ništa govoriti, i od to doba ja ne imađah drugih misli, drugih želja, drugih molitava, osim da umrem, da umrem!..Ja bejah tako sa svim smrti željan! — Jednom mi dođe Marina sasvim nevesela i predlagaše mi, da se više ne molimo Bogu za smrt, jer njoj je žao ostaviti oca i majku, ona je jedinica, pa će oni za njom plakati. Mene ove njene reči tako iznenadiše i uvrediše, kao da me za srce ujede.Ja počeh od jeda i čuda plakati, i htedoh je na posletku i tući. „Zar ja nemam roditelja?“ — rekoh joj tarući suzne oči svoje. — „I oni mene ljube kao i tvoji tebe; no znaš, šta katiheta veli, prvi je i prvi bog, pa onda tek dođu drugi!“ — Znam, ali naši će roditelji plakati! — „Ne znam, za što bi plakali, kad će znati, da smo postali anđeli?Pa najposle ako baš i usplaču, mi ćemo im noću u snu dolaziti, pa ćemo ih tešiti, kazaćemo im, da ne plaču, jer nama je dobro!“ — Ali meni je teško, da ih ostavim! — reče Marina i poče plakati. „Za što da ti je teško?“ — počeh joj strasno govoriti, jer se bejah sasvim upeo, da je moram opet za sebe zadobiti, — „Mi kao anđeli kadgod zaželimo, da vidimo roditelje svoje, mi ćemo k njima kao golubi doletati, ili ćemo stati na šarenu dugu, pa ćemo gledati dole na zemlju.Kako te može biti žao, da postaneš anđeo?Da živiš u raju, gde ima toliko lepog cveća, da gledaš u lice božije, da čuješ, kako anđeli pevaju, pa da i ti pevaš s njima; tamo nema ni vetra, ni kiše, ni blata; tamo je navek dan, jer tamo navek sunce sija; da prelećeš s jedne zvezde na drugu, pa sa svake da gledaš na zemlju, šta ljudi rade, pa kad vidiš, da koji što krivo radi, a ti odeš, pa kažeš Bogu, pa se s njime lepo razgovaraš!..Kaži, oćeš umreti?Jer inače- - -“ I ja već stiskoh pesnicu. — Oću!Oću, Milivoje! — reče Marina i poče opet plakati. No ja joj sad ne htedoh verovati, već je stadoh primoravati, da se zakune. „Kaži, tako mi sunca!“ — Tako mi sunca! — „Kaži, tako mi meseca!“ — Tako mi meseca! — „Kaži, tako mi neba!“ — Tako mi neba! — „Ali hajde kaži i Boga mi!“ Boga mi! — „No! sad ti verujem!“ — rekoh joj veselo, pa je odma zagrlim i dugo je držah na grudima svojim!.U tom trenutku ne beše na celom svetu srećnijeg čoveka od mene!Meni beše, kao da sam već postao anđeo!.. I ja opet ne imađah drugih misli, drugih želja, drugih molitava, osim da umrem, da umrem!.. Ne prođoše od ovog dana ni nekoliko nedelja, a Marina se poboli i — umre...Umre u tom tvrdom uverenju, da će biti anđeo!.. Kako mi tada beše, kad je gledah mrtvu na stolu, pokrivenu belim pokrovom, a plave oči behu joj zatvorene, usne joj behu još rumene, pa kao da mi tiho zbore: „Ja sam već postala anđeo, hajde i ti!Ja sam svoju reč održala, održi je i ti!Moji roditelji za mnom plaču, nek plaču i tvoji!..“ Moje srce šćaše od bola da pukne, jer ja u njoj ne gledah moju dragu drugaricu, već gledah anđela božijeg, a u sebi gledah grešno, sasvim grešno dete...Ja plakah dugo i gorko, i njeni roditelji plakahu, i plakahu svi, koji se oko nje iskupiše... Nju saraniše.Ja počeh od to doba slabiti, venuti; kadgod bih sam bio, navek bih plakao; srdio bih se na Boga, što je njenu molitvu saslušao, a moju još ne će!.. Kao detetu beše mi teško nositi toliku tajnu na mladom srcu svome i htedoh se više puta iskreno poveriti majci svojoj, no bih se navek uzdržao bojeći se, da će majka ocu to reći, pa će se njih dvoje dogovoriti i ne će mi dopustiti, da umrem.Ali dok je čovek zdrav, može mnogo da podnese, a čim se poboli, njegova usta postaju knjiga srca njegovoga.Tako beše i sa mnom.Ne znam, da li usled žalosti svoje ili usled drugog čega, dosta, da padoh u postelju, i meni beše nemoguće, da sačuvam duže tajnu svoju.Šćaše mi srce da prekipi, te za to jednog večera, kad s majkom svojom sam u sobi bejah, počeh joj se ispovedati kao što se teški pokajnik pred oltarom pre pričešća ispoveda... Majka mi plakaše, a plakah i ja s njome!Plakasmo zajedno, i opet povod plača beše nam tako različit!Ona plakaše po svoj prilici za to, što beše dirnuta mojom detinjskom maštom. „Nije istina Milivoje!“ — govoraše mi majka, „da samo ona deca postaju anđeli, koja umru pre navršene sedme godine, to vam je katiheta pogrešno rekao; postaju anđeli sva deca, koja su dobra i slušaju roditelje svoje, pa ma koliko godina imali, a koja su deca neposlušna, pa ma ne imali sedam godina, opet ne će anđeli nikad biti!Ti ako ćeš anđeo da budeš, ti moraš slušati mene, majku svoju, a ja od tebe želim, da se okaniš takih misli!“ Ona me stade ljubiti i njene suze padahu na moje lice... Ja bejah kao na vatri, ne znajući na koju ću stranu vatre da pobegnem: s jedne strane ne smedoh i ne mogoh se majci protiviti, a s druge strano bi mi nemoguće odreći se svojih lepih i slatkih snova, odreći se anđelstva božijeg, ah! ta Marina me čeka i neprestano izgleda, kad ću joj doći?.. Moj sav odgovor beše tiho plakanje. Od tog dana često bi se i otac i majka trudili, da mi te sanjarije iz glave izbiju; no im je trebalo dugo vremena dok su me od te duševne bolesti izlečili; jer kad sam postelju napustio, često bih odlazio na grob moje pokojne Marine, tamo bih se navek zaplakao i molio je, da mi oprosti što još nisam umrьo... Ne prođe od to doba mnogo vremena, a ja i Danka ostadosmo bez oca i majke.Čim na njihovu smrt pomislim, mene srce boli i suze mi teku.Tecite suze! tecite!.. jer će mi srcu lakše biti. — Moja prva ljubav beše dakle nebeska, anđeoska ljubav; a kad sam odrastao, sledovaše druga, sasvim protivna ljubav; ljubav zemaljska.Kao dete molio sam boga, da što pre umrem a sad počeh moliti boga da što duže živim, jer samo tako mogao bih zadovoljiti želje svoje, da budem od koristi narodu svome. Kada bejah u srednjim škodama, imađah dobrog prijatelja i vernoga druga, Marka Mihailovića, kruna ne samo našeg razreda, već cele škole, tako ga bar većinom profesori nazivahu.Kadgod imađasmo slobodna vremena, ne razgovarasmo se ni o čem drugom, već o jadu naroda svoga.Besmo obadvojica slabi, bolešljivi, valjda zbog toga, što mnogo puta gladovasmo.Jednom prilikom pri čaši vina, — ne znam, kako započesmo razgovor o neizvesnosti života, o smrti, — reče mi Marko. Ja sumnjam, da ću biti duga veka, jer u meni ima neki tajni osećaj, koji mi navek veli, da ću rano umreti, a to me boli; više mi puta dođe, da se tako slatko zaplačem.Teško mi je otići s ovog sveta bez ikakva glasa!...Pa znaš šta sam namislio?“ I njegove su crne ozbiljne oči pri ovim rečima tako neobično zasvetliše, da sam odma mogao misliti, da će mi štogod vanredno reći. „Dogod traje slobode,“ — poče mi Marko oduševljeno govoriti: „donde će biti i njenih prijatelja i njenih dušmana.Naš narod strada jedino zbog ovih poslednjih.Pa za to, brato, ako već vidim, da moram mlad i zelen umreti, to opet ne ću izdanuti na gnjiloj postelji, već ako ne mogu u rat ići, a ja ću bar kojem velikom dušmanu ili slobode ili naroda našeg kuršum kroz glavu projuriti, pa onda nek me vešaju, nek me puškaraju, nek čine samnom što im drago, jer ja tako i tako već moram umreti, a tim svojim delom opet ću bar koliko toliko dobra učiniti!“ Siroma Marko!Kako je taj voleo slobodu!Kako je taj ljubio narod svoj!... Moje druženje s njime imađaše na mene velikog upliva, jer on mi je u mnogom čemu misli raščistio i osećaje uzvisio... Dogod se mogaše jadan na nogama držati, življaše neprestano u nadi, da će još ozdraviti; a kad već pade u postelju i kad poče i sam uviđati, da njegov tajni osećaj počinje da se ostaruje tad bih pomišljao na nekadanju zaveru svoju, ali slabost i bolovi tela ne dopuštahu izvršenje njeno, pa bi se češće zaplakao i meni na srce mećao, ako budem živ i zdrav da živim i radim za narod svoj, pa ako mi štogod za rukom ispadne, da se setim na njega i da pomislim: da je Marko živ, i on bi to uradio!... On je izdanuo na rukama stare majke svoje, koja je za njim mnogo suza prolila, jer ona je drugima radila, pa je njega školovala; a kad joj on izdanu, ne imađaše više za koga da radi, pa ni za koga da živi...Na skoro je i ona za njim otišla. Njegova smrt beše za mene veliki udar jer u njemu kao da izgubih polovinu srca svoga...Ah! mnogo šta leži na duši mojoj, pa nije čudo, da mi više puta dođe da plačem, a ni sam ne znam, za što da plačem... Ja ne imađah više nikoga, s kim bih se poverljivo nasmejao, kom bih se mogao poverljivo najadati!Meni beše, kao da sam sam samcit na celom svetu..Suza i pesma behu mi jedini iskreni drugovi moji, jer samo oni jedini navek znađahu kako mi je... Tako sam onda pevao.To svo vreme od Markove smrti do Ljubičinog poznanstva provađao sam većinom s neprijatnim osećajem puste usamljenosti, i meni beše kao kakvom čoveku, koji nestrpeljivo neprestano nekog čeka, a ne može nikako da ga dočeka. No od kako sam Ljubicu upoznao od onda su nastupili novi dani u životu mome.Lepotu sveta i sladost života tek sam onda prvi put jasno osećao, kad mi njene lepe crne oni ispuniše setno srce moje.Moje grudi nisu više puste, moje srce nije više prazno, ah! ja nisam nesrećan, nisam, jer ne stojim više sam samcit na svetu!... - Mnogi se moji drugovi već o tom razgovaraju, kad i kako će koji kući ići.Ja nemam kuće pa za to o toj stvari u svakom društvu i ćutim, jer kod mene je „omnia mea mecum porto“ Ah!Jedino mesto, kuda bih otići želeo, to je manastir; ali ne mogu ni tamo jer nemam šta da jedem, a kamo li da putujem?!.., Lane sam bio u ovo doba brižan i tužan i mnogo sam suza prolio, pa evo i ove godine pri svem tom, što mi nade moje govorahu da će biti bolje i lepše..Nade, lepe nade i bedna, gorka sadanjost, uviđam, da nije ništa!Na što nade, te lepe slatke nade, kad srce u sadanjosti vene i vene?I kad jednom uvene, na što onda nade, te lepe i slatko nade?! Kako mnogo velikoškolaca već ode kući, to mi bi moguće preporukom nekojih drugova dobiti još tri đaka, koje ću od danas poučavati.Sad imam svega četvoricu, a da nisam tako slab mogao bih još kojeg uzeti. — Danas mi dođe Mita, da uzme od mene „zbogom“.Pri polasku mu rekoh, da mi pozdravi Ljubicu, i čim sam nju spomenuo meni potekoše suze...On mi je suze video pa ih valjda i razumeo, i kad Ljubici za njih kaže, valjda će ih i ona razumeti... Što više radim, tim sve jasnije osećam, da su najslađi časi života oni, koji se u ozbiljnoj radnji provedu.Više mi puta dođe, kao da mi je srce stegnuto gvozdenim obručima, pa oće da pukne; ili kao da se svi osećaji pretvoriše u ledenu santu, pa mi sav svet postaje ravnodušan, a sam sebi prazan i pištav: no čim počnem štogod ozbiljno da radim, srcu mi postaje odma lakše i posle svršena rada opet mi je svet tako mio i krasan i srcu mi je tako dobro, da bih poleteo kud god u goru, gde ima puno mirisavog cveća, pa bih cveće brao i vence pleo, i svakom čoveku, kojeg bih god sreo, svakom bih metuo venac na glavu... Više puta pomislim, da krajem ovog meseca odem u manastir, jer ću onda imati nešto malo novaca, pa da vidim Ljubicu i da napunim utehom i novim životom obamrlo srce svoje; no u takvim trenucima navek mi Danka iziđe pred oči, i meni dođe, da plačem... — Danas sam rekao Danki, da sam namislio, da ja prvog Novembra opet k sebi uzmem.Ova vest je tako obradova, da joj na mah od radosti potekoše suze...O moji slatki roditelji!Junačni oče i dobra majko!Da vam je od kud da vidite, kako vaša deca žive!... — Danas mi dođe Danka i suznim okom jadaše mi se, kako je juče imala neugodan dan.Neki časnik, koji redovno dolazi u tamošnju kuću, zastade juče kod nje i poče s njome svakojako šalu zbijati, da mu najposle morade reći nekoliko oporih reči.U tom dođe najstarija ćerka, verenica istog časnika, te videvši njega s njome posta na mah tako surova, da je posve nevinu pogrđivaše.S toga je plakala skoro čitav dan. — Kad mi je to sve ispripovedala, zapitah je, misli li tamo ostati još i ovo nekoliko dana? „A kuda znam?“ — reče mi snuždeno — „Kad sam dosad izdržala, izdržaću i ovo nekoliko dana, pa kako mi je, tako mi je...Kad me ti uzmeš k sebi, tad ću nadoknaditi svu onu radost, koju sam tamo tugom zamenila, jer dok bejah kod tebe, meni beše tako dobro i ja bejah sasvim srećna, pa se nadam, da će opet tako biti.U ostalom, od kako si mi rekao, da ćeš me opet k sebi uzeti, mogu sve lakše da snosim, nego što bih inače mogla snositi.“ Danas je Mita ovamo stigao i odma k meni došao, da mi kaže, šta je i kako je sa Ljubicom.Ona je provela skoro tri meseca u B— kod brata svoga i tek je ovih dana kući došla.Ova mi vest beše u prvi mah ugodna, jer se radovah, što nisam otišao u manastir, te se nisam badava istrošio, kad je ne bih mogao ni videti, jer u B— ne bih imao od kuda ići.No kašnje ipak pade mi na um, za što da Ljubica provede baš ovo vreme u B—, a ne kod svoje kuće, kad je mogla bar pretpostavljati, da ću opet u manastir doći, ako ne drugog čega, a ono nje radi.Pa koje ta misao, a koje i druga vest, da Ljubica ima za sad dva valjana prosioca, jako me uznemiriše, i pri svem tom, što me je lepo pozdravila, ipak mi poče srce da zebe...S toga namislim, da joj odma pišem.Pismo sam završio ovim rečima: „Vi sada imate dva prosioca, draga Ljubice! i meni srce čudnovato zebe; no ipak gde je zebnja, tu je i nada...Pozdravite milostivu majku vašu i recite joj, da bih bio najbednije stvorenje na celom svetu, kad je ne bih nazvao i ja svojom majkom!Ja ovo sveto ime od detinjstva svoga nemam kome da kažem, te kad bih mogao s vama zajedno da kažem to vašoj majci, blagi Bože! ja ne bih umeo rečima izraziti toliku sreću!...Ako me još niste zaboravili, uveren sam, da ćete me bar s nekoliko milih reči vaših udostojiti i obradovati“. — Danas mi se tuži Danka, da joj služba njena već postade nesnosna, jer što je kojim danom duže tamo, tim su i deca raskalašnija; oće s njome da se titraju, što njenoj naravi ne godi, te se tako jedi, a katkad i zaplače... — Teške me brige danas obuzeše, za što mi Ljubica ništa ne piše?Da mi je htela otpisati, mogao bih već pre nekoliko dana pismo dobiti; ovako bojim se, bojim se, jer mi srce neprestano zebe, a desno mi oko neprestano igra... — Blagi Bože!Meni se čini, kao da bi mi sva tuga i sve brige na jedanput prestale, kad bih od Ljubice dobio bar nekoliko reči.Ali ona mi ništa ne piše, i moja tuga postaje teža, a briga nesnosnije!...U meni se već rađa misao, ako još za koji dan ne dobijem od nje odgovora, da zamolim Danku, da ostane bar još desetak dana u svojoj dosadanjoj službi, a ja da odem u manastir, da se s njome sastanem i da joj se usmeno najadam; jer ovo moje dugo odsustvo može imati na nju rđavog utiska, a po mene očajanih posledica... — Danas mi dođe Mita i kao stena sasvim ravnodušno, kao zmija sasvim hladno reče mi: da je dobio od Paje pismo, on ga poziva u ljubičine svatove, jer ona se udaje za jednog lečnika; već je prstenovana i za deset do četrnaest danah biće joj svatovi. Blagi Bože!Što me nisi pre gromom udario, neg što si mi ovaj dan dao, da čujem ovo reči!...O moje lepe nade, moje lepe i slatke nade!Zar me tako brzo ostaviste?...O moja mila budućnosti!Zar sam te zidao na temelju tako lošom, tako trošnom?...Moj ceo svet, moj lepi svet, koji sam toliko na srcu negovao, on mi se raspada, on mi se ruši, jer u njemu nestaje sunca, nestaje života!... I opet još nije kasno, nije kasno!Ja moram k njoj!I to što pre, što pre!Kad čuje tugu moju i kad vidi suze moje, valjda nije kamen, da će biti ravnodušna?! — Danas mi beše glavna briga, da uredim sve svoje stvari, da bih se mogao na put krenuti; te čim sam tu brigu smirio, poručim po Danku, da mi dođe.Kad mi je stupila u sobu, beše vesela, jer ona po svoj prilici mišljaše, da sam je zvao, da joj kažem, da ću je sutra — preksutra k sebi uzeti...Ne mogoh srcu da odolim, da odem na daleki put, a nju da ostavim ovde samu u tuđem svetu, pa da joj iskreno ne kažem, kuda idem i za što idem?U kratko joj ispričah svu nevolju svoju nazvav Ljubicu verenicom svojom.Obećah joj, da čim tamo gotov budem, da ću se odma natrag vratiti i odma je k sebi uzeti.Ona me mirno slušaše, a na dugim plavim trepavicama blistaše se suza.Za koga bi ta suza?Da li za mene ili za nju?Ili za nas obadvoje?... „Pa kad ćeš poći?“ — pitaše me tužno. — Pošao bih rado još večeras, ali nisam spavao prošle noći, pa se bojim, ne ću moći ovu noć na putu izdržati; za to ću poći sutra rano. — — Pa zbogom, brate!Srećan ti put!“ — reče, pa me zagrli i poljubi, a suze joj udariše kao letnja bujna kiša... — Ponoć je već prevalila, a ja ne mogu nikako da spavam!...Soba mi je suviše tesna, za to lutam ulicama, po kojima je teška tama, kao tuga na srcu mome...Ah! kako je mirna noć i sve je tako mirno, kao da slušam kako ljudi u snu dišu...I sama priroda kao da spava...Sve je mirno, samo nisu mirne moje grudi!... Što ponoć dalje prevaljivaše, to noć postaje sve hladnija, a po sumornom nebu vijahu se crni oblaci kao kakve grdne haveti.Poče i vetar da duva, hladan vetar.Duvaj, vetre!Razladi mi vrelo čelo moje!O kad bi mogao da oduvaš i tugu moju!... Mnogo bih bolje uradio, da sam još večeras otputovao, bar me ne bi morilo nestrpljenje i ovo užasno dugo vreme, kad sanka za mene nema, te nema!... Blagi Bože!Kako mi se beše put otegao, činjaše mi se, da što ja bliže manastiru, tim on sve dalje od mene!No kada već stigoh na breg, sa kojeg se manastir vidi i na kojem sam lane više puta ležeći na zelenoj travi premišljao o preživeloj prošlosti i po svojoj želji sebi budućnost stvarao, tad mi sve lanjsko doba živo oživi u duši mojoj!...S kakvim sam osećajem lane došao, a s kakvim li sada! Došav u manastir začudiše se kaluđeri, od kud sad u ovo doba da im dođem?Ja im rekoh, put me ovuda naneo, pa sam namislio, da se malo svratim, jer ovo mi je mesto na srcu ostalo.Kako su oni ovu poslednju rečenicu razumeli, ja ne znam; dosta da sam im istinu kazao.Oni me lepo prime i po mojoj želji odrediše mi oni istu sobu, gde sam lane stanovao.U celom manastiru još je onako isto, kao što beše i lane, s tom razlikom, što oko manastira ne šušti više zeleno lišće, već uvelo žuto, i što se od sviju tica jedina senica čuje. Kada sunce za breg zađe, uvučem se u svoju sobu i stanem sam o sebi da mislim.Kako ću sutra da iziđem pred Ljubicu?Kako će me predusresti ona, pa mati njena?...Kako sav dršćem, kad pomislim na mogućnost, da Ljubica ne bude moja!Da sav moj život postane pustinja, gde tica ne peva, niti cveće cveta; da sav moj život bude večna robija!... Dok bejah mlađi, verovah i u drugi svet, svet na nebu, i u drugi život, život posle smrti, mnogo lepši i slađi neg ovaj zemaljski.Kamo sreće, da i sad verujem!...Sve udarce ovog života lakše bih snosio u nadi, da sve to na drugom svetu prestaje i zamenjuje sa večnom radošću...Ali sada verujem samo u ovaj jedini život, u život na zemlji: jedared se samo živi.Pa i taj jedini život preživeti u bedi i nesreći, preživeti bez radosti, bez ljubavi, ah! to me boli, to me peče!Prošlost mi je puna suza, sad još sadanjost nek mi uništi sve lepe nade budućnosti moje: pa za što sam onda rođen, za koga li sam onda živeo?. Bejah još u krevetu, kada zazvoniše manastirska zvona na jutrenje, i ne znam, da mi je ikad glazba srcu tako godila kao sada ova setna milozvučnost malih zvona.Prva misao bi mi Ljubica, te se setih lanjskih zora, kada su me tice pevačice iz sna budile, kad sam veselim okom i srećnim srcem pevajući sa postelje skakao, i meni se učini, kao da sam sve to ove noći samo sanjao...I opet nada ne će da me ostavi, božanstvena nada, da će još sve dobro biti i da će radost u toliko biti veća, koliko je sada tuga teška...Ljubica će biti moja i u mojem duševnom svetu opet će zasijati sunce... Srcem punim nade i opet punim nepobedljive zebnje iziđoh iz sobe svoje.Dan beše veoma prijatan, da prijatniji već ne može Novembar dati.Blagi Bože!Da l’ će danas i moji osećaji biti tako prijatni, kao ovaj dan?.. Došav u K— stadoh pred ljubičinu kuću, a srce mi zakuca tako naglo, da moradoh posumnjati, da ću moći održati prisustvo duha i zadržati suze, kad je opet vidim.No ipak smelim koracima stupim u dvorište, koje mi sada izgledaše ružno i tužno, jer u njemu ne beše raznobojnog i mirisnog cveća, već korov i žuto uvelo lišće.Od svega drveća zadrža mi pogled samo onaj veliki orah, pod kojim sam pričao Ljubici priču o golubu i golubici, i gledajući na to srcu mome sveto mesto obuze me milina i tuga....Da sam ja gospodar toga vrta, na tom bi mestu i leti i zimi moralo navek cveće da cveta; na tom bih mestu učio i radio, na tom bih se mestu Bogu molio..Kada uđoh u stakleni hodnik, zatekoh Paju, koji kad me vide, začuđen zastade gledajući me tako, kao da sumnje, da li dobro vidi?No odma raširiv ruke zagrli me, pa se sa mnom poljubi, govoreći mi: „Od kud, brate, u ovo doba k nama? — Imao sam u T— važna posla, te tako došav već ovamo ne htedoh propustiti priliku, da vas ne posetim. — rekoh mu malo zbunjeno. On me odma uvede u sobu, gde osim ljubičine majke beše još jedna mlada gospa, koju mi Paja predstavi kao ženu svoju. Prvi utisci ovoga sastanka ne behu mi ugodni, jer svi mi izgledahu više začuđeni nego obradovani, naročito ljubičina mati.Dok se prve reči pozdrava i pitanja „od kud? kako?“ izmenjivahu, otvori Paja vrata od obližnje sobe i glasno povika: „Ljubice! hajde pogodi, ko nam je došao?“ Ove pajine reči prođoše mi kao strele kroz srce i moje oko i uvo na jedared poleti k vratima, na kojima Paja stajaše.„Ne znam!“ začu se iz druge sobe i ja poznadoh odma ljubičin glas.„Slušaj!“ — govoraše Ljubica dalje: „Mita mi piše, da mi ne može doći u svatove, jer je malo oboleo, pa mi čestita i želi mi svako dobro.“ Da su se dogovorili, kako će me mučiti, ne bi me mogli gore namučiti, nego što je to bilo ovako slučajno.Beše mi već i onako nemilo, što ne nađoh Ljubicu samu s majkom njenom, već i Paju i njegovu gospu; današnji dan dakle mi je već izgubljen, jer ne ću moći pred svima reći, za što sam došao; pa onda svi se drže nekako ukočeno, a pri svem tom još i prve reči, koje čuh iz ljubičinih usta, tako su grozne i podrugljive!.. Kao kakva vila pojavi se Ljubica na vratima i svojim crnim lepim okom i gleda me kao prestravljena...Mi se pozdravismo i rukovasmo se. „Čestitam vam, gospojice!“ — rekoh joj nekako podrugljivo, no ipak sasvim mirno, pri sve tom, što u grudima kao da mi beše čitav vulkan. — Hvala! — reče mi tako tiho, da sam jedva čuti mogao. „Oćete l’ se dugo ovde baviti?“ — upita me sada ljubičina mati, a iz njenog pogleda mogoh i moradoh uvideti, da dobro zna, za što sam amo došao, i da ne veruje, da su me druge prilike ovamo na put nanele. — Ne znam još ni sam! — rekoh joj sabirući duh svoj, da ne budem kako malodušan. Razgovor nam prelažaše s jednog predmeta na drugi, i tu čujem, da će ljubičini svatovi biti za osam dana.Među tim ustade ljubičina mati i pajina gospa na posao, a za njima se diže i Paja, rekav, da donese malo „mučenice.“ Tako ja i Ljubica ostadosmo za nekoliko trenutaka sami.Mi pogledasmo jedno u drugo... „Ljubice!“ — rekoh joj tiho, da se ne bi iz ove sobe dalje čulo — „ Da li dobiste moje poslednje pismo?“ — Jesam! — reče gledajući me setno svojim lepim okom. To lepo oko, kad u mene tako gleda, pre mi beše samo raj, a sada i raj i pakao... — Mogu l’ se čemu nadati? — otrže mi se iz usta nehotice, a u sebi mišljah: Bože moj!Bože moj!Da li ova devojka znade i da li oseća, kako ja nju volim?! — Ona na moje pitanje sleže ramenima, pogleda me zbunjeno i tužnim mi glasom reče: „Ničem!“ — Ničem! — rekoh za njome neskidajući oka s nje, a srcu mi tako bi, kao da ga probode nožem... U tom se Paja vrati k nama i naš razgovor pređe opet na druge predmete. Ja sam danas mnogo video i mnogo čuo, da bih mogao sedeti mirno na jednom mestu; meni treba slobode, meni treba samoće.Moja je glava sva uzavrela, srce hoće da mi prekipi, pa se bojim, bojim se, ne ću se više moći uzdržati, oteće mi srce mah, oteće mi oko mah!..Za to se na skoro sa svima lepo oprostim i dođem natrag u manastir.Kada uđoh u sobu svoju, bi mi, kao da sam u kosturnici...Ja nemam ničem da se nadam, ničem!Tako mi ona reče!..Ja vidim, ja osećam, kako mi postaje ceo svet prazan, postaje mi ceo svet mrtav!.. — Kako čovek mnogo lakše ponja nesreću i u njoj se mnogo brže uživi, nego što to u sreći biva!Kad sam Ljubicu prvi put, prvi i poslednji put zagrlio, pa je ljubio, tad mi beše, kao da sanjam...A sada, kad mi reče, da se nemam ničem da nadam, sad mi nije kao da sanjam, sad osećam u svima živcima nesnosnu javu nesretne sadanjosti...Ili je valjda to samo kod mene tako, kod mene, kojeg nesreća svuda verno prati i kojem je sreća skoro to isto, što i malom detetu zvezda na nebu?..Kako mi je teško živeti!Ja sam postao umoran, loman, kao da me kogod pretukao...Oku mi ništa ne godi, a vreme me mori, ljuto me mori...O Ljubice!Da ti samo jedna moja suza na srce padne, tvoje bi srce od bola na mah svislo, tako su moje suze pune gorčine, otrovne gorčine, te očajničko suze!..Ja nemam ničem da se nadam, ničem!Tako mi ona reče!..Pa zašto onda sedim ovde?Šta čekam?Zar ne bi dosta jučeranji pehar otrova?Zar još da ga pijem?Zar mi srce nije dosta otrovano?Zar još da ga trujem?Pa čega radi?Radi neverne Ljubice!..Pa ipak još moram ostati ovde, ne mogu još otići!Ma još koliko otrova u srce lio, ništa ne čini, biće mi sada i otrov od nje sladak!.. — Danas po podne bejah opet kod Ljubice, a bolje bih uradio, da nisam otišao, jer mi ne bi moje nesretno srce tako razdirali... Neko vreme bejah sam s njome i meni dođe, da je oberučke zagrlim i stisnem na uskolebane grudi svoje i da joj obaspem poljupcima, te lepe crne oči: pa ipak stajah pred njom kao kakav kip, jer mi izgledaše kao kakva silna boginja, koja je kadra da me pogledom svojim sasvim uništi... Draga Ljubice!“ — odvažih se, te joj rekoh uskolebanim glasom — „Budi moja!Povrati se opet k meni!Ti si bila sunce moje, koje mi je dušu razvedrilo, koje mi je život omilelo, pa ostani mi i od sada sunce moje!“ — Šta mogu ja? — reče tiho uzdišući — Kad nije drukčije, a mi možemo ipak ostati prijatelji. — Da joj budem prijatelj?Kako mi je ta reč sada hladna i gadna, ta inače sveta reč!Meni se čini, da bih joj mogao biti sve drugo, i rob i dušman, samo ne prijatelj!.. „Ljubice!“ — rekoh joj razdraženo — „Tako li se vaša ljubav brzo menja?Ja nikad ne mogoh pomisliti, da ste tako verolomni?“ — Gospodine! — reče mi uskolebanim glasom — Ja sam već prstenovana i nadam se, da ćete hteti uvideti, da ne mogu više vaša biti; jer pre nego što sam taj korak učinila, ja sam mnogo na vas mislila, i kad onda nisam mogla kao vaša da ostanem, to sada još manje.I mene je bolelo srce, i moje su oči suze lile, tako isto možda kao i vaše! — Ali — to vam ne bih inače rekla, da me ne nazvaste verolomnom!..Moja vas mati ne mari, a osobito od kako je čula, da dadoste sestru svoju, da bude služavka.Ona vam odricaše zbog toga svako čovečansko osećanje, a pri tom bi još govorila, da joj ne trebaju nikakve sluge u porodicu.Pa i Paja me od vas odvraćaše govoreći mi, da čovek ne živi stotinu puta, već jedared samo, pa za to pri ženidbi i udadbi ne treba nikad propuštati onake prilike, koje jemče za svaku ugodnost, a takom prilikom nazivaše on moga verenika.Pa osim njih i sav ostali rod moj navaljivaše na mene dugo i dugo, dogod mi mati osudno ne reče, da ili vas zaboravim ili da se odrečem porodice svoje!.. — Ljubica me ovim rečima kao gromom porazila!.. »O Ljubice!“ — rekoh joj očajno, a hladan znoj mi probi uzavrelo čelo — „Ja sad tek osećam svu nemoć i sav čemer sirotinje!Meni se odriče svako čovečansko osećanje jedino za to, što sam siroma!Ja ne mogu tebe da dobijem jedino za to, što sam siroma!..O Ljubice!Da znadeš kakvi su bolovi sada u grudima mojim, ti bi se čudila, da sam još pri čistoj svesti!.“ — Milivoje! — reče mi Ljubica sasvim uskolebana, jer moje reči kao da je posve potresoše: — Ostavimo to vremenu, jer i ono će mnogo štošta izlečiti! — „Da ostavim to vremenu?“ — rekoh gorko smešeći se — „To kad stanem izdisati, pa sam sebe zapitam, šta sam na zemlji radio, mogu slobodno reći: „Lečio sam se!“ Ah!Od detinjstva mi vreme neprestano jade leči, ali ove jade, Ljubice! ne će izlečiti vreme, ove ću ostaviti grobu da leči!..“ Na skoro za tim dođe u sobu ljubičina mati, a Ljubica ustade i ode. „Gospodine!“ — reče mi stara gospa posle kraćeg ćutanja — „Vi ne radite dobro!Vi zaostajete u vašim poslovima i prenebegavate vaše dužnosti sve iz jednog uzroka, koji vas ni malo ne pravda.Vi volite moju kćer, i to strasno volite, što ja dobro znam.Ali kad je već jedanput vidite, da ne može vaša biti; za što onda sami sebe ne pobedite?Za što ne predate sve to pustoj zaboravnosti, pa novim duhom u život ne stupite, u život, koji je navek od svega najmiliji, ma kako bedan bio?Ja vam to iskreno i prijateljski kažem.“ Ja je mirno slušah, šta mi zbori, i ako me svaka reč njena kao otrovna strela udaraše u srce, u nesretno srce, koje je već i onako puno rana...Ona hoće, da sam sebe pobedim i da sve to pustoj zaboravnosti predam, a to je, da saranim srce svoje...Pa da li je onda takav život zbilja od svega najmiliji?.. Ja videh, da u ovoj kući za mene više nema mesta, te s toga, čim Ljubica dođe k nama, priđem k njoj: „Zbogom, gospođice!“ — rekoh joj dosta mirno — „Da li ćemo se još kadgod u životu videti, ne može niko znati; za to zbogom, pa budite srećni, srećniji od mene!“ Čim joj ovo rekoh, oči mi se na mah napuniše suza...Oprostih se i s majkom njenom moleći je da mi ništa ne zameri; a pozdravih Paju i njegovu gospu, jer oni ne behu doma, valjda za to, da se sa mnom ne sastanu?.. — Namislio sam, da ostanem ovde bar još ovo nekoliko dana, dok ne budu ljubičini svatovi; hoću da je vidim, kako će izgledati kao nevesta.Ja neprestano mislim na nju, pri svem tom, što se nemam više ničem da nadam, i zanosim se u razne snove, kako je grlim, kako je ljubim...Tako o njoj misleći iziđoh u goru verno praćen od duboke tuge svoje.Pod nogama mi šuštaše žuto uvelo lišće, a nad glavom na drveću gole grančice vetrom tiho njihane kao da setno uzdisahu...Kako je priroda sada sa mnom tako jednaka!Sva je tužna kao i duša moja!Po njenom se nebu gone mutni oblaci kao i suze u mojim očima!Nju je sve izneverilo i umiljate tice i mirisno cveće, kao i mene sve moje lepe nade!.. — Danas sam gledao, kako se Ljubica venčala.Među mnogim svetom, koji beše u crkvi, bejah i ja, te stadoh tako, da mogu da je dobro vidim.Ona beše obučena sva u belo, a crnu gustu joj kosu divno ukrašavaše zelen venac...Da su mogli od kud ustati sada stari junaci iz dalekih vekova, za koje narod priča, da su se bratimili s vilama, ti bi rekli: „To je vila!..“ Ja je gledah sav očaran i zanesen, gledah joj lepe crne oči, gledah joj ružičaste usne i vedro belo čelo, sumnjajući jesam li ja kadgod to krasno lice zbilja ljubio? — — I u momka njenog dugo gledah, on je visok, crnomanjast i dosta lep čovek. Bejah još odma u početku kao utučen; no kada sveštenik poče da poje „Isaije likuj,“ meni bi, kao da mi se sva crkva poče okretati.Ne mogoh dalje izdržati, pa iziđoh na polje.Kako mi je svet sav crn i mrzak!U mojim grudima kao da više nije srca, već mesto njega velika lopta ljutog otrova!.. — Danas pred veče iziđoh iz sobe i sedoh na drvenu klupu pred manastirom, ne znajući već ni sam, kako mi je, samo znajući to jedno, da mi dobro nije...Po plavom nebu vijahu se crni gusti oblaci, da jedva mogaše po gdekoja zvezda tamo amo zatreptati; a oko manastira beše sve tiho kao na groblju, osim što katkad uvelo lišće šuštaše po gori.Očajnim okom gledah čas u nebo, čas u goru, a misli mi behu sve crne: za što jedared ne učinim kraj ovom nesretnom životu?..U tim mislima pade mi na jedared Danka na pamet i meni bi, kao da se trgoh iz kakvog dugog i strašnog sna; a iz oka mi polete vrele suze...Pogledah suznim okom u nebo, u zvezde: “Oj drage zvezde!Vidite li, šta Danka radi?Moja sirota Danka?Da l’ i ona sada u vas gleda i tužnim i suznim okom vas za mene pita?Pozdrav’te je!Pozdrav’te je i recite joj, da Milivoj živi i još će da živi, za nju će da živi!..“ — Htedoh još juče odavde natrag u G — otići, ali neprestano pada bujna kiša i duva tako hladan vetar, da se čoveku srce mrzne, kad iz sobe na polje pogledi.Ako i sutra ne bude bolje, onda što mu drago, idem, pa kako mi je, tako mi je, tek svakako ne će mi gore biti, nego što mi je sada ovde. — O moj Bože!.Ne daj više nesreći na me!Slab sam, da još više podnesem, pa će mi srce pući od tuge i bola!.... Kada pođoh iz manastira, putovah po vetru i kiši, i to nesnosno vreme još mi uvećavaše tugu srca i dosadu života, jer ja se vraćah s groblja, na kojem sam sahranio najmilije nade i svu radost svoju.S toga jedva čekah, da stignem ovamo, da se bar sastanem s Dankom, pa onda kako mi je, tako mi je!Ne znađah jadan, da me i ovde čeka nova nesreća i da će srce na novo da me ljuto zaboli!... Stigav pred veče ovamo i došav doma reče mi gazdarica, da što pre odem u bolnicu, jer mi sestra opasno bolesna tamo leži i danas je već po treći put porukom pitala, jesam li već jednom došao?Čim ovo čuh, počeh na mah drhtati, jer strah mi se pomeša sa tugom mojom: „Zar se sve zlo protiv mene zaklelo?“ rekoh ljuto.Nemirnim srcem i brzim koracima odoh najpre porodici gde je Danka bila, da se baš zbilja uverim, da nije više tamo.Domaćica mi reče sasvim ravnodušno, da ima već nedelju dana, kako su je iz službe otpustili, jer ne beše za njih, suviše je tvrdoglava, pa i lenja, a pri tom je i neke štete počinila.Kad mi ovo govoraše, slušah je prividno mirno, a u meni se tako silno kolebaše kao kakvo uzrujano more.Sećah se dankinog jadikovanja, kako ovde s njome postupahu, te gledajući ovu bezdušnu ženu na jedared mi nestade mog prividnog mira: „Vi ste beštija! podla beštija!“ rekoh joj ljuto i gorko, i da imadoh tada noža, bih joj potražio srce, ako ga ima... Kao bez duše doletim do bolnice i prijavim se nadzirateljci. „Kako mi dođe sestra ovamo?“ — Nađena je jedne noći na ulici pod jednom kapijom, gde se sklonila od vetra i kiše, pa tamo sirota i zaspala! — „Dakle na ulici pod kapijom?“ — rekoh uzdrhtalim glasom uplašen ovakom vesti, a sva mi se kuća stade okretati... Nadzirateljka me uvede u jednu poveću sobu, u kojoj behu nekoliko postelja s bolesnicama.Čim videh Danku, stadoh kao ukočen pored postelje njene; ah! ona ležaše i spavaše mirno, mirno kao kakav anđeo... Draga Danko!Otvori oči!Evo je Milivoj kod tebe!Jadni Milivoj!On htede svoju tugu da metne na tvoje srce, ne znajući da je tvoje srce još punije rana nego njegovo!“... U takim mislima gledah je nekoliko trenutaka okom punim suza i srcem punim bola, pa se onda sagoh i poljubih je u čelo i usta. Ona teško uzdanu, a duge joj se trepavice na jedared rastaviše i njene plave setne oči padoše odma na mene. „Milivoje!“ — viknu radosno i pruži mi obe ruke svoje, da me zagrli.Mi se zagrlismo i poljubismo. — Slatka Danko!Meni puca srce tebe gledajući, jer vidim kako smo bedni!No samo da ozdraviš, da jednom ozdraviš, pa će onda biti opet sve dobro! — „Kad ozdravim, je l’ Milivoje, ti ćeš me opet k sebi uzeti?“ — Oću, Danko, oću!Za tebe ću jedino da živim! — Danka mi radosna stište ruku, a oči joj se na mah napuniše suza. „Reci mi, Danko, kako dođe ovamo, jer nadzirateljka mi reče, da te nađoše noću na ulici pod jednom kapijom da spavaš?“ — Jeste! — reče mi teško uzdišući — Mene otpustiše iz službe ni krivu ni dužnu.Deca polupaše neka stakla pa za to stadoše mene da grde, za što nisam na decu pazila?Bejah onoga dana i sama nekako na kraj srca, te kad mi rekoše, da idem iz njihove kuće, skupim sve stvari svoje i bacim gospi pred noge: „Evo vam za vaša stakla!“ rekoh uvređena i ožalošćena, to odmah odoh da tražim sebi drugu službu.Ali ja bejah vrlo slabo obučena, a vetar i kiša behu tako hladni da stadoh odma drhtati.Počeh se posle kajati, što sam stvari tamo ostavila ili za što se nisam bar bolje obukla; ali onda mi to ne pade na pamet, a posle se već ne mogoh i ne htedoh više vratiti natrag.Celi dan hodah tamo amo, ali službe ne mogah nigde naći, te tako žalosna mišljah na tebe i plakah hodajući ulicama.U tom se spusti noć, a ja još ne znađah, kuda ću i kako ću?Kiša još padaše i vetar neprestano duvaše, te od umora i nahlade počeše mi na jedared noge da klecaju, glava me zaboli i u njoj mi poče da seva, oči mi se napuniše suza, mene poče nesvest da hvata, počeh posrtati, ne mogoh više ni stajati ni ići, te za to se spustim pod prvu kapiju misleći, da se malo odmorim, no gde moradoh odma i zaspati, jer ja i ne znam, kako sam amo dospela! Dok mi Danka ovo pripovedaše, meni beše, kao da joj svaka reč teška kletva na mene nesretnoga, jer ja da ne odoh Ljubici, ne bi toga ničeg bilo. U tom lođo nadzirateljka i zamoli me, da odem, jer u to doba treba da su bolesnici sami.Teškim srcem oprostim se sa siroticom i obećam joj, da ću joj sutra opet doći. — Danas je Danki mnogo bolje, ah! kako bi mi veliki kamen sa srca spao, kad bih je video opet zdravu i veselu!... — Pitaše me šta je s Ljubicom?Rekoh joj, šta je, pa je zamolih, da mi to ime više nikad ne spomene. — Sirota moja Danka!Danas joj beše opet veoma zlo, jer čitav dan provede u velikoj vatri i takim mukama, kao da se s dušom bori... Ne mogah skoro cele noći spavati misleći na Danku a pri tom mi neprestano i Ljubica beše u glavi i pojavljivaše mi se u raznim pojavima: čas seđaše kod glasovira i sviraše i pevaše tako divno i tužno, da bih se jadan od sveg srca zaplakao; čas stajaše pored mene držeći glavu na mojim uskolebanim grudima; a čas je opet gledah, kako joj venac glavu krasi i kako je dever k oltaru vodi: pa u zalud stadoh trti i oči i čelo, da je iz glave izbijem i da o njoj više ne mislim, ah! kao kakav demon goni me lik njen!... Kad je svanulo, meni kao da je jedan kamen manje na srcu i ja odem odma u bolnicu, da vidim, šta mi Danka radi?Ona beše i danas u vatri i mukama, ali opet bar znađaše za sebe i mogaše se pomalo sa mnom razgovarati.Kao kakvom nesretniku, koji na celom svetu nema nikoga svoga, kad dođe na grobove svojih milih umrlih, pa mu se tamo srce zgreva rashlađeno u tuđem svetu: tako je isto meni sada, kad sedim pored Danke!... Pošav iz bolnice reče mi nadzirateljka, da sutra zacelo dođem, jer se lečnik izrazio, ako sutranje bolove preživi, onda će skoro ozdraviti. „Dakle sutra?“ — rekoh čisto uplašen, a srce mi posta najedared tako žalosno, kao da ne sluti na dobro... Brižan i žalostan odoh danas rano u bolnicu, gde zatekoh Danku u najvećim mukama.Kad sedoh pored postelje njene, ona me gledaše tužnim ukočenim okom, ali mi ne mogaše ništa reći, i uzalud je pitah: „Danko!Slatka Danko!Reci mi kako ti je?“ U tom dođe lečnik i stade je dugo posmatrati.Ja ga zapitah, šta misli? „Suviše je slaba!“ - A ima li nade? — zapitah opet gledajući ga takim pogledom, da mu odgovor s lica u napred pročitam. On sleže ramenima i reče: „Nema!“ — Nema! — rekoh očajničkim glasom i sav poražen oborim glavu na svoje nesretne grudi, a suze mi pokuljaše na sav mah... O Danko!Mila Danko!Zar ću i tebe da izgubim?I tebe, jedinu nadu, jedinu radost moju?Ti si jedina koja me još vezivaše za ovaj umorni i dosadni život, za ovaj crni i nemili svet!Kad ti odeš kad odeš tamo, gde nam je već otac i majka, onda na celom svetu nemam više nikog svoga, ostajem sam samcit kao kakva šibljika na širokoj poljani, i sve, što će mi moći srcu života dati, biće jedino potucanje od groba do groba!... Dok ja mišljah tako, priđe ma nadzirateljka, pogleda me tužno i reče: „Vama je teško, vas boli srce; ali protiv Boga ne možemo ništa!Sirota, kako se muči; no ne će dugo!“ I tek što nadzirateljka ovo reče, Danka poče obema rukama mahati, razrogači tužne oči i pogleda me tako, kao da bi mi htela reći: „Brate, pomozi mi!“... I za nekoliko trenutaka ona uzdane, uzdane, i izdane... Posrćući iziđem iz bolnice na polje.Kao da mi se duša otrgla od telesnih okova, pa se s vasijonom spojila i obgrlila svu tugu, što u njoj ima, tako mi sada bi i beše mi tako celi dan!... — Celi dan provedoh većinom sedeći pored Danke gledajući je, kako u hladnom zagrljaju večitog sanka slatko spava.Sad nema više teških muka, nisu joj oči pune suza; ali nema ni nežnog osmejka oko lepih usana...Ona više ne plače, ali s plačem prestade za navek i svaki osmeh!... Kad se približilo veče, skupilo se nekoliko drugova mojih, da sa mnom otprate Danku u njenu novu i večitu kuću.Otpratismo je svi; oni su pojali, a ja sam plakao; nju sahraniše, a mene ne htedoše!Čudni ljudi!...Pa kuda ću sada u ovaj hladni svet?... Danas me upitaše, šta mislim da radim s đacima svojim?Šta da radim?Znam, da se ne ću dugo po zemlji povlačiti i dok ne dođe čas, da i ja u grob legnem, imaću da živim, jer sam dobio svoju narodnu pomoć.Da, narodnu pomoć!Narod me pomaže nadajući se, da će me načiniti čovekom i da ću mu vremenom biti od koristi!!Moj mili rode!U meni si se prevario!...Dobiće podzemni crvi jednu lešinu više, a ti moj dobri rode, ti baš ništa!...Al’ oprosti!Oprosti nesretniku!I ja sam nekad lepo mislio, ili bolje da kažem, lepo sanjao.Ah! kamo sada onih zlatnih dana, kad su mi se sve želje i nade spajale u jednu misao, u misao: venac na krstu od milog roda svoga posle smrti svoje.I tada kao da sam znao, da od ovog života ne ću mnogo imati i kao nagradu za to htedoh da živim bar posle smrti svoje...Sad sam se iz sna probudio i vidim da u ovom životu nemam života, a posle smrti tek ću biti sasvim mrtav!...— Danas odoh na dankin grob i ponesoh venac, da joj nakitim krst.Ja kad umrem, moj krst ne će imati ko da kiti, a ona ima još živog brata, pa ne treba da joj krst bude bez venca. — Stojeći kod njenog groba izlažaše mi pojava za pojavom cele prošlosti i moje i njene, i meni se život učini kao robija, a zemlja kao tamnica, na koju je svaki osuđen, da neko vreme prepati.Danka je svoje već prepatila, pa sad je red na mene, da i ja svoje svršim. — Pitam sam sebe, šta me još veže za život, kad živim bez nade, bez celi, bez radosti, pa i ne plačem više? — Danas beše kod mene Mita sa još nekoliko drugova mojih i pozvaše me, da idem s njima, da skupa slavimo badnje veče.Počeše me tešiti i htedoše mi tugu da ublaže, kao da se i moja tuga daje ublažiti.No kad videše, da mi njihove reči ne gode, oni odoše. — Pa šta bih ja u njihovom društvu?Veseo ne bih mogao biti nikako, te bih izgledao kao kip među živim ljudima i samo bih sam sebe mučio, jer kad bi oni počeli da pevaju, tad bih ja morao da plačem.Nek oni samo idu, pa neka se vesele, za njih je tako vesele, a ja ću ostati doma, ostaću sa svojim društvom.Tu mi je otac i majka, tu mi je Danka, tu mi je Marko i Marina, oni su oko mene, s njima ću ja da slavim badnje veče, oni su moje društvo. — Tako sam se već uživeo u misao svoju da idući danas ulicama činjaše mi se, kao da sam već u grobu bio i sada malo ustao, da kao mrtvac hodam među živim ljudima.Više puta pade mi na pamet, da će sada kogod k meni prići, uhvatiti me za rame i reći: hajd odavde, ti nisi više naš!I tada bih nehotice metnuo ruku na čelo, pa u nebo pogledao: Bože!Valjda mi ne ćeš još i pamet uzeti?... Od neko doba sanjam skoro svake noći oca svoga, i većinom u strašnim nemilim snovima.Kad god bih se s njime sastao, navek bi bio sav krvav i navek bi od mene glavu okretao...Sanjam i majku svoju, kako mi veli, da će anđeli biti sva deca koja slušaju roditelje svoje...Pa i Marka često sanjam, da mu oko suzom zasija od bola, što zdravlja nema, te umire bez glasa i spomena...Više se puta u snu i zaplačem, te kad se probudim, ja sam sebe pitam, da li mogu drukčije? — Ipak sam se danas odlučio, da još živim ne radi sebe, već radi svetih kostiju dobrih roditelja svojih, da njih u grobu ne uvredim... Kad sam jutros ustao, behu mi grudi istina mirne, ali ujedno i tako ledene, kao da se u njima zmije legu.Pred očima duše moje beše mi sve mračno i crno, ah! dan života moga pretvorio se u večitu crnu noć...Pa šta čekam?Šta se još premišljam?Za životom ne žalim, jer mi se više ne mili živeti; a smrti se ne bojim, na protiv sam željan smrti kao što mi je srce mira željno. Baveći se takim crnim mislima ne znam ni sam, šta mi bi na jedared?Za što počeh plakati?Moje celo telo stade se tresti od gorka jecanja... Da li je uzrok tome mašta moja, koja postade na jedared tako živa, da mi ceo život moj iziđe pred oči kao žalostan san?Ili je uzrok tome, što u tom žalostnom snu stupiše preda me kao na javi dve svete duše, otac moj i majka moja? — — — Ovim je svršen milivojev dnevnik, te kao što se vidi, Milivoj htede sam sebe da liši svog dosadnog života.Ali veliki duhovi silni su i posle smrti tela svoga, jer i posle još spomenom svojim utiču na sudbinu potonjeg naraštaja svoga.Takvi duhovi behu milivojevi roditelji. Kad je Milivoj odustao od grozne namere svoje, sklonio se od svega sveta i niko ne znađaše, gde je i kako je?Tek na kraju godine iziđoše u novinama imena sviju onih dobrovoljaca, koji slavno pogiboše pod Lukom Vukalovićem, i među tim imenima zapisano je ime i našeg Milivoja. — O čudna sudbino života ljudskoga! U varoši Perkovcu nema ničega, što bi bilo vredno opisivanja, te ga, valjda, stoga i zaboraviše geografi na zemljovidu Srbije zabeležiti, a to je ono, što je moje srpsko osećanje uvredilo. Tako svaka srpska kuća mora već i po samoj prirodi imati nešto, što je odista znatno.U svakoj se mora naći ili neki starac, koji još nije zaboravio na turski selam-aleć, ili neka frajlica, koja je od neke kuvarice naučila uspijati se i izgovarati pokvareno nemački: „Kis di hond!“ ili, naposletku, neka strina, koja zna u pasulj gledati, vračati i bajati.Ali u samome Perkovcu, i osim takih sitnica, beše jedno sokače, koje je sa svoje osobenosti zaslužilo, da mu se po mogućstvu ime sačuva. To je bio kao neki ćorsokak, koji je vodio od crkve kasarni.Odmah u prvoj kući toga sokačeta živela je jedna Grkinja, što je imala dva muža; neki govore, i više...A u drugoj kući stanovao je jedan Grk; taj je, opet, držao dve žene!... Ja mislim da bi taka znatnost dosta bila, da proslavi čitavu varoš, a to li neće jednu kuću... Leva je strana toga sokačeta korovom, kao nekom gustom šumom, obrasla, u kojoj, mesto slavuja, zelene žabe priželjkuju; a desnom stranom, baš pored plotova, ljubav je prokrčila stazu, pa gde je najšira, najutrvenija, tu je i kuća lepe gospođe Grkinje.Nije to kristal-palata, nego kao i druge seljačke kućice: uđeš u avliju — korov, u bašti — korov, na tavanu takođe — korov!...Dakle, kao što vidite, pravi ideal skromne usamljenosti...Što se pak same ličnosti njene tiče, za nju se nije moglo reći, da je ružna, a još manje, da je lepa.Ovome je mnogo štošta nedostajalo, ali se ona po mogućstvu trudila, da sve te prirodne mane ulepša; a tu su joj bila razna belila, rumenila i garila na usluzi.Jedno joj žao beše, što ne može i pepeljave zenice crno da ofarba, time bi, veli, postala prava grčka lepota...A što se muža njenog tiče, to vam je poštovanja dostojan čovek!Jedinstven tip seoskog učitelja; čovek pun, debeo, omalen, na licu puno sitnih i krupnih borica, a uz to je u svako doba dobro raspoložen.Kažu oni, koji su ga još iz malena poznavali, da se i kao dete rado smejao tako, da često nije mogao ni lekciju pred učiteljem izgovoriti, sve od silnoga smeja; pa se, evo, siromah, i sada smeje, jednako se cereka i smeje...Kad u školu stupi, on se nasmeši; ako mu prozvano đače zna lekciju, kir-Nikola se zadovoljno nasmeje; a ako ne zna, on ga povali, siroto dete plače, a učitelj se smeje.E, to mu je tako u samoj prirodi!Katkada ga lepa njegova supruga počasti svima sokačkim psovkama, a on se samo smeje.Lepa Grkinja prebledi od ljutine, volela bi i iskru vatre iz svoga obožavanoga Špartanca iskresati, ali sve badava, što je nemoguće, ne može ni biti!... — Ih, grom te spalio!Ta kad ćeš jednom izgledati kao čovek, kao muž, nesrećniče neosetljivi?... Ali na sve te psovke kir-Nikola nije ni rečicom odgovarao; držao se za ispućeni trbuh, pa se tresao od silnoga smeja: — Ha, ha, ha!He, he, he!.. To beše sve.A kad bi se posle toga malo umirio, pogladio bi malo svoj trbuh i seo bi, sasvim zadovoljan, uz obožavanu saputnicu svoga života.Ona bi ga prezrivo gledala, okrenula bi mu leđa, pogledala bi se u ogledalo, pa bi sasvim ponosito izišla iz kuće; a on se od žalosti samo smejao. Oni, kao što vidite, behu u svemu kontrasti: ona živa žeravica, ljuta; on, opet, flegma do krajnosti...Ali u jednome su se opet slagali: kad je, n. pr. ona u nekog udovca malo vatrenije pogledala, pa baš i kad bi neku haljinu od kog obožatelja primila, on se činio i nevešt; a tako isto i ona, kad bi kir-Nikola od kakvoga đačkog roditelja neko prase ili rublju isprosio, nije mu ona zamerala; pa ni onda ga ne bi opomenula, kad bi njenome Nikoli goli laktovi kroz otrcani kaput provirivali.Ona se samo brinula, da se na njenoj haljini vide šeputle i karneri, a on je, po njojzi, mogao ići kao i drugo spadalo. — Vidiš, Nikola, ti si malo ušao i u godine, za tebe je dobro, kako se može; ja, ja sam još mlada... U tim trenucima pogledala bi se zadovoljno u ogledalo, pa, iako je u njemu videla vešticu, opet bi sa nekim ponosom produžila svoja razlaganja: — Ja, vidiš, iako sam izrodila sedmoro dece, ja sam opet lepa i mladolika, pa još kad se obučem!...Onda, bogme, blago celoj kući, a nije ni tebi loše, moj stari daskalo!..Eto, ovu haljinu, što je na meni, nju mi je poklonio čika-Paja, član suda; a to te ništa ne košta, samo što sam ga jedanput lepo pogledala; tako i ono vino i rakija, što je u podrumu, to mi je sve za jedan poljubac poklonio tvoj kolega, čiča-Tima učitelj, a za onako vino vredi da ga čovek i dvaput poljubi!... Kir-Nikola se slatko nasmejao, dopalo mu se što mu je žena tako oštroumna. — Čiča-Tima mi je i to govorio, da bi se rado preselio u našu kuću.Udovac je, a tvoj je kolega, pa to, mislim, da ne bi nikome u oči padalo; još bi nas hvalili, što smo stara čoveka primili na kvartir...Al’ o tome ćemo druga put progovoriti. Dakle, ona i on, lepa Grkinja i kir-Nikola, življahu mirno u svojoj skromnoj usamljenosti i u tome im niko nije smetao...Gosti im nisu baš mnogo pilića i jaganjaca pojeli, a i oni, koji su im ponekad praznikom posle službe božje na čašu komovice dolazili, zasitili bi se čeznućim pogledima lepe Grkinje, pa bi otišli, naravno, posle tri-četiri čaše rakice, kući, pripovedajući radoznalome komšiluku o velikoj naučenosti novoga učitelja i o čudnoj lepoti njegove žene. Jedni bi tvrdili, da je ona pametnija i lepša od njega, a to su po većoj česti poštovanja dostojni udovci činili; drugi, naročito stare udovice, dokazivale su, da je kir-Nikola i naučeniji, bolji i u svemu mnogo lepši nego lepa Grkinja...I tako bi se inače prisni prijatelji o tuđem trošku prepirali.Tako je i jedna stara vaspitateljka, koja je, među nama rečeno, u Sremu i babica bila, uzalud se trudula, da čiča-Timi učitelju dokaže, da ženskome čeljadetu nikako ne dolikuje dugačak nos.Ona je to, možda, i zato činila, što je u nje dosta kraćušan, a na vrhu malo zatupast i, po madžarski, naviše izvijen bio. — E, nije nego rotkve! — govorio bi čiča-Tima. — Ta, valjda, mi ne mislite dokazati, da bi lepa Grkinja lepša bila, kad bi joj, namesto uljudnoga nosa, na ono snežno lice prilepili zrno sočiva, pa makar i od onog bečkog, što ga vi onako rado jedete? — Ali molim, gospodine, nemojte se naći uvređeni, ja, kao sirota udovica, mislim da ni krastavac ne bi mnogo ulepšao jedno žensko lice, pa baš da je i od onih kiselih krastavaca, što ih čiča-Jova pred Trajkovom mehanom dva za paru prodaje...E, jeste čuli, baš mi se jedu kiseli krastavci!... — Bolest vas izela! — našalio bi se čiča-Tima. — A, naposletku, nos i ne prinosi lepoti!...Oči, oči!!... — Opet mi čudnih očiju, kao u žabe! — Kao u golubice, htedoste reći... — A zar su u golubice pepeljave oči?... — Molim, molim!...U lepe Grkinje su plave oči, baš kao nebo plave... — Varate se, gospodin-kolega, nisu plave, nego nekako, čini mi se, znate, kao list lobode....Jeste li jeli kadgod lobode?Bože, ala vam je to jelo!Preko, tamo kod nas u Sremu, najveća ga gospoda jedu...Dakle, znate, u Grkinje su oči kao kuvana loboda. —- Al’ tek je, svakojako, lepša od muža, što izgleda kao naduvane gajde?... — Bože, sahrani i sačuvaj!On je daleko lepši od nje. — Valjda sa onom čupavom bradom, koju su, po svoj prilici, guske opasle, ili su je šilom sadili? — Oprostite, dragi kolega, ali ja nisam primetila da je kir-Nikola čupav, znate. — Čupav je, klopav je!Ta, eno, pogledajte, kakav izgleda, kao deveto čudo: natukao onaj proderani od slame šešir, kao da će ga Banaćanin na plevu za strašilo, a, ovamo, se jednako cereka i klipi kao namolovan pajaco. — Pa i opet je, znate, što ’no kažu, u nekoliko gradusa lepši i od vas!...He, he!Baš kad hoćete da vam kažem... — Od mene...On od mene lepši?...No, jeste čuli, stara gospođo koleginice, vi ste, kasti, bezobrazni!... — Ko, ja bezobrazna?...Gospodine, jeste čuli, jezik za zube!I više da se niste usudili mene belajdigovati... jer...Ta vi još i ne znate, s kime govorite... — E, čuda! —- prekide joj čiča-Tima reč. — Ja se opet bojim vas!Vi, valjda, mislite, što ste još i tamo preko bili gospođa poštarka?...O, znam vas ja, znam!Bili ste vi i drugo šta... al’... — Ko?Ja i drugo što...Gospodine kolega, i drugo što!No, jeste čuli, vi ste jedan nitkov!... — Vi, opet, niste držali akterke u kvartiru?...Pa niste bili babica?...Lepe su to istorijice, tek hajd’, neka vas đavo nosi, — sad ste vaspitateljka, pa kvit!Samo mi se više ne mešajte u gust!... Tu se čiča-Tima učitelj od silne žestine nakašlja, ishrknu i kao vetar ode, i ne poželevši staroj koleginici i „laku noć“, a to je i suviše: otići bez „lake noći“... Stara gospođa osta bleda i poražena.Teško joj beše podnositi toliku uvredu; a nije ni šala!Ona beše u celome Perkovcu uvažena.Kažu, da joj je i sam gospodin načelnik ministarstva mnogo naklonjen, da se o njojzi više puta sa poštovanjem izrazio: kako bi Srbija srećna bila, da ima više takih vaspitateljaka!Što se mene tiče, ja toliko znam: da kad bi Srbija od nje što učila, naučila bi, da svakog čoveka s naočarima ljubi u ruku i da svakoj načelnikovici ministarstva kupi po jednu ili dve haljine, i onda bi se načelnikovice naše lepše nosile nego sve devojke sultanova harema, a to, naravno, ne bi bila mala zasluga. Kad se stara gospođa malo pribrala, ona izvadi iz nedara svoje naočare, natače ih na nos, pa onda priđe bliže ogledalu.Ruke je podbočila na kukove, obrve je uzdigla, iskosirila se malo nastranu, pa se tako nekoliko trenutaka samo u ogledalu posmatraše.Za to vreme nestade i najmanjih tragova nezadovoljstva na njenu licu, i ona se, naposletku, zadovoljno osmehnu: — Nadam se, da nema čoveka sa očima, koji ne bi uvideo, da sam ja u svemu lepša od ote nesrećne Grkinje — govorila je u sebi. — Šta ima na njojzi?Koža i kost!Na glavi tuđa kosa, na zbrčkanome licu tuđe belilo i rumenilo: prava lorfa!...A ja?...He, he!Bar sam okrugla i punačka!Pa je l’ taj čiča-Tima slep?Il’ ga je opčinila, flandra jedna?...A i šta će mu tuđa žena?Zar ne bi bolje bilo da mene uzme?On udovac, ja udovica, ja imam moju platu, a on osim plate ima svoju kuću i vinograd...Pogovara se, da će se i odseliti, da s njome živi.Lepa parada!...Al’ će im i presesti!Hoće, bogami!Skoro će doći i školski revizor, a, kao što sam čula, po svoj prilici će biti sam g. načelnik!Hoću im, bogami, smrsiti konce, kir-Nikolu ću premestiti u Homolje; a kad se on sa svojom vešticom odseli, onda je čiča-Tima moj!... Stara gospođa je takim rezultatom misli svojih bila potpuno zadovoljna, naslonila se na jedan jastuk svoga minderluka i sanjaše mirno o svojoj lepoj budućnosti. Učitelj Tima je, naljućen, otišao pravo kući svojoj, sede, onako srdit, na jednu stolicu, pogleda nezadovoljno oko sebe, pa onda poče hrapavim glasom govoriti: — Kudgod pogledam, nespremljeno — sve sam bokluk!Krevet nenamešten, soba nepometena, prozori neočišćeni, jedva se providi kroz njih; eno, po duvarima visi paučina, na ormanu pala prašina, u kujni sudovi neoprani...Da svisne čovek od muke:!... Utom se diže nestrpljivo sa stolice, pa poče bajagi spremati: jastuke je razbacivao s minderluka na krevet, s kreveta na minderluk, dok naposletku ne razbi ogledalo, što je na duvaru, baš pored Sv. Dimitrija, visilo.Tu se starac još više razgoropadio: — Milka!Gde si, nesrećnice jedna? — Evo me, oče! — odgovarao je zvučan detinji glasić. — Sad ću doći! — U sobu se vuci, opajdaro nijedna! Dete, tako od dvanaest godina, uđe u sobu; kosa mu beše još neočešljana, ruke neoprane, ali zato u celome stvoru njenu beše nešto neiskazano lepo: stas gibak, ruke okrugle, prstići duguljasti, a na njima nokti skoro providni, lice joj beše kao sneg belo, duguljasto, oči plave, a u njima, kao obično u siročadi, počivaše neka melanholija...To je bila kći čiča-Timine prve žene, koja je posle porođaja i umrla.Ljudi su mislili da se čiča-Tima, posle onake krasne žene, neće više nikada ženiti, ali se prevariše, jer se on odmah posle šest nedelja s drugom venčao; pa kad mu je ta druga od vodene bolesti umrla, on se i za treću nabrzo postarao, pa mu i ta treća u večnost ode, i on po trećiput ostade udovac... — Oče, što ste me zvali? — tepaše siroto devojče, skoro i ne gledajući ga. — Što sam te zvao, trago nijedna?Da te bijem, da ti uši izvučem! Jadno dete drhtalo je od straha. — A što ova soba nije spremljena, ha?Što nije opajana, ha?Zašto kreveti nisu namešteni? — Oče, prala sam sudove, a posle sam i ručak pristavljala... -— pravdaše se dete. — Ručak!Krasan mi je to ručak!Da nema one Grkinje, te da me kadikad ne ugosti, crkao bih od gladi. Jadno dete pokri lice rukama, a suze mu potekoše niz snežno lice. — Vuci mi se ispred očiju, nesrećo jedna! — hrapavim glasom vikao je starac.A kad dete iziđe napolje, on pokupi parčad od ogledala, pa ih ljutito tresnu kroz otvoren prozor. U taj mah uđe jedno đače u sobu, skide kapu i pođe, da ga poljubi u ruku.Čiča-Tima ga ljutito odbi: — Šta ćeš?Što si došao, je li, čupavi magarče? — Gospodine, — zamuckivaše dete, — poslala me Grk... gospođa... gospođa... Učitelj Tima se veselo osmehnu, priđe detetu, da ga malo ohrabri. — Dobro, sinko, dobro!A koja gospođa te je poslala? — Poslala me je gospođa Grkinja i pozdravila, da dođete na večeru.... — Nije na večeru, nego na ručak... Čiča-Tima izvadi iz džepa kesu, preturaše po njojzi, sve dok nije našao jedan marijaš, te dade detetu, a posle dohiti sa ormana jednu jabuku, ubrisa je od prašine, pa je pruži đačetu: — Za taj marijaš, sinko, kupi sebi šećerleme, a ovu jabuku odnesi gospođi Grkinji, pa joj kaži — pamti dobro! — „Pozdravio učitelj Tima, ljubi ruku i uzima sebi slobodu danas kod vas na ručak doći“...Jesi li upamtio? — Jesam, gospodine! — Kaži joj i to, da spremi i od onog jela, što ga ja najradije jedem. — Hoću gospodine, kazaću, da spremi prase.Dete je znalo, da mu je otac svakog Božića i poklada poklanjao učitelju prase. — Ti si prase, bukvane jedan!Palačinke hoću; jesi l’ me razumeo: palačinke?... — Znam, gospodine: lapačinke. — Vuci se napolje, pa kaži, što i kako znaš — vikaše čiča-Tima ljutito; a kad dete ode, on se zadovoljno osmehnu. — Samo kad sam kod nje, pa makar i koprive s renom kuvala, sve bi to njen poljubac zasladio; ali znam ja, da će ona malo drukče počastiti. Zatim se malo ispravio, zgladio je kosu, namestio jaku na kaputu, uzeo štap u ruke i spremaše se sa odlazak: — Milka! — Čujem, oče! — odgovaraše dete iz kujne. — Ja sam danas zvat na ručak, a ti uzmi parče hleba, — duša valja, nisi ni to zaslužila, — pa ručaj, a ručak, što si ga za danas spremila, ostavićeš za sutra. Dete ga svojim pametnim očima pogleda sasvim žalostivo, izgledalo je kao da više oca žali nego sebe; ali ne reče ni reči, samo što je duboko uzdahnula, a čiča-Tima, poštapajući se, ode, kuda su ga pozvali. Kod kir-Nikole beše sto namešten, ali samo za njih troje, a deca će, naravno, da ne bi razgovoru i dobrom raspoloženju smetala, ručati u drugoj sobici. Grkinja je jednako kroz prozor gledala; a kad je videla, da se avlijska vrata otvoriše, ona istrča pred učitelja Timu: — Dobro došli!...O, gospodine, otkad vas čekamo, već smo se poplašili da nećete ni doći. — Oprostite, molim, ja sam, znate, kasti, malo se i naljutio na moje dete; pa da se, kasti, odljutim, svratio sam se na jednu šljivovicu. — Oh, gospodine, manite se!...Današnja deca kakva su, da te Bog sačuva!Bolje da ih čovek nema... I tako u razgovoru uđoše u sobu, sedoše za sto, naravno, gost u gornje čelo — a s leve strane kir-Nikola, s desne Grkinja.Kad su poručali, domaćin se kucnu sa gostom, iskaza mu zdravicu, a posle ode u drugu sobu, da vidi, šta deca čine. — Ne znate, kako mi je milo, o, gospodine! I lepa Grkinja bacaše čeznuće poglede na svoga gosta.I čiča-Tima je probao da očima iskaže, što mu srce oseća, ali to mu nije išlo od ruke; on, dakle, približi svoju stolicu njenoj, zagrli je, pa je, onako starački, cmoknu u obraz: — Oh, ala bi lepo živeli, kad bi me u kvartir primili! — Lakše, gospodine, da nas Nikola ne čuje!Ne znate, kako je sumnjiv, pravi Lucifer!...Čekajte, sad ću ja videti, možda već i spava...Znate, to mu mu je svakidanji običaj. Ona otvori kujnska vrata, zaviri u drugu sobu, pa se vrati natrag, zadovoljno smešeći se: — Rihtig, spava!...I sad se možemo komotno razgovarati...Znate, kad ste vi kod mene, volela bih čisto i da se ne probudi više. To je bilo i suviše.Oči u čiča-Time sinuše mladićskom vatrom, on je s najvećom žestinom zagrli, i nije ostalo mesta na licu lepe Grkinje koje nije čiča-Tima obasuo poljubcima.Kad se Grkinja od svoga vatrenog obožatelja otela, izgledaše joj lice kao iskrpljeno: kud su god Timini poljubci padali, tu je, naravno, otpadalo rumenilo i belilo. — Nisam se nadala od vas — reče Grkinja, kao malo prekorno, — ali se nadam, da kad se amo doselite, da tako što nećete više ni pokušavati... — Dakle, hoćete da me primite?O, hvala vam, hvala, ljubvedostojna moja boginjo! To je sve što je čiča-Tima iz Vidakovićevih romana upamtio; pa kad je to iskazao, on je posle samo blenuo u njene pepeljave oči, koje je Grkinja na razne načine, mazeći se, prevrtala... — Ja vas obožavam!..I čiča-Tima je opet cmoknu...Ali se ujedanput trže i sede sasvim zamišljeno na svoje prvašnje mesto...To je Grkinju iznenadilo.Ona pogleda na vrata, mislila je da se nije, kako, njen debeli muž pojavio; ali kad nikoga ne vide, a ona ga začuđeno zapita: — Šta vam je, gospodine7..Ta vi ste ujedanput postali ozbiljni kao neki grčki filozof, n. pr., Sokrates...Tako mi dođoste u jedan mah promenjeni! — Brige, brige, gospođo!...Ah, kad pomislim kako bih lepo kod vas živeo, da nema... — Šta, gospodine, šta?...Vi, možda, mislite: da nema moga Nikole?...Ništa nam on neće smetati; a, posle, starost njegova skoro će nas osloboditi... Lepa Grkinja nije mogla sve izgovoriti.Čiča-Tima je pritište i nanovo je obasipaše poljupcima; a kad se ona izvila iz njegova naručja, on žalostivo uzdahnu: — Oh, samo da mi nije onoga derišteta!...Vi, valjda, i ne znate, da ja imam i jedno dete? — Znam — reče Grkinja, — dete je malo napušteno, ali će kod nas doći u red; a, posle, naći će se, valjda, i mladoženja. — Nije još za udaju — reče snuždeno čiča-Tima. — Sad se, skoro, sve sama deca i udaju...A i bolje je tako, jer..Ta vi već znate, kakva je današnja mladež!... Čiča-Tima se spremaše da je nanovo poljubi, ali na vratima se čulo kir-Nikolino kašljucanje, a zatim smej i cerekanje... — He, he, he!...Baš sam se naspavao, ha, ha, ha!...Ali me moj mali Aristid probudi.Hi, hi, hi!Baš je huncfut!... Čiča-Tima htede pući od jeda, ali šta je znao?Uze svoj šešir, zahvali se na ručku i ode kući. Sutradan, kad su se učitelji i učiteljke skupili, i pre nego će početi svoja predavanja, zasedoše u odžakliju oko vatre, koja je po vazdan na ognjištu gorukala, da popuše po jednu cigaru duvana i da malo prodivane.Prvo je bilo da se uvere, gde li se sad školski revizor nalazi?Jedni su tvrdili, da je još u Kragujevcu; drugi, po čuvenju, kazivahu, da je već u Svilajincu i da će sutra, a najdalje do prekosutra, doći i u sam Perkovac. — Što se mene tiče — reći će Đoka, učitelj trećeg razreda, —- baš ga se ništ’ ne bojim!Deca mi znaju sve kao vodu!Ali će i upamtiti, vericu im dečju, kad su učili kod Đoke školu... — I moji, bogme, baš ako nisu filozofi, al’ bar toliko znaju, da bi kod pop-Arona mogli kapelanisati; o tome će se i sam revizor uveriti...Samo da mi je znati, kad će doći!Jeste li dobili kakva izvešća, stara gospođo?... — reče učitelj četvrtoga razreda... —- Vi svakiput, nekako, prva izvešća dobijate... Stara gospođa, učiteljica četvrtog ženskog razreda, osmehnu se ponosito, pa onda izvadi iz džepa svoje naočare, natače ih na nos i, približivši se učitelju četvrtog razreda, stade poverljivo šaputati: — Vama, gospodine, mogu se poveriti, samo vas molim, da nikome ne kazujete, naročito čiča-Timi i kir-Nikoli, razumete li me?... — Razumem! — Lepo, sad slušajte!I stara gospođa izvadi iz nedara jedno pisamce i stade ga svome kolegi na uvo čitati: „Slatka grosmuterko! U smotrenju prema vašim, meni učinjenim, uslugama, osećam se obvezana vas na dolazak moga muža vnimatelnom učiniti; on će na svaki način 25. juna u Perkovcu biti, — naravno, da će kod vas na kvartir i kost; moram vam i to primetiti: da najradije jede šunke sa spanaćem, crno vino retko upotrebljava, a prekodan i po svu noć o belom vinu provodi; noću ne izlazi napolje, jer se boji od potčinjenih mu učitelja... On kao da je o onoj malenkosti, u koju ste i vi upleteni, nešto prokljuvio; dakle, pazite, da ne bi slučajno ušao u trag pravoj istini, to bi bila za nas obe propast...O ferijama, kad nas pohodite, imaćete šta čuti; a sad primite pozdrav od vaše — Justine Švabićke, U Beogradu, 21. juna 186* — Dakle, sad ste čuli — reče stara gospoća, koju su mnogi i grosmuterkom nazivali, –- samo ćutite, nemojte nikom ni reči govoriti; danas je 24., sutra, dakle, može doći, a za dalje je moja briga... — Ali,stara gospođo, — reče učitelj, — kakva li je ono malenkost, u koju ste i vi upleteni? — Pst, ni reči o tom...To vam ne smem kazati, pošto sam živa; stvar je tajna, tiče se časti, znate...Ali dalje ni reči... Učitelja je kopkalo, šta li to mora biti?A i i stara gospođa uzmučila se, i nju je golicalo, i ne beše joj lako tajnu čuvati: — Baš kad ste tako navalili, mogla bih vam nešto i poveriti.Lane, kad sam o ferijama u rezidenciji bila...Ali dalje vam ne smem govoriti, istorija je sasvim ljubavnog karaktera, a ja sam tu posredovala...Dakle, kod mene su bili i sastanci.Ja sam vam i suviše kazala!Ali sam uverena, da vi to moje poverenje nećete na zlo upotrebiti...Gospođa Justina je mlada žena, a muž, kao što ga znate, jektičav...Baš ako bi vam bilo po volji, mogla bih i vas još ovih ferija s njome unoznati... Stara gospođa se pri ovim rečima đavolasto osmehnu, a posle, setivši se sekretarova apetita, poče sasvim zabrinuto govoriti: — Spanaća sam još jutros nabavila, tri krave ne verujem da bi ga pojele za nedelju dana...Ali šunke, pa posle belo vino...Verujte, gospodine, da ne znam, gde mi je glava od brige. — Pa, eto, čiča-Tima neka da vino, a kir-Nikola šunke...Kažu, da ima divnih šunaka. — Manite se, Boga vam, Cigana; posle da mi prigovaraju: ovaka je i onaka je, nema ni vina, ni šunke!... — E, pa dobro, gospođo, a vi se oslonite na mene, ja ću gledati da vam još do podne sve nabavim. — Molim vas, gospodine, i hvala vam!Na tu vašu uslugu nikada neću zaboraviti. U takom razgovoru svako ode u svoj razred, gde je odmah nastala nema tišina.Ali taj mir trajao je samo nekoliko minuta, a posle se pretvorio u neko zujanje, od prilike kao kad bi u skupu mnogo bumbareva slušao; zatim si čuo krupan učiteljev glas, gde grdi đake, a posle pisku i jaukanje nesrećne dece: — Neću, gospodine!Nikad više neću!...Bogami, ću od korice do korice sve da naučim, sutra ću da naučim! — Lezi, vucibatino!Revizor ide, a ti još ni katihizisa ne znaš!...A ne posle ja za tebe da ispaštam! I tako je to išlo u svima razredima: učenici ne znaju, a i što znaju, ne mogu od straha da iskažu, a, ovamo opet, učitelji biju; deca plaču, a učitelji karaju i grde....Samo u četvrtom ženskom razredu mirnije izgleda: stara gospođa, osmejkujući se, po prvoj skamiji namešta ženske radove, upravo besposlice, bez kojih svaka poštena kuća može opstati: tu su ti šlingeraji, štikeraji, pa onda čačkala za zube, pa perlicama išarane duvankese i kese za novce; nigde ne vidiš ženske, a to li muške košulje. — Znam, da će se gospodin Švabić iznenaditi, kad vidi ovake fine stvari!...Ne bi se ni u Beču sa njima postidela...Ta ni u ministra nema boljih!Pa ona čačkalica!E, nju ću baš pokloniti gospodinu Švabiću, i onako znam, da mu gospođa Justina nije za imen-dan spremila, a kako su mu zubi retki, može mu sav spanać u zubima ostati. Po svemu se videlo, da je stara gospođa toga dana dobro raspoložena bila, pa je dobro i izgledala: njeno puno lice dobilo je onu veselu rumen, a prosede vitice je vešto sklonila pod crnu, svakojakim šmizlama išaranu, kapu, a obukla je crnu haljinu.Znala je, da takva nošnja priliči jednoj skromnoj vaspitateljci, ali, ustvari, ona nije bila za taj poziv: u njenoj prirodi je bilo i suviše podmuklosti, suviše dara za spletkarenje, za prenašanje lažnih i istinitih glasova.U njenoj krvi ne beše nijedne kapi ženske nežnosti; ona kad se prema kakvom detetu pokazivala milostiva, to je činila samo zato, da od bogatog detinjeg roditelja izvuče poneki dukat, a ako je dete činovničko, n. pr. načelnikovo, njemu je zato laskala, da je otac g. ministru preporuči.I ona je na taj način, zbilja, i napredovala.Svake druge godine dobijala je po jednu klasu unapređenja, a osim toga je kod činovnika i bogataša dobila lepo ime...A o mišljenju sirotinje i onako niko ne mari...Osim tih sviju svojstava, stara je gospođa umela i špijunisati, i to mnogo veštije nego i pravi policijski agenti: od nje je samo načelnik mogao doznati, kako se koji činovnik ili građanin sa svojom ženom živi, i koja žena na svoga muža mrzi, a tuđe muževe voli...Sve je to načelnik perkovački tačnije znao, nego i sam upravitelj varoši Beograda: gde je uoči Božića koji spisatelj pio i šta je u piću govorio...A take usluge u Srbiji su se svagda visoko cenile, pa je li čudo, da su staroj gospođi sva vrata, od pisara i pisarovice pa do ministra i ministrovice, u svako doba otvorena bila?...Nije se to jedanput dešavalo, da neki učitelj iz okolnih sela, želeći premeštaja il’ drugo što, da se za preporuku njojzi obraćao, pa često i onaj poklon, kojim je mislio sekretara podmititi, poklanjao je staroj gospođi; pa i ona sama umela je uvažavati svoj upliv i dostojanstvo. — Ispit će mi ispasti, ja mislim, da sjajnije ne može ni biti — govorila je; — o tome sam uverena.Dečji radovi su takođe prekrasni, moraju mu oči stati, kad vidi one staklene đinđuve, perlice i šarenu vunicu..A novosti imam da mu kažem, da od drugog ni za deset godina toliko ne bi mogao čuti.Za onu vaspitateljku u N... kazaću, da živi sa pisarem, a one tri u J.., te su, opet, komunkinje; a to sve zato, što me ne uvažavaju, baš kao i ona prepredena Grkinja.Za nju sam već skrojila plan... U takom njenom samozboru kucnu i zvonce, i svi učitelji iziđoše iz svojih razreda.Čiča-Tima, kašljucajući, stiže staru gospođu, koja je unekoliko napred umakla: — Dobro jutro želimo! — reče, osmejkujući se pakosno. — Vi kao da se još ljutite?... Stara gospođa ga pogleda, prezirući: — Gospodine, mi kao da smo još juče za svakad svršili naš razgovor? — To nismo, draga koleginice!...No, to bi tek lepo bilo da se zbog takih malenkosti stari poznanici posvađaju! — reče čiča-Tima zajedljivo. — Ja se, štaviše, nadam, da ćemo još mnogo godina prijatelji ostati...Ta da nema vas, kome bi se mogao pohvaliti, da sam juče kod lepe Grkinje ručao?Ala je to bio ručak!Onake palačinke, kasti, ne jedu se ni u carskom dvoru.E, jeste čuli, što sam juče lepo proveo, kasti, ni kad sam se sa prvom mojom ženom venčao, nisam se tako veselio!... Stara gospođa griskaše usne, pakosno smešeći se. — A kir-Nikola, on vam je bio, po svoj prilici, dever... ha?...Il’ je otišao, da spava, dok se vi sa obožavanom boginjom unterhaltujete, ha?...Jesam li pogodila? Čiča-Tima se čudio, otkud stara veštica sve to da sazna?Ta, valjda, nije mogla gledati kroz prozor, kad je kuća u avliji?I on htede nešto govoriti, kako bi sumnjičenje stare gospođe opovrgao, ali ih u tome stiže familijaz.Beše sasvim bled i zaduvan, izgledao je kao da se neka grdna nesreća dogodila i jedva je došao do reči: — Jedan gospodin... iz Beograda!...Oh, gospođo, kazao mi, da zvonim, da vas zovem... i decu da povratim u školu!... I pre no što je mogla stara gospođa što odgovoriti, ode familijaz kao vetar i stade iz sve snage udarati u đačko zvono. — E, gospodine kolega, — reče stara gospođa podmuklo, — sad ćemo se ogledati.Znam, da vam deca ništa ne znaju, pa sad nek’ vam pomogne vaša obožavana Grkinja; da vidim šta će vam pomoći sa onim krastavcem na okrečenome licu?... Čiča-Tima je ćutao zabrinuto, znao je on, da mu deca nisu baš spremna, a i to je bio uveren, da bi mu stara gospođa u mnogome mogla pomoći; ali se uzjogunio i ne hte tražiti njezinih preporuka, pa makar još za dvaest godina ne dobio klase... Kad su stigli u školu, kuda su se već mnoga deca ispovraćala, zatekli su gospodina sekretara u četvrtom ženskom razredu, gde s najozbiljnijim licem pregleda izložene radove. On beše duguljast, plav čovek, i, kao što nam je stara gospođa unapred kazala, jako naklonjen jektici; to mu svedočiše i žile na suvome vratu, posle, bledo lice i upale oči.Kad je video staru gospođu, on se usiljeno osmehnu i rukova se s njome, a ostale učitelje nije ni pogledao. — Drago mi je, grosmuterko, što sam vas u dobrom zdravlju zastao, a vidim da ste se i sa decom dobro potrudili..Ovo su divni radovi!Kako je lep ovaj jastučić!Čije ga je dete heklovalo?... — Danica načelnikova. — Lepo, Danice!...A ovu papuču za sat, koja je to radila?... — To je Lenka, ćerka gazda-Živka Ćorbudžakovića... — Lepo, Lenka, treba i dalje da se trudiš! I tako je revizor svu decu za njihove radove redom pohvaljivao, i posle je, jednu po jednu, iz katihizisa i drugih predmeta ispitivao, iskazujući svima svoje zadovoljstvo.Kad je sve to svršeno, on izvadi iz jednog paketića nekoliko knjiga, te ih, kao nagradu, dade onim učenicama, koje mu je stara gospođa preporučila...To behu većinom bogataška deca... a u očima dobre, ali siromašne, dece, treptahu suze nezadovoljstva.Već u tim mladim godinama počinje sirotinja bivati nezadovoljna, jer tako mlada srca počinju trovati uvrede, koje im nepravda nanosi! — Deco, — reče sekretar, kašljucajući, — ja sam vama potpuno zadovoljan!A vama, stara gospođo, na vašem velikome trudu moram takođe izjaviti moju blagodarnost... Posle se rukova s njome, a zatim se okrete ostalim učiteljima, koji onde oko njega, gologlavi, sa najvećim strahopoštovanjem, nepomično stajahu. — Vi, gospodo, budite sa vašim učenicima spremni za sutra, jer sam prinuđen ovo posle podne odmarati se...Oh, ta prašina, da se čovek uguši, baš me umori!... I nije lako po toj junijskoj pripeci putovati ni zdravom, a to li tako trošnome telu. Kod stare gospođe bio je ručak već spreman, supa gotova, a u jednoj velikoj kastroli je spanać; a kad je učitelj doneo šunku i vino, onda se nije imalo ništa čekati.Učitelj, kad je video, da ga niko ne zadržava na ručak, on ode, naravno, zlovoljan; a njih dvoje, revizor i grosmuterka, sedoše za finu sofru i stadoše lakomo grabiti prineseno pivo i jestivo...Revizor, iako je bio slabunjav, zato je, opet, bolje pio, nego mnogi zdravi; čaša je išla za čašom, dok mu se po bledome licu nije prostrlo ono zagasito rumenilo, koje vino raskošno po licu svojih ljubimaca prosipa.Oči mu sinuše grozničavom vatrom, i on se u dobroj volji kucnu sa starom gospođom: — U vaše zdravlje, moja draga gosmuterko!...Malo je učiteljica, koje ja tako cenim, kao vas.A što vas, opet, moja Justina voli, gospo, to ne možete verovati!...Stoputa vas je pozdravila, pa i na putu mi je pisala, da nikako drukče ne činim, nego da kod vas ručam i stanujem i da vas još hiljaduputa pozdravim... Stara gospođa se zahvalila, klanjajući se i uspijajući ustima, i, učinivši šećernu minu, stade o svojim kolegama razgovarati.Naravno, da nije ni jednog pohvalila, a što je god mogla u svojoj pakosti izmisliti, sve je to na kir-Nikolu i lepu Grkinju natovarila. — O, gospodine, ne možete verovati kakvi su vam to ljudi!Vi znate, šta je to javna ženska, — ona je još gora i crnja!Eno, pre joj je kupio čika-Paja svilenu haljinu sa karnerima, što se i ne priliči da nosi jedna skromna učiteljka, a čiča-Tima joj je dao vina i rakije...A to ćete se sećati, zašto...Štogod žena ima u našem Perkovcu, sve su je omrzle; ja se čudim, kako dosada nisu sastavile tužbu bar sa dve hiljade potpisa, da se hapsi, ili da se iz ove varoši protera!Ta nijedna žena nije sa svojim mužem sigurna, sve dok je ona u ovoj varoši. Gospodin Švabić se na njenu tužbu zamislio, a posle kratkog ozbiljnog ćutanja okrete se staroj gospođi: — Budite uvereni, da čim se vratim u Beograd, prva će mi briga biti da je sa mužem proteram. — Samo daleko odavde, gospodine, npr. u Homolje, u Crnu Reku, ili, ako je moguće, čak u Tursku... — Za vašu ljubav ću sve moguće upotrebiti, samo da vas zadovoljim.Čiča-Timi ću oduzeti jednu klasu, kir-Nikolu ću proterati; a vi, stara gospođo, osim pohvalitelnog lista, dobićete i jednu klasu... Sutradan, kad su se predveče svršili ispiti, revizor iskupi sve učitelje u stanu stare gospođe, da svakoga od njih prema zaslugama oceni i svoje ocene u protokole stavi.Učitelju četvrtog razreda je zapisao: „Uspeh nezadovoljavajući“ ; trećem razredu: „Uspeh dobar“, a kir-Nikoli i čiča-Timi zapisao je: „Uspeh vrlo rđav, deca ne znaju pjenije, a učitelji, osim što su drevne pijanice, još su i nemoralni.“ To je bio grom za sve učitelje.Takim ocenama nije nijedan mogao biti zadovoljan, ali su svi ćutali i niko ne smede revizoru ni bele primetiti, ni radi samog pravdanja; tek kad je revizor otišao iz mesta, onda počeše rezonovati i svi su pogodili, da je to maslo stare gospođe grosmuterke; i svaki se od njih zaverio, da će joj se, kad-tad, osvetiti... Stvar je, dakle, uzela na sebe sasvim ozbiljan karakter, naročito kad je posle nekoliko meseci došlo od ministarstva prosvete zvanično: da se kir-Nikola kazni dvomesečnom platom, a čiča-Timi da se oduzmu dve klase.To ih je porazilo...Čiča-Tima nije mogao tri dana ručati, ni s kim nije govorio i jednako je mislio o izgubljenim klasama. Udar je bio veliki, ali vatrenoj čiča-Timinoj ljubavi nije mogao nikakva vreda naneti.Istina, dva-tri dana bio je kao ubijen; ni s kim nije progovorio, nije se osmehnuo, nije mogao ni jesti ni piti, a kad bi legao da otpočine, morila su ga strašna priviđenja: kao da je ostao bez službe, pa sad mora da poslužuje kao familijaz, posle ga sekretar i odande, kao nesposobna, istera, a on se, siromah, naima za crkvenjaka, udara u zvono, u klepalo, a od svakog zvuka čini mu se da čuje glas stare gospođe, kako ga pred g. sekretarom ogovara, a sekretar, baš kao veliko zvono, grmi: „Nesposoban!“; posle moli kmetove i opštinare, da ga prime za birova, a oni mu dokazuju, da je za sve to ostareo, nego da će ga postaviti za grobara... Tako je nešto sanjao treći dan po odlasku sekretarovu.Kad se probudio, bio je sav znojav i loman, čuo je kako mu srce bije, činilo mu se da je nasred groblja; ali kad je otvorio oči, onda se uverio da je u svojoj sobi, u svojoj rođenoj postelji, a niže sebe na minderluku vidi, kako mu dete mirno spava.On se diže iz kreveta, i to je, možda, prviput u životu, što se saže nad svojim spavajućim detetom, te ga nežno, roditeljski, u ono belo, glatko, čelo poljubi...Na taj poljubac se dete nije trglo, već mirno produžavaše krepeći san. Čiča-Tima se poče polako oblačiti.Uze svoje čizme sa kratkim sarama, obuče neke stare iskrpljene pantalone i neki žućkastozeleni kaput, na kom su se svi konci lepo provideli, a i stari otrcan šešir je sa ostalim odelom u priličnoj harmoniji stajao.On je imao i čistije ruvo, ali ga ne htede toga dana obući, jer nije mislio iz kuće nikud izlaziti; a i kuda bi?...Ta cela je varošica za njegovu nesreću čula, svaki ćifta zapitao bi ga: „A, čiča-Timo, gde su ti dve klase“...Ljudi su ljudi, svaki gleda kako će svoju ranu zaviti i utopliti, a za tuđu niko i ne mari, još gleda, ako može, da je u svojoj pakosti zdere i pozledi...Stoga je čiča-Tima tvrdo zaključio da bar za neko vreme svako društvo izbegava, a to je tim pre mogao učiniti, što su, i onako, već nastupile ferije, nije, dakle, po zvaničnoj dužnosti nikud morao odlaziti.Ali, kao i ostale, tako mu je i ovaj plan lepa Grkinja pokvarila...Sunce nije bilo ni za dva koplja odskočilo, a lepa Grkinja, nabeljena i nakinđurena, oslanjajući se na svoj zeleni suncobran, otvarajući na čiča-Tominoj ogradi kapidžik, stade se veselo kikotati, baš kao neka bezbrižna mlada koketa, kojoj sav život u cerekanju i u maženju prolazi. — Ha, ha!Je l’ te, da sam vas iznenadila? — skakućući preko avlije, podvikivaše veselo Grkinja. Čiča-Tima, kad ju je ugledao, on je sav pretrnuo.Zar u takom otrcanom odelu da ga zateče boginja njegove stare ljubavi?Ta čisto bi zaželeo da u zemlju utone, da ga nema!...Htede sve da slindari sa sebe, da se preobuče, ali sve beše dockan!On nije ni svoj otrcani šešir skinuo, a lepa Grkinja stajala je na pragu njegove sobe, veselo se smejala i gledala u zbunjeno lice svoga obožatelja. — No, no, dragi gospodine, šta ste se zbunili?Ta čovek vaše snage i spoljašnosti tek onda dobija u svome izgledu, kad je malo više negliže obučen. Na taki komplimenat zaboravio bi starac svih deset učiteljskih klasa, sve brige i svaki strah od nesigurne budućnosti; krv mu jurne naviše, i on, s raširenim rukama, pođe, da zagrli i poljubi obožavanu posetiteljku...Ali ga ona malo strožije pogleda i jednim migom mu pokaza na dete, koje je jednako spavalo, ali koje se svakog trenutka moglo i probuditi.Čiča-Tima je duboko uzdahnuo, i lice mu dobi izraz negodovanja i nezadovoljstva.Grkinja je to primetila, ali se činila nevešta i, sasvim obično osmejkujući se, uhvati ga za ruku, pogleda ga mazno, pa onda, otežući reči, prišapta mu poluglasno: — Znate li, dragi Timo, što sam došla?... — Pa onda, vragolasto smešeći se, dodade: — Palo mi je na um da jedem kajsija!Ha, ha, ha!..U vašem vinogradu ima lepih kajsija, a osobito ona, što je uza samu kolibu...E, jeste čuli, ja nisam ni u samom Novom Sadu lepših videla! — Ta ono, kasti, ta kajsija i teško da je iz Perkovca; ko zna, kakva je tica njenu košticu i iz kakvog kraja Italije ovamo, i to baš u moj vinograd, prenela.Ta ona, kasti, i liči više na pomorandžu, nego na običnu perkovačku kajsiju, i ja, kad je god pogledim, sve sam više uveren da će mi baš ovaj vinograd neku veliku sreću doneti, bogastvo ili tako što...I onda zbogom, deco i školo!...A sekretarima ću reći: „Sluga sam pokoran, svih pet sekretara!Zapovedajte odsad kome hoćete; nagrađujte koga vi znate, učitelj Tima vas više neće slušati!“...Samo, kasti, to je među nama rečeno, pa tu neka i ostane, jer ja ne bih voleo da take reči dođu do njenih ušiju...Dakle, od ote kajsije bi vi voleli da jedete? — Ne samo da jedem, nego bih vas molila za čitavu jednu kotaricu. — A, dakle, da od njih gotovite malo po novosadski dunsta?...E, ako je baš tako, onda ću je celu obrati... — Neću dunsta — smejala se Grkinja, — nego sam naumila doveče da pravim večeru, na kojoj će biti i učitelj iz Bajkovca, a tu je i vaspitateljka iz Trnovnika; pozvala sam i ovdašnje učitelje, osim one matore. — A našto tolika čast? — pitao je čiča-Tima začuđeno. — Da, kasti, niste dobili vaše nasleđe? — Ha, ha! — smejaše se Grkinja, — nije to nasleđe, već sam rada da vas razveselim; hoću, da vi zaboravite na vaše dve klase, a moj debeli Špartanac, kad se dobro najede, neće se više ni sećati dvomesečne plate...E, to hoću, moj ljubazni Timo!... I ona, pogledavši ga svojim običnim čeznućim pogledom, stište mu ruku svojom desnom rukom, a levom ga pogladi po zbrčkanom licu; posle, nespretno umiljavajući se, ređaše dalje potrebe toga večera: - Kajsije ćete mi doneti.Treba mi i vinova lišća za sarmu, a, posle, Timo, kakva može biti večera bez vina?Dakle, i vina pošljite bar jedno po akova, samo od onog dobrog, što ga vi i moj Nikola pijete — i lepa Grkinja ga nanovo pogladi po obrazu. Čiča-Tima beše ushićen, čisto zbunjen, ne umede ni reči progovoriti, samo je blenuo u svoju obožavanu i ljubvedostojnu boginju; kršio je ruke, prevrtao je očima, a kad je izišao za njom, da je isprati, nije mogao srcu odoleti, nego je onde u kujni, u jednom ćošku, zagrli i tako je silno cmoknu, da se dete u sobi probudilo.Posle je sasvim kicoški uze pod ruku, proprati je preko avlije do malih vratnica; a tu su opet zastali, šaputali su nešto, dok ona sasvim glasno ne reče: — E, pa nek’ pocrkaju svi od muke!Šta nam mogu? Čiča-Tima je htede nanovo zagrliti, ali baš u tom trenutku ču se na kraju ulice neko koračanje; pogledaše tamo i oboje se ukočiše od čuđenja...Stara gospođa grosmuterka, u svojoj crnoj haljini, na nos je natakla naočare, podbočila se sa obe ruke na kukove, pa ih posmatra poizdalje; a kad je videla, da su je oni primetili, ona pljesnu rukama i na sav se glas nasmejala... — Lepo, lepo! — cerekala se baba. — To je moral!To je učiteljsko vladanje! Posle toga, ispravivši se ponosito, ode grosmuterka dalje svojim putem, naravno, da još istog dana g. načelniku pripovedi, kakav je toga jutra nečuven i neviđen prizor videla.Čiča-Tima gledaše neko vreme za njom, a posle se okrete zadovoljno svojoj Grkinji: — Neka ih, moja slatka Johanido!Neka nam oni zavide, nek puknu od jeda i zlobe!A mi ćemo, kasti, kao i dosad, ostati jedno telo i jedna duša!..Da, zbilja, kad ću se ja k vama doseliti? — Još sutra, slatki Timo!A preksutra neka svisne stara veštica od muke!Time se ta jutarnja pohoda svršila.Ona se još jedanput rukova s njim, pa ode, a on se vrati natrag u sobu i onde uze opet onaj strogi, zabrinuti, izgled.Mala Milka već se umila i stala se češljati; njojzi ne beše ništa neobično što je oca tako rano videla spremna i obučena; priđe mu, po detinjem običaju, ruci, ali on ne dopusti, da ga u ruku poljubi. — Dobro, dobro, Milka, — reče, protiv svog običaja, skoro blagim glasom, — hajde, očešljaj se i spremi, pa ćemo da idemo u vinograd, da beremo kajsije, i to od onih lepih kajsija! Dete se veselo osmehnu.Beše mu neobična ta dobroćudnost očeva, a posle se, sirota, radovala, da i od ote kajsije, od toga za nju zabranjenog ploda, okusi. — Oče, ja sam spremna — reče, ogrnuvši oko vrata neku staru maramu. — Dobro, kad si spremna, a ti sad uzmi onu kotaricu, što sam je o lanjskoj berbi od one crnomanjaste Ciganke kupio, a mož’ poneti i parče hleba sebi za fruštuk; a meni ćeš spremiti jednu litru komovice, — dobra će biti uz kajsije! Kad je sve bilo spremljeno, krenuše se u vinograd; a međutim je na domu lepa Grkinja spremala sve ono, što joj za večeru treba.Naravno, da joj je u svemu pomagao njen filozof, kir-Nikola.Sav se, siromah, oznojio.Čas je trčao po šećer, kavu, pirinač; čas, opet, po meso, krastavce i t. d. Ponekad bi mu uprtila i ražanj, da ga okreće, a uza svaki počet ili dovršen posao popio bi poneku čašu rakije, ubrisao bi znoj sa čela, pa bi se veselo smejao... — He, he, he!...Baš će ovo da bude večera!Ha, ha, ha!Ta ni kad sam se s tobom venčavao, ne beše veće gozbe ni časti...Hi, hi! — Pazi na pečenje — vikaše na njega nezadovoljno Grkinja, — ta zar ne vidiš, da je jedna strana sasvim pregorela?...Ih, grom te spalio!Ta sve ću palačinke samo zbog tebe pokvariti! Tako je to teklo celi dan.Večera se sprema, kir-Nikola se smeje, a lepa Grkinja se svakom izvinjavaše, kako se nije ni očešljala, ni umila; kako je još u negliže, — iako je bila sva uštirkana, upeglana, nabeljena i nafrakana.Kad se sasvim smrklo, dođe i čiča-Tima. —— Ha, ha, ha! — smejao se kir-Nikola. — Dobro, kad ste došli! — A posle se okrete ostalim gostima, pa, opet smejući se, ponudi sve redom, da posedaju. — Izvolte, sedite! — I oni su svi posedali, gde je koji najbliže stojao, samo je čiča-Tima gledao da ugrabi mesto do lepe domaćice; a to mu nije teško bilo, jer kad je neki od učtivijih gostiju ponudiše, da zauzme gornje čelo, ona se izvinjavaše time, da, kao domaćica, mora svaki čas ustajati i zato mora za donjim krajem astala sedeti.Čiča-Tima je odmah na kraju minderluka, baš do njene stolice, zauzeo mesto; a s toga mesta ni opomene, pa ni najžešći ukor samoga g. ministra, ne bi ga mogli pokrenuti. — Ljubav nije šala, pa makar ona i najotrcanijeg starca bila! Učitelji, koji su se toga večera kod kir-Nikole i lepe Grkinje sabrali, behu raznog uzrasta, a i crte na licu behu im raznolike: neki behu crnomanjasti, plavi; neki, opet, smeđi; jedni behu stari, drugi mladi, lepi i ružni, — kako je koga Bog stvorio!A i mesta rođenja behu im razna: kir-Nikola beše rodom glavom iz Jelade, čiča-Tima Sremac, onaj iz Bajkovca Gružanin, a učitelj trećeg razreda Banaćanin.Ali kad se čovek razmisli, to beše kao jedna porodica!...Jedne radosti, jedne žalosti, a skoro ta ista sudbina u životu: danas su tebe gonili, a sutra mene; danas ću ja izgubiti službu, a sutra ćeš ti; i to će tako redom ići...Jednog učitelja će progoniti kmetovi, drugog popovi, a treći će stradati od gospode školskih revizora, — kako kom u deo padne...Otuda je bilo toga večera sila razgovora; malo je ko od skupljenih gostiju svojim stanjem bio zadovoljan, a naročito ova poslednja sekretarova pohoda učinila je na sve njih jak utisak. — Molim vas, gospodo! — uze reč učitelj trećeg razreda. — Ta vi svi znate, koliko sam se oko te nesrećne dece trudio, i meni jektičavi Švabić da u protokolu samo toliko — ka od bede — zabeleži: „Uspeh dobar...“ Ta ako je iko u celoj Srbiji od učitelja zaslužio, da mu se kaže prevashodan, to sam ja, draga braćo! — A znate li vi, da ja u Bajkovcu nisam mogao ni 25 đaka skupiti, i to sve zbog nebreženja kapetanova i ćatina; pa kad je g. revizor došao, našao je praznu školu: u svakoj skamiji sede po dvoje ili po jedan; iz zemljopisa, istina, malo su hramali, ali čitanku i prva znanja znali su ama kao voda!A u protokolu stoji zabeleženo: „Uspeh nezadovoljavajući“!Nije li to Bogu plakati?... — A kako se, opet, kod mene ponašao! — reče, zarumenevši se, mlada vaspitateljka iz Trnovnika. — Čisto se stidim kazati: hteo me je poljubiti!Naravno, da mu to nisam dopustiti mogla.A on mi je, pored svega toga, zabeležio: „Uspeh učenica srednji, a vladanje same vaspitateljke — nemoralno“!...Ja, da umem i da znam, kako i kome, ja bih se tužila.E, baš mi utuče sreću, Bog ga ubio! — I zaista, sirota devojka izgledaše bleda, skrušena; a i ne beše joj lako snositi toliku nesreću, a to je bila za nju prava nesreća, moralni grob, koji je celu njenu budućnost sahranio.Ona bi, sirota, možda srećnija bila, da su je iz službe isterali; možda bi se udala, udomila; al’, ovako, ko će uzeti obeleženu „nemoralnu“ devojku?... — To je, vidite — reče Grkinja, — sve ona matora veštica kriva!...Čula sam ja, i o meni mu je govorila, da sam nemoralna; a neće da gleda sebe i svoju kuću — sram ga bilo! — nego sluša, šta mu kojekakve babe trabunjaju... Tek kad je ona svojim oštrim glasom progovorila, onda se kir-Nikola trže i stade se glasno smejati, a čiča-Tima, kao elektrisan, skoči i stade na sav glas govoriti: — Ja, kasti, služim već dvaest i tri godine kao učitelj.Istina, kasti, nisam učio velike nauke, ali azbuku znao sam napamet, molitve takođe, e, a gramatika šta mi i treba u drugom razredu?Sa decom sam postupao, ne može lepše biti.U mom razredu retko da je koje dete i umrlo, samo je jedno jedino dobilo fras, a drugo jedno je oćelavelo.Pa, kasti, ima l’ tu moje krivice?Moglo je dete i vodenu bolest dobiti, pa zar učitelj da izgubi dve klase? — Baš mi iziđoše na vrh glave te vaše dve klase — reče učitelj IV razreda, koji je malo ufitiljio. —- Đavo nek nosi i babu i sekretara!Njoj, dabogda, preselo moje vino, a njemu spanać i šunka!Zdrav si, kir-Nikola!Zdravo, Čiča-Timo!A da Bog poživi ceo učiteljski esnaf!...Babu oslon’te na mene, znam ja, kako ću se njojzi osvetiti!A i revizora gledaćemo da ponudimo nekim šmrkom čemerike; da vidi i gospodin, kako se kija! Čaše zveknuše, a, kao krupan odjek tim tananim staklenim zvucima, zaorilo se jedno veliko „mnogaja ljeta“, koje samo učitelji, kad su u dobrom raspoloženju, umeju onako svečano otpevati...I na tome se ta večera svrši.Svi odoše veseli i raspoloženi kući, samo čiča-Tima ne beše zadovoljan, a još manje veseo; ta celo je veče proteklo, a on nije dobio prilike da svoju obožavanu Grkinju zagrli.Dva-tri ljubavna pogleda, to je bilo sve, što je celog večera mogao od nje izmamiti.Tek kad su u avliju u pomrčinu izišli, nekako mu ispade za rukom da je zagrli i poljubi i da joj prišapne: — Laku noć, moje suvo zlato!Neće ni dobro svanuti sutra, a ja ću se već doseliti, pa onda nek’ prsnu svi od jeda! Ona mu pritište ruku.I ostali se rukovaše, pa odoše. Sutradan je sav Perkovac znao za tu Grkovu čast.Znali su i to, otkuda Grkinji vinovo lišće, iako ga u to doba svaka kuća u Perkovcu na tovare imati može; čuli su i za kajsije i za vino; znali su, i kakvih i koliko je fela raznog jestiva bilo, pa još i da se učitelj četvrtog razreda prvi opio; i to su dočuli, pa i to, kako se ujutru zorom čiča-Tima preselio sa stanom kod kir-Nikole. To je, naravno, i stara gospođa doznala, ali sad je to nije više nimalo vređalo ni jedilo; ona ga je omrzla i prezrela.Jedno je samo mučilo, — što se mora s njim, kao s kolegom, u jednoj zgradi sastajati, pa, naravno, iz uljudnosti i pozdravljati ga. — I taj gospodin Švabić — govorila je stara gospođa, — ili je malodušan, te iz sažaljenja ne hte, ili baš kod samog ministra nije mogao uspeti da ove čergare rastera!Ali, svakako, gledaću da oseti; poznaće i on, ko je stara gospođa fon Koprivić!...Ovih dana sam namerna u Beograd ići.Naravno, da ću prvo moju gospa-Justinu pohoditi; više mu ne treba, nego da njojzi pripovedim, kako je njen Švabić u Trnovniku hteo da poljubi vaspitateljku; a ako i to bude malo da je protivu muža raspoloži, — pripovediću joj, kako mu je popadija iz Martinovca varjačom sav nos izrazbijala.Ceo svet zna već, zašto!...Onda, bogami, nek se on seli u Homolje ili nekud na drugu stranu, — Beograd će mu biti tesan, to znam napred!...A, posle, kad od nje doznam za raspoloženje g. načelnika i njegove gospođe, gledaću da prodrem i, ako ne za ovu godinu, a ono za dogodine, da im osiguram premeštaj; tek, svakako, ako ja uživim, neće se ta škorava Grkinja dugo po Perkovcu širiti!... Kad je to izgovorila, ona ućuta; naočare, koji joj obično na nosu behu, skinula je i, metnuvši ih na sto, naslonila je glavu na ruku.Iz svega se videlo da o nečem premišlja, a posle kratke počivke diže se sa svoga mesta i, veselo hodajući po sobi, produžavaše svoje smišljene planove poluglasno iskazivati: — Za načelnika imam sasvim drugi plan.On je čovek koji se više politikom bavi, nego školom i prosvetom.Prosveta ga se utoliko tiče, ukoliko mu poneku, s ruskog prevedenu a u čitanci otštampanu, pričicu pozamašno nagrađuje; a učitelji, opet, utoliko, ukoliko se od njih njegova kuća koristi, t. j. ako je neko učitelj u Krajini, pa zaboravi o Svetom Nikoli, ili najdalje o novoj godini, doneti bar jednu petačku baluce (najbolje krajinsko vino); a ako je učitelj u Šumadiji, pa ne dotera bar jednog ugojenog vepra, — taj, bogami, neka se ne nada klasi!..A to su moje perkovačke kolege ovo nekoliko godina zaboravile.Mimo to ću mu kazati, da ne idu redovno u crkvu, da se ismevaju ministarskim raspisima, koje, naravno, načelnik sve sam konceptira; a za četvrti razred dodaću samo to, da se jedanput pijan u mehani izrazio da popovi nisu hristijani...To će im dosta biti, pa da ih po celome svetu rasturi!... Stara gospođa nije ludo kombinovala, samo ako uzima kuraži, — a stare su babe u tome i od lava kuražnije, — dakle, ako uzima toliko smelosti da mu sve što je zamislila otvoreno iskaže, onda će današnja srpska kneževina za sirote učitelje biti tesna... Međutim, kod kir-Nikole, otkako im se čiča-Tima doselio, sve se nabolje okrenulo: deca mu više nisu išla bosa i izdrpana, a i sam Nikola promenio je svoj otrcani slamnji šešir s novim vunenim, a u lepu Grkinju nisi smeo ni pogledati: tu su ti šeširi sa velikim peruškama, tu krinolini, karneri, tunike i što se već u ono vreme najviše nosilo, i sve to od skupih materija, a praznikom se viđala na njoj i svila!...Tu je, naravno, moralo biti i ogovaranja.Palanke su u Srbiji, kao i u ostalom svetu, male, u njima svako svakoga poznaje, —- pa je li čudo što su se žene pitale: otkud Grkinji svila, i ko je ona i šta je ona, da se i od same okružne načelnikovice šarenije nosi?Ta muž joj nema ni toliko plate, da joj i belila zadosta kupi, a toli drugo koješta! — Posle su išle razne kombinacije: svilenu haljinu joj je kupio čika-Paja člen, grčki majoren; bronerske cipele i šešir sa perjanicom čiča-Tima učitelj; a onu haljinu od piketa dobila je od nekog boltadžije, što mu je dete kod kir-Nikole učilo školu i položilo ispit sa peticom, a na Petrovdan — kao imendan svoga oca — čitalo u crkvi apostol...To je, naravno, sve gospođe, a, bogme, i postarije gospođice, u celome Perkovcu moralo do srca dirnuti; a kad su još došle i mesojeđe, pa kad se na Grkinjine večernje zabave svako drugo-treće veče stadoše skupljati zastarele mladoženje, otrcani udovci, izvikane frajle i udovice, — tu ne beše kraja ogovaranju.Ali sve to kao da se lepe Grkinje ništa nije ni ticalo.Ona je poznavala svoje interese, pa od njih nije htela nikako ni u dram odstupati: čiča-Timi je neprestano laskala, kao da je baš zbilja u njega i zaljubljena, a i čika-Paju je rado predusretala, naročito ako se desilo da čiča-Time nije kod kuće bilo, e, onda ga je pred čika-Pajom i kudila, kako je nezgrapan, nevaspitan, tvrdica, pa, onda, još i ružan i mator; a kad bi, opet, čiča-Tima za čika-Pajinu pohodu doznao, onda bi ona to isto i o čika-Paji opetovala, i time je, naravno, obojicu zadovoljavala... — Mi, vidite, Timo, nemamo nikoga svoga u ovome nesrećnom Perkovcu; ja sam, kao što znate, iz Novog Sada, premda sam i ja poreklom Grkinja. — I, uzdignuvši malo naviše svoje navranjene obrve, dodavala bi hvalisavo: — Da sam rodom Jelinka, to se, uostalom, i na mojoj spoljašnosti daje primetiti; a moj debeli daskalo, on je pravi Atinjanin; onde je i nauke svršio.A vi ste, slatki Timo, Sremac!... — Jest, kasti, i pokojna mi mati beše Sremica. — To je, vidite, što sve nas vezuje. — I ona ga pogleda najljubaznijim pogledom. — Pa kad se ne bismo mi slagali, kad mi ne bismo jedno drugom na ruci bili, da ko bi drugi?...Ja, vidite, u koliko vas volim, u toliko i vašu Milku; upravo reći, ja sam njena druga mati. — Ono, kasti, tako je; vi je, kasti, petkom umijete, nedeljom očešljate, a u sredu date joj i čistu košulju; kasti, ona, se u Perkovcu čistije nosi i od same gospa-načelnikovice. — Pa se ja i za njenu sreću staram. — Ono jest, kasti, vi je učite, kako treba da drži kašiku, kad ruča, kako treba na sokaku da hodi, da gleda, na koji način da se pozdravlja.Pa, kasti, ona se, otkako amo dođosmo, lepo i poučila; sad već i ne ume da gleda onako bezobrazno seljački, pravo u oči, no nekako sve ispod trepavica; a i hod joj nije više prost, nego nekako po novosadski izvijen, iskrivljen, — milina ti je pogledati!Ja kad je vidim, kasti, ne mogu čisto da je poznam, kao da je iz Pariza...Jedno mi se samo ne dopada, što je, kad sanja, višeputi čujem, gde plače... — Dete je razmaženo, napušteno, pa nije naučilo na red...A, upravo reći, da se niste k nama doselili, ne bi nikad ni znala za urednost, —- pa ko bi je onaku i uzeo?...A, ovako, sve se otimaju za nju. Čiča-Tima je pogleda začuđeno. — Jest, tako je, dragi Timo!I vi je morate što skorije, još ovih mesojeđa, udati, ako ne želite da sama otide... Čiča-Tima je jednako začuđeno u nju gledao.Ali taj njegov pogled nije nju ni najmanje uznemirio. — Dete je već prispelo za udaju...I ja sam još našla mladoženju. — Ta, kasti, ona je još dete.Kako se može dete udavati? — Dete?...Ama da vidite, kako umilno pogleda u ove praktikante, što od nekog doba krstare po našem sokačetu, vi ne biste rekli, da je to dete... Čiča-Tima je oborio oči i ćuti zamišeno.Tada je prviput osetio da ga Grkinja vara i laže, ali nije imao toliko hrabrosti, da joj to primeti, nego je samo ćutao i nije se više usudio podići očiju, da meri lažljivo lice lepe Grkinje. — Čestit mladić taj Paprag — produžavaše bezdušna Grkinja; — valjan, pa, vele, i da je naučen!...U Beogradu je učio bogosloviju, starinom je, istina, Cincarin, ali se rodio u Budimu.Mlad, pun učtivosti, milina ti je s njim govoriti!Ja kad ga vidim, sve mi se čini da sam još devojka, pa da sam u Novom Sadu!I sinoć je dolazio, vi beste u vinogradu; pa da znate, kako je pogledao u Milku!Kao dete što pogleda u šećer.Pa veli: „Oh, da mi je hoće učitelj Tima dati, odmah bi se ženio!“... Grkinja ućuta, videlo se da čeka čiča-Timin odgovor.Ali čiča je jednako ćutao oborenih očiju, a na licu si mu video zlovoljnost i zabrinutost. — Dakle, Timo, — produžavaše bezobrazna žena, — da ga dovedem, da se najpre upoznate, pa posle, naravno, da se prstenuje.On je, istina, za danas samo učitelj, a kad se oženi, od volje mu je, — može se i zapopiti. Čiča-Tima sleže ramenima, za znak da ne zna ni sam, šta će na sve to da odgovori.On bi, istina, znao, ali gde je srca, da se svom idolu protivi...Posle se, onako zbunjen, nakašlja, uze šešir i ode nekud u čaršiju; onde se navrtatio na dve-tri bakalnice i u svakoj je popio po dve-tri grke rakije.To mu je tako u naravi bilo: kad se nešto naljuti, kad bi ga neko uvredio, ili kad je u nekakvoj brizi, — ne bi se mogao smiriti, sve dok se pošteno ne nakreše; onda zaboravi na sve terete koji ga muče, pa često i peva, ali samo crkvene pesme.Ako je, n. pr., zimnje vreme, on udari u „Vo Jordanje“, a leti, opet, otpeva „Hristos voskrese“.Nekad, opet, uzme, pa sam sa sobom govori; ko ga ne vidi, a čuje, rekao bi, da ih ima trojica, što s njime divane.Na taj način je i lepa Grkinja višeputa prisluškivala na vratima i na taj način njegove najdublje tajne doznavala. Tako je to i danas bilo; samo što danas nije bila Grkinja ta, koja je na vratima prisluškivala, nego njegova kći Milka.Ona, kad je videla, u kakvom joj se raspoloženju otac iz čaršije vratio, a ona se uplašeno sakrila iza furune i odande strašljivo pogledaše u pijanoga oca...On je najpre seo za sto, pa onde, sa iskreveljenim crtama na licu, stade pevukati svoje zimsko „Vo Jordanje,“ ali se ujedanput trže, lice mu dobi izraz zle volje, i on ustade sa svoga mesta i poče teškim koracima hodati gore i dole po sobi... A posle se ujedanput osmehnu: — Što jest, jest, kasti, ona me voli i zaljubljena je u mene.A ono, kasti, ima u koga!Istina, sam malo ušao, kasti, i u godine; zar je kralj bavarski, opet, bio mlađi od mene?Pa kako ga je Pepita volela?Kažu, da se jedanput iz prevelike ljubavi htela i udaviti, samo što u Monakovu ne beše duboke vode; zaronila se, kasti, čak do kukova. Dete, koje je sav taj razgovor s napregnutošću slušalo, ne razumevaše, istina, od celoga razgovora baš ništa, ali je toliko shvatilo: da to, što joj otac u piću sam govori, ne može ništa dobro biti, i ona, skoro ne dišući, slušaše i dalje benetanje svoga zanetog oca: — Ona me ljubi, pa, kasti, čak se i za moje dete stara!...Uči ga, češlja ga, hrani ga i vaspitava, i to, kasti, sve iz ljubavi prema čiča-Timi!E, pa gde su danas mladići, u koje će se mlade žene i devojke toliko zaljubiti, kao u mene starca...He, he!Starac, pa starac!...Ta da mi je baš i venčana žena, ne bi se više za mene starala, nego ova lepa tuđinka!Eto, našla je za dete i mladoženju: lep mladić, naučen mladić, bogoslov mladić!Samo, kasti, ime ne umem da mu pogodim, sve mi se čini da reče Šaprag, Akmak ili...Ha, sad sam pogodio: Paprag!...I ime mu je nekako gospodski!Ali sve badava, dete je suviše mlado, kako ću da ga udam?...Al’, eto, ona je navalila, da je udam, i ja je moram udati. Čiča-Tima se nanovo namrštio i seo na svoje prvašnje mesto; a dete, kad je čulo poslednje reči svoga oca, ono pokri lice rukama, a niz obraze mu tekoše krupne suze...Utome kucnu neko na vrati, a čiča-Tima se svojim hrapavim glasom odazva: „Herajn!“ U sobu uđe lepa Grkinja, za njome jedan mladić.Rasta je bio srednjeg, lica dosta pravilnog, ali na takome mladome licu beše i suviše sitnih bora, te da bi se moglo lepim ili bar prijatnim nazvati.Usta mu behu svakiput na smej razvučena, oči zagasito pepeljave, ali svagda sjajne, a one tanke borice oko njih davahu im izraz laskavosti; kosa mu beše plava i, po bogoslovski, niz ramena puštena, na njemu crna dušanka i crne pantalone. — Dobar dan želim, gospodine Timo! — reče Grkinja, rukujući se s njime. — Imam čast predstaviti vam našeg novog prijatelja i poznanika g. Papraga, učitelja iz Lešnjika. Mladić se približi učitelj-Timi, rukova se i sa najumiljatijim smešenjem odstupi jedan korak natrag. — Sluga sam pokoran, dragi g. kolega! — reče mladić, kome se na svakom pokretu videla ona varoška prepredenost. — Drago mi je, kolega, što sam tako srećan, da vas mogu poznati!... I čiča-Tima htede, u ime otpozdrava, nešto progovoriti, ali koje rakija, a koje njegova prirodna nespretnost, ne dadoše mu; tek on, siromah, poče nešto zamuckivati, a posle se ućuta baš kao riba i ne progovori ni rečice.Zatim htede nešto i Grkinja da izusti, ali u taj mah šušnu sirota Milka iz svoga ćošeta, otkuda je čula govor svoga oca, a posle videla i lice svoga mladoženje, koga je Grkinja u toj nameri dovela, da je usreći. — A gle Milčice! — reče, iznenađena, Grkinja.Ali kad joj je videla oči, kako su crvene i isplakane, ona se trže i ućuta, sve dok Milka nije izišla napolje; posle je tek produžila svojim okretnim jezikom dalje ga upoznavati sa novim prijateljem: — Dakle, dragi g. Timo, ovo je taj mladić, o kome smo jutros onako mnogo razgovarali.Uostalom, mislim da protiv ovake prilike ne možete ništa imati; a i mladi gospodin Paprag teško da će i on naći mlađu i vaspitaniju žensku, nego što je naša Milka... Paprag se klanjaše na najučtiviji način, a čiča-Tima, u onome raspoloženju, šta je mogao drugo činiti, nego na svašta pristajati?Naročito, što je to Grkinja zahtevala, a i sam on je uviđao da bi u svojoj vatrenoj ljubavi mnogo srećniji bio, da Milku skine s vrata. — Da, da, ono, kasti, tako je!...Samo, kasti, još je dete.Ali kad je baš tako suđeno... e, pa ono... — I on opet ućuta, nesigurnim pogledom mereći svoga budućeg zeta. — Pa na taj način može još to doveče biti i prsten — reče brzo Grkinja, kojoj je mnogo do toga stalo, da joj se kako planovi ne pokvare. -— Milka je videla g. Papraga, a gospodin je video nju, i tim je svršeno: doveče prsten!... — Ta ono, kasti, ne bi trebalo ni hitati, ali kad vi baš hoćete, ono neka bude!Kasti, trebalo bi da pišem Milkinim starijim sestrama u Levač i u Stig, pa da i one znaju.Al’ kad vi drukče hoćete, ono, kasti, neka bude po vašoj, gospođo Johanido... Tako je to bilo.Siroto dete, htelo ne htelo, moralo se još istoga večera prstenovati.O samome prstenu šta vam mogu pripovedati?Čiča-Tima je, kao obično, bio zbunjen, pazio je na svaki mig svoje obožavane Grkinje, da kakogod u čemu ne pogreši; ali pored svega toga opet nije mogao a da istoga večera ne pokaže pred svojim prepredenim zetom, da je dosta zamašna budala i da je, kao takav, do ušiju zaljubljen u svoju nabeljenu Grkinju.To prepredenom bogoslovcu nije ni bilo teško opaziti; prvo, što je bio dosta hitar, da na svašta pazi, a, drugo, što se čiča-Tima nije umeo kao što treba pričuvati, nego se, kao čovek, da tugu svoga roditeljskog srca ublaži, pošteno napio.A kao napit, prvo se naljutio na svoju Milku, što je celog večera neveselo ćutala i što je, veli, napućila te svoje usne.I on je zbog toga toliko grdio, da je siroto dete, zastiđeno, počelo plakati.Posle, opet, kad je Milka, onako ožalošćena, otišla, da se u nekom usamljenom ćošetu kuće sita naplače, i kad je lepa Grkinja pored njega s prekornim pogledom prošla, on, da bi je unekoliko odobrovoljio, uštinuo je tako nezgrapno, i to baš ispod miške, gde je lepa Grkinja najtugaljivija, da umal’, sirota, nije služavnik ispustila s donesenom crnom kavom.A dobri gosti, da bi sve te učinjene giksove zabašurili, kucali su se čašama, zdravljali su mladencima i pevali: „mnogaja ljeta!“ U celoj toj larmi samo je Paprag zamišljeno ćutao; ne što nije dosta pio i što nije bio veseljak, jok!Ta on se u bogosloviji sa svog raskalašnog života i proslavio!Ta zar je jedanput sa svojim jednomišljenicima krišom iz seminarije utekao, da obiđe u ono vreme jako i lepo osvetljenu „Crvenu Lampu“, pa i „Lepu Pastirku“ i druga zanimljiva mesta po Dorćolu i sadašnjoj Skadarskoj ulici?...On je i toga večera dobro potegao tako, da i on umalo što nije uštinuo svoju provodadžiku, ali se opet trže; a, posle, i kao dobar bogoslovac, nije se mogao otresti od silno nagomilanih misli, koje u takim trenucima na čoveka, a naročito na bogoslovca, navaliti moraju. — Ja vidim — govorio je sam u sebi, — da je ova stara budala zaljubljena u ovu uštirkanu lutku, i da ta lukava Grkinja, koliko njegovim nedotupavnim mozgom, toliko i njegovom kesom vlada.Ona mi je, istina, obećala da će se kod svoga matorog obožatelja za mene zauzeti, da što više u gotovu novcu uz devojku dobijem, a, posle, veli, kretno i nekretno njegovo imanje mora meni pripasti.Ali ne prevari, stara namigušo!Ume se Paprag i sam za sebe starati!I tako ću gledati da se, koliko sutra, sa njime nasamo razgovarim, pa ako može što biti — lepo!A ne htedne li barem sto žućaka uz njegovu Milku dati, na čast mu devojka!Meni trebaju novci, he!Neću ja doveka da učiteljujem, ne!Hoću da se zapopim, da dobijem valjanu parohiju, a tu je nuždan novac!Treba tu davati!Od mitropolitova đakona, hej, pa naviše!Bo’me će tu i sto dukata malo biti|... — Tako je Paprag kombinovo, dokle su gosti čaše praznili; a kir-Nikola, kad se dobro najeo i napio, i ne sećajući se svoje mesečne plate, jednako se cerekao baš kao namolovan pajaco... — Blago njima — govorio je kroza smej, — obadvoje mladi, lepi, vaspitani!He, he, he!Ona se vaspitala kod moje Johinide, a on u Budimu...Ja sam u Atini učio školu, al’ ono, što on zna, nikad neću znati!...Gledaj ga samo, kako se klanja, pamet da ti stane...Zna nemački, zna madžarski — kao voda!Ha, ha, ha! Utome se gosti već počeše razilaziti.I mladoženja se diže, pa iako je pomalo klimao nogama, to mu nije smetalo da se pred čiča-Timom ne samo po običaju pokloni, nego da dvaput veći komplimenat napravi tako, da se čiča-Tima pobojao, da mu kako zet ne razbije nos.On se rukova sa čiča-Timom i ne upita ga za isprošenu ćerku, a posle se okrete lepoj Grkinji i, sasvim umiljato osmejkujući se, poljubi je u njenu mršavu ruku. — Drago mi je — reče, — i zahvaljujem vam po stoputa!...Zaista, moram priznati, da mi ni rođena sestra ne bi toliko činila, koliko vi, lepa i mlada gospođo!... Lepa Grkinja, sa puno ponosa, okrete se čiča-Timi, pa mu bajagi prišanu, al’ tako, kako će i Paprag čuti: „Divan mladić!Naučen mladić!Vaspitan mladić!...E, badava, vidi se čovek, koji je u Pešti vaspitan!...“ A posle glasno dodade: — Gospodin Paprag, sutra imamo u Perkovcu besedu, ja se nadam, da ćete nas svojim prisustvom usrećiti. Paprag zastade malo, kao da se premišlja. — Milostiva, to vam ne mogu obećati, treba da sam na dužnosti; a, drugo, vi i sami znate, da se u ovim okolnostima moram i spremati — dakle... — Ali — prekide mu reč Grkinja, — kad čujete, da ću na besedi i ja deklamovati... — Onda, naravno, da ću ostati... — dovrši prepredeni bogoslovac, rukova se još jedanput i ode... Sutradan se u Perkovcu ni o čem nije govorilo, već o sinoćnom prstenu i o besedi, koja će se toga večera držati.Duša valja, Perkovčani su doživeli mnogo koješta: medveda već viđaju skoro svaki dan, kako ga homoljski Cigani kroz varoš provode; stari ljudi pripovedaju, da su jednom, baš nekako četresosme godine, videli, kako Talijani kroz Perkovac provode majmuna i pseto — oboje u neke šarene haljine obučeni, a na majmunu i crvena kapa; a lane o vašaru beše i jedna komedijaška šatra: pijaco, jedan obučen konj i čovek, što po konopcu skače!...Sve su, dakle, videli, samo besedu nisu!A i nju, možda, ne bi ugledali, da slučajno ne dođe za praktikanta u sud perkovački neki pravnik iz Beograda, po imenu Živko Pacić.Taj Živko beše jako obrazovan čovek.Ženu je uzeo iz Mehadije, neka bliska rođaka Napoleona Trećeg!U kući mu je klavir, ćemane, trumbeta i drugi svakovrsni instrumenti, u kojima se, opet po kazivanju perkovačkih građana, potpuno razumevao.On je, dakle, bio taj, što je svojim ogromnim duhom zadahnuo perkovačku omladinu, da se među ostale onamošnje zabave uvrsti i slovenska beseda... U Perkovcu ljudi ustiju, čim svane, pa oni, koji imaju posla u polju, popiju kod kuće po dve-tri čaše rakije, pa idu na posao; majstori se svrate još pre svanuća u kavanu, pa se onde počaste ponekom kavom i odlaze u svoje radionice; samo trgovci i gospoda dolaze, kad se već lepo razdani; onde zasednu, pretresu sva moguća jevropska pitanja, pa onda pređu na mesne novosti. Taku jednu gospodsko-trgovačku kavanu držao je u Perkovcu neki deda-Spira.U njegovu kavanu retko da je kadgod, i to sigurno poslom, zavirio kakav majstor: sve sama gola gospoda, trgovci, advokati i učitelji.Al’ učitelji kao da su bili u svojim posetama najtačniji.Čim odu majstori, odmah za njima dođu učitelji; a ako se desi u varoši i neki učitelj iz sela, pa se slučajno želi još i s kolegama sastati, naravno, da će doći u deda-Spirinu kavanu.Tako je i gospodin Paprag činio: nije se još ni razdanilo, a on je već ispio rakiju i srkaše zadovoljno svoju crnu kavu.Ali nije dugo sedeo sam, naskoro za njim dođe i učitelj četvrtog razreda, onaj što se na Grkinjinoj časti prvi opio.Kad je video učitelja bogoslovca, a svoga kolegu, on se rukova s njim i čestitaše mu veselo proševinu i prsten. – Srećno, gospodin Paprag! —- reče, bezbrižno smešeći se, — Ja vam čestitam.Istina, čiča-Timina Milka još je mlada, ali to ima i svoje dobre strane: moći ćete od nje kao u vosku napraviti što hoćete, dobru ili zlu domaćicu, ženu ili gospođu, već kako vi htednete.Pa hoćete li se još koji dan u Perkovcu baviti?Ali što i pitam, kad znam napred, da ćete to učiniti?Ako ni za šta drugo, a ono da se nagledate onog lepog detinjeg lica. — Naprotiv, gospodine, ja sam bio nameran da još danas otputujem u Lešnjik.Znate, poslovi su.A, posle, dužnost.Ali me zadrža gospođa Johanida; ona me je, kao članica ovdašnje omladine, zadržala na besedu. Ha, ha! — smejao se učitelj četvrtog razreda. — Dakle, odista nameravaju besedu davati?E, baš sam radoznao, kako će ispasti!Šta će i ko će što na besedi govoriti? — Ceo vam program ne mogu kazati, ali jedno znam, a to je, da će gospođa Johanida osim pevanja i — deklamovati. Učitelj četvrtog razreda nije mogao da se ne nasmeje. — Uostalom — reče on, — što se mene lično tiče, priznajem, da sam u svom veku dva-tri puta i ja bio gost na njima; ali za šta su te besede i od kakve su koristi ovake, kakve su... bo’me, da cedite vosak iz mene, ja vam ne bih umeo kazati.Bio sam na njima i u Novom Sadu.Varoš prezadužena; narod od tuđinaca znanjem, industrijom, naukom, pa i samom tuđinskom vladom, skoro potlačen; a omladina, nakićena i nakinđurena, skupi se u bogato, vencima, slikama, tankim i debelim zavesama nakićenu, dvoranu bogatijeg hotela i — onde daje besede! — Dakle, vi ste protivnik tih čisto slovenskih zabava?E, gospodine, tome se nisam nadao, naročito od vas, koji ste takođe iz preka rodom... — Vi me niste razumeli.Što se te sorte zabava tiče, priznajem, da za njih slabo marim. — Vi, sigurno — reče sa nekom ironijom gospodin bogoslovac, — na svaki način, da vi morate više uživanja nalaziti onako s bratijom, znate, pored dobre čaše...E, jesam li pogodio? — Da, da, –—- tvrđaše ravnodušno učitelj četvrtog razreda, — vi imate puno pravo!Ja više uživam u vinu, nego u njinom maženju i krivljenju.Ja bar, kad pijem, imam nekakve celi; hoću nešto da prebrinem; hoću nekakih misli, koje me, može biti, more, da se otresem; hoću, kao što je pre meni neko kazao, da zaboravim, da mi je otadžbina nesrećna...Ali kakvu oni imaju cel sa besedama?Dokle se sirotinja iz ajmaškog kraja, prinuđena nevoljom i glađu, dogovara, šta će i koga će te noći poharati, da svoju gladnu decu zahrani, — donde u Ajglerovu hotelu svira banda, mladići u finim čojanim haljinama, gospe i gospođice u teškoj svili i kadifi tociljaju se po glatkim parketima goleme dvorane; a kad muzika stane, i sve se ućuti, onda će na sredinu stupiti, u belim rukavicama i crnom salonskom kaputu, neka naduvena stenica, pa će kakav nespretan prevod iz nekakve nemačke kupusare na sav glas s najvećim patosom čitati, n.pr., o stvorenju sveta, pa će sa svom vatrom, koja je budali svakad na raspoloženju, dokazivati, da prvi ljudi nisu jeli gvozdenom viljuškom pečenje, nego sopstvenim prstima.E, kad se taj od silnog mlatanja i vikanja umorio, dokazujući po čitav sat ono, što je i moja strina znala, il’ ako nije znala, tim je bila od njega pametnija, onda iziđe neka stara usedelica, koja do svoje četrdeset pete godine nije mogla sebi povoljnog i čestitog muža naći.Ta će, naravno, govoriti o moralu!Kad se i ta nasitila govora, iziđe neko malo dete, kome mati još i nije smela poveriti viljušku u ruku, i to će dete svojim vrapčjim glasom da deklamuje neku ubojnu pesmu, punu kopalja, sabalja, pušaka i topova.Za njim će doći, kao začin besede, pevačka družina, pa će u koru da otpeva čuvenu ubojnu pesmu: — A posle toga dolazi onaj drugi deo: „Gospođice, smem li moliti?“ „Gospodine, žao me je, ali ja sam već angažovana!“ „Dakle korpu?“ Ali za ljubav moje majke!“ „Pa, gospođice, gde ćemo se moći videti?Ali samo, sa mnogih razloga, nasamo?“ „U Marcibanovoj bašti...“ — I t. d. i t. d. Pa bar da ne kažu: „U korist stradajuće braće!“ „U korist bolnice!“ „U „korist ovdašnje sirotinje!“ „U korist siromašnih đaka!“...Samo to da ne kažu, mogao bi im čovek i oprostiti.Ali kad oni piju šampanjera, igraju valcera, maze se s devojkama, troše i svoje i tuđe pare, a hoće da im silom verujemo, da oni rade sve to u korist naroda... e, onda...Učitelj četvrtoga razreda ućuta, a bogoslovac, koji ga je dotle pažljivo gledao, a koji je, međutim, na drugo što, na dobru parohiju i na ženidbeni miraz, mislio, tek se onda trgao, kad je učitelj prestao govoriti. — Dakle, kolega, — reče, — vi kao da ne mislite doći na besedu? — Ja jok! — A šta mislite, hoće li učitelj Tima doći ovamo na kavu? — Ja se čudim — reče, — gde se i dosad bavi.Ako ga nije što njegova obožavana Grkinja zadržala — dodade, smejući se, učitelj. — Ali budite uvereni da će doći. — Jeste li vi baš sigurni? — Sve doklegod u deda-Spire traje gorke rakije, ja sam siguran da će i čiča-Tima ovamo dolaziti. Zatim se učitelj okrete deda-Spiri: — Dajder mi, deda, još jednu grku, pa da se vučem u tu dernu školu!E, jes’ čuo, deda-Spiro, baš ti zavidim na tim tvojim polićima.Zdravlja mi, Spiro, bolje ti se i s ovom mučenicom gušiti i daviti, no s tuđom decom svađati se i gutati onu školsku prašinu. Kad je učitelj popio svoju grku, on se preporuči i ode u svoju školu.Nije se još ni tri koraka od Spirine kavane odmakao, a, evo, dođe i čiča-Tima.Bio je dosta čisto obučen i očešljan, samo što mu oči behu krmeljive i pomalo krvave.Kad je video Papraga, on se zbunio i samo zato, što nije umeo na sve Papragove komplimente odgovarati; ali nije imao kud, morao je malo sesti, i to baš do njega; to je zahtevala od njega učtivost...Čim ga je Paprag primetio, on skoči sa svoga mesta i posle nekoliko dubokih poklona i poklončića priđe mu bliže i poljubi ga u ruku.Stari deda-Spira, koji je tu paradu iz prikrajka gledao, nakašlja se zlovoljno i progunđa u sebi: „No, i to mora da je neki Švaba!Mleko li mu švapsko!“ Posle tih poklona sedoše oba, i starac i zet, jedan do drugoga.Međutim je kavanica sve više punija bivala.Činovnici i trgovci dolažahu, šaputahu polako i razgovarahu glasno, kako je kome volja bila; a dotle je čiča-Tima sa svojim zetom slistio nekoliko čašica pelenaša i već se poče malo življe kretati. —Sve će to svojim redom ići — reče Papragu. — Sve sam ja to udesio i uredio, samo, naravno, ti ćeš, sinko, o celom našem razgovoru ćutati, naročito pred Grkinjom. — Molim, molim, slatki gospodine Timo!Ćutaću kao riba.A, verujte, što se mene tiče, ne bih vam ni prebijene parice tražio; ali baš i sama njena budućnost zavisiće od toga. — Dobro, dobro, na dan svadbe dobićeš sto dukata.Jedan je čiča-Tima u Perkovcu!Samo gledaj da o tome Grkinja što ne dozna! — Čiča-Tima ispi već i petu, pa i šestu čašu rakije i spremaše se da odlazi. — Dakle baš odlazite?E, to mi je, zaista, žao!Ali na besedi, tu ćemo se na svaki način još večeras videti? Posle toga se rukovaše i odoše svaki svojim putem; a gosti, koji su još u kavani ostali, gledahu za njima, govorahu o prstenu tako mlade devojke, pa se i oni raziđoše; ostade samo smrad od duvana i kužna zadaja od prosute i popijene rakije. Veče je.Pred Grkovom kavanom u Perkovcu stoje njih četiri Ciganina, a oko njih se skupili abadžijski, terzijski, šusterski, opančarski — i već sviju mogućih zanata šegrti, pa blenu u garava lica jevropskih nomada.Jedan od njih četvorice drži grdan bubanj pred sobom, od prilike kao neka petačka, a u desnu je uzeo neku drvenu maljicu, — ni buzdovan Kraljevića Marka nije izgledao strašniji; ostala trojica iskrlještili oči, pa, što ih džigerica služi, duvaju u zurle tako, da su im od naprezanja na čelu i na vratu sve žile s prsta poiskakale. — Šta je klarineta, pikula, trumbeta i drugi podobni inštrumenti?Sve je to prema zurlama luk i voda!Ja mislim da u Veneciji njih trojica zasviraju, da bi i samo zvono Svetoga Marka svojom piskom nadglasili...Zato je izabrala perkovačka omladina baš ta tri najčuvenija zurlaša, da jave otmenijem perkovačkom svetu, da će se u Grkovoj kavani toga večera držati beseda.Tako to biva, i kad neko pozorišno društvo, izmučeno glađu, zaluta slučajno i u Perkovac.Ti Cigani su njihov plakat, njihova pozorišna cedulja. I zaista, publika se, željna malo otmenije, obrazovanije, beogradsko-novosadske, zabave, poče svojski odazivati: prvo uđe u dvoranu, jednom mili-i sa tri lojane sveće osvetljenu, gazda Miladin svinjarski trgovac, sa svojom suprugom, sa sinovima i sa snahama u čisto srpskom bogatom odelu.On je koračao sasvim ozbiljno, poštapajući se, napred, a za njim ostala familija po redu i po starešinstvu.Posle njega dođe majstor Gliša kovač.On je bio u nemačkom kaputu i pantalonama, samo je na glavi imao alev fes.Za njim uđe majstorica: ona beše u srpskim haljinama, samo što je nosila, koliko da se zna da otmenijoj perkovačkoj klasi pripada, dosta ogroman krinolin.Naskoro zatim dođe sa svojom skoro dovedenom mladom neki Gaja berberin.Njih dvoje behu sasvim po evropski doterani: on u cilindru, crnom kaputu, namazan i nafriziran, a ona nije se skoro ni videla od silnih šeputla.On se klanja na jednu, a ona na drugu stranu. Kad se dvorana napunila gostiju, na najsvečaniji način stupi na uzvišeno mesto sam g. Živko Pacić.Jednim visokoumnim pogledom pregleda celu dvoranu, pa, kad je video, da je dupke puna, da svi ćute i da su uprli oči u njega, on se još malo izdiže i uzvišenim glasom poče govoriti: — Braćo! Ovo je prva beseda, koju će istorija varoši Perkovca krupnim slovima u svoje sjajne listove zabeležiti.Pa kad svi znamo i vidimo, kako je ovo svečan trenutak u našem životu, u životu ovdašnjeg građanstva, onda može li mi ko zameriti, što sam izabrao temat za moju besedu koji će biti ravan ovoj našoj svetkovini?... Besednik se nakašlja, malko se protegli, uzdahnu, pa istim patosom i sa još većim udarom glasa produžavaše svoj govor: — Ja hoću da vam još ovog večera dokažem, da su Jug-Bogdan i njegovih devet Jugovića bili muzikalni... Sakupljeni gosti se zgledahu začuđeno, ali niko ga ne hte uznemirivati u govoru, samo njegov jedan drug iz nekog budžaka što je počeo, odobravajući, da tapka. — Jest, braćo i gospodo!Oni su bili muzikalni.Moguće da Jug-Bogdan nije svirao u glasovir, a Boško da nije bio violinista, to je sve moguće; ali da mu je kći, što je bila za Strahinića bana udata, da je ona umela u trumbetu svirati, to vam mogu istorijskim faktima dokazati; a tu mi je svedok i silan Vlah Alija.Ta zar bi se on zaljubio u nju, da nije bila muzikalna?... Ljudi su ga slušali, pa su ćutali; a on je, siromah, jednako mlatio rukama, jednako je govorio i dokazivao, u dokazivanju je tako daleko otišao, da je i to hteo faktima dokazati: da čovek koji ne svira ma u koji instrumenat nije u stanju za svoj narod poginuti...Ljudi su ćutali, samo njih dva praktikanta i Gaja berberin, koji je bio muzikalan, t. j. svirao je u tamburu, oni su mu pljeskali, a on im se za to najgracioznije poklonio... Za njime stupi na sredinu drugi jedan besednik, profesor nekakvog zavoda.On je dokazivao, da mi bez vazduha ne bismo mogli živeti i da mi samo zato dišemo, što još na svetu ima vazduha; a posle je ciframa dokazao, da će posle pet stotina miliona godina nestati vazduha, i mi ćemo se — ugušiti. Ljudi su i njega slušali... A kad je on svršio, iziđe na sredu i lepa Grkinja.Stara gospođa grosmuterka, koja nije znala, da će i Grkinja na toj besedi sudelovati, nije se mogla uzdržati, a da se ne pljesne rukama.Kad je to učinila, ona se glasno nasmeja tako, da su svi gosti u nju pogledali, a lepa se Grkinja sa nekim ponosom okrete od nje. — No — reče grosmuterka glasno, — šta li će ova veštica da govori?No, krasna beseda!I na njoj se imamo zahvaliti jedino policiji!Umesto da ovaku flandru protera, ona je pušta na besedu! Grkinja uzdiže obrve visoko, svoju suvu ruku u belim rukavicama uzvisi skoro do prsiju, pa kroz oborene trepavice pogleda još jedanput po gomili, koja je jednako nešto šaputala, pa visokim glasom poče svoju deklamaciju: LjUBAVNA PESMA, sačinio Nikola Grčić. Grosmuterka se opet pljesnu rukama, a Grkinja, posle poduže počivke, produžavaše naučenu pesmu: Lepa Grkinja htede i dalje produžiti, ali kad je poslednje reči izustila, stara gospođa vrisnu, kao da je neko usijanim kleštima uštinuo. — No, ovo je bezobrazluk!Ovo je inpertinencija!... — vikala je razdražena grosmuterka. — Ta i ja sam bila jedanput baš u Irigu na besedi, al’ ovo čudo!No, to ni u Turskoj nema! Čiča-Tima, koji je baš za grosmuterkini leđi sedeo sa svojim zetom, nije mogao a da na toliku njenu larmu ne plane: —- Samo se vi pokrijte ušima — reče, ljutito okrenuv se gospi; — samo vi ćutite, vi, koji ste još i tamo preko držali akterke u kvartiru!Samo vi nemojte vaš prčasti nos svugde zabadati!Vi, islužena babico sa otrcanom diplomom!Vi!... — Htede uvređeni starac i dalje psovati, ali ga zadrža budući zet...Stara gospođa sva pocrvene kao obaren rak, samo, sevajući očima, što još učitelj-Timi reče: „Matora budalo!“ Ostalim gostima nije ni „Laku noć!“ rekla, nego se kao furija udalila iz dvorane.Izgledalo je kao da je time već pokvarena beseda, ali Gaja berberin sa majstoricom i sa još sedam-osam praktikanata upotrebili su svu svoju rečitost i oštroumlje, da se beseda, ako je ikako moguće, na najveseliji način bar do ujutru produži, te su zbog toga pozvali Cigane u dvoranu, da onu drugu polovinu noći pored umilne muzike u igri i veselju provedu.Kad su Cigani dunuli u zurle, moglo je sedam batalijuna piljarica, alvadžija i bozadžija iz turskog i nemačkog carstva domarširati, i ne bi im se glasa čulo.A kad je već zora svitala, i gosti se, malo nakresani, stadoše jedan za drugim razilaziti, onda je još jedanput diže Živko Pacić: — Gospodo! — viknu, što ga grlo donosi, tako, da su se i gosti sa sokaka na tu larmu počeli vraćati. — Gospodo i braćo! Ja sam se sa svoga mesta, s čašom u ruci, digao, da vam u ime ujedinjene perkovačke omladine na vašem bratskom saučešću blagodarim!Ne treba da vam kažem, — sami ste videli, kakvu moć ima reč u svoje vreme izgovorena!Govorio sam vam o muzici; ali ne treba to; ta, evo, poslednji trenuci ove značajne besede posvedočili su vam, kakvu božanstvenu silu imaju sirenski glasi jedinstvene muzike na duh čovečji; sami ste videli, da samo njojzi imamo blagodariti, što su u pogdekojim grudima uzburkane strasti utišane.Živeli, gospodo, i do viđenja! Gazda Miladin nije mogao, a da ne primeti: — Da ne da Bog! Utome se i lepa Grkinja približi Papragu: — No, kako vam se dopada? — Neopisano! — Samo ona matora veštica!.. — Ali sam joj i očitao — reče čiča-Tima. — Neće joj, kasti, padati na um da nekoga grdi, matora veštica!... U tome i takom razgovoru svi se raziđoše. U to vreme beše u Perkovcu načelnik neki Bukvan Surugdžić.Otkud njemu tako ime i prezime, da li mu je to tako od starina ostalo, ili su ga ljudi od milosti tako prozvali, to vam niko ne bi umeo kazati.Ali da je bio prost kao sekira, o tome bi vas najmanje perkovačko dete moglo uveriti. Rastom je bio osrednji, a u širinu je mnogo bolje napredovao: dva dobra čoveka teško da bi ga mogla obuhvatiti.Rodom je bio odnekud iz užičkog okruga, to se, uostalom, videlo i po njegovu južnom narečju.Nekako naskoro pre te perkovačke besede obudoveo je, te zbog te svoje žalosti nije mogao sinoćnog večera sam lično na besedu doći, nego je poslao varoškog policaja, da on njegovo mesto zastupi i da mu ujutru raportira, šta se sve na tome detinjem vašaru govorilo i radilo.Policajac je, opet, sa svoje strane savesno izvršio nalog svoga pretpostavljenog, predžonjao je u omladinskoj dvorani svu noć, pio je s njima, zdravio se; a ujutru je otišao, da sve raportira, koliko je i šta je od cele te komendije upamtio. Taman je policajac iz načelnikove sobe izišao, a uđe grosmuterka u svojoj običnoj crnoj haljini; prosedu svoju kosu sklonila je vešto pod crnu kapu, samo je jedan smeđ pramičak, koji još nije izbeleo, pustila niz zelene oči; u licu je i po sebi bila bela, ali da bi dobila i onu zdravu rumenu boju, uzela je još kod kuće parče hrapava sukna, pa se njime trljala po licu, sve dok nije prirodna rumen došla. Kad je stara gospođa videla gospodina načelnika da je još u negližeu, ona se htede udaliti, ali on viknu, jutrenjom pohodom prijatno iznenađen: — A kamo naže, gospođo?Ne kaza mi ni „Dobro ti jutro, vraže, ja čoeče!“ i već uždi ka i metiljava ovca, te nastranu, u bijeg! — On priđe k njojzi i htede se s njom rukovati, a stara se gospođa stade bojažljivo izmicati pred njime.Njemu je to bilo smešno, te se, starac, grohotom nasmeja: — ’Ma, kumim te Bogom, gospođo učiteljice, šta je tebi?I ne sjede, a već se spremaš odlaziti! — I on je uze nezgrapno za ruku, pa je posadi na minderluk, pa, onako u košulji, neočešljan, samo što je obukao svoje plave pantalone, posadi se i on do nje: — Srpske mi vjere, reć’ ti moram, e mi je baš drago što si me tako sabahile pohodila, gospo!Čini mi se e ću baš sa tebe vas dan današnji imati sreće. I on je pomilova po njenim staračkim, ali dosta punačkim, obrazima. — Pa de, kaži, dijete, kakvim li se poslom do mene, siromaka udovca, zakani? Stara gospođa beše se u licu još većma zapurila, te, onako zbunjena, nije, sirota, znala, nikako da iskaže, zbog čega je do njega došla. – Došla sam, znate, što ’no reč...A, upravo, da vam kažem: bila sam na sinoćnoj besedi... — Na besjedi? — povtoravaše načelnik. — E, gle ti bruke!Dakle i vi ste bili?Pa da to meni onaj grbavi policajac ne javi!A bih, vjere mi, samo vas radi došao.E, e!... — Niste ništa štetovali, gospodine, — reče grosmuterka, spremajući se da što žešćom vatrom napadne na nesrećnu Grkinju. — Vi biste se, kao vlast, samo kompromitovali, da ste se ma i pokazali u onakome društvu...O, gospodine!Vi nemate pojma na kom je stepenu pokvarenosti današnja mladež! Načelnik se primače bliže njoj, pa onako namigujući, kao što samo Ere znaju, pogladi je po zapurenom obrazu: — Ono, znadi, učiteljice, da i sam vjerujem e je za naše mladosti i ljepote i sunce ljepše sjalo!Ma sve ka velju, da se i nama starcima još pođešto mili.Najedem ti se, pusto, neke dobre jalovice, a zalijem crnim krajinskijem, pa, vjera i Bog, gospođo, tri srca u meni zaigraju!A, Bog zna, po licu ti sudeći, rekao bih da i tebi nije loše? Stara gospođa, baš kao neko nevinašce, obori oči i gledaše preda se; a kad ju je načelnik zagrlio, ona ga je otiskivala, ali pažljivo, da ga ne povredi, ne — uvredi. — Drugo smo mi, gospodine, — reče tihim glasom, — a drugo su oni!Mi, iako imamo nekih namera, želja, strasti, a mi imamo i načina i iskustva, da to pred ostalim svetom prikrijemo ili zabašurimo.I to je ono, što se zove civilizacija, obrazovanje! — Bog i vjera, učiteljice, — smejao se načelnik, — ja ti o tome ništa ne znam, do, evo, danas u ovi čas.Sad vidim da su moje Ere najcivilastije u svijetu: ne moreš ga ni za rep ni za uho, — ka čik je gladak, ka živa hitar. Stara učiteljka obori opet oči, a posle male počivke poče nanovo razgovor o besedi: — Dakle, vi niste čuli, šta je sinoć bilo?Ta to vam je, gospodine, čitava rebelija! — Šta, šta, rebelija? —- pitaše načelnik, kao da ga je učiteljka hladnom vodom polila. — Protivu države, reda, vlade?...I onaj grbavi, glupavi policajac ništa da mi o tome ne javi! — Dakle, on vam nije dostavio?No, lepo, prekrasno, kad i sama vlast gleda kroz prste buntovnicima i rušiteljima poretka!A znate li vi, o čemu je govorio onaj Živko Pacić?Onaj propagandista, republikanac, komunac? — Ne znam, vjere mi, učiteljice!Tako mi tepeluka moje pokojne žene, ne znam!Nu odriješi lanac, te s njime nasrijedu!Pa da je prav ka svijeća, samo zato, što te je uplašio, kihaće robijom! — Dokazivao je, da je Jug-Bogdan s devet Jugovića svirao u klavir!... — U drombulju, mlijeko li mu!U gajde!Ogubavio, bogdice, ka i naduhan mieh!Kakvi klavir?Rđao ka potkovica lipsalog papipa!Zar ne nađe da drugo što govori, knjigu li mu i ko je napisa!E, znadi, učiteljice, da ću zabranit’ prodaju mastila za čitav perkovački okrug!U kojoj bakalnici nađeš makar i akovče, naćeraću ćiftu, da ga naštinu ispije mješte prepečenice... — A znate li vi, šta to znači? —- pitala je stara gospođa, pažljivo posmatrajući svaku crtu načelnikova lica. — To znači, da i naša vlada udara u klavir, a to je: na javnom mestu ismejavati vladu!Ljudi su se tome dosetili, pa su, bogme, neki psovali, a neki su se i zlurado smejali... Načelnik je od čuda zinuo i nije umeo ama baš ništa progovoriti.To, što je čuo, beše za njega strašno!Stara gospođa, okuražena, pođe i dalje. — A onaj profesor!No, to je grozno, to je užasno!On je hteo dokazati, a to se može kao nastavak Živkove besede smatrati: da će se ljudi posle pet stotina miliona godina bez vazduha ugušiti!.... — On će se ugušiti — reče načelnik, — u hapsu, na vješalima će se ugušiti!... — A to će reći — nastavljala je stara gospođa i dalje svoja tumačenja, — to će reći, moj gospodine, da je u Srbiji ružan vazduh, da nema dosta slobode, i da je narod toliko željan te njine izmišljene ravnopravnosti i jednakosti, da će se za nju sve donde boriti, dokle u borbi ne pobedi, ili ne malakše, kao što je to i sam profesor u svojoj besedi naveo: „Bez vazduha ljudi ne mogu živeti; pa kad vazduha nestane, ljudi će se ugušiti!“ Jeste li me razumeli? Načelnik, koji je po samoj prirodi bio prost, a školu nije baš mnogo posećivao, iako nije ama baš ništa od svega razumeo, morao je tvrditi da razume i da je sve tako, kao što stara gospođa veli. — Vjere mi, učiteljice, ti mi zadade đavolje brige!Sad samo ne znam, da l’ ću prezidijalno, pismom, ali depešom o tome da izvjestim gospodina ministra!Depešu moram šifrirati; a kad mi te šifre dođu, volio bih brojat’, kako mi zube vade, no sastavit’ dvaest riječi jednu do druge. — Treba javiti, i to što skorije — nagovarala je stara gospođa; — što brže, to bolje; neka gospodin ministar zna, šta se ovamo u zemlji kuva.A znate li, ko je završio besedu? — Šta, zar još ima?Ta dokle ćeš, učiteljice, pobogu?Ta to je, kao što mi nakaziva, do zore trajalo! — Da šta vi mislite?...Kad su njih dvoje izgovorili, diže se ona proterana Novosatkinja; ona nabeljena, otrcana!No, al’ to je već užasno!Pa znate li, o čemu je ta proterana veštica govorila?O ljubavi!A šta je govorila, to vam ne smem ni kazati!To je škandal!Kad uspišete depešom ili prezidijalno gospodinu ministru, a vi navedite samo jedan red, što ga je bezobraznica u punoj dvorani, pred najotmenijim svetom, javno izgovorila: — Ta već i mala deca znaju u Perkovcu, ko su to dvoje, na koje ona nišani!A posle toga još nešto bezobrazno reče, ali to nisam upamtila, samo znam, da je posle te srednje vrste još bezobraznije dodala: — Šta, naopako!E, to već moram crvenijem plajvazom potkrijepit’.. .Uostalom, doznade li još kakvijeh novosti u našem Perkovcu?Ela li se već jednom ovi naš laparavi proto pomiri sa njegovom popadijom?... — Kamena se pomirio!Sirota žena od muke se i propila.A i to je sve maslo te nesrećne Grkinje, i to, što čiča-Tima udaje onako grešno dete, sve je to njen posao. — Zar onog namolovanog kostura, što mu kloparaju suva rebra u praznoj koži?Što mu je sav oblik u nosu smešten?E, vjera i Bog — reče načelnik, — gole kosti, kao da su prije desetinu godina iz groba iskopane, te još udaraju mrtvijem zadahom, i gle, šta u ovome pijanome Perkovcu počiniše!Bar da je na njoj mesa kolik’ na kornjači!Ali ni drama!... A posle, pogladivši učiteljicu po okrugloj bradici, dodade, vragolasto smešeći se: — Bar da joj na grudima toliko sala, kolik’ na tvome podvaljku, grijeha mi, što sam ga ovoga časa zamislio, došla bi oblija, učiteljice, od jajeta... Stara gospođa obori zastiđeno oči, rukova se s njime i, zadovoljna, što će i samo ministarstvo još istog dana o njenom dobro smišljenom referatu izvešteno biti, ode kući. To jutro po besedi čiča-Tima se docne probudio, a kad je ustao, beše nekako zlovoljan i bunovan.Nije se ni umio kao što valja, a već je natukao šešir na glavu i ode u čaršiju.Kad je pored svoje Milke prošao, ona mu priđe, po običaju, ruci, ali on je ni pogledao nije.Dete je gledalo za njim tužno, zamišljeno; videlo je, siroče, da je sa majkom i oca izgubilo.Kažu, da čovek za noć osedi, ostari.A siroče postaje čovek smišljen, ozbiljan; i same crte na licu izgube onu bezbrižnu detinju oblinu, a namesto njih skupe se prerano one sitne borice, koje bi trebalo samo starca da ukrašuju.Milka beše bleda kao limun; da je imala koga, možda bi se, sirota, i potužila, možda bi kazala: „Eto, prijatelju, mozak mi je potresen, a u grudima mi je nešto teško, boli me, a ne znam, šta.“ — A, ovako, sama i ostavljena, naslonila je svoju malaksalu glavicu na suvu ruku, pa je zamišljeno gledala preda se.Na zapećku stajao je hlebac i nedodirnut, mogli su ga miševi svega razvući, a ona ne bi ni skočila, da ga od grabljivaca odbrani; čiča-Timina je postelja stajala nenameštena, sto nezastrt, a ona, sirota, neumivena i neočešljana — prava slika zanemarenog siročeta.Dugo je, tako, ćutala, a posle se diže, uze iz nekog sandučeta mali jedan zavežljaj, u kome behu smeštene njene odavno zabačene igračke.Jedna lutka bez ruku, dve-tri lutkine šarene keceljice i haljinice, a posle nekoliko zgužvanih hartijica, na kojima behu našarane slike nekih kraljeva i kraljica i druge kojekakve besposlice.Ona ih je prevrtala, a suze su joj tekle niz uvelo lice...Je li to prošlost, što je u stanju bila u detinjim grudima toliku tugu pokrenuti?Među ostalim sitnicama u zavežljaju nađe ona jedno parče još prljavije i zgužvanije hartijice od ostalih hartija, razmota je pažljivo i, grčevito pritisnuvši je na svoja ustašca, strasno je poljubi.To da je neka stara beogradska inštitutka videla, zaklela bi se, da to, što je jadno siroče takom vatrom poljubilo, ništa drugo ne može biti, nego — ljubavno pismo.A, ustvari, beše to neki ružno ispisan propis.Teško da bi ga drugi ko i mogao pročitati, osim onoga koji ga je pisao, ili nekog starog izvedžbanog učitelja.Na čelu toga propisa bilo je krupno ispisano: „Bog je milostiv.“ — Jest — reče Milka, — to je moj propis, što mi je još moja mila majka popravljala. — I ona briznu u plač, a suze se slevahu dole na isprljanu hartijicu.Kad se malo utišala, a ona je produžila žalostivim glasom dalje: — Eto, ovo slovo beše rđavo, majka se i naljutila na mene, pa ga je precrtala i napisala lepo sama svojom rukom drugo slovo; pa i ono vedi je ona popravljala.O, ala je divno moja majka umela pisati!Ja sam videla štampanih propisa, ali baš nijedno slovo nije kao moje mile majke!... Taj propis beše joj jedina uspomena na majku, na svakom pismenu te isprljane hartijice beše čitav svet iz njezine detinjske prošlosti; u svakoj crtici toga propisa gledalo je jadno dete svoju izgubljenu majku, pa se časom nasmešilo, a mahom je briznula u plač.U takom tužnom raspoloženju zateče je i lepa Grkinja. — No, Milka, — prodera se svojim kreštećim glasom, — šta je to?Dvanaesti je sat, a ti još nisi ni sobu spremila!I ti se spremaš za udaju, i to za kakva čoveka!No, lepa nevesta! A kad je videla na stolu poređane detinje igračke, ona razrogači oči, a usta je razglavila skoro do ušiju i, podbočivši obe ruke na suve kukove, stade na sav glas ziparati: — Sad ti još i lutke trebaju!Ha, ha, ha!Jesi li se ti pomamila, trago čupava? Milka je ćutala; pogled joj beše miran, stalan, a usne je jogunasto jednu u drugu upila tako, da je u taj mah izgledala kao da izaziva, prkosi; a kad je Grkinja pristupila bliže astalu i već htede svojom suvom rukom da zgrabi poređane stvari, Milka joj priđe korak bliže. — Gospođo, — reče uzdrhtalim glasom, — ovo su moje stvari! — Šta?I još se usuđuješ!E, gle ti šteneta! — i ona gurnu jadno dete nastranu, zgrabi one hartije, što su na astalu stojale, pa, i ne gledajući ih, poče u svojoj razdraženosti kao svaka piljarica rezonovati: — Lepo!No, to mi se dopada!Devojka pod prstenom, pa čim se zabavlja?Pregleda stare lutke i prevrće nova ljubavna pisma!No, take stvari već mogu jednog čestitog mladoženju obradovati! Milka je pokrila lice rukama, a lepa Grkinja, pregledajući hartije, poče iz propisa čitati: „Bog je milostiv...“ Kad je to pročitala, ona tresnu i propise i namolovane kraljeve i kraljice o zemlju i već ih htede nogama gaziti, ali ih Milka, hitro kao veverica, pokupi i metu u svoja nedra.U tom trenutku uđe čiča-Tima u sobu.Nos mu beše crveniji nego obično, očima je zakrlještio i već je zinuo, da, po običaju, izgrdi svoju mezimicu, ali kad je video obožavanu Grkinju, on se, onako pijano, osmehnu na nju, a zadaj od ruma i rakije kuljao je iz njega kao iz tabarke. — E, baš sam, kasti, na vas mislio, čedo moje belo!Moje jagnje, kasti...Malo sam se, kasti, napio rakije...Al’ je šljivovica u tog Marinka, baš je, kasti, ni u Sremu nema! Dok je on tako trabunjao, lepa se Grkinja pribrala malo i, prevrćući, po običaju, očima, osmejkivala se umiljato na svoga matorog obožatelja.I Milka je, međutim, sebi došla, ubrisila je od suza oči i iščekivaše mirno, skoro dostojanstveno, šta će dalje da bude.Grkinja, otkako je poznaje, nije u njenim crtama primetila toliko prkosa, toliko samosvesti, moglo bi se reći, jogunstva, koliko u ovome času.Ta Milka beše svakad mirna, poslušna, kao svako siroče! Radost je samo osećala, a nije umela spoljnim znacima iskazati je; tako isto i tuga nalazila je samo u njenim slabačkim grudima usamljenog skloništa; a uvrede, kojima je posle majčine smrti i od svojih i od tuđinaca često obasipana bivala, naučila se trpljivo snositi...Grkinja je još jedanput premeri svojim pepeljavim očima, pa kad je videla da dete njenom izmajstorisanom pogledu otvorenim očima smelo prkosi, ona, da bi izbegla svaku moguću nepriliku, okrete se, usiljeno smejući se, svome čiča-Timi: — Vi, otkako ste se upoznali sa čestitim vašim gospodin-Papragom, kao da ste mnogo veseliji...No, no, nemojte tajiti, ja vas bar poznajem! — Što jest, jest, kasti, baš sam sa tim čovekom zadovoljan; nobl čovek, vaspitan čovek, čovek, kasti. — Gospodin-Timo, — prekide mu reč lepa Grkinja, -— vreme je da se ruča.Izvol’te, moj debeli daskalo dosad je davno isplazio jezik; vi ga, dragi Timo, poznajete, pa ne treba ni da vam kažem, da je, siromah, već od svanuća gladan. — Pa, kasti, neka pije Marinkove rakije, makar samo po oke do podne; verujte mi, da ne bi ni na sam Božić ogladneo. — A ja sam, vi’te, čula, da rakija otvara apetit? — Ono, kasti, otvara apetit, te čovek što je više pije, sve bi je više pio, ali, kasti, onako bez hleba.Ha, ha, kasti, ja vas obožavam!... — Htede čiča-Tima i dalje da trabunja, ali ga Grkinja uze pod ruku i odvede u svoju sobu — na ručak.Milka ostade sama, pogledala je žalostivo za njima, a posle se dade sama svojim mislima.Ona je, sirota, rano počela sama o sebi, o svojoj sudbini, da misli... — Kažu — govorila je tek onako poluglasno, — da se devojke moraju udati, da nigde u svetu nema devojačkog sela; a ja bih u njemu htela živeti...Ja toga čoveka ne poznajem, što će da bude moj muž; a muža treba da volimo!Kako ću ga ja voleti?Lep je, vele, ali ja ne vidim tu lepotu!Moja majka beše lepa, a liči li on na moju milu majku?...Ona imađaše velike otvorene oči, po vazdan bih mogla gledati u njih, pa da se sita ne nagledam; a u njega su male, žmirave, oči, — strah me hvata, kad ih iz daleka smotrim!Moja majka je ležala mrtva, ja sam na njene grudi naslonila glavu i jedva sam se od njih odvojila, od tih ledenih prsiju!A on mi onomad priđe, rukova se sa mnom, a meni se učini kao da mi je mrtvac za ruku stegnuo, — sva mi se koža naježila!Je li to mladoženja, sa kojim ću ja vekovati, koga ću ja voleti?Teše me: navići ću se!Bolesnik zaboravlja na šećer, navikava se na pelen, i vremenom lekar će, možda, s ponosom reći: „Moja se bolesnica navikla na gorčinu“!I to je sve, što se od prirode iznuditi može.„Učtiv je, vaspitan je“ — tvrdi ova namolovana lutka, što mi se silom za starateljku nameće.Vaspitan, učtiv, a ustvari vidim, da ima nov kaput i da se toliko puta do zemlje pokloni, koliko korakne; moja mati nije to umela, a ljudi su i za nju govorili, da je vaspitana! Te misli nisu priličile njenim godinama, ali siroto dete u nuždi i nevolji brzo sazreva do čoveka: goleme patnje, neobične muke, gaženje i tiranija stvaraju, često trenutno, od običnog čoveka uzvišenog mislioca, filozofa. — Moj otac hoće, i ja se moram udati!Ja ne smem pitati: „Za koga?“ A i našto da pitam, kad su meni svi ljudi jednaki?Taj, što će mene uzeti, zove se Paprag; on ne može biti gori od mog oca, pa što ne bih pošla za njega?Ova Grkinja neće imati vlasti u kući moga muža, pa šta se imam predomišljati?Ja sam siroče ostavljeno, pogaženo, treba da sam blagodarna, ako me ko u kuću primi!... Tužne su to misli; teško onome, ko se u njih udube!To je otrovan pauk, što ti tankom pređicom svoje paučine sve donde srce steže, dokle u bolu ne prepukne.Milka je, takim mislima zaneta, ućutala, a spolja se čuo pritvorni glas nabeljene Grkinje: — Milčice, a zar ti i ne misliš danas ručati? — A posle toga okrete malo u šalu: — E, vi’te, gospodin-Timo, šta čini udaja; tu se, bogme, u radosti zaboravlja i ručak i večera! -— Bre, nek’ se ne zanosi — grmeo je čiča-Tima, — dok je nije đavo odneo! Utom se otvoriše vrata, i čiča-Tima zakrlještenim očima gledao je u svoju uplašenu ćerku, koja je onde pred njim drhtala, ali se nije s mesta pomicala, niti je trenula.Ona se rešila da svakom njihovu napadaju prkosi. — Na ručak se vuci, opajdaro nijedna! — vikao je čiča-Tima, raspaljen Marinkovom šljivovicom, a još više razdražen nagovorom prepredene Grkinje. — Na ručak, dok ti nisam iščupao te tvoje čupave kurjuke! — Oče, — reče Milka mirno, — ja neću danas ručati, ja ne mogu! — A posle dodade uzdrhtalim glasom: — Oče, ja sam slaba! Čiča-Tima, ma da je bio pijan, opet nije mogao da ne pogleda pažljivije u svoju mezimicu; pa kad je video od plača pocrvenele oči i kad je video ono bledo lice, on se okrete Grkinji: — Hajdemote, gospođo, a ona, kasti, kad neće, neka je đavo nosi!Taka joj, kasti, beše i pokojna mati, nevaljala, jogunasta! Njih dvoje odoše, da doručaju, i kad su već ručali i po nekoliko čaša u zdravlje srećne ženidbe i mladenaca popili, čiča-Tima ode, da spava; a lepa Grkinja se najkitnjastije obukla i spremaše se, da se malo po čaršiji prošeta.Ali pre nego što će svoga debeloga Špartanca ostaviti, morala mu se pohvaliti: — Dakle, moj debeli daskalo, znaš li, šta mi je ova pijana budala obećao? — Šta, moja Aspazijo?Hi, hi, hi!Mal’ ne rekoh, aspido!Šta ti je obećao? — Da će mi kupiti od teške crne svile haljinu, i to još ove jeseni! — He, he, he!Pa ti ćeš mi izgledati kao grčka kraljica, kad je išla na venčanje... — Ja bar mislim — reče ponosito Grkinja. — A posle sasvim graciozno rukova se sa svojim čovečuljkom i ode u čaršiju, da onde kupi za deset para aleve paprike i da natovari punu torbu najnovijih lagarija, kojima je Perkovac u svako doba izobilovao. Grkinja je prošla kroz celu čaršiju.Koga je god u putu ili pred dućanom videla, ona mu se poklonila, pogledala ga je svojim čeznućim pogledom, pa je išla dalje, kao neka slavom uvenčana glumica.Pa ako je još u putu srela nekoga od onih mladih zvrndova, što su na sinoćnoj besedi sudelovali, s njime se, kao sa saučesnikom sopstvene proslave, i rukovala. — Dakle, mladi gospodine, jesam li sinoć moju deklamaciju kao što valja odeklamovala? — Neopisano!Jedinstveno!... — odgovarao bi zvrndov..I tako bi, zadovoljno smešeći se, išla dalje.A kad je prošla glavnu čaršiju, i već dućani postajahu ređi, —- tek na pogdekome ćepenku vidiš dva-tri crvena lonca, jednu činiju sa sačmom, drugu s kremenjem i sa napravljenim bokorićima žutoga smilja, — ona poče malo brže koračati; a kad je i poslednjeg dućančeta nestalo, Grkinja udari nalevo, kroz jedno tesno sokače, pa prošavši onuda, uputila se pravo gornjoj mali.Tu, u tome usamljenome kraju, retko je koga sretala, a kad bi koga srela, taj bi stao i gledao, ne što bi na njojzi bilo nešto — osim natovarenog belila —- neobično, nego, prosto, što su se u tome kraju retko viđale žene „iz boljeg staleža“, kao što se u otmenijem svetu govori; a i kad bi kakva trgovkinja ili načelnikovica svojim izvesnim poslom te ratarske krajeve pohodila, da ne pada toliko stanovnicima u oči, uzela bi na sebe neku golemu staru bundu, pa bi se umotala u kakvu crnu ishabanu šamiju, samo da se, koliko toliko, sa onima izravna, koje je naumila pohoditi.Naravno, da se lepa Grkinja na take malenkosti nije obzirala.Ona je sasvim bezazleno, onako po novosadski, raširila svoj zeleni amrel, pustila dugačke šlepove, da se po prašini vuku; a, ovamo, kako bi se bele šlingovane čipčice na pargarskoj suknji bolje videti mogle, podigla je prednji skut svoje tunike čak do više kolena.Žene i deca su se, istina, malo bekeljili na nju, ali niko, pa ni sami seljački psi, koji su je, urlajući, obletali, ne smedoše joj na blizu pristupiti. Već je bila skoro na kraju gornje male, otkuda se vide zelene utrine, što se od samog Perkovca do u Miličevo pružaju; ali gospođa Grkinja nije za onda naumna bila da se lepom božjom prirodom bavi, da se divi šarenim livadama i zagasitom zelenilu prastarih lugova.Ona tamo ni pogledala nije.Na samome kraju male, između nekih koševa i šljivika, pružao se korovom obrastao sokačić; u njemu beše samo jedna kućica, krovinom pokrivena.Oko nje se podizao od debelih vrljika plot tako veliki, da se od njega jedva video iskrivljen odžak, koji je od pletara bio načinjen, a žutom zemljom tek samo površno izlepljen.Iz odžaka je kuljao gust dim; pa kako je vreme tiho bilo, padao je dole na zemlju i povlačaše se, kao neka providljiva plava magla, po gusto zasađenim šljivarima i po uzanome sokačetu.Grkinja je belom maramom zapušila nos, da ne bi udisala onaj smrdljivi vazduh, što se sa dimom širio.Kad je došla do vratnica, ona trže za jedno parče konopčeta, a nezgrapna drvena vrata se, škripeći, otvoriše.Daleko tamo u šljivaru čulo se, gde pseto laje, a unutra u kući potmulo je kašljala stara baba.Kad je Grkinja kućna vrata otvorila, jedva je mogla babu i nazreti; onde, pored vatre, čučala je ta stara žena, a dim je oko nje sa tako nesnosnim smradom kuljao, da se sirota Grkinja jedva na nogama držala.Ta baba, koju je naša deklamatorka pohodila, beše u celome okrugu čuvena vračara. U Perkovcu malo ima žena, koje nisu njenu pomoć tražile.Ako, n. pr., nije koja rađala, ona joj je umela naći čini i mađije, kojima će „plod čreva svojego“ u red dovesti; pa kad je to sve upotrebljeno bilo, a bez ikakve koristi, baba je govorila o teškim gresima i uputila bi je u kakav manastir, u kome je najviše kaluđera živelo, da se onde kaje i da traži pomoći.A ako se našla kakva mlada namiguša, koja bi želela da nikako ne rađa, baba je i od toga znala čini.I za krađu, i za ljubav, i za mržnju, od svačega je ona imala mađija i čini. — Pa kojim si mi dobrom došla, gospođo? — pitaše baba promuklim glasom, mešajući nešto po tiganju, koji je nad vatrom držala. — Da nije opet ona muka? — I baba pažljivo posmatraše jako udubljene crte na mršavome licu svoje gošće. — Sad ću ja, moja lepa gospođo!Sad! — govorila je baba, — samo dok izručim ovaj pepeo iz tiganja.E, šta znam!Ljudi su ljudi, svaki ima svoju nevolju!Eto, popa Đoka se, siromah, propio; ko zna, kakva mu je to veštica učinila!A popadija, kao svaka sirota žena, kuda će, nego k meni?A i svoji smo nešto, te, eto, od jutrošnje doba jedva sam pokupila sve što mi treba: ima ti tu, gospođo, da prostiš, i mišjaka, i levo uvo od slepog kučeta, i ko bi ti sve nabrojao, što sam pometala; te ako bude volja božja, da pođe na bolje...A kako tvoj čiča-Tima, ha? — smejala se baba. — Ide kao slep za tobom.A jesam li ja kazala?Ta mene nikad nije glava od slepog miša prevarila! — Utome baba skide tiganj s vatre, ostavi ga nastranu, a posle ubrisa ruke i uvede gošću u sobu. Soba joj beše mala, niska, ali sa običnim seoskim nameštajem: jedna neofarbana klupica, dve-tri niske drvene stolice, a onu drugu polovinu zapremao je nizak krevet, zastrt nekim starim ćilimima.Odande uze jedan slamnji jastuk, te ga ponudi Grkinji, da se na njega posadi; a sama je, s prekrštenim nogama, sela na ćilim. — Danas je petak — reče baba; — jutros kako sam malo zelenih krastavaca jela, više ti ni okusila nisam.Mogu ti, ako je po volji, u dlan i u karte gledati, kako je tebi ugodnije. — U dlan! — reče Grkinja. — Meti belegu! Grkinja izvadi iz džepa jedno malo parčence od one teške crvene svile, od koje u novije doba po Srbiji „izobraženiji“ sveštenici prave sebi pojaseve, i dade ga babi.Baba ga pregleda dobro sa sviju strana, dunu u njega triputa, pa ga stavi Grkinji nasred dlana.Posle je najvećom pažnjom promatrala ispruženu ruku, zenu malo, a zatim se veselo osmehnu: — Gospođo, blago tebi!Ti da znaš, da si se u srećan dan rodila!Eto, ova žilica, što ti se preko sred dlana povlači, samo što ne progovori, da ćeš još četrest godina živeti!Lep vek!Pa ćeš još, osim ovoga, tri muža promeniti. Grkinji pređe preko lica lak osmejak, i nije nikako mogla svoje unutrašnje zadovoljstvo da pritaji.Tri muža!Ta tome bi se makar kakva sekretarica ministarstva, pa i sama načelnikovica, mogla obradovati! — Tri lepa, mlada, muža — dodade vračara, — a posle ćeš ostati bogata udovica... Stara vračara pljunu malo na svoj palac i stade po Grkinjinu dlanu trljati, dok se na beloj koži ne ukaza jedna modra prugica. — Neko veselje ćeš imati u kući... — Svadbu! — reče poluglasno Grkinja. — Biće! — dodade baba. — Mene dlan nikad ne vara.A posle ćeš se žestiti.Evo, gledaj, svađa u kući!Novac iz kuće! I crte na licu Grkinjinu dođoše zabrinute, a i vračara postade malo ozbiljnija; desni kažiput je uprla na svoje nisko i zbrčkano čelo, a nos i usta je iskrivila, a zatim, kao iznenađena nekom novom pojavom, povika veselo: — Ljubav!Mene dlanovi nikad ne varaju!Neko visoko svešteno lice crkava za tobom!Vladika, prota, đakon, crkvenjak?Da, gospođo, ne znam. — Prota!I juče je... — Prota, prota! — prekide je vračara. — Hoće da umre za tobom, da se obesi, da poludi, da pobesni!...Blago tebi, gospođo, ti si se u srećan dan rodila!...A imaš li makar i mrvice zemlje sa groba Sv. Petke — Nemam! — reče, uzdišući, Grkinja. — A imaš li levo oko od slepog miša, što je uhvaćen u pećini...Nemaš, ja!Pa će ti tu trebati i jedno parče od opanaka veliko-mučenika Prokopija, a dobro bi bilo da imaš makar i jedno zrnce od one navore, koju su pred svoju smrt podelila u Sv. Gori tri jerarha... Grkinja je duboko uzdahnula. — Ljubav je prevrtljiva stvar — reče baba. — Prota je kao lud za tobom!Al’ ako te tri-četiri stvari ne uzimaš kod sebe, lako može da se odbije od tebe!A, bogme, to je lepa prilika!Ta kolika mu je samo parohija, hej, gospođo! Grkinja opet uzdahnu. — Stvari su skupe, ali ja ću ti ih dati, makar i za nešto staro.Pa kad se ti pomogneš, lako ćemo!Neće ni meni biti loše! Grkinji sinuše obrazi. — Pa šta bi da ti dam, slatka moja strinčice? — Ono, što ti ne treba.Što nije više ni za šta — prenemagala se baba, — iznošeno, blago strini!Ta onu tvoju staru bundu, što sad velike i mlade gospođe i ne nose više... Grkinja se zamisli malo.Nije ni njojzi bilo lasno rastati se sa takom bundom, al’ koje što ne beše zime, a koje što se nadala da će do zime i dve bunde od novodobivenog ljubavnika očupati, tek ona pristade da joj iskanu bundu za take skupocene mađije pokloni. — Još sutra naveče ćeš je dobiti.Ali moraš mi još kazati, kakva je ljutina u kući i kakvi će novci iz kuće? — Hoću, blago babi!Hoću, lepa moja gospođo, samo dušu malo da odmorim.Sutra naveče, kad doneseš bundu, sve ćeš doznati... sve, slatka moja gospođo!Gledaću ti u one karte, što su na sam Veliki petak u Tumanima na Hristovu grobu prenoćile. I tako se obe, jedna drugom zadovoljna, rastadoše.Grkinja je u babino kazivanje bila potpuno uverena, — ta nju baba još nije nikad slagala!I kad će se čiča-Tima u njenu lepotu zagledati, ona joj je predskazala; i kad joj je čika-Paja člen kupio svilenu haljinu, i to je od babe već unapred doznala; i u svemu ostalom se po savetima stare vračare vladala.Ta zar je siromah njen Nikola, Tima, čika-Paja i drugi njeni obožatelji, zar su jedanput u rakiji popili razmućenog mišjaka?Pa i proti, ne verujem, da neće zaudarati brada na izgorelu grivu ciganskog konja ili na izvađeno oko kakog lipsalog šarova, samo ako primi iz njene ruke čast! Kad se Grkinja iz gornje male vratila, čiča-Tima se već bio umio i očešljao i spremaše se da ide malo u čaršiju, koliko da se rashladi, a i veče po sebi beše divno.On je u licu, istina, od rakije i dnevnoga spavanja bio malo naduven i turoban; ali kad je video Grkinju, trudio se po mogućstvu da se veselo nasmeje. — Divno veče, kasti; da umem stihove praviti, kao vaš Nikola, baš bih napravio jedan stih, kasti, kako sunce zalazi — za moj vinograd!Pa bih i vas spomenuo, kako sedite ispod kajsije, pa ste metli ruku na srce i gledite melanholično na nebo, pa uzdišete, kasti, — za mnom|...Ala bi to bila pesma|... — Pa de, molim vas, slatki Timo, napišite mi jednu taku pesmu, a kad bude vaša slava, ja ću je deklamovati. — Sad, kasti, ne mogu, imam važna posla u čaršiji, a i glava mi je, kasti, malo bunovna.Sutra, valjda, će i meni doći špurijus. — Da — reče Grkinja, — ta ja sam i zaboravila pitati: šta mislite sa svadbom?Kad će biti?...Ne treba mnogo ni oklevati.Što ’no reč, dok je čorba na astalu, treba je kusati. — Ono, kasti, od sutra nedelju dana biće venčanje; moram poručiti i Papragu, da se još u četvrtak u čaršiji nađe; treba, kasti, i da se sprema. — Ta lako je sa spremom — prihvati Grkinja, — zar tu toliko treba? — Ono, kasti, opet će mnogo koješta i trebati; neću, kasti, da mi posle prebacuju i da me ogovaraju i bolji i gori od mene... Posle takog razgovora čiča-Tima ode u čaršiju; ali se nije po njoj ni deset minuta šetao, a u divno rumenilo zalazećeg sunca nije ni pogledao...Treći dućan u varoši beše bakalnica njegova nekog pobratima; ona je bila čuvena sa svoje stare šljivovice i ljute gorke rakije, a pored takog espapa lako se zaboravlja i jutrenja i večernja sunčeva rumen, pa i „bleda mesečina“; jedva ako se kroz zelenkastu boju bistrog pelenaša provide pogdešto pepeljave oči obožavane Grkinje. — Pobratime, — reče učitelj Tima, ulazeći u dućan i nameštajući se, kako će se na ćepenku komotnije smestiti, -— pobratime, dodajde mi jednu grku!E, kasti, baš me uguši ova današnja vrućina!Sve mi se čini, kasti, da lane u ovo doba ne beše ove pripeke.Šta ti veliš, pobratime? — Bogme je ovo opasna žega; moraću i ja jednu šljivovicu iskapiti, koliko da se malo rashladim. Čiča-Timin pobratim beše dobar čovek; istina, ćifta, ali ni upola sebičan kao današnja ćiftarija.On je u dućanu vrlo malo espapa imao; tek koliko da se nazove trgovac.Na jednoj strani dućana stojale su naslagane pamuklije, koje je on sam sa svojom decom šio, a po rafovima beše cifrasto ponaslagano nekoliko šarenih šamija, cvetova, mašina, kremenja, krčaga i t. d. Osim toga je imao i parče vinograda, koji je sam sa svojom domaćicom odgrtao i zagrtao; ali kao glavni proizvod, koji ga je i proslavio i lepu mu paricu donosio, ostaje njegova grka rakija. — E, kasti, ova ti rakija košta novaca, pobratime!Pravi melem!Nego, dajde još jednu, kasti; na dve sam noge i došao. Pobratim ga posluži još jednom grkom, a i sam je smotao jednu šljivovicu, koja se njemu veoma dopala. — ’Ma, pobratime, —- reći će čiča-Tima, — ču li ti, da ja udajem moju Milku? — Čuo sam, pobratime, ’ma teško mi je verovati.Ko velim, još je dete. — Tako je suđeno — govorio je učitelj Tima. — Nego, kasti, trebaće mi nešto malo novaca; znaš već, kako; imaš, fala Bogu, i sam svoje dece! — Dao je Bog — reče bakalin. — Meni bi, kasti, ovom prilikom baš potrebovalo, samo ako bi mi hteo pozajmiti? — Ako nije više od stotinu, mogao bih ti učiniti.Svoji smo, a i siguran sam, pobratime, da ćeš mi vratiti; eto, dao ti je Bog nešto malo vinograda, a ove je godine baš dobro rodio.A, posle, imaš i svoju poštenu službicu!Na tako jemstvo dao bi ti ma ko u Perkovcu.Tek velim, pobratime, bolje ja da ti to učinim, nego drugi; kod mene si bar siguran da nećeš izići na glas.Pa koliko ti treba i kad? — Trebalo bi mi, tako, do stotinu, a nešto imam i sam; pa, kasti, ako uzmogneš, a ti gledaj da mi koliko do četvrtka nabaviš.Deca su, briga je, treba se, bogme, i spremiti. — Treba, pobratime, — reče bakalin, — i ja ću ti donde sve što valja spremiti, samo ti napiši malo recepisa od ruke.Ljudi smo!Ko zna, šta nosi dan, šta li noć!A interesa ti, pobratime, ne tražim ni prebijene parice. Čiča-Timin pobratim beše odista pošten čovek; on se radovao što svom prijatelju može uslugu učiniti, i to baš u ono vreme, kad mu je najnužnije.Danas u takoj prilici teško da bi ma ko tako olako prošao.To su još bila dobra, stara, vremena! — Dakle u nedelju?Lepo, pobratime!Znam, da ćeš imati pečenih jaganjaca, to će i bez iskanja đaci doneti; ’ma, pobratime, gledaj da i u vinu ne bude oskudice!Jedanput se ženi i udaje!A ja ti, vere mi, volim od sofre ustati gladan no žedan! — Tako je! — tvrdio je učitelj Tima. — Ono, kasti, koliko se sećam, i moj pokojni deda pored dobrog vina zaboravio bi na sve slatkiše na ovome svetu; a i ja, rekao bih, da sam baš od čiste njegove krvi.Pa, kasti, pobratime, nemoj zaboraviti da pozdraviš snaju, te da se ona spremi; mlada je, moći će još koju poigrati u kolu.A sad, dabogda, u zdravlju da se vidimo i laku ti noć! To veče Milka dugo nije mogla zaspati.Njeno uobraženje joj je iznosilo tužne slike neizvesne budućnosti.Čoveka koji će je uzeti nije mogla voleti, jer ga ni poznavala nije.Njegova svojta i rođaci behu daleko od Perkovca, nije, dakle, mogla znati, hoće li biti u stanju da ih dovoljno poštuje.Hoće li im se smeti u tuzi svojoj ili u radosti poveriti?Hoće li u Papragovoj majci i sebi majku naći?A selo?Njeno detinje uobraženje nije moglo nijedne prijatne slike pred nju izneti, koja bi je svojim zanosnim bojama u tuzi njenoj utešiti mogla.Ali naposletku, ljuljana teretom tuge svoje, opet je zaspala.Samo Grkinja ne mogaše zaspati.Ona je bila budna.Po svojoj mekoj postelji prevrtala se s leva na desno, ustajala bi, nameštala bi i nanovo premetala i jastuke i dušeke, ali ništa ne pomože; naposletku je silom zaklapala usijane trepavice, da više ne gleda svakojaka lica svojih obožatelja, o kojima je ceo onaj dan premišljala.Ali sve badava: čiča-Tima, čika-Paja, braca-Trajko crkvenjak, pa i otac-prota, sa svojim ružičastim svilenim pojasom, od koga smo belegu još kod vračare videli, baš nikako da odstupe od nje.Najposle, oko pola noći, počeše oni jedan po jedan u potpunome mraku bledeti; ali prota, kao da se povampirio, dobivaše sve jasniji i opredeljeniji oblik.Čas ga je gledala, kako ide, poštapajući se ponosito trskovim štapom, po ulici, a deca i ljudi trče za njim, skidaju kape i ljube ga u ruku; posle ga gleda među sveštenicima iz obližnjih sela, kako sedi pred Miloševom mehanom, pa pije rashlađenu rakiju, a popovi i đakoni gledaju u njega, čudeći mu se premudrosti; posle ga vidi u crkvi, kako se mlati pred oltarom sa kadionicom u ruci, a zlatna odežda sve trepti na njemu, i sve joj se čini kao da gleda u žensku prepratu, pa bi, čisto, na nju da namigne, ali mu petrahilj smeće; a posle joj sve bliže dolazi i već evo ga, gde ceo celcit pred njenim krevetom stoji, pa tek što ne progovori....I tako gledajući u svoga novog, ali živosno uobraženog, obožavaoca, pravila je nove kombinacije o svojoj lepšoj budućnosti. — U Americi, vele, ima popova i od našeg pola, pa što, kao, ne bi i u Srbiji mogla biti bar jedna žena kapelan!I to baš protin kapelan!Ako ništa u tome činu nije lepo, a ono su bar prihodi, da lepši biti ne mogu!Umre neko, naplati mu se; rodi se neko, naplati mu se; je li venčanje, naplati se...A od svega toga polovina pripada kapelanu, a često i sav prihod!A posle čast!...Kad se mironoše, naravno da ću ja prva biti na redu; pri samome pričešću takođe; a kad se navora deli, ja ću gledati, kako se drugim kojekakvim sudoperama pruža tek po jedno zrnce, a meni čitava poskurica!...A što se moga daskala, čiča-Time, i čika-Paje tiče, oni su mi za svakad sigurni!I ti spisatelji govore sve koješta, uzimlju ono za neobično, što je baš najobičnija ženska vrlina!Ja, na primer, ne poznajem nijednu ženu, koja ne bi mogla biti odmah četvorici verna!Naravno, da ću ja od sviju najviše odlikovati protu, s njime ću i špacirati, ali samo kad se smrkne; neću da me ogovaraju i da iznose koješta protivu moga imena, kao što se o onoj škorpiji matoroj pogovara, kao da živi sa načelnikom...To samo neću!... Tako je ona u svome mekom krevetu premišljala i već je u mislima gledala nove poklone, što joj je prota podonosio: pred njome na astalu stojalo je puno najskupocenijeg posuđa, na drugoj, opet, strani neki štofori za haljine od teške svile, od kašmira, persijskih šalova i drugo koješta; a prota je najljubaznijim osmejkom nudi da bira, što joj se najbolje dopada.I ona je već željno otvorila usta, da kaže, kako joj je baš sve od potrebe...Ali u taj mah svega nestade, i lepa Grkinja počivaše u najdubljem snu... Četvrtak je osvanuo, a u samo svanuće dođe i Paprag u čaršiju.Otišao je malo do deda-Spire, uzeo je četku, očetkao svoju atilu, umio se, zagladio kosu, popio je kavu i spokojno očekivaše učiteljski kolegijum, za koji je, naravno, dobar stojao da neće izostati, kao što se ni prevario nije; jer ne prođe ni četvrt sata, a učitelji trećeg i četvrtog razreda uđoše u deda-Spirinu kavanu.Bili su u žestokoj nekog prepirci tako, da od cele raspre ništa drugo nisi mogao čuti ni razumeti, do da se govor vodio oko deset učiteljskih klasa.I učitelj prvog i učitelj trećeg razreda hvalili su podelu učitelja u deset klasa, kojoj je osnova duboka mudrost. — Molim vas, gospodo, — dokazivao je učitelj III razreda, — to ćete mi tek dopustiti, da u svakom staležu i svugde ima postepenosti, koja se kod nas učitelja osnovnih škola naziva klasa!Uzmite za primer i samu pravoslavnu veru.Juda nema te važnosti, koju ima Sv. Petar, a od Sv. Petra je, opet, u rangu veći Sv. Ilija, i to tako ide u beskonačnost. — E, baš kad tako u tim klasama uživate — smejao se učitelj IV razreda, — šteta što nije udešeno devedeset i devet klasa učiteljskih, pa makar nijedna klasa nemala više nego devet para čaršijskih povišice, koliko samo odlikovanja radi, radi ranga! — A kad je u kavani primetio i mladoga Papraga, koji mu je i suviše svojim iznutrašnjim zadahom udarao na crkveni tamjan, a svojom uglađenom spoljašnjošću na filistarsku pomadu, nije mogao od smeja da se uzdrži i u sebi da ne progovori: evo još jednog čoveka od ranga; a posle dodade, iako je o protivnome bio uveren: — Evo, u litru rakije i četiri kave, pa neka g. Paprag reši, a mi da pristanemo: da li je podela na deset klasa bolja i probitačnija za učitelje, ili je bolje onako po starome, bez klasa? — Gospodine! — reče najozbiljnijim tonom mladi bogoslovac. — Ugarska je priznata kao najobrazovanija država posle Francuske, a sama Pešta po sebi sa Budimom u nečemu je nadmašila i Pariz... — Znam, u čemu — prekide ga učitelj IV razreda. — U okladu, da ste u toj nadmašnosti razumevali madžarsku narogušenost...E, jesam li pogodio? — Ne, gospodine, to niste — reče, skoro sažaljevajući, Paprag; — naprotiv, ja sam u najprostijem smislu kazao, da su Madžari posle Francuza najcivilizovaniji narod. — To im se poznaje i po velikim mamuzama i po fokošu njihovu... Te reči nisu bile glasno izgovorene, pa ih mladi bogoslovac nije ni čuo, te je svoje argumente o učiteljskim klasama i dalje svojom običnom naučenjačkom mirnoćom produžio: — Dakle, i sama Pešta, kao najobrazovanija varoš u celome svetu, ne samo što svoje birgere, birokrate, pa i aristokrate, na klase deli i odlikuje, nego i sami kelneri su onde, naravno, prema svojim duševnim sposobnostima, u klase podeljeni, a to tako biva i u Londonu, samo u minijaturi. Učitelj IV razreda se slatko nasmejao: — E, izgubio sam!Deda-Spiro, dokoturaj-de jednu litru stare žabarke i ispeci četiri kave!Izgubio sam!E, ali ko bi se, opet, setio, da su za mustru uzeti peštanski kelneri?To, da sam juče umro, danas ne bih znao!...Šta bi, Spiro, s otom žabarkom?Ti kao da je nanovo prepičeš?... — Sad, učitelju!Ta, valjda, nećeš od žeđi skapati? Deda-Spira donese na služavniku tri-četiri rakijske čašice i jednu litru stare žabarke.Učitelji se još nisu ni obredili, a, evo, dođe i čiča-Tima.Bio je malo uglađeniji no obično, a i kaput je obukao nov, što ga je za Uskrs spremio. — A gle, evo i čiča-Time! — reče učitelj IV razreda. — Dede ti, stari, oprobani detonastavniče, dede ti kaži, da li je bolje učiteljima sa klasama ili bez klasa? Učitelj Tima je svaku zavedenu novost, kako u školi, tako i u običnom životu, mrzeo; a otkako je, siromah, izgubio one dve klase, opasno je bilo i razgovarati se s njime o klasama. — Dabogda, im se mozak u sto i deset klasa rastočio!...Oni meni da uzmu dve klase!E, kasti, to im nikad ne mogu zaboraviti!...Dve klase!I to, kasti, sve za ljubav one matore klepetuše!... Da je učitelj Tima čuo, da je i njegov budući zet za podelu na klase, bi, jamačno, pokvario celo prijateljstvo; ali, na sreću mladenaca, on to nije čuo, a Paprag, kao čovek od takta, da svaku moguću nepriliku predupredi, priđe mu bliže i pošto se, po običaju, jedno pet-šest puta poklonio do zemljice crne, poče i sam udarati protivu klasa. — Ono jest — reče, — u školi među đacima mogle bi još i ostati one tri, već u celome civilizovanom svetu uzakonjene, klase; ali među učiteljima, tu ne bi trebalo da tako što postoji!Ja sam svakad bio toga mnjenja, da se učitelji prema godinama nagrađuju.Šta vi na to velite, gospodin-Timo?... — Dakako! — tvrdio je Tima, kome je, naravno, taki predlog u račun išao. — Dabogme, da bi to tako trebalo udesiti!Ono, kasti, što je čovek stariji, to je i iskusniji i pametniji!Pa neka kaže ko šta hoće!Ja moje iskustvo ne dam za sve nauke što se u školi uče.Eto, pa pitajte samo gospođu Grkinju, kakvo sam sirće baš sad za svatove spremao!Take salate nije ni car jeo, kao što ću je ja mojim sirćetom zgotoviti!Pa uči l’ se to u školi...Tako je to, kasti; ali sad jaja kakoću, a kokoške ćute!...Pa neka mi ko kaže: učitelj Tima ne zna ništa!... Učitelj IV razreda se smejao, ali ne čiča-Timinu hvalisanju, nego mu beše smešno kako Paprag brzo okrete list; no pošto nije bio u nameri da tasta i zeta dovodi u sukob, to se samo osmehnuo. — Izgubio sam litru rakije i četiri kave, ali mi nije žao; bar me je mladi gospodin kolega uverio, da su Madžari najcivilizaniji narod! — A posle dodade, skoro zajedljivo, okrenuvši se Papragu: — Vi ste, po svoj prilici, u samoj rezidenciji madžarskoj položili osnove svome današnjem obrazovanju? Paprag je osetio žaoku, što je u tim rečima ležala, porumeneo je, ali nije imao kud, već je mudro ćutao. — Sad je na mene red, da častim — reći će čiča-Tima, brižljivo se udaljavajući od prokletih učiteljskih klasa. — Hoću i ja da častim; ono, kasti, ja i udajem kćer! Deda-Spira iznese još jednu litru žabarke i još po jednu crnu kavu.Kad su to popili, oni se raziđoše, svaki svojim poslom, a čiča-Tima sa svojim zetom uporedo ode upravo u bakalnicu, svome pobratimu.Paprag se, po običaju, i tu poklonio deset-dvanaest puta, a bakalin ga je svojim pametnim očima, smešeći se, od glave do pete merio. — E, pa srećno, srećno pobratime! — reče naposletku. — Da ih Bog poživi, mladi su, a vek je dug, pa, bogme, ako gde u čemu i bude mane, doteraće se, ujdurisaće se.Ima vremena, samo nek’ su deca živa! Zatim ponudi Papragu stolicu, a sam sa Timom ode u sporednu sobicu, u kojoj ništa ne beše, do jedan neofarban sto i dve drvene stolice; a ostala mračna prostorija te sobe beše zapremljena kožicama, pamuklijama i sa nekoliko krupica soli. Kad je čiča-Tima seo, bakalin izvadi ćutećki kesu iza pojasa, pa mu pažljivo izbroji stotinu dukata.Čiča-Tima izvadi iz džepa kvitu, gotovu potpisanu, pa je dade pobratimu. —- Hvala, pobratime, a ovo parče hartije uzmi, koliko, kasti, sigurnosti radi.Pa kako ti se dopada mladoženja, ha? — Ono, pobratime, na očima je dosta čist i ugledan, samo što mi nešto malo po nemački, madžarski li, zanosi?Tek, velim, biće i to da je neka nauka?A pravo da ti kažem, meni je današnji svet smešan!Mlad čovek natakario naočare, tamo, opet, matora žena navukla na sebe grdan krinolin, pa neke punđe, pera i druge kojekakve besposlice; druge, opet, mlade, lepe, a ovamo pustile čeperke na oči baš kao ždrebice.Ovaj tvoj zet bio bi krasan momak, samo da se toliko ne smeje i ne klanja, a ovako mi dolazi baš kao da sam ga negde u komendiji gledao. — He, pobratime, ne znaš ti!A to je, kasti, moda, pa šta ćeš ti mimo svet?Eno, gledam pre, sin onog Železnikovića, što ga je naša vlada u Pariz slala, sigurno zato, što ovde nije mogao ništa naučiti, pa, kasti, da se malo u svetu dotera, ugladi.Bi tamo za neko vreme, pa se napravi čitavo čudo!Šta ti nije natovario na sebe, pa kakve ti reči ne govori tri sata, ama baš nijednu da mu ne razbereš!Stajao sam nekako pred Trajkovom mehanom, kad se sa gospodin-načelnikom sastao.Što sam onda video klanjanja i metanije, ja već nikad u životu neću!Načelnik se, kasti, izmiče, a on za njim; e, baš mišljah, da će se na sokaku pobiti! Kad se čiča-Tima sa svojim pobratimom vratio u bakalnicu, zatekoše mladog bogoslovca, gde prevrće neki đerdan od crvenih zemljanih đinđuvica, što ih mlade seljanke za dvaest para po čaršiji kupuju. — Ovo je divan koral — reče, naučenjački promatrajući đerdan. — Da nije suviše skup, zaista bih ga mojoj Milci kupio; oh, ala bi joj to jasno crvenilo prema njenu belom licu dolikovalo! Oba pobratima ga pogledaše začuđeno; čiča-Tima se malo nakašljao, jer nije znao, šta će da mu odgovori. — Ono, kasti, zete, tamo kod vas u Pešti, možda, se ovo skupo i prodaje, pa ga, valjda, drukče i zovu; a ovde mu je pravo ime đinđuve.A, kasti, dosta su i jeftine: moj pobratim ih kupuje u Beogradu po dva groša tuce. Paprag se zbunio, a bakalin, koji je u svemu bio mudar i okretan, da bi ga iz te zabune izvukao, pređe u razgovoru na buduću svadbu. — Dakle, pobratime, ti kao veliš, sad u nedelju? — Pa, kasti, šta ćemo i da oklevamo?Što će biti jesenas, neka bude večeras!Ja bih rekao da je tako najbolje! — I čiča-Tima izvadi iz džepa kesu, pa je nanovo onde na tezgi izbrojao onih sto dukata, što je zetu namenio. — Evo ti, sinko, novci! — reče skoro razneženim glasom. — Idi, pa kupuj i spremi se, kako ti najbolje znaš.Ono, kasti, šta vam mogu ja?Bog neka vas uči i on neka vam svaku sreću daruje! -— Kad je to govorio, glas mu je drhtao; a, bogme, i nije, siromahu, lasno rastati se sa sto dukata i sa svojim detetom, pa makar da je koliko okoreo. — Daj mi, pobratime, još jednu grku, pa da se gleda za poslom! Kad je i tu čašu grke iskapio, da malo svoju unutrašnju muku razblaži, a on ode pravo kući, da svadbarinu sprema; a Paprag, opet, na drugu stranu, koje da produži kombinacije o svojoj budućnosti, a i sam da se za tu svečanost priugotovi... Kad je učitelj Tima došao kući, zatekao je Milku, gde sasvim ozbiljno šije, kroji, pa opet prekraja, dodaje čipke i šeputlice, i u svemu tome je lepa Grkinja rukovodi. — Vidiš, Milčice, nije trebalo da uzimaš crvene pantljike; na belu haljinu svakad se meću crni nakiti, to tako divno dolikuje, da se ne da opisati!Isto tako, ako kupiš crne cipele, a ti ih belim tračicama i dugmićima išaraj, — to je po modi!A kad pođeš na venčanje, nemoj u kosu trpati smilja i ljubičice, to je seljački!Nego, ako nemaš georgine, a ti uzmi crvenog božura i dva-tri struka suncokreta.Ja kad sam se udavala, to da si videla!Nije bilo u Novom Sadu fotografa, koji me nije molio, da me snimi; jedan me je slikao, pa je oriđinal poslao čak u Pariz; ja sama se nisam poznala, taka je to krasota bila!!... To je bio njen ukus: na glavi mnogo cveća i to najdrastičnije boje, kosa nacmakana pomadom, na licu tovar belila, a haljina da se i ne vidi od samih pantljika i šeputala; tako nameštena i nakinđurena, u stanju je bila po dva sata pred ogledalom sedeti.Često bi u tome ushićenom zanosu i zaspala, uživajući u svojoj lepoti. — Tako je to, moja Milka.Današnja mlada i devojka treba da pada u oči, nema ti tu stida i skromnosti!Istina, ja te slabosti nisam nikad na sebi primetila, ali sam gledala poneku od mojih poznanica.Dođe mlad, otmen, gospodičić, zavitla nestašno štapićem, pokloni se po običaju, pa onda: „Sluga sam nižajši, moja dražajša (ili prekrasna) gospodična!“...Da ga izedeš od milosti!Ne znaš, šta je divnije na njemu, ili je cviker, il’ je cilindar, ili beli prsluk i glase rukavice?...Klanja se i bliži se njoj...A ona čaplja!Oborila oči dole, a pocrvenela kao obaren rak; on se primiče njoj, a ona se odmiče; on hoće da joj pridene ružicu il’ drugi kakav cvet na grudi, a ona, glupara, pobegne ispred njega!I to mi je posle devojka!...No, jeste čuli!...A, a!...A gle i gospodina Time!..E, jeste čuli, baš ste nas iberašovali!... Čiča-Tima se smejao, beše dobre volje; naročito ga je zadovoljavalo prisustvo lepe Grkinje, a i poslednje reči njene, koje je čuo, behu, po njegovu mišljenju, izvor mudrosti za jednu mladu devojku. — Tako, Milka, tako, dete moje, uči se i slušaj, što ti gospođa kazuje; ti si još mlada, al’, bogme, ima ih koje su i starije, pa bi, kasti, pametno učinile da kod gospođe u školu dođu; imale bi šta čuti! Grkinja se zadovoljno smešila; njoj je laskalo što je čiča-Tima tako visoko ceni. — Dakle, dragi kolega, prekosutra svadba, venčanje, veselje? I ona je veselo tapkala svojim mršavim rukama, baš kao dete koje se raduje Božiću.Naprotiv, Milka je ozbiljno ćutala i prišivala šarene šeputlice na svoju venčanu haljinu. - E, jesi li sad zadovoljna? —— pitao je čiča-Tima svoju ćerku udavaču...Devojče isprva ćutaše, ali kad joj je otac poftorio to isto pitanje, ona skoro nečujnim glasom reče: — Jesam!Zadovoljna sam, oče! Da je čiča-Tima bolje pogledao svoju ćerku, on bi video, gde joj se suza preko belih obraza kotrlja; ali on beše više sam sobom i Grkinjom zanet, nego da bi imao vremena i na svoje dete gledati. — Kupio sam, dakle, dva jagnjeta, a jedno ću dobiti od gazda-Milčića na poklon.Znate, ima sina kod mene, pa je još o Duhovima čitao apostol...Čorba, sarma i pečenje...Šta će nam više?.. — A melšpajz?....Znate, u Novome Sadu ni običan ručak ne prođe bez melšpajza. — A ja sam mislio malo poviše vina... pa, kasti, makar i ne bilo melšpajza... — Kuglofa i gurabije...Dragi kolega, to mora biti! Naravno, da je čiča-Tima odobrio; a kako se s njome upoznao, ne beše ničega, što joj on ne bi učinio po volji. Milka ostade sama, ozbiljno i zamišljeno gledajući u svoj posao.Izgledala je kao odrasla devojka; ništa ne beše na njojzi što bi odavalo njene mlade godine.Lice mlado, ali svaka crtica pokazivaše tvrdu volju i stalnost, koja u tim godinama ne priliči onoj mekoj detinjoj oblini, na kojoj bi trebalo da treperi blažena rumen sreće i zadovoljstva; i sami pokreti njena još nerazvijena tela, primiše na sebe onu sigurnost, koja bi tek docnije mogla divan izraz čvrstoga karaktera biti. —- Jesam li zadovoljna? — Tako me pita okoreli otac, koga bih samo naljutiti mogla, da sam drugo što kazala, nego „Zadovoljna sam!“...I ja sam odista zadovoljna!Ta, eto, šijem i spremam se za udaju!...Pre kratkog vremena igrala sam se lutkama; onu najveću, moju lepu Ljubicu, nju sam svu crvenim tračicama i zelenim vencima nakitila, pa sam onda kazala: „Ljubice, moje drago dete, ti si već odrasla, treba već da se i udaš!“ Pa sam joj našla i mladoženju; onaj crni štap moga oca, na kome je izrezana glava nekakvoga majmuna, to je bio mladoženja!Ja sam se napravila popa, te sam krupnim popovskim glasom pitala, po običaju, moju nakićenu lutku: „Ljubice, imaš li ti volju za ovoga mladića poći?“...Ljubica je morala klimati glavom.„A ti, brajko,“ pitala sam mladoženju, „jesi li voljan ovu devojku sebi za suprugu uzeti...Nemoj, sinko, da posle kažeš: „„Nagovorio me taj i taj, primoran sam!““...Mladoženja, kako je bio prislonjen uz nevestu, skotrlja se od radosti na zemlju...„Dakle i ti imaš volju?E, da ste blagosloveni!...“ Tako je to pre kratkog vremena sa lutkom bilo, a preksutra će biti sa mnom... Milka ućuta, po belome licu lebdeo je setan osmejak, a po njemu, kao po sunčevu zraku, treptala je jedna suza. — Ah, da mi je majka u životu! Stara gospođa grosmuterka, koja je i inače u svima perkovačkim spletkama na površini plivala, baš kao ona masna đinđuvica na debeloj goveđoj čorbi ili kao zagorela zaprška u nekakvoj madžarskoj tarani: nije bilo u činiji zrnceta, do koga ona ne bi svojom zagorelinom doprla; a sad naročito, gde joj sve intrige, kojima se služila, ne mogoše ni u čemu pomoći.Pored svih hladnih obloga, koje je na ćelavo čiča-Timino teme prilježno metala, osta ona ista vatrena ljubav u starčevim grudima, kao onoga trenutka, kad je prviput svoju obožavanu Grkinju video!...Kir-Nikolu i ostale učitelje nije mogla iz mesta pokrenuti, a poslednje sredstvo kojim se mislila koristiti razbilo se o glupost načelnikovu..Gospodin načelnik ne beše dosta prepreden, da grosmuterčin referat o prvoj perkovačkoj besedi malo obuče, objasni i, bengalskom vatrom osvetljen, gospodinu ministru dostavi; nego je, po običaju, onako prosto celu stvar opisao, a o zagušljivom vazduhu i zaboravio je izvestiti ministra.Naravno, da se na taki referat i sam ministar nasmejao, a odgovorio mu je, da take budale, kao što su članovi perkovačke besede, neće moći ni jednu trščanu kolibu potresti, a to li zgradu jedne dobro ustrojene države. — Ništa mi ne ostaje, nego da sama odem — reče grosmuterka. — U nedelju će oni blagovati na Papragovoj svadbi, lepo!Oni će piti u zdravlje mladenaca, a ja ću u Beogradu sa gospođa-Švabićkom po svim stazama i putovima udesiti vigove, kako samo ja i gospođa Švabićka umemo; pa ćemo gledati da najpre ulovimo golubicu, a golub će i sam doći! Gospođa grosmuterka beše sigurna da će pobediti; zato se sa nekim ponosom uzdiže i stade sa uzviljašenim obrvama pred ogledalo.Desnu ruku je podbočila na kuk i tako se s nekim osobitim zadovoljstvom dugo posmatrala. — Ta ko bi i smeo sporediti mene sa Grkinjom? — sa ponosom je govorila stara grosmuterka. — Moje vaspitanje i obrazovanje sa glupošću mojih kolega i koleginica?...Kad dođem pred gospođu Švabićku, a ja ću se tek onako malo osmehnuti... I ona gledaše u ogledalu, kako joj po debelim obrazima pliva osmejak. — Preizredno!... — govorila je, puna zadovoljstva. — Lep osmejak, krasan osmejak, takome bi osmejku svaki, i najprepredeniji, verovao!A posle ću pomilovati moju Justinu po belim obraščićima, pa ću joj kazati: „Drago dete moje, kad vidim vaše lepo lice, onda se ne čudim što svi muškarci hoće za vama da polude“...Posle toga štogod mi se prohte, neće mi se odreći...Naravno, da ću pred ministrom drukče stojati... I ujedanputa se na njenome licu promeniše crte: nestade umiljavajućeg osmeha, bezobrazan pogled iščezao je, a oko razvučenih usnica tužno se zaigrala ona duboka borica, što se od nosa ka bradi povlačila; ruke je spustila ponizno dole niz crnu haljinu, pa i stasom kao da je klonula. — „Preuzvišeni gospodine!... (O, znam ja titulirati, još tamo preko sam naučila!)..Milostivi gospodine!To što se u Perkovcu radi, to je škandal!... (Gospoda u Srbiji vole, kad im se poneka strana reč uplete)...Ne samo mene i načelnika, nego baš i samoga vas...O, gospodine!Moliću, šaljite tamo vojsku, žandare, dok se nije sav Perkovac pobunio!...“ — I još mnogo drugo koješta ću govoriti, od čega će mu se koža ježiti i kosa na glavi kostrešiti. Međutim, dok je stara gospođa, po svome, dosta vešto smišljenom, programu, utrvene i neutrvene beogradske staze obilazila, šunjajući se iz jednog „nadležatelstva“ u drugo i obilazeći sve moguće gospodske stanove, u nameri da sve one, koji joj sujeti ne laskaju, jednim udarcem upropastiti, — donde je u Perkovcu teklo veselje. Učitelj Tima je zaklao petoro jaganjaca, pa je tu bilo čorbe, kapame, pečenja, do mile volje; navukao je vina, da je sva avlija zaudarala na njega; a lepa Grkinja je namesila palačinaka, gurabija, pa i same torte i kuglova; jedno se samo čudila, što osim prote, koji je baš do kuma sedeo, niko ne hte od sviju tih poslastica ama baš ni okusiti. Kad su se gosti, dobro ugrejani, uhvatili u kolo, i ona nađe priliku da malo bliže pristupi gospodinu proti; a onda će mu šanuti: — E, oče proto, kako vam se dopadaju ovi moji kuglovi?Pa gurabije, pa palačinke, pa torte... — Preizredno!Otkako je moja protinica preminula, još nisam take slasti okusio...Ali kad pomislim kakve su ih ručice mesile, onda se ne čudim!... I on pogleda najumiljatijim pogledom u lepu Grkinju; a kad mu je ona istim takim pogledom odgovorila, on zadovoljno stade nameštati svoj crveni pojas na ispupčenom trbuhu, a posle joj namignu...Ona se, kao neko nevinašce, zastide, obori oči dole, pa ga tek onako, poluotvorenim očima, ispod trepavica pogledaše. — Gospodine proto! — reče tiho; — svačemu ima vremena; vidite, da nas svi gledaju, da nam zavide! — A doveče, kad se vaš daskalo od vina umori?...Imao bih vam nešto i saopštiti!... Grkinja klimnu glavom, odobravajući, i odskakuta dalje... Kolo je, međutim, igralo sve življe i veselije; mladi momci se oznojiše, devojke se zarumeneše, i već poneka bi se od umora pustila iz kola, ali ne da ponos: no, to bi tek lepo bilo, da se umorila!...Taki slučaj se u Perkovcu još nije dogodio...Najpre treba svirac da se umori, duvajući u gajde, ili da ožedni, te da za ljubav čaše vina prestane svirati, pa se tek u tome slučaju, u najvećem smehu i pljeskanju, raspusti kolo...Ali i jesu zdrave palančanke!Svaka je puna, jedra, obrazi da prsnu, pokreti laki, neusiljeni; a ne kao Beograđanke, što svoje leno koračanje nazivaju gracioznim hodom, a od belila i rumenila zamišljaju one divne ružine boje; a što su im oni zaklopci ispod trepavica modri, to i ne uzimaju na um! Samo su učitelji sa još nekoliko ostarelih građana, sa kumom, protom i starim svatom, ostali za punom sofrom.Naravno, da su se i oni oznojili.Učitelj četvrtog razreda skinuo je i kapu i kaput, otkopčao na košulji rukave, pa za svakom iskapljenom čašom tek će uzdahnuti: — Ala je to pogana vrućina!Koliko li tek mora mladoženji biti? A posle se nekako vragolasto osmehnu, uze kaput, obuče ga na rukave, zakopča prsluk, a kosu je zgladio s čela, posle se primače uvetu svoga kolege, učitelja trećeg razreda: — Baš nikakve uljudnosti ne znamo, dragi prijatelju! — šaputao je. — Tolika uslužnost od gospođe Johanide, i mi nijedan da se setimo, pa da joj nazdravimo!...A svi znamo, da je iz Novoga Sada!A u Novom Sadu bi se srušio toronj na sabornoj crkvi, kad bi se „kod Puža“ popila i jedna kvaterka vina bez petnaest zdravica. — Pa jesi li smislio, kako ćeš joj zdraviti? — A našto to?...Ja ću onako po novosadski: egzabrukto. I on se diže sa stolice, nakašlja se malo, uze čašu, uzdiže je uvis, pa onda poče krupnim glasom govoriti tako, da su gosti, hteli ne hteli, svi umukli, čekajući, šta li će on, onako nakresan, izgovoriti. — Gospodo i braćo! — uzviknu s najvećim patosom četvrti razred. — Pismo i kumu, i starom svatu, pa i mladencima, i njihovoj svojti, u zdravlje; ali ja sad želim, ukoliko mi sile dopuštaju, da nazdravim našoj lepoj domaćici, vrednoj gospođi Johanidi. Svi se gosti ućutaše, a čiča-Tima i prota zinuli od čuda, pa se već unapred boje, da im se kako idol ne povredi, — naročito čiča-Tima, koji je svoga kolegu poznavao, da nema rečitosti, i, kad u piću govori, da će ma što ludo izgovoriti. — Gospodo i braćo!,.. — ponavljaše, zaplećući, četvrti razred. — Da Bog poživi našu dobru... nije dobru, nego lepu Grkinju... hoću reći, Johanidu... i njenoga daskala, da i njemu Bog ne ukrati, da im se obojima vidi i čuje, zdravlje i napredak, dobri gosti u kući, a godišnje bar deset učiteljskih klasa u džepu! Treći razred ga gurnu laktom. — Ta zar ne vidiš — šanu mu, da se i prota i čiča-Tima mrgode? — Da im Bog poživi dečicu, i, dabogda, se rojila po kući, kao pčele u kovanluku! Čiča-Tima poče zlovoljno kašljucati, a prota je oborio oči...Treći razred ga opet gurnu laktom, ali ništa ne pomože, on je baš hteo sve da izgovori: — Da, gde sam, ono, stao?...Pravo, u kovanluku kod dece...E, pa, dabogda, kao što ona najmanja pčelica pozna svoju košnicu, tako, dabogda, svako njino detence da pozna svoga oca!.. Svi gosti prsnuše u smeh; a prota se namrgodio, pa samo što reče kumu do sebe: — Eto nesrećnika, i opet se opio!...E, sad tako što da čuje gospodin ministar, zaista bi ga isterao iz službe! Čiča-Tima se primače bliže njemu, pa ga tek onako ispod obrva pogleda ljutito, a oči mu sevaju od jeda: — Lepo, vala, gospodin-kolega!Ono, kasti, kad ste mislili vređati, niste trebali ni da govorite! — Šta, da nisam opet što pogrešio?...E, kad je tako, sad ću ja sve to popraviti! I pre nego što je čiča-Tima mogao da predupredi dalji govor, četvrti razred se podiže i poče nanovo govoriti: — Pa onda želim od sveg srca, da im ženska deca budu lepa i bela kao belilo na licu lepe domaćice, a muška crnomanjasta kao garilo na njenim obrvama!... Celo društvo se ućuta, niko nije ništa umeo reći, samo se kir-Nikola uhvatio za trbuh, pa se iz sveg glasa cereka: — Ha, ha, ha!Ala je lola taj četvrti razred!...He, he, he!..A koje dete još ne poznaje svoga oca? Lepoj Grkinji je plamtelo lice od ljutine, a očima je čisto streljala svoga debeloga supruga; i ona nije bila više u stanju sobom vladati. — Odlazi mi ispred očiju, kugo neosetljiva! — viknu na svoga daskala, a posle, puna gneva, pogleda na četvrti razred: — A vi, gospodine, vi ste jedna pijanica!Vi ste jedan grubijan!Vi ste... — A vi ste — reče četvrti razred, otežući reči, — vi ste, gospođo, po najnovijem sistemu udešen čamac, na kome se svakojaki espapi prevoze!... Hteo je on još govoriti, ali se oko njega tolika graja podiže, da nije umeo ni reči progovoriti....Čiča-Tima, prota, kum i ostali gosti, svi povikaše na njega, svi se trudiše da mu dokažu, da je on — lud, da ništa ne zna, šta u piću govori, a prota se zaverio, da će o tome škandalu i samo ministarstvo izvestiti...Treći razred, koji se u mnogom koječem nije sa četvrtim slagao, ali ga je u mnogome, opet, voleo, uze ga pod ruku, pa, šapćući mu nešto na uvo, odvede ga iz te galame...Gosti se nanovo namestiše na svoja mesta, a sve po starešinstvu; ali se veselje nije moglo produžiti.Prota je ćutao kao ubijen, čiča-Tima je griskao svoje prosede brkove, a Grkinja, kako je ušla u kuću, nije više ni izlazila, samo si mogao iz kuće čuti, kako se daskalo grohotom smeje, a deca plaču... Kad je stiglo veče, i gosti se davno raziđoše, Grkinja je zabrinuto sela na ćošku, skupila se skoro u klupče, a glavu je naslonila u krilo; zalud je zvahu i deca, i čiča-Tima, i kir-Nikola, da uđe unutra, ona je samo odgovarala, da ne može, da joj je vrlo teško i da će joj na čistome vazduhu mnogo lakše biti. — Vi idite pa spavajte, a ja, kad se oporavim, doći ću i sama!...O, zla nevaljalca, a baš me je za srce ujeo..Take uvrede!...Čudim se samo kako nisam u nesvest pala... Kir-Nikola s decom i čiča-Timom odoše otpočinuti, i posle po sata beše u kući nema tišina, čulo se samo isprekidano čiča-Timino hrkanje. Noć beše divotna! Po plavom nebeskom prostoru lutao je pun mesec kao bledo lice zaljubljene neke devojčice; — rekao bi, da ne zna ni sam puta, da ne zna, šta želi, ne zna kuda!...Kadikad bi tek provirio kroz mutna stakla kakve siromašne kolibice, pa kad bi video one čađave, neokrečene, duvarove, ona siromašna neumivena lica, on bi se trgao, pa bi skitao po lugu, slušajući sanjivo cvrkutanje šarenih tičica; a posle bi nad nekim potokom mirno zastao, pa bi ogledao svoje lice, diveći se sopstvenoj lepoti... Kao i svi ostali zaljubljeni ljudi, tako i lepa Grkinja, opijena slatkim ljubavnim zanosom, uzdahnu duboko, a posle pogleda u bledi mesec.Ali šta to bi mesecu?...On se nekako iskrivio, pa da prsne od smeja!Da se nije opio?Gledajući u lepu Grkinju, da se nije zaljubio?...Sve igra, siromah; rekao bi, kao neka drevna pijanica po prosutome vinu, tako i on svojim punim zracima da tapka po bistrome potoku!... S one strane bašte video je mesec, kako se kroz najgušći korov, oslanjajući se na svoj debeli štap, provlači prota; i to je sav uzrok, što se onako slatko nasmejao... Kad je prota došao bliže do Grkinje, on stade, pa, pun blaženstva, posmatraše zamišljenu lepoticu, a posle stade zadovoljno gladiti svoju, odavna već progrušanu, bradu; zatim se sasvim oprezno nakašlja... i u taj mah se Grkinja trže. — O, gospodine proto!... — reče, bajagi plašljivo...Ko bi se tome nadao, u ovo doba noći?Taka čast|...A ja, sirota, nisam ni slutila!... Prota joj pristupi bliže. — Draga gospođo, ne znate, kako sam srećan!... — šaputao je prota, sve više priljubljujući se njojzi... — Oh, da znate, kakva me u ovome času osećanja more, vi biste se smilovali!... I on je zagrli... — Oče proto!... — reče prekorno, pomalo kao otimajući se iz njegova zagrljaja. — To baš nije lepo!Molim vas!... — Moja slatka golubice, —- tepaše joj prota, — zar ne bi bolje bilo da idemo tamo u hlad, ispod onoga duda?... -– I on je poljubi... — Ih, ala je i taj mesec bezobrazan, kao god kakvo raspušteno dete, čisto nam broji poljupce!...Hajd’mo, šećerna moja grlice!... I on je, kao nasilu, vukao dole u gustu hladovinu granatoga duda.Kad su posle nekog vremena izišli na mesečinu, sa glave lepe Grkinje spala je bila šamija i tek se malo o zbrčkanome vratu držala, a crna protina mantija beše puna čičaka. — ’Ma šta vi malo pre rekoste, oče proto...Da je čiča-Tima uz svoje ono derište i novaca dao? — Sto dukata!...Bogme je to — reče prota, — na današnje vreme lepa sumica, sto dukata! — Sto dukata — ponavljaše Grkinja, uzdišući! — Jeste, dušice!...Ali... — uzdisao je prota... — ja moram odlaziti, a tako bih voleo da mogu večno kod vas ostati, da mogu ovde umreti... I on je nanovo stište na grudi, pa je stade još većom vatrom ljubiti. — Zbogom, ljubazna moja, zbogom!... — Zbogom, oči moje!... — reče zbunjeno Grkinja, pa ga poljubi u obraz, a posle je u mraku nestade...Prota se osvrte dva-tri puta, da ga ko ne gleda, a posle sve hladovinom pored plota, dokle se i on u gustome korovu nije izgubio. Sutra-dan su u zatvorenoj sobi sedeli čiča-Tima i lepa Grkinja.Čiča-Tima beše malo zabrinut, a gospođa Johanda izgledaše srdito: oči joj sevahu u razdraženosti, oko usnica ona borica sve je drhtala od ljutine; a kako se još nije bila nabelila i narumenila, njeni suvi zbrčkani obrazi behu žuti, od prilike kao rđava lojana sveća. — I tako, za ljubav onog derišteta, vi mene da obmanene!... — govorila je ljutito... — Zar je to vaša poštena reč?...Sram vas bilo...A onda ste kazali, pa ste se zaklinjali, da ćete mi odmah posle svadbe kupiti crnu svilenu haljinu!...A sad...Grom vas spalio i s varalicom! — Ne mogu!... — jadikovao je čiča-Tima. - Ne mogu, sunce moje!... — Sunce vaše|...Ho, ho!..A da ko je onda opirača?...Od koga napraviste i ovo i ono, te me već i svet gleda kao neku kugu?...Zar vi mislite da ja ne znam, šta se u Perkovcu o meni govori?...Eto, baš o Duhovima bila sam u crkvi, a za mojim leđima šapuće popa-Đokina popadija sa gospođom pomoćnikovicom: „Krasna žena, mlada pa lepa — veli — pa u kakvoga se zvrndova zagledala!“... — Ono, kasti — reče čiča-Tima malo uvređenim tonom, — ta to, valjda, nije mene mislila...Možda kir-Nikolu?.... — Vas, vas!...Nikog drugog, nego vas!...I ja vam kažem: ako mi još ovoga meseca ne kupite crnu svilenu haljinu, ja vas više nikad pogledati neću!..A donde da se niste usudili približiti se meni i nazivati me svakojakim maznim imenima! Čiča-Tima je pogleda moleći, ruke je pružio njojzi, kao utopljenik što traži izbavljenja....Grkinja ga pogleda ponosito, oči joj sevahu od jarosti; a kad se on približio njojzi, u nameri da je zagrli, da je poljubi, ona ga nemilostivo gurnu od sebe... — Da se niste usudili|... Ona ga pogleda preteći, pa posle, kao neka furija, ode iz sobe, lupivši za sobom vrata, da su se prozori potresali...Čiča-Tima je ostao sam u kući.Neka neopisana tuga nadvladala ga je. Sedeo je za stolom, a glavu je naslonio na obe ruke; kosa mu je, onako neuglađena, padala na zbrčkano čelo; samo bi kadikad duboko uzdahnuo: — E, e, ono, kasti, po pravdi, ja i jesam kriv!...Al’ otkud je ona mogla čuti, da sam ja sto dukata dao uz Milku?...Ko li joj je to mogao dostaviti?E, e!...Ono je tako, kasti; kad hoće nesreća da obori čoveka, da ga upropasti, ono se nađe ma šta!...Sad kako da joj kupim crnu svilenu haljinu?Manj da zadužim vinograd?...A moram joj kupiti!I treba joj, — ta ne može večito u ovoj plavoj, s belim pantljikama i zelenim karnerima; a, posle, i moda se promenila, izišle su i nikakve tunike...Ono, kasti, ima šestoro-sedmoro dece, mogla bi se ostaviti mode, ali je mlada. Dok je čiča-Tima tako tužne misli premišljao, neko se nakašlja pred vratima.Čiča-Tima se trže. — Da nije ona? Neko kucnu na vrata, ali nekako nezgrapno,jako. — To nije njena ručica!...Herajn!... — reče Tima.Nije on dobro ni izgovorio, a nekakav krupan čovek, u debelim suknenim haljinama, u fesu, a pod oružjem, uđe u sobu. — Dobro jutro, učitelj-Timo!... — Dobro ti Bog dao, Radovane|...A kako si se ti nakanio do mene, ha? — Ta, eto, poslao me gospodin načelnik. — Načelnik...A kao radi čega te je poslao? — To baš ne znam, samo mi toliko reče: „Otidi, Radovane, i kaži učitelj-Timi, da u devet sati nepremjeno dođe do mene radi nekog saopštenja“. — Kakvo li je to saopštenje?...Hm, hm!..Znaš li što, Radovane? — Ne znam, vere mi! Učitelj Tima se nečem dosetio, skide sa police litru s rakijom, pa je ponudi panduru: — Znam, da si za rakiju — reče, a kad je pandur tako do polovinu litre ispraznio, učitelj se nasmeja: · — Ono, kasti, gospodin načelnik što da uradi, a da njegov Radovan ne zna, biva li to?... Taki komplimenat beše Radovanu, kao načelnikovu ljubimcu, po volji, i on se zadovoljno osmehnu: — Ta, ono, znaš, učitelju, nešto mi je ka i poznato, ’ma nisam rad kazivat’, strah me je, e će se i dalje čuti...Znaš, ljudi smo... — Pa zar ni meni, tvome starome uči...Ta, eto, tvoj mali Milovan ima, ja mislim, već tri godine, kako uči kod mene drugi razred...Krasno dete! — Ima tri — reče pandur, —- ako ne bude godina više; nego je, duša valja, i pritvrdio: baš lepo ti taj zna sve do korica, pa kao voda napamet. — Da, da! — kašljucnu učitelj Tima zadovoljno, pa posle nastavi: — A da me nije ko u gospodina tužio?...Ono, kasti, dok je čovek u životu, ima i neprijatelja, zavidljivaca...Ili je, možda, za dug...Ono, kasti, na današnje vreme slabo koga i ima, a da nije dužan... — Nije to, učitelju, – reče pandur, strašljivo osvrćući se, da ga ne bi ko iz prikrajka čuo. — Ima nešto iz ministarstva. Učitelj Tima preblede: — Iz ministarstva?...Radovane, to neće biti dobro, proletos mi uzeše dve klase, a sad?...— Siromah čiča uzdahnu. — Ko zna, šta će danas biti, a ružno sam snivao, tako mi Svete Bogorodice!... Kao da su sva četiri sekretara došla u Perkovac, pa mi je svaki od njih po jednu klasu oduzeo... I stari učitelj poče da se sprema: zgladio je kosu, obukao crni kaput, koji je samo pri velikim praznicima oblačio, uzeo je četku, očistio je malo šešir i pantalone, uzeo je poštapač u ruke, pa se digao da ide: — Iskapi to malo, brat-Radovane, pa da idemo! — Da idemo, učitelju, — reče pandur, iskapivši i kusur od rakije; — da idemo, nije vajde, lako može i gospodin zapitati: gde smo se toliko zabavili?... Kad je učitelj Tima došao pred načelnika, zatekao ga je, gde sasvim ozbiljno sedi u naslonjači.S jedne i s druge strane na astalu stoje gomile akta, a pred njime samo jedno po tabaka ispisane hartije; načelnik je prevrće, a lice mu je puno važnosti, očiju i ne diže gore, samo gleda u hartiju...A kad se učitelj Tima stao vrpoljiti, pa i kašljucati, kao za znak, da je i on u sobi, onda i načelnik uze drugu pozituru: iskosiri se malo u naslonjači, laktom je zaklonio onu ispisanu hartiju, a na učitelja pogledaše mrkim pogledom. — Ovo neće biti dobro|... — mislio je čiča Tima, a načelnik ga još jedanput premeri od pete do glave, pa se ispreči na njega: — Gospodin-Timo, u koliko se sjećam, ja sam vas zbog vašega vladanja više puta opominjao. — Ono, kasti, — mucao je čiča-Tima, — nije da niste, jeste, gospodine. — Pa šta pomože?Isto sam tako mogao jednu gredu usavjetovati, baš kao i tebe...A to je: udri graškom o duvar!... — Ono, gospodine, moliću!...A ima vremena, ljudi smo, ako je, kasti, bilo kakve pogreške, popraviće se... — Docne, učitelju!...Gospodin ministar prosvjete i crkvenih djela naložio mi je, evo, svojim aktom, da vas sa vašeg nevaljalog vladanja otpustim iz službe!...Evo akta! I načelnik mu pokaza akt, kojim se otpušta iz učiteljske službe; uzroci behu: nemoralno čiča-Timino vladanje. Učitelj Tima potpisa na poleđini, da mu je ministarski akt saopšten, a ruka mu je drhtala; obrazi mu dođoše bledi kao u mrtvaca, sa čela mu je curio krupan znoj.Kad je hteo sa načelnikom da se oprosti, nije mogao ni reči izustiti, otvorio je vrata, pa je otišao, a nikog oko sebe ni da je pogledao.Usput je sretao ljude, koji mu se uljudno javljahu, ali on kao da ih ni video nije; šešir je nabio na oči, pa je neobično brzim korakom kroz male i velike ulice jurio kući.A kad se dočepao svoje sobe, on leže na minderluk, pa je gledao ukočenim očima gore u čađave tavanice.Kad bi ga bolje pogledao, video bi, da su mu oči mutne, besvesne...Dugo je on u tome položaju ležao; a kad se digao, on se grohotom nasmejao: — Laže načelnik!...He, he!...Kao da ja nisam mojim očima pročitao ministarski akt!.,.On kaže, da se otpustim iz službe...A, ne prevari staroga kurjaka!Video sam ja lepo, da su mene avanzovali u dvadesetpetu klasu, sa titulom „najstariji učitelj u Srbiji“...Al’ će da mi se klanjaju: i grosmuterka, i prota, i moja Johanida!...Njojzi ću kupiti saonice, pa kad joj bude vrućina, a prota i Nikola neka se upregnu, a ja ću ostrag gurati, dok se ne rashladi...Ha, ha, ha!...Al’ sam ja srećan čovek|... Sutradan beše na lađi između Bazjaša i Beograda puno putnika, koji su putovali svojim poslom za Beograd.Neki su se po „ferdeku“ šetali, premišljajući o svojim domaćim i špekulativnim poslovima; neki su, naslonjeni na goleme bale trgovačkog espapa, sasvim bezbrižno pušili, ili su, i ne misleći, gledali u sivu daljinu, drugi su dole u lađi jeli bifteka, a zalevali ga priležno vinom; a čiča-Tima uhvatio mesto za jednim astalom blizu kormanoša, pa onde prostro svoju šarenu maramu i nešto iz nje vadi, pa ređa po astalu, a kad mu se ko od putnika približi, on brižljivo zaklanja svoju maramu rukom, kao da se boji, e će ga ko poharati. — A šta ti je to, učitelj-Timo2... — zapitaće ga jedan trgovac iz Perkovca, koji je također na istoj lađi putovao. Učitelj Tima ga pogleda, a zbrčkani obrazi mu se razvukoše na smešenje: — A zar ne vidiš? — Ta vidim — reče trgovac; — rekao bih, da su neki komadići olova?... ’Ma gde ih toliko nakupi? — Olovo! — ponavljaše Tima. — A da šta je srma, kad je ovo olovo?... Trgovac ga pogleda začuđeno, a posle klimnu, sažaljevajući, glavom, pa tek što poluglasno reče: — Siromah starac, šta je dočekao!,..Pa zdravlja ti, učitelju, — dodade glasno, — šta misliš s tolikom srmom činiti?.... — He, he!...Ovo veliko parče, koje sam rastopio od Grkinjinih čarapa, to ću pokloniti mome jednom čoveku, što je u ministra izradio, da me u dvaestpetu klasu premesti.A ovo drugo ću prodati Čivutima beogradskim, zgrnuću novce, pa ću da podignem u mome vinogradu pivaru; kuću već imam, a vodu će mi vući kir-Nikola..A ja i Grkinja, mi ćemo piti sve taze pivo; a njena deca će nam pevati „Vo Jordanje“. I čiča-Tima stade se kreveljiti, pevajući na sav glas — Opet mi je i to pesma!...Kao da mene nije Grkinja naučila sasvim novu: — To, vidite, sve Novosatke u drombolju sviraju...Samo da mi je ovaj Dunav na moj vinograd navratiti...Al bi to divno sirće izišlo! Trgovac gledaše, pun saučešća, u čiča-Timu; beše mu žao čoveka, koga je već toliko godina poznavao.Uostalom, čiča-Tima je imao svojih i malih i velikih mana; a ko ih od ljudi nema...Inače, beše on dobar čovek, retko da je koga uvredio; a gde je mogao u sitnijim stvarima kome pomoći, on je pomagao.On je, na primer, umeo lepo lozu rezati, pa kad bi ga ko umolio, da mu tu veštinu pokaže, on bi mu sav vinograd džabe orezao. — Pa, učitelj-Timo, — pitao ga je trgovac, — kud si sad naumio?... — U Beograd!...Zar ne znaš, tamo će sutra biti krštenje?... Trgovac uzdahnu. — Doveli su najstarijega kaluđera iz Svete Gore, pa će da ga pokrste...A posle će sa protođakonom trčati košiju; ko pre stigne, dobiće litru sapuna, da opere zube... Na jednoj stanici desne obale dugo se zadržala lađa: tovarili su i rastovarivali silan espap, te je lađa sasvim dockan stigla u Beograd.Svaki je putnik gledao gde će pre na konak, pa i čiča-Tima najpre dobro zagleda po džepovi, da mu se kako nije srma izgubila, a posle iziđe na obalu, stade onde, pa se zablenu u silne sveće i fenjere, koji su na bajiru i po ulicama svetleli. I pri čistoj svesti za njega bi Beograd bio ono, što je za Beograđanina Pariz; a ovako, s poremećenim umom, gledao je oko sebe kao u vrućici ili u nekom teškom snu: sve se oko njega okretalo, i sveće, i ljudi, i kuće, pa i čitave ulice, činilo mu se da prolaze mimo njega.On nije znao, na koju će stranu, pa naposletku se obrte nalevo.Išao je sve naviše, Kalemegdanu.Kiša je počela sipiti, ulice postajahu sve mračnije, ujedanput mrak!...Nema više ulica, nigde se ne vidi osvetljen prozor ili fenjer, pred njime stoji mračna šuma.Čuje samo, kako po gustome granju kiša šušti...To beše kalemegdanski parak, kroz koji se danju čovek šeta kao po raju; a kad su mračne noći, a tebi se čini da si nasred Miroča, čekaš samo, kad će te napasti vuci ili hajduci...Kud će siromah učitelj?...Išao je dalje bez svesti i bez ikakve namere, lutao je onako po instinktu.Najedanput stade; učini mu se da čuje, gde nekakvi ljudi govore, posle vide i sveće, pa, i ne znajući, pođe upravo tamo.To je bila čuvena gostionica „kod Srpskog kralja“... Čiča-Tima uđe unutra.Oči mu zasenuše od silne svetlosti; a ljudi u crnim, salonskim, haljinama, sa cvikerima na nosu, što su se po tim osvetljenim prostorijama tamo i amo gurali, ne izgledahu mu kao pravi istinski ljudi; činilo mu se da su od hartije onako po najnovijoj modi izrezani, tako, da kad je jedan od njih pored njega prošao, on ga uhvati za kaput. — Šta hoćete sa mnom? — viknu na njega kicoš. — Hm! — reče čiča-Tima, mašući glavom, — Ko da ja ne poznajem propise mojih đaka?...Ta juče sam vam zadao celoj školi, ali od vas niko nije umeo tako lepo napisati kao mali Andrica!On je i vašu majku napisao...Istina, malo vas je iskrmačio, ali to se daje izradirati...Evo ovako!... I on ga htede uhvatiti za bradavicu, koja je kicošu na levom obrazu izrasla, ali se on, kao oparen, trže, odstupi dva koraka dalje, pa ga začuđeno posmatraše. — Baš vam ružno stoji!... — reče čiča-Tima. — Šta bi rekao gospodin sekretar, da vidi toliku krmaču na mome propisu?...Odmah dole s njome!Vi ste, gospodine, pisani za ispit|... — Das ist ein impertinenter Kerl!... viknu kicoš na njega, a posle se okrete kelnerima... — Kelner!Ovu pijanu ludu da izbacite iz gostionice! Njih pet-šest kelnera doleteše, uhvatiše čiča-Timu i stadoše ga gurati na vrata.Starac se isprva otimao, ali naposletku morao je većoj sili popustiti.Utome mu i šešir pade s glave, oni ga baciše za njim u blato; a starac, kad ga nije mogao naći, ode dalje, gologlav...Noć beše tamna, ulice uzane, mračne, a kaldrma isprovaljivana; na svakom skoro koraku padao bi siromah učitelj u blato, zastenjao bi, pa bi koračao dalje u crnu, pustu, noć.Najedanput se nađe na nekoj visini, on nije mogao da razazna, gde se nalazi, korači jedan korak dalje i u isti mah pade, onesvešćen, na tvrdu kaldrmu. Ta visina, sa koje je pao, beše nekakav lagum.Žandari, koji nisu daleko odande bili, čuše njegovo stenjane, a posle zagušljivo krčanje. — To je čovek... — reći će jedan od njih. — Pao je, nesrećnik, pa se, možda, i ugruvao?...Hajde da vidimo! — Kako je pao, tako će i ustati — mislio je drugi. — Al’, eno, ne ustaje, siromah! I on sa drugom ode.U mraku jedva natrapaju na njega; pa kad su videli, u kakvom je stanju, oni ga uzeše pod pazuho, pa ga odnesoše u glavnu policiju.Pisar koji je te noći dežurao, kad ga je pregledao i popisao stvari, koje su se u njega našle, sproveo ga je u bolnicu...U bolnici mu svukoše haljine, dadoše mu malu belu kapicu, plav šlafrok, a na noge čiste čarape.Doktor ga je hteo i ispitivati, kako bi poznao stanje i uzroke njegove bolesti, ali on nije umeo ništa govoriti; blenuo je mutnim svojim očima, bez i najmanje svesti, u doktora...Ostali bolesnici, koji su u istoj sobi bolovali, posmatrahu ga sa sažaljenjem... — Siromah! — rekoše. — I taj neće videti svoje porodice, ako je ima... Ali ustvari nije tako bilo, jer posle desetak dana čiča-Tima je ozdraveo; mogao je lepo hoditi, jesti i piti.Govorio je, naravno, sve koješta: čas je zamišljao da je kod svoje kuće, pa je u zanetosti tražio svoju obožavanu Grkinju; molio je, preklinjao, samo da ga pogledi, a on će joj pokloniti svu srmu, pa neka kupi sebi od crne svile haljinu; a kad bi se na take gluposti ostali bolesnici nasmejali, čiča-Tima bi se iskreveljio, pa bi ih grdio svakojakim imenima...Drugiput bi mu se činilo da je u nekakvoj gostionici, i onda bi se tužio kako je sve skupo, i opet im je mršava hrana.To su, uostalom, i pametni bolesnici odobravali. Jednog dana dođe ekonom, donese čiča-Timine haljine, pa mu reče, da može ići, ali da se najpre presvuče.Starac je slušao, presvukao se; ali kad dođe da preda šlafrok, to mu bi krivo, te se ispreči na ekonoma: — Eto ti kapice, nosi je! — I on mu baci malu belu kapicu u obraz. — Šta bi rekla Grkinja, da me u takoj kapi vidi...Evo i čarape, drukčije je Grkinja spremila za čiča-Timu...Ali, šlafroka ne dam! I on se spremaše da ga pod kaput sakrije; ali kad mu ga ekonom iščupa iz ruku, on se prodera na njega: — Ono, kasti, sve neka vas đavo nosi, i tebe i šlafrok, i kapicu, i vašu medecinu!A ja idem da budem slavuj u ružičastome lugu moje obožavane Johanide. — Mlađi sam danas, nego kad sam se rodio!...Ko ne veruje, neka mi pljune na teme: nigde jedne dlake neće na njemu pokvasiti... Čiča-Tima ode...Kako je on putovao, peške ili na kolima, ili ga je neki milostiva srca čovek, onako Boga radi, odvezao do Perkovca... to vam niko ne bi umeo kazati...Kad se u Perkovcu pojavio, svi su se zadivili golemoj promeni na njemu: u licu je bio bled, iznuren, haljine mu behu otrcane, a cipele od samoga blata, koje se belelo po njima...Kad bi ga ko o nečem zapitao, on bi bez svake svesti svojim mutnim očima blenuo, a ne bi ništa odgovarao; pa i onda je ćutao, kad ga je obožavana Grkinja iz kuće isterala.Otvorio je vrata, pa je izišao iz kuće, a nije ni pogledao u nju. Siromah čiča-Tima!... Jednog dana donese mu pismonoša pismo, ali ga on nije umeo pročitati.Učitelj trećeg razreda, koji se u taj mah nalazio kod njega u vinogradu, otvori pismo, pa kad ga je pročitao, on ga prodrma, pa mu veselo podviknu: — Haj, starče!Pismo od Milke! On ga pogleda tupo, a posle kao da se htede nešto setiti: — Milka?...Milka?... — povtoravao je starac, a posle mu preko lica pređe glup osmejak. — Tvoja kći Milka srećna je sa svojim bogoslovcem!Tako piše!Ta nasmej se, starče, čitulju mu!...Veli, da je krasan čovek taj njen učitelj bogoslovac!... Čiča-Tima je ćutao. — Siromah starac! — govorio je treći razred. — Baš ga ništa ne može razvedriti ni ožalostiti!...Hej, starče!... ’Ma ču li, bolan, da su i kir-Nikolu premestili, i to u Homolje, pa će i gospođa Johanida s njime da putuje?... — A posle dodade za sebe: „Ona mu je, siromahu, i poremetila mozak!...“ — Johanida!...Johanida!.. — ponavljao je čiča-Tima. — Jest, Johanida sa svojim daskalom mora ostaviti Perkovac...Sad se Perkovčani pitaju: kako će prota bez Grkinje? Starac je samo ćutao. — A znaš li, šta je s grosmuterkom?...Kad se praštala sa gospodinom načelnikom prosvete, nije primetila basamake, koji su vodili na donji boj; poče se, onako po novosadski, klanjati, praviti kniksove, pa se u jedan mah sroza naniže i tom je prilikom tako nagnječila nos, da je od njega jedva ona manja polovina između obrva ostala; nogu je iščašila, a levu ruku je sasvim prebila...Uostalom, ja vidim da me ti ne razumeš, al’ budi bar za časak veseo!...Ta ovo je Bog — ne znam, zašto — ali sve tebi za ljubav učinio: onoj matoroj, što je svima nama kopala jamu, slomio je ruku, odrubio nos; a onu mršavu vešticu s njenim naduvenim Špartancem prognao je u planinu, da sa divljim mačkama vadi oči!,..Ta de, smej se, pevaj!..Gosino mu ja... Čiča-Tima stade skakati: — Johanida se usmrdela....A gospodin sekretar misli da su učiteljske cipele pune mirisave pomade, pa njome maže brkove; zato su tako ufitiljeni... PRED ZORU ROMAN U DVA DELA. LjUBIŠA BRANKOVIĆ. U NOVOME SADU, SRPSKA NARODNA ZADRUŽNA ŠTAMPARIJA U jednoj sobici u Cirihu sedela su tri mlada čoveka.Domaćin Mita Vasić, iz Srbije, slušalac pedagogije, beše srednjeg stasa, crnomanjast.Lica je bio okrugla; oči mu jako ispale napolje, pogled dremljiv; kad se smejao, videla su se dva reda velikih, belih zuba.Imađaše punu bradu i brkove. — Rado je kupovao knjige; sve ih je lepo numerisao i držao u najboljem redu; ali nije mnogo čitao. — Pored njega se zavalio u staru, poderanu naslonjaču Kosta Nešić, visok, smeđ čovek; usne mu behu tanke i upijene; glavu je držao malo na levo; hod mu beše „veličanstven.“ Nije mogao dobro da izgovori glas „r,“ i to davaše njegovom govoru neku mekost, koja je godila mnogim ciriškim Ruskinjama...Bio je rodom iz Bačke, dosta imućan; izučavaše u Cirihu poljsku ekonomiju. — A treći, Radoje Nikolajević, omalen, širokih pleća, sedeo je na divanu; bio je vesele, žustre naravi; i on beše rodom iz Srbije; slušao je u Cirihu tehniku. — Dakle nije baš ništa ostavila?..... zapita Radoje, čisteći rukav svoga uprljanog i staroga kaputa. — Kakvo pisamce, ili tako što god moglo bi u mnogome objasniti celu stvar... — Tražili su, ali nisu ništa našli — odgovori Mita. — Pre nego što se otrovala, porazdavala je sve svoje knjige i druge stvari poznanicama, a nešto je ostavila i svojoj gazdarici.Na pitanja je odgovarala samo toliko, da putuje naskoro i da joj te stvari više nisu nužne.Jednu prijateljicu, koju je kan’da vrlo rado imala, posetila je juče oko pet sati posle podne.Posedela je malo kod nje i razgovarala se o običnim stvarima.Pri rastanku zagrli je, zaplače se i naglo se udali.Kad ova posle toga pogleda na stolicu, na kojoj je sedela njena čudnovata gošća, primeti tu album.Ona sirotica ostavila joj je to za spomen.Oko 6 sati beše već mrtva... — Bar da je vodila dnevnik — primeti opet Radoje. — Ta i ovako je sve jasno.Život joj je postao dosadan, pa to ti je sve.Šta bi više našao na primer u dnevniku? — Našao bih bliža objašnjenja, koja bi zacelo u ovom slučaju bila interesantna.Mi vidimo, da se ona otrovala s toga, što joj je život postao nesnosan.Znamo uopšte i uzroke tome.Ali njene beleške bez sumnje bi nam bar u pojedinostima kazale više, nego što nam je ovako poznato. — Šteta — reče opet Mita, hodajući po sobi; bila je vrlo razborita.Čudnovato je živila ovde, pa tako je eto i svršila.Sećam se, kako je s oduševljenjem govorila o radu, kome će i ona posvetiti svu svoju snagu.No to je bilo samo u prvo vreme.Docnije postade nezadovoljna, poče opadati.Kao što znate i vi, na nju je imalo vanredna upliva to, što se našla u okolini, koju je do krajnosti prezirala; govorila je, kako su ti ljudi iskvareni, bez ikakve energije, a ženskinje nerazvijene i usled zapuštenosti već i nesposobne za razvitak. — Pa u tome gotovo da je imala pravo — primeti Radoje. — Okolina — nastavi Mita, — u koju je ona odmah u početku upala, zaista je bila i ostala rđava.Ali ona nije učinila, što je mogla i, razume se, i trebala da uradi; nije ni pokušala, da je napusti i da potraži drugo društvo, nego ostade tu i pade najposle u očajanje.Neki do duše vele, da je tome kriva i neka nesretna ljubav, ali se ne zna pouzdano, da li ima što god u stvari, ili ne. — Ko zna, možda će u tome biti malo i istine...Vidiš, i to bi najbolje mogla rasvetliti kakva njena beleška. — Čudan slučaj.Nego svakojako je morala na nju vrlo rđav uticaj imati vest, da su joj brata u poslednje vreme zatvorili zbog nekih trgovačkih stvari. — Gde? — Pa u Odesi.Tu joj živi porodica. — Jesu li pravi Rusi? — Jesu. Radoje ustade s divana, sede za sto i poče šarati koješta po artiji. — A što nam se Kosta tako umudrio, pa neprestano ćuti?... zapita on. Kosta ne odgovori ništa. — To bar nije tvoj običaj.Ne znam, kakva je to nevolja naišla na tebe, te ti tako nemilostivo svezala jezik.Da ne žališ možda za tom siroticom?Znam, da imaš dobro srce, osobito u takim prilikama...Ali ti je kanda nikad nisi ni video... — Viđao sam je — prekide ga Kosta. Radoje se nasmeši i pogleda na Mitu, koji je neprekidno koračao gore — dole.Nastade tišina. — Imaš li svake godine da polažeš ispit? — zapita Mita Radoja. — Dabogme.Kako ti to da ne znaš? — Pa znam...Od sad će ti zacelo ići lakše. — Razume se.Istina, nemački jezik još mi nije dovoljno u vlasti, ali tek ide bolje.Lane je bilo zlo. I zaista je prošle godine bilo zlo.Radoje došao iz Srbije, pa hoće da uči tehniku: ali ne može da se upiše, dok ne položi predispit.Ne zna jezika, a i u predmetima, što dolaze na tom ispitu, dosta slab; nema novaca, jedva živi, a mora ostati tu i mora se upisati na tehniku, jer najposle šta će i u Srbiji?U Beogradu beše svršio tehničke studije, koliko ih tu ima, te je sad hteo da u Cirihu svrši inženjerstvo.Otac mu, siromah seljak, koji je osim njega imao još dva sina, nije mogao skoro ničim pomagati; tek po katkad poslao bi mu kakvu malu sumicu novaca.A on je morao neprekidno raditi, da bi se spremio za ispit i to što pre.Danju — noću radio je u stanu kod jednoga Srbina tehničara, jer nije imao svoga stana.Živeo je upravo o lebu i vodi; pa ni leba nije uvek imao dosta.Najposle položi ispit i bude upisan kao redovan tehničar.Posle toga mu je već bilo bolje.Istina, stanje mu se nije popravilo, nego je u glavnome ostalo onako isto, kao i pre; ali nije više morao pored takoga života toliko raditi, kao pre ispita. — Nadaš li se — poče opet Mita, — da ćeš ove godine moći naći kakvu god zaslugu. — Ta ja se nadam.Samo to je vrag, što sam se i do sad nadao, pa nikad ništa.Ove godine valjda će biti što god... — A ako ne bude? — Onda ćemo kao i pre.Od kuće valjda će mi slati bar toliko, koliko sam do sad dobijao... — Pa koliko to od prilike iznosi? Radoje mahnu rukom. — Ne pitaj...Koliko iznosi...On se gorko nasmeši, gužvajući artiju, po kojoj je dotle šarao. — Ali opet dobro je i to.Može čovek da živi.Katkad zaslužim pored toga još koju paru, pa imam obično bar leba dosta.A nađe se više puta ovde čaja, onde sira, pa...On ućuti. Mita zastade, ugrize se za donju usnu, htede nešto reći, no pođe opet ćuteći po sobi. — Da nemam samo toliko posla — nastavi Radoje, — ja bih lakše našao više zasluge.Ali ovako je teško. — Dabogme da je teško. — Al’ već proguraćemo se... — Jesi li našao stan?Čini mi se, da si ga tražio. — Našao sam.„Ko traži, nađe.“ Samo đavo ga znao... U tome uđe u sobu mlad čovek, smeđ, srednje veličine, sa franceskom bradom, po imenu Sima Jovanović.Rodio se u Bačkoj, u selu P., gde mu je otac bio pop.Svršiv gimnaziju u *, otide u Cirih, da sluša medicinu.Bio je obično dobre volje; no u Cirihu naiđe na njega u poslednje vreme iz nepoznatih (ili bar za drugi svet nepoznatih) uzroka neko melanholično raspoloženje, koje ga je često mučilo.U takom stanju je ćutao, izbegavao svako društvo, postajao nesposoban za rad i tako, razume se, bivao nesnosan i sebi i drugima.Ali taj raspoložaj nije dugo trajao.Obično se posle nekoliko dana počinjao vedriti, i tada je bivao opet onaki, kakav je bio pre te bolesti. — Šta je? — zapita ga Mita. — Kad dolazi Milan? — Sutra.Pisao mi je...On se posadi na divan i zagleda se u patos. — Baš sam rad — reče opet Mita, — da se s tim čovekom bolje upoznam.Dopada mi se njegov otvoren izgled, a rekao bih, da je i načitan.Samo šteta, što nije dovoljno radikalan... — Ta čekaj, čoveče — upade mu Radoje u reč, — još ga i ne poznaješ, a već donosiš taku presudu. — Poznajem ga toliko, koliko je nužno, da mogu o njemu izreći taki sud.Onaj jedan razgovor, što sam ga imao s njim, kad je bio ovde, uverio me je, da imam posla s čovekom, koji nema dovoljno energije, da se reši na ozbiljniji rad, i koji će po svoj prilici uvek ostati doktrinar... — Ti već znaš — primeti mu Sima razdraženo, — da je on doktrinar i da će uvek to i ostati.Jedan razgovor tebi je dosta, da upoznaš čoveka.U ostalom o čem si ti s njim upravo govorio? — Govorili smo o raznim stvarma.Bilo je reči o pitanjima iz društvenih nauka („no“, primeti Radoje kao za sebe, „tu ne ćeš biti baš vrlo jak“), zatim o praktičnom radu i t. d. Iz toga sam video, da je čovek radio i da nije radio uzalud.Znanja je stekao dosta, i to osnovna znanja.Ali sve to nema kod njega života.On se bavi naukom više kao prijatnom studijom, nego kao sredstvom za ozbiljan rad.O tome sam se najbolje uverio iz njegova govora o praktičnome radu.Tu se pokazao tako mlak, zahteva tako spore i neodlučne mere, da je moj sud o njemu sasvim opravdan...On izvadi duvan i poče praviti cigaru. — Idi molim te — nasmeja se Radoje, — znamo mi već tu vašu radikalnost... — Ja ti kažem — poče opet Sima, — da je taj čovek i u nauci i u namerama, što se tiču praktičnoga delanja, sasvim na svom mestu.Ja ga bolje poznajem nego ti.Ti si video u njemu čoveka, koji se bavi naukom samo iz zabave; a da si bolje pogledao, uverio bi se, da je u njega vanredan dar, koji je on upotrebio na izučavanje nauka zato, da bi mogao biti koristan radnik, - zacelo korisniji nego ja i ti! - Može biti - odgovori Mita; - ali će biti nužno, da se najpre, tako reći, preradi, da se promeni prema novim okolnostima i prema pravim potrebama... - Nije nužno - prekide ga Sima, koji se međutim ustao i takođe pravio cigaru, - da se on menja.Nego bolje gledaj ti i oni, koji su kao i ti, da se kako god promenite, jer ovako ne znam, kakve će asne biti od vas... Mita htede da se ljuti. - Priznaj istinu! - nastavi Sima. - Ta seti se samo vaše „istorije“... — Glupost — prekide ga Mita. — Ti bar znaš, da smo mi uvek imali najbolje namere; pa ako nam ovo ili ono nije ispalo za rukom, zar je to naša krivica?Zar mi možemo biti odgovorni zato, što su nam neke nepredviđene okolnosti pokvarile ovaj ili onaj plan?Ta mi bar moramo uvek biti spremni na take neprilike!Ja ne pojmim, kako ti možeš da nam toliko prebacuješ te stvari... — Mani se toga — umeša se Radoje. — Ti govoriš, kako su vam iznenadne neprilike pokvarile planove; a nećeš da kažeš istinu; nećeš da priznaš, da su se te neprilike mogle i morale predvideti.Ti veliš: nije to naša krivica...Pa sve i da je tako; sve i da nije vaša krivica, što vam namere nisu ispale za rukom; ali je tek zacelo vaša krivica, što ste se i upuštali u lude poslove... — Kakve lude poslove?! — Ta zar nije ludo, preduzeti sebi nešto, o čem svaki pametan čovek može biti unapred uveren, da se nikako ne može izvesti?I što je još najlepše, vi se ni posle te lekcije još niste opametili. — Njima je lekcija bila suviše slaba — primeti Sima, paleći cigaru. — U ostalom — reče Mita pola ljutito, a pola kao s nekim bagatelisanjem, — o tome ne vredi s vama govoriti.Mi se u tim stvarma nikad nismo mogli složiti, niti se uopšte može čovek složiti s tako tvrdoglavim ljudma, dabogme...I on zapali cigaru, koju je dotle neprestano držao u ruci; više puta je već hteo da je zapali, ali ga je u tome sprečavala debata. Na njegove reči prsne i Sima i Radoje u smej.Valja znati, da je baš Mita bio slavan sa svoje tvrdoglavosti.Što je jedan put rekao, to je obično branio do kraja, ma se u toku prepirke i sam uverio, da zastupa prostu glupost.Međutim to je uopšte retko bivalo, da on u prepirci dođe do uverenja, da je njegovo mišljenje rđavo.Obično je zastupao ma kakvu besmislicu s punim uverenjem, da ima pravo. Dobro će biti, da iznesemo u nekoliko reči i „istoriju“, što je spomenu Sima.Stvar je bila u ovome. Osnuje se jedan put družina, kojoj su bili na čelu Mita, Kosta i neki Rusi.Celj joj beše „neposredan rad za oslobođenje naroda“, t. j. dizanje revolucije.Tako je bilo uglavljeno na njihovim skupovima. — Stajali su u svezi sa revolucijonarima iz raznih zemalja, s kojima su se mogli složiti.No u najtešnjoj svezi behu sa revolucijonarima iz nekih mesta u gornjoj Italiji.Sročiše s ovima, da putem ogromne zavere podignu u tim mestima bunu.Tu im se činjaše najzgodnije polje za taj posao.Istina, oni su najvećma težili, da rašire svoje mreže u Rusiji (Rusa je najviše i bilo u družini); ali to vreme činilo im se najudesnije za revoluciju u tim mestima gornje Italije; a plan za Rusiju odgodiše. — Kad se dakle donese to rešenje, nastade vreme „rada.“ Članovi družine opraviše se na put.Novaca su imali dosta.Napraviše sebi neko osobito odelo („najklasičnije“ behu im dugačke — preko kolena — žute čizme), te tako uparađeni započeše svoj „rad.“ Prolaziše kroz mesta, gde mišljahu da ima zgodna materijala za njihove planove, i zadržavahu se u njima koji duže, koji kraće vreme.Prvi im je zadatak bio, da se upoznaju s narodom i da ga pridobiju za sebe; no pošto je samo nekolicina od njih znala jezik toga naroda, i to rđavo, to im naravno nije ostalo ništa drugo, nego da se tako šetaju i čekaju trenutak, kad će buknuti buna, koju su upravo imali da spreme njihovi talijanski drugovi.Jesu li ovi uzimali stvar ozbiljno, ili ne — to se ne zna.No ciriška družina očekivala je od toga sjajan uspeh i željno je izgledala vreme, kada će moći učestvovati u „borbi za slobodu.“ Oni su računali, da će se ustanak vrlo brzo širiti, tako da neprijatelji ne će imati vremena ni snage, da ga uguše.A šta bi posle toga imalo da dođe, o tome nisu mnogo lupali glavu. — Stvar je sve većma sazrevala.Zavera se zaista naglo širila.Već se uglavi i dan, kad da se digne ustanak.Izabrane vođe otidu na određena mesta. — Međutim policija im pohvata tragove.Zatvori nekoliko kolovođa i poče tražiti i ostale zaverenike.Članovi ciriške družine utekoše svi, osim jednoga Rusa, koji pade šaka policiji; docnije se čulo za njega, da je nabrzo pobegao iz zatvora; kuda — to se nije znalo.Od talijanskih drugova takođe je većini ispalo za rukom, da izmakne iz opasnosti. Još nije smej u sobi prestao, a neko kucne na vrata. — Neću da pušim — reče Sima ćudljivo i baci cigaru. — Tričarije!... Na domaćinovo „slobodno“ uđe u sobu visok, crnomanjast čovek. — Stojan Popović — predstavi ga Mita ostalima. — Slušalac pedagogije, gospodo moja — doda sam gost. Pošto se svi prikazaše, započe gost razgovor. — Bez sumnje vam je poznato, gospodo, da su danas pre podne secirali Ruskinju, što se otrovala.Video sam je mrtvu.Jako se sirota promenila.Kako su joj crte na licu bile lepe i pravilne!A sad... Radoje pogleda na Kostu, koji je stajao u jednom ćošku.Videlo se, da je jako uzrujan. — Svi se čude — nastavi gost, — kako se to zbilo.No sad što bi, bi.Nego — i pri tome se okrene domaćinu, — ja vam još ne rekoh, zašto sam upravo došao.Meni je nužna jedna knjiga (kaže naslov); mislim da je vi imate, pa bih vas lepo molio, da mi je ma samo na kratko vreme pozajmite. Mita uzme zaiskanu knjigu i preda mu je. — Gospodo moja — poče onaj opet, — vidite, kako siromah čovek mora da se pati.Eto ja, na primer, nisam u stanju da nabavim sebi ni sve one stvari, koje su mi kao slušaocu pedagogije (to je i pre i sad izgovorio jačim glasom) preko nužne.Ja se istina trudim, da svoje financijalno stanje što bolje dovedem u red; ali pored sveg toga ne mogu uvek da uhvatim kraj s krajem.Vama, gospodo, nije ni poznato, kako sam ja došao ovamo.Ja sam uvek težio, da se bacim na polje pedagogije; no dok sam bio mlađi, nikako nisam mogao ostvariti tu zaista plemenitu nameru, za koju sam kadar mnogo štošta podneti. (Sima gledaše namrgođeno kroz prozor, a Radoje se smešio).Jedva jedan put da mi se prilika za to.Prodam neki deo svoga imanja i dođem ovamo.Ostalo mi je još nešto zemlje, koju dajem pod arendu.Tim se i izdržavam ovde; dabogme, živim dosta oskudno, ali šta znam, nauka...On prestade, pogleda na Radoja, koji se neprestano smešio, pa na Simu, koji je još stajao kod prozora, okrenut leđima; prevrne nekoliko listova u knjizi i nakašlje se. - — Zbilja — poče on nanovo, — Ja bih, g. Mito, imao s vama još nešto malo razgovora... Otidu malo na stranu.Gost je šaptao, mašući živo rukama; a Mita izvadi novce i pruži mu, koliko je iskao.„Najdalje za nekoliko dana, duže već ne može trajati, moraju mi poslati“... završi onaj svoje šaptanje. — A sad klanjam se, gospodo!Izvinite, što sam vam dosađivao...On otide. — Kakav je to čovek? — zapita Radoje, čim se vrata zatvoriše. - Ja ga upravo znam samo iz viđenja odgovori Mita; — sastao sam se s njime nekoliko puta na predavanjima i to je sve.Čuo sam od njega to isto, što je i vama sad pripovedio.Inače ga ne znam.Odavno ga nisam ni video. - Taj brbljavac izmami od tebe i novaca. - Da, dao sam mu malo u zajam.Za sad je u neprilici.Vidi se dobar čovek... Milan Petrović se rodio u Bačkoj, u selu K. Roditelji mu behu u priličnom stanju.Imali su svoju trgovinu u tom selu, a pored toga su vodili i ekonomiju, radeći svoju i tuđu zemlju. Milan joj odlažaše kao i pre.Izbegavao je svaki razgovor o „zaručniku.“ Našto buditi neprijatne uspomene? Od prilike posle dva meseca sedeli su njih dvoje jedan put posle podne opet zajedno. — Dakle idete zacelo? — zapita Milan. — Zacelo; kroz dve nedelje, a možda i ranije — odgovori ona i zamisli se. — Hoćete li mi pisati, kad se nastanite tamo? — Hoću...Ona ga setno pogleda.I on je bio neraspoložen. Posle kratkoga vremena zaista otputova Šarlota s materom u jednu varošicu u južnoj Franceskoj.Tu su živeli neki njihovi rođaci.Otac joj je u toj varošici, u kojoj se i rodio, nasledio neko dobro, te je naumio, da se s porodicom tamo preseli, da kupi još zemlje i da ekonomiše i trguje s hranom.Na to se rešio upravo s toga, što se usled neke prevare jednoga od svojih trgovačkih „prijatelja,“ morao zadužiti i to tako, da mu se učini zgodnije, da proda trgovinu, te — isplativši dug — da za još zaostali novac kupi zemlje, nego da ostane u Parizu i dalje. — Gornji razgovor između Milana i Šarlote bio je na nekoliko dana posle toga, kad je ona čula za očinu nameru. —.Posle njihova odlaska otac je još neko vreme ostao u Parizu, da dovede sve stvari u red.Zatim otputuje i on. Kad je Šarlota otišla, Milanu beše vrlo neobično.Naskoro dobije pismo od nje.Iz pisma se jasno videla njena tuga zbog rastanka.Ona je obećavala, da će mu se redovno javljati: no tražila je ujedno od njega, da joj i on to isto obeća.Njeno pismo ga je obradovalo, ali u isti mah ono ga je nešto malo i smutilo. Nisu li se oni možda zavoleli Ne.Njih je vezivala sveza iskrena prijateljstva.Oni su bili sasvim poverljivi jedno spram drugoga.Ali ljubav, polska ljubav, nije se razvila među njima.A da su duže ostali zajedno, ne bi li iz prijateljske ljubavi ponikla najposle i polska? - Ko bi to znao?... Milan se malo po malo navikavao na novo stanje.Radio je kao i pre.Osobito se mnogo bavio društvenim naukama.Istina, on je to činio i pre; ali u Parizu se zanimao skoro jedino tim predmetima. Posle nekoliko nedelja, od kako je primio prvo pismo od Šarlote, javi joj on u trećem svome pismu, da joj tom prilikom poslednji put piše iz Pariza, jer kroz koji dan putuje u Cirih.Tada je javio i Simi za svoj dolazak. Već je četvrti dan, kako je Milan stigao u Cirih.Uzeo je sebi zaseban stan i živeo kao i obično.Taj dan u veče beše priređena večernja zabava.Jedan „odbor“ uzeo je za tu celj dvoranu u gostionici.Zadatak toj zabavi bio je, da dovede u bliži dodir poglavito Ruse i Ruskinje s jedne strane, i Srbe i Srpkinje s druge.Istina, među njima je bilo poznanstva i pre, a upoznavali su se oni i one i inače.No opet se našlo za dobro, da se priredi ta zabava sa svirkom i pesmama.Najposle zašto se ne bi malo proveselili? — Evo i njega, s leve strane — reče Kosta grofici Č., s kojom se razgovarao. Ona se obazre.Vidi mlada, crnomanjasta čoveka, srednja stasa, ozbiljna lica, pravilnih crta, sa malom bradom i brkovima.To je bio Milan.Izgled mu beše vedar; iz očiju mu sijaše, kao i obično, izraz mirnoće i dobrog raspoložaja; no u njima se ipak, tako reći, ogledala duboka misao i duboko osećanje. Zabava se već bila započela, kad je on došao s Radojem.Sima je izostao; on je uopšte vrlo retko bivao raspoložen za take stvari. Milan prođe u razgovoru s Radojem baš pored grofice i Koste. — Vrlo interesantan mlad čovek — primeti grofica. Kosta ćutaše. — Na svaki način moram se upoznati s njim. — To ne će biti teško.Istina i sam sam tek dva puta s njime govorio, ali svejedno... U tome im neke Ruskinje prekinu razgovor. — To je Kostina grofica — govorio je Radoje Milanu. — Kažu, da nije baš sasvim prazne glave.Na svaki način džep joj je ipak daleko puniji.A i spoljašnjost nije joj neprijatna.Kao što vidiš, Kosta nema rđav ukus ni u materijalnom, ni u estetičnom smislu...On krasno živi pored nje. — Bljutave stvari... Međutim priđe im Kosta s groficom Č. Posle običnih formalnosti počne se razgovor.Grofica je neprestano govorila o Parizu, o operi, igračicama i t. d. Za to vreme se Radoje s Kostom ukloni. — Nego da vidite — završi ona jedan poduži deo svoje „besede“, —- ja ovde više radim, mnogo više.Ovde je daleko mirniji život, sve je nekako tiho, te čovek može u miru da se oda ozbiljnim studijama...Ja to znam iz svoga iskustva.Nije di tako? — Ko hoće, može to činiti ma gde... — To je istina — prekide mu ona reč, — ali ipak, ipak...Vidite, ja katkad baš osećam potrebu mira.Nužno mi je tako katkad, da se uklonim iz velikoga sveta, pa da neko vreme proživim u samoći.To je baš potrebno radi promene.Buran život dosadi se, kad dugo traje.To sam ja iskusila.Kad se tako malo povučem u tišinu, onda mogu vrlo mnogo da radim.A ja volim raditi.Pa onda dopada mi se Cirih i zato, što tu ima dosta razvijenih ženskinja.Da znate, kako su meni nesnosne ženskinje, koje neće da rade i da misle!Ja sam uvek volela misliti.. Tako je ona neprestano govorila.Milan je morao da je strpeljivo sluša.Grofica beše visoka, plava Ruskinja.Kad je govorila, živo je gestikulirala.Govorila je s Milanom franceski.Jer on — ma da je dobro razumevao ruski — nije imao u tom jeziku dovoljno gotovosti za govor. Vi dabogme i ne znate ništa o mome dosadašnjem životu.Ah, kako sam ja provela detinjstvo!Bila sam sasvim slobodna.Činila sam što god sam htela.A tako i treba vaspitati decu.Ja ne znam, kakva smisla može imati ograničavanje dečije slobode.To je po mome mišljenju prosta glupost.Zašto se ne bi deci pustilo na volju, da rade što hoće?Istina, ne treba ih baš raspustiti, i mora se naravno paziti, da, ne učine sebi ili drugima kakvo zlo; ali svakojako valja im dati toliko slobode, da se mogu samostalno razviti, da mogu steći karakter...Je li tako? — Na svaki način nužno je udesiti dečije vaspitanje tako, da se nauče deca i sama misliti i prema tome postupati; ona ne treba da budu proste lutke... — Da, da — upade mu ona opet u reč, — tako je i kod mene bilo.Zato sam ja i počela tako rano misliti...Ja sam uvek živela u izobilju.Što god sam zaželila, dobila sam; pa opet sam, još kad sam bila mala, žalila sirotinju.A to je s toga, što sam razmišljala...Videla sam nevolju, pa sam mislila: od kuda je to? i upoređivala sam tako stanje sa svojim...Taka sam bila uvek.Ja neću da se razmećem, ali što je istina — istina.I danas kad vidim sirotinju, teško mi je...Tako sam ja živela.Kad su mi umrli otac i mati, ostane mi veliko imanje.Posle se udam za jednoga plemića.Nije bio tako bogat, ali je bio dobar i pošten.Nije imao baš ni sjajnih titula; ali ja malo dajem na to.S njime sam putovala.Prvi put dođem u Pariz.Ah, kako smo tu sretno živeli!Ali on naskoro umre.Da znate, kako mi je onda bilo...Sad živim tako sama.Mislila sam, da se odam na medicinu.Ali našto?Sredstava imam dosta, da mogu živeti.Ovako bar imam tim više vremena, da čitam i studiram, što hoću.Osobito rado studiram... tako... svet.Tražim poznanstva s ljudma.To je vrlo nužno.Ja se poznajem s mnogim emigrantima... — Poznajete li L.?On je bio u Parizu, a i ovde sve do skora. — Znam se k s njim.O, to je divan čovek!Ja vanredno volim taka društva.Umela bih se i žrtvovati za te ljude i za te stvari...Vidite li onu crnomanjastu ženskinju?To je Ruskinja, iz Besarabije; vrlo dobra, ali je čudna.Ceo svet joj je nesnosan; često nailazi na nju melanholija.To je tako smešno... — To su žalosne pojave — primeti Milan, — no srećom sve ih je manje.Ljudi dolaze do ubeđenja, da mesto melanholisanja treba raditi.A ima se šta raditi. — Jeste li čuli za onu siroticu, što se pre nekoliko dana otrovala? — Čuo sam.Kao što vele, ta je tražila ovde neke idealne ljude, pa je slučajno upala baš u okolinu, koja je bila i suviše obična.Čudno je, kako nije potražila drukčije ljude, nego odmah pade u očajanje.Taj događaj ostaje svakako u izvesnom smislu zagonetka.U ostalom ona je morala biti naklonjena toj bolesti. U tome pristupe neke gospe i povedu sa sobom i groficu. — Mi ćemo se videti još ovoga večera... samo dok neke stvari... govorila je ona, praštajući se s Milanom. Tek što se rastadoše, priđe Radoje Milanu, predstavljajući mu Đoku Cvetkovića, tehničara ciriškog. Radoje beše već pripovedio Milanu o Đoki, što je bilo najzanimljivije.Đoka je bio dobar čovek; dobro se slagao s Radojem, s kojim je bio i načelni prijatelj.Samo imađaše tu karakterističnu osobinu, da se slabo brine za strogo naučnu stranu načela, koja je usvojio; no tim više je lupao glavu, gradeći najopširnije planove, kako bi se ta načela, s kojima je on upravo samo uopšte bio poznat, ostvarila i to u svima pojedinostima.Prirodno je, da je čovek, koji je udario tim putem, prosto uvek sanjo, mesto da se bavio ozbiljnim radom.Ko bi ga čuo, kad razvija te svoje planove, a ne bi ga inače poznavao, rekao bi, da je lud.No u samoj stvari on nije bio budala; istina, nije baš bio ni vanredno odaren, ali tek imao je bar običnu porciju pameti.Zlo je kod njega bilo to, što se s potpunim oduševljenjem odao na te sanjarije i to tako, da ga njegova obična pamet, ukalupljena u te snove, nije mogla dovesti do uviđenja, kako je detinjast njegov „rad“; a u isti mah bio je suviše tvrdoglav, da bi se dao od drugoga o tome lako uveriti. — On je bio došao iz Minhena u Cirih.Tu se nabrzo upozna s Radojem, koji se s njime neprestano i u šali i u zbilji prepirao zbog tih njegovih planova, što mu ih je on saopštio, tražeći od njega „nepristrasnu kritiku.“ Radoje pored sve svoje dobre naravi u takim prepirkama često je sasvim gubio strpljenje, i tada je obično govorio: „O tim ludorijama neću više da govorim.Izmišljaj ti od sad ako hoćeš i nove vrste eksera za to tvoje društvo — ne marim.Neću više da se jedim.“ Ali se opet zato prvom prilikom upustio s njime najpre u šalu i zajedanje, a posle i u ozbiljnu prepirku zbog tih stvari. Đoka se dakle sasvim revnosno odao na sklapanje kalupa, po kome bi se imalo udesiti novo društvo, što mora nastupiti posle sadašnje društvene forme.On nije nimalo tvrdovao u svojim projektima.Nije davao samo opšta „uputstva,“ nego je ulazio u najveće podrobnosti.Tako je, na primer, osobitu pažnju poklanjao uređenju stanova novome društvenom stroju.Zahtevao je pre svega, da se izbere najlepši stil, po kome se imaju graditi kuće.Kuće moraju biti vrlo velike i sa svih strana okružene zelenilom.Do najmanjih sitnica opisivao je unutarnje uređenje soba sa gledišta sanitetskog, estetičnog i t. d. Između tih dvorova postojala bi, naravno, najsavršenija komunikacija, koju je on takođe opširno crtao. — Vodio je, razume se, bršu i o kroju odela, o ponašanju u društvu (osobito o ponašanju muškoga sveta spram ženskog), o količini i kakvoći jela, o uređenju lokala za jedenje i t. d. i to tako, da novom društvu ne bi ostalo ništa drugo, nego samo da primi njegov recept i da živi po njemu. Ali to su još sitnice prema drugim njegovim planovima.On je najozbiljnije premišljao i o tome, kako da se reguliše — kiša.On je do duše priznavao, da tehnička sredstva, koja su njemu poznata, ne mogu poslužiti toj velikoj celji; ali je bio uveren, da se i u dosadašnjem razvitku tehnike može naći bar osnova za rešavanje toga zadatka.Po njegovom mišljenju trebalo bi samo da se nađe čovek sa dovoljno umne snage i energije, te da tu stvar pokrene, pa bi ona posle već išla svojim putem i to zacelo daleko brže, nego što bi se moglo i očekivati.U ostalom tu nije ulazio duboko u pojedinosti, jer je i sam uviđao, da „nema temelja za to.“ No utoliko je opširnije govorio — o dizanju bregova i građenju jezera.Nije nalazio za nužno, da dokazuje potrebu bregova i jezera za ljudsko zdravlje i uživanje.To je stvar, koja se i po sebi razume.Nego se samo trudio da pokaže, kako bi se toj potrebi što bolje i što lakše moglo odgovoriti.„Novim ljudma“ ne bi ostalo ništa drugo, nego da kopaju jezera (dabogme, gde ih nema) i u isti mah da od iskopane zemlje dižu bregove.To bi, naravno, bio suviše mučan posao, kad ljudma nebi stajala na raspoloženju tehnička oruđa, daleko savršenija nego što su današnja. — Još mnogo više znanja i veštine iziskuje se za njegov predlog, da se po potrebi — menja klima.Nemojte misliti, da se on zaustavio kod opštega zahteva: treba po potrebi menjati klimu.Ne; on, istina, nije u tome pitanju išao tako daleko sa slikanjem podrobnosti, kao inače: ali je opet gledao, da pruži bar što više gradiva i praktičnih uputstava ljudma, koji budu izrađivali te pojedinosti, na žalost, bez njega. Taki je bio čovek, što ga je sad Radoje prikazao Milanu. ' — Dakle vi ste taj — započe Milan, smejući se, — što hoće da oslobodi društvo od svake brige za novi stroj...Vi, kao što čujem neumorno premišljate o tome, kako da usrećite čovečanstvo potpunim nacrtom novoga ustrojstva; i ne samo to, nego pišete već i recepte, kako će budući ljudi imati da se vladaju i prema spoljašnjoj prirodi - t.. d. Đoka je izgledao malo zbunjen; ali to ga brzo prođe. — Moja je namera — odgovori on -— daleko skromnija.Ne mislim ja, da oslobodim ljude od sviju briga za novu društvenu organizaciju i uopšte za novi društveni život, nego sam samo rad, da i svojim slabim silama doprinesem toj celji, koliko sam kadar... — Ama, čoveče — upade Radoje, — ko traži od tebe, da doprinosiš što god toj celji?Sama ta celj je glupa!Ti hoćeš da olakšaš ljudma brigu, pa im pružaš kojekakve recepte, koje ni đavo ne treba!Hoće čovek da radi nešto, pa ne zna, šta će; nego daj pravi na pamet planove, kako treba ljudi kroz toliko i toliko godina da jedu, piju, da se nose, da kopaju jezera i take stvari! — Zaista — poče opet Milan — ja se čudim, kako vi još niste uvideli, da su prošla vremena, u kojima su i take sanjarije mogle imati vrednosti.Pogledajte oko sebe, i vidite, kako se sad radi.Utvrđuju se opšta načela na strogo naučnom temelju, i šire se tako prekaljena na sve strane.A pojedinosti se imaju udešavati na osnovu tih opštih načela pri samome ostvarenju novoga društva.Istina, između najopštijih načela i najdubljih pojedinosti postoji čitav niz specijalnih načela i krupnijih pojedinosti, koje valja i unapred raspravljati i rešavati.Ali treba uvek imati na umu, da se to mora činiti sa najvećom pažnjom.Pri tome se mora svagda uzeti u obzir, koliko nam naučnih činjenica stoji na raspoloženju, s kojima možemo tačno računati.Ne sme se nikad zaboravljati, da se u podrobnosti novoga društvenog ustrojstva imamo upuštati tim više, što se većma približavamo društvenome preobražaju; jer s jedne strane tim nam je potrebniji što potpuniji nacrt nove organizacije, a s druge — tim više naučnih data imamo na raspoloženju, tim bolje su nam poznati uslovi, pri kojima će se izvršiti taj preobražaj.Prosta je detinjarija dakle, pisati bez ikakva naučna osnova unapred čitave recepte, i osobito još recepte čak i o takim predmetima, o kojima se još za dugo vreme ne će moći donositi naučni zaključci... Milan je poduže govorio o tome. — Potpunu formu — završi on, — koju će ta načela morati primiti pri uvađanju u život, odrediće tadašnji uslovi, koji nama sad ne mogu biti poznati, no koji se ne će moći sasvim slagati sa zahtevima tih načela, ma da suština njihova ne sme biti pri ostvarenju im oštećena.Što se većma približujemo tome trenutku, tim će nam i ti uslovi bivati sve jasniji i poznatiji, i to razume se najpre opštiji, pa onda specijalniji.Taj prvi oblik, što će ga uzeti na sebe ova načela, biće dabogme prelazan.Zatim će se započeti promene, koje se moraju svršiti s time, da će se cela društvena organizacija dovesti u potpun sklad sa teorijskom pravdom i jednakošću, kako je ova izražena u našim načelima. — Vi i sami kažete — uze reč posle kratkoga ćutanja Đoka, — da prema okolnostima treba i pojedinosti izdalje ispitivati i određivati.Tu zacelo spada, na primer, uređenje novoga braka... pa onda udešavanje klime...To sve nužno je ranije početi raspravljati... Radoje udari u smej. — Idi mi s tvojim novim brakom!Šta ono sve propisuješ novim mladencima?..Da, oni ne bi smeli živeti u jednome stanu... ne bi se smeli često sastajati... da im ne bi oladnila ljubav...On prsne opet u smej. — Vi kao da slabo poznajete pravu ljubav — progovori Milan, smešeći se. — Zašto?Pa ja mislim, da taj predlog, bar u načelu, nije nimalo rđav.U praksi to bi se moglo udesiti... — Zar vi zbilja držite, da je taj vaš propis potreban, da bi se mogla održati ljubav?Ta pomislite samo, šta je ljubav!Zar oni, koji se istinski vole, nisu upravo dopuna jedno drugom?Pa kakve dosade može tu biti, ako su oni više zajedno, nego što bi to vaš recept dopustio?Po sebi se razume, da oni niti mogu niti bi hteli biti baš uvek zajedno.Ali za te stvari graditi pravila...I on se zasmeja. — A ne verujem — započe opet Radoje, — da će se i klima po tvojim uputstvima regulisati.Novome društvu po svoj prilici ne će biti nuždan tvoj prst, da ga u tome pitanju povede pravim putem. - Znam ja — odgovori Đoka, — da su u tvojim očima sve te stvari sitnarije.Ti prosto nisi kadar da uvidiš, da se rešavanje takih pitanja ne daje nikako izbeći.Što se tiče pitanja o klimi, to je zacelo jedno od najvažnijih.. - U budućnosti — prihvati Milan — moraće se doista između ostalih rešavati i rešiti i to pitanje o doterivanju klime prema čovečijim potrebama.Mora se priznati, da je to pitanje vanredno važno.Ali jasno je, da mi za sad nemamo nikakva osnova, da ga naučno pretresamo, a još manje, da donosimo već i neka uputstva, kako bi se imalo postupati pri praktičnom rešavanju tog pitanja.Našto lutati po mraku?Docnije će se, naravno, moći i morati i o tom predmetu na osnovu nauke premišljati i donositi praktični predlozi.No u sadašnje doba ne ostaje nam drugo, nego da se zadovoljimo s tim, da budućnosti ostavimo, neka reši čvor, koji mi nikako ne možemo razdrešiti.Kako će se to učiniti — o tome ne znamo ništa. — Ne može se valjda svuda ostati pri opštim načelima i opštim zahtevima — primeti Đoka neodlučno. — To ne.Ja sam već rekao, da ima stvari, u kojima se manje ili više daje ići u pojedinosti.To zavisi od pouzdanih podataka, kojima se tu možemo poslužiti.Ali očevidno, gde takih data nikako i nema, tu prestaje svaki razgovor o tim pojedinostima... Međutim se Mita šetao po dvorani sa Jelicom Simonovićevom.Jelica beše crnomanjasta, lepa, živa i umna mlada devojka.Otac joj je bio činovnik u varoši B. u Bačkoj.Te godine je došla u Cirih, da izuči pedagoški kurz. — Ta ženskinja — govorio je Mita o grofici Č. — dosta je razvijena.Može se reći, da je svoja sredstva u velikoj meri upotrebila na to, da se obrazuje, i to u naprednome pravcu. — I mislite, da joj je to pošlo za rukom? — Rekao bih, da jeste...Naravno, drugo je pitanje, bi li se s tim sredstvima dalo uraditi i više, mnogo više. Poćutaše nekoliko trenutaka. — Šteta — poče opet Mita, trudeći se, da bude što prijatniji, — što je tako suviše razgovorna.Nekima se to dopada; u toj brbljavosti oni vide samo živost...Nego vidite li, kako se ukusno i, što je glavno, neutegnuto i prosto odeva?Crno odelo joj vrlo dobro stoji, kao i uopšte...On pogleda na Jeličino odelo, koje takođe beše crno. U tome se približe Milanu, koji se razgovarao s Đokom. - A, vi ste se upustili u vrlo ozbiljne teme — prekide razgovor ove dvojice grofica Č., koja se na jedan put tu našla i čula poslednje reči Milanove. — Tražim vas.Da sam znala, da mi one gospe nemaju ništa interesantnije kazati, ne bih nikako ni otišla s njima.Tako mi je bilo dosadno...Ona se potrudi, da i na licu izrazi, kako joj je bilo dosadno. Zatim poče opet pripovedati o koječemu, no nabrzo primeti na Milanu znake nestrpljenja.Međutim je Mita s Jelicom već stao pored njih.On je prilično govorio ruski, te grofica odmah započe razgovor s njime.A Milan pođe s Jelicom po dvorani. - Zašto mi rušite te lepe snove, kao što ih vi nazivate?... govorila je posle nekog vremena Jelica. — Zato, što su snovi — odgovori Milan, smešeći se. — Vi držite dakle zaista, da su te moje nade neopravdane...A ja sam sebi tako lepo crtala, kako ću pedagoškim radom spremati novo pokoljenje sa novim pojmovima...U pameti sam već smislila, kako da se sasvim samostalno udesi ta radnja...Sad vidim i sama, da je sve to uobraženje.Zaboravljala sam na to, da će i mene, kao i sve druge, vezati sistema, koja se nimalo ne slaže sa mojim planovima...Ona se zamisli; na licu joj beše izražena neveselost i ogorčenost. - Da, vi niste pomišljali na smetnje, na koje morate naići u svome praktičnom pedagoškom radu i koje vam nikad ne će dopustiti, da ostvarite te svoje težnje.Vaše namere su doista lepe, ali ostaju prosti snovi s toga, što vam se ne će pri vaspitavanju i obrazovanju dece ostaviti odrešene ruke, nego ćete se morati ravnati prema usvojenoj i utvrđenoj sistemi... — Utvrđenoj sistemi... reče ona zamišljeno. — Vidite, ja sam se nadala, da ću naći tako mesto, gde će mi ruke biti toliko odrešene, da mogu raditi po svojoj volji.Upravo, ja sam se trudila, da sama sebe uverim o tome.A da sam uzela u račun sve okolnosti, koje su mi sad pred očima, morala bih doći na tu misao, da su moji planovi čista sanjarija...Ali ipak nešto će se moći i ostvariti, videćete samo — završi ona s punim uverenjem. — U tome imate pravo.Nešto će se moći ostvariti od tih vaših namera.Ali samo ne treba da se zanosite suvišnim i praznim nadama. — A šta mislite vi raditi kao profesor? — zapita Jelica posle kratkog ćutanja. — Kao profesor predavaću svoje predmete, gledaću da dam svojim đacima pravilno gledište na stvari, koje im budem predavao, a prema okolnostima da utičem na njihov razvitak i inače, pomažući im, da u svemu dođu do pravilnih pojmova. — I to je sve? — To je sve.Od profesora se ne može ništa više zahtevati.U ostalom, zar je to malenkost? — Ne mislim tako.Ja znam, da je to po sebi golem zadatak i da mora biti od vanredno korisna upliva na razvijanje omladine.Ali možete li se vi ograničiti na taj uski krug?...Ona mu gledaše upravo u oči. — Kao profesor moram se ograničiti na taj krug.A inače... — Inače?... — To je sasvim druga stvar.Tu se otvara drukčiji izgled.Vidite — doda on malo posle, — taj drugi izgled, što se otvara svakome, ko hoće da radi, da se bori za dobro, daje čoveku taku živost, taku snagu...Uticati na malu okolinu — i to je nužno, kad god se da prilika za to.Ali vezati se jedino za taj krug... ne, to ne ide.Za ozbiljan rad ište se prostora; mora se širiti upliv na sve strane; nužna je borba u velikom razmeru.Rad u velikome — to je glavno...On je govorio oduševljeno. — A šta mislite, hoće li skoro nastupiti zgodne prilike za taki rad? - Nama treba sredstava; a, to se mora naći.Naskoro ćemo razviti i mi svoju zastavu.Pod nju će se skupiti sve, što misli dobro i pošteno.Teška će biti naša borba; ali nas će oduševljavati ubeđenje, da se borimo za oslobođenje od truleži.Slika svetle budućnosti, za kojom težimo, uvek će nam biti sjajna meta, kojoj ćemo se približavati, probijajući se kroz tamu.Naši redovi moraju bivati sve gušći.Gladni i goli neizbežno će postajati svesniji i stupati pod našu zastavu; masa naroda, koji se mora probuditi, sastavljaće pod tom zastavom snagu, što će uništiti svu trulež i doneti zadovoljan život svima...Vidite, taki nam se izgled otvara... Jelica mu čitaše u očima i u celome kretanju strasnu odanost tome radu.On je govorio tiho, no reči mu opet behu zadahnute žestokom vatrom i najtvrđim ubeđenjem, da pobeda ne sme i ne može izostati. Drugi dan u veče sedeo je Sima u Milanovom stanu, kuvajući čaj; a Milan je išao gore-dole po sobi.Oni su živeli nablizu, te su se skoro svakog večera sastajali, sad kod jednog, sad kod drugoga. Na stolu je bilo sira i masla.Sima je lepo izrezao švajcarski sir na parčad, čekajući da voda provre, te da njome prelije čaj. — Ti ljudi se meni nikako ne dopadaju.Ne može se s njima ništa raditi — tvrdio je Sima zlovoljno. — Videćemo, videćemo... — Ja znam, da od toga ne će biti ništa. — Ne može se to tako pouzdano kazati unapred.Naša je dužnost pokušati, da se zbližimo svi; pa ako nam to ne ispadne za rukom, nije naša krivica. — Uverićeš se sam, da je sve badava... — Možda ti imaš i pravo; ali tek svakojako moramo se pokušajem uveriti, je li baš tako.Nija nama nijedna snaga na odmet.U ostalom ti i sam kažeš, da ima između njih i takih ljudi, s kojima ćemo se možda moći složiti. — Ima nekoliko; ali to sve nije pouzdano.Prvom prilikom povešće se može biti opet za kakvim Mitom ili Kostom. — Zlo je — poče opet Milan posle nekoliko trenutaka, — kad se ljudi već naviknu na taj pravac.No sad bilo to, kako mu drago, mi moramo svoje činiti.Sastajaćemo se i razgovarati se, pa valjda će biti kakve asne. — Samo se nemoj nadati, da će se moći doći do solidarnosti, kakvu ti zamišljaš.Ovi ljudi nisu za taj posao. Milan se već i sam malo upoznao s nekima od tih ljudi, o kojima je bila reč, i nijedan mu se nije dopao.No on je išao za tim, da se — ako je ikako mogućno -— s njima sporazume, te da svi sastave organizovano kolo, koje bi imalo složno da radi na ostvarenju svojih načela. Čaj je već bio preliven, i njih dvojica već su jeli sira i masla, kad im dođe Radoje.Ponude i njega, ali on se poče ustezati. — Jesi li već jeo? — Ta jesam... masla i leba... — E, na pićeš čaja. — Kako sad živiš? — zapita ga malo posle Milan. — Bolje nego lane...Od prilike sad životarim, kao ti, Simo, što si lane proveo onih petnajst-šesnajst dana...On se zasmeje. — No, onda ti baš ni sad ne stoje akcije najbolje -— primeti Sima, smejući se. Na Milanovo pitanje objasni mu se to. — Sima se jedan put prevari, te potroši sav novac još prve polovine meseca.Nije hteo da ište od kuće, nego uzajmi nešto malo od jednoga poznanika i poče voditi osobitu ekonomiju.Doručkovao nije ništa.U podne je jeo po malo sira, masla ili tako što god.A u veče se zadovoljavao sa čašom mleka.No pored sveg toga redovno je posle „ručka“ pio crnu kavu.Izdržao je tu „dijetu“, ne govoreći nikom ništa.Samo je bio u to doba vrlo razdražljiv i sumoran. — Šta ručavaš obično? — zapita ga opet Milan: — Kako kad — odgovori Radoje. — Kad sira, kad masla; a više puta skuvam sam sebi u samovaru žita, zasladim malo, pa to ti je moja „delikatesa“...On se nanovo zasmeje. Sima je sipao čaja u dve čaše. — A šta si danas jeo? — Masla... — Pa to i u podne i u veče?! — prekide ga Milan. _ — Ostalo mi je od ručka za večeru — smejao se Radoje. — Pa to bi ti mogao sad uzeti malo sira radi promene...Posle ćemo i tebi nasuti čaja. — Ta gotovo...Nisam se baš prejeo... — No, pa što se daješ moliti?Još malo, pa bi nestalo sira...Milan promeša kašikom šećer i počne piti. Radoje potroši zaostali sir. Međutim je Sima doneo i treću čašu, te naspe čaja i za njega. — Ti bi mogao češće dolaziti u veče ovamo.Kad nas ne nađeš ovde, onda ćeš nas naći kod mene — reče Sima. — Doki ću, kad budem mogao.Ali imam mnogo posla, a i stan mi je daleko odavde. Razgovor pređe na druge stvari. — Ako hoćete — govorio je Radoje, — mogu vas prekosutra odvesti u tu fabriku.Videćete svakojakih mašina. — Je li tu onaj tvoj poznanik mehaničar? — zapita Sima. — Jeste.Premestio se u tu fabriku, dok sam ja bio kod kuće, u Srbiji. — A kad si ti bio kod kuće? — zapita Milan. — Sad skoro.Morao sam ići tamo, da uredimo imanje, kad mi je umr’o otac.Imam dva brata, pa oni sada gazduju, a meni će šiljati po koju paru...Šta ćeš... sirotinja...Šteta samo za putni trošak.Nisu me trebali zvati, ili upravo nisam ja trebao ići. Posle toga ućutaše.Radoje izvadi parče artije i poče na njoj nešto računati.Milan pogledi i vidi sve neke male cifre. — Računaj, računaj — smejao se on; — ne izračuna ti, moj Rado, ništa! — Ta čekaj samo!Valjda će i „mojoj ševi pući dalak“!... Kad popiše čaj, ostave Milana samog.On sede za sto i pisao je do jedanajst sati.Tada ustade, otvori prozor, skuva sebi još jedan čaj, ispije ga već svučen, ugasi lampu, zatvori prozor i legne. Posle dva dana otide zaista u fabriku on, Sima, Radoje i Jelica, koja takođe pristade uz njih. Čim uđoše u fabriku, Sima se zgrozi i okrene glavu na stranu.Opazio je jednoga čoveka, kome na licu beše izvajana bliska smrt.Siromah radnik bio je u poslednjem stepenu tuberkuloze.Sasvim opao, iznemogao, sa upalim tavnim očima i uvelim crtama na polu-mrtvačkome licu, stajaše on još pored mašine, jer — mora se jesti, ma šta i ma kako. Simu je ta pojava jako dirnula.Uopšte je on bio i ostao i docnije osetljiv u takim prilikama.To su u docnijim godinama dobro znali njegovi poznanici, koji su ga viđali na klinici u odeljenju za unutarnje bolesti.Tu se moglo na njemu primetiti, kako ga duboko dira pojava kakvog bolesnika, koga čeka skora smrt.Hirurške operacije (sečenje noge, ruke i t. d.) gledao je naprotiv dosta mirno. Pođoše po fabrici, da razgledaju mašineriju i inače svu radnju.Tu je bilo radnika svake vrste: ljudi, žena i dece.Neki ih pogledahu radoznalo; drugi baciše samo letimičan pogled na nepoznate goste, pa zatim radiše svoj posao dalje: neki ih pogledaše tako, kao da bi hteli reći: šetajte se, gledajte tuđu muku, kad vam može biti.... Radnici, većinom tavna lica, jadna izgleda, kretahu se ovamo-onamo.Deca svršavahu svoj nesnosni posao strpljivo; ali iz uvela lica, mračna pogleda i celoga utučenog stvora im mogla se čitati prerana, tužna ozbiljnost, što je donosi nesreća i jad.Cela ta slika predstavljaše strašan protest protiv društvenoga stroja, koji radničkom svetu sisa krv na pamuk... Jelica beše sumorna. — Vas neprijatno dira ova pojava — progovori Milan. — Vrlo neprijatno — odgovori ona. — Gledajte te jadnike, kako se kreću tu kao senke, ili stoje kao ukopani, mučeći se celoga veka...Iz njihovoga znoja, iz njihove krvi gradi se bogatstvo milijonara: a oni sami sretni su, ako nisu gladni i ako mogu da se sklone od zime, vetra i kiše... — Pa dokle tako? — reče Jelica tiho, udubljena u misli. Monotoni zvuci mašinerije, radnički jadni likovi, a osobito grobovsko lice onoga nesretnika, od koga se Sima zgrozio, — sve to kao da pitaše: dokle tako? — Radionice — govorio je Milan, — u kojima bi trebalo da se veselo i bez muke sprema, što je potrebno društvu za trošenje, izgledaju kao grobnice.Rad je postao strašilo, muka, osuda na smrt...I to će trajati sve dotle, dok taj patnički svet ne oseti svoju snagu i ne pođe putem, koji vodi ne samo njegovom, nego opštem dobru...A dok god on mirno snosi jaram, i ne pomišljajući, može li se taj teret zbaciti; dok god on skapava od nevolje, ne slušajući poziv ljudi, koji ga bude i zovu na borbu za nov život, — dotle će njega ovo stanje tako isisavati i ubijati, i celo društvo će neprestano patiti od truleži, koja je zarazila sve slojeve i sve ustanove...Glas mu beše nešto žešći; u očima mu je gorela vatra, koja pokazivaše duboko osećanje nepravde i krajnje nepravilnosti sadašnjega društvenog ustrojstva. — Civilizacija... nasmehnu se Jelica prezrivo. — Stari vek je imao svoje robove, srednji vek svoje, a naše vreme može se podičiti najfinijom vrstom ropstva, ali svakojako ropstva... — To su poslednji robovi.Više ih ne će biti...Njih je tako mnogo, pa ipak sve snose, jer su nesvesni.Kad se osveste, videće, da svi imaju istu želju i iste interese: naš utučeni seljak i ovaj radnik ovde pate od jednog istog zla.A kad se ti ljudi slože i ozbiljno potraže promenu, onda je stvar svršena... Milan i Jelica vrate se odatle kući; a Sima otide sa Radojem u njegov stan, da uzme neku knjigu.Uđu u jednu opalu kuću, popnu se na prvi sprat i po tamnom hodniku dođu do Radine sobe.Radoje otključa vrata i obojica se nađoše u mračnoj sobici.Svetlost dopiraše samo kroz jedan prozorčić sa strane, kroz koji se video samo zid susedne kuće i više ništa.U jadnoj, vlažnoj i zagušnoj sobici beše sav nameštaj neki olupan sto, jedna stolica i krevet. — Pa kako ti tu, more, živiš?Ta ovo je podrum... — Moraću izići...Samo ne znam, kako da nađem drugi stan.Bolji stanovi su skupi.A ovde se ne da ništa raditi...Pa i za osvetljenje mora se mnogo trošiti, jer se ne vidi nimalo, čim je oblačno, a inače još i kojekako... — Preseli se ti za sad u moj stan.Možeš odmah.Stvari i tako nemaš nikakvih.To malo aljina lako je poneti.A posle ćeš se moći nastaniti kod Ivana.On ima veliku sobu... — To ne će biti rđavo... — Hajde, kupi što imaš, pa da idemo, da se ne davimo tu...No, ti si baš budala!Zar se nisi mogao postarati za sebe drukčije?On ćuti, pa sedi u podrumu... Toga dana je noćio Radoje kod Sime, a odmah drugi dan preseli se u stan Ivana Platkina, Rusa, medicinara, s kojim su se dobro poznavali. Posle kratkog vremena priredi se u Milanovom stanu sastanak radi dogovora o načelnim stvarima.U određeno vreme skupe se tu osim već poznatih Srba još nekoliko njih, koje iz Srbije, koje iz Austro-Ugarske. U razgovoru, koji se odmah započe, pokaza se posle prvih reči različito mišljenje u mnogim pitanjima. Mita je „zvanično“ i „dostojanstveno“ razlagao svoje misli.On je u takim prilikama uvek uzimao neki „učevan“ ton, kojim je hteo da da važnosti svome govoru, ne razbirajući mnogo, je li taj ton na svome mestu.Govorio je svaki čas i obično dugo; kad je ušao u „takt“, glas mu beše spušten, a pozitura kao u kakvog starog profesora filozofije. Sima se neprestano ljutio, i često se osecao na one, s kojima se nije slagao, t. j. koji su povlađivali Miti i Kosti.A najvećma se jedio na samoga Mitu zbog toga njegovog načina i držanja u govoru, i svaki čas ga je prekidao kratkim zajedljivim ili oporim primedbama.U tome je tako daleko išao, da se Mita morao više puta „ograditi protiv krajnjeg nepoštovanja slobode govora“ i t. d. No to je obično samo izazivalo smej. Kosta je vikao i razmahivao i nogama i rukama sve dotle, dok nije sustao i promukao. Jedan od njihovih pristalica neprestano je glasno odobravao sve, što je Mita ili Kosta rekao. Drugi je dugo vreme ćutao, pa onda na jedan put skoči na stolicu, izgovori kratku „besedu“ i završi je gromkim glasom ovako: — Drukčije nema slobode!Nema sreće!...To jest...Zatim se mirno spusti sa stolice i sedne na nju, čudeći se skoro i sam svome pređašnjem oduševljenju.On je svaki svoj govor svršavao sa: „To jest“; a i pisma je obično tako završivao. Mita, Kosta i nekolicina uz njih zahtevahu samo „rad“ po što po to, ne shvatajući uslove, bez kojih ne može biti ozbiljna rada, nego samo igre i to užasno škodljive i opasne igre. Protiv njihovoga pravca najviše je govorio Milan, iznašajući ozbiljne razloge u svakom pitanju, koje bi došlo na reč.Na posletku se počne i ljutiti, videći krajnju tvrdoglavost i zbrku pojmova u Mite i drugova mu. Skup se svrši bez sporazuma.Raziđoše se. U sobi ostade samo još nekolicina. — Zaista — progovori Milan — s tim ljudma je vrlo mučno izići na kraj.Teško će se tu doći do onoga, što bi mi hteli. — Uzalud je sav trud — reče Sima i odmahne rukom ljutito. — Suviše su tvrdoglavi — nastavi Milan — i mnogo više govore, nego što misle.Jezik kao da im uvek ide napred... — Ja sam ti to još pre kazao. — Ti se, Simo, baš naopako ljutiš. — Ta... kakvi su mi to ljudi! — Ti se ne menjaju — primeti Radoje. — Moći ćemo valjda još koga od njih otkinuti — poče opet Milan. — Zacelo — potvrdi jedan. — Nisu svi baš taki. — Ja moram da se čudim — reći će nanovo Radoje, — kako su ti ljudi plitki! — Možda ne će ni oni uvek taki ostati — progovori neko. — Možda... — Eh, ne će ostati!... prekide ga Sima. U tome dođe pismonoša.Doneo je Milanu preporučeno pismo. Pogledaše na poštanski žig.Pismo je bilo iz Pariza. — Gle, iz Pariza — reče Radoje. — Ko ti to piše?Valjda onaj... kako se zove...Leo... zaboravio sam mu prezime... Milan otvori pismo. — Leo Pikar — progovori on. — Da, da, Pikar. Milan poče čitati pismo. Kad ga posle nekoliko trenutaka pogledaše, primete, da se promenio u licu.Bio je bleđi nego obično. Od toga doba prošlo je već nekoliko meseci.Oni su se još nekoliko puta sastajali, ali uzalud.Milan i oni, koji su se s njim slagali, pokušavali su sve, da bi Mitu i drugove mu ubedili, kako im je pravac nekoristan i besmislen; ali svi njihovi pokušaji prođoše bez uspeha.Istina, ispalo im je za rukom, da uvedu u svoje kolo nekolicinu od onih, koji se dotle ne behu još potpuno rešili ni na jednu stranu.No od stalnih pristalica Mitinog i Kostinoga programa ne razuveriše ni jednoga.Kad videše kako stoje stvari, okanu se na posletku svoje namere.Milan beše od nekog vremena prekinuo s tim ljudma skoro svaku svezu.A i ostali njegovi prijatelji sve su slabije dolazili s njima u dodir. Međutim Milan je često bivao sa Srpkinjama, koje su se bavile u Cirihu, učeći medicinu ili pedagogiju.Najviše ih je bilo iz Srbije.Između sviju njih upadaše u oči svojom bistrinom i dosta temeljnom obrazovanošću Jelica, s kojom se Milan prvi put našao na večernjoj zabavi, što je napred spomenuta. On se s njome sasvim dobro upoznao.Davaše joj knjiga, objašnjavaše joj razne stvari i t. d. Odlazio joj je, obično s Radojem zajedno, i u stan.Katkad im je ispalo za rukom, da povedu sa sobom i Simu; ali to je bivalo vrlo retko; njega je uopšte bilo vrlo teško ma i za vrlo kratko vreme sprijateljiti sa ženskim društvom, pa je s toga vrlo retko dolazio u dodir i sa onim ženskinjama, koje su im bile načelne prijateljice. Od prilike posle četir meseca, od kako je bio onaj sastanak, vidimo opet Milana s Radojem u Jeličinom stanu.Ovaj se nabrzo ukloni radi nekih svojih poslova, te tako ostade Milan sam s Jelicom. — Je li vam skoro pisala Šarlota? — zapita ga ona. — Pisala mi je pre četir dana.Baš danas sam joj odgovorio.Javila mi je važnu novost o sebi.Udaje se. — Udaje se?Valjda se nije vratio onaj... — A, to ne.Udaje se za jednog zvaničnika.Hvali mi se, da je sad naišla na valjana čoveka. -— Dakle zaboravila je sasvim na onoga begunca. — Naravno; nije ni čudo.A da ste je videli kako je izgledala prvih dana posle begstva toga čoveka!Ali to dabogme nije moglo dugo trajati.Malo po malo postajala je veselija, dok se nije sasvim umirila.Zbilja, nešto se ne sećam, jesam li vam govorio, da je pre nekoliko meseci bila vrlo opasno bolesna.Baš smo držali prvi sastanak; većina se već razišla, kad mi dođe pismo od njenog kuzena, u kome mi javlja, kako su mu telegrafisali, da je Šarlota na samrti.Ali odmah posle nekoliko dana izvesti me, da je kriza prošla i da je ona izvan svake opasnosti. Povede se razgovor o drugim predmetima.Na Jelici se mogao primetiti neki nemir.Činilo se, kao da bi htela nešto da kaže, a ne zna kako da počne.Ona je, istina, odgovarala na pitanja i uopšte nije bila rasejana u govoru; ali opet bi Milan, da je pažljivije motrio na nju, mogao primetiti, da joj je nešto neugodno i da ne učestvuje u razgovoru onako živo, kao obično.No njemu nije ni palo na um, da obrati pažnju na to, te tako nije ništa ni opazio. — Baš sam juče premišljala — govorila je ona, — kako će izgledati naš rad, kad se kao svršene slušalice pedagogije vratimo dole.Sve mi se čini, da mi ne ćemo moći time ništa asniti stvari.Eto, na primer, šta ću ja raditi, ako dobijem kakvo mesto?To isto, što i druge.Predavaću predmete, koji mi padnu u deo, i to je sve. — Vi ste danas raspoloženi, da sami pobijate cenu svome budućem radu.Sećate li se našega razgovora o tom predmetu na onoj večernjoj zabavi, gde smo se prvi put videli?Tada ste suviše mnogo davali na taj pedagoški rad, a sad ga naprotiv suviše ponižavate.Velite, predavaćete svoje predmete i to će vam biti sve.Ali ne će biti tako.Jedna ista stvar može se iznositi na vrlo različite načine.Ne govorim sad o metodama, zgodnijim ili nezgodnijima za razumevanje i učenje onih, kojima se predaje; nego mislim tu sam duh predavanja, gledište, sa kojega se posmatra i pretresa cela stvar.Taj duh je na svaki način različit prema različnom obrazovanju i poglavito prema opštem pravcu i načelima, kojih se pridržava predavač ili predavačica.Eto vidite dakle, da i kao učiteljica možete biti od koristi, uplivišući u dobrome pravcu na svoje đake.Dabogme, taki rad sam po sebi ne bi nas daleko odveo, ali tek ne smemo ga omalovažavati, jer on, ako ništa drugo, a ono bar sprema materijal za dalji rad, učeći đake, da i sami misle, da ne primaju sve, što se zateklo, kao dobro i pametno.Taki naraštaj postaje daleko sposobniji za usvajanje i najradikalnijih zdravih misli; a to nije malenkost.No osim toga, ko vama smeta, da učestvujete i u radu za načela, koji će se voditi javno s tom celji, da neposredno obaveštava i zadobija ljude za našu stvar?Zar ne možete i vi prema svojoj snazi i okolnostima učestvovati u borbi protiv staroga društva, što će se voditi listom, knjigama i t. d.? — To je istina; ali opet nama sve to ide teže... — Neka samo svako učini, što može, pa to je dosta. — Pa onda kako smo mi ograničene u društvu!Ako prekoračiš izvesna pravila, što važe samo za ženskinje, koliko imaš neprilika!Naravno, mi ne ćemo i ne moramo baš u toj meri paziti na ta pravila, kao što je to običaj, ali tek ne možemo ih se sasvim odreći.A to je tako nesnosno.... — A zar mi ne moramo da se obziremo na „red“ koji je običajem propisan za muški svet? — Ta i vi morate to da činite, ali daleko manje nego mi; i posle vama je i to malo pravila, što za vas važe, lakše prekoračiti, nego nama. — Tek svakojako toliko je izvesno, da je i vama otvoren put za rad.Što je taj put uži i nezgodniji, tim se manje može uraditi.No to nije vaša krivica. — Pa i ta pedagogija — poče Jelica opet malo posle — tako je slabo obrađena.Dabogme, nije ni čudo, kad se ne zna čovečija priroda...A to se ne će tako skoro ni ispitati. — Da se ljudska priroda ispita, kao što valja, za to će zacelo trebati još vrlo mnogo vremena.To je jedno od najtežih i najzapletenijih pitanja, što ih nauka ima da reši.Ali i taj materijal, što je do sad skupljen, doveo je do mnogih naučnih zaključaka, koje bi samo valjalo pravilno upotrebiti pri vaspitanju.No to, naravno, ne ide u sadašnjem društvu. — Kako će da bude dobro vaspitanje u društvu, koje je trulo?O kućevnom vaspitanju da i ne govorim...Kad pogledamo samo na školu, vidimo odmah, kako je sva sistema obrazovanja udešena prema tome, kakvo je samo društvo.Naravno, oni koji uređuju škole, uređuju ih po svojim pojmovima i interesima gornjih staleža.Prost narod niti što razume, niti se meša u što god.A i kako će?Nije mu do toga: a i da hoće, ne može... — Vidi se, da se ni tu ne može baš ništa pametnije uraditi, dok se ne sruši sam koren...U novome društvu, razume se, moći će se odmah primeniti u život i ta načela, što ih je nauka o vaspitanju do sad utvrdila i što će ih još međutim utvrditi.Novo vaspitanje spojiće u sebi sve, što je nužno, da iz deteta postane što savršenija ličnost, koja čuva svoju i tuđu slobodu i koja uopšte ume pravilno misliti i osećati.Mi svi znamo, kako se danas deca tiranišu, osobito kod kuće.To, istina, ne uguši u svakome pravi osećaj za slobodu, bez kojega čovek nije čovek, ali u većini ga zacelo jako oslabi.Malo ih je, koji ga zadrže u punoj meri.A kako će se to pod novim okolnostima moći negovati i razvijati!Kako će onda vaspitači paziti, da se to poštovanje slobode svoje i svačije utvrdi još u detinjstvu!Pa osećanje pravde i poštenja!Uopšte nama je teško i zamisliti, kako se u novom društvenom ustrojstvu mogu razvijati svi moralni osećaji. — Zacelo — progovori Jelica, — cela slika budućnosti divna je...Zašto smo došli na svet tako rano?... — Šta?Zašto smo došli tako rano?Do duše, prijatnije bi nam bilo, živeti u novom društvu, nego u ovom; ali onda bi se drugi morali boriti za to novo društvo, u kome bi mi docnije živeli, kao god što sad mi imamo da osvajamo taj novi svet, u kome će naši potomci živeti.U ostalom zar naša uloga nije lepa?Zar nije prijatno, boriti se za nov život?Vi ćete se, na primer, već morati zadovoljiti s onim, što je mogućno u sadašnjosti; ali treba da pomislite, da će i vaš rad spremati budućnost, u kojoj će između ostaloga i vaše pedagoške naslednice moći uživati plodove našega truda.One će već moći vaspitati decu tako, da budu u docnijim godinama kadra steći sasvim zdravo gledište na svet i društvo.Ti naraštaji ne će znati ni-za-kakve gluposti, kojima se danas svet kljuka od malena (osim što ih budu poznali u istoriji razvitka i obrazovanja).Strogo naučno, stvarno obrazovanje uma, razvijanje osećaja prema moralu i opštim čovečijim potrebama — to će tek tu biti mogućno.To mi znamo i za to se i borimo. Posle nekoliko dana sedeo je Milan u jutru, čitajući poslednje izdanje Rošerove politične ekonomije.U tome ga prekide pismonoša, koji mu donese jedno pismo.Kad ga je pročitao, ustane, hodaše neko vreme po sobi gore-dole, zatim opet sedne, ali ne nastavi čitanje.Premišljao je, ali ne o onome, što je čitao, niti o kakvoj drugoj naučnoj stvari.Mišljaše o nečem drugom. Posle podne sedeo je opet u svojoj sobi.Htede baš da piše nešto, ali mu međutim dođe Jelica, kojoj se nije nadao. Ona ga zbunjeno pozdravi.On ustade; čudno se osećao.Ponudi je, da sedne. — Donela sam vam natrag ovu knjigu — poče ona.Glas joj pokazivaše, da je uzrujana.Metne knjigu na sto. Milan pogleda knjigu, uze je i pročita naslov, ma da je odmah video, kakva je knjiga.Dugo je gledao celu onu stranu, na kojoj stajaše naslov, ime pisca i t. d. Međutim se Jelica odmakla od stola i posmatrala je neku sliku. - Je l te, da je lepa slika? — progovori Milan, okrenuv se njoj.Knjigu je još držao u ruci. Ona ne odgovori ništa.Samo ga pogleda i nasmeši se osmehom, kakav se obično viđa u onih, koji su u neprilici. - Grupa je vrlo vešto nacrtana — nastavi on, ne znajući upravo ni sam, zašto o tome govori, a međutim je osećao, da je dobro ma čime prekinuti ćutanje; — ta devojka sa zastavom napred, a za njom čitavi redovi radnika sa verno pogođenim izrazom lica... Ona tek sad primeti, da ta slika predstavlja grupu radnika sa jednom devojkom na čelu, grupu, koja korača napred, levajući marseljanku. - Jeste li ovde nabavili tu sliku? — zapita ona. — Ne, doneo sam je iz Pariza. Nastade nesnosno ćutanje.Milan je inače umeo ćutati (premda nije bio ćutalica, šta više, kad je nalazio za dobro, govorio je vrlo mnogo), i nije mu bivalo nimalo dosadno, ćuteći sedeti u društvu, u kome se na svu meru govori i ćereta, ili sedeti ma s kim inače, ne govoreći ništa.Ali u ovaj mah beše mu ta tišina baš neugodna, a Jelici kan’da još neugodnija. - Jutros... poče on opet, ali mu se učini nezgodan početak.Ona pogleda u njega, pa onda u knjigu, koju on polako spusti na sto. — Ja sam mislio — nastavi odmah zatim, — da vam što pre... odgovorim.Nisam se mogao nadati, da ćete vi sami doći ovamo. — Ovo je — progovori Jelica — zaista čudno...Moralo vas je iznenaditi...Ali ja nisam mogla da izdržim...Pismo... moje pismo... zacelo ste primili... to vidim...Ona ućuti.Bila je kao u vatri.Glas joj beše malo promukao. — Jutros sam ga dobio.Cela stvar mi dolazi tako iznenada, tako brzo... — Mora vam biti čudno...Ali nije drukčije.Ja... ja sam upravo bolesna...Već od nekoliko dana ne znam šta da radim.Ne mogu da spavam, ne mogu da sedim... neprestano sam kao izvan sebe...Nisam mogla duže trpeti...Eto, ni vaš odgovor nisam mogla dočekati.Sama sam došla... — Sedite — ponudi je Milan opet; — zašto stojite? — Mogu... sešću...Ona sedne na divan. Milan je sedeo na stolici prema njoj. — Vama je nuždan mir.Vi ste jako uzbuđeni.Pri ovakim stvarima ište se ladnokrvno razmišljanje.Valja uzeti u obzir sve mogućne posledice.Treba računati s njima; treba promisliti, kako da se stvar najbolje reši i dovede u red.Ja sam, kao što vam već rekoh, jutros primio vaše pismo...On je govorio vrlo nežno. — Pa sad znate sve — prekide mu ona reč naglo; — pre ste možda i prevideli, a možda ste što god i primetili...Ali sad je sve jasno...Pri tim rečima ustade Jelica i dođe do Milana.Jednu ruku metne mu na rame, a drugu na stolicu, na kojoj je sedeo. — Sad znate sve... ponovi ona strasno, gledajući mu u oči pogledom, koji izražavaše potpunu odanost i žestoku vatru, što je u njoj gorela. — Svakojako je nužno — započe Milan opet, trudeći se, da bude što mirniji, — da govorimo ozbiljno.Sedite dakle, pa da se razgovorimo... — Vidite... ja sam tako zbunjena...Od vas sad sve zavisi...Našto najposle ti dugi razgovori?Nemojte me mučiti...Recite samo: da, a posle možemo govoriti o svemu...Onda ćemo sve drugo udesiti, je l’te?...Ona ga gledaše tako strasno... — Vi me ne ćete odbiti — nastavi Jelica nežno, — je l’te da ne ćete?...Ona ga stište za ruku. Milan joj zadrži ruku u svojoj, a drugom dohvati stolicu, metne je pored svoje i posadi tu Jelicu. — Vi ste jako uzbuđeni — progovori on malo promenjenim glasom; — umirite se, odmorite se... Ona zaista drhtaše od uzbuđenja.Neko vreme je ćutala i samo ga gledala.Ruka joj je još bila u njegovoj. On protre čelo, nameštaše sebi kosu i nikako ne nađe, šta da počne. — Dakle?Što ne govorite ništa? — započe na posletku ona, meko gledajući na njega svojim crnim očima.I glas i osmeh joj bio je tako nežan... — Vidite, treba da mi kažete: da...Ali ja i tako znam vaš odgovor... Milan joj pusti ruku. — No, uverite me, da znam vaš odgovor...Jelica ga u tim rečima opet uzme za ruku. — Kad budete mirni — progovori on, izvlačeći polako svoju ruku iz njene, — ja ću vam onda odgovoriti, a dotle... — Zašto me mučite toliko?Jedna vaša reč dovoljna je...Našto to oklevanje? — Ali vaše raspoloženje...Ne, ne, ovaj trenutak nije nikako zgodan za objašnjenja u tako ozbiljnim stvarima... — Objašnjenja... šta će objašnjenja?...Ona ga gledaše čudeći se i sa nekom strepnjom u isti mah. — Šta vi to govorite?... — Ja vam kažem samo to — upade joj Milan u reč, smešeći se, — da je s obadve strane nužno mirno raspoloženje, kad hoće da se govori o takim stvar’ma, o kojima... — Ali šta da se govori? — prekide ga ona. — Treba da se razumemo — poče Milan opet. — Vi ste prema meni sasvim iskreni.I ja ću prema vama biti iskren i reći ću vam, kako ja mislim... Jelica skoči sa stolice. — Meni se čini — progovori ona skoro očajno? — da vi izbegavate... — Budite uvereni — umirivaše je on, a i sam međutim ustade i pođe k njoj, — da ćete naskoro... ako hoćete, odmah sutra, ili možda još večeras čuti od mene, što zahtevate...Samo u ovom trenutku nemojte to tražiti... sasvim je nezgodan... On je posadi na divan. — Ali šta znači to?Zašto vi... zašto se ne izjasnite?... — Sedite samo — reče Milan, videći, da ona opet hoće da ustane. — Vi tražite od mene odgovor... — Da, da, recite jedan put...Neka se već svrši... — Vi ćete već i sami uvideti, da ja imam dovoljno razloga, što želim, da sad ne govorimo o toj stvari.Tu treba objašnjenja, treba ozbiljna razgovora.A raspoloženje, u kome ste vi sad, nikako nije udesno za to. — Ne, ne — poče ona opet, — svršujte...Ja mogu sve čuti...Čini mi se, toliko sam već čula, da mi možete kazati sve do kraja... Milan ćutaše nekoliko trenutaka. — Vaše ćutanje — nastavi Jelica opet spuštenim, tavnim glasom, — pokazuje mi, čemu se imam nadati.Kad bi vaš odgovor bio povoljan za mene, vi bi mi ga zacelo kazali.To bih valjda mogla čuti i sad...Vi još ćutite.Sad znam sve...Mogla sam znati još pre...Poslednje reči jedva su se čule.Sad joj tek postade jasno Milanovo uzdržljivo ponašanje.U svojoj golemoj uzbuđenosti nije mogla odmah da primeti, kako stoji stvar. On je još ćutao. Je l’te — progovori ona opet, — kad bi vaš odgovor bio za mene dobar, vi bi mi ga odmah rekli... Milan je pogleda.Stajala je pored ormana.Lice joj beše bledo. — Najposle — započe on, — ja ću vam ispuniti želju... — Da, svršite, nužno je... moram doznati od vas samoga... — Ja ću vam dakle dati odgovor, koji ištete...No i opet vam moram primetiti, da bi daleko zgodnije bilo, kad bi vaš raspoložaj bio drukčiji.Vi bi tada mogli mirno suditi o tome, što... što ćete čuti... — Pa vidite... ja sam mirna... primeti ona tiho.Glas joj je slabo drhtao. — Ja vas ne ću ni za časak obmanjivati...Ali šta je vama?..On priđe k njoj. — Zašto ne sedite? Svejedno, svejedno...Nastavite samo...Ona se sasvim nasloni na orman. — Bolje da prestanem za sad — progovori Milan kao za sebe posle kratkog ćutanja. — Ali našto?Ta ja i tako vidim...Samo moram čuti iz vaših usta... U tome neko kucne na vrata. Jelica se trgne. — Dakle sutra — reče ona, spremajući se za odlazak. Međutim uđe u sobu Sima i Radoje.Odmah posle pozdrava otide Jelica, oprostiv se sa svima. Sima i Radoje se zgledaše.Morala im je upasti u oči Jeličina uzbuđenost, njeno bledo lice, tavan glas i zbunjeno, grozničavo kretanje.A i na Milanu se mogla opaziti promena. — Šta je to? — zapita Radoje. — Šta je tebi?Pa Jelica... — Kazaću vam drugi put.Sad nisam raspoložen za to. Te noći je Milan rđavo spavao. U jutru dobije pisamce, u kome mu Jelica javljaše, da ga oko 10 sati pre podne zacelo očekuje. Šta hoće ona upravo?Ta i tako zna, kako stoji stvar.Pa našto tražiti nove neprijatnosti?Našto joj baš usmen iskaz?Sve i ako hoće da čuje od njega samoga baš poslednju reč, zar se to ne može učiniti i pismeno?A to je u takim prilikama, naravno, daleko udesnije.Ali ona očekuje baš njega lično; ona hoće da govori s njime.Najposle zašto joj se ne bi moglo učiniti po volji?Kad baš to želi, neka joj bude.Neprijatno jeste, ali svejedno.U ostalom usmeno objašnjenje može bar biti mnogo potpunije od pismenoga; u razgovoru se daje daleko više reći, nego u pismu, osim ako bi se htelo mnogo pisati. U takom razmišljanju obuče se Milan i pođe u šetnju. Pre 10 sati bio je već u Jeličinom stanu. — Kao što vidite — govoraše on, — ja odmah prelazim na stvar, jer bi okolišenje bilo nesnosno i meni i vama.Ja sam vam još juče rekao, da ću biti sasvim iskren prema vama.Ja vas ne smem obmanjivati.A i našto?Reći ću vam čistu istinu.Ja vas cenim; vi ste videli, kako mi je draga družba s vama, i to ne samo kao sa načelnom, nego i ličnom prijateljicom.O tome dakle nije nužno dalje ni govoriti.Ali, na žalost, na vašu ljubav ne mogu vam ljubavlju odgovoriti... Jelica je bila mnogo mirnija nego jučerašnjega dana.I pri Milanovom dolasku nije pokazala nikakvu uzbuđenost; umela se savladati.Ali pri poslednjim rečima njegovim, ma da ih je pouzdano očekivala, zastade joj za časak disanje.Milan ućuti.Na licu joj jasno čitaše osećaj bola.On je uzme za ruku; bila je ladna kao led. — Jelice — nastavi on, — vi imate snažnu volju.Vi ćete biti kadri savladati osećaj, koji ne može da nađe odziva... — Da, ja imam volje...Ona se gorko nasmeši i izvuče svoju ruku iz njegove. — Ljubav se ne može silom izazvati.Gde nema uslova za to, tu se ona, razume se, ne pojavljuje.Vi i sami vrlo dobro znate, da između muških i ženskih ličnosti može postojati potpuno, ničim nepomućeno poštovanje; da te ličnosti mogu biti najiskreniji drugovi, pa da se tu ipak ne pojavi ljubav, sve i da postoji možda vanredno prijatan utisak jedne take ličnosti na drugu.To znači prosto, da taj utisak, ma kako da je prijatan, ipak ne sadrži u sebi nužne uslove za rađanje ljubavi.Može biti, da za jednu stranu ima dosta tih uslova, a za drugu ne, a može to važiti i za obadve strane... Jelica gledaše nepomično najpre u njega, a za tim na svoju ruku, što ju beše metnula na divan, na kom je sedela. — Kako to biva — govorio je Milan dalje, — kakvi su uzroci tome, to su pitanja, na koja nema odgovora.Gde ima potrebnih uslova, tu se ljubav pojavi sasvim nezavisno od naše volje.U takom slučaju mi vidimo samo svršen proces, koji je tekao po nepoznatim zakonima i bez ikakve kontrole od strane naše volje.Ako ima odziva, stvar ide dalje.Ali ako ga nema, ljubav, koja se pojavila u manjem ili većem stepenu razvitka, mora se vremenom izgubiti.Hoće li to biti pre ili posle, sa više ili manje neprijatnosti, ili šta više bola, — to zavisi od naravi, od stepena, do koga se ljubav već razvila, od manje ili više snažne volje i t. d. Svakako treba da se prema okolnostima sa obe strane radi na tome, kako bi se što pre i što lakše svršio taj proces, koji je i tako sasvim prirodan.Kad već nema izgleda za povoljno rešenje (ako ga zaista nema), onda je, naravno, najpametnije gledati, da se što pre i sa što manje neprijatnosti uništi osećaj, koji se ne može zadovoljiti.U tom slučaju valja dakle po mogućnosti uskoriti prelaz ljubavi prema osobi, koja toj ljubavi ne daje odziva, u prostu ravnodušnost ili nemarnost prema toj osobi.Razume se, u izvesnim okolnostima ta ravnodušnost može biti spojena sa najređom i najpoverljivijom družbom s takom ličnošću.Na primer, mi ćemo oboje ići za tim, da se vama što pre povrati mir...No to će upravo još utvrditi naše prijateljstvo... On je i dalje govorio u tome smislu.Ona skoro neprestano ćutaše. Pri rastanku se rukovaše. — Šta mislite, kad ćemo moći biti opet stari drugovi? — zapita Jelica s tužnim osmejom. — Ne će to dugo trajati... odgovori Milan, polazeći. Posle podne dođe mu opet Radoje i Sima.On nije ni čekao, da ga opet pitaju, nego im odmah počne razjašnjavati celu stvar. — Kad bi Mita znao za to — reče Radoje, — izeo bi se živ.Vi valjda i ne znate, da on već odavno obilazi oko Jelice; samo šteta, što mu se ne prima boja. — A kako ti to znaš? — zapita Milan. — Čuo sam; a u više prilika i sam sam primetio.Šta misli on upravo s tim, to dabogme ne znam; ali toliko stoji, da je njemu jako stalo do toga, da joj se dodvori.A šta ti, Simo, na to veliš? Sima je bio vrlo zlovoljan.Nije mu bilo do razgovora. — Šta me se to tiče? — progovori on jetko. Radoje se nasmeje. — Znao sam napred, da ćeš to kazati. Milan je ćutao.Beše mu teško. — Kad je video, kako stoji Jelica prema njemu, premišljao je poduže o svojim osećajima spram nje, no nije našao u sebi ljubavi.Na osnovu toga je i postupao.Posle celoga objašnjenja bilo je jasno, da se njihovi dotadašnji odnošaji moraju na neodređeno vreme prekinuti.Nastaviti i dalje to prijateljevanje i družbu s njome, značilo bi održavati i podranjivati u njoj osećaj, koji je valjalo uništiti.To su oni oboje uviđali.Milan je dakle imao da izbegava svaku priliku, u kojoj bi se mogao s njome sastati; a to je, naravno, bilo jako neprijatno za njega, jer mu druženje s njome beše vrlo milo.Ali tu se nije mogao naći nikakav drugi izlazak; on je to dobro znao.Koliko će vremena proći, dok se osećaji u Jelice ne promene i ne pređu u prostu, manju ili veću prijateljsku privezanost prema njemu, — to se dabogme nije moglo ni približno unapred odrediti. — Jesi li bio skoro sa Đokom Cvetkovićem? — zapita ga Radoje posle podužeg ćutanja. — Sastao sam se s njime pre nekoliko dana.Vrag ga znao, šta će od njega najposle izići.Naopako je tvrdoglav. — Ne će izići ništa — primeti Sima skoro ljutito. — Nije baš ni tako — uze ga Radoje u odbranu. — Ja vidim, da je on ipak pametniji, nego što je pre bio.Istina, nije se još izlečio, ali na posletku ne ide to tako brzo.Treba za to vremena.Pomislite samo, od kad se on bacio na te svoje planove i spekulacije!Ima tome već neke dve godine; pa nije čudo, što ne može da se tako lako otrese toga svog mudrovanja, osobito on... — Ta on jeste u nečem popustio — poče opet Milan, — ali su mu pojmovi još smešani, nejasni.Ja se do duše nisam s njim često sastajao posle one večernje zabave, ali opet govorili smo nekoliko puta.Kad sam bio s njime sad poslednji put, govorio mi je vazdan o tome, kako bi bilo korisno i nužno, da se podižu nekakvi modeli za novo društvo.Po njegovom planu imali bi ljudi, koji su odani stvari, sklopiti taka mala društva na osnovu naših načela.Tim bi se po njegovom mišljenju najbolje pokazalo svetu, da su naša načela doista i ostvarljiva i valjana.Badava sam mu dokazivao, da to nema smisla, — on ostade pri svom.Ja sam mu kazao, da taki modeli ne bi bili nikakav dokaz za ostvarljivost naših načela, jer se malo društvo, sastavljeno iz izvesnih odabranih ljudi, ne može upoređivati sa velikim društvom, u kome ima svakojaka sveta.Što je mogućno u malome i to pri izvesnim uslovima, to ne mora biti mogućno u velikome, gde nema tih uslova.Dakle to ne bi bio nikakav dokaz.U ostalom i našto taki dokazi?I bez toga ima dovoljno razloga i to neoborivih razloga protiv onih, koji govore, da su naša načela bajagi prosta sanjarija, kojoj u praktičnom životu nema mesta.Ja mu navedoh te razloge, a on mirno sluša i najposle opet ostaje pri svome.Govorio sam mu i o tome, kako bi se na taj način uzalud udaljavali ljudi iz sredine, u kojoj treba da rade, spremajući opšti preobražaj, — ali sve badava.Izgleda, kao da se on nada, da bi se i svi drugi ljudi ugledali na „dobar primer“, pa se i sami lepo i mirno tako organizovali; samo nije smeo to da kaže. — Valjda još nije izradio plan, kako bi se uklonile smetnje, koje bi stajale na putu „dobrim građanima“, kad bi u njima slučajno ponikla taka „spasitelna“ misao, pa bi hteli da je ostvare... progovori Radoje. Posle po sata sedeo je Milan opet sam u svojoj sobi.I nehotice mu je izlazila pred oči Jeličina slika sa izrazom tuge i bola. Jednoga dana pođe Sima, Radoje i s njima Ivan Platkin u Milanov stan.Radoje govoraše s Ivanom ruski, a Sima nemački.Radoje razumevaše nemački, kao i Sima ruski; ali niti je onaj mogao dobro govoriti nemački, niti ovaj ruski. — Da — nasmeja se Ivan, — ne treba im bajagi nauka...Istina, oni se nisu baš jako iskidali za njom, ne muče se baš mnogo naučnim stvarima, ali tek opet bave se i naukom.Eto sam Bakunin čita i piše knjige... Ivan se osobito u početku jako družio sa bakunincima, ali se nikad nije slagao s njima.Iz početka je bar unekoliko simpatisao s njima; no docnije mu njihovi planovi i sredstva uliše potpunu odvratnost prema tom pravcu.„Glupo, glupo“... tako se obično izražavao, kad je bila reč o njima. — Sve, sve — uze reč Sima, koji je već duže vreme bio pošteđen od svoga nemilog gosta, melanholije, — ali ja najvećma mrzim tu njihovu tajanstvenost i taj jezujitizam.Uvek imaju oni nešto da kriju ne samo od drugoga sveta, nego i između sebe samih.Tu ti je čitava lestvica raznih činova u njihovoj četi.Jedan, ili koliko ih već ima sasvim gore, drži ili bar treba da drži sve konce u svojim rukama, a ostali znaju tek po nešto od cele stvari, — koji manje, koji više, prema svome mestu i položaju; a svi imaju slepo da se pokoravaju zapovestima od ozgo...Pravi gad!Taj despotizam i tako zavereničko ustrojstvo ne bih trpeo, ma...On zastade i mahnu rukom, kao da bi hteo reći, da nema toga na svetu, što bi njega moglo pokrenuti, da stupi u taku organizaciju. — Ta već ti si stari neprijatelj tih stvari — primeti Radoje; i što se tiče zavera, tu imaš sasvim pravo; one su zaista bolesna pojava i po svom stroju i po planovima, što su spojeni s njome.Ali ti znaš, da nisu ni svi bakuninci u svakom slučaju prijatelji zavera.Za njih može biti samo onaj, ko očekuje uspeha od takih podzemnih poslova, koji nemaju oslona u narodu, pa po tome nemaju ni snage.A ko zna, da se uspešan preobražaj ne može stvoriti nikakvom majstorijom, ako masa nije spremna za to, taj se ne će plesti u lude poslove; ne će pokušavati, da usreći svet time, što će probati, da li se kakva gomilica ljudi može dokopati vlasti, pa onda valjda prosto — proglasiti sreću i slobodu...Ne vide budale, da i kad bi im ispalo za rukom, da se dočepaju sile, opet ne bi mogli ništa uraditi.Gde im je poverenje naroda?Gde su im sredstva, samo da sebe održe u vlasti, a kamo li da proture one mere, koje bi smatrali za nužne, da bi se uveo nov poredak?Gde im je snaga za sve to?Oni bi se u tom slučaju možda popeli na diktatorski presto, i tada bi svakojako tiranisali svet, da bi uništili svoje neprijatelje, dok ne bi pre ili posle i sami pali.To bi bilo sve.I što je glavno, drugo se ništa ne može ni očekivati.Masa ih ne bi razumela i prema okolnostima bila bi i sama pre ili posle protiv njih.To je čista stvar.Pametan svet ne radi tako.Ne zida se ništa u vazduhu... Međutim stigoše do Milanovog stana. — Ti si, Rado — primeti Milan, — nešto oslabio. — Može biti. Pazi na sebe.Veliš, da se sad hraniš bolje. — Da.Sad imam više zasluge. — Radiš li mnogo? — Od prilike kao i pre, ili još manje.Nego rđavo spavam od nekog vremena.Čini mi se, da imam noću groznicu; ali ne znam zacelo. — Znojiš li se noću? — zapita Sima. — Katkad. Dođe i Mita. — A gle Mite! — reče Radoje. — Od kuda ti?Odavno te već nisam video.Kakve nam glase nosiš? Evo, šta sam doneo — odgovori on i pruži mu jedan telegram.U telegramu ga pozivaše onaj isti L., kojega je Milan spomenuo na večernjoj zabavi u razgovoru sa groficom Č., i koji je bio lično poznat i s Mitom, da odmah dođe u Ženevu, jer ga on očekuje tamo u označenoj gostionici.Telegram pročitaše i ostali. — Pa hoćeš li ići? — zapita ga Radoje. — Razume se, i to još danas. Posle dva dana nađu se oni opet s Mitom, koji se međutim vratio iz Ženeve.Počne im pripovedati o svom putu. — Ne možete vi ni zamisliti, šta je to upravo bilo.Krenem se ja lepo na put i stignem u Ženevu.Bio sam tamo više puta, pa se uputim upravo u hotel, koji mi beše označen u telegramu.Pitam vratara za L. On mi kaže, u kom je spratu i koja je sobna numera.Popnem se ja, nađem vrata i kucnem.Iznutra mi se neko odzove, i ja otvorim vrata.Pogledim, — vidim ženskinju.U sobi je bilo dosta mračno, te ne mogoh odmah raspoznati crte na licu i t. d.; a nisam baš ni pazio, ko je; nego toliko sam odmah primetio, da je ženskinja — već po aljinama.Pogledim bolje po sobi, — ne vidim više nikoga. — „A, došli ste...Uđite unutra“... kaže ona meni, i to nekakvim mekim glasom.Sad sam je već poznao.To beše glavom grofica Č. — A od kuda ona tamo? — Pa ona je otišla iz Ciriha još pre nekoliko dana.Nego slušajte, šta je bilo dalje.Tako mi ona reče, da dolazi iz Pariza i još je nešto govorila, ali ja je prekidoh.Kažem joj, koga tražim, i primetim, da sam se sigurno zabunio u numeri od sobe, ili me je vratar rđavo uputio. — „Ne, niste pogrešili“, veli ona. — „Ma kako da nisam pogrešio“, mislim ja, „kad tražim jedno, a nađem drugo?!“ I tako htedoh da iziđem, da vidim šta je.A ona veli: „Nemojte se truditi; vi ste u sobi, koju tražite“...„Pa gde je L.?“ pitam ja: „je li s vama zajedno došao?“ — Na to ti naša grofica poče da uvija.Iz svega sam na posletku video, da me je ona prosto odmamila tamo.Ona mi je otpravila onaj telegram, pa potpisala L., jer je znala, da na njen potpis ne bih otišao... — A zašto ne? — prekide ga Radoje ironično. — Pa ona ti je još od pre vrlo odana...Zašto da se tuđiš od nje? — Ostavi se toga...Kad sam dakle video, kako me je lepo obmanula, bogme se ražljutim.Ona nije mogla više izdržati... nada se, da je sad bar ne ću odbiti... ona nema mira... stavlja mi na raspoloženje sve, što ima, pa da idemo zajedno...Tako mi je pevala.A meni je već bilo dosta, te pođem napolje.Ona da me zaustavi, al’ već dockan.Oprostim se na brzu ruku i ostavim je.Tako vam ja prođoh s tim „putešestvijem.“ — Došao je jedan petrograđanin, s kojim treba da se sastanemo -— govoraše Ivan Milanu tog istog dana. — Došao je juče i ugovorio s Kostom, da dođe večeras.U njegov stan, gde ćemo se i mi iskupiti.On je hteo, da se sastanemo u stanu jednoga Rusa; ali ga je Kosta saletio, dok god nije pristao, da dođe baš njemu. U veče otide zaista u Kostin stan Milan, Radoje, Sima i Ivan.Tu zateku Mitu. — A gde je Kosta? — Nema ga — odgovori Mita, smejući se. — Kako to?Hoće li doći? — Ne će doći.Izgubio se...Otišao je iz Ciriha. — Govori ti malo jasnije. — Pa prosto otišao čovek.To je sasvim jasno.A kazaću vam i kuda.Otišao je u Ženevu... — A, znamo već — prekide ga Radoje. — Vija groficu.Možda će je i stići. — Taj nema šale — progovori Milan. — On hoće silom, kad ne ide lepim...Taj čovek je u tom pogledu baš razvraćen.Prosto zbog novca tako se zaboravljati... — Nije on sam taki — primeti Sima. U tome dođe i petrogradski gost sa nekoliko ciriških Rusa.To je bio medicinar, po imenu Aleksandar Slezovski. Odmah se pored čaja otpoče razgovor. Gost pripovedaše, zašto je ostavio Petrograd. — Ja sam bio isto tako umešan u tu stvar — govorio je on, — pa zato sam i gledao, da što pre izmaknem, i to mi je, kao što vidite, sretno ispalo za rukom.Nego da čujete, kako se to upravo dogodilo.Sedim ja jednog večera i čitam.Na jedan put čujem pucanj u sobi, što je bila ispod moje.U toj sobi živela su moja dva poznanika, vrlo dobri ljudi.Ja se trgnem i počnem slušati, šta je i hoće li što dalje biti.Pucanje se ponovi još jedan put.Ujedno se čuo i neki žagor, ali reči nisam mogao razabrati.Pođem napolje, da vidim šta je.U tome sretnem gazdaricu.Bila je, sirota, bleda kao krpa.Kaže mi onako zbunjena, da su u toj sobi policaji i da će zatvoriti ne samo oba moja poznanika, nego i jednu ženskinju, koju su tu zatekli.To mi je bilo dosta.Video sam, koliko je sati.Policija nam je namirisala trag.Nije ostalo ništa drugo, nego da se što pre beži.Spremim odmah svoje stvari, pa na željeznicu.Srećom sam imao uredan pasoš, te tako pređem granicu i evo me sad ovde.Kao što i vi znate iz novina, jedan od tih mojih poznanika pucao je na jednoga policaja iz revolvera i to dva puta, ali ga na sreću nije pogodio, jer opet se ne bi mogao spasti; drugi bi ga uhvatili (bilo ih je tu više) i, razume se, onda bi i on i ostali daleko gore prošli. — I tako se vi sretno ukloniste — reče Radoje. — Šta sve ne biva u Rusiji!Zatvaraju i šilju u Sibir ljude samo zato, što se usuđuju rasprostirati knjižice po narodu! —- Da — prihvati gost, — to je u Rusiji smrtan greh, a to je i naša sva krivica, što smo radili za načela, kako smo mogli: usmeno i pismeno.U prvom nas nisu mogli uhvatiti, ali su našli neke knjižice, što smo ih mi porazdavali, pa onda — što već znate pisma i t. d. Do naroda ne sme doći nikakva misao, koja bi ga kadra bila navesti, da i on sam promisli malo o svome stanju i o tome, da li njegova nevolja mora doveka trajati, ili joj ima leka, i kakav je taj lek.Do duše i po drugim državama rado bi se zabranila svaka slobodnija reč i zaista se i upotrebljuju razne mere, da se spreči prodiranje zdravih pojmova ne samo u masu naroda, nego i u inteligentnije staleže; ali nigde se ne pojavljuju te mere u takoj gruboj i zverskoj formi, kao u Rusiji.Po drugim zemljama ograničava se sloboda štampe i govora, ali se ipak ne zatvaraju ljud’ma usta; tu se opet daje govoriti i pisati o stvarima, koje u Rusiji nije slobodno ni spomenuti.U Rusiji ne smeš ni pri sebi imati knjigu ili knjižicu, koja se inače po celom svetu čita i prodaje, samo ako državna vlast vidi u njoj što god „prestupno“.A prodavati i inače rasturivati take stvari, — to znači, biti kandidat za Sibir, samo ako padneš šaka policiji i sudu. — To stanje — progovori Milan — doista je užasno.Ali ruske propagandiste trebalo bi baš zato da su utoliko smotrenije, ukoliko je njihov rad i položaj opasniji.A međutim kod njih se baš više puta opaža krajnja nesmotrenost.Eto i taj slučaj, koji je vas naterao na begstvo, ponikao je iz najlakoumnije nepažnje.Špijuni i policija pohvatali pisma, pa na osnovu toga hvataju posle i ljude.Zar to nije do krajnosti žalosno i smešno?Čuvati pisma, u kojima ima stvari taman zgodnih za policiju, i — što je najglavnije — u kojima ima imena!Kakva je to glupost!Kao bajagi trebaju im ta pisma valjda za spomen!Sve i da imaju kakve trajne vrednosti, opet bi ih svaki iole pametan čovek ili spalio, ako su opasna, pa napisao i ostavio sebi u sasvim bezopasnom obliku ono, što mu treba; ili bi inače, kako zna, osigurao od svake bede i sebe i druge.A kad još uzmemo u obzir, da ta pisma obično nemaju trajne vrednosti, nego imaju samo privremenu važnost, ukoliko daju uputstva u čemu, ili javljaju što god, — onda se još manje može razumeti, našto ih čuvati i praviti time uslugu policiji.To je upravo najlakoumnije upropašćivanje i sebe i drugih... — A ima li kakva rada među južnim Slavenima? —- pitaše Slezovski, kad dođe razgovor i na tu temu. — Za sad još nema — odgovori Radoje. — Do sad su prilike bile tako neudesne, da se nije moglo početi ništa ozbiljnije.Ali mi smo uvereni, da ne će proći mnogo vremena, a rad će se započeti i to bez svake sumnje potpuno ozbiljan.Okolnosti će nam, istina, u mnogome stajati na putu; ali na posletku ne ide to nigde bez borbe i truda; i posle od samih boraca zavisi, s kakvom će veštinom suzbijati razne smetnje i kako će se uopšte boriti protiv staroga reda.Njihova je dužnost, da se što bolje naoružaju, te da tim snažnije i s većim uspehom mogu rušiti trulež.Mi ćemo do duše, docnije početi posao, koji se kod drugih već odavno započeo; ali glavno je, da se uopšte počne raditi i to što savršenijim načinom; pa ko zna, možda ćemo mi to, što je odocnjeno u vremenu, ne samo naknaditi, nego još i osim toga više privrediti stvari.... — Pre nekog vremena — uze reč Milan — dobili smo vest iz Beča, da su tamošnji srpski đaci počeli raditi na utvrđenju sveze između sviju naših jednomišljenika tamo dole.To je vrlo prijatna vest.Ta sveza imaće se pre svega raširiti na đačku omladinu, pa onda i na ostale pristalice.To će biti kvasac za dalju organizaciju i daće nam odmah u početku izvestan organizovan broj radnih snaga.Organizacija ta, razume se, sastojaće se prosto u čvrstoj svezi, u pismenom i usmenom dogovoru o načinu rada i t. d., a ne mora za tu celj imati ni pisanih statuta, ni drugih formalnosti.Da je taka sveza nužna, o tome nema sumnje.Tako ćemo doći do više snaga, više sredstava, i što je glavno, do stalnoga i složnog rada u određenom pravcu. — Tu ne će radnja morati ići, kao u Rusiji — reče Sima. — Kao u Rusiji... nasmeja se Slezovski. — Ta onakih ograničenja nema nigde!Ali opet ne može ni tamo borba protiv zla ostati bez uspeha.Sasvim je prirodno, da će ipak pobediti naša stvar, kao i svuda.Napreduje svest, širi se i jača nezadovoljstvo.Narod otvara oči i pita, zašto da on svojim radom i patnjom iskupljuje blagovanje nekolicine?Mi smo sve jači, a neprijatelji sve slabiji, i to tako mora da bude.Naša, je pobeda dakle izvesna.Smetnje su do duše vrlo velike; ali opet nisu tolike, da se ne bi dale savladati.Pre ili posle one će biti uklonjene, ako ne na jedan put i možda ne tako brzo, kao što bi mi hteli, a ono po mogućnosti.No svakojako njih će nestati, naši neprijatelji će pasti, stvar slobode slaviće pobedu...Nesvesti ima, istina, vrlo mnogo.Narod slabo misli; a nije ni čudo, što je tako.Ali opet ima i u samoj masi ljudi, koji premišljaju o nevolji i koji su uvereni, da tako ne može i ne sme dugo ostati.Ti ljudi bude i druge iz mrtvila, te se na taj način množe redovi onih, koji ne samo da su prosto nezadovoljni s ovim poretkom, nego koji pored toga teže za što skorijom promenom celoga društvenog stanja.Ima među njima i takih, koji razumeju i usvajaju naša načela, pa ih svojim načinom i jezikom šire dalje.Oni šire u masi ubeđenje, da sadašnji poredak valja zameniti novim, u kome će svako uživati, što god mu treba, i u kome će uopšte vladati sloboda i sretan život.A da takih ljudi bude što više, to zavisi od naših propagandista...U narodu se nije izgubila uspomena na Razina i Pugačova; on se još neprestano seća njihovih junačkih dela i spominje očajnu im borbu protiv ugnjetača.A to pokazuje i nesvesnu težnju naroda za boljim stanjem; u njegovim pesmama i pričama o tim događajima potpuno se ogleda simpatija sa borcima protiv tiranije i ujedno vera u bolju budućnost. Posle nekog vremena opet su jednog večera sedeli i razgovarali se pored čaja.Na jedan put se vrata naglo otvore i u sobu uđe Kosta. — Od kuda ti, čoveče, tako iznenada? — začudi se Mita. Kosta izgledaše vrlo zlovoljan. — Tvoj put — nastavi Mita, — ili upravo celj tvoga puta nije nikakva tajna... — Ta ti si već morao telaliti! — prekide ga Kosta. — Kao da je to neka stvar, koja se tiče celog sveta!Al’ to je već tvoja stara navika. — I ti doista misliš — nasmeja se Mita, — da niko drugi nije mogao znati, kuda si ti otišao?Ala si bezazlen!No najposle uzmimo, da sam baš ja sve rastrubio, pa šta je s tim?Nego bolje pričaj nam, kako si prošao na putu.Ja bih rekao, da nisi ništa izradio. Kosta se dugo nije dao nagovoriti, da im pripoveda o svome putu.No oni su dotle navaljivali, smejući se i zadirkujući ga, dok im najposle nije ispunio želju.Pripovedi im ukratko ovo. Iz Ciriha je bio otišao upravo u Ženevu.Potraži gostionicu, u kojoj je pre Mita našao groficu, i dozna od vratara, da je ona otišla u Pariz.Kosta ga zapita, je li otputovala sama, ili možda s kim u društvu.Vratar ga uveri, da je otišla sama.Odmah sedne i on na željeznicu, te za njom u Pariz.Odsedne u jednoj gostionici, i počne po ceo dan tumarati po varoši, ne bi li je gde god video.Pitao je za nju i u policiji, i to odmah, čim je došao, ali uzalud.Jedan put je smotri u operi.Tako se uveri, da je zaista u Parizu.Ali mu ne ispade za rukom, da se sastane s njom.Naopako se jedio, ali mu nije ništa pomoglo.Opet nastavi svoje dnevne i večernje šetnje, da bi je ma gde spazio.Jednog večera primeti je na bulvaru.Nije bila sama, nego je išla ispod ruke s jednim čovekom.Kosta im se smotreno približi i upozna u tom čoveku — Stojana Popovića, onog istog, što je nekada došao u Mitin stan i uzeo od ovoga neku knjigu i novaca.Stojana je već odavno nestalo iz Ciriha; kuda je otišao, — to se nije znalo.Kosti se uzmuti sva krv, kad ga opazi; no opet nađe za dobro, da im ne priđe; nego se ograniči na to, da ih u „pristojnoj daljini“ prati, te da vidi, gde su u stanu.To mu potpuno ispade za rukom.Zapamti hotel, u koji uđoše, i dozna posle toga od vratara, da tu stanuju.Premišljao je, šta sad da radi.Činilo mu se već i samom, da je grofica za njega sasvim izgubljena; ali opet još nije hteo da se povuče i da otide natrag, ne izradivši ništa.Reši se, da pokuša sreću bar još jedan put.Otide jednom u tu gostionicu i čuje od sobarice, da je grofica sama kod kuće.Uđe unutra.Sad nastupi scena, u kojoj je Kosta njoj prebacivao neverstvo i t. d. Najposle se vrati od kuda je i došao.Nije se ništa asnio.Ona ostade u u Parizu, a on se lepo vrati u Cirih. — Al’ da je nešto došao natrag Stojan baš onda, kad si ti bio kod nje... primeti mu Radoje. — Ne verujem, da bi dobro prošao. — Šta?! — ljutio se Kosta. — Ja bih... — Šta bi ti? — prekide mu reč Mita. — Ta ono je, more, ljuda spram tebe... Tako mu nikako nisu dali mira.Neki su ga i ozbiljno napadali zbog te njegove gadne strane. Naskoro posle toga pođe Milan sa Radom i Simom iz društva kući. — Dakle i Ivan će s nama zacelo u Beč — doče Milan. — Juče mi je kazao, da se sasvim rešio na to. — Ja mislim — reče Sima, — da će dobro biti, da otidemo što pre, te da provedemo tamo i ferije. — Tako i ja držim — primeti Milan. — A pristaće sigurno i Ivan...U ostalom, kako zna... — Tamo ćete — prihvati Radoje — moći zacelo većma potpomoći stvar, nego ovde.Dok se ne siđete u donje predele, utvrdićete između sebe solidarnost i uglaviti opšti plan za rad.A kad se siđemo svi, lako će nam biti, prema okolnostima udesiti pojedinosti u radu.I ja bih rado išao s vama; ali ne može se, kad je tamo na tehnici sasvim drugi red. — Dakle tako nam prođe Jova — govoraše Žarko Milić. — To mu ne može biti baš najmilije. — Da — primeti Pera Berković, — to mu je nagrada za propagandu. — Ali kako je to upravo bilo? — zapita Ruskinja Ana Vasilijevna.Ona je prilično razumevala srpski, kao što su i ovi, što se sad s njom razgovarahu, razumevali ruski; ali su opet govorili nemački. — Kako je bilo... evo ovako -— odgovori Pera. — Jova je dosta, brzo svršavao časove s detetom toga trgovca, jer je deran bistar i vredan; a njegova starija sestra, već odrasna devojka, poče takođe od nekoga doba uredno dolaziti na te časove, da se usavrši u srpskom jeziku, kao što je ona govorila ocu.Međutim Jova je njoj govorio o našim stvarima, i ona ga je rado slušala.Kad je posvršavao poslove s deranom, koji ide u treći gimnazijski razred, onda je obično ostajao poduže sam s njome, te su se mogli komotno razgovarati, o čem su god hteli.Jova veli, da njegove reči nisu ostale bez upliva; samo, na žalost, eto mu se sad pokvari sve.Mora biti, da je otac prisluškivao, pa mu se nije dopalo, da plaća instruktora za sina, a instruktor da uči besplatno i kćer, i to da je uči stvarima, koje se njemu nikako nisu mogle dopasti, ma da ih nije baš ne znam kako mogao razumeti...Bar po Jovinim rečima izlazi, da je otac morao slušati te njihove razgovore.I tako je on sad ostao bez instrukcije i ujedno bez leba, jer je tu imao stan i dobru platu.Ima do duše osim toga još nekih zasluga, ali to je sve malo. Taj se razgovor vodio u Beču u stanu Ane Vasilijevne, plave, omalene ženskinje, koja je slušala neke kurzove na medicinskom fakultetu. Da predstavimo i druge osobe. Pera Berković, medicinar, srednjega stasa, nosio je naočari; u hodu se pomalo ljuljao.Lice mu pokazivaše zdravlje i jedrinu.Bio je dobre naravi, obično gotov na smej; ali se umeo više puta i ražljutiti ma zbog čega; no ljutina ga je brzo prelazila.Svaki čas je kovao nove planove, i često se kajao zbog nepromišljenih postupaka. Žarko Milić, pravnik, bio je plav, sa vrlo jakom i oštrom bradom.Otac mu beše trgovac u selu B. u Bačkoj.On se, osobito pre, vrlo jedio, što je pravnik.Pre svega ljutilo ga je učenje nesnosnih paragrafa.Zatim (kao što je on više puta govorio) nikako se nije mogao oprijateljiti sa sofistarijom i izvrtanjem istine u laž i laži u istinu, bez čega ne će moći proći u advokatskoj praksi.„Svi se vi“, ljutio bi se on češće, „bavite naukom; a kakva je nauka, koju ja učim?To nije nikakva nauka; to je neki haos, koji je osuđen na propast“...On je dopuštao, da ne će morati u praksi baš guljiti svet, ali je bio uveren, da već samim tim zanimanjem dolazi u protivnost sa svojim načelima.No opet se tešio time, što će moći i tim zanimanjem doneti koristi, braneći n. pr. sirotinju i t. d. „Ja znam“, govorio je on svojim prijateljima, „da mi moramo u životu svaki čas dolaziti u sukob sa svojim načelima; to se po sebi razume; mi ćemo šta više češće morati uraditi ponešto, što je neposredno protivno našem uverenju, a to samo s toga, da bi se daljim posledicama donelo našoj stvari tim više asne, i da se ova ne bi možda većma oštetila tim, što bi mi i u takoj prilici postupali po svojim načelima.Sasvim je prirodno, da se od dva zla bira manje.Tako i mi u tom slučaju samo prividno radimo protiv načela, a u samoj stvari mi i time baš njih potpomažemo.Uvek moramo njih imati pred očima, pa u interesu njihovom moramo ih prema okolnostima u jednoj ili drugoj prilici neposredno i zabaciti, samo ako nam račun kaže, da ćemo im zaista tim više koristi doneti.Ali treba gledati, da takih prilika bude što manje i uopšte valja ići za tim, da i u životu i u radu što ređe dolazimo u sukob sa svojim ubeđenjem i pravcem.A to je baš ono, što meni ne može tako ispasti za rukom, kao drugima, koji se ne bave ovom strukom.I vi ćete se, kao i ja, morati vladati prema izvesnim društvenim pravilima i zakonima, s kojima se nikako ne slažemo, nego šta više, hoćemo da ih uklonimo; ali dok postoje, moramo se i mi manje ili više ravnati po njima, ako hoćemo da živimo u društvu i da radimo.To je nešto, što se apsolutno ne da izbeći.Ali ja ću morati po samom svom zanimanju u tom pogledu više dolaziti u sukob sa svojim mišljenjem, nego vi.Vi možete to svesti na minimum, na onu meru, bez koje ne možete opstati u društvu.A kod mene to nije slučaj“... Tek što je Pera ućutao, uđe u sobu sam Jova. On beše visoka uzrasta, smeđ.Rodom je bio iz seda G. u Banatu.Roditelji mu stajahu se imanjem rđavo.U ** je svršio gimnaziju, živeći siromaški; imao je neku malu stipendiju i učio je druge đake većinom za malu platu.U osmom razredu zavoli jedno devojče.Poče joj praviti serenade sa nekoliko drugova, s kojima beše sklopio mali kor za noćne pesmice.Docnije se upozna s njome izbliže, i šta više, bio je i u kući im vrlo dobro primljen.Otac joj beše zanatlija u srednjem stanju.Stvar dođe dotle, da joj Jova najozbiljnije obeća vernost i zada tvrdu reč, da će je uzeti; a za to je, naravno, bilo nužno, da što pre svrši što god, od čega bi mogli živeti.U tome položi i ispit zrelosti, te otide kući.U septembru dobije neku veću stipendiju, pa otputuje u Beč s namerom, da svrši profesuru i da se odmah oženi.On se zaista i upiše na odeljenje prirodnih nauka, ali se još za vremena ispiše odatle i stupi na medicinski Fakultet.No zato nije on još napustio misao o ženidbi; mogao bi se (mislio je on) oženiti pre nego što svrši medicinu; njih dvoje mogli bi živeti međutim možda zajedno gore, nešto o njenom trošku, a nešto od njegove zasluge i t. d. U Beču nađe odmah neke instrukcije, te je dosta dobro živeo. — U početku često dopisivaše sa svojom „verenicom“.Ali docnije, kad se bolje upozna u Beču i kad napravi poznanstvo i sa nekoliko bečkih ženskinja, počeše njegova pisma bivati sve ređa.Uzalud sva prebacivanja i molbe devojčine.On joj na poslednje pismo i ne odgovori.Posle osam meseci, od kako je došao u Beč, čuje da se ona udala, i to najviše po nagovoru i prisiljavanju roditeljskom.Nekoliko dana je posle te vesti bio sumoran, a zatim je opet išlo sve po starom.Tako prođe nekoliko godina.Sad je već svršavao medicinu; ostade mu još jedna godina za polaganje poslednjih ispita.On je od prilike pre godine dana stupio u kolo, koje se spremalo za rad na ostvarenju načela slobode i jednakosti.Od toga doba se otresao skoro sviju mana, u koje je dotadašnjim životom bio upao.Postade drugi čovek. Jova posedi malo, pa otide zajedno s ostalima, kad vidi da nikako ne dolazi Steva Stanković, kojega je tu očekivao. Malo posle kucne neko na vrata i u sobu uđe povisok čovek, dosta mlad, s riđom bradom i brkovima. Ana pomisli u prvi mah, da je došao Steva; ali kad pogleda gosta, vidi u njemu sasvim nepoznata čoveka. — Ja sam Arkadije Gligorijević Popov — poče on svojim maternjim ruskim jezikom. — Učim ovde medicinu; i vas sam viđao na predavanjima....On je izgledao zbunjen. — Šta želite vi? — zapita ga domaćica, posmatrajući ga podazrivo. — Došao sam da ispunim dužnost, što mi je nalaže poštenje i... i... načelna solidarnost sa izvesnom ličnošću, koja je bez svoje krivice upala u opasnost, o kojoj i ne sanja, a opasnost je ta ipak vrlo blizu... Ana Vasilijevna merila ga je još čudnijim pogledima.Nije znala, šta da misli o tom čoveku. — Vi mene bez sumnje ne poznajete — poče on opet mucajući, — ali ja vas vrlo dobro poznajem.U ostalom nije ni čudo; ja nisam u Beču odavno.Vas sam viđao na predavanjima, a i inače slušao sam o vama od svojih prijatelja...Vi niste čuli za mene, a i ako ste me kad god videli, zaboravili ste, ne sećate me se više...Ja vas nisam zaboravio... Ona postade sasvim nestrpljiva. — Govorite, molim vas, šta hoćete.Nemojte toliko okolišiti... — Hteo sam samo to reći, da vi s toga nemate poverenja prema meni.Ali verujte, ja sam došao ovamo u najboljoj nameri.To ću vam odmah razjasniti.Ja sam od svojih prijatelja pouzdano izvešten, da će ruska policija na granici pozatvarati Ruse i Ruskinje, koji ovih dana budu prešli u Rusiju na izvesnim tačkama.A pošto sam doznao, da je i vaša jedna prijateljica juče otišla u Rusiju i pošto će i ona pasti šaka policiji, ako joj se za vremena ne javi, u kakvu opasnost ide, — to sam došao ovamo, ako se još može što učiniti... Ana Vasilijevna gledaše ga nepoverljivo.Na licu i u kretanju joj ogledala se uznemirenost. — Vi ste, kao što velite, pouzdano izvešteni? — Najpouzdanije.Mogu vam jemčiti svojom čašću, da je tako.I ako vaša prijateljica, Olga Petrovna.... — Znate joj i ime... prekide ga ona zamišljeno. — Da, čuo sam...Ako ona dakle ne dozna još za vremena, kakva joj opasnost preti, to će na svaki način doći i ona u zatvor.Da sam kojom srećom pre doznao za to, ja bih vas, razume se, pre i izvestio, i onda bi stvar zacelo bolje stajala, nego ovako.Ali šta znam, kad sam i sam tako dockan čuo o tome. — Olga je danas u Pragu — progovori Ana Vasilijevna kao za sebe. -— Da — nastavi zatim, okrenuv se gostu, — ona je doista pošla u južnu Rusiju, i to sasvim privatnim poslom.Sve i kad bi je zatvorili, ne bi našli u nje ništa sumnjivo.S te strane nema nikakve opasnosti... — Tim bolje, tim bolje.Ali, molim vas, dosta je nevolje i u tome, ako je samo privremeno bace u istražni zatvor.Dok se dokaže, da nema nikakve krivice protiv zakona, može proći mnogo vremena.Vi znate, kako to ide u Rusiji.Zato se ne sme oklevati. — Imate pravo.Ona, istina, nema kod sebe nikakvih stvari, koje bi je mogle baciti u bedu; ali opasnost je ipak tu...Ona je sad u Pragu.Zadržavaće se tamo ceo dan.Mi ćemo joj dakle moći javiti, da ne ide dalje. — To je sretan slučaj.Dakle ona je u Pragu.A znate li vi to zacelo?I, što je još najglavnije, znate li adresu, na koju bi joj se moglo javiti, što je nužno? — Ona je tamo kod jedne prijateljice.Znam adresu.Telegram će je još zateći tamo.Ali kakva je to denuncijacija?Zbog čega se upravo uzbunila policija? — To se ne zna pouzdano.Čuje se samo toliko, da hoće da ulove nekakve knjižice iz Londona.Je li to sve, ili možda ima još što god, to se najposle ne može ni znati.U ostalom ja držim, da bi se valjalo požuriti sa telegramom... On nije ni dovršio, što je počeo govoriti, a u sobu stupi Steva. Arkadije Popov pogleda na njega, zbuni se, izgovori još nekoliko većinom nerazumljivih reči, pa se odmah oprosti i otide. Ani Vasilijevnoj beše vrlo čudno to njegovo ponašanje.Nije, naravno, mogla rastumačiti sebi, zašto se tako zbunio i odmah se udalio, čim je opazio Stevu.A isto tako nije mogla objasniti sebi ni oštar i nešto začuđen pogled, koji je Steva bacio na njega.Ona zaboravi, da ga zapita zašto je toliko izostao. — Šta je to?Znate li vi tog čoveka? — A znate li ga vi? — zapita je on. — Ja ga danas prvi put vidim. — A ja drugi put. — Pa šta znači to?Razjasnite mi.Znate li vi što god o njemu? — Znam samo to, da je špijun. — Šta?Jeste li vi uvereni?Od kuda znate to? — Video sam ga na jednoj radničkoj skupštini, kako se posadio za sto zajedno s radnicima; ali posle nekoliko trenutaka ustadoše svi, koji su bili za tim stolom, pa otidoše na drugo mesto, a njega ostaviše samoga.Ja im dođem, da čujem šta je, i čujem od njih, da je to špijun.Docnije mi to isto potvrdiše i neki Rusi. — Po svoj prilici je i on vas video na toj skupštini. — Dabogme.Video je, da sam se izvestio o njemu, pa zato je sad i pobegao, da ne bi došlo do kakvih objašnjenja, koja za njega ne bi mogla biti prijatna.Nego šta je on tu tražio? Ona mu pripovedi, šta je čula od njega. — Ako je doista špijun — završi ona, — onda šta je hteo s tim?Mora biti da se interesuje za Olgu, pa kad je valjda slučajno doznao, da će i ona upasti u klopku, koju je možda on sam namestio, onda se požurio, da je izbavi, ako može, — Sasvim je verovatno, da je on sam javio, gde treba, da će proći Rusi i Ruskinje, koje valja pohvatati; ili ako ne baš on, a ono kakav njegov drugar po zanatu.A što se rešio, da pokuša izbaviti Olgu, to se može tumačiti dvojako.Ili se interesuje za Olgu, ili za vas. — Od kuda dođoste na to? — smejaše se ona. — Vrlo prostim načinom.Viđali su neki od mojih poznanika, kako je više puta išao za vama jedan čovek, koji po njihovom opisu lako može biti baš taj špijun.Možda je dakle upotrebio ovu priliku, da s vama dođe u dodir.U ostalom mogućno je isto tako, da je učinio to Olgi za ljubav.Sad svejedno.Glavno je, da mi znamo, u čem je stvar. — Treba joj odmah telegrafisati. Steva Stanković bio je takođe medicinar.I njemu je trebala samo još jedna godina, pa da bude sasvim gotov.Beše srednjeg stasa i crnomanjast. — Roditelji su mu živeli u varoši S., u Bačkoj. Kad je od prilike pre dve godine bio neko vreme dole, naumi on, da putuje malo po Bačkoj i Banatu.Što naumi, to i učini.U mnogim mestima imao je koje bliskih, koje dalekih rodova, te prema tome udesi svoj plan za putovanje. Katkad je išao na koli, no većinom je putovao peške.Beše leto; vrućina užasna.A on ide bos, cipele obesio o debeo štap sa olovnom glavom, kaput i prsluk skinuo, košulju razdrljio, i drži u jednoj ruci velik kišobran, da ga čuva od sunca — pravi Robinzon.Putem je pevao razne pesme.Glas mu se razlegao daleko po poljani, a seljaci, na koje je nailazio, ili do kojih je dopirao njegov glas, pogledahu začuđeno i radoznalo, kakav je to pevač... Na tome putu sastajao se i govorio je sa mnogim seljacima, među kojima imađaše i dosta rođaka.Hteo je da čuje njihovo mišljenje o teretu, što ih pritiskuje i uopšte o celome društvenom stanju, ukoliko i kako ga oni shvataju.Ali se nimalo nije zadovoljio sa rezultatom.Oni, s kojima se on razgovarao, većinom su pokazivali vrlo plitko razmišljanje i nemarnost spram svega, na što je on u to doba gledao sa najvećim fanatizmom (taj fanatizam pretvorio se docnije u tvrdo ubeđenje i oduševljen rad).On beše po naravi svojoj vrlo žestok, te se s toga, razume se, jako ljutio.Pokušavao je, da ih obavesti i ubedi, kako oni trpe samo s toga, što su glupi; kako oni mogu i moraju jednom postati sila, koja će srušiti sve, što ne valja, te će se tada ustanoviti sasvim nov red, u kome će svima biti dobro.Ali je i sam uviđao, da njegov govor nema onoga upliva, koji on očekivaše.Istina, nailazio je po katkad i na ljude, koji su ga bolje razumevali.Ali u glavnome ostao je nezadovoljan sa onim, što je video i iskusio u tom putovanju. Pri povratku zadrži ga u jednom mestu neki mlad učitelj srpski na ručku.Učitelj je bio žestok „narodnjak“.Zapodene se razgovor o različnim stvarima: o školama, o veri, o napretku i t. d. Dođe na reč i narodnosno pitanje, a iz toga se pređe na narodni život i društveno stanje uopšte. — „Jeste li vi zacelo narodnjak?“ —— zapita ga Steva oštrim tonom. — „Jesam“ - „I vi ipak ne odobravate to, što sam ja govorio o narodnoj nevolji i o leku protiv te nevolje i protiv sviju sadašnjih društvenih zala?“ — „Ne mogu odobriti vaše reči s toga, što se nikako ne slažem sa celim vašim gledištem“. — „Vi se ne slažete s mojim gledištem...A ipak hoćete da se zovete narodnjak“... — „Valjda mi ne ćete to odricati“... poče domaćin skoro uvređen. — „Vi ili ste glup čovek, ili nitkov“, reče mu na to gost.Na taku „učtivost“ ne umele domaćin ništa odgovoriti. — „Vi ili ne razumete“, nastavi Steva, „da se ime narodnjaka ne slaže sa vašim načelima, i u tom slučaju vi ste glup čovek; ili razumete to, pa opet hoćete da nosite ime, koje ne zaslužujete; u tom slučaju ja vas smatram za nitkova“. — Domaćin ga je samo gledao razrogačenim očima. Međutim to je bilo odavno.Od toga doba on se u mnogome promenio.Postao je pitomiji, napustio je taj opor način u govoru s ljudima, i neprestano se spremao, zajedno s drugima, za rad. — Od kuda vi, Olga Petrovna, ovde? — govoraše Ivan Platkin lepoj plavoj ženskinji, koja je baš htela da savije za jedan ćošak, te da uđe u drugi sokak. —- Gle, Platkin! — začudi se ona. — A kako vi dođoste u Prag?Kamo putujete? Oni se rukovaše kao stari poznanici. — Ja idem sa još dva Srbina u Beč. — Hoćete li u Beču dugo ostati? — Ostaćemo tamo svi, dok god ne posvršavamo svoje struke.A šta vi ovde radite? — Putujem kući, pa sam malo svrnula ovamo.Imam tu jednu dobru prijateljicu. — A zašto sad putujete kući? — Bolestan mi je deda, pa me zove.Poslao mi je telegrafski putni trošak s pozivom, da se odmah krenem na put.Mora biti da je jako bolestan. — Da, vi imate bogatoga dedu.Taj uživa u vama.Spominjali ste ga i u Cirihu. — A vi ste valjda sve do sad bili u Cirihu?Niste li išli nikuda dalje? — Nisam. — Odavno se nismo videli.Već je godina dana, od kako sam ja u Beču... — Da, upravo godina dana...A kad ćete se vratiti natrag? — Ja mislim, da ću se moći nabrzo vratiti.Bar ja ću gledati, da tako bude.Deda sigurno hoće samo da se sastane sa mnom.Valjda se boji, da će umreti. — A, evo i mojih drugova. Milan i Sima, koji su međutim razgledali knjige u izlogu neke knjižare, dođu k njima, — A je li i Ana Vasilijevna još u Beču? —- pitao je Platkin docnije. — Jeste.I ona sluša te iste, većinom privatne kurzove na medicini, koje i ja slušam. Obadve su u Cirihu svršile babičluk, pa su bile došle u Beč, da se u tome, a i inače dalje usavršavaju, ne toliko radi prakse, nego upravo ia želje, da što više nauče.Novaca su imale dosta. Bilo je govora i o drugim Rusima i Ruskinjama, koje su pre bile u Cirihu, a posle se preselile u Beč. U tome dođe i podne.Otidu svi zajedno u gostionicu na ručak. — Ja sam, do duše, obećala svojoj prijateljici — reče Olga, — da ću s njome ručati; ali sad svejedno.Ona se hrani u privatnoj kući.Kad vidi, da ne dolazim, ručaće sama, kao i obično.A docnije možemo je posetiti svi zajedno. — Kako vam se svide srpski đaci u Beču? pitaše Ivan Olgu. — Mnogo bolje nego oni, što sam ih poznavala u Cirihu.Daleko su ozbiljniji, zrelo gledaju na celu stvar, a ne odaju se na kojekakve budalaštine. — Sastajete li se često? — Dabogme.Više puta pijemo i čaj zajedno. — Govore li ruski? Razumeju njih nekoliko, i to sasvim dobro; ali ne govore. Pred veče otidu u stan Olgine prijateljice.Ova joj odmah preda telegram. - Šta je to? — progovori Olga začuđeno, i pročita telegram još jedan put. — Ja ne pojmim, šta to znači — reče zatim i ostavi telegram na stolu. — Kakve su to vesti?Da nije što god od dede? — zapita Ivan. — Nije od dede.Eto, vidite i sami. Ivan pročita telegram. - Ovo je sasvim kategorično rečeno — primeti on. — Pozivaju je iz Beča — objasni on zatim i ostalima stvar, — da se odmah vrati natrag i da nikako ne putuje dalje; razlozi su vrlo važni.Kakvi su razlozi, to se ne kaže.Šta ćete sad, Olga Petrovna? Šta ću?Ne znam upravo ni sama.Zašto me zovu natrag?Šta su to mogli doznati? — Ići ćemo zajedno u Beč — progovori Milan. — To jedno je izvesno.A ostalo ćemo čuti tamo. - Ta sad šta znam drugo činiti, nego s vama zajedno natrag...Po telegramu ne ostaje mi ništa drugo. Na bečkoj stanici dočeka ih Pera Berković, Žarko Milić i Marko Lazarević.Prva dvojica su nam poznata.Marko je bio smeđ, srednje veličine, vrlo osetljive naravi; rodom iz K. u Sremu.I on izučavaše medicinu. — Iz njegovog pređašnjeg života spomenućemo samo jednu karakterističnu crtu.Moglo mu je biti 14—15 godina, kad mu po svoj prilici „dubokim filozofskim razmišljanjem“ pade na pamet način, kojim bi se uverio, da li on zaista živi ili ne.Treba znati, da se naš mladi „filozof“ bio uopšte zadubio u taka ispitivanja, te je tim putem došao i na pitanje: živi li on, ili je to samo uobraženje.U ostalom ima još ljudi na svetu, koji prodaju kao novu robu tu od starijih „mudraca“ pozajmljenu „nauku“, da nema života, nego ga mi samo sebi uobražavamo; ali su ti ljudi ipak bar toliko pametni, da ne pokušavaju take sokačke gluposti najniže vrste ispitivati i dokazivati svojim vlastitim iskustvom, nego pored sveg toga, što teoretično smatraju život za „uobraženje“, opet u praksi umeju vrlo dobro da ocene plemeniti metal i uopšte sve, što je kadro učiniti, da im to „uobraženje“ bude što slađe.No naš mladi „mudrac“ nije još bio sasvim načisto sa sobom u tom pitanju, te se tako reši, da se svojim iskustvom uveri, je li istina, da on živi.Za to je upotrebio osobitu metodu.Otide u šumu i provede tu neko vreme, ne jedući ništa.Kad ga glad poče mučiti, onda po tome neprijatnom osećaju zaključi, da zaista živi.Kao što vidite, metoda mu beše originalna, ali u isti mah do zla boga glupa u svakom pogledu.Tako je on rešio pitanje o životu.Očevidno daleko praktičnije rade oni, koji u teoriji prosto odriču život, te tim komotnije u praksi grabe, što god mogu, — ta i tako je sve „san“...Međutim takih je malo.Ogromna većina grabi i ne razbirajući za to „Filozofiranje“. Posle pozdrava s putnicima, koji behu došli, opaze i Olgu.Ona iziđe poslednja iz vlaka. — Od kuda vi? — čudio se Marko, rukujući se s njom. — Zašto ste se vratili? — Ne znam upravo ni ja — nasmeja se ona. — Kako to? — Eto tako.Dobila sam u Pragu od Ane telegram, da ne idem nikako dalje, nego da se odmah vratim.Ja sam to i učinila.Zašto sam pozvana natrag, to ćemo tek ovde čuti.I sama sam radoznala, šta to može biti. U tome dođe i Steva s Jovom. — Mi smo se malo zadocnili, ali svejedno. — A, Olga Petrovna — poče Steva, primetiv je, — vi ste vrlo pametno učinili, što ste poslušali telegram. — Dakle vi znate za to?A znate li i razlog, zbog kojega sam se imala vratiti natrag? — Znam.Ja sam vam i telegrafisao u ime Ane Vasilijevne. — Tako?Pa govorite, šta je to upravo... Steva im pripovedi jučerašnji događaj sa špijunom. — Može biti da je i slagao — primeti Sima. — Ne verujem.U ostalom videćemo, da li će se ispuniti njegova reč. — Svakojako — progovori Olga — bolje je, što sam se vratila.Ko zna, šta bi moglo biti... U razgovoru su ostavili već stanicu. — Zbilja, Jovo — zapita Marko, — jesi li već našao sebi novog đaka?Čujem, da si ga tražio po što, po to. — Morao sam ga tražiti.Treba živeti.Nisam rad, da opet dođem u taj nemio položaj, da i ručam i večeram kod „krajzlera“, i to na veru...Našao sam baš juče, što sam tražio. — A je li se taj nemio položaj — zapita Milan — javljao češće? — Nije baš često.Ali bivalo je, i onda sam postajao „krajzlerov“ gost po nedelju dana...Tako je, kad se izgubi račun, pa se ostane bez novaca...Đački poslovi...No to sam ja iskusio još prvih godina.Posle sam se već naučio pameti. — Ta nisi ti sam; ima nas više takih — primeti Pera. — Ali sve je to malenkost.Znam ja jednoga, što je umeo po nekoliko meseci hraniti se skoro neprestano samim čvarcima i to ladnima.Najposle je dugom praksom došao do toga uverenja, da nema tog jela, koje bi se moglo meriti sa čvarcima.A kad je jedan put bio pozvan na neki pošten ručak na svoju najveću žalost nije mogao da jede, koliko bi hteo; sasvim se bio odvikao od toplih jela.Taj se patio, od kako se rodio; a čovek je vredan i valjan. Još nekoliko dana ostade do svršetka tečaja.Preko ferija mislili su ostati u Beču od Srba Milan, Jova, Steva, Sima i Marko.A od Rusa i Ruskinja obično su skoro svi tu ostajali. Vreme, koje su imali još da provedu svi zajedno pre razlaska, naume, da između ostaloga upotrebe i na bar jednu tako zvanu „partiju“, t. j. šetnju izvan Beča. Jedan put je sedeo Milan posle podne, radeći.Oko 6 sati dođu mu Steva, Ivan i Sima. — Znaš li, zašto smo došli? zapita Steva, — Kazaćete. — Hoćemo sutra da pravimo „partiju“. — Dobro. — Nego trebalo bi da otidemo do Ruskinja, da im javimo, neka budu spremne. — A hoće li one zacelo ići? — Hoće.Ići će i nekoliko Rusa. — To će biti poveliko društvo.Dakle da se ide k njima.A kad?Hoćete li odmah? — Ne ćemo odmah.Ne znam, jesu li i kod kuće; nego malo docnije. — E, onda vi sedite, pa radite, šta znate; samo mirujte, dok ja ne svršim još ovo malo... Oni pouzimaše novine, što se tu slučajno nađoše, i knjige, pa ućutaše. Od prilike posle jednoga sata upute se svi osim Milana, koji ostade kod kuće, u stan Ane Vasilijevne.Kad dođoše do stana, primeti Sima, da ga mrzi ulaziti unutra, nego on će ih dočekati napolju, ili će otići sam kud god u šetnju. — Kažem ja — smejao se Steva,— da se on boji ženskinja.Što si lud, čoveče?Ta ove te zar ne će pojesti! — Koješta.Zašto da ih se bojim?Prosto mrzi me da idem unutra.Šta ću tamo?Nemam nikakva posla. - šta ćeš tamo...To isto, što i mi.Javićemo im, šta hoćemo; ugovorićemo, kuda ćemo i kako ćemo, pa ćemo se onda zajedno vratiti. Sima htede da se udali, ali ga oni obojica uhvate i počnu ga vući u kapiju, smejući se.Najposle popusti on i tako uđoše unutra sva trojica. Tu zateku osim domaćice još nekoliko Rusa i Ruskinja, a među njima i Olgu.Sima se osećao vrlo neugodno.Sedne na stolicu, ne gledajući ni-u-koga i ne govoreći ni-s-kim.I ostali su međutim posedali, i razgovor se otpoče. — Mi sad treba da udesimo plan za šetnju, pa da to još večeras javimo i drugima, koji misle ići s nama.Naći ćemo ih u kavani.Dakle neka se reši stvar — govorio je Ivan. — Pre svega — primeti jedna od Ruskinja — imam da predložim to, da šetnja ne bude skupa. — Prima se — povikaše neki. — I tako nismo pri novcu. - A sad nastaje pitanje, kuda da se ide — reče domaćica. — Možemo ići do Luksenburga—uze reč Steva, šireći plan bečke okoline. — Tu je vrlo prijatno; ali moram priznati, da to nije najjeftinija šetnja.Možemo ići isto tako na Kalenberg i Leopoldberg; to je već jeftinije.Ako nam je volja, možemo otići do Sofijen-Alpa... — To je vrlo daleko — prekidoše ga njih nekoliko. — Kako hoćete; birajte.Eto možemo ići.... i on poče ređati još neka imena, gledajući neprestano u kartu, što je stajala pred njim na stolu. — Ta dokle ćete već? — rekoše neki iz društva, smejući se. — Hoću da vam iznesem što više predloga, pa da birate. — Dosta je već i ovako. — E, dakle rešavajte. Nastade opšti govor.Jedni su hteli ovamo, drugi onamo.Jedva se jedan put složiše.Reše, na koju stranu da idu, i uglave, u koliko sati u jutru da se krenu. Sima je za celo to vreme neprestano ćutao. Do njega je sedela domaćica. - Zašto vi ne govorite ništa? — zapita ga ona. On promrmlja nešto nerazumljivo nemački. Ona ga opet zapita to isto. — Ne govorim ruski — odgovori on dosta jasno, da ga je mogla razumeti. — Da, zbilja, vi govorite nemački — reče domaćica na to, i ponovi svoje pitanje nemačkim jezikom. Simi je bilo nesnosno. — Šta ću da govorim? — odgovori joj on. - Eto govore drugi dosta.Najposle mene se to i ne tiče; ja po svoj prilici ne ću ni ići. - A zašto?Zar vi ne marite za šetnje po lepim predelima? — Lepi predeli... progovori on kroz zube i s dosadom. — Šta?Vi valjda ne priznajete, da ima lepih predela? — smejala se Ana Vasilijevna. — Ta... najposle predeo — predeo...Svejedno... nasmeja se i on, ali usiljeno. — Vi ste vrlo rđavo raspoloženi. — Može biti. — A znate li — umeša se Steva, — zašto je tako rđavo raspoložen? — Zašto? — zapita Ivan. — Zato, što je siromah upao u žensko društvo, a to mu je smrt. Sima se ljutio i govorio je, kako on nikako nije ženomrzac, nego ih naprotiv često izbegava i u njinom društvu ćuti baš zbog velikog poštovanja, da ih ne bi kako god u rđavom raspoloženju uvredio; ali se to nije moglo razumeti, jer je nastao žagor i smej.Svi gledahu na njega, a on se našao u zabuni i neprilici. — Ja ga — nastavi Steva — do duše još dobro ne poznajem; tek je nekoliko dana, od kako je došao ovamo i od kako smo se upoznali.Ali sam to slušao od ljudi, koji ga vrlo dobro znaju, dakle je svakojako istina.Govorili su mi, da je on u stanju dobiti groznicu, kad mu se dogodi ta „nesreća“, da se mora razgovarati sa ženskinjom.... Nastade još jači smej. — Evo — poviče na to Sima, pružajući obe ruke — pipajte mi pulz, pa vidite, imam li groznicu!..U tom trenutku izgledao je vrlo smešan. — Da idemo — rekoše neki posle kratkoga vremena. — A, ne — povikaše drugi; — najpre neka se svira i peva.Imamo kad otići. U društvu beše jedna dobra sviračica na glasoviru, a bilo je takođe pevača i pevačica, te sviračica odmah sede za glasovir, koji je stajao u sobi, i naskoro se udesi pevanje sa svirkom. Simi je sve bilo nepravo. — Prestani jedan put!Šta vičeš toliko? — reče on Stevi, koji je baš svršio jednu rusku pesmu zajedno s ostalima. — Ne dopada ti se?Vidi se, da nisi nimalo muzikalan.Išlo je baš sasvim dobro. — Eh, dobro...Samo vi prestanite jedan put! — Eto vidite ga sad — okrete se Steva Olgi, koja se tu slučajno desila. — Nije mu pravo, što pevamo.Ja mu kažem, da nema prava da govori o tim stvarima, jer je sasvim nemuzikalan; ali on opet ostaje pri svome. — Zar vi ne volite muziku i pesmu? — zapita ga Olga i pristupi mu bliže. — Ne... odgovori Sima zbunjeno; — ne mrzim je... šta više katkad je imam rado.Ali sad... — Kako?Nisam čula, šta ste kazali. — Kazao sam to, da prosto ne marim da slušam sad svirku i pevanje...Govorio je skoro surovo. — Vi ste zaista rđavo raspoloženi — primeti ona, smešeći se. — Ko zna...Možda sam baš dobro raspoložen. — Pa kako onda izgledate, kad ste rđave volje? — nasmeja se ona. — Možda bolje nego sad. Olga slegne ramenima i otide. U jutru se sastanu u urečeno vreme na određenome mestu, i pođu peške putem, koji vodi na Kalenberg. Beše već skoro 10 sati, kad stigoše do jednog brežuljka, sa koga je bio lep izgled na okolinu.Popnu se na njega, te jedni polegaše u ladu, a drugi otidoše, da piju vode. Malo podalje od drugih sedeo je Marko Lazarević, a pored njega je stajala Olga, držeći durbin u ruci. — Ustanite — govoraše mu ona, — da vidite samo, kako je lepa okolina. — Umoran sam. — Umorni ste...I ja sam umorna, pa opet gledim. On se nasmeši, ali ne odgovori ništa. — Ustanite... ustanite samo...Ona ga uze za rukav, kao da hoće da, ga digne. — Baš moram? — Morate. — Kad je tako, ustaću; ali čekajte još malo. — Ala ste nesnosni! — Olga se bajagi poče ljutiti i okrene se od njega.Namesti durbin i počne opet sama posmatrati predeo. Međutim ustade i Marko. Ona mu odmah pruži durbin. — Gledajte samo, kako je divan izgled!I Beč se sasvim dobro vidi.Udesite samo kao što treba...Ta vi ne umete, da namestite... — Kao da je to kakva veština — reče on i upravi durbin na Beč. — No, kako vam se dopada?Je l’te, da je divno? Marko skine durbin s očiju. — Ta gledajte još!Niste još ni videli. — Video sam.Gledajte vi. — Ne, ne.Ja sam duže gledala. — Ona mu silom metne durbin na oči. — Zaboleše me oči — progovori on, skidajući ga opet. — Je l’te, da je lep izgled? — Lep je — odgovori Marko nemarno. — Vi kao da nemate u sebi baš mnogo ljubavi spram prirode... — A od kuda vi to znate? — zapita on kroz smej. — Ta eto, vidim i sad...Jedva sam vas digla, da razgledate okolinu.Pa kako ste dosadno kazali: „Lep je“... — Vi se varate.Ja uživam u prirodi. — Zaista?No, kad bi svi tako uživali u njoj, kao vi i onaj tamo, što sedi s Petrovićem... Jednoga lepog proletnjega dana išli su u šetnju izvan Beča, kao i sad, Srbi, Rusi i Ruskinje.U društvu beše i Marko i Olga.Marko je bio vrlo stidljiv, osobito sa ženskinjama.A Olga beše uvek slobodna i nestašna. Steva i još neki nagovore Olgu, da se nametne Marku, te da je mora voditi ispod ruke.Njoj nije trebalo dva puta kazati. — „Umorna sam“, reče ona; „izvinite“... i htede da ga uhvati ispod ruke. — „Umorni ste?Pa dobro“... mucao je on, stiskujući ruku sve većma uz-a-se, tako da ga nikako nije mogla uhvatiti ispod ruke.— „Pa pustite, da vas uhvatim ispod ruke“, smejala se ona.Siromah Marko našao se u najvećoj neprilici, pa nije ni primetio, kako oni ostrag hoće da popucaju od smeja.Bio je crven kao rak. — „Molim vas, vodite me ispod ruke“. govorila je Olga nestašno; „teško mi je, ići, verujte“...Marku se sve okretalo.Uzme je pod ruku (ili upravo ona njega) i išao je, ne videći i ne čujući neko vreme ništa. — „Zašto ste vi taki neprijatelj ženskinja?” pitaše ga ona posle nekoga vremena. — „Ne, nisam ja neprijatelj ženskinja“, pravdao se on, gledajući pred sebe; u oči joj nije smeo pogledati za živu glavu; „samo nisam naviknut na ženska društva“... — „Ali to je vrlo smešno“ primeti mu ona, „da se vi tako čudno ponašate sa ženskinjama, a osobito s nama.“ „Ja vidim to i sam, ali šta ću“... — „Ne bežite od ženskinja, pa ćete već postati drukčiji.“ — On je na to ćutao. — „Kako je to“, poče ona opet, „da vi niste nikad dolazili u dodir sa ženskinjama?“ — „Nisam ih tražio, pa tako nisam ni bivao s njima.“ — „Recite bolje, da ste ih izbegavali, a ne samo da ih niste tražili.“ — „Može biti i to“, reče on s usiljenim smešenjem. — „A šta mislite, ima li mnogo takih mladih ljudi?“ zapita ga Olga s đavolastim osmehom. — On porumeni. — „Ne čudim se“, nastavi ona, „što niste dolazili u bliži dodir sa ženskinjama, s kojima nemate ništa zajedničko, premda se ni to ne da baš opravdati, jer treba se i s njima upoznati koliko-toliko; ali zašto da i nas izbegavate?“ — Tako mu je ona poduže čitala lekciju, ne puštajući ga nikako od sebe.Docnije započne e njime razgovor i o drugim stvarima; no i tu je većinom ona govorila, a on je skoro neprestano ćutao. Kad ga posle ostavi, oseti Marko, da ga je cela njena pojava vrlo prijatno dirnula.Gledao je, da se uvek nađe oko nje, samo — razume se — ipak malo podalje; hteo je da je gledi, da joj čuje glas.Celoga puta osećao je neku uzrujanost.Nije ni pokušavao, da da sebi računa o tome, da li je to začetak kakvoga dubljeg osećaja, ili možda samo neposredna posledica razgovora sa jednom od ženskinja, s kojima dotle nije skoro nikad ni govorio, — prijatan utisak, spojen sa grozničavom uzbuđenošću usled dotadašnjega neprirodnog izbegavanja ženskoga sveta.U ostalom teško da bi u takoj prilici i daleko iskusnija glava u tim stvarima mogla sebi dati ma i približna računa o osećajima, što se kolebahu u Markovoj unutarnjosti. A Olga je međutim neprestano veselo ćeretala, zaboraviv sasvim na svoga „kavalera.“ Drugom prilikom opet su bili u takoj šetnji.On je osećao sad još veću potrebu, da bude blizu Olge i da govori s njom.Ali kad god bi pokušao, da joj se približi, pojavio se u njemu uvek neki nemir, srce bi mu tada jako lupalo, u glavi bi osetio vatru, zbunio bi se i begao od nje. — U jedan mah desi se blizu nje, baš kad je govorila nešto sa Stevom. — „Nije tako“, reče ona, odričući neko Stevino tvrđenje. — „Ali ja vam kažem, da je zacelo tako; a najposle eto zapitajte i Marka, pa će vam i on to isto reći“...Marko nije upravo znao, ni o čem je reč.On je stajao tu zadubljen u svoje misli i sanjarije, iz kojih ga tek sad probudiše Stevine poslednje reči.Sad je Olga trebala da govori s njim, — ta misao sevnu mu kroz glavu.On se splete, progovori nešto sasvim nerazumljivo i odmah se izgubi u društvu.Olga pogledi na Stevu, smešeći se i kao pitajući, šta je tom čoveku. — „Taj pobeže“, nasmeje se Steva; „i tako će moje reči ostati nepotvrđene“... — Olga je još neko vreme ćeretala s drugima, na onda potraži Marka, — „Šta je s vama?“ zapita ga ona.„Zašto vi bežite od mene?Nije vam zar dosta ona lekcija pre?“ — On je samo crvenio i ćutao. — „Vi ste čudan čovek!“ reče mu ona na to i udali se.Zatim htede još nekoliko puta da govori s njim, ali joj to ne ispade za rukom.Primeti, da je on očevidno izbegava.Istina, nije ni s drugima mnogo govorio, ali tek nije begao od njih, kao od nje. Ona mu se počne sad jogunasto nametati.Marko je baš išao s Anom Vasilijevnom, koja mu nešto pripovedaše.On je do duše nije slušao baš s velikom pažnjom, ali tek je ostao s njome i znao je u glavnome, o čem ona govori. — „Jedva jedan put vidim i vas sa ženskinjom“. reče mu Olga. — „E, pa nije to baš prvi put“, primeti na to Ana Vasilijevna. — „Dakle“, nastavi Olga, okrenuv se Marku, „hoćete li ispuniti zadatu reč?“ — „Kakvu reč?“ promuca Marko. — „Eto ga, već ne zna!“ — „Dabogme da ne znam“. — „Ta to i jeste zlo, što ne znate!Kako ste pazili na svoje reči, kad ste ih tako brzo zaboravili?“ poče ona, praveći bajagi ozbiljno i strogo lice. — „Marko“, poviče u tome Pera od ostrag, „evo ti tvoja torba; neću više da je nosim“.Marko otrči, baš upravo otrči, po torbu, i ne vrati se više.Posle jednoga sata opet ga uhvati Olga. — „Sad mi ne ćete umaći.Morate čuti, što hoću da vam kažem.Već je krajnje vreme, da se ostavite te svoje metode beganja.Šta imate vi protiv mene?“ — „Ja?Šta bih mogao imati?“... — „E, dobro; onda mi recite, zašto nećete da se razgovarate sa mnom?“ — „Kako to?Zašto da neću?Vi se varate“... — „Ne varam se ja.Vaši su manevri i suviše prosti, da bih mogla ne provideti ih.Vi prosto pobegnete, čim primetite, da vam se ja približujem“ — „Ja nemam običaj“... poče on opet, ali ne svrši rečenicu. — „Priznajte, da ste krivi“, smejaše se Olga nestašno i uhvati ga ispod ruke.Tako je išla s njim poduže. Kad se vratiše u Beč i počeše se razilaziti, ona mu pruži ruku. — „Ala vam je ladna ruka“, primeti mu pri rukovanju. Posle nekoliko nedelja pitaše ga jedan put Steva: „Šta je tebi?Nešto si oslabio“. — „E da?“ — „Izgubio si i boju“... — „Pa dobiću je opet“. — I drugi su ga zapitkivali, šta mu je. — „Ništa“, odgovaraše on obično. Međutim primetiše drugovi mu, da on od nekoga doba odlazi i na predavanja, koja nije uzeo i na koja pre nije odlazio.To behu predavanja, koja je slušala Olga.Tu se Marko po katkad s njome razgovarao, ili bolje, ona je započinjala razgovor, koji je obično trajao samo po nekoliko trenutaka. Posle dužeg vremena počne se Marko malo po malo oslobađati.Postade življi, odrešeniji.To je, razume se, išlo polagano.Promenu tu opazi Olga, a opazi je i on sam.Postade druževniji i poverljiviji s njome.Nije više sa nekim tajnim strahom očekivao, da ga ona zapita za što god, pa tek onda da se upusti u kratak razgovor s njom; nego je često sam prilazio k njoj i govorio s njome daleko smelije i odrešenije.Više puta su se oboje smejali, spominjući njegovo pređašnje ponašanje. — „Do duše“, govorila mu je Olga jednom prilikom, „niste se još sasvim emancipovali; ali kad vas uporedim takoga, kakav ste sad, sa figurom, koju ste predstavljali pre, — onda vidim veliku razliku“... Druženje među njima napredovaše sve većma.Bivali su vrlo često zajedno.To su, razume se, i drugi primetili, te ga u šali zadirkivahu. — „Ta od tebe će najposle postati pravi kavaljer!“ — „To ne, ali iz nekadašnje „smirene device“ postaće zacelo čovek, koji će se umeti naći sa svetom.Živela Olga!To se sve njoj ima pripisati!“ — Marko se u takim prilikama smejao zajedno s drugima. U tome se dogodi Olgin put kući, s kojega se, kao što znamo, još iz Praga vratila.Pre njenoga polaska bili su, naravno, opet zajedno.Rastanak nije bio žalostiv, a nije bilo ni razloga za to; ali se moglo primetiti, da su njih dvoje već vrlo bliski jedno drugome. — — Pred veče pođu natrag.Bili su na Kalenbergu i Leopoldbergu, posmatrali su okolinu, uživali u lepim izgledima i odmarali se najposle na travi, gledeći divnu prirodnu sliku, što je sastavljaše dunavsko ogledalo sa okolnim šumama, gorama i dolinama. Iza drugih zaostade malo jedna grupa, u kojoj beše Steva, Marko, Jova i Olga. — Ala jako svetli mesec — progovori Olga, gledajući na mesec, koji se ukazao na horizontu u punom svome sjaju. — Zaista je vrlo svetao — potvrdi Jova. — Šta mislite — zapita Olga, — da li zaista postoji još jedan manji mesec, koji se tako brzo okreće oko zemlje, da ga do sad ne mogoše dobro ni primetiti, a kamo li potanje ispitati? — A kako dođoste vi na to? — reći će Jova. — Pa zar vi niste naišli na to u Žil-Vernu, i to u njegovoj pripoveci, u kojoj opisuje put sa zemlje na mesec?Ili valjda niste to ni čitali? — Nisam uopšte ništa čitao od njega. — Zaista? — Zar je to kakvo čudo? — Dabogme da je čudo. — A zašto? — Zato, što je on u celom svetu poznat kao redak pripovedač... — Ja nikad nisam mario za pripovetke. — Ali nisu to pripovetke, kao one, za koje vi znate. — Nego kakve su? — Pa vi zaista ne znate ništa o tom čoveku i njegovim delima? — Slušao sam za njegovo ime i znam toliko, da je mešao u svoje pripovetke prirodne nauke, geografiju i druge take stvari. — Pa što onda pitate: „Da kakve su?“ kad eto i sami znate, da nisu kao druge, nego da su u njima smeštene i prirodne nauke i geografija i druge take stvari?!I vi se ipak niste rešili, da pročitate bar jedno idi dva njegova dela... — A ima li tu doista baš tako mnogo da se nauči, kao što se kan da vama čini? — Razume se, da ima. — Zacelo je vredno čitati te stvari — umeša se Steva. — Žil Vern piše vrlo interesantno i vešto.U njegovim delima ima puno naučnih data, naučnih hipoteza, i to poglavito iz prirodnih nauka, bar u onim delima, koja sam ja pročitao.On ume vrlo vešto da spoji taj naučan deo u svojim spisima sa zanimljivim pripovedanjem.Ima, do duše, mnogo i fantastičnoga, sasvim izmišljenoga u njegovim stvarima, što on predstavlja kao neku mogućnost i istinu.Ali malo obrazovaniji čitalac umeće uvek strogo odeliti istinu i naučnu hipotezu od izmišljotine. — Eto — poče opet Olga, — da uzmemo za primer njegov opis puta sa zemlje na mesec.Tu ima vrlo mnogo naučnih podataka i razloga, na osnovu kojih on dolazi do zaključka, da se može pod izvesnim uslovima baciti iz topa grdno tane sa zemlje na mesec.Zaključak je taj, razume se, sasvim nenaučan.Žil Vern zna sam najbolje, da se ništa ne može baciti sa zemlje na mesec.Ali njemu to treba, da bi mogao u pripoveci svojoj opisati, šta sve ima između zemlje i meseca u prostoru, kroz koji prolazi taj njegov grdni projektil, i da bi posle isto tako mogao predstaviti čitaocima, kako izgleda mesec i t. d. Za take celji mora se, naravno, više puta pribegavati prostome izmišljanju; ali on računa na to, da će čitaoci znati razlikovati ono, što je utvrđeno u nauci, od onoga, što on domeće i crta fantastično, da bi pripovetka bila zanimljivija i da bi inače imala Forme. — Nego — primeti Steva — ja mnogo štošta nisam razumeo u toj pripoveci, jer tu ima stvari iz tako specijalnih grana nauke, da bi ih mogao pojmiti samo stručnjak baš iz te grane. — Taj čovek je napisao mnogo dela. — Meni se — poče opet Steva — osobito dopada njegovo delo „Dvadeset hiljada milja ispod mora.“ To bi tebe, kao tehničara, moralo još većma interesovati...On se okrete pri tome jednom tehničaru, koji im se beše pridružio. — Kako to? — zapita ovaj. — Tu ti se iznosi jedna gvozdena lađa, koja plovi pod vodom. — No, to je vrlo verovatno — smejao se tehničar. — I to plovi sa vanrednom brzinom i u kakvoj hoćeš dubljini.Konstrukcija je, naravno, osobita.Tu je elektricitet pokretačka snaga.On kreće točkove na toj lađi, on daje osvetljenje, ogrev itd. — Ala bi divno bilo, kad bi Žil Vern izneo formule i za to!...Nego što on nije učinio i što prema sadašnjem stanju mehanike nije ni mogao uraditi, to će se već vremenom morati postići.On je, kao što kažeš, svojom fantazijom stvorio od elektriciteta pokretačku snagu, i to tako užasnu snagu.Ali doći će vreme, kad će taj san postati istina.To, što je za sad nemogućno, fantastično, biće izraženo matematičnim formulama.Elektricitet će zacelo postati pokretačka snaga, koja će zameniti paru, grejati nas, svetliti nam.... — Da — upade mu u reč Olga, — to je zaključak osnovan na teoriji, koja veli, da snage prelaze jedna u drugu. — — Stigoše u Debling. — Da svrnemo ovamo na čašu piva — reče Pera, pozivajući ih u gostionicu, pored koje su baš prolazili. — Tu kao da je neko veselje — primeti Steva. — Čuje se svirka i larma. — To je neka svetkovina slavenskih đaka — objasni Marko. — Češki su đaci pozvali ostale na zabavu, koja se eto sad tu drži. Uđu svi unutra, osim Milana i Sime, koji otidoše upravo u Beč. U jednoj dvorani igralo se pored dosta dobre svirke.U tu dvoranu uđe naše putničko društvo, pošto se najpre malo potkrepilo i odmorilo.Neki se od njih upuste u igru, no većina je sedela.I Olga beše među onima, koji su igrali. — Zar vi niste umorni?,— pitaše je Marko. — Eh, vi mislite, da je ceo svet lenj, kao vi što ste...S tim rečima se pusti u igru s Perom, koji joj je u taj mah prišao. Nabrzo se vrati zaduvana i zagrejana.Uzme svoju maramu i prebaci je preko ramena. — Hoćete li sa mnom malo napolje? — zapita ona Marka, polazeći već. — Ovde je tako zagušno... Marko ustane i iziđe s njom iz dvorane. Noć beše vedra i lepa. Oni sednu na stolice, ne govoreći ništa.Tako su poduže ćutali.Marko gledaše u zvezde. — A zašto se vi bolje ne ogrnete tom maramom? — zapita je on na posletku. — Ladno je.Možete ozepsti. — Pa onda? Marko je pogleda začuđeno. — Da ne ćete još i vi pasti u hipohondriju!Čuvajte se... — Možete me ismevati — primeti Olga.Zatim lupkaše prstima po stolu, pored koga su sedeli. — Ne marim više da sedim — reče ona na jedan put.Vila je uzrujana; uzme maramu s ramena i sasvim se zaogrne njome. — Hoćete li da se malo prođete? — pitaše je on. — Da. Oni ustadoše. — A gde ste vi?Ne možemo da vas nađemo — začu se glas Ane Vasilijevne.S njom je išao Pera i još nekolicina. — Evo nas — odgovori Marko zlovoljno. — Sad smo baš izišli malo na svež vazduh. Beše već prošla ponoć, kad je Marko opet sedeo s Olgom napolju.Bili su sami. — Po vašim rečima — govorio je on — izgleda, kao da vi ne verujete, da sam ja uopšte za to sposoban.... — Nisam tako mislila... — Da, kako ste mislili? Olga ćutaše.A on je nije ponovo pitao, nije tražio od nje odgovora, kao da je i bez toga znao, šta je mislila. — Manite se sad toga — progovori ona posle podužeg ćutanja; — nego odgovorite mi bolje na pitanje, na koje ste mi i tako ostali odgovor dužni... Marko oseti, kako mu srce poče naglo biti.Otvori usta i htede nešto kazati, ali ne nađe zgodne reči. Olga se još većma uvije u maramu. — Ladna noć — prošapta ona, a misli joj behu daleko od noći i noćne ladnoće. — Jesam li kad god voleo... govorio je Marko kao za sebe, a sav je drhtao. — To... vi hoćete to da znate... — Da, recite mi ljubav nije nikakvo zlo...I kad je nestane, nema se šta reći, ako nije umešano nepoštenje...Naravno, prava ljubav ne gubi se lako i bez velikih uzroka...A znate li vi -— poče ona zatim brže i jačim glasom, — zašto sam vas o tome pitala?Zato — nastavi odmah, ne čekajući odgovora, — zato... da... da... vam dam prilike za....Olga prestade, ne znajući, kako da svrši. — Čujte, Olga, moj odgovor — progovori na jedan put Marko.Glas mu beše dosta stalan.Sad je prvi put nazva samo no imenu. — Znajte, da do sad nisam nijednu ženskinju voleo; ali od kako vas poznadoh....Ni on ne svrši. Ona ga je razumela.Za trenutak mu obvije ruke oko vrata, no odmah se opet spusti na svoju stolicu. — Hoćeš li biti moja? — šaptaše on. — Da, tvoja ću biti... Nastupio je oktobar.Đaci se opet iskupiše. Naskoro se počeše sastajati naši poznanici od kraja pređašnjega tečaja, i to ponajviše u Milanovom stanu.Držahu redovne sastanke; a skupljahu se i inače.Na redovnim sastancima pretresali su samo svoje stvari.Slagahu se u svima važnijim pitanjima. Da bi se dobila jasnija slika o tome njihovom radu, iznećemo razgovor tih ljudi prilikom jednoga takog sastanka. — Kao što rekoh dakle — govorio je Milan, — celj naša leži jedino u ostvarenju slobode i jednakosti, ali istinske slobode i jednakosti, do koje se može doći samo pod uslovom, da se naša načela uvedu u život.Dok postoji ovako društvo, kakvo je sad, dotle se o istinitoj slobodi može govoriti jedino kao meti, kojoj valja težiti.Mi svi vrlo dobro znamo, da iole razboriti i iskreni ljudi ne mogu dovoditi u svezu slobodu sa suvremenim društvenim strojem.Sadašnja društvena zgrada znači propast slobode, a sloboda znači smrt sadašnje društvene forme.Pošto bar među nama nije nužno dokazivati te osnovne istine, to ću odmah preći na sredstva, koja vode ostvarenju naših težnja.Ja ne bih ni o tome govorio, da nisam primetio u tom pitanju malih nesaglasnosti baš na ovome sastanku.No ja sam uveren, da će se ta razlika u mišljenju posle dovoljnoga objašnjenja već izgladiti. Među nama, kao što vidimo, nema nijednoga, koji bi zahtevao, da, se svi raziđemo po narodu, te da tako radimo samo u masi.Mi svi uviđamo, da je nužno, graditi partiju u svima slojevima, obrazovanijim i neobrazovanijima.Isto tako znamo mi, da najposle nismo svi ni sposobni za rad u masi.A to se, kao što smo čuli, ne dopada Peri... — Da — uze reč Pera, — meni se čini, da bi mi valjalo, da se baš specijalno spremimo za propagandu u masi naroda.Mi treba da se naučimo, da živimo s narodom.Tako može biti uspeha.Treba da se naviknemo na patnju, da umemo živeti o crnome lebu i vodi, da možemo spavati na zemlji i na kamenu... — Ti zaboravljaš — poče opet Milan. — da se tvoje zahtevanje ne slaže s podelom rada, koja je nužna u našem poslu, kao što moraš i sam priznati.Kad bi se mi svi specijalno spremali za delanje u masi, to bi tako postupanje bilo očevidno jednostrano i štetno.Po sebi je jasna stvar, da moramo raširiti svoj upliv i na druge slojeve, koji će nam davati sve nove i nove borce, što će raditi bilo kao poglavito umni radnici, koji knjigom i listom obaveštavaju i daju pravac celome radu, ili i kao propagandiste neposredno u masi naroda.Uopšte sasvim je prirodno, da ne smemo i ne možemo sve snage otpraviti u masu, a drugo zabaciti.To bi značilo, vezati sebi ruke.Prema tome se vidi, kakvo stanovište se ima zauzeti i spram tvoga zahteva, da treba svi da se naučimo patnji i t. d. Ne kažem ni ja, da je za nas maženje.Ljudi, koji hoće da rade za načela, kao mi, moraju biti spremni na najžešću borbu.Ali pored sveg toga ne može imati smisla navikavanje na patnju, koja je prosto suvišna.Oni, koji ne će i ne treba da idu u samu masu, ne moraju učiti spavati na zemlji i t. d. Ako slučajno dođe do nužde, naučiće već.A i oni, koji rade u narodu, dužni su ne samo u interesu svome, nego baš u interesu načela, da gledaju, kako bi što više uradili sa što manje žrtava i nevolje.Njihov je zadatak, da pokažu masi, gde leži osnov zlu, što davi i druge i nju, a nju još ponajvećma.Oni su dužni uveravati ih, da se samo ostvarenjem našega načelnog programa može doći do zadovoljnoga i za sve dobroga života.Dužnost im je, da izbiju ljudima iz glave osobito one pogrešne pojmove i predrasude, koje im ne dopuštaju, da se otrgnu od zabluda u presuđivanju o sadašnjem stanju i uzrocima njegovim.Oni moraju neprestano ići za tim, da masa uvidi, da je za nju i za sve samo tako mogućno živeti, kao što treba ljudi da žive, ako se osnuje opšti rad na temelju opštega imanja, te da svako može uživati sve, što mu je nužno za održanje i razvijanje; i isto tako ako se ujedno uništi i svaka druga nepravda i tiranija.Kad većina jedanput bude u tim stvarima potpuno obaveštena, onda je naša pobeda tu.Ljudi onda prosto zavode nov red na osnovu naših načela, koja jedina odgovaraju potrebama sviju.Ali za taj rad u narodu ne ište se, da se naše propagandiste ugledaju na karaktere à la Rahmetov.Ja neću sad da govorim o takim retkostima, u kojima je najveća plemenitost spojena sa upravo neprirodnim osobinama; nego samo to kažem, da se to ne zahteva od naših ljudi. Posle kratkoga obaveštaja prizna i Pera, da je tako. — A oni — nastavi Milan, — koji rade perom, moraju imati u vidu potrebu strogo naučne i popularne književnosti.S toga imaju i svoj rad udesiti tako, kako bi se u broširama, knjigama i listu pružilo dosta građe za čitanje, učenje i mišljenje ne samo inteligentnijem svetu, nego i prostom narodu, ukoliko se ovaj uopšte bavi čitanjem.Jedni drže, da se valja baciti više na popularno pisanje, a drugi opet na strogo naučno.Ali, razume se, taka tvrđenja ne mogu imati za sebe toliko razloga, da bi se mogla priznati kao utvrđene istine.Take stvari se uopšte ne mogu rešiti, jer nema dovoljno podataka za rešavanje.Nego toliko je očevidno, da je nužno i jedno i drugo.Da li će se i kad će se posvetiti više truda i pažnje jednoj ili drugoj grani, ili će se može biti obadve podjednako negovati, — to zavisi od okolnosti, o kojima unapred ne može biti nikakva računa.Isto to važi i za odnošaj između naučne književnosti s jedne strane, kad se tu uračuna i stroga nauka i popularizacija, i zabavne literature s druge.No pošto se tu još većma pojavila razlika u mišljenju, to će biti nužno, obazreti se na taj predmet malo opširnije.Nije pitanje o važnosti zabavne književnosti uopšte, nego samo o tome, da li treba mi i nju da upotrebimo kao sredstvo za rad.Neki su protivni tome.No dobro bi bilo, da opširnije izraze svoje mišljenje. — Ja sam — uze reč Žarko, — protivan samo tome, da se pišu male pripovetke; jer se u ovima ne može naći skoro nikakve nauke, nego se sve ograničava na gdekoji naglasak, kako sirotinja ne može da živi i t. d. Ali nisam protiv toga, da se pišu velike zabavne stvari sa ozbiljnom celji; jer tu se daje valjano i opširno izvesti neka osnovna misao i inače mnoge naučne misli u našem pravcu, a sve u zanimljivoj formi, tako da svet take stvari više traži i čita.To je moje mišljenje. — Žarko — poče zatim Dušan Pavlović, slušalac prirodnih nauka — zahteva samo, da se ne pišu sitnije stvari, a s krupnijima se slaže.No ja idem dalje i držim, da bi mi trebalo da odbacimo svu tu lepu literaturu, t. j. da je nikako ne upotrebljavamo kao sredstvo za rad.Žarko veli, da se u malim zabavnim spisima pretrpa ozbiljna sadržina zanimljivom odećom tako, da se slabo koja dobra misao i vidi.On to pripisuje toj okolnosti, što je spis mali, pa ne može u njemu ništa da se izvede i razvije, kao što bi trebalo.Ali premda je ta tvrdnja unekoliko opravdana, ipak ja mislim, da i velika dela te vrste nisu za nas zgodna, i to baš zbog toga pretrpavanja zdravih misli šarenom zabavnom aljinom.Ja dopuštam, da su mali spisi još nezgodniji; ali nisu dobri ni veliki.Pripovečice nisu, bar po mome mišljenju, jedino s toga bez vrednosti, što se u njima ne može razviti ideja, kao u većem delu, nego i s toga, i to je upravo glavno, što se uopšte zabava ne da složiti s naukom, a osobito s naukom, koju mi propovedamo.Naša je celj obaveštavanje, a zabavna književnost nije zgodna za to.Bila to pripovetka ili roman, uvek se sadržina mora zaviti u kojekakve scenerije i šarenilo, te izgubi svoj upliv i važnost.Većina će ili prevideti, šta upravo hoće da se kaže unutri, ili će pored onoga veštačkog uvijanja u ljubavne i druge događaje u najboljem slučaju primetiti celj i pouku, ali je odmah i zaboraviti.Što je ozbiljno, ne će dakle imati upliva; a od ostaloga nema asne za nas.I tako se vidi, da zabavna književnost za nas kao radnike ne može značiti ništa. — Moje mišljenje — progovori Milan — razlikuje se i od Žarkovog i još većma od Dušanovog.Ja priznajem, da se u manjim zabavnim spisima ne može dovoljno razviti red misli, zbog kojih bi se taki spisi upravo imali pisati.Ali i ako se na taj način ne odgovara zadosta celji, da se što potpunije iznese pred čitaoce izvesna osnovna ideja i da se i inače pruži čitalačkoj publici što više zdravih misli i pouke, — ipak se ne može reći, da su te stvari bez ikakve koristi za naš rad.U njima se, istina, ne može izvesti ni blizu ono, što se daje razviti u većim delima; ali to još ne znači, da njihova sadržina ne može imati toliko jedrine i nauke, koliko je nužno, da se opravda izdanje i tih stvari.Korist od njih zacelo je mogućna i to u takoj meri, da ih moramo uvrstiti u red dosta udesnih sredstava za borbu, osobito protiv predrasuda, što su po narodu raširene i što smetaju usvajanju razumnijih pojmova.Ja ne govorim o tome, kolika je ta korist.Ja kažem samo toliko, da neke koristi od takih stvari može i mora biti, samo ako su dobro udešene.Po sebi se razume, da se naša cela snaga ima rasporediti tako, kako bi se odgovorilo najpre najprečim potrebama, najvažnijim zahtevima; a na stvari, koje nemaju toliko važnosti, valja upotrebiti izvestan deo snage, koji prema tome računu ostane slobodan, pošto se učini najpre ono, što je važnije i nužnije.S toga će se, naravno, i na izdavanje pripovedaka, o kojima je reč, trošiti samo toliko sredstava i radne snage, koliko nam se po računu pokaže potrebno i mogućno.Ako bi nam se, na primer, učinilo, da za vreme valja više ili manje raditi u tome pravcu, mi bi onda prema tome rasporedili svoja sredstva i snagu.No svakojako take pripovetke zauzimaju i po mome mišljenju dosta nevažno mesto među našim oružjem, kad se uporede s drugim stvarima, i to baš zbog te svoje osnovne mane, t. j. zbog toga, što u njima sarazmerno ima malo dobre hrane za publiku.Naprotiv veća zabavna dela, u kojima se izlaže naš pravac i uopšte naučno gledište na svet i specijalno na društvene odnošaje i na opšti čovečanski razvitak, stoje zacelo u redu najboljih naših književnih sredstava za borbu.U njima se može obratiti manje ili više pažnje na iznašanje i naučno zastupanje naših načela, te se prema tome odgovara potrebi obaveštavanja i ubeđivanja, a to je naravno naša neposredna celj.Dušan misli, da se ozbiljna sadržina mora u svakom slučaju pretrpati veštačkim šarenilom, te tako gubi svoju vrednost, ostaje bez upliva na čitaoce, jer ovi ili ne će ništa ni videti od svega onoga, što im se iznelo kao zdrava hrana, ili će sve to nabrzo ili odmah zaboraviti.Po njemu mora zanimljiva forma tako zauzeti svu pažnju čitalačke publike, da sadržina ostane sasvim bez uticaja.Ali ja pitam: da li veštačka scenerija i uopšte zabavni oblik zaista mora, tako reći, progutati misli, koje leže unutri?Kad bi to stojalo, onda bi naravno Dušanov zaključak, da nama lepa literatura ništa ne treba, bio sasvim na svom mestu.No ja držim, da nije tako.Od samoga pisca zavisi, da di će zanimljiva forma pretrpati unutarnju jezgru, ili će samo poslužiti kao lepa ljuska, u kojoj će čitaoci naći i shvatiti tu jezgru.On treba da udesi svoj posao tako, kako bi što više korisne sadržine ležalo u zabavnoj odeći, koja treba da odgovara ne samo zahtevima prijatnosti i lepote, nego pre svega onoj celji, radi koje se taki posao i preduzima.Odeća ta ne mora se do duše slagati sa preživelim pravilima besmislenoga i upravo detinjastog estetičarskoga recepta; ali opet, ili bolje, baš zato treba i ona da je čista i zdrava, te da je prilagođena sadržini.Ona ne sme biti odveć šarena, ne sme vređati prirodnost i ostala pravila zdravog razuma, te na taj način kvariti i slabiti upliv same jezgre.Kakva razloga ima za mišljenje, da će čitaoci izgubiti iz vida sadržinu samo s toga, što je nalaze u tako udešenoj zanimljivoj formi?Zar nije prirodno, da će oni i u tome obliku videti misli, koje su tu izražene?Najposle i iskustvo nas uverava, da je tako.„Ali odmah će se sve to zaboraviti“ — veli Dušan.Dopuštam, da se mnogo štošta zaboravi, što se pročitalo, ako se dalje ne misli o tome.Ali zar to važi samo u ovoj stvari?Nije li tako svuda, u strogo naučnoj, kao i u svakoj drugoj književnosti?Nema razloga za osuđivanje jedine zabavne literature zbog nečega, za što ona nije odgovorna i što se pojavljuje uopšte, a ne samo tu.Kad je delo napisano dobro, onda je s te strane učinjeno sve, što se može zahtevati; čitalačkoj publici ostaje, da se njime većma ili manje koristi, prema raznim okolnostima. —- Ali — prekide ga Dušan — ozbiljna sadržina u pripovetkama i romanima lakše se previdi i zaboravi baš zbog zabavne odeće.To ja prebacujem lepoj književnosti i zato se ne slažem, da se i njome poslužimo. — A čim bi — zapita ga Milan — ti dokazao, da se zbog zabavne forme lakše i pre zaborave iznesene ideje u zabavnom spisu, nego što je to slučaj u kakvoj naučnoj knjizi, gde ima, na primer, toliko naučnoga izvađanja, da se ište vrlo mnogo pažnje za zrelo čitanje i shvatanje i još više uma za jasan pregled celoga predmeta?Očevidno nemaš dokaza za to; i ne možeš ga ni imati. — Da bi se došlo kraju, ja ću sad ukratko navesti ono, što je najglavnije u ovom pitanju.Dobra strana zabavnih dela je u svakom slučaju to, što ona imaju širu publiku.To je nešto, što se ne sme izgubiti iz očiju.Zatim tu se daju mnoge stvari udesnije i lakše kazati nego inače; a ima ih i takih, o kojima se samo tu može govoriti, a inače ne.Istina, nauka se u zabavnim spisima ne može javljati onako, kao u običnom naučnom predstavljanju; ali je mi možemo ipak izložiti i u delima te vrste; i što u njima ima više i u boljem obliku iznesene nauke, tim je veća njihova vrednost.Kao što vidimo dakle, nužno je, da radimo i na zabavnom i na nezabavnom polju, jer to jedno drugo dopunjuje. Tako su se oni i dalje razgovarali, dok ne lođe vreme razlasku. Radi obaveštavanja osobito u onim naučnim pitanjima, koja se posredno ili neposredno odnose na delanje u njihovome pravcu, zaveli su redovna predavanja i debate o takim predmetima.Uopšte činili su sve, što smatrahu za nužno u svome spremanju za odlučnu borbu protiv društvene truleži.Oni su vrlo dobro znali, šta znači boriti se za načela, koja se mogu ostvariti samo na razvalinama sadašnjeg društvenog stroja, te su prema tome i postupali.Trudili su se, da priberu što više snage, kako bi tim većma unapredili i približili ono, što nazivahu istorijski zadatak čoveštva: ostvarenje opšte slobode i blagostanja. Jedan od najvećih veštaka na violini davao je koncert jednoga večera.Steva, Milan, Sima i Žarko otidoše da ga čuju.Sima nije mario za svirku; no opet je otišao u društvu s njima. Kad stupe u dvoranu, priđe im svršen pravnik, Bogdan Simić. — Dakle dođoste i vi da čujete majstora — govoraše on, rukujući se sa svima. — Ja sam vrlo radoznao.Jedva čekam, da se počne. Bogdan se pre kratkoga vremena upoznao s Milanom i ostalima iz toga društva.Otišao mu je jedan put u stan i razgovarao se s njim, predstaviv mu se kao načelni prijatelj.Posle toga su se sastali još nekoliko puta.Bio je i na dva-tri sastanka.U poslednje vreme postade im ređi gost.Nisu ga videli već dve nedelje. — Nikad te nema — poče Steva. — U što si se tako jako zametnuo? — Kroz koji dan polažem cenzuru. — Tako što god...Pa šta misliš onda? — Ako dobro prođem, ići ću odmah dole. — Pa gde ćeš se nastaniti kao advokat? — Svakojako u Sremu. — To je dobro.Zgrnućeš malo novaca — primeti Žarko. — Naravno.Bez novaca nema ništa.Međutim će se valjda početi već i raditi, pa ću i ja činiti svoje.Pomagaću, s čim budem mogao. — Bogme — reče Milan — ne šali se!Kad se siđemo i mi dole, naći ćemo se.Između ostalih apeliraćemo zacelo i na tvoju kesu.Ti i tako vrlo dobro stojiš, a advokatska praksa doneće ti osim toga lepu sumicu... Bogdan imađaše u Sremu, u mestu R., odakle je bio rodom, dve kuće, vinograd i mnogo zemlje.Sve mu to ostade posle smrti očine; a mati mu je umrla još pre. Koncert se započe.Veštak je svirao divno.Ispod prstiju mu izvijahu se najslađe melodije, izražavajući raznovrsne osećaje.I sam Sima uživaše u toj svirci. Pri povratku, baš kad htedoše da iziđu iz dvorane, vikne neko Simu po imenu.On se obazre i vidi čoveka u godinama sa dve ženskinje.Ostalo društvo, s kojim je pošao, otide dalje; a on ostade. — Badava — tvrdio je Bogdan, —- veština ima velika upliva na čoveka. — Razume se, da ima — reče Steva. — Samo se pretpostavlja u čoveku dosta razvijeno osećanje, da bi se taj upliv mogao pojaviti u potpunijoj meri. — Razgovarao sam se pre s nekim muzičarem.Taj je čovek naš užasan protivnik, i to samo s toga, što se poplašio, da mi hoćemo da uništimo sve veštine, pa naravno i muziku.On je tvrdo uveren, da naša načela idu protiv svega, što je, kao što već kaže ona stara fraza, „lepo, plemenito i uzvišeno“.Ja sam mu do duše dokazivao, da je na krivom putu, ali sve to nije pomoglo.On ostade pri svome. — Budala — poče opet Steva. — Boji se, da ćemo mi upropastiti veštinu...Kao da smo mi kakvi načelni protivnici zabave i uživanja!Ta mi se baš borimo zato, da svima bude dobro, da svi budu slobodni i zadovoljni.A onda valjda ne možemo tražiti, da se svet odreče zabave!To je najposle neka prirodna potreba, koja se mora zadovoljiti ma na koji način.Pa zašto se ne bi zadovoljila na primer svirkom i pesmom?Čudno je, kako su ljudi tako kratkovidi, da ne vide najprostije stvari.Nije taj muzičar ni prvi ni poslednji, koji nam između ostalih i tu izmišljotinu i glupost prebacuje.Sve im se čini, da se naše zahtevanje opštega rada ne da složiti s tim stvarima, kao da mi ištemo, da ljudi rade bez odmora i uživanja.Ne vide budale, da baš opšti rad, pa još sa usavršenim sredstvima, dopušta svima mnogo više i odmora i vremena za druge poslove.Kad se podmire druge važnije potrebe, zašto ne bi ljudi onda upotrebili neki deo vremena, na primer, i na svirku?Zacelo će i tako uživanje biti u novom društvu daleko potpunije nego danas, jer će biti dosta svačega... — Ti se baš žestoko boriš — prekide ga Žarko — protiv ljudi, koji se boje za veštinu... — Žarko se kan’da ne boji — primeti Milan. — Naprotiv on se po svoj prilici plaši, da u novom društvu ne ostane i suviše slobodna vremena za negovanje veština pored ostalih poslova. — A, toga se ne plašim — nasmeje se Žarko. — Ja priznajem do duše, da se baš ne oduševljavam za te lepe veštine, kao što vam je to vrlo dobro poznato... Na to svi udare u smej. — Ali — nastavi on — ako ja slučajno nemam osećaja za te stvari, imaju drugi ljudi.Posle rada svakojako je nuždan odmor, pa i zabava.Kaže se do duše: promena rada je odmor; ali to nikako nije pravilo.Svakome treba baš prava odmora, kao i zabave.Kako će se ko zabavljati, to je njegova stvar.Samo ne treba da je zabava luda, te da bude od štete.A da će u novome društvu ljudi slobodno vreme suviše upotrebiti na taka uživanja, — toga se ja ne bojim.Oni će zacelo imati toliko pameti, da troše više vremena na razmišljanja o korisnim stvarima, kojih ima tako mnogo, nego na čisto zabavljanje igrom, pesmom i t. d. — I to je istina — potvrdi Steva. — Svašta ima svoju meru.U ostalom u tim pitanjima ne mogu se davati nikakva pravila za vladanje.Jedan više misli, drugi radije svira i t. d. — A ima i takih, koji niti duboko spekuliraju, niti im je stalo do opere, kao na primer meni... smejao se Žarko. On zaista nije bio nimalo muzikalan.Glas mu nije bio nikako zgodan za pevanje, a nije se baš odlikovao ni u tačnom razlikovanju tonova; malo više idi niže, njemu je bilo svejedno.Niti je pevao, niti svirao.Rado je slušao samo sokačke narodne pesme, kolo, svatovac i take stvari.8a drugo nije imao sluha. — Pa kako ti se dopada na koncertu? — pitaše ga Bogdan. — Kako mi se dopada...Ja sam već rekao, da nisam muzikalan...Eto, ovi ljudi znaju, da ja za to ne marim...Slušam do duše po katkad i ja kakvog svirača ili pevačicu, adi ne znam upravo ni sam, zašto bacam novce... — Ta je di mogućno, da ima ljudi s tako tupim osećanjem za muziku? — čudio se Bogdan. — Ta ima Žarko — primeti Steva — dosta razvijen osećaj za muziku, ali samo ne za tu Finu vrstu... — Nego? — Nego za kolo, „šalaj, šalaj“... i t. d. — Badava se vi smejete...To je meni lepše, pa kraj... — Protiv toga nema apelacije — progovori Milan. — Nego ja znam — poče opet Steva, — da bi Žarkov sud o ovom koncertu ispao od prilike onako isto, kao pre o Luki, kad je pevala u operi.Pitamo ga mi, kako mu se dopada njeno pevanje.On se najpre ustezao, da iziđe na sredu sa svojim „merodavnim“ mišljenjem.Ali kad mi navalismo na njega, on se počeše iza uva, pa veli: „Ta ona ima jak glas...Pa ume i da šara...Peva i nisko i visoko...Ali tek... tek“... Oni svrnuše u jednu gostionicu, u koju je imao za njima doći i Sima.Samo Bogdan otide kući. — Sima nam je nešto dugo izostao.Ko je to, što ga je zadržao? — progovori Steva. — Neki nepoznat čovek — odgovori Žarko. — A zna li on, da će nas ovde naći? — Zna. Malo posle dođe i Sima.Kaže im, s kim je bio.To beše trgovac iz *, s kojim je bio poznat odavno.S njime je bila kći mu i jedna rođaka. — Kako mu je ime? — Milutin Jovanović. — Pa i ja se sećam tog čoveka — reče Milan. — Moraš ga se sećati.Došao je ovamo sa ćerkom Darinkom i njenom sestrom od ujaka, Ljubicom.Baviće se tu poduže, dok ne posvršuje svoje trgovačke poslove.A njih dve će ostati još posle njega. — To će ih dosta skupo stati. — Ta imaju tu nekoga rođaka, opet bogatog trgovca.Kod njega su. Drugi dan sedeo je Steva i Jova s Milanom u njegovome stanu. — Ta nije ni čudo — govorio je Steva, — što Jova tako sudi o tim stvarima.Treba znati, da on za toliko godina još nije bio ni jedan put u operi... — E, pa tako se desilo — smejao se Jova. — Nego (i pri tome zevne usiljeno) vidite li vi, kako napreduje neko osobito prijateljstvo među Markom i Olgom?Meni se sve čini, da će od njih postati lep par... — Imaš li što god protiv toga? — Nemam ništa — nasmeje se on opet. — Samo bih voleo, da budu svatovi što pre, da se malo poigra... — Zbilja — progovori Milan, izvadiv jedno pismo iz cepa, — evo vam pisma od naših đaka iz donjih krajeva. Pročitaše ga. — Dobro je — primeti Steva; — neka se samo množe... — Sve ti to sad ide bolje — prihvati Jova. — Kakvi smo bili ja i moji drugovi, kad smo bili u tim godinama i tim školama!Nismo znali baš ni vraga, osim što smo morali učiti za školu!Taki ti je onda bio „duh vremena“.Dobro je još, kad čovek može bar posle da se oprosti gluposti i ostalih posledica takoga života... — I kad dođe k sebi, kao na primer ti — prekide mu reč Steva. — Da, kao na primer ja...Al’ baš sam i bio lola!Sećam se, kako sam prve godine, kad dođoh ovamo, bančio i pravio kojekakve ludorije; imala je često posla i policija...Docnije sam već došao do uverenja, da zadatak čovečijeg života nije valjda baš samo bekrijanje, te ti se ja rešim, da postanem drugi čovek.Jest, hoćeš!...To je bogme teško išlo.U početku se zaverim svečano sam sebi, da ne ću više uzeti ni kapi vina.Ali badava, ne možeš izdržati, kad vidiš, gde drugi piju.Naručiš i ti samo po satlika vina.Čaša za čašom, društvo veselo — gotov đavo.Sutra opet mamuran.Sam sebe grdim.„Jovo, bićeš hulja, bićeš prvi nitkov na svetu, ako još piješ“...Ali je opet zato prošlo dosta vremena, dok sam se uljudio toliko, da nisu više bili nužni ti „zaveti“.Ne kaže badava poslovica: „Navika je jedna muka, a odvika dve“. Neko kucne na vrata.Na odziv iznutra uđe u sobu Olga Petrovna.Izgledala je vrlo uzbuđena.Disala je brzo i teško, nešto od uzbuđenosti, a nešto od nagloga hoda.Nije mogla odmah da dođe do reči. — Jeste li već čuli — poče ona na posletku, — šta se dogodilo? — Šta? — Marko Lazarević je zatvoren...Još je držala rukom ključanicu. — Zatvoren?! — Da.Sad sam baš čula...Uzroka ne znam. Kiša je padala.Milan i Sima uputiše se pod jednim kišobranom iz predgrađa, gde oni življahu, u drugo predgrađe.Podugo su išli ne govoreći ništa, dok ne stigoše do neke velike kuće.Uđu unutra i pođu nuz stepene u prvi sprat.Tu je sedeo trgovac Kostić, za koga je Sima rekao, da je rođak *skome trgovcu Milutinu Jovanoviću, s kojim se sastao posle koncerta, što je napred spomenut.Kod toga rođaka bio je sad Jovanović sa ćerkom Darinkom i nećakom Ljubicom, koja beše pre nekoliko godina ostala bez oca, te življaše s materom u *; otac joj, stari Nenadović, bio je u dobrom stanju, pa je i njima ostavio prilično imanje. Posle onoga koncerta poseti ih Sima nekoliko puta.One zaželiše, da se upoznaju i s drugim srpskim đacima, a osobito s Milanom, o kome im je Sima mnogo govorio. — Obadve devojke behu dosta obrazovane i razvijene, i imađahu pogled na svet sasvim srodan sa Siminim ili Milanovim i t. d. Mnogo su čitale i razmišljale. Na Simin poziv krenuše se njih dvoje toga dana posle podne u posetu tim devojkama. U sobi, u koju uđoše, zateku samo njih dve. Darinka beše srednja stasa, crnomanjasta, pravilnih crta; u pogledu joj bila je izražena neka setna zamišljenost, koje sasvim nestajaše samo kad se smejala.U hodu je slabo mahala rukama; išla je sitnim koracima.Prošlo joj beše osamnajst godina. Ljubica je bila nešto starija i viša od nje.Duga plava kosa joj dolikovaše njenom umnome licu.Bila je vesele naravi. Odmah se započe razgovor. Posle podužega govora uzme Milan album sa stola, i poče ga pregledati. — Gle — progovori on, — imate i slike ovdašnjih radničkih tako zvanih vođa. — Dao nam ih je gospodin Sima — odgovori Darinka. — Bile smo s njime jedan put i na radničkoj skupštini.Samo utisak nije bio baš najprijatniji...Drukčije bi išla stvar, kad bi bilo ljudi! — Biće ih. — Nama je gospodin Sima — poče nanovo Darinka — govorio o radu i namerama vašim.Nadate li se vi, da ćete se naskoro moći latiti posla? — Mi se nadamo. Ona ga pogleda; zatim uze knjigu, što ju je čitala pre njihova dolaska, te prevrtaše listove, gledajući zamišljeno kroz prozor. — Kakva vam je to knjiga? Ona mu je pruži.Bio je to nemački prevod jednoga ruskog dela. — Ne čitate ruski? — Ne. — Zašto ne naučite?Nije teško, a vrlo je korisno. — Htela sam i sama da počnem učiti taj jezik, ali nekako uvek sam odgađala... — Učićemo zajedno ove zime — umeša se Ljubica, koja se razgovarala sa Simom. — Možemo; imaćemo dosta vremena. U tome uđe u sobu otac joj.To beše dobrodušan čovek u godinama, prosed, sa debelim brkovima i obrvama; bio je živ, okretan; rado se šalio. — Milo mi je, milo mi je — govoraše on, pošto mu prikazaše Milana. — A kako se vi to ne zakaniste pre do nas?Al’ sad već svejedno...A ja, vidite, došao malo poslom ovamo, pa nikako da se vratim kući.Eto, uhvatila me tu i zima.Ded ovo, ded ono, pa nikad kraja; a vreme bogme prolazi.E, šta zna čovek...Trgovački poslovi, pa ne ide drukčije...A ove moje ostaće ovde cele zime.Istina, kod kuće se ljute, nije im pravo, osobito mojoj ženi; e, al’ tu nema pomoći; današnji mlad svet je tvrdoglav, pa što naumi, to mora biti...Hajd’, hajd’, i tako su sad prvi put u Beču, pa neka posede, imaju gde; neka se malo prođu. — A vi ćete, naravno, po zimi putovati dole... — Dabogme.Mora se.Dok ove tu sede u toploj sobi, dotle ću se ja možda smrzavati na toj vraškoj željeznici.Oni do duše greju, ali gotovo bolje da ne greju.Hoće čoveku da pukne glava od vrućine, a noge se smrzavaju.Nego imam bundu, a kupiću ovde što god i za noge, pa će valjda biti dobro... On još malo ostade s njima, pa onda otide dalje svojim poslom. — Vi ove godine svršujete profesuru? — zapita Darinka Milana. — Da. — Gospodin Sima želi, da mu se svira — našali se Ljubica. — No, ako niko, on zacelo — nasmeja se Darinka. - A volite li vi svirku? — zapita ona Milana. — Ja je volim.Vi svirate, rekao bih, u glasovir. — Da, obadve sviramo. — Ja sam — reče Ljubica — skoro uvek raspoložena za sviranje, kad inače što god ne radim; ali Darinku je više puta teško naterati na to.Često se zamisli, sedne gde god u kraj, pa ćuti...Ne zna čovek, šta da počne onda s njome.Više puta... — Ne moraš ti baš sve kazati, što znaš o meni — smejala se Darinka, prekinuv joj reč. — Dobro, ostaviću što god i za drugi put. Milan čupkaše bradu, a Sima je gledao u jedan ćošak od sobe. — Po katkad — progovori Darinka posle kratkog ćutanja — naiđe na čoveka neko setno raspoloženje...Tada mi je prijatno u samoći, ili upravo nije prijatno, nego prosto potrebno mi je, da se usamim; obično onda naiđu čitavi rojevi najrazličnijih misli, u svezi i bez sveze...Ona prestade. — Biva to — reče Milan. — U ostalom zar nema i suviše uzroka, koji izazivaju take pojave? — Da... i suviše — primeti Darinka kao za sebe. — Samo pored toga se ne sme zaboravljati na rad.Ne sme se čovek navikavati na melanholisanje, koje bi mu smetalo u poslu... I ne sme se — prekide ga Sima — navikavati na to, da se bavi mislima bez sveze, nego treba da take ludorije odmah rastera... samo ako može — doda zatim tiho, i namršti se. — A zašto da ne može? — zapita Ljubica. Sima se samo jetko nasmeši. — Vi znate — reče Milan, — da naša volja nije uvek gospodar nad mislima i osećajima.Više puta i pored najvećega usiljavanja ne možemo da savladamo kakav osećaj, i često nas muče misli, koje hoćemo s krajnjim naporom da ugušimo i zaboravimo. — Snažna volja — uze reč Darinka —- kadra je tu do duše vrlo mnogo da učini, ali tek nema ni ona neograničenu vladu... — Ako igde — upade joj u reč Sima, — tu bi neograničena monarhija bila sasvim na svom mestu. — U tome imate potpuno pravo — progovori opet Ljubica, sedajući za glasovir.Posle nekoliko trenutaka začuše se razni akordi. — Hajde, Darinka, da sviramo zajedno. Sede i Darinka, te počeše svirati. Milan slušaše njihovu dosta veštu svirku; a Sima međutim uze makazice, pa je s osobitom pažnjom — rezao nokte. Drugom prilikom zateku Darinku i Ljubicu u razgovoru s advokatom Lazom Stojanovićem, takođe iz *, koji se u to doba bavio u Beču.Njegov umrli otac i Kostić bili su nekad prisni prijatelji.Tu se upozna i s Jovanovićem i s devojkama, koje pre poznavaše samo iz viđenja. Laza beše jedan od onih ljudi, koji lako zadobijaju poverenje.Ponašao se vrlo smotreno i uljudno; govor mu beše ljubak i tečan; za svakoga je imao lepih reči; ali to nije kod njega prelazilo u izmajstorisanu uglađenost i nesnosnu ljubaznost.Ponašanje i kretanje mu beše prijatno, prirodno. — Oči su mu bile vrlo žive i svetle, nos pravilan, usta mala.Imađaše tanke brkove i vrlo lepu bradu, koju je često gladno i nameštao.Beše ozbiljan, a kad se smejao, dobijaše mu lice mio i bezazlen izraz. — Poznanici su poštovali u njemu valjana i karakterna čoveka. Pre nekoliko dana bio je s Milanom, Simom i drugima u kavani.Behu dakle već poznati. Sima sad pripovedi, da je Marko pušten iz zatvora, u kom je ležao skoro dve nedelje zbog jedne budalaštine.Policija u jednom mestu pohvata neka sumnjiva pisma, u kojima beše potpisano njegovo ime.U Beču ga nađu i zatvore.Tom prilikom pozatvaraše više đaka (većinom ruskih), i to sve zbog pohvatanih pisama, u kojima je bilo takih stvari, da se policija nadala, da će naići na što god „strašno“; ali se prevarila u nadi. — Za Marka se dokaže, da nisu njegova pisma, nego da je neko drugi potpisivao njegovo ime, i tako ga odmah posle toga puste. Dođe reč i na Olgu. — Sad skoro — primeti Sima — umr’o joj je deda.Sećate se valjda — produži on, govoreći devojkama — njenoga puta do Praga. — Šta je zbilja — prekide ga Ljubica — s onim špijunom? — Ne zna se, gde je sad.Tek on je svoje učinio.Mislio sam, da je možda lagao; adi posle se uverismo, da je govorio istinu. — Ako imate vremena i volje — reče docnije Laza Milanu, — možemo danas nastaviti razgovor, što smo ga imali u kavani. — Možemo. — Dakle gde smo ono stali?Da, vi ste dokazivali, kako su težnje liberalne stranke neznatne i sićušne. — Tako je — potvrdi Milan. — Te su težnje tako sitne i površne, da se za njih može boriti samo onaj, ko ne uviđa, da ozbiljan rad za napredak ne sme biti upravljen na kojekakve sitnice, nego mora imati u vidu osnovnu promenu onoga, što ne valja... — Vi ste suviše radikalni. — Suviše?To bi nam se moglo samo onda s pravom prebaciti, kad bi mi u svojim težnjama za preobražajem išli suviše daleko, t. j. kad bi hteli da rušimo i ono, što je dobro.Ali mi tražimo uništenje samo onih ustanova, koje su rđave i ubitačne za društvo.Te ustanove sastavljaju osnov sadašnjem društvenom stroju.S toga mi zahtevamo korenitu izmenu samoga tog stroja.No zato se ne može nama prigovoriti da smo suviše radikalni, nego se može samo to kazati, da je društvo iz temelja trulo, pa s toga mora biti i lečenje radikalno; inače nema pomoći.Naši zahtevi odgovaraju dakle potpuno prostim pravilima zdravog razuma.Ko hoće da ukloni društvena zla, mora početi posao iz osnova, t. j. mora uništiti izvor, iz koga potiču sva ta zla, pa je onda svršena stvar.Ukloni uzrok, pa si uklonio i posledice.A ublažavati te zle posledice i tako neprestano krpiti i natezati, ostavljajući društvo u patnji, — to je detinjasta igra, pored koje i dalje neprekidno trune društveni život u neznanju, ropstvu i mučenju...Mi nećemo da idemo tim putem.Mi nećemo da se bavimo igračkama, kad je u pitanju oslobođenje od nesreće, koja davi čovečanstvo. — Ali vidite, liberalizam ima isto tako u vidu opšti napredak.On zahteva, da se ljudima ujemči lična sigurnost, lična sloboda, da se svakome odreše ruke, te da samostalno radi na svome boljitku.Mi idemo za tim, da se tako svima osiguraju jednaka prava, pa će onda svi moći prema svojim silama raditi na opštem unapređenju. — Bi dajete ljud’ma prazne reči i više ništa — reče Sima dosta oporo. — Sloboda nije prazna reč — prekide ga Laza. — Sloboda, koju vi pružate svetu, zacelo je prazna reč.Kakvu slobodu osiguravate vi čoveku, koji radi i muči se celoga svog veka, a ne uživa, ništa drugo, do jadnu hranu, kojom održava svoje iznureno telo?Bi dajete tom čoveku potpunu ličnu slobodu; recimo, da ste mu dali i sva građanska prava bez izuzetka.Ali može li on biti zadovoljan s tom vazdušnom slobodom, kad mu je sav život otrovan neprestanom patnjom?U njemu je pogaženo čovečansko dostojanstvo, on se bori s glađu i zimom, a vi mu govorite: ti si slobodan; raspolaži sa svojom ličnošću, kako ti je volja...A znate li vi, koliko ima takih ljudi?Znate li, da ogromnoj većini pada u deo nesretan, patnički život? Laza ne odgovori ništa. — Vaš liberalizam — nastavi Milan — stoji -sam sa sobom u protivnosti.Vi pružate ljud’ma slobodu, a u isti mah zastupate sadašnje društveno ustrojstvo, koje većini donosi propast umesto potrebnih uslova za uživanje te slobode. — Ja nikako ne mogu da uvidim, da se sloboda baš tako odlučno ne da ostvariti u sadašnjoj društvenoj Formi.Nedostaci se mogu ispraviti; ali sam temelj po mome mišljenju nije protivan slobodi.Treba samo ostale ustanove dovesti u harmoniju sa potrebama slobodnoga življenja, pošto to do sad još nije učinjeno.Zašto da pomišljamo na rušenje temelja, te da tim iz osnova potresamo društvo, kad se ista celj može postići i lakšim, pa i sigurnijim načinom? — Vidim već, da moram početi iz dalje.Držite li vi, da je savremena društvena organizacija dobra?Mislite li vi, da je zaista dovoljna izmena nekih ustanova na ovakom temelju, pa da se osigura blagostanje i sloboda svima? — Ja mislim, da za ostvarenje slobode nisu nužne promene, koje vi zahtevate.Osnov ne treba da se ruši... — Dobro.Ja ću sad da vam dokažem, da je baš taj osnov, za koji vi velite, da ga ne treba rušiti, izvor svemu onome, što ne da ljud’ma, da žive kao ljudi, i što po tome i tu vašu slobodu iznosi u smešnoj i žalosnoj boji...Milan poče sad razlagati, kako je temelj društvenoga stroja sasvim nepravilan.Pri tome se najviše bavio kritikovanjem ekonomske strane društva, a samo je sa nekoliko reči dodirnuo sadašnji oblik porodice i ustanovu države.Govoreći o ekonomskoj organizaciji današnjega društva označi on svojinu i konkurenciju, koja se osniva na njoj, kao temelj toj organizaciji.Taj temelj je ispitivao i analizirao opširno u nameri, da pokaže, kako je rđav i opasan za opšte blagostanje. — I tako — završi on — šta vidimo?Vidimo to, da pravo lične svojine, koja se u celome umnožava tuđom mukom, najamničkim radom, i to, kao što smo videli, neplaćenim radom, — da to pravo svojine dakle u svojoj prirodnoj svezi sa konkurencijom, t. j. borbom svakoga protiv sviju, znači nesreću za društvo.Na taj način se imanje skuplja u sve manje ruku, te tako sve većma raste gomila puke sirotinje, koja prodaje svoju radnu snagu ili svoje telo, da ne skapa od gladi.Ja držim, da vi priznajete to dejstvo konkurencije, o kome sam govorio, t. j. propadanje jednih takmaca i bogaćenje drugih na njihov račun.Drukčije ne može ni biti u društvu, u kome svako gleda da održi i umnoži svoju privatnu svojinu.Slabiji moraju propadati i ukloniti se tako s bojišta, na kome ostaje malo po malo sve manje boraca sa sve više imanja.Slabiji trgovci, fabrikanti, seljaci, zanatlije i t. d. padaju i idu u redove propaloga sveta.Vi znate i sami, da to tvrdi i teorija i praksa svakidašnjeg života.I onaj, ko ne zna ništa o teoriji konkurencije, zna vrlo dobro, da u svetu jedni padaju, a drugi se dižu; da se ovi posle između sebe bore, i to tako ide neprestano.Samo možda ne bi taki čovek došao do zaključka, da bi krajnja posledica te borbe, kad bi je ljudi mirno gledali do kraja, morala biti to, da bi najposle ostao jedan pobedilac (ili kakva grupa), koji bi zavladao celom ekonomskom radnjom.A vi znate i to.Šta dakle izlazi iz svega?Uviđate li sad, da je zaista truo sam temelj, na kome leži sadašnja društvena zgrada?S toga imamo mi potpuno pravo, kad kažemo, da su liberalna načela nazadna, nekorisna, da su njihovi lekovi površni i ništavi.Šta vredi, varati i sebe i druge kojekakvim krparenjem, koje samo odugovlači nesreću i jad? — Ali politična ekonomija — poče opet Laza — ukazuje na različite načine, kojima se daje lečiti ta nesreća, a da se ne diraju osnovne ustanove društva.Uzmimo na primer radničku platu.Vi ste rekli, da je ta plata prosečno tek dovoljna, da zadovolji najpreče potrebe radničkog staleža. — To je — primeti Milan — naučna istina, koja se može dokazati sa malo reči; a može se o njoj i mnogo govoriti, kad se stvar hoće tačnije da ispita.Ja sam samo dodirnuo to pitanje i naglasio, da konkurencija među radnicima svodi u celome njihovu platu na meru, koja odgovara uobičajenim najprečim potrebama njihovim.Gde je radnički stalež velik, a to je u industrijalnim zemljama, tu se jasnije opaža taj zakon radničke plate, nego u zemljama, koje su u tom pogledu zaostale.Ali zakon ostaje zakon.Kad i ove nazadnije zemlje postanu većma industrijalne, iskusiće ga i one u potpunijem i jasnijem obliku.Onda će i tu postati očevidno, da se neprekidnim uvađanjem mašinerije u proizvodnju izbacuju napolje radničke ruke, koje tako postaju suvišne; ti ljudi, što ostanu bez posla, sastavljaju golemu gladnu gomilu, koja se ma kako tavori od danas do sutra i uvek željno očekuje ma kakvu priliku za zaslugu, te se tako otimaju o parče leba i umnožavaju i bez toga užasnu utakmicu među radnicima.Otud taj zakon radničke plate.No sad neću više da govorim o tome.Kad dođemo baš na taj predmet, pretrešćemo ga opširnije. — Dobro — nastavi Laza. — Ja pretpostavljam za sad, da taj zakon zaista postoji.No politična ekonomija kazuje nam, da bi se dejstvo tog zakona moglo ograničiti, kad bi se na primer iseljavanjem radnika znatno smanjila konkurencija među njima.Zašto se to ne bi učinilo u celji, da se radnička nagrada podigne u nekoj meri?Osim toga sredstva našlo bi se i drugih, koja bi mogla poslužiti na olakšanje tereta, što ga sad snosi radnički svet.A osobito valja imati na umu to, da bi se najposle od čistoga prihoda mogao izvestan deo i po izvesnim pravilima podeliti među radnike, te bi im taj dodatak bio velika pomoć.Uopšte ima više takih načina za pomaganje onima, koji pate.... — To jest: za krpež — primeti Darinka. — To je doista prost krpež i ništa drugo — prihvati Milan. — Neću ni da govorim o tome, da li su i ukoliko su ostvarljiva ta sredstva, što ih vi napomenuste i što su ih do sad iznašale tolike učene i neučene glave u debelim knjigama, sitnim broširama, na javnim zborovima i t. d. Uzmimo, da se sve to daje lepo izvesti.Ali pitam ja vas: šta je tim učinjeno?Tim bi se postigla samo neka privremena olakšica, ljud’ma bi se malo zamazale oči, i to je sve.Društvena ekonomija, kao stroga nauka o zakonima društveno-ekonomskoga reda i razvitka, ne iznosi take polutanske i besmislene mere, što ih preporučuju vaše politične ekonomiste.Ona istražuje osnovne zakone, a ne zadovoljava se površnim ispitivanjem i šeprtljarenjem.Ona dolazi do zaključka, da se sam temelj ekonomskoga stroja ne slaže s naučnim zahtevima, te se s toga mora zameniti drugim.Ja sam naveo glavne tačke te kritike i izveo sam na posletku iz svega toga logičan zaključak, da se ima ostvariti preobražaj iz osnova.To isto važi i za porodicu i državu.No sad je reč samo o ekonomskoj organizaciji.Dakle rezultat je to, da se mora ukloniti izvor, iz koga potiču sva spomenuta zla; a izvor vam je već poznat.Zar nije tako? — Nema druga izlaska — poče opet Darinka, — nego ili gledajte, da se uništi taj izvor truleži, ako hoćete blagostanje i slobodu; ili nemojte nositi take reči na jeziku, kad odobravate društveni red, koji gazi i jedno i drugo i donosi ljudima nevolju i ropstvo.Šta znači to, zaklanjati se za lepe fraze, te time skrivati pravi smisao svojih načela?Zašto ističete zastavu napretka, kad zastupate nazadak?Zašto se pokazujete kao prijatelji narodu, kad se ne borite za njegovo i opšte istinsko dobro, nego branite poredak, koji ga ubija?Mislite li vi, da narod najposle ne će progledati i znati razlikovati svoje prijatelje od neprijatelja?Pa znate li, da će i vašu partiju bez svake sumnje uvrstiti među ove poslednje?I kako će vas onda gledati, vas, koji se bajagi zauzimate za njegove interese, a ovamo ili ih ne razumete, ili nećete da ih razumete?Ta čim vas upozna narod, odmah vam je od njegovo strane potpisana presuda.On vas mora smatrati kao ljude, koji ste ga zabavljali igračkama.... — Gospođice — upade joj u reč Laza, — vi nas odveć žestoko osuđujete.Može biti, da smo mi na krivom putu; niko nije nepogrešiv; ali namere nam zacelo nisu rđave. — Ja ne kažem — odgovori ona, — da su vaše namere rđave, nego govorim uopšte o vašem odnošaju prema narodu.Bi možete raditi sve u najboljoj nameri; ali je vaš rad svakojako štetan; vi zaista zabavljate narod sitnicama, te ga zadržavate od daleko, daleko ozbiljnijih poslova, s kojima se radnja u vašem pravcu ne može ni upoređivati.I — što je najgore — vi liberali nećete da promislite o toj stvari, kao što bi trebalo, nego je uzimate olako; vi pored sviju opomena nećete da uzmete svoja načela, svoj program u pretres sa svake strane i sa strogošću, kakva se za to iziskuje.U tome leži vaša krivica prema narodu.... — Vi velite — govorio je malo posle Laza Milanu, — da svojina postaje u današnjoj ekonomskoj sistemi tuđom mukom, tuđim neplaćenim radom....On zastade u govoru i premišljaše. — Da — uze reč Milan, — kad sam pretresao temelj sadašnjega društva s ekonomske strane, onda sam naglasio i to, da se svojina gomila neplaćenim najamničkim radom.Ali to naravno ne važi za sve ljude, t. j. ne važi za one, koji sami sebi zarađuju sredstva za život.No to ne menja stvar u celome.Ovi, koji kupuju radnu snagu, dakle fabrikanti, zanatlije i uopšte svi drugi manji i veći preduzimači, koji upotrebljavaju najamnike, gomilaju svoje imanje tim, što eksploatišu te najamnike, t. j. ne plate im sav rad.A na upotrebi najamnika osnovana je naša ekonomska sistema.I tako se svojina u današnjoj, kapitalističkoj, sistemi u celome zaista gomila neplaćenim tuđim radom, kao što sam i pre kazao. — Ali — primeti Laza — najamnici ne rade sa svojim kapitalom.Gazda im da obično i materijal i oruđa za rad.Bez toga bi oni ostali bez posla i mogli bi komotno poumirati od gladi.On im je dakle tim učinio uslugu, za koju može s pravom tražiti naknadu.Naknada se ta sastoji u njegovom čistom prihodu.... — A taj čist prihod — prekide ga Milan — nije ništa drugo, nego proizvod neplaćenoga rada, kao što smo videli. — Neplaćenoga rada.... progovori Laza kao za sebe. — Kad se stvar strogo uzme, taj izraz „neplaćen“ nije dobar.... — Naprotiv, sasvim je dobar.Ta setite se samo govora o tom predmetu.Istina, nisam se dugo zadržavao s tim, ali mislio sam, da nije nužno, a i vreme nam je kratko.No drugom prilikom moći ćemo sasvim opširno govoriti o toj temi.Ako hoćete, naći ćete u Marksu potpunu analizu svega, što tu spada.A sad ću vam nanovo sa nekoliko reči dokazati, da se kapitalistička svojina gradi neplaćenim radom.Svaki, pa i najmanji preduzimač uzima najamnike samo s toga, što hoće da ima od njih koristi.To je bar očevidno.A kako može imati od njih asne?Odmah ćemo videti.Ako on njima da toliku vrednost u novcu (ili ma u čem drugom), koliku je vrednost njemu doneo njihov rad, onda ne može imati od njih nikakve koristi.Zato niko ne izdaje toliku platu svojim najamnicima, nego manju.Recimo, da se cela vrednost dnevnoga rada jednog najamnika daje predstaviti sumom od 2 for., t. j. jedan najamnik donese za jedan dan svojim radom gazdi vrednost od 2 for.Kad bi gazda platio njemu za taj dan 2 for., onda bi najamniku bio potpuno isplaćen sav rad, ali gazda ne bi od njega imao asne, a on kao preduzimač mora imati čista prihoda.Ne ostaje mu dakle ništa drugo, nego da od te 2 for. zakine nešto; i što više zakine, t. j. što veći deo rada najamničkog ostane neplaćen, tim je veći njegov čist prihod.Eto vam opet u nekoliko reči dokaza, da sa svojinom stoji zaista tako, kao što sam rekao. — Ali vi ne uzimate u račun uslugu, koju sam ja spomenuo. — Uzeli je u račun, ili ne, stvar ostaje ista.Vi kažete, da gazda ima prava na neku naknadu za uslugu, što je čini radnicima, dajući im posla.To znači: gazda ima prava na čist prihod.No mi znamo, da taj čist prihod postaje neplaćenim radom.Dakle vi velite: gazda ima prava, da ne plati radniku neki deo njegovoga rada.Kao što vidite, opet imamo pred sobom nenagrađen rad.... — Jeste, ali nenagrađen samo utoliko, ukoliko radnik ustupa gazdi besplatno neki deo svoga rada za uslugu, koju mu je ovaj učinio.To je sasvim na svom mestu. — Pitam ja vas: da li taj deo rada odgovara gazdinoj „usluzi“?Kako se može taka usluga meriti i nagrađivati radom, kad su to tako različite stvari, da se ne mogu upoređivati?Vi ćete reći: to ne ide sa matematičnom tačnošću, nego od prilike, kad nema sigurna merila.Ja neću tu stvar dalje da ispitujem, nego se zadovoljavam prostom primedbom, da ta gazdina naplata za „uslugu“ nema merila, kao što i sami morate priznati.A ne ispitujem tu stvar dalje tim pre, što se celo ovo pitanje o „usluzi“ daje s opštijega gledišta brzo rešiti.Uzmimo da je čist prihod zaista sarazmerna nagrada za „uslugu.“ Ali on je svakojako proizvod neplaćena rada, t. j. radnici svakojako dobijaju utoliko manju nagradu; oni moraju da rade za drugoga.Kad tome ne bi bilo leka, onda bi se naravno moralo trpeti tako nepravilno stanje, radnici bi morali podnositi to zakidanje.Ali ima vrlo prost način, kojim se može uništiti isisavanje radne snage; a to je proizvodnja na osnovu opšteg imanja.Tu prestaje svaka naplata za „uslugu“... — No pitanje je — upade mu Laza u reč, — daje li se taka proizvodnja izvesti u praksi. — To je druga stvar.Kad bi se upustili u to ispitivanje, otišli bi na drugo polje.Biće prilike i za to.Svakojako toliko stoji, da proizvodnja po našim načelima uništava isisavanje radne snage.I ne samo to, nego ona u isti mah uklanja i ropski položaj, poniženje, koje je skopčano sa prodajom svoje radne snage; jer najamnik prodaje za izvesno vreme samog sebe, kad proda svoju snagu.Sve to prestaje sa ostvarenjem naših načela.Tu nastaje opšti rad potpuno ravnopravnih i slobodnih radnika na svakom polju.Mesto privatne svojine i konkurencije, mesto milijonara, sirotinje, bede i grabeži dolazi opšte blagostanje. — Ali zar nije opasno, uništiti konkurenciju?Zar utakmica nije podstrekač na vrednoću, na iznalaženje novih načina za rad i t. d. — ukratko: zar ona nije neizmerno silna napredna snaga?Ta ona upravo pobuđuje ljude na sve to, što se zove imenom napretka.Pa kako da se nje odrečemo? -— Vi mešate ekonomsku utakmicu sa naticanjem među ljudima inače.Nismo mi protiv naticanja u dobru, nego smo protivnici ekonomskoj konkurenciji, koja stvara nered u proizvodnji i nesreću u ekonomskoj podeli imanja.Valjda ne mislite, da će u društvu, osnovanom na našim načelima, prestati takmačenje u što savršenijem radu u svima granama proizvodnje, nauke i t. d. Naprotiv to naticanje u dobru moći će biti utoliko veće i korisnije, što mu ne će stajati na putu borba za parče leba, koja vodi svakome zlu.Potpuno takmačenje u plemenitom vidu može se pojaviti samo onde, gde je društvenim članovima osigurano namirenje sviju potreba.Dakle prestankom ekonomske konkurencije ne samo da se ne ubija u lud’ma težnja za nadmetanjem u dobru, jer ta težnja nema ni sveze s onom životinjskom borbom i grabljenjem, nego joj se baš naprotiv daje najšire polje za razvitak.Sad se plemenito takmačenje ugušuje sebičnim staranjem za svoju ličnost, bez obzira na druge.A naša načela donose solidarnost, harmoniju ličnih i opštih interesa, dakle kraj svakom otimanju. — Vi hoćete da sasvim uklonite ekonomsku konkurenciju...Ali ona podstiče ljude na tolike iznalaske... — To je istina — prekide ga Milan; — ona doista pobuđuje ljude na iznalaske, i na taj način stoji daleko više patrijarhalnoga stanja, koje je protivno svakoj promeni, dakle i napretku.Ali imajte na umu i to, da ta ista konkurencija goni iznalazače n. pr. kakve nove metode u proizvodnji, da svoj pronalazak čuvaju kao najveću tajnu, kako bi oni sami imali asne od toga.Eto vam vaše napredne snage!Ona s jedne strane kreće unapred, a s druge zaustavlja.Kad nje nestane, ne će imati šta zaustavljati opšti napredak.Mesto tesnogrude sebičnosti pokretaće ljude na svaki rad i na daleko silnije napredovanje unutarnja potreba i težnja za razvitkom, solidaran život, svest.Možete li vi zamisliti društvo, u kome je svima članovima osiguran dostojan i zadovoljan život, u kome se preduzimaju sve mere za svestrano razvijanje sviju od mladosti do starosti, i u kome bi pored svega toga, moglo biti oskudice u pobudama za opšti napredak?Ta to je očevidno prosta nemogućnost!..Kao što vidite — nastavi on zatim — vašu konkurenciju osuđuju razlozi sa svake strane.Temelj, o kom je reč, zaista ne valja, te iskrenim prijateljima napretka ne ostaje ništa drugo, nego da rade na promeni samoga temelja.Druga leka nema. — Sve mi to dolazi čudno — primeti Laza. — Vi se zacelo sećate, kako avtoriteti u političnoj ekonomiji naglašuju, da među staležima ne postoji u suštini protivnost, nego se ona pojavljuje samo privremeno u izvesnoj formi, ali će je postepeno nestajati, dalji razvitak uništiće tu provalu... — Da, ti jadni avtoriteti hteli bi da obmanu svet sofistarijom i gomilom šarenih i praznih fraza o nekoj harmoniji sviju interesa.Kakva harmonija može postojati između gladnih i sitih, između robova i gospodara?Prvi liberalni učitelji politične ekonomije bili su bar iskreni, te su otvoreno priznavali, da su interesi kapitalista protivni interesima radničkog staleža.Smit, Rikardo i drugi otvoreno su rekli: što je dobro za kapitaliste, to je zlo za radnike.No docnije se pronašlo, da nije praktično, izići pred ljude s golom istinom.S toga se ti noviji avtoriteti između ostaloga svom snagom trude, da uvere radnički svet, kako radnička plata mora bivati sve veća, te će se tako vremenom sve većma izravnavati razlika među njima i kapitalistama.Kome je poznat upliv konkurencije između kapitalista s jedne strane, i među radnicima s druge, taj će u tom uveravanju videti samo nekoliko neosnovanih, praznih reči, koje bi imale da posluže kao neka žalosna uteha.Sve i neka je istina, da će se radnička plata vremenom povišavati zbog povišenja najprečih radničkih potreba u proseku, opet je za svakoga, ko gleda na svet otvorenim očima, jasna stvar, da se na jednoj strani mora prikupljati sve veće bogatstvo u sve manje ruku, a na drugoj se mora skupljati sve veća gomila sirotinje.A kad je tako, onda o kakvoj „harmoniji“ može tu biti govora? — I zar uopšte težište radničkog pitanja leži u tome, da li će radnička plata biti veća ili manja?Ta mi tražimo, da nikako i ne bude radničke plate, t. j. da se uništi sama kapitalistička sistema, jer ona donosi sa sobom poniženje i isisavanje ogromne većine.Bilo to isisavanje veće ili manje, glavna stvar ostaje ista.Ne sme biti nikakakva isisavanja, nikakva gnječenja!Tu leži težište celoga društvenog, pa i specijalno radničkog pitanja. Laza ćutaše. Bilo je skoro deset sati u jutru.Jova je sedeo u Siminom stanu, kuvajući čaj; a Sima beše još u krevetu.Bio je već polu-budan.Razbudio ga Jova lupom i pripovedanjem, koje je Sima slabo razumeo, ali tek nije mogao spavati.Sima se ljutio i bunovan psovao nezvanog gosta, ali mu to nije ništa pomoglo: Jova je i dalje govorio o svačem, smejao se i lupao. — Zbilja, Simo — govoraše on, — ti valjda i ne znaš, da ja imam loz, pa još da znaš kakav...Kroz koji dan biće „cijung“, pa da vidiš, šta ću da radim, ako dobijem sto hiljada, ili ma i što god manje... — Dobićeš đavola — prekide ga Sima, prevrćući se na drugu stranu; — bolje idi... ili bar ćuti već jedan put... doda zatim dremajući. — Ta ne spavaj više!Dokle ćeš?Slušaj, šta je rekao jedan, da bi radio, kad bi tako dobio novaca... Sima promrmlja nešto kroz zube. — Pitali ga neki — nastavi Jova, — šta bi on s tim novcem.„Ta ja bih“, veli, „pre svega dao ispraviti pete na cipelama“...On udari u smej i to tako jako i dugo, da je Simu skoro sasvim razbudio.Smej mu beše originalan; obuhvatao je sve skale glasova, od najnižih pa do najviših. Međutim naspe sebi i treću šolju čaja, te ućuti i počne piti. Vrata se polako otvore i u sobu uđe Simina gazdarica.Na prstima se približi krevetu, vidi da Sima još spava, te opet na prstima iziđe iz sobe, šapnuv Jovi pri izlasku, da je čula iz svoje sobe razgovor i smej, ali sad vidi, da je to moralo biti u kojoj drugoj susednoj sobi. Simina gazdarica beše udovica; imađaše preko šezdeset godina.Nije imala nigde nikoga.Živela je od male penzije, što je dobijaše kao činovnička udovica, i od đaka, koji behu kod nje; stan i hranu izdavala je samo jednome, a samu hranu izdavaše pre Simina dolaska neko vreme još nekolicini.Bila je strasna „Lotterieschwester“.Redovno je „secovala“ i nikad ništa nije dobila; ali življaše u nadi, da će ma kad pasti i njoj u deo kakva „sreća“.Ona beše vrlo dobra srca; Simu je volela kao svoga sina, ma da ovaj nije baš bio vrlo „ljubvedostojan“ po svojoj naravi.Ona mu ugađaše, kako je samo mogla i umela, i uživala je potpuno blaženstvo, kad je on bio zadovoljan i osobito, kad se katkad upustio s njom u ćeretanje.No to je bivalo retko.Više je ćutao i izbegavao svaki duži razgovor s njome.Više puta nije progovorio s gazdaricom skoro ni reči po nekoliko dana; a ona sirota nije smela onda ništa da mu kaže, niti da ga zapita, nego je i sama ćutala kao zalivena, gledajući mu kradom u natušteno lice. Jova popije čaj i počne nanovo uznemirivati Simu. U tome dođe Milan.Sima se razbudi sasvim, ustane i počne se oblačiti. — Ti sigurno dugo sediš noću — primeti Milan. — Da.To vreme mi je najudesnije za rad. — I ti si mi medicinar. Sima slegne ramenima i ne reče ništa. — Piše mi Rada iz Ciriha — poče opet Milan. — Veli, da sad mlogo bolje živi, nego pre.Piše kod jednog inženjera i ima lepu platu. — No, dosta se i napatio — reći će Sima. — Ti, Simo, nisi već odavno bio kod devojaka — progovori nanovo Milan.Mislio je Darinku i Ljubicu. — Juče mi baš kažu, da si im od nekoga vremena postao vrlo redak gost.U ostalom sad te zamenjuje Steva...Nego zbilja, pozvani smo svi tamo na veselje... — Kakvo veselje? — Kroz nekoliko dana slavi Jovanović krsno ime, pa, je pozvao i nas i još neke srpske đake na večenju zabavu.Pozvane su i neke Ruskinje. — Hoće li on skoro putovati dole? — zapita Sima — Hoće. — E, ja moram ići — reče malo posle Jova. — Zajedno ćemo. Simina baba ih isprati do vrata, preporuči im se vrlo ljubaznim glasom i zaključa vrata za njima. — Čudna je to stvar — govoraše Laza opet jedan put Milanu u kavani. — U vašim načelima ima vrlo mnogo svetloga, što privlači i oduševljava čoveka; ali ima i drugih strana, koje odbijaju. — Kakve su to strane?Vi ćutite...Varate se, da ima u našim načelima takih strana.Kad se ta načela dobro razumeju, ne može se naći u njima ništa drugo, nego samo svetla slika slobode i sreće. — Naravno, vi ste tog uverenja. Oko njih se iskupilo međutim dosta slušalaca Srba, većinom đaka. — I u stanju smo — odgovori Milan vatrenije — dokazati svakome, ko razume razloge, da imamo pravo.Mi osuđujemo sadašnji društveni poredak zato, što neoborivi razlozi kažu, da je taj poredak iz osnova rđav.Mi zahtevamo novo stanje s toga, što se umesto staroga reda mora dići nov, i iznosimo načela, na kojima se ima podići novo stanje, i to zato, što opet neoborivi razlozi kažu, da se jedino ta načela slažu s opštim dobrom.Vi ste već više puta čuli te razloge i u kraćoj i u opširnijoj formi... — Pa opet nisam ubeđen, da su neoborivi, kao što vi velite. — Niste ubeđeni; to je istina.Ali uzrok tome ne leži u slabosti razloga, nego u okorelosti vaših starih predrasuda, koje se ne daju lako istisnuti, ma s kakvim se razlozima na njih jurišalo.Vi ne pristajete uz nas očevidno samo zbog toga snažnog upliva starog, već usvojenog pravca, jer ne možete izneti protiv nas ni jednog ozbiljnog argumenta.Eto, da navedemo u nekoliko reči sve osnovne tačke naših i kritičkih i pozitivnih načela, t. j. osnovne tačke našega gledišta na današnje društvo i naših načela, koja ističemo za temelj novome redu: pa da vidimo, možete li i s čim ćete ustati protiv ma kog od tih punktova.Držaću se najkraće forme, i u tom sasvim zbijenom obliku izneću samo jezgru ili upravo skelet sviju tih tačaka bez ikakva opširnija razlaganja, jer nam ovo sad nije nužno.Dakle da počnem. — Svojina se i u prošlosti i u sadašnjosti gradila i gradi tuđim znojem.Ljudi su počeli gomilati imanje tim, što su potčinili sebi druge ljude, koji su morali raditi za njih.To je činjenica, koja je poznata svakome, ko ima ma i najpovršnija pojma o istoriji.Dok nije bilo robova, dotle nije moglo biti ni govora o kakvom bogatstvu.Je li tako? — Jeste — odgovori Laza zamišljeno. — Dakle svojina se počela graditi nasiljem, isisavanjem.Dalja istorija svojine obeležena je, kao što znate, otimanjem i pljačkanjem; poznato „pravo pesnice“ igralo je u srednjem veku svoju ulogu pri gomilanju imanja.Došla je na posletku i naša, kapitalistička perioda.Kako je sada sa svojinom?Znate vrlo dobro, da se ona opet gomila isisavanjem radnih snaga, samo na finiji način, nego pre; jer sad se radnik „svojevoljno“ prodaje, a inače on je ipak „slobodan“ čovek.Priznajete li vi, da je sve to istina? — Dobro — odgovori Laza neodlučno. — Pa šta je dalje? — Pre svega ćemo utvrditi zaključak iz toga, što ste do sad priznali.Dakle lična svojina je ustanova, koja se i u svom dosadašnjem istorijskom razvitku, i u sadašnjosti osniva na isisavanju radničkog staleža; i ona se uopšte, dokle god bude trajala, mora osnivati na tome; jer dokle god ustraje savremeni poredak, kome je temelj privatna svojina, dotle ti najamnici moraju prodavati svoju snagu (inače ne bi bili najamnici), a to znači, da moraju neki deo svoga rada poklanjati gazdi, ili drugim reč’ma, dati se isisavati.I tako je privatna svojina očevidno nepravilna ustanova.Je li tako? — Ali vi zaboravljate na nepokretnu svojinu — primeti Laza. — Pa vi znate — odgovori Milan, — da pokretna svojina neprestano prelazi u nepokretnu, i to kupovanjem zgrada i poglavito zemlje.Dakle nepokretna svojina, koja se tim načinom zadobije, osnovana je opet na tuđem radu, ukoliko je kupljena sredstvima, što su ih najamnici stvorili.Bilo to posredno ili neposredno — svejedno.Krajnji osnov privatnoj svojini u celome je svakojako upotreba, eksploatacija potčinjene radne snage.Osim toga nepokretna svojina može se dalje održati i umnožavati jedino opet takim isisavanjem, ukoliko ne može ostati bez najamnika.I najposle za zemlju važi i to, da ona ne bi trebalo da bude ničije privatno imanje još i zbog drugog razloga... — Zašto? — prekide ga Laza. — Zato, što na zemlju imaju jednako pravo svi ljudi; ta okolnost, što su pređašnja pokoljenja prosto zauzela zemlju, te tako je pretvorila u svoju ličnu vlastitost, ne može naravno uništiti to očevidno opšte pravo.Zar oni, koji docnije dođu, da ostanu bez zemlje samo s toga, što su je drugi pre njih zauzeli?Da je zemlja nešto neograničeno, onda se s toga gledišta ne bi imalo ništa primetiti.Ali ona je ograničena, te tako mora biti opšta svojina sviju, koji sastavljaju društvo.Inače imamo pred sobom monopol, a ne pravo, jer načelo: „ko pre ugrabi“ može po prostom zdravom razumu stvoriti izvesne faktične odnošaje, ali se ne može nikako opravdati i smatrati kao nešto dobro. — No ti ljudi — progovori Laza, — koji su tako zauzeli zemlju, uložili su u nju izvestan rad, i taj rad im posle daje pravo na uživanje obrađene zemlje. — Pre svega treba imati na umu, koliko je rada uloženo u zemlju od strane samih vlasnika zemlje, a koliko od strane potčinjenih radnika.No i kad to ostavimo na stranu, opet tim nije nimalo zadrmana istina, da zemlja treba da je opšta svojina.Jer sve i da su vlasnici njeni samo svoj rad uložili u nju, opet bi otud izlazilo samo to, da oni ili njihovi naslednici imaju prava na potpunu naknadu, a ne da i dalje mogu zadržati tu zemlju, ma da ona treba daje opšta.Pitanje je sad, ima li načina, da se i oni namire i da se ujedno i ovom zahtevu odgovori.Tog načina ima i pruža ga sistema proizvodnje po našim načelima tim, što svima osigurava između ostaloga i potrebne zemaljske plodove.I tako prestaje o tome dalji razgovor, koji bi bio nuždan, kad toga načina za potpunu naknadu ne bi bilo, nego bi se moralo tek raspravljati, kako da se u tom pogledu zadovolji zahtev pravičnosti, po kome je zemlja opšta, i ujedno da se u mogućnoj meri izvede i naknada, o kojoj je reč.A ovako sve to otpada. — Dakle zemlja ne treba da je lična svojina već i zbog tog opštega razloga.A inače važi, naravno, i za nju ono, što stoji uopšte za privatnu svojinu, t. j. da se ta svojina, bila pokretna ili nepokretna, osniva na isisavanju, te tako valja umesto nje zavesti pravičnu i za sve dobru ustanovu opšteg imanja.Tu nema nikakve nepravde, nema zakidanja, nema konkurencije, koja donosi nered i propast time, što se pod njenom vladom ne proizvodi po opštem računu, nego po ličnoj spekulaciji, i što ogromna većina sirotinje postaje usled nje sve veća i borba za koru leba sve užasnija...Zaključak je dakle vrlo prirodan i jasan. Laza ćutaše. — Da idemo dalje — nastavi Milan, pošto se malo napio vode. — Kakva je današnja porodica?Znate i sami, kako je jadna slika sadašnjeg porodičnog života. — Nije baš uvek — primeti Laza tiho. — Ima izuzetaka, ali prema današnjem porodičnom ustrojstvu i društvenom stanju uopšte tih izuzetaka nema i ne može biti mnogo.Kad se ženi i udaje po računu, onda ne može biti govora o dobrom porodičnom životu.... — Ali — prekide ga Laza —- današnji brak ne donosi baš sam sobom tu pokvarenost, nego su tome krivi ljudi, kriva je nerazvijenost.... — I ja sam hteo sam da napomenem tu primedbu, no vi ste me prekinuli u govoru.Dakle, velite, nije sadašnji brak po sebi kriv, što se danas tako spekulira.Ne kažem ni ja, da se on ne bi mogao zamisliti bez spekulacije.Nego samo je društvo tako udešeno, da su ti računi sasvim uobičajeni, nešto zbog nužde, a nešto prosto zbog žudnje za bogatstvom i položajem.Ali sam sadašnji brak donosi sa sobom to, da se bračni život ne daje lako raskinuti, ma da postane sasvim nesnosan, a to biva vrlo često, što je potpuno pojmljivo, kad se pomisli, kako se sklapa bračna sveza....Nije nužno, da dalje govorim o toj stvari.Vidi se već, da je i današnja porodica rđavo udešena i da porodični život nije pravilan zbog rđavog bračnog ustrojstva i zbog društvenog poretka uopšte.Vama je dobro poznato, kako sve strane društvenog života utiču jedna na drugu; pa taj upliv opaža se jasno i tu; jedno zlo rađa drugo i pravi od drugog zla gore.I tako je s nekoliko reči označeno naše stanovište i prema porodici.... — Gospodine — upade mu u reč jedan starčić, koji je blizu njega stajao, — vi ste kanda socijalista...Držim, da sam pogodio — doda zatim pola oporo, pola žalostivo. — Zaista ste pogodili — odgovori Milan ironično. — Odmah sam mislio — završi starac skoro trijumfujući, što se pokazao tako „oštrouman“ te posle tolikog Milanovoga govora jedva pogodio, kakvih je on načela.Zatim se nakašlje i otide dalje.Većina pogleda za njim, smešeći se. — Sad prelazim na politični stroj — nastavi Milan. — Danas nema slobode za narod.... — A predstavnička sistema? — prekide ga Laza. — Pa tek republika!...Politična sloboda mogućna je zacelo i danas. — Varate se.Da idemo redom.Spominjete predstavničku sistemu.Mislite li vi, da se na taj način zaista izražava prava narodna volja? — Ukoliko je to mogućno, izražava se zacelo narodna volja... — Da, ukoliko je mogućno...Tu i leži.Zar ne znate, kako se obično izmajstoriše većina, koja predstavlja bajagi ceo narod, i zastupa samo prividno interese sviju građana? Laza ne odgovori ništa. — Je li vam to poznato? — pitaše Milan nanovo. — Jeste — odgovori onaj na posletku. — Slavite republiku...Tu bajagi cveta politična sloboda.Do duše tu je danas sarazmerno može biti najviše.Ali zapitajte se sami, da li je uopšte u sadašnjem društvu mogućna potpuna politična sloboda? — Zašto ne bi bila mogućna? — Zato, što ima dovoljno sredstava, da se masa održi ne samo u ekonomskoj, nego i u političnoj potčinjenosti...Je li vam sad jasno?Zar tu treba mnogo misliti i govoriti?Pa još osobito vama, pravnicima!Ta vi to vrlo dobro razumete.Narod pati u svakom pogledu, pa i u političnom.No doći će vreme, kad će se on zapitati, da li to baš mora biti, da on samo trpi, plaća i najposle i gine, kad ga izvedu na klanicu...Uvideće on, da od njega zavisi, dokle će to trajati....Milan poćuti nekoliko trenutaka. — Dakle — nastavi zatim — ne valja ekonomski stroj, ne valja nam porodica, ne valja politični stroj, — ne valja temelj današnjem društvu.Eto, to su osnovne tačke naše kritike sadašnje društvene organizacije.Mi socijaliste tražimo s toga novo društveno uređenje. — To je ono...Umesto jednoga treba podići drugo.Tu zapinje... — Ne zapinje tu nimalo.Ta vi ste već čuli, kakva načela iznosimo mi kao temelj za novo društveno ustrojstvo.Evo i njih ću samo da označim u glavnim tačkama. — Proizvodnja se tu osniva na tačnom ekonomskom računu, t. j. ona se udešava prema društvenoj privrednoj snazi i prema društvenim potrebama.Račun pokazuje, šta je sve društvenim članovima nužno, pa se po tome proizvodi pre svega ono, što je najpotrebnije, zatim se nabavljaju druge namirnice, a najposle se izvestan deo rada upotrebljava i na zabavu i t. d. No zato se ne treba bojati, da bi tu život bio dosadan, suvoparan.Kad su svima podmirene sve potrebe, tu nema dosade... — Ali — upade mu jedan u reč — pitanje je, koliko bi slobodna vremena ostalo za zabavu i take stvari. — Ostalo bi sve ono vreme, koje nije zauzeto drugim važnijim poslovima.A možete biti uvereni, da će biti dosta takoga vremena.U društvu, u kom se tako računa, u kom je nauka vođa u radu, u kom se proizvodi što više sa što manje rada, a sve na osnovu što savršenije kombinacije i upotrebe sviju radnih snaga, — u takom društvu zacelo se mogu opštim radom podmiriti sve potrebe, pa i potreba zabave.Rad će tu biti prijatan, jer će se otkloniti sve, što ga čini neprijatnim; ne će trajati dugo, menjaće radnici vrste rada — uopšte udesiće se najzgodnijim načinom.Tako će svi razvijati i telesne sposobnosti, kao god što će moći usavršavati i sva umna i moralna svojstva.Po računu i dobrovoljno sklopljene zadruge za sve poslove davaće dakle društvu svojim radom na osnovu opšteg imanja sve, što je potrebno za potpuno dobar život i razvijanje. — Opšte imanje.... primeti neko. — Razume se, da imanje mora biti opšte; inače bi zajednička proizvodnja na temelju opšteg ekonomskog računa bila prosto nemogućna.Privatna svojina znači staranje za sebe samoga i borbu s drugima, a mi hoćemo solidarnost i dobro za sve.S toga će u socijalističkom društvu biti opšte sve, što je nužno za proizvodnju i što pojedinim ljudima u takom društvenom stroju ne treba, dakle oruđa za radnju, zemlja, zgrade i t. d. Zadruge radničke imaju sva nužna sredstva za rad; ali ništa nije njina privatna svojina, jer se ta nikako ne slaže sa opštom solidarnošću i ekonomskim računom, koji se odnosi na celo socijalističko društvo.Pojedini članovi imaju sve ono, što im je nužno za kraću i dužu upotrebu, a to je: hrana, odelo, stan i t. d. Prema svojim potrebama uzimaju oni sve to na uživanje.... — Kako to može biti? — zapita neko. — Ja mislim — primeti jedan, — da bi u takom društvu trebalo dati svakom ono, što sam zaradi.To bi bilo pravo, kad već hoćete da ostvarite pravdu. — Ni meni — progovori Laza — ne ide u glavu, zašto vi odbacujete načelo: svakome po zasluzi. Milan poče dokazivati, da to načelo nije dobro. — I tako — završi on — vidimo ovo.To načelo bi se dalo primeniti na fizične poslove, jer tu ima merila, po kome se daje oceniti vrednost proizvedenih predmeta, dakle i radnička privreda.Ali za umne radove, kao što smo videli, nema takog merila.Taj rad ne bi se po tome, mogao nagrađivati po privredi, nego bi se nagrađivao od prilike.To je jedno.A drugo vidimo, da je načelo: „svakome po zaradi“ i nepravično, jer zarada — kao što sam pokazao — zavisi od sposobnosti, a ove nisu zasluga ni jedne ličnosti, te s toga nagrađivati radnike po privredi ne znači, nagrađivati po zasluzi, nego po nečem, što nije ničija ni krivica ni zasluga.Po zasluzi su nagrađeni svi samo onda, kad su im sve potrebe podmirene; jer, kao što rekoh, društvo ima da traži od svojih članova, da u punoj meri posvete svoju snagu opštem dobru, a ono sa svoje strane da im osigura sve, što im treba za pravi čovečanski život.Naše načelo glasi u tom pogledu: radi prema snazi i sposobnosti, a uživaj po potrebama.Svaki član, koji radi po svojim sposobnostima, zaslužuje, da mu se namire sve potrebe. _ — Ali ako zarađuje malo, a troši mnogo? primeti jedan. — Ako radi prema snazi, pa opet ne privredi toliko, koliko mu treba za življenje i razvijanje, to nije njegova krivica.U ostalom nemojte misliti, da bi odatle mogla ponići kakva opasnost.Biće svega dosta za sve... — Suviše mi je to idealno — reče Laza. — Teško bi se tako stanje održalo.Ljudi nisu anđeli, nego sebični stvorovi.... — Za to društvo dovoljni su obični ljudi, koji imaju toliko svesti, da znaju razlikovati dobro od zla, te da prema tome postupaju.„Sebični stvorovi“... velite vi.Moram vas opomenuti, da ne treba previđati razliku između ličnog interesa i sebičnosti.Lični interes uvek ostaje osnov svakoj ljudskoj radnji, jer svako neizbežno teži za prijatnim, a izbegava neprijatno.I kad činimo što god, što je po sebi neprijatno, i tada zadovoljavamo svoj lični interes, ma da izgleda sasvim protivno; u tom slučaju očevidno biramo od dve neprijatnosti manju, jer čovek ne može drukčije postupati.Razume se, prema različitim umnim i moralnim svojstvima različito je kod raznih ljudi i merilo za prijatno i neprijatno.Tako je, na primer, jednome milije boriti se za svoja načela, a drugome je sasvim nepojmljiva slast, koja u tome leži. — Težnja, da se zadovolji lični interes ma na štetu celine — to je sebičnost.Ali stvorimo uslove, pod kojima se lični i opšti interes može i mora složiti, pa je sebičnost uništena.Tu i samo tu je zadovoljen svačiji lični interes.To mi hoćemo.Toliko o sebičnosti.Isto tako ne treba zaboravljati, da bi se i oni, koji bi bili u prvo vreme raspoloženi za život na tuđ račun, t. j. koji ne bi hteli posvetiti društvu svu svoju snagu (naravno, bez suvišnog naprezanja) — morali obzirati na pažnju svojih drugova i na javnu kontrolu uopšte.Vi znate, kakva upliva ima težnja za poštovanjem od strane svoje okoline, i kakva bi uticaja morali imati prekori i osuda okoline na one, koji usled svoje nerazvijenosti ne bi hteli odgovarati zahtevima opšte solidarnosti.S toga nema smisla pretpostavka, da bi tako društvo bilo u opasnosti zbog nerada svojih članova.U prvo vreme preneće ljudi, naravno, u novo društvo dosta zlih navika.Ali njihov upliv biće opštom pažnjom i brigom ograničen tako, da ne bude opasan. Samo hoće li se to moći učiniti! pitaše Laza. — A zašto ne?Zar svet ne napreduje? — Ta on napreduje.... — Pa kad napreduje, doći će valjda i do tog stepena.Budite uvereni, da taj stepen nije ni blizu tako visok, kao što se mnogima čini.Naš je zadatak, da spremamo svet, kako bi se što pre dotle došlo.A docnije će sve ići drukčije, kad nastupe nove okolnosti s novim društvom.Te nove okolnosti uništiće i poslednji trag rđavih osećaja i navika, što ih tako obilato neguje današnji poredak.Doći će novo vaspitanje, osnovano na čistoj nauci i udešeno prema celome društvenom stroju. — Sasvim prirodno — primeti Laza. — Vi ste se — nastavi Milan — i pre slagali s naučnim pravcem novoga vaspitavanja.Zato o tome nije nužno ništa da kažem.Po sebi se razume, da po našim načelima vaspitanje i obrazovanje omladine mora biti opšta briga.Deca se imaju vaspitati zajednički, pod nadzorom i uputstvom stručnih vaspitača i vaspitačica, zatim pomoću daljih nastavnika, učevnih sredstava i t. d.; a najposle im, kao odraslima, stoje na raspoloženju sva društvena sredstva za razvijanje.Tu ni oskudica, ni tiranija, ni drugo kakvo zlo ne ugušuje razvitak sposobnosti, tu je svima otvoreno najšire polje za svestrano usavršavanje i nadmetanje u dobru.Bračni život, koji se osniva jedino na ljubavi.... — Ali ta vaša porodica — prekide ga Laza — donela bi društvu na svaki način suviše mnogo članova, pa ko bi svima podmirio potrebe?Tu nemaju roditelji brige za decu, svima je sve osigurano.Pa zar se ne bi ti ljudi tako namnožili, da bi vaše društvo moralo propasti? — Taj strah sasvim je suvišan.Evo zašto.Dopuštate li vi, da će u tome društvu članovi biti svesniji i razvijeniji od današnjega sveta? - Po onome, što ste govorili, prirodno je, da će tako biti.Svet se mora tek spremiti, da stvori tako društvo; dakle već i u tom spremanju postajaće bolji i udesniji za socijalističko ustrojstvo.A zatim će, kao što velite, doći nov život, novi uslovi, te će se svet tome prilagoditi, više će znati i uopšte biće razvijeniji...Da, to je sasvim prirodno...Laza je govorio polako; celo držalje mu pokazivaše neodlučnost i kolebanje. — Kad priznajete, da je tako, onda ćete dopustiti i to, da će u takom društvu nastupiti pravilno podmirivanje sviju potreba, pa i fizične ljubavi....On poče i dalje razlagati taj predmet i upoređivati u tom pogledu novo društvo sa današnjim. — Zatim — nastavi Milan, prelazeći na druge razloge — treba da znate, da nauka i danas ukazuje na sredstva i načine, kojima bi se mogle podmiriti potrebe sviju društvenih članova.A šta mislite, kako bi tek stajalo s tim socijalističko društvo?!Predstavite sebi tek tu razvitak nauke, njenu potpunu primenu na rad, zatim kombinaciju i najzgodniji raspored sviju radnih snaga, pa onda ne ćete više spominjati tu opasnost od „suviše nagloga namnožavanja“.... Tu se izrodi kratka prepirka, u kojoj je Milan i dalje razlagao i dokazivao, da nema smisla, isticati tu „opasnost.“ — Socijalizam dakle — završi on — stvara stanje, u kome se sve potrebe, pa i polska, podmiruju sve pravilnije; u kome se živi i radi po nauci, te se tako u novim članovima dobijaju nove snage, što svojim raznovrsnim radom pružaju društvu sarazmerno više, nego što primaju od njega...Govoriti dakle o „suvišnom naseljenju“ u takom društvu, znači odavati se praznim slikama mašte i sanjarije. — Tako je — reče najposle Laza. — U ostalom baš i kad bi nastupila ta opasnost... — Ta zar još ne vidite — prekide mu reč Milan, — da je ta „opasnost“ prosta budalaština, pretpostavka bez ikakva osnova? — Ta da...Ali sve i da je ta opasnost mogućna, u tom slučaju moglo bi se na posletku pomoći tim, što bi se pribeglo nagradi po zasluzi i što bi se roditeljima ostavila briga za decu... — Vi se brinete i za tako fantastične pretpostavke — nasmeje se Milan. — U ostalom kad se iznese taj poslednji i pouzdan lek, t. j. da bi se roditeljima ostavilo, da izdržavaju svoju decu, onda otpada svako snevanje o toj stvari, jer se ono osniva na našem zahtevanju, da se za sve, pa i za decu, brine celo društvo.Ali naravno to snevanje je, kao što smo videli, uopšte vrlo smešno... — Imate di volju na jednu partiju? — zapita jedan književnik nekoga činovnika do sebe.Oboje su dotle slušali razgovor, ali ne baš s osobitim uživanjem.Take stvari nisu ih zanimale.Oni se udale i sednu za drugi sto, te se počnu kartati. Međutim pređe Milan na govor o političnom uređenju socijalističkoga društva. — Dakle vi nećete nikakvu vlast? — čudio se jedan. — Mi nećemo nikakvu suvišnu vlast, t. j. Nećemo nikakvo ograničavanje, koje nije neizbežno; tako sam ja rekao.A svake vlasti i svakog ograničavanja nestaće tek onda, kad ne bude nužno donašanje nikakvih društvenih zaključaka, t. j. kad se bude moglo strogo naučno, bez prepiranja i glasanja, odrediti sve, što ima da služi za osnov društvenom životu i postupcima, i kad se svi članovi budu svojevoljno upravljali prema tome.Tek tada će prestati potreba, da se manjina pokorava zaključcima većine, i da se povlače na neku odgovornost oni, koji se ogreše o utvrđena pravila društvenog reda.Razume se, ta pravila se moraju slagati sa osnovnim zahtevima slobode.Potpuna sloboda osigurava se svima; ali slobodu ne treba mešati sa razuzdanošću.Dakle u tom društvu važi načelo: raspolaži sa svojom ličnošću kako hoćeš; imaš potpunu slobodu, da izraziš sve svoje misli i osećaje; ali ispuni ujedno svoje obaveze prema društvu, poštuj svačiju slobodu, zastupaj opšte dobro... Laza se mrgodio i vrtio glavom. — Badava...Sve mi se čini, da se ta načela ne mogu ostvariti...Ne mogu nikako sebi da predstavim, kako bi to išlo... — Evo ovako.Zamislite, da je većina usvojili naša načela.To valjda možete sebi predstaviti. — Dobro.Dakle većina je uz vas...Vas je zaista sve više i snaga će vam neprestano rasti...To se vidi...On je gladio brkove i bradu. — Kad većina zahte nov red, onda se prosto ukidaju stare ustanove, uništava se staro stanje, pa se diže novo društvo. — Ali kako? — Zavodi se opšte imanje, osniva se pravilna porodica, osigurava se opšta sloboda.Pre svega se utvrdi tačan račun o sredstvima za život i proizvodnju (taj račun se sprema unapred), te se na osnovu toga uvodi nov ekonomski red.Odmah se osnivaju grupe za sve vrste radova i uopšte počinje se nov život.Solidarnost i opšti ekonomski račun odnosi se na sve ljude i grupe, koje sastavljaju socijalističko društvo.Opšte stvari uređuju se opštim dogovorom, a čisto unutarnje i lokalne poslove udešavaju i raspravljaju pojedina mesta ili grune i t. d. Naravno, u prvi mah će se zadržati u novom društvu neki elementi staroga društvenog života; u kojoj meri — to se ne može napred znati.Pri ostvarenju naših načela moraće se paziti, da što manje rđavih tragova sadašnjega stroja ostane u novoj organizaciji, i da se ova od njih što pre sasvim oslobodi, te da bude udešena u svakom pogledu prema našim načelima.Po sebi se razume, da se i u tom prelaznom stanju mora jezgra održati čista, moraju osnovne ustanove biti čist izraz tih načela: samo u sporednijim stvarima sme i mora se u prvo doba opažati upliv stare okoline, starog ustrojstva... — Nejasna je slika — prekide ga Laza. — Ako tražite jasnu sliku toga prelaznog stanja, onda hoćete nešto, što je nemogućno.Kažem vam, da pojedinosti zavise od okolnosti, koje se ne mogu znati unapred.Ljudi će ih već udesiti, kako budu mogli i umeli.Mi dakle niti možemo, niti treba o tome da vodimo brigu.Naš je zadatak, da utvrdimo i rasprostiremo načela za novo društvo i da se upuštamo u pojedinosti samo utoliko, ukoliko je to mogućno i potrebno, t. j. ukoliko se sve većma približujemo tom novom društvu.Naša je dužnost, da stvaramo nužnu snagu za društveni preobražaj, a ne da crtamo one pojedinosti, koje za sad nije ni mogućno ni potrebno određivati...Naša meta utvrđena je.Zadatak nam je, da se borimo u tom pravcu, obaveštavajući svet, radeći na ostvarenju ustanova, korisnih za naše celji, ukoliko je to mogućno i nužno, i uopšte postupajući onako, kako će se najbolje odgovoriti interesima naših načela.A kad dođe zgodno vreme, pobeda već ne će izostati... Večera je prošla.Gosti i gošće raziđoše se po sobama, spremajući se za igru. — Na tu večernju zabavu došli su svi, koji behu pozvani, osim Olge i Laze, koji nekoliko dana pre toga otputova iz Beča.Svi su bili dobro raspoloženi; samo Sima beše nešto nevoljan.On ostade samo neko vreme u društvu; posle 10 sati bio je već u svom stanu. Igra se započela.Malo na strani sedeo je Milan i Darinka.Razgovarahu se o Higovim „Jadnicima." — Higo oseća zlo — govorio je Milan, — ali ne zna prava leka tome zlu.On teži za dobrom, ali ne zna pravi put, koji vodi dobru.On ne ukazuje nigde na osnovnu pomoć, koja bi uništila uslove, što stvaraju jadnike i uopšte trulo društveno stanje; a ne ukazuje na tu pomoć s toga, što je ne razume....On je govorio i dalje sa osećanjem, oduševljeno. Ja sam — poče malo posle Darinka, kad pređoše na Higovo predstavljanje ljubavi, — zaista uživala u svetloj slici, koju je Higo nacrtao, iznoseći nam nevinu, uzvišenu ljubav izmeću Marija i Kozete.Naravno, njihova ljubav je idila, a kod ozbiljnijih ljudi spojena je ta idilična strana ljubavi sa potpunom harmonijom između njih, koja se pokazuje u svemu, pa i u uzajamnom potpomaganju u ozbiljnom radu...S tom dopunom dobija ljubav sasvim drugi oblik... — I samo je taj oblik — doda Milan — dostojan ljudi, koji misle i rade.... — A zašto vi ne igrate? — prekide im razgovor Darinčin otac. — Seli ste tu, pa ste se valjda upustili u kakve učene razgovore; a zaboravili ste, u kakvom ste društvu.Nema tu ništa, sad morate biti veseli! — Pa mi smo veseli — primeti Milan. Dabogme, lepa mi veselja!Pevajte, igrajte!To se kod mene zove biti veseo. — Ali ja ne znam ni igrati ni pevati — smejao se Milan. — Šta?Nije vas sramota, tako što kazati?!Ta evo ja bih ovako mator poigrao, a vi tako sedite pa gledite, kako se drugi vesele!Kakav ste mi vi mlad čovek!Ta treba to živeti, treba se malo protresti....Hajd’, Darinka, pozovi ti gospodina na igru, kad neće on tebe... — Čekajte — nasmeja se ona, — još nije Damenwahl. — Svejedno je to.Ti kao domaćica imaš to pravo. Tako se starac udali, a oni ostadoše opet sami. — Ako smem moliti, gospođice — progovori medicinar Sava Milutinović, pozivajući Darinku na igru; pri tome se vrlo nespretno pokloni, i gledaše i levo i desno, samo ne u nju.Pogled mu je bio nestalan, izraz na licu glup, kao i obično. Darinka pogleda na Milana i htede nešto da kaže ali joj Milan ne dade doći do reči. — Treba malo da igrate — reče on. — Ako ja ne umem, vi umete, pa zašto se ne bi malo protresli? — Mrzi me — primeti ona. — Valjda me ne ćete odbiti... promuca Sava i blesasto se nasmeje. Darinka ga pogledi i zasmeje se i sama.Oni počeše igrati.Posle nekoliko trenutaka vrati se ona opet Milanu i zateče ga u razgovoru s domaćinom. — Ta nisam ja protiv zabave — smejao se Milan; — i zabava, pa i komedijašenje i lakrdija ima svoga smisla, naravno, u svoje vreme.... — E, pa onda što ste se tu ukočili? — pitaše starac, praveći se bajagi ozbiljan.Zašto ne igrate? — Kažem vam, da ne znam... — Dabogme, ne znate...On otide dalje, zadovoljno tarući ruke; a Milan i Darinka opet ostadoše sami. _ Malo posle priđe im i Ljubica, koja se dotle zabavljala s drugima.Tužila se na vrućinu.Na njen predlog pođu svi troje polako po sobama, u kojima je bilo društvo.Zaustave se kod jedne grupe, što je sastavljaše Sava, Jova i Steva.Poslednja dvojica smejahu se u taj mah, a Sava je baš svršio neku vatrenu „besedu.“ — Šta ima tu smešno? — ljutio se on, ukoliko je bio sposoban za jed u takim prilikama. — Zar nije tako, kao što sam kazao? — Tako je.Ti imaš pravo — smejahu se ona dvojica dalje. — Pa zacelo je tako — tvrdio je Sava s punim uverenjem, da je rekao nešto pametno.Kakvi ste mi vi prijatelji naroda, kad se veselite, dok narod pati?Kad hoćete nešto, a vi radite, a nemojte igrati i pevati! — Ama čoveče, mi ćemo to već naknaditi — titrao se Steva s njim. — Treba da znaš, da priroda čovečija zahteva take promene.Ne može se uvek raditi; mora se čovek katkad i proveseliti.Ali tim se ne gubi ništa.Posle toga nam je snaga svežija, pa se daje naknaditi, što je propušteno, samo kad se hoće.Šta ćeš, kad drukčije ne može da bude.... — Da, ne može....Onako vam i ide taj vaš posao.... — E — umeša se Jova, — ne ide naš posao tako sporo zbog toga, nego zato, što nemamo ljudi.A kad bi mi imali koje tuce tako energičnih i umnih ljudi, kao što si ti, onda bi sve išlo drukčije.Ja neću da te hvalim, ali što jeste, jeste.To je samo žalost, što take glave posvećuju svoju snagu drugim strankama....On žalostivo mahnu glavom nekoliko puta. Sava se međutim okretao, pogledajući na lica ostalih slušalaca, i najposle dođe i sam do uverenja, da se s njim zbija šala.Poče udešavati crte na licu, kako bi izrazio nešto nalik na srdnju; ali kad vide, da se drugi smeju, pristade odmah i on uz njih, te se nasmeja slatko i blesasto, kako je već samo umeo. Sava je slušao medicinu već pete godine.Među bečkim đacima socijalistama imađaše više poznanika; ali o njihovim načelima nije hteo ni da čuje; bežao je od socijalizma, kao „đavo od krsta.“ I samo ime „socijalista“ beše za njega nešto strašno i gadno.Kad je koga od njih hteo da nazove najgnusnijim imenom, onda bi mu samo rekao: „Socijalisto!“ To je bilo najpogrdnije ime u celom njegovom rečniku. — Jedan put dođe on u stan jednome od njih.Vidi tu između ostalih knjiga i nekoliko nemačkih broširica toga pravca.Počne ih razgledati i učini mu se, da su to te „opasne“ stvari. — „Da nisu to vaše knjižice?“ zapita on domaćina, da bi se bolje uverio; a međutim ih metne na eto. — „Jesu“, odgovori ovaj; „uzmi pa čitaj, ako hoćeš.“ — „Mani se toga, ostavi ih samo tu“, reče on skoro poplašeno, kad mu onaj pruži te knjižice; „ne treba meni... šta će mi... ne mogu ja“....U tome se odmakao od stola, strašljivo pogledajući na domaćinovu ruku, u kojoj stajaše „sablazan.“ Nije siromah smeo ni pomisliti, da tako što god uzme na čitanje, osobito od kad je video, da je jedan od njegovih prijatelja pre nekog vremena čitao neke knjige od te vrste, pa i sam posle usvojio taj pravac. Prošla je već ponoć.Mnogi se gosti raziđoše. Milan je opet sedeo s Darinkom, govoreći s njom o Ruskinjama, koje uče medicinu i t. d. — One su nezavisne — uzdahnu Darinka, — a ja?Ja nisam ništa svršila.Ne mogu nikako sama sebe izdržavati, osim ako bih htela davati časove na glasoviru i iz franceskog jezika... — Pa i to je nešto — primeti Milan, — Nešto jeste; ali jadno je to izdržavanje, osobito kod nas. — U ostalom vama to ne će biti nužno. — Po svoj prilici — reče ona i zamisli se. — Vas boli to, što niste izučili nikakav posao, koji bi vam u svakom slučaju mogao osigurati život i koji bi vam bio po volji...On je gledaše s poverljivim osmehom. — Da, to me boli. — Kad bi vam bilo mogućno, da ostvarite tu težnju, dobro bi bilo; ali ako okolnosti sasvim ne dopuštaju, da izvedetu svoju nameru, ne gubite mnogo, jer i tako ste obezbeđeni.Istina, ono bi bilo daleko prijatnije, a unekoliko i sigurnije; ali što se ne može, ne može. — Htela sam ići lane s Jelicom u Cirih, ali mi nisu dali, ma da sam jako navaljivala. — Jeste li onda bili s njom već izbliže poznati? — Samo iz viđenja.Govorila sam s njome nekoliko puta, i jako mi se dopala.Nije bilo prilike, da se dobro upoznamo.Iz Ciriha mi je pisala i, kao što znate, dopisujemo i sad jedna s drugom.To je zaista vrlo razvijena ženskinja.Vi je dabogme bolje poznajete. — Da, vrlo je razborita i vredna. Poćutaše neko vreme.Darinka zamišljeno gledaše, kako se drugi zabavljaju; a Milan se u mislima vratio u cirišku prošlost. — A za što vam nisu dopustili, da idete u Cirih? — zapita on, trgnuv se iz zanosa. — Zato, što su to smatrali kao nešto sasvim suvišno.Ja im govorim: hoću da sam nezavisna; a oni kažu: možeš biti nezavisna i bez toga, imaš novaca.A ako nestane novaca, šta onda?Ima, vele, dosta rodova; imala bi gde živeti, baš kad bi se i ta nesreća dogodila Ja sam govorila, dokazivala, prepirala se, koliko sam god mogla; ali sve badava.Ono, što je meni sasvim prirodno i potrebno, njima je nepojmljivo i suvišno.Šta se tu onda daje izraditi?Oni me vole i čine mi, inače sve po volji, ostavljaju me na miru i ne ograničavaju me; ali u tome nisam mogla prodreti.Kako bi oni mene pustili u daleki svet bez nevolje?!...To im nikako nije išlo u glavu ni onda ni docnije. — U ostalom vaše su okolnosti take, da se ne morate mnogo žestiti, što vam to nije ispalo za rukom.Kao što rekoh, niste mnogo izgubili, kad se uzme u obzir vaše stanje i naše prilike. — Verujem, ali opet.... — Vi ćete i ovako moći raditi.I sami ćete smatrati za svoju dužnost, da širite svoje ubeđenje, da obaveštavate one, s kojima budete dolazili u dodir i kojima je obaveštavanje nužno.A to je već rad, ozbiljan rad.No tim nije još iscrpljeno sve, što ćete vi moći, a zacelo i hteti raditi.Vi znate naše namere: a znaćete na svaki način i kako možete u to delo uložiti svoju snagu... — Da, rada, rada — reče Darinka, a oči joj se sijahu. — Sedeti uzalud, to je tako mrsko...Dosta je spavanja... — Dosta je, zaista je dosta. — Samo teško je probuditi ljude, koji treba da rade, da bi se i masa već jednom probudila. — San je njihov do duše vrlo tvrd, ali nije večit.Probudiće se, moraju se probuditi.Jedni bude druge.Najposle će otvoriti oči većina...To će biti svetao trenutak...Tada će svanuti... — Da, a dotle će trajati mrak, i u mraku trulež.... Prošlo je nekoliko meseci posle toga.Darinka i Ljubica behu već u *.Milan osećaše posle njihova odlaska primetnu prazninu.Istina, s Darinkom je dopisivao, ali pisma mu ne mogahu zameniti dotadašnju družbu s njome. Međutim se Marko i Olga venčaju. Život naših bečkih poznanika tekao je kao i obično. Dođe i vreme razilasku. Jednog večera sedelo je njihovo društvo u gostionici.Milan, Sima i Steva odrediše sutrašnji dan za odlazak u *, a ostali u druga mesta; tako je, na primer, Jova izabrao varoš B. za svoju lečničku praksu. — Milan beše veseo kao i ostali.Govorilo se mnogo i oduševljeno.Steva je držao osobito vatrenu besedu, u kojoj se ogledaše njegova žestoka i energična priroda. Milan se već nastanio sa Stevom u *.Steva započe odmah praksu.Sima se samo nekoliko dana bavio tu, pa je zatim otišao kući.U poslednje vreme primetiše se na njemu znaci, koji dokazivahu, da je jako popustila njegova bolest, rđavo raspoloženje, što mu toliko smetaše u svačem.Postade veseliji, radije se laćao svojih poslova; nemarnost, koja je pre više puta nailazila na njega i po duže vremena činila ga nesposobnim za svaki ozbiljniji rad, izgubila se i ustupila mesto živosti i energičnijem zauzimanju osobito oko načelnih stvari.Istina, nije još bio sasvim izlečen; ali je bar bio na putu, da se oslobodi toga zla; a najposle u takim slučajevima ne može lečenje ni ići brzo. Milan se često sastajao s. Darinkom.Redovno im odlažaše u kuću.Tu je više puta bivao i sa Ljubicom. - Jedan put je sedeo s Darinkom, kao i obično, u njenoj sobi. — Zaboravila sam vam juče kazati, da se Jelica vratila iz Ciriha. — Pa gde je sad? — Kod kuće.Nego doći će naskoro ovamo: ima ovde nekih rodova. — Zbilja — poče ona malo posle, — kako stoji sa zanatlijskom zadrugom? — Bio sam s tim ljud’ma. — Pa? — Za sad nema nikakva izgleda... — A ja sam držala, da bi se tu dalo raditi. — Sad još ne.Ima do duše po gdekoji čovek, s kojim se može govoriti; ali nema valjda ni jednoga, koji bi nas mogao razumeti kao što treba.A i inače okolnosti su za sad sasvim neudesne...I ja sam se nadao, da će se tu moći što god uraditi, ali vidim, da je ta nada bar u sadašnjosti prazna. — Dakle ipak ima među njima ljudi, koji mogu biti od koristi. — Ima, ali vrlo malo; pa i među trgovcima ima nekolicina, što će se dati obavestiti i zadobiti; a to je vrlo važno i nužno. — Šteta, što nisu povoljnije okolnosti, što se tiče zadruge.To bi mogla biti dobra škola za utvrđenje solidarnosti i poverenja između članova, a osim toga privikavali bi se ljudi na stvari, koje sad ili nikako ne razumeju, ili u najboljem slučaju ne pojme ih, kao što bi trebalo. — Tako je.Da su zgodni uslovi, ne bi se smela propustiti taka prilika za školovanje ljudi u našem pravcu.Korist bi otud zacelo bila velika.U tom slučaju ne bi bilo teško udesiti stvar tako, da članovi imaju i neposredne asne od zadruge, i ujedno da se pri tome ne zaboravi na krajnju našu celj, prema kojoj se uvek moramo upravljati. Međutim uđe u sobu Darinčin otac, noseći na tanjiru voća. — Ja vas malo uznemirujem — smejao se starac, — ali to vam valjda ne će biti nepravo.Vidite, kako je krasno voće!Pa kako je slatko! On ostavi sve na stolu i iziđe opet iz sobe. — Imam — reče pri odlasku — tamo neke gošće, pa moram odmah natrag, da se ne bune; a baš bih ostao malo s vama, da koju reknemo... Posle nekoliko dana zateče Milan i Jelicu kod Darinke.Sastanak im beše vrlo srdačan.Ni-s-jedne strane nije se mogao primetiti kakav nemir; jedino se opažala s obe strane iskrena prijateljska radost posle dugog rastanka.Da je ko god mogao dublje prozreti osećaje Milanove i Jeličine pri tom sastanku, video bi, da su im u unutrašnjosti ipak potresene neke žice, što stajahu u svezi sa uspomenama iz prošlosti.Ali ti potresi behu ograničeni samo na unutarnjost; spolja se ne pokaza ništa. Nekoliko dana provede Milan posle toga u selu kod strica, kod kojega mu je mati još neprestano živela.Njihova zemlja ostade i dalje u njegovim rukama; a on je zato bio dužan izdržavati Milanovu mater, a i njega potpomagati. - Zatim se opet vrati u *.Tu življaše zajedno sa Stevom.Ovome je lečnička praksa išla sve bolje, te je tako isplatio već priličan deo duga, što ga načini osobito pri stupanju u praksu, kad morade nabaviti nužne sprave i t. d. — Jednoga dana posle podne krene se njihovo društvo u Jovanovićev vinograd, koji beše blizu *.U društvu je bila Darinka, Ljubica, Milan, Steva, štampar Ilija Vasiljević i t. d. Ilija Vasiljević bijaše povisok, plav, živ; osobito je pazio na odelo i na zube, koje držaše uvek vrlo čisto.Upoznao se s Milanom i Stevom, te ga ovi pozvaše u društvo. Stigoše u vinograd. Milan otide sa štamparem malo na stranu. — Ja sam rad — govoraše on, — da mi tu stvar već jedan put svršimo. — Ta čekajte — smejao se Ilija; — zašto se tako žurite?Imamo vremena. — Nije to za odlaganje.Treba da budemo načisto. — Moramo se opširnije razgovarati, a to sad ne ide.Naći ćemo se drugi put. — Zar nismo dosta pretresli sve, što treba?Govorili smo već toliko puta o tome.Našto toliko odugovlačenje?Kad smo se već sastali, možemo sad sve svršiti.Prekjuče mi rekoste, da ćete se promisliti.Do sad ste imali dovoljno vremena za to. — Hm.... čudna stvar....Ja nemam velika kapitala. — Pa onda? — Ta svakojako taki posao skopčan je s materijalnom opasnošću, osobito u početku.Ja bih morao ulagati svoj kapital, pa kad bi odziv publike bio slab, šta je onda? — Vi sve govorite o toj opasnosti.Ali ja sam vam već rekao, da ste vi osigurani i da bi trebalo da pristanete na naš predlog prosto kao čovek, koji hoće da zasluži što god sa svojim kapitalom. — Sve mi se čini, da nemam dosta jemstva, da se ne ću tim poduzećem uvaliti možda i u dug... — Zar vi ne uviđate, da su izgledi za to naše poduzeće sasvim dobri? — Kako se uzme. — Ja sam bar uveren, da će se publika odazvati najmanje u takoj meri, da bi se vaši troškovi mogli potpuno nadoknaditi.Ja držim šta više, da bi tu naskoro moralo biti i čiste asne i za vas i za naše celji... — Ne bih ja mnogo mislio, kad bi vi imali bar malo kapitala, koji bi uložili. — Da mi to imamo, ne bi bili nužni ovi dugi pregovori — nasmeja se Milan. — Baš zato, što za sad nemamo novaca, obraćamo se na vas, i apelujemo jedino na vaš račun kao čoveka spekulanta. — Ta nemojte vi misliti, da sam ja baš nesposoban, da metnem što god i na kocku za ljubav napretku.Istina, ja nisam pristalica vaših načela... — Manimo se sad toga — prekide ga Milan, nego da se vratimo na stvar.Dakle za vas nema opasnosti.Ako publika i ne pozdravi naš list u prvi mah onako, kao što bi trebalo, ipak će ga primiti bar tako, da će se moći isplatiti troškovi.A docnije će bez svake sumnje rasti broj pretplatnika.Ta vi znate, da je nama samima najviše stalo do toga, da nam posao pođe što bolje za rukom; mi ćemo, gde god nas ima, raditi na širenju lista skupljanjem pretplate i rasturivanjem. — Ali ako odziv pored sveg toga bude slab, a ja ne budem mogao raditi na štetu, dok ne bude bolje? — U najgorem slučaju vi možete prestati s listom, a mi bi vam manjak već nabrzo nadoknadili.No to bi, razume se, bilo vrlo rđavo.Početi pa prekinuti, to je sasvim neudesno.Ali mi mislimo, da dotle nikako ne može doći; u ostalom to je čisto naša stvar; za vas je važno samo to, da se možete povući natrag, ako vam se posao ne dopadne, t.j. ako odziv publike ne bude povoljan....Milan je i dalje navaljivao na njega, dok najposle nije rekao, da pristaje na predlog. Milan se sa ostalim načelnim prijateljima bio dogovorio, da pokrenu list, i to što pre.List vije mogao biti političan, jer nisu imali novaca ni za izdavanje, a kamo li za kauciju.Bogdanu Simiću, advokatu (čitaoci se sećaju, da je bio na bečkom koncertu) pisali su; ali ne dobiše odgovora.On je bio u to doba u nekom kupatilu, prateći jednu svoju rođaku.Tek docnije im javi, da mu je za vreme nemogućno uložiti u načelni rad kakvu znatniju sumu zbog nekih privatnih uzroka; nego obeća, da će to docnije učiniti.Oni su do duše bili uvereni, da bi političan list bio najzgodniji.Naravno, oni se ne bi bavili politikom tako, kao što to čine obične politične novine; nego bi se osvrtali na važnije događaje utoliko, ukoliko bi pretresanje tih događaja sa njihovoga gledišta moglo povesti što tačnijem i savršenijem razumevanju samih njihovih načela.Glavna celj: svestrano načelno obaveštavanje bila bi im, razume se, uvek pred očima, te s toga bi u listu svakojako u strogo naučnim i popularnim člancima i dopisima iznosili svoja načela i što s tim stoji u svezi.U političnom listu bi dakle s jedne strane iznosili čistu teoriju, u strogo naučnoj kao i prostijoj formi, a s druge bi kritičkim pregledom političnih događaja bistrili pojmove čitaocima i vodili ih pouzdanom stanovištu, s koga treba da glede na njihova načela i inače na pojave u svetu.Osim toga političan list bi imao širu publiku, nego ovaki, kakvoga su se oni hteli latiti u svojoj novčanoj oskudici: t. j. oni se rešiše, da pokrenu list, koji bi činio sve, što i političan, osim onoga, što se može postići baš samo pretresom politike, - dakle nepolitičan list za nauku i obaveštavanje u njihovom pravcu.Počeše pregovarati s Ilijom, da on preduzme izdavanje tog lista, t. j. da im ga štampa na veru, pošto još nisu imali gotovih novaca.On je najposle, kao što videsmo, pristao na to.Kroz kratko vreme je imao izići poziv na pretplatu i ugledni broj.Zatim bi na svaki način moralo izići još nekoliko brojeva i bez dovoljno pretplatnika, kojih bi se posle već nakupilo. — Dakle gotovo je! — reče Milan, vrativ se s Ilijom u društvo. — Jedva jedan put pristade na naš predlog. Svi su znali, o čem je reč.Ta vest ih jako obradova. — Ja sam bogme — progovori Steva — mislio već, da ne će od svega toga biti ništa.Suviše su mi dugo trajali ti pregovori... — Pa eto su se najposle i svršili — primeti Ilija. Međutim posedaše svi oko dugačkog stola, što stajaše ispod produženoga krova vinogradske kućice, i počnu najpre jesti voća, a zatim pređoše i na ostala jela, koja pre njih poslaše u vinograd. Darinka pozove Milana, da ide s njome malo po vinogradu.On ustade i pođe s njom. Polako se popnu sasvim na gornji kraj vinograda, odakle beše krasan izgled na okolinu.Darinka uzbere nekoliko poljskih cvetova, te se igrala s njima, ćuteći.Milan je stajao pored nje, gledeći u daljinu.U njemu se javiše različiti osećaji, koji se najposle stopiše u nejasno setno, ali ujedno milo osećanje, što spajaše u sebi sve slike budućnosti, kakve ih je odavno stvaralo njegovo oduševljenje i neugasiva težnja za radom. — Kud’ blude misli vaše? — našali se Darinka, navađajući te reči iz poznate starinske pesme. On se trgne, nasmeši se i ne reče ništa. — U veče pođe društvo natrag. — Dajte mi ruku — reče Darinka Milanu, kad stigoše do jedne strmenite putanje. — Umorna sam. On je uze za ruku, te tako pođoše dalje, dostignuv Stevu i Iliju, koji se neprestano prepirahu. — Meni je to ipak čudno — reći će Ilija. — Pa ja vam ne mogu šta — odgovori Steva skoro ljutito. — Sloboda...Lepa je to stvar...Ali samo... — Šta „samo“? — Hm...Kažem... čudno je to... — Ali šta je čudno? — umeša se i Milan. Štampar ne odgovori ništa. — Šta razumete vi upravo pod slobodom? — pitaše ga Milan dalje. — Šta razumem...Bolje recite, kako vi smatrate slobodu. — U nekoliko reči mogu vam izneti naše gledište na slobodu.Svako ima prava, da ma na koji način iziđe na sredu sa svojim mišljenjem, da se s drugima dogovara, kako bi zajednički udesili svoje opšte stvari; dakle slobodna reč i dogovor.... — Dopustite mi jednu primedbu — prekide ga Ilija. — Vi hoćete slobodnu izjavu misli, ali valjda ne u neograničenoj meri? — A zašto ne? — To bi bilo opasno... — Opasno?Ja ne uviđam.A u čem leži ta opasnost? — Ja držim, da ne bi valjalo pustiti ljudima na volju, da govore i pišu svašta... — Nego im valjda treba zapušiti usta, ili im naložiti, šta imaju da govore i pišu?!Da krasne slobode!A s kakvim pravom se to sme činiti?Mi vidimo do duše, da se danas zaista tako radi; ali svaki iole napredniji čovek smatra to za povredu osnovnoga ljudskog prava, po kome treba da može svako bar kazati svoje misli.Samo bi onaj smeo ograničavati slobodu reči, ko bi bio nepogrešiv.A kako na svetu nema nepogrešivosti, to je očevidno, da se mora svima priznati pravo slobodne izjave svoga mišljenja, ma kakvo bilo to mišljenje.Svako ograničavanje u tom pogledu nije ništa drugo nego nasilje, i to nasilje, koje vanredno smeta napretku, ugušujući jedan ili drugi pravac misli, koje se u budućnosti obično pokažu kao istinite.Dugo bi bilo govoriti o tome opširno.Ako vas zanima, možete čitati o toj stvari u knjizi „O slobodi“ od Mila.No i bez dugoga govora vidi se, da samo razlozi mogu rešavati, koje su misli dobre, a koje ne.Cenzura se u svakom obliku mora osuditi; niko ne sme zabraniti drugome, da izreče svoje uverenje, jer niko nije nepogrešiv. — Ali vi ste me prekinuli, te nisam izveo do kraja naše gledište na slobodu.Slobodna reč i dogovor — to je nešto, što se po sebi razume; to ne zahtevamo samo mi, nego i ljudi, s kojima se mi inače ne slažemo.Ta sloboda dala bi se ostvariti i u sadašnjem društvu.No sloboda u svom potpunom obliku obuhvata ne samo slobodno kretanje ličnosti, nego i slobodan razvitak sviju sposobnosti.A to je mogućno samo u društvu, koje se posle sadašnjega osnuje na temelju naših načela.Podmirenje sviju potreba, fizičnih, umnih i moralnih, sastavlja jedini osnov pravoj slobodi...Milan tek sad pusti Darinčinu ruku. Darinka mu gledaše u lice. — A do toga se može doći — nastavi on — samo putem obaveštavanja i spremanja ljudi za tu celj.Voljom društvenih članova udesiće se taki odnošaji.No sad neću o tome dalje da govorim.Hoću samo da naglasim, koje su osnovna načela slobode.Tu dakle spada sloboda reči i dogovora, na osnovu koga ljudi po opštoj volji uređuju svoje odnošaje; slobodno raspolaganje sa svojom ličnošću i uopšte slobodno kretanje pod uslovom, da se poštuje tuđa sloboda.To su osnovna čovečija prava.To je očevidna stvar.A što se tiče različitih ubeđenja, različitih načela, tu rešavaju razlozi i slobodno pristajanje ljudi, jer to nije za sve nešto očevidno i osnovno, gde se nema šta razmišljati i rešavati.Postanu li izvesna načela volja izvesnoga društva, ono će ih ostvariti; a dotle se mora čekati, moraju se spremati ljudi, da onda, kad odreše sebi ruke, udese svoj život po tim načelima... Naši *ski poznanici zavedoše redovne večernje šetnje, čim nastade lepše vreme.Njima se pridruži i Laza Stojanović, koji beše i neki Jeličin rođak, a uz njega i činovnik Vojin Ilijć.Prva dva večera išla je s njima i Darinčina mati, ali posle izostane.Jelica takođe nije učestvovala u tim šetnjama, jer na očev poziv beše otišla na kratko vreme kući. Jednoga večera iđaše Vojin Ilijć s Ljubicom. Vojin beše mlad čovek, prijatne spoljašnjosti.U njegovom ponašanju bilo je nešto, što je u prvi mah odbijalo; ali bližim dodirom i poznanstvom nestajaše tog neprijatnog utiska.Govorio je dosta sporo, u početku često i rasejano; no umeo je da dođe i u vatru.Sa ženskinjama beše vrlo prijatan.Bio je jedan od viših varoških činovnika.Svojom vrednoćom stekao je sebi dosta znanja i važio je kao bistra glava.U odmornim časovima rado je gradio stihove, koji odgovarahu njegovoj dosta sanjalačkoj prirodi.Na odelo je osobito pazio; na to je trošio znatan deo svoje plate. — Dakle i vi ste protivnik emancipaciji ženskinja? — zapita ga Ljubica, govoreći s njim o stvarima, koje ih dovedoše i na to pitanje. — I vi bi dakle hteli, da ženskinje i dalje ostanu u potčinjenom stanju, a ovamo ste bajagi prijatelj slobode... — Ja do duše nisam od onih ljudi, koji zahtevaju tako zvanu emancipaciju žena; ali nemojte me, molim vas, uvršćivati ni među one, kojima je sasvim po volji sadašnje stanje ženskinja.Ja uviđam, da to stanje valja u mnogome promeniti; ženskom svetu treba dati širi delokrug, nego što ga sad ima... — Ali samo sa muškim svetom nikako nas ne treba izravnati, je l’te? — prekide ga Ljubica, smejući se. — Ja držim — nastavi Vojin, — da bi se napretku učinilo zadosta, kad bi se ženskinjama dalo potpunije izobraženje, kad bi se one na taj način većma razvile i umno i moralno, te ujedno postale i daleko sposobnije, da savršenije ispune svoj poziv kao žene i matere.Šta se od ženskinja može više zahtevati, kad one savesno vrše taj poziv?!... — Ali — prekide ga opet Ljubica — mogu one same što god više zahtevati.I one su živi stvorovi, koji misle, osećaju i imaju volju.Vi velite: dosta je, da budu dobre žene i matere.A ja pitam: zašto da se one ograniče samo na to?Zašto da ne budu to, što i ljudi? — To je čudno pitanje — odgovori Vojin, skinuv šešir i nameštajući svoju dugu kosu. —- Ljudi imaju svoj zadatak, a žene svoj.Ni jedna ni druga strana ne može napustiti taj zadatak, a da se ne ogreši o samu prirodu.Istina, ženski svet je suviše ograničen; no tu ima leka.Treba ukloniti ono, što se pokazalo kao rđavo u njihovom vaspitanju, treba ih valjano spremiti za vršenje njihove uloge u društvu i porodici, pa je svršena stvar.Ali ne sme se zbog toga ići tako daleko, da se i sama ta prirodna uloga i prirodan položaj ženski zabaci i prezre.Na osnovu same prirode mora se izvesti ta emancipacija, ili upravo onaj deo emancipacije, koji se može i sme odobriti; a ostalo se ima odbiti kao neumesno zahtevanje, koje se ne slaže s onim, što ženu čini ženom.Treba dakle preduzeti sve mere, koje su nužne za žensko svestranije izobraženje i t. d., da bi se u ženskoj poli razvile sve lepe i plemenite strane uma i srca.A emancipacija, koja se propoveda, mora se utoliko žešće osuditi, što bi se njome uništile baš te lepe strane i što bi žena došla u položaj, koji nikako ne odgovara njenoj prirodi.Od žene ne može nikad postati čovek.No ona ne treba na to da se tuži.Naprotiv, njena uloga ima tim više draži u sebi, njen život je tim pojetičniji... — Mi tražimo slobodu, a vi nas tešite pojezijom. — Pojezijom vašeg života. — Vi iziđoste s čitavom filipikom protiv oslobođenja ženskinja.Istina, vi hoćete neke reforme, neku popravku tog stanja, za koje i sami velite, da nije dobro... — U izvesnom smislu — doda Vojin. — Ali — nastavi ona — za potpuno izjednačenje nećete ni da čujete.Bojite se, da bi time od ženskinje izišlo neko drugo stvorenje... — Dopustićete mi — prekide joj reč Vojin, — da to zacelo stoji u protivnosti sa ženskom prirodom.A najposle i ne može se iz korena promeniti stanje, koje traje od pamtiveka. — A znate li vi, kako se razvilo to stanje?Je li vam poznato, da je u početku prosto veća fizična snaga čovečija donela ljud’ma prevlast nad ženama?Tako je surova sila još u prastaro doba učinila to, da se čovek smatrao za gospodara, a žena je morala ugađati njegovim ćudima.Ne treba da vam govorim dalje o tome.Znate, da je taj odnošaj postao docnije običaj, a iz običaja se razvi zakon.Na taj način je potčinjenost ženska, koja je u prvi mah ponikla iz razlike U fizičnoj snazi, docnije na sramotu civilizaciji utvrđena i samim zakonima, te se tako održala kao nešto obično i pravilno.Recite sad sami, nije li to gadno i nisko, što je taki uzrok izazvao tako grdnu razliku između vas i nas?Mi smo ponižene, potčinjene; nama su vezane ruke, mi smo bespravne ličnosti, — i to sve zašto?Prosto zato, što se u tako zvanu civilizaciju uvukao divljački odnošaj, koji je potekao iz grube sile... — Nije valjda baš tako...Vidite, ja sam sad u vrlo nezgodnom položaju, protiveći se emancipaciji, koju vi zastupate.Ako hoću da zastupam i dalje svoje mišljenje, možda ću postati neučtiv... — Ostavite se toga — nasmeja se Ljubica. — Govorite vi samo i ne obzirite se na ta pravila „učtivosti“.Vi me, naravno, ne poznajete dobro, a inače ne bi to ni spominjali. — Ja ću upotrebiti slobodu, koju mi dajete i reći ću vam odmah, da između muške i ženske polovine postoji u samoj stvari velika razlika i po telu i po umu, i da prema toj razlici mora biti i njihov položaj različit.Nekad je zaista gruba sila stvorila žensku potčinjenost; ali sadašnje stanje žena ne može se upravo ni nazvati tim imenom: a osim toga u sadašnjosti ne leži više izvor takom stanju, koje ja u ostalom smatram u suštini za vrlo divno, u samoj fizičnoj razlici, nego on leži u celoj prirodi oba pola. — Vi velite, da se naš položaj ne može ni nazvati imenom potčinjenosti.A ja bih rekla, da drugog imena za to i nema.Istina, to nije više onaka potčinjenost, kakva je nekad vladala.Ta znamo mi, da se sve usavršava, pa tako i ropstvo dobija blažiji i finiji oblik.Ali suština, baš ta suština, koja se vama čini divna, nije ništa drugo nego ropstvo.Kakva prava imamo mi?Obazrite se bolje oko sebe, pa ćete morati i sami priznati, da je tako.Nama su samo natovarene dužnosti — i to je sve, što nam je dato.Za nas je javan život zatvoren; običaj i zakon ograničava nas na najuži krug; mi smo osuđene, da budemo uvek maloletne; mi smo ponižene, prezrene...To je naš „divni“ položaj...U ostalom trulo je celo društveno stanje, pa nije čudo, što se trpi i to...Kako ono rekoste - nastavi ona malo posle, — taj položaj udešen je prema našoj prirodi, je li tako? — Tako je.I sami ćete priznati razliku u -sposobnostima... — Kakvim sposobnostima? — Pa uopšte...No da ostavimo sve drugo na stranu, pa pogledajmo samo na umna svojstva.Dopuštate li, da u tom pogledu postoji između muškog i ženskog sveta golema provala? — Dopuštam.Ali ne dopuštam ono, što vi hoćete otud da izvedete. — Ja mislim, da se odatle sasvim logično može izvesti zaključak, da ženskinje treba ograničiti na ono, što odgovara njihovim umnim sposobnostima.Pošto se zna, da su te sposobnosti u njih slabije nego u muškoga sveta, to se daje doneti opravdan zaključak, da one imaju javan život i uopšte sve, što zahteva više znanja i razuma, napustiti ljudima.Ali s druge strane nalaze one potpunu naknadu za sve to u svome božanstvenom porodičnom krugu, u okolini, u kojoj razvijaju svoj blagodetni upliv i slade život... — Opet ste upali u pojeziju — prekide ga Ljubica.Vi kažete, da za nas nije javan život i t. d. s toga, što smo slabijeg uma nego vi.Ali pitam ja vas: čim ćete vi dokazati, da smo mi od prirode slabije odarene umnim sposobnostima nego vi? — Pa to se vidi... — Vidi se samo to, da mi za sad u celome zaista stojimo u tom pogledu niže vas; no tim još nije označen uzrok, zašto je to tako.Naš mozak ili je od prirode nerazvijeniji, ili je samo zapušten, jer mu se nije davala i ne daje mu se nikako prilika za vedžbanje i usavršavanje.U prvom slučaju došlo bi na red pitanje, ukoliko bi se taj prirodni nedostatak mogao zagladiti, t. j. kako bi nam se mozak mogao veštački što većma razviti.A u drugom slučaju je očevidno, da valja prirodnim umnim sposobnostima ostaviti slobodan razvitak i potpomagati ih u tome, a ne još stajati im na putu i zatupljivati ih, — pa će zacelo morati nestati tragova pređašnje zapuštenosti.Tako stoji stvar.Na svaki način za nas važi taj drugi slučaj; nismo mogle i ne možemo da radimo mozgom, kako i koliko bi trebalo.Zato su nam umna svojstva i zakržljavila; ne daje im se potrebna hrana.Dajte nam te hrane, napravite probu, pa onda govorite o našoj sposobnosti ili nesposobnosti za rad u širem krugu, a dotle ne. — Ko zna, kako bi ispala ta proba... — Baš zato, što mislite, da se to ne zna unapred, nemate prava donositi zaključke, koji bi bili opravdani tek posle take probe, kad bi rđavo za nas ispala.Ali naravno vi nemate nikakva razloga za mišljenje, da bi i da će taj pokušaj ispasti zlo za nas, t. j. da će se pokazati naš um kao od prirode slabiji od vašega.Razume se, trebaće dosta vremena, da se popravi i popuni, što je zapušteno i unazađeno; nije lako ukloniti posledice tolikoga ograničavanja i zatupljivanja.No uzmimo baš, neka je istina, da je sastav našega mozga taki, da mi nismo sposobne za umni rad u toj meri, u kojoj ste vi za to sposobni.Neću da govorim o tome, kako ta pretpostavka, sve i kad bi stajala, opet ne bi mogla važiti za sve ženskinje, t. j. ne bi mogle mi sve biti u tom pogledu niže od svakoga čoveka.Da pretpostavimo baš i to, što je sasvim nemogućno, opet ne možemo doći do zaključka, koji ste vi izveli.Recimo dakle, da smo mi sve po prirodi slabijeg uma od vas.... — Suviše mnogo popuštate — upade joj u reč Vojin; — izgubićete megdan. — Ne bojte se vi za mene — odgovori Ljubica, koja je već došla u vatru i oduševljenje. —- Držite li vi, da bi se time moglo opravdati sadašnje stanje ženskinja? — Meni se bar tako čini.... — To ste vi na krivom putu.Zar se na razlici po umu sme osnivati razlika u pravima?Zar onaj, ko je pametniji, da ima više prava u životu nego onaj, ko je slabiji u tome?Lepa logika!Ali vi se valjda samo šalite.Valjda ne mislite ozbiljno, da pametniji treba da vladaju nad drugima, da ih drže u potčinjenosti...Vi se zacelo šalite....Ona se smešila. Vojin ćutaše. — I najposle — nastavi Ljubica kroz smej — kakvim bi se merilom poslužili pri toj oceni uma?Pa onda trebalo bi, da se tako i između sebe podelite, jer ni vi niste svi jednake pameti, pa jedni da slušaju, a drugi zapovedaju; i na posletku bi došli do jednoga, koji je najpametniji, pa gospodari nad svima....Vidite li, kuda bi to odvelo?... Vojin je neprestano ćutao. — Nego šala na stranu — produži ona; — morate i sami priznati, da je naša potčinjenost neopravdana i žalosna pojava, ma s koje strane posmatrali tu stvar.Mi smo faktično potčinjene; to valjda već dopuštate.Ta potčinjenost daje se razjasniti; nije teško pokazati put, kojim se ona razvila.Ali opravdati je — to je nemogućno; i sam pokušaj, da se tako stanje predstavi kao dobro i pravično, nije dostojan ljudi, koji nose na jeziku slobodu... — Dopustite mi jednu primedbu.Ja sam već rekao, da se potpuno slažem s tim, da se vaše stanje u mnogome popravi i udesi prema naprednijem vremenu, u kome živimo... -— A zašto da se samo popravi? — prekide mu reč Ljubica. — Zašto da se iz korena ne izmeni?Zašto da se nama ne da to isto, što i ljud’ma?Ta vi vidite, da nema razloga protiv našeg oslobođenja!Vi vidite, da mi živimo u ovome stanju samo zato, što smo se u njemu zatekle.Svet smatra to kao nešto obično, pa mu ne pada ni na um, da se zapita, je li to dobro i mora li to baš tako biti.Njega je teško pokrenuti iz dremeža, — to je poznata stvar. — Ali verujte, da se emancipacijom ne bi došlo ni-do-kakvoga dobra.Ženskinje bi izgubile svoju nežnost, koja u prirodnoj krasoti i čaru svom tako blagodetno utiče... — O kakvoj nežnosti govorite vi? — upade mu ona opet u reč. — Ako mislite prirodnu nežnost, onda se varate, da bi se ta izgubila.Izgubila bi se samo ona bolesna nežnost, ono krivljenje i maženje, što ga donosi sa sobom današnji naš položaj, koji nas upućuje i goni na to, da svakojako udešavamo svoju spoljašnjost, kako bi izgledom, govorom i kretanjem obratile pažnju na sebe i odgovorile bolesnom ukusu većine muškoga sveta.Slobodna ženskinja ne bi se zacelo ponizila do takih sredstava.Eto, to bi se izgubilo našim oslobođenjem; a ostala bi zdrava, nepokvarena nežnost osećanja, koja bi se s obe strane pokazala u bližem i intimnom saobraćaju između muške i ženske polovine.Sloboda ne kvari, nego još uništava trule posledice ropstva.Tada će i osećanje s muške strane biti svetlije, čistije; trulež, što je u tom pogledu širi među ženskinjama njihovo stanje, nije mogla i ne može ostati bez razvratna upliva i na ljude.Slobodna ženskinja drukčije će uticati na svoju okolinu...Sve će to biti drukčije, kad i među vama i među nama bude dosta takih, koji uviđaju to zlo, kao i inače sva druga zla, i koji svemu tome znaju leka. — Za ženskinje je — progovori Vojin posle nekoliko trenutaka — svakojako opasno, da se upuste u poslove, koji bi rđavo uplivisali na njihovu prirodu...Njima je namenjen svet osećanja, a ne mišljenja.Upuste li se u ovo poslednje, šta će biti s prvim?Kako izgleda ženskinja s doktorskim nožem u ruci, ili... — Ta vi hoćete baš da tutorišete!Zar smo mi stvari, koje imaju prosto da služe drugima na ugodnost?Zar to nije varvarski pojam o našem odnošaju prema vama?!Bez ravnopravnosti nema dostojna zajednička života između nas i vas.Kakav je drug ženskinja čoveku, kad nema svoje volje i dostojanstva?Tek sa jednakošću nastaje istinska ljubav i poštovanje među njima... — Niste me dobro razumeli.Ja sam samo hteo da naglasim, da je za ženskinje svet osećaja... — Pa zar tim nije rečeno, da one ne treba da budu samostalne, ne treba da budu ravnopravne s vama?Dobro sam ja vas razumela.Ali recite mi, zašto vi nama dajete samo jednu stranu života, a drugo sve zadržavate za ljude?Sve se bojite, da se u nama ne utamani osećanje.A kako se u tome ne bojite za ljude?Zar sloboda i rad može štetno uticati na osećaje?Već sam rekla, da se tim uklanjaju samo bolesne forme osećanja.I najposle s kojim se pravom uopšte namećete vi, koji tako mislite, nama za tutore?Ako mi hoćemo, da se bavimo naukom i t. d., kako nam se to sme zabraniti?Jesmo li mi niže prirode nego vi, te da nas tiranišete, kako vam je volja?Zašto da vi nama propisujete, šta da radimo, a šta ne?Nije li to krajnje poniženje i za nas i za vas? — Ali vaša priroda... — Opet priroda!Naša priroda nije gora od vaše.I na posletku s tim smo već načisto, da ne bi trebalo da smo vam potčinjene, sve i da smo zaista nesposobnije od vas za te stvari, koje ste zadržali za sebe, i to naravno većinom opet samo za privilegisane svoje članove...Nije nas naša priroda osudila na ovo stanje; — to vi znate vrlo dobro, ali nećete da znate. — Vi, gospođice, baš sasvim energično zahtevate emancipaciju... — Tome ne treba nimalo da se čudite.Ta uzmite samo u račun, kolika se šteta nanosi čovečanstvu tim, što se čitavoj jednoj polovini njegovoj ne dopušta, da učestvuje u radu za napredak.Šta mislite, može li se proceniti ta, grdna šteta? Vojin ne odgovori ništa. — Pa vidite — nastavi ona, — to sve dolazi samo zbog nesvesti, što vlada u društvu.Za to bar ne treba nikakve velike mudrosti, da se uvidi, kako je nepravedan i nesnosan naš položaj; pa opet većina i ne pomišlja na tu nepravdu i ne uzima na um, koliko propada u nama snage, koja bi mogla i morala poslužiti opštoj koristi...Baš i da je istina, što se govori o našoj nesposobnosti, mi bi se već same morale upravljati prema tome i bez tuđega tutorstva, kao što se i ljudi moraju ravnati prema svojim svojstvima.U ostalom ima dosta primera, koji neposredno i na delu dokazuju, da smo mi sposobne n. pr. i za medicinu i t. d. — To su samo izuzeci — primeti Vojin, smešeći se laskavo. — Razume se, da su izuzeci, jer nam se ne da, da to postane pravilo.Ne stojte nam na putu, pa ćete videti, šta smo kadre i šta nismo.Ako nismo za samostalnost, ograničiće nas i vezati za kuću sama ta nesposobnost: a kad nas ograničava običaj i zakon, — to je prosto nasilje... — Zna gospodin sve to — umeša se Darinka, — ali neće da prizna. — Budite uvereni, gospođice, da ja nemam običaj, govoriti protiv svog ubeđenja. — Dakle vi ste doista zakleti ženski neprijatelj? — smejaše se Darinka. — Izvinićete; baš naprotiv... — Na taj način vi nam želite i dalje robovanje iz čiste naklonosti i ljubavi... — Gospodin zaista voli ženskinje — reče Ljubica podsmešljivo; — ali on hoće, da se one zadovolje sa svojim „pojetičnim“ stanjem, što ga sad uživaju.Položaj slobodne ženskinje nikako ne bi bio „pojetičan“; zato je gospodin tako vatren protivnik oslobođenju ženskinja. — Šta bi vi, gospođice, upravo htele?Je li vaša želja to, da što pre dobijete izborno pravo, da postanete slobodne građanke, da su vam otvorena sva zanimanja, kojima bi se vi prema svom organizmu i drugim okolnostima mogle odati? — Mi — odgovori Darinka — hoćemo potpunu slobodu.A take slobode u sadašnjem društvu ne može biti.Mi tražimo dakle osnovnu izmenu celoga društvenog stroja.Oni, koji se bore za oslobođenje ženskinja u današnjem društvu, ne pomišljajući na koreniti društveni preobražaj, hoće da nam pruže onu slobodu, koju imaju danas ljudi.No ta „sloboda“ znači blagovanje i tiraniju jedne šake ljudi, a patnju i ropstvo ogromne većine.S tom slobodom mi se ne zadovoljavamo.Mi hoćemo istinitu slobodu za sve.Hoćemo dakle da se izjednačimo e ljudima, ali ujedno i to, da se promeni celo društveno stanje.Doći će dan pobede, i tada će biti dobro i ljudima i ženskinjama... — Ja sam — prihvati Ljubica, okrenuv se Vojinu — zastupala u razgovoru s vama samo prava ženskoga sveta, koji je u celini potčinjen muškome.Ali to ne treba da vas navede na misao, da ja možda tražim samo uništenje te naše potčinjenosti i više ništa.Ne, i ja sam uverena, da to nije sve, za čim se može i mora težiti.Meta, kojoj mi idemo, to je potpuna opšta sloboda i jednakost.Dakle ne samo da mi treba da se u pravima i dužnostima izjednačimo s vama, nego se mora celo društvo tako udesiti, da uopšte vlada jednakost.Svako neka čini što može, neka donese društvu asne prema svojoj snazi; a zato neka društvo svima da nužne uslove za što potpunije razvijanje, — to mi hoćemo... — To je sloboda i jednakost, što je mi tražimo — poče opet Darinka. — Onda će svi moći živeti zadovoljno.Ne će biti gospodara i robova, rasipanja i gladi; nestaće nasilja i patnje.Nastupiće miran i sretan život za sve.Svako će se moći slobodno kretati i usavršavati sve svoje sposobnosti u tome svetlom društvu.Vidite li, da prema toj slici stoji sadašnje društvo kao grobnica, kao mračna noć spram vedra dana?Pa opet kako je malo boraca za taj život!... U tome im pristupi *ski učitelj Nikola Stojšić.S ovim je Steva dopisivao iz Beča, te su tako naravno postali nabrzo i lični dobri prijatelji.Nikola beše mlad učitelj, neoženjen.Bio je srednje veličine, čvrsta telesna sastava, smeđa lika.Brada mu davaše puniji izgled dosta mršavome licu. — U njegovoj prošlosti bilo je zanimljivih crta.Od prilike pre dve godine, u drugoj godini učiteljevanja, beše mu ponašanje čudnovato.Tada je u njemu počelo sazrevati uverenje, da sadašnje društvene ustanove ne valjaju.Sve je u njemu vrilo i kipilo; beše Fanatik.U to vreme još nije stajao u pismenoj svezi s bečkim načelnim prijateljima.Kad je išao sokakom, nije nikoga gledao, nikome se nije javljao; prepirao se i svađao ma s kim i ma zbog čega.Postupanje mu beše uopšte skoro surovo, ma da je u stvari bio dobre naravi, u kojoj je u ostalom bilo i pre i posle dosta naprasitosti. — Jedan put se desi na nekoj skupštini u pozorišnoj dvorani.Skupština se svrši i ljudi se počnu razilaziti.On je stajao kod vrata.Pored njega prođe jedan član pozorišnoga odbora.U taj mah primeti Nikola kao za sebe, ali tako glasno, da je taj čovek morao čuti njegove reči: „Šteta za novac, što je tako uludo uložen u ovu zgradu!“ — „Kako vi to možete kazati?“ — „A zašto ne?Zar nije tako?“ — „Znate li vi, ko sam ja?“ žestio se onaj bez nevolje. — „Znam, pa onda?“ — I tako se oni posvađaše i dobro ispreskakaše.Odatle otide Nikola jednome knjigovezaču, kome je pre nekoliko dana dao neku knjigu, da je uveže. — „Pošto je?“ — Kaže mu se. — „Bogme je to skupo“. — „Skupo?Molim vas, pogledajte taj uvez“... poče onaj sa obligatnim učtivim smeškanjem. — „Ta šta ću da gledim?!To je skupo, opet vam kažem“. — „E, znate“, udari knjigovezač najposle u šalu, „ja ne mogu raditi jeftinije; meni treba svaki dan malo pečenja i kolača“... — „Ta ne ćete vi dugo jesti pečenja“, prekide ga Nikola žestoko; „blizu je već vaš kraj!Dosta ste se širili i razbacivali (knjigovezač je bio u dobrom stanju)!Ne ćete više tako!“ ...Čovek se našao u čudu i čisto se poplašio od Nikoline sasvim ozbiljne pretnje. — Upozna se jednom prilikom s nekim Srbijancem, koji se mnogo proturao kroz svet, pa se najposle malo zaustavio u *.On je i sam traljavo stajao s novcem u to vreme, ali je opet ovome „načelnom drugu“ (tako mu se taj predstavio) pomagao, dajući mu i novaca i hranu i t. d., ma da ga nije dotle nikad ni video ni čuo što o njemu, i ma da je imao odmah u početku dovoljno razloga, da ga smatra za običnu protuvu. — „Dopada mi se tvoj sat; daj mi ga“, reče taj gost jedan put Nikoli.Ovaj mu bez reči dade svoj lep i vrlo dobar sat. — Posle nekog vremena otputuje taj „prijatelj” u Srbiju.No pre polaska naruči kod jednoga knjižara neke knjige u osobito finom uvezu; kako nije imao novaca, da ih isplati, morao je za njega Nikola stajati dobar.On odnese knjige sa sobom; ali novac, koji je po obećanju imao poslati za najkraće vreme, ne pošlje nikad.Na Nikoline opomene činio se i nevešt; nije mu ni odgovarao.Tako je ovaj morao isplatiti i taj povelik račun.No u to vreme se ujedno oslobodio toga „praktičnog komunizma“, uvidev i sam, da čovek može biti socijalista, pa da ipak ne mora ma kome poklanjati svoje stvari i novac.Pomagati se između sebe, to je nešto sasvim drugo.Ali hteti na taj besmislen način, t. j. davanjem svojih stvari ma kome, ostvariti u nekoj meri nekakav osobiti „praktičan komunizam“, — to je docnije i sam smatrao kao budalaštinu. — „Mi propovedamo socijalizam u teoriji, dok se ne uzmože ostvariti u praksi; a to, što sam ja pre radio bajagi iz načela, upravo je ironija na sama ta načela, koja ne znaju ni-za-kakve poklone itd.“ Tako je Nikola govorio docnije, kad se izlečio od svojih mana i postao valjan član u kolu svojih načelnih drugova. — — Nije čudo — govoraše jedan put u šetnji Steva Ljubici, — što je sadašnji bračni život taki.Naprotiv bilo bi čudno, da nije taki.Zar se pri ženidbi i udaji ima na umu neizmerna važnost tog koraka za sav dalji život obe strane?Zar se tu traži drug, s kojim treba da se provodi vek u punoj saglasnosti, kako bi obe strane došle do uživanja potpuna čovečanska života?Ne, retki su ljudi i retke su ženskinje, koje se na to obziru.Umesto ljubavi rešavaju pri tome obično niski računi, spekulacija....I većina ne samo da ne oseća, kako je to gnusno, nego naprotiv smatra tako postupanje kao nešto, što je sasvim u svome redu. — Ali vidite — primeti Ljubica, — ima ljudi, koje ne možemo uvrstiti među pokvarene spekulante, pa opet i oni moraju pri ženidbi da se obziru i na materijalno stanje, na miraz.I sami ste se jednom prilikom tako izrazili.... — Istina je, da se u današnjim okolnostima i taki ljudi često moraju da obziru na miraz, ali druga je stvar, osvrtati se na to po nuždi, ma i pored najplemenitijega karaktera, a drugo je, voditi prostu trgovinu sa ženidbom.Sadašnje društveno stanje može nagoniti čoveka, da vodi računa o stvarima, na koje inače nebi ni pomislio; no taj račun ni u tom slučaju ne dolazi nikako u prvoj liniji, kao nešto glavno Glavno je: uzajamni odnošaj između nje i njega... — Tek tu je svakojako umešana i neka vrsta spekulacije — prekide ga ona i zastane malo. — Jeste, ali zbog toga ne možete kriviti nikoga drugog, do samo društvo. — Ja priznajem, da je tako.Ne sme se zameriti čoveku, ako se zbog svoga siromaštva obzire pri ženidbi unekoliko i na novac, jer se boji docnije još veće oskudice, pa je rad, da koliko-toliko unapred osigura porodicu od bede.Samo ne treba u tome ići suviše daleko; ti novčani obziri ne treba da zaklone ljubav, koja mora biti i sad najvažnija strana, pri sklapanju bračnoga života, i koja će mu docnije biti jedini osnov, kad sasvim prestane potreba, da se tu računa s novcem. — I kad ujedno bude mogućna potpuna družba i upoznavanje među muškim i ženskim svetom, a ne kao danas... — Zaista primeti Ljubica, pogledajući na Stevu, — danas je tako drugovanje i poznanstvo vrlo retko.Istina više puta se može čuti, gde se govori o takom poznavanju, ali je to obično vrlo površno; a kako će i da bude drukčije, kad se sastajanje između ljudi i ženskinja udešava nekako zvanično, ponašanje je utegnuto, razgovor odmeren i vrze se skoro uvek oko kojekakvih sitnica?Za potpuno upoznavanje ište se prava, iskrena družba, koja mora trajati duže ili kraće vreme, prema različitim karakterima i drugim okolnostima.A za sad je to bogme retkost. — Retkost je, ali tek ima je i sad, je l’ te? - progovori Steva i baci na Ljubicu pogled, koji ona primeti, ma da nije gledala u njega i ma da je bilo dosta mračno. Ona oseti, da je porumenila.A Steva poče otkopčavati dugmeta na kaputu, ne znajući ni sam, zašto. Međutim dođoše do jedne klupe, na koju neki deo njihova društva beše već posedao. — Da sednemo i mi — reče Steva i sedne, ostaviv Ljubici mesta pored sebe. U taj mah prođe pokraj klupe Darinka s Lazom i Vojinom.Milan se toga večera malo zadocnio; još ne beše došao. — Nemojte, gospođice — govoraše Vojin — baš tako odsudno napadati na sve, što je lepo, plemenito i uzvišeno. — A ko vam je rekao, da ja na to napadam? — smejala se Darinka. — Ta ja sam najveća prijateljica svega, što je lepo, plemenito i uzvišeno. — Vi se titrate — poče opet Vojin. — Ali uzmite se malo na um — nastavi zatim, šaleći se; treba da znate, da sam i ja parče pesnika. — Ja vam sasvim ozbiljno kažem, da volim lepotu, cenim plemenitost i divim se uzvišenosti. — Onda vas ja nisam razumeo. — Ili niste hteli da me razumete. — Zar niste napali na pojeziju, koja izražava take osećaje? — Ja nemam ništa protiv tih osećaja, ali otud još ne izlazi, da meni mora biti po volji, da se oni ma gde i u ma kakvom obliku izraze.Pisati samo radi toga, da se izliju lična osećanja, nema smisla.Vi kažete: čovek ne može živeti bez osećaja.I ja to velim.Ali moraju li se ti lični osećaji pojaviti i u književnosti, koja ima sasvim drugu celj i koja se u ime te svoje celji ne sme upotrebiti kao sredstvo za take izlive?Zar nema dosta drugih načina za to? — Šta, smatrate vi za celj književnosti? — A šta drugo može biti njena celj, nego širenje prosvete? — Zar ona ne treba da razvija i srce i um? — Vi hoćete da kažete, da ona treba ujedno da neguje i plemenite osećaje.Pa dobro.Književnost može činiti jednim putem i to, ukoliko je naravno kadra uticati na osećaje.Samo ne sme služiti za izraz nevažnim ličnim izlivima..... — Ali zašto da ne sme?Zašto da ja svoje osećaje ne smem izliti u Formi, kakva je meni po volji? — Zato, što nije svaka Forma udesna za take izlive. — Da je na vaše, vi bi zbrisali stihove sa lica zemlje. — Varate se.Nisam ja uopšte protiv stihova, nego samo utoliko, ukoliko se u njima iznose čisto lični osećaji bez ikakve dalje vrednosti, ili uzdisaji za kojekakvim preživelim idealima i t. d. Dakle ja sam samo protiv besmislenih stihova.Ja znam, da se u stihovima daju izneti plemenite misli i osećaji, koji imaju trajniju i opštiju vrednost: pa svet, koji traži stihove, može opet i u njima naći nešto dobro i pametno.Kao da se baš moraju čitati, pevati i t. d. samo kojekakve budalaštine, ukalupljene u formu stihova! - Vi bi, gospođice — primeti Laza, koji se dotle nije upuštao u razgovor, — hteli, da se u književnosti nigde ne pojavi sasvim čista zabava, koja nije skopčana inače ni-s-kakvim korisnim uplivom na čitaoce.Ali čovek hoće posle rada odmora i uživanja; ima časova, u kojima se traži baš čista zabava.Zašto je dakle ne bi dali onima, koji je trebaju?Vi velite: ima drugih načina za to.Ali ima sveta, koji je traži baš u književnosti.A vi hoćete, da mu čak i u stihovima pružite nešto korisno, a kamo li u prozi.Vi zaboravljate pri tome, da se možda na taj način tako muti zabava, da izgubi svaku draž za čitaoca...Laza se trudio, da bude što prijatniji; beše mu čisto nemilo, što se upušta u prepirku s Darinkom.To nije znao upravo ni sam. — Moja je polazna tačka — odgovori Darinka — to, da književnost ima svoj zadatak, koji se ne sme kaljati.Književnost se ne sme poniziti do prostoga sredstva za uživanje.To bi se moglo odobriti samo tako, kad se ne bi dalo izbeći.Moglo bi se trpeti dakle samo kao nužno zlo.A da je baš nužno, — to valjda ne će niko tvrditi.Mi svi znamo, da svetu treba neizmerno mnogo prosvete.Kako mu dakle smemo pružati prosto uveseljavanje onde, gde se to može spojiti s korišću?Zar to nije krađa vremena, zar to nije prestup prema zahtevima napretka?Svet tone u predrasudama i neznanju, a vi ga zabavljate pesmama, pripovetkama i t. d., u kojima nema pouke, nema korisne celji, ma da bi je moglo biti... — Ali — poče opet Vojin — Laza je dobro primetio, da se tako muti zabava, te gubi svoju draž, ma kako da se pazi pri tom spajanju zabave s korisnim uplivom, što ga vi zahtevate. — Treba čitaoce navikavati na to, pa će i sami doći do uverenja, da se jedino taka zabava može nazvati zdrava zabava.Naravno, publika je naviknuta na fantastično pripovedanje, koje samo draži živce i daje hrane jedino razmaženom, bolesnom uobraženju.Ali od toga je treba odviknuti.Ima već dosta čitalačka sveta, koji prezire te pisce, što zbog ograničenosti i još više zbog spekulacije daju čitaocima proste budalaštine i otrov.No na žalost daleko ih je manje, koji su došli do te uviđavnosti, da preziru ne samo take skroz bolesne književne proizvode, nego da osuđuju uopšte svaku zabavnu stvar, koja nije ujedno i korisna, ma da i nije tako štetna.Istina, zabavno delo, koje nema korisne sadržine, ali nije ni razvratno, ne zaslužuje tako oštru osudu, kao ono, koje raspaljuje bolesne strasti i širi demoralizaciju.Ali tek opravdati se ne daje nijedno.I zato se treba prema tome ravnati, a ne kvariti i dalje ukus čitalačke publike i mesto zdrave jezgre u zabavnoj ljusci davati joj praznu ljusku, te tako nanositi napretku neizmernu štetu. Oni se vraćahu natrag i behu već blizu klupe, na kojoj je ostalo društvo još sedelo, kad ih stiže Milan; on beše tek sad došao, i to s druge strane, a ne s one, s koje su obično polazili u šetnju. — A gde ste vi? — pitaše ga Darinka, rukujući se s njim. — Zadržao sam se sa štamparem — odgovori on.Videlo se na njemu, da je vrlo zlovoljan. — Šta vam je? — zapita ga ona dalje, gledajući mu u lice. Njih dvoje zastadoše malo. — Nema za sad ništa od rada...To mi je... — A zašto? — Povukao se taj štampar.Pristao je, kao što znate, na naš predlog, pa je sad odustao, kad smo već hteli da počnemo.Večeras mi je to rekao.Do sad sam bio s njim.Dokazivao sam mu, nazivao ga svakojakim imenima, ali sve badava.On se neprestano poziva na to, kako nema kapitala.Još juče sam primetio, da on nešto izvija, ali opet se nisam nadao, da će dotle doći.Sad ćemo morati čekati... Jednoga večera spremi se Darinčina mati, Darinka i ujna joj iz V. (koja im beše došla u goste), da idu u pozorište s Milanom.Njih tri posedaše za večeru, da se malo prihvate pre predstave.Stari Jovanović, koji nije hteo večerati, bavio se međutim s Milanom u drugoj sobi. — Ta pusti gospodina, da večera s nama — govoraše Darinčina mati. — Mani se ti, Marija, gospodina i mene, kad baš nećemo da vam pravimo društvo. — Ti nećeš, ali gospodin bi mogao. — Čuješ, da je već večerao. — Ne će se dve večere posvađati — začu se i ujnin glas. — Dakle — nastavi Jovanović razgovor s Milanom — niste se još nigde iskali? — Nema zgodna mesta za mene. — A kad bi se našlo kakvo? — Ja bih se onda iskao. — Pitanje je, bi li vam uvažili molbenicu, t. j. bi l’ vam dali profesuru. — To se ne može znati unapred. — Da, da — reče domaćin, podignuv obrve. Milan ustade sa stolice i pođe po sobi. — Šteta! — primeti Jovanović posle kratkog ćutanja. — Šta je šteta? — Šteta, zacelo šteta — nastavi onaj zamišljeno. — Niste vi to trebali ni učiti.Zar niste mogli naći ništa drugo?S tim ne ćete doći ni do novca ni.... jednom reči ni-do-čega. — Zar je to tako rđav zanat? — smejaše se Milan. — Da ste učili prava, bolje bi pogodili.Znate li vi, šta danas zaslužuje dobar advokat? — Znam; zaslužuje toliko, da može sjajno živeti i vremenom kupiti kuću, zemlje itd. — Govorite vi što god hoćete, ali bi vam zacelo bolje bilo, da ste svršili prava.Mogli bi doći do bogatstva i do imena, premda do imena možete doći i ovako, ali do bogatstva nikako. — Ja za sebe ne tražim bogatstva.Biću zadovoljan, ako budem uvek imao, koliko mi je nužno za život. — Bogme, nije s gorega, osigurati se i malo bolje. — Nije s gorega; to je istina.Osobito bi novac dobro došao baš nama...Bar bi mogli drukčije raditi.Meni bi, na primer, samo s toga bilo vrlo milo, kad bih se mogao obogatiti, ma da lično ne gramzim za novcem.Samo, vidite, ima različitih načina za obogaćenje; među njima ima i takih, na koje se ne bih mogao nikako rešiti iz raznih uzroka; na druge bih se mogao rešiti pod izvesnim uslovima itd.I — što vama mora biti najčudnije — ljudi, koji misle kao ja, upotrebili bi bogatstvo sasvim drukčije nego drugi svet.... — Ta već vi bi sve nešto osobito....Hajd’, hajd’, videćemo mi vas... Milan se smešio. — Mislićete vi drukčije, kad budete stariji — nastavi domaćin. — Ne verujem. — Zar vi mislite, da će svi ti, koji sad tako govore, ostati uvek verni tim vašim načelima? — To ne mislim.Nekolicina će zacelo postati „mudra i praktična“, pa će se ostaviti svega i gledaće samo svoj džep.Ali drugi će misliti i docnije tako kao sad. Starac je vrtio glavom. — Još ste mladi.Ne znate vi još, šta je svet. — Znamo mi to vrlo dobro... — Nemate još iskustva. — Imamo i toga, a imaćemo ga, i više.U ostalom naš je temelj nauka, a taj temelj je najstalniji.Mi imamo svoju metu i znamo, koji put vodi njoj, pa to je dosta. — Znam ja — smešio se domaćin dobrodušno, — da vi hoćete ramenom da ispravite svet... — Nećemo mi to.Znamo mi dobro, da je to nemogućno.Nego hoćemo da obavestimo narod, te da on sam svojim ramenom ispravi, što ne valja; drukčije ne ide. — Razumete vi, šta znači ta poslovica... — Ta razumemo mi sva ta uputstva — smejao se Milan; — ali šta ćete, kad ne možemo da se vladamo po njima. — Kad ne možete, a vi ćete nažuljiti i oderati svoja ramena, a svet će ostati, kakav je i pre bio.Hoćete da obavestite narod...Jest, kad bi to išlo... — Mi ćemo čuvati svoja ramena; izbegavaćemo svaku suvišnu nezgodu i nevolju, da bi mogli tim bolje raditi za svoju stvar; uopšte obziraćemo se na sebe, koliko bude nužno zbog same te stvari.Izbegavati neprilike, ne škodeći time načelima, nije kukavičluk, nego račun baš u interesu samih načela, same partije.Snagu valja ulagati i trošiti uvek, ali ujedno i samo, kad je nužno.To je naše mišljenje... — Nažuljićete ramena, kažem vam... — Ako ih baš malo i nažuljimo pa i oderemo, ne će to proći bez asne.Ne će svet ostati, kakav je i bio, nego će u njemu biti sve više takih ljudi; i narod će postajati svesniji... — Ali našto vam je sve to? — prekide ga Jovanović. Milan ga samo pogledi. — Ta vas će goniti zbog toga... — To je istina; nas će goniti; taki je sad svet.A goniće nas zato, što se još nije došlo ni do te uviđavnosti, da je krajnje besmisleno i gadno, goniti ljude zbog uverenja, zbog načela.Doći će vreme, kad će se svet gnušati od takoga postupanja; ali sad je tako.Ljudi zloupotrebljavaju svoj položaj i silu; mesto razloga iznose pesnicu i kuju sitničarske spletke.No mi ćemo to prosto prezirati, a prema potrebi i suzbijati.Inače činićemo svoje.Mi znamo, da je naš rad nuždan, te s toga moramo napred.Mi ne možemo živeti bez rada; to je naša potreba.Borićemo se, postajaćemo sve jači, i na posletku pobeda nam je izvesna... Međutim je već bilo vreme za polazak na predstavu.Iz druge sobe pozvaše Milana, te im tako prekinu razgovor. Davala se neka šaljiva igra.Publika je burnim pljeskanjem pratila predstavu. Milan je sedeo pored Darinke.Svrši se prva i druga radnja.Njih dvoje se živo razgovarahu. — Kako je, Darinka? — začu se glas od ostrag. Darinka se osvrne i opazi žensko lice, koje je usiljenim osmehom trebalo da izrazi prijatan raspoložaj; ali se na njemu opet više ogledala pakost, nego ikakvo drugo osećanje. — A, vi ste, tetka — reče Darinka ladno. Ta ženskinja bila je zaista njena tetka, po imenu Persa.Pre nekoliko godina beše joj umr’o muž, činovnik, koga je ona držala pod papučom.Posle njegove smrti ostade joj kuća, dosta zemlje i nešto gotova novca.Kuću izda pod kiriju, zadržav za sebe dve sobe.Beše već u godinama i dosta ružna, a htela je, da je drže za lepu.Jezikom je bila osobito obilato odarena; ona je to i sama vrlo dobro znala i visoko je cenila to svojstvo. — Darinka nije mogla da je trpi; a ona je dosta lepo gledaše i često joj davaše „mudre savete“, kao žena, koja je mnogo „iskusila“.U poslednje vreme poče jako ladniti ta naklonost tetka-Persina prema Darinci, jer se ova od nje sve većma tuđila.A od kako je primetila Darinčinu družbu s Milanom, koga je smatrala za probisveta i razvratnika, od toga doba je neprestano ovoga grdila osobito pred Darinčinim roditeljima, prebacujući im, što tako slabo paze na svoju ćerku, što joj dopuštaju taku slobodu, što ne zabrane Milanu dolazak u kuću i t. d. Kad vide, da njeni prekori i protesti ne nalaze odziva, nađe se uvređena, te im od toga vremena počne ređe odlaziti u kuću. — Od kad te nisam videla -— progovori tetka, i metne ruku Darinci na rame. — Nisam bila kod vas već pet dana. — Da niste bili gde god na strani? — Nisam — odgovori tetka nabusito i ugrize se za donju usnu. — Jesi li me se već zaželila? — zapita zatim, praveći se prijatna. Darinka ne odgovori ništa. — Ili ti je možda baš milo, što ne dolazim?A i šta će ti moje posete?Imaš ti drugih... — Jeste li vi od početka predstave ovde? — prekide je Darinka. — Jesam...Da, šta ću ti sad ja?Kako ćeš se ti sa mnom zabavljati?Hvala bogu, ima krasnih... — Gle, i Persa je tu — primeti Darinčina mati, prekinuv joj reč. — Tu sam dabogme, a vi me i ne vidite. — Zagovorile smo se malo...A što nam ne dođeš?Nema te već odavno. — Ta imam posla.Doći ću.A najposle nisam ni nužna.... — Jeste li vi muzikalni? — zapita je Milan na jedan put. Ona ne znade u prvi mah, šta da kaže na to. — Jesam — odgovori na posletku ljutito i oklevajući. — Pa znate li, kakav je to komad, što ga sad sviraju? — A zašto vi to pitate? — Poznat mi je komad, a ne mogu da se setim, iz kakve je opere.Možda vi znate. — Darinka je veštija u tom od mene.Ona će zacelo znati...Te reči izgovori tako porugljivo, da im je smisao morao biti jasan za svakoga. Drugi dan u jutru poseti tetka-Persa Jovanovićku.Nađe je samu u sobi, i posle kratkog uvodnoga razgovora pređe odmah na stvar, zbog koje je upravo i došla. — Htela sam da ćutim, ali ne mogu; moram vam opet kazati, što mi je na srcu. — A šta to? — Ta znaš ti dobro, šta mene peče.Taj mladi gospodin... — Molim te, nemoj samo opet o tome počinjati — prekide je domaćica. — Al’ moram!Ne mogu ja to svojim očima gledati!Lepo ste doterali!Sad je već prati i u pozorište! — Pa i mi smo valjda tu bile!Kako to govoriš? — Ta znam, znam; ali njih dvoje sede lepo jedno do drugoga, pa se komotno razgovaraju... — E, pa razgovaraju se oni još komotnije, kad su ovde zajedno; pa šta je onda? — Pa to je — poče tetka vikati, — što je to gadno, a vi ne vidite!Pustiti čoveka iz bela sveta u kuću, pa još dopustiti mu toliku slobodu!Ta toga nema valjda nigde, samo kod vas!I od kad ja to govorim, pa sve badava! — Kad vidiš, da je badava, što govoriš toliko?Bolje se mani. — Al’ neću da se manem!Ne mogu to da trpim, pa kraj! Darinčina mati beše žena mirne naravi, koja nije nimalo bila raspoložena za prepirku i larmu, te se sad našla u čudu, kad vide, kako joj se gošća razgoropadila. — Mani se, boga ti — umirivaše je ona, — šta ti je? Ali je tetka bila suviše ljutita, da bi se dala tako lako utišati. — Od kad ja to govorim — ponavljaše ona, i ne slušajući domaćicu; — ali šta vredi govoriti onome, ko neće da te čuje?Kao da sam ja kakva tuđinka, tako mi se ne veruje!Zar ja ne znam, šta kažem?Zar ja ne želim dobra vašoj kući?Ded, kaži sama! — Ali za boga, Perso, ta znamo mi to... — Pa kad znate — prekide je gošća, — što me ne slušate, kad vam dobro govorim?Ta zavrnuće joj mozak nesretnik, pa šta će onda biti? — E, gle sad!A kako bi joj zavrnuo mozak?Nije on.... — Zavrnuće joj mozak, kažem ti — vikala je tetka-Persa, ne dajući joj govoriti. — Zacelo će joj zavrnuti mozak, pa ćeš videti! — Idi, Perso, molim te, šta to govoriš?Ta on je krasan mladić, pametan i čestit!Pitaj i Darinku i koga god hoćeš.... — Baš si pogodila!Da pitam Darinku!Boga mi, lepo! — Miran mladić — nastavi domaćica. — Dabogme, miran....A znaš dobro, da se kaže: „Ispod mire“.... — Ne dam ja na njega.... — To je tek od onih pravih — produži gošća, — što se čine mirni i čestiti; spolja izgledaju kao anđeli, a kako misle, to oni znaju.Ja ti opet kažem, da je taj gospodičić (tu reč izgovori s najvećom pakošću) zacelo veštiji majstor, nego.... — Mani se toga — prekide joj opet reč domaćica, umirujući je. — Što si se ti tako izuzela na tog čoveka? — Što sam se izuzela na njega?Što ne mogu da ga gledim, zato!On je nesreća, razvratnik....Sad se prosuše raznovrsne grdnje, koje joj u taj mah padoše na pamet; jezik joj se kretao sa izvanrednom brzinom, dajući najživlja i najvernija izraza njenoj ogorčenosti. Domaćica je samo ćutala i slušala, dok se tetka-Persa u svojoj prevelikoj revnosti nije umorila, te za časak prestala bacati svoje „oštre strele.“ No tek što je ona otvorila usta, hoteći upotrebiti tu priliku, da i sama što god kaže, — a tetka-Persa poče opet vikati. — I tom čoveku vi poveravate svoju kćer!Tom čoveku!Zar se ne bojite, da će i nju okužiti?Zar ne znate, da je to prava kuga?Tako mi boga, to je kuga!Ja vam kažem.I samo ćete videti, da će se to i nje sasvim prilepiti.... — Pa ne radi on ništa zlo... primeti domaćica.Ona, istina, nije tako mislila o Milanu, kao tetka-Persa, ali i nju je ova najposle tako zaplašila, da bi i njoj milije bilo, da joj se ćerka nije upoznala s tim čovekom.Ona ne znađaše skoro ništa o tome, što je tetka-Persa zvala „kuga“; no nešto je čula od Darinke i Ljubice, koje su katkad i njoj spominjale o tim stvarima, premda im naravno nije padalo na um, da i nju obaveštavaju.Ali to je bilo i pre poznanstva s Milanom, te s toga ona nije u tome bacala krivicu na ovoga, ili upravo ona nije ni videla ništa rđavoga u onome, što beše slušala od ćerke i Ljubice; samo joj se nije baš dopadalo to „mudrovanje osim drugog sveta“, kao što bi po katkad rekla.No tetka-Persa je ipak u svome strahu, da Milan ne „okuži“ Darinku, imala utoliko pravo, što je to bio vrlo prirodan zaključak, da ovaj može imati na nju upliva.A tako je zaista i bilo.Ma da nju i Ljubicu nije trebalo iz osnova obaveštavati, opet je bilo u njihovom obrazovanju i mišljenju dosta praznina, koje je valjalo popuniti; i najposle pri druženju uvek se opaža upliv jednoga na drugo, a osobito se pokazuje snažan uticaj razvijenijeg čoveka na okolinu, s kojom dolazi u dodir.Ono, što tetka-Persa nazivaše „kuga“, zaista je Darinka potpuno usvojila; samo ova je to zvala sasvim drugim imenom, i beše joj teško, što svet tako sporo uviđa, šta je dobro, a šta zlo. — Ta samo ti njega brani; imaš i koga — produži tetka-Persa. — Ti još ne vidiš, da je to već sramota... — Šta je sramota? — Ona još pita!Ta kaži mi, molim te, je li on prilika za Darinku?Pa kad nije, šta onda traži toliko u kući? — Pa neka joj nije prilika, opet sme valjda čovek dolaziti. — Dabogme da sme, kad vi to dopuštate. — A zašto da ne dopuštamo?To je Darinki po volji, pa... — Al’ ne treba njoj dati na volju!To je ono! — Nemamo ni mi ništa protiv njega — primeti opet domaćica tiho.Ceo taj razgovor beše joj očevidno vrlo nemio. — Nemate ni vi ništa protiv njega, baš ništa? — reče na to tetka-Persa, razvlačeći slogove. — No, to mi se dopada!I vi znate vaspitati svoje dete! — Valjda znamo i mi, šta radimo — progovori domaćica uvređeno. — Ne znate vi, šta radite! — poviče opet gošća. — Da znate, ne bi to činili! — Mani se ti nas; što si nas toliko napala? — A kako vas ne bih napala? — Najposle... mi smo gospodari u svojoj kući. — A, tako?A ja se, k’o veliš, mogu čistiti, od kuda sam i došla.... — No, ti si prava beda... — Šta?Ja beda?!Ja sam beda?! — Ali šta je tebi?Šta hoćeš ti? Tetka-Persa napravi „fert“, podbočiv se obema rukama. — Hoću to — vikaše ona, — da me ne držite kao kakvu sluškinju u ovoj kući!Valjda i ja treba tu što god da vredim, a ne da je moja reč poslednja!... Posle njenoga odlaska Darinčina mati nikako ne mogaše da se načudi vanrednoj žestini njenoj.Ona je do duše više puta potezala tu stvar, ali se nikad nije ljutila i goropadila u takoj meri. Posle kratkog vremena dogodi se velika promena u materijalnom stanju Jovanovićevom.On je još pre bio spreman na taj udar; ali nije ništa govorio ni ženi ni Darinci, nego se trudio, da ga bar oslabi, ako ga već ne bi mogao izbeći.Neke nesretne spekulacije i druge neprilike, što ih je pretrpeo u svojoj radnji, dovedoše ga najposle dotle, da mu zatvoriše njegovu veliku trgovinu; umesto nje otvori on nabrzo zatim drugu daleko manju.No to ne beše još sve.On svake godine uzimaše zemlju pod zakup, pa je tako bio učinio i te godine.Ali mu voda potopi skoro svu zemlju.Ta grdna šteta natera ga, da proda svoju zemlju i vinograd, te da tako isplati verovnike, koji ne htedoše čekati.Ostade mu dakle još samo prezadužena kuća i mala trgovina. Nesreća ta duboko je dirnula starog Jovanovića, a osobito Darinčinu mater, koja se razbolela, kad ču, šta ih je zadesilo.Darinka primi tu vest mnogo ravnodušnije, nego što bi se moglo očekivati. Milan im je po starom odlazio u kuću i više puta tešio domaćina i domaćicu.No najviše je, razume se, bivao s Darinkom nasamo. — Sinoć sam svršila „Čuo dѣlatь?" — reče mu ona jedan put. — Pročitali ste dakle sve.Doneću vam sad što drugo. Milan povede sad reč o osobama u tom romanu, o njihovim karakterima, idejama i delanju.Dođe i na ljubav, kako ju je Černiševski tu izneo. — Sećam se — govorio je on, — da me je ljubav Vere Pavlovne) najpre prema Lopuhovu, a docnije u svom istinitom obliku prema Kirsanovu, navela prvi put na ozbiljno razmišljanje o celoj toj (da se tako izrazim) teoriji ljubavi.Zaljubljenost, koja se osniva na prijatnom utisku spoljašnjosti, a možda u nekoj meri i unutarnjosti, i koja vremenom izvetri, ne zaslužuje ime ljubavi.To je samo privremena privezanost, obično spojena s težnjom za čisto fizičnom nasladom.Istina, može se i istinska ljubav započeti momentanim prijatnim utiskom spoljašnjosti, premda može prvi utisak biti i neprijatan, pa da se ipak docnije razvije ljubav, kao što se ona može pojaviti i posle ravnodušnosti, kad dakle ni prvi ni docniji utisci izvesno vreme nisu ni prijatni ni neprijatni.No ako se prava ljubav i započne prijatnim spoljašnjim upečatkom, ona se daje razviti i utvrditi jedino docnijim bliskim poznanstvom i dodirom.U njoj je spojena i moralna i fizična strana ljudske prirode.Istinska ljubav znači potpunu harmoniju između čoveka i ženskinje.A za to se naravno ište uzajamno priznavanje ravnopravnosti u međusobnim odnošajima... Darinka je međutim dosta rasejano slušala njegove reči.U licu i celome ponašanju joj ogledala se neka mučna zamišljenost. Milan baš htede da je zapita, zašto je tako brižna. — Černiševski — progovori ona u taj mah — zaista vrlo vešto crta pravu ljubav, a i druge stvari, koje pretresa....Tih nekoliko reči izgovori tako, kao da ju je ko god naterao na to.Nešto je mučaše, i ona je htela to da uguši.Spolja se opažao samo slab trag njenog unutrašnjega nemira. Milan je pogleda. Ona ustade sa stolice i približi se prozoru, te nasloni čelo na okno. — Jeste li vi zdravi? — zapita je on. Darinka se okrene njemu licem. — Zar izgledam bolesna?...Ona pokuša da rastera sumorne oblake s lica. — Čini mi se, da kod vas nije sve u redu. — Nije mi ništa — odgovori ona, i okrene se za časak na drugu stranu. — Izgledate mi suviše nevoljni. — Pa vi znate, da na mene nailazi katkad sumorno raspoloženje. — Nailazi ono i na druge ljude — primeti Milan, smešeći se i gledeći joj u oči; — ali možda kod vas nije sad samo to...Od nekog vremena ste i slabiji... Ona sedne opet na stolicu. — Nego i Turgenjev — poče Darinka nanovo, a s namerom, da se prekine taj razgovor — lepo slika postanak i napredovanje ljubavi.Sve važne momente iznosi on u krasnoj formi i prirodnom razvitku...Je l’te, da je i on majstor u tome? — On je zaista fini psiholog uopšte, pa pokazuje to svoje svojstvo i u predstavljanju ljubavi — odgovori Milan,- zastajući u govoru i neprestano posmatrajući Darinku. — Samo dabogme on nije naš.Istina, on napada sve nazadnije stranke, pa i liberale, premda ne toliko s načelne strane, koliko zbog njihovih gadnih osobina.Ali dotle se nije mogao uzvisiti, da razume nas i naš rad.On ne pojmi borbu za načela pravde i slobode.Naprotiv Černiševski, kao što znate, ustaje sasvim odlučno protiv sadašnjega trulog poretka i govori oduševljeno o svetloj budućnosti.On iznosi pred nas ljude, koji su i umnim razvitkom i karakterom uzvišeni nad drugima, ali (kao što i sam naglašuje) ne s toga, što bi oni stajali suviše visoko, nego zato, što drugi stoje odveć nisko.Oni traže opšte dobro, koje ogromna većina ne razume.... U tome uđe Steva u sobu. — Ja svrnuh malo ovamo — poče on. — Milane, danas je došao učitelj Stanoje. — Pa gde je? — Odseo je kod Nikole.Njegov stan je prostran. — Kakav je to učitelj? — zapita Darinka. — Stanoje Nedić, učitelj iz S., vrlo dobar naš čovek.U svezi smo s njime još iz Beča. Tog istog dana u veče sastane se Milan i Steva s gostom.Razgovarahu se najviše o svojim stvarima. Stanoje beše visok i krupan čovek; mogao je imati od prilike 24 godine.Bio je crnomanjast; nosio je dugu kosu; brci mu behu slabi, brada vrlo mala i retka.Izraz lica mu bijaše ozbiljan, skoro oštar.Glas mu je bio jak, smej vrlo glasan. — Dok je bio u pripravničkom zavodu, življaše sasvim siromaški.Otac mu, siromah seljak, šiljaše mesečno malu sumu novaca, s kojom ne bi mogao nikako živeti, da nije pored toga imao i neku malenu stipendiju. — Kad iziđe iz učiteljišta kao svršen pripravnik, bude izabran u S. za učitelja sa priličnom platom. Sutra-dan u jutru počne Nikola razgovor sa Stanojem.Obojica su ležala još u krevetu. — Reci ti meni dakle — govoraše Nikola, — šta će biti s tom tvojom ženidbom? — A šta može biti?Uzećemo se, pa kraj. — Ali kad njen otac i mati ne pristaju... — Moraju pristati. — Jesi li s devojkom baš sasvim načisto? — Govorio sam s njome toliko puta.S naše strane je sve u svom redu.Sad samo čekamo na to, da njeni popuste. — I svemu je tome, kao što veliš, kriv taj vaš pop.... — Da, on je svemu kriv.Rekao sam ti već, da sam u njihovoj kuki bio vrlo dobro primljen, dok nije naš pop napunio tim ljud’ma glavu, kako smo ja i drugi učitelj, moj vrlo dobar prijatelj, „razvratnici“, „bogohulitelji“, „nazareni“ i šta ti tu još nije nagovorio!Njen otac, prost seoski trgovac, tako se poplašio posle toga od nas, da je u njihovom domaćem savetu, naravno bez devojke, zaključeno, da nikako sa mnom ne sprežu.Primetim ja, da me dočekuju ladno, čujem šta je, i izostanem. — Da se niste zavadili s popom, to bi se sve lepo i brzo svršilo. — Morali smo se zavaditi.Hteo je da bude neki paša. — A kako su mu opet oni odmah poverovali, da ste vi „nazareni“ i „bogohulitelji“? — Sve je on to lepo udesio.Nije mu teško bilo, naći u našem životu, razgovorima i t. d. dosta crta, koje su u očima tih ljudi dovoljan dokaz za popine reči, kojima se i tako veruje.I tako je on dotle mutio, dok nije izveo svoj „osvetni plan“. Posle podne im dođe Milan, te pođu zajedno u šetnju. U šetnji sretnu Darinku i Jelicu, koja je tog dana u jutru došla opet u *. Milan iđaše s Darinkom, a Jelica se upusti u razgovor sa Stanojem. Stanoje se tužio na nehatost narodnog sabora prema školi i učiteljima. — Sabor se doista vrlo rđavo pokazao u tome —- prihvati Jelica. — On se nije pobrinuo za pristojniju učiteljsku platu i za osiguranje bolje nastave.Ta da je učinjeno u tom pogledu samo ono, što zahteva program liberalnih saborskih članova, pa bi učiteljstvo i škola drukčije stajala! — Pa i učiteljstvo je suviše uspavano — nastavi Stanoje. — Svi osećamo pritisak, ali se slabo krećemo.Od nekoga vremena pokazuje se do duše veća živost, ali još nema izgleda, da će se naskoro moći izvesti učiteljska organizacija. — Organizovano učiteljstvo imalo bi sasvim drukčiji ugled i glas bi mu se morao uzimati u obzir na merodavnim mestima, koja se ovako slabo osvrću na vaše žalbe i proteste. — Ta naša organizacija imala bi u prvi mah, naravno, samo taj zadatak, da čuva interese učiteljstva.Ali to ne bi moralo i ne sme ostati sve.Kad se jedan put utvrdi taka sveza, onda se tim dobija izvesna snaga, koja se daje upotrebiti i na druge, daleko opštije i važnije stvari. — Tako je.Docnije će zavisiti od samih ljudi, koji budu unutri i koji budu uopšte imali upliva na članove učiteljstva, u kakvoj će se meri moći time unaprediti ne samo položaj učitelja, nego i rad za načela. — Dobar dan.Od kuda vi ovde? — začu se glas tetka-Persin.Stanoje pogledi bolje i pozna u njoj nekakvu svoju kumu, koju odavno nije video. — Gle, vi ste, kumo! — Ta ja sam, za boga!Ne možete da me poznate. — Od kad vas nisam video... — Ju, jeste!Od kad je to bilo!...Ona ga zagledaše sa svake strane. — Izišli ste čitav čovek, visok pa krupan...Znate li, gde sedim?Morate me posetiti još danas.Nemojte se šaliti.Imam nešto važno da vam kažem...Pri tome namigne levim okom i razvuče usne. — Mora biti, da hoće da me ženi — pomisli u sebi Stanoje. - Dobro, doći ću odgovori joj zatim. — Eno, vidite li onu kuću tamo... — Vidim, vidim...Dakle doći ću vam zacelo. U veče poseti Stanoje svoju kumu. Ona ga leno dočeka i počasti dobrom večerom.Pitala ga je i govorila mu o svačem, ali se iz celoga njenog ponašanja i govora moglo videti, da joj je najviše stalo do toga, da se zgodnim načinom povede reč o ženidbi.Dođe govor na njihovu današnju šetnju, na Darinku, Milana itd. — Poznajem ja dobro tog čoveka — govoraše ona za Milana. — Taj bi samo delio i otimao tuđe dobro.Ima sad takih dosta, al’ ja bih njima pokazala, samo da mogu!Ja bih njih naučila, kako se podbada svet, da otima tuđe imanje.Sad ja stekla sebi malo kuće i zemlje, a oni da dođu, pa da mi sve otmu i podele!Ta to je strahota! — Pa zar oni to hoće? — pitaše Stanoje, praveći se sasvim ozbiljan i skoro poplašen od te „strahote“. — Da šta vi mislite?To i ništa drugo — pouči ga kuma. Stanoje mahaše glavom zabrinuto.Video je s kim ima posla, pa dobi volju, da se s njome malo prošali. — A, ja sam slušao — poče on, — da se oni brane i govore, da ne idu za otimanjem, niti hoće da dele što god, nego traže nešto sasvim drugo. — A šta to? — zapita kuma s punim uverenjem, da njihova namera ne može biti ništa drugo, nego grabež i krađa. — Ne umem ja to vama dobro kazati — titrao se Stanoje. — Ali ja ću vam reći, što sam čuo i zapamtio. — Da čujem. — Oni kažu, da ovaj red i ovo stanje, u kome mi živimo, ništa ne valja... — E, vidiš ti njihova posla!Baš ćemo njih pitati, šta valja i šta ne valja!U džepu njih žulji, znamo mi to! — Najposle možda je i tako... — Ta nema tu „možda“, nego ja znam zacelo, da njih tu žulji!Sve je to sama sirotinja i kojekakve vucibatine, pa ne znaju, kako da dođu do novaca!... — Može biti.Ali opet ima ih i takih, koji bi mogli doći do novaca, pa i bogatstva, kad bi hteli; ali oni to neće, nego šire tu nauku... — Verujete im, da neće — prekide ga kuma sa zlobnim smešenjem. — Gle ti njih, kako su dobri, na neće novaca! — Slušao sam od nekih, da oni neće da dolaze do novca na taki način, koji bi škodio njihovim načelima...Ja to upravo i ne razumem...Stanoje se neprestano tako ponašao, kao da ne zna ništa o celoj stvari i kao da očekuje od nje bliža objašnjenja. — Man’te ih s bogom!Sita sam ja njih!Nego recite, molim vas, dalje, šta ste to čudi o njihovim planovima. — Da; dakle oni govore, da ovo stanje ne valja... — O, slatki su oni! — upade mu ona opet u reč. — I zato — nastavi Stanoje — vele, da ga treba sasvim promeniti... — Kažem ja! — prekide ga nanovo „krasnorečiva“ kuma. — Ta to su palikuće, razbojnici!Sve da menjaju!Sve da nam otmu, pa onda oni da se šire po našem dobru!... — Ja ne znam, ali oni govore drukčije...Najposle ko bi znao, šta oni upravo misle... — Ta tako je, k’o što vam kažem!A šta to oni govore? — Oni vele, da je njihova namera to, da obaveste ljude i da ih uvere, kako sadašnje stanje nije dobro i kako treba uvesti novo.Oni opisuju to novo stanje i kažu, da će onda svima biti dobro... — Lažu, verujte da lažu! — Oni govore, da je njihova celj to, da zadobiju ljude za svoja načela, pa da se onda ostvari taj novi poredak.Tu bi, kažu, bilo imanje opšte... — Eto!Vidite, da hoće da otimaju!Al’ ne dam ja, dok sam živa, da se dira u moje!...Pa onda i žene da budu opšte!...Ona čisto ustrašeno sklopi ruke. — Istina je, da bi onda sve bilo opšte; ali oni vele, da bi tu svi imali sve, što im treba, pa šta će više?Nije to otimanje, kad svi imaju svačega dosta.Neće oni da diraju u imanje ovoga ili onoga, niti da dele, nego baš naprotiv hoće, da sve bude zajedničko, pa da odatle svako uživa, što god mu treba.Nema tu nikakve deobe...A što se tiče ženskinja, oni kažu, da ove treba da imaju jednaka prava s ljudima...Oni ne govore ništa o „opštim“ ženama...Žene nisu valjda stvari...Bračni život osnivao bi se samo pa ljubavi...Stanoje malo što nije zaboravio na svoju ulogu.Kuma ga već poče meriti čudnim pogledom. — Tako oni govore — doda on još za vremena: — a je li to istina... — Kakva istina?!Kako bi to moglo biti istina?! — Imate pravo — odobri joj on, pokazujući „mudro“ lice i gledajući pažljivo u nju. — Ta naravno!Znam ja njih dobro...Sve da bude opšte!A šta kažu, zašto baš sve da bude opšte? — Brag bi ih znao!Govore, da tako mora biti, jer dok ima privatnog imanja, kao danas, dotle ne može biti dobro... — Pa zar da ja nemam ništa svoga?Da mi zar svako sme uzeti, što je na primer kod mene? — Oni kažu, da se ne bi diralo u take stvari, koje čovek treba, da ima kod sebe.Nego nepokretno imanje, zatim mašine i sve drugo, bez čega mogu biti pojedini ljudi i što im u tom novom društvu ne bi trebalo. — to bi bilo opšte.A inače svako bi imao stan, odelo i sve drugo, što mu je nužno za sasvim dobar život...Vrag bi znao, kako bi to izgledalo — doda odmah, da bi otklonio svaku sumnju od sebe: — ne znaju ni oni sami, nego samo tako govore u vetar. — Ne znaju, dabogme da ne znaju...Dakle svako bi imao, što mu treba...A ko bi to delio? — Ne kažu oni, da bi se tu delilo, nego bi svako uživao sve, što mu je potrebno. — Valjda se ne bi grabilo? — Ta nekog reda bi valjda moralo biti.Ali samo oni neće, da tu kakva vlast deli ljud’ma, što im treba, nego bi svi lepo sami uzeli i uživali, što im je nužno...Ali ja ne verujem, da to može biti.Oni do duše dokazuju, da se to sve daje lako ostvariti, čim ljudi pristanu uz njih... — Kad bi im ko god verovao! — prekide ga kuma, koja je međutim postala mnogo blažija i sasvim raspoložena, da okrene razgovor na druge stvari. Stanoje ućuti. — Manimo se mi njih — progovori ona. — pa da govorimo o čemu pametnijem. — Kako vam je po volji — odgovori on, nadajući se, da će sad početi o ženidbi.Nije se prevario. Kuma, se pre svega nakašlje.Zatim baci na njega pogled, koji izražavaše unutarnje zadovoljstvo i uverenje o svojim dobrim namerama, a najviše težnju, da pogodi Stanojeve misli u tom trenutku. — Vi ste već momak za ženidbu — poče ona. — Pa ja bih imala za vas vrlo lepu i valjanu devojku. — A kakvu to? — Kažem vam, to je osobita prilika.Ne treba ni-po-što da je propustite.Devojka je iz jedne od najboljih ovdašnjih kuća... — E — upade joj Stanoje u reč, — pa ta neće poći za mene.Ta će tražiti kakvoga većeg gospodina. — Ne brinite se vi za to.Ja znam, da bi je njeni roditelji dali za vas, samo kad vas ja preporučim. — Kako to može biti? — Znate — odgovori mu kuma tiho, — to je kuća trgovačka, koja je vrlo dobro stajala, pa je pre kratkog vremena zbog nekih nesretnih slučaj sva pala.Zato se sad ne će tražiti bogat mladoženja i ne znam šta još, nego će biti zadovoljni i oni i devojka, kad dobiju tako čestitog mladića, kao što ste vi, ma i ne bio baš u ne znam kakvom stanju. — Vi kan’da govorite o Jovanovićevoj kćeri. — Pogodili ste.To vam je tako fina devojka, da joj je teško naći para.Ja je poznajem od malena.Uvek je bila vredna i čestita devojka.Ta znam je, kao sebe samu; za boga, tetka sam joj.Ali nemojte misliti, da je zato hvalim.Vože me sačuvaj!Ta kako bih ja vama mogla nju preporučivati, da nije taka, kao što vam kažem?I sami ste je videli.Ta lepa je, bože moj!Pa je pametna i fino odgojena, kao retko koja.Istina, sad je sirota.Novaca nema, ili ako i dobije što god od oca, to će biti malo.Siromah, sasvim je postradao.Al’ najposle ne leži sve u novcu.S njome ne ćete dobiti mlogo novaca, ali ćete bar imati ženu, kakva se retko nalazi.Pa zna i raditi.Ta vam zna šiti, krojiti i druge ženske poslove.No, neću mlogo da vam govorim.Samo vam kažem: kajaćete se, ako me ne poslušate.Taku devojku ne ćete naći na drugom mestu.To bi bio život!...Tako je ona i dalje govorila, dok se nije umorila. Pre nego što je naišla na Stanoja, premišljaše ona svakojako, kako bi našla „priliku“ za Darinku, ali nije mogla ništa da smisli.Od nekoga vremena postade opet redovna gošća u njinoj kući; u svoj stan odlazila je samo u podne i u veče; neprestano je sedela i savetovala se s Darinčinom materom najviše zbog njene udadbe.Čim je videla Stanoja, odmah je u svojoj pameti rešila to pitanje o udaji; posle se i sama čudila, kako joj taj čovek nije pre pao na um.Ona je mislila: on ima svoju sigurnu i priličnu platu, u dobrom je mestu, — ukratko, krasna prilika...Njoj upravo ne beše toliko stalo do Darinčine udaje, koliko do toga, da jedan put istisne iz te kuće Milana, kojega nikako nije mogla trpeti, i da ujedno zadovolji onu poznatu potrebu takoga besposlenog sveta, da se brine za tuđu „sreću“.Darinčina mati računaše nešto i na Milana, ali tetka-Persa nije htela ni da čuje za njega. — „Misliš li ti“, govorila je ona jednom prilikom, kad joj Jovanovićka to spomenu, „da bi je on sad hteo uzeti, kad nema miraza?Ali baš i kad bi hteo, šta je on?Nije ništa, i ne će nikad ništa ni biti!“ — „Pa može biti gdegod izabran za profesora“. — „Mani ga s bogom!Ta ne bih ja dala za njega ni moju sluškinju!Nesretnik jedan!“ - Ona je zaista tako mrzila na Milana, da bi volela, da se Darinka nikad i ne uda, nego da pođe za njega. — „Ta nesreća da se srodi sa mnom!“ govorila bi ona po katkad. — Ali Jovanovićka nije tako mislila.Njoj bi bilo sasvim pravo, kad bi Milan bio gde god izabran, pa uzeo Darinku. — Darinci, naravno, nisu smele o svemu tome ništa govoriti. Kad je tetka-Persa svršila svoje „slovo“, preporučujući Darinku Stanoju, nastade kratko ćutanje. — Dakle — progovori Stanoje — vi mislite, da bi ona pošla za mene...On se držao sasvim ozbiljno, tako da ona nije mogla primetiti, da se on i u tome samo titra e njom.Kao što znamo, Stanoje beše već načisto sa svojom ženidbom; a osim toga njemu je, kao i drugim Milanovim drugovima, bio poznat odnošaj ovoga prema Darinci; čuo je, da je on voli, kao i ona njega. — To se zva, da bi pošla.A kao zašto da ne pođe? — Znate, kako je...Možda se njoj već ko god dopao... — Nije nego još nešto!Nije se njoj niko dopao. — Ali to je opet malo čudno.Ja je i ne poznajem. — Pa videli ste je.Ostanite ovde malo duže, pa ćete je viđati i više puta.Odvešću vas i u kuću. — Ja se ne mogu ovde dugo baviti. — Ostaćete valjda bar nekoliko dana.Bićete moj gost.... — Hvala vam na ponudi — upade joj Stanoje u reč; — ali ja sam kod jednoga prijatelja, koji me nikako ne bi pustio. — Ta valjda je preči rod nego prijatelj.Trebali ste upravo meni doći. — Da sam znao...Ali sad već svejedno. Stanoje posedi tu još neko vreme, pa se onda oprosti i otide s obećanjem, da će je što pre opet posetiti. Kad je sutradan pripovedio Milanu i ostalima celu stvar, imali su se svi čemu smejati. Prošlo je posle toga dva dana.Stanoje i Nikola pođu posle ručka u kavanu, gde su se imali sastati s Milanom... — Možda ćemo tamo zateći i toga krasnog štampara, što se tako fino izvukao — reče Stanoje. — To može lako biti — odgovori Nikola. - Nego se i jesmo jedili, kad nam je tako pokvario račun.Što se moglo učiniti, kao priprema za uspešan posao, to je sve bilo učinjeno.Sveza s ljudima na sve strane utvrđena, skupljači i rasturači osigurani, — prosto sve u svom redu, a on se lepo povuče.Možeš misliti, kako je ta vest primljena.Osobito se Steva ljutio i naopako ga je izgrdio. — Steva je kan’da bio ponajvredniji u dopisivanju s ljud’ma.Ja bih bar tako rekao. — Jeste; on je uopšte vrlo energičan. Još nisu ni popili kavu, a Milan dođe. Tu beše i Laza i Vojin, te obojica pristupe njihovom stolu. Dođe i štampar, ali ne priđe njima, nego ispije kavu u drugom kraju kavane, a zatim se počne biljariti s nekolicinom. — Taj ne ide ovamo — primeti Vojin, kad je onaj ušao u kavanu i pošao na drugu stranu. - Ne svidi mu se društvo.Nego baš vam je pokvario posao. — Samo za vreme — odgovori Nikola. — Badava — produži dalje Vojin, pola u šali, pola u zbilji. — što ti je mudra liberalna glava... Ostali se nasmejaše. — Počećemo mi svoj rad — reče opet Nikola — u prkos svima takim liberalnim i ne-liberalnim glavicama.Ali onda gledajte, šta ćete... — Ta malo vas je! — Ima nas toliko, da se može raditi.A biće nas i više.O tome možete biti uvereni. — Do duše, kako ste počeli, još ćete nam pootimati najbolje ljude iz naših redova.Eto i Laza mi je postao nešto sumnjiv. — Ta kako smo s njime svaki čas zajedno — prihvati Milan, — trebalo bi, da je do sad već uveliko stupio u naše kolo. — Šta? — šalio se Vojin. — Zar su vaša načela tako prilepčiva?Da ne ćete još naopako i mene zadobiti? — O, umirite se.Za vas nema te „opasnosti“. — Zaista, — uze reč Laza, — ja sam od nekog vremena počeo mnogo ozbiljnije misliti o tim stvarima.... — Kažem ja! — upade mu u reč Vojin. — Počeo sam — nastavi Laza — daleko strožije ispitivati liberalni program, pa...On slegne ramenima i ućuti. — Pa šta si pronašao? — pitaše ga Vojin. — Ali — produži Laza zamišljeno, i ne odgovarajući na Vojinovo pitanje — ne mogu nikako da se oprijateljim ni s tim vašim idejama... — To je s toga — primeti mu Milan, — što su se stara načela duboko ukorenila, pa se sad žestoko odupiru navali novih misli.Ali ne će se ona moći dugo održati.Čim se jedan put poljuljaju pod udarcima kritike i novih načela, odmah im je potpisana smrtna presuda.Ona su suviše slaba i trošna, da bi se u tom slučaju mogla duže boriti sa snagom i jedrinom naših načela.Prelom ne biva do duše svuda jednako brzo; ali bez njega ne može proći. Vojin mahaše glavom. — Hm, hm...Pa baš tako?Dakle bez preloma ne može proći...Lepa parada!Šta velite, ako se nešto poljulja i moja vera u liberalna načela? — Meni se čini, da se kod vas ne će baš imati šta jako poljuljati — primeti Nikola. — Kako to?Razjasnite mi — reče Vojin tako flegmatično i rasejano, da Nikola nije smatrao za nužno, da mu što god odgovori.A ni sam Vojin kao da nije očekivao nikakav odgovor; on je u tom trenutku bio uzor bezbrižna čoveka, koji ništa ne misli i gledi samo zato, što mu nije palo na pamet, da zatvori oči.Posle jela beše često u takom raspoloženju; a inače je bio dosta živ, okretan i prijatan čovek, osim kad je hteo da bude „originalan“, t. j. kad se krivio i mazio bez nevolje. — Čekajte — progovori Laza Milanu, — to ćemo tek videti, hoće li doći do preloma, kakav vi očekujete. — Drukčije ne može biti. — Možda i može. Milan se nasmeši i ne odgovori ništa. Posle nekoliko dana vrati se Stanoje u S. Na najveći jed tetka-Persin nije otišao s njom ni jedan put u Jovanovićevu kuću.Sad se sirota morala opet obzirati za drugom kakvom „prilikom“. Milan življaše kao obično.U Jovanovićevoj kući bio je on neprestano redovan gost, i bavio se skoro samo s Darinkom.S njenim ocem ili materom progovorio bi obično tek po nekoliko reči, a celo ostalo vreme, što ga je provodio u njinoj kući, probavljao je s Darinkom, kojoj je često dolazila Jelica i Ljubica. Jednog dana zateče je on u njenoj sobi oko 11 sati ujutru samu.U to doba ponajviše je bivala s njome Ljubica: no toga dana nije došla.Darinka je sedela pored stola.Pred njome ležaše otvorena knjiga: ali ona ne beše raspoložena za čitanje.Glavu je naslonila na ruku, na se dala u misli.Tako je nepomično sedela, dok nije Milan došao. On sede pokraj nje. — Danas ste sami.Nema vam Ljubice. — E, ona je sad u poslu — odgovori Darinka, trudeći se, da rastera mutne misli, koje joj se neprestano nametahu. —- Ni juče nije bila kod mene. — Steva veli, da će svadba biti naskoro. — Pa i ne treba da se odugovlači. — Oboje — nastavi Milan veselo — unapred uživaju, osećajući, kakav će im biti život. Darinka se usiljeno osmehne. Steva je pre nekoliko dana, još dok je Stanoje tu bio, ugovorio svadbu s Ljubicom.S njom je on još pre bio načisto; a sad beše stvar sasvim svršena, pošto je i njena mati dala svoje „saizvoljenje“. — Ljubav između Steve i Ljubice počela se razvijati još u Beču.Kroz celo vreme, koje su Darinka i Ljubica tamo provele, dolazio im je on često s Milanom; bilo je dakle i tu dosta prilike, da se upoznaju i približe.Njihovo drugovanje postade još jače i bliže, kad se Steva kao lečnik nastanio u *.Kao njihov kućevni lečnik dolažaše im često u kuću, i tada bi obično dugo sedeo s Ljubicom, razgovarajući se s njom vrlo malo o medicinskim stvarima, no tim više o različitim drugim predmetima.U večernjim šetnjama takođe je imao dovoljno prilike, da bude i govori s njom.Tako se među njima polako razvila i sasvim utvrdila ljubav, koju oni oboje duboko osećahu.Jednoga večera dođe do formalnog objašnjenja.Drugi dan posle toga govorio je Steva s njenom materom, i stvar beše svršena. — Primećujete li — pitaše Milan Darinku malo posle — da vam mati postaje veselija? — Da, povraća joj se po malo stara dobra volja. — I sama kaže, da je mislila, da će je daleko duže mučiti ta nesreća, koja njoj dabogme dolazi mnogo strašnija, nego što je u stvari.Sad se raduje, što je mirnija. Darinka je zamišljeno povlačila prstom po otvorenoj knjizi. — Nego vi ste opet vrlo rđave volje.Da nije možda — šalio se on — sad tek naišla na vas jača tuga za izgubljenim imanjem, kad kod drugih već polako prestaje? — Može biti — odgovori ona, smejući se silom. — Do duše neprijatnost je velika.Da ste ostali u pređašnjem stanju, mogli bi i materijalno koristiti našoj stvari, pre idi posle. Darinka ćutaše. — U ostalom — nastavi on — svaka neprijatnost oseća se u prvi mah jače nego docnije; a kod vas bi bilo skoro sasvim protivno, kad bi to bio uzrok vašoj neprekidnoj neraspoloženosti. Ona ne odgovori ništa. — Zaista — progovori Milan opet — valjalo bi i sami da se zapitate, dokle će to trajati?Vi se tako morate najposle razboleti... — Valjda ne ću — primeti ona. — Bogme ako tako i dalje potraje...Vi primetno opadate... — Proći će to već — prekide ga Darinka slabim glasom. — Dobro bi bilo, da ozbiljnije promislite o uzroku ili uzrocima, zbog kojih vas muči ta zla volja.Vi sami najbolje vidite, da to suviše dugo traje i da vam suviše dosađuje.Kad saznate uzrok, moći ćete udesiti lečenje. — Ne znam upravo ni sama, šta mi je... — Mislite, pa ćete već doznati.Pokušajte svakojako, da se razvedrite.Pronađite najzgodniji način... — Najzgodniji način... progovori Darinka tiho. — Potrudiću se već — nastavi zatim, pokazujući se raspoloženija; — videćete samo, kroz koji dan biću, kakva sam i pre bila... Nastade kratka tišina. — Da — poče opet Darinka, — šetate li se još u veče? — Šetamo se.Nije ladno.Nego vi se niste šetali već četir dana.Vreme je, da produžite opet stari običaj. — Mogu... dabogme... kad nije ladno... Razgovor je i dalje tekao.Darinka beše neprestano rasejana, ma da se očevidno trudila, da dovede misli u red i da s pažnjom učestvuje u razgovoru.Kao pre nekoliko dana, kad su govorili o Černiševskovom romanu „Šta da se radi?“ — tako je i sad i to još u većoj meri osećala jak i krajnje nesnosan unutrašnji nemir, koji joj nemilo potresaše nervnu sistemu.Ona je gledala, da savlada taj nemir, ili bar da ga ograniči na unutarnjost, te da se ne pokaže i spoljašnje u svom pravom obliku.Prvo joj nikako ne mogaše ispasti za rukom, a drugo je postigla u tolikoj meri, da Milan nije mogao ni slutiti, kakva se bura skriva iza tih sarazmerno slabih spoljašnjih znakova njene neraspoloženosti, što ih nije mogla ugušiti.On je primetio samo ono, što je pokraj svega njenog usiljavanja izbilo na površinu; ali to nije ni blizu odgovaralo njenome pravom raspoložaju.No i to je već bilo dovoljno, da Milana dovede do zaključka, da nju nešto muči i to već od dužega vremena. Oboje poćutaše neko vreme. — Što ćutite? — zapita Darinka naglo. Milan je pogleda stalno. — Čini mi se — odgovori joj zatim, da će vam ćutanje biti sad najpovoljnije. Darinka ga gledaše ozbiljno, no u toj ozbiljnosti ležala je neka nepojmljiva tuga.U prvi mah ne odgovori ništa na njegovu primedbu. — Jesam li pogodio? — Zaista sam vrlo zlovoljna — reče ona tiho. — Ali zašto?I dokle će to trajati? — Proći će... proći će... progovori Darinka, udubljena u misli. — Meni se čini — poče opet Milan, — da vas muči neka tajna, koju nećete da poverite drugome... — A, ne... prekide ga Darinka. — Ja bih gotovo rekao — nastavi on blagim glasom i sa nešto neveselim osmehom, — da niste dosta iskreni... — Prema vama? — zapita ona živo, prekinuv mu reč. — Da, prema meni. — Varate se...Ona spusti glavu, no brzo je opet podiže. — Vi znate — produži posle toga tiho, — da sam prema vama sasvim iskrena...Zar nije tako? — To je istina; ali u ovom slučaju kan’da je izuzetak... — Tu nema izuzetka. — Bar sudeći po okolnostima... — Ne, ne — progovori ona skoro oštrim glasom i porumeni; — vi se varate. — I još nikako sredstava za rad... progovori Darinka opet posle nekoliko trenutaka. — Jeste li sad o tome premišljali? — Ta i o tome... — Vidite primeti Milan, — kad se nađu ga sredstva, onda će sve ići drukčije. — Drukčije... na svaki način... — Pa to će zacelo imati snažna i dobra upliva i na naše raspoloženje.Već i samo očekivanje tog rada nekako podiže čoveka...A kako će tek biti, kad dođe to vreme!Onda ćete i vi biti sasvim drukčije raspoloženi.Ali naravno i pre toga morate rasterati te svoje mutne oblake.Ne ćete vi s njima dočekati to vreme...Je l’te, vi ćete gledati, da ih se što pre oslobodite?...U tim rečima uzme je za ruku. Darinka htede da izvuče ruku.U taj mah sretnu im se pogledi.Ona ne izvuče ruku. — Da — nastavi Milan. — čovek tako rado pomišlja na to vreme...Svetla je naša uloga...Borba je, istina, teška; ali će nam je olakšavati čvrsta sveza, solidarnost između načelnih drugova...On naglasi upliv te sveze i družbe uopšte, zatim pređe specijalno na družbu između muškog i ženskog sveta; primeti, da ta družba može pod izvesnim uslovima da postane izvor ljubavi, i navede tu za primer Stevu i Ljubicu. — Kakav je — govorio je on — upliv takoga odnošaja i na čoveka i na ženskinju, to vrlo dobro znate...On joj nežno stisne ruku.Darinka mu ne vrati stisak.Ruka joj drhtaše. — Darinka!... progovori Milan tiho i strasno. Ona mu pogleda u lice, no odmah zatim upre pogled u knjigu. — Ja vas volim...A vi?...On zastade. Darinka brzo izvuče svoju ruku iz njegove.Grudi joj se nadimahu, u pogledu i crtama na licu joj beše jasno ispisana najžešća unutarnja borba. — Vaš odgovor?... progovori opet Milan sasvim tiho. Ona ne odgovori ništa. — Vi ćutite...Glas mu beše tup.Osećao je, da mu je u prsima nekako tesno... Darinka ustade i naglim koracima iziđe iz sobe. Milan ostade sam. Kad je Darinka ustala sa stolice i pošla vratima, on gledaše za njom netrenimice.U taj mah kao da nije ništa mislio.Zatim je neko vreme gledao u vrata.U glavi mu beše krajnji nered. Milan nije došao Darinci s tom namerom, da se objasni s njom.Njegova izjava dogodila se dakle iznenada; sam tok razgovora izazvao je u njemu raspoložaj i odluku, da iziđe na sredu sa svojim osećanjem.U ostalom to bi se i tako svakojako zbilo, pre ili posle; da nije došlo do te izjave sad, došlo bi drugi put.No on nije očekivao taki svršetak.Beše to težak udar... Ustane na posletku sa stolice i uzme šešir.Dugo ga okretaše u ruci.U tome zazvoni.Bilo je već podne.Polako iziđe iz sobe. JURMUSA I FATIMA TURSKA SILA SAMA SEBE JEDE PRIČA O OSLOBOĐENjU ŠEST OKRUGA M. Đ. Milićević U BEOGRADU U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI D-ru Đuri Daničiću U ZNAK VELIKOG POŠTOVANjA I PRIJATELjSTVA KNjIŽICU OVU Dragi prijatelju! Kad „Zimnje Večeri“ behu naštampane, knjige razaslane, poruke sve izvršene, tada beše prilika da se odmorim, da se uspokojim ; ali ja nigde ne nahođah odmorka.Kao senka moja, svud sa mnom iđaše briga : Kako će te priče primiti čitaoci ?Šta će reći o njima oštri estetičari ? Usred takog odmorka bez odmora, usred takoga počinka bez pokoja, dođe mi ovo tvoje pismo, dragi prijatelju !Na jedan mah Avala mi se svali s leđa ; umirih se, odmorih se, zadovoljih se, razveselih se !I tada rekoh u srcu svom : — Prvu priču koju od danas napišem, nameniću Daničiću, kao uzdarje za ovo drago pismo ! I evo napisah priču iz doba postajanja Kneževine Srbije ; i dovrših je licem na Vidov Dan, a gde ?Na Cetinju, u junačkoj Gori Crnoj! Kakva je to sretna slučajnost ! . . Mlađi srpski čitaoci, kojima nova istorija Srbije može ne biti toliko znana, naći će u ovoj priči interesa i pouke, a stariji, koji su ili poslenici ili svedoci tih događaja, radovaće se videći da se u knjige pišu i od zaborava čuvaju njihove muke i njihovi patriotski trudi. Povrh toga, knjižica će ova biti draga i time što je zakićena imenom čoveka kome srpska knjiga, srpska misao, duguje tako mnogo, i koji je svaki dan sve više zadužuje na slavu sebi, na napredak nauci, i na sreću narodu! Bog ti dao života i zdravlja da sretno dovršiš što si tako slavno započeo! Do skorog sastanka, dragi moj Đuro ! TVOJ SVAKAD Na Cetinju, na Vidov Dan 1879 M. Đ. Milićević D-RA DANIČIĆA O PRIČAMA M. Đ. MILIĆEVIĆA U Zagrebu 20 aprila 1879 Dragi prijatelju! Velika vam hvala na ljubaznom pismu od 15 ov. m., koje juče primih.Odmah sam zabilježio gdje što treba sve što ste imali ljubav javiti mi. Imam žalbu na vas.Kad sam primio vaše „Zimnje Večeri“ rekoh : baš mi dobro dođe !Ako da bog te otidem ljetos u Rogatac, ondje ću ih čitati i bilježiti što bi valjalo ispisati za rječnik.Od besposlice jedno veče počeh čitati, pa se tako namamih da jedva čekah da dođe opet veče, tako danas tako sjutra — i sinoć dotjerah do kraja.Šta ću sad?Radost, koju sam mislio uživati na ljeto, ode.O čemu ću ljetovati? Ja mislim da ovo djelo vaše pripada među najljepša, koja ima naša književnost u toj struci.Kako sam prije 30 godina rekao o Brankovim pjesmama da onako treba da pjeva učen Srbin, tako bih sada o ovom vašem djelu rekao: tako treba srpski novelista da piše.Može biti da se varam ne razumijući toga posla.Ali se ne bih ni pred kim stidio to reći.Divim se kako su vam karakteri istiniti; kako je sve živo - prirodno.I nije samo domaći život u vašim pripovijetkama, nego je u tom domaćem životu i narodni politički.Tu je osobita vrijednost vaših pripovijedaka.Može biti da je to zasluga srpskoga naroda, ali tijem je vaša zasluga veća što tu zaslugu narodnu iznosite pred svijet.Ako će u nas biti napretka, ja mislim da će se naći pisaca koji će se na vas ugledati: tako ćete vi stvoriti srpsku novelistiku. Da vas Bog poživi! Želeći vam dobro zdravlje i svako zadovoljstvo, ostajem s osobitim poštovanjem Đ. DANIČIĆ se naslone jedan na drugoga, kao što se naslanja drvo na drvo. U staro vreme nekih sedam isposnika pobegnu iz gore Sinaja, i, tražeći samoće i mira, gde bi mogli spokojno misliti samo o svojoj duši, dođu čak ovamo u naše krajeve; i sva sedmorica stane se u desnoj vodopađi moravskoj počinjući ozgo od Mečke pa do Dunava.Jedan od te sedmorice zvao se Roman, i ustavio se kraj Morave između brda Mečke i Mojsinja, zapadno od današnjega Deligrada, baš prema Sv. Nestoru i selu Đunisu. Pustinjik Roman tu se ispaštao , tu je preminuo, pa se tu i posvetio. Docnije, na grobu toga ugodnika Božijeg, neki sluga Cara Lazara načini crkvu. Eto tako je, po priči, postao današnji manastir „Sveti Roman.“ Ma da je crkva ta po obliku malena i nezgrapna, opet je ona, po čudotvornosti svoga svetitelja i svojih molitava, daleko čuvena.Njoj dolaze mnogi bolesnici i nevoljnici iz bliza i iz daleka, ležu na raku Svetoga Romana, i duhovnici im čitaju molitve radi zdravlja. Veliki sabor u Svetom Romanu biva svakad o Velikoj Gospođi (15 Avgusta).Tada, nekih godina, može da bude kod te bogomolje po hiljadu duša! Godine 1832 o Velikoj Gospođi nešto ne bejaše sveta iz daleka kao drugih godina; ne viđaše se ni iz okoline ljudi čuvenih i pripoznatih u narodu; jedini beše došao Pop Marko, iz Mozgova, ali i on služi u crkvi, a posle se ne viđaše među ljudma; ne beše ni drugoveraca kojih u Svetom Romanu ima skoro svaki dan.Iguman Sava nadao se svome vladici iz Niša, gospodinu Grigoriju , pa mu i on ne dođe.A najčudnije bejaše što nema nikoga od Turaka — starešina.Ali za to beše neki Milunko Čankoliz, iz sela Mozgova, koga su se ljudi bojali kao najgorega Turčina.Platio bih da ne govorim o ovom čoveku, a opet ga moram opisivati ne radi njega, nego radi onih koji su kao on.Ljudi s ovakim karakterom možete sresti u svakoj zemlji, u svakom društvu, u svakom redu i stavu građanskom; možete ih videti i u gunju, i u kaputu, i u ćurku, i u uniformi, u rasi i — u svakom haljetku koji kroji čovek da se zaodene Adamov praunuk ili Jevina praunuka.Nego svima tima neka je daleko lepa kuća!Nama je zasad dosta ovaj jedini iz sela Mozgova — kad se već mora da priča kakav je i kako se vlada. Milunko je čovek siromah.On ima neku žalosnu kuću, ali se sumnja da u njoj noćiva i na svoje krsno ime!On je uvek tamo gde su ljudi na okupu, gde su kmetovi, trgovci, i osobito gde ima koji Turčin.Sedeći tako i vrebajući svaku priliku da ugodi čim bilo bogatome i silnome, Milunko pilji u zube silnima i smeje se kad se oni smeju, a mršti se kad se oni ljute.On puši duvan, pije svako piće, i vrlo je rad pojesti džabe kakav sladak zalogaj. Kad tako dođe među ljude koji puše, osobito ako je tu i Sulj-aga, ili drugi koji poznati mu Turčin, on će izvaditi svoj čibuk, ostrugaće lulu nožem, pa će duhnuti u čibuk nekoliko puta kao u trompetu — ne bi li ga čuli i ponudili oni koji imaju duvana.Ako to ne pomogne, on se onda pojače iskašljuje i življe se smeje Aginome smeju, i glasnije odobrava ono što Aga govori.Ako ni to ne pomogne, on će namestiti svoje lice kao pseto kad čeka od gospodara da mu baci kost, i reći će: — Aga! kako se duvaniš ? Aga bi, na to, i ne pogledavši u njega, uzeo iz svoje kese među prste malo duvana, i pružio bi Milunku koji bi taj dar žurno dočekao, pa bi napunio lušu i zapalio, ponoseći se da puši Agina duvana! Ako bi mu koji seljak rekao kako je to džebrački primati od Turčina duvana između prsta; kad ga hoće da odlikuje, što mu ne pruži kesu, pa da napuni sam po volji, — Milunko bi odgovorio: — Sve je to jedno.I moj i Agin duvan iz jedne su kese! . . . Sedeći tako i pušeći, on samo gleda šta radi Aga.Ako se Aga osmehne, Milunko se zaceni od smeja; ako Aga koga psuje — Milunko mu pomaže; a ako Aga koga uči — Milunko, okrenuvši se onom koga Turčin svetuje, obično završi ovako: — E , ako ti ne poslušaš ovu nauku i ovoga učitelja, nisi vredan da živiš! . . . Želeći svakad ugoditi samo silnijemu, Milunko dolazi i u nepriliku.Evo šta mu se jednom dogodilo.Nastojnik Bega Frenčevića, Suljaga, naljutio se nešto na seljaka Joksima Koštunicu, pa će reći ovako: — E neman kad da idem sâm, a nemam koga ni da pošljem da krmku sav čibuk izlomi o glavu! . . — Pa da idem ja! ponudi se Milunko. — Zar ti smeš zamahnuti na Joksima? upita Sulja. — Smem mu iskopati oba oka, kad mi ti veliš! . — Aferim, sokole ! povika Sulja: — idi odmah, i izdevetaj ga kao birov kučku! Milunko ode pravo Joksimovoj kući.Joksim pred kućom sedi, puši, i nešto se razgovara sa ženama o deobi konopljanog semena.Milunko priđe, nazva Boga, sede, i poče se smejušiti i upletati u razgovor.Joksim glave ne okretaše na njega.Duhnuvši nekoliko puta u svoj čibuk, Milunko već ne mogaše da trpi kako Joksim slatko puši, nego upita: — Kako se duvaniš, Gazda-Joksime? — Ja? dobro, 'vala Bogu! odgovori Joksim, i dalje govoraše sa ženama. — Bog me ja rđavo! nastavi Milunko. — Što ne išteš od Sulje, od tvoga Agice? — Ha! ha! ha ! ceri se Milunko: — pravo veliš, on ima dosta . . jâ!..Ima, jâ! Posedevši malo, on se diže, i ode! Silnome Agi da ugodi — zarekao se jadnik da će Joksimu iskopati oba oka. Oštrome Joksimu da ugodi — nije veselnik smeo ni Agu braniti od Joksimova podsmeha.Eto kakav je to čovek!.. . Za to su mu se posle smejali i Turci i Srbi. Ali ako Milunko nema srca da uradi što otvoreno, da udari protivniku u oči, da kaže silnome istinu u brk, junak je on prišaptati, dokazati, nalagati i što je bilo i što bilo nije.Za to se ljudi od njega klone kao od žive vatre. Eto taj Milunko beše na saboru; i svi odabraniji ljudi uklanjahu se da se i ne sretnu s njime , jer on bejaše opasniji od sto pravih Turaka... Inače na tom saboru beše sve kao na svakom saboru.Među tim, ko bi zagledao u svaku sitnicu, mogao bi opaziti da po onom cerju oko manastira ovde onde zastajkuju po dva po tri seljaka, i nešto se oprezno razgovaraju.Ali kakvo je to čudo u ovoj saborskoj vrevi?Ljudi su i došli na sabor da se sastanu i razgovore, pa se eto sada i razgovaraju o svojim običnim poslovima, o svojim dnevnim potrebama.Tako bi pomislio mnogi, ali ne bi svaki.Ko ovaj svet poznaje iz bliže; ko ga ume meriti po licu i po srcu; ko zna kako je njemu na domu i u selu, mogao bi, videvši sve to, mahnuti glavom i prošaptati: — Ovde nešto ima!..... Sunce već beše naglo na zaranke kad odnekud među svet dođe slepac Zdravko iz Lužnica.Čudnovat slepac!On dopre onamo kud okati ne može!Vođ ga dovede i kaza da može sesti pod jedan cer, pa razgledavši dobro po saboru, reče Zdravku nešto slepačkim jezikom.Niko ne razabra šta mu reče; a slepac izvadi svoje gusle i poče guditi.Svet nagrnu sa svih strana da ga čuje.Pevač viknu ovu pesmu: Odujmivši pesmu da dahne, slepac, kao da poznade koliko su ljudi, koji ga tako rado slušaju, i od sebe žalosni, pa okrete drugu pesmu ovako: Kad on, posle ovih reči, odujmi pesmu, priđe kmet Nedeljko iz sela Prnjavora, spusti mu u ruku jedan novac, i reče: — Hodi, Zdravko, ovamo u mutvak (kujnu) da što použinaš!Slepac se diže i ode; ljudi se počeše razilaziti s toga mesta, ali se mnogome sledi srce kad vide da baš tad dolazi tamo Milunko Čankoliz.Jamačno je Nedeljko, opazivši njega, i odazvao slepca u mutvak... Na levoj strani Morave , gotovo sproću Svetog Romana, selo je Trubarevo.U tom selu bio je krasan jedan momak po imenu Lazar.On se oženio one godine kad Turci Srbiju na novo zauzeše.Onako kivni i osvete žedni, otmu oni Lazarevu mladu i odvedu, a Lazar, siromah, na skoro posle toga, pomeri pameću.Braća njegova često su ga dovodila Svetome Romanu, te su mu duhovnici čitali molitve.Toga radi ostavljali su ga tu po čitave mesece.Docnije se on i pribio uz manastir, pa je gotovo redovno boravio ili u Svetom Romanu, ili u selu Prnjavoru.On je uvek bos, gologlav, i čupav da te je strah pogledati ga.Obično ćuti, dokle se što ne upita.Zla ne čini nikom nikakva.A čim progovori, odmah ruži i kune Turke.To su znali i seljaci, i kaluđeri, pa i mnogi Turci, ali su se činili nevešti. Na saboru beše i taj Lazar.Obučen kako svaki dan tako i na taj blagi dan, on hodaše tamo amo po narodu, pa na jedan mah stade, i dreknu: — Na noge te, ljudi!Krstite se! krstite se!Zar ne čujete?Eno zvoni zvono na Lazarici (crkvi)!Eno ga i na Ravanici!Ha! ha! ha!Krsteći se uz to sam, Lazar govoraše : — O, pomozi Bože!O, pomozi Bože!A gle! dreknu on nanovo: — Beže Turci! beže! beže!Oh, oh, oh!Brže, brže, brže!Munja groma juri!Igra se Bog! Mnogi ljudi na saboru pretrnuše od straha slušajući ove strašne reči iz usta čoveka sumanuta.Jedni nu počeše govoriti da ćuti; drugi se žurno udališe od njega kao od čoveka kužna; treći ga nuđahu da uzme što da pije, ne bi li prestao..... Lazar na to ne gleda; samo blene po saboru kao čovek bez svesti.Na jedan mah okrete se k crkvi Svetog Romana, raširi ruke, pogleda u nebo i viknu: — Sveti Romane!Podigni Žiku!Dovedi Stevu!Ovo su sve brljive ovce: nijedna ne sme na vir, a vuci s krajeva jednu po jednu dave, dave, dave!..Govoreći ovo, Lazar pokazivaše šakama kako vuci dave ovce... — Lazare!Bog bio s tobom, reći će nu Milunko: — kakve su to reči ?Zar ti ne znaš čija je ovo zemlja? — Zemlja je Božja i narodska, a ti si kod očiju slepac, božjak! odgovori Lazar i ne gledajući u Milunka. — Tako se ne sme govoriti, ponavlja Milunko: — zašto ako čuju Turci ne će reći da to govori ludi Lazar, nego da govore pametni domaćini..... — Na tebe ne će posumnjati nikad; dokle god ti Cigani pišu po golenima, dotle se ti ne boj ni take bede ni turske sile!... — Ti, Lazo, govoriš danas kao najpametniji čovek; Boga mi ćeš ti videti šta je turski cerić, nego ćuti! — Ako ućutim ja, kao što ćute drugi, nastavlja ova strahovita luda: — progovoriće Sveti Roman; progovoriće ovo drveće, i ovo kamenje, ej!!!.. U to dopade Iguman Sava, koji je i sam rodom iz sela Trubareva, i zna Lazara od detinjstva, pa mu reče: — Lazo, moje dete, hodi amo u ćeliju, da me nešto poslušaš: niko ne ume kao ti!.. Lazar odmah ode. Lazareve reči prožmaše sav onaj narod.Lazara su poznavali gotovo svi; znali su da on vrlo često rekne po nešto oporo za Turke; ali ovako strašnih reči, ovako jasnih misli, nikad niko nije čuo iz njegovih usta. — Ovo nije bez nečega! govorili su stari ljudi: — ovo na nešto sluti!Daj Bože da bude na dobro!... . Prosti svet obično veruje da sumanuti pre mogu prokazati volju Božiju nego najpametniji ljudi... Na saboru bejaše, kao što rekosmo, i Pop Marko iz sela Mozgova.To je čovek vrlo pametan i neobično junačan.Turci ga zovu Deli-Pop, i od njega mnogo zaziru; Srbi se u njega mnogo uzdaju.S njim u društvu behu došli još Jaćim i Stojan Gojkovići sa svojom majkom Petrijom, s domaćicama Smiljanom i Magdalenom, sa sinovima i četiri svoje ćeri među kojima Marija i Milana behu najlepše devojke u svem saboru. Posle one Lazareve vike, umukoše svirke, i prestaše igre na saboru; ljudi se počeše razilaziti svaki sa svojim rodom i poznanicima.Lepo beše pogledati na te gomilice naroda koje se kreću od manastira svaki k svom zavičaju.Svi ti ljudi, i ako se razilažahu na razne strane, opet, polazeći s jednoga mesta, sa sabora, nošahu u srcu svome jednu misao, jednu zebnju, jednu nadu — biće skoro boja s Turcima ! — Na što ovo sluti, Pope Marko! upita Jaćim Popa Marka, kad u putu, u njihovoj gomilici ostaše samo njihovi rođaci, pred kojima se sme sve kazati. — Ko će znati, Jaćime, na što to sluti? odgovori Pop : — tek dosad, kad god sumanuti počnu nešto da slute, svakad i naslute..... — Pa šta može naslutiti ovaj jadni Lazar? upita Stojan Gojković u nekoj nedoumici. — Može naslutiti kakvu mutljavinu u narodu, i, ako da Bog, kakvo dobro za sirotinju.... Ovo Pop izgovori lagano, i pošto se dobro obazre te vide da su sve sami rođaci oko njega. — Kamo sreća, ali mučno.Razmirica je dogrdila narodu.Ne će niko da se bije.Svi kažu: "3ar nam je malo bilo krvi?Šta još hoćete?Da razdražimo Turke te da nas sa svim rasele iz ove zemlje?“ Ovo izgovori Jaćim glasom veoma neveselim. — Moj Jaćime, prihvati Pop: — muke je bilo baš dosta, i još će je biti, jer bez muke ne može se svršiti ni najmanji posao, a kamo li oslobođenje jednoga naroda.Ali kad prekipi trpljenje, onda ljudi jednom zažmure i suknu kao stršljenovi .... — Čemerno će ti danas suknuti, reći će baba Petrija: — Stari ostareli i onemoćali, mladi se odvikli od boja; bogati ne će, a siromašni ne mogu — pa za Turke živa zgoda! — Ta će zgoda, strina , veli Pop Marko: — trajati dok ne dođe vreme da se pokvari, a kad dođe vreme, ustaće i bogati i siromasi, i starci i mladići, pa čak i vi žene.. .. — Oh! oh! učini baba i nasmeja se. — Zimi, o Svetom Savi, nastavlja Pop: — nikakva sila ne može isterati ni jednoga listića iz pupoljka, a kad zagreje proletnje sunce, nikakva sila ne može ustaviti gore da ne lista, niti zaptiti trave da ne raste !..Kad nečem vreme dođe, ono mora biti.I ovi sumanuti, s kojih sunce greje, kad počnu ovako govoriti, na nešto slute....Kao da je to vreme blizu!. ..Nego vi, deco, jezik za zube!I trava ima uši: možemo mi za čas izgoreti!.... U tom razgovoru Pop Marko i njegova družina već stigoše k ćupriji na Rujiškoj reci, gde im valjaše preseći beogradsko-carigradski drum , na kom Srbina svakad svako zlo može da snađe.Za to prekidoše razgovor, i požuriše se uz brdo, da što pre stignu u selo Mozgovo. Jaćim i Stojan Gojkovići iz Mozgova broje se u ljude imašne.A vesela im sva imaština!U ono vreme , u koje pada ova naša priča, sva zemlja beše turska; stoku ljudima pojedoše koje vojske, koje drugi turski oklamiši, a kuća i zgrada nisu Srbi smeli graditi i da su imali novaca.U najživljih ljudi kuće behu zemunice, ili teskobne i mračne krovinjare. Jedino blago koje je Srbin mogao imati, jedina njegova snaga i uzdanica, u to doba, behu deca, osobito muška.Kom prirastu deca, i dohvate se rada, taj je zâr mogao i dospeti da izda Turcima nebrojna davanja, i da priradi što za sebe, za svoju kuću; a u koga nije bilo odrasle dece, niti kakve druge jače zadruge, taj je išao go i bos, gladan i žedan, postan i žudan i na najveće godove. Jaćim i Stojan behu srećni s porodom: imahu obojica i sinova i ćeri, a među svom decom njihovom odvojile behu neobičnom lepotom, dve mlađe ćeri njihove, Jaćimova — Marija i Stojanova — Milana.One behu tek ušle u 17 godinu; tako mlade, neobično lepe, i zdrave, one su mimo svoje starije sestre izišle na glas kao najlepše devojke u svoj nahiji ražanjskoj. Godine 1832 Gojkovići slavljahu svoje krsno ime, Svetoga Tomu.Dobri ljudi, gostoljubivi domaćini, gozbeni svečari, oni imahu dosta zvanica i gostiju, a nadali su se i putnicima i namernicima koji su se i onako često uvraćali na njihovu kuću.Vreme o Svetom Tomi beše lepo; u mozgovskom prisoju jesenje sunce grejaše toplo , i čisto zvaše sve što je živo da se nagreje i napije životvorne toplote njegove. — Sunčajte se ! sunčajte! čini ti se da ono preko plavoga Jastrepca govori ljudma i životinji: — Kopaonik i Željin još nisu obeleli, Jastrebac i Rtanj još nisu lica svoja zavili maglom , a čim se oni naljute, vi mene ne ćete sagledati po čitave desetine dana!Sunčajte se !.... Svečari behu postavili trpezu za goste pred kućom, u voću, a za gošće pod streškom od jednoga vajatića.Goste je nudio gologlav Jaćim, a gošće majka mu, Baba Petrija.Druga čeljad radila su razne poslove u kući i oko kuće.Od devojaka, Marija je najviše donosila jelo i piće za gostinsku sovru, Milana pak poslušavala je oko sovre ženske. Gosti su sedeli, jeli, pili. i razgovarali se.Kad bi pred po dne , iz kuće iziđe Jaćimova žena Smiljana noseći u rukama na jednoj proji slavski kolač, i na kolaču krsnu sveću, nekoliko grumenova tamnjana, i nešto cveća — sve pokriveno čistim belim peškirom.Kolač Smiljana spusti u gornji kraj sovre, na onda priđe k Jaćimu, kao domaćinu, te ga poljubi u ruku; posle njega ižljubi ona u ruku sve goste počinjući od gornjega čela. — Živa bila, i sretan ti kolač! odgovara joj svaki, dajući ruku da poljubi. Kolačar, Miladin Conić, među tim, da kolač ne bi stajao pokriven, skide peškir s njega i pruži ga domaćici. Smiljana, posle toga, donese Jaćimu malu kadionicu sa žarom; domaćin uze s kolača sveću, prekrsti se, poljubi sveću, pa, okrenuvši se gostima svima, reče: — Prostite i blagoslovite, da palimo sveću Bogu, i Svetom Tomi! — Bog i Ristos! odgovoriše gosti, i svi ustaše na noge, i poskidaše kape. Domaćin upali sveću, usu u kadionicu tamnjana, i kad se razgori, okadi najpre sveću, govoreći : — Da se pomolimo Gospodu Bogu!Gospode, Bože blagi , pomozi, razgovori, i obraduj, molim ti se! Govoreći to, okadi sve goste niza sovru.Vrativši se ozdo, i kadeći sveću po drugi put, on govori: — Da se pomolimo Gospodu Bogu, i današnjem svetitelju.Bože, i današnji krasni danče, Sveti Tomo, slavo moja! pomozi i obraduj, molim ti se ! I opet okadi sve niza sovru.Kad se vrati po treći put da okadi sveću, on reče: — Da se pomolimo Gospodu Bogu i Svetoj Trojici, Svetoj Petci i Svetoj Nedelji.One u godini često dolaze, vas grešne nalaze, da ne (nas) izbave od svake muke i dušmanske ruke!“ Kad svrši i treće kađenje niza sovru, i vrati se u gornje čelo, uze čašu i reče: — Zapovedajte svi redom! — U dobri čas! odgovoriše gosti. — Da pijemo , produžava domaćin: — po čašu vina za slave i zakona.Gde se slava slavila i dizala, tu i pomagala!Naslavila rod i berićet, život i zdravlje , slogu i pravdu ! Sad nazdravi Čika-Arseniju koji seđaše do kolačara.Dokle svi u sovri, pa i domaćin, okusiše od vina „za slave i zakona“, dotle gosti dva i dva pevaju: Kad se ućutaše pevači u muškoj sovri, otpevaše žepe: Kad se to svrši, domaćin natoči čašu vina, i stavi je pred kolačara.Kolačar uze nož i kolač, pa, okrenuvši se gostima, reče: — Prostite, i blagoslovite da sečemo kolač Bogu i Svetom Tomi! — Bog i Ristos! odgovoriše oni. Kolačar se prekrsti, i poče rezati kolač, govoreći: — U slavu i čast Svetome Tomi! pa na jedan mah stade nasred kolača i viknu: — Piši šta ćeš, domaćine; zape plug za panj ! — Ardov vina i pečena svinja! reče domaćin smešeći se. Tad kolačar prereza kolač u nakrst, preli ga vinom na četiri mesta, govoreći: — Va ime oca, amin; i sina, amin; i svetoga duha, amin.I, koliko se mogaše, vrati ono vino s kolača u čašu. Sad k njemu pristupi Jaćim; i njih dvojica uzeše kolač obema rukama, a gosti koji mogahu prihvatiše ga bar po jednom rukom, i počeše ga okretati onako kako se seje žito, govoreći: — Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj!Okrenuvši kolač jednom, izdignuše ga na rukama govoreći: — Veličaj Bože dom i domaćina!Veličaj Bože dom i domaćina!Veličaj Bože dom i domaćina! Gosti sad pustiše kolač ; a kolačar i domaćin prelomiše ga, sastaviše pole jednu uz drugu, i tri puta poljubiše kolač i poljubiše se u obraz, govoreći: — Ristos posred nas! Po tom obojica razlomiše svaki svoju polu na četvrti, pa iz levih ruku, onako u na krst, spustiše na sovru, iz desne pak kolačar metnu na policu, a domaćinu pristupi domaćica sa sitom, te njegovu četvrt primi u sito „da je sita godina.“ Jaćim još izvadi jedan dinar (stari), te spusti domaćici u sito, sreće radi.Za tim uze čašu vina i, kao nudeći je svima gostima, reče — Zapovedajte! — Stariji Bog , pa domaćin ! odgovoriše oni. Onda se on prekrsti, pokloni se njima, pa poče: — ’Vala i poklon svima redom!Pismo za slave i zakona; sad da pijemo za krsta i krsnih imena: gde se krsno ime pominjalo tu i pomagalo! I nazdravi Stojku Mitriću.Stojko opet nazdravi kolačaru Miladinu.Za to vreme gosti pevaju dva i dva: Pošto svi gosti i svi kućani srknuše od vina za krsno ime, domaćin reče: — Da se priklonimo Gospodu Bogu, i današnjem svetitelju! Gosti se prikloniše krsteći se nekoliko puta; po tom metnuše kape na glave, i posedaše, govoreći: — Neka je na zdravlje!Da Bog dâ sa srećom! Tek što gosti posedaše, a pred vratnicama stadoše četiri konjanika koji dođoše odonud od Subotinca.Jaćim pogleda u Stojana, a Stojan s dvoje momčadi pohita te otvori vratnice , pozdravi se s putnicima, primi od njih konje i predade momčadma, a putnike povede pred kuću k sovri.Stari se gosti smakoše jedan do drugoga te novima načiniše mesto u prvom čelu.To behu Golub iz Banjske Jošanice, Ivan Trivunac iz Subotinca, i dva mlada lična momka, nepoznata.Jednome od njih beše ime Jovanča, a drugome Milisav.Golub ih prikaza kao kalauze koji traže stoke za čuvenog trgovca Gazda-Marka.Oni behu odeveni onako kako se obično nose marveni trgovci: tek se ipak u njih opažaše nešto što se ne viđa svakad u kalauza: opažaše se veća sloboda u kretanju i u besedi, i u ponašanju nešto junačko, nešto zapovedničko, mesto obične gipkosti trgovačke. Jovanča, razgovarajući se s ljudma za sovrom , kazivaše da je bio u Timoku, i da je, prešavši otud, udario na Goluba u Jošanici; a Milisav opet bio je, veli, u Kruševačkoj, pa otuda prešao u naiju ražanjsku, i u Subotincu, kod Ivana, sastali su se svi.Otud su došli amo Gojkovićima na slavu, nadajući se da tu od ljudi doznadu gde ima dobre stoke, i kakva joj je cena. Još se oni , tako sedeći , ne obrediše drugom čašom, a dođe slepac s guslama, da malo gostima pogudi, da pomene što je bilo nekad, i da podseti što može biti opet..... Slepac se namesti uz jedan orah, zateže žice, namaza gudalo, pa razvuče, a gosti se ućutaše: svi očekivahu šta će pesma kazivati.Slepac je gudio duže — čas podižući glavu kao , jadan, da gleda u nešto , a čas spuštajući je , ili okrećući je na stranu, kao da bolje čuje jeku od svojih gusala.U jedan mah viknu: Dokle čudni slepac pevaše ovaj početak od strašne Višnjićeve pesme , dotle mnoge goste probijaše znoj; a Golub, Ivan, Jovanča, i Milisav pogledahu jedan u drugoga, i kao da se nešto očima dogovarahu.U dno sovre seđaše poznati Milunko Čankoliz, od koga su zebli svi koji su ga poznavali ko je i kakav je.Kad slepac presta, Milunko upita prvoga do sebe gosta: — Odakle je ovaj slepac? — A šta znam ja? odgovori gost: — Slepac je od svukud: ide za vođom, prosi za Boga, te se hrani hlebom!.. — Ovakom pesmom on nama gura ugarak u kuće, nastavi Milunko. . — Ti se bar nemaš rašta plašiti od ugarka! reče s druge strane sovre Andrija Mali, hoteći podsetiti Milunka da on upravo i nema kuće. Među tim, domaćin, opazivši šta učini ova kratka pesma, pruži slepcu vrč s vinom i reče: — Na ! okvasi grdo : biće jasnije! Slepac se napi; vrati domaćinu vrg, pa na novo povuče gudalo , ali baš kad htede da vikne , Jaćim spazi na vratnicama Turčina Sulju , nastojnika mozgovskoga spahije Frenčevića, pa priđe k slepcu i šanu mu: — Turčin! Slepac smota gusle u torbu, i pođe u kuću, božem da ruča.Kad bi pored sovre, Jovanča mu dade u ruku nebušenu cvanciku. Slepac, opipavši dar, reče: — Hvala gazda!Gljaj gotivno ! Jovanča se promeni u licu , kad ču te dve reči! I Jaćim i Stojan istrčaše čak na vratnice pred Sulju, uvedoše ga u avliju, i prateći ga ka gostima koji svi pođipaše na noge, Jaćim reče: — Evo, trgovci, aga će vam najbolje kazati gde ima dobre stoke!I odmah pokaza Sulji da su Jovanča i Milisav kalauzi čuvenoga Gazda-Marka, trgovca, i da su došli da razberu ima li stoke, i po što je ? — Peki, more rajo, peki! veli Sulja.Blago selu u koje svraćaju trgovci, a teško selu u koje svraćaju hajduci!Namestivši se na prvo mesto, on poče jesti, ali ne pijaše ništa. Kako je došao Sulja, prestala je pesma i veselje; samo se govorilo o ovnovima, o kozama, o loju na kozarama, i o prohodnji na pijacama.... Milunko se, po svom običaju, nekoliko puta nakašlja i glasnije nasmeja, ali Sulja i ne pogleda na njega. Marija, dvoreći goste, često pogledaše u Jovanču, i mišljaše u sebi — Za ime Boga, da krasna momka! Dan jesenji prođe dok udariš dlan o dlan !Nije Sulja sedeo dugo, a već sunce zađe za Kopaonik, i sumrak se poče hvatati.Turčin se diže da ide u svoj stan.Smiljana, Marijina majka, ispraćajući ga, dade mu jedne bele čarape.Primajući dar, Sulja reče: — Smiljana! gledaj te udaj što pre onu mlađu ćer, ne će biti s gorega! — A što, Aga, da ubijam sreću starijoj sestri ? — Ništa ti više ne mogu kazati; strah me je da vas ne nađe kakvo zlo , a u vašoj sam kući jeo hleba i soli.... Smiljana se zabrinu; ali posao u kući beše u taj mah preči, s toga nemade kad nikom ni da kaže što ču od Sulje. Milana pak, Stojanova ći, nahodeći se mahom oko ženske sovre, nije dobro pi razgledala sve goste u muškoj sovri.Tek drugi dan, kad gosti već polažahu, smotri ona bolje Milisava i Jovanču, pa joj se učini da je Milisav veoma ugodan momak..... Jovanča, pored sve pažnje koju je obraćao na ljude, na slepca, i na Sulju, imaše kad da sagleda i Mariju.Ona mu se učini devojka neobično lepa.Da mu slepac ne reče one proklete dve reči: Gljaj gotivno, on bi u Gojkovića slavio do gostinjskoga dana !.. Na okrilje rano spremahu se Golub, Ivan, Jovanča, i Milisav da idu.S njina pođe i Jaćim „da im pokaže put“, a Stojan osta da dočekuje goste koji dođu „na pojutarje.“ Marija, s kondirom vina, ispraćujući oca i goste, vrebaše priliku da baci oči na Jovanču.Beše joj do Boga žao što tako malo gostova tako mio gost!I Jovanča beše nešto zbunjen; u zabuni svojoj zaboravi arbiju, i vrati se da je uzme.Marija mu je dodade. — U zdravlju, sejo! reče on mučeći se da arbiju zadene za silaje. — Srećan put! odgovori devojka. — Da Bog dâ, da se skoro vidimo! — Da Bog da! ponovi Marija, i nehotice uzdahnu. Gosti s Jaćimom odoše.Marija se vrati u kuću pa, ostavljajući na policu kondir s vinom, obori i razbi najveći svečarski lonac!Od toga se sirota devojka toliko zbuni i zastide, da u licu porumene kao žeravica. — Na njegovu glavu, ubavice! reče joj snaha Živka: — Čika danas, na svoje krsno ime, ode s trgovcima,... neka je to sav zijan, da ga veća šteta ne sretne !.... Marija zahvalno pogleda u ovu dobru snahu, koja tom besedom baci zastorak na buru koja srce njeno toliko potresaše u taj mah! Narodna kletva. U reci sela Podgorca, severozapadno od planine Bukovika a južno od brda Babe, ima stara crkvina koja se zove „Sveti Petar.“ Ta je crkva nekad služila i pevala, a sad je sva obrasla pavitom.Turska je sila rasterala popove njene; vreme joj je probilo svodove, i svaki dan roni kamen po kamen od trošnih zidova njenih; ali narod iz okolnih sela pamti da je to mesto sveto, da su se tu ljudi zbirali na molitvu, na razgovor, na dogovor, a i na veselje.Mnogi misle da je i danas to mesto vrlo zgodno za sve važne i svete poslove... Na okrilje Svetoga Tome, 1832, kod „Svetoga Petra“ osvanu nekoliko ljudi iz okolnih sela.Među njima se može pomenuti Stojan Jovanović, iz Lešja; Mileta Karabaš, iz Krivog Vira; Milosav Braljinac, iz Braljine; Raja iz Ćićevca, i Pop Marko iz Mozgova.Jaćim Gojković iz Mozgova s Golubom iz Jošanice, s Ivanom iz Subotinca, i s Jovančom i Milisavom, kalauzima, spusti se ka „Svetome Petru“ među te ljude. Ko bi u taj mah pogledao na taj skup, opazio bi da su to sve poznanici, i da napred znaju rašta tu dolaze, jer se zdrave i pitaju onako , kao oni koji su se tek juče rastali. Izlazeći malko pred Jaćima i begovu družinu, Pop Marko reče: — Dobro vi stigoste! — Pa i nismo ! odgovori Jaćim: — udarismo, božem, preče pa se uverismo da je preko preče a okolo bliže !.. I ovo pokazuje da su se ovi ljudi ročili, da se taj dan sastanu kod „Svetog Petra.“ Pošto se svi pozdraviše, i upitaše za zdravlje, uđoše u crkvinu, prekrstiše se, celivaše ostatke od svetaca na zidovima, pa posedaše neki na zid, neki na kamen, a neki stajahu te gledahu da otkud ne lupe kakvi nezvani gosti. — Stole, brate! reče Jovanča Stojanu iz Lešja: — ovde smo jamačno svi svoji? — Od mene se boj, odgovori Stojan: — a od ovih se ne boj ni jednoga! — Kad je tako, nastavi Jovanča: — onda čujte pozdrav od Kneza Miloša.Carevi su dodali da se vi sjedinite sa Šumadijom, a Turci ne će da vas puste.Kažu, da vi vodite pod njima nego sa nama !!. — Lažu! lažu! ruknu u jedan mah nekoliko glasova. — Tako njima veli i Knez Miloš; a oni odgovaraju ovako: „Kad ta raja ne voli pod nama, što se ne buni?Da joj nije dobro, bunila bi se ona, kao što se bunila dosad toliko puta!“ Za to treba da se narod digne na oružje, a Knez Miloš će onda činiti ono što on zna. — Mi smo gotovi, veli Stojan: — dotužalo nam je zlo ; ali čekamo znak otuda ispreko Morave. — Znak vam je prvo zlo koje učine Turci! Čim oni koga spopadnu i ubiju na pravdi, ili osramote kakvo čeljade, ili učine drugo koje bezakonje...... — Valja da govorimo pravo, veli Braljinac: — narod je dosad grdno postradao, pa se boji novih nevolja.Toliko su puta govorili ljudi: „E, nesta Turaka! propade turska carevina!“ a kad posle, od nekud se nađe Turaka toliko da nama od njih krvave suze polete na oči! — Tako je, tako! prekide ga neki Prvan Kiselica, iz sela Mađara: — Mi se ne možemo povratiti za sto godina od dojakošnjeg ratovanja.I zar sad na novo da zovemo tursku sablju na svoj vrat?Svi kažu "Carevi su nam dodali!“ A što nam to carevi ne jave ; da znamo, i da smo uver’ni, da tu nema nikakve varancije ? ... — Carevi se, Prvane , ne mogu načiniti kalauzi kao ovo ja i Milisav , veli Jovanča: — oni ne mogu zaći od sela do sela i zvati ljude.Od njih je dosta kad hoće ono što želi narod.Ako li ovaj narod želi ostati pod Turcima, onda nema ništa od našega sastanka, i ja i Milisav da izmičemo dok smo čitavi ! — Nemojte vi begati !Ne će vama biti ništa, veli Prvan: — nego se mi razgovaramo kao ljudi.A kao za što Knez Miloš ne pređe s vojskom, i ne otera ove Turke, kad su to carevi dodali, pa mi posle njemu da plaćamo što je pravo ? — Ono može i tako, Prvane, veli Stojan: — tek se onda ne bi kazalo: „Hoće narod da se oslobodi!“ nego bi se reklo : „Hoće Knez Miloš da širi svoju državu“, pa bi oni koji su jači njega po kauku! — Čujte, braćo, kako ja mislim, reče Mileta iz Kriva Vira: — narod je narod; nikad svi ne će biti ni složni vi stižni, ali ovo zašto smo se mi sastali hoće svi bolji i prvi ljudi!Za njih ja stojim dobar!.... — More, hoće svi iz reda! reći će Pop Marko: — Zar ne vidite kako od nekog doba i deca slute na boj ?Niko im ne kaže nego im se još zakraćuje, a ona, posle svake kiše, samo grade od kala topove i pljeskaju u prošće, božem pucaju i biju se. A sećate li se šta ono reče Ludi Lazar o Gospođi kod Svetog Romana?Ono sad zna i malo i veliko!Narod je kao voda za motikom: kud pođu prvi ljudi, tuda idu svi.Što se god prepuni, mora se preliti, a turska se sila prevršila, ona sad već sama sebe jede.Samo mi da smo složni i dogovorni: kad počnemo, da počnemo svi u jedan mah!... — I ja se ne ću izdvajati iz ljudi, veli na novo Prvan: — samo kažem da je to vrlo težak posao. — Nije kao što se čini, Prvane, reći će Golub: — može biti, da će se ova buna svršiti a da ne pogine ni jedan čovek!... — Ba!Svadba bez mesa ne biva, moj Golube; tako se govori dok se narod ne zaljulja; a kad se god na Turke ustaje, svakad valja metnuti glavu u torbu !... — Boga mi, treba! veli Pop Marko: — tako i ja mislim, a ako prođe bez štete, naša je sreća ! — Tako da govorimo, dodaje Prvan: — da se ne varamo! — E pa šta da kažemo mi Knezu Milošu? upita Jovanča. — Kažite mu, da smo mi svi spremni, odgovori Stojan iz Lešja: — samo se ne možemo dugo održati.Za to, čim se mi zakrvimo. neka on gleda da se stvar čas pre raspravi; jer će se sirotinja brzo umoriti.... — Tako, tako ! povikaše mnogi iz okola. — Onda na to da se zakunemo , reći će Pop Marko, pa da se žurimo odavde: može nas ko opaziti. I odmah izvadi svoje knjige i krst, natače na vrat petrahilj a krst stavi na crkveni zid.Ljudi poustajaše, skidoše kape, i počeše se krstiti.Pop očita jednu kratku molitvu, pa onda reče te svi digoše u vis tri prsta, i za njim izgovoriše ove reči : „Celivamo ovaj časni krst, i kunemo se da ćemo ustati na Turke; kunemo se svojom srećom da se ne ćemo izdati! „Ko izdao izdalo ga leto; ne imao od srca poroda , ni muškoga , ni devojačkoga ; rđom kapao dok mu je kolena!“ Posle toga, svi se prekrstiše, poljubiše krst, ižljubiše se među sobom, i zađoše te celivaše ostatke od svetitelja koji se još poznaju na zidovima od crkve Svetog Petra. Malo posle toga, ti se ljudi žurahu svaki svome zavičaju: Jaćim, Ivan, i Pop Marko vraćahu se u Mozgovo; Golub i Mileta se uputiše preko planine u Krivi Vir; Stojan se vrati u Lešje; Braljinac i Raja otpratiše Jovanču i Milisava na Moravu, da ih krišom na pouzdanu brodu preture u Temnić.Prvan pak , vraćajući se preko Mečke, sam šaptaše: — Ako mogadne bit’ što u brzo , đene, đene; ako li se otegne — zlo i naopako!Tek kad hoće svi, hoću i ja; ne ću da me ljudi pljuju ! Raziđoše se na razne strane, a svi odneše jednu istu misao: Kad sila pređe meru, kad pritisnuti narod oseti dovoljnu snagu u sebe, u kratko reći, kad dođe vreme da se ustaje: tada mora ustati i onaj koji veli da ne će !.... poslenici, a zapali je često samo jedna slučajna varnica. U Kruševcu je Ibiševa kavana jedina u koju dolaze najodabraniji Turci.Neobična je slika i prilika jedna turska kavana kad su u njoj sami Turci.U takoj kavani obično je svud uza zidove namešten daščani krevetac (minderluk) na kom gosti sede, puše, piju kavu, i slušaju onoga koji što govori.U Turaka je običaj, koji se drži kao zakon, kad jedan govori svi drugi ćute i slušaju ga. Novi gost, ušavši u kavanu, ne govori nikom ništa, nego razgleda gde ima prazna mesta, pa se onamo uputi i namesti.Tek kad sedne, okreće se on k onima koje je u kavani zatekao, i javlja im se rečima: — Merhaba! ili: Saban-hair-olsun ! Govoreći to, on čini rukom temena, to jest, vrhovima svojih prsta dodiruje svoje prsi, svoja usta, i svoje teme.A to kažu da znači: „U srcu te nosim , ustima te ljubim, a na glavi ti mesto dajem od velikog poštovanja“ ! Oni mu na to odgovaraju: — Alah-razi-olsun! Te svoje reči propraćaju i oni takim istim temenima.Novi gost napuni svoju lulu a kavedžija mu donese žišku, te i on zamagli, Za tim mu se donese kava ; i, ako ga to časti koji od onih koji sede, kafedžija, prinoseći mu kavu, rekne: — Džaba ! Sve to biva tako tiho, da bi se mušica čula kad zuji.Ako koji uzme što da priča, svi drugi slušaju i paze.Veoma bi bilo neuljudno ne slušati besednika, ma on govorio najneslanije laži.Niko mu se neće ni osmehnuti, a to li protivrečiti. Ele u Ibiševoj kavani, u Kruševcu, beše jedno jutro, pred Mitrov dan 1832, dosta Turaka.Neki Smail-Aga pričaše a drugi slušahu.Smail-Aga je mnogo išao po svetu, mnogo čuo, mnogo video, pa ima šta kazivati. U to doba je Sultan imao rat s Misirom.O Memed-Aliji govorilo se tada mnogo u svoj Jevropi a kamo li u Turskoj.Pripovedač kazivaše kako je sam bio u Misiru, i kako je video silu i bogatstvo Memed-Alino. — Turske mi vere, nema taka blaga u našega padiše!Očima sam ja svojima gledao Memed-Alinu magazu kao odavde do Morave !U toj magazi naređani su puni džakovi s jedne i s druge strane , a sredinom je prolazak.U jednim je džakovima pirinač, a u drugima čisti biser!.. „Jednoga dana, produžava on, zovne mene Memed-Alija na ručak.Ne ću vam kazivati kakva su bila jela; ne bih umeo ni pobrojati ih; ali na posletku bi čudo.Trebaše da nam iznesu pilav.Znate da se u nas Turaka svaki ručak završuje pilavom.Ali nama ne iznose pilava!Čekasmo dugo: najposle, Memed-Alija reče: — Hane pilav , čodžuk ! Aščija priđe i nešto mu na uho šanu Memed-Alija se na to nasmeja i reče: — Kad je takav kъsmet, neka bude i bez pilava! I ustanemo od ručka bez pilava ! . Kad — šta je bilo?Aščija, pristavljajući pirinač, pomeo, pa mesto pirinča, pristavio bisera, a biser se nije mogao skuvati!Te tako naš ručak bi bez pilava!....“ Kad Smail-Aga svrši ovu priču, niko mu ne reče ništa; niko se i ne osmehnu !Toliko Turci poštuju onoga, koji njih hoće da zabavlja !... U to uđe u kavanu neki Mustava Beli.On se skoro vratio iz Vidina, kuda je išao za so.Tamo je video Aga-Pašu; prošao je kroz Zaječar, Timočku Palanku (Gurgusovac), i kroz Banju, znaće zar kazati što novo.I doista Mustafa poče pričati kako su mu u Zaječaru, u Gurgusovcu, i u Banji govorili Turci, da se raja veoma pohasila; da neki Kodža-Miloševi ljudi, božem trgovački kalauzi, mute po narodu i spremaju novu bunu; kako mu je tako nešto nehotice nagovestio i Deli-Pop Marko iz Mozgova, i, najposle, kako su ustali neki proroci po selima te kazuju za Turke sve gore od gorega, a raji prorokuju dobro.I sad im Mustava ispriča što mu je u Mozgovu kazivao Milunko Čankoliz da je govorio Ludi Lazar kod Sv. Romana na saboru o velikoj Gospođi, „da zvoni zvono na Lazarici i na Ravanici! “ — Adžaip ! adžaip!! reče stari Ibiš; ostali se zgledaše: -- Nije to na dobro, nastavi starac: — Kad god maniti stanu prorokovati zlo, onda se dobru nije nadati! — Haj ! haj! uzdahnuše njih dva tri, i odbiše guste dimove. Nasta mrtva tišina za nekoliko trenutaka. — Inšalah, reći će Osman-Beg Frenčević: — i to će izaći na dobro!A gde će manit čovek i govoriti pametnih reči ?Prođite se tih besposlica.To su Vlasi izumeli da poplaše Turke.Boš lakrdija !Ja ću sutra u Mozgovo da ogrćem vinograde.Zube ću u grlo sasuti svakome ko se usudi samo da regne !... „ — Eškosъn, sokole! reče Mehmed-Aga Sofijanac, koji uvek žali što se raja bolje ne stegne, ponavljajući kao kakvu aksiomu ove reči : — Bez tvrd zabitluk carstvo ne se drži!.... — Sve bi to bilo lasno , reći će stari Ibiš, posle dužeg ćutanja: —da nije onoga u Kragujevcu; ali su njegovi prsti vrlo dugački ....Valja se varditi mudro, da se docnije ne kajemo..... — Ja sam se kajao, moj Ibiš-Aga! kad nisam raju stezao, veli silni Frenčević: — a kad god sam je stegao, spavao sam mirno..... Iza toga nasta mrtva tišina u kavani..... U zadušni četvrtak, pred Mitrov dan, 1832, gotovo celo selo Mozgovo bejaše isterano da ogrće vinograde svojim spaijama, bogatim Frenčevićima, koji su imali svoje dvorove i u Nišu i u Kruševcu, a u to doba se nahođahu u ovoj poslednjoj varoši.Frenčevića su dva brata: Selim-Beg i Osman-Beg.Selim-Begu je sada oko trideset i šest godina; on je onizak rastom, smeđ , krupnih očiju, i u opšte lep čovek.Osmanu je trideset i tri godine; tanak je, visok, smeđ i lepši od brata svoga. Otac im je umrъo, a živa im je majka, Akila.Ova je Turkinja često korila svoje sinove što nisu vredni oteti Srpkinja, da se ožene otmicom a ne proševinom!Želela je da joj snahe budu od krvi od koje je i sama, a najviše je bila rada da se među kadama može pohvaliti junaštvom svojih sinova. — Turčin što god ima, govorila bi ona često: — sve mu je od junaštva.Čim u Turaka nestane junaštva, onaj čas neka im se bule porezuju, neka bolja u gore uzajmljuje , te neka plaćaju porez Lingurima (Ciganima — poslednjem narodu).Tursko je tada već bilo i bitisalo“ !.. I sinovi su njeni vrlo želeli da učine po volji svojoj neni, a i sebi da nabave veliko uživanje. Ele u vinogradima Bega Frenčevića, među kulučarima, behu i Jaćim i Stojan Gojkovići, sa starijim ćerima svojim.Nastojnik Frenčevićev Sulja priđe k Jaćimu i Stojanu, i zapovedi da obojica s ovim svojim ćerima odmah idu kući, pa da pošlju mlađe ćeri svoje Mariju i Milanu.Sila Boga ne moli: moralo se slušati, i, kroz pola sahata , Marija i Milana već ogrtahu vinograd s ostalim poslenicima... Frenčević Osman-Beg, došavši na dan pre iz Kruševca, bio je pao na konak Popu Marku.Čim je Osman-Beg stigao, odmah mu je dopao Milunko Čankoliz , i počeo se nešto sašaptavati s njim, i s nastojnikom njegovim Suljom.Pop Marko, nesrećom svojom, opazi da se radi o nekom zlu, pa, ne znajući kakvo može biti to zlo, rekne: — Mudro sedite, vi ljudi!Narod je jedak i onako; njemu sad malo treba: ako kakvo zlo učinite, ne će vam biti naštinu!... Osman, kivan Popu još od one priče iz Ibiševe kavane, vikne na svoje momke.Momci ščepaju Popa, obore ga, obrnu mu tabane u vis, i jadniku udare ravno sto štapâ!,.. Čankoliz, gledajući kako Popa Marka tuku, veli sam sebi, ali da Frenčević čuje: — Šta je zaslužio ? malo mu je!Hoće on da preti Turčinu-Gospodaru !Lud čovek!... Tek što su kopači u vinogradu isterali po dva reda, i stali da čiste zemlju s motika, kad njih u jedan mah okružiše oružani Turci.I Osman, s golom sabljom u ruci, objavi da će iseći na režnjeve ko bi poumio da se odupre turskoj sili.Za tim namignu na momke, a oni uhvatiše Mariju i Milanu, popeše ih na konje, vezaše im noge ispod konja, ogrtoše ih ćurkovima, okružiše ih sobom, i sav se taj skup krete ka Moravi put Kruševca.Marija i Milava plakahu, vikahu, moljahu — sve uzalud.Po nekad bi samo Frenčević rekao: — Šutite! ne će vama biti ružno!.. . U Deligradu, videći da one neprestance plaču, Osman-Beg upita: — Što toliko tužite, kad ste Milunku kazale da hoćete da se poturčite? Devojke još jače vrisnu plakati, i stanu se kleti da Milunka ni videle nisu! — To je opet ona rđa na dve strane slagala, reče Osman: — devojkama nije smeo pomenuti da se poturče, a meni nije smeo kazati istinu, nego je tvrdio da im je dao dar....... Posle malog ćutanja , Osman nastavi: — — Što bi, bi; Turčin , kad sabljom zamahne, ili preseca na što je zamahnuo, ili sablju krši na dvoje; jalovu je ne vraća u korice !... To veče su već bili u Kruševcu. Kopači pak koji su zagrtali begove vinograde, razišavši se s rada , razneše na sve strane glas o toj otmici u po dana svetu na vidiku.Koliko je njih gledalo silu, toliko se glasnika razišlo da pričaju, da kazuju, da bune protiv sile.A ništa ne leti tako brzo kao zao glas.... Ne potraja dugo, a buna buknu u svoj naiji ražanjskoj, paraćinskoj, i kruševačkoj.Turci se moradoše povući u mesta utvrđena.Na skoro moraše i Kruševac ostaviti.Sa svih strana, iz svih sela, grcale su gomile naoružanih seljaka, jetkih, ljutih, gotovih da teraju osvetu do poslednjih granica.Narod se ljuljao kao zatalasano more: teško slabu bregu o koji udari!Ispred tako gnjevna naroda, Turci su izmicali što su mogli brže... Iz svih ustaničkih usta mogao se čuti samo ovaj glas: — Zarobljene srpkinje da se vrate svojim roditeljima; Otmičari da se kaštiguju, i Svi mi da se pridružimo k Srbiji! Ustanici su se odmah javili Knezu Milošu, i stavili se pod njegove zapovesti. Knez brže bolje pošlje Miletu Radojkovića i Arsu Andrijevića među njih da stvar uzmu u svoje ruke, i da je povedu kako treba; pašama niškom i leskovačkom piše on da ni pošto ne dižu vojske na ustanike, jer bi to mnogo više raširilo bunu; Porti pak i Rusiji javi — da je tursko nasilje nagnalo narod na ustanak koji se može ugušiti samo tako ako se narodu da što on po pravu traži (Izvršenje Bukureškog ugovora). Mileta i Arsa tek što stignu među ustanike, a k njina dopadnu majke dveju zarobljenih devojaka, i zapište ojađenim materinskim glasom : — Zar više nema Kodža-Miloša ?Zar su pomrle u Šumadiji sve muške glave ?Gde ste, braća ako ste ?Što danas snađe nas, snaći će sutra vas!. ... Ustanici čekahu kao ozebao sunce, da čuju šta će reći Miloševi ljudi: — Pozdravlje vam je, braćo, rekne Mileta: — od Kneza Miloša i od sve Šumadije!Molite se Bogu; tucite Turke, i oružja ne polažite dokle god ne dobijete sve što tražite!S one strane Morave Miloš stoji s gotovom vojskom; čim zatreba, eto i njega!...Može biti da ćemo vam nekad i mi, pred Turcima, govoriti da se smirite, i da položite oružje !Ne slušajte ni nas ni po što dokle god vam se ne da sve što tražite, a dati vam se mora!To vam je pozdravlje od Kneza Miloša! — Bog ga živeo! zaori se iz hiljadu grda, i narod se krete na Kruševac !... Buna se širila sve više i više, pa je i diplomatija radila sve brže i brže. koji su se rodili da se vidi kolika je još tvoračka moć u ovoga naroda. Na levom bregu rečice Lepenice, povrh prave varoši Kragujevca, dvor je Kneza Miloša, u kome je on ponajviše boravio od 1818 do 1839 godine.To je obična kuća turskoga kroja.Gledalac se danas ne će začuditi ni njenoj veličini, ni lepoti; ali se putnik ne može ne ustaviti kad mu se kaže da je nekad iz te kuće izletala reč koja je mogla baciti u groznicu sve balkansko poluostrvo!... Taj dvor,ili konak, kao što se obično zove, na dva je boja: na gornjem boju ovo su glavnije suvote: bogomolja, gde se Knez moli Bogu; njegova spavaća soba ; odžaklija; kancelarija i prostrani na varoš otvoreni trem.S toga otvorenoga trema Knez Miloš je najviše zapovedao, sudio , učio, a nekad i psovao; tu je najviše primao podvorenja, i dočekivao strance i diplomate. Na donjem boju kneževa je „trpezarija“, „kave-odžak“ (gde se kuva kava); i druge sobe za pridvorne i za mlađe kneževe. Iz trema donjega u trem gornji vode drvene stube koje su mnogo puta oglašavale kneževo raspoloženje kad se niz njih začuje učestani bat: dum, dum, dum!I u donjem se tremu obdene po koji činovnik, sav zajapuren ili mrtvački bled, a ne zna kad je s gornjega trema pošao , kad li je u donji sišao ! ... I ono što je oko kneževa konaka, nije bez interesa.Na zapad su kujne gde se gotovi jelo, a dalje su štale za kneževe konje; na severu je i „Šareni konak“ u kom boravi Kneginja, a na istok je čista ravnica gde praznikom igra kolo.Tu, nedaleko od lepeničke obale, stoji ona zloglasna Kruška o kojoj po neko jutro, kad ograne sunce, vija po koji obešeni krivac. Da pogledamo malo duže na Kneza Miloša u ovom njegovom konaku !On je tek tu pravi „Kodža-Miloš!“ Miloš je čovek srednjega rasta, jaka sastava, okrugla lica, jasna glasa, brza, kratka govora.Uz reč često dodaje : „činiš 'voliko,“ ili: „čineći se 'voliko.“ Miloš misli brzo, mnogo brže nego što može da govori.S toga nekad, jureći svoje misli, tako zaplete jezikom, da mu je teško razumeti šta hoće da kaže.U najtežim časima, on se, u trenut oka, priklanja na dobro ili na zlo, jednakom brzinom.Nikad u njega nije bilo dvoumice, niti duga lomljenja.Istina se mnogo puta docnije kajao i gorko plakao za tu svoju brzinu, ali mu je ona najviše pomogla da steče vlast nad Srbijom, da bude ono što je bio, da bude Kodža-Miloš ! Miloš je čovek lepa lica, samo na levom obrazu ima bradavicu kao omanji orah, i nos mu je u dnu malko poširi. On ustaje rano, upravo u zoru.Kako ustane, umije se i obuče, pa se onda moli Bogu. U svojoj sobi „bogomolji,“ užeže on sveću, momak mu prinese kadionicu sa žarom, a on spusti na žar tamnjana , pa okadi ikonu i sveću, okadi sebe, svu sobu, i sve koji su tu.Kadionicu, po tom, pruži momku koji se lagano na prstima udalji, a on počinje molitvu svoju ovako : „Va ime oca i sina, i svetoga duha.Amin (tri puta). „Bože, i današnji krasni danče, jutrošnje jutarce, i jarko sunašce, pomiluj mene grešnoga! „Sveci Božji, koji ste u Gospoda Boga sveti , vama se molim i poklonim , molite Boga za mene grešnoga !Sveti Petre, Pavle Apostole, Marko i Matije, Luko i Jovane — četiri stupa jevanđelista koji držite nebo i zemlju, svima se molim i poklonim, molite Gospoda Boga za mene grešnoga!Sveti oče Nikolaje, putniče, čudotvorče, moje krsno ime, pomozi mi : na putu, na sudu, na tamnoj noći, na čarnoj gori, na mutnoj vodi ; na uranku, na podranku, na belome danku, i na svakom strašnom mestu.Sveta Trojice, jedinosušna i nerazdeljna, budi mi trezviteljnica i pokroviteljnica na svakom mestu.Sveti šestokrili Aranđele Mihailo, sakrili me tvojim krilom, odbrani me svake muke i đavolje oblasti.Sveti Jovane Krstitelju, Sveti Đorđe Velikomučeniče, Sveti Dimitrije, Sveti prepodobni oče Andrija, Sveti Prvomučeniče Stevane, Sveti Vasilije, Sveti Teodore, i vama se molim i poklonim, molite milostivnoga Boga za mene grešnoga!Sveti Ilija, Sveti Pantelija, svi u Boga sveci, Božji ugodnici, koji ste kod Gospoda Boga: Sveti anđeli, aranđeli, proroci, mučenici, apostoli , vama se molim i poklonim , molite Gospoda Boga, milostivoga tvorca nebeskoga, za mene grešnoga.Svemogući, istiniti, mnogomilostivi Savaote, sazdatelju, tvorče nebeski, koji si i mene stvorio, upravi me pravim putem, nauči me tvoriti volju tvoju: k tebi pribegoh ; ne daj smrti bez pokajanja; opomeni se u carstvu nebeskom i mene grešnoga!Sakrani me, Gospode Bože, uboštine, siromaštine, bede, musavede vidovne i nevidovne; teškoga duga, nevernoga druga; teškoga boljezana i đavoljega umoždana (tako); turske sile i bratske pizme; sakrani me, Bože, svake muke đavolje oblasti.Gospode, Gospode, mnogomilostivan jesi, podaruj me dobrim zdravljem, dobrom srećom, srećom i napretkom, dugim vekom; podaruj mi srećne danke, lake noći, od Boga pomoći; podaruj mi svako dobro za mnogo; okrepi me, osveti me, omudri me, i oslobodi me; ne odrini, ne zaboravi, ne prognjevi se, ne ucvijeli raba svojega.“ Za tim: Sveti Bože (tri puta); Gospode pomiluj (dvanast puta), Očenaš (sav). Posle toga: „Časni Krste, časni poste, blagi Riste, Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj mene grešnoga.Milostivan jesi Gospode: ukroti i ublaži carevo srce , milostivo na mene grešnoga!Molitava (tako) i svetih otaca.Prostite oci sveti i blagoslovite!Bog da prosti učitelja (i) roditelja ! „'Valim te i blagodarim, Bože ! (tri put) koji si me izveo iz tamne poći mudra, bodra, vedra, čista i razumna!Bože mi se daj radovati i veseliti ; Bože mi usliši molitvu i prosti sagrešenija; primi molitvu moju!“ (Ovo poslednje samo u jutru). Posle molitve, Knez doručkuje.Za tim prima sekretare s pismima , velike činovnike, i sve koji dolaze da prime zapovesti.Kad njih pootpušta, ili i dok su oni tu, Knez često izađe na trem, i počinje svoj sud.Dole u donjem tremu, i pred konakom, puno je sveta: neki su zvani, neki dognani, a neke je dovela nevolja ili potreba. Tako jednoga jutra , izišavši na trem, Knez vidi dole na binjektašu Kneza Demira iz naije užičke.To beše ljudina krupna, nosata, usnata, a ogrnuta crvenim japundžetom, pa stoji na kamenu, kao kakva statuja: — Šta je to, bolan, Demire? upita Miloš. — Ne znam ni ja, Gospodaru!Dotjeraše me, i rekoše da stanem ovdje preda te... — More, ja čujem da ti uzimaš od ljudi mito, i da sudiš krivo ? — Gospodaru ! odgovori jasnijim glasom Užičanin : ako sam od koga šta bilo poiskao, iščupaj mi jezik iz vilica; ako li mi je ko što drage volje pružio pa ja ne uzeo, evo obje ruke pa odsijeci ; a ako što nijesam pogodio pravo da presudim — čovjek sam, griješiti mi je dano.A najzad, krivlji je onaj koji dade bezumnome vlast u šake nego ja... — More, ovaj čovek nije lud, reče Knez svojoj okolini : — vodite ga u mutvak da što poruča, pa neka ide kući ! To beše presuda ! Drugo jutro, izašav na trem, Miloš začuje da na donjem boju plače malo dete.Kad upita šta je, kažu mu da je neki seljak doneo svoje muško detence, i moli da mu ga Knez krsti. — Kumstvo nije šala! reče Knez: — brže zovite Manju, neka dijete krsti! Kad vrate kumče iz crkve, Knez pouči novog kuma kako će se vladati , da mu ne zagorči kumstvo, a kumče daruje, rekavši svojima : — Ovi će meni dodijati što me ovako bez nevolje kume !... U vreme Đakove bune, izišavši jedno jutro na trem, Miloš prvo vidi Milutina Garašanina, i upita : — Za Boga, pobratime, šta je tome narodu te se buni ? — Nevolja mu je, Gospodaru, odgovori Milutin: — sinoć sam bio na večeri kod jednoga prijatelja i tvoga i moga, pa kad htedoh da napijem čašu u tvoje zdravlje, on mi reče: — A što mu, brate, piješ u zdravlje?Koja nam je vajda od njegova zdravlja, kad on ne vidi šta se radi ?Momci njegovih starešina gađaju iz pištolja proju kad im se gde u selu iznese za ručak; ili se njome kotrljaju kao ono kotrljem veseli ljudi u belu nedelju; iznese li im se pogača, pa im ni ona nije po volji, oni se potegnu pogačom za projom, i viču: — Beži, projo, uzjaha te pogača! Eto to je dodijalo narodu, pa se buni! U to dopade Amidža sav kaljav, na nekakvom seljačkom kljusetu, a bio je još s nekima otišao da nekako utiša buntovnike. — Šta je to, Amidža, veseo bio, kamo tvoj konj ? upita Knez. — Čudan si ti, Gospodaru, odgovori Paštrmac: — odovud ljudi idu da i tvoje konje uzmu, a ti pitaš gde je moj ? — Kako bi bilo da se ja uklonim? upita Miloš svoju okolinu, posle malog ćutanja. — Ni s mesta se ne miči, Gospodaru! reče Vučić: — Ovoj zemlji valjaš ti, da je braniš od hale i vrane s polja, a unutra potkrati rukave starešinama, pa će se narod odmah stišati! — A hoćeš li ići ti, da tu bunu utišaš? upita ga Knez. — Hoću ! ali da mi daš vlast da malko učovečam i starešine i njihove momke! — Idi ! pa što god učiniš — učinjeno je! Vučić ode ; i na Oplencu razbi Đaka i utiša bunu. Jednom Knez primi na tremu poslanika od velikoga jednoga vladaoca.Poslanik, posle običnih pozdrava i razgovora, počne nešto oporo u ime cara svoga prigovarati Knezu, Miloš porumeni u licu, pogleda malo na stranu, i rekne : — Ako tvoj car želi da ima u Kragujevcu koga koji će činiti sve po njegovoj volji, neka pošlje jednoga svoga đenerala (a ima ih dosta, Bogu hvala!) pa neka mu zapovedi da danas vas dan gleda uz Lepenicu, sutra — niz Lepenicu, a preko sutra — vas dan na Sušicu !Ali mene neka ostavi da se dogovaram s ovim izmučenim narodom; pa što nađemo mi da je dobro nama, neka je dobro i njemu!“.... Ne zna se, jesu li tumači ovo verno preveli poslaniku, ali se zna da je poslanik, posle toga, bio mnogo blaži. Za stolom, Knez obično stavlja sebi s desne strane mlađega sina koga je zvao Manja, a s leve — Milana.Do Mijaila je najčešće sedeo Arhimandrit Melentije, pa Avram Petronijević, ili Milutin Garašanin (kad je u Kragujevcu), pa knez Vasa, i drugi, a do Milana — Davidović, Amidža, i dalje redom.Dole u zastavu prema domaćinu, sedao je obično Vučić. Kneginja Ljubica, u to doba, još nije sedala s Knezom za sto.Ona je, s drugim gospođama i devojkama, služila oko stola.„Muška ruka, veli jedan očevidac, za vreme ručka nije smela ništa poslušati oko stola.“ Čim Knez sedne, jedna bi devojka, ili mlâda, donela i stavila pred njega vruću proju ili vruću pogaču, i na njoj struk bosiljka, a druga bi donela dve kuvane kokoške.Od tih kokošaka, Knez bi odsekao batak, krilo, ili drugi koji režanj , i pružio bi onome koga najvoli, nazvavši ga kakvim osobitim imenom.I od svoje proje, ili pogače, odlomio bi on parče i poslao onom koga želi da odlikuje. Knez je milovao nadevati osobita imena ljudima s kojima ima posla; posle ih je obično zvao tim imenima.Tako su postala imena: Amidža (Sima Paštrmac), Baća (Paun Janković), Rusijan (Jakšić), Iguman (Živanović), Vučić i Gazda (Toma Perišić), Manja (Knez Mijailo dok je bio mali), itd. Za vreme ručka , ili koji priča što iz svoga života , ili neki od pismenih ljudi kazuje šta je čitao u novinama, ili se pretresaju kakva državna pitanja, ili se, ponekad, zbija šala. — More Gazda! rekne jednom Knez Vučiću: — baš sramota!Ti si u mojoj službi toliko vreme, pa još ideš u suknenim čakširama, a jučašnje moje čibugdžije obukoše se u čohu i u svilu.Zašto se i ti ne odeneš bolje ? — Gospodaru ! odgovori Vučić: — Ja sam u tvojoj službi, i ti veliš da ja dobro služim; a moje su čakšire u mojoj službi, i one mene lepo služe ! — Činiš 'voliko , i čakšire ćeš promeniti, a pamet ne ćeš! rekne Knez, malko nezadovoljan Vučićevom upornošću. Tek kad Knez ustane, postavlja se sto na novo, te ruča Kneginja sa ženama. Po ručku, Knez legne da malko trene.Za to vreme momci, vezavši marame na dugačke motke, mašu oko konaka te razgone vrapce koji svojim cvrkutanjem ne daju čoveku zaspati. Čim ustane od spavanja, Miloš se umije, i moli se Bogu kao i jutrom.Iza toga izađe na trem i sedne.Dokle mu čibugdžija prinosi raspaljen čibuk, dotle kavedžija, na srebrnu poslužavniku , donese fildžane, zarfove, i ibrik s kavom.Sve je to pokriveno bogato izvezenim i zlatnim resama podnizanim pokrovcem.Čibugdžija, predavši Knezu čibuk, digne onaj pokrovac, prebaci ga kavedžiji preko ramena , nalije u fildžan kave, utne fildžan u zarf, i nasluži Gospodaru. Kad popije kavu , Knez produžava rad koji je radio pre ručka. Ni množina ni raznovrsnost poslova, ni ozbiljnost onih prilika, ne smetahu Knezu da se nekad i slatko pošali.Čisto kao da mu je ta šala trebala za neki odmor od teških briga i mnogih poslova. Jedan njegov činovnik, vrlo uredan i pošten čovek, već dodija družini strasnom svojom simpatijom sproću jedne strane države.Što god iz te zemlje dolazi — sve je cveće i kovilje, sve je divota i krasota, a što biva na drugom mestu — zlo je i naopako ! Jednoga dana doleti tatarin iz Beograda, i donese veliki jedan paket.Otvori se, a to veliki orden onome činovniku od vladaoca one zemlje koju on toliko hvali.Primajući orden , činovnik, veseo, rekne svojim drugovima: — Vidite li, kako ta država zna za svoje prijatelje! Brže bolje obuče se, obesi o vrat novi orden, i ode Knezu da se predstavi kao novi komander.Knez ga primi lepo ; čestita mu orden prijateljski, i, posle dugog divljenja i razgledanja toga carskoga dara, upita : — Šta li je to šareno po toj traci, kao da nešto piše? Komander zagleda bolje, i .... kneževa mu se soba okrete oko glave !Na traci piše: „Orden od Baba-Jane iz Bušinaca , za pojedene cicvare“... Gnjevni komander trgne ovaj znak nestašne šale, i baci ga kroz prozor, pa strugne kući, i nekoliko dana posle toga nije izilazio među ljude! Celu tu igru sklopili su ljudi iz najbliže kneževe okoline sa znanjem i odobrenjem kneževim.Miloš je hteo da se tako svečano nasmeje čoveku koji „živi o šumadinskoj proji a hvali bečku zemičku“ !... Vuk Karadžić u to doba beše još mlad i neznatan, a u okolini Kneza Miloša sretaše se on s jedne strane s ljudma okićenim ratnom i upravničkom slavom, a s druge — s naučnicima iz velikih škola.Ni među prvima ni među drugima, njega ne čekaše raskrčeno mesto; ali ga on, pri svem tom, zauzimaše po pravu svoga đenija, po sili one obnove narodnoga duha koju je, radom svojim, već bio započeo daroviti Jadranin. Miloševi doglavnici, sve čeda ratne sreće i upravničkih zasluga, nekad sa žaljenjem gledahu drskoga samouka koji, ne upivši nikakvih škola, popravlja „visokoučene;“ a kneževi pisari, „doktori obojih prava“, grohotom se smejahu „kozaru koji se usuđuje njima kazivati zakone gramatike.“ I doista beše to čudan pojav!Samouk u nauci upućivaše srpsku knjigu sa svim drugim putem a ne onim kojim je išla učenost do njega; i, silan svešću o narodnom duhu, on verovaše u pobedu svoga pravca onako tvrdo kao što verovaše u život naroda svoga! Književni protivnici Vukovi, ljudi iz druge zemlje i učenici druge škole, većinom spori na novinu i napredak , a zadovoljni onim što se zateklo, mahom osuđivahu pravac Vuku.Pa, ne mogući ga ni ustaviti, ni skrenuti s toga puta , iskaljivahu se podsmevanjem i ruganjem. Knez Miloš pak kao da predviđaše značaj i širinu Vukovoga preobražaja.Za to mu i ukazivaše mnoge usluge i olakšice ; ali, kao praktičan državnik, ne mogaše on ne štedeti i osećanja onih koji mu trebahu svaki dan za tolike državne poslove.S toga po nekad puštaše da se nezadovoljstvo Vukovih protivnika iskaže i u kakvoj oporoj šali kojoj se i sam slatko nasmejao. Tako jednom, pored mnogoga drugoga smeja i šale, kad se Vuk krene iz Kragujevca preko Beograda put Veča, nađe on u onom pasošu koji mu je dat za putovanje još jedan ovakav dokumenat: Amidža, prvый i poslednьій, koi imamь vlastь davati svakoяke pasoše i muškomь i ženskomь, i staromь i mladomь, i zdravu i klяstu, obяvlюєmь nastoящimь pasošemь, da pokazatelь sego , G. Vukь Stefanovičь , izь Trrrršića , u Яdru, odь skora prozvavšій se Drobnяkь izь Petnice, polazi odavlenь preko biogradske skele u Zemunь, a otalenь dokle mu toяga traє : Ličnый opisь: Ime i prezime: Vukь Stefanovičь, Karadžičь, u mladosti kozarь, a sada spisatelь srpske gramatike. Usta kao...... Brkovi kao...... Nos kao...... Osobenы znacы Nema; ali kadь bы se čovekь ostragь dobro zagledao u nъga, rekao bы da є u єdnu nogu malko priromь! (Pečat: talir orlaš) Amidža“ s. r. Sve je ovo smišljeno i izvršeno sa znanjem i odobrenjem Kneza Miloša! Jednom pored konaka prolažahu Užičani kiridžije, goneći katran na kragujevačku pijacu.Kad konji behu baš pred vratima od konačke avlije, udari doboš da se menja straža.Kljusad se poplašiše, razbegoše, i s jednoga samara spade meh s katranom, i prosu se po kaldrmi. — Umukni s tijem, ne bilo ti ga ! dreknu jedan Užičanin, protrčavši da ustavi konje; dokle drugi žaljahu što se učini tolika šteta... Knez Miloš, sedeći na tremu, vide što bi, pa zapovedi da mu dođe koji od kiridžija.Momci zovnu najbližega, i ovaj priđe. — Odakle ste vi ? upita Knez. — Iz Dobroselice, odgovori kiridžija. — Je li živ Akso Ječmenica iz Dobroselice ? — Živ je, i evo ga ovdje; baš se ovo njegov mijeh prosu ! — Nek dođe amo on ! Eto Akse. — Poznaješ li ti mene, Gazda-Akso ! upita Knez. — Poznajem , kako da ne poznajem, sunce naše? odgovori Užičanin. — Lijepo, lijepo — sunce; nego znaš li ti kad ja ono služih u tebe? — Ne! moje mi grješne duše!Nikad ti nijesi služio, nego zapovijedao.Tebe je Bog stvorio samo da zapovijedaš !.. — Činiš 'voliko, nije to tamo amo, Gazda-Akso ! nego kaži pravo : nijesam li se ja bio najmio u tebe na po godine da te služim za tri groša i po, i za jedne čarape ?Kad se zakrajini, ja odoh k bratu Milanu, a u tebe mi osta 30 para od hajduka, i čarape: to mi nijesi izdao. — Vjeruj, vjeruj; davno je bilo; poboravio sam, veli Akso, i priklanja se. — E, idi te sastavi trideset sitnih para i čarape, pa donesi da platiš dug! — Da idem, Gospodaru! Malo čas, vrati se. — Jesi li našao? upita Knez. — Našao sam, Gospodaru! — Broj! Aksa izbroji ravno trideset para, i spusti Knezu u šaku.Miloš ih prebroji sam, savi u hartijicu, zadene za pojas, rekavši: — Mnogo sam ja mučice viđeo za ovih trideset para ! Aksa mu pruži čarape. — Podaj tome! reče Knez, pokazavši glavom na momka. Aksa dade i čarape. — Sad smo se namirili, veli Knez. — S Bogom, Gospodaru! — Sretan put! Aksa pođe. — Ene! a stan’de, progovori Miloš: — ti tvoj dug plati.Da platim sada i ja moj!I pruži Aksi 100 jermiluka (po 4 din.), koje je spremio dokle je Aksa sastavljao 30 para!... Vraćajući se radostan među družinu, Aksa još iz daleka poviče: — A da velju ja vama, da nas pred carskom kućom ne more snaći nikakva šteta?!... Knezu Milošu dođe jednom jedan seljak iz Jasenice, po imenu Andrija.Knez je toga čoveka vrlo uvažavao , pa ga povede da mu pokaže sve svoje i narodno blago.Otvorivši pred njim kasu, on rekne: — Andrija, brate! uzmi odatle koliko god hoćeš; neka ti je prosto od mene i od naroda! Andrija se maši u nedra ; izvadi svoju kesu, odreši je, nađe u njoj dukat, i, bacivši u gomilu, progovori : — Kad bi se odavde uzimalo, ovo bi se brzo raznelo, i opet svi ne bi bili siti; nego ovde valja dati; ovo za mnogo treba!... Knez ga zagrli, rekavši: — Nisam to mislio, ali blago ruci koja daje; hiljadili se takvi sinovi u ovoj zemlji! Knezu Milošu dođu jednoga dana neki ljudi iz Novopazarske naije, pa čim iziđu pred njega, padnu na kolena i zapište: — Pomagaj, da si po Bogu otac !Naše se kuće pale, naše se imanje grabi , naš se obraz sramoti, naša se vera ruži: narod se već raseljava sa svoga ognjišta!Pomozi, da nas ne prokunu kosti oceva i dedova !... Nekoliko trenutaka Miloš stajaše nepomičan slušajući taj vapaj, pa mu grunuše suze kao kiša; saže se sam i, dižući molioce, poče govoriti: — Hoću, hoću! samo ako me Bog poživi!U mene su, vidite, jedna usta kao i u svakog drugog čoveka; ne mogu ni ja jesti za trojicu.Sve ovo blago što mi dade Bog i narod, dade mi ga da njim pomognem vama, braći svojoj !... Oni koji su ovo gledali, i koji su znali da se Miloš, kad hoće, ume vešto i pritvoriti , uveravaju da nema čoveka koji bi se usudio posumnjati o istinitosti ovih reči! U ljubavi, u prijateljstvu, u mržnji, u tekovini, u osveti, u vlasti, Miloš je mogao biti i prav i dvoličan , i stalan i promenljiv, i veran i zaboravan ; ali u jednoj jedinoj težnji — u rušenju turstva i dizanju srpstva — bio je svakad jedan isti , svakad nepromenit, nepomerno stalan, večito veran, nikad zaboravan, nikad umoran ! To mu je slava nada svaku slavu ! ... Otpustivši te ljude, Miloš sede na svoje obično mesto na tremu.Tu je pušio i ćutao pogledajući često niz Lepenicu.Opažalo se da se nečem nada.U jedan mah začu se neki tutanj od „Kamenite ćuprije“ i dreka tatara: — Vardâ,vardâ; saul,saul i pred konak dopade tatarin sa surudžijama.Tatari su se obično ustavljali pred „Tatarskim konakom“, ali je ovo bilo nešto osobito važno, i Tatar-aga je želeo čas pre stići samome Knezu. Primivši pismo , nestrpljivi Knez sam razlomi pečat i vikne: — Davidoviću ! Sekretar Davidović , čovek omalen, suv, slaba zdravlja, u crnu kaputu, preko koga je obukao postavljeno ćurče, dođe i poče čitati iz pisma srpskoga agenta u Carigradu ovo: 1. „Usvaja se predlog Kneza Miloša: da se održi stanje koje je uređeno, dokle se ne raspravi pitanje o otetim devojkama. 2. „Pošto je niški paša javio Porti da Marija i Milana od svoje volje hoće da ostanu Turkinje i Frenčevićke, to se one ne mogu sad prosto vratiti svojim roditeljima; nego Porta šalje u Beograd svoga komesara, a naredila je da se obe te srpkinje s majkom Frenčevića sprovedu iz Niša u Beograd, gde će pred carskim komesarom i Husejin-Pašom i pred ljudma Knez-Miloševim kazati: jesu li poturčene silom ,ili svojom dragom voljom ? „Od njihove izjave , dodaje agenat, zavisiće dalji razvitak događaja“... — Ene sad ! ciknu Miloš: — pa to opet sve može da ode bez traga!...Brže, Jovanču! Kabadaija Jovanča dođe.Mi njega poznajemo još iz Mozgova, samo sad na njemu nije odelo trgovačkog kalauza, nego zlatali-ruho kabadajisko.Knez mu ukratko kaza kakvi će putnici poći iz Niša za Beograd.Njih on da primi i proprati do Beograda.Za njih glavom da odgovara.Osim toga, da uzme i roditelje Marijine i Milanine, te i njih da povede u Beograd. Sad Knez pogleda oštrije u one koji behu oko njega.Oni se dosetiše , i udaljiše se.Jovanča priđe bliže: Knez mu, božem tajno, naruči šta će kazati Mileti.Ali kako Miloš već davno ne mora da krije što govori: tako se i ovo sada moglo sve čuti; samo niko nije ni hteo ni smeo da priča što je čuo. Jovanča poljubi Kneza u ruku, pokloni se, i ode odmah. Na najlepšem mestu u Kruševcu imaju Frenčevići, Selim-Beg, i Osman-Beg, krasan dvor.Na zapad od toga dvora, samo preko dolje magdalskoga potoka, drema opala kuća Cara Lazara, i do nje mukom muči crkva Lazarica.Na severnoj strani od Frenčevića dvora ima jedno mesto ružnog spomena i za Srbe i za Turke.To je „Grob Vuka Brankovića.“ Iz svoga dvora, Frenčevići mogu pogledati daleko na sve strane, i svuda im oči imaju šta sagledati. U taj lepi dvor dovede Osman-Beg dve robinje, dve lepe Srpkinje, Mariju i Milanu.U dvoru ih dočeka stara Frenčevićka, Akila, i lepim srpskim jezikom podviknu : — Blago meni, evo mojih snaha!I priđe te sama skide s konja Mariju i Milanu. Sutra dan ih je okupala u hamamu, pa onda ih je obukla u svilu i kadivu; zalagala ih je, što ’no kažu, medom i šećerom; tešila ih , govela im što je bolje mogla i umela ; obricala im je da će sinovi njeni usrećiti ne samo njih dve, nego i svu njinu rodbinu, da će je prevesti u Kruševac, sagraditi joj kuće, dati novaca i zemalja, da budu svi bogati ljudi.Među tim oštro je motrila da im niko ne kaže ništa što biva van harema. Posle nekoliko dana, Akila jedno jutro okupa Mariju i Milanu i obuče ih u nove haljine.Za tim, u drugu sobu, naporedo s njihovom , dođe Hodža i , kroz zatvorena vrata, stane turski njih dve nešto pitati.Akila ih je učila reč po reč šta da odgovore na ta pitanja.Kazala im je, posle, da je to neka molitva.Kad se ta molitva svrši, Hodža uzme dve hartijice, napiše na njima nekakve zapise, i pruži im kroz zatvorena vrata.Te hartijice nosile su one posle kao hamajlije. To je bilo turčenje ! Tada Mariji nadenu ime Jurmusa, a Milani — Fatima.!.. . Mariju uzme za se mlađi brat Osman-Beg, a Milanu stariji — Selim-Beg. Dugo su plakale i jadikovale Marija i Milana.Nikakve reči, nikakve utehe, nikakve ponude, nikakvi dari ne mogoše razblažiti tuge, dokle se zar sama žalost ne umori.Posle tolikoga plača i tugovanja, njima počne dolaziti u pamet da ovo novo stanje može biti i dobro za njih ; jer, doista, žive lepše nego što su mogle ikad pomisliti.Ali ako bi im se u tom trenutku omakle oči da poglede na Lazarevu crkvu i na kulu, ili ako bi se setile groba Brankovića Vuka, onda bi se pred njima pokazala golema razlika između onoga u čem su se rodile i odrasle, i onoga u čem su se ovako na prečac našle... Jednom begovi ostali svu dragu noć u mehćemi : nešto se krupno tamo većalo.Marija i Milana, da bi im bilo slobodnije, zanoće obe u jednoj sobi.Utule sveću, ali oka na oko ne mogahu sklopiti.Mesečina bejaše kao dan.Kroz prozore se lepo videla sumorna slika od careve kule i od njegove nekad lepe crkve.Na ovako tihoj noći, čulo se kad šušne najmanji listak. — Pa nama, keko , nije ovde sa svim zlo, rekne Milana Mariji. — Ne znam kako da kažem, odgovori Marija, duboko uzdahnuvši: — Svega ima , a opet mi je oko srca hladno.Čini mi se da ovo blago, ovo bogastvo, nije nikakva sreća za mene i za tebe. ... — Može biti da ćemo se naviknuti docnije... — Milana , sestro! druga je ovo vera drugi život ; i najbolji da je, on za nas nije, niti smo mi za njega!Oni nas, eto, kite, odevaju, hrane kao kakve ubojnice!A kakva nam je to slast ?Mi se Srbi istina mučimo, ali se i veselimo ; radimo, ali i pevamo ; nas tuče svakojako vreme, ali se i nagledamo Božije lepote kad god hoćemo, a ovde ? — Sve je tako, keko ! ali za Boga, pogledaj ovo divno ruho na nama!Mi ovo ne bismo ponele u Mozgovu ni da je pola sela naša očevina: nikoja naša druga ovo ne nosi...... — Odelo je lepo, krasno, neobično; ali dokle će trajati ?Zar se sve ovo ne može izokrenuti?Sećaš li se kako nam je Baka pričala „da su Srbi svoje carstvo izgubili sa svoje nepravde.“ Onda su, veljaše ona, Turci bili praviji od Srba, i srpsko je carstvo otišlo njima !Sad su Turci ogrezli u nepravdi.Sad je red da oni carstvo izgube.I jednom su ga već gubili.Koliko ima ljudi koji su se pričešćivali eno u onoj crkvi.To može doći opet.Sećaš li se šta ono govori Ludi Lazar o Gospođi kod Svetog Romana ? — Odavno se, keko, tako govori, pa se nikako ne prevrće... U taj mah dreknu paun na svome sedalu.Milana se trže i pogleda na prozor, pa na jedan put vrisnu i obisnu Mariji oko vrata... — Šta je?Šta je ? upita Marija. — Učini mi se, veli Milana: — da nekakav plameni zmaj izbi iz kule Cara Lazara, pa odonud polete ovamo, a od njega sve prskaju varnice, kao da hoće Kruševac da zapali !.. Lup ! lup ! lup ! na vratima.Sluge otvoriše; Begovi uđoše.Zora već zaplavila.Oni se ne svlače da legnu, nego zapovedaju da se ustaje, i da se žurno sprema na put.Akila kaže Mariji i Milani da hoće da idu u Niš, da tamo grade veliku svadbu, jer u Kruševcu, veljaše ona, nema velikoga hodže. U pokrivenim kolima, s jakom oružanom pratnjom, krenu se Marija i Milana još to jutro, i na noćište stignu u selo Lužane, opet spahiluk Frenčevića, a drugi dan pred noć već behu u Nišu. Velike svadbe nije bilo, a Marija i Milana življahu u bogatim dvorovima Frenčevića kao dve najveće besposličarke.Sva im je trudba bila da kažu šta žele, i da se najedu nebrojnih jestiva koja im se donose.Za sve drugo starao se neko drugi.Kome bi ovakav život bio mio, taj svoga veka ne bi ni poumio da iziđe ispod krova Frenčevića dvora. Akila se budno starala da nikakav glasak iz Srbije ne prodre do snaha njenih.E, ali je zlu glasu teško zaptiti put. Jednoga petka, posle po dne, dođu mnoge bule staroj Frenčevićki na poselo , da se razgovore, i da vide lepe snahe njene.Sedeći na šiltetima, pušeći duge čibuke, i srčući grku kavu, i slatki šerbet, kade pričahu što koja zna i ume, da razveseli svoje drugarice.U tom će stara Nefiza početi ovaku priču: — Neka veliki Alah okrene na dobro! a prilike su nastale zle za Muslimane , reče ona. — Kako to ? upita je mlada kada Esma. — Evo kako, kuzun , nastavlja Nefiza: — Kad ono beše bitka na Kamenici, i kad već htedoše da odviju Vlasi, onda naši kretoše Deli-top, da tuku Vlahe.Upregnu pod njega dvanaest jarmova volova, pa poteraju.Oišta prskaju, zavornji se lome, a top se jedva kreće.Jedan se hodža doseti i povika : — Kurban! kurban!Ne će top bez kurbana ! Odmah doneše ovna i zaklaše: top se malko pomeri.Do Kamenice su mu zaklali dvanaest ovnova !Kad ga nameste i pripale, ono mu sva silina iziđe na valju, i potuče Turke.Naši vide, da Deli-top ne će da tuče Vlahe, pa ga vrate u grad.Otuda su ga dovukli šest jarmova bez kurbana! Onomadne noću, u gluvo doba, Deli-top je u tri maha rikao: Au! au! au!I naši se sad boje da Vlasi, pošto su ustali na Kruševac i na Aleksinac, ne udare i na Niš!.. — Ta nesreća može i biti, reče Zelida, žena tefterdareva: — Car sada ima veliku muku s Misirlijama, pa ovamo ne može ni poslati vojske .. . Uzalud je stara Frenčevićka namigivala okom, uzalud je i nogom nazgazila Tevterdarevicu, da prekine taj razgovor, Marija i Milana već čuše da su Srbi ustali na oružje,i da skoro može biti „što gore to dole“, kako veljahu Nišlije. Kad bi jednoga dana posle po dne, a Akila prizove snahe svoje, i ovako im rekne : — Vaše će majke doći u Niš, i vi ćete ići pred pašu da kažete: hoćete li da ostanete turkinje, ili volite da se vratite u Srbe ?Za to upamtite što vam sada kažem: paša je brat moj, a moji su sinovi, vi znate, i sami silni.Ako kažete da ste silom poturčene, i ako poželite da se vratite u Srbe, moji će vas sinovi dočekati na Čamurliji, iseći će vas na komade, i vaše će režnjeve povešati po trnju.“ I doista Smiljana i Magdalena dođu, suoče se pred pašom sa svojim ćerima , ali Marija i Milana, u strahu, kažu pred pašom ovako : — Mi istina nismo htele ni da se poturčimo, niti da pođemo za Frenčeviće; ali pošto su nas oni već uzeli, mi nismo više ni za koga, nego da ostanemo njihove... Paša, Frenčevići, i svi Turci behu pijani od veselja.Akila je davala sve gozbu iza gozbe.A sirote majke vratiše se kući, proklinjući tursku silu i svoje dece nemoć!.. Ne postaja dugo, a iz Carigrada u Niš stiže ovakva carska zapovest: „Oba Frenčevića , sa svojom majkom, i s dvema otetim Srpkinjama, da idu u Beograd, gde će te Srpkinje pred carskim komesarom, pred kadijom, i Husejin-Pašom, i pred ljudma Knez-Miloševim kazati: jesu li silom ili dragom voljom odvedene i poturčene? Frenčevići spreme majku i Mariju i Milanu u kolima, a sami, sa triestinu druga oružanih Turaka, pođu na konjma da prate kola do Beograda. Stara Akila uz put često ponavljaše Mariji i Milani: — Ostanite u turskoj veri, da budete sretne do veka!Sedećete na svili i na kadivi, a nosićete zlato i drago kamenje !. .“ Dokle im je ona govorila to, dotle im je nešto iz srca njinoga šaptalo ovo : — Kako da pohulite veru svojih dedova?Kako da se odmetnete od roda svojega, da pljunete na obraz roditeljima svojim ?Ta bolje je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu !“ Prevezavši se preko Morave kod Ćuprije, putnice se približe k brdu Gilju i k rečici Lugomiru.Tu, kraj puta, bejaše nekakav čovek streljan, i bačen na točak.Frenčevićka pruži prst na tu sliku, rekavši: — Gledajte, gledajte, šta radi Kodža-Miloš sa svojom rajom !Ako se vratite u Srbe, i vas će sutra onako razapeti ! Mariji se i Milani sva koža naježi. Na jedan mah zazvoni zvono na jagodinskoj crkvi, jer je Knez Miloš naredio da zvona svuda zvone čim se one ugledaju da idu.Marija i Milana slušale su, kad se priča da u sretnim crkvama zvone zvona mesto klepala, ali glasa od zvona nisu poznavale.Najveće zvono koje su one čule, bilo je ono koje nose o vratu trgovačke kamile. — Šta se to čuje? upita Marija Akilu. — To zvone zvona na jagodinskoj crkvi: mi smo već u Šumadiji. Srpkinje prožma neko neopisano osećanje kad to čuše.... U tom već stupiše u samu Jagodinu.Na pijaci beše nekoliko stotina oružanih seljaka, uparađenih u dva reda.Pred njima na konjma seđahu Mileta Radojković i Avram Petronijević, a do njih roditelji i rođaci Marijini i Milanini.Čim Frenčevići s kolima uđoše u ovaj narod, povikaše Srbi sa svih strana: — Puštajte devojke! i jurnuše da ih otmu.Frenčevići i njihovi momci isukaše sablje, i stadoše mahati oko kola, govoreći: — Devojaka ne damo do Beograda, dok se stvar ne presudi onako kako je naredio car ! Ali svet navali : i braća i sestre Marijine i Milanine počnu cepati ubradače s njih dve.Već pade nekoliko ljudi teško ranjenih, i Osman-Beg Frenčević u malo ne poseče rođenoga brata Milanina.Tada stara Frenčevićka povika: — Aman, Beg-Avrame! izgiboše mi sinovi! S teškom mukom Avram i Mileta utišaju ljude.I Frenčevići pođu dalje. Odavde Akila uveća opisivanje slasti života u haremu.Uz put, gde god bi videla srpske siromaške kuće, ili čupave žene, ili bosu decu, odmah bi im rekla : — Eno onake bi i vi išle, da vas Alah nije milovao, i doveo u moju kuću, u ovaku bogaštinu. Duša valja, devojke su videle na jednoj strani sirotinju , a na drugoj bogastvo; na jednoj muku, a na drugoj dokolicu; na jednoj trudbu, a na drugoj blagovanje!Ko zna na što bi se one privolele, ali baš usred te dvoumice 'njih u jedan mah opkoliše mnogi naoružani ljudi.Planu nekoliko pušaka.Srba beše mnogo više, te na silu prodreše i zauzeše kola. — Baš kad htedoh , pričaše posle Marija : — da vrisnem i da obisnem Frenčevićki oko vrata, da me ne dâ tim hajducima (mislila sam da su to hajduci), ugledah pred sobom koga?Bože blagi! da li je ovo san ili java?Onoga krasnoga Jovanču koji je noćio o Svetom Tomi u našoj kući, i koji je, polazeći, čini mi se i moje srce iščupao i odneo.Videći njega, zaboravih sve, pa viknuh: — Ne daj ne, Jovanča, ako znaš za Boga! — Ne boj se, Marija!Ovde ti je majka i toliki rod!Pa me uhvati za ruku, pomože mi da skočim s kola i predade me majci. U taj isti mah , Frenčević isuče sablju da ne da Milane.Ona misleći da on hoće nju da poseče, a ugledavši blizu Srbina Milisava, vikne : — Ne daj! da si po Bogu brat! — Bratstvo ti ne primam , a dok je sa meni glave, ne boj se! odgovori Milisav, i drsko odbi turčinov udarac, pa devojku uze i predade materi. Mariju i Milanu s materama odvedu Srbi u jednu kuću, odmah ih razbude, i za večeru im donesu malo pečeno prase.Kad vide da one jedu prasetinu, i da, po tome, nisu Turkinje, odmah pošlju Knezu Milošu tatarina, da mu jave tu radost. To je sve bilo u Palanci. Kapetan Milija iz Drugovca, koji je, po zapovesti Kneza Miloša, izvršio ovu preotmicu, pusti odatle Frenčeviće s materom i pratnjom da idu napred u Beograd.A on, s Marijom i Milanom, s njihovim materama i ostalom jakom srpskom pratnjom, pođe za njima. Od Palanke do Beograda nije bilo nikakva sukoba.U Beograd stigoše u petak posle po dne. Ne zbori se lasno s vezirima. No đe dođu, donesu groznicu, I zahuči zemlja od kukanja. Pitali Bošnjaka: — Koji vam je paša bio najbolji? — Onaj, odgovori on: — koji je iz Stambola pošao a u Bosnu nedošao! Pravo je kazao. I koji bi paša bio čovek dobar, opet je kao upravnik težak onim svojim saltanatom koji mora da održava ako želi da ga narod sluša, da ga se boji, da od njega strepi...... Husein-Paša , beogradski vezir , bejaše čovek sredovečan , srednji rastom , nošaše tursko odelo, i oko glave hamediju.On se odlikovao prepredenim lukavstvom, i žeđu za novcem koji mu je i trebao, da bi mogao kupiti mesto Urumeli - Valisa.Za to je sve prihode, osobito đumručke, marljivo pribirao u svoje kase. Husein nije mario za veliki saltanat, ali se ipak potresao Beograd, kad on, u petak posle po dne, pođe s mnogobrojnom i strašnom svojom pratnjom gore k Pašinoj Češmi, da se proveseli, i da se delije njegove malo prodžilitaju. Čim se začuju pašini talambasi, odmah se ćepenci od srpskih dućana spuštaju, kapci na prozorima zatvaraju, matere decu pribiraju u kuće , i tek kroz koju malu rupicu, jednim okom, sme Srbin da pogleda na tu silu, na tu ljudsku oluju !... Jednoga petka posle po dne, u Februaru 1833, beše vreme lepo, onako kako može da bude toga meseca u Beogradu.Tako krasan dan u sred zime upotrebi Husein da iziđe na teferič s običnom svojom svitom.Ovo je morao činiti naročito za to da Srbima, koji su se već bili dosta oslobodili, napomene tursku silu i moć.Njegova svita odista je za nas danas malko neobična. Napred su išle hodže. Za njima sojtarije (koji grade šale); Za sojtarijama tatari; Za tatarima vojnici pešaci (Arnauti); Za ovima delije (na konjma); Za delijama se nose pašini srebrni kalkani (srebrni štitovi) i tugovi (konjski repovi), koji pokazuju kog je čina paša; Za tim idu jerlije (Turci beogradski na konjima); Za jerlijama ide pašin ćaja-beg, i haznadar, Za njima se vode pašini jedeci u najlepšoj opremi. Za ovim pašajlije, pa tek tada, na konju na kome škrguću srebrni rahtovi, jaše Paša.Četiri momka drže ruke na sapima i na plećima pašinu konju, koji ide najtišim hodom. Za pašom idu begovi. Na posletku velika dalbulana. Sprovod ovaj beše toliki da stražnji još ne behu izišli iz Grada a prednji već izlažahu na Stambol-kapiju.Tu je onda bio kraj Beograda.Dalje se nahodila tek po koja kovačnica... Kad sprovod ovaj beše kod „Batal-džamije“, ozgo, carigradskim drumom, iđahu k Beogradu jedna zatvorena kola i sprovođahu ih oko 80 Turaka konjika.Za ovima, malo docnije, iđahu druga kola, koja okružavaju oko 100 Srba konjika. Pašina pratnja vide ove neobične putnike, ali niko ne potrudi gospostva svoga ni da upita: — Ko je to? Kola, koja spovođahu Turci, obrtoše na Zerek ka Dorćolu, a ona koja su pratili Srbi, stadoše više crkve, pred kućom neke Savke Pazarke. Savka je odista rodom Pazarka.Prešla je najpre u Čačak; poznala se s Gospodarom Jovanom, pa onda s Knezom Milošem i Kneginjom Ljubicom, i u docnije vreme bila je kao svojta u njihovoj kući.Kuća joj je bila ona koja i sada stoji prema „Starome Zdanju“ i zove se kuća „Save Spaije.“ Žena ova nije bila ni mlada ni lepa, ali je bila umna, i veoma slatka u besedi.Ona odabranu gostu, nudeći ga da uđe, obično veli: — Gde mi ti štapom takneš, tu mi se pozlati , a gde nogom staneš — tu mi se posveti!“ Eto ta domaćica iziđe pred goste, i iz kola primi dve žene i dve devojke, i uvede ih u svoju kuću. Čitaoci se već sećaju da su te gošće Marija i Milana sa svojim majkama. Ne postoja mnogo a Savkinoj kući povrveše prvi ljudi iz Beograda.Tu behu Gospodar Jevrem Obrenović , Simići Stojan i Aleksa, Pera Belopoljac, Manojlo Stevanović; i mnogi drugi odabrani beograđani.Svi bejahu radi da čuju o toj čudnoj otmici, od koje se digla tako strašna buna.Marija i Milana kazivahu sve kako je bilo, i kako su njih Turci saletali da se odreku svoje vere i svoga roda pa da ostanu Turkinje Frenčevićke.Ali one su to odbile — manj što su morale. Srbi, slušajući to, hvalili su ih napominjući da budu tako tvrde i kad iziđu pred Husein-Pašu i pred carskoga komesara. Među tim Frenčevići nisu bili bez nade, da srpkinje otmu još jedan put.U Beogradu je tada bilo mnogo Turaka.Dorćol se bio pretvorio u kasarnu; u gradu je samih tobdžija bilo na hiljadu ljudi.Uzdajući se u tolike jednoverce, Frenčevići mišljahu pre spaliti Beograd nego dopustiti da se učini poruga veri Muhamedovoj, da se poturčenice vrate u Srbe; ali se prevariše; Husein-Paša, bojeći se većih zapleta, bio je najoštrije zapretio , da se niko ne usudi pomagati želji Frenčevića. Videći toliku nemarnost Muslimana prema svojoj veri, i toliku malodušnost Turaka prema svojoj časti, a toliku moć srpsku: i ne mogući podneti toliki rug svoj, Selim-Beg-Frenčević pomeri pameću, i, u ludilu svome, samo govoraše : — Sultan jede krmetinu; Vlasi će skoro i njega zvati na svoj sud! U beli ponedeljak 1833, u Gradu, u starom pašinom konaku, na donjem boju, bejaše sud.U prostranoj jednoj sobi, na niskim minderlucima seđahu: Husejin-Paša, Carski komesar, beogradski kadija; Jevrem Obrenović, Aleksa Simić, Pera Belopoljac, i Pavle Belimarković. Kad Husein dade znak, pred sud izađe Osman-Beg Frenčević s nekoliko Turaka.On beše s oružjem, a drugi bez oružja.Oni stadoše na jednu stranu.Za tim uđoše Marija i Milana, sa svojim majkama i oružanom pratnjom srpskom.Njima Paša reče da stanu na drugu stranu. — Jeste li vas dve, Marija i Milana, devojke iz Mozgova? upita Paša. — Jesmo, čestiti Pašo ! odgovori Marija. — Jeste li vi od svoje drage volje otišle u kuću Frenčevića ? — Nismo, čestiti sude ! — Ko vas je odveo ? — Ovaj Frenčević sa svojim oružanim momcima. — Hoćete li sad da budete Muslimanke? — Ne ćemo, ni dao Bog ! Ovo im pitanje postavi Paša tri puta.I tri puta ču od njih odgovor: — Ne ćemo, ni dao Bog ! — Šta tražite od Frenčevića ? — Što sud i carska milost nađu da je pravo. Carski se komesar naže te nešto prišapta Paši na uho. — Frenčeviću, i vi drugi Turci ! reče Husein: — Čuste njihove reči.Daljem govoru ovde nema mesta.Njima ostaje sve što ste im dosad dali.Troškove teglićete vi ! — Aman Efendum!Njih su Kodža-Miloševi ljudi preplašili, da će ih u haremu iseći ako ostanu Turkinje; za to govore tako!... — Ne ! ne ! viču obe devojke. — I ako su ih plašili oni , plašili ste ih i vi, reče komesar: — Sad vam je pravo: plašnja za plašnju !... — Aman Efendum !... — Dišeri ! prodera se Husein. I Osman-Beg, videći kako sudi carski sud, u koji se on toliko uzdao, obneznani se i pade na ruke svojim momcima koji ga prihvatiše i izvedoše na polje. Sud se svrši.Presuda glasi : da su Turci svojim bezakonjem izazvali bunu ; da su žalbe naroda istinite , i da je zauzimanje Kneza Miloša putno !... Srpske želje dobiše maha. Turska sila sama sebe jede. Ne prođe mnogo posle toga, a u svoj Srbiji bi objavljen Carski hatišeriF koji, pored ostaloga, vrati Srbiji onih šest okruga (krajinski, crnorečki, gurgusovački, aleksinačko-paraćinski, kruševački, i podrimski) koji su bili jedno s njome kad je podvezivan ugovor u Bukureštu, 1812. Sva se Srbija veselila, a selo Mozgovo ponajviše !... — Postradasmo na ubavoj pravdi, govorahu seljaci, ali se barem izbavismo..... Buna se stišala: Turci se iselili iz onih okruga koji su već bili uneseni u kartu nove kneževine; Sultan je svečanim aktom spojio te okruge sa Srbijom ; narod se sjedinio i oslobodio ; zarobljene Srpkinje, vraćene iz ropstva, našle su svaka svoje drago.Srpska misao koračila je napred!U svim crkvama u Srbiji držane su velike bogomolje za sretan svršetak toga narodnog posla.Narod se svuda veselio kao da je već potpunce osvetio Kosovo ! ... Sultan, u velikoj mudrosti svojoj, povrh svega, posla Knezu Milošu veliki orden, Nišani zišan , znak zahvalnosti što je ustavio plamen ustanka, te buna nije zahvatila sve srpske krajeve pod Turcima ! Posle svega toga, Miloš se krene da pohodi nove krajeve, da se poraduje s narodom u radosti, da mu pomogne u raznim potrebama.Išao je lagano , vrlo lagano ; vodio je ne pratnju, nego čitavu vojsku.Na svakom noćištu bio je pravi vojni stan.Pet topova označavahu svako veče — noć, a svako jutro — objavljivahu dan.Kad se taj svečani hod približi granicama niškim, dopadne u jedan mah tatarin iz Niša.Uznemireni Mutesarif niški ovako piše : „Znam da si caru prijatelj, ali ćeš mu biti zlotvor ako tako pođeš dalje duž granica naših: sva careva raja usta listom, i ode k tebi!Nego, ili se toga mani, i idi u svoj Kragujevac, ili eto mene preda te s vojskom!“ Miloš jeknu...Zovnu Živanovića pod šator.Ne postaja mnogo a iz kneževa stana izlete tatarin Indže s običnim svojim surudžijama.Oni se uputiše k Pirotu.Ne jezde nego lete: misliš da im konji nogama ne dohvataju zemlje! Nekoliko dana posede Miloš tu, čekajući povratak tatarina. Za to vreme, narod grca sa svih strana, i veseli se po vas dugi dan.Na lepoj visokoj divanani sedi zadovoljni Knez, i gleda kako se talasa kolo vesele, sretne omladine.Kroz taj svet gura se jednom knežev sekretar, noseći pisma i novine koje taj čas stigoše od kneževa konzula Hadži-Stoila, iz Beograda, i od Milete Radojkovića, iz Ražnja.Izašavši na divananu, sekretar poče da traži šta će najpre čitati Knezu. — Sedi! veli mu Knez. — Neka me, Gospodaru, mogu i postojati. — Sedi! ponovi Miloš, i potegli ga za haljinu. — Neka, Gospodaru, bolje da stojim; vidite koliko nas sveta gleda! — Za to ti i velim da sedneš, budalo! dodaje Miloš: —Otoič se guraš, ne moreš da prođeš, a sedi tu neka te vide uza me, pa da vi’š posle kako će se krčiti put pred tobom — kud god pođeš! Sekretar se pokori, sede, i prvo pročita ovako jedno pisamce: „Onoga Milunka Čankoliza, koji je, ulagujući se Turcima, pio krv braći svojoj, obesio sam ispod mozgovačkih vinograda, baš onde odakle su otete one dve devojke!..“ Mileta s. r. — Dobro je uradio! prekide zadovoljni Knez: — Dede, igumane, vidi sad šta ima u novinama ! - Živanović mu na to poče glasno srpski čitati jedan članak iz „Opštih augsburških novina“ (koje su Milošu redovno čitane). Kolo se dole vije kao mačvanska pšenica kad je nestašni vetar zatalasa.Na jedan mah ruknu pljesak od hiljade ruka; diže se vreva, misliš, do nebesa .... — Šta to bi? upita sekretar kao sam sebe. — Eno šta bi ! odgovori mu veseo Knez: — Marija, nesuđena Jurmusa , i Milana, nesuđena Fatima, uhvatiše se da igraju u kolu, a na drugoj strani igraju njihove mladoženje Jovanča i Milisav.Kolovođa i zavrćkola nekako upletoše kolo tako da se njih četvoro nađoše jedno do drugoga, pa se igrači obradovaše kao da njima sada igraju „šareno horo“, i eto udariše u pljesak. Malo posle toga, putem od Pirota začu se strašna dreka: . — Varda! varda! saul! saul.I pred kneževu divananu dopadoše tatari.Indža se skljusi s konja. pobauljke iziđe pred Kneza, poljubi ga u skut, i predade mu pismo iz Stambola. — Igumane! viknu Knez. Sekretar Živanović dopade, otvori pismo i pročita: „Provincija Srbija, koju neka Bog čuva, ima svoje granice; preko njih ti ne ćeš, a u njima se veseli kako ti je volja!Ovo znaj i mome svetom znaku veruj!“ Milošu se lice zasija od radosti: on mahnu rukom, i ubrza jezikom: — Tako njih Mika.....! Dvadeset i jedan top prorikaše taj uspeh Miloševe radnje.I posle toga, dokle je god putovao, jutrom i večerom pucao je dvadeset i jedan top, mesto pređašnjih pet! Ali da vidite čuda od tatarina!U svome zadovoljstvu, Knez se seti i brza glasonoše, i htede mu dati dobar dar.A gle! on, umoran, predavši pismo, seo uz duvar, naslonio se, i zaspao kao mrtvac.Zovu ga, bude ga, drmaju ga — ništa ; čak neki nestašnici uzeše bockati ga iglom, ali on ne oseća ništa.Kad ču to Knez, on se nasmeja, rekavši: — Tatarin se ne budi tako!Pa se diže i priđe sam k zaspalome Indži , i samo mu šanu na uho: — Gotovi konji, Tatar-Aga! Tatarin đipi, trže kamdžiju, natače je na ruku, i pođe... Osu se smej grohotom, i tek tada umorni putnik vide šta je s njim... Među tim je dole među narod ušao slepi Zdravko iz Lužnica.Ovaj je čovek mnogo pomagao u ovom narodnom poslu; odnosio je glasove i donosio; pevao pesme kakve gde treba, i, zaklonjen svojom slepoćom, mogao je vrlo često dopreti i onamo kud niko drugi ne bi smeo. Vođ ga dovede baš u sredinu sabora; tu slepac sede, izvadi svoje gusle , i poče ih udešavati.Čim se začuše Zdravkove gusle, kolo se pokida, igra presta, svirka umuknu, šala zaneme.Zdravko , kom je Bog uzeo vid ali uvećao pamet, zna da omladina ne može dugo ostati u jednom uživanju, u jednoj radosti.Za to ne peva dugih pesama, nego tek bere biser s onih koje su i među lepima najlepše. Dugo je vezlo preko jasnih struna njegovo tanano gudalo, dugo su igrali starački prsti njegovi, dokle grlo njegovo jeknu: Grlom umuknu, a gudalom ubrza.Oko pevača beše nebrojeno sveta: okružili ga sa svih strana; stražnji se propinju na prste i prednjima se naslanjaju na ramena, da bi mogli videti čudnoga pevača!Sve mukom muči kao da dušom ne diše.Slepac na novo viknu: Opet umuknu grlo; opet ubrza gudalo.Sad, je gudio duže; okretao se na desno i na levo kao da je umnim očima razgledao, da li su slušaoci siti gusala i pesama.Najposle jasnijim, razvučenim glasom viknu: Još ne umukoše poslednji jeci od ovih proročkih Zdravkovih reči, a s brega grunuše kneževi večernji topovi.Narod tek sad prenu, vide da je sumrak : uskomeša se , uzavre, i ... poče se razilaziti ...........Ali čak sutra dan, a i docnije, mnogom radosno odjekivahu u ušima poslednje reči slepoga glasnika: Dovršivši ovu priču, ustah od stola da se malo odmorim ; i da bi mi odmor bio što prijatniji, uzeh da pročitam što lako onako odmarajući se; slučajno se maših baš za Sveto Pismo , koje i onako rado razgledam koliko zbog istina kojima se bavi rod ljudski od ovo četiri hiljade godina, toliko i zbog lepote jezika kojim su te istine iskazane u divnom prevodu Vuka i Daničića. Rasklopivši knjigu sa svim slučajno, začitah ono na čem mi se prvo ustaviše oči, i gle! ja čitah ove vrste: I nehotice uporedivši ove reči s pričom koju tek što dovrših, začudih se takoj slučajnosti !.. Prevrtoh nekoliko lista napred, i začitah, a to izađoše ove reči: „3a to čini što je pravo i dobro pred Gospodom. Sad zahvatih i preturih više lista, i kad pogledah, a pred mojim očima reči: Ko zameće svađu među braćom! “ Posle ove treće napomene, jer ja ove slučajnosti uzeh kao prave napomene, sedoh na novo za sto, uzeh pero napisah ovaj završetak. Ako čitaocu moja priča bude po volji, ako u njoj nađe dokaza da narod ne umire dokle god oseća volje i snage za rad, za borbu, dokle god mu se mili biti ono što je; ako se, pročitavši je, iz grudi njegovih otme koji dah zahvalnosti prema rodoljubivim pretcima našim: onda neka ne požali truda dočitati i ove nekolike vrste, kao „po slasti poslađenje...“ Ako li mu, naprotiv, moja priča ne bude , ugodna; ako mu ne budu po volji njeni junaci, ili se rasrdi i na samoga pripovedača pa, pomenuvši mu, po starom običau, pretke, zamahne da knjigu baci, onda neka zadrži bar ovaj poslednji listak, te pročita ove nekolike retke koje ne pisah ja nego Mojsije i Solomun !... Može se dogoditi da ove njihove reči razbude u čitaoca taka osećanja kakva ne bi izazvala ni najbolja priča !.... Misao izaziva misao; misao popunjava misao; misao osvetljava misao: misao je majka misli; misao je klica životu; misao je jamstvo budućnosti! Uključeno u ELTeC korpus 2021-07-10 PASTIR KRALj OSLOBOĐENjE SRBIJE. Istorijska pripovetka. Napisao K. B. Vlasnik i izdavalac Brzotiskom štamparije K. Trumića u Mitrovici. Kroz punih četrdeset godina zalivali su Srbi dragocenom krvlju svojom zemlju otačastva svoga, samo da bi joj povratili izgubljenu slobodu.U istoriji sveta nenalazimo ravnog primera u junačkom otporu i žalosnijim posljedicama.Čovek, koji je rad da se upozna sa stanjem ove zemlje, taj se mora na jedno po stoljeća nazad obrnuti, da prouči razne promene ustanka srpskog, koji je robove postavio u red slobodnih ljudi. Usred užasnih i groznih događaja i krvavih prizora, koji su nesretnu Srbiju skroz i skroz desetkovali, bez da su njeno postojanstvo zamorili,. nailazimo mi na takova dela, koja se odnose na patriarhalni život ovog prvobitnog naroda.Viđaćemo tu i one osobe, koje se prve u sredini ovih groznih i užasnih prizora pojaviše.No ovi prizori pri svoj svojoj strahoti ipak su puni čara pojetičkog, što sladost i grozu najednako razlivaju. Kara-Đorđe i Miloš, ova dva velika pobornika, koje je sam Bog jednog za drugim Srbiji dao i izabrao ih da iz turskog ropstva oslobode jedan hrišćanski narod; ova oba puka prostaka ma da nisu nikakvu nauku učila, ipak su pokazali veliku veštinu u vođenju rata i upravi narodnoj.Oni su rušili sve prepone iz pred sebe, da prokrče sebi puta do samog kneževskog prestola — da na ovaj sednu.Nji dvojica, daju nam neizcrpivi izvor premnogih izvanrednih dagađaja, kojima se čovek diviti i čuditi mora. U ova dva čoveka sastoji se i ceo srpski ustanak sa svima svojim čudesima i udivitelnim ishodima, kojih sljedstvo beše: oslobođenje otadžbine, priznanje njezine unutarnje neodvisnosti od svojih starih gospodara, i naposletku uređenje ustavno, koje se u ovoj slobodnoj zemlji brzo uvelo. No pređe, nego što se uputimo u Srbiju novorođenu, pređe, nego što reč povedemo o Milošu, čoveku, koga je slatko obhođenje, čeličan karakter i duboko proničući duh ukrašavao, koji je u jedno i isto doba bio velekodušan ratoborac i miroljubivi vladar, koji zemlji svojoj mudre zakone i ustanove dade pređe dakle, nego što bi sva ta dela Miloševa pregledali, moralo jednim korakom stupiti u Srbiju zarobljenu, i prvi put od gospodarstva turskog otetu Kara-Đorđem, koji je na sebi nosio pečat surove gospoštine, grozne dobrodetelji, nečuvene odvažnosti i neviđene slaboštine.Za čoveka ovog, koji posle toliko prolivene krvi i junačkih žrtava, nije umeo otačbini svojoj da dade stalno uređenje, rekao je prvi Napoleon u Beču 1809. godine ove znamenite reči: «Kara-Đorđe je jedan od onih grdoba, koje potresaju zemlju gde god stanu, al koji pri svem tom ništa zidati neznaju!» Đorđe Petrović — koji je poznat kod našeg naroda pod imenom Kara-Đorđe, rođen je 1770. godine u selu Biševci od prostih i siromašnih roditelja.Njega je Bog obdario bio čudnom sumornom ćutljivosti, koja kao da mu je samo za to s više dana bila, da pobune i zavere stvara, i otud na sebe i na svoju glavu il najveću sreću, il najgrozniju i najveću nesreću da navuče.Ovakve ljude, kad promisao božji u sredini jednog zarobljenog, u nevolji i nepravdi pištećeg, naroda stvori, onda mu on na ugled stavlja prestol iliti najužasniju smrt. Uprav u onim znatnim za Francusku godinama 1800 do 1811, prosijala je i Crnog-Đorđa slava, koja se je u to isto doba po celom svetu raznela.Njegovo junačko ime spominjato je bilo u svakome društvu, njegova nečuvena osvajanja i skoro neponjatna neustrašivost i srpsko bezprimerno junačtvo u bitkama, podseća nas na same Špartance, te on beše predmet svakidašnjeg razgovora.Za Srbiju, ovu malu zemlju što je u zemljopisu jedva sa malom tačkom označena bila, nije niko znao, niti se ko brinuo da znade ko stanuje u njoj; ali kad se za Kara-Đorđev ustanak razčulo, ceo se svet sa njome zanimao.Jedan svinjarski trgovac, sa nekoliko tek hiljada prostih ljudi kao što je i sam bio, za punih petnajst godina ratovao je protivu goleme turske sile, koju su najslavniji đenerali njezini predvodili, te stopu za stopom otimajući proganjao ih je iz svoje mile otačbine. U velikim varošima, pred dućanima, gde se obično likovi svih slavnih ljudi prodavahu, gomilama vrvio je svet, da vidi njegovu sliku, koja beše sa crtama jako označenim, pogleda strahovitog i visokog čela, koje ga je izdavalo kao da je bio gospodar celog sveta, ma da je bio naslikan u svome narodnom odelu, koje do smrti svoje nigda nije ostavio bio. Na javnim mestima, po rogljevima ulica, po zborovima okolo crkava i manastira, skupljao se je narod okolo guslara, koji su u beskonačnim pesmama pripovedali il pevali junačka dela jednoga pastira tako, da je narod u zanosu ushićenja sve rukama pljeskao. Detinjstvo Đorđevo proteklo je u žalosnoj samoći.On nije znao za zabave i radosti mlada čoveka.Neki tajni al neutolimi nagon za slobodom nabavljao mu je sladosti u grubom zanimanju pastira, gde je on uživao potpunu slobodu.Još kad je sa svim mlad dečak bio, na pogled Turčina, ovog mrskog gospodara, kipila je krv u njemu, sevale su mu oči, te je izbegavao da se šnjima sastaje, a stada je svoja vodio sve po poljima od obitališta ljudskih udaljenim i nepristupnim, te je on tu često provodio čitave sedmice, a često proživeo je tu i po čitav mesec dana, bez da se kući svojoj vraćao. — Šta li je već snevao ovaj prosti dečak?Nisu li pred njega, kad je pevajući junačke pesme potresao svoju tihu pustinju, senke stare Srbije, negda slobodne i ratoborne izlazile?Il je možda pri trajućoj pojetičkoj i svetlozornoj noći sa istoka slatka koja dražesna vila od Šumadije prišapnula mu sjajni sanak budućnosti, prokazala mu sve krvave bojeve, neponjatna osvojenja i uvenčala gordo njegovo čelo krunom?— Jednom kad ga je majka njegova vraćajućeg se doma zapitala: «Đorđe dete moje! kaži mi, zašto ti voliješ živiti u divljoj pustinji nego u krugu nas srodnika tvoja?Zato! reče joj gordi mladić razvlačeći usne svoje smejom prezrenja: «jer tamo je rob slobodan!» Tako je prolazila prva mladost Đorđeva.Malo poznije nemirni i slobodni duh njegov pobudi ga da počne sa svinjama trgovati, ma da dovoljno novaca za tu radnju imao nije.Sreća ga spočetka dobro posluži, i on beše međ svojim prostim seljacima dovoljno čuven i rado viđen.No on je bogatstvo bez slobode prezirao. «Ja ove novce, rekao je on svome starome ocu Petroniju, koji ga savetovaše, da se u buduće boljma pazi sa Turcima, u toliko samo poštujem, što ih skorim mogu zamenuti za barut i olovo!» Jednog zimskog večera sedila je porodica Kara-Đorđeva u svojoj niskoj kolebi; žene su lan prele okolo jednog stola, nad kojim je tinjao žižak, što je o gredi visio i ostali prostor od kolebe osvetljavao.Muški su plug prevrćali i opravljali.Uz jedan ćošak od ognjišta sedio je stari Petronije pevajući po običaju svome uz gusle jednu narodnu pesmu, koja je uznosila i u zvezde dizala negdašnju slavu stare majke Srbije. Na jedanput otvore se vrata od kolebe, na pragu njezinom izkrsne čovek stasa visokog, koji je imao bundu na leđi, a na glavi šešir sa širokim obodom, i pre nego što je sa praga kućevnog unutra koračio, gledao je oštro na polju levo i desno, i kad se potpuno uverio da ga niko ne goni, uđe unutra, zatvori vrata i podupre ih leđima; u desnoj ruci držao je jatagan, a levu je naslonjenu držao na pištolju, što mu zadeven beše za kožnim pojasom. «Otac!— blagoslovi me, a ti mati moli svetog velikomučenika i pobedonosca Đorđa, da mi beguncu bude u pomoći, reče čovek u polu radostan. «Đorđe, žalosni sine! šta je tebi? poviče starac, šireći drkćuća naručja sinu svome. — „Otac, ja sam otojič ubio Turčina jednog“ odgovori Đorđe odvažno. — „Teško meni žalosnici! poviče obneznanjena mati, te sklopivši ruke svoje reče: „Gospode, ja ti se molim smiluj se na dete moje!“ „Kad sam se vraćao iz Šiprovata u Višovce,» nastavi Đorđe» vrag nanese na mene nekog agu janičarskog; on je išao na konju a ja peške i kako me stiže, goropadno mi reče: „Pseto kaursko, natrag, pa kapu dole pred tvojim gospodarem!» Na ove reči ja mu neodgovorim ništa, no navučem šešir svoj većma na oči, bez da sam ga i pogledati hteo.« On se na ovo valjada razljuti, opali pištoljem na mene, a ja vidiš, ovim jataganom razmrskan mu glavu.Sad više nema za mene opstanka ovde, ja idem u goru kod braće moje ajduka, da otud kalim srdce svoje na dušmana otačbine, a ako tebe otac budu Turci mene radi gonili, onda ću ja natrag doći i predaću im se!» «— Proklet da si i ovog i onog sveta ako se ne vratiš,» reče mu drkćući otac, a Bog milostivi neka ti je na pomoći!» U ovaj mah začu se da neko bakće oko kuće, evo ga gde već na vrati kuca. Starac Petronije brzo skoči sa svoga sedišta, te ispod slamnjače izvuče svoju šaru, stane s njome pred sina, ostali ljudi koji su u sobi bili dočepaju u ruke kose, a mati u najvećem očajanju uze neko podugačko koplje, pa neskidajući očiju sa muža i sina, stajala je kao ukočena. Za nekoliko magnovenja vladala je u sobi nema tišina, koja je dovoljna bila da izrazi ovaj užasni prizor, pun zabune i očajanja. Od ovih očajnika nebi se nijedan živ u rune predao.Njihov junački pogled pukazuje čudnu odvažnost, koju pero nije u stanju opisati. Sad se začuje drugo pojače kucanje na vrati. «Moram ja tome kraj učiniti!„ reče odvažno Đorđe, turi jatagan u zube, a pištolj uze u desnu ruku i snažno otvori vrata od kuće, u nameri da napolje izađe. Mlada jedna devojka pokaza se na vrati i odma utrča u sobu. «O spasitelju moj budite blagosloveni! progovori mati padajući na kolena blagodareći Bogu što ih je bede sačuvao. «Ja sam braćo, — ja tvoja zaručnica moj junače Đorđe!» «Jelice, slatka i mila moja Jelice! rekne ovaj mladi čovek i pritisnu je sa ljubavnim osećajima na srce svoje. — «Ja sam izčekivala da ti Đorđe k meni dođeš, videla sam te kad si u kuću ušao»... «vi ostali produži ona,» nebojte se ništa; moj otac i braća, zaseli su na kraj sela; na jedan ugovoreni znak, naši će susedi doznati za dolazak Turaka i vas će za vremena o tome izvestiti.» Beži sine moj odavde, dok je još za tebe sigurno,» reče starac sa odvažnošću nekom. — Jadno i žalosno dete moje, reče mati, nebom te preklinjem beži! „Ukloni se Đorđe, reče uzdišući mlada devojka. «Jelice... kad tebi zbogom kazati moram i kad se s tobom rastajem, onda vraćam ti i tvoju zadanu reč natrag, reče mladić kratkim al tužnim glasom. — „Neprimam ja to moj Đorđe!Ja ću tebi verna ostati i čuvaću zadanu veru i u sretno i nesretno doba.» — No ja sam Jelice prognat, i to možda za navek il na dugo vreme. «Jest ti si prognat i ti se odavde ukloniti moraš što si ubio Turčina... jednog od naših mrskih gospodara.Slava i hvala neka ti je za to junačko delo, moj hrabri zaručniče!» «Jelice! ti možda i neznaš, da ja sada u goru idem da otud sa braćom mojom ajducima napadam na Turke, gonitelje naše.» „I ja ću Đorđe s tobom.Hoćeš li da nas još noćas venča popa? reci Đorđe! hoćeš li? «Šta ćeš sirota devojko, zar hoćeš da ti na dar svadbe donesem život žene jednoga hajduka? reče Đorđe.Zatim nastavi opet prekinuti svoj govor: «Jelice molim te uzmi tvoju reč natrag, nema svadbe kod jednog begunca!« „Ja ju nikad natrag uzeti neću, odgovori Jelica.» „E dobro, tvoj sam i ovoga i onoga veka moja mila Jelice.“ Mlado devojče pade u naručija svome mladoženji. Jelice slatka dušo moja, reče joj Đorđe, dobro razsudi šta radiš i šta može posle i od mene i od tebe biti.Prokleti Turci goniće svakog koji mene ljubi, pa ako oni sveteći se meni napadnu i na tebe, ah Bože moj Bože, kako me ova pomisao ljuto uznemiruje! «Idi i nebrini se za nene Đorđe, evo ko će me od nasilja njihova sačuvati i odbraviti odgovori mirno devojka, pa istrgnuvši iz korica nož, koji joj je u nedri skriven bio.Ovo je jedini adiđar, koji osta još u rukama žena kukavne Srbije, reče ona gorko smešeći se. «Suze, može biti prve u životu njegovom potekle su mu niz otvoreno lice, kad je praštajući se nevestu i roditelje svoje grlio. «Zbogom otac i mati, zbogom Jelice, ja, ću se za sve vas starati.Teško li si onome, koji vas samo za dlaku na glavi dirne.Sad je već suđeno da večiti bojak bijem s Turcima,» Posle ovih reči nestane ga. Ovaj junački al žalosni prizor, rešio je sudbu Đorđa Petrovića, rešio je ujedno i sudbu — Srbije. Od časa onog, kad se po narodu razčulo da je Đorđe otišao gori u ajduke, ovaki prizori često su se po celoj zemlji svakojakim vidom pokazivali.Narod je ruljom u hajduke odlazio. U ajduke, ili ti da bolje rečem u gorske pustinje, išli su obično Srbijanci iz ravnice, koji su bili pravo i nepravo gonjeni od svojih nemilih gospodara.Optuženi begao je u starodrevne šume, gde je nalazio svoju potpunu slobodu, pošto se je napred udružio sa onima koje je ravan slučaj u goru doveo.Nesreća bila je opšta.Oni su živeli u zajednici bratskoj i po predhodnom dogovoru, napadali su i ubijali oni samo Turke, kojima su često otimali novce, koje su ovi iz Beograda u Carigrad šiljali.Oni su od svojih zemljaka kao prijatelji primani bili u sela; seljaci sakrivali su ih po svojim kolebama, davali su im ranu i podkazivali su im namere turske, a kad što su im i u pomoć priticali; gde koji od hajduka nisu se do proleća u goru povraćali, osim ako je kakav važan napadaj potrebovao opštu potporu od svih saveznika. U docnije doba, kad su se Srbijanci često bunili i ustajali na oružje, nesretna njihova rodbina i nejač našla je pribežišta i zaštite kod ajduka; starci, žene i deca ostavljali su bili svoje kuće, i nastanili su se sa stokom u gori; od kuda su opet kroz sto nevolja ranu nosili muževima, deci i braći svojoj, koja su u ravnici sa Turcima bojak bili. Posle jedne godine, odkako je Đorđe otišao u hajduke, on postane njihov predvoditelj i upravljao je svoja napadanja tako vešto i neustrašimo, da su Turci odma osetili, da kod ajduka srpskih mora kakav vešt i neustrašimi vođ biti.Ajduci su s početka napadali samo na putnike, otimali kad i kad carsku kasu, no sa Karađorđem počeli su napadati na Turke po palankama i samim gradovima. S dana na dan otkrivala je turska policija nene potajne zavere, koje su narod blizu planina stojeći za ustanak udešavale; — ovake neprestane prilike i kretanja naroda obelodanjivala su, da je zavera protivu Turaka daleko razgranjena i da je pobuna narodna na pragu. Pred četama koje su valjano naoružane bile, Kara-Đorđe je pri svakom boju pokazao vanredno junaštvo i najveće požrtvovanje, a redovima neprijateljskim zadavao je strah i užas.Pa kad je među njima samo kakovi prolom spazio, odma je to na svoju korist upotrebio, sekao ih je kao repu i mrtvim njihovim lešinama polja je pokrivao.Svoje je momke jako čuvao da ludo ne ginu.Nikad se on nije hoteo šnjima upustiti u otvorenu bitku, gde bi golema turska sila mogla njegovu malu četu zastrašiti i čuvao se Turcima izdati snagu svoju da ju oni vide. Na halovitom vrancu Đorđe, u licu crn, sa crtama jako izraženim, koje su duge crne vlasi okružavale, njegovo ugrožatelno čelo, strahoviti pogled, strepeć pokret, gordeljivi stas; Đorđe, prosti Srbijanac u svome prostačkom odelu, činjaše se da svojom voljom nad svima vlada i zapoveda.Nikad pobeđen a svagda pobeditelj, postao je ovaj vođa ajduka strašilom turske vojske.U svome sujevjerju oni su mu i neku volšebnu silu pripisivali i prozvali su ga Kara-Đorđem. Naskoro posle nekoliko izgubljenih bitaka primeti turska vlast, da je ova borba ajduka počela na sebe uzimati pravi politički karakter, jer na mnogi mesti gde su se ajduci i Turci pobili, dolazili su obitaoci ravnica, pa kad su zajedničkog neprijatelja pobili, oni su se vraćali svojim kućama, te čineći se svemu nevešti, radili su svoje poslove. Jedva jedared uvide i gordi padiša, da on bez upotrebljenja velike sile, nemože i nije u stanju ove ajdučke čete pobiti i rasterati, koje s dana u dan, sve smelije i slobodnije postajahu, a koje ostali žitelji podpomagahu.Sad se pribegne lukavstvu a od napadaja se odustane.Paša beogradski, gde je bila stolica uprave Turske, dobije od sultana nalog, da strahovitom ajdučkom vođi potajno sjajna predloženja učini.Kao nagradu — za njegovo lično pokorenje, obećao mu je paša u ime sultana, da će biti oslobođen od samrtne kazni, koju je na sebe navukao ubijstvom janičarskog age.Kad ovo nije pomoglo, onda mu paša nuđaše grdnu svotu novaca i visoki čin u turskoj vojsci, ali sve te ponude odbacio je Đorđe prezrenjem od sebe. — «Kaži onima koji su te poslali,»- rekao je on nudiocu turskom, — «da ja netražim u Turaka ni bogatstva ni gospotstva, ja ću nji, kao ugnjetače i tirane otačbine moje sve dotle goniti, dok uz mrzost moju bude se rame ovo držalo, i dok i jedna jedina kapljica stare one srpske krvi, kroz moje žile tekla bude. — Ja ću do groba moga ostati njihov neumitni sudija i užasni osvetnik!“— Posle ovog odgovora videše Turci, da mudrog i lukavog vođu ajdučkog, ne mogu za zlatan lanac da privežu; zato sad postave veliku cenu na njegovu glavu, kuću mu sa zemlom sravne a zemlju od oca otmu. Stari Petronije dođe sad u najveću nevolju, a za sačuvati glavu svoju, skloni se kod Jeličinih roditelja.No gostoprimstvo Petroniju od prijatelja ukazano, dovodi ove u opasnost i bez da njega spasti mogu; jer Turci na sve strane raspituju za njega i traže ga.Đorđe sad namisli da stranoj zemlji poveri roditelja svoga, jedino dobro koje je jošt na svetu imao.Tri su već godine prošle, od kada je on oca i majku svoju ostavio i otišo gori u ajduke.Jadna majka njegova već je bila umrla, jer ju je žalost umorila.Mlađi brat njegov bio je već u begstvu, a bedni otac nema ni kamena od ognjišta svoga, gde bi bar sedu svoju glavu nasloniti mogo....Ova golema nesreća, ovo užasno opustošenje očina doma, sve je to Đorđevo delo.Gorskom ajduku pri pomisli na ovu nesreću i pogledom na ovo delo, da pukne srce od žalosti; njegova mrzost na Turke uskipi sada do zalude: «Oni — oni su sami“ — vikao je on u najvećoj jarosti svojoj, — «izvor i uzrok tolikoj bedi i nevolji mojoj, na njima ću ja jednima kaliti srce svoje za nesreću sviju svojih!» Bledi mesec sa svojim žalosnim zracima u ponoćno doba osvetljavaše čoveka jednog na groblju viševačkom, koji se bogu moljaše klečeći na grobu jednom.Duboki uzdasi teške tuge i žalosti potresahu prsa njegova.Nekoliko već puta ustaje on i opet pada na kameni grob, koji je već bio maovinom obrastao, ljubeći ga, suzama oblivao.Ujedared ustade srdito sa groba toga i reče: «Zbogom majko moja... ja ću te osvetiti!» — zatim se baci vrancu svome na ramena, čiju uzdu iz ruku svojih izpuštao nije, i laganim hodom uputi se kolebi jednoj, što je na kraj sela ležala. Na znak jedan otvore se vrata od kolebe, nekoliko ljudi izvedu jednog očajnog starca i metnu ga iza konjanika, koji se saže i pošto progovori nekoliko reči, zagrdi i izljubi svoje prijatelje rekav im: «hvala vam braćo, zbogom Jelice!» — i odleti kao mulja. Kad dođe blizu Save, koja deli Srbiju od Austrije, Kara-đorđe sjaši s konja, prihvati svoga starog oca i vodeći ga pod ruku dođe do jednog čamca, koji je bio privezan za breg, kod kog su stajala tri ajduka spremna, da ga na mig svoga gospodara od obale otisnu. No u magnovenju onom, u kom je stari Petronije trebao da ostavi mesto rođenja svoga, obale potoka, svedoke prve žari i ljubavi, polja, koja je on svojim znojem orosio, zemlje, gde počivaju kosti njegovih starih roditelja i mile družine — sedamdesetogodišnji rob nehtede tako skupe slobode — suze obliše mu njegovo staro lice. — „Đorđe — milo i dobro dete moje!“ — rekne on uzdišući —- «u ovo moje staro doba gorak je lebac u tuđini, vazduh je smrtonosan kojim se tamo diše, hajde da ostanemo ovde, — ja ću sam ići do paše; priklinjaću ga senkom svog ljubimog sina, kog je skoro izgubio, moliću da ti oprosti i da te meni ostavi.Pokori se sine Turcima... ta dobro znaš, da su oni i tako naši gospodari!» ... Ove poslednje reči dirnuše u srce Kara-Đorđa, on je otačbinu svoju više svega ljubio, novi boli počnu ga mučiti.On vide da su ugnjetači otačbine i samu srpsku krv u roditelju njegovom izkvarili. «Otac!» — reče on ozbiljnim glasom, „odavde se mora ići i to što brže, Turci za nama već idu, a ja sam se Bogu zakleo, da ću večiti rat voditi sa ovim gospodarima.Hajde — da se seda u čamac dok je jošt bezopasno za nas!!!» U tom magnovenju kad je te reči govorio, začu se pucnjava pušaka.Ovo su Turci od Bosne, koji se biju sa ajduci goneći Kara-Đorđa, no ovaj se njihovom dočeku nadao, te je u kraj druma postavio ajduke da zakrile begstvo njegovo. Krajnje je vreme nastupilo da se odlazi.„Otac!“ progovori Đorđe ublažavajući malo svoj krupi glas — „zaklinjem te imenom moje blažene majke koja nas od gore gleda.... hajde da se ide!“— i povuče ga k reci. No starac Petronije odupre se, bacajući svoj žalostni pogled okolo sebe. «Na ovoj sam zemlji živeo, na ovoj hoću i da umrem» — prošaputa on, zagrli očajno iz sve snage jedno drvo, koje je blizu njega stojalo. Topot konja začu se.Tane jedno udešeno beše baš na ono drvo, za koje se starac oberučke kao utopljenik držao.Sad se već više nemože pobeći. Đorđu se kosa na glavi diže, mrtvi znoj probije ga, oči mu se zamute i u najvećoj zabuni reče: «bolje da umre neg da živ Turcima u ruke nadne!» klekne pred otca i zamoli blagoslov od njega.... jatagan mu u srce sjuri, i sa krvavim oružjem u ruci, opijen, zbunjen, van sebe od žalosti skoči brzo u čamac i za časak nestade ga. Knez Miloš, junak od Srbije, rođen je 1780. god. u siromašnoj kolebi u Pocerju.Ocu njegovom beše ime Teša a materi Višnja Teodorović, oboje su bili ratari.Mata njegova Višnja imala je jošt jednog sina od prvog muža, koji se zvao Milan Obrenović. Strasna ljubav, tesno je vezivala ovo dvoje dece i da je ovo čuvstvo godinama sve većma ladnilo, ono je docnije na protiv do tog stepena došlo, da je Miloš prezime svoga oca Teše napustio, a ime svoga brata uzeo, te se od toga doba, pa sve do smrti svoje zvao i on Miloš Obrenović, koje je ime on proslavio i uzvisio u narodu svome. Kod našeg prostoga naroda, ljubav bratska je preterala sve granice fanatizma. — Ime brata jeste najsvetiji i najtvrđi savez — ostalo srodstvo pak dolazilo je u drugi red.Brat se zaklinjo bratom i ova je zakletva sveta, a da bi se ovaj večiti savez jedinstva i sloge bratske daleko razgranao, mudre starešine srpske, primile su i osveštale ovu moralnu snagu slabijeg protivu jačeg; a dva iskrena prijatelja od tuđeg doma i plemena, sajedine se imenom svetog Jovana pred oltarem božijim i nazovu se „pobratimi.“ Ovo svojevoljno sajedinjenje dobije zakletvom svetinju nepovredivu i sveza je ova tako isto jaka kao i srodstvo po krvi. Pobratimi dele savesno između sebe dobro i zlo, jednake imaju cjeli, u bojevima biju se jedan pored drugog i vraćaju se kao pobedioci — ili ginu zajedno. Jošt i ovoga časa pored sviju neprijateljskih pokušaja, da Srbe razdvojenjem oslabe, u sred 19. veka — može pesnik naći u dičnoj Srbiji verne obrasce običaja iz biblije i Omira. Stariji sin Milošev zvao se Milan.Knez Milan — ova jadna politička žrtva, koja se kao što je opšte poznato, jednog jutra popela na knjaževski presto od Srbije, da na večer u grob zađe.Ovo je jedini vladalac srpski, koji je imao sreću knezom srpskim biti, a da ni jednog zvaničnog akta ne podliše, i kome za svo vreme njegovog života, niti svetlosti ni sijatelstva titula data nije, pa ni od samih njegovih podajnika, koje on nigda uvredio nije.On je nesretniji bio i od samog mladog cara Uroša; ovaj je bar imao s početka vlast u svojim rukama, koju su docnije velikaši srpski od njega preoteli — ali velikaši srpski Milana i u grob položiše, a vlast mu, koja mu je od oca preostala — nedadoše.A zašto? zato! — što su tražili da ga za nasljedstvenog kneza od Srbije, kome je otac jošte za života svoga vlast predao, — Turčin potvrdi i da oni do potvrđenja tog, kao nepotvrđeni zemljom upravljati i vladati mogu. Miloš — u prvim godinama detinjstva svog, nije kao i ostala seoska deca nikakvog izobraženja imao.On je s početka pomagao ocu svome u poljskom radu.Čuvao je stada, a dvaput preko godine išao je sa bratom svojim u Dalmaciju, da svoju marvu tamo bolje proda. — Na ovom dalekom putu, dolazilo je prosto dete u dodir i sa stanovnicima varoškim, viđalo je običaje i živovanje njihovo.Sprva bio je samo gledalac u prometu trgovačkom, docnije pak i sam je njome upravljao, te malo po malo upozna se on sa pravim načinom života, sa prirodom ljudi i stvari.Obdaren duhom pronicanja, a pri tom razborit i vešt u poznavanju ljutske prirode, koje je najvažnije znanje za onoga, kom je suđeno da nad drugima vlada. Kad god se sa putova ovih u svoje selo vraćao, svagda se opet laćao svoga poljska rada, ali mu ovaj već nije od srca išao, jer je počeo mrziti na njega.Duh njegov, koji je za slobodom čeznuo, nije ga mogao sa životom prosta zemljedelca zadovoljiti, niti je on mario više, za uživanja svog mlađanog doba.Mutne su ga misli obuzimale, duša je njegova čeznula za nepoznatim — ova moralna boljetica koja mori i upropašćuje tolike mlade ljude, poče sad i njega moriti.On — rođeni rob! — sanjao je o nekoj nezavisnosti i slobodi svoje otačbine — boj i slava behu mu svagdašnja misao. Neodolima čeznja za slobodom, vodila ga je u pustinju da potraži mesta gde nedospeva živa duša.Tamo je on vodio stada svoja gde se veselio, pevajući iz glasa junačke pesme, što je od svoje majke kao malo detence naučio.Pesme ove bile su tako da kažem: plač razdraženih robova o nekadanjoj slavi i gospoštini svojoj, one su opisivale bivšu sreću otačbine, a u nebo su dizale i večito slavile imena onih junaka, koji su za veru i otačbinu izginuli. Jednom — kad je jednu takovu pesmu otpevao Miloš, u najvećem oduševlenju zanešen poviče: „Ta i ja jednom kad veliki budem, moram protivu Turaka vojevati, da osvetim moje Otačastvo!“ — Jeli kakav unutarnji glas predskazao malome pastiru, da mesto ovo koje je njemu slučaj označio nije za njega? — ili je možda, zanešen i ushićen slavom srpskih junaka, počeo samo da govori u narodu onim jezikom, koji je do sada nečuven bio? - Dosta, da on nije više ni jedan čas, što mu je za odmor služio propuštao, nego je počeo izučavati na izust narodne pesme, koje tiranija i turska vlast uništiti nije mogla.Jednom, kad se doma vratio, pripovedaše mu deda njegov, jednu lepu junačku pripovetku o «Kraljeviću Marku,» kako je ovoga kletva očina do tog sramnog poniženja dovela, da je otišao u Turke da njima služi, no kad ga je savest goniti počela, a on našav se u boju suprot Vlaha na Rovinama 1392. jurne na šarcu svome među jednovernu i jednokrvnu braću kao neprijatelj, vičući u najvećem očajanju: „Mili Bože budi mi u pomoći, da prvi u ovom nesretnom boju poginem!» — „Njegova molba se ispunila“ — pridoda starac. «Marko je teško sagrešio, ali je greh svoj smrću svojom oprao. — Neka mu je laka zemljica!» „Večita sramota nek je Kraleviću Marku!“ — poviče sa najvećim gnušanjem Miloš, gledeći ukočenim okom u dedu, koji mu je tu pripovetku pripovedao. „Mir Miloše!“ rekne mu deda „Bog je Marku sudio, a nama valja ćutati!“ — „Deda! — nemože se oprostiti onome ni ovoga ni onoga veka, koji izda svoje otačastvo!“ — odgovori Miloš zadanut nekom neponjatnom silom. — Ovo neograničeno i ovo prerano čuvstvo otačastvoljublja podranjivao je u Milošu brat njegov „Milan.“ Gordi i naprasiti karakter ovoga, nije lako snašao okove ropstva.Častoljubive misli njega su od sviju strana napajale.Detetu jošt od 12 godina poveravao je dvadesetogodišnji mladić sve svoje namišljaje. Miloševo široko čelo, zamišljen i ozbiljan pogled odgovarao je potpuno njegovom telesnom sastavu.Bio je nestrpeljiv i vatren a veliki poznavalac ljudi i njihovih karaktera, a najveći protivnik ulizica i ništavila ljudskih, koji klanjahu i metanisahu pred gnjilim domaćim neprijateljem. Miloš je u svakom pogledu srcem i dušom slušao brata svog Milana i svagda je zapovest njegovu, sa najvećim zadovoljstvom izvršivao.Prva i najvažnija nauka, koju je od brata svog naučio, bila je ta: „gaditi se od Turaka i večito ih kao skotove mrziti.“ Za vreme Kara-Đorđevog ustanka protivu daija, Milan se nalazio među prvim borcima za slobodu srpsku i junačtvom svojim, popeo se na stepen vojvode od Užice, Rudnika i Požeče.Duga pokornost Turcima njegovih roditelja, njega je kao teško olovo tištala i on nije mogao ponjati, kako da narod jedan tako dugo može trpiti nad sobom tiraniju tursku, stoga je podranjivao u Milošu onu odvažnost za slobodom.Pripovedao mu je o junacima srpskim.Često mu je govorio o skorim bojevima, koji će suprot Turčinu da se odpočnu.Ovo je bio pravi san života Miloševa. Ustanak Kara-Đorđa protivu daija, našao je odziva u njiovom srcu.Svagda, kad god su čuli da je narod srpski na ovoj il onoj strani na oružje ustao, srcem i dušom oba brata bila su odma tamo.Jel se dočulo da se gdegod boj bije, to su oni od sveg srca želili pobedu braći svojoj, a kad bi se ta njiova želja posve obistinila, oni bi se oba tada topili u radosti svojoj, no ako bi se što protivno dogodilo, to su braća bila snuždena do očajanja. Ovakim je duhom zadahnuta bila sva omladina Srbije.Svaki je osećao ovaj uskip, ovu hudu sreću srpsku.Svaki je osećao kako s dana u dan srce razdire spomen negdašnje nezavisnosti srpske i duboke osećaje sramnog robstva, kog sada podnose.U poslednje doba, gde su se ajduci kao iz zemlje na sve strane pojavljivali i njiova lepa sreća u bojevima, probudila je u svakom Srpčetu lepe nade za budućnost.No kad se među ajducima pročulo, da je Kara-Đorđa nestalo i da je prebegao u Austriju, da zakloni glavu svoju od pogibije, na koju su Turci golemu cenu stavili bili, oni su opet zauzeli bili svoja stara mesta, a žitelji ravnica ostavljeni sami sebi, podpali su ponovo pod vlast tursku. No pored sve ove vreve za ustankom i pobunom naroda, što je meću Srbima svakim danom rasla, ipak je s druge strane među samim Turcima tinjala jedna stihija divlje neobuzdanosti; ta je bila neobuzdanost — samovolja Janičara u zemlji.Paša beogradski isto se tako plašio nji u svome pašaluku, kao što je od nji prezao i sam sultan u Carigradu. Posle onog poslednjeg rata između Austrije i Porte, u kom su janičari caru svome velike usluge učinili i upravo da rečem obraz mu osvetlali, oni se tako pogorde i osile, da nad sobom nehtedoše više ničiju vlast priznati, osobito pak u onim predelima, koji su od Carigrada udaljeni bili.Tu su oni strah i užas mestu i samoj okolici zadavali. U unutrašnjosti Bugarske i bregovima stare Maćedonije, koja je stajala pod upravom Janičara i koje je predvodio daleko čuveni paša vidinski Pašvan Oglu, ove čete sastavljene i iskupljene su bile iz samih ajduka ili grčkih klefta, a među njima bilo je i samih nezadovoljnika i probisvetova turskih, koji su navikli bili za onog vojevati, koji bi im više platio.Ovi ljudi, čas su uslugu svoju nudili kojem paši što se od sultana odmetnuo, čas su opet pristajali i sa onim narodima, koji su suprot paše ustajali, a svuda ih je samo ona jedina cjel vodila, da samo onome uslugu čine, koji im najviše plati, ma taj i krvni neprijatelj njihov bio.Ova je četa upravo bila plaćena masa iz Turaka i Hrišćana sastojeća se. Čete ove — što je jošt najgore bilo, nisu dobivale nikakvu platu od svojih starešina.One su obično rat vodile o svom sopstvenom trošku, opustošavale su i pljačkale sva mesta, kroz koja god su prolazile.Ona mesta, koja su oni za svoje ratno pozorište izabrali, morala su sve njihove samovoljne namere, pa jošt k tomu i lične im usluge činiti.Narod srpski često je bio nesretna žrtva ovih siledžija, koga su oni do Boga kinjili i do gole duše opljačkali, pa opet zato vlast turska, koja je Srbijom vladala, nije ih od nasilja ovih braniti htela, no ih je jošt i sama ona harala i pljačkala. Nesretna Srbija došla je bila već do očite svoje materijalne propasti, golemo nasilje i svakdašnje nepravde, dovedoše Srbe već i do očajanja. Počeše se već i znaci neki među narodom pokazivati, koji predskazivahu skoru pobunu. Neki tajanstveni duh, koji od zapada u Srbiju došao beše, pokretao je od nekog doba stoljetne rastove Šumadije, probijajući ljuto sva srpska srca.I sami starci, koji su se dugim vremenom trpljenja svakome zlu navikli, predali su se već volji božijoj; no ipak počesto su počeli takove razgovore voditi, koji do danas jošt od njih nigda nisu čuveni bili.Stare narodne pesme, koje su do ovoga časa samo u strahu i najvećoj tišini pevane, sad se najedared zahore iz koleba, poljana i javnih mesta.Mesto žalosne uspomene, koje su negda pesme takove kod slušalaca proizvodile, podstaknuše sada u narodu najveće oduševlenje i radost koje mu je davalo uverenje da tako nemože za dugo ostati.Gusle i tužna harfa zarobljenog naroda, sad su počele guditi glasom ratobornim.Sami sveci u svojim pesmama opominju narod, da nezaboravi na izgubljenu slobodu svoju.Više Srbije na nebu vedrome, vrgoše već i sveci znamenja svoja, koja jasno govoriše, da je zeman došo da se vojevati mora i da će krv muslomana potokom teći.“ Odkuda je došlo ovo zadahnuće, što je podstaklo ovako uobraženje i ulilo u srce ljutome lavu neugasimu žeđ za slobodom i osvetom?To niko nije znao, ma da je svaki u sebi čuo, da mu to zadahnuće na uvo šapće: «Ustanite na oružje, vreme je!» — Narod je srpski na sve strane ispunjen bio duhom ratovanja.Jošt se nije pobuna nigde pojavila, niti se nevina krvca prolila, koja bi narod na osvetu izazvala.Čuo se samo iz daleka veliki nemir — burna razjarenost naroda, koja obično kao grobna tišina predhodi svakoj buri što naskoro dolazi, kad narod namisli svetiti se siledžijama svojim.U takoj grozničavoj tišini došla je bila već i godina 1792. Naučeni ljudi govore, da je glas onog strahovitog viora, koji se u Francuskoj podigao bio, odjeknuo čak i na istoku i potresao do same unutrašnjosti i zemlju — Srbiju.Neki opet misle, da je i ustanak srpski bio jedna od onih grana Francuske revolucije, koja je imala da ceo svet obiđe. Ustanak naroda srpskog, koji je 1796. god. po celoj Jevropi odjeknuo, jest jedna od najglavnijih epoha u srpskoj istoriji.— Sad se već oružje iz ruku ispuštalo nije, no jedno je samo pred očima bilo — odupreti se sili tiranije, te zbaciti sa sebe ropske okove turske.Iz ovoga proistekoše sve jače zavere i pobune u narodu, dok se neodpoče i prolivanje krvi. Preteranom tiranijom turskom nagonjeni narod srpski — skočio je na sve strane na oružje protiv svojih ugnjetača.Opšti ustanak, koji se do sad u Šumadiji u povoju nalazio i Kara-Đorđem otpočet, — sal se po celoj zemlji rasplamtio.Svaki, koji je god oružje nositi mogao, podigao se sa puškom u ruci suprot svojih tirana.Svi su se zakleli Hristom Spasiteljem na samom oltaru, da osvetničko oružje dotle neće iz ruku pustiti, dok nepovrate otačastvu svome izgubljenu slobodu i ne sruše sa sebe sramni jaram turskog robovanja. — Žestoka i golema nasilja i iznuđenja janičarska, prevazišla su već svaku meru.Ono mirno stado robova, koje se sudbi svojoj bilo predalo, nije moglo duže jaram ropski da snosi.Strahoviti glas: «na oružje!» — potresao je Srbiju od jednog kraja do drugoga.Na ugovoreni dan, ustaše svi listom na oružje i zauzmu sva ravna polja, varoši i palanke; a iz sredine njihove iskrsnuše vođe valjane i neustrašime, koji kao neki ispolini izgledahu u vreme same pobune kao da iz zemlje niču, te koji su samo zato od Boga poslati, da u takovim potrebama, sili neprijatelja neustrašimo na susret izađu. Boj se odpočeo na život i smrt, bez primirja i milosrđa, između roblja i njihova gospodara.Sa jedne i druge strane zajam se nemilice vraćao.Nebo je sa gusta dima puščanoga potavnilo, krv potokom teče, proricanja starih ljudi ispunjavaju se. — Na prvi glas pušaka — evo i Karađorđa među narodom.On je išao tražiti pribežišta u Ugarskoj, odkud mu je lakše bilo sporazumeti se sa braćom, koja su skloni bili za svaki posao.On je tamo služio u jednoj regimenti kao podčasnik, i tu je sebi pribavio veštinu i nauku u vojevanju.Prve puške koje su na Turke opaljene bile, njega su u Srbiju natrag dozvale, i u taj par kad pređe međ ajduk, nitko nije ni pomišljao da mu predvođenje preotme. Smesta iskupiše se okolo njega ljudi, koji su narod na pobunu i ustanak naveli i koji su pod sobom više četa naoružanih imali: Milan Obrenović od Pocerja, najpouzdanije vojvode ajdučke, Stanoje Glavaš, Veljko, prota Nenadović i pop Luka Lazarević, koji je pobunio narod sa one strane Kolubare.Ovima opet pridružiše se i svi oni ljudi, što su po nekoliko ustaša na svoju ruku oko sebe iskupili, te tako se je prve noći, kad se Đorđe ustašima pridružio — vidilo na gori Ivanovskoj 500 naoružanih ljudi, koji su se svemogućim Bogom i njegovim raspetim sinom Isusom Hristom zakleli, da dotle oružje ostaviti neće, dok ne stresu sa sebe ropstva lance i dok zemlju od prokletih Turaka neoslobode. Od ovih ratnika izabran bude Kara-Đorđe za vrhovnog vođu pobunjene Srbadije. Krasno i sa neopisanom srećom, vešto udešenim planovima, otpoče on svetu borbu, kojom ujedno reši i sudbu naroda srpskog.U svakoj bitki, u svakim manjim sudarima behu Turci potučeni.Vlasti turske iz sela i varoši brzo su progonjene, pojedine turske hanove i palanke popališe ustaši, iz dana u dan gubiše Turci jedno mesto za drugim i njihov se opstanak u Srbiji počeo kolebati. Ova vojska srpska nije bila više kao prosta ajdučka četa, od koje se narod otuđivao, koju bi vlast turska mogla pokoriti i pod bič staviti i koju bi nekoliko hiljada ljudi poslati iz Carigrada — mogli svagda kad god bi hteli lako uništiti, tu se je ceo narod na noge podigao, i sa oružjem u ruci ogledao sa svoji gospodari.Čete su njegove po vojničkom načinu potpuno udešene bile, borci su strahoviti i nepobedimi, i to ne po broju ljudstva, već po stalnom naporu, očajnim junačtvom voljno život svoj otačbini na žrtvu prinose. Za vreme ovog desetogodišnjeg vojevanja i neprestanog prolivanja krvi i to od 1796. — 1800. god. prost jedan vojnik, za kog se pre ni znalo nije, junačtvom se svojim popeo i uzvisio nad ostalom junačkom braćom svojom.Ime njegovo rasčulo se u narodu srpskom kao i ime Kara-Đorđevo.Kao mlad deran od 16 godina, stupao je on u redove srpskih boraca kao prost vojnik i radi pokazanog vanrednog junačstva na Užici, postade i on vojvodom pobunjenih Srba.Njega je pored hrabrosti svoje osobito odlikovala bistroća uma njegova. Veština u vojevanju i ladnokrvnost u boju bili su glavni uzroci, da se je do vojvodskog sana uzvisio, što mu je neograničeno poverenje i istinitu ljubav u narodu pribavilo.Taj čovek bio je Miloš Obrenović, koga je narod isto onako kao i Kara-Đorđa poštovao.Turci pak sa svoje strane držali su ga za najlukavijeg i najveštijeg vojvodu pobunjenih Srba. Nebrojene žrtve i toliki bojevi u kojima se krv naroda nemilice prolivala, nisu mogle bez nikakva uspeha po narod ostati.Godine 1806.Turci su od Srba na sve strane potisnuti i u gradove zatvoreni bili i kad su ih vojskom opkoleli, zauzeše oni sva sela i utvrđene varoši, te tako malo dušom odanuše. Sad se pokazala nužda, da treba zauzeta sela i varoši građanski urediti, koja bi ujedno sajedinjena bila sa vojničkom vlašću, jer je sva vlast, isključivo u rukama Kara-Đorđa bila.Zasluge, koje je on prvim danom ajdukovanja svoga stekao i velike usluge koje je on otačbini svojoj prvim danom pobune srpske učinio, izodavna su mu mesto već obeležile.Kara-Đorđe bude jednoglasno izabrat od celog naroda za vrhovnu praviteljstvenu glavu. «Ali ja sam nevešt i neumem zemljom upravljati!» — odgovori on sa svim iskreno. «Mi ćemo se s tobom savetovati!» — odgovore vojvode. „Al zbog moje ljutine nisam vešt druge upravljati — do moje vojnike.Meni se neće dopasti mnogi govor, pa će moj pištolj često presudu doneti onima, koji mnogo umstvuju.Ja vam to napred kažem!“ — «Strogost je nužna!» — odgovore mu ovi. «E dobro, neka bude tako!....Miloše sinko! — pridoda on: Ti si mudar i pametan, ti ćeš mi u tome pomagati!» — Sa velikim usklikom i oduševlenjem prihvati narod ove Kara-Đorđeve reči, kome se taki vlast diktatorska, kako u građanskim tako i u vojničkim stvarima nad celom Srbijom preda. Zaista vrlo je čudnovato rasmatranje jedne sa svim proste i neukroćene naravi, koja se sudara sa spletkama izobraženja i potrebama reda. Kao vrhovni vođ pobunjenih Srba, ostao je Kara-Đorđe isti onaj, kakav je bio i pre toga.Naprasit, slab, sumoran i ludo veseo, izdašan i cipija, dobrodušan i nepravedan, dobar i ljutit a uvek zanešen — svakojako dakle izvanredan. Nekad su ga viđali ljudi, gde kroz nekoliko dana zamišljen, samo hoda i nokte grize a tom prilikom negovori ni s kim ni reči.Rekneš li mu što, on ti odma leđa obrne, bez da ti i jedne reči odgovori.Na pojutarje jednog blagdana, viđali su ga gde kao malo dete kolo igra.Prezirao je razkoš i gospotstvo.Kad je u najvećoj sreći bio, opet je nosio svoje obično narodno odelo, njegovu olinjenu bundu i crnu kapu.Kao vrhovnog gospodara Srbije, kći njegova Nasika, išla je na vodu sa drugim prostim seoskim devojkama.U mestu njegovom Topoli gde je živio, nisu ga držali za više što: do li za jednog prostog seljaka.On je sa svojom domaćom čeljadi radio zemlju, izvodio je vodu na vodenicu, a više puta lovio je ribu sa svoji susedi na Senovici, — orao je i sejao svoju zemlju. Kara Đorđe voleo je red i poslušnost.On istina da nije znao pisati, a jedva nešto i čitati, — no opet je sve, pa i najmanje malenkosti u glavi tubio.On nije mogao snositi sporinu radnje kancelarijske, no ipak je ostavio nameštenim sudijama na volju, al kad su kakove stvari preko razni udova dospele i pred njega, sud je bio brzo izrečen i to vrlo strog i užasan.Njegov jedini brat, misleći bez sumnje da neće biti kaznjen, osramoti jednu mladu devojku, no pošto je delo bratovljevo do ušiju mu došlo — dade ga o vrata svoje kuće obesiti. Po izvršenoj presudi rekao je Kara-Đorđe ladnokrvno ove reči: «3ar nismo mi boj bili protivu Turaka, koji nam žene i decu našu besčastiše i zar da ih mi sad kao kršteni Turci skrnavimo?Što je zaslužio to je i dobio!» Jednom, sedio je Kara-Đorđe za stolom u svojoj niskoj i malenoj sobici, gdi je obično obedovao.Jauk i uzdisaj nevoljnika dopre do ušiju njegovi, uz ovo i neke nerazumljive reči, koje su ime njegovo spominjale i čuje gde sluga njegov upućuje tužećeg se da posle ručka dođe.No ovaj strahoviti i goropadni Crni-Đorđe, primao je ma u koje drago doba sve tužbe, koje su na njega dolazile i sudio je bez odlaganja, samo ako je bilo iole moguće.On nikog nije odbio a da ga nije saslušao, pa i ovom se prilikom približi vratima, koja silovito otvori.... U taj mah, kad se on na vrati ukaza, sirota jedna žena sa petoro dece pade pred njega na kolena vičući: „Pravdu Đorđe, pravdu daj za nas sirote!».... «Ustani ženo — Bogu se jednom valja klanjati!» reče on gromoglasno.Kad se žena ustravljena na ovu oporu zapovest diže, nastavi on sasvim blago: „Šta želiš od mene? — Kaži mi samo, ko ti je šta nepravo učinio?» — Jadna ova sirotica, kroz plač i jecanje pripovedi, kako joj popa nije hoteo opojati i saraniti njenog umrlog muža, jer nije imala novaca da plati za podušije, i tako je kao pseto u zemlju bačen. „A jeli to baš tako, kako ti govoriš?» — zapita Đorđe. „Zeklinjem ti se mojim Spasiteljem da je tako!» — reče sirota žena. «Idite deco s bogom i znajte, da ću ja suditi šta bude pravo!“ Tog časa pošalje po popa.Kad dođe pop, odpoče Kara-Đorđe lukavim glasom; «Otče? — vrlo jo lepo od vas, kao što sam razabrao — te nehtedoste oštetiti svetu našu mater crkvu.To je zaista pohvalno!...No počem naši sveštenici nesmedu ništa od svog prava gubiti; eto ja se postarah da platim dug našeg brata, koji je bez podušija umro!“ — Sad izvadi nekoliko groša iz svog cepa i pruži popu, koje ovaj lakomo uze i klanjajući mu se do zemlje, strpa u svoj špag.Al sad tek zagrmi Đorđe: „Pope — ti bezdušni nečoveče! ti si nedostojan sa tvog gadnog srebroljublja da nosiš ime hristovo na sebi, sad ćeš iskijati tvoje delo nečastivo!“ — Zatim okrene se na momke, koji mu svagda behu pri ruci i koji su ujedno bili njegovi čuvari i izvršioci njegovih presuda, što ih je on kao diktator donosio. „Ja vam zapovedam, da ovog popa odma živog saranite pored onog siromaha, kom je on milost molitve odkazao!» — Zapovest ova bude odma i izvršena. Strašna je ova presuda! — Užasno je pomisliti o ovoj nerazrešivoj gatki, o ovome srcu čovečijem.Nije li to čudnovato da je kod ovog čoveka vanredni neki način k pravici i čovečanstvu, donosio sve strahovite i užasne presude? Srditost i osveta, te obe strasti bile su tako silne u duši Kara-Đorđa, da su ga napravile svirjepim, inače je bio sušta dobrota; šta više, kad dođe k sebi, plakao je kao malo dete proklinjući svoju ljutinu.Uvrede njemu nanešene umeo je oprostiti, no za nepravde drugom učinjene bio je neumolim, kao što to pokazuje sljedeći slučaj: Jedne prijatne večeri, sedio je Đorđe sa porodicom svojom na jednom zelenom brežuljku, koji je rastovom gorom obrastao, a spuštao se do samog smernog dvorca gospodara od Srbije i ovaj od severnog vetra zaklanjao. Đorđe je ležao na travi, držeći uspravljenom rukom glavu svoju, pušio je iz duge lule, često pogledajući veselu i dražesnu gomilicu, što je nekoliko stopa od njega udaljena bila.U toj gomilici bila je i Jelica njegova verna ljuba, a pokraj matere stajalo je lepo plavo dete, Nasika kći njegova i Čarni najmlađi sin njegov, koji je, stojeći između matere i sestre, streljao po drveću ptice.Dva momka Đorđeva, dopratiše pred njega čoveka nekog, kome su dva snopa žita o vratu obešena bila, te došav pred njega rekoše: „Gospodaru — evo onoga, koji ti žito krade!» — «Zašto si to uradio? — zapita ga Đorđe sa svim mirno i tiho. «Zašto kradeš žito ono, što sam ja posejao za decu svoju?» — «Da zaranim moju!» — odgovori mu ovaj sa svim slobodno i odvažno. Na ove reči mahnu rukom Đorđe i time dade znak, da može odlaziti, dodajući: „Čisti odavde i nemoj više za živu glavu usuditi se da to radiš!» — „Ali gospodaru! — ovaj drugi snop ukrao je sa Živanove njive» rekoše momci «a mi smo upravo i određeni bili, da motrimo na one, koji mu žito kradu!» Na ovu novu tužbu skoči Đorđe kao oparen, ispravi se koliki je dug pred čovekom, i sa sevajućim očima i grmećim glasom reče: Zar kradeš jošt i od siromašnijeg od sebe. — Je li?“ — „Vuče!“ — nastavi Đorđe dalje, okrenuv se jednome od momaka svojih: „Od danas, nosićeš svaki dan redovno po jedan lebac udovici i sirotama ovoga čoveka!» — Za tim trgne iza pojasa pištolj, što ga je svagda pri sebi nosio, zapne ga, upre na čoveka i goropadno izusti ove reči: «Ti si pogazio zapoved božiju, koja veli: ne kradi! — a kradljivcu treba suditi!» — i za ovim rečma okine pištolj. Tane upravljeno u glavu nesretnika odleti u drvo, koje je malo na levo od njega stajalo, i otud se odbije i podesi lepo pseto njegovo, koje samrtno ranjeno pade pred noge gospodareve. To učini Jelica, videći da je pištolj na nesretna čoveka naperen, uletila je u onom trenutku, kad je pištolj opaljen između žrtve i sudije te je na stranu odbila ono rame, koje nikad donde pofalilo nije. Gledeći pseto — ovog nerazlučnog čuvara svog, koji je pred njim ranjen posrtao žalostivo jaučući, Kara-Đorđe srdito tresne o zemlju svoj izbačeni pištolj, ščepa drugi i poviče uzplairen na ženu svoju. «Pa kolena robinjo! — da ti platim drskost tvoju!“— „Jest, na mene, na tvoju robinju smeš pucati Đorđe, jer imaš pravo nad životom mojim, a ne na braću svoju!» — odgovori ona odvažno. Oba deteta zagrle majku svoju, koja je već bila na kolena pala na zapovest muža svog. Đorđevo rame malaksa pri pogledu ovog prizora.Okamenjen — sa uprtim i ukočenim očima gledao je on u zemlju, boreći se sa svojom divljom naravlju....Tako prođoše nekoliko magnovenja, bez da je on proslovio i jedne reči. Naposletku pogledi na ženu i decu svoju, koja jecajući od plača uzajamno se grliše i kao iz sna probuđen pohita k njima, pritisnu ih k srcu svome i grleći ih reče: «Svu bi moju krv prolio za tebe Jelice.... ali neznam sebe ukrotiti....Za ime Hristovo, bar vi ostali budite pametni!» — Vrlo je teško mogao da svoju halovitu jarost obuzda.Jelica je bila mirna - i blaga duša, no morala je kao i ostale srpske žene snositi ljutinu i halovitost muža svog.Mnogo je puta ona sebe očitoj smrti izlagala za drugoga, samo da bi javnu nepravdu odklonila. Na bojnom polju i u bitkama, bio je junak da mu međ Srbima para nije bilo.Vraćajući se pak domu svome, u porodičnom životu gubio se, postao je — kukavica. Narod srpski preoteo je od Turaka neki deo svoje zemlje i u narodnosti svojoj na novo je prosinuo.Ali ovde jošte ništa uređenog bilo, nije jer je narod taj više godina pod turskim ropstvom u sindžiru stenjao.Sve se sad u preotetoj zemlji moralo nanovo uređivati.U ovom delu unutrašnjeg uređenja, Miloš je ujedanput pokazao čudnovatu veštinu. Zapovedajuća vlast, koja je zbog rata ustanovljena, bila je u rukama vojvoda.Svaki je od nji imao oružanu četu od manje više momaka, koji su pod neograničenom vlašću svojih vojvoda stojali.Oni su imali pod sobom jedno ili više okružja, priznavajući nad sobom vrhovnu vlast Kara-Đorđa.Za preduprediti, da se vojvode ne osile i opasnima ne postanu, Kara-Đorđe ustanovi sovjet od toliko isto članova, koliko je i vojvoda bilo.Ove sovjetnike su okružja birala, potvrda izbora ovih bila je u rukama Kara-Đorđa.No ova prečaga, koju je Miloš Kara-Đorđu preporučio, spočetka je dobro išla, no naposledku ostane bez uvaženja.Vojvode opijene slavom svojom, a sovjetnici opet nezadovoljni, brzo se slože suprot Kara-Đorđa. Kara-Đorđe opet nije bio taj čovek, da je nezadovoljnicima kroz prste gledati mogao, te kad je video da su oni što suprot volje njegove zaključili, on je iskupljao momke svoje i zapovedao da pucaju u sobu, gde je sovjet bio, vičući: «dederte mi napolje te blebetuše, lako je njima u toploj sobi sediti i pisati zakone, ali ako Turci ponovo na Srbiju udare, ko će pred nji ići, opet niko drugi nego vi i ja,» pokazujući rukom na svoje momke. Spletke međutim nisu prestajale, one su sve više podrivale izvršitelnu vlast Kara-Đorđa.Đorđe je morao neprestano da se po logorima nalazi i da turske napadaje odbija, pa neznajući kako da prevlasti sovjeta na put stane, dođe na tu misao, da protivu ovih slavoljubivih ljudi, koji vrhovnu vlast njegovu podrivaju, zaštite na drugom kom mestu potraži.On se obrati prvo na jednovernu i jednokrvnu Rusiju. Ovim poniče prvi razdvoj između Kara-Đorđa i Miloša, koji je pri svoj svojoj mladosti imao veliki upliv kod sovjetnika. Mnjenje njegovo bilo je, jedino osloniti se na narod, a u slučaju nužde u pregovore mira upustiti se, sa Turskom koja je već tolikim od Srba zadobivenim bitkama dobro zastrašena bila, i koja bi polugospodarstvo srpsko priznala, da se sami mogu slobodno po svojim zakonima urediti i sami sebi starešine izabirati.Miloš nije s toga dopuštao, da se drugi ko u upravna dela otačastva meša, jer je skroz providio spletke, koje otuda politi mogu. Kara-Đorđe naprotiv sve je u laku ruku uzimao, ma da je viđao da se uplivom ruskim podiže opozicija među vojvodama i sovjetom, ipak namisli on da ovo zlo u korenu satre, i da silu ovu u svoje interese uvuče, podloživši sebe pod njeno pokroviteljstvo.Ovo mu je bila najveća pogreška, koja mu je i propast prouzrokovala. I bez svake sumnje, kad je Kara-Đorđe pod skut njen došao, narod srpski već je napred opredeljen bio, da bude most za slučaj kakva neprijateljstva između porte i Rusije, a može biti da postane i cena njihova pomirenja i jači uslov njihova dogovora, al svakojako pak da nikad ništa ne dobije.A to je opet ono što se i dogodilo i što je Miloš već u napred predskazao. U svojoj nadi, koju je polagao na posredovanje Rusije, Kara-Đorđe se strahovito prevari.Čovek, koji znade za sve nevolje, što su se kod Srba za to vreme dogodile, mogao bi pomisliti: da je u isto doba i zao neki duh u velikaše srpske ušao i to na ona ista vrata, koja su u Srbiji Rusiji nepametno otvorena...Razdor poniče na sve strane.Opozicija je zadobila nove potpore, da u tom žalosnom unutrašnjem razdoru u kom je dosadanji ugled Rusije u Srbiji pao, Turci se ponovo osiliše i osnažiše. Strahoviti događaji, koji bi i najjači presto na zemlji oborili, morali su za sobom povući i oboriti i onoga, koji je sebi tek počeo krčiti puta da na ovaj sedne.Rusija, koja je savezu Đorđevom žrtvovala stalnost svoga naroda, bojeći se Napoleona, napravi mir sa Turskom u maju 1812. god.Turčin kad nije morao više svoju vojsku suprot strahovite i silne Rusije obraćati, obrati sad ovu suprot Srbije, i onda mu je bio lak posao sa Srbima.Jadni Srbijanci moradoše sad opet u boj zagaziti i oružje u ruke uzeti, da brane svoju slobodu, koja je dragocenom krvlju njihovom kupljena bila.Rusija pri utanačivanju mira, nije sa Turskom ništa za olakšanje Srba ugovorila i porta sad podigne svu svoju silu na Srbiju. Sad sultan odvažno pođe da sa golemom Srbiju brzo pregazi i pokori.Pedeset hiljada vojnika skupe se pod zastavu Kuršid paše.Kara-Đorđe nema da mu na suprot stavi ni dvadeset hiljada vojnika.Ovde ga loša sreća posluži: Njegova zvezda počela je jošt od 1800. god. tavniti.Unutrašnji razdori sve većma i većma uzimahu maha, oduševlenje ono, koje je u prvi mah čudesa stvaralo, sad je sa svim već oladnilo.Samo je ostao prost narod, i u njemu jedinom mogao si naći požrtvovanja i odvažnosti za otačbinu. Godine 1812. i 1813. nisu za Srbiju ništa drugo bile, do niz beda i nevolja.Turci su osvojili sva izgubljena mesta, i spremaju se da Srbima grozno zajam vrate.Strah obuze srce sviju vojvoda, a kroz ovaj strah valja razumeti jošte i onu nemoć, ono beznaravije, koje ujedno oduzima i želju i nadeždu za pobedom.Danas svaki ti od nji ima po nešto da izgubi...Svaki gleda sretstvo i način kako da prikrije svoje bogatstvo, koje je zadobio... i da ličnost svoju i porodice svoje obezbedi, i da sve ono odeli od opšteg blaga, od narodnog dela. Bože moj Bože!Kako li je žalosno i izreći te stvari, kavo li je užasno viditi ih gde se oni u delu pokazuju, kao da bi tim hteli potvrditi, da su narodi večno osuđeni da služe, za podnožje častoljubivim. Sve vojvode srpske, koje se koristiše dobivenim bitkama i obogatiše se, izuzimajući jedinog Miloša, koji je sa negodovanjem od sebe odbijao, nevera braći svojoj biti, — pobegli su u Austriju, gde kod tamošnjeg dvora prosijačiše, da im se tamo poniženim i prezrenim dozvoli živiti. I Kara-Đorđe, koji nikome doli jednom narodu svome imađaše za svoje uzvišenje da zahvali, kao najveća kukavica ostavlja otačastvo svoje, odriče se čina, koji mu je od sabraće poveren.On ih ostavlja izložene svirepstvu razjarenih pobeditelja.I on pobeže u Austriju, a otud ode u Rusiju. Tamo su ga lepo primici.Pad jednog čoveka povukao je za sobom propast celog naroda...Nesretni Đorđe slavi se po pravoslavnoj Rusiji, njemu se sa sviju strana laska.Ordeni ga ukrašavaju, penziju mu daju, a narod u ropstvu turskom pišti. No njegov nemirni duh, možda griža savesti il strašna sudba, il pre svega kazneća desnica božija, za učinjenu neveru braći svojoj - navede ga, te se u Srbiju tajno kao kakav krivac povrati.Jedni vele da je zato opet u Srbiju prešao bio, da pokuša podići opet pobunu u narodu; drugi opet da iznese silne novce, koje je zakopao bio u polju. U tuđe ruvo preobučen, pali junak srpski vraća se sramno noću, na zemlju otačastva svog! — Dal je već unapred izdat bio? Sutra dan je glava Kara-Đorđeva bila izložena u Beogradu. Kara-Đorđe grdoba srpske revolucije pao je u prah...Austrija pod svojim nadzorom drži srpske vojvode, koji su nebrojeno puta vodili braću svoju na pobedu; oni su u stvari samoj bili zatočnici svetoga saveza....Turska je opet povratila svoje staro gospodarstvo u Srbiji, a bez da je i jedna jedina država hrišćanska i jedne reči za Srbe progovorila.Turci opet na uvek stupiše u pritjažanje roblja svoga, zakonitost je turska sad na sredi. I zajista u najžešćim bojevima što su vođeni i u najužasnijim bitkama, gde je krv potokom tekla, nisu se nikad Turci tako grozno i užasno svetili nesretnim Srbima, kao sada. Godine 1813, 1814, 1815, obilježene su u svetskoj povesnici za junački narod srpski, kao period nevolja, sramote i nečuvenog mučenja.I sama senka prava i pravice narodnje izčezla je.Ovo sad nije bio više samo pobeđeni narod, kojeg bi Turci nametom ratnim ugnjetavali; već je držan kao neposlušno roblje, koje je turska batina pod lanac dovodila. Ni jedna jedina sila hrišćanska nehtede podići glasa svoga za ove mučenike hristove.Rusija nije se kao pokroviteljka stavila u sredinu između mučitelja i žrtava; trebalo je da Srbi sad izkijaju greh, što su se dvadeset godina junački borili za povratak izgubljene slobode...Sve je sad dozvoljeno bilo Turcima, oni su mogli sad bez odgovora seći starce, žene i dedu onih, koji su se borili u redovima srpskog ustanka; popaliti i sa zemljom sravniti kuće, povatati mlade devojke za svoje hareme, a mladiće za svoju vojsku, oterati stado i isterivati i iznuđavati od naroda teške robote.Svaka tužba utišana je bila bičem, a larmanje smrću. Šta je mogao siroma narod suprot ovih gonitelja činiti, kad je bio ostavljen od sviju onih, koji su ga na pobunu izazvali i koji su ga u boj vodili, a tako ludo i tako nečovečno ostavili i predali nemilosrdnoj osveti turskoj.Nisu di zar ti ljudi samim tim delom pokazali, da su očajavali o otačbini svojoj, i da su sami upropastili delo slobode? I pri svež tom došlo je bilo magnovenje, u kom je tursko tiranstvo postalo tako nesnosno, da je moralo pasti pod sopstvenom svojom preteranošću.Jauk očajnički digne se do neba, i zahori se od jednog kraja Srbije do drugog: «Rat! rat! osveta Turcima!» Ceo je narod razumeo viku, svi su je povtoravali, smrt na bojištu bila je jošte jedino pribežište od sviju beda i nevolja, koje podnosiše.Svi su željeli rat, samo nikog nije balo, ko bi jih predvodio i ko bi im vođa bio.Ovoga vođu bog im je poslao. Na cveti 1815. god. iskupio se bio silan narod u takovskoj crkvi na molitvu.Najedanput ukaza se na pragu crkvenom čovek jedan, pod oružjem svetlim, vijući zastavu u ruci svojoj, na kojoj su bile belim slovima napisane ove reči: «Otačastvo, Sloboda!“ «Braćo! povika on, lakša je smrt od ropstva, daj da dignemo oboreno čelo jošt jedanput, da izložimo naše junačke prsi neprijatelju.Na oružje!! Oduševljen usklik predusrete reči ove. „Na oružje, na oružje!» povika narod. „Braćo!“ odgovori Miloš, «ja ću napred.Ako padnem, gazite preko moga tela i neprestajte boriti se dokle poslednji Srbin ili poslednji Turčin ne padne.Ovo je rat iztrebljenja, koga u ime božije počinjemo i tražimo slobodu ili smrt, razmislite se!“ Glasom, na oružje, na oružje, zatresoše se na novo svodovi crkve.Ljudi se kupe okolo Miloša, grle ga, starci se penju na stolove da ga vide i blagosiljaju; žene prebledile i od straha onemile, čitaju u sebi molitve, koje se nedadu ovde opisati.Ovi ljudi što evo žedne za bojem, to su njihova deca, njihovi muževi, ocevi i braća.U ovom svetom trenutku svaka je zebla za predmetom svoje ljubavi.Pred očima svake pojedine razvijao se ceo rod patnje i nemira, dugo i predugo sljedovanje užasnih požrtvovanja.U srcu srpske žene imade osećaja i za otačbinu, ona znade danom prilikom na strašnome mestu postojati i umreti za nju. „Braćo!“ nastavi Miloš, «sve je već za ustanak spremljeno, samo dajte jošt onima znati koji nisu ovde, da pripravni budu, da se na prvi znak pod zastavu iskupe.Žene, deca i starci što nisu za oružje, neka idu odma u šume kod braće naše ajduka.Oni se primiše da ih rane, te da nam u tom ruka pomoć budu, pa i u svakoj ratnoj nuždi i potrebi, oni su se svi zakleli Hristom Spasiteljem, da će to održati, pa daj da se i mi tako zaverimo: da nećemo dotle oružja položiti, dovle nezadobijemo našu slobodu.» Sa najvećim usklikom očajanja izrekoše zakletvu ovu, preko praga crkvenog prelazeći, svi se zakunu da će se samo kao pobedioci natrag povratiti.Sad sa sviju strana počnu vrviti gomile, koje su zadahnute bile oduševljenjem. Sveštenici, koji velikog upliva imadoše na ratoborni duh ovoga naroda; pokazaše mu prstom na nebo, gde je nagrada za njihovo sveto delo, te da prizovu u pomoć Boga kao pokrovitelja i tim mu predskazivahu nepobedimost. Osam dana prošlo je već, od kako se Miloš u crkvi narodu pokazao.Sve što je nužno, već je u najvećoj tajnosti spremljeno.Čas otsudni za polazak u sveti boj došao je...Nejač srpska, žene, deca i starci ostavljaju kuće svoje i beže u goru ajducima.Svaka kuća ponela sobom samo ono što je poneti mogla, stada sa mladi pastiri išla su pred ovom žalosnom i tijom svitom, koju su do bregova čuvali oružani ljudi, koji će sutra na otvorenom polju stati na suprot Turčinu. Veličanstvena je i divna duhovska noć.Smireni narod begajući uputi se crkvi u Takovo, gde malo zastade.Crkvena vrata otvorena su.Žene polete unutra i padaju na kolena; muški stoje gologlavi na polju, čuvajući stražu na ulazcima.Mesec prosijava kroz oblake i osvetljava svojim tavnim i žalosnim zracima ovaj tužni prizor. Sveštenik veličanstvenog izgleda u svetom odelu kod oltara je, tamo stoji on i baca poglede na svoju okolicu, duga bela kosa spustila se na ramena, bela kao sneg brada pokrivala mu je junačka prsa njegova.Njegovo smežurano lice sa crtama jako označenim, pokazivahu rešitelnost i hrabrost njegovu. Sveštenik je ovaj već dvadeset godina vojevao u redovima prvog ustanka srpskog.Starost je iznurila snagu njegove junačke mišice, no kad mu nije možno više da bojak bije, on podpaljuje vatrenim i oduševljenim rečma srca narodna, za sveto poduzeće i večiti boj protiv Turčinu. Nekoliko trenutaka, posmatrao je on tiho i mirno plačuću gomilu nejači srpske, što je klečala pred njegovim nogama ištući blagoslova; za tim veselo pogleda napolje na gomilu vojnika, nadu majke Srbije.Veliki drveni krst, koga je do toga časa u ruci svojoj nepomično držao, podigne on, i počne govoriti: Sirotim i žalosnim ovim dušama, koji se Bogu mole kazuje on: „da život srpskih žena nije ništa drugo do večita žrtva rodu i porodu, žrtva po nuždi vremena i potrebi opšte koristi.One u dane punog iskušenja moraju se pokazati hrabre i odvažne, kao i junaci sami, da s tim zasvedoče, da su prave Srpkinje, dostojne kćeri srpske otačbine!“— Posle ovih reči izađe iz oltara, pređe preko crkve i stane na pragu crkvenom i sa najvećim oduševljenjem blagoslovi pred njim stojeći naoružani narod i reče im: „Vama, unucima junaka, vama izbranim gospodo, ostavljeno je da dovršite delo vaših otaca.Ljudi prolaze, otačastvo je besmrtno!Srećni, srećni po hiljadu puta oni su, koji umiru na bojištu pred vragom strašnim, njihova imena večito se slave na zemlji!Pođite mučenici slobode, pođite!One, koji se u času povratka ne nađu ovde, naći ćemo tamo gore u nebu, gde nigda prokleti Turci zaviriti neće....Idite sad slavna deco stare naše majke Srbije, stupajte sa poverenjem proti polumesecu i znajte, da će on svugde svoje rogove spustiti pred vama, jer Hristos gospod vojuje s vami, vi će te svugde pobediti i na veki pobeditelji ostati!!!» Mesto i doba, pa glas i oduševlenje sveštenika, kojim je reči ove izgovorio, dade ovom prizoru sasvim drugi vid i uli u dušu sviju odvažnost i oduševlenje za svaku žrtvu.Svi su već predali dušu svoju na oltar narodne slobode!!!Svi eno odoše sa najvećim odševlenjem u boj! — Posle nekoliko časova rodi se i sunce i osvetli strašni pustoš ostavljenog sela. Miloš je jošt jedan jedini bio između sviju vejvoda i ratnih drugova Karađorđevih, koji nije hoteo ostaviti zemlju i braću svoju, te begati u tuđinu: «Šta mi pomaže» — odgovorio je on s negodovanjem onima, koji su mu savetovali da beži — «spasti život moj, kad će žena moja i moja stara majka pasti u ruke krvolocima, kad će oružje drugova mojih, što su ostali doma, bez obrane ostati izloženi besnećem pobeditelju.S njima sam delio sretne dane, slavu i dragu slobodu, s njima izgledaću u nevolji ovoj na bolje dane, i s njima podjednako deliću nevolju.Dosta je naroda izginulo samnom, pa neće biti nikakve nepravde ako i ja sa narodom poginem i propadnem.» On se pokori Ali-Agi-Serčesmi, i preda nu sablju svoju, a povrati se natrag domu svome da ore i kopa.Mili brat njegov Milan, već je upokojio se bio kao vojvoda od Rudnika, kog je junaštvo njegovo na tako visoki čin uzvisilo. Miloš se sad povuče u svoj mirni kućevni život, a ostavio je budućnosti izbavlenje i oslobođenje otačastva, dok se nebi snaga narodna malo oporavila, koja je već dvadeset petgodišnjom borbom iznurena bila.No strahovita iznuđenja i grozna mučenja nesretnog naroda, iztrgnu ga jošt pre vremena iz svog mirnog kućevnog života, te je noćnu tišinu opredelio bio za to, da u toj udesi plan za ustanak, i sretstvo nabavi za umišljenu pobunu.Kod narodnog sveštenstva našao je u tome jakog odziva, njihovim nastojavanjem i njihovom potporom udesi on svoj plan i ustanak bukne na njegov glas licem na praznik Vaskresenja Hristova.Ovu je pobunu sada sam Miloš na svoju ruku vodio i za divno čudo; ona se dobro i sretno po narod svršila. No pređe, nego što sa pobunjenim Srbima prođemo kroz sve redove njihova ustanka, pređe, nego što izađemo na krvavo bojište, gde će nam pamet stati, kad nam u sred strahovitog razbojišta sine pojetički obraz Ljubice — žene Miloševe.Zato za upoznati čudnovatu ženu, koja tako znamenitu i veliku ulogu igra u oslobođenju Srbije, valja da se sa nekoliko godina nazad povratimo na ono doba, kad je Kara-Đorđe prvi put Srbe pobunio. U bitki jednoj, koju su Turci protivu uzbunjenih Srba u Bosni imali, budu oni od Srba pobijeni, i natrag se povuku, a Srbi malo od umora odanu. Tu na mestu bojnom, koje je krvlju njihovom orošeno, od umora iznemogli, malo zastanu.Bogati turski šatori, što su jih oni istina Bog skupo platili, služe im za krov ove noći.Pošto se od svuda prvo straže ponameštaju, vojvode i vojnici potraže u lakome snu potpore, za predstojeću bitku, koja će opet s početka zore da odpočne.U celom logoru samo je jedan jedini čovek budan, i na nogu on bdije nad svima.Duh njegov mira nema, on je pred očima imao to: Turci mogu se nenadno povratiti, na njih napasti, pobiti jih i rasterati, a oteto razbojište opet preoteti. Čovek ovaj, koji je vrlo bistar i razborit bio, za koga čas mira nikad nekuca, to je bio jedan mlad zemljedelac prosto kao i ostali vojnici obučen.Znak od belog platna, što je na desnom ramenu njegovom nosio, i što je između dva prekrštena mača kao krst izgledao, govorio ti je, da je to vođa ove vojske.To je bio Miloš, koi je jošt kao dete od 18 godina, uz narodnu stvar pristao i svugde se hrabar i odvažan pokazao.Sad ga je baš narod za predvoditelja ove vojske izabrao. Redom obilazeći sve ponameštane straže, dođe i do jedne razvaljene kuće, kojoj su topovi samo jedan rogalj ostavili.Usred kamena i razorenog pribora kućevnog leže dva mrtva tela.Badava se jedna ženskinja muči, da jednom od njih krpom obustavi krv, koja silno iz rane teče. Prvi jutarnji zraci osvetlili su ovaj užasni i žalosni prizor. Miloš se približi, ženskinja glavu podiže gere, oči su joj crvene od silnog plača; a krasne crte smućenog lica joj izdavale su, da se ona u najvećem očajanju nalazi.Ona mu kroz plač reče: «Sve je badava, Bajo je mrtav, već je i oladnio, i moj blizanac Jovan i on je prošao, i on je evo poginuo!Evo gde i njegov život iztiče sa krvlju njegovom, a od zarubka sablje turske.» Ove reči izgovorila je ona sa najvećom razjarenošću i čustvom punim osvetoljublja. Brzo zatim uhvati Miloša za ruku, dovuče ga do krpe krvave, koja zatvaraše ranu na glavi Jovanovoj i reče mu: «Ostani ovde, molim te Miloše, ja ću brzo otrčati da donesem vode s potoka, da mu ranu operem,» zatim uze jedan u polu razbijen sud, i laka kao srna iztrči napolje. «Sirota Ljubica, sirota devojka,» uzdane Miloš gledeći za njom. Žalosni i srce cepajući pogled baci on na oba pred njime umiruća ranjenika, na Baju i Jovana, drugove njegove iz detinstva, koji su do juče u boju bili s njime. «Tako,» gorko uzdanuvši reče: «Tako protiče kaplja po kaplja krvi srpskih sinova.... tako ti užasni boj svaki dan guta branitelje našeg nesretnog otačastva.“ Za pet minuta samo, od kako je mlada devojka otišla, jadni ranjenik sa poslednjim uzdisajem ispusti i dušu svoju. Ona vrativši se misleći da može još kome pomoći saže se.Miloš je zadrži, i sa velikom tugom reče joj: «Ljubice, sad je već sve badava.Jovan je ispustio dušu svoju i otišao je Bogu na istinu, da se nađe sa ocem i braćom svojom.» Nesretna devojka sa zbunjenim pogledom, ruke sklopi i povika: „Otac, mati i braća.... svi su tamo gore, a ja jedna samorana... ja sama samcita ovde na zemlji.» „Nemoj tužiti devojko, nemoj plakati Ljubice, ti znaš da devojke, žene i sestre umrlih na bojištu naših drugova, nalaze u svakome vojniku srpskom, koji za slobodu otačbine vojuje, oca, braću i muževe.» «Svi isečeni od Turaka o spasitelju moj.» vrisne ona i podigne oči svoje k nebu kao da je tim pogledom molila Boga za osvetu poginulih svojih. Ništa nije žalosnije od ovog tužnog prizora, ali ništa tako i nekarakteriše narod i dela srpska; otac i četiri brata Ljubičina, stajahu pod zastavom popa Luke Lazarevića koji je u ovome kraju prvi pobunu podigao i sada ih više među živima nema. Pređe nego što se, vojska srpska sa toga polja krenula, zaklone oni ono, što je ostalo najdragocenije iza njih, a ta je dragocenost bila Ljubica i majka njezina.Njih dvoje po nalogu Miloševom odvedu gore u Šumadiju i predadu ih braći ajducima, da ih čuvaju, dokle se god oni borili budu pod zastavom slobode. Ni punih šest meseci nisu braća ni otac Ljubičin pod zastavom slobode vojevali.Mati Ljubičina vidila je svoju krajnju propast: kuća njena popaljena i razorena, polja osvetom turskom potrvena.Ona nije mogla dugo preživiti dva svoja izgubljena čeda, srce joj je od teške žalosti za njima prepući moralo.Ona je naskoro umrla. U to doba Ljubica je tek petnajstu godinu života svoga navršila, i ona se odvaži da ide drugoj svojoj rodbini: „bar da od sve tuge privezujem rane njihove.» Žene srpske pri ovoj narodnoj borbi osvetlaše obraz i sebi i svojima.Jedne su iz šuma, gde su u zaklonu bile, nosile u logore kroz sto nevolja ranu vojnicima; druge su opet stale uz muževe i braću svoju, i u redovima srpskim vojevale suprot Turaka, i na svojih leđi iznosili su sa sred bojišta ranjenike svoje. U celom ovome zarobljenom narodu kucalo je jedno rodoljubivo srce.Ljudi i žene, rado su stavljali život svoj na žrtvu, samo da povrate zemlji svojoj izgubljenu slobodu.Smrt su oni prezirali.Šta im je važio život bez slobode, a u okovi turski! I tako je, onog dana, o kojem govorimo ovde, Ljubica, ova neustrašima mlada devojka na konju, a na braće svoje strani, gledala ih gde jedan za drugim smrtno ranjeni padaju! Posle pobede, koja je nju tako skupo stala, došla je ona koračajući kroz mrtve i umiruće vojnike, da potraži svoje rođene... donela ih je sama na svoji rameni tamo, gde ovog magnovenja plače i nariče nad njima. Ruke svoje na srcu držeći rekne ona: „Moje suze nemisle prestati! — Dan sviće, a kroz jedan čas krenuće se i vojska, meni ostaje samo jošt jedna dužnost da ju ispunim!» — pridoda ona sa svim sumorno: „Miloše! — pomozi mi da iskopam raku za nji, netreba oni, koji su voleli poginuti njego živi Turcima u ruke pasti, da dopadnu sad mrtvi njihovih bezbožnih ruku. Raka bude gotova. — Tela oba brata su u istu položena, oni su zajedno proveli život, zajedno su suprot Turčina vojevali, zajedno poginuli, zajedno neka i počivaju u večnosti. Kad se ovo žalosno delo svršilo, Ljubica napravi mali znak krsta na zidu, pored kog je saranila bila sve svoje mile, što ih je jošt na ovom svetu imala. Čuvstvena žestina njena — iz koje je ona dobila moć za ovo poražavajuće magnovenje — prestane sad, kad je njena smelost ostala bez uspeha, a njeno oduševlenje bez ikakva izgleda! — Kad se sve svrši, slabo jestastvo mlade Ljubice klone i u mukama teškog očajanja padne na grob braće svoje, jer htede tamo umreti. U ovoj maloj vojsci, tako da kažem- «vojsci srotstva,» svi su se poznavali.Mesta, gde su se rodili Miloš i Ljubica, bila su jedno do drugoga i od početka pobune znao je svaki jedan za drugog, gde i u kom logoru se nelazi. Miloš je sad prvi put u životu svom bio svedok gorke žalosti u ženskoj duši.Jecanje nesretne devojke, srce mu je skroz potreslo.Tople suze potekoše mu nuz lice, padajući na ljubičinu ruku, koju je on u svojim rukama držao. Sad se začuje glas vojničke trube; znak da se vojnici pod zastavu kupe. — I vojska hoće već da polazi. - „Treba braći našoj ići!... hodi Ljubice, hodi!»— rekne joj Miloš molećim glasom. „Kuda? — s kime sada? — rekne ona, podižući očajno ruke k čelu svome.“ — Miloš sad stane nešto da premišla.Pogled njegov dugo je počivao na mladoj devojci, koju je on zamišljeno gledao.Devojka je ova bila junačkog duha i pravi junak, a osim toga beše ona umiljata i lepa. — Gordost njezina tela, duge crne trepavice, pravilne crte lica, prijatan i umiljati pogled, stas visok i vitak; sve to skupa davalo joj izgled savršene «grčke» lepote, koja je jošt sačuvanja kod gdekojih srpskih žena. „Ljubice!» — reče joj Miloš sa glasom nježnim, koji je ujedno i pun važnosti bio — «Idi i potraži mater moju, kaži joj, da dolaziš od sina njezinog Miloša, ona će te kao svoje dete primiti i držati; u prvom primiriju, kojeg s Turcima uglavili budemo — eto me k vama u goru!» — Ratni događaji, koji se na srpskom bojištu događahu prolazili su jedni za drugim.Prvi ustanak Srba pod Kara-Đorđem ugušen je.Srbi su opet postali turski robovi.Đorđe je platio glavom pogrešku svoju, što je iz zemlje pobegao i nevera svojoj braći bio.Vojnici, koji su za slobodu sviju bojak sa Turčinom bili, sad su opet turski robovi.Za Miloša smo već kazali da se je on Turcima predao, da zakrili nevinu braću svoju i nejaku čelad njiovu, da ih Turci u ropstvo ne odvedu.Ljubica je već njegova žena, mati kneza Milana i Mijajla. — U teškom robovanju turskom, ona je svako sretstvo, koje joj je davalo priliku da gospodari nad srcem svoga muža, upotrebljavala da ovoga na pobunu i ustanak podstakne.Ona je iz sve snage, duše i srca svoga podpomagala zaveru, koja je imala licem na cvetnu nedelju, da proizvede ustanak i pobunu naroda srpskog. Nestrpeljivije i nevoljnije i od samog Miloša, snosila je ona mrsko ropstvo tursko, pod kojim je ceo narod srpski stenjao.Pritisak ovaj bio je za slobodni duh ljubičin kao teško olovo, koje joj je dušu tištelo.— Sljedeći događaj poznat je celoj Srbiji. Kad su nesretni Turci jadnom Srbijom opet zavladali bili, novi paša od Beograda Soliman izda zapovest, kojom naređivaše: „da nijedna žena srpska, bez razlike stanja i starosti, nesme nositi više narodno svoje odelo, već da se svaka ima obući u staro ruvo robinja, sa lancem o vratu, za znak ropstva i da se neusude drugčije pred Turčina izaći. Jedina Ljubica između sviju srpskih žena, nije se htela toj zapovesti da pokori, a od toga časa, kad je za tu zapovest čula, nije iz kuće svoje nikud izlazila. — Jednog dana dogodi se da neki Turčin dođe u njenu kuću u onaj par, kad Miloša tu nije bilo. «Rad bih sa Milošem nešto govoriti» — reče joj Turčin sa svim gospodarski— «Idi i traži ga!“ — Ljubica je sedila na svom mestu, bez da ga je svoga pogleda udostojila i bez da se je sa svoga mesta pomakla. „Bezobraznico!“ — poviče Turčin u najvećoj jarosti — «Taki da si obukla na sedebe olo robinja i da si odma moju zapovest poslušala!“ — Sad robinja ustane sa svim mirno i bezbrižno i stade pred svojim gospodarem, te sa glasom najvećeg prezrenja reče mu: „Ti imadeš vlast, da sa tvojom sabljom moju glavu pod tvoje noge skotrlaš, no dok se je ja nanosila budem, nisi vlastan niti si u stanju učiniti, da moje slobodno srce pod odelom robinje bije!“ — „Gade jedan!“ —poviče on sav pocrveneo od ljutine — i povuče svoju sablu na nju. Na ovu viku i larmu eto ti i Miloša....Sablja agina u pola izvučena, vrati se natrag u korice... Miloš je bio taki čovek, kog si, hteo il nehteo — morao politički uvažavati.Njegovim primerom pokorili se i drugi Turcima, jer je on velika upliva kod naroda imao.Njegova potajna moć i zaštita nad svima gonjenim, bila je jača i pretežnija od važnosti oružja goniteljeva, to su oni dobro znali! — «Kad je aga sa Milošem svoj razgovor dovršio, reče mu ovaj: «Miloše preporuči tvojoj ženi, da bude u buduće pametnija!“ — Miloš mu na to smešeći se lukavo i umiljato odgovori: „Znaš ago! — žene ostaju vazda žene, pa zato bi najbolje bilo, da Turci njoj u kuću više i nedolaze!“ Ljubica je u ostalom imala za deset ljudi odvažnosti u sebi. Od onog dana, od kad smo ju vidili na polju bojnom, postalo je njeno ime u narodu čuveno.Ona je ne samo kao i drugi čovek više puta u boju bila, nego je i samu političku borbu u poznije doba sama vodila — šta više merila se sa portom i ispolinom severa — sa velikom Rusijom. Na Miloševu reč, kao što smo vidici, narod je srpski protivu Turaka listom ustao. Rat se započeo na život i smrt, a nečuvena dela junačtva, označe pobedu srpskog oružja.Maleni prostor ove knjige nedopušta mi, da opišem sva junačka dela koja je ova šaka junaka, u ovom novom al strahovitom boju počinila i pod predvođenjem Miloševim Turke iz Srbije izterala i slobodu svoju opet povratila.Ma da je ova vojska popunjavana bila iz tri miliona duša, ipak su se oni kao junaci borili suprot sile turske, koja je s dana na dan umnožavana bila iz goleme turske carevine, koja je brojala 45 milijona duša, i čiju je vojsku predvodio čuveni Kuršid paša, strašilo raje. Od tolikih skoro neverojatnih prizora, koji su uzor srpskoga oružja; nemogu propustiti, a da neopišem ovaj događaj, koji jasno pokazuje kakva je bila to vojna i koji dovoljno karakteriše ove proste, gorde i junačne Srbe.Oh! kad bih plod ovog čudnovatog napora od nji na uvek otrgnut biti morao, to bi onda čovek i o samom proviđenju očajavati morao. Dogodila se je jedna bitka krvava, u kojoj je Miloš pobio tursku vojsku od 15 hiljada ljudi.No Srbi oslabljeni velikim gubitkom, nemogoše goniti ih, već ostaše u šančevi svoji, dok m pomoć ne dođe.Turci se povukoše u svoj stan.No pri svemu tome, što je Miloš za skoro pomoć dobio, on ipak nije mogao viši vojske da sastavi od 10.000 pešaka i tri hiljade konjanika; koji su sobom imali tri topa i jednu stupku... Turci videći ovako maleni broj Srba, na novo pobesne, gordeći se na broj svojih vojnika, što su im u pomoć došli.Oni su Srbe prezirali i mesto da su na nji odmah udarili, oni Srbima poruče i zaištu od njih, da oružje polože i da se predadu.»— «Dođite sami po njega pak uzmite!» — odgovori im Miloš. Na ovaj odgovor Turci se razjare i odmah udare na Srbe, koji su ih u svoji opkopi čekali sa zapetom šarom.Prvi napadaj bude odbijen, pa u koliko su srpski redovi prorešetani u toliko budu brzo i popunjeni.Otporom ovim razljućeni Turci, dvaput jurnu pomamno na šanac srpski, bez da su Srbima što nauditi mogli.Miloš je zabranio pre pucati, dok on znaka neda, da svaki zgoditi može.Boj se užasan bije, koga kasapnicu nastupajuća noć prekine, ali Miloš oseti, da će Turci opet zorom udariti. «Braćo! begati od onih Turaka koje smo učer junački voštili: bio bi najveći kukavičluk.Kažite mi, šta da činimo?» — „Ovde ćemo ostati da neprijatela na novo pobedimo ili da junački svi do jednog izginemo!“ odgovore mu ovi. «Neka dakle nekoliko od vas, koji su manje umorni usednu na konje i neka iz polja dovedu ostatak topničtva koji je dve milje odavde udaljen, a Bog i naša mišica učiniće ostalo!“— Miloševo proročestvo se ispunilo.Tek što je svitati počelo, turska vojska halakajući udari opet na Srbe.Sam Kuršid—paša sa celim svojim đeneralnim štabom upravlao je ovom bitkom, u nameri da Srbe sasvim pobedi; najboli junaca i najljuće janičarske delije išle su pred turskom vojskom, noseći turski barjak. — Srbijanci čekaju ih sa puškama u ruci mirno, bez da iko jedne reči progovori.Na dani znak opale svi iz pušaka, gorde turske zastave popadaju u prašinu, topovi krče redove, stupka svoje radi, a u isto doba izleti i srpska konjica iz šume i udari u bok turske vojske, koja se ovim nenadnim napadajem zbuni.Miloš upotrebi ovu zabunu, izleti sa svoji junaci iz opkopa i od svih strana juriši na Turke.Nered i smutnja Turke zastraši i oni budu od Miloša do noge pobijeni. Njiove glavne vojvode i više od tri hiljade vojnika popadaju na bojištu,- Srbi su malo izgubili.Neki deo razbijene turske vojske nagne begati na Drinu, no Srbi ih sa sviju strana goniše, i oni izgube silne vojnike i ostave ceo prtljag i svu vojničku opravu.Čestiti srpski vojnici tog večera spavahu pod zauzetim turskim šatorima. U ovim užasnim bojevima, koji će se večito spominjati, a u kojima su Srbi sa malenom snagom pobedili golemu tursku vojsku, svaki je skoro dan obilježen bio kakvim junačtvom ili vanrednim požrtvovanjem od strane Srba. «Narod je nepobedim» — rekao je jednom Miloš — «kad srce desnicu oruža!» — Ovu izreku je on i potpuno opravdao. Dok se je Miloš s jednim Turcima na Moravi tukao, dotle su drugi opet podigli šančeve kod Valjeva i počeli se tamo utvrđivati; no Miloš znajući od kakve je važnosti to mesto, naredi da se odmah na njih udari, i pošalje vojvodu Molera i Cukića, da ih odande izteraju.Za ovu nameru Srba Turci dočuju, te prezirući Srbe izađu pred njih u polje i tu se sa njima pobiju i budu od Srba odbijeni i vrate se natrag u svoje šančeve.Među tim i Miloš sa ostalom vojskom stiže, koji je bez duše ovima u pomoć hitao.Odmah zapovedi, da se varoš od sviju strana opkoli, te došav u logor srpski, zastane tu Cikića i Molera, gde sa napadajem oklevaju, te im reče: „Vi braćo može biti, da ste izčekivali na mene, da vam ja u ponoć dođem, ali ja nemam koga više čekati.Car i kralj neće mm ni jedan u pomoć doći.Ako se ja od Turaka uzplašim, šta će drugi činiti?» — Posle ovih reči zapovedi, da se vojska na Turke krene, pa bijući se sa Turci podigne i šančeve, a zatim ih pozove da se predadu.Turci kad su čuli da je tu i Miloš došao — poplaše se i tu noć nagnu begati, ali Srbi osete ih, te jurnuše za njima u poteru i mnoge pobiju. Odavde krene se Miloš u Kragujevac, gde su se Turci jako utvrdili bili, i iz svojih šančeva junačkm se branili.Čujući da Miloš dolazi, izađu Turci na Dobraču i tu se sa Srbima pobiju, no ovi ih natrag suzbiju.Ovde su se Srbi junački vladali i što je jošt nečuveno, od svoje mrtve braće pravili su zaklon, neprestano vičući; «udri za krst časni i veru svetu!“ i Turke tako odbiju. Sama pak Miloševa žena Ljubica, koja je za svo vreme ovog strašnog ratovanja, neprestance s’ njima na bojištu bila, videći gde se Miloš varoši približuje, hrabreći, reče mu: «Pođi i pohitaj Miloše u ime Božje braći u pomoć, ja ću ostati ovde, da ti zadobito mesto čuvam, i doći ću kroz ovaj klanac“ — pokazujući na njega rukom, k tebi u pomoć!“ — I zaista! — Turci videći malen broj Srba, navale na njih napuštajući onaj klanac- i nesanjajući, da će ko kroz njega na njih udariti.Ljubica pak videći da se Turci od njega otiskoše, izleti na konju pred vojnike i reče im: «Braćo — hajdmo sada napred pobeda je za celo naša!» i jurne zatim vojskom kroz rečeni klanac te uhvati Turke između dve vatre, koji se u velikoj zabuni nađu. Nenadna ova zabuna koju je odvažna žena proizvela, otvori sad izgled za pobedu neustrašivim borcima srpskim, koji se biju sa krajnjim očajanjem.Šest punih sahata trajala je bitka, u kojoj Turci naposletku malakšu i budu od Srba pobeđeni.Nebrojeno mnoštvo sa jednim vojvodom ostanu mrtvi na bojnom polju, i tom pridikom zadobiju Srbi osim lepih konja i množinu valjana oružja i džebane. Usklik žive radosti i blagoslova, dočekaju pobedioce u oslobođenom Kragujevcu, čiji stanovnici također behu u redovima bijuće se vojske.Rat ovaj, kog je turski car mislio brzo da svrši, a bez da mača iz korice potrgne, ako samo nekoliko pobunjenih robova dade iseći, podužno se je naprotiv dalje nego što je iko i misliti mogao.Ovim dugim požrtvovanjem Srba, Mahmud se ljuto razjari i namisli, da ratu ovom brzo kraj učini, koji mu je najbolju vojsku potlačio.Dvadeset hiljada novih vojnika budu Kuršid Paši na novo poslati sa nalogom, da gleda svakako da sa Srbi brzo gotov bude. Požarevac je mesto nove al užasne bitke.Turci su u ovom boju svu svoju snagu razvili, a Srbi jedva da im nekoliko hiljada svojih boraca na suprot staviti mogoše.Uzdajući se valjda u svoju snagu, Turci udare jurišem na Srbe.Vojvode i vojnici sa obe strane već su uverene, da će od ovog boja sve ostalo zavisiti; zato se i sa obe strane junački boriše.Odmah u početku tog boja izginuše mnogi znameniti Srbi, među kojima je bio i Milošev šura Jovan. Pogibijom ovom poplaše se Srbi i nagnu begati. Miloš videći sad pred sobom očitu propast svoju, potegne pištolj svoj iz kubure i iztrči pred bežeće Srbe, te počne gromoglasno vikati: „Kuda ste potegli nesretni sinovi, gdi vam je grad da se u njega sakriti možete? — Hoćete li zar, da vas žene pod kecelju uzmu i da vas tu sakriju? — Natrag tamo!» —pokazujući pri tom rukom na varoš — „Tamo su vaše kuće, vaše žene i deca! -— Hoćete li zar, da se tamo kao roblje povratite?...Zatim stavi pištolj u kuburu, potegne sablju i pogna konja prema turskom Deli baši govoreći mu: „Vala Deli bašo ti može biti da imaš kuda i na drugu stranu, ali ja vala nemam kud, nego mi valja ovde mreti!» — i ustremi se sa svojim momcima pravcem u Turke. U isti čas, iztrgne Ljubica iz ruku bežećeg vojnika zastavu, obode naglo svoga konja, proleti uz redove zaplašene, pred sobom goneći ih natrag, noseći u rukama svojima zastavu, na kojoj su stojale reči ove: «Otačastvo, sloboda» — i sa osobitom živošću vikala je: „Braćo! hajdmo u sukob Turcima, sa pobedom je sloboda, a sa padom izvesno ropstvo!» — Ovaj rodoljubivi i vatreni poziv, koji čudnovatom kratkoćom svojom pred oči stavlja sudbu otačbine i tolike za svakog nevolje, srdačno vojnici prime.Sa sviju strana kao iz jednog grla zaori se Ura!Ura! — Ovi čelični ljudi, što u jednom magnovenju malo popustiše, sad se nanovo urede, nagnu goropadno na neprijatelja i opet ga pobede. U ovom ispolinskom boju, Miloš je pokazao najveću vojničku veštinu.Ovo nije bila zanešena neustrašimost Kara-Đorđa, ovo je bilo ladnokrvno junačtvo i oprezna mudrost, koje se je on u svima bitkama pridržavao.No kolilo je zadobivena pobeda slavnom delu njegovom pomogla, toliko mu je velikodušije u bojevima kod samih neprijateljskih vojvoda mnoge prijatelje steklo.Dok su Turci zarobljenike i ranjenike srpske nemilice davili i ubijali, a odustajali bi tek onda od toga, kad bi od umora i grozna čina odpočivati morali; dotle se je Miloš zadovoljavao kao pošten čovek samo time; «da mu se zarobljeni Turci zakunu, da neće više na Srbe vojevati i puštao bi ih bez odkupa. Kad bi razjareni srpski vojnici na bojnom polju posle pobede svaku štednju odricali, vikao bi im Miloš: «Prođite se braćo za Boga, budite milosrdni, jer je već i suviše krvi proliveno!“ — Miloš je davao previjati i lečiti ranjenike, a vraćao je neprijatelju odmah natrag zarobljene žene i starao se, da im se nikakva uvreda nenanese.Ovo Miloševo postojano velikodušije njemu je kod svojih zadobilo uvaženje i poštovanje, a kod Turaka, koje je njegov razum i njegovo junačtvo sa zemlje otačastva njegova isteralo, udivljenje. On je zaista, tako radeći imao velika osnova za svoju politiku, jer srpska krv nije bila neiscrpima.Ove bitke — do zla Boga nejednake, nisu mogle večito trajati, moralo je dotle doći, da se ugovor kakav napravi, da utruđeni narod od teška napora malo odahne i da plodove prikuplja od svojih besmrtnih žrtava, ma da Srbiji nije moguće bilo u krvožednog Turcina mira prosjačiti. Usljed jedne bitke na Dublju, Srbi napadnu junački na turski šanac; Turci se smetu, otvore vrata na njemu, te počnu begati.Vrag nanese njinog Pašu da uzjaši na konja i da tako iz šanca izađe u nameri, da se kroz Srbe probije i pobegne.Srbin jedan dočeka Pašu, ubije mu konja, te on sa konjem zajedno pade, no brzo ustane i begajući sakrije se u jedan trnov šiprag, a kapa i čalma osta mu na onom mestu, gdi je stao bio, koju opet jedan srpski vojnik nađe i metne oboje na svoju glavu.Obzirući se tako na sve strane, gledao je kuda je paša umakao i u tom trenutku eto ti i Miloša sa svojim momcima, koji je vidio kako se Paša sakrio bio, poviče na svoje: «Držte braćo, to je Paša, ali nemojte ga ubiti, no živa ga meni dovedite!» Srbi opkole trnje, pašu zarobe i gologlava izvedu pred Miloša.Miloš odmah odkupi kapu od onog momka, povrati mu njegovo oružje, govoreći mu umiljato: «Ali tvoj je život sad u mojim rukama... daj mi tvoju poštenu i junačku reč, da nećeš više vojevati suprot braće moje, pa si odmah slobodan!„ — Alija dade poiskanu poštenu i junačku reč svoju. — Nato nastavi Miloš; «ako žedniš za mojom krvlju Alia, a ti me slobodno na bojištu potraži, ali razumi me dobro; „traži i zahtevaj samo mene jednog, a braću mi nediraj!» — i zatim ga bez odkupa odpusti. Ovo blagorodno delo Miloševo, dirnulo je Aliju do srca i on došav natrag Kuršid Paši, upotrebi svu svoju snagu da privoli ovoga, da stupi u pregovore mira sa vođom pobunjenih Srba; umesno izvodio je on sve osnove, koje su ga pobudile da se mire.Magnovenje za pregovore bilo je vrlo pospešno.Kuršid-Paša više puta od Srba potučen, nije mogao nastaviti svoje vojevanje, a da nepotraži nove pomoći iz Carigrada.On se odvaži, da sa Srbima stupi u pregovore mira i zapovedi Aliji, da pozove Miloša da dođe u turski stan, da se o miru razgovore.Primrje za obe strane bi primljeno. Kako je Miloš ovu poruku dobio, on nehte da okleva i to ne iz tog razloga što bi ga u ovom slučaju naravno njegovo lukavstvo izneverilo bilo i što on nebi ponjao bio onu veliku važnost, koju bi iz ovog slučaja zadobiti mogao.Pa zato odma dade vojnički savet iskupiti i ovo objavi svima vojvodama, na koje mu svi jednoglasno rekoše: da ne drži vere u Turcima i da njima za život glave ne ide; no on im odgovori: „Ta zar se ja u sadanjem mome poslu neigram svaki dan sa glavom mojom? — Moj je život u Božijim rukama, kako je on naredio tako neka i bude!“ — Kuršid je baš vojnički savet u logoru svome držao, kad mu javiše da je Miloš bez ikakve zaštite došao u logor turski.Prokleta misao useli se sad Kuršidu u glavu....On je predložio sovjetu svome: «Sad imamo u našoj vlasti prokletog srpskog predvoditelja; rekne on: „daj da izložimo u prah ovu grdobu revolucije, odrubivši Milošu glavu.... i da pošaljemo ovo znamenje sultanu!“ Na ovaj predlog pristanu neki od sovjeta.No Alija, koji je imao život svoj velikodušiju Miloševom zahvaliti, ustane koliki je veliki i važan, te odgovori im sa grmećim glasom: «Dokle god ja u žilama mojima imao budem i jedne kapi krvi, i dok zapovedao budem nad moji hiljadu delija, ja neću dopustiti da zadatu Milošu veru pogazim; jer bi ime moje večitim sramom neverstva okaljano bilo!“ Alija zajista održa reč.Njemu se zapovedi da uvede pod šator Kuršidov srpskog predvoditelja.No peverenje poštena čoveka uskoleba se.Miloša, kad razgovore o miru svrši, Alija do poslednje straže turske doprati, gde rastajući se šnjime reče mu: «S Bogom Miloše, ti si mi izbavio jednom život moj, ja ti evo zajam taj sada vraćam, sad smo oba na čisto, pa u buduće neveruj nikom pa ni meni samom!“ — Posle kratkog vremena bude uglavljen mir, ovo neočekivano dobro za zemlju.Ako za ovaj par i nisu Turci dali bili Srbiji potpunu njezinu unutarnju nezavisnost, ipak su im bar ostavili sva ona mesta koja su oni oteli i dozvolili su im, da se oni tamo sami urede.Miloš je bio priznat samo za vojničkog poglavara od Srbije.On je oružijem u ruci povratio svojim sugrađanima izgubljenu otačbinu; a ostalo im dade, najime upravu zemaljsku i zakone narodna skupština.Ovo je bio drugi krasni deo poslanstva Miloševog i sad ćemo po novoj i kliznoj stazi pratiti čoveka tog, koji na njoj knežeski presto nađe, isto onako kako je i od pastira vojvodom postao. Jedva jedanput Srbija posle toliko godina ostavi oružje. Ako uslovi uglavljenog mira i nisu savršenu nezavisnost zemlji osigurali, ipak su bar nevolje osvajanja i samovlast mača odklonili, a umereni zakoni red stvari uspostavili. Miloš, koji je delom za vojenog diktatora proizveden, bio je zadahnut veličinom svog poziva, i sposoban za dovršenje narodnog dela.On je onog vremena može biti, bio jedini čovek u celoj Srbiji, koji je njome vladati i važnost zemlji u stranom svetu zadobiti i nju na korist naroda uputiti znao. Od 1813. god. kako je od sviju kneževa priznat bio za vrhovnog gospodara od Srbije, Miloš je naumio da neke popravke za društveno stanje Srbije zavede; no prinuđen neprestance pod oružjem nalaziti se, nije mogao odmah urediti zemlju.Sad pošto je već ugovor mira sa portom zaključen, mogao je pažnju svoju većma na unutarnje uređenje zemlje obraćati.On nije hoteo da zemljom upravlja po načinu „Expeditio“- nepravice Turske, pa ni po primeru Karađorđa, koji kao naprasit i samovlastan teško je snosio ikakvo ograničenje njegove vlasti.Miloš je pokazao, da je u ovome delu vrlo umešan, jer je vrlo dobro razumevao zemljom upravljati, a tako isto znao je prave uslove narodnosti srpske ponjati. Pre svega moralo je materijalno stanje Srbije u jezgri svojoj vojeno uređeno biti; jer kom se Srbija obradovala, nije sve dotle ništa drugo biti moglo, no oružan mir, dokle god Turska sva ukrepljena mesta po Srbiji i sve gradove na Savi i Dunavu u svojim rukama drži...Od otvažnog i snažnog držanja naroda srpskog, zavisila je vernost porte u izvršavanju primlenog ugovora.Miloš po odličnom svom shvaćanju stvari, vrlo je dobro uvideo, da je njegov položaj tek za koji dan; no vešt prikriti strah svoj, kojim bi i svi ostali natrag trgnuli i oladnili, on je svima svojima poduzećima postupao sa važnošću i pouzdanjem, te je time kod svakoga osobito poverenje zadobio. Cela zemlja podeljena je bila na 12 okružja, docnije je Miloš povisio ovaj broj na 17.Nad njima upravljale su bile vojvode, jer drugih sposobnijih ljudi za ta mesta s početka nije bilo; no Miloš iskustvom naučen, znao je svesti vlast njihovu u tešnje granice. On je uspostavio bio i sovjet, i ako je ovaj docnije blagorodne i plemenite namere njegove osujetio, ma da je Miloš samovoljno dozvolio neko ograničenje i same njegove vrhovne vlasti; i po tome lako je docnije bilo vikati na samovlast onoga, koji je te zakone zemlji podario i sebi samom u nečem ruke vezati dao.Kao vrhovni vožd zemlje kog je narod obožavao i u njemu jednom vere imao, mogao je da je hteo činiti u zemlji šta je hoteo. Ta sami sovjetnici Kara-Đorđevi odlikovali su i odobravali Milošev rad, samo neki nezadovoljnici u sovjetu, kojima je on dozvolio, da im se koža na leđi raspusti, mogli su na njegovu prevlast tužiti se; no da je Miloš hteo što protivu njih činiti, narod bi mu na ruci bio i sve bi odobrio.Što se pak same Turske tiče, to se napred zna, da bi njoj u račun svagda išlo, da se despotička vlada u Srbiji zavede. Jedine okolne sile može biti žališe za gubitkom svoje vlasti, koje su iz potaje revnovale za vlašću srpskog gospodara.One su imale dovoljno uzroka za to. No Miloš u ono doba nije trebao odobrenja ničijeg, niti je on obzirao se na to, da li je politika ovoga ili onoga dvora njemu naklonjena, jer stvari jošte nisu došle bile na tu tačku, da je sudba njegova zavisila od poslušnosti prema reženju diplomacije. Iz svega ovog daje se opet viditi, a i priznati se mora, da se blagodjejanije praviteljstva predstavničkog u Srbiji ima jedino Milošu zahvaliti, a greh je vapijući na nebo njemu podmećati; da je on hoteo gadno ono narodu oduzeti, što mu je istom blagorodno dao. Svaki je uviditi mogao, da je prva briga Miloševa posle učinjenog primirja bila ta, da zemlju u unutarnosti uredi.A ovo je opet on mudro i očinski uredio i izveo.U svakom okružiju, u svakoj varoši, do najmanjeg seoca, bila je uprava predata kmetovima ili opštinskim starešinama, kojima je starešina bio knez.Svako pak okružije imalo je jednog načalnika, koji je sa praviteljstvom dopisivao i kog je imenovanje Miloš sam sebi zadržao. Kroz sve vreme ratovanja i užasnog turskog robovanja, zemljedelstvo bilo je sa svim zanemareno i zemlja je stoga jako osiromašila bila.Miloš je odmah spočetka vlade svoje potpomagao ovaj prvi izvor blagostanja ljudskog i sreće državne, pošto je zemljedelce oslobodio od množine dacija, koje su na njih nametute bile.Neki ljudi, koji su materijalno dobro stojali, poboje se da se od malenog tog danka neće moći svi troškovi državni podmiriti, no Miloš im ublažavajući reče: «Mi ćemo se stegnuti, dužnost je naša, da štednjom nabavimo javnoj blagajni porez, koji je pre radenike tištao. Zatim je opredelio sveštenstvu naplatu, da može časno živiti i nije dozvoljavao, da se sa naplatom kajišariti sme. Godišnjim dankom, što ga je porti svane godine plaćao, oslobodio je narod od desetka i drugih dacija, koje su Turci, guleći kukavni narod, od njega isterivali. Neprestano vodeći brigu, kako bi prostome narodu sirotinju odlakšao, dao je na troškove dužavne oruđa za zemljedeljstvo nabaviti i ta im je pod nadzorom opštinskih starešina za rad davao, ne štedeći u tome ni truda pa ni samog svog sopstvenog troška, neprestano starao se on samo, da u koliko je moguće zaleči rane narodu, koje mu je poslednje ratovanje zadalo bilo. Stolica uprave srpske bila je u Kragujevcu opredelita.Dvaput u godini je Miloš obilazio sela i staništa, samo da se izvesti o svemu.Na tom putu primao je i žalbe i odma je stvari presuđivao, koje su po njegovom uviđenju pravedne bile. «I ja sam iz naroda» — govorio je on više puta — «ja sam sve te nevolje snosio, ja znam kad on nema i kad ima pravo!» — Kad je tim načinom svoju malenu kneževinu tako uredio, ostalo je tom velikom državniku, da dalja daleko važnija i veća jošt posvršuje.Svetlošću nauke i izobraženja trebao je on jošte da narod ovaj, koji je do juče rob bio umno preobrazi, jer je ovaj zakonodavac vrlo dobro znao, da bi bez preobražaja toga sve na pesku zidao. Šatobrijan rekao je načinom njemu svojstvenim: «Grci su junačstvom i hrabrošću postali na novo narod, politika nije hotela zakonitost njihovu priznati, oni su apelovali na slavu.“ — Srpski je narod također na slavu sviju pozvao se i slava se odazvala, na ovaj blagotvorni glas.No jedna slava nije dovoljna, niti je tako snažna, da nože preporoditi spavajući narod, koji od stoleća u ropstvu turskom stoji, ovom prostranom i dubokom grobu, koji guta sve do sveta razuma — sve da razuma jednog naroda i do njegovog dostojanstva i uzdanja u svoju ličnu snagu.Pobede dobivene na bojnom polju čiste zemlju od ugnjetača, sloboda i mir sad je u njojzi postojana — ustanovljena. I to je Miloš za čudo proniknuo.Neprijatelj od teorija i pre svega pažnju imajući na ono; što u državi potpomaže umetnost, stupao je krepkom stopom po stazi svake pozitivne popravke.On je hteo da se narod postepeno izobrazi kroz vaspitanje nejake dece, i nije prestajao za tim biti; da svi građani njegovi sposobni postanu dela, koja će jednom njihovo političko biće utvrditi. „Narod je“ — govoraše on — «jedna velika porodica, od koje svaki član mora ponjati svoje interese i moradne ispravke za sreću materijalnu; treba da narod pozva svoje dužnosti, da može znati, šta vlast ima s pravom iskati od njega!» — Izvršivanje ovih velikih i dobročinećih misli i - neprestano postupanje po ovom krasnom osnovu uprave zemaljske možda je i osnov bio što su Milošu mnogo šta nepravo prebacivali.Može biti da će to i biti jedan od onih glavnih poroka, koji su srčbu nekih sila suprot njega izazvali.Na svaki način treba ova potvaranja odbaciti od njega i valja predpostaviti, da Miloš koji je bio duha svobodoumnog, nije pravio zavere, da delo ovo, koje je sam podigao, uništi.To su neprijatelji njegovi nepravo izmislili na njega. Daj da nastavimo dokaz za dokazom, gomilajući istinu na istinu, moraćemo pobediti te žije, jer i tako mali ljudi moraju sto puta imati pravo, tek jedanput da dokažu da nemaju pravo. U poznije doba a za sretnih dana knježevine svoje, sećao se je gospodar od Srbije; onih prijatnih utisaka, i onog melanholičkog i ratobornog uživanja malenog pastira.Sećajući se svoga detinjstva i onog uživanja u narodnim pesmama, koje su njega zadahnule žarkim rodoljubljem tako, da je narod svoj na odbranu otačbine svoje pozvao, ceneći i uvažavajući ta predanja narodnja, dao je on sve stare prepovetke i narodne pesme, koje su slavile dela srpskih junaka pokupiti i štampati.Od njih čitava dela stvori i naredi da se iz tih narodnih pesama počnu deca u školama učiti čitati, da time jošt iz rane mladosti zasadi u deci otačastvoljublje i odvažnost.Svuda se i škole po zapovesti njegovoj otvore i obučavanje dece i do najmanje kolebe rasproste. Miloš zapovedi, da se postaraju i za dela elementarna, shodna za nastavu i obuku dece.Sad prvi put izađe na svet pismenica i rečnik srpski.Ove je knjige sastavio i izdao čuveni književnik srpski „Vuk St.Karacić u dve sveske imenom «Danica.» One su sadržavale u sebi prekrasne pesme narodne, koje su na skoro na nemecki jezik prevedene i kod Nemaca sa velikim oduševlenjem primljene.Bečke novine upoznale su ovo delo sa pesnicima sviju zemalja. Sad znamo kako je Miloš postao idolom srpskoga naroda, i zašto je narod posle toliko godina jednim glasom zahtevao, da se Miloš natrag u zemlju povrati.Narod je voleo njegovu veliku otačastoljubivu vlast, ma da je ona bila za gdekoje i samovoljna; nego izmet onaj i smutljivo gospodarstvo sovjeta, i to sovjeta onog razdornog, koji je stranim spletkama oborio oca otačastva. Ja sam imao u rukama pismo jedno od 14. oktobra 1844. godine pisano, iz jednog sela okržja Kragujevačkog; a i zato neka je večita zahvala samovoljniku Milošu, da je jošt u ono doba prostaka u Srbiji bilo, koji pisati i misliti znavahu.U pismu tom izveštava jedan seljak svoga prijatelja o tadašnjim događajima i završuje ovako: «Mi ostali mislimo, da sovjet nemože se sa knezom meriti.Kneza nije sovjet onde ni postavio gde je, no mi zbog njegovih velikih usluga otačastvu ukazanih i što je on za nas dobar bio.I mi nećemo drugog osim Miloša.Mi se nećemo pokoravati drugome, niti ćemo i porez drugome davati osim jednome Milošu.On nije crvenio što je otišao iz naše sredine, on znade da narod nije nigda protivu njega bio, jer u njemu jednom smatra on svoga najvećeg prijatelja.Ovo mu je i najveća krivica bila, koju su boljari naši upotrebili da ga obore.Pomoću stranih spletaka ispalo im je za rukom, da nam iz sredine naše oduzmu oca našeg i da ga u beli svet pošalju, no neka znaju; da jošt nije sve svršeno.Kara-Đorđeva vlada nigda ukoreniti se neće i kao u vosku držite da će Miloš voljom naroda natrag dozvat biti.» — Ovo nekoliko prostih reči otkrile su i na javnost su iznele prave misli naroda i to onog naroda, za koga se zna u Srbiji da čudnu snagu ima. U jednome osnovu velikih i probitačnih ustanova, kojima je Miloš braću svoju obradovao, nisu bile jošt te obveze, što ih je on na sebe uzeo bio.U isto doba, kad je sretni gospodar od Srbije starao se, da umni razvitat svoga naroda unapredi, morao se on nepretano jošt i o tome brinuti, da utvrdi zemlji svojoj materijalnu nezavisnost i da ovu istrgne iz sumnjivog i nerešenog njenog stanja, u kom je ostavljena bila posle oslobođenja njezinog od Turaka.On je vidio, da je daleko jošt do toga, da se ugovor onaj sa Turcima, kao nadležan i potvrđen smatrati ima, sa koga može i daljnje pregovore odpočeti.Zato Miloš nameri da kod visoke porte izradi, da ova zakonitost srpsku prizna, nezavisnost uprave njezine osigura, da opstanak Srbije više ni od kog u pitanje stavljeno biti nemože, niti da ona u buduće nazire od samovolje jevropske diplomacije, ma da je on jednom već priznao polu gospodarstvo tursko. Teški i dugi pregovori, koji su u Carigradu vođeni, zasuti su bili ti skoro nepreodoljivim preponama, provukli su se od 1829—1833. godine.No pri svem tom oklevanju pravedne srpske stvari, Srbija je ipak od svoje strane savesno i verno ispunjavala svoje obveze, i sve što je god obećala verno je ispunila.Mir i red ustanovila je i tim je pokornost vlastima i donešenim zakonima pribavila, a tek kad je turski veliki vezir Mahmud o tome potpuno uveren bio, da je vladavina Turska u Srbiji za navek propala, on popusti.Mahmud je skroz počnavao vek u kome živi.Miloš je bio jedini čovek, koji je mogao vladati i obuzdati srpsku revoluciju i učiniti je za tursku nevredimom.Mahmud primi i uzakoni oslobođenje svojih starih robova. Kad su o svemu dogovori učinjeni, porta primi sa odličnom pristojnošću zahtjeve, koje joj je Srbija predložila: da prizna nezavisnost njezinu pod polu gospodarstvom turskim i Miloša da potvrdi za nasljednog kneza od Srbije, pod tim uslovom, da Srbija porti godišnji danak od 1,300,000 turskih pijastra plati, a dozvoli da u Beogradu 10.000.Turaka kao posada živiti mogu, sva ostala pak mesta i tvrđave izuzimajući pet na bregu Dunava i Save ležećih, da prepadnu srbima. — No koliko brige truda i strpeljive umešnosti je stalo i trebalo ustavnoj Srbiji, dok je privolela portu, da izda jednom već naredbu, da se ugovor ovaj obnaroduje i da u život stupi.Zajista je bio najveličanstveniji i najradosniji dan za narod srpski, kad je skoroteča iz Carigrada poslat, u Srbiju Ferman doneo, u kom je porta priznala polunezavisnost Srbije. Na glas ove radosne vesti, narod zanešen od radosti išao je k niskom obitalištu srpskog gospodara, koji je sad postao nasljednim knezom od Srbije.Veselo je podvikivao i njega preradosno pozdravljao, kao da je tim pozdravom potvrditi hoteo, njegovo pomazanje na knežesko dostojanstvo. Veselje i slavljenje raširi se po celoj Srbiji; no to veselje i slavljenje nije vlast naređivala, već je poteklo iz slobodne volje samoga naroda, koji je prve svoje korake crkvi svetoj uputio; da Bogu na toj ukazanoj mu neizmernoj milosti — blagodari.Crkve nisu već više mogle primati u sebe gomile, koje su nadolazile, da blagodare a za izbavljenje iz ropstva, i da u svom blagom i časnom zanosu, hvalu odadu Hristu; što im je pomogao, te su opet povratili svoju izgubljenu slobodu.Radosne i vesele pesme smešane sa vojenom glasbom, pucnjava topova i palenje malih pušaka, horilo se kroz nekoliko dana kroz šume, gore i ravnice srpske. Miloš nije hoteo da u oduševljenom magnovenju, sam uzme investituru i pravo, koje mu nije mogao niko drugi, doli jedan narod dati.Stoga dade on odmah narodnu skupštinu sazvati i podnese joj na odobrenje Ferman, kojim je porta darovala njemu dostojanstvo vladara.Miloš tim delom dobije krunu od naroda, zato mu je valjalo da se narodu zaoto pokloni i blagodaran pokaže, dok među tim ostale susedne sile nisu tako mislile. Delo ovo, velike pristojnosti a ujedno i odvažnosti uvredilo je i jednog poslanika, koji je sljedećim rečima izrazio svoje nezadovoljstvo u punoj skupštini: «Šta zar se jošt i Miloš sme držati za kakvog Bolivara?» — Na ovo visokomerno pitanje, koje je istog večera sretnom gospodaru od Srbije do uva došlo odgovorio je Miloš sa običnom učtivošću i glasom više naravnim: «Siromah poslanik — ta taj jošt i nezna, il je valjda jadnik zaboravio, da se ovde u Srbiji i narod za nešto broji!» — I ovo neće poslednji put biti, da će nas Miloš sa prosti svoji odgovori do ushićenosti dovoditi: skoro ćemo nastupiti neke razgovore, u kojima prostak srpski doskače odgovaranjem svojim učenim diplomatama i lukavstvom svojim, sa svim pomračava diplomatsku veštinu, svojih suparnika. Srbi su jedva jedan put već postali sami svoji gospodari, i Miloš napreduje sa delom civilizacije izdrživošću, koja svaku pohvalu prevashodi. Ništa tako k sebi ne privlači, ništa tako na pobuđuje na rasmatranje, kao smatranje ljudi i stvari ove zemlje, posle tolikog robovanja, i kad te ljude i stvari, koje se pred našim očima vrzu sravnimo sa ostalim izobraženim narodima, onda ćemo viditi, kakvu hvalu zaslužuje taj narod pred današnjom Evropom, kad je sebe tako mudro urediti i podići znao. Ako ispitamo uređenje praviteljstveno u Srbiji, koje je uvedeno na osnovi po sve slobodomišljenoj i ustavnoj, pa ako na um jošt i to uzmemo, da je ovo praviteljstvo, postavljeno i uređeno od jednog prostog seljaka, koji ni pisati nezna, to se zajista diviti i čuditi moramo. Tako čudeći se, ako i dalje nagnemo smatrati u svome postupku delo ovo velemoćno i odvažno, koje je na to smeralo; da preobrazi vlasti i podigne blagostanje narodno, to onda viditi moramo, kako Miloš mudro i pažljivo preko hiljadu odseka stupa bez da zaiđe, sa tvrdom namerom da nadvlada gnjile i lenjive postupke zavičaja, nerazumnu upornost prostog sveta, koji neće lako nove naredbe da prima, pridržavajući se svagda svog starog običaja, hoteli bi da to tako i dalje ostane, kao što je i kod njihovih starih bilo; no Miloš se nije na te predrasude njihove obazirao, on je svoje nove uredbe tako mudro i oprezno uvodio, da je sam narod na skoro otvorio svoje oči, što su do tog doba neznanjem zatvorene bile, te je počeo ponjati građanske odnošaje javnog prava svoga i stoga je, videći se slobodnim u svojoj kući hvalio, i u zvezde dizao Miloša. — Poslušnost zakonima i takovi red je u zemlji brzo prozveden, da je svaki ma gde se po Srbiji nalazio, sa osobom i imanjem svojim siguran bio.Materijalno stanje zemlje brzo se u Srbiji podigne, a sa ovim podiže se opet i materijalno stanje i samog naroda, koji je skoro da juče bez krova svoga bio. Delo ovo unutrašnje organizacije zemlje, što ju je Miloš preduzeo da izvrši, zajista je ogromno bilo; to pokazuju ona mudra uređenja, koja je on zemlji svojoj dao.On je s narodom zajedno izvojevao narodu i sebi slobodu i ovu je zemaljskim zakonima narodu osigurao.Slava neka je zato mudrom i junačnom Milošu!!! — On je bio čovek iz naroda, koji je samo za narod i Srbiju svoju živio.Dobra ona, koja je on kao vladar narodu svome učinio, kad bi ovde ispisivati hteli; morali bi čitave knjige napisati.Toga se dobra i danas Srbin seća, a i plodove od njega uživa.Ja u rukama mojima imam -jedan zvaničan spis, koji nas je u stanju upoznati sa unutarni deli Srbije, sa duhom i radom praviteljstva srpskog za prvih dana vlade Miloševe, koji je dovoljan; da nam Miloša kao narodnog kneza pred oči stavi.To je «slovo» njegovo, koje je on govorio narodnoj skupštini, koja je po njegovoj zapovesti sazvata bila: „da dade račun narodu, što je kao namesnik naroda radio.» — Tako se učtivo prema narodu Miloš pokazivao. Retko je u svetu zajista slovo ovo. Zna se po sebi, a da i ne kažem, da ću ja slovo ovo Miloševo od reči do reči verno na vidik izneti.U njemu nema nikakve vladarske nadutosti, gde se govori a ništa ne kazuje, niti se ono sastoji iz one zvanične ništoće, iz koje se sva skoro prestolna slova sastoje. Slovo kneza Miloša ima u sebi tu osobitu zaslugu, što se drži za nov pojav govora vladarskog.Ono nije iz drugog kakvog prestolnog slova prepisano, nit je po prestolnom šablonu izrađeno, pa da se u njemu kojekakvim frazama mnogo narodu obećava a ništa ne daje.Ono je pravi remek od istine, bez ikakvog ševrdanja, koje može svakome vladaru, koji je ustavom zemaljskim obvezan, da narodu o svome radu računa daje, za primer služiti. Miloš se nije ustručavao, da narodu iznese na javni pretres ceo rad svoj.On je hoteo da čuje šta će on o tome reći, pa ako je gde pogrešio, da tamo za vremena popravi.U tu svrhu sazvao je on narodnu skupštinu u Kragujevac za 16. novembra 1835. gde je bila i stolica praviteljstva.No počem i narod u Srbiji imade značaja, kao što je to Miloš diplomatu jednom rekao, a dvorac slobodnog kneza od Srbije, nema u sebi toliko prostorije, da bi u sebe primiti mogao sve poslanike narodne; to je Miloš tu skupštinu držao pod vedrim nebom, da svaki u njoj učestvovati može. Ona divote puna ravnica, koja okružava malu varoš Kragujevac, bila je opredeljena za ovo veliko praznovanje.Jošt pre mesec dana, nego što je ova skupština obdržavana, sva su se obližnja mesta radovala sastanku njezinom.Sa svih strana vrvili su dobrovoljni radini, koji su dolazili, da pomognu ono mesto prirediti, gde će se skupština držati.U sred ravnice te, podignut je bio jedan brežuljak, koji je ukrašen bio zastavama i zelenim granama.Na podnožiju ovog zemljanog prestola, jedan prostor beše obgrađen za narodne poslanike, koji dolaze i na konju, da učestvuju pri takim skupštinama.Pomoću rečenih radina uzdignuta je bila zemlja svud u naokolo, u vidu amfiteatra tako; da što više ljudi viditi i čuti mogu, šta se radi i govori. Neopisana je to divota viditi, kako od sviju strana pregnulo se za poslom.Sveta je tu toliko, da ga prebrojati nemožeš; mlado i staro nadmeće se u poslu, koji vrlo lako i brzo se radi.Knez Miloš, koji je uvek ostao čovek narodnji, svaki dan izlazi da vidi šta se i kako se radi, pobuđuje radine, stane pred gomile, koje se okupe u času odmora, sluša sve primetbe, odgovara na sva pitanja, koja se na njega upravljaju, izlazne osnove koje su ga privolele, da ove il one mere upotrebi.Ovde, kao i kroz sva mesta, koja je knez srpski prolazio, pojavljivali su se ovi isti prizori.Miloš nije se plašio reći za rad onaj, koji je namenjen bio, da od koristi otačastvu bude.On ima puno uverenje o svoji deli i hoće iskreno i blagorodno, i da što je najbolje na videlo izađe, bilo da je od koga mu drago. Ove pojedinosti, koliko se god čine da su neverojatne; jesu zato ipak istinite, jer su do najmanje malenkosti verno i tačno saopštene. Sve pripreme su gotove bile 15. jošt na večer.Starci, žene i deca idu u crkvu da Boga mole, da sutra lepo vreme bude, da osvetli narodni praznik.U samu zoru 16. — zagrme topovi i umilni glas trube vojničke, koji se je razlegavao po gradu, ravnica i šumama, objavljivao je svima i svakome; da je narodni praznik osvanuo. Kragujevac daje nam izgled najveseliji i najdražesniji.Sve kuće i zdanija pa do najnižih prozora, okićeno je zastavama narodnje boje, cvećem i zelenim granama. Velika crkvena dvokrilna vrata širom su otvorena i ukrašena najveličanstvenije.Množina voštanih sveća goru pred svetim oltarem, te osvetljavaju pobedonosno oružije, zastave i cveće, koje je u sredini crkve divotno ponameštano.Umilna i tiha glasba svira divotno narodne pesme i dovodi slušaoce do najvećeg ushićenja. Ulice su dupkom pune narodom tako, da istima proći nemožeš.Narod radosnim srcem peva svoje narodne pesme, vije grdne narodne zastave, na kojima su stavite ove čarobne reči «Slobodna Srbija!» a zatim kog je zastava okružja i sela.Na licu svakog Srbina čitaš, da se za sretna drži, što je današnji dan doživio, pa je zato tako neizkazano dobro raspoložen.Lepo pak narodno odelo, daje ovim učestalim gomilama, osobitu dražest. Ovo je narod, što je iz unutarnosti od sviju strana došao, da bude učasnik bratske skupštine, gde će se tok sviju stvari otačastvenih, svima bez razlike predložiti. Od Kragujevca, koga ovi seljaci brzo prolaze idu svi k ravnici, a ovde prispevši sedoše svi okolo ograde, koja je za konjanike i deputirce okružne određena.Ovi su zvanično pozvati, a to su knezovi, kmetovi, vojvode, prvosvećenici i svi ostali građanski i vojnički činovnici.Od ovih kako koji dođe, taki se i namešta okolo onog uzvišenog kraljevskog brežuljka. Dvanajsti sahat izbija na kuli kragujevačkoj.Zvona, topovi i vojnička glasba pomešana sa neopisanim uzvikom Ura!!! — označavaju dolazak kneza od Srbije — Miloša, koji obučen u divotno narodno odelo u sredinu naroda sa ženom i decom dolazi, pozdravljajući ga usrdno.Kako na određeno mesto dođe, sedne na stolicu, oko njega razni državnici, koji su za njim došli.Posle kratke otpočivke ustane Miloš i pozdravi veselo ceo narod, koji mu veselim glasom sa: «Ura!» odpozdravi; a zatim kad se je narod malo stišao, stane Miloš na jednoj slici tribine, koja je napred malo izturena i stojeći gologlav ovako narodu poče govoriti: - Sad je godina dana, kako smo se u povećem broju i na glavnoj skupštini sastali.Onda smo se nadali, daćemo se o Đurđevu danu i opet u povećem broju skupiti.No onda ne bi trave i zato moradosmo držati manju skupštinu posle Đurđeva dana. Ni prošloga leta i jeseni, nismo mogli skupiti veće skupštine prvo zato, što je prevelika suša bila, zbog koje ni vode ni sena nismo imali, a drugo zato opet, što nismo ni mogli pripravni biti sa svima poslovima, koji su trebali predloženi biti glavnoj skupštini.Nismo mogli do sad shvatiti računa, koliko ima naroda, ni koliko prihoda od desetaka i drugih struka; nit sam mogao učiniti nužnih ustanovljenija koja sam želio učiniti na brzu ruku.Mi smo sada toprv od godine dana novi ljudi postali, od kavo su nam se djela s portom svršila: Srbija postala je toprv od godine dana državom, a pri osnivanju svake, osobito pak nove države, treba čovek vrlo dobro da pazi, da u čemu ne preuhitri, i da čerte jedne ne izda u svjet danas, od koje bi može biti, sutra morao odustati na štetu obštine a na sramotu svoju.Sve države na svjetu potrebovale su stotine godina, dokle su se ovako ustanovile, kao što ji sad vidimo, a ustanovljavaju se i dan današnji; ne može vi Srbija drugim tragom ići, nego kojim su sve ostale išle, ne može ni Srbija ustanoviti se za godinu dana i postati državom, kojoj ništa već neostaje želiti.Narod srpski ima više narodni svojstvenosti, ove mu treba najpre preliti u narav prosvešteni evropejski država, pak da stupi u red njin, što je najglavnije, među nama nema ni toliko vešti ljudi, koi bi nam rukovodili državnim djelima onako; kao što se rukovode evropejske države.Sve ovo zakosnilo je dosad ustanovljenija, za koja sam vam lane o svetom Trifunu izjavio, da sam rad utvrditi ji u vašemu otečestvu. A skupivši se sad ovako toržestveno, i okružen i opet členovima preljubezne moje familije, preosvjaščenjejšom gospodom arhijereima našim, členovima sudova, kapetanima okružnim, glavnim kmetovima naroda Serpskoga i višim duhovenstvom i sveštenstvom našim, dolazim opomenuti vas ljubezna braćo, slova koje sam vam na lanjskoj sv: Trifunskoj skupštini dao čitati, pečatati i podjeliti među nama.U slovu onom izjavio sam vam, koliko sam rad prvo: ustroiti svaku struku djela narodni ponaosob i uzakoniti ji; drugo: raspoložiti danak na narod najlakšim i najpravijim načinom po njega, a i probitačnim po praviteljstvo naše, treće pak: isplatiti dug stari arhijereja, koi je ležao na novopridobijenim krajevima Serbije.U slovu tom predostavio sam vama svima, da se o svim ovim moim predloženijama i sami među sobom i kod kuće sa ostalim narodom dogovorite, pak da mi date posle mnjenije vaše i njino o tomu.Od onog doba do sada isplaćen je dug auhijerejski od novodobijeni krajeva, a dve prve točke ostale su dosad neispunjene.Odonda do sada, imali smo svikolici dosta vremena i misliti se i razgovoriti i o ovim dvema. Ja sam međutim neprestano i za svu prošlu godinu radio i u mojoj kancelariji i u dogovoru sa sudom narodnim o tom, kako bi najzgodnije ustanovili ono, što je najpreče, najnužnije i najpoleznije našem otečestvu.I rješio sam tvrdo: 1. Sačiniti i izdati ustav Srbski, u kom bi stojala izbrojena prava i dužnosti knjaza Srbskoga, prava i dužnosti vlasti naši i prava i dužnosti svakog Srbina.Ustav ovaj pročitaće vam se svima.Iz njega će te viditi, da su opštenarodna prava, ili prava, koja će svaki Srbin uživati, prostrano i onako opisana i razgranata, kako ji samo čovečestvo predpisuje; u njima će te naći, da je ličnost svakog Srbina slobodna i da je svaki Srbin gospodar od svog imanja. Ovom ustavu treba, da se svikolici zakunemo i svi, koi se ovde na skupu nalazimo i sva ostala braća, koje nejma ovde; da se zakunemo svi, jedan drugomu, knjaz vlastima i narodu i narod knjazu i vlastima, da ćemo držati ustav ovaj sveto i nerušimo, kao što držimo sveto Evanđelije i da nećemo ni od jedne čerte njegove odstupiti, niti jedne samovoljno promjeniti, bez dogovora i soglasija sviju nas i svega naroda. 2. Rješio sam se postaviti sovjet državni prvom i najvišom vlastju do sebe i do knjaza i sastaviti ju iz šest popečitelja na koje će se sve struke djela narodni podjeliti i više državni sovjeta; popečitelji će ji predrabotati, sovjetnici razsmatrati i meni predlagati na odobrenije.I popečitelji i sovjetnici odgovaraće i knjazu i narodu za djela svoja, odgovaraće i za svako zloupotreblenije, koje bi se u djelima narodnima pojavilo. 3. Dao sam i jošt jedanput pregledati knjigu naši građanski i krivični zakona, koi su se 4. godine dana sočinjavali i koi će se sudovima našim predpisati, da po njima brane pravoga, a krivome da sude.Tim će svaki srbin nađi obranu, ne u umu sudije, već u samom zakonu. Ovakim ustanovlenijama, čini mi se, biće vnutrenje pravlenije najbolje, i kao lancem skopčano.Narod stojaće pod kmetovima, kapetanima i sudovima, sudovi vod državnim sovjetom, sovjet pod knjazem i uz knjaza, a knjaz pod zakonom i u neprestanom dogovoru sa sovjetom.Ovim ustanovljenijem ukratiće se, čini mi se, samovljstvo i sviju nas u skupi i svakoga po naosob. — Može biti, da će biti i u ovim ustanovljenijama kakvi nedostataka; no i ovi će se popraviti po vremenu i kako se pokažu; za sad nisu mi ni znanja moja ni vreme dopuštala, da ovako važno djelo ispečem onako, kako bi smjeo reći: djelu momu ne može niko naći maane ono je najsoveršenije djelo na svjetu. Ispunjujući ovako obećanje moje, da ću ustanoviti vnutrenje pravlenije, prelazim sada na drugu važnu točku ljanjskog mog slova, kako ćemo sirječ danak raspoložiti na narod. Potrebe, koje narod Srpski ima da podmiri, jesu ove: Danak Sultanu, Plaća knjazu i knjaževskoj familiji. Plaća činovnicima. Plaća arhijereima. Troškovi na držanje vojske vnutrenje radi mira i poredka među nama. Troškovi na držanje straža po granicama, koje će nas čuvati, da nas ko ne napada sa strane. Troškovi na menzilane. Troškovi na građenje i držanje kontumaca. Troškovi na deputaciju u Carigradu. Troškovi na agencije po drugim zemljama. Troškovi na slučaje, koi se nemogu predviditi, a koi mogu nastupiti. Sve ove potrebe podmirivali smo mi dosad različnim i mlogostručnim prihodima zemaljskim.Narodu srpskom valja ji i odsada izmirivati. I ja i Sud narodni srpski trudili smo se dosad, nebi l iznašli kakvo sredstvo, koim bi se sve potrebe narodne mogle najlakšim i najpravijim načinom po narod, a probitačnim po praviteljstvo naše izmiriti.Svu prošlu godinu sovjetovali smo se o tom i sovjetovali i jedni bili smo jednog, a drugi drugog mnjenija.Najposle našao sam, da nikako nemogu isplivati u tom, već da se sav danak, koi Srbin ima davati, sbije u jednu sumu, pak da se u jednoj sumi i kupi od naroda po dva puta u godini, o Đurđevu i o Mitrovu dne; da se narodu dade vremena, izmiriti ga od jednoga dana do drugoga, i da se ne kinji narod više sa sitnicama, već da plati jedan jedini danak po tri talira za pol godine za glavu, da plati, velim, tri talira za pol godine, a da nedaje više ni: arača, ni čibuka, ni dimnice, ni glavnica, ni ženitbine, ni kotarine, ni vodeničnoga, ni kazanskoga, ni žirovnine ni desetka od usjeva: kukuruza, pšenice, ovsa, ječma, sitne proje, ni desetka od košnica i vina; a najposle da ne čini više ni kuluka činovnicima, veće samo Praviteljstvu na zdanijama, koja bi se gradila za obštenarodnu polzu, pak i za taj kuluk da primi plaću od praviteljstva na svakoga čoveka, koi radi od jutra do mraka; a drumome i mostove sela među sobom bratski da grade.I seoske šume i gora dosadašnji alija da ostanu u napredak obštenarodnim dobrom; sav narod plaća danak i za nji, sav ima pravo i uživati ji.Od sad niti ima praviteljstvo naše, nit ikakav starješina, ni činovnik ni trgovac, niti iko drugi prava zagrađivati ji, ako će i desetak grmova biti, niti zabranjivati braći i iz drugi sela i okružija, da ji neuživaju. Kad razsudi narod, da će sa pomenuta tri talira danka, na pol godine izmiriti sve zemaljske potrebe; kad razsudi, da mu u ta tri talira ulazi i plaća arhijerejska, i da neće ni dimnice više plaćati; kad razsudi, da će dati samo ta tri talira, a da neće davati ni jedne sitnice, koje je dosad davao; kad razsudi, da mu odsad ostaje desetak, koim mu Bog blagosilja godišnji trud njegov, i da uživa i seoske šume i alije po svojoj potrebi, kad razsudi, da mu odsad i kuluk činovnicima prestaje, a da će mu se i onaj platiti, koji bude praviteljstvu činio; kad sve to velim, narod zrjelo razsudi, nadam se; da će svak živi naći, da su tri talira danka s glave na glavu za pol godine najumjereniji danak, koi se može udariti na narod jedan. Oće li se s dankom tim jošt izići na kraj, vidićemo; praviteljstvo naše mora sad da prokuša sreću, oće li mu to dovoljno biti ili ne; a popečitelja kaznačejstva biće dužnost izneti i pokazati po istečeniju jedne godine račun kako rashoda tako i prihoda zemaljski i meni i sovjetu i narodnoj skupštini. Da bi se meću tim i ovako umjerena suma svega danka, od tri talira za pol godine najpravijim načinom razrjezala na narod, kako bi i najimućniji tako i najsiromašniji Srbin bio zadovoljan, to evo predlažem tevtere, u koima su popisane i ženjene i neženjene glave, u koima stoi naznačeno, i imanje svakog Srbina, a svaki kmet zna i onako, koliko je koji brat desetka davao.Po ovim tevterima i po imanju valja sad raspolagati danak.No moje djelo i praviteljstva nije više raspolagati, koliko danka na kog brata po imenu da dođe, to je odsad djelo kmetova, oni treba da pomenute tevtere preglede, desetak svači da sravne, i u dogovoru s kapetanima i sudovima danak od tri talira za pol godine po imanju svakog brata da podjele najpravijim načinom, kako mi nebi sirotinja dolazila i tužila na nepravo raspolaganje. Sve ove moje rječi predlažem vam braćo i gospodo, i na vaše promotrjenije i želim čuti i vititi od vas, od svakog okružja po osob, jednodušno, odkriveno i nelicemjerno pismeno mnjenije, jeste li zadovoljni s višepomenutim moim ustanovljenijama a i s mnjenijem moim o tom, koliko danka Srbin da daje, i kako da se na njega udara.Izjavite mi mnjenije vaše svi ovako u skupi, a posle, zadavši državnomu ustavu, zakletvu, izberite među sobom najrazumnija i najodabranija lica, i ostavite ji ovde s punovlastijem kao deputate svoje, da ja i sovjet državni činimo dalja raspoloženija s njima; oni će posle doći u narod i kazati, šta je ovde svršivano.Ista ta odabrana lica biće deputati vaši, koi će o trošku poslatelja svoji, na svaku skupštinu dolaziti, račune pregledati i narodu javljati ji, ovolika gomila nemože se sbog veliki troškova svake godine ovako skupljati.Ovakvi deputata narodni ima po svim državama, i nama su nužni,»— Govor je ovaj dao Miloš hiljadama štampati i podeliti narodu po celoj Srbiji. «Neka» — rekao je Miloš — „svaki zna, šta je za opšte narodno dobro urađeno!“— Malo posle ove skupštine, na zahtevanje jedne sile knez Miloš bude pozvat, da u Carigrad na pravdanje ode. — I zajista, posle ove velike narodne skupštine od 16.Februara 1835 god.— knez Miloš dobije od sultana jedno umiljato pismo, kojim ga u najkitnjastijem slogu istočnog izraza poziva, do dođe u Carigrad. Njegovo veličanstvo» — glasilo je pismo — «smatraće onaj dan za najsretniji u životu svom, u kom bi mu dozvoljeno bilo, lično izraziti slave-punom knezu od Srbije svoja visoka osećanja, kojima je on prema njemu preispunjen.“ — Ono je vreme već prošlo, kad je na jedan znak srpski rob, s rukama i nogama vezanim vođen i nošen pred svoga gospodara, da ovaj s njime po svojoj volji raspolaže.Sad nema više od tog ni govora, da se iz Carigrada samo zapovest šalje, kojoj se pozvati ni protiviti nije smeo.Sad je trebalo drugi način uzeti, ako se mislilo zadobiti junačnog kneza od Srbije i to samo za jedan sastanak. Ovom preterano-laskavom učtivošću portinom, Miloš nije ni najmanje bio iznenađen.On je odmah s početka vidio, koliko ona važi i na čemu se ona osniva; a znao je i to čijem potstrekavanju ima on za tu počast sultanova poziva da zahvali...No svojim naravnim pronicanjem je on providio isto tako i korist, koju će zadobiti iz ovog približavanja, koje on nije tražio nit ju je isprosio; kao i nemanje prevaru, koja bi se izroditi mogla.U tajnom kabinetu sultanovom mogle su se mnoge stvari objasniti i na korist rešiti; te stoga se srpski knez reši, da u Carigrad ide. Ovo njegovo rešenje nisu svi sovjetnici odobravali.One iste sumnje koje su Milošu pred oči stavljene bile jošt pre nekoliko godina, kad odvratiti ga htedoše, da u stan Kuršid-Paši ne ide, sad su opet ponovili i potkrepili važnošću grozne i užasne smrti patrijarha Carigradskog.....No Miloš nije se nigda na jednu svoju ličnost mnogo obaziro, kad se radilo o opštem blagu zemlje: «E dobro!“ — rekne on njima — „Mi smo svi imali pravo, vaše nepoverenje bilo je istina osnovano, ali je i moja nada u Boga, da će me svake bede izbaviti — bila opravdana.Ima slučajeva, gde se smelošću i odvažnošću većma koristi čovek nego preteranom opreznošću pa kao što sam se božjom pomoću živ i zdrav povratio iz stana Turskog, u Boga se uzdam, da ću se tako i iz Carigrada vratiti!“— On se tvrdo reši za polazak u Carigrad. Sjajne počasti čekale su na Miloša tamo.Mahmud, ovaj drugi izvanredni čovek toga doba, potpuno je ponjao dužnost, koje mu je nalagalo velikodušno poverenje sproću svom starom prijatelju i on je sve ovo delom blagorodno opravdao. Treba i na pohvalu turskog naroda reći: da je junak srpski celim putem primao, najsjajnije svedočbe udivljenja i uvažavanja. Putovanje kneza od Srbije, žuborilo je neprestano po svi mesti, kroz koja je on prolazio.Više puta rekao je Miloš tronut predusretanjem njihovim: „Ja se ne bih nikada nadao tolikoj usrdnosti Turaka, međer ima nešto i dobra u ovom siromašnom narodu robova!» — U samom Carigradu bio je Miloš najslavnije dočekat; prolazio je kroz varoš k palati sultanovoj, na konju istočno osedlanom, u kadivi, zlatu i dragom kamenju ukrašenom, kog mu je sultan pred njega poslao bio.Pred njim su jašili glavni turski činovnici a telohranioci sultanovi sa drugi visoki činovnici, opkolili su ga sa sviju strana. — Miloš je srednjeg uzrasta čovek, držanje mu je vojničko, ophođenje prosto a nikad podlo, često odveć dostojanstveno.Čelo mu je otvoreno, pogled streljav a lice mu ujedno izdaje hrabrost, oduševlenje i sladost, no preko tog svega izražava ono i potsmehno lukavstvo, držanja je obično hladnog i tihog, koje baš imponuje.Njegovi dugi brdi davaju glavi njegovoj izraz gordeljivi. — Takav se pojavio prostak i sretni junak srpski Miloš, začuđenim očima turske svetine, koja je vrvila putem pred njim i kog u ovom času opkoljavaju poklonjenja musulmana, negda njegovih gospodara.U onom oduševljenom poletu, kad ga je narod veselo usklicima pozdravljao, pogled je Milošev izražavao one gorde radosti, onu utehu bezkrajnu; koja u jednom magnovenju čoveku, nagrađuje sve trude života njegova.— Kad je Miloš u Sultanov dvor prispeo, gdi je ceo visoki divan sakupljen bio, on je pred sultana uveden po postojećim obredima i tek što su sve obične ceremonije prešle, Mahmud sad razvije pred svojim vazalom, svu koketeriju izmišljene učtivosti, te sa najvećom nježnošću počne povtoravati svoje najveće uverenje visokog poštovanja, koje on u grudima svojima već od dužeg vremena nosi i javno ispoveda, za jednog najčudnovatijeg čoveka u ovom stoleću. Ovim cifrastim govorom Miloš je bio jako dirnut, no vešt prikriti zabunu svoju, on se je čisto i nevešt tome činio.Nekoliko trenutaka pogled je njegov nepomično upravljen bio na Sultana, a zatim progovori on glasom gromkim, koje pero nije u stanju opisati. «Ja sam» — reče Miloš «dočekom i predusretajem ovim većma zbunjen, nego da bih mogao da odgovorim vašem veličanstvu - - - - vi ste mi oduzeli i ono malo reči, koje sam ja mogao izgovoriti i sa kojima bi ja izrazio pravu istinu mog mišlenja.» Mahmud se na ove reči nasmeši i pruži mu ruku. Miloš je bio predmet gledanja i sveopšteg ljubopitstva, ovo je on odma primetio, pa se pretvarao za vrlo mirnog i smernog.Njegovo držanje posmatrano je, svaka njegova reč povtoravana i merena je: no prostak srpski ostao je vazda onaj isti, znao je uliti prizrenje i za samo njegovo neznanje krasnog svetskog obhođaja, za koje je on sam sebe kadkad lukavo optuživao.Pri dvoru ovom, od samog pretvaranja, prenemaganja i bojazljivog puzenja, držanje Miloševo prema sultanu bilo je puno važnosti.Ljudi, koji nisu nikad smeli oči svoje na sultana upraviti, divili su se i čudili njegovom držanju. Držeći se neprestano shodno svog visokog položaja, knez od Srbije obratio je na svoje zasluge, poglede sviju glavni ljudi, a docniji događaji dokazali su, da je Miloš i u poznije doba imao mnogo svojih štovaoca i privrženika u Carigradu. Mahmud bio je bez svake sumnje u obrazovanosti napredniji od Miloša, no on je na skoro morao uvididi, da posla ima sa suparnikom tako isto strašnim u koškanju političnom, kao što je bio i na bojnom polju. Od kako je prispeo Miloš u Carigrad, bio je često na tajnoj audijenciji kod sultana, bez da mu je tu što važno saopštavano bilo.Vreme je prolazilo odveć veselo u svetkovinama, odavanju i primanju poklona savezniku Turske.No Miloš je pri svemu tome podozrevao na sve to, jer je znao; da on nije pozvat u Carigrad da prima i vraća udvornosti ili da vidi pregovore o običnim stvarima, koje su se mogle iz kancelarije u kancelariju šiljati.Više puta pri iskrenom razgovoru, kojim je on udostojen bio, Mahmud je govoreći o Srbiji često uplećao po gdekoju nerazumljivu reč o uređenju njezinom; ali je Miloš pri ovakom razgovoru sa svim se nevešt činio, kao da ni shvaćao nije šta mu Mahmud govori.Sad, pošto su na dvoru silnog padiše uvidili: da Miloša nemogu lako na klizavu stazu političnog divana navesti, valjalo je samom sultanu da započne izvršivati zapovesti, koje su mu od nekog trećeg naložene bile. «Kneže!» — reče sultan Milošu — «najiskreniji poštovači vaših retkih zasluga, videše sa sažalenjem; da vaša vlada, koja je tako slavna, pri nekim poslovima izlazi na štetu, koja je puna opasnosti za vas.“ — «Bože moj!» — uzdane Miloš sa uzbuđenim i čisto prelomljenim glasom — «e pa kako me nije vaše veličančtvo, koje me ispunjava tolikim svedočbama svog dragocenog saučešća, zaranije dalo o toj opasnosti izvestiti?“ — «Predmet je ovaj vrlo važan» — odgovori sultan — «o njemu nije se moglo raditi preko drugih.Ja sam za bolje držao, da ga sami kneže međ sobom ispitamo i raspravimo, pošto smo odani jedan drugom i u najiskrenijem poverenju.» Miloš, koji nije verovati mogao, da između Turčina i Srbina srdačna naklonost postojati može, zadovolji se s tim, što je ćuteći poklonio se. «Kneže!» — uređenja, koja vi u Srbiji uvodite“ — nastavi sultan — „lišavajući sebe vlasti vladarske, vas će kneže u isvesnu propast dovesti.Iskustvo onoga što se zbiva kod drugih naroda, potkrepljava ovu brigu našu.» — «Što se mene tiče, neka bude kako Bog hoće, ali što se tiče vlasti vladarske, za tu iskreno kazati moram, da ta nepripada meni.To bi bio odveć veliki teret za jednog sirotog neznalicu, kao što sam ja!» — odgovori Miloš u poniznosti — «zato sam ju ja i podelio sa onima, koji mi mogu pomoći, sa svojim savetom, svojim iskustvom, a mi izvršujemo tu vlast u družini, na najveću korist naroda.«— Sad je opet bio red na sultana, da nerazume ovaj prosti odgovor Milošev. „Vaše uredbe kneže, kako danas postoje imaju u sebi mnogo demagogički stihija?» «A šta će to reći?» — upita Miloš uznemiren. „Kneže?“ — nastavi Mahmud — žestinu svoju uzdržavajući — «vi dozvoljavate narodu prekomerna prava.Vaš ustav daje mu jednom rečiju veliki prostor slobode?“ — „Narod srpski ne uživa drugu slobodu osim onu, koju je sam zadobio žalosnim žrtvama za punih četrdeset godina,» prihvati rečima Miloš sasvim prosto i od sebe: „Sad kad bih ja počeo narodu sreću i slobodu njegovu na lotove deliti, to bi njemu vrlo teško palo, jer on znade da me je za svog starešinu izabrao.“ «Narod srpski nije dovoljno zreo za one ustanove, koje se tamo zavode, s toga je vrlo opasno dati narodu u ruku bezgraničnu slobodu, jer će on tu svakojako zlo upotrebiti, a pri tome jošt moram vam kneže reći otvoreno, da vaš način uprave, zadaje ozbiljnu brigu silama, koje su priznale polunezavisiost Srbije.»-— Ovaj je izraz Miloša u srce dirnuo i zlo je zvonio u ušima gospodara junačne Srbije.No on imade veliku vlast nad sobom samim; svoju je zadaću on već napred rasudio, te zato odgovori on sa svim tiho i lagano: «Ono se može samo zloupotrebiti, što kome ne pripada, kako bi dakle narod srpski ono zloupotrebiti mogao, što on sam po sili prava svoga uživa? — Sadanje uređenje držim da im se dopada, kad ostaviše pušku, a motike se prihvatiše.» — Mahmud oseti udar. — «Kneže!» — odgovori on živo - „vaša ustanovlenja imaju u sebi takove osnove, koje potkopavaju vlast vladateljsku, za koju svi vladari staraju se, da ju u rukama svojima održe.Ja se vidim prinuđen vama primetiti, da okolne sile a naročito pak pokroviteljstvujuća sila Srbije, imade pravo sovjeta u onom; što se tiče onog uzajmnog interesa, koji je ugovorima mira osvećen.» — —„Ja se neopominjem“ — rekne Miloš vidom sumnjajućim „— da sam ja ikad kakve ugovore mira sa drugim silama osim jedne visoke porte — pravio...I ja mislim da Srbija te ugovore, koje je ona sa blistatelnom portom zaklučila — savesno ispunjava.“ — „Slovo prestolno, koje ste vi u skupštini 16. februara t. g. narodu govorili» — nastavi Mahmud — „bilo je predmetom ljute kritike, od strane tih sila.» — „No mi nemamo da raspravljamo ništa sa tim silama?» — primeti Miloš smešeći se. I sultan, bez da odgovori na ovo pitanje i lukavu doskočicu, koja je na njega upravljena, nastavi sa nestrpljenjem, za koje Miloš nije imao veštine da to prineti. «Ovo je prestolno slovo proizvelo žive prigovore tih dvorova, usljed kojih sam ja nuždu uvidio, da ovaj razgovor današnji povedem.» —„Ja neznam šta ljudi razumevaju pod prestolnim govorom» — odgovori Miloš lukavo „ja neznam da sam što takovo uradio, za koje vidim da sam optužen!Može biti da ti ljudi zapinju za onaj izveštaj, kog sam ja velikoj skupštini podneo.Meni je vrlo žao, što vam sad taj izveštaj pokazati ne mogu, koji sam ja pečatati dao, da se razda onima od naše braće, koji nisu bili na skupštini toj.Iz izveštaja tog, može vaše veličanstvo uviditi, da on ne može nikog drugog interesovati, do nas same. „Al vaša unutarnja uređenja interesuju i druge sile, ako su samo takova, da mogu nemir i u njihovoj zemlji prouzročiti» — primeti sultan. No Miloš bez ikakvog okolišenja nastavi dalje: „Vaše veličanstvo! — u izveštaju tome, kog sam ja velikoj skupštini podneo, nema ništa drugo; no je opisano stanje, u kom se dela naša nahode, a ovo mislim da opredjeljuje i sama dužnost vladarska isto tako, kao što to opredjeljuje i dužnost naroda; i to je sve.Mi ostali prostaci, mi se uređujemo kako najbolje znamo i možemo, a kao što vidim napravila se vika za ništa!» Prestavimo mi sad sebi, pri ovome odgovoru same prostote, koje se je Miloš za čudo pridržavati umeo, položaj Mahmuda, koji je sa ukočenim očima gledao ovog srbijanskog prostaka, i vidio se da je do krajnosti iznenađen, — pak ćemo lako shvatiti ovaj prizor, između ova dva čoveka, koji se ponjaju a bez da se žele razumeti i kod kog naučenost jednoga nije mogla, prosto oštroumlje drugog prevlastiti. «Kneže!» — odgovori Sultan sa glasom vrlo ublaženim: «Ustav, koji ste vi vašoj zemlji dali, jeste zajista mnogo slobodniji od onoga što ga druge evropske zemlje imaju, a ima i drugih stvari u njemu, za koje ćete mi dopustiti, da vam iskreno primetim, da će nepogode na zemlju navući.Okolne se sile boje, da se zbog tog uređenja može kod njihovih naroda želja poroditi, da takova od njih zajištu, što one možda nebi dati mogle.Te sile iste glede sa uznemirenjem, šta se zbiva po Srbiji, i ja sam im morao obećati, da ću kod vas kneže izraditi neke promene, koje su se već za nužne pripoznale.» «Srbija je mnogo slabija» — rekne Miloš: «nego da bi ikome na um pasti moglo da njoj podražava.Meni je odveć čudnovato, da velike sile, koje šire svoja snažna ramena preko tolikih milijona razna naroda — imaju jošt vremena brinuti se, šta se i u našoj malenoj i sirotoj kneževini događa.» — Sultan se nije mogao uzdržati, a da se grohotom ne nasmeje, i on nije trpio, da se okolne sile mešaju u nutarnja dela kneževine, kao što to ni Miloš dopuštao nije.On je bio odveć zadovoljan sa uporstvom svoga vazala protivu njih....No Turska se nalazila pod teretom zaštite Ruske, kojoj je sultan lično obvezan bio, pak je s toga morao bar ovoj sili koliko toliko učiniti.Led je već pukao bio, Mahmud sad prestane iznositi okolišenje i lukavstvo političko na uzor čoveku najlukavijem i najpronicavajućem, i sad objašnjenja najprostija, najtačnija dadu Milošu razumeti: da savezna sila Turske od nje traži, da ona po vlasti polugospodarstva svoga prinudi kneza od Srbije: «da promene svoja najnovija uređenja, koja sadržavaju u sebi demagogička načela.“ Ovom objasnjenju nadao se je Miloš.On je već izodavna znao, čega se u razgovoru pridržavati ima i on je bio u stanju izdržati sva ispitivanja, bez da se u čem izda.On je toliko odgovorio sultanu: „da će iz opšteg uverenja i osobitog prizrenja prema njegovom veličanstvu u svemu popustiti, što će se sa opštim blagom zemlje slagati.“ — «Kneže!» rekne Mahmud, završujući ovaj znameniti razgovor: «vi nećete u meni naći neprijatelja onih uređenja; koja se daju narodima kao izvesno pravo i pametna sloboda.Znajte dakle, da svaka stvar ima svoje vreme...Treba kuću izzidati pre, nego što se sruši, da nebi pod njenim razvalinama propali.“ Posle ovih reči metne Mahmud ruku svoju na čelo, u mislima zadubljen, primeti opet da Miloš nepomično gledi u njega, kao da tim pogledom hoće da shvati smisao reči njegovih, te mu smešeći se prijateljski reče: «Kneže! — jedan je Alah veliki... Život čoveka vrlo je kratak!“— i sa tim rečma dade znati, da je audijencija svršena. Život Mahmuda beše zajista kratak, a da izvrši delo i slavu požnje, za prevelike namere; koje je spravljao.Ako bi tako bilo slava i čast nek je spomenu njegovom. — Posle ovog izjasnenja i zvaničnog pitanja, otpočnu se i zvanični pregovori; no knez srpski dugo je razmišljavao o predlozima onima koji su mu od divana predloženi bili.Rusko poslanstvo koje se s početka činilo da u ovom poslu samo mimogredno ulogu igra, bilo je docnije duša sviju pregovora i nije ostalo između obe ove stranke ravnodušno.Jednu stranku je ganjalo da ište i zahteva mnogo; na drugu opet tužilo se zbog njene neumerenosti i dobre volje, a često stavljalo se u sredinu kao posredovatelj među ljude, koji da su sami sebi ostavljeni bili, mnogo bi se bolje razumeli. U samom delu, počem se ni o čem nije radilo, do li da se Srbiji koliko je moguće manje slobode dade.Posle dugih debata, pri kojima se Miloš stopu za stopom borio — on popusti i obveže se da će saizvolenje naroda srpskog pridobiti za promene, što jih je on sa Turskom već utanačio. Jednom govoreći o Milošu, rekao je Mahmud za njega ove laskave reči; „Ja nepoznajem čoveka u današnjem svetu, koji bi mi ulivao više udivljenja i savršenog poverenja — nego Miloš; koji ujedno ima bezprimerno pronicavi duh, koji mi do danas nigda pred oči došao nije! » — Za dokaz ovih osećaja koje mu je Miloš ulio, sultan ga je počastio takovim odličijama, kakva do tog doba u Turskoj viđena i čuvena nisu bila.On mu je poklonio dragocenu sablju, i pored drugog dragocenog oružja, dobio je jošt i dva topa. Svojstvo ovih poklona, proizvelo je najveće učešće kod Musulmana.Po narodnim običajima nikad pravoverni Turčin nije kaurinu poklona u oružiju davao.Po ovom daklem običaju, može se suditi neocenjiva važnost poklona tih; što jih je sultan svom pobunivšem se robu darobao... Delo ovo od osobite je znatnosti, i bilo je za celu tursku carevinu velika novost.Omladina turska uznosila je ovu rešitelnost Mahmuda, pljeskala je rukama na ove nove dokaze napred stupajućeg oduševlenja, protivu ovlade glupog sujevjerja, koje je kao moralna prokaza rastvarala druževno telo istoka.Stare pak pristalice i fanatici turski bili su duboko razjareni, gledajući u ovim poklonima svoje poniženje i dovršenu propast islama. Po povratku svome iz Carigrada, Miloš je počeo da u delo izvodi one promene, što jih je on u Carigradu sa portoi udesio.On se je među tim jako plašio, da će morati Turskoj i drugih ustupaka činiti, jer je znao, da Srbija njegova nije tako snažna, da se sa dve znamenite evropske sile u koštac uvatiti nože, pa zato nije ni mogao na kocku staviti svoju jedva stečenu unutarnju nezavisnost, nerazumnim protivlenjem. Po svršetku jedne godine, ovo je delo svršeno bilo.U ovim delima nalazi se duha, razuma i obzira na budućnost, koji karakterišu sva dela Miloševih ustanova.Celokupna organizacija Srbije, posle savršenog mira, bila je organizacija oružanja...Ugovori sad u Carigradu dovršeni, nisu ovu tačku spominjali... valjda se tamo nije moglo za sve setiti.No Miloš nije bio onaj čovek, koji za dobro zemlje nebi povukao korist, iz te nesmotrenosti. Nov ustav na ovim osnovana bio je 23.Februara 1837. u Beogradu u prisustvu paše obnarodovan, koji je kao komesar blistatelne porte, narodu isti rastumačivao, i narod ga je posle na sva veselja svoja zvao. Ustav ovaj netreba iz vida izgubiti, valja svakako malo iz bliže sa njim se upoznati.. Ovo su glavna opredelenja njegova: 1. Ustrojenje ministarstva u četiri odelenja: unutarnje, pravosudno, financisko i inostrano.Ministar inostranih dela izvršivao je ujedno i dužnosti kneževskog predstavnika; on je u isto doba bio i njegov kabinetski ministar.Ministar unutarnih dela, obavljao je i dužnosti ministra vojenog i policije.Ministaru financije poverena je bila i trgovina, a ministar pravosuđa bio je ujedno i ministar prosvete. 2. Uspostava savjeta iz 16. članova i jednog predsjednika, rešenje njegovo većinom glasova zaključeno, knez mora potvrditi. 3. Uspostava apelacionog suda: ovaj se sastoji iz predsednika i četiri člana. 4. Prvi izbor ministara, predsednika sovjeta i sovjetnika pripada knezu, a on može samo one izabrati od činovnika, koji su najsposobniji i najčestitiji, i koji imaju poverenja u narodu. 5. Čin ministra predsednika, jedan je isti sa činom divizijonog đenerala; čin pak sovjetnika i predsjednika apelacionog suda, jednak je sa činom pukovnika. 6. Zemlja cela podeljena je na 17. okružja; veća okružja podčinjena su načeoniku pukovniku, a manja načeoniku podpukovniku. 7. Zvaničnici državni podeljeni su u 11. klasa.Prvi red: sadržava divizionog đenerala s platom od 3000 talira.Drugi red: đeneral-majora sa platom 2500 talira.Treći red: pukovnika sa platom 2.000 talira, i. t. d. po razredima. 8. Kneževa plata iznosi godišnje: 200.000 for. u srebru. 9. Arhijepiskopska plata je 6000 F.—a Episkopska 4000 F. Činovnici nemogu biti zbačeni bez prethodne osude.Napredovanje njiovo biva po redu i činu starešinstva.Svako selo samo sebi bira starešine, koji ujedno i neki deo poreza odmeravaju i skupljaju; oni sami rukuju i blagajnom opštinskom.Svaki plaća porez po svome imanju, a opštine imadu pravo svoja nepokretna dobra same pod zakup davati, lična sloboda sviju građana proglašena je, sopstvenost njihova neprikosnovena je i svaki može sa njome po svojoj volji raspolagati.Kuluk je ukinut. — Za izdržavanje kneževo i njegove porodice, balo je s početka određeno 300.000 F. — iz obzira na njegove velike troškove i gosbe, koje je on činio.Miloš je pak našao, da je to mnogo: „Dosta je veli on 200.000 F. — jer i to bi već mnogo bilo, kad ne bih od tog novca i milostinje delio.» ... Eto ovaki su bili osnovi ustava srpskog od godine 1837. Nije li istina, da je vrlo čudnovato, kad ovaj čin pred očima stojeći, ovaj ustav takav, kakav je na poiskavanje stranih sila prerađen — sravnio sa projektom, kog je Miloš narodnoj skupštini god: 1825. predložio; a osobito, kad ova dela koja najveću važnost imaju i jako u oči padaju — sravnimo sa onim klevetama, koje su god: 1839. na kneza Miloša prosute. Okolne sile nisu bile pozvane da preglede ustav, koji je bio u Beogradu obnarodovan.One su sadržinu njegovu doznale preko svojih poslanika u ono isto doba, kad i oni, koji su žrtva bili ustava tog.Šta više govorilo se, da su neki i neki i za ovaj ustav žestili se, jer su ga suviše za demokratskog smatrali, ma da je već i odviše osakaćen bio.No sile su našle za dobro primiti delo za svršeno, zadržavajući sebi pravo, da pri prvoj prilici koja im se dade, očupaju sve one koristi, što otuda za njih proiziđu.Od tog doba naći ćemo čas jednu čas drugu silu, gdi se ovoga načela verno pridržava. Pre svega moramo ovde onu ljutinu spomenuti, kojom je i sam ruski ministar uskipio bio, kad je čuo: da je Miloš ferman onaj od 1830 god: koji ga za nasljednog kneza od Srbije postavlja, narodnoj skupštini na potvrđenje podneo.Do tog doba i sam imperatorski kabinet držao je, da od Miloša kao i od gospodara Vlaške i Moldave, može praviti oruđe poslušno za svoje namere.No ovaj postupak jasno je pokazao; da Miloš neće za život glave svoje, da se odreče izvora svoje vlasti i da je gotov u svako doba odbiti svaku titulu, koju bi pokušavali da mu je nametnu.Sad je dakle trebalo da optužen bude, zbog teške neblagodarnosti prema Rusiji, koja je mislila ili bolje reći, nije prestajala njega uveravati; da je ona zadobila pravo na večnu njegovu neblagodarnost, a to evo kako: Kad su Srbi pod Milošem stupili bili u pregovore sa Turskom, da bi od ove zadobili svoju nezavisnost.Oni su, što se priznati mora u poslanstvu ruskom u Carigradu imali veliku potporu.Ovo nije Rusija možda s toga činila, što je volela Srbe, već što je pod vidom potpore podupirala ispod ruke Srbe i ostale hrišćane, koji podjarmljeni islamom stenju, da samo priliku dobije, istaknuti se za njihovu zaštitnicu, da ih tim za svaki pokušaj svoj kao oruđe svoje poznije upotrebiti može. Da je Rusija uprav licem ona već predskazana snaga, koja će Turke kad tad na onu stranu Bosfora preterati, to danas svako vidi; jer ona po Turskoj tako vešto i sigurno izravnjava sve staze, da na dan propasti Turske povtoriti može one znamenite reči Burbona od god: 1814, «Nema više doli samo jednog čoveka u Carigradu.“ — Da ovo pak postigne Rusija mora se upoznati i ugnjezditi kod sviju naroda, koji u svezi sačinjavaju jevropsku Tursku — ona mora nji naviknuti, da vide kako se ona meša, u njihova dela da nađu u ministrima ruskim, bilo u Carigradu ili u kakvoj drugoj državi svoje posrednike, čija važnost jako preteže na merilu njihove sudbe.Tako je radila u Moldaviji i Vlaškoj, a tako je nagla raditi i u pogledu Srbije, sve jednako u zamenu svojih dobrih usluga. No Rusija je našla u Milošu čoveka, koji je vrlo malo raspoložen bio, da vlada u smislu želje kabineta ruskog, i da izčekuje da se ruski konzul na kraju onih spisa podpisuje, koje je on spremao, da narod svoj podigne na jedan stepen visine sa ostalim narodima evropskim.On kao glava naroda svoga imao je pred očima samo interese svog naroda, znao je samo za jednu Tursku, koja je polugospodar nad njim bila, a nije trpio ni da se ona između njega i nezadovoljnih bojara pača.On je držao, da je taj upliv Rusije po Srbiju štetan.Miloš je s kroz poznavao Rusiju a tačno je odbio sumu blagodarnosti, koju joj duguje.A zato nije bio neblagodaran Rusiji, jer nije bio glup. Kako Rusiji bude dokazano, da neće moći ovaj čelični karakter za rukom svojom saviti, koji nije naginjao ni za prevaru ni lukavstvo.Ona se sad reši da vanrednog poslanika svog u Srbiju pošalje, koji će diplomatskim sretstvima prinuditi ovog prostaka srpskog, da se Rusiji pokloni.Nemogući drugčije Miloša sebi podčiniti, sad ona obrne list kao da on narodu svome slobodu, koju mu ustav daje — uskraćuje. Imperatorski poslanik koji je u Srbiju došao, imao je taj zadatak da izvrši: da Miloša skloni na pokornost spram Rusije, da narodu veće pravo ustupi, koje mu po ustavu pripada. Knez Dolgoruki došao jej iznenada u Kragujevac.U ono doba ništa nije bilo lakše nego doći do Miloša.Jedan čas posle svoga dolaska, poslanik je ruski podneo gospodaru od Srbije: «uverenje visokog uvaženja i blagonaklonosti od strane njegovog veličanstva imperatora sviju Rusa». — Na koje poklonenje Miloš odgovori: «da on sebi za najveću čast drži, to izvanredno blagovolenje — kojeg je on predmetom — od strane njegovog veličanstva imperatora sviju Rusa — primiti. Zatim izvanredni poslanik, za potvrditi iskrene osećaje svog gospodara imperatora, počne odmah s početka, al izdaleka brojati sve velike usluge, koje je Rusija 1833. god.Srbiji u delu srpske nezavisnosti učinila; podsećao je Miloša na žive usluge, koje je Rusija u to doba Srbiji učinila, da zadobije od sultana to, da hrabri i junačni gospodar od Srbije, bude potvrđen na mestu visokom koje zauzima, i pridoda: da iz svih tih uzroka Rusija imade osnova nadati se, da će se on pokazati odanim i priznatelnim sproću nje. — Na ove reči odgovori Miloš sa svim tronuto: „Da bi po tom, kako to njegovo visokoprevoshodstvo knez Dolgoruki njega obavešćuje, Srbija zajista velike obveze prema Rusiji imala; a što se priznanja tiče, kog je Miloš sam njegovom veličanstvu Caru sviju Rusa dužan, to celi život njegov nije dovoljan, da ga isplati. Na ove reči pohita knez Dolgoruki, da sasvim nježno odgovori Milošu: „Kneže, ja sam sretan da vam mogu pokazati sretstvo, kojim bi mogli izkazati to priznanje vaše, koje dugujete imperatoru cele Rusije, vašem prijatelju i zakrilniku cele Srbije, kad bi samo učinili jednu uslugu, koja bi njemu vrlo prijatna bila.» «Njegovo veličanstvo, vidilo bi sa zadovoljstvom kneže, a tako bi i pristojnost sa sobom donosila, da se vi malo opreznije prema engleskom konzulu držite; kog prišaptavanja nemogu inače, do za vas štetna biti.» „Od koga?» — zapita Miloš čudeći se. «E bez sumnje! — vidite kneže“ — nastavi Dolgoruki sa čuvstvom — „one bede, koje su saveti Englenske i Franceske na nesretnu Poljsku navukle!» „A šta je to Franceska i Engleska?» — zapita Miloš smerno. «Ja nisam ništa više do li jedan prostak, koji zajista nezna, šta biva po svetu! — Ja u istini imadem i suviše posla u otpravljanju mojih dužnosti, a u ostalom politika rečenih zemalja možda se ni u kakvom slučaju ne tiče nas.Ja nemoram imati odnošaja s niskim, do sa jednom Turskom mojim polugospodarem!» — Dolgoruki osetio je vrlo dobro, da je Miloš pomoću svog pritvornog prostačenja u ovom vešto izračunanom odgovoru, puta našao ćutećki preći Rusiju, a da je tim njoj pravo ono mesto označio, koje ona u misli njegovi zauzima.No počem njemu nije priličilo srčbu svoju pokazati, to nastavi on dalje sa glasom odobrenja. „Vi mudro postupate kneže! — No njegovo veličanstvo moj najmilostiviji gospodar jeste jedini i najiskreniji prijatelj sultana, i to je upravo baš sa ovlašćenjem njegovim učinjeno, što sam ja ovamo došao, da vas zaprosim za vaše savršeno poverenje prema Rusiji, vernoj saveznici sultana, i vas pozivam, da se date voditi njenim savetima.» „E to je sa svim što drugo» — uzdane Miloš. — Kad je tako, a ono sultan mora taki o svem tom izvešten biti, a i znati mora sve moje odnošaje, koje imam s vama, sve mu to ja pisati moram.A mislim, da će vaše visokoprevashodstvo naći bez sumnje da je to pristojno!» — Ovaj nešto podsmehom smešani odgovor zbuni malo otmenog poslanika.On je mislio, da vrlo laka posla ima sa jednim srpskim prostakom.Sad mu poče zamerati što ga vidi tako veštog i sposobnog i preko sveg tog smelog.....Rusija je vrlo dobro znala, da Srbija imade svog interesa sa portom u savezu biti, — no nije htela nikako dopustiti, da Srbija bude Turskoj tako slepo odana i podčinjena misleći, da knez Miloš to podčinjenje i odanost u istini drži.U ostalom ova neponjatna i skrivena ironija, ne pokazuje li zar jednim mahom, jednim slovom pravu nameru gospodara od Srbije, samo da otkloni savršenu pokornost svoju prema Rusiji?On nije mario, što će poslanik po tim rečima i njegove unutarnje osećaje meriti. Sad se na ovaj odgovor Milošev gordi diplomata razljuti i počne drugim al zapovedajućim tonom govoriti knezu Milošu: «Pomislite vi kneže!“— rekne on sa zapetom gordošću — „da vi nezavisite jedino samo od porte, nezaboravite, da je Rusija dovoljno jaka i da ima postavljati kneževe, da zemljom vladaju, ona je i suviše java, da vas može opet postaviti na ono mesto, gde ste pređe bili.... moj je uzvišeni gospodar onaj: kom imate vi za sve blagodariti....Ako pak vi njega u istini samo zaboravite, to onda zavisi samo od njegove volje, da vas pošalje u Sibiriju, da tamo kao marvinče umrete!» — Na ovaj neuglađeni i surovi izražaj, stari pastir i junak srpski, stane gordo pred velikog gospodina Rusa i oholo reče mu sa izrazom koji se lako opisati neda: «Gospodine! ja sam seo na presto od Srbije voljom i glasom od tri milijuna ljudi koji se ne boje nikog do Boga jedinog.To netreba niko da zaboravi, da dok je meni mog naroda dotle me nije ni brige! — Znate li ko sebi pripisuje silu, da me je na ovo mesto uzvisio? — Taj sam ja, i ja neću trpiti: da itko ovamo dolazi, da u mojoj kući nasrće na mene.Ako vi želite da mesto mene Srbijom vladate, a vi javite se prvo narodu, nek vas on izbere i potom donesite mi ferman od porte, kojom me sa dostojanstva kneževskog zbaca, da se ja odavde uklonim!“— „No, moj kneže!“ živo rekne lakomisleni poslanik — „nije o tome govora, vi se za sebe bojite bez svakog uzroka!“... — „Ne gospodine, razumite me, ja se nikoga do Boga jednog neplašim!»— upadne mu Miloš u reč sa negodovanjem. «Moj ljubezni Kneže, ja vam i opet reći moram, da nisam nikakvog drugog uzroka radi ovamo poslat, no da vas obavestim o vašim sopstvenim interesima, kao i da utvrdim vašu vlast, koju moj gospodar iskreno održati želi i samo u ovom pogledu želilo je njegovo veličanstvo, vama lično dostaviti uputstva, koja samo vašoj osobi od koristi biti mogu.Kneže! — donešeno je mome uzvišenom gospodaru do znanja, da se neki visoki dostojnici vašeg sijatelstva tuže na vaša nasilja, koja na to teže, da unište onu vlast, koju je njima ustav dao...Njegovo veličanstvo misli, da bi vi može biti dobro uradili, kad bi se držali strogo ustava, kako bi tim načinom izbegli uvek neprijatne protivnosti.“ — «Gospodine! ja neotimam ničiju vlast“ — odgovori hladnokrvno Miloš: „i verujte mi, da nije ni od kog zavisilo, do od mene sanog, da vrhovnu vlast bez ičije kontrole izvršujem. — Naše ustanove nisu postale drugčije, doli sretstvom moje jedine volje, a ja ću je uvereni budite sve dotle neokrnjenu održati, dok sedeo budem na mestu ovom, koje mi je narod moj poverio.Ja neću trpiti» — govoraše on sa oduševlenjem —„da neki članovi vlade moje, podgovoreni od mojih neprijatelja i zlim zadahnuti, od sebe samog, malo po malo prisvajaju sebi moju vrhovnu vlast, koja je meni od naroda data.» — «Caru je mome za izvesno“ — reče poslanik — „dostavljeno da narod srpski želi i ište slobodu zakonsku širu u smislu uprave, i njegovo je veličanstvo zapovedilo meni, da vas naročito pozovem, da u ovom smislu popustite pravednom zahtevu njegovom, kom nećete bez opasnosti protivstati!“— Ovde je sad sljedovalo jedno od onih nemilih prizora, kojem je nemoguće perom izraza dati. Miloš se uspravi ćuteći i skrštenim rukama gledao je podugo oštro poslanika ruskog, istera mu crven na lice njegovo, i pošto ga se dugo nagledao, koji je uz prozor jedan kao prekovan stajao, reče mu sa svim tiho i mirno: „Gospodine! — narod moj od mene ništa ne traži, jer on dobro znade, da sam mu ja jedan veran ostao, da sam ja i narod jedno telo; on zna vrlo dobro i to, da on osim mene jednog, drugog nikog više nema, koji bi njega i slobodu njegovu branio...Istina je cela, jer ja tajiti neću; da se ja ovo već godinu dana sa sovetnicima mojim zanimam o delu, tičući se onih naredaba o kojima vi govorite.No znajte, da sam ja već te naredbe jošt pre mesec dana podsapio i izdao, a vi ćete od ovih naredaba naći prepise, kod konzula Engleskog i Austrijskog, a mora se naći i u vašem konzulatu.» — I sa priklonjenjem punog dostojanstva dade poglavar Srbije izvanrednom poslaniku poznati, da je audijencija već svršena. Knez Dolgoruki videći, da kneza od Srbije ničim zastrašiti nije mogao, da ga privole došaptavanju ruskom pokloniti se; nameri drugim načinom i sretstvom, da upliv Rusije u Srbiji podigne. Srpska aristokracija, koja je već bila kamen potsticanja protivu praviteljstva — posluži mu za potporu.Sujetu i častoljubiva potraživanja njezina pribravši, stvori ona u Srbiji jednu stranku, koja je Rusiji slepo odana bila, jer knez Miloš nije dozvoljavao boljarima svojima nikakvih ličnih stalnih preimućstva, da prelaze s imena na ime i s roda na rod, te je zbog toga i Rusija na brzo brojala u nedri samog senata nekoliko svojih pristalica.Sinovi Kara-Đorđa sedili su u Petrogradu, gdi su se vaspitavali.Kabinet ruski, računajući na njihovo ime, koje je u narodu poznato bilo, pošalje ih u Srbiju...Na ognjištu Miloševom grejao se agent ruski u licu vaspitatelja Zorića.U visokim zvanijama u vojsci i na svim stranama, imala je ona tajne uhode, kojima je naručeno bilo da dokazuju koristi, koje Srbija od upliva ruskog imati može. Neki opet boljari srpski, povukli su kanal od crnog mora do srca Srbije, mesto da su ga od škole i kuća svojih u crkvu otvorili.Tražili su da im porta sudi i nitko drugi u zemlji, kako bi tako sa Milošem u sporedu bili.Sam pak nejasni i dvolični prevod ustava davao im je povoda za to.Jusuf-paša koji je ustav prevodio rekao je u 17. tačci: „da sovjetnici nemogu biti s bačeni, dok nebi što pogrešili protivu zakona zemlje, ili visoke porte» — a prevod Petronijevića glasio je: «da se sovjetnici s baciš nemogu, dok se nedokaže kod visoke porte, da su što pogrešili.» — Te kad se u tome nesporazumljenje dogogilo, i kad su već neki boljari srpski nagli u Petrograd, a neki u Carigrad, reši se Miloš da izašle jednu deputaciju, i to u licu Radičevića, Simića i Vučića do Jusuf-paše, da izvide razliku između dva prevoda koji je bolji.No kad je ta deputacija Jusif-paši pretstala, on je na pitanje Simića: «koji je od ta dva prevoda pravilniji?»— odgovorio: Ako volite da od porte zavisite onda je bolje u Carigradu prevedeno; a ako li to nećete, a ono je ovaj bolji, koji sam ja preveo!“— Srpski izaslanici ma da su vidili, da je i sam Jusuf-paša kao Turčin bolji pokazao za Srbina, nego li što su sami Srbi za sebe, pristanu na prevod carigradski, zataje od Miloša izkaz Jusufov i njega samog dovedu do toga, da je i on sam taj prevod kao pravilan primio, i tako sami srpski velikaši otvoriše širom vrata, da se Turska i Ruska u srpska unutarnja dela slobodno mešati mogu. Među samim pak narodom bilo je također nezadovoljnika, no narod se nije tako lako dao zavesti, ni na rusku ni na tursku stranu.Pri svem tom, kako je narod ostavio pušku, a latio se motike, vidilo se jasno, da dotle, dokle opet neostavi motiku, a puške se lati — mirno se raditi može na započetom poslu. Poznato nam je šta se zbilo u kabinetu kod Mahmuda...Poznati su nam i nazori ruski o onom prestolnom slovu, za koje je rekla, da nosi sobom ustanove demagogične.No sad će Rusija da se odriče svoji stari pogrešaka; sad će se ona istaći za narodnog branitelja i postaće prekomerno u tuđoj zemlji slobodoumna.Idemo da vidimo. Rusija sad nađe, da knez Miloš nezakonito stešnjava javnu slobodu naroda.Ona ga optužuje tajno, da svakim danom zloupotrebljava vlast, koja je ustavom dana raznim granama praviteljstva, i da na to smera da se malo po malo dočepa samovlasti. Za ove optužbe koje su boljari njegovi Rusiji dostavili i za postupanje ove protivu njemu — Miloš preko iskrenih svojih prijatelja dozna, i on plane gnjevom prema Rusiji i njenom poslaniku, koji je tobož da Srbiju vidi po narodu putovao, a u stvari za to, da narod za Rusiju zadobije.Da se Miloš u tome slučaju potuži samome ruskom ili turskom dvoru — bilo bi nepametno; jer onda svi dokazi nevrede ništa, gdi se udari u mraku daju.On postane sad sasvim ravnodušan i svojom hladnoćom dade poznati svima onima, koji zemlju ispod njegovih nogu riju da u svemu ima bodro oko, i na sve i sva pazi. -— Takovo je uprav bilo stanje stvari u Srbiji, kad je Rusija za dobro našla svoga imperatorskog poslanika ovamo poslati: “da privede kneza od Srbije na to, da narodu veću slobodu dade i u opšte da raznim granama praviteljstva ostavi slobodno izvršenje dela svojih, koja im po ustavu pripadaju.“ — Ova otkrivenja i lukavstva odmah su po narodu rasuta bila, a i primljena su sa radošću od onih ljudi, koji su nerado snosili tadanju vladu.Vučić, Petronijević i Simić, bili su duša ovih nezadovoljnika, pa ma da je Miloš očinskim srcem odan bio svome narodu, ipak odbijajući ovu navalu od sebe, koja je išla na to, da njegovu vlast u svoje ruke preotme, pri svoj svojoj strogosti suzbiti nije mogao.Imperatorskom agentu i paši beogradskom sad je već lako bilo da pronađu puta, ustrojiti oligarhijsku opoziciju i oboriti ovog čoveka, koji je dosta nezgodan pravac zauzeo bio, jer nije trpio da mu se iko u njegove poslove meša. Iz svega ovoga vidi se jasno, da je zavera koja je suprot Miloša udešena bila jako razgranata i da potpore svoje nalazi u Rusiji i Turskoj.Ovi ljudi nisu činili to zlo zato, što im se dopadalo da tako rade, već što su često zanešeni bili strasnim željama svojima, i ono su radili što raditi nisu morali.Rusija imala je bez svake sumnje veliki interes, da Srbiju za sebe zadobije, a Turska nalazila je opet interese svoje u tome, što je svakom prilikom mogla sovjetnike protivu kneza potstrekavati i otud što za sebe očupati.One su obe na ovom putu udarile na jednu preponu i tu su oborile, a tim su i ulogu svoju dobro odigrale.» No kad je čovek tako snažan, da može priznati i izneti i ono što nije, onda treba imati bar toliko iskrenosti i odvažnosti; da se ne daća oružija podlosti i laži.Nepošteno je što su ustavobranitelji po celoj Evropi razneli bili: «da je Miloš huda budala, da je izneverio narodno delo, za koje je toliko puta bio žrtvovao život svoj, koji se sav svetli od krasnih i rodoljubivih dela.» — Treba biti pošteni priznati ono, što je jedan sovjetnik javno rekao: „Ništa nas brate nije drugo protivu kneza Miloša izazvalo, već jedino to; što je dopustio da se ugojimo, a nije dao, da nam se koža raspusti.On je stajao željama našima na putu, mismo ga morali ukloniti!“— Za ovaki iskren izražaj morali bi, ako ni zašto drugo i Turskoj i Ruskoj blagodarni biti, što nisu jošt gore šta uradile... Dokazano je zajista: da Miloš nije imao vere u Rusiju. — On se više bojao Rusije nego Turske.Ovo je njojzi dokazano bilo i ona je morala ići na to, da pronađe načina i sretstva da ga obori, iz Srbije istisne i tu svoje interese opet da uspostavi. Kad se je do ovog žalosnog stanja došlo, do ove stare žalbe, koja počinje jošt od vremena Kara-Đorđevog, gospodar od Srbije morao je upotrebiti jošt jedino sretstvo, koje mu je zaostalo bilo, da spase sebe i zemlju svoju.On nameri ne da obori ustav ni sovjet, no da iz sredine ovog progoni paligore, koji su odani bili protunarodnim interesima i da ih zamene ljudima, koji su za blago otačbine zauzeti.U ovom poduzeću nije ništa narodu svom sagrešio, doli jedino to: «što je suviše štedio ljude, koji mu ne mogoše oprostiti što je više njih. Miloš koji je okružen narodom svojim, a sa oružjem u ruci za trideset godina svoje neprijatelje pobeđivao — pao je u ovoj političkoj borbi s glave na glavu, jer je srpska aristokracija, koja je u svim granama praviteljstva sedila i nalazila podpore i zaštite u Rusiji i Turkoj. Evo tih nesretnih događaja, koji prethodiše ostavki Miloševoj i onoj žalosnoj drami srpskoj, koja je posle u Srbiji odigravana: Počasno obnovlenje sovjeta bilo je već zaključeno u opštem dogovoru.No Rusija, koja je svoje baterije zapete držala, predupredi ovu visoku i spasonosnu nameru, koja je išla za tim; da spase otačbinu.Potkupljivanjem dobila je ona većinu pristalica svojih u sovjetu.Oni sovjetnici, koji videše da će izbačeni biti, počnu sad na sva usta vikati: „da je povređen ustav i odupru se visočajšem onom zaključku, da se sovjet obnovi.“ — Senat oslanjajući se na Rusiju i Tursku izjasni se, da je on jedina izvršujuća vlast u zemlji. Sad i Miloš uvidi, da je zavera ova, koja je kroz toliko godina sa strane potpomagana, sa svim dozrela.On vide i to, da se oduzimanjem izvršujuće vlasti od njega na to ide, da se njemu ostavi samo nazovi vlast, te da bi on morao biti podloga svoga rusko-turskog parlamenta. Da je Miloš ovog puta hteo izdajicama da se osveti, on je mogao narod pozvati da im sudi; no on je to za podlo smatrao. Na prvi glas, koji je u narod o raspri ovoj dospeo, narod je gnjevom buknuo i jednog dana množina naroda opkoli konak, gdi je Miloš živio, iz glasa vičući: “Da živi Miloš, da živi otac i prijatelj naroda!“ — I kad se Miloš pred narodom pokaza podiže se najedared strahovita vika: «Dole sa sovjetom! — dole sa izdajicama: rusko-turskim!....Smrt izdajicama!!!...Ovaj trenutak Miloš je trebao upotrebiti, no on se uskoleba.Njemu odani prijatelji i drugovi, koji su s njime bojak bidi, prelagaše mu tog večera: „da se na narod pozove, da njega pita hoće li on dozvoliti, da porta sudi sovjetnicima a ne knez i oni — pa da toga radi opet na novo oružje u ruke uzme.“ — No Miloš ovo odbije. „Ja znam — rekao je on prijateljima svojima, da će narod samnom biti i da će uz mene stojati; no u ovom novom boju ne treba da se prevarimo.Mesto sa jednim neprijateljem, mi se moramo biti sa dvojicom.Kabinet ruski neće dozvoliti, da mu zrno ono, koje je dvadeset godina sejato — sad u žetvi ispod ruke propadne i izmakne! — On će prinuditi portu da se i ona oružanom rukom umeša pod vidom uspostave mira, i mi bi tako dva neprijatelja na vratu imali.“ — «Porta će na dvoje razmišljati, reknu mu ovi, pre nego što bih nanovo oružje protivu nas uzela; ona mora sačuvati onaj stara spomen.» «Porta se mora pokoriti biču, koji je na nju zamahnut!“ prihvati Miloš smešeći se: «Mi možemo istina neko vreme odpor dati, ali zacelo pobeđeni biti moramo, pa ko se uhvati sa oružjem u ruci, taj bi oglašen bio za izdajnika otačbine i postao bi iznova rob — a narod, koji bi se iznova potrudio, da ostane u svojoj kući sam svoj gospodar, izgubio bi i ono što sad ima.Ja sam to dobro razmislio!Treba tu stvar otložiti do tog vremena, koje mislim da nije daleko, gde će ruka pobeditelja žestoko svoje pristalice pritiskivati, a oni će tada sami doći i traži će od nas zaštite.Do tog časa valja pričekati!» Ovako zazorno i ozbiljno držanje naroda uznemirilo je sovjetnike.U prah su pali, kad su čuli gde narod razilazeći se svojim kućama, javno reče: «da se nikom drugome do jednom Milošu pokoriti neće!» — Prijatelji Miloševi, koji jošt u sovjetu sediše upotrebe ovo na korist njegovu, pokažu protivnicima grožnju naroda i predlože pomirenje.U tajnoj jednoj sjednici sovjeta bude zaključeno: „poslati knezu šest sovjetnika od strane umerene, koji će kod njega izraditi neka dozvolenja i time da se međusobno izmire. Oni mu sa tim predlozima pretstanu. «Dopustiti što?» odgovori Miloš «dopustiti svakom zahtevu partaje rusko-turske koja većinom sedi u sovjetu?“ — «Gospodaru! — davajući vi izvršujuću vlast u ruke sovjetu, ostavljate sebi kneževsko preimućstvo protiviti se svakom njihovom protuzakonitom istuplenju, a ovako ih lako za dužnost njihovu povratiti možete, ako se od ove udale!» — Miloš s makne rameni i rekne smešeći se: „Znate li šta će ostati, ako dam izvršujuću vlast sovjetu u ruke? — Vi ste pošteni, prosti i prevareni ljudi: ostaće mi drvena sablja u ruci, da njome decu plašim.Meni se nepristoji da budem kip na knjaževskom prestolu, ja se nisam krvio da budem podloga spletkama, da predam u sačuvanje braću i slobodu njinu izdajicama, koji su se dali za pare prodati.Kažite to od moje strane sovjetu!“ Pa šta ste dakle namerni vi učiniti zapitaju ga ovi? „Ima za gdekoje ljude jedan čovek u Srbiji suviše“ odgovori Miloš smešeći se.Ja ću se povući natrag sa mojom porodicom; to je sretstvo za izmiriti sve“ — pridoda on sa podsmevajućim se prostačenjem. Ovi odgovori donešeni sovjetu dovedu ga u najveću zabunu.Nadali su se da će umiriti lava, a on im evo iz ruku izmiče...Među tim da li bi narod, ova u politici česta pregača, ladnokrvno gledao, kako sa prestola silazi onaj, koga je on postavio, i koji je za svo vreme njegovo poverenje uživao.No niko nije u narodu na to mislio. Senat taki pošalje skoroteče u Petrograd i Carigrad, koji obojim dvorovima do znanja dostave uporstvo Miloševo i njegovu nameru, koja njih strahom i užasom izpunjava; jer su vrlo dobro znali, da narod u Srbiji nešto znači, kao što je to Miloš jednom prilikom ministru ruskom Rikmanu rekao. Kod oba dvora namera Miloševa načinila je veliku zabunu.Isključenje porodice Obrenovića sa srpskog prestola, bila bi nova smeša onih jošt nedovršenih zapleta na istoku. Posle dužeg savetovanja pošalje kabinet ruski sovjetu srpskom zapovest: „Ako Miloš ostane pri nameri svojoj, da taki najstarijeg sina Miloševog Milana, za nasljednoga kneza od Srbije u mesto oca proglase.“ Na ovo je i porta svoje saizvolenje dala. To se i zbilo. — Miloš nije hoteo od danog mu prava narodnjeg ni za dlaku popustiti. Jošt kao vladajući knez od Srbije otide Miloš u sovjet — akt njegove ostavke već je gotov bio.Sin njegov Mijajlo od 16. godina, potpiše ga u ime oca svog, jer Miloš, ovaj junački vođ srpski, ovaj duboki političar i iskusni zakonodavac, čovek u kom su se sve sposobnosti velikog vladara slile ni pisati nije znao. Ovo je zajista što najčudnovatije na svetu, koje kad čuju naučenjaci sveta, oni očajavati mogu.Ovo tako važno delo, koje je moglo celu zemlju u vatru i krv pretvoriti, a za koje blagodarnost budi onome, koji se je žrtvovao ovim magnovenim interesima, svršilo se ako ne baš mirno, a ono bez krvi.Kroz prijatelje svoje dade Miloš narodu obznaniti: «da je on ostavku na kneževskom dostojanstvu iz sopstvene pobude dao i da od poslušnosti njihove, zavisi buduća sudba otačbine, i da on ostavljajući na prestolu sina svog i suprugu svoju, koji su njima isto tako, kao i on mili i dragi, ako i na strani, ostaje opet među svojim narodom. Da poslednjeg časa držanje njegovo bilo je puno dostojanstva i blagorodstva.Kad je već sve spremno bilo, on otide noću iz Srbije i to pre jednog dana, neg što je odlazak njegov u zvaničnim novinama oglašen bio, da se skloni od žalosti, koju je narod za njim imao. Vladanje Knjeginje Ljubice, u ovim danima velikog iskušenja bilo je čudo mužanstveno; beše odana i onome, kom bi imala pravo prebaciti nepravde, koje u srce diraju.Mi ćemo te nepravde malo čas viditi.Uvek prisebi — praštajući se sa svojim mužem reče mu: «Pođi sbogom Miloše u tuđinu i neboj se ništa, računaj na mene; ja ću nastojavati nad tvojim interesima..., Ja neću dati Miloše, da te narod zaboravi, i ako samo prilike zato dobijem, ja ću te pomoću njegovom opet natrag međ braću tvoju dovesti.“— Knez Miloš pao je spletkarenjem svojih velikaša, a ne zato što je narodu svom nevera bio, već za velike trude i zasluge svoje, koje je narodu svome učinio.Pao je — što nije mogao ranu preboleti, da porta sovjetnicima sudi.Taj pad mu na čast služi, jer se nije dogodio voljom naroda, nego voljom njegovih velikaša, a i ovi neučiniše to iz uverenja svog, nego što behu mašina tuđom rukom vođena.Miloš je pao ne zato što je zakone i običaje srpske krnjio, nego što ih je od prekih promena branio. Žalost je jedina ta u tome, što je on u ostavci svojoj naveo, da rad svoje slabosti i starosti, predaje kneževsko dostojanstvo svome sinu Milanu, a mi ga posle progona od 27. leta — vidimo i opet jošt tako sveža i zdrava i svim silama, za sreću naroda i retkim darom Boga odarena. Mi smo u ovim listovima vidili, koliko je i kako je živo učestvovala knjeginja Ljubica u borbi za nezavisnost - vidili smo njene grdne napore na bojištu, gde je ona licem stajala pokraj najhrabrijih vojnika — vidili smo kako je ona posle, kad se suprug njen na presto popeo, sa obrazom mogla na strani njegovoj sediti; a to jošt nije sve.Krov celo vreme Miloševe uzdrmane vladavine, ona je s dana na dan njemu u ponoć dolazila, njemu mudrošću i čudnom veštinom pri upravi tako reći svagda desna ruka bila.Usluge, koje je ona delu narodnjem ukazala — velike su.Svaki je živi nju u narodu visokoštovao i ona je od naroda ljubljena i obožavana bila isto tako, kao i njen suprug, s kime je zajista uvaženje i poverenje pravedno delila. No pri svem tom, ova blagorodna duša, morala se više puta pokloniti uvredama, koje su nanešene bile njenom supružnom pravu. Šta ćemo? — kad naš junak Miloš nije bio u svemu obraz savršenstva i on je imao svojih mana.Zemlja bila je smirena, posle onih velikih ratnih napora i velikih vojničkih trudova, sljedili su i dani odmora.U ovim časovima mira, on je sebi dozvolio neka zadovoljstva, koja savršeno dozvoljavaju običaji istočni u pogledu ljudi...Kažu, da je Miloš rado gledao milosnice... Ljubica je ovim postupkom muža svoga duboko uvređena bila; ćuteći snosila je uvrede te, koje su srce njezino razdirale.No u ovoj duši gordoj i žestokoj, strasni vali kuvali su nepogodu, koja beše povodom tako reći javne sablazni. Jednog dana, išao je na konju knez Miloš sa knjeginjom Ljubicom i mladi svoji sinovi, okružen svojim najglavnijim velikodostojnicima, na veliku godišnju skupštinu, gde su se u prisustvu naroda sva dela raspravljala. U svitu ovu uplela se bila i jedna Miloševa milosnica.Malo po malo odvoji se ona od svite i u sporedi se uz mlade kneževe Milana i Mijajla, koji su Milošu s leva bili, te je išla u istoj liniji sa vladajućom porodicom. «Natrag!» — poviče goropadno hrabra Ljubica milosnici, nemogući već duže gnjev svoj održati.Crne oči njene neobično su sevale. Ljubica nebude poslušana. Hitra kao mulja, obode konja svog, u polukrug optrči, trgne pištolj iz sedla svog i saspe ga u prsa suparnici svojoj, i zatim se vrati na mesto svoje pored muža svog, pa mu reče: „Ja sam oprala sramotu, koja je vašoj supruzi javno nanešena!» Ovaj žalosni prizor za menje vremena se je zbio, nego što je ovde ispričan; koji god je poznavao halovitost Miloševu, taj je morao strepiti za Ljubicu. No Miloš je ovom prilikom pokazao, da u najvišem stepenu vlast ima nad samim sobom, u jednom magnovenju shvatao je on sva prizrenja, koja su mu zapovedala ćutati. Šta se posve među supruzima događalo, to nam nije poznato.Toliko je samo za izvesno, da je Miloš u danima svog gorkog iskušenja, uvek blagorodno srce kod svoje Ljubice našao, ma da je on ovo često vređao. Knez Milan nije više od tri meseca posle oca svoga na prestolu srpskom sedio.On po zaključenju sovjeta, sveštenstva i apelacije nije mogao kneževati, jer oni u sovjetu tom nađoše, da on od sultana jošt nije za kneza potvrđen, te između sebe izabraše trojicu, da oni ni od kog potvrđeni dotle knezuju, dok porta Milana za kneza ne potvrdi. No on jadnik ovu potvrdu nije ni dočekao.On je umro u varadinu od suve bolesti. Tugujući gorko na mrtvoj postelji sina svog, u toj teškoj žalosti svojoj, nije Ljubica zaboravila, da ima jošt jednog sina, kao što ona za njega govoraše: Čuvara prestola oca svoga!“ — Pomoću svoji prijatelja udesi ona, da kako Milan umre — ovi ljudi na prestol pozovu drugog sina Miloševog Mijajla, koji je uvek živio obožavan u spomenu naroda.On je živio u Vlaškoj kod oca svog. Miloš nije dao sina svog: «Dosta je na jednoj žrtvi — odgovori on.“ Supruga njegova piše mu ovo pismo: «Kroz suze, koje padaju na grob mog prvorođenog sina Milana.... ja vidim otačbinu našu.Ako ima jedno čevečansko sretsvo za sačuvati i održati prestol onome, koga narod zove svojim ocem, to je Miloše, da mi pošlješ sina tvog Mijajla, da ti čuva mesto tvoje.Ako je sveti plamen otačastvoljublja oladilo i izumro u tebi, i ako ti očajavaš o budućnosti tvoje otačbine — onda zadrži kod sebe sina tvog Miloše, i ja ću doći da umrem s vama zajedno u zemlji večita zatočenja!„ — Miloš poveri jedinca svoga Mijajla svojoj hrabroj ženi, i sovjet ga proglasi za nasljednog kneza od Srbije. No knez Mijajlo, ne znajući da u zemlju srpsku doći nemože, kao što su nametnuti sami sobom namesnici rešili, dok ga ne pozovu, i to tek onda, kad potvrđenje od porte dođe; neznajući da ima drugih vladara u zemlji osim njega, po pravu nasljedstva, izda proklamaciju na narod, da stupa na presto kao nasledni knez od Srbije, potvrdi sva postojeća zvanija, a među tim kad u zemlju dođe, potvrdi i postojavše namesničtvo i dade generalnu amnestiju svima sužnjima. Namesnici — koji su samo od njega mogli imati vlast, ovu i amnestiju odbacuju, i pišu svome zakonitom knezu: «Mi od porte imamo fermane; vaše naredbe netrebamo, amnestiju neuvažavamo.“ Kad je Mijajlo u zemlju stigao; njegova mati nigda ni danju ni noću nije odstupala od njega, ove poslednje nadežde svoje.Drvenim samo zidom odeljena i rastavljena od sina svog, bdila je ona neumorno i neutešno nad deli čuvara prestola oca njegova.Njenog prisustva svi su se bojali, koji su mislili pod imenom: kneza Mijajla vladati, njeno muško posredovanje više je puta zbunilo Mijajlove ministre. Jednog jutra uđe ona u sobu sina svog i zastane ga u tom magnovenju, kad htede da podpiše povišenje poreza, koji je već utrostručen bio, od kako je Miloš otišao.... «Jedan trenutak“ — rekne ona mladomu čoveku, i sve je izgubljeno.Ako hoćete da radite za neprijatelje vaše, i da izlažete ime vaše gnušanju naroda, a vi potpisujte taj akt; al ako mislite da za dobro svoje Srbije radite, kao što vam je i dužnost, a vi ne potpisujte; no zapovedite vašim ministrima, neka štede i nek se povrate pravilima dobre ekonomije, koju je vaš otac ustanovio, i nećete onda biti prinuđeni, da otimate iz ruvu vaše braće hleb, koga ovi znojem lica svog zarađuju.“ — I sad održa ona pobjedu nad sovjetnicima mladoga kneza.On se odvaži i nepodpisa ovaj akt, koji i nije bio sovjetom zaključen, no jedino od popečitelja unutarnjeg i financije sačinjen. O ovoj čudnovatoj ženi, vredno će biti, da spomenemo reči jednog Francuskog naučenjaka, koji je kroz Srbiju proputovao i svojim zemljacima knjeginju Ljubicu opisao. «Kako sam došao u Beograd» — piše on — „odmah san pohitao svoje podvorenje učiniti knezu Mijajlu.Kad sam kroz varoš prolazio, vidio sam gdekoje vojarne bolnice, školu i apsanu, koje su sve po našem običaju izidane bile.Ovo je bilo delo kneza Miloša, koji je počeo put izobraženju krčiti. Kola, koja su me dovezla u konak (to je ime koje se tamo daje kneževoj palati) imala su posla da se okrenu u avliji, gdi je trava kroz hrđavu kaldrmu prorašćivala. Ja sam naišao na dva stražara, kod jedni drveni široki merdevina, koje su imenom „basamaka“ počastvovane i nekoliko koraka učinivši, dođem u odaje vladajućeg kneza od Srbije. Knez je mlad čovek od 18. godina, visok, bled, ljubka izgleda, ponašanje mu je otlično.Začudim se kad sam ga čuo francuski govoriti.Razgovor naš bio je kratak, i ja naskoro primetim da pravi vladalac nije bio daleko od nas. U onom magnovenju, kad sam u salu stupio, primetio sam gdi se vrata od pobočne sobe otškrinuše, i opet tiho zatvoriše.Tu je u toj sobi stanovala knjeginja Ljubica; supruga Miloševa, a mati kneževa. Ja sam zamolio i taki sam milost dobio, da njoj predstavljen budem.Ova junak žena, koja je tako ogromnu ulogu u oslobođenju Srbije igrala, primila me je srdačno i iskreno; ona je znala da sam ja zato tamo došao, da stanje hrišćana u Bugarskoj izvidim.Njeno gnušanje i mržnja na Turčina nju je u tom mnjenju utvrdilo, da svaki pravi hrišćanin ne nože drukčije, već mrziti na Turke.Ona me je pozdravila veoma umiljato i plemenito, ponudila me je šta više, da pokraj nje sednem. «Ja znam gospodine“ — rekne ona — «da ste vi Francuz, i da ste poslati od praviteljstva vašeg, da izvidite nevolje i da vidite, kakva nasilja Turci čine bednim hrišćanima.Mi ovde kod nas nedopuštamo im, da to čine.Radujem se što ste imali priliku i sami viditi, kako Turci grozno postupaju prema tome kukavnom narodu.Vi sigurno niste mogli za sve bede i nevolje toga naroda doznati, koje on podnosi; ali ipak držim, da će od tog što ste vi sami vidili i saznali izobražena Jevropa imati dosta, da sazna i čuje.“ „Da svi ljudi» — nastavi ona — «nisu žene, ili da su bar sve žene kao ja, ti bi se ljudi brzo oprostili svojih ugnjetača.Vi sretno živite u vašoj zemlji, na vas nesme niko nasrnuti.Vaše žene i vaše kćeri niko nesme napastvovati.Zar vama niko i nikad nije govorio, šta trpe žene hrišćanske na istoku?Zar Srbi i Bugari nisu vaša braća?» — Ovo su same reči Ljubičine, govori taj Francuz, ali u stanju nisu opisati izražaje lica ove blagorodne žene i njezin zvonki glas, kojim je to sve izgovarala. Kad je iz mojih očiju vidila, da sam je potpuno razumeo — ona mi se ljupko pokloni. — Razgovor naš trajao je čitav sat, i uvek je bio živ i razdražen, kad se o stanju hrišćana na istoku opominjalo.Ja sam se bojao da joj nebudem na dosadi.Pri oproštaju svom kažem joj: da sam u Beču pohodio kneza Miloša i da je on potpuno zdrav. „Nek ga Bog milostivi poživi,» rekne ona sa svim žalostivo i ona me otpusti sa veličanstvom, koje je samo jednoj knjeginji svojstveno. Neprestano uz presto sina svog stojeći oduševljena Ljubica, koja je dubokom pronicavošću u trag ulazila svima spletkama i namerama neprijateljskim, i kao što se misliti daje, ovima je ona na putu bila. - Neprestano nastojavajući da osujeti spletke, koje su podrivale senku vlasti vladaocu ostavljene, borila se je ona i vešto je umela međusobno nepoverenje rasejati, među tajnim učesnicima one zavere, koja je Miloša do ostavke dovela, i bez da se šnjima zavadila, ona je raspru među svojim neprijateljima rasplodila. U poslednjoj bugarskoj pobuni, njena ruka mogla se svuda viditi.Ona je pod raznim izgovorima oko granice putovala, da narodu krstonosnu vojnu protivu Turaka pripoveda, otkrivala im je spletke, koje su Miloša prinudile, da iz otačastva svog otide, i koje su oduzele njima njihovog hrabrog i neustrašivog branitela. Bilo da se ona nadala, da će povodom pobune bugarske put prokrčiti svome mužu, da se natrag povrati, ili da je jedino na to smerala, da ugnjetene potpomaže; svakako pak izvesno je, da ona nije bila bez učešća onih prizora Niša u raspaljenoj bugarskoj pobuni. No u ovoj nameri, u kojoj je ona na to smerala, da opšteg neprijatelja hrišćanstva u zabunu dovede, sin njezin Mijajlo nije hoteo nju javno ni tajno potpomagati; on je bio tako slab, da joj to nije odobravao. Na potstrekavanje svojih popečitelja, Mijajlo je već bio do te žalosne tačke dospeo, da je materi svojoj kazao: „Da će jednom od senata prinuđen biti, nju pod zatvor staviti, što potpomažući ustanak Bugara, ona izlaže očitoj propasti sudbu Srbije.» Ljubica duboko ožalošćena rečima ovim baci duboki i žalosni pogled na sina svog. „I ti zar ne ponjaš tvoje interese?“ reče mu glasom duboko klonuvšeg duha.„Ti nevidiš dakle, da te ti ljudi, što te okružavaju, tek do prve prilike trpe na ovome prestolu; i da će tvoje snishođenje prema tiranima, u samim njihovim očima manje značiti, nego javna saučešća Srba prema braći svojoj, koja pod turskim jarmom pište»!!! — Zaplašiti karakter ovog roda, bilo je nemoguće.Ona nije na predloge njihove pristajala, da se ne meša ni u što, i ovi koji su joj pređe pretili, nisu se sad smeli usuditi, da pretnju svoju u delo privedu: zatvoriti ili nasilno iz zemlje prognati ovu ženu, koju su branile žive simpatije i poverenje naroda, to bi bila nerazumnost očevidna, koje su unutarnje stvari Srbije, do one žalosne tačke doveli, u kojoj se 1843 god. zatekla. Pošto su neprijatelji Miloševi otklonili upliv jevropskih sila u dela njihova, vidili su oni sebe dosta snažnima da mogu oslanjajući se na Rusiju i Tursku, posretstvom sovjeta izreći, da se sa prestola srpskog ukloni porodica Obrenovića, u korist sina Kara-Đorđevog Aleksandra, koji je bio ruski pitomac i koji je u Petrogradu i vaspitan, te Rusiji u svemu odan bio. I eto ono, što je Ljubica duhom svojim i naravnom pronicavošću davno već predvidila, hoće da se ispuni.Za pune četir godine dana, ona je protivu svake svoje lične opasnosti, sa otvažnošću i postojanstvom preko svake pohvale branila junački slobodu svoga otačastva, i osobitim naporom pridržavala je narodnost svoju, koja se krunila pod političnim udarcima, koji su iz pomrčine zadavani, i to od one sile, koja je išla na to, da pod svoju vlast pokori Srbiju, kavo bi pod gvozdenim prutom druge srpske narode pridržavati mogla. Ni jedan čestit i svestan Srbin ne može Knjeginji Ljubici prebaciti one pobune, koje je ona više puta potsticala na svoju sopstvenu opasnost, da povrati Miloša jedinog jošte, koji je kao što je ona javno rekla, kadar bio da povrati zemlji svojoj nezavisnost i slobodu njenu. Kad je već vidila, da je pobeda njezinih neprijatelja gotova, i da su sve staze uravnate, za konačnu narodnu propast — ona se reši, da se na narod pozove, da joj ovoga puta na pomoći bude.Narod se na glas njezin podigne.No u ovom poslednjem sudaru vojnom, koji je slabo uređen bio od kneza Mijajla, ona žena valjana, pred hrabri svoji Srbijanci, vidila je gde dva njezina konja pod njom ubijena padaju.Ona se je u boju ovom junački ako i ne uspešno borila. Sa ovog bojnog polja, na kom je delo narodno bar sa slavom palo, gorda Ljubica uputi svoje stope na granicu austrijsku, bez da je u Beograd ulazila. «Zamnom ako srca imaš sine moj Mijajle, ni tvoje ni moje mesto nija više ovde, gde su ljudi u stanju sramno nas proterati.Bog i Srbi učiniće ostalo!“ — I ona — ona je u tuđini usnula, koja je od zrna puščanih u tolikim bitkama pošteđena bila...Blagorodna žena ova, nije mogla preživiti pokor taj, poniženje Srbije. — Žalost ju je ubila. Dokle god bude rodoljubivih poštenih Srca u Srbiji kucalo, ime Miloša i Ljubice, za navek će se spominjati. Pljen narodnog prestola kneza od Srbije Miloša — dovršen je.Pitomac imperatorskog kabineta Aleksander Kara-Đorđević podignut je na njega i postavljen je za vladajućeg kneza srpskog.No ugnjetenje vlasti srpske sa strane, sa svim je Srbima nesnosimo.Mere, koje oni Srbiji pripisuju uspaljuju najveće nezadovoljstvo u narodu.Ljudi, koji se po opštem uverenju drže za uhode stranih sila, javno su po ulica napadani, i bivši Arhijepiskop beogradski Petar, koji je kao krivac upleten u spletke, koje su kneza Miloša i Mijajla prestola lišile — predmet je danas narodne kletve. Kad je Miloš iz zemlje polazio, dala mu je ruska vlada blagovoleći savet, da ostale dane svoje provede u miru i zadovoljstvu privatna života, a narod je srpski posle 27. godina na svojoj sveto—Andrejskoj skupštini lišio Karađorđa prestola, te je opet Miloša oca otačastva svog u srpsku zemlju za svoga kneza — doveo. I. Kara-Đorđe...3 Miloš Obrenović...27 V. Miloš i brat njegov Milan...34 Ustanak Srba pod Kara-Đorđem...42 Kara-Đorđe vrhovni vođ Srba...49 Kara-Đorđe i Miloš...59 Cvetna Nedelja 1815. godine...67 X. Knjeginja Ljubica...76 Ljubica i Rat...88 Bitka ispolina...97 Vašington Istoka...110 Nasledni knez Srbije...121 Pastir kralj...128 Slovo kraljevo...137 Miloš i Mahmud...150 Ustav Srbije...168 Spletke stranih sila...175 Prostak i diplomata...180 Sovjet i ostavka Miloševa...190 Ljubica i njeni sinovi Miloš i Mijajlo...208 Poslednji čin u drami Srpskoj...219 M. Đ. MILIĆEVIĆ ZIMNjE VEČERI PRIČE IZ NARODNOG ŽIVOTA U SRBIJI DRUGO IZDANjE IZDAVAČ KNjIŽARA GECE KONA 1. Knez Mihailova ulica 1. „Ako hoćeš da se osvetiš Turčinu, moli Boga da propije rakiju; a ako hoćeš da se osvetiš Srbinu, moli Boga da ode u hajduke“. NARODNI SUD. U pošljednjih petnaest-šesnaest godina često sam putovao kroz Rujno i Stari Vlah.Tamo sam se naslušao raznijeh priča o hajducima od kojih gotovo uvijek strada taj kraj naše otadžbine.Bilješke svoje o njima, iz raznijeh putovanja i iz raznijeh prilika, pribrao sam ovdje, i uredio u nekoliko člančića koji se mogu pročitati na dokolici.U njima nejma ništa umjetničko: a ako se nađe gdje što zanimljivo, zasluga je stvari a ne mojega pera koje je tupo za poslove umjetničke. Još mi valja kazati da sam ove članke pisao južnijem govorom za to što tako govore i svi oni o kojima je ovdje riječ. „U selu Turci — u gori hajduci„! Ne znam ni za što ni kroza što, ali ime Zlatibor već prijeti sa svijem da utamani staro ime Rujno.Valjda pred sjajem zlata mora da mrkne sve, pa čak i stara rujeva boja?!Još žive kapetani „sreza rujanskoga“, a već se davno zaboravilo da se do godine 1855 zvalo i pisalo Rujno ono što se danas zvanično zove i piše Zlatibor.Onda je Zlatibor bio dio „rujanskoga sreza“, a danas Rujno nije ništa u srezu zlatiborskome! Eto kako mi nehotice, ali vrlo uspješno, tamanimo spomenike iz staroga svojega doba.Imamo li grobnijeh ploča i krstova sa starim zapisima, znatnima ili neznatnima, nama u sreći dođe i koji prota, koji te krstove počupa i baci zvonari u temelje, a oko crkve raskrči širinu — kad pripeti popovski konji pasu po porti, da im ne bude nikakve smetnje; ploče pak naredi da se razlupaju i uzidaju u novu crkvu — da se zakolje majka, te da se nahrani ći!Je li se gdje očuvala kakva Srbulja, ostatak nekadašnjeg prosvjetnog rada našijeg predaka, ili koji stari antimis — ogled staroga veza i umjetnosti, za cijelo će se naći i koji „revnitelj blagočinija“ koji će sve to pobacati u vatru, ili ukopati u zemlju, da se „svetinja ne skvrnavi!“.Jesu li Turci, ovo zlo nada sva zla, popalivši crkve, i nagrdivši svetitelje, ostavili zidove i zapise na njima; ne brinite se, nije Rade Naimare bez pošljednika, a oni će sve to zamazati debelijem malterom, da ne vrijeđa nježne oči današnjega naimarskoga ukusa.Ako su se još gdje održale stare igre i običaji, drugovi i svjedoci sudbine našijeh starih kroza svu tešku istoriju našega naroda, znajte da je tu već dignuta desnica „gospodina“ pope i kapetana, prva — da kune, a druga — da kaštiguje to „širenje sujevjerja po narodu“, Gdje se još nijesu zaboravila stara imena knežina, varoši, ili sela, tu udvorni ukus potomaka onijeh predaka koji ovo zemlje oteše od Turaka, trči da zamijeni staro novim, nečijem uhu „blagozvučnijim“ imenom! Nije li, dakle, istina da se mi svuda i svagda trudimo da snažimo istorisku nesvijest u naroda svojega?.... Ko smije, poslije toga, dvoumiti o našem rodoljublju, o našoj mudrosti, o našem proviđanju: kud šta vodi, i šta o a šta biva? Nego mi počesmo govoriti o Zlatiboru.Da se ne udaljavamo od predmeta; može nam se za čas oduzeti riječ.... Današnji zlatiborski srez zauzima pola staroga Rujna.Pravi Zlatibor zove se onaj zatalasani brdoravanj među visovima: Gradinom, Grudom, Tornikom, Čigotom, i Murtenicom.On ima u dužinu 6, a u širinu 2, 3 do 4 sahata.Na njemu već nejma gore, osem po neka borova redotač; ali raste bujna paša za stoku, i presijecaju ga nebrojeni potoci i rječice. To je pravi Zlatibor. Ali po što se danas i cio zlatiborski srez često naziva Zlatibor, to će i u našem pričanju riječ ta značiti nekad brdoravanj, a nekad sav srez — kako gdje bude potreba. Klima je u Zlatiboru oštra gotovo za sve voćke i usjeve; osim eljde, raži, krompira, i nešto kukuruza, sve drugo vene pred oštrinom zlatiborske hladnoće.Ali je za to obilno pitne paše za stoku sitnu i krupnu. Naseljenost je na tom kraju tako rijetka da često na širini od 6 sahata u četvrt nema ni jednog sela!I u samijem selima kuće su tako razdaleko jedna od druge, da nije priča već cijela istina, da se nurija jednoga popa pruža čitavih 8 sahata mjesta. Seljačke kuće u Zlatiboru, kao građevine i kao zgrade za življenje, daleko izostaju od kuća sviju našijeh seljaka.Ima istina i po neka šindralija, s mračnom sobom i s čađavom kujnom, ali su druge — gotovo sve iz reda — krovinjare, lubnice, i kulače.Jedna od ovijeh pošljednjih cijenila se 1863 samo 4 dinara! U Zlatiboru ima devet velikijeh državnijeh suvata; to su devet prostranijeh pašnjaka, u kojijema se svakog ljeta tovi nebrojena marva. Rujanci vjeruju, i uvjeravaju druge, da je meso od stoke ugojene u Zlatiboru slađe od mesa svake druge stoke. I ako je narod tako oskudan; i ako su kuće tako negledne i neugodne; opet onaj koji proputuje tijem krajem jedan put, želi da prođe i drugi put.Za što je to ne umijem kazati, a mene je lično tamo vukla ljepota prirode u opšte, oštroumlje onoga planinskoga svijeta, i melodiski južni govor koga se čovjek ne može sit da nasluša iz usta bistra i rječita Rujanca. Koliko su ovi ljudi bistri, koliko su laki da shvate što vide i čuju, pokazuje pojav koji dosad nije objelodanjen ni u jednom kraju našijeh zemalja.Tamo ima sela u kojima malo koje čeljade ne zna čitati (mnogo i pisati) a ni jedno nije išlo u školu.Svi se uče samoučki, i jedno od drugoga, kao što se uče plesti kotarice, šarati preslice, graditi ralice, kola i drugo.A poslovički, od nekoliko ruku, znaju govoriti ne samo ljudi i žene, nego i čobani za ovcama. Od nekog vremena počeli su naši ljekari upućivati po koga bolesnika da provede ljeti u Zlatiboru po nekolike nadjelje u borju i jeljacima.Ako je vjerovati onom što se priča, malo se ko vratio otuda, a da se nije hvalio no povratku.A dok se nekad zabjelucaju na Čigoti, na Grudi, po Torniku, na Smiljanića Zakosu, ili na Carevu Polju, čiste gostionice za ljetnje putnike, koliko će njih, sjedeći na tijem visinama, gutati očima prirodne ljepote koje su se razastrle na svaku stranu!Na istok odatle vide se, kao nešto srditi, obli Ovčar i ocijepljeni Kablar, možda zato, što ih je razdvojila bujna Morava; na sjever ćute već za oblake pripojeni: Maljen, Bukovi, Taor, i Jablanik; na zapadu su ponajbliža brda: Gruda, Šargan, Tara, i Zvijezda a na jugu je tek pravo čudo; iza drobnijeh najbližih visova bosanskijeh i hercegovačkijeh, kojima se ne da ni broj uhvatiti, ni oblik opisati, pomalja se snijegom pokrivena Ljubišnja, i rumene se prema jutarnjem suncu divotni Komovi i Durmitor. Kad oči sve to sagledaju, onda duša osjeća potrebu da se divi nečemu neznanomu, nečemu beskrajnomu, nečemu — što srce umije da osjeća, a jezik ne umije da iskaže... U sredini ovakijeh pozorja, čovek može da poželi i ono što ne samo ne može da bude nego može i smijeh da izazove.Htjelo bi mu se da se digne iz groba poslije jedno sto dvjesta godina mirna života i razumna rada!Bar bi mu imale oči na što da pogledaju!... Ali se u Zlatiboru, pored svijeh tijeh tako primamljivijeh ljepota, mora vrlo često da pominje jedna riječ od koje čovjeku, osobito varošaninu, raste kapa na glavi...To su Hajduci!... Pod strmenim okomcima planine Zvijezde, kraj bistre, žive rječice Rače, - pola sahata na istok od Drine, a tri četvrti sahata na jug od Bajine Bašte — manastir je Rača, zadužbina Kralja Dragutina (vladao od 1276—1282). U početku ovoga vijeka, manastir ovaj bijaše kost u grlu daijama, jer u Rači bijaše iguman onaj Hadži-Melentije koji „znade zlato rastapati, i sa njime sitne knjige pisat’; oko sebe raju svjetovati, a Daije caru opadati“. Od starine na veliku glasu, nahodeći se na mjestu koje samo sobom uljeva u dušu neku sjmernost pred veličanstvom djela Božjih, Rača je svakad privlačila pobožne duše iz srpskijeh krajeva.Mnogi će Podgorac pa i Kolubarac, preko sviju brda i dolina, zapeti o Maloj Gospođi, čak zadužbini Kralja Dragutina na bogomolju, i da vidi veliki sabor koji se toga dana sabira u Rači. Desivši se jednom o Maloj Gospođi na tome saboru, veoma se obradovah kad mi pokazaše čuvenoga hajdučkoga harambašu, Pavla Jelisavčića, koji je, hajdukujući od 1842 do 1859, bio izašao na glas po svoj Srbiji, Bosni, i Crnoj Gori.Predavši se vlasti, godine 1859, Pavle je postao neki starešina nad drinskijem karaulama.On je rodom sa sela Zaovina više Rače; tada je već bio prešao pola vijeka ali još bijaše oka živa i držanja oprezna.Ma da je bio u punoj slobodi, opet on — stari odmetnik — nikad nije htio sjesti drugojače nego da su mu leđa čim bilo zaštićena, drvetom, zidom, ili kamenom, a ljudi, s kojima se razgovara, da su mu svi na očima! Pošto se poznasmo i upitasmo, namjesti smo se na manastirskoj divanani, da se razgovaramo.Među tijem, dolje oko crkve a i oko porte, vri sabor kao mravinjak.Želeći koristiti se ovom prilikom, ja odmah pristupih k onome o čem sam mislio mnogo puta. — Vjere ti Čiča-Pavle, upitah ja: — zašto se ljudi u ovom kraju odmeću u hajduke, kad je to loš i mučan zanat? — Kako koji gospodine; odgovori mi starac lakonski. — Zašto si se odmetnuo eto ti? upitah ja dalje. — To ti umijem kazati najbolje, reča on. — Dela, sreće ti! — Bilo je to poodavno; još je u Rujnu sudio serdar Mićić, kad moj otac, Radovan, sretne neke bosanske Turke, trojicu njih, koji su prešli dolje na Bajinoj-Bašti, i pošli k Užicu, i potuče ih.Konje i njih s odijelom zatrpa u neku dumaču na Ponikvama, a uzme im samo ono para što su nosili. Ne prođe mnogo poslije toga, a iz Sarajeva stigne Knezu Milošu pismo, da je nestalo tijeh Turaka.Knez Miloš piše serdaru Mićiću.Mićić, koji je poznavao sve ljude u Zlatiboru, i znao ko šta može učiniti, zovne oca moga, i upita: — Radovane, nestalo je nekijeh Turaka od Drine do Ponikava; ako ih nijesi smlatio ti, ne znaš li ko je? — Bog me sam ja, odgovori Radovan: — a niko drugi! Mićić odmah pošlje oca moga u Kragujevac Knezu Milošu.Tamo opet ispit: — Jesi li ti pobio Turke? — Jesam gospodaru! — Za što, od Boga ne našao? — Da ih je manje, Gospodaru! — Pa ono su ljudi trgovci. — Ja to nijesam razbirao. — A šta im uze? — Ništa drugo, osjem ono malo para.Drugo sve skrhah u jednu dumaču. Piše se, i sve se nađe, čak i mali nožići njihovi. Radovan ostane u Kragujevcu neko vrijeme, pa ga otud Knez Miloš pošlje Mićiću, i docnije je bio buljubaša dolje na Račanskoj karauli. Jednoga dana kažu momci Radovanu, da onamo na bosanskoj strani, kod turske karaule, ima debelijeh ćurana, pa bi njima bilo drago, da onima, koji čuvaju od Srba Bosnu, uzmu pecivo ispod nosa! — Kako ćete prijeći Drinu? upita Radovan. Na kladama; pusti ti nas, buljubaša, pa ne beri brigu. — Vala ite! rekne on kao od šale. Momci prijeđu, uhvate dva ćurana, prenesu, ispeku, i pojedu u slast. — E, ali se dotle već uveo u Srbiji neki novi red: izmijenjali se ljudi; došli nepoznati među nepoznate, pa im je, kao ono varošaninu u gaju svako drvo cer! Pročuje se u Užicu da su pokradeni neki ćurani, da su stražari prelazili preko Drine, i još šta ti ja znam!Vlast užička piše račanskom kapetanu mimo Mićića, da pošlje toga buljubašu Radovana u Užice.Kapetan ga uputi s pismom sudu.Radovan dođe u Užice; ruča u mehani, i raspita: ko su ti ljudi u sudu?Mehandžija mu pokaže imena sudija.Radovan nije poznavao ni jednoga.Sad on pomisli: da idem u sud, tamo ne poznajem nikoga; sudije će se bečiti na mene, a ja na njih — ne mogu!Ali šta ću s pismom?Njega valja predati kom piše.Radovan zovne jednog poznanika, pruži mu pismo, i rekne: — Slave ti, doturićeš to pismo sudu; nemam kad ja, žurim se kući. Poznanik preda sudu pismo.Radovana potraže pred vratima da uđe u sud; nejma ga; potraže u mehani, nejma ga: u varoši — nigdje Radovana! — E baš je otišao u hajduke, rekne jedan sudija. Odmah kapetanu pismo: „da se Radovan dotjera vezan“.Kapetan ga zovne, obezoruža, veže, i s dva pandura pošlje u Užice. — Meni je tada bilo, produžava Pavle: — 17 godina, i bio sam u Mićića pandur.Kad čujem da oca moga vezana gone u Užice, zovnem odmah svojega brata od strica Luku, te izađemo pred pandure, otmemo moga oca, i odmah se sva trojica odmetnemo u goru!Eto kako sam ti ja postao hajduk! Otac mi, i brat Luka, naskoro poginu u potjeri, naša se kuća raskopa, čitava se sela rasele, i toliki ljudi izginu koje od nas koje zbog nas.Svu tu nesreću učini nesretni Miljco za dva ćurana!Neka mu Bog sudi za to! — Već tvoje i tvoga oca odmetanje sa svijem je drugo; ali zašto se eto i danas ljudi odmeću, a nema ni turske sile, niti druge kakve nevolje? — Nema, istina, turske sile ali ima ljudske muke.Ima, ne dao ti Bog patiti, takijeh mučica među ovijem ljudma, da nekad hoće duša na lakat da izađe.Stari su se lijepo molili Bogu da ih „sačuva od turske sile i bratske pizme“; a nekad je i sama kmetska sila teža od turske. — Za Boga, Čiča Pavle, nad kmetom ima kapetan, da stegne kmetsku silu, kad bi ona htjela da prijeđe u zlo. — O, moj gospodine, pa i kapetani su ljudi; i njih ima dobrijeh kao dobar dan; a ima ih takijeh da se čudim kako njihove žene i djeca ne pobjegnu u hajduke od njih.I najpametniji se čovjek malko pohasi kad osjeti veliku vlast u šakama, a lakouman poludi sa svijem!Ja znam jednoga kapetana u koga poslije ručka, kad ustane od spavanja, bješe narav kao, Bože sačuvaj, u zgranuta; jednom on izađe iz sobe poslije spavanja, a jedan seljak mu reče: — Pomozi Bog, gospodine!Dok ti se on drnu, ščepa čovjeka za prsi, i gurnu niza stepene, te u malo, siromah, vrat ne slomi!A prije neki dan, ovaj naš dobrosretnik (pokazuje glavom na kapetana u porti) istuče momka na svadbi, na pravdi Boga; i sad čujem da se momak odmetnuo!... — A zašto ga istuče? — Ni za što.Kaže: što ti je ta košulja tako kusa, da ja moram da gledam u tvoj tur kad ti igraš!!I obori ga, pa 25 kao jednu.A u momka je košulja kao i u drugijeh momaka; samo se njemu tako učinilo, i može mu biti da bjesni!... Slušao sam, rekoh ja; — da se neki odmeću da se nanose lijepijeh haljina, — da li je to istina? — Da vi’š ima i takijeh.U mene bijaše jednom u četi jedan momak koji pričaše sam za se ovako: „More, kad sam slušao, kako se uz gusle pjeva za hajduke; kako oni hitro gađaju, kako vješto pogađaju, kako dijele dobit; kako se hajduci odijevaju, kako im se sijaju toke na prsima — odmetnuo bih se, da bih znao poginuti drugi dan“. — Ima li, Pavle u hajduka kakva reda, kakvih pravila za četovanje; kolike su vam čete, i kako se kad vladate? — Ja sam hajdukovao s povećijem četama; nekad sam imao i po 20 druga; ali ima četa i od 6—7 ljudi.Svaka četa ima svoga harambašu, koga družina sluša bez pogovora. — A ako koji ne posluša? upadoh ja u riječ. — Odmah na polje iz družine; ili kuršum u prsi! — Kad se dvije ili tri take čete združe, da zajedno napadnu, produžava Pavle: onda nad svjema uzme vlast onaj harambaša koji je dotadašnjijem unaštvom najčuveniji. — Šta biva kad harambaša pogine? — Izbere se odmah drugi glasanjem. — Kako dijelite dobit? — Na sve jednako, pa svaki od svoga dijela odvaja po nešto i daje harambaši, te tako on ima više od drugijeh. — Kako se vladate kad se koji radi u boju? — Ranjena hajduka družina ne ostavlja bez velike nevolje.A koji pogine, toga Bog da prosti!Njega ukopa ili vlast, ili jataci.U najstrašnijem času četa se nikad ne rasipa, nego ili umiču svi, ili ginu svi na jednu gomilu! — U koje doba od dana obično napadate na kuće? — U prvi sumrak! reče smiješeći se iguman: to i ja znam. — Da, u prvi mrak, prihvati Pavle: — kad su svi kućani doma, te mi možemo sve da ih uzmemo pod svoju ruku. — Događa li se, da vas gdje odbiju? — Te još kako?Jednom smo napadali na kuću jednoga popa dolje u valjevskoj.Bijasmo čuli da je u toga popa ostalo blago vojvode Petronija Šiše, koji je poginuo na Zasavici.U prvi mrak banemo pred kuću, i odmah dvojica uzmu popa među se.Kažemo mu da smo mi gorski carevi, da je naš zakon u silaju, nego neka nas sluša, ako želi da mu se prođe o manje muke. Pop se izgovaraše da hoće da služi večernju, ali i mi odosmo s njim u crkvu.A u popa bijaše brat, opet pop, a tup pa već zarubljen.Pop se dovijaše od svake ruke da umakne, ali naša straža stojaše na obojim vratima crkvenim.U pola večernje, povika pop iz oltara. — Uh, ojađen ja, zaboravih kod kuće trebnik! — Evo ga ovdje, odgovara nedosetljivi mu brat iza pijevnice. — Nije taj; oni mi veliki treba! — Pa oni veliki ovo i jeste. Pop pogleda brata svoga tako kao da bi ga htio presjeći očima, pa uze knjigu, i vrati se u oltar, te dovrši večernju. Poslije večernje odemo mi s njim u tor, napipamo najdeblju dvisku, zakoljemo je, oderemo, i pristavimo nešto da se kuva a nešto da se peče.Pop je morao sam redovati oko večere; brat mu je sjedio među nama; a popadija je spremala sude za večeru; na obojim kutnjim vratima sjedjela su po dva hajduka, te čuvala stražu.Niko živi iz popove kuće nije mogao izmaći, da što javi u selu za nas.Sjedeći pored vatre, ja izvučem iz puške šipku i gurnem je u žeravicu da se usija, te njome da bockam popa, ako odmah ne kaže pare.Pop, pjeneći lonce, i razgovarajući s hajducima, nije to ni opazio.Na jedan mah mu popadija progovori nešto poslovički, ali takom poslovicom da mi ni jedan ne razabrasmo.Pop malko poćuta, pa onda pogleda u jedna vrata i reče: — Uh, ta nejma soli!I u taj mah jurnu kao strijela na ona druga vrata; preskoči preko stražara, umače u mrak, i oni čas opali pušku i povika: — Haj! pomagajte, evo hajduka! — Malo čas, zapucaše puške sa svijem s protivne strane.Mi pođipasmo; ostavismo i večeru i popovu kuću, pa strugnusmo uz lipar. Tako se pop iščupa iz našijeh šaka, i mi odosmo na drugu kuću, te se naknadismo i za njega. — Na koga vi najviše mrzite? — Na onoga koji nas prokazuje starješinama; a pravi hajduci napadaju i na one koji sirotinju globe i kinje. — Kako na putu sretate putnike? — Kako kad, i kako koga.Najbolji smo kad prostremo na drum šarpelj, pa iza jele viknemo: — Sebe ne ugasi, a mene ukrasi! Ali za kog znamo da će se džapati, mi ga oštrije i sretamo. — Šta obično radite kad dođete kome na kuću? — Ucijenimo domaćina prema njegovu imanju, ili prema krivici, ako ga kaštigujemo za kakvu krivicu, pa nam on ili da ucjenu odmah, ili mu mi ostavimo rok, i odredimo mjesto kad i gdje da nam da ucjenu.Poslije toga, iz te kuće odlazimo ne hoteći se tu ni vode napiti.Mi jedemo i pijemo samo u kući prijateljskoj, ili u onoj s kojom hoćemo da se oprijateljimo, ma da joj što i uzmemo. — Šta obično radite danju? — Danju smo na daniku: spavamo, odmaramo se, čistimo oružje, i pričamo.Danik tražimo na mjestu visoku, otvorenu, odakle naš stražar može da vidi daleko na sve strane.Na daniku nijesmo nikad bez stražara. — Šta hajduk smatra da mu je sramota i grijota? — Vjeru hajduk ne gazi nikada; iz prijevare ne udara ni na koga, nego i u najstrašnijem času izlazi s kremenom i pravim svojijem imenom pred protivnika; dalje, mi nikad ne napadamo na činovnike, ma da nas oni gone: „oni to čine po dužnosti“; nikad ne otimamo danka od kmetova, jer je to „sirotinjska muka“; poste postimo; Bogu se molimo, i crkvi prilažemo. — Kako se vladate kad vas opkoli potjera? — Bez goleme nevolje nikad prvi ne izmećemo svojijeh pušaka koje smo iz zagođe punili.U meso gađamo samo kad svoju glavu zaklanjamo; to činimo da ne ozlojeđujemo ljude protiv sebe. — Kud se dijevate zimi? — O Mitrovu dne uročimo gdje ćemo se sastati o Đurđevu dne, pa se onda razlazimo po dvojica trojica po svojijem jatacima, te zimujemo.O Đurđevu dne svaki dolazi na ročište; ko ne dođe, družina mu traži bilo strv bilo jav. — Događa li se, da kom hajduku dodija hajdukovanje, pa da se vrati i preda? — Događa se, ili s toga što se njemu samom dosadi taj zanat; ili što ga salete rođaci koji hoće da stradaju s njega. — Kako se udešava i izvršuje taka predaja? — Koji se hajduk već skloni na predaju, taj onome starješini kom se predaje da poštenu riječ „da nikad više ne će biti ono što je bio dotle“, a starješina opet njemu založi svoju riječ: „da mu niko ne će ništa za ono što je učinio u hajdukovanju“. — A kako se baš preda? — Kad već pregne da se preda, hajduk raščisti što je s kim imao u hajdukovanju, uzme ostave, ispuni obećanja, smjesti novce i stvari koje zadržava za se, pa se onda ošiša, obrija, izmije, odjene i naoruža — kao da će crkvi na sabor.Sad, s više svojijeh rođaka i prijatelja, dođe onom starješini kom je ugovoreno da se preda.Hajduk svakad gleda da to bude gdje je što više svijeta, na priliku, gdje na saboru, ili u varoši kad je pazarni dan, itd.Pod oružjem, podignuvši kapu lijevom rukom, a desnu pružajući starješini da se s njim rukuje, hajduk rekne: — Ja se predajem u tvoje ruke, i na tvoju poštenu riječ! Po tom, stojeći ponosito, razgovara se, i veselo gleda kao da se zdravi s kakvim milim prijateljem.I ako je u besjedi slobodan, opet bira riječi, i slabo govori o čem se ne pita.Jatake i druge poslove iz svojega hajdukovanja ne će tada ni pomenuti.Kad se hajduk već preda, ne trpi više ni da mu se kaže da je bio hajduk. — A za što se, Čika-Pavle tako teško hvataju hajduci? — Drže ih jataci!Da nema jataka, ne bi jerile bilo ni hajduka.... — Gotovi su konji! reče moj pratilac. Sunce već bijaše naglo ka zaranke; meni je trebalo još to veče stići u Kremna, a moralo se uzići „uz Kaldrmu na Anatemu“.Za to se oprostih s Jelisavčićem, i ostavih Raču i njen sabor.U Rači sam bivao i poslije toga; sabor sam viđao još nekoliko puta; ali Čika-Pavla više moje oči ne vidješe.On je, na skoro poslije toga otišao s ovoga svijeta. Selo je Čajetina stolica vlasti sreza zlatiborskoga; ono je četiri sahata na jug od Užica, a pola sahata na sjever od brdoravnja Zlatibora. Čajetina je bila sredina vlasti i staroga Rujna.U njoj je sjedio „veliki serdar rujanski, Jovan Mićić“, najveći gospodar ovoga kraja i strašilo za Turke Bošnjake.Od mnogijeh konaka i zgrada u koje se smještala Mićićeva sila i bogastvo, stojaše do prije neke godine samo jedna kuća s visokim daščanim krovom.U ovoj kući pokazuju putniku jednu sobu u kojoj je žena Mićićeva, gospođa Vukosava, puškom upljehala jednu svoju inočicu koja se požurila bila da tako rano zauzme njezino mjesto.I stoji zgrada jedna gdje vele da je boravio Mladen Milovanović dok nije otišao u Očku Goru. Poslije Mićića, Čajetina se bila zaboravila; u konacima velikoga serdara plandovala su goveda, a po tavanicama od njegovijeh soba pleli su svoje mreže vrijedni pauci. Iza toga je došlo vrijeme te je Čajetina opet oživjela; postala je sredina vlasti i sile, vrelo rada i prave. Ali kao što su stare mehanice malo ličile na nove gostionice „po planu“, tako novi zapovjednik u Čajetini malo liči na „velikoga rujanskog serdara“. Putujući s Mačkata ča Zlatibor, ustavih se u lijepoj i velikoj gostionici čajetinskoj, da što poručam, i da konja odmorim i nazobim, jer odatle čak do Mokre Gore nigdje nema mehane. Pred „sreskom kancelarijom“ bijaše mnogo ljudi: svađe među njima ne bijaše.Poznavaše se da oni nešto iščekuju.Gostionički sluga, postavljajući da ručam, kaza mi uzgred da su to kmetovi sreza zlatiborskoga; kapetan ih je zvao na skupštinu. — U trista dobrih časa! pomislih ja.Već poznajem gotovo sve kapetane u Srbiji.Mnoge sam viđao u radu, u vršenju obične dužnosti; s mnogima sam putovao po srezovima; s nekima sam se molio Bogu na osvećivanju temelja školskih; mnogima sam stavljao na srce narodnu školu, i gotovo uvijek imao sam samo da se hvalim njihovom revnošću i rodoljubljem.A sad ovdje: pred konakom čuvenoga Mićića, u skupštini kmetova Zlatiboraca, ja mogu čuti što dosad nijesam imao prilike da čujem.Nego se malko prevarih u nadi; skupština bijaše vrlo kratka. Pošto su kmetovi dugo sjedjeli, dugo očekivali, često pogledali, iziđe, najposlije, među njih kapetan.To je čovjek omalen, crnomanjast, crvenijeh očiju, a pocijepana glasa.Ljudi pođipaše na noge, i, pohitaše po običaju zdraviti se s njime.Svaki lijevom rukom pomicaše za potiljak svoj ves ili crveni šal, kao da bi ga htio skinuti, a desnom se mašao kao da bi se htio dotaći gospodinova skuta i poljubiti ga, pa ne uzevši ništa rukom, vraćao bi je k svojijem ustima, te bi mnogi ljubio sebe u prste.Čineći rukama tako, oni obično govorahu: — Zdravo osvanuo, gospodine? (a davno je bio veliki ručak). — Dobro! odgovaraše gospodin tek desetome od njih, očevidno ne mareći ni malo za te starinske izjave poštovanja. Pozdraviše se svi; iskašljaše se; ućutaše se.... Kapetan, poslije nekog razgledanja, poče: — Zvao sam vas da vam kažem, da ovako ne ću više da trpim!... Svi ćute. — Razumijete li!Ovako više ja ne trpimi.Hajduci će skoro u po po dne odnositi robu iz užičkijeh dućana!Vi ste svi jataci; svi ste lopovi!Ili ćete hajduke pohvatati, ili ću ja vas sve raseliti.Vlada mi je dodala: pola Zlatibora da popalim, niko mi ne će reći ni crne su ti oči u glavi!Tako lopovima i treba!Vi ste utuvili Mićića?Ja ću vam biti sto puta gori od njega!... Ljudi ćute, brekću od muke, pogledaju čas u zemlju čas u nebo, čas jedan u drugoga a po nekad i u besjednika.U tom će se istaći jedan od Ocokolja te mu odgovoriti ovako; — A i treba, dušo rajska, sve nas da raseliš i popališ.I to je još malo, kaki smo mi, a kako nas učiš ti!Nijesu nama tako govorili oni prije tebe, a da su, bogdica, kud bi danas naš kraj bio?... — Ja ću ovako, da znate: lopova ne trpim! ne ću glas da mu se čuje u mome srezu! — I nemoj! viče Ocokolja: — udri mu mjesto gdje nogom stane!Udri! posvetila ti se, udri!.. — I hoću da bijem dok traje ljeskovine.Čuli ste!Sad idite!... Kapetan, poslije toga, dođe u mehanu, a kmetovi se žurahu kućama, jer doba bijaše radno. Baš kad polažah od čajetinske mehane, stiže me stari jedan poznanik od Panjka, i pozdravi se sa mnom.Obradovah mu se, jer mi je bio drug preko svega Zlatibora.Pustivši svoga pratioca da ide naprijed, ja se s poznanikom mogah sit narazgovarati. — Jesi li i ti bio na ovoj skupštini? upitah ja. — Bio sam na toj kapetanovoj zaludnici a našoj dangubici, odgovori on preko volje. — Nije zar? — Vjere mi tako!Sazvao tolike ljude u ovo radno doba; drži nas ovdje od jutros, i šta da nam kaže?Da neće da trpi hajduke; i da mu je đoja dodano da može popaliti pola Zlatibora?! — Rašta govori tako? — Rad svoje metiljave pameti.Još nije vidio ni mrtva hajduka, a razobadao se na ljude koji ne znaju ni našto idu večeras kući.Možda će ih doveče hajduci pržiti, a on ih sad naziva jatacima i lopovima. Odgovoriste li mu koji što na to! — A đe će se pametan čovjek natkačivati s budalom, koja još ima vlast u šakama?Zove nas na skupštinu, božem da nas za nešto pita, da se nešto s nama dogovara, a kad tamo? on nas samo izgrdi, pa „Hajte kući!“ Zbilja, Milovane, upitah ja: — kad pomenu jatake, je li istina da ovdje prvi ljudi primaju i zaklanjaju hajduke? — Istina je cijela, odgovori on. — Za što? — Za nevolju, gospodine.Ovdje bi jatakovao patrijar, kad bi morao ovdje da živi.Eno pogle, šta je tamo mala! (A već izađosmo na Gradinu, i pred nama puče Zlatibor kao kakvo zatalasano zeleno more).Sve je to pod hajdučkom rukom.Kad god hoće, mogu čovjeku da učine grdnu štetu. — Jesu li to već činili kome ovuda na suvatima? — Jesu, ja kako: od jednoga trgovca iz Užica iskali su nešto kremenja i nekoliko pari omašaka.On bio nešto srdit, pa odgovorio; — Ne ću ja obuvat’ lopova! Hajduci, poslije toga, njih dvadeset, dođu noću, na njegov suvat, povežu mu čobane, a preko volova (50—60 grla) obore plotun od 40 pušaka.Stoka se prestravi, i prsne kud koje.Tražio je volove, poslije, čitav mjesec dana, i čini mi se nije nikad sviju ni skupio. Eto koliko su ga stali nekoliki opanci.Pa taj čovjek živi u Užicu, i ovamo dolazi samo danju s društvom; a da živi ovdje?...Mi ovuda očekujemo svako veče, da nam kutnja vrata otvori grlić od hajdučke puške. — Kako hajduci smiju tako da napadaju; zar se ne boje i oni sebi? — Ne umijem ja tebi ispričati sve kako se oni dovijaju da napadnu baš onda kad im se domaćin ne može da odupre.Prije sam izgonio neku rakiju gore na Javor, pa mi priča jedan čovjek iz Ivanjice ovo čudo od Jevđovića: „U Dragačevu, veljaše mi on, ima neki gazda Pero, domaćin na glasu.Jevđović je rad bio da mu udari na kuću, ali nije mogao, jer Pero drži po 4—5 momaka koji po vas dan spavaju, a noću sjede na kazanu, gude, pjevaju, i Gazda-Pera čuvaju. — Jevđović se i tu dosjeti.Preobuče se u masne kiridžiske haljine, pa se uputi niz Dragačevo.Na putu sretne baš Gazda-Pera i upita ga: — Molim te, brate, gdje je kuća gazda Petra Jokovića? — A što pitaš, odgovori Joković? — Ja sam kiridžija; ozgo mi idu momci s konjma, a ja grabim naprijed da kupim rakije, te sjutra da izagnam gore na Javor.Čuo sam da u Petra ima na prodaju rakije. — Ja sam Petar, rođače, odgovori pitani: nego me ti malo očekni, dok odnesem radenima ručak pa ću se odmah vratiti. — Hajduk se izvali u hlad, i sit se naspava, a kad se Pero vrati, zajedno dođu Petrovoj kući.Probaju dvije tri rakije.Odberu jednu, i prekinu cijenu: po 60 para oku.Žene zgotove večeru, a Pero, nadajući se u veče kiridžijama koji dokle ne odu, hajduci ne smiju udariti na njega, otpusti za to veče, momke, da se ispavaju. U prvi mrak, Gazda-Pero i trgovac sjedijahu u kući pored vatre, kad se u jedan mah oboja kutnja vrata otvoriše, i sinuše grlići od pušaka. — Gazda-Pero! reče na to trgovac: — ovo su moje kiridžije; nego dede sade pokaži se: — Osijeci! odgovori Pero; tvoje je da daš cijenu, a moje — da se cjenjkam. — Sto dukata! reče harambaša. — Petar usta, upali svijeću, siđe s harambašom u podrum, nađe jednu kesicu, i dade mu je govoreći: -— Na, harambaša!Tu je sto dukata; tome sam se ja davno nadao. Jevđović prebroji novce, i, videći da je ravno sto, odvoji pedeset i vrati gazdi rekavši! — Kad si tako dobar čovjek, pravo je da polovimo!Evo ti pedeset, a nama je dosta pedeset.Dokle sam god ja živ, ko te od hajduka darne, ja ću se s njim računati. Poljube se, večeraju, i rastanu kao kakvi prijatelji. — Sili se mora mostiti, rekoh ja: — nego ima li tu ljudi kojima je jatakovanje kao neki zanat? — Da vi’š pa ima i takijeh.Na jednoga domaćina napadnu hajduci jedan put, i dva puta, pa ih on odbije; ali se zna da ga oni ne će ostaviti dokle ga ne uvrebaju kako žele; za to on, poslije toga, već traži koga čovjeka koji je s hajducima prijatelj, i preko njega se godi s harambašom; koliko da da, pa da ostane na miru?Tako se ugovori ucjena između domaćina i harambaše preko jataka, i kuća je poslije mirna.U takom poslu biva ljudi svakojakijeh: jedni otkinu nešto od domaćina što ga zaklanjaju od hajduka; a od harambaše se naplate što hajduke čuvaju od potjere.Ali ima i takijeh bezdušnika koji iz osvete navedu hajduke na nekoga te ga zatru sa svijem. — Mogu li doista jataci tako da sklone hajduke, da im potjera ne može ništa? — Nekad bi ti stala pamet, kad bi vidio šta ti ljudi smisle i kako se doviju.Eno vidiš onu brklju (a baš prolažasmo pored jedne brklje pasulja u njivi).Šta može ondje biti drugo do onaj neomlaćeni pasulj?A često se događa da je jedna taka brklja hajdučka potajnica.Dolje u zemlji pod brkljom nekad je toliki podrum, da u njemu mogu rat da spavaju deset ljudi; i tu ti ima svakojaka jestiva, pa čak i metojiskoga vina.Ili, na priliku, u čovjeka je pod kućom podrum, a u podrumu kaca s kupusom.Drugo nejma ništa.Kaca je puna puncita: raso se može prstima da dohvati.Ovaj naš kapetan iziđe jednom u potjeru, pa siđe u jedan takav podrum, i, videći samo kacu u podrumu, srdito vikne; — Ta nije hajduk slijepi miš, da padne u ovu kacu; pa i miš bi se udavio. A hajduk je bio baš u toj kaci, i slušao šta govori taj kapetan, — Kako u kaci? — Evo kako: domaćin gradi sam svoje sude.Tu je kacu, nadajući se takom kolaču, zadnio na polovini tako da je ona od polovine na niže šuplja, i u toj donjoj šupljini sjedi hajduk dok potjera prođe, a poslije izađe i časti se!Nekad prijatelji sklone hajduka „nad kapetanovu glavu“! — Kako to? — Lako; sakriju ga na tavan od one kuće, u kojoj je kapetan.Sve se kuće pretresu, a o toj se bar ništa ne sumnja.I tako hajduk prestoji „nad kapetanovom glavom“ dok potjera prijeđe, pa se poslije bez bojazni gosti! — Čine li im jataci sve te usluge za pare, ili za drugo što? — Što god hajduci naharaju para, gotovo sve im odnesu jataci; ali i tim parama ne bi oni mogli platiti sve usluge koje im se čine. — A rašta im se čini sve to? — Ne znam kako da ti kažem.Prije svega, treba da znaš, da rđa ne ide u hajduke.Hajduci su obično momci otresni, vrijedni, junačni, često i lijepi na oči; zi njima svakad ide veliki glas; da se ne boje nikakve sile, i da ginu bez leleka.Osim toga, oni vrlo rijetko uznemiruju djecu, djevojke, žene, i starce; siromasima još pomažu.Jednom su htjeli da zapale iz osvete jednu kuću, pa su najprije zapovjedili da se iznesu kolijevke, i sva čeljad da iziđe na polje.Poslije su gurnuli ugarak u krovinu.Može biti za to mlađi svijet i ne mrzi na hajduke.Njima nekad djeca prijateljuju ne može bolje biti.Jednom načelnik Đelmaš iđaše u potjeru.S njim bijah i ja.Idući uz jednu stranu, opazismo da ozgo najaša jedno dijete na kobili; ali čim vidje nas, ono se skovitla te pade s kobile, a kobila u trk pobježe natrag. — Brže uhvatite ono dijete i kljuse! reče načelnik. — Dijete momci uhvatiše, ali kljuse pobježe.Kad mi kući gdje nam je šanuto da su hajduci, ali oni već ohladili! — Ko vam kaza da ja idem? upita načelnik. — Kobila! odgovori domaćin: Djetetu je zaprijećeno, čim opazi potjeru, da spadne s kobile, i nju da pusti, pa će ona odmah dotrčati k svome ždrebetu koje je ovdje zadržano!... A jednom, u Murtenici, iziđe hajduk Trtović pred jednoga trgovca iz Sjenice i vikne: — Stoj! Sjeničanin stane. — Ko si ti? upita hajduk. — Trgovac iz Sjenice; idem u Zlatibor, za stoku. — Koliko nosiš novaca? — Ravno 1400 dukata u bisagama. — Jesu li sve tvoji? — Moji su samo 400, a 1000 sam uzajmio. — Možeš li se zakleti da su samo 400 tvoji? — Živa mi djeca, samo 400! — Daj 40 dukata! pa idi svojijem putem. Trgovac plati deset od stotine i ode. Poslije dvije godine, uhvate ga opet; ali trgovac sada bijaše ogoljeo, i osirotjeo; iđaše kao kalauz. — Jesi li ti taj i taj? upita Trtović opet. — Ja, glavom! — A što si taki ti? što li ti je taki konj? — Stradao sam; goveda mi pomori kuga; zatrh sebe i oštetih tolike svoje povjeritelje. — Moreš li se zakleti da je to istina? — Očiju mi, koje me vode po svijetu, sve je cijela istina. — E, stani! — Trtović trgne kesu, izbroji 40 dukata, i predajući ih nekadašnjem trgovcu, rekne; — Kad si imao, dao si: a sad kad nemaš, uzmi ove pare, te hrani djecu!Dako ti Bog pomogne, da se povratiš! — Kako to ti pričaš, hajduke je ovdje vrlo teško zatrti? — Nijesam ti ja ni stotinitu ispričao.Hoćeš li vjerovati, da jataci po nekad, kad potjera pritisne sav jedan kraj, prometnu hajduke potjeri za leđa, te izgleda da hajduci gone potjeru, a ne potjera hajduke!I dokle potjeru probija mrtvi znoj po Čigoti, Panjku, Torniku, i Murtenici, dotle hajduci idući za njom, bez brige jedu janjce i cicvare... Poslije ovoga dugoga razgovora, oprostih se s Milovanom, svojim poznanikom, i okretoh zapadno ka Mokroj Gori. Nakon poviše dana stignem, preko Jablanice, u Dobroselicu.Ovo je selo već na Uvcu.Stari ljudi pričaju da se to selo zvalo Zloselica, pa došao jednom Car Stjepan na konak gore na Carevo Polje, u Zlatiboru.Iz sela Zloselice donesu mu za večeru pogače, bijele, kao bijeli snijeg. — Odakle je ova pogača, ovako bijela? upita car. — Odavde iz Zloselice, Carska Kruno! odgovore Zloseličani. — Kakve Zloselice?Ne može biti Zloselica selo u kom rodi ovaka pogača.Od danas neka se to selo zove Dobroselica!Carska se ne poriče: Selo se to i danas zove onako kako je kazao Car Stjepan!... U Dobroselici ima stara drvena crkvica.Više crkve su tri debela bora koji su možda gledali Cara Stjepana kad je tuda prolazio.U jednom od njih borave čele još od nezapamćena vremena.Jedan je čovjek ogledao da ih isiječe, pa mu je zamrla sva kuća.Od toga doba ne smije niko ni da ih darne.Malko niže crkve, opštinska je sudnica.To je kao jedna šupa od borovih brvana.Mjesto prozora probušene su neke četvrtaste rupe, kroz koje se ne može ni glava promoliti.Na njima je, mjesto hartije ili stakala, razapet ovči burag.Svak se može i sam dosjetiti kako je vidno u zgradi ovako osvijetljenoj! U ovoj dobroseličkoj sudnici zastadoh okružnoga načelnika, i puno ljudi oko sudnice.Načelnik, govoreći na samo jednome Zlatiborcu, ređaše mu ovako: — Sad Knez gleda u mene, a ja u tebe.Knezu pišu carevi, i vele: „Hoćeš da ti se doda više, a nijesi ni to uredio kako treba.Zemlja ti je puna hajduka.Dokle zemlju ne uciguraš tako, da žena s nakitom smije zaspati usred Murtenice; i dokle god novci, koje čovjek ostavi na putu, ne budu mirni bar za sedam dana, dotle ti ne damo Bosne i Hercegovine. — Eto kako carevi pišu Knezu, veli dalje načelnik, a Knez meni ne zapovijeda nego me upravo bratimi: „„Ne velim ti da poubijaš hajduke; ja nijesam žedan njihove krvi; nego sam rad, da ih nejma, jer od zla glasa njihova ne mogu ništa kod careva da uradim za Srbiju.Za to gledaj kako god znaš da hajduka nestane na tom kraju! — E e! hvala Bogu! veli u nekoj dvoumici Čiča-Paun. — Gledaj ti, Paune, gledaj, da mi pomognemo Knezu; a upravo nije Knezu nego nama, jer je njemu i ovako dobro. — Ono, gospodine, počinje Paun razvlačeći: — kad je tako, da navalimo svi, samo da se ne zna za nas. — Bože sačuvaj!Ja, ti, i ova zemlja. Tako načelnik puštaše preda se jednoga po jednoga od brčnijih Zlatiboraca.Po što je sa svakijem progovorio po nekoliko riječi na samo, izađe pred sudnicu, i ostalijem seljacima reče javno ovako: — Braćo! mnogi vas bi želeli da mi se što požale na kmeta, na ćatu, ili na kapetana.I sam kapetan piše mi, da su mu hajduci odveli konja iz ara.Ali za ovaj mah, ja ne mogu ništa od toga raspravljati.Zapovjeđeno mi je da izađem pred ovoga putnika, i da njemu pomognem, da prođe svud kud želi.On što vidi i čuje piše u knjige, pa zato mi valja olakšati mu da vidi i čuje sve što mu se čini da je vrijedno. — Zašto im tako govorite? upitah ja načelnika, kad ostasmo sami u sudnici. On pogleda svud oko sebe, baci oči na tavan od sudnice, pa, spustivši glas, odgovori: — Da zametnem trag; i da otklonim sumnju od jataka koji su ovdje govorili sa mnom; jer sve ovo noćas do pola noći mogu znati hajduci. — A mislite li što protiv hajduka? — Mislim; ali dokle ne obiđem sve; dokle ne sklopim cio plan, ne smijem ni riječi prosloviti, da se ne osramotim, i da ih ne osilim više. Popov je Kolac među Čigotom i Tornikom; to je jedan poširok izbrežak na južnom kraju pravoga Zlatibora.Ružan je slučaj ostavio ime tome mjestu.Tamošnji pametari ovako o tom pričaju: Dva se sela prela oko toga mjesta.Neka strana potplati nekakva nesretna popa da joj posvjedoči krivo.Pop pristane da primi neku mraku, a da izgubi dušu; naspe u svoje čizme zemlje iz onoga sela koje ga je bilo potplatilo, pa se zakune da „stoji na zemlji toga sela“ (kom je htio da pomogne).Sudija povjeruje popovoj kletvi, i krivda dobije a pravda izgubi!Docnije se to dozna, i popa živa nabiju na kolac na onom mjestu gde se zakleo krivo!I danas, kad jedan kolac istrune, seljaci pobiju drugi, novi, da se ne zaboravi ni popov rug ni krivokletnikov strah. Jednoga od pošljednjih letnjih dana, u rijetkom borju, na Popovu Kocu, po gustoj travi, ležahu hajduci na daniku.To bijaše čuveni harambaša Marinko Rakov, s dvadeset i jednijem drugom svojijem. Hajduci svi obrijani, očešljani, bijeli u licu kao ljudi koje ne žeže ilinsko sunce.Na njima su bijele košulje, i gotovo u svakoga ovake haljine: gunjče, čakšire, i koporan od vrana sukna, vermen od crvene čohe, skrojen po arnautski, na glavi svaki nosi ves i pokraću svilenu kićanku; pojas vuneni, narodni, pa po pojasu silaje; na nogama svaki ima čarape i opanke pritegnute uz nogu kaišima, a na leđima svaki nosi struku i torbu.U torbi se nahodi: baruta, kremenja, duvana, hljeba, mesa, pljoska rakije, igala, konaca, žuta voska, platnenijeh krpa, i drugijeh sitnica. Od oružja svaki ima dugu arnautku, ili dževerdan na kremen; dva pištolja i jatagan, kese fišeklije, nožić, ognjilo, i mazalicu o kaišu. Marinko pak imaše na sebi čošne čakšire, a na prsima mu se sijahu toke od grla do pojasa; na glavi mu bješe ves s dugom svilenom kićankom; na vratu mu se ljuljaše srebrni lanac od sahata; oružje mu je sve zaljeveno u čisto srebro.On jedan ne nošaše torbe, niti struke; time se odlikovaše od drugijeh hajduka, drugova svojijeh.Mogaše mu tada biti 40—45 godina.Čovjek je to stasit, crnomanjast, bijel u licu, a od dva svoja krasna brka, desni bijaše uviljašio na više, a lijevi na niže. Dokle su hajduci poslovali šta koji oko oružja, oko obuće, ili oko silaja, dotle je harambaša, naslonivši se na jedan bor, žudno pogledao svud u naokolo, i kao da je nekoga vrlo nestrpljivo iščekivao. — Dug ovaj dan kao gladna godina, reći će on onima koji mu bijahu bliže: — sunce kao da se zakačilo ne nebu. — Ba! miče se, harambaša! reče smiješeći se Joksim Drčela, koji je bio zaspao u hladu a probudio se na suncu. — Ovo nije na dobro, produži harambaša kao sam sebi da govori: — treći dan! i nikoga od našijeh ljudi! da je bar koji od vas da što priča, ne bi li se sunce brže maklo.A, Grujo znaš li što? — Za ovaj mah, harambaša, baš ništa; manj kako me jednom htjedoše da iscijepaju psi na Mikanovu stanu, u Semegnjevu? — Milošu! zovnu harambaša Kuzelja, čisto zaboravivši šta mu odgovori Grujica! — More Milošu! zar sad nejma ni one vile posestrime tvoje?Do sad je bar ona tebi svakad doturala glas.... — I ja s toga zebem, harambaša!Nos me svrbi, obrazi mi gore: dobra nije, niti mu se nadam. — E, de pričajte koji, ponovi Marinko: — ako je pred nama zlo, biće ga dosta i kad ga ugledamo.Za sad da govorimo o dobru. — Ded’, ti Simo! — Aratos ga bilo, sve mi otišlo od pameti; osim da vam pričam kako sam jednom, u Jablanici, bježeći od potjere, iznio na onu stranu Uvca pun puncit tur vode? — Simo, brate! reče Stovrag: — ti si znao da je daleko obilaziti Uvac, pa što nijesi uvježbao brodove?Nego ja vama da pričam kako smo mi ispovijedali Popa Mika. — E?.. učini harambaša. — Vjere mi jes! Hajduci se primakoše bliže, a Stovrag otpoče. — Zapečatio se Pop Miko, bolan, pa ne će ni kremena da pošlje hajducima.Dobro se živi s gospodom; svako drugo, treće li veče ima na konaku koga gospodina ili pandura, a drži i pse zle.Kud god ide, ide s društvom, vraća se kući za visoka sunca, a u nuriji noćuje u ljudi sa svijem pouzdanijeh?.... Mi mu jednoč poručimo da se sjeti i nas, a pop ti se osiječe: — Ne teče Miko para za lopove! — Lijepo, Pope Miko, lijepo!Boj se hoćeš platiti skuplje?... Jednoga dana pošljem ja dvojicu te razvrše popovo sijeno, pa odnesu po breme u jeljak; oni nijesu oba išli jednijem putem, nego dvjema putanjama na dvije strane.Putanje te, polazeći od kotara, išle su sve dalje jedna od druge, a kad su ušle u čestu, onda su se sužavale dok se nijesu sastavile pod borom gje smo sjedjeli mi.Noseći svaki svoje breme, oni su navlaš trinjili uz put da im se poznaje trag. Pred noć dođe Pop Miko da obiđe kotar, i kad vidje razvršeno sijeno, stade vikati i kleti: — Hej! ubila ga sveta Bogorodica! sta ucili kletnik!Hej! vrat slomio, junace, da Bog da!I vis, dvojica su, jedan odnio tamo a drugi ovamo!Trcide ti, dijete, reče sinčiću koji bijaše došao s njim: — tijem putam, a ja ću ovijem, da vidimo: ko se to ortaci sa mnom u mom kotaru? Dijete zamakne u jeljak na jednu stranu, a Pop Miko na drugu.Idući po tragu i neprestance kunući, Pop Miko nije ni osjećao da ulazi duboko u čestu.Na jedan mah viknu mu Bralović: — Stoj, Pope! — Stojim, brate, stojim! usitni popo i ustavi se.Bralović ga dovede među nas.Još se nijesmo ni upitali s njim, a s druge strane dovede Dudlović popova sina. Pop vidje gde je, pa se stade moliti i bogoraditi da ga pustimo. — Broj, pope, 100 dukata, pa idi; i kroz jedan sahat ne kazuj nikom ništa, a poslije ako hoćeš lupaj i u zvona! — Nemam, tako mi to bilo, tako se ovo svilo, previjaše se on: — nego da pošljem dijete kući da donese. — Ne!Dijete je dijete; može kom prokazati, nego idi sam, a dijete neka sjedi ovje.Ali, evo sahata, ako za sahat ne dođeš, naći ćeš ovdje od sina samo čereke!.. Ne prođe pola sahata, eto ga.Izbroji 50, pa se stade previjati da mu oprostimo. — Da si manje bjesnio, moglo bi biti i tako; a ovako — broj pa ćuti, da ne igra kundak! — Pop se propipa, i izbroji još 50.Prebrojim ja na novo sve, i našavši tri bušena kažem mu: — Ili daj tri zdrava; ili ove zakrpi polovnicom! — Pop dade 6 groša.A ja njih njegovu sinu, da kupi ves. — Je li dosta? upitah družinu. — Dosta! odgovoriše drugovi. — E Pope Miko!Hodi sad da se poljubimo!Dovde je bio pazar: a odsad si ti naš gost.Da jedemo zajedno soli i hljeba. Poslije večere rastasmo se; on s djetetom ode kući, a mi u planinu. — Aferim, sokole! reče harambaša, a oči bacaše na sve strane: — Ni otkud nikoga!Sunce još visoko: zna li još koji što? — Ja bih vam mogao pričati kako sam jednom pustio suzu za Turčinom, reče Jovan Duković, osmjehnuvši se. — Za Turčinom pustio suzu? upita začuđeno harambaša. — Za Turčinom, za Turčinom, ja ovoliki! ponovi Duković. — Valjda je bio koji od onijeh boljih Turaka, kojijeh danas već i u Šamu nejma, kako mi se čini.A dela pričaj tu svoju žalost!Kuzelju! učini opet harambaša obrnuvši se Milošu, eda štogod, kad toliko gledaš? — Ništa! odgovori Kuzelj. — Vi ste slušali, počinje Duković; — za Turčina Rema, iz Bosne, koji je već bio u dušu takao jadnoj sirotinji bosanskoj.Jednom ja prijeđem u Osat, i ručam kod pobratima Ilije.Neko otidi te to dokaži Remu, a on dozovi Iliju, i isprebijaj ga na mrtvo ime.Kad mi dođe glas o tom, zarekoh se da mu vratim milo za drago.Tad ja bij u četi Jelisavčića.Harambaša nam bijaše otišao u Crnu Goru, da se oženi još jednom ženom pored one u Zaovinama, a ja ostao s nekoliko druga u Podrinju. Ne prođe mnogo, a dopade čovjek i kaza nam: — Remo bio u Srebrnici, pa otud sjutra ide u Višegrad.Da ga iskušaju: hoće li voditi društva, neki su mu pominjali, da ima oko Drine hajduka, a on odgovorio: — Još nije saljeveno zrno koje bi moglo zgoditi Rema! Mi brže na kladama prebrodimo Drinu, i zapadnemo u zgodnu busiju. U Rema je bio konj što ga nije bilo na daleko; oružje mu je svakad opravno; oko svakad pouzdano, a da mu je i srce junačko — to smo mi odavno slušali.Čekajući ga, mi smo se nadali sreći, a pribojavali i od nesreće. Na jedan mah ugledasmo putnika na đogatu od arapskog soja; oči u konja sijevaju kao u risa, prednjim svojijem nogama čisto zakopava koračajući; glavu nosi ponosito; a jahač ga drži uzdom te ide u najtiši hod.Remu je moglo biti 35—38 godina.Visok, boginjav u licu, razvratastih usana, s golemom bijelom čalmom oko glave, on je bio onoliko ružan koliko mu je konj bio lijep.Za pojasom Turčin imaše dva pištolja i jatagan, o ramenu krdžalinku, evo ovu, a pred sobom dvije kuburlije.Putujući tako tiho i bezbrižno, Turčin lagano pjevuši nekakvu ljubavnu pjesmu.Kad se već začu konjski bat, i kad valjaše viknuti mu — stoj! igraše mi srce u grudima kao da hoće da iskoči.Kad se uporedi s našom zasjedom, ja viknuh: — Stoj Turčine!On se pojmi za pušku, ali naše bjehu brže, i on mrtav pade na zemlju.Konj mu stade nad njim kao ukopan.Uzesmo od Turčina sve što nam valjaše; lešinu mu bacismo u Drinu koja tuda protiče, a konja najurismo na trag, ne bi li otišao da javi gdje mu je gazda.Iza toga se vratismo ovamo i odosmo u Taru.Poslije nekoliko dana, dođe nam prijatelj i kaza da od Užica ide potjera, nego da se sklanjamo kud znamo.Mi opet prederemo preko Drine, i tamo čujemo da za Removu smrt još niko i ne zna. — Hajde da prođemo pored one busije, reče Kolaković: — gdje ono pade Turčin! Približismo se, i imamo šta vidjeti!Mi smo lešinu bacili u vodu, a ona je pogodila u vrtlog, pa se još vrti u viru u koji je pala: matica nikako ne može da je zahvati da odnese.Ali da vidite čuda od konja!On se nije htio maći od obale; izgrizao je svu travu i sve trnje po strani; osušio se kao kuka, pa samo gleda u svoga gazdu u vrtlogu, i rže za njim.Mi ga najurimo odatle, ali malo čas on se vrati, stade hodati obalom i tako tužno rzati, da mi se učini e hoće da skoči u vodu.Kad vidjeh koliko konj žali svoga gospodara, pravo da vi kažem, udariše mi suze na oči. — U toga je konja bilo više čovještva nego u njegova gospodara, reče harambaša. — Lijepa ti je priča Dukoviću, reče Stovrag, ali odista nešto nevesela.Nego neka Kolaković pripovjedi kako je Božo Kulić prevario kaluđera: to je za smijeh. — E, dede Kolakoviću! rekoše njih dva tri u mah. — Pa vi to svi znate, odgovori hajduk. — Ne znamo, ne znamo, nego de pričaj! Kolaković poče: — Božo Kulić, stari hajduk, i prepredeni širet, dođe u manastir Raču, igumanu, i rekne: — Gospodine igumane, ja bih se pričestio, ama sam se nešto ogriješio — kusnuo sam iz lonca iz koga se preljeva!Ako mi hoćeš duhovati, i pričestiti me, daću namastiru ždrijepca što ga nejma u paše. — A zar se baš preljeva, Božo? upita iguman smiješeći se na tako lijep prilog, i življe brojeći svoje brojanice. — Preljeva na sve strane, Boga mi, duhovniče! — I ti baš kusnu? — Kusnuh, duhovniče! Iguman malko poćuta, pa onda reče: — Kad nije bilo po lonca, nego se već preljevalo, što mu drago, pričestiću te; i tako se nijesi pričestio ima, boj se, dvadeset godina? Božo veže ždrijepca u ar, pričesti se, i, počašćen, ode veselo kući. Sjutra rano eto namastirskoga sluge koji čuva stoku na Barama, i stane se jadikovati igumanu: — Nejma nam najboljega ždrepca iz rgele. — Otkad, veseo bio? pita iguman. — Do preksinoć u veče bio je, i eto ga sad nejma. Iguman odmah sjedne pisati pismo kapetanu, da se poruči na onoj strani, u Bosni, kud je mislio da je konj preveden.Sluga, među tijom, ode u ar, da vidi jahaće namastirske konje, pa na jedan mah zaviče otuda: — Gospodine, gospodine, eve našega ždrijepca u aru? — Kakva ždrijepca u aru? osiječe se iguman: — kad je to meni pisao Božo za pričešće? — Kakav te ojađeni Božo našao, igumane?Ovo je naš ždrijebac!.... Iguman ne vjeruje nego puste ždrijepca, a kljuse pravce na Bare, u rgelu. —- Pravo ima Božo, šapće iguman sam sebi: — baš se preljeva, kad ja ovdje ostarjeh pa svojega kljuseta ne poznajem!... Slušaoci se slatko nasmejaše, osem Kuzelja koji, među tijem, reče harambaši: — Ima neko!I sav bješe preneražen. Malo postaja, a putanjom od Careva Polja ukaza se jedna žena s preslicom za pojasom i s družicom u ruci.Ona tjeraše pred sobom u porožju jedno vrlo mirno june. — Ona žena traži mene, reći će Kuzelj: — da odem pred nju, harambaša! — Idi brže, i vidi šta je! Kroz nekoliko trenutka oni se susretoše pod jednim borom, i staše se razgovarati.To bijaše mlada meka od svojijeh dvadeset do dvadeset i dvije godine.Nije ni lijepa ni ružna; ali kad joj se, dokle govoraše s Milošem, zablistaše, suze u očima, kad se nekolike spuštiše niz duge obraze njene, onda ona posta tako lijepa, tako krasna da se, misliš, ni najveća lepotica, kad je ravnodušna, ne bi mogla mjeriti s njome. — Milošu, slatki Milošu! govoraše ona: — bježi, bježite!Na vas ide od svuda strašna potjera! — Ko ide, Simka! pita je Miloš: — Nama niko ništa ne javlja. — Ne će niko ni doći da vam javi; ne umijem ti ni ja kazati šta je i kako je, samo mi srce veli da ćete stradati, ako se čas prije ne uklonite u Murtenicu, preko Uvca, kud bilo dalje odavde. — Šta se čuje za nas u selu? — Ne znam šta da ti kažem, tek je veliko zlo.Otkako je ono načelnik noćio u Dobroselici, i tamo mnogim ljudma kazivao šta mu piše Knez ozdo iz Biograda, od onoga doba svi vaši prijatelji ječe kao ranjenici, i mole se Bogu: ili da se vi predate, ili da umaknete.Drugojačije ćete svi izginuti; nego, Milošu, tako ti naše milošte od onijeh sretnijeh dana, bježi, bježi, bježite svi! Govoreći te riječi, Simka gledaše u Miloša tako vatrenijem očima kao da bi ga htjela očima uzeti i s njim poletjeti nekud van opasnosti. — Simka, Simka, hvala ti za to!Kod tolikog blaga moga, nema nikoga da mi javi za zlo, nego jedina ti, dušo slatka!Ako ostanem živ, pokazaću ti koliko to cijenim! Rukovaše se; pogledaše se; i, misliš, oči im se stopiše u očima. — Milošu, bježi Milošu: reče Simka polazeći. — Odoh odmah harambaši.S Bogom Simka!Hvala ti po hiljadu puta! Simka otjera june natrag, a Kuzelj se vrati u borje međ’ družinu.Sve oči bijahu okrenute u njega, a on, gledeći u harambašu, ovako svima odgovaraše: — Moja nesuđenica Simka!Po što se ja odmetnuh, nju na silu udadoše za drugoga, ali je ona srcem sve jednako moja.Toliko puta dosad ona mi je sklonila glavu od potjere.I sad je s teškom mukom prodrla ovamo, da mi kaže da je potjera sa svijeh strana, nego da bježimo što prije možemo. Pravo ti je kazala! reče Marinko: — Ne vidite li da toliko vrijeme nejma ni jednoga našega prijatelja? On još bijaše u toj riječi, a stražar od Tornika dopade i šanu: — Potjera! Hajduci, dok bi udario dlan o dlan, uprtiše sve svoje na leđa, i, razređeno, ali ne gubeći jedan drugoga iz očiju, uputite se ka Čigoti. Na dvjesta koraka naprijed, opaziše da i s te strane ide potjera. — Primi u desno! viknu harambaša. Ali malo čas vidješe da i tamo ima zasjeda. To je išlo tako brzo da hajduci još ne bijahu smislili kuda da okrenu, a prvaci od potjere već im se primakoše na puškomet. Hajduci, po običaju, ne hoćahu pucati prvi.Ali kad Mališa Gojković, buljubaša, koji vođaše potjeru, juriši u njih, i obori na mjesto hajduka Arapovića, onda puške zapraskaše s obje strane.Popadaše nekoliki momci mrtvi.Harambaša, Kuzelj, i još nekoliki hajduci, umakoše onamo put sela Ljubiša i Bijele Rijeke!... Tek što se rasvanjivaše, a ja se već oprostih s prijateljima koji bijahu uranili da mi požele sretna puta: zahvalih Čiča-Jovi za ljubazni doček, i kretoh se iz Požege put Arilja. Vrijeme bijaše vedro, ali magla, koja svako jutro pada na Požegu i njenu okolinu, bijaše ispunila svu onu padinu koju su izduble vode: Moravica, Bjelica, Djetinja i Skrapež, i od mojih očiju zaklonila i Jelicu i Smišalj i Košutu tako, da se, osim puta i najbližega drveća, ne viđaše dalje ništa. Ja sam jahao naprijed a pratilac moj, Toma Kukanjac, za mnom.Išli smo ćuteći.Ja sam mislima prelijetao sve uzbrdice i nizbrdice, sve kose i potoke, koje bijah rad da prijeđem toga dana, ali sam čisto zazirao da Tomo to ne dozna, i da se ne uplaši od tolikoga i takoga puta za jedan dan.Požega, Arilje, Radobuđa, Grivska, Kruščica, Visoka, Ljubiš, Straža, Bijela Rijeka, Gradac — i tek tu konak! Ko zna kako je putovati sredinom ariljskoga sreza, lasno će pojmiti koliko je ta želja drska; a ko to ne zna, vrijedi mu ovo da zna: jednom je okružni načelnik tražio negdje u sredini toga sreza mjesto za sresku kuću, i nigdje se nije našlo ni toliko ravnice da bi se mogla načiniti osrednja sreska kuća, ar, i jedna mehana!... S takijem mislima ja već stigoh na Djetinju, kod sela Počeče. — Stan’de, gospodine, reći će mi Tomo: — da protjeram ja naprijed! moj će konj biti slobodniji na vodi. Mi nagazismo na Djetinju gotovo naporedo; moj konj bijaše žedan, i ja, sjetivši se pouke Kneza Miloša po kojoj „ljeti koliko voda prebrodiš toliko puta konja poj“, pustih uzde kulašu, neka se sit napije bistre vode sa Djetinje.Tomo, među tijem, prebrodivši na desnu obalu, okrete se k meni, i očekivaše, da opet prođem ja naprijed.A Tomo je momak za priču!Sjedi na konju kao vitez.Može mu biti oko 30 godina; smeđ, visok, zdrav, a odjeven ljepše od svijeh pratilaca koji su ikad išli za mnom po Srbiji.Na glavi mu je najprije ves, a po vesu pepeljavi šešir sa širokim obodom (već ove dvije kape pokazuju ili želju ili potrebu da se prikrije onaj koji ih nosi).Čelo mu je visoko, obrve guste, sastavljene, a oči krupne, plave; nos pokučast s isječenim rnjama; brkovi tanki, dugački, usta umjerena, usnice podeblje, a iza njih se bijele dva niza krupnijeh zdravijeh zuba.A što su na Tomu toke i oružje, to nijesam vidno ni na kom otkad sam zaznao za sebe.Od ramena na dolje do pojasa, on je tako reći obljeven srebrom; toke mu se bijele kao mlijeko, i škrguću kad se god on pomjeri sobom na konju.O ramenu mu je duga krdžalinka, sva žeženom srmom izvezena; za pojasom mu se sjaju dva srebrnjaka kao dvije ledenice, i jatagan koji je od ušica do na dno korica vas u srmi; za tijem: palaske, arbija, mašice za vatru, i sve druge drangulije, ili su od čista srebra, ili su srebrom izvezene. — More, Tomo, da lijepijeh tijeh tvojijeh toka!Gdje si ih kovao, vjere ti? Nijesam naručivao, odgovori mi on suvo, i pogleda oko sebe. — Gotove si kupio?Jesi li mnogo dao za njih? — Davah mnogo, vrlo mnogo; hvala Bogu, gazda mi ne uze ništa; ali — da mi Bog ne da više taka pazara! reče on malko se osmjehnuvši. — Kako to?Nijesi ih, zar, oteo? — I nijesam, i jesam — kako god rečeš.I opet zveraše oko puta i desno i lijevo.A već se primismo uz brdo, u zabran: Bez šale, Tomo, ako nije kakva tajna, otkuda ti te toke? — Ovo su toke harambaše Marinka Rakovića, reče on spuštenijem glasom. — Pa kako si ih ti obukao na se? — Kad ti je volja, pričaću ti; samo da govorimo malko tiše; znaš, ovuda i trava ima uši. — Vrlo dobro! prihvatih ja, i garaknuh svojega konja te pristigoh Toma.I pođosmo gotovo naporedo.Tomo sad poče ovako: — Jamačno si ti, prolazeći ovijem krajem, slušao za Marinka i za njegovu četu? — Te koliko puta!I nekad sam preko Zlatibora ili kroz Murtenicu zebao od njega. — E, vidiš, taj je Marinko već bio dogrdio svakome ovuda.Nije mu se moglo baš ništa... — Pa ko mu najposle dođe glave? — Načelnik Đelmaš nekako namjesti te mu jataci ne pomogoše; i tada mu izgibe sva družina, i on sam plati glavom. — Ko ubi njega? — Bog me ja, reče Tomo gotovo šapćući. — Moš’ li mi pričati kako si ga ubio? — Mogu; evo kako je bilo.Načelnik bijaše sastavio čete od narodnijeh vojnika; i s tijem je četama gonio hajduke.U takoj jednoj četi bijah i ja, kao vojnik iz prve klase. — Gdje optekoste Marinka? — Prva ih je četa krenula s danika na Popovu Kocu, gore u Zlatiboru; tu su izginuli nekoliki hajduci.Harambaša, s nekoliko druga, izmakne do Bijele Rijeke, a tu ga, u jednom potoku, opteče naša četa.Hajduci, polazeći iz potoka kroz jedno borje uza stranu, morali su prelaziti preko jedne poljanice.Koje u potoku, koje u tom borju, izginu ili se teško rane nekoliko njih.Jedan hajduk izletje iz borja i pretrča preko one poljanice u čestu.Ta je česta tako gusta da iz nje ne bi čovjek mogao izvući guju za rep, a to li savladati hajduka.Naša je sva briga i bila da im ne damo u tu čestu.I kad ovaj zdravo prijeđe preko poljane i zamače u jeljak, mi rekosmo: — I da ovaj jedan ostane, eto nove hajdučke čete kroz mesec dana. Za tijem prvijem hajdukom izbi iz borja na poljanicu glavom harambaša Marinko.On ne trčaše nego iđaše hodom.O, kako se ponosito držaše taj kleti čovjek!On koračaše kao kakav vojvoda!Lijevom rukom držaše po srijedi evo ovu pušku, a desna mu bijaše slobodna.Na njemu bijahu ove toke, i sve ovo što sad vidiš na meni.Bijaše on lijep čovjek da očiju od njega ne odvojiš!Za Marinkovu glavu bijaše načelnik obrekao 70 dukata, i sve njegovo ruho i oružje.Gledajući ga kako lagano ide onom poljanicom, i kako mi je pušci na dohvatu, a sjećajući se 70 dukata i njegova ruha i oružja, ja bijah rad da ga gađam.Ali opet kad se razmislim: kako je on kršan čovjek na oči, kako je junak, kako je u svemu srećan — ne mogah još da povučem pušci obaraču.U jedan mah dođe mi u pamet kako na njega plaču toliki ljudi, kako se s njega krpa i muči ovoliki svijet, pa — opalih!On se povede: pogodio sam ga!Zapade za jednu kladu, i nanišani na mene.Ja okidoh i drugu: on se stropošta.Pošljednje moje zrno pogodilo ga je baš u oko, i krv iz oka zalila je njegovu pušku u čanak prije nego što je on mogao da okine.Ni jednoga druga više nije imao u životu, osim onoga koji pred njim umače u jeljak, a ovaj je mišljah ja, bježao što može brže da svoju glavu iznese.Naši četnici bijahu već blizu.Ja pritrčim da osiječem Marinkovu glavu; isučem nož, i udarim dva tri puta, ali je ne rastavim od tijela, jer se on bijaše skljusio za jednu kladu. — Stan’de Nikogoviću! zar misliš da je tako jevtina harambašina glava! viknu onaj hajduk koji bješe odavno umakao u čestu, i skresa u mene jedini pištolj koji mu bijaše ostao pun.Srećom mojom, ne pogodi me.Onda on, trčeći kao ljuti zvijer, istrže nož da me posiječe; ali, u onoj velikoj brzini, ne isuka gola noža, nego ga istrže zajedno s nožnicama (nemaše kad da opuči onaj gajtan koji obično stoji preko ušica te drži da nož ne ispadne u trčanju) i tresnu me tako nožnicama i nožem po glavi iznad lijevoga uha, prokide mi ves i ocijepi gotovo pola uha.A kad vidje da me nejma kad sjeći nožem, on ga baci, pa me ščepa rukama i obori poda se, da me udavi zubima.Kao što vidiš, i meni je Bog dao snage dosta, ali me on savlada, i poče gnjaviti i ujedati, vičući; — Zar misliš da je tako jevtina Rakovića glava? Četnici, drugovi moji, dopadoše k nama, ali ni jedan ne može da puca, da kroz njega ne ubije mene.Navališe ga sjeći i bosti noževima, dokle ga ne rastaviše od mene. Savladan tolikim ljudma, sav u ranama, on se prostrije po zemlji, rekavši: — Rodiće majka hajduka da osveti Rakovića glavu, a mene sijecite!.... Družina ga moja isiječe na režnjeve.... Ja pak, po što se dignem i malko oporavim, osiječem harambašinu glavu, i odnesem je načelniku.Načelnik se uvjeri od ljudi da je baš to glava Rakovićeva, pa mi onda dadoše 70 dukata, ove toke, i ovo oružje Rakovićevo; turiše me u službu kod kapetana, i preseliše me amo u ravnu zemlju (za Zlatiborca i Ariljca, Požega je u ravnoj zemlji) da se sklonim od osvete....Ali kad se god toga sjetim, uvijek mi se diže kapa na glavi....Čak moji unuci mogu plaćati ove toke....Hajduk hajduka osvećuje i na devetom koljenu!... Dotle je već nestalo magle, i sunce je jako pripeklo.Kad oborismo prisojem ka Rzavu, iz jednog šuškora kraj puta strugnu gušter zelembać, a Tomo, za trenut oka, skoči s konja, šaru preko konja, i prestravljeno zvjeraše onamo odakle se začu šuškanje. — Zelembać je, Tomo, zelembać! viknu ja smijući se: — nego jaši! — Lasno je tebi, gospodine, smijati se, reče Tomo vrlo zabrinuto, i već odatle do Arilja nije progovorio ni jedne riječi. Od godine 1858 do 1868, nije prošla ni jedna skupština u Srbiji, a da u njoj nije sjedio poslanik Nikola Marinković Serdar, iz zaseoka Kostojevića iznad Rogačice. To bijaše čovjek sredovječan, krupnijega stasa, smeđ, kosmat, očiju velikih i oštrijeh, lica u opšte junačkoga, a u ophođenju gibak i smotren kao pravi Užičanin.U Nikole grlo bijaše tako jasno, da se u najvećoj vrevi raspoznavala svaka riječca njegova; on nikad nije govorio mnogo, ali što je god govorio, pokazivalo je da temeljno poznaje ono o čem govori.U besjedu svoju on je vrlo često miješao i vrlo fine šale, koje je iskazivao narodnijem poslovicama.S neospornim besjedničkijem darom, govoreći harmoniskijem južnijem govorom, Serdar je bio melodija svake naše skupštine. Jednom o dlaci osta što ne skloni skupštinu da ženi udove popove! — Kako to? pitate vi koji se bojite za kanone. — Sa svijem prosto.Jedan ahrimandrit, poslanik i sam, izađe s prijedlogom da se učini mnogo što šta, te da Srbi budu sretni i ovoga i onoga svijeta.Između ostaloga, da se uzakoni odmah ovo dvoje: „da se istjera jota (J) iz azbuke, jer zbog nje ne napreduje srpska književnost, i „da se udovi popovi tjeraju u manastire, jer manastiri skoro hoće da ostanu pusti!“ Na tako mudar prijedlog, u skupštini se diže prava bura.Udovi popovi, kojijeh slučajno bijaše podosta među poslanicima, staše se braniti da oni nijesu krivi što su udovci; da ne treba kaštigovati njih i njihovu djecu za to što su njihove popadije pomrle, i još kako koji bolje mogaše tako se i branjaše. Poslije duge i žive vreve, usta Nikola; skupština se stiša. — Braćo skupštinari! jeknu jasni Nikolin glas; — ako ćemo išto dirati u udove popove, onda nam nejma veće zadužbine nego da ih ženimo!Ko, braćo moja, nije imao udova popa kraj kuće, ne zna što su jadi. Skupštinska se dvorana zatrese od burnoga smijeha na ove pošljednje riječi koje se mogu dvojako da razumiju. Serdar čeka. — Nasmijaste li se vi meki dosta, braćo skupštinari? Opet smijeh, ali tiši. — Ne mislim ja, nastavlja on: — ni o kaku nepočinstvu; nego nejma ko rubina oprat’, ljudi!Ja mojemu čeljadetu ne dam u kuću udova popa, ti tvojemu ne daš, a ko da opere njega, veselnika?Mislite, braćo, i k sebi i od sebe! — Pravo kaže! povikaše skupštinari!Tako je!Sa svijem je tako!Hoćemo da ih ženimo! — Da ih ženimo! čuje se sa svijeh strana: — Narod će nas blagosiljati za to.A što je pravo, to je i Bogu drago! Veliku muku, poslije toga, imaše ministar prosvjete dokle razbi ovu gotovost skupštinsku, da se božem stvar uputi arhijerejskom saboru!.... Nikola je u mlađim godinama dugo bio pandur uz kapetane i načelnike, te tako je imao priliku da vidi šta nekad može da pokriva i starješinska kapa. Doma je Serdar imao još živu staru majku.Nju je slušao i poštovao kao najbolji sin.Jednom je htio da putuje sa mnom od Rogačice do na Zlatibor, pa dok nije otišao kući i upitao majku, nije htio da učini ono što je njemu bilo veoma milo a meni osobito drago. U tom putovanju, docnije, udarismo mi na selo Pilicu, pa se primismo uz brdo, na Pepelj idući ka Biosci.Tu mi dođe da upitam Nikolu šta misli: kad će se utamaniti hajduci u ovom kraju?Ali baš u taj mah iskrsnuše pred nas dvoje momčadi, pa čim nas spaziše, strugnuše kao srndaći preko jedne ograde u čestu.Ograda bijaše stara u suva tako da se sve kršilo na što se udari.Mi, slušajući taj lom, začudismo se tolikoj divljini tijeh mladića.Nikola se grohotom nasmija pa zaćuta. Pitaš me, gospodine, reći će on, poslije dužeg ćutanja: — kad će nestati hajduka u ovom kraju? — Ja sam o tom razgovarao s mnogijem ljudma.Svaki mi je kazivao od svoje ruke; želio bih da čujem šta ti misliš o tom, Nikola! — Hajduka će nestati kad se ne htjele niko odmetati, odgovori on. — A zar se drugojače oni ne mogu zatrti? — Zatirati se mogu, kao što se eto i zatiru, ali sumnjam da će se sa svijem utrti.Za to se ja oko toga ne bih ni mučio mnogo, već bih gledao kako da se niko i ne odmeće u hajduke. — E, pa kako misliš ti o tome? Nikola ćuti; dugo ćuti.Za tijem počinje ovako: — Vi’š, gospodine! kad u ovom kraju bude više sela; u selima — više kuća, i te kuće — bliže jedna drugoj; kad po našijem nasipima bude više prašine a manje troskota; kad ovdje bude lašnje zaslužiti paru nego sada; kad bude više škola i đaka, i kad momčad ne budu ovako bježala od putnika kao ona malo prije ispred nas; kad u selu kmet bude pravedniji od seljaka: kad ovaj dolje (razumijevajući kapetana u Bajinoj Bašti) bude razumniji i vrijedniji od kmetova; kad načelnik bude znao i ono što mu pišu kapetani i ono što mu oni ne pišu i kad — ali ko će sve izređati... onda će biti vrlo teško hajdukovati, a dok to ne bude... nahodiće se i hajduka.... — Sve je to dobro, Nikola, što ti nabrajaš, ali, pravo da kažem, ja još ne čujem od tebe kad će nestati hajduka? — Kad ovuda bude više pravde i slobode! i kad se s čovjekom bude postupalo kao s čovjekom, odgovori on, i odbijaše guste dimove od duhana. — Nigdje pod nebom ne može biti svjema pravo.I što dolazi od Boga, nije svjema jednako milo, a to li će ljudi svakome umostiti. — Razumijem to i ja, veli Serdar! ali svaki čovjek hoće da je čovjek: a ako koji i pogriješi što, neka ga ispravi i uputi oni koji je stariji, pametniji, a ne odmah u rebra! odmah po vratu!I Mićić je bio hajduk, pa je ovom kraju privrijedio više nego toliki drugi.Mnogi od onijeh koji su se odmetnuli u goru, i izginuli u potjerama, ostali bi kod kuća, da se s njima čovječanski postupalo. — Kako ćeš postupati s onima koji prže žive ljude, pale kuće, i otimaju ljudima zaradu njihovu? — S krivcem kao s krivcem, a s čovjekom kao s čovjekom, gospodine!Mnogo treba pipati dokle se za jednoga čovjeka reče: Krivac je!A često se kaže da je kriv onaj koji nije ni kusnuo ni laznuo, pa to boli do srca...Vi, starješine, krivite uvijek samo nas prostake, a ja bih rekao: pravo je da podijelimo krivicu!U nekijeh vas, čovjek je jeftiniji od brava!Mnogi nas to trpi, ali svaki ne će!... — Ne branim to ni ja, ali zar se za svaku sitnicu mora odmetati u goru?Na priliku, pričaju mi da je čuveni Marinko Rakov bio trgovac u Užicu, i živio se lijepo s drugijem nekijem trgovcem.Kad postrada u trgovini, Marinko se najmi da služi kao pandur u načelstvu.Kao pandur, ode s načelnikom na slavu onome trgovcu, svome poznaniku.Na polju je bilo blato, a Marinko uđe u zastrtu sobu s opancima.Trgovac, pređašnji mu prijatelj, istjera ga na polje.I Marinko je, kažu, za to otišao u hajduke? — Ne veruj da je samo za to; ali i to boli!...Nego evo za što se odmetnu Jevđović, koji preteče Marinka. — Za što? — Nikola Jevđović je rodom iz sela Dubrave, u Moravici.Jednoga ljeta sađe u smederevsku naiju u argaštinu.Zaradivši nešto novaca, pođe pred jesen kući.U Prijeljini ga ustavi nekakav kapetan, i zaište pasoš.Nikola mu kaže da s pasošem nije ni otišao u argaštinu, pa se s njim i ne vraća kući.Kapetan ga pretrese i, našavši u njega ono malo para, rekne da je to krađa.I zatvori ga.Zatvor je bio strašan.Jevđović se naljuti na tu silu, pa probije zid i pobjegne, ali, znajući da nije kriv, vrati se opet kapetanu, i zatraži svoje novce.Kapetan ga obori te mu ocijepi 25 batina što je probio zatvor!Pa ga okuje, i zatvori na novo.Nikola sad odbije okov s nogu, probije zatvor, i odmetne se u hajduke.Eto kako je otišao u hajduke Jevđović koji je imenom svojijem prestravio cijele tri naije! Jedva Serdar ovo svrši, a mi stigosmo jednoj žući gdje su nas očekivali s raširenijem rukama.Ne bijaše zgode ni da on svoj govor produži, niti da ga poslije nastavi... A doista je u Zlatiboru, i u cijelom užičkom okrugu, prema zemljištu, još malo naroda.U velike prostore tamo po nekoliko mjeseca ne stupi noga čovječija.Divljačnost tu mora biti nešto sa svijem prirodno.Sastajanje, druženje, izmjena misli i osjećanja navikava ljude da jedan drugoga više uvažavaju, da jedan drugoga snose.Za to se i kaže da su ljudi u društvu pitomiji.I možda Serdar ima pravo kad ove hajduke koji proljevaju toliko krvi, zatiru toliku imovinu, i čine toliku štetu, ne smatra kao ljude koji samo traže da se hrane tuđom mukom.Njihov je zanat teži od svakoga zanata u mirnome društvu.To su ljudi koji ne mogu da podnesu onaj red koji vlada u njihovom društvu, bilo što je taj red po sebi nepravedan, bilo što se samo njima čini kao nepravedan.Oni bježe u goru gdje žive onako kako im se mili.Tuđe imanje otimlju oni tek u toliko u koliko drugojače ne mogu da žive.To najbolje pokazuje njihova izreka: „Sebe ne ugasi a mene ukrasi!“ Ovakijeh se odmetnika može naći u svakom društvu: u crkvi, u nauci, u politici — odmetnici su koji ne pristaju na sve što postoji, koji hoće da poprave po štošta od onoga što je utemeljeno.Samo ovi, po blažim naravima i običajima svoje sredine, uzimlju i blažu formu za svoje proteste: na priliku, spise, besjede, držanje, i već šta je gdje zgodnije, a zlatiborski odmetnik svoj protest oglašava samo dževerdanom ili jataganom!!.. Kad se pogleda na sve ono sa čega se tamo ljudi odmeću u hajduke, kad se bespristrasno procijeni cjelokupno njihovo vladanje dokle su van zakona, kad se uzme u obzir šta je hajduku ponos a šta mu je rug: onda ne može čovjek da se odbrani od pomisli, da su zlatiborski hajduci izopačen i onakažen, ali ipak dosta razgovijetan ostatak od riterstva iz srednjega vijeka. Mnogi između ovijeh odmetnika pokazuju toliko osjećanja sproću svoje časti, da ne mogu da otrpe najmanju kaštigu u društvu, a pristaju da se dan noć bore s najvećijem tegobama i opasnostima samo kad pred ote tegobe i opasnosti mogu da izađu s oružjem kao junaci a ne vezani kao roblje.Oni toliko vole sebe, da za ljubav sebe opet daju sebe!Zar to nije nalik na riterstvo srednjega vijeka? Ima, dakle, Nikola pravo što misli da će hajduka nestati: Kad se umnoži narod u onom kraju; Kad sela budu zbijenija, i uzajamna pomoć bliža i brža; Kad škole budu češće i blagi uticaj njihov silniji; Kad postupanje s građaninom u Srbiji, i onamo preko granice bude razložnije, blaže, pitomije, čovječnije. Da se do toga dođe, treba da nastoji svaki kom je draga sreća otadžbine. Mi u Biogradu mnogo puta čitamo kako se u Zlatiboru proglašava prijeki sud, eda bi se po neki ljudski život mogao prekinuti o manje zakačaka, a jedva ako je na jednom ili dva mjesta zapisano, da ti divlji Zlatiborci prosvjećuju nas pitome Biograđane.Ko bi vjerovao da tako krasno uzdarje šalje Zlatibor Biogradu za veoma nemile dare?Biograd Zlatiboru šalje prijeke sudove a Zlatibor Biogradu škole! Čudite se? Slušajte cifre: Godine 1873 užički je okrug dao u školski fond 31.710 dinara, a uzeo je iz fonda na platu svijeh svojijeh nastavnika samo 20.370 dinara. — Kud je višak? — Strp’te se malko! Biograd pak, za tu istu godinu, platio je u fond samo 5.514 dinara, a izvukao je za svoje učitelje i učiteljke 31.790 dinara! Eto gdje je višak! Ko se, poslije toga, ne bi složio sa Serdarom: da se najprije treba brinuti, kako da se ljudi ne odmeću u hajduke, pa tek poslije — kako da se tamane hajduci?... Uključeno u ELTeC korpus 2021-11-16 LjUBAV I PATRIOTIZAM Jovan Jeremić Vlasnik i izdavalac Brzotiskom štamparije K. Trumića u Mitrovici. Noć se prelama — ponoć je.Mesec je gordo puštao sjaj u neku malu sobu. Dugo je gledao kroz prozor, kao da se zaljubio, il se čudio onome mladiću, koji seđaše u toj sobi zamišljen.Il nas želi da odvede tom mladiću, kao što zvezda odvede mudrace sa istoka novorođenom spasu? Hajdmo za mesečevim tracima, pogledajmo kroz prozor one male sobe, da vidimo, u kog se mesec zagledao. Za malenim stolom sedi mladić pognutom glavom.Usnice mu se po kadkad micahu, kao da su šaputale...Baš sad govori: «Sutra ću u svatove, i ona će...Ne mogu više kriti tajnu;.... reći ću joj....Al Spasoje!»... Ne stade sveće u sobi, mesec zagrli još jednom uspavana mladića, pa s’ uputi na daleki put. U varoši O. su svatovi.Gospodin P. je udomio jedinicu. Kad polaziše na venčaše, silan je svet gledao, ne bez primedaba, dugu povorku kićenih svatova.Ženske oči ostaše na deveru, a muške na deveruši. Mnoga je stara ženska duša uzdanula i rekla: «Mili Bože, spari ovo dvoje, to bi bio par — ni golub ga ne bi bolje izabrao!« Ti se ne ćeš, mila sele, srditi — ako ti prikažem devera.Znam da voleš videti mladića valjana i lepa.Ta kako ti onda srce zaigra... kako stvara burne slatke želje...To je isti onaj mladić, kojem nas odvede sinoć mesec.Lepo mu je ime — je li?Još lepše je zaslužio...Ta lep je, kano da je Ljeljin sin, kao da ga vile odnegovaše u svojim krilašcima.Da nema onih napisanih nausnica, rekla bi da ti je seja, zvala bi ga: Milče, Dušice...Al šta da ti duljim.On je mladić, kakva samo tvoja sanana duša može sebi zaželeti.Ne zagledaj mu crne oči, jer su pune vatre, pune sjaja.“ — sestra sestri, „da ih daje za hiljadu uzdisaja!“ Ne zaviruj u poštenu mu dušu, jer ćeš osetiti u grudima groznu prazninu — srce će te izneveriti.... Al ti rumeniš, sele? „ljubav je duša vasione, ljubav je um, koji okreće sunce po nebesnom svodu, ali ljubav istina, a ne lažna, koju često sakrivamo u svojim srcima.Milan je prvi dever u svatovima.Da ga vidiš, sele mila, kako-no mu priliči onaj dugački deverski peškir, rekla bi: «anđelak je s neba!» ti bi mu letila u zagrljaj...Zaigralo bi ti srdašce, usne bi ti zadrhtale pa ti bi samo uzdanula, jer... jer Milan već ljubi.On je poklonio srce Milevi, koja je sad deveruša. Utišaj se, sele ne tuži, što ti je „anđelak»« vinuo se pod oblake, pa hajd’mo sa svatovima kući. «Veselje bujno teče, k’o golema reka!» Za ručkom se nazdravljalo po srpskom običaju, dođe red i na devera.I kum je podigao čašu: «Da te Bog poživi, mili naš devere, a s tobom i tvoju deverušu — Milevu!» Nevin-rumenilo oblilo je dva mlađana lica.Dva su srca jednom željom zaigrala, a ta želja k’o da beše: «daj Bože.» Pa kako je izgledala Mileva?Zar to mogu reći? Gde je meni duša «božanstvenog» aranđela, pa da nacrtam tek senku Milevinu! One crne alem-oči, na garavo-beli lik, obliven sad rumenilom, koje očaruje sunce na istoku...A ustašca ne ostala pusta — «da se zora sa njih stidi, a dan beli obnevidi,» «kako tako bajna bez poljupca žive!».... Vrat onaj nježni nije mogao stvoritelj sazdati pre, nego što je oprao desnu ruku u suncu, a levu u mesečini, na čudim se kako nako primamljiv bez zagrljaja može, da je tako bajan, tako divan!...Oh, kako se rado sećam Malene!Da ju je Vladislav video, još bi slađe umeo kaz’ti: Senka je to Milevina...A dušu njenu čisto srpsku morao je i mogao je samo milostivi stvoritelj udunuti..... Zašto je majka priroda Milevu tako anđelski obdarila, tako vilinski stvorila?Zar ne znate ljudi — jer nema danas Rafaela — pa da ju čovek stvori!Al šta zborim....Hajte, da vidite Milevu, pa.. pa, «kažite svetu, da Rafaelo ne samo da nije nadmašio prirodu slikajući lice ženske, nego da nije mogao verio ni naslikati. Preko puta Milevi sedeo je Spasoje, čije je ime Milan sinoć izustio.Mladić je to podmuklog pogleda, a usne mu razvučene sakrivaše uvek demonski osmej. Nešto prišanu Milevi, a ova ga odbi ladnim osmejom i pogledom, koji je izražavao ukor. I već je veče zamenulo dan.Veselje se rastoleže, a gajdaš pokazuje svoju veštinu.Kolo je navezeno, napleteno, — ama jeste okićeno!Moma lepša do lepše, «momci lepi k’o jedan.» Iza leđa Milevinih stajao je Spasoje i izmed drugog roče joj i: «Ja vam i opet velim, da je on bez poštenja i karaktera, pa uz to i siroma...» Posle tih reči ostavila je Mileva društvo i veselje, pa se udaljila u samoću.To opazi Milan i ode njoj.Behu sami; daleko od pesme i gajdaša. «Gospođice, zašto tako sami?» «Mogao bi vas istiniti odgovor sneveseliti.» «Valjada je Spasoje nadovezao koju klevetu?» «Otkuda to znate?« «Dosta mi je videti Spasoja s vama.» «Neka vas to ništa ne uznemiruje.Istina je silnija od laži.» Milan Ćutaše.„Istina je silnija od laži,» ponovi u sebi zato je to rekla?» Kad god bi kriomice pogledao Milevu i uzdanuo, pri tom mislio je, da najzgodniji trenutak nasta, da joj ispovedi tajnu.Lice mu usplamti, a onda prebledi, noge skoro klecahu; srce mu uzdrhta kao u grešnika, koji čeka pomilovanje; op poče; «Gospođice! mislim da je prispeo dan, koji će mi olakšati bolove i jade, ili će mi prepuniti čašu otrovom.Kucnuo je čas, da mogu reći, što dosad iz mojih usti niste mogli čuti.« «Gospodine! vi ste mi se promenuli, vaš pogled, vaš žar u licu, uzdrhtale reči...» «Promena je uslov života.Svi se menjamo, menjaju nas okolnosti,..Ova moja promena je ozbiljna.Uzroci njeni nisu prosti...Promena ta uslovljava bitne interese za moj život..» «Al molim vas, otkud ta promena? «Uzroci su joj davno postavljeni.Proces njihov se razvijao, postepeno i evo sad se dokonao.Ja vam moram ispovediti rezultat toga procesa...Srce je moje osetilo veliki, ne znam da li dobitak ili gubitak, otkad podgreva u sebi sakriveni oganj, otkad se opija slađanim otrovom.Taj otrov, taj oganj je ljubav.Prva je ovo moja ljubav — ona mi je dosad bila najveća tajna...Al ne mogu je više kriti...“ «Gospodine, otkud i zašto takove reči?» „Najteže je odgovarati na pitanje «zašto» i «otkuda;» to su pitanja pad pitanjima, ali meni je na nji sad lako odgovoriti.Jedna reč i odgovor jedan.Ljubav — to je ta reč. Ljubav moja, koja je dospela do svog vrhunca, ona ispoveda i niže ove reči.Da l’ zamerate što ljubim?Ne zamerajte, jer ljubav se vije kao ivica u sv. pismu, a ja kao hrišćanin moram slovu božijem odgovarati.Bog je najsavršenija ljubav, a čovek stvoren po obrazu božijem, da ne ljubi — on bi se odricao svoga stvoritelja i zakonodavca....Jeste i ja ljubim — ljubim vas!....» «Ljubim vas, da, živote života mog!Ljubav je kruna života, ja te ljubim, o carice života mog!Ne sumnjaj u ljubav moju, jer sumnjaš u život moj — anđele moj!» «Ah... ja sumnjam, to ispovedanje je basna...» „Mislite, jer «ljubav najvolije svet basana?» Ne, ljubav je moja prava.Ako na svetu zemaljskom istine ima, moja je ljubav ta...» «A šta želite od mene Milane?» «Odziv... odgovor... «Ta srce jače kuca uz srce, poljubac je slađi na usnama, oko lepše sija u oku,“ ljubav je prava tek u ljubavi!... Mileva je ćutala.Samo što joj uzdisaji govoriše, da nešto premišlja.A Milan je opijen, opila ga ljubav, savladala srce. «Milevo! ko samrtnik spasenje, čekam tvoj odgovor. Il mi se odzovi, il me pogledaj kao što se zlotvor gledi, pa me zgori, „najlepša kćeri naroda mog, ništav je život moj bez srca tvog!...“ Mileva je i opet ćutala — ćutala je kao da je od kamena.Ne, i kamen bi progovorio na Milanove molbe, al Mileva.... il je tvrđa od kamena, ili.... šta? ja ne znam ne mogu dalje.... A Milan? on je najbedniji prosijak.Čeka jednu reč sa usana njeni, pa ta reč il bi mu bila reč anđela, il reč najokrutnijeg demona.... Aj muški! i vi ste grešnici.Svoj ponos tako gazite... koji su vam čestiti praoci krvlju branili.Nisu vam praoci nikad bežali pod skut ljubavi, nisu oni bili prosjaci ženske milosti, a ne sad! vi im ime žigošete... «Onome, koji se gnjušava približivati se ženskinji kao prosjak manastirskim vratima, da primi milostinju kad na nj dođe red, ja nemam dostojnog imena, kao što nije imao Drakon kazni za ocoubice!» O, Milane! i ti si ogrešio dušu. No nemoj ga, mila sele, još osuđivati, možda će popraviti svoju pogrešku.... Mileva je ostavila Milana i vratila se u društvo. Niko je ništa ne pita i to joj dobro dođe. No mi ćemo ju zapitati: zašto si ćutala, kad ti je Milan srce istinom rastvorio! O sestro!Uzvišenu ljubav si odbila tvojim ćutanjem — a pramajka ti ne odbi zmijinu ponudu! O ženske, ženske!Kad vam je pramajka ’nako grozio zgrešila, što grešite vi?!Mnogi je život vašom rukom ugašen, mnogi čovek živ saranjen! Da ustanu iz grobova Adam, Samson, Solomon, Petar apostol, junaci trojanski, muževi, Danaida, Platon, Kodrus, Filip, Sokrat, Zlatoust, sv. Gligorije, Antonij, Petrarka.. i još mnogi.... mislite li, da bi vas blagosiljali?... oh ne, verujte.. teška i grozna kletva neumrlih duhova survala bi se na vas i svi bi sa Zlatoustim rekli: «Nema opasnije zveri od žene!» Zašto niste lepe duše, kao što ste lepa lica?Oh, da ste takove, ne bi Bandino govorio onako gnjevno o vama, ne bi se morao onako ljuto ogrešiti...Pa šta je rekao?Da l’ smem, da l’ mogu to ponoviti?Grozne i krvavim gnjevom zalivene su to reči... „Auh ženskinjo! ma da potresam kosti pokojne mi matere proklinjući ti rod.... proklete da ste, koliko vas je na zemlji anđeoskog lica a demonskog srca!“... Ne srdite se, mile sestre, ja ovo već ne bi rekao, ja sam sa velikim strahom i ponovio te tuđe reči; a i Bandino se morao prenagliti kad je prokleo sve ženske... gnjev ga savladao, zaboravio se u groznom sećanju na neku žensku....Da ljute kletve.Niste vi sva za kletvu ne, nekoje ste i za štovanje, premda retke.... i geniji su retki? A je l’ naša Mileva zaslužila kletvu!Nije, nego ukor. Onako uzvišenu i istinitu ljubav Milanovu je odbila, ćutala je...Nije sirota znala da: „istinita ljubav ma gde se našla, mora se primiti kao dar s neba.Ko taj darak odbije, upropašćuje dve duše — dva života. Ona je ćutala, jer ju je valjda stidljivost i nevinost ženska naučila tako, ili. - ..„Stidljivost nije uvek „najsigurnija koketerija»...Pa zar bi povredila svoju nevinost, da je izustila jednu reč u znak primanja Milanove ljubavi? I anđeli se ljube i grle... pa ko bi smeo posumnjati u njihovu nevinost?... No slušaj, Mileva nešto progovara.„Zašto sam,“ govorila je ona, „tako nemilostiva bila.On me tako strastno ljubi, a ja mu ni odgovora ne dadoh.Da l’ imam srca, dal’ znam šta je ljubav?Oh, znam.Ta i ja ljubim.Ljubim onoga, koji i mene ljubi, no kome nisam htela to reći.Ja ljubim Milana, da, ljubim ga više nego sebe....Ja sam grešnica.Da l’ su sva ženska srca, kao moje?Ne mogu mu sad reći... ne, on će skoro znati da ga ljubim.Milane oprosti... oh Bože! samo da ne bude docne...“ Dakle Mileva se već kaje! priznaje svoju pogrešku, šta više, želi je ispraviti, — i to je dovoljno, da je više ne osuđujemo. Oprostite joj, mile sestre, jer i vi ćete možda trebati takvog oproštaja.... o, Milan će joj valjda jednom oprostiti.... — „Da Bog živi našeg devera!“ orilo se kraj zveketa čaša. Ta je zdravica napijena, a na sahatu izbi dvanajst. Ne verujemo u pričine, no ipak velimo: Da kobne zdravice u taj čas! „Gde je dever?“ pitahu neki, a Milan se međutim pokaza. „Da te Bog poživi sa tvojom deverušom!“ vikahu nakićeni svati i zapevaše: „Odbi se biser grana i lepo Milče...» Da krasne želje, da lepe pesme! Milanu se srce razigralo, hdede prepući, al ne od sreće, nego od tuge, bolova... A Mileva je oborila oči i duboki uzdaj otisnuo bi joj se iz valovitih grudi. Njihovi se pogledi sastadoše i kao dve munje prekrstiše.Čudo, da grom nije zaorijo posle munje... Al je ljubav milostiva pa slatka je „i kad tuguje!“ To su bili časovi iskušenja za nji dvoje..Kome je bilo teže — ne znamo.Milan je ćutao i kucao se sa svatovima, pa sede i utonu u moru misli. Sviće zora.Zvezdano nebo se gubi, a i slavuj kao da je pesmu udesio.Noć je morala biti žalostiva, valjda ju je dragan-mesec strašno ljubio, pa se rasplakala kao dete kad ga suviše ljubiš. Razplakala se noćca, polila je poljanu bistrom suzom treper-rosom, da joj se posestrima zora okupa, da joj vidi jade.A kome će Milan da se jada? — Zora je.Čuje se čudan svirac — gajdaš.Udesio „svatovca,» pa sve veze, prati devera iz svatova. Ko ne zna za gajdaša i «svatovca,“ kome on nije opijao dušu miljem, taj ne zna šta je pesma, šta li svirka...Pa još kad taj svirac pomaže suncu buditi zoru, il kad mesec ljubi draganu svoju — crnu noć. To je srpski Orfej! koji oživljava i kamen i stenu, lava ukroćuje, tigra umilošćuje.... I sad kao da je umuknuo taj svirac.Još se samo razležu umilni zvuci slađane svirke. Mir, tišina.U lepo nameštenoj maloj sobi gore sveća, a za stolom sedi mladić pognutom glavom.Divno mlađano lice osulo mu je grozno bledilo, a gorke i strašne misli su ga tako potresale, da je drhtao kao prutak. To je naš Milan.Kolika protivost! malo čas ga pratio svirac, a sad je žrtva tuge. Pratio ga je gajdaš, jer je taj običaj u srpskim svatovima, al ga nije veselio, on mu je još žešće bolove potpaljivao u srcu. Sumor-čelo natušteno mu je crnim oblacima, srce mu je kipilo, čaša bolova se punila. Nije lako pregoreti ravnodušnost ženskinje, kad joj se ispoveda najčistija, anđeoska ljubav.Ustane, pođe gore dole po sobi, a onda se nemarno baci na postelju i misliš — zaspao je. Al eno ga — trže se, skoči i brzo stade koračati. Oko mu sevaše gnjevom, čaša ljutine se prelila, u srcu je prekipilo. «Ha! najbedniji stvore! viješ se kao crv po prašini, ljubiš je kao što se spasenje ljubi, a ona te prezire, ćuti...Zar je za to čovekovo srce?Da mu bude najkrvoločniji dušman? da ga čini najsićušnijim stvorom u vasioni?Srce, želja, volja, čustvo... kakvi krvni krvoloci čovekovi!Čovek je savršeniji od drugog stvora, jer može reći: ja hoću! jer ima znanje, um...Ha! ha! da grozne ironije za čoveka!Kamo sreće da sve to nemam, onda bi bio čovek.Ne, onda bi bio životinja, al sretnija od čoveka.Šta je čovek?Rob svoj, svoje volje, strasti, tuđ rob — rob svačiji!Čovek nije čovek — ljudi su neljudi!Čovek je sretan.Ha, ha, on je jedini nesretan, jer on samo teži sreći.I ja sam težio njoj, pa evo me najnesretnija.Čim ja bliže njoj, ona dalje od mene....Ja je ljubim, ljubim k’o majku svoju... a ona?Haj! ni prvu želju stvoritelja da ispuni... da mi ljubav vrati...Oj žensko, žensko! ledena steno! jedini stvore bez srca, bez osećaja.... Pa ko je tome kriv?Ona je rekla „istina je silnija od laži“...Ne veruj, ne, ona je «knjiga, koju treba uvek naopako čitati“...Na zar da živim u toj sramoti, u tim bolovima?Ona veruje Spasoju. Ja bez karaktera, poštenja...„Smrt je najveća dobrotvorka.Kad se čaša života našeg napunila gorkim kapljama patnje, pohodi nas i odvede u drugi svet, da nas niko ne goni»...Reče i maši se za revolver, koji je o zidu visio. „Zrno je prva i najsigurnija uteha.Smrt rešava sve..“ U taj mah kucnu neko na prozor i on ispusti revolver. »Pa to je zar rešenje, to uteha?!Smrt ne može rešiti zagonetku života — i ona je sama najveća zagonetka. A ko se usuđuje buniti me u čvrstoj nameri? Imao je pravo.Hvala mu!Spasao je jedan život.Nije se ni nadao...Ja nisam vlastan sebi oduzeti život, jer nisam ga si ni dao; on je stvoren sa nekim zadatkom...Pa ubiti se — sramno je.To je nemoralno.Ja Hrišćanin, a ubijam se.Da grozna greha!...» Dok je to govorio, priđe prozoru i otvori ga.Neko baci u prozor pismo, a onda brzo ode. «Spasoje... on mi spasao život!Pa pismo“...Čita pismo: Zrno nek sudi, čija je Mileva.Ona vas ljubi.Ja sam nesretan zbog vas.Ona odbija moju ljubav, jer vas, samo vas ljubi.Zorom na poznati brežuljak. Spasoje V. „Jedna zagonetka više.Oj svete zagonetaka!Tedoh se ubiti.Sramota me odenula u crne rize a Dimesten reče: «Smrt je najbolje utočište, jer najbolje izbavlja od sramote.» Tedoh se ubiti... a gle! moj dušman priznaje, da me ona ljubi, pa tim me uverava, da ne živim u sramoti.Pa da li me zaista ljubi?Ne ona ravnodušnost, ono ćutanje nije moglo biti iz ljubavi...Il nisam dobro video?Jeste, ja sam onda obnevideo...O žensko! zagonetko...Pa da ne ponovim: „Feminae sunt viscarium diaboli...“ Da, đavolski su lepak, pa i ja posta tica — žrtva toga lepka...No ja ju ipak ljubim, ljubim k’o što se večnost ljubi..“ Milan je bio zanešen.„Zaljubljen čovek božanstven je.“ On više oseća nego iko drugi. Tek što je sunašce poljubilo divot-zoru, Milan beše na ročištu.Sa brežuljka gleda ravnicu, koja je pošla za jednim potočićem.Pogled mu vinu na istok i gledaše kako sunce jezdi preko opasnih puteva i veseli vasionu.U potočiću opazi lice sunčevo, a oko njega čuje se pesma nevin-tičica, kako se vesele i raduju suncu, što je u njihovo kolo došlo. Priroda miriši, puni ti grudi božanskim mirisom. O tvorče svemogući! tvoja su dela nedokučiva, ona su čudna, svedoče tvoju svemoć.Ti si stvorio ovu divnu harmoniju — da čovek i životinja, gruda zemlje i čaša vode, žive i jesu jedno za drugo.Ti si silan, ti jedan postojiš!A da li mi živimo?Naš je život zemaljski patnja, on još nije život.Ovo je tek pripravljanje za život, za večnost...Božanski čovek mora biti, koji se može pohvaliti životom i na zemlji! Milan je ćutao i čekao svoga protivnika. Malo i Spasoje dođe. „Vi kao da mislite o Milevi, gospodine?“ zapita zajedljivo, a Milan mu mirno odgovori. „Ne — nego izvolite se pripraviti za borbu, pa ako vam se sreća nasmeši, moćićete dugo o onoj razmišljati, za koju se borite.“ Spasoje ponudi Milanu da bira pištolje. Jedan beše bez zrna. „Izvolite pucati,» reče Milan, a Spasoje zape pištolj i puče. Milan stajaše nepomično.Pištolj je bio bez zrna. Spasoja obuze samrtni, znoj, e smrt mu je izvesna. Milan stane naperenim pištoljem i rege mu: „Gospodine! život je vaš u mojoj ruci.Na nj imam jedino ja prava i onaj koji vam ga je dao.Kajete li se radi svoga podloga dela?Bog nikad neće smrti grešnika, nego da se ovaj iskreno pokaje; isto tako i ja kao Hrišćanin.Kajete li se?“ Spasoje drhtaše pa reče: «Kajem se, pripoznajem vaše pravo na Milevu.“ «Za to vas nisam pitao...Živite i dalje, no molim vas, da izbegavate daljni sukob samnom. Dvoboj se svršio.Kao da beše neka šala.Ta je šala istinita ozbiljnost. Morao sam — zvao me.Poklonio sam mu život.Čovek je kao i ja, nek živi.Nisam vlastan nikom oduzimati život — to pravo nemam. On će svoju strast i dalje podgrevati; vrlo dobro znam. Milan je u svojoj sobi.Dočekao je opterećenu glavu u obe ruke i niše duboke misli....Na bledom licu pokazao bi mu se kad kad čudan osmej... no za čas bi se izgubio pred gustim oblacima, što mu natuštiše čelo, i on je govorio: «Dvoboj... u današnje doba..Ludost, glupost...I ja sam se borio... On će da mi se potsmeva, a ja ću da se radujem, što mu sveću života nisam ugasio... Posle toga je dugo ćutao.Ozbiljne mu misli obuzimaše dušu. Na jedared plane.Krv mu jurnu u žile, sav zadrhta, oko mu sevaše, sipaše plamen, ruka se stiskala. «Ha pameti!Oj, grešniče teški!Ljubav provodiš, za nju se biješ, a ljubavi ni za lek.Ljubav prema slaboj ženskoj pretpostavljaš ljubavi prema narodu i pozivu svome. Milane kud si zabasao!Ne sećaš se zar svog bednog naroda, braće, koja se bore za amanete praotaca...A ti bedni čoveče boriš se sa paklenim mislima!Zanela te krasota i bajnost ženska, a nije uzvišenost svete borbe naroda tvoga.,.Reci sam sebi, da si kukavica, da nisi čovek a kamo li Srbin!...Ti nemaš ni iskre ljubavi, za koju se krviš...Pokaj se, odlučno reci: tako ne sme biti, na posao...“ Govorio je tako dugo, ućuta, pa opet poče: „Jeste, ljubav prema narodu, čista je prava ljubav, kao ljubav prema Bogu.S tom ljubavi naoružan, boriću se za krst i slobodu...Ja moram u boj!Otac mi Srbin, mati Srpkinja a ja da ne budem dostojan sin!Grozna kletva, kletva naroda i roditelja survala bi se na mene, a te kletve teške su i gorke...Zar u zagrljaju nježne ljubavi, u njenom krilu da trunem, provodim nedostojan život?...Ne, savest bi me grizla, svet prezreo.., Ja moram u boj!Doba je, da se ostvaruje ideja srpska: oslobođenje i ujedinenje Srpstva.Ja moram za narod svoj!...“ U taboru srpske vojske na Drini sprema se za juriš. Zapoved je na Beljinu. Truba zatrubi, puške odjeknuše, juriš započe. Starača se prešla, Beljina je pred očima srpskih dobrovoljaca. Borba beše očajna.Drukče nije ni pomisliti, kad se lav bori sa tigrom.Nameri se junak na junaka. Srbinu se sreća nasmejala —pobeda je srpska.Đoka Vlajković i Mišković se poljubiše u srcu Beljine. Na srpskom licu radost, veselje, a srca srpskih vojnika, osobito dobrovoljaca se razigrala, tek bi, misliš, sad u žestok boj..... Al žalosna truba zatrubi kobnim glasom ustupanje.Vojska se srpska vrati iz zadobivene Beljine. U taboru su vojnici, počivaju.Mnogo je tu bilo inteligentnih dobrovoljaca.No svakom padaše u oči neki mlad i lep, koji sada sedi u prikrajku tabora i nešto duboko premišlja. Kad bi ga ko za što zapitao, odgovorio bi mu u kratko, i onda bi nastavio tok svojih misli. Svi su se čudili tome, al za svakog beše on tajna. Ne bunimo ga u mislila, pođimo na desnu stranu tabora, onoj gomili dobrovoljaca, koja je razne govore izmenjivala. Sad vode govor o pojedinim vojnicima, koji se odlikovahu u poslednjoj bitci. «Braćo!» reče jedan, „zadivio sam se jednom bratu, koji je skoro došao.Ja sam se borio uz njega, ali me on često ostavljaše za sobom, jureći napred u najljući okršaj.Ne mogu vam verno nacrtati sva njegova junačka dela u toj bitci, no dobro sam uočio, kad na nj napadoše dva ogromna Tureta.Mislio sam, da mu je poslednji čas odkucnuo, pa tedoh mu pomoći.Ali — kad on vide šta ja nameravam, poviče mi: «Pusti me brate, da vidim, koliko vredim,» pa u taj mah puče iz revolvera i obori jednog od one dvojice, a onda se ustremi golim nožem na drugog.Uhvatiše se u koštac.Ja sam stao i čekao rezultat.No ne dugo, jer naskoro čujem rik Turčinov — ovaj beše žrtva noža i desnice toga mladića.Kad je i ovog poslao proroku na račun, srnu neobičnom jarošću i brzinom napred, i tako ga izgubih iz vida.“ Na to dođe Vlajković i pozdravi ih: «Zdravo da ste sokolovi moji! o čemu zborite?» «O junacima prošle bitke.» «Svi ste vi braćo junaci, i ostanite takovi, pa ćemo dobar plod uzabrati.“ «Slušaj nas vojvodo, moramo ti reći za jednog brata, da se odlikovao čudnom hrabrošću.» «Mislite onog mladog, lepog, što je skoro prispeo?» „Čim mi se prijavio, upoznao sam u njemu čestita Srbina i valjana mladića, a u poslednjoj bitci i junaka.Ja idem da ga potražim.» Vojvodino oko je letilo po taboru, tražio je novoga junaka.Eno ga zaustavi se na vojniku; koji je oborenom glavom sedeo sam.Vojvoda mu reče: «Gospodine, što ste se zamislili?» «To mi je najmilija zabava.» «Molio bi vas, da pođete s-a-mnom.» «Drage volje.» Dođoše onoj gomili dobrovoljaca, koje ostavismo na desnoj strani tabora. „Evo sokolovi, u ovome gospodinu i bratu prikazujem van jučeranjeg junaka.» Svi se šnjim pozdraviše, sad se započe živi govor. Vojvoda je otišao. Svi zapitaše novodošavšeg za ime i otkud je. «Rodom sam iz K. no poslednje vreme služio sam u O. kod sudbenog stola.Zovem se Milan J. Ta gle mila sele, to je naš Milan!Dakle gospodar je svoje reči. Sad ga počeše obasipati hvalama, ali Milan im ladnokrvno reče: „Jedio bi vas braćo zamolio, a to je, da me poštedite tim govorom, kojem se vrlo čudim.Zar je hvale vredno ono delo, koje je moralo biti učinjeno?Hvaliti čije junaštvo od nas — pa da je u istinu junaštvo — bilo bi po mom mišljenju hvaliti prosto dužnost našu, naš zadatak.» Svi nikom ponikoše, iznenadio ih je Milanov odgovor.Milan je dobro to opazio, pa da ih spase iz čuđenja... nastavi: «Šta mislite braćo, o našem ustupanju?» „To je za sad zagonetka, koja će se skoro rešiti.» „Jeste zagonetka, kojoj se nisam nadao.Zapitajmo se: za što je čovekovo žiće tako bedno?Odgovor je, jer kud god mu oko dopre tu nailazi na zagonetku.Pa mi smo braćo još nesretniji, jer se evo borimo s novom zagonetkom, koja svakom Srbinu ljutu ranu zadaje.No ja sam“.... «Vi kao da pronikoste u tu zagonetku?“ upadoše mu mnogi u reč. „No, ja nisam diplomata, no ipak ću uzeti slobode toliko, da vam nešto odgovorim na vaše pitanje.U našem pobedonosnom ustupanju odsjajuje, ako i ne sasvim jasno za sad, posao današnje diplomacije, koja je umešala svoje grešne prste u posao čisto srpski.A to ne će biti bez sljedstva.Bosna je rekao bi u istočnom pitanju drugi Carigrad.Ona će zadati isto tako posla kao i ovaj, rekao bi, još više — i to za to, jer od rešenja u pitanju Bosne, zavisiće zauzeće Carigrada.Kad bi Srbija dobila Bosnu, zna diplomacija čiji bi bio Carigrad.Rusija bi imala desnu ruku u Srbiji pri svojoj operaciji na Balkanu, koja će za celo započeti skoro. «Za to je mislim, naše ustupanje posao diplomacije. „A šta je nama stalo do gospode za zelenim stolom.Naša se krv proleva, ne njihova.Trebalo bi jurišati u Bosnu»...... „Vi se braćo prenagljujete.Iz vas patriotizam govori.No stvar se ta ima rasmatrati iz dalje.Diplomaciji nije do srpskih žrtava, ona je na drugom gledištu.Istorija veli, da se istočno pitanje moglo rešiti već davna, da nije bilo diplomatskih kombinacija.Svaka je velesila gledala prosto svoje interese, pa zavidela drugoj.Što ona (diplomacija) danas ispoveda načelo mira i čovečnosti, to je u njinim ustima prazna fraza, to je jedno zrno više na brojanici laži.Čovek se mora zgroziti nad njenim radom.Zar je ne žigoše ova njezina borba? za pedalj zemlje da je druga ne dobije, proleva se more ljucke krvi.Zar je to načelo humanitarnosti?» «Onda vi osuđujete i našu borbu i Srbe.“ Naša je borba uzvišena, ona je sveta, jer se borimo za slobodu naše braće i svoju, jer želimo izbaviti bedni narod, koji, na sramotu celoj Jevropi, traje mučeničke godine i stoleća, pod divljim igom turskim.Naša borba i borba diplomacije razlikuje se kao svetlo od mraka.“ «Pa šta će biti s’Bosnom?“ «Evo čujem trubu, mi ćemo se i opet boriti, za Bosnu i u njoj, a da li ćemo je dobiti ne znam, zadovoljimo se za sad s Latinom: tempora docent. Još bi oni govorili, da truba ne zovnu u boj.Vojska je spremna, i boj se ljuti započe.Užasna je borba bila na Rači i Međašima. Mlogi se oprostio sa zemaljskim svetom, mlogi je ranjenik.Ranjenici se nose u bolnicu.Pođimo i mi za njima.Čudna li je kuća, vojnička bolnica u ratu!Stupiš li u nju, srce ti čudno kuca, oko drukčije pogleda, duša ti je prerušena... Jauk ranjenika, uzdisaji polu-mrtvog pozdravljaju te, — od kamena srce se pretvara. Kad uđeš u sobe, u kojima su naređane «skromne postelje» osetiš, da si postao drugo suštastvo, drugo srce, druga duša, radionica u duši mnogo posla dobija. Jedan ište vode, drugi leda, treći zavoj, a ponosna Srpkinja služi svoga brata, jer zna s čega je dopanuo rana. Usred sobe na postelji leži teški ranjenik, teško je ranjen, a ni uzdisaja nje pušta, njemu mora da je rana laka. Junački je snosi, i doktori se svi dive, kako čovek može da podnaša takove bolove. Pa ko je taj ranjenik? nije li nama pozvat?Nad posteljom je natpis, on nam kazuje, da je to naš Milan.Milan je da.Borio se kao lav, ranjen je kao lav, samo što ovaj ranjen riče od bola, a Milan ćuti i trpi - - - Samo mu se čelo kad kad ljuto nabere, kao da ga teške misli obuzimaju. Kuršum ga je pogodio, zadade mu groznu ranu, koju sad previja jedna mlada plavojka. Možda mu je rana laka, jer je plavojka zavija?Ne — to ne smemo misliti, ogrešili bi se o onu poštenu i junačku dušu Milanovu. Plavojka nije se odmicala od Milana, negovala ga je kao majka mezimče. Milanu je svaki dan bolje.Doktor ga je zapitao: «Kako vam je gospodine? „Vrlo dobro, mogao bi se ogledati s dušmanom.» „I tome ste blizu, samo se strpite.» Milan je oborio oči i zaspao.Plavojka ga je često obilazila a kad opazi da je zaspao, nasmeje se, a veseo pogled govorio je, da joj je i srce takvo. Gledala ga je.... srce joj zadrhta, ona se saže.... Pa ko je video kako sunašce čim prestupi prag istokov, ljubi uspavanu prirodu, zaspali cvetić, tako je ona šanula milanovim usnicama anđelsku reč..... u šaputanju čuo se poljubac. «Oh ala je lep, k’o proletnji dan, pa ja ga tako strasno ljubim....» govorila je ona tijo. Još ga je pogledala, pa ode, jer se čulo: «vode.» Poljubac je morao biti silan, zgarajući, e zgoreo je i Milanov san.On se budi...Na licu mu neka zbunjenost, pogled mu, kao da traži nekog, a srce... bije, kuca... misliš — lomi grud. «Da l’ sam sanjao il’ je java bila?Ne — sanjao nisam, jer u snu se ne oseća takva sladost poljupca...Al’ da, sanjao sam, jer u snu samo ljube onakvi anđeli, božja deca, kao što beše ona plavojka...Reče mi, da me ljubi....Ha! ha! ljubi? koga? mene?... mene zar jadnika, koji nije vredan žrtvovati za narod svoj ni trošna života, već ovako kukavički leži na postelji, prebraja dane, kao farisej zrna na brojanici...Reći ću joj da nema pravo, da nisam dostojan njene ljubavi...Pa da se ne smejem....Kako je ovaj svet pup ljubavi, pa opet niko ne ljubi, — sve je laž, svaka reč čovekova je pod obrazinom....Da, čovekovo je telo samo obrazina, u kojoj.. oh Bože!.. kako se grozno smeje demonska duša i srce...» Diže se malo pa poče sve glasnije: «San je...Nema sna, to je ništarija, nerad, podlost...Eno boj, ja na postelji, eno krvi... krvi da, a ja o ljubavi; o poljupci snevam.Ha! ha!...Oružje grešni ljudi, dajte mač... da jurim... da bijem neman....» «Utišajte se gospodine, skoro će te i za mač,» čuo se savetujući nas doktorov. Plavojka je opet kod Milana! gleda mu sklopljene oči, pa je osmejak pomešala sa sažalenjem.Milan se trza kao da je nastavio svoj govor.Plavojka je čekala dok nije zaspao.I zaspao je...Plavojka mu šapnu nešto, a onda ga dalje gledaše.Posle po sahata govorio je Milan bunovan: Da, i opet poljubac, hurijo!...Al već nije tako vreo.Prvi je mogao takav biti, drugi ne...Oj plavojko, bež’ lepoto... hurijo, uklon’ mi se s puta...I opet san...“ reče, i pogled mu pade na plavojku. „I ovo je plavojka.Pa ista... ista... zagonetka.“ „Je li sestro, bi l’ mi htela tumačiti san?“ zapita on. „Hoću, hoću mili brate!“ odgovori ona, i osmej joj se zaleprša na usnama žao leptirić na cvetku. Dvaput me poljubila u snu neka plavojka, za čudo, ista kao ti.“ „Možda te ta plavojka.... ljubi i na javi?“ „Na javi me nijedna još poljubila nije!“ Ona zadrhta, obori oči, pocrveni, pa uzdanu: «Oh, brate... ja... ja.“ „Da l’ je san?“ reče začuđen Milan gledajući plavojku, kako se razdragala, skoro mu htede u zagrljaj... „Dopusti mi, da ti budem veran tumač.» «To i želim...Istinu ljubim.» «Ja sam te poljub...“ a ne moga dalje. O, da beste, sestre moje i mlađana braćo, pri ovom trenutku, kad se žensko srce obraća u muško, a muško u žensko... vi bi više sažaljevali plavojku, nego ljuta ranjenika! A kome bi se divili?Istinu recte: Milanu je l’te?Da, da, on je čovek, on je Srbin — junak. Aj omladino srpska, da umeš više puta ovakva karaktera biti, kako bi sretan tvoj narod bio. Pa što je Milan radio?Da l’ mu zaigra srce kao tebi, o nekoji brate, kad samo smotriš kakvu divotu?! Ne, ili da.Jeste, i njemu je zaigralo, al’ od ljutine, pa da mu ne beše sestra uzrok ljutine, on bi je prokleo, al’ sad ozbiljno poče. „Okaj se sestro ljubavi!Ti ne znaš šta je ljubav, jer da me ljubiš, ne bi me ovako bedna još više mučila, ne bi me u ovim svetim časima trovala sa slađanim poljupcima...Ne - ti bi mi pružila pušku, handžar, rekla bi: leti u boj, braća ti se krvave za slobodu!“ „Ah, smilujte se.... ta i ja sam Srpkinja... i uguši joj se reč u buri uzdisaja. «Vi ste Srpkinja, al’ ne prava....Za to, što dođoste da previjate braći rane, ja vas više nego ljubim, ja vas štujem.A poslednji trenuci zasvedočiše, da niste prava Srpkinja....No o tom dosta.Da me ne bi dalje proklinjali, ja ću vam opravdati moju ravnodušnost prema vašoj uzbuđenosti.Prvo: Ja sam nekada ljubio, no i ta ljubav, čini mi se prestaje po malo...Bio bi žalosno stvorenje, kad bi bio rob svake ženske.Nadalje kad bi i vas ljubio, bio bi ljubavni šarlatan.Pošten čovek samo jedared ljubi.Drugo, još važnije je: što su mi sada pred očima drugi ideali.Narod, njegova sloboda i sreća mi je milija i preča nego li žensko srce.Sad je borba, kad srce mora robovati u okovima razuma.Ljubav je danas besposlica...Pa kako su uzvišeniji: narod i sloboda, od ideala proste ljubavi, koja je za čoveka nedostojna — jer on ima svojih ozbiljnijih poziva.“ Plavojka je ćutala, gledala ga dugo, a onda podiže gore oči i izusti ove reči: „Najsilnija boginjo — ljubavi, osveti se tvome preziraocu!“ Sutra dan dođe doktor Milanu i reče mu: «Gospodine: vi ste zdravi.« „Hvala na radostnoj vesti; no molim vas, recite mi, koje ona plavojka?“ «Kći vrlo bogatih roditelja iz Beograda i ja vam čestitam, jer ste je sasvim sebi prisvojili.Ona vas često spominje...“ «Čudim se tom čestitanju, a kad bi danas i ja puštao za njom uzdisaje, mogli bi još pre čestitati mojoj slabosti, mome kukavičluku. Doktor ga iznenađen pogleda i zapita. «Zar vi ne bi bili voljni odazvati se njenoj naklonosti?Ona je valjana srpkinja, lepa i bogata!“ «Moje sam mišlenje njoj samoj rekao — kao o Srpkinji, a što spomenuste lepotu i bogatstvo, to sigurno učiniste, da bi me privoleli na naklonost prema njoj: No morali bi znati, da do lepote malo držim, a još manje do bogatstva.Lepa i bogata vrlinama duša, za mene ima vrednosti.“ »Imate pravo ali...« „Znam šta želite reći, za to vam velim, da je lepota i bogatstvo prolazno, vremeno, i teško onoj devojci, koja u to dvoje polaže nade.Vrlina je lepota i bogatstvo ujedno, ona se nikad ne može uništiti.No ja sam daleko ušao u razgovor. «Mene čeka boj, nešto uzvišenije od lepote i bogatstva, od mekušne ljubavi...Pri polasku molim vas, da izvolite gospođicu pozdraviti i zahvaliti joj na sestrinskoj ljubavi — kojom me je negovala. «Njoj bi milo bilo — da joj sami odete.Pa zar nije zaslužila?“ «Zaslužila je, al’ je moj narod zaslužniji...“ «Ili se bojite čega, gospodine?« Mislite, pobede njene?Varate se, osećam u sebi snage, da savladam srce.Ta snaga je patriotizam.A sad s’Bogom!Hvala na lečenju!“ Milan je otišao, doktor je gledao za njim. „Ovaj je mladić čudan!“ govorio je on u sebi; takav gospodar od svoga srca — retkost!To je patriotizam, to je srpski karakter.Moram reći Anđeliji.No i mene je dobro opekao...Skoro, da mi reče, da nisam ni ja Srbin.“ Ode plavojci i pripovedi joj razgovor s Milanom. Kad se rastala s doktorom, izustila je poluglasno: „Oh Bože! ja ga tek sada ljubim....“ Anđelija-plavojka je svakim danom više osećala i podnašala silu ljubavi.Ravnodušnost Milanova obukla je njeno srce u crnu rizu — žalosti i tuge.Ona je postepeno propadala, a čim se i kako se to propadanje dokončalo, ne ćemo znati, jer je moramo za uvek ostaviti. Na rastanku recimo joj: s’Bogom sele, budi Srpkinja, pa će i toga bola tvoga ne stati.Zdravo da si! A sad pohitimo za Malanom. Na Drini su još mala čarkanja, ozbiljni bojevi prestaše. U taboru je mirno.Truba je zanemila, a mačevi kao da zahrđaše.Milanu je taj život bio nesnosan.Nekoliko je dana proveo u razmišljavanju. Mislio je o budućnosti svoga naroda.Razmišljavao je o prošlosti srpskoj, pa po dekad bi osuđivao sadašnjost.Skupljao je mloge podatne o karakterima svojih drugova i zapovednika.Kad bi si prikazivao po koji, zgrozio bi se, i samo bi mu tužan osmej preletio preko usana kao da sažaljeva isti, ili vreme u kojem takav karakter živi. Znam da ćeš mila sele zapitati; a zar nikad baš nije mislio o Milevi?Možda si ga već i osuđivala?Nisi imala pravo.Evo baš i sada o njoj poče da misli.A kako da ne.Ljubav — prava i prva ljubav — „rana je, koja ostavlja večitu belegu,“ kao što je život večan!Eno ga, gde sedi na zemlji.U obe je ruke dočekao glavu, a pogled mu je pao na pušku, pa nikud šnje.Kao da u pušci gleda — Milevu. Pa kao da i šapuće....Jedva se čuje: „Mileva! ljubav pita gde si?I ja tebe pitam: gde si?Da l’ sumnjaš u moju ljubav — koju si onako ćutajući odbila?Ne sumnjaj.U slobodi sam te zavoleo, moja je ljubav slobodna, a slobodna ljubav tek je prava ljubav.Posle ljubavi prema naroda, ona mi je najsvetija, nju dokonati kao i onu prvu, može samo neumitna smrt, koja ne nita za ništa.O da si videla onu plavojku... - - rekla bi, da te nisam ljubio... al’ da si čula, što sam joj rekao, rekla bi, da sam gospodar ljubavi ja, a ne ona slaba boginja, koju je sebi uobrazio svet....“ Prestaše usnice micati se, al’ eno ih opet: «Ja ljubim Milevu i narod....Narod! ha! ha! za narod bi dao život!Da strašne ironije!Za narod svoj! pa tu sedim, mislim o ljubavi, o Milevi.Oprosti Bože, narode moj! opraštaj i ti...Ti si najlepša kći naroda a najlepši mi je narod moj...Ovde boja nema, nema života...Kod Černajeva, tamo je život, tamo raj, njemu moram, u onaj poći kraj!... Ustane i nekud naglo ode, rekao bi u stan svoga zapovednika. Kad se raskidaju lanci ropstva, kad se koji narod podigne u obranu najsvetijih amaneta svojih praotaca, onda i staro i mlado, i muško i žensko prinosi na oltar toga žrtvenika. Jesu li mogli ovo strani Srbi ravnodušno gledati svetu borbu svoje braće? kako se sveti Kosovo?.... Ne mogoše svi krvlju iskupljivati petstoletnog roba, ne mogoše se sve mišice latiti jatagana....Al’ osta i još jedno sretstvo — kojim se može naći braći na nevolji. Javne mobe, skupljanje novčanih priloga na slavama i zabavama u najvećem su jeku. Hajde mila Srpkinjo, da te odvedem na jednu besedu, koja se daje u korist srpskih ranjenika.Ta je beseda u O. Na kasi padaju dobrovoljni prilozi, kao da se čestita braća nadmeću, koji će više olakšati bolove svojoj ranjenoj braći brackim prilogom. Dvorana velika, a sasvim prosto no ipak divno ukrašena.Na čelu dvorane beše krasno napravljen srpski grb, ispod kojeg je napisano: „sve za narod!“ Kako divno svetiljke iza grba plamtijahu, mniješ — sinula je srpka sreća! Poglediš li na skupljenu braću i sestre, ne znaš gde da ti se pogled smiri — zaustavi... Ovde divota, onde bajnost; tamo čarovitost, a gle ovde je opet nekoliko zemaljskih anđelaka razvelo živahan govor o uzvišenoj i plemenitoj cjeli besede. No stanimo.Mi smo već daleko u dvorani; pođimo natrag.Neki žubor, a izgleda u tišini.Stotina očiju upravljeno je na ulaz.Da l’ dolazi kakova ličnost? velikodostojnik? Sva muška srca, a dekoja i ženska zadrhtaše, gledajući smireno devojče, koje je stupalo pred svojim roditeljima. Pozdravljanja sa sviju strana stizahu, a devojče bi se odzivalo samo nekom mirnom blagošću. To smireno devojče niko nije — nego naša Mileva.Kako se promenila!Ono skromno crno odelo i onaj nevini beo rubac na njoj, kao da ti kazuju tugu, setni misli, koje se roje u mlađanoj duši...A bleđano lice kao da bi progovorilo: unutarnja borba. Kako je divna Mileva!Ko joj ne bi rekao: anđeo je sveta, rekao bi...... još tebe kad pogledim, mio mi je ženski rod...Oj Bandino grešniče da l’ si kadgod mislio...Pa mislite li sestre, da me je zanela njezina lepota?Zanelo me ono bledilo na licu, zanelo me ono crno odelo — ona njena anđelska skromnost i nevinost...Ja joj čitam dušu, knjigu vrlo nerazumljivu. Ona je anđelskog lica i anđelske duše, čuj Bandino!Žalim je, što joj je pramajka Eva....A zašto da je žalim?Prava njena pramajka to je Jevrosima i majka Anđelina.... Eno je sede.Pristupi joj bratac galantno obučen. Njegov veseo govor nije nimalo Milevi goveo. To mladić primeti i zapita ju: „Zašto ste, gospođice, setni?Da l’ vam nije po volji zabava, ili?..“ «O zabavi ne mogu suda izreći, e se nije ni počela, a tim manje je ona uzrok mojoj seti.Zar da ne budem setna kad tolika braća moja na samrtnoj postelji vapiju za pomoć, a koliko njih već preselilo se u večnost?...Dok drugi narodi dostigoše skoro do olimpa u svojoj prosveti, moj nesretni no divni narod, tek se bori za prvi uvet prosvete, — za slobodu.Pa tolike žrtve, a pobeda još je neizvesna..Drugi uzrok mojoj seti su i moja braća. «Zašto molim?Da l’ vam se što neugodno dogodilo?“ „Vrlo me neprijatno dirnu raskošnost neke braće u odelu, a također i sestara.Gledajte oko sebe i moje su reči opravdane.Ne bi li bilo bolje i pametnije onim novcima pomoć pružiti braći, nego oteštati sebe sa silnim, upravo smešnim nakitom, koji za Srpkinju i Srbina ni malo ne priliči.Tolika naša braća govoriše, Srpkinje treba i u tom da su Srpkinje, al njihov glas je bio «glas vapijućeg u pustinji.» «Vrlo dobro, gospođice!» „Molim, još nisam gotova.Naša su braća bila nedosljedna.Jer beš kad su to govorila, nji su žigosali smešni „frakovi» «cvikeri» i drugi raskošni uresi.Savet treba potkrepiti, i primerom, delom osvedočiti da tako valja i da oni tako čine.Pogledajte i sad neku braću sa „cilinderima“ u ruci.To je pred mojim očima besmislenost.Misle li tim nadoknaditi, što im u duši u.... fali?Da lepe li naše sreće, da reči: Srbin Srpkinja, patriotizam nisu proste reči, zrna na brojanici laži, nego da se te reči izgovaraju posle učinjenih dela.“ I još bi Mileva slatko govorila, možda bi došla i na crne mane sestara i braće, da muški kor ne zapeva „Sevaju koplja,“ a posle: „Padajte braćo!...“ Sva srca behu razigrana i najvećom pažnjom praćahu reči te značajne pesme. «Nebo će plakat’ dugo i gorko, jer neće biti Srbina...» Na svačijem licu tuga izražena, sva srca u koprenu tuge odevena.Pogrušanost velika. Mala otpočivka.Jedan mladić kao ustrašen pristupi Milevi. Mileva se okrene, i kad spazi Spasoja, spusti šnjega pogled i poluglasno reče: „Još se besramnik usuđuje osloviti me!» Spasoje kao gromom poražen ode i iđaše kao grešnik preko dvorane.Izađe na polje i nije više ušao. To kao da htede biti mala kazna za podlost mu.I mi ćemo ga, mila sele, kazniti.On nije vredan da o njem više govorimo, da je u našem društvu.Van šnjime van.....I mi ga više ne ćemo spominjati. I govornik stade blediti.Prikazuje slušaocima srpskog ranjenika, i taj ranjenik kao da šaputa umorenim glasom: „Čašu vode mili rode, jezero mi krvi ode!“ Oh, malena molbo ranjena junaka, kako ucveljuješ srpska srca, kako su ti reči oštre silne, prodiru u dubljinu duše. Pa pogledaj sele pašu Milevu.Divotna anđelska bledoća pokrila joj lice, a oči joj prosiplju golemu bol.Uzdisaji koje puštaše, behu uzdisaji prave Srpkinje. Zrake svetiljaka prelamahu se u njenim očima, nešto se u njima blista, treperi..... oh, to je sestrinska suza, suza milosti, sažalenja. Njena je suza bila iskreno puštena, ona ju je odpratila sa rečima: „Il’ neda đavo — il’ neda Bog!“ Govornik je veliki utisak učinio i završio je: «Pomagaj brate i mila sele! vaša ponoć olakša će bolove časnih boraca, tvoja će sele ruka lakše izvidati bracke rane.Ne puštaj brata na umoru, ranjena, bolna, da moli ledena srca, da zaman vapije: čašu vode....» Nemir, žubor, tiho razgovaranje, ispunilo je dvoranu, misliš svi će preko..... Još se pevale ubojne pesme, deklamovalo, sviralo, a onda se beseda svršila i počeše se svi tronuto rastajati. Možda ćete se čuditi, mlada braćo i seje pa pitati: a zar nisu igrali?Ne, igranka nije beseda, ovo je bila prava srpska beseda. Ne ostavljajmo sve da odu bez nas.Eno Mileva, nju ćemo otpratiti kući ispod ruke, jer je umorena silnim i burnim mislima, skoro da klone.. Ovo je njena kuća, ovo soba, neka sedne, a mi ćemo u prikrajku sobe motriti je. Ona je počela da skuplja misli, kao pčelar roj kad mu se uzbuni.Lice joj čas bledi, čas rumeni, grudi joj se dizahu i spuštahu kao vali na moru.Mora da je u njima probuđen siloviti vulkan.... Silan je to vulkan — to je ljubav. I u njoj se sukobiše dve ljubavi; dve se munje sjediniše, koje će da ruše i presecaju najgušće oblačine i zapreke — ljubav je silna...... I poče tiho da govori: „Čašu vode, mili rode.... oh, kako su tužne te reči!Luta je rana moga brata!A ja ovde sedim, pa dok mu jedan zavoj pošljem, on je.... izdanuo — slobodu svoje braće ne dočeka....Umro je bez sestrinske nege.Ja sam grešnica, nisam Srpkinja, nisam sestra...Lako je ovde u besmislenom razgovaranju, na mobama čijati šarpiju...Tamo valja ići, svojom rukom zaviti mu ranu, dodati čašu vode, to je srpski i hrišćanski....Pa kad se setim ranjenika.....Ta i on je možda borac, pa i ranjenik....Milane! gde si?A gle mene jadne! pitam gde je?Da me čuje, još bi me više mrzio....On mora tamo biti — u najljućem boju.On je pravi Srbin; a ja? ja nisam Srpkinja....Ljubim narod, ljubim i njega.Tamo je borba, tamo i on, a ja ovde sedim igram se sa krpama....Da l’ je na Drini?O ne — tamo je nerad.On nikad ne živi u neradu, on je...... znam, znam gde je....Ah Milane! ne umiri dok te ne vidim; grozno zrno ne gađaj ga, dok mu moja ruka ne uzmogne previti ranu bolnu i krvavu!....“ Posle ovih reči izgledaše joj lice veselo. Dugo nije gasila sveću.Nešto je spremala....Klekla je sad pred ikonu majke Bogorodice.Sklopila je nježne ručice, suza joj poleti niz rumeno lice, ona se molila Bogu.... Sveće nesta; zamalo i sanak je celivao radosnu Milevu. Na Drini je mirno.Vojska srpska gleda u Bosnu kao tantal u jabuku.A gde je nam Milan?Pošao je zapovedniku svome i sad ga eno moli, da ga premesti Černajevu. „A zašto težite tamo?“ zapita ga zapovednik vrhovni. „Jer nisam naučio badava jesti narodni lebac.Došao sam iz ubeđenja ovamo, a ne iz nužde, da se bijem a ne da sedim.U neradu ne volem živeti!» «Ja se ponosim, gospodine, što ste bili pod mojom upravom, a molba će vam se odma poslušati,» reče zapovednik i pruži Milanu ruku. «Da, lepe nam sreće, da smo svi takvi,» reče zapovednik kad je Milan otišao. Milan posta četovođa i beše otikovan medaljom za osobnu hrabrost. Za nj nastupa drugi život. Posle kratkog počivanja stupa veselo u boj. On je sretan i zadovoljan, kad mačem u ruci pred svojom četom može klikuti: Za oslobođenje i ujedinenje Srpstva!“ Prva je bitka na Đunisu.Srbi pobediše.Milan pokaza remek svoje hrabrosti, svoga junaštva.Spasao je sa svojom četom drugu četu, uskočiv u najžešći boj, u očajnu borbu sa razjarenim Turcima. Posle te bitke odlikovan je takovskim krstom i posta podporučnik. I opet bitka i očajan boj. Milan na čelu svojih vojnika juriše na dušmana.Gde je sreće ima i nesreće.Milan je ranjen.Eno ga nose bleda i krvava u bolnicu.Ej! tužna kućo i opet ga primaš. Doktor je odma pregledao ranu i reče da nije opasna jako, no ipak da je bolna. „Rad bi znati da l’ me je tursko zrno pogodilo?» zapita Milan doktora. „To je sad svejedno,» odgovori doktor. „Ne može biti svejedno,“ odgovori ljutito Milan. Doktor se nasmeje a onda nastavi; „Čudim se gospodine, da se šalite, a bolovi vam mlogi. Zar Srbin sme osećati bol, kad se iz ubeđenja bori?“ „Srbin je kao i drugi čovek.“ „Istorija svedoči da nije, a drugo i ova je rana različita od druge.» „Imate pravo gospodine, znam šta želite reći.“ „Dobro — a sad molim da me ostavite sama,“ reče Milan i poče razmišljavati. Lice mu je bledo, a kroz tu bledoću kao da provirivaše neki žar.... Oči mu plamtijahu, misliš — zgoreće onu ranu, da skrate posao doktoru. Otvorio je prozor nad glavom i gledao je napolje. Mloge mu se misli izmenuše u mlađanoj duši. I pomisao na Milevu sad mu obuzima dušu. «Pa i ti da si Srpkinja?!Kako nosiš nezasluženo ime!Ta sve životinje opravdavaju svoje ime i poziv, samo čovek se može osuđivati zbog tog.Pa tebi sam poklonio ljubav.Ali si sretna... ja si laskam, al’ tako....O, kako sreća ne zna kome će, pada kao kocka.To velim, pa opet je ljubim...Kakvo protuslovlje!Ta čovek je sam sebi najveće protuslovlje, o zagonetko!» Ućuta, a onda glasnije reče: «Čašu vode mila sele!“ i obori glavu. Nije prošlo nekoliko časaka i trčalo je devojče bledo sa čašom u ruci. «Evo brate,“ reče kad je došla blizu Milana. Milan diže glavu, pogled mu zasta ukočen, a gorki osmej razvuče mu uzdrhtale usnice, koje htedoše nešto reći al’ ne mogoše.Pobeđen za čas nekom tajanstvenom silom klonu i zatvori oči. U bolnici je veliki žagor.Nekoliko muški i ženski držalo je onesvešteno devojče, koje je donelo Milanu vode. Doktori brzo dođoše i pitahu za uzrok nesvestici. «Šta je radila ova gospođica, kad je pala?» «Na molbu gospodina podporučnika, odnela mu je čašu vode.» «Pa onda?“ «Čašu je izpustila, a nju mi evo prihvatismo.“ Doktor pođe lagano Malanu.Stade kod postelje i slušaše nerazumljive reči.Podnese mu neki miris, a onda ga upita. „Vi gospodine kao da imaste nepovoljan san?“ «Da l’ me oči varaju, ili...Ko ste vi?» govorio je Milan trzajući se. «Ne poznajete li zar vašeg lečnika?» «Oh jeste, znam...Ja sam morao.., Java nije tako grozna,..Ali gde je?...» „Za koga pitate?“ „San je... bio je strašan...» Doktor se okrene i u sebi rekne: „Čudno!Ovo je tajna,“ a onda Milanu: «Primirite se gospodine, škodiće vam uzbuđenost.Pođe i susrete svoga druga. „Ovaj mi se slučaj ne dopada.Onesvešteno devojče došlo je malo sebi, spominje nekog i pita gde je.» „Stvar će biti brzo rešena.Eno je gde ide...“ Devojče je jurilo njima bez obzira. „Vodite me... tamo...On..je.. on....“ i suze joj se sušahu u plamenu očiju. „Kome želite gospođice?“ pitahu doktori. „Njemu... njemu... on je... Potrči napred i pade na kolena pred Milanovu postelju. «Milane... opraštaj... beše sve što je mogla reći. „Ona je...Oh Bože moj!Zašto ne beše to tek sanak pusti?...» progovori Milan i gledaše je milostivo. Mileva je klečala pred posteljom kao grešnica, koja se kaje.Podigla je oči prema Milanu.Suze joj roniše kao noćca kad se rasplače.I plakanje je pesma... Suze njene su svedoci kajanja, svedoci najistinitije ljubavi.Ona izgledaše kao anđeo dobrote, kajanja, kao anđeo — ljubavi. U sobi nema nikog, do nji dvoje.Drugi su se razišli, e čudni su to trenuci!„Lud bi se u njima opametio, a pametan stao bi lud!“ Milan pruži ruku Milevi i podiže je sa kolena. «Okajala ljubavi, živote moj! zašto me ljubiš?» «Milane opraštaj!Reci, reci da l’ me ljubiš?» «Da l’ te ljubim?Ti koja si malo pre ogradila se ravnodušnošću kao mađijskim obručem: ti me zar pitaš, da li te ljubim?..» «A zašto me ne ljubiš, da l’ imaš kog drugog, koji te više?...» «Ni oca ni majke, do naroda svoga!Niko ne strepi radi smrti moje — svi su ti u crnoj zemlji, kojoj i ja težim...Kad umoren s boja se vratim — nepoznata, najmljena ruka suši mi s čela znoj, previja ranu...Ja nisam grešnik, koji je prolio Avelovu krv, a ipak sam Kain....I još nesretniji možda...Njegovo brat-ubijstvom žigosano čelo ljubila je žena, koja pokaza da ženska ljubav ublažava i božiji gnjev....A ja nemam nikoga — ne, ja imam narod — on mi je sve!Nemam ženske ljubavi al’ me ljubi narod, jer ga i ja ljubim, a ta je ljubav još silnija od one ženske!... «Koju i ti imaš, jer ja te Milane ljubim tim više, što ću ti čisto čelo poljubiti...A ljubiš li ti mene?» „Da je srce knjiga, koja se po volji čitati može, niko ne bi posumnjao u moju ljubav, a ti zar ljubiš?Ne — jer da osećaš iskru ljubavi, ljubila bi narod svoj!...» «I njega ljubim, za to sam došla u ovu kuću, al i tebe ljubim.Zar ti ne govori ovo bledilo, ove suze i molitve očajnu ljubav?...“ «Suze ženske često su suze laži; a šta uzdišeš? „Oh Milane, uzdisaji su slađi od osmejaka u ovim trenucima. Milan je ćutao i oborio pogled pred-a-se. „Milane! podigni oči, pogledaj me, pa reci da li ljubiš onu, koja te više ljubi nego sebe.....Oh reci da l’ Srpkinju ljubiš?» „Ni isposnik sveca ne ljubi tako, ljubim te k’o ljuti boj, k’o narod svoj!...» Više ne mogoše govoriti.Reči prestaše, uzdisaji se nastaviše.Tinjajući žar se ponovo rasplamtio, buknuo je najsilnijom strašću. U zagrljaju najnježnije i uzvišenije ljubavi oni su za čas ispijali čašu milina.Oh ispite je svu...» jer je smrt tu, da sledi jednu desnicu, kojom čašu usnama primičete...:» Ispite da, al’ nemojte. «Ko god hoće da mu se plamen u grudima ne gasi, neka kuša samo iz čaše, al nek ne pije....» O ljubavi, za što si silna? za što im pružaš celu čašu, to im je čaša života.Ženska je lukavija, ona ne će ceo svoj deo ispiti... O ljubavi, moć ti je svemoć, ti nisi boginja, ta ti si Bog, jer savršena ljubav samo je Bog!Ti stvaraš čega nema, al i rušiš što postoji, o ljubavi najsilnija moći! — Da čudnih li i uzvišenih časaka!Kako srce bije uz srce, kako poljubac gore na usnama, kako se ljubav topi u ljubavi!...To su trenuci neznane sreće, nenadane radosti, strasne uzbuđenosti.... Al ipak: «Anđeli su mogli ovaj čin gledati, a da si lica krilma ne sakriju, jer se oni ljube istom ljubavi kao što se ljubi na nebu.Vila je otkrila pesniku anđeosku prirodu: dve duše što se na zemlji neprestano ljube, gore na nebu sačinjavaju jednoga anđela.O ljubavi!Stari te Rimljani štovaše kao boginju — lepote, jer ti dadoše ime zvezde — Venera.No — pa da si bila čista srcem kao krasna telom, nijedan rimski Bog ne bi nadmašio tvoja obožavanja!“ I još bi ti trenuci trajali, još bi brujao slađan poljubac i čuo se blažen uzdisaj, da se Milan ne trgnu. Izgledao je kao ukoren od nekoga.Stajao je sad on kao grešnik, koji se već pokajao. Kao da mu je ozbiljna misao obuzela zanetu dušu; ta on se trže, ostavi zagrljaj, utiša srce, i — zanemi poljubac. On poče u sebi da govori: „O ženske, ženske, mislite zbilja, da nosite u desnoj ruci Cezara, a u levoj Napoleona?Može biti mrtve, al znajte da sam ja još živ....Osvetiću se, jer se igrate sa slikama sveckih genija..Haj! ljubavi...Ljubavi.. za što me mučiš?Kome sam zgrešio? da l’ Bogu il’ narodu svome? il tebi možda boginjo stara?Tebi, oh tebi sam zgrešio; zgrešio ljuto narode moj!...Za tebe se borih, za tebe jurih u boj... a gle sad! ljubav prema njoj — kako je silna... skoro da pobedi...Ona će da za’rđa mač, da zatvori vrelo krvi...Ne — neće!Ja te ljubim Mileva.... ljubim narod svoj, pa mojoj ljubavi da se predam?Narod je moj a ona je moja.... ljubavi dve — silne obadve.....Čuj boginjo ništava bako! ko tebe slavi veća je budala od onoga, koji vino slavi, toga prezirem,... prezirem i tebe... osveti se tvome preziraocu!Biraj gromove diva, muke i zmija ha!Skupljaj besove podzemna sveta, pa evo žrtve na!Kidaj kidiši, probi grud — smlavi me al na grobu mom posej mi seme, iz njega nek niče stablo, strašilo sveta, ono nek veli, ispoveda kako je ljubav slaba, kako je prokleta! --- Ne — ne silna si; al’ silnije su još moje grudi, odbiće napadaj!Od tebe da ginem?Tvoja žrtva ja? ha! ha!Ništava je sila ta — boginjo stara!...Skup je život, skupa je krv...Osveti mi se...Boj — ljubav, krv — suza, vapaj — uzdisaj, narod — Mileva, — uh protivnosti.Osveta kletva čeka me naroda moga...Kako sam grešan, sićušan, slab...Al ne — nisam!Silan sam ja, ta ja sam živ!Ta Srbin sam ja, a Srbin je div!...» Kad je svoju borbu dovršio, okrene se Milevi. «Mileva, zašto si došla?» «Rekla sam ti; dve se ljubavi rasplamtiše u mojim grudima.Jedna je drugu sustizala.Ljubav prema braći, narodu svome i prema.... oh dopusti — prema tebi...“ «Koja ti je ljubav silnija?« Mileva je ćutala.To je pitanje bilo za nju iskušenje. „Reci, govori — čekati ne mogu!» „I jedna i druga je silna.» «Ta reci prema narodu svome, pa te ljubim Mileva kao Srpkinju i kao...“ „I kao svoju! oh reci i ničiju više....» «Ne mogu.Nedovršen je pos’o moj!A ako me ljubiš slušaj.“ «Govori, zapovedaj!» „To pravo nemam još.Ako me ljubiš, drugu ljubav utišaj za sad, a prvu — ljubav prema narodu neguj — nek ti je anđeo pratilac.Budi Srpkinja, prava sestra, svoje braće, koja se bore.Neguj ih, neguj me, da brže ozdravim, pa da se vratim u boj!» „Oh, hoću hoću Srbine moj!» Milan je ozdravio; bojak je započeo. Očajna borba, borba divova je to!Borba za život. O večita borbo naroda moga, dokle ćeš trajati? Grešna zemljo, zemljo kajanja, nekad srpske slave i moći, zar si još žedna?!.... Danas se carevina bori sa Turčinom, pa na sve strane jauk i lelek — tužbe protiv junaštva turskog, a Srbin, rob Srbin, znaj Jevropo! borio se pet vekova....Srbin je morao od vajkada biti.Srpski narod je Bog svojom rukom morao stvarati.I narod moj, divni narod srpski je — narod božji, izabrani! Al’ gde mu je Mesija? gde spasenje?Narodu Izrailjevom je sišao jedared Mesija, a srpski je spas uvek kod Srbina, a taj srpski Mesija i spas — to je vera pravoslavna!..— — Srbin je od vajkada od zamande, njegova borba isto tako....Pa kad nestane te borbe! — - - - - - - Silan je Turčin popadao, pao je k’o snoplje. AJ’ pao je i Srbin; silan je ranjenik. Osam mišica nose polumrtva mladića u bolnicu. Žur’mo se njemu, mila sele!Naš je Milan zleude sreće, pa možda je on... Jeste, on je.Kao sanak mlađane mome leži na postelji bled, leden. — Prebraja misli, skuplja dela svoja — polagati mu je račun.Sretan je jer će čestit račun moći položiti o svome životu. Oko mu nekoga traži... „Eno je.... eno.» „Milane, oh! zar opet?..“ „I opet živote moj, al’ više ne ću dušo moja, anđele moj!» Bože! šta sam ti jadna kriva?...“ Suze su joj rekom ronule, ona ga je negovala — više od života svog.Ali zaman!....— «Mileva — odi, odi meni... da ti kažem poslednje...“ Zadrhtaše blede usnice, oči sevnuše poslednjim žarom, srce još jednom zaigra i on reče: «Ja sam te ljubio... ljubio k’o ime i ponos svoj.No slušaj.Ljubio sam i narod svoj.... još većma, silnije od tebe..Ako si Srpkinja zamerit mi proklinjat me ne ćeš..» Mileva je na njegovim grudima jecala.Reči joj se ugušile u reci suza. „Ljubi i od sad Mileva, ali ljubi pod sudom razuma....Ja više preboleti ne ću. — Ljubi narod svoj kao Boga, to nek ti je amanet moj, pa nek ti je prosta ljubav moja!» Malo se odmori, uzdanu pa nastavi: „Seti me se...Srbina samo ljubi, čestita Srbina, kao što ti je čestit narod...S’Bogom... odi — - - s’Bogom svete i narode moj — oh slobodo sijni, laka će mi raka biti... grani srećo... ljubi Mileva... ljubi narod svoj...Pozdravi... s’Bogom... — Oh borbo sveta, narode moj!» Zanemiše usta blažena, sklopiše se one anđelske oči, presta sveti život — ugasi se za navek.A Mileva?Osta u bolnici.Hrani amanet dragana svoga.Ona je Srpkinja, Srpkinja prava.Slava joj!Čeka da sloboda Srbinu sijne, pa da onda na grobu Milanovom ispovedi: Amanet sam ti ispunila.Srpkinja sam ostala, jer Srbina sam ljubila.Laka ti zemlja čestiti Srbine!Tvoj je narod — slobodan! Taso: Amore alma è del mondo, amore è mente Che volge in ciel per corso oblipno il sole - F. D. Gveraci. Isidor Gajger. Hans Verner. DRAGOCENA OGRLICA PRIČA U SVOJE VREME L. Komarčić Štamparija N. Stefanovića i Druga Mi obično dolazimo jutrom na kafu u „Narodnu“ gostionicu.Ugostitelj je vrlo dobar i dočekljiv čovek.On zna ukus svojih gostiju.Pretplatio se na „Srpske Novine“, „Videlo“, „Zastavu“, „Istok“.Svi ovi listovi imaju svojih mušterija; a ovi su opet svi skupa mušterije našeg ugostitelja, pa je tako — svima pravo. G. N je prava šaljivčina.Čim novine dođu, njegov se posao zna: čita nam sve važnije i važnije članke i politične preglede.I zaista on dobro čita.Ima samo običaj da pojedina mesta malo prokomentariše.Mi mu to primamo.Otud se izrode žive debate.Tako je i jutros bilo.Čitao se članak g. K. u „Videlu“.Ovog je puta g. N. preko običaja mnogo komentarisao. — He, ljudi, reći će on, kad je pročitao upoređenja §§ 432 i 433 građ. zak. i značaj izraza sveze „k tome“ ili „uz to“, — ovo je nov pronalazak na polju pravnih studija — ovo se nože nazvati kemijska analiza paragrafa.Ovaj je čovek zaista neki osobenjak! — Uzeo je lepo §§ 432 i 433, pa ih, ni uzmi ni ostavi, kao kakvi kemičar, rastvara, anališe — iznalazi im sastojke zakonodavčeve volje i namere. Za tim pristupa proslavljenoj svezici „uz to“.Određuje joj odnos i na spran § 432 i pa spram § 433....Ko može poricati da ova svezica neće postati od velike istorijske važnosti u analima zakonske primene? — Divno!...Ovo se zove dokazivanje — šta postoji a šta ne postoji u gornjim §§!...Iz ovoga dokazivanja mogla ba se postaviti ova matematična Formula: a+b=x. Uzmimo sad, da je § 432 ravan količini „a“; a § 433 da je ravan količini „b“, i najposle valja uzeti, da je svezica „uz to“ ravna znaku „+“ (više.) Ili, broj zakonodavčevih naređenja u § 432 ravan je broju jedinica u količini „a“ a broj zakonodavčevih naređenja u § 437 ravan je broju jedinica u količini „b“. Sad je pitanje: može li znak „+“ (više) da upliviše na količinu jedinica u količinama „a“ i „b“? — Ne može.Tako isto, može. li svezica „uz to“ da upliviše na količinu zakonodavčevih naređenja u §§ 432 i 433? — Ne može.Sav upliv znaka „+“ (više) ovo je: količinu „a“ valja da saberemo s količinom „b“ pa da dobijemo zbir „x“; a sav upliv svezice „uz to“ ovo je: Pošto testator učini ono, što naređuje § 432, on mora da učini i ono što naređuje § 433, pa da njegov testamenat — poslednja volja — dobije zakonitu silu. Ko traži više jedinica u gornje dve količine — „a“ i „b“ — no što ove u sebi sadrže, taj ne zna ni prve osnove aritmetike.Ovakom aritmetičaru bio bi ravan onaj pravnik, koji bi na silu boga u §§ 432 i 433 tražio više zakonodavčevih naređenja, no što ih ti §§-i u sebi imaju....Ko ovo, ljudi, još ne razume? — Ja mislim da je ovo svakom jasno — kao sunce.... — Meni, bome, ne, povika čiča Mićo. — Vala ni meni, prihvati gazda Bojo. Niti ti znam šta je hteo reći taj sa svojim paragraFima, ni ti, g. N., s tvoje „a više be ravno je iks“.Ti si valjda hteo da nam protolkuješ to što si nam čitao o testamentu? -- E bogme si nas još više zbunio. — Divno! — povika g. N. Sad mi valja koga naći da „protolkuje ovo što sam ja tolkovao!...“ Jesi me bar ti, g. učitelju, štogod — razumeo ? — I suviše! odgovori g. učitelj, a na ustima mu se razvuče čudan osmejak — osmejak, pun humora i gorčine....Jes, ja sam vas i suviše razumeo!.. a voleo bih da vas nisam nikako razumeo, voleo bih da ništa ne znam — da sam lud!...O, kako svet neprestano napreduje u moralnim grdobama! — G. učiteljev glas je neobično drktao.Činilo se, kao da ne govori smrtnim ljudima, već nekom višem nevidljivom biću....Tužio mu se na teške grehe roda ljudskog. Nastalo je duboko ćutanje. — Sutra je sveta nedelja, reče on svečanim glasom, dođite, braćo, na svetu leturgiju, da se bogu pomolimo....A posle — da se ovde sastanemo....Pričaću vam jednu priču.Ona će vas zanimati....Ona će nam odgonenuti ceo današnji zagonetni razgovor Crkva je davno pustila.Mi smo održali reč.Evo nas sviju u „Narodnoj“ gostionici.Samo nam učitelja nema. Svi smo nestrpljivo pogledali na vrata.Ona su se svaki čas otvarala; ali ulaze drugi ljudi, a njega još nikako nema. Još smo se sećali čudnovatog potresa njegova; sećali smo se njegova obećanja, da će da nam priča....A njega slušati kad priča — nije mala stvar.On nije nikad pričao što je hteo da priča.On je pričama rešavao pojedina pitanja, koja su duboko zasecala u narodni život.On je pričom rasvetljavao najtamnije rasprave, i vazda iznosio ono na videlo, što se htelo, što se nameravalo kazati. U ostalom naš je g. učitelj sušta dobrota.Ko ga je samo jednom video, taj ga je morao zavoleti; a ko se s njim iz bliže poznao, taj ga je morao, hoće neće, od srca da poštuje i uvažava. Njegova škola, njegovi učenici — to su mu predmeti najmilije pažnje njegove. On bi obično rekao: — Imam 40 učenika....Ako im ne poklonim dovoljno pažnje, onda teško mojoj savesti !...Zar nije grozno, kad ko bude uzrok, da četrdeset mladih godina propadne u neradu?!... O opštoj javnoj nastavi primetio bi: Javnoj nastavi ne može biti nikad odviše pažnje....Svud se štednja može preporučivati, samo ne u javnoj nastavi.Ona je ovoj smrtonosna....Narodi mogu doći do prave sreće jedino putem zdrave i brižljivo negovane javne nastave.Sva zla, sve nevolje dolaze narodima od grubog neznanja — od umne siromaštine.Ko javnu nastavu potpomaže, taj udara temelj progresu i svakom dobru G. učitelj ima duboke poglede i u mnoge druge stvari, običnoj pameti nesvatljive.Njegovo je suđenje vazda zdravo, korektno, određeno.U izrazima je obazriv; ali gde bi narodni interes bio angažovan, dodirnut, tu mu je ton bio oštriji od britke sablje.... Vrata se otvoriše i on se pomoli.Bio je nešto bled. — Vi me čekate, reče nam, a na ustima mu se opazi opet onaj čudnovati osmejak.Odocnio sam.Nije mi dobro.Da vam nisam dao reč da ću doći, ostao bih danas kod kuće. Nastalo je opet ćutanje. Svi smo nestrpljivi bili.Jedva g. učitelj otpoče. — Ja sam davno čitao jednu priču.Ona mi i danas stoji u pameti, kao kakva živopisna slika....Čudo, što ona ima onaku istu potku i osnovu, kao što ima testamenat pokojnog I. Kolarca, o kome se sad, eto, toliko zbori i piše!... Ja sam učitelj.Ne bi trebalo da se upuštam u diskusije ove prirode.To polje pripada pravnicima.Ali valjda baš za to što sam učitelj, ja sam vazda s pobožnošću pogledao na one darežljive ljude, koji javnoj nastavi daju nova života, svežija poleta.Među ovim svetlim ljudima odavna sam video i pok.I. Kolarca.Ovaj veliki rodoljub, po mom mišljenju, jedinstven je.Malene su naše sposobnosti, da i iz daleka svatimo nepregledni obim dobra, koje je on svom rodu spremio.On je spremio, on je upalio neugasno svetlilo — koje će da svetli umu naroda srpskog — ne za dan, ne za godinu, već za čitav niz vekova: dok traje Srpstva i njegova imena....Braćo, moje se grudi stežu, mene jeza hvata, kad pomislim, da se, u samome srcu naroda srpskog, našlo ruku, koje se dižu — da ovo svetlilo utule, ugase!.. — Nije nužno da vam imenujem zemlju, u kojoj su se razvijali događaji što idu, započe g. učitelj posle kratkog ćutanja — vi ćete je sami pogoditi.Dosta je da vam napomenem, da je ona bila pocepana na dva tri zavađena tabora.Ovi su, čim se koji dočepavao vlasti, jedan drugog gonili i progonili.Kad su međusobni razdori i svakovrsna podmetanja prešla svaku meru, kad su talasi zloupotreba i nasilja počeli zapljuskivati u pitoma sela i u mirne varoši, — onda buknu revolucija.U toj zemlji poteče bratska krv.Teški udarci revolucije zaljuljaše, iz temelja potresoše i same društvene ustanove.Šta je nevinih života u ovoj borbi propalo?!...Grom je udarao u stogodišnji dub.Ovaj je padao i oko sebe hiljadama života smrti predavao!! Iz ove krvave borbe prve bogataške porodice izlazile su s prosjačkim štapom. Priča se ova odnosi na jednog bogatog plemića — Artura markiza de-Rivijera.On beše najbogatiji posednik onog doba.Revolucija mu proguta svu imaovinu; ona mu pokosi i svu porodicu.I samo nekim čudom spasao je sebe i svoga jedinca — dete od nepune četiri godine, — malog Flavija.Od ogromne imaovine jedva je ugrabio ogrlicu svoje pokojne žene, Ane Sevinjske.Ona je umrla, davši život svome prvenčetu. G. Artur nije do smrti zaboravio svog druga.Činjaše mu se da živi samo za svoje dete, koje beše živa slika materina. G. Artur slomljen nizom nesreća, koje su ga jedna za drugom snalazile, — umre na rukama jedinog svog prijatelja — Bomjera de-Rula; umre daleko od svoga zavičaja. Poslednje reči Arturove bile su ovo: «Prijatelju Bomjere!... ja moram da umrem!...Božja je to volja!...Amanet ti moj sin, nejaki Flavije!!...Kaži mu, da sam hteo živeti samo za nj i za otadžbinu....Ja sam siromah: imanje mi je propalo u jednoj olujini....Ja se radujem opet; jer će nestati one zagušljive omarine....Sve će početi svežiji vazduh da oživljuje, da krepi.Ja ostavljam i njemu u amanet da preko svega ljubi svoju otadžbinu!...A kao uspomenu nekadašnjeg našeg sjaja i bogastva ostavljam mu materinu ogrlicu....Bomjere!... evo ogrlice moje sirote Ane....Čuvaj je!... podaj je mom sinu!...» I — on izdanu. Bomjer de-Rul bio je takođe iz bogate plemićske kuće i čovek čvrsta i retka karaktera.Oženio se ćerkom markiza Bonvilja na godinu pre revolucije.To beše žena neobične lepote: ko još nije čuo za lepotu njena lica, za draž njenih vatrenih očiju, za vilinski stas najlepšega cveta na večernjim zabavama bogate aristokratije?! — Ali to beše u isto vreme žena od onih tajanstvenih ženskih karaktera, kojima još niko nije mogao da zaviri do na dno duše.Pa i opet se govorilo, da je ovo bio najsrećniji par supružnika. I njih je, kao i pok.Artura, snašla ona opšta nesreća.I oni jedva umaknu, gotovo s golom dušom, u Inglisku.Tamo je bio i Artur sa svojim malim sinom. Ljudi, jednake sudbine, zapaze se.Artur de-Rivijer i Bomjer de-Rul postanu nerazdvojni prijatelji.Oni behu dva tela a jedna duša.Oni se otimahu, ko će više pokazati milošte malom Flaviju.Pa i sama g. Bomjerova ne beše manje nežna prema našem malom sirotanu. Ele, što je dete izgubilo u ocu svome, — našlo je u Bomjeru i njegovoj gospođi.... Onog istog dana, kad je Artur izdanuo na rukama svoga prijatelja, — bog obdari Bomjera ženskim detencetom.... Sve bi rekao, da ima jedna nevidljiva ruka sudbine, koja, po nekom određenom planu, sadi raznovrsno bilje po putanji slaboga čoveka — sadi i bilje rajske sladosti i bilje otrovnih gorčina.... bilje dobra i bilje zla!... — Nije prošla ni godina, nastavi g. učitelj svoju priču, a već se stušti nebo sreće nad glavama naših begunaca. Bomjer pade na bolesničku postelju, pade da se ne digne. Prvi znaci bolesti već se pokazaše kao glasnici nemile smrti.Njegove se oči zamutiše; a krupne suze obliše njegovo zajapureno lice....On vide razvalinu sviju svojih snova. Kad je Artur umro, imao je kome da ostavi svoga sina; ali čijoj zaštiti, čijoj brizi ostavlja Bomjer svoga druga i ona dva nejaka stvorenja? — Ova pomisao beše mu teža od samrtnih muka.Ovu tešku bolju odnese on u hladni grob. Jes, jes — i pošto je umro, na njegovom se bledom čelu behu sabrale i skamenile one tri bore, te kazivahu kako je njegova duša — tužna i brižna ostavila ovu privremenu kraminu svoju! Pri poslednjem času svom rekao je svojoj ženi: «Andronito.... druže noj.... mi se rastajemo — na veki!...Vaspitaj našu malu Adelu — dostojno imenu doma našeg!...Budi tako isto dobra mati Arturovom sinu kao i našem jedinčetu!...U mojoj kasi naći ćeš dokumenta, koja će ga u svoje vreme uvesti u porodična prava....Tamo ćeš naći i jedan amanet — zlatnu šatulu i u njoj dragocenu ogrlicu pok.Ane Arturove.Ogrlica je ta svojina malog Flavija... To mu je i očinstvo i materinstvo. — Čuvaj je.... podaj je Flaviju čim postane punoletan. — Neka zna da prijatelj njegova oca nije ni na smrtnom času svom zaboravio amanet jednog tužnog oca, što umre, a svoje dete, jedinu radost svoju, ostavi bez nigde nikoga!..Andronito, je li, ti ćeš ovo sve izvršiti — kad meni ne dade bog?...» Andronita je ćutala i plakala. «Sad ću mirno da umrem!...Oh teških muka!...Zar je ovako gorka samrtna čaša?!...Zbogom deco!...Zbogom, draga domovino!!... I — i on izdanu. — Dockan u veče, na nekoliko dana po smrti Bomjerovoj, sedila je Andronita, sva u crno obučena, u kabinetu svog pokojnog muža.Na kaminu je planucala mala vatrica.Ona je bacala slabu crvenkastu svetlost na razne predmete u kabinetu.Andronita je se dila za stolom, kao nepomična crna statua.Pogledi njeni behu ukočeni; a neobičan izraz na njenu licu pokazivaše, da se u njenoj duši kroje tamni planovi. Na stolu je stajao razdrešen svežanj nekakih hartija, a do ovoga otvorena zlatna šatula.Unutrašnjost njena treperaše u hiljadu raznobojnih plamičaka.Brilijanti i smaragdi igrahu se sa slabom svetlošću vatre s kamina. To beše tajanstven prizor. To je ogrlica pok. matere Flavijeve. Imala je oblik polumeseca sa zvezdom.Na donjoj strani ogrlice višaše raspetije Hristovo. Sve je ovo bilo urnek veštačke izrade.Brilijanti i smaragdi behu simetrično razređeni u pet glavnih grupa. Prva je grupa prestavljala zvezdu uokvirenu polumesecom, tri srednje prestavljale su ispupčeni oblik polumeseca, a peta — raspetije Hristovo.Trnovi venac spasiteljev treperaše u smaragdima; a rane njegove označavahu skupoceni i kao krv crveni rubini. Dragoceni ovaj adiđar koštao je više od milijuna dinara, Njega je pok.Artur dao svojoj zaručnici kao prvi verenički dar. Valjda je slučaj hteo, da je Andronita ovu dragocenost sad prvi put videla.Kad je šatulu otvorila, umal što nije posrnula.U taj isti tren pojavi se u njenoj duši čudna i tamna misao.Ona se od ove misli zaprepasti; ali od nje ne pobeže.Tako je.Ona se nije borila.Ona je samo smišljala; a i s časa na čas pogledala na otvorenu šatulu, i tada bi se njeni vatreni pogledi opili onim raznobojnim prelivanjem dragog kamenja — pa bi tamo i ostali.U njoj se probudi uspavani satana — ženska sujeta.Ona se ispravi, pogleda smelo i oholo po kabinetu; zgrabi grčevitom rukom onaj svežanj hartija, odnese ga sa svim mirno kaminu.Tu stade — zver, a ne žena!... — — — — — — Posle nekoliko trenutaka kabinet je bio pun dima.Morali su se prozori otvoriti da dim izađe. — Od to doba prošlo je mnogo godina.U varoši P.... gde je negda potokom krv tekla, zavladao je blagodetni mir.Društvo je dobilo gotovo drugi oblik.Mesto stare ohole aristokratije, došla je druga klasa ljudi — gospoština.Bogati i otmeni trgovci, fabrikanti, veliki posednici, zanadžije, zemljoradini i ostali rabotnici, i najposle, puka sirotinja koja svoj lebac čeka jedino od nadnice, — svi ovi sada uživaju «podjednaka» prava.Ona šalju svoje poslanike na narodnu skupštinu, te preko njih iskazuju gde koga šta tišti i boli. Zakonodavstvo, sudska izvršna vlast, opštinska samouprava — sve je to drukčije uređeno i doterano.Pa i samo javno mnjenje dobilo je svoja krioca, te tako uzleće u čist i svež zrak.Javnoj diskusiji dato je bar toliko megdana, da može ova i ona društvena pitanja da pretresa. Pod ovakim društvenim okolnostima, otpočeo se onaj znameniti proces o «dragocenoj ogrlici,» o kom se tada toliko govorilo i pisalo, i koji je postao divna građa za lepu pripovedačku književnost. Proces se vodio protiv g. Andronite markize Bonviljske, žene Mišelja Mozentala, predsednika senata u P....Proces je poveo mladi g. Flavije Rozeti, koji je na godinu dana pred proces dobio od g. ministra unutrašnjih dela dozvolu, da svoje prezime «Rozeti» zameni prezimenom «Artur—Rivijer» G. Flavije kao Rozeti beše izišao na glas sa svojih slobodoumnih spisa, kroz koje je provejavao sveži povetarac novih ideja.S toga se na nj bila digla čitava hajka.Govorilo se da on namerno raspaljuje potuljeni oganj — prividno stišane revolucije U. ostalom on je javno tražio izmenu svega onog što je kao trulo i škodljivo uzeto sa stare društvene zgrade i na novu udareno.Najveći njegovi protivnici bili su: g. Mišelj Monzental presednik senata u P.... i g. Kriš Manjel presednik velikog suda u P...U ostalom g. Flavija Rozeta nisu u opšte lepo mirisali u svima višim krugovima.Na protiv, kod mlađeg sveta i, što no vele, u narodu, bio je omiljena ličnost. Pa i sama promena njegova prezimena dala je povoda mnogim političkim kombinacijama.A kad je poveo proces protivu g Mozentalovice kod kraljevskog sudbenog stola u P.... onda je lepo celu publiku podelio tako reći na dva zavađena tabora.O tom se procesu odmah počelo da govori kao o kakvoj čudnovatoj zagonetci.Mnogi su govorili, da je g. Flavije pomerio pameću.S kakvim je pravom mogao tražiti od g. Andronite njenu rođenu ogrlicu?...I zaista bila je dosta čudna stvar!I deca su po ulici znala, da je ona dragocena ogrlica svojina g. Andronite.Ona je bila zavedena i u bračni ugovor kao njen adiđar — prilikom stupanja u brak s g. Mišljem Mozentalom.I koliko se puta divio svet, kad bi se g. Andronita, još jednako mlada i lepa, pojavila na kakvoj svečanosti s ovim čudom od nakita iz hiljadu i jedne noći — s ogrlicom iskićenom brilijantima i smaragdima — kakvih retko koja kraljica ima!... G. Mišelje je bar jedva čekao dan suđenja. „Pozvaću, rekao bi smešeći se, sve naše prijatelje — g. Kriša Manjela predsednika velikog suda, g. Somjera Lafajeta velikog pristava kod kr. sudb. stola, g. Senžerma direktora kraljev. pravnog fakulteta, svu g. g advokate, naše kućne prijatelje, — nek dođu toga dana, da zajedno uživamo zadovoljstvo, koje tako žudno iščekujem .... da vidimo g. Flavija Rozeta Artura Rivijera — ovog kepeca, s toliko slavnih prezimena, kako se valja u moru svog rođenog poniženja!“ Ovo bi g. Mišelje govorio s osobitim oduševljenjem. G. Apdronita bi izbegavala ovakve razgovore A kad bi se desilo da ih slušati mora, ona bi samo ćutala.Od kako se ova parnica povela, ona je jednako nešto setna i nevesela bila. Po svu noć ne bi mogla oko na oko metuti.Često bi skočila s kreveta kao izvan sebe.... «Da mi je samo dokučiti, od kud je pribavio dokaze ? — promrmljala bi kao u bunilu....Dokumenti su svi spaljeni — to sam sigurna....Ja sam ih svojom rukom u vatru bacila....Gledala sam svojim očima kada ih je plamen proždro....Ja sam to dete na siguran način od sebe za na veki oturila....Dala sam mu prezime „Rozeti“....Mesto rođenja, krštenica, sve je to kao što treba izmenjeno i udešeno....A sad? — On izlazi s pravim prezimenom!...Podiže tužbu — protiv mene!...Traži materinu ogrlicu — od mene....Pogađa sve! — To je strašno!» — Ja moram tome ući u trag! povikala bi kao smušena, moram spasavati čast svoju.... budućnost svoga deteta....Sirota moja Adela!“ — — — Sudbene su novine već oglasile i dan suđenja.Parničari i svedoci dobili su svoje pozive.Sad su činjene samo „prethodne“ spreme.G. Flavije je pozvao preko novina sve prijatelje pravde i pravice da toga dana dođu na suđenje.Ovo je isto činila i protivna strana — samo malo skromnije.Ona je, onako, bez huke i buke, učinila „šta treba“, a sve u prilog «svoje pravedne stvari», napadnute „svojine“ — od poznatog «komunca»....Šta više činjene su i „celishodne“ konferencije. O ovom se procesu vodiše po vazdan žive prepirke.Kod sveta je već taj običaj: „svoj leb jede a tuđu brigu vodi!“ Cela je publika nestrpljivo iščekivala taj kobni dan presuđenja.Neko se morao tog dana poniziti.Svet se obično raduje tuđoj nesreći, poniženju.On uvek misli da je u tome nešto i sam ućario.To je proizvod njegova obrazovanja.... Na nekoliko dana pred samo ročište događalo se nešto u kući g. Mišelja Mozentala, ili bolje reći u sobi g. Andronite što je svakako od interesa po našu priču. Bilo je dockan u veče — skoro oko pola noći.U sobi g. Andronite gorela je neprestano sveća.Ona je primala posetu za posetom.Gosti su jedan po jedan dolazili i odlazili.Sa svima je g. Andronita imala važne razgovore. Najpre je primila posetu svoga muža g. Mišelja Mozentala predsednika senata u P.... «Ja sam vas zvala, g. Mišelje, reče ona svome mužu, kad ovaj u sobu uđe i učtivo se pokloni.., Imam da vam saopštim vrlo važne stvari» „Kako sam sretan, draga Andronito, što ste mi dopustili da se stavim na raspoloženje vaših naređenja, i kako“... „Dosta.... prestanimo s tim „servilnostima“.Nas čeka razgovor ozbiljnije prirode!...Mi nemamo kad da se na sitno obaveštavamo....Zvala sam vas da vam kažem otvoreno — dosta nemilih stvari....One uslovljavaju - ni manje ni više no konačnu propast našeg imena, naše časti; ugleda položaja, imanja,...Vi treba da napustite iluziju: da ste već sigurni da ćete videti poniženog vašeg protivnika g. Flavija Rozeta Artura Rivijera....Kako mi se čini, sve se stavilo u izgled: da to bude u obrnutom vidu“. G. Mišelje se zabezeknu.Nije umeo ni reči da progovori.Znala je g. Andronita slabu stranu njegovu.Ona je tamo i upravila svoj hitac. «Tako je, nastavi ona sa svim hladno, čast vaša, vaše supruge, budućnost mog deteta, — moje sirote Adele, ponos vašeg doma — na obronku su propasti, poniženja, srama....Još samo dva tri dana, pa je sve bilo i prošlo!..I tada će ceo svet bežati od nas, kao od kužne kuće!...Imate li snage, g. Mišelje Mozentale, presedniče senata u P.... da ovaj obrt stvari dočekate, da sve ove nemile udarce primite na svoja leđa?» — G. Mišelje je samo kolutao očima.On od svega ni reči razumeo nije, a bio se opet živ prenerazio.On je bio prava slabotinja i u najmanjim neprilikama; a među tim se neobično radovao tuđoj nesreći.U ostalom on je bio od detinjstva lukav, podmukao, podvaladžija prvog reda; a najodličnije svojstvo beše mu — servilnost i udvaranje pred ličnostima od položaja. On je imao običaj da reče: «pamemetnije je voditi računa o ličnosti, koja što traži i želi, no o onome šta ona traži i želi». Njegov visoki položaj ima da blagodari jedino ovim njegovim svojstvima i metodi, kako je on ta svojstva u izvesim prilikama primenjivao. «Ja vas ne razumem, draga Andronito, promuca on jedva poluglasno: kakva je to nesreća što nas čeka? — — Ko nam je spremio te udarce?»....Ovo reče pa stade zverati oko sebe, baš kao da je pao u ponor te iznenadne provalije....Prosto, on se beše izgubio.Njemu se učinilo, da se digla na nj sva ona vojska, kojoj je on toliko puta nogu podmetao. «Razumećete me, reče g. Andronita bacivši na nj pogled, kojim mu je htela reći: Kukavico! — još nije ni nastupila nesreća koja nam grozi, a ti si već — mrtav!...Dakle razumite me: Vaš protivnik g. Flavije Rozeti, sada Artur Rivijer — onaj kepec, s toliko slavnih prezimena — kako vi velite — pribavio je na svu priliku jake dokaze: da je on zakoniti sin Artura Rivijera i ovoga supruge Ane Sevinjske».... «Pa šta se to nas tiče?» — upade joj u reč g. Mišelje; a očevidno se videlo, da je malo došao k sebi, kad je video da mu opasnost ne grozi od kakv «visoke» i od «upliva» ličnosti. «Malo samo strpljenja.Nemojte me prekidati.Vi znate da je on podigao protiv mene tužbu.On traži od mene moju ogrlicu — kao njegovo očinstvo i materinstvo....Šta bi od nas bilo, ako on, prema našim zakonima, nađe tri bezizuzetna svedoka, koji bi pred sudom osvedočili: da oni pozitivno znadu, da je moja ogrlica bila svojina Arturova, da je ovaj nju na proševini darovao svojoj zaručnici Ani Sevinjskoj?» — G. Mišelje se opet zbuni.On htede da nešto primeti, ali mu g. Andronita ne dade.Ona nastavi: «Otud bi se porodilo pitanje, kojim sam putem ja do ove dragocenosti došla? — A mogle bi se vrlo lako na samom suđenju izneti i takove okolnosti, koje bi ovaj građanski spor preokrenule u krivični.I onda bi tek nastupila prava nesreća — od koje i ja zebem....Časa se časiti ne sme!...Vi ste čovek takođe od «upliva».Svi su zakoni elastični — pa i naši.Ova elastičnost može nas spasti a i upropastiti.Izberimo prvo.G. Flavije je mrska ličnost u svima «višim» krugovima....Jeste me sad dobro razumeli?» «Više no što mislite, no što se nadati možete,» odgovori g. Mišelje a preko usta mu se razvuče satanski osmejak.Vidilo se lepo da mu je ponuđena prava njegova uloga.On se na jedan mah našao na tvrdom zemljištu.On se razveseli i sigurnim glasom dodade: «Sretan sam, draga moja Andronito, što vam u napred kazati mogu, da se na moje usluge možete bez brige osloniti». «E sad me ostavite, reče g. Andronita nešto mirnije; ali među tim znajte, da ću i ja budnim okom na sve motriti.» — Posle četvrt sahata g. Andronita imala je drugu još važniju posetu. To beše čovek od svojih 30—32 godine. Odmah se videlo da mu je uživanje ovoga sveta ugasilo onu mušku svežost na licu....Prestavimo pred sobom živu mumiju, pa ćemo imati lični opis g. Žilkreda de-Mulja, javnog pravozastupnika u P... i narodnog poslanika za srez S....On je kao advokat svoje ime proslavio u mnogim misterioznim» sporovima.U političnim pitanjima uvek se držao «nazora» koje su «viši krugovi» zastupali.On je bio vladin kandidat u pet srezova.U srezu S.... dobio je većinu od dva glasa.Njegova pobeda proslavljena je nošenjem bakljada.U četiri ostala sreza grozno je propao.Kažu, da mu je, kao zli duh, g. Flavije Rozeti — svuda kvario posao «Dobro mi došli, g. Žilkrede!... vi ste uvek tačni — tačniji ste i od samih časovnika.Ovi po kad-kad i greše; a vi? — Vi ste pravi regulator!» Ovim laskavim rečima g. Andronita predusrete g. Žilkreda, kad ovaj u njenu sobu uđe i do zemlje se pokloni. «A g. Andronita Bonviljska prihvati još laskavijim tonom g. Žilkred, — bila je i ostaje najnežnija, najblagorodnija — prva među prvim gospođama u našoj prestonici, i po srcu i po lepoti i po veličini gracioznosti i po strogom suđenju....Ova odlična svojstva, gospo, mene očaravaju.S toga sam uvek pred vama zbunjen.Ali vi ste opet sušta milost....Vi mi praštate?“ — „Kako ste dobri, g. Žilkrede!... povika ushićeno g. Andronita. — Da znate s kakvom sam vas zebnjom čekala?...Donosite li mi dobre ili rđave glase? — Govorite, g. Žilkrede!...Slušaću i jedno i drugo s jednakom pažnjom.“ „Donosim vam, gospo, i dobre i rđave glasove, odgovori g. Žilkred nekim samo njemu svojstvenim tonom.Svi naši prijatelji stoje čvrsto uz nas.Oni su prave stene.To je prvo.Sad ide drugo. — G. Flavije Rozeti — sada nazvani «Artur Rivijer», kao da je pribrao dosta znatnu hrpu dokaza, da ih protiv vas na idućem ročištu upotrebi....Između sviju dokaza najmisterioznije su neke, u pola nagorele hartije.One su nađene u kabinetu pok.Bomjera de-Rula na nekoliko dana po smrti ovoga....“ — Za ime boga, gospo, šta vam je?! — povika g. Žilkred, kad smotri g. Andronitu gde se, kao mrtva, svalila u naslonjaču.Samrtno bledilo beše pokrilo njeno još dosta lepo lice. Ona je bila izvan sebe. — Posle nekoliko trenutaka g. Andronita dođe malo k sebi.G. Žilkred je bio pored nje. «Dobro ste učinili, g. Žilkrede, što ste ostali kod mene, i što o ovoj mojoj maloj nesvestici niste izvestili mog muža ...Sad mi je bolje; produžite molim vas!... nemojte ni najmanju sitnicu izostaviti koja se kao dokaz pojavljuje!» — «Ne bi bilo razumno, gospo, da o vašoj stvari i dalje govorimo — bar za večeras....Vi ste još tako bledi....Potreseni ste, znam; a i kome ne bi bilo krivo, kad nas ko, ni kriva ni dužna, napadne u našem pravu....Ja vam, gospo, razumem položaj.To nije mala stvar — sporna vrednost prelazi milijun dinara!....Pa onda iz ovog se spora ispredaju vazdan kojekakve stvari, koje nisu najprijatnije....Zlobni jezici ni sad ne ćute...Dobro bi bilo, go spo, da se odmorite...» «Ne, ne, g. Žilkrede; ja hoću još večeras da čujem sve, da saznam sve.... hoću da vidim oružje, koje je protiv mene, moje časti, mog sirotog deteta, — napereno! — — Malo pre, istina, beše mi zlo — naravno potresena sam....Bog sveti zna, šta se neće još izroditi!Ali sad mi je bolje....Govorite samo.» — G. Žilkred nije imao kud; morao je da produži svoje izvešće o dokazima, koje je g. Flavije Artur podneo sudu. «Kao što sam vam, gospo, napomenuo, g. je Flavije dobio od nekog tri u pola izgorela nekakva dokumenta.Prva dva pisao je pok.Artur-de-Rivijer, a treći pok.Bomjer de-Rul, vaš, gospo, prvi muž. Iz prvog dokumenta vidi se: da je pok.Artur pravio plan, po kome će se njegov sin Flavije vaspitati.Želio je da to bude u duhu demokratskom. U drugom su dokumentu ostali od vatre pošteđeni samo ovi nepotpuni stavovi: — « . . . . . . . . . mom sinu Flaviju Arturu . . . . . . jeru ostavljam zlatnu šatulu i u njoj njegove matere pok.Ane . . vinj. . . ogrlicu u brilijantima, smaragdima i rubinima u vrednosti 1,200 000 dinara . . . . . . . . pod I, II, III, . . . . . . . . . . uvešće ga u ostala .... kad se vrati u otadž. ........... staratelj ... bude ... prijatelj Bomjer de-Rul. London 24 ... bra . . . . . . . . . . . tur de-Rivijer.» Treći dokumenat je spisak posmrtnih stvari i dokumenata pok.Artura de-Rivijera.I ovaj je dokumenat mnogo vatrom oštećen.Čudo je božje, da vatra nije oštetila ni jedno slovo u rubrici, pod kojom je, rukom pok.Bomjera, zavedena ogrlica — predmet o kom se upravo i vodi ovaj zanimljivi spor! Ovo su ti dokumenti, gospo, koji će uprav ovaj spor izneti na glas.» — — — — — Posle dugog i nemog ćutanja upitaće g. Andronita. «Pa šta mislite, g. Žilkrede, hoće li to dovoljno biti da mi se ogrlica oduzme?» — «Da to nije dovoljno, zna, gospo, i sam vaš protivnik.S toga se valjda i pozvao na dva svedoka.Ovi će mu, veli, osvedočiti: da je pok.Artur de-Rivijer, isprosio gospođicu Anu Sevinjsku meseca maja 17.. godine: da joj je tog večera dao kao verenički dar jednu skupocenu ogrlicu iskićenu brilijantima i smaragdima; da ona stoji u zlatnoj šatuli; da ima oblik — fason — polumeseca sa zvezdom; da na njenom donjem boku visi Hristovo raspetije, i da će oni tu dragocenost poznati kad im se na ugled stavi. — Ovo je sve lepo.Opis se podudara s vašom ogrlicom.To nije nikakvo čudo.Pa nju znadu svi naši viši krugovi.Vi ste je nosili na svima našim svečanostima G. Flavije zaboravlja jasni propis §.... našeg građ. zakona.Po ovom zakonskom naređenju, potrebna su za punovažan i punopravan dokaz ovoga roda, — tri bezizuzetna svedoka, a ne dva.A ako on slučajno, misli, da mu trećeg svedoka zamene one u pola nagorele hartije — onda se on u računu prevario.Njegovo pravo, kod sve njegove dojakošnje spreme dokaza, ostalo bi na dnu sinjeg mora kao mala sitna parica.» «Ja ako on nađe i tog trećeg svedoka?! — zar onda da ja propadnem?!» — povika g. Andronita gotovo slomljenim glasom. „He, onda, gospo, priznajem, položaj nam ne bi bio najprijatniji....Ali čemu još na ovom svetu nema leka ? — Onda bi se pristupilo oceni tih svedoka, zavirilo bi se u njihnu prošlost, u sadašnjost, u njihove «odnose» i na spran tužene i tužilačke strane, pa — među nama rečeno — kad se hoće, onda se uvek nađe «uzrok», koji, makar jednog od trojice svedoka, hvata za uši pa ga izbacuje iz reda «bezizuzetnih svedoka».I onda, razume se, ostaje staro «ststus quo». «O, g. Žilkrede!.. vi ste moj anđeo hranitelj....Spasite čast nesretne matere... spasite bar moju dragu Adelu!» Na ove reči Andronite, na ovo očajno moljakanje nesretne matere, — g. Žilkred se čisto trže, a njegovo bledo i žoljavo lice posu neka vrsta bledunjave crveni. «Oh, gospo, ne zborite tako ni pred kim više!..Vi sami sebe optužujete!!..Ja sam sav na vašem vlastitom raspoloženju!» — I ako je pola noći već davno i davno prevalilo, i ako je g. Andronita bila odviše potresena, iznemogla, ona je ipak, te iste noći, imala još tri »otmene» posete.I svaka je trajala po četvrt časa. Po svoj prilici celj ovih docnih poseta bila je jedna ista. — Gospođica Adela beše već velika devojka.Bilo joj je 18 godina.Ona je brižljivo odnegovana a još brižljivije vaspitana.U ovom je pogledu g. Andronita potpuno odgovorila poslednjoj želji svog prvog muža pok.Bomjera, oca Adelina. Ako se igde da jasno opaziti ona fiziološko-psihička osobina, koju deca samim rođajem nasleđuju od svojih roditelja, — ona se očevidno opazila na gospođici Adeli.Po lepoti svoga lica, po gracioznosti svoga vitkog stasa, po živoj vatri svojih crnih očiju, — Adela beše istovetna majka; a po dobroti svoga srca, po čistoti svoje uzvišene duše, po čvrstoći svoga čelik karaktera, ona beše sušti otac.Adela je imala telo materino a dušu očevu. Adela je imala dve retke osobine.Izvanrednu lepotu tela i izvanrednu čistotu duše.Ona je umela prvo da ceni, a drugo da obožava. Ona je rado čitala i to uvek ozbiljne stvari.Struja ondašnjeg društvenog preporođaja i do nje se dotakla.Rasprave o «emancipaciji» žena — odveć je volela.Često bi u sebi rekla, da je na ovom polju vrlo malo rađeno.Zbog toga je društvo u velikom nazatku.U jednoj je prilici povikala dosta jetko: «Da žena nije bila rob za tolike hiljade godina, danas bi društvo stajalo na sa svim drugoj osnovi — i svoje obrazovanosti i svojih političkih sloboda....Rob ne može ni roditi ni vaspitati slobodna čoveka, već — opet roba....Ja ovo ne govorim toliko radi same emancipacije žena, koliko radi istinskog progresa samog društva».... Ona je osobitom voljom pratila svaki napredak društveni.Bila je odana i srcem i dušom narodnoj stvari; a mrsko je pogledala na mrtvačku ruku nazadnjaštva. Do nje su došli i spisi g. Flavija Rozeta.Ovoga je čoveka obožavala, i ako ga nikad videla nije.U koliko se na nj dizala veća graja, u toliko je on u njenim očama postajao veći i uzvišeniji.Najzad Flavije je postao njen ideal. Kad je prvi put čula da je Flavije poveo parnicu protiv njene matere zbog ogrlice, — ona se zaprepastila.Njoj je ova stvar ostala sa svim zagonetna.Ona nije mogla da veruje, da bi Flavije, taj ideal njene duše, mogao bez uzroka da napadne na tuđu stvar, na tuđe pravo, pa na ovo bila basnoslovna dragocenost; a opet, od kad pamti, — za se, ona zna, da je ta prokleta ogrlica bila njene matere. Ove su misli mučile njenu dušu.Ona je od to doba počela da sumnja u sve.Ona se u jedan mah nađe i bez svoga idola i bez svoje matere.Ona je postala jadno, samohrano siroče. Kad bi se pri stolu, za ručkom ili večerom, poveo razgovor o ovom sporu, ona bi odmah ustala.I taj dan niti bi izlazila iz svoje sobe, niti bi što jela. S toga se obično ovaj razgovor izbegavao kad je ona tu. U oči samog ročišta, sedila je Adela u svojoj sobi, setna i nevesela.Ona gledaše preda se zamišljeno.Slabo bledilo na njenom setnom i neveselom licu prestavljaše sliku tužna anđela. Ona je mislila o sutrašnjem kobnom danu, o zlosretnoj parnici.Sutrašnji dan suđenja beše za nju dan — strašnog suda. Njena se vrata otvoriše.Neko uđe u sobu.Ona to ne ču, ne vide, ne oseti.... «Adelo, dete moje», progovori jedan glas. Ona se trže kao iz duboka sna.To beše njena majka. One stajahu jedna prema drugoj kao dve kamene statue. Posle dugog ćutanja, reći će joj g-đa Andronita: «Adelo, ćeri moja, majka ti je došla, da ti saopšti jednu važnu stvar....» Adela je ceptila kao prut.Ona je slutila. „Sutra je dan, dete moje, kada se rešava o tvojoj sreći, o tvojoj budućnosti.Opšti je savet sviju naših prijatelja našao za nužno, da se i ti pred tim sudom pojaviš — da, s nama zajedno, svojim samo prisustvom protestvuješ protivu napada na našu čast, naše ime, našu imovinu.To zahteva interes naše kuće....Spremi se, ćeri moja!...Majka te tvoja zove. — Zove te iz groba glas oca tvoga!...» Adela je stajala kao gromom poražena, nema — bleda kao smrt.Takom se pozivu nikad nadala nije. Majci svojoj nikad ništa odrekla nije.Ta ona je prema njoj uvek bila — nežna mati.Njoj ima da blagodari za svoj život.... za nešto više od života — za svoje obrazovanje.Oca svoga nije upamtila, majka joj je bila i otac i majka....I ta je majka zove danas da ide pred sud, da svojim prisustvom brani nešto, na što ona mrzi kao na crnu smrt.... da ide pred sud, da svojim ušima čuje — možda nečuvene stvari.... možda svoje rođeno poniženje.... Ona se malo pribra.Ispravi se, pogleda materi pravo u oči.U njenom pogledu beše nečeg uzvišenog, božanstvenog.To beše svečan prizor. Njena majka, g-đa Andronita, klonu pred ovim pogledom.... obori oči dole.Čekala je šta će njena ćer reći — kao što osuđeni čeka od suda svoju presudu. «Majko, povika Adela svečanim glasom, vi niste nikad čuli iz mojih usta reč «neposlušnosti»; vi to ni u delu videli niste.Ja sam verovala, ja i sad verujem — da to kod dobre dece ni biti ne može; ali ja sam tako isto mislila, da dobra majka neće, ne može zahtevati od svog deteta ono, što je nemoguće....Majko, vi ste meni uvek bili dobra mati....Razmislite!... šta zahtevate od mene, deteta svoga, vaše Adele!...» G. se Andronita ispravi kao munjom pogođena.Nju su reči Adeline smrvile. Ona je sad prvi put opazila grdnu provaliju, koja je razdvaja od njena rođena deteta.Ona je lepo videla, da je Adela zavirila do u dubinu duše njene, da je opazila nečisti smer svoje crne majke, pa je kao nevini anđeo pita: «Kud me vučeš — grešna majko?!...» Adela je bila toliko potresena iznenadnim zahtevom svoje majke, da nije ni smotrila zabunu njenu.Ona je bila između dve vatre: između odvratnosti da ide sudu i pomisli da svoju ne posluša majku.Ona nije smela ni na jednu ni na drugu stranu. «Ja znam, započe ona nešto mirnijim glasom, sutra će se suditi i presuditi spor o vašoj ogrlici...Pa neka.Pustite, moja slatka majko, nek se to bez nas svrši....Nemojte ići vi — pa onda ne dajte ni meni....Ja mrzim tu parnicu, s toga, valjda, omrzoh i na vašu ogrlicu.Ona je vaša, to znam od detinjstva.Tako će bez sumnje i sudovi kazati.Ali, majko, na njoj će ostati večiti žig sumnje.Njega ne mogu ni sudovi zbrisati.Taj nakit nikad neće krasiti naše grudi.On bi ih u očima sveta ponižavao.On je za nas već sad, i pre suda, tuđa stvar — naše poniženje....Zar bi vi dopustili, majko, da to poniženje na sudu lično tražimo. — «Nikad!» povika nesretna mati i pade u naručje čestite ćeri. — Interes ove priče iziskuje, produži g. učitelj dalje, da se vratimo na nekoliko godina pre one nesretne revolucije. Jednoga tamnog jesenjeg večera dogodilo se nešto u varoši P.... što je čak na 28 godina docnije poslužilo kao izredna potka našoj pripovetci. S varošima je isto što i s ljudma. — Ko je onda video varoš P.... danas je poznao ne bi. Ulica u kojoj se ovaj događaj desio, danas više i ne postoji.Na njoj danas leži dugačak front prekrasnih kuća čuvene ulice Sent-Onora. Bilo je dockan u veče.U ulici kojoj je već i ime zaboravljeno, jedva se mogla videti po koja ljudska prilika, ili po koji besposleni švrljalo, i ako je to u ono doba bilo najživlje šetalište.Na jednom savijutku, odakle se moglo videti do na oba kraja ove na lakat nalične ulice, beše se zaustavio mali jedan dečko i razastro svoju robu po svom pokretnom dućaniću, koji obično nosi po varoši obešena o svome vratu.Dućanić našeg malog trgovčića beše pun puncit igala, počinjući od najmanjih šivačica, pa do onih što se njima šiju slamnjače i džakovi.On je sigurno za to stao ovde, što mu je toga dana bila rđava proodnja, pa se sad nada, ne bi li koje teste svoga espapa proturio kakom zadocnjenom kupcu. Na sred srede svoga dućanića beše namestio mali od crnog lima svetnjak.To upravo i ne beše svetnjak, već spravica za žižu.Njen gornji tasić beše napunjen lojem i maščurom, a u sredi beše namešten debeo fitilj od kučina.Čim je na ovo mesto došao, on je odmah upalio žižu.Crveni plamen s velikim i otegnutim crnim dimom sukljaše do iznad glave detinje, te tako lepo osvetljavaše i našeg trgovca i njegov espap. — Jadno ovo dete beše više golo no odeveno.Ono malo dronjica više se držaše na koncima razne boje, no na platnu, od koga su nekad bile.Ono je moralo pa svaki način biti i boso....Noge mu nismo mogli videti od senke koju je dućanić bacio; ali se ipak videlo, kako siroče često poštapa nogama....A i behu, za pakost, odveć hladni poslednji dani meseca oktobra. Ono je dugo ovde stajalo, pa sve uzaman.Ne dođe niko, ama ni da se pošali da koju iglu kupi.Baš to beše jedan od vrlo rđavih dana za pazar.Nije se mogla ni žiža zaslužiti.A što se opet beše pomamio hladan severac!...Već mu je dva put gasio žižu.I siromah dečko još nije gubio kuraži.Beše mu više dosadna ova noćna osama no hladna jesenja noć.On započe pevušiti.Pade mu na um nekakva onda omiljena pesmica s tužnom i dirljivom «arijom». Ali on opet nije smetao s uma glavnu celj.Između svake strofice tako je vešto umetao čitav niz hvala, kojima je obasipao svoj espap i pozivao mušteriju što tuda prolažaše.I, boga mi, počeše ljudi zastajkivati.Za čas je prodao oko stotinjak igala. Ali to brzo preseče. Naravno, koje je doba noći!.... On poče još tužnije izvoditi svoju pesmicu i življom hvalom obasipati svoj espap. Mlad jedan gospodin, ogrnut gosposkim ogrtačem, iđaše ulicom.Kad ču kako dečko peva, on zastade da ga sluša. «Šta kvariš taku lepu pesmu, derane jedan! reče mu smešeći se. — Ja valjda neću biti kriv, gospodine, što nisam mogao uzeti vašeg učitelja pevanja da me bolje nauči?» — odgovori dečko kao iz rukavice. Nepoznati se gospodin grohotom nasmeja ovom vickastom odgovoru. «Kako ti je ime? upita ga na jedared. — Ogist. — Ogist, a prezime? — Ja sam bez prezimena. — Šta zar nisi upamtio ni oca ni majku? — Ja samo znam za moju starku.Ona se brine o meni — kao što vidite.Nikad samo ne zaboravlja, da me obdari kišom od pesnica, kad ne budem sretan, da joj dosta igala prodam. — A misliš li večeras da budeš te ude sreće? upita nepoznati s nešto više interesa. — Hm! reče dečko i đavolasto razvuče lice, to bi mi se, po nesreći, moglo i dogoditi, ako me vi, gospodine, pustite da i dalje koješta ćeretam.» To reče, pa se okrete i na jednu i na drugu stranu ulice.Još se neki viđahu da idu.On poče ređati i hvaliti sve vrste svojih igala, pozivajući mušterije da dođu i da pazare što je za koga, udarajući naročito glasom na čudo jevtinu cenu; ali sve mu beše uzalud.Niko više na nj ni glave ne okrenu. Nepoznati mu zajedljivo reče, da mu je sva vika uzaman. Ogist mu kao srdito primeti: «Gospodine, kakvo zadovoljstvo nalazite u mojoj nesreći? — Pa lepo, reče nepoznati, a kakvog razloga ti imaš, da mene ne ponudiš svojim espapom? — Što mi se čini, da vi, sami sobom, ne krpite više haljine, odgovori Ogist zajedljivom učtivošću, i mereći gosposki izgled nepoznatog. — To se tebe bar ne mora ticati....Ded, daj mi igala za ovo para!» Ogist pruži ruku, uze novac i prinese ga uz žižu.To beše lujdor. — Evo vam sav moj dućan.... i ostaću vam dužan još tri put toliko, povika dečko, misleći da gospodin s njim šalu zbija. — Ne, reče nepoznati, zadrži i pare i tvoj dućan, samo od sad pazi, da lepše pevaš, i da ne zaslužuješ boj. —Gospodine, povika Ogist, vi ovim novcem udarate temelj mojoj sreći!....Bi li mi bar kazali kako se zovete, kako bih docnije potražio, našao svog dobrotvora. — To baš nije nužno“, odgovori nepoznati i htede poći.Ali Ogist ga kumljaše i preklinjaše najmilijim predmetima sve dotle, dok nepoznati ne reče: «Meni je ime Artur markiz de-Rivijer.» To reče i nestade ga u pomrčini. Dečko osta nekoliko trenutaka nepomičan....Za tim sklopi svoj dućanić, i ode pravo gornjem kraju, i s časa bi na čas promrmljao: «Artur markiz de-Rivijer...To ime neću nikad zaboraviti.» Kad bi g. Mišelj Mozental, presednik senata u P..... jednom već dao svoju reč, da će on, svojim uplivom — gde treba «podejstvovati», da ova i ona stvar, predmet, pitanje i tome podobno, dobije ovaj ili onaj vid, pravac, ishod — kako to već kome treba, — onda se čovek slobodno mogao na nj osloniti. To mu je bila dobra strana. Do duše, on nije obraćao veliku pažnju — da li će ta njegova «održana reč», kome trećem škoditi i u koliko; da li će se ona slagati sa čistom savešću, pravdom, pravicom, zakonom.Svi ovi pojmovi po mišljenju g. presednika senata, negativne su prirode.Oni mogu da postoje, a mogu i da ne postoje.Apsolutna je samo celj.Ko traži celj, taj ne sme da se upušta u ispitivanje kakvoće onih srestava, kojima se može postići tražena celj.To je, po g. Mišelju, zakon prirodni. «Priroda, rekao bi on, ne vodi brigu o tome, što njeni jači stvorovi satiru slabije, da bi svoju «egzistenciju» održali.Drukčije ona ne bi išla svome savršenstvu.» O moralu bi rekao: „Sve što u prirodi nema, u to ne treba da verujemo.U prirodi nema morala.On je ravan nuli.» — To su bila njegova načela. On je imao dosta «načelnih prijatelja».U prve je ubrojavao: g. Kriša Manjela, presednika velikog suda, g. Senžerma direktora kraljevskog pravnog fakulteta, g. Somjera Lafajeta, velikog pristava kod kralj, sudbenog stola, g. Žilkreda de-Mulja, čuvenog pravozastupnika u P.... i narodnog poslanika za srez S....A osim ovih najglavnijih, bilo je njih još u svima strukama i po zvanju i po nauci. Sva ova gospoda verovala su, kao u kakvu dogmu, u — svoju celj i u principe koje smo gore naveli.Po ovome oni su postavili ova pravila: a, Sve što je jače, silnije, moćnije, — to mora ostati jače, silnije, moćnije; b, Radi svog opstanka, prirodna je nužnost, da se i mi savijemo oko te jačine, sile, moći; v, Tako ćemo i sami biti sila, moć, jačina; g, Ko u ove principe veruje i po njima se upravlja, taj je naš «načelni prijatelj»; a ko u ovo ne veruje, taj je naš «načelni neprijetelj»; d, Po ovome će se određivati pravac «naše politike».Ovo rađa — «naš politični viši rezon»; e, Naš je «politični viši rezon»; — hladan, neumitan, i ž, Kad se nešto ima da učini — što zahteva «naš politični viši rezon», — onda ni jedan naš načelni prijatelj ne sme postaviti pitanje: „Za što se tako radi?" U gornjih sedam tačaka označena je dogma g, Mišelja Mozentala i njegovih «načelnih prijatelja», po kojoj oni rade i žive, i po kojoj će sigurno i umreti. — — Od onoga još večera, kada je g. Mišelj čuo od svoje supruge, g. Andronite, nov obrt stvari u njenoj parnici o ogrlici, on nije mirovao ni danju ni noću.Obigrao je sve svoje „načelne prijatelje“, izbio je do u najviše krugove.I, duša valja, svud su ga lepo, srdačno, prijateljski dočekivali, tako reći s raširenim rukama. «Stvar» razume se „njegove žene“, primata je svud sa simpatijom.Šta više, na toliko mesta izjavljivali su mu otvoreno: da oni jako sažaljevaju, što se jedna raspuštena i razmažena «klika» ljudi digla i nasrnula na njegov pošteni dom, na njegov porodični mir i spokojstvo — na svojinu čestite g. Andronite....Davato mu je uverenje da njihova «pravedna stvar» mora naći zaštite kod zemaljskih zakona.Neki su sa svojom dobrom voljom prema plemenitom g. Mišelju i njegovoj supruzi, g Androniti, toliko daleko terali, da su ovom sporu dali ozbiljan politički značaj.... «Ovo je, rekao je na jednoj konferenciji g. Somjer Lafajet, veliki pristav kod kraljevskog sudbenog stola, — «prava avan-garda „komunskih» prvaka — prvi juriš njihov na našu svojinu!...Gospodo, budimo na oprezu»!... «Zar ne vidite, blagorodna i plemenita gospodo i drugovi, povikao je g, Kriš Manjel presednik velikog suda u P...., čitavu vojsku naših protivnika iza ovog nečuvenog spora — ovog mudro smišljenog atentata na našu svojinu, čast, ime, ugled, pordicu i sve drugo, što prestavlja autoritet «postojećeg stanja»?!..Lepa stvar! — Danas neka otmu od g. Mišelja i njegove čestite supruge vrednost od 1,200.000 dinara; sutra od drugog kog našeg prijatelja opet jednu taku sitnicu i t. d. i t. d, — pa smo onda svi, što nas je god, obrali bostan! — Ovim smo im, mogu nam posle sami naši protivnici reći, oduzeli nekoliko milijuna sirotinjskih suza — a više ništa.Ovo ćemo upotrebiti opet protiv njih....I, zaista, ovo bi bila nova metoda, način, kojim se mi, rođenim našim oružjem, — gonimo i progonimo!....“ (Živo odobravanje). — — — «Pa nije to sve, prihvatio je g. Žilkred, javni pravozastupnik za varoš P.... i narodni poslanik za srez S...., oni bi ovim sporom, ako bi ga — da nas bog i od pomisli sačuva — dobili, sve nas, u očima besvesne gomile, što se narodom zove, do u prašinu ponizili.Oni bi onda tom svom narodu pobedonosno povikali: — Vidiš, narode, tvoju gospodu! — tamo je gnjezdo najfinijih lopova....Mi smo samo u jednoj njihovoj kući, kod jedne gospođe, supruge g. presednika senata, — našli jednu stvar ukradenu, utajanu od milijuna! — Po mom mišljenju, gospodo, ovo i jest prava njihova celj.Ona bi, to sami uvideti možete, nanela crnu pegu na čitavu našu načelnu partiju.Moje je mišljenje: I mačka ima nokte da se brani....A mi? — Gledamo skrštenih ruku, kako naši «politični protivnici», naši, uprav neprijatelji, hoće da opljačkaju jednu — od najotmenijih kuća, jednog od najrevnosnijih boraca na polju interesa naše partije!».... (Živo odobravanje). «Čestiti naši drugovi ovu su stvar pretresali s gledišta «socijalno-političnog» , uzeo je reč g. Senžerm, direktor kraljevskog pravnog fakulteta.Ja se divim bistrini njinog uma.Oni su ovu stvar s toga gledišta prestavili u pravoj boji njenoj.A sad, neka plemenita gospoda dozvole meni, da je i ja po svojoj struci ispitam, i da svoje mišljenje izrečem. Ja ću biti kratak. Da počnem. Zakoni su hladna, mrtva sprava, — mašina koja raspravlja razna sporna pitanja i pojedinaca i korporacijona.Sprava ova ne bi imala nikakve stvarne vrednosti, da je ljudi ne kreću, ne oživljavaju.Ona može da bude odveć korisna i odveć štetna po ljude, po partije, po zemlje, po narode, — po meri, kako se ona pokreće, upravlja.Jedni i isti zakoni, primenjeni na jedne i iste slučajeve s dvojakim tumačenjem i razumevanjem, daju pojam čoveka, koji ima ćud.Zakoni, dakle, imaju kao i ljudi svoju ćud....Razume se za to, što tim zakonima upravljaju ljudi — živa ćudljiva stvorenja — a ne oni ovima. Ova mrtva sprava, gospodo, u našim je rukama....Čuvajmo se, da se što ne bi dogodilo, što bi je iz naših ruku istrglo i predalo u ruke naših protivnika!...Vi ste svi, što vas je god tu, blagorodna gospodo i drugovi, mudri i uviđavni.Vaši su pogledi duboki.Oni bolje razumu i prošlost i dalje vide u budućnost, no obični — laički pogledi. Vi me razumete. Naši protivnici hoće da se posluže ovom mrtvom spravom....Hoće njenom silom da otmu od jednog najplemenitijeg našeg jednomišljenika — vrednost od ciglog jednog milijuna i dvesta hiljada dinara....Ja rekoh, gospodo, hoće da otmu! — Oprostite, molim vas, ovom trivijalnom izrazu.On mi se, eto slučajno izmakao.Moj je princip, da u izlaganju misli budem blag i objektivan.Ali sama priroda predmeta, o kojoj se savetujemo izmami mi izraz: oni hoće da otmu.To se moglo kazati — traže, žele da prisvoje, ili da im sudovi dosude....To sam i hteo reći. Ja sam mišljenja: da im se ovo ne dopusti — silom opet one mrtve sprave — koju ljudi, obične pameti zovu: «zemaljski zakoni».... (Burno odobravanje). Eto kakvo je dejstvo proizveo «upliv» g. Mišelja Mozentala predsednika senata u P...., eto dokle je on svojim zauzimanjem doveo «pravednu» stvar svoje supruge g. Andronite! — Mi bi mogli još sad na ovom mestu reći: On je svoju reč održao. — Naraštaji za naraštajem dolaze na ovaj svet i — iščezavaju, produži g. učitelj dalje. Kad pogledamo ciglo za sto godina nazad — vidimo čitavu hiljadu milijuna ljudi na ovome šaru zemlje naše.A sad — gde su ti ljudi ? — Gde su oni silni carevi, kraljevi, kneževi; gde njihovi velikodostojnici — ministri, poslanici, paše, veziri, đenerali, oficiri — gde su one silne vojske, od kojih je tada svet ceptio?...Jes, jes — još jednom upitajmo: gde su ti ljudi, žene, deca, devojke — lepotice ondašnjeg doba; gde su njihna osećanja — ljubav, mrzost, smirenost, naduvenost; gde su njine nedomašne želje, gde nade; gde su im gorke tuge i žalosti, a gde burna veselja i radosti — gde je onaj bezbrojan i silan svet ? — — Sve, ama baš sve pokriva zemlja crna....Od sviju njih, u celom širokom svetu — jedva ako još živi koji stotinjak slabih, pogrbljenih staraca.Pa i oni su davno i davno prekinuli sve sveze s ovom mešavinom novoga sveta.On više nije njihov.Oni se više ne poznaju....Sela, varoši, putovi, prolazi — dobili su drugi oblik; u njima sedi, stanuje, po njima oda drugi — nepoznat svet. — Oni više nisu među nama — ono su samo njihove seni. — — A sad bacimo pogled — u napred za sto godina, pa se upitajmo: A gde ćemo mi tada biti? Onamo gde i oni prvi — pod crnom i hladnom zemljom!... Strašna misao! — Od nje svak preza, beži. A ne bi trebalo.Trebalo bi da nam je to i polazna i izlazna tačka najozbiljnijih naših razmišljanja — pri svakom radu, smeru, pri svakom ozbiljnijem delu.Ove su misli bez pritvorstva, bez obrazine.One su ogledalo u kom se vidi zadnja celj čoveka — ono što je bio, što je sad i što će da bude.One grozno ismejavaju ono naše oholo «ja».One nan ironično kažu: to vaše sadanje «ja» — ravno je zbiru onog pre vašeg rođenja i onog posle vaše smrti.... Ali, ove su misli i uzvišene.One nas upućuju da vršino svoju dužnost i na spram nas samih — našeg moralnog ugleda za kratko doba našeg života — i na spram naših bližnjih — našeg podmlatka društva, zemlje, otadžbine.Misli nam te kazuju, da je sve prolazno, privremeno, a samo ne — dobra dela učinjena rodu svome, rodu, koji ne umire, već živi večno, živi i ispituje dela i rad naš....Izriče nam presudu — večnog proklestva ili večnog blagoslova!.. O, mnogoznačajne li su reči pokojnog Njeguša II: A rašta li dolaze na ovaj svet kukavice, podlaci, položare , čankolizi, potrpezne kučke — ova guba na svakom društvenom telu?..Kakvu „blagotvornu“ misiju ima ona da izvrši ? — Da guba, da truje gde god stane i do šta se god dotakne!... Blažen li je onaj, koji je leči, utire!...Svetao li je onaj, koji čista srca i nevine duše društvenog podmlatka čuva, zaštićuje od te nesretne kužne bolesti! — Ta u podmlatku našem mi produžujemo naše biće!Podmladak je naš — kopija nas samih, naše posmrtno „eho“.Starajmo se, da to naše rođeno „eho“, ne bude nakaza pogrda, sram — naše - posmrtno poniženje! — Mi smo starost.Starost je prošlost.Prošlost je nešto što miriše na grob.Naš podmladak, — to je naš preporođaj, naša budućnost, naš feniks, koji večno živi, koji ne umire! — Zar ovo nije od utehe? Flavije Artur Rivijer, još kao „Rozeti“ — svršio je srednje i osnovne škole u Londonu.Docnije pređe u svoju otadžbinu — u varoš P....Tu svrši prirodne nauke.Za tim mu dođe u glavu da uči i medicinu.Što naumi to i učini.U vreme njegove parnice bio je u četvrtoj godini medicine.Tada mu je bilo 26 godina.On beše dostigao mušku snagu i mušku lepotu. Flavije je bio od početka svoga školovanja prvi među svojim drugovima.U prirodnim je naukama pokazao osobite volje i dara.U medicini još više. Bio je od prirode skroman, otvoren, iskren i preko svake mere milosrdan.On je bio i sam siromah, ali je ipak svaki zalogaj rado delio sa siromašnim svojim drugovima. Bio je u opšte vesele naravi; samo po katkad bi se desilo da se udubi u neke nerazgovetne misli.Tada bi izgledao setan i neveseo. On je bio mlad.Ali je opet imao veliku, tamnu, neprovidljivu prošlost.Njegovo rano detinjstvo prestavljalo mu se u čudnoj slici.Činilo mu se kao da i danas sluša gromovitu viku, pucnjavu, trčanje, bežanje; pisku dece, jauk žena...Da ovo nije strašan san grozničava deteta? — On nije znao.Posle ovoga bolje se seća dva čoveka....Kako su ga ovi ljudi mazili i milovali!...Jedan od ove dvojice morao mu je biti otac!... a onaj drugi? — šta mu je on bio ? — Ne zna.Seća se i jedne žene.I ona ga je volela — isto kao mati.Da l ovo beše njegova majka ? — I to ne zna...Sve mu se činilo, da je još u detinjstvu od nekog čuo ove kobne reči: „Tvoja je majka umrla.“ — Onda nije ni znao šta to znači. — — Docnije, i oni ljudi i ona žena i sva druga čeljad iščezoše — odoše nekud....Kud? — On ni danas ne zna!...Zar nije ovo zagonetno?! — — — Od to doba za nj nastaju dani, koje nikad zaboraviti neće.To su dani detinje tuge, detinje osame — to su dani stradanja i mučenja! — Jednog dana ostao je sam samcit kod kuće — koje? — Ni on sam znao nije.Tu je čekao dugo, dugo.Plakao je, vikao je, zvao je — u zaman sve!...Smrče se.Dođe mrak.A on još sam.Nema ko ni sveće da upali!On se zacenuo od plača.Najzad je klonuo i — kao dete zaspao. Kad se probudio — još veće čudo!On beše u sa svim drugoj sobi, pokriven nekakim dronjcima.U celoj sobi ne beše ni jedne lepe, čitave stvari.To beše više neka jazbina no soba.Flavije se prestravi.Sad nije umeo ni da plače.Velike bede, nesreće — čoveka zaneme, decu ućutkaju...Flavije je upro oči na onu stranu gde se nešto videlo nalik na vrata. Ona se otvoriše. U sobu uđe jedno strašio. — Tako se bar zaprepašćenom detetu učinilo. To beše stara, pogrbljena babetina. Lice joj beše grdno i rapavo.Nos kukast, brada savijena.Ovo dvoje kao da se behu sastavili.Oči joj behu male, okrugle, zelene — kao trava.Na vrh čela je imala nekaku grdnu masnicu.Desna joj obrva beše nekom pržotinom, na drugom kraju čela, uzdignuta.To beše pravi satana u obliku babe, sprženog lica i zelenih očiju. Kako je ušla u sobu stala je pred Flavija.Poče mu piljiti u oči...On i ne disaše.Ima jedna vrsta straha, pred kojim i najplačljivija deca zaneme.Taj strah beše obuzeo našeg malog sirotana.Činilo mu se, ova će ga baba sad pojesti. Ona progovori: «A, — derane mali, ti si već budan!...Ustaj, ustaj; baka ti je spremila doručak» Ove blage reči, čuo je mali Flavije od svoje bake — tada, pa više nikada. — — — — — — Sad nastaje čitav niz beda i nevolja....Siromah Flavije; prvi je dan bio lupan!Za što? — Što je kazao babi da mu je ime: Flavije.... «Tebi je ime Rozeti, štene gosposko! povikala je ona, a oči su joj svetlile, kao mačci kad je deca okupe tojagama ispod kreveta, — Rozeti! jesi čuo, Rozeti?!» i tako ga lupi dlanom po obrazu, da se siroto dete preturilo... Od to doba niko ga drukčije zvao nije — već Rozeti. Ali on se opet nikako nije mogao navići na ovo ime.Kad bi ga ko na ulici, kad je počeo prodavati pečeno kestenje, upitao: kako ti je ime, mali?“ — on bi odgovorio: «Flavije,» ali bi se odmah trgao i dodao: «zovu me ovde i Rozeti.» Babu Flavijevu zvali su svi — «baba Džoma».... Još ono jutro, kad se Flavije probudio u baba Džominoj sobi, on beše u drugim haljinama.To behu sami dronjci.Siroto dete stidilo se u ovim dronjama i od same baba Džome. Za sve vreme dok je kod Džome bio, svaki je dan ma za što od nje bar po jednu ćušku dobijao, a bilo je slučajeva, kad ga je baba na mrtvo ime ostavljala.Siroto dete nije nikad znalo, za što je moglo biti lemano.Često je izvuklo boj za ono, za što se nadalo da dobije bolju večeru ili bar kakvu blagu reč. Prosto, ovoj se nesretnoj babi nije moglo umostiti. Prvi je dan moralo poneti za babom punu korpu pečenog kestenja, i vazdan uz nju džupriti, dok ona sve kestenje ne rasproda.Po nekad se ostajalo do neko doba noći. A opet što mu je hrana nesretna bila!Dobijao je jutrom po crn komadić leba, koji je više ličio na pečeno blato, no na šenični lebac.Ovakvu i ovoliku porciju dobijao je i u podne i u veče.Sretan je to dan bio, kad je i Flavije dobio da što kašikom srkne....A koliko je puta ostajao i bez ovog crnog leba?! — Tome nema ni esapa.To bi se redovno dešavalo, kad bi za šta izvukao boj ili kad bi se baba vratila dockan u veče s neprodatim pečenim kestenjem.A to se, po nesreći, događalo vrlo često. Posle nekoliko meseci, predomisli se baba, pa počne samo dete šiljati da joj robu prodaje.Sad su tek nastali mučni dani po Flavija.Beše nastala zima, a on još u onim dronjama i bos....I tako je morao po vazdan dreždati i kroz plač vikati: «Dobro pečeno kestenje — dva za paru!»... Po katkad bi se dogodilo, da pored njega prođe po koja milosrdna duša, koja se sažali na jadno — golo dete, pa mu svu kotaricu otkupi.On bi tada radostan otrčao kući, dao babi pare, i toga bi dana bio miran. Ali Džoma se novom jadu doseti.Ona se setila, na koji je način dete jednog jutra brzo prodalo kestenje.Ono beše s parama, što no reč, brže došlo, no što je otišlo. Od toga doba Flaviju nije pomoglo ni milosrđe dobrih hrišćanskih duša.On se morade odmah vraćati s drugom korpom punom pečenog kestenja.Baba je videla, da se lepa parica da izvlačiti i iz plača, golotinje i bosotinje — ovog jadnog deteta.Ona mu pri polasku izdade poruku, da — za živu glavu kući ne dolazi, dok i poslednji kestenčić ne proda. Pa kako je u svetu vrlo malo milosrđa, to je siromah Rozeti i za to morao da pati.Morao je da trpi glad, da podnosi boj od baba Džome, čim mu se desilo da sve kestenje ne proda, ili da mu se pare ne podudare s prodatim espapom. Posle jednog ljutog boja, što je kukavno dete od baba Džome dobilo, ona — sva zaduvana — kroz zube promoroga: «Ovo je pravi mačiji život; ne — još je žilaviji!Do sad bi i sam đavo skapao, a ovom štenetu — baš ništa nije.Još bih rekla da se od boja goji, da mu glad prija....A — ovde se mora tražiti drugi lek....Ovde se mora okrenuti drugi list!...“ — — — — — — — — — — — Jednoga večera Flavije se vrati prilično dockan.Bilo je skoro dva sata noći.Nije mogao ni pola kestenja da proda.S toga je zaostao, ne bi li koji u veče proturio.Al sve bi u zaman.Kad je video da po ulicama biva sve ređe i ređe sveta, on se krenu i dođe kući.Ono je siroče znalo šta ga čeka.Pa koje od zime, koje od straha — drktalo je kao prut. — Kad htede da uđe u sobu, on ču neki razgovor.Poznao je glas baba Džome.Ona je nekom nešto govorila.Najposle reče življim glasom: «Sto dinara pa neka je sretno!....Ni prebijene pare nije vam niže». — Pristajem, odgovori drugi nepoznati glas....To mi je istina dosta skupo, ali šta ću, treba mi; ja uprav moram jednog takog dečka imati; a znate, g. Džomo, mene su baš uputili na vas.... — Ono, znate, gospodine, dobro su vas uputili, i on je onakvi, kakvog vi, kao što velite, tražite, — ali ne znate kako će meni biti bez tog obeška...Beše ni kao desna ruka.... odavno me zamenjuje.... i baš sam vam malo vrlo malo, za nj tražila».... Flaviju beše tada 9 godina.Četiri je već blizu kako je kod baba Džome.Patnja je svima, pa i deci najbolji učitelj.On beše od ovoga učitelja mnogo što šta dokučio....Kad je čuo gornji razgovor baba Džomin, njemu pođoše mravi uz leđa.On je znao, da mu baba sprema nove bede i nevolje. «Ja baš ne marim, reče nepoznati glas, možete se i pišmaniti; za me je baš i onako preskupo....Bog s vama, sto dinara, to je 10.000 para dinarskih!To je već kapital....Ja se uprav čudim, šta mi bi da pristanem; jes, nisam bio uhvatio račun, koliko će izneti putni trošak, pa onda odelo na tog derana....Ne, ne, baš je mnogo; a bog me ne bih ga mogao ni držati kao vi.... osobito odelo, na obuća.. — Ha, ha, ha! — nasmeja se baba Džoma satanskim kikotom, — odevajte vi njega, gospodine, samo kao ja, pa vas nikad neće koštati ni prebijene pare; a što se obuće tiče, on vole bos, no obuven — barem se kod mene nije hteo nikad obuti....A ja, kad sam već rekla, — sto dinara, neću od reči udarati; to bar nisam nikad činila, — reče baba Džoma, popuštajući očevidno za to, što je videla da je udarila na majstora. — A već i ja nemam kud, rekao sam — a baš što je skupo, skupo, — nek ostane tako — daću vam eto dinara.... — Sto, ni pare manje!...Nego da vam još nešto kažem!...Tog derana valja vam lemati svaki dan, a ne dati mu jesti svaki drugi dan, ako hoćete, da od njega vidite asne...To vam je moj savet!...Ja sam dobro izmerila tog obešenjaka....Kod njega je — što više batina, a manje leba, to više rada.... — Ne brinite vi već... znam ja šta treba tim ptičicama...Padne li on meni šaka, on će, hoće neće — presti kao malo mače.... — Tako valja, reče baba Džoma, očevidno veselim tonom, baš mi je milo, što sam mu dobrog gazdu našla.Bar će vremenom i on čovek postati, i onda će me se sećati.... a već znam, da je ovaj svet neblagodaran...Ali do vraga, što ga već nema?!...Večeras baš kao za pakost....» Flavije se i nehotično nakašlja. «A evo ga! povika baba i vrata otvori....Jesi prodao, Rozeti, kestenje, ha? — Nisi! — stani da me bar još na izmaku upamtiš!...Biće ti na sreću!!...» To reče i dočepa jadno dete za jaku; ćuši ga po obrazu tako nemilostivo, da je siroče — pisnulo kao crv pod korom....Ono tužno i žalosno baci pogled na stranca....Dalje ne znade šta bi. Šta bi? Kao razjarena zver, što bi skočila na žrtvu svoju, tako i stranac sinu munjevitim pogledom....I baba Džoma već ležaše kao trula mešina za vratima. «3ar si zaboravila da ovo dete nije više u tvojim satanskim rukama?!».. To reče, baci joj jednu kesu novaca, uze zaprepašćeno dete za ruku i ode s njim u pomrčinu. Ko bi posle nekoliko trenutaka zavirio u sobu baba Džominu, mogao bi lepo viditi, kako ovaj đavo — baba, kao da ništa bilo nije, — pored sveće sedi i broji pare, što joj je onaj stranac bacio...Brojala je i brojala i opet brojala, svojim očima nije verovala. U kesi je bilo: mesto sto dinara, ravno sto lujdora!... Kad se Flavije sutra dan probudio začudio se.On beše u lepim spavaćim haljinama, u beloj čistoj košulji i u velikoj prostranoj sobi s lepim velikim prozorima, okrenutim na ulicu, kojom puno sveta ide tamo i amo. Malo za tim uđe u sobu jedla žena.Moglo joj je biti 24—26 godina.Na njenom se licu ogledaše dobra duša.Ona se ljupko smešila. — «Ustani, čedo moje, reče posle male pauze, ustani; ja i moj Džon Petar — čekamo te da s nama doručkuješ!» Flavije ustade.Behu mu spremljene nove novcite haljinice.G. Džonovica mu pomože da se obuče.Žena ova beše i dušom i telom sušta dobrota. Posle nekoliko trenutaka — Flavije je doručkovao, prvi put posle četiri duge godine — kafu s mlekom i belim kolačom. Započeo se nov život. Flavije je proveo u kući Džona Petra i g. Bele, njegove supruge, kao kod oca i majke, punih deset godina.Oni su ga dali u školu.Svršio je četiri osnovne škole i šest gimnazija.Oni su mu često govorili: «Ako uvek ostaneš tako dobar i dobro uzučiš, onda će doći onaj dobri čovek da te vidi....Da znaš kako on često za te pita!....Sećaš li ga se?....Da njega nije bilo, ti bi i danas prodavao kestenje proklete baba Džome!».... Kad je svršio šesti razred gimnazije i dobio svedodžbu, da je s odličnim uspehom svršio srednje škole u Londonu — reče mu g. Džon Petar: «Dete moje, vreme je da se rastajemo!...» Tu je stajala i g. Bela.Ona je plakala.I Flavije je plakao.G. Džon Petar samo je glavu okrenuo.I njemu je bio ovoj rastanak težak. «Tako je, započe opet g. Džon, što biti mora, mora...Flavije čedo moje, onaj prijatelj tvoj, onaj dobrotvor i tvoj i naš, hoće da ti ideš u tvoju otadžbinu.Pođi odmah.Evo ti adrese od stana u varoši P.... u F....Pođi sa srećom.Sećaj se nas!...Mi smo te bili zavoleli kao svoje rođeno dete....Ti si bio uvek dobar....Mi te..» I tu se zaguši od plača i sam g. Džon Petar.G. Bela je jecala kao malo dete...A Flavije? — On nije umeo da ovim dobrim ljudima kaže — ni „zbogom!..“ Bio se zacenuo od plača.... Tako se rastaju dobre duše. Eto za što bi se Flavije ponekad udubljivao u misli.On je gledao u svoju čudnovatu prošlost.On je još ni do danas razumeo nije. Najviše bi mučilo dušu njegovu, što još ne poznaje svoga dobrotvora, svoga izbavitelja, svoga anđela hranitelja. Koliko ga je puta gledao u snu — svetla kao jarko na planini sunce! — «Šta bi bilo od mene, da me ovaj čudnovati čovek ne istrže iz vampirskih ruku one proklete babe? — Nakaza, leš.Šta bi bilo od mene, da me ovaj čudnovati čovek ne namesti kod onih dobrih ljudi, — da me ne školova? — Umni bogalj.Njemu imam da blagodarim, što sam na putu, da i ja kome od asne budem!....Da li ću se pokazati dostojan njegove dobrote? Ovako bi Flavije često u sebi mislio.I to bi trajalo dugo, dugo — dokle ga god ne bi trgnuo iz misli kakvi njegov drug..... Njegovo fizično biće beše ugled svežosti, zdravlja, muške jačine.Sav njegov spoljašnji izgled prestavljaše prijatno i mirisno proleće u čovekovu životu.Njegova duševna strana, umna moć, bistrina, zrelo suđenje, brzo svatanje, — behu još dalje izmakli.On po telu beše mladić, a po duši — zreo čovek. Bio je i srcem i dušom odan narodnoj stvari.U borbi za narodna prava i slobode bio je neustrašiv. On bi rekao: «Narodne slobode, njegovo društveno uređenje — to je njegovo pravo, njegova svojina.Ja ne mogu da razumem onu gospodu, koja je mogla da se toliko osmeli da, pod raznim izgovorima i marifetlucima, tako dugo drži pod svojim pečatom ovu narodnu svojinu....To je i suviše drsko!....» Kad bi ga upitali, za što je baš izabrao da uči medicinu, — on bi odgovorio: «Da lečim sirotinju.To je jedina klasa ljudi brojem najveća, koja nema svojih lekara....I zdravlje je čoveku kapital.Ono je sirotinji još nešto više. Ono je jedini izvor njen, iz koga ona crpi hranu sebi i svojima.» Polutanstvo je mrzio kao i nazadnjaštvo. Kad bi ko zastupao «krpež» i «nakalamljavanje» u društvenim ustanovama, on bi s osobitim humorom primetio: «Pogledajte samo one neimare, kako u ovo veliko narodno zdanje umeću, trpaju — ćerpič, čatmu, krive crvotočne direke s one stare razrušene zgrade...To je sigurno «njihova štednja»..., A zaboravljaju — kakva nesreća može da snađe one, koji se u toj ogromnoj zgradi, od stare građe, nađu, dese onog kobnog dana, kad se ona pri najmanjem potresu, — stropošta, sruši na njihove glave!».... Kad su Flavija upitali njegovi drugovi — na nekoliko dana pred samo suđenje — šta misli, kakvi su izgledi, drži li da će dobiti ili izgubiti spor koji vodi protiv g. Andronite, supruge g. Mišelja Mozentala predsednika senata u P..... — on je smešeći se odgovorio: «Stvar je izvesna, gospodo, ja gubim spor.To gotovo već ne podleži nikakakvoj sumnji.Tako mi kaže i moj advokat.Za to sam raspoložen.Možete mi se i smejati.Ja primam.Za me ima u ovome sporu samo jedan gubitak.To je uspomena na moje roditelje, — moga opa i moju majku.A što se desilo, da je ta uspomena — vrednost od jednog milijuna i dvesta hiljada dinara to ja, valjda, nisam kriv.Da je ova vrednost manja, možda ovog spora ni bilo ne bi; možda ja ne bih ni bio lišen one uspomene na moje roditelje; možda nikom ni na um papo ne bi, da ne ove, tako mile, stvari lišava...A znate, gospodo, od kud u napred znam da ću spor izgubiti? — Da vam kažem. Ja san potpuno uveren, da je pravo na mojoj strani.I to, za mene bar, ne podleži nikakvoj sumnji....I, preko svega toga, ja moram opet spor da izgubim.Takvi je zakon.On hoće, on traži da ja ovo svoje pravo pred sudom potvrdim s tri bszizuzetna svedoka; a ja, gospodo, imam samo dva.Trećeg na nesreću, možda i na sreću, nisam mogao pronaći.Ovo je, dakle, jedna zakonska formalnost, koja me lišava materine ogrlice.I šta će se?Zakon je to — po njenu se maramo upravljati.On i treba da je suveren volje čovekove.S toga i nose veliku odgovornost oni, koji te zakone grade, kad ovi ne odgovaraju postavljenoj celji.Gospodo, pravo, zakon — to nije moja struka; ali ima nečega u pravu, u zakonima, u sudovima i u primeni zakona na sporne slučajeve, što svaki mora da zna i da razume, a to je ovo: Zakoni i sudovi imaju zadnju celj — da iznalaze istinu.Sad, da se vratimo na moju stvar.Ko nju prouči, ko je s pažnjom razmotri,ispita, — taj bi morao naći: da je u ovom sporu, sporni predmet — ogrlica — isključiva svojina mojih pok. roditelja, i po tome, da ona sad meni pripada.To bi se našlo, a da se ne moraju ispitivati ni ona dva svedoka, što ih imam.Sad, kad je tako — onda ko ima prava, da mi tu stvar oduzme za to, što nemam trećeg svedoka? — Ja držim, gospodo, da je ovo zakonska anomalija.Ako se može imati razloga, da se pored ostalih dokaza, ne veruje dvojici mojih svedoka, onda bi taj isti razlog mogao važiti i za tri, četiri i više svedoka.Broj svedoka, držim ne bi trebao da određuje pravo.Apsolutnost jedne istine ne može, ne sme ništa na svetu da izmene.Ovo je, gospodo, moje laičko mišljenje.Njega se moj advokat ne drži, i ako je uveren o tom pravu onako isto, kao i ja, možda i više; jer je, kako on veli, ovaj spor svestrano proučio. Moj advokat ovako pobija moje mišljenje. «Istina je da je sudovima i zakonima zadnja celj — da iznalaze istinu.Ali iz ove baš istine, postavke, kako hoćete, izlazi, potiče logična nužnost — pitanje: Kad će ti zakoni, koje primenjuju grešni ljudi, kad će sudovi, u kojima zasedavaju, sude opet — grešni ljudi, uzeti, da je ta željena istina nađena, otkrivena ? — Ta se mera dokaznih srestava morala tačno odrediti.Za vašu stvar, g. Flavije, zakon je jasno kazao: hoću tri bezizuzetna svedoka!...» Ko se sad, gospodine, sme zadovoljiti s dva?» — Tako, gospodo, stoji moja stvar, o kojoj ceo svet vodi toliko računa.I, gospodo, ja ću ipak da idem na suđenje! — Tamo me nešto vuče!...Kao da ću na tom suđenju viditi nekog svog!A i jes, tamo se mora staviti na ugled sporni predmet — ogrlica moje matere.Hoću da je vidim!Za to mi nisu nužna tri svedoka.To će za me biti svečan prizor!...Gledaću stvarku koja je bila na vratu, na grudima moje slatke majke!» — — — — — U jednoj prljavoj i tesnoj ulici u P...., u ono doba, nisi mogao u po dana sresti živu dušu, započe g. učitelj svoju zanimljivu priču.Kuće behu niske, stare, opale; a gotovo svaka druga bila je pusta.I ono malo stanovnika, što je obitavalo u tom usamljenom kraju varoši, behu puka sirotinja. U jednoj gotovo paloj kućici živeo je od više godina jedan stogodišnji starac — Avrilj Duferin, stari, propali juvelir.On beše obnevidio još u 96 godini.Sad je već sa svim slep.U ostalom bio je, prema godinama, još dosta krepak.Da nije bio slep, mogao bi, kako su ga još noge držale, po koji put izaći u varoš. U doba svoje snage bio je čuven sa svoje juvelirske veštine.On je bio negda i odveć imućan.Ko bi tada ušao u njegovu juvelirnicu, tome bi se oči zasenule od sjaja i treperavog prelivanja dragog kamenja na raznim adiđarima, koje je on stavljao na ugled svojoj bogatoj mušteriji U onoj nesretnoj revoluciji i ova je čuvena juvelirnica propala — razgrabljena. A sad? — Starac je doživeo duboku starost i — prosijački štap!No od prošnje ga je sačuvala jedna milosrdna duša.Tako je.U ovom je kraju bilo najviše bede a najmanje prosjaka. Prošnja — to je poniženje čovekovo.U kom se mestu množe prosijaci u tom je nestalo dobrih dela, tamo se množi samoživost, ovaj jedini životinski znak na čovekovu liku; a gde samoživost preovlada, tu povrvi prosjačenje na sve strane....Prošnja je dokaz, da je u nama nestalo milosrđa! — Gotovo svake nedelje oblazio je jedan nepoznat čovek ovaj siromašni i pusti kraj varoši.Bio je obično umotan u dugo crno japundže.On je ulazio u svaku kuću, koju je siromaština pritiskivala.Priticao je svakom u pomoć.Pomoć je bila skromna, ali uvek na vreme i sigurna.On je posećavao i slepog juvelira.Imena mu niko znao nije.Neki su se za njim prikradali, da vide, kud ide i gde svraća; ali nikom za rukom nije ispalo, da sazna stan i ime njegovo.Kad bi tako, tronut dobrotom njegovom, stao blagosiljati, on bi blago primetio: «Nemojte meni blagodariti, nemojte mene blagosiljati! — Ovo što činim — nije delo moje, već drugoga.On je gore — na istini....Njemu samo recite: — «Neka mu je laka zemlja crna!» I oni bi tada pobožno prošaptali: — «Neka mu je laka zemlja crna!» — — Eto kako je ovaj čovek činio dobra dela. On je davao «desnom da leva ne vili». Jednoga večera, na nekoliko dana pred ročište, sedio je slepi Duferin u svojoj sabici.Bilo se već u veliko smrklo.U sobi nije gorela sveća.Nije; jer je slepcu noć ravna danu a dan noći, oboje je za nj večita tama, večita pomrčina.Ta koliko se siromah starac brkao u računu!Koliko je puta noć držao da je dan; a dan da je noć! Tako je i večeras bilo....Mislio je da se još nije smrklo, pa je sedio pored svoga prozora i sav se u uho pretvorio, te je slušao hod ljudi il jav ma kakvog živog stvora.Beše mu dotežala nema tišina, koja naličaše na tajac samrtnika.On je u zaman čekao i slušao.U sobi je samo popak pevušio.Starac zadrema i — zaspa.Koliko li je on puta ovako u svojoj naslonjači zaspao — tome ni broja nema.Bio je lakosan.Kao i svi, koji dožive duboku starost.Dok je starac ovako spavao ili bolje reći bio između sna i jave, — dotle se njegova vrata na sobi otvoriše.Neko je ušao.Starac se trže.Po hodu, po dahu poznao je ko je: «A, vi ste, dobri gospodine! reče starac, i okrete se onamo od kud je šum došao....Dobro mi došli! — Sedite — na moj krevet!Od kad nisam ni s kim prozborio ni reči!...Jedva čekam da ko dođe — da se malo prorazgovaramo!...Ovaj novi svet ne mari za razgovor — naročito sa starim ljudima!U staro je vreme sve drukčije bilo....O, dobri gospodine, kako vam blagodarim što ste me posetili. — Jeste seli? — Sedite samo!...Još je rano....Hoće li skoro mrak?...Ovaj kraj varoši nema još ni sata!...Šta radi ta nova opštinska samouprava?...Beše se digla uka i buka — umal ne pukoše, dok se ne dočepaše vlasti!...Sad im se niko ne meša u njihne poslove...Pa što se ne pobrinu što i za ovaj kraj, kog je i bog zaboravio...Ne, dobri gospodine; bog nije zaboravio ovaj kraj — on je vas nama poslao!..Da nije vas, naša bi sirotinja skapavala od gladi po toj novoj upravi....U staro je doba sve drukčije bilo!...Oh prokleta kostobolja! — jauknu najedared slepi juvelir, i zgrabi rukama svoja kolena — ova će me bolja najposle u grob stropoštati!...Ne znam kakva je ovo napast; po nekad prođe, ne bude sevanja po dva tri dana; a po katkad se opet čisto pomami — prolazi kroz kosti kao usijana šipka.Nazeb stari!...Ne umem da se čuvam; sedim po vazdan kod ovog prokletog prozora!..Mnogo se koješta steklo; a, bome, i godine su!...Oh, hvala bogu — malo uminu!...Patite li vi, gospodine, od kostobolje? — —Ne, odgovori jedan blag glas, čist kao srebro u svetog putira. — Sretni ste!To je nesretna bolja.Ja od nje patim — ovo je četrdeset godina!...Najgore mi je, što sam obnevidio.Pre je i kojekako bilo, ama sad — ne vidim baš ništa.Kad čovek oslepi — bolje je i da ne živi....Ali šta ću? — Moram čekati onaj bogom određeni čas....Samo mi je dugo vreme !...O, gospodine, kako vam blagodarim za onog dečka!On me dobro sluša.Donese mi sve, pa rekne: «Đedo, mleko kafa, kifle, puter — sve je na stolu!...Vode sam, vam doneo s Minetinog kladenca — sve je na svom mestu.To rekne, pa, kao čikov, izleti iz sobe.Ja zovi, zovi — a ja!...On je za «devetim brdom».Bude mi žao.Sad bih se i s decom rado razgovarao....Sad su i deca drukčija no u moje doba....Onda vam ona po vazdan ćeretaju, pitaju za najmanju sitnicu — kao deca — hoće sve da znadu.A ovaj moj dečko — tvrd li vam je na razgovoru!..Onomad sam jedva iskamčio od njega nekoliko reči.Reče mi, da je narodna partija održala megdan na poslednjim izborima; da će se skupštinske sednice ove godine držati u P.... a ne u V..., da je izgled već tu, da sadanja vlada položi oružje pred narodnom partijom...Zar sad i deca vode brigu o «državnim poslovima»?...Ovo je valjda, došao smak sveta! — Ispričao mi je još nešto....Ali, gospodine, čudo je božje, što sad ne mogu da pamtim! — Ne znam šta je. — Valjda i to godinama ide?!...» Kad je stranac ušao u sobu starog Duferina, onje pod japundžetom doneo mali — slepi — fenjerčić.On ga je metuo na sto i seo na starčev krevet.To beše čovek od svojih 40—45 godina.Njegovi pogledi behu se zaustavili na starčevom licu.On je s pažnjom slušao ovog stogodišnjeg starca i primao je k srcu sve žalbe starčeve — na osamu, na teške bolje, na sve izmene, koje je novi svet učinio.Stranac je gledao u ovom slepom starcu živu, ali ćelavu, opalu, trulu, — srušenu prošlost! — Onaj, koji se negda valjao u izobilju — koji se igrao zlatom i dragim kamenjem; kod koga su dolazili i odlazili prvi bogataši, plemići — najlepši cvet ondašnje mladosti i lepote — sedi danas star, poguren, slep — ubog — u ovoj opaloj udžerici i želi, traži, čezne da mu bar dete kakvo otvori vrata i da koju s njim prozbori — da vidi, e je još među živima!... Kako je sve prolazno!.... «A, čekajte; sad znam, setio sam se, o čemu mi je pričao moj dečko....E jes on pravi neki matorac! nastavi starac.Ovo vam dete zna šta se i po skupštinama radi, govori; šta se misli, hoće, namerava da preduzme!....Ono zna šta se radi, sudi i po sudovima.To, u moje doba, nisu mogli ni matori ljudi da znaju — nisu ni smeli znati.Oni su gledali svoj posao; pa, kad bi ko o čemu što i progovorio, oni bi odmah rekli: «To nije naš posao, ima ko se o tom brine....Gledajmo mi svoj posao i svoju kuću»!...Ja držim da su oni imali pravo.Ali šta još od ovog novog sveta izaći neće!...Sve se menja pa i to....Tako je.On mi je pričao o nekoj parnici, o kojoj se po svoj varoši mnogo koješta govori.U ovu su parnicu, reče mi, umešani veliki ljudi.Parnicu je poveo nekakvi narodni čovek....Dete reče da bi ono volelo da taj mladić spor dobije.Sad baš ne pamtim, on mi i ime kaza — zaboravio sam....Valjda su sad i imena drukčija, pa za to ne mogu da ih pamtim....Je ste vi, gospodine, što slušali o tome? — Jes slušao sam, odgovori stranac s puno radoznalosti.On se malko ispravi pa reče: »Parnicu je poveo g. Flavije medicinar na ovdašnjoj klinici, sin pokojnog Artura markiza de-Rivijera, a unuk starog markiza Žorža de-Rivijera....Jeste poznavali ovu kuću?» — — Jesam — li poznavao kuću Rivijera. pitate me, gospodine?...Bog s vama!...Kako da pisan.Zar moju najbolju mušteriju da ne poznajem!Ja sam poznavao i pokojnog starog markiza Oktava de-Rivijera....Kao da ga sad gledam....On je umro davno.Sad će u proleće biti ravno 65 godina.Ja sam onda bio u 37.Sad mi je 102...Godine pamtim, gospodine, to je čudo....Drugo se, boga mi, smeće s uma....A što pitate, gospodine, za taj dom? — Da nije i njega survala prokleta revolucija?To vam je bila najplemenitija i najbogatija plemićska kuća onog doba. — Survala baš do zemlje! odgovori nepoznati, a još jednako ne skidaše očiju sa starog juvelira.Vi rekoste, stari, da vam je ta kuća bila najbolja mušterija?... upita nepoznati, udarajući glasom na ovo pitanje, kao da je nešto važno saznati želio. — Jes, jes, kazao sam vam istinu, potvrđivaše starac; pomislite samo, gospodine, jedan jedini adiđar, što sam toj kući načinio — koštao je na 1,200.000 dinara.He, al to je opet za tu kuću bila prava sitnica.Ti ljudi, prosto, nisu znali esapa od onog što su imali.Taku jednu kuću kad ima jedna juvelirnica pa — dosta.... — Taj ste nakit pravili, g. Duferine, sigurno još starom markizu Oktavu de-Rivijeru? upita stranac glasom osobite radoznalosti. — A, ne, gospodine; kakvom markizu Oktavu! — On je bio najveća tvrdica od kako je, valjda, kuće Rivijera.Taj vam se cenjkao za najmanji prstenčić.A kad bi što plaćao — kao da ga sad gledam — drktale su mu ruke, kao da je sve svetske arame pojeo....Po njegovim bi narudžbinama juveliri skapali od gladi.Njegov sin g. Žorž, e to vam je već drugi čovek bio; ali ni ovaj nije bio ni za mali prst svoga sina Artura.Ovaj vam beše pravi plemić.Kad se pojavi na ulici, na konju, u kolima — s njegova su lica sipali zraci dobrote i plemenitosti.On beše kao najbolji proletnji dan.On je bio čovek milostiva srca.On je učinio više dobra no svi Rivijeri, od kad je njine kuće i njine bogaštine.Po osobitoj narudžbini mladog Artura markiza de-Rivijera, ja sam načinio onaj skupoceni adiđar.He, gospodine, onakog dragocenog kamenja nemate danas.Ono beše žeravica a ne kamenje.Pa onda ona izrada!...Nemojte mi upisati u hvalu — a ja bih se opkladio, da onako što današnji vaši majstori ne bi umeli da načine....To beše ogrlica, prvi verenički dar, koji beše spremao g. Artur svojoj lepoj zaručnici Ani Sevinjskoj...Jes, jes, kao da ga sad očima gledam — fason — polumesec sa zvezdom...Ovo je, gospodine, u miniaturi grb porodice Rivijera.Samo što sam morao dodati tome grbu još jednu stvar — sveto Hristovo raspetije.Ono je visilo na donjem boku polumeseca....Trnovi venac spasiteljev, sav u smaragdima, i rane na telu njegovu, od čistih rubina, — najbolje su mi ispali!...Ovo je najskuplja i najfinija izrađevina, koja je ikad iz moje radionice izišla.Ovo nije bila izrada, već stvor — veština.Znam da sam i sam toliko puta stajao i posmatrao to čudo od nakita....I sad bih ga voleo viditi. — Bože! i njega je morala smožditi, uništiti nesretna revolucija....Šta je meni tada samo propalo!...Ali nije zar; ko bi bio dušman, da onaku dragocenost i po skupoći i po izradi upropasti?!...Ja je mogu još i viditi!...He, šta govorim?!...Ovako više puta reknem!...Očnji vide, da dragocen li si!...Nema blaga, koje se s tobom meriti može!...Zbilja, gospodine, jeste vi od koga slušali, da čovek, koji preživi sto godina — dobija nove zube i očnji vid? — Za zube ne bih mario....Ovo je 38 godina kako sam izgubio poslednji zub iz glave — pa ništa....Čini mi se kao da je juče bilo — prolazi vreme pusto!...Ali očnji vid; he, to je sa svim nešto drugo....Da mi je da progledam — da još jednom pogledam u ovaj lepi svet, pa ne bih mario, koliko za paru, da odmah umrem!»... Starac je ovo govorio a nije osetio kad je nepoznati polako ustao, uzeo svoj fenjerčić, prišao kod starca i čekao dok se on ne istuži.Kad starac ućuta, onda stranac reče glasom koji beše dosta potresen: «Dobri moj starče, meni je milo što se još tako lepo sećaš tvojih veštačkih rukotvorina....Vidi se, da i danas s voljom govoriš o svome negdašnjem radu...Sad laku noć!...Kazaću vašem dečku, da od sad malo više ostane kod vas....Osama je, znam i ja, teška...» To reče i — ode....Sigurno da pohodi još koga i da učini još kakvo milosrdno delo u ovom bednom kraju. Ovog istog večera dobio je g. Flavije jedno pismo.Ono je glasilo: «Pozovite se još na g. Avrilja Duferina, starog juvelira, da vam bude treći svedok u vašem sporu, što ga vodite protiv g. Andronite supruge g. Mišelja Mozentala presednika senata, zbog ogrlice vaše pokojne matere.Svedok je taj svojom rukom načinio sporni predmet, a po narudžbini vašeg pokojnog oca.On je istina i star i slep; ali je opet toliko krepak, da će moći na sudu iskazati, ono što treba i što zna....Sad zbogom!... do viđenja!» — — Može se misliti kako je ovo pismo obradovalo Flavija.On je više odletio no otišao svome advokatu g. Bosiju.Ovaj je učinio odmah sutradan sve što je trebalo, da se i ovaj treći svedok pozove na ročište.Kad je sve svršio i našao se s Flavijem, onda mu je smešeći se rekao: «Sad, g. Flavije, vaša stvar stoji sa svim drukčije.,..Za vas se, rekao bih, stara neki nevidljivi duh! — Ovo je onaj isti rukopis kojim je pisano i ono lanjsko pismo, u kom ste dobili ona u pola pogorela dokumenta i kopije ispita, kako su i na koji način, nađeni ti dokumenti u kući pok.Bomjera de-Rula, prvog muža g. Andronite!... — Vidim.... tako je , reče Flavije zamišljeno.... Same zagonetke....Kad li će se one već jednom odgonenuti?!.... — Još samo dva — trp dana imamo da čekamo,» odgovori Bosije, veselo smešeći se. Još u četiri sata po podne u oči dana suđenja, sva su sedišta, tako reći razgrabljena.Ova je parnica zainteresovala i više i niže staleže, i više i niže krugove, i bogate i siromašne građane.Svaki je nazirao u ovome sporu nešto tajanstveno — nešto «misteriozno»; svaki je u njemu video zagonetku, koja će se tek na sudu odgonenuti.Za to se mnogi još za rana postaraše da sebi osiguraju sedišta u sudskoj dvorani.Imalo ih je, koji su hteli da iz ove navale izvuku i po koju korist.Oni počeše da prodaju bilete za dosta lepe sumice.No presednik suda, da bi ovom «švindlerluku» stao na put, i da se ne bi «varanja» i «kaišarluci» — događali tako reći pred sudskim vratiša, — izda strogu naredbu, da bilete za sedišta moraju glasiti na samu ličnost, koja dolazi na ovo suđenje.I tako se, do duše, u ovom pogledu presekao put trgovanju sa sedištima sudske dvorane. — Kad se čulo, da će na suđenje doći svi članovi porodice uvaženog doma g. Mišelja Mozentala, presednika senata, i njegove supruge g. Andronite, rođene Bonviljske, a kad je opet svet od nekud prokljuvio, da će na to suđenje doći i gospođica Adela, ovaj alem kamen ondašnjih lepotica, — onda se još življe osetio pokret u celoj publici, a naročito u mlađim, otmenim muškim krugovima. Istina gospođica se Adela retko viđala u operama, pozorištima i javnim zabavama.Ona je imala izredan ukusu izboru komada, kojima bi svoju pažnju poklanjala.I u ovome se tek ogledaše njena istinska ljubav prema lepim veštinama.Ona je očevidno izbegavala sva ona mesta, gde bi primeri raskošluka, sujetnog gizdašenja, fuduluka uzimali veći razmer.Ona bi samo rekla: «Žao mi je, da i na te stvari trošim moje vreme, koje mi je i onako suviše kratko...» Ali, svakojako, na molbu svoje matere, morala je otići na jednu idi dve večernje zabave, koje su imale više vid privatni i porodični; no, na kojima se vazda sticalo dosta otmena sveta.I samo nekoliko izrednih opera, klasičnih pozorišnih komada i one dve privatne zabave, dovoljne su bile, da — Adelu iznesu na glas — to samo beše dosta, pa da se vidi, da Adela, pored izvanredne lepote, ima nečega, što sve nadmašava.To beše njeno devojačko ponašanje prema svakome, bez razlike starosti i mladosti, bez razlike položaja i bogaštine.Ovo njeno ponašanje beše ona divna smesa — od brižljivog obrazovanja, prirodne dobrote njena srca, otvorene i vesele naravi, retke razboritosti u njenim godinama i — što je najvažnije — njene čiste, mirisave devojačke duše....A ovo su, bogme, znali mudri i pametni ljudi da cene i uvažavaju.Mnogi bi rekao: «Ja bih se opkladio da gospođica Adela neće doći na suđenje.Nju samo poslušnost prema materi može prisiliti da se pojavi na jednom suđenju, koje može i na njeno čisto lice baciti tamnu senku kakva stara greha njene matere».... Svet najbolje vidi, zna, ceni, sudi — dela naša. Najoštriji, najdublji pogledi, to su oni — javnoga mnjenja.Ono je već žigosalo mater a sažaljevalo ćer.Javno mnjenje — to je najstrožiji sudija.Ali, javno je mnjenje i najpravedniji sudija.Žig, koji udari javno mnjenje — večit je.To je belega, koju čovek mora poneti sa sobom i u — hladan grob. Sudska je dvorana puna slušalaca.Samo dve fotelje s desne strane g. Mišelja Mozentala — behu prazne. Sudije behu zaseli.Sudbeni sto beše pokriven zelenom čohom.Sto beše potkovičina oblika.Na čelu ispupčene okrugline predsedavao je predsednik suda g. Bižo Le—Savan.Dve sudije behu zauzeli svoja mesta, — jedan s desne a drugi s leve strane.Na stolu stajaše ispravljeno veliko sv. jevanđelje, u finim, zlatom uokvirnim kadifeli koricama.S obe strane jevanđelja stajahu od čistog srebra veliki krstati svetnjaci.U svakom svetnjaku - behu usađene po četiri velike voštane sveće.Na desnoj strani ovog sudbenog stola u samom uglu sudske dvorane beše namešten sto za delovođu.Pred ovim sedila je tužilačka strana, — g. Flavije, a do ovog njegov advokat g. Bosije.S leve strane sudbenog stola sedila je tužena strana, — koju je, bar za sad, predstavljao g. Mišelj Mozental predsednik senata, i advokat gospođe Andronite g. Žilkred de-Mulj, a do ovoga čitav niz prijatelja i kućnih poznanika g. Mozentala.A pred svima ovima beše posedala radoznala publika.Sredom ove publike beše ostavljen širok prolaz.U hodniku — pred zasedanjem — stajalo je još nebrojeno sveta.Beše nastupio savršen tajac.I muva da proleti čula bi se. U pobočnoj sobi, s desne strane zasedanja, sedila su tri gospodina i jedan dečko.Prvi se zvao g. Šarl Debrižen — Kont Davinjon; drugi — g. Emil Florijan markiz de-Branli, oba negdašnji kućni prijatelji pok.Artura de-Rivijera; treći beše — starac Avrilj Duferin, slepi juvelir, a četvrti mali Fabijan — vođ slepog juvelira.Prva tri behu svedoci po ovom sporu. Čitanje akta još ne počinjaše.Kao da se još na nekog čekalo. Sudska se vrata otvoriše.Služitelj uđe i predade predsedniku jedno pismo.Ovaj ga otvori — pročita. «G. Andronita supruga g. Mišelja Mazentala, presednika senata, — reče presednik zvaničnim «tonom» — ne može zbog zlabosti da prisustvuje na ovom suđenju...Sad možemo pristupiti delu!...» G. Mišelj Mozental, g. Žilkred de-Mulj advokat g. Andronite i svi ostali njihni prijatelji i poznanici, samo se čudno zgledaše.Oni se ovom glasu za živu glavu nadali nisu....G. Žilkred se naročito beše okunjio; a g. Mišelj je samo blenuo u svoje prijatelje....Da su na drugom mestu — mogli bi se malo i posavetovati, ali ovde, u sudu, nekako ne ide.... Pa i u publici se osetilo neko malo kretanje.. «Otkud baš danas da se g. Androniti smuči?!... tu ima neki đavo!» — mislili su jedni.Drugi su samo u sebi žalili, što su u nadi prevareni — da će danas gledati tako iz bliza caricu ovog tajanstvenog skupa, spora.... Vrata se sudska i opet otvoriše.Poslužitelj unese još jedno pismo.On ga predade g. presedniku.Ovaj ga jetko otvori i — pročita.... «Neka se donese još jedna fotelja.... neka gospodin uđe!» reče g. predsednik. «3a koga se ovo opet sad fotelja sprema?»... mišljahu neki radoznalo. Visok i otmeno odeven čovek uđe u zasedanje.Njegova pojava samo proizvela je u celoj publici neobičan utisak: «Ogist Degilj!... prošaptaše mnogi začuđeno.» — «Šta traži ovaj milijunar na ovom sporu?» pitahu se drugi.... «3ar se i «ćivte» mogu da zainteresuju za ovaj i onaj ishod pravde?!» pitahu se podrugljivo treći.... «Da ne misli i on da se ovde može što, onako ispod ruke, ućariti?» — razbijahu glavu oni, koji su ovde samo za to došli, da vide ono čudo od nakita, koje hoće da otme od one čestite gospođe jedan đački «gulanfer» svetska «protuva,» koja je sebi uvrtila u glavu, da je i ona od stare plemićske porodice — pa joj sad još samo fali jedna sitnica od ciglo 1,200.000 dinara. Ogist Degilj beše odista najbogatiji trgovac u P....Njega su obično u «višim krugovima» ubrojavali u one «dobre domaćine,» koji samo gledaju svoj posao, svoju trgovinu, svoju tezgu i — ništa više.Druge kapitaliste jednako su prokopavali za njegovu starinu i poreklo, pa nisu mogli nikako dokučiti — ni ko je, ni odakle je.Neki su samo nagađali, da se njegovo bogastvo datira od revolucije.Pakosni i zavidljivi čak su dotle terali sa svojim zlobnim jezicima, — kao da je on smakao i utajao silno blago nekakvom bogatom plemiću, koji se u vreme one opšte zabune bio sa svojim blagom kod njega sklonio.No u samoj stvari ovo su bile gole «sokak - lakrdije,» i zlobna iznošenja onih, koji nisu bili sretni u svojim trgovačkim preduzećima, i koji nisu mogli ni u jednom trgovačkom poslu da izdrže s njim konkurenciju.U ostalom se znalo kao pozitivno: da je Ogist živeo skromno i štedljivo, da je bio preko svake mere sretan u trgovačkim kombinacijama i da se ne zna ni za jedan slučaj, da je u kakvom preduzeću pretrpio kakvu znatniju štetu.I svet je opet njegovu skromnost i štednju nazivao tvrdičenjem i džimrijašlukom. Ogist je izbegavao sve javne zabave i političke diskusije.Bio je neženjen.Odbio je tolike ponude, koje su smatrane za vrlo retke i ugledne partije za ženidbu....U kratko: Ogist je bio i najbogatiji trgovac i najveći osobenjak u varoši P,...Za to se svet onako i začudno, kad je video ovog i milijunara i osobenjaka da je i on došao da prisustvuje na raspravi ovog zagonetnog i čudnog spora. — Kad je Ogist Degilj ušao u sudnicu, on se učtivo poklonio sudbenom stolu.G. predsednik mu pokaza rukom fotelju — kao mesto, koje mu je iz počasti određeno.Ogist se opet učtivo pokloni, pa prođe i sede. Vidilo se, da je i sam nešto uzbuđen.Njegovi su pogledi i nehotično lutali po sudskoj dvorani. — Kad se ovi susretoše s pogledima g. Mišelja Mozentala!, — onda se preko Ogistovih usana razvuče hladan, ironičan osmejak.Ova su se dva velika — svaki po svom poslu i položaju — čoveka poznavala.Oni se nemo pozdraviše. Ogist stade posmatrati sva sedišta i na njima radoznale gledaoce.Da li je tražio koga? — Njegovi se pogledi zaustaviše onamo, gde je sedila tužilačka strana.G. Flavije beše se zamislio.On je gledao preda se.Na njegovu se licu viđaše mešavina — tuge, neizvesnosti, radoznalosti — nade.Činjaše se kao da je sam samcit u svojoj sobi, a ne pred sudom pred tolikim svetom, koji beše upro oči u nj.Njega je Ogist posmatrao dugo i dugo....Najedared se Flavije trže, ispravi.Njihovi se pogledi nađoše, susretoše....Oni se meriše s puno interesa i — neke, njima nepojamne, simpatije....Da bome, ima prilika, kad se desi, da nekog, kog nikad ni vidili nismo, od prvog pogleda — zavolemo u tolikoj meri, da bi mu se predali i srcem i dušom, pa da opet ne znamo od kud to dolazi i za što to tako biva.Tako se nešto desilo i Flaviju Rivijeru i Ogistu Degilju.... «Na redu je da se čita tužba tužioca,» reče g. predsednik svečanim glasom sudije.... — Tužba je glasila, nastavi g. učitelj: «Artur markiz de-Rivijer, stupio je u brak s Anom Sevinjskom — 20 septembra godine 17.... Ovo se dokazuje ovim pod «A» priloženim izvodom venčanih — hrama sv. oca Lovre u P.... U ovom sam braku rođen ja. Ovo se dokazuje izvodom krštenih — hrama sv. oca Lovre u P... (Vidi prilog pod «B») Moja je mati umrla. Ovo se dokazuje izvodom umrlih — hrama sv. oca Lovre u P..,. (Vidi prilog pod «V») U vreme revolucije — kad se ono diže kuka i motika na razuzdano ondašnje plemstvo, na nasilja i nečuvene zloupotrebe ondašnje vlasti, na korupciju — pokvarenost, koja beše narodu do grda došla, i na sve ono, što je ondašnje društvo pritiskivalo kao ponoćna mora; onda kada je za stare grehe plaćala glavom i mnoga nevinost, — moj se otac spasao i prebegao u Inglisku.On je samo mene — dete od nepune četiri godine — na svojim leđima izneo iz onog opšteg meteža.Od ogromne imaovine, koju su negda Rivijeri imali, samo je izneo jedan adiđar — nakit, ogrlicu moje pok. matere. Moj otac umre u Londonu devetog januara godine 17....Ovo se dokazuje izvodom umrlih — hrama sv. jevanđelista Luke u Londonu. (Vidi prilog pod «G».) Na svojoj je smrti predao i mene — svoje dete — i onaj adiđar moje pok. matere, svome jedinom prijatelju Bomjeru de-Rulu.Ovaj se primio toga teškog amaneta.Sudbina je htela te i ovaj jedini moj zaštitnik umre na godinu dana po smrti mog oca.Ovo se dokazuje izvodom umrlih — hrama sv. jevanđelista Luke u Londonu. (Vidi prilog pod «D».) Ogrlica moje matere, dokumenti, koji su se na moja imovna i porodična prava odnosili, sve je to ostalo pri udovi pok.Bomjera, g. Androniti, sadašnjoj supruzi g. Mišelja Mozentala predsednika senata u P.... (Mrgođenje na strani tuženoj, živ pokret u publici.) Šta je bilo s tim dokumentima — kako su neki dopali vatre na kaminu u kući pok.Bomjera, kako sam ja u ovoj kući jednog večera omrkao, a osvanuo u bednoj i prljavoj jazbini baba Džome, i to pod imenom «Rozeti», — to bi g. Andronita najbolje mogla da objasni.... (Protest sa strane tužene.... gnušanje u publici.... g. presednik opominje na red.) Ali, svakojako, to će objasniti ovi svedoci : g. Džon Petar i ovoga žena g. Bela.Petar je najpre bio u službi kod moga pok. oca, a docnije stupi u službu kod pok.Bomjera; gospođa Bela je bila sobarica kod g. Andronite sve do onog kobnog dana, kad je ta plemenita gospođa s nakitom moje matere ostavila Inglisku, došla u P..,. i stupila u drugi brak — s g. Mišeljem Mozentalom presednikom senata, kojom je prilikom imala dobrotu da ogrlicu moje matere uvede, kao svoj nakit, u bračni ugovor. (Življi protesti s strane tužene.... gnušanje u publici.... g. presednik opominje po drugi put na red i tišinu.) Ovi će svedoci osvedočiti, kako su i gde nađena ova tri u pola nagorela dokumenta. (Vidi prilog pod «a», «6» i «v».) Nepotpunost stavova, koje je vatra — sigurno ona na kaminu u kući pok.Bomjera — oštetila, — neka popune za to stručni veštaci. Dokumente pod «a» i «b» pisao je moj otac, a onaj pod «v» pisao je pokojni Bomjer de-Rul.Ovo će se dokazati veštačkim sravnjenjem rukopisa. Nesumnjivi rukopis mog pok. oca nalazi se na aktu No 10.881 (fascikla broj XXV godina 17....); a g. Bomjera, na aktu No 24.087 (fascikla broj XII godina 17....), u arhivi slavnog sudbenog stola. Ogrlica moje matere ima oblik — fason — polumeseca sa zvezdom.Na donjem boku ovoga adiđara visi Hristovo raspetije.Adiđar je veštačka izrađevina.U njemu su tri vrste dragog kamenja: brilijanti, smaragdi i rubini.Ceo je nakit smešten u zlatnu šatulu.Vrednost ovoj ogrlici iznosi 1,200.000 dinara. Da je ovaj isti adiđar dao moj pok. otac svojoj zaručnici Ani Sevinjskoj — mojoj materi kao prvi verenički dar, — posvedočiće: g. Šarl Debrižen Kont Davinjon, g. Emilj Florijan markiz de-Branli.Oni će svedočiti i o obliku spornog predmeta. Sporna se ogrlica i danas nahodi u pritežanju g. Andronite. Sve ovo jedno s drugim prestavlja punovažan dokaz: a, da sam ja zakoniti sin pok.Artura markiza de-Rivijera i ovoga supruge pok.Ane Sevinjske; b, da je moj pok. otac sporni predmet ostavio po smrti na amanet pok Bomjeru de-Rulu; v, da se on ovog amaneta i primio, i g, da se ta posmrtna zaostavšina i sad nahodi u pritežanju g. Andronite. I ja, na osnovu svega toga, tražim da slavni sudbeni sto svojom presudom naloži tuženoj g. Androniti, supruzi g. Mišelja Mozentala — da mi sporni predmet, materinu ogrlicu, ustupi kao moje očinstvo i materinstvo. (Mimično odobravanje u publici, — mrgođenje na strani tuženoj.) 7 marta 18.. god. u P....» Flavije Artur Rivijer medicinar četvrte godine.“ Za ovim su čitani prilozi označeni pod «A», «B», «V», «G», i «D», pa onda oni pod «a», «b» i «v», a najposle i veštački pregledi i sravnjenja. Veštaci su našli: da su rukopisi u dokumentima pod «a» i «b» — istovetni s nesumnjivim rukopisom pok.Artura de-Rivijera, koji se nahodi na aktu No 10.881 (fascikla broj XXV od godine 17....); a onaj na dokumentu pod «v» — istovetan je s nesumnjivim rukopisom pok.Bomjera de-Rula na aktu No 24.087 (fascikla br.XII od godine 17...) u arhivi slavnog sudbenog stola. Veštaci su mnenja: — «Dokumente pod «a» i «b» pisao je Artur de-Rivijer; a onaj pod «v» pisao je Bomjer de-Rul». — Veštaci, određeni da popune po mogućstvu vatrom oštećena dokumenta pod «a», «b» i «v» — mogli su u nekoliko da iznađu, koje su reči spaljene samo na dokumentu pod «b». Popunjeni dokumenat glasi: — «......... mom sinu Flaviju Arturu de Rivijeru ostavljam zlatnu šatulu i u njoj njegove matere pok.Ane Sevinjske ogrlicu u dijamantima, smaragdima i rubinima — u vred.1,200.000 dinara. Dokumenti označeni pod I, II, III, IV, V.... uvešće ga u ostala prava, kad se vrati u otadžbinu....Staraoc da bude moj prijatelj Bomjer de-Rul. London 24 decembra 17..., godine.Artur de-Rivijer“ Ima li tužitelj šta da dopunjava ili izmenjuje u svojoj tužbi? upita g. predsednik tužilačku stranu. «Ostajem pri tužbi.Nek se pitaju svedoci i tom prilikom tražim od sudbenog stola, da se pročitaju svedodžbe ispitanih svedoka — g. Džona Petra i njegove žene g. Bele, odgovori g. Bosije advokat Flavijev.» «Sad je na redu da se čita odgovor tužene strane», reče g. predsednik a i nehotično baci pogled na one dve prazne fotelje i na g. Mišelja Mozentala, koji je već odavno počeo gubiti prisustvo duha.On je neprestano blenuo u svoje prijatelje a naročito u g. Žilkreda de-Mulja....On je već predviđao da je g. Andronita imala pravo, kad mu je kazala, da se stvari drukčije obrnule i da je opasnost tu, da čast i ime njihove kuće dođe pod kritično pitanje.G. Mišelju beše ostala još jedna i to dosta jaka nada, a to je: Njegovi načelni prijatelji dali su svoju poštenu reč, da će ovo pitanje njegove kuće smatrati kao pitanje njihovog sopstvenog načelnog političnog «višeg obzira.» A kad se s ovoga stanovišta ovaj spor posmotri, he, onda, razume se, niko ne sme da i za najmanje tamne stvari traži objašnjenja.Njihov politični viši rezon samo zagrmi: «Tako biva, tako biti mora!» Kad bi g. Mišelj na ove misli došao, on bi se onda čisto malo razgalio i tada bi suljnuo po koji osvetnički pogled na onu stranu publike, od kuda su se javljale očevidne simpatije za Arturovu stranu. — Odgovor tužene strane glasi: «Ko što kaže — mora i da dokaže....Ko šta traži i naći će. Tužitelj je postao od nekog vremena publicista.On napada na sve što postoji.Sad juriša i na svojinu — tuđu!...Sve mu, ama baš sve ne valja.Hoće da ruši — do temelja sve, pa i — svojinu.To je njegov princip.Nije samo njegov.Njih ima dosta, koji su voljni da podele, da ne reknem razgrabe, tuđu imaovinu.He, ali — ne dadu braća....Pis! mnogo je mačku goveđa glava! — — — — — Na ovom se polju tužitelj umorio.Traži sad drugo polje — svoje slave, svoje veličine.Hoće da postane «romanista.» U tome želi da je orđinalan.Hoće sam da stvori i građu za svoj roman.Hoće da bude sam junak u tom romanu. I — sretno je počeo! Najpre je odbacio svoje prezime «Rozeti».Ono je za junaka jednog takog romana prozaično.Uzeo je drugo — «Artur Rivijer».Ono divno zvoni.To je ime prvog doma u našoj kraljevini!....On to i hoće.Samo je čudo, što je izostavio iz tog imena ono plemićsko «de»....Njegov uobraženi otac nije hteo nikad da to iz svog prezimena izbacuje!....Ko može da pogodi za što je učinio to junak ovog romana? — đavoli su ovi ljudi!Oni sve prokljuve.Sad znamo za što.Hoće da se uzdigne u očima svoga naroda, — naroda, kome se na silu nameće za branioca njegovih prava, njegovih sloboda — kraće da reknem: hoće da se «populariše».... I — mi mu praštamo.Neka menja imena, neka menja prezimena, neka bira koji hoće grb iz čitave, «heraldike», nek postaje sin koje hoće velike i slavne porodice — mi mu, nek bude uveren, zameriti nećemo. ..Ali ima nešto što mu se ne može, što mu se ne sme dopustiti.A šta je to ? — Da odmah kažem. G. tužitelj, g. Flavije Artur Rivijer — iznašao je novu metodu — način —, kako će da postane bogat!On hoće, on bar kuša, da od našeg slavnog sudbenog stola načini gvozdene maše, kojima misli, da vadi žeravicu iz zažarene peći....On hoće ni manje ni više, da naš sudbeni sto, ovu svetinju našu unizi, oskrnavi....Hoće rukama suda da otima tuđu imaovinu, tuđu tekovinu, tuđe dobro — hoće sudskim rukama da ruši svojinu!... Ali na sreću našu — ova je svetinja tako visoko mesto zauzela, da joj se ovaki unižavajući umišljaji ni približiti, ni dotaći ne mogu!... Slavni je sudbeni sto «neprikosnoven».On je izvan domašaja sebične ljudske sfere.Njegova je sfera u svezi s prestolom pravde božje (veselost na strani tuženoj.... g. Mišelje samo što nije poletio da zagrli slavnog tvorca ovog odgovora — g. Žilkreda). Slavni je sudbeni eto, opet velim, siguran, neprikosnoven!... A moja vlastodavka g. Andronita, a njen mnogouvaženi muž g. Mišelj Mozental, ovaj triestogodišlji radenik u državnoj službi, dom ovaj velim, na kom nema, niti može biti, i senke od «unižavajućih dela» — čestita, velim, porodica ova, koja nikad ni na muhu stala nije, — je li ona sigurna od atentata, koji je ovako divno smišljen, da jednim udarcem sruši ugled jedne porodice, koja je najzaslužnija na polju borbe za utvrđenje «postojećeg stanja»?...-Je li sigurna?... pitam. Ona mora da bude sigurna. Nju, njenu pravednu stvar, moraju da zaštićuju — naši sudovi, zakoni — mi svi!... (Osobita veselost na tuženoj strani.... mrgođenje u publici.) I šta traži tužitelj? — On veli: Ogrlicu svoje matere.A gde je ta ogrlica? — On veli: Eno je u g. Andronite...I za to je natrpao puno dokaza....Kakvih? — To ćemo viditi. On je smetuo s uma nešto najvažnije.On još ni čim ne dokazuje: da je on glavom ono dete, koje je rođeno u braku pok.Artura de-Rivijera i ovoga supruge pok.Ane Sevinjske....Šta bih ja mogao naći plemića i plemićaka, kako su stupili u brak, pa onda kako se u tom braku rodilo dete, i njega sad nema; a ja poviči, pošto uzmem ime detinje i prezime oca njegova, — čujte ljudi, sudovi, zakoni, ja sam glavom to dete i naslednik svega onog, što bi ono, da je živo, nasledilo; a ako ne verujete, evo izvoda venčanih mojih roditelja, evo izvoda umrlih, a evo i izvoda kako sam ja u tom braku rođen!...Divna misao....Meni ovako što ne bi nikad na um palo...I za to se hoće originalna sposobnost.Ja je neman.To priznajem.Nju mogu imati samo gameni kakve džinovske varoši kao što je naš P..... Tražim da se tužitelj odbije od traženja.A što je nekim izrazima u tužbi tužitelja napadnuta čast plemenite g. Andronite, moje vlastodavke, — to ću i znati i umeti sa svim drugim putem potražiti računa od g. Flavija «Artura Rivijera», ovog, bez šale originalnog junaka u njegovu misterioznu romanu. — — 10 aprila godine 18.. u P.... Žilkred de-Mulj zastupnik g. Andronite, supruge g. Mišelja Mozentala presednika senata u P....» «Ima li tužena strana da svoj odgovor u čemu «dopunjuje», «objašnjuje» ili da što izmeni?“ upita g. presednik tonom, koji je hteo u isto vreme reći: «Alal ti vera, g. Žilkrede; ovako valja!...Udri ti najpre zmiju po glavi — neka joj mrkne svest — pa ćeš je posle lako — i od po muke, dotući!...» G. Žilkred odgovori: «Pa hajde da vidimo, šta su rekle te Londonlije, svedoci tužiteljevi g. Džon Petar i njegova gospa Bela?Da čujemo šta će reći g. svedoci iz P....Eto i ja tražim da se oni ispitaju.Mene će bar njihova svedodžba zanimati.Naročito sam radoznao šta će reći, šta će svedočiti taj novopronađeni, slepi juvelir — svedok?... Čudo mi je samo, kako je naš mladi plemić mogao da upotrebi u ovu odveć suptilnu stvar svojih roditelja — ako je, to jest, on siguran da su mu oni roditelji — ljude od takog niskog porekla!...Još je čudnije kako se mogao zakaniti, da gazi blato po onoj nečistoj i pustoj ulici, da među onim ubožacima traži stare poznanike čestitog doma svojih uobraženih predaka, da potraži među prosjacima čoveka, koji je s njegovim ocem pok.Arturom de-Rivijerom bio na proševini, kojom je prilikom uočio skupoceni verenički dar, pa sad, naravski, valja da dođe pred slavni sudbeni sto da to osvedoči i još kao prstom pokaže: «I taj je, gospodo sudije, adiđar onaj isti, što ga na vratu nosi g. Andronita!»...Čudo je to sve.Ali mi treba da oprostimo našem mladom plemiću!...Ta za boga, on je novajlija još.On sigurno i ne sluti koliko vređa svoje pretke, svog oca, svoju mater, — ako su, to jest, oni zaista njegovi pretci, ako je Artur njegov otac, ako je Ana Sevinjska njegova mati — što ih mrtve uvršćuje u društvo prosjaka i ubožaka».... (Veselost na strani tuženoj.... «Zar u ubožacima i sirotinji ne teče onaka ista krv u žilama, kao i u plemstva.... zar sirotinja nisu ljudi?...» upita neko iz publike....Sad se diže čitava graja....G. presednik hoće da kazni onog što se usudio da upada u sudske stvari....Ne zna se, za pakost, ko je....Glas je izletio s one strane otkud su se javljale simpatije za tužilačku stranu....G. presednik hoće da isključi celu publiku....On pogleda na g. Mišelja, Žilkreda i sve prijatelje Mozentalove kuće, pogleda naročito na g. Ogista Degilja....I ovi bi morali izaći — svi, sem tužitelja i tuženih....Šta će? — Svede opet na opomenu — malo oštriju.) G. Žilkred uze reč: «Slavni sudbeni sto već i sam vidi, poznaje tendenciju, pravu nameru onog glasa iz publike.On je protestovao, što sam se usudio da primetim, da prosjaci i ubožaci nisu mogli biti drugovi i kućni prijatelji čuvene kuće Rivijera....On, taj glas, protestvuje, što u toj mojoj skromnoj primedbi vidi ono, što ja niti tvrdim ni poričem....Moja je struka pravo.Ja ne umem da anališem ljudsku krv, te da vidim da li je ona u prosjaka drukčija, no ona u plemstva.Što ne umem, to i ne kažem.Onaj glas iz publike pokazao nam je još nešto.I to nešto od važnosti je.Zar ne vidimo, gospodo, da se nokti komunizma, socijalizma evo već pružaju do pred sami sudbeni sto?!...Zar ne vidimo da su postali toliko drski, da nam svoja načela — koja hoće sve da poruše — počeše i pred samim sudovima da nameću?!..To sam ja, gospodo sudije, razumeo u onom glasu iz publike....» (Veselost na strani tuženoj.... komešanje u publici). — — G. Flavije beše jedan od onih mladih karaktera, koji istina mnogo koješta vide, koji vode računa o svima društvenim manama, što su se kao korov ukorenile i razbokorile u gradini narodnog života, šta više, on beše čovek pun energije, pun dobre volje, da taj korov trebi, satire, a da na mesto njega sadi, gaji, neguje, podiže bilje društvene čednosti, morala, pravde, slobode — za sve i svakoga, bez razlike stanja i staleža, ranga i položaja.Ali on ne beše još dobio priliku da svojim očima zaviri do na dno ustajale, žabokrečne, ritom i sitom obrasle baruštine društvenog sklopa....On još nije dobio priliku da vidi onaj splet od gadnih i otrovnih amfibija što gmižu po dnu tog kužnog taloga od mnogogodišnjeg truleža i otpadaka organskih stvorova. Flavije je danas prvi put video grozni i gnusni oblik jedne take amfibije.Ta amfibija beše glavom 1. Žilkred de-Mulj — javni pravozastupnik za varoš P.... i narodni poslanik za srez S....Ta amfibija beše advokat g Andronite....Ta amfibija beše zlosretni branilac pravde!!... Flavije je samo gledao ovu grdobu, ovo čudovište pod maskom čovekova lika.Flavije se zgrozio.On je jednom hteo kao razjareni laf da poleti, da zgrabi, da razdere — da kao crva zgazi ovu nakazu od nakaze, ovaj kužni čir pun zaraznog gnoja na telu onog naroda, kog je Flavije voleo, ljubio kao svoju dušu, kao svoj život, kao svoj idol ljubavi.I samo jedan pogled g. Ogista Degilja, koji kao da beše smotrio šta se kuva u duši Flavijevoj, — učini, te se uzburkani talasi gnjeva i gnušanja Flavijeva — stišaše i smiriše. Kad se mir u nekoliko povrati g. predsednik oglasi: «Sad je na redu, da se čitaju iskazi svedoka — g. Džona Petra bakala i ovoga žene g. Bele.Ovi su svedoci ispitani kod kraljevskog sudbenog stola u Londonu.Njihovu svedodžbu imamo prevedenu i overenu našim ministrom inostranih dela....» — Svedodžba g. Džona Petra bakala iz Londona glasi — poče g. presednik čitanje dalje. «Ja o toj stvari znam ovo da svedočim, gospodine: Sad će biti oko 20—21 godinu, manje ili nešto više, to ne pamtim.To je bilo onda kada je naš London bio pun begunaca iz P.....Ja se tada pogodim kod nekog g. Artura markiza de-Rivijera.On je bio samac.Imao je samo jednog sinčića od 4 godine.Detetu ovom beše ime Flavije.G. Artur umre posle dva—tri meseca, a svoje dete ostavi u amanet svom prisnom prijatelju g. Bomjeru de-Rulu.Oni zaista behu pravi prijatelji.G. Bomjer je plakao za Arturom kao malo dete.G. Bomjer, valjda zbog deteta, ne htede mene da pusti; on me primi sebi.Ovo mi je bilo milo Bejah se zapazio s gospođicom Belom, sobaricom kod g Andronite.To beše dobra, učtiva a bome i lepa devojčica.Mi smo se posle uzeli.Sad živimo zadovoljno. — Ne prođe vi godina dana — umre i Bomjer. Ovaj je slučaj bacio i mene i moju Belu u veliku nepriliku.Na tri ili četiri dana po smrti Bomjerovoj, otpusti nas g. Andronita.Ona je toga dana ostavila London.Više za nju nikad ništa čuli nismo.U oči dana polaska g. Andronita se pokazala neobična.Ona beše gotovo zbunjena.Još s večera često je ulazila i izlazila iz kabineta svog pok. muža.Beše ladno.Reče mi da naložim na kaminu malo vatre Ja to učinim.Ona je posle opet ušla u kabinet.Tog se puta zadrža dugo.Njeno se dete, mala Adela, beše nešto uscikala.Bela je nije mogla zabaviti.Nije joj tada bila ni godina.Bela javi meni da kažem g. Androniti, da je detetu zlo.Ja polako otvorim vrata na kabinetu.Gospođa Andronita seđaše za stolom.Beše čudna u licu.Ja se poplaših.Pred njom stajahu mnoge neke hartije.Tu behu i druge neke stvari.Vidio sam i zlatnu šatulu.Ona beše otvorena.Sva je šatula u vatri gorela.To je bio nekakvi nakit u samom dragom kamenju.Ja polako zatvorim vrata.Ispričam sve mojoj Beli.Dete je još jednako vriskalo Htelo je svisnuti.Bela me nije ni čula šta sam joj govorio.Ona nije znala šta da radi.Morade odneti dete materi.Kad je ušla u kabinet začudila se.Kabinet je bio pun puncit dima.Kod kamina je stajala g. Andronita Ona se neobično trgla, kad je čula vrisku deteta svoga.Bela mi je pričala, da je stajala nekoliko trenutaka nema, bleda — kao izvan sebe.Za tim je malo došla sebi. «Otvori prozore, nek dim izađe!...Sad spalih neke hartije, koje su mogle mom mužu glave doći!...» To je rekla i ne znajući šta govori, pa uzela dete i otišla u sobu svoju Bela je otvorila prozore, dim je bio izašao....Vatru beše popao crn puhor od sagorelih hartija....S kraja vatre bile su još neke u pola, a neke i više od pola čitave...Sve su žene radoznale.I Bela je u svakom pogledu žena — s dobrim samo srcem.Ona domča onaj ostatak hartija....Ostavi kabinet i sve meni ispriča.Od mene nije nikad ništa krila. Sutra dan niti smo mi bili više kod g. Andronite, niti je ova bila u onom stanu....Šta je bilo s malim Flovijem — nismo znali.Mislili smo da ga je gospa sa sobom odvela.A šta smo mogli drugo da mislimo?To je bilo najprirodnije. Kako smo se prevarili! — Posle nekoliko meseci ja nađem siroto dete gde džupri uz nekakvu babu što prodaje kestenje.Nisam mogao svojim očima da verujem.Baba me pogleda podozrivo.Ja se dosetim....Mi smo vam, gospodine, uvek dosetljivi....Kupim nekoliko kestenčića i tom prilikom dobro zavirim detetu u oči... «Ono je» pomislim «zacelo».Kako je jadno izgledalo, i boso i golo i neoprano.Ono mene nije poznalo.... Otrčim Beli: kažem joj sve.Ona brže bolje — spremi se.Dođemo na ono mesto — bilo je u ulici sv. Džemsa.Kad tamo ni babe ni deteta!Bili su otišli valjda kući.Beše nam, vrlo žao.... «Siromah Flavije — šta je dočekao!» — mišljasmo. Toliko smo puta odlazili i ja i Bela u ulicu sv. Džemsa.Ali sve uzalud.Nikad ga ne mogasmo naći. Posle ovoga i nas pogodi nesreća. Moja se Bela razboli....Oboje besmo bez službe.Potrošila se i poslednja para....Zarade ni od kud.Bela je ležala od vrućištine — devet punih nedelja....Kad onda nisam udario u prošnju — il u još što gore — nikad neću!... Bela se jedva malo pridiže.Dođe druga nesreća.One, čini mi se, ne idu nikad same....Uvek im je društvo — beda, nevolja, glad — crna neimaština!...Sad padnem ja da ležim — od iste bolesti.Bio sam izvan sebe dve — tri nedelje.Šta je za to doba radila Bela, onako slaba, ja ne znam.Kad sam došao sebi — o čuda! — Bio sam u drugoj kući, u drugoj sobi, u drugim haljinama.... ?Gde sam ovo — pomislim. «U našoj kući», odgovori mi Bela, a suze joj grunuše iz očiju.Ona se obradovala....Toliko vremena nisam ni jedne razumne prozborio. Tako je bilo. Bog često i sirotinju pogleda. Kad sam pao ležati, Bela, onako slaba, bez prebijene pare — našla se u čudu....Padne joj na um jedna njena drugarica — mala Ibrina — tako su je zvali....Umrla je — bog da joj dušu oprosti! — Ibrina je bila u službi kod neke bogate porodice, koja beše došla u London iz severne Amerike.Oni su stanovali u onoj istoj kući, gde je umro pok.Artur de-Rivijer. Njoj ode Bela.Potuži joj se.Otkrije joj sve naše jade.I Ibrina je bila sirota, ali ona primi k srcu našu bedu.Ona je odvajala od svojih usta, pa je nama pomagala....Sirotinja ima nešto, što nemaju bogataši.To je milosrđe.Bela je išla češće Ibrini, i vazda se vraćala punih ruku. Jednoga večera zateče Bela kod Ibrine nekakvog stranca.On beše došao pre nekoliko dana iz P..... da potraži nekog dalekog svog rođaka, koji je u vreme revolucije došao s jednim detetom u London, pa se posle nije vratio.U varoškom kvartu dadu mu numeru kuće gde je stanovao, i ta je kuća bila gde su Ibrinini gospodari stanovali.Rođaku strančevu bilo je ime Artur markiz de-Rivijer. Udes ovaj određen je rukom samog spasitelja. Moja Bela ispriča strancu sve što je znala o Arturu i njegovom sinu.Još onog večera stranac dođe u naš stan.Pregleda one nagorele hartije.On je našao trag svog rođaka. Još sutra dan on nam kupi kuću, preseli nas.Dovede lekara i ja za kratko vreme dođem sebi. Kad sam se sa svim oporavio, odvedem stranca na grob Arturov.On je pao na hladno busenje groba pa je plakao kao malo dete.Posle sam ga vodio i na grob pok.I tu su mu suze grunule iz očiju.Obojici je podigao divne spomenike.Žalio je što nisu jedan kod drugoga.Razume se da smo mu i o detetu — Flaviju — kazali sve što smo znali.Nismo zaboravili, kako sam ga ja poznao u ulici sv. Džemsa i kako smo toliko puta išli, ne bi li ga gde našli i vidili. Sad je tek nastala prava nevolja.Ovo je dete valjalo po što po to pronaći.Sve je činjeno, sve je pokušano — pa sve bi u zaman! — Staranac je svaki dan dobijao pisma iz P... a svaki je dan gotovo pisao u P....Jednog jutra reče nam tužnim glasom: «Ja moram poći.Ali vama ostavljam u amanet, da mi malog Flavija pronađete....Ako ga nađete, nemojte ništa preduzimati dok meni ne javite — bojim se da se što ne dogodi što bi detetu naudilo....Šta znam ja — kakva ga neprijateljska ruka bacila u tu bedu....Možda se i sad na nj pazi....Tu se mora mudro i obazrivo raditi.» Kad pođe dade nam 100 funata sterlinga (2400 dinara) da kakvu radnju otvorimo.To smo i učinili.Otvorili smo bakalnicu.Rad nam je sam bog blagoslovio.Mi smo sretni. Stranac ode a mi ostadosmo. Mi nismo mirovali pune tri godine.Deteta nigde ni od korova, kao da je u zemlju propalo....Bože moj, gospodine, ta London i jest sinje more.Čovek je u njemu kao zrno peska u moru. — Jednoga dana beše moja Bela izišla u varoš.Začudio sam se — vazdan nije kući došla.Prođe dva sahata noći, a nje još nema.Bio sam se poplašio.Moralo je se nešto dogoditi.Nisam znao šta da radim, kud da pođem, kud da je tražim, osobito u Londonu. — Kad, na sreću, u zlo doba, vrata se otvoriše — eto je!...Ona se sva zaduvala.Na licu joj se beše ispisala i tuga i radost....Ona je u me samo gledala.Nije umela ni reči da prozbori: «Šta ti je? za boga?? upitam je. — Ćuti, reče mi; da se malo odmorim, kazaću ti!...Dobro je....Hvala bogu već jednom!...Ala je sretan današnji dan!...Nikad ga zaboraviti neću!... — Šta je, kazuj! povičem joj pun nestrpljenja.... — He, šta je?... stani malo.... o bože tebi hvala!... ti si moju molitvu uslišio!...Šta je? pitaš me....Da ti kažem!...Našla sam našeg Flavija!... našeg sirotana.... jadno moje siroče!...Kuku meni što ga ne uzeh na krkače?!.. što ga ne donesoh ovde??..He, ni sam smela od našeg dobrotvora; a nikog drugog pitala ne bih».... E, gospodine, ne pamtim ništa u svetu, od kad sam se rodio, da me je tako što obradovalo, kao ovaj glas!... «3naš, reče mi moja žena, da je danas bilo dosta hladno.Ja odoh, ne znam ni sana za što....Bog me je sam uputio u ulicu sv. Đorđa.Crkva sv. Đorđa beše već otvorena.Uđem te se pomolim Bogu, kao obično....On me je čuo.On mi je pomogao. — Kad izađoh iz crkve — a jedan dečko — go, cepti kao prut i kroz plač tužno viče: — «Dobro kestenje — dva za paru !» Meni sinu božja misao u glavu....Pogledam ga.... zavirim mu u oči. — «On je» pomislim....Kroz onu mršavost, kroz ono tamno bledilo, kroz onu neopranštinu, nečistotu, — virahu još one meni dobro poznate crte našeg malog Flavija.... - Upitam ga: — «Kako ti je ime, čedo moje? On me tužno pogleda....Vidila sam lepo — ono mene nije poznalo....Jadno dete — i ono bi se obradovalo. — Meni je ime Flavije! — odgovori mi drkćućim glasom, al se odmah trže kao oprženo, pa dodade: - — Mene zovu ovde i «Rozeti»... — On je nema nikakve sumnje! pomislim,...Šta ću da radim, kukavica sinja?!..» Setim se odmah.Sam je me bog naučio....Na sreću bejah ponela nešto para.Ja ga upitam: — Po što ćeš mi dati sve tvoje kestenje.... hoću baš sve — de kaži, čedo moje?.... — «Dva za paru,» odgovori jadnik, i pogleda me svojim pomućenim očicama, baš kao da je hteo reći: uzmi sve, uzmi sve — bog ti pomogao!.. Platim mu.Ja ne bih ni brojala; dala bi mu koju paru više, ali sam se bojala da tim što ne škodim njemu, da ne učinim gore.On, veseo pođe.Ja zastanem, kao bajagi vežem maramu s kestenjem, a ona ni se dreši....Ono izmače....Ja za njim polako, čineći se i nevešta, sve gledam u dućane, kao da bih još nešto kupila; ali moje oko nije silazilo s ovog jadnika.Tako smo išli dugo.Dete je zastajkivalo.Valjda je brojalo pare.Jednom se i saže.Mora da je koju paru ispustilo, pa je dovati.Najposle savismo u jedan ćor-sokak.U tom kraju nikad bila nisam.Na sve strane ispada sama gola sirotinja.Dete uđe u jednu udžericu.I zaista ovo nije bilo ni nalik na kuću.Tu je bilo nekad nekakvo veliko zdanje, pa je srušeno.Ostao beše još samo jedan zid koji se naslanjao na drugu susednu kuću, te je tako sve ličilo na trougo.U ovom trouglu stoji prilepljena ona udžerica s vratima manjim od malog prozora, a s prozorom kroz koji se jedva mačka može provući....Sve sam raspitala — onako iz daleka da se niko ne seti....Saznala sam, da je Flavije kod nekakve baba Džome....Na nju mrzi ceo komšiluk.Ona je svakom živom dosadila.To nije baba pričaše mi — to je besna mačka, koja svakom oće oči da izgrebe.Flavije — jadni Flavije — to je pravi mučenik, kog tamo zovu «Rozeti....» — Evo ti njegova espapa!» povika mi žena i metu maramu punu kestenja preda me... «Ja sam, gospodine, još toga večera pisao u P...., na adresu nepoznatog.I — šta mislite? — Četvrti dan je bio već u našoj kući. Još je tog istog dana učinio sve nužne pripreme.Čovek nam se ovaj, gospodine, učinio preko svake mere obazriv.Dogovorimo se najpre u koju ćemo sobu da smestimo Flavija.Dali smo mu lepu, svetlu sobicu sa sokaka.Namestimo postelju.Spremimo mu nekoliko pari haljinica, rublja i sve drugo što jednom detetu iz otmenije kuće treba Ovo je činjeno kao da je dete već tu. — Nepoznati nam izdade upustva, kako ćemo se vladati prema detetu.Kad smo s ovim bili gotovi, on s mojom Belom ode.Bilo je pred samu noć.Bela se odmah vrati; a stranac dođe u pola noći...On dovede dete...O, gospodine, kako smo se obradovali!..Stranac otputova još iste noći.Kad je otišao poneo je sa sobom i one nagorele hartije...Na samom polasku reče nam: «Možda ćete se vi jednog dana pitati kod vašeg kraljevskog sudbenog stola o ovom detetu...Kažite samo ono što znate, kažite — istinu» To reče pa ode.Od toga doba nismo ga više vidili. Mi smo u dlaku postupili onako kako nam je on naredio.A i kako ne bi On beše naš izbavitelj, a mi opet dete zapazismo kao svoje.Bog nam nije dao druge dece. Dete osta kod nas punih deset godina.Svršilo je osnovne i srednje škole. Mi dobijemo naredbu, razume se od našeg dobrotvora, da dete uputimo u P..... čim svrši poslednji ispit iz šeste gimnazije.Dobili smo i numeru od stana, kud će i gde će odsesti u P.....Tako smo i uradili...O, gospodine, kako nam bi težak taj rastanak.Svi smo troje plakali kao mala deca...Flavije nije bio više dete.On vam je bio mudar, pametan, bistar kao kakvi zreo čovek. On ode.Od to doba ni njega više vidili nismo; ali nam piše često.On nas se seća, poštuje, kao da smo ga rodili...A mi, he, gospodine, da nam je bar da ga još jednom vidimo, pa ne bi žalili umreti.Sad je on već svršen čovek.Uči medicinu, hoće da bude lekar. — To je što o tom detetu znam.Na sve ovo mogu se i zakleti...Ovo će vam potvrditi i moja žena.Naravski — šta bi mogla drugo da kaže do — ono, što sam ja kazao; a to je, suštu, ovejanu, istinu.» — I zaista, reče g. učitelj, — iskaz g. Bele podudarao se u dlaku sa svedodžbom njenog muža.Ona je bila mnogo opširnija. — Pričala je s više osetljivosti.Ona je pričajući i plakala, — ali sve kad se uzme, opet je izišlo od reči do reči ono, što je i njen muž, g. Džon Petar, ispričao.Istina, ma se s kog kraja počela kazivati, ostaje uvek — samo istina..... «Sad je na redu da se ispitaju svedoci, a na ime g. Šarl Debrižen Kont Davinjon», reče g. presednik kraljevskog sudbenog stola. — G. Šarl Debrižen beše čovek osrednjeg stasa.Bilo mu je oko 60 godina.Bio je sed kao ovca; ali se još dobro držao na nogama.I on je postradao u revoluciji.Sve mu je imanje konfiskovano On je zarana osetio šta će da bude, pa se sklonio kod nekog svog prijatelja u selo Taridu, koje leži s ove strane Pirineja — gotovo na samom njegovom podnožju.Ovo je selo na ustima jednog planinskog prolaza, kojim se kriumčari najradije služe za prenos zabranjene robe u Španiju ili otud ovamo.Ovo je mesto g. Debrižen sigurno i za to izabrao, što mu je odavde lako bilo umaći u Španiju, ako baš do gusta — dođe.Na sreću njegovu do toga ni došlo nije.Kad se redovno stanje povratilo, on dođe u P....On je dugo vreme vodio parnice po sudovima, dok je neki deo svoga imanja povratio.Sad se beše povukao u miran život i nije hteo da zna šta se u svetu događa Drugove je svoje pogubio, pa bi tako proveo čitave mesece u osami.Samo bi s proleća malo izašao u sveže zelenilo, i to bi ga posetilo na sretno mlado doba uživanja i provođenja — loveći po vazdan i pentareći se po ogumastim visinama i drugim strmovitim mestima visokih Vogeza, gde je imao jedno malo poljsko dobarce. Od sviju svojih starih drugova s kojima je provodio svoj burni i mlađani život, — beše još u životu g. Emil Florijan markiz de-Branli.Oni su bili gotovo jednih godina, samo što se g. Florijan mnogo bolje održao.Njega je nekako poštedila ona olujina.Onda se trevio na nekom dugom putu za u Istočnu Inđiju, te se tako nije desio na sudaru one besne bujice, koja je rušila i razoravala na šta je naišla i što je poplavila.Kad se s puta vratio — beše se sve utišalo i umirilo, ali i sve dobilo drugi oblik i druge ljude.Tako se beše povukao i g. Florijan u osamu i ne bi mario da bi na polju i grmilo i sevalo. Ova bi se dva stara prijatelja, po katkad sastajala te bi po čitave čase proveli u razgovoru i sećanju na ono lepo živovanje i na one mnogobrojne drugove i prijatelje, koje tada već krijaše zemlja crna.Oni su se jedan drugom u jednoj prilici zarekli: da se neće ženiti.I to su zaista i održali. Oba se behu zagledali u jednu lepoticu njihovog doba.A ko se u nju još zagledao nije?!...To beše glavom gospođica Andronita, kći markiza Druina Bonviljskog.Oni su saznali da su suparnici onog istog večera, kad je njihov predmet ljubavi isprosio pok.Bromjer de-Rul, čovek onda na glasu i po karakteru, i po položaju i po imovnom stanju.Tog su večera saznali, kako su ude sreće, pa su se jedan drugom onako i zaverili.Od to doba oni su postali još bliži i intimniji prijatelji. Od sviju svojih drugova najviše su se sećali pok.Artura de-Rivijera.O njenu bi po kašto vazdan razvukli. «To beše najplemenitiji čovek onog doba, rekao bi g. Šarl Debrižen. — Ali koja vajda, dodao bi g. Emil Florijan, kad je od sviju najgore prošao.Kako sam čuo jedva je živ umakao sa svojim malim Flavijem.Njega je nesreća uzastopce gonila.Umre mu žena na porođaju, koju je volio više no svoj život....Srećom te je i on umro.Inače, kako mu je sve imanje zbrisala prokleta revolucija, — danas bi skapavao od gladi....Šta li, zbilja, bi od njegova sinčića?...Da li je on bar živ?...Inače Rivijera više nema! — — Ništa živo ne znam, odgovorio bi g. Šarl Debrižen. — Koliko sam puta raspitivao za to dete pa — ništa....Kanio sam se toliko puta da odem kod g. Mišelja Mozentala — hteo sam reći kod njegove gospe — da je za to upitam....Čuo sam da je ona sa svojim prvim mužem pok.Bomjerom de-Rulom u to doba bila u Londonu — ne bi li ona znala što kazati o detetu njegovu....To sam se kanio, zaista, ali, eto, do danas ne odoh....Ti znaš za što....Nisam otišao iz onog istog uzroka, zbog kog i ti sigurno otišao ne bi?.... — I ne bih !» odgovori g. Emil i zadubi se u misli. Tako su se razgovarali jednog dana ova dva stara druga i prijatelja, u kući g. Šarla Debrižena, kad ovoga sobni poslužitelj javi da je došao sudski raznosač presuda, rešenja i poziva i čeka da preda g. Šarlu nešto od kraljevskog sudbenog stola. «To je nešto no ovoj poslednjoj parnici», reče g. Šarlo iznenađen.Baš sam omrzao na te proklete parnice...Izađoše mi na vrh glave!...Hoću mirno, bez brige, da živim....Nek nosi sve đavo kud je i poneo!...Za tim se okrete sluzi i reče jetko: — Kažite mu, ja imam mog advokata....On to već zna pa mi i opet vuče te hartijetine....Koliko sam puta i vama govorio?!... — Ja sam mu već kazao, odgovori sluga; ali poslužitelj veli, da se ovo, što on nosi, mora vama lično predati.... — Šta će to sad biti?! upita Debrižen čudeći se....Kažite mu nek uđe — to je nešto sa svim novo! — Služitelj uđe, pokloni se, i predade na revers g. Šarlu nekakvi sudski poziv, pa reče: «Ovaki isti poziv imam da predam g. Emilu Florijanu markizu de - Branlu.,..Rekoše mi amo da je i on ovde? — — To sam ja! odgovori g. Emil i ne malo se začudi. Služitelj se pokloni, pa predade i njemu onaku istu hartiju, i ode. «Šta?! — ja se pozivam kao svedok po sporu g. Flavija Artura Rivijera....» povika g. Debrižen ne verujući svojim očima.... — U parnici protiv g. Andronite supruge g. Mišelja Monzentala predsednika , prekide ga g. Emil....Isto kao i ja,... — Da svedočimo o onoj krasnoj ogrlici! dodade g. Šarlo jednako čudeći se.... — Što je pok.Artur dade svojoj lepoj zaručnici, prihvati g. Emil.... — Kao prvi vernički dar,dopuni g. Debrižen. — Sad ćemo da svedočimo protiv našeg negdašnjeg idola....Ko je se tome nadao?!... dodade g. Emil sa nekim čuđenjem i smešenjem.... — Naravski, mi smo baš i bili zajedno na proševini prekrasne Ane Sevinjske odgovori g. Debrižen.... — I mi o kurjaku, a kurjak te na vrata! reče g. Emil....Eto sad smo sigurni...Flavije — ono malo anđelče — živi!...On je sad čitav čovek.... — Koji je počeo i parnice da vodi.... čekaj mladiću — izići će ti na nos!... dodade g. Debrižen — Šta ćeš to su posledice nesretne revolucije! — — Ma od kud ona ogrlica u g. Andronite?; upita g. Debrižen jednako čudeći se. — Od kud? pitaš; kupila je od kakvog junaka iz revolucije, koji je bio sretan da prvi uleti u kuću Rivijera; a još sretniji, što je natrapunjao na tako skupocen adiđar....Dosta će biti i njemu i njegovim unucima — ako, to jest, taki ljudi mogu imati svoje unuke.... odgovori g. Emil u nekoj ironiji. — Pa šta ćemo mi sad tu pomoći? upita g. Šarlo. — Ništa; kao obično,...Takih je parnica bilo pa hiljade, pa su sve pogubljene....Siromah mladi Rivijer, — on traži na lanskom vatrištu vatre, primeti g. Emil sažaljevajući...Možda mu je to još jedina nada.... — Kako mu drago; meni je milo što ćemo to dete videti zdravo i veselo, reče g. Debrižen raspoloženo. — I još nešto! dodade g. Emil smešeći se. — Naš negdašnji predmet ljubavi, prihvati g. Debrižen s nešto ironije. — I g. Šarl Debrižen Kont Davinjon iskaza svoju svedodžbu, produži g. učitelj dalje.On je potvrdio od reči do reči sve što je u tužbi navedeno, da će da osvedoči.Opisao je za tim kako izgleda zlatna šatula, pa onda je poređao do najmanjih sitnica kako izgleda sporna ogrlica.Poslednje reči behu mu: «Gospodo sudije! meni nemojte iznositi na ugled sporni adiđar.Ja sam vam ga opisao.On tako izgleda.Pokažite ga celoj ovoj poštovanoj publici, pa, ako taj nakit bude zaista onaj, što ga je pok.Artur markiz de-Rivijer dao svojoj zaručnici Ani Sevinjskoj, ako to, velim bude onaj adiđar, ono čudo od lepote i veštačke izrade, koje sam ja ovde pred sudbenim stolom opisao, — onda ćete vi, - gospodo sudije, onda će cela publika — na prvi pogled povikati: — To je!» — Ovako je isto osvedočio i g. Emil Florijan markiz de-Branli. On je na posletku rekao: «Gospodo sudije, pokupite mi iz cele naše kraljevine sve skupocene adiđare što ih gospođe na svom vratu nose, pa me onda upitajte: «Je li ovde među ovim adiđarima i onaj što ga je pok.Artur dao svojoj zaručnici?» I ne samo ja, no i svaki iz ove poštovane publike, poznaće ga i pružiti prst na nj, samo ako on bude među njima; a ako ne bude bio tu, ja ću vam kazati bez mnogog traženja i gledanja: — «On nije tu!» — — Najzanimljivija je svedodžba slepog juvelira, reče g. učitelj tužno smešeći se. Kad se pojavio u sudskoj dvorani — starac pogrbljen, tamno bled, bez i jedne dlačice na temenjači, s usanulim očima, — činjaše se sakupljenom svetu, kao da gleda sen iz groba, s onoga sveta — došla je da kaže sudbenom stolu, ovom namesniku božije pravde na zemlji, da kaže grešnom ovom svetu — istinu!... Sve se ućutalo, sve je zanemilo Nastupio beše svečan trenutak....Hoće i mrtvi iz groba da kažu svoju reč.... Dadoše starcu naslonjaču.On sede polako kao što se sen spušta.Dobro su učinili.Ne bi se mogao držati na nogama....Ta i onako starost po sebi budi u nama poštovanje.Ona je živa prošlost.U njoj čitamo nešto što nema u drugim knjigama..Starost su poslednja vrata, kroz koja ćemo ostaviti ovaj beli svet....Ne, starost je najveće brdo, na koje se čovek počne peti od kolevke pa do smrti....Malo je njih, koji se na nj ispenju: brdo je to od svog podnožja pa do vrhunca okićeno grobljem.Od hiljade milijuna ljudi — jedva se na taj vrhunac, na to najviše mesto gde čovečija noga stati može — uspenje koji stotinjak, a sve ostalo klone u polovini ovog teškog i strmenog puta.Stari Duferin beše na tom vrhuncu, na vrhuncu, odakle se vidi i ovaj i onaj svet.Stari juvelir prestavljaše junaka, koji je živ doletio na mesto, gde se nagrada za košije deli.Ove junake, hoćemo ne ćemo, — moramo da poštujemo. — — «Kako vam je ime i prezime?» upita g. predsednik slepog juvelira. _ — Avrilj Duferin, odgovori starac drkćućim glasom. — Koliko vam ima godina ? — Poslednjeg dana prošlog meseca navršio sam 102 godine.Sad sam uzeo sto treću... — Stojite li u kakvom srostvu, odnosu, prijateljstvu s tužiteljem, ili s tuženom g Andronitom suprugom g. Mišelja Mozentala presednika senata u P....? upita presednik zvaničnim tonom. ' — Ja te ljude i ne poznajem; a sigurno ni oni mene.To je mlađi svet. — Nadate li se koristi ili šteti od ovoga spora po kome ste vi svedok. — Za mene ima samo jedna stvar što joj se nadam, a to je — poslednji čas....On je sigurno tu....Od kad sam se rodio nisam ni za što izišao pred sud ...Sad me evo.Ovo je vesnik mog poslednjeg časa....Ja ga mirno čekam.Svet sam ovaj prestao gledati, ovo je sedma godina!...U njemu nema više za me koristi....Pitajte me brže.Čućete samo istinu.Ona mi je mila bila vazda....Ona je bila moj drug jedini.S njim se ne smem rastajati ni pri rastanku s ovim svetom... — Jeste vi gradili kakav adiđar pok.Arturu markizu de-Rivijeru, i ako ste, kako on izgleda, šta je koštao i — bi li ga mogli poznati, kad bi vam se na ugled stavio ?... Na starčevim ustima zaigra neobičan osmejak, on reče: — U moje doba ne bi me ni dete tako upitalo — sad je, valjda, taki zakon — sve se menja....Dobro je što ću skoro ostaviti ovaj svet....Žalio sam što ne mogu slep da izađem malo među ljude....Sad volim... — Odgovarajte vi na pitanje sudbenog stola! — oseče se g. presednik. Starac malo poćuta.Sve je ćutalo.G. Mišelj beše bled kao smrt.Na ustima g. Žilkreda de-Mulja lepršaše se đavolski osmejak.On je vešt advokat.On zna da pogodi u napred hoće li dobiti ili izgubiti spor, ne po kakvom jakom osnovu ili pravu, već po pravcu pitanja koja se stavljaju od g. predsednika...Ovde je postavljeno jedno pitanje, koje mu je osiguralo ceo trud i muku: Može li slep videti, poznati, sporni predmet kad mu se na ugled stavi? — — Divno — pitanje!... Ako rekne mogu.Onda laže — svedok.Slep ne može ni videti ni poznati; a ako rekne ne mogu onda mu svedodžba ne vredi — nije poznao, nije kazao — «to je», ili nije to onaj adiđar kog je svedok, kako svedoči, gradio ocu tužiteljevu, te da bi se moglo reći: I treći svedok potvrdi da je onaj adiđar, što je u g. Andronite, onaj isti, što ga je pok.Artur dao svojoj zaručnici materi tužiteljevoj. Ali često se u svetu događa, da kad držimo, da nam je zec u loncu, on je daleko negde u gustu čečarju!... «Ja sam u mojoj radionici, koja onda beše prva u P...., načinio g. Arturu de-Rivijeru jednu skupocenu ogrlicu.Ona je stala 1,200.000 dinara.Ovo je u minijaturi prestavljen grb kuće Rivijera.Adiđar ima svoju šatulu.Ova je šatula od francuskog zlata.Na šatuli je veštački izrađen grb — opet Rivijera.Na baku polu-meseca visi Hristovo raspetije.U celom adiđaru ima 91 kamen retke lepote i čistote.Sve ovo drago kamenje podeljeno je u pet glavnih grupa.U zvezdi ima 16 brilijanata — svi su na uglovima njegovim.U sredi je veliki, kao trava zelen, s plavo crvenim prelivanjem, smaragd.On sam košta 100.000 dinara.16 brilijanata imaju vrednost ukupno 140.000 d. Tri grupe druge stoje na ispupčenoj površini polumeseca.U sve tri grupe ima 54 brilijanta od razne veličine i tri smaragda svega 57 komada.Onaj smaragd, što je u sredini, iznosi vrednost na 100 000 dinara; dva su manja — koštaju po 50.000 d. a 54 brilijanta koštaju 582.000 dinara.U trnovu vencu spasitelja ima 12 emaragada; svi skupa koštaju 70.000 dinara.Pet, retke lepote, — rubina prestavljaju pet rana Hristovih.Oni koštaju skupa 5.000 din, Zlato na adiđaru, na šatuli iznelo je 3.000 dinara...Da mi revolucija nije upropastila i knjige sve bi ove pozicije i danas našli na računu g. Artura markiza de-Rivijera, koji od konte nije hteo odbiti, ni prebijene pare.Šta više dao je svakom momku po lujdor bakšiša. Sve to pamtim kao da je juče bilo.Od to doba ima sad 28 godina. Ovu je dragocenost dao g. Artur svojoj zaručnici...Ovakvog adiđara nema u svoj našoj kraljevini njega je lasno poznati — za to, što je on jedinstvena retkost i po skupoći i po veštačkoj izradi....Ja sam kazao sve.Idite, i gde nađete ovaj i ovaki adiđar, to je — znajte, prvi verenički dar, koji je Artur dao svojoj zaručnici Ani Sevinjskoj...» G. predsednik ustade.Ode kasi sudbenog stola.Otvori je.Iznese nama već poznatu šatulu.Ona je ovde doneta po osobitoj naredbi sudbenog stola. G. Mišelj Mozental beše zanemio.Sad je voleo što se ovde nije desila i g. Andronita.Pa i g. Žilkredu ne beše bolje.On gledaše preda se i nešto smišljaše. G. Flavije ustade.Ovo je za nj svečan trenutak.Činilo mu se sad će viditi i oca i majku. Pa i sama publika beše uznemirena.Ovde su danas mnogo više čuli, no što su se nadali.Sve je živo bilo u grozničavom nestrpljenju. G. predsednik metu šatulu na zeleni sudbeni sto.Otvori je.Polako uze, izvadi skupoceni adiđar, diže ga i upita potresenim glasom. «Je li ovo prvi verenički dar, koji je na proševini dao pok.Artur markiz de Rivijer svojoj zaručnici Ani Sevinjskoj i o kome ste vi sad sve dočili? — To je! povikaše oba crva svedoka... «To je!» povika sva publika od čuda — zasenjena treperavim bleskom, koji sinu s ovog retkog adiđara. I samo je sedio i ćutao slepi juvelir.... Slepi ne vide! «Ima li šta da primeti tužilačka strana na iskaz svojih svedoka? upita, g. presednik, pošto sporni predmet ostavi na svoje mesto. — Svedoci su potvrdili tužbu i u njoj sve navode moga vlastodavca. odgovori g. Bosije zastupnik g. Flavijev. Samo još zahtevam: da sudbeni sto odredi veštački izviđaj od stručnih lica, koji će sporni predmet pregledati: a, da li su u njemu oni i onaki brojevi brilijanata, smaragada i rubina; v, da li je u porodici Rivijera zaista grb «polu-mesec sa zvezdom«, i g, da li u opšte ceo izgled spornog predmeta odgovara iskazu slepog svedoka kome je nemoguće viditi sporni predmet i pred ovim sudbenim stolom reći: — «Ovo je onaj adiđar, koji sam ja pok.Arturu markizu de-Rivijeru — načinio!...» — Šta na to odgovara tužena strana? upita g. presednik tonom, kojim je hteo reći zaprepašćenim prijateljima g. Mozentala. — I opet se ne bojte!... — Poslednje reči g. predsednika učiniše neobičan utisak na slušaoce, nastavi g. učitelj dalje.Reči ove u veliko okuražiše tuženu stranu.G. Mišelje Mozental pogleda na sudbeni sto s osobitom blagodarnošću.On je bio živ umro.Sad malo dođe sebi. — U publici se samo zgledahu.Niko nije umeo da objasni onaj osobiti udar glasa presednikovog. G. Bosije nije skidao očiju s ljudi, sa sudbenog stola, ove jedine zaštite napadnutog prava ljudskog na zemlji.Njega je onaj ton iz usta sudije od dva glasa, prenerazio, zaprepastio. Pa i g. Ogist Degilj beše ovim neobično dirnut.On je samo gledao preda se.Činilo mu se kao da će u zemlju da propadne....On je verovao u sudove kao u nešto uzvišeno. G. Žilkred de-Mulj, beše narastao kao plast.On je oholo i podrugljivo pogledao čas na g. Flavija čas na njegova advokata, g. Bosija.Ovome, kao da je hteo reći: «Ti, pigmeju jedan, zar ti da se sa mnom na ovom polju meriš?....Zar ti pred ovolikom svetinom da mi otmeš venac pobede?....Skočio bih ja onamo, gde ne treba, kad bi mi se to dogodilo!....Ti još i ne znaš, jadniče jedan, s kim si se u koštac uhvatio!....» On ustade, na započe glasom punim ironije: «Kad se čovek davi, on se i za slamku hvata!.... Tako je.Tužitelj, siromah on! — da bi oteo tuđu stvar.... (Graja u publici.... g presednik preti isključenjem slušalaca....G. Flavije skoči kao munjom pogođen....G. Bosije ga hvata za haljinu.... čitav dar mar....Slepi juvelir moli da izađe — teško mu je...Izlazi odvodi ga mali Fabijan....G. presednik opominje g. Žilkreda, da bira udesnije izraze za odbranu prava svoje vlastodavke....Red se u nekoliko povraća....G. Žilkred nastavlja): Ima prilika kad čovek mora da izađe iz sfere ladnokrvnosti.Ona treba da je najobičnija braniocima pravde.Ja to priznajem.Meni se izmakla jedna neprikladna reč....Pa jesam li ja kriv?....Ja mislim da nisam.Sama priroda ovoga spora, sama kakvoća dokaznih srestava, koju je imala dobrotu tužilačka strana u ovom sporu da sastavi, udesi i da upotrebi protiv nesumnjivog prava, protiv svojine moje vlastodavke g. Andronite, svojine koju ona «pritjažava» — što i deca po našim ulicama znadu....Ali, ja ću od sad u odbrani tog njenog prava biti hladniji, umereniji i objektivniji. Slavni sudbeni sto razumeće mi položaj.Ja bih se ogrešio pred svojom savešću... («Ti je nemaš!....» povika neko iz publike....G. presednik skoči: «ko to reče?....» «Ja rekoh» odgovori jedan mladić....Ovo bi pribeleženo....G. Žilkred traži, da se «obvinjeni» i kazni i isključi.... «Za me je poniženje da te i slušam dalje.... za sud još veće.... nek sud čini svoje!....» Mladića kazniše s 25 dinara i isključiše iz zasedanja.Ovo bi pribeleženo)...Eto, gospodo sudije, započe g. Žilkred, i ovo je jedan najamnik, koji je došao prosto po narudžbini, da čini presiju na sud, na vlast, na zakon....Ali šta govorim?!....Tako je.Ovo i nije mala stvar.Ovde je reč o jednom predmetu, o svojini moje vlastodavke, koji vredi milijune....E, boše tu se ima za što raditi, vikati, larmati....Da je ono nesretno doba, moglo bi se i otimati. (U publici opet komešanje....G. predsednik da izađe iz kože....Pogleda u g. Žilkreda, rekao bi mu: — «Umeri se čoveče!....Morao bih i vaše prijatelje da isključim».) «Ali je sad doba zakona doba reda, doba pravde!....Gvozdena ruka zakona ne da nikom da mrdne.I ja se jedino oslanjam na uviđavnost sudbenog stola.Njegovi su pogledi strogi, ali i pravedni....Oni vide daleko, u dubinu faličnog smera, namere, prohteva tužiočeva....Današnji je spor samo jedna činjenica iz čitavog niza drugih ovome podobnih sporova....Oni imaju svoju istoriju.Istorija je ova žalosna, krvava. U vreme revolucije, oni su raspravljani — vazda na štetu pravde — na ulici, u kućama...Sad su došli da se pred licem uzvišenog sudbenog stola - opet u istoj celji, — tuđe svojine dočepaju Žalost je, što još nije ono doba!....Ala bi se radilo, ćarilo — bogatilo!.... Tako je.Društvo još pati od one kužne bolesti Ona najradije napada mlade ljude - pa još ako su s ulice, tim pre i opasnije.Bolest je ova prilepčiva. Ona grozi celom društvenom sklopu.,..Sreća je samo, što nam je dobro poznata....Lekari, ne oni sami — mi svi, treba da smo na oprezu.Ovde treba leka i to — brza i radikalna leka...A koji su to lekari, koji li najsigurniji lekovi? — Sudovi, zakoni.To su mora toj zaraznoj društvenoj bolesti.Opiti su već činjeni....Oni su dobro ispali!...» «Ja bih učtivo zamolio sudbeni sto, reče g. Bosije, da on izvoli opomenuti g. zastupnika tužene strane, da se ne udaljuje od predmeta...Gospodin ima dobrotu da ovde pred sudom drži neka predavanja, koja, ne verujem, da i on sam može razumeti....» «A ja bih učtivo zamolio g. punomoćnika tužilačke strane, da mi ne upada u reč, reče jetko g. Žilkred.On mi, valjda, neće predavati lekcije, kako ću i na koji način da branim pravednu stvar moje vlastodavke....I, ako bi se baš desilo, da ko od nas dvojice, jedan drugom damo kakva upustva i pouke, to držim, da bi se on pre morao meni obraćati no — ja njemu....» «Ja ovde zahtevam s pravom i na osnovu zakona, da se samo ograničimo na predmet i materiju o kojoj je spor....“ «To je stvar sudbenog stola, da on ceni odbrane i govore parničara, kao i to, da li se koja strana udalila od predmeta», primeti g. presednik ozbiljno, «a g. zastupnik tužilačke strane za sad se samo opominje, da drugom ne upada u roč....Sudsko je da sasluša sve, da ceni sve....» G. Žilkred nastavi: «Ja do duše znam, da sam darnuo tužilačku stranu onamo, gde je ona najslabija — gde je tišti, boli...Sad se ona vrpolji — htela bi mrdnuti, umaći, — ne dadu braća.... valja pokusati ono, što se za drugog drobilo....Ko se u kolo hvata u noge se uzda....Što se prtimo u ono, što nismo u stanju poneti?.... Kad sam ovako u opšte bacio pogled na sam karakter zadnjih namera tužilačke strane i njegove bratije, kad sam prestavio, na vidik izneo i štetne posledice po čitav društveni sklop, po naše postojeće stanje, koje iz tih namera potiču, — onda, evo me, da učinim po volji tužilačkoj strani, i da pređem na same pojedinosti na po se u ovom famoznom sporu. Ostavljajući pravednoj oceni sudbenog stola — hoće li biti od rešavajuće vrednosti novo predloženi veštački uviđaj i hoće li se dozvoliti da se još i ovakovim zanovetanjem razvlači ova stvar, sve to, velim, ostavljajući uviđavnosti i mudroj oceni slavnog sudbenog stola, — ja ću samo da se dotaknem ove tri stvari : a, može li neko biti u svome delu svedok ? — b, može li slep da svedoči o onome što treba da vidi, da pozna, pa da svedoči ? — i v, može li veštački uviđaj zameniti vid slepog svedoka? — No pre svega, neka mi se dozvoli, da bacim pogled na ceo dokazni materijal, koji je tužilačka strana u ovom sporu upotrebila za postignuće svoje sebične celji On se da podeliti u dve grupe.Prva je grupa ona, kojom se htelo da dokaže: Da je tužitelj g. Flavije negdašnji «Rozeti», sadanji «Artur Rivijer» — rođen u zakonom braku — pok.Artura markiza de-Rivijera i ovoga supruge pok.Ane Sevinjske, i daje on njihov zakoniti sin i naslednik.Druga je grupa ona, kojom se želilo da dokaže: da je pokojni Artur imao jednu ogrlicu i da se ona sad nahodi u rukama g. Andronite moje vlastodavke, i da ona po osnovu nasleđa ima da pripadne tužitelju....Divne namere; lepe korisne celji!...Krasan plan — velikolepne zgrade! — samo šteta grdna, što se ne zna, ili su neveštiji naimari ili je lošija građa? U koliko je tužilačka strana postignula svoju celj s prvom grupom dokaznih srestava, — to se mene ne tiče; to se ne tiče ni ovog spora....To ne može da utiče u nesumnjivo pravo moje vlastodavke, pravo, koje ona ima na sporni predmet. Za to ću samo da govorim o drugoj grupi. Je li tužitelj njom postigao svoju celj ?...Je li dokazao svoje nesumnjivo pravo na sporni predmet, na dragocenu ogrlicu g. Andronite? — On je za to morao da ima tri bezizuzetna svedoka....Upamtimo dobro — tri bezizuzetna svedoka.To ne tražim ja.To traži neumitni propis §.... našeg građ. zakona.To traži zakon, ova najviša volja u zemlji! — — To zakon traži, a tužitelj toga nema.To je žalosno — ja priznajem!... Njegov treći svedok — slepi juvelir — nije i ne može da bude u ovom sporu svedok iz dva zakonska uzroka. Prvi je uzrok ovo: Po jasnoj analogiji §.... našeg sud. građ. postupka, niko ne može da bude svedok u svom delu.Slepi juvelir sam priznaje, da je on gradio sporni predmet — skupocenu ogrlicu.Ovo tvrdi i tužilačka strana....I — to je punovažan i punopravan dokaz da je sporni predmet delo slepog juvelira, po kom on ni u kom slučaju ne može, ne sme da bude svedok.To bi značilo — svedočiti samom sebi — posredno; a posredno je koliko i neposredno. Kad ovo stoji, onda tužitelj nema trećeg svedoka, a kad trećeg svedoka nema, onda su ona dva prva ravna — nuli. Sad dalje.... Baš i kad bi se uzelo — što je nemoguće, dok se zakon pogazio ne bi, da bi slepi juvelir i mogao da svedoči u svom rođenom delu, — onda mu opet svedodžba ie bi vredila iz drugog zakonskog uzroka.... Gle zakon govori otvoreno, jasno, čisto, razumljivo, tu mi moramo da ćutimo....Evo šta zakon kaže: — «Slep ne nože da svedoči o onome što treba, što mora da prethodno vidi, pozna...» (vidi §... našeg sud. građ. postup.) Da bi svedodžba slepog juvelira imala pravne vrednosti, on mora da vidi, da pozna sporni predmet, pa da, na osnovu svog sopstvenog viđenja i poznanja, izjavi pred slavnim sudbenim stolom: «Jes ovo je onaj adiđar, koji sam gradio pok.Arturu; poznao sam ga — on je...» To, svedok nije mogao da učini — jer je siromah slep.I za to je on izuzetan.I s toga tužitelj nema trećeg svedoka, i s toga su ona dva prva ravna — nuli!... Sad je još na redu da odgovorimo na ono treće pitanje. I mi ćemo na to pitanje da odgovorimo jednim pitanjem: Gde piše u zakonu — da se vid slepčev može zameniti veštačkim uviđajem? — Nigde.... Eto s kakvim se dokazima hteo da posluži tužitelj, pa da makne od moje vlastodavke jednu njenu stvarku — malu, neznatnu — od ciglo jednog milijuna i dvesta hiljada dinara!... Ko se davi za slamku se hvata!... G. Bosije beše čovek od svojih 32 — 34 godine.On je svršio u P.... najpre prava pa za tim državne nauke.On beše preko svake mere darovit, bistar i duboka pogleda.Bio je hladan, ali gde je trebalo energije — tu mu nije bilo ravna.On beše oličena pravda; a pored svega toga pun milosrđa.Po načelima — pripadao je naprednoj partiji i u tome je ostao konsekventan do svoje smrti. Najpre se beše primio državne službe, ali je ovu morao na brzo napustiti.Bio je tog nebata da se odmah u početku namerio na glupa starešinu — koji pored sve svoje gluposti beše uobrazio da je on ona važna čivica u državnoj mašini, da bi ova, čim bi se ta čivica izvadila, odmah stala — prestala da se kreće.Sem ovoga, znalo se, da ima jaka leđa na topraku.Ovo je znao još najbolje sam pretpostavljeni» g. Bosija....U svom zvaničnom radu bio je do krajnosti pedantan.Ovo je znak da je starešina g. Bosijev bio tvrdoglav.Voleo je da radi po «prezidijalima,» no po zakonima. «Ovo ti, meni!» rekao bi, kad bi dobio kakvi prezidijal, da što ovako ili onako uradi «Sad bar znam na čemu sam.... znam šta ću i kako ću da postupim....Zakon, to je ništa.... moš ga okrenuti kako hoćeš...Prezidijal.... to je nešto.Tu je čovek uvek načisto....Može svet koliko hoće drekati — zalud mu!...Ja znam šta sam učinio....He, ne stajem ja na trulu dasku!...» On je od nekud mrzio na sve mlađe ljude.Zvao ih je «žutokljunima.» Novije misli; novije ideje smatrao je kao nešto vrlo opasno po «postojeće stanje,» a kad bi ko javno govorio, da treba ovo i ono u zakonima izmenuti, doterati; da treba tražiti većih garantija za narodne slobode, — on bi to krstio odmah imenom: «To je jedan od onih.» I tu je vazda razumevao «komunce.» : On je još od prvih dana uzeo na oko g. Bosija. «Ha, poznajem ja ovu ticu po perju! rekao je treće veče jednom svom mlađem, koji mu je obično večerom donosio «raporte;» a peti je dan već nešto napomenuo o njemu u jednom prezidijalu što ga je opravio g. ministru unutrašnjih dela. Pa i sem ovih i mnogih drugih neprilika, od g. Bosija se tražilo mnogo što — šta, na što on po svom karakteru i po načelima, koje je ispovedao, nije mogao pristati. On se reši te ostavi državnu službu i primi se advokature. U ono se doba behu namnožili procesi političkih krivaca.Behu optuženi mnogi ljudi koji su pripadali radikalnoj partiji.Ovu su vrstu ljudi nazivali vladine prišipetlje, skutonoše, džbiri — «komuncima.» Kad bi koji od ovih ljudi pao za što pod sud, onda bi se mnogi advokati ustezali da ih na sudu brane.Neki su se zatezali, što su i sami mislili, da taj «laoš društveni» i ne zaslužuje da pred zakonom ima svoje branioce, neki opet nisu hteli da se zameraju ljudima, koji su gonili optužene; a neki, najposle, nisu imali kuraži, da se pojave kao branioci onih ljudi, na koje se viče kao na «bele vrane!..» G. Bosije se od svega toga nije ustezao.On je svakog branio, ko bi god zaželio, da mu on bude branilac.On je mnoge i odbranio.Ovo ga je iznelo na glas; ali ga je ovo i predalo mržnji onih ljudi iz «viših krugova», koji su bili nepomirljivi gonioci — radikalaca ili, kako bi se reklo, «komunaca». U ostalom g. Bosije je bio vazda savestan branilac pravde....Pravda, pravica, pravo — to su bili predmeti njegove pažnje, a ne lica, koja su se parbila. Pa i opet mnogi su izbegavali da mu svoju, ijole zamašniju, stvar povere, ne za to, što u nj i njegovu sposobnost ne bi imali pouzdanja, već što su znali, da ne stoji dobro kod onih — čija će se najzad pitati: hoće li oni dobiti to svoje pravo ili ne? — Kad je g. Flavije poveo spor protiv g. Andronite supruge Mišelja Mozentala presednika senata u P...., onda se gotovo u napred znalo da se ovog posla neće smeti da primi niko drugi sem g. Bosija. «Da nije ovakovih parnica, siromah Bosije, ne bi imao nikad posla!..» rekli bi neki.Drugi, na protiv, žalili bi g.Flavija: «Otkud on baš da nađe g. Bosija?! — On siromah,mora izgubiti parnicu samo za to što mu je g. Bosije advokat!...Njegova se na sudu ne melje ni s ujmom a kamo li bez ujma...» «Dok su jedni ovako govorili, treći bi opet ozbiljno primetili: «Bogme, g. Bosije ne mlati nikad praznu slamu...Čim se on primio da zastupa g. Flavija, onda znajte, da je pravo na strani njegovoj....Taj ne brani kriva, pa mu on rođeni brat bio». Eto, ko beše advokat g. Flavija Artura Rivijera, eto ko beše protivnik g. Žilkreda de-Mulja javnog pravozastupnika za varoš P.... i narodnog poslanika za srez S..... — «Pa šta sad odgovara na ovo tužena strana?» upita g. presednik tonom, koji bi se mogao prevesti u ove tri reči: «list se okrenuo»... «Eto i na nju je red došao!..» G. Bosije ustade, pokloni se sudbenom stolu....On poče: «Ja mnogo više poštujem svetinju i uzvišenost ovoga mesta, no što bih ikad sebi dozvolio da se ovde služim niskim izvrtanjem i neistinama.Ja ovo ne činim nigde; ja ovo ne bi činio ni za najveće svoje interese i pravo, a najmanje za one, mojih vlastodavaca i klijenata. Ja ovo mesto poštujem, obožavam!...Ja ovo govorim bez pritvorstva. — Što će mi ono?...Ja ga nikad trebao nisam, ja ga nikad trebati neću — nikad i nigda, a ovde najmanje....Pritvorstvo je poniženje.... Ovo je mesto, pred kojim lažne obrazine — treba da padnu, laž da se postidi, kleveta — da se obelodani; sahranjena pravda — da vaskrsne; svaka stvar da dobije svoju pravu vrednost i svoje pravo ime; svako delo svoju nagradu, a sva zločinstva, svi prestupi da dobiju svoju zasluženu kaznu....Ovo je mesto, od koga — ljudskom pakošću, zlobom, zavišću, mrzošću, klevetom — napadnuta nevinost ište, traži pravednu zaštitu....Ona treba da je dobije....Pred ovim mestom ona treba da otpoje pesmu: «Tebe boga hvalim!...» Sud je što i oltar.Pred njim traba da su ljudi smireni — gotovi da se ispovede kao pred oltarom svevišnjeg Boga....Sud je još nešto — to je obraz narodni....On je narodu, što i devojci njen obraz i poštenje. Pred ovim, dakle, svetim mestom, pred ovim obrazom, ugledom narodnim, — ja ću da govorim s ozbiljnošću i pijetetom — da branim napadnutu istinu, pravo moga vlastodavca.... Tužena je strana, da bi i pred ovim uzvišenim sudbenim stolom održala fališnu obrazinu prividne nevinosti na licu svojih sebičnih namera, uplela u svoj govor, u svoju odbranu mnoge stvari, mnoga pitanja, koja nemaju nikakve veze s predmetom današnjeg spora.Ona se jako ogrešila o ovo sveto mesto, o istinu.To je samo za sažaljenje. Ima ljudi u nas — po nesreći i od upliva i od položaja — koji nalaze zadovoljstva, da i najsićušnijim stvarima privatne prirode daju vid opšteg političnog- značaja.Oni često, vrlo često nabiju i najnevinijoj stvari obrazinu crnu, rogatu, strašnu na glavu — u celji, da je prestave svetu kao ponoćna bauka, vukodlaka — kao moru ovoga sveta....Oni su izvrsni u maškarama.Njihov je lisac pod obrazinom skromnosti i iskrenosti; njihovi kurjaci u bezazlenoj ovčijoj koži....Oni su majstori da od bela grade crno, a od crnog belo.Oni dokazuju, da svetu škodi sunčana svetlost....Oni preporučuju mrak i pomrčinu.Oni dokazuju, da je bistri kladenac otrovno piće, a ustajale baruštine da krepe snagu čovekovu....I ko se usudi da obavesti svet — da javno i otvoreno kaše: dan je dan, a noć je noć.... videlo je život, a mrak je grob; ko se usudi da reče: bistri kladenac gasi žeđ, krepi umornog; da je ustajala baruština otrovno piće — ko se usudi da pripoveda istinu, — tog oni krste strašnim imenom — «izdajnikom». Vreme je tu, krajnje je doba već: da s tim ljudima prečistimo račune!...» (Živo odobravanje u publici; protesti sa strane tužene....G. presednik opominje govornika da se ne udaljava od predmeta....) Ovo je odgovor tuženoj strani na sve one prideve, koje je ona izvolela da prišije čistoj stvari, dokazanom pravu moga vlastodavca. Sad ću da pređem na sam predmet.Mogu i da ne govorim.Neću moći više ništa kazati no što se sama stvar kazala, obelodanila. Sve što zakon ište tu je. Samo delo, istorija njegova, njegove najmanje pojedinosti kazuju sve, obelodanjuju sve....Svaki je svedok, sam za se, kazao sve....A svi skupa nisu mogli ništa više da pokažu, no opet — sve.I sve jedno s drugim ne kazuje ništa više no opet — sve...Pa i sam sporni predmet pokazao je, obelodanio je — sve....No to još nije sve!...I samo slepilo stogodišnjeg starca — pokazalo je, obelodanilo je sve....Drukčije nije moglo ni da bude.Istina je apsolutna.Obucite je u koje hoćete ruho — ona će ostati istina; skinite je, ostavite je nagu — ona će i onda ostati — naga istina!... Slavni sudbeni stole! I sud je simvol — istine...Ja od te istine tražim — istinu!! — — Tražim presudu!...» Poslednje reči g. Bosija prođoše kroz dušu sakupljene publike kao električna struja...U glasu g. Bosija beše nečega što ne pripada grešnim ljudima.To beše glas ucviljenog anđela pravde — anđela, koji je s neba sletio da zaštiti čistotu zemaljske pravde — da je grešne ruke ne, oskrnave...Sve se ućutalo, sve je onemilo pred ovim uzvišenim glasom... G. presednik, g. g. sudije behu oborili glave...G. Mišelje beše zanemio, pobledio; g. Žilkred prestavljaše sliku satane, koga je munja gromovnika pogodila...G. Ogist Degilj gledaše s nekom pobožnošću u lice ovog branioca pravde; a g. Flavije — šta je on radio, šta je mislio? — I negova je duša bila potresena — on je prošaptao: «Blago zemlji, blago narodu — gde se ovako pravda brani; blago zemlji, blago narodu, gde se o uzvišenosti sudova ovako misli!...Ta zemlja, taj narod — sijaće kao sunce — biće svetla obraza i pred svetom i pred istorijom!..» Posle nekoliko trenutaka, g. presednik ustade — baci taman i hladan pogled po celoj publici, pogleda obe parnične strane, pa reče — sa svim «zvaničnim tonom»: »Delo ovo potrebuje ozbiljna rasmatranja, proučavanja — sa toga se ono danas presuditi ne može...» Sudbene će novine oglasiti dan presuđenja i saopštenja presude... Sednica je sudbenog stola zaključena!.... — Naša bi pripovetka ostala nepodpuna, nastavi g. učitelj dalje, — kad se ne bi vratili na ona zbića, koja su se dogodila posle onog razgovora između g. Andronite i gospođice Adele — između ćerke i matere. G. Andronita, potresena govorom svoje čestite ćeri, beše dobila malu nesvesticu.Ona je sva klonula.Adela, i ako poplašena, beše toliko snažna i pri sebi, da je mogla svoju mater polako da spusti na sofu.Tako je neko vreme g. Andronita ostala bleda i nepomična. Adela nije znala šta da radi.Htela je da viče za pomoć; pa nije smela — bojala se da ne učini gore Ona se smela i briznula u plač: «Oh, slatka majko, ja sam te ubila!....» Andronita progleda.Njene oči behu pomućene. «Majko, slatka majko — šta ti je?...Kuku meni kukavici — ja sam svemu kriva!... — Nisi ti kriva, dete moje, nisi ti... majka, grešna majka tvoja — svemu je kriva!...» To reče pa se sva strese: «U... u... ala me drhat poduzima!.,.Prokleta zima — sa samog srca ide!... u... u...!Adelo! — — Čujem, moja slatka majko... odazva se Adela uzdrktalim glasom. — Pokri me, dobro me pokri..Zatvori vrata, prozore!...Hladan vetar duva, čini mi se, sa sviju strana.» Adela je vidila da joj je majci teško, vrlo teško. «I — ovo je sve mene radi!» zapištala je sirota. Andronita je pogledi. «Ne plači, čedo moje, ne boj se!...Groznica mala — proći će...Sutra će mi, znam, biti bolje...Ne moj nikom ni da kazuješ da sam slaba...Hoću ovde mirno da ležim u tvojoj sobi — s detetom svojim, s mojom Adelom...» G. Andronita je volela svoju ćer kao oči u glavi, kao svoj život.Adela beše njeno i prvenče i mezimče — njeno jedinče.Adela beše sveža, vesela, hitra — pravo srnče; ona beše mudra, pametna, razborita i lepa kao — upisana.Ona beše najlepši proletnji cvet, ona beše — ponos materin.G. Andronita je poznavala čisto srce i nevinu dušu svoje ćeri.Ona nikad nije pružila ruku da ovu čistotu, da ovu nevinost dotakne.Njen prvi pokušaj beše onda, kad je ono, po savetu svojih kućnih prijatelja, obećala, da će i svoju lepu ćer dovesti u sudsku dvoranu.Ona se nije nadala da će naići na onaj i onakvi otpor svoje ćeri....Taj otpor beše, kao što znamo, pun dostojanstva.On beše mnogo jači no autoritet volje materine....Adela je održala pobedu; ali je i svoju ubila majku. Andronitu je dakle spopala ljuta groznica....Za zimom ide vrućiština....U vrućištini se čovek zanese.Oko pola noći Andronita je počela da bunca.Ovo je Adelu prestravilo. A i jes bilo strašno. «Flavije, moj mali Flavije... siromah!... on nije više živ.... davno je preminuo....Ja sam ga ubila...Eno ga — odvedoše ga....Ne dajte — izgore sve!...Neka, nek gori — ja sam rekla!...» Ovo behu prve reči koje je nesretna majka u svome bunilu izgovorila. I Adela je bila gotovo izvan sebe.Beše nastalo gluho doba noći, a ona sama samcita sa svojom bonom majkom.Htela je da viče očuha — nije smela.Majka joj bunca — pominje strašne stvari. Ona bi skočila, uzela čašu vode, pokropila bi je malo po licu, pa bi joj rekla: «Majko, majko, moja slatka majko — probudi se, razberi se !...» I g. Andronita bi otvorila svoje velike svetle oči, pogledala bi Adelu, pa bi iznemoglim glasom rekla: «A... šta je, ćeri moja?...» i odmah bi se zanela. Adela bi je zvala, vikala — aja, Andronita bi udarila u buncanje: «Bomjere — ne karaj ne!.. karaj me, — ja te nisam poslušala!...Ne znam ja gde je dete — baba Džoma zna...Ona ga je odvela...Ano Sevinjska — čuj!... ja sam ti se osvetila....Ti si mene ponizila — ubila.... i ja sam tvoga sina....Adelo!... ne daj me — udaviše me!... Adela bi skočila i vrisnula: «Majko, majko, slatka majko.... probudi se !...» Andronita bi opet progledala.Oči su joj postale još strašnije, zamućenije. «Vode!...» prošaptala bi promuklim glasom. Adela bi joj dodala vode.Ona bi se napila; ali bi se i zagrcnula, zakašljala i teško jauknula: «Pusti me da legnem.... ah, teških muka!.. i odmah bi se zanela. Lice joj beše zajapureno, disanje teško, a buncanje sve jače i jače. «Arture!... ne ljuti se!... ja te i sad volem!...Ja te nikad zaboravila nisam!... uzela sam ogrlicu tvoje Ane.... jes... ne dam je!..Ona je već moja!...To mi je od tebe spomen!...Ne znam je li živ.... on nije tvoj sin.... on je Anin.... za to ga mrzim!... g. Žilkrede — ne daj me!...Zar mene da uapse?!.. šta će reći moj muž — Bomjer?!..» U ovom buncanju naziraše prestravljena Adela strašnu ispovest svoje zlosretne matere....U gluho ponoćno doba njena se majka razgovarala, prepirala, rvala, svađala — s kim? — S mrtvima!... Adela je sve čula, sve upamtila.Ona ovu noć nije do smrti zaboravila.Njena je mati u samrtnom zanosu, u teškim mukama neprestano pominjala: Flavija, Artura, Anu Sevinjsku, Bomjera i još mnoga druga imena, koja, Adela, nikad čula nije....Šta je značilo ovo sve? — Adela nije znala.Ona je slutila, ona je od svakog ovog tajanstvenog imena prezala...Činjaše joj se, e su ovo dusi s onoga sveta, došli su, da joj odvedu njenu milu majku.... «Oh, ja sam svemu kriva! zapištala bi jadnica.... ako, moja umre majka? — kuku meni!... ja sam je ubila!... I tada bi pala na kolena pored svoje bone matere, sklopila bi ruke, pogledala bi nebu s punim očima suza, pa bi, jecajući, molila boga, da se smiluje i da podari zdravlja i života njenoj nemoćnoj majci....Ali bi se odmah trgla, čim bi njena mati počela da bunca: «Ne dajte.... ubiše me!...Flavije, malo moje siroče — oprosti mi!... vodite me Flaviju.... hoću da mu dam ogrlicu....Vreme je....Rekao je Bomjer — moj dobri Bomjer — kako me je zakleo!...Tako.... na!... uzmi — na!... što ne uzmeš!...Zmijo prokleta!... što se ti mešaš!... ja te mrzim — odlazi!... ajoj!... ajoj!... pomagajte.... ne dajte, udavi me!!...» I skočila bi kao besomučena , pa bi unezverno blenula po sobi... «Adelo, čedo moje, jesi ti to?...» upitala bi drkćućim glasom.... «Oh, to beše strašan san!...» «Ja sam, moja slatka majko, ja sam — evo me kod tebe!» odgovorila bi Adela usplahireno....» Ovo je bila strašna noć — noć u oči suđenja. Pred samu zoru Andronita se malo smiri.Vatra malo popusti, pa nesta i buncanja.Tad je Adela opet pala na kolena te se bogu pomolila — blagodarila mu što se smilovao na teške muke njene matere.Ovako tužna i bleda izgledala je kao dobri anđeo koji se bogu moli za grešne i slabe ljude. I kad prvi sunčani zraci obasjaše kroz prozor, Andronita progleda i iznemoglim glasom progovori: «Oh, tebi bože hvala — kad jednom svanu!...To beše teška noć!... malo sam prispala....A ti, čedo moje, jesi ti što spavala? — Nisi, znam!... idi — odmori se!...Meni je sad bolje....» Adela je ćutala.Crna minula noć nije joj s uma silazila. «Je li kogod dolazio — jesi kome javljala za moju slabost? upita Andronita iznemoglo. — Nisam... odgovori Adela i duboko uzdahnu» — Dobro si učinila....Znam, mnogo sam koješta trabunjala.Ovakvu sam groznicu još jednom u životu imala — davno je to bilo; i ona beše teška strašna noć... čini mi se ovo je nastavak one....Ja u groznici svašta govorim — tako je, bez sumnje, i noćas bilo? upita g-đa Andronita svoju ćer, a oči joj se napuniše suza. — Bilo vam je vrlo teško, mati, odgovori Adela izbegavajući ovaj govor, ja uprav i ne znam, ne pamtim šta ste govorili.... — Jes, jes; ja znam sve...Ja sam odveć potresena...Bog je milostiv — ja ovo ne mogu da preživim....Siroto moje dete — na kome ga ostavljam?!...Kako sve hoće da primi svoju nagradu.... to reče, pa se okrete od svoje ćeri, a krupne joj suze grunuše iz očiju. — Za ime boga, majko, ne govorite tako....Vi mi srce parate!» povika Adela i briznu u plač i jecanje. Andronita se okrete.... Mati i ćer gledahu jedna drugu tužno i neveselo — kao na poslednjem rastanku....Obe behu klonule, iznemogle.Prva od potresa i teške bolje; druga od obojega, i od još nečeg strašnijega — od pomisli, da svoju ne izgubi majku. «Ne, ne, povika Adela vama neće ništa biti...Vi lepo, razumno govorite — lepo gledate....Kako ste noćas ružno izgledali!...Ja sam se molila bogu... — Bog je čuo moju molitvu....Vi ste mirno zaspali....Vi ćete da živite...Ja ću se i dan i noć bogu moliti....On će vam dati života i zdravlja i — ja ću od sad uvek....» Adela se zaguši u plaču i jecanju. «Nemoj plakati, čedo moje», reče g. Andronita nešto mirnijim tonom, «nemoj plakati!...Meni, može dati bog, neće biti ništa — bog je milostiv....Meni je istina teško, vrlo teško; al ne toliko od bolje koliko od nečeg drugog....To me muči, grize, kida život moj....Ko zna? — ja ne znam.... možda u svemu leži neumitni prst sudbine!...Mi smo slaba stvorenja, mi smo igračka neke nevidljive sile, moći, koja nas je i hitila u ovo more od strasti, prohteva, beda, nevolja, nesreća i hiljadu drugih naših gospodara....Na mojoj je duši težak greh....On me pritiskuje kao ponoćna mora, on muči dušu moju — on je otrovao ceo život moj....Kome da ga otkrijem — kome da se ispovedim?...» G. Andronita je okrenula glavu od svoje ćeri Njen je glas drktao kao u teške pokajnice. Adela je bila zanemila.Pade joj na um noćašnje materino buncanje, pade joj na um današnja zlosretna parnica, i sve se to spoji sa sadanjim govorom njezine matere, s teškim grehom što ga ova na duši nosi....Sve ove misli posuktaše kao crni pakleni rojevi ...Ona je drktala od strašna sna, koji se poče da pretvara u još strašniju javu.... Andronita se najedared okrete: «Adelo, ćeri moja, danas je suđenje — je li?...» Adela je ćutala. «I sud će da presudi — znam kako.... sigurna sam...To je strašno!...» Adela se, trže.U glasu njene matere beše nečega, što je Adelu kao grom pogodilo. «Jesi pisala sudbenom stolu da doći ne mogu? upita Andronita i na ustima joj se opazi neobičan osmejak. — Nisam, odgovori Adela potreseno, hoću li da mu sad pišem?... — Jes, jes, piši mu.Vidiš, slaba sam — ne mogu ići; a ne možeš ni ti....Ti treba da si sad uvek kod tvoje majke...Neka ih nek sude — kako hoće i kako znaju!...Ja ću opet da činim svoje — moram! — pre se ne mogu rastati s grešnom dušom!...» Posle nekoliko trenutaka, poslužitelj g. Andronite odneo je jedno pisamce sudbenom stolu.... Adela beše sela do svoje, bone majke.G. Andronita, beše uzela lepu belu ruku svoje ćeri pa je milovaše s puno materinske nježnosti i milošte.One gledahu jedna u drugu, a krupne suze blistahu im se u očima.Andronita je nešto šaptala svojoj ćeri.Ova je slušala s puno interesa.I samo bi s časa na čas preko njena bleda lica prelazio po koji taman oblačak.Jednom je htela kao opržena da skoči — da od svoje pobegne majke; ali joj Andronita nije dala.Ona je držala svoju ćer za ruku kao utopljenica.... «Eto, Adelo, sad znaš sve,» povikala je nesretna majka. «Ti si moj anđeo — ti si me zadržala da se u nov greh ne uvaljujem...Ti si moj sveštenik — tebi sam se ispovedila....Sad mi je duši lakše, sad ću mirno da umrem». Adela beše bleda, nema...Ona je od svoje majke čula mnogo, vrlo mnogo.Na njeno se čelo navukoše tamne bore.One se tamo skameniše.Srce joj se grčevito steže, a u grudma oseti nešto hladno, teško — kao santu leda.Pred očima joj staše igrati svetlaci, a soba, predmeti po sobi počeše se vitlati u kovitlac....Ona se zaljulja i — koliko je duga pade onesvešćena pred zaprepašćenu i polumrtvu majku... — U ono doba, nastavi g. učitelj svoju zanimljivu priču, beše na glasu gostionica kod Belog labuda u ulici Monmartovoj u P....Tamo je mogao čovek i da ruča i da večera za jedan dinar.Gostionica kod Belog labuda nije bila čuvena samo sa svoje jevtinoće, koliko i s nečuveno zamašnih porcija dobra, ukusna i vazda friška jela i mnogih drugih dobrih strana.Kažu, da bi ugostiteljka, g. Žaneta, svakog svog gosta po licu poznala — kako stoji s kesom i želucem.Ona bi ovim bednicima pristupala kao najotmenijim svojim gostima, našla bi im sama mesto, ponudila bi ih da sednu, pa bi im smešeći se rekla: «Dobro ste mi došli, gospodo!..Sedite! — vi ste danas moji gosti!...» i odmah bi naredila da im se donese ručak il’ večera — kako je već čemu vreme bilo. Njena je gostionica imala četiri odeljenja.Dva su bila prvog a dva drugog reda.U samoj stvari ovo je bilo samo po nazivu: jelo, usluga i sve ostalo bilo je svuda podjednako.Razume se po sebi, da je gostionica bila vazda puna puncita.U vreme ručka i večere čovek nije mogao da dobije mesto gde da sedne. — Redovni gosti g. Žanetini bili su radnici i đaci iz siromašnijih kuća; ali se vrlo često dešavalo, da se večerom iskupi po nekoliko desetina — medicinara, pravnika, filozofa, tehničara i iz otmenijih kuća.Žaneta bi im odredila svoje najbolje odeljenje. Ovi bi mladi ljudi obično pretresali dnevna pitanja, kritikovali bi ove i one vladine postupke, osuđivali bi samovolju i zloupotrebe pojedinih vladinih organa, ismevali bi zastareli sistem javne nastave — jednom reči, oni bi skroz i skroz prorešetali celo društvo i njegove ustanove.Oni bi došli do zaključka: da je sve trošno, trulo, da sve čeka na veštije i energičnije naimarske ruke..O narodnom prestavništvu rekli bi; «Današnje narodno prestavništvo, ovako kako je i iz kakvih se elemenata sastavlja i po načinu kako se ono obrazuje, po poslovniku kako ono svoj posao obavlja, — ne može nikad biti izraz narodne volje ni odgovoriti očekivanju narodnih potreba.Ono je vešto sklopljeni aparat kojim samo vlada ume da rukuje i da mu daje pravac kud joj se svidi.Okrećite ga vi kako hoćete, činite šta znate, rezultat rezultata biće svakad — da se ono usvoji, primi, što vlada traži, želi, zahteva.Razume se po sebi, ona ima trećinu glasova koji prestavljaju gornji dom.Ona ove glasove sama bira.Ona, valjda ne će nikad sludovati da tamo šalje svoje «protivnike».Ona ovo čini no zakonu — za to joj niko ni zamerati ne može.Sem ovoga, ona upotrebljava sva srestva što joj stoje na raspoloženju — a ova su, znamo, ogromna, silna, — te pri izborima, putem kortešovanja, proturi najmanje još jednu trećinu svojih kondidata...Setimo se samo, šta je činila dok je proturala svog ljubimca g. Žilkreda — ovu kreaturu a ne čoveka za poslanika u srezu S...Ovi ljudi ni od šta ne prezaju.Oni imaju pred očima svoju celj.Za srestva nikad ne raspituju.Ovu ježovljansku metodu za postizavanje celji usvojile su gotovo sve vlade....I tako vlada dobija dve trećine glasova na samim izborima.Ovoliko ona može da dobije pri najgorim okolnostima.Ali ona se i s tim ne zadovoljava.Ona tera dalje.Imajući većinu od dve trećine, koja nije proizvod narodnog izbora, no vladine inicijative, — ona, vlada, ide dalje svojoj sigurnoj meti.Ona iz ove ovoje većine bira presednika, potpresednika, sekretare, odbore — ona, dakle, skapa onaj svoj aparat, kojim gradi zemlji zakone, odobrava svoje postupke, pregleda i odobrava državni budžet koji se stavlja njoj na raspoloženje.No to nije sve.Ona ovim aparatom uzima na oko onaj okrnjak od one treće trećine narodnih poslanika, što je prošao kroz vatru i vodu pa se tako kristalisao u svetlo telo prave, istinske, narodne volje...Kad se hoće, onda se može naći i u jajetu dlaka; a kako se ne bi našla ma kakva omaška koju je birački odbor učinio ili protiv celishodnosti, ili protiv zakonske formalnosti, ili protiv uobičajene praktike — pa onda, razume se nastupa slučaj da se može uzviknuti: ako se igde da mesta nepravilnostima, protivzakonitostima, necelishodnostima, nepraktičnostima, — svemu se tome ne sme dati mesta u narodnom prestavništvu....Aparat klima glavom.On uništava izbor....I onda nastupa ona po svaku vladu povoljna izreka: «Što slabija manjina, to jača većina; što jača većina, to slabija manjina; što slabiji naši protivnici, to jači mi; što jači mi, to slabiji naši protivnici»...I zaista i ako je manjina izraz prave narodne volje njoj se većina, onakva kakva je, može od mile volje smejati, pa ma ona — manjina — govorila ustima mudrog Solomona i pravednog Aristida.Njen glas ostaje glas vapijućeg u pustinji...Razume se, većina ostaje većina.Ona je što i — zakon.Pa ako se i dogodi da kakav njen zakon odgovori interesima narodnim, onda se izdaje mudroj i patriotskoj vladi pohvala; a ako se, po nesreći, dogodi da iz ovog aparata iskoči kakva zakonska nakaza, od koje se i sama vlada zastidi, kad ona u život stupi, onda, razume se, vlada okrene drugi list. Ona vikne: «Tako ste vi, narodni poslanici rešili!...Što krivite mene?!...» I onaj aparat skromno klimne glavom: «Tako je...Mi smo krivi!..» I vlada ostane opet čista i nepogrešiva....» Ovde su po kašto padale i krupnije reči.Po neki bi uzviknuo: «3ar ima što jalovije od naše ministarske odgovornosti?..Naša je ministarska odgovornost ograđena kineskim zidom, ona ima deblji pancir no američki monitor...Ovo je najneodgovornija ministarska odgovornost u svetu!...» Eto kako se na krupno bistrila politika u gostionici kod «Belog Labuda».Sreća je samo što se nikad nije dogodilo da taj njihov bistrež dođe, što no vele, vlasti do znanja, a oni bi u ono vreme lepo povukli mačka za rep.Pa i s toga je kuća g. Žanete bila odveć poštovana i uvažena. — G. Žaneta je imala oko svojih 41—46 godina.Svoju je mladost provela u jednoj od prvih plemićskih kuća.Po svojoj naravi bila je odveć izdašne ruke i dobra i iskrena srca.Kad ono plemstvo u vreme revolucije pršte na sve strane, ona se na jedared nađe na ulici bez službe i bez pare i dinara.Sirota Žaneta nije nikad pomišljala na crne dane.Oni joj dođoše.Umal nije skapala od gladi.Od toga je spase mlad jedan čovek koji u to doba držaše aščinicu u ulici Sen-Magloarskoj.Njenu je imala da blagodari što nije umrla gde-god pod tuđom strehom.Od njega je naučila da se oslanja na svoj sopstveni rad i na svoju sopstvenu snagu: od njega je naučila da bude štedljiva — gde treba; ali i da bude milosrdna prema bedi i nevolji.Pomoću njegovom je i sama otvorila najpre aščinicu, za tim omanju gostionicu....I najposle je vidimo u svojoj rođenoj kući gde drži gostionicu kod «Belog Labuda» — vidimo je kao pravu sirotinjsku majku..... Dockan u veče onog istog dana, kad je presednik kralj. sudbenog stola zaključio sednicu, beše gostionica kod «Belog Labuda» dupkom puna. Vodila se živa prepirka. O čemu? — O parnici Flavijevoj. Ovde se na sitno pretresala i kritikovala cela sudska procedura.Najstrožije je osuđivano partajsko držanje presednikovo. «Misle li ti ljudi, povikao je g. Lorenso pravnik četvrte godine na universitetu P...., da ovaj svet nema ni mrve mozga, ni mrve zdravog suđenja, te da ne bi mogao razlikovati belo od crnoga i crno od belog?...Imaju li ti ljudi obraza da ovom svetu u oči pogledaju?!...Znadu li oni kakvu nesretnu ranu zadaju našem vajnom pravosuđu — onim očevidnim odobravanjem niskog i prljavog izvrtanja jasno dokazane stvari?.. — Ali im bar ne osta dužan onaj mladić...Alal mu vera, što onako otvoreno, pred sudbenim stolom onom, po svoj prilici, ljubimcu presednikovu, onoj mumiji u brk reče, da savesti nem.,...Taj nam je mladić svima osvetlao obraz....Može li kogod znati koji je i kako se on zove?“ — upitaće g. Rišar Diboa svršeni tekničar. Na to će odgovoriti jedan stari radnik koji je dosle slušao živ razgovor ovih mladih ljudi: „Mladić se onaj zove Hanri Baljar.On je sin onog čuvenog junaka bastiljskog, što je prvi jurišio na stražaru i svojim maljem oborio nekoliko vojnika, al je i sam pao pod kišom od kuršuma.Njegov prvi juriš na Bastilju rešio je celu stvar.Za nj se može reći: on je svojim maljem razorio Bastilju, ovu nesretnu grobnicu koja je toliko hiljada nevinih ljudi proždrla, ovu avetinju našeg lepog P.... ovo strašilo minulog veka.... — Neka mu je slava od nas i od sviju naših potomaka! povika g. Piže Daben filosof treće godine. — On je ostavio dostojna sina — zamenu svoju...I njegov je sin danas prvi jurišio na podlost i na nečuveni bezobrazluk.Vidi se da iver ne pada daleko od svog panja.... — Vjera i bog, ljudi, ja sam do samog današnjeg dana mislio, da je naš drug Flavije u maniji....Ali danas — svojim ušima nisam mogao da verujem.Zar se i onakve stvari mogu događati u naše doba ?...Jes sad već vidim šta je.Samo sam radoznao šta će taj slavni sudbeni sto raditi sa g. Andronitom....Ona je učinila pokušaj ubistva jednog deteta koje joj je povereno; ona je učinila delo utaje u vrednosti od 1,200.000 dinara.Dokazi su nepobitni...Da nije bilo onog zagonetnog čoveka da siroto dete iščupa od one proklete babe — danas Flavije ne bi bio međ živima....» Ovako rezonovaše g. Mabel Ašil svršeni pravnik na universitetu P..... «Ko se mogao nadati, da će žena od položaja kao što je g. Andronita, ćer pok Druina markiza Bonviljskog supruga pok.Bomjera de-Rula, moći izvršiti onakva nedela za koji bi jedva imali sposobnosti najokoreliji lupeži?» — primetiće neko iz družine. — G. Žaneta beše sela na svoju naslonjaču.Ona je s pažnjom slušala razgovor svojih mladih gostiju.Kad je pomenuto ime g Andronite, ćeri pok.Druina markiza Bonviljskog, ona se čisto trže.Od tog trenutka slušala je s neobičnom radoznalošću.Ona se beše, tako reći, sva u uho pretvorila. Među tim su njeni gosti do najmanjih sitnica pretresali ceo spor o dragocenoj ogrlici; pomenuli su sva imena koja su ma čim vezana za tu zlosretnu parnicu.Oni su se jako čudili kako se g. Bosiju punomoćniku Flavijevu, izmaklo iz vida da zahteva, da se protiv g. Andronite otvori krivično isleđenje. G. Žaneta je prebledila kad je ove reči čula. «More de ko će pogoditi», reći će jedan iz četvrte godino prava za što g. Andronita ne dođe na suđenje? — — Da ne čuje bruku i grdilo, odgovori mu se sa sviju strana. — Sreća je samo za gospođicu Adelu što i ona došla nije — a, znate, beše se proneo glas da će i ona prisustvovati na suđenju — prihvati g. Roše tehničar treće godine.... «To je najbolja, najčestitija cura koju ja znam iz većih, otmenih kuća....Nju bi ubila ona nesretna otkrića iz prošlosti njene matere....Ja sam baš zahvalan g. Bosiju, što nije zahtevao, da se još veća bruka načini....Ako je kriva mati — za što da propadne ona nevina devojka?....» — Baš vam hvala, g. Roše!... reče g. Žaneta potreseno. «I ja osuđujem nesretnu g. Andronitu; ali je moram i da sažaljujem....Ona nije bila tako pokvarena srca...Ona je morala to učiniti u svome ludilu....Ja sam uverena!...» — Šta da vi, g. Žaneto, ne poznajete izbliže tu ženu ? — upitaše svi u glas. — Više, može biti, no iko u P.... odgovori g. Žaneta i zamisli se. — Pa kažite nam, boga vam, bar što god iz njenog ranijeg života.,..Nećete li vi što znati što bi bacilo življe svetlosti na ovu nesretnu mater Adelinu? upitaće g. Roše sa osobitim učešćem. — Tako me je isto upitao i moj dobrotvor onaj čudni čovek kom imam da blagodarim što ovu kuću imam nad glavom, i što i sama mogu danas da učinim kome bedniku makar i malu, uslugu....I njemu sam kazala što sam znala o toj ženi....I vama — nemam šta drugo da kažem...» odgovori g. Žaneta još jednako zamišljeno. — «Moj otac, započe g. Žaneta, posle kratkog ćutanja, bio je sajdžija — čovek slabog kapitala, s petoro nejake dečice.On umre posle duge i teške bolesti i nas ostavi u vrlo bednom stanju.Još ga nisu bili ni na groblje odneli, a već stigoše poverioci te popisaše ono malo alata i nekoliko satova.Moja mati beše častoljubiva.Ne zna se ili joj teže beše što je izgubila hranitelja svoje dece ili što je morala da gleda svoju sramotu — popis kućnih i dućanskih stvari, a još mrtvac u kući....Bože, ja teška li je sirotinja!...Znam lepo, kao da je juče bilo, kad bez korice hleba omrknemo i osvanemo, osvanemo i omrknemo.Meni je tada bilo 10—12 godina;, mom bratu oko osam, mojoj mlađoj sestri šest, a dvema najmlađim, koje behu bliznakinje, beše četiri godine.Moje male sestrice pištale su kao crvi — od gladi.Moj brat beše pametno, razborito dete.Činjaše se kao da je znalo — šta je to kad se nema.Naša je sirota mati nekud često odlazila — ne bi je bilo pozadugo.Kako smo je žudno pogledali — kad će se na vrata pomoliti!- Ona bi se vraćala, setna i nevesela — bez kore hleba.Ovako bi se više puta događalo.Našu muku niko nije u stanju opisati ...Moj se mali brat tad razboleo i — umro; razume se — od gladi....Njegove poslednje reči behu: «Majko, ja nisam gladan.... I onda u svetu beše vrlo malo milosrđa.... I g. Žaneti bi grunule suze iz očiju. «Moja se mati, nastavi g. Žaneta dalje, odnekud poznavala s g. Lujzom udovom pok.Marsela Bonviljskog.Ona me jednom odvede kući g. Lujze.Njenoj ćeri mogaše tada biti oko 8—10 godina.Ja sam bila lepuškasta i vesele naravi.Odmah se zapazimo.Ona mi pokaže sve svoje velike krasno obučene lutke.Ja sam se svemu odista divila.To se nekako dopadne Androniti.Ona otrči majci pa reče: «Majko nek ostane Žaneta kod mene — da se igramo.G. Lujza reče: «samo ako dozvoli g. Ernestina», — tako se zvala moja pok. majka.Moja mati jedva dočeka.Ovo je bilo u dobri čas.Moje sestre i moja mati nisu više trpile nikakvu bedu.Ali zaman — i one su sve u tri godine pomrle...» I tu je opet g. Ženeta briznula u plač. «Ja i mala i Andronita,» nastavi g. Žaneta dalje, «zapazimo se kao dve sestre.Zajedno smo rasle i igrale se.Ona je učila u kući.Što je bivala veća, što je više učila, sve je postajala ponošljivija i zamišljenija.Bila je preko mere lepa.U svojoj šesnastoj godini beše već devojka u napun.Još je u tom dobu počela da se igra vatre koja je u mal glave ne stade.Ni jedna devojka u ono doba nije imala više obožalaca iz prvih kuća kao ona.Ovo je u njoj podiglo oholu sujetu, koja svakoj devojci škodi.Ona je imala tu nesretnu slabost da svakog svog obožaoca dovede do ludila — pa da ga dosle grozno ismeje.I zaista, njena jedna jedina reč, propraćena đavolastim osmehom beše dovoljna da kakvom mladiću pomuti pamet. Kako je prošao g. Šarl Debrižen Kont Divinjon, kako li g. Emil Florijan markiz de-Branli i još, mnogi drugi, — to da vam i ne kazujem.... Jednoga dana bude nam prestavljen g. Artur markiz de-Rivijer.To beše čovek mlad, stasit, darovit, brižljivo obrazovan i, kano pričaše, jedan od najbogatijih plemića. Odmah sam primetila, da ga je gospođica Andronita uzela na oko.Htela ga je uvući u svoju poznatu mrežu.On se prema njoj ponašao s puno učtivosti i poštovanja, s puno uljudnosti i dostojanstva — baš kako dolikovaše jednom obrazovanom mladiću njegova položaja. Gospoica Andronita, iznenađena neobičnim držanjem njenog novog gosta povuče se u nekoliko, ali ne sa svim — već da se pribere te da docnije s novim i sigurnijim jurišima zadovolji svoj kapris.... Ona mi je uvek poveravala po koju svoju tajnu.Čim se g. Artur s njom oprosti, ona mi neobičnim glasom reče: «Ovaj mladi plemić hoće i suviše da je pametan...On nešto odviše mudruje....Šta veliš, posle koliko ću ga dana viditi pred mojim nogama, u prašini — gde gleda, blene u me — čeka da mu koju blagu reč reknem, da se bar nadati može — isto kao kakvo gladno psetance što čeka da mu se sa stola baci po koja koščica — da je oglođe ?...» Ja sam ćutala. Žao mi je bilo g. Artura.Držala sama da on ovo nije zasluživao. — — G. Artur je redovno dolazio.I. za čudo božije, on je uvek ostao onako prijatan, ljubazan i opet vazda — uzdržljiv. S gospođicom Andronitom već nije tako bilo.Ona je htela da ulovi g. Artura u svoju mrežu, pa se najedared našla sama ulovljena u mreži Arturovoj.... Samoljublje uvek samo sebe kazni. Gospođica Andronita se beše predala čudnim snovima.Ona ne bi po svu — dragu noć oko na oko svela.Dan bi joj se učinio godina — kad bi g. Artur bio ma čim sprečen da nam učini posetu. Kad bi došao, ona bi se odmah razvedrila.Dugo bi ćutali i ne bi znali o čemu najpre da počnu.Andronita bi uprla svoje velike crne oči u g. Artura, i on bi tada gledao preda se, čim bi on pogledao u Andronitu, ovu bi posulo rumenilo po licu i ona bi oborila oči preda se a njene velike trepavice bacile bi svoju senku po njenom prekrasnom licu....Tada bi izgledala preko svake mere lepa — nije vajde, njoj tada u lepoti nije bilo ravne. Andronita je u svakoj Arturovoj reči nazirala — svoje uspeh. Pošto bi on otišao, ona bi sa mnom o njenu govorila do mrkla mraka, po kad kad do same zore....Ona bi svaku njegovu reč ponavljala, okretala bi je na sto strana, i na svakoj bi strani našla siguran uspeh svoj.... «Jesi čula», upitala bi me, kako mi on reče: — «Vaša me dobrota, gospođice, odveć obvezuje...» To je rekao, je li, pa je posle ućutao i oborio oči — ?....To znači — smeo se....Tako je....Sigurna sam....Je sam li ti rekla?...Ali nije vajde; on je prijatan čovek....Ja sam gotova da prema njemu budem manje stroga. Ja bih samo ćutala.Činilo mi se da je bolje da joj ništa ne odgovaram.Bojala sam sam se da se gospođica ne vara u svojim pretpostavkama. Bojala sam se; ali se nisam ubojala.Prođe ne koliko dana a g. Artur nas ne poseti.Andronita umal ne poludi.Sad već od mene nije krila.Ona ga je od prvog časa zavolela.Sad bez njega — nema života.... «Ono je iz mene bes govorio», povikala bi očajno kajući se što je o ovom čoveku mislila kao i o onim ostalim što su puzili pred njenim nogama.... «Ovo je čovek kog je moje srce za tako dugo doba tražilo....Jes, jes — ja bez ovog čoveka živiti ne mogu....Ja sam se rešila — čim dođe otkriću mu sve....Majka mi pokvariti ne će....Za me nema uglednije prilike — ja sam našla svoj ideal....Jedna moja reč — pa ću biti sretna....» Ali kako nesretno iznenađenje?!Tog istog večera dobije mati gospođice Andronite od g. Artura ovakav poziv: «Čast mi je, uzvišena gospođo — da vas pozovem da me sa svojom porodicom udostojite vašom visokom posetoi — da budete učasnici moje veridbe s gospođicom Anom Kontesom Sevinjskom.... Kako sam sretan što se mogu nazvati vaš sluga. 14 maja 17.... u P.... Artur markiz de-Rivijer.» Jes, to sam dobro upamtila. to je bilo 14 maja 17... godine....Ovaj poziv umal što nije stao glave nesretne Andronite.... Kad je za nj čula, kad ga je vidila, pročitala — pala je kao mrtva u nesvest.To je svu kuću uzbunilo.Lekar se srećom u brzo dobavio.Andronita je istina došla sebi al tek da u nove muke pređe.Ščepa je ljuta groznica Zubima je grozno cvokotala, a s časa se na čas u celom telu stresala da je je bilo stra i gledati.Oko pola noći nesta zime.Ona ustupi mesto vrućištini — — Andronita poče da bunca. Prve joj reči behu: «Ja sam isprošena!.. čestitajte mi....Arture — čuj... ti moraš biti moj....Daj mi tu zmiju — da joj glavu razdruzgam.... ona me ujela.... ala lopti krv.... pred moje noge, robe, tako!...Sad ti praštam!...» To beše zaista strašna noć.Mati Andronitina se trzala od svake reči njene ćeri, kao kad bi je ko nožem ubo.Ja sam sedila i plakala.Žao mi je bilo Andronite kao sestre rođenje....Ona je ipak imala dobro, povratljivo srce.... Sutra dan tek oko podne groznica popusti i sirota Andronita mirno zaspa.Kad se probudila i svoje velike oči otvorila, ona čisto ne znađaše šta je bilo s njom.Ona je neobično gledala čas u svoju majku, čas u mene, a čas u lekara — kao da nas je htela da upita: «Gde sam ovo ja.... šta je bilo sa mnom?..» Vidilo se — da je još usplahirana..., Lekar je zebao da sirota ne pomeri pameću.Ona ostade u postelji tri pune nedelje... Lekari su još prvih dana savetovali da ostavimo P.... čim to bude moguće.Tako smo i učinili.Odemo u Bretanju — na poljsko dobro deda Andronitina po majci.Tu ostanemo godinu i četiri meseca.Andronita se malo povrati, oporavi — ali ona više ne beše ni ona devojka, ni daj bože.Ona postade zamišljena, ozbiljna a po kad što i turobna.I ja bi se zaprepastila kad bi je pogledala kako ukočeno gleda u zemlju sa stegnutim vilicama i stisnutom pesnicom... Mi smo tamo živili dosta u osami.Po kašto bi nas iznenadio svojom posetom g. Bomjer de Rul. Ovaj je imao svoje poljsko dobro na nekoliko milja od nas udaljeno.I to beše krasan mladić s dobrim i iskrenim srcem....Na veliko naše čudo posetiše nas i g. Šarl Debrižen i g. Emil Florijan....Oni su se zakanili čak iz P.... da nas kao stari kućni prijatelji posete.Gospođica bi ih primila hladnim i nemim smešenjem.Teški onaj duševni potres učinio je da je Andronita postala sa svim druga devojka — i po naravi i po ophođenju.Ona nikad nije htela da - pomene o svojoj bolesti, a još manje da zaželi da se u P.... vrati. Kad joj jednom mati reče, da je već doba da se kuće setimo, — ona je sva planula: «Vi idite....Ja ću sa Žanetom ostati ovde do smrti!...» Činilo se, kao da nije bila pri sebi, kad je onako majci odgovorila.Njena je mati duboko uzdahnula.Više joj o povratku u P.... nije htela nikad pominjati. Jednoga dana, rano iz jutra, poseti nas g. Bomjer de Rul.Došao je da se s nama oprosti.Dobio je pismo od svog najprisnijeg prijatelja g. Artura de-Rivijera.Poziva ga prijatelj njegov da mu se u tuzi nađe — umrla mu je mnogo ljubljena supruga Ana Sevinjska. Ovaj je glas kao grom pogodio i gospođicu Andronitu.... Posle tri dana već smo bili u P..U putu nas je pratio g. Bomjer.Za čudo, što je Andronita izgledala dosta raspoloženo.Ona bi po vazdan koješta ćeretala.S g. Bomjerom je počela da se intimnije ophodi. Čim smo došli u P....Andronita mi poverljivo naloži, da kako znam iznađem put, te da se izvestim — šta radi g. Artur.Ja sam tačno izvršila misiju.Saznam da g. Artur gorko guža za svojom dobrom nevestom koja je umrla na porođaju, i da je sve mere preduzeo ne bi l’mu dete ostalo živo. To kažem sve gospođici. Ona se neobično zaplamti u licu: «3ar da mi i mrtva mučiš dušu moju?!...» povikala je kao izvan sebe. Andronita je pokušala preko svoje matere — da bi g. Artur obnovio svoje prijateljske posete u kući našoj.I ako g. Lujza nije nikad ništa mogla da odreče svojoj ćeri, — opet je našla razloga da ovo popreko odbije. Među tim nas je posećavao g. Bomjer skoro svaki dan.Andronita bi snjim rado provela koji čas u razgovoru.Ona je uvek umela da izbere način, kako bi se razgovor okrenuo o g. Arturu, o smrti njegove pokojne supruge i o njegovom malom sinčiću.I vazda bi rezultat rezultata bio: da je g. Artur neutešim za svojim drugom, i da sad živi jedino za ljubav svog malog sinčića. G. Bomjer beše postao ljubomoran.Odavno sam opazila da ovaj čovek ima prema Androniti i drugih osećanja — sem onih što se zovu — osećaji kućnjeg prijatelja. Ovo je morala opaziti i gospođa Lujza.Ona bi vazda dočekivala i ispraćala g. Bomjera kao svog sina.I on je, svojim odličnim ponašanjem, svojom uljudnošću i iskrenošću zaista to i zasluživao. Među tim su nas posećavali još jednako i g. Šarl Debrižen i g Emil Florijan.Oni su mislili da im se sunce sreće počelo smešiti, kad ih s onakom uljudnošću dočekuje i ispraća gospođica Andronita.U nje ne beše više prohteva da koga vidi ponižena za to, što se usudio, da se zagleda u njenu lepotu i da pomisli, da je dostojan da njenu lepu ruku poište.... Jednoga dana, od prilike na tri godine, po smrti Ane Sevinjske, bejasmo se — ja i gospođica Andronita — izvezle u polje.Ovo beše pred samo veče.Kad smo se kući vraćali, sretnemo jedna lepa otvorena kola zapregnuta s dva vranca kao s dve vile. U kolima je sedio g. Artur de-Rivijer On na krilu držaše detence od 2 — 3 godine — puno, lepo kao zlatnu jabuku.S desne strane g. Artura sedio je g. Bomjer de-Rul.Išli smo polako.Gospođica Andronita beše bleda: ona je sva ceptila.Oba mlada gospodina najučtivije pozdraviše Andronitu.Ona samo klimnu glavom i prošapta: «Reci kočijašu nek tera brže!...Nije mi dobro...» Sutra dan nas poseti g. Bomjer.Andronita bleda i potresena, obasipaše ga s hiljadu kojekakvih pitanja.... Rezultat celog razgovora bio je: Posle pet dana g. Bomjer isprosi gospođicu Andronitu.Na toj je proševini bio i g. Artur sa svojim malim sinom. U to doba već beše počelo ono grozno komešanje.Govorilo se da je u narodu veliko zlo.Svak je živi strepio.Ne prođe ni godina a sazva se velika narodna skupština — i onda buknu ona nesretna revolucija....Ja uprav ni sama ne znadoh šta bi....Tekem sam vid'la da je onda bila skuplja glavica kupusa od čovečije glave....Da ne da bog više onakva krvava vremena!... U najvećem onom metežu — jednog dana g. Bomjer i g. Andronita omrkoše a ne osvanuše....Od to doba niti sam što čula o njima ni o g. Arturu i njegovu sinu.... Jednom sam prilikom sve ovo ispričala i mom dobrotvoru.Čudo božje! — On je plakao kao malo dete. On se jednom spremi i ode u London.Posle dve - tri nedelje vrati se vrlo tužan i neveseo. Onda sam već držala onu malu gostionicu u latinskoj ulici.On me poseti.Prve su mu reči bile: «Pričajte mi još jednom o g. Arturu markizu de-Rivijeru, o gospođici Androniti, o g. Bomjeru de-Rulu!...Nemojte ni najmanje sitnice izostavljati!...I ja mu sve ovo ispričah. On se strese i povika: «Prokleta žena!...Ona je to sve izradila!!..» Od to doba nisam nikad vidila mog dobrotvora.Kao da propade u zemlju....Ne može biti da i njegova sudba nije vezana za ma koju od ovih ličnosti!...» «A kako se zvao taj vaš dobrotvor?» — upitaće g. Rišar Diboa. «Zvao se Ogist», odgovori g. Žaneta. «A prezime?...» «To mi nije nikad kazao....» odgovori g. Žaneta i udubi se u misli. — — G. Bižo Le Savan presednik kraljevskog sudbenog stola — bio je čovek od «zasluga» u mnogom pogledu, nastavi g. učitelj dalje.S toga je nužno da on i u našoj priči zauzme svoje mesto. Moglo mu je biti oko 45 — 50 godina, a izgledao je kao da mu nema ni 40. On je bio odveć tačan u podmirivanju svoga želuca.Imao je običaj da čim ruča — onako sit — određuje šta će se za večeru spremiti, a čim opet večera, određivao je šta će sutra za ručak. Kad bi ga ko, šale radi, dirnuo — odgovorno bi mu veselo smejući se: «Budalo jedna, zar ne znaš da je želudac gospodar sveta?!..Šta sam ja — slabo stvorenje — da mu se protivim?...Želudac je sredsredna tačka oko koje se sve vitla....U ostalom poznao sam da dvaput slađe ručam il večeram ona jela, koja sam sit izabrao a gladan jeo.To je moj pronalazak!..» G. Bižo je pripadao po svojim «načelima» — partiji g. Mišelja Mozentala, ako još u nekim stvarima i prilikama nije i pregonio — što u ostalom nije njegovoj partiji nikad škodilo. Ništa mu nije budalastije izgledalo do kad bi ko tvrdio — da u svetu valja podizati, negovati moral, i buditi osećanje prema milosrđu.On bi rekao: „Te dve bezsmislice, ta dva pojma, bez stvarne važnosti, valja izbrisati iz svakog rečnika...“ O milosrđu bi naročito dodao: „Milosrđe nam nalaže, da bednim i nevoljnim pritičemo u pomoć; a ja velim: greh je, i to smrtni greh, — čupati iz bede i nevolje one, koje je sam gospod bog bacio u bedu i nevolju....Slabi čovek nije pozvan, da remeti božija naređenja!...“ Pričalo se, da se g. Le Savan samo u ovim prilikama pozivao na greh i na boga — inače ni ovim pojmovima nije bio baš toliko naklonjen. — Još u 24 godini dobio je ukazno zvanje.Sve su ga vlade smatrale kao čoveka „pouzdana“ — „upotrebljiva“.U političkim — krivičnim — procesima bio je neumitan sudija. On bi rekao: «Prema svakom političnom optuženiku sud mora biti strog....U ovim pitanjima on se ne mora obazirati na kojekakve zakonske sitnice i formalnosti.To zahteva viši politični rezon....Politične optuženike optužuje država po zvaničnoj dužnosti.Ona nikad ne greši.I po tome, čim ona koga jednom već optuži — kaznimo ga — i što strožije — tim bolje.Drukčije bi labavili autoritet vlasti; a ko labavi autoritet vlasti — taj stvara polje bezvlašću — anarhiji.To bar sudovi ne smedu činiti ...Ona stara izreka: «bolje je devedeset i devet krivih pustiti no jednog nevinog osuditi« — treba, mora da se u svima kriminalno-političnim procesima primenjuje u obrnutom vidu, ako mislimo, ako želimo da se u zemlji zavede, održi čvrst «red» i «poredak».... G. Bižo je ove principe u glavnom primio od g. Kriša Manjela presednika velikog suda u P.... kome je bio i sekretar i sudija dok je g. Kriš bio presednik pri nižim sudovima. «Nezavisnost sudska i čvrst red i poredak u zemlji — ne mogu opstati jedno pored drugog.Ovo poslednje mora se vazda pretpostavljati onom prvom...» Tako je g. Kriš Manjel učio svoga ljubimca g. Biža. Od sviju advokata, kod ova dva slavna muža što ljudma pravdu dele — najbolje je stajao g. Žilkred de-Mulj zastupnik g. Andronite, a najgore g. Bosije zastupnik Flavijev.Onaj je dobijao najmasnije mase da im branilac bude; a ovaj puku smrotinju koja je za kakva zločinstva il prestupe optužena, razume se samo koja nisu bila političke boje. G. Bižo nije mario da advokati mnogo rezonuju.On je hteo da svaki u kratko kaže šta hoće — njemu, pa će posle on — Le Savan — izdiktirati u pero delovođi.Kažu da je bio odveć vičan majstor u stilizaciji....Često prosti parničari nisu mogli da poznadu svoj govor koji su oni kazali g. presedniku a ovaj delovođi.Istina, bilo je prilika, gde bi on iz dva tri navoda, koja je navela kakva parnična strana, izveo toliko diktanda — da ne bi stalo na čitav tabak. Ako bi ko sludovao, da primeti, da to parničar ni kazao nije, — onda teško tome!On bi se oglasio za klevetnika — da podneće sudu, da ovaj drugo zapisuje, no što je dotična strana navela. Niko se tako proslavio nije u raznolikom tumačenju jednih istih zakonskih naređenja, primenjenih na jedne iste slučajeve, kao g. Kriš Manjel i ovoga ljubimac g. Bižo Le Savan.Na jednobraznost pri suđenju i presuđivanju jednakih sporova — oni nisu mnogo polagali.Prilike, okolnosti, ličnosti, odnosi i mnoge druge stvari kud i kamo bile su merodavnije. Zaludu bi jadni advokati podnosili izvršne presude, iz kojih bi se videlo, da je taj i taj spor, koji je i po osnovu i po dokazima istovetan s ovim ili onim sporom presuđen sa svim drukčije....G. bi se Bižo nasmejao toj naivnosti advokatskoj.On bi odgovorio: «Gde piše, g. prvozastupniče, u zakonu, da mene veže ono suđenje i razumevanje, što je neko lane sudio i presudio ovako i onako? — Sud sudi po svom nahođenju, po zakonu i po onome što dotična akta zaklapaju; vi, kao javni advokat , ne smete navoditi ono, što se ne odnosi čisto za onaj spor koji vi branite!...» Vrlo se često događalo da je siromah advokat morao da bude kažnjen kao advokat koji se služi izrazima koji bi išli da čine presiju na sud da ovo ili ono presudi po njegovoj volji. Ako bi se koji put desilo, da se kakva presuda g. Bižova ili g. Krišova — stavi pod oštru kritiku, i ako bi ova počela da oštro osuđuje onako njihovo razumevanje i primenu zakonskih propisa, — onda bi se digao g. Senžerm direktor kraljevskog pravnog fakulteta — sa svojim profesorskim autoritetom, pa bi junački branio mišljenje g. Božovo i g. Krišovo.On bi našao na hiljadu zakonskih «analogija» — kako se ono baš onako moralo razumeti i presuditi, kao što je razumeo i presudio g. Bižo il' g. Kriš. A kad i profesori prava stoje sa svojim teorijskim pravnim mišljenjem uz mišljenje g. Biža i Kriša — onda, razume se, tu prestaje kritika. U ovakvim slučajevima i g. Kriš Manjel presednik velikog suda, i g. Bižo Le Savan presednik kraljev. sudbenog stola i g. Sen Žerm direktor kralj. pravnog fakulteta, — bili su vazda «jednoobrazni». Još valja primetiti, da su sa ovake svoje stručnosti počastvovani od strane vlade te ih je izabrala za članove gornjeg doma u zakonodavnom telu.Sva trojica bili su čuveni sa svojih beseda, koje su razvijali obično kad bi kakav vladin predlog naišao na smetnje u narodnom prestavništvu. Kad je trebalo nešto braniti s gledišta «celishodnosti,» oni su branili da im je desnica burno odobravala; a kad je valjano da se što brani s gledišta «uobičajene praktike» — i tu su pokazivali osobiti dar besedništva; a kad je opet neko hteo da obiđe kaku zakonsku formalnost, — onda bi oni svečanim glasom uzvisknuli: «Gospodo, narodni poslanici!...» Ovo je mesto gde se zemlji našoj grade zakoni!..Koji je taj među nama što traži da ono u isto doba postane mesto — gde se zakoni gaze?!.. I, razume se, tu bi umukao svaki glas,...Nije vajde, oni su imali pravo. Ali, za pakost, više se puta dešavalo, da je vladin predlog sam išao, da se kakva zakonska formalnost obiđe....Onda bi ustao g. Kriš Manjel pa bi rekao: «Gospodo narodni poslanici! — Da je vlada htela da se zakon obilazi, onda ona ne bi ni podnosila ovaj predlog.Odobrite ga!Ja sam za to.On je «celishodan». Za tim bi ustao g. Bižo Le Savan pa bi razvukao: «Vi velite da se ovim predlogom obilazi zakon?Ja nisam toga mišljenja.Ovo je zakonodavno telo.Telo to gradi zakone.Što god mi ovde rešimo — to je zakon.Ja sam za to da se predlog primi.On je «celishodan.» I najposle bi ustao g. Sen-Žerm, pa bi razvio čitavu pravnu teoriju — pokazao bi kako se praktikuje u drugim tako isto naprednim ustavnim zemljama, naveo bi čitavu hrpu citata, i iz svega izveo zaključak osnovan na stručnom znanju i na praktici koja se svud upražnjava — da sve ono, što se u jednom zakonodavnom telu kao zakon primi i usvoji, — ostaje zakon i da tu ne može biti više govora o obilaženju zakona.I tada bi nastalo burno odobravanje sa strane desnice....Levica je mogla vikati koliko joj je volja; mogla se pozivati na onomadašnji govor iste gospode besednika — koji su vikali da se najmanje sme gaziti zakon u zakonodavnom telu.Njoj bi se samo viknulo: «Neka se levica ne udaljava od predmeta!Ono je pitanje bilo i prošlo», i — predlog bi se primio «sedanjem i ustajanjem.» Kažu da je ovo najpraktičniji i najsigurniji način glasanja u svima naprednijim parlamentima. Sudbene su novine oglasile da će se spor o dragocenoj ogrlici presuditi i parničarima saopštiti na dan 16 maja 18.... godine. U oči toga dana držala se mala jedna konferencija u kući g. Kriša Manjela presednika velikog suda u P.... Većalo se o prestojećoj narodnoj skupštini, o predlozima što će da se iznesu pred zakonodavno telo; o bezobraznim opozicionim listovima koji su digli dreku na sve «što postoji,» o merama koje bi trebalo da se preduzmu ako se hoće da se zlo satre u svome korenu. «Celu su viku digli njih nekoliko nezadovoljnika — što čeznu za ministarskim stolicama i masnim platama, a da bi im napad bio od većeg značaja, primili su u svoje kolo i one bolesne glave što hoće da razgrabe, podele tuđu imaovinu, da unište porodicu, veru i sve što je narodu milo, drago i sveto» povikao je s neobičnim oduševljenjem g. Žilkred de-Mulj. «Razume se,» odgovorio bi g. Sen Žerm, — «narod s njima nema ništa.On je skroman, miran....Za nj je sva ova vika — neznani svet....On samo zna da ore i kopa i — da plaća šta mu se poište....» Pošto su se pretresla sva pitanja, iznašle sve mere — kako da se stane na put opasnoj agitaciji levice, — onda se nekako dođe i do spora o dragocenoj ogrlici.... Tom će prilikom reći g. Kriš Manjel: «Ja se divim dubokom poznavanju zakona i savesnom zastupanju g. Žilkreda....Daleko sam od pomisli da svojim govorom dajem mig kakva treba da bude presuda — ja sam samo hteo reći da je gledište g. Žilkredovo po ovom delu i zakonito i korektno.On nas je vazda iznenađivao svojim originalnim a vazda sa zakonom saobraznim odbranama....» «Ja se nadam,» dodaće g. Žilkredi, «da g. Sen Žerm, neće izostati da svojim poznatim pravnim raspravama ne baci nešto svetlosti na ovaj zanimljivi spor....U njemu zaista ima materije za pravničku studiju....» «Ako nas samo izazovu naši protivnici,» odgovorio je g. Sen-Žerm smešeći se. «Vi znate da im ja nikad nisam ostajao dužan....» G. Bižo je samo ćutao.Naravno, on je presednik kralj. sudbenog stola; on će tu stvar sutra da rešava.Ne bi bilo lepo da u napred o ovoj stvari govori.On hoće da mu je savest čista.... Gospodin Mišelj Mozental ovog večera nije mogao doći i ako je vazda u drugim prilikama prvi bio na sastanku.G. Žilkred ga je kod drugova izvinio.G. Androniti je tako zlo — da su i lekari izgubili svaku nadu.Ona je ovim nesretnim sporom tako potresena da je lepo hoće da stane glave....Svi su je sažaljevali....Ali to nije sve.I bolest gospođice Adele uzela je vrlo ozbiljan karakter.Njeni su nervi u tolikoj meri potreseni, da će velika sreća biti ako sirota ne pomeri pameću. «Ja vrlo zebem za gospođicu Adelu,» reći će g. Žilkred...» Danas mi je njihov kućni lekar g. Druin Šinoa — naš takođe drug i prijatelj, poverljivo saopštio, da s njom već nisu čista posla.Ona mu je u vrlo razdraženom stanju izgovorila nekoliko takovih izraza, koji već kazuju, da je kriza nastupila.... Ona je, kao što znate, još od dana suđenja vrlo bolesna.Nekoliko dana bila je u zanesenom stanju.Pomoću lekarskog zauzimanja — došla je sebi; ali je još tako slaba bila da nije smela svoju postelju da ostavlja.Od pre dva dana g. Andronitina bolest uzme ozbiljan karakter.Sinoć je izgubila reč.Za ovo je od nekog saznala i Adela.Ovo je na nju još gore dejstvovalo.To je prirodna stvar....Jutros se g. Druin zaprepastio, kad je video sirotu devojku gde je ustala, obukla se — kao da joj nije ništa..Ušla je u sobu svoje matere, pala na kolena i počela da nariče — kao da joj je mati već umrla.... G. Druin je stao za trenutak.Adela nije opazila kad je u sobu ušao. «Majko moja, moja slatka majko — zar me ostavljaš?!..Na kome?...Razberi se — pogledaj.... reci još koju reč tvom detetu, tvojoj Adeli!....Oprosti joj!....Ona je tvoj ubica....Što ćutiš?...Tvoje će dete otrčati Flaviju.... moliće ga za oproštaj....On je dobar...On će ti oprostiti....» G. Druin joj mete ruku na rame.Ona se trgne kao opržena.Oči su joj neobično pomućene bile — to beše rđav znak....Ona mu reče: «A, g. doktore — vi ste?!...Eto vidite — meni nije ništa....Ja sam savršeno zdrava....Ali moja kukavna majka.... gledajte je — hoće da me ostavi na veki!...Spasavajte je, g. doktore!... ona ne sme da umre.... ja bez nje ne mogu da živim...Spasite je od ove slabosti — vi, pa — bog; a ja ću od one druge....» Kad je g. Druin vidno neobičan izraz na licu sirote Adele, kad je to sravnio s besmislenim govorom njenim — palo mu je na um da jadnica nije otkud pomerila pameću.On je upita: «A od koje ćete je bolesti vi posle lečiti?...» «Od duševne....Ona od tog pati....» G. doktor je odmah s dijagnozom bio na čisto.On je tog časa izvestio njenog očuha — g. Mišelja Mozentala.I — to je, po mom mišljenju vrlo dobro učinio....Po savetu g. Druina devojka je odvedena u svoju sobu i stavljena pod jaku prismotru.Ona se, sirota očajnički opirala....Vikala je da je zdrava, da joj nije ništa, da joj je materino stanje odaganalo svu bolju, da ona hoće da bude kod svoje matere — na njenom, poslednjem času — da joj ona zatvori oči, da joj učini poslednju detinju uslugu....To je bio žalostan prizor, veljaše g. Šinoa....Te nesretne bolesti imaju, na sreću, vrlo jasne i razgovetne znake....Bolesnik odma počne da uverava — da mu nije ništa.... i što je kriza jača i opasnija, njemu se čini, da je on sve zraviji....Ovo se sve pojavilo na kukavnoj gospođici Adeli....» «A sad,» reći će g. Kriš nešto zamišljeno — «ako g. Andronita umre, a ćer joj pomeri pameću — Kakav pravac i kakav izlaz — treba da dobije njihova parnica?...O, čudnog obrta!...I mati i ćer — hoće da budu žrtva nesretnog napada — od onih zlikovaca!» U tom se vrata na salonu otvoriše.Sobni poslužitelj g. Krišov reče: «Jedno pismo od g. Mozentala predsednika senata za g. Žilkreda de-Mulja zastupnika g. Andronite!...» Služitelj predade pismo. G. Žilkred ga žurno otvori — pročita....Beše nastao savršen tajac... «Bog da joj dušu oprosti — ona je preminula!...» reče g. Žilkredi i pogleda zamišljeno u svoju družinu. — Svi su ćutali.Ovo ćutanje prvi prekide g. Žilkred: «Gospodin Mišelje — pogođen ovim nesretnim udarom, traži saveta, uputstva od svojih prijatelja....Za smrt Andronitinu zna samo on i g. Druin....» «Vrlo dobro!» povika g. Kriš Manjel, — «treba mu u pomoć priteći....On je zaista u velikoj zabuni.... on može nešto učiniti, a može nešto i ne učiniti što bi docnije donelo rđavih posledica — ne samo za nj i njegove interese, no i za čitavu našu partiju....Ja sam dakle, gospodo, mišljenja: da se do sutra do podne ne javlja o smrti pokojnice....Vi znate da smrću prestaje punomoćstvo....Sutra u 10 časova g. Bižo će izreći i saopštiti presudu parničarima; a u 10 časova nek g. Druin Šinoa, kao domaći lekar kuće g. Mišeljeve — legališe — potvrdi smrt pokojnice.U ovom će slučaju sutrašnje saopštenje presude imati zakonitu silu....Gvožđe treba da se kuje dok je vruće.Ovo je prvo i najpreče što ima da se učini....Sad ide drugo od ne manje važnosti....Valja se sad i za gospođicu Adelu postarati.... valja sve za vremena uzeti na oko....Ako ona, ja ne želim , pomeri pameću — onda, ko zna? — Hoće li nesretnica ikad sebi doći?... te su bolesti, po nesreći, neizlečive....Ja sam mišljenja, gospodo, da i u ovom pogledu sad odredimo šta nam valja činiti — pa da svom prijatelju pomognemo....On je očuh Adelin....Porodice de-Rula — nema više....Ćer je istina nadživila mater i po tome bi ona imala biti naslednica svoje matere; ali — «Sumašedša» — toliko je koliko i — mrtva....U ovom slučaju, a s pogledom na treću tačku pod «B» bračnog ugovora pokojne Andronite i njena muža g. Mišelja, ovaj ima pravo da nasledi gospođicu Adelu, jer ova tačka bračnog ugovora — ako se ne varam — glasi: «Na slučaj moje smrti ili, ne daj bože, moje ćeri Adele — svo moje posmrtno imanje — kao i moji adiđari — ostaju u nasleđe mom mužu g. Mišelju Monzentalu predsedniku velikog suda u P....» Tako je.Ja se dobro opominjem.On je onda zauzimao položaj i mesto koje ja sad imam....» «I ta mu tačka,» dodade g. Sen-Žerm, daje već i sad pravo da svu imaovinu pokojnice zadrži u svom pritežanju — sve do punolestva gospođice Adele....A kad je ona već pala u to nesretno duševno stanje — onda do njene smrti — kao njen naslednik....» «Dobro bi bilo, ne, već je sa svim nužno,» prihvatiće g. Bižo Le Savan — da gospođica Adela isprati svoju majku do na groblje....Nemojte me pitati — za što?...To će celoj stvari dati povoljan izlaz....» «Vrlo dobro!» povika g. Kriš i pogleda smešeći se po družini. «Misao ti zlata vredi!» prihvati g. Sen-Žerm. «Mi je potpuno razumemo, g. Bižo!» dodade g. Žilkrede, a preko usta mu se razvuče satanski osmejak, — «jes, mi je razumemo, usvajamo....Ona će celu stvar dovesti svome cilju....» «Još večeras», reći će g. Kriš Manjel, «vi ćete se, g. Žilkrede, staviti na raspoloženje našem ožalošćenom prijatelju....Izjavite mu u ime sviju nas — njegovih prijatelja — naše duboko saučešće u njegovoj prevelikoj tuzi, i kažite mu, da u svako doba i u svima prilikama može računati na naše skromne usluge.... » I — posle ovoga, oni se raziđoše — svaki na svoju stranu. — — — — — — — — Sutra dan ravno u 10 časova sednica kraljevskog sudbenog stola bude otvorena.Pred sudskom dvoranom beše nebrojeno sveta.Vrata se sudska otvoriše i poslužitelj što na vratima stoji — oglasi: «Neka uđu parničari što se sude o dragocenoj ogrlici....Slušaoci samo oni mogu ući koji imaju bilete na svoju ličnost.» — Nekoliko je minuta trebalo dok su slušaoci i parničari zauzeli svoja mesta....G. Mišelje beše javio sudu da ne može doći zbog slabosti svoje žene....Od slušalaca ne beše došao g. Ogist Degilj; a od svedoka — stari slepi juvelir. Nastalo je ćutanje.Svak je s nestrpljenjem iščekivao presudu. G. Bižo Le Savan razgledaše nekakva akta.Oba člana gledahu preda se. G. Flavije beše nešto bled i potresen; a g. Bosije, njegov punomoćnik — hladan kao stena G. Žilkred gledaše oholo po publici, a s časa na čas pogledaše na tužilačku stranu, i tada bi mu preko usta preletio ironičan i pun pakosti osmejak....Njegovo držanje ne pokazivaše čoveka koga muči neizvesnost.... G. presednik ustade.On poče dosta niskim tonom: «Kraljevski sudbeni sto razmotrio je akta po ovome sporu.On je cenio tužbu tužiočevu i navedene u njoj dokaze; cenio je odgovor tužene strane i sve ostale navode njenje, — pa je našao: a, Da je tužilac — g. Flavije Rivijer, medicinar četvrte godine — dokazao: da je on rođen u zakonom braku pok.Artura markiza de-Rivijera i ovoga supruge pok.Ane rođene Sevinjske, i po tome da je on njihov zakoniti sin i naslednik; b, Dokazao je, da je njegov pokojni otac Artur na svojoj smrti odredio svom sinu Flaviju za staraoca svog prijatelja Bomjera de-Rula, prvog muža tužene g-đe Andronite i da mu je tada predao na amanet i čuvanje jednu zlatnu šatulu i u njoj dragocenu ogrlicu u brilijantima, smaragdima i rubinima u vrednosti od 1,200.000 dinara; v, Da se pok.Bomjer primio i starateljstva i amaneta; g, Da tužitelj nije dokazao, da je taj amanet prešao po smrti Bomjerovoj u ruke tužene g-đe Andronite; a još manje da ga se ona primila; d, Da tužitelj nije mogao ni to da dokaže, da je sada sporni predmet — šatula i ogrlica g-đe Andronite — onaj isti dragoceni adiđar, što ga je njegov otac Artur predao na smrti svom prijatelju Bomjeru.Ovo se ne vidi ni iz jednog u tužbi priloženog dokumenta (vidi priloge pod «a», «b», i «v».) — Ovo nisu mogli da potvrde ni ona dva svedoka ispitana u Londonu — g. Džon Petar i ovoga žena gđa Bela. — Da se ovo poslednje može po zakonu našem — (§.... našeg građ. zakona) — uzeti da je dokazano, — to su trebala da potvrde tri bezizuzetna svedoka.Tužilac ovo nije mogao da postigne,a evo iz kojih sudskih pobuda: Po jasnoj «analogiji» §.... našeg sud. građ. postupka, a s pogledom pa još jasniju «analogiju» §.... istog zakona — niko ne može biti svedok u svom delu.Svedok — g. Avrilj Duferin, stari i slepm juvelir — sam veli, da je on gradio ogrlicu pok.Arturu ocu tužiočevu, šta više ovo tvrdi i sam tužilac; a to će reći, da je svedok Duferin i u svom delu i da sad svedoči o svom sopstvenom delu, što bi bilo protivno jasnim naređenjima gornjih zakonskih propisa.Sud ovaj, dakle, ne može primiti svedoka Avrilja Duferina za bezizuzetnog svedoka; jer on je u svom delu svedok — za to je izuzetan.Pa baš i kad bi se uzelo, što je nemoguće a da se zakon ne povredi, da bi pomenuti svedok mogao svedočiti u svom delu, — onda mu svedodžba ne bi vredila iz drugog zakonskog uzroka.Uzrok je taj, što je svedok slep, a treba da svedoči o onome što treba viditi i poznati i reći sudu — «to je — video sam i poznao sam».Svedok — Avrilj Duferin slepi juvelir — nije mogao ni videti ni poznati sporni predmet kad mu ga je sud stavio na ugled i upitao ga: «je li ono onaj predmet o kom si svedočio.» Svedok je ćutao.Naravno, jer je slep.Za to je izuzetan; e, Sud nije našao za nužno da veštaci odrede da li se opis slepog juvelira slaže s izgledom sporne ogrlice; jer bi to značilo da je svedok tuđim očima vidio pa svedočio.To je protivno zakonu.Svedok ne može, ne sme svedočiti ni po tuđu viđenju ni po čuvenju.I s ovog razloga ovaj je svedok izuzetan.S ovog razloga tužilac je ostao bez punovažna i punopravna dokaza; s ovog razloga sud se nije hteo da upušta u ocenu svedodžaba ona druga dva svedoka.A za što? — Što je njihova svedodžba, bez one treće, nepotpuna, pa ma oni — svedoci — bili bezizuzetni, i ž, Da se iz gornjih razloga i sudskih pobuda — tužilac ima odbiti od traženja kao nedokazana, i osuditi da plati: tuženoj strani 1200 dinara, svakom svedoku po 24, a sudu parničnu i ostalu taksu. Tako presuđeno u sednici kralj. sudbenog stola 16 maja 18...No.... u P.... Publika kao gromom poražena — pogledala je s puno ogorčenja i preziranja na zeleni sudbeni sto...G. Bosije bio je bled kao smrt; a g. Flavije se samo smešio s čudnom nekom ironijom.... — Groblje je mesto koje budi u nama pobožno poštovanje — poštovanje prema mrtvima, nastavi g. učitelj dalje.Ono je mesto osveštano — plačem i ridanjem....Pitajte koju hoćete travku, koji bilo mirisav cvetak što rastu na onim tužnim zelenim humkama — oni će vam kazati: mi smo čeda suza i uzdisaja! Na groblje izlazi svako božje jutro po koja ucviljena majka, izlazi na grob svome čedu, svome jedinčetu da se s njime jadna razgovara: Tamo dolazi i tužna sestra — da ožali brata jedinoga, pa kad izdaleka smotri večnu kuću svog ponosa — ona zapišti: Tamo izlaze nejaka siročad, da potraže majku svoju — da joj se siti najaduju, nažaluju — kako im je bez majke rođene, kako im je bez majčine nege i bez milovanja; da joj se potuže kako se jadni i nejaki potucaju od nemila do nedraga....Oni popadaju na hladni grob majke svoje — pa je viču — čini im se, e ih ona čuje....Čini im se, ustaće sirota, da zagrli decu svoju — svoje sirotane, goluždrave tiće, ostavljene bez nigde nikoga....Oni pište, viču svoju raniteljku....Oh prestante, ne pištite, ne čekajte — zaman vam je!... Groblje je osveštan hram plača i ridanja.... Groblje je tajanstven uzdignut prst.On svakog opominje: «Uzmi se naum.... šta radiš?... što bučeš; što goniš, što opadaš, kinjiš, vređaš — što zlobno podmećeš nogu slabijemu, nevinome?...Što grabiš, što otimaš — što žudiš toliko za prolaznim zemaljskim blagom?...Zar zaboravljaš da i tebi valja jednom leći pod ovo hladno, zeleno busenje?!...Pogledaj samo ove ovde što je po njima poraslo bodljikavo trnje — korov, pogledaj one što ih čuva po kakav saveo i tužan cvetak — pogledaj ovaj silan svet!...I on je negda kao i ti sad, veseo po svetu odao; i on je, kao i ti, uživao krasotu ljupkog proleća i trpio surovu zimu; i on je, kao i ti, u svojim grudima gajio nedomašne želje, čeznuo za prekomernim zemaljskim blagom, krio u srcu svome — jed, pakost zavist, zlobu; gonio slabe i nejake; težio za vlastoljubljem — i on je, kao i ti, bio digao oholo glavu i mislio — e je njegov svet!..Pa eto vidiš — od svega toga — šta je ostalo? — Ono strašno ništa!...Upamti — i ti ćeš najposle biti ništa!!...Samo je večit bog i — dobra dela čovekova!...» Groblje je nemo, ali njegov nemušti jezik najbolje razume duša naša....Jazik taj potrese i okorele zlikovce....Jezik taj teši gonjene i ucviljene. «Vi ste gonjeni, kinjeni, mučeni — vi nigde ne nađoste sigurna krova i odmora?!...U ovoj svetoj, u ovoj večitoj varoši mrtvih čeka vas večit mir....Ovo je vaše večito boravište....Ovde nema ni beda ni nevolja.Ovo je mesto gde zloba, pakost, nepravda — izlaze pred pravedni božiji sud....» Jes, jes! — Groblje je mesto, poslednja stanica, gde se čovek zaustavi od duga i trudna puta — gde legne da počine večiti sanak svoj.... U doba naše priče centralno je groblje bilo na samom izlazu dugačke ulice Monmartove.Ovu su ulicu, presecale mnoge pobočne ulice; a ona, gde je stanovao stari slepi juvelir, izlazila je na nju baš do samog groblja. Sutra dan po saopštenju presude gotovo sve su novine oglasile, da će se tog dana oko šest časova po podne predati materi zemlji posmrtni ostaci visoke pokojnice g-đe Andronite. «Moniter» beše doneo i kao neki mali program ove tužne svečanosti. «Pri opelu», veljaše se, «činodejstvovaće iz počasti njihova ekselencija visokopreosvešteni arhijepiskop Antonije Loarski, njihova preosveštenstva: Hanri de-Loren vladika bretanjski; Gidon de Rošefukol vladika ruanski i Justin de-Banjer veliki predikator kraljevski, vladika saonski — s još 40 sveštenih lica.» — Oko pet časova po podne zazvoniše zvona na katedralu — sabornoj crkvi, a za tim i sva druga na obližnjim hramovima. Oko pet i po časova već su letili policijski poslužitelji da raščiste ulicu Monmartovu kuda će pratnja proći. Ona se pomoli.Napred iđahu u dugačkim redovima učenice i učenici, za ovim u dva reda bogoslovi, za njima pevačka družina, za ovima sveštenici obučeni u crne odežde s belim krstovima; a u pročelju behu velikodostojnici crkveni okruženi đakonima i arhiđakonima.Još iz daleka se viđahu visoka i bogato urešena mrtvačka kola s velikim krilatim i pozlaćenim angelima.Kola behu zapregnuta sa šest konja pokrivenih crnom čohom do same crne zemlje.Pored kola ie išlo po 12 u crno obučenih bogoslova s velikim voštanim svećama.Pod nebom od kola kao na prestolu beše položen mrtvački sanduk s visokom pokojnicom..., Nad njenu se glavu beše tužno nadvila boginja plača i ridanja.Mrtvački je sanduk bio pokriven čitavim spletovima od cveća.Sa strane se viđahu grbovi porodice Bonviljske. Za mrtvačkim kolima išla su druga kola zapregnuta s dva belca.U kolima je sedio g. Mišelje Mozental suprug pokojničin, s desne strane njegove sedila je sva u crno obučena gespođica Adela....Pored ovih kola s desna je išao g. Druin Šinoa domaći lekar g. Mišeljev, a s leva g. Žilkred de-Mulj kućni prijatelj i zastupnik visoke pokojnice....Za kolima su išli članovi senata, a za ovima prestavnici sviju ostalih nadležatelstava velike prestonice P.... i mnogi drugi otmeni staleži, građani, poznanici prijatelji uvažene kuće Mozentalove. Išlo se sa svim polagano — baš kako je i dolikovalo ovom svečanom tužnom sprovodu, ovoj potonjoj pošti koja se čini visokoj pokojnici. Gospođica Adela gledaše u mrtvački sanduk svoje mile majke.Njeni pogledi behu neobični — uplašeni.Ona beše prestravljena.Suza više nije imala.Golema tuga, strah, neobični potres duše — obično presuše izvore suza.Tako je i kod Adele bilo...Skupilo se mnogo što šta — a smrt materina — pređe svaku meru.Adela beše i suviše slabih nerava...Ona nije mogla podneti ovoliko udaraca — jedno za drugim....G. Druin Šinoa nije skidao očiju s nje; a s časa bi se na čas okretao te obraćao pažnju jednog nama nepoznatog gospodina.Ovaj bi s osobitom pažnjom merio kukavnu Adelu, pa bi se posle zadubio u neke misli.... Nepoznati ovaj čovek beše neobična lika i oblika.Imao je dugu, gustu — gotovo crvenu bradu.Ona se spuštala do ispod pojasa.Jedva mu se viđahu oči ispod velikih, runjastih, na čelu sastavljenih obrva.Nos mu beše roav od velikih arapskih krasta.Kosu je imao niz leđa spuštenu....Jedva se videlo nešto lica u ovog čoveka s glavom gotovo sa svim obraslom u bradu, brkove, obrve i kosu.... I on je pošao da učini potonju počast visokoj pokojnici; a bio je, valjda, poznanik — a možda i čovek od istog zanata — g. Druinu Šinou domaćem lekaru kuće Mozentalove.... Zvona su još jednako zvonila.Kroz ovu jeku od zvona — probijalo je kroz vazduh veliko i tužno — «Svjati bože!..» Gotovo u isto doba krenuo se i drugi jedan sprovod — iz druge pobočne ulice.I on se uputio pravo ulici Monmartovoj, a otlen velikom centralnom groblju.Kad je bio na samom izlazu na ulicu Monmartovu — tu je morao stati — dok prođe sprovod velike pokojnice.Sirotinja mora i po smrti da se sklanja s puta bogatome!... Maleni i bedni sprovod ovaj krenuo se uprav od stana starog i slepog juvelira....Da nije on od kud siromah umro? — Jes — baš on.Njemu se nešto prozlilo još od dana suđenja....Nešto potres duševni, nešto jači nastupi kostobolje a nešto i godine — duboka starost — ele — skupilo se mnogo koješta....On izdahnu baš onog dana kad je presuda parničarima saopštena.Umro je na rukama onog dobrotvora.Tu se desio i mali Fabijan.Ovaj je plakao — kao da mu je starac odista ded bio....Poslednje reči starčeve bile su: «Nije mi žao što mi bog nije ispunio moju najveću želju — što mi nije povratio vid!...Čini mi se, da je sadanji naraštaj odviše zagazio u teške i neoprostive grehe....Lakše mi se rastati s dušom, kad to bar svojim očima ne vidim....Zbogom prijatelju!...Neka ti bog plati za dobra, koja činiš bednim i nevoljnim!...» Za tim se okrete malom Fabijanu — pa mu reče: «Ti si me, čedo moje, lepo slušao; ti si me opet dosta puta razgovorio.Ja nemam čim, da ti platim...Neka ti bog plati!...Budi dobar i pošten — budi uvek milostiv prema bedi i nevolji, pa ćeš biti sretan i zadovoljan!...Vidiš, ja sam živio sto trn godine — ko će od vas doživiti ovoliku starost?...I meni se opet čini da sam se juče rodio!...Šta je u večnosti sto godina? — Jedan tren....Ja uđoh na jedna vrata u ovaj svet — sad na druga izlazim....Sve se to svršilo dok udariš dlan o dlan....Dobra dela ne umiru — ona su večna kao što je večit i — bog!...» Pred ovim skromnim sprovodom išao je stari i poguren sveštenik g. Žervej.On je bio ovom siromašnom kraju paroh.Parohija je ova posle revulicije sa svim posrnula.Od nje se klonio mnogi g. popa.S toga je nekoliko godina bila udova.Kad bi ko u ovom kraju umro, onda se već u napred znalo, da se opelo neće platiti.I dok se određivalo koji će od susednih sveštenika — pokojnika il pokojnicu opojati, dok se hvatao račun čiji je red, — prošlo bi po nekoliko dana a često i po nekoliko nedelja....Mnogi su opevani pošto su već davno sahranjeni, a mnogi su ostajali i neopojani. — G. Žervej je bio oko trideset godina kapelan — g. Luciju protojereju u kvartu S.... pa opet nikad nije mogao imati dve jake za vratom.Pričalo se, da je g. prota sam činodejstvovao u svima otmenim domovima svoje parohije.Od ovog prihoda kapelan — po ugovoru koji je imao s g. protom — nije dobijao ni pare.G. Žervej je išao siromašnim kućama.Ove obično nisu plaćale — ne što nisu htele, već što ni su imale od kud.Ali opet g. Žervej je morao voditi tačan račun od svakog krštenja, venčanja, opela, molitve, vodice.Pri sklapanju računa — g. kapelan je morao na svoj račun primati svu veresiju. — Kažu, da je i to bilo predviđeno jednom tačkom u ugovoru. Najposle se g. Žerveju dosadi ovo vođenje računa.On preko nekih svojih prijatelja, a krišom od g. prote, izradi te mu se dade ova napuštena parohija.On je bio s njom zadovoljan, ako ni zbog čega, a ono bar od to doba nije morao voditi račune od prihoda a mnogo manje od propasne veresije....Ovo je dvadeseta godina kako služi svoju parohiju, i nikad se nije desilo da se ko na nj ili on na koga potužio.Za sve to vreme niko nije sahranjen pre no što bi se opojao.Bilo mu je preko 86 godina i opet se vrlo dobro držao.Sa starim se juvelirom lepo pazio.To beše jedini čovek u njegovoj parohiji stariji od njega. Stari ovaj božiji sluga molio se i jutrom i večerom gospodu bogu i spasitelju — da milostivim okom pogleda na bednu sirotinju kojoj je on pastir.I bog je njegovu molitvu uslišao.Ima nekoliko godina kako se javila jedna milosrdna ruka u ovom od imućnih ljudi napuštenom kraju.Ruka je ta mnogoj bedi i nevolji pritekla u ponoć baš onda kad je beda izlazila na svoj vršak.Koliko se siroma, sveštenik starao da sazna za tu dobru hrišćansku dušu, pa mu sve bi u zaman.On je u svakoj svojoj molitvi pominjao tog nepoznatog dobrotvora i blagodario bogu na njegovoj velikoj milosti.Njegovi parohijani behu još jednako siromasi, ali oni nisu bili više bedni. — — — Stari je sveštenik išao pred mrtvačkim kolima.On je tiho i smireno pevao: «Svjati bože !....» Za njim su polako kloparala stara oklepana mrtvačka kola zapregnuta s dve matore i mršave kljusine.Ovo je jedino blagodejanje koje je opština ovom svom kraju učinila.Za kolima je išao jedan čovek umotan u crno japundže; s desne strane njegove išao je mali Fabijan, a s leve g. Flavije Rivijer i g. Bosije — a za svima njima išlo je još puno sirotinje.To behu smireni parohijani g. Žerveja a susedi pokojnog slepog juvelira.... Kad je ovaj skromni sprovod hteo da izađe na ulicu Monmartovu i otlen da okrene centralnom groblju — večitom stanovištu pokojnikovu, — onda jedan policajac dade znak starom g. popi da stane....U to vreme baš nastupaše svečani sprovod visoke pokojnice, g-đe Andronite....Vidilo se, da su pokojnik i pokojnica još na ovom svetu, da još nisu stigli onamo gde smo svi ravni!... Smrt Andronitina neobično je dirnula i Flavija.Sve mu se činilo da je i on koliko toliko doprineo da ona ovako naprasno svrši.On beše već gotov da joj za sve svoje patnje oprosti.Žao mu je bilo što mu se nije dala bar jedna prilika da je vidi — živu.Ona žena iz njegova ranog detinjstva još mu je bila u pameti.Činilo mu se sad bi je poznao.Kad je čuo prvi put za njenu smrt — odmah se rešio da bar izdaleka pristane za njenom pratnjom — da je bar mrtvu vidi....Kad je pred samo veče, došao u svoj stan — beše već na čisto da će joj sutra na pratnju otići.Jes, al’ on nađe na svom stolu jedno malo pismance.Otvori ga — pročita....Novo iznenađenje! — Pismance je glasilo: «Vaš treći svedok — stari i slepi juvelir, potresen vašom parnicom, danas ravno u 10 časova pre podne — preseli se u večnost....Pogreb će biti sutra oko šest časova po podne....» «Čudna posla, neobične prigode — same zagonetke!..Ovo je onaj isti rukopis — poznajem ga dobro!...Siromah starac — dobra duša!...Javlja mi se kad će mu pogreb biti — znam šta znači....Treba da učinim poslednju poštu ovom dobrom starini...Možda bi i on još koji dan živio — da nije mene bilo....Zar sam ja za to na ovom svetu — da svoje bližnje šaljem na drugi — svet?...Bio sam se rešio da njoj odem na pratnju, da bar mrtvu vidim — tu čudnu ženu.Šta da radim ? — Da pitam g. Bosija — znam šta će mi reći.Tako je.Ići ćemo starom juveliru....I treba — on će i onako jedva koga imati da ga do večne kuće isprati....» Tako je mislio g. Flavije, kad je ono anonimno — bez potpisa — pismo pročitao.... Kad je sprovod starog juvelira zastao — dok prođe onaj visoke pokojnice, kad se začu u koru pevano veliko «svjati bože!....» Flavije se, gonjen nekom neodoljivom silom, progura kroz svet do na ulicu Montmartovu.Za njim beše pristao i g. Bosije. U to baš doba nastupala su mrtvačka kola.Flavije baci pogled na mrtvački sanduk.On je bio zatvoren. «Dakle je ni mrtvu ne mogu da vidim?...» Ovo je i nehotično tako jasno kazao, da su se neki okrenuli da vide — ko to reče... On je bio odveć potresen.On gleda dva mrtva ljudska stvora — tako tesno vezana za njegovu zlo sretnu parnicu; dva sprovoda, dve pratnje — jedna se o drugu sudaraju....Činjaše mu se, e vidi u svemu ton neki tajanstven prst — prst nekog višeg bića; činjaše mu se, e će mrtvi da ustanu, da progovore — da ga na odgovor uzmu....Za što? — On to nije znao.On je mislio: «Ova dva mrtvačka sanduka — ovo su — dve žrtve moga kaprisa!...» U tom naiđoše i kola u kojima je sedio g. Mišelje s Adelom.Sprovod je išao sa svim polako — nogu pred nogu. Adela je neprestano gledala, ona očiju skidala nije s mrtvačkog sanduka svoje kukavne majke.Njene velike, pomućene oči, njene crte na licu — pokazivahu, da je srce u ove nesretne devojke prokinuto a duša smrvljena.Ona je izgledala kao s neba pali anđeo — zgruvan, razdrobljen o golo i hladno stelje ove grešne zemlje.... Flavijevi se pogledi ukočiše na njenom tužnom — no i čarobnom licu.On se sav strese. «To je ona... ona je!» —prošaptao je uzdrktalim glasom. On je mnogo što šta slušao o ovoj uzor devojci.On je tada prvi put vidio i — poznao je.Anđelska slika njena bila je duboko urezana u dušu njegovu.I on sad vide tu sliku — bledu, tužnu, on vide saveo, zgažen — najlepši cvet.On pomisli: «Evo i treće žrtve moje divlje ćudi!...Ja sam ovoj devojci ubio mater — pa i nju samu....Ja sam bednik — ubica!...» Njegove noge počeše da klecaju. Kola prođoše, prođe cela pratnja, a on je stajao kao okamenjen — on je ukočeno gledao na ono mesto gde je Adelu video. — Kad je sprovod Andronitin podaleko izmakao, onda onaj policajac dade svešteniku znak da se krenuti može. Pratnja se krete i prođe, a Flavije osta nepomičan.... «Šta ti je, čoveče?... ajdemo!» reći će mu g. Bosije.Flavije je ćutao.On to nije čuo.... U taj mah prođe baš pored njih onaj nepoznati, u crno japundže umotani, gospodin — pratilac pok. juvelira.I on beše zbog nešta izostao iza pratnje.Kad je bio pored g. Flavija i g. Bosija on zastade....Hteo je sigurno da im nešto rekne; ali se na jedared predomisli i — polako ode za pratnjom starog juvelira. Flavije od svega toga nije smotrio ništa.Pred njegovim se očima beše počeo hvatati mrak — on umal’ što ne posrnu, ne pade... Sreća je velika što se uza nj desio njegov prisni prijatelj — Bosije. Sutra dan doneo je «Moniter» pod rubrikom — «Domaće vesti» — ovu noticu: «Nesreća ne dolazi nikad sama....Mnogouvaženog g. Mišelja Mozentala presednika senata — zgodila je još jedna domaća nesreća.Smrt čestite g-đe Andronite u tolikoj je meri potresla nerve njene duboko ožalošćenje ćeri gospođice Adele — da je sirota devojka sa svim pomerila pameću. Znaci se bolesti opaziše još pri opelu.Sreća je te se tu desio g. Druin Šinoa, domaći lekar g. Mišeljeve kuće U početku se mislilo da bolest neće uzeti ozbiljan karakter i da neće ostaviti nikakvih daljih posledica.Ali još putem, idući groblju, bolest je počela da uzima sve veći i veći mah.Adela nije skidala očiju s mrtvačkog sanduka svoje matere.Na samom groblju kriza je uzela još veću srazmeru.Tu joj se već nije smelo dozvoliti da gleda kad joj se mati u grob spušta. — Ona se otimala, očajnički vikala — ne, grozno je opisivati onaj žalosni prizor.Kad su je kući doveli — bolest se pojavila u najstrašnijoj slici svojoj. G. Druin Šinoa sa još dva lekara konstatovali su: da je bolest došla od jakog duševnog potresa, i da je već ušla u svoju drugu menu, a brzo njeno razvijanje daje osnovanu zebnju da će u skoro preći i u treću fazu i onda — ostaje vrlo malo nade, da će zlosretna devojka ikad doći sebi. Ali, o svemu ovome, još nije dao svoje mišljenje naš slavni psihijatrista g. Mišon Daženoa....« — Mi smo, nastavi g. učitelj svoje pričanje, već jednom nagovestili, da je g. Ogist Degilj bio jedan od najbogatih trgovaca u P....Svet ga je cenio da ima u samim nepokretnim dobrima na 1,000.000 dinara, a još toliko, ako ne i više, u svom obrtnom kapitalu i u raznim bankama.Pričalo se da ima u samoj ingliskoj narodnoj banci 3 milijuna i u dva novčana zavoda u P....4,000.000 dinara.Ali, ja držim, da je ovo bilo preterano.Svet obično preteruje u svima svojim nagađanjima.Nego, kako tako, opet je bilo izvesno da je Ogist Degilj stojao vrlo dobro sa svojim imovnim stanjem i, što je najbolje, on se nikom nije hteo da zadužuje — znak da nije imao potrebe....Među tim, on je radio s Lionom, Marseljom, Hamburgom, Londonom, Liverpulom i mnogim drugim trgovačkim varošima....U svima tim mestima — kuća «Ogist Degilj» — smatrana je za najsolidniju a, bogme, i za najbogatiju. Mi smo na jednom mestu već kazali kako se govorilo, da se bogatstvo Ogistovo datira od revolucije, i kako niko nije mogao da sazna: ko beše ovaj čovek, od kud dođe on — kako se ovako obogati? — Ova je pitanja postavljao radoznali svet; a pakosni i zlobni bi jezici odgovarali: «He, znamo mi da se to tako lako ne mogu da namlate tolike silne pare....Tu je moralo da bude kakvo masno «torba - dan» .....Dok se jednom ne smrkne — ne može drugom da svane....Mrtvi ne govore!... » Sve je ovo značilo: da je nečije bogatstvo pripalo — onako ispod ruke — Ogistu Degilju.Da je tog nekog pojela pomrčina. Sva ova nagađanja dolazila su i Ogistu do ušiju.Kad bi ga ko u oči hvalio — on bi se namrgodio, a kad su mu gornja podmetanja i klevete dostavljane — on bi se samo nasmešio. On je bio u svakom pogledu redak karakter — pravi osobenjak. U trgovačkim poslovima bio je bistar kao lasica.Nije se znalo ili je vičniji u kupovini ili je veštiji u prodaji.Vrlo se često događalo da je on najmanje one robe kupovao, za koju su ostali trgovci vratove hteli da polome.Po nekad je on kupovao i to živo kupovao onu robu koju niko ne traži, za koju ni izgleda nema da će da se traži.U ovom bi ga slučaju mnogi trgovci ismejavali.Ali vazda bi se pokazalo — da je Ogist znao šta radi.Čitavi su kapitali propadali na onoj robi oko koje se trgovci onako otimaše; a na ovoj drugoj — što je niko ne šćaše ni da pogleda — Ogist je «terna» pravio. Onda bi po neki rekli: «Ovoga čoveka baš sreća služi — da đubre kupi, prodao bi pod zlato....» Drugi bi pakosno dodali: «Njemu đavoli kazuju — kad valja šta kupiti, a kad prodati!...» Tako je Ogist Degilj postao bogat i čuven trgovac.... Svoje je mlađe pazio i čuvao kao svoju decu.Znalo se da je najradije u svoju radnju — a imao ih je mnogostručnih — uzimao sirotane, tako reći sa ulice.On je sam iz početka nastajavao da se novajlije izvedžbaju u poslu na koji je koje određivao, i činio je sve moguće da svakog privikne na rad.... On bi rekao: «Samo je rad u stanju da i najsiromašnijeg sirotana usreći....Ma koliko čovek da ima — on opet trebe da radi....Sam je bog usadio u našu prirodu — rad....Pogledajte malu decu — ona nikad ne stoje besposlena; ona misle da se igraju — nije.Ona rade.Dečija igra — to je klica onog semena za rad, kog je bog u našu krv usadio....Kad je ko zdrav, pa neće da radi — taj je ubica svoj....» O neradu bi rekao: «Nerad je izvor sviju zala na svetu....» Ovako je Ogist Degilj govorio svojim mlađim; a svet je to opet drukčije tumačio: «On traži sirotinju — da mu džaba dirindži....Čestiti i radu vični momci hoće bogme platu i to dobru platu....Da je ona «tvrdica» plaćala momcima kao što mi plaćamo — vidili bi mi njegovo bogatstvo....Ono je znoj sirotinjski!...» A kad bi koji od pomenutih sirotana postao samostalan čovek i imućan trgovac — što nije nikakva retkost bila — onda bi pakost opet iskezila zube: «Pogledajte ljudi ovu pokondirenu tikvu!Ovo vam je već — velikokupac....Do juče su ga vaši iz opanaka jele, pa sad, gle, kako je podigo nos!...Od njega se ne može ništa ni kupiti ni prodati....Lasno mu je — Ogistove pare — ne koštaju ga mnogo!...Našao lopov lopova pa jedan ara na jednu a drugi na drugu stranu.Ne zna se koji je sad od njih dvojice prepredeniji....Može još đavo slomiti nogu, da šegrt postane žešći od svog majstora....Pričekajmo samo dok im tikva ne prsne — ne ćemo moći od smrada proći!...» A ako bi koji od mlađih Ogistovih bio nepopravljiv, neupotrebljiv i štetan za posao koji mu se poveri — pa bi ga gospodar odpustio, — onda bi se obično i o tome po koja rekla...Svet vole da isnosi na vidik tuđe mahne....On ih često nađe i tamo gde ih nikako nema.Njemu se čini da u tuđem poniženju vidi svoje uzvišenje.... «3nali smo mi to još u napred», reklo bi se. «Gospodar Ogist je držao onog bednika sve dotle dok siromah nije slomio svoju snagu valjajući mu bale s pamukom, burad sa šećerom, nameštajući i slažući velike džakove s kavom po onim vlažnim magazama — pa sad, kad je siromah onesposobio za svaki rad, a bogme se u dertu malo i propio, sad, kad već nije ni zašta — njegov ga nemilostivi gospodar izbacuje na ulicu odakle ga je i uzeo mlada, snažna, zdrava, — izbacuje ga — da tamo skaplje od gladi.Ovi su vam bogataši ljudi bez srca.Za pare bi i dušu dali.Voli ti zakinuti od svoga mlađeg, no da mu bog da zdravlja.Njima je život kakvog siromaha manji no onaj u muhe....Ali g. Ogist Degilj prešo je već svaku meru!....» Oko sahat noći sutra dan po sahrani pok.Andronite i starog juvelira, — sedio je g. Ogist Degilj u svome kabinetu.On je pisao mnoga neka pisma — za sve trgovačke varoši.Čudo, taj čovek, i ako je bio prekomerno bogat, on je ipak sam vodio celu prepisku sa svima trgovačkim kućama s kojima je ma kakva posla imao.On je istina imao svoje knjigovođe; ali opet je nekako najvoleo da sam vrši celu korespodenciju i da poštu otvara.U ostalom ovo je Služilo mlađim u olakšicu. G. Degilj beše zatvorio i poslednje pismo.On zazvoni — jedan od mlađih uđe.... «Sva ćeš ova pisma predati na povratne recepise, koje ćeš meni još večeras predati».Sluga ode. G. Ogist pogleda na svoj časovnik na stolu.... «Osam i po časova» reče sam u sebi, «a njega još nema!...» Za tim dočepa jedne novine — «Moniter» — onaj isti broj u kom je bila ona notica o nesretnom obrtu duševne bolesti Adeline.... Njegovo čelo beše namršteno, a njegovi pogledi behu uprti na ono mesto u notici gde se veljaše da je slaba nada da će ova zlosretna devojka doći i kad sebi.... Šta učiniše s njom?!..Zar im prva nega beše, da njenu ljutu bolju predaju javnosti?... da je osude na večnu osamu — da je ubiju....Razbojnici!.. ne — ni ovi ne bi imali srca i kuraži da na ovako grozan način — jednim udarcem smrve, unište — devojački glas, ponos, ugled, budućnost!...Siroma Bomjer — da mu je ustati iz groba — da vidi svoje kukavno dete — šta se od njega radi!...I nju danas nema ko da gleda, da neguje, da zaštiti....Nema ko da vida njeno prokinuto srce, da leči njenu bolnu dušu....Ala je ova zemlja ogrezla u teške grehe!...Siromaština se davi u moru beda i nevolja, a bogaština pliva po okejanu pokvarenosti....Ova je bolest okužila sve pa i mesta....Grozno — ne smem ni da kažem....I mesta, koja su osveštana — sa kojih bi trebali da pođu lekovi protiv nesretne korupcije — već su okužena....Nastalo je doba da čovek mora da očajava....» U tom neko zakuca na vrata.... «Slobodno!» reče g. Ogist Degilj i pođe vratima — na susret gostu kog je s puno nestrplenja čekao. Vrata se otvoriše.U sobu uđe čovek neobična lika i oblika.Imao je dugu, gustu — gotovo crvenu bradu.Ona se spuštala do ispod pojasa.Jedva mu se viđahu oči ispod velikih, runjavih na čelu sastavljenih obrva.Nos mu je bio roav od velikih arapskih krasta.Kosu je imao još gušću.Ona beše lepo očešljana i niz leđa puštena.Jedva se vidlo nešto malo lica u ovog čoveka sa glavom obraslom u bradu, brkove, obrve, kosu. «Od kad te čekam, dragi moj doktore!..» reče g. Ogist i pruži ruku svom gostu.... «Odi.... sedi na tvoju naslonjaču — pa mi pričaj....Imali — nade?...» Gost je ćutao.On priđe i sede na svoje mesto.Odma se vid'lo da su ovo stari znanci i prijatelji.Oni su se tikali.Tikanje u ono doba beše retkost.Tikanje je iskrenost.Njegovo je poreklo ljubav — milošta.U rečniku pritvorstva, podlosti, ulagivanja — nema reči «ti»....Mene srce boli što se ova iskrena reč u nas izgubila.... «Pitaš me, dragi moj Degilju, imali nade?...Ja te ne razumem», odgovori gost, dosta pogrešeno. «Dakle, nesretnoj devojci nema leka?» upade mu u reč g. Ogist i prebledi kao krpa. «Sad te još manje razumem!...» «3ar ti nisi čitao današnji «Moniter?» — upitaće opet Ogist. «Čitao sam», odgovori gost hladno. «I onu noticu o duševnoj bolesti sirote Adele?» «I onu noticu» odgovori gost. «Pa? — tri su lekara dali svoje mišljenje — tako «Moniter» veli. — .Još se čeka, dragi moj Mišone — šta ćeš ti reći?...Ja strepim!...Ti znaš koliko mi to dete na srcu leži...» «Ja se čudim, Ogiste, od kad ti poče da veruješ «Moniteru»?! upita gost smešeći se; «ti znaš, da je to glasilo laži i opadanja, ti znaš, da sve ono što on poriče, da to valja za istinu smatrati.Tražimo, ispitujmo i najzad ćemo naći da je njegovo poricanje — poricanje istine, i tvrđenje — laž.Tako si trebao i u ovoj prilici o slabosti gospođice Adele da uzmeš....» Na licu g. Ogista Degilja sijnu zrak neopisane radosti. «O, tebi bože hvala!» povikao je tronuto.... «I ti si, dragi moj Daženoa, siguran, da se na tom tužnom detetu nije pojavio ni jedan znak duševne bolesti?...» «To je ispod svake sumnje», odgovori gost Ogistov. «Šta više, ja držim da su sa ovim mišljenjem načisto i ona tri lekara — g. Druin Šinoa, g. Borne Latur i g. Gerije Doven — oni, koji su i pisali onu noticu u Moniteru — i koja im, po svoj prilici, nije ni prva ni poslednja.Ja sam ovu, g. Druinovu i njegovih kolega «sumašedšu» — posmatrao: pratio sam svaki njen telesni pokret, svaki njen pogled, uzdah.Ja sam našao da je ona zdrava — zdrava i telom i dušom — kao ja i ti dragi moj Degilju.Njeno bledilo na licu, svaka njena crtica, njene pomućene oči — pokazuju samo duboku tugu deteta za svojom izgubljenom majkom.I — još bi nešto dodao: sve bi rekao, da na srcu one devojke leži neki neodoljiv teret a na duši velika i strašna tajna — tajna, koja je duboko utkana u život a neposredno vezana za smrt njene matere.I to jedino može da potrese, ali nikako ne može da liši pameti onako zdravu devojku.Radnja njenog mozga, njenih nerava zdrava je i ne dotaknuta.Samo laici mogu nazvati onu u većem srazmeru tugu — poremećajem pameti, i to samo oni laici, koji ne samo čitaju no i veruju sve, što u onoj javnoj trči-laži — Moniteru — piše....Naše je doba istina sretno što mu je u nekoliko ujamčena javna slobodna reč, ali, eto, u kolikoj se meri pojavilo i javno laganje....» «Pa za boga, Mišone, što ti nisi ustao da oprovrgneš tu javnu laž?!..» upitaće g. Ogist svog gosta začuđeno. «He, što nisam ustao da svojim autoritetom oprovrgnem onu strašnu neistinu? — pitaš me dragi Ogistu. — I tu ima svoga uzroka.Ona je notica ugledala danas sveta.Nju su napisala tri lekara — a jedan je, no nesreći, kućni lekar g. Mišeljev — koji prestavlja oca Adeli....U ovom poslu, po mom mišlenju, leži neka misterioznost; a, ti dobro već znaš, da je naše doba — doba misterija....S tom misterioznošću skopčana je sigurno i izvesna celj.Sad ako ovu celj imaju ljudi od «upliva», — onda bi moje mišlenje još više naškodilo kukavnoj devojci.Nekom mora da leži u interesu, da ove devojke ili nestane, ili da poludi — što je jedno isto.I taj neko, kad je imao kuraži, da onako drsko i onako javno iznese na javnost, da je pomerila pameću ona, koja je i zdravija i pametnija od onih, kojima je dato pravo zakonom da ljudsku pamet mere na svoje terazije i da reču, kad im se svidi, ili kad im se sa strane da mig: — ovaj i onaj pomerio je pameću — u ludnicu s njim!...Ima prilika, moj dragi Degilju, kad i mi moramo da pribegavamo nekim srestvima; koja smo gotovi da svagda osudimo....U ovoj prilici gospođici Adeli grozi opasnost ali ne od poremećaja pameti već od nekog tajanstvenog interesa, koji zahteva ni manje ni više no njenu nevinu glavu.Da bi mi ovom zločinstvu stali na put — moramo dobro razmisliti....Za to sam ja ćutao....Šta više, ja sam se koristio da iz njene u jačoj meri tuge izvedem i sam neke znake koje mi valja predhodno ispitati pa svoje mišljenje dati.U duševnim bolestima mogu se često prevariti i najiskusniji lekari, naročito u prvim pojavima.Tako su sad mojom prestavkom dovedene u zabunu i moje zlosretne kolege — oni misle: — Vidiš, molim te, nama je trebalo, da ova devojka poludi, nama je to naloženo — da to mora da bude — a sad? — mi još čestito ni počeli nismo, a ona, sirota, i sama poludi!...Sad bar mi nismo krivi!... Ja sam već načisto šta nam valja raditi pa da se ova sirota devojka spase od propasti; a bogu ostavljam neka on kazni one koji stvoriše mogućnost da se i u ovoj zemlji, našoj miloj domovini i ovakvi prizori događati mogu.... Za to sam došao, dragi moj Ogiste, da te s te strane uspokojim; ali, u isto vreme, moram ti nešto kazati što će te baciti u još veću zebnju....Jutros, čim su one ne sretne novine donele onu noticu — nije valjda prošlo ni po časa, ja se taman bejah spremio da pođem na predavanja, — kad neko stade besomučno da lupa na moja vrata — da ih lepo istavi.... «Da nije koji od poludelih umako, pa pojurio meni»; pomislim. «Bi će belaja, bogami, ako to bude.Drmanje vrata bivaše sve jače i jače, Niko ama ni da se javi.Bejah se našao u čudu.Luda se i po lupi poznaje.S njima je teško izaći na kraj kad nikog pri ruci nemaš....Na jedared u sred lupnjave čujem govor....Začudim se.Po glasu poznam našeg čestitog prijatelja g. Bosija....Otvorim vrata brže.Imam šta i da vidim....O, čuda!...Znaš ko je ono onako besomučno lupao?....Nećeš mi verovati kad ti kažem.Ni ja sam svojim očima verovao nisam.Znaš li ko je bio? — Moj najbolji učenik — tvoj ljubimac — Flavije.Bilo ga je strašno pogledati.Beše sav razbarušen.Lice strahovito razvučeno.Oči su mu sevale vatrom besomučnog.U ruci je držao zgužvan «Moniter».Kad me vide — on mi kao srdito pruži novine, pa onda promuklim glasom povika: «Na!.. eto posla vašeg!...Zar se ovako propisuju prvi recepti za onog kog jadi nešto više pritisnu no obično?!...» Ovo logično pitanje obradovalo me.Ali znaci su već bili tu.Trebalo je krizi stati na put.Valjalo je saznati njen uzrok.Sreća je što se tu desio g. Bosije.Ja ga pogledam.On me je razumeo.Znaš već — taj čovek zlata vredi.On mi je umeo dati objašnjenja a da ne razdraži bolnika.Kriza je počela još od juče kad je ovaj prvi put video Adelu — na pratnji njene matere.Bilo mi je sve jasno.Valjalo ga je umiriti.Zovnem ih obojicu u moj kabinet.Ja započnem: — Vi, g. Flavije, imate puno razloga.Ovo je faličan recept.Za to ga vaš profesor ni potpisao nije.Zar niste pročitali da se baš čeka da i on da svoje mišljenje....Dok sam mu ovo govorio on je u me gledao dosta blesasto.To me je užasnulo.Ja nastavim: — Oni isti ljudi, koji su doneli onakvu presudu o ogrlici vaše pok. matere — rade da upropaste i ovu kukavnu devojku.Neprijatelji su odveć silni.Ali je bog jači, moćniji.On je na našoj strani....Adela je zdrava. Na ove reči — Adela je zdrava, on se trže kao iza sna.Ovo me je obradovalo. «Bože pomozi», pomislim.Dobro je.Ja nastavim: — Jes, g. Flavije, ja vam kažem ona je zdrava.Ona je samo tužna — kao što mora svako dobro dete žaliti i plakati kad mu majka umre.Iz ove prave ćerinske žalosti — ispreli su veni dušmani ovu noticu Vi budite spokojni!Za Adelu se stara jedna jaka, vrlo jaka ruka.... Kad mu ovo rekoh — meni sinu jedna misao, vrlo sretna misao!....Uzeh ga za ruku.Ona beše vrela.Pogleda ga — ljubazno i smešeći se.... — Tako je, rekoh mu, — ruka je ta silna i moćna....Ona je i vas, g. Flavije, spasla Da. nje ne beše — vas danas ne bi bilo među živima...Ona bdi — ona će spasti i Adelu. Ove su reči takav utisak na nj učinile, da je preko njegovog lica preletio zrak neopisane radosti, zrak vaskrslog nada.Zrak ovaj čudotvorno zbrisa onu grdobu sa razvučenih crta lica njegovog.I ja smotrih opet ono lepo i pametno lice našeg Flavija.Kako sam se obradovao?!To ne umem da kažem.... Ovo je bio moj prvi recept.On je sretno djejstvovao.Sad sam došao ovde da mu prepišeš i drugi.Taj drugi recept, dragi moj Degilju, bićeš ti.Ovog časa pođi u njegov stan.Tamo ćeš zastati i g. Bosija.On već ima moja uputstva.Vreme je da vidiš Flavija....Kaži mu sve.To će ga sa svim povrati; jer znaj, ako se još jednom ponovi u onolikoj meri potres njegovih nerava — onda Flavija bog da prosti!...Ti hajde njemu, a ja odoh kući g. Mišelja Mozentala — odoh da budnim okom motrim na crne planove onih razbojnika, razbojnika koji počeše da otimaju, araju i svest nevinih i bez zaštite ostavljenih ljudskih stvorova!...» To reče, g. Daženoa, pa ode; a g. Ogist Degilj osta kao okamenjen u svojoj naslonjači, Njegovo lice beše bledo i tužno, a oči pune suza.... — Ljubav prema bližnjem i sebičnost — to su dve protivnosti, to su večni neprijatelji.Njih dvoje ne moš nikad da vidiš izmirene.Gde vidiš prvu, tu, znaj, da nećeš naći drugu; a gde ovu nađeš, otlen je prva prognana. Ljubav prema bližnjem — to je najuzvišenija vrlina čovekova, to je ukras duše njegove.Sebičnost — to je gruba fleka na lepom liku čovekovu, to je njegovo poniženje.Ljubav prema bližnjem — to je jedina pregrada koja nas deli od životinje....Ko nema ljubavi prema svom bližnjem, prema svom rodu i otadžbini — to je životinja.Životinja ne zna ni za svog bližnjeg ni za milosrđe.Životinja celog svog veka samo gleda gde će šta da domča, da proždere. — Tako isto rade i oni kojima je trbu i bližnji i otadžbina.... Da nije bilo onih velikih i milosrdnih ljudi, koji su preko svega ljubili svoj rod, svoju otadžbinu — svog bližnjeg, — danas ne bi bilo društvo na ovom stupnju kulture i obrazovanosti...Ljubav prema bližnjem — to je trojeugli kamen vere Hristove, to je — milosrđe.O, da uzvišena li je, da sveta li je reč — milosrđe! — Ona gladna nahrani, žedna napoji, gola odene, nevježu pouči, zabludelog izvede na pravi put, bolna poseti, ponudi, tužna uteši, samohrana i nejaka primi pod svoje okrilje....Ljubav prema bližnjem — to je mati sviju sloboda društvenih, to je mašala koja razgoni tamu i predrasude; ona skida okove zarobljenim, ona se hvata u koštac sa tiranijom, ona podpisuje pasoš gonenju i samovolji....Ko gaji, neguje ljubav prema bližnjemu — taj progoni bedu i nevolju iz svoje otadžbine.... Sebičnost ne zna ni za svoj rod ni za svoju otadžbinu.Ona je bez vere, bez boga.Ona se ruga dobročinstvu, ona ismeva milosrđe, ona plazi jezik na svetinju, na moral.Ona je drugarica zloupotrebama, nasilju, vlastoljublju — ona je desna ruka tiraniji.Ona podržava neznanje, predrasude, ona pljuje na svetlost — ne bi l’ je ugasila. ..Sebičnost je večiti alijan nepravdin.Njih dvoje podpisuju pasoš pravdi i pravici.Ko ide na ruku sebičnosti, nepravdi — taj podgriza zdrav život budućnosti i stoga roda i svoje otadžbine — to je izdajnik. «Čuli i ti, dragi moj Bosije», upitaće g. Flavije iznemoglim glasom, — „šta reče moj profesor g. Mišon Daženoa, kralj. psihiratrista na našoj klinici? — On reče, da je Adela savršeno zdrava....» «Jes, čuo sam — ona je zdrava....» «Ali joj grozi opasnost?...» «Od koje će je spasti onaj isti čovek, koji je i tebe spasao iz groznih ruku baba Džome; onaj isti čovek, koji te je školovao, izobrazio, koji ti je povratio tvoje porodično ime, koji ti je pokazao gde se nahodi ogrlica tvoje matere, koji ti je pribavio dokaze da svoje pravo dokažeš, koji ti je pronašao i trećeg svedoka, koji te je, bez svake sumnje, i pozvao na pogreb starom juveliru i koji se, kao dobri duh nahodi svud i nigde; koji se nahodi i u blizini gospođice Adele — koji vidi, koji zna sve šta se radi u ovom našem jadnom društvu!...» «I kog, nema sumnje, poznaje g. Mišon Daženoa?...» «Na svaki način», odgovori g. Bosije. «3naš šta, dragi moj Bosije», povika nešto življe Flavije, «ja moram već jednom da vidim, da poznam tog zagonetnog čoveka.Ja mislim da bi mu imao prava primetiti, da i dobročinstvo, kad pređe obične granice, postaje podozrivo.Ja imam prava da ga više ne primam.Taj me je čovek svojim dobrom toliko obasuo, da mi se čini — e me je ponizio!...Šta sam uradio ja od kad sam se rodio? — Ništa.Ne — nije ništa: živio sam pa i danas živim od milosti tog nepoznatog čoveka....Već sam postao nesposoban da sam kome kakvo dobro učinim....Taj čudni čovek hoće sad da spase i Adelu....Ni to meni nije ostavio — naravno, ja sam slabotinja.Ja ni zašta sposoban nisam....» Ove poslednje reči izgovorio je g. Flavije sa osobitim tonom.Činjaše se kao da razdraženost počinje uzimati veći mah.To je g. Bosija poplašilo.On je pazio da Flavija svojim odgovorima još više ne razdraži. «Najbolje je da ćutim» pomislio je.E, al’ onda baš učini gore.Flavije ospe sa hiljadu kojekakvih pitanja, primedaba — dok najposle ne bi došao u još veće razdraženo stanje.Onda ga je bilo neobično pogledati.Isto je tako bilo i na dan sahrane starog juvelira i pok.Andronite — dok ona notica u «Moniteru» nije najposle u njegovoj duši izazvala ono stanje koje ga je odvelo do na vrata g. Mišona Daženoa. G. Bosije je imao razloga da zebe.On ovake nastupe nije nikad smotrio kod Flavija.Za to je sa puno nestrplenja pogledao na vrata — kao da je nekog isčekivao.... »Ja tako ne mislim», reći će g. Bosije posle malo ćutanja; «ja mislim da tek sad nastaje doba kad ćeš ti svom rodu da budeš od koristi.Šta više, ti si s ono, da rečem malo — rada na polju javne diskusije dosta doprineo te se narodni duh, kog beše napala neka čamotina, prenuo kao iza sna.. .Ti si već stekao toliko svojih poštovaoca u srcu samog naroda, a, na svu priliku, još više protivnika među onim, kojima je buđenje narodne svesti trn u oku....Ne, dragi Flavije, ja mislim da si ti pre poranio no što si odocnio!...» Ovo je malo ublažio Flavija. On je mirno primetio: «Tako je: Raditi na opštim narodnim slobodama — nikad nije dockan....» U tom neko polako zakuca na vrata. G. Bosije skoči — pođe da otvori; a g. Flavije začuđeno upita: «Ko će to noćas da bude?» Kucanje se ponovi. «Slobodno!» povika g. Bosije. Vrata se otvoriše.U sobu uđe čovek otmeno obučen.To beše glavom g. Ogist Degilj — čuveni trgovac i milijunar. I g. Bosije i g. Flavije zgledaše se začuđeno.Ovoj se poseti nisu nikad nadali. G. Ogist prvi progovori. «Ogist Degilj ovdašnji veliki kupac!...» «Flavije Rivijer medecinar četvrte godine», odgovori Flavije uzbuđeno.... «Ja sam imao čast da vas vidim na suđenju moje parnice....Kojoj sreći imam da blagodarim što sam se udostoio vaše pažnje i vaše simpatije.Ni jedno ni drugo niste mogli sakriti.Ako smem da vas ponudim da sednete?...» I Flavije mu pokaza fotelju. Ogist sede bez svake ceremonije. «Ne treba da vam prestavljam mog prijatelja g. Bosija.Vi ste ga vidili.On je moju stvar branio.» G. Bosije se pokloni.To učini i g. Degilj.Oni se ljubazno pozdraviše. Nastalo je ćutanje. G. Ogist opet poče: «Vi izgledate, g. Flavije, nešto slabi i bledi....Za to sam i došao da vas posetim....Od kad ja žudim za ovim svečanim trenutkom?!..» Flavije i Bosije — zgledaše se.Govor g. Degiljev beše im zagonetan. G. Ogist nastavi: «I moja poseta i moj govor — ne treba da vas iznenađuju.Kad vam kažem — što mi odavno na srcu leži — onda ćete viditi da smo mi stari znanci i prijatelji....Ja sam, pre svega, došao da vam, g. Flavije, stavim na raspoloženje celu moju imaovinu, pa ne samo nju, već i mene samog.Kad to učinim i kad to vi primite duši će mojoj biti lako.Ja ću se odužiti duga kog san se u vašeg plemenitog oca pok.Artura markiza de-Rivijera — zadužio....On je gore — na istini....Neka je lako njegovoj velikoj i milostivoj duši!...» Na licu Flavijevu sinu neopisani zrak radosti.Njegovo srce poče neobično da lupa.On je pogledao čas u g. Bosija, čas u g. Degilja....Ima jedna vrsta radosti, koja je kadra da čoveku oduzme reč....Flavije je razumeo govor Ogistov.On je poznao svog dobrotvora.Za to nije umeo ni reči da prozbori. Ovu je uzbuđenost opazio i g. Degilj.Ovo je i njega do srca dirnulo.Krupne suze grunuše mu iz očiju.On nastavi: «Jes, otac je vaš davno preminuo, adi njegova dobra dela nisu.Ona će večno da žive....Da nije bilo njega — ja bih propao u teškoj bedi, u neopisanu jadu i mukama.Jednoga večera — davno je to bilo — njegova se milosrdna ruka pojavi.Ona me izčupa iz grozne provalije u koju bejah zapao....Njegova jedna reč uli u dušu moju nešto — što mi dade snage, moći — nade.Ja se spasoh.Ja postadoh čovek.Seme, koje je njegova ruka bacila, posejala, beše blagosloveno, obasuto milošću samoga gospoda boga.Ono bogato urodi.Ono je mnogog gladnog naranilo, ono je mnogog nevoljnika spaslo od crne bede, od teška jada.Rod je taj svojina vašeg oca.Vi ste njegov sin i to sin — dostojan oca svoga.Evo me, došao sam — da vam se odužim!...» Flavijeve oči behu pune suza.On ustade i potresenim glasom reče: «Dakle, moje me srce nije prevarilo!..Hoćete li mi dozvoliti, jesam li dostojan da vam u naručja poletim....Moje srce odavno traži mog izbavitelja, mog dobrotvora.Ono ga je u vama poznalo....Vi ste onaj boži poslanik, vi ste moj anđeo — vi me izčupaste iz vampirskih ruku proklete baba Džome!... to mi srce moje kaže — ono me nikad prevarilo nije....» I — Flavije je bio u naručju Ogistovom....Slabo je naše pero da opiše svečan trenutak — kada se dve duše u jednu spoiše, kada se dva srca u jedno stopiše....G. Bosije gledaše ove dve duše, ova dva srca — spojena, sjedinjena.I on je plakao kao malo dete.... Ni Flavije, ni Ogist ni g. Bosije ovaj trenutak do smrti zaboravili nisu. Ovog istog večera događalo se nešto u kući g. Mišelja Mozentala, što je učinilo, da događaji, iz kojih je istkana ova zanimljiva priča, — izađu na najviši vrhunac svoj, da prestave sebičnost, pakost, zlobu — u pravoj slici njihovoj; da iznesu grdobe društvenog kvareža svetu na vidik — nek vidi kakve kreature, kakve gadne amfibije gmižu po telu njegovu, ostavljajući kužan i otrovan zadah kud god prođu i do šta se god dotaknu.... Čudan ti je ovaj svet.On je i strog i blag; on je i lukav i iskren; danas je med, sutra je jed.On je dvoličan.Danas izgleda blesast, tup — ne zna ni dve u nakrst; sutra je prava vidra.On je kadar da zaviri u najdublje tajne naše.Upitajte ga za kog bilo člana njegova — on će vam o njemu puno koješta napričati.Ako se kad i desi da što ne zna pod sigurno — on onda nagađa; ali i njegovo je nagađanje grozno.Otud ona izreka: «Svet nagađa, ali i pogađa!» Eto na priliku šta je svet u ono doba govorio o g. Mišelju Mozentalu presedniku senata i njegovim «načelnim» prijateljima. On bi počeo: «Siroma g. Mozental! — baš je nebatli u ženama.Eto — umre mu i treća žena — na prečac....E, ova je nešto i ležala; ali one dve prve — odoše kao pod led, pomreše — kao kad čovek dune u sveću te je ugasi....Ako je nebatli u ženama, on je bogme batli u prćijama.Ona mu je prva donela po milijuna dinara, druga čitav; a ova treća preko tri.Samo mu njen nakit košta na milijun i po dinara....Da mu nije bilo ovih miraza kako je spurdisao sve svoje očinstvo i kako se bio prezadužio — bilo bi povuci potegli.O smrti njegove prve žene i danas svet na čisto nije.Onda se svašta govorilo....E, neće biti.Sam je g. Mišelje zahtevvo da sa njeno telo sekcira.Sekciranje su izvršili g. Dr. Druin Šinoa, g. Borne Latur i g. Gerije Doven — sva tri čuvena lekara....Njihovo lekarsko mnjenje skinulo je svaku sumnju s g. Mozentala.Pregled i sekcija štampani su u «Moniteru».Kad mu ona druga žena umre — onaj nesretni njen rođak diže čitavu larmu.Na njegov zahtev morala se sirota posle osam dana otkopavati i sekcirati.Sekciju su držali g. Dr. Druin Šinoa, g. Borne Latur i g. Gerije Doven.Sekcija je pokazala da je pokojnica umrla od prirodne smrti.Rođak je zahtevao da se i utroba pokojničina kemiski analizirala — ama prema onakvom uverenju od tri stručna lekara našlo se, da to nije bilo potrebno....Siroma rođak — šta je tražio ono je i našao.On je osuđen, po tužbi g. Mozentalovoj — kao klevetnik na dve godine zatočenja...I to beše zanimljiv proces.G. Žilkred de-Mulj i tom se prilikom pokazao kao redak dar.... baš mu nema ravna među advokatima.Onda beše g. Mišelj Mozental presednik velikog suda; a g. Kriš Manjel presednik kr. sudbenog stola....G. Bižo Le Savan zastupaše državnog tužioca....Onda je ovaj pokazao osobit dar u optuživanju....Po toj se parnici mnogo pisalo i govorilo.Kad je g. Senžerm, ondašnji profesor kriminalnog zakona i postupka, a sadanji direktor kralj. pravnog fakulteta, — izišao sa svojom brošurom na javnost — onda su umukli svi zlobni jezici.On je gvozdenom logikom dokazao: da je rođak druge žene g. Mišeljeve, zaista učinio delo klevete i da su sudovi sasvim korektno ovo dalo podveli pod zgodan paragraf.... G. Mišelje je imao i zasluga.On se pokazao kao vrlo vešt besednik u ustavnom odboru.Njegov je predlog aklamacijom primljen: da vlada sama bira trećinu poslanika za gornji dom.Odma je posle dobio da bude član u senatu; a kad se u praktici vidilo, šta znači — kad vlada u zakonodavno telo šalje jednu trećinu — onda je g. Mozental dobio presedničku stolicu u senatu.Lepo je to kad čoveka posluži sreća da dođe do tako sjajnog položaja.Eto od to doba svaka vlada u zakonodavnom telu ima uvek većinu.To je zasluga Mozentalova....» Tako bi govorili jedni. Drugi bi tu stvar pretresali sa svoga gledišta: «Vrana vrani oči ne vadi!Kadija te tuži — kadija ti sudi!...Ko s đavolima tikve sije — o glavu mu se razbijau!...Teško magarcu s lafom lov deleći!...Zna lisica šta radi — magareća luda pamet — mudrom je dobar savet!...Gdi je se do sad šut s rogatim bo?!...Dobro je ne zabadati trn u zdravu nogu — dok se lisici pročitaše berati — ode koža na pazar!...Ti si meni i lane mutilo vodu!...Što šišti na sveca?!Zna vlast šta radi!...» «Ne zovi pravdu — kad ona s krivdom iz jednog čanka kusa!...» Adela je bila zatvorena u svoju sobu.Njoj niko nije puštan.Lekari su preporučili najveću tišinu.Svi su ukućani bili uvereni da je sirota sa svim poludila.Mnogi su je sažaljevali Ona, sirota, dok je zdrava bila, bila je prema svakom dobra i milostivna.Sad se samo čekao čas kad će je u ludnicu sprovesti.O tom se baš i rešavalo. U kabinetu g. Mišeljevu behu na okupu gotovo svi kućni prijatelji Mozentalovi — g. Kriš Manjel presednik velikog suda, g. Somjer Lafajet veliki pristav kod kralj. sudbenog stola, g. Bižo Le Savan presednik, g. San Žerm direktor kr. pravnog fakulteta, g. Žilkred javni pravozastupnik za varoš P... narodni poslanik za srez S.... g. dr. Druin Šinoa domaći lekar kućo Mozentalove, g. Borne Latur pomoćnik sanitetskog odelenja i g. Gerije Doven direktor ludnice u P.... Sva ova gospoda behu došla da svom ličnom prijatelju izjave svoje duboko saučešće u tuzi i nesreći koja je tako iznenadno snašla kuću Mozentalovu, i da mu u isto vreme priteku u pomoć sa svojim savetima u času — kad siroma g. Mišelj Mozental nije znao ni gde mu je glava....Za celo, čovek je tvrđi od kamena.Ko je mogao verovati — da živ čovek može preko svoje glave preturiti sve ono što je snašlo kuću Mozentalovu.Što je mnogo mnogo!...Ali šta će se? čovek se ne može na silu ubiti što ga snađe mora hoće neće, da snosi U ostalom u ovakvim prilikama dobro su nam došli prijatelji — sa blagim učešćem: u ovakvim se prilikama i poznaju — pravi prijatelji....Ako niko drugi — o tom je, za celo, uveren g. Mišelj Mozental. — — — — — — — Ovoga je večera dugim savetovanjem uglavljeno: a, Čim g. Mišon Daženoa da svoje mišljenje o duševnoj bolesti Adelinoj, — da se ona još istog večera sprovede u ludnicu i zatvorenim kolima.Kola da prati g. Druin Šinoa i g. Žilkred de-Mulj.Da se umoli uprava ludnice da nikog bez naročite dozvole njena staraca bolesnici ne pušta.Ova se mera mora najtačnuje «nabljudavati» — u interesu mira i pokoja same bolesnice; b, Da se postavi za staraoca bolesnici njen očuh — g. Mišelj Mozental; a za branioca mase g. Žilkred de-Mulj; v, Čim postane presuda o spornoj ogrlici izvršna,— da se sporni predmet ima predati staraocu g. Mišelju; a da mu ovaj zlosretni predmet ne bi izazivao još veću tugu i žalost, — da se putem javne licitacije proda i novci predadu na čuvanje staratelju g. Mozentalu, od kojih će, razume se, u svoje vreme predati račun — ako bolesnica ozdravi.... g, Ako bi bolesnica u ovom stanju preminula — njeno će se telo radi uspokojenja javnog mnjenja sekcirati i protokol sekcije javnosti predati. — Ovo je sve bilo zaključeno samo se još čekalo šta će reći g. Mišon Daženoa kr. psihijatrista na P.... klinici. Njega su svi s nestrplenjem isčekivali....Naravno od njegove reči zavisilo je sve.... Odma sutra dan Moniter je doneo ovu noticu: «Sinoć je naš psihijatrista g. Mišelj Daženao dao svoje mišlenje o duševnoj bolesti gospođice Adele.Ono nam nije poznato u svojim detaljnostima.Dovoljno je to, da je on sam predložio da se bolesnica sprovede u ludnicu.Ona je sirota već u svojoj ćelici!...» Na trideset dana posle ovog događaja držala se jedna licitacija.Još nikad pijaca «Narodne berze» nije vidila toliko sakupljena sveta.Prodaja se vršila na osnovu izvršnog rešenja starateljskog sudije.Prodavala se dragocena ogrlica pok.Andronite, Kupaca beše vrlo mnogo.Sve sami zastupnici raznih novčanih zavoda i udruženih juvelira.Uslovi su bili: «Za gotove pare!» Ogrlica je precenjena po-miliuna dinara. «Šta? — po milijuna dinara!» povikao je jedan mušterija.... «Ona nije toliko vredila ni kad je nova bila....» Tu se moglo viditi sijaset boži gomilica.Sve nešto šapću....Ovo je trajalo dugo.Prodaja još nije otpočeta.Gomilice se malo po malo rasturiše.Od one silne mušterije osta njih nekoliko.Malo je koštalo — ali ništa.Isteraće se!...Pa i ova nekolicina u dva tri maha izilaziše na stranu.Ne mogu da se pogode....Jedva jednom - zvrknu doboš: «Jedna zlatna šatula i u njoj dragocena ogrlica u brilijantima, smaragdima i rubinima — veštački izrađena — rukotvorina čuvene juvelirnice kuće »Avrilja Duferina» — po milijuna dinara — da li ko više?...» «Jedan dinar više!... povika zastupnik kuće. «Jahaela i sina.» «Po milijuna i jedan dinar!» povika dobošar. «I jedna para!» dodade zastupnik kuće «Solomona Demaja.» «Po milijuna i jedan dinar i jedna dinarska para — i da li ko više?!» — povika dobošar. «Šest stotina hiljada dinara!» povika g. Žilkred de-Mulj. «Nema ovde badavaluka!Ovaj je adiđar još u ono doba koštao na 1,200.000 dinara.Danas košta dva put više.Take izrade, takog dragog kamenja nemamo više.... One mušterije izađoše opet na stranu.Šaptaše dugo — dugo.... Oni zovnuše i g. Žilkreda.On priđe.Niko nije mogo čuti šta su govorili.... Doboš jednako zvrči, a dobošar koliko ga grlo donosi viče: «Šest stotina hiljada dinara — zlatna šatula, u njoj dragoceni adiđar sav u dragom kamenju — čudo od nakita — i da li ko više? — povi i drugi put!...» «I jedan dinar !» povika zastupnik kuće «Jahaela i sina» U to doba priđe jedan visok čovek, ogrnut u veliko crno japundže....On stade do dobošara, pa nu nešto šanu....Dobošar izbeči oči na nj, pogleda ga od pete do glave pa stade mahati glavom.Očevidno je da je nešto sumnjao Čovek ovaj priđe izvršiocu, iznese mu nekakvu hartiju.Izvršioc ga začuđeno pogleda.On zovnu dobošara, pa mu nešto polako reče. Dobošar viknu: «Milijun i dvesta hiljada dinara — jedna zlatna šatula i u njoj dragocena ogrlica sva u dragom kamenju — i da li ko više ? — prvi i drugi put!...» Da je grom udario u onu gomilu mušterija što se beše iskupila na ovu licitaciju — ne bi se onako zaprepastila, kao kad je čula kad dobošar viknu: „Milijun i dvesta hiljada dinara — i da li ko više?...» Svi su zanemili. G. Žilkred ode izvršiocu Upita ga nešto.Ovaj mu odgovori.Žilkred se kao opržen okrete i pogleda onog čoveka u crnom japundžetu.Dugo ga je merio.Čovek se beše u nešto zagledao.Nije mu se moglo lice viditi. Dobošar vika i vika — «i da li ko više? — prvi i drugi put!...“ Niko više ni glave ne okrete. Nekima je ova licitacija dobro došla.Oni su se lepo naplatili — samo da ne udaraju na druge....Ovde se mogla lepa krajcara zaslužiti, da đavo ne donese onog ludaka — koji od jednom dade 1,200.000 dinara.I tako su mnogi otišli s pokunjenim nosovima i praznim džepovima.Tako što nije im se poodavno dogodilo. — Pred samo veče ustade g. izvršioc.On sam viknu zvaničnim tonom: «Jedna zlatna šatula i u njoj dragocena ogrlica iskićena dragim kamenjem — brilijantima, smaragdima i rubinima — veštečka izrađevina negdašnje juvelirnice Avrilja Duferina — 1,200.000 dinara — i da li ko više? — prvi i drugi put!...I niko više? — I — treći put!...» O dragocenoj ogrlici više niko nikad ništa čuo nije.Ona se pretvorila u drugi jedan adiđar.Od njenog zlata stvorio se kreč i pesak.Njeno se drago kamenje pretvorilo u pečenu ciglu i prosto kamenje — u grub materijal. Od ovog je materijala podignut velikolepni dom — «Dom milosrđa....» — Je s' te, nastavi g. učitelj dalje, — vi se još sećate onog malog događaja što se desilo pre 28 godina u onoj dugačkoj na lakat naličnoj ulici u P....?Sećate se onog malog dronjavog dečka, što je onog hladnog jesenjeg večera prodavao svoje igle; sećate se i onog razgovora što ga je vodio sa onim nepoznatim i otmenim gospodinom koji mu je poklonio jedan zlatnik?....Vidite, šta je učinio jedan jediti lujdor?! — Učinio je čuda.Novac onaj beše dala dobra, milosrdna ruka — ruka Artura markiza de-Rivijera.Novac je onaj pao u dobre, radene i štedljive ruke, — novac onaj beše s blagoslovom bačeno seme u dobru, rodnu zemlju.Mali onaj dečko još onog večera pošteno položi račun svojoj baki — plati joj i poslednju šivačicu — pa nekud štuče, kao da u zemlju propade....Šta je siroče muke vid’lo, šta li je boja izvuklo — dok je kod babe služilo i njene igle prodavalo — to jedini bog i ono samo zna! Po njegovim mudrim odgovorima, po onom lepom i tužnom pevanju, po đavolastim doskočicama i hvalama kojima je obasipao svoj espap i pozivao mimoprolazeću mušteriju da svrate i koju iglu kupe, po onoj čeličnoj energiji i izdurašnosti koju je one hladne noći pokazao — odmah se vid’lo da je u njemu veliki duh; a po onoj skromnoj molbi i saletanju — da mu onaj stranac kaže svoje ime, kako bi docnije potražio i našo svog dobrotvora — opazilo se da ima blagorodnu i blagodarnu dušu.I zaista mali Ogist imađaše i veliki duh i blagorodnu dušu.On je odma — sutra dan — otpočeo na svoju ruku da radi — da trguje.Od prvog časa sreća se na nj nasmejala.Ona ga više nikad ostavila nije.On je postao milijunar.On je svojoj firmi dao ime «Ogist Degilj».) Ali on nije nikad zaboravio ono što je bio; on nije nikad smetuo s uma ime svoga dobrotvora ime — Artura markiza de-Rivijera.On nije nikad zaboravio — da mnogobrojne ulice P.... nikad ne oskudevaju u bednicima kao što on beše; on nije ni za trenutak smetao s uma onu radost koju je osetio kad je s babom raskrstio — on je, dok je god živio, tražio napuštenu siročad pa ih je na put izvodio....Gospodo, upamtite — ovo nije izmišljeni događaj.On se u svoj svojoj opširnosti dogodio.I danas ima još čuvenih! kuća — koje su nikle iz onog jedinog zlatnika što ga Artur dade malom Ogistu Iglaru!.. Ogista vidimo u vreme revolucije gde drži aščinicu i — čini dobra dela.Njega naziva gđa Žaneta ugostiteljka kod «Belog Labuda» — svojim dobrotvorom.Tako je: on nju spasava — da ne umre od gladi, da ne skaplje pod tućim plotom; on je upućuje na rad; uči je da bude štedljiva i milosrdna ...I zaista, ona postaje sirotinjska majka.Vidimo ga gde čini dobra po Londonu.On izvodi na put porodicu Džona Petra; on čupa iz bede malog Flavija.On ga školuje — sprema, da postane od koristi i sebi i svome bližnjem i svojoj otadžbini; njega vidimo, kao bogom poslanu ruku, gde progoni bedu i nevolju iz onog pustog kraja varoši — iz siromašne parohije starog Žerveja; vidimo ga gde blaži stare i mučne dane slepog juvelira — vidimo ga kako čini dobra levom da desna ne vidi a desnom da leva ne vidi!... U ovim velikim hrišćanskim delima imao je još jednog druga — desnu ruku svoju.To beše glavom g. Mišon Daženoa kr. psihijatrista i čuveni profesor na klinici u P....G. Mišon je njegov drug iz najranijeg detinjstva.Oba behu dva sirotana, dva gamena džinovske varoši P...Džinovske varoši i rađaju po duhu džinove.Ogist Degilj i Mišon Daženoa — behu i duhom i dobročinstvom pravi džinovi.Prvi beše džin trgovac; a drugi džin naučar ; prvi beše oličeno milosrđe, a drugi duša tog milosrđa; onaj hranjaše od gladi iznemogla tela, a ovaj duše....Ogist Degilj beše organizam dobra, a Mišon Daženoa duša tog organizma.Onaj beše sunčana toplota, a ovaj svetlost....Gde se ova dva čoveka pojaviše — tamo se javljao život. Ogist je pokazao izvanredni dar za trgovinu a Mišon za nauku.Ogist je bio učenik Mišonov, a Mišon pitomac Ogistov. Godina je dana protekla od kako je Adela odvedena u ludnicu.U toj se godini mnogo što šta dogodilo, o čemu je svet govorio i izvodio po hiljadu zaključaka.Prvi je događaj, što su novine «Moniter» donele tužnu vest, da je Adela u svome ludilu dočepala vrata i negde u svet umakla — baš onog večera kad joj je materina ogrlica prodata za javnoj licitaciji.Čudno je bilo samo što se ovoj «sumašedšoj» — od to doba nije moglo u trag ući.... «Kakva je to poludela, koja je umela tako vešto izmaći i sakriti svoj trag?...Za ovaku vrstu ludila nije znao ni sam kr. psihijatrista g. Mišon Daženoa!...» Tako su se pitali jedni; a drugi bi slegnuli ramenima i primetili: «Od kud to baš da se desi onog istog dana kad je njen očuh strpao u džep 1,200.000 dinara od prodate ogrlice?!...Kakva nedaća goni g. Mišelja Mozentala od toliko godina?...Umreše mu dve prve žene — na prečac....One su sirote parate — sekcirate....Sad mu umre i treća — baš onog dana kad je dobila parnicu od 1,200.000. dinara....Pa mu ne bi ni tu dosta nesreće.Poludi mu pastorka — onaka krasna devojka — nasljednica od tri milijuna dinara.Sad opet nekud štuče — onako luda — kao da u zemlju propade!...Od ovog jadnog čoveka — sve beži....Samo ne — masni mirazi!...Ako kakve sumnje bude — g. Durin Šinoa tu je; ako kakve parnice bude — g. Bižon Le Savan tu je....Tu je i g. Kriš Manjel predsednik velikog suda...Tu je i g. Žilkred de-Mulj — tu su toliki prijatelji....Za zlato hrđa ne prijanja!...» Drugi je događaj tako isto, ako ne i više, dao svetu materijala za razgovor. Novine — La Liberte Nasional — doneše na dva tri dana posle one licitacije — jednu objavu.Ona je glasila: «Ja se selim sa svim u Inglesku.Sva moja nepokretna dobra predajem na upravu g. Mišonu Daženou.On je ovlašćen da s istim raspolaže i upravlja kao sa svojim sopstvenim imanjem. Ogist Degilj.... «Tako!» povikaše neki; «pošto je napunio džepove sirotinjskom mukom — sad mu je lako ići da se provodi!...Možda je vidio, da ovde nema više meda....Sad će sigurno u London — da i tamo mete kome crn komad u torbu!...» Drugi su polako među sobom šaputali: «To nije čis posao!...Kad nas i onakve kuće ostavljaju — šta je ostalo za sirotinju?!...On bez uzroka ne ostavlja svoju otadžbinu!...» Tog istog dana donele su zvanične novine jedan ukaz — po kom se g. Mišonu Daženou uvažava ostavka na njegovo profesorsko zvanje na klinici.... Ovo je kao grom porazilo sve medicinare. Svi su mislili da Mišonova ostavka ima kake sveze — sa iznenadnim begstvom «sumašedše» Adele. — — «Da ne će i on sad udariti u trgovinu«? — pitali su oni, koji su se plašili Ogistove konkurencije i koji su videli da je Degilj sve svoje nepokretno imanje predao Mišonu na upravu. Uzrokom ostavke g. Daženoa, mnogi su medicinari otišli na kliniku u Beč.Među ovima je bio i g. Flavije.... U to baš doba još su jedne novine donele drugu jednu objavu.I o njoj je svet imao šta da govori. Objava je glasila: «Od danas ne ću nikog više na našim sudovima da zastupam.Ovo javljam radi onih, koji bi zaželili da njihna prava pred našim zakonima branim. javni prvozastupoik.“ «Da je to malo pre učinio!...Siroma Flavije — možda ne bi izgubio ogrlicu svoje matere!...» rekoše oni, koji su znali da se g. Bosijeva na sudu ne melje, ni s ujmom a ka mo li bez ujma.... Drugi bi dodali: «Gdi je on mogao izaći na kraj s g. Žilkredom?!!.Kome đavoli pomažu — tome ni bog nemože ništa!..» Eto, o svemu je svet umeo da koju progovori, u svemu je našao po nešto, što mu se dopada ili ne dopada. — On je svakoj glavi umeo da skroji kapu.Ali se opet i njemu po nešto podkrade — često se desi po nešto — čemu i sam ne ume da nađe uzroka. Tako se nešto desilo tih baš dana — čemu se niko živi nadao nije. Kad su oni đaci i radenici, što obično ručavaju i večeravaju u gostionici kod «Belog Labuda,» — pošli jednog večera na večeru — kako su se zaprepastili, kad su našli gostionicu g. Žanete sa sviju strana zatvorenu!.Sveće nije bilo ni na jednom prozoru.Tome se čudu nisu mogli dovoljno načuditi.Niko živi nije im umeo da kaže — šta se to dogodilo....G. Žaneta je nekud tako žurno i iznenadno odputovala — da nije imala kad na kome ni svoju gostionicu ostaviti.Ovaj je slučaj doveo mnogog u nepriliku.Ko je imao para u cepu — ajde i kojekako — mogao je otići u drugu gostionicu — pa nikom ništa; ali evo belaja — bilo ih je više od dve trećine koji su jeli na tvrdu veresiju, a sad im se nije u džepu desila ni prebijena para!...Ovi su morali večeru odspavati, a, ko zna — mnogi je i sutra dan ostao i bez ručka....Koliko je njih — do jedan sahat po podne — čepalo oko gostionice «Belog labuda,» često pogledajući ne bi l' se bar koji prozor otvorio i ne bi l’ se pomolilo milosrdno lice g. Žanete?!.. Mnogi je teško uzdahnuo: «Ubio ga bog s koga je!...» Prošlo je nekoliko dana — a o g. Žaneti ne beše ni traga ni glasa. Jednoga se dana beše poveo razgovor o njoj u jednoj maloj aščinici, u koju se behu počeli prikupljati rastureni gosti g. Žanetini, — dok će reći g. Žorž stari čuvar centralnog groblja: «He, ljudi, ne ćete mi verovati, — ja sam pre četiri dana vidio g. Žanetu.Gotovo i ja svojim očima verovao nisam; ali, opet, zacelo, — ona je bila.Bilo je rano izjutra — baš kad se sunce rađa — dok ti dvoja kola — zvrr! — i stadoše pred kapiju od groblja.Kola behu zatvorena.Najpre skoči mlad jedan gospodin, pritrča do prvih kola.Otvori ih.Iz kola izađoše dve ženske prilike obe u crno obučene — jedna po ugodinama a druga mlada kao kaplja a bleda kao senka iz groba.Iz onih drugih kola izađoše još dva gospodina.Jedan od njih priđe mi i predade dozvolu od glavnog nadzornika centralnog groblja — da ih mogu pustiti i pre vremena.Ovaj mi, duša valja, spusti u ruku čitav lujdor....He, već sam vidio s kim imam posla.Hteo sam da ih pratim.Gospodin mi dade znak da ostanem na kapiji od groblja.S ovakim se ljudma čovek lako razume.Oni se kretoše svi.Ja ostadoh.Padalo je malo u oči — šta će u ovo doba na groblju?...Sigurno da kakvom milom pokojniku il' pokojnici reku — zbogom, pa da pođu negde na dalek put.To se moglo poznati na prvi pogled.Kad su pored mene prolazili slučajno bacim pogled na ženskinje — kako se začudim?Ona starija — nije niko drugi bio no naša dobra g. Žaneta, ugostiteljka kod «Belog Labuda.» Oni su se malo bavili Kad se vratiše — svi su bili plačni, ženskinje naročito.Sad već ni sam sumnjao.Ono je bila naša g. Žaneta. «Opet si ti to previdio», primeti će neko; «g. Žaneta nema ovde nikog svoga, a naročito — znalo bi se da joj je ko umro....» «Vala, ljudi, ako je svojim očima verovati — ono je ona bila.A najposle — može se čovek lako i upoznati», odgovori stari čuvar groblja. Na petnajest dana — pošto je g. Žaneta svoju gostionicu ostavila i nekud tumarala, — g. Roše tehničar treće godine, dobije jedno pismo od nekog svog, prijatelja — medicinara, koji je pre nekog vremena važnim porodičnim poslom otišao za London.U tome pisnu između ostalog behu i ove vrste: «Kad sam se ukrcao u parabrod «Venis» i kad smo već podaleko izmakli od pristaništa, — ja bejah izašao na krov od lađe te posmatrah zelene valove mora.Mogli smo biti već na polovini puta.Već se viđahu plavkaste obale Albiona....Ja se okretoh.Kako sam se iznenadio!Pored mene prođoše dve ženske prilike, jedna pougodinama, druga mlada kao kaplja no bleda kao senka.Obe behu u crnini.Za nekim su žalile.Ona mlađa beše lepa — kao upisana.Ni si mogao očiju s nje da skineš.I ona crnina, i ona tuga i ono bledilo — dolikovaše joj.Na njoj beše nečega što se ne da opisati — to je cela njena pojava.Kao da ne pripada ovome svetu, kao da je sletila iz vilinskog carstva — pa sad za njim tuži i vene....Al’ de čik pogodi koja beše ona starija? — Da u gra vračaš — ne ćeš pogoditi! — Kad ti kažem ne ćeš verovati.Ko se mogao nadati da ću na ovom putu viditi našu čestitu ugostiteljku od «Belog labuda».Kakva posla ima g. Žaneta u Ingliskoj? — Koga ovo prati? — Kome tamo ide? — To su zagonetke koje nisam umeo da razrešim.S njima je išao jedan postar otmen gospodin.Mora da je otac onoj tužnoj lepotici.Hteo sam se javiti g. Žaneti.Ni sam imao kuraži.Jedva sam čekao da je ugrabim na samo — jes vraga, ja ih više ne vidoh kao da u more poskakaše.Sišli su u kabinu i tamo ostadoše dok god «Venis» ne uđe u pristanište.I dok ja spremah svoj prtljag, dok ga predadoh jednom momčiću da ga iz lađe iznese, — dotle su oni morali izaći, sesti na kola i otići....» G. Roše je ovo pismo pokazivao svima poznanicima; al’ opet niko nije verovao da je ono g. Žaneta bila. G. Flavije je dovršio medicinski kurs u Beču.On je sjajno položio ispite.Postao je doktor medicine, hirurgije i magister babičluka. Čim je metuo u džep doktorsku diplomu — krenuo se na put — kud? — Pravo u London. Tamo su ga željno pogledali. Vreme je kadro sve da zagledi, zbriše ublaži — pa i samu žalost; vreme menja oblik svakoj tvarci.Njegov žrvanj zdrobi, smrvi sve. Pa i onaj ćor-sokak gde je negda stanovala baba Džoma — nije više ćor-sokak.To je krasna, široka i duga ulica sa lepim kućama sa obe strane.Ulicom su zasađena sjenasta i ogumasta drva.Njom je divno proći a naročito večerom i po mesečini. Ali što je uprav tu ulicu krasilo — to su dve divne skoro dovršene kuće.One su lepim spoljašnim izgledom, retkom arhitehtskom veštačkom izradom nadmašale sve ostale. Obe ove kuće behu jedna na spram druge.U po, zadnosti njihovoj behu podignuti veliki parkovi sa nebrojeno krivudavih stazica za šetanje. Na onoj većoj beše s lica krupnim slovima napisano: «Dom milosrđa». A na manjoj: Ovde stanuje lekar za sirotinju.» «Dom milosrđa» podignut je na onom istom mestu gde je, bog zna kad, bilo nikakvo ogromno zdanje od kog beše ostao samo onaj stari opali zid uz koji beše prilepljena bedna, nama poznata, baba Džomina udžerica. — — — Na godinu dana posle onih događaja u P.... držana je jednog svečanika u ovim kućama mala i skromna svečanost.Svečanost je početa u «Domu milosrđa» a završena u kući «sirotinjskog lekara». Pre podne je osveštana vodica u «Domu milosrđa».Za tim je upravitelj zavoda izgovorio nekoliko reči o celji, koju je zavod sebi postavio.On je svoj govor završio: «Celj ovog zavoda kazuje samo ime njegovo.Naša će najsvetija dužnost biti, da ovaj zavod podpuno odgovori i svome imenu i svojoj celji, a to je, da on u svakom pogledu bude — «Dom milosrđa». — — Ovog istog dana — posle podne — stajalo je nekoliko kola pred kućom g. Džona Petra i g. Bele.Ona behu spremna za polazak.Iz kuće izađe najpre mali Fabijan.On je vodio pod rukom mladu...Adela — sretna Adela beše kraljica ove skromne svečanosti.Neopisana radost utkana u minule tragove tuge i žalosti na njenom picu — davaše joj sliku anđela kome je povraćeno izgubljeno nebo.Dever i mlada sedoše u prva kola.Za njima izađoše: g. Ogist Degilj i g. Flavije Rivijer.Sreću Flavijevu nije niko u stanju opisati.Nju valja osetiti pa tek jedva pojmiti....Je li ko vidio zadovoljstvo i veselost onog sretnog oca koji je jedva dočekao da svoga jedinca sina oženi? — Još sretniji, još veseliji beše Ogist Degilj.Ova dva sretna čoveka sedoše u druga kola.U ostala posedaše — sve sami naši poznanici — g. Mišon Daženoa biv. psihijatrista, g. Bosije, biv. javni pravozastupnik, g. Šarl Debrižen Kont Davinjon, g. Emil Florijan Markiz de-Branli; a u poslednja kola sedoše — domaćin i domaćica — g. Džon Petar i g. Bela.Svakom se od njih mogaše čitati na licu neopisana radost i zadovoljstvo. Oni se odvezoše pravo crkvi sv. Đorđa.Tu se zaustaviše.... Pred ovom istom crkvom stajao je nekad Flavije — go i bos na ljutoj zimi od jutra do mrkloga mraka — stajao je i kroz plač tužno vikao: «Dobro pečeno kestenje — dva za paru!...» Pred ovim ga je svetim hramom našla i poznala g. Bela....I sad — on stupa sa smirenom pobožnošću u ovu istu crkvu....I on i Adela odlaze pred sveti oltar — da se pred bogom zakunu: da jedno drugo do groba ostaviti ne će.... Na samim vratima ovog svetog hrama, dočeka ih jedan smiren i star boži sluga.Mi i njega poznajemo.To beše stari g. Žervej.On je došao iz P...Pozvala ga je ona dobra hrišćanska duša koja je u njegovoj sirotnoj parohiji mnogom bedniku gorku suzu ubrisala ...Došao je da, po odobrenju mesnog sveštenstva, blagoslovi bračnu vezu između Flavija i Adele...Stari je svećenik tihim i smirenim glasom prizivao blagoslov boži na svoje mladence.I — bog ga je čuo....On je blagoslovio ovaj sretni brak. - — — Flavije i Adela doživiše duboku starost....Porodica Rivijera i danas živi.Ona je i danas oličeno milosrđe — — — Posle venčanja svatovi se uputiše pravo onoj novoj ulici.Kola se zaustaviše pred kućom «Sirotinjskog lekara».Mlada i mladoženja skočiše s kola — za njima i svi ostali.Oni pođoše u kuću.Na vratima ih dočeka g. Žaneta, ugostiteljka od «Belog Labuda»... Ona je kao domaćica spremila sjajan ručak....Selo se, ručalo se — veselju nije bilo kraja!... Tog istog dana doneo je «Moniter» jedan mali nekrolog: «Naša je država mnogo izgubila smrću mudrog i patriotskog državnika — g Mišelja Mozentala presednika senata....Ovaj će gubitak zemlja dugo opažati!...» A posle dva dana u istim novinama stajaše ova notica: »Jučerašnjim ukazom postavljeni su: g. Kriš Manjel dosadanji presednik velikog suda — za presednika u državnom senatu; g. Bižo Le Savan, do sadanji presednik kr. sudbenog stola — za presednika velikog suda, i g. Žilkred de-Mulj, dosadanji pravozastupnik za varoš P.... za presednika kralj. sudbenog stola.... Mi čestitamo vladi na ovom izboru.Ona je poverila presedničku stolicu u senatu — čoveku od zasluga, čoveku mudru i od energije.On je dostojan tog visokog položaja.Tako isto vlada je učinila sretan izbor — što je poverila presedničku stolicu u našem velikom sudu onom čoveku koji je oproban u svojoj struci.Ne manje obradovao nas je vladin izbor — što je postavila g. Žilkreda de-Mulja za presednika kr. sudbenog stola.Naši su sudovi dobili u ovim ljudma nove snage, a pravda i pravica neumitne sudije — sigurnu zaštitu...» I — g. učitelj ućuta....I mi smo svi ćutali.G. N. naročito.On ovog puta nije umeo ni da proslovi.Njegovo se komentarisanje sledilo, skamenilo....Čiča Mićo i gazda Bojo samo se zgledahu....Svima je bilo oko srca zima.... Zagonetka je odgonenuta!... DRAGA GAVRILOVIĆ SABRANA DELA PESME - PRIPOVETKE Prva knjiga Prvo izdanje Kikinda 1990. U jednoj povećoj kući varoši** sedile su jedne noći u jednoj sobici tri mlade ženskinje kod nekog stola pretovarenog raznim knjigama, rukopisnim beleškama i crtežima. — Čitavo brdo knjiga! — reče jedna od njih tarući oči — Evo još nismo ni letimice polovinu glavnijih študija prešle a dva sata već izbija.Pa ne znamo što i prevrćemo tek te listove; ako se za tri godine nismo dosta spremile, nećemo ni sad mudrost kašikom pokusati. — Tako je; ali sutra ćemo polagati baš najteže predmete.Pa onda, pedagogija, didaktika i metod! — primeti druga i otvori rukopisnu belešku, na kojoj beše na gornjem listu krupno i cifrasto napisano: Pedagogija Milice G. pripravnice III. razreda. — I ti, Milice, baš misliš, da ćeš na badnji dan prase ugojiti? — nasmeši se opet prva. — Ta mani se luda posla; time se tek buniš, a eto i ti i Lenka jedva što držite oči. — Samo što se ti, Darinka, još držiš — k’o Kać. — Umeša se sad i treća. — Ta sve žmirkaš. — Ja? — reče Darinka pa protre oči —- Al’ neka, treba i ja da zapamtim kad sam polagala učiteljski ispit. — Samo da dobro prođemo — reče na to Milica. — Ta pasti tek nećemo! primeti Darinka. — A’ što će nas možda iz pojedinih predmeta sa jednim ili dva stepena niže oceniti, mene neće baš mnogo ljutiti; znanje, što sam ga stekla, ne mogu mi time oduzeti. — Ono mi ostaje i uz dovoljnu ocenu. — Dovoljnu! — uzviknu Milica. — To bi bilo grozno! — Grozno ili ne; al meni se tako sluti — reče zamišljeno Darinka. — A u ostalom vi ćete možda i bolje proći; take ste sreće, da i netražeći stičete simpatiju svoje okoline.A ja — ma da u stvari nisam gora od vas — znate kako prolazim. — Pravo imaš; i sama sam tako nešto primetila, od kad sam s tobom — primeti Lenka. — Tebi se sve većma zamera, a dobra volja ne priznaje ti se ni od drugarica, ni od profesorske kolegije. — Lepo je tešiš! — oseče se na to Milica. — A što da me teši?Za malu pogrešku velika kazna, za dobre strane nikakva priznanja, to je moja sudba već odavno.No ja se nadam, da će i na mojih vratih sreća zakucati pa onda ću je čvrsto za jaku ščepati, — nasmeja se i ako malo usiljeno, Darinka pa se stade za spavanje spremati. — I ti ćeš baš da legneš? — zapitaše u isti mah dve drugarice. — Nije nego ću tek badava s vama dremati — odgovori ona pa se smesti u postelju. — Blago tebi! — uzdahnu Milica pa zatvori pedagogiju, i za tim uze psihologiju i poče šaptati: Psihologija je nauka... — Hajd’ študiraj od korice do korice, pa valjda ćeš sutra znati razložiti, kakav se proces dešava u duši detinjoj, kad ga učiteljica onako svojski prutom po vrh prstiju „odalami;“ a to je i onako u svezi sa tezom iz pedagogije o nezi čulnih organa — primeti joj šaljivo Darinka i namesti svoju uzglavnicu. — Ćuti pa spavaj — reče oštro Milica — Za moju prirodu nije da gladim decu ko neko pudlu; a i ti ćeš viditi, kako ćeš u školi proći bez telesni kazni. Posle pola sata Darinka je već spavala a drugarice joj se takođe spremale da legnu. „Pestaloci rodio se u Cirihu 1746. godine“ šaputaše u snu ali dosta razumljivo Darinka. — Aha! — istorija pedagogije — reče Milica — i u snu joj Pestaloci u pameti! — Šteta samo što se u sadašnje doba ne nalazi kakav njegov posledovatelj a Darinka bi prva pošla tragom gospođice Šultesove — doda vragolasto Lenka.I s tim ugasi lampu te i one zaspe. Zbogom! — zdravo! — sretno! čulo se na željezničkoj stanici varoši** na nedelju dana, po onoj pomenutoj noći. — Pripravnici obojega pola, sad već učitelji i učiteljice, ostavljaju varoš te odlaze doma, pa otuda ti uzvici i vreva. Rastanak taj beše veselotužan; jer i najveselijima među njima bilo je teško rastati se sa drugarima i drugaricama sa kojima bratinjski i sestrinski deliše tri godine vesele i tužne čase. Vlak dojuri i za časak se uzvici utišaše te se čula tek graja a posle nekoliko trenutaka začu se ponovo i poslednje: Zbogom!Zbogom! i vlak odjuri prepun učiteljima obojega pola.Za njima su osim mnogobrojnih meštana mahale rukama i maramama još i tri njihove drugarice; a kad im u lice zagledamo, vidićemo da su to naše poznanice, Darinka, Milica i Lenka.I one su strane; ali njihov put je na drugu stranu, te očekivahu drugi vlak, koji se baš danas iz nepoznatih uzroka zakasnio. — Baš mi je žao što smo osuđene same da putujemo; a kako je tamo sve veselo! — primeti zatim Milica. — Šta ćemo, kad smo iz našeg kraja tek nas tri, a drugi i prvi razred ne hte da nas čeka, — odgovori joj Darinka. — Naposletku i bolje, što smo same, — doda Lenka — ja nisam raspoložena za veselje. — Tebi je sve tvoja svedodžba u glavi, — primeti Milica — a šta će Darinka da kaže? — ta i ona je nama ravna, pa pogledaj njenu ocenu! U tom zvonce zazvoni i vratar viknu imena onih stanica, uz koje će se putovati. Naše poznanice za časak se užurbaše a zatim i još jednom na brzo tek pogledom ili pritiskom ruke oprostiše se od svojih meštanskih poznanica i poznanika i uđoše u vlak. Kad se vlak krenuo, čulo se i zanjima gromko: zbogom! a suze u očima jedne stare gospe — njihove gazdarice — svedočiše, da su morale biti valjane devojke. — Ni kost mi vrana u tebe ne donela! — reče Lenka gledeći kroz prozor na varoš, pa odstupi od njega — pa kako behu same u kupeu — izvali se na klupu; a pod glavu metnu svoju kutiju, koju nije predala sa ostalim prtljagom.Darinka i Milica međutim mirno zauzeše svaka po jedan ćošak te dremahu. — Ta tu se ni dremati ne može! — suviše se vlak drma — reče po maloj počivci Milica. — Nego bolje da se razgovaramo, i onako ćemo se brzo rastati; a volela bih znati, šta će tebi, Darinka, glavna zadaća biti dok u narod i školu stupiš? — Šta? — ono što i svakoj od nas — revnosno i savesno vršenje svoga poziva — odgovori rasejano Darinka. — Svakoj od nas — ponovi dremljivo al’ jetkim tonom Lenka — Pitaj samo Anđu i Dušaniju, pa ćeš videti — rodoljublja...Al’ one su i opet zato s preporukom svršile!. Ti si danas razdražena, pa bolje — dremaj! — reče joj Darinka pa se obrte opet Milici. — Ajd’ zidajte vi kule po vazduhu; a moj je plan dovršen bio još kad su mi ocenu pročitali — mrmljaše Lenka — Dušan T. je beležnik u mome mestu, a to je za učiteljicu i suviše dobra — partija...Drugarice joj na to prsnuše u smej! — Ta šta se cerekate?Hoću i ja jedanput praktična da budem i da se ugledam na Dušaniju i Anđu — a njima je zacelo „bračni kanditat“ već u džepu. — E sad je zabasala i u satiru — smejaše se Milica — A na posletku, bolje je i to nego da razmišljaš o metafizici — tvojoj prokletoj učiteljskoj svedodžbi. — Nije nego ću još sad donašati projekte, po kojima ću učiteljovati, i razmišljati, kako je to „blagodatno“ stanje, kad se najpre mora deset tabaka papira potrošiti, dok se opština smiluje, da svojoj učiteljici plaću izda. — Ti od neko doba i suviše crno vidiš — reče Milica — a time činiš nepravdu našem dragom narodu. — Možda Al’ niko još nije ramenom svet popravio, pa nećete ii vi. — Ramenom ne; al’ energičnim radom i zauzimanjem mnogo se šta popravilo — primeti Darinka. Valjda si već i ti program stvorila po kome ćeš osim dece i narod učiti? — smejaše se ona. — Šta je s tobom Lenka — pitaše začuđeno Milica — ti pre nisi tako mislila? — Tu metamorfozu donela je nepovoljna svedodžba — reče opet sa osmehom Darinka. — Badava se ti smeješ; planu sad Lenka — i u tvojoj duši morala je ta nepravedna ocena grdan i od rđavih posledica utisak ostaviti.Ta i ti si u stvari ako ne bolje, ono svima nama ravna; pa kad se drugima gledalo „kroz prste“ u svima predmetima, zašto se tebi u pojedinima nije moglo blažije suditi i bar opšta ocena bolja dati.A da stalne volje imadeš, i da ti nije „pleva“ u glavi — to su tek mogli uvideti! — Pravda je u grobu! — uzdahnu Darinka — I zato sam ja zadovoljna kad sama osećam, da nisam gora od vas; a slučaj je učinio, da se moja prava sposobnost i vrednost previdila — pa šta tu vredi ljutiti se? — Tu ko veliš, nema apelacije — primeti Milica. — To i jeste zlo — reče Lenka. — I obrazovani ljudi slabo se obziru na pravu sposobnost, pa hoće da je previde: a šta se tek može očekivati od prosta naroda, koji ne ume ni da je oceni?Nego vidim ja da tu nema ništa, i da pravo kaže naša seka Pela: „Bolje je imati sreće, neg pameti.“ — I tu naglo ustade i priđe prozoru. „Svako je svoje sreće kovač.“ — primeti Darinka ali i ona iz gledaše kao da tek poslovicu citira, a slabo o njoj razmišlja. — Tako je, — reče Lenka i opet sede — Ali i mi smo ovo tri godine kovale i svakojako se mučile, pa ded’ reci što nismo skovale sreću kao Anđa? — Opet Anđa — reče Darinka — Ta mani je već jednom! zar je sva sreća u dobroj svedodžbi? a nije ona ni kriva, što je sretnija, pa se povikalo odma od početka da je darovita; a osim toga, valjda je umela da providi i svoj položaj, pa uzela i bolji pravac. — Pravac, pravac, — ponovi Lenka — možda je i to; al taj nije za mene i za moje proklete okolnosti. — E pa što se sad ljutiš? umeša se Milica. — Što? — i ja nisam u takim okolnostima ili baš te „puzavačke“ prirode, pa da pred svakim puzim, dok opštu simpatiju i naziv „preporučena“ ne stečem.Jer i same znate, da te „preporučene“ i „pretpostavljene“ i muške i ženske vazda pitaju iz onog, što se poslednji put predavalo, a poslednja lekcija najbolje se i nauči; a za: nas „ološ“, dabome — to je teško. I tako neznam iz kog plesnivog „prizrenja“ i „štednje“ pita na primer mene: Šta je reagens na skrob? onda, kad se već retko ko toga seća.Tako isto padne na mene kocka, da govorim o elektricitetu baš kad sam o akustici i optici najviše študirala: a pored onog „brda“ od študije, ko će u svaki par baš sve u pameti imati?! — Pa ni ja nisam bolje prolazila — primeti Milica — Baš kad sam študirala o planetama, trabantima, fiksama i kometama dobila sam n. pr. pitanje: Koliko stanovnika ima, neznam koja varoš u Americi? ili: Kol’ko univerziteta ima u Rimu? a kad sam mislila da ću govoriti iz povesnice, došla je na red — logika. — Rđav račun — primeti rasejano Darinka. — Ha! —- Ha! baš k’o da je ona sretnije prolazila — smejahu se one. — Ja se time i ne hvalim.No i vi dopustićete, da je ponavljanje duša svake nastave, pa što onda i za sebe tražite izuzetka? — A ko ga traži? — oseče se Lenka — ja se samo ljutim, što nije običaj da i te „darovite“ poftoravaju te „lake stvari“ pa da se vidi, kako i „ženijalnim dusima“ nisu uvek svi reagensi i sva svojstva tela na umu.Onda dabome letile bi i njima „za sitnice“ — „četvorke“ — i tu se ironički zasmeja. U tom stigoše i do prve stanice, gde uđe neka gospa sa dvoje dečice, te tako prekidoše pređašnji razgovor. Na idućoj stanici ostavi ih gospa opet, ali razgovor se opet duže vremena ne poče, ma da im se na licu jasno videlo, da im se misli vrzu oko poslednjih dana svoga đakovanja. — Ala ova željeznica sporo ide — prekine na posletku tišinu Lenka. — Bar ćemo se duže razgovarati — rekoše joj u isti mah obe drugarice. Ona ih samo zlovoljno i tužno pogleda. — Zar nije tako? — pitaše Milica. — Kad pomislim na svoju svedodžbu, reči mi u grlu zastaju — čudim se, kako sam i do sad govorila. — Mani se detinjarije! — reče ozbiljnim tonom Darinka — I meni je dabome teško, što nisam bolje ocenjena; ali ko će nam svima ugoditi?I zato neću da očajavam; uverena sam, da neće na tome ostati, našu pravu vrednost oceniće tek narod. — Dabome, pozdravio te! — ljutila se ona — i narod gleda i sudi po svedodžbi! — Pa i naše nisu rđave. — Nisu.Al’ mogle su biti i bolje; ta i Anđa i Dušanija i sve ostale njima podobne neznaju više. — I ja sam tebe češće poučavala, pa si i ti baš iz tih predmeta bolje od mene ocenjena. — Pravo! — viknu Milica — sad si je dobila. — To bi mogla ona i tebi reći — branila se Lenka, no i opet porumeni i zaćuta. — Neko vreme ćutahu sad sve tri i to, Darinka i Milica gledeći kroz prozor vinogradima zasađenu okolinu, a Lenka čisteći svoj putni šešir, što ga je skinula bila.Na posletku — kad je šešir sasvim čist bio — odgurnu ga ona zlovoljno na stranu te opet nastavi: — Moja ljutnja vama je detinjarija; a ja opet ne mogu da pojmim vašu ravnodušnost.Ta zar vi ne vidite, da će nam te, bajagi „darovite“, na račun svojih preporuka i odličnih svedočaba sva najbolja mesta pograbiti; jer ko te pita, imaš li ti ljubavi prema tome pozivu, ili te je rukovodilo slavoljublje i — moda. — Nemoj preterivati — reče sad Milica uklonivši se s prozora — one i ako nisu bolje od nas, opet su nam bar ravne. — Ta već videćemo -— gunđala je ona — Naučile se na lak život, pa će tako hteti i u školi; a one glavice nisu tako ženijalne, pa treba više strpljenja i razlaganja. — Šta neće ogorčenje iznaći — nasmeja se Darinka — s te strane još te nisam znala. — Ja nisam zlobna i ako sam ogorčena; i moja primedba, dopustićeš, da je osnovana i na mestu. — To će budućnost i narod presuditi. — Jest, — doda Milica — okušaće se i njihov rad i u životu; vidiće narod i njihovu valjanost, a tu tek neće biti nepravde, te će i opet važiti, da je svako svoje sreće kovač. — Već dobro; videću šta ćeš i onda sakovati.One će dobiti varoš a ti selo pa se i opet ne možete meriti. — A što ne? — pitaše Darinka — ta svako pametan znade, da je u dobru lako dobar biti, nego da se na muci poznaju junaci. — Videću i tvoje junaštvo, dok dospeš u kakvo zatucano selo sa minimum platom i stotinu zanemarene dece u školi. — Sposobnosti mislim da sam stekla; truda i rada se ne plašim, a i volje imam, pa što bude moguće zacelo ću uspeti — reče Darinka odvažno, a obrazi joj se čisto zaplamteše. — Što bude moguće, veliš ti, no i ja napred znam, da će sve to vrlo malo biti prema trudu, što ćeš ga imati; pa i taj grdni trud biće ti nenagrađen, previđen i bez svakog priznanja.Ljudi, draga moja, tek ono cene i uzdižu što se sija; a kome bi još palo na pamet, da vidi požrtvovanje i rodoljublje u neznatnome radu — seoskog učiteljstva?! Darinka uzdahnu i sve tri se drugarice za časak zamisliše. — Znate šta! — reče po tome Darinka — mi ćemo sve tri vremenom biti učiteljice.Zato vam se obričem, da ću posle tri godine svoga rada — ma gde ja bila — dati vam izvešća o svom radu u školi, i o mišljenju što sam ga za to vreme o školi stekla; a to ćete i vi meni obreći. — Primate li? — Primamo — rekoše obe drugarice. — Nego onda se moramo kod mene lično sastati, a ne tek samo preko pisma — doda još Lenka. — Evo ruke! — reče Milica a Darinka joj takođe pruži svoju ruku. U tom stigoše do jedne veće stanice.Tu uđe i više putnica te im govor uze drugi pravac. — Eno vrh tornja u mome mestu! — viknu u jedanput Lenka — a još malo pa ćemo stići i do stanice gde ću se sići i... — Hoćeli vas ko’ dočekati? — prekide jedna radoznala putnica, koja se možda radovala, da će uživati „scenu radosna sastanka.“ — Neće me dočekati.Nisam im mogla izvesno naznačiti dan svoga dolaska — odgovori ona, pa se i opet udubi u posmatranje tornja. — Jesi li ga se sita nagledala? šanu joj Milica — Da je taj tvoj Dušan T. crkvenjak, ja bih zagonetku odavno rešila.Ovako, gledam, gledam, pa opet, baš — običan toronj. Ona se trže i milo je pogleda. — Ovde ću, kao što znate kola uzeti, — reče zatim — pa hajd’te i vi samnom.Ja bih vrlo volela, a i moji bi vas jedva dočekali. — I mi bi volele, al ti znaš — naše karte... Ona uzdahnu i ućuta.Znala je, da su uzele karte do T. iz koga su obe i bile, i da su im roditelji, istina valjani, ali — baš kao i njeni, — siromašni ljudi. Posle nekog vremena stade vlak i kondukter otvori vrata.One se iskreno zagrliše i ižljubiše; a kad se vlak opet krenuo, gledala je Lenka suznim očima za njima i mahala maramom.A kad ih je iz vidi izgubila, čulo se u kupeu u kome beše Darinka i Milica još zadugo ugušeno i silom zadržavano jecanje. I tako je radoznala debela putnica uživala bar „scenu rastanka“. Međutim bila je u T. sasvim zadovoljena.Tu su naše putnice dočekali, osim roditelja još i srodnici i poznati, te radosti ne beše kraja. Tri godine prohujaše, a i četvrta se već u veliko brojala, kad Lenka, koja je kao i drugarice joj — već davno učiteljica u nekom selu, pisaše Darinci i Milici ovo: „Svako je svoje sreće kovač,“ čula sam često od vas (kao što vidite, ja vam obema pišem u jedanput, a posle ću tek prepisati još jedan primerak.Tako mi se bolje svidi, jer sam naučila, da sve tri zajedno i dobro i zlo delimo, pa vas još i sad u mislima radije zajedno predstavljam) I zato sam i ja svoju sreću iz sve snage pokucavala za ovo tri godine na onome polju, koji mi je u deo pao, ali je sakovati nemogoh. „Prava sreća sastoji se u zadovoljstvu“ govorila je uvek Darinka dok smo zajedno bile.Ali ja nemogoh da se zadovoljim ni svojim uspehom u školi a još manje uplivom škole na narod. Trud koji u svome pozivu za ovo tri godine polagah, ne isplaćuje se ni novčanom naplatom, ni priznanjem naroda; a kad metnem ruku na srce, moram još pripaziti, da uz svu svoju muku, trud i volju i narodu malo privređujem.Tome, dabome nisam ja kriva, već okolnosti i nemar našega naroda prema učiteljstvu i školi.No baš s toga i ostavih taj poziv, te sad nisam više učiteljica. Zameraćete mi, da nemam istrajnosti i energije.Pa dobro neka je i to! — neću da se branim — Ali glavni je uzrok, što ja ne spadam u prirode, što svoju ličnu sreću žrtvuju opštem interesu i onda kad se ta žrtva previđa od strane onih, za koje se žrtvujemo. Ja u onom stanju ne bejah zadovoljna; a svako je svoje sreće kovač te ja pokušah, da je kujem u drugome pravcu.I samo zato drage moje, napustila sam ja prvu pouku Viljema Pena i poslednji amanet Vašingtona.„Učite narod!“ — vele doduše ti moji omiljeni naučenjaci — ali ja se još vrlo dobro sećam i poslednjih reči, što ih svojima izusti Pestalocije.Pa kad Pestaloci — vaš omiljeni pedagog i otac pedagogije — na samrti veli: „A vi deco tražite sreće i zadovoljstva u spokojnom krugu porodičnom,“ onda ni vi ne možete meni zameriti, što sam tako brzo sledovala njegovom savetu... Ali kako vidim, tabak je skoro pun.Zato vas neću dalje mučiti amanetima mudrih ljudi, nego ću vam ’nako prosto reći, da sam se — udala još pre tri meseca. Znam da su vam sad prve misli: za koga? no baš to ostavljam da pogađate; jer koliko se sećam obe ste volele zagonetke... Nego znate šta!Moj muž vas obe pozdravlja i zajedno sa mnom moli, da nam o njegovom imendanu — o Konstantinu i Jeleni — u goste dođete.On je rad da vas pozna, a i ja mislim, da je već vreme, da se opet vidimo i da pri rastanku iz škole zadatu reč ispunimo. Mi se oboje tvrdo nadamo, da ćete nam doći; a dotle ostaje zdravo Lenci. Kad dođete, netražite me u učiteljičinu stanu, već siđite u onu veliku kuću preko puta. Na dan Konstantina i Jelene stadoše zaista pred onom velikom kućom u selu G. jedna kola, a u njima sedela je Milica i Darinka. Na prozoru ukaza se u isti mah muško i žensko lice, a za tim istrčaše oboje na polje. — Terajte unutra! — vikaše domaćin, Lenkin muž, još iz hodnika; ali to je kočijaš tek s prazni koli učinio, a Darinka i Milica behu još na ulici zagrlile milu drugaricu. — Kako je lepo što ste obe zajedno došle — primeti im ona ljubeći ih. — Put ovamo vodi preko S. — reče Darinka — pa sam sinoć svrnula i po Milicu. — Moja ženica zaboravlja u svojoj radosti da nas upozna — primeti domaćin smešeći se — zato moram i sam reći, da sam joj muž Kosta T. ovdašnji beležnik. — Milo nam je — reče Darinka pruživši domaćinu ruku — A ja sam Darinka, a ona je, razume se, Milica. I tu se onako svojski i srpski bez svakoga cifranja rukovaše. — Ta već iz reči darinčini video si koje je Milica, i zato ih nisam „po pravilima etikecije“ upoznavala; — smejaše se za tim Lenka — a one znaju i bez tebe da si mi muž.Sad nisam više učiteljica pa nemogu pomisliti, da si čiča Haralampije moj familijaz — i ako do duše na njega ličiš... — Ti sve ona stara — primeti Milica i s tim uđoše u kuću, gde ih Lenka i domaćin upoznaše i s drugim prisutnim gostima, što dođoše da čestitaju imendan — inače ne beše nikoga u kući.Gospodin Kosta ne bio poreklom meštanin; a osim toga bio je i siroče bez ikakve bliže svojte. Taj dan do u veče provedoše veselo u društvu sa ostalim gostima.Veče međutim beše udesila Lenka da im samima ostane.Znala je, da će joj već sutra drugarice opet otići svaka na svoje mesto.Ta i sad mogle su joj tek zato doći, što je danas subota a sutra nedelja; inače nema učitelju u vreme školsko gošćenja. No večeri, kad se o svačem već dosta narazgovarale, reče Lenka molećim glasom i pogledom, da je već kasno, te da ode spavati. — Ali ja baš neću! — šalio se on — znam da ćeš im pripovedati kako si me ulovila.Hoću dakle da čujem hoćeš li što slagati... — E pa ostani, kad baš hoćeš; no ja mislim da... Pa ne dovršivši pitajući pogleda svoje drugarice. — Koješta! — rekoše u isti mah obe drugarice. — Ostani ti Kosta.Ono što smo mi radile i doživile nije tako opasne prirode, da se baš tajiti mora. Sad su, kao što smo čuli, već i s njime bile „ti“ Lenka je želila, da tako bude, a one se nisu mnogo ustezale. — Ostaću, kad dopuštate — reče g. Kosta. — Koja će početi? — pitaše Lenka. — Zaprvi ti, — reče Darinka. — Odakle da počnem? iz pisama već nešto znate. — One možda i znaju; no i ja bih volio sve čuti — uplete se g. Kosta. — E na počni od kraja, — reče veselo Milica — a Kosta je, k’o što smo danas čule, hitar stenograf, pa može odmah i stenografisati. — Ako dopustite, da tim beleškama nezavisno razpolažem, odmah ću se dati na posao. — Nama i onako nisu nužne. — — Al’ ja bi ih štampao; a to vam već nebi bilo pravo? — Bože sačuvaj!Mi ništa nemamo protiv; šta više, za tvoj trud daću ti i početak toj pripovetci.On se može datirati još od dana našega ispita; a ja i onako imadem sve pribeleženo u svome dnevniku. — Gilt! — reče domaćin onako po srpskom običaju.Zatim donese pisaću opremu, te veselo uze olovku u ruke. — Počni ženo! — Kako smo položile i kako smo putovale znate. — Ali ja ne znam — umeša se muž. — Pusti je samo neka po volji govori; čućeš posle od mene što ti još ustreba — reče mu Darinka. — Da si ti Darinka dobila mesto doznala sam iz Miličina pisma u kome mi još javljaše, da je i sama postala učiteljica u S. To mi je dalo povoda, da se slatko nasmejem, jer, ko što znate, i sama sam tada, tek od kratkog vremena postala ovdašnjom učiteljicom takođe sa minimum platom koju i vi imate.Sve tri dakle imamo tek devet stotina, a Anđelija sama ima u V. osim 500 forinata još i nešto zemlje i stan koji najmanje vredi 150 forinata godišnje.Ali naravno, ona je čedo protekcije i sreće pa ima svedodžbu s preporukom; a to je dovoljno, da i najbolje mesto dobije.Meću tim mi... — Na stvar! — prekide smešeći se g. Kosta. — Pravo veliš; — ja sam zaboravila, da još Darinka i Milica na red dolaze. — Doselila sam se amo sasvim sama — nastavi za tim — Mati i otac ne mogu se iz D. amo seliti a sestre su mi još malene. Zato kad mi posle tri dana mati ode doma, bila sam sasvim sama u svome stanu, odnosno u svojoj sobi, a u drugoj sobi stanovao je hromi Haralampije sa svojom nagluvom baba Nastom. Baba Nasta beše dobra duša.Večito se starala, da me svojim pripovedanjem zabavi; ali vi znate, da sam ja po kadgod neblagodarno stvorenje, pa me i sad njeno ćeretanje i pripovedanje: kako grk Jovina Kata nema volju što je za učitelja došla „ženka“ nehtede zabaviti.Šta više to me je baš rastužilo.Po tome sam vidila, kakvim osećajima prima me okolina s kojom sam osuđena da živim i da se družim. Baba Nasta mi je do duše pripovedala i to: da su g. nataroš često na svome prozoru od kad su gospođa frajlica ovde.No ja njega tada nisam poznavala te joj samo rekoh, da se srpski ne kaže gospođa frajla nego gospođica; a uzgred primetila sam još, da g. beležnik zacelo nema posla, pa zato gleda kroz prozor. „Bre nije;“ reče mi baba Nasta lukavo me gledeći.„Puši mu se glava od posla; nego je on bacio oko na gospođu fraj... ovaj, gospođicu. Prvu godinu svoga učiteljevanja provela sam kako, tako.Truda me je dosta stalo, ali za to i beše ispit, po novijem učiteljskom izrazu — sjajan. — Moram priznati da istinu govori, — primeti domaćin — samo mi je vrlo zagonetno što ti i uz opštinsku hvalu do neba ne beše zadovoljna, nego ostavi taj uzvišeni i plemeniti poziv? — Ta nemoj misliti, da si tome baš samo ti uzrok.Imala sam ja za taj odsudan korak i drugih važnijih razloga i pokretača — nastavi žena — Jer treba da znadeš, da glavna zadaća svakog savesnog i valjanog učitelja treba da je razvijanje uma i oplemenjavanje srca dečijeg; a uz to treba da im ulije u njihovu glavicu i sva znanja, koja su zakonom propisana. Ja kad sam u školu stupila htela sam se toga držati.Ali na brzo sam uvidela, da je za taj ogromni posao deset školskih meseca suviše kratak rok a deca i suviše zapuštena da bi ja, uz njihovo često izostajanje od škole, dušu oplemenjavati, rđave navike odvikavati a uz to i iz znanja valjan uspeh pokazati mogla. I tako se po dužoj borbi sa svojom savešću prihvatih praktičnija pravca te glavnu svoju brigu obratih znanju dečijem; a ostalo beše mi uzgredan rad, koji sam preduzimala tek onda kad mi vreme dopusti i kad sam uverena da je ostalo već dosta utvrđeno i u redu. Time sam dabome opštinu zadovoljila no ne svoju savest, koja me je vazda mučila, da sam nedostojna toga poziva kad ga ne vršim po svome uverenju.I zato sam i nehotice pocrvenila i zastidila se kad sam čula, da me i obrazovani ljudi hvale; a usljed toga osećanja postadoh i nezadovoljna. — Gle, gle.— reče Milica — Ta ti si bolja no mnoge od nas. — Nemoj me hvaliti, jer nisam zaslužila. — I nisi, — reče skoro strogim glasom Darinka — Trebala si delati po svome uverenju, a ne osvrtati se ne znam na čije mnjenje i pohvalu. — Lako je tebi tako govoriti.Ali ja ne spadam u prirode tvoje vrste, koje u svome zanosu, da pravo i plemenito rade, često proigraju svoju ličnu sreću, i... — Lenka! upade joj muž u reč — ti vređaš. Zna ona da je za to i suviše volim — reče Lenka pogledavši drugaricu; pa kad joj na licu vide da je razume, osmeljena nastavi: — Jest, ja ne spadam u prirode što se svoga ličnog prava na uživanje lako u opštu korist odriču.Zato sam ujedno imala na umu, šta će svet o meni i mome znanju i sposobnosti reći.I za to sam vidiš, tako radila. — Pa tako radi i većina primeti joj muž a Milica i Darinka zamišljeno ćutahu. — Nego šta vazdan da otežem — nastavi po nekom ćutanju Lenka — Moje je uverenje, da ni jedan učitelj ni učiteljica na selu — razumete li? — na selu, reče, kad na Darinčinom licu vide, da već zna šta će da kaže i da joj odobriti neće — nemože pri današnjem nastavnom planu i seoskom nemaru za školu, i valjan uspeh sa decom u znanju pokazati, i spremiti decu za u pravom smislu svesne i valjane članove čovečanstvena.Da se to postigne treba za selo sasvim zaseban nastavni plan, i što je glavno, bolja plata seoskom učiteljstvu. U selu je mnogo teže raditi no u varoši, pa opet, svaki varoški učitelj i učiteljica sa najviše dva razreda, uživa po 4 — 7 stotina plate, jedno seosko učiteljstvo što mora svako dete najpre da osvesti, da mu je „Baba“ ili „baca“ otac a „nina“ ili „seka“ mati; to uživa po 3 — 4 stotine plate, a uz to ima da nastavlja po 6 razreda i 100 — 200 dece (razume se, ako stane u školu).I tu onda pokaži pristojan uspeh i imaj volje na učiteljski poziv! „Na stvar“, Lenčice! — reče joj opet smešeći se muž — Ako Darinka i Milica tako stanu „razvoditi“, nećemo ove noći ni trenuti. — Ne boj se, bićemo kratke primeti Milica — Mi nemamo kao ona da branimo svoj prenagljeni korak, nego ćemo samo kazivati šta smo za ovo tri godine iskusile. — Zar je rđavo učinila, što se udala? — pitaše on. — To ne.Ali mogla je udadbom još pričekati — odgovori Milica — samoradnjom u školi sad je tek stekla iskustva pa je trebala time i narodu duže da posluži. — Opet narod! — reče jetko Lenka — a nećeš da znadeš, da se od rodoljublja ne može ni tri dana živeti.Narod i opština kad hoće da im valjano služimo, neka se bolje pobrine za nas, a ne da nas mane da u svom pozivu mučeći se i glad osetimo. — Ta nemoj preterivati, — umeša se sad Kosta — Gladna nisi tek bila! — Nisam.Ali da ne beše moga babe i strpljivih kreditora, bilo bi i toga.S vašim forintačama i peticama, što mi ih k’o od bede davaste ne bih mogla hranu nabavljati. — Ti se baš žestiš! — smejaše se on — Pa šta si htela sa onim „vi“?Ja ko’ beležnik šta sam ti mogao pomoći?! — Ta tako vi neučitelji vazda zborite.Pa onda vam je svo učiteljstvo krivo — Nema vam istrajnosti, sposobnosti i šta znam ja, šta još vi ne ređate.A nećete da se setite, da smo i mi ljudi — reče ona došavši u vatru. — Gle, gle, još ćemo se i posvađati — primeti on milo je pogledav. Ona se trže i porumenivši reče: — Oprosti, to je govorila učiteljica a žena znaš kako o tebi misli.I s tim još jače porumeni i za časak ućuta. — Nastavi samo, — odobravaše on poljubiv je u čelo — i onako znam, da ćeš skoro svršiti. — Sad mi i ne ostaje drugo van još da kažem kako smo se poznali i uzeli, a to se po sebi razume, te nije nužno ni da kažem. — Šta nije? — to je baš interesantno prihvati on i ostavi olovku — Nego to ću im ja pripovedati.Ti ćeš možda što slagati. — Tako će bolje i biti — primeti Milica. — Ali ko će onda beležiti? smejaše se Lenka. — Nije nužno da se beleži.Ono što ću kazati ostalo mi je i suviše u pameti, pa mogu i posle dodati. — reče on i poče: — Seka Nasta nije lagala — Ja sam od kako je nova učiteljica došla češće virio kroz prozor; a k’o što vidite njen stan beše blizu, te sam je češće mogao videti da kod svoga prozora čita, šije ili baš gleda krozanj. U početku sam mislio da to činim iz radoznalosti i nestašluka, no kad Lenka o ferijama ode doma, dođoh do uverenja, da bi mnogo sretniji bio da nema tih prokletih ferija, ili da jedan put nastanu večito pa da je ona tako k’o sad uvek u mojoj blizini.I da... — Ta ne moraš baš odviše pojetizirati.Znaju one da si i ti parče drvena pesnika i da si rečit — upade mu u reč Lenka. — To je za ono „na stvar“ — primeti sa osmejom Darinka; a on nastavi: — Kad sam uvidio, da ljubav nije šala, i da se sa srcem nesme ni pošaliti, hteo sam da popravim svoju pogrešku, za to se više ne htedoh šaliti, nego najozbiljnije tražih prilike i načina da se s njome bliže upoznam.Ali to baš beše čvor.U kuću joj nisam mogao dolaziti, jer ne dolažaše ni jedan muški, a ona, baš k’o u prkos, retko je kud išla, te joj se ne mogoh pridružiti ni u pratnji.I tako vam ja postadoh u pravom smislu neutešiv ljubavnik, i sad pokušah da sanjam na mesečini nebi li time boginju svoga srca umilostivio.Bože moj, ti samo znaš, šta sam ja suza prolio i kol’ko čezneći pogleda bacao na njen prozor, koji se od neko doba poče mnogo ranije zavesom zastirati.I tako ja siromah, dođoh do uverenja, da se tamo preko slabo o meni brine ili da su učiteljice drugoga kova i soja, a ne od onoga, što behu ženskinje u koje sam do sad bio zaljubljen. — Bilo ih je dakle i više? pitaše smejući se Lenka. — Čudno pitanje!Ta ja bar nisam učiteljica ni ženskinja, da bi mi se i te sitnice zamerale; — smejaše se na to Kosta — a ti znaš, da je običaj većine ljudi tek onda pogreške ne činiti kad se zameraju.Meni dakle niko nije zamerao i zato sam i bio čas u jednu čas u drugu smrtno zaljubljen... — Čini mi se da ti je smrtnu ljubav i najbezazlenija već u očima čitala — smejaše se opet Lenka — za to bi baš volela znati, kolko njih je u tu ljubav verovalo? — Ta to i jeste maler nas muških, što je prokleti skepticizam već prodro i u nekadašnju prestonicu bezazlenosti i poverenja — u srce ženino — reče Kosta praveći se ozbiljan a ovamo mu oči kazivahu kako misli. — I otrov je po kad kad koristan; a sumnja je ovde sasvim na svom mestu. — primeti Darinka. — Sam kažeš, da vi muški tek onda ne grešite kad vam se zamera, a uz taka druga, pitam, ko će bezazlen i poverljiv ostati? — Niko! — reče Milica; a Lenka još doda: — I to je dovoljan razlog, da i tebi Kosta, baš ni jedna nije verovala. — Pa branim ja — reče on sležući rameni — Mene to ni tada nije ljutilo. Šta više ako ću da budem iskren, moram reći, da sam se baš onda ljutio, i to baš na sebe samog, kad sam osetio, da si baš ti u tome izuzetak; t. j. da se ljutim, što mi ti neveruješ, već me se svuda, pa baš svuda kloniš. — Sam si kriv bio — upade mu u reč ona. — Trebao si imati na umu, da sam ja osim usamljene devojke i učiteljica pa manje zavirivati u moj prozor.Ovako razume se, da sam te morala izbegavati, ako sam htela da mi devojački ugled i karakter i u očima torokljiva sveta ostane onakav kakav je u istini.Znala sam dobro, da se nama učiteljicama sve većma zamera no ostalom ženskinju. — Mane nam do duše svako vidi; samo je šteta što se niko ne seća uzroke da istražuje — primeti jetko Milica. — Ti bi htela da se naša okolina vlada po pravilu: „uništite uzroke a posledice će i same nestati!“ — nasmeši se Darinka — To pravilo draga moja, upotrebljuju tek učitelji i lekari, a za ostali svet ostaće ono vazda tek teorija i fraza. — Ta to me baš i ljuti. — Svet se ne može jednim ramenom ispraviti; a sebičnost je najopštije svojstvo čovečije, pa šta vredi ljutiti se?Nego bolje pustimo Kostu da svrši, — primeti Darinka pogledavši u sahat — Eno već bije devet. Domaćin na to poče: — Kad sam na posletku uvidio, da ne vredi u tom slučaju ni na sebe ljutiti se, jer čovek biva sve zaljubljeniji, a ja onda lepo pokušam da zaboravim ono 2—5 hiljada što bih možda uz ženu dobio da se nisam u Lenku zaljubio.To me je, razume se po sebi, dosta muke stalo, ali i opet sam „megdan održao“ na onda sve lepe planove, o zidanju lepe kuće sa ženinim novcem, bacio u zapećak i tvrdo se zaverio, da ću učiteljicu t.j. Lenku za ženu uzeti i u opštinskom stanu živeti. Ta ti si tvojim ćeretanjem već prešao meru — reče mu opet žena smejući se — Ko te pita šta si ti zaključivao, kad sam ja već gospođa notaroševica i u opštinskom stanu.Tvoje zaključivanje razume se dakle već po sebi; nego svrši što pre da i druge čujemo. — Al’ to je baš važno bilo.Inače su mogle pomisliti, da sam se i ja mirazu od tvoga babe nadao, pa se posle još nebi htele udati...A treba da znaju, da ima muških koji umeju i novac pregoreti, i... — Mesto u kavani pored piva, na domu i uz ženu novine čitati — prekide ga i završi nestašno Lenka. Drugarice joj se smejahu, a muž samo reče: — To nisam hteo da kažem. — Naravno da nisi, ali mi je kazalo tvoje ponašanje.Kad ja peglam ili šijem a ti mi čitaš, a da si uzeo ženu sa mirazom, čitao bi i ti u kavani.No ja ti sad ne pomogoh!Ti si znao, da će tako biti, pa kad si me tada predpostavljao novcu, moraš me sad predpostavljati i kavani, — reče Lenka pola u zbilji pola u šali. — Kol’ko nam za život treba odgovori ozbiljno al’ uzrujanim glasom muž — kadri smo zaslužiti; a ja se sa svoga postupka do sada još nisam pokajao. — Ni ja — primeti ona umiljato ga pogledav, pa mu nasloni glavu na grudi. — E ovo bi trebalo da je završetak vašoj pripoveci — nasmeja se Darinka — al’ mi bi volele čuti i ono, što je Kosta pre toga hteo da reče. Lenka se na tu primedbu trže i porumeni.Učinilo joj se da bi priličnije bilo da se i pred drugaricama vladala po običaju srpske žene i da je svoje ljubavne osećaje pred drugima obuzdala. — Tek kad joj opština odviše neuredno stade platu izdavati, dobio sam i ja priliku, da joj se približim nastavi među tim Kosta — Ali razume se da sam pre toga postao sa svim ozbiljan čovek.Na prozoru nije me niko više video, a kad sam u društvu slučajno s njom se desio, niko nije mogao opaziti šta se u mome srcu zbiva.I tako malo po malo pa svi (a možda i ona) zaboraviše moje virenje kroz prozor; te nikome ne beše zazorno što učiteljica dobija od notaroša knjige na pročitanje, i što ga često po školskom detetu za njih moli; jer svako je bio uveren, da će joj on tek ono dati, što bi se i u crkvi čitati moglo...Tako malo po malo zadobih i njeno poverenje.Dokaz da je tako, beše njena prva ceduljica u kojoj me moljaše da radi tačnijeg primanja plate koju reknem u njenu koristi odboru i crkvenoj opštini. I tako je na moje zauzimanje dobila toga puta svu tromesečnu platu; a što je kasnije opet neuredno primala, nemože mene kriviti; tome je tek uzrok nemar opštine i Srba prema školi.Jer šta vredi zauzimanje pojedinaca, kad masa smatra školu kao neko zlo — koje „mode radi“ mora da se trpi i plaća.„Ne će biti popa ni popadija da ide u školu“ obično veli naš seljak.I tu onda netreba drugoga komentara. — Teško nama, — uzdahnu Milica. — I onda još imamo obraza hvaliti se, da i mi u prosveti napredujemo. — Ta valjda nećeš tvrditi da idemo u natrag? — reče jetko Darinka. — Polje na kome ima učiteljstvo da radi dabome da je trnjem obraslo; ali preko trnja i vodi put sreći, samo treba volje i istrajnosti. — Tako je — reče šaljivo domaćin — a Lenka je htela utrvenom stazom da hodi i za to je došla k meni.A da će mi zaista doći, ako samo istrajnosti budem imao, vidio sam već iz njene zabune i pogleda, kad sam joj čestitao druge godine njenog učiteljevanja dobar uspeh, i uzgred je ujedno žalio, što se odala na tako trudan i neblagodaran poziv... — Tako ćemo! — reče Milica. — Mesto da je hrabriš, ti joj napominješ neblagodarnost. — Šta sam znao, cilj osvećuje sredstvo — reče smejući se on i za to je u ovome mestu od to doba učiteljica i u meni izgubila branitelja, no kao u zamenu za to dobila je već idućih ferija gospođica Lenka pismo, u kom joj se nudi u mesto naziva učiteljice titula gospođe natarošovice i nataroš još pride... Ona je moju ponudu pokazala svojim roditeljima; a ovima beše to mesto i milije, te tako pre nekoliko meseca postadosmo nas dvoje muž i žena.A što i vi niste u svatovi bile, nadam se da nam nećete zameriti.Bilo je u to doba tako blato, da vas ni deset konja preko ovog ritskog blata nebi prevuklo.Osim toga, ja vas nisam poznavao, a ona ili beše suviše sretna što me je dobila ili suviše nesretna što ostavi učiteljevanje; dosta da nikog nije u svatove zvala. — Ni jedno ni drugo, već samo zbunjena — reče Lenka — onako ne bejah zadovoljna, a znala sam da će me ovako većina drugarica osuđivati. — Što da te osuđuje? — primeti Darinka — Tvoja priroda nije da se s nezgodama bori; a u užem krugu, u porodici ili kao što tvoj muž veli „na utrvenoj stazi“ moći ćeš dostojno i zadovoljno svoju dužnost vršiti.Ta u tome i jesu po narod bolje učiteljice no učitelji.Jer prve ako osete da su se u sebi prevarile, te im se taj poziv ne mili, mogu ga bez velike svoje štete i ostaviti.Sasvim je to drukčije kod muških učitelja; oni siroti i ako kasnije nemaju volje za taj poziv moraju ga i kiselim licem vršiti. — Ovamo onamo, pa opet izlazi da i ja nisam imala volje na učiteljski poziv — planu na to Lenka — No ja ti kažem, da nemaš pravo.Volje sam i ja imala kao i svaka od vas, nego je pogreška u tome, što sam ja običan čovek; a kao takav hoću i da uživam plod svoga truda, a ne tek večito da radim bez ikakvog priznanja i nagrade. — Tako je! — viknu sad Milica — Eto ja sam stupila u školu sa većim oduševljenjem nego ti, pa opet večita borba i nezgode potresle su ga već i kod mene, te počinjem ladniti. — Dakle čujmo i tebe reče domaćin, i uze olovku. — Nemaš mnogo beležiti — poče ona.I ja sam u početku htela u školu osim učenja i da vaspitavam, no i ja sam kao i Lenka uvidela, da je taj posao „neblagodaran“.I tako sam zatim i ja manje vaspitala a više učila. — Ali baš na selu je vaspitanje nužnije i od učenja — primeti Darinka. — Ne poričem.Ali od dva zla treba birati manje; a uz to je košulja svagda bliža od haljine. — Lepa logika! — planu sad Darinka — onda nam je učiteljska škola izlišna.Jer nauku što se u osnovnoj školi predaje kadra je svaka otresnija učenica više škole predavati.I onda su zaista neke imale pravo što su pedagogiju i psihologiju učile ovlaš i na pamet; time su bar stekle dobru klasu, a u životu im i onako tek treba metod, po kome se možda takođe bez razmišljanja i mehanično vladaju. — Kamo sreća, da smo i mi tako činile, bile bi možda bolje prošle.Jer sad tek vidim, da nam je naše učenje s temeljnim razumevanjem i dalo ocenu lošiju od znanja; a uz to i zatucana sela sa minimum platom. — Pa zar narod da odkajava pogreške pojedinaca?! viknu Darinka — A inače blage joj oči čisto sevahu — Pa zašto smo onda ljudi?I kamo nam razuma i hvaljenog rodoljublja?! — Da se samo od rodoljublja živeti daje možda i nebi tako bilo — reče Milica ravnodušno slegnuvši ramenima — Ali ovako baš što smo ljudi, sebični smo.Osim toga, ja sam jedanput u životu pofalila, pa neću više.Ili bi ti htela da zbog rodoljublja i mog uverenja, da dobro radim, i u ovom zabačenom selu lošije ocenjena budem?Ne, toga više neće biti!Kad bi ja tako radila video bi se moj grdan trud tek kad bi moje učenice odrasle; a to je i suviši dug rok i za mene, a još više za svet koji je nestrpljiv i sujetan, pa uživa u starmalo-naučenoj deci.I zato je vidiš, najpametniji onaj ko svetu po volji čini. Darinka pri poslednjim Miličinim rečma odobravajući uzdahnu, i svi pa i domaćin za časak ćutahu. — U ostalom — reče Milica kad vide, da je Darinka ne verujući posmatra — vi obe dobro znate, da ja vazda blaže mislim no što se možda izražavam; te sam i ovde tek izrekla svoje misli, a u samoj školi teško da bi i oko veštija pedagoga našlo mane, koja bi se uz seoske okolnosti otkloniti mogla.I tako sam ja i opet po mogućstvu svoju dužnost dostojno vršila. — Baš kao i ja — primeti Lenka. Pa što ste onda same sebe pobijale? — pitaše Kosta. — Što? — ponovi zamišljeno Darinka — Eto zašto.One uviđaju da im u delanju imade nekih nedostataka, koje one same bez opšte pomoći ne mogu da otklone, pa im je teško vršiti svoj poziv bez uverenja, da ga sasvim dostojno vrše; a za dostojno vršenje treba opet i suviše samopregorevanja. — Baš ko da mi iz duše čitaš! — uzviknu čisto Lenka. — Zar ti misliš da ja nikad ne dolazim u tu vrstu iskušenja, pa da vas baš nemogu razumeti. — reče smešeći se Darinka. — O, nailazi i na mene počešće ta „čuma“, ali ja se nje brzo otresem, pa sa udvojenom silom o pet pregnem i radim bar koliko mogu. — Mogla bi se malo i štedeti — primeti Lenka — zdravlje se ne kupuje na vašaru. — A ne će ti niko obesiti ni kolajnu za tvoj suvišan rad — doda još Milica. — I kad bi htela da se usiljavam, ne bih mogla; mi učitelji vazda se moramo osvrtati i na decu, — reče ona zamišljeno. — Badava se braniš — reče Milica — po tebi se vidi, da mnogo radiš; zdrava si, a slabija si no što si bila u zavodu. — Pa šta to čini, samo kad sam zdrava — reče Darinka nasmešiv se.Ta dobro znadeš da je i tvoj omiljeni pedagog Viktorin od Feltre mrzio „telesinu“.A ja ne idem tako daleko, nego tek velim: telesina ne čini čoveka. — Ta ne čini, — nasmeje se vragolasto Lenka — al’ eto i Kosta je već primetio, da bi ti bila lepša i od Milice, tek da su ti, već od prirode okrugli obrazi malo puniji... — Muški poslovi! — reče Darinka, onako i ne misleći, baš kao što često i muški mehanično izriču, neki tome sličan izraz... Lenka i Milica prsnuše u smej, a ona se trže i porumeni, jer vide, kako je domaćin ispitujući meri.A taj pogled ujedno joj i kazivaše: „Ti ili si krajnja iskrenost ili krajnja koketa i — đavo.“ Za to još većma porumeni i za časak obori oči, te zbunjeno reče: — Zaboravila sam, da je i Kosta među nama; no on će oprostiti — svuda ima izuzetaka. — Valjda da oprosti, što si i nehotice istinu kazala — reče Lenka pa se i opet zasmeja. — Mani se cerekanja, nego će pametnije biti da Milica nastavi; hoću još da čujem i Darinku! — reče joj muž, pa se uozbilji i opet uze olovku. — Pripovetka mi je na izmaku — nastavi veselo i nestašno Milica — Ceo život i uverenje moje slično je onom što ste od Lenke već čuli.No kako u mome mestu nema neoženjenih nataroša a bome ni učitelja; to nema nikog ni da mi ponudi drugu titulu, i zato sam ja vidite, još gospođica učiteljica. — Pravo! — viknu Kosta i baci olovku — To sam od tebe i očekivao.No ne brini se, ja ću se već postarati, da i ti za drugom titulom dugo ne čekaš. — Biću ti jako obvezana! — reče takođe u šali Milica — samo još moram primetiti, da titula nemora biti baš „gospođa nataroševica“, može ona i drukčije glasiti... — Na primer doktorovica“ — primeti Lenka, pa pogleda kradimice al’ i značajno svoga muža. — Nije mi ni to protivno — reče veselo ona — Nego šta ti veliš, gospođice Šultesova? sanjaš li još o kakvom Pestalociju, ili ćeš se i ti zadovoljiti s običnim čovekom? — I tu nestašno pogleda Darinku. — Rugaj se ti koliko hoćeš, ali san je senka života, — reče Darinka, a preko lica kao da joj preleti tužan izraz — Pa kad je samo sretnima namenjeno uživanje u životu i na javi, ko može zameriti ljudma lošije sreće, što se po kad i kad zanose i senkom života t. j. snom?!. I zato se meni od pedagoga Pestalocije dopada.On je više hteo, nego što je mogao; a više se mučio no što je uživao, to sve pokazuje njegovo požrtvovanje i čeličnu volju.Ta i ako nije svu mudrost kašikom pocrpeo i kablom prosipao, opet mi je najmiliji; jer njemu dolažahu misli od srca, izvor velikih i spasonosnih misli nije pamet, već srce. — Dobro, dobro, — reče Lenka šaljivo — al’ za to ne moraš ti baš o njemu sanjati. — Ima i drugih ljudi! Darinka se nasmeši, i posle nekoliko trenutaka ćutanja, živo reče: — Moji sanovi su druge vrste, — a da i ja sanjam o tom ste uverene.Pa kad ste već za šalu raspoložene, kazaću vam, kakvi se snovi pletu u mojoj mašti od kad si se ti Lenka udala; jer ti će vas snovi zacelo najviše interesovati. Učini mi se da smo sa 10—15 godina već u napred pa mi i ne hotice dođe pred oči slika zdrave i snažne učiteljice.Ona je već srednjih godina pa je baš juče možda opazila prvo srebrno vlakno u svojo crnoj, plavoj ili smeđoj kosi, pa i ako je još devojka opet se nimalo nije užasnula tog novoga dara prirode; jer znade, da joj to neće sramote naneti.Sva promena što je povodom toga n njoj učinjena, bila je to: što se u tom trenutku sa rezignacijom nasmešila i možda tiho uzdahnula; osim toga bila je sad još manje kod ogledala a sve više u školi, kod knjiga i u svom malenom gazdaluku. Malen stan njen je čist i prijatan, osim toga, puna joj je škola živahne i vesele dečice, koja je sva ljube i poštuju, pa joj već na licu čitah da je sretna. U sljed te njene sreće, htedoh već da viknem, da ću i ja vazda tek učiteljica ostati.No u isti mah trgoh se iz svoga zanosa, te mi se učini, da smo sa dvadeset godina u napred i da sam na nekom groblju.U sredini toga groblja leži i jedan grob sa običnim drvenim krstom, na kome beše osim nekog ženskog imena, još i ovo zabilježeno: „Ovdašnja vredna i valjana učiteljica.“ Čelo glave beše još usađena lepa voćkica a čelo nogu ljiljan i ružica. U isti mah prođe kroz groblje neka lepa, mlada i zdrava seljanka; vraćala se od svoga mladoga muža, kome je ručak nosila, jer je tu negde seno kosio.Na licu njenom vidim, da je zadovoljna i da joj ova zemlja ne pokriva drage kosti njezinih srodnika.Pa opet kad dođe do sredine groblja, pusti sude na stazicu, pa se uputi grobu učiteljičinu.Tu kod njega kleče pa po svršenoj molitvici prošaputa: „Ti si me naučila Bogu se moliti i razumno živiti, i to ti neću zaboraviti!“ a oči joj se u suzama zasijaše. I opet sam htela da viknem, da nema veće sreće, od učiteljičke kad se i opet trgoh, na mesto groblja uđoh u jednu kućicu. — Na postelji leži u malenoj sobici iznurena stara žena a kod prozora veze na belome platu, lepa, čila i veselog izgleda devojčica. Starica je duže vremena gledala devojče sa izrazom materinske nežnosti i ljubavi.Ali malo posle zaječa od bola, što joj iznemoglo telo mučaše, te molećim glasom reče: „Milka, dodaj mi malo hladne vodice!“ „Odmah tetka,“ reklo je devojče; ali kad je posle 10 minuta vode iz bunara vadila možda i nehotice šaputaše: „Kad ću vez dovršiti; kad svaki čas treba vode!Pa i ta mati neznam šta je mislila, kad me je amo dovela?Zapovrće me svaki čas, pa šta će nam za to ostaviti? — Tu otrcanu kućicu, a tričava učiteljička penzija prestaće čim nje nestane.“ — Ta to je sudba sviju učiteljica! — viknu skoro Milica. — Neznam — reče Darinka a ozbiljni joj izraz na licu pređe u osmej — Ali toliko mogu reći, da od toga doba nikad ne sanjam.Čim hoće da me snađe ta beda ja ti se lepo zabunim u posao, jer ko’ velim: bolja je i najgora java, od tako luda sna... — A zar ti nisi nikad sanjala prijatnije sne? — reče g. Kosta pogledom punim bratinske iskrenosti i uzrujanim glasom — Na primer, da si posle nekoliko godina korisna rada, nastanila se u kakvoj sretnoj kućici, uz druga, koji bi te volio kao ja Lenku? Na Darinčinom licu nestade osmeha, pa porumenivši reče prostodušno: — Lagala bih, kad bi poricala. Pa šta o tome veliš? — pitaše je u isti mah muž i žena. — Šta?Sad ništa, onda sam uzdahnula — no tu se trže i još jače porumeni. — Ne razumem te? — reče g. Kosta pitajućim izrazom. — Lako me je razumeti.I ja sam probiračica, pa ne mogu da se zadovoljim ma čime; a malo je i ljudi što su kadri zarad obične ženskinje napustiti plan o zidanju lepe kuće sa ženinim novcem... — Varaš se! — reče vragolastim osmejom Milica — To je možda tako kod druge narodnosti no mi Srbi i u tome smo napredniji.Naša inteligentna braća samo se iz čiste ljubavi žene.Njima je glavno žena a narodnost i novac, za njih uzgredna stvar.A da istinu govorim, uvidićeš i ti, čim se setiš onih mnogih: Nemica, Mađarica, Vlahinja pa čak i Franceskinja, kojima se naše inače „ultra Srbende“ i bez jednog novčića miraza poženiše.Zaista, treba samo da se dobro razmisliš, pa ćeš naći, da je kod nas Srba u tome pogledu još „cveće“ tuđinac, nebi ti se oženio Srpkinjom ni da mu je dukatima zaspeš!... — Nebi Srpkinja ni pošla za tuđinca, — primeti ironično Lenka — Srpkinje se još nisu toliko emancipovale, da je humanizam i svest i kod njih jača od rodoljublja... — Da to Darinka ili Milica govori, — primeti šaljivo g. Kosta — ja bih rekao, da su zlobne, a ovako samo te moram setiti, da ima i Srpkinja što pođoše za tuđince. — U hiljadi možda tek jedna reče ponosito Lenka — a što je više, to se žrtvovalo možda kakvoj svetijoj celji ili je tek uzgred nosilo ime Srpkinje, a u stvari ne beše ni Srpkinja ni žena, nego tek — lutka...A toj: sretan put! — i onako neće usrećiti ni sebe ni druge. — Tako možda misle i prave tuđinke o svojim razsestrama što se po srbiše. — reče g. Kosta i ne misleći mnogo o svojim rečma. — Meni je malo slučajeva poznato gde je Srbin uzeo tuđinku; a ono što znadem svuda behu valjane ženskinje — reče ozbiljno Darinka — Ali tvoje reči Kosta, ne moraju zato biti neopravdane; jer izuzetaka nalazi se svuda, a pravo da kažem ni sama nepojmim ženskinju, koja će se pored sebi ravnih u tuđinca zagledati, i zato se i meni čini, da takovu ženskinju mora možda i uz dobra svojstva karakterisati bar i dobra doza lakomislenosti i samoživlja.Ili ako ne to, onda joj je srce pokvareno pa joj nije ništa sveto, nego je već išla na to da onome pruži ruku gde će moći uzurnije živeti i luksuz terati; a takvoj je dabome malo stalo je li njen muž hrišćanin ili čivutin, mlad ili star, pošten ili obešenjak, sretan ili nesretan, jer ona uživa u lažnom sjaju pa joj je dosta kad je uverena da će pored muža komotno živeti ili uz njega nekoga ugleda u svetu steći. — Tako i ja mislim reče Lenka — i zato mi je i nepravo, što će ti parazitski karakteri što im je glavna crta lično zadovoljstvo, da budu majke i pramajke našoj uzdanici srpskoj, t.j. budućem naraštaju povećega dela inteligentnijih Srba.Pa i ako se veli: „kakav otac, tako sin“ opet ne ostaju ni materin karakter i primer bez posledice na deci. Nego da se manem „filozofiranja,“ doda za tim smešeći se — na da čujemo šta će i Darinka reći; jer eno Milica već drema. — Ko’ velim, rasaniću se dok čujem koliko je tabaka papira ona potrošila dok je dobila platu, ili dok čujem kako je „počastila“ baba Mara — nasmeja se Milica. — Šta si s tom babom imala? — pitaše radoznalo muž i žena. (Darinka se nasmeja) — Evo šta, — poče Darinka.Prve godine svoga učiteljevanja bila sam i suviše revnosna, pa sam htela da poučavam i van školskih časova; a baba Mara setila me one praktične izreke: Ne pleći se u ono, u što nisi pozvat!Osim toga naučila sam od nje da i sa revnošću i dobročinstvom može čovek neprijatelja steći, pa sam sad ako ne bolja ono bar pametnija... Tu lekciju primila sam jednog decembarskog dana.Moje đačice behu se i suviše najele bela luka i bela i žuta pasulja, a ja „novajlija“ pa još ne naviknuta na taj krasni „miomir“ što ispunjavaše moju školu (što se prostire najviše 7—8 metara u dužinu a 4—5 u širinu, a u njojzi preko stotine dece) pa se moradoh i po ciči nasamo proći po čistom vazduhu, te da bi i posle podne čitava dva sahata onaj školski vazduh bez velike štete udisati mogla. U hodanju vidim, da se kod nekog zida iskupilo više žena, a iz te grupe čula se iznemogla dreka. Kad sam do njih došla, vidim, da su prokopale zid pa kroz tu pukotinu provlače neko bolno prebolno dete. Dete je bilo više mrtvo no živo i obučeno tek u tanku košuljicu. „Šta tu radite?“ zapitam ih kad sam im po običaju nazvala: „pomozbog!“ „Ta eto bolesno mi dete, pa ga u ime božije provlačimo kroz zid, da se odeli na koju god stranu; već mi se dosadilo patiti se i gledati ga kako se muči,“ reče mi mati detinja sa uzdahom i suznim očima. „Dabome da će se odlučiti; ciča zima, a vi ste uzele dete iz tople postelje i još toplije sobe, pa ga tako u košuljici ovde mučite!“ ljutila sam se bez nužde ja. „Tako treba, rano moja,“ pouči me jedna baba, na kojoj se videlo, da je „leku-rad“ malo više iz čuturice gucnula. „Koješta!“ osečem se ja.„Nego nosi ti mlada dete u sobu pa zovi doktora; to će više pomoći nego te vaše ludorije.“ pa se maših detinje ručice, da mu bilo opipam. Ali baba zacelo mišljaše, da ću joj dete otrgnuti pa gnjevno viknu: „Drž’ ti tvoj nos u školi, a ne mešaj se u moj pos’o!Vi’š ti nje, misli da je gospođa, pa sve zna! ..Tako je rekla i snaš’ Peli, da ne ide kod mene, da joj bajem protisli, nego da mete rena na grudi i da ide kod doktora — a čim sam ženi obajala, ko da si rukom uz’o!“ Druge žene ustrašeno i sramežljivo gurkahu je da ćuti, ali baba se nedade smesti već provlačeći dete i treći put kroz zid, nekako smešnom ironijom nastavi: „Znam ja, da novi kasapi pod...“ pa proguta još dve reči namignuvši na ostale.„Al’ i baba Maru poznaje celo selo već od toliko godina, pa mi nije ni briga ni od deset doktora i taki pametni gospođa! ..Fala bogu, ima u selu jošter pametni ljudi pa će vriško i tebi dati put; neće naše devojke biti popadije ni pomoduše da im treba učiteljka a namirisala sam ja, da baš ni popovima ni si u volji, pa makar da jedni po sto puta kažu da si učena!...Jest, zna baba Mara sve!“ I tu nezgrapno stište dete tek jednom rukom a drugom se pesnicom besno lupi u grudi. Da je baba Mara blaže govorila, ja bih se zacelo jako ljutila.Ovako vidila sam, da su te oštre strele naperene tek iz „borbe za opstanak“.Za to sam se od srca smejala i študirala mimiku baba Marinu. Osobito me je veselilo kad je pomenula popove.Ona je morala načuti, da pri mome izboru, ondašnji sveštenici nedadoše svoga glasa za mene iz meni nepoznatih razloga, pa je držala, da meću nama — kao obično među Srbima — i sada još baš krvno neprijateljstvo postojati mora; jer i ako je baba opet je član srpskog naroda, pa je znala da je Srbin zlopamtilo i da radije kopa jamu svome no — tuđinu...I za to je i ona na tu „strelu“ najviše važnosti polagala i baš te reči vrlo čudnovatim pokretima lica izgovorila. Ali kad vide, da se i ta strela o mene nije očešala i da se tek smejem začuđeno pogleda, pa ljutito, ali više za sebe, reče: „Pravo kažu da — al’ bolje da ćutim; ta se nikog ne boji!“ „Varaš se bako!“ rekoh ja pa je oštro pogledam i metnem ruku na njeno rame.„Nisam ja baš tako nebojša, bojim se ja boga većma nego ti, a babama tvoje fele neka je daleko od mene — „lepa kuća“; samo se seti, da imaš dušu pa ne moj bar onda da treš krajnike kad si pijana i da baješ svaku bolest na jednu formu...Jer veruj mi, to ti ni Bog ni ljudi oprostiti neće!“ S tim je ostavim i uđem u kuću kamo je mati bolesno dete već unela bila. Kad sam sobnja vrata otvorila, lupi me vreo vazduh baš ko’ iz kakve parne kupke, a kad sam se po sobi osvrnula zgrozila sam se.Osim krajnje sirotinje, što je već iz očiju domaćičini virila, beše ova soba najbolji svedok krajnjeg neznanja u pogledu čuvanja zdravlja od većega dela našega naroda na selu. Bolesno dete ležalo je sad na nekom traljavom krevecu blizu peći uz svoju uspavanu sestricu; a bolovalo je, po svima znacima sudeći, od „tifusa“ koji je u mestu vladao. Oboje dece beše pokriveno najpre nekim toplim guberom (ćilimom) a preko toga grdnom dunjom. Osim toga bili su i prozori zasuti peskom skoro do polovine okna; a pod posteljama lepršale se dve kvočke s pilići i još jedna što će se kroz koji dan zacelo izleći. No uz sve to meni se činjaše, da bi vazduh mogao čistiji biti, za to se još bolje obazrem po sobi, i zaista, opazim za pećkom kacu s rakijom a na peći ozgo bio je košar sa komlovom i nekoliko pari obojaka, što ih je domaćica bez sumnje jutros oprala pa prostrla da se suše. Domaćičino lice pokazivaše blagu i izmučenu dušu, pa kako sam slične pojave i u imućnijim kućama viđala, utišah svoju zlu volju pa joj samo rekoh: „Zar vi nemate štale, kad ste u sobi rakiju nalili?“ „Imamo, al’ o’de će se pre krenuti“. „Tako je“; rekoh joj ja „al’ onda će ti dete duže bolovati.Kad rakija u sobi vri, škodi i zdravima, a bolesnika može i satariti.Pa nevalja ni komlov ni obojke u sobi da sušiš.To sve škodi i zdravima i bolesniku“. „Ju bože, a ja ko’ marva, ne znam ništa“, pa ustrašeno ščepa košar s komlovom, pokrije ga čaršavom i nekim starim kožuhom, i iznese u komoricu što je bila do sobe. „Sad da mi je Mija tu“, nastavi zabrinuto i tužno „oma bi i rakiju iznela u štalog.Ta bolje je da mi se i rakija pokvari, nego da mi propadne moje slatko i pametno čedo“! pa se nadziri nad postelju i ubriše znoj sa detinja čela. Ja sam uzrujana bila gledeći njenu bezmernu materinjsku ljubav, sirotinju i neznanje, te se za časak dadoh u misli.Ali kad me ona iz zanosa trže, nudeći me da sednem, rekoh joj, da dete suviše ne utopljava niti da sobu tako jako greje; da s prozora pesak ukloni i da sobu češće obdan vetri. Trudila sam se, da je privolim da zove lekara, no kad u tome nisam uspela, preporučila sam joj nekoliko kućevnih sredstava i zatim se od nje oprostim. Putem sam mnogo o tome razmišljala; pa i ako sam svoju pouku u zdravstvenom pogledu od to doba tek na samu školu ograničila opet študiram „kućevni lekar od N. sremca“ i druge tome potrebne knjige.Čitaš li ih ti Milice? — To nam je na selu nužnije i od kućarstva — doda zatim više kao za sebe. Još mi i to treba! — nasmeja se Milica. — Ne svidi mi se „lekcija“ baba Marina! ... Neznam ko bi uz tolike neprilike i ia to volje imao?! — umeša se i Lenka. Onaj ko sudi i sebi, i od sebe — primeti Darinka oštrim glasom. Ti si dakle sa svojim okolnostima zadovoljna? — pitaše radoznalo g. Kosta. To baš ne mogu reći.I ja patim sa nezgode što su je one već navele, boli to i mene kao i njih, ali ja znadem, da se dolazi do celji i sporo hodeći.Osim toga — reče smešeći se — nisam nikad ni bila „čedo sreće“ pa nisam naučila da primam nagrade za svoja dela.Za to se i ne obazirem na mnjenje svoje okoline, već radim tek po svome uverenju; a ko tako radi mora biti bar sa sobom zadovoljan. Ja znam nastavi po maloj počivci — da je i kod nas Srba: put dugačak a vreme kratko; rad potreban i golem a sile slabe, malene i rastrzane na hiljadu strana.I za to se i ne držim nastavna plana i propisanih pravila kao slepac vođe, nego iz svega vadim jezgro i što nam je najpreče; a ko je u boljim okolnostima i ima kade, od volje mu da gleda i na sjaj, lepotu i uzgredne sitnice. To bi sve dobro bilo, da nije svetske kritike; — reče Lenka — a šta će reći i pretpostavljena vlast, kad se ne preće sve što je propisano?! — Svet vazda uživa u klevetanju tuđih dela, pa se ne treba na njega osvrtati; a predpostavljena vlast mora taj postupak tek odobriti; jer zakon se stvara za ljude a ne ljudi za zakon.Osim toga, i sama znadeš, da svaku nastavu treba prilagoditi sposobnosti i okolnosti učeničkoj.I za to, niko ti neće zameriti, ako se koja pripovetka ili drugo što ne pređe! Posle ovoga za časak svi zaćutaše. — Zar nemaš ništa više da kažeš? — pitaše po maloj počivši g. Kosta. — Kad sam već počela — nastavi Darinka zamišljeno — kazaću vam iskreno baš sve misli svoje, i ako vidim, da se u mnogome ne slažemo. — Govori samo! — primeti Lenka milo je pogledavši. — Ta eto ja i Kosta nismo baš „načelni“ prijatelji pa opet smo muž i žena; pa ma šta da rečem valjda ćeš mi tek lična prijateljica ostati?! Darinka je samo zagrli i smešeći se nastavi: — Ne mogu sasvim da odobrim ni vaše tužakanje, da vam silno učenje otima vreme za vaspitavanje; jer sami predmeti što se u narodnoj školi predaju po sebi već vaspitivaju, i ako ne baš u onoj meri, u kojoj je za seosku decu potrebno.Zato ko je uveren, da po mogućstvu dostojno vrši svoju dužnost može biti sobom zadovoljan.Osim toga, svi znamo da od dva zla treba birati manje.Pa kad je tako (a uz to smo svojim uspehom i radom nezadovoljni,) ne treba se vajkati, nego napustiti taj poziv, kao što si ti Lenka uradila, ili se latiti onog pravca u nastavljanju, koji će i u tom nezgodnom stanju, bar u nečem koristiti. — Ali kamo tog pravca? prekide je u reči Milica. — Nije dosta tek reći, nego i pokazati ga. — I tu se prezrivo nasmeja. — Nemoj se ljutiti; ja neću nikog da učim, nego tek kazujem svoje mišljenje — reče Darinka. — A taj pravac čini mi se, da treba prema potrebi svoje okoline svaki učitelj sam sebi da stvori.Ne treba da se ograničimo na ona pravila i uputstva, što smo ih u učiteljištu dobili, niti da se samo na uzore ugledamo, nego treba oštrim pogledom tražiti glavne prepreke, što nam napretku smetaju, pa ih treba otkloniti, ma i onim sredstvima, koje ljudi ne hvale i kojih se u boljim okolnostima ni sami ne bi prihvatili. Tako n. pr. znate, da ja kao đak nisam bila poštovačica Belo-Lankastarova načina, da i deca učitelju pri nastavi pomažu.Ali vreme i iskustvo naučilo me je, da je i u lošem često baš dobro skriveno i da najbolji način ako nije okolnostima primeren ne može koristi doneti. I zato ja nekadašnja protivnica lankasterovog načina uvela sam već u polovini prve godine svoga učiteljovanja u svoju školu neki tome sličan način.Upala sam u školu sa četiri razreda i preko stotine dece, koja uz to redovno školu polaze tek od novembera do polovine marta, a pre i posle toga vidim ih u školi, što’ no vele, „tek od želje“.Za to da kol’ko toliko sebi i deci olakšam, a da uz to ne bude mehanizma i u onim predmetima gde se baš ne sme trpiti, prihvatila sam se i toga inače meni ne povoljnog sredstva. — Pa kako si to uradila? — pitaše g. Kosta. — Znate da kod nas na selu ni dvadesetak kuća nema sata, a nemamo ni stalna školska poslužitelja, koji bi putem zvonjenja mogao deci javljati kad je vreme da u školu dođu, i s toga su deca vazda ranije u školi no što bi trebalo.Ja sam pokušavala da ih od toga odviknem; no tada mi opet dolažahu suviše docne, pa koje s toga, koje iz napred rečenog uzroka, naredila sam za svaku skamiju po jednu nadzornicu, koja će dok ja ne dođem svoju skamiju prepitati iz onih predmeta što istoga dana na red dolaze, i za tim po svojoj uviđavnosti pribilježiti i klasifikaciju u svoju zato određenu knjižicu. Po sebi se razume da ovamo spada ponavljanje predmeta i tek oni predmeti što sam ja najpre deci dobro razjasnila i u kojima sad već nije neophodno nužno učiteljevo vešto pitanje.Isto tako ne pitaju deca ni iz onih predmeta što služe poglavito za razvijanje razuma. — Ti kao da nisi pomišljala na zlobu i zavist što se otuda izroditi može — primeti Lenka. — I na to sam pomišljala, te baš za to svake nedelje menjam te svoje nadzirateljice, pa kako je u svakoj skamiji po šestoro dece to u šestonedeljnom toku vremena svaka učenica jedanput svoju skamiju nadzirava; a samo radi toga ne isključujem iz toga reda ni inače najslabiju ili najgoru sve dok sama ne uvidi i ne prizna, da za to još nije dorasla ili dok se ne pokaže toga poziva nedostojna. Tim načinom dosad nisam opazila kod dece zavisti.A da nebi i same nadzornice grešile paze i na njihove postupke kao i na celokupan rad u školi još dve do tri nad-nadzornice. O celokupnom radu svome daju mi one izveštaja putem svojih knjižica i usmenog iskaza tek svake subote po podne.Tom prilikom pohvalim ja vredne a lenje pooštrim i sve klase uvodim u svoj zapisnik. — To bi sve dobro bilo kad nebi te nadzornice i vice-nadzornice svoju vlast zloupotrebljavale i možda i samu učiteljicu varale — primeti Milica. — Ja ne dajem ni jednoj baš ni kakve vlasti.Pravo nagrađivanja i ukora samo je moje, a i to vazda činim u dogovoru cele škole a nikako se ne držim tek iskaza pojedine nadzornice; jer te iskaze tek onda uvodim u zapisnik kad ih najpre većina potvrdi ili odbije. Za vreme toga učiteljevanja samo su dva izveštaja odbijena, a sramotu što je toga puta ta mala varalica morala osetiti, može pojmiti tek onaj, ko je video u pravednoj srdžbi plamteća lica ostalih devojčica i prezrivi pogled one jadnice kojoj se ta nepravda htela naneti. Nego istine radi moram priznati, da su ti izveštaji većinom blagi i prijateljskim duhom zadahnuti.Svaka se seća da joj „gospodstvo“ neće dugo trajati, a zna da je i sama pogrešiva pa nesme ni svoju drugaricu strogo da oceni. Ali ja sam zadovoljna i time; jer vazda volim propustiti i deset krivaca, nego jednog nevinog osuditi. Tako vidite, pomoću tih malenih svojih pomagačica ostaje meni više vremena za rad oko razvijanja dečijega razuma i ostalih vrlina i sposobnosti. Tek tim putem moguće je meni pored nezgoda što ih učitelji na selu trpe, da po češće provedem po više sahata dnevno — jedan do dva — u živom razgovaranju sa decom, što dečiji um ni malo ne mori a mnogo im koristi i polaženje škole omili. Nego i opet moram priznati, da se ja i u predmetima što se više mehanično uče ne oslanjam sasvim na decu, nego i njih preduzimam kad god mi vreme dopusti i kad kod je određen čas za to; samo što se ne zadržavam pri njima tako dugo kao god onih predmeta, u kojima mi deca pomoći ne mogu. — Ali šta je s prvim razredom, — pitaše Lenka — on ti tek nemože pismena izveštaja davati? — Dabome da ne; — odgovori ona — ali ja sam zaboravila reći, da na ceo razred taj pazi jedan od dveju glavnih nadzornica i tiho ih prepituje one pripovetke i molitve, što smo već prešli; a često pri polasku svome iz škole nacrtam na školsku tablu kakav za njih zgodan i zanimljiv predmet, pa ga precrtavaju dok ne dođe vreme, da i ja u školu dođem. — Vidi se da si svoj zanat ispekla — reče šaljivo domaćin. — To ne poričem, — doda mu žena — ali i opet velim, da se ta briga i rad ne isplaćuje i da bi pametnije bilo da si manje revnostna.Niko ti neće dobru volju uvažiti, nego će se još naći zluradih kritičara što umeju samo jezikom raditi pa će ti prebacivati i najmanju pogrešku i nedostatak. — Pogreške svoje rado ću čuti, a hvale i ne tražim — reče ozbiljno Darinka — za mene je dovoljna nagrada čista savest i uverenje, da mi je rad primeren potrebi i po tome i koristan. — Kad te čovek čuje, mogao bi pomisliti, da si potpuno sretna, a sama priznaješ, da i tebe štošta tišti — reče ironičkim osmejom Milica. — Ima priroda što ih tek patnja čeliči — reče zamišljeno domaćin. Darinka se trže i porumeni.Ta primedba izgledaše joj ironija pa ponosito reče: — Neću nikoga da vređam; ali učitelj, koji traži druge nagrade i hvale, osim uverenja, da je koristan član čovečanstva nije ni dostojan toga, poziva i neka se stidi što ne ume da čita u srcu svoje okoline onu hvalu, što je najskrivenija i koja se rečima nikad iskazati ne da. Neprestano vičete da niste nagrađene, a ne vidite i nećete da vidite najlepšu nagradu! — a oči joj se pri tim rečima zaplamtiše — ili zar vas baš nimalo neusrećuje kad vas na ulici zadrži čak četvrto godišnja devojčica i pita: kad ćeš i mene u školu primiti? pa na posletku zar nije nagrada i ono uživanje što sam ga uživala ja i svaka od vas već pri prvom ispitu sa svojim đačicama? Većina publike je obično čist seljak, što ni čitati valjano nezna; oni nam dabome nemogu rad naš oceniti šta više, možda su nam do sad bili i protivnici i svojim oštrim i ako glupim dosetkama, često i mučili.Ali sad pri ispitu, obasjana su i ta zlobna lica sjajem plemenitijih osećaja, pa često osećamo na sebi njihov i preko volje pogled pun poštovanja, ili iznenađenja.Taj pogled je za valjana učitelja naknada za svu dosadašnju nepravdu; a suze što ih tom prilikom roni po neka majka, deda ili mekog srca baba moraju svakog bar za časak usrećiti, učiniti, da sve uvrede zaboravi. — Za časak! — ponovi Milica. — Dobro kažeš; jer da si već sutra dan po tome oduševljenju samo deseticu povišice iskala. — zacelo je nebi dobila. — Pravo veliš! — nasmeja se Darinka — ali i tu ne treba biti suviše osetljiv.Ima i tome osnovana uzroka; svi znamo da je naš narod suviše siromašan i da se većina i glađu bori. — I to je istina — primeti Lenka — ali i opet mogao bi marljiviji biti i prema školi. — I to moram odobriti — završi Darinka i pogled joj pade na belešku, što je g. Kosta već odavno na stranu ostavio. — Zar nemaš ništa više da kažeš? — pitaše on opaziv taj Darinčin pogled. — Gotova sam — reče ona. — Ali ti si tvoj posao davno napustio, moj govor nisi ni beležio, sad nemaš celu pripovetku. — Ti si mu obećala početak — reče šaljivo Lenka — a ja i on valjda ćemo i ostalo nakrpiti; samo pre toga moramo videti i dočekati i svršetak koje je uvek najlepši, kad se veselo i sa svatovi svršuje. Posle toga ćeretaše još malo i na posletku odoše spavati. Sutri dan odoše obe drugarice još zarana doma i ako ih g. Kosta i Lenka iskreno i svojski zadržavahu.Za njima je Lenka dugo mahala maramom, a i g. Kosti behu gošće omilile, jer je i on češće ponavljao zajedno sa ženom molbu, da im opet skoro dođu i da im češće pišu.One su ovo poslednje rado obećale, i svoje obećanje su tačno i vršile. Školske su ferije, i to na dve godine kasnije od onog razgovora naših poznanica o imendanu g. Koste. Darinka i Milica i opet su kod Lenke.Došle su da provedu neki deo ferija i kod nje; jer kao što već znamo g. Kosta ih beše zavoleo kao i žena mu, te od njihove strane ne beše pozivima kraja.A osim toga, sad su se već smatrali kao srodnici, pa je i mala Smilja, pogodišnja ćerčica g. Koste i Lenke trebala tetke da pozna. Već je tri nedelje, od kad su kod njih, pa navališe, da idu i svojim roditeljima, ali Lenka i g. Kosta ne dadu „ni prosloviti“; a njima se pridružio i ondašnji mladi lekar Sava Gavrilović, najprisniji prijatelj gospodina Koste. Doktor Gavrilović je čovek blizu, a možda i preko trideset godina, valjana karaktera a spoljašnosti ne baš lepe ali i opet ugledne.Osim toga, bio je još ispre najbolji domaćinov prijatelj pa i „najotrovniji jezici“ ne mogu njegove česte posete dvosmisleno tumačiti.A što je on slučajno neoženjen, a naše poznanice neudate, to je svetu sasvim obična pojava, te i našim poznanicama ne beše to neobično — u samoj stvari dabome da je drukčije stojalo, no to je tajna gospodina Koste, njegove žene i mladoga doktora, koji se beše smislio ženiti, a Darinku i Milicu poznavao je još od onog imendana. — I zato se i nas ništa ne tiče. Jednoga jutra vrlo rano dođe doktor Gavrilović svome prijatelju Kosti, kog zastade u vrtu kod košnica. — Ženu sam ti opazio, da u štali muze kravu — reče mu rukujući se — a gošće ti zacelo još spavaju? — Ta tek je četir sata — reče g. Kosta. — Neš kaži ti meni momče, šta još oklevaš?Meni se to odlaganje ne svidi; one će sutra preksutra već doma, a pismeno sve teže ide.Zato reši se ma na koju stranu! — Ta zato sam i došao.Gledaj da bude prilike da devojci mogu kazati i odgovor čuti. — A za koju si se rešio? pitaše vrlo radoznalo g. Kosta. — Pravo da ti kažem, izbor mi je vrlo težak — reče zbunjeno doktor — obe visoko cenim, al’ opet pretpostavljam Milicu. — Milicu! — viknu g. Kosta a lice mu uze izraz, k’o da mu prijatelj tvrdi, da se sunce na zapadu rodilo. — Ne Savo, to nije moguće! ta ti se more šališ! — Darinka je tek žena za tebe. — Ja ti kažem kako mi je ovo dana na srcu — reče doktor ne dižući očiju. — E, onda se i sam varaš.Posmatraj ti i ispituj još danas ozbiljno, i onda rešavaj.Ta ja ih obe volim ko’ sestre, al’ takom prijatelju kao što si mi ti, tek Darinku želim za ženu.Ona je mnogo pretežnija, i ako je i Milica vrlo valjana. Doktor samo ćutaše i šaraše svojim štapom po travi. — Neću brate da te učim — reče dalje g. Kosta — ali dobro pazi; Darinka je čisto zlato i ako možda ne sija kao Milica.Pa i tu, — doda oduševljeno — zagledaj bolje, pa ćeš naći, da i Darinčine iskrene i blage oči ne ustupaju Miličinom plamenom pogledu.Dok Miličin pogled možda pali, Darinčine oči kazuju ti, da su stvorene, da trpe, teše i rane leče; a to je brate, svojstvo što stvara najsretnije brakove. — Ta nemoj tako vatreno! — nasmeja se doktor — ako te čuje Lenka. — I ona deli moje mišljenje i ako joj je priroda srodnija sa Miličinom. Doktor se na to beše ozbiljno zamislio a g. Kosta priđe svojim košnicama te kroz stakla gledaše unutra, i ako se na njemu jasno videlo, da su mu misli daleko od čela i košnica... — Doći ću posle podne, i onda ću videti imaš li pravo — prekide doktor tišinu svojim zvučnim i krupnim glasom. — Lako je moguće, da sam se i prevario, obe jednako poštujem; samo što mi Milica na prvi pogled ulivaše simpatije a Darinka mi izgleda, da suviše mnogo misli a da može koga iskreno voleti. — Mnogo misli! — viknu g. Kosta. — Ta čoveče, zar ti je milija lutka i leptir, od blage i razborite ženskinje? To ne, al ti znaš, da ja ni kad ni sam volio hladno i ponosito ženskinje, a... Kosta se trže te prekide doktora pre no što je dovršio.Učinilo mu se da je u obližnjoj senci neko uzdahnuo i da je za tim trava jače zašuštala, baš ko da je neko na drugu stranu vrta hitro i lako protrčao. — Pričinilo ti se — reče doktor. — Ja nisam ništa čuo. — Čuo sam, al’ valjda je bilo u susednom vrtu — reče g. Kosta pa se spusti na obližnju klupu, a doktor se posadio do njega i za časak oboje ćutahu. — Ja te brate neću odvraćati od namere — reče sad Kosta — jer i Milica je valjana devojka.Ali opet ti moram reći, da se u Darinci varaš.Ti si najbujnije doba tvoga života proveo u tuđini i meću „Nemčadijom“; a karakter Srpkinje i tuđinke vrlo je različit.Tuđinka brate, i kad te ljubi i ne ljubi sreta te ljubavni i izazivajući pogledi, kojima smera, da te zadobije ili izigra.Drukčije je brate kod Srpkinje.Ona baš i onda kad bi i dušu za tebe dala, opet ti se neće prva približiti; šta više često će ti se učiniti, da je ona hladna, durljiva i neobrazovana prema predusretljivim tuđinkama.Ali ona voli da i to o njoj pomisliš, no da možda posumnjaš, da hoće da te zadobije...To je, dragi moj Savo, po mome shvaćanju ženski ponos i karakterna crta Srpkinje, koja još karakteriše baš u najvećoj meri one ženskinje, što najživlje i najdublje osećaju. Doktor se sad samo igrao lančićem svoga zlatnog sahata i zamišljeno gledaše u daljinu, a drug mu nastavi: — Što sam ti rekao znadeš i iz iskustva.I meni je Lenka izgledala hladna i gorda, i to baš onda, kad me je možda najžešće volela —- a Darinka brate, ponositija je i od nje. — Ti dakle nisi za Milicu? — Ta već sam ti kazao, da je i ona valjana devojka i ako je po mome mišljenju mnogo hladnija i sebičnija od Darinke — reče g. Kosta skoro zlovoljno. — Osim toga nju svet po zasluzi i ocenjuje, pa joj je lako ćeretati, a Darinci dabome da nije do toga: Sam veliš, da mnogo misli, a ko premišlja mora na posletku i uvideti, i svoju vrednost i opačinu i plitkoću nekih... Ali poslednju reč proguta i naglo ustade priđe opet svojim košnicama a lice mu se beše zaplamtilo. — Ta ti se more baš ljutiš! — reče mu doktor začuđeno mereći ga — još se nisam s Milicom venčao...I tu se zasmeja. G. Kosta se trže.Bio je od one vrste ljudi što na mah planu i za one stvari koje ih se ne tiču.No uz sve to beše opet razborit čovek i krajna dobričina.Za to ga sad smej prijatelja odmah seti, da nema prava srditi se, te opet sede na staro mesto i kao izvinjujući se reče: — Razljutilo me, što se mi muški večito pravimo važni te želimo i tražimo od ženskinje ozbiljnost, razboritost i zdravo mišljenje; ali samo u teoriji a u praksi t. j. U životu nama su čisti i neizmajstorisani osećaji skučenost srca i hladnoća ili čak i neobrazovanje; a ozbiljno razmišljanje za nas je uvek gordost, slavoljublje i suvoparno filozofisanje.I onda još imamo obraza vikati protivu mode, koketerije i izmajstorisane naivnosti ženskinje; jer kako ona može biti drukčije, kad jasno vidi, da većina nas traži tek novac, spoljašnju lepotu i uglađeno ponašanje. — Tvoj govor nema ovde mesta; sam priznaješ, da i Milica dosta vredi i da se može dopasti. — Ko govori protiv nje! — oseče se g. Kosta. — Mene samo ljuti što moram da priznam ono što nisam još juče hteo odobriti Darinci i svojoj ženi a što sad i nehotice moram i ja da odobrim tu prokletu emancipaciju ženskinja... Jest, one su mi rekle, dragi moj Savo, — reče za tim šaljivo i dobre volje gospodin Kosta — da je ta prokleta emancipacija žena neophodna potreba za celo čovečanstvo i ne tek za ženskinju naosob; jer većina nas muških ne voli ozbiljnost pa i ne počinje onde ljubiti gde treba da poštuje... I s toga — kaže — većina žena postaje lutkom ili koketom pa kvari celo čovečanstvo.Manjinu opet — vele one — ako neće da je prava lutka svet obično nepravedno ocenjuje, ismejava i prezire, dok sirotice i one ne podlegnu te postanu kao i prve ili omraze i sebe i svet pa postaju, za nas muške, neka strašila i neprirodna čudovišta, koja bi se i s vragom združila, samo da može rušiti ono što je nju — ubilo... To su, vidiš, reči, u koje ni sam hteo verovati i koje sad odobravam; jer kad i moj Sava već neće ženu što misli, — a svaka bolja misliti mora — kakav tek mora biti ukus u manje inteligentnih ljudi! — Promisliću se — reče na to porumenivši doktor — samo napred kažem, da se ne nadam nikakvom uspehu kod Darinke.Sve mi se čini da će me odbiti. — Po čemu sudiš? — Samo jedan put pogledao sam joj malo vatrenije u te — kao što ti veliš — „iskrene oči“ ali se zgrozih od ponosite hladnoće što u taj mah iz njih sunu.Od to doba večito izbegava moj pogled; tek neki dan dobio sam kuraži, da je kao krivac moleći pogledam, no i tu je samo porumenila i više ništa.Pa kako me Milica i uz sve vatrene poglede moje još nije tako dočekala; zaključujem, da me i voli. — Darinku su možda tek neprilike i dvoličnost u životu pratile, pa joj to nepoverenje nije zameriti — primeti g. Kosta. — Ali ako je samo to, onda brate, pokušaj; jer veruj, njoj je tek svetska nepravda što je u životu sretala navukla tu odvratnu i hladnu masku na lice, a srce joj je vrelo i čisto kao zlato. — Obričem ti, da ću je usrećiti; samo ako me ne odbije — reče doktor nekakvim mekim glasom i pruži ruku svome prijatelju, koju ovaj radosno primi i svojski prodrma. Još dok se g. Kosta i doktor u vrtu razgovarahu, uđe Darinka zbunjenim licem Lenci u sobu. — Kuda si se ti opremila? pitaše ona bacivši pogled na Darinčino putničko odelo i šešir, što ga je na glavu metnula. — Zaboravila sam ti reći, da me je sinoć molila tvoja poznanica gospođica Draginja, da s njome idem njezinoj tetci u X. Ja sam dala reč a mislim da je i tebi pravo.Poći ćemo odma sad, pa ćemo se još zarana i vratiti. — Nebranim; ali do koji dan već odlazite, pa bih volela da nas danas ne ostavljaš — reče Lenka molećim pogledom. — I meni je žao — vrlo mi je žao, al’ mora da bude — pa strasno zagrli drugaricu i odjuri iz sobe. — Čekaj bar doručak; sad će i Kosta doći! — vikala Je za njom Lenka — Doručkovaću tamo — čulo se već iz dvorišta, a Lenci se učini, da je Darinčin glas čudno drhtao; ali u isti mah beše joj se razbudila ćerčica te tepaše: „mama, mama“ i to joj ne dade da dalje razmišlja. U tom dođe i g. Kosta. — Jel’ ustala Darinka? — beše mu prvo pitanje. — Već je otišla s Dragom u X. teta Jeli u goste; vratiće se tek doveče. — Ho, eto mu! — ljutio se on. — Ta devojka baš bega od sreće.Al’ i ti si kriva; trebala si mi javiti. — Ta čisto je odletela iz sobe — branila se ona. — A na posletku i ti joj nebi mogao zabraniti. — Zabraniti...Zabraniti... al’ ja bi je zadržao — gunđao je on. — Al’ ti dabome, nisi ni pokušavala, dosta ti je kad je samo ono preklapalo, Milica, uz tebe. Lenka ga čudno i neverujući pogleda, pa prsnu u smej. — Čudno mu je zlovolja i kiselo lice dolikovalo. — Lako ti je ceriti se, kad zajedno s tvojom Milicom imadeš više sreće nego pameti, — reče ljutito pa obuče kaput pa i on bez doručka i prvi put bez oproštaja sa ženom pođe u opštinu. — Kuda se ti, Kosta žuriš? — pitaše ga Milica koja se u isti mah vesela i dobre volje ukaza na vrati svoje sobe. — Na posao — reče on tonom kojim se s gostima ne razgovara. — Ta još je rano, — reče ona ne primetivši to. — Ti se doduše nikad ne žuriš, niti se brineš za što, pa opet druge prestižeš! ... reče ironično i jetko on i ode iz kuće. — Tvoj muž je danas zlovoljan — primeti ona za vreme doručka. — Ljuti se što je Darinka otišla a njemu to nije kazala. — Do duše i nije lepo domaćinu se ne javiti, al’ gostima se što šta mora kroz prste gledati — smejaše se ona ne pazeći mnogo na svoje reči, jer se u isti mah doktor Gavrilović ukaza na vrati. — Kostu sam opazio gde ode u opštinu — reče on kad ih je pozdravio. — Ali kamo gospođice Darinke? — Danas Lenčice, kao da niko nije zadovoljan s našim društvom — primeti vragolasto Milica, a iz plamenih joj očiju sunu — možda i u šali — prekoran i mnogoznačeći pogled na doktora. — Ali to ne ide; danas se baš morate i s našim društvom zadovoljiti — i tu ga opet vragolasto pogleda. — Kako to? — pitaše zbunjeno on. — Ta eto i Kosta ode od kuće ljutit što je Darinka jutros rano otišla bez njegova znanja s gospođicom Dragom u X. A i Vaše prvo pitanje ticalo se Darinke, — ćeretala je ona — a to se meni ne svidi, pa baš zavidim Darinčinoj sreći...I tu se onako skoro detinjski zasmeja. Doktora k’o da nešto u srce teknu pri veselom zvuku toga smeja te upravi vatren pogled na veselo devojče. Ali u isti mah obori oči i zaćuta. — Beše mu i nehotice izašla pred oči Darinčina slika pa premišljaše kako bi njenom iskrenom licu tek taj smej dolikovao... — Ta što ste se zamislili g. doktore? — reče sad veselo Lenka. — To nimalo ne dolikuje ni Vama ni mome Kosti, koji je takođe od kada se jutros s Vama razgovarao vrlo zlovoljan.Mora biti da bolujete obojica od jedne bolesti. — Nije moguće, — reče opet Milica. — Kosta zacelo pati od džepne bolesti; mesec je već na izmaku.A g. doktora drugo tišti; jer dok beše Darinka ovde nije bilo ni zle volje... Vragolasti osmej kojim beše ta primedba propraćena učini da se doktor zadovoljno nasmeši. — Tako; to mi se dopada — reče Lenka — a ne ona natuštenost!Eto do koji dan odlaze nam i gošće, a Vi i Kosta baš sad nađoste da se brinete. — Zar već odlaze? — pitaše on, a — ferije su već na izmaku, uzdahnu Milica — a i Darinka je navalila da se prek’sutra krenemo.Roditelji nas već odavno čekaju. — Hajd’ zabavljajte se vi kako znate, a ja moram na posao — reče Lenka i ode u kujnu. — Hoćete li nam do godine opet doći? pitaše on kad sami ostadoše. — Neznam; a i našto ću! — reče ona.Jedan dan Darinčinog otsustva više se oseća, nego da ja čitavu godinu ne dođem. Ovo je takođe u smeju i šali izgovorila, ali time je „na juriš“ zadobila lako zapaljivo srce doktora.I on mišlja: „Luda bi bio, kad bih tražio više.Ova me voli, a kako ona druga oseća — pitanje je“. Pa naglo ustade te otvori glasovir i zasvira poznatu pesmu: „bez tebe draga“. I Milica priđe glasoviru pa razgledajući neke note, što se tu nađoše ispitujući posmatraše doktora na čijem se licu ogledaše neobična uzrujanost. — Od kuda se setiste te stare pesme? — pitaše ona kad zvuci od svirke prestadoše. — Stara je, al’ i večito nova! — reče on pa ustade i naglo je uze za ruke. — Jest, gospođice, — reče zatim nežno i vatreno gledajući joj u oči — ona je vavek istinita; jer evo i ja bio bih mnogo sretniji kad bi večito s Vama živeo.Zato Vas iskreno pitam, hoćete li biti moja žena? Njemu se ogledaše u očima strast i uzrujanost od koje se Milica trže i zadrhta. Ona je govorila više u šali, a sad je tek videla pogrešku, to jest, moć, svojih nepromišljenih i izazivajućih reči.No i ako se trgla opet se nije pokajala; ta doktor nije bio taki čovek; da se nemože trpeti, a uz to beše on i valjan i uvažen, pa je morala prema njemu naklonosti osećati, a držala je da je on i sasvim dobra partija za ženskinju bez miraza... Ta naklonost što je Milica prema doktoru osećaše dabome da beše daleko od ljubavi, ali ko će se još i danas pri stupanju u brak i na ljubav osvrtati!... I zato niko nemože ni Milicu osuditi, što je i ona mislila, da je naklonost u slučaju „dobre partije“ dovoljan uslov za sreću u braku... Kad je Milica od uzrujanosti, što je povodom doktorovog pogleda snađe, sebi došla, nasmeja se i šaljivo reče: — Moram i na to da pristanem; stisli ste mi ruke tako, da se inače ne bih mogla ni oteti. — I s tim izvi svoje iz njegovih usijanih ruku. — Gospođice! — reče on potresenim glasom — zar je to odgovor? Ona mu pogleda u oči pa i sama zadrhta i porumenivši obori oči. — Čudno je taj njegov pogled na nju uplivisao, pa je tako moralo da bude...Ali u istom momentu učinilo joj se, da i on i ona smešno izgledaju, pa se zasmeja i diže glavu. — Odgovor, gospođice! — molio je on, ali pogled kao da mu je sad manje vatren bio. Milica za časak neodlučno i zbunjeno ćutaše i posle nekoliko trenutaka tiho reče: — Primam Vam ponudu; i porumenivši pruži mu ruku, on je tu ruku strasno stisnuo i u svom zanosu i protiv srpskog običaja i poljubio.Ali srce kao da mu u istom momentu opet neka ledena ruka dirnu.Miličina ruka je istina sad drhtala, a iz očiju sipaše joj takođe neobična vatra ali on i opet uzdahnu.U tim vatrenim očima beše i sada u ovom tako potresajućem trenutku više osmeja no tuge, a on bi baš sad tako rado u njima vidio suze ili bar onog blagog izraza i smutnje kojim su ga češće Darinčine oči za trenutak i kradimice gledale... s toga je on ponovo i nehotice uzdahnuo kad ga je posle nekoga vremena Milica nestašno Lenci prikazala kao svoga verenika, i kad je zbijala šalu i onda kad joj je on u prisustvu Lenke verenički prsten dao. — Neću da ga primim — govorila je ona — stvar još nije svršena.Mi smo pravili „račun bez birtaša“.A ko zna šta će na to moj i tvoj baba reći.Oni mogu još sve pokvariti... — A zar se ti tome ne bi protivila? — Pitao je plamtećim al’ tužnim pogledom on. — Ko bi sve u napred znao — rekla je u smeju ona. — Tako je! prošaputa doktor — ko bi sve u napred znao...I tu mu izađe pred oči Darinčina ozbiljna i blaga slika, pa ponovo uzdahnu.Milica je taj uzdah primetila te se manu šale.S toga se doktor koji i suviše ljubljaše plamene poglede i opet posle jednog sata krenu doma kao najsretniji verenik. — Krasan čovek taj moj Sava — rekla je za tim šaljivo ona. — Samo danas mi je i suviše sentimentalan no ja ću ga već od toga odučiti... Lenka je ispitujući pogleda. — Reci mi Milice iskreno — reče za tim — voliš li ti njega zdravo? S Miličina lica nestade onog nestašnog izraza a oči joj uzeše za časak neki blag izraz te zagrlivši drugaricu reče: — Vidim da sumnjaš o mojoj ljubavi prema njemu.No ja ti kažem da ću mu svagda verna biti; jer vidim da me voli, pa i ako se sad i sama dobro ne razumem, opet vidim, da mi je mio i da ga poštujem; a ljubav držim da će doći i sama, to jest, ako nije ljubav ono stanje, što sam ga osećala kad mi je rekao da me voli, a ako je to, onda je već i nastupila...I s tim sede za glasovir pa stade svirati neku veselu pesmu. Sretna priroda — prošaputa Lenka, pa opet ode u kujnu; jer je bila nedelja pa je trebalo malo više posla oko ručka položiti. Za ručkom nije g. Kosta ni valjane dve reči prozborio, a kad mu Milica ćeretajući reče da joj sad nije potrebna njegova pomoć u pogledu udadbe; jer je već verenica g. doktora, naglo se trgao i mesto čestitke samo reče: — Znao sam da ćeš ga uloviti, kad je ona luda baš sad našla da ode... — Lep kompliment za Darinku! — smejala se ona držeći da se domaćin tek šali. On opet da prikrije svoj jed, ustade od stola, te gledaše kroz prozor na ulicu. — Šta si se danas tako dugo zadržao? — pitaše ga opet ona. — Trebao sam ranije doći, da vidim kako se prenemažeš i kako si se „nakinđurila“ i pedeset mašlija na sebe natrpala, — reče on glasom koji je za šalu suviše ozbiljan bio.No tu se trže i zasmeja. — Pogled mu je pao na njeno odelo, te je video da je na njoj prosta haljina, a uz to baš ni jedne pantljičice...No on se i suviše ljutio što se doktor za nju rešio, pa mu se činjaše, da se ona trudi da doktora zadobije. — Bio je kao što je već rečeno, za svašta što je držao da je dobro i suviše zanet i u delanju revnostan. Da popravi svoju pogrešku pristade u šalu ali mu se ona vazda pretvaraše u satiru protivu Milice.Stoga i opet ode u opštinu na posao.Kad je opet došao nađe tu i doktora koji mu odma prikaže svoju verenicu, Milicu. On im je iskreno poželeo sreće.Ali kad se setio Darinke i svoje namere uzdahnu pa bajagi u šali i opet reče: „E tako je, medved uvek dobije najlepšu krušku“... — Ukus je različit — primeti mu samo doktor, ali se za nekoliko trenutaka i opet zamisli; a Milica veselo primeti: — Moj verenik ne zaslužuje taj naziv. Na ove reči Kosta se od srca zasmeja a doktor se trže i milo pogleda svoju verenicu u kojoj je toliko prostodušnosti i vesele bezazlenosti. Kad se doktor od svog druga praštao — reče mu ovaj: — I s nama možeš biti sretan u dobrim okolnostima, a zadesi li te kakva nezgoda, seti se da je uz tebe dete, koje te ne može razumeti kad više što osim ljubavi od nje želio budeš. — Kako to? Eto tako — reče Kosta. — Ona je dobra srca a i obrazovana je, ali je žena, koja ume ljubiti tek one, koji nju ljube i više — ništa. I tom presudom ocenjena je Miličina priroda, i sviju njoj podobnih ženskinja. Docne u veče toga dana došla je tek Darinka. Kosta beše svojoj ženi kazao svoj jutrašnji plan, te sad behu oboje ljutiti i spremni, da Darinci poštenu lekciju očitaju.Ali kad u sobu stupila učini im se da je i suviše bleda i tužna te zaboraviše svoju nameru. — Nešto si bleda, da ti nije zlo? — pitaše brižno Lenka metnuvši pred nju hladno pečenje i testa, što im je ostalo od večere. — Nije, — nasmeja se Darinka — sad ćeš videti, da mi je želudac sasvim zdrav — i smesti se za sto.No uz svu njenu hvalu izgledaše kao da joj zalogaji u grlu zastaju, te na brzo ostavi jelo. Kosta je sa saučešćem pogleda, i opet ne mogaše srcu odoleti već primeti: — Zar se tvoj put morao baš danas desiti!Njime si mnogo izgubila. — Kad se tvoj „manevar“ nebi mene ticao — reče bolnim osmejkom ona — i ja bih tako sudila.Ali ja sam i suviše ponosita, da se kome namećem; a i srce bi mi moralo biti i suviše skučeno, kad bi se u mesto ljubavi zadovoljila u braku sa jadnom naklonošću ili čak — sažalenjem...I tu se glasno zasmeja a oči joj se zaplamtiše neobičnom vatrom. — Ne, Kosta, to nije za moju prirodu; ja drukčije svađam te stvari.Brak kod mene nije trgovina, i ako sam hladna i neosetljiva ženskinja... — Ti si dakle bila jutros u senici? pitaše zbunjeno on. — Sasvim slučajno.Tamo sam čitala, a vi niste baš šaputali, pa sam morala čuti. — Sad mi je jasno — primeti Lenka. — Ti si Dragu pozvala u A. a ne ona tebe. — Tako je.Uzela sam kola i rekla joj, da moram nešto važno doma telegrafisati, pa je pozvala sa mnom njenoj tetci. — Našto to? — pitaše g. Kosta. — Morala sam ma kuda odavde.Nisam htela gospodinu doktoru da služim za psihološku studiju — primeti ona gorko.To bi i njega dovelo u nepriliku, da razmišlja.A tada bi možda stekao prema meni i simpatije... — Pa mogla si ga prosto odbiti a ne begati — reče Lenka. — Odbiti — dabome... — reče uzrujanim glasom. — Ali... pa porumenivši ućuta. — Kaži sve! — reče Kosta — inače ni ja ne vidim uzroka za... Ali on i ne dovrši a Darinka briznu u plač pa naglo pođe u svoju sobu u kojoj je Milica već davno spavala. Na pragu sobnjem okrete im se opet pa iskrenim al jedva čujnim glasom prošaputa: — Laku noć! sada ne mogu sutra će te sve čuti. — Večita zagonetko! — uzdahnu Lenka a g. Kosta zamišljeno i naglo hodaše po sobi. Sutra dan nađe Darinka Lenku i Kostu u vrtu u poslu.Čim je opaziše pođoše joj na sret. — Nastavite posao! — viknu im ona, pa se zasmeja. — Bože moj, čudan ti je čovek; sve ga nešto kopka da tuđu tajnu dozna, i ako ga se ništa netiče! — Ne tiče! — viknu u isti mah muž i žena, a prekorni je pogledi sretoše. — Oprostite! mislila sam tek u opšte, a o vašem prijateljstvu dosta sam uverena.Osim toga juče sam videla, da me Kosta prilično i poznaje.I zato i neću od vas ništa tajiti. Kosta se spusti na obližnju klupu a one sedoše do njega. — Korete moj postupak, — poče ona — i ne razumete me.E, pa čujte!Doktor Gavrilović je prvi muški, čiju sam simpatiju želila steći, a baš on me je juče taksirao „ladnim stvorenjem“ i otvoreno izrekao, da mu simpatiju ne ulivam.Druga bi možda baš sad trudila se, da mu pokaže da se vara.Ali ja sam baš protivno od one za koju me svet smatra i za to je vidite to povredilo moj ženski ponos pa sam morala činiti ono, što sam i učinila. — Bože moj, zar je to baš tako neoprostiv greh bio! — primeti Lenka. — Trebala si ostati pa bi videla da bi se on za tebe rešio. Darinčine se oči opet zaplamtiše uzrujano i prekidajući viknu: — Tako! — Dakle ja treba celoga veka da druge izvinjujem i da se borim za ono što drugima i samo dolazi!Ne Lenka, za opšte dobro tražiću i milostinju, ali za sebe — nikad...Zato sam i suviše ponosita... Osim toga — nastavi — ovde sam imala i drugih razloga.Primetila sam već odavno, da Milica kiselim licem učiteljuje i da i ona rado gleda doktora.Pa kad mu ona već uliva simpatije, neka se i uzmu.Ja sam se uklonila u odsudnom času da doktora ne dovedem u iskušenje, kad pokuša i on da razmišlja... Poslednje reči opet je izgovorila s ironijom. — Samo ti uvek tako radi, pa ćeš daleko doterati — primeti jetko Lenka. — A da šta ću? — reče Darinka slegnuv ramenima. — Ni moje srce nije mašina, pa da navijem osećaje onako kako bi praktičnije bilo.I ja sam čovek pa hoće osećaji kadkad da iskipe, a juče sam u najosetljivije žice bila dirnuta.Ta nije to prvina, da sam morala uvideti, da više vredim, nego što me svet ceni, ta sudba prati mene još iz rane mladosti moje.Jest, meni se vazda i trn u oku vidi, dok se u oku meni ravnih ni balvana ne opaža...I tu se za časak zagleda u daljinu. Dabome da i to nije bez uzroka, — nastavi opet tiho — nisam ja sama na to osuđena; osećaju tu nepravdu i druge meni ravne sestre što su osuđene da više razmišljaju, no što je to nekima po volji... Kosta tiho uzdahnu ali mišlja da mu je dužnost, da govoru dade veseliji pravac, te primeti: — Poznata je stvar, da mnoge misli prave glavobolju.Za to budi od sad pametnija, pa se mani tog ludog posla... — Samo kad bi se moglo — primeti ona pa se zasmeja.Ali ne kao do sad nego običnim veselim smejom. — Tako vidiš, to mi se dopada! — reče Kosta — sad vidim da tvoja ljubav nije mnogo značila. — Ljubav! — ponovi ona i porumeni — za nju mislim da je osećaj što ga prema doktoru osećah, sasvim primeren bio, ali ga je nestalo još pre no što se ljubav mogla razviti. — No da je već tu bila, ko’ velim, teže bi se nje otresla... primeti Kosta. Možda i nebi u ovom slučaju mnogo napora stalo, — reče rasejano ona — meni je bliža 27. no 17. godina. Baš kao i Lenci i Milici doda ona naglašujućim tonom. — Nisam to htela da rečem. — Nego? — Htela sam kazati, da se u tome dobu i o ljubavi ozbiljnije razmišlja. — Razume se — reče Lenka — ali ne baš svako.Milica, na primer, nije o njoj nikad, ni razmišljala, pa se opet udala... — Voleo bi znati kako ti, Darinka o ljubavi misliš? reče Kosta, videći da se na tu primedbu Darinka i opet zamislila. — Sad ti ne umem reći, ali kad budem o tome ozbiljnije razmišljala, kazaću ti — reče ona i ustade. — Hajdemo u kuću — primeti za tim — Milica je zacelo već ustala pa joj treba čestitati... Sutra dan otputovaše doma obe gošće, a idućih mesojeđa venčaše se doktor i Milica.Svatovi im behu vrlo veseli; a bila je pozvata i Darinka ali ona ne dođe — docnije im je pisala, da je bila u jakom poslu... Na godinu dana po Miličinom venčanju stajaše Darinka jedno poslepodne kod svoga prozora u ruci joj beše pismo, koje je već više puta pročitala pa se i opet povratila pa jedan stav u njemu što beše krupnije napisan i podvučen. „E moj dobri i radoznali braca Kosta“, prošaputa i savije pismo „Još jednako te kopka i muči sumnja.A teo bi svršetak pripovetke sa svatovi.Ali brate moj, i ako je sve već davno prošlo opet nam se pripovetka ne može po vašoj volji svršiti“. Toga večera još napisala je kao odgovor Kosti i Lenci poduže pismo što je glasilo odprilike ovako: Mili moji! Početak našoj pripoveci, mogu vam dati, ali za onakav svršetak k’o što ga vi želite još nije a držim, da i neće kucnuti čas... Za takav svršetak morala bih ja biti mnogo bogatija, malo luđa, malo mlađa i malo lepša.Ili ako ne to, ono bih bar morala imati malo hladnije srce i skučenije osećaje, pa da i bez ljubavi onome ruku dadem, kod koga ću moći komotnije živeti i leventovati. Prvim osobinama k’o što vam je poznato, ne mogu se baš pohvaliti, a prokleto srce opet neće da znade, da je u ženskim grudima pa da tek uz one osobine i do osamnaeste godine sme po volji osećati, pa i ono neće da se okolnostima potčini i prilagodi, nego još vazda oseća mladalački i večito tera — opoziciju... Uverena sam da me razumete; a kad me shvatite onda vam je i jasno, da nam se pripovetka baš nemože po vašoj želji svršiti.Ali kad baš od namere neodustajete poslaću vam početak a svršetak neka svaki čitalac po svome ćefu zamišlja.Time će pripovetka biti bar i neobičnija i interesantnija, a dobro znate da se i onako tek neobii interesantno od nas udaljene stvari rado čitaju i da sve’ ostalo ide — pod kupus... Nego si ti braca Kosta, baš zatucano sumnjalo! — sve jednako te muči sumnja, da ja za tvojim doktorom tugujem. — Da te jedan put te brige oprostim i zagonetku rešim, evo ti iz moga dnevnika od reči do reči beleške što sam ja na dan Miličinog venčanja u njega pribeležila. — Kad nju pročitaš znaćeš i moje mišljenje o ljubavi koje ti i onako još od pre dugujem. — „Ljubav je kao vatra; dok joj daješ goriva plamti i gori a čim prestaneš davati, ona zgara ono što imade, pa kad i to izgori ostaje pepeo koji vremenom vetar raznese... Gorivo ljubavno dolazi od osobe koju ljubimo.Kod nekih je to gorivo belo lice, viti stas, biser-zubi, čarne oči, rumen-obrazi i tome podobne stvari, a kod nekih je opet razboritost, iskrenost i druge duševne vrline. (I zato i ima trajne t. j. večite ljubavi i ljubavi što za malo traje.Trajna je ljubav ona što joj je gorivo duševna vrlina, a prolazna ona je što potiče iz poštovanja bela lica i divnih trepavica...Milice, teško i tebi, ako ti nešto oči obolu! ... ili se i tvome mužu večito ćeratanje dosadi...) Nestane li toga goriva u ljubljenih osoba to nam ga ne mogu više ni pružati i onda i naša ljubav mora da prestane.Pa ako nam je ljubav čista i jaka ona zgara ono što je primila dok i poslednju iskricu ne pretvori u pepeo — u uspomenu... Ako li je ljubav slaba, onda i to gorivo ne pretvara u pepeo, već u mesto njega ostaje ugljen o koji i kad se ishladi može planuti, ali retko vatrom-ljubavi, a obično vatrom — zlobe i mržnje... —“ To je vidiš, moje mišljenje o ljubavi, pa kad ti još dodadem, da je za mene ljubavno gorivo uz ostale duševne vrline na prvom mestu i razboritost onda možeš biti uveren, da su doktorove reči, što sam ih kod tebe u vrtu čula najbolji dokaz, da u njemu nema dovoljno onoga goriva, koje ja tražim i koje bi moju ljubav sve do sad održalo. Osim toga onaj osećaj i ne beše ljubav, nego tek početak poštovanja, koje i ako je blizu ljubavi opet nije jedno i isto. — Od poštovanja do ljubavi, kaže se, da treba tek jedan korak, ali meni se čini, braca Kosta, da baš taj korak mora da je „džinovski“; jer pogled po svetu kazuje mi, da ljudi retko iz istinskog poštovanja postupaju.A za brak je tek potrebna sušta ljubav! ... Nemojte se srditi što ovako govorim.Ja znam, da svuda ima izuzetaka i da ste i vi baš jedan „egzemplar“ od te vrste izuzetnoga „rariteta“ te se na vas moje reči i ne mogu odnositi.Ali izuzeci još ne čine većinu, pa mi ne možete zameriti, što i kod mene — većina rešava.,..I što većine radi ne mogu ovu istinom „filovanu“ „knedlu“ ćutećki da progutam, nego je i vama „pakujem“ pa kad dospete vi je lepo i „na tenane“ analizirajte, a uverena da će te i vi naći, da su sastavci čista istina, koja je obično neprijatna ukusa i za voljno „ajnemovanje“ i drukčijim „je junačinama“ gorka a kamo li meni, običnoj i — slaboj ženskinji... Osim toga morate mi ovu moju slobodu već i s toga oprostiti, što sam danas i ja vesela, a veselju znate, da se i nehotice gleda „kroz prste“... Dobila sam od jednog seljaka na poklon jednu lepu kravicu od tri dana — uginula mu je krava pa je meni tele poklonio.On veli, mleko me neće toliko koštati, da mogu odrasnu kravu kupiti, a vremenom će i ovo telence biti dobra mlekoša.Pa onda ove zime bilo je lepo i suvo vreme a natrefila sam i na poštena obućara, te sam koje na obući koje na odelu zaštedila dvadeset forinata što za deset godina čini baš 200 forinata; a to je mnogo za učiteljicu koja ima za života svoju „minimum“ platu a posle smrti — pardon! posle dvadeset godina rada „sjajnu mirovinu“... Pišite mi o svemu, pa ne zaboravite još reći, hoćete li i malu Smilju za učiteljicu izobraziti?Ili možda se i vi nadate, da će donde nastupiti sretnije doba u kome se misleće ženskinje neće morati tek za učiteljski poziv rešiti! Uverena da će te se na ovo onako dvosmisleno nasmešiti.No i opet za to, ja hoću da se nadam; jer i onako je nada hrišćanska vrlina, a uz to i potreba bez koje je teško živeti... S pozdravom vaša Darinka.“ To je pismo što ga je Darinka kao odgovor Kosti i Lenci otpravila, a oni i ako joj više ne dosađuju svojim opomenama, opet se nadaju, i očekuju, da im se pripovetka i bez njihovog posredovanja po volji svrši. Među tim ja sam pogodnije stvorenje; jer nisam ni naviknuta, da se okolnosti po mojoj volji i zamnom okreću, pa sam i sad napisala i njihovu pripovetku kako se moglo; a tvrdo se nadam, da će mi i oni tu slobodu kao i pogreške u pripoveci rado oprostiti.Osobito kad im još kažem, da sam i ja — učiteljica. 2-ga KNjIGA KOLARČEVOG FONDA 2-ga OMER ČELEBIJA M. Đ. MILIĆEVIĆ U BIOGRADU U ŠTAMPARIJI NAPREDNE STRANKE „Pričanje je duši poslastica“ Sultanov Mušir, Serdar-Ekrem, Omer-Paša, godine 1850, savlada bunu bosanske i hercegovačke vlastele koja se tada, valjda pošljednji put, bijaše digla da brani svoju predionu avtonomiju od stambolskih centralističkih reforama! Ponositi Serdar-Ekrem, Poturčenjak, krьaše, jednog po jednog, najglasovitije plemiće u Bosni i u Hercegovini; savlađujući njihovu silu, on pobijaše i njihov glas i važnost u narodu.Silnoga Ali-Pašu Stočevića-Rizvanbegovića osvoji i zarobi, pa ga posadi na magarca licem k repu; i tako ga provede kroza svu Bosansku Krajinu! U ovakom svom jadu, nekada bijesni Rizvanbegović vikaše: — Ta zar nejma ni jednoga Turčina, da me ubije: da me smrću izbavi od ove bruke? — Nejma! odgovoriše mu vojnici Omer-Pašini: — Od nas ni jedan nije Bošnjak ni Hercegovac a, po tvojoj pameti, samo su oni pravi Turci! Po što ga je obrukao kako Turčin nikad nije obrukao Turčina — oduze mu i čemerni život!... U Podrinju, oko Zvornika, Serdar-Ekrem pohvata 35 begova, okova svakoga alkom oko vrata, i alku svakome zakova za jedan željezni lanac, pa tako navrstane posla, preko Srbije, u Carigrad, u zatočenje. Taj niz okovanih begova, kao niz ždralova, gledali su Srbi, i nisu mogli načuditi se čudu, dotle neviđenomu! — Za što tako nemilostivno postupaš s ovim Turcima? upita Omera jedan njegov pređašnji jednovjerac: — nijesu zar svi toliko krivi? — I da nijesu krivi ovi, odgovori Omer-Paša: — krivi su njihovi stari.Šta su oni činili Hrišćanima (svojoj po krvi braći, ovo im je još malo.I ja, Poturčenjak, hoću za sve ono da im platim, kako se već, poslije ovoga, nikada Hrišćani ne bi s njima kusurali.... — A za što ih šalješ baš preko Srbije? — Za to, da pješice pronesu okove kroza Srbe, da se ovi zadovolje te da....Ovdje Mušir mahnu rukom za znak, da se više ne govori o tom. I razgovor se prekide. Bošnjaci Turci, gledajući šta čini Omer-Paša, od starih silnih begova, govorahu među sobom: — Nije ovo Turčin!Vlah je on; i ime mu je Panto! Omer, dočuvši za takav govor, na jednom velikom skupu, javno reče: — Bre, ako se vi ne smirite onda ćete me odista pamtiti, dok ste god živi!... Slušaoci nikom ponikoše. Tada se u krvi utopi misao o bosanskoj predionoj nezavisnosti; tada sultan, zahvaljujući Poturčenjaku Srbinu, steže sa svim u svoju pesnicu Bosnu i Hercegovinu, valjda da može lašnje obje te lijepe srpske zemlje, kao jabuku iz njedara, jednoga jutra pružiti svome susjedu od Beča Ćesaru!... U to, zlokobno za bosansku vlastelu, vrijeme, u Zvorniku življahu dvoji Vidajići.Pred jednima bijaše Ali-Paša Vidajić koji je godine 1831 bio s Husejin-Kapetanom, „Bosanskim Vitezom“, protiv Sultana: a pred drugima — Mahmud-Paša Vidajić, koji je onda držao carevu stranu. Rođaci ovoga pošljednjega Vidajića ne stradaše od Omer-Paše onoliko, koliko drugi begovi bosanski i hercegovački.Istina je jedan od njih bio prejurio preko Drine u Loznicu, ali je to bilo više od straha nego od prave pogibije. Onda su jedni govorili, da Omer-Paša štedi Mahmudove Vidajiće za to što je Mahmud prvi odustao od „Bosanskog Viteza“, i prešao na carevu stranu; a drugi su uvjeravali, da su neki Srbi išli Serdaru Ekremu, kao nekadašnjem svom jednovjercu, i poduhvatili mu se za ove Vidajiće?... Bilo to kako mu drago, nas se ovdje tiče samo jedan od ovih Vidajića, vrlo udaljeni rođak Mahmudov, po imenu Hamza-Beg, koji se odavna nije miješao ne samo ni u kaku bunu, nego ni u kakve političke razgovore.Nadgledajući svoje zemlje, kojih je imao mnogo duž rijeke Drine, Hamza-Beg je mahom i boravio po svojim selima, među seljacima, svojim čivčijama. U Zvorniku pak kuća Hamza-Begova bijaše na najljepšem mjestu.Sa svoje divanane Hamza je, po volji, mogao razgledati i čudnu sutjesku, kroz koju dere brza Drina između Zvornika i Sakara, i lijepu rodnu ravan, koja se pruža od Zvornika dolje k Janji i k Bijeljini.... U ono vrijeme, u koje se počinje ova pripovijetka, Hamza-Beg bijaše već čovjek star.Šezdeset i pet godina mogao je imati, kao jednu.On se i nosi sa svim starinski, i živi kako su mu živili stari.Na glavi mu je svakad bijela hamedija; na leđima ljeti dugačko nepostavljeno džube, od čohe pepeljave boje.Njim obavija donje haljetke, i široke dimlije od crnoga pamuk-atlaza: na nogama nosi žute mestve, i po vrh njih crvene jemenije s repićima na petama. Hamza je čovjek vrlo kosmat: ali bradu i brke dobro potkresuje, a veđe je pustio da rastu po volji.S toga su u njega veće obrve nego u nekoga brci.Sav je jako prosijedio. Kad Hamza ide ulicom, uvijek nosi u ruci dugi čibuk sa skupocjenim takumom od žutoga ćiribara.Nekad dođe te posjedi na dućanu svoga dobroga prijatelja Muj-Age Prijedorca, koji drži veliku boltu, baš do gradskih vrata; a nekad ode u veliku kavanu, do Barjak-Džamije, u koju dolaze stari Turci te sjede, puše, i po malo razgovaraju. Hamza je čovjek veoma ćutljiv; gotovo nikad ništa i ne govori.Jednoga dana, poslije po dne, sjedi Hamza na dućanu svojega prijatelja i puši, dok će mu Muj-Aga reći: — Dina ti, beže, ne odbij mušterije, ako dođe, dok ja otpadnem kući, da nešto donesem! — Idi! reče Hamza, i pušaše dalje. Muj-Aga izmače, a dva stranca te u dućan! — Mi bismo željeli, reče jedan od njih: — kupiti dva ćiribara, eno od onih gore!I pokaza štapom kakve ćiribare želi kupiti. — Ne branim! tromo progovori Hamza, i malko se okrete k strancima. Onaj drugi stranac koji je dotle ćutao, sada srdito reče: — Zar mi od vas tražimo dopust, te nam tako odgovarate?Kakav ste vi trgovac? — Ostavi ga! šanu mu na uho drugar: — Ovo je Turčin, i još Hamza-Beg Vidajić: od njega je dosta i ovoliko.... Među tim stiže Muj-Aga, i prepazari s kupcima ćiribare. Izlazeći iz dućana, stranci govorahu: — Jeste ovaj Turčin čudnovat čovjek!Ne će da prekine svoju nemarnu gospoštinu ni onda, kad mu donosiš zlato na noge! A Hamza, ostavši s Muj-Agom, šapće sam u sebi: — Čudni su ljudi ovi jabanci!Nije im dosta što im se daje dobra roba po umjerenu cijenu; nego još traže, da im trgovac, pazareći, podskakuje kao ćoček uz daire!... U ono vrijeme kad se u svoj Bosni, a osobito duž Drine, mnogo govorilo: da će Srbija, đoja zbog Malog Zvornika, zavojštiti na Bosnu, Hamza-Beg, jednoga dana, bijaše sazvao svoje čivčije, da mu sijeku baskije za neku zgradu.Izišavši, oko po dne; da vidi kako radini rade, Hamza zasta poslenike na užini pod, velikom topolom.Protiv svojega običaja, sjede i on u hlad, kod njih i, gotovo nehotice, pusti se s njima u razgovor.Među radinima bijaše neki Grbavi Tripko, veliki šaljivac, kome su Turci obično praštali, makar što da reče, jer je svojom lijepom šalom i njihovu sumornost mnogo puta rastjerao.Ovaj Tripko, videći Hamzu ovako dobre volje, ni pet li šest, nego pravce zapita: — Zbilja, Beže, ako nešto Milošević prijeđe Drinu, kao što se govori, šta ćeš onda ti? — Zar ti, Tripko, misliš, odgovori Hamza: — da je krst od sto oka (te ga ja ne mogu dići)?Ako Milošević odista prihvati Bosnu, ja ću krst na se a prase preda se, pa ću opet biti Beg Vidajić, a Tripko će mu sjeći baskije, kao i danas!... Seljaci se zgledaše, i umukoše. Hamza-Beg se poslije toga, diže i ode. Seljaci su se jako čudili Hamzinim riječma; ali stari Čiča Stijepo nastavi ovako: — More nijeste vi znali Bega u mladosti njegovoj; nije on bio ovaka ćutalica.On je, jednom, nasred čaršije, pred tolikim Turcima, rekao: „Vala, car griješi, što ne da Bosnu Kodža-Milošu; nju će mu, beli, uzet’ neko drugi, i gori i jači od Miloša!... “ Docnije pomriješe mu djeca, pa ga ubi žalost, te mu nije ni do čega; a još kad Turkuše slomiše bosanske begove, on umuče sa svim: danas ko ga vidi, pomislio bi: da Hamza-Beg usta ima a jezika nejma... Hamza-Beg ima samo jednu ženu, po imenu Meleću (Anđeliju); više žena nije nikad ni držao.Meleća je, u mladosti, bila neobično lijepa, ali, pošto je devetoro djece rodila, i od njih osmoro zakopala, izgubila je, jadnica, i ljepotu, i snagu, i zdravlje. A grdnu je muku poteglila ta žena oko tolike svoje djece, pa gotovo sve uzalud! Kad joj se našlo prvo djetence, dozvala je hodžu, i upitala: šta da čini da svoje čedo sačuva od kamenica vještica, jer je vjerovala, kao i sve njene druge u Bosni, da vještice zatiru malu djecu, gdje god mogu.Hodža je naredio te se dijete, još neokupano, izmjerilo na kantar.Koliko je ono bilo teško, toliko oka pšenična brašna da daje Hamza kojoj siroti za dvanaest godina. Hamza je rekao da se ta mjera daje četvorostruko. Ali je to dijete umrlo poslije pola godine. Našlo se drugo dijete. Meleća zamoli hodžu za kakav drugi lijek. Hodža naredi da se nađe bijeli trn samac (koji je nikao sam za se); da se odsiječe, i da se zabode djetinjoj bešici u šljeme. — Ni jedna kamenica, veljaše hodža: — ni pristupiti ne smije ovoj bešici i djetetu u njoj. Sve je učinjeno kako je rekao, ali je i to dijete umrlo poslije godine dana. Trećemu djetetu hodža dade ovaj zapis: — Jemliha, Meslina, Mekselina, Mernož, Debernož, Sazenož, Kitmir. — To su, reče on, imena sedmorice eshabija ili proroka, koji će doći da sude, kad bude kijamet (strašni sud). I to dijete nije sastavilo tri godine. Četvrtome djetetu dao je hodža ovaj zapis: — Sačuvaj me Bože od đavola koga su ubili kamenjem!S pomoću Božjom pišem zapis: Aranđeo Gavrilo, Mihailo, Serafim, i Izrailj. Ovo dijete nije sastavilo ni sedam dana! Petom djetetu hodža je dao ovaj zapis: — Nejma druge pomoći sem pomoći tvoje!U nju se uzdam dan i noć.A tip si najveći Bog!... Osim hodža i njihovih zapisa, Meleća je, u nevolji, činila sve što je od koga čula. Jednom se i sumorni Hamza-Beg nasmijao, čuvši u haremu ovu pjesmu: To su pjevale one žene koje su čuvale porodilju za sedam dana!... I sve to nije pomoglo ništa.Meleći su djeca umirala, koje prije a koje poslije, dokle ih nije, crna majka, osmoro zakopala! Kad je osjetila i deveto čedo pod pojasom, Meleća se našla u velikoj brizi i u veliku strahu.Brinula se i za ovaj deveti rod srca svoga; a i strahovala je da Hamza-Beg, ne mogući s njom podići svojega poroda, ne ostavi nju, i ne uzme drugu ženu!Duša valja, nikad Hamza ni čim nije pokazao take namjere; ali je Meleća znala da se u Muhamedovaca ne kaže: „Žena je željezna košulja; kad je čovjek jednom obuče, samo je smrt može od njega rastaviti“ nego se veli: „Žena je voće koje se jede dok je sočno; a kako se spari, baca se, i uzima se drugo jakovno“!... Za to smisli da radi malo drugojače s ovim devetim djetetom. — Ovo ću dijete, rekla je ona: — da ostavim samo Bogu i Božijim služiteljima, pa — šta bude! Kad se dijete našlo, dozvan je prvo hodža, i on je dao ovakav vefk (zapis): — Predajem se Đogu, i od njega čekam pomoći.Od mene je samo vefk (zapis). Poslije hodže dozvan bi srpski pop, i od njega potražiše zapis.Pop se stade braniti, da ne umije zapisa pisati. — A ti daj djetetu molitvu i blagoslov po zakonu tvojemu! Pop uze hartijicu i zapisa ove riječi: — Krst hranitelj vse vaseljene, krst je.... i tvoja snaga i zaštita!“ Sad dozvaše fratra, te i on dade ovaj zapis: — n. n. d. n. n. s. n. t. d. g. (To jest Non nobis, domine, non nobis sed nomini tuo do gloriam). Sva ova tri zapisa zavi Melećina majka u tanku voštanu krpicu, pa taj zavijutak smjesti u zlatnu hamajliju, koju Meleća namače sebi na vrat. Na taj način, Meleća je svoje deveto čedo stavila pod jedinu zaštitu pripoznatih služitelja Božjih od tri bosanske vjere.Ničije druge pomoći nije tražila.... Ovo deveto dijete bijaše muškarac, krepak, i pun zdravlja i života.Nadjenuše mu ime Omer.Srećna njegova majka čisto se povrati i podmladi, dojeći i negujući svojega mezimca.I gotovo je, od toga doba, živila samo za Omera.A šta da se reče za Hamza-Bega?Ne napuštajući svoje obične sumornosti, on bi ipak po cijele sahate provodio u sobi gdje je Omer; nekad, dok dijete spava, nadnio bi se nad njegovu bešiku, i ne bi umio skinuti očiju s njega! I Omer je, hvala Bogu, napredovao kako se samo poželjeti može.Svakad zdrav, svakad veseo i zadovoljan, rastao je ovaj muškarac i razvijao se na veliku sreću svojim roditeljima. Hamza-Begu i Meleći sada su dani prolazili vrlo brzo, gotovo neosjetno. Pripisujući ovu svoju novu sreću, u najvećoj mjeri, uticaju molitava trojice sluga Božijih, Meleća i Hamza starali su se, još od početka, uputiti svojega sina da poštuje te tri vjere, i troje sluge njihove.Ne može se reći da su oni sve drugo ostavili na stranu, pa se starali samo o tom: ali — dokle drugi o tim vjerama nijesu svojoj djeci ni pominjali ili, ako su i pominjali, to je bilo samo da svoju pohvale a tuđu da nagrde, njih dvoje su Omera učili da poštuje sve tri „bosanske vjere".Tako su ih oni nazivali!... Jednoga petka, poslije po dne, Meleći bijahu došle neke poznanice na posijelo.Među gošćama bijaše i Adžemova Fata, velika previjuša i kaćiperka.S njom bijaše i sinčić joj Meho, Omerov vršnjak. Hanume se namjestiše na čardaku, na lijepu pogledu u prirodu preko kuća i preko ulica.Tu sjede, predu svilu, razgovaraju se, i šale se po bosanskom običaju. Omer i Meho spustiše se, kroz gradinu, k Drini.Tuna uzeše „prevoditi babu preko vode“, to jest, potezati se glatkim škrinjama preko rijeke.Oba bijahu već toliko jaki i vješti da im je mnoga škrilja po nekoliko puta odskočila na površini, pa tek onda bućnula u vodu; ali ni jedna nije mogla dospjeti Drini na drugi brijeg.To je bilo mnogo za njihovu snagu.Na to su se Omer i Meho i smijali i srdili, što ni jedan ne može „da prevede babu“ preko Drine. U jedan mah, i Omer i Meho prnuše kao preplašene tice, dojuriše bez duše na čardak, i padoše svaki svojoj majci na krilo. — Šta je?Oda šta si se prepao? pita žustra Adžemovica. — Da nijesi koga zadijevao? veli Meleća Omeru. Meho prvi uze kazivati da ozgo, putem niz Drinu, s tovarnim konjma, idu neki ljudi vrlo strašni. — Zar od Vlaha toliko da se prepadneš, nikakav sine? ciknu Fata svojemu sinčiću. — Strasni su, neno: ne znas kako su strasni, tepa preplašeno dijete. — Gdje Vlah more biti Turčinu strašan? prijekorno zapita majka.Pa ti ga uze pod pazuhe, izdiže do na prozor, rekavši mu da gleda onamo na put kojim idu ti ljudi.Dijete je posluša; ali, ugledavši one seljake, trže se k materi i protepa: — Uh!Eno onijeh Vlaha! Tada ga majka šinu rukom po obrazu i ciknu: — Za što ukćeš od rđakovića Vlaha k....n sine? reci: — Pu! I Meho, makar da je drktao od straha, reče što mu zapovjedi majka.... Pred noć, gošće se raziđoše, svaka svojoj kući; ode i Fata s Mehom.Osta Meleća sama s Omerom.Onda će majka reći svome sinu: — Omere, srce moje! nemo’ ti nikad onako pljuvati na ljude koji ti ništa nijesu krivi! — A za što, neno, Meha uči njegova majka, da pljuje na Vlahe? — Za to što joj toliko donosi pamet!Sama je rođena šći jednoga seljaka iz sela Diviča, pa se poturčila, i pošla za Adžema, i sada viđe li šta čini?„Najela se gladnica, pa misli da je banica“.Onakav nauk, sine moj, ne primaj nikad ni od koga! — Odista, pričao je Omer mnogo docnije, kad je već odrastao: — u onaj mah, i ako sam bio dijete, moja mi je nena bila mila kao kakav anđeo s nebesa; a Mehova majka bješe mi mrzna kao kakva kamenica što se priča da jede žive ljude!... Kao što rekoh, Meleća, u prevelikoj brizi za svojega jedinca, uči ga da nikad nikoga ne vrijeđa; da se, svakom prilikom, uklanja od svađe i zađevice.A Hamza-Beg, sa svoje strane, misli da se i do svađe može doći pa, za svaki slučaj, svoju pouku svodi na ovo: — Omere, moje dijete!Ne čini nikom nikakva zijana; a dogodi li se da kom što učiniš, odmah plaćaj! On sinu ne zakraćuje slobodu: ali vrlo često ponavlja: — Plati, i preplati svaku štetu koju učiniš, samo ne ostaj ni s kim u omrazi!... Omer uđe u dvadeset prvu godinu.Momak je to visok, stasit: kose je smeđe, a očiju plavih, krupnih.Omer nosi jevropsko odijelo, sve crno, i zakopčano do pod samo grlo.Na glavi mu je ugasito crven ves, s malom crnom kićankom od prepredene svile.Da mu nije toga vesa, kakav obično nose mlađi obrazovaniji Turci, ni po čem drugom ne bi se moglo poznati da nije Hrišćanin. Sva čaršija ne zove Omera drugojače nego: Omer Čelebija.A, pravo reći, i bio je čelebija.Plemić po lozi; sin bogata oca; jedinac u ojađenih za tolikom djecom roditelja — Omer je svakad imao da podmiri svaku želju svoju.Kad je bio dijete, šiparac, djetić, otac mu je pak iz Carigrada poručivao male, izučene konjiće za jahanje; za Omerove sokolove i hrtove znao je i Travnik i Sarajevo, a odijelo mu je svaki dan bilo ljepše i prikladnije od odijela pašinoga sina o kurban-barjamu. Pored toga, Omer je prošao i dosta svijeta: slazio je u Šabac i u Biograd; bivao je u Sarajevu, u Jedrenetu, i u Stambolu; išao je u Zagreb, u Peštu, i u Beč.Znao je nešto malo njemački; srpski je govorio kao najbolji Srbin: čitao je i pisao srpski: a i turski je dosta razbirao, samo kad mu je trebalo da komu piše tursko pismo, pisao ga je turskim slovima a srpskim riječma. Jednom, s nekim Zvorničanima, Omer siđe u Biograd.Zvorničani se vrate, a on ostane da duže gleda neki vraški „cirkus“, u kom je bilo konja veoma izučenih.Poslije nekoliko dana, čuje Omer da su mu roditelji u brizi, jer je neko razglasio: da on hoće da se pokrsti.Mladić onda sjedne i napiše svojoj majci evo ovako pismo: Ovo pismo, ovakvo kakvo je, neka bude svjedočanstvo koliko je Omer bio jak u srpskom jeziku i u pismu. Rođen među Srbima, i od djetinstva živeći s njima, Omer se toliko bio svikao s hrišćanskim običajima, da se, gotovo, ni tijem nije razlikovao od Hrišćana svojih vršnjaka.Njega Srbi zovu na svadbe, na slave, na sela, i na druge zabave i veselja.On igra u kolu, pije vino, i vlada se sa svim onako kako se vladaju mladići Hrišćani i Kršćani. U to vrijeme u zvorničkom garnizonu bijaše neki juzbaša Esad-Beg, iz Anadola rodom.Ovaj Esad-Beg, došavši u Bosnu, bijaše naučio dvije stvari nove za sebe: govoriti srpski, i piti turski!Njega je Omer mnogo puta dobro napojio u ardiji bakala Mitra Cincara.U jednoj takoj pijanci, gdje bijaše i i Srba i Turaka, Esad-Beg, videći koliko Omer prijateljski druguje sa Srbima, upita: otkuda je to? — Rodio sam se među Srbima, odgovori Omer: — i odrastao sam s njima. — Pa i drugi su se Zvorničani rodili među Srbima, i odrasli s njima, kao i ti, nastavi Anadolac: — i eto nijesu taki? — Za mojega djetinjstva, reče Omer dalje: — bio je ovdje, u Zvorniku, u srpskoj školi, neki učitelj koji je svojim đacima ostavio mnogi dobar nauk.O tom se učitelju onda pričalo, kao o nekom osobitom čovjeku.Ono što je on govorio svojim đacima, ponavljalo se, poslije, po dućanima i po kućama.Tako veljahu da je jednoga dana kazivao: kako se raspoznaje biljka od biljke, a kako čovjek od čovjeka. — U biljaka ima više znakova za razlikovanje, govorio je on: — ali su list i cvijet znaci najviđeniji.Po listu, po cvijetu, poznaje se koje je drvo s kojim svojta, a koje i koje su tuđina.Ljudma pak, govorio je taj učitelj dalje: — jezik je to što su drveću list i cvijet.Po govoru, po jeziku, poznaje se koji su ljudi među sobom svojta, a koji su jabana.Vjera je tu nešto sa svim drugo.Braća po jeziku, braća su i onda kad jedan ide u crkvu, drugi u misu, a treći u džamiju.I tako su svi Bošnjaci — i Hrišćani, i Kršćani, i Muslomani — braća, jer svi govore jedan isti jezik, a Turkuše i Bošnjaci nijesu braća, nego su samo jednovjerci. — Adžaip! viknu Esad-Beg: — Zar ti! veseo bio, ak-musloman, primaš odmah sve što čuješ da bulazni kakav vlaški daskalo? — Ne, efendija! odgovori Omer: — nijesam ja take besjede slušao samo od toga daskala: i moja majka govorila mi je vrlo često, da sa svima bosanskim vjerama lijepo živim; a reda je, biva, svoju majku slušati!To i naš koran zapovijeda! Esad-Beg bijaše prilično napit kad je Omer poneo govoriti pa, slušajući šta zbori mladić Musloman, kao da se sa svim istrijezni.On pogladi svoju kratku bradu i, kao u nekom velikom jadu, viknu: — Vaj! vaj! vaj!Naš se car samo uzalud muči!Bosna će, a prije a poslije, s ovakim sinovima biti ono što sama hoće!... Jednoga dana, vraćajući se iz lova kući, Omer srete, u Muftinoj ulici, gomilu srpske djece koja bježi pred gomilom Turića što trče za srpčićima, potežući se za njima kamenjem i drvećem. — Šta je to? upita Omer hromoga Hasu Hadži-Ridžalova koji, kao hromac, trčaše nazorice za drugima. — Oni poganac, Radojica Markićev, nagrdio našu vjeru! — Kako je nagrdi, bolan? — Eto kako: on, kaurin, nazvao meraba Ibru Mehmed-Aginomu! — A zar je meraba kakav rug našoj vjeri? — Rug je veliki, kad tu riječ reče Vlah Turčinu. — Prođite se vi zaludnice!A kuda trčite sada? — Gonimo ih dolje k Drini; i, ako ne umaknu, stjeraćemo ih u vodu sve do jednoga! Čuvši to, Omer okrete konja, stiže Turiće, privika na njih, i vrati ih na trag.Srpska djeca, među tijem, izmakoše i posakrivaše se. Može biti da nestašna djeca ne bi Omera ni poslušala, ali on bijaše na konju, i s kerovima, koji su ih za čas mogli sve iscijepati. Turići, preko svoje volje vraćeni, gunđahu protiv Omera, što brani „ Vlahe" (Srbe), kao da su njegova vjera?! A Omer opet u sebi mišljaše: — Čudnih slijepaca!Ljute se i biju za riječ, koja valja da miri i blaži ljude!... Do kuće Hamza-Begove prva je kuća bogatoga i čuvenoga trgovca Pavla Tešnjaka. Ovaj Pavle rodom je iz Tešnja.U mladosti svojoj mnogo je putovao po Jevropskoj i Aziskoj Turskoj.Čak je bio i u misirskoj vojsci, pod nekakim junakom pašom.Poslije se odao na trgovinu, i zaradio je lijepih para.Bio se vratio u Tešanj, ali se ondje nije zadržao, već se iz Tešnja preseli u Zvornik, da je bliže k Srbiji, kud, najposlije, i misli prijeći. Tešnjak je čovjek već star, krezav, visok, suv, ali još krepak, i svakad nosi pištolj srebrnjak za pojasom.Kad ga, od Turaka, ne smije držati naprijed, onda ga pozdravo drži za leđima, pod ćurčetom. U Pavla Tešnjaka, koji se podockan i oženio, ima samo jedna šći, po imenu Pava.Curi je upravo 17 godina.Ljepote Pavine ja ne umijem opisati.Mogu kazati: kake su joj oči, kake obrve, čelo, obrazi, nos, usta, zubi, brada, i bijelo grlo, a osobito medeno grьoce; ali sve to ne bi moglo pokazati cijele ljepote ove neobične djevojke.Ako ste kad, na kaku veliku saboru, gledali više lijepih djevojaka, i za svaku, na po se, našli ste da je baš lijepa; pa bi, poslije svih tih ljepotica, došla Pava: vi biste je pogledali i — zanijemili biste od čuda; zaboravili biste sve one ljepotice pred njom, i samo biste se divili neiskazanoj mjeri njene lepote.Eto taka vam je Tešnjakova šći! Omer i Pava, bliski susjedi, rasli su jedno na drugo gledajući.Jer, makar da se srpske djevojke u Bosni čuvaju gotovo kao i turske, ovo dvoje mladih viđali su se često još od djetinjstva.A što god su se češće viđali: sve više su željeli da se vide! Jednoga tihoga večera, kad blijedi mjesec bijaše obasjao i Zvornik i Sakar, iz Tešnjakove gradine strujaše ovakva pjesmica: Na taj glas, iz Hamza-Begove bašte odazva se ovaj odjek: Već nije bilo ni najmanje dvoumice: Omer je bio zamilovao Pavu; Pava je bolovala za Omerom.To su najprije osjetile djevojke i momci, vrsta Omerova i Pavina; poslije to dođe do ušiju Meleći, Omerovoj majci, i Despini — majci Pavinoj.Najposlije to posta javna tajna i za oštroga Tešnjaka i za sumornoga Hamza-Bega. Pavle Tešnjak jedan je od onih bogatih ljudi koji su, po naravi, vrlo plahi, ali nestalni u svojim raspoloženjima.Ovake ljude okolina njihova, imajući interesa ne vrijeđati ih, izuči dobro pa, poslije, upravlja njima po svojoj volji.Ona se svakad, bez i jedne riječi otpora, trenutno pokorava svakoj zapovijesti ovako plaha gospodara a, docnije, kad se on stiša, čini što je njojzi volja!Ljudi ovaki, kao Tešnjak, ne sretajući nikaka otpora u trenutak svoje srdnje, misle da se njihova volja vrši i ondje gdje ne dopiru oči njihove.U takom vjerovanju., i Tešnjak drži da njegova šći ne smije ni pogledati u nekrštena Omera, kad zna da bi otac njen prije glavu dao, nego li bi pristao da bude tast Turčinu!Za to, čuvši od svoje žene Despine, da su se zavoljeli Pava i Omer, samo reče: — Gle!A ko to kaže?Zar oni ne znaju da je Tešnjak živ?Još pali moj srebrnjak!... Rekavši to, Tešnjak je mislio da je samu stvar presjekao, i razbio sa svim!... Hamza-Beg pak, na da i sam nije bio rad tome milovanju, ipak je mislio drugojače.Kad mu Meleća kaza da je Omer od zbilje zavoljeo Pavu, on joj odgovori: — U mladića je krv vrela; njemu je svaka cura lijepa; čak mu je lijepa i ona od koje će se docnije ratosiljati!Omer je zavoljeo Pavu što je prvo nju vidio, i što je viđa često.Dovedi mu drugu — zamilovaće i drugu.Nego ti gledaj da mi Omera oženimo Bećir-Aginom šćerkom Đulijom.Njih dvoje su, čini mi se, jedno prema drugomu! Sad je trebalo naći priliku da se vide i sastanu Omer i Đulija, a to bijaše vrlo teško, naročito poslije slučaja koji ću sad ispričati. Đuliji je dohodio na ašikovanje, i mamio ja za sebe, Mustafa Šaban-Agić, mlad, lijep i bogat trgovac, koji je već imao jednu ženu.U Bosni momci ašikuju s djevojkama gotovo usred po dne.Ašik, na priliku, dođe pred kuću, lupne zvekirom u vrata; djevojka, čuvši to, priđe k prozoru: tu se vide, stoje, i razgovaraju se.To nikom nije zazorno; to je onako isto kao što se u Hrišćana, na igrankama, razgovaraju momci i djevojke, šetajući pod ruku jedno s drugim.Mustafa je tako dohodio Đuliji mnogo puta, i svakad je je mamio da pođe za njega.Jednom, kad joj ponovi tu želju, odgovoriće mu ona: — More, što ću ti ja?Ti jednu ženu već imaš? — Djevojko, vilo bijela! reći će on: — ne zbori tako!A gdje si ti, dušo draga, vidjela sokola da jednim krilom leti? Baš na te riječi, rupi Bećir-Aga, i strašno planu, što se toliko sladi mnogoženstvo kojega nejma mnogo u Bosni.Od toga doba, svoju je šćer tako zatvorio da nije vidjela, što ono riječ, sunca ni mjeseca. Eto s toga Omeru je bilo teško vidjeti Đuliju.Ali se nađoše vjerni ljudi koji njega, u prkos svim bravama, rezama i katancima, uvedoše u harem, ni kroz vrata, niti kroz prozore, već kroz onu vrtijeljku kroz koju se pušta jelo iz kujne u harem. I tako Omer vidje Đuliju, razgovora se s njome, prošali se malo, pa izlazeći od nje — reče sam sebi: — Dobra cura!Neka joj Alah svaku sreću dade; ali nije moja prilika!... S ovoga sastanka, koji ga je mogao i glave stati, Omer se vratio kući dockan u veče.Odmah je legao u postelju namjeran da sjutra kaže majci, da se prođe daljega razgovora o djevojci koju on ne će nikad uzeti. Kad bi drugi dan, njega rano probudi otac, i reče mu vrlo ozbiljno: — Omere! dolje su konji osjedlani; momci su gotovi; samo čekaju tebe.Opremi se, jaši i, bez obzira, izmiči u selo N. Tamo nadgledaj radine, i uvijek uza se vodi od momaka ili Spasoja Zekavicu, ili Ahmeta Pržulja.Ovamo ne dolazi, dokle ti ne poručim! — Za Boga, šta je to tako iznenada? — Ništa!Tvoja djetinjasta igra s kućom Bećir-Aginom dok se obazna, a obaznaće se možda još danas, dići će na te sav Zvornik.Za to je bolje da se ranije ukloniš odavdje. Niti je Omer imao navike pogovarati, niti Hamza volje trpjeti pogovora.Te tako, u jedan mah, nesta u Zvorniku Omera, kao da propade u zemlju. A valja kazati pravo, ne samo Bećir-Aga koji je, kao što vidjesmo, imao rašta srditi se na Omera, nego i mnogi drugi Zvorničani Turci gledahu poprijeko ovoga mladića Muslomanina koji se toliko mnogo druži s Hrišćanima.Ali, u ovaj mah, svi oni imađahu mnogo prečeg posla.Grof Samarija, sa svojom divizijom, idući na Zvornik, već se bijaše primakao k Tuzli.Turci Bošnjaci, ne hoteći kukavički ustupiti Bosne, koju su toliko puta i od samih sultana sabljom branili, spremahu se na krvav otpor austrijskoj okupaciji.S toga se nije imalo kad misliti o nestašnoj igri Omerovoj, te bi Omer mogao i u Zvorniku ostati na miru; ali Hamza-Beg, kao smotren otac, koji ima jedinca sina, želio je da ga što prije ukloni s očiju uvrijeđenih i srditih Turaka. Kod Donje Tuzle bi krvav boj.Turci Bošnjaci, u tri maha, junački suzbiše Đenerala Samarija.Muftija, ustanački vođ, bijaše u toj bitci pravi vitez.Proletajući kroz redove boraca, Muftija sokoljaše svoje zemljake riječma: — Ha, Turci!Ha, braćo moja!Pokažite se danas!Ovaj dan čekali smo mi odavno!Danas su na raju vrata širom otvorena.Ginimo ovdje junački, da u raju živimo svetiteljski; promučimo se za jedan dan, da blagujemo do vijeka! I odista čestiti sinovi ponosne Bosne biše se kao pravi junaci, ali brojna sila nadvali, i — ćesarovci osvojiše sve, pa i Zvornik. Poslije toga, Omer se vrati k roditeljima, i zatječe ih u novoj muci i nevolji. Starac Hamza-Beg nije vjerovao da sultan može ovako pustiti ponosnu Bosnu i kršnu Hercegovinu; nije vjerovao ni da će se Švabo skrasiti u ovim zemljama, pa sada, kad vidje što se zbi, idaše siromah, kao riba otrovana.Sada od sve zbilje pominjaše da se seli iz Bosne!... Meleća pak, i onako odavno slaba, čujući da Hamza namjerava ići iz Bosne, i ostaviti grobove svojih; predaka, a osobito grobove tolike djece svoje, sirotica, što ono vele, premrije živa.Ne prođe mnogo, a ona pade u pravu bolest.I tako je venula i gubila se svaki dan; tako je kopnila kao snijeg na jugovini.Po svem se opažalo da joj nejma duga vijeka.Baš pred samu smrt, Meleća zovnu Omera, posadi ga na postelju, kraj sebe, i htede mu nešto reći, pa se zaguši plačem i suzama. — Omere, oči moje! reče ona oporavivši se: —Dođe vrijeme da se rastajemo.Ja umirem a ti ostaješ.Ne žali mene, čedo moje; ja za samrt i jesam; nego mislio sebi što ostaješ.U Zvorniku, u svoj Bosni, eto se sve tumbe okrenulo!Sam Bog zna što će biti najposlije!..Dugo diha, pribirajući snagu, pa će opet početi: — Pre nego što umrem, ostavljam ti pošljednju preporuku, pošljednju molbu... Slušao si da je meni, do tebe, osmoro djece umrlo.Alah mi pokloni jedinoga tebe, da zaklopiš oči moje.Ne znam čim sam zaslužila tu milost, ali sam se za nju molila i hodži, i popu, i fratru.Oni su mi svoje molitve dali; evo ih u ovoj hamajliji!Čija mi je molitva pomogla, ja ne znam: ali znam da sam se svakom od te trojice svještenika obraćala svijem srcem svojim.Pravo je, čedo moje, i ti to da znaš!... Sad se upe, te slabačkom rukom skide s vrata zlatnu hamajliju, i dajući je Omeru, reče: — U toj su hamajliji zapisi i molitve što su mi dali: hodža, pop, i fratar.Ja sam uvijek držala da su mi tebe te molitve očuvale.Prema tome smo ja i babo ti tebe i upućivali i učili, da gledaš s poštovanjem na sve tri vjere u Bosni.Ja bih željela da ti, i od sada, tijeh vjera i njihovih svještenika nikad ne vrijeđaš!Zakuni mi se, srce moje!... — Kunem ti se, neno, ljubavlju tvojom, reče Omer plačan, ljubeći je u ruku, i primajući hamajliju! — Neka te Alah čuva, radosti moja! prošapta Meleća.. i... izdahnu!.. Hamza-Beg osta bez svoje dobre Meleće sa sinom Omerom.Za Melećom, s kojom je proveo svoj vijek, starac je žalio jako; nekad bi, sam u sobi, vidjevši kakav njen haljetak, ili ma što njezino, briznuo plakati kao malo dijete. Pored te tuge, Hamzu je grizla i nesreća koja snađe cijelu Bosnu.Sad je sve ozbiljnije mislio da se seli iz Bosne.Očekivao je samo, da mu se malko stiša žalost za Melećom, i da svoje imanje ponajlak uredi. Jednom, prije po dne, pošto je proveo nekoliko nesanih noći, sjeđaše Hamza i na svojoj ćošci i pušaše.Bijaše jako zamišljen, a u licu blijed, gotovo modar.Prizvavši k sebi Omera, reče mu da sjedne: — Omere, dijete! poče Hamza, a jezik mu se jedva kretaše u vilicama: toliko bijaše čovjek iznemogao: — Omere, dijete!Alah se rasrdio na Bosnu i na Bošnjake. . .Dilje ja u Bosni ne mogu ostati, ni gledati očima ovo čudo (okupaciju).Idem u Stambol, a odanle ću, inšalah, na ćabu.Pođi sa mnom i ti, sine moj!Počuvaj me u putu: porazgovaraj me u tuđini, dokle uzaživim; a kad umrem, zaklopi mi oči: ukopaj me među pravovjernima, pa onda čini od sebe što znaš!Ti se moreš i u Bosnu vratiti; tvoje je drugo, a moje je drugo. . . Tu zaćuta za nekoliko minuta, pa će nastaviti nižim glasom: — Omere, sine!Naši su stari, birzemanile, bili kršteni: u našoj kuli, na tavanu, biće zar i danas koji lonac u kom su oni varili svinjetinu, tek ja krsta na se nikada nijesam turio...Ali, sinko, što je bivalo nekad prije nas, zašto ne bi moglo biti opet, poslije nas?...Pa — svaka vjera uči ljude na dobro; zle vjere ja ne poznajem; nego poznajem u svakoj vjeri zlih ljudi!...Eto, u Bosni i u Hercegovini, pravo govoreć’, i Hrišćani, i Kršćani, i mi Muslomani — narod smo sa svim jedan... Rekavši to, starac se pojmi rukom da prinese k ustima čibuk, da odbije koji dim, ali mu ruka na jedan mah visnu, čibuk pade na ćilim, i Hamza se izvali na jastuk kojim se bijaše podbočio.Dokle Omer stiže da ga prihvati, da ga podigne — Hamza bijaše već mrtav: umrije, upravo, i ne zijenuvši! . . . Osta Omer sam samcit u bogatu dvoru Vidajićevu, na velikom imanju Hamza-Begovom: svega imaše, svega izobilno; samo nejma radosti, nejma veselja — nejma sreće.Kud se god okrene, svud je puno, samo njegovo srce uvijek prazno.Njegova dobra nena: njegov anđeo čuvar, umrla je poslije nekoliko dana pravoga bolovanja: a otac mu, nepodvoren, neponuđen, ode, na njegove oči; otrže mu se iz naručja, kao da ga strijela ustrijeli!Odoše mu, dakte, i otac i majka ostavivši njega sama među nesvojtljivim rođacima, među srditim susjedima, među nemoćnim prijateljima, pod nekom novom vrlo revnjivom vlašću, pod tuđinskom silom! I preko svih tih jada, sudbina Omeru spremaše jedan novi, teški udar! Jednoga večera, u prvi suton, poslije dugog tumaranja, koliko da razbije sjetu, Omer se vraćaše kući.Došavši do Tešnjakovih avliskih vrata, opazi neku žurbu u avliji: momci nešto vezivahu, spremahu, kao da hoće da tovare.Omeru srde zakuca brže. — Šta je ovo sad? upita on sam sebe. U taj mah Tešnjakov momak Petronije izide na ulicu. — Šta vi to radite? upita ga Omer. — Spremamo da tovarimo, odgovori Petronije, i upinjaše se da nekoga sagleda kroz suton duboko u ulici. — Ako Bog da? upita Omer dalje. — Gazda-Pajo se seli. . .Još malo pa će ovdje ostati sama sirotinja, reče Petronije i ne gledeći u Omera... — A kud misli Gazda-Pajo? — Odavdje će u Loznicu; iz Loznice u Šabac, a iz Šapca u Biograd, kud tegle svi bogati ljudi. Omer htede pitati još nešto, ali mu, lijepo, riječ zasta u grlu: ukoči se, i stajaše kao kakav bezjak.U taj par naiđe Pavina tetka Smiljana, koja je znala kako se gledaju Omer i Pava pa, prilazeći, kroz mali osmijeh, reče: — Nemoj se, ti kono, sada ubiti od plača? — Zašto Smiljo, upita Omer nekim molbanim glasom? — Ta, znaš, zet Pajo se seli u Biograd, pa će tebi, boj se, biti žao komšiluka!Rekavši to, Smiljana kresnu lijevom trepušom, ali Omer to ne vidje jedno što je već bio mrak, a drugo što bijaše jako uzbuđen. — Kad polazi Gazda-Pajo? — Ako hoće Bog, sjutra! Noć jo tamna; mjesečine nejma; samo rijetke zvijezde bacaju slabačku svjetlost na Zvornik i na njegovu okolinu.Drina, preljevajući se preko svojih kamenitih pragova, ječi da se brda razležu.Omer, u tuzi svojoj, sišao niz gradinu vodi na obalu; naslonio sjetnu glavu svoju na svoje dlanove; laktove poboo u koljena, i dao se u tužne, tužne misli.Ne gleda on zvjezdanoga neba; ne osjeća noćne tajnene tišine; ne čuje jeka drinskih voda, koje se cijepaju preko pragova, kao da se kake hale bore; nego.... — Ne misli ništa, nego da skačemo oboje u Drinu, reče neko iza njegovih leđa, i nečija ruka spusti mu se lagano na rame! Omer se trže, pogleda, a pred njim, o veliki Bože, stoji Pava, i lije suze niza svoje bijelo lice. — Omere, sokole sivi! nastavi ona: — iskrala sam se od svačijih očiju, da te još jednom vidim prije polaska.Nama ne daju uzeti se: ti si Muhamedovac a ja Hrišćanka!Ko mari za naša srca?Moj otac se seli odavdje najviše za to da se prekine naše voljenje.Ali sam se ja zaklela teškom kletvom, svojim očnim vidom, da se ne udam, dokle god ne doznam da si se ti oženio !... — Oženio? upita Omer zatalasanim glasom:— Prije bi ova Drina potekla na više; prije bi ova zova zaboravila listati, i ova ružica cvasti: nego što on Omer zaboravio Pavu....Ta ti si duša moja; ti si sunce moje, raj moj!Sve, sve što mi je dosada moglo biti radost, znaš da sam izgubio: jedina ti bijaše mi ostala...Sad i ti odlaziš!...Ali... ali... manj da živ ne budem, tako te ne ću naći, gdje bilo da bilo! . . . — Omere? — Da!Naći ću te!To znaj, i Omerovoj riječi vjeruj! Zagrliše se, zaplakaše se, ižljubiše se i, uh — rastaše se!.... Teško je opisati kako je bilo Omeru u Zvorniku, pošto i Pava ode. Mjesto u kom ga je prvi put ogrijalo jarko sunce: u kom se je zaigrao prve djetinje igre; u kom je prvi put pojezdio na konju vitezu; gdje je prvi put pripasao sablju — junačku priliku; gdje je prvi put okusio draž ženskoga lica i silu djevojačkih očiju: to mjesto sada mu se je pretvorilo u tamnicu, gotovo u pakao.Što je god za njega nekad bilo radost, sada mu je izazivalo suze na oči! Dugo je hodao, kao da je i gluh i nijem, ne nahodeći nigdje mira niti stanka.Išao je zamišljen, sjedio je brižan i zlovoljan, ne govoreći gotovo nikom ni riječi. Tako misaon i brižan, sjeđaše Omer, jednoga dana, u svojoj sobi oružnici.Dade mu se nešto pogledati na oružje, koje visi još onako kako ga je Pržulj očistio i povješao.Oči mu se ustaviše na malim puškama koje je nosio kao dijete; sjeti se one svoje radosti kada je njih zadijevao za listove pa, ne misleći mnogo, diže se, skide s klina jednu, razgleda je, okrete k otvorenu prozoru i, kao od šale, naperi na jednoga goluba u jatu, koje se sunčalo na velikom dudu pred kućom.Puška grunu, golubovi prnuše, perje se razleti po vazduhu, a mrtav golubak spadaše s grane na granu dolje k zemlji. Tek tada Omer vidje da je, onako zamišljen, i zapeo i okinuo obarač u punoj pušci!... Ne prođe mnogo, a žandar te k njemu: — Ko je pucao ovdje u sred varoši? — Ja, nehotice, izmetnuh malu pušku, odgovori Omer. — Hajde sa mnom u Ured? — Sad ću doći! — Ne ćeš?Ne slušaš?Protiviš se? — Nije, nego mi je kuća sama: moram pozaklapati odaje, pa ću doći odmah. Malo čas, evo ih petorice. — Naprijed! viknu kaplar: — pred nama da ideš u Ured, g. predstojniku! — Ići ću, ljudi Božji, samo dok zatvorim sve odaje... Došavši u Ured, žandari uvedoše Omera u sobu čekaonicu, dokle g. predstojnik mogne da ga primi.U čekaonici bijaše i jedan Zvorničanin Turčin, koji je dobro živio s gospodom oficirima.On se naže Omeru na uho, i šanu mu: — Sprema ti se neki belaj: boj se, istrunućeš u kazamatima; nego se odmah ponudi da budeš vojnik.Njima sad vrlo godi da se koji Turčin odžaković, drage volje, piše u vojnike!... U tom Omera zovnuše g. predstojniku, koji ga, prvo, ispita za nedolazak na, poziv pa, poslije, što je pucao u varoši? Na završetku, kao forme radi, reče: — Imaš li još što da kažeš? — Imam, odgovori Omer, a glas mu drktaše u grlu. — Kaži što imaš! — Želim se upisati caru u vojnike! reče Omer. — Zboriš li od zbilje? — Sa svim od zbilje! — Das ist gut! (to je dobro) reče zadovoljno g. predstojnik: — onda ću te poslati g. majoru! S pismom g. predstojnika, i s jednim žandarom, priča Omer-Čelebija, koga ćemo odsada dugo slušati: — odoh g. majoru koji, pročitavši pismo, promjeri me od glave do pete, i uze me i sam pitati: ko sam, odakle sam, od kojih sam ljudi, sa šta hoću u vojnike i, kad mu na sva pitanja dadoh odgovore, reče: — Dođi u ponedjeljnik, u 9 sahata, prije po dne; a dotle uredi svoje poslove, ako kakih imaš. Izišavši od majora, pravce odoh k Muj-Agi Prijedorcu, dobru dostu moga rametli oca, i rekoh mu: — Amidža!Ja dalje ne mogu ostati u Zvorniku; od velike žalosti, i od nekih drugih jada, sve mi je crno pred očima.Uzmi, molim ti se, i moje imaće u svoje ruke; za svoj trud traži koliko hoćeš, a što preko toga preteče, slaćeš meni. — A kud Bog da, ti Omere, upita Muj-Aga? — Hoću (nemoj mi se ni čuditi ni rugati) od svoje; drage volje da se pišem u vojnike, i moliću: da me pošlju kud dalje od Zvornika, ne bih li poboravio svoju veliku tugu.I ako odista odem kud dalje, a novaca mi zatreba, telegrafisaću ti ovako: Šalji para! Bude li mi velika nevolja za pare, telegrafisaću ovako: „Marve lijepe dosta; para! Kad bi ti došla ovaka depeša, i prodaj što od moga imaća, pa mi novaca nađi i pošlji! — Peki, Omere; primiću se, ma da sam i za svoje otežao! — Ejvala ti Amidža, kao ocu svojemu! Predavši imanje u ruke tako poštenu čovjeku, priča Omer dalje: — javih se, u ponedjeljnik, g. majoru. G. major se nešto čuđaše: što je meni da se pišem u vojnike, pa, najposlije, upita: — Pristaješ li, da te stavim u onu vrstu vojske, u kojoj ja držim da ćeš biti od najveće koristi? — Kako god naredi vaše gospodstvo, meni će biti pravo, rekoh ja; pošto sam već smislio da tim putem idem k svojoj želji. — Onda si od ovoga časa vojnik, završi major i, sa svojim ordonancem, uputi me u žandarsku kasarnu. Tada je već bio ugušen otpor Bošnjaka Turaka protiv okupacije, i vlast austriska, da bi Bosnu držala tvrđe, oduzimaše oružje od Bošnjaka.Mene uvrstiše u jednu žandarsku četu, koja je bila određena da uzme oružje od nekolikih čuvenijih bosanskih plemića. U ovoj službi vidio sam: koliko strahovita, koliko opasna može da bude zbirna ljudska ruka, kad je nikakva uzda ne usteže!Ta sila, uređena da drži red, i da kazni nerednike, ako sama nema zapta, ako nema stege, može da se izmetne baš u ono protiv čega je sazdana.I tada teško pobeđeniku!Teško svakom slabijem!Ne mogu ja ovdje pominjati sitnijih besputnosti koje su veseli Bošnjaci trpili od nas koji smo uvodili red među njih; niti ću nabrajati koliko je pljesnulo šamara, koliko je bubnulo bubotaka, zviznulo kamdžija, ili fisnulo sabljenih tiluća; ne ću ređati nasrtanja na ženski rz, na svetinju vjere, na bogomolje i groblja: sve to valja staviti pod onaj jedini uzvik: Teško zemlji kuda vojska prođe!Ali dva (slučaja moram ispričati.Njih dva dosta su da se vidi kakvim se je putem i načinima uvodila i utvrđivala nova vlast u Bosni i Hercegovini! Bejaše došao red da se uzme oružje od Murat-Bega Sokolovića. Beg Sokolović na glasu je i po starini svoje loze, i po veličini svojega bogastva, i po mnoštvu svojih sluga i svojih ljudi.Za to naš major odredi Laćmana Šecka, s čitavom četom vojnika, na begovu kuću. K begovoj kući pristupismo rano iz jutra. Vođ naš, Hrišćanin, koji nam je kazivao put, reče: — Uđite najprije u ahar, pa ćete poslije begu u kuću! — Kakav ahar? prodera se laćman: — ne idem ja timarit’ begovih konja: meni treba begovo oružje! — Voljan mi budi na besjedi, lijepi gospodine, smjerno veli vođ: — Nije to begova konjušnica, nego ačik-ahar, ili ti otvoreni konak, dvor za goste, za putnike i namjernike! U tom govoru, već izbismo pred visoku, lijepu, i prostranu kuću, pred kojom se vala oko dvije stotine konja, gotovih za polazak, a konjici se sačekavaju, da svi u jedan mah pojašu. — Kakva je ono vojska? ciknu laćman: — da nije tu kakve prijevare? — Nejma prijevare, lijepi gospodine, opet veli vođ: — ono su svatovi Bega Serezlića; pali su na konak na ahar Bega Sokolovića: sad se spremaju da idu. I odista pojahaše, i odoše na nas i ne pogledavši!... Pristupismo k aharu. Kao što rekoh, to je zgrada velika, visoka, podignuta od zemlje za dva metra od prilike.Nije ograđena nikakvom ogradom.S polja, uza stube, penje se u veliki i prostrani hajat (trijem), koji je otvoren prema zavjetarju.U trijemu, na oba mu kraja, jazluci su, zastrti crnom čohom i oivičeni jastucima koji su išarani bijelim šarama, a svaki ima u sredini Solomunovo slovo ✡. Tu, na tijem jazlucima, gosti sjede, puše, teferiče, jedu i odmaraju se. Po podu, u trijemu, prostrte su postećije za klanjanje, a u kraju je avdeshana, gdje se Turci umivaju pred klanjanje. Iz trijema ide se u razne sobe, koje su zastrte i nagizdane što se ljepše može. Dolje pod trijemom, pri zemlji, sobe su za ostave, za sluge, i odeljenja za ambare. Za konje su odjelite zgrade, koje se zovu podrumi. U ovom aharu dobiva dvorbu i ugodbu svaki putnik i svaki namjernik, ma od kud išao, ma koje vjere bio, i ma koliko htio zadržavati se.Njemu, njegovu konju, i pratiocu (ako ga ima), daje se, na vrijeme, svaki obrok, kao najmilijemu gostu.I da dođe pet do šest stotina putnika u jedan mah, kao što često biva toliko svatova, svi će biti primljeni i ugošćeni! Ovaj ahar bosanskih begova za mene nije bio nikakva novina: ja sam znao i te zgrade i njihovu namjenu: ali se moji drugovi, i g. laćman, začudiše, kad to vidješe, i kad razabraše rašta je. — E, ovo je pravo gostoljublje reče, najposlije, i sam g. laćman. Iz ahara prijeđosmo u pravu begovu kuću.I ovo je velika zgrada bosanskoga kroja, okolo ograđena tvrdom ogradom.Kuća se ova dijeli na dvije pole, sa dvije avlije.Jedna je pola za muškarce, a druga za ženskinje.Ona se prva zove: selamluk, a ova druga — haremluk. Okolo su ambari, koševi, konjušnice, košare, kokošari, golubinjaci, i druge staje tako da sama ova begova kuća, sa svojim zgradama, kad se gleda iz daleka, stoji kao kakva varošica! Mi uđosmo u selamluk.Tu nas dočeka sam beg.Naš laćman mu kaza za što smo došli.Zelen u licu, kao gušter, beg je davao sve što je imao od oružja.Pružajući pošljednju pušku, duboko uzdahnu, i reče: — Ma!Nosite i ovo!Kad se Bošnjaci, lude glave, ne umjedoše, za vremena, složiti s rajom i s Miloševićem, sada neka babe preslicama brane piliće: bosanski bezi nejmaju čime ubiti ni bijesna kučka!... — Milošević je, beže, turski protivnik, reći će naš laćman, osmješkujući se: — za vas je bolje da se držite našega cara! — Jutros velju i ja, da je bolje, prihvati beg: — ali, gospodine, da pamet bijaše do suda, kao od suda, ovoga čuda Bosna, beli, ne bi dočekala!...Tek.... što bi — bi! Slušao sam, da se je taj beg, poslije toga, odselio iz Bosne.Dvor mu je opustio, a njegov gostoljubivi ahar zarastao je u korov!... Iza toga, otišli smo u dvor begu P....ću.To bijaše čovjek u godinama, a pričalo se, da se je skoro oženio, i da mu je žena vrlo mlada i neobično lijepa.Moji drugovi šaptali su među sobom, da se naš laćman zarekao vidjeti i.... pomilovati to begovo zlato. Nas beg dočeka na vratima svoje avlije, i ponudi unutra! — Tvoju kuću, beže reče laćman: — moramo pretresti! — Ne branim, odgovori beg, a donja mu usnica igraše od velike ljutine. Mi mu odista pretresosmo sve: ne ostavismo, što ’no reknu, ni miša u duvaru, i ne nađosmo nigdje ništa sumnjivo.Pred jedna vrata stade domaćin i, uhvativši se za svoju prosjedu bradu, sa svim pokorno, reče: — U ovu odaju nemojte ulaziti: ovdje je harem.Turske mi vjere, ovdje nejma ni britvice a to li oružja! Laćman samo viknu: — Forverc (naprijed)! Vojnici nastupiše; Turčina uhvatiše i skloniše; vrata istaviše, i jurnuše unutra.Žene, videći njih, zavriskaše i razbjegoše se u uglove, poklopivši se svojim feredžama.Vojnici pretresoše sve, sve!Uh, groza me je i pričati šta su radili!Laćman uze zavirivati u čeljad, i začikavati ih da govore s njime.Sve se okretaše od njega.Tu odista nije bilo ni britvice.... Ne mogući tako gaziti svetinju domaćega praga, ja i ne uđoh među čeljad, koja bježi od nas.Laćman me za to prekori.Ja se uzeh pravdati. — Ne bio biti vojnik! ciknu on: — u vojsci valja muž a ne baba!... — Molim pokorno, gospodine laćmane, rekoh ja: — nijesam baba; ne bojim se smrti; ali se bojim srama! — Dvadeset i četiri sahata u zatvor, što se usuđuješ govoriti gdje valja slušati! reče on, i okrete se od mene.... Zatvor izdržah bez riječi. Poslije nekoliko dana, dođe od komandata naredba u kojoj se naš laćman hvali „za vruće vršenje službe “ baš u ovom slučaju, a mene, „za mlakost u službi“, šalju u Mostar!... Nije mi bilo krivo: i voljeo sam udaljiti se od Zvornika: ali se nijesam mogao domisliti: kako se može hvaliti laćman koji onako, bez ikakve nevolje, kinji i ozlojeđava ljude?.. U Mostaru sam proveo nekolika mjeseca, pa me uvrstiše u četu što čuva hercegovačku granicu da odonud, iz Crne Gore, ne bi uskočio koji uskok. U četi bijaše najviše Srba i Hrvata, pa Čeha, Nijemaca, i Madžara; ali su i ovi svi govorili srpski. Vrijedno je da kažem po koju riječ i o nekima od ovih mojih novih starješina i drugova. Najprije ću pomenuti ovdašnjeg laćmana Frića.Da li mu je to ime, ili prezime — ne znam; tek su ga svi zvali samo Frićo.Taj čovjek bijaše skapao da se udvori, da se umili kapetanu, ili majoru, i svakom starijem.Kad gdje nađe kakvo ogledalo, staće pred njega, i sagibaće se nekoliko puta, samo da se nauči kako će se ljepše pokloniti izišavši pred starijega!On hvali sve što stariji rade, hvali sve što govore, hvali im sve što imaju.U našega majora ima konj kulaš: kljuse kao i druga kljusad.Frićo u društvu veli: — Kulaš našega majora ljepši je od svakoga bega u Hercegovini! U kapetana ima jedna bena, kučence koje vodi svud uza se. Frićo, u kavani, pred toliko ljudi, uvjerava da je kapetanova bena pametnija od najboljega kmeta bosanskoga! Frićo to govori da oni čuju, ili bar da čuju oni koji će njima kazati njegove riječi. Frićo se trese kad vrši službu: misliš iskida se da se sve uradi kako treba: a, ako dobro zagledaš, opazićeš da on to čini samo da se pokaže, a ne da se posao dobro isposluje. U istini.Frićo je najsamoživlji čovjek u našoj družini, i ako se svakad pokazuje da bi glavu dao za starješinu. I gospoda se varaju u Friću.Major je jednom kazao: — Frićo je moj čovjek: on bi poginuo za me! Ne lezi vraže, dođe jednom obrštar da vidi naš bataljon, pa okrivi majora, i posla ga u zatvor.Tada naš Frićo osu grditi majora.Kad ga jedan drugar prekori za to, on se odsiječe: He moj dragi!Nijesam mu ja kriv što se učinio nemogućan!?.. I naš Frićo brzo napreduje u službi, i svaki čas tek vidiš da je o prsi objesio nov orden, ili novu medalju!... Poslije Frića pomenuću firera Simona. Ni za ovoga ne bih umio kazati: koja je vjera, a u vojsci je odavno.Službu u garnizonu, i službu u polju, znao je kao na ruci svojih pet prsta.Voleo je popiti gutljaj dobre šljivovice, nego Bog zna što, pa ipak ima nešto što mu je milije i od šljivovice.Vojnici, kao mladi ljudi, ponekad se malko razvesele.Ta jadno im veselje, nego se malko razmrdaju; i tada, može biti, otkopčaju po koje puce na svom mundiru.Ako, u takav trenutak, firer Simon rupi među njih, pa se oni ne trgnu, ne uplaše od njega: on će im naći stotinu kojekakvih krivica: i teško će im se proći bez kaštige, ili bez oštra prijekora.U drugom slučaju, neka se oni raspašu: neka govore i kakve krupne riječi, pa kad on, iz nenada, međ’ njih rupi, neka skoče kao opareni: nek’ se ukoče prestravljeni, kao kad bi međ’ njih došao pukovnik ili đeneral, firer Simon samo će se osmijehnuti i reći: --- Junaci, pamet u glavu!Ne treba svašto brbljati na svakom mjestu! To će biti sav prijekor. Sad da pomenem jednoga drugara, koji se odlikovao ne samo u našem vodu, nego u cijelu bataljonu.Ime mu je Ivan a prezime Šiler! Za ovo svoje prezime Ivan priča ovo: — Jedan moj djed ili pradjed, ne znam upravo, davno je bilo, popio, za jedno veče, akov vina koje se zove šiler, pa mu je, od toga doba, ostalo prezime Šiler! Naši oficiri, Nijemci ili obikli na sve njemačko, miluju to prezime, jer, vele oni: — lijepo zvoni pod njemački! Ivan je kratkovid.Za to uvijek nosi naočare; i, kud god ide, vuče neke knjižurine i karte (mape); on bez karte nikad ne ruča; jedući, gotovo više gleda u kartu, nego u ćasu iz koje kusa. Za sebe Ivan priča ovo: — Ja, sam Hrvat i, po političkim mislima svojim, pripadam stranci prava.Za mene je David Starčević poslanik Božji.Na Srbe sam mrzio kao i na Turke i na Madžare.Iz pošljednje godine prava uzeše me u vojnike, i uputiše u Bosnu. — Ha! pomislih ja u sebi:-— i ako ću nositi pušku na ramenu, bar ću se, svojim očima, uvjeriti da je Bosna čista hrvatska zemlja! Tako sam mislio dok sam bio u Hrvatskoj: ali, prešavši u Bosnu, brzo promijenih misli.Banjoj Luci, u Travniku, u Sarajevu, u Mostaru, i svuda kud sam prolazio (a tumarao sam vrlo mnogo), svud sam sretao samo ljude koji otvoreno vele da su Srbi a nijesu Hrvati, ma da ni Hrvate ne mrze, već, naprotiv, raduju se svakom dobru njihovomu kao god i svojemu. Tada i ja počeh misliti drugojače.I sada, pravo da kažem, ja viđu da bi ovi Srbi i Hrvati lijepo živjeli, samo kad bi u njih svijest o narodnoj jednini bila šira od vjerske razdvojice.Jer, odista, njih ne dvoji nikaka unutrašnja razlika: ne cijepa ih nikakav njihov bitni interes, već te njihove dvije vjere!A da su, bogdice, oni pametni, kao što, po nesreći, nijesu, pa da svoje vjere, s poštovanjem, smjeste svaku u svoj oltar, a sve oltare da pokriju širokom sviješću o narodnoj svojoj jednini: naš bi narod (i Srbi i Hrvati) bio miran, složan, i napredan, te bi nam opća otadžbina bila srećna kao malo koja.... Jedne noći, prema lijepoj mjesečini, nas nekoliko drugova što smo patrolirali duž granice, sjeđasmo u zasjedi, u jednom prisoju, sproću staroga grada Klobuka.Bijaše nam odziv — sablja; a lozinka — Salcburg.Iz početka smo ćutali i osluškivali, da ko ne naiđe.Docnije, videći da nejma ni od kud nikoga, počesmo šaptati najpre tiho, na poslije sve jače i jače dok se, najzad, ne izmetnu među nama sa svim živ razgovor.Jer i firer Simon ne bijaše s nama. — Ja ne znam, reći će naš drugar Rade:—dokle ćemo se mi ovako lomiti po ovim vrletima?Koliko god sam oficira čuo da govore o ovom poslu, svi vele da je „okupacija" zlo; a Švabo opet drži ove krševe, i još zida kule i gradiće po njima? — Pijanica, reče Ivan Šiler: — kad se dočepa puna suda, ne zna što mu je dosta, već što više pije, sve mu je slađe piće; vlasnik ne umije da se ustavi na granici svoje vlasti; kao što ni trgovac ne može da stane na pravoj mjeri svoje tekovine!I carevi su ljudi; i oni, kad pođu da otimaju zemlje i gradove, ne znaju što je dosta, dokle god im se torba ne provali. — A ko u Bosni, upade u riječ Rade: — da provali caru torbu?Sultan je nemoćan; a Bošnjaci i Hercegovci, pocijepani na svoje tri vjere, na tri logora, mrze se kao zlotvori! — He, ljudi! kad Rade pomenu te vjere, reći će vojnik Lazo: —jeste prava bruka s tim vjerama u Bosni i u Hercegovini!Prije dvije godine dana ja sam vam, u varoši B., vidio što mi ne ćete vjerovati ako kažem! — Kaži, kaži! reče mu Ivan: — u ovim zemljama ima mnogo koječega što je teško vjerovati, a ipak je cijela istina. — Jedan Srb, produžava Lazo: —naljutio se na nekoga u svojoj vjeri (na popa li, na protu, ili na vladiku, ne umijem vi kazati), pa se, za inat, poturčio; i hajde što se poturčio, nego još uzeo svoju slavu Svetoga Nikolu (ikonu) i, lijepo, prodao na doboš! — Šta govoriš, čovječe? — Cijela je istina! — A kupi li je ko? -- Kupi je jedan Šokac.I, odmah druge godine, slavio je kao da mu je ostala od čukun-djeda! — E, pa +slava još nije propala, kad joj ima kupaca, veli Ivan Šiler: — dako nevolja opameti i Bošnjake da vide: kako krvnu braću nikaka vjera ne more razbratiti. — Da Bog da, reče vojnik Vukac: — ali će još mnogo vode proteći ovom Trebišnjicom, dok se oni toliko opamete.Sve su nacije pretekle Bošnjake u tom., pa i sami Arnauti.Evo što sam ja u Travniku gledao svojim rođenim očima: S dvojicom drugova hodao sam ulicom, a pred nama iđahu neka vesela, nestašna djeca: đaci li su, šegrti li su — ne znam.Toj djeci u susret iđaše djetić s đugumima vode na obramici. Kad se vodonoša isporedi s onom djecom, neko od njih vikni: — Faljem Isus, Josime! Na tu riječ sva druga djeca udariše u smijeh. Vodonoša pak, ne odgovarajući nikom ništa, spusti đugume na kaldrmu, ščepa obramicu za jedan kraj, i kidisa na onoga koji mu je rekao: Faljen Isus! Druga djeca nagrnuše na njega, i tako se, za čas, načini na ulici velika gužva! Skočiše neki ljudi te razvadiše djecu i Josima, ali psovke njihove ne mogoše prekratiti. — Rašta se tako ruže i biju? upita moj drug jednoga Turčina Travničanina. — Rekao Vlah Šokcu: Faljen Isus! odgovori on: — Za to se biju. — Zar za tu riječ da se biju? — Tom riječi pozdravljaju Šokci jedan drugoga; ali ako im tu riječ reče Vlah, misle da im se ruga, pa se ljute. Moj drugar, rodom Madžar, čuvši to, grohotom se nasmija, i reče: — Onda ćemo mi dugo ostati u Bosni, kad se Bošnjaci ovako lijepo slažu!... — Pravo ti je rekao, upade u riječ Rade: — Hrišćani i Muhamedovci u Bosni, mrze se kao krvnici; Pravoslavni i Katolici glede se poprijeko i, čini mi se, da Katolici, osim vjere, i ne mare za narodnost svoju.Pravi je tu iskop za sve!... — Nemojte, ljudi, biti taki zlosluti veli Ivan: — Nije nikako čudo što se mrze Hrišćani i Muhamedovci: cijele vijekove oni su se krvili među sobom, pa je prirodno da ne voli jedan drugoga; ali, kad ta borba prestane, prestaće, malo po malo, i mržnja kao pošljedica njezina.Ta Muhamedovci su i dosad znali: da su s Hrišćanima jedan narod, a odsada će znati još bolje.Eno u prvoj poli XVI vijeka (1528) Poturčenjak Bošnjak Mustafa-Paša, rekao je Poljaku Jovanu Laskom: — Mi smo oba od jednoga roda: ti si Leh, a ja sam Bošnjak: nije čudo što svaki voli svom narodu nego tuđemu.“ Poslije toga, čuveni Veliki Vezir Mehmed-Sokolović (1546 —1579), Srbin rodom, toliko je mario za svoj rod, da je, lijepo, obnovio pećsku patrijaršiju koja se bila prekinula iza srpskijeh despota. I u novije vrijeme, kad ono Husejin-Kapetan (1831) iđaše s Bošnjacima na Kosovo, protiv Velikog Vezira Rešid-Paše: onda su njegovi vojnici, približujući se Kosovu, na glas pjevali: — Zar sve to ne svjedoči da Muslomani u Bosni znaju koliko su svoji s Hrišćanima Bošnjacima? — Koja je dobit, Ivane, što znaju, reći će Vukac: — kad to djelima ne pokazuju? — Ima ih, da vidiš, koji i pokazuju, nastavlja Ivan: — Evo da vam pričam samo jedan slučaj: Vraćali smo se mi iz Višegrada pa, na polju Semeću, učinismo odmorak.S nama je putovao Turčin Hasan, koji je znao vrlo lijepo guditi i pjevati uz gusle.Sjedeći i odmarajući se, zamolismo Hasana da nam koju pjesmu otpjeva ili, kao što se u šali reče, da nam koga posiječe.Hasan, poslije maloga ustezanja i izgovaranja da je promukao, udesi strune i viknu pjevati baš pjesmu o boju na Kosovu.I pjevao je redom sve, kao što pjevaju i Srbi.Ali došavši do onoga mjesta, kako je Miloš rasporio Murata, Hasan presta. — Što ne kaza šta bi dalje? upitasmo ga mi. — E, biva, reče on: — mi Turci dalje ne pjevamo: ono dalje pjevaju Srbi. — Još si nešto preskočio, reče mu jedan iz naše družine: — Nijesi kazao: kako je Vuk Branković izdao Srbe na Kosovu? — Biva, to ja ne pjevam! — A za što ti to ne pjevaš? — Za to, biva, što sam i ja od Brankovića! I pruživši prst na selo Brankoviće koje je blizu Semeću, dodade: — ono su sve potomci Brankovića Vuka! — Uzalud neki i neki pojedinci pripoznaju da su sa Srbima jedno, reče Vukac:—to je još daleko od opšte svijesti.... — E, Boga mi, braćo, reći će Ivan malo življe: — ja se nadam da će se u Bosni sve tri naše vjere izmiriti ustupivši svaka prvo mjesto osjećanju narodne jednine; a ako se, po nesreći, ne izmire, biće iskop za sve tri.U oni dan, braćo moja, u koji riječi: Meraba, Pomoz Bog i Faljen Isus budu prijateljske riječi za pozdrave, a ne budu uvreda ni Turčinu, ni Vlahu, ni Šokcu, — Bosna će ugledati zoru svoje slobode, svoje sreće.A dokle taj dan ne dođe, ova divna, ova i dosad izmučena zemlja biće samo tuđa izmećarka! — Zar vi ne znate dužnost na straži, progovori firer Simon, ušavši sa svim iz nenada među nas? Mi pođipasmo kao opareni, i ukočismo se prestravljeni.Ivan Šiler, navalice, tako žustro skoči, i tako se preplašeno ispravi, da mu naočari spadoše, i nekud u travu odletješe. Zadovoljan tolikom poštom, Gospodin Firer gleda po nama, a lice mu se smiješi, pa će tek reći: — Vama, junače, čini mi se, pobjegoše dva caklena oka?Bolje u potjeru za njima! — Razumijem, Gospo’n Firer! reče Šiler, prislonivši dva prsta uza slijepo oko. — Voljno! ču se glas zadovoljnoga firera.Za tim se sam saže, nađe naočare, i pruži ih Ivanu. Toliku pažnju stekosmo mi samo onim prestravljenim ustajanjem pred njime! Od Ivana Šilera primio sam mnogi dobar nauk.Na priliku, mi putujemo, pa dođemo u koje selo, i ustavimo se da se odmorimo, da ručamo, ili da noćimo, kako je kad čemu vrijeme i prilika.Ivan odmah rasklopi svoju kartu, i raspita za sva okolna mjesta.Poslije toga, u zgodnoj prilici, uzeo bih ja njega pitati: koje je mjesto prvo do nas, okrenuvši se na onu stranu na kojoj je Srbija; pa iza toga mjesta, koje je drugo; pa iza drugoga — treće; četvrto, i tako redom, dokle mi on ne bi odgovorio: — E, dalje onamo Srbija je i, najposlije, Biograd (gdje je moja Pava). Ovako sam raspitivao za mjesta na sve četiri strane svijeta, da se ne bi ko osjetio da ja razbiram samo za mjesta po put Srbije.Moje starješine, i moji drugovi uzimali su to moje razbijanje kao svjedočanstvo da će od mene nekad izići veliki vojni čovjek!Neki su čak govorili: — Badava!Odmah se vidi da je Turčin rođen za vojnika! Šiler samo veljaše: — Omere, lijepa je stvar znanje; ti dobro radiš što se, u svakoj prilici, učiš! A niko od njih ni u snu nije sanjao, da ja ono najviše činim radi lijepe Pave!... I ovdje, na crnogorskoj granici, ja sam od Šilera saznao da je onamo, preko Trebišnjice, najbliže mjesto Manastir Kosijerevo, u kom se od skora, reče mi on, nahodi tijelo Svetoga Arsenija, što je bio srpski vladika poslije Svetoga Save.... Ja sam odavno začeo misao da, u zgodnoj prilici, uskočim u Crnu Goru: onamo da se prerušim pa, okolnim putem, da pređem u Srbiju, u Biograd, i da zaprosim Pavu u Tešnjaka.Ali, kad bih god mislima svojima došao dotle, svakad bih se sjetio da mene i Tešnjaka dijele naše dvije vjere i da, sa provale među našim vjerama, ne ću smjeti ni pristupiti Pavinomu ocu....Tada bi mi došla na pamet misao: da se pokrstim, i tijem uništim razliku koja me odvaja od Pavina roda Pa, čim bih se ustavio na takoj misli, digla bi se u mojemu srcu neka druga sila, koja bi me uzela prijekorno pitati: — Zar ti, sine glasovitih Vidajića, da budeš Pokrštenjak?Tvoji su se stari proslavili braneći islam, a ti hoćeš njima leđa da okreneš; hoćeš da ustaneš i na samoga Proroka?Zar ti je dotežala seratliska sablja?Pa, mjesto nje, tražiš čobansku batinu?... Pošto bi ova holuja u mojoj duši prošla, javio bi se roj drugih misli: — A šta ti, Omere, i znaš u svojoj vjeri?Kaku razliku nahodiš ti između vjere svoje i vjere Pavine?Nije li ti nena kazala, da su tebe štitile sve tri bosanske vjere?Nije li ti babo rekao: da svaka vjera uči ljude dobru?... Kad me ovake misli spopadnu, onda sam bolestan bez bolesti: onda sam smiješan među drugovima: onda sam spleten u svakom poslu: od mene se, na priliku, ište puška a ja pružam hljebac; ili mi ištu pero, a ja dajem nož, i tako budi Bog s nama! Bio sam na straži, na granici.Žena jedna, odande iz sela koju mi vojnici svi dobro poznajemo, i u koje smo toliko puta posrkali po karlicu mlijeka, dođe i reče: — Znaš da imam šćer onamo preko Trebišnjice, u Crnoj Gori: javili su mi da je pa umoru.Pusti me da je vidim: vratiću se ja večeras, ja sutra na veče. Ja očima manuh da ide. Žena ode.Pred veče se vrati, i kaza da ju je šći obradovala unukom.Za to su je i zvali. Ja sam mislio da tu nejma nikakve krivice; ali naš laćman Frićo, saznavši za taj slučaj, ciknu: — U haps, pa u garnizon! Odmah me stavi u zatvor, a za dalje naredi da me sprovedu u garnizon...Nije druge, dođoh na ivicu.Valjaše mi se prikloniti na jednu, ili na drugu stranu: da stojim gdje sam — pa da trpim kaštige, i da sam sve dalje od Pave; ili — da uskočim preko granice, pa da raskinem i s kućom i s vjerom svojom?...Ne bijaše vremena za dugo premišljanje!... Zahvaljujući drsku i vjernu prijatelju, ja se nađoh, za visoka sunca, van svojega zatvora, oružan kao da čuvam stražu, a ne kao da bježim!Od stijene do stijene, pored šiljboka, spustih se Trebišnjici na obalu.Voda bijaše uska a vrlo duboka.To me nije moglo ustaviti: ja sam preplivavao Drinu kod Zvornika onamo i na trag bez odmora; čega bih se, dakle, ovdje plašio?A nijesam ni imao kad tražiti broda i pličine.Namjestim, lijepo, svoje oružje i odijelo, da ga mogu prenijeti, pa naplivam.Za nekoliko minuta već bijah na drugoj obali.Voda se s mene cijedi: na meni je veliki teret: ali moram izmicati, bojeći se potjere. Izišavši na prvi vis, okrenuh se k brdu Zloglavu, na kom su se odmarali moji drugovi.Žao me bijaše mnogih njih, a najviše Ivana Šilera, od kojega sam naučio mnogo, vrlo mnogo!Teglio sam k Manastiru Kosijerevu, gdje su mi kazali da sjedi crnogorski granični starješina, komu valja da se javim.Kad se približih k crkvi na puškomet mjesta, stražar viknu: — Stoj!Ko si? — Uskok! odgovorih ja. Visok momak, u crnogorskom odijelu, s puškom u ruci, izađe preda me i reče: — Sreća ti na put, junače!Dobro došao! — Bolje našao!A ko vam je starješina. ? — Iguman Gervasije Kokanić, reče on. — Je li tu? — Tu je; on te baš i bijaše uzeo na nišan, misleći da si neka uvoda. — Vodi me k njemu! Uđosmo u portu, gdje leži mnoga građa, jer se nešto opravlja u manastiru.Uz kamenite stube izidoh u odžakliju k igumanu, i priđoh mu ruci, kao što vidjeh da čine drugi.S igumanom sjeđaše i granični oficir Nero Lazarić i više Crnogoraca. — Dobro došao, sine! reče iguman, kad mu priđoh k ruci: — de sjedi, ogrij se; ti si, boj se, ozebao? Ja objesih pušku o klin, otpasah sablju, skidoh municiju, pa se primakoh k vatri da se ogrijem i osušim.Oko mene se skupi dosta Crnogoraca, i počeše me zapitkivati: Ko sam?Odašta bježim?Kud mislim?I mnogo štošta drugo.Na sva pitanja ja sam odgovarao što kraće, očekujući +zgodu da igumanu, nasamo, kažem svoju pravu namjeru.Nu on, kao da navlaš oćutkivaše, a među tijem zapovjedi te mi doniješe rakije i crnu kavu.Tu smo dugo sjedili i razgovarali koje o čem. Po naredbi za sve uskoke, moje oružje (pušku, sablju, bajonet, metke, i pantrutaš) uzeše na priznanicu pa će ga smjestiti u državnu oružnicu, a meni rekoše da sjutra već moram poć’ kud u dubinu Crne Gore: na granici ne smijem ostati. Slušao sam i vršio evo što mi se reče, ali nikako nema prilike da ostanem sam s igumanom, te da mu se kažem: ko sam, i šta želim. Među tim sunce zađe za goru, suton pade na zemlju.U odžakliji, gdje mi sjeđasmo, o zidu visi sahat, i njegova šetalica redovno čini: tik, tak; tik, tak; tik, tak!Iguman, pogledavši sahatu u kazaljke, usta i pođe pa, okrenuvši se k meni, reče: — Meni je, sine, vrijeme na večernju; ako miluješ, pođi i ti sa mnom! On naprijed; ja, gotovo nehotice, za njim, te u crkvu.On mi reče te stadoh prema ikonostasu, do desne pijevnice.Iguman pak, ušavši u oltar, poče bogomolju.Za desnom pijevnicom stojahu: kaluđer Simeun, i tri povelika đaka.U crkvi se već bijaše smračilo.Pred Hristovim raspećem, i pred dvije ikone, s desne i s lijeve strane dveri, plamuca po jedno kandioce, i na dva svetnjaka žmiri po jedna svjećica. Iz oltara iziđe iguman na lijeva vrata, i stade pred dveri.U lijevoj ruci držaše rasklopljenu knjigu, a u desnoj malu svjećicu, te njom svijetli sebi da može čitati. Poslije tajnoga čitanja, i poslije nekih molitava koje je čitao Simeun na desnoj pijevnici, iguman sklopi knjigu, utuli svjećicu i, podignuvši oči k nebu, viknu: — Da se mirom Gospodu pomolimo! — Gospode pomiluj! odazvaše se oni iza pjevnice. — Za mir ozgo, spasenje naših duša, Gospodu da se pomolimo! — Gospode pomiluj! — Za mir svemu svijetu, za sreću svetih Božjih crkava, Gospodu da se pomolimo! — Gospode pomiluj! — Za blag, zdrav vazduh, za obilje zemaljskih plodova, i za vremena mirna Gospodu da se pomolimo! — Gospode pomiluj! Iguman je vikao i dalje, i oni iza pijevnice odgovarali su dalje; ali ja dalje nijesam pamtio ništa!U oni čas činjaše mi se da nijesam pod niskim i mračnim svodovima malene crkvice, već da sam pod veličanstvenim, sjajnim svodovima samotvoroga neba gdje — ne smjerni iguman siromašnoga Kosijereva već — šestokrilati Serafim pred prijestolom Boga na visini govori ovu divnu molitvu: „Za mir svemu svijetu, Gospodu da se pomolimo"!... Čudan prizor, tako mi Boga!Iguman koji je malo prije, primoran rđavom uredbom ljudskih posala, stojao s puškom na straži, evo sada, iz dubine duše, viče: — Za vremena mirna, za mir svemu svijetu!... I, pravo reći, vrijedi moliti se za mir! Makar šta govorili prijatelji rata, samo je mir redovno, pravilno stanje u kom se ljudi pitome i usavršavaju.Rat je opravdan samo kad se vodi da se dođe do mira! Svrši se večernja; mi se vratismo iz crkve u odžakliju, gde već buktijaše velika vatra.Poslije nas zovnuše u trpezariju na večeru.Ne bijaše nas mnogo: Iguman, kaluđer Simeun, granični oficir, i ja.Za večerom bi dosta razgovora o različnim stvarima.Granični oficir koji je, kako se vidi, od skora ovdje u službi, upita: — Gdje je bio prije Sv. Arsenije koji sada počiva u Kosijerevu? — Još odavno počivao je on, reče iguman: — u jednom manastiru u Kolašinu, blizu crnogorske granice.Susjedni Crnogorci, želeći imati svetitelja u svojoj zemlji, dogovore se s kaluđerima da Sv. Arsenija, jednoga dana, prenesu iz Turske države u svoju.Za to doznadu Srbi Kolašinci, i ne bude im pravo.Na ugovoreno vrijeme dođe dvije stotine Crnogoraca i dignu sveca.Srbi Kolašinci pripucaju iz pušaka, te se zametne boj.To čuju Turci Kolašinci, pa i oni skoče na oružje. — Svecu je lijepo i u nas, govorahu oni: — što ga silom otimate? U tom sukobu, dokle su svetitelja prenijeli u crnogorsku zemlju, palo je oko 20 samih Turaka Kolašinaca! Docnije, nastavlja iguman: — prenesen je svetitelj ovamo da je Hercegovini na dogledu.... Ova igumanova priča, i ona njegova slika — kad stojaše pred oltarom na molitvi, razbiše u mene i pošljednju dvoumicu, i sa svim me prikloniše da se pokrstim.... Poslije večere, kaluđer Simeun usta da se sprema sutra za put u Nikšić; oficir ode da obiđe straže: ostasmo sami iguman i ja. Potresen do dna svoje duše, pribrah svu svoju snagu, i kazah igumanu da sam musloman, i.... da želim pokrstiti se. Takoj novini kao da se nije nadao moj domaćin.Zaćuta dugo, i samo je brojao svoje brojanice. — Je li to tvrda, promišljena tvoja namjera, upita me najposlije? — Sa svim tvrda, odgovorih ja. — Da te na promjenu vjere ne gone prilike u kojima si? — Ne; odavno sam smišljao to da učinim.Samo bih molio da se taj obred svrši brzo i prosto. — Lijepo!To se more učiniti.Sjutra rano moraš se micati odavde.Za to ću te krstiti brzo, onako kako se, u našemu zakonu, krštava na nevolji! — Bi li to moglo biti sad odmah? — Može; dig’ se! reče iguman, pošto se i sam digao, i prišao k ikoni, koja visi u pročelju trpezarije. Ja učinih što mi reče. On uze iza ikone kitu bosiljka, umoči je u činiju hladne vode, pokropi me tri puta u nakrst, govoreći ove riječi: — Krštava se sluga Božji , kakvo ime hoćeš da ti dam? — Dosad sam bio Omer, a odsad kako ti miluješ. — Onda, sa srećom, budi Momir — u ime Oca, Sina, i Svetoga Duha, Amin. Pruži mi krst te cjelivah, pa se onda on sa mnom poljubi u obraz, ja pak njega u ruku. To sve svrši se, tako brzo, da smo mi na novo bili sjeli, i uzeli po čašu vina, kad se vrati k nama oficir sa straža. Iguman tada usta, i reče: — Ja, djeco, idem da počinem, a valja mi za te, gledeći meni u oči, i ispravu napisati.Laka vi noć! — Laka noć! odgovorismo mi. Poslije toga, ja i oficir prijeđosmo u odžakliju da spavamo. Vatra je na ognjištu gorela i dogorela pa se, malo po malo, pokrila debelim puhorom.U odžakliji nastao gusti mrak.Sve se utišalo.Samo jedan popak u duvaru, blizu ognjišta, zriče svoju običnu pjesmicu, i šetalica od sahata redovno čini: tik, tak; tik, tak; tik, tak! a na moje oči nikako san ne slazi!Mislio sam o svojoj mladosti: mislio sam o svojoj miloj neni, i o rametli babu svome; sjećao sam se njihovih riječi; mislio sam o ovom što učinih, i, poslije svega toga, pitao sam se: da li ću kad naći svoju milu Pavu? Oh, oprosti mi vjero baba moga i slatke moje majke!Tebi sam ja zahvalan za svaki dobar tvoj nauk; a srećna da si mi, ti vjero mojih pradjedova i čukundjedova!Vi obje udružite što je u koje božansko, a oturite što je u koje slabačko, čovječansko, pa pomozite meni malenu i slabu, da budem pramen neba u busenu zemlje, da bratim razbraćenu vas radi braću, i.... da se što prije sastanem sa lijepom svojom Pavom!... Dokle sam tako mislima prelijetao s predmeta na predmet, sanak se poče lagacko spuštati na moje trepavice....Još malo, još malo, pa sam zaspao kao poslije najvećega umora!... Drugi dan, odmoran, oporavljen, probudih se kao dvojaki uskok; bijah uskok među Crnogorcima koji me, kao gosta, primiše pod zaštitu svoje države; bijah uskok među Hrišćanima koji me, kao svojega jednovjerca, dočekaše u vjersku zajednicu. Iguman je, po sinotnjoj svojoj riječi, napisao, i dade mi ovo svjedočanstvo: „Pokazatelj ovoga svjedočanstva, Momir Vidić, iz Bosne rodom, došao je u obitelj Kosijerevo, zaželjeo je i primio sveto krštenje, poklonio se Svetomu Arseniju, i odavle, u ime Božje, ide dalje.Sreća mu na put, kud god pođe! Gervasije Kokanović iguman“- s. r. A granični oficir, od svoje ruke, dade mi putnu ispravu, da mogu svuda mirno proći. S ovim ispravama u rukama, preobučen u crnogorsko odijelo, u društvu s kaluđerom Simeunom, krenem se na put.Simeun je rodom iz nikšićke okoline, i sad ide onamo da se vidi s rođacima, te za mene drugar u putu ne može bolji biti. Ko nije putovao po Crnoj Gori, tome se ne mogu opisati tegobe koje onamo imaju putnici.Vas dugi dan ide čovjek, pa nigdje ne stane na zemlju, niti na travu: već na kamen i opet na kamen!Ja i Simeun putovali smo lagano, jer se žuriti nijesmo morali, a, Boga mi, nijesmo ni mogli. Prvi dan omrknusmo u selu B., i ustavismo se pred jednom kućom, da zamolimo za prenoćište: — Pomozi Bog! viknu kaluđer. — Dobra vi sreća! odgovori starac ispred kuće. — Jeste li radi gostima? — Dobrima svakad, zlima — nikad, odgovori djedo. Tu nas primiše i ugostiše lijepo. Starac, domaćin, rad gostima, cijelo veče priča nam o bojevima Crnogoraca s Turcima.Osobito milovaše kazivati kako je bilo u znamenitoj bitci na Grahovu. — Četiri stotine Crnogoraca, veljaše on: — obilazeći oko stijena, činjahu se Turcima sve nova i nova vojska što pridolazi na njih. — Dalje, priča nam kako je neki junak, u boju na Dugi, skočio na leđa Muhamed-Begu Čengiću, bratu Ded-Age Čengića, i zaklao ga; i kako je drugi neki posjekao bijesnoga Bega Pivodića! Starac se bijaše toliko razveselio, da nam je pričao i šaljive priče, na priliku, za što vuci arluču?Ovo mu bijaše više za šalu i smijeh, nego za vjerovanje. Najposlije kaza nam da se je ondje blizu rodio sarajevski mitropolit Sava Kosanović, gdje mu, veli, i sada živi jedna sestra.Bio je počeo učiti zanat, najedared ostavi majstora i dućan pa ode učitelju, u školu.Sad čujemo da je vladika!Ko će kao Bog, ’valimo ga?!.. Iz sela B. krenusmo se drugi dan rano.Udarismo preko Rudina.Svim putem smo trpjeli veliku žeđ; nigdje nejma izvora, ni tekuće vode; nego se jedva nađe po koja čatrnja, to jest, jama u kojoj se ustavlja voda kišnjica.I ta je voda veoma neprijatna.Gdje god, uz put, zaištemo vode, iznose nam mlijeka, prijesna ili kisela.Hvala dobrim ljudma koji rado nude bar onim čim mogu! Stigosmo u Nikšić. Veliki stari nikšićki grad, koji se u pjesmama pjeva kao grad Onogošt, ili Onogošte, na jednoj je glavici u čuvenu polju nikšićkome.Dva su nikšićka polja: Gornje i Donje.Grad je u polju Donjemu.U gradu, priča mi Simeun, ima kula koja se zove Nebojša, i tamnica Petkovača, u kojoj je pošljednji tamnovao Petko Kovačević, brat Stojana Kovačevića.Ima jedna crkva i jedna džamija.Varoš je, za pošljednjega rata, jako porušena.Određeno je sada drugo, zgodnije mjesto za novu varoš. U Nikšiću je bila dosta živa trgovina za Turaka, a sada, kako se mnogi nikšićki Turci iseljavaju, i trgovina opada. Kaluđer Simeun, rođen u okolini, zna sve što se kad događalo, a i čitao je što je o ovomu mjestu pisano, pa čovjek priča da je milo slušati ga. — More, Onogošt je bio grad na glasu, veli on: — u njemu se je još Car Nemanja veselio!Evo vidiš, ovdje se može, jednoga dana, na gospodskoj trpezi, imati: pečenja od jagnjeta sugareta, trešanja tek dospjelih, nova grožđa sa svim zrela, i leda — kao usred zime!Zar to nije za priču?! Za to su srpski vladaoci često dohodili u Onogošt, ili da love u okolini, ili da svrše kake važne poslove. Car Uroš, bio je u Onogoštu 22 Avgusta 1362; tu su mu došli dubrovački poslanici, te se, pred njim, izmirili s carevim gradom Kotorom, s kojim su dotle bili u zavadi. Vojvoda Sandalj u Onogoštu je držao svoju carinu.... Na istok od Nikšića, Simeun mi pokaza mjesto Trebjesu pa, izgovorivši to ime, duboko uzdahnu. — Što toliko uzdahnu, čovječe? upitah ja. — Viđi Nikšić, a viđi Trebjesu, nastavlja on: — U Nikšiću su živjeli Srbi vjere Muhamedove, a u Trebjesi Srbi vjere Hristove.Prvi su bili jači i brojem, i bogastvom, i vlašću.Drugi su se opet odlikovali upornim junaštvom.I tako su se ta, vjerama razbraćena, braća među sobom klala i zatirala kao pravi krvnici.To se klanje, najposlije, dodija Trebješanima pa, u oči Ivanja dne, 1804, njih dvadeset i dve porodice ostaviše svoja ognjišta i odseliše se pak u Rusiju, gdje, na dan hoda od Odese, osnovaše selo Slavenosrpsko.Trebjesa, iza toga, osta gotovo pusta a Trebješani u Slavenosrpskom zaboraviše srpski! — Šteta što se narod tako rasipa, rekoh ja. — Još nije sva šteta tu, nastavi Simeun: — Evo je danas Nikšić u srpskim rukama, pa se, eto, nikšićke age sele nekud u bijeli svijet.Nikšić će sada, kao Trebjesa nekad, ostati bez naroda, a Nikšićani će uginuti u tuđini! Eto za to uzdišem.Žao me je što se srpsko pleme tako uzajmice zatire, i zatire se sa svojih vjera! — E, biva, baš imaš razloga da uzdišeš; ali ja sve mislim da bi pametni ljudi, samo kad bi svojski nastali, mogli i tomu jadu naći lijeka. Ovo rekoh, sjećajući se Ivana Šilera, i onih njegovih razgovora, dok bijah u vojsci. Simeun sleže ramenima, pogleda u nebo, i samo reče: — O, daj Bože! U Nikšiću se prijavih mjesnomu upravniku, koji me stade ispitivati: ko sam, šta sam, i kud namjeravam? Kazah mu da sam rodom iz Bosne, da sam uskok, i da želim pasoš za Srbiju. Prođe nekoliko dana, a ja ne dobih ni pasoša, ni odgovora.Među tijem neki ljudi rekoše mi da se pasoš, kakav ja tražim, samo na Cetinju može dobiti.Za to naumih da odem i u prijestonicu Crne Gore. Iz Staroga Onogošta, preko nikšićkoga polja, dođoh pod Ostrog, u manastir čuvenoga sveca Vasilija Ostroškog.Dva su ostroška manastira: Donji i Gornji. Donji je manastir pristupniji i veći.Uz njega je lijepa nova kuća za vladiku, druga je za kneza, treća — za kaluđere; a ima i krčma za putnike. Gornji manastir je manji i njemu je teže prići; a u gornjem je Sveti Vasilije. Ovom manastiru dolazi mnogi svijet. O Trojičinu dne, kad crkva slavi, padne priloga do pet hiljada forinata!Ovom manastiru dohode i Pravoslavni, i Katolici, i Turci.Sam Beg Ljubović, iz Nevesinja, svake godine, o Sv. Trojici, ili donosi ili šalje lijep prilog ovoj crkvi. I tako je Sveti Vasilije Ostroški kao ćaba za Srbe od sve tri vjere u ovim krajevima. Duhovnik me je dočekao lijepo; pokazao mi je sve u oba manastira; otvorio mi je i kovčeg, te sam vidio i cjelivao svetitelja; tom prilikom dade mi, za spomen, malko pamuka s mošti njegovih. U Ostrogu sam prenoćio. U veče, poslije večere, duhovnik priča da je ovaj Sveti Vasilije bio vladika Zahumlju i Skenderiji, pa je, veli, od turske sile pobjegao, ovdje se nastanio, tu preminuo, i posvetio se.I gle čuda!Što nije mogao za života, to radi poslije svoje smrti!Živa su ga Turci gonili, a mrtvu se evo priklanjaju i Hrišćani i Turci!... Kazujući događaje koji su se događali oko ovoga manastira, duhovnik ispriča i jednu priču koja svjedoči da i ljudi koji se gotovo samo s Bogom u molitvi razgovaraju, imaju nekad potrebu da se malo našale i nasmiju. Evo priče koju ono veče čuh: Za pošljednjega rata, Sulejman-Paša bijaše nadrьo da pređe preko Crne Gore, više od obijesti, nego radi kake istinske pobjede.Crnogorci, ne mogući ga ustaviti, uzmicahu pred većom silom.Knez Nikola, videći da će Turci i Ostrog zauzeti, posla, vele, perjanika u manastir k ondašnjem isposniku, da digne sveca, i da izmiče pred vojskom. Perjanik dođe u manastir, i kaže isposniku kneževu zapovijest.Isposnik, ne znajući kako koja vojska stoji, i držeći da je to samo preterana smotrenost onako kaluđerski kroz nos prounjka: — E, Boga mi, sinko, stani da viđu: hoće li svetac da se kreće? Iza toga uđe u crkvicu, priđe k ćivotu, cimnu ga malko i, okrenuvši se k perjaniku, opet prounjka: — Va istinu, nejma od toga ništa; ne će svetac da se kreće! Perjanik, čuvši takav odgovor, a znajući da je zlo neminovno, skide kapu, naže se s vrata u crkvicu, i viknu: — O, Sveti Vasilije!Kazao je Gospodar da te nosimo, ako hoćeš; a ako nećeš, kroz dvije ure, ovdje će biti Sulejman-Paša, pa ti bolje znaš šta te onda čeka! — Stani sinko, stani; da opet viđu, reče, na novo, duhovnik.I, cimnuvši ćivot pojače, viknu: — Ene! va istinu, lak kao perce! (To jest: hoće da se kreće!). Odmah uzeše svete mošti, uviše ih u platno; pa taj uvijutak, kao trmku, perjanik zametnu na rame i ponese, a starac isposnik za njim nazorice. — I tako su se, završi duhovnik: — svetitelj i dobrodušni starac izmakli ispred turske najezde, a ljudma ostavili ovu priču, da se šale njih pominjući. Iz Ostroga, preko brda i provala, dođem u Čevo, koje se u pjesmi pjeva „Čevo ravno", a ono je tek jedno poljice koje se more pretrčati da se čovjek i ne umori! S Čeva, preko sela Ćeklića, stigoh na Cetinje. Cetinjski Manastir, i varošica Cetinje, nastanjeni su na jednoj ivici cetinjskoga polja, koje može imati u dužinu 3/4 časa, a u širinu malo gdje da prelazi 1/4 časa. To poljice ima oblik jagnjećega bubreška, kad bi ležao porebarke.Krajevi polja povili su se oko Cetinjskoga Manastira, koji i jeste prvi zametak današnjoj prijestonici crnogorskoj. Varošica Cetinje može imati 140—150 kuća.Tu je knežev dvor, a tu sjede i druge velike zemaljske starješine.Nekolike jevropske države drže na Cetinju svoje konsule. Cetinje je mnogo veće kad se o njemu sluša, nego kad se u njega gleda.Za nekolika dana, ja sam ga poznao uz duž i poprijeko. Varoški upravnik cetinjski prizva me, i uze ispitivati šire i pipavije od onoga u Nikšiću.Na svako pitanje ja sam odgovarao kako treba; samo o Srbiji nijesam pominjao ništa.To su me, u putu, naučili dobri ljudi.Milio sam da mi se da pasoš za Bugarsku (a ne za Srbiju).Na tu moju molbu nije mi odgovoreno odmah: može biti izvještavali su se o onom što sam o sebi kazivao. Čekajući pasoš ili, kako Crnogorci vele, „pašaporat“, i sjedeći, po vas dan, u „lokandi“, ili u kojoj drugoj cetinjskoj krčmi, ja sam imao dosta dokolice da se nagledam Cetinja, i da ga proučim. Strancu, koji prvi put dođe u ovo mjesto, brzo mora pasti u oči ovo dvoje: Različitost moneta koje idu u ovoj maloj čaršiji; i razni putnici, gotovo sa svih strana svijeta, koji se mogu da vide u lokandi.Što se, u šali, za neko mjesto reče: koja je majka sina izgubila neka ode tu i tu — naći će ga“, more se lasno pomisliti za Cetinje, kad se nekoliko dana posjedi u lokandi! Te razne ljude iz bijela svijeta, viđao sam jutrom i večerom: viđao sam ih gotovo svaki čas: ali, po oprijeznosti kakvoj se čovjek tek na Cetinju može, kako valja, naučiti, ni s jednim se nijesam puštao u velike razgovore, ni u bliža poznanstva, osim trojice s kojom sam se ne samo lijepo poznao, nego i sprijateljio, kako se samo može ljepše i tvrđe. To bijahu: Živan Stojić, Pero Vulić i Nikodim Iguman. Živan se rodio u jednoj većoj varoši u vojvodovini.Svršivši gimnaziju u mjestu svojega rođenja, prešao je u Biograd, i izučio prava na Velikoj Školi.Po svršetku nauka, nije tražio ni službe u ministra, niti zarade u advokata; nego se digne u Bosnu, i postane učitelj u najvećoj bosanskoj varoši.Učiteljevao je u tom mjestu nekoliko godina.Za to vrijeme dao je svoj nauk, svoj vaspitni pečat, nekolikim stotinama bosanskih mladića.Čak im je, gotovo svijem, predao svoj lijepi, svoj čitki rukopis, a da i ne pominjem mnoga druga rodna sjemena koja je zasijao u umove i u srca njihova. Kad su Austrijanci ušli u Bosnu, i počeli je uređivati na svoj način, oni, jednoga lijepoga jutra, zamole Živana da ostavi Bosnu, i da ide kud god mu je volja.Živan se pokori sili koja umije tako lijepo da usrećava tuđu zemlju, i prijeđe u Crnu Goru, gdje opet postane učitelj. Prije kratkog vremena, doznao je da mu je stara majka na umoru, i preklinje ga da joj dođe.Za to je ostavio službu i došao na Cetinje za pasoš. Tu smo se nas dva poznali i sprijateljili te smo, iza toga, živjeli ka’ dva rođena brata. Živan je srednjega rasta: smeđe kose: visoka čela: plavih, uvijek nasmijanih očiju; malih, tankih brčića, i šiljaste, prićosave brade.Glas, mu je tih, ali milozvučan i ubedljiv.... Pero Vulić rođen je blizu lijepoga Dubrovnika.U ovom slavnom gradu svršio je gimnaziju. O svojemu rodnom mjestu Vulić ovako govori: „Nije bogato moje rodno mjesto; u njemu nejma izobilja.; ali čistoća resi i pokriva siromaštvo.Moji zemljaci nijesu srećni: mnoge im nevolje zagorčavaju srca, ali su oni veseliji u nevolji nego drugi u veselju.Dosjetljivi su, umjetni su, dobroćudni su, i milokrvni ti moji zemljaci.Moje je rodno mjesto jedan srpski cvijet što divno cavti pored srpskoga Dubrovnika!... “ Po svršetku gimnazije, Vulić je otišao u Rim, te svršio bogosloviju, i postao katolički svještenik.Tamo se zadržao dugo, i gotovo otpadio od svojega naroda, dokle mu nije došla u pohode mila majka.Evo kako o tom piše sam: „Dođe starica u tuđinu da zagrli sina; dođe u progonstvo — da nađe prognanika, da mu oblakša jade jadnoj duši.Donese mi u svom srcu, u svojim riječima i običajima duh domovine moje, naroda mojega.Već bijaše nestalo u mene srpskoga čuvstva, već bijaše iščeznuo srpski duh, ali dođe ona mila, i duhnu mi život duši, i njom se preporodih narodu svojemu!“ Živeći u Vječitoj Varoši, i razgledajući iz bliza naliče mnogim stvarima i pojavama, kojima se obično samo lice pokazuje.Vulić počne javno osuđivati neke popovske zloupotrebe, kazujući da se je sadašnja crkva udaljila daleko od prvobitne Hristove crkve.Povrh toga, spremajući se da se vrati u Dalmaciju, Vulić zatraži od svojega vladike pravo: da može stadu svome služiti misu i na jeziku slovenskom (glagoljaški). Vladika ne samo da mu ne dade što je tražio, nego, videći da se frator Pero toliko zauzima za narodnost svojih duhovnih ovaca, zakrati mu služiti misu i jezikom latinskim... Pop Pero, poslije toga, svuče sa sebe popovsko odijelo pa obuče svjetovno i, da bi imao od čega živiti, stade davati lekcije iz filosofije i iz jezika onima koji su ta znanja tražili.„Prokleše me za ovo, veli on: — ljudi crna odijela; ali je kletva njihova nemoćna prema blagoslovu majke moje“ !... Vulić piše i u novine, te vatreno brani srpsku narodnost.Iz njegovoga pera izašla je i knjiga koja je sva, od aza do ižice, najljepša pjesma najmilijemu na zemlji imenu — imenu Majka. Evo nekolikih vrsta iz pera Vulićeva: „Naš se narod, veli on: — uzvisio pjesmom; uzor mu je i sila u pjesmi.Uzor se srpski sija, i ne će nam ga potamniti tmuša hude zlobe hudih zlobnika; Srbi ne će zastraniti, dokle god im traje toga vidjela.Pokazaćemo silu svojega duha, kad naše doba dođe.Srpska je pjesma žalosna, jer ide od žalosna srca, ali žalost goji i ojačava duše. „Drugi se narodi diče svojim glasovitim pjesnicima, ali u njih malo ljudi pjeva; u nas pjeva sav narod.Onde su naša bogatstva, onde su naše-krasote, onde je duh srpskoga duha!Ono je slavni vrh na koji se mora uspeti naša vatrena omladina.Srpska pjesma umekšava srca; srpsko srce nježno osjeća. Naše je našljedstvo, veli on na drugom mjestu: — u srpskim pripovijetkama; u njima je sjeme, iskra, početak našeg narodnog preporođenja.U njima će sinovi mojega naroda naći onaj duh što se diže i lebdi nad vodama potopskim: primiće ga u se, ako srcem užljube svoju domovinu, ako se ne budu sramili matere svoje.Njih će blagi srpski duh ispuniti svojom silom, ako im ne omili duh tuđinski.Opšta prosvjeta u našim pripovijetkama i pjesmama imaće novih zamišljaja, načina, i izraza; tu je kruna srpskom geniju, tu mu je slava i besmrće"!... Po tim, tek nekolikim, protama vidi se kako Vulić misli i kako osjeća. U pošljednje vrijeme Vulić putuje po zemljama gdje žive Srbi, te proučava narodu život i običaje. Iz Crne Gore namjerava u Arnaute, da vidi i prouči te davnašnje srpske susjede, i da se, ako se uzmože, pozna s njihovim jezikom i životom. To je čovjek visoka rasta, suv, koščat, smeđ; naravi bujne, besjede odrešene: kad počne govoriti o narodu i o njegovim nevoljama mislio bi čovjek da mu živi oganj sijeva iz usta.... Duhovnik Nikodim iguman je porušenog manastira Đurđevih Stubova, u Vasojevićima, blizu Lima.Na Cetinje je došao da traži kakvu pomoć svojoj stradaloj obitelji pa će, kroz koji dan, da se vrati na svoje ognjište. Nikodim je malo školovan, ali je od prirode vrlo uman čovjek; pošto je pak mnogo putovao po pravoslavnom svijetu, i pošto je pohodio sve veće srpske manastire, znao je mnogo-više, nego ma koji drugi kaluđer. Kako on misli o narodu i o sebi, može se vidjeti po ovom njegovom odgovoru: — Pa što se vraćaš, reče mu jednom Živan: — kad ti je manastir tako postradao, i ostao bez igdje-ičega? — Kako što se vraćam? odgovori Nikodim: — Čovjek valja da radi ono što mu je dužnost, a ne tek ono što mu je ugodnost.Moja pak dužnost jeste: da sjedim na onim zidinama, da pominjem ono što je bilo, da oplakujem ovo što je sada, i da se nadam onom što će biti!Na mene će se ugledati drugi, i, tako, narod ne će klonuti.... Živan, Pop Pero, i Nikodim bijahu već poznanici i prijatelji, kad ja dođoh na Cetinje.Ja se prvo sretoh sa Živanom, a on me pozna s Perom i Nikodinom. Poslije toga sprijateljili smo se tako da smo smjeli jedan pred drugim govoriti i što bi se ticalo glave. Vrijedi ispričati makar što god iz naših mnogih razgovora, koliko tek da se vidi kake su misli nas zabavljale: — Pod nebom nema naroda nesrećnijega od naroda našega, reče jednom Pop Pero: — Kad su se Srbi doselili u ove današnje zemlje pali su, kao što znate, među dvije sredine prosvjetne i političke, koje su se trle među sobom: pali su među Vizantiju i Rim.Vizantija ih je vukla k sebi, a Rim opet k sebi.Vizantija je, valja priznati, bila blaža; bila je mudrija; Rim bijaše tvrd, krut; Hrišćansku vjeru Srbima su nudili i ona i on.Samo je Vizantija pružala jevanđelje na jeziku slovenskom, koji je Srbima blizak i razumljiv, a oholi Rim — na klasičkom latinskom, tuđem jeziku! izlazi: da im je Vizantija pružala sreću — na njihov način; a Rim je željeo usrećiti ih na svoj način!I veća se pola naroda, naravno, okrete k Vizantiji, a manja — k Rimu.... Docnije, grunuše Turci na naše zemlje, i osvojiše ih.I Turci potražiše svojoj vjeri pristalica; i nađoše ih, kao što znate, najviše u Bosni i u Hercegovini.Danas se, u tim zemljama, braća po krvi i po jeziku kolju kao krvnici, za to što su ih vjere razbratile i zakrvile! Da su se kojom srećom, nastavlja Pop Pero: — naši stari svi pribrali oko jedne vjere, pa bila ta vjera rišćanska kršćanska, ili Muhamedova, za naš bi narod bila velika sreća.E, ali oni to nijesu učinili, i nama danas ne ostaje ništa drugo nego da se tih vjera manemo, pa narod da izmirimo! — Teško ti je, te govoriš tako, veli Nikodim: — a svijetu je vrlo mučno manuti se vjera, da ne rečem da je baš i nemogućno: pa i složiti vjere vrlo je mučno.Nego mi, lijepo, da ostavimo svakom svoju vjeru: nek vjeruje ko kako miluje: Rišćanin — istočnu; Kršćanin — zapadnu, a musloman Muhamedovu; ali narod kom smo sinovi sva trojica, otadžbinu, u kojoj se svi rađamo, živimo, i mrijemo; u kojoj svaki svoju vjeru vjerujemo, tu otadžbinu zajednički da ljubimo, da čuvamo, da dvorimo kao srećni sinovi svoju milu majku!Vjere su na zemlji rad nebesa; pa svaka vjera svoje vjerne neka vodi u raj kojim hoće putem; a zemlju, otadžbinu, koja je kolijevka svjem trima vjerama, neka pomažu, nek blagosiljaju i crkva, i misa, i džamija!... — Nikodime, brate, reći će Živan: — tvoje su riječi kao sunce koje osvjetljuje i oživljuje! I ja se klanjam uvijek takim mislima, dodade pop Pero. U takim, i tima sličnim, razgovorima prođoše nam dobre dvije nedjelje dana.Za to vrijeme predomisli se Živan pa i on, kao ja, potraži pasoš za Bugarsku.Još se dogovorismo da uz put, svratimo u Peć, u Dečane, i u Prizren, pa odande da iziđemo na Kosovo. — A kad se jednom vidimo onde, reče Živan: — gdje su padale ne samo junačke glave, nego i carske krune, zajedno s glavama, mi ćemo se tekar zapitati: hoćemo li za pasošem — u Sofiju? ili za srcem — u Srbiju? Primivši pasoše, krenusmo se na put sva četvorica zajedno.Bijasmo se dogovorili da odemo u Đurđeve Stubove, u gosti Nikodimu.Odande pak ja i Živan ćemo u Peć; Pop Pero će u Rugovu, među najljuće Arnaute, a Nikodim ostaje u svojoj obitelji da, kako sam reče, „čeka Boga što spasava od malodušnosti! “ To rekosmo, to i učinismo. S Cetinja odemo prvo na Crnojevića Rijeku.Ovo je mala varošica, posrednica trgovini između Skadra i Crne Gore. U Rijeci su upravo dvije varoši, gornja i donja.U gornjoj je stari grad Obod, prijestonica Ivana Crnojevića, odakle je on, uzmičući ispred turske navale, prešao 1485 na Cetinje.Na Obodu je, u ono vrijeme, bila srpska štamparija iz koje se javila na svijet prva štampana srpska knjiga!Donja varoš sa svim je nova. U Rijeci su dvije crkve: stara i nova; a ima i lijepa škola.Tu je zimnji dvor crnogorskoga kneza, gdje mu porodica zimuje.Mjesto je prisojno i vrlo lijepo.Dalje, na Rijeci je crnogorska državna puškarnica, koju je uredio srpski oficir Milutin, koga je amo bio poslao Knez Mijailo.Mještani ovu puškarnicu zovu labatorija (laboratorija). Najveća je trgovina ribom, koja se hvata u vodi Rijeci, i u Skadarskom Jezeru.Glavni ribolovi zovu se brodovi, i ima ih šest na broj, ali su najčuveniji: Ranj, Bozagur, i Ploča. Pričaše nam Riječani da su, u početku, samo Ceklinjani imali pravo trgovati ribom, i svakim drugim trgom na Rijeci.Danas trguju i drugi, osobito Arbanasi.Ribu pak i sad love sami Ceklinjani, i love je zajednički, pa dobit dijele od prilike onako kako se dijeli mlijeko na bačijama. S Rijeke smo prešli u Podgoricu, koja je na lijevoj strani rijeke Ribnice, malko dalje od Morače u koju se Ribnica slijeva.U Podgorici su, reče mi Živan: — Turci ogradili grad 1485 godine; a, na jedno pola časa, idući k sjeveru, u stavama među Zetom i Moračom, bio je stari grad Diokleja ili Duklja koji se vrlo često pominje u srpskoj istoriji.Ne mogosmo otići da ga vidimo, samo mi ga Živan tek uz gred pomenu. Prije pošljednjega rata između Crne Gore i Turske, u Podgorici je, kažu, bilo oko 12.000 duša, većinom Turaka.Ali kako je ovo mjesto došlo pod Crnu Goru, Turci su osuli seliti se nekuda, te tako sada u Podgorici jedva može biti 5—6 hiljada duša. Glavna je ulica kaldrmisana tako oblijem kamenjem da je nevještu čovjeku teško ići njome.Na jednoj strani ulice sami su kotlari, te hoće uši da zaglunu od zveke njihovih čekiča, a na drugoj su krojači, koji kroje i šiju crnogorsko odijelo, i one male kapice crnogorske. Trgovinu Podgorica vodi s jednim dijelom Crne Gore, sa Zetom, s Arbanijom, i sa Starom Srbijom; preko Kotora pak trguje ona i s Trstom. U Podgorici su dvije crkve: stara i nova; a ima i škola koja je smještena u jednoj velikoj zgradi ostaloj od Turaka. Mi stigosmo u Podgoricu u ponedjeljnik, baš u pazarni dan.U varoš se bijaše šljegao silni svijet.Tu se mješaju Crnogorci i Arnauti.Na pijaci vidjesmo vrlo mnogo lijepa voća, a osobito grožđa, smokava, i jabuka.Za jabuke rekoše nam da su donesene čak iz Peći! Živan, dobro poznat sa starom istorijom, žuraše se da, sa svake strane, razgleda Podgoricu.U toj svojoj žurbi, i u onolikom mnoštvu svijeta, nekuda se izgubi, a nas trojica iđasmo razgledajući ljude, njihovo šareno odijelo, i njihovo kupovanje i prodavanje.Najedan mah ispade i Živan preda nas, smijući se. — Čemu se smiješ? upita ga Nikodim. — Kazaću vam, ali da počnem malko iz dalje, reče on. — Moreš okle hoćeš, nastavi otac Pero: — dokoni smo i onako; slušaćemo te dok ne ogladnimo! — Negdje blizu Podgorice, poče Živan: — možda baš na ovom mjestu, rodio se, 1114 godine, Stevan Nemanja, sabirač srpskih zemalja, tvorac srpske državne jednine. — Lijepo to, ali čemu se smiješ? pita Nikodim. — Idem ja ulicom, nastavlja Živan: — i pitam: Zna li ko štogod za Stevana Nemanju?I niko ne zna ništa; ama baš ništa!Pred jednim dućanom nađoh nekoliko ljudi, pa i njih upitah; a kad mi i oni odgovoriše da ne znaju, onda ja, gotovo srdit, rekoh: — Baš je za veliko čudo da junački Podgoričani tako u mrtve zaborave svojega slavnoga zemljaka! — A Podgoričani su junaci već nema! reći će podrugljivo jedan iz one gomile pred dućanom, pogledavši, u isto vrijeme, na onoga što sjedi na ćepenku, i veze jednu crnogorsku kapicu. — A što da nijesu? upitah ja. — Junaci Podgoričani, nastavlja onaj iz gomile, namigujući svojim drugovima, i pogledajući na onoga što veze: — jednom, na vašaru, kupili svaki po režanj džigerice, i htjeli to obariti za ručak; ali, da im se režnjevi ne bi izmiješali, svaki veže svoj režanj koncem: režnjeve puste u kotao, a svaki zadrži u ruci kraj konca od svojega režnja. — Pogle!Pogle! učini Vulić. — Kad se, na takav način, džigerica obari, oni onda sjednu ručati svaki svoj režanj.I, na vraga, opet se oko nečega svade i potuku.I dugi ljetnji dan bili su se puškama, i sjekli se noževima, pa — kad da prebroje mrtve i ranjene — niti se ko ranio, niti je ko poginuo!Eto kaki su junaci Podgoričani! — A već ste mi i vi prokopsali sa svojega junaštva, reći će dućandžija Podgoričanin, mahnuvši vezom koji mu, je u rukama. Toj procjeni podgoričkoga junaštva ja se smijem, završi Živan. — O junaštvu Podgoričana Hrišćana ne ću ti reći ni zla ni dobra, dodade Nikodim: — odavno su pod velikim pritiskom, pa se u tom ni ogledali nijesu; ali Turci Podgoričani Bog me su bili pravi junaci!.... Svrnuvši s glavne čaršije u jednu sporednu ulicu, sretosmo čopor lijene, i čisto odjevene turske djece, a za njima iđahu i dvije stare bule.Mladoga turskog čeljadeta nigdje ne zapazismo.Idući dalje, naiđosmo na neke Turke koji tovare da se nekuda sele. — Kud Bog da tako? upitah ja. — Biva, odgovori upitani, po što najprije malko smignu ramenima: — kud bude ksmet! — Što ostavljate svoje mjesto, svoje imaće? — E, biva, danaske je vođe teško za Muslomana; idemo i mi za drugima.... — Tamo će vam biti teže.... — Hajde, ne dangubi! povika jedan stariji Turčin onom što govoraše sa mnom, i tako nam se razgovor prekide. Ja se sada sjetih koliko je moj rametli-babo srećan, što bar ostavi kosti u svojoj zemlji, a mogao se, pod starost, ovako potucati od nemila do nedraga!... Malo dalje udarismo na tursku džamiju: bijaše molitveno doba; unutra se viđahu nekoliki Turci na molitvi. — Da uđemo! reče Vulić. — Moremo; prihvatih ja, kao čovjek kod svoje kuće, zaboravivši da sam danas i ja u džamiji tuđin. Uđosmo sa svim lagano.Turci, klečeći na koljenima, tiho klanjaju i mrdajući usnama šapću riječi molitvene, a rukama se lagano dotiču svojih grudi. — Čudna li je ova tajnena tišina! prošapta Pero. — U Turaka je tako, dodade šapatom Nikodim. Kako koji Turčin svrši molitvu, ustaje, izlazi iz džamije, nazuva svoje jemenije, koje svaki ostavi u trijemu pred vratima, i odlazi na svoju stranu. Poslije džamije, odosmo turskom konzulu, te prijavismo svoje putne isprave.Primi nas lijepo, pasoše nam vizira odmah, i za sva četiri naplati samo pet fiorina takse! U Podgorici zanoćismo. U neko doba noći, pošto se oni dnevni svijet bijaše razišao, i pošto se varoš vratila u svoju običnu tišinu, začu se s munare mujezin koji vrlo glasovito ustresaše: — La eilalah, ilalah ve Mohamedu resulul-lah!Ešhedu, Mohamedu resululah!Hajje alel felah hajje, alel selah!“ („Nejma drugog Boga, osim Boga jedinoga, i Muhamed je njegov poslanik.Tvrdim da je Muhamed poslanik Božji.Uzdajte se u nj: od njega vam je spas!“). S onako visoke munare, na noćnoj tišini, izgovarajući riječ po riječ, mujezin je razglašavao vjeru svoju, a meni, u taj mah, pade na um Iguman Gervasije koji iz svoje smjerne crkvice viče: „Za mir svemu svijetu", pa rekoh u sebi: —- Za što se ovi ljudi ne obavijeste?Za što ne odvoje zemlju od nebesa, kao što je njih i tvorac odijelio?U nebesa neka svaki propovjednik svoje vjerne uvodi na koja hoće vrata; a zemlju, otadžbinu svoju, koja ih sve rađa i hrani, za što ne ljube jednako, za što je ne dvore zajednički, kao srećni sinovi majku svoju?Za što?Za to što, siromasi, oči imaju a očima ne vide!...Valja svjetlosti, valja znanja!... Iz Podgorice smo udarili na Bratonožiće, te smo došli na Lijevu Rijeku.Od Podgorice do Lijeve Rijeke, osobito preko planine Vjeternika, put je težak da se opisati ne može.Mi smo se neobično obradovali kad smo, od Lijeve Rijeke, počeli osjećati i po malo zemlje pod nogama, a ne sam kamen kao dotle; i kada smo ugledali brda obrasla šumom, a dotle smo gledali same golijeti. Dalje, dolinom rijeke Tare, bijaše još, lakše putovati. Spustivši se Tari u dolinu, padosmo da se odmorimo: ja i Živan pod jednu boriku, a Pop Pero i Nikodim pod drugu. Leškajući tako vodi na obali, Živan će se okrenuti k meni, i reći: — More, Momire!Ti, odavde u Zvornik moreš poslati pozdrav komu hoćeš! — Kako, Živane? upitah ja. — Evo kako: duhni ga dolje u Taru; ona će ga pronijeti pored Kolašina pa na Šćepan-Polje, gdje se ona i Piva sastaju, te se odande na niže zovu Drina poslije će udariti na Foču, pa na Goražde (gdje je.1529. bila, srpska štamparija), pa na Višegrad, Rogačicu i Ljuboviđu pravo ka Zvorniku! — Hvala ti za to, rekoh ja: — ali, ako moj pozdrav dođe do Zvornika, neka se spusti i do Biograda!... Tako smo se razgovarali i šalili odmarajući se. Stigosmo na Andrijevicu, pošljednje crnogorsko mjesto u Vasojevićima. Andrijevica je varošica nova, postala najviše sa granice tursko-crnogorske.U njoj može biti tek 20—30 kuća, sve drvenijeh.Nahodeći se ovako na udarcu, mjesto je ovo nekoliko puta spaljivano.Danas je tu pazar za sve Vasojeviće; tu ima telegraf: tu sjedi crnogorski kapetan, koji nas ne samo lijeno dočeka, nego nam još dade preporučno pismo na beranskoga kajmakama, da nas prijateljski primi. Vrijedi vidjeti to pismo i kao svjedočanstvo iz međunarodnih odnošaja crnogorsko-turskih, i kao crticu iz običaja koji vladaju u ovom kraju. Pismo glasi: „Blagorodnomu Gospodinu, Carsko-Otomanskom kajmekamu, Murat-Agi Ganiću, u Berane. „Ponizno molim tebe, dragi pobratime, da ovoga putnika, Momira Vidića, s njegovim drugovima, kroza svoje ruke primiš, i, kud koji hoće, propratiš; i nadam se da njima ni dlaka s glave ne će faliti, kad ih ti propratiš kroz Arnaute na tvoje glasno ime! „Šaljem ti od srca pozdrav! Septembra 18....Tvoj dobroželatelj u Andrijevici Jakov Bakić, s. r.“ Evo nas na izlasku iz Crne Gore!Ostavljamo kamenite golijeti, i nastupamo na zemlju zeleniju, okićeniju; izlazimo iz države gdje nas primahu siromaški ali prijateljski, a ulazimo u carevinu u kojoj je moja postojbina, moja draga Bosna, ali koja će mene, ovoga puta, dočekati kao zlotvora! Otomanska Porta, bojeći se kolere iz Italije, bijaše postavila kontumanac od deset dana za putnike koji dolaze iz Skadra ili iz Crne Gore.I mi, po tome, udarismo na kontumanac, koji bijaše na obali rijeke Trepče, jer je ondje Trepča granica između Crne Gore i Turske, i pored rijeke Lima.Tu smo, pod vedrim nebom, proveli deset dana, okruženi turskom stražom, koja ne da maći se iz obilježena mjesta. Nama trojici sve to bijaše za nevolju, ali Popu Peru je baš moglo biti bez toga.Pa i on je rado snosio sve neprijatnosti i, nekada, više se šalio od nas sve trojice!... I ovdje, na dokolici, sjedeći Limu na obali, kao ono neki dan na Tari, Živan će opet mene golicnuti: — Čuješ, Momire! — Da čujem! odgovorih ja. — Odavle je tebi pravije poslati Zvorniku pozdravlje, nego niz Taru. — Kako, Živane? — Ovaj Lim, vidiš, dolazi od Gusinja; protječe kroz jezero Plav; tječe, eto, ovuda pa, pored starog grada Biora, pored Bijela Polja, Brdareva, i Prijepolja, gdje prima rječicu Milješevku kraj koje je manastir Milješeva (u koji je iz Trnova, 6 maja 1237, bio prenesen Sveti Sava, i u kom je još 1544 bila srpska štamparija). — Je li Sv. Sava i sada onde, upitah ja, koji dotle nijesam znao šta je s njim bilo? — Nije; odnio ga je, i spalio na Vračaru, 27 aprila 1595, Sinan-Paša, zapovjednik turske vojske. — Opet tužba na moga pređašnjeg jednovjerca, pomislih ja u sebi: pa, za tim, glasno rekoh: — I danas u Milješevi nejma ništa? — Zbilja! presiječe me Nikodim: — kad pomenuste Sv. Savu, vrijedno je, i ovo da znate: U Turčina Tahir-Age, odnekuda, ima nekakav stari ćivot, u kom je, priča se, počivalo tijelo Sv. Save.Tahir-Aga, s jeseni, odabere najljepših jabuka, i ostavi u taj ćivot, pa zimi, kad se ko razboli, daje te jabuke kao ponude, i vjeruje da su ljekovite!... — Čudna stvar! reče Pop Pero. Meni nešto bi milo, kad čuh šta radi taj Turčin, ma da ne umijem kazati: za što mi to bi milo. — Još niže, produžava Živan svoje kazivanje o rijeci: — Lim se sastaje s Drinom, a za nju onomadne rekosmo kuda protječe, dokle okvasi Zvornik. Ako bi se gledalo pa pravac rječnim dolinama, veli Živan dalje: — mutnije bi bilo da Drina u Lim utoni ime svoje, nego Lim u Drinu; jer, upravo, Drina pritječe Limu u dolinu, a ne Lim Drini. — Hvala ti, Živane brate!Ti mene učiš i kad se sa mnom šališ i razgovaraš. — Teke, brate, razbijam brigu i svoju i tvoju, odgovori on smijući se. Pošto odstojasmo kontumanac, i pokazasmo se zdravi, pustiše nas nekadašnji moji zemljaci u padišinu državu, koju ću ja tekar sada poznati kakva je! Evo nas jednom u Beranima, u ravnome Hasu, srcu Vasojevića, na desnoj strani rijeke Lima. Berani su, ako ćemo pravo, selo kao i druga sela u Hasu; ali, za pošljednjih ratova i ratnih spremanja, u Beranima je uvijek bila neka sredina vojničkoj upravi.S toga je to selo steklo malu tvrđavicu, oko koje se, poslije, načinila čitava varošica.Beranci vode trgovinu najviše s Pećancima. Valjda za to što je ovo mjesto na granici, i što su Vasojevići, do prije nekolike desetine godina, bili sami svoji, Turci i danas, u Beranima, trpe neku avtonomiju.Tako, pričali su nam ljudi ondje u mjestu, u beranskom ućumetu sudu ništa se ne presuđuje bez šestorice knezova Srba. Po nedaći našoj, kajmakam Murat-Aga Ganić, na koga smo imali preporučno pismo, ne bijaše doma: on ženi sina i, toga radi, bijaše sa svatovima otišao u selo Bijelo Polje po djevojku.U vlasti ga zastupaše bimbaša koji, zajedno s kadijom, uze nas ispitivati., i naše-hartije pretresati.Ne našavši ništa sumnjivo, pusti nas da idemo kud nam je volja. Početak bijaše sa svim dobar! Svršivši što imađasmo s vlašću, mi, zajedno s Nikodimom, odosmo u njegovu obitelj Đurđeve Stubove, koja je od Berana samo 1/4 časa udaljena. Crkva je ova na prekrasnom mjestu; kao građevina, bila je vrlo lijepa, ali su je jako naružili vrijeme i ljudsko varvarstvo.Ostali su joj gotovo sami zidovi: pa i oni još vrlo rječito govore onima koje umiju vidjeti! U Đurđevim Stubovima zastasmo jednoga od ređih gostiju.Bogati Ibiš-Aga Arnautin, od plemena Krasnićana, bijaše doveo bonoga sinčića, i donio crkvi voska, tamnjana, i ulja.On se moli igumanu da očita molitvu bonomu čedu njegovomu. Nikodim mu reče da se za večeras strpi, a sjutra će služiti naročitu službu za zdravlje bolesniku.Ibiš-Aga, čuvši to, ode da smjesti dijete u ćeliju, gdje će i prenoćiti, a Nikodim, našljednik i glasnik one misli koju Đurđevi Stubovi predstavljaju, uze nam kazivati: da je ove Đurđeve Stubove zidao rođeni brat Stevana Nemanje Prvoslav (Veliki Župan od 1156—1159), a Nemanja je podigao one druge Đurđeve Stubove, što su Rašci na izvoru, blizu Nova Pazara. Vulić, razgledajući građevinske oblike ovoj staroj crkvi, kazivaše čime se razlikuje od katoličkih bogomolja, a i od pravoslavnih koje su građene u docnija vremena. Živan pak, žudan da nađe kakav stari zapis, izgubi se pod svodovima i iza stubova ove crkve. Vulić i ja iđasmo za Nikodimom, i slušasmo istoriju svakoga mjesta, svakoga ukrasa ove crkve.Idući tako lagano, razgledajući građevinu, i razgovarajući se, naiđosmo na Živana koji, na oltarnom zidu, s polja, dovršuje nekakav svoj zapis.Priđosmo bliže i vidjesmo da zapisuje, u desetostopnim stihovima, evo ovu molitvu: Pop Pero, pročitavši glasno taj zapis, oveseli se licem, i reče; — Na ovo ću ti se uvijek potpisati! — Bog me, i ja, dodade Nikodim. I odista Pop Pero priđe, i svoje ime potpisa latinicom; Nikodim se potpisa ćirilicom. — A šta veliš ti? upitaće mene Pop Pero. — To što i vi, odgovorih ja, i svoje ime zapisah turskim slovima. — Gle!A što tako? upita dalje Pero? — Za to, što se i ovim slovima zapisuje srpska besjeda, odgovorih ja. — Imaš pravo, dodade Živan: — U nas je narod jedan, a tri vjere; i jezik nam je jedan, a tri su azbuke!Nego, braćo moja, ovaj moj zapis može splakati prva kiša; za to, dajte, da se na ovom mjestu zakunemo: da ćemo, po ovoj molitvi, i raditi dokle god smo živi! — Na to se kunem svim srcem svojim, reče Pop Pero. — Kunem se i ja, dodade Nikodim. — Zaklinjem se i ja! završi moj glas. Poslije toga, ižljubismo se sva četvorica, kao da se toprv onda pobratimismo. — Nekim ljudma, nastavi Živan: — ovo se može činiti djetinjarija; ali i neka je djetinjarija, tek je ova djetinjarija slatka, rodna, životvorna; ona održava život pritisnutim narodima; ona preživljuje tirane i tiranije; ona vaskrsava obamrle.I ako u našega naroda nestane ove zanosne, ove božanske djetinjarije: onda u srpskim zemljama može zar biti života, ali će taj život biti daća na groblju našega naroda od sve tri vjere!...Strahovito, a, po nedaći, vrlo za vjerovanje!... Poslije vječere dugo smo s Ibiš-Agom sjedjeli, pušili, i razgovarali se: kako bi se mogli Srbi izmiriti s Arnautima.Ibiš-Aga kaže da je to vrlo potrebno, ali je i vrlo teško.On mnogo krivi Srbiju što je, prognanjem svojih Arnauta, digla protiv Srba sve pleme arnautsko. — Srbin, veli taj gorštak u nekoj čudnoj figuri: — liči na čovjeka koji lovi ribu, i što god ulovi stavlja, po vrsti lova, u odjelite pregrade.Kad mu je palo više lova, nego što je imao pregrada, on uzima grgeča u usta, da mu se ne miješa u druge ribe, i taj grgeč hoće da ga udavi!A Švabo ne radi tako, nego što god ulovi trpa u jednu veliku torbu, pa neka se lov s lovom godi kako zna, gosa samo uprte drži tvrdo! Drugi dan ja i Živan ostavismo Đurđeve Stubove, i vratismo se u Berane, a Pop Pero osta za neki dan u Nikodima, pa će, poslije, u Rugovu. Makar da smo ja i Živan putovali na besu Murat-Aginu, opet smo sačekali petoricu drugova, da nas u putu bude više.Od tih drugova, valja pomenuti bar Redžep-Agu, trgovca iz Peći, koji je tome putu vrlo vičan, i mladoga Avdi-Bega iz Višegrada koji, veselnik, bijaše tako osiromašio, da idaše sa svim bos. Od Podgorice do Berana naš je put išao s jugo-zapada na sjevero-istok, a od Berana okrenusmo pravce na istok. Prvi dan putovanja, pred noć stigosmo u selo Bior.Redžep-Aga, koji tuda često putuje, reče nam, da su Biorci ljudi vrlo negostoljubivi.I odista gdje god upitasmo: — Možemo li noćiti? odgovarahu: — Ne možete; nadamo se svatovima, koji će ovdje pasti na konak. Iziđosmo već na kraj sela. Kad nam i iz pošljednje kuće odgovoriše da nas, zbog svatova, ne mogu primiti, Redžep-Aga viknu: — Nejma drugih svatova; mi smo svatovi!Drugi svi ostaše dolje u selu, a mi dođosmo ovamo. Bule se skloniše u jedan kraj, dok mi uđosmo u sobu; a konje raspremismo i namirismo kao da smo kod svoje kuće.U to dođoše i domaćini, dva brata: Osman i Avdija.Oni se pokazivahu da su radi gostima. I odista u ovih ljudi, koji prema nama biše mnogo bolji od svojega glasa, prenoćismo vrlo lijepo.Drugi dan smo se čudili: otkud tako ružan glas ovako dobrim domaćinima?A još više smo se čudili: da ovo maleno selo Bior ima čak i svoju „biorsku nahiju,“ koja se pruža između Rugove i Nova Pazara? Od Biora putovali smo k Rožaju.Naši drugovi pjevahu neke arnautske pjesme, u kojima se vrlo često ponavljaju pripjevi: „Turko mor’!Turko hej!“ Suvarija (konjik) koji nas je, rad’ naše bezbjednosti, pratio, otpjeva jednu tursku pjesmu, a mladi Avdi-Beg, jasnim grlom svojim, viknu: Čuvši tu pjesmu, sjetih se Bosne i svega u njojzi!Obuze me neka milina, i neka tuga u jedno isto vrijeme.... Prevalismo preko planine; spustismo se pod Ibrovo vrelo, i, u po dne, stigosmo u Rožaj. Rožaj je mjesto maleno; nastanjeno je Ibru na obje obale, u dubokoj i tijesnoj dolini.U tom mjestu more biti 80 — 100 kuća; nekoliko dućana, i nekoliko čađavih turskih kavanica. U varoš se bijaše šljegao silni svijet, da dočeka svatove iz Bijela Polja.Na jedan mah začuše se pucnji pušaka, i ciganski bubnji i svirale.I u varoš uđe dobra stotina konjanika, a za njima bijaše dosta i pješaka.Svatovi, kao svatovi, bijesni su i pomamni: veselju njihovu nejma ni mjere, ni kraja, ni reda. Prenoćivši u Rožaju, drugi dan se krenusmo, preko visokih brda, pored nekih jadnih arnautskih sela, na planinu koja se zove Žlijeb. Na Žlijebu se ustavismo da se odmorimo, i da se, odande, nagledamo prirodnih ljepota i čudesa.Sa Žlijeba se vidi sva ravan između Peći i Đakova; vidi se Vučitrn, Mitrovica, i sve polje Kosovo; na desno se plave prizrenske planine, koje je Šara svojim visom sve nadvisila. S ovoga mjesta lijepo raspoznasmo: kako planinska bila dijele vode: jedne k moru, a druge k Dunavu. Dobri moj Živan ovdje osjećaše dvije radosti: jednu — što sve to gleda svojim očima; i drugu — što može meni da pokaže gdje se što događalo!Na taj način, ja sam, ovoga puta, i prehodio s mjesta na mjesto, i slušao pouke iz zemljopisa, i iz srpske istorije!Živan bijaše osobito vješt u poučavanju.Najprije mi kaza da je Žlijeb, po mjeri, 87 metara viši od Kopaonika, u Srbiji; poslije mi reče, da zapazim kud se koja voda stače; pa onda mi ređaše istorijske događaje, koji su se zbivali u Prištini, u Dečanima, u Peći, u Prizrenu, i na Kosovu!... Ja sam se jako čudio diobi voda: Jadransko im je more mnogo bliže; ali su, njemu na pomolu, buknule u nebesa visoke planine, koje su odbile od mora tolike vode, i nagnale ih na dalji put k Srbiji, k Dunavu!Mislio bi čovjek da nešto i njih, kao ovo mene, priteže k Srbiji!... Na ovolikoj visini, na vedru danu, imajući pred očima ovako čudnu panoramu, mi bismo dugo sjedjeli; ali pratilac naš (suvarija) viknu: — Trgovci putnici, ne oklijevajte; ovo je Žlijeb!Ovdje čovjek, na svakom koraku, more poginuti.Ovdje caruju arnautski čobani, koji za Boga ne znaju, a ljudskoj se vlasti smiju! Išli smo što se može brže.Nailazili smo na po nekoga čobanina, koji svojim odijelom i držanjem ne ulijeva ništa veselo u gledaoca.Evo dvije riječi o odijelu tih čobana: Svaki nosi uzane suknene čakšire: dugačak kožuh od ovče kože (neku vrstu opaklije); od oružja svaki ima za pojasom male puške pećanke, revolver, i nož crnokorac; o ramenu — pušku martinku.Oko glave svaki zavija bijeli arnautski peškir. Ni smo pored tih čobana prolazili ne osvrćući se, a oni su stojali, i na nas gledali, ne pomičući se. — Prije četiri dana, reći će naš pratilac malko nižim glasom: — ovi su čobani, ovdje u Žlijebu, ubili čovjeka, u koga su našli samo šest groša! Nas ne dirnuše.U planini nas sreća lijepo posluži, da nas docnije, u varoši, na sudu, zaboravi! Ali, ostavljajući na stranu strah od Arnauta, mogu li ispričati tegobu ovoga puta?Ko bi umio opisati: nebrojne pećine, litice, sunovratne odsjeke, i svu drugu nepojmljivu igru prirode i vremena? Sve to valjalo bi vidjeti očima; opisati se perom odista ne može!.... U Peć stigosmo za visoka sunca.Naši putni drugovi, čim uđosmo u varoš, raziđoše se svak na svoju stranu.Ja i Živan pak, razgledajući u Peći ulice, kuće, i dućane, uputismo se odmah k patrijaršiji.Peć je varoš neobičnoga lica.Nastanjena u uglu, među dvjema planinama: Koprivnikom i Paklenom, baš ondje, gdje rijeka Bistrica iz sutjeske izbija u ravan, Peć je tako pod vodom, da Bistrica, osobito kad nadođe, teče varoškim ulicama kao svojim valama.U proljeće, kad se snjegovi krave, Peć mora da je sva u vodi. U Peći, rekoše nam, ima na 4000 kuća muslomanskih i 800 hrišćanskih. Po ulicama, po dućanima, ljudi su svi oružani, kao i oni čobani koje viđasmo u planini.Trgovac u dućanu, prodaje svoju robu: majstor, na ćepenku, šije haljinu, ili što drugo, a u obojice za pojasom štrče male puške i nož, duga pak martinka, najmilija Arnautinu puška, puna, stoji uz duvar, na domaku svome gospodaru.Čak bule, pod feredžama, nose revolvere, vezene srmom i zlatom.Peć više liči na kakav vojnički stan, nego na mirnu trgovačku varoš.Sami Pećani uvjeravaju da rijetko prođe dan, a da u njihovoj čaršiji niko ne pogine; ima, vele, dana kada padne i po nekoliko ljudi!... Uđosmo u patrijaršiju, i odosmo razgledati staru crkvu koju je, najprije, gradio Sveti Arsenije, učenik Sv. Save, biće onaj isti kome sam se ja poklonio u Manastiru Kosijerevu! Crkva ova nije na oči mnogo lijepa; ali je vrlo važna po svojoj istoriji, po onome što se u njoj, i kroz nju, događalo.Od Cara Dušana, do godine 1766 , ta je crkva bila, stolica srpskim patrijarsima i, na taj način, bila, je sredina svoj vrhovnoj crkvenoj upravi; a nekad je bila pokretač svemu misaonom životu u zemljama srpskim. Pored toga, ta je patrijaršija i danas, poslije svih stradanja svojih, kao neki muzej istorijskih spomenika, koje ja ovdje ne mogu pobrojati: ali koji su tijem ne manje važni ne samo za negovanje istoriske svijesti u Srba, nego su i predmet vrlo zanimljivog proučavanja za sve prosvijećene ljude, koji mare za istoriju balkanskih naroda, i za njihovu budućnost. Žurili smo se da vidimo što više, da se nauživamo što potpunije, kao da smo znali, da se ne ćemo dugo nahoditi u slobodi.... U patrijaršiji i prenoćismo.Drugi dan, s jednim vođem, Arnautinom, odosmo u Visoke Dečane, o kojima mi je Živan toliko puta govorio. Želeći nagledati se neobične građevinske ljepote, mi se samo prijavismo jednom duhovniku, kazavši se ko smo, i kud idemo, pa odmah odosmo razgledati toliko čuvenu i toliko poštovanu Dečansku crkvu, po kojoj je osnovalac njezin, Kralj Stevan, prozvan Dečanski. Nebrojeno puta Živan je meni opisivao ljepotu i značaj ove velike zadužbine, a sada, gledajući je očima, i diveći joj se, sa mnom zajedno, reče: — Zanimljivo je postanje ove lijepe crkve.Kraljević Stevan, docnije prozvani Dečanski, sin kralja Milutina, po nekoj zloj sreći, bijaše pao u nemilost ocu svojemu.Za to je prognan iz otadžbine, te je, u tuđini, pretrpio velike muke.Najposlije, pomoću dobrih ljudi, izmiriše se otac i sin.I, kad otac umrije, sin sjede na kraljevski prijesto. Kraljujući, na očinu prijestolu, Stevan dočeka drugu nesreću.Diže se na njega s vojskom zet njegov, Mijailo Šišmanović, car bugarski.Stevan, u bitci na Velbluždu (Ćostendilu) nadbi Mijaila koji, izgubivši bitku, izgubi i glavu i državu.Stevan, pobedilac, ne prisvoji sebi Mijailove države, nego je ostavi sinu mu Aleksandru. U znak zahvalnosti prema Bogu za toliku milost, Stevan ozida ovu divnu crkvu u selu Dečanima, na slavu Gospodu Svedržitelju! Na taj način, Dečani su spomenik mira između oca i sina; oni su svjedočanstvo prijateljstva između dva bratska naroda — Srba i Bugara! Ne će li dati Bog, da budu još i posrednik izmirenja između Srba i Arnauta?.... Nego razmišljati o tome može se i drugi put, i na drugom mjestu.Ovdje sada valja grabiti da se što više vidi i upamti. A crkva dečanska toliko je lijepa, da je teško od nje oči odvojiti!Ja nijesam vaspitan u hrišćanskoj vjeri; nijesam, još u djetinjstvu, obikao ići u crkve, te se, na takav način, nijesam ni svikao s crkvenim zgradama i njihovim oblicima; ali ipak — što je lijepo — lijepo!Vidio sam dosta džamija, dvorova, mostova, i drugih kamenitih građevina, i, pravo da kažem, nigdje nijesam našao dečanske ljepote.Najljepše građevine, koje sam vidio ja, lijepljene su, kremene su, te s toga mi se čine kao ona rapava lica koja se bjelilom dogone da, božem, budu ljepša.A ovdje je protomajstor Vita studeni kamen samo otesao i ugladio, pa ga je naslagao i izvio, bez ikakve koprene, tako da je, misliš, udahnuo u njega živu dušu.I sada ti se čini da to nije kameniti sklop, koji je srezala Vitina sječivica: nego da je živ stvor, koji je izišao iz usta pobožnoga kralja kad je ono izgovorio: I odista se poznaje da je zadužbina carska, i da su srpski stari — carovali! Divna ta crkva stojaće i sijati dugo još: ona će, jamačno, preživjeti tešku bolest današnjih svojih prilika — divljinu Arnauta.I tekar onda zasijaće ona sjajem mnogo većim, nego što je bio onaj plamen, koji se užizao svako veče na kubetu njenom, „da Prizren vidi kad Dečani počinju denije“!... Dokle smo ja i Živan, razgledajući divna platna, vrata i prozore crkvi dečanskoj, odavali se ovakim mislima: dotle je, iz Peći u manastir, na oznojenu konju, dojurio suvarija, i navalio pitati: — Gdje su dva jabanca, koji su danas tu došli iz Peći? — Mi smo! odgovori Živan, čuvši šta pita duhovnika. — Odmah, preda mnom, da se vratite u Peć! Ja pokazah naše pasoše. Ne će ni da pogleda. Velim mu da smo umorni. Ne sluša! Najposlije, molimo ga, da se smiluje Boga radi. On vitla kamdžijom, i brza jezikom: — Hade!Hade! kao mećava kad duva. Morasmo pokoriti se, i ako nam bijaše veoma teško.Nismo se bojali nikakve kaštige, jer krivice nijesmo imali; ali nam je bilo vrlo žao, što nas omeću na našem putu... Sunce bijaše na zahodu, kad stigosmo na trag u Peć.Suvarija nas dotjera pravce mehćemi, i predade tamničaru.Tamničar, ne govoreći ništa, baci nas u najdonju tamnicu. U pjesmi se pjeva da je tamnica kuća neobična.I tu pjesma ništa ne uvećava.Svaka je tamnica neobična kuća; a ova, u koju zapadosmo mi, nekakva je kula sa dva boja.Donji boj, ukopan u zemlju, vlažan je tako da mu iz zidova pišti voda; a unutra je nečistoća taka da je teško opisati je.Svjetlost s polja ulazi samo kroz jednu rupicu, kao volujsko oko, koja je provrćena na vratima.Nekad su, kažu, užizali noću i po jedno kandioce, radi osvjetljenja, a sad toga nejma.Gornji boj dignut je visoko nad donjim; u njem je manje vlage, a više svjetlosti; opođen je debelim rastovim podnicama, koje su dobro ukovane, ali su jedna od druge toliko razmaknute da svaka tečnost, koja se prolije na gornjem boju, toči, bez prepreke, u donji, na one koji dolje tamnuju. U taj gornji boj zatvaraju manje krivce, a u donji — veće. Nas zatvoriše u donji boj: već sam taj početak sluti na zlo!... U tamnici zastasmo samo jednog sužnja.U mraku ne vidjesmo ga kakav je, a jamačno nije ni on nas mogao poznati; ali, čuvši naš govor, i po njemu poznavši ko smo, priđe k nama, i stade slobodno kazivati: rašta je u ovoj nesrećnoj tamnici. — Ja sam, reče on: — kaluđer, postrižnik Svetoga Marka ; ime sam svoje gotovo zaboravio, a ono vam i ne treba.Ovo što trpim, u ovoj neobičnoj kući, ne trpim ni s kakve svoje krivice, već s toga što se turske starješine, od nekog doba, plaše i od svoje sjenke.... — Pa kako su te mogli zatvoriti na pravdi? upita Živan. — To i hoću da vam kažem; ali moram početi malko iz ranije.Kad se ono sklopi, i poče raditi ona čuvena Arnautska Liga, ja sam nečim, ne znam čime, natrunio nekim njenim članovima, koji me u malo ne ubiše.Da sačuvam glavu, dovijao sam se od svake ruke; ali, kad ono u Đakovu pogibe Mehmed-Ali-Paša: morao sam pobjeći u Srbiju.Otuda sam se vratio prije nekoliko mjeseca, i došao sam u patrijaršiju.Turci, čim dođoh, uhvatiše me i, bez ikakve krivice, zatvoriše u ovu nesrećnu tamnicu. — A rašta pogibe Mehmed-Ali-Paša? upitah ja više slučajno, nego što mi je to trebalo. — O njegovoj pogibiji mogu vam pričati mnogo, reče kaluđer: — jer sam svuda bio, i gotovo sve gledao svojim očima; ali je baš sada vrijeme da meni tamničar da oni jadni tajin.Za to da očeknemo, dokle on dođe i ode!... Odista, u taj mah, zvekir na vratima klopnu, ključ škripnu, vrata se malko otškrinuše, i tamničar uturi unutra krčag vode, i jedan okoreo hljebac.Iza toga, trže se na trag, i vrata zatvori i zaključa za sobom. Napipavši u mraku krčag, kaluđer ga nateže, te se napi vode; za tim uze hljebac i, razlomivši ga s teškom mukom, davaše i nama po parče da jedemo.Jedući tu svoju posnu večeru, nastavi svoju priču ovako: — Kako se raščulo, da je, na Berlinskom Kongresu, uglavljeno da Bosnu i Hercegovinu pritisne Austrija, a Gusinje i Plav da pripadnu Crnoj Gori: odmah je Porta, svojim načinima, počela nagovarati arnautske poglavice, da brane zemlje u kojima žive Arnauti.U to ime dala im je slobodu zbora i dogovora.Tako posta Arnautska Liga, koju pomenuh malo prije, i koju Turci zovu Itifak (savez).Tome savezu bijaše središte u Prizrenu.Da bi savez bio jači, oglasi on za Arnaute sve Muhamedovce u Makedoniji, u Epiru, Tesaliji, i u jednom dijelu Bosne.Iz svih tih krajeva dolazili su, poslije, odabrani ljudi u Prizren na dogovor.Među tim ljudima, bivalo je i takvih, koji i ne znaju arnautski, kao što je, na priliku, gusinjski Ali-Beg, koji je Srbin od stare srpske porodice, samo poturčene. Turska vlast je nastojavala da se tim članovima saveza, kad dolaze u Prizren, daju udobni stanovi.Za to je, često, najbolje ljude u varoši iseljavala iz njihovih kuća, te smještala ove članove saveza, koji su dolazili sa strane.Poznatu Barjak-Džamiju, za koju se priča da je bila deo Dušanovih Dvorova, vlast je dala savezu za sastanke. Članovi saveza, čim se sastaše, odmah izabraše sebi za predsjednika Hadži-Omer-Efendiju, softu, Prizrenca rodom.Na prvom svom sastanku savez odluči: „Da svoje zemlje (a u svoje zemlje uzima Albaniju, Staru Srbiju, Makedoniju, Epir, i Tesaliju) brani dok traje jednoga Arnautina; i da Arntauti, kao narod za se, traže sebi avtonomiju!“ Poznato je, produžava naš duhovnik onako u mraku: — da je na Berlinskom Kongresu Portu zastupao i Mehmed-Ali-Paša koji je, u ratu 1870, komandovao vojskom što je na Crnu Goru išla preko Gusinja; te su njemu onamo sva mjesta dobro poznata.I ako se Mehmed-Ali-Paša živo zauzimao za Arnaute, opet je kongres odlučio: da se Plav i Gusinje ustupe Crnoj Gori. Ne mogavši sačuvati Bosnu i Hercegovinu od Austriske vojske, Porta je gledala da, kroz Arnaute, bar Crnoj Gori ne da Plav i Gusinje: a Arnauti su joj, za taj posao, mogli biti dobri poslenici.Sve oružje, koje im je bilo dano za vreme rata, oni su zadržali u rukama.Osim toga, Porta je slala pojedine tabore nizama s oružjem i dovoljnom municijom u Plav i Gusinje, da tamo, božem, olakšaju rad graničnoj komisiji, a ispod ruke upućivala je Arnaute da na te nizame napadaju, i da od njih otimaju oružje i municiju.U takim napadima vojni komandanti su imali zapovijest, da se ne biju s Arnautima. To je uzrok što su Arnauti mogli po cijele batalione razoružavati! Dok su se Arnauti, na taj način, naoružavali, dotle je već sastavljena i komisija, da postavi novu granicu između Turske i Crne Gore. Turskoj je valjalo dati koga od svojih đenerala, samo da dokaže Jevropi, da su Arnauti sila, kojom je teško zapovijedati.U ministarskom savjetu na Bosforu, i u serašćerijatu, bilo je ljudi koji su zavidjeli Mehmed-Ali-Paši, što je tako brzo došao do muširskoga čina, a možda su ga se, zbog nečega, i pribojavali; pa su se uhvatili za tu priliku da mu dođu glave.Ti ljudi, dakle, navale da baš Mehmed-Ali-Paša ide na granicu, da preda Crnoj Gori Plav i Gusinje.Taj svoj prijedlog ti ljudi podupirahu razlogom tim, što Mehmed-Ali-Paša najbolje poznaje onamo mjesta i mještane.Mehmed, ne dosjećajući se što mu se sprema, dođe u Prizren.Osim nekoliko konjanika, svoje obične pratnje, imaše uza se jednoga Grka, po imenu Sokrata, telegrafistu za depeše francuske. Ovaj Sokrat, rodom iz Jedreneta, bijaše divan čovjek u svakom pogledu. Kad Mehmed-Ali-Paša dođe u Prizren, Turci se užurbaše, a osobito članovi Arnautskoga Saveza, koji su stalno boravili u Prizrenu.Bijaše-se približio čas, da otpočnu što su naumili. Prizrenu na istoku, pored rijeke Bistrice, koja tječe kroz sredinu varoši, mjesto je Maraš.Narodna priča na to mjesto stavlja dvore Starca Jug-Bogdana, a danas je tu jedna turska džamija, i jedna tekija.To je jedino mjesto, u prizrenskoj okolini, gdje Turci, osobito petkom, a Hrišćani nedjeljom i praznikom, izlaze te sjede u hladu pod velikim lipama i jablanima. 15 Avgusta, na Veliku Gospođu, poslije po dne, na Marašu bijaše dosta svijeta — Srba i Turaka.Među Srbima se nahođaše i onaj Sokrat Jedrenac, koga pomenuh malo prije.S jednim Srbinom iz Ohrida, i s jednim pravoslavnim Jermeninom, sjeđaše on na jednoj dugačkoj klupi, pijući kavu, i razgovarajući se. Na jedan mah, iz turske tekije, Sokratu iza leđa, puče puška, i Sokrat se strovali na zemlju: olovo ga je udarilo u lopaticu, pa izbilo na sisu.Samo rene: — Oh!I izdahnu odmah.... Ubilac, Ramadan Zaskok, rodom iz sela Ljume (6 časova na jugozapad od Prizrena), protrča kroza sav onaj svijet, prođe pored kule u kojoj stoje žandari, pređe mostom na drugu stranu rijeke Bistrice, i sakri se u neku kuću!... Sokrat je, o trošku Mehmed-Ali-Pašnu lijepo saranjen: mnogi Hrišćani su ga ispratili do groba, a ja sam ga i opojao! Istina Mehmed-Ali-Paša odmah zatvori nekolike planove saveza, ali ubilac uteče. (I danas je to pa glasu razbojnik koji je zastrašio i varoš i sela). Članovi saveza, ostali u slobodi, raspustiše, još toga dana, glas „da će ubiti i Mehmed-Ali-Pašu, ako im ne pusti zatvorene drugove, i ako se ne vrati otkuda je došao! Mehmeda taj glas ne uplaši; nego još, da bi pokazao da se ne boji Arnauta, jedne srijede, koja je u Prizrenu pazarni dan, izide na konju, samo sa četiri pratioca, i vas dan je projahivao kroz varoške ulice. Pred polazak u Đakovo, dva dana uzastopce, izlazio je u varoš, sjedio na otvorenom mjestu i, gologlav, pio kavu.Turci su, po tome, držali da je odista „ đaur “, kao što se već govorilo za njega: ali mu ne učiniše ništa.Može biti da im je i dogovor bio takav: da članovi saveza u Prizrenu posao popnu, a oni u Đakovu — da ga dovrše? U drugoj poli Avgusta Mehmed-Ali-Paša pređe iz Prizrena u Đakovo, odakle je htio preko Peći u Gusinje.Neki Turci, protivni arnautskom savezu, odvraćahu ga od puta u Đakovo, a prizrenski mutesarif, Ćamil-Beg, Tetovac rodom, kleče na koljena pred njega i ljubeći mu od haljine skute, moljaše ga da odgodi svoj polazak, bar za nekoliko dana! Ili je Mehmedu došla taka zapovijest iz Carigrada, ili je baš sam htio pokazati, da se ne boji Arnauta, tek on ne posluša tih dobrih savjeta, nego ode. Od Prizrena do Đakova prošao je mirno.U Đakovu odsjede u kući Abdula-Bega Đakovca koji je, kao bašibozučki komandir, imao sultanski orden, za ranu koju je dobio od Srba, na Kuršumliji, 1878 godine. Mehmed je mislio da, preko Abdula-Seta, utiša Arnaute, dokle posao na granici svrši; pa poslije bi im se lasno osvetio.Sumnjam da se je Abdula-Beg obradovao kad je vidio Mehmed-Ali-Pašu u svojoj kući, jer je znao kako o njemu misle Arnauti, pa se je bojao, da i sam ne izgubi njihovo povjerenje; ali ga nije mogao odbiti za to, što bi time pogazio običaj, po kome Arnauti, „na svoju besu“, primaju u kuću i samog ubilca svojih rođaka, i vjerno ga brane, dok se god nahodi pod njihovim krovom, pa bi se, na taj način, grdno osramotio! — Krasan je to običaj! reče Živan. — I još vrlo koristan, dodade kaluđer: — Da u Arnauta nema toga običaja, još više bi se krvi lilo među njima. — I tako je, produžava duhovnik: — Mehmed-Ali-Paša bio gost Abdula-Begu, i ovaj ga je morao braniti od Arnauta. Čim je Mehmed stigao u Đakovo, došli su mu „na dobrodošlicu“ Šaćir-Aga i Bajram-Aga, glavari dva najveća arnautska fisa (plemena), u đakovačkom okrugu — Krasnićana i Gašana. I oni ostaše u kući Abdulinoj, na svoju nesreću, jer ih njihovi fisovi, odmah poslije toga, oglasiše za murtade (izdajice) svojih plemena. Drugi dan, po dolasku Mehmed-Ali-Pašinu u Đakovo, neki Korenica Đakovac, koji je prije bio kadija u Prizrenu, obuče se u derviško odijelo, objesi o vrat neku hartiju, krupno ispisanu, i s velikom gomilom svijeta, pođe po đakovačkim ulicama, vičući: — Ko je Turčin, nek’ se diže na oružje!Došao je đaur, da nas preda Crnoj Gori! Da su skočili sami mještani u Đakovu, dosta bi jada zadali Muširu, a kamo li što se, na taj poziv, šljeglo iz okruga đakovačkog i pećskoga sve što može nositi oružje.Za 24 časa, u Đakovo se skrьalo 8—10.000 dobro oružanih Arnauta. Mehmed-Ali-Paša već vidje što ga čeka; pa za to....Uh! vrag ti materi! — ciknu kaluđer, i žustro strese nešto sa svoje ruke dolje na zemlju. Mi se upesmo da vidimo što je, i doznasmo da mu je veliki pacov bio skočio na ruku, da otme hljeb koji duhovnik drži u ruci, i po malo jede.... — Eto tako se, svaki dan, bijem s ovim gladnim ukućanima ove klete kuće, reče kaluđer, pa nastavi svoju priču: — Mehmed-Ali-Paša vidje što ga čeka.Za to pozva iz Prizrena dva bataljona nizama.Vojnici pođu, ali Arnauti iziđu pred njih: razoružaju ih o malo muke, i vrate na trag.Samo se jedan Arapin vratio s oružjem u Prizren.Od onih pak nizama koji su bili u Đakovu, nije imao nikakve pomoći; jer su njih Arnauti, još prije, bili razoružali.Ostao je, dakle, u kući samo sa 30—40 vojnika koji su se ondje zatekli: k ovima valja dodati 70—80 ljudi koje su Abdula-Beg i glavari Krasnićana i Gašana dobavili.I tako je uz njega moglo biti najviše do 150 ljudi, koji su se morali boriti protiv onolike arnautske sile!Njima je pomagalo samo to, što je kuća bila tvrda, i što je do kuće bila kula, koju je Abdula-Beg i zidao za odbranu.Hrane i municije imali su dosta, ali nisu imali vode! Arnauti, po što ih se pribralo koliko su željeli, pošalju nekoliko svojih ljudi Mehmed-Ali-Paši, i ponude ga: da se vrati na trag, a oni će ga, radi njegove sigurnosti, dopratiti do Prizrena, ili do Prištine! Mehmed, nadajući se pomoći iz Prizrena i Prištine, zaiska 6 časova vremena, da se promisli. Kad tih šest časova prođe, a on iz kule ne iziđe, Arnauti počeše pucati.I pucali su dva tri-časa.Pa mu opet poslaše svoje ljude, ostavivši mu rok do mraka.Kad Mehmed, i poslije drugoga roka, ne iziđe: onda Arnauti stadoše napadati sa svih strana.Zauzeli su bili sve okolne kuće i džamije, i sva druga visoka mjesta, s kojih je udesno gađati.To bijaše jedan čudan prizor: noć vedra, mjesečina kao dan, a puške grokću, da se nebo prolama!... Mušir i njegovi drugovi borili su se junački.Do pošljednjega trenutka Mehmed nije ostavio puške; Nekoliko nizama, naizmence, punili su mu puške, i dodavali, a on je samo gađao.Kako je kula tvrda, a u Arnauta nije bilo topova: to se može reći, da su pucali uzalud, dokle su ovi iznutra gađali sve u meso.Šaćir-Aga i Barjam-Aga, znajući arnautski običaj, izazivahu poimence na mejdan najbolje ljude između Arnauta.Zazvani, ne mogući od stida ne izići, ginuli su gotovo svi iz reda. S jedne džamije Arnauti napadači spaziše Abdula-Bega u zgradi, i ubiše ga! Kad osvanu dan, a opsađenici se ne predadoše: onda napadači privukoše mnogo slame i sijena oko kuće, i zapališe, pošto su najprije bili ispustili žene i djecu Abdula-Begovu; sve pak druge hoćahu predati ognju. Vatra dođe do kule, Mehmed-Ali-Paša, videći da se duže ne može držati, otvori vrata i, sa svima svojima, jurnu iz kule, viknuvši: — Vurun Padišah hainlari! (Udrite careve izdajice!) Njih Arnauti dočekate na plotun i, gotovo sve, oboriše na mrtvo.Poslije toga potrčaše da im poodsijecaju glave; ali najbliži rođaci Šaćir-Agini i Barjam-Agini ugrabiše ih, onako mrtve zaviše u svoje struke, i odniješe.Samo Mehmed-Ali-Paši odsjekoše glavu, i nagnuše je na kolac; poslije su veselo išli s njom kroz varoš i pjevali.Drugi Arnauti svukoše mu tijelo pa, vidjevši da je odista Turčin, digoše ga i, po turskom zakonu, ukopaše. Eto tako svrši svoj život Sultanov Mušir Mehmed-Ali-Paša, koji je bio rad pošteno izvršiti svoju dužnost.Turska vlast nije ništa učinila da njegove ubilce kaštiguje, nego još na pola godine posle Muširove smrti, onoga Korenicu postavi za kadiju u Bitolju, baš kao da ga nagrađuje za ono što je radio!? Mehmed-Ali-Paša, i njegovi u pogibiji drugovi lijepo sebe zamijeniše.Kažu da je, tada, palo nekoliko stotina arnautskih glava! Za to pak što se Mehmed-Ali-Paša držao i pao junački, Arnauti, i ako su mu bili protivnici, danas veoma poštuju grob njegov, i uzimaju s njega po malo zemlje, radi lijeka u mnogim bolestima!... Pored Mehmeda, ukopana su i tri mu druga u pogibiji: Abdula-Beg, Šaćir-Aga, i Barjam-Aga... Mene sada, veli duhovnik dalje: — turska vlast drži u ovoj tamnici, a sama ne zna za što.Kaže mi da me čuva od Arnauta, a boji se da ja ne budem kake poruke iz Srbije donio arnautskim glavarima? Kaluđer ovo dovrši, a na polju, u tamničnoj avliji, zapijevaše pijetli. Umorni i dremovni, mi klonusmo na onaj brlog po podu tamničkom i— zaspasmo.O, san je veliki dobrotvor, kad može čovjeku, i u ovaku jadu i čemeru, bar za koji čas, da sklopi oči!... Drugi dan mene i Živana izvedoše iz tamnice, i uvedoše u sobu gdje sjede nekoliki Turci ćatini (pisari).Pretresoše nas opet do gole duše.Hartije nam uzeše sve: čak i korice od papira za cigare!Iza toga stadoše nas pitati: Ko smo; odakle smo; kuda idemo, i za što?Napisavši sve naše odgovore, rekoše nam da očeknemo. Imajući uredne pasoše, mi sve mišljasmo, da je to neka pometnja, da oni hvataju neke druge putnike, pa su se upoznali u nas, i da se nama od vlasti ne može učiniti nikakva neprijatnost. I sami oni ćatini, ili se pritvarahu, ili odista i mišljahu kao mi, blažahu nas, govoreći: — Ovo je sve lijepo; na vama nikaka kabaeta (krivice) nejma; ali očeknite, dokle dođe Gospodar Paša! Baš kad jedan od njih tako govoraše, na polju se začu neka žurba i šapat: — Eto Gospodara Paše! Iziđosmo i mi, da ga vidimo. Ali-Paša Gusinjac pomoli se na bijesnu kulašastu hatu.Jedan Arnautin vodi pod njim konja, a drugi, za njim, nosi čibuk i nargilu: i oba su bosa!Trideset Arnauta s puškama s desne, i trideset s lijeve strane, postaviše se u red, i učiniše mu počast po vojničkom redu.Ali-Paša je čovjek srednjega rasta; sijede brade i brkova; a može mu biti blizu 70 godina, tek je još krepak, i pogleda je oštra.Nosi vojničku uniformu, kao i druge paše đeneralskoga čina.On je rodom iz Gusinja.Arnauti ga jako poštuju. Ne prođe mnogo, a mene i Živana uvedoše pred njega. — Odakle ste vi, momčadi? upita Paša. — Iz Crne Gore, odgovorih ja za obojicu. — Kud putujete? — U Sofiju. — Kakim poslom? — Imamo onamo rođaka, pa idemo da se vidimo s njima. — Kao sanćim, reče Paša, i kresnu trepušom lijevoga oka: — nijeste vi Crnogorci, niti ste od Crnogoraca što.Vi ste uvode madžarske ili srbijanske.Vi znate da se sada naš Car i crnogorski Knez lijepo žive, pa ste samo namjestili dolap: da prođete kroz Crnu Goru, te da tako zametnete trag!... — Čestiti Paša!Nas su ovdje pretresli do gole duše: i nikake krivice nijesu našli pri nama.... — Nijesu je ni mogli naći: vaša krivica nije u vašem čpagu, nego u vašoj glavi! — Na Boga, čestiti Paša! imamo uredne pasoše? — Pasoše nabave i najveći lupeži.... —Aman, čestiti Paša!... — Dosta!Poslaću ja vas u Prištinu Valiji.On je stariji: on bolje zna.Kako vam reče on, onako će vam biti. Zaptije, starješini na mig, ščepaše nas za ramena, i izguraše iz sudnice, pa nas opet zatvoriše u tamnicu; samo što nas sada metnuše na gornji boj. Tu prenoćismo jednu noć. Kad dan osvanu, nas izvedoše iz tamnice; vezaše moju lijevu ruku i Živanovu desnu, pa nas, tako vezane, predadoše jednom suvariji, da nas tjera pak u Prištinu!Ko se tome nadao?!.. Usred ove muke i nevolje, bijaše i jedna mrvica sreće: naš suvarija bijaše čovjek star, a konj mu lijen, pa, s toga, nije nas gonio brzo, nego smo išli lagano, upravo onako kako smo sami mogli. Mi smo se još nadali da će nas Valija pustiti, pa nismo ni mislili da bježimo; a upravo nijesmo bili ni razabrali: kud bismo mogli pobjeći? Uz put, opazivši da naš suvarija „baca“ (pije) rakiju, nudili smo mu napojnicu, gdje god nađemo rakije.Poslije nekog vremena, ponudismo mu tvrdu Božju vjeru, da ćemo ići mirno, samo da nas odriješi.I on se sažali, i odriješi nas: poslije nam je bilo mnogo lakše. Prvi dan stigosmo na noćište u selo Suogrlo (Suho Grlo), koje neki zovu i Srebrogrlo.Tuna noćismo u dobra domaćina, nekoga Đokana. U Đokana je još živ otac, starac već slijep od starosti.U veče nam je djed pričao, da su se u njihovu selu, za starih srpskih kraljeva i careva, kopale rude, a osobito srebro. — E, moja djeco! veljaše starac: — zenđil su bili naši stari, a nijesu bili ovaka fukara, k’o ovo mi danas.Eno, onamo blizu Nova Pazara, u jednoj pećini, stoji i danas razboj, sav od suha zlata!Na tom razboju tkala je majka Relje Krilatice svileno platno.Kad je, nesrećnica, čula da je na Kosovu palo srpsko carstvo: ona se, od velike žalosti, pretvorila u prisojkinju guju.Sad razboj stoji u pećini, i na njemu spava u kotur savijena guja prisojkinja, koja ga čuva: i čuvaće ga, dokle god se carstvo opet ne vrati!!.. — He!He!!! uzviknu starac, hoteći još nešto reći, ali mu priđe snaha, Đukanova domaćica, i prihvati ga za rame, što mu je znak, da u kući ima neko, pred kim se ne smije svašto govoriti. Poslije toga, djed se diže, i ode da spava. Naš suvarija, hvala mu, zadovoljan dobrom večerom, a osobito dobrom napojnicom, na tu priču ne reče ništa.... Drugi dan, prešavši Mitrovicu, stigosmo u selo K., u Kosovu.Ustavismo se pred jednom kućom, koja svojom spoljašnošću pokazivaše da joj je domaćin čovjek imućan, ma da se niko od čeljadi ne viđaše nigdje oko kuće. Suvarija, ugledavši domaćicu, viknu: — Mlada! čija je ovo kuća? — Jeremije Bjelotrepića, odgovori žena, i nešto se užurba, kao da hoće nekoga da skloni od naših očiju. —- Dva Srba tjeram iz Peći u Prištinu Valiji: moremo l’ tu noćiti? — Možete, reče žena, i izide da nam otvori vratnice. Živan i ja uđosmo u kuću, k vatri: tu opazismo da je domaćica, do našega dolaska, nešto mijesila u naćvama. Suvarija odvede konja u jednu košaru, da ga raspremi i namiri. Kuća prostrana.U njoj noćuje ne samo domaćin, sa svojom ženom: nego i stoka, kad god se gazda boji od zime, ili od lupeža. Ponudivši nas da sjednemo, i podstaknuvši vatru, domaćica reče: — Čovjek mi je na radu; ali će sad doći.Nijeste l’ vi počem iz Srbije? — Nijesmo, snaho, nego bismo htjeli u Srbiju, ali nas evo Turci gone, kao sužnje, u Prištinu. — Svi smo vam sužnji ovdje u Kosovu, veli domaćica: — A suvarija je li iz Mitrovice, ili je iz dalje? — On je čak iz Peći. — Kakav je čovjek? — Vidi se da je dobar, ali je Turčin; ko bi mu mogao za sve vjerovati? veli Živan. — Da li pije rakiju? — Pije, ali krije.Ko mu pruži, neka se okrene od njega. — He!He! učini domaćica, i ostavi nas, pa ode u jednu staju do kuće.Ostavši sami u kući Živan i ja, čuđasmo se da u ovolikoj kući nejma drugoga čeljadeta, osim ove žene, a sve je uređeno i čisto, što ono vele, meda da lazneš! Suvarija, namirivši konja, dođe u kuću k ’nama, i sjede vrlo kiseo: hteo bi piti, a ne će da zaište. U taj mah vrati se u kuću domaćica, noseći u ruci jednu tikvicu: — Ti si, aga, jamačno umoran, i žedan, reče ona: — na malo vode, te okvasi grlo!Pa, pruživši mu tikvicu prepečenice, okrete se k vatri te, božem, starkaše ugarke. Suvarija, prava bekrija, čim opazi tikvu u domaćice, iskrlješti na nju oči, kao da je hoće pogledom da proždere, a kad je primi, i omirisa što je u njoj, reče: - — Ejvala, mlada!Ti si dobra domaćica; dvorila mnoge odabrane goste!Neka ti Alah plati!Sad naže tikvu, i stade krkoriti; dokle tikva ne ućuta, ne odujmi je od usta. — Baš dobra!Baš dobra!I stade opljuckivati oko sebe. Iza toga, diže se i ode u har konju: onamo se spustio na sijeno i zaspao. Tek tada domaćica reče: — Agnija, ćero, daj posluži! Na taj glas, iz jedne staje do kuće izide djevojka neobične ljepote; priđe k nama, i pozdravi nas dobrodošlicom, pa se onda povrati da nam donese gostinske ponude. Vidjevši djevojku, ovako neobično lijepu, Živan i ja, nehotice, pogledasmo jedan u drugoga!Osim Pave, u svom vijeku, ja nijesam vidio ženskoga lica, koje bi moglo ovoliko zanijeti.I ja se još i držah, sjećajući se Pave, ali Živan se čisto prenerazi: njemu kao da se presiječe dihanje u grlu; kao da je sagledao kakvoga anđela s nebesa!Baš kad hoćasmo jedan drugom ispovjediti svoje potrese, udari na vrata domaćin Jeremija; pozdravi se s nama; sjede pored vatre i, okrenuvši se k ženi, upita: — Da li si ti, Stevka, nudila čim ove ljude? Stevka ne stiže da odgovori na to pitanje, a uđe Agnija, noseći nama rakiju i kavu.Ona prvo priđe ocu ruci, pa za tim nas posluži. Jeremija, iza toga, ode u har, da vidi suvariju i konja njegova. — Konj, reče on, vrativši se k nama u kuću: — zoblje kao i da nije putovao, a Turčin slatko hrče u sijenu. Nahodeći da je bolje ostaviti suvariju da se ispava, pa ga tek onda zvati na večeru, naši domaćini postaviše nama da večeramo, dokle aga spava. Za trpezu sjedosmo: Živan, ja, i Jeremija.Stevka i Agnija slušale su nas, i dvorile. Po što večerasmo, i pošto popismo malko više vina, naši se jezici odriješiše.Tada mi svojemu domaćinu ispričasmo ne samo svoju istoriju: nego mu kazasmo i svoju namjeru: da ne idemo u Bugarsku, nego u Srbiju.Tada smo se još nadali da će nas u Prištini Valija pustiti, čim nas sasluša.... — Lasno je vama, braćo moja! reći će Jeremija: — vi ste sami: čim se pustite, možete kud hoćete: ali što ću ja s ovolikim imaćem, sa ženom i šćerju? — A zar i ti misliš kretati? upitah ja. — Još od onoga nesrećnoga dana; produžava Jeremija: kada Car Lazar pade na Kosovu, Srbima je zlo i naopako.Prost narod priča, da svake godine, na Vidov Dan, u gluvo doba noći, Sitnica, Ibar, i Lab, poteku krvlju, mesto vodom.Ne znam da li te rijeke kad god teku krvlju, ali da bi mogle poteći srpskim suzama, kad bi se sve suze u jedno skupile, ni malo ne sumnjam!Nama je u svako vrijeme bilo teško od pravih Turaka, teško nam je bilo od Arnauta, pa, u novije vrijeme, čak i od Čerkeza; ali nikad ovoliko muke nijesmo imali, koliko trpimo sada. — Za što to baš sada? — Evo za što: Srbija diže svoje Arnaute iz Puste Rijeke, iz Kosanice, i Jablanice, i natjera ih ovamo na nas.Oni, ljuti i osirotjeli, grunuše na srpska sela u Kosovu, pa lijepo hoće sada da nas zatru, da rastjeraju.Ako se, u skoro, s Arnautima ne uhvati besa od mira, u Kosovu ne će ostati ni kuće srpske: sve će se raseliti: ostaće sami Arnauti i Čerkezi.... — To je zlo, moj dragi Jeremija! — Zlo, da ne može biti gore; a ja vam, braćo moja, nastavlja domaćin: — po vrh te opšte narodske nevolje, imam i svoju odjelitu muku. — A kakvu? — Dao mi je Bog poviše imanja, a od poroda samo ovo jedno dijete, koje eto vidite!Za nesreću i svoju i moju, djevojka je na oči lajepa.I baš za to navezao se zlikovac Smail-Aga, iz R., i hoće, na silu, da mi je uzme, i da je poturči.S toga bih bježao u Srbiju: ali ne mogu od njega da se iskradem.Jer ako opazi, i dijete će mi oteti, i mene u progon otjerati! Dok smo se mi tako razgovarali, služila nas je i dvorila Agnija.Oči Živanove i oči njene počeše se sretati tako često i tako žudno, kao da su zajedno rasli, pa su se sada, nakon duge rastave, tekar sastali.Oh, ovi očni telegrafi kazivali su mnogo, vrlo mnogo, i činili su mnogo!... Raspitujući, na kom bi se mjestu srpska granica mogla, s najmanje straha od potjere, preskočiti ja, nešto, pomenuh Kopaonik. — Jest, brate slatki, prihvati žurno Jeremija: — Kopaonik je za Srbe u Kosovu, kao kakva spasovna, visoko dignuta zastava, kojoj tegli svaki, koji je žudan slobodna vazduha!Vi ćete Kopaonik lasno naći.Meni je teško do njega dopreti, a da se ovdje ne obazna moj odlazak!... Poslije ovoga i mnogoga drugog razgovora, Jeremija ode i probudi suvariju, te i on dođe da večera.Mene već san tako savlada, da sam zaspao još dok su oni sjedili i razgovarali se. Kad se, drugi dan, probudih, vidjeh njih sve ne samo budne nego i spremne.Suvarija, poslije sinoćne večere i lijepe napojnice, ispavao se; konj mu se odmorio i naranio; i on ga je, zajedno s Jeremijom, kajario.Sa svim za put gotov!Domaćini izniješe te se, prije polaska, prihvatismo, pa nam valjaše poći; ali moj dragi Živan sve nešto ne bijaše gotov!Sve nešto traži, a ne može da nađe; sve nešto zaboravlja, pa se povraća.... Na pošljetku ispraćahu nas: Jeremija, Stevka, i Agnija, kao da smo im kaki rođaci, a ne iz bijela svijeta putnici namjernici.Praštajući se, Živan kao da pripoji oči svoje za oči Agnijine i, čisto, momak, ne mogaše da se otkine. — Šta je ovo sada? pitao sam ja sam sebe. Taj dan ne mogosmo dalje od Vučitrna.Kad, poslije večere, ostasmo sami, Živan mi kaza, da mu je Agnija toliko omiljela da bi, nje radi, ostao u Kosovu dovijeka, ali se i ona s ocem sprema u Srbiju, samo očekuju zgodnu priliku.Ono veče, po što sam ja zaspao, i pošto su Jeremija i suvarija otišli da namire konja, njih dvoje su se razgovorili i uročili: da se sastanu u Nišu.Ko prije dođe, rekli su jedno drugom, da čeka potonjega. — E, moj dragi Živane! uzdanuh na to ja: — da je se nama vidjeti u Nišu, tekar bi nam se onda sreća nasmijala! Putovali smo kroz Polje Kosovo.Zemlja je gotovo sva ravna i rodna; vode jedre, žive; ali lijepih i bogatih sela nigdje ni jednoga; sve sama umrla siromaština. Na Babinu Mostu sretosmo dva konjika, Turčina, koji gone tri okovana Srbina.Pogledasmo ih, uzdahnusmo o slobodi svojoj i njihovoj, pa se razminusmo....Evo se približismo k Tulbi Cara Murata, koga je rasporio Obilić.Živan, motreći desno i lijevo, čisto očima proždiraše predmete mimo koje prolažasmo.Naš suvarija, na svojemu slabu konju, zavijajući i pripaljujući neku čemernu cigaru, bijaše prilično iza nas izostao.Tada će Živan meni šanuti: — Čini mi se, Momire, da mi gori zemlja pod nogama!Svaki busen, što ovdje nogama zgazimo, zalila je krv ili Obilića, ili Kosančića, ili koga od Jugovića, ili ma koga od divnih kosovskih junaka!...More, brate, ovo je Kosovo cijela srpska istorija! — Kako to misliš, Živane? — Na Kosovu je, za otadžbinu, izginulo sve što je bilo vrijedno da se pominje, poslije smrti na Kosovu je, u jedan dan, izgubljeno što je jedan cijeli narod tekao za punih sedam vijekova! I danas baš iz toga krvavoga polja izrasta sila koja će, ako Bog da, povratiti što je izgubljeno, naknaditi što je propušteno; iz Kosova niče pjesma koja budi i krijepi svijest, a svijest može sve, sve! Eto pogledaj ga! kako je nijemo, kako je neveselo, kako je siromašno — pravi sužanj bez glasa: a njegovo ime, kao aranđeoska truba, razleže se po svim zemljama srpskim; dopire u sve kutiće srpske; ide u dvorove, slazi u dubiroge, i svuda krijepi slabe, podmlađuje stare; svuda viče unuke da se sjećaju djedova: svud zove potomke da svete pretke!O, Kosovo je... — Lakše, more, lakše! prodera se suvarija, i džaraknu konja te nas stiže; tako nam ne dade dovršiti svoje misli ni jednom ni drugom.... Dok je Živan onako zanosno govorio o pošljedicama Kosovskoga krvavoga boja meni u jedan mah dođe u glavu misao: — Veseo bio! pobjednici Kosovski bili su Turci, a do juče si i ti klanjao, pa si se, danas, odrekao Turaka?!.. Ali u času tu misao potisnu druga misao: — Kosovski pobjednici bijahu Turci, ali ne bijahu tvoji rođaci: u njih je druga krv, druga besjeda.Tvoji stari, tvoji pradjedovi, na Kosovu su bili gdje i Živanovi.Vrijeme i ljudska sila odvojili su ih, poslije od njih, nametnuvši im tursku vlast i tursku vjeru, ma da im besjede ne mogoše promijeniti!Biva, ipak nejmaš rašta žaliti onih Turaka koji su na Kosovu pobjedili"!... U tom priđosmo k Tulbi Muratovoj.To je mala, vrlo lijepa džamija s polumjesecom na vrhu.Okolo su zgrade gdje živi Šeik što čuva taj sultanov grob. — Šta ima unutra, u Tulbi, upita Živan našega pratioca? — O zidovima vise neke hartije u ramovima.Na tim hartijama, lijepim zlatnim ili crnim slovima, ispisan je Sultanov rodoslov; zabeležen je dan i godina Muratove smrti, i nekoliko stihova iz Korana.U srijedi je sanduk, okrenut glavom k zapadu, a pokriven skupocjenim pokrovima.Čelo glave, na malom tankom stubu, uvijena je velika bijela čalma iz koje napred viri kratka crvena čipka.Više glave i ispod nogu, stoje po dvije velike voštane svijeće; nad sandukom visi bronzani polijelej sa 6 kandila koja pokrivaju staklene boboške. — Jesu li tu kosti Muratove! — Kosti nijesu; one su odnesene u Brusu, i onamo su saranjene.Tu su samo haljine, da čovjek pomisli i tijelo je tu. — A za što taj čuvar stoji tu? — Za to što je na tom mjestu jedan car.... izdahnuo.Pa, pošto se ovako promuči dok nađe riječ za carevu smrt, suvarija dodade: — More, hajde svojim putem; što ti treba i to da znaš?!.. Stigosmo u Prištinu.Od Peći do Prištine putovali smo kojekakih 18 časova. Varoš Priština može od uzeti kao sredina Staroj Srbiji.U staro vrijeme Priština je bila važno mjesto, osobito za srpskoga kraljevstva i carstva. U Prištini je bolovao kralj Stevan Dečanski, pa je, po ozdravljenju, darovao selo Brčele Sv. Nikoli u Vranjini; u Prištini je, godine 1351, Stevan Dušan potvrdno povlastice gradu Kotoru; u Prištini je, on isti, godine 1365, potvrdio sve ranije darove crkvi Hilandaru; u Prištini je Vuk Branković 1387, potvrdio povlastice Dubrovčanima; a, godine 1392, on isti je, u Prištini, uzeo na se da plaća Turcima neki danak, koji je dotle Manastir Hilandar bio dužan plaćati. Putniku, kad dođe u Prištinu, najprije padnu u oči mnoge turske džamije.Priča se da su te bogomolje zidale udovice onijeh Turaka koji su izginuli na Kosovu (15 Juna 1389). Od Prištine do glasovite crkve Gračanice, kako je Živan razabrao, nejma više nego čas i po mjesta; ali nas ne pustiše da je vidimo! Nas suvarija predade valijinim ljudma, a oni nas odmah zatvoriše u onaj dio tamnice, u koji zatvaraju omanje krivce. Bilo nam jo do zla Boga teško, ali šta da radimo?Sila Boga ne moli!I, čudna slučaja!Usred ove naše muke i nevolje, nađe se opet mrva neke sreće!Starješina nad tamničkim stražarima bijaše rodom iz Travnika.Poznavši po govoru da smo mi iz onih krajeva, uze nas pitati: kako je sada u Bosni i u Hercegovini?-Ja mu ispričah nekolike prilike koje sam gledao, dok sam bio u vojsci, a on se u malo ne zaplaka! Taj čovjek posla nam jedan veliki hljebac i čanak sira za večeru.Bez toga bismo morali gladni spavati. U onoj tamničkoj sobi, u koju nas zatvoriše, ne zastasmo ni jednoga sužnja.Ali ne prođe mnogo, a pred tamnicom se začu neka vika, svađa, i udarci.Iza toga, otvoriše se vrata, i zaptije uguraše k nama jednoga čovjeka kaljava i čak krvava. Zatvoren u mračnu tamnicu i misleći da je sam, novi sužanj poče govoriti: — E, ovo je da Bog sačuva!Zar je sultanova carevina tako slaba, da će je oboriti nekoliko biogradskih bukvarova i čitanaka?.... — Ti, rođače, kao da si Srbin? upita ga Živan. — Ko je to? trže se novi sužanj. — Dva sužnja na pravdi Boga, kao što i ti veliš da si! Primakosmo se mi k njemu, i on k nama. On nam kaza o sebi ovo: da mu je ime Nikola; da se rodio u Zagorju (između Stare Planine i Dunava), da se je, najprije, učio u Biogradu, pa poslije u Zlatnom Pragu; da je putovao po svim jugoslovenskim zemljama, i poznao se s jezikom i običajima svake grane Južnih Slovena.Od dužeg vremena stanio se je, kao učitelj, u Makedoniji, u varoši S. Ovoga ljeta pohodio je Biograd, i još neka mjesta.Vraćajući se doma, kupio je u Biogradu, i ponio za svoje učenike, nekolike knjige.Taj tovar spazili su, u hanu, peki uslužni ljudi, i dokazali Turcima da su to, božem, knjige buntovne!Turci ga, za to, dovuku u zatvor a, uz put do tamnice, istuku na mrtvo ime! S ovim Nikolom proveli smo, poslije toga, u zatvoru četiri dana.Pošto se je malo povratio od boja, više se siromah brinuo o nevolji balkanskih naroda, nego o svojoj, misleći, kao i nas dvojica, da ga, na pravdi, ne može snaći nikako zlo, ma da je već trpio zlo veliko! Nekako i nehotice počesmo prvo razgovarati o Arnautima, koji su pritisli gotovo sve Kosovo.Za njih Nikola reče da je preka potreba da se sa Srbima izmire. — Bez tvrda mira među ta dva plemena, reče on: — najznamenitija mjesta stare srpske istorije mogu ostati sa svijem bez Srba! — A kako je, ljubave ti, u Makedoniji? upita ga Živan. — Kao i svud’ među Južnim Slovenima, odgovori Nikola: — pored nevolje koju narod trpi kroz vijekove, u Makedoniji je, od nekoga doba, a na ime odonda otkada su se probudile narodnosti, zavladala zabuna.Nikom nije jasno: čija je upravo Makedonija?Turci vele: — Makedonija je naša, jer je nju, eto, i Jevropa ostavila nama! Grci kažu: — Makedonija je naša, jer mi nju prosvjećujemo hrišćanskom vjerom i crkvom. Bugari tvrde: — Makedonija je naša, jer je jezik Makedonaca najbliži našemu. Srbi kažu: — Makedonija je naša ne samo po jeziku, nego i po tome što živi uspomenama iz stare srpske istorije. Samo još Cincari i Cigani ćute; ali, ako ovako duže potraje, dići će se i oni da traže za se tu veselu Makedoniju! I za sve druge lako je, nastavlja Nikola: — ali je spor među Srbima i Bugarima prava nesreća.Jer, ako ta dva naroda ne budu smotreni i umjereni, oni će, svojom svađom, prokrčiti put nekom drugom Muratu, ili Mehmedu II!Pa će, tada, kršnu Makedoniju pritisnuti tuđin, a domorodni svađači ostaće da krive jedan drugoga za svoju zajedničku ludost i zajedničku nesreću! — Kako se vidi, ti poznaješ prilike i neprilike glavnijih plemena na Balkanskom Poluostrvu, upitaće Živan: — kako misliš, bratstva ti, o budućnosti tih naroda? — Poznato je, odgovori Nikola: — da budućnost svakom narodu najviše stoji do samoga njega; stoji do njegovoga uma, srca, i krepke volje, što sve treba da se vidi u onih koji narod vode.Ovo ni jedan narod, bio veliki bio mali, neka ne smeće s uma!Ali je prava nesreća, ne samo za Srbe nego i za sve Južne Slovene, što oni još ne vide koliko je mnogo u njih jednine.Nesreća je, što oni još ne opažaju da su sve njihove razlike vrlo malecne prema velikoj slici njihove jednine.Eto pogledajte odavdje s Kosova, koliko je od Crnoga Mora blizu do Štajerskih gora, i od Mora Sinjega blizu do Karpata, pa sav taj prostor Srbin, Hrvat, Bugarin, i Slovenac može proći, uz duž i poprijeko, bez tumača i bez rječnika, i skoro u svakom selu može se sresti s kakvim običajem, koji je viđao u mjestu svojega rođenja! — E, moj dragi prijatelju! reče Živan: — tvoje je srce vrlo široko, tvoje oko gleda vrlo daleko; a ja bih bio srećan kada bih dočekao da se ujedine samo Srbi, koji su na tri vjere pocijepani! — Srbi, prijatelju, boluju od iste bolesti od koje i svi Južni Sloveni, reče žurno Nikola: — Eno u Italiji, u Njemačkoj, pa i u samoj Francuskoj, može čovjek naći tolikih istih razlika između mjesta i mjesta, između kraja i kraja, između govora i govora, kolikih ima između Srba, Hrvata, Bugara i Slovenaca: pa Talijanima, Nijemcima, i Francuzima to ništa ne smeta sjediniti se i biti velik, radin, napredan i snažan narod; a mi, revnjivo čuvajući svaku svoju mjestimičnu osobinicu, hoćemo da izgubimo svoju svijetlu budućnost, hoćemo dragovoljno da postanemo roblje novim zavojevačima!.... — Ja veoma cijenim te plemenite misli, veli Živan: — i daj Bože da one nekad postanu djelo, ali je, za ovaj mah, preče da se bar trovjerni Srbi izmire, i da se Srbi i Bugari ne krve.Šta se čini tebi, koji živiš među jednima i drugima, bi li se mogao naći kakav način da se ugode Srbi i Bugari? — Mogao bi, reče Nikola: — i taj način lasno će naći zrela mudrost i pravo rodoljublje u vođa ta dva naroda, jer svađa i potpis od vođa a nikako od samoga naroda ni srpskoga ni bugarskoga.Ali valja znati ovo: Ne samo da se Srbi i Bugari ne smiju svađati oko jednoga crvenoga vesa, ili oko kakve crne šubare na međi svojoj: nego, naprotiv, sva njihova politika treba da teži na to: da svakim danom biva sve manje razlika između ta dva naroda, i da se u svakoga novoga pojasa pogled više diže i vidik sve više širi!...Njima valja mnogo, mnogo putovati po zemljama Južnih Slovena. Ključ škripnu u bravi, vrata se otvoriše, i mene i Živana pozvaše pred Valiju. Samo dvije tri riječi o ovoj sudnici gdje nama sudiše! Kosovski Valija, Abdi-Paša, sjedi na kanabetu, a pred njim je omalen pisaći sto.Valija je čovjek suv, u licu blijed, i veoma neveseo: ili je bolestan, ili jako brižan.Desno od njega sjedi kajmakam, starac sijede brade, srednjega rasta, malih lukavih očiju; do njega je Prizrenski Mitropolit Melentije; pa, dalje, desno i lijevo, sjede trgovci Turci, Srbi, i Jevreji — puna puncita soba. Ušavši u sobu, duboko se poklonismo, i pristupismo k pašinu skutu i k ruci. Paša i ne pogleda na nas. Nasta tišina ali kratka. Stari kajmakam uze nas pitati, gledeći mahom u mene: — Ko ste?Odakle ste?Kuda putujete?Rašta idete? i još, onako kao u Peći. Kad na sva pitanja odgovorismo, Valija će se malko okrenuti k Mitropolitu Melentiju, i upitati: — Despot-Efendija!Šta veliš ti za ove ljude?Jesu li oni od tvoga zakona? — Čestiti Valija! odgovori mitropolit: — u pasošu im piše da jesu, a drugojače ne mogu ni ja znati ko su. Hrišćani smo.Hrišćani, poitah ja: — evo da se prekrstim!Pa, kako sam od rođenja ljevak, u onoj zabuni, pojmih da se prekrstim lijevom rukom!... Stari kajmakam lukavo se osmijehnu; Valija to, čini mi se, i ne vidje; a mitropolit sleže ramenima, i reče: — Nije tako, sine, nije!Vidi se nijesi veliki bogomoljac! Živan, među tim, žurno se umiješa da mene popravi, i poče se lijepo krstiti, i govoriti riječi od molitve; ali sve to, poslije moje pogrješke, bi uzalud: Turci već posumnjaše da smo mi ono što velimo da smo. Valija i kajmakam primakoše jedan k drugome glave, i prošaptaše nešto jedan s drugim: iza toga Valija razgleda sve koji sjeđahu s njime, u koliko se mogahu vidjeti od silnoga duvanskoga dima.Poslije svega toga, okrenuvši se k meni i Živanu reče: — Vi nijeste to što velite da ste: vi ste špijuni.Vas je poslala Srbija, ili Madžarska, da uvodite carevu zemlju; a sve što govorite prijesna je laž! — Aman, čestiti Valija! naš je pasoš uredan! — Ovaj tvoj pasoš toliko je koliko da si, uz put, uzabrao jedan bukov list, i zadjenuo ga sebi za njedra! Iza toga, razgrnu one hartije, što ležahu na stolu pred njime i, našavši naše pasoše, uze ih, precijepi na dvoje, pusti na pod, i pogazi nogom.Učinivši to, pogleda u nas, kao da bi nam htio reći: — Eto vam vašijeh pasoša!...Ja ću vas, reče dalje Valija: — u tamnicu na ravnih šest godina!Ali vas ne ću slati u Anadol: onamo su Turci dobri ljudi; pa ćete vi njih prevariti i uteći, nego ću vas vratiti u Novi Pazar, gdje su Arnauti, koji su na Srbe veoma ljuti.Njih ne možete ni umoliti, niti prevariti.A pošto šest godina odležite u tamnici, zaboravićete kako se buni turska carevina! — Smiluj se, čestiti Valija, pravi smo ljudi; nijesmo nikom ništa učinili.Griota je.... — Šta?Griota? prekide nas Valija: — I Gazi-Ali-Paša vas je ispitivao; i on veli da ste špijuni; a on svoje susjede i goste poznaje vrlo dobro!... — Smilujte se, čestiti.... — Dišeri! progovori Valija.Mene neko uhvati za ramena, i izgura na polje.Drugi to isto učini sa Živanom. Opet nas zatvoriše, ali u drugu odaju!... U Turaka je običaj, kad presuda postane izvršna, da je objese krivcu o vrat, pa ga onda žandari vode po ulicama, da ga ljudi vide, te da se boje suda!U takoj prilici po neki duševan čovjek i udijeli koju paru osuđeniku za trošak do mjesta gdje će robovati! Meni i Živanu niti vješaše kake presude o vrat, niti nas izvodiše u varoš.Jamačno nijesu ni znali kakvu bi nam krivicu upisali u presudu! Do Prištine, do valijine presude, ja i Živan smo se nadali slobodi: mislili smo da će upravnik — stariji vlašću, razumniji pameću, bogatiji iskustvom — lasno vidjeti, da je Ali-Paša Gusinjac pogriješio što je nas, ni krive ni dužne, ovako zarobio. U Prištini vidjesmo da smo se varali; vidjesmo da ne poznajemo ni paše ni njihovo upravljanje.Kako god je Gusinjac u Peći započeo, onako Valija u Prištini prihvata i — presuđuje!... Ne osta nam drugo nego u se i u svoje kljuse pa, u prvoj prilici, da bježimo! Pošto nam Valija presudi, još jednu noć prenoćismo u prištevskoj tamnici, pa nas onda, rano iz jutra, potjera jedan zaptija preko Kosova do Babina Mosta.Tu nas primi drugi, po imenu Ramo, i potjera dalje.Ovaj Ramo je Arnautin, i srpski zna prilično, a tako isto i turski.Zapleteniju pak besjedu srpsku nije mogao odmah razabrati; za to smo se ja i Živan mogli malo slobodnije razgovarati, pazeći ipak da jedan drugome više kazujemo okom nego jezikom. Idući tako, preko Kosova, zamolismo Rama da svratimo u koje srpsko selo, da što god jedemo (a prava nam je namjera bila da razberemo: kako bismo mogli pobjeći). — I ja želim da svratimo, odgovori Ramo: — ali tamo dalje, pošto prođemo ova prokleta čerkeska sela; ovdje nam ne bi dali ništa, nego dok naiđemo na sela srpska, gdje će biti dobro i za vas i za mene. Govoreći tako, Ramo prolažaše sela jedno za drugim, ni u jedno ne svraćajući.Mi, videći to, mišljasmo: ili su sva ta sela čerkeska, ili nas naš pratilac vara.U jedan mah Ramo skrenu s puta te u selo P...vo, k dobrim domaćinima Šarkovićima, koji su slavili Svetu Petku: Tu se lijepo odmorismo, nahranismo, i napojismo. Uvrijebavši domaćina na samo, upitah ga: — Kako bismo mogli pobjeći u Srbiju? — Ovdje ni po što i ne poumljajte, odgovori on: — sve je, kao što vidiš, golo polje; Vučitrn je blizu, a srpska granica daleko: uhvatiće vas ne može valiti!Već od Mitrovice do Malene Banjske i Rogozne mjesta su brdovita i šumovita: tamo gledajte da umaknete, pa vam samo treba pregaziti Ibar.... Mi poslušasmo prijateljski uput. U Mitrovici nas zaptija ne ostavi da noćimo u hanu, nego nas predade vlasti, a vlast nas strpa u tamnicu.Na Boga i tu se desi dobar čovjek, koji je slavio Svetu Petku, pa donese u tamnicu sužnjima dosta jestiva i pića.Čak nam dade i dvije čiste svijeće za vidjelo pri večeri.E, Bog mu platio sa strane viđene i neviđene! Drugi dan pođosmo rano iz Mitrovice k Novomu Pazaru.Putujući tako, stigosmo u „Malenu Banjsku kraj Kosova“, gdje je nekad sjedio Ban Strahinić, i gdje mu i danas stoji grad.To nam kaza Ramo koji, ne znam za što, voli ovoga staroga srpskoga viteza. Već od Banjske počesmo penjati se uz planinu Rogoznu.Čim se pripesmo malko na visinu, i vidik se pred nama raširi, poče nam Ramo rukom pokazivati gdje je koje mjesto onamo na desnoj strani Ibra. — Eno, ono je Kopaonik, veljaše, on: — njegovim je vijencem granica Srbiji; a onamo dalje, više u desno, Kuršumlija je, gdje sam se ja rodio, i gdje sam, braneći svoje ognjište, dobio ovo! Govoreći tako, Ramo napipa prstima na čelu obživak od rane koju je dobio od Srba 1878. — E, Srbi biše jači, nastavlja on: — i sada ja ovako dirindžim za koru hljeba, a moje krasno imaće u Kosačici drži drugi....Odavle do srpskoga plota, reče Ramo, poslije maloga ćutanja, biće 7—8 sahata mjesta! Mi bijasmo veoma zahvalni Ramu, što nam kaza gdje je srpska granica, i koliko je do nje. — Baš ti, Aga, nas lijepo razgovaraš putem, reći će mu Živan: — ako, doveče, u handžije bude dobra pića, moraćeš primiti od nas dobru napojnicu.... Ramo ga pogleda svojim krupnim, nesitim očima, osmijehnu se, i nastavi priču o ratu ovako: — Srbi udariše na Kuršumliju velikom silom, i nas istjeraše iz cijele Kosanice; meni, tada, u malo glavu ne odsjekoše; a, ako hoćemo pravo, tako nam je i trebalo.Za što mi nijesmo odmah, kako smo vidjeli da će se zakrajiniti, otišli srpskomu kralju, i stali pod njegovu ruku, pa da nas ostavi na miru?Nego mi slušamo druge, i hoćemo da se bijemo!Sad je zlo nama Arnautima a, vjerujte, dva puta je gore Srbima....Eno, da vam je znati šta čini od Srba, ovud’ po selima, sam moj buljubaša, ona kleta Turkuša, što ga vidjeste dolj’ na karauli! U takom razgovoru, iziđosmo već na planinu Rogoznu, i stigosmo u han, na konak. Taj han velika je kućerina, s dvojim vratima a ni jednom sobom.Na srijedi gori vatra, oko koje sjede i noćivaju putnici.Okolo, duž duvarova, drže se konji i druga stoka. Handžija je Cincarin; kaže da se zove Barbaljo, i Živan misli da mu je to ime dano s velikoga brzanja u govoru.Barbaljo je čovjek krupan, već prosijed, ali lak na nogama, brz na jeziku, okretan i hitar da iščeprka paru iz putničkoga toboca.On istrča pred Rama; prihvati mu konja, i uze ga pozdravljati: — Dobre mi došaja, lepo aga!A da li se, po ovaj ćijamet, mučiš za ovi rsuzi!Za što gi ne potepaš, Bog ti duša? Govoreći tako Ramu, Barbaljo kradom pogleda u nas, i kresnu nam lijevom trepušom, kao da bi htio kazati: — Ovo govorim što moram, a vi ste moji prijatelji! — Jok, čorbadži - Barbaljo, odgovara mu Ramo: — u carskom zdravlju, de može se niko utepati bez suda.Ja ove lude vodim u Novi Pazar kajmakamu. On zna šta će s njima.A ovo su ljudi dobri! — Bezbeli, bezbeli.So tebe i rđavo čovek postane dobro čovek! — More, Barbaljo, u tebe jezik leti kao u kreštalice, veli Ramo i smiješi se. Handžija uvede Ramova konja, i veza ga za jasle; sad postače ugarke i naloži veliku vatru, a na polju se već spusti hladna kiša pomiješana sa sušnježicom. Za večeru dade nam vruće prohe i lijepa sira; drugo nemaše ništa: ali ponudi ljute rakije i dobra metohiskoga vina. Barbaljo grmi oko vatre, podstiče ugarke, da se bolje svijetli; hvali večeru a osobito piće.Od svakoga pića najprije sam popije čašu pa nasluži Ramu govoreći: — Evo, Bog mi duša, da se otrujim ako nađeš ovako u Mitrovca!... Kad mu natoči prvu čašu vina, uze je za se, i ovako nazdravi: — Da te Bog živi, Ram-Aga! i svi tvoji starešini na ’kolo, da Bog da!I mi — da sme živi!Kresnu trenutnom, i iskapi čašu. Siromah Ramo prima Barbaljine želje u najboljem smislu.Njemu nije ni u kraj pameti, da hitri Cincarin želi vidjeti njegove starješine na kolju!!.. — Čuješ handžija! reći će Ramo, pošto iskapi četvrtu litru: — hitar si kao Grk, lukav si kao Jermenin, još da ti je besa kao u Arnautina, zaspao bih mirno ovaj čas?... — Sme umorni i mi, lepo aga!Će zaspime odmah.Ali ne se brini za konj.Napij mi se vince, ja ću naložim ubavi oganj, pa da sniješ kako aganče.Sam vidiš kako je na polje: koj da dojde, po ovoj ćijamet, da kradne tvoj konj?... Poslije večere, Ramo odista zaspa kao zaklan; pospaše i svi drugi u hanu. Na polju pljušti grozna kiša, pomiješana sa snijegom.Kome je god mio život, ne bi izišao ispod krova na ovakoj noći; a ja i moj Živan, baš za to što nam se mili živjeti, lagano, sve na prstima, iziđosmo iz hana u mrak.Vjetar duva tako jako, da smo se bojali skotrljaće nas u potok.Udarismo desno, onako nasumce.Poslije mnogo muke, i čestoga padanja, iziđosmo na brijeg, s koga, kroz otvorena hanska vrata, vidjesmo kako vjetar raspiruje vatru u hanu, koji mi, malo čas, ostavismo.Pođosmo nekim ravnim brijegom, ali nas opazi neko prokleto pseto, i stade lajati.Za to se spustismo u potok, i produžismo put potokom, nadajući se da će nas potok svesti na Ibar koji, svakojako, moramo prijeći, pa tek onda dospjeti na srpsku granicu. S početka put nam bijaše dosta dobar, a docnije sve gori i gori.Vjetar je bjesnio silovito, a grozna kiša, pomiješana sa snijegom, lila se kao iz kabla.Mi smo više šljapkali vodinim koritom, nego što smo tabali suvim putem.Pomrčina bijaše tako gusta, da smo se često morali držati za ruke, da se ne rastanemo, i ne izgubimo u mraku, po što se glasno nijesmo smjeli javljati jedan drugomu.Ovijeh muka ja ne umijem opisati; uzalud bih i počinjao!Idući tako, u jedan mah, propadosmo oba u neku duboku jamu, u blato, u neko granje i kamenje!... Neopisanim naprezanjem izgobeljasmo se iz te provale, i iziđosmo na breščić, te se oslobodismo one studene vode.Živan, umoran, sustao, pade na zemlju i uknu: — Turci! gdje ste, ne bilo vas!Ubite jadnika, da dalje ne vuče ovaj čemerni život! Sjedoh i ja! Nekoliko trenutaka odmora vratiše nam volju da opet bježimo.I pođosmo ne znajući kuda. Kad se, u neko zlo doba, poče rasvitati, mi vidjesmo da smo u nekoj vrtači iz koje se, bez dana, nikako ne bi mogli izvući.Vratismo se gotovo na ono mjesto s koga smo pošli.Odatle ugledasmo pred sobom polje, kroz koje teče Ibar.Što mogosmo brže, spustismo se u dolinu: ali, usred najveće žurbe, morasmo stati, naišavši na dva oružana Arnautina.Sakrismo se za jedan džbun, dok oni prođoše.... Stigosmo Ibru na obalu: al’ je Ibar, osobito ispod Mitrovice, kad primi rijeku Sitnicu, voda duboka, brza, i za gaženje strašna.Pri svem tom, mi nagazismo; ugazismo 5-6 koraka, i voda nas uhvati do pazuha.Ja sam odrastao na Drini; umijem plivati kao divlja plovka: ali Živan — hoće da se udavi!Za to se vratismo na brijeg.Voda s nas curi mlazevima, a mi se žurimo, tražeći plićinu.Gredom iščupasmo dva koca i, pomažući se tijem koljem, s velikom mukom, na jednom gazu, pregazismo više od, pola rijeke; a kad bi pri samom kraju, osjeti se pod nogama dubina, i moj Živan stade tonuti.Ja ga dohvatih i viknuh: — Ne boj se, Živane brate!Ja ću plivati s tobom! — Pusti, neka se prekine ovaj čemerni život, reče on: — ne gini ti, mene radi! — Još malo, Živane brate; još malo!Evo se hvatam za rakitu, i — spaseni: smo! Odista iziđosmo na brijeg.Voda se s nas cijedi, a mi, brže bolje, u čestu, da nas ne bi ko vidio! Pregazivši Ibar, mišljasmo da smo jednu veliku pregradu preskočili.Za to, pri svemu svome žalosnom stanju, usta se naša još mogahu i našaliti. — Živane brate, rekoh ja: — ti si učio džeografiju; ti poznaješ vrhove planinama, i doline vodama, a ja sam bio vojnik — makar nekoliko dana; ja znam kako se izviđa nepoznati kraj: eto, dok se odmaramo, ti motri šta je iza mene, a ja ću — šta je iza tebe!Po tom naprijed ka Kopaoniku! a? Živan, umoran, a dobroćudan, samo se osmijehnu i, pristavivši dva prsta uza slijepo oko, po vojničkom načinu, reče: — Razumijem! Dok smo mi, govoreći tako, i idući sve od grma do grma, odmicali od Ibra, ugledasmo pred sobom Arnautina, koji podbira divlju krušku i jede.To je bio prvi, koji je nas vidio.Ali, srećom, bijaše bez oružja.Nama ne reče ni jedne riječi. Mi smo sve življe koračali ka Kopaoniku.Oh, koliko, nam onda bijaše drago to ime!I kako smo silno željeli vidjeti se na pobilju Kopaonikovu! -Još na dva mjesta spazismo Arnaute: jedni iđahu u drva, a drugi se spuštahu dolje k Ibru u vodenicu.Ni jedni ni drugi nijesu nas vidjeli. Ne znajući puta, uhvatismo jednu dolinu koja spada s Kopaonika, i uputismo se njome.Pod jednim drenom stadosmo te se slatko najedosmo zrelih drenjina.O, ala i drenjine mogu biti slatke!Tu se i odmorismo dobro, jer mjesto bješe vrlo zaklonito. Iz te doline ispesmo se na vis.S visa se vidi Kopaonik, ali je, pusnik, još daleko.S visa u desno smotrismo neko veliko selo kome vodi put kolovoz.Mi se uputismo tim kolovozom, ali brzo strugnusmo u čestu, jer začusmo govor: neki ljudi prevoze sijeno, a govore arnautski.Pošto oni prođoše, mi izađosmo na put, i pođosmo dalje.Idući tako, ugledasmo čovjeka koji goni dva junca preko livade.Činjaše nam se da je Srbin, pa mu još iz česte viknusmo: — Pomoz’ Bog, brate! — Bog pomogao! odgovori nam, i priđe on k nama a mi k njemu. — Kud putujete? upita nas on. — Ne pitaj, brate dragi; noćismo na drumu, u hanu, pa nam neki dušman pokrade konje, i evo dovdje im dotjerasmo trag, a ovdje ga zagubismo. Čovjek se nasmija. — Meni se čini, reče on: — da znam šta ste vi izgubili?Dosta takih putnika prolazi ovuda; oni svi idu bespućem, a svi pitaju za — Kopaonik!Nije li istina?Kažite pravo; od mene se ne bojte!Ako bježite, ja ću vam kazati put! — Ko si ti, po Bogu, brate? — Ko sam, da sam — vama je svejedno, nego slušajte kud da udarite!Spustite se niz ovu kosu u dolinu na drum. Tu se dobro čuvajte od zaptija, od nizama, i od Arnauta, koji onuda često prolaze: jer je ono njihov put. Ozdo, uz onaj crni potok, produžava neznani prijatelj: — uspenjite se gore u gaj; u gaju okrenite lijevo na točak hladne vode, pa od točka sve putem slobodno, pravce kući dobra domaćina Manojla Sitara.U njega možete noćiti, i on će vas uputiti kud želite.Srećan vam put!... Rekavši to, ode sa svojim vočićima, da su mu zdravi i korisni! Već sunce hoće da zađe, a mi ugledasmo kuću Sitarevu. Suton se hvata, a mi te pred kuću. — Dobar veče, domaćine! viknu Živan. — Dobro vam Bog dao, odgovori neka žena iz kuće. U taj mah dva zeljova, kao dva vuka, ruknuše, i kidisaše na nas. Ja sam od djetinjstva imao posla sa psima, kerovima, i hrtima, pa mišljah da ću ih svojom mirnoćom i slobodom utišati; ali jes, psi, valjda zazirući od našega smiješno poderanog odijela, htedoše nas lijepo udaviti, da ne pritrča žena i djevojka, te nas odbraniše.I kad se odbiše od nas, zeljovi legoše prema nama, pa nas gledahu, i kad i kad ponavljahu režanje. — Gdje su ljudi, snaho, upita Živan domaćicu? — Na radu su; sad će doći.Uđite u kuću k vatri, da se ogrijete! Uđosmo; sjedosmo. — Mi, snaho, reči će Živan: — u malo ne stradasmo od ovih vaših pasa. — Ne bi oni vas ujeli, nego samo tako jurnu i nalaju, da kuća čuje da dolazi jabanac.Ako nema ovuda nigdje blizu nikaka Turčina, to nije ništa; a Turci, Bog me, često tumaraju ovuda. — Nuto nove brige, reče Živan, pogledavši u mene. Ja samo slegoh ramenima. U tom dođe kutnji starješina Manojlo, s ostalim-zadrugarima.Odmah podstakoše vatru, doniješe slame i prostriješe, te se mi lijepo namjestismo prema vatri.... Za večerom, Manojlo nam kaza da je i njemu već dotužao život ovdje, i da bi rado i sam bježao u Srbiju; ali mu je žao imaća koje nejma kom prodati; a čim bi se krenuo, njegove bi sve zemlje, bez pare i dinara, pritisli Arnauti. Mi ga zamolismo da nas provede do srpske granice. — Odavdje ću vam kazati kud morete proći, odgovori on: — a voditi vas ne mogu.Bojim se Arnauta, koji jedva čekaju da mi nađu kaku zakačku.Pored toga, sinoć su ovuda prošla dvojica; jedan čovjek sredovječan, i jedan mladić, kao rosa mlad, i kao cvijet lijep.Kažu da su iz ove okoline, i nose se kao ovo mi; ali, po govoru njihovu, ja bih rekao da su čak od Mitrovice.Pak se bojim da za njima ne stigne kakva naročita potjera...Vama je, braćo, za glavu, pa bježite; a ja, Bog me, ne smijem!... Sjutra rano dođosmo u selo J..., pod samim Kopaonikom, ispod karaule koja se zove Kaluđerski Vis. Tu, po uputu Sitarevu, pogodismo jednoga čobanina, za deset groša, da nas provede do same granice.Čobanin je znao najtajnije staze; mi smo išli kao da umora ni imali nijesmo, samo smo se često obzirali i zvjerali, kao ljudi koji su svoju glavu već turili u torbu.Osta nam još jedan mali sahat mjesta; ali to, čini mi se, bijaše strašnije od svega dotadašnjega bježanja i tumaranja.Trebalo je da se prokrademo između dvije turske karaule, koje su vrlo blizu jedna drugoj.A kako se na toj liniji često prebjegava u Srbiju, to su čuvari svuda na oprezu.Gotovo bez prestanka prolaze duž granice, ili nizami, ili zaptije, ili Arnauti, te motre. Prokradajući se od džbuna do džbuna, dođosmo na jedan proplanak.Do srpskoga plota bijaše nam ostalo samo nekoliko minuta; ali to bijaše čisto polje.Noge nam klecahu od umora a, može biti, i od straha. — Eno plota! reče čobanin, vođ naš, pokazujući rukom srpsku granicu i srpsku stražaru: — za sad je sve gluvo; ne čuje se nigdje živa duša!Odmor’te se malo pa — u ime Boga — pretrčite ovu poljanicu! On to reče — ne reče, a od nekud ispade velik žut ker, i stade lajati na jedan gust jeljak pred nama. - Teško nama! žustro reče vođ, blijed u licu kao krpa: — ovo je nizamski ker: za njim svakad dolazi patrola.Bjež’te, pa što god da Bog!Sad i ja moram s vama; na trag ne smijem: uhvatiće me!... Mi se požurismo što mogosmo brže. Kad bijasmo sproću onoga jeljaka, na koji nalaja onaj ker, nekakav kao ženski glas, sa svim očajnički vrisnu: — Živane! čekajte i nas! I iz jeljaka ispadoše dva čovjeka, bježeći, kao i mi, pravce k srpskom plotu.Kad nam se približiše, mi, ubezeknuti, poznasmo Jeremiju Bjelotrepića i njegovu šćer Agniju, oboje u muškom seljačkom odijelu!... Samo se očima pozdravismo, grabeći što prije da prijeđemo preko plota; ali se kleti nizami pomoliše i povikaše: — Stan’te!Ne bjež’te!Ne bojte se! vikahu nam oni: a kad ta vika nas ne ustavi, osuše pucati za nama.Pod samim plotom, Jeremija, ranjen u nogu, posrte; Živan ga prihvati, i pomože mu prijeći preko plota, na srpsku zemlju. U taj trenut oka, sa svim sa suprotne strane, iz druge česte, kao strijela izbi druga potjera od Turaka erlija, i osu pucati na nas. Živan, ranjen od ovih drugih pušaka, pade na plot, i jedva se presamiti na srpsku stranu. Srpski stražari prihvatiše sve nas. Živana i Jeremiju smjestismo u stražaru, pored vatre: stražar Vidojko, vješt vidar, skoči da im ustavi krv, i previje rane.Agnija mu pomagaše.Ja pak, s drugim stražarima, iziđoh na plot.Nizamska potjera, lagano i vrlo oprezno, prikuči se k plotu i k nama. Starješina srpske straže reče nizamima: — Vi ćete vjerovati da je meni vrlo teško, što se ovo događa na konšiluku; ali, eto, sami vidite da su, sada, i zdravi i ranjeni na našoj zemlji.Mi ih ne smijemo dati, nego ćemo ih opremiti većoj vlasti: kako ona naredi, onako će biti.... Ma da nizami ne bijahu zadovoljni ovim odgovorom, opet ne rekoše ništa, nego se, po komandi, udaljiše. Ali vođ one druge erliske potjere, koja kao da nemaše nikakve zajednice s nizamima, ne hoćaše se odbiti, vičući: — Meni je ukradena djevojka, koju hoću da uzmem za se.I ona je tu! — Čovječe Božji! veli mu starješina srpske straže: — sam si vidio da su ovo sve muške glave: ovo su sve ljudi iz ovih obližnjih sela koji imaju rođake u Srbiji. Turčin to ne sluša, nego navaljuje na plot. Starješina pogleda po stražarima, što je značilo: — U busije!Sad će doći do pušaka.Momci ga razumješe, i odmah zapadoše: ko za kamen, a ko za grm.... U taj mah iz stražare, gdje bjehu smješteni Jeremija i Živan, ispade Agnija, sa stražarskom puškom u rukama, i viknu: — Jest istina, ja sam Agnija, i ako sam u ovom odijelu!Ali šta tražiš ti, krvniče Smail-Aga?Zar ocu mojemu potrese kuću, i sada ga rani, a onoga mučenika, na pravdi Boga, svali u grob; pa još nasrćeš na ovu spasovnu zemlju?Ovo ti tražiš, samo ne bijaše djetića da ti po zasluzi plati!... To reče, pušci oganj dade, i Smail-Agu sastavi sa zemljom: zakla ga posred grla, kao nožem a ne olovom!... Smail-Agini drugovi potegnuše puške; srpski ih stražari dočekaše.Puškaranje traja jedno pola sahata.Poslije toga Turci uzeše mrtva Smail-Agu i odniješe.Stražari se vratiše svaki pa svoje mjesto. Vidojko i Agnija previli su rane Jeremiji i Živanu.Krv je odmah ustavljena; i ranjenici su se malko povratili.Starješina straže reče: — Braćo moja!Ovo je granica!Naši su susjedi sami Arnauti: ovdje, nekad, najmirniji dan vodi za sobom krvavu noć, a današnji dan može je dovesti prije nego ikoji drugi.Za to, Jeremija i Živan da se spuste u selo N., kmetu Miljanu.S njima će i Agnija.A ti, brate, okrenuvši se k meni: — odmori se, i prihvati malo, pa, s jednijem stražarom, da ideš u Kuršumliju, našem gospodinu sreskom! Ta zapovijest, u malo vremena, bi izvršena. Jeremija, polazeći s Agnijom od svoje kuće, ostavio je ženu svoju Stevku doma, da se ne bi odmah obaznalo da je pobjegao.A ročio se je sa ženom, da se nađu u Kuršumliji, odakle će joj poručiti, da mu dođe s trgovcima Prištevcima. Rastajući se sada sa mnom, naruči mi da njegovom pobratimu Lj.S., u Kuršumliji, kažem što je s njim i s Agnijom, te da im se nada. Živanova rana bijaše teška, ali on, videći se već u Srbiji, i u tako bliskom društvu s Agnijom, držaše se kao da je sa svijem zdrav. Rastasmo se, istina sa suzama, ali u nadi da se skoro opet sastanemo. Čobanin, vođ naš, sačekaće noć pa će, tajnim stazama, vratiti se lagano u selo kući svojoj. Peti dan iza toga, ja već stigoh u lijepi Niš, i činjaše mi se kao da sam ustao iz mrtvih, tekar da živim.Škrbo mi bijaše što nejma mojega dobroga Živana, i što ništa ne mogu da razaberem za moju milu Pavu... A bijah se i jako pocijepao; pa i troška mi se bješe veoma omalilo.Za to naumim da se javim, po ugovoru, Muj-Agi Prijedorcu, u Zvorniku.Sjednem i napišem ovaku depešu: „Marve lijepe dosta; šalji pare odmah! Telegrafista, pročitavši ovu depešu, u prvi mah reče da je ne može primiti, a docnije, kad ga ja stadoh uveravati da sam trgovački kalauz, on završi: — Ni po čem ne bih vjerovao da si što veliš da si: ali taj tvoj govor svjedoči da si odista Bošnjak!Pustiću depešu; pa šta bude... Poslije desetak dana, ja primih u pošti novce koje mi je Muj-Aga poslao uputnicom preko Loznice. U isto vrijeme stiže od njega i pismo u kom javlja: da ništa od mog imanja, za ovaj mah, ne more prodati za to što, veli, baš sad prodaje veliko imanje Tešljakovo; jer Tešnjak, piše od dalje, „umrьo, pa mu se prodaje sve što ima u Bosni, i pretvara se u novac, po naredbi domaćice mu Despine“. Kako da zahvalim ovom dobrom čovjeku?!Ovakvima se svaka vjera može podičiti! Evo me slobodna u zemlji slobodnoj; sastavio sam se s parama, i već mislim da počnem kakvu radnju: sramota je, ovako skrštenih ruku, jesti babovu i djedovu tekovinu.A radiši Bog daje mahove!... Živan će skoro stići k meni u društvo; a srce mi moje šapće da ću se i s Pavom vidjeti brzo, vrlo brzo!Pa će tekar nastati život! Momir, došavši u Niš, umuče, kao da bućnu pod led.Ne priča više ni o sebi ni o onima s kojima nas je poznao u svojoj dugoj pripovijetci. Mi rado vjerujemo da njemu nije ružno kad ne pušta glasa od sebe; čovjek ječi kad ga što boli; ali opet jako želimo znati: šta dalje bi s njime?Nađe li Pavu, za koju je toliko preturio preko glave?Šta bi od Živana, od Agnije, i od drugih? Momir ne pušta glasa od sebe. Srećnim slučajem, dođe nam u ruke jedno pismo koje, u nestašici boljeg izvještaja, može poslužiti kao završetak cijeloj ovoj pripovijetci. Pismo to glasi: „Dragi Pobratime! „-Još nijesam stigao razgledati razne trgovine i radnje u ovoj varoši, te da bih ti, po tvojoj želji, mogao kazati: koja će duže napredovati, koja li će biti kratka vijeka. „To ću, vjeruj mi, učiniti prvom prilikom. „Danas hoću da ti javim jedan rijedak slučaj; hoću da ti kažem dvije tri riječi o veselju, koje se ne dešava često, a koje sam ja, juče, gledao svojijem očima. „Što ću ti javiti o ovom veselju biće, u neku ruku, i odgovor na tvoje pitanje: može li se vrijedan i okretan čovjek, u ovoj varoši, nadati napretku? „Prelazim na stvar. „Ovdje su, prije nekog vremena, otvorili duvansku radnju dva mlada ortaka: Momir Vidić i Živan Stojić.Oni su oba došljaci; ne znam odakle su, ali znam da nisu iz jednoga mjesta, a nisu ni rod jedan drugome.Među tim žive se kao najsrećnija rođena braća. „Radnja im ide vrlo dobro. „Svakad u velikom poslu, u dućanu, nisu imali kad ni poznavati se s ovdašnjim porodicama.Momir je samo odlazio u kuću gđi Despini, udovici pok.Pavla Tešnjaka, koja ima šćer jedinicu, po imenu Pavu, curu neobično lijepu. „Sva je prilika da je Momir iz onoga mjesta odakle je bio i pokojni Tešnjak, i da su se još onamo poznavali. „Za Živana mi opet pričaše da je dugo bolovao.U toj bolesti pomagala ga je i gledala kuća nekoga Jeremije Bjelotrepića, doseljenika iz Kosova.U ovoga domaćina ima šći Agnija, lijepa, da od nje očiju ne možeš odvojiti. „Ele Momir isprosi Pavu, a Živan isprosi Agniju. „I juče je bila svadba toj dvojici mladih ortaka i njihovim nevjestama.Među drugim gostima i svatovima lijepo bijaše vidjeti da, na ovom veselju, jedan do drugoga, sjede: pravoslavni popa, katolički fratar, i turski hodža!Sva trojica raduju se veselju mladenaca, blagosiljaju ih, i žele im sreću!... „Vrijedi da čuješ još nešto za ove mlade trgovce. „U svoju radnju Momir i Živan redovno uzimaju momke iz Bosne i Hercegovine, i vrlo se raduju kad mogu, u svojoj službi, da sastave: Pravoslavnog, Katolika, i Muhamedovca.I kada ih, tako od sve tri vjere, sastave, jako nastoje da se ti momci slažu, da se žive lijepo, da žive kao braća, jer braća i jesu, vele gazde njihove. „Takim momcima rado daju i po nešto više plaće! „Osim toga, u mjesnoj školi, svakad se može naći po koji siromašak đak iz Bosne ili iz Hercegovine, koji se uči o njihovu trošku.Kad primaju da pomažu ovake siromahe, ne pitaju ih za vjeru, nego prime, na priliku, ove godine—Pravoslavnoga, do godine — Katolika, a do treće — Muhamedovca.Neke godine imaju po jednoga iz sve tri vjere! „Kad ih ko upita, što tako rade, odgovaraju ovako: — Bosna i Hercegovina nemaju pastoraka; njima su sva njihova djeca jednaki rođeni sinovi! „Zar nije bilo vrijedno da ti ovo javim? „Ali se već moram žuriti da mi pismo pe ostane od pošte!Hiljadu pozdrava šalje ti vazda „Rade Putnik“ DRAGA GAVRILOVIĆ SABRANA DELA PESME - PRIPOVETKE Prva knjiga Prvo izdanje Kikinda 1990. Bila sam u gostima u T. Zna se, da je u gostima čovek komotan, pa sam bila i ja. Najmilija zabava beše mi čitanje u tamošnjem vrlo lepom varoškom parku.Seka-Maca, — upravo baba-Maca — tetkina kuvarica, ljutila se do duše uvek zbog toga. — Bože, bože, frajlice, ala ste nepraktični! govorila je često ona.Došli ste tokorse u goste, pa sve knjižurine vučete s vama.Tu vas ko može viditi, a znate, — ko oće da se ženi, prvo gledi, jel devojka vredna... — Varate se, seka-Maco — prvo pita: „ima li miraza?...“ — No, no, dabome da to ne sme faliti.Al tek, tek. — Pa zar sam ja lenja, seka-Maco! — Bog s vama! a ko to kaže? zato mi je baš i čudo; devojka na svom mestu, al ne ume u svetu da se nađe.Eto kod kuće, umesimi „na supu.“ Seka-Maca beše skroz praktičarka.Držala je, pripasaću kecelju i na novo zasuka rukave, čim me pohvali — i radi čak i ono, što je moj pos’o; a kad je ko može viditi, onda ona nađe da čita il da sedi.Ta ponesite pletivo il vez, pa kad nuz vas proću, nek šivaćka sve leti, a pletice sve zveckaju! — Hvala, seka-Maco!Kad dođem da tražim mladoženju, poslušaću vas.Sada još neću.Dopalo mi se da čitam.Dok pročitam ovu knjigu možda ću i probati.Nije zgoreg; samo me napomen'te... — Iju, kako je debela!Tu nećete nikad ni pročitati. — E da, ide polako i to, samo strpljenja seka-Maco, sve će to doći na red; samo dok počnem sediti... — Eto je sad opet!Ja joj želim dobro, a ona mi se smeje.Baš ti je današnja mladež neblagorodna. — Mante se vi Maco, pridike.Gledajte vaš posao, „tešila“ je obično moja tetka iz svoje sobe.Idi ti dušo, kud si pošla, pa se zabavljaj po volji.Dosta ti je rada cele godine.Kod tetke se bar odmori. — Zbogom tetice!A vi seka-Maco, umesite štrudlu kao i pre.Onda vam je tako dobro ispala, bolju je nebi ni kraljica umesila... — Jel'te da je bila dobra?Za mladih godina služila sam i kod feišpana.Nije Maca makar ko! — Znam, seka-Maco, pa zato vam i naručujem... — Dobro frajlica, bogami, baš dobro, čula sam ja za tim još i na vratima hodnika. No da se vratim pripovedci. Jednog dana čitala sam opet u parku.Oko mene beše neobična tišina.Sav veliko-varoški žagor: huka, zviždukanje pekara, željeznica i raznih mašinerija, beše se za neko vreme — kao obično pred podne — stišalo.Osim tičijeg cvrkutanja, prodiralo je sad još kroz vazduh tek po neki srebrnast dečiji glasić i tiho škripanje šljunka, pod teretom dečijih kolica, ili teškom obućom umorenih radenika obojega pola. Na jedanput zaškrputa šljunak mnogo jače, te digoh oči.Predamnom je stajala ženska prilika.Jedan pogled u lice joj učini da ustanem.Bila je to žena u dubokoj starosti, a smešila se u momentu kad sam je pogledala; pa me je to zbunilo.Držala sam, da nije sasvim pri svesti.Bilo je na njoj nešto neobično. — Oprostite, dušo, poče ona, pokazujući prstom na list, što sam ga čitala.Pročitala sam na tom listu: „Zastava,“ pa vidim, da ste i vi Srpkinja. — Srpkinja sam, rekoh, pa sedoh opet na klupu. — I ja ću se odmoriti, ako dopustite? pa se spusti uz mene. Ćutale smo neko vreme obadve.Posle nekoliko trenutaka, maši se ona za list, što sam ga uz sebe spustila. — Neće te mi zameriti, izvinjavala se; oću da vidim kakav je.Već odavno nisam čitala; možda sam već i zaboravila.Tu se opet nasmešila. Dok je ona pažljivo prevrtala list, ja sam je posmatrala. Bila je povisoka slaba starica.Nekada, u mladosti, mogla je biti lepa.Crte lica bile su pravilne, al joj se sad od slabosti ispupčile jabučice od obraza i bezubih vilica, te ni malo ne dolikuju onom širokom čelu i „grčkom“ nosu.Obrve je imala guste i formaste.Ali baš taj inače „uslov lepote,“ čudno je odudarao od staračke boraste, žućkaste kože, i modrih usana i oko lepog kroja.Razgledala sam joj i odelo.Bilo je skromno, čisto i njezinoj dubokoj starosti i po kroju i gradivu sasvim primereno. Što sam se uplašila, kad je sasvim obična staračka pojava?“ Da bi našla uzroka, pogledala sam je i opet. U tom starka podiže oči i pogleda me.Sad mi je bilo sve jasno.Pogled joj se nije slagao s onim staračkim licem.U tom pogledu ležala je neka mladalačka živahnost, pomešana sa iskrenošću i dobrotom. Pogled je bio u pravom smislu mladalački, pa je to na prvi pogled smešio i čudnovato odudaralo od oštrih tragova preživelih godina, što joj na licu behu ispisani.Da je taj pogled izražavao teret preživelih dana, malaksalost i tugu, zloću i lukavstvo, nebih se zacelo trgla.Ovako je bila — neobična. — Politika, reče ona, pruživši mi list.Nevidim dobro; sitna je, no toliko sam nazrela. — Jeste majko, list je političan. — Pravo velite, mogla sam biti i majka.Ali ja sam devojka — babadevojka.Tu se starka gorko nasmejala. — Babadevojka! uzviknula sam, ali samo u mislima.Pristojnost mi je zadržala jezik od iz greda tog. — Gle vi se i ne čudite! reče ona.Ja sam držala da će te pljenuti rukama i pobeći od mene. Pogledala sam je ne razumevajući. — Čudno vam je što tako govorim, reče ona tužno.To pokazuje dobro srce ili nepoznavanje sveta. Daj Bože, da taj lepi šareni svet i ne poznate, bar ne ovako, kao što sam ga ja poznavala!Starka umuknu i zamišljeno gledaše u daljinu. To je zagolicalo i moju radoznalost.Želila sam čuti, što se nije udala, ali nisam imala od važnosti da je upitam.Činilo mi se, da bi to pitanje čitavu „istoriju“ za sobom povuklo, a odkud mi prava da zledim rane, koje je vreme izlečilo?!Ćutala sam, držeći, da će starica i sama otvoriti svoje srce, ako joj simpatije ulevam i ako oseća potrebu da se kome izjada. Starka se po nekom vremenu prenu iz misli i pogleda oko sebe.Pogled joj zastade na „Zmajevoj pevaniji," koju sam takođe sobom ponela. — Kakva vam je to knjiga?Kako je lepo uvezana, kao evanđelje. (bilo je „divotizdanje.") — To su pesme Jovana Jovanovića, našeg uzor pesnika. — Nisam čitala; a i otkud?Ja sam stara a to je mlađi čovek.Kad sam bila mlada, rado sam čitala.Čital sam Obradoviča, Vidakoviča, a i Karadžića i sve što mi je do ruke došlo.Kamo sreće da nisam ništa čitala!Starka teško uzdahnu i otvori knjigu. — Zašto, majko?Ja držim da čitanje nikome ne škodi.Valjane književne stvari uvek su korisne.Čovek postaje čitanjem taki stvari razboritiji, a srce biva plemenitije. Ona diže oči, gledeći me za časak netrenštice. — Što me tako gledate?Zar nije tako? — Baš tako sam i ja mislila, reče ona, oborivši oči: a to je i cela istina; samo je zlo, što posle taki um i tako srce više vidi i više oseća, pa više i pati.Tu je opet tiho uzdisala. Vi ste zacelo mnogo patili? bilo mi već na jeziku, kad me ona zapita, pokazujući u pevaniji pesnikov lik: — Vrede li što njegova dela? — Stručnjaci, i ceo svet veli, da je nenadmašiv; a ja samo znadem, da sav njegov rad rado čitam, i da bi ga sve više i više čitala. — Bar da vidim, kad je tako. Čitala je nekoliko pesmica smešeći se.Posle prevrtaše listove, ovde-onde čitajući po neki odlomak ove ili one pesme. — Dobro piše.Vadi reči iz srca i duše.Tu je opet prevrnula nekoliko listova, i pažljivo čitala.Na jedanput diže oči i reče: — Čitajte ovo!Pročitala sam glasno pokazane mi reči.One su glasile — Kako vam se to dopada? pitala me je radoznalo. — Tako, da bih volela, da su svi muški tog mišljenja! ... Zasmejala se nekako čudnovato, pa reče: — Znala sam da ćete tako reći.Tako govori mladost.Kad nebi ni ona tako govorila — džaba ti čoveka!I snovi su u svoje vreme vrlina. — Ne razumem šta time mislite? — Oću da kažem, da nije baš rđavo, što se u mladosti čovek zanosi i precenjuje svoju moć. — Zar je to zanos?Zar čovek ne ljubi u životu tek jedared?Ta prava je ljubav večita! — Večita! osmehnu se starka.Da bome da je tako.Zato i ljubi čovek do god je živ tek ono, što mu je prvi put istinskim žarom srce zagrejalo, pa ma i u raznim osobama. — Raznim osobama?! uzviknula sam, da se starka trgla.Hvala, na takvoj ljubavi! — Hvala, ne hvala, smejala se starica.To je tako bilo od kad je, i biće doveka.Prava ljubav je večita.Ona nema kraja, niti se može uništiti; tako na primer, ako ljubimo istinski poštenje i iskrenost, ljubiće mo to i onda, kad nosilac tih vrlina u grob sađe; ljubimo li lepotu spoljašnju, ona će nas zanositi do god nas traje, pa i onda, kad ljubljene osobe već ne bude.Samo sopstvena smrt dreši nas od prave ljubavi, često nećemo to da uvidimo ni da priznamo.Obmanjujemo sami sebe, držeći, da nam je srce mrtvo.Ali srce je obično u takvim prilikama tek za vreme uspavano, izmučeno ili zatupljeno, a zgodnom prilikom oživiće opet: Jer Starka zaćuta. — Čija je to pesma? pitala sam je posle nekoliko trenutaka. — Moja.Pa i opet zaćuta.I ja sam ćutala.Bila sam iznenađena, i nekako čudnovato raspoložena.Nisam mogla da pobijem staričinu tvrdnju i razloge a ni sasvim da ih odobrim.Žao mi je bilo mojih lepših snova i iluzije, što sam ih donde imala... — Kad je to prirodan zakon, otpočela sam najposle, našto onda toliko moralisanje?Na što uzdizati stalnost i vernost kao vrlinu? — Dabome da je stalnost vrlina.Bez te vrline i nema prave ljubavi.Nestalan čovek i nije pravi čovek.No vi me dušo, niste razumeli.Ja sam rekla: prava ljubav, a ta nezna za neveru.Ona se gasi tek s našim životom samo sam još dodala: da čovek, ako se na primer prevari u predmetu svoje ljubavi, razumite me dobro — ako se prevari u predmetu svoje ljubavi, prenaša tu ljubav na drugi dostojniji predmet.Isto tako ne silazi nama ljubav ni s kim ni u grob.Ona ostaje kao neka klica večito u našem srcu, da u povoljnim okolnostima opet izbije na površinu.Eto na primer, i ja sam nekada ljubila ljude, a sad — tu se starka bolno i glasno zasmeja — sad ljubim moje kanarine, mačku i pseto.Smešno je, jel te?Ali i oni mene vole, a ljubav traži odziva.Pa i pravičniji su od ljudi ... Starica prestade.Bila je uzrujana; glas joj je još većma drhtao, a u oku blistala se suza. — Vi ste mnogo patili? upitah je plašljivo. — Kako se uzme.Gladovala nisam nikad.Nisam morala ni po fabrikama gubiti svoje zdravlje, kao što ga mnoge jadnice evo baš u ovoj varoši -gube; a mogla sam i ljubavi imati, samo da se nisam držala poštenja i dužnosti.Ovako sam ostala večito usamljena sa dužnosti — dužnosti prema drugome. Poslednje reči izgovorila je jedvačujno a glava joj klonu na prsi. — Vama je pozlilo?!Pa je ustrašeno uhvatih za rame. Ona diže glavu. — Ne bojte se. reče, blago se osmehnuvši.Neće mi ništa faliti.Setila sam se samo svoje prošlosti, a stara sam; pa to je. U tom zahukta drugom stranom perivoja jedan željeznički vlak. — Eto i b...iski cug; podne je već prošlo, primeti ona i ustade.Ustala sam i ja, ali bez volje.Još nisam joj ni imena znala a već odlazi. — Zbogom dušo!Pa oprostite, što sam vas svojim benetanjem toliko zadržala.Bar će te se kadgod setiti frajla-Stane Istinićeve.Vaše ime ne znam.Ne ću ni da mi ga kažete.Na što?Stara sam, pa ću zaboraviti, a ko zna oćul vas još kadgod viditi; no ja sam vas zavolela onako na prvi pogled.Lice vaše ostaće mi i bez imena u pameti.Budite mi zdravi i sretni. Starka mi stište ruku. Ja sam i nehotice privukla njezinu ruku svojim usnama i poljubila je. Tako se rastadosmo i uputismo svaka na svoju stranu. Ovog puta koračala sam žurno: bila sam zamišljena a i želudac me je opominjao, da je podne već prošlo. Za ručkom sam pitala teču i tetku, znajuli što o frajla-Stani.Neznadoše o njoj baš ništa; samo seka-Maca reče, — baš je bila unela štrudlu — da je znade. — Stanovala je, veli, u susedstvu njene nekadašnje gazdarice, poštarke.Svakog meseca dolazila je jedanput na poštu, da primi 10 for. što joj je šiljao neki rođak iz Srema.Drugo o njoj ne zna.Malo je govorila u opšte, a o sebi nikad; i ako je često viđala u kasapnici.Tamo je kupovala mesa za čorbu sebi i „svome društvu“ — tako ona zove svoje pseto i mačku — smejala se seka-Maca. Sad me je tek starka interesovala, te rekoh: — Ja bi vas molila da me odvedete do njezina stana.Hoću da je posetim. — Zdrage volje frajlice.Al ona se otselila iz tog kvarta.Baš pre, kad sam bila na pošti, pitam joj gazdaricu: gde je frajla Stana?A ona meni: Otselila se.Ne može da plaća kiriju za „anštendig“ sobu.Sad je tamo u onom kraju od „ajznbana.“ „Al ne zna ni ona da mi kaže, u kom je sokaku i koji je broj kuće.Da mi je kazala, rado bi vas odvela. Tako ostade svo moje zauzimanje, da upoznim „baba-devojku“ ovoga puta bez uspeha; no došla sam i doma, a ona mi je bila u pameti.Bila je to čudna pojava za mene.Nije se zaposlila „večitom ljubavlju“ pa i opet ostala večito devojka! Dođoše i druge ferije i ja se opet nađoh u T. Seka-Macino mesto, zauzela beše Liza, te sam mogla čitati kad mi je volja.Nije imao ko da me seća na — praktičnost... Bila sam opet u parku i čim sam ga opazila setila sam se frajla-Stane.Kad god se dala prilika, šetala sam se krajem od „ajznbana,“ ne bi li je slučajno opazila; ali uvek bez uspeha. Već sam bila napustila istraživanje, kad mi slučaj pritiče u pomoć. — Umr'o je kupci baron D...č. Sutra mu željeznicom stiže telo.Tamo će ga dočekati rodbina sa sveštenstvom, pa sa stanice odma snjim u groblje.Tako to biva, kad čovek nema svoje dece ni bliske rodbine.A uz to ima veliku titulu a malo — novca; pripovedao nam jednog dana teča. — Al pogreb će za to biti veličanstven?Pitaše tetka. — Kao obično kod take gospode.Ne će se videti ni kol ni sanduk od cveća i venaca, a pratiće ga vojnici, pa i svi zvaničnici.Vredno će biti da vidite. Zaključismo, da idemo. Kad sam se sutra dan uputila s tetkom željeznici, jedva smo ulicom prolazile, tako je svetina nagrnula na stanicu. (Neko pošao direktno tamo, a neko bio na putu, pa vidio da se svetina uskomešala, te hajd i on u gomilu i ne znajući zašto!„Velikovarošani“ su često veće radoznalice od — „maloseljana.“ Prababa Eva nije pravila razlike.Ostavila je svoje osobine i jednim i drugima podjednako...) Osim toga behu svi prozori otvoreni i svetinjom načičkani.Tuda će se vratiti sprovod, pa se za vremena zgodno postirala. Sad mi tek palo u oči, da su i u ovoj varoši na višespratnim kućama oni prozori, što su ravni s trotuarom, prozori obitaćih soba.Dotle sam držala, da su tu u zemlji podrumi i komore. „Kako žive ti ljudi?“ mislila sam i pogled mi pade kroz otvoren prozor u taku jednu izbicu.I gle! — kod prozora je sedila frajla-Stana.Zastala sam.Ona me pogleda, preko — sad još većma — uvela lica, proleti joj zračak radosti i iznenađenja.Videlo se da me je poznala. — Dobar dan, majko! — Bog dobro dao, ćerko!Gle opet smo se našle.Ko bi se tome nado!Al hodite unutra.Valjda se ne ćete za to naći uvređeni?Nisam rđava, ako sam sirota!A koliko sam puta mislila o vama.Osobito sad od kad — Starica zastade, a od starosti suzne joj oči zasuziše još većma. — Doći ću mojko, možda još danas.Doći ću za celo; samo me sad svetina ocepila od moga društva, pa se moram žuriti, da ga stignem. Bacila sam još jedan pogled na kuću, pa pođoh tražiti tetku. Našla sam je s nekim poznanicima tek na stanici.O starici joj nisam ništa kazala.Nisam imala ni kade.Baš je stigao vlak s baronom. Pogreb je bio, kao što je teča rekao: „gospocki“ i veličanstven.Bio je „cvetan“ i raskošan, ali bez iskrena saučešća i suza. Sutra-dan sam otišla starici.Tetci sam rekla da ću u park.Bojala sam se da mi neće dopustiti taj korak.Bila je dobra i prema sirotinji milostiva ženskinja, ali — kao većina otmenih gospođa — mnogo je polagala na spoljašnji bljesak i etiketna pravila.Drža la je i ona, da se tek u dodiru sa gospoštinom i „salonskim svetom“ čovek obrazovati i oplemeniti može.Uverena sam bila, da bi staricu novčano rado pomogla (to dopuštaju „gospocka“ pravila...) ali da posetim baba-Stanu, ne noseći joj pripomoć kakve dobrotvorne ženske zadruge, bilo bi ispod dostojanstva...To mi zacelo ne bi ni ona dopustila.Ta za Boga! — Drugo je biti članica, pa zvanično praviti sirotinji posete, a drugo je praviti ih — svojevoljno...Prvo donaša posetilici počast, karakteriše je humanističkim osobinama, a drugo ne zvanično svojevoljno pohađanje — ne donaša baš ništa....Karakteriše je samo kao prostakinju, „što se meša sa svakim;“ te time ruši ugled krugu, u kome se nalazi.Taka „prostakinja,“ taka „raspuštena grešnica,“ zaista zaslužuje, da je otmeni i solidni krugovi prezru i istisnu — pre nego ma koju kartašicu ili osobu sa mračnom prošlošću, ali svetlom titulom i punim džepom!.. Znala sam tu „morsku logiku“ ponekog ženskog i muškog „otmenog sveta,“ pa sam se strašila, da je ne nađem možda prikrivljenu i u moje inače razborite i dobre tetice.Zar je malo primera u svetu, da se po neke tokorse obrazovane, otmene „dame“ stide na ulici pružiti ruku i javiti se i na bliskim rođacima svojega muža, a često i svojim, tek za to, što u svojoj čapljastoj oholosti uobražavaju, da su „nešto više“ od dotičnih.Dabome da je to glupost, al mreža gluposti je velika, pa često hvata i „pametne“ i „plemenite“ ribice! ... Da se lakše mogu ponoviti — ako dođe do „zamerke“ — povela sam sa sobom i malog Milana, tetkinog trogodišnjeg sinčića. Putem sam i opet razmišljala: jeli mi poseta umesna?Našla sam da jeste.Starica nije bila „rđava osoba.“ Za nju se još ne zna ni dobro ni zlo; a ko više apeluje na dužnost, nego na pravo svoje, ne može biti rđav i nepošten, baš ako ga i sumnjiče. „Ostala sam usamljena sa dužnosti prema drugome,“ rekla je starica, to mi beše dokaz, da imam posla s poštenom ženskinjom.Druga kamentara nije mi trebalo. Dođoh i u „željezničku ulicu.“ Iz daleka sam opazila staricu na prozoru.Čekala me je. — Održali ste reč, a već sam mislila, ne ćete doći.No pričekajte, da izađem pred vas.Trebalo bi vremena da me sami nađete.Čitav Lavirint u ovoj kući! — Skinite se, drago dete, pa sedite!Eto vidite, tu vam ja živim.Dosta je vlažno, al' bar ima više svetlosti i izgled na ulicu.I to nešto vredi.Olakšava mi samoću.One druge sobe glede u hodnik, nemaju zraka ni toliko, reče starka, kad nas je u sobu uvela. Primila sam ponudu. — Ko vam je to?Zacelo brat?Pa morate mi i vaše ime kazati.Sad oću da ga znam; govorila je spustivši se do mene na kanabe i milujući maloga. Dete se još jače priljubi uz mene, gledeći je nepoverljivo. — Bojiš se majke?Nemoj, dušo!Majka voli decu.Gle, daću ti jabuku! Dok je ona s nekog ormančića donela jabuku, razgledala sam joj sobicu.Bila je malena izbica s jednim prozorom.Sav nameštaj je bio: jedna postelja, sto s dve stolice, kanabe, šifoner i jedan ormanić s rafom, na kome je stajalo nešto porculanska i staklena posuđa.Na šifoneru je bilo dosta ujedno složenih knjiga, a o zidovima je visio jedan starinski sat, nekoliko slika i dva lepo bojadisana kaveza.U svakom kavezu skakutao je po jedan par veselih kanarinaca.Dole na podu, igralo se pored postelje na ćebetu jedno psetance i mačka.Na stolu sam još videla jedne naočari i pletivo, a u otvorenom prozoru bilo je nekoliko saksija cveća.Ceo nameštaj je bio starinske forme, ali čist i još ceo. — Deca se uvek straše starosti, reče spustivši se opet uz mene; ali samo s početka.Posle obično postanu dobri prijatelji.Vezuje ih sličnost — nemoćni su i detinjasti i jedni i drugi. Smejala se, a u pogledu ukaza se onaj isti živahni izraz, što me je bunio i u parku. Posle me je pitala: ko sam, od kuda sam, kako živim i t. d. Sve je to činila nekom prirodnom iskrenošću i neusiljenom učtivosti. — Tako sam od prilike nagađala i sama, reče mi za tim.A šta vi mislite o meni? Oborila sam oči, tražeći zgodna odgovora.Zbunilo me njezino pitanje, a još više pogled, kojim kao da je htela da mi pročita misli još u duši. — Ludo sam pitala, uzdahnu ona.Šta se može misliti — o devojci mojih godina!Tu se obično mnogo misli, jelte?A da vi nemislite o meni rđavo, dokaz mi je, što vas vidim u mojoj sobi.Iz prostog ljubopitstva ne stupa se u poznanstvo sa osobom kao što sam ja.Dabome da je tu i ljubopitstva, al tek je — starka prekide — tek je i simpatije.Hvala vam ćerko, hvala po sto puti! Suze joj grunuše iz očiju, no brzo ih ubrisa. — Ne zamerte ćerko.Taka sam bila od kad sam.Laka na smeju, kao i na plaču.No to valjda nije greh, jer sam pored sveg tog ostala čista.Verujte mi, teško sam grešila.Pa onda, čoveku po kad i kad i prevri.Savest mi je dabome čista, al tek je teško — samovati.Sad je jecala. — Zar nemate nikog svog? pitala sam je ja. — Pripovedaću, kazaću vam sve. — Drugom nisam; ne marim da se tužakam, ni da me žale.Nebi me ni razumeli, al vama ću kazati. Čovek oseti po kad-kad potrebe da se ispovedi. Zastala je i ubrisala suze.Neko vreme je zamišljeno ćutala.Za tim se prenu, a preko lica joj preleti gorak ironičan osmeh. — Da, nastavi ona posle nekoliko trenutaka ćutanja, čovek oseti potrebe da se ispovedi, al onome, ko nas razume...Zvanična ispovest slabo olakšava, osobito grešnicima moje vrste...Popa me nebi ni razumeo.Rekao bi mi možda — kao u onoj pesmi što je rekao sveti Petar baba Ani.Znate, što sam ja lane u Parku čitala u onoj vašoj lepo vezanoj pesmarici. — Tu se glasno zasmejala a oči joj opet uzeše onaj živahni mladalački izraz. — Baš vrag taj pesnik, no neka ga Bog poživi!Da nije po kad-kad šale, jadno bi izgledao ovaj svet.Jeste li ga lično videli ili tek na slici?Po pismama sudeći, redak dar, čvrst karakter, vesela i živahna priroda i osetljivo blago srce? — Vidila sam ga jedanput.A tvrde da je takav.Svo se srpstvo njime ponosi.Drugo vam ne umem kazati. — To je baš ko s Dimitrijem Obradovičem.A je li bar on srećan, ili je gonjen kao Obradovič? — Veliki ljudi retko su potpuno sretni.Ako ih ne gone ljudi, hoće da ih napati ono — što zovemo sudbinom, no taki karakteri umeju se uzvisiti nad jednim i drugim.Patnja često većma čeliči, nego najveća sreća. — Pravo velite.No zato opet po, najviše „veselo srce kudelju prede.“ Samo velikani, samo izuzetci uzvišuju se i pored patnje.Obični ljudi zastaju pored take nemile pratilice na pola puta, ili podlegnu odmah u početku. Retki su ljudi, koje patnja nije kadra slomiti. — I to je samo dokaz, da take retkosti treba tim više štovati! prekidoh je i nehotice ja.Lako je u dobru dobar biti, al na muci znaju se junaci. Dobro velite, ćerko.No kuda mi odosmo, a htela sam samo reći, da moji gresi nisu obični.Nisam ja nikad gazila zapovesti, već sam ih vršila.Nisam razorila tuđu, već svoju sreću!Razoravala sam je svojevoljno, jer bi njezin temelj bio često temelj tuđoj nesreći.Gde nije toga bilo, tu je opet trebalo vršiti dužnost, dužnost prema drugome.Je li to greh, neznam.Neću ni da ispitujem.Docne je, ali da nije bilo lako rušiti svoju sreću za rad dužnosti, to je istina! Starica uzdahnu i zaćuta. I ja sam ćutala.Čudni osećaji behu samnom ovladali. Tu svečanu tišinu probi glasić maloga Milana: — Ciciko, kuciko, volela me?Ja sam vaša mati!Milovao je staričinu mačku i pseto. Obe se prenusmo. — Kažem ja, osmehnu se starica, da je detinjstvo i starost vrlo slično, i jedno i drugo slabo, i jedno i drugo teži za iskrenom ljubavlju; samo što kod jednog tek niče, a kod drugog se već suši. Nego i ja sam krasna domaćica.Vreme užini već prošlo, a ja vam ništa ne iznosim.Morate se dušo, zadovoljiti onime, što imam.Malo mleka, sveža masla i dobra sira.Pa i jedna lubenica, hladna kao led.Nju sam vama namenula.Držala sam je do podne u bunaru.Sad je u gazdaričinom podrumu. — Sklone mi po gde što, kad ih zamolim. Molila sam je da se mene radi ne trudi, no ona me ne htede ni slušati. — Gostoljublje je lepa srpska vrlina, govorila je zastirući sto i spremajući užinu; samo ne treba preterivati.Ono što se u kući nađe i iskren srdačan doček, najbolje je gošćenje. Dabome da sad toga nema.Čujem kakva je sad moda.Usili se, pa te dočeka Bog te pita s kakvim đakonijama.Često takim, da ubija kuću.Dnevna zasluga cele porodice iznosi forinta ili dve a jedna užina iznese 5—6 forinata.Dabome da je onda tu nazatka.Onda nije ni čudo, što te posle ogovara; ne uviđa svoju pogrešku, pa iskali srce na onima, što ih je tokorse ugostila.Tako se kuća ne kući.Tako se razorava.Nisam od onih, što su im tek stara vremena dobra, ali ni ovo čudo ne mogu odobriti.Što ne valja ne valja, pa bilo staro ili novo! Što se luksuzne nošnje tiče, neću mnogo da govorim.Tog zla bivalo je i za mog mladog doba, ali šta velite o ženskom kartanju?I muškom ono ne služi na čast.Kartaš je oličeno srebroljublje, zakonom obezbeđena varalica, otimač i lopov, a često i posredni ubica čitavih porodica.Pa sad one, Srpkinje, ponosite pitomice Dušanove slavne carevine i Jevrosime majke, pošle tim tragom!Jevrosima uči svoga sina, kraljevića Marka, da se na tuđe ne lakomi, pa da sudi po pravdi Boga istinoga; jer je bolje izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu!Tako Jevrosima.A šta rade one?I te se još smeju Srpkinjama zvati.Zaista žalosno.Sram ih bilo!Hoće s kartanjem na novac bajagi neke zabave.Lepa zabava, koja iz tuđeg džepa vadi novac, bez da si ga zaslužila!Bolje da ostanu zabave radi doma, pa okupaju onu jadnu dečicu, što ih sluškinje bez materina nadzora tek smuljavaju ili pare, kao piliće.Čude se posle: odkud škroflezan i jektičav podmladak?!A ne pitaju: koja mati neguje decu kao što treba?Misli dosta je učinila, kad im je dala život i kad po vazdan čegrće mužu oko ušiju, da im nabavi gospodsko odelo.Bajagi, goni je na to materinska dužnost.Jadno pojmanje dužnosti!Pitajte samo tako odraslo nesretno jektičavo i škroflezno dete, šta mu je milije: kadifa i zlatno odelo ili zdravlje?Pitajte ga, pa će te čuti.U današnjem dobu teško žive i zdrav čovek, a što će da čini taki jadnik?!Ništa drugo, već da proklinje čas svoga rođenja!Zaista meni je vrlo čudno ponašanje takovih roditelja, osobito matera.Zar one ne uviđaju, kakva odgovornost leži na njima pred Bogom i svetom.Zakužavi ti jedan cvetak ili ti se poboli tičica, pa već se pitaš: da nije s tvoje krivice?A one, matere, zanemaruju svoju decu svaki dan.Pa zar im to nikad ne pada na pamet?Zar se ne straše muke i kletve dečije, greha pred Bogom i sramote pred ljudima?! Nego vi ćerko, i ne jedete.Ako je po volji još mleka?A eto: masla i sira.Maslo je vrlo dobro i sveže.Bojadišu ga žutom repom i safranom, al ja to osetim po mirisu, pa volim platiti novčić dva više, samo da je dobro i čisto.Namažite komadić i tom malom.Iz vaše ruke radije će jesti. — Zašto; majko?Eto vidite, i jabuku je od vas primio.Dobro je on dete.Je li Milane, ti voliš majku?Već s pitanjem sam htela potvrđujući odgovor. Dete pogleda u mene, pa u staricu, i onda mu se preko usana jedva izmigolji tiho i neodlučno: volim. — Eto vidite, da ja pogađam, smejala se ona.Decu privlači na prvi pogled tek spoljašna lepota i mladost.Dobrota i ostalo, privuće ih tek postepeno.Za to i neću da uobražavam, da sam mu već sad simpatična.To bi došlo tek docnije, kad bi počeo primati utiske i od unutrašnjih mojih osobina.Danas ih još nema.Pa ma koliko se oko njega umiljavala, slabo bih uspela.Da je stariji, tek bi možda pomislio: To sam naučila od gazdaričine devojčice.Učila za ispit deklamovati.Dođe tu meni, pa govori, govori, da sam primila već i ja. Htela sam joj reći, čija je to pesma, no ona nastavi: — Dobra i oštroumna devojčica, ali je jadnica nesretna.Grbava je.Ispustila je sluškinja još kao malo odojče.Šta će te?Mati velika dama, pa biva svašta. — To se može svakome deseti i pored najbolje pažnje i nadzora. — Može, ali tek ređe.Još vi neznate po neki varoški svet.Muški me se ne tiče.Slabo vodim raboš o njemu.Ali ženski, ženski!Samo to čudo i pokor da vidite!Kad-kad se samo čudim i krstim, pa se pitam: Gde im je svest?Gde su im materinski osećaj, kad tako svoju decu zanemaruju?! — Kako, majko?Ja ponajviše vidim nakićevu dečicu.Izgledaju, kao neke nakićeve lučice.I to već pokazuje neku materinsku ljubav i staranje o deci! — Neću da kažem, da nije ljubav.Ljubav je dabome.I najgora majka voli svoje dete.No površna je i majčinska ljubav kod take vrste matera.Sujeta je to, moja ćerko, i više ništa.Hoće zajedno sa decom svojom da svetli pred svetom, razume se, ne sa duševnim svojstvima i zdravljem, već u spoljašnjem blesku.Dubok muževljev džep, pa ima šta da crpi! — Gde toga nije, dere mu kožu s leđa, da nakiti svoju duševnu nagotu.Pravo ima, kad je našla medveda sa debelom kožom!... Starka beše došla u vatru. — Mora majko, da igra po njezinom taktu — kupila ga je. — Dobro velite, ćerko, reče starica a lice joj uze setan, da ne rečem, bolan izraz.Zar se danas sklapa brak iz uzajamne ljubavi, poštovanja i poznavanja?!Ne, nikako ne!Novac, prokleti novac, glavni je faktor svuda! Gramljivost za njime, uništila je svaki plemenitiji osećaj.Ljubav i poštovanje odavno je postala detnjarija.Otuda i ovladao srcem svaki moralan gad a društvom pokor i trulež! Starka uzdahnu i zaćuta.Posle nekoliko trenutaka nastavi opet: — Bilo je i pre toga gada i truleži, ali u mnogo manjoj meri, Dešavalo se, da je po neko uzeo devojku zbog miraza.Isto tako, bivalo je i obratnih slučajeva, da se devojka udala bez ljubavi prema momku; ali toj pogrešci su obično roditelji bili uzrok; mlada srca bila su bar uvek nepokvarena i čista.Sad je i to drukčije.Sad i momak od 17—20 godina ne traži ženu, već novac. — Nije u redu što ću pred vama, detetom da kažem, ali ko god malo oštrije pogleda po svetu, uvidiće, da je tako. — Već i taj žutokljun misli kad se ženi: neka je novca, a žena je na svetu i više!Pa i devojke možeš na prste izbrojati da traže u mužu valjan karakter i verna razborita druga.Neka je ma i suludast, samo neka je bogat.Ekvipaž i vranci, kadifa i zlato, — to joj je sva želja i sav ideal! Jeste, ćerko moja, samo životinjski polski nagon sada još vlada.Prave svete ljubavi, sada je retko!Ta sveta ljubav muža i žene davno je detinjarija, zanos i ludorija.Pa je li čudo što se do ovog doteralo?!Pri stupanju u brak on špekuliše, ona špekuliše, pa šta će te više?Pravi vašar i trgovina!Često bih taki bračni par sporedila sa dve varalice, koje često stupe u savez, da s udvojenom silom još lakše varaju i leventuju, ali čim se dade prilika da prevare i — jedna drugu.Dođe li jedno od njih u bilo kakvu nepriliku, zar se nadati saučešću, požrtvovanju i pomoći od — taka saveznika?! Dok traje novca, leventuju oboje i snose se, nestane li ga, biva svešta.Još je sreća, kad se za vremena raziđu, Ali, ako ih je vezao koji član porodice, onda je tek zlo.Dužnost vezuje, a srce — hladno.Tu, ili se dužnost prenebregne, ili — ako je i mrve ponašanja u njima — vrši se, ali kako?!Svađa, rečkanja, prebacivanje, gunđanje, plač i uzdisaji svakidašnji su gosti takog braka. Pa iz takog jada i gada, zar je očekivati svestan podmladak!Naćiće se, dabome, kao i svuda po neki iznimak, ali većina će propasti.Primer je najbolji vaspitač. A gde su valjani primeri?! — Dobro, majko, ali ja sam od starijih slušala, da u braku ponajviše oni rđavo žive, što se iz ljubavi uzimaju? — Ljubav! ljubav! zar je sve ljubav što se tim svetim imenom naziva?Životinjski nagon, sanjalački zanos, ili navika na lep ili stvor, hoće svet često ljubavlju da krsti.Ali ljubav, prava sveta ljubav, koja nije potekla iz momentalnih utisaka jedrih pleća, crnih nausnica, svil'ne kose, biser zuba, čarnih očiju i bela i rumena lica, već kojoj je glavni osnov uzajmio poštovanje duševnih vrlina, sličnost nazora i karaktera, mora u braku tek blagoslov i sreću donositi.Takova ljubav je i trajnija; traje i onda, kad jedra pleća ljubljene osobe spadnu i kad rumenilo sa lica u borbi života nestane! — Po vašim rečma, spoljašnja lepota malo utiče na pravu ljubav? Spoljašnja lepota?Šta vi razumete pod tom lepotom?Kinez steže svojoj ćerci nogu, da bi je polepšo a nama su gadne i smešne te zdepnaste kratke noge; mi slikamo vraga crnog a crnac ga zamišlja belog.Eto vidite, da pojam o lepoti nije jednak!Sva božija stvorenja lepa su, ako samo nisu bogaljevi ili izmet prirodni.Ukus i fantazija moja ćerko, igra tu glavnu ulagu!To dvoje određuju šta je lepo, šta li ne.Zato i treba nastojati, da se te dve osobine još u deci uprave na pravi put.Kad bi se u svetu pretpostavljalo zdravlje bolesnoj uobraženoj lepoti, a duševna lepota spoljašnoj, videli bi, kud bi svet otišao!Ja, sam eto već ostarila a ne mogu da pojmim: kako čovek nekog može voleti tek zbog telesne lepote?!Mislićete da možda nikad nisam bila sposobna za ljubav, kad tako govorim i kad sam ostala neudata.Ne, ćerko nije tako.Kucalo je toplo i moje srce, možda toplije, no stotinu drugih, a ostala sam ovako, nešto sa dužnosti a nešto baš sa tog toplog srca i ponosa. Dužnost me je često primorala, da svoju sreću tuđoj žrtvujem; toplo srce nije htelo da kupuje ljubav, ili samo da ljubi, već je tražilo u istoj meri odziva; a ponos mi nije dopuštao, da „ližem ruku,“ koja se mogla ma u šali na mene izmahnuti, ili koja nije osećala potrebe da me se maši, pa ma inače kako da sam čeznula za tom rukom...To je vidite uzrok, a ne hladno srce.“ Starka ućuta.Izgledalo mi, da će da prekinu tu temu a baš me je počela interesovati.Zato je upitah: — Zar vi mislite, da spoljašnjost ne može čoveka stalno privući? — Najpre jedite, a posle ću vam kazati, kako o tome mislim.Vi slabo jedete! reče ona, nudeći me.Glete samo; još ovo parčence hleba sa maslom.Ta uzmite, tek ste ga koštali!Nemojte gledati na mene. Primila sam ponudu, a ona natoči sebi čašu vode, pa nastavi: — Ne poričem, da spoljašnost oko privlači.Ali ako je unutrašnjost šuplja, samo momentano.Često je taj utisak moćan, pa čoveka neko vreme i zanese, ali stalno ga vezati nemože.Osobito ne može ona vezati razborita čoveka.Izuzetaka je da bome i u tome.No budite uvereni, da su taki ljudi u samoj stvari „lakša roba“ ...Ti i neznaju šta je ljubav.Razumem, prava ljubav, a ne ono, što veže padišu za njegove bule ili petla za kokoši.Izvinite ćerko, ovaj malo drastičan izraz.Ali kad se neki svet ne stidi trulež podranjivati, što bi se ja stidela vama kazati, kakav je taj trulež.Jelte, da je tako?Pa mi ne zamerite!Neznanje i nevinost nije jedno isto!A vi niste danas dete.Bar pretpostavljam, kad ste već učitefica...Telo je, po mom svaćanju, odeća i sklonište duše, nastavi ona.Pa kao što nemože svestan čovek zavoleti mrtvu lutku, sa njezina šarena odela, isto tako ne može istinski voleti ni spoljašnje lepa čoveka, bez duševnih vrlina.Samo decu, ma i matoru — nasmeja se starka — vezuje šuplje šarenilo, a svesna razborita čoveka nikad.Ko se drži za svesna, pa i opet tek spoljašnjost na predmetu svoje ljubavi uvažava, ne poštujući njegove duševne vrline, taj ili sebe precenjuje, ili ne poznaje ljubav.Osećaj, što ga taki ljudi imaju, samo je strastan zanos i životinjski nagon.Niko na primer ne poriče, da majčina ljubav nije najmoćnija i najsvetija.A kad majka pita: kakvo je lice njezina deteta?!Srodstvo duše i srca privlači je njemu, pa joj je milo onakvo kakvo je.Srodstvo duše i srca treba da veže muža i ženu.A to polsko srodstvo leži poglavito u sličnosti karaktera.Razumete me — karaktera! — Temperamenti mogu biti sasvim različni i pojmova o svetu.Ukratko: u uzajmnom poštovanju muškog i ženskog čoveka. — Tu se majko, s vama ne slažem.Zar je ljubav i poštovanje jedno isto?Eto na primer, i ja mnoge muške štujem, a ni jednog ne ljubim. — Niste me, ćerko, razumeli, bar ne onako, kako sam ja htela.Ja nisam određivala, šta je ljubav; samo sam rekla, da je ona ljubav prava, koja potiče iz duševnog srodstva, a ne sa spoljašnjosti, zanosa ili životinjskog nagona. — E, majko, onda je na svetu malo prave ljubavi.Ko danas pita za poštenje, razboritost i ostale duševne vrline?Dosta kad je lepa larva i dubok pun džep!Ceo svet, osobito muški i ne počinje onde ljubiti, gde bi trebalo da poštuje.Tek mane, nedostaci i slabost ženskinja njih privlači; vrline se obično uznose, hvale, cene i poštuju tek ustima, rečma, a srcem retko ko za njima žudi. — Zato i jeste sve manje ljubavi na svetu.Ljubav je ćerko, najnežnija i najplemenitija „biljka“ čovečija srca i duše.Retko je zemljište u kom ona niče, a retko se ko trudi i da je pozna.Zato se s njome i njezinim imenom i tera — švindleraj. Uzdahnula sam i oborila oči, ne rekavši joj ništa.Bilo mi je sramota, da potvrdim i tu manu našeg hvaljenog kulturnog veka... — Pa šta da se radi? omačemi se sa usana, posle nekoliko trenutaka. — Šta da se radi?Dobro velite, ćerko.Pada i meni kašta na pamet, da bi baš ženskinje trebalo tako da se zapita.Radnjom, energičnom radnjom, moglo bi tek ono izlečiti bar potonji naraštaj od truleži, koja sve više hvata korena.Često tako razmišljam, osobito u zimnjim dugim večerima.Čujem kakav događaj, pročitam što, ili vidim kakvu pogrešku što se u svetu oko mene desila, pa onda mislim, mislim, da mi je posle i samoj smešno.Al šta ću? sama sam, pa se pored pletiva svojim mislima razgovaram.Drugi put baš neću.Al Bože moj — šta ću onda? ...Posle mi je tek smešno, pa falim Boga, što me još one nisu ostavile.Dolete pa me razonode.Nikad mi nije dugo vreme.A kako sam sama morala bih poludeti ili trčkati od jedne do druge porodice, da prenašam glasove i rešetam ovu ili onu kuću, kao što to čine mnoge tokorse dame i matere čitave porodice.Često mislim i o tome, pa se kad-i-kad na njih i naljutim, a posle mislim: valjda sirote nemaju svojih misli?! Nasmejala sam se na glas. — Što se smejete?Iskustvo me je naučilo da svako „zašto“ ima svoje „zato,“ a samoća, patnja i razmišljanje, naučiše me još i izvinjavati...Ironija i bol zvučaše u poslednjim staričinim rečma. — Pa recite majko, šta bi trebalo ženskinje da čini, da korakne korakom prava napretka?Mene to interesuje. — Pre svega treba prave volje za boljitak, pa onda još nešto, a posledice bi došle same od sebe. — Šta je to „nešto?“ To me interesuje. — Vidim vam iz očiju.No to ću ostaviti za drugi put.Inače me drugi put nećete posetiti...Sad će najbolje biti, da rasečem lubenicu.Eno mali sišao sa stolice.Ne zanima ga naša „polemika.“ Htela sam da je zamenim u sečenju.Nije mi dala. — Ne, to ću ja uraditi, govorila je.Ko zna oću li još kad god seći.Ovu sam za vas uzela.Ja ih ne jedem.Vruće ne valjaju, a od hladne za čas se pobolem.Stara sam.Lubenica je bila zrela i slatka. — Dobro što se desila slatka, radovala se ona.Pa jedite kolko vam je volja.Podajte i malome.Eno se opet igra sa mačkom i psetom, „mojim društvom.“ Zaboravila sam da vam ga prikažem, a tako zovem svoje kanarine, mačku i pseto.Misliće te da sam kakva „čegrtaljka“; toliko vam govorim.Čudno mi je i samoj.Kad-kad nemam reči.Mrzi me čisto govoriti i ono što moram.Razgovor ovakav nikad ne počinjem.Mislim: ne će me razumeti a mogu me i ismejati.Čudan je svet.Ali danas mi je opet nekako toplo oko srca.Čini mi se, da sam s pedeset godina mlađa.Vidim, da ima nekog, ko me razume i ko me ne će ismejati za to, što sam ovako ostala.Usedelicu svet obično ismejava.Ko pita, za što si tako ostala.Dosta da nisi udata, i to je dovoljan razlog, da s nekim preziranjem o tebi govori.Baš kao da nisi svestan stvor, već mrtva roba, koja ostane u dućanu, što nema kupaca, ili što je lošija od ostale robe. Kad čovek čuje, ili čak i oseti taku presudu sveta ne zna šta će: da se smeje ili da plače nad razvalinama pravde i sasušenom klicom svetskog zdravog razuma.No i opet boli, još te kako boli ta glupost svetska.Kako i nebi, kad ti predpostavljaju lošiju od tebe, samo za to, što je udata!Baš kao da je brak čistilešte svakog duševnog gada i firma neprikosnovenog poštenja...Nikom ne pada naum, kolko se sebičnih, na i nemoralnih želja baš pod tom firmom sakriva!Ta zar je jedan, koji se oženio tek da sa ženinim imanjem gospodski leventuje i lakše „tera kera.“ A koliko je uvaženih gospođa, koje se udale, tek da steku ime, da se uviju u svilu i kadifu i da varaju svog muža, kad god im se dade prilika.Pa i taka je vidite, uvaženija od poštene babadevojke, koja se grozila trgovine sa srcem i gadila poljupca — bez ljubavi. Starka zaćuta, naglo ustade i ode kavezima.Bila je očevidno jako uzrujana. — Vidite, reče promuklim glasom, u crvenom kavezu mi je Damjan i Damjanka a u zelenom Apolo i Dijana; a eno mali se igra s Aurorom i cicanom Markom.Svi su dobri i svi me vole.Oni su mi društvo i zabava.Pazite samo šta će raditi. Otvorila je kavez Damjana i Damjanke.Obe tičice joj sletiše na grudi, pa se stadoše lepršati i pipkati je po bradi i licu; izgledalo je, kao da je miluje i ljube.U isti mah zašušta u kavezu Apolona i Dijane.Obe tice očevidno tražiše izlaza iz svoga kaveza.Na njiovo lepršanje, dotrča starici i Aurora i Marko, pa se i oni stadoše umiljavati; zavidljivo gledeći u tičicu na njezini grudi. — Vidite surevnjivost moga društva, reče ona.Nije ništa plemenito, no i opet u njojzi uživam; vidim, da me vole bar u neku ruku... S tim otvori i zeleni kavez.Apolo i Dijana radosno zacvrkutace, pa joj se ustremiše na grudi. Pritrčala sam da zatvorim prozor; a mali se Milan uzverio, očice mu se zastaklile, pa samo naglo diše i drhće od čeznje za ticama. — Bojite se, da ne izlete? osmehnu se starica; neće, dok sam ja u sobi.Mogu ih baš i na otvoren prozor metnuti, pa se neće vijnuti u slobodu, već uvek meni u sobu.Puštam ja njih, da se po sobi prolete; no onda držim u krilu Marka i Auroru.Nemam baš neograničeno poverenje u njima; slušaju me do duše; već na oštriji pogled povuku se u budžak: no priroda ostaje priroda, pa se bojim da ne bude kakva izgreda...Retki su i ljudi, koji jačem iskušenju ne podležu.Pa šta mogu tražiti od nerazumne životinje?! I ja i Milan igrasmo se neko vreme tičicama.Posle ih starka opet metnu u kaveze, zadenuvši u svaku po parčence šećera. Čim tičice opaziše šećer, udesiše neku prijatnu ariju: tek kad su je svršile, počeše pipkati šećer. — Tako.Sad ste zaslužile, smejala se starica.Ko ne radi ne treba ni da jede. Milan nikako da skine očiju sa kaveza, a obrazići mu se zarumenili. Ona ga pogladi po kosici. — Kako bi ti majka rado učinila radost sa jednom takom tičicom; samo kad mi nebi bile tako odane!Ovako će me tek grob od njih rastaviti.To su jedina stvorenja, koja me još vole... — Zar nemate baš nekog od svojih?Pitala sam i drugi put. Ona ljuteći ode šifoneru, otvori ga i donese neku kutiju, pa je metnu na sto.U njoj je bilo pisama sortiranih po veličini i vezanih u manje i veće paketiće.Isto tako beše u njoj nekoliko denjčića drugog rukopisa; a razmetnuto bilo je nešto papira i nekog crteža.Sve beše jako požutelo. — Znak, da im identitet nije tek od juče. Premetala je neko vreme po kutiji i onda izvadi čak sa dna jednu sašivenu rukopisanu knjižicu. — Evo, reče, pruživši mi. — Najpre sam vam htela sve usmeno kazati.No ovako je bolje.Ne marim o sebi da govorim.Nisu baš prijatne uspomene; a možete i iz ovoga sve doznati.Pisala sam još pre 15—20 godina, dotle sam vodila dnevnik.Smejaćete se, no kad-kad nas baš ta detinjarija zadrži od izgreda, koji bi možda inače učinili; a usamljenim je ljudima on često i potreba.No jedne zime beše ovladala samnom neka čama.Držala sam, da će mi biti skoro kraj, pa sam sve glavnije uspomene svela u jedno; neka me bar posle smrti najbliža okolina pozna onakvu, kakva sam.Da će se nagađati o meni razne gatke, nisam ni tada sumnjala.Kad pročitate, budite dobri, pa mi je donesite.Ne treba mi, al neka je na okupu; radi drugih; meni nije nužna.I sad sve pamtim mnogo jače, nego ono, što se juče desilo.Uspomene najduže ostaju u duši čovečijoj.Umotala je knjižicu u papir i metnula kraj stola. U tome izbi na sahatu šest.Rado bih bila još ostala, ali kod tetke se obično u to doba večeralo pa mi se valjalo žuriti. Oprostila sam se sa staricom, obećavši, da ću skoro doći i knjižicu doneti. — Seko, baca nemože s tobom tičati; bole ga nožice! — reče mi mali Milan.Sestre ga zvale „bracom“, pa se i sam tako nazivao; samo što još nije umeo da izgovori glas „r“; obično ga je zamenjivao sa „i“ i „l“, ili ga je sasvim izostavljao. Umerila sam korake i slatko se nasmejala.Tek sad sam videla, da i ja nisam isključena iz nasleđa prababe nam Eve — Knjižica je učinila, što „baca“ nije mogao sa „sekom“ da — tiči. Tetka je daleko izašla pred—a—me. — Gde si, devojko, za toliko?Da vam se nije što desilo? pitala je ona brižno. — Bili smo kod stare majke.Ima lepe žute tice, pa sve tako, tako čine! — predvari me „baca“, podržavajući ustima tičije pipkanje a rukama lepršanje. Sad mi drugo ne ostade, već da kažem istinu. — Zašto mi nisi kazala; išla bi i ja s tobom, reče mi na to tetka. Rekla sam joj i svoj razlog. Zar si i o meni tako sudila? pitaše ona prekorno. Porumenila sam i stisla se uz njezino rame; bila bi je još na ulici poljubila, od sreće, što u njojzi ne nađoh one — morske logike. Toga večera sam ranije potražila svoju sabu.Rekla sam, da sam umorna.Nisam ni slagala; umorila me radoznalost. Tek što sam sve za noć spremila i htela otpočeti čitanje, otškrinu tetka vrata od pobočne sobe. — Primi i mene u društvo, smejala se ona.Milan mi pripoveda, kako je majka dala seki knjigu.Pa držim, da je što interesantno, kad je seka tako rano potražila svoju sobu?! — Lolica jedna, i tu me izdao! — Dala mi starica svoj dnevnik, biografiju, šta li je?Još nisam počela čitati. — E, onda me baš moraš primiti!Samo pričekaj, dok svučem i smestim Milana.One dve ostaviću danas Lizi. Dok se tetka vratila, razgledala sam knjižicu. Na naslovnom listu beše napisano: „Zašto sam ostala neudata.“ Kao neki moto beše dodato: Rukopis je bio običan, a pravopis, na moje čuđenje, nov i dosta pravilan. Kad je tetka došla, počela sam čitati: I opet deveti februar, moj rođen-dan.Hahaha! — Pedeseti devojački rođen-dan! Hu, kako je hladno!Vetar hujuče a mrznu prozori; bura i hladnoća — kao u mojoj duši. Šta ću danas da zabilježim? — Čestitao mi nije niko.Ko bi se mene i sećao?Zaboravili me svi, pa i oni — koje sam ja usrećila! Zašto je to tako? — Je li moralo tako biti? — Savest mi je čista i mirna, ali srce i opet boli...Uspomena za uspomenom ređa se u duši i rastrza mi srce.Pa kad su već tu, da ih pokušam sniziti ujedno? Tako ću i činiti.Sad još sve dobro pamtim, a posle? — Posle će me možda ostaviti i pamtenje, kao što su me zaboravili i ljudi. Zaboravili? — Je li baš tako?Ne, sećaju se oni mene, kam god im se prohte smejati.Nisam išla običnim tragom — stazom utrvenom, pa sam im neobična i smeju mi se.No jesam li to zaslužila?Jesam li? Događaji i dela nek govore! Bila sam dete.Priroda mi ne beše maćeha; podarila mi je klicu svega onoga, čime dariva i drugu decu svoju. Klica je bila tu; i ja sam bila čila, okretna i zadovoljna, kao i druga deca.Imala sam milu majku, dragog oca, pa i braćicu i sestrice.Sve sam ih ljubila svom snagom detinjske duše svoje; ljubila sam ih većma nego i tice i cveće i ono kitnjasto zelenilo i plavo nebo, što tako krasno diči moju postojbinu, frušku goru. S moje strane ne beše dakle nikakve krivice, pa i opet ih brzo nestade sa sveta; kolera ih jednog dana sve pokosila.Još i danas se češće pitam: zašto je baš mene poštedila? ... Bila sam kao cvetak, kad ga od stabla otkineš; no svenula i opet nisam.Deca su kao one biljke, što u svakom zemljištu korena hvataju; pa se i ja brzo navikoh u domu svog starog teče e tetke. Teča beše učitelj, kao i otac mi.Dece u kući nije imao; jedinicu ćerku beše udao pre 10 godina.On i tetka behu mi dragi roditelji.Kad su me primili, bilo mi je tek pet godina.Teča me je naučio čitati a tetka plesti.Oboje behu zadovoljni svojom učenicom; tetka nije mogla da me se naljubi, kad sam joj prve čarape oplela, a teči je čisto kosa rasla, kad sam mu u sedmoj svojoj godini pomagala drugu decu u čitanju i pisanju nastavljati. Svu duševnu hranu primala sam od tetke i teče sve dok nisam dobro čitati naučila, a posle sam je tražila i u tečinoj, za ono vreme, bogatoj biblioteci.Na to me je svikao sam teča; u danima odmora i slobodnim časovima, morala sam mu po nešto na glas čitati, a za tim sam prema svom strpljenju i pažnji s kojom sam čitala, dobila po neku nagradu; obično voća, kolača, koju sličicu ili igračku, ili sam se smela duže igrati onih igara, koje sam najvolela.Davao mi je za čitanje ponajviše „Obradovićeve basne“ i ostala njegova dela.No ja sam se kasnije i sama zadubljivala i u suvoparnije stvari i trudila se da ih razumem; vidila sam, da teču to veseli; a za siroče nema veće sreće, nego kad može da zadovolji one, koji ga s ljubavlju sretaju! Još i sad se sećam knjiga koje mi je osim Dositejevih dopuštao čitati.Bio je to Mrazovićev „Poučitelni magazin za decu“.„Cvetnik,“ od J. Rajića i njegovu istoriju: dalje „Novi plutarh“ po Blanšaru i Šileru, Solarićevo „Novo graždanstko zemljeopisanije“ i „Ulog uma čelovječeskog.“ Još mi je bilo slobodno čitati neke prevode od Fenelona i drugih stranih pisaca, kao i bibliju i zlatoustove besede, od Dositeja Obradovića, koje su bile još u rukopisu. Sve sam rado čitala, no Obradovićeve basne po najradije, jer sam razumevala, a ostali pisci behu mi zbog mešanja slovenskog jezika teži i suvoparniji; svaki čas sam morala moliti teču, da mi ovaj il onaj izraz razjasni. Tako sam od Obradovića i Solarića počela se učiti razmišljanju i moralu, a Rajićeva i ostala dela što sam čitala pokazaše mi koliki je svet i kakvih je ljudi u njemu.Teča se tome radovao; bio je sretan što mi je otvorio oči, da jasno i čisto vidim i pošteno osećam.Siromah, nije ni slutio kakvu mi je budućnost u ovom pokvarenom i ledenom svetu baš tim osobinama spremio. Tako sam proživela detinjstvo i dočekala dvanajstu godinu sretno i zadovoljno.No sad na jedanput pade opet sudbini na pamet da se samnom nanovo poigra, jer: — Gle kako baba sravnjuje! nasmeja se tetka i prekide mi čitanje. — Možda nije njezina umotvorina, primetila sam i nastavila čitanje: Jeste, sudbini se dopalo da se opet samnom protitra; umro mi je i teča a tetka morade u obližnju varoš svojoj ćerci i zetu.U njih beše već dvoje dece, te ne beše mesta i za mene. Zaključiše, da me dadu u Vu....r nekoj dobroj prijateljici moje dobre tetke, da me izdržava i vaspita, za ono malo novaca što mi je ostalo od roditelja.Ona rado pristade i još reče, da će mi hranu davati besplatno, a sa prihoda moje „sermije“ da se odevam.„Tako će bar nešto i detetu ostati, a meni nije teško jedno dete hraniti.Gde jedu troje, ješće i četvoro“, čula sam govoriti moju novu pomajku. Srce mi je zadrhtalo, ta žena izgledaše mi u mojoj detinjskoj golemoj tuzi i neprilici pravi anđeo izbavitelj.Da je trebalo život žrtvovati, i to bi bila za nju rado učinila, tako sam je od toga časa zavolela. Pomajka mi beše udovica, a imala je dvoje dece, Danicu i Milana.Danica beše moga doba a Milan je mogao imati 16—18 godina; svršavao je već 7 mi gimnazijski razred. „Slažite se i budite brat i sestre,“ rekla je pomajka, prikazujući me svojoj deci.No mi smo se i bez toga brzo srodili.Ja i Danica nemogosmo biti ni trenutka jedna bez druge.Milana smo opet obe volele, kao jedina brata, branitelja i zaštitnika svog.Ta zar nas je jedanput odbranio od druge nestašne dece, a koliko je puta majku umilostivio, da nas po zasluzi ne kazni, ni broja se ne zna!Šest godina provela sam u njih.Pomajka nije pravila razlike između mene i svoje kćeri; učila nas je obe kuvati, mesiti prati i sve ženske domaće i ručne poslove.Mene je osim toga dala izučiti i mašamodluk, modistluk.„Siroče si, pa ti može trebati“; govorila je češće ona. Milan je među tim svršavao nauke.Učio je prava u P. svake godine proveo je dva meseca na domu.To vreme beše meni i Danici najmilije; jedva smo čekale da dođe.Pred njega smo uvek daleko istrčale, i vešale mu se oko vrata.On nam je uvek doneo po kakvu igračku.No to nas nije toliko veselilo koliko njegovo pripovedanje o stranom svetu, školskom svom životu i naukama koje su nama bile nepoznate.Kad je to video; donosio nam je i slao mesto igračaka različitih knjiga.Upoznao nas je i s nemačkom literaturom.Svi dečiji pisci i pesnici toga jezika, behu zastupljeni u našoj devojačkoj biblioteci.Za vreme školskog svog odmora, naučio nas je i Vukovom pravopisu; bio je još u prvom začetku, no on beše njegov pristalica. Posle smo mu tek tim pravopisom smele pisma pisati; a radi vedžbanja u tome i u nemačkom jeziku, zahtevao je, da prevedemo i po neku nemačku pripovečicu na srpski i da mu svoje mišljenje o ovoj ili onoj temi pismeno saopštimo. Danica mu je retko ispunila želju; bila je detinjastija i nestašnija od mene; radije je u slobodnim časovima trčkala po drugaricama ili se sklonila gde god, pa čitala kakav nemački roman ili po koju prvinu M. Vidakovića, koje je majka takođe imala.I ja sam to rado čitala, ali su me i druge stvari interesovale; te sam i njegovo zahtevanje svagda rado i s voljom ispunila. Tim načinom zbližismo se ja i Milan još jače.Često se među nama izrodila čitava „polemika“ o ovoj ili onoj temi, no to je ređe bivalo; obično smo se u nazori slagali; te je on moje mišljenje tek odobrio ili dopunio. No da skratim; ne pišem roman ili pripovetku, nego tek po neke rešavajuće događaje iz svoga života.Pojedinosti neka zamišlja svako po ćefu, a ono što ću napisati, dovoljno će biti, daj se uvidi, je li „babadevojka“ zaslužila preziranje i porugu, kojom se obično za života sreta... Bila je već nastanula peta godina od kad sam primljena u kući moje pomajke.Jednog dana reče mi Danica poverljivo, da mi se javio mladoženja, popin sin iz obližnjeg mesta.On je trgovac a ja mašamoda, pa je baba Mara, njegova tetka a naša susedkinja sročila, da bi bili krasan par. „Krasan par, a još se i ne poznajemo!“ Uzviknula sam u smeju. „Pa što se smeješ?Tako to biva.“ rekla je Danica i počela me utvrđivati da je ne izdam majci; ona je sve na vrati prisluškivala, a majka neće da se to zna; još sam za udadbu mlada.Tako je rekla i baba-Mari. Nisam je mislila izdati; ali novost ne beše baš obične prirode, te ne ostade bez utiska.I nehotice počela sam premišljati: kakav mora biti „delija“ za koga bi ja pošla.Nisam dugo morala premišljati; prva slika što je nađoh u svojoj mašti, beše — Milan. Trgla sam se od te misli i mahnula rukom preko čela; valjda da je oteram.Ali sve zaman; od toga trenutka znala sam i osećala, da Milana ne ljubim tek kao brata i prijatelja, već i nekako drukčije. Dotle sam bila dete, a od toga trenutka devojka.Već prvo pismo Milanovo, što sam ga za tim dobila, tumačila sam drukčije.Dotle sam svako njegovo pismo komotno čitala majci i Danici, a sad sam pri svakom nežnijem izrazu njegovom porumenila i zadrhtala, da i one što ne iščitaju ... One nisu ništa iščitale, no ja sam osećala, da i on mene tako isto ljubi i čisto se čudila, kako pre to uvidila nisam. Postala sam i prema njemu zbunjena; bojala sam se da se ne odam, pa sam mu retko i pisala.Ostavila sam taj posao Danici, no onda je dugo morao čekati. Što se to „moj mali filozof“ dao u posao, kad mi ne odgovara, o onoj temi, što sam joj pisao?“ pitao je na posletku izmeću ostalog majku.„Ili hoće usmeno da mi odgovori?Moći će i to; skorim ću doma.Ove godine ću svesti fererije na tri meseca.Već sam vas željan a mogu učiti i kod kuće.“ Došao je.Već prvoga dana opazila sam promenu i na njemu; bio je prema meni mnogo hladniji.Najpre me je to bolelo, posle sam tek vidila, da je baš ta hladnoća u ponašanju dokaz onog osećaja, koji se pojavio i mome srcu. Ferije behu već na izmaku.Jedno posle podne ostadosmo nas dvoje sami doma.Majka i Danica behu otišle nekoj rođaci u posetu. Ja sam vezla, a on je u drugoj sobi čitao.Na jedanput uđe mi u sobu i sede preko od mene.Nisam dizala očiju; bila sam zbunjena. „Šta to vezeš?“ „Tebi košulju,“ odgovorila sam ne pogledavši ga. „Pa zašto zlatom?Dosad to nisam nosio.“ „Majka tako hoće; biće ti venčana“ rekla sam, a glas mi je zacelo morao drhtati.Tako mi se bar činilo. On uzdahnu i ode prozoru.Gledao je neko vreme zamišljeno krozanj; za tim mi opet priđe. „Ostavi to,“ reče uzevši mi đerđev iz ruku; „još mi ta košulja ne treba, pa ne kvari te oči; već je sumrak.“ Ustala sam i zbunjeno pošla iz sobe. „Kuda ćeš?“ šaputao je plamtećim okom.„Ostani, imam s tobom da govorim.“ Pa me uhvati oko pasa i poljubi u čelo. Otrgla sam se od njega i pobegla u vrt.Volela sam ga nada sve na svetu, ali mi se nije dalo da se dadem ljubiti od tuđa momka.0sećala sam da to nije više bratinska ljubav, a nevesta ni verenica još mu nisam bila, pa bi morala porumeniti sama pred sobom, da sam iskušenju bez opiranja podlegla. U vrtu sam se sita isplakala za što, nisam znala ni sama. Posle nekog vremena dođe i on u vrt.Preko ruke je nosio moju maramu.Sad je izledalo da je miran, samo je bio bleđi no obično. „Izašla si tako lako odevena, a već se zahladilo; evo ti marame.“ Pa me ogrte u nju, s takom pažnjom, kao da sam kakvo slabo bolesno dete. Ja sam zaista drhtala, no više od uzbuđenja, no od zime. „Hajdemo u sobu, došla je majka;“ pa me uze za ruku, kao i lane što je činio, te uđosmo zajedno u kuću. Posle dva dana je otputovao.Pri polasku mi reče, da me ljubi i pitaše: dali i ja tako osećam. „Zar ti to nisi uvidio?“ šaputala sam uzbuđeno ja. Ali ja sam sumnjao,“ pa hoću iz tvojih usta da čujem, hoćeš li mi biti žena, kad svršim nauke?“ „Hoću,“ jecala sam. On me stište svim naglo bijućem srcu.Ovog puta nisam pobegla; nisam imala snage, jer to beše poslednji zagrljaj.Posle nekoliko trenutaka je otputovao. Pisma su opet letila od jednog drugome.U njegovim beše male razlike.I pre su bila puna nežnosti; a ja sam se izražavala kako sam umela i kako mi je dopuštao ponos devojački. Dan po dan, pa i opet beše godina na izmaku. „Još mesec, dva, pa će i Milan doći,“ reče jednog dana Danica.„Pa je l' majko, hoćemo li ga odmah i ženiti?“ „Čim otvori kancelariju i otpočne raditi,” reče majka, uzevši me oštro na oko. Meni jurnu krv u lice, te zbunjeno pođoh iz sobe. „Uzeću mu Maru Bazićevu; ima pet hiljada odmah na venčanju, a lepa je devojka,“ završi moja pomajka, baš kad sam otvorila vrata. Smrklo mi se pred očima.Posrćući otišla sam do bašte, do mesta, gde mi je Milan kazao, da me voli i da će me uzeti.Iznemoglo pala sam na klupu i plakala, dok se nije smrklo.Tada dođe Danica meni u baštu. „Što plačeš?“ pitala me sa saučešćem. „Setila sam se svojih roditelja,“ bio mi je odgovor. Te večeri dobila sam groznicu.Danica se nije odmicala od mene Oko ponoći sam zastala.Kad sam se probudila kandilo je gorelo a Danica je jecala u svojoj postelji. Šta si uzela toliko plakati?“ šaputala joj majka, no dosta glasno; postelje su im stojale jedna uz drugu.„Ja volim i nju; dokaz je što sam je uzela u svoju kuću, ali da nju uzme ne mogu dopustiti, već tebe radi.Ona je sirota devojka.Šta je dve tri stotinice, a on može dobiti devojku s hiljadama!“ „Sirota Stana, kako će joj biti!“ jecala je ponovo Danica. „Da bome da joj neće biti lako.Ali ako bude pametna, uvidiće i sama, da tako mora biti.Zar sam je za to odhranila da mi sinu ubije sreću!“ „Ali majko, meni izgleda, da i Milan nju zdravo voli.“ „Voli?!“ Čudna mi posla!Mlad muški voli sve što je lepo i što mu je pred očima.Zaboraviće je brzo pored bogatije i lepše; samo ona treba da je pametna, da je blagodarna, pa da ne pravi smetnje. Bože, to nisam ni mislila! odjeknu mi u duši, a valjda i sa usana, jer obe dotrčaše mojoj postelji. „Šta ti je?“ pitaše Danica ljubeći me. Gledala sam ih ukočenim pogledom.Na posletku mi grunuše suze, te odreši jezik. „Ništa, ništa,“ šaputala sam kroz plač; „majka će biti zadovoljna — dužnost je održala pobedu nad srcem.“ Danica me strolno zagrli, pa se glasno plačući bacila u svoju postelju, a majka me pogladila po čelu i rekla nekako suhopadno; „Znala sam.Ta ti si uvek bila moje razborito dobro dete!“ Sklopila sam oči, da je ne vidim.Izgledala mi kao pilat, koji Bogo-čoveka predaje narodu da ga raspne i pored uverenja, da je nevin... Ona uzdahnu i ode od postelje. Kako mi je bilo, daje se zamisliti.Stara moja tetka beše već davno pod zemljom, a trebalo mi je polaziti iz kuće, u kojoj sam toliko sreće i toliko tuge doživela! Padalo mi je na um i samoubistvo.Ali nasilna smrt ostavlja za sobom tragove, a toga nije smelo biti; bila bi neblagodarnost prema majci, a ni Milan nije smeo znati, da sam radi njega umrla.Onda nebi mogao biti sretan, a ja sam mu tek sreću želila.Ta volila sam ga istinski i većma nego sebe; a ne tek s momentani strasni osećaji životinjska nagona, koji su obično sebičnost, jer kad ne mogu ljubljenu osobu imati, slepo jure u propast, ne obzirući se ni na što. Majka je rekla: „zaboraviće je pored druge bogatije i lepšte.“ Te reči zvučaše mi neprestano u duši; i ja sam ostala da živim iz dužnosti i ljubavi.Ostala sam da živim, no u kući toj duže ostati nisam mogla.Zemlja je čisto gorela podamnom; morala sam begati odande, gde mogu naneti nesreću i gde me više ne trebaju... Pomišljala sam: šta će Milan misliti o meni, kad tako iznenada odlazim?No dužnost prema majci odgovorila mi; „Za tebe mora biti mrtav, pa šta te se tiče njegovo mišljinje o tebi?Što bude gore mislio, tim bolje!“ „Majka, nađite mi kola; idem sestri od tetke u * rekla sam pomajci spremajući svoje stvari. „Sestri od tetke?Pa možeš.Ali niko te ne tera...“ Zajecala sam na glas. „Što plačeš, ludice moja?Tamo je i onako življe i veće mesto; ako se ne složiš sa sestrom, imaš svoj novac a vešta si mašamoda, pa otvori trgovinu.To sam ja i mislila, kad sam te dala izučiti.Sirota si devojka, a muški su vragovi; lažu oko devojke, dok ne dođe do ženidbe, pa onda biraju bogatiju.Svi su oni taki...“ Krv mi jurnu u glavu. „Razumem!“ uzviknula sam ponosito.„Ali nije nužno da ga u mojim očima tako ne dostojno ocrnjujete.Ja ne sumnjam u njega, ali ga ljubim iz sve duše; a ta ljubav i dužnost prema vama učiniće da ga zaboravim i bez toga.Oh ta i ja znadem, da se u bogatstvu lakše i komotnije žive, pa neću da sam mu na smetnji!“ „Siroto moje dete,“ reče ona trenutno, pa me zagrlivši i poljubi u čelo.No opet mi je našla još toga dana kola za *. Kad sam polazila, Danica se gušila u suzama, a blistale se suze i u pomajčinim očima; ali moje oko ostalo je suvo; srce mi se beše skamenilo a dušu mi zauzele misli o nesitoj i grabljivoj čovečijoj prirodi. Sestra i šogor rado me primiše, osobito kad čuše, da ću im plaćati hranu. Prvi mi posao beše, da pišem Milanu. Pisala sam mu, rekavši, da sam otišla od njih.Sirota sam devojka, pa mi je dužnost nalagala da tako učinim; treba se u mladosti postarati za stare crne dane. Tako sam pisala, no sam Bog zna šta sam pretrpila dok sam napisala to nekoliko hladni i ravnodušni reči! Da zaboravim svoju tugu trebalo mi je što više posla.Za to sam odmah otvorila na svoju ruku radionicu i trgovinu šešira, gde sam sa dve devojke radila neumorno. Jednog dana radila sam u dućanu, kad se vrata otvoriše, a unutra stupi — Milan. Zadrhtala sam i pobledila. „Što drhćeš, zmijo glatka?“ reče promuklim glasom on.„Nisam došo da ištem računa o vladanju tvome; neću ti ni ljubavnika ubiti; nemam prava na to, a zacelo i nije — jedan!... „Mi—la—ne!“ prošaputala sam isprekidano i onesvešćena pala dole; pred očima beše mi se smrklo a srce mi stegnula neka ledena ruka. Kad sam se osvestila, ležala sam na kanabetu, pored mene klečaše moje dve učenice tarući mi čelo i ruke, a čelo nogu stajaše on pognutom glavom i suznim očima. „Milane, oprosti, oprosti!“ molila sam ga, pruživši mu obe ruke. „Šta da ti oprostim? reče on ne prihvativši ih.„Ljubav se iznuditi ne može, a ja sam se tome mogao nadati još onda, kad si od mene pobegla u vrt.Zato te ne korim; ali ni posle nisi me morala obmanjivati.Mogla si reći: „ne volem te!“ A ne da me tako gadno prevariš!“ Ja nisam kriva!“ jauknula sam.On nije čuo taj jauk; bio je već na ulici. Skočila sam, da ga zadržim, da mu sve kažem i da umrem, ali na vrati sam se već stropoštala.Svest me opet beše ostavila. Dugo sam i teško za tim bolovala.Kad sam ozdravila, čula sam, da se oženio Marom Bazićevom. Sad mi je bilo sve jasno.Mojoj pomajci ne beše dosta, što sam se iz dužnosti svojevoljno sreće odrekla, nego da postigne svoju celj, sramno me je pred njime žigosala i uverila ga, da ga ja ne volim; a moj nekadašnji nagli odlazak u baštu i sadašnja molba da mi oprosti, utvrdila ga je još većma u tom pogrešnom mišljenju. Mislila sam u prvi mah, da ću umreti, poludeti, ali to ne bi ni jedno; bila sam mlada i duševno snažna. — Taj stih, kao da mi je poznat, prekide mi tetka čitanje. — Čuli ste ga od mene.Starka ga je lane u parku citirala. Htela sam nastaviti čitanje. Odmori se malo, primeti mi tetka.Gle prvih bresaka, pa pokvasi grlo.Sad sam se setila, da tvoj deo dobila nisi. — Vas kao da slabo zanima staričin život? smejala sam se. — Ne, dušo, vrlo me zanima, reče ona uzevši s ormana kotarčicu s breskvama, al dosta si na glas čitala.Ja ne bi mogla tako dugo. — Moguće je.Al u mene je učiteljsko grlo... — Grlo „novoga metoda,“ nasmeši se ona, zato vas „stara priroda“ i tera u grob pre vremena.Krasan stari metod uz koji živeše učitelji 80—90 godina!Još i danas se sećam svog učitelja.Krupan, sed i rumen starac.Dođe do duše ranije u školu, no što sad učitelji dolaze, ali prozove nas jedno da govorimo na sred škole ili kod table, a on ako je pre podne, zapali čibuk, pa se ne vidi iz dima; ako li je posle-podne, nasloni glavu na katedru pa — hrče.Tek na lupu od našeg trčanja po skamija, protre oči i vikne: „Ko je to na sredi, nek produži dalje?!“ Tako je vidiš bilo, a ne kao sada.Umoriš se ko pseto od silnih pitanja.Tek što im znanje na levak u glavu ne sipaš, pa koja vajda?Šarlatana u svetu više no ikada! — Tome nije kriva škola ni metod, već domaće vaspitanje i okona.„Dete retko sluša ono šta mu se kaže, već rado polazi putem, kojim vidi da mnogi hode,“ rekao je neko; primetala sam u svoju obranu. — Manimo se metoda, već brzo kvasi grlo, pa nastavi čitanje.Jedva čekam da čujem svršetak, žurila me tetka. — To će te teško večeras čuti.Ima još dosta. — Onda, laku noć!Sutra ćemo nastaviti.Sad lezi i ti, već je kasno a teča ti je legao, pa nemože zaspati.I kroz zavesu na vrati prodire svetlost; a to njemu kvari san. Učinila sam joj po volji; bila sam i pored radoznalosti sanana. Sutra sam nastavila čitanje, čim je tetka dospela: Prošlo je tri godine.Od negdašnje žarke ljubavi prema Milanu ostala je tek gorka uspomena; plamen u poslednjem izdisaju i ništa više. Da ga zaboravim, doprinela je mnogo i ona njegova gadna i nedostojna sumnja o meni.Ta da me je tek u pola voleo kao ja njega, srce bi mu kazalo, da sam čista i nevina. Zaboravila sam ga, ali sam drugog zavolela.Ja, koja sam dotle sanjala o ljubavi i s one strane groba i držala, da nikoga više ljubiti ne mogu! Bio je Milanov drug i brat od tetke.Dok sam bila u domu moje pomajke, dolazio je češće sa svojom majkom.Jednom je u nas proveo čitave ferije.Borivoj; učio je zajedno s Milanom jednu istu struku.Inače je bio čestit, razborit mladić i vrlo simpatična pojava.Još dok sam Milana volela, njega sam poštovala i volela kao rođena brata. Sad me je opet našao.Prakticirao je u mestu kod nekog advokata, a u šogora beše sin Dušan, s kim se još od pre poznavao. Dušan je bio mojih godina a Borivoj nešto stariji.Obojica behu dobra srca i izvrsni srodnici; nadmetali se, koji će me bolje razonoditi, osobito za vreme moga bolovanja, posle onog rastanka sa Milanom. Dušan je znao sve tajne moje, no Borivoj nije, te mi u početku čudno bilo njegovo saučešće i staranje o meni. „Tebe seko, nešto muči,“ govorio mi češće; (sekom je zvao još u detinjstvu i mene i Danicu) poveri mi se; u društvu se sve lakše snosi.„Smejao se, no taj smej je nekako čudno zvučao; te sam ga začuđeno pogledala. On bi mi na to za trenutak toplo pogledao u oči a za tim brzo oborio pogled i zbunjeno i brzo otpočeo kakvu temu, što nije interesovala ni mene ni njega. Razume se, da mu se nisam ispovedala, nego mesto toga otpočela kakvu zgodnu šalu, držeći, da je smešno i detinjasto govoriti o onom, što je prošlo i što se više preinačiti ne može. On se tada obično usiljeno nasmešio i bivao više dana primetno hladniji.Kad sam ga pitala za uzrok, trgao se, pogledao me ispitujući, a za tim uzdahnuo, izbegavajući odgovor na moje brižno pitanje o neraspoloženju njegovom. Dolazio nam je svaki dan.Jedanput ne dođe dve nedelje; bilo mi je za to vreme nekako čudno i teško.Pitala sam i Dušana, šta je s njim. „Tu je,“ reče mi on „video sam ga i juče.Pazdravio te.No nešto mi je zbunjen.Valjda se što na nas srdi.Kad dođe, pitaću ga.“ Te sam večeri mnogo premišljala o svoj prošlosti; u postelji sam i plakala.Setila sam se i Milana.Sklopila sam oči, kao ono deca, da mu sliku vidim, ali mesto njega vidila sam — Borivoja.Nasmejala sam se i zlovoljno okrenula na drugu stranu; no i opet se nisam mogla otresti misli: „zašto da je zbunjen i zašto ne dolazi?“ U svojoj mašti našla sam i odgovor: „On te ljubi,“ glasio je on.U duši mi je pri tom bilo nekako toplo; srce mi je življe počelo kucati, no tek za trenutak; posle me obli rumen stida; i svega nestane.„Koja vajda,“ sevnu mi kroz glavu, „kad je tvoje srce mrtvo.Osećaj, što ga osećaš, ne može biti ljubav.U životu se ljubi tek jedanput!“ Tako sam mislila, trudeći se da svoje osećaje utišam i oteram te varljive misli; no opet sam tek o Borivoju sanjala... I sutra-dan sam bila uzrujana.Čim sam se u dućanu vidila sama, počela sam plakati.Za što? — To nisam znala: samo je tako moralo biti; srce mi je kipilo od smese radosti i tuge, sreće ne sreće, nade i neke crne slutnje. Posle sam se utišala i počela raditi.Umila sam se, no oči mi Behu još isplakane.Na jedanput stupi u dućan — Borivoj. Uzdrhtala sam se kao neki krivac.I on je bio zbunjen i bleđi no obično. Pozdrav nam beše mnogo hladniji nego obično.Ni rukovali se nismo, a inače nam je to bio običaj. Dužnost mi je bila, da ga zapitam, gde je za toliko, pa ni to nisam mogla; osećala sam, da bi me glas odao. „To je zacelo narudžbina?“ reče on, pokazujući na šešir što sam radila. Sedi.“ Bilo je sve što sam mu mogla reći.Primio je ponudu i ćutanje opet nastade; ja sam radila nervoznom hitrinom a on je razgledao cveće što je ležalo na tezgi.Nisam dizala očiju, ali sam osećala njegov blagi ali ispitujući pogled. „Što si plakala?Zar ga još nisi zaboravila?“ pitao je prekornim glasom. „Koga?“ uzviknula sam i digla oči. „Oprosti“ reče on pruživši mi moj dnevnik.Davno sam opazio da te nešto tišti.Nisi mi se htela odati, no slučaj mi je pomogao.Pre dve nedelje si jednog jutra zaboravila u bravi ključ od svoje sobe.Zacelo si se žurila u dućan.Prošao sam onuda i svratio sam.Kod kuće beše samo sluškinja i mala Danka.Hteo sad da odem no Danka me uze za ruku i odvede u tvoju sobu, da mi pokaže šešir, što joj ga praviš.Htela mi pokazati i pantlike što ćeš metnuti na šešir, pa izvukla mesto njih iz neke kutije tvoj dnevnik.Oprosti što sam ga neprimetno uzeo i pročitao; nije to bila prosta radoznalost, već nada, da ti možda mogu pomoći.Ali —“ „Šta, ali?“ pitala sam usiljeno smešeći se. On uzdahnu.„Hteo sam reći, da bi moja pomoć bila neznatna.Ti ga ljubiš i suviše...“ „Ljubila sam ga,“ te mi se sa usana. On se bolno osmehnuo. „Rđava izvina, seko moja.Otvori samo poslednji list svoga dnevnika...“ To je bilo pre dve nedelje...“ A rumen stida sunu mi u lice.Činilo mi se, da sam se odala. Srce mi je lupalo, da sam se bojala, čuće.Ustala sam i donela još cveća. ma da mi nije trebalo. Sad sam bila mirnija.Zaključila sam da svoje osećaje ne odam.„Ta ja se varam da ga ljubim; pa i kod njega je tek saučešće i prijateljstvo!“ Tako sam mislila sedajući na svoje mesto. „Stano,“ reče on uhvativ me naglo za ruke; „ti si mnogo patila... patiš i sada.No budi pametna, budi snažna a vreme će sve izlečiti.“ „Misliš?“ pitala sam, tek da ne ćutim. „Ne da mislim, nego sam i uveren.Taki karakteri, take prirode ne podležu lako.“ Oko mu je plamtilo a glas drhtao. Izvila sam svoje iz njegovih usijanih ruku.Srce je u meni drhtalo, pa sam osećala da će zadrhtati i ruka... Uzdahnuo je i mahnuo rukom preko čela. Nastala je nesnosna tišina.Da je prekinem, mehanično sam pitala: „Po tome bi ja bila nježna.Zar ti ne nalaziš da sam suviše osetljiva?Dušan me uvek kori zbog toga. Nije mi odgovorio, samo me gledao. „Što me tako meriš, zar mi je pitanje tako glupo?“ Silom sam htela da se šalim. On se trže. „Želiš li iskrenu presudu?“ pitaše posle nekoliko trenutaka. Sad me i bolje poznaješ.“ „U tebe je,“ reče on ne dižući očiju i nekakvim mekim glasom, „more osećaja ali njima ne vlada tek srce, bura lakomislenosti, nego su potčinjeni, tvrdoj volji, ćerci razuma.“ „Vrlo pojetički; samo se kanda ne slaže s istinom.Zar ti nije već dnevnik kazao, da se to more hoće i kod mene da uzburka i koleba?“ „Bez toga kolebanja nebi bila čovek.To nije greh; to je na karakternom čoveku vrlina; pokazuje uz razum i toplo srce.“ „Toplo srce.Kome još to treba?!“ uzviknula sam u nehotice.Setila sam se, da su me baš oni odbacili, koje sam žarko ljubila... „Kome treba?“ uzviknuo je drhćućim glasom, „to ti hoćeš da znadeš?“ Znaj dakle. — Zastao je i pogledao mi u oči.U tom pogledu se jasno ogledala — ljubav. Srce mi je drhtalo, no pogled sam mirno izdržala; s poslednjim izdisajem moje ljubavi prema Milanu nikla mi je u srcu klica sumnje u mušku stalnost, a ponos devojački još me naučio, kako se osmehom rasteruju suze a žeravica ledom zaklanja... On je oborio oči i uzdahnuo. Od toga doba nije mi izjavljivao ljubav rečima, ali je svaki pogled kozivao, kako mu je u srcu. Dugo sam držala, da se oboje obmanjujemo.Revnosno sam nastojala, da taj pokrenuti osećaj u njemu uništim još u klici.Zar sam se jedan put za rad toga pred njime hotimice pokazala gora no što jesam. To je trajalo, sve dok nisam sa užasom uvidela, da je baš to samo pregorevanje i briga a njemu — ljubav. Srce mi dakle ne beše mrtvo nego tek uspavano! Stidila sam se sama sebe, no sve badava; ja sam ga ljubila iz sveg srca i duše svoje.Neki puta mi se činilo, da sam i u Milanu ljubila tek njega. Krila sam svoje osećaje, no on ih je ipak doznao.Ljubav je najteže sakriti.Vidio je šta mi se zbiva u srcu i zračak sreće ozari mu lice, ali tek za trenutak.Docnije je u takim prilikama bivao snužden i zlovoljan.Jasno sam videla, da ga moja ljubav slabo usrećuje i da mu je nemila. To me je bolelo.Dok sam se savlađivala, težio je za njom i tražio je, a sad kad je uviđa, izbegava svaku izjavu. Bio mi je zagonetka; no brzo sam i nju rešila.On je zavoleo — drugu. Ta druga beše moja drugarica. Težak beše to trenutak, mnogo teži i od onoga, kad sam se s Milanom rastala.Tada — a sad — suparnica. Darinka joj beše ime.Bila mi je drugarica i siroče kao i ja; modistluk je samnom zajedno izučila a pre godinu dana otvorila je i radnju preko puta od moje. Slagale smo se i ako smo bile nejednake prirode; bila mi je neobično odata.Docnije sam vidila, da s toga što je volela Dušana, nadala se sirotica da ću posredovati da je uzme.Činila sam sve moguće, no on nije osećao simpatije prema njoj. Voleo je drugu, koju je docnije i uzeo. Kad je primetila Dušanovu ravnodušnost, izmenula se i postala hladna, skoro gruba prema meni. Pitala sam je za uzrok. „Šta ti hoćeš od mene?“ viknula je, a oči joj srdito sevaše; „nisi dete, da te držim na krilu!“ „To i ne tražim; samo hoću i moram ti kazati; da nemaš pravo što se srdiš na mene.Nisam ja kriva i to Dušan — “ Svršiti nisam mogla, pala mi je na grudi i jecala: „oprosti, oprosti! ne znam šta činim; ta ja ga tako volim!“ „Preći će sve to.Ni ljubav nije uvek večita, tešila sam je.“ Nije mi htela verovati.Da je utešim, pripovedala sam joj i svoju nekadašnju ljubav prema Milanu.O Borivoju nisam joj ništa govorila.Držala sam da je izlišno; a još nisam vi sama znala, da je izlišno; a još nisam ni sama znala, da je ljubav, što prema njemu osećam. Slušala me je strpljivo, i tada tužno reče: „Lako je tebi, al u meni kao da su dve prirode; jedna dobra a druga zla; večito se kose, a ni jedna ne popušta.“ „Dobra i zla je u nama svima, samo je zlo što su u tebi te osobine jednako jake i tvrdoglave; Ta pusti da nadjača jedna ma koja!“ Ona se smejala na moju primedbu i tužno dodala. „S toga ću propasti.“ Priroda joj beše doista zagonetka.Kolko je bila energična, toliko nestalna, koliko snažna toliko slaba, a koliko dobra toliko zla i naprasita.Osim toga je bila veoma slavoljubiva i ponosita. No niko nije bez mane i ja sam je volela, vrlo volela; jedno bi izgledalo prijateljstvo i ljubav, koje veže tek — nepogrešivost. Da je razonodim prizvala sam je češće sebi i tu je poznao i Borivoj. Da je on zavoleo, jasno sam sad vidila.Kako je ona osećala, nisam htela da ispitujem.Našto bi mi i bilo?Dosta što sam znala, da me on više ne voli.Utopljenik se maša i slamke, a ja se prihvatih nade da me možda zaboravlja, što drži, da ga ja nevolim.Zgodnom prilikom dadoh mu poznati kako mi je u srcu.On je vidio i osećao, ali se učinio da ne vidi... To mi je bilo dosta.Dušu su mi rastrzale strašne muke.Srce i razum, ponos i ljubav borila se u meni.Dugo je trajala borba ta, dok jednog dana ne dođe do očajanja. Na što živovati život bez svrhe?I moja ruka odape pištolj. „Zbogom Borivoju!....Zbogom majko!....“ Pogled mi je pao na mesecom osvetljenu sliku pokone mi matere.Prekorno i tužno gledale su me te mile oči.Ruka mi je zadrhtala a smrtonosno oružje palo sa praskom na zemlju. „Ne, majko, neću ti spomen kaljati!Tvoja kći je dosta patila, pa će biti snažna i od sada!Ne leži junaštvo u smrti, već u životu.....“ Poljubila sam sliku svoje majke, kao duševnu izbaviteljku svoju, a zora me je zatekla za put spremljenu. Otputovala sam u Beč, da se tamo bolje usavršim u svojoj struci i da — zaboravim.Svojima sam rekla, da sam se davno rešila za to, a sada sam dobila žuran poziv od te i te firme.Gotovu robu ponela sam sa sobom a ostalo ostavila da šogor u red dovede.I Darinka me je suznim očima ispratila; Borivoj nije došao da se oprosti, zašto — neznam. U tuđini sam provela dve godine u radu i tuzi, no vreme je učinilo svoje; postepeno počela sam bivati veselija.Borivoj je imao pravo; ja nisam bila od onih što lako podležu. Još nisam bila ravnodušna, ali ni surevnjiva; sećala sam ga se kao što se čovek seća kakvog milog pokojnika.Za mene je bio mrtav; samo što me je po kat-kad mučila misao: u čijem je srcu prvo ponikla ljubav, u njegovom ili njezinom? Doznala sam i to.Pri kraju godine pisala mi Darinka izmeću ostalog i ovo: „Kad ćeš doći?Kako bih se s tobom rado razgovarala, onako, kao nekada; možda ne bi odobrila korak, što sam ga učinila — ja sam verenica! Čudićeš se, no tako je.Ti znaš, a možda i ne znaš, da smo se, t. j. da me je Borivoj voleo još dok si ti ovde bila.Tada sam ga odbila; nisam znala kako on misli, no sad sam već dala reč i juče smo se prstenovali.Ja sam opet vesela i zadovoljna; on je tako dobar. Reći ćeš: A Dušan? — Njega sam da bome volela, al sad ga ne volim.On se oženio.Valjda ti je pisao. — I Stevana sam volela, no ni on nije za mene; sve više uviđam, da je lakouman i ne postojan, a i mišljenje nam se jako razilazi; poznati su ti njegovi gospodski nazori, pa se može lako desiti da me zaboravi. (Stevan je bio sin ondašnja imućna beležnika, lep no lakouman mladić.Čula sam češće govoriti, da se njih dvoje rado glede, no ona je to do sad uvek odricala.) Čim se venčamo, otputovaćemo u Ameriku.Tamo u novom svetu lakše će Borivoj steći glasa a i za mene će biti bolje.Dosadan mi je ovde ceo svet; i vazduh me čisto guši; tamo će valjda biti drukčije.“ Sva sam se stresla, kad sam pročitala to pismo.Dakle s njegove strane je ljubav a s njene tek simpatija i sažaljenje!Zarad njezine milostinje prezreo je moju ljubav, jadni Borivoju. znadeš li šta činiš?!Ili te je zanela njezina spoljašnost?!.... Probudio se ponos u meni i ja sam joj odmah odgovorila. Odgovorila sam joj čestitajući i želeći obojima sretan put.Želje su bile iskrene, ali pismo orošeno mojim vrelim suzama; pišući ga, živo sam sahranjivala i podrugi put svoje srce. Posle dve nedelje dobila sam opet pismo od Darinke.Javljala mi, da se venčali i da odmah polaze u Ameriku. Mirno sam pročitala to pismo, mirno sam ga ostavila među druga; samo mi je u grudima bilo nekako prazno, vrlo prazno.Činilo mi se, da više srca u grudima nemam.Svi osećaji ko da mi se sledili. Kako su živeli u „novome svetu,“ nikad nisam pouzdano doznala.Nisu se više vraćali.Tek pre deset godina, čula sam, da su na brzo oboje svršili tragično.Iz slavoljublja i žudnje za bogatstvom, laća li se raznih kritičkih poduzeća.Sreća ih izneverila, te se materijalno ubili.Ona se posle otrovala, on sjurio sebi kuglu u čelo.Jeli istina ne mogu tvrditi; doznala sam tek iz nepouzdana izvora. Vratila sam se svojima.Radnju nisam odmah htela otvoriti; trebalo mi je odmora u svakom pogledu. Tek što mi se počeše rane lečiti, pozlediše se opet.Jadnog dana dobila sam pismo.Kao elektrisan zastao mi pogled na adresi toj.Poznala sam rukopis — Milanov. Zadrhtala sam.„Šta će sad od mene?Zar nije bilo dosta uvrede?!A drugo za celo neće.Ta sada ima još ženu i dete!“ Htela sam ga ne otvoreno vratiti.Uzela sam i pero, kada se pokrenu u meni neka vrsta sažaljenja: „Ako možda ne misli da vreća?Ako je možda i on nesretan?Ako — “ Strašne misli kidaše mi dušu.Više nisam mogla izdržati.Prelomila sam pečat. Nisam se prevarila.On mi je pisao i molio me da mu oprostim uvredu što mi je naneo.Majka je pre kratkog vremena umrla, a na samrti sve mu je kazala, moleći Danicu i njega, da me zamole, da joj mrtvoj oprostim.Sve je to činila iz prevelike ljubavi prema svojoj deci.A ona je dosta kažnjena i onako; sa snahom se nije slagala, pa je umrla kod Danice, koja se davno udala. „Oprosti joj Stano kao što joj i ja praštam,“ svršavao je svoje pismo; „a znaj, da za mene više sreće nema.S majkinom ispovesti odletila je za uvek.Patnja je moja teška, a olakšaće se tek onda, kad čujem, da si nam oprostila.Zato budi milostiva, pa odgovori kako živiš i možeš li nam oprostiti.Ta ja sam najmanje kriv što se tako desilo!“ Jecala sam čitajući to pismo: Žao mi je bilo žene, koja je iz ljubavi pogrešila.Milana nisam žalila.Ne poverenje prema muškima beše u meni već korena uhvatilo.Žena mi je bila lepa i bogata, a imao je i sina, više mi nije trebalo, držala sam da se u pismu jada, tek da mi nanešenu nepravdu toplim rečima olakša.Ta on je bio muški, pa ako je mene morao prezreti, zar je morao uzeti onu, koju ne vole?... Tako sam mislila, pa sela i napisala tek ovo: Patila sam mnogo dok sam te zaboravila.Sada je sve prošlo, pa nek vam je prosto! Posle nekoliko dana opet mi je pisao: Tvoj oproštaj je, kao kap vode od žeći umirućem patniku.Zar se tako govori, kad se prašta od srca?Ne Stano, ti se i sad srdiš!Ali zar sva krivica leži na meni?Zar nisam bio prevaren, a prevaru si potpomagala — ti sama.Ne korim te; znam ti nazore.Ali promisli se i ti, pa budi milostivija.Kažnjen sam i onako i suviše.Ogorčen na tebe, oženio sam se onom, kojom je majka htela; i moja je sreća uništena a život slomljen.Ona je moja žena, ali ne ona, za kojom sam ja čeznuo.Svaka misao razlazi nam se još u osnovi; ja nerazumem nju, a ona mene nesvaća; strani smo jedno drugome bili od početka, pa tako je i sada. Dok sam sumnjao u tebe, privlačila me njojzi njezina spoljašnjost.Sada mi je to šuplje šarenilo dosadno a život nesnosan.Živim samo zato, da tebe još jedared vidim i da iz tvojih usta čujem, možeš li mi oprostiti onu gadnu, onu crnu uvredu.Nevin sam, ali i tvoj je život otrovan.Dokaz tome već je to, što nisi pošla mojim putem...Preklinjem te, oprosti mi i dopusti da mogu doći da te vidim i usmeno kažem šta sam sve do sada prepatio. Očekujući odgovor, tvoj nesrećni Jadna majko, je si li se tome nadala, kad si svoju pogrešku sinu odala?!Uzdahnula sam, kad sam pročitala to pismo. Odgovorila sam mu ovako: Praštam ti iz sveg srca.Nikada se nisam ni srdila na tebe; samo me je dugo bolelo, što ti je vera u moj karakter, moju čistotu onako labava bila.No i toga je davno nestalo, pa budi miran i sretan! Dolazak ti je izlišan; bilo bi detinjarija, a možda i neuputno.Naši se puti razišli, pa našto buditi gorke uspomene. I ja sam mnogo patila.To neka ti je uteha.Ali sad je sve prošlo.Dužnost moja prema majci nagonila me, da onako učinim, a da se sad ne vidimo izčekuje dužnost — tvoja. Zaboravi sve i budi čovek! Držala sam da neće doći.Ali već posle nekoliko dana stajao je predamnom bled i drhćući od uzbuđenja. I ja sam drhtala.Tek posle nekoliko trenutaka mogla sam reći: „Zašto si to činio?!“ „Zašto? ponovi grobovskim glasom on.Pogledajme, pa ćeš videti.Duže nisam mogao izdržati, Pa sad me osuđuj kako znaš!Došao sam, da te još jednom molim, da mi oprostiš i da ti kažem, da te sad ljubim hiljadu puta većma nego pre.“ Uzeo me je za ruke, uveravjući me nežnim i strasnim rečima o svojoj ljubavi. Ćutala sam i jecala.Tek kad me htede privući svojim prsima, trgla sam se i ustupila korak natrag. „Milane, budi čovek!Zar ti ne znaš da si oženjen? rekla sam trudeći se, da ga umirim.“ Ali znam i to, da sam nesretan; prevaren i da ljubim tek tebe.“ „Ćuti Milane, ćuti!Već take reči su greh iz usta oženjena čoveka. „Neću, da ćutim.Dosta sam patio!Grehom nazivaš ti moju ljubav prema tebi.A zar nije veći greh, da se rastanemo sad, kad sam i po drugi put uvideo, da smo stvoreni jedno za drugo?!Da si me ljubila nema sumnje, a osećam, da me ni sad prezirati ne možeš.Pa zar nebi bilo ludo, kad se nebi mašili sreće, koja nam je tako blizu! ..O, Stano, budi milostiva, budi pametna, pa me ne otiskuj od sebe.Ja te ljubim neizmerno.Nema žrtve, koja bi mi za tebe teška bila.Znanja imam a i volje za rad, pa hajde samnom daleko u svet, gde nas niko ne zna i ne poznaje.Tamo ću te na rukama nositi i bićemo oboje sretni.Ili ako nećeš tako, reci hoćeš li, da se sa ženom rastavim?Podiću i nebo i zemlju dok do celji ne dođem.“ Upro je očajnički pogled u mene a ja sam drhtala kao u groznici. „Što ćutiš?Reci, da hoćeš.To nije greh: ženi ću ostaviti svo dobro moje.Ona će me lako pregoreti.Nije ni pošla za mene iz ljubavi.Novac i titula: „gospođa doktorka“, njezin je ideal...“ „A tvoje dete, tvoj sin?“ prošaputala sam, da ga setim dužnosti oca i muža. „Moj sin?“ jauknuo je on, pokrio lice rukama i stajao nemo i nepomično.Grudi mu se burno nadimale a kroz prste kotrljale se suze. Neko vreme je tako stajao.Zatim teško uzdahnuo, spustio ruke sa lica i rekao odlučno: „Povešćemo ga s nama.U tebi će imati bolju mater, no u ženi, koja ga je rodila, al ne shvaća i zanemaruje svoju dužnost.“ Užasnula sam se od tolike odlučnosti i upotrebila svu svoju snagu i govorničku moć, da podignem ugled matere deteta njegovog i da im ga opet vratim. On me je strpljivo slušao, ne skidajući oka sa mene.Kad sam svršila, uze me za ruke i nežno reče: „Dobar branilac.Ali ovog puta se trudiš bez uspeha.Sve što si uspela, samo je to, da te sad ljubim još većma, a ljubiću te i do smrti!Bez tebe ću otići tek ako me ti više ne ljubiš.“ Stresla sam se.Grozna misao pade mi na pamet i izazva još grozniju borbu u meni. „Otićiću, tek ako me ti ne ljubiš,“ rekao je čovek, koga sam nekada tako žarko volela i koga sam sad opet ljubiti počela.I već da podlegnem moći probuđene ljubavi, kad mi se u mašti ukaza žena s detetom na ruci. Oboje me prekorno gledali. „Ne otimaj mi ime!Nisam ja kriva što se tako desilo,“ srdila se žena; „vrati mi oca!“ jaukalo je i preklinjalo dete... Zgrozila sam se od prizora tog i pokrila lice rukama.On ih nežno skide i zagleda mi u oči.Sklopila sam ih, da ga ne vidim.Kad sam ih otvorila, rekla sam hladno i odlučno: „Milane, idi kući ženi i detetu.To ti je dužnost; a oni te i većma vole, nego ja.U meni nema više ni mrve ljubavi za tebe.“ On se trgao, gledeći me začuđeno. Oborila sam oči. „Šališ li se? pitao je uzevši me opet za ruke. „Ne šalim se“, rekla sam nedižući očiju i tako odlučnim tonom; da sam se sama trgla od njega. „Večita zagonetko!“ uzviknu on, pustivši mi ruke; „no i ja sam kriv, pa nek ti bude po želji. S tim je odjurio iz sobe. Kako mi je bilo, teško je pojmiti.Poluonesvešćena pala sam na kanabe.Plakala sam dugo i gorko.A kad je ta vrela reka odšila, pade mi pogled na ikonu, na raspetije spasiteljevo.Bacila sam se prednju i šaputala: „Oče, jesi li zadovoljan sa svojom jadnom ćerkom?Delala sam po tvojoj svetoj zapovesti i dužnosti čoveka; al muke su velike, pa me ukrepi i sačuvaj od daljeg iskušenja!“ Niko mi nije odgovora dao; no zraci zalazećeg sunca, padaše na trnom okrunjenu glavu Bogo-čoveka, i meni se čini, da me te svete oči tužno al zadovoljno gledaju... Ustala sam i celivala ikonu.Srce mi se još cepalo, no duša mi je bila mirna, od prilike onako, kao kad učinimo kakvo dobro delo. Otvorila sam opet trgovinu šešira i radnju ženskog odela.I to sam u Beču izučila.Radnja mi je dobro išla, te ne prođe ni tri godine a ja postadoh bogata „partija.“ Stajala sam na tri hiljade, razume se u šajnu.No tada beše tolika svota znatan kapital.Sljed toga retko beše nedelje a da nije na moji vrati zakucao po koji provođadžija. Obično sam ih sve redom odbijala. „Šta čekaš?Dokle ćeš birati?“ ljutio se često šogor i sestra. „Imam kade.Nema mi ni trideset godina.“ „Nema ti ni trideset godina!“ uzviknuo je šogor zar ti hoćeš tridesetu da dočekaš?Ko će te onda uzeti?!“ „Sve mušterije što me i sad ištu.S godinama porastiće mi i kapital. Sestra se nasmejala, a šogor valjda u obranu muških samo mi rekao; „Baš ko da je pri ženidbi glavno kapital.“ „Čini mi se, da jeste“, smejala sam se ja; „izvolite samo pročitati nekoliko beležaka iz moga dnevnika, pa će te se uveriti, da ja poznajem te smirene mušterije...“ „Kakve su to beleške? čitaj, bar da čujem.“ „S drage volje; samo dok ga donesem.“ Donela sam i čitala: 10. mart godine 18...Prosi me trgovac iz * Po izgledu valjan i čestit čovek.Provođadžiše N. N, sve je, kako se samo može želeti.Provođadžija bar tako tvrdi, no u svojoj nevinosti dodaje: da je mladoženja došao na tri hiljade.Pa ako imam toliko, da se svršava.Inače mora kazati svekru, jer on, t. j. mladoženja dobija i u mestu valjanu devojku al s manje miraza... Prekinula sam čitanje i pitala: „hoću li čitati dalje?“ „Pa čitaj“ smejao se šogor. „15. mart 18... godine.Mladoženja bogoslov, provođadžiše gospođa N. N., sva je sretna i u toj sreći poverljivo mi dodaje: da momak možda nebi došao tako daleko.Ima devojaka svuda, al siroma mora; nije popovski sin, pa mu treba bar dve hiljade da se zapopi.A vi rano, toliko zacelo imate?Pa ga sad ne upuštajte.Lepo je biti popadija.Za to mi budite zahvalni, pa ga držite za jaku. „Hoću li čitati dalje, dragi moji?“ 10. aprila 18... godine. Mladoženja bogat; ekonom.Provođadžija poverljivo dodaje: da su došli na dve hiLjade, a vi dušo imate i više, Znate, bogatstvo je da ne treba veće.Svega dosta, al što čovek više ima, više bi hteo, prodaje se neka zemlja u mestu, pa nebi hteli da je ustupe.Za to su došli čak ovamo: Treba im gotovine; inače ima devojaka svuda.“ „Hoćete li još g. šogore?“ „Ako ima čitaj.“ 5. maj 18... god. Mladoženja advokat.Provođadžija ponosito otvara vrata i u ponosu poverljivo dodaje: da mi se taka sreća nebi možda ni javila, da nije njega, da me preporuči..Učen je to čovek, al je potrošio mnogo na škole.Otac mu, da bome ima lep kapital, al još dosta dece, pa ko pametan čovek, želi svako da usreći.Zato odavno merkaju devojku s novci, a on odmah preporučio mene.Partija je dobra, pa misli, da ne razmišljamo ovo, ono.Može se posle popišmaniti... Šogor se smejao. „Što se smejete?Ovo nije izmišljotina, već prava istina.Sve su to razlozi, zbog kojih se većina ženi i osnovi bračne sreće i ljubavi. „Imaš li još koji egzemplar?“ smejao se on. Kako nebi bilo!Sad sam vam tek pročitala prolećne mesece i nekoliko staleža, a gde su ostali staleži, pa leto, pa jesen, pa zima?!“ šalila sam se ja. „To bi ih bilo nekoliko tucadi?“ „Toliko ne, al jedno tuce još je na redu.Jeli po volji da nastavim?“ „Mani ih s mirom.Znam ih,“ reče mi sestra ozbiljno; već reci, šta čekaš?Izmeću tolikih valjda si mogla jednog izabrati.Sve su to valjani ljudi i zgodne partije.“ „Čekam da dorastem za špekulaciju, što je neki svet brakom naziva,“ bio je moj odgovor.I time se obično svršila ta tema. Ja sam meću tim to i čekala.I Milana i Borivoja bila sam već zaboravila.Od svega je ostala samo uspomena.S te strane nije mi udadba ništa prečila, al opet nisam moga da se rešim za udadbu po računu.Egzistenciju sam sebi osigurala a brak sam smatrala za nešto svetije od obične trgovačke spekulacije, pa je li čudo što se ne htedoh bez ljubavi udati?!A za ljubav, činilo mi se da mi je srce mrtvo.No nije tako bilo.Srce je tek bilo izmučeno i uspavano.Dokaz tome je, što sam u životu još dvaput ljubila, istim žarom i istom čistotom.Uvek mi se činilo, da je to moja prva i jedina ljubav. U oba slučaja bilo je i odziva.No opet se uzeli nismo, a sve zašto: Prvi je bio bogat i iz plemićke porodice.Kad je izjavio, da hoće da me uzme, htedoše ga roditelji isključiti iz nasleđa.Hteli su bogatu partiju i od plemićke krvi, a ne mašamodu sa tri četiri hiljade. Da ne izgubi nasleđe, predlagao mi je tajni, nezakoniti brak.„Ludo bi bilo, da radi one ceremonije srdim roditelje a nas oboje izložim sirotovanju,“ govorio je on, „ovako neću srditi roditelje, a bićemo oboje sretni.Svet će samo znati, da neću da se ženim.I to će biti cela parada.“ Taj predlog zaboleo me i uvredio do dna duše moje.Činilo mi se, da se i on sam stidi žene iz nižeg staleža.Razlog nisam imala; ali ljubav je najosetljivija, pa s toga često i nepoverljiva. Kad je to video, hteo je sve žrtvovati.No tada je bilo kasno.Osećala sam kakva nas provalija deli; on je bio nježno čedo aristokracije a ja dete naroda.Nazori nam se istina slagali, ili tek donikle, a posle se opet razilazili.No tu nejednakost izjednačilo bi vreme i ljubav, da samo nije bilo drugoga — činilo mi se, da je vrlo slab za žrtvu, što mi je htede podneti.Primiti je nikako nisam smela, bar ne s mirnom savešću.Naviknut je bio na komotan život i raskošnu udobnost, koju nebi mogao imati, kad bi se nasleđa odrekao.Mene radi bio bi hladnije priman i u krugovima, u kojima je odrastao, a to sve bolelo bi ga, kad bi prvi ljubavni zanos prešao; te bi me i nehotice počeo smatrati kao uzrok svoje nesreće. Opet se ponovile prepaćene muke: umrtvila sam svoje srce i odbila ga, kao nekada Milana. — Posle nekoliko dana bio je već veran sa ćerkom bogata posednika P...ća.Da li iz naklonosti, nikad nisam doznala.Klonila sam se njega i porodice mu.No u njemu je sad tek besnila „plava krv“. — Osećao se uvređen, pa iz osvete gazio mi ugled gde god je mogao.Dokaza, da me nije razumeo a još manje ljubio onom ljubavlju, kojom ja njega. Drugi je bio takođe valjan mladić, ali mlađi od mene. Zgrozila sam se, kad sam osetila da ljubim čoveka mlađeg od sebe.To se nije slagalo s moji nazori.Ali sve badava; ja sam ga poštovala i ljubila svim srcem svojim. Srcu nisam mogla zabraniti da ga ne ljubi.No, da me je jezik odao, ja bih ga ocekla, a oko bi svoje iskopala, ako bi htelo odati, kako mi je u srcu. — Bila sam vulkan, po čijoj površini često hodim i ne sluteći šta u njemu vrije i kuva. Ljubila sam ga, ali sam bila starija, pa mi se činilo da mi je dužnost da ga odbijem.„On brka poštovanje sa ljubavlju, a dok prvi zanos pređe pa uvidi, da sam i ja pogrešiva — postaću mu ravnodušna.“ mislila sam, pa ga odbila radi njegove sreće i svoje dužnosti.Borivoj je imao pravo, kad je rekao, da je u meni more osećaja, ali da su potčinjeni razumu. Šta li sam tu prepatila!Pa i opet me nije razumeo.Na brzo se oženio, pa mi i on gazio ugled gde god je mogao.Bio je kao i svi drugi.No neka mu je prosto — nije znao šta čini. Opet je tekla reka vremena, noseći i dobro i zlo u more zaborava. Prosilaca sam i sad imala: mladih i starijih, momaka i udovaca, bogatih i siromašnih, učenih i dresiratih; samo ne onakvih kakvih sam ja htela. Svaki od njih imao je razloga zašto me hoće.Jedan me hteo zbog ovog, drugi zbog onog, a ni jedan zbog mene same. t. j. zbog mojih mana i vrlina zajedno. Docnije, kad sam počela osećati prazninu usamljenog života svog, usvojila sam sestrinu Danku.Dete sam vrlo volela a i ono je meni neobično odano, skoro većma no rođenoj materi svojoj. Majčinski osećaji punili su mi sada dušu.Ni jedna žrtva nije mi bila velika, kad se ticala Danke.Vaspitala sam je obrazovala kako sam najbolje mogla; važila je kao najbolja i najobrazovanija devojka u mestu i okolini. Dođe vreme i njezinoj udadbi.Prosilaca je imala vrlo mnogo; znalo se, da će ona biti moja nasljednica, a samo kuća i zemlja vredila mi je preko pet hiljada. Izbor mladoženje ostavila sam njezinim roditeljima, a poglavito njojzi. Oni izabraše valjana obrazovana mladića zvaničnika, jedinca sina prilično imućnih roditelja. Roditelji njegovi iskaše, da odmah zvanično predam svo svoje dobro svome zetu a njihovom sinu. To mi se nije dopalo, ali deca se volela a roditelji ne popuštaju, pa šta sam znala drugo činiti, ja — koja sam znala, šta znači odreći se ljubavi svoje?! Predala sam mu sve u ruke, ugovorivši, da me imaju u starosti izdržavati kao rođenu mater svoju, a dok sam mlađa, izdržavaću se sama. Deset godina živila sam tako, radeći i hraneći se.Deset godina me poštovali kao rođenu mater svoju.Jedanaeste godine zaboleše me oči, već je izgledalo da ću vid sasvim izgubiti. Raditi više nisam smela, te dođoh njima u kuću. Dok je trajalo novca od kasnije zarade moje poštovali me, ali kad je trebalo koji novčić potrošiti od onoga, što sam im poklonila, presedao mi svaki zalogaj. „Smrt ili vid“ bila je sad sva želja moja. — Sve što sam još svoje imala, pretvorila sam u novac i tražila sebi leka. Zarad toga došla sam i amo u T., čula sam za ovdašnjeg valjanog doktora očiju.Godinu dana lečio me je i božijom pomoću spasao vid. Zaostala sam ovde.Raditi se moglo i ovde a teško mi bilo vraćati onima, koji su me skoro — oterali. Od same zarade svoje nisam mogla sad živeti, te molim zeta, da mi dade pripomoć. Lepim nije hteo, za to je sud rešio 10 for. mesečno.Mogla sam dobiti i više, no ja sam zarad Dankina mira pristala na — najmanje. Sad sam sasvim usamljena.Svi srodnici osim Danke već su pod zemljom.Dokle ću živeti i kako ću svršiti, ne mogu znati, al srce mi kaže, da me Danka bar u poslednjem času ostaviti neće.Poštuje i voli ona mene, ali zavisi od — muža. Neka je prosto i njemu; nije on prvi u kom je žudnja za bogatstvom, uništila svaku čovečnost. To je moja istorija.U koliko sam grešila, ne mogu sama uvideti; samo znam da: Ja sam svršila a ko oseća da je čistiji, neka digne kamen na mene i neka mi kalja uspomenu! Sutra dan sam joj odnela knjižicu. — Kako vam se dopada moj život? pitala me smešeći se. Ćutala sam za trenutak.Nisam odmah našla zgodna odgovora. — Čudno pitam, jel-te?Kome bi se dopadala patnja! Molila sam je, da mi ostavi knjižicu još za koji dan, da je prepišem. — Šta će vam?Valjda ne mislite s njome na jvnost? Porumenila sam. — Ništa, ništa, hrabrila me; nije to tajna.Sme svako znati; samo nemojte za moga života, a nećete dugo čekati, još koji dan. Pogledala sam je tužno.U njezinim očima ne beše ni traga od tuge.Za celo joj ne beše žao života. — Dakle ni tu se nisam prevarila? vi i pišete?Nezadovoljni ste možda s onim što vas okružava?Ali s mojom pripovetkom ne ćete steći glasa.Takih „romana“ malo ćete prodati...... — Zašto, majko? — Rećiće se možda, da vam je junakinja suviše idealno stvorenje, ekscentrična biljka ili tome podobno.Današnje, moderne junakinje drukčijeg su soja... Smejala se zagonetnim smejom; nisam mogla da odredim, dali sebi ili — modernim junakinjama. Gledala sam je nerazumevajući. — Jeste ćerko, produži ona; današnje su junakinje drukčije.Ima ih poglavito dve vrste. Prva i najnovija vrsta, uzor junakinja obično su ženskinje manje lepe, ali tim više darovite, obrazovane i učene.One gledaju u svet smelo, razborito i sa samopouzdanjem.Sve su durašne i emancipovane od svake predrasude.Gledište im je hladno i prirodno.Druženje s muški intimno, često intimnije no s ženskinjom.Ostalo je ženskinje ograničeno, a ono se uzvisilo nad njime, pa niko ne zamera.S radošću uzima stan tako usamljeno ženskinje u društvu sa kakvim dobrim drugom; neće stanovati u jednoj sobi, a što su bliže, tim bolje; ko bi još tako lud bio da krati sebi prijatnu zabavu i to „sveta radi!“ Zar ne prolazi i sunce kroz kaljava mesta, na ostane čisto?!Tako se ćerko, tu obično misli i radi, a evo na račun razuma.Među tim slabo se ko obzire na savete njegove, već se povodi za srcem i odaje ljubavnom uživanju bez borbe i ustezanja...... Osećaji su im do duše iskreni i čisti, ali šta vredi, kad je ljubavnik, na račun prirodnosti ili muške nestalnosti ostavlja baš onda, kad je ona razumu sasvim okrenula leđa i — poklizla.Tase se onda junakinje ili dižu, te blistaju kao zvezda, ili klizaju sve dalje i dalje dok ne propadnu u glibu — poroka. Druga vrsta junakinja, sušta je naivnost a po lepoti i dobroti pravi anđeo i neko nadzemno stvorenje.Od nje nesme niko — pa ni pisac — tražiti da ume misliti.Ona je obično tako bezazlena, da ne zna ni „na čem žito raste...“ Ko god hoće može je prevariti i onda, greh na njegovu dušu.Nije ona kriva što je tako anđeoska stvora, pa došla u ruke nečoveku......Od nje je dosta, što je lepa i što je umela strasno ljubiti ma i nedostojno i momentano... Često su takve junakinje i detinjasto tvrdoglave.Onda se obično veli, da su svojoj ljubavi stalne.Ona hoće da ima ljubljenu osobu pošto po to; pa ruši sve što joj je na putu; brak se tu gazi notama, vera izdaje a narodnost prodaje.Ništa joj nije sveto, često ni sama sreća pa i život ljubljene osobe, jer u mesto da sebe pobedi i da ta se odreče, ona ga goni svojom strašću na samo ubistvo i vuče propast.Ove vrste junakinja ponajviše je ideal, spoljašnji blesak i spoljašnjost u opšte, a posledica je brakolomstvo i samoubistvo.To vidite, meni izgleda vrlo sebično.„Ne ću da živim, kad ga nemam i kad nisam sretna!“ To istina govori očajanje, ali više i češće lakoumlje i sebičnost.Zar je čovek rođen tek da samo uživa?Zar on nema plemenitija poziva?Istina je sveta, da je svaka ljubav spojena sa težnjom i čežnjom, da nam je ljubljena osoba u blizini i da je posedavamo.Ali zar se ne može ljubiti i iz daljine?Zar na primer majka manje ljubi svoje čedo, kad ono nije kod nje?Ne, ona ga ljubi uvek i svuda i mi bi je prezirali, kad ga ona nebi pustila od sebe, onda kad bi s njome zajedno propalo, a u daljini se sijao zračak nade za spas njegov.Mi bi je velim prezirali; osobito kad bi taj rastanak iziskivala i druga dužnost.Tako je s majčinskom ljubavlju, a tako treba da bude i kod polske istinske ljubavi.Svuda, gde nije tako, samo je gadna strast životinjska nagona i ništa više! (Ja) nisam bila taka.Za to sam nezgodna junakinja.Da to budem, trebala sam se ubiti ili pokliznuti...... Začuđeno gledala sam staricu; oči joj se sjale u svetom oduševljenju dužnosti a lice joj oblila laka rumen.Gledajući je tako pojmila sam njezino nekadašnje samopregorevanje zarad dužnosti prema drugima. U tom zakuca neko na vratima. Na starično „slobodno,“ uđe neka po izgledu otmena gospa.Došla je da naruči nekoliko pari čarapa za „štafir“ svoje kćeri. Oprostila sam se na brzu ruku, obećavši da ću skoro opet doći.One me zadržavala, no ostati nisam htela.Činilo mi se, da strana gospa iščekuje moj odlazak. Tek što sam prepisala knjižicu, dođe mi od kuće pismo, da sam nužna kod kuće. Opremila sam se za put, a pre toga otišla i baba-Stani. Kad je čula da odlazim, zaplakala se. — Zbogom ćerko, jecala je zagrlivši me; osećam da vas više videti neću.Setite se kad-god i mene, a ja ću se vas sećati do svoje smrti! Kad sam lane bila u T., otišla sam opet da vidim baba-Stanu.U njezinoj sobi zastala sam neku mladu radelicu.Baba-Stana beše — mrtva. — Znate-li što o njoj? pitala sam radelicu tu. — Znam samo da je proletos umrla.Nego ako je povolji da dozovem Mari-neni?Ona je dobro zna.Stanuje odma u drugoj sobi a ona je i negovala u bolesti. — Molim vas, dozovite je. Mari-neni beše dobroćuda izgleda starica i vrlo razgovorna. — O, znam je dobro, govorila je ona.Ja sam je i dvorila; za to mi je ostavila sav svoj „veš“ i odelo.Bila je to čestita i dobra duša.Nije sirota dugo ležala; samo dve nedelje.Doktora nije htela.„Od ovog me niko ne izleči, seka-Mari,“ govorila mi, kad sam je nudila, da zove doktora.Sirota, znam zašto; nije joj se baš mililo živiti.Znam ja kako je to kad je čovek sam! Suze joj se zasijaše u očima.Ona ih rukom ubrisa i nastavi: — Tri dana pred smrt, molila je kućnjeg gazdu da telegrafiše po neku njenu rođaku tamo u Srem.Učinimo joj po želji i onda je bila mirnija. — Je-li rođaka došla? pitala sam radoznalo.Znala sam da je to bila Danka. — Došla je, taman da joj oči sklopi i da je sahrani; posle dva sata je izdahnula.Bila je do smrti pri svesti.Pa kako se radovala, kad je vidila rođaku!O, to nikad neću zaboraviti.Pa i sirota rođaka još dosta mlada lepa ženica, toliko je plakala za njom, da sam mislila, poboleće se.Jedva sam je utešila. Sahranila je lepo, tamo u varoško groblje.Metnula joj i kamenit krst, ali bez svakog znaka i natpisa.Kad sam je pitala, zašto: kaže: „tako mi je pokojnica naručila.“ Kad smo je sahranili, sedila je duboko u noć i čitala neku rukopisnu knjižicu.Kad je pročitala, spalila je tu u kaminu.Kaže, i to joj pokojnica naručila. MOJ KOČIJAŠ SLIKE 1883 GODINE L. KOMARČIĆ ŠTAMPARIJA NAPREDNE STRANKE (Obilićev venac br. 1.) MOJ KOČIJAŠ Istina, ja ne znam, kojoj je političkoj boji pripadao moj kočijaš, što me je tu neki dan odvezao iz B....... u V....., ali sam odmah opazio, da je to vrag čovek. Na sahat pre, no što ćemo se krenuti, reći će mi smešeći se: — Gospodine, vi ste mi odobrili da mogu povesti još jednog putnika.... — Pa.... da nisi našao još koga? — Ako tvoj Činoš i Đulaš mogu vući, uzmi još ako hoćeš i dvojicu. Kočijaš se osmehnu. — Ja to nisam hteo reći, gospodine.Ima i među sirotinjom ljudi od reči.Ja sam našao još jednoga putnika.Plaća mi da ne može bolje biti.U koliko sam mogao opaziti — kao da mu se hiti.On želi da se za sahat krenemo.Sad pred izbore oni su se po svoj zemlji razmilili kao mravi!...Iz očiju mu viri radikalska karta.... — Pa šta se to sve mene tiče? upitah ga malo oštrije. — Bojim se, gospodine, neće vam biti po volji....On je, rekoh vam, radikalac.... — Tim bolje.Povezi ga.Možemo poći ovoga časa — ako mu se baš hita....A što se ti bojiš što je on radikalac? — upitah ga na jedan mah, i ne znajući za što. — Ne bojim se ja, gospodine.Nama je sve jedno.Mi smo naprednjaci, kad vozimo naprednjake, liberali, kad su nam oni na kolima, a radikali svud, gde ih u gomili vidimo; a kad, na kolima imamo sve partije redom, onda pripadamo onoj, koja za nas usput plati po koju napojnicu, a na konaku trošak za konje i za nas večeru.Mi kočijaši ne znamo za druga načela.Sirotinja se mora dovijati svakome jadu....No ja ono upitah vas radi.Bojim se da vama ne bude što neugodno....Znate kakvi su oni. — A što da meni bude neugodno?....Šta te je nanelo na tu misao?Može biti da ja baš volem da se sa radikalcima „vozim na jednim kolima“.... — To ne verujem, gospodine....Naprednjak i — radikalac?!... Ja prsnuh u smeh. — Dakle ti misliš da sam ja naprednjak?Od kud ti to izvodiš? — E, gospodine — to se odma pozna.Ja se u tome do danas nisam prevario.... — I ti si poznao da sam ja naprednjak? — Te još kakvi! Ja se opet nasmejah. — A šta ti to na meni vide naprednjačkoga? — upitah ga teke šale radi. On okrete glavu na stranu i stade se zlobno cerekati.... — Ako ništa drugo, a ono mi je mogla kazati vaša sinoćnja prepirka za večerom, kad vas ono behu napala ona dva liberala i tri radikala....Vala, gospodine, baš vam vala! — onako je i trebalo.Oni nam već probiše glavu s kojekakvom kuknjavom.A boga mi, gospodine, ja im ne verujem — da legnu u vatru, pa da se živi peku....Čini mi se, niko ih ne zna kao ja.Ja se samo čudim ovome svetu, što je uzeo neki uk....Dakle, velite —— da ga povezem? — Slobodno, odgovorim mu, meni je baš milo, što ću imati priliku, da se i s njim malo obavestim. — E, to li vi mislite, gospodine? — Niste potrevili.Onaj se gospodin pe da obavestiti.On je pravi — ak — radikalac.U njega je: ko nema radikalske karte, taj nije čovek....Videćete samo....Ja bi voleo da se nekako prikrijete.Recite da vi ne pripadate ni jednoj partiji.Odmah će mu zasvetliti oči kao u gladne mačke.Sve će upotrebiti da vam ućušne radikalsku kartu — videćete samo....Čudna je to sorta ljudi.Njih ima od dve ruke.Prvi mrze na liberale kao na đavole.Ovi se boje g. R...... kao žive vatre.Drugima je prva reč na jeziku, da su naprednjaci sto puta gori od liberala.Ovi se po katkad toliko zaborave, da, kad s liberalima vode razgovor, kako bi se naprednjacima moglo doakati, — oni onda ne prave nikakvu razliku između sebe i liberala....Oni bi rekli: „Mi treba tako i tako da radimo....Mi smo tu i tu pogrešili....Da smo onda to i to učinili, mi bi ih već dosle oborili i — danas bi vlast bila u našim rukama!....“ — A ovaj, što će s nama danas putovati, u koju vrstu on spada — u prvu ili u drugu? — U prvu, gospodine. — A gde je on; hoće li odma doći?....Mogli bi se ovog časa krenuti, dodadoh mome kočijašu, i već mi beše od nekud milo, što ću i ovom prilikom da izmenjam misli sa jednom radikalskom ticom. — On je, gospodine, na stanu u gostionici kod „Dva jablana“.Tamo bi mogli stati s kolima, usput nam je. Tako je i bilo. Mi putujemo ima čitav jedan sahat.S mojim nepoznatim saputnikom još nisam ni reči prozborio.On ćuti, ja ćutim — pravi Englezi.Ali opet ovaj sahat putovanja nije mi pa džaba prošao.Posmatrao sam ovoga radikalskog orlića. To vam je nekakav dugajlija.Mršav je kao berlinski dijurnista.Gledao je neprestano preda se — kao da se od nekoga stideo; a kad bi se malo uspravio i pogledao u me, i to je činio kao kradom. — Jednom ugrabih, te mu zavirih pravo u oči.One su se svetlile kao u gladnog kurjaka.Izgledao mi je setan; pa i opet bi s časa na čas sevnuo nekom nerazgovetnom srdžbom — baš kao da mu se u duši kuvala nekakva luda misao.Na me je pogledao s nekom vrstom podozrenja.... S vremena na vreme moj bi kočijaš stao oko sebe nekoga đavola nameštati, i tom bi prilikom ugrabio da me pogleda.Njegovo bi levo oko pakosno kresnulo, a desni bi mu se brk čisto uzdignuo.Baš kao da mi je hteo reći: „Je sam li vam kazao, da je ak?...Vidite — on već na vas podozreva.Da mu je kako god moguće, sad bi vas izbacio iz kola....Taka je to sorta radikala!” Evo nas blizu sela P....Krajnje kuće već su se mogle videti — a i ona tri jablana, što su pred seoskom mehanom.Činoš i Đulaš behu uzeli jači kas.Znali su oni, da će tu biti koliko toliko odmorka. — Hoćemo li malo stati ovde? — upitaće Jole kočijaš, pogledav u me, pa opet kresnu desnim brkom.Šta mu je ovo značilo, to još ni danas ne znam. — Pa da stanemo malo, odgovorih mu onako na sumce, ako ni za što drugo, a ono da se isprave leđa.Ovo je tri dobra sahata kako se neprestano kasa. — Ja obično stajem ovde.Mehandžija je dobar čovek....Ovo je selo sretno s njim.Ono ima i svoga učitelja.Što ova dva čoveka reknu, ni selo ne kvari.Pre je njih po selu mutila vlast, a sad? — Ne može više.To reče Jole, i maši se rukom da bolje namesti ćebe na kome sedi, pa u tom pogleda u me i kresnu opet svojim desnim brkom — a preko usana mu se razvuče đavolji osmejak: a za tim brzo dodade: — Mi ovde imamo i naš pododbor.Uča nam je predsednik.Kapetan crče tužeći ga; jes, ali uču čuva selo.Ne može mu ništa ni minister. — Tako i valja, rekoh ja Jolu. Moj me drug pogleda gotovo iznenađeno.U taj baš par kola stadoše.Mi smo bili već pred mehanom. Kad smo opet u kola seli i krenuli se — ja i moj drug nismo bili više Englezi.Jedan od drugog nismo mogli reda da dobijemo.Ja sam morao da popustim, te on iznese svoje celokupno političko gledište. On započe ovako: — Ova zemlja stenje pod teretima državnih dacija.Naprednjaci su te terete umnožili.Za to treba da plate.Narod im mora suditi.Oni misle da izvrdaju.Ali, neka znaju, da neće.Ova je misao proneta kroz svu zemlju.Narod vole da nekom sudi.Naprednjaci su na redu.Posle ima još nešto.Ali tome nije vreme....Pamtimo mi sve.... — Ja istina ne pripadam ni jednoj partiji, upadoh mu u reč, ali meni se čini, da narod ne samo ne stoji zlo, no da nigda nije bio novčaniji, no što je danas — i to počinjući od nadničara, pa do najvećeg gazdaša.Nama čaršinlijama jest malo nepravo.Mi plaćamo na radnje, plaćamo na duvan, na piće i mnoge druge potrošne stvari; a seljak na protiv ne plaća.Ovi što su sad na vladi vele, da su seljaka morali zaštititi, jer je on jedini proizvođač sirovina, koju prodajemo na stranu i od koje dobijamo ovo novaca, što ih imamo u svojim kesama....Ja mislim da su se ti izvori morali tražiti.Mi smo posle rata imali mnogo duga, i to na više mesta.Te je dugove morala država da reguliše, ako je htela zemlji da popravi izgubljeni kredit baš time, što se ni dugovi ni glavnina plaćali nisu.Ja mislim da srpskome narodu i njegovoj državi nije moglo biti u interesu, da se oglase kao rđave platiše.To je ružno i za pojedince, a to li za čitav narod, koji je tek na svoje sopstvene noge stao.... — More ti meni ovde govoriš žešće no kakvi naprednjak.To, što mi ti ispriča, ja sam sve i u „Videlu" čitao.... — Ne, ozbilja, ja tako mislim, a tvrdo sam do sad verovao, da tako mora misliti svaki, koji zna da dužnik mora iz oka iz boka naći da svoj dug plati, ako hoće da mu se i drugi put veruje, i ako u opšte hoće da očuva svoje ime kao dobar platiša.Ako je ovo tvrdilo i „Videlo“, onda je to dokaz, da je i ono delilo moje mišljenje....U ostalom ja slabo čitam „Videlo“.Ja sam vam kazao da ne pripadam ni jednoj partiji.... — A čitaš li bar „Samoupravu?“ — I nju slabo. — Šteta.Ja vam jemčim, da bi već do sad imali u džepu našu kartu!...U nas je sve čisto i otvoreno.Mi smo za ono što je narodu dobro; a vi tako želite....Naprednjake treba po što po to oboriti — pa ma se i s vragom združili.... — Zar i s liberalima? — 0, ne, ni pošto.Oni „naši“ — u B... petljaju nekog vraga s tim izanđalim elementom; ali mi — ili bar što se mene tiče — ne bi nikad na to pristali...Ja znam ima ih koji i hoće; ali ja te ne uračunavam u čiste radikale.... — Šta, zar vi ne slušate jedni drugoga? — upitah ga tonom, u kom je bilo malo i šale i zbilje. On me pogleda ozbiljno.U mal’ što mi ovim pitanjem nije zavirio u dušu.No ja sam se brzo popravio.Jole mi i ovde priteče u pomoć.A da to ne učini — mi bi opet morali zaćutati. — — — — — — A to bi bilo odista šteta. I ozbilja šteta bi bila da smo zaćutali.Prvo i prvo ja već ne bi ovo pisao što pišem.I to imam da blagodarim Jolu kočijašu.On je pred mojim očima pravi junak; a hoće li biti i junak ove pričice — idemo da vidimo. S onim nesmotrenim pitanjem — „šta zar vi ne slušate jedan drugoga?“ — mogao sam se odati; ali Jole, koji jo u taj par rezilio svoga Činoša, što je olabavio štranke i pustio svoga druga Đulaša da ga devet znojeva probije, — morao je dati uvo da čuje moj i moga saputnika razgovor.On je čuo i ono moje pitanje; on je morao čak i to znati, da bi to pitanje ceo naš razgovor poremetilo....S toga on nije ni dao da moj radikalski žoljo dođe do reči. — Šta velite, gospodine?....Zar vi mislite da je naša partija „aminaška?" Mi nikom ne damo da suviše uzme đem na se.Eto neka vam kaže taj gospodin — da se mi i slušamo, ama je drukčije naše slušanje....Nema bez dogovora ništa....Mi hoćemo svi da se pripitamo....Je li tako, gospodine Srejo?...Eto od kad su naprednjaci na vladi, ni nama kočijašima ne ide kako treba; a dok ova prokleta železnica bude gotova, onda slobodno možemo ostaviti naša kola, da se na njima kokoši legu, a s konja skinuti ulare, pa ih pustiti u sampas....Bog s vama bio, ko bi nas onda i pogled’o....Možemo vući đubre — ako i njega još budemo imali....Meni je jedan gospodin, što sam ga tu neki dan odvezao iz V.... u L.... pričao da i Srbiji idu crni dani, ako se zlu ne stane što pre za vrat....To je bio neki dobar gospodin.Nije hteo proći mehanu dok makar malo ne svratim; a nije dao nigde da groša platim za se i za konje....Video sam da je veoma učevan.Bio je svud po svetu, kaže, a najviše po Švajcarskoj.... — Znam ko je to, — upade mu u reč moj drug.To je „naš čovek“..On nam valja za sto drugih. — Jes, jes — i ja bi to rek’o. Kad smo došli u L.... — boga mi beše podockan — tamo su ga dočekali ko malo vode na dlanu.To je veče tolkovo naš program.E, da vam je njega čuti, moj gospodine, ja bi se opkladio, da bi onoga časa uzeo našu kartu.I on veli da nam ne treba ovolika vojska.Pričao nam je da se tamo negde u svetu sastavilo jedno društvo, koje radi na tome, da se svud ukinu vojske i ratovi.... — I mi smo to metnuli u naš program, prihvati moj drug u kolima, — a tu smo tačku uneli i u naš projekat ustava....Po našem ustavu mobilizaciju vojske niko ne može pre narediti, dok ne odobri narodna skupština; a narod će to svagda odobriti, kad za dobro nađe.Valjda narodu niko drugi ne može više dobra želeti no on sam!...Ko dade pravo našim vlasnicima da budu večiti tutori našem narodu....Najposle ja nikad neću dozvoliti da mi moj sluga, koga ja plaćam — zapoveda i gospodari čak i mome životu i mome imanju!... Dok je ovo moj drug govorio, sipale su varnice iz njegovih očiju kao iz seoskoga vignja, kad ga kovači pred zoru raspale.... Jole se ispod mukla smešio.On se u dva maha okrete i pogleda u me, pa kresnu levim okom, a mrdnu desnim brkom — kao da je hteo reći: „Slušaj samo.Sad smo ga dirnuli gde je najtugaljiviji!..Ako te ponudi kartom — ne šali se — uzmi je.Ona ti neće valjda oči izbiti.Šta je to po dinara?...Takve stvari čuti, vredi više....Jednom se Jole malo prokašlja pa onda reče: — Gospodine Srejo, a što ne kažeš gospodinu što i o našoj narodnoj skupštini?...Po našem ustavu niko nema prava ni da saziva, ni da raspušta narodnu skupštinu.Ona će se sama sastajati i raspuštati. — Tako je; dobro si Jole upamtio — prihvati moj drug i čisto se podiže sa mesta, na kome sedi.Jest, narodnu skupštinu niko nema prava ni sazivati ni raspuštati sem naroda.On je suveren u zemlji.Sve drugo — od najvećega do najmanjega — ima se njenim odlukama pokoravati....Neće valjda i njene sluge biti starije od svoga gospodara, od naroda....Ali naš se ustav ne zadovoljava samo time.On nam ujemčava izborno pravo od najmanjega do najvišega sluge narodnoga....Vlast i sila, koje su imale do sad narodne sluge — činovnici — prenašaju se u narod, na svoje prirodno mesto!....I naš program suglasan je s našim ustavom.Ova masa besposlenih činovnika što ždere „srž“ narodnu, što mu pije najživotnije sokove njegove, mora se rasterati.Gospodar je vazda u pravu da otpusti sluge, koje su mu od štete, ili koje mu ne trebaju....Poreza se mora svesti na najmanju meru.I ona će se urediti na osnovu progresivne sisteme.Naša ćivtarija prolazi sana džaba.Ona se koristi i trgovinom i proizvodnjom — ona bere sve zemaljske prihode.Ona i neka plaća.Sirotinja se ne može koristiti ni samom školom, i ako školu plaća onako isto kao i najveći bogataš....Ko ovo neće, to nije pošten čovek.Ako vi, gospodine, još i ovo ne možete da pojmite, onda nikad ništa pojmiti ni razumeti ne možete!... Na ove reči Jole se okrete i kresnu levim okom, a desni mu brk mrdnu, a preko usana mu se razvuče jedna od onih vrsta osmejaka, koje nam više i razumljivije kazuju no čitave besede.... — Nema tu druge, gospodine, — no uzmite našu kartu! dodade on i viknu: — Činoš!...Vidiš ti njega....Rđo konjska.Zar tako — je li!?Ti bi pustio Đulaša da na nos pada, a ti onako ein-bein.... teke da si uz rudu....A kad zobnice dođu, ti prvi staneš rzati i nogama kopati....Tako rade i oni, koji o narodnome znoju žive.... Kad smo stigli pod samo brdo G..... moradosmo sići i ja i moj drug.Siđe i Jole kočijaš. — Vi ajte tuda preko, reče nam on, pa ćete mnogo pre mene izaći na brdo.Moj drug onako krakat kao štrk odgigelja kao na štulama....Sad mi tek Jole priđe i stade se zlobno cerekati. — Eto, gospodine, to vam je ona prva sorta radikala.Ako ne misliš kako ona misli, ako ne govoriš kako ona govori, ako ne grdiš koga ona grdi, ako ne hvališ koga ona hvali — onda si propao, onda si vlasnička prišipetlja, onda si špijun; — onda se dobro valja obuti u opanke, kad te god put nanese, gde su se oni namnožili.Eto, ja im ne verujem da reknu „e je mlijeko belo“, pa i opet sam morao uzeti njihovu kartu....U nas, ih ima kao crva u rani....Pa opaze li da nisi njihov — ne dadu ti čaršijom proći: o zvižde, o zvone, o viču: „uštva, uštva!..." Kaki ovo belaj naiđe na ovu zemlju — bog će sveti znati!...Još da mi je da te upoznam s onom drugom sortom, što se savija oko kakvog isteranog načelnika — isto kao kakva čengija....Kad je s liberalima ne bi ga od njih razlikovao, koliko jaje od jajeta; a kad je s radikalima, onda izgleda kao pače, koje se izleglo sa pilićima pod jednom kvočkom, pa dok je na suvu, ono i kojekako ide s njima, a čim kakva barica, a ono te u nju....Kvočka se nađe u čudu i stane zvacati i čeprkati oko bare, gledajući belaj što i po vodi pliva....Još večeras ću vam pokazati jednu taku velu...Zbilja, gde ćemo doveče konakovati?... — Meni je sve jedno —— gde je tvome Činošu i Đulašu najbolje. — Kod moga pobratima....Nigde nije bolje no kod njega.Sve mu je dobro, a opet nije skup....Tu ćemo naći i knjižara Feđu, i Sekulu Smuđa, i Tomu Bricu i Belobrka Miću....To su vam glave tamošnje radikalije.Njima svako veče dolazi đakon Mlađa.Ovo je lisac u popovskim haljinama.On je kao lisiče odranjen na čanku vračarskoga sveca; a sad je došao u radikalski kokošinjak.Kad ga nestane — tek će onda videti, koliko im kokošiju i pilića nema....Voleo bi da se i s njim upoznate.Odma bi videli da je to vuk u ovčijoj koži...Kad čovek s' vakom sortom ljudi ima posla — treba dobro da čuva kožu!...A, ene našeg radikalca na vrh brda....Opkladio bih se, da sad šapće besedu, kojom će doveče negde u mehanskoj sobi "tolkovati program radikalske stranke". Evo nas na konaku — kod Jolova pobratima.Ja ovim putem nisam nigda prolazio.U svoj čaršici našao sam jednog poznanika; pa i on — kad je čuo gde sam odseo — ne smede mi u veče doći.I tome niko drugi nije kriv do moj kočijaš.Obrazitijem putniku danas nije moguće svratiti u gostionicu, gde bi hteo.Teško gostioničarima, koji ne stoje u dosluku s kočijašima — s Jolom naročito.Evo ovo je samo jedan dan, kako me on vozi i već za njim idem kao slepac za vođom.Pa nije ni to dosta.Moram se družiti s društvom, u koje me on kao rukavicu baci. Ali ništa za to.Ja se na kraju kraja ne kajem, jer sam dobio jedno iskustvo.Ono me istina u mal’ glave ne stade, ali za to će mi baš u mnogim prilikama valjati....Istorija, kako se to desilo, za me je ipak prijatna uspomena.A hoće li tako biti i za one, što su bili uzrok svemu tome, to će pokazati budućnost.Čitaoci će svakojako biti u ćaru.Oni će se upoznati i spobratimom Jolovim i njegovim redovnim gostima....Sad mogu biti s nama i na večeri. Kad stadosmo s kolima pred gostionicu Jolova pobratima, moj drug radikalac prvi skoči s kola.Za njim pođoh i ja, ali sam morao zastati pred đavolastim licem moga kočijaša.On beše prišao da skida štranke.Valjalo mi je pored njega sići.To beše jedini put.Kola su nam bila pokrivena — arnjevima.Jole pogleda u me.Ovaj pogled imađaše i nešto zbilje. —- Ovo je gostionica moga pobratima Vula, reče mi on i opet kresnu levim okom i mrdnu desnim brkom.Čudan čovek.On se na me nekog vraga otovrzao ovim satanskim namigivanjem, da mi je postalo već i dosadno. — Znam, znam, reknem mu — pusti me da siđem. — Pst.Ne znaš — sve.Ova se gostionica negda zvala: "Kod tri slavine“....Danas je niko više tako ne zove.Ona se zove — gostionica — "bez svedoka".Ovo ime kazuje mnogo; ali ono ne kazuje ni stotinitu, što se u njoj zbiva....Pazite dobro!...Gde vas moj pobratim namesti — u koju sobu, za koji sto — budite zadovoljni.Ostalo je moje....Vi ćete platiti zob Đulašu i Činošu.Dobro su nas poslužili.Pravo je. Jole je ove reči propraćao čudnim tonom, a još neobičnijom zbiljom.Od to doba ovoga čoveka nisam puštao iz očiju.Za to se nisam kajao. Kad uđoh u kafanu, prvo što mi je palo u oči, to je moj saputnik.On je već bio seo za jedan sto u severo-zapadnom uglu kafane.Za tim je stolom sedeo još jedan čovek — sigurno nekakav ondašnji trgovčić.Bio je u pantalonama i ćurčetu.Na nogama je imao papuče.Bio je bosonog — bez čarapa.Gledajući na zelenu kecelju, odma se vidlo, da je bakalski momak ili kakav skorašnji gazdica.Po šapatu kojim su ova dva čoveka jedan drugom ovako na brzo nešto govorili, po crtama pa licu, koje su se svaki čas menjale — čas u namrštene, čas u ozbiljne, čas u vesele, — koje su se prelivale čak do osmejaka, što su se javljali na njihovim usnama, — odma sam zaključio, da je moj drug ovome čaršinlici izdavao „neke poruke.“ Za drugim jednim stolom što je odma do keleraja, sedela su četvorica i igrali „Farbule.“ Po gomilicama para što su pred njima stajale, moglo se odma poznati, da „viza nije mogla biti veća od groša“; ali opet za to sva su se četvorica tako udubila u „gustiranje“, kao da od toga očekuju svu svoju sreću.Samo onome, što je sedeo uz duvar, i to tako okrenut — da mu je sva kafana bila na pregledu — opazio sam, kako mu se preko karata otima pogled, te meri moga druga i onoga, što s njim nekog vraga mrmori. U tom uđe i Jole kočijaš.On još s vrata povika — Pobratime!... Jolu se niko ne odazva — samo što će mu reći onaj, što do keleraja gustira najmanje treću sedmicu: — A, dobro došo, Jole....Tvoj je pobro još jutros otišao na pušnice.Eto vidiš da je mehanu ostavio pa čiviji.Da nije gazdarice i Vase „kelera” — mogli bi ovde i kurjaci viti, pa ih niko čuo ne bi....„Forpas“! viknu najedared, a oči mu počeše šetati od druga do druga, mereći: da li su oni koga đavola kupili. — Cupas, viknu i onaj do njega.... — Evo i ja na dvajes — cupas, reći će onaj treći i pogleda u četvrtog — baš kao da bi mu hteo reći: cupasuj i ti — zar ne vidiš da nas Smuđ mami na „lajim“.Evo glave ako ima manje od „kunsta.“ Četvrti se ne dade nagovoriti. — Paru! reče on, i ne skidaše očiju s onoga prvog. — E, paru.Nema od pare ništa....Meni još jedan groš. — Ti samo plašiš, odgovori četvrti, i još jednom pogleda u svoje karte....Ajde meni još dva!... — O, ho....Zar ti i to umeš....Ajde i meni još četiri. Moj se kočijaš već bio primakao.Odma se videlo, da i njega ova igra bocka. — Odmakni od mene Jole!Šta si mi stao iza leđa.Ti znaš da ja to ne trpim.Ovde se ne igra za iverje....Šta veliš, još tebi četiri?...Šta ti to možeš imati?...Moje je triput bolje od tvoga.„Andrašija“ znam nemaš.Za kunst nije ni misliti....Ajde i meni još osam!..., Prvi se ko malo i trže.On pogleda u karte one dvojice što su cupasovali, za tim u onoga što još vraća.Promisli se malo.Diže svoje dve karte.Pogleda ih. — A, onda tu već nema šale.Sad tek vidim da sam udario na belaj....A Jole — šta ti veliš; da l’ da mu platim?... — Ti se Jole ne mešaj.Ti si video moje karte.Velim ti da se odmakneš! — More ne zabašuruj ti trag!Ja znam tebe.Ti voliš oterati na četiri boje no da ti ko da ovu kavanu dukata....Ded i meni još šesnaest! reče onaj što ga Smuđom zovu, i načini lice kao da i on ume da plaši. Četvrti se zabezeknu.Ne umede ni reči da rekne....Posle dugog razmišljanja reče: — Šta imaš!.. — Pare! dodade onaj prvi.... valjda ovde ne igramo za Jolova Činoša?!... — Otvori se, kad ti velim!Ja dajem što išteš. — U kakvoj moneti, molićemo — u tome dimu od duvana, je li?...Donesi pare!Inače — ja vučem šnur. — Daj mi Jole četiri dinara, vratiću ti, boga mi, dok odem do dućana....Ne boj se, ja imam para i kod kuće — reče četvrti i iznese mu „ajnc“ u piku.Dole je ležala desetica pik i sedmica erc.Tim je hteo reći da je siguran.Pred protivnikom behu otvorene — devetica erc i osmica karo.... — Ja nemam ni deset para, odgovori Jole pakosno.Onaj siroma pogleda u me.I ako sam ovoga čoveka prvi put u životu video, opet mi ga beše žao.Ja izvadim četiri dinara i dam mu.On me čudno pogleda.Da sam mu poklonio kuću — njegove oči ne bi pokazale više blagodarnosti. — Evo plaćam.Ti misliš da si našao koga ćeš poplašiti. — Šta zar nećeš da još vraćaš, reći će onaj prvi, zatežući se da kaže šta ima. — Šta imaš, kad ti velim? — Je li dosta tri put. — Kaži šta imaš?! viknu ovaj i već poče da se jedi. — Hoće li biti dosta trideset u ercu? — Nije.Ja imam „Andrašija“, povika četvrti radosno, okrenuv svoj ajnc u piku i pođe da zgrne šnur.... — Polako, polako, šta si kidisao?!... — Eto, ja nemam više od tri devetice... Je li vam to dosta? — reče prvi i zlobno razvuče usta. — Znao sam da ima kunst! —promrmlja četvrti i baci karte. — Da si znao, ti ne bi platio, reče mu Jole i stade se cerekati.... — Odlazi od mene kad ti velim!Čim ti dođe i stade mi više glave, već me poče biti „maler!...“ Jole ućuta.Prođe mimo me, kresnu levim okom, a mrdnu desnim brkom... — Šta zar vaša četira dinara odoše pod led? reći će mi pakosno.Eto to su sva četiri ak radikala.Onaj onamo što se razgovara s vašim drugom — vođa je njihov... U tome se otvoriše ona kafanska vrata iz avlije.U kafanu uđe jedan dežmek, u masnom ćurčetu i čakširama. — A gle moj pobratim došao, povika on nešto promuklim glasom i stade me meriti od glave do pete.Za tim pogleda na one što igraju „Farbule“ i viknu....O, ho, „Smuđo!...To je bogme mastan „šnur“.Je li to „cupas?...Baci što u „pikslu“, baci sreće radi!... To reče, pa se okrete po kafani.Njegovi se pogledi zaustaviše na mome drugu....Za tim pogleda u Jola.Ovaj mu priđe.Nešto mu ode polako mrmoriti.Pobratim Jolov slušaše neobičnom pažnjom — kao da se sav u uvo pretvorio.On pogleda još jednom u me, za tim povika: — Jelo, gledaj večeru!... Za onim stolom gde su malo pre igrala ona četvorica „Farbule“, sad večeraju kočijaši.Međ njima beše i moj Jole.Oko njihova stola behu se načetili mnogi gosti njegova pobratima.Jole im je pričao „kako je raspoloženje po narodu“. — Mi ćemo pobediti — siguran sam.Da skoči sva „naprednjačka policija“ — ne može nam ništa.Naši su se rasuli na sve strane.Nema ni jednog sela, koje nisu po dva tri put kroz svoje rešeto prosejali.Kapetani i pisari prođu po jedanput, a naši za njima po dva put.Svud je kazato da se glasa za „narodne ljude“.Ko ne posluša teško njemu.Gde se god može na lepo — lepo; a gde se ne može, tu će se bogme i — na ružno!...Ako se naša stvar upusti sad — onda smo obrali bostan. — Ko, zar mi da upustimo? povika jedan iz one gomile....Već — ako svi pomremo.Zar ćemo mi dozvoliti da ove „birokrate“ s nama mlataju kako znaju; zar će narod gledati da mu se devet koža guli, da mu se uzima i crno iza nokta.Ne, to mi vite nećemo dozvoliti....Dole s vlasničkim prišipetljama!Oni ovu zemlju prodadoše našim dušmanima.Mi se vijemo kao crvi pod korom — kako ćemo zaraditi koru hleba; kako ćemo zaraniti našu decu jedva toliko, da ne skaplju od gladi, — a oni se tamo po Beogradu razmeću po svili i kadifi....Je li tako braćo? — — Tako, bog te živio?... povikaše svi u glas. Onaj, koji se onako iz petnih žila upeo, da kurtališe narod od vlasnika, ne beše niko drugi, do onaj četvrti Farblista, što mu ja malo pre dado 4 din. da plati pa svoga „Andrašija“ šesnaest groša...To beše čovek koji izjavljivaše s kakom mukom zarađuje groš po groš, da svoju decu zarani, a gospoda im, veli, ne daju lepo progledati!... Jedva i mi dobismo reda da sednemo za večeru.Nama je postavljeno za onaj isti sto, gde se malo pre razgovarao moj saputnik sa vođom ondašnjih radikala — Mićom Belobrkom.... Kako se to udesilo ni sam ne znam.Za naš sto posedaše sva četiri ona igrača.U gornje čelo sede moj drug, do ovoga Belobrk, a do Belobrka đakon Mlađa, do ovoga je seo knjižar Feđo, do Feđe Sekula Smuđ, do Smuđa Tomo brica, a između ovoga i moga druga seo sam ja. Meni je sam ugostitelj pokazao mesto gde ću da sednem.I ja sam tu seo.Tako mi je kazao moj kočijaš.Morao sam ga slušati; jer po svemu što se u ovoj gostionici „bez svedoka“ događalo, izgledalo mi je kao da su on i njegov pobro Vule gospodari situacije.Docnije sam na nesreću opazio, da baš i nije tako. Od svih gostiju najviše je u oči padao đakon Mlađo.Pošto sam se docnije o ovome božijem sluzi izvestio, to neće biti na odmet, da se o njemu nešto više zna.Tako, prvo i prvo, valja znati, da je on pitomac vračarskoga sveca.Dok je bio još đak u bogosloviji, on je u neku ruku igrao ulogu preosveštenome kao neka vrsta „kamer dinera.“ Tako je postao njegov ljubimac.Iz ove ga je milosti isturila nekakva kaluđersko dvorska tajna.Ali priča se, da se preosvešteni i posle starao, da se prema svome ljubimcu pokaže „blagonaklon“.Tako ga je najpre i najpre sam sobom zađakonio, i poslao ga u područije svome prisnome prijatelju, ocu protojereju u V...Tu je Mlađo dugo učiteljovao i đakonovao.Pa kad umre namesnik u B.... našega đakona Mlađu zapope i postave ga tamo za namesnika.I tako se i ovde izvrši ona narodna poslovica —dok jednome ne smrkne, drugome svanuti ne može. Kako je đakon Mlađo dugo đakonovao, kako su mu najpre u mitropoliji počeli tepati i zvati ga đakonom Mlađom, tako mu to ime i ostane.On je istina postao i pop i namesnik, ali se svet od toga nije mogao odučiti.On i danas oca namesnika zove: đakon Mlađo.U ostalom ni sam se Mlađo tome ne protivi.Nekako ga ovo ime podseća na mnoge prijatne uspomene, koje su za ovo ime vezane.Među tim njemu nije ništa smetalo da javno uzme radikalsku kartu, i da u isto vreme bude glavni rasturač "Glasa Pravoslavlja.“ Ono je prvo učinio, što je, kako je sam uveravao sve radikalce redom, i srcem i dušom odan radikalskoj ideji; a ovo drugo, što mu je u dužnosti, da širi „pravoslavlje“!...Kad je govorio o politici s liberalima, rekao bi: Prva je tačka našega programa, da se njegovo visokopreosveštenstvo povrati na arhijepiskopsku stolicu; a kad je s radikalima, on bi uzviknuo: Naša je deviza: dole s naprednjacima!... Kako se vidi, on je iskreno govorio i s jednima i s drugima! Dobro je ono rekao moj kočijaš Jole: „Đakon Mlađo — pravi je lisac u popovskim haljinama.On je kao lisiče odranjen na čanku vračarskog sveca; a sad je tek došao u radikalski kokošinjak....Kad ga nestane, tek će onda siromasi radikali opaziti — koliko im kokošiju nema....“ Još jednu valja reći o Đakonu Mlađi, pa ću se tek posle vratiti družini, s kojom mi je u deo palo da večeram. Mi smo kazali da je Mlađo, pored svega svoga iskrenoga radikalisanja, revnosno rasturao „Glas Pravoslavlja".To je činio javno; ali on je imao običaj da onako ispod ruke dotura kome i samoga „Brku“.A kad bi ga na tome poslu opazio kakvi čistije boje radikalac, on bi se odma umeo izvući kojim bilo zgodnim izgovorom.Tako, na priliku, jednome bi rekao: „Ako, čoveče, i „Brka“ je u opoziciji....„Kap po kap — kamen izdubi.“ Nas se ne tiče što je „Brka“ liberalski list, dosta je samo da je i on protiv naprednjaka. U drugoj jednoj prilici, branio se pred jednim radikalcem ovako: „Ala ste vi čudni ljudi!...Šta su vam danas krivi liberali? — oni ne bi bolje napadali na naprednjake — da im plaćate za to.Zar nije i naša i njihna deviza: — „Dole s naprednjacima!....“ Dokle god oni to žele, oni su nam prirodni saveznici, a bogme i mi njima.Kad postignemo našu zajedničku cel, onda vi na jednu, a liberali na drugu stranu.I onda — bogme — ko kome vole!... Radikalac se ovim odgovorom zadovoljio.On nije opazio da je Mlađa nagovestio, da će, pošto se zajednički obore naprednjaci, kad o radikalcima bude reč, upotrebljavati ličnu zamenicu "vi", a ne „mi". Jednome svome gostu iz Beograda, rekao je pri čaši vina: „More ova derladija, ova komunija, ovi, kako „Videlo" kaže „elementi nereda“ zaošijaše daleko.Ja se već brinem.Mislite li vi tamo na ćutuku, kako ćemo ih se otresti?...Njih sad već ne može niko ni vilati ni sedlati.Kad dobiju većinu — onda će lepo pobesniti.Vidiš brate — sve što ni čakšira nema, sve to ode u radikalce.Ovaj gladni svet niko neće moći zajaziti...Pobrinderte se vi o tome malo!...Ja ovde činim koliko mogu.Šta me muke stane, da samo u me što ne posumnjaju.U ostalom oni su zevzeci.Ja im samo dajem uloge za karte, i oni jadnici drže da imaju jednoga radikalca više.Ali, došlo je doba da se i mi njima još moramo služiti.Oni nam u ovim prilikama prosto čine grdne usluge.Ama su pravi bezjaci.Oni su uvrtili u glavu, da će biti pozvani da obrazuju kabinet čim dobiju dva tri poslanika više.Pomisli samo, onomad su se neki zaricali da neće ući u kabinet — kad već tome dođe ora — ako u taj kabinet ne uđe pop Šuvalić i Đena Brdarić; prvi da reformiše veru, a drugi društvo — oboje po kalupu Marksovu i Bakunjinovu...Bože moj i oni još sanjaju o svome kabinetu!...Oni ne znaju, da se s njima već i kočijaši sprdaju.Onomad me je vozio naš Jole.E lepo puko sam od smeha....Eto i on im je bajagi radikalac.I on ima njihovu kartu.Šta više, on im vrbuje i članove.Ama su to sve vrbovi klini.Sve će to s njima biti, dok se ne obore ovi „zlikovci“.A posle će prnuti kud koje.....Šta će biti na kraju kraja s radikalima, valja čuti samo Jola.On mi onom prilikom reče: — „E, vala, oče đakone“ — on me uvek tako zove — „ja bi te nešto upito....“ — Pa de pitaj Jole, rekoh mu ja.“ — „Šta će ovo najposle biti od ovih đavoljih radikala?“ — „Ja ga pogledah“, a on kresnu onim šejtanskim okom, a mrdnu desnim brkom. — „Kako to kukavče sinji? a šta ćeš s radikalnom kartom.On se stade cerekati kao kakva vesela budala. — „Prodaću je vama, oče đakone“, reče ugursuz tonom punim ruge....„Ti si im sigurno tvrđi od mene....“ To reče i viknu po svome običaju: „Činoš, rđo konjska!... vidiš ti njega!...Zar ti tako mariš za tvoga Đulaša?!...Da se on od nekud nije upisao u drugu partiju, te si se na nj rasrdio, pa ga ostavljaš da sam vuče kola....Olabavio si štranke, kao da ti je radikalska karta u džepu...He, nuto ti njega.... Od to doba ne skidam očiju s ovoga ugursuza.Rekao bi, da mi je u dušu zavirio.Ni prostijeg čoveka, ni većeg vraga.Čij je ne znam; ali da nije radikalac — dao bi svoju glavu....“ Dok smo večerali slabo je bilo govora.Belobrk bi samo po koju progovorio s mojim saputnikom, i on bi bacio sumnjiv pogled na me.Ja sam se nešto plašio ovoga društva.Sve je to izgledalo s koca s konopca; a kad bi se setio da se i sama kafana, gde sam zapao, kao u planinske smetove, zove — "kafana bez svedoka", — onda bi me čisto mravci poduzeli. Na večeru nismo se mogli potužiti.Imali smo najpre čorbu jagnjeću; za tim nam je donet jagnjeći paprikaš, a najposle nije izostalo ni jagnjeće pečenje...Vidi se, da se Jolov pobratim toga dana nadao gostima, te je s toga zaklao jagnje.On istina reče, da je sugare; ali ja nisam toga mišljenja...Pa i sam bi se Jole meni pridružio; jer kad mu je doneta pečena glava od istoga jagnjeta: on povika: „Ova je glava na Zlatiboru rasla, a u Posavini pasla!...A evo gde joj suđeno bi, da joj se oči vade....Eto sudbine jednoga bezazlenog stvora, što ni majku za sisu ujeo nije....Uzmimo se na um — mi smrtnici! — Ja samo ovu kafanu znam bez svedoka....Njeni su samo jezici nekom čudnom silom vezani....Uzmimo se na um!...Ima prilika, — da se u svetu dešavalo, da su i mrtvi progovorili....Nemi će progovoriti tim pre....“ Ja ga pogledah.On kao kradom prevuče očima preko sve naše družine, pa onda na me — kresnu levim okom a desnim brkom mrdnu — baš kao da mi je reći hteo: — Ne zaboravi što sam ti kazao!....Ovo je kafana bez svedoka....Da devet glava imaš, moš ludo svi devet izgubiti; pametan će sačuvati i jednu! — Jole se malo ćevleisao, primetiće njegov pobratim, kad ono Jole poče podvikivati pečenoj jagnjećoj glavi.Sad je taman uorio, da bi sve naprednjake, da se u jedan zalogaj pretvore, progutao kao jagodu.Što ih on mrzi, to još nisam video živa čoveka....Eto, ako vas ne mrzi, da ga malo začikamo....Neka nam priča, kud je prošao, šta je čuo i video....Misli li on da ćemo sad o izborima pobediti mi ili naprednjaci — reče Jolov pobratim. — Ovaj nam gazda Vule liberale neće ni da pomene — kao da nisu ni živi, upašće ugostitelju u reč Toma Brica.... — Šta se ti opet zakačuješ uvek za liberale; šta ti oni sad rade? — započeće đakon Mlađo.Ako nam oni ne pomažu, beli nam ne odmažu.I ovo što smo dobili, što smo se osnažili, po većoj časti imamo njima da blagodarimo.Oni nam bar za sad nisu na odmet.Znate li vi ljudi, da je glavna liberalska vojska u isteranim činovnicima?A ovi su ti gotovi jurišati na naprednjake kao gladni vuci....Što ih god ima — to ti ni jedan ne miruje — ni dan ni noć.Oni poznaju narod, a narod njih.Čudna je to stvar, kad jedan isterani načelnik, ili kapetan, ili, najposle, i sam kakav bivši sreski pisar ili praktikant, pođe po svome okrugu, srezu — gde su tako reći do juče bili vlast, delili dobro i zlo, pa kad oni stanu da pričaju, kako su ovu zemlju naprednjaci prodali Švabi; kako su saznali, da su narodne kase prazne; kako su sadanji ministri zadužili narod, da se ni naši praunuci ne mogu odužiti....E, kad tako kaže jedan bivši načelnik ili kapetan, onda se to drukčije prima, no kad mu mi govorimo....Ostavi ti čoveče liberale, pa gledajmo da ovu zemlju spasavamo od propasti!... Pravo kaže đakon Mlađa, prihvati će gazda Vule, tonom neke tajanstvene ruge. — Ti brico ne moš da živiš dok ne napadneš te ljude.Šta ih diraš čoveče?!Oni imaju u neku ruku i pravo.Izgubili su bolan lebac, pa onda gospostvo; a ono je pusto slatko.Ja mislim da bi se naši „penzionaši“ — kako ih naziva "Videlo,“ danas združili i s Turcima, a nekmoli s nama, samo da doakaju sadanjim ministrima....Oni su im, bolan, oduzeli i lebac i gospostvo....A za to se dvoje danas kolje ceo svet....Mi radikalci već smo drugo nešto.Liberali su uvrtili u glavu da se moramo ravnati i mi, i srpski narod i unutrašnji i spoljašnji interesi naše zemlje pa i sama Evropa kao da mora udešavati svoju politiku prema tome, kako bi oni opet došli do svoga zlatnoga doba!...Čak bi se mogao dozvoliti i kakav rat, koji bi naše penzionaše do vlasti doveo....Pa ako se zaruči i zloba sa satanom — i na tome veselju kao da bi kolovođa trebao da povede naše književnike na krvavi pir, gde oni gospoduju, a zemlja izdiše pod teškim udarcima mučkoga neprijatelja.... — E, e — dosta, dosta....Znamo šta bi ti s tim benetanjem rekao, upašće mu u reč Mlađo đakon...Pazite dobro, da ne dođe dan, kad se mi svi za te napade ne pokajemo....Sad si razvalio vilice te jednom nebo paraš, a drugom zemlju oreš....Znam ja tvoje junaštvo.Dok je oj znaš — u tom Mlađa razvuče svoju bradu — drmao ovom zemljom, ti si onda bio manji od makovog zrna; a sad nam izgledaš kao da su uzde od celoga sveta u tvojim rukama.Da ti nije njega bilo, ne bi ni mehanskog prava dobio.Što ti je svet neblagodaran...Stani malo, kud si se zatrčao.Valja skočiti, pa reći hop.Lasno je đavolu u ritu svirati....Dobar brica onda dobro obrije, kad ne okrvavi....Mehandžija opet — kad mu je svaki gost mio....Ne zna se šta nosi dan, a šta noć.Kud god prolaziš, ostavljaj za sobom po jedna vrata da se možeš vratiti.Dokle su liberali dolazili, „vi" tamo još nikad bili niste!.. Moj se saputnik čisto trže na ono đakonovo „vi"!On pogleda u Belobrka, pa onda u Bricu, pa u Feđu, pa Smuđa, pa u me, pa u gazda Vula....Njegove donje usne čisto zadrktaše.... — Mi ovde imamo i izdajnika!... Sva družina pogleda — mislite u đakona Mlađu, bože sačuvaj.Oni stadoše mene meriti, što no kažu, od glave do pete.... — Zar i u tvojoj gostionici gazda Vule može da bude zlih duhova?... povika Brica i stade levom nogom cupkati, a prstima po stolu dobovati nekakav marš.... — Koliko ja znam—nema, odgovori mehandžija....Moj pobro Jole jemči za svakoga gosta mog....Blago bi bilo radikalnoj partiji, da su joj svi članovi kao moj pobro...Jole, pobro — šta ti veliš? — — — Jole se primače.Ovoga su mu puta letile oči kao na zejtinu.On je svakom gostu zapiljio u oči, pa onda u đakona Mlađu.Iz očiju mu je virio sam šejtan.Svi su pogledali čas u nj, a čas u đakona; ali se Jole od sviju iskrade i pogleda u me.Njegovo levo oko opet kresnu, a desni brk mrdnu. „Oni na tebe sumnjaju — kukavče moj — a guju u nedrima hrane — kao da njegova usta prošaptaše.... — Mi smo svi ovde naši, reče on i đavolasto ukopišti očima u Mlađu đakona....Oče Mlađo, kako ti veliš? — Mlađo zinu da nešto kaže, ali se u taj mah naglo otvoriše kafanska vrata, i na njih pokulja čitava gomila ljudi neobična izgleda i odela....Sve je s njih govorilo, kao da su malo pre izvršili kakvo grozno zločinstvo. Jedan se od njih izdvoji, sede za onaj sto što je na sred kafane, izvadi jednu nožinu, kojom se najmanje volovi kolju, zamanu njom koliko igda može, i zabode je u sto, pa povika hrapavim i pola promuklim glasom: — Gazda Vule, vina vamo daj!...Dole s naprednjacima!...Tako njima treba....Ko god neće našu kartu — onako mora proći....Za naprednjake milosti nema....Gazda Vule, vina vamo daj!!.. Čelo Jolova pobratima na jedan put se stušti.On mrko pogleda na svoje nove goste.Priđe polako onome što je zabo nož u sto.Pruži ruku i sa svim mirno iščupa nož iz astala.Oštro pogleda u onoga što je za sto seo i povikao: „Gazda Vule, vina vamo daj!“ pa onda poče redom meriti od glave do pete celu njegovu družinu. — Koga li su ovi noćas na račun radikala opljačkali? — upita ugostitelj tonom punom ruge i podsmeha.Mi kanda ne živimo više u Srbiji.Pre bi se reklo, da smo u Romaniji.Za tim se opet okrete onome čiji je nož: — U kaniju nož ovaj položaro jedna — ili ćete sad jedan preko drugoga ispasti na kaldrmu....Šta si se razder’o tu, kao da si došo na svoj begluk?!...Ako su svi radikalci kao ti i ovi tvoji drugovi, onda — ne bilo ih....Nož ovaj u kaniju — kad ti velim!... U prvi mah ja pomislih: šta će biti sad će biti.Ali se prevarih u računu.Ugostitelj Vule beše, čini mi se, porastao za čitav pedalj više; a ona dva oka, što se nad njima behu nakostrošile guste i čekinjaste obrve, zasvetliše kao dva luča, a na obrazima behu mu od srdžbe iskočila dva mišića, kao dva guštera, te od ljutine igrahu, e bi rekao — nešto se živo na licu miče.... A njegov gost? — Baš kao kera, kad gazda na nj štapom zamane, povuče očima kao da je polog pojeo.Njegova se ruka, rekao bi, sama poslušno diže, uze od gazda Vula nož i metnu ga u kanije....I njegova se družina beše uzjazbila.Činjaše se kao da premišlja — hoće li ovde ostati ili će čas pre maglu hvatati. Ama ja i ne opazih kad beše Mićo Belobrk ustao iza našeg stola i prišao Jolovu pobratimu. — Šta je to gazda Vude, uplešće se u to radikalski poglavica....Šta ti rade ti ljudi, te se na njih nabrecuješ?!Ovo je narodna kuća.Njihova je para — svejedno kao i nečiji dukat!... — Šta veliš Mićo?! okrete se gazda Vule, kao da ga neko šakom po obrazu udari. — Ovo je narodna kuća, je li — Mićo!!! Pobratim Jolov pri uzviku „Mićo“! neobično razvuče glasom, u kome kao da beše neke nerazgovetne napomene.„Zar i ti smeš da proglaviš bela zuba?....“ Mića na ovo ućuta, kao da mu neko maramu metnu na usta.... U tome kelner donese trn okanice vina i nekoliko čaša....Čim okanice padoše na sto, čim se čaše napuniše vinom, ona družina nagrnu stolu i — kao da ništa ni bilo nije — stadoše se kucati....Njihov starešina prvi podiže čašu i viknu: — Da žive radikali!...Dole s naprednjacima!! Na ovaj uzvik jeknu sva kafana: — Da žive radikali!...Dole s naprednjacima!!... Jole pogleda u me.Njegovo levo oko opet kresnu, a desni brk mrdnu, — pa onda i on začevilji — koliko ga grlo donosi: — Da žive radikali!...Dole s naprednjacima!!... Nije prošlo mnogo vremena, od kako je ova tamna družina otpočela da prazni okanicu za okanicom, a već se poče prikupljati i drugi svet.Malo po malo, ele se zauzeše svi astali.Kad već nije bilo ni jednog mesta, gde bi se moglo sesti, onda će reći Feđo: — Gazda Vule, naredi neka se donesu i klupe....Ti znaš — — — Doneše se i klupe.Ko dobi mesta sede, a ko ne dobi, on se sćućuri u prikrajak.Ne može biti da ovaj svet nije zvat.To se moglo videti i po tome, što je malo njih poiskalo — ja kafu, ja čašu vina, ja koju rakiju ili pivo.Ostali su samo gledali i čekali kao na kakvu zapovest. Tako je i bilo. Mićo Belobrk usta, pogleda po gostima, poćuta malo, pa onda otpoče: — Braćo, jesmo li svi naši? — Posle male pauze odgovoriše svi u glas: — Svi smo naši. Mićo produži: — Braćo, imam da vam prestavim g. Sreju izaslanika glavnoga našeg odbora iz Beograda.Njega je odbor poslao s preporukom, da sve ono, što nam on kaže, smatramo kao da nam je glavni odbor sam kazao. Moj saputnik ustade.Pokloni se gostima.Pogleda svud u naokolo.Malo poćuta.U kafani nasta grobni tajac.Da je muha preletela — čulo bi se.Đakon Mlađa beše oborio glavu.Na licu mu se ukazala čudna seta.U čitavoj gomili Vulovih gostiju njemu se činjaše da je usamljen.On i nehotično pogleda ispod očiju u me.To beše mučan pogled.Kao da me je upitati hteo: „Da li i ti pripadaš ovim ljudima....Da ti bar nisi od nekud „naš“ čovek? Da mi se moglo, bi mu rekao: „Mi smo naši!“ Ali to bi pokvarilo celu stvar.Kako, zašto? — To će se docnije videti. Moj drug poče kao ono Demosten Atinjanima: „Braćo, vremena u kojima živimo ozbiljna su.Krvava se borba otpočela između gospoštine i sirotinje, između naroda i njegovih vlasnika, između gospodara i njegovih slugu....Ko više pokaže kuraži, ustalaštva, radljivosti, taj će i pobediti....Da je narod u pravu, o tome ne treba ni zboriti; o tome nije ni pitanje.Sad je na redu da se upitamo: Ko će pobediti? — Ja vam kažem, onaj, koji bude budan i dalju i noću; onaj, koji ne požali ni truda ni požrtvovanja, pa ni samopregorenja....Vlasnici znaju šta ih čeka, ako narod ovoga puta pobedi, s toga su se i upeli iz petnih žila, da nas ometu, da nas zavaraju....Braćo, ne dajmo da nas dušmani nadmudre i nadjačaju!... — Ne damo, ne damo, povikaše svi u glas. — E, nije dosta samo reći — ne damo.Valja znati i kako ćemo im ne dati.Za to me je i poslao glavni odbor, da se s vama dogovorim, da nađemo puta i načina....Mi nećemo kao vlasnici da vam svoje mišljenje naturamo; ja ne dolazim da vam zapovedam, ja na to ni ovlašćen nisam; na to me nije imao prava niko ni ovlastiti.Ja sam došao da se s vama samo dogovorim, da vam kažem, kako se u Beogradu misli, da će biti najbolje, pa vi ste tu, vi čujte, rasudite, promislite — pa ako valja primite, a ako ne valja, onda iznađite bolji put....Teke, braćo, put se iznaći mora, pobeda se izvojevati mora — sad ja l’ nikad!... — Sad, jal’ nikad!... odjeknu sva kafana Jolova pobratima....Da žive radikali; dole s naprednjacima! Ovaj je gromoglasni uzvik slušalaca tako potresao nerve besednikove, da je i kroz ono zeleno žuto bledilo na njegovu licu izbila neka vrsta radosne rumeni, a preko usta mu preleti lak osmejak, koji je u ostalom, kako je sam docnije o mome saputniku slušao, bio retka pojava i onda, kad bi se sva njegova okolina valjala od smeha, koji bi kakva šaljivčina svojom lakrdijom u družini izazvala. — Braćo i sugrađani, započeće on posle kratke počivke, ja vam opet velim, da je doba tu, u kome ima da grmne uzvišeni narodni glas, kad svakome bez razlike u ovoj zemlji mora da kaže: Ja sam gospodar.Dosta je vašega bilo!Vi ste moja prava pogazili; vi ste do sad vršljali trnje na temenu mome; vi ste harčili moje blago, a nikom računa davali niste. — Vreme je jednom već, da za sve račun položite....Takav će glas biti glas narodni!Pred ovim će glasom zadrhtati izelice narodne....A da to bude, treba ceo narod da skoči i da izvojuje ono, što su mu vlasnici prigrabili....Narodu je sve jedno, a ga gnječili Turci a vlasnici.Ko narodnu slobodu tlači, taj je dušman narodni, pa ma ko on bio.... — Ama, gospodine, uplešće se jedan, što je stajao baš do keleraja, toga u nas, hvala bogu, nema....Mi smo eto slobodni što nigda nismo bili.Za vake govore, kakve mi danas slušamo, negda je poletalo devet glava....Sad, hvala bogu, toga više nema.Vi nama doterajte porezu na dukat i cvancik — kao što je negda i bila — pa će vas i naša deca blagosiljati.... — Ćuti ti budalo, povika će Mićo Belobrk.Mi se nismo ovde skupili da tebe slušamo....Ja sam predsednik ovoga zbora.Ja dajem reč...Govorte g. Srejo!... — Ne, ne — svaki ima pravo da se čuje, reći će moj žoljo tonom, u kom svakojako beše nešto žuči i ako se govornik trudio, da je začini mlekom radikalske „tolerancije....“ Istina, primetiće on, i g. predsednik ima pravo.... bez reda se ne može nikakva rabota svršiti....Slobodno je svakome poiskati reč; a ko je jednom dobije, treba da ga čujemo.To je parlamentarno. Ali ništa, mene opet evo, da i onome bratu dokažem, da ne stoji ono, što on tvrdi.Mi slobodu drukčiju razumemo no ovu u šupljim i golim rečima.Mi tražimo stvarnu slobodu; mi tražimo jednakost....Mi hoćemo da „bude svakom po sposobnosti, svakom po zasluzi.“ Eto na primer, vi ste svi radnici, svi vi na duge letnje dane prevrćete crnu zemlju, vas peče po vas dan zvezda; vi se kupate u znoju truda i muke vaše, pa šta od svega toga bude....Dođe vam vlast, pa se na vas oseče: daj porez, daj prirez, daj za vojsku, daj za invalide, daj za školu, daj za bolnicu, daj za oduženje državnoga duga - i šta ti oni još neće izmisliti i doviti se, da vam i crno iza nokta uzmu....Pa im i to nije dosta, već udaraju nekaki regal na vino, na pivo, na duvan, na radnje....Sutra će opet doći da udare namet i na vola, i pa kravu i na tele, i na ovna i na sve živo i mrtvo....Eto sad već udaraju na goveda nekakve žigove, pod izgovorom, da su tako ugovorili sa Švabom, a ono boš rabota....Stalo je Švabi, hoće li naša stoka imati belegu.On bi još voleo da je nema.Teže je poznati bez žiga, kad njegovi lopovi od vas pokradu i u Srem presaldume.... — Tako je, boga mi, povikaše neki.Ovaj čovek kao da iz naše duše govori... — U ostalom, nastavi moj drug dalje, i da je tako, kakvog prava ima Švaba da traži, da mi našu stoku pržimo usijanim gvožđem.I ako to još bude istina, onda je još gore....To od nas ni Turci tražili nisu. — Neka ih neka, neće li bog dati, da i nama dođu — brži će biti odovud no otud.Ako mi samo kogod pomene, da mi stoku muči, ovde sam najtanji, ako ga kocem ne ispratim.... reći će jedan, što je stajao do Miće Belobrka. — Tako će im vala i biti.... povikaše još neki iz gomile. — Ama, boga ti gospodine, ti si tamo po bliže, kaži nam vere ti, ko to zlo izmisli i narodu natovari na leđa?... upita jedan starčić. — Zar još pitaš, a ko bi drugi do naprednjački ministri. — Ama zar oni isti što su i Bontua izmislili. — Ti baš isti, odgovori moj drug, a oči mu zasvetliše od nekog uzbuđenja, koga ni ja nisam mogao razumeti. — Oni isti, što su sad namislili da pokupe od naroda oružje i da ga Čivutima dadu, dodade Feđo.To su oni isti, što u dogovoru sa Švabama grade našu železnicu trulim materijalom....Eto sinoć sam slušao od ljudi, koji su u Beogradu bili, da je do sad palo sedam ćuprija; da se tuneli iz temelja ljuljaju i samo što se stropoštali nisu....A kako narod onuda prolazi na svoje njive i livade, može ga i ta nesreća snaći, te da jednoga dana čujemo, kako je toliko i toliko naroda stradalo....Moj se saputnik na ove Feđine reči malo namršti.On se saže i nešto šanu Belobrku na uho — a ovaj na to povika: — Braćo, ja vas molim, mi nismo ovde došli da govorimo besede g. Sreji.Mi smo se iskupili, da čujemo poruku od našeg glavnog odbora iz Beograda. — Čujmo ga!...Čujmo ga; povikaše svi u glas. Jole pogleda đavolasto u me; njegovo levo oko opet zaigra, a i desni brk učini svoje.On začevilji koliko igda može: — Čujmo ga, čujmo!... Ovaj tako reći jednoglasni uzvik — čujmo ga, čujmo ga! ohrabri našega govornika.Na njegovom se mršavom licu izmala veselost njegove duše.Duša je ta plivala u nekoj daleko opaženoj nadi: — mi ćemo pobediti!...S toga on spusti svoj glas za čitav jedan ton, a poče da govori kao onaj besednik, koji je siguran, da će ugrabiti venac pobede. — Što onaj brat tamo reče, da bi prvo porezu trebalo smanjiti na dukat i cvancik, ja se s njim potpuno slažem.Šta više, kad bi to pitanje od mene zavisilo, ja bi je smanjio na najnižu meru.A u smanjivanju poreze — kod mene nema granica.Skresati budžet — to je skresati silu i vlast.Mi hoćemo vlasnicima da potkusimo malo skute.Kad im uzmemo pare, onda smo im uzeli i vlast i silu i gospodstvo.Glavno težište našega programa leži u ovoj ideji....Naši nas protivnici mogu upitati: a država? — Mi bi im odgovorili: Putujte vi!Ne brinte se za državu!Vi nas na račun države lepo pljačkate....Šta je to upravo država?Država je to — neki vele — što i narod.Kad je narodu dobro, kad on nema tereta — ako je moguće baš nikakvih — onda je i državi dobro.Narod nije za to, da večno radi, da je državi dobro, već da je njemu samom dobro; država nije za to, da narod radi kako bi državi bilo dobro, već kako bi narodu bilo još bolje.Naši su vlasnici ovo obratno uzeli....S toga je narodna radikalna partija i stavila u svoj program smanjenje poreze.Ovoliko sam smatrao za nužno da odgovorim onome bratu. — Tako, tako, bog vas živeo, povikaše kao iz jednog grla ona četvorica što su malo pre igrali „farbule“ — sigurno da malo skrate vreme, inače, bar po njihovom uveravanju za večerom — oni nigda ne igraju kakve dobiti radi. — Ali što se slobode tiče, nastavi moj namerni saputnik dalje, e, tu se već ne mogu složiti s mojim predgovornikom.On veli, da smo i odviše slobodni, i da su za ovakve govore negda poletale glave.Ovo poslednje tvrdim i sam.I radikalska partija radi baš na tome, da se to doba više nikad ne povrati.Nas naši protivnici kore, da su oni dali ove slobode.A mi velimo, da ih oni nikad ne bi dali — da nisu morali.Naše je baš načelo to, da se i ne daju slobode po nečijoj volji, no po moranju.Dalje — sloboda nikad ne može biti mnogo.Njih je uvek malo.Njih će uvek biti malo, kad ih iz tuđih ruku čekamo....Je li tako braćo?... — Tako, tako!... prihvati onaj što je malo pre zabo nož u mehanski sto. — Ama, neće biti baš tako, povikaće Vule ugostitelj, i mrko pogleda po svojim gostima.Kad bi svi bili kao vi tamo u Beogradu, onda — da vam čovek i veruje....Ali narodna sloboda i sloboda, koju ovaj ovde deli, meni se čini, da neće biti sve jedno....Zar da nam daje slobodu onaj onde, što zabada nož u astal, i dernja se kao da je u Klještevici: Mehandžija, vina vamo daj!...Ko takvu slobodu hoće, neka je zadrži za se i za svoje ukućane.Nama radikalcima — ne treba taka sloboda!... U moga se druga čelo namršti.On oštro pogleda u mehandžiju.On se nije takoj besedi od Jolova pobratima nadao.Njemu je kazato, da je gazda Vule „ak" radikalac; a kad sad — on hoće da mu sa dve „tri ćivtinske reči“ smrvi — ceo govor.... Šta je hteo s onim, što se saže i nešto poče šaptati s Mićom Belobrkom, ne znam, — teke on se čisto trže, kad onaj, što je malo pre tražio da se poreza smanji na dukat i cvancik, povika: — Boga mi dobro veli gazda Vule.Eto i ova opštinska samouprava, vele, da je neka sloboda, i da je dobro što je data; a evo, ljudi, de kažite vi, zar ovo nije prava nesreća za narod?Ne zna se ni ko pije ni ko plaća.Taman se jedni oglase za kmetove i odbornike, a eto ti jedne gomile, te ih zbaci i izbere druge....I to je već dotle doteralo, da su se pošteni ljudi povukli i ne izlaze ni u selo, ni u mehane ni u sudnice....Ko hoće da ne nagazi na kakvi belaj, taj se mora kloniti i opštinskog suda i odbora.Sad je došao red da kmetuju oni, zbog kojih se i postavljaju sudovi i vlasti....Ako se ovome zlu na put ne stane, ja vam velim, dobra biti neće.Eto, ja sam za to i uzeo radikalnu kartu, jer mi svi kažu, da će oni tamo, što na „tome rade", kurtalisati narod od ovoga zla....Kad je već došlo do toga, da se svi dogovorimo, kako da se narodu pomogne, onda ja mislim da nema prečeg puta, no da čim naši ljudi dođu na upravu, da odmah traže da se opet zavedu batine....Bez toga, vere mi, ni oni neće moći ništa učiniti!... Dok je god ovaj govorio, moj je kočijaš piljio meni u oči.Ono njegovo đavolasto oko kresaše, kao da je na „Feder“ navijeno, a jednim brkom smicaše i uzmicaše, kao svrakelica repom, kad stoji na šiljatom kocu. — Predsedniče! povika onaj što je nož zabado u astal....Zar ovde nema reda govoru....Kakve batine traži ovaj ludi Radak?!..Ako mu baš trebaju, može ih sad dobiti.Ja i moja družina.... i tu zamuca... U kafani se sve ućuta.Ja ni sad još ne znam, kako to bi. — Ovu bitangu izbacite na polje, zagrmi birtašev glas.Kao tri džina, jurnuše tri Užičanina.To behu momci mehanski: ardžija, pekar i onaj što dere janjce.Dok udariš dlan o dlan, onaj što ne da da se batine vrate, već je bio na ulici!... Mićo Belobrk zausti da i on nešto rekne; ali ga gazda Vule preseče očima....Jole kočijaš još jednako gledaše u me.Njegovo oko nije partisalo kresati: a brk mu je igrao ko na drotu. Ovo neprijatno „međumetije“ — isteralo je iz takta i našeg govornika.Njegov oratorski glas već nije bio onako siguran kao u prvi mah.On nije bio više ni onako krasnorečiv.Njegove oči nisu više šetale po „radikalskome skupu.“ Sve što je govorio, kao da beše upravljeno na Jolova pobratima.Njegova se beseda završi ovim rečima: — Braćo, najbolje će biti, da birate stare.Oni su oprobani borci za narodnu stvar....Ovo vam je poruka od glavnog narodnog radikalnog odbora iz Beograda....Usvajate li taj predlog?!.. — Usvajamo, povikaše svi u glas. — Usvajamo, povika i Jole kočijaš — i odma za tim dodade: ali samo pod jednim uslovom.... — Kakvim? upitaće jetko moj saputnik, a čelo mu se natušti, e bi rekao, sad će kiša iz njega udariti. — Da se na skupštini poradi i na tome, da se njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit Mihailo povrati na svoju svetu stolicu, odgovori nesretni kočijaš, i okopišti očima u đakona Mlađu, koji je dotle sedeo kao crna egipetska mumija. Na ovu Jolovu izjavu — sva kafana prsnu u smeh.To je malo odobrovoljilo i moga saputnika. Davno su se i davno razišli gosti gazda Vulovi.Moj je drug otišao s Mićom Belobrkom.S njima iziđoše i ona dvojica, što su se onako muški na „farbuli“ udarali.Jola ne videh kud štuče.Mora da je otišao da obiđe Činoša i Đulaša....Vesa kelner beše već počeo da usprema stolice po kafani, kad mi gazda Vule s vrata polako reče: — Gospodine, izvol’te, da vam pokažem — sobu. Ima dobar sahat kako se preturam po krevetu — čas na levu, čas na desnu stranu, i nikako oka da sklopim.Čitavi rojevi misli proletaše mi kroz glavu.Jedna misao dođe a druga ode — onako isto kao gusti koturovi dima, kad ih turoban duvandžija jedan po jedan odbija, gledajući, kako se u vis dižu i iščezavaju. Ovoga večera noć je bila tiha i nema.Na polju ni mačka da maukne, ni pseto da zalaje, ni peto da zapeva....Po ovoj tajanstvenoj tmini, što je gluho ponoćno doba pred mojim očima razastiraše, malala je moja uznemirena uobrazilja sliku za slikom, što su ih donosile i pronosile misli moje, dok se najposle nije otvorila nepregledna čarobna galerija, nalik na čudesnu panoramu, u kojoj vidimo čitave nove svetove.Ovo posmatranje beše za me nepojamno blaženstvo....Galerija je ta najposle oživela.Ja sam gledao besne janičare, kako na konjskim kopitama raznose pitomu Šumadiju; gledao sam slomljenu raju, kako se krije po vrletima i gudurama: gledao sam čitava jata krvožednih poturica, kako se kao gladna paščad zaleću u sela i zbegove, kako na mizdrake nabadaju nejaku dečicu, kako gaze i seku ostarele starce, a nejač u ropstvo odvode; slušao sam lelek i zapevku nesretne majke za svojom jedinicom, što je alačući ugrabiše pustošni gavazi turski — da njome zakite pašine hareme....Pred mojim se očima otvaraše unutrašnji raskoši vezirskih ložnica, zastrtih indostanskim ćilimima, a posutim mirisom ruže đulistanske....Činjaše mi se, kao da svojim očima gledam ono lepo srpsko cveće, što ga je u pitomoj srpskoj gradini potrgala pogana pohotljivost azijske najezde, te ga u ove mračne odaje bacila, da tu svene i ugine....Gledao sam silno srpsko roblje, kako se, okovano u lance i vezano konjima za repove — šiba turskom kamdžijom i goni....Gledao sam turske bedemove okićene junačkim glavama srpskih paćenika, te se njihovim glavama hrane vrani i gavrani; gledao sam one avetinjske slike — gledao sam kako Turci natiču na kolje žive srpske junake....A iza sviju tih groza i užasa beše pukla ponoćna tmina bez neba i bez nebesnih svetila....Kroz tu tamu, nekom nebesnom moći nazreše oči moje srpsku kosturnicu — nazreše strahovitu „nebojšu kulu“....Moji su pogledi prodrli kroz debele i vlažne zidine ovoga čudovišta, što je proždiralo cvet srpskih sinova; čudovišta čij je želudac — leglo guja i akrepa....Ja pogledah na dno u tamnicu.U njoj beše voda do kolena; a u toj vodi krš od ljudskih kostiju, te iz njega guje palacahu po tmuši, što u ovoj bezdni večno carstvovaše....Na tome grebenu od kostiju ležaše bled vitez!...Izmučen glađu i memlom od kamena, ne beše ni mrtav ni živ, ni u snu ni na javi....Njemu se učini — ne, meni se učini, kao da se istočno platno ove ljudske grobnice otvori, te se na njemu pojavi vilinski stas nekakve nebeske prilike.To beše vila proročica.Njeno lice zasija kao na gori jarko sunce.Ona manu svojom belom rukom, a prozbori srebrnim i blagim glasom: — Ustani junače, ustani mučeniče, pogledaj tamo preko onog krvavog razbojišta, u one cvetne livade, u ona pitoma polja, u one bele varoši i kitnjasta sela....Ono je nova Srbija, ono je vaskrsla kraljevina Nemanjina!...Pogledaj i — uteši se!...Ono je nagrada tvome mučeništvu....Poznaješ li onoga viteza, što se na nj osmeškuje, što ga kao svoga milog gosta, kao svoga sina, pozdravlja najsilniji car njegova veka....Poznaješ li ga?... — Ne poznajem ga, jeknu kao s onoga sveta jedan mrtvački glas.... — Ono je prvi kralj posle nesretnoga Kosova....Ono je vaskrsla kruna Nemanjina....Ono je glavom — unuk tvoj!... Ovaj proročanski glas prođe kroz dušu i kosti izmučenoga viteza.Slomljena snaga od toga glasa dobi čudesnu moć, i junak poleti onome nebeskom stvoru....On je skočio....I ja pod kulom smotrih skrhanog junaka....To beše odbegli turski rob! - - - - - - - - - - - - - - - U tom pukoše vrata na mojoj sobi.Ja skočih.Preda mnom stajahu tri demonske prilike!... Slaba svetlost žiška, što je tinjao pred ikonom svetoga Jovana, osvetljavaše lica ovih ponoćnih hijena. Prvi, koga uočih, beše onaj isti, što je sinoć zabado nož u astal Jolova pobratima.Ona druga dvojica behu: Toma Brica i Mićo Belobrk.Sva trojica držahu u po jednoj ruci revolvere, a u drugoj gole noževe.... — Da pisnuo nisi, promumla radikalski starešina....Kazuj — jesi li naprednjak ili — nisi? — Ni sad ne znam, kako sam u onaj par skočio s kreveta.Kad sam došao k sebi, ja sam već stajao pred ovim pustim sinovima.Tri revolvera behu mi uprta u prsi, a tri noža pod samu gušu. — Ako samo pisneš, onda te nema više, prošapta opet radikalski starešina....Jesi li naprednjak — kazuj?!.. — Jesam, odgovorih mu, — naprednjak sam.... šta hoćete od mene? — — Ko te je poslao, da nas špijuniraš? — kazuj! ili se praštaj s ovim svetom! — — Niko. — Ti lažeš; a šta ćeš na našoj skupštini?... — Ja sam ovde odseo da noćim.... — A otkud baš ovde — kod tolikih drugih mehana, i to baš onda kad mi imamo skupštinu?Upita Brica, a oči mu staše sevati nekom satanskom vatrom. — Pitajte moga kočijaša!On je vaš čovek.... — A otkud ti znaš, da je on naš čovek? prihvati Mićo Belobrk. — Pa zar i on nije vikao večeras: „Živeli radikali; dole s naprednjacima!“... — A, vidiš, kako je on upamtio i šta je ko kazao i šta je ko vikao....To mi i hoćemo....Kamo ti kesa?!.. — Dakle vi se bavite i tim zanatom?!... upita ih tonom punim gnušanja....Sad međer vidim o čemu se vrze cela stvar.... — Ni reči više....Kesu vamo daj!...U našim očima naprednjaci i nisu ljudi.Oni su zverovi.Njih valja tamaniti gde se god stignu i nađu, povika Tomo Brica....Pare vamo daj! — na neka ti pomognu naprednjački ministri i njihovi sejmeni!... — Zar mogu biti gori sejmeni od vas....Vi ste još nešto više.Vi ste razbojnici....Pa lepo.Eno vam ono para što imam tamo pod jastukom.... — He, pod jastukom; šta nam nakaziva to.... a ono u torbi?! — podrugljivo razvuče Belobrk. Ja pretrnuh.Zaista sam imao i u torbi nešto para; no to ne behu moje pare.To beše amanet. g. M....S.... predao mi ga je baš pri polasku, da ga predam udovi pokojnog M. kao izdržanje za prošla tri meseca.Kako su ovi lupeži saznali i za ove novce — to mi je bila zagonetka.„Da ih nije otkud kočijaš opazio, pomislim u sebi“.Ova mi pomisao prođe kroz kosti kao usijana letka.„Ne može biti“, pomislim opet.Jole tu nije pomešan....A ako jeste — onda zbogom svete!... — Jest, ja imam u torbi 36 dukata; ama to nisu moje pare.To je amanet koji mi valja predati jednoj udovici sa četvoro dečice.To je njeno izdržanje.Radikalci valjda neće otimati nasušni hlebac od jedne sirote žene i njene dece. Belobrk se satanski nasmeja. — Mi ćemo da kaznimo jednoga naprednjaka, koji se usudio da nas ušpijunira u našoj rođenoj kafani; a on neka se računa sa udovicom i njenom decom....Na posao Brico!... To reče, pa mi u samo grlo nasloni vrh od svoga noža, a na grudi revolver!Onaj drugi učini to isto.Oni kao iz jednog grla prošaptaše: — Ako samo pisneš — svršio si. Brica pusti svoj revolver, koji je visio o nekakvoj uzici, pa ode preturati po mojim stvarima....Nije mu trebalo ni dva minuta, pa da poviče: — Gotov sam!... I Brica je zaista bio gotov.Da sam ja sobom tražio gde mi je šta bilo, ne bi brže svršio posao.Pridigao mi je kesu u kojoj je bilo 12 duk. u dukatima, jedna medžidija, dva mala zlatnika, i nešto dinara; rasekao mi je torbu i našao onaj amanet — baš kao da ga je tamo sam ostavio; uzeo mi je sa stola zlatan sahat i lanac u vrednosti od 28 dukata. — Kesu je istreso i ostavio praznu na krevetu, a zavoj od amaneta s razderanim pečatima bacio je pod astal, i to je, kao što rekoh, izvršio, dok bi čovek udario dlan o dlan.Ne može biti da mu je ovo prvina. Na njegovu reč — gotov sam — lupi me jedan od one dvojice po glavi tako grozno, da mi se smrče pred očima...Meni se učini kao da se patos, na kom sam stajao, izmače ispod mojih nogu.Šta je sa mnom dalje bilo — ne znam. Kad sam došao k sebi, kad sam oči otvorio, preda mnom beše jedna ženska prilika.Njeno bledo lice, njene velike plave oči, njene duge trepavice — što behu bacile svoj odsenak po onom čarobnom licu, — njen blag, topao, nežan, sa zbunjenim stidom pomešan osmejak, što se tužno zaleprša na usnama ovoga ženskoga stvora, — beše slika anđela hranitelja.... — Kako vam je, upita me glasom, koji je drhtao kao sveo listak mirisnog ljiljana!... Meni se još činjaše kao da i soba, i krevet na kome sam, i onaj anđeoski stvor, i ja i sve što mi je pred očima bilo, idemo u neku bezdanu provaliju. — Što me ovako jako glava bole, prošapćem joj, i — posle osetim kako mi se opet oči na silu sklapaju....Ja zaspim.... Meni je moralo biti lakše kad sam onako slatko zaspao.Koliko sam spavao ne znam, ali mi se čini da je to bio čitav jedan vek.To uprav i ne beše spavanje već nekakva bunovna java što međi između sna i budnine.... San — to je psihička problema koju nauka o duši još razrešila nije, i koju, valjda, neće nigda ni razrešiti.San je u neku ruku — mađionik.On nam iznosi pojave bez uzroka i uzroke bez pojava.On nas odvodi u daleke neznane svetove; on otvara hladne grobove davno preminulih naših poznanika, srodnika i prijatelja — te se s njima razgovaramo i zabavljamo — bez čuđenja, bez pitanja: kako to sve biva. Tako je i sa mnom bilo.Učinilo mi se da još ne bejah ni oči sveo, a ja se nađoh na sred jedne neprohodne pustare, na kojoj se ne mogaše videti ni jedno jedito drvo, ni jedna jedina šibljika, ni jedna jedina travčica.Pustara ova izgledaše kao kakvo opaljeno polje pokriveno vrelim crnkastim puhorom.Nekakva zagušljiva jara davila me je — da sam jedva disao.Ni preda mnom ni za mnom ne čujaše se ni najmanji glasak kakva god živa stvora.Pa i opet kao da mi neko na uho šanu: „Ovo je mapa novoga carstva.... kupi je!...Ona je jevtina.Može se dobiti za po dinara!!...“ Ja se okretoh i poznam Jola kočijaša.Za njim se beše otegao čitav karavan kiridžijskih konja.Svaki je bio natovaren grdnim snopovima pruća.Činoša i Đulaša nisam među konjima poznao.... Bog bi ga sveti znao, ko mi reče, da su ovo kulučari što su sekli u Temniću pruće za predstojeće ) izbore. - - - - Posle sam se od nekud našao u nekakvoj radionici gde se stružu i doteruju ljudske glave.Tu zatečem i mog pokojnog druga L....Ovoga sam čoveka voleo kao svoga rođenog brata.On je umr’o od suhe bolesti.Na tri dana pre no što će izdahnuti, morao sam mu dati tvrdu reč, da ću s njim provesti zimu u južnoj Italiji....Tako je to: „Um za morem, a smrt za vratom!...“ Kad ga poneše na groblje — ja se setih našeg putovanja i onda mi grunuše suze na oči, i stanem jecati kao malo dete....Haj — što ti je život ovaj?! — pusta i luda obmana!!“ Za nj mi sad rekoše da radi drugi zanat. I pred njim beše jedna ljudska glava....No ne — to beše glava jedne lepotice.Lice joj beše krvlju poprskano.Čini mi se da i sad gledam one velike plave oči, što su ih zasenile duge svilene trepavice; gledam one zlatno-plavkaste vitice što se, pokretane tihim vetrićem što od nekud pirkaše, igrahu po njenom samrtno bledom čelu; gledam onu gustu, onu dugu kosu što se beše kao zlatno paperje prosula u nekakav neobičan nered; gledam one još blage, ali samrtnim strahom prožmane crte na njenom krvavom licu; pa onda onaj tužan osmejak što se beše sledio oko njenih mrtvačkih usana...Moj drug kao sumanut stajaše nad ovom lepom glavom, koja kao da ga onim još živim očima moljaše da joj više ne grdi njeno lepo devojačko lice....Ali kao da on beše neumolim.On je držao u desnoj ruci svrdo a u levoj testeru....Oko njega je obletao naš stari Zeljov, koga su one iste noći, kad je i moj drug u teškim mukama preminuo, ubili nekakvi zli ljudi, — obletao je i radosno mahao repom — baš kao da mu se večernja omama spremala. Mene mravci podiđoše kad videh kako moj drug nasloni svrdo na lice one anđeoske glave....On ga stade skretati.I — koliko je god puta njim okrenuo, toliko su se puta i otvorile i zatvorile one lepe plave oči, a toliko je isto puta i mene žignulo do u sam mozak moj.... U taj se mah pred nama obrete Jole kočijaš. On me tužno pogleda.... — Vidiš, reče mi, tvoj drug prošiva istoriju „novoga carstva“....I odista, ono ko i ne beše devojačka glava, već nekakva grdna knjižurina, poprskana ljudskom krvlju, koju je naš Zeljov popašno lizao svojim hrapavim jezikom!... I ja sam to sve kao na javi gledao, i ni čemu se nisam čudno.Činilo mi se kao da je to tako moralo da bude. — — — — — — — — — — — — — — — — I posle svega ovoga moji me roditelji — bog da im dušu oprosti — odvedoše u školu.Mučno mi se beše ponovo podvrći strogoj školskoj disciplini; ali, nije se imalo kud — morao sam.Tako je hteo moj nesretni drug L.... Moji školski drugovi behu preko svake mere pakosni.Kako bi koji s koje strane doletao svaki bi me zvrčio po glavi, i mene je uvek žignulo do u sam mozak.... Od svega što sam u toj školi učio, ne može mi se iz pamćenja izgladiti jedina istorija Srba.Iz ovoga predmeta imađasmo samo jedan čas u čitavoj godini — i to licem na sv. Savu.Ovaj je svetac po zapovesti ondašnje vlade u kalendaru vođen crnim slovima.To je kao bilo 1983 godine.Od kud dami za čitav vek docnije ta godina na san izađe — ne znam.Pa opet mi se činilo da i ja pripadam onome naraštaju.Deco, povika učitelj tužnim licem, pazite dobro danas imamo istoriju Srba....Onda za čitavu je godinu uzeti ne smemo!Vidite šta smo dočekali!...I učitelj i mi svi plakali smo od tuge i žalosti za izgubljenom veličinom Srpstva. Žalili smo što se narod srpski nije mogao opametiti i naučiti za dugi niz godina svoga robovanja, za dugi niz godina — za pet punih vekova....Učitelj nam je pričao lepim jezikom srpskim o vaskrsnuću srpske kraljevine, pa onda o nekakvoj pustoj sumanutosti, što je u narod uneše njeni sinovi, pa posle o velikom krvoproliću — za što? — povika naš učitelj...„Da bi osnovali „maglovito carstvo!...“: I zaista, reče učitelj, od prolivene krvi digla se gusta magluština, te je pokrila gorostasna brda i planine, divne luke i ravnine, pitoma sela i kitnjaste varoši...I dok su je gorski vetri razagnali — dotle već beše u toj krvi usahnula i naša kraljevina!....„I sad,'" reče nam učitelj, „našom zemljom tuđinac hoda — gori i strašniji od negdašnjih Turaka!....„Turci su nam“, veljaše on, „gnječili telo; a ovi nam piju krv a dušu ubijaju....Ko li će sad probuditi uspavani duh naroda našeg?!....Marka više nema; jer se i on u onoj krvi utopio!...“ Sad učitelj poče jecati — od teškoga bola i tuge.I mi smo jecali.Besmo se okupali u suzama — dok će nam neko reći: „Čuvajte se, da vam dušmani suze ne opaze....Odma bi vas oterali“ — sve mi se čini da kaza „u — Sibir!...“ Ja se okretoh i poznam Jola kočijaša.... „Učitelju“, povika on — „trčite na Jordan — te se umite i okupajte!“ I mi svi poletimo — kao leptirovi.A kad tamo — to kao da ne beše Jordan, već nekakva siva i mahovinom obrasla klisura, ograđena velikim kamenitim liticama.Ispod jedne od ovih strmih i okositih stena, što su u divlje šiblje obrasle, jurila je voda mutna i krvava....Učitelj nam napomenu, da je ta voda lekovita.Ko je se napije, reče, umreće; a ko se njom umije — ozdraviće.Ja zagnjurim glavu, i gle, o čuda! — ja se probudim.Bio sam sav u goloj vodi.Pored moje postelje još seđaše kao anđeo hranitelj onaj lepi ženski stvor....Niz njeno se lice behu skotrljale dve krupne suze.Ona me je gledala svojim velikim plavim očima, što ih divno zasenjavahu duge svilene trepavice; a zlatno plavkaste vitice igrahu se po njenom velikom kao sneg belom čelu — dok joj niz leđa beše nemarno puštena duga i gusta kosa, te se kao zlatno paperje prosula u nekakav neobičan nered....Po njenom se licu beše izvajalo slabo ali nekim unutrašnjim strahom prožmano bledilo; a oko rumenih njenih usana kao da i sad gledam onaj tužan osmejak, što me je, rekao bih, upitati hteo: — Kako ti je!... I ja na ovo nemo pitanje odgovorih: — Sad me više onako ne bole glava!... Još sam dva puna dana morao čuvati sobu.To je bilo po preporuci lekarskoj, i — navaljivanju Jolova pobratima.On mi reče: — Vi se, gospodine, ne možete krenuti pre, dok se moj pobratim ne vrati.On odveze vašeg druga u K....Kad htede poći, ulazio je dva tri puta u vašu sobu.I — nekoliko mi je puta rekao da vas zamolim, da ne uzimate drugog kočijaša, dok se on ne vrati.On vam ima nešto važno da kaže.On ode brižan — vrlo brižan.Gospodine — to je dobar čovek; ne gledajte na njegova vragolovanja — on to čini od velika jada....I mojoj će Mari — — — biti drago....Ona vas je gledala kao brata rođenog....Mnogo sam je razmazio!....Ali šta ću — ona mi je mezimče....Sedmoro sam dece do sad — sahranio!...Nju sva ova čaršija vole....Moj je pobratim već ni iz usta ne ispušta — kao da ju je rodio....Pričekajte ga gospodine, dodade Vule ugostitelj tonom neke nerazgovetne zabrinutosti!.... Ja sam ga poslušao. Ja sam se prilično oporavio.Izlazio sam nekoliko puta i u čaršiju.Njena me je Fizionomija plašila.Svaki je na me gledao kao krava na mrtvo tele.Bog bi ih sveti znao šta su o meni mislili.Ne samo gazde no i kalfe su iz dućana izvirivale — da vide, valjda, kud ću....Pa čak i žene nisu bile besposlene.Ja sam i njihovu pažnju uznemirio.Ja sam i do sad putovao i prolazio kroz mesta gde me nisu poznavali, ali ovoga opšteg zgledanja još nigde opazio nisam.Čini mi se da je ovaj svet počeo da divlja. Kad se jednom vratim iz čaršije i uđem u „gostionicu bez svedoka“ — raznosač tek beše doneo poštu.U kafanu nagrnu svet.Gledao sam kako se grabe oko novina.Knjižar Feđo beše među prvim koji dočepa jednu „Samoupravu"....„Neka Feđo čita!“ povikaše svi u glas.I Feđa im je na glas čitao i pri svakom stavu stao i tolkovao.Ovoga jutra gazda Vule beše otišao na pušnice.S toga valjda oba momka — i kelner i ardžija behu došli da slušaju šta u „Samoupravi" piše.I za njih su mi pričali da su imali radikalske karte; pa i opet im ona nije smetala da po koga Klepetušara izbace na kaldrmu, a po kad što da i sami kome odzvone.... Ovaj je broj „Samouprave", u ostalom bio i zanimljiv. Iznesen je čitav račun — koliko je „narodnih prijatelja sana džaba poapšeno,” a koliko je njih opet na novčanu kaznu osuđeno.„Naprednjačka policija“, čitaše Feđa, koliko ga grlo donosi, — „čuda čini!“ — E to je Garašaninova prečišćena policija, upašće mu u reč Jolova pobratima ardžija.... I ovaj jadni narod još trpi! — prihvatiće kelner gazda Vulov.... — E, vala, neće dugo, primeti će jedan, za koga mi docnije rekoše, da je berberski kalfa kod Tome Brice....Kad narod progovori, onda će i onaj gore čuti....Narodni sud — to je najstrašniji sud....Sećate li se šta je reko onaj Derviš Šahu Persiskom: „Narod te je obasuo blagom; on te je okitio biserom i dragim kamenom....On te je uzvisio nada sve, a ti si njega zaboravio....Onaj koji daje — on može i da uzme; onaj koji uzvišuje, onaj može i da obaljuje....“ — Umukni ti brico, da slušamo šta oni gore vele!....Čitaj Feđo! povikaše oni što se behu oko Feđe načečili.... Feđa je nešto sračunavao. — Znate li koliko je narodnih prijatelja do sad poapšeno i onako osuđeno, povika on, a na licu mu se prosu nekakva obešenjačka radost. — Koliko? upitaše svi kao iz jednog grla. — Pet hiljada, osam stotina i dvadeset i devet. Još neka uapse sto sedamdeset i jednog, pa će namiriti šest hiljada, progovori jedan mladić koji toga časa uđe u kafanu. — A g. učitelju, odi, odi, da vidiš bruku!Ovi naprednjaci skočili svi listom pa hoće da strpaju sav narod u aps što neće da radi onako, kako bi po njihove mekane ministarske stolice najlepše bilo, prihvati ardžija gazda Vulov.... I učitelj je nosno jedan broj „Samouprave“. — A znate li, upitaće, g. uča, koja li je ovo naprednjačka tica što leće po našim krajevima?....Slušajte samo!.... „Od dva tri dana ovde se lunja poznata naprednjačka prišipetlja R....Sigurno je doneo zlatne zobi sad pred izbore da na zobi svoje aminaše... ama — neće im upaliti!Narodna će ih svest spržiti kao i svaki drugi korov. I ardžija i kelner Jolova pobratima i nehotično pogledaše u me.Da li se ova depeša „Samoupravina“ mene ticala — to su ova dva radikalska političara bolje znala no ja.... U tom se vrata opet otvoriše.Sad uđe đakon Mlađa, s jednim prosedim gospodinom i jednim mladićem.Za prvog sam čuo da je poštar, a za drugog — da je praktikanat u sreskoj kancelariji. — Jeste li čitali „Srpsku Nezavisnost?“, upitaće Mlađa đakon tonom punim nekoga blaženstva, i stade razavijati jedan broj „Srpske Nezavisnosti“. — Što nam ti dovlačiš tu liberalsku krpurinu?! oseče se na nj Feđo knjižar, i poče dalje da nešto sračunava....Bolje bi bilo da je pošlješ sa „Glasom Pravoslavlja“ tvome mitropolitu u Ruščuk, nego što je nama namećeš kao sočivo na Božić.... — A šta si se ti opet tu nabaučio, kao da si već jednon rukom za mesec dohvatio, a drugom se mašaš da i sunce utuliš, namrgodi se đakon Mlađa....Šta ti je učinilo „njegovo visokopreosveštenstvo", te se uvek na nj’ blatom bacaš!...Zar mu je malo što je protiv sviju svetih kanona svrgnut sa svoga dostojanstva; što je do samog srca ucveljen, gledajući našu svetu crkvu oskvrnavljenu i poniženu, — nego se i oni na nj’ kamenjem bacaju, za koje možda najviše i strada....Ovaj narod ne može biti bez svoga zakonitoga arhipastira; a ti Feđo idi s tvojim bezbožnim načelima onamo, od kud si ih i doneo....Ovoj zemlji Bog nigda dobra dati neće — dok ovaka nesloga i nesreća među jednomišljenicima vlada, dodade đakon Mlađa nešto blažijim tonom. — Nemoj se ljutiti oče đakone, može ti to i škoditi, stade ga zlobno zajedati kalfa Tome Brice. — Ti kušuj, bagane jedno!Šta se ti nadimaš ko uš!?....Ove mi skipije iz „preka„ dušu izedoše.Dođu kao i svake gladnice iz belog sveta, pa se najpre stanu savijati i podvlačiti, reko bi, da su im reči med, a duša sama smirenost; a kad se malo podkrvaviče, a oni hoće da ti na teme skoče i da tu svoje bunjište načine!...„Njegovo visokopreosveštenstvo“ imaće za ovu zemlju malo više zasluge, no da se takav izmet na nj' i njegov obraz kalom baca!... — To je istina, dodade kalfa Bricin.Njegovo visokopreosveštenstvo zaista i ima zasluga....Njegova nam je bogoslovija dala više članova no ikoja druga škola, pa posle što nam je dala oca đakona Mlađu — s njim se radikalizam ponositi može.Na njegov čeličan karakter može se sva naša partija osloniti....Eto — on rastura „Glas pravoslavlja“, pa onda „Brku“, pa sad nam donosi „Srpsku Nezavisnost“ i preseca Feđu što ovaj tričavi članak u „Samoupravi“ čita — samo da bi radikalci ovdašnji čuli, šta liberali o izborima gude!....Pa, de, de — oprosti oče đakone! kaži nam šta u tome bratskome listu piše?....Mi smo već i onako uvereni da on nas radi i viče na naprednjake.... — Posmevajte se vi koliko vam je drago; ali — ja što znam, znam.Evo, ovaj članak u „Srpskoj Nezavisnosti" više vredi no sva dosadanja larma vaša, a naročito sad — pred izbore.Vi svi vičete na liberale i — to će vam i ostati.Oni na vas ne viču.Oni samo rade — mudro i odmereno.Eto na priliku, šta će samo ovo da vredi što su pozvali sve činovnike, da pri sadanjim izborima ne pomažu jednu vladu, kojoj su dani izbrojani.A kad činovnik čuje, da se jedna vlada ljulja, — he, onda znajte, on neće za nju ni prstom mrdnuti....Ako joj gde ne podvali — pomoći joj neće.Tako će i sad biti....Ja još držim da je sve u rukama vlasti... Feđo se grohotom nasmeja i opet ode nekog vraga sračunavati. Dobro veli đakon Mlađa.U rukama je vlasti još sve, probesediće g. poštar.Ako nju ona gvozdena ruka ima, onda je — nazdravlje naprednjacima; a boga mi, kako ja vamo nešto znam — nek se i radikali malo uzmu u pamet....Onaj ne zna za šalu....„Koga treba mititi ne treba ga srditi“, veli naš narod.Radikali su se suviše razobadali...Dobili su ovo malo maine — pa misle — nikad oluja doći neće.,..Dođe ona bogme posle najžešće omarine — pa lepo čupa grmove iz korena i čitave kuće obara.... — Oho, — povikaće g. učitelj....Šta nam ovo nakaziva g. poštar!Vidi se za čijim je jaslama bio ovaj liberalsko - policijski at, koga je naprednjačka obest doterala u našu mezulanu....Bogme on nam preti!!..Govori o strahovitoj olujini — što će, veli, grmove i kuće iz temelja da obara....Dobro on kaže!I mi se olujini nadamo.Samo je mučno pogoditi, hoće li ona doći s gradom ili onako samo s vetrom i jakom kišom....Ama ma kako došla — ona u prvom redu neće doneti mira naprednjacima, a još manje njihovim pristalicama i svima ostalim, što se gospodom zovu i što kao paraziti piju narodnu krv a u njegovu se znoju kupaju.Jest g. poštare — biće i oluje i grada i — pljuska; ama će se sve to izručiti na vaše glave!....Žito je zrelo.Ono čeka samo na kosu i srp.Ko nije za život — neka ga — nek umre!... — E, g. učitelju, šta vi ono mene rekoste da sam ja at na jaslama liberalskim?!....Zar ja, g. učitelju; zar ja — što ovu zemlju služim — ovo je dvadeset osma godina!?...Kako sam ukazni — ima više od 15 godina!....Vi ste braćo čuli, da me je g. učitelj nazvao atom, a at znači konj....Sem toga, reko mi je ovde na javnom mestu da sam bio za policijskim jaslama....Evo, g. učitelju, ja vam ovde pred ovim ljudima kažem, da ću da vas tužim za uvredu, koju ste mi kao činovniku naneli!.... Na ovu poštarevu pretnju pršte sav onaj svet u smeh. Poštar je zverao onako blesasto po kavani.... — Zar ne znaš benače jedan, da je ovo kafana „bez svedoka“.U njoj — ko šta povuče — to mu je, reći će ardžija Jolova pobratima, i stade mene meriti od pete do glave — baš kao da je hteo reći: „Eto, upitaj ovoga gospodina — šta se njemu dogodilo, pa — „izeo vuk magarca!“.... U taj mah prozvrkaše jedne kočije ispred kafanskih prozora.Mene se učini, da smotrih Jolova Činoša i Đulaša.U isti par i ardžija gazda Vulov izleti u avliju — kao oparen.I ja pođem za njim.Kad izađoh — ardžija već isprezaše konje. Jole je svoju reč održao. Ja bejah uprav pošao da zamolim Jola, da, ako mu je ikako moguće, i ne ispreže konje, već da ih onako malo odmori, pa da odma ostavimo ovo podivljalo mesto.Kad priđoh bliže kolima, okrenem se da vidim gde je kočijaš, al’ njega kod kola ne beše. — A gde je Jole upitam ardžiju. — Evo me, gospodine, odgovori on sam.Ja se okretoh i smotrim ga pred jednim prozorom.U taj isti mah osetim kako me mravci prođoše kroz svo telo.Na prozoru je stojalo ono anđeosko devojče, s velikim plavim očima; s dugom zlatnom kosom.Po njenom se licu još viđahu tragovi od neke nerazgovetne prestravljenosti. Naše se oči susretoše.Ja ne znam šta mi bi.Njene poglede ne mogoh izdržati.Ostao sam na mestu kao skamenjen. — Prokleta paščad!....Ona će najposle naše i svoje glave pojesti, progovori jedan glas. Ja se okretoh.To beše gazda Vule.Po njegovim crtama na licu moglo se čitati da mu po grudima besni nekakva neodoljiva srdžba. U tom se nađe i Jole preda mnom.On se gorko osmehnu: — Dobro ste učinili, gospodine, što ste me pričekali.Ja sam se sa svoje strane žurio koliko sam god mogao.Činoš i Đulaš povukoše danas i juče što nigda nisu.Ni „ajzeban“ ne bi brže odletio u K.... i vratio se.Bojao sam se da ne odete.... — Ovde ćemo večerati, upade mu u reč gazda Vule.Imam i sam s vama nekoliko reči da progovorim, okrete se meni.Neka se konji dobro odmore, a sutra —- pre zore se možete krenuti....Imaćemo još tri gosta. I ako sam jedva čekao da se iz ove nesretne varošice čas pre očistim, opet mi lanu srcu, kad čuh, da ću i ovo veče provesti u zloglasnoj „gostionici bez svedoka". I ovog večera u kafani Jolova pobratima morao je biti nekakav skup.Ja, istina, nisam hteo otići da vidim šta je, i ako me je kopkalo da odem, jer mi neki unutrašnji glas nagoveštavaše: ne,ne idi tamo, ne šali se!Zar ne vidiš da je u ovaj svet ušao nekakav zao duh pa niti zna šta hoće, ni šta mu treba, ni za kime je pošao, ni za kim bi mu ići trebalo....S časa na čas čula bi se graja u kafani.Ali nisam mogao ni reči razumeti, šta se i o čem se govorilo. I gazda Vule se beše nešto uzodao.On je često u kafanu odlazio i vraćao se.Na licu sam mu opazio zlovoljnost.Jednom ga smotrih,gde žurno ode u kafanu, a još se žurnije vrati i uputi se pravo konjušnici.Tamo se dugo zabavi.Kad izađe — s njim je bio i Jole kočijaš.Za njim su išli ardžija i onaj što dere janjce.Gazda Vule je nešto mahao rukom a na licu mu se javljaše divlja srdžba.Jole ga je s pažnjom slušao....Bilo mi je zgodno da ih s moga prozora posmatram.I Jole mi je izgledao setan i neveseo.Od kako se vratio s puta, još mu nisam mogao smotriti onaj đavolasti osmeh.Oko njegovo nije više kresalo, niti mu je brk mrdao.Činjaše se, da ova dva pobratima peče nekakva teška unutrašnja muka.Kad pored moga prozora prođoše, učini mi se da sam čuo da Jole reče: „Daj bože da se ovo na dobro okrene“. Oni odoše u kafanu.Tamo se čujaše još jednako nekakva graja.Priznajem da sam i opet počeo da strepim.Kao električna struja prođe mi kroz glavu sve ono, što sam za ova dva tri dana u ovoj kući, u ovoj varošici, svojim očima video, što sam propatio — ni kriv, ni kome dužan.... „Daj bože, da se ovo na dobro okrene!...“ pomislio sam i sam. Ovoga puta nismo večerali u kafani, već u „velikoj sobi.“ Ali ova je soba imala još dva imena.Gazda Vule bi, na priliku, rekao: „Naj ovo ostavi u „veliku sobu"; Gazdarica Jela: „Donesi mi to i to iz...„Marine sobe;“ a momci: „Taj se morao gazda Vulu dodvoriti, kad ga je zovnuo na kafu i rakiju u „molovanu sobu". Ovu veliku, ovu Marinu, ovu molovanu sobu treba malo izbliže razgledati, ako ni zbog čega drugog, a ono s toga, što ćemo se ovde upoznati s tri gosta Jolova pobratima, i što ova priča ne bi bila potpuna, kad se ne bi pomenulo ono što se u ovoj sobi ovoga večera događalo. Moglo je biti sat noći, kad me iz moje sobe pozvaše na večeru. Ja se uputih kafani, gde smo obično večerali. — — „Ne tamo, gospodine“, reče mi momak, — „večeras ćete večerati u molovanoj sobi,“ i pruži ruku na prozore, gde sam danas video g-cu Maru da se s Jolom razgovara. Kad se preda mnom vrata otvoriše, čisto mi oči zasenuše od jake svetlosti.Na sred tavanice, koja je odista veštačkom rukom izvajana, visio je, kao iz kakvog bokora cveća, pozlaćen polelej, sa dvanaest zapaljenih sveća.Ja malo zastadoh.Zaustavio me je ukusni nameštaj ove sobe.U njoj ne beše ni kanabeta, ni fotelja, ni stolica ljuljašica, ni kredenaca, ni draperija, ni „etašea“, pa je opet treperila neobičnom lepotom i skladom — te bi čovek rekao: da se svaka tvarka u ovoj sobi jedna na drugu milo osmejkuje.Odma se videlo, da ih je tu srodila čista devojačka duša.... Sto beše postavljen.Gornje čelo njegovo beše okrenuto zidu, na kome su stajale u zlatan okvir uokvirene slike Kralja i Kraljice, a ispod ovih velika fotografija Kraljevića, uokvirena u zrakasti venac od samog zimskog nesavelka. S desna, u uglu, gorelo je srebrno kandilo pred ikonom svetoga Jovana.Na ovoj strani behu nameštena dva kreveta, zastrta zlatno-žutim čaršavima od svilena ćerećeli-platna.Oni behu urupčeni grozdastim vezom, a ovaj opet beše potkićen paučinastom čipkom, te sve izgledaše kao reckavo vinovo lišće.... Kroz ovo tanano tkivo osmeškivahu se kao sneg beli jastuci sa svojim džamfezli rogljevima, i u dva zavojka krmezli jorgani, uokvireni koliko prst uzačkom svijonom čipkom.Na oba kreveta, u svakome uglu njihovu, odsjajkivahu mali, od plave svile jastučići, po kojima, zakleo bih se, e se behu razleteli šareni leptirovi.Mara Jelina beše najčuvenija vezilja u svoj okolini.... S druge strane, do prozora, pružao se skoro duž cele sobe širok minderluk, zastrt resavim zelenim ćilimom, a zaokružen jastucima od istog resavog tkiva. Ovome svemu beše čelenka onaj maleni stočić ispod slika kraljeve porodice.Na njemu beše nebrojeno sitnica ponameštano i da jednu jeditu tvarku s ovoga stola uzmeš, čini ti se, e bi one druge zaplakale.Srebrni krstati svećnjaci, okićeni rojticama od bojali sićušnih đinđuvica, a na svakom oglavku, gde se sveće usađuju, behu u trobojci izreckane od tanana flis-papira dinjaste krunice.I u njima je gorelo osam sveća....Šavolji za slatko, čaše za vodu, šoljice za kavu; dva od zelenkastog porculana cvećnjaka, što u njima, rekao bih, kao vatra gorijahu kite šeboja, karavilja i ruže mesečarke, pa onda one korpice, ispletene od zrelog pšeničnog klasja, a u njima jedno preko drugog, naslagane Fotografije — valjda prijatelja i poznanika gazda Vulovih i Jelinih, a možda i — Marinih, — sve je to, svako za se, romorilo: i ja sam ljubimče one anđeoske duše što njom dišemo, što njom svetlimo, što njom mirišemo, što njom pevušimo pesmu milja, pesmu ljubavi, pesmu harmonije nad harmonijama!... Soba — s kraja u kraj — beše zastrta jednostavnim ćilimom, koji je, kazaše mi, gazdarica Jela, još dok je devojkom bila, otkala, isklečala i gazda Vulu uz ostalu venčanu spremu donela.Divan to beše razmeštaj šara, i sve su od sredine poticale.I čisto mi žao beše što mu ne mogoh sredinu videti.Nju beše zasenio sto za kojim ćemo večerati. Gazda Vule je ranije nagovestio, da će večeras imati još tri gosta.Oni behu došli.S njima se Mara razgovarala — kao sa svojima u kući. Kad u sobu uđoh, naši se pogledi jedan u drugi stopiše, a preko njenog ljiljan-obraza preleti kao munja senka nekog nerazgovetnog stida, što ga nevinost devojačka na rumen-obrazu mala... — Prijatelj moga čike Jola...On je prijatelj i babe moga! prozbori ovo vilinsko devojče, i onda se okrete meni: — Ovo su prijatelji naše kuće — moga oca i majke.Otac Ostoja, sveštenik suvodolski.On je krstio moju majku, pa — i mene.Ovo je moj učitelj, g. Mirko.Sad je i on u Suvodolu.Čiča Stevo, kmet suvodolski.Otud mi je majka.To nam je mesto svima drago. Predstavljanje je strana biljka; ali u ustima Marinim, u srebrnom glasu njezinu, ono je zamirisalo miomirom najlepšeg cvetka u gradini srpskih običaja — Tako, kad se ne može drukčije, onda se moralo onako kako se.... moralo, — reći će gazda Vule, ulazeći u sobu.On ovo govoraše više u sebi.Ali u njegovu glasu beše nečega, što nam je nagovestilo, da se u njegovoj kafani izvršilo nešto na način, koji mu nije najmiliji. — Dobro mi došli, prijatelji, okrete on i stade se osmeškivati.Ja malo ovamo s mojim gostima.... pozabavih se....Sedajmo — da se večera!...Maro, dete moje, pomozi majci svojoj!...Kaži pobri Jolu — šta učini? — Do sad je večerao i ko je goveda izgubio!.. Konci od kojih su izatkati događaji, što u našu priču ulaze, tako su izukrštani i izvijugani, da im je teško kraja naći.Pođimo samo za jednim, pa ćemo se zabezeknuti, kud će nas odvesti.Čas svraća u ministarski biro, i tu služi, u mesto jemstvenika za prošivanje kakvog poverljivog prezidijala; otlen će svrnuti u kakvu novinarsku ekspediciju, i tu će se raspresti na stotinu tanjih končića, pa uhvatiti sve poštanske linije i stanice, a otud skrenuti s glavne džade i tamo se izgubiti — kao električna struja, kad je u zemlju sprovedemo.Ovim se koncem zašivaju i kremanske vreće, u kojima se nosi mlivo za političke vodenice potočare; njega možeš videti, gde se mrsi sa svionom kosom kakve „novoverke“, a katkad ga vidiš, gde se od njega suču poznate kamdžije, što s njima po koji politički džambas šiba kakvo uštapljeno kljuse — da ga nagna da poigra, ne bi l’ ga na sajmu proturio pod „zdravo.“ Za jednim ovakvim koncem, ovoga večera, beše se uputio i Jole kočijaš.Njega je u zaman tražila Mara da ga na večeru zovne.... Celina ove priče zahteva, da i mi za Jolom pođemo, pa onda — vratićemo se s njim za rana — i opet stići na večeru. Miće Belobrka najlepša je kuća u varošici B....Istina, ovu je kuću gradio pokojni Pavle Bošnjak.To beše vredan čovek.Za nekoliko godina on je stekao lepu sermiju, pa najposle i ovu kuću sazidao.Žena mu nekako umre pri porođaju; ali je božja volja htela, da mu dete ostane živo.On ga dade na dojilje, i dete je raslo i napredovalo, kao da je na grudima rođene majke.U ostalom, Smilja dojilja i beše sirotinjska majka, a bila je srca milostivna, da bi se svakad zaplakala, kad bi videla kakvo siroče bez oca i majke.Ona je i Zlati Pavlovoj bila što i rođena majka.... Kad je rat za oslobođenje i nezavisnost buknuo, onda je Zlati bilo 16 godina.Njen otac ode u vojsku, a svoje jedinče ostavi u amanet Smilji dojilji, a dućan svome vrednome momku, Vladi Mirčiću.Kad se prvi rat svršio i Pavle kući vratio, zatekao je sermiju još i uvećanu, a svoju Zlatu još lepšu i odrasliju.I Smilji dojilji grunuše suze na oči, kad vide, kako se otac i kćer kupaju u suzama.Ta Pavle je voleo Zlatu kao svoje oči u glavi. Kad bi mu ko primetio što se ne ženi, on bi mahnuo glavom: — Kad ne mogu Zlati naći majku; onda joj neću ni maćehu tražiti....Ovo što još živim i radim — to je za moju Zlatu. Ali — „čovek kaže, a Bog raspolaže.“ — I ti, Smiljo, veliš, da si to opazila? upitaće Smilju otac Zlatin, a beše oborio glavu preda se. — Opazila sam, Pajo. Pavle je ćutao. — Pa ona je već velika devojka Vlada je kršan momak....Dok si ti bio na granici — na njemu je sva kuća ležala. Pavle oštro pogleda u Smilju. — Vlada je momak moj.Ja sa Zlatom drukčije mislim.... Sad se opet Smilja zamisli.I ona je volela Zlatu kao svoju rođenu kćer.Rekla je koliko je znala i — smela, na je posle ućutala.... Samo se još jednom usudi Smilja da o tom povede reč s ocem Zlatinim. — Dok si ti, Pajo, bio na granici, nije bilo dana, kad Zlata za tobom nije oplakala.To bi i Vladu ražalilo.On jednom uleti nama dvema u sobu, pa gotovo zaduvano, reče: — Pisao sam gazdi da traži osustvo, ili neka izradi da ga ja zamenim.Kmet mi baš sad reče, da to može da bude.Zlati zavodniše oči od radosti. — Mene je stid što sam ostao ovde osem ljudi — kao svaka žena.Bog zna, hoće li se još kad ratovati.Imaću od društva prekora dok sam živ.Da ima ko ostati u dućanu — sad bih otišao, pa šta da Bog!... Dok je ovo Vlada govorio, Zlata nije očiju s njega skidala.Ona mu, istina, na to ne odgovori ni bele, ni crne; ali je posle krila od njega, kad je za tobom tugovala.... Pavle upre oči u Smilju.Preko njegova lica preleti neka vrsta srdite rumeni....Mogu li i ocevi biti surevnjivi?... Smilja o tom ne hte više nigda povesti reči. Buknu i drugi rat.Otac Zlatni beše jako oboleo, s toga mu uzeše samo komoru s dva dobra konja.On je želeo, da Vlada konje tera i čuva; ali Vlada se upisa sam u prvu klasu.On se borio na Beloj Palanci i na Pirotu; a kad mu se bataljon krete Nišu, igrao je od radosti kao kakvo dete.Njegovi su drugovi ovu radost ružno „protolkovali“, a u tom se mnjenju ceo bataljon utvrdi, kad Vlado pri prvim jurišima na niška utvrđenja pogibe od granate.... Toga istog dana izdahnuo je na rukama svoje ćeri i Pavle, i tako su umukli oni zli jezici po varošici B.... da se jadnik pretvarao — samo da ne bi otišao na granicu. Njegove poslednje reči behu: — Kad se Vlado vrati.... Rat se svršio.Mir se zaključio.Malo po malo, i sve se vojske povratiše.Vratili su se i Vladini drugovi; ali Vlade nema.Pa i što - kad je retko ko i pitao za ovog mladog čoveka, što je svoj život dao za veliku narodnu misao....Zlatino srce beše samo prokinuto; da li za ocem? — Ona bi se u sobu zatvorila, pala po jastuku i tu naricala.Bilo ih je, koji su ovo naricanje i čuli, i tad bi rekli: — Sirota Zlata! njoj je otac bio i otac i majka....Sad je tek samohrano siroče. Samo je Smilja drukčije mislila o Zlatinom naricanju i tugovanju, ali je i ona te misli uskoro u hladni grob odnela. Već se i masa pokojnom Pavlu obrazovala.Postavljeni su i tutori: Sekula Smuđ i Feđo knjižar.O ovoj se masi govorilo, da je najbogatija u celom srezu b.... ali se vazda dodavalo, da je i Zlata najlepša devojka ne samo u varošici B.... već i u svoj okolini njenoj. — — — — — Eto, tako, pa ti teci i radi, reći će jednoga dana gazda Vule u svojoj gostionici, koja se onda zvala „kafana kod tri slavine“....Siroma Pavle Bošnjak!Celog se veka mučio i zlopatio, a danas, kad je oči sklopio, postavljaju mu nad masom tutore — Sekulu Smuđa i Feđu knjižara.Prvi je najpre svoju očevinu usitnio, za tim svoje žene; a sad traži da živi od tutorovanja nad drugim masama...Feđo već i onako javno govori, da ono, što kome preko smrti preteče, i nije njegova tekovina, no otmica od sirotinje!... Za ove reči od nekud doznadu tutori Pavlovi.Oni tuže gazda Vula kapetanu Neši, koji je najviše s kmetom i radio, da ova dva čoveka budu tutori masi pokojnog Pavla Bošnjaka....Ovi ljudi, rekao je kapetan Neša, nisu opterećeni bog zna kakvim svojim poslovima; a masa je velika.Imanja na sve strane.Treba i poraniti i odocniti; a oni se dosta razumeju i u zakonu, te će moći i veresiju pokupiti.Kmet je bio istoga mnjenja.U ostalom ovaj je kmet uvek mislio kao i kapetan Neša. I tako gazda Vule za ogovaranje i napadanje na čast tutora Feđe i Sekule bude kažnjen sa 10 dana zatvora, ali mu je ova kazna zamenjena s talirom na dan. Sreska kancelarija u varošici B.... sa svim je u strani i gotovo izvan varoši.Tu je i stan kapetana Neše.Pisari istina sede dole u varoši, ali i za njih srez plaća stanove. Samo praktikanat Božo sedi u maloj sobici, odmah do arhive.Za ovoga praktikanta kažu, da je bio desna ruka kapetanova u — svačemu.Kapetan Neša, vele, za živu glavu ne bi ni u srez izašao bez Bože. U varošici B.... rano se leže.Ne bude ni devet sahati, a već je sva varoš u dubokom snu, izuzimajući kafanu kod „tri slavine", u kojoj bude po katkad gostiju i do pred samu zoru.Negda bi se pili alvaluci za kakav pazar, koji je toga dana bio predmet razgovoru u svoj čaršiji; ali bi se uvek sklopilo po kakvo društvo za onim stolom što je do kelneraja.Najpre se počinjalo sa — teke šale radi, — po groš viza; ama, kako je ova igra đav ona i s grošem vrlo često izvuče po koji dukat iz džepa.Onda su jedni igrali da „povrate pare“, a drugi — što im je „išla karta“.Naravno, i u varošici B.... opažao se napredak od svake vrste.... Jednoga večera od prilike na tri godine pre onoga što se događalo u gostionici Jolova pobratima, — u varošici B.... patroldžije već u veliko behu zadremale na svojim klupama.U celoj varošici nije se mogla videti da gori sveća.Pa i po gostionicama i kafanama behu već davno i davno sveće pogašene; na ulicama se nije mogla videti ni jedna živa duša.Samo visoko gore u brdu, negde oko sreske kancelarije, videla su se dva prozora osvetljena, i kad bi ko koga meštanina upitao, čiji su ono prozori, on bi odgovorio: — A, ha, što li ono onako dockan sveća gori kod našeg kapetana Neše? Ajdemo tamo. Mi smo u „krajnjoj“ sobi kapetanovoj.On tu prima danju svoje goste, a katkad vako i večerom.Njegovi spavaju u drugim sobama, i ovde se može razgovarati do mile volje, pa da se u kući niko ne probudi....Kapetan sam oda po sobi i jedva se vidi od dima.Jest, kapetan je žestok duvandžija.Malo mu je dnevno četiri kutije.Ovako odajući, po nekad bi kod prozora stao i oslušnuo.Ne može biti, da nekog nije iščekivao.Ali koga li to? — Izlišno pitanje; vlast nije ni noću svoja.Za nju se ne sme reći: — ona sad spava. I zaista, posle nekoliko trenutaka, čuše se laki koraci preko avlije.Lice se kapetanovo malo razvedri. Neko zakuca na vrata. — Ko lupa? upita kapetan glasom nešto malo promuklim. — Ja sam, gospodine. — A ti si, Božo.Pa što ne ulaziš? Vrata se otvoriše, i u sobu uđe jedan dugajlija, oštra i podmukla pogleda. — Štrango jedna, šta si radio do sad?! — upitaće kapetan, s nekom srditom šalom. — — Nije se, gospodine, moglo pre.Čekao sam da ih uhvatim na samo, odgovori g. Boža, a po licu mu se prosu neka osobita vrsta zadovoljstva. — Pa? — Sve ide kao podmazano....Sutra oba polaze za V....Ja sam im napisao akt za starateljskog sudiju. — A, šta vele oni lupeži, a?... pravo im je rekao Vule mehandžija. — Oni vele 50 dukata.... — Šta?!.. od stotine nije im ni marjaša niže.Oni su uzeli više ujma od vodenice, a da i ne pominjem što su dobili na masenim grmovima, što su ih prodali za francusku dužicu. — Kakvu stotinu, gospodine, bog s vama?!Ja nisam hteo ostaviti ni pare od 150....Znam ja njih.Jesu li oni progutali udicu, sad moraju ići onamo kud ja uzicom trgnem. — Ta znao sam ja, štrango, da si ti rođen za takve stvari....Od tih 50 dukata viška što si izradio, tvoji su 25 dukata ces. — Ja bih voleo, gospodine.... — Znam, znam, šta bi ti voleo; ali to nije u mojoj ruci....Oni tamo, u Beogradu ne vermaju ni za prezidijale, ni za konduit-liste!...Nema ništa dok se sam ne nakanim.I g. načelnik mi je obećao — da će te predložiti....Nego zbilja, a kako je s devojkom? — — Bogme, gospodine, da nije bilo Jece Bricine, propao bi nam ceo plan: Ona je naučila Miću šta da radi.A vi već znate Belobrka.On je prevazišao sve anatemnjake.Pravi romi daba.On, koji je samo jednom čiča Mitrovu komoru oterao na granicu, načinio se, kao da je sam sav Niš osvojio.Sad sva čaršija zna i priča kako je jadnik Vlado, kad ga je granata udarila, pao na Belobrkove ruke, i da je njemu u naručju izdahnuo.Belobrk se već dva put sastajao sa Zlatom.Pričao joj o junačkoj smrti Vladinoj. Jeca za ovakve stvari zlata vredi.Ona već ne izlazi iz kuće Bošnjakove.Sreća je, što je Smilja dojilja umrla; a od ovoga posla ne bi ništa bilo.Jecu ne smemo zaboraviti. — Sad idi pa spavaj; ali stan-der!Otidi ardžiji i kaži mu, da ćemo sutra na konak u V...!I ti ćeš poći sa mnom.Valja biti na čisto i sa onim ugursuzom u V....On je u ovakim poslovima lukaviji od svakog lisca, a proždrljiviji od krmače dojare....Stvar se mora svršiti.Ono škembe nek dobije trećinu, na mu je dosta — za godinu; a za dve mu je malo i carevo blago.... Na četvrt docnije u celoj varošici B.... nije se videla ni jedna jedina sveća, pa ni ona na prozorima kapetan Nešine krajnje sobe. Posle jednoga meseca u čaršiji B.... bila je svadba, kakvu ova varoš upamtila nije.Za samim ručkom puklo je, kažu, više od 200 prangija.Sekula Smuđ bio je kum, a Feđo knjižar starojko; onaj stariji muškarac Tome brice bio je dever.... Mića Belobrk bio je srećni mladoženja, a Zlata, ćer pokojnog Pavla Bošnjaka, bila je zlosrećna nevesta.U svatove su zvata i mnoga gospoda iz B.... a naročito starateljski sudija.I odista mnogi i dođoše: ali je starateljskog sudiju nešto pomelo, te nije došao, a baš je obećao. — Lisac jedan!...Što taj ume da zatura trag, kad nečiji kokošinjak opusti, to nema više, — rećiće kapetan Neša, kad već vide, da starateljski sudija nije hteo Belobrku ni depešom od pet reči da čestita....200 dukata, pa žali jedan dinar!!.. Prve je godine Mićo otpočeo da trguje na veliko.Adi ga sreća nije najbolje poslužila.On bankrotira.Učini poravnanje.Ravnao ga je Sekula Smuđ i Feđo knjižar; a za nj je morala dati potpis Zlata. I druga godina bi rđava.Beše došlo da mu se sve proda.Ali kapetan Neša poče ovo izvršenje da razvlači. Kažu, da on to nije činio iz onih pobuda, iz kojih je radio da Belobrk uzme ćer pok.Pavla Bošnjaka.Tu je, vele, igrao ulogu prst političkoga simpatisanja....Kapetan je vrlo dobro živeo sa đakonom Mlađom, a đakon Mlađa sa Mićom Belobrkom.U ostalom na ovoga se kapetana nije žalila ni sama „Samouprava.“ I to, najposle, nije bilo ružno.Da se ona lepa kuća Zlatinog oca ranije za dug Mićin prodala, možda ovoga večera mi ne bi imali prilike, da u toj baš kući gledamo događaje, koji tako tesno u svezi stoje sa našom pričom. U maloj sobi, na minderluku sedela je Zlata Belobrkova.Odmah do nje igrao se mali Perivoje, dete od nepune dve godine — dete napredno, nunano — kao zlatna jabuka.Nije mu bilo ni godina, a već je počeo da oda.Sad već u sobi ne ostavlja na miru ni stolicu, ni jastuk, ni ogledalo, ni češalj, ni makaze....Sad je baš vezivao mačku preko trbuha majčinu šamiju.On ga je hteo da ubradi, pa je valjda našao, da će to lakše ići ako ga po sredi opaše.U ostalom, mačku je bilo svejedno; on se za to uvek dobro naplaćivao. Perivoj je s njim delio i ručak i večeru, i doručak i užinu — pa, hteo ne hteo. To je svedočila preturena šolja, u kojoj je morala biti kava s mlekom.Šolja je bila marljivo olizana.Nije se mogla opaziti ni jedna mrvica od drobljenja.S toga je mačak i dozvolio Perivoju da i ovaj svoje učini.Šta više, on se učinio da drema, a nije, jer ne bi onako divno udesio svoje predivo, koje je opet kazivalo, kako je ovoga puta osobito dobre volje.... Zlata se beše nešto zamislila.Njezini pogledi behu uprti u nešto — što se nije moglo tačno opredeliti.Taj su predmet mogle videti samo oči Zlatine uobrazilje.Ko zna, možda je ona gledala u svoju prošlost, a možda i u sadašnjost. — One su obe za Zlatu bile jednake: jer su se obe ogledale na njenom bledom i tužnom licu, i tamo ostavile svoju tamnu senku. U tom se ču pred vratima neki razgovor. Dete pogleda u majku i radosno viknu: — Dada!... Majka ga i ne ču. On ostavi mačka i potrča vratima.Ali u taj se mah i vrata otvoriše i dete se preturi i glavom lupi o prečagu male stolice, koju je malo pre sam tu dovukao, misleći, da vozi svoje dve bebe, u licu dva mala jastučića. — Uh meni nesrećnici, šta učini, povika ona što u sobu uđe, i dočepa dete za glavicu, te ga tri put u vis diže; i svaki put ustima cvrknu. I Zlata se kao iza sna trže i poleti detetu.Ono se beše zacenilo.Ona beše pružila ruke da uzme dete, ali nije mogla ni reči da prozbori — tako se bila prestravila. — Ne boj se, dušo dadina.... nije ništa!... skočio dadi svojoj.... hop, hop!!... vikala je ona, što je ovoj nedaći i kriva. Među tim, i Zlata malo dođe k sebi.Ona uze Perivoja i stade mu tepati materinskim tepanjem, ali je dete vrištalo, kao da je u žeravicu bačeno.To je i mačka pokrenulo iz njegove Flegme.On pođe pravo Zlati.Za njim se još vukla šamija.On izdiže rep; pa ga pri vrhu malo posavi, izrebri leđa i stade se na pobočke trti o suknju Zlatinu, neprestano predući svoju jednostavnu pesmu. — A, gle mačka, sine!...Ubradio se kao i mama tvoja.... pa ti prede!! povika Zlata. I dete zaista ujmi plačem; pogleda u mačka, a na lice mu izbi poluplačni osmejak, koga je, istina, pratilo duboko jecanje i krupne suze, koje se sastajahu pod samim, kao sneg belim, detinjim podvoljkom.I ko bi mu video krvave usnice, o koje su malo pre vrata lupila, pa onda onu, koliko orah veliku čvorugu, na potiljku; ko bi mu opazio ono nevino poluplačno cerekanje, kad je mačka opazio kako maminu šamiju vuče, — taj bi ga zagrlio i svaki njegov osmejak poljubio....Anđeli božji davno su ostavili ovu grešnu zemlju.Mala su dečica njihove svete senke. Posle malog ćutanja, Zlata će reći: — Miće još nema! oni sigurno imaju i večeras svoj skup....Je li moj braca došao iz škole.Perivoj ga je nekoliko puta pominjao. — Došao je.Poslala sam ga da vidi šta mu otac radi u onoj prokletoj kafani.Čula sam da se i danas vazdugi dan kartao.Sve ih je uzeo bes: Ili se kartaju, ili bistre ovu prokletu politiku....Jedno će im od toga dvoga izvesno doći glave!...Onomad sam onome mome rekla: More, Tomo, turi te nesrećne karte, mahni se te crne politike!To nije za tebe....Čuvaj tvoju brijačicu, što te hlebom hrani....Smiluj se bar na ovu nevinu dečicu!...Eto, nek su živa, ima ih četvoro — sve jedno drugom do ušiju, a idu bosi i goli.Ovo malo haljinica što je na njima, zar ne vidiš da se više drže na koncima no na platnu....I ti po vazdan ne zaviriš u dućan?!...Okapao si kod toga prokletog Vula....Kartaš se i teraš politiku!...Kad si god tvoju Jecu poslušao, nisi se kajao....Poslušaj je i sad — još nije dockan!!..I on je ćutao, kao da nema jezika....Eto, vazdan nismo ništa okusili.Da mi nije tebe — Bog i duša, ova bi mi deca skapala od gladi!... Zlata je gledala u svoju pomajku; njoj se dve krupne suze skotrljaše niz ono tužno i bledo lice.Ona pogleda i u svoga sinčića, u svoga Perivoja.Pogledi ovi staše ga materinom miloštom grliti i ljubiti....Strašne behu misli, koje su ovo milovanje pratile. U tom se opet vrata otvoriše i u sobu upade jedan dečak od 10—12 godina.On se beše sav zaduvao.Na licu mu se viđaše neobičan strah. — Šta je, sine? — povika Jeca brižna i poleti detetu na susret....Je si li video oca?... — Nisam...Nisam smeo da uđem u kavanu.Zavadili su se.Čuo sam i oca da viče; ali se nešto razvikao i gazda Vule.Čuo sam kad viknu i momke.Ja se, majko, plašim.Bojim se — pobiće se....Jedan je poleteo i s nožem u kavanu.Ja sam onda pobegao....Ajdemo kući, majko.Plakaće braća i mala sejka!...I naš je kalfa otrčao u kafanu gazda Vulovu.Kod kuće nikog nema. U tom se na sokaku začu jak žagor Neno će viknuti! — Ovo je narodna kuća!...Platiće on to nama! — I vi držite da je on naš čovek?Teško narodu, kad mu je i Vule mehandžija branilac! — otanji neko kao ženskim glasom. — Nuto one naše rđe, Bog ga ubio, on samo džabe leb jede i platu vuče!Ali šta ćeš, sestro, onaj ga moj nesrećnik čuva kao da mu je iz oka ispao, reći će Jeca i poleti prozoru da bolje čuje, šta hoće ti ljudi. — Dobro govori majstor.Eto, onomad pred vašim očima, pa još pred onim gospodinom, što su nam ga poslali oni iz Beograda, gazda Vule je—i mene i moje društvo izbacio na polje.I vi ste onda ćutali.Ne hteste ni prstom da maknete; a kad gde glava ide u torbu, onda vičete: Zato je taman Đile.Od sad ću i ja pamet u glavu!...Nego vratilo vam se!Onda sam ja ispao na kaldrmu; sad ste opet vi....Ali — s ardžijom ću se ja računati! - Ćuti, Đile, šta si razvalio vilice na čaršiji!A ko te je gonio da zabadaš nož u Jolov astal — onda pa i večeras?!Ti uvek ni za šta zabrkaš stvar. — E, vidiš ti Radaka!Ti si kao i Vule!Imam ja malo i s tobom računa!Ti li ono traži, da se zavedu batine?!Ono je sve i bilo zbog tebe.... — A znate li, za što nas je isterao gazda Vule? upitaće onaj polu-ženski glas.Ja sam čuo, da on ima večeras nekakav svoj skup, i to u molovanoj sobi.Eno mu gori polelej kao u crkvi na božić....Zapalio je, čini mi se, sto sveća.Sirotinja nema ni jedne.I vi velite: gazda Vule je naš čovek?Večeras sam smotrio i popa Otoju i onu naprednjačku sukmeticu.S njima je, razumeo se, i učitelj Mirko.Opkladio bih se, da će kod Vula biti na večeri.I mi mu još verujemo!On nam je sa svim okrenuo leđa.Videste li šta učini s našom kartom?! — Braćo, od prazna razgovora nema nam nikakve hasne.Ja sam vas večeras zvao na dogovor.Vule nas je pomeo.I ja vidim da on od nekog vremena ide u stranu.I one večeri a i sad, sve bih rekao, da je promolio suviše rogove.Mi ćemo mu ih sabiti u glavu.Ko je protiv naroda i narod je protiv njega.Ama, braćo, samo malo strpljenja.Puštimo ga neka sam uskoči u gvožđa.Ja sam već sve javio gde treba, i kome treba.Javio sam i to, da se onaj naprednjački slepi miš još vucara po B...Ali sami ste videli, on ne sme više ni živ da se pokaže....Pođite sa srećom — svaki na svoj posao....Vi znate gde narod pljune, tu vodenica melje.Skup je raspušten, Toma Brica, Sekula Smuđ i Feđo knjižar neka ostanu.Valja nam večeras napisati više od 20 pisama....Ti se Đile nađi u Zeginoj kavani! I, boga mi, zbor se rasturi, no džagor se još po malo čaršijom razlegaše: poslednji glas kao da beše Đilov.On se još jednako srdio i nekom pretio: — Ugarak ću ja njemu, pa neka mu pomognu sejmeni....Šta misli on!...Ovo je četvrti dan, a on onoga špijuna još drži u kući; a mene? izbacuje na kaldrmu.Kad ih vidim pečene kao rake — onda ću ih ostaviti na miru!!.. — — — — — — — O bože me sačuvaj! povika zaprepašćeno Jeca Bricina....Sine, hajdemo kući! — Kaka ti pisma reče da ćemo večeras pisati, upitaće Toma Brica Belobrka, kad posedaše za sto u odžakliji Mićinoj. — Eto, vidiš, Feđo, da je ovaj Brica pravi žutokljun u našim poslovima.... — Ostavi ga bogati; ne može on biti od svašta majstor; ja se opet ne razumem kao on u 32-ve.I večeras me umal ne otera na četiri boje.Kad stade zasipati nekakvim medžedijama, pa dukatima, pa zlatnicima, ja rekoh, e je nečiju blagajnu opljačkao, — reći će Feđo, i stade po svom običaju čačkati nos.Brica pogleda u Belobrka; a Belobrk u Bricu. — Neka te, neka Feđo — rećiće Brica nešto zbunjeno; doći ćeš i ti jednom pod moj nož.Neće te valjda „sreća“ do veka služiti.Moj maler današnji kazaće i tebi a danas, a sutra, pomozi Bog.Umeću se i ja onda s tobom pošaliti!... Na ovo Feđo ne hte ništa da odgovori.On se zagledao u jednog leptira, što se beše nakanio da pošto po to proleti kroz plamen od sveće, ali nekako, svojim valjda nebatom, uvek omaši i odleti u stranu. — Mi zar nećemo ovde dremati kao konji za praznim jaslama, dragi kume?...Dede; kamo — moja kuma!...Malo vinca i malo mezeta.Ladne jagnjetine — znam da još imaš....Ono si jagnje jevtino uzeo.Ja htedoh da dam još dinar; ali, kum si mi; nisam hteo na te da udaram. — Znam, znam, kume; ti mene uvek čuvaš.Da si me malo ranije pričuvao, drukčije bi i meni i tebi danas tice pevale; ali šta ćeš; — odneše sve ale i vrane.... I Zlata se ukaza na vratima.Njeno lice beše, reklo bi se, još bleđe no malo pre kad smo je videli. — Ima li još onog pečenja? — Zlata je gledala u Miću i ćutala. — Pa donesi....Natoči vina u bokal iz krajnjeg bureta....De, dušice moja! — ti znaš tvog kuma.... Zlata priklopi vrata. — Lolo jedna!...Ovako mlada i lepa žena!Sirota moja poćerka!Ti misliš ona ništa ne zna.Šta se vucaraš koje kud? — Pusti kolac!! reći će Brico, kao šaleći se. — E, kolac, ja; naš đakon Mlađo zna dobro da okreće „Brku" i „Glas Pravoslavlja", a kocu ti on nije vičan.U ostalom, moga kuma i ja bih karao; ama kad i sam pogledam u one đavolaste oči, boga mi, pravo da kažem, i meni se smrkne pred očima.... — Belobrk se samo smešio. — A nisi mi ni ti bolji, prihvatiće opet Brico.Gde si da si, ti ne izbijaš iz Zegine kafane...Siromah Zega!Ti mu hvališ jutrom komovicu i kavu kajmakliju; pred po dne šljivovicu; po po dne crno vino; u veče opet šljivovicu; a po večeri belo vino; a on, ludak jedan, samo vikne: — Saro, daj donesi još jednu našem Sekuli!... — Pst! učini Belobrk i metnu prst na usta. Vrata se otvoriše, i Zlata donese činiju ladne jagnjetine i — bokal vina. — More, dosta s tim vinom, primetiće Feđo, i još jednako čačkaše nos i pogledaše na leptirove, što se zaletahu na sveću; — daj da se otpočne zašto smo i došli! — Pa, istina, hoćemo li pisati ona pisma, upita Brico dokusurujući jednu plećku, koju je već počeo i nožem strugucati. — Eno, opet on — hoćemo li pisati pisma, reći će Belobrk i natoči svome kumu čašu, koju je baš toga časa istresao....Eto ti Feđe pa neka ti on kaže.Ja sam istina predsednik našeg pododbora; ama je on njemu glava.S njim stoji glavni odbor u ličnoj prepisci i dogovoru, pa — šta se njemu svidi, to nam i baci kao reduša psima omamu....I ako u našim načelima stoji: „sve za narod a sve s narodom“, opet ima puno stvari, što se moraju izvršiti bez znanja narodnoga.I ako nisam naučen, kao Feđo, opet, čini mi se, da sam to opazio, od kad sam vam predsednik.Ima poslova i u nas, koji se ne smeju izneti na vašar.Ja vam večeras rekoh: „Toma Brico, Sekula Smuđ, Feđo knjižar neka ostanu.Valja nam napisati preko 20 pisama.“ Da to nisam onoj svetini kazao, ona bi rekla: A što su nas ovde zvali, kad oni sami imaju nešto što od nas kriju?!..Razumeš li me, dragi Brico, sad?...De pij to vino!... Brica se ne dade nutkati. More, dobro ti je ovo vino, posinče; ti nama sve podvaljuješ! — Jes; pravo veliš, poočime; ja sve vama ovako podvaljujem.Što mi se ne osvetite? — Osvetili bi se mi — da smo od nekud uzeli ćer Bošnjakovu kao ti, — reći će Brico. — Ja sam uzeo ćer Bošnjakovu, a druga su braća uzela imanje njegovo, pa ja opet podvaljujem! odgovori kao iz rukava Belobrk, i pogleda u kuma, koji preturaše po činiji jagnjetinu, ne bi li našao kakvo pečenije parče. — Tome ti je najmanje kriv kum i poočim.Da si uzeo drugu devojku, danas ne bi ni ove kuće imao.A što se para tiče bolje bi ti bilo da o tome upitaš —- kapetana Nešu i starateljskog sudiju.Oni su onda bili vodeničari što su ujam uzimali. — Niti ti je kriv kum ni poočim, ni kapetan Neša ni starateljski sudija; tome je kriva društvena osnova, sam društveni sklop.Tu osnovu valja skrhati, pa onda neće biti ni vodeničara, što ujam bez mere uzima, ni kuma, ni poočima, reći će Feđo knjižar, još neprestano čačkajući nos i prateći leptirove kako se jedan po jedan zaleću na sveću, spale tamo svoja krila i posle padnu na sto i stanu se uludo mlatati, ne bi li opet poleteli.Eto i tebi je dosta ostalo; ali koja vajda.Ti si bankrotirao.I ćivte ne htedoše te iz svojih kanadža pustiti, dok Zlata ne dade svoj potpis....Zbilja, je li tvoja žepa bila punoletna onda kad si se ravnao s poveriocima i kad je dala potpis za te? — Belobrku sinuše oči nekom vraškom radošću. — Ne znam.Na to baš niko nije ni pomišljao. -— Jesam ja, prihvati Smuđ; — ali nisam hteo pominjati, jer od poravnanja ne bi moglo ništa biti.Moja kuma Zlata navršila je 21 godinu tek pre dva meseca, i mi kao tutori njeno zaduženje nismo sudski odobrili, a toga se, srećom, nije niko ni setio. Brico je blenuo čas u jednog, čas u drugog.Videlo se da on smer ovome razgovoru nije mogao da pojmi. — Onda neka dobiju tvoji poverioci! — ovako isto kao i ovaj ludak što je hteo da svojim krilima usekne sveću, pa se sad spaljen ovde koprca.Nego dosta o tome!Sad na posao, reći će Feđo, malo ozbiljnijim tonom, i onda izvuče jedno pismo iz džepa — — — — — — — — - - - - - - - - - - — Ovo sam pismo večeras dobio — naravno ne preko pošte, već po naročitom našem čoveku....Koliko mi je naloženo da vam kažem — toliko ću vam i kazati.Više ne tražite.Pravo je rekao Belobrk.Ne sme znati sva ona gomila šta mi ovde znamo; ne smemo ni mi sve znati šta oni gore rade.Oni imaju svoje planove — šta se prema prilikama ima raditi, a po tome šta se sme znati a šta ne sme.I mi moramo imati svoje tajne, svoju politiku.... — Kad bih ja znao, da se ma šta od nas krije, a mi da za njih vadimo živu žeravicu, — ja bih sad šnjima raskrstio, reći će Sekula Smuđ. — Bogme i ja, dodaće Tomo Brico. Belobrk je ćutao i nešto mislio. — Jeste; ona je zaista bila maloletna, prošapta on, i preko usana mu preleti pakostan osmejak. — A bi li vi sve kazali, šta radite i mislite našem Radaku, što traži da se povrate batine i da se ukipe opštinska samouprava? upita Feđo, i zavuče u nos mali prst od prilike do prvog zglavka. Brico i Smuđ se pogledaše, baš kao da su jedan drugog hteli upitati: a šta ti veliš? — — Ali ostavimo Radaka; on je jedna prostačina: pristao je uz nas, a ni sam ne zna zašto....U ostalom valja znati, da mi mnogo imamo Radaka.Nego bi li mi njima sve kazali šta radimo i govorimo ovde u našem užem krugu — i to ne Radacima, već i đakonu Mlađi; bi li kazali onome lukavome Jolu kočijašu, a već da i ne govorim za gazda Vula, što je uzeo radikalsku kartu jedino za to da mu kafanu ostavimo na miru i da mu troše naši ljudi? — — Boga mi ne bi, reći će Sekula. — Ne bi ni ja, prihvati Brico; — gazda Vulu naročito....Možeš misliti, Feđo, cela naša čaršija zna, da je ono naprednjačka špijunčina, što je onomad došla sa izaslanikom našeg glavnog odbora, a on ga još drži u svojoj mehani!...Posle, ja sumnjam odavno na gazda Vula.On neprestano nekog vraga petlja s onom popetinom, i onom sukmeticom.Kazao sam vam: večeras su svi na večeri u molovanoj sobi!...To valja telegrafom javiti u Beograd. — To je već javljeno, odgovori Feđo. — Šta ima u tome pismu? upitaće Sekula Smuđ. — Pročitaj ovo odavde — pa na dole! šanuće mu Feđo, a pogleda po družini s puno nekog tajanstvenog izraza. Sekula čita.... kad je svršio, on pogleda u Bricu, pa u Belobrka, pa u Feđu. — Čitaj i ti! Brico čita.Kad je pri kraju pisma bio, on malo zastade, te pogleda u Sekulu. — Čitaj do kraja! Sad se već i Belobrk trže iz svojih misli.I on postade radoznao.Moralo je biti nešto vrlo važno.On već nije ni čekao da mu Feđa rekne: Čitaj!... Kad je pročitao, on se čisto ispravi. — To, to, ja kako!Ili, ili!!Polutanstvo nam ne treba....I zar vi tražite, da i za ove stvari znaju oni bezjaci, što po katkad bleje u nas kao i ostala marva?...Za ovakve stvari bolan.... Belobrk se trže.On poleti prozoru.Zavesu behu zaboravili da navuku.U ostalom to i nije bio njihov posao već Zlatni. — Šta gledaš? prošaptaše svi kao iz jednog grla. — Meni se učini kao da smotrih čovečiju senku na prozoru. — Trči te vidi da nas ko nije prisluškivao. — Idi, Brico!... — Neka, Sekula će.... — A što ne bi ti izašao; ovo je tvoja kuća, reći će Feđo. — Ama ja sam sto puta rekao, da revolver ne treba ostavljati ni kad čovek legne da spava....Čekajder, doseti se nešto Mićo.On se okrete vratima; zamisli se malo; ali — najposle, kao da se reši.On povika: — Zlato!... Posle nekoliko trenutaka, vrata se otvoriše i ukaza se još jednako bledo i setno lice Zlatino. — Beše li ti ono tu na prozoru, dušice moja?Meni se učini da te smotrih.... Zlata ga pogleda začuđeno.Ona se i nehotično okrete, te pogleda tremom, na koji su prozori okrenuti. Nju je Mićo razumeo. — Jes, jes, baš sam smotrio, gde neko sinu tuda — ispred samih prozora....Nego, dušice moja, pogledajder po avliji — izađi i na kapiju.On nije još stigao do kafane Jolove.Znam već i ko je.Ako ne bude njegov ardžija, ovde sam najtanji.Špijuni nas ne ostavljaju na miru ni u svetinji domova naših. Zlata pritvori vrata i ode.Malo za tim ču se kad se i kapija prilupi.... — U avliji nikoga nema, reći će Zlata, pošto se vrati.Izlazila sam i na sokak.Jedan čovek ode pravo kafani Zeginoj.Vidoh ga, kad uđe u kafanu.... — Ludak jedan! povika Belobrk i čisto odahnu.To je bio Đile.Čuli ste kad sam mu kazao da me tamo pričeka.I on nije mogao da strpi.Znam ja šta i njega kopka.Ali jedna politička partija treba i onakvih članova, naročito u zemlji kao što je naša.Đile podmiruje svoje račune, a mi naše....On je bio zacelo.More, ljudi, što moje oko vidi — to je viđeno, hej!... — Dosta o tome! reći će Feđo knjižar s nekom srdnjom....Koga ćemo poslati još noćas u opštinu s...?Kmet je ovde — na večeri je kod gazda Vula.Kad se sutra vrati, neka zateče svoga odmenjenika u sudnici.Jesu li naši ljudi sigurni u tome selu?Ti to bolje znaš, Sekula. — Svi su kao zapeta puška.Mladi je popa kremen....Šteta je samo što ima običaj da koju više povuče. — To nije nikakva šteta, primetiće Belobrk.Neka je on vredan ustalac u narodnim poslovima, a što on pije —svaki čovek mora imati i svoju slabost, koji je bez mana — može biti drug Nazredin odžinom magarcu. — More ta nam je njegova mana skinula s vrata jednog opasnog protivnika, primetiće Tomo Brico, i osmehnu se đavolasto....Jeste li čuli da otac Ostoja ide u manastir R....?Osudio ga je preosvešteni na mesec dana epitimije, što je svome kapelanu zabranio da služi u crkvi na sam dan crkvene slave. — Ja sam o tome već telegrafisao „Samoupravi.“ Smejaćete se, kad stanete čitati depešu.Neka vide naprednjaci, kakvi su njihni ljudi, dodaće Feđo knjižar....Dakle smo sa opštinom S... sigurni.Koga ćemo tamo poslati? — Ja mislim Đila, odgovori Belobrk. — Taman — bar će uzgred još kome naprednjaku ponuditi našu kartu, osmehnu se opet Brico. — — — — — — — — — Koja je sad opština na redu? upitaće Feđo, a beše se okrenuo narebarke, i otpočeo da dobuje svoj poznati marš, što ga je i sam Brico, toliko puta pokušavao da nauči, pa nekako nije mogao da ovariše, ali to ga nije pomelo, da u izvesnoj prilici podražava Feđi. — Opština D.... odgovori Belobrk. — Tu će već ići mučnije, primeti Sekula Smuđ.Gde nema popa i učitelja — odmah je teže.A tu je naprednjački dvoglasac i kmet i ćata. — Onda da i njemu pošaljemo Đila — pa kome se pre dosadi! zacereka se Tomo Brico, i poče i on dobovati. — More toga ne moš poradikaliti ni ugarkom, ni....Nego neka i naprednjaci dobiju bar koga poverenika!...Koliko li dolazi njih na tu opštinu? upitaće Sekula Smuđ. — Četiri, odgovori Feđo, a još mu jednako dobovanje praćaše nekakve misli, koje, na svu priliku, nisu! ulazile u program večerašnjega većanja. — Onda smo mi sigurni s našim izborom, reći će Mićo; — neka učine i ostali koliko mi ovde u našem srezu, pa nam je većina u skupštini osigurana — makar sa dva glasa; a ova dva glasa uništiće sve nama protivno izbrane.... Feđo poče življe dobovati.On skoči.Njegovo se čelo natušti, e bih rekao, sad će mu iz očiju mulje sevnuti.On povika: — Jest, i ja vidim da nam je pobeda sigurna; ama šta će posle te pobede biti?Naši su radovi puni beara.Hoće li biti roda? ---- To je ono, čemu ne vidim izlaza!...Sreća je što imamo u celoj zemlji ljudi, koji su na sve gotovi; ali je opet velika nesreća što se ni devetom ne sme kazati krajnja tačka naših namera. — Prođi se, čoveče, neka o tome razbijaju glavu oni u Beogradu.Naše je da slušamo pa — kvit, primetiće Sekula Smuđ. — Nije to tako, moj dragi Sekula.Ko meće glavu u torbu, taj se ne sme osloniti na tuđu pamet.Jesi li opazio onomad, kako se na me ispreči naš izaslanik Sreja — još njega računaju među najpromućurnije.... — E, vala, Feđo, upašće u reč Mićo Belobrk, ono i jesi pokrupno odvalio....Kako ono reče, Boga ti? — „Tuneli se iz temelja ljuljaju, i kako jednog dana možemo čuti da je toliki narod zatrpan!...“ — Nije nego ću mu dokazivati, kako su nesolidno sagrađeni veštački objekti; kako su padovi nesrazmerno veliki; kako su krivine jake da njima nigda ne mogu ići brzi vozovi.... oseče se dosta jetko Feđo knjižar. — Feđo ima pravo, prihvati će reč Tomo Brico...A zar si ti, Mićo, manje odvalio u prošlu nedelju na našoj skupštini kad si narodu objašnjavao naš program?Sećaš li se da o programu nisi progovorio ni reči, već si nam svima probijao glavu Bontuom....Nego znaš šta, alal ti vera, ono ti je dobro ispalo kad si deda Radosavu Puriću viknuo: „Gazda Radosave!...Ti si vojevao s knjazom Milošem i ovu zemlju od Turaka oslobodio, pa nisi zemlju zadužio; a ovi naprednjaci nisu ni puške izbacili a zadužili su i tvoga pra-praunuka...“ Ali kad onu trudnu ženu ustavi pa narodu viknu: „Braćo!Eto, ovo dete u materinu trbuhu još nije ni sveta ugledalo, a naprednjački mu ministri zadužiše i kosu na glavi...“ e, to je upalilo kako valja! Na ove se reči poče i sam Belobrk smejati, pa će reći: — Istina je, ljudi, s ovim se narodom sve može.Vi i ne znate šta mi se toga dana dogodilo.Po našoj odluci valjalo mi je još onoga večera biti u selu G.... da onoga izdajnika sa kmetstva zbacimo.Moj se vranac beše razigrao do mile volje.Kad sam bio na domak Redžepovom belegu, ja mu malo popritegnem dizgine, misleći, da ga pod Velikim Grmom zaustavim da se malo izduva.Tako polako idući, dođem do savijutka prema Dževrinom mostu, kad ti preda me ispade jedna žena.Zakrvavila očima, a zavrgla se budakom.Stade pred vranca i povika: „Stani de malo, rođo!“ „Šta hoćeš, snašo?“ upitam je i mašim se za revolver. „—Hoću da tu puščicu metneš svome konju pod rep, pa onda da poljubiš u ovo ovde!“ povika ona i pokaza mi ušice od budaka, a polako zažmuri kao matora sova kad je u po dne prstom dirnemo. — Pravo da vam kažem mene svega podiđoše mravci.Trebala je samo da spusti budak, pa da me kao sveću ukapi, dok će na sreću reći: „—Hoću da mi kažeš da nisi i ti od nekud onaj....Kako ih ono zovu, kotilo im njihovo?...Imaš li našu kartu?!..“ Meni svanu. „Bog s tobom, snaho, kako nemam,“ reknem joj, i izvadim kartu što je bejah spremio za Živana Srndaćeva. Ona pogleda u kartu, spusti budak, a po licu joj se razvuče neko ludo zadovoljstvo. „— Bog vas sve živeo,“ povika, i stade se zanositi te se u mal ne svali u šanac.A kad se malo davranisa ona mi reče: „— Ne d’o ti Bog da si kojom nedaćom onaj znaš, a više ga ne bi majci ovuda po narodu prozvrktao....“ Sad sam tek opazio da je sirota morala negde koju više povući.Ošinem konja i odem.Nisam se hteo zaustavljati ni kod Velikog Grma.Uz put sam mislio: „Bože, kad kucne željeni čas — kad dođe do velikoga narodnoga suda — kud se onda misle devati jadni naprednjaci?...Za njima će leteti i budaci i vile i metle i ženske preslice!...Malo će im biti čamaca i na Savi i na Dunavu; tesna će im biti Karaburma a prostrana i mišija rupa, da se u njoj sklone od gneva narodnoga!!... — More, ostavi ti naprednjake!Oni su deveta rupa na svirajci.Kad dotle dođe znaće se s kim ćemo se najpre i najpre razračunati,“ dodaće Feđo knjižar nekim osobitim naglaskom, koji je posle propratio svirukanjem marseljeze i dosta veštim ritmom svoga dobovanja. Ništa ćudljivije od jedne priče, a naročito one, kojoj smo radi da pohvatamo sve konce.Eto, sad bi red bio da se vratimo Jolovu pobratimu ta tamo nas čeka postavljen sto i dobra večera.Pa i opet bi veoma pogrešili, kad ne bi otišli putem, koji nam ona svojim prstom pokazuje; a pođemo li tim putem, on će nas odvesti u čuveni sa svoga bogastva manastir R.... Na dan pre no što se Jole kočijaš sa svoga puta vratio, u ovom se manastiru opazilo neobično kretanje.Prečasni iguman Partenije zadao je posla svome bratstvu, slugama pa i samoj „kuvarici“ Juli; a kad se god i njoj ovakvi poslovi na vrat nature, onda se moglo unapred znati, da će toga dana prečasni otac iguman imati gostiju i to gostiju, koji su njemu mili, a manastirskom podrumu dobro došli.Tako su bar između sebe govorila dva po Hristu brata samca: otac Teofan i otac Đunisije, U manastirskom dvorištu, pod Velikim Brestom, naložena je velika vatra još oko zaranka.U to baš nekako doba tužno zaciča jedno prase daleko ispod manastirske porte, gde su bile svinjske kočine, i ču se groktanje jedne krmače, a malo za tim i ostalih svinja što se behu razišle po manastirskom zabranu.Ovoj maloj uzbuni među svinjama dao je povoda momak Gavra, a Sredoje se u to nije hteo mešati, sigurno za to, što je žurno, ali i neobično vešto derao pred samim mutvakom jedno, kao ugljen crno, a kao dulek naliveno, jagnje sugare. U mutvaku je opet živo radila kuvarica Jula.Ona odvajaše sitnež — krila, bubala, vratove, glave, noge, džigerice — u jedan lonac, a troje očišćenih pilića već se u velikoj šerpi na ognjištu pržilo, da im je gornja pokožica ovde onde počela da rumeni, što je bio znak da ih je Jula do sad najmanje dva put okrenula da ne pregoru. Malo za tim, ukaza se i otac Đunisije, najmlađi sabrat u manastiru.On je nosio u jednoj ruci četiri sošice, a u drugoj malu sikiricu.Već nam sami ovi predmeti kažu kud je pošao.I, zaista, on se uputi Velikom brestu.Vatra se beše razjaglila.Suvom bukovom granju, što nije deblje od ženske ruke s obe strane lakta, malo treba, pa da se pretvori u živu žeravicu, prevučenu beličastim puhorom, taman da zadrži istijašnu vatru za onaj posao, koji su nam nagoveštavale one četiri sošice, što ih je duja u ruci nosio. Otac Đunisije stade u dnu vatre koja beše nekako na duž naložena, pa poče svojim vičnim pogledom da odmerava izvesno odstojanje.Odmah se moglo videti da se ovaj kaluđer i pored trebnika i molitvenika po kadšto odavao i drugim studijama.On pobode najpre dve sošice — naravno u dnu vatre; za tim prođe te stade u vrh vatre.Razmeri očima, pa pobode i druge dve sošice.Ispravi se, pronišani malo; saže se opet te jednu sošicu malo okrenu.To isto učini i s onom drugom ali nešto manje.Za tim onom sikiricom svaku zakuca u zemlju do belege što je ispod račvica na izvesnom odstojanju jednim malim zateskom označena.... Posle jednoga sata već je sedeo s desne strane vatre momak Gavra i okretao kao prišt punano prase — odojče, tako od dve-tri nedelje; a s leva sedeo je Sredoje i okretao svoje jagnje, dok je otac Đunisije jednim podugačkim bukovim žaračem, ovda onda pomalo izgrtao žar, prigurkujući ga više prednjim i stražnjim delovima, dobro motreći, da žar ne pređe izvesnu zonu na mestima što su prema slabinama ovoga odista izrednog peciva. Dok se ovaj posao vršio po svima pravilima, koja je, videlo se odmah, otac Đunisije znao, tako reći, a da i ne pogleda u knjigu, dotle se gore u trpezariji čuo oštar glas prečasnog igumana....Da li je ta vika imala kakve veze sa onim karlisanjem oca Teofana — o čas u podrum, čas u ćiler, čas u mutvak; čas uz basamake u trpezariju, a čas opet poteci dole: sad noseći tanjire, činije, čaršave, neku staklariju, a čas po nešto drugo što bi pripadalo stolu kad se imao da postavi bilo za ručak bilo za večeru, — to, upravo, naša priča nije mogla da dokuči....Jedno se samo moglo primetiti, a to je, da je igumanov glas uzimao osobit ton onda — kad bi god otac Teofan imao kakvu misiju u mutvaku.Do duše, tada bi i otac Đunisije prestao da izvlači žar; on bi se naslonio na žarač, a i nehotično bi se zagledao u mutvačka vrata....Oči bi mu se nešto zasvetlile, a usne počele da miču kao ono kad neko šaputom broji: jedan, dva, tri!...Ali kad bi igumanov glas zagrmeo, a njegova se brada preko ćelijskog doksata zatresla od neke, Bog će ga sveti znati, srdžbe, — otad bi se Đunisije čisto trgao i produžio izgrtanje žara, ali bi se i otac Teofan na tu viku iz mutvaka pomolio natovaren nekim sudovima, i uputio se uz basamake mirno, kao kad čovek pazi, da ono, što je poneo, čitavo donese na svoje mesto.Ova hladnokrvnost oca Teofana vazda je čudno dejstvovala na oca igumana a naročito na spuštanje njegova glasa.... I ko bi u ovoj prilici gledao oca Đunisija i oca Teofana — bi se zakleo, da se srdžba igumanova i nije odnosila na brata po Hristu u mutvaku, koliko na onoga što izgrće žar pod ona dva već porumenela peciva. Sunce je davno selo.Na zapadu su se malo po malo gasili njegovi poslednji odblesci što malo pre behu kao rastopljenim zlatom oblili duge oblačne pruge koje opervažavahu divovski svod nebeskoga portala što deli dan od noći, što međi između među ovoga i onoga sveta; a pružast veo večernje magle, što je hladna noćna studen izmami iz okolnih dubodolina, poče zastirati zelene dubrave i visove što okružavahu ovaj gorostasni kotao u kome se još po malo belucaše sveta Hristova obitelj sa svojim mrkim kubetima i belim ćelijama; a oštar jesenji povetarac pirušio je ozdo doljom te bi s vremena na vreme sinula po koja varnica na vatrištu pod Velikim brestom u manastirskom dvorištu, u kome se više ne viđaše ni jedna živa duša. Ali sudeći po osvetljenim prozorima na trpezariji igumana Partenija, reklo bi se, da su se toga večera mnoge hrišćanske duše iskupile pod ovaj smireni krov, i da su tu delile među sobom ne samo so i hlebac već i mnogu drugu đakoniju koju je kadar na svoj sto izneti bogati manastir R.... Prozori behu zastrti belim zavesama.S toga i beše zanimljivo posmatrati crne pantomimske senke koje se na njima na izmence pojavljivahu i iščezavahu — neke s velikim bradama, neke s neobično dugim i gustim bakenbartima; neke golobrade, a neke sa zaošiljenim brčićima; neke u šumadijskim gunjevima a neke u elegantnom evropskom nošivu; neke u čitama a neke u kamilavkama....Neke bi mirno jedna na spram druge stale: ruke bi im se dizale i spuštale, glave bi im klimajući nešto odobravale; ali sve skupa davalo bi sliku mirne diskusije.Sa svim bi drukčije išlo s kakvom drugom grupom.Ona bi već po samoj svojoj pozituri izgledala nakostrešena.Po jedinoj senci — što je srdito izdigla pesnicu a vilice grčevito stegla, zakleo bi se, da joj vidiš kako joj iz zažarenih očiju poleću varnice srdžbe i žudnje za bog te pita kakvom osvetom. Jednom se mogla opaziti na srednjem prozoru trpezarije jedna senka koja se do sad, čini nam se, nije pojavljivala.Ona beše omalena, ali dežmekasta stasa.Najoštrije beše joj glava na zavesi odsenjena.Lepo se viđahu brižljivo začešljani zulufi, a ozgo, preko grdne ćele, behu unakrst prebačena dva tri poduža pramena kose.Desna joj ruka beše nešto malo ispružena.Ko se bolje zagleda, poznaće, da senka ima u ruci čašu.Ono nekoliko drugih senaka na ostalim prozorima, behu uzele položaj pažljivih slušalaca.Opkladio bi se čovek od zanata, da će ovo biti jedna od značajnijih zdravica....I, odista, sve se beše u uho pretvorilo.Čekalo se sa nestrpljenjem na oratorski početak.On nije izostao.Mi smo ga mogli čuti čak iz manastirskog dvorišta: „Dozvolite mi, gospodo, da ovu čašu napijem u zdravlje onih velikih muževa, čiji moćni prsti dopiru svuda i na svako mesto; bez čijeg saizvoljenja nije slobodno nijednom slovenskom plemenu da vodi svoju zasebnu politiku, štetnu velikoj slovenskoj ideji; dozvolite mi, prečasni oci, gospodo i braćo, da ispijem u zdravlje slavnim muževima svete Moskve, ovome slovenskome ispolinu, od koga danas strepe neprijatelji velikoga slovenskog jedinstva, od koga strepe neprijatelji i naše slave i veličine u budućoj zajednici slovenskoj.“ „Živeo moskovski komitet!“ zaori se cela trpezarija manastira R.... a sve senke lako su zadrktale od nekog unutrašnjeg ushićenja. Za ovim nasta svečana tišina.Iza ramova od prozora pojaviše se još neki slušaoci.Senka govornikova kao da dođe u nov duševni raspoložaj.Ona uze, lepo se opazilo, dostojanstveniji položaj.Njen se glas, ovoga puta sa tonom niže, javi: „Prečasni oci, gospodo i braćo, ovom mišlju, ovom idejom što su nas pod ovaj smireni krov ovako jednodušno ujedinile, danas misli, danas diše ceo narod srpski, sva zemlja naša, izuzimajući one jadne grupe političkih bednika....“ „Što se naprednjacima zovu“ zabobonja jedan bas, čak iz ugla trpezarije, jer se sve senke u jedan mah okretoše na onu stranu, od kuda se bas pojavio.Tamo se okrete i senka govornikova.Ali je taj prekid nije pomeo.Šta više, činjaše se kao da joj je govoru od ovog basa nova hrana pristigla. Ona nastavi; „Jest, gospodo i braćo, izuzimajući one jadne grupe političkih bednika, što se naprednjacima zovu, u čijim se rukama, možda, sa još neopratog kakvog greha našeg, nalazi i uprava naše drage otadžbine.Ovi politički kockari drznuli su da srpskome narodu prokockaju i prijateljstvo i zaštitu našega moćnog zaštitnika severnog, a da mu u zamenu za taj nenaknadimi gubitak, utrape u šake šarenu kutiju sa varakli natpisom: „novi prijatelji,“ „nove prijateljske veze“; ali čim bi ovu kutiju otvorio srpski narod, iz nje bi palacnula guja prisojkinja, — naš „vekovni neprijatelj....“ „Izdajnici!“ zaori se kao iz jednog grla.Na krajnjem prozoru, do samih stepena, ukazaše se još dve senke.Obe su bile pod kamilavkama; jedna izgledaše prićosa, a rastom omalena; druga guste i duge brade a širokih pleća.Odmah se videlo, da je krasnorečivost našeg govornika primamila i dva brata po Hristu — oca Teofana i oca Đunisija. „Jest, izdajnici,“ prope se na same prste oratoreva senka, — prvo za to, što su izašli pred ovaj još politički nezreo narod sa programom, koji je samo podesan za politički zrele narode; drugo za to, što su digli huku i buku na naš ustav, a ovamo da im nije njega, ne bi se mogli ni dana na vlasti održati....Ko pljuje na ono što ga drži — taj je pravi izdajnik one kore hleba koja ga hrani. —“ Ovde sad nastade mala pauza.Senke se staše življe kretati; a ti pokreti očevidno su pokazivali opšte dopadanje. „Oni će za to dobiti zasluženu kaznu!“ odjeknu opet onaj duboki bas. „I oni moraju biti kažnjeni,“ odgovori mu oratoreva senka.„Kazna ta ide polako ali sigurno.Njih danas kamdžijaju one iste kamdžije koje su oni sami ispleli i ovome narodu u ruke predali.Oni se danas ljute na zvizgu i klepetanje u klepetuše i tiganje koje se za njima diže....Eto, to im je nagrada od onoga, koga su oni, kako su pisali dok su u opoziciji bili, izbavili od naše tiranije....Oni su, gospodo i braćo, dali slobodu štampe, i ta im štampa sad na pamuk dušu vadi.I to je jedna vrsta kazne, onoga ozgo svevišnjega.Eto, gospodo, ja sam odsudno protivan ovakoj slobodi štampe.Ovo nije sloboda već razvrat.I ja pred vama, evo, priznajem, da sam se i sam tim razvratom do te mere služio, da me je čisto stid kad na ovu rugu pomislim; ali za što? da svoje političke protivnike oborim onim istim oružjem kojim su se oni mislili da proslave, — da delom svetu pokažem, kako ovaj narod za ovakve slobode još sazreo nije.Naši protivnici sad samo što ne pište: „— Vi zloupotrebljavate date slobode.“ „Ja se toj njihovoj pisci grohotom smejem: Ako su ono „narodne slobode,“ onda pusti narod neka ih on uživa i upotrebi kako on ume i zna, i onda će se one odista moći s pravom nazvati „narodnim slobodama.“ Mršte li se oni koji su ih i dali — na načine kako se one upotrebljuju, onda su oni ili politički šarlatani, jer nisu umeli da odmere meru sloboda koliku je obrazovanost ovoga naroda kadra na svojim plećima da ponese a da gredom ne učini štetu ni tovaru ni predmetima kroz koje prolazi; ili su oni politički švindleri, pa su mislili i da narodu dadu najšire slobode i da od svojih protivnika traže da ostanu pri upotrebama tih sloboda u granicama koje se njima dopadaju....“ „To je, bogme, koštunjava logika.Nju nisu u stanju prekrupiti ni najljući žrvnji kakvog naprednjačkog mlinara,“ začu se opet onaj bas iz dna trpezarije. Zdravičar malo zastade.Činjaše se kao da razmišlja, na koga se može da odnese ova nestašna primedba.Najposle, ovo je razmišljavanje moglo imati i svoga mesta, jer je i govornik bio jedan od poznatih logičara.On je, čim se vratio „s nauka“, bio objavio rat „svakoj bez razlike logici“.Najtežu bateriju beše naperio da njom načini brešu na nauci o duši.Da je bio rečit, koliko je, kako se pričalo, bio uman, govorilo se, da je čak mogao i uspeti; a ovako je njegova velika zamisao ostala u pokušaju.S toga se on docnije odao politici.Politika je, kažu, za nj bila podesnije polje rada no logika i psihologija; a kako se politika uvek mora dodirivati sa ministarskim stolicama, to ih je bistri pogled g. Rakarca ) morao uzeti na svoj nišan...Zbilja, kad je već reč o ministarskim stolicama, ala je to lepo biti ministar!Ja sam, ako bi mi se htelo verovati, iz dosta pouzdana izvora slušao, da je to prosto nekakva izvanredna sladost.Eto, za to se sigurno ljudi i otimaju oko toga.I g. Rakarac je bio u „srećno“ doba ministar — naravno kao čovek od knjige i nauke primio je portfelj ministra prosvete i crkvenih poslova, pa kako su manastiri u neku ruku što i crkve, — to je i iguman Partenije postao ljubimac g. Rakarčev. — Pa moja logika, dragi kneže, okrete se senka onome basu, i jest malo pokoštunjava.Mogu se o nju i zubi polomiti, a razbiti se ne da.Eto, možete slobodno i vi probati!Ta vi ste i onako „tvrd“ sudija.Nije vas mogao smrviti ni zakon o nezavisnosti sudskoj i ako ste bili pod njegovim žrvnjem.Sad ste, vidim, i sami nezavisni, za to mi onako slobodno i upadate u reč.Ali počujte, gospodine kneže, da vam i ja pokažem jednu nezavisnost i malo stariju i malo potvrđu od te vaše nezavisnosti.To je onaj večiti zakon, koji sve u vremenu ruši.Tome će zakonu podleći i vaša sudska nezavisnost....Ako se ne varam, kneže, vi ste još starateljski sudija? — — Jesam, g. ministre, odgovori onaj bas, ali bas, koji je sad s dva tona bio skromniji. — Vidite, to je vrlo dobro, prihvati senka s nekom očevidnom rugom, biti starateljski sudija a naročito u V... to je, koliko biti sudija sa tri sudijske plate...Zbilja, kneže, vi ste mnogo reskirali što ste večeras gost u manastiru R...Ako se prokljuvi da ste i s kim ste večeras ovde bili, onda, ona dva viška, koja ne stoje pod zaštitom vaše sudijske nezavisnosti, mogu vam za čas prnuti iz kaveza...U ostalom, možda ja grešim.Ko bi još znao za što naprednjaci na tome mestu i trpe jednoga svoga protivnika? — — Molimo, molimo, gospodine ministre, mi nismo imali nameru nikoga da vređamo, a najmanje vas, poče se izvinjavati siromah bas sa dna duše svoje. — Ne, ne; ni ja nisam imao nameru da vas vređam, g. kneže.Hteo sam potvrditi samo vaše mišljenje o mojoj logici.Kao što vidite, ona se ne može uzeti kao kakav mek orah.Na protiv, ona je od najnesrećnije vrste koštunjaca. Reklo bi se, da ove reči Rakarčeva senka još ni izgovorila nije, kad se ostale počeše nešto življe kretati.Malo za tim, pa i poslednja štuče s prozora manastira R...Nešto se moralo gore u družini dogoditi, što je prekinulo onu značajnu zdravicu, za koju prosto i sad žalimo što joj kraj nismo čuli. — I vi rekoste, kneže, da će nam sva muka biti uzalud? upitaće g. Rakarac ministar na raspoloženju g. Miju starateljskog sudiju iz V.... a njegovi se pogledi behu zaustavili na đakonu Mlađi, za koga beše iguman Partenije naročitog čoveka poslao da mu večeras dođe. — Ja tako mislim, gospodine ministre, odgovori g. Mija glasom u kome poznasmo onaj malo pređašnji bas sa dna trpezarije oca Partenija.A eto i kapetana Neše, on je svaki čas u narodu, pa neka vam on kaže. — Tako je, g. ministre, odgovori kapetan Neša i ne čekajući da ga g. Rakarac upita.G. Mija ima potpuno pravo.I on je dobro izvešten.Ako on ne izlazi u narod, narod dolazi njemu.Mora, ja šta će.Sud je sud.Njega još nije potkačila ova radikalna obest.Boga mi, gospodine ministre, ako se ovome zlu čas pre ne učini kraj, od ove zemlje neće biti ništa...Od kad ovi naprednjaci zavedoše ove proklete partije, od to doba kao da u ceo narod uđe nekakav bes, pa mu se prosto ništa ne može.Danas je u srezu manji kapetan i od seoskog birova.I ona moja vajna čaršijca — ne moš’ je poznati.Ja imam tamo jednu kafanu — e, to vam je pravo gnezdo radikalsko.Prozvali su je — „kafana bez svedoka“.To joj ime odista i dolikuje.Tu ko šta povuče, povuče.Neka je dupkom puna gostiju, i neka se u njoj ma šta rekne, niko tu svedočiti neće.I sam kafedžija je radikalac; a bio je negda pošten čovek.Istina, hteo je, kad koju više povuče, po katkad da lane i na vlast.Ama sam mu ja dobro zavarčio...A sad — ne moš' ga ni vilati ni sedlati.Mićo Belobrk, neka bankroština, danas kapetanuje u mome srezu, a ne ja.Po što je straćio imanje svoje žene, a to je bila najbogatija masa u mome srezu, — eto g. Mija, koji mu je i predao imanje pok.Pavla Bošnjaka na rukovanje, neka mi on ne da lagati, g. ministre; — po što je dva put bankrotirao i tolikim trgovcima iz Beograda pojeo silne pare; po što je izlagao pred svoj pad od tolikih svojih komšija, dućandžija — nekom deset, nekom pet; nekom dvajes, a nekom i dukat i dva, — danas je postao predsednik radikalnoga pododbora, i pošao je da sa svojim načelnim prijateljima uredi ovu zemlju...Gospodine ministre, ako Boga znate, gledajte da se ovom sijasetu jednom stane na put! Gospodin se Rakarac samo osmeškivao na sve ovo kapetan Nešino jadanje.Sve bi se reklo, da u svima tim opasnostima, koje je kapetan Neša zloslutnim bojama malao, g. ministar na raspoloženju nije našao ništa tako neobično.Ali to opet kapetan Neša nije opazio.Njemu se činilo da on još nije predstavio sve kako jeste, ili da upravo nije umeo da predstavi stvar kako treba.On pogleda u đakona Mlađu koji je neprestano tu bio i slušao šta je Mija sudija a šta kapetan Neša g. Rakarcu o radikalima govorio, i kao da je dobro motrio kako je to pričanje uticalo na ovoga velikog naučnika i državnika. — Ne, ne, g. ministre; ono što je sad u narodu — prosto se ne da ispričati, na staviće dalje kapetan Neša.Onomad i mene nanese belaj da sednem pred prokletu kafanu Vulovu.Poištem kafu od „kelnera“ i on mi je donese, i taman je prinesem ustima da srknem, kad čuh neku graju ozgo čaršijom.Dig’o se čitav urnebes.O neki zvone, neki zvižde, neki viču: „uha, uha“!.Pogledam, imam šta i videti.Sekula Smuđ uzjahao na nekakvo mršavo đogače, pa savija kamdžijom, a s jedne a s druge strane, a ono se siroče povodi — sad će se, reći ćeš, skljokati na kaldrmu; ali opet, zort mu je veliki dat, pa koliko može toliko i poskakuje.Za njim pristala dečurlija, pa udarila u vrisak i alakanje.U tom stiže i Sekula.Nisam imao kud, udarim i sam u smeh...E, jesu odista vragovi!Ozgo preko sapi onome đogatu napisao naš Đela moler krupnim slovima: „Ak naprednjak!“ Na ovo se grohotom nasmejaše i g. Rakarac i iguman Partenije. — Čim Sekula dokasa do pred Vulovu kafanu on povika: „Mehandžija, dajder ovome mome naprednjaku jedan polić rakije, i onda se okrete meni pa, ni da se kape maši, reče: — Šta veliš, kapetane? — eto, ovim se naprednjacima prosto ništa ne može.Njihovi odbori i pododbori niču po narodu kao đurđevske pečurke.Samo u nas ovde nešto se nije probudila narodna svest...Ne znam ko je se na njih smilovao, te im i ovde obrazovao jedan pododbor.Išlo im je malo poteško s izborom predsednika.Valjalo je naći čistu naprednjačku krv...I tako pade izbor na ovoga ovde...Ja mislim, kapetane, — šta ti veliš? — izbor nije mogao pasti na sigurniju i prilagodniju glavu?...“ — Onaj svet što se beše pred kafanom iskupio, pršte u smeh.Smuđ istrese polić što mu ga beše doneo kelner Vulov, pa onda ošinu đogata i ode uz čaršiju, a deca i momčadija odoše za njim alačući..Momci su iz dućana izletali, te tu bulumentu dočekivali lupom u tiganje i udaranjem u klepetuše...Žene i devojke promaljaju svoje lepe glave na prozore, na kapije a neke i preko avlijskih ograda To beše, kao što rekoh, pravi urnebes.Sve se prevrtalo od smeha i kikota. — I vi opet velite da će nam sva muka biti uzalud? okrete se g. ministar na raspoloženju g. Miji starateljskom sudiji iz V...Ako je i pola istina od ovoga što g. kapetan priča, onda su naprednjaci sa svim ugasili sveću; a ja vas mogu uveriti da i naša izvešća, što ih iz zemlje imamo, ni malo bolje za naprednjake ne gude. — To, do duše, jest, g. ministre; ali koja vajda nama od svega toga? primetiće đakon Mlađo, koji je dotle pažljivo pratio sve što se o „političnoj situaciji“ govorilo.U nas se ime „naprednjak“ pominje samo onda, kad se ko hoće da naruži, ali, valja kazati istinu, ni mi bolje ne stojimo.Eto, da nemam radikalsku kartu, i da se i sam po koji put ne osečem pa naše liberale, ne bi mi mesta bilo u našoj čaršiji...Siroma poštar Mile!— postao je u nas predmet sprdnje.Žao mi ga jadnika.Naprednjaci ga oterali, što no kažu, iz činovničkoga reda u mezulanu,a radikalci se njim šoraju kao raspuštena deca kapom kakvog siročeta...On, veselnik, žustar, hoće da prsne od ljutine, a oni to opaze, pa sve gore i gore.Pravi je stradalnik.Ali i jes pregalac u ovim našim stvarima.Nema mu na daleko ravna.U velikoj revnosti prema našoj stvari on po kašto i pregna.Nekad se to nije ni uzimalo na um.Danas je već drukčije.Valja paziti dobro i šta će se gde reći i pred kim će se reći.Ovi politički salauci na sve motre.Za njih je samo kapetan Neša.Što im je on uhvatio verak, to nema više.Nije što je on tu, g. ministre, ali da nam je i deveti činovnik ovakvi — naprednjaci bi davno i davno otišli da beru zelje...Zbilja, ja ne znam šta hoće ta propala fajta?Jesu li oni slepi?!Narod već s njima šegu tera, i oni mu se još na zor nameću...Neki đavo jes.Sto sam se puta upitao: ama kakva je to sila što ih još na vlasti drži — protiv volje narodne? — Ministar se na ove Mlađine reči blago osmehnu; ama u tome osmehu beše nečega tajnenog.On je bio odblesak onoga što je g. ministar u taj par mislio.Osmesi su, zna se, jezik duše čovekove, jezik koji svi narodi razumeju.I Mlađo je, reklo bi se, osmeh g. Rakarčev razumeo.S toga on okrete: — Neka se ne misli, da ja „narodnu volju“ razumem u onome smislu, kako se ona danas ističe u novinama, a naročito, kako je predstavljaju naši radikalci... — Ho, ho, upašće mu u reč g. Mija starateljski sudija, — šta ja čujem od g. Mlađe đakona?...Ta, za boga, zar i vi niste radikalac?!..Ta vi otoič sami rekoste da imate njihovu kartu! Preko usana g. ministra na raspoloženju prnu opet jedan osmeh; ali kao da je i taj osmeh Mlađo razumeo. — Znamo se mi ko smo, g. kneže; a da ne znam da s tom primedbom hoćeš da se našališ, ja bi ti lepo odgovorio.Radikalci su zaveli svoje karte da njima obeležavaju svoje pristalice.I oni po njima danas broje svoje članove.Oni mogu misliti da su njom i mene obeležili.I to je njihova stvar.Što se mene tiče, ja sam od njihove karte načinio „biletu“ s kojom slobodno ulazim na vrata najskrivenijih radikalskih namera...Vidite, kneže, svaki od nas ima da podmiri svoje račune.Radikali melju svoje a mi svoje, pa — kome bog voli!.. Sad se opet zaleprša jedan osmejak na usnama g. ministra na raspoloženju; ali ovaj su osmejak već mogli razumeti i g. Mija starateljski sudija i g. Neša kapetan. — — — — G. Đakon Mlađo ima pravo, reći će g. Rakarac, posle nekog ćutanja.Radikalci neka čine svoje, a mi svoje.Sad se ne sme razbirati hoćemo li mi o izborima dobiti više poslanika ili radikali.Mi samo treba da pobedimo, mi imamo samo jednu metu — da naprednjake ljosnemo o ledinu.Dok se to ne postigne — mi moramo ortakovati i jedan drugog trpeti; a postignemo li sa srećom ono što želimo, lasno ćemo se razortačiti.Razbrojaćemo se — ko je s nama a ko s njima...Je li tako oče Mlađo? — — Ono.... tako i mi mislimo, odgovoriće đakon Mlađo, gledajući zamišljeno preda se. — Ali opet, opet.... ovo se daleko zauktalo.Danas se na javnom zboru bolje prima reč kakve političke gube — kakvog Tome Brice, no jednog sveštenika.Kad onaj, što dere gazda Vulove janjce, ima većeg uticaja na izborima no prvi domaćin u našem B...; kad te prve lole mogu na sred čaršije, na sred druma, kakvog mirnog i poštenog domaćina napasti, obrukati, na mrtvo ime isprebijati, pa opet — nikom ništa,— onda, ja ne znam, kakvo nas dobro čeka, ako baš mi i pobedimo?.... G. ministar se opet osmehnu.Đakon Mlađo je još gledao brižno preda se.A kapetan će Nešo na to primetiti. — Boga mi, g. ministre, dobro govori otac Mlađo.Mi smo se mnogo razobručali.Vlast nije više ono što je bila.Nje se danas ne boje ni mehanski kelneri...A k’o zašto i ne, kad danas drže kao u vosku ulepljeno, da je već kucnuo čas, kad će nas „narod“ na izborima zbacivati i nove birati.Moj mi je Božo onomad pričao, da je bio na nekom njihovom zboru, što je držat u Sušicama, po sahata daleko od B...Tu im je čitat program.Na zbor behu došli Feđo knjižar i Jevto Belobrk.Dovezao ih Jole kočijaš.Morao je, jer se na nj, kako mi je Božo pričao, počelo da sumnja, da vrda.To mu je i u oči prebačeno.On se ne hte ni braniti.Samo je đavolasto kresao onim okom i usturao brkom.Na zboru uze reč Feđo.On im prvo pročita program.Kad reč dođe na to, da je narod gospodar a činovnici da su njegove sluge, onda Jole diže ruku i povika: „Molim za reč! — Da čujemo Jola, zagrmi onaj svet. Neko će opet viknuti: — Teško zemlji a još teže narodu, kad ih nema ko drugi poučiti do Jole kočijaš! — Pa, boga mi, da čujete i Jola, povikaće on srdito.Ja držim, braćo, da vaša karta nije ni skuplja ni bolja no moja...Ko je taj što me neće da čuje. — Neka govori Jole....Govori Jole!..Čujmo Jola, povikaše sa sviju strana — Ima reč Jole, povika predsednik zbora...Govori Jole!.. I Jole otpoče: — Činovnici su, braćo, jedan teret narodni.Bez njih je mučno, a s njima još gore.Oni su, kako ću da vam kažem, u neku ruku što i kućni psi i mačke... Sav onaj zbor prsnu u smeh. — Čujmo ga, čujmo ga! viču jedni. — More taj govori, prihvati drugi. — Ko kaže, da Jole nije na svome mestu? prihvatiće treći... Jole viknu koliko ga grlo donosi: — Ja imam reč, braćo...Hoću malo reda!. — Čujmo ga! Nasta tišina.Jole poče: — Jes, braćo, ja vam opet velim, činovnici su u neku ruku što i psi i mačke u našoj kući...Jeste li videli, kad kakav viđen domaćin slavi svoje krsno ime.Sovra postavljena.Janjci i prasci pored vatre se okreću.Sva kuća, celo dvorište mirom miriše.Psi mašu repom — oko svakog čeljadeta...Mačke se savijaju oko reduša, i tek mauknu — mau!..Domaćin već vidi šta hoće, pa im baci po koju koru.He, ali oni neće ni da onjuše...I samo dok zavaraju oči i pas je dočepao komadinu mesa, a mačka brknula svojom šapom u lonac.I ako ih tojagom ne odagna — ostaće i on i gosti bez ručka...Braćo moja — onaj dom to je naša država; ona čeljad, onaj domaćin, — to je narod naš, to smo mi.Ona sovra, ono jestivo, to je znoj narodni, to je njegova tekovina, kojom se on hrani i oda zla brani, kojom je on viđen i na domu svome i kod svojih kumova i prijatelja...Braćo moja, tu nije kuće gde pseto ne laje, gde mačka ne mauče, gde pevac ne peva; lopov se kloni kuće, koju verni psi čuvaju; miši bi nam preko sovre trčali da nema u uglu kuće, sćućurena mačka; aveti beže od doma u kome klepću krila petlova i čuje se pesma njegova...Ama, braćo, niti valja psa pustiti da ti sa sovre skida plećke pečene jagnjetine, niti je dobro domu, u kome mačke šapama vade meso iz lonaca...Teško sudovima, ako pustimo pevca da po polici skače! I sav ovaj narod kao iz jednog grla povika: — Dobro govori Jole! Jedni opet viču: — Psa valja tojagom po njušci; daćemo mi njemu pečenu jagnjeću plećku! — Dobre su mu i pečene divljake! — — Mačka samo preko šapa, pa će on zverati od lonca, viču drugi. — Nije kriv pevac što je skočio na policu, već onaj koji ga je i do kućnjeg praga pustio, dodaju treći.“ — Eto, g. ministre, kako se čita i kako se tolkuje radikalski program po mojoj kapetaniji, završi Neša kapetan. G. Rakarac se beše zamislio.Ama će od jednom upitati: — A ko je taj Jole kočijaš? — — On vas je, g. ministre, večeras dovezao iz K... odgovoriće đakon Mlađo. G. Rakarac se čisto trže. — Neće biti, oče đakone!Ta on je, ako se ne varam, i srcem i dušom naš čovek. — Onako isto, g. ministre, kao što sam i ja — i srcem i dušom — odan radikalima..I Jole ima radikalsku kartu; ali, čini mi se, da bi im on prvi okrenuo leđa. G. Rakarac je gledao preda se i nešto mislio. — Da li je on još tu? upitaće od jednom. — Nije, odgovori otac đakon.On nije ni isprezao.Odjurio je sve u kasu.Njemu valja još noćas stići u V... a sutra na veče u B...To je sušti đavo.Ja s njega ne skidam očiju. G. ministar još gledaše preda se.Bog bi sveti znao šta se ovoga puta kuvalo u onoj mudroj glavi. — Onda je zlo uhvatilo mnogo dublje korena, no što se moglo misliti...Moj kočijaš — pa ima radikalsku kartu! — Istina, g. ministre, okrenuće od jednom g. Mija sudija iz V... mene je vaša malo pređašnja zdravica veoma dirnula.Ona je u meni izazvala neke uspomene, koje me poodavna tište...Molim vas, g. ministre, nemojte me rđavo razumeti — kao malo pre.Ako ikad, nama sad treba obaveštenja. G. Rakarac ga sumnjivo pogleda.G. Mija se ovoga puta ne dade zbuniti.On nastavi: — Jest, g. ministre, vaša je zdravica dirnula u jedno pitanje koje je mnogima od nas odista tamno...Vi je namesiste slavnim muževima svete Moskve...U patriotizam naših prvaka niko ne sumnja — ja najmanje, a naročito u njihovu političku uviđavnost...I vi ste, g. ministre, jedan od naših prvaka, i vama su poznati oni politički putovi, kojima ima jednom da pođe ili kojima bi bar trebalo da pođe Srbija, no koje putove obične oči ne vide i ne mogu da vide...Kako stojimo mi sad s Rusijom?... G. Rakarac se čisto trže, pa će se na g. Miju gotovo oseći: — Upitaj naprednjake koji su nas od nje otuđili! — Oni su, mislim, otuđili sebe a ne nas, a još su manje mogli da otuđe naš narod, primetiće otac đakon.Severni stric zna, to sam uveren, da pravi razliku između srpskog naroda i ove šake političkih kockara što se naprednjacima zovu.Među tim valja imati na umu da dobri odnosi između nas i velike Rusije imaju svakad jedan siguran most.Povratak njegovog visokopreosveštenstva, mitropolita Mihaila u Srbiju — to je u isto vreme i povratak ruskoga blagovoljenja prema Srbiji... — Pa šta je to vama, g. kneže, tamno? — upitaće g. Rakarac, koji kao da nije ni obraćao pažnju onome, što je đakon Mlađo o Rusiji i mitropolitu Mihailu govorio. — Nije meni toliko, g. ministre, koliko ostalim našim načelnim prijateljima.Tu pre neki dan živo se povela reč između nas o tome, kako su nas naprednjaci predali na milost i nemilost Austro-Ugarskoj, dok će jedan reći: — Ljudi!Krivo sedi a pravo reci!Nas nisu predali Austriji naprednjaci, već sama Rusija. Mi svi graknusmo na nj kao na belu vranu, ali se on ne dade pomesti.On nam reče: — Javaš, javaš, gospodo!Vi niste veći Srbi od mene; vi više ne simpatišete Rusiji no ja.Tu ima malo i istorije.Javaš, javaš; da se malo razumemo!More hej kuda ste zabasali? — carevine ne osećaju kao ljudi.Carevine nemaju srca, nemaju srodstva — naročito velike i silne carevine.One imaju samo svojih interesa; one imaju samo svoju politiku.Rusija ima samo svoju tradicionalnu politiku... Na ove se reči, g. ministar na raspoloženju čisto trže.On pogleda u g. Miju sudiju.Mija nastavi. — To vam je, g. ministre, neka protuva.Gde ti on nije bio.U Moskvi, u Petrogradu, u Carigradu, u Beču, u Dalmaciji; na Cetinju, u Americi, u Aleksandriji, u Indiji, u Japanu, u Kini...Sad se nastanio u V...Žestok je liberal; ama je još žešći Srbin.On je veliki patriota.Malo govori; ama ono mu je malo ozbiljno, promišljeno i — osnovano na logičnome posmatranju onih činilaca koji i sastavljaju pitanje o kome on govori. — To je Tomo Brdarica... — Jeste, g. ministre, to je Tomo Brdarica.Vi ga sigurno poznajete.On se junački borio pod Vukalovićem; on je prvi odjurio u Hercegovinu na prvi pucanj nevesinjske puške; on se prvi upisao u dobrovoljce čim je Srbija trgla mač za oslobođenje i nezavisnost srpskog naroda.On je teško ranjen na Beljini; a čim je ozdravio, on je ponovo stupio u redove hrabrih svojih drugova..On je sa svojim drugovima u drugom ratu izletao do na tužno Kosovo polje.On je tu oduševljeno uzviknuo: „Kosovski junaci!Evo nas da vas osvetimo!....evo nas da povratimo slavu Srbinovu, za koju vi onako junački popadaste!“ G. ministar na raspoloženju gledao je rasejano u g. Miju sudiju.Videlo se, da je još jednako mislio o onome, šta je mogao o Rusiji reći ovaj — Tomo Brdarica. — Dobro, dobro — znamo mi da je Brdarica činio svoju dužnost na bojnom polju...Ali to još nije dovoljno da je i on dobro informisan o političkim namerama koje Rusija ima na Istoku, primetiće g. Rakarac tonom, koji je još unapred nagoveštavao, da mu se neće dopasti mišljenje Tome Brdarice u pogledu ruske politike na Balkanu. — I ja sam gotov, g. ministre, da delim vaše mišljenje, ali, priznati moram, da je u govoru Brdaričinu bilo nečega što ubeđuje, što baca čudnu senku na rusku politiku — prema nama naročito...U govoru Brdaričinu ima nečega, g. ministre, što teško zabrinjava svakoga Srbina, pa ma kojoj on stranci pripadao. — A šta li vam je on to otkrio, što vas je tako jako u brigu bacilo, g. kneže? upitaće g. Rakarac s izvesnom bojom ironije. — Neka je i pola istina od onoga što nam je Brdarica govorio, pa je dosta da se svaki Srbin za budućnost Srpstva zabrine, odgovori g. Mija i oštro pogleda u g. Rakarca. — G. knez je večeras postao veoma zanimljiv, primeti g. ministar s nešto malo srditosti...Pa pričajte nam slobodno što o političkim pogledima g. Tome Brdarice! Mija sudija nastavi: — Evo njegovih reči, g. ministre, pa ih vi sami cenite.On nam onda dosta setno reče: „Testamenat Petra Velikog — to nije prazna kozačka bajka, kojom se plaše politička deca Jevrope.To je neka vrsta Osmanovog sna ozgo sa ladnoga Severa.Testamenat Petra Velikog — to je oko severnoga džina.Ima čitav jedan vek kako se ono razrogačilo na onih sedam vilinskih brežuljaka, na kojima trepere mnogobrojna kubeta i munare veličanstvene prestonice cara careva...Oko to s časa na čas pogleda dole na Helesponat — na onu prirodnu sponu Azije s Jevropom, na onaj divovski most, kojim azijski i jevropski narodi vrve tamo amo — ovo je više od sedam hiljada godina!...Testamenat Petra Velikog — to je putokaz ruskoj istočnoj politici.On je carici Katarini dao mig, da s carem Josifom II zaključi onaj tajanstveni ugovor, na osnovu kojega su ove dve velike carevine povele krstaški rat ) protiv Turaka.“ — Nuto, nuto našeg Brdarice!Ko je još mogao i slutiti, da se u junaku sa „Zubaca“, „Krvavog dola“, „Nevesinja“, „Beljine“, „Šiljegovca“, pa onda „Gračanice“ i „Polja Kosova“ —skrivaju i tako dragoceni podatci za istoriju oslobođenja Balkana i balkanskih naroda?! primetiće g. ministar na raspoloženju, a preko usana mu preleti osmeh očevidne sprdačine.No g. Mija sudija, kao da to i ne opazi.On nastavi: — Brdarica tvrdi, da je još onda u glavnom svršena pogodba između Rusije i Austrije o podeli Balkanskog poluostrva. „Ko ne veruje“, uzviknu Toma Brdarica, — neka ga uvere ove dve tačke iz onog tajnog ugovora ruske carice Katarine i Josifa II cara austrijskog, koje od reči do reči glase: „Ako svevišnji Bog blagoslovi naše oružje i uvenča ga pobedama, osnova miru između nas i sultana ova da bude: — „Rusiji pripada Krim, Besarabija, dunavska delta, Crno more — a naročito Batum i njegovo pristanište, ceo istočni kraj Balkana, Jedrene, Galipolje i pribrežije Helesponta.... — „Austriji pripada ceo zapadni Balkan sa Solunom i solunskim pristaništem..“ — Ene, ene našeg Brdarice!Boga mi on još može postati slavan muž i na političkom polju, udari g. Rakarac u neku vrstu gnevna podsmeha. Mija sudija nastavi dalje. — I sam bi se rado pridružio pogledima g. ministra, da nema nečega u navodima Tome Brdarice, što nas odista nagoni na brižno razmišljanje.Čudan je to čovek, g. ministre.S kakvom nam je zbiljom jednom rekao: „Ja volim Ruse kao svoju rođenu braću; ali ja se plašim njihove neumitne politike.Ona je uvek jednaka.Ona je grozna.Ona zna za Istok i istočno pitanje, ali neće da zna za srpsko pitanje, za srpsku prošlost, za srpsku budućnost, za naše idejale.Ona zna za istočnu i zapadnu polovinu Balkanskog poluostrva, a ne pita za narode, koji na tim polama žive, a još manje za političke težnje kojima se ti narodi vekovima hrane...Crnogorci su zajedno s Rusima godine 1814 potukli Francuze: Rusi na Berezini, Crnogorci u Dubrovniku, Boci Kotorskoj, Herceg-Novom..Francuzi su tukli ceo svet; ali su ove u Dalmaciji potukli Crnogorci a kod Moskve Rusi.Pa i opet, samo za to što su — Boka Kotorska, Krivošije, Herceg-Novi, Dubrovnik — na zapadnoj strani Balkanskog poluostrva, oni nisu mogli pripasti onim junacima koji su ih od Francuza oslobodili, već Austriji, koju su bili Francuzi pobedili...Tako je hteo tajni ugovor zaključen između ruske carice Katarine i austrijskog cara Josifa II...Ono što je nalagao testamenat Petra velikog — nije mogao da makari ni slavni pobedilac berezinski — Aleksandar I...I ako je njegova reč tada bila svemoćna, neumitna politika Rusije na Istoku — bila je svemoćnija.S toga vam se još onda reklo: — „Eno vam Austrije!Mi vam ne možemo pomoći.“ „Da se te kobne reči nisu kakvom ruskom državniku slučajno preko jezika okliznule?Dao bi Bog; ama nije“, reče Brdarica tonom što ubeđuje. „Posle šeset i vaše godina odjeknu nevesinjska puška.Njen odjek — to beše viteški poklič Bosne i Hercegovine za svoje oslobođenje.Tome se pokliču odazva sve što se Srbinom zvalo.Njemu se pridruži i sama Srbija.Najposle i Rusija brodi hladno Dunavo — s devizom, da oslobodi istočne narode od iga osmanskoga.Srbi, Rusi i Rumuni biju se za ovu ideju naporedo.I Turčin pada na kolena.Svemoćna Rusija diktira mir — mir „Sanstefanski“...Tada je strašnije no igda progovorio neumitni interes tradicione ruske politike.On pruža Bugarsku državu do Egejskoga mora i do Ohridskoga jezera....Ali ne Bugarske i njene političke samostalnosti radi, već radi Rusije i njene tradicione politike....Bosnu i Hercegovinu ostavlja milosti i nemilosti novih zapleta; Crnu Goru ostavlja da se večno bije i krvavi s obešću krvožednih Arbanašana; Rumuniji, svojoj saveznici, uzima Besarabiju, a daje joj Dobruču — ovaj nesrećni kao, u kome će se večno glibiti dobri odnosi bugarskog i rumunskog naroda....A na čemu Srbiju ostavlja...Srbiju, koja u dve godine dva teška rata vodi za oslobođenje i nezavisnost svoju i ostalih balkanskih naroda? — Ostavlja je da svoje ruke krši nad potocima prolivene krvi svojih viteških sinova; ostavlja je da svoje kose čupa nad razorenim idejalima svoje političke budućnosti.Srbiju nemilostivo odgone ispred „Sanstefanskih vrata“; a u Berlinu joj se istim tonom i istim rečima kaže kao ono godine 1815. — „Eno vam Austrije!Mi vam ništa pomoći ne možemo. „Zar ne vidite, njima ne videli, da je Rumunija i Bugarska na istočnoj strani Balkanskog poluostrva; a Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina na onoj, na kojoj je Solun i solunsko pristanište?!..Zar ne vidite, njima ne videli, da je posle čitavog jednog veka opet progovorio onaj tajanstveni ugovor, zaključen između ruske carice Katarine i cara austrijskog Josifa II?!...“ G. Rakarac se beše zamislio.I njega su potresle reči Brdaričine...I on se beše zaustavno pred hladnim, pred neumitnim interesom svemoćne Rusije; i on je poznao hrapavi glas onoga tajnenog ugovora koji Istok i istočne narode, koji Balkansko poluostrvo seče na dve pole — na istočnu i zapadnu polu...Od ovoga je glasa i sam g. ministar na raspoloženju zanemio.Ali se ipak nađe jedno momče koje se ne dade pomesti bajkama Tome Brdarice.To beše đakon Mlađo.On skoči: — Idi, boga ti, s tim tvojim Brdaricom!On je bolestan čovek.Ja bi ga poslao u ludnicu — da svojim bolnim idejama ne kuži svet.Njegovo visokopreosveštenstvo arhiepiskop beogradski i mitropolit kraljevine Srbije, g. Mihailo, svršio je duhovne nauke u Kijevu; on je, kao član moskovskoga komiteta, dolazio u dodir s prvim političkim ličnostima Moskve i Petrograda, — pa opet nikad ni reči nije kazivao, da je što čuo o tajnom ugovoru ruske darice Katarine i austrijskog cara Josifa II.... Mija sudija i ne ču đakona Mlađu.On beše dao uvo onome što je g. Rakarac u sebi govorio.Od svega šaputa samo se ovaj stav dobro čuo: — Hm, hm!...I Sumrakov je imao istu misiju. Kuće su, u neku ruku, sudbe isto kao i ljudi.Neke trepere sjajem, kupaju se u izobilju; a neke je pritisla rđa i čamotinja, onako isto kao i poneke ljude.U jednim se huče, uzdiše, rida, a u drugim peva i veseli.Ali se za svaku može reći: „Čija l’ nije bila; čija l’ biti neće!...“ Ima još jedna kuća u varošici B... što je našoj priči dala nešto gradiva.Za to je ne smemo mimoići.Ona je u svoje vreme po mnogom koječemu, bila prva među prvima.Nju je načinio Todor Osaćanin, a Todor je bio čuven sa svoga naimarstva.I dan danas se priča kako je građen kapetan Vasin konak.Japiju i kamen dao je i dovukao narod.E, ali kako je onda kapetan Vasa bio čuven u narodu.Ondašnje vreme i sadašnje — šta mislite'?!...U ostalom, valja znati, da su u ono doba bili drugojači i kapetani i narod.Valja samo pogledati u one, majstorski srezane, rastove ćulsije, pa onda u one grdne temeljce, pa u grede, pa u rogove, — pa da se odmah pozna da je to građa iz onog srećnog starog doba, za kojim danas po koji starac duboko uzdahne. Konak kapetan Vasin je, u neku ruku, dvokatnica.Krov mu je izveden na šiljak, a pokriven je sitnim, klisastim, čamovim daščicama.Ali je i njega zlo vreme i nepogoda urnisala, te je pocrneo i, ovde onde, protrulio.Samo još stoji onaj doksat.Na njemu se ništa izmenilo nije.Još da ustane iz groba kapetan Vaso sa svojim dugačkim jasmincem, pa da se ozgo nagne i pogleda dole niz čaršiju, — i danas bi po koga starca uhvatio drhat.Na ovome je doksatu kapetan Vaso mnogu davu saslušao i presudio; i, kako kome on presudi — teško onome, ko toj suđaji nađe kakvu mahnu.Taj se morao seliti iz njegove kapetanije.Kad on ozgo vikne: Onda se slobodno znalo da će macke imati posla.Kapetan Vaso nije imao običaj da apsi ljude.U brvnari su obično ležale svinje. „Deset ti njemu vrućih — pa na rad!“ rekao bi u prilici. Ali što je imao pik na bekrije i ove sokačke larmadžije — to se i danas priča. ba njih se nisu ni izricale presude.Onaj doksat, na doksatu kapetan Vaso sa svojim jasmincem, mitar pandur i snop drenovaka — to im je onda bila i istraga i — presuda.Na koga on oko baci, taj mu se, bogme, nije više mogao izmigoljiti.Mogao je, kažu, poznati zlikovca, dok mu u oči zaviri.Aša kod kapetana Vase retko je mogla samleti svoje.Pretvaranje još teže. Još se i danas priča, kako ga je jedan hteo vešto da zabuši.To je bilo ovako: Uhvate panduri nekakve dve skitnice — dockan u noć.Šta će s njima?U brvnari se tek oprasila krmača.Zatvore ih u pandursku sobu.U jutru se „raportira“ kapetan Vasi.On odmah presudi: „Podajte im ak!“ I to je značilo punu policijsku meru.Prvome ocepiše 25, a on ni uvom da mrdnu.Mitar je docnije pričao: „I taj baš ne pisnu.To je srce, ljudi...Znam ja moju ruku.Video sam ga lepo kako se usukuje kao vrengija, a, pseto jedno, ni da ukne!Ali kad mu priših 23-ću i 24-tu, video sam, kako je zagrizao u daske; a kad mu ožegoh poslednju — on me samo mrko pogleda....Ali šta mi može!...“ Kad red dođe na onoga drugog, kad ga zaključaše i Mitar otpoče svoje, onoga jadnika stade dernjava -— da se sva čaršija sleže, kao na kakvo čudo. Jedan će reći: — E, ovaj je mnogo žustar.Taj neće moći do kraja izdurati. — More Mitar ima poganu ruku, primetiće drugi glasom osobito ubedljivim.Pogledaj kako samim vrhom okresuje...Vidi, vidi — kako poleću cepčice od leskovca!.. — E, taj je svoj zanat dobro ispek’o, primetiće treći. — Za Boga miloga, ljudi, ja pogiboh! — Kamo lepa sreća, odgovori kapetan Vaso ozgo sa doksata. — A....joj... majko.... mo...ja!!! zapišta nesrećnik, da se čoveku krv u žilama sledi. — Stan’de Mitre! povika kapetan Vaso. Onaj na mackama zamuče. — Otkopčavaj!... Mitar otkopča. -- Tako!...Čakšire dole, lolo jedna!!... — Aman, gospodine! ako Boga znaš! previjaše se onaj nesrećnik kao crv. — Čakšire dole! zagrmi još žešće kapetan Vaso.Ti se samo onda setiš Boga, kad legneš na macke, rđo od rđe!.. Onaj se bednik skameni.On se poče raspasivati.Jedva su mu se ruke kretale. — Brže! I ceo onaj svet presta da diše. Onaj se kukavac raspasa.To mu je. — Mitre! Mitar je razumeo.On turi ruku i — dok bi udario dlan o dlan, izvuče iz čakšira onog jadnika čitav okrajak od nekakve stare guberine...Sav onaj svet prsnu u smeh. — Zar mene nađe da zabušiš, ugursuze — a? povika kapetan Vaso, pa se i sam ode smejati.Sad Mitre iznova!Ono mu do sad ne računaj ni u što. — More, ja sam video, da mu onaj jauk ne ide baš sa dna srca, primetiće onaj što malo pre reče, da Mitar ima poganu ruku. — Da ga sad vidim.Ludak jedan!... Tako je kapetanovao kapetan Vaso. Od to doba prošlo je mnogo godina.Ko se rodio onda, kada je kapetan Vaso umr’o, danas je već mator čovek, pa se opet o njemu i danas priča — kao da je juče umr’o. Ali kad se ovako povede reč — šta je čovek, onda će se tek reći: „Pa eto, ona sila od čoveka, pa mu se danas ni grob ne zna.“ I odista, neki tvrde da je grob kapetan Vasin onde negde odmah ispod groba Pavla Bošnjaka, Zlatinog oca; a drugi ne dadu ni doći, već vele, da je gore čak iza „Suve Kruške“, a kud je to, a kud Bošnjakov grob!.. No što se njegov konak proturao — to nema više.Jednom je dognao da postane čak i tabana.Dugo su mu se i dugo dole na donjem boju činili turski đonovi. Ali kad ono uđe u naš svet onaj uk, da od svakog kućerka načine mehanu po planu, onda se i kapetan Vasinom konaku malo sreća osmeši.Na nj prvo i prvo baci oko Rade Đevrek; a gde se nagna da što kupi Rade, tu se morao naći i Spasoje Zrika.Zega je opet iz prikrajka merkao, a plan mu je već odavna bio gotov.Drugi su navaljivali na vlast da čas pre toj staroj kućurini, koja samo što nije pala, odredi prodaju, a Zega je mirno čekao onaj čas, kad zvrkne doboš, a onda? — Slabo je ko mogao s njim izaći na kraj. I taj je dan došao. I pre i posle podne vikalo se i vikalo; „I da li ko više, i niko više, i prvi i drugi put!“ Ceo je svet mislio da kapetan Vasin konak ode po što za što.Kad bi pred samo veče, kad ti se Zega raspomami: — I para više! — I dukat više, viče Đevrek. — I dva dukata više, oseca se Spasoje Zrika, baš kao da mu je kod kuće ostala puna magaza madžarija... — I da li ko više? viče dobošar. — I para! ne dade dobošaru ni izdušiti Zega kafedžija. Đevrek opet primače svoj dukat, a Zrika svoja dva. Dobošar zvrknu u doboš, pa opet viknu: — I da li ko više? i niko više? — prvi i drugi put!... — I para!... Đevrek planu, okrete leđa i ode.Za njim ode i Zrika. Dobošar opet zvrknu: — I da li ko više?...Prvi i drugi put!..I — treći put! I ta je para bila Zegina. Šta nije radio, kako se nije dovijao da dobije mestno mehansko pravo, pa mu svakad ode sva muka u vetar.Zega je govorio: — Znam ja ko meni smeta.Neka ih.Ja ću to njima triplo vratiti.Ne mogu oni pokupovati ceo naš srez. On je konak kapetan Vasin prekrojio, da ti ga je milina pogledati, pa — opet ništa.Srećom njegovom dođe u B.... za kapetana kapetan Neša.Za ovim dođe i „praktikant“ Božo.I Zegin je posao u početku istina nailazio na vrlo velike smetnje, ali, najposle — kad ljudi skoče — sve se može....Sad? — hajdemo tamo.Kafana je. Onoga istoga večera, kada je za svoje goste gazda Vule spremio večeru u Marinoj sobi, i kada su — Tomo Brico, Sekula Smuđ i Feđo knjižar pili po čašu vina i mezetisali pečene jagnjetine u Belobrkovoj kući, bila je i Zegina kafana dupke puna gostiju.Sav onaj svet što se srdit razišao iz gazda Vulove gostionice, svratio je k Zegi — neko na čašu šljivovice, neko na čašu vina; a mnogi su dotrčali, što su čuli, da se nešto dogodilo u gazda Vulovoj kafani, te se čak zbog toga rasturio i radikalski skup, a niko nije umeo da kaže ni krošto ni za što. Đile je još s vrata povikao. — Pola oke ljute!Hoću njom da naoštrim moju družinu.Opazio sam, da je od nekog doba veoma otupila.Svačemu treba po malo masata.Pojiću je dok joj modar plamen ne pođe na usta.Posle ću je povesti, — znam već — kuda.Da je upišem u naprednjake.Možemo im biti sve sami kmetovi...A gle Sare! okrete se on od jednom, kad smotri Saru za svojim stolom.Ona tog časa dovršivaše dugačku belu žensku čarapu.On joj priđe: — Ne boj se!...I oni će doći. — A koji to oni, Đile? osmehnuše se njena, kao karmin rumena, usta. — Vraže! ti se, korsem, budiš.. — Ne znam, Đile, očiju mi. — Pa Belobrk. — Onaj Vitlov?...Kukavna Zlata. — A još kukavniji Đakon Mlađo. — Strina!...Za nj i nije ona žena. — Kod Miće je ostao i Tomo Brico.... — Ona sremačka guba? — — Ti svakom nađeš mahnu.Tamo je i Sekula....Zlatija je još čeljade za koje muško oko mora da zapne. — Jezik za zube, Đile!Zlata je anđeo božji....Sekula je ovaj moj lisov pod stolom. I odista, u taj mah skoči lisov ispod Sarinog stola i stade mahati repom. — A šta za mene veliš — dušo? — — Šta za te velim? — Za tobom kuka kakvo krivo drvo.... — Kad bi to samo bio tvoj beli vrat! — I u taj isti mah Sarin dlan sinu, a u kafani odjeknu jedno dosta živo: — Od tvoje meke, od tvoje bele ruke Saro, Đile je srećan i kad šamare prima. — A ja od jednog „op lole“ ne primam ništa, odgovori Sara i đavolasto se osmehnu, baš kao da ništa nije ni bilo. — Čuvaj se ti mene Saro! Sara na nj iskolači ona dva velika, ona dva crna, ona dva vatrena oka. — Ništa ti se ne može, ženski đavole! reče Đile očevidno zbunjen onim vraškim pogledom Sarinim. Sara Zegina — to je odista čeljade koje je kadro već svojom pojavom da zbuni muški pogled.Sad je tek u punoj ženskoj snazi.Nije mogla imati ni jednu više od 24—26 godina.U licu je bela kao svioni list hartije; ali vrat, vrat, pa onda onaj meki, onaj kao gorski sneg beli podvaljak — pamet čoveku da zanese.A što joj lepo stoji ona gusta, ona, kao ugljen crna, kosa — to nema više.Pa i oni njeni majušni, nešto malo skovrčeni zulovi — e, prosto, čoveka čikaju.Pa je pored svega toga živa, vesela, okretna... pa vragolasta.Očima je prosto sažizala.U koga se one ukopište — tome je gore no da mu svrake mozak popiju.Taj više i ne izbija iz Zegine kafane.Ima ih koji bi se te kuće i otresli.Ali čim malo odmaknu, odmah im izađe pred oči onaj sto do ćulsije, pa za stolom lepa Sara....Oni joj viti prsti lete da ih zgledati ne moš; a nad koga preko pletiva pogleda — malo ih je, koji ne osete po celom telu neko jezovito milje...To beše žena što očarava; ali ona je bila i žena što — ubija. Kako se pokašto sudba sveti onima što za ljubav svoje sreće ubijaju sreću drugih. Zega je mnogo obletao oko kuće Sarine, dok je ova još devojkom bila.On je za njom prosto ludio.A i ko još nije za Sarom išao kao brljiva ovca?Sara je to opazila, ali joj im naum palo nije da ga bar jednim blagim pogledom obraduje.Go jedan slučaj, a ne promućurnost Zegina donese, te ovaj sazna za jednu pokrupnu Sarinu tajnu.U ostalom, valja znati, da je Zega bio odaren da jeftino kupi a skupo da proda.On i ovu tajnu proda Sari po vrlo visoku cenu — proda je za njenu lepu ruku.On je ovu trampu i brzo i vešto izveo.Umeo se koristiti prvom Sarinom zabunom.Ona pristade, jer joj se činilo da je to jedini put da svoj obraz, svoje ime, svoju čast spase — da se njima ne šorne ona radoznala, ona zlobna, ona jezična mala palančica.Koliko se, jadnica, posle kajala; ama to beše dockan. No Sara je bila žena koja se umela i da sveti.I ona se Zegi i osvetila.Vratila mu je i glavno i interes.Ona mu je, najpre i najpre, zavrnula mozak, pa onda postala talisman njegovom tecivu; a za tim njegova lagana, vrlo lagana — suva bolest.Ova je bolest od negdašnjeg Zege načinila skelet.On upravo nije više bio ni skelet.To je nekakva otegnuta, suva sablazn, s upalim očima i licem bledozelenim...To je neka vrsta aveti, koja je za to tu, da ljude opomene na hladnu, neumitnu smrt. — — — — — — — — — — Kod Belobrka je svratio i Feđo, reče Đile i stade lukavo meriti Saru. Sara ga oštro pogleda, a preko lica joj preleti pramen rumeni, koja njenom belom licu dade osobitu draž. — Sad sam te dirnuo u pravu žicu...De pravo kaži, Saro!..Uh, da nešto Zega zna što ja znam, ono malo duše, što je još u nosu drži, prnulo bi mu gore Bogu na istinu, reče Đile satanskom zajedljivošću. — Ugursuze! - — Jes, boga mi. — Idi slobodno, pa mu kaži!..Izađi, ako hoćeš, i na čaršiju pa rastelali celom svetu.Ja danas već ništa ni od koga ne krijem.Negda sam bila luda, prava luda!... — On još jednako čeka — ti znaš ispod čijih prozora.Onaj ga je ugursuz, čini mi se, uzeo na oko.Baš bi i ja voleo da ga ukeba.Bože, ja čudna seira što bi bilo!...Njegovi bi ga momci otegli k’o mačku; posle bi ga tek izbacili na čaršiju — k’o i svako drugo premlaćeno pseto, kad ga bacimo dole ispod placeva. Sari lepo zasvetliše oči kao u gladne kurjačice, kad gde god na blizu opazi svoj siguran plen.Đile nastavi dalje. — Ali ako od toga i koliko mrvu opazi Jole, onda na zdravlje Feđi.Jole voli Maru — sve jedno kao da ju je i rodio.Ovo je nesrećan čovek.Ja ga se prosto plašim.On je lukaviji od svakoga lisca, a okretniji je od svake mačke.Ne može ga čovek uhvatiti ni za rep ni za glavu.On je onaj potuljeni; koga on oprži — tome koža spada.On je guja — samo još niko ne zna, u čijim je nedrima. Sara je slušala i gledala preda se, dok će od jednom reći: — On se, čujem, večeras već vratio? — — Ko? upita Đile. — Ko? — pa Jole. — Vratio se. — Da vozi onog... Đile pocrveni — do ušiju. — Šta ti je? — lupežu! — Saro! nakostreši se Đile. — Kuš!...Ti plaši ženu, kad se oženiš.Sara se već doplašila...Zar samo ljudi umeju da prokljuvljuju — tajne?Što se mešaju u ono što im ne basta...Što dirate u naš zanat?!...Ono samo što ste one večeri učinili, pa vam je dosta da zamastite točak....Nego, na sreću vašu, točkovi su ukinuti.To je odista šteta, Iz pušaka se biju junaci.Belobrk, Brico...Đile — to su pržibabe, to su haramije — — Feđo bar nije bio s vama.U toliko je od vas bolji. — Saro! prodera se Đile, da se mnogi od gostiju zabezeknuše. Sara baš ni da trepnu.Ona je gledala u Đila nekim čudnim pogledom.I taj pogled Đile nije mogao izdržati.On obori oči preda se. Sav onaj svet u kafani mislio je, da se Sara i Đile šale.To u ostalom i nije bila neobična stvar.Tako se to dešavalo i pred samim Zegom.Ovoga večera Zega tu nije bio.Imao je i on svoje pušnice u P....Tamo je još od juče.Večeras su ga pogledali. Ama pa ko je taj Đile?Da kažemo.I treba.U dobu kojim se naša priča bavi, ova je sorta ljudi izašla veoma na glas.Onako, kako se u opšte pridaje važnost pojedinim — tamnim i svetlim — karakterima u jednoj priči, — Đile, ako ne zauzima odličnije mesto no đakon Mlađo, lošije zacelo ne. To je sin jednog propalog trgovca — Rada Đevreka.Odista se tvrdi, da je Đevrek bio najbogatiji trgovac u B....Prema njemu pokojni Pavle Bošnjak bio je ništa; a već znamo, da je i Zlatin otac bio jedan po jedan u varošici B...To su bile dve prve kuće — pa danas? — Bile pa prošle.Ko se tome mogao nadati?! — Đile je bio u oca jedinac.Učio je osnovne i dve gimnazije.Posle ga otac uze u dućan.To je dobro učinio, jer od kako Đile perorezom probode svog jednog druga, od čega ovaj jadnik umre treći dan, od to doba mu omrze knjiga sa svim.Siroma Đevrek otpirio je za noć u Beograd.Ovamo, onamo — mnogo ga je muke stalo, dok se ova nesreća utiškala.Naravno, da bi mu još teže bilo, da je ono siroče imalo koga god svoga.Tutori detinji digoše u prvi mah grdnu prašinu, ali kad dođe Rade — sve se opet stiša....„Šta će se“, govorahu, „mrtva sad ne diže niko iz groba...Ispod sudbine se niko izvući ne može.“ I na tome se ta stvar svrši. Đile beše dobro otpočeo u očevu dućanu.Na nj se već mogaše otac osloniti.Pored momaka u brzo sviče svačemu cenu.Već je počeo u veliko da ovarisava i u pazaru.Otac ga, jednom dva, odvede i u Beograd, a jednom čak i u Beč. „Mogu, danas sutra, zažmuriti; neka ga nek se s poslom, a bogme i s mojim prijateljima, upozna.Radnja posle neće ni osetiti — kad ja zažmurim.“ Tako je govorio Rade Đevrek, kad bi se ovako gde povela reč o Đilu.Kako je bilo milo i ocu i majci kad o mitrovu-dnu popisaše sav espap, veresiju, gotovinu, i nađoše, da je bilo čiste zarade, od kad je Đile u dućanu, više od dvesta dukata.To je i Đila malo oslobodilo. U to će nekako doba u B.... doći i Feđo.On se tada učio u Cirihu, a vratio se za to, što su mu tutori prestali slati trošak, a, veli, u tuđem se svetu ne može živeti o vetru.Tutori su ga, uveravao je, prosto pojeli, i on samo čeka dok postane punoletan, na da protiv njih povede parnicu.Sad je pošao u V... da daje „lekcije“ iz nemačkog i Francuskog jezika, a kad je došao u B.... vidi se s Đilom, svojim gimnazijskim drugom iz Beograda.Feđo je u gimnaziji od Đila bio stariji za dve godine, ali su se oni opet upoznali i k’o dva brata zapazili; a od kad se Đilu desila ona nesreća, sa koje je morao školu ostaviti, više ga nije do sad video, a mnogo je puta, veli, o njemu mislio, pa čak kad je i u Cirihu bio.I Đilu bude milo.On Feđu odvede kući i prestavi ga ocu i materi.Bože, kako je njima opet milo bilo.Oni su već Đila korili što se nije ugledao na svoga druga....Danas bi i on bio na naukama u Švajcarskoj.Feđu zaustave i na večeru.Tu se, reč po reč, dođe i na to, kako je već i Đile bio u Beču.Najposle se otac i majka sa sinom pohvale da je on ove godine zaradio dvesta dukata.Ovo je na Feđu učinilo neobičan utisak.On pogleda u Đevreka, pa u Đilovu majku, pa u Đila....I — onda se nešto zamisli. — Ono je varoš, moj Feđo!...Ono, čini mi se, nema nigde.Prosto sam blenuo kao ovan u one grdosije od kuća.Bili smo na stanu kod „Belog Kurjaka“.To je gostionica!...Meni se zgadi kad vidim ovu našu sprdnju kod „Tri Slavine“.Samo nam je, okrenuće Đile, bilo poteško....Ni otac ni ja ne znamo nemački — ni beknuti — pa je to muka u tuđem svetu. Đevrek se na to nasmeši: — E, moj sinko, valja samo imati para.One govore svih dvanaest jezika. Feđo je tu izneo, onako ovlaš, neke svoje nazore.Za Beč je rekao: — To je jedna ćivtinska varoš.Ona je košnica koja svaki čas pušta čitave rojeve proletara....Prostituizam je tu već oteo mah.Kužan je i sam vazduh koji onaj silni svet udiše.Beč i njemu podobne varoši — to su čirevi u kojima se društveni gnoj nagomilava.Jedan mali društveni potres, pa su oni prsli.Proces taj kao da nije daleko....Cirih je, reče, varoš koja zaslužuje svako „poštovanje“.Za to se on i odlučio da u njoj svrši nauke.„Cirih je,“ uzviknu Feđo, „mati novih ideja.Ideje će te preporoditi ovaj gotovanski svet.“ I otac i sin divili su se Feđinoj naučnosti. „Taj zna što je učio!“ tome je vajde što je video sveta, mislili su. „Blago majci koja ga je rodila“ uzdahnula je majka Đilova.No će tek odjednom zapitati Feđu: — Ama gde ti ono, sinko, reče da i danas mori kuga? — Feđo se samo osmehnu.Stoja pogleda u Rada, pa u Đila.Nju obuze neki plamen po obrazu.Zastidela se. „Mora da sam nešto ludo upitala“, pomisli veselnica. Đevreku u tom sinu jedna misao.I to beše po njegovom mišljenju srećna misao.A kad Radu dođe što god pametno u glavu, on to više ne upušta.On obično gvožđe kuje dok je vruće...Kamo mu lepa sreća, da je ovoga puta pričekao — da se malo poishladi. Đevrek je još toga večera govorio sa Stojom.Njoj opet zavodniše oči. — Rade, kako te Bog uči!...To jedno dete imamo....I onako ga pomete onaj nesrećni slučaj.A ovo mi se dete vidi pametno.Njega je sam Bog poslao u našu kuću. Sutra dan je sve uređeno — kako se samo poželeti moglo. Feđo je ostao u kući Đevrekovoj.Otvorio je privatnu školu.Zaveo je tri razreda.Đila je upisao u treći. Ovo je bio za čaršiju B.... znamenit događaj.Nekoliko se dana samo o tome govorilo.Kad bi Đile sa svojim učiteljem izašao da se malo prošeta, već se izvirivalo iz dućana — da ih vide. — U Đevreka mora biti što osobito, primetio je jedan. — Kad je čovek bogat, može i prevrnute haljine nositi, da da mu lepo stoji, prihvati će neko drugi. — Ko je još video ono što je on uradio?Uzeo učitelja onome matorom zinzovu... Ne uči taj više....Je li on u onu školu zavirio — znaćemo mi za ovu sadanju, osmehnu se jedan dućandžija. — Može on još biti i učitelj svome učitelju, namignu đavolasto jedan lakrdijaš. — More, ono je nekakav žestok vitlov...Igraju mu oči kao na zeitinu; a oni mu se obruči ispod očiju modre kao da je negde telad dojio, reći će Zega, koji u to doba još ni sanjao nije, da će uzeti Saru Jezdinu. — Bog će ga sveti znati gde se ono do sad nije skipijalo, dodaće onaj prvi... — Ja bi mu pre obe noge prebio, no što bi ga u kuću pustio, prihvati onaj dućandžija. — Da ono, ljudi, nešto vredi, ne bi to nama ni palo u deo...Čim je on projurio kroz Beograd, onda se zna koliko mu je u glavi, potvrdi onaj vragolan. — Boga mi, ne bi bilo s goreg da se na nj malo i pripazi, primetiće jedan debeljko koji je do sad samo slušao šta se o Feđi govori. — Ja bi savetovao Đevreku nek on od sad malo bolje pripazi na svoj dućan i na svoju kuću.Video je onaj dobro da mu se đak ugnezdio u pun očev dućan....Znam ja te čekmedžare....Neka on uči koga je i do sad učio; ja mu moje dete neću dati, umeša se najposle i Pavle Bošnjak.... Eto kako je čaršija B.... pretresala ovu svoju novinu.Ama nije bio prošao ni sv. Sava, a već je javno mišljenje u varošici B... o Feđi uzelo drugi pravac. Pa mora se i priznati, da se Feđo u svoj čaršiji veoma razglasio svojim govorom, svojom naučnošću, pa onda onim, sa svim novim, idejama o narodu, o narodnoj politici koju bi valjalo već jednom otpočeti, o državnom budžetu, i o tome, kako bi se on mogao skresati, i, najposle, i o tome, kako bi jednom već trebalo zaviriti i u našu crkvu pa i nju reformisati, i kroz ceo državni organizam zavesti sistem ošite narodne samouprave i opštega prava izbora — od najmanjeg do najvećeg državnog sluge.On je prvi pokrenuo misao da se na sv. Savu u veče priredi selo s igrankom a u korist sirotinje.On je dragovoljno primio teret na se, da sve što treba spremi i udesi; a školski odbor ga je umolio, da on selo otvori kakvim podesnim govorom. Temu svome govoru izabrao je: „Štednju svuda pa i u crkvi.“ On je tim govorom preporučio: Da se iz crkve izbace ripide, čiraci, poleleji, srebrna kandila i kadionice; zlatali odežde i epitrahilji; srebrni i zlatni krstovi i putiri, raskošni ikonostasi, a naročito oni sa pozlatama i ikonama u zlatnome okviru.Najžešću je vatru osuo na skupocene crkvene barjake i neba.On je već u načelu protiv sviju crkvenskih utvari.Najposle okačio je malo i zvona, a naročito ona što su veća od školske zvoncadi. — Kad bi se sve ovo u novac pretvorilo, govoraše Feđo, — to bi iznelo strahovite sume.I, onda, na kakve bi se korisne stvari one mogle da upotrebe...Koliko bi se siročadi njima školovalo i na put izvelo, a ovako, ti silni kapitali leže beskorisni — umrtvljeni!... Đakon Mlađo beše zanemio; a kapetan Neša zinuo od čuda, i već je počeo zepsti, kad će Feđo učiniti juriš za „postojeće stanje“ u zemlji, pa da i on učini svoje.Ali, srećom, njegova beseda ovoga puta državu ostavi na miru. — Gospodine kapetane, a čuste li vi ono? — upitaće đakon Mlađo, a beše se sav zajapurio od uzbuđenja. — Boga mi, čuh, oče đakone. — Pa? — Zar i ono more biti?!.. — More, ja, oseče se kapetan Neša. — A ne reko li ja vama, da vi na to vižlje malo bolje pripazite?Znao sam ja da će to tako biti.To je trebalo proterati odmah sutra dan.E, a vi svi skočiste na njemu — zanimanje....Kapetan Neša progoni samo skitnice....Hoćete privatnu školu — eto vam je!Misliš da ja ne znam, da si se i ti potpisao na onu molbu g. Rakarcu, da vam tu školu i učitelja odobri...More, čim sam ja njega video, odmah sam ga poznao. G. Rakarac me je upitao prezidijalom za mišljenje.Ja sam ga opisao na dlaku...Zar ne vidite da mu trag zaudara na petroleum...Pišem ja g. Rakarcu: „On i može biti dobar učitelj...To moje nije da ocenjujem....To je vaše g. ministre; ali, je li se on samo očešao o Švajcarsku, ja mu ne bih verovao, pa da se živ predamnom ispeče.“ E, ali kad on sad dirnu u vašu crkvu, a vi: — Kuku, kapetan Nešo!...Kuku ja!....Ama zar niste opazili da sav onaj narod lepo guta njegove reči?!..Nego, znam ja šta ću.Ja ću Đevreka za jaku....On će mi za sve platiti.Još ću večeras pisati g. ministru prosvete i crkvenih poslova — mome dobrom Rakarcu.Zamoliću ga naročito, da se opomene — šta mu je kapetan Neša još u početku pisao o ovoj „crvenoj tičici“... — I ja ću pisati njegovom visokopreosveštenstvu, g. mitropolitu Mihailu...Kaza ću mu sve redom — kakve je nove apostole dobila i naša sveta Hristova Crkva, dodade đakon Mlađo, i prođe jednom dva ispred kapetan Neše, a neprestano mu igraše donja usna od nekakve srdžbe. I oni su to još istog večera učinili.Nema sumnje. Nego i u kući i dućanu gazda Đevrekovu, nije baš išlo najbolje.Od kako je Đile počeo da prima „lekcije“ od svoga učitelja Feđe, opazila se jaka promena u njegovoj naravi.Đile je postao najpre hladan, za tim natmuren.Obično je za ručkom i večerom ćutlario.Niko živi nije mogao pogoditi šta mu je.Mati mu se poče brinuti.Ona je sirota zebla da joj dete ne pati od kakve iznutrice.Ona ga jednom uhvati na samo: — Čedo moje...Tebi nije dobro — ja vidim....A ti ćutiš!...Kaži majci svojoj — šta ti je? — sine moj!... — Šta mi je?...Ti me još pitaš!...Nije mi ništa, oseče se Đile, okrete leđa i — ode. Drugom jednom prilikom, sirota Stoja, opet poče da navaljuje na svog sina, da joj kaže, kakva ga mučica muči. — Šta mi je, pitaš me? reći će Đile nabusito....Eto šta mi je....Ja se urnisa radeći u onoj pustolini — pa šta imam od svega toga? — Stoja izbeči oči.Nju neka strava poče podilaziti.Đide nastavi: — I, ozbilje, šta sam ja u dućanu Rade Đevreka? — Sluga i — ništa više; i to sluga bez ajluka!...Sad vidim — da su mu vete reči.Ćifte su sve jednake.Njima valja objaviti rat.Rat — na smrt i život!...I Đilu sevnuše oči nekom živom vatrom, a obrazi mu se zažariše nekom čudnom rumeni. Majka je samo blenula.Ona sirota, nije mogla ni reči razumeti od svega što joj je sin govorio. — Ja, majko, hoću da budem na čisto s ocem.Njegov je kapital a moj je rad.Što dobijemo da delimo — pola njemu, pola meni.Tako je sa svim pravo.Danas se svuda rad više ceni no kapital.Kapital bez rada — to je telo bez duše, to je oličeni mrtvac.Rad je život.U nas, ovde u B.... rad se ni u što ne računa....Slavna Švajcarska — to je zemlja slobode.Ne, ona je još nešto više.U njoj gonjena sloboda nađe utočišta. Stoja se prosto beše skamenila. „Bože milostivi — pogledaj na me grešnu...Sačuvaj kuću našu od te nesreće!“ šaptale su njene pobledele usne. Ona, jadnica, nije smela ni da izusti onu strašnu misao koja je beše spopala, slušajući svog sina gde nešto, budi bog s nama, govori. Ona je otrčala Radi.Sve mu je ispričala.Ali joj malo odlahnu, kad vide da se od toga Rade nije toliko prepao.Za tim oboje zovnuše Đilova učitelja, te se i s njim na dugačko i na široko razgovaraše. Posle ovoga razgovora majci Đilovoj lepo svanu, a s grudi joj se, reko bi, skide čitava jedna planina. — — — — — — Posle nekoliko dana Đile je nosio iz dućana u dućan, iz kafane u kafanu jedan broj „Srpskih Novina".Između ostalih oglasa beše i jedan ovoga sadržaja: „Moja dosadašnja trgovačka radnja, koja od više godina postoji u varošici B.... pod Firmom: „Rade Đevrek“, od sada će se voditi pod imenom: „Rade Đevrek i Sin.“ „Ovo se predaje javnosti na osnovu trgovačkoga zakona.“ Toga je dana Đile bio prosto blažen.On je sve redom častio — ko je god svratio u kafanu kod „Tri Slavine“...Kad se u jutru oko neko doba dana probudio, a on u svome krevetu!On to sebi nije umeo da objasni.Ono, čega se pomalo opominjao, gubilo se kao u nekoj magli....Sećao se samo, kad je Đuro lautar zasvirao mačvanku i kad se svi u kolo uhvatiše, da se i on uhvatio.Dalje šta je bilo nije znao - da ga ubiješ. Đile je, dakle, postao ozbilje svoj gazda.Istina, on je sad malo ovlašnije čuvao dućan.Ali, najposle, za što tolike momke plaća, no da i dan i noć, i radnikom i svečanikom, čuvaju tezgu. On je sad sam išao i u Beograd po espap.S njim jedared ode i Feđo.Duša valja, Đevreku bi veoma krivo, kad od sina dobi pismo, da se rešio, da sa Feđom ode malo i do Beča.Da bi izvadio trošak, on će, veli, i tamo odvojiti nešto espapa.Na dnu je pisma stajala još i ova primedba: „Nemoj se za dućan ništa brinuti.Ja sam sve, što je trebalo, naredio.“ Stoja so tešila jedino tim, što je s njim otišao i njegov učitelj. Đile se s Feđom vratno tek posle tri nedelje.Đevrek je hteo iz kože da izađe, ali ga je mnogo stišavala Stoja. — Nemoj se žestiti, Rade.Tu si i ti malo kriv.A, najposle, šta je bilo bilo...Hvala Bogu kad se on živ i zdrav vratio...Vidiš, molim te, umalo nisu otišli još dalje...Hvala učitelju.On mu nije dao...Ćuti boga ti!Bože ti zdravlje — nama; sve će se to, ako Bog da, nadoknaditi. — Od prilike posle ovoga, tako na tri meseca, jednoga dana, baš pred samo veče dođe kapetan Nešin pandur kući Đevrekovoj, pa upita još s vrata: — Je li tu gazda Rade? — — Koje dobro Marko, upitaće sam Rade. — Rek’o je kapetan da ovoga časa dođeš.Evo ti i poziva. Đevrek uze poziv.Na njemu beše zapisano: „hitno“, a ovo „hitno“ beše tri put crvenim plajvazom podvučeno. Đevreka to nešto teknu.On oma skoči, i — pre je stigao gore sreskoj kancelariji no i Marko pandur.Kapetan ga odmah pusti.Nešto je u taj mah pisao, te s toga gazda Rade malo postoja.Inače se njemu, čim uđe, daje stolica.Đevreku se činilo da ga kapetan Neša nije ni opazio.A nije.To se videlo po tome, što, kad ono napisa i posu peskom, on pogleda u Rada, pa uze zvono i zazvoni. Pandur uđe.Stade i on. — A gde je Božo? — Još nije došao iz sreza. — Je li tu ćato? — Tu je. — Neka dođe. Pandur ode.Gazda Đevrek je još stajao.Onda će mu reći kapetan Nešo: — E, gazda Rade, šta je to, bolan, s tobom i s tvojom kućom? — Dobro, ako Bog da, odgovori Đevrek, ama mu nešto počeše kolena klecati. — Daj bože da je tako, gazda Rade. Nasta ćutanje. — Ti si me zvao kapetanu? — — Jest, gazda Rade, zvao sam te...More ti imaš, bolan ne bio,jednu zabranu? — Đevrek živ pretrnu. — Može i to biti, gospodine, odgovori Rade glasom kojim je hteo reći da je to kakva takva pometnja. — Bogme kamo sreća da nije, gazda Rade, ali jeste,i to za ravnu hiljadu dukata — i to samo po jednoj jeditoj menici.... Đevreku nešto zazuja u ušima.I onaj sto, i kapetan Nešo, i one klupe i — duvarovi i sve ostalo čisto poče militi pred Đevrekovim očima.U malo što ne pade. To je morao i kapetan opaziti. On će mu od jednom reći: — Eno ti klupe, gazda Rade — sedi.Nek si ti, čoveče, živ i zdrav....Šta je to tebi — hiljadu dukata! Đevrek sede. — Nemoj me mučiti, gospodine, ako Boga znaš!..Kazuj — kakav je to belaj?! — — A šta imam, brate, da ti kažem?Ti to treba bolje da znaš.Tvoja je menica.Rok joj je protekao — ima više od dvadeset dana.Ona je protestovana kod okružnog suda V...A zabrana je stavljena danas.I sad je evo da je ja izvršim... — A ko mi to učini, gospodine, da si mi po bogu brat? upita Đevrek, a čisto mu se počeše vilice tresti. — Pa ko će drugi već onaj kome ste — ti i tvoj sin — menicu dali?... — Ja i moj sin?! — Ne, već vaša Firma — „Rade Đevrek i Sin“, odgovori kapetan Nešo, s nekom vrstom podsmeha. Đevrek izbeči oči baš kao da ga neko za gušu steže. — I da ste se kome bar zadužili, već — Vasi Krivobrku.... kaišaru prve klase! Rade Đevrek prosto beše zanemio.On je više blenuo, no što je gledao.Dok će ga kapetan Neša upitati: — Pa znaš li, gazda Rade, za što sam te zvao? — Otad Đilov ne progovori ni reči. — Imaš li, bolan, da položiš tolike pare?Nisam hteo da te sramotim.Ti si mi prvi gazda u svoj kapetaniji... Đevrek se čisto trže. — Imaš li, pitam, da položiš hiljadu dukata, ili... — E, nemam, gospodine, ubi me...Ja to nisam dužan, odgovori gazda Rade i lepo se videlo, kako mu se oči napuniše suza. — Onda je zlo, moj gazda Rade.... zabrana je zabrana. U tom se otvoriše vrata, i ćata uđe. — Evo ti ćato ovoga rešenja.Idi tamo s gazda Radom...Zovni dva čoveka...Učini sve — kako zakon propisuje. — — — — Još je tog istog večera uzet u popis sav espap Firme: „Rada Đevreka i Sina", pa onda sva stoka — četiri matora vola, dva konja i kočije — sa „sicevima“; četiri koša puna kukuruza; dva koša šišarke; sto tovara meke i 50 tovara ljute rakije; dvanaest sena; zlatno prstenje, dva lanca, srebrn sahat; sve pokućanstvo, tri ćilima, dve ponjave velike — šarenice, četiri dušeka s vunom; stajaće haljine gazda Radine i stajaće haljine sina mu Đila, i sav novac koji se nađe u čekmedžetu u dućanu i u kući Đevrekovoj....Sve je procenjeno na 800 duk.Kad neko primeti proceniocima, da sav taj mal vredi više i od 2000 duk., oni samo odgovoriše: „Mi smo našli da toliko vredi.I sigurni smo da će toliko izaći; a, najposle, doboš će kazati šta to sve vredi“... Sirota Stoja pisnu kao guja, kad ču reč: doboš.... Sutra dan se u varošici B... svet iskupio na gomilice.I žene i ljudi pa i šegrti samo su o tome govorili, kako je neko iz Beograda sekvestirao sve, a ma baš sve — imanje gazda Đevrekovo....Nisu mu, govorahu, ostavili ni miša u duvaru. — More on se i bio mnogo razapeo, reći će jedan što mu je dućan baš do gazda Radina dućana. — Ovome kurjaku hoće još za života rep da izmere, dodaće Janko Zrika...On se beše zauktao da pokupuje igde koje parče zemlje ima...Svet je mislio da je taj negde iskopao carevo blago, kad ono jes, a on se zavukao čak i u onu sandučaru Vase Krivobrka...Lisac se najposle uhvatio u kljusu. — E, on hoće sve onako na veliko.On je i sinu nabavio učitelja, pa ga lepo doveo kući....Ne može se to ljudi tako...Evo i ja skapah radeći, i dan i noć, pa se jedva sastavlja kraj s krajem, primeti će Zega Lauš. — Ja sam poznao da će neki đavo biti, čim pročitah onaj oglas u novinama, kad ono prenese sve na sina...Ha, pomislim, ovi se već spremaju da nekome utule sveću, kad sad?...Ugrabiše braća.Ko drugom jamu kopa, sam u nju pada, reći će Sekula Smuđ, koji tek ono danas beše otvorio dućan... More nemojte tako brzo osuđivati čoveka.Meni se sve čini, da u tome ima neki đavolji prst.Tu će najmanje biti kriv Rade Đevrek.Ja sam s njim, vi svi znate, u zavadi zbog one livade, ali, što jes, jes....To nije čovek koji se hteo u ludo uvaliti u dug.More ljudi, meni se ne dopada onaj učitelj Đilov!...Od kud baš da se Đevrek zaduži Vasi Krivobrku?..Ovaj samo hvata na lajm masaroše.... slušao sam ja o njemu trista kojekakvih sijaseta..Da bog da, da ja ne pogodim, reći će Pavle Bošnjak... Ali to Pavlu nije niko hteo da veruje. — Pavle hoće da je pametniji od celog sveta, reći će jedan što se do sad nije mešao u razgovor. Kad se kome kakva nesreća dogodi, te mu okrenu, što no kažu, kola niza stranu, onda ih je mučno pre zaustaviti, dok ne tresnu u potok.Tako je bilo i s Đevrekom.Odmah posle one prve zabrane polete i druge.Kažu, da ih se za jedan dan kod suda okr.V.. steklo na sedam osam.Sud otvori nad Firmom „Rada Đevreka i Sina“ stecište.To se opet na nesreću desilo u vreme sudskih Ferija.Dežurni je bio mladi sudija g. Mija, a ovaj je odmah izašao na glas s toga, što je bio din-dušman bankrotima.On naredi da se i knjige radnje „Rada Đevreka i Sina“ pregledaju.Uviđajem se našlo, da su neuredne.I on odmah donese rešenje, te se i otac i sin stave u pritvor.Razlozi su mu bili jaki. Evo ih: „Jedno za to, što je ta Firma prestala plaćati, a nije pre javila sudu da ne može da odgovara svojim trgovačkim obavezama; a drugo za to, što se sudskim uviđajem našlo, da knjige ove radnje nisu vođene kako to propisuje trgovački zakon — to je sud rešio, da se i otac i sin stave u pritvor.“ Šta više, Mija ih čak i razdvoji. Ovaj je događaj u varošici B... načinio veću senzaciju no i ona prva zabrana.Sirota Stoja beše se prvih dana pobolela.Ali kad sud zatvori i Rada i Đila, ona morade onako bona da trči i da moljaka ljude da se za njih zauzmu.Ona odjuri i do g. Kapetan Neše.Ona ode i do oca namesnika — đakona Mlađe; ona ode i do Pavla Bošnjaka i do Janka Zrike i do još nekih viđenijih ljudi.I oni su joj svi obećali da će učiniti sve što mogu.I odista — šta nije rađeno da se bar pusti Rade Đevrek, pa ništa.U dva maha išao je u V., i sam kapetan Neša, pa ni on ne može pomoći.Idoše i drugi ljudi, pa sve bi uzaman.Naročito se beše jako zauzeo Pavle Bošnjak....On odjuri i u Beograd.Kud nije išao i koga nije molio da se ova kuća od ove bruke spase pa —- ništa.Svuda je dobijao jedan te jedan odgovor: „To je stvar suda.U to se niko ne sme pačati....Što se taj trgovac nije žalio većem sudu?“— — Ama i žalio se, odgovarao je Pavle Bošnjak.Stoja je samo plakala: — Ako boga znate, gospodine, vi, pa Bog.Mi vam to nigda zaboraviti nećemo... I sve to nije pomoglo, dokle god sud ne proradi.Onda je Rade pušten; jer se uvidelo, da je u glavnom Đile rukovodio celom Firmom.I to je bila po Đevreka sreća....Jadna mu sreća!... Neki se nađoše od poverilaca Firme „Rada Đevreka i sina", te se žališe protiv ovoga rešenja većem sudu, ali ih veći sud odbi.No sve to Đevreku ne pomože da se ponovo digne na noge.Onaj ga aps i ona prva zabrana prosto urnisaše — i u zdravlju i u kapitalu.Ali Stoja je najgore prošla.Kad joj onoga večera kazaše da su i Rade i Đile ostali u apsu i to u apsu okružnoga suda, ona je jadnica osetila da joj nešto puče u prsima.Od toga je dana jedan dan bila na nogama a dva u postelji.Ali kad se iz Beograda vratila, sa svim je pala u krevet i više se nije ni digla.Ova nova nesreća prosto je ubila i Rada Đevreka.Njega spopade neka čamotinja.Vuk’o se na nogama nekoliko meseci.Za tim je pao u postelju, i deveti je dan izdahnuo.Kažu, da je do poslednjeg časa bio pri svesti.Ništa mu nije više bilo žalije no što umire pod stecištem. Bankrotska masa „Rada Đevreka i Sina" još se i danas raspravlja.Taman se jedna parnica svrši o prečem pravu naplate, a od nekud iskoči neka druga.Do sad je bilo šest ročišta za izravnanje s poveriocima, pa da se stvar svrši, a ono se nađe još neki zamrsak, koga pre svega valja razmrsiti.Ova je masa nekako i u drugom koječemu netalična. Zbog nje su gotovo svi advokati varoši V... hteli jedan drugom oči da povade.Oni još i sad jedan na drugog Frče.Najposle nije ostao na miru ni Mija sudija, koji je u isto vreme i sudija za bankrotska dela.Njega neprestano tuže, da neće da naredi da se i nepokretno imanje pok.Đevreka rasproda i novac u masu u nese, te bi bar advokati mogli svoju zaradu da prime....Među tim, iz akta se vidi, da je on to sve naređivao, ali da se prodaje nisu mogle da izvrše — danas s jednog, sutra s drugog, a prekosutra s trećeg zakonskog uzroka. — Đile je, istina, pušten iz zatvora zbog bankrotstva; ali je do sad bio u zatvoru deset dvanaest puta zbog nekih drugih tričarija.Nekoliko je puta osuđivan na zatvor zbog nereda, jednom je sproveden sudu što je u svađi jednog probo; ali kako je ovaj u brzo ozdravio, te se uzelo, da je povreda laka, tako se on pusti da se iz slobode brani.Jedan put je zatvoren što ga je jedan razbojnik teretio da mu je saučesnik; ali je taj krivac na pretresu porekao: i da je razbojništvo izvršio, i da mu je Đile bio saučesnik.Tom je prilikom Đile pušten iz nedostatka dokaza.Ali što je najinteresantnije, što se Đile i dan danas svim na svetu kune, da on nije potpisao Vasi Krivobrku onu menicu od 1000 dukata već samo od 100, i to baš onoga dana, kad je ono s Feđom pošao u Beč, pa im se činilo da im neće biti ono para dosta, koliko su imali.To najbolje, veli, zna i sam Feđo, koji ga je i upoznao s Vasom, i rekao mu, da će im on — Vaso — dati para, koliko im god ustreba. Ali ko je još mogao verovati Đilu.Ta on slaže dok se čovek okrene. I za sve to vreme, Feđo se ni u što nije mešao.On je, čim je kuću Đevrekovu snašla ona nesreća, uzeo drugi stan za svoju privatnu školu.On je odmah ustanovio jedan razred i za odrasliju žensku dedu.Sara Jezdina bila mu je najbolji đak.Samo su joj se drugarice podsmevale, što je odsekla onaj svoj lepi i dugi perčin, te je išla šišava.No Sara se nije htela ni obazreti na ove „zastarele ćivtinske predrasude“ — kako ih je već krstio sam njen učitelj Feđo. Sad se zna — ko je Đile; ama se sad zna i ko je — Feđo... Sara i Đile, pošto se jedno na drugo onako nakostrešiše, dugo su ćutali.Momak donese pola oke ljute, ali Đile mahnu rukom na onu stranu gde su mu drugovi.Momak ga je razumeo.S vremena na vreme, Sara bi ga ispod očiju pogledala.Đile to nije opazio.On se beše mislima vinuo svojoj prošlosti.Jednom se sav strese.Video je svoju majku; jednom je škripnuo zubma — video je ono što ga u budućnosti čeka.Prošlost njegova beše pusta, luda — stidna; ama budućnost mu je kao uzdarje nosila — gubilište.Sve se to moglo pročitati na licu Đilovu; jer je lice Đilovo jedna tajanstvena knjiga, po kojoj ruka modernog razvrata beleži svoja dela, beleži posledice tih dela. Sad opet Đile duboko uzdahnu. Sara ga pogleda i — osmehnu se.Ona će mu gotovo šaputom reći: — Malo pre pretiš; sad uzdišeš.Tebi ni jedno ni drugo ne liči. Đile je pogleda.To beše pogled očajnika. Sara nastavi — opet šaputom. — Vidiš, ja se i ti možemo lepo razgovarati — iskreno i bez pretvaranja.Oboje smo jedne sreće, a to je: mi smo oboje nesrećni a — možda i prokleti....Mi smo oboje učenici jedne škole i jednog učitelja.... učitelja!I Sara uzdahnu.Ama je ovaj uzdah imao nečega u sebi što zaprepašćuje.Ona nastavi. — Onaj, koji je tebe upropastio — mene je obeščastio...Hoćeš li da budemo ortaci, Đile? — Đile se trže — kao da ga neko oprži.Njegove oči zasvetliše nekom ludom vatrom.Sara opet poče: - Mi imamo jednake kapitale....Malo malo opreznog rada, pa — zarada nam izostati neće..Je si li kad mislio o osveti kukavni Đile?... Đile je opet pogleda.Ali ovaj pogled imađaše nečega u sebi sa svim novog.To beše osveta koja se budi.Nju je Sara poznala.Ona pogleda Đila s ona svoja dva velika, dva crna, dva vatrena oka, a preko usana joj preleti jedan osmeh.Osmeh je taj govorio jasno i razgovetno.On je znao samo jednu jeditu reč.Ali je ta reč bila silna, moćna.Ona je kazivala sve želje, sve žudnje Sarine.I ta je reč imala jedno strašno ime.Reč se ta zvala — osveta!... I ovu je reč Đile razumeo.Oni oboje ustadoše.Oni oboje jedno drugom ruke pružiše.Sara steže ruku Đilovu. — O svemu nikom ništa!Ja sam stariji ortak.Firmu ja potpisujem.Sad se ne plaši menice Krivobrkove! — — — — Kažem li ja tebi da je ono bila šala, reći će jedan od Đilovih drugova i istrese i drugu čašu.Njih se dvoje vole — opkladio bih se u oku ljute. U taj se mah otvoriše kafanska vrata, i u kafanu uđe — Jole kočijaš. - — A, ha, graknu sva Đilova družina. — Evo nam i Jola!Baš dobro.Ako gde ustreba još noćas otpiriti....Činoš i Đulaš i — dve su lastavice....Natoči der i Jolu jednu!...Znam da još nije večerao; a kad se večera sprema u „Malolovanoj sobi“ — tu treba imati ištal, reći će onaj, što hoće da se kladi u — oku ljute. Jole ih sve redom pogleda, osmehnu se i na njih kresnu levim okom a desnim brkom mrdnu, pa priđe stolu Sarinom.Sara pogleda u Jola....Jole se osmehnu, pa i njoj kresnu levim okom a desnim brkom mrdnu.U očima Sarinim zaplamti onaj vraški žar.Ona pogleda u Đila.Đile je i ovaj pogled razumeo.On ode svojim drugovima.Jole i Sara dugo su i dugo nešto šaporili.Jednom su oči u Sare sinule pravom demonskom vatrom. Za stolom Đilovim zveknuše čaše i zaori se kao iz jednog grla: — Živeli narodni prijatelji!Živeli borci za narodna prava i slobode!...Dole s naprednjacima! U taj se mah otvoriše vrata na kafani, i otud jeknu nekoliko glasova: — Dole s naprednjacima!...Živela sloboda narodna!... U kafanu najpre uđe Jevto Belobrk, za njim Sekula Smuđ, za ovim Tomo Brico, a za Bricom Feđo Knjižar.Oni odmah priđoše stolu Đilovu.Belobrk ga izazva na stranu.Dugo mu je nešto govorio... Kad je Jole pošao i rukom uhvatio za kvaku, vrata se sama otvoriše.Odovud Jole, a s polja Zega.Oni se na samim vratima razmimoiđoše. Tako se desilo. — Pa de, Jelo, rode moj, daj — da se večera!...Ko zna gde je on sad?On za čas šmurne — gde mu drago.Kad dođe — mesto ga njegovo čeka, reći će gazda Vude gazdarici Jeli, kad Mara otškrinu vrata i kaza, da je čika Jole nekud otišao. Otac Ostoja seo je u gornje čelo.Onoj sedini sa belom i do pojasa dugom bradom i bilo je tu mesto.One mnogobrojne brčkotine po licu i vratu njegovu, ono, dubokim borama izbrazdato, a još dubljom setom protkano čelo ovoga inače smirenog sluge božjeg, kazivale su, da je on već u veliko preturio osamdesetu.Pa i opet su mu bile oči pune živahnog mladićskog žara; a ona vedra prisebnost, što se čisto prelivaše po crtama njegova lica, nagoveštavala je čvrstu i odlučnu volju starčevu, dok mu je onaj, istina setan, ali i uvek blag osmeh na njegovim još dosta svežim usnama, bio svedok dobre i milostive duše.Sedi otac Ostoja, to je, po svoj svojoj pojavi, preostatak one klasične duhovne škole Hadži Đera i Hadži Ruvima. U ovome starcu još ne behu ubrisane uspomene na ona teška i mučna vremena, kada se srpski narod krio po gudurama i dubodolinama, po krševima i vrletima, bežeći ispred sile turske i obesiti janičarske.Ovaj je božji sluga dugo godina slao svevišnjemu tople molitve, da milostivim okom pogleda izmučeni narod srpski.I njegove su molitve uslišane.Čuo ih je sam gospod Bog.U to je otac Ostoja verovao kao u sveto Hristovo evanđelje.On je od radosti kao malo dete plakao, kad je dočekao, da u malenoj suvodolskoj crkvici — što su je tri put Turci palili i pljačkali, a tri put pobožni Suvodolci obnavljali — odsluži svetu liturgiju i blagodari Bogu na vaskrsnuću Srpske Kraljevine.... — Veliki i svemoćni Bože, ja sve li se tebi može! uzdahnuo je sedi sveštenik kad se popeo na mali amvon, da objasni svojim blagočestivim parohijanima ovu veliku milost božiju.... — Sad ne žalim da umrem, kad sam ovo dočekao — reći će čiča Stevanu i drugim nekim čestitim Suvodolcima, koji behu prišli svome sedom popi, da od njega poištu blagoslova i da jedan drugom čestitaju ovu neočekivanu narodnu svetkovinu. Ali je bilo suđeno da otac Ostoja još ne umre.Imao je da dočeka, da pred svojim Suvodoljanima crveni od stida; a Suvodoljani, da svome starome svešteniku ne smeju u oči pogledati. Ravno je 50 godina kako otac Ostoja služi svoju parohiju; ravno je 50 godina kako otac Ostoja svakoga sveca, svake nedelje, svakoga godeta u maloj suvodolskoj crkvi služi službu božiju; ravno je 50 godina kako otac Ostoja krštava, venčava, kako obilazi svoje svečare i kolače im lomi — od kako sa svojim pobožnim parohijanima deli veselje i radost, tugu i žalost!...Za punih 50godina još u Suvodolu niko nije sahranjen neopojan; još nijedno detence nije izdahnulo nekršteno; još nije bilo tužbe da je kakav bliži rod venčan....Za punih 50 godina još otac Ostoja nije došao kmetu da koga tuži za, bir za opelo, za venčanje — ja za što bilo drugo. Suvodolska crkvica slavi svetoga Iliju.Za punih 50 godina još nikad otac Ostoja nije propustijo da u oči toga dana ne drži bdenije. Tako je imalo da bude i godine 1883.Ali je baš te godine otac Ostoja opazio da u njegove parohijane malo po malo ulazi onaj isti uk, koji od nekog vremena na komade rastrže okolna sela i opštine.Tek dan po dva, pa bi i u Suvodol dosinula po kakva sumnjiva tica iz varošice B....I to kao bojagi, nekad o sudnom danu, nekad i o manjem svečaniku.Ali je bistro oko sedoga pope opazilo, da te zloslutice ne idu ni u sud da koga tuže, ni u crkvu da se Bogu pomole, niti bi s ljudima kakav takav posao vršile, već onako doleću — Bog će ih sveti znati zašto; proražnjaju po selu, ponekad i noće, pa u jutru rano odjure dalje.Od to doba primetio je otac Ostoja, kako se danas jedan a sutra drugi Suvodoljanin tek nešto neobično oseče na kmeta, ja bi što ružno rekao za kapetana, a bilo ih je, koji su čak i načalniku mahnisali. Najpre je i najpre otpočeo onaj veseli Radak, kome je tu nedavno kapetan Nešo sve prodao za nekakav dug Zegi kafedžiji.Njemu se pridruži i Živan Srndaćev.No ovome se otac Ostoja nije ni čudio.Srndać je doseljenik.I kad ono učestaše u selu krađe, i to danas nestane ljudima praseta, sutra ovce, preko sutra čitavog nazimeta, — ljudi posumnjaju na Srndaća, te, otud odovud, metnu ga pod nadzor.Nego je ocu Ostoji najčudnije bilo, što je od nekog vremena i Radojica Smiljanin pristao za onom dvojicom; a za ovoga je mislio, da je najprilagodniji da ga selo okmeti, čim čiča Stevan posustane a i onako se čovek od nekog doba počeo ove teške službe ratosiljati.Otac Ostoja pazio je Radojicu kao svoga sina.On mu je obično svake godine išao kući o blagu danu, te mu sevao kolač i bio na ručku. Tako je i ove godine bilo. Na slavi, ko na slavi, ljudi se malo i razvesele i —- ćevleišu.A vino, zna se, dreši jezike u ljudi.O svačemu se govorilo i pričalo, dok će jedan reći, kako je čuo da su se, tu neki dan, u Beogradu kartali ministri, pa je jedan izgubio čitava dva sreza, i da će se za to sad o skupštini udariti nov prirez na narod.Tu baš za sovrom iznese Radak radikalsku kartu, dao je znanju, reče, Belobrku pola dinara.Obećali su mu, čim oni dođu na skupštinu, pokvariti onu prodaju i povratiti sve imanje. U tom će doći i Živan Srndaćev, pa kad ču o čemu se govori, on beda reče: — Vala,ljudi, ja se već ne mogu da načudim našem selu...Što je ono sem ostalog sveta?Eto, gde sam god bio, svud su obrazovani radikalski pododbori.Ja ne znam šta mi još čekamo? — Na ovo ne htede niko ništa da odgovori.Za to i Srndać okrete drugi razgovor. Otac Ostoja, na sve to, nije hteo da rekne — ni bele ni crne. Jednom dođe u Suvodol i Tomo Brico.Dovezao ga Đile na taljigama Jevte Belobrka.Noćili su u kući Radojice Smiljaninog.To je bilo u oči letnjeg sv. Nikole.Na taj dan, od kad je Suvodola i Suvodoljana, nikad se nije radilo.Toga je večera Radojica zovnuo i kmeta Stevana.Posle dugoga razgovora o teretima koje narod jedva snosi, reći će Tomo Brico: — Znaš što smo te zvali, čiča Stevane? Čiča Stevan se malo i začudi. „Od kud je to, da njega zove Tomo Brico, i to u njegovom rođenom selu, u selu, u kome je on još i kmet“, mislio je. — Pa koje dobro majstore? — — Da ti javimo, da ćemo sutra držati ovde radikalski zbor. — Pa da vidimo, majstore, kako to najpre ide.Ako je selu do toga zbora, ono ga može i samo držati...Šta se vi čaršinlije u to mešate?! reći će Steva kmet boga mi onako pooštro. — Najposle, ako što imate — i sutra je dan; a eno sudnice...Ja sam ovde samo čiča Stevan, i ništa više. I odista, sutra dan dođoše sudnici i Tomo Brico i Đile Đevreković i crni Radak i Živan Srndaćev.Radojica Smiljanin nije hteo doći.No tu se već beše iskupilo i puno odraslije seoske momčadije.Kad eto ti, boga mi, dođe i čiča Stevan kmet a s njim i g. popa, stari otac Ostoja. — Šta tražite vi deco u našem selu, upitaće Bricu pop Ostoja. — Mi od tebe, pope, ništa ne tražimo, mi ni od koga ništa i nećemo da tražimo, osem ono, na što nam zakon daje pravo...Mi imamo s kmetom posla, a s tobom, pope, ne.Mi hoćemo da držimo javni radikalski zbor u Suvodolu, kao što smo ga držali i u svima ostalim opštinama, na što imamo pravo po zakonu o javnim zborovima. — Sine moj, i do sad se naše selo sastajalo na dogovor, ali ja u mojih 80 godina ne pamtim da su nam čaršinlije zbor sazivale! — Evo ti, pope, zakona pa čitaj!...A najposle, šta se ti pačaš u narodne poslove?...Trebnik pod mišku, pope, pa uhvati selo, te sveti vodicu, ja kakvoj baki čitaj molitvu...To je, pope, tvoje... I onda se okrete kmetu: — Slušaj, kmete, kako u zakonu piše: Za javne zborove treba se samo javiti mesnom kmetu....“ — Pa sad čuj, kneže, šta naš kralj, da ga Bog živi, kaže: Nalažemo našim vlastima da se po ovome zakonu upravljaju, a svima i svakome da mu se pokoravaju!...“ — Šta sad veliš, kneže? — Čiča Stevan odmahnu glavom, pa pogleda u oca Ostoju.Otac Ostoja gledao je preda se i svojim štapom kuckao u jednu okruglu i pločicu. On se od jednom ispravi.Njegove oči zasvetliše vatrom gospodara što ume da zapovedi, ali koji ima snage i da vlada. — Idi ti, sinko, pa sazivaj zbor u tvojoj čaršiji; a ovde, u našem selu, mi vam to ne damo....Eto, upitao si kmeta, kako veliš da u zakonu piše, i on ti je rekao: „Ne dam“. — Sad put za uši, dok ste čitavi, prihvati čiča Stevan kmet, glasom, koji nimalo nije ličio na šalu. Tomo Brico bio je toga dana vazdan neraspoložen.Da je guja od njega okusila, otrovala bi se.Đile bi ga, s časa na čas, razgaljivao.Jednom će mu reći: — Boga ti, Brico, jesi li ti lud?!Ne možemo mi sad poradikaliti sav svet.Ja sam ti kazao, još kad smo pošli, da ćemo mučno u Suvodolu što isposlovati.Znao sam ja za tu poganu popinu.A ni ona Stevandera nije bolja.To su ti naprednjaci od glave do pete.Nego ja i njima znam leka.Ne košta ni čitav marjaš....Blagosloven li je ugarak!Načinim ja njima dan u po tavne noći, pa posle? — Sklanjaju se od politike kao đavo od krsta; a kad samo čuju da neko pomene ime „naprednjak“, oni ti beže bez obzira — samo da se i ne dese tu... Još toga dana, u veče, Brico je raportirao radikalskom pododboru, kako je prošao u Suvodolu.Tu se desio i đakon Mlađo.Njemu će jetko reći Brico: — Eto, oče đakone, ona tvoja matora popina sve pokvari.On tamo kmetuje a ne popuje.I vi imate vladiku!...I ti još kažeš — naš vladika vamo naginje.Meni se ovaj pop ne bi ni okrenuo u Suvodolu.Našao bih ja njemu — kad je majku za sisu ujeo....Neka on odleži u manastiru...Poslao bih ga ocu Parteniju...Tamo bi mu lepo bilo....A kad mi svršimo svoj posao, posle — neka se i vrati...Ako mu ne bi sami Suvodoljani zviznuli kad kroz selo prođe — ovde sam najtanji!... I Đile prevuče šakom ozgo po vratu. — More ču ćeš ti njegovu pesmu do koji dan — dok ja vamo još nešto izvidim.Ne boj se, ja s njega ne skidam očiju.On meni nije još platio ni za ono što se ne hte potpisati na onaj naš protest protiv zbačenja njegovoga visoko preosveštenstva mitropolita Mihaila...To mi dobro pamtimo.Njegovo je ime već zapisano gde treba.Bože samo zdravlje!... — E, bože zdravlje; a dotle — ne lipši magarče!...More ja hoću da se obrazuje pododbor i u Suvodolu.... hoću tamo svoga kmeta; a za popa? — Popite, ako hoćete, i crne cigane, a samo ne naprednjake, odgovoriće Feđo knjižar....Evo, daćemo vam Đila.Ako je do znanja, on zna sto puta više no vaš „otac“ Ostoja. — Boga mi, tako je.Nama se najstrožije nalaže iz Beograda — da pošto po to uzmemo opštinske vlasti u svoje ruke, prihvatiće Belobrk. — Imaju i razloga, okrenuće Sekula Smuđ.Neka su u svoj zemlji naši kmetovi, naši odbornici, onda naši moraju biti i ćate i birovi; a kad je to u jednom selu naše, onda je i selo naše. — A kad sva sela dobijemo? — onda smo dobili i svu kapetaniju, i upita i odgovori Jevto Belobrk. — Onda su naši izbori; onda je naša skupština....Onda smo mi sve.I — dopadne li se to kome — lepo; ne dopadne li se — još lepše....Neka proba!...Drva su suva, a lepo nameštena....Ima i suva granja — i „ozdo“ i „ozgo“.Jedna varnica — pa da bukne.Ala bi to bilo slavno!Ja nešto više volim ovo, no ono.U ovome je život, u onome mrtvilo....Bože, kad bi me svi razumeli; ala bi to bila sila! uzviknu Feđo knjižar, i ode svirukati svoju poznatu pesmu i pratiti je odista veštim ritmom svoga dobovanja.... Odmah sutra dan otpratio je đakon Mlađo vladici predlog, kojim je tražio od preosveštenog da postavi starome svešteniku suvodolskom, ocu Ostoji, kapelana.Razlozi su mu bili, da ih je i sam Mlađo u dva maha sa osobitim zadovoljstvom pročitao.I dopali su mu se.Da se posle deset godina pročitaju, niko im ne bi mogao mahnisati.Pa i sam otac Ostoja, da ih nešto pročita, ne bi im mogao ni u čemu zameriti — samo ako bi hteo pravo po duši reći istinu, a kamo li, da bi mogao i pomisliti: „E, vala, ovo je namesnik baš slagao.“ Najposle, evo toga mesta iz Mlađinog pisma, pa neka svet ceni, da li je đakon Mlađo imao pravo ili ne. Otac Ostoja, paroh suvodolski, star je preko 80 godina.On se jedva na nogama drži.Već je počeo da popušta u pamćenju, a davno je i davno otvrd’o i u ušima.Ne vidi da čita ni na naočare a to li bez naočara.On već odavno ne služi svoju parohiju.Parohija je i duga i široka.... otegla se — vazdan — da se umori i mladić dok je obiđe....A sad, u ova kritična vremena po našu svetu crkvu, iziskuje se od jednog mirskog sveštenika mnogo više, no ikad do sad....................“ Zar to nisu razlozi — a? Đakon Mlađo uzeo je slobodu da preosveštenom vladici označi i samo lice, koje bi, po njegovom uverenju, najbolje odgovorilo predloženom cilju.To je bio učitelj Vićo iz sela P.... I to je jedna od viđenijih opština u kapetan Nešinom srezu. Ovo je selo još i po tome čuveno, što se u njemu najpre obrazovao radikalski pododbor — mnogo pre, no i u samoj varošici B....Kad nešto preduzme da uradi učitelj Vićo i Zega mehandžija, koji je, uzgred budi rečeno, držao mehanu i u selu P.... i tu imao svoje pušnice, — onda neka se pred njima sakrije i Feđo i Belobrk i Brico i Sekula pa i sam Đile.... Predlog oca Mlađe imao je svoga dejstva.Na jedared tek puče glas u selu P.... da je učitelj Vićo dao ostavku.On ode u N....I kad se vratio — bio je pop.Doneo je od vladike pismo za namesnika.Ovo je nismo đakon Mlađo na sam dan Blagovesti 1883. godine u porti male suvodolske crkvice, pred svima Suvodoljanima i pred ocem Ostojom — pročitao, kako se njegovo preosveštenstvo, vladika, našao pobuđen, da, s obzirom na duboku starost oca Ostoje, paroha suvodolskog, „istome“ postavi za kapelana sveštenika Viću. — Pa, boga mi, hvala vladici!To je trebao davno i davno da učini, reći će neko od prostodušnih Suvodoljana. Kmet Stevan je samo odmahnuo glavom.On je već video šta je.Otac Ostoja nije progovorio ni reči.Njemu samo bi teško, kad đakon Mlađo reče: — Oče Vićo, sad je red da danas vi služite u crkvi.Služiću i ja.Učitelj Marko će držati desnu pevnicu, samo ne znam šta ćemo s levom? — — Pa, evo, ja ću, odgovoriće kao iz rukava Tomo Brico.Ja sam bio četiri godine u manastiru Grgetegu.Za pevnicom sam pevao bolje od koga hoćeš karlovačkog bogoslova. Suvodoljani se odista začudiše, kad čuše, da Tomo Brico zna da peva za pevnicom.I, boga mi, Brico je baš lepo i pevao.Imao je grlo kao devojka.Taj se dan u Suvodolu samo o tome govorilo, kako je otac Ostoja dobio kapelana i kako je Tomo Brico pevao za pevnicom — sve jedno, kao i svaki pop, ako još ne i bolje.... Samo ocu Ostoji cela ova stvar izgledaše veoma zagonetna.U svemu tome on nije mogao nikakva dobra da vidi.Njemu pade na samo srce nešto teško — kao sinji kamen.On toga dana nije mogao ništa da okusi —pa ni ribe, koju je, od kad zna za se, radije jeo, no kako hoćeš pečenje; a na Blagovesti njegova kuća nigda nije bila bez ribe, pa ni ove godine. Od to doba gotovo malo o kome svečaniku da pop Vićo nije imao gostiju iz varošice B....Nekad mu dođe Đakon Mlađo, nekad Mićo Belobrk, nekad Sekula Smuđ, nekad Tomo Brico, a nekad i sam Feđo knjižar.Ali mu je najčešće dolazio Zega kafedžija.Njihovo se prijateljstvo nije ni za dlaku izmenilo....Jednom dva, posetio je kapelana Viću i sam kapetan Nešo. Sve ovo nije moglo biti sakriveno od ostalih Suvodoljana, a naročito onih, koje bi kakva nedaća ma s koje strane pritisla, pa bi s toga dolazili kapelanu Vići, te mu se požalili, a i zamolili ga, da nastane kod ljudi, a i kod samog kapetana, te da im pomogne.Ove je žalbe primao Vića, i objašnjavao je ljudima od kuda je to zlo palo na narod....Radaku je već u tvrdo obećao, da će mu pomoći; a Zegi je šanuo, da bi u Suvodolu mogla raditi jedna mehana ma i III klase, bolje no i ona u selu P...Ta je misao Zegi prosto dala nove krvi.On je s tom mišlju i legao i ustajao. I tako, otud odovud, ele, popu Vići ispade za rukom, te, licem na Ivanjdan, sazva prvi radikalski zbor u crkvenoj porti u Suvodolu.Toga se dana upisalo i uzelo radikalske karte njih petnaest Suvodoljana, ne računeći tu Radaka i Živana Srndaćeva, koji su se još ranije upisali u radikale.Toga se dana obrazovao i radikalski pododbor suvodolski.U nj uđoše: Za predsednika kapelan Vićo, za članove: Radak, Živan Srndaćev, Radojica Smiljanin i Tadija Vrljo. — Još nam ostaje da obrazujemo od naših ljudi i opštinsku upravu: glavnog kmeta tri člana i osam odbornika....I, ma na meni glave ne bilo, i to ću izvršiti pre izbora, reći će u nekom osobitom oduševljenu mladi pop Vićo, kapelan sedoga oca Ostoje. Nego, duša valja, čiča Stevana, koga selo za svoga kmeta bira ima više od petnaest, ako još ne bude i svih dvaest godina, — nije lako bilo ni oboriti. Još u oči svetog Ilije, u kući pop Vićinoj bio je radikalski skup.Tu beše došao i Feđo knjižar i Tomo Brico, pa i sam Đile.Sve ih je dovezao Jole kočijaš.Toga dana beše pala lepa kiša, te je put bio dosta težak.Činoš i Đulaš imadoše posla.Bela ih je pena popala dok dođoše pred Vićine vratnice. Toga večera i nije bilo bdenija u suvodolskoj crkvi — prvi put od kad ovu crkvu služi otac Ostoja. — To ne stoji u pravilima — tipiku — službe sv. Ilije, rekao je pop Vićo, a on će, valjda, to bolje znati, no otac Ostoja, koji nije kako treba izučio ni psaltir, a to li bogosloviju. Suvodolci su do neko doba noći dolazili crkvi, pa kad videše da je zatvorena i da u njoj ne gore sveće, oni se vraćaše, čudeći se, šta to more biti... Među tim su se u kući pop Vićinoj pretresali „narodni poslovi“ i nabrajale narodne muke i nevolje koje mu je na grbaču natovarila prokleta naprednjačka vladavina i u opšte ovaj ceo birokratski sistem. — Ovo se ljudi više snositi ne može, reći će Tomo Brico. — Narodu su ispijeni i poslednji sokovi.S toga je bled kao mrtvac....Tome se mora učiniti kraj. Na to će reći Radojica Smiljanin: — Ono narodu je mnogo teško.Eto, baš — jedva diše; a i teret mu je.... veliki, onaj, teret.Pa, posle, ova trgovina — stala sa svim, sa svim baš.Niko ništa ne traži, ali ni da se našali.Ne znam ko je kriv Bog mu sudio!...A od naroda se traži sve, sve baš.I poreza i ono uz porezu.Ovo je narodu najteže.Pa, posle, da je samo to — ni po muke....Kuluk nas prosto sat’r..Malo, malo, a birov će viknuti selom: „Ljudi, sutra rano na kuluk — i oni s kolima i oni s motikama.Niko ostati ne sme!“ — I taman to prođe, opi vikni za što drugo...Danas ponesi školi drva, sutra popu bir, prekosutra — ajde na zekcir...Teret je ovo, ljudi...Ako ovako i dalje ustraje — ne može se živo ostati.Šta su oni do sad radili na skupštini, ja ne znam; ali — nama je teško....Dava se, dava se, dava se, pa se više prosto nema otkud...Te s toga bih ja, braćo, k’o rek’o....Dosta smo ove do sad slali....Neka odu malo i drugi...Da vidimo, hoće li ovi što god, što god narodu olakšati...A, boga mi, pravo da „vi“ kažem, ako hoćete ma što da rečete za ove naprednjake...Oni su mi se, evo ovde, na vrh temena, popeli....Ako je i deveta istina što sam o njima slušao da govore ljudi, onda bi im malo bilo da se kamenjem zaspu. — Pogle, pogle našeg Radojice!Ovaj se bogme već oslobodio, šanuće Tomo Brico Feđi knjižaru na uho...Ohrabri de ga malo, molim te! Feđo ustade, uze čašu i poče: — Ako, braćo, ne znate tegobe narodne; ako niste kadri da zavirite u njegovu dušu — evo, čuli ste našeg brata Radojicu....Njegove reči — to je težak uzdah narodni, uzdah je taj pošao sa dna duše njegove.Vi sad niste čuli kakvoga ćivtu, još manje kakvog sitničara ili kakvog čaršijskog pantljičara...Vi ste čuli čoveka iz naroda, vi ste čuli sam narod. I sad svi redom ustaše i rukovaše se s Radojicom Smiljaninim, čestitaše mu na onako jezgrovitom i patriotskom govoru. Pop Vića ga malo i darnu.On natoči i nazdravi mu, kao budućem kandidatu za narodnu skupštinu. — On najpre i najpre mora biti kmet u Suvodolu, a posle, već, videćemo, reći će Feđo, onako bez svake šale. — Bogme, tako je, prihvatiće Belobrk...Bez svoga kmeta — nema ni svoga poslanika. Radojica Smiljanin ovoga je večera osetio neko zadovoljstvo, neku duševnu milinu, milinu, kaku u svome životu osetio nije. Posle ovoga — dodirivata su još neka važnija narodna pitanja, koja je trebalo pre raspraviti, pa pristupiti, s punom snagom, zbacivanju stare i biranju nove opštinske uprave u Suvodolu.Za tim se, što no reći uplivalo u čitavo more od veselja.Jelo se, pilo se, mezetisalo se; pevalo se, ajnačilo se — do bele zore.Ali je pop Vićo sve i nadmudrio i nadjunačio.Neki su pokušali da ga zabuše u ispijanju čaša, ama ih je otac Vićo na delu uhvatio.Nije im dao pisnuti.Posle je išlo sve po njegovoj „komandi“.A kad ono pusto suvodelsko vino poče da tera mačka uz odžak, onda sam pop Vića dođe u neko „nadzemaljsko“ osećanje.Činilo mu se, da je on sam dosta naprednjacima....On tek iskrlješti oči na Feđu, nakrivi na levu stranu čitu, steže zubima, lupi nogom o patos, pa onda viknu: — Ama jesi čuo, Feđo!...Doživiću ja, ako bog da....Evo, ovako će im poletati glave: „Fić! fić! fić“! fiknu on desnim dlanom preko stegnute leve pesnice, a čita mu se namače do samih obrva. — Pst! metnu mu Feđo kažiprst na usta i pogleda ga s puno značaja, pa mu onda polako prošapta ove cigle četiri reči: „Ćuti, radi i — čekaj!“ I svi su popadali — ko na jednu, ko na drugu stranu.Neko je imao jastuk pod glavom, ali se nije lepo namestio, te mu je glava više presamićena, pa je zato hrkao, da se moglo čak na polju čuti; neko je pao, pa i bez jastuka zaspao.Mogli su topovi pucati — ti se zacelo ne bi probudili.Samo je još ostao na ljutome razbojištu kapelan Vićo — na daleko razglašeni noćni megdandžija još iz doba svoga đakovanja.Ali kad vide da je ostao sam samcit, kad vide da ga svi izneveriše, — onda se i on sneveseli.Njegovo lice posta malo, po malo, mračno i turobno.On se udubi u neke misli, ako se, to jest, može u opšte uzeti, da ljudi u ovome stanju i mogu što da misle.On se od jednom trže.Jedna zraka s polja zaseni mu i onako umorne oči.On pogleda kroz prozor.Veličanstven prizor!Sunčani zraci vedroga ilinskog jutra behu pozlatili okolne visove i okosine; a ona dva velika bresta u crkvenoj porti behu oblivena rumeno-zlatkastom penom, a sa onog limom okovanog krsta suvodolske crkve, behu uprta dva svetla vlakna — pravo na prozor sobe Vićine...Pop Vića dođe malo sebi.On pogleda — svud u naokolo.Neka poluzlatna svetlost beše plinula i po njegovoj sobi.Ona je osvetlila i ona, pićem, umorom i — mrtvim snom razvučena lica njegovih drugova, te su sad više ličili na neku vrstu leševa, no na ljude koji spavaju.Kapelana prođe neka jeza.Njemu se učini da nije u svojoj sobi već u pećini kakvih razbojnika, koje je nekakva nadzemna sila poubijala. On usta; ali oseti da ga noge izdaju.On sede.Njegovo se čelo još više natušti.On se srdio; ni sam nije znao, ni za što, ni krošto.On se srdio na svetog Iliju i — na suvodolsku crkvu. „Za što baš danas da osvane sveti Ilija?...I — kad je već osvanuo, onda za što baš njega da slavi suvodolska crkva?! mislio„ je. — Ta mi danas imamo daleko prečih poslova, no da nosimo ove lude i preživele litije, i nehotično prošaptaše njegova već poplavela usta. U tom se polako otvoriše na sobi vrata.U sobu uđe neko — na prstima.To beše Jole kočijaš.On je davno i davno otimario i napojio Činoša i Đulaša — i već im i zob dao. On stade pred popa Viću. — Oče Vićo, ajde, bolan ne bio — umij se malo, očešljaj se!...Danas ti valja služiti u crkvi. Vića ga pogleda.Gledao ga je dugo, dugo, pa će mu tek reći: — Ha, ugursuze jedan!...Ti mi se samo noćas izvuče....Neka te, neka.... i otac Vića štucnu — dva tri puta.... pašćeš ti meni šaka — drugi put!... I opet je morao štucnuti — samo sad nešto manje.On pogleda s nekim ponosom po svojim drugovima koji su hrkali, kao poklani. — Vidiš li ih?...Tako ja umem.Hoće oni sa mnom da se mere....Eto im sad!... Malena je suvodolska crkva.U nju ne može stati ni pola onoga sveta, što se ovako o velikim godetima slegne, kao što je to bilo i ovom prilikom — o svetom Iliji. Ono starijih i viđenijih ljudi i žena iz Suvodola i okolnih sela uđe u crkvu.Ostali svet, a naročito momčadija i ženskinje, stade — nešto pred samu crkvu, nešto kod južnih, a nešto kod severnih crkvenih vrata.Ostalo se podvoji na gomilice pa stade gde je kome zgodnije, a najviše ih se beše iskupilo pod brestovima. Davno je došao i stari popa Ostoja. On ode za desnu pevnicu.Tu mu je sad mesto; ali kad vide da se crkva napuni, a da pop Vićo još ne počinje, on ode u oltar.Kad tamo, a oca Viće još nema. — Šta je s pop Vićom? upita on Jovu Klisara. — Još ga nema. — Trči.... vidi!...Koje je ovo doba!...Šta će reći ovaj narod?! Jovo ode.Ali tek što je izišao iz crkve, opazi popa Viću gde ide.Za njim je išao još jedan čovek.Jova ga nije poznavao.To je bio — Jole kočijaš. Otac Vićo ne hte kroz onaj svet.On skrenu malo u stranu — severnim crkvenim vratima.On uđe u crkvu, a gotovo ga niko i ne opazi. I još se dugo čekalo.Svetom je išao tih šapat: — Što ovo ne počinje?... Među tim je pop Vićo već obukao odeždu.On htede da stupi pred časnu trapezu, ali u taj baš mah oseti neku tegobu u glavi.Smuči mu se.Probi ga hladan znoj, i jedva se dočepa do one rastove klupice što je s desna u oltaru — onde baš gde obično Jovo drži mangal sa žarom.Tu sede i — zažmuri.Koliko tako sedeo, ni sam nije znao. I to niko nije opazio, pa ni Jovo klisar. — — — — — — — — — — — U crkvi beše nastala čudna tišina.To nije bio onaj svečani tajac, koji obično bude pred svako: „Blagosloveno carstvo....“ I samo je sedi popa Ostoja šaputao nekakvu molitvu.On je njom pozdravljao: „Blagosloveno carstvo...“ Za tu molitvu nije znala bogoslovija pop Vićina. I otac Ostoja svrši molitvu.To se moglo poznati po tome, što njegove usne nisu više šaporile; ali za to su njegove oči bile uprte u svete crkvene dveri, a one velike sede obrve behu se gotovo sastale pod onim čitavim spletom od bora, koje se behu pa njegovom ozbiljnom i neobično setnom čelu natuštile.Stari ovaj božji sluga pogledao je kad će se dići sveštenikova ruka da skine zavesu sa svetih carskih dveri, i kad će se zaoriti: „Blagosloveno carstvo!“ Ali se sveštenikova ruka ne diže; niti se njegov glas ču. I sad od jednom nesta one božanstvene tišine.Nju prekide nekakav potmuo šaput: „Šta je ovo....Oće li danas biti službe božije?...“ I Jovo se klisar beše nešto ustumarao.To se nije moglo sakriti od ljudi, a naročito od čiča Stevana, koji je stajao napred pred ljudima.Jovo uđe u oltar — na severne dveri.Ne bi ga malo, pa opet izađe — na južne dveri.Bio se sav zajapurio.On priđe ocu Ostoji — na prstima.Saže se i nešto mu šanu na uho.Starac ga oštro pogleda.Čisto se ispravi.Za tim ode u oltar.To su svi videli.... Sad nasta opet tišina.Ali ova tišina ne beše kao ona prva.U onoj je bilo pobožnoga iščekivanja, a u ovoj neke strave. U oltaru, na desnoj strani, na rastovoj klupici, u punom crkvenom okrugu, beše se pop Vićo zavalio i — zaspo.Glava mu beše bradom klonula na grudi, a ruke pale na klupu — kao, Bog s nama bio, u mrtvaca.Lice mu beše preliveno nekim modrikastim bledilom.Donja mu se usna otoboljila, a s nje se povukla neka vrsta vlaknastog rasola. Da stanemo.Pred ovom se groznom pojavom skamenio i sam sedi otac Ostoja.On je bio u svetom oltaru, pred slikom obesvećenja...Da li da je se dotakne? — Ovaj smireni, ovaj blagi boži sluga strese se.Njega uhvati drhat.Poplašio se — prvi put u svome životu.On se malo zamisli. On pruži ruku i metnu je zlosrećnom popu Vići na rame.Drmnu ga malo.Pop Vićo progleda.To beše strašan pogled — pogled mrtva pijanog. — Ustani, blago mu šanu sedi sveštenik.Ali ovaj šaput kao grom s neba zatutnji u ušima nesrećnoga popa Viće.On ustade, ali se poče ljuljati. — Skidaj se! Pop Vićo samo iskolačio oči pa zvera.On pođe časnoj trapezi.Izgledalo je, kao da mu se činilo, da ga tamo neki posao čeka.Tako nešto jednako mu se vrzlo po glavi — još od jutros. Sedi sveštenik nađe se u čudu.Ali on se od jednom ispravi — za čitavu jednu šaku, a oči mu zablistaše nekom svetiteljskom vatrom. — Stani, sinko! povika on slabim, u samu dušu prodirućim, glasom. Pop Vićo stade — kao ukopan. — A što, oče Ostoja?....Vreme je.Da počnemo.Danas je sv. Ilija.Danas slavi naša crkva. Otac Ostoja ga pogleda — tužno. — A što... a što — pitaš?...Što Bog ne traži od bolna posta, ni — od pjana molitve!...Ti si pijan, moj veseli sinko!.. Pop Vićo je samo blenuo u oca Ostoju. — Skini se. I pop Vića je slušao — kao malo dete.On skide odeždu, epitrahilj, pa — pođe. — A stihar? Pop Vića pogleda niza se.Još je valjalo skinuti i narukvice, pojas i stihar.I on to sve poskida. — Sad sedi — tu, reče mu blago otac Ostoja.Pop Vićo sede — na istu klupu.Crkva je puna naroda, dodaće šaputom stari sveštenik...Da te takog ne vide — moj dobrosrećniče!.. Za tim se otac Ostoja sam obuče, pa kao senka priđe časnoj trapezi.Metanisa — tri put.Poljubi sveto evanđelje — tri put; raširi ruke, podiže ih nebu, i njegova bleda usta staše šaptati opet onu molitvu.U taj mah, rekao bih, sama se zavesa skide sa carskih dveri, i onda svodovima malene suvodolske crkve odjeknu ono sveto, ono uzvišeno, ono božanstveno: „Blagosloveno carstvo, oca i sina i svjatago duha — njinje i prisno i vo vjeki vjekov!...“ „Amin!“ odgovori iza leve pevnice učitelj Mirko, I ceo se onaj svet stade krstiti i Bogu moliti. ---- Sveta je liturgija počela. I onome se svetu odista učinilo kao da ono nije njihov stari pop Ostoja, već kakvi, s neba poslani, božji ugodnik.Ali kad izađe na amvon i blago pogleda po narodu, onda kroz onaj narod prođe tijan šum.... Otac Ostoja držao je u ruci stari — kao vosak žut drveni krst, što ga je nekakav pobožni hadžija još pre sto godina doneo iz Jerusalima i poklonio suvodolskoj crkvi.Po licu mu se prosula ona večna, ona milosrdna, ona prostodušna blagost, a oči su mu blistale tajnenom svetiteljskom vatrom, što bedne i nevoljne kravi i zagrejava, a okorele grešnike prži i — sagoreva.Sad u crkvi nasta svečan tajac.Sedi sveštenik poče: — Deco moja, Suvodoljani moji, i vi braćo iz drugih krajeva, — sinovi svete Hristove crkve — pomolite se sa mnom za jedno, Gospodu Bogu, da nas sačuva od napasti lukavih ljudi!...Teško je narodu koga ovaki ljudi povuku za sobom.S toga je sam Hristos Spasitelj u svojoj molitvi gospodnjoj rekao: I ne vedi vas vo iskušenije, no izbavi nas ot lukavago!...“ Čak onamo do severnih vrata opazi se neko komešanje.Otac Ostoja pogleda.Nije se prevario.Na samim vratima behu se počela kriviti nekakva razvučena lica.To beše Tomo Brico, do njega Jevto Belobrk, a malo dalje i Sekula Smuđ i Tadija Vrljo. Otac Ostoja se čisto ispravi.Čelo mu se natušti, a obrve se nad same oči namakoše. — Umuknite vi tamo!Ovaj zbor niste sazvali vi.Ovo je zbor Gospodnji!I, o čuda, onih lica nesta — kao da u zemlju propadoše.Za tim sedi sveštenik poče opet blago — kao da ništa ni bilo nije. — Hoću baš da vas nešto upitam — k’o decu svoju.Vas tu ima puno vrednih viđenih i na daleko čuvenih domaćina.Kako bi vama bilo, kad bi se neko u vaše domove ušunjao, pa počeo da nagovara vašu čeljad da svoje starešine ne slušaju? — Ne može biti, da vi niste opazili ono zlo, od koga sam se ja prep’o?....Vidite vi to, deco, koji su to ljudi — što pođoše po narodu te zavadiše oca sa sinom, sina s ocem, prijatelja s prijateljem?!...Kakva dobra donose ti ljudi, što nagovaraju narod da svoju vlast ne sluša?...Ja vam, deco, kažem, da ti ljudi ne žele ovoj zemlji dobra, a i ako žele, koja vajda, kad tako rade, kako će i njih same i nas i svu zemlju snaći teško zlo....Može li, deco, biti kuća bez svoga starešine, selo bez svoga kmeta, kapetanija bez svoga kapetana?Ne može, to vi svi znate.A imati svoga domaćina, a ne slušati ga, to je, koliko i nemati ga... U kojoj košnici nema matice — vi znate šta bude i od čela....Prava nesreća.Tu mre sva košnica.Tako je i sa jednim domom u kome se ne zna, ni ko je stariji vi ko je mlađi; tako je isto i sa jednim selom, u kome je kmet nigde i ništa....U kome se selu ne sluša kmet, u kome se srezu ne verma kapetan, u tome se selu, u tome se srezu slušaju lopovi, haramije, palikuće i ubilci; u tome selu, u tome srezu vlada onaj ko je jači i bešnji; tamo je ženik zlo, a nevesta mu je napast.Znate li, dedo, gde su sad učestale paljevine, otmice i lopovluci? — Tamo, gde se svaki dan zbacuju kmetovi; tamo, gde se razbijaju sudnice i otimaju opštinski pečati; tamo, gde jedna pijana gomila oglašuje sama sebe da je javni zbor, pa posle čini šta hoće, a toj svojoj obesnoj radnji udara pečat zakonitosti, i svakom, ko joj se ne pokloni, grozi — ugarkom i kijakom....Smemo li svetu pogledati u oči? — Nas ovo zlo, nas ova napast razdire — sto puta gore no da nas besni vuci rastržu....Teško ovome jadnom narodu, ako ga ovako razlomljena dočepaju besni vihori kakve iznenadne svetske olujine.Ti će nas vihori kao raščešljano perje razneti u neznan.Zemlja će ova postati crno zgarište.Po njoj će naši dušmani svoj pir pirovati.Mi ćemo postati tuđi izmećari....Kraljević Marko i Miloš Obilić — to će biti za nas imena bez značaja, kao što ćemo i mi biti mrtvi i za se i za ceo svet.Taka sudba čeka ovu zemlju ako se za vremena ne vrati svaki na svoje mesto.I narod ima svoj obraz — onako isto kao i pojedini ljudi.Šta je još u nas ostalo na što se zli dusi nisu kalom bacili?Deco moja, Suvodoljani moji, i vi braćo iz drugih sela i opština, učite svoje mlađe da vas slušaju poštuju, kakoće i njih i njihovi mlađi poštovati!Seljani neka slušaju svoga kmeta, a sela svoga kapetana!...Stariji neka budu dobri svojim mlađim; a vlasti neka budu zaštita pravdi, odbrana slabijem, čuvari reda i zakonitosti!A mi svi — što nas je god, — iskupimo se oko svoga Kralja; jer je on domaćin u domu narodnome...Pazite dobro što ću vi reći!..On je grad narodni.On je naše uzdanje..Kad taj grad opasuje još jedan zid — zid čiste sinovlje ljubavi naše, onda ga nikakva ljudska sila osvojiti ne može!.. — Deco moja, Suvodoljani moji — mi smo sad svoji...Ne d’o vam Bog znati, kako je to biti pod tuđinom!.... I on zastade.Pogleda gore — rek’o bi samom prestolu svevišnjega....Raširi obe ruke i podiže ih u vis.Njegovo lice sinu nekom nadzemskom radošću, a dve krupne suze skotrljaše mu se s bore na boru, dok se najposle ne izgubiše u onoj, kao sneg beloj, bradi.On viknu potresenim glasom: — Gospode Bože moj!...Pogledaj milostivim okom tvojim na ovaj izmučeni narod moj!..Ne daj, Gospode Bože, molim ti se, da ga zli dusi navode na put iskušenija, no izbavi ga ot lukavago!... I sav se onaj svet ode krstiti i Bogu moliti. — — — — — — — — — — Posle je bila litija. Nije prošlo ni nekoliko dana po sv. Iliji, a već je kapetan Nešo dobio nadležnim putem nalog da po izvesnoj tužbi ispita neke svedoke što su se desili na službi na sv. Iliju u suvodolskoj crkvi.Evo imena tih svedoka: Tomo Brico, Jevto Belobrk, Sekula Smuđ, Đile Đevreković, Živojin Srndaćev i Tadija Vrljo.U tome aktu bili su zabeleženi i: Jole kočijaš, Radak i Radojica Smiljanin, ali su sva tri ova imena prevučena crvenim plajvazom.To se ni do danas nije moglo saznati ni ko je to učinio, ni za što je to učinio.Njih kapetan Nešo nije hteo ni zvati.Ostale je sve zvao.I oni su svi došli.Najpre je ispitan Tomo Brico.Evo kako je on svedočio: „Ja, moj posinak — Jevto Belobrk, Sekula Smuđ, Feđo knjižar i Đile Đevreković — odvezemo se sad u oči sv. Ilije suvodolskoj crkvi.Ona slavi sv. Iliju.Odvezao nas je kočijaš Jole.Svi smo svratili kući pop Vićinoj.Zvao nas je čovek.Blag je dan.U veče pođemo svi pravo crkvi na bdenije — sem Jola, koji je ostao da namiri konje.Kad tamo, siromah pop Vićo — udari na belaj!Raspirlitao se pop Ostoja -— kao da se pomamio.Čim doleti, on dočepa ključ, zatvori crkvu i ode kao da su ga Furije spopale.Mi se onde po crkvenoj porti okrenusmo malo na i odosmo.Tako je — kad čovek ostari, on i pameću popusti....Eto za što u suvodolskoj crkvi nije bilo u oči sv. Ilije bdenija... „Sutra dan je bila još veća bruka i to u samoj crkvi, ili, bolje reći, u samom svetom oltaru.Mi svi odemo još na prvo zvono.Otac Vićo ode u oltar i obuče se i taman da otpočne službu božju, a na to otac Ostoja doleti kao smušen, jurnu u oltar i viknu, da smo ga svi mogli čuti: — Dole odeždu; epitrahilj vamo daj!. „I siromah pop Vićo, nije imao kud ni kamo, svuče se.A šta je i mogao drugo da radi?...Da se protivi?...Ne ide.Blag je dan.Puna crkva naroda.Bruka bi bila sto puta gora....Najposle, i mlađi je.Dobro je učinio. „Na ovo se mogu zakleti na sto evanđelja.“ Ovako su isto svedočili i Jevto Belobrk, Sekula Smuđ i Đile Đevreković.Istina, ne baš istim redom i rečima, ali u glavnom ne vali ni zapeta.Pa i kako bi drugojače i mogli svedočiti, kad vele, da su svi zajedno bili u suvodolskoj crkvi i u oči sv. Ilije i na sam dan sv. Ilije, i kad kažu, da su ono, o čemu su svedočili, svojim ušima slušali?...Sekula Smuđ na kraju svoje svedodžbe još je dodao, da se na te reči može zakleti u sto crkava; Jevto Belobrk — u sto sudova.Đile je samo kazao, da se na to može zakleti, a ništa više. Protokol o ispitu ovih svedoka vodio je Božo praktikanat, a Nešo kapetan prisustvovao je dok se god stvar nije isledila kako treba.On je motrio da se sve zapiše što ljudi po duši kažu da je bilo. U ostalom, ispitu ovih svedoka prisustvoli su i đakon Mlađo i Zega kafedžija. Još istog večera ova su akta poslata u N.... preosveštenom vladici.Te iste nedelje dođe kapetanu Neši nadležnim putem nalog, da s mesta sprovede oca Ostoju, paroha suvodolskog na izdržavanje jednomesečne epitimije u manastir R.... i da ga preda igumanu Parteniju, starešini pomenutoga manastira, kome je — veljaše se u tome pismu — otpušten nalog, kako ima postupiti sa osuđenim parohom suvodolskim. Nekako baš tih dana i zašla je u „Glasu Pravoslavlja“ jedna notica ovoga sadržaja: „Od kako poslovima ove jadne zemlje mlataju naprednjaci, sve nam je pošlo naopako.Samovlašće i razvrat kud se god čovek okrene.Od toga nam nije ni sama sveta crkva pošteđena.Na što još nije pljunula obest naprednjačka?!Ovo je dana čitulja njihovih teških grehova još jednom rubrikom postala bogatija.Jedna njihova kreatura, poznati pop Ostoja, paroh suvodolski, u oči samog crkvenog patrona, samovlasno zaključa crkvu, samo da ne bi njegov kapelan držao bdenije kao što se to činilo svakad u oči sv. Ilije.Pa mu i to ne bi dosta, već sutra dan, baš u momentu kad je pop Vićentije hteo da otpočne službu božju, podboden partijskom zaslepljenošću, pop Ostoja, kao sumanut, uleti u oltar, pa se razdera na svog jadnog kapelana koliko ga grlo donosi: — „Odeždu dole!“ „I tako mu zabrani da toga dana služi. „Ovo je čudo od drskosti, sav onaj svet, što beše došao crkvi da se Bogu pomoli i da čuje slovo božje, svojim ušima čuo i svojim očima video, i od čuda se kamenio.Delo je ovo već isleđeno i potpuno dokazano.Suština krivice kao i njeno težište leži u tome, što je pop Ostoja „samovlasno“ i „nasilno“ prisvojio vladičansku vlast i jednom svešteniku, u činu sebi ravnom, oduzeo epitrahilj....Ali mi sumnjamo, da će naprednjaci ovome svome apostolu za ovaj javni skandal i jednu dlačicu iz brade iščupati....Videćete, da će od svega ovoga biti: Izeo vuk magarca....“ Tih nekako dana, donela je i „Samouprava" jednu belešku o istom događaju.Beleška je nosila naslov: „Naprednjačko nasilje svud pa i u crkvi.“ Iz te beleške mi vadimo ovo što ide: „Imamo da prenotiramo još jednu naprednjačku bruku.Kako ona nije prva, to je sigurno, da neće biti ni poslednja.Suvodolska crkva slavi sv. Iliju.Stara i dobro poznata vlasnička skutonoša, pop Ostoja, uvrti sebi u glavu, da će što god što god nauditi svome kapelanu, popu Vići, svome „načelnom protivniku“ — ako mu ne dadne da u oči crkvene slave drži bdenije.On dočepa od crkve ključ, i ne htede ga dati na tolike molbe prvih ljudi u Suvodolu.Narod je svu noć vrvio crkvi, pa kad je video zatvorenu, on se vraćao setan kući.No popu Ostoji ni to ne bi dosta.U trenutku, kada je pop Vićo hteo da otpočne službu božju, onaj okoreli grešnik, kao besomučan, jurne u crkvu i na najgrublji način smakne odeždu ocu Vići i zabrani mu da služi.... „Mi sad pitamo: Kad ovako naprednjaci rade javno i u sred svetih hramova božjih, pred licem tolikog naroda, a da šta li oni čine — onako ispod ruke — u mraku?!. „Da je ovako što ma ko drugi uradio, ne bi ga majci okadilo ni pet godina zatvora....Odletela bi mu brada — kao da nigda ni bila nije.A ovako, kad je to samo otac Ostoja — sedi i svakoga poštovanja dostojni božji sluga, kao što bi se o njemu po koji zatucani naprednjak izrazio, — videćete, neće za to ni uvom mrdnuti, neće ga, prosto, ni glava zaboleti.Kakve su stvari naprednjaci zabašurivali, a da ovu ne zabašure!.Sve što može da bude, to je, što će, da bi zamazali bezazlenim Suvodoljanima oči, svoga dobroga, starinu poslati u koji bogat manastir na desetak dana epitimije, te će se ovaj sedi božji sluga, tom prilikom, malo i i pročastiti....Ako otac Ostoja, onako s nemoćne strane, oglođe koščice jednom ili dvoma prasadima, jednom ili dvoma jagnjadima; ako kojoj boci staroga manastirskog vina pirne za dušu, — to, valjda, neće biti protivno svetim kanonima....“ — Vala, ljudi, ako je ovo i pola istina šta ovi pišu, onda bi toga popa valjalo za jezik obesiti, — govorili su oni, koji su gornje notice pročitali, a koji nisu poznavali ni oca Ostoju ni oca Viću.. Onoga dana, kad je Božo praktikant saopštio ocu Ostoji rešenje preosveštenoga vladike, kojim je osuđen na mesec dana epitimije, tu su se desili i učitelj Mirko i čiča Stevan, kmet suvodolski, i gazda Vule, pobratim Jolov, koji beše došao u Suvodol da obiđe svoje pušnice.Čiča Stevan odmahnu glavom.On pogleda u oca Ostoju, pa u učitelja Mirka, pa u gazda Vula. — Pih, sve zlo i gore! reći će više u sebi gazda Vule.To je, znam već, maslo onoga prepredenog lisca. Učitelj je Mirko gledao preda se i nešto mislio. — Pa kad veliš, sinko, da pođemo? upitaće g. Božu otac Ostoja, a po licu mu se prosu neka vedrina, što je daje čista i neokaljana duša. — Pa.... oče Ostoja, boga mi, pođi od mah!....Još danas....Nikako drukčije....Šta ćeš? — Zakon je zakon.Tako mi je na ređeno. — Pa da pođemo sinko. I oni su se toga dana krenuli.Gazda Vule je odmah poslao jednog na konju da brzo ode u B....Oni su pošli malo docnije.Ali su opet stigli za vida. Do večere su se rahat i odmorili. S desna, do oca Ostoje, posadiše mene, s leva učitelja Mirka; do mene sede čiča Stevan, a do učitelja gazda Vule.Još behu tri prazna mesta.Jedno je za Jola, znao sam; a ona druga dva? — Za gazdaricu Jelu i njenu ćer Maru — mislio sam. Taman sipasmo čorbu, kad eto i Jola.Za njim uđe i Mara.Njeno se lice čisto zaplamtilo; a oni radosni pogledi — kao da su hteli pokliknuti: „Evo ga — došao je!..“ — Ama, gde si, čoveče?!..Baš si zaslužio da ti prevrnemo tanjir, reći će mu gazda Vule usiljenom šalom i nekako ga ispitujući pogleda....Oni su se razumeli.Jole se samo osmehnu.Ama mu taj osmeh beše setan.Video sam. — De sedi!...Eto, i mi tek što počesmo, okrenuće gazda Vule nešto slobodnijim glasom. — — — — I mi smo večerali — gospodski večerali.Sad znam za što je onaj konjanik iz Suvodola onako dojurio.Pa i pak ja nisam pojeo ni deset zalogaja.Nisam mogao — što ću kriti.I moji pogledi i moje misli otimali su se tamo — gde je ona bila.Onaj veliki orman beše bacio poluprovidan odsenak.Ona je tu stala i — dvorila nas.Kad bi je god pogledao, njene bi oči pobegle — kud bilo.Nekad je k’o gledala u slike kraljevskog doma, a nekad u ono cveće što je na njenom stočiću.Ali, zaludu joj, video sam ja....Njene su misli bile na drugom mestu. Jednom joj ugrabih pogled.Ona se zaplamti.Obori oči, pa ode gledati nekud — u neznan.Nikad je lepšu video nisam.To beše slika mojih bonih, ali i mojih zlatnih, snova.Onaj vilinski stas, ono anđeosko lice, pa onda one velike, one pametne plave oči što ih zasenjavahu duge svilene trepavice; one zlatno-plavkaste vitice što se neatno igrahu po njenom spretnom belom čelu; onu dugu, gustu kosu, što se kao zlatno paperje beše prosula u nekakav neobičan nered, pa onda onaj mek pogled, pogled što zanosi, što očarava, — video sam ja....On me je proveo kroz sve faze one ljute zanosne groznice.On me je ponovo u život vratio.... Ja bejah prestao da jedem. — Ti si iz Beograda, sinko? trže me kao iza kakvog zanosa otac Ostoja.Osetio sam neku toplinu uz obraze.Nema sumnje ova me je starina htela opomenuti da ja nisam sam za domaćinovim stolom. — Jesam, prečasni one, odgovorim mu....Iz Beograda sam. — Hm, iz Beograda, ja....Tako je, moj sinko...Šta ćeš....Eto, da ti je ko kazivao šta mi ovamo patimo, je li, ti ne bi mogao verovati?Znamo sve.Pričao nam je gazda Vule.To je i za njega i njegovu kuću, moj sinko, nesreća prava.Ako sam ja tu, dijete, kriv, ili ovaj moj kmet Stevan, ili ovaj naš učitelj, to je i gazda Vule.Njegova je mehana, istina; ali mehana je mehana.Ko ti tu ne dođe i ne ode?!Sad više no ikad...Nego, zbilja, boga ti, sinko, poznaješ li koga god od te naše gore gospode?....Znaju li oni što god za ovu našu nevolju? — Ja mislim, da znaju, prečasni oče, odgovori mu. — Pa po bogu, dijete, šta im bi, te pustiše — da ovaj narod ovako strada? — — I ja se sve tome čudim, prihvatiće čiča Stevan....Zar ne vidite, ljudi, da se ovo sve razobručalo?.... — Bog me, ako ovako i dalje ostane, neće valjati, pa neka mi kaže ko šta hoće, primetiće učitelj Mirko... Za tim se okrete Jolu: — I ti si onda bio u Suvodolu.Ti si ih i dovezao.Sve mi se čini, da ono ti i doprati popa Viću do crkve? — Jole je trljkao jedan kraj od svoje salvete i gledao u učitelja Mirka.Bio se zamislio. — Pa? — ti si video sve....Jesi li? — — Video sam, odgovori Jole. — A znaš li ko je za ono osuđen? — — Znam.... — I vi ste svedočili? — Ja ne, upade mu Jole u reč.Neko me je izostavio.Dobro je učinio; ali i da me nije izostavio, ja bih kazao istinu i — to ocu Ostoji ne bi pomoglo.Jedan protiv šest — otpada.Danas pravda strada sa lažne svedodžbe.Danas, svedoci meću u aps ni krive ni dužne, a otud vade one koji su davno i davno trebali da zategnu štrangu....Nije ovo samo „gostionica bez svedoka“.Njih je puno — gde se god čovek makne!... — Bog me su nastala zla vremena, upašće mu u reč čiča Stevan kmet....Haj, kapetan' Vaso, gde li si!...Ja, bože, da sad nešto ustane iz groba!....Ne bi poznao svoje kapetanije.... — E, da ustane, primetiće otac Ostoja, — šta bi i on kukavac mogao učiniti? — Zamolio bi Boga da opet legne u grob — da našu bruku ne gleda, odgovori učitelj Mirko.Ovaj se svet izvitoperio.Istina, nije sav; ali koja vajda, kad se ono, što valja, zavuklo u mišje rupe, pa otud samo seiri.Sad se i oni ne ostavljaju na miru.Evo, ja ne pripadam ni jednoj partiji, pa su onomad za mnom u dva maha zviždali i zvonili.A za što?Što su mi ponudili svoju kartu, a ja je ne htedoh uzeti.Sad mnogi otresa ušima, ama dockan.Tako nama i treba!Evo, ja glavom, gledao sam u onoga Feđu kao, bože me oprosti, u sveca.Siromah Rade Đevrek — on se kleo njim; a bogme, on bi i danas bio živ da ga sinu nije uzeo za učitelja.Ja ga, istina, poznadoh, ali dockan....Ja sam osvićao, slušajući ga.Najradije je govorio o radu, o radnicima, o kapitalu i o ćivtama.On je po govoru od glave do pete apostol rada, zaštitnik rada; a od kad se rodio, pa do danas, još nije svojim radom zaslužio ni marjaša.Ja mu jednom baš to prebacih...Znate li šta mi je odgovorio? — I, jest, reče, ja i nisam nikad ništa zaradio...Što me ne upitaš za uzrok?....Ti znaš, da svaka pojava ima svoj uzrok.Eto, i ja sad živim od tuđeg znoja, od tuđe zarade.A za što? — Što sam i sam stvor današnjeg ćivtinskog društva.Ono me nije učilo radu.Ono me je učilo da budem parazit.I baš za to je potreba da se živo na tome radi kako bi se današnjem društvu druga pravednija osnova dala.Ja sam se, reče mi nekim svečanim naglaskom, tome posvetio. — — I ja bih mu, nastavi učitelj dalje, tome i poverovao; ali, evo belaja — on je bio učitelj Đilu.Pa čemu ga je naučio?Da najpre straći svu očinu gotovinu; za tim da zaduži oca; a posle? — da ga osramoti....Ko je mogao verovati pre dolaska Feđina u kuću Đevrekovu, da će siromah Rade dopasti apsa zbog bankrotstva?Pa upitajmo se dalje: Čim mu se sad zanima đak? — Kakvom ga je radu naučio? — Da napada mirne putnike po drumovima, da im utrampljava radikalske karte; a, ako do kakve zgodice dođe, da i po koju kesu kome odseče...Sad je, kako čujem, otišao još i dalje.Postao je haramija; on preti ugarkom.Ko ugarkom preti, ne može biti, a da mu se on ma u kojoj prilici nije osladio. — A ko vam je to? — upitah ih ja i nehotično. Jole pogleda u gazda Vula, a g. Vule se okrete meni: — To je onaj što je onomad zabad’o nož u astal.Onda sam iz kafane izbacio i njega i njegove drugove, a večeras sam izjurio na polje celu radikalsku skupštinu.Dalje se više ne može.Večeras sam na njihne oči bacio njihovu kartu u vatru.Sad? — Što će biti — nek bude. — Za njima se i ne sme dalje, prihvatiće Jole glasom osobite rešenosti.Kuda su do sad išli mogli smo i znati.Sad im se već gube putovi.Jedno govore narodu po zborovima, drugo jedan s drugim po sobama, a treće se mete po glavama pojedinih prvaka njihovih.I oni su se počeli pometati — kao ždralovi.Ne boje se neuspeha, koliko suviše velike pobede.Oni kao da je već vide; ali ih hvata jeza, što ništa razgovetno ne mogu da vide iza te pobede....Tako mi je od prilake onomad govorio na rastanku g. Sreja. I Jole malo zastade, pa će se tek okrenuti meni: — I o vama smo, gospodine, govorili.I on zna sve....Ćutao je celim putem.Bio je veoma brižan.Jednom će mi se okrenuti: — More, Jole, vidiš li, da smo se veoma zauhtali.U naše je redove probio elemenat dvojak.Jedan je došao — da se našim uspehom koristi; drugi — što nas ne razume.I mi ćemo baš onda nasesti, kad nam se učini, da smo na vrhuncu svoje moći, svojih pobeda....Čudan je ovo narod!..Zbilja, čuli ti onoga što predlaže, da nam, čim pobedimo i uđemo u skupštinu, prvi posao bude, da povratimo batine.I on je to izgovorio s takom bezazlenošću, da me je prosto pomeo.A on mi se učinio daleko odaniji našoj stvari no oni drugi....Posle, ono, što se dogodilo s našim drugom?...Jole, ono je strašno; a još je strašnije, što su to izvršili naši prvi ljudi....Jole, ja te uveravam — takva dela daleko su od najoštrijih srestava, kojima se mi u borbi s našim političkim protivnicima služiti smemo.G. Sreja je to izgovorio nekim glasom kome sam i sam morao verovati.Ali on jadnik ne zna ni devetu šta kojekakvi nesrećnici po narodu rade, a sve meću na račun radikalskoj stranci. — Nemoj, pobratime, da ih braniš!Oni su svi jednaki....Ama zar Belobrk da usreći ovaj narod?On nije umeo da sačuva ni ono što mu je kao zlatna jabuka samo u krilo palo....Bolan, ti znaš, koliko je imaće pokojnog Pavla Bošnjaka, pa ga je za godinu — dve straćio!...Sirota Zlata!...Nju mi je najviše žao.Kao da je gledam, gde pere tuđe košulje da ono detešče zahrani, odene i obuje....I on sad traži da zavede drugi bolji red u ovoj zemlji!... — E, stani malo, gazda Vule, okrenuće g. učitelj.Ja se tu s tobom ne slažem.Nije kriv kusonja što je razbukao seno, no onaj koji ga je u kotar pustio, ili koji nije seno dobro ogradio....Stoka je stoka; ona ne zna.Pustiš li je samo, ona nešto pojede, a deset puta više pogazi i satari.Ima ljudi, gazda Vule, koji su gori od stoke....Što vičeš na Belobrka?!Zar je on kriv?Ti znaš — čij su prsti to sve ispleli....To je put kojim u nas obično prolaze sve bogate pupile.Da nije neko hteo, zar bi se igda masi pokojnog Pavla Bošnjaka postavili za staraoce ljudi kao što su — Feđo učitelj Đilov i Sekula Smuđ, što je svu svoju i očevinu i ujčevinu metnuo u vizu, što je... nego šta govori ja?!Ti to bolje znaš.Za to su te, ako se ne varam, malo i uštinuli? — Na ove se reči Jole malo osmehnu. — Jes, dobro govori g. učitelj.I ja nešto od toga znam, reći će Jole više, da bi malo ajnaka zaturio i družinu razveselio.Kako se sve na svetu menja!Onda bi moj pobro i Sekulu i Feđu i Belobrka pa i Tomu Bricu popio u čaši vode, a sad?Ispovedaju jedna načela!... — Pobratime, metni kapu na koleno pa s njom šalu zbijaj!Ja danas nisam za šalu, oseče se gazda Vule i lepo se moglo videti kako mu se zaplamtiše obrazi od ljutine....Vi mene svi znate.Mi smo danas ostavljeni da sami sebe i svoja imanja branimo od svake u boga napasti, pa i od samoga ugarka....Eto, ja sedim ovde, a pamet mi je tamo, gde sam i svoj život uložio... — More ostavite se ljudi šale!Ovo nije za šalu, upašće mu u reč g. učitelj.Zar ne vidite, da smo svi pošli nekud kuda niko živi izlaza ne zna...Meni se čini, a daj Bože da se ja prevarim, da naše patnje tek sad idu.Teški su gresi koji ovu zemlju pritiskuju....Nas još žeže nevina krv, prolivena u crnom Košutnjaku....Počnimo od Kosova, od kosovske večere!...Vekovne nas muke ne biše kadre opametiti.Razmislimo der malo, opet vam velim, o onome što se onomad desilo u našoj crkvi.Ono je gledao sav onaj narod; a ceo narod uvek zna šta je pravo a šta je krivo....I onaj, koji je trebao da bude suđen i osuđen, koji je obesvetio sam sveti oltar, — taj danas slobodan hoda.Njega niko ni za dlaku povukao nije; a onaj, koji je sveti hram Hristov sačuvao od obesvećenja, a onaj narod od sablazni, — taj je, evo, uzet na odgovor; on je osuđen, on je ponižen — on osramoćen!...I kad se ’vako radi s ocem Ostojom, onda šta mene može sutra snaći?Na koga se ja mogu pouzdati?...Kome je bilo, braćo, do istine, do pravde, taj je mogao naći i jedno i drugo....Što ta vlast ne upita koga god od tolikoga drugog sveta?....I sad? — Šta nam je u stanju da da ova naša otadžbina? — Vidite li, da nas ne može da zaštiti od kleveta, od napasti, od poniženja....Pogledajmo malo bolje oko sebe!Meni se čini, da ova naša država pati od neke teške bolesti...More, ne plašim se ja ni Tome Brice, ni Feđe knjižara, ni Đila Đevrekova, a još manje Belobrka i Sekule Smuđa....Drugo je, čega se ja plašim....U nas je popustila vlast.Ona gotovo svud osustvuje; a što je najgore, kao da nema ni izgleda da će se u skoro vratiti na svoju dužnost...Ali neka.Bolje je da ćutim.I duvar uši ima. I u taj mah nešto strahovito tresnu u srednji prozor.Onaj se polelej sav sruči na naš sto.U sobi se u pola smrče.Sad tresnu još jednom, ali jače i užasnije.Učini nam se da se iz prozora i sama ćerčiva istaviše.Po svoj sobi zveknuše parčad od prozorskih okana, a u isti mah nešto potmulo lupi onamo kod velikog ormana, i tad bolno pisnu jedan ženski glas.Ja sav pretrnuh.To je bio glas njen.....Svi poleteše na polje.Jole je bio prvi.On je, dok bi čovek trenuo, otvorio prozor i iskočio u avliju.Za njim poletim i ja.Na polju je kiša rominjala.Prst se pred okom video nije.Ja stadoh kao ukopan...Kud sam znao poći.Moram priznati, da sam ceptio — kao prut.Bio sam se prep’o, pa kvit..Čuo sam potmuo tutanj, za tim divlju viku.... — Stoj, ni koraka dalje, ili si sad svršio! zagrmi glas Jolov — čak iza konjušnice. — Ovamo, ovamo!...Evo ih!... povika neko tamo negde iza drvljanika.Neka se vika diže i na ulici. Za tim se sve utaja. — Ima li koga god živa?!..U pomoć!....Maro.... čedo moje!....Evo, evo majke tvoje....U pomoć!... Poletim u sobu.Strahotan prizor.Dole na patosu, do velikog ormana, ležala je — Mara.Bleda kao smrt.Učini mi se da i ne diše.Levo slepo oko beše joj nečim rasečeno, a otlen se povukao mlaz krvi, te načinio preko bledog obraza crvenu brazdu, kojoj se kraj gubio dole negde u njenim alabaster-nedrima.Ja se sav stresoh....Jest, ovo je ona ista slika....One oči, one svione trepavice, ona duga, ova zlatna kosa..Sve ono.Pa i ona rana na slepom oku...Ono bledo, krvlju poprskano, lice....Sanjam li ja? — Ili je ovo međa između sna i budnine?...Učini mi se, kao da mi ispred očiju sinu senka moga zlosrećnog druga....Kao da pronese i svrd’o i testeru.Za njim je Zeljov mahao repom.Osetio je ljudsku krv....Meni nešto žignu u glavu.Soba se oko mene stade vitlati.Hteo sam pasti, da me kao utopljenica ne ščepa za ruke gazdarica Jela: — Gospodine, da si mi po Bogu brat!...Pomozi mi!...Trči po doktora!Nego ne, stani, da je dignemo na krevet....Kuku meni nesrećnici!Maro, čedo moje.... pogledaj...Evo tvoga gospodina!... I, o Bože, ona progleda: a njena bleda usta — prošaptaše: — Vazduha!...Hoću da se ugušim!... Poletim da otvorim prozore.Luda posla!Jedan je bio širom otvoren, a ona druga dva — oba razbijena.Vratim se. — Gospođo, umirite se.Ona treba da je u tišini...Raspremite krevet, pa ćemo je polako tamo preneti.Tako smo i uradili. Kad je se dotakoh da je podignem, mene svega obuze nekakva vatra.Kako sam je uzeo i na postelju odneo, ni sad ne znam.Ali čim je spustih, ona otvori one velike one plave, one pametne oči, a oko usta joj se zaleprša, blag, ali i pun bola, osmeh.Ovo je obradovalo njenu jadnu majku.A mene? — Da ćutim; bolje je....Ja pogledam na njene grudi.Na levoj strani, na onoj zeleno žućkastoj batisnoj haljini sa ljubičastim cvetićima, stajala je, koliko sudlanica velika, mrlja od kala.To beše belega od onoga malopređašnjeg udarca.Okrenem se mestu gde je sirota pala.Ni sam se prevario.Do same nožice od donjeg minderlučkog nogara stajao je, koliko dobra pesnica, okrugao kamen. — Uzmem ga.Pravi rečni šljunak.Bio je još kaljav.Sad mi je sve jasno.... — Kako vam je? upitam je s nekom strašljivošću.Ona se opet osmehnu. — Ovde osećam neku toplinu, reče ona i ponese ruku grudima. I u taj se isti mah zakašlja...I na usta joj bljunu sama, čista krv.Ja sav uzdrhtah, a njena nesrećna majka vrisnu kao da je na guju stala... Ja izletim u avliju, za tim i na sokak.Kapija je bila širom otvorena.Kiša je još jače padala.Sredom kaldrme već je mrmorio oluk.Kuda ću, šta ću? — Ni sam ne znadoh.Da zovem lekara; ali gde mu je stan? — Pogledam uz čaršiju.Nigde žive duše.Pogledam niz čaršiju.Daleko dole, u drugom redu smotrih jedan osvetljen prozor.Da odem tamo; da upitam, gde mogu lekara naći.Tako sam i učinio. Na donjem boju ove kuće mora da je kafana.To su mi kazala vrata s čaršije i jedan Fenjer, koji je već ono na potonjem izdisaju.Na gornjem katu beše kao neki doksat.Tu je bio onaj osvetljeni prozor.Ama gde su stepeni?!...Kako da se popnem?Drugog izlaza ne nađoh.Reših se da — vičem. — Sedi li u ovoj kući doktor? povičem koliko me grlo donosi.Nevolja je velika — ako Boga znate!... Na jedared čuh kako se vrata otvoriše i zatvoriše.One svetlosti u sobi nesta.Otvoriše se vrata i na doksatu, i zraci od sveće osvetliše i doksat i kaldrmu predamnom....To beše žena u dugoj beloj haljini s nekim crnim, na grdne paragrafe izvezenim, šarama.U ruci je držala sveću, ali tako zgodno, da joj je osvetljeno i lice, i ono, kao sneg belo, čelo, pa one crne obrve, pa ona duga i kao ugljen crna kosa, pa one velike i žive oči — e bi čovek rek’o, da je ona navlaš tako udesila. Ona malo zastade.Izmače sveću u stranu, da bi me bolje videla. — Koga tražite, gospodine? upitaće dosta nesigurnim glasom. — Lekara, gospođo....Nesreća se dogodila.... — Kome? — — Mari Vula ugostitelja.... — Mari?! ne dade mi ni izdušiti. — Jest, njoj, gospođo....Ako boga znate, gde je stan lekarev? — Ona se malo zamisli.Za tim će mi reći — s puno iskrenog saučešća. — Lasno ga je naći — ako ne bude u srezu.Pogledajte gore — ona dva osvetljena prozora!...Vidite li otle? — — Vidim. — Ono je sreska kancelarija....Od nje, gore uz brdo, u istom redu — treća kuća.Ima veliku kapiju.Kuća je malo uneta u nutra....Odavde levo, uđite u prvo sokače.Ono će vas odvesti na jednu raskrsnicu; tu okrenite desno, i onda morate proći pored onih osvetljenih prozora.A odatle, rekla sam vam, u trećoj kući sedi lekar.... — Hvala vam po hiljadu puta, gospođo, reknem joj i pođem sve trkom. Ovoga istoga večera i kapetan Nešo imao je gostiju.Oni su došli još za sunca.Bila su dvoja kola.Ona napred vredno je pomenuti.Bila su na „feder“, s dva „sica“ — prave karuce.Nego i konji su bili, da ih se čovek nagledati ne može.Dva zelenka — kao trava.I amovi su odgovarali i kolima i konjima.Istina, iguman Partenije dosta se potrudio dok je ovako sve sastavio da jedno drugom odgovara; ali, mora se priznati — i vredi.Kola je kupio u Gracu, konje u Subotici, a amove u Pančevu.... Konje je terao momak Gavro.A gore su sedeli — jedan gospodin omalen, dežmekast a lica — kao da je mlekom naliveno; a njemu s leva iguman Partenije, starešina manastira R.... Za ovim su kolima, boga mi, u dosta velikom odstojanju, išla druga.Ova već ne behu ni prineti onim prvim; ali su se inače mogla meriti s kolima prvoga gazde u kapetaniji Nešinoj.Konji su bili istina po sitni, ali oni pečenjaci — znaš....Amovi su bili, duša valja, bez ključeva, ali su oni imali puno kojekakvih drugih uresa, što su dole niz konje visili.Konje je gonio jedan zdrav i jedar momčić; a u zakošarku sedeo je đakon Mlađo, a njemu sleva Radojica Smiljanin.Oni su sinoć bili na večeri u manastiru R.... a večeras kod kapetana Neše. — — — — — — — - — Politika je, u neku ruku, što i zarazna bolest.Kad ona zaredi, malo ko ostane da ga ne zakači.Politika je bujica, koja — što dočepa nosi; — nosi klade, granje, ali i - šljam.I kapetan Nešo negda je mrzio na ljude, što se u politiku pletu — kao na crne vragove.Danas ih on već drugim očima gleda.Kad ono naprednjaci dođoše na vladu i kad mu bez duše dotrča đakon Mlađo da ga upita, šta on o tome misli, onda se kapetan Nešo samo osmehnuo i — rekao: — Ja im ne dam termina ni nuna tri meseca! — A kad je ono došao s deputacijom da pozdravi prvog Kralja posle Kosova, sretne ga neko baš pred gostionicom „Zlatnoga Krsta“ stade preda nj, pogleda mu oštro u oči, pa ga upita: — Kapetan Nešo!..Jesi ti to?! — Zar tako bolan?!..I ti još dovodiš deputacije — da čestitaš naprednjacima — a?! - Ama znaš li, jadan, da ovo neće dugo ovako ostati, pa da proglašuju — sto kraljevina!...I onda?..Znaš šta čeka one koji su nas izneverili!... Kapetan Nešo se malo uprvi mah zbuni, Nije šala.... g. Rakarac nigda nije hteo u vetar da govori. — S ovoga mesta, gospodine ministre, mogu vam i pomoći; ali ako me izbace na kaldrmu — koja vajda što će jedan vaš čovek biti više da po Terazijama prebraja kestenje?...A zar ne idu novi izbori?....Radite vi ono drugo; a kapetan Nešu ćete vazda naći na biljezi.... Od to doba o kapetanu Neši g, Rakarac je sa svim drugojače mislio. „To je mudar čovek“, rekao je on u jednoj prilici.„On se da i na što više upotrebiti.“ — — — — — — — — — Među tim je kapetan Nešo imao i neke svoje nazore.On je toga istog večera svratio i u redakciju „Videla“, istina malo podockan, ali je baš svratio.Tu, reč po reč, nađe se, da je kapetan Nešo i akcionar štamparije napredne stranke.Imao je dve akcije....Najposle, dođe i na to reč, kako su neki burgijaši mutili po njegovom srezu, samo da bi omeli ljude, da ne šalju deputaciju, pa im je on, onako kako on zna, ušao u trag i osujetio im „satansku nameru“....On se, u daljem govoru, dotače i toga, kako ga je g. ministar g. G. „vrlo lepo primio". „Ovake ljude služiti — čovek da ne žali...Dobar je brate, kao dobar u godini dan.On od dobra prosto ne valja....Eto, on više nagrađuje svoje protivnike, no ljude, koji bi svoj život za nj založili....“ A kad ga je jedan naprednjak ukorio, da se više meša s radikalima i liberalima, da im u svačemu gleda „kroz prste“, odgovorio mu je žešće no ono g. Rakarcu pred „Zlatnim Krstom“. — Akmače jedan! reče mu on — zar ne znaš da kurjaci po poruci ne jedu mesa?!..Zar njih da ispustim i za trenut iz očiju?!..Kako ih slabo poznajete!...To su prave vidre.Ali zar oni mene da prevare, je li?...Ne, boga mi.Nema tu druge.Moram s njima sesti, s njima se družiti; popiti čašu vina, a, bogme, negde im i povladiti.I oni ti se posle izvrnu k’o seljački gunjić...Ostavi ti njih meni, čoveče!... Posle toga, onaj naprednjak, kad bi se god povela reč o kapetanu Neši, rekao bi: — To je mudar čovek.On je od glave do pete naš čovek. — Dakle, kako rekosmo, gospodine ministre? upitaće kapetan Nešo g. Rakarca, kao s nekim pobednim ponosom, i odbi dobar kotur dima iz svoje velike ćilibarske muštikle, koju, obično, poište da mu se donese, kad se, ovakom prilikom, raspoloži. — Evo vas, gospodine ministre, evo nas, a evo i gazda Radojice — pa da se sad dogovorimo!Ja velim — njega i nikog drugog...A što se izbora tiče — vi to samo meni ostavite.Otac namesnik mi je desna ruka.On ih sve drži za perčin....Bože, ja posle neću smeti izaći pred naprednjake!...Došlo je vreme, gospodine ministre, da vam kapetan Nešo kaže kome pripada.Nisam ja zaboravio onaj vaš prekor.Nego i vi ste svoje učinili.Onaj je članak, ne znam ko ga je pisao, rešio sve.Mi smo vas razumeli.Njima su odista dani izbrojani.U mojoj kapetaniji, ja ne verujem, da će njihov kandidat dobiti dva glasa....Sećate li se, gospodine ministre, onoga, kad smo se sreli pred „Zlatnim Krstom?“ — — Sećam, ja....Ja se ne kajem ni sad što sam te onda opomenuo na dužnost.Koga su guje klale, on se i guštera boji.Zar ne znaš, da ih ima, koje smo mi iz blata podigli, a sad su nam se baš oni popeli na leđa.Ali neka.I najokorelijem naprednjaku pre ćemo oprostiti no njima...Nego, ne znam, da nas gazda Radojica ne izneveri.On prema nama nema nikakvih obveza; a on je, rekoste, i član njihovog pododbora?! — okrete se g. ministar Radojici Smiljaninom, i blago se na nj osmehnu. — Za Radojicu, gospodine ministre, ja jemčim, odgovoriće đakon Mlađo s nekim ushićenjem.... — Za gazda Radojicu jemči čak i otac Partenije, dodaće starešina manastira R.... i desnim se kažiprstom kucnu po prsima. — Dobro oče Mlađo, i ti oče igumane....A ja opet mogu vas uveriti, da će vaši trudi biti krunisani jednom željom, koja vaše srce, koja vaš život ispunjava....Vas ćemo, ako Bog da, odrediti da priredite svečan doček njegovom visokopreosveštenstvu mitropolitu Mihailu.I taj doček mora biti više no svečan, no sjajan.On mora biti veličanstven....Njemu mora sva zemlja prineti svoje darove.To će biti jedan strahovit protest protiv svega onoga, što se u ovoj zemlji uradilo bez nas....To moraju osetiti svi.To mora osetiti i onaj... šanuće polako g. Rakarac, nagnuvši se malo ocu Parteniju i đakonu Mlađi. — Vala, gospodine, okrete Radojica Smiljanin, — i narod jedva čeka da to bude....Ovo se više, onaj, trpeti ne može....Ama ko, zar ja da izneverim?!Gde je vaša dlaka, tu je moja, onaj, glava, gospodine!...Eto tu i kapetana.On zna našu kuću.Vi pa Bog.Izbavljajte ovaj narod od napasti — ako Boga znate!...A što ono reče, što sam ja član u odboru radikalskom? — Projse, gospodine, boga ti, ćorava posla!...Zar će neko još poći za Tomom Bricom, pa onda, onaj, za onim Belobrkom, pa za Sekulom....Oni su spurdisali i svoje i tuđe.Sad hoće da očuvaju narodno....Znamo mi njih, gospodine.Kad se čovek davi, onaj, za slamku se hvata....Nek’ da Bog da mi, onaj.... I u taj se mah začu neka živa graja u avliji.Svi se ućutaše.Kapetan Nešo presta da puši.On diže glavu.Oslušnu malo.Na polju sve jača graja.Njegovo se čelo nabra.Sad se vide da je odista vlast.... — Ono kao da se dernja Vule mehandžija?.. upitaće đakon Mlađo. — I meni se čini, reče kapetan Nešo, a još neprestano dao uvo pa osluškuje....Šta on traži noćas?!..S njim mi je bar lasno.Mehandžija je.... I Božo se ukaza na vratima. — Šta je to tamo?...Šta hoće ti ljudi?! — oseče se kapetan Nešo na Božu....Jeli to Vule mehandžija? — — On je, gospodine, odgovori Božo praktikanat, a povuče očima preko sve sobe i kapetanovih gostiju, dok mu se pogledi ne sretoše s radoznalim pogledima g. ministra na raspoloženju. — S njim su od nekud došli i: pop Ostoja paroh suvodolski i Stevan kmet i učitelj Mirko....Ja sam ih i danas našao sve zajedno, kad sam otišao da saopštim vladičino rešenje ocu Ostoji i da mu naložim da se još danas krene na izdržavanje epitimije.Kad je Božo ove poslednje reči izgovorio, on i nehotično pogleda u oca Partenija starešinu manastira R....Otac Partenije gledaše preda se i nešto žmirkaše. — Pa šta hoće ti ljudi? — Znadu li oni, da ja ne dajem milost.Eno im Beograda.... Oni tamo mogu kako hoće....Kad mogu prognati onoga božjeg ugodnika — mogu, valjda uništiti i vladičino rešenje....Neka ugrabe i to.Ono što već do sad imaju na leđima — malo im je.Gresi su i onako slatki. — Ne, gospodine kapetanu; oni su došli da nekog tuže što im je, dok su večerali u molovanoj sobi, polupao prozore i nekog u sobi kamenom lupio.... — A, ha.... to li je?!Baš dobro!Ama ta mi se mehana „bez svedoka,“ evo ovde, popela.Ona mi ne da s mirom ni zalogaj leba pojesti ni noću oko na oko svesti...Onomad se tamo izvršilo čitavo razbojništvo.Ubijen čovek.Otete mu pare, sahat....I, gazda Vule, još ni do danas ne hte doći da mi to javi; a, sad, hoće da mu ja, i to u gluvo doba noći, hvatam one, koji su mu razbili prozor?!Hoću — sad baš!...Evo, gospodine ministre, na kakvim smo vam mi mukama!Teško onome, ko s ovim narodom posla ima!...Idi kaži im, da se s mesta tornjaju odavde; jer ako im izađem.... Božo pritvori vrata.I posle se sve ućuta. Posle polak sahata, g. Božo otvori opet vrata i reče: — G. Doktor želi da s vama na samo progovori dve tri reči.Nužno je, veli. Kapetan Nešo, duša valja, skoči.Ne bi ga, boga mi, poaile.Za tim se vrati.Videlo se, da ga nešto beše sneveselilo.Poćuta malo.Svi behu uprli očima u nj — da čuju šta je; dok će kapetan Nešo okrenuti — više u sebi no onako: — Tako.Gotovo volim. — Neka jedan drugom oči povade!...Neka se svi, ako hoće, pokolju.Ja neću ni uvom mrdnuti....A i kad bih hteo — ne mogu.Ta ja i nemam nikakve vlasti.Sad je kmet veći od mene....Šta su tražili — malo su našli.Opi hoće opštinsku samoupravu — eto im je; hoće slobodne zborove — eto im slobodnih zborova; hoće slobodne, nezavisne sudove — eto im slobodnih i nezavisnih sudova!...Znate šta se dogodilo, gospodo?...Video sam ja, da je njih nekakva golema muka nagnala, kad su se noćas tek setili da ovde ima i jedan kapetan. — Ama, šta je bilo čoveče, upita g. Rakarac s osobitom radoznalošću. — Sad mi baš ispriča g. doktor...Znam ja i koji su.Opkladio bih se. — Pa kaži nam, boga ti, kapetanu!Nemoj bar g. ministra mučiti!... upade mu u reč đakon Mlađo. — Eto šta je....Vule kafedžija hoće da sedi na dve stolice.I uzeo radikalsku kartu i dozvolio da se u njegovoj kafani drže noćni sastanci, a ovamo, počeo nekog vraga da tutolji s popom Ostojom i kmetom Stevanom iz Suvodola.Ovdašnji radikalski pododbor ima nalog iz Beograda, da svud postavi svoje ljude na opštinsku upravu.To su izvršili gotovo svud.Samo im je ostao Suvodol.E, ali tu im smeta pop Ostoja i kmet Stevan; a u tom istom selu Vule kafedžija ima svoje pušnice, i što on rekne — rečeno je.Sutra se tamo lomi stvar. O tome su se hteli večeras dogovarati u „kafani bez svedoka".Ali ih je gazda Vule sve izbacio na ulicu.Pa još, po vrh svega, on zove na večeru kmeta Stevana, popa Ostoju i učitelja Mirka!...Na večeri je bila čak i ona ličnost, o kojoj sam vam juče pričao — saže se kapetan Nešo i polako šanu g. Rakarcu.... — Pa? — upita s grozničavim nestrpljenjem otac đakon. — A oni ti se, kao da ih gledam, nastavi kapetan Nešo, svi listom dignu iz Zegine kafane, i olako se uvuku preko prelaza onamo iza Vulova drvljanika, pa ospu kamenicama na prozore.I, za pakost, neko je, kako mi doktor reče, tako nesrećno udario kćer Vulovu u grudi, da je kao sveća pala i slepim okom udarila na nekakvu stakladiju što je bila poređana odmah tu na jednom stočiću.Povreda je, veli, veoma opasna.Udarila joj je krv i na nos i na usta.Sad je otpočelo i bljuvanje.Doktor misli da vrlo lako može nastupiti zapaljenje mozga, i onda je, reče, svršeno. — Sirota Jela!...Toliku je decu pogubila — na da je sad i ta nesreća snađe!... reći će otac Mlađo tonom hrišćanskog saučešća. — Ljudi, ja bih rekao, da se ovo daleko zabasalo, primetiće opet kapetan Nešo, i stade odbijati čitave oblake dima.Ovo ovako više ne sme ostati.... — Zemlju, koja nije kadra da očuva svetinju svoje crkve, koja progoni svoga svetog arhipastira, tek sad čeka kazna Božja, reći će jetko otac Partenije. Na ovo se g. ministar na raspoloženju samo osmehnu. Ima osećaja koji se ne daju opisati.S toga ih valja ostaviti.Ono što sam osećao dok sam lekara našao; ono nestrpljenje, dok sam pogledao u crte lekareva lica. u njegove poglede — da tamo vidim, da tamo pročitam ono, za što ga upitati smeo nisam — ja opisati ne mogu, ne umem. — — — — — — — — — — — — — — — — — — Iz varošice B.... ja upravo i nisam otiš’o. Ja sam otud pobeg’o. Nesreću, koja je snašla kuću Jolova pobratima, prosto nisam mogao da gledam.Nesrećna mati htela je da se razbije kao divlja zver kad u gvožđa zapadne....A nekakav opet tajanstveni glas kao da mi jednako na uho šaptaše: „Onaj smrtonosni hitac, što je nju pogodio, bio je tebi namenjen....Da si sinoć ovu kuću ostavio, ova se nesreća ne bi dogodila....“ Pa tako i jest — učini mi se.Ja se sav stresoh. Pre, no što htedoh sesti u kola i poći, zaželim da je još jednom vidim.Noge su mi klecale.Na njenim vratima susretnem se s g. doktorom.Pogledam ga.On me je razumeo. — Idite, ali polako.Njenoj teškoj boljci ne smemo više ni trunka dodavati.I ovo joj preti da je, sirotu, ugasi. Nisam ni disao.... Uvek ona ista slika!!— — — — — — Eto, gospodine, šta nas snađe, reče mi gazda Vule, a oči mu se napuniše suza....Šta kaže doktor?...Ona sad lepo diše....Vi ćete da idete?Oprostite, gospodine.I vi umalo ne platiste glavom.Sad vidite...Nesreće naše!... Gazdarica Jela beše grčevito uhvatila rukama svoja kolena,a pogledi joj ne silažahu s bledoga lica Marinog....Ja odoh iz sobe.Nisam je smeo prekidati iz onih zloslutnih misli. — — Gospodine, reče mi Jole, kad već htedoh sesti u kola, videli ste sve, znate sve.Eto vam kola.Povešće vas pobratimov ardžija.Ja ne mogu....I on briznu u plač kao malo dete. — Njen čika nju hoće da dvori, da gleda....Nemojte ništa sumnjati, gospodine.... momak je ovaj siguran, okrete on kao kuražeći me.... Behu izašli do kola da me isprate i otac Ostoja i učitelj Mirko i čiča Stevan. — Ti polaziš sinko?...Pođi — neka ti je Bog u pomoći!Nego, dijete, amanet ti božji, kad odeš u Beograd, otidi — kome bilo od njih....Video si sve....Šta ću ti kazivati.Pozdravi ih od moje strane.Znadu oni za me.Samo kaži — otac Ostoja, pop suvodolski....Sine moj, vidiš li ušto je ova zemlja uvaljena?Za ovo će neko odgovarati i pred Bogom i pred ljudima.Ko to pomanita da mir ove zemlje baci na drum, da se njim besomučnost šora?!..Ova zemlja, ova država, znadu li oni — da nije tekovina ovoga pojasa!Ovo su tekovine vekova.Na ovo imaju prava i ona deca što će tek da se rađaju....Ovo je nama predato samo na amanet.Neka se u pamet uzmu!Tako im kaži — slobodno!... I onda mi pruži ruku.Ja je poljubih.Ovo je bila ruka jednog svetitelja.... — I od moje ih strane pozdravi, gospodine, reći će mi čiča Stevan.Otidi baš gospodinu G....Ja ga istina ne poznajem.Ala mu oca dobro znam.Ako ima što god očinog — onda bože pomozi.Ali je onaj imao i drugojačije kapetane....Ono bi i prođe!Šta, zar bi moj Radak smeo i zuba pomoliti; Tadija Vrljos akrio bi se u mišiju rupu; Živan Srndaćev ne bi ostavljao kolica; a otac Vića? — Bože moj, šta smo mi ovo tebi zgrešili?!..Gospodine, amanet ti božji, otidi mu baš!Kaži mu sve što si sam svojim očima video i pretrpeo.Ali jedno nemoj zaboraviti!...Šta će mu ovi veseli naprednjaci?...Da su sveci, ne vredi im — kad se na njih ovolika graja digla...Eto, šta se meni tu neki dan desilo.Neki đavolan nazove moga Panticu: da je naprednjak.Ovaj ti dotrči, bez duše, i tuži ga — traži „čest".... — „Šta ću ja“? reče mi — gotovo kroz plač, — „ja sad ne smem izaći u selo?!...“ — Šta će ova vatra u narodu?!...Neka nam on to skine e leđa, pa da ga svi blagosiljamo!...Kaži mu, slobodno, da ga je tako pozdravio čiča Stevan Savkov iz Suvodola. Učitelj se Mirko malo osmehnu.Ama taj mu osmeh beše gorak.No baš u taj mah doleti u avliju jedan seljak na golu konju.Nije imao na konju ni ulara, već ga beše zaviličio nekakvom starom pojasinom.Sav je bio kalom poprskan.Noge i trbuh konjski nisu se videli od blata, a bio se sav u belu penu pretvorio.On sjaši.Ćutao je. Čiča Stevan prebledi. — Koje dobro Stanko, upita ga otac Ostoja, glasom, koji je već neko zlo slutio. Čovek priđe i reče: — Pomozi vam bog!....Blagoslovi oče!...Ne nosim vam, bogme, nikakvo dobro.Je li tu gazda Vule? — Mi se svi zgledasmo.Nesreća obično ne dolazi sama.I ona hoće društva — isto kao i ljudi. — Noćas, pred samu zoru, započe onaj seljak, pripucaše puške u donjem kraju sela.Ja skočih.Digo se lavež pasa, e bih rek’o, da je čopor kurajaka upao u selo.Puške opet počeše: „Tak, tak, tak, tak — tak!!“ Ja izletim na polje.Kad — imam šta i videti.Ozdo, kao od Ivića kuća, rek’o bih, sunce je ogrejalo.Po Vučijoj Kosi da izbrojiš svako drvo, svaku kuću i na kući svaki odžak i svaku badžu....Plamen je, rek’o bih, dohvatao do oblaka.Selo se uzbunilo....Čuh i zapevku. — Šta je to gorelo, da od boga nađeš, Stanko? — upita će čiča Stevan, a glas mu nešto zadrhta. Glasonoša ga pogleda — ama setno. — Moji stogovi!... — I gazda Vulove pušnice, odgovori seljak i obori glavu.Sve je baš izgorelo....I dok smo mi gasili, pred sudnicom su se druga posla vršila.Razbili su sudnicu; zbacili kmetove i izabrali druge.Za presednika izabraše Radojicu Smiljaninog, a za članove: Tadiju Vrlju i Radaka.Posle su svi otišli kući pop Vićinoj.Tamo je sad veselje.Dozvali su čak i lautare iz Zaruba....Zli su to ljudi.Ja dođoh da „vi“ javim.Dobro bi bilo da se odmah vratite.Selo samo na vas čeka. Svi se besmo skamenili.Niko nije mogao ni da progovori.Dok će se u kavani gazda Vulovoj dići neki žagor.Najviše se čuo nekakav ženski glas.On će reći: — Neka ih, neka!Oni su već dolijali!....Znate vi za ono: „Kad ustane kuka i motika. „Biće Turkom po Medini muka?!....“ — Oni su gori od Turaka.Tu im je već!Kao da gledam šta će od njih biti... — Ko je to što tamo krešti? upitaće Vesu kelnera učitelj Mirko. — Nigde i niko!Tome Brice kalfa, odgovori Vesa kelner i ode u podrum po vino. Ja ovu bruku nisam više mogao da slušam.Sednem u kola i viknem momku: Čim smo izašli na čaršiju, a za nama počeše zviždati, klepetati, i podvikivati. „Uha!... uha!...Uvat’!... uvat’!!..“ Ali im i moj kočijaš ne osta dužan.On se okretao i na levo i na desno.I na svako: „uha', i uvat“, odgovarao je koliko ga grlo donosi: „Oš!... šibe!...Šta laješ — kad ti niko na rep ne staje“.I onda bi se počeo cerekati....Očevidno je, da mu se ovo dopadalo.Po katkad bi se okrenuo meni i osmehnuo se, baš kao da je hteo reći: „Ostavi ti njih meni.... ’Vako ja njima, pa oni podaviju rep, pa — kud koji....“ Ovo je ovako trajalo dok god nismo izašli iz ove proklete čaršijice. Sloboda — čarolska reč!Je li moguće da se ona može da izmetne u ovako grubu obmanu? — Daleko smo bili odmakli od varošice B.... i još mi je neprestano zujala u ušima ona zvizga, ona klepnjava, ono uhtanje...Ja sam sa svim drugojače zamišljao uticaj građanskih sloboda.Ja sam slobodu zamišljao kao nevestu u belo ruho obučenu kad stoji pred svetim oltarom, a pored nje njen vitez, koji je za nju sve, na i svoj život, zalagao....Ona mi se po katkad javljala kao istočnik života što se njim napajao progres čitavoga čovečanstva.Sloboda je moje grudi zagrevala kao kakva blaga toplina onoga božanstvenog ognja, što svemu daje večit životi.Ona je na svojim labudovim krilima uznosila duh moj tamo negde gore, gde sam zamišljao da je njeno večito carstvo!... A sad? — Tu nevestu, toga anđela — gledam gde se po kalu sumanute obesti valja; gledam je u jazbinama srama — poniženu, obeščašćenju; — gledam je bledu, smežuranu....Gledam — njen leš!... U V.... sam prispeo dosta dockan.Moglo je biti i tri sahata noći.Prvi mi je posao bio da telegrafišem u Beograd da mi se na uputnice pošalje 600 dinara.432 dinara valjalo mi je odmah predati udovi pok.Ono resto mi je trebalo za trošak.Pa ipak umalo što i ovde ne udarih na belaj.U palanku ne može ni jedan stranac doći a da za to ne sazna do ujutru čitava čaršija.Ja se ne bejah sutra dan još ni umio, a momak dođe te mi javi, da je došla do mene udova pok.Zaludu joj je kazato da se još ni obukao nisam, ona je stala pred moja vrata i tu čekala — kao da se bojala da kud ne umaknem.Ja se umijem i obučem — na dvoje na troje, pa je posle pustim.Ona s mesta poče — s neba pa u rebra: — Za Boga, gospodine, ima već nekoliko dana kako vas pogledam!...Pisao mi je moj dever M....S.... da vam je za me predao jedan amanet od 36 dukata....Vi ne znate, gospodine, kako se ja mučim.Deca sitna, ni jedno nije kadro ni da se samo vode napije....Ona ne znaju — šta je to kad se nema....Hvala Bogu — samo kad ste došli. — Se’te, gospođo, reknem joj. Ona sede. Ja joj u kratko ispričam šta mi se desilo i kako sam još sinoć telegrafisao za pare, i da ću ih izvesno do mraka dobiti. Ona me čudnovato pogleda, a za tim okrete dosta oporim tonom: — Bogme, gospodine, to i ne pominjite!Ja nemam kud kući....Kukavici meni!Otkud to baš meni da se dogodi?!...Ja ne znam, gospodine, šta o tome svemu da mislim?... — Gospođo, upadnem joj oštro u reč, vi i nemate baš ništa da mislite.Vi ćete vaše novce još danas dobiti.Ja pogledam na uputnice svaki čas.Čim ih dobijem — sam ću vam ih sobom doneti.To joj reknem i k’o ustanem — da zna, da više ne čeka.Kad jes, aja.Ona neće ni da čuje, ni da se s mesta makne. — Gospodine.... nemojte me mučiti!Ja sam jedna sirota žena.Dajte vi meni moje pare, a kad vam ono dođe što čekate — vi to uzmite sami.... Sirota! pomislim.Ona me još ni razumela nije.Ja joj još jednom jasno i ukratko ispričam. E, ali ona sad tek briznu plakati. — Gospodine, Bog s vama bio, ko vam je oteo pare vi od njega i tražite.Ja odavde, bogme — nemam kud!...Šta ja znam....I onda poče jecati. Mene svega poduze nekakakva vatra.Zovnem mehandžiju.Ispričam mu sve.On mi ne dade ni da dovršim.Razumeo mi je položaj.On ode.Ne bi ga malo, pa se vrati.Izbroji mi 36 dukata.Nikad mu zaboraviti neću. — Evo, gospođo, vaših para!...Da ne bi ovog dobrog čoveka, Bog zna, vi bi me doveli u mučniji položaj, no oni u B.... Ona je ćutala i brojala pare — ne jednom već dva-put-tri.Posle je svaki dukat okretala i zavirivala — očevidno, da vidi, da nije koji kalp. — Ja sam tražila svoju sirotinju....Uzeti tuđ amanet, pa reći: oteše mi lopovi....Meni i mojoj dedi, ovo je život — za tri meseca.Ova dva tri dana čekanja — prekratila su mi godinu života.Ja ne znam, ko od nas dvoga treba više da se ljuti?.... To reče, ustade i ode.Meni čisto laknu. Evo me, hvala Bogu, u Beogradu.Sad rek’o bih, lakše dišem.Kao da sam u drugoj zemlji, u drugoj državi.Istina, i u Beogradu se vodi žestoka politika: Malaju se i „petrogradska kola“, i nižu se „brojanice persijskoga derviša“, i čita se nova molitva „Simeonu Stolpniku; — šalju se raspisi na sve strane; kradu se tuđa pisma i depeše, pa se to posle štampa, ali se bar ni za kim ne zviždi, niti se zvoni, niti se viče: „Uha!... uha!!..Uvat’ uvat’!....“ Kape Beograd! — — — — — Čim sam malo došao k sebi, rešim se da odem g. ministru G.... da mu ispričam poruku oca Ostoje i čiča Stevana Savkova.Tako i učinim.Ali čudo, mene od nekog doba uzastopce goni nekakva netaličnost.Čekao sam pred ministarskim vratima tri dana, pa nikako da dobijem reda. Onaj momak što prijavljuje lepo me i učtivo dočeka.Čim mu dadoh kartu, on je pročita, pogleda me s nekom vrstom uvaženja; ponudi me da sednem, zagleda još jednom u kartu i onda je odnese g. ministru.Brzo se vrati. — Moraćete, gospodine, malo očeknuti.Sad su baš ušli neki „narodni“ poslanici.Oni ulaze otud na druga vrata.... Ove poslednje reči izgovorio je nekako razvučeno.Ne bi čovek mogao pogoditi, da li je to bilo iz poštovanja ili je to bila izvesna vrsta podsmeha. Posle dugog hodanja po hodniku, najposle sednem u sam kutić onoga mračnog predsoblja.Kad čovek tamo s polja uđe, on vidi samo crne senke; ali čim mu se oko navikne na onu polu-tamu, on posle vidi sve — i koji dolaze i koji odlaze. Za ova tri dana pravio sam studije.One su u neku ruku i zanimljive.Skraćivale su mi ono dosadno iščekivanje. Svi koji ma kakvim poslom dolaze g. ministru, mogu se slobodno podeliti u tri klase.Prva klasa ulazi gotovo i neprijavljena.Ona ne čeka reda.Sedi kod g. ministra dokle joj je volja.O svačemu povede reč, a s nogu kaže ono radi čega je došla, i to — u dve tri reči.Dok se ona ovako razgovara,g. ministar ne gleda u sahat; ali se obraduje kad momak otvori vrata i rekne: „Došao je gardist.Zovu vas u dvor.“ Druga se klasa pušta čim se prijavi.I ona sme dugo ostati i pričati priče od „Kulina bana“. ali bar njoj sme g. ministar reći: Sad odlazi!...Imam ja i drugog naroda sem vas. Treća klasa može poduže i očeknuti, ne svakojako i ona se ne zaboravlja.Ali kad g. ministar i po drugi put pogleda u sahat, — ona već i sama vidi koliko je sahati.Skrati u pola ono što je mislila da kaže, kad se od kuće na ovako dug put krenula, pa onda i ova odlazi prilično zadovoljena. Ja i onaj natmureni gospodin što sam ga prvi dan u onom drugom uglu zastao, sve mi se čini, da ne spadamo ni u jednu od ovih klasa.Nema sumnje da su momci g. ministrovi znali za još koju klasu.Oni su mene i onog mog druga, biti ne može, već uvrstili gde treba.To se moglo opaziti još drugog dana kad nam onaj što prijavljuje reče: — Vidite, gospodo, već je jedan i po po podne!...Sigurno g. ministar vas ni danas neće moći primiti....Šta ćete.Sad pred izbore i oni su pretrpani poslovima...Mora ćete doći drugom kojom prilikom. Meni se učini da ovaj razlog ima svoga mesta.Pa ipak, ono što sam imao da saopštim g. ministru, činilo mi se, da je tako važno, da baš on o svemu tome treba da je prvi izvešten.S toga, sutra dan, dođoh — pre devet.Kad, jes, onaj natmureni gospodin beše još ranije došao.Sedeo je na istom mestu gde i juče.Sad je izgledao još turobniji.Ovaj me čovek već poče zanimati.Nema sumnje i njega je nekakva golema muka pekla.Nije to lasno dreždati pred ministarskim vratima.Tu čovek postane, ni kriv ni dužan, predmet podmigivanja odadžijama i služiteljima.Ja ga počeh već i sažaljevati.To beše za me neka vrsta utehe.Čudo je, da čovek sve lakše snosi u društvu.Da ga nešto u pakao bace, učini mu se, da će mu biti lakše, ako se s njim još ko stropošta.Ružna narav! — — — — — — — — — — — G. ministar još ne beše došao.Naravno — tek je devet.Ja se povučem u sam kut.Otud mi beše zgoda posmatrati onog mog druga.Slaba svetlost iz hodnika beše mu lepo osvetlila svaku crtu na licu.Bio se malo usturio i — zamislio.To je čovek od svojih 50 godina.Imao je dugo — ovalno — lice.I beše lepo izbrijano.Sve je na njemu bilo na svome mestu.Mora da je neki stari meraklija.Po celom licu videle su se plave pege, baš kao da je negde opaljen barutom.Kosa mrko-riđa; brkovi dugi i gusti, a pri kraju, sami od sebe, skovrčeni.To se poznaje.Bili su mnogo plavlji no kosa.Donji okrajci behu čisto crveni — od duvana.I sad je bio sav u dimu.Oči su mu mrko-smeđe, adi oštre i neobično žive.U njima je bilo nečega što podseća na gorskog hajduka.A ceo izraz njegova lica beše veoma sumoran; a ono natušteno čelo dopunjavalo je njegovu mračnu turobnost.Ja sam ga odnekud zavoleo. Ravno u jedanaest časova dođe g. ministar; ali dotle beše već dupkom puno ono mračno predsoblje, a da i ne pominjem dve deputacije što su čekale u hodniku.Ja i moj drug predamo svoje karte.Momak ih istina primi; ali nam nekako izgled njegova lica kaza da se uzaman mučimo.On je pogodio. Svi se izređaše, a nas još ne zovu.Izbi i jedan po podne, a na nas još red ne dođe. — Ama, gospodine, okrenem se momku, jeste li vi predali naše karte? — Gospodine!...Ja moju dužnost savesno vršim.Kakvog bih ja mogao imati interesa da vaše karte ne predam?! odgovori mi on takom ozbiljnošću, da me je prosto zastideo. — Molim, molim; ja vam potpuno verujem...Ali ovo je već treći dan!...Toliki se svet izređa.... Momak se osmehnu i sleže ramenima.U ovome osmehu, u ovome sleganju ramena — beše nekog podrugljivog sažaljenja. U tom zvrknu električno zvono — čini mi se malo žešće no obično.Momak ode.Ne bi ga malo....Bože pomozi! pomislim.Sad će nas sigurno zvati. Momak se vrati.On ode pravo mom drugu. — Moraćete, gospodine, drugom kojom prilikom doći.Ni danas vas g. ministar ne može primiti. _ Onome sevnuše oči nekim neobičnim žarom.On ustade.Stade k’o soldat.Onda će reći s usiljenom mirnoćom. — Ja ću doći sutra.Ja ništa ne tražim za sebe; ja ne tražim....I, rek’o bih, reč mu zastade u grlu. Momak opet sleže ramenima. — Zaludu ćete čekati.Sutra imaju sednicu. — Ja ću doći preko-sutra. Momak mu na to ništa ne reče.On se okrete meni: — Ni vas, gospodine, g. ministar ne može danas primiti.Ako što imate da ga zamolite, rekao mi je, da vam kažem, da se obratite g. načelniku. Osetio sam lepo da mi uz obraze pođe neki plamen.Bilo me je stid i ovoga momka.Ne znam, kako sam odatle otišao....Svratim, od neke muke, u — Kasinu.Sednem za jedan sto — sam. — Jedno pivo! povičem, i ako u čitavoj godini popijem jednu ja ni jednu čašu. — Sedi li ko na ovoj stolici? upitaće me neko i dotače se rukom do one stolice što je sproću mene. Ja pogledam.To beše onaj moj veseli drug. — Ne sedi niko, odgovorim mu nekim neodoljivim saučešćem....Izvol’te sesti, gospodine!...Mi smo, čini mi se, ovo dana, jedne talije?! — I meni se tako čini, odgovori on i osmehnu se.Ama je taj osmeh bio gorak. On sede. Meni bi nešto lakše.Lepo sam osetio. Posle nekoliko trenutaka on će tek okrenuti: — Sad vidim da ovaj svet ima pravo što je na ovu našu vajnu gospodu digao čitavu ajku.Čim zasedne za onaj pusti zeleni sto — ne mo’š je više poznati.Isti je taki i Rakarac.S njim sam pojeo više soli i leba no i s kim drugim, pa sam i pred njegovim vratima jednom dreždao čitava dva dana.I on je onda mislio, da sam mu došao da mi malo službice da — k’o svome dobrom poznaniku.Tako i ovaj.Bog s tobom, ovo je danas osmi dan!...I baš me ne hte primiti.To znam.Znam i za što.... — A za što? — ako vas pitati smem. On me pogleda.Pogled taj beše dubok, ali i pun neke zbilje, pomešane s detinjom bezazlenošću. — Prođi se, boga ti ačenja, okrete me od jednom tikati....Što k’o ne smeš da me pitaš?Šta će nam ta pritvorna tuđinština?!...Pitaj me, čoveče, što god hoćeš; a ja ću ti kazati sve što znam.U mene je, brate moj, što na umu to na drumu....Nije me hteo primiti što sam liberal; a možda se i bojao da nisam došao da mi da gde god za latova....Boga ti — koje si ti vere?Naprednjak — već vidim da nisi.Inače, ne bi te, valjda, pustio da pred njegovim vratima čepaš tri puna dana. — Niste pogodili, odgovorim mu; naprotiv, ja sam baš naprednjak. On me sumnjivo pogleda, pa će kao šaleći se reći: — E, onda bi valjalo raspitati, kojoj stranci on pripada....Jadna nam majka naša!Šaka ljudi — pa i mi hoćemo i američke švajcarske slobode, ustave; hoćemo sve redom partije — i liberalne i napredne i — ko će ih živi poređati; dovoljno je samo, da smo, tako terajući, dognali, da jedan drugom vadimo oči žive, da jedan drugom pretimo — Karaburmom!Kukavni narode, koliko li ti je još suđeno da patiš!...Isečen si na komade kao gujin rep; a svaka ti se deo grčevito vije — traži svoju glavu....A glave? — One jedna na drugu iskezile zube!...I ti veliš da si naprednjak? — — I vi rekoste da ste liberal?... — Šta — i „vi rekoste?!..“ Redi mi, brate Srbine, „ti“.Nećeš valjda jezik uganuti.Vidiš, kako se ja tebe ne bojim.Ja jesam liberal i to ne krijem; ali ja sam te partije pre sa svim drugojače zamišljao.Ja sam na prvom mestu Srbin, sin ovog izmučenog ali i mukama očeličenog naroda....Partije se za to i sklapaju da se među sobom utrkuju, koja će više dobra zemlji učiniti.Tako je svuda u srećnim zemljama.U nas samo nije.Mi se svi, što nas je god, utrkujemo, kako će mo ovaj narod razvratiti, pocepati u tabore međusobne mržnje i večitog trvenja, koje nas baca u nekakvu grozničavu vrtoglavicu.Kao da nas, Bog s nama bio, za to neko plaća.Ja sam se prep’o. Mi bolujemo od jedne strahovite bolesti.Ona će nas onesposobiti za svaki dalji politički rad.U nas se sa svim utrla klica za bratski dogovor, za bratsko sporazumevanje; u nas počinje da izumire međusobno poštovanje; u nas se gube autoriteti, ne za to što ih naš narod nije kadar više da rađa i podiže, već što se u nama malo po malo otupljuje sposobnost za poštovanje i uvaženje tih narodnih autoriteta.Pitam te, brate moj, šta nas je danas kadro oduševiti za veliku narodnu misao?...A ona je jedina bila koja je naš narod u danima najgroznijih iskušenja, muka i beda - krepila, sokolila, da do kraja istraje....Ta je misao izoštrila narodnog đenija, te je mogao da providi u budućnost, i da srpskoj slobodi predskaže vaskrsenje, kad je ono proročanskim glasom objavio: Tako je to, brate moj.U ono klasičko doba i srpski su slepci dalje videli no danas mi okati...Kad samo pogledam ove moje žalosne liberale — koža mi se naježi.Oni, koji nešto dalje i mogu da vide, ne kazuju ono što vide, već sa svim nešto drugo; a one, koji ne vide dalje od nosa, ne može čovek snositi, kad stanu pričati, kako oni daleko vide....U sitnicama su veliki; a u krupnicama se izgube kao gmize u travi....Ja sam moje načelne prijatelje proučavao hladno i — bez milosrđa....Ovo je resultat moje ocene.....Kazuj, kako ti stojiš s tvojim prijateljima?Nemoj mi vrdati, ne šali se!Ja ću poznati dok za dlaku šeneš u stranu.Ne zameri mojoj otvorenosti!Takav sam ti ja, pa šta ću.Ja volim istinu, i to sebi, a ne drugom, za hatar.Milijun je prohujalo godina, a mene nije bilo na ovome svetu.Milijun će prohujati vekova, a mene biti neće.Ja samo sad živim, i zar za ovaj tren života svoga, da ništa drugo ne izberem već da budem lupež, podlac, laščina — nigde i niko?To neću, brate, pa ma me svetska obest, pa ma me sviju rodova nedaće, kojih je pun ovaj svet, kroz iglene uši proturale....Kaži, imam li pravo? U glasu, u pogledu ovoga zagonetnog čoveka beše nečega što osvaja, što uleva poštovanje, ali što i — preti....Koje on? — pitao sam sam sebe.I nekoliko puta htedoh da zaustim da ga bar za ime upitam, pa me neki unutrašnji glas zadrža....„A kako on ne pita za tvoje ime?Zar ne vidiš da je njegova duša zavirila u tvoje srce, u tvoju dušu?Zašto on tebe ne pita ko si ti?..On se tebi poverava, on se s tobom tika....A šta ti hoćeš?“ — pitao sam sam sebe. — Prijatelju, pruži mi ruku! reknem mu s predanim poverenjem.I on mi pruži ruku.To beše topla ruka.Osetio sam kako joj svaki damar bije. — Neću da te pitam šta te je nagnalo da osam dana čekaš pred ministrovim vratima; jer ja verujem, da obojicu nas jednake muke tište, da smo mi oba došli da jednoj i istoj stvari služimo.Ja sam razumeo tvoju boljku, — onako isto kao i ti moju....Eto za to ti i rekoh da smo jednakog bata.G. ministar nemade kad da čuje tebe — kao liberala; ali on nemade kad da primi mene — kao naprednjaka.Pa i opet on, siromah, nije kriv.... — Već onaj roj što od jutra do mraka džunri pred njegovim vratima.... — Što mu ne da u jutru popiti s mirom ni kafu kod kuće, ni po podne odbiti jedan san.Ja sam tamo jednom otišao u dva i po, računeći da je tad ručao, kad jes, momak mi reče: — G. ministar je sad baš legao da spava. Vratim se u tri i po.Uđem u ono predsoblje.Ono prokleto zvono zvrjalo je da je sva kuća ječala.Onaj momak ne beše na vratima.Izađe jedno devojče. — Vi želite g. ministru, upita me sa svim učtivo. — Želim, samo na dve reči...Da nije gospodin već izašao? — Ne, gospodine.On je ovog časa legao, da malo otpočine. „Ala se to laže!“ pomislim u sebi.Čisto mene bi stid.Više mu nigda kući išao nisam, U ministarstvu mi bar nisu smeli reći: „Gospodin je legao da spava.... _ — Jest, pravo veliš....Muka je to.I njima je teško.Ali, opet, majkoviću, osam su dana....Mene bi zagolicalo da vidim, da doznam — šta hoće taj čovek koji se ne dade odagnati za toliko vreme od vrata. — To imaš pravo; ali ti zaboravljaš da oni nemaju kad ni da budu radoznali.S nama, koji se prijavljujemo da izađemo zbog kakvog posla kome bilo ministru, biva kao i s činovničkim listama za avansovanje. Moj me drug pogleda. — Koji činovnik bude batli da u godini dve dva put avansuje, taj će avansovati, siguran je, i treći pa i četvrti put.A koga omaše dva i tri ukaza, dve i tri godine, toga posle i Bog zaboravi. — On siromah misli da ga je neko opao a nije.Njega su samo zaboravili.Ministri se menjaju.Svaki izda bar po jedan ukaz.Inače ne bi se znalo da je ministrovao; ali onaj jadnik večno ostaje u „talonu“. — To je, bog me, ružno, reći će moj drug.To pokazuje da su ministri obični ljudi; a to je već štetno po same državne interese....Ja čisto ne verujem. - Veruj, slobodno. — Ama pa ministri su dužni da motre da se svud bar približna pravičnost očuva.... — To je istina, pa i opet se i kod sve dobre volje kakvog pravednog ministra ovaka omaška učini....On uzme listu činovnika, i kad naiđe na koga, koji je gradio velike skokove, prva mu je misao: — Oho, ovaj mora da je vredan, da je sposoban....Država treba take ljude.Vrednoću i sposobnost i treba pretpostavljati „godinama službe“.... — A kad naiđe na onoga bednika, što je predat zaboravu? upita me moj drug. — Prelazi preko njega, pa, ja će reći ja neće: „Evo još jednog kancelarijskog invalida!“ — To je, brate moj, zlo! viknu moj drug. — Isto tako biva i s nama koji obijamo ministarske pragove.Prvi nas dan odista ne mogne primiti.Drugi dan se opet tako isto dogodi, ali se već dolazi na misao da smo došli da ga što za se molimo; a ako ne baš za se, a ono za koga svoga.Treći se dan više i ne sumnja.Onda i oni na vratima već od prilike nagađaju: „Mora da mu je zor, kad ovoliko dana ovuda čepa.On to za drugog, beli, ne čini, a ako je i za drugog, onda je to za dobre pare“. - - - - - - - - - - - — Ovaj svet, dragi prijatelju, pati još od jedne teške bolesti, reknem ja mome drugu posle male počivke.Mi obično onda, kad nas svaki posao izneveri, kad svud na svakom pokušaju rada propadnemo, — poletimo državi i stanemo joj opisivati svoje vrline, svoju vrednoću, svoje poštenje, a za sva ta odlična svojstva potražimo joj jednu malenkost — malo službe.Ove vrste Fakultet liferovao je našoj državi najveći deo organa.Eto, za ova tri dana, mene su njih petorica molila da koju za njih g. ministru reknem, praveći mi „akonto toga“ komplimente: Kako oni već znadu da ja stojim dobro kod g. ministra G.... i kako će me on odmah poslušati, samo ako se ja malo malo za njih zauzmem....Kako ih žalim.Ova navala u državnu službu mnogo nam škodi.Jedan primer pa je dosta — da se toj boljci otrovno dejstvo opazi.... Ali u taj mah priđe nam stolu urednik „Videla“.On me upita: — Može li ti bar danas izaći? — — Ne, odgovorim mu. — E to je bruka!...Znam šta je.Sad ni oni ne znaju ni gde im je glava.Da ti pričam, šta se ovog časa sa mnom desilo.Odem mu sad u jedanaest i po — kao obično, da ga upitam o jednom članku što je namenjen za sutra.Upravo poneo sam ga da ga pročita.On je već o tome nešto znao.Dam momku kartu.Momak se malo zadrža.Za tim se vrati.Znaš šta mi je g. ministar poručio? — De čik pogodi!...Nemoš ni za godinu. — G. ministar vas ne može danas primiti.Ako što imate, rekao mi je, da vam kažem, da se obratite g. načelniku. Taku mi isporuku kaza onaj što prijavljuje. Ja se i onaj moj drug zgledasmo, g. urednik se gotovo trže.On pogleda u moga druga.Nisu se poznavali.Videlo se.Kako da ih jedan drugom prestavim? — Mom drugu ni imena ne znam.Ali se opet dobro izvukoh. — Ovo je g. K.... urednik „Videla“....I onda k’o malo zastanem.Moj me je drug razumeo.On reče: — Toma Brdarica.... Ja se gotovo trgoh.Pogledam ga. — To li je Toma Brdarica?! pomislim u sebi.I odista mi bi milo, što sam se s ovim čovekom na ovaj način poznao....O njemu sam mnogo slušao.O njemu mi je puno koješta nakazivao i Jole kočijaš.On ga je toliko puta vozio.Vozio ga je i u L.... i u V...S njim ćeretao celim putem.O svačem mu je pričao — gde je bio i šta je video....Niko nije poznavao Ruse kao on; a niko ih više mrzio nije no on.Jednom je prilikom rekao: — Neka su veliki i silni; njihovo oružje neka je pobedonosno i na daleko čuveno; ali samo — potamo im lepa kuća od Balkana i balkanskih naroda!...Ja sam Rusiji veoma priznatelan.Da nje nije bilo može biti da ne bi bilo današnje naše države; ali njena je politika po nas — grozna.Kad ona ovlada Carigradom, ovladaće i Bugarskom i Grčkom, i Srbijom i Crnom Gorom i Hercegovinom i Bosnom, i Sremom i Bačkom i Banatom...To joj treba kao poleđina Carigradu.I — posle sto godina ne samo što neće biti Srbije kao srpske države, već neće biti ni srpskog naroda....Ko to želi prokleto mu srpsko mleko; a ko pomag’o da to bude — srpsko ga mleko razgubalo — da Bog da!... Mi oba ispričasmo uredniku naše muke i naše čekanje.On nas ublaži. — Sutra — samo rano, reče on. Mi odemo. Prvo pozvaše Tomu Brdaricu.Zadrža se čitav sahat.Čim on izađe, pozvaše mene. — Zar niste mogli svršiti posla kod g. načelnika? — upita me g. ministar smešeći se. Vrag onaj urednik!Zar mu je morao i to kazati?Boga mi, ostanem i ja — do jedan i tri četvrti po podne. Posle mene nije mogao nikog primiti; a ni po podne.Bila je ministarska sednica.... Kad sam došao kući nađem na stolu jedno pismo.Na njemu beše poštanski žig varošice B....Znao sam od koga je.Počnem ga otvarati.Ruke su mi drktale....Krasan je ono doktor!U svemu tačan — kao dobar sahat! On mi pisaše: „Kriza još traje.Ista vaša boljka.Pominje vas.Siroto dete!...Čini se sve.Jole ne odmiče od njene postelje — kao ono ona od vaše.Ne bi ga sad mogao poznati.Mnogo se promenio.Dobar čovek!A šta da vam kažem za nesrećnog oca i majku?...Neka ih Bog obraduje!...Svi vas pogledamo.Primite i ovom prilikom znake moga osobitog poštovanja!... Dr. M....Lekar sreza B.... Još samo dva dana pa da osvane sedmi septembar.Izbori poverenika izvršeni su u svoj zemlji.„Videlo“ je donosilo beleške za beleškama, kako je pritisak „ozdo“ bio nečuven; a „Samouprava", „Srp.Nezavisnost“, pa čak i „Glas Pravoslavlja“ — dizali su lelek do neba, da je opet pritisak „ozgo“ Prevazišao svaku meru.... „Naprednjaci misle da tim načinom zaplaše birače da svoju svetu dužnost ne vrše onako kako to interesi zemlje zahtevaju, uzvikuje jedan „Samoupravni“ dopisnik iz Grljana....„Probuđena narodna svest ne da se više naprednjačkim marifetlucima pomesti!....Na birališta, braćo!“ uzvikuje drugi ispod razvalina staroga Gamzigrada... Policijske vlasti pustiše u narod svoje sejmene kao gladne vuke....Oni čine zla i nasilja, kakva ovaj narod nije upamtio ni za strahovito doba krvožednih Janičara....Živana Prnkova isprebijaše sejmeni u po bela dana, a na vidiku celoga sveta, a posle?...Stidno je da kažem.Ali moram.Uhvatiše njegovo čeljade pa se na njemu svi kao paščad izređaše!... pisaše jedan iz Poreča.... „Samouprava“ je ovome groznom nasilju posvetila i jedan uvodni članak.On se završuje: „Jadni narode, šta si dočekao!Ti od stida ne smeš svetu u oči pogledati.Tvoj je obraz okaljan, tvoje ime poniženo.I ti još ćutiš?!..Kad ćeš se prenuti iz toga tvoga nemara? — Hoće li se čuti tvoj gromoviti glas: — „Dotle a ne dalje!“ „Sad ti se dala prilika.Sedmi je septembar tu.To je tvoj dan.Ne hteneš li — onda si ti tako hteo.Onda si ti kriv, ti odgovoran — pred potomstvom i pred istorijom!....“ „Srpska Nezavisnost“ beše ponovo iznela „tačan" račun celokupnoga državnog duga, koji su naprednjaci, od kad su na vladu došli, natovarili na ovaj „jadni srpski narod“, koji i onako jedva namiče liku na oputu.Račun je iznosio na „sedam stotina milijuna dinara. „Ako narod“, veljaše „Srpska Nezavisnost“, „ove državne raspikuće što pre ne zbaci, onda? — Neka nikog drugog ne krivi.Onda će dati sam o sebi svedočanstvo, da bolju vladu i ne zaslužuje!...“ U „Glasu Pravoslavlja“ beše opet jedan telegram iz Kijeva.On je nagoveštavao, da se s pouzdane strane doznaje, da su se u carigradskoj patrijaršiji već odlučili, da iz svoga materinskog krila odluče srpsku crkvu i srpski narod, ako se oboje ne vrnu na pravi hrišćanski put, i ako ne vrate na arhijerejsku stolicu svoga zakonitoga poglavara crkve. „Glas Pravoslavlja“ je pohitao da i srpsku crkvu i narod srpski opravda pred svetim carigradskim patrijarom....„Celo srpsko sveštenstvo i sav srpski narod“, veli on, „stoje uz svete kanone i uz svoga zakonitog arhipastira mitropolita Mihaila....Ono nekoliko otpadnika — nisu ni srpska crkva ni srpski narod.Oni su zakleti dušmani i srpske crkve i srpskog naroda.Na njih neka se anatema baci!Na njih će se i sam srpski narod bacati drvljem i kamenjem....Na njih će i naša sveta crkva izliti zasluženo prokletstvo...Ona ih je već iz svoga krila odbacila.... „Brka“ već beše doneo i sliku, kako se ovi „raskolnici“ progone iz zemlje.Narod — ljudi, žene, deca, babe, starci — uzeli metle, motke, preslice, lopate, vile — pa ih preko Save progone.A na drugoj se strani vidi kako ceo narod s litijom dočekuje „vračarskog mučenika“.... I „Ćosa“ je sedmome septembru posvetio dve slike. Prva je prestavljala „veliki narodni sud“, a pred njim na optuženičkoj klupi sede sedam ljudi.Malo dalje, u dalekoj perspektivi, teče veleka reka, a na jednoj njenoj okuci vide se nekakve urvine i više njih tabla.Kad se čovek dobro zagleda u ovu tablu onda tek spazi lepo izgravirane ove tri reči: „Presuda: — Na Karaburmu!“ — Druga se slika gubi u nekakvoj magluštini.Valja dugo gledati pa da se opaze tri rasprsnute bombe, a daleko gore, po vazduhu, lete parčad od nekakve stolice s rojtama. Ispod ove dve slike stoji ovaj kratak i jasan natpis: „Biraj koje ti je jevtinije!“ G. M....S.... koji mi je dao onaj Fatalni amanet od 36 dukata da ga predam gđi M.... u V.... stajao je vrlo blizu vladajućih krugova.U oči samog sedmog septembra sretnem ga na Terazijama.On je išao nekud žurno. — Lakše, lakše; stani malo!...Imam nešto da te upitam. — Nemam kad, čoveče!Znam šta ćeš da me pitaš.Pisala mi je sve.Luda žena — ko i svaka žena!Sažaljevam te!... — More nije to, čoveče.... — Ja šta? — De pitaj!...Brže samo!Hitim g. G....Zvao me je da se nešto dogovorimo.Imam dragocenu ideju!...Ali o tome kad budemo na tenani. — Kako stojimo s izborima? — Ne može biti krasnije. — Ozbilje? — U najgorem slučaju, opozicija ovom prilikom može izaći nešto malo jača no što je do sad. — Misliš? — Ne mislim, već znam nasigurno. Evo ti i spiska izbornih mesta.Crveno podvučena — to su naša, sigurna kao grad; plava — to su njihna; a ostala su sumnjiva.Kao što vidiš, mi imamo ogromnu većinu.Možemo im i dati čitavu desetinu, pa da smo opet na konju. Ja letimično razgledam spisak.Naročito sam hteo da vidim gde je uvršćen srez kapetana Neše.Naravno da sam ga tražio među plavim.Nema ga.Potražim ga među sumnjivim.Nema ga ni tamo.Pogledam na crvene.Bio je zabeležen pod brojem 3. — Kako ti misliš za ovaj srez? upitam ga i metnem prst na broj tri. — A, sa svim siguran.Da su nam i oni drugi k’o taj, onda ne bi trebali ni brkom da mrdnemo.He, ali tu je kapetan Nešo.Kremen čovek!On je i srcem i dušom naš.On je i akcionar naše štamparije.Ne brinem ja za njega!...Nego ti me mnogo zadrža!Znaš kuda moram!...Sutra ću ti prvi doneti muštuluk o našoj pobedi. I izvršiše se izbori sedmog septembra 1883.Ja pogledah i pogledah g. M....S.... da mi javi šta je.On ne dođe, niti mi kakvog god abera posla.Mogao sam misliti koliko je sahati.Da je dobro — doleteo bi on Znam ja njega. Posle dva dana „Samouprava“ je donela svoj poznati članak: „Narod je progovorio!“ U tom baš broju izašle su mnoge depeše — kako su radikalski kandidati prodrli na izborima.Peta na redu beše ova: „B....7 septembra. „Na današnjoj izbornoj skupštini izabrat je za narodnog poslanika za srez b.. gotovo jednoglasno mnogo uvaženi gazda Radojica Smiljanin zemljoradin iz Suvodola, kandidat radikalske stranke, presednik opštine suvodolske i član radikalskog pododbora.... živela narodna svest!... I „Srpska nezavisnost" donela je spisak liberalskih kandidata koji su izabrati za narodne poslanike. Deveti na redu bio je i Radojica Smiljanin zemljoradin iz Suvodola. „Videlo" je posle nekoliko dana jedva progovorilo sa ove dve cigle vrste: „Ovoga puta mi smo ostali u manjini.Vlada je dala ostavku....“ Toga baš dana nekako pred sami mrak nađem se s g. M.... - A, šta sad velite? upitam ga....Vidoste li šta bi?.... - More, mahni se!Ja sam ovo, ako ćeš verovati, davno i davno predviđao.Kad neće ljudi da slušaju — tako im i treba!...Izdadoše nas, brate, vlasti — pa eto!...Kad nas je izneverio i kapetan Nešo — onda šta je za druge ostalo?!..Jesi li čitao kako se sad otimaju oko poslanika?Hoće jedan drugom oči da povade.Šta veliš, vereti? — Kako misliš ti?....Na što će ovo najposle izaći?Moja pamet ne može izlaza da nađe....Ja ću ti kreknuti — kao niko moj.Nemam, bolan, deset godina službe.Joga mi vale samo četiri meseca!...Od kud ta nesreća baš sad da me snađe?!..Oni naši dadoše ostavke?....Čisto me mrzi da tamo odem....Ne znaš, je su li im uvažene? — Ne znam. — Uvažiće im se nema sumnje....Nego ja se zadržah.Ti me uvek zadržiš. — Zbogom.Javi mi, vere ti, ako što doznaš! — Sad ću baš tamo — znaš.Šta bude za javljanje — ti ćeš prvi saznati. I on ode.I sad je nekog vraga hitao. Nekako na dan na dva pre no što će se otvoriti sednice narodnoj skupštini, sazvatoj za 1883 godinu, Beograd je veoma oživeo.Nije to baš zbog poslanika.Dve sta tri sta ljudi u Beogradu — a više a manje — to se njemu ne poznaje.Tada je Beograd imao i drugih gostiju.Mogao si lepo opaziti kako ulicama idu sve na gomile i gomile — različne i po nošivu i i po fizionomiji.Najviše su padali u oči oni s kusavim čakširama i šiljastim šubarama, a s malim jandžicima ozdo ispod gunjčeta bez rukava.Vrlo se često viđala i jedna druga sorta gostiju.To beše neka vrsta meleza između čaršinlija i seljaka....Odma vidiš da nisu seljaci, ali još manje varošani.Sad ili su bili seoske terzije ili abadžije, ili kalauzi ili — tako što tu oko opštinskih ćatica — tek po nečemu vidiš, da nisu ratari, da nisu trgovci...Najposle, mogla se videti i ona, svima poznata, „vela“ narodnjaka u gaćama i košulji, što dole nosi tozluke od crna sukna, podvezane klečanim podvezicama, kojih kićanke biju čak po donjim listovima; što umeju lepo da obuju opanke građenike, a gore čisto jordane s malim Fermenima, s okruglim i belim šikom vezenim kolčacima, optočenim plavim vunenim gajtanom, — a već ne treba ni pominjati velike crne šešire, sa grdnim obodima, koji sami sobom kazuju i boju političkih ubeđenja, koja ova gospoda u opancima ispovedaju.Ovu već sortu retko si mogao videti bez krastava štapa i to ili s ćulom dole ili s ćulom gore — samo neka se vidi i zna, da i ova vrsta političara ne trpi u procesu „narodnih sloboda“ velike skokove....Posle pređašnjih „budža i nadžaka“ —nije se smelo od jednom izaći na političko polje s golim trbuhom i golim šakama....Među tim, nije bilo ni jedne gomile koju nije prošarao po jedan pop, ili dva. Kazaše mi, da su ovo izaslanici radikalskih pododbora iz unutrašnjosti Srbije.Došli su u Beograd da s glavnim odborom utvrde pravac kojega se ima držati narodna skupština. Ovoga baš večera uputim se s jednim drugom u baštu sproću skupštinke zgrade.Sednemo za onaj mali stočić — odma s desna „grbavog“ ogledala.I imali su pravo što su ga tako prozvali.Što to ogledalo čoveka nagrdi — to nisi vidio....Kad se čovek iz bliza ogleda — lepo.Ne možeš ništa opaziti.Ali čim se počne izmicati ono stane od njega graditi sto čuda.O tek vidiš, kako se jadni čovek oteže — kao kakva dugačka pritka, a za tim ode u nekakvo vijuganje — kao kad vidiš pijavicu kad po vodi, dole gore, pliva.Odmakneš li se dalje, onda te od jednom zbije u jedno grdno grbavo klupče, kome dođu noge kao dve stupe. Od ovoga ogledala pa na gore behu postavljena tri velika astala. Kad smo mi ušli, za ovim stolom ne beše ni jedne stolice prazne.I još su neprestano novi gosti dolazili.I oni su se prvi odmah razmicali te ovim drugim mesta gradili, dok se, malo po malo, ne načiniše dva, a negde i tri reda.Družina je ova bila i po nošivu i po izgledu raznolika — baš da ne rečemo „šarena“, ali svakojako živopisna.Čak si mogao, ovde onde, opaziti i po koji cilindar; a njima je ovoga večera bio veoma nezgodan položaj.Biti u društvu s tako različitim kapama — počinjući od popovske čite i astrahanske šubare, pa do šešira s malim i šešira s velikim obodom; od Fesa s kićankom i Fesa bez kićanke, pa do šešira od panamske like i šešira od već uveliko žutnule slame, — to se zove zaboraviti na svoj visoki položaj. — — — — — — — — — Mora da su večeras već jednom prekršili —- levo ili desno, reći će moj drug. — I ja tako mislim. — Ovo je dva dana kako se lome. — Pa i nije baš laka stvar. — Oni se još nadaju. — To im još jedino ostaje. — Najviše ih jedi naimenovanje kraljevih poslanika. — A za što? — Oni će opet biti u većini. — Znam, ali oni vide, nisu valjda slepi, da im je tim baš potpisan pasoš. — Oni su to trebali da predvide mnogo pre.Znakova je bilo puno.Ko nije politički slep, taj ih je morao uočiti. — Kako to misliš? — — U Srbiji su dva Faktora s kojima svaki, pa i političke stranke, moraju da računaju, ako ozbilje misle da zauzmu ono mesto, odakle se jedino mogu, u granicama zakona, izvoditi u zemlji reforme i politički programi. — Tako je. — A kako su oni radili? — — Jednu su stranu obmanjivali, a drugoj su bacili čak i rukavicu. — Ja mislim da je to njihova najveća politička pogreška. — To je sa svim tako.Ja još dalje idem.Politički položaj Srbije, veliki zadaci koje ona ima da izvrši u trenutcima kad se stane konačno rešavati istočno pitanje, — već sami sobom obeležavaju putove kojim se Srbija kretati mora.U tim trenutcima narod srpski i njegova država treba da se nađu nerastrojeni, moćni, te da bi s uspehom mogli dejstvovati u korist velike narodne stvari.A ta se snaga može javiti jedino u jedinstvu ona dva Faktora, koja ti malo pre pomenuh.Svaki sin Srbije dužan je služiti ovome jedinstvu i to svom predanošću, svom ljubavlju svojom.I na tu službu treba da nas pokreće sam princip, sama vera, da je jedinstvo tih faktora jedino kadro da razvije svu snagu, svu moć i državnu i narodnu, kad to zaištu interesi političkoga opstanka našeg, — a ne da nas pokreću momentani zahtevi, da nas jedne a sutra druge, političke stranke....A ova gospoda ovde — kao da su se zaverila, da to jedinstvo rastroje, da ta dva Faktora jedan protiv drugog dignu, reče moj drug tako glasno, da se jedan od njih živo okrete i oštro nas stade meriti.Mene nešto štrecnu.Ne znam šta mi bi.Bog sa mnom bio, kao da sam se prestravio!Od kako mi se ona nesreća u B.... dogodila, prosto ne mogu da dođem k sebi.Ja bacim pogled na onoga gospodina.Poznadoh ga.To je bio glavom Feđo knjižar.Preletim očima i one oko njega.Sve to behu moji poznanici iz one zlosrećne noći.Tu ti behu i Jevto Belobrk i Tomo Brico i Đakon Mlađo, i jedan onako domaćinski obučen seljak, i jedan vižljast, a malo i prićos, popa.Onoga što je zabad’o nož u astal u kafani gazda Vulovoj, ne mogoh smotriti.Tražio sam ga svud unaokolo.Nema ga.Gore u vrhu stola smotrim još jednog poznanika.To beše g. Sreja, moj drug u kolima i izaslanik glavnog radikalskog odbora.On beše nešto oborio glavu.Čelo mu beše natušteno, rek’o bih, sad će sevnuti munje.... Svi su došli, samo moga Jola nema.Ima već tri dana od kako ni od doktora pismo dobio nisam.To su bili zloslutni znaci.Jedna mi misao sinu kroz glavu.Ja sam tu misao poslušao.Još toga večera pogodim kola.Hoću da je još jednom vidim — mrtvu ja živu. Tako sam i uradio. - A šta ćeš ti ovde, oklepana naprednjačino? upita će podrugljivo moga druga jedna poradikaljena liberaluša u dosta poabanom cilindaru.S njim behu još tri druga.Jedan u gaćama i košulji s nekakom velikom drenovačom, drugi u čakširama i koporanu i šeširu od kuvane leskovine.Treći je bio nekakav pop s dugom, gotovo crvenom, bradom i kosom do pola leđa raščešljanom. — Ama zar vi još smete izaći među ljude?! okrete on kao bojagi šale radi....U mišje se rupe krijte!No i one će vam biti, kako svi znaci kazuju, i odviše prostrane....Vere ti, kaži mi, šta ćeš ti ovde? — De, de poruči koju!....I vi baš pobediste — a?...Ala slavno propadoste!Tako — šta je to skomračiti?!...Evo, braćo, — evo ovo su oni što hoće protiv volje narodne da po ovoj zemlji pale i žare, a da za to nikom ne odgovaraju!...Zbilja, i vi se još vrzete ovuda?!Nego meni je opet tebe žao.Ono su tek lupeži!Ja ću tebi nešto da kažem: gledaj, te za rana hvataj kakav čamac!Sutra će već biti dockan!....Jesi li čitao jučerašnjeg „Ćosu“?A, šta veliš? — Što vas taj mala, to nema više!Juče je bio prosto — da ga čovek poljubi.Šta, zar vam se ne dopada?Vidi ti ono bolje!Jesi video onaj red rupa; a pored svake po jedan kolac?...Onde ima — da se čovek zamisli!Znaph li ti ono mesto?...Onde će vam narod dići spomenik.Neka se i drugi ugledaju na vas — neka pođu vašim tragom.Ono će im biti plaća. Moj se drug nije mogao, šale, naljutiti.On se i sad osmeškivao i kad i kad bi onoga jadnika nekako čudno odmerio — od glave do pete.Ja sam već počeo da strepim, jer kad on plane, onda ga je strašno i pogledati. I onome ne dade đavo da ućuti.On se okrete onome u koporanu: — Evo, ovo su oni, brate, što su nas prodali švabi; ovo su oni što su doveli onog prokletog Bontua da nam prodaje i naše bakrače iz kuća....Evo, vidi, ovoga ovde! reče on i podrugljivo pruži prst na moga druga; gledaj ga — kao da ga je kuja izbljuvala!...No on je još cveće i kovilje; one ti da vidiš što ovoga plaćaju — da ovako malo oslušne šta se o njima govori...Vidi ga, vidi!... Ja lepo opazih kako moj drug kipi.Udari mu neka rumen u obraze, te dođe u licu crven — k’o obaren rak.Ja uprav i ne opazih šta bi.U mom životu nisam slavnije ćuške video.Onaj veselnik posrnu pravo na Jevtu Belobrka. Sav se onaj narod zabezeknu.Ni deseti nije opazio šta je bilo.Moj drug sede — ama kao da ništa ni bilo nije.Zapali cigaru, nasloni se na stolicu pa stade odbijati guste koturove dima...Ama sam opazio, da mu donja usna, malo-malo, pa zaigra....Sad da neko zaturi kavgu? — Nesreća bi bila. Onaj crveni pop i onaj s onom drenovačom štukoše nekud — kao u zemlju da propadoše.A onaj u koporanu će tek reći: — Da Bog da ti se, junače, posvetila. Onome jedva nađoše cilindar....I dok ga je laktom brisao, g. Sreja mu je nešto govorio, a s časa je na čas pogledao vamo na nas.Tu beše stao pa sluša i Feđo knjižar.On je dao uvo g. Sreji, ama očiju nije s mene skidao!Poznao me je.Nema sumnje. - - - - - - - - - - Sutra dan „Samouprava" je donela o tome jednu belešku.Ona je završena ovim rečima: Vampir se obelodanio.On svoje žrtve napada u po bela dana.Kad plaćene duše ovako u sred prestonice, u oči same skupštine, pred licem tolikih narodnih poslanika, na javnom mestu napadaju na mirne i poštene građane, — onda se već po sebi zna, šta naš jadni narod po unutrašnjosti pati od ovih naprednjačkih pustahija!...“ Ali to sve ništa nije pomoglo.Ona su dva Kraljeva ukaza opet jedan za drugim pročitana.I posle dva dana nisi mogao u celom Beogradu videti ni jedne šiljate šubare, ni jednih kusavih čakšira, ni jednog krastavog štapa.Izgledalo je, kao da su za sad svoju misiju — odložili do zgodnijih prilika. Kočijaš već beše došao.Dobra su i kola i konji.Možemo rano stići, samo ako iole ustera.Ja sam se okretao po sobi — ne znam ni sam za što.Bog zna gde mi je bila pamet.Kočijaš je još nešto zavirivao oko konja i kola. — Pa da pođemo, reknem mu. — Samo da malo pokratim levu štrangu u dešnjaka....Sedajte vi, gospodine!Evo ja sam za čas gotov!... U taj mah eto ti onog što raznosi depeše.Ide pravo meni. — Odakle je? — upitam ga, a srce mi poče da lupa. — Ne znam, gospodine, odgovori momak. Otvorim je.Bila je iz B....Osetih kako me ozdo, čakod nogu, poče poduzimati zima.Pođem da čitam.Ne mogu — ne smem.Stanem malo.Pogledam u potpis.Ali jedna me reč obasja kao sunčani zrak.To beše reč: Ova mi reč kaza sve.Nju je napisala radost.U radosti ljudi zaborave reč „vi“.Njima je onda ceo svet — „ti“.Slavan je čovek onaj doktor!Evo šta mi telegrafiše: „Kriza je prošla.Prošla svaka opasnost.Otac i mati — zaboravili na sve druge nesreće.Oni se tope u radosti...A Jole? — On igra.Ovo nije čovek, ovo je dete.Od sinoć je počeo i da laže.Izneo je g-đci Mari depešu...Kaže, da si već pošao.A lepo se s onim njegovim okom iskrade, te jednom dva kresnu na me...„Zlatno srce!...“ - - - - - - - - - - - - Sednem u kola i viknem kočijašu: — Imaš dukat više, ako za vida, ili bar u prve večere, stignemo u B...! Nikad nisam imao radosnijeg puta ni — dužeg putovanja.Sveće su bile popaljene kad uđosmo u avliju gostionice „Bez svedoka.“ Ja iskočih iz kola.Preda mnom je već bio Jole.Digao fenjer, pa mi zaviruje u oči.Bio je sav blažen. — Čim zvrknuše kola, odmah sam pomislio ti si, reče on, a ono mu oko kresnu koliko igda može. Ugursuz jedan!I on se počeo sa mnom tikati!... I sve se primirilo. Političko pijanstvo — bilo pa i prošlo.I samo je ostao mamur.Ali i on će iščeznuti, i njegovo će mesto zauzeti vedra prisebnost nepomučenoga patriotizma.I ona će, po sad, biti hladna i mudra vodilja svakome poslu narodnom! Jesen je.Rana jesen.Prvi su dani meseca septembra.Kako prolazi vreme!Već godina dana prohuja!Ona mi se učini tren.U sreći prolaze dani kao sati, a meseci kao dani!... Veče je.Ali to beše divno veče!Tiho je, pa blago je, pa sveže je — kao planinski istočnik.Vazduh je, prosto mirom mirisao. Nisi mogao da ga se sit nadišeš.Sava i Dunavo, rekao bih, gorijahu u nekom čarolskom ognju.A oni gusti zeleni vrbaci ade Ciganlije, pa onaj dugi red topola što onako divno opervažavaju topčiderske okosine — sve je to treperilo u bajnoj večernjoj rumeni; a ozgo, s Vračara, tek pogledaš, prozori se čisto rastapaju u nekoj krvavoj žeravici! To beše odblesak purpurnoga neba na zapadu što ga je malo pre ostavio car dana, hiteći da što pre izbudi i onaj svet što je tamo iza tihoga atlanskog okejana.Za tim se poče na zemlju spuštati tijan, providan, a ovde onde treperav veo večernjega sumračja.U taj se mah, za dva koplja gore, pa zapadnome horizontu, zablista jedna zvezda kao alem kamen u kosi Venerinoj, a za tim se stade, malo po malo, sve u jednu nerazgovetnu celinu stapati, dok najposle ne dođe na onaj tajneni karar, kad čovek i sve vidi i ništa ne vidi.... Večeri imaju nečega što nemaju ni dani ni noći.One su suparnice zore, a posestrime jutra.Zora nas budi, a jutro uvodi u život novoga dana; ali nas veče opominje da razmišljamo o sebi, o svetu — o onome što je bilo u minuloj i o onome što će biti u budućoj večnosti!... Ja i moja Mara dugo smo se divili ovoj veličanstvenoj raskoši tvorčevoj.Ona beše naslonila svoju lepu glavu na moje rame.Pogleda me onim velikim plavim očima, pa će me upitati: — Ama, kako ti nađe ono veče kuću doktorovu?To mi nisi još pričao. — Od kud ti sad to pade na um da me pitaš, anđele moj? upitam je i stanem je milovati po onoj svionoj kosi što je beše nemarno prosula po njenim gipkim plećima. Ona me poljubi.Ja joj pogledam u oči.U njima beše jedan čitav svet.I taj svet bio je moj raj. — Istina, kaži mi!...Ti u B...., veliš, nisi do tada nigda dolazio.Onda beše tamna noć.Crni oblaci behu pokrili nebo.Jest; ono je odista bila strašna noć. — Dobro se opominješ, čedo moje.Ala su to za me mile uspomene!...I ja se sećam — svega, svega....Jest, noć je bila tamna.Kiša je pljuštala.Olukom je jurila voda.Ja izletim na sokak.Pogledam gore, pusto — nigde se niko ne čuje.Pogledam dole.Smotrih jedan osvetljen prozor.Poletim tamo.To beše nekakva dvokatnica.Gore doksat, dole k’o kafana.Fenjer je izdisao.Gore, na gornjem boju, beše jedan prozor osvetljen.Na moju viku: „Sedi li ovde doktor?“ — One svetlosti u sobi nesta.Čuh kad se otvoriše jedna vrata, i odmah za tim sinu svetlost po onome doksatu....To beše jedna mlada i lepa žena.Kao da je sad gledam — u onoj dugoj beloj haljini.U ruci je držala sveću.Sad bi je mogao poznati.Ono čelo, one oči — pa ono, kao sneg belo lice — sve mi je to i sad pred očima!... Mara me pogleda, a lagačka joj rumen preleti preko lica....Prva surevnjivost!Pa — i ona me je usrećavala. — „Ko ga tražite, gospodine? — upita me, dosta potresenim glasom. — Lekara, gospođo....Nesreća se pogodila — Kome?“ — — Đeri Vula ugostitelja. — Mari?!“ Ona se zamisli.Za tim će mi reći: — Lasno ga je naći.Vidite li ona dva osvetljena prozora?Pogledajte gore!... — Vidim. — Ono je sreska kancelarija.Od nje, malo više uz brdo, treća kuća.Ima veliku kapiju.Kuća je malo uneta u avliju....Odavde levo, uđite u prvo sokače.Ono će vas odvesti na jednu raskrsnicu; tu okrenite desno, i onda ćete pravo na osvetljene prozore, a otlen, lasno vam je.Treća kuća“.... — I, zlato moje, ja nađoh lekarev stan — kao da sam sto puta njegovoj kući dolazio.Naš slavni kum!... Mara mi pade oko vrata.Obasu me poljupcima; izmače se malo, pogleda me, pa mi pritište još jedan vatren poljubac; ali sad u usta. — A znaš li, zlato moje, koja je ono žena bila? — — Ne znam. — To je bila Sara.... — Koja Sara? — — Ona što si je sad u prošlu nedelju odveo u grad....Da vidi.... nesrećnog Feđu. - - - - - - - - - - - - Drugog jednog dana, jedno posle podne, sedimo opet ja i moja Mara.Sad smo se prepirali.Ona je dokazivala da sam ja opasnije ležao, a ja njoj da je ona.Nikako se nismo mogli pogoditi, dok će ona srdito lupiti nogom: — Šta ti znaš?!...Ja sam pored tvoje postelje sedela — dok god ti nije bilo bolje.... Ja se zastideh.Ja pored njene postelje nisam ni jednu noć odsedeo.Ona je imala pravo. U taj mah zaklaparaše nekakva kola u našoj avliji.Preko Marinog lica prnu zrak radosti.Ona skoči.Oslušnu malo, pa će pokliknuti: — Ovo je čika Jole!Poznajem ja lupu njegovih kola. Poletimo oboje.Činoša i Đulaša prvo opazismo, pa onda, naravno, i Jola.Mara mu se obesi o vratu, pa ga stade cmakati.... — E, e; dosta, dosta! udavićeš me! i oči mu se napuniše suza. — A šta radi moja mamica? — Zdrava je, vesela je...Pozdravila vas je. — Ostavi to!....Neka, ja ću.Ne umeš ti to!Šta se pačaš u ono što ti zanat nije?! okrete se on meni, kad pođoh da isprežem konje.... — A moj tatica? — — I moj tatica?...Nije samo tvoj! osečem se ja. — Vaš tatica suši šljive, odgovori nam Jole....Da vidite, kakve je sad načinio pušnice!Sad ima dvanaest lesa više.One su lanjske prema ovim — ništa.... I Jolovo se čelo od jednom namršti, a preko lica mu prođe tužna seta. — A znate li ko je umr’o? — Mara ga pogleda; pogleda i u me, kao da me je upitati htela — znaš li ti? — — Naš dobri otac Ostoja.Sad baš u petak.U subotu smo ga saranili....Bilo mu je na pogrebu pola sreza....Baš ga ono ubi.Proklete im duše!...Ama je i njih Bog ubio. Mara se okrete meni.Oči joj behu pune suza.Ona mi pade oko vrata, i poče jecati.I ja sam zaplakao. — — — — -— — — Jole ispreže konje.Odvede ih u ar.Poskida puno stvari s kola.Dva ćupa pekmeza.Jedno sanduče suvih šljiva.Krupne kao smokve!Jedno ćupče mlada kajmaka; akovče starog suvodolskog vina; jednu kutiju kolača i jednu patišpanju....Što ti je svoja majka!... — A znate li koga sam opet dovez’o?... upita će Jole, i kresnu onim đavoljim okom..Čik pogodite!... Ja se i Mara počesmo zgledati — ko će od nas dvoga pre pogoditi?Ne možemo. — De, Boga ti, kazuj, čiko!...Da nisi.... — Znate koga?...Luda žena!Morao sam....Ona je opet dobra.Znate li šta hoće?...Hoće da moli za Feđu — ne bi li ga pomilovali....Sutra će opet da moli da ga vidi.Ona mi reče: — „Jest; hoću još jednom da ga onde vidim.Neka zna!Tako se ja svetim! — A, laže, boga mi.Ona poludi za njim.... koji?...Sutra da ga puste, ako se njih dvoje ne uzmu, u što hoćte?!..Siroma Zega!....Teci, teci, pa eto!Osta mu ona mehana nedovršena....Ama znaš li s kim sam se otoič sreo? upitaće me od jednom Jole. — S kim? — — S kapetan Nešom.Da ga vidiš, ne bi ga poznao.Od kad ga turiše u konduktere, od onda lepo čovek da izludi.I još mu odredili da prolazi kroz B....Da je sad ono vreme!...Ala bi bilo zvizge!Jest! — ama sad pis!...Doći će, reče mi, i do tebe.Hoće da te moli, da odeš do g. G....Samo neka ga ove muke kurtališe, neka ga premesti gde bilo.Da si ga slušao, kako se pravda.Lisac jedan!A znam ga — kako diše.On mi se požali: — „Opadoše me, brate, Jole, pa eto!Oni i ne znadu ko im je pravi prijatelj.Ja ne umem, brate, da lažem.Nisam naučio.A danas vidiš....Bez toga si prop’o!...“ — A laže dok zine: onomad sam ga video gde oda s g. Rakarcem i đakonom Mlađom.Opkladio bih se da su računali, kad će ovi vaši ljosnuti.... — Boga ti, čiko, šta radi sad jadna Zlata? — — Šta radi; ne pitaj.Onomad joj se sve prodalo?...Znaš li, koga bih ja metnuo u konduktere, da sam nešto u kakvoj bilo vlasti? upitaće me od jednom Jole. — Koga? — — Miju, starateljskog sudiju. — E, to ne ide, moj Jole. — A što k’o ne ide? — Utrapio bih ja njemu trubu u šake, pa neka duva posle!On je, čoveče, sto puta gori od kapetan Neše.On je kriv što danas sirota Zlata kaplje nad tuđim koritom.Bože, da sad ustane Pavle Bošnjak!...More ljudi, ozbilje, šta se ovo radi u ovoj zemlji?...Niti je vajde teći ni ne teći.Teško nejakoj deci!Ako im ništa ne ostaviš, onda se prebijaju od nemila do nedraga.Tuđa majka, tuđa ruka - ladni su kao led ledeni!...A ostaviš li im koju skramicu, onda je, čini mi se, još gore — po njih.Onda se nad onom jadnom zaostavštinom iskupe kojekakve izelice, kao crni gavranovi nad kakvom strvinom, i otlen se neće odmaći dok sve ono ne raskljucaju.Eto, Zlatu su prosto prodali.Baciše je onome nesrećniku, kao kad ko baci jagnje pred gladna vuka....Nego joj je bar ono detešce — k’o zlatna jabuka!...Bog neka joj ga poživi! — Pa da joj mi pomognemo, što god što god, šapuće mi Mara i nasloni svoju lepu glavu na moje grudi....I — ko da je ne posluša?!.. Ja sam jedan srećan čovek!... Tomo Brico, još one noći, pirnuo je nekud.Tražili su ga na sve strane.Ali je onoj zverci mučno bilo u trag ući.Kažu, da su ga u Rumi viđali u nekakvom tamburaškom društvu.Dobro udara u tamburu.Još se karta.Ali se, pričali su mi, još zanima jednim poslom: živo radi na tome, da se u Sremu što više raširi nazarenstvo.On je našao, da ta vera stoji u skladu s radikalskim načelima.Na Srbiju diže drvlje i kamenje, i obično joj preti — ruskim Kozacima. Ženu i decu prihvatila je Sara Zegina.A i pravo je bilo.Jeca joj se našla u pomoći kad je ono Zega već sa svim pao u postelju.Ona mu je i oči sklopila...Sad ona drži kafanu u kapetan Vasinom konaku... Začudio sam se jednoga dana kad dobih jedno pismo, pokriveno žigovima.Iz Amerike je, i to iz Čikaga.Otvorim ga.Srpska slova, srpske reči, srpski dah: „Evo me s ove strane okejana.Oko mene se iskupili Dalmatinci, Ercegovci, Bošnjaci i druga braća Srbi.Ne koljemo se kao tamo.Mi smo gotovi da ovde jedan za drugog izginemo.U nas samo nema partija.Mi smo svi k’o braća rođena.Naše misli često odavde odleću preko sinjeg mora, promiluju i ižljube ta lepa brda srpska, te reke srpske, ta cvetna polja srpska, te mile dubrave srpske — tu dragu otadžbinu Srbinovu!...A kad se prenemo, a mi u tuđini, daleko daleko od svoga zavičaja!Onda nam bude teško.Vrlo teško....To vi tamo ne možete znati. Sad jednu molbu.Svi vamo imaju svoje zastave....Mi smo ti samo sirotani.Pošlji nam jednu!Ali znaš kakvu? — Dušanovu!...Da mi je da je vidim, da se pred nama zaleprša, ne bih žalio odmah umreti...Učini to!Bratsko ti pozdravlje od brata Srbina Tome Brdarice.“ Jadno srpsko srce!...Gde je prnulo, kolika li je mora prebrodilo da samo svome idejalu oduške nađe!... Ima jedna strašna boljka.Ona svoje poreklo dovodi od ovoje sestre, koja se zove kuga ljudska.Zaboli to — na zdravo, koliko kad bi iglom ub’o. I taj se mali ubod zarije dole čak do kostiju, pa otud stane, da štreca kao iz kakve strahovite dubine.Nešto modro — koliko ovršak od čiode, preko koga se prevuklo nekakvo zelenkasto vlakno; ali tu baš — kao da su se stekli svi konci tvoga života, i k’o da ih neko usijanim šilom čupa i raskida.Koga ova zla boljka snađe, taj ne svodi oko na oko — ni danju pi noću.Toj je boljci narod mnogo imena dao, pa je ovo zlo opet ostalo bez pravog imena svog.Jedni ga zovu: „nepomenuo se“; drugi bi rekli: „onaj slepi“; a zovu ga i: „onaj crni“. Eto, to je „crni prišt“. On se najradije gnezdi gde god na prstu, a duša mu je, da se pod sam nokat zavuče.Ali ma gde se uhvatio, on oko sebe stane riti, Bog s nama bio, kao da je nešto živo.Od njega čoveku nokti otpadaju; a ako mu je kost na putu, on i nju razrije i na polje izbaci.On vrlo često ubija svoju žrtvu; ali i kad prođe, on svoju postelju ostavlja.Nju čovek sobom odnosi u grob. Od take boljke bolovao je i politički život srpskoga naroda.Događaji koji su u ovoj priči ocrtani — samo su pojedini momenti izneti iz zlosrećne 1883 godine.Mi njenu erupciju mukom prelazimo.... Dosta je da, s bolom u duši, uzdahnemo: „Pomenulo se, a ne povratilo se!“ 142 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 142. MILORADA P. ŠAPČANINA. U REDAKCIJI I S PREDGOVOROM. DR. JOVANA SKERLIĆA. Štamparija „Dositije Obradović“ - Kneginje Ljubice ul. Dimitrija Gavrilovića (pređe Ace Stanojevića) Već je dva puta neko lupnuo štapićem pred školskim vratima, pa i nakašljao se, ali mu se niko iznutra nije odazvao.Vatra je na ognjištu gorela, ali u kuhinji nigde nikoga.Tek kad se i po treći put čula malo jača lupa, trgne se učitelj Maksa u svojoj maloj sobici, ostavi Plutarha, kojega je dotle pažljivo čitao, metne zalogu kod Aleksandra kralja makedonskog, skine naočari i spusti knjigu, pa onda priđe k sobnjim vratima i otvori ih. Pred njim je stajao jedan stasit, ličan seljak, koji držaše za ruku svoga sinčića, koji pod pazuhom imađaše bukvar. — Dovedoh ti dete, učitelju, da i njega učiš sa ostalom decom.Zdravo je, kao jabuka — gledni ga samo!Jedva sam ga oteo od Petrije.Mati, kao mati, da joj je neprestano da pilji u svoju dečicu. — Hm! prihvati učitelj Maksa, a koliko mu je godina?Znaš, po zakonu.... — Kad je ono Morava potopila selo, onda se rodilo, pa sad računaj.Ja bih rekao da mu je punih sedam. Učitelj još jednom odmeri očima dete od glave do pete, otvori svoju malu, okruglu burmuticu, ponudi nekoliko puta svoj razmaženi nos, mahinalno ga ubriše dva tri put plavom maramom, pa onda pozove oca i sina u školu, sede za plavi školski sto, izvuče iz fioke upisni protokol i otvori ga. — Kako je ime detetu? — Zovemo ga Kiran, a kršteno mu je ime Grgur. — Dakle Grgur, zabeleži učitelj, pa opet ozbiljno pogleda oca: a prezime? — Hoćeš li po ocu ili po dedi ? — Po dedi. — Zdravković. — Nek je živ i zdrav, reče učitelj zatvarajući knjigu, sad je prvorazredac. — U ruku učitelja, okrene se otac pun zbilje svome malo zaplašenom sinčiću. A kad je s puno poštovanja poljubilo starog učitelja u ruku, dete opet grčevito stište ruku svoga oca, obori očice, i da mu je onda ko pažljivije pogledao ispod trepavica, opazio bi dve suzne kapljičice, koje se samo malko pomoliše, pa opet ustaviše, jer je lepi mališa već dotle savladao strah i stegao svoje uzbuđeno srdašce. Kad svi troje izađoše u školsko dvorište, opaziše, da mali brdski konjičak, privezan za jedan proštac u školskoj ogradi, mirno stoji oborene glave, i željno očekuje, da ga oslobode tereta, što visaše s jedne i druge strane o drvenoj samarici.I Grgurov otac kao da znađaše jade i nade svoga mučenika, ode te poskida vreću i torbu, nekoliko drvenih zastruga i jedan najprostiji sandučić.U vreći je brašno prohino, a u torbi pšenično; u zastrugama sir i so, a u jednoj pozamašnoj kesi beo grah.U drvenom sandučiću je skromna detinja preobuka. Škola je b....ska u brdu.U brdima su sela mnogo manja nego po pitomim ravnicama, pa s toga po više sela šilju đake u jednu školu, koja je obično, isto kao i b....ska, baš uza samu crkvu.U takim školama deca žive stalno, i samo o velikim praznicima i o školskom odmoru odlaze svojim kućama.Ocevi donose hranu odsekom, po propisu, koji je utvrđen običajem.Kad je Grgurov otac sve tačno i ispravno predao učitelju, poljubi se s njim, poljubi još jednom ozbiljno svoje lepo dete, pogleda ga mirno i spokojno, ali pogledom dužim i dubljim, okrete se isto tako spokojno, usede na konja, pa sa svim običnim glasom reče: „zbogom“!Okrenuv se još jedanput samo, jače opankom munu konja u rebra, i ne okrenuvši se posle toga više ni jedan put, uhvati stazom kroz planinu.A kad je bio u najgušćoj gori, okrete se dva tri put, pa onda, ne videvši nikoga osim kojega pupavca ili plašljivca zelembaća, pokri desnom rukom svoje naoblačeno lice i grunu u plač. A zašto je plakao? Kazaćemo i to, ali samo radi onih, koji ne imađahu od srca poroda.Onima, koji su ga imali, i samo se kaže.Jaše Ivan Zdravković svoje slabačko kljuse, koje ponajlak grabi napred ni brže ni lakše, jaše, a on, kad mu malo laknu posle nekoliko potočića suza, poče se sve većma udubivati u svoje misli, u sebe sama, u svoj mirni seoski život tamo gore u gorovitoj planini.Drage mu se slike pojavljuju u uspomenama, koje, kao nikad do sada, oživiše u njemu.Učini mu se kao da vidi svoje bele i pitome vočiće, sluša kako škripe točkovi pod tovarom, kako se bele bukove oblice, a međ njima hrapavokorni cerići malo pre osečeni tamo u braniku, on ponajlak ide na kolima, a maleni sinčić, s prutićem u nejakoj ručici manje tera, više nudi i hrabri malo posustale vočiće, da pohitaju kući za videla...Eto sad baš Ivanu izađe pred oči lepa slika tihog, domaćeg života: on sedi u kući na klupici pored vatre, domaćica sprema večeru, a mali Grgur, nestašan i torokljiv, igra se oko žive vatrice, koja puckara; čas oko njega poskakuje i zapitkuje, čas se vrze oko matere, koja ga naizmence ljubi i kara, kara i ljubi.Šta puta, u prvi osvitak, skoči da pohita u polje, u goru, pa se kradom, kradom da i žena ne vidi, nagne nad lepom glavicom svojega sinčića, gleda ga i gleda, pa onda, na prstima, da ga ne probudi, ode iz kuće.A sad šta ćeš, moj veseli Ivane?Tu su mu se opet oči zamaglile, duša uzmutila, pa niti je šta čuo ni video.Tako je prošao goru, pa seoski potes u rečenome ključu, pa posle dolom duž livada, pa opet kosom uz brdo do svojih kutnjih vratnica.Tu ga je dočekala brižna žena Petrija. On je ćutao, a ona pitala.Pitala je mnogo, pitala je sve.A kad je ona prestala sa svojim punobrižnim pitanjima, onda je on na mahove ispričao sve, svaku i najmanju sitnicu o detetu, o učitelju, o školi, ali samo jedno nije se usudio da prevali preko svojih usana, nije joj ni iz daleka smeo nagovestiti da je — plakao. A mali Grgur — i on je briznuo u plač, kad je svojim krupnim očicama opazio da otac zamače za goru.U srce mu se spusti teret kao najveći vodenični kamen iz njihove potočare.Ne sme ni da pomisli u svom malom jadu, da će on večeras prenoćiti u školi, bez oca i majke, da ga neće pokriti majka svojim rukama, da, dremajući pod toplim guberom, neće uprti pogled u babu i slatko zaspati.Plakao je, brisao je suze širokim rukavom svoje bele košuljice, a sve krijući, da ne opazi stari učitelj Maksa. Starom učitelj-Maksi nije to bila prvina; gledao je on, pun saučešća, stotinu takih teških dečjih i roditeljskih rastanaka.U svoje mlađe doba, prvih godina svoga učiteljevanja, i sam je prvo samo — sam, a posle sa svojom mladom ženom, oplakao svaki ovakav teški rastanak.Ali posle, navika i starije godine navukoše mu na sumorno lice zbilju, koju je ređe razblaživao odmeren smeh, ali plač — gotovo nikad.Kad je mislio, da će biti dosta, reći će sasvim mirno i poluočinski malenom Grguru: - Idi, sine, dole u potočić, pa malo ispljuskaj oči i obraze, pa onda dođi u kuću. Učitelj Maksa ode u sobu da ostavi svoga Plutarha u školski orman, a maleni Grgur, jedva koračajući od bola, siđe dole u potočić, stade na dva bela zaravnjena kamena u sred bistre i providne vode, zaiti ručicama sveže vodice i umije se.Pa onda je stao na travu, koja se modraše duž obale s jedne i druge strane, gledaše u bistru planinsku vodu i slušaše njezin romon preko šarenih, oblih, a i mnogouglastih šljunaka.Gledaše i slušaše: činjaše mu se kao da u tom žuboru čuje po koji slatki glasak svoje matere pa bi čisto i on dalje potokom, možda bi ga dobar i milostiv odveo do samih livada, što se vide ozgo sa njihovih vratnica. Tu poče sunce sasvim zamicati za brdo na zapadnoj strani škole.Još se iznad mlade gore viđahu polu-svetli vrhovi poslednjih pera.Malo prođe pa i njih nestade.Samo na najvišim vrhovima starih hrastova, na crkvenoj kuli i na školskoj zvonarnici, što za trenut dva blesnu poslednja crven — pa i nje iznenadno i bezšumno nestade.Nad potočićem poče se hvatati suton i spuštati svečani, ali i tajanstveno-zaplašljivi mir.Mali Grgur, uznemiren takom nenaviknutom samoćom, pohita natrag, a kad beše već blizu školskih vrata, a njemu se otkide nekoliko komada od onog teškog kamena, što pritiskivaše mlado srce njegovo: pred kućom, na jednoj staroj drvenoj klupi, seđaše jedna postara žena, blagog lika kao u njegove matere, a do nje lepuškasta devojčica, ni mlađa ni starija od njega.Mali Grgur nije nikad dotle video, ali mu njegovo srce šapnu, da su to učiteljka i njezina kći.Maši se ruke stare gospođe, koja, umorna, usili se da se osmehne, a njezino dete, nestašnu i suvonjavu devojčicu, samo je pogledao.Učiteljka ga je blago zapitkivala, a on joj je, u izdrobljenim rečenicama, ispričao svoj mali kratki životopis. Pade suton da se u dvorištu već ne mogahu raspoznati dudovi od lipa.Pored školske ograde prođe još po koji odocneli ratar, sam, umukao, žurno grabeći da sasvim ne omrkne izvan svoga krova.Daleko u šumi čuo se ćuk.Tamo kroz granje visokoga bresta svetlila je već dosta jasno zvezda večernjača.Svi uđoše u kuću. Učiteljka dade upaljenu sveću svome detetu, i posla je, da dobro pritvori školske prozore, koji su, obično, po celi dan bili otvoreni.Mali Grgur pođe da joj pomogne.Uđoše unutra.Ostaviše sveću na jednoj od skamija.Dok je lepuškasta i malo nestašna devojčica zatvarala krila, dotle je on pažljivo razmatrao školu i njezin skromni nameštaj.Sveća gorijaše gotovo crvenožutim potmulim plamenom; oko nje, u njezinoj bliskoj okolini, raspoznavahu se svi predmeti jasno i razgovetno, ali tamo dalje, po uglovima i zidovima, pao suton, polusumrak, da se jedva mogaše razaznati stari školski orman za knjige od one velike peći desno od vrata, koja je cela sastavljena iz zelenih uglađenih kaljeva. Mali Grgur pažljivo gledaše skamije, pa učiteljev sto, pa crnu veliku tablu, pa onu ikonu između prozora, koja se nije dala razaznati.Učini mu se sve to tako ozbiljno i sveto, da se ne usudi ni u što taknuti svojim prostim, seoskim prstićem.Ma da još nije umeo mnogo ni misliti ni osećati, ipak mu nekako čudnovato beše i u glavi i u srcu.Čisto se bojao i da pomisli, da će već sutra i on sedeti u jednoj od tih čudnovatih klupa i slušati nauk, o kom je tako mnogo slušao od svoga oca i od svoje matere.Svako je dete radoznalo, ali mali Grgur, još tako mlad i iz tako zabačenog sela kao što je njegovo, ne da nije bio radoznao, nego je umeo svoju radoznalost da sakrije, da ne poverava jeziku, ali si mu je tim razgovetnije mogao čitati u očima. Ali mala devojčica, koja već dotle pozatvara sva krila, gornja i donja, nije još bila tako hladna i mirne prirode, da posmatra oči novoga drugara i iz njih se najpre uveri, je li on radoznao, ili ne.Ona je jedva živa preturila veliki školski odmor; njezin okretni jezičić, njezina nemirna ustanca navikla su cvrkutati i torokati po ceo dan, a duša joj beše zapitkivati, opisivati i pripovedati sve što je znala, čula i videla.Uze sveću u svoju suhonjavu ručicu i oštro pogleda svoga pratioca: — Kako ti ime? — Grgur, protepa on dosta nepouzdanim glasom. — A meni Danica, a zovu me i „divljim piletom“.Imaš li bukvar? — Imam. — A čitanku? — A šta je to? — A „prvu znanju"? — Nemam ni to. — A računicu? — Jok! — A ja imam puno puncato knjiga; već sam poderala četiri bukvara i dve čitančice.Ja znam napisati celo tvoje ime.Samo da vidiš. Tu ga uhvati za rukav i povuče k tabli.Uzev kredu, poče se usiljavati da napiše veliko glagolj, pa malo rci, pa malo glagolj, ali uporna mala ručica, pa kredom ni maći!Ljutito baci kredu na školsko tle, koja pršte u male komadiće po svima krajevima sobe. — Ja znam i računati, a znaš li ti? — Ja ne znam, odgovori Grgur, misleći da toga ima samo u školi. — Vidiš, ovako se piše jedan, ovako dva, ovako tri....Govoreći to, doista je napisala sve te brojeve, ali svaki u drugoj veličini i u drugome pravcu. Grgur gledaše, ali se toliko ne čuđaše; ne viđaše mu se da će to biti Bog zna šta. — A jesi li video kadgod nulu? — Lulu?I moj baba.... — Nije lulu, nego nulu.Pogle samo, kako je umem lepo napisati. — A šta je to nula? — upitaće na to Grgur, pogledavši je malo ozbiljnije. — Nula je ništa, ona znači stotinu i hiljadu.Kad ih je mnogo, možeš koju i pobrisati. Mahnu glavicom Grgur pa gleda, pun čuda, u to učeno čegrtalo. — A kakva je ovo ikona? upita je Grgur. — To je Sveti Sava, što je sazidao ovu školu.Njega slavimo, jer on pazi na nas; po ceo dan gleda i sluša, kako se učimo i vladamo.Vidiš, kako preti onim velikim prstom što ga je podigao. Tu ona podignu sveću bliže ikoni, a mali je Grgur dugo i pažljivo gledaše i gledaše, pa onda skide svoj novi fesić i prekrsti se. — Pa ti se već znaš prekrstiti! Poče se tome čuditi iznenađena devojčica. — Znam. — A ko te je učio? — Baba. — A znaš li Oče naš? — Ne znam. — A Bogorodice djevo ? — Ne znam ni šta je to. — A ja znam i Oče naš i Bogorodice djevo i deset zapovesti božjih.... Izgovorivši to, poče običnim školskim tonom i ritmom da odčegrtava svome zanimljivom i jedinom slušaocu sve svoje teološko znanje, dok ti se iz kuhinje zaori materin glas: — Danice! Mali Grgur je bio prvi od đaka iz daljih sela.Tek će kroz koji dan po nedelji stizati i ostala deca.Đaci iz sela u kom je škola sutra će početi dolaziti.Učiteljka ne dade malome novaku da sam noći u đačkoj spavaćoj sobi; još je dete nejako, može se prestraviti.Namesti mu na krevetu niže svojih nogu, i po večeri pozovu ga u sobu.Izuje svoje nove opančiće u kući, pa bojažljivo uđe unutra.Učitelj Maksa već se spremaše da legne, stajaše pred ikonom nad stolićem do kreveta, držaše u rukama brojanice i na glas čitaše psalam: i dažd nam, vladiko, na son grjadušči...Mala Danica već je zauzela svoje mesto do zida u materinom krevetu, pokrila se, a čupavom glavicom vrti to na jednu to na drugu stranu po belome jastuku, a suvonjavim ručicama zagrlila mačku, koja se strpljivo predala svojoj sudbini, čekaše da tu malu vižlju uhvati prvi san pa da umakne.A kad je mali Grgur prišao da zauzme svoje mesto na krevetu, mala Danica pogleda ga s puno radosti, zgrči većma umorne nožice pod jorganom, klimnu malo glavicom, većma pritište cicu k svojim prsima, pa onda, u ime lake noći, isplazi svome milom gostu vrščić od onog nemirnog, a opet tako milog jezičića.Mali Grgur i ne opazi sve te pokrete i pozdrave svoje nove prijateljice, ali, kad je već bio pod guberom, zamakoše mu oči za onaj veliki sahat na duvaru.Nikad svoga veka nije video sat, gledao je u šetalicu, u skazaljku, u neznane brojeve, i u one tegove, koji mu tim većma zavrtiše glavu, kad im učiteljka, pre nego što će leći, priđe, jedne podignu gore, a druge povuče dole.Gledao je i gledao, a kad poče izbijati devet i tegovi sami potegoše jedni na niže drugi na više, prosto nije mogao da zaklopi oči od čuda, mislio je o tome i mislio, pa tako, kao umorno jagnješce, i zaspao.A prvi sanak pod školskim krovom beše tako drag: snevao je svoju majku Petriju i svoga oca Ivana, pa čak i onu nemirnicu što već u velike sanja na toplim nedrima svoje majke, što joj se lukava maca već izmigoljila iz ručica i nečujnim hodom sišla u svoju noćnu stražaru, na široku prečagu pod višnjevim stolom. Ne prođe nekoliko dana a škola b...ska zabruja kao košnica.Iskupiše se đaci iz sviju sela, i stari i novi.Jedva ih je učitelj Maksa smestio u skamije: napred mlađi nazad stariji.U klupi prvoj do učiteljeva stola sedelo je nekoliko njih najmanjih i nejačkih: među njima Grgur i Danica.Novi đaci, a osobito Grgur, seđehu mirno kao bubice, a oni stariji već su više davali sebi slobode, osobito kad učitelj nije u sobi.A mala Danica, ona kao na iglicama okretala se čas na levo, desno i nazad; sve je želela čuti, sve videti svojim malenim živim očicama. Učitelj Maksa ozbiljno sedi za svojim stolom, s naočarima na nosu, a pozamašnijim prutićem u ruci.Pročita članak dva iz čitanke jasno i dostojanstveno onako kao parimeje o velikoj večernji, udari prutom o suhi zvučni sto, da ulije strah, a sa strahom badru i opreznu pažnju, pa onda one starije redom preslišava.Maleni novaci sede samo i slušaju položivši malene ručice na gornju dasku od skamije, slušaju i gledaju i zebu u plašljivim srcima: šta li će biti kad učitelj Maksa navali na njih.Ćute, ne miču se kao slike mramorne, ne smeju ni da pomisle na taj užasni čas, — ni živi se ne čuju. Kad je bilo pri kraju školskih časova, onda su stariji đaci, po zapovesti učiteljevoj, svi u glas, više pevali nego govorili: „jedan put jedan jest jedan", pa sve dok god nisu prešli cele tablice množenja i deljenja.Zatim se pojali: tro pari, kondaci, jektenija i druge prigodne pesme crkvene, pa onda molitve. Pre nego što se pođe, ustanu svi, ućute, učitelj u njih dugo i oštro pogleda, oni se ućutkavaju sve tiše i tiše, dok god se ne umiri i onaj poslednji žagorić u onoj poslednjoj skamiji do duvara.A onda učitelj Maksa jasno objavi svima i svakome prve temelje njegova „vospitanija“. — Ko se usudi iz školske avlije, bez moga znanja, naglašuje učitelj Maksa, biće uhapšen! Svi pretrnu. — Ko ne skine kapu starijemu, i u ruku ga ne poljubi, prvi put haps, drugi put četiri pruta! Svi još jače zadršću. — Ko ne bude znao lekciju, svi da znate, — ja ću mu suditi! Svi se skameniše. — A ko bude dirao u tuđe, ili drugoga udario, neka mi i ne izlazi pred oči!Jeste li me razumeli ? Svima se srca slediše, a jezik zaveza. — Jeste li razumeli? viknu učitelj Maksa još jačim glasom.Nekoliko njih iz najstarijega razreda promucaše, ali više kroz zube „jesmo“, učitelj se zatim udali, a đaci, polako, jedan po jedan, ostaviše svoja mesta i iziđoše koji u kuću, koji u prostrano školsko dvorište.Oni najmlađi, malo poprestravljeni, jedva se setiše da je nastao čas slobode, a mali Grgur, pozvan malom Danicom, izađe zajedno s njom iz tog zagušljivog školskog vazduha. A kad su bili kod baštenskih vrata, Danica pozove unutra svoga novog druga.Beše tek početak jeseni.Pored staza i ovde i onde između leha beše još šarenog i svežeg cveća. — Ala u vas ima mnogo cveća! primeti mali Grgur, pošto je malo odahnuo od mučnih utisaka prve školske pouke. — Hoćeš da ti uzberem? — Ne.To je tuđe, a učitelj reče: ko u tuđe darne... — Ovo nije tuđe, prekide mu govor mala Danica; ovo je naše, ovo je moja mati sadila. Tu se saže i uzabra nekoliko stručaka. — Evo ovo je karanfil, ovo lepi čovek, a ovo žuto ne znam kako se zove.Gle kako ovaj beli karanfilić lepo miriše. Rekavši to, pruži uzabrane cvetiće.Grgur se jedva osmeli da ih se dotakne.A kad se ona saže da otkine još jedan bokorić crvenožutog cveća, a on ih vrlo hitro spusti u nedra, bojeći se ipak da to učitelj ne vidi. — Evo ovo je zevalica, a ovo popina kapica, nastavi mala vrtarka, pošto se uspravila i pružila svome drugaru oba pomenuta cvetka. On se ustezaše da ih dotakne. — Šta, ti ne voliš cvet ? — Volim. — Pa što ih ne uzmeš?...Rekav to, opazi mala Danica da i onih cvetića nema u njegovim rukama. — A gde su ti ? On se malo zbuni pa tiho šapnu: — Evo ih. Jedva izustiv to, pokaže joj nedro svoje bele košuljice. — Taki da si ih izvadio ! vikne mala vrtarka malo oštrijim glasom. — Ne smem; ustezaše se plašljivo Grgur, ne smem. — Kažem ti da ih izvadiš! — Ne smem. — Ne smeš? — Ne smem. — Ne smeš ni kad ti ja kažem? — Ne smem. Ona ga pogleda još jedan put malo ljutito, baci oba cvetka što ih držaše u ručici, naprći tanke svoje usničice, „idi!“ reče mu polupodrugljivo, pa okrete leđa i odskakuta iz baštice, preko školskog dvorišta, pravo u kuću. I Grgur, stidan, izađe iz bašte.A kad beše sunce iskočilo na podne, seti se i on gladi i glad njega snuždenoga, pa uđe u sobicu gde su đački sandučići, te na dnu svoga sandučića, pod drugi par svojih košuljica, sakrije sva tri cvetka, što ih dotle nošaše u nedrima.U taj mah udari najstariji đak u gvozdenu „zvečku", što visaše o jednom drvenom stubu školskoga hodnika.Znak da je na učiteljevom satu kucnulo dvanaest i da valja sesti za obedni sto.Svi, pa i mali Grgur, odoše u sobu gde je bila dugačka prosta sofra, koju su obično zvali trapezarija.Posedaju oko stola prvo stariji, pa mlađi, pa onda najmlađi.Famulus, koji je u isto vreme i kuhar, iznese nekoliko punih činija pasulja kuhana sa slaninicom, a zatim razdeli svima pozamašne kriške prohe, koja malo pre izvađena iz peći, pušaše se i mirisaše. Posle onakih strogih opomena odrasli mladići dugo se ne bi setili ni jela ni pića, ali u malene dece i žalost i radost kratkoga su veka.Kad ih gledate kako živo veslaju onim drvenim kašičicama i čas pootkidaju zamašnije zalogaje one tople proje, i sami biste, ma da ste taman od stola, dobili volju da sednete pored njih, pa da se siti nakusate njihovog prostog, ali tako ukusnog ručka za gladne dečje stomačiće. Po jelu svi odoše dole na potočić, opraše umašćene ručice, ispljuskaše usta i umiše se.To je stara učiteljeva zapovest, koju, kao najsvetije predanje, predaju stari naraštaji mlađim kolenima učeničkim.Posle umivanja nastaje kratak odmor, pa odmah zatim svaki svoju knjižicu: koji pod orah, koji pod brest, koji tamo kod koševa, dok ne oglasi zvečka školski čas. Kad su se vraćali s potoka, mali Grgur poizosta malo od svojih drugova, stade onde na livadici i dugo, dugo gledaše tamo niz vodu: voda strujaše već onim tajanstveno-tužnim jesenjim žuborom, a ti zvuci dotakoše se njegovog razneženog srca, probudiše u njemu i oca, i majku, i kuću, i vočiće, i one pitome ovce što planduju u onom brsnatom šumarku iznad kuće njihove.Vidi ih sve, već da pruži ruke da ih dotakne, ali u taj isti mah ču gde ga neki šumski duh viknu po imenu.Trže se, i pogleda iznad sebe.Na brdašcu, preko kojega se beljaše utapkana stazica, kojom se slazi na potok, stajaše mala Danica. — Ja te, ja te zovem, Grgure! viknu ona još jačim glasom, ne mičući se s kamena, na kom se gotovo vrćaše na jednoj nožici. Grgur pođe korakom laganim, neodlučnim, još pun one čiste anđeoske sramežljivosti, koju je sobom doneo iz svoje planine. — Brzo, brzo! vikaše ponovo.Vidiš kako ja!To rekav, pa kao tica letnu niz brdo, i za trenutak dva već beše strčala pred njega. — Evo sam ti donela, reče, a ruku, u kojoj beše dar, držaše nazad...Pogodi šta! On je samo blago pogleda, pa opet spusti oči preda se, i stidno prošaputa: ne znam, — Donela sam ti uštipak.Pogle koliki je!Najveći sam ugrabila iz činije, kad sam sama ostala kod stola.Zagrizni samo, pun je pekmeza.Voleš li pekmeza ? — Ja ne znam šta je to. — Zar tvoja mati ne kuva pekmez ? — Ne kuva. — A u nas ima još pun puncat ovoliki ćup. Tu ona pokaza ručicama širinu i visinu toga tako važnoga i omiljenoga suda, a on je morao u dva maha pokušavati, dok se najposle odvažio, te prineo k ustima i pojeo ugrabljeni uštipak. — Htela sam ti doneti i jedno krilance od pileta, ali ja ne marim. .. . a voliš li ti živinu? — Volim, reče Grgur dosta naglo, i, možda u taj mah prvi put, nasmehnu se s puno zadovoljstva. — Al’ da vidiš naše kokice, pa našeg matorog petla sa ovolikom (pokazujući ručicama) krestom, pa naše patke, pa patka kad potrči za nama!...Imate li vi pataka ? — Mi nemamo pataka, ali kokošiju punu avliju.Da nije lisica, imali bismo i više. — Ja imam moje kokice, obe bele, pa pitome.Zovnem ih samo : trcava, garava! a one obe u krilo, pa ih milujem.Kadgod ih hranim, ja samo pružim ruke, a one same sa dlana kljucaju.Kokice moje, kokice moje! viknem kad jutrom strčim u hodnik, a a one oko mene : kakoko, kakokoko !Sad su sve tamo ispod koševa, ali sutra kad prnu sa sedala, izađi u trem, pa ću ti pokazati obe moje kokice. Još su se nekoliko trenutaka pozabavili na tom malom čotu; ona je pričala, torokala, a on je samo ozbiljno gledaše i slušaše.Međutim zvečka oglasi školske časove, i oboje se žurno uputiše školi.Danica je napred skakutala. Kad je bilo na zahod sunca, zvono s drvene crkvene zvonare oglasi večernju, jer beše subota.Pošto se na glas zvona svi prekrstiše, uzviknuše zajednički: „Svjat Gospod Bog naš“, krenuše se, sve dva i dva, preko školskog dvorišta u prostranu portu, a iz porte u crkvu. Grgur je samo jedanput s roditeljima dolazio crkvi na pričest.Onda je bio malen; što je video, gotovo je manje više i poboravio.Kad je ušao u hram, učini mu se, da je sve drugčije nego što beše tamo pre dve godine.Kad je s ostalim drugovima stao oko pevnice i očitao „Oče naš“, nije se mogao sit da nagleda onih lepih drvenih svodova od klisa, onoga čistoga patosa od velikih četvorougaonih cigalja, onih visokih stolova od beloga drveta, pa onog ikonostasa, sa mnogim ikonama i kositernim kandilima, u kojima baš u taj mah crkvenjak Stevan pripaljivaše vitiljce u rumenim čašicama.Gledao je i gledao, a u maloj glavici poče mu svitati, razgaljivati se maglica, koja ju je dotle obuzimala.Na bezazleno srdašce navališe utisci, koji ga u onaj mah ne razdragaše, ali ga malo po malo ispuniše svetim strahom, divljenjem, nečim što kroz svega njega prelazaše, nečim što je mirno i svečano kao onaj lik Spasiteljev, s kojega dugo oči ne skidaše, a tako prijatno i miomirno, kao kad od izmirne i zadah svetloga bosioka, kojim još prošle nedelje seoske babe okitiše celivaće ikone. Međ muškom decom beše i Danica, ali čas gledaše u đake tamo s druge strane kod leve pevnice, čas se osvrtaše u starije đake, ruke prekrstila, ali vrhovima svojih prstića neprestano čupkaše svoju šarenu keceljicu. A kad poče večernja, mali Grgur ne mogaše da se nasluša čitanja i pevanja.Čudio se popu, koji pred dverima na glas, ne gledeći u knjigu koju držaše, izgovori toliku dugu jekteniju.Pop kadi po crkvi, a on očima za njim, dogod se opet ne vrnu u oltar.A kad se otpeva i ona poslednja pesma Upovanije moje otac i pođoše napolje, on još jednom pogleda na sve četiri strane crkve.Kad beše u porti, dugo ne mogaše da se pribere.U duši mu i svečano i slatko, i vedro i svetlo, i opet nekako prevučeno ružičnim, tajanstveno-prozračnim maglicama.Rađaše se u njemu osećanje, ono gotovo celoga veka na čisto neizvedeno, i razumljivo i opet koliko bi hteli nepojamno, osećanje straha božjega, osećanje koji mnogi kriju, mnogi ga uguše i postanu demoni, a mnogima kao dobar vođ svetli kroz sve dane prevrtljiva života. Učitelj je s popom otišao školi, a đaci se rasuše po porti.Grgur, kako je stao podalje od crkvenih vrata, tu Je i ostao.S pažnjom je pratio igru svojih drugova, među kojima je, kao buba, skakala i trčala mala Danica.Još nije počeo suton otimati mah, a zvečka već oglasi vreme večeri.Za nekoliko trenutaka ni jednoga ne beše u porti.Mali Grgur izađe poslednji, ali mnogo punije duše nego što beše pre ulaska u portu i crkvu.Ćuteći seo je za sto, ali te večeri nije znao šta je večerao.Toliko se zanimao slikama svoje prijemljive duše. Malo po malo, pa već i duboka jesen nastade.Sa lipe i bresta čas manje čas više opadaše list, a hladni vetri učestaše otud s planine.Već mnogo prijatnije u zavetrini školskoj, a u školskoj sobi tako utuškano i ugodno, da čisto milina beše sedeti u skamiji i slušati kad učitelj govori o Svetom Jovanu, o Hristu, o Nemanji, o Svetom Savi, o Caru Dušanu. Dođe i božićni post.U školskoj trapezariji ukide se mrs.Ali zato, mesto prohe, nasta hlebac pšenični.U školi, pre i posle podne, peva se: Tjelo Hristovo primite.Dođe i šesti dan po podne posta bez zejtina; sutra je pričest i početak posta sa uljem.Kad bi oko večernja zvona, otvoriše se školska vrata i uđe pop, s knjigom i epitrahiljom pod pazuhom.Svi ustaše, i kao iz jednoga grla zaori se: „pozdravljajem!“ Sveštenik baci na se epitrahilj, pa onda, raknuvši malo po svom običaju, poče opširnu pridiku o važnosti svetog „pričaščenija“, o svetoj tajni „pokajanija", o „očiščeniju grjehova", o grešnicima koje čeka strašni čas „smerti“, i o pravednicima, koji će, u slavi nebeskoj, sedeti s desne strane Boga oca.Zatim je kazao da sagnu glave i očitao im pokajnu molitvu.Svi ga pažljivo slušahu, gledajući u njegovu dugu malo razbarušenu kosu, u crno džube do kolena, ili u onu anteriju od višnjeve đezije. Kad ode pop, odmah zatim udari zvono na večernju.Među đacima nastala svečana tišina, a osobito mali Grgur dugo ne mogaše da razmrsi nova ukrštena osećanja, koja navališe na njegovu toplu, radoznalu dušu.Govor sveštenikov nije razumeo ni on, ni njegovi drugovi, a najmanje ona mala Danica; ali mu se ipak učini, da iza tih maglovitih reči ima nešto ozbiljno, nešto veliko.Ćutao je, a mlada duša njegova bogatila se, jedrala je tim novim utiscima. Sutradan, na kraju liturgije, pričestiše se svi.Čisto mu se skratiše noge, kad ih učitelj uputi da redom, jedan po jedan, prilaze k „carskim" dverima.Jedva je smeo da podigne oči, kad je bio pred svetim putirom.Sav se promenio u licu, kad je primio u se pričest.Dugo posle nije mogao otvoriti usta da uzme naforu, koju je po pričešću dobio.Osećao je opet nešto novo i veliko u svojoj duši, nešto, čemu ne znađaše pohvatati krajeve svojim nedovijarnim, tako malo dokučljivim mislima.Zamišljen izašao je iz porte, ne gledaše oko sebe, čini vam se zažmirio, pa sanja, sanja sne, koji bi zacelo bili snovi, da ga čas po ne uveri ostali život oko njega, da je sve to java, nikakva varljiva opsena, nego isto tako istinski život kao i onaj gore u njegovom selu. — Grgure, Grgure! probudi ga neki mio glas iz toga zanosa, baš kad je stupio u školsko dvorište.Diže svoju zamišljenu glavicu i vide Danicu, koja mu trčaše u susret.Kad je stigla do njega, dade mu polovinu lepinjice, u kojoj beše sira.Ustezaše se, ali je ipak primio. — Danas nema škole, Grgo; hajdmo tamo na brdo da trčimo gore i dole...Rekav to Danica, zaleti se i pretrča jednu duž.A kad vide da za njom nema njezinog divljašnog drugara, stade, namršti se, uze keceljicu međ prste i svu je izgužva.Ne obrćući svoju lepo očešljanu glavicu, ode laganim koracima u školu. Grgur nije ni gledao za njom.Zanimao se svojim mislima, svojom novom duševnom tekovinom.Otišao je u školu, seo sam u skamiju, otvorio pred sobom bukvarić, zadubio se u svoju lekciju, vežbao se u čitanju, zatim, zagledavši se u mapu Evrope, na kojoj ništa nije mogao pročitati, ćutao je i mislio.Smešno je reći: mislio, ali je, ma kako nejasno i izukrštano, ipak mislio.Iz malih, bledih, maglovitih misli niču sjajne i velike.Postupno raste telo, postupno jača duh. Tako je rastao i napredovao mali Grgur.I on činjaše sve što i ostala deca, ali je ipak bio neko osobito dete.Ma koliko da je ono u školi bilo tamno i koštunjavo, opet je on to brižljivo proučavao, neprestano se zanimao onim što je učitelj Maksa govorio i preporučivao.Svaki pojav u školi, i onaj najmanji, najobičniji, njemu je bio čitav mali svet, kod kojega je vredno zaustaviti se, ispitati ga.A najvećma voljaše u slobodnim časovima biti sam, sedeti u praznoj školi, ili se popeti na ona drva na drvljaniku s knjižicom na kolenima, ili sići dole u potok, pa švrljati gore-dole po onoj samoći.Kad je zima nastala, posle dva tri meseca, Grgur je već sedeo na prvom mestu među svojim drugovima, a čitao i pisao kao onaj najbolji drugorazredac. A te zime bila je zima oštra i snegopadna.Još u prvoj polovini decembra sneg navejao čitave tavane po visovima i dolovima.Mnogi su putovi bili zavejani ili neprohodljivi sa mnogih smetova, što se otiskivahu sa okolnih brda.I kurjaci se pojaviše oko torova, ranije i žešće nego obično; svet se zbio u sela; niko živi ne slažaše amo crkvi i školi; u seoskoj mehani nikoga osim vikača i kmeta, a često ni kmeta, nego samo vikač s krčmarom pretresa seoske politike: do podne se greju kod one velike lastrene peći nasred sobe, a po podne spavaju svaki na svojoj klupi. A učitelj Maksa zatvorio se u svoj pedagogijum, pa po dva dana ne obuva cipela, nego tamo amo u dubokim papučama, kao kakav starozavetni prvosveštenik.Kad dovrši dnevne časove, on se vrati u svoju, obično pregrejanu sobu, pregleda propise, pisaljkom napiše veliko dobro ili nulu, ili drugo koje dotično slovo prema izvrsnosti rukopisa, pa onda uzme Plutarha ili Dositeja ili Čokeove Časove blagogovjenija, namakne velikooknaste naočari na malo zasedlast nos, skupi pojače smežurane usne, uzdigne naviše velike nekako vunaste obrve, prebaci noge, zbaci s gornje noge papuču, i — čita.Sat tiktače, mačka pod stolom prede, u velikoj peći ovda-onda prasne razgoreli ćutak, a vetar na mahove tresne u oba prozora, pa opet se zamaje tamo niz brdo preko snegova, u bestrag.Iz kuhinje čuje se učiteljkin glas, koja sprema ručak, a još više onaj tanki glasić Daničin, koja, kao pilence pored kvočke, skakuće pored matere, zabagljiva svoje prljave prstiće svuda gde ne treba, toroče sve što ne zna, ili peva onim tankim glasićem početak ili svršetak kakve seoske pesme, ili izopačen odlomak kakvoga tropara, koji je čula u školi i crkvi. A đaci u školi sede na svojim mestima i uče.Od njihovih glasića bruji školska soba kao košnica.Iz toga žubora, složenoga iz raznih sitnijih i krupnijih dečjih glasova, dremljivom famulusu u tremu neprestano zuji u ušima : „Dokolje, gospodi, zabudeši mja?Do konca“, ili „Vid, sluh, vkus, miris i osećanje“, ili „Broj kojim se množi, zove se množitelj“, ili „Stevan Nemanja imao je tri sina: Stevana, Vukana i Rastka“, ili „Prvo gladnog nahraniti, vtoro žednog napojiti“, ili koji trećorazredac baš nemirno viče da sve nadviče : „Sve stvari koje je Bog stvorio, a ljudi nisu predrugojačili, zovu se prirodne stvari“.A kad po koji nestaško udari još u jaču deklamaciju: „Najzdravije piće jeste dobra hladna voda“, ili onaj do njega: „Peta zapovest glasi: šti oca tvojego i mater tvoju“ itd., onda se digne u školi tolika graja, tako veleglasan i dosadan koncerat, da se famulus Stepan sasvim rasani, a i učitelj Maksa u svojoj sobi postane nestrpljiv, buni se u svome čitanju, čisto vidi onoga, što je ototanjio u one nesnosne tanke piskove, ili onoga Glišića, što uvek kreše onu „Prvu znanju“ kao da se s nekim prepire, ili onoga Dabišu, Bošnjinoga unuka, što je odrastao u gori, pa dok ne zauvine celom glasinom — ne ide.Pa kad učitelju Maksi već do grla dođe taj koralni rečitativ, a on za trenutak ostavi knjigu, polako, kao stari mačor, približi se školskim vratima, zastane malo, zastane još malko, pa onda iznenada otvori vrata i stane na prag, svojim zapovedničkim okom preseče sve članove kora, a oni, nemi i mirni kao bubice, ni levo ni desno, već svi, kao slike od voska, zabodu nosiće u knjižice, ne miču se, ne dišu.Samo po gdekoji iz najstarijega razreda, preko ivice od one otvorene knjižice pred sobom, kradom baci po koji pogled, pa opet brže bolje u knjigu.Zna, kao čovek od iskustva, da u učitelja Makse nema cile-mile, već, kao poznat dobar disciplinator, odmah: „položi!“ Kad bi Maksa tako vaspostavio mir među svojim pitomcima, svratio bi se u kuhinju, te bi prema stanju onoga što je u šerpenji i loncu odlučio: da li će do ručka moći biti gotov sa započetom glavom u knjizi, ili će je morati dovršiti tamo po večeri.Pa onda bi uzeo s poznatog mesta na polici staklo s komovicom i odneo u sobu: jedna od najvećih karakteristika ovoga vaspitatelja mladeži beše ta: šljivovicu nikad svoga veka nije okusio.Zašto, to nikad nije dokučio ni jedan od njegovih biografa, po kojima ga i mi danas prikazujemo. Taj dan beše četvrtak, sretan dan, kad celo po podne „vlada sloboda".Učitelj je Maksa spavao po ručku duže nego obično.Đaci su, dok je on spavao, sedeli i ćutali onde, gde se koji zatekao, a posle su se razišli po kući i oko kuće.Grgur je bio u školi i s Danicom razgledao dotle neviđenu knjigu, u kojoj, usred slova, beše i po koja sličica: kvočka s pilićima ; ili gusak koji je vijao nekakvog nestaška koji diraše guščiće ; ili derlad što su krala jabuke, pa jedno gazda uhvatio i praši mu tur; ili dvoje siročadi, ozebli i gladni, kako sede pored groba materina.Grgur gleda slike, gleda i čudi se, a mala Danica hvali mu se, kako i ona ume namolovati lutku i konja, uze kredu, pa šaraj po tabli. Te večeri beše se neobično rano smrklo.Kad se upalila sveća u učiteljevoj sobi, opaziše đaci kroz prozor da je još jedna sveća zapaljena na stolu školskom.Začudiše se, jer obično školska soba, kako se pred mrak počisti i pritvori, više je do sutra niko ne otvara.Premišljaju đaci, šta to može biti, kad eto ti među njih učitelja: „Paun Miletić, Krsta Vlajić, Janićije Pešić i Grgur Obradović!" Na ovaj proziv svoj četvorici zadrhta srce ispod košuljice, pa se odvojiše od ostalih svojih drugara.Učitelj napred, a oni za njim, pravo u školu. Učitelj stade kod stola, na kom je sveća gorela.Đaci stoje malo poizdalje pa radoznalo gledaju.Na stolu nekoliko tabaka hartije, ali ne onake bele, po kojoj se, od kako je virgaza i đaka, pišu propisi.Ne veruju deca svojim očima: hartija plava, hartija crvena!A šta je ono tamo, tako, odvojeno?Gotovo bi hteli da protaru oči, da bolje vide, da ih kako ne varaju.Gledaju jedan put, gledaju dva put, gledaju još jedan put, i još dva put: što zlato — zlato, što srebro — srebro.Pitali bi učitelja: je li to doista srebrna ,i zlatna hartija, ali jest, sinko, zucni ako smeš!Samo se malko pomiču, ispružaju vratove, izdižu se na vrh opančića da bolje vide, gledaju, ćute i čude se...Osim šarene hartije, bilo je na stolu dugačkih lipovih cepljika, savitljivih tankih vrbovih prutića, čančić ukuhane štirke, i gomila ekserčića, mali čekić, malo svrdlo i klještance. Učitelj sede na svoje obično mesto za stolom, do njega je stajala i mala Danica.On se okrete svojim učenicima: — Kaži nam ti, Grgure, kako se zove veliki praznik koji nam dolazi? — Veliki praznik koji nam dolazi zove se Božić ! — Kaži ti, Janićije, produži učitelj: ko se rodio na Božić ? — Na Božić se rodio Gospod naš, Isus Hristos, otkreše Janićije. ' — Tako je.A ko je bila mati Hristu Spasitelju, kaži nam ti Krsta! — Mati Hristu Spasitelju bila je preblagoslovena djeva Marija, osokoli Krsta kao iz topa. — Na kom se mestu rodio Gospod naš Isus Hristos, neka nam kaže Paun! — Gospod naš Isus Hristos rodio se u Vitlejemu Judejskom, ispovrti Paun svoju bogosloviju. — A gde se rodio Hristos Spasitelj ? — Hristos Spasitelj rodio se u jaslama, rekoše svi u jedan mah, osim Grgura, koji je o tome samo malo slušao, ali još ništa nije učio. — U jaslama, ponovi učitelj zadovoljno; a znate li kako se zvalo ono mesto gde su bile jasle? Đaci u prvi mah ne odgovoriše, ali Danica digla dva prsta desne ručice, pa palaca li, palaca. — Dobro, reci nam ti! — To mesto zvalo se: Vertep ! Otac je poljubi. — Dakle, zvalo se Vertep.A znate li, deco, šta znači Vertep?Vertep je suvota, u kojoj goveda noćuju.Sad ću ja evo od ove hartije i ovih drva da napravim Vertep.Vi ćete mi pomagati, jer ćete ga vas četvorica i nositi...Ti ćeš, Paune, biti čobanin, ti, Janićije, Irod, a ti, Krsta, car Valtazar, a ti, Grgure, mali car Petar. — A šta ću biti ja, otac? upita nestrpljiva Danica. — Ti si bila i ostaješ moje divlje pile. Tu je, rasrđenu, učitelj Maksa, protivno svojim pedagoškim načelima, malo pomiluje.Ona, nezadovoljna, poče plakati, obori svoju lepu glavicu i pođe. Otac je zadrža, pa opet pomilova. — Grgur će biti mali car Petar, a ti ćeš biti moja mala carica. Danica se nasmeja, pa poče nanovo savijati glavu, ispod oka gledati, smeškati se i maziti.Ali se u Maksi opet probudi učitelj, ozbiljan, sledstven, strog.Savi Danica svoju mazu, đačići u front, a Makso ti uze svoje naočari, pa s njima na nos. — Dakle, deco, na posao.Hodite bliže.Ja ću seći, krojiti i prikivati, a vi ćete lepiti i kako treba pridržavati.Danas i sutra pravićemo Vertep, a u subotu krune i carske žezlove. Kad je bio rad u najvećem jeku, otvoriše se vrata i uđe pop.Pošto je, s jakom lupom (a bio je u onim ribarskim čizmama), stresao sneg s džubeta i obuće, uze svoju čitakinju za dugme i skide.Pozdravi se i sede do učitelja. — Počeo si u ime Boga? upitaće pop. — A šta znam. — Ako, ako.Valjana hartija.Samo klobuke malo poveće — bar dva prsta više nego onomlani.A krune — krunama ti, vala, ni car ne bi zamerio.Kao smišljene.Čij si ti, mali ? zapita pop Grgura. Grgur se zastide. — No, no, no.Ne boj se, čedo, nije, ne boj; popa pita samo... znaš, u crkvi si svagda miran...A šta ćeš ti biti? — On će biti mali car Petar, a ja mala carica, odgovori Danica polumazno, koja se nekako jedva viđaše iza popova džubeta. — Ehe, sve sami carevi i carice, nastaviće popa šaljivo, izdižući obrve...Kako ćemo mi uz vas ovako u čizmama.Dobro, dobro, samo pre svega lekciju!Popina su deca samo dobri đaci...Ko ništa ne zna... — Ništa i ne vredi, doda Danica. — Stoji u bukvaru, primeti popa, smešeći se, a u Svetom Pismu stoji: drvo, koje roda ne nosi, seče se i „vo oganj veržet sja!“ Đak bez nauke, drvo bez roda. — E da crkvenjaka s novinama? upašće učitelj popu u reč. — Dobro te me podseti.Evo obadva poslednja broja Srpskih Novina.Dakle ja, učitelju, imam pravo. Učitelj Maksa pogleda ga radoznalo, držeći makaze među palcem i prstom kažiputom. — Sevastopolj pao. Maksa ispusti makaze i pade na stolicu. Deca pritrčaše i podigoše makaze na sto. — To nije istina! viknu učitelj sasvim odlučno. — Šta nije istina, evo novina... — Novine lažu! — Ama na što da lažu? — Ja kažem da lažu! — Da lažu... hajde neka lažu, samo čuj... — Neću da čujem. — Ama... — Nikakvo: ama ! — Al’ kad ceo svet piše... — Ceo svet laže... — A zašto da ceo svet laže? oseče se pop, u kome je strpljenje već prevršilo meru. — Zašto ceo svet laže... zato što laže. — Što laže!Nije to dosta samo reći; što laže.Dokaži da laže, dokaži, de! Tu se učitelj Maksa doista malo zbuni, pa onda, došav sebi, pogleda najozbiljnije svoje pomagače, i sam nastavi makazama seći šarenu hartiju. Popa ode k velikoj mapi Evrope, šara prstom po Rusiji, pa ga zaustavi na Krimu.Zamera školskoj vlasti, što nije naznačila mesto Sevastopolj: — Kad se ište školski prirez — naj! a kad pišu mape, kao da će im ruka otpasti...Znaš li ti, učitelju, gde leži Sevastopolj? pita pop. Svi su ga tražili po mapi, ali ga ne nađoše. — E vidiš, govori učitelj Maksa i reže crvenu hartiju, eto vidiš, da je sve onako kao što sam ja kazao. — A šta si ti kazao? upita ga pop, uprvši u njega radoznao pogled. — Kazao sam da su Švabe nitkovi. — To zna i Bog i ljudi. — Kazao sam, da su zakleti neprijatelji pravoslavija. — Bili i ostaju. — Kazao sam, da Austriji ne treba verovati. — Zar si ti to kazao, zar to nisam kazao ja? zapita pop. — Ne, ja sam kazao, a, ja, govori učitelj s najvećom brzinom režući hartiju.Ja sam kazao i kazaću, ako hoćeš, i pred samim Knjazem...A koga se ja bojim?Jesi li me čuo, pope!Boga mi se ne bojim ni Knjaza, nikoga, baš nikoga, pa ako ćeš baš ni samog direktora... šta mi može direktor? — Ta nije ni direktor mitropolit, upade mu u reč pop. — Pa šta bi bilo i da je mitropolit! — Znaš mitropolit je mitropolit... ponavlja popa malo kao nezadovoljan. — Mitropolit je pop, k’o i ti... — Jes’ čuo, učitelju, okanimo se mitropolita. — A što da ga se okanem, kao šta mi je on veći nego drugi ljudi... — More, učitelju, ja ti opet velim: arhijerej je arhijerej... — Pa i ja ne kažem da je popečitelj... — Ako nije popečitelj, on je dušepopečitelj. — Za moju dušu ne treba niko da se peče, govori malo jače učitelj Maksa. — Zato će je mnogo peći i žeći na onome svetu...Ali se tu popa umeri, pa okrete dečici: hajdete, deco, malo u trem, proteglite noge. Izađoše deca, izađe i mali Grgur. Popa i učitelj Maksa upustiše se dublje u politiku. — More učitelju, učitelju, baš si pokatkad gori od deteta. — Nisam gori od tebe, obrecnu se Maksa. — Učitelju! — Pope! — S tobom se baš ne da danas govoriti. — Ni s tobom. — Pa šta velim ja? — A šta velim ja? — Ti vređaš moju vlast, a vlast je vlast! — Sit sam ja sviju vlasti i mojih i tvojih, na čast ti sve! — A što će meni sve belosvetske vlasti? opire se pop. — Da te vesele, kad su ti tako od srca otpale. — Ti si, učitelju, mahnit. — Ti si divlji pop! — Švabo ostaje Švabo! ' — A gejak gejak! — Pi! raknu pop. — Pi! pljunu učitelj na školsko tle. Ustade učitelj, ustade pop.Pogleda pop učitelja, pogleda učitelj popa.Namrštio se jedan, namrštio se drugi.Na jedanput prsnu pop u smeh, prsnu u smeh i učitelj.Hodi svaki na drugu stranu, uhvatili se za trbuhe, i tresu se od smeha, Učiteljka otvorila školska vrata, gleda ih i krsti se.Iza njenih leđa nadviruje se famulus Stepan i čudi se.A oni obadvojica pravo jedan drugom, stadoše, pogledaše se, nasmejaše se. — Učitelju! — Pope! Pa se zagrliše i poljubiše.Odoše u učiteljevu sobu i sedoše za gotovu sofru. Tako je vrlo često postajao, razvijao se i svršavao njihov politički dišput! Taman pop uze čašicu komovice, podignu je prema sebi, prekrsti se i reče : pomozi Bože ! a vrata se otvoriše i uđe crkvenjak.Crkvenjak Vaso beše stasita ljudina, Hercegovac, iz okoline manastira Žitomišljića, služi crkvu i popa, čuva državni magacin, prima platu od srpskoga Knjaza, a nedeljom pred mehanom hvali svoga Knjaza sa Cetinja, priča o boju na Grahovu, i plače. Kad je Vaso pružio „pismu“ učitelju i popio čašu, koju učiteljka pruži, udalio se, po starom dobrom običaju, sve nazatke hodeći.A učitelj Maksa ustade, uze naočare sa onog stolića, raspečati pismo, razvi ga, uze ga i levom i desnom, pa, skupivši obrve, poče ga stojećki pažljivo čitati.Popa i učiteljka ćute i gledaju ga.Ujedanput učitelju Maksi zadrhta leva strana donje usne, bore na čelu većma se nabraše prema namrštenim obrvama, grčevito stište hartiju rukama, koje su počele sve jače i jače drhtati, pa onda malo, pobledeo, klonu na stolicu. Popa i učiteljka skočiše sa svojih mesta i pritrčaše mu.On, došavši malo k sebi posle prvoga uzbuđenja, huknu iz najdublje dubine i glasno povika: — Propast! — Šta je, ako Boga znaš? viče učiteljka. — Ne boj se, učitelju! hrabri ga pop. — Zbogom Srpstvo!Zbogom pravoslavije! uzdahnu učitelj Maksa iz dubine svoje izmučene duše i pruži popu ovo zlokobno i zloglasno pismo. — Počem se, čita uzbuđeni sveštenik, počem se u našem otečestvu pri nošenju Vertepa pokazala razna zloupotreblenija, i pošto taj običaj nikakvom dobru ne vodi, to se nošenje Vertepa u buduće strogo i bezuslovno zabranjuje !...Zabranjuje, ponovi pop, pa i on pade na stolicu. Obojica se skamenili, sede jedan prema drugom, i čudom čudeći se gledaju se, pa im se čini da već čuju kako padaju brvna s klisom s crvenoga krova, zvona sama zvone i zajedno sa posrnulom zvonarom ruše se dole na odgrađenu portu, po kojoj seoska marva švrlja, a na jednom izvaljenom kamenu sedi antihrist i kezi se. Te večeri ni jedno više niti srknu niti kusnu.Samo su deca u spavaćoj sobi džakala, a mali Grgur, pod svojom ponjavom, udubio se u svoje paučinaste misli, razmišljao o Vertepu, o sebi kao caru Petru, i o Danici kao svojoj carici. Sutradan je osvanulo vedro nebo po malo i studenoga zimskog sunca, ali je učitelj Maksa ustao mutniji i od onog najoblačnijeg i najmočarnijeg dana iz duboke jeseni.Na zabranu „popečiteljstva prosvještenija" nije smeo ni pomisliti, ali je prošlo mnogo kratkih dana i dugih noći, dok je kroz tu maglu prosinula jedna jasna misao, kao ono usamljena zvezda, kad se o večeri ukaže na nebu, na kom se istom drobe i na razlaz spremaju davnašnji oblaci.Nešto je odlučio učitelj, nešto je smislio pop, obadvojica su na čisto!Na Nikoljdan izlaze s jutrenja, pa se ustaviše u crkvenom tremu, portiku. — Ja sam, učitelju, nešto smislio, osloviće pop. — I ja sam, prihvati učitelj, natukavši pojače fes na glavu, jer je u tremu bilo suviše hladno. — A šta si ti smislio ? upitaće pop, zaustavi se i poče nameštati krajeve od džubeta jedan preko drugoga. — To što i ti, reče učitelj, pa upre oštrije pogled u popove oči. — E pa ja, učitelju, lepo mislim: pravi ti, živ mi bio, Vertep kao i do sada, pa ćemo ga proneti po ovim našim brdima. — A zabrana? — Kakva zabrana!...Gledaj ti svoga posla!Bože zdravlja, gledaćemo kako ćemo, ako povijaju vlasti. Tu, u crkvenom tremu, zaveriše se i pop i učitelj da prave opoziciju.I doista, ko je o božićnim večerima došao u onamošnja sela, mogao je videti najlepši Vertep, koji je te godine pronesen između Drine i Kolubare...Eto je baš danas prvi dan Božića, potrudimo se i mi, dragi čitaoci, malo do učitelj-Maksina sela. Noć pokrila brda, sneg do kolena, odavno umuknula pucnjava pušaka, goleme vatre svetle po kućama, mnogi je umoran, već i prilegao negde ukraj ognja.Na polju studeno, nebo vedro, zvezde trepte nekom zimogrožljivom svetlošću, svež vazduh rezi kao dobro novo vino, vetra ni sa jedne strane, pa čisto ti zaigra srce kad hodiš a smrznuti sneg škripi pod nogama. Mnoge se kuće svetle i na badže im uzleće dim gore u čiste i mirne visine.Ali je najvećma osvetljena avlija one povelike kuće, što se lepo vidi na onoj strani brda, što je iza crkve.To je dom sveštenika Krste, koji je u selu najdavnašnjiji starosedilac.Od kako je sela i crkve i velike crkvene nurije, od to doba je i kuće Protića.A od kako je kuće Protića, od to doba, pa sve do danas, ona daje nuriji vredne i čestite popove.Evo je već dvadeseta godina kako na stolici ove svešteničke dinastije sedi sveštenik Krsta.On je pre svega dobar domaćin, pa je i u selu, koje se na njega ugleda, puno dobrih domaćina.On sam veruje u nauku Hristovu, revnosno služi crkvu, pa su mu i seljaci pitomi i često crkvu polaze.On posti sam sva četiri posta, pa i stariji ljudi i žene čine isto to.Naprasit je, plane, lako izaziva, još lakše se daje izazvati, ali se opet vrlo brzo stiša, pruži ruku, prašta, miri se i gotovo nikad nije pristupio večernjoj molitvi, a da se nije naravnao sa svojim manjim ili većim protivnicima.Rado izlazi na seljačke zborove, brani crkveno imanje, zauzima se za crkvu, a omakne li se kojom koja neodmerena plane, skoči sa svojega mesta, izgovori bogme poprilično „izobličitelno slovo“, pa zbogom!Toga dana ne bi više izlazio, ili biste ga videli tek pred mrak, kad slazi u zabran, da nadgleda stoku. Pop Krsta je jutros rano odslužio jutrenju zajedno s liturgijom.Dok je njega u oltaru i učitelja Makse za pevnicom, dotle će i b...ska crkva pojati kao i ona Saborna do Mitropolije.Seljaci se mole pa i namole, kao slabi ljudi jedni dolaze drugi odlaze, ali njih dvojica ne miču se sa svojih pozicija.Psalme čitaju zajednički, Katavasiju pevaju naizmenice, ali „Veličanije“ sveštenik sam, a „Blaženi" opet učitelj sam.I kad je opet pop Krsta po neophodnoj dužnosti tamo pred časnom trpezom, a učitelj Maksa peva, vi čujete kako popa iz oltara čas slabije čas jače „sekundira".A kad peva pop, on samo početak pa do blizu sredine, a do srede već prihvata Makso, pa se dalje ne brini: tresu se oni oronuli svodovi! U pop Krstinoj kući svi su prozori osvetljeni, u svakoj sobi gori po jedna voštanica; pred molitvenim ikonama dva kositerna kandioca, a vatra u kuhinji bukti, niz garave verige ližu plamenovi gore u dimnjak, koji je ozdo, kao kakvo golemo manastirsko kube, natkrilio polovinu kuhinje.Crkvenjak Vaso i popov sinovac stali pred otvorene avlijske vratnice, iznad glave drže zapaljene lučeve, koji tajanstveno obasjavaju celo prostrano dvorište, a otud, putem, kojim pop silazi crkvi, penju se svečanim hodom davno iščekivani božićni gosti, prilaze u pravilnom redu, u najvećoj tišini. Napred, krakatim hodom, korača učitelj Maksa, natukao crnu šubaru, postavljeno džube, nazuo čizme do kolena, navukao šarene vunene rukavice, a poštapa se krivom mačugom.Za njim dvoje dece, omaleno, u belim haljinicama, s krunama na glavi; za ovima tri veća đaka, opet u stiharima, sa visokim kalpacima od zlatne hartije; za njima četvorica najstarijih đaka bez stihara nose Vertep, koji je iznutra osvetljen svećicama, a za nosačima hodi svečano i dostojanstveno glavom car Irod, u stiharu, sa žezlom u ruci i grdnom krunom na lepo očešljanoj kosi.Posle sviju išla su dva čobana, uvijena u jagnjeće kože, s belim šubarama na glavi i pastirskim palicama u rukama, a za njima, kradom pušeći gotovo ugaslu lulu, nadao se i famulus Stepan, pa se i on, da učini po volji maloj Danici, nagaravio po licu, a kosu i bradu zamočio u brašno.On je oružani sprovodnik, a u isto vreme haznadar ; u ruci mu glomazna kasa, veliki ručni koš, u koji će se spuštati darežljivi narodni prilozi. Kad dođoše do vratnica, stade učitelj Maksa, stadoše carevi i kraljevi, čobani i verteponosci, ustavi se i famulus Stepan, strpavši utrnulu lulu negde za pojas.Učitelj Maksa dignu u vis mačugu, a gvozdeni vrh od palice sinu u visini.Na taj znak famulus zazvoni u zvonce i svi, kao iz jednoga grla, zapevaše Slava vo višnjih Bogu A kad počeše stih: „I vi gori i holmi, vozigrajte so nami!“ učitelj Maksa svojski „sekundirajući" pođe napred, a za njim ostali svi uđoše u čisto i lepo uspremljeno popovo dvorište. Pred kućom ih očekivaše glavom pop, pun dobre volje i nestrpljenja, do njega popadija i ostala čeljad, pa i učiteljka, koja je mnogo ranije došla, da i ona prisustvuje prvoj predstavi.Stari je običaj Maksin da Vertep unese prvo u popovu kuću. Namestiše Vertep na jednom stoliću.Izgledao je kao crkva, a imao je i zvonik, na kom je visilo zvonce.Unutra su gorele male svećice, pa se lepo vide jasle, u njima Hristos, pa pastiri, pa stado, pa anđeli tamo podalje iza brežuljčića, načinjenih od mahovine. S jedne i druge strane Vertepa stali čobani, namrštili se, pa kad im još vidiš u rukama one goleme tojage, a mlado srce ne može da odole zebnji, koja malo po malo prelazi u strah.S leve strane, pred licem Vertepa, stao Irod car, pa se uozbiljio kao kakav matorac, a prema njemu na levoj strani, stali car Petar i mala carica Danica.Pročitajte Srpsku istoriju od Rajića i Crkvenu istoriju od Evsevija; nigde nećete naći pomena da među članovima Vertepa dolazi i kakav car Petar.To je izmena, koju je učinio Makso još u ranijim godinama; ulogu maloga đaka preneo je na maloga cara Petra, iz jedinog prostog razloga, da je jedna kruna više.Primetio je i on svojim oštrim okom, da su krune predmeti za koje i seljačko oko radije zamiče nego za šubaru.A mala carica — to je ovogodišnji slučajni dodatak, tek da i mala Danica okusi jedan grumičak vladalačke slasti. Radoznali gledaoci, koji ozbiljno, koji smešeći se, gledaju to u lepo okićeni i osvetljeni Vertep, to u njegov zbor, sve lepe krunisane glavice s jedrim obraščićima i živim krupnim očicama.Pop, pun zadovoljstva, seo na veliku stolicu od bela drveta, zakačio oba palca za višnjev pojas, koji mu je poša oplela od vune s njihovih ovaca, pa ne skida svoga blagoga pogleda sa svojih milih gostiju. Iza popovih leđa stao dostojanstveno obazrivi i puno ozbiljni režiser, stari učitelj Maksa.Ceo mali zbor upro je oči u njega.Kad se stišao i onaj poslednji žubor u susednoj kuhinji, učitelj Maksa vešto trenu okom i mrdnu obrvama.Na taj nikom neprimećeni, ali njegovim učenicima tako razgovetni i veleglasni mig, poteže car Irod mača iz korica.Čisto ne znate, šta se više svetli, da li ona zlatna hartija na koricama, ili ona srebrna hartija, kojom je mač zaklonio svoje drveno poreklo.Okrete se Irod onoj trojici careva, namrgodi se po bogu kao pravi car, pa onako strašan gromko povika: — Od kuda vi tri cara ovamo prišli jeste? — Az jesam car Gašpar od persijske strane, poče prvi od trojice careva; vidjeh bo zvezdu na vostocje, poznadoh da se Hristos rodio, idem pokloniti se jemu i prineti dar: zlato! Maksa se i nehotice nasmehnu, jer se car Gašpar tačno držao njegovoga koncepta. Opet Irod mahnu mačem, držeći ga pružena prema onom drugom caru: — A od kuda ti jesi, i kako imja tvoje? — Az jesam car Valtazar od zapadne strane, poče upitani, pa još oštrijim glasom ponovi Gašparove reči, završivši: i donesoh mu dar : livan! — A tvoje imja? obrnuvši se mačem onom trećem drugu. — Az jesam car Melhior, odgovori taj treći malo zaplašeno, tako da se je jedva moglo na kraju čuti: i doneseh mu dar : izmirnu! Ne bi Maksi pravo, što mu se inače slobodno đače tako zaplašilo, pa ne mogavši savladati svoje golemo nezadovoljstvo, mrko pogleda prestavljenoga, pa onda u Iroda.A Irod, nogom o zemlju i glasno povika: — Da znate i vi, i da svi znajut: az jesam car judejski, i od moje desnice svja zemlja da trepti so strahom i trepetom! Još jednom lupnu o zemlju, carevi se za jedan korak trgoše nazad, poplašiše se!Maksa, zadovoljan, trnu u dlanove, i nehotice se dotače u džepu burmutice, ali je bio toliko priseban da je ne izvadi.Popadija pita učiteljku: čije je to dete („ala je slobodno!“), a popa se na glas smeje, pa okrenuvši se nazad sasvim glasno viknu: „E jesi, e jesi, e jesi pravi vrag, Makso, da te Bog poživi.Badava, ume čovek, pa zna“...Maksa se smeška, kao bajagi i ne čuje šta govori pop, a ovamo ne bi bio s raskida, da i koja više padne u njegovu pohvalu.Uživao je u toj slabosti: da ga u oči pohvalite. Taman crkvenjak Vaso ubrisa suze rukavom, a ceo zbor zapeva: Šedše trije cari ko Hristu so dari... A kad prestade ova crkvena pesma, nasta svečana tišina.Famulus Stepan namesti se kradom dole ispod Vertepa, pa poče odozdo micati lutkama, koje su bile na žicama.Gledaoci se svi primakoše vertepskim, nesrazmerno velikim vratima.Eno se miče jedna slika, mali čovečuljak u crnoj haljini, dođe pod zvonaricu, zakači rukom za užence i poče zvoniti.Zvoni tankoglasno zvonašce, a gledaoci se živi ne miču.A kad stade zvono, počeše se iz uglova kupiti pastiri, približiše se jaslama, koje stajahu na sredini; pojaviše se i anđeli u belim stiharima i sa raširenim krilima.Pojavi se od nekuda i nekakav crni đavo s još crnjim repićem i rogovima, ali eto ti iznebuha onoga crkvenjaka, pa udri ovoga sotonu; jedva je žive kože umakao.Gledaoci izvan sebe od radosti, što su tako dobro nameštena leđa đavolu, da iz kože iskoče od radosti, pa se grohotom smeju i za trbuhe hvataju.Što popa trese nogama i briše suze od golema smeha, ali što se i učitelj Maksa zacenio, pa i sam famulus Stepan trese se u svojoj nezgodnoj poziciji, zgrčen, u nekakvom starom džubetu, u šubari, a soba prosto kao turski hamam. Učitelj Maksa priviknu malo na gledaoce, pa koje zbiljom svoga glasa, koje mrkim pogledom povrati potrebnu tišinu.Pastiri i anđeli još se bliže primakoše jaslama, a ceo zbor zapeva jako i složno: Tu ozdo mrdnu žicom famulus Stepan i nad anđelima i pastirima pokaza se sjajna zvezda na veliko iznenađenje, a još veće čudo zanesenih gledalaca. Zbor pevaše dalje: Tu ceo zbor pade na kolena, pa i učitelj Maksa, pa i pop s popadijom i učiteljkom, pa i popova čeljad, pa čak i crkvenjak Vaso tamo pred vratima, samo je car Irod stajao ozbiljno i ponosito.A zbor ne prekidaše pesmu: Tu i car Irod obori svoju lepu glavicu i snuždeno naže se na mač.Pesma prestade, ali je cela ova hrišćanska porodica još dugo, dugo ostala na kolenima i ćuteći gledala u osvetljeni Vertep, u pastire i anđele, u svetlu zvezdu.U grudma im treptaše svečani mir, i nešto tako slatko i milo prolažaše im kroz dušu, kao da su u najvelelepnijem hramu, u koji je sišao sam Spasitelj.I napolju je vetar uminuo, samo što se sa velikog kuhinjskog ognjišta čulo puckaranje velikog sinoćnjeg badnjaka. Sveštenik Krsta nije skoro bio tako dobre volje kao večeras.Viknu na čeljad, da se gosti gospodski podvore.Učitelj Maksa sledstven svojim strogim vaspitnim načelima, zabranjivao je svome zboru i jelo i piće; tek o ponoći, pošto bi se pohodilo desetak dvaest kuća, dozvolio bi da se što kusne i koja popije.„S punim se stomakom ne peva“, govorio bi Maksa, ali famulus i čobani nisu pevali, pa zato su kradom, u svakoj imućnoj kući, opipali po koju plećku i povukli čašu dve, onako u pomrčini.Teško se popu rastati od Vertepa, i sam bi palicu u šake pa upored s Maksom, samo da nije brade, da nije čina.Morao je Maksa dati reč, da će za večeras pohoditi samo nekoliko domaćina, a za ostale, Bože zdravlja, dugo je do novoga leta.Ali kao taoce morade ostaviti cara Petra i njegovu caricu, malu Danicu, koja je gotovo bolesna bila što je njezina uloga sasvim nema, što, osim pevanja, nije imala ništa da izgovori.To je i učitelj Maksa tek sad opazio, ali je sad kasno, popraviće već on tu nepravdu do godine.Žao i Grguru i Danici, što večeras ne mogu i oni sa ostalom družinom, pogledaše „molebno" u učitelja Maksu, ali jedan njegov pogled beše dovoljan da se odreknu svojih „prošenija“. Ode Maksa sa Vertepom pravo kmetovoj kući, a otuda će pohoditi još nekolike domove.Međutim u popovoj kući postaviše sofru, to jest dodadoše još jednu ka onoj, koja je, po starom srpskom običaju, još od jutros postavljena.Nasekoše pune dve velike kalajlije od one velike pečenice, što je na drvenom ražnju prislonjena uza kuhinjski zid, nasekoše samih rebara, pa plećku, pa nožice, pa malo bogme i krtinice — ima ko i nju miluje.Jednu kalajliju u vrh, a drugu u dnu sofre, a u sredi čitava piramida česnice i drugih kolača, pa beo pomastan sir, koji je istom danas načet, pa puna zastruga belo-žutoga lipovca, meda, koji je bistar kao suza, a lagan i tečan kao etirno ulje.A između ovih zdravih đakonija izvile vite vratove trbušaste buklije kao rumeni labudovi.Ovde onde zaličio limun, a u dva velika čiraka gore debele voštane sveće, pa kad od vrata ili iz polusvetlih uglova pogledate na ovu bogatu sofru, a vi već u napred osetite na jeziku slasti koje vas očekuju, pa jedva čekate da pop blagoslovi.Iznesoše i šljivovicu, staru, malo pomekšu, miri na košticu, pa kad progutate, a vi osetite kako se prijatno razmili po grudima, pa vas greje i oduševljava.Više je puta točilo čeljade iz onog staklenog ibričića sa paragrafastim tankogrlim kljunom, poduže su se pop, popadija i učiteljka oduševljavali ovim seoskim nektarom, palo je mnogo priča, ispevao je popa mnogo božićnih pesama, dok se učitelj Maksa opet pojavio na pragu i podviknuo: „Hristos se rodi!" — Vaistinu rodi! viknu isto tako pop, pa se poljubi sa učiteljem.Pa odmah, još onako stojeći, otpevaše: Hristos raždajet sja, slavite! Posedaše za postavljen sto.U gornjem čelu sedi pop, do njega Maksa, pa poša, pa učiteljka, pa ostala čeljad, pa u dnu sofre, kao dve zvezde, dva lepa, malo zapurena lišca Danice i Grgura, na glavi im one zlatne krunice, pa oni čisti stihari sa širokim opet pozlaćenim pojasevima.Danica vazda živahna i slobodna, pa se maša za kolače, za med, a stidan Grgur jedva ovda onda osmeli se da u koga pogleda; samo da nije strogoga lika učitelja Makse, i on bi se možda malo raskalašio, ugledao na svoju lepu caricu.Ali ovako taman da razmahne krilima, a njega žižne pomisao na one školske dane posle velikih praznika, kad će strogi učo, s prutom u neumoljivim rukama, opet nastaviti svoje apsolutističko „vladjenije.“ Popadija bi se više puta zagledala u decu u dnu stola, pa bi nešto šapnula učiteljci, koja bi se na to samo nasmejala, ali bi se ipak i sama u decu zagledala.Nisu prve buklije ni ispražnjene, a učitelj Maksa razvezao s popom dugačke divane, kojima će krajevi šinuti čak do jutrenje.Pa, po svom starom običaju, prešli u najbujnija tvrđenja i dokazivanja, a iz ovoga za nekoliko trenutaka zapadoše u disput.Prepiru se, dokazuju, ni jedan za dlačicu ne popušta od navoda svojih. Učitelj Maksa, Gornjokrajišnik, u početku ovoga veka davorio se s knjigom u Sremskim Karlovcima, a pop je iz prvog kola bogoslova, koji se učiše u beogradskoj seminariji.Dokazuje Maksa, da su lepše ceremonije u karlovačkoj crkvi, a pop misli da nema u „hristijanstvu“ ništa lepše, ništa velelepnije od Saborne Crkve u Beogradu. — Nad Stratimirovićem nit je bilo, nit će biti mitropolita! udara glasom, već malo ljutit, učitelj Maksa. — Samo je jedan mitropolit u Srpstvu, u pravoslaviju! viknu bogme pop.Mitropolit Petar kad uzme mitru i štaku, Bože me prosti, kao da je Sveti Nikola sišao sa ikonostasa. — Pa onda karlovačko pjenije, nastavlja Makso i ne slušajući šta pop govori. — Bilo, učo, bilo pa i prošlo; kad zapoje arkimandrit Gavro, pa đakon Živojin, sada prota valjevski, da se sakrije tvoja Fruška i cela Patrijaršija. Na to Makso ništa ne reče, samo ispi čašu, ne kucnuvši se po svom običaju sa popom.I pop ispi svoju čašicu, pa i on presta, čekajući da učitelj nastavi.Za vreme te male tišine, popadija i učiteljka nešto za se šaputahu, mala Danica laktom oborila kolače pa ih kupi ispod stola, a Grgur se već zamislio, a po glavi mu se vrte nekakvi mitropoliti, saborne crkve, Beograd, Karlovci, nešto veliko, nešto čudno, nešto lepo, nešto tamno, nešto daleko. Iz ove ih tišine opet izvede učitelj Maksa.Poče, ali u ovaj mah manje bujno, više polutužno: — Sve je to jedno, moj dobri popo, a tamo, a ovde!Svi smo jedna braća, jedan narod.Ja sam i tamo mogao biti i učitelj i sveštenik, ali me povuklo srce amo u slobodu.Tek uzeo dvadesetu, kad sam prešao na Mitrovici.Hteo me pokojni Đero i popiti, zvaše me i u „ispravničestvo“ šabačko, ali ja ne hteh ostavljati škole ni moju desnu pevnicu.Svaki se rodi za nešto, a ja osećam da je božje opredjelenije da živim i umrem kao vospitatelj srpske junosti. Svi se na ovo malo stužiše, a pop, ganut, gleda Maksu gotov da ga zagrli. — Ni sam ne znam, šta mi je, produžava Makso još puno žalosnije nego ranije; danas mi je bilo tako milo, tako lako u srcu.Kad jutros pevasmo na jutrenji, otvorilo mi se srce, pa mi tako u duši puno, da bih celo selo da zagrlim.Činilo mi se: otvorilo se nebo, pa nas anđeli gledaju kroz svod crkveni.A ja na to sve jačim glasom izvijah „sjedalne“ da nas bolje čuju, da onima gore bolje ugodim.U jedanput mi se učini da otud od dveri sijnu veća svetlost, a kroz nju moje selance tamo u Krajini, u kršnoj, gorovitoj Lici.Ukaza mi se naša koliba, pa pokojni otac, pa moja stara majka, pa, pa... Ali tu već stari učo ne mogaše dalje, obliše ga suze, i popu se oči navodnile; svi su u nekom svečanom tužnom raspoloženju, a Grguru, otkad je sišao sa svoje planine, nije se tako otkravilo srce kao u ovaj mah, gledeći u lice svoga učitelja, lice koje je vazda pokrivala studena strogost, a sad je tako lepo, tako blago, preobraženo tugom, koja je starom učitelju naterala suze na oči. — Od kako sam ovamo došao, ne videh više ni Like, ni svoje selo, ni svoje roditelje.Srodih se s vama, pustih žile u vašoj gori, uživeh se u vas, i opet, opet... često ste mi u oči zucnuli (no tu učitelj Maksa malo zaćuta i jedva izgovori reč): Švabo...Ali uvek je bilo na svetu gorčine, bilo je, i biće je...Nešto se bogme mora i pretrpeti, samo što je teško uvek biti dolgoterpjeliv. — Makso! uzviknu pop, a lice mu se osulo najvećim saučešćem. — Pusti me, popo, pusti da se izgovorim, moli ga Makso, srknuvši malo iz čaše... vi možda i ne slutite, ali, šta ću, kad osećam ja.Nisam ja iz redova zadnjih, znade Makso vrlo dobro šta on zna.Ne bih se zastideo ni od veće škole, niti bi i ona sa mene bila postidna.Ali ja sam sasvim zadovoljan; svi smo u božjoj volji; gde me je dovela promisao, tamo ću i kosti ostaviti.Samo pre nego sasvim ostarim, pohodiću grobove mojih roditelja, da se onde pomolim, da im blagodarim za sve staranje, koje onako sirotni neprestano imađahu o meni... — Učitelju! upade mu u reč sveštenik; i ja ću s tobom u Gornju Krajinu, pa ću svuda, gde tamo stignemo, kazati i učiteljima i popovima i celoj onoj braći da nema ni tamo ni amo učitelja kao što si ti...Čuješ, učitelju, ljubavi ti, de da zapevamo!I rekav to, pop poče neku crkvenu pesmu, tek da raspoloži učitelja; učitelj Maksa, gledaše preda se i tek je na završetku, više onako kroz zube mogao „sekundirati“. Ustadoše popadija i učiteljka da zgotove kafu.Taman počeše sa staklena ormana skidati šoljice, i onu kutiju od lima, u kojoj je pokojni proto nosio „svjataja“, a sad se u njoj hrani utucana kava, taman se jedna šoljica omaknu na patos i razbi se, kad se, na veliko iznenađenje sviju, pojavi na vratima protin sinovac, koji je toga časa dojezdio na očinom konju. — Hristos se rodi! — Vaistinu! povikaše svi novome gostu, pa ga posadiše gore do popa. — Još juče mi dade proto oba ova pisma, da vam donesem.Jedno je tebi, oče Krsta, drugo učitelju.Čim prelomismo danas česnicu, otac mi reče na ne časim časa, već da polazim.I evo me sa srećom. Uze popa svoje pismo, uze učitelj svoje.Pipa popa zapečaćenu hartiju — što kabasto, kabasto.Okreće onu stranu, na kojoj je pečat protin: dva anđela, koji drže crkvu, a ozdo načelna slova njegovoga imena.Pogleda u Maksu, pogleda u ostale oko stola.„Pa da otvorimo“, reče tiho i poluzbunjeno, pa zadre prstom oko crvenoga voska.Opuči se hartija, i u krilo mu pade mio božićni dar: crven pojas od najlepše svile, što mu ga šilje vladika za revnosnu službu u božjem vinogradu.Iznenadna radost preli se bezazlenim likom našeg sveštenika Krste, zaradova se Maksa, poskakaše sa svojih mesta svi što behu za stolom.Pop se zbunio pa se krsti, a ruke mu dršću; stoji, noge mu klecaju.Pošao bi ikoni, tamo gde kandioca goru gore, ali zaman, mora opet da se spusti u stolicu.Uzeše pojas učitelj Maksa za jedan, a protin sinovac za drugi kraj, podigoše malaksalog popa, popadija i učiteljka podigoše mu utrnule ruke, pa mu, sretnome i mnogo obradovanome, pripasaše novo „odličije".Popu se navodnile oči, i popadija se uzbunila, pa jedva se seti te popa u ruku, za njom zarediše svi, a učitelj Maksa, veseo i blažen kao maleno dete, podigao čašu da nazdravi svome parohu, a kad vide, da mu, inače vrlo poslušni, jezik, otkazuje pokornost, on, gromko koliko ga njegovo čisto grlo nošaše, zapeva ne veliko kao što je veliko, nego i od onog najvećeg veće: „mnogaja ljeta“!Dok je Maksa pevao a ostali mu pomagali, pribra se malo i sveštenik Krsta, pa kad otpevaše njemu, on svojim krupnim punoodmerenim glasom otpeva svome arhijereju: Ton despoton. Podigoše napunjene čaše, kucnuše se i do kapi ispiše.Jedno od popovih čeljadi istrča u dvorište, pa u noćnu tišinu opali iz tanke arnautke.U sviju i onako razdragana srca jače zakucaše. — E, učitelju, da vidimo i tvoju knjigu, podseti ga pop. — Sutra, sutra, brani se učitelj Maksa...Mnogo je gorčina, manjih i većih, zasluženih i nezasluženih, kusao u svome i tihom i burnome životu, pa se bojaše pomutiti radost, kojoj malo čas behu učesnici. — Odmah, odmah, učitelju.Ih, kako ni malo nisi radoznao, eto, to ja već ne bih mogao.Otvori de!Podvuci evo ovde prst, evo ovde; daj prst, ovde, ovde, makni, mrdni, de, jedan, dva... tri! I učitelj prstom zdera hartiju oko pečata.Gleda u otvoreno pismo, pa čisto ne veruje svojim očima.Zadrhtaše mu usne, jezik mu se preseče, pa ućuta čovek kao zaliven.Opet prota piše...Naže se pop Krsta pa celome stolu glasno i svečano čita novu vest : „Učitelju !Izveštavam te, da je baš sad stigao akt sreskoj kancelariji od okružnoga načelstva, kojim se javlja: da si knjaževim ukazom postao profesor na gimnaziji kragujevačkoj.S ljubeznim pozdravom vaš dobroželatelj i molitvenik itd.“ Ni pop Krsta ne mogaše dalje, a već o učitelju Maksi i da ne govorimo.Stvoriše se u njemu čitavi prevrati, ni sam ne znađaše šta da počne misliti.Pop je otresao najlepšu zdravicu i Knjazu i Popečitelju, ali se iznenađeni učitelj Maksa jedva razabira.Popadija i učiteljka kao da šenuše malo od radosti, eno ih u kuhinji, uhvatile se za ruku, pa (neka Bog na dobro okrene!) igraju.Puške opet pripucaše u dvorištu — niko i ne gleda u Danicu i Grgura, koji, puni čuda, blenu, strepe, plašiše se gotovo, ne dišu, uhvatilo jedno drugog za ruku, pa se s mesta ne miču.Onako, malo prestravljeni, ukočenog pogleda, zenica raširenih, izgledahu kao dva anđelčeta, dva slična mirisa cvetka iz jednoga bokora.Grgur ima malo više pouzdanja u sebe, Danica mu se pribila, pa puna pouzdanja, ne sme da se makne od njega.Čini joj se, slobodnija je kad je pored njega.Ali on, gleda, tubi misli, pa i ne zna da ima još nekoga pored sebe. Dugo je pop Krsta saletao oko učitelja Makse da ga razgovori, zametao je svakojake šale, popevao i pričao, ali je stari učo ostao dugo, vrlo dugo, ćutljiv i neveseo.Ali i tuzi, kao i svačemu, ima kraja i konca.Tamo već posle ponoći razabra se učitelj, trnu u dlanove, skoči sa svoje stolice, uze čašu pa pogleda u popa i sve oko stola.On, u podužoj zdravici, zahvali se Gospodaru i vlasti, koji su ga se setili i tako uzvisili, pa onda, okrenuvši se svome parohu, reče tronuto: — Jesi li čuo, pope; ja sam se u sebi dobro promislio i promislio.I znaš li, brate, šta sam smislio — ja neću da budem profesor. — Nećeš da budeš profesor? čudi se pop. — Neću.I neću, i ne smem.Da je bilo negda, tamo pre petnaest-dvaest godina, ali sad...Dockan... vrlo dockan.Mnogo se šta poboravilo, zanemarilo...Selo, deca, crkva, njiva, samoća.Dok ja i ti gazismo po selu, dotle i nauka ne seđaše skrštenih ruku.Sve je napred izmaklo, ja se i ti ustavismo onde gde smo...Ne smem, ne smem se ogrešiti.S ovim mojim okorelim čizmama ne smem u toliki rizik.Zato, blagodarenije budi Bogu na sreći, koja mi je već u rukama, ja se neću micati iz sela.Ti si moj davnašnji drug; mnogo smo zajedno pojeli hleba i soli: sad, sad, pruži mi ruku... ne mogu bez tebe.Obadva da ostavimo kosti ovde, da nas zajedno sahrane kod pokojnog prote. — Makso! uzviknu pop Krsta, stisnuvši ruku učitelju. — Krsta! uzviknu i učitelj pa se zagrliše.Lije suze pop, vrkću suze i učitelju Maksi. Učiteljka i popadija gledaju ih takođe ganute. — Ali ćemo, kao što si rekao, zajedno u Gornju Krajinu, prihvati Makso, da provedeš bar jednu noć i pod mojim odžakom, da vidiš i tamošnje Srbe — sve čisto Nemanjino koleno.Pa da zađemo Fruškom sve od manastira do manastira, da celivamo cara Lazara, pa cara Uroša, pa ruku majke Anđelije, pa Stevana Štiljanovića.Nisu to manastirčići kao naša Radovašnica, kao Kaona i Krivaja, — crkve kao gradovi, a ćelije kao palate, jednim slovom: carske zadužbine, kao Dečani, kao Studenica.Da vidiš, moj dobri pope, da se i tamo govori i peva, isto kao i u ovoj našoj slobodnoj Srbiji.I tamo je.... ali što da ti napred ređam, što ćemo sve videti svojim sopstvenim očima.Bože zdravlja, čim grane leto, pritegnućemo kljusadma kolane, pa ća na skelu... I još su se dugo, dugo razgovarali o hadžiluku.Skoro na jedan sahat pred jutrenje raziđoše se da malo glave naslone.Mala Danica odavna zaspala, pa je popadija u susednoj sobici namestila na krevetac, pa spava kao okupano jagnješce.A Grgur još svež i trezven kao o večeri, zajedno s učiteljem i učiteljkom, sišao je dole školi, pa kad se uvio u studenu ponjavicu, a pred njime, kao u zraku, treptala je Studenica i cela Fruška sa njezinim velikim zadužbinama, dok se nije ispela u najlepši san, koji ga je, mlađanoga, krepio do jutrenjeg zvona. Tiho, ali opet žurno prolaze dani i u tim tamo selima.Čini vam se danas je sve u dlaku onako kao što beše juče, pa opet pored sve te istovetnosti i neprimetnosti, često ne verujete očima kad vidite tako reći jučeranju telad gde je već pogla glave pod jarmove, ili kad opazite ono nestašno ždrebence, što je često iz čaira pomaljalo glavu preko ograde pa vas radoznalo gledalo, kako sad, zauzdano i osedlano, bije kopitama tamo pred sudničkim vratnicama.Već su se četiri zime istutnjile od kako je učitelj Maksa zahvalio na profesorstvu, od kako pop Krsta nedeljom i praznikom paše crven svilen pojas, od kako mali Grgur uči one male nauke u seoskoj školi, i od kako mala Danica, i sama uzgred učeći se, neguje i hrani živinu, čeprka oko cveća pored baštenskih stazica i toroče oko matere, kad ona radi u bašti ili se nalazi u kuhinji oko ognjišta.Kad vidite učitelja Maksu, vami se čini još je onaj isti, pa opet, kad ga pažljivije uzmete na oko, a vi opazite i da ima mnoge nove bore i da su one pređašnje i mnogo tamnije i mnogo dublje.Kad sretnete popa Krstu pa ga oslovite, a vama čisto tužno godi, kad stane u govoru šušketati, jer ga je nekakva nemilostiva sudbina lišila donja dva prednjaka.A Grgur je, vaistinu, sasma malo porastao, samo su mu očice življe i garavije.I pre je bio neki zanešenko, ali sad, govorio bi često učitelj Maksa: „nema zaboravnijeg, čudnovatijeg deteta u celome selu“.A da li je doista bio zaboravan?Pop Krsta bi samo na to rekao: „ni drva u gori nisu jednaka; rodi se to tako pogdekoje, kojem se ne da po tuđoj mudrosti“.Samo je mala Danica još ona ista brbljiva i nestašna ptičica, koja isto onako cvrkuće i skakuće, kao što je bila onda kad imadosmo ono čast prvi put se s njome upoznati. Još nekoliko dana, pa eto Petrov-dana.Učitelj Maksa odavno zaokružio i dovršio svoju nastavu, pa gotov i spreman čeka gospodina direktora.Već je sve predmete i dva i tri puta ponovio, ali od gospodina direktora ni traga ni glasa.Direktori su u ono vreme obično polazili u početku maja. Iskusni Makso u dlaku je umeo proračunati koga će dana pohoditi njegovu školu.A eto se sad prevario, izgubio konce putu direktorovu, pa sad, ljutit, iskaljuje jed nad famulusom Stepanom, ili se, osobito po podne, izviče nad đacima.Dok eto ti u sumrak jednog konjanika, donese glas da je direktor u susednoj školi, a sutra, tamo od podne, eto ga Maksi u goste.Makso kmetu, a kmet haber svima kmetovima po svima selima b...ske školske opštine.Sutradan a sunce nad goru, a kmetovi i đački roditelji u školu. I seljaci, i đaci, i učitelj i učiteljka, svi se izoblačili kao o blagu dnu.Učitelj Maksa izvlači iz fijoka i čisti velike upisne protokole, učiteljka tare poslužavnike i čaše, a tamo, iza škole, famulus čisti nekoliko plovaka, koje padoše na žrtvu današnjoj školskoj svečanosti.Seljaci posedali pod brest, povadili čuturice iz torbica, pa koji šljivovicu koji komovicu; a trbušaste čuture s vinom, pogače, zastruzi s prebrancem i kiselim paprikama, sklonjeno je da tim draže bude tamo posle ispita.Taman se čiča Milija (koji se već uabanosio u kmetstvu), prekrstio i gledeći u čuturicu počeo da niže, „za sretna danka i sretna uranka; za učitelje, naše nastavnike, i za gospodu koja se stara za našu omladinu", dok ti zajeknu „dan!“ otud sa gore, svi se okretoše tamo na onu stranu i, gle!, sreski pandur, po ondašnjem običaju naoružan do grla, jaše napred na brdskom konjičku, a za njim se dalo nekoliko viđenih konjanika: direktor, kapetan, sveštenici i učitelji. Svi sa svojih mesta poskakaše u vreten.Makso, oličeno osećanje dužnosti, nada trku iz sobe u školu, iz škole u sobu, zbunio sebe i druge, a dobri i bogobojažljivi pop Krsta govori slovo učenicima i hrabri ih.Stalo je Maksu mnogo muke, dok je pogodio levom u levi, desnom u desni rukav svoga gornjega kaputa, i dok je vezao svoju belu, zvaničnu pošu.Eto uđe i direktor, sredovečan muž, lika stroga a govora blaža, a pogleda da ga, boga mi, ni Makso šale ne izdrži, kad ga slučajno pogleda i što god upita.I pop Krsta se sklanja da je više pozadi, da baš nije odmah na udarcu svakom pogledu gospodina direktora.A učitelji ?Oni čas po zarezu, sve nekog posla radi tumaraju napolje, pa od nekakve rednje, nemirne i zimogrožljive, ne dadu mira sirotoj komovici tamo u Maksinoj sobi; a stari učitelj Nikola, koji je svima „popečiteljima“ i „sovjetnicima“ bio učitelj, izvukao ove godine sedmicu (tako su onda zvali najgoru direktorovu ocenu), pa od derta huče i puši. Ispit je trajao više od dva časa, što je onda bila nečuvena retkost.Direktor gricka brkove i ponajlak izbacuje pitanje po pitanje.Iza njega Makso seče očima, a siroti, malo zaplašeni đačići istresaju svoja mala znanja kao pop bisage kad se vraća sa vodice.Sve kao sve, ali kad dođe govor o zemlji, seljaci se pritajaše, jedanput reći ne dišu. — A kakva izgleda naša zemlja, na kojoj mi živimo? pita direktor. — Zemlja, na kojoj mi živimo, okrugla je kao kakva jabuka. — Zar? ote se jednome seljaku, koji, začuđeno, gledaše levo desno u svoje drugove. — Bre, bre? čudi se kmet Milija, pa se jače naže na svoju kmetovsku palicu. — A stoji li naša zemlja? pita direktor. — Naša zemlja ne stoji, nego se okreće. — Bože moj, i to su već ovarisali, produžava Milija svoje čuđenje, i vrti svojom polućelavom glavom. Đaci su odgovarali tačno i razgovetno, ali najtačnije, najrazgovetnije odgovarao je Grgur, a bogme je ovda onda i Danica ocu obraz osvetlala.Na završetku ispita podeliše darove.Grgur je dobio najlepšu knjižicu; drugovi je lakomo pogledaju, a on je krije u torbicu, pa sav pocrveneo gleda preda se.Svima redom prilažaše ruci, svi ga hvaljahu i blagosiljahu. Nije dobro direktor ni izmakao na vratnice, a đaci prnuše kao ptice iz kaveza.Ne prođe ni jedan čas, a već ni jednoga pod školskim krovom, svi se, željni, uputili svojim kućama, svojim selima.Po Grgura došao njegov stariji brat Paun.Danica ih ispratila gotovo do na kraj seoskih kuća, dala Grguru punu ruku cveća, pa je dugo, dugo za njima gledala.I ona bi tamo u planinu, u Grgurovo selo.Vraćajući se školi, bila je zamišljena; možda prvi put u svom malom veku beše zlovoljna i tužna. A Paun i Grgur žurno odmicahu u goru.Konjičak je napred nosio sandučić s njegovim knjižicama.Oni su za njim napred grabili, tiho razgovarali, a Paun je ovda onda i popevao.Sunce beše gotovo na zahodu, kad sa jednoga visa opaziše svoje selo. Selo, iz kojega je Grgur, malo je u strani, ne vidi upravo šumadijsko selo, manje recimo od Nemenikuća, a veće od Barajeva ili Amerića.Kuće raštrkane po strmenoj kosi, a dole uz reku čuješ ovde onde potočare kako živo melju.Kuće, negda od brvana i klisa, sada pokrivene ćeramidom, a dimnjaci se bele izdaleka kao zvonarice.Avlije pune staja i vajata, a iza ograda šljivik do šljivika, pa srčane voćke, pa visoki zaobljeni orasi sa zelenomodrim listom.Milina pogledati kad bele i plavčaste dimove nosi povetarac uz zeleno granje, još milije kad je sunce na zahodu pa prosiplje rumen na reku, na polja, na šumarke, na crvene krovove.Da vam je na uranku stati pa gledati na selo, kad se tamo na istoku pomalja sunce, ili u letnje doba kad na nj sipi kišica, a otud sija sunce prosipljući zlatna pera po vedrini između drobnih oblaka, a duga ozgo šine od jednoga kraja brda do drugoga, isturujući svojih sedam boja sve sjajnije i sjajnije. Kad se iz potoka penje gore desno šumici, mora se proći na Zdravkovića kuće.Zdravkovići su starosedioci.Kad gledate ono nekoliko njihovih zadružnih kuća, rekli biste e je zaselak.A složni su — da izginu jedan za drugoga.Svuda ćeš ih videti zajedno, bilo da se ide crkvi ili opštini, bilo na čaršiju ili na panađur.I o ustanku su vojevali zajedno.Četvorica ih beše uz Katića, a kad jedan poginu u tamnavskom Posavlju, braća ga doneše u svoje selo i ukopaše.Dvojica su pala kad ono otimahu Beograd, a jedan se vrati doma bogat ranama i pljačkom.Još i danas ima u njih kićena oružja, noževa i sabalja kovanih u Damasku i Užicu, i sinija bakrenih, i topuza gvozdenih, i saplaka srebrnih, i sanova i kalajlija, leđena i ibrika od najžućeg kositera. Nije u Zdravkovića samo srce obilićsko.Njihova poštenja na daleko nema — odavna se priča njihova pravičnost.Pa što su ljubazni, pa što umeju dočekati i podvoriti, to se ne da kazati, dok se okom ne vidi.Ama te nude, ama te služe, ama te razgovaraju, čisto ne znaš šta ćeš pre: ili da se mašaš jela, ili da ispiješ čašu, ili da gledaš, kako im iz usta teče ona slatka beseda.Pokojni pop-Krstin otac je li bio majstor nazdraviti — jeste, ali što ćeš u Zdravkovićima čuti zdravica i napijalica, Boga mi ih ne umeju onako ni oni što knjige pišu.Pa priča, pa poslovica, pa pesama — puna su im usta, a ti samo slušaš i bleneš kao jučeranje derište. Što je čelenka na kalpaku, to je brat Ivan, Grgurov otac, među Zdravkovićima.U oca ih beše trojica, ali jedan umre odmah po očevoj smrti, a drugi se oženio još pre Ivana, naskoro oboli i umre, a udovica se preuda u selo iz kojega je dovedena.Sam Ivan osta staroj majci da je teši, da se njime diči, da je hrani i da je sahrani.Teško se je oženiti seljaku inokosnu, ali kad si iz Zdravkovića, onda ti cure same begaju.Ivan je doveo Petriju, najlepšu devojku, iz prve kuće iz susednog sela.A bio je radnik jedan po jedan.Rano legao, rano ustajao.Čim se umije, pomoli i uljudi, odmah odlazi konjima u konjušnicu i nadgleda stoku, koja je u kućnoj ogradi, zatim bi, osvežen studenim jutrom, ušao u kuću, primakao klupicu vatri, seo i grejao se. Petrija je svagda pre Ivana bila na nogama.Čim oslavi jutro, Ivan se digne u potes ili u goru, a Petrija prihvata kućni posao: ili plete čarape, ili izatkiva ćilimke, ili tka platno pamučno.A kad sunce pođe za goru i Ivan se vrati iz polja, kako je umela potrčati, otvoriti vratnice i prihvatiti mu iz ruke ašov, motiku, trnokop, kosir.Pazila je svaki njegov mig.Njegov život bio je i njezin, dvoreći njega služila je sebe. Ivan beše pravi pravcati Srbin, a Srbin vam je nekako čudnovato stvorenje: i sazidaće crkvu, i nabaviti zvona, i ikone, i barjake, ama mu je nekako u krvi da ređe dopirkuje crkvi.Rekli biste e je bezbožnik, a nema pod nebom nacije, koja više Boga pominje: on voli i crkvu, voli i popa; čik mu dirnite jedan samo kamen iz crkvene porte!On voli da ima crkvu, da se u njoj poje liturđija za sav narod hrišćanski, ali ne izgledajte da jagmi crkvi, čim zvono udari.Kad je sabor, kad zna, da će tamo posle crkve biti i staro i mlado, da će se probesediti koja pametna ili isprazniti po jedna ili dve, e onda će vam listom nagrnuti crkvi.I Ivan je išao crkvi samo o velikim godovima, ali je zato rado prilagao, kad je valjalo nabaviti knjige, ili novu odeždu, ili pozlaćeni krst, ili putir, ili diskos, ili kadionicu. Već taka nije bila i njegova Petrija.Beše prava bogomoljka.Ni leći ni sesti za sto, dok se ne prekrsti.Češće slazi crkvi.Druge bi i progovorile koju o liturgiji, ali ona ni da bi se okrenula.Češće je odnosila voštanicu, ili malo tamjana, ili prosfore.U letnje doba, kad cveta bosiljak, donosila bi ga i kitila celivaće ikone.„Čisto mi je lakše onaj dan,“ govorila bi, „kad me sveštenik miroše".Češće je išla i na vodice, osobito uz poste i o mladinama.A bila je milostiva preko svake mere: što davaše desna, ne znađaše leva. Davno zađe sunce za goru, a deca se ne pomaljahu jošte na vratnicama.Ivan i Petrija izađoše čak do seoskog potesa.A kad ih opaziše ozdo niz livadu, Petriji se skratiše noge od radosti, pa se naže na Ivana.A Ivanu nekako čudnovato u prsima, pa, šta tu tamo amo, i on oči krijaše od žene. — A što tako opozniste, deco ? upita ih Ivan, kad priđoše ruci. — Šta nisam, jadna, mislila, prihvati brižna Petrija. — Beše malo opoznio gospodin direktor, reče Grgur, a brat mu izvadi iz torbice knjigu, pa je dade ocu. — E de, de, nasmehnu se Ivan; pa to si se ti, sine, danas ljudski pokazao. — Da se nisi uplašio, čedo moje? pita brižna mati. — Pa Boga mi, majko, bejah se malo i popristravio.Uča govoraše: „Deco, deco, ne šal’te se glavom, učite, danas sutra eto direktora, pa teško si i meni i vama ako se osramotimo." A mi udri uči, piši, čitaj, da oči pobele.Naučismo knjige na izust. — Tako i treba, reče Ivan ponosito.Kad đaci znaju i umeju, onda je i učitelju svetao obraz pred selom i vlašću. — Ali siromah Simo Veselinović, nastavi Grgur, baš prođe onako na liho.Uplaši se, jaoj, pa ni ukresati.Šaptasmo mu i šaptasmo, ali uzalud.Drhtaše kao prut, a kad poče plakati, učitelj mu reče da odlazi na mesto. — A što da se plaši, da od Boga nađe? pita radoznala mati. — Eto što, prihvati Grgur.Do njega sedi Kokan Milošević, onaj što već treću godinu sedi sve u istom razredu.Ništa ne uči, ništa i ne zna.On je siromaha Simu zaplašio direktorom; veli: nosi ti taj u džepu trostruku bivolju kamdžiju, pa čim mucneš, a on udri kao vola, dok te svega krvca ne oblije. — He, nevaljalac jedan, što mu uča ne potkrati jezičić? kostreši se Ivan. — A zar ga misliš ne bije?Ali ko će, babo, ućutkati onog pustolova.Znaš li, veli, Simo, kakav je taj vajni direktor?Grđi i strašniji od svih ljudi u selu, pa je inajet, čangrizalo, da znaš kao vodu, opet veli: ne znaš!Džaba se samo mučimo i znojimo.Sve će nas izreziliti kao kučiće pa uzalud muka.Dok samo cikne pa škripne zubima: ha, nevaljali jedna, tako li se uči, sve ću vas u haps, u kvrge!...I još, Bog te pita kako ga nije plašio. — Pa ne bij ti nikogovića! viknu Ivan ljutito. — Ali smo mi, babo, odmah videli da on laže, čim je direktor progovorio s nama.Dobar ka’ i ti, pogodniji nego učitelj.Smeška se na nas, pita nas blago, pokazuje nam, priča nam.Reče kad je polazio: učite se, deco; ko uči onaj što i zna, bez muke nema nauke; ko u mladosti hladuje, u starosti gladuje.... — Pravo je i kazao, deco.Ko se lenji, nikad neće steći krova nad glavom.Trudite se, nastavi Ivan skidajući opanaka, pa nikad nećete izgledati iz tuđinskih ruku. Deca poljubiše oca i majku u ruke, a oni njih u obraze, pa odoše te legoše. Ivan i Petrija još dugo seđahu kod vatre. — Pa šta ti veliš, ženo? govoraše Ivan, čarajući vatru.Danas sutra pa i jesen tu, valja nam se bogme razmisliti: da li dete da zadržimo kod kuće ili da ga šiljemo dalje u školu. — Ja, snebiva se Petrija, pa Boga mi ne znam kako da ti svetujem.Htela bih i da se uči i da mi je vazda pred očima.Kad pomislim da ode, pa da ga ne vidim po mesec dva, onda, onda mi još sad teško na srcu; a da šta će biti docnije? — Šta će biti docnije?Onda, onda dabogme da ćemo ih ređe, mnogo ređe viđati.Ali zar da ostanu ’vako kao ja i ti?Grehota je, ženo, kad nam je eto dao Bog i ima se iz čega. — Pa ima još dana da o tome govorimo, poče Petrija.Jako, čoče, da o tome ne mislimo.Čisto se plašim... — Plašiš, plašiš.Prođ’ se, boga ti, te tvoje ženske plašnje.Pitam ja tebe srpski: da l’ da vodim dete u veće škole ili ne.Jedno ili drugo?Vreme je, da smo na čisto. — Pa vodi ih.Ako nismo mi.Bog će s njima biti! jedva promuca Petrija i suze joj grunuše na oči. — Vi žene odmah u suze.Nek je dete živo i zdravo, nek se dobro uči i vlada, a te tvoje suze ama ni ovoliko!Niko nije propao, ko je sveta video.Ako zašto i naše dete ne bi moglo biti pop ili kapetan?Istina su i kapetani danas pojeftinili, ali tek, tek bolje žive nego ja i ti.Neka i iz naših kuća niknu gospoda, da i naši malo drmnu vilajetom.He, he, kako će to, ženo, lepo odgledati: Koji beše ono pop, što projaha na doratu vas u crnoj čosi, u alevu pojasu?Brat Ivanov sin.Koji no beše naš novi kapetan? — To je sin Ivanov i Petrijin.He, he, ženo, šta veliš na to? Ali Petrija na to ništa ne reče, jer već beše ušla u sobu.Posle kratkog ćutanja diže se i Ivan, zabravi kućna vrata, zapreta vatru, ode i leže.Na polju se čujahu istom prvi petli, inače je celo selo već odavna ležalo u dubokom snu. Beše nastala druga polovina avgusta.Vrućine nešto malo popustile.Čiča Ivan ovro raž i pšenicu i sasuo zrna u koševe.Letina kakve skoro ne beše u onim krajevima.Pa što li je tako brižan, što li se ne raduje tolikom božjem blagoslovu ! Pod dudom maže sluga kola, utvrđuje čivije, namešta šaraglje i lese, vadi vodu iz vedra i pere glavčine, naplatke i paoce. — Ako Bog da ste radi? upita ga vikač, koji se beše svrnuo da pripali lulu i popije što. — U Beograd, odgovori mu sluga, ali više kroz zube. — 'Trgovinom ili ćete sudu?Ne znam da se brat Ivan oparničio s kim? — Ne znam ni ja. — Pa što li će? — Eto što: hoće da vodi dete u školu. — Ako, ako.I treba kad mu je dao Bog.A šta li će da uči? — Ne znam, nisu me pitali. -— Reci, ljubave ti, nek se uči advokatluku.Ko se danas ume braniti na sudu i putu, taj zna da je živ.Ta eto su nagla okolna sela da nam krnje ovo malo sinora; ako nam obrana prođe na lijo, ništa neće valjati. Vikač ode u selo, a sluga se i dalje poviraše oko kola.Petrija tužna, pretužna, ne izlažaše iz kuće.Tamo pripravljaše rubine i spavaće haljine, čarape i pojase, da joj dete ne bude postidio pred novim svojim drugovima.Oko nje ostale žene iz cele rođe, pomagahu joj prišivati kopče i spremati, a kad god bi ona zasuzila, i one bi joj pomagale plakati.Kad sve beše spremljeno, skinuli su s tavanica veliku kesu jabuka, napunili zastrug sa mladim sirom, izvadili iz pepela grdnu veliku pogaču, napunili onu najveću čuturu, pa sve to još za videla zgodno namestili u kola i utuškali senom.Punobrižna majka starala se da joj sinak ne gladuje u tuđini. Grgur je na sve to snužden gledao.Beše mu i milo i žao.Milo videti Beograd i tamo se učiti; žao ostaviti i oca i majku i svoga druga od kolevke, brata Pauna.Ali Paun beše mekša srca, on bi se čas po zaplakao, kad bi čuo da će da vode brata, i da ga dugo, dugo neće videti.Otac bi ga koreo za mekuštvo, stežući i sam svoje omekšalo lice, ali sirota majka, i sama bi se na njegove suze rastužila i plakala. Sutradan a zora zasvetlela, a svi već bejahu na nogama.Dođoše i komšije i rodovi.Ižljubiše Grgura, prvo majka, pa rodovi, pa komšije, pa opet majka.I kucov se umiljavaše oko naših putnika, kao da bi im hteo reći: srećan put!Ivan se pope na kola, za njim Paun, koji će da isprati brata, pa naposletku Grgur, koji se jedva otrže iz zagrljaja materina.Sluga ošinu zelenke i ovi izleteše na otvorene vratnice, i za nekoliko trenutaka zamakoše za brdašce. Petrija dugo za njima gledaše, tarući suze belim rukavom.Iznela je zatim, za srećna puta, komovicu i pogaču i mladoga sira.Beše sunce u velike odskočilo, kad je sama ostala na domu.Ode te se pomoli Bogu pred ikonom, izađe u kuću, i dugo gladna živina pijukaše, dok se ona malo razabrala i setila da ih nahrani. A naši putnici putovahu kao na tičjim krilma.Konji tovni i odmorni, i kad se dokopaše pravoga nasipa, jedva ih sluga savlađivaše, kao vile poleteše u najbrži kas.Do druge mehane probio ih znoj, tu ih protrljaše senom, uslužni mehandžija iznese rakiju i kavu, a Paunu i Grguru slatko od ružina lista.Odatle se krenuše malo lakšim kasom. Brat Ivan većinom ćutaše, i samo ovda onda opominjaše slugu da skreće to desno to levo, kud je manje kama i rovina.A česta promena sela i okolina privuče na se radoznalost dečju.Čuđahu se grdnim mehanama na putu sa išaranim hodnicima i ćoškama. — Nuto, nuto, babo ! viče Paun, opaziv na mehanskom zidu dva junaka, kako kidisahu jedan na drugoga. — To su, deco, Kraljević Marko i Musa Kesedžija. — Kraljević Marko! povikaše vesela deca.Pogle, oco, koliki mu brci, pa kalpak na glavi!A šta mu je ono u rukama? — Topuzina. — Znam, znam, govoraše Grgur; uča nam je često pričao o Marku. — A pogodi: ko su ona devetorica, pa onaj stari pred njima u dugoj sedoj bradi? Grgur prićuta, pa onda radosno povika: — Devet Jugovića i deseti stari Jug Bogdan! Otac se nasmehnu.Bi mu milo što mu dete pogodi imena tih slavnih junaka. Pored puta seoski potesi.Požnjevena žita svežena u guvna i viđahu se još mnoge neovršene kamare snoplja.Iza potesa šljivici s rodnim poduprtim granama, a za njima selo na brdeljcima, na kojima se zelenjahu proređene šumice.S jednog oblog visa zabeli se nova crkva s visokom belom zvonarom.Deca je gledahu i čuđahu se veličini nikad neviđene građevine. Na jedan sahat pred zahod sunca ispeše se na jedan vis. — Pogledajte pravo dole! viknu Ivan deci. Deca se ubezeknuše.Htedoše nešto reći, ali im otvorena usta ostaše nepomična.Posle dugog gledanja okretoše se ocu: — Aoh, babo, da grdnoga sela i golemih reka! — To je, deco, Beograd, a ono je levo Sava, desno Dunav. — Tu ćeš ti učiti školu, Grgure! viknu Paun. Grguru zaigra srce od radosti, ali mu se savi oko srca i neki strah, kako li će ostati živ u tom čudu od kuća. — Tu ispregoše konje, i dok ih je sluga provađao, otac izvadi pogaču i sir, prostre peškirić po onoj travi pored puta, sedoše i jedoše.Pored njih, slučajno, prolazaše čitav karavan Hera kiridžija, koji na konjima nošahu u Beograd katran i luč, pa da tamo uzmu so i ponesu gore na svoj Zlatibor, u Stari Vlah. — Vidiš, dete moje, reče Ivan, pokazujući rukom na ove večite putnike.Mučan li je život što ga ovi provode.Bije ih u putu zima i vrućina, i kiša i sneg, i opet gmižu napred, i ništa nema što će ih ustaviti.Vidite kako je teško živeti na ovome svetu, pa opet Bog ne da da propadne čovek pregalac.Uči se, dete moje, i vladaj se dobro, onako kako te stariji budu svetovali.Nemoj nikad da se lenjiš ; što možeš večeras, ne odlaži za sutra.Uvek imaj na umu ove vredne kiridžije, gledaj da svaki dan što dobro svikneš i naučiš.A kad školu svršiš, e onda, onda... I tu se brat-Ivanu ustaviše reči u grlu.„Bože moj, ko li će to živ dočekati“, pomisli u sebi.„Da li je meni ta sreća suđena?“ U taj mah skide kapu, pa se prekrsti, i s tim je sve položio u božje ruke. — A kad Grgur školu svrši, hoće li on opet k nama u selo, da radimo s tobom kao i do sada? Ivanu se i nehotice nešto hladno savi oko srca. — Dabogme da će doći... jedva promuca; je li dete moje, da ti nikad nećeš ostaviti svoga... Ali brat Ivan već više ne mogaše ni jedne. Grgur ga gledaše i čuđaše mu se rečima.On nije ni umeo razumeti to veliko pitanje očino.Ta još i ne znađaše za kakav lepši svet osim svoje kuće i svojega sela.Ali je čiča Ivan znao da ima još lepšega i darežljivijega sveta iza seoskoga plota.To ga je i teknulo u njegovo, danas i suviše osetljivo srce. U tom se sunce poče smirivati i hladovina piriti visom na kom se nalažahu.Upregoše konje, posadiše se u kola, i već su bili upaljeni fenjeri kad su prošli mimo knežev dvor, pred kojim se baš u taj mah straža menjaše.Odsednu u jednoj gostionici kod Batal-Džamije. Sutradan se rano dignu Ivan pa s decom pođe svome starom poznaniku, Jovanu stolaru, koji imađaše radionicu niže Stambol-kapije.Deca iđahu uz oca, a radoznalo gledahu to na jednu to na drugu stranu.Gledahu ubave dvorce, šarene izloge dućanske i radioničke, svet koji vrvi tamo amo, kao da je tu negde blizu sabor ili panađur.Pa vojnici, pa Turci, pa nizami.S terazijskog raskršća opaziše tamo daleko u visokom jutarnjem zraku pozlaćenu kulu na Sabornoj Crkvi.Gledaju i gledaju, a sve se boje da ih oči ne varaju.Sve im se činjaše kao šaren san, koji nikad dotle uživali nisu. A Ivan?On ćutom napred koračaše.Lice mu se primetno poozbiljilo.Ne gledaše ni levo ni desno.On se u sebi sam sa sobom razgovaraše o milom detetu svome, o sudbini, kojoj sad navija prvu osnovu.„Šta li će od svega toga biti, Bože, Bože moj?.Da je ko u taj mah prošao blizo pored njega, čuo bi dubok, skriven uzdisaj. Međutim stigoše pred radionicu Jovana stolara.Unutra se čujaše tesanje i strug.Pred vratima stajahu nekoliko obojenih stolova i stolica s pravim i krivim nogama, s lakom i bez laka. — Pomozi Bog, majstor Jovane! viknu Ivan, pogledav s praga u radionicu. — Bog ti dobro dao, gazda Ivane, odazva se majstor Jovan, ostavivši na stranu rendelo.Dobro si mi došao!Priđi bliže ovamo.Klupicu, momče! Deca ga poljubiše u ruku. — Živi bili, živi i srećni bili!Jesu li ovo tvoja deca?Da ih Bog poživi, krasni sinovi.A idu li u školu? — Ovaj, Grgur, sa našom seoskom školom, Bogu hvala, gotov je. — Oho!E baš mi je žao, što mi nije ovde „Dositej", da vidimo kakav si čitač.A ko vam je bio učitelj? — Gospodin Maksa, reče Grgur s puno snebivanja. — Gospodin Maksa, gospodin Maksa...Da je živ i zdrav — ne poznajem ga.Ali da, da, vremena se danas izmenila.Kad sam ja knjigu učio, valjalo je od jutra do mraka putovati od jedne škole do druge.A danas?Ima ih u svakom trećem selu — ko bi zapamtio imena tolikim učiteljima.E sad da nešto ustane pokojni Dositej, da očima vidi...Ali, gle, ja Boga mi smetoh s uma.Momče, kavu i rakiju!Pa, gazda Ivane, šta si naumio s detetom? Ivan kao da se dotle sa sobom razgovarao, pa dobro i ne doču šta ga beše upitao.Stoga reče stideći se: — Šta reče, majstor Jovane?Prosti, zamislih se malo svojom brigom, koja mi oduze i snove i glad. — Pitah te: šta si sad naumio s detetom? — Jedan da radi zemlju, da bude seljak ko po Bogu ja, a ovoga (pokazav rukom na Grgura), rad sam da školujem. — Da školuješ?Pa lepo.Kad ti je svega dao Bog, nek ima jedan učevan iz tvoga kolena.A ko da ti zna, gazda Ivane; iz najuđe krovinjare izlaze prvi ljudi.Ko ti beše otac Dositejev; možda mu se jedva znađaše ime u Čakovu?A njegov sin prodrmusao je bogme dobro onu uštavelu bradu samom Stratimiroviću.He, he, tako ti to ide na ovome svetu, svaki može biti čuven i veliki, valja samo prisesti, pa opljunuti u šake. — A je l’ vas taj vaš gospodin Makso učio i pojati? zapita okrenuv se deci. — Znamo sve tropare. — A pevati? — Učili smo: „Vladetu vojvodu", „Todora od Stalaća“ i još mnoge druge, odgovori Grgur, gledeći ga radoznalo. — Valjan učitelj.Kad jednom dođeš s njime, Ivane, pozovi ga k meni.Mora ručati za mojim stolom.Ja volim pevanje.Kad vidim koga da radi i peva, a meni čisto srce zaigra, podmladim se.Bože moj, pokojni Marko ustabaša, Bog da mu dušu prosti, udilj radi, pevaj, pa mu radnja nikad bolje.Ali, evo momka.Dela, ljubave ti, rakiju pa kavu.A vama deco?Trčder momče tamo preko puta, pa donesi dva vruća somunčića. Tu obojica počeše srkati kavu, koja se pušaše. — Daklem, rad si Grgura da dadeš u školu? poče majstor Jova, namrštivši malo svoje vedro čelo. — Ta zato i dođoh eto do tebe, da me svetuješ, da me, kao prosta čoveka, malo pouputiš, odgovori Ivan, ostavljajući praznu šolju na klupicu. — Ne brini se, gazda Ivane.I moj je sin svršio školu kod velike crkve, pa sad, kako ti se čini, ja velim da ih upišemo obojicu u gimnaziju? — Kako te Gospod uči.Eto ti dete, pa ga vodi gde treba i kome treba.Ja, ja se, majstor Jovane, ne znam maknuti.Ako nećeš ti, onda ne znam šta ću. — A kao zašto ne bih?Činio sam i tuđinu, a nek’mo li tebi, koji si mi toliko puta učinio dobra, kad ono radih s prokletim dugama.Od juče je započeo upis, ja ću ih odvesti gospodinu direktoru, to je moja stvar, to će ići lako; ama jesi li se pobrinuo za stan, gde da smestiš dete? — Ja se kod kuće dogovorih s gazdaricom, da te molimo da ga primiš ti u tvoju kuću.Zapravo da ti kažem, majstor Jovane, ne smem ni da pomislim da ga vodim kud na drugu stranu.Eto doveo sam dete kao zlatnu jabuku, već, znaš, gledali smo ga kao zenicu oka, kao malo vode na dlanu, pa zar da ga sad ostavljam na dušu tuđinu i neznanu? — Ali, gazda Ivane, ja ne znam da l’ će biti za dete ponajzgodnije.Bog nas dao dosta, a kuća nije drugojačije nego baš popritesna.Da se poviremo... — Ne, ne, majstor Jovane, gde je mesta za vas sve, zar će biti ijedan ugao za moje dete.A duše mi je mirno i sklonito.Već ako mu se narav ne izmeni, vera i Bog nećeš ga ni osetiti.Zna on dobro šta je kućni red, šta je zazor, a šta se pristoji. — E pa da pitam ženu.Znaš, kuća je sva o ženinom vratu... — A što mi to govoriš, majstor Jovane !Znam ja dobro šta je kuća, šta je kućni red.Nego reci da l’ da primiš dete, ili da ga natrag vodim... — E kad si baš navalio, onda, onda evo nisam ni ja s raskida.Ja sam doduše posiroma ; kod mene neće uživati ne znam šta, ali kako bude mojoj deci, onako i njemu.Što jedem ja, ješće i on.Ali bogme hoću da me sluša kao oda, a moju domaćicu kao svoju mater, tvoju Petriju! — Čuješ li, Grgure, šta veli majstor Jovan? okrete mu se otac. — Čujem, babo, odgovori dete, gledeći preda se, a oči mu se navodnile suzicama. — Ja ću možda još danas s Paunom u selo, a ovo ti je od jako mesto mene otac.Slušaj ga, kao što si i mene slušao.On će te i na dobro uputiti.Hajde sad priđi mu ruci. Međutim dođe i Jovanova gazdarica, Makra.Povisoka, suva žena, oličena briga i staranje.Po čistoti poznaje joj se vrednoća i ustaoštvo.Do nje stajaše njezin jedinac, Milan, suvonjavo, protegljasto dete, crnih očiju, okruglasta lica, u haljinicama iskraćalim, ali čistim i opranim. — He, ženo, viknu majstor Jovan svojoj gazdarici, evo ti još jednoga sina, a tebi, Milane, brata i druga. Grgur priđe ruci gazdaričinoj, a sa Milanom se rukova, pogleda ga malo ispod očiju, pa opet, savladan stidom, spusti svoje crne duge veđe, i gledaše preda se. — Tako, pa da mi se pazite i slažete k’o rođena braća.Teško je, deco, danas steći prijatelja, pa zato ih valja sebi kovati jošte iz malena.Pa da se glavom ne šalite, nego da nam se dobro učite, da ne osramotite ni sebe ni nas.Od vas se ne traži ni da orete, ni da tešete, knjiga vam polje, i halat i zanat.A ko se ne uči za mladosti, u starosti ni doveka. Deca odoše u kuću, iz kuće u avliju, a majstor Jovan i gazda Ivan do ručka ugodiše šta će ovaj imati doneti na izdržanje detinje: 200 oka žita, 10 oka pasulja, kacu sira i uhranjenoga krmka godišnje, i dukat cesarski mesečno. Po ručku se Ivan oprosti s majstorom Jovanom i gazdaricom, poljubi Grgura i posavetuje ga.Paun zagrli brata i dugo plakahu i jedan drugom nešto nerazumljivo govorahu.Posle toga otac s Paunom sede u kola, pogledav još jednom sina, stegne srce, okrene se sluzi i viknu da ošine.Grgur je dugo gledao za njima, dok ne zamakoše za prvi ugao, pa onda stište ruku Milanovu. U radionici majstor-Jovanovoj živo se radilo do sedam sahata u veče, a tada se je tačno večeralo.U začelje seo Jovan, do njega desno žena, pa sin mu Milan, pa do njega ćerka Ružica, s leve strane momci, kojih je vazda imao trojicu.Šegrt je pomagao donositi jela i služiti pri stolu.Ovoga večera, pre nego što će posedati, reče majstor Jovan svojoj deci. — He, deco, sad ste dobili još jednoga brata.Hoću da se pazite kao da smo vas sve troje mi rodili.Sedi, Grgure do Ružice, a nje neka među tobom i Milanom, kao sestra meću braćom svojom. — Grgur sede do Ružice i stidno gledaše preda se. Čim pogledate na postavljen sto, odmah ćete primetiti da je zastrt čistim čaršavom, tanjiri i činije od bela, istina malo prostija porculana, noževi i viljuške od čelika, kašike od žuta pakvona; sve oprano, očišćeno, uglačano.Tu su slanici, bibernica, bokal s vodom i pred svakim po jedna prosta čaša za vodu. Pre nego se sedne, on bi sam, okrenuvši se ikoni svog domaćeg patrona, Svetoga Nikole, očitao „Oče naš.“ Beše ponedeonik, zato se na sto iznese puna velika činija krompira s mesom.Kod majstor-Jovana beše tačno utvrđen jelovnik.Osim mesne čorbe dolažahu jela ovim redom: nedelja, kupus i pečeno testo; ponedeonik, krompir, a uveče drugo jelo popara; utornik, u podne paprikaš, a uveče cicvara od beljega brašna, malo pomasnija; sreda, pasulj sa slaninicom; četvrtak, u podne kuvano testo, uveče pilav s isecanim mesom; petak, pasulj bez slanine i sa salatom kad je tome doba; subota, krompir, a uveče još po kriška sira, ili savijača, ili moča, itd.O velikim praznicima u podne pečenje, a momci uveče nemaju večere, koja im je u ostalom sa svim izlišna, jer kako se po podne umiju i obuku, ne dolaze kući drugdan do ponoći.Svaki momak dobije u podne po litru vina, a majstor Jovan isprazni s majstoricom Makrenom tačno poluoku.Ovaj stolski poredak nije se smeo menjati ni za živu glavu.Majstor Jovan živeo je po njemu kao momak po Banatu i Erdelju i na njega se navikao kao kakav stari duja na strogosti tipika.Izuzeci bi bivali samo u izvanrednim prilikama: kad je stolarski i bravarski pir, kad dođu gosti, kad se naplati po kakva veća narudžbina, itd. Po večeri očita se opet „Oče naš.“ Momci rekoše majstoru: laku noć, pa odoše.Dok je majstorica uspremala sto, majstor Jovan otvori gornju fijoku od velikog plavog ormana, što stajaše u začelju između kreveta i izvadi jednu knjigu u tvrdim koricama s crnom kožom na poleđini i četvorouglom od crvene kožice, na kojoj se viđahu upečaćena pozlaćena, ali dosta posuknula slova.Obrez listova beše žutom bojom obojen. — No, đače, reče davši knjigu Grguru i pokazavši mu naslovni list, ded da vidim kako te je učitelj naučio čitati. Svi posedaše za sto, Grgur pročita tečno i razgovetno: — Život i priključenija Dimitrija Obradovića, narečenoga u kaluđerstvu Dositeja. — Eto vidiš, sinko, ja sam čovek neuk, ne znam mnogo knjiga, ali se Dositejevim knjigama svako veče po koji čas zabavim.Što ih više čitam, to ih sve većma razumem i želim da ih opet uzmem u ruke.Ali ima dosta što šta, što ne mogu da razumem, jer me u mladosti nisu u školi uputili kako treba.Zato učite sad dok ste mladi.Što god ne razumete, pitajte, pa će se zar naći ko će vas kao što treba obavestiti.Nauka je nauka, zanat nad zanatima.Ko hoće da je učevan, da zna što treba da zna, valja mnogo da čita, mnogo da misli, mnogo da piše i uči.Nadriknjiga je kao i nadristolar, kad oteše kakvu klupicu, ili zdepa kakvu stolicu, kraj svemu umenju.Svet, kad vidi da je neznalica, okrene mu leđa, te, nesrećnik, umire od gladi.Da vidite, šta veli iguman hopovski za učenoga Rajića.Na, pročitaj ovo, Milane. Milan prihvati knjigu i lepo na glas čitaše : — „Koliko sam ja prost...“ — To veli iguman hopovski; primeti majstor Jovan. — „i neučen, nastavi Milan dalje, meni je milije videti učenog mladoga Rajića, nego četiri vaselenska patrijarha, koji bi bez nauke bili kao ja; video si ga kako je mlad i bez brade, ali kad stane besediti, mi svi, s velikim bradama, gledamo ga, kao da smo iz divljega vilajeta došli." — He, he, to je samo Dositije umeo reći.I danas ih ima, koji knjige pišu, ama nešto vrdaju, nešto uvijaju, da ih često sam Gospod razume.Što ne govore vako prosto, da ih i ja razumem: ali tako ti je danas i sa stolarstvom, sve teši nešto na oko, šareno i cifrasto vazdan, a dok podložiš peć, a ono se krivi i vitoperi kao lub. Uzme knjigu iz ruku Milanovih, pa je pruži Grguru. — Ded ti nastavi dalje ovo! (Pokazavši mu prstom gde da otpočne.) Grgur počne malo tišim glasom: — „Moj sinko!...“ — Veli isti iguman hopovski, primeti majstor Jovan. — „Moj sinko, prošla su ona glupa i slepa vremena, kad se među nami govorilo: bolje je šest vranaca u karuca, nego šest škola u glavi.Sad se je vreme preokrenulo; učen čovek, ako će i pešice ići, svaki ga poštuje, a neučena, videći gde se vozi na vranci, govore: vranci vranca vuku; i pravo imaju. “ — Haj, haj, moj dragi Dositije, uzdahnu majstor Jovan, kao da smo ti mi danas u tome popuznuli.Koliko je moj profesor Sava sedeo bez službe, dok se drugi smetenjaci toviše na platama, koje ako sam ja zaslužio, tako su i oni.Pa još toliko drugi učevni ljudi, kojima je dano nešto malo službice, tek da ne pomru od gladi.Ali, ko ti je samo danas popečitelj prosvete?Nego, bože zdravlja, gledaćemo mi da se to na bolje okrene.Samo treba da činimo kao što nam Dositije veli...Ružice, čitaj ovo (pokazavši joj prstom). Poče Ružica svojim nežnim tankim glasom: — Da moji jednoplemeni usude se svrh svake stvari slobodno misliti, i sve, što čuju, da sude i rasuđuju... — I tako dalje, i tako dalje, nastavi majstor Jovan malo — kao kroz zube: „oni, koji se drže samo svojih običaja i hoće da održe sve onako kako je, oni“... čitaj dalje dve poslednje vrste! — Ostaju za navek u svekonačnoj i plača dostojnoj besvesnosti, završi Ružica. Majstor Jovan, ponovivši još jednom ove reči Dositejeve, uze knjigu ispred kćeri i stavi je preda se.Prevrnuvši dva tri lista, namršti malo svoje i onako ubrano čelo i poče u sebi čitati.Makrena uze detinju presvlačicu, da je na dva tri mesta prihvati i prišije dugmence koje je otpalo. U koji mah veliki sahat na duvaru izbi osam, u taj isti trenutak neko kucnu na vratima, i kad se otvoriše stupi unutra jedan sredovečan čovek, onizak, polupun, čela visoka, očiju živahnih, obraza okruglih, kosmate podrezane brade, a obraza onako vazda gotovih na smeh.Pod pazuhom držaše debeo trešnjevi štap. — A, dobro ste nam došli, gospodine Savo, viknu radosno majstor Jovan, ustajući mu na susret.Svagda ste nam dobro došli, a večeras, doleteli.Čitam, a mislim na vas. — Šta, vi valjda opet s vašim Dositejem, poče profesor Sava smešeći se, ostavivši svoj onizak šešir na ormančiću, gde stajaše esnafska kutija. — Kao obično, kao obično...E pa recite, šta ću?U kafanu nisam ni momkom išao...Izvolite evo ovde na moje mesto. — Makrena, možda gospodin nije još ni večerao... — Molim, molim ne trudite se: abije idem s večere...Znate, naručili smo bili na Dorćolu jednog taze smuđa... — Znam, znam, da ste tirjaćija na valjanu ribu.Ali zato sad smemo malo poviše ovog ritopečkog. — E pa kad joj je suđeno, onda šta joj znamo, neka joj bude.Ja se i vi nećemo posvetiti.Ta i Dositije tu negde veli, da su se i bratija hopovska veoma radovala živoj ribi i starome vinu. — Evo, nastavi Jovan jedva dočekavši priliku da opet zaviri u knjigu... ovde veli Dositije da su preko četrdeset dana gladovali Mojsije na Gori Sinajskoj i Ilija bežeći po pustinji, ali Bog je hteo da na njima učini to čudo, a gde su danas čudesa ? — A ja i vi da dva dana ne jedemo i ne pijemo, šta bi bilo od nas, dragi majstor-Jovane?Prosto bi skapali. — Zato, molim vas, prihvatite ovu veću čašu, ponudi ga Jovan, kad Makrena prinese služavnik s nalivenim čašama. — Čuješ, ženo, ostavi ti to pred nas, mi ćemo se već sami poslužiti, kada zažednimo ...Zdravi ste ! Profesor Sava odvrnu gornji i donji koštani naglavak sa svoga debela trešnjevca, izvadi iz špaga pljosnatu tursku lulu, posadi je na donji kraj, a na gornjem beše sisak od ćilibara.Napunivši je mirisavim duvanom, zapali je trudom, zakači levim palcem za ivice od prsluka pod pazuhom, opruži noge tamo dalje pod sto, povuče dva tri dima iz razgorele lulice, nagne glavu bliže k desnom ramenu, pogleda zadovoljno majstor Jovana, i smešeći se trnu u dlanove. — Vi ste danas sasvim dobre volje, gospodine profesore?Primeti mu majstor Jovan. — A zar vi to opažate? — Ta eto smešite se, pa... — Pa rekoh li vam da dolazim s časti ? — Časti?Pa koliki je morao biti taj vaš slavni smuđ?Koliko vas beše pri večeri? — Ja i profesor Toma i katiheta.Ali da znate istoriju ove večeri, biste se i sami malo nasmejali. — Molim, služite se, dok se vino nije ugrejalo.Pa, ako vam je po volji, da nam pripovedite tu istoriju.Makreno, kavu. — Poznajete li vi Stanka abadžiju? poče profesor Sava, pošto je, po svom starom običaju, malo pogladio bradu i pljucnuo. — Na Varoš-Kapiji? — Jeste tog.Sigurno mu znate sina, što će sada u četvrti razred?Lanjske godine, nekako pred raspust vrag nanese ovuda mečkare, pa jedno po podne, baš pred školskom kapijom, zaokupe udarati u daire: „Igraj mi igraj, Kara-Martine“; pa jadnika medu doterali gurbeti,te kad priviknu: „Uzmi pušku na levo oko, pa ti streljaj ticu lastavicu!“, a on iz sve nezgrapne grline riči kroz nos: ma!Deca se na to smeju siromahu medvedu, a Ciganin skine mastan fes i zaokupi moljakati da mu date desetparac. — Ehe, i sam sam vam nekad od jutra do mraka jurio za mečkarima. — Dakle Stankovom sinu se dopadne ova mečja igra, te kad bi u školi, a on skine tkanicu, te dade nekom svome drugu jedan kraj, a drugi namaknu sebi o vrat, pa idi od skamije do skamije.Vođ mu viče: „Igraj mi, Kara-Martine!“, a on hodaj, skači, mumljaj kao da je poreklom iz homoljskih jazbina.A kad rikne kroz nos: ma! cela škola uzavre, graja, urnebes.Kao i međ’ ljudma tako i međ’ decom: ima ih, koji vole potkazati nego da mu Gospod zdravlja da.Pre nego će se graja dići, trkne jedan kradom direktoru, a ovaj opet, besposlen kao što ga je dao Bog, trč’ u razred kao da će mu tamo orden pridenuti.Taman će naš novi Kara-Martin zaurlati: ma! a direktor širom vrata otvori.Siromah Kara-Martin umalo se nije od etra stropoštao, tkanica mu visaše o vratu.Povedoše ti našega medveda, pa s njim na protokol.Po podne seđasmo u kancelariji, kad eto ti direktora zaduvana s vrlo važnim licem. — Gospodo moja, jeste li čuli za skandal koji se u zavodu dogodio? — Skandal!Upitasmo ga ozbiljno i jedan drugog pogledasmo. — .. .Bezobrazan, kakav se još nije dogodio za moga tolikogodišnjega direktorovanja. — A šta li se to zbilo?Nama nije niko ništa javio. — Znam ja, znam, kričaše direktor, dolazeći sve većma i većma u vatru; po vama bi mogao zavod i izgoreti; vas se sve to ništa ne tiče; vi se razbegnete kud koji, a meni se sve bije o glavu.I opet, gdegod stanete, opadate me: direktor nema posla, direktor nema časova.Ali tako je to, svugde ćeš naći solidarnosti, pa i kod samih halvadžija, samo ne u nas profesora... — Ali ostav’te, molim vas, vi našu solidarnost na stranu: raspravićemo je kad budemo dokoniji.Nego, molimo vas, kažite nam, šta se to dogodilo, te da znamo da li da sedimo da stvar presudimo, ili da odlazimo.Mi imamo svoje poslove.... — Vi imate svoje poslove, a ja valjda nemam nikakvih svojih poslova.Kad moram sedeti ja, morate sedeti i vi !A kud vam se hita; zar imate što preče od svoje zvanične dužnosti, za koju ste plaćeni, koja vas hrani i odeva? — Bogme je do zla boga nesnosan taj vaš direktor.Da nam je ustabaša, ne bih ga mogao podnositi, primeti majstor Jovan. — Pa, gospodine direktore, hoćete li nam kazati, zašto ste nas sazvali? upita ga još jednom ozbiljno profesor Toma. — Imam da vam saopštim nevaljalstvo, kakvom ravna nema.Ja mislim da se, na žalost, prvi put dogodilo u našem zavodu.Zatim nam ispriča sve što se dogodilo. — Pa to nije nevaljalstvo, gospodine direktore; to je prost nestašluk i ništa više, primetim mu ja. — U vašoj glavi, al’ u mojoj ne.Ta pomislite samo... — Neću ni da mislim, kad je to jasno kao dan.Ja vam i opet velim, da tu nema nevaljalstva. — Šta, vi valjada hoćete rastrojstvo, anarhiju u zavodu ?Krasni mi profesori!Samo tako, samo tako; ali ja ću već celu stvar dostaviti popečiteljstvu.Ne dam se ja od vas za nos vući, gospodo moja, razumite me, ne dam se za nos vući! Tako je ziparao, a mi mu hladno rekosmo, da ga kazni malo hapsom, pa odosmo.Uz put reče profesor Toma: ako ga popečitelj usekne, ali onako popečiteljski, sve vas častim taze ribom na Dorćolu.Direktor dostavi celu stvar popečitelju, popečitelj nađe da mi imamo pravo, te tako se direktoru podrežu rukavi, a mi večeras proslavismo pobedu jednim valjanim smuđem.Kako vam se čini, majstor Jovane? — Ama sve kao što bi se poželeti moglo; samo mi je žao, što svi otud niste ovamo na moje ritopečko.Ali, Bože zdravlja .Molim vas uzmite da ispraznimo još po jednu dve, dok nam kava nije stigla. — Pa to još mogu i ja imati belaja sa tim vašim direktorom.Znate, deca su deca, a moj Milan, da mi ga Bog poživi, malo je hitlen, ponestašan, pa kao ocu mi se bogme valja i bojati da... — Ta ne bojte se vi, moj dragi prijatelju.Zato je Bog stvorio uz direktore i profesore...Pa kad mislite dete upisati? — Boga moleć’ sutra.Ali da, ja vam se i ne pohvalih, gospodine profesore.Stekao sam još jednoga sina, a vama učenika. Profesor ga pogleda radoznalo, a on mu pripovedi sve, i zovne iz kuće Grgura.Grgur priđe k Savinoj ruci, a ovaj ga značajnijim pogledom izmeri od glave do pete.Kad su Grgur i Milan opet pošli k vratima, profesor Sava, ne skidajući oka s njih, reče poluglasno majstor-Jovanu: — Lepo ih je izdašna priroda ukrasila, a kuća još lepše odgajila — šta li će od njih učiniti škola i društvo? I kao da se posle ovih reči ote profesoru Savi uzdah, koga toliko pokrio beše, da ga ni sam majstor Jovan nije primetio. — Ja ih, gospodine, predajem u vaše ruke; ja poznajem vas; nek’ budu kao vi — ostalo je u Božjoj ruci, primeti Jovan posle poduže počivke. — Ali da li ću jedan biti dovoljan, dostižan.Danas je, moj dragi majstor Jovane, toliko kvara među ljudima, da često sav dobar usev školin pozoblje.Imamo tolike žalosne primere pred sobom! Tu profesor Sava duboko, duboko uzdahnu. Kad se zađe dublje u Dorćol, taj komad istočne varoši u Beogradu, a vama se i nehotice nametne drugo osećanje no ono s kojim ste ušli u te uske i krive ulice.Čini vam se, da maloazijski topli i aromatični vetrići pire oko vas, a onaj Banat preko Dunava — Anadol.Sve dobije drugu, tajanstveno zanimljivu draž.Muči vas radoznalost, hteli biste kroz pukotinice neokrečenih zidova da posmotrite cvetni i plodorodni vrt samoograničenoga i surevnjiva muslomanina.Grančica bršljana ili vršak zelene loze što se vide ovde onde iznad zidova, kao da vam pripovedaju sladosti koje se sanjaju, a možda i uživaju, u tim zabranjenim rajevima.Rajevima rekosmo, ali za one, koji u miru traže hrane dušama; prijateljima žubora i borbe haremski je život duhu karika.Na uglovima kamenite česme s bakrenim lulama i natpisima arapskim; glavnom ulicom bajirskom, Jalijom, živopisno blešte dućani sa istočnom robom, pekarnice i mlekarnice, džamije i hamami s kubetima, telalnice i prčvarnice s dobrim ćebapčićima, kasapnice i riblje čaršijice, mehane sa staklenim ćoškama, gde sede sredovečne erlije s belim, zelenim i šarenim turbanima, pušeći čibuke i šarene nargile, a niz ulice, gore dole, nadali viku halvadžije i kokičari, mlađani prodavci salepa i boze, sve same mlade Rekalije, a među njima po koji mršavi Jevrejin broćaste brade i brkova, pogružen i perjav, tragičnim pogledima nudi vam crveno-žute nerandže i blede limunove.Iznad toga šarenoga sveta u plavoj visini bele se vita munareta, i kad se sunce ispne na podne, a jasno-grli mujezini s visina kliču pravovernima pesmu jezansku, a vama, kao u hiljadu i jednoj noći, zatrepte najživlje mahale punošarenoga Bagdada. Tu na tom, negda tako punoživotnom, danas tako pustom Dorćolu, u ulici niže glavne policije, u kućici, kojoj danas kamena ka kamenu nije, živeo je profesor Sava.Profesor je Sava iz onog prvog kola Srbalja, koji, većinom, dođoše u Srbiju na poziv kneza Miloša.Filosof, bogoslov, dobar Nemac, a još bolji Latin!U dužnosti školskoj tačan, u crkvi svake nedelje, a kad su praznici zemaljski, ranije izlazi da gleda paradu.Jutrom je mnogo čitao i radio, pred veče hodao, a večerom išao malo na posedak, ali nigde ne zadržavajući se posle deset.Omalen, šiškav, sredovečan, kokorave kose, brade pune, podrezane, čela oniska, očiju živih, malenih, a kože na licu išarane mnogim sitnim mrštinama. Kućica, u kojoj življaše, beše nasred avlije, koju, isto kao i muslimanske konake, opasivahu visoki zidovi od kamena.Pokrivena starom ćeramidom, s velikim strehama, s drvenim ćoškama i prozorima malenim, koji sa glomaznih drvenih ćerčiva još manje svetlosti propuštaju u malene sobe.Uđete u kujnu, a iz kujne levo u sobu.U levoj življaše stara sestra Savina, gospođa Jelena, u desnoj sam profesor Sava.Dok se on možda bavi u školi, uđimo, na prstima, u tu njegovu otvorenu ćelijicu, koja je tesna, ali koju on ipak za to nazivaše svojom „vselenom“. Kod prozora prost, drven sto, pokriven velikim belim tabacima, na njemu veliki crni divit od istoga drveta kao i peskaonica, levo i desno jedna na drugoj prosto povezane najbolje knjige onovremene naše književnosti: Letopisi, Srbske Pčele, Dositije, Golubice, Žil Blaz, Hadži-baba.A na prostome dolapu knjige njegove struke, latinski i noviji nemački klasici, među kojima je Klopštok sa svojim odama i otac Gesner sa svojim idilama.Tamo iza knjiga, pored onoga zida bez prozora, skroman je krevetac, pokriven starim vrlo prostim ćilimom, na kom se i preko dana počešće odmara.Čelo glave malo „Raspetije“.Sava po čitav sahat čita Vergila, ili Getova Fausta, ili Razbojnike Šilerove, pa opet, kad zatvori knjigu i kani se da legne, smerno stane pred „Raspetije" i moli se Bogu.Tako je bilo doba, a on beše produkt svoga vremena; borio se protivu prostih auktoriteta, ali je opet zato, možda mahinalno, ljubio vladike u ruku i skidao kape svima velikašima.I otmenim gospođama, staroj gospođi Simićki, svagda prilažaše ruci.Ali je velike kuće pažljivo izbegavao : njegova čista, prosta i lepa, ali i suviše zatvorena natura naginjala je više građanskom životu, voleo je ne toliko seljake koliko zanatlije.Četvrtkom često ode u radionicu nekoga puškara Đakovalije, pa po čitave sahate gleda kako kali noževe i kiti korice, ili bi otišao kazasu, koji onde preko puta na vrtešku ispredaše svilene i srebrne gajtane, a večerom bi više put svratio k majstor-Jovanu stolaru, gde smo se prvi put s njime upoznali. Skoro je podne.Profesor Sava sumoran uđe na kapiju.Kako beše prijatan jesenji dan, iđaše gologlav, u jednoj držaše svoj oniski golubasti šešir, a drugom rukom nameštaše svoju, lakim znojem ovlaženu kosu.Kad je bio u svojoj „vseleni“, još dok nije vrata ni pritvorio, začu se njegov simpatičan glas: — Jelena! Eto ti njegove stare sestre Jelene, s naočarima na nosu i kartama u suhim žilavim rukama. — Ručak! Posle minut dva izbi dvanaest, i njih dvoje sedoše za sto, na kojem se pušaše slatki kupus sa jagnjećim mesom. — Znaš li ti, Jelena, zgotoviti papazjaniju? Jelena naprći svoje ubrane usne. ' — A bi l’ umela načiniti musaku? Jelena se, s preziranjem, nasmeja. — Pa đuveče od crvenih i modrih patlidžana?Evo kako se to gotovi... — Ali dokle ćeš me, Savo, biti po ušima sa tim tvojim modrim patlidžanima ?Uvek si bio onako, onako.... a sad si se, Boga mi, sasvim podetio.Što ti se sad naspele te lude cincarske splačine? — Al’ čuješ me, Jelena... — Neću ništa da čujem, nemam ništa da čujem! — Ta daj se dokazati. — Nema tu nikakva dokazivanja.No, lepa stvar, još će me učiti ove Servijankuše! — Jelena! viknu profesor Sava i lupi rukom o sto. — Šta lupaš tako, nisam ja tvoj đak.Ako ti nisam po volji, odoh u kontumac, pa zbogom! — Ta čuj me samo... — A šta da čujem, šta imam da čujem, da čujem ja od tebe; ta znam more kad si ovolišni bio.Kad god si lizao prste za palačincima, a gle mog brata jako, sad mu je... — Sad mu je, sad mu je, šta mu je sad? viknu ljutit Sava, žvaćući malo življe pokrupniji zalogaj; najbolje je da danas i ne govorim..Ti si danas, onako, znaš, ne smem ni da ti kažem. — I bolje da ćutiš, kad ne znaš šta bolje da mi govoriš.Ja ću kako ja, kako je kod pametna sveta, a neće mi još ulivati pamet geaci. — Opet! podviknuće Sava. — Oni treba od mene da se uče vospitaniju, a ne ja od njih. — Znaš ti, šta je vospitanije. — Ne znam, nego ću se od tebe učiti. -— Čuješ, Jelena... — Čujem! — Ti si... — Šta sam ja? — Ćurka! To već beše narogušenoj usedelici dosta.Planu, skoči, grunu u plač, i ode u svoju sobu.Sava je poduže gledao za njom, pokušao da uzme još koji zalogaj, pa onda ustade, prekrsti se i iziđe na ćošku.Gledeći u zovu i onu podivljalu lozu, što se uz nju savijaše, razmišljaše o tegobama prilagođavanja jednih društvenih osobina na druge, o čudnovatoj upornosti čovečjega duha, koji se protivi starim navikama, da stara znanja popuni novima, da obnovi ukus, rečju: da se saobražava novim prilikama, novim potrebama.A ovde Sava, nacionalista, željaše sestri omiliti samo ono, što je običaj njegove nove otadžbine.Šta ne bi seja bratu učinila?Pa opet, tako mali zahtevi, tolika žestoka opozicija! Sava zapali pljosnatu tursku lulu na dugačkom trešnjevom čibuku.Tada je bilo u cvetu carstvo skupocenih čibuka : u svima velikaškim odžaklijama služilo se najskupocenijim čibucima, kao danas slatkim i kavom.I Sava je to uvrstio u svoja nevina uživanja, isključivo da se podvrgne običaju.Da mu je moglo biti, on bi i svoje selo, zajedno s crkvom i školom i grobovima svojih otaca, preneo u Šumadiju, u Moravu.Sad, povukavši nekoliko dimova, željaše i fildžančić kave sa služavnika, ali jest, to skromno očekivanje nikad nije nalazilo odziva u sestrinoj komori.Po njenom neoborivom načelu, kava se samo meša s mlekom o doručku i užini.Samo u ta doba latiće se „piksle“, inače je ta skupocena stvar vazda pod njezinim ključem.Sada puši, hoda pod strehom i misli: badava mu je moliti.Da ide u susednu mehanu na jednu grku, tursku ?Ne ide.Profesor je, a viši nastavnici onoga vremena vladahu se polusveštenički.Gostionice, javno pušenje, kartanje, sve to kao živu vatru izbegavahu uredniji vaspitači onoga vremena. A danas?Danas je danas, sve lepo i krasno, ali nikad ono što je bilo onda.Onda leži mirno u grobu zajedno sa svojim priborom, svojim predstavnicima. Kad se je vratio u sobu, sto je već bio raspremljen.Jelena je malo popustila, pospremala, počistila, pa se povukla u svoju sobu, sela za stolićak, ređa karte — i vrača.Vidi: da se njezina drugarica „provodi nesrećna“.... „udovica s onim crnomanjastim čovekom“.... „pismo“.... „kolevka".... „na strani“ „neka iznenadna žalost" „zacelo“....„Vragu!“ viknu Jelena, srdito i pokupi karte sa stola.„Tako lude, glupe, a nisam ih još od juče ni prstom dotakla!" Tu ih poče mešati brzo, brzo, brzo, pa onda ovlaživši desni palac, preduzme ih ponovo ređati.Međutim je njezin brat u drugoj sobi seo kod stola, otvorio najnoviji Letopis, pa, vrlo malo pribran, manje gledaše u knjigu, više razmišljanje o onim tamnim i novim pitanjima, koja se od više vremena u njemu pale i gase kao meteori.Pojave se, iščeznu, a iščeznu da mu se opet pojave sjajnije i dugotrajnije.Protosinđel Gavrilo, kojem je jednom prilikom o tom pominjao, reče, da su stvorovi mašte, stoga da se oproba u poeziji.On ćutaše na to, nije izjavljivao svoje protivno mišljenje.Sad je pomišljao u sebi: da su to „vesnici novoga doba“, mišljaše, ali se nikad ne usudi da te misli pušta i u profesorska „soslovija“.Ko zna?Možda ima protosinđel i pravo?Uzme tabak čiste hartije, načini dva tri stiha istoj jeseni — ne ide!Pokuša da sastavi nov kosovski marš — i to ne ide.Možda će ljubavna pesma naći oduške zaptivenim vrelima?Još crnje i gore !Zgužva izmrčenu hartiju i hitne je pod sto.„Nije to hteti, pa biti Njeguš — quod licet Jovi, non licet bovi ! moj dobri protosinđelu!" Promrmljavši to, poluljutit Sava zadubi se, makar malo i rasejano, u otvorenu knjigu Letopisa. Otvore se malena vratanca u zidu od avlijske ograde.Jelena, uvek oprezna, pogleda kroz prozor. „Derladija!“ promrmlja kroz zube, pa nanovo, još pažljivije, upre svoje poglede u razmetnute karte. A u zeleno dvorište uđoše ta Jelenina derladija, dva mladića visoka i ugledna.Jedan plav, suvonjav, plavih očiju, čela visoka, a kose otvoreno žute, svilene.Drugi crnomanjast, oka crna i živa, meke duge kose, porasta malo nižega, obraza okruglastih, a usana rumenih i vrelih.Obojica nošahu u rukama po jednu knjigu; po lepom povezu i formatu veće osmine znate da ne mogu biti školske; a da su rečnici, valjalo bi da su mnogolisnije i deblje.Već su bili skoro pred kućom, kad se profesoru Savi ote pogled preko knjige kroz prozor u dvorište.Videvši ova dva mlada Srpčeta, zaigra mu srce, radost mu zatrepta na čelu, na obrazima, usta žurno sa stolice i širom otvori vrata na svojoj mirnoj „vseleni“.Obojica uđoše skromno; porumenivši, pogledaše svoga profesora pogledom devičanske čistote.A on im stište ruke obojici; da mu ne nalagaše načelo uzdržljivosti prema mladosti, beše gotov da ih zagrli.„Moja lepa i draga budućnosti srpska !“ tako nešto kliknulo je u njemu, i trenutno bi mu teško, što svoja topla i nežna osećanja mora da ugušuje. Mladići položiše na sto donesene knjige, pa, dvatriput ponuđeni, sramežljivo posedaše tamo na krevetac gospodina profesora. — Dakle, sad smo pročitali i drugu svesku narodnih pesama...A ti, Grgure, šta si sad imao? — Gorski Venac. — A pre si imao? — Milutinovićevu Serbijanku, primeti Grgur. — Prekrasno, nastaviće profesor, a sad da pročitamo koju odu Mušickovu. Pošto su pročitali Glas harfe šišatovačke, profesoru Savi se zažari lice a oči zaplamteše.Čega li se srećan setio?Možda svoga đakovanja u Požunu, u Đuru, u Pešti ? — He, hej, kako je negda bilo, a kako je sad? poče Sava posle nekoliko rasejanih trenutaka.Svet se kreće unapred, laganim hodom, ali opet odmiče.Sve je nekud naglo, sve uzima drugi vid, književnost, škola, crkva, sve.Nećete zaći u moje godine, a sve će... Ali tu razdragani profesor pređe u toliku uzbuđenost, da u taj mah ne znađaše ni sam dati izraza onome što obuhvata to njegovo „sve“.Stišavši se, preturio je nekoliko listova one knjige na stolu. — Sve će, rekoh vam, uzeti drugi vid, samo je narod sila, koju ni vekovi lako ne lome.Pa naš krasni jezik, naše pesme, naše pripovetke — da pročitamo ovaj divni odlomak iz Strahinja-Bana.Ti, Milane, lepo čitaš... Milan uze i milozvučno i tačno pročita obeleženi broj stihova. — Nestaće, deco, ne velim Beograda, ali zacelo i ovog tesnog Dorćola, a ove će pesme ostati vazda žive i mlade, sveže i rosne kao što ste danas vas dvoje u prvome cvetu.Ko zna, možda će se i iz vas... zli ništa, ništa ; ni sam ne znam šta vam htedoh reći.Čitajmo ove umotvorine; kao biljci jutro i kišici, tako i duši godi svežina daha prirodinog.A koliko je prirode, koliko jedrine u svakom stihu, u svakoj poslovici narodnoj...Čitajmo, — čitajte često te večno lepe glasove naše gorske vile... pa pesnike, pa sve spisatelje naše, koji dišu duhom narodnim, koji ga ljube, koji pišu o njemu, kojima kroz svaku vrstu bije svetlost, toplina ponosnog i nepobedljivog duha narodnog. — Kažu, gospodine, da smo mi mali narod? usudi se primetiti Milan. — Koji nema velike budućnosti ? dodaće i Grgur s radoznalim pogledom u svog profesora. — Mali narod — bez budućnosti?Ko vam veli to ?Laž, laž... deco moja, laž! Tu dobri nastavnik planu, skoči sa stolice i prođe uzrujan nekoliko puti po svojoj „vseleni“. — Srbi, Hrvati, Bugari — sila!Ko kaže da smo malen narod!Varanje, izopačavanje, obmana!O, vi veliki narodi... veliki narodi!... Hoda žurno, da se trese „vselena“. — Ne bojmo se, dragi moji učenici, ne bojmo! produži Sava u istoj svečanoj razdraganosti...Koji narod sam sebe ostavlja, onoga napušta i Bog...Kome se pričini da je nejak, slab, onaj je doista i malen i nejak.Da su naši veliki pretci tako mislili, zar bismo danas bili gospodari u Beogradu?Kamo dahija?Koji narod ima svoje Karađorđe, svoje Miloše, svoje ustanke, taj narod ima i sile, ima i otpora.I mi ćemo se, deco, odupirati, ‘boriti.Duh našega naroda koji suzbija tuđinštinu, koji krha sindžire i stege, taj je duh — velik.Ja sam Srbin, ja se ponosim, ja sam velik. — Ponosite se i vi tim velikim i slavnim imenom...Ponosite se, ponosimo se!Živelo Srpstvo na sve strane...Živelo Slavjanstvo!Ko kaže da smo mi narod malen...Mi narod malen?Hodite bliže stolu, hodite.Gledajte samo ove velike i divne zemlje i gradove. Mladići priđoše stolu i nagoše glave nad raširenom velikom mapom južne Evrope.Profesor opkružuje svojim belim punim prstom kažiputom: — Jadransko More, srpsko primorje, Crna Gora, Skadar, Skoplje, Timoci, pa Moriš, pa Drava, pa Rijeka, pa Velebit — sam ovejan Srbin i Hrvat!... čisto zrno, pšenica od naroda.Pa glednite samo Donje Dunavo, Balkan, sam rođeni brat, vredni Bugarin.Glete, gle, Beograd, Zagreb, Sarajevo, Skadar, Trnovo... varoši, sela, gradovi, čisto vidim narod kako po njima gmiže, čujem lađe i splavove po ovim starim valovitim rekama.Pa ova mora od planina, puna pastira i stoke: ori se pesma, frulica; život šaren, vreo,trudan, život, koji se ne svija, uporan, žilav, čvrst, velik kao Durmitor, neprohodljiv kao i ovi dugački venci večitog Balkana.Bog je velik i milostiv...Velike zemlje... narod zdrav i jak...Milioni, milioni, more, pučina! — gde je taj, koji će nas pregaziti, čeljust, koja će nas popiti!...Mi — malen narod... kako rekoste? — bez budućnosti?Sam ulja i nitkov!Pljunite i vi sa mnom na tako gadnu laž! Profesor Savi gore oči, plamte obrazi.Apostolski žar preobrazio ga, pa još lepše sjaju one blage i lepe crte njegovog i inače puno simpatičnog lika.A Milan?A Grgur?I oni, razdragani, užagrili očima, pa bi, čini mi se, da grunu u najgušće ordije, da pokaju Kosovo, da sav narod zagrle, da ga poljube, da ga oslobode. — Pričaću vam o Šturu, produžava profesor istim žarom.Jeste li slušali što o njemu?Veliki, redak Slovenin.Siromah narod slovački.Zdrav kao voda planinska, pitom kao golub.Mađari, Nemština, sve je to protivnik naš.Ne, nije, krivo sam kazao: kriva su naša uska srca, sebičnost, nesloga.Šta bi bilo... oh, Bože moj, čisto ne smem ni da izustim tu jednu reč: sloga!Ta da je uz nas ta velika... uh (tu profesor planu, skoči, tresnu nogom tako silno o tle, da su prozori zazvrjali, tresla se „vselena“), Rusija, Rusija!Bezgranična, velika, silna Rusija — kolos!Moćna, nepobedljiva — ne miče se!Stoji kao i ovo Kaspijsko Jezero, koje nikud ne otiče.Čujete li — Rusija je silna!Svi smo uprli oči u nju.A ona?Rođena da zapoveda narodima, da, da zapoveda — a šta radi ona?Skrstila ruke pa sluša: pokorna službenica nezahvalne Evrope.Ta da mi je jednu godinu zapovedati na Nevi!Videli bi neprijatelji Slavjana, ko je Rus.Diži Volgu, Dnjepar, izvedi sve stepe, ceo Kavkaz i Ural, sve izvedi na granicu...Radi koga?Da spaseš grešnu Evropu od belaja.A kad slomiješ Bunapartu, onda te tapšu po ramenima, a ti opet otkud si i došao — u stepe!A Srbi, a Slavjani? — Siroti Poljaci, omače se zamišljenom Milanu. — Je li baš morala biti deoba Poljske? pitanje, koje se i nehotice omače Grguru. — Deoba Poljske.Rana, velika rana.Je li moralo biti poraboščenije“ Srbije?Je li morala Crna Gora izgubiti Boku, da je možemo dati na poklon ćesaru?Tako hteo Nemac, tako hoće Rusija.Ne Rusija, nije Rusija!Čujte me!Milane, Grgure, čujte me! ova stara.... zapamtite što vam govorim... ova stara besvesna Rusija leći će, mora leći u grob, ali će ona pre smrti roditi... roditi drugu Rusiju, mlad, zdrav, junačan narod ruski, koji će ljubiti nas, i koga ćemo obgrliti mi, mi njihova potištena braća...A onda?Onda će i Rajna naučiti Vozbranoj!A mi?Mi ćemo i sami na Kosovo u Prizren!Al’ siroti Slovaci, pa Česi, pa... Tu se u malo ne omače našem oduševljenom slovenofilu: Poljaci.Setivši se svega i svega, ne dotaknu se tog ranjavog mesta na telu slovenskom, izusti samo reč: Štur, sede na stolicu i malo se zamisli. — Jeste li slušali što o Mickijeviću? po dužem ćutanju zapitaće profesor Sava svoje učenike. — Niti smo slušali, niti čitali, odgovoriše oba mladića. — Ali smo vas zato kljukali Šilerom i Geteom, pa čak i onom budalom — Klopštokom.Ko mari za Mickijevića?Ta on je Slavjanin — šta može mudro biti u nas, u Slavjanina?Tako misle Germanci.Slepci, slepci, koje treba voditi.Svršiti gimnaziju u Srbiji, ne znati šta je govorio Mickijević o slavjanskim narodima, o nama, o našoj narodnoj pojeziji... sramota, sramota!Još ćemo mi tuđina služiti, još !I kad nas neće, mi ga tražimo, mi ga zovemo.Idite u Drezdu, u Vajmar, dabogme, tamo čitaju buršovima Mušickog, naše pesme, našu književnost.Ha, ha,ha. I profesor, smejući se sarkastički, ustade i opet pođe gore dole po svojoj “vseleni“. — Ja bih tako rado čitao Mickijevića, reći će Grgur, koji beše u istom zanosu kao i njegov profesor. A Milan?On kao da se već umorio, nestrpljivo se drži na zauzetom mestu na krevecu, i čas pa kradom gleda kroz prozor u žuti neven u baštici i ono plavo nebo preko avlijskih zidova.On bi napolje, na svež vazduh, da hodi gore dole, da gleda svet. Tu se otvoriše sobnja vrata, profesorova sestra gospođa Jelena, namršteno pogleda unutra, pa opet pritvori krilo i ode u svoju sobu.Samo je kroz zube promrmljala: derladija!Profesor je vrlo dobro poznavao „narav“ svoje starije sestre.Kad je nestrpljiva ili radoznala, zaviriće na bratovljev prozor, bez kucanja otvoriće vrata, pa ma unutra sedeo glavom Patrijarh.Jeleni, Srpkinji iz Banata, najveći na svetu auktoritet beše karlovački mitropolit. Profesor Sava izvadi iz dolapa nekoliko žuto broširanih knjiga. — Evo Mickijevićeh predavanja o slavjanskoj književnosti.Jaki ste u nemačkom, nosite, čitajte.Poljak je, svoja mu je knjiga najmilija, najpoznatija — taj mu je deo izvrstan.Ovo koji dan otići ćemo makar do Topčidera, — tamo ćemo sesti gde i čitati balade njegove.Evo vam Ljudevita Štura: Narečja slovenska, pa Nauka o slovenskom jeziku.Ovaj predgovor pred gramatikom čitaću vam od reči do reči, da zapamtite, da znate na izust. Profesor, otvorivši drugu lepo povezanu knjigu, sa svetim poštovanjem pročita učenicima svojim : Dela pesnička Jana Kolara. — I ovog velikog Slovenima morate znati kao Dositija.Glete ovaj najveći slovenski spev: Slava kćeri!U ovih pet pesama trepti čisto slavjanska epika, slavjanska lirika.Tu nema ništa germansko, ništa zapadno.Veliki slavjanski pojeta!Hodite bliže, pogledajte, to je produkcija, izvornost, ep uzvišen kao Tatra, kao Karpati: u pet velikih, kliču i zvonko odjekuju šest stotina dvadeset i jedna — šest stotina dvadeset i jedna.Još ove zime pročitaću vam i prevesti sve ove, koje sam još u Požunu pobeležio.Ehe he, Požun!Čujte me, morate videti Karpate, morate učiti slovački. Morate mrziti Nemce, morate biti Slavjani!Pomislite samo: sto miliona Slavjana! sto miliona!Svet, vasijona!S nami Bog razumjejte, jazici! kliče zaneseni profesor, stište ruke svojim dobrim učenicima, otvori vrata, on napred, oni za njim izađoše u avliju.Vrata ostaviše otvorena. Jelena, koja je jedva dočekala, da joj se s vrata skinu derladija, izađe gunđajući: „Uvek i uvek moram ja da zatvaram vrata za vama“, i „vselena“ beše zatvorena, zajedno sa Šturom, Kolarom i Mickijevićem. Sva trojica iziđoše na vratašca, koja su obično nesnosno škripala pri otvaranju i zatvaranju.Profesor ode gore u varoš, u šetnju, možda da se uzgred vidi i sa svojim ljubimcem, Jovanom stolarom, a mladići saviše dole, Dorćolu.Oduševljeni živom besedom svoga najmilijeg učitelja, plamtili su ognjem, koji milo podilazi kroz celo telo, uliva slast i last, čisto ga pokreće s mesta, uzdiže ga, čini mu se: zaplivaće u vazduh, poleteće.Hode, a s njima naporedo lete i one mile nevidljive slike, koje im zagrejaše njihove mladačke duše.Grgur lepo vidi pred sobom slovensku vilu, sjajnobelu, lepšu od svake devojke, lepu — i još lepšu nego što je lepa učitelj-Maksina ćerka Danica.A Milan, on grize donju usnu, metnuo ruke nazad, ćuti, misli kakav mali Garašanin, i ide jedan korak nazad za Grgurom. Badava viču pekari: „Vrućo, taze, ne rodi mu majka!" badava izvijaju hodže i mujezini po munaretima, badava viču halvadžije i kokičari, naša dva mlada Srbina ništa ne čuju, ništa ne vide.Uzalud se nadao za njima i neki njihov drug Ilija, koji je godinama skoro dva put stariji, često ide sa njima; mrzi ga, veli, čitati, pa od njih dvojice nauči više slušajući, nego ceo dan kod kuće čitajući.Ilija je iz onog kola đaka, koje je danas izumrlo, a i onda, u njihovo vreme, provlačili su se iz razreda u razred kao — anahronizmi.I onda, i posle u životu, bili su i ostali nesavremenici, njihovo društvo bilo je negde daleko ispred njih, a oni su ovamo daleko pozadi hramucali, naslonivši se obično na kakvog pametnog i vrednog člana iz mnogo poznijih naraštaja.I naš Ilija beše toga roda đak, i najradije pribijaše se uz Milana, a još više uz Grgura.Ali ih je danas uzalud tako reći vijao, nije ih stigao, pa zlovoljan svrnu u telalnicu, da promeni svoju i suviše trošnu obuću.Bože zdravlja, drugi put.Biće prilike, kad će se i naš dragi Ilija već pojaviti sa svojom ulogom u daljem životu svojih mlađih drugova. Grgur i Milan siđoše dole Dunavu, odatle se lepom jevrejskom ulicom popeše na Kalimegdan, koji onda beše obrastao gustom modrozelenom travom.Lep jesenji dan, sunce sija kao usred leta, samo blaže i prijatnije.Umorni prućiše se po travi Milan legao ničice, godi mu meka i sveža travica, odupro se laktovima o travu, a glavu metnuo u šake, gleda u bedeme gradske, u kulu ga mrskim turskim satom, u nizame koji čuvahu stražu, ili čuče i puše na bedemu, gleda, gleda, gleda, a u glavi mu se već zameću mali i veliki planovi: kako bi se ta prokleta sorta dala izbaciti sa srpskih bedema.A kad mu se pogled ote na crvenu zastavu s belom zvezdom i mesecom, sakri glavu u jedan busen trave pred sobom, škripnu zubima, stisnu pesnice, i poče se kleti u sebi: „Isteraćemo vas, isterati!" A Grgur dotle ležaše nazatke, i gledaše u onu stranu neba, na kojoj u taj mah ne gorijaše sunce.Gleda u to bezgranično plavetnilo, gleda i sanja, sanja i gleda: vidi slike i lepe i nežne, slike bagrenošarne i čistozračne, kao osvitak, kao prozorje.Čini mu se da čuje daleki zvon, struje pevne i vetrne, eolovu harfu, koja tajanstveno čarnim zvukom izvija najlepše pesme srpske i slovenske, a iza te tamo harfe, u sunčanoj gloriji, trepte Mušicki, Njeguš, Štur i drugi znani i neznani velikani srpskog i slovenskog Parnasa. Obojica rastu, jedraju, postaju, hode istim putem, istim putem, ali raznim ciljevima.Milan vidi pred sobom pute hrapave i tamne i kamenite, Grgur staze, pored kojih miriše najlepše poljsko cveće i romoni tihi, bistri planinski potočići.Milan — misli, Grgur — da li da kažemo, da naš „blagonadežni“ Grgur — sanja. Davno je odzvonilo večernje na Sabornoj Crkvi, bogoslovi su već bili po svojim sobama u seminariji, kad su se naša dva mlada druga vratila s Kalimegdana.Prolazeći kroz Stambol-Kapiju, Milan je oborio glavu da ne gleda neprijatelje svoje zemlje, nizame, a Grgur je još iz daleka glednuo nekoliko puta u krive sablje i drvene fesove, pa udubivši se u sebe, u svoje nove ideale, nije ni znao, kad je prošao kroz dugački i čađavi svod od kamena.Nedaleko odatle beše stolarska radionica Milanova oca, majstor-Jovana. Uđoše u kuću, odoše u svoju sobu.Iz avlijice, do vrata, penjalo se na dva na tri drvena stupnja.Ušavši posedaše, Grgur na svoj krevetac, Milan na zelenu stolicu s jednom gotovo prebijenom nogom.Ništa se ne treba čuditi, kad kažem „s gotovo prebijenom nogom“.U đačkim sobama, obično je svaki deo nameštaja manje više načet.Na stolskoj ploči, na kojoj se davno istrla plavčasta boja, nekoliko uprljanih školskih knjiga, a po ostalom slobodnom prostoru perorezima urezana imena; na jednom uglu poznate četvorougaone crte za igru s pasuljima, šah-tabla koja se zove „micaljica“.Na zidu prilepljena neka svetogorska ikona od hartije i Đurđe Branković sa dugačkom bradom.Sav ovaj najskromniji nameštaj izgledao je mnogo lepši zasenut večernjim sutonom. Iznenada se vrata otvoriše i u sobi se zaori jedno gromko: „Servus!" Grgur i Milan skočiše sa svojih sedišta. — No, kako vam se svide moje nove cipele?Glednite samo, kad izbacim evo ovako nogu, pa zapnem palcem o prsluk, zar vam ne izgledam kao sušti profesor?A ko zna, šta još može biti od ovoga đide! — Još možeš i đemije vući, reći će mu Milan. — A što ne, s tobom bih, Boga mi ti kažem, i suvače okret’o. Opipajder ove mišice!Je l’ čvrsto, žilavo, kao da si kamen podvukao pod kožu?Dete malo klipka, ded, vi dvojica, a ja samo-sam.Ne boji se Ilija, ne boji.Jedan, dva, tri, ded!Onomad sam se hrvao na Kalimegdanu s onom Erčugom, jedan, dva, tri — položi!Boga mi ti kažem, kad kidiše Ilija jedan, dva, tri — uzmiči.Gledajte samo kad stegnem — gvožđa, pijavice. — Plače li za tobom kasarna, plače, darnuće ga Milan. — Drugo je junak, a drugo redov, drugo vitez na konju, a drugo seiz.Ta ništa lepše od junaštva, od mača... — U koricama, priklopiće Milan. — Uvreda!Zar ja?Pogle samo...Ta da sam se rodio u Srednjem Veku, pre baruta... — Pa šta bi bilo ? prekide mu govor zajedljivi drugar. — Šta bi bilo, poče Ilija uzvišenijim tonom, bilo bi, bio bih... — Don Kihot! pomože mu Milan završiti započetu rečenicu. — S tobom se ne da danas govoriti, oseče se Ilija srdito.Grgure, danas sam s tobom sojuznik. — Al’ ja s tobom ne, naglasi Grgur, zlovoljan što mu plaši lepuškaste slike njegova zanosa. — Gle gle, kako ste mi danas osorni, mudrice.Zar vam je tako otežao vaš „dragi Ilija“?Kad vam se prohte, onda vam je „dragi“, a kad se drnete, k’o po Bogu sad, onda gorak i kiseo.Imam ja drugova i osim vas — širok mi je Dorćol, pa Zerek, pa Sava.Drugova svud na mali prst.Zbogom, moji mudri filosofi, i Ilija ima svoju filosofiju.Vremena i zdravlja, strpljenja, korak po korak, sve će biti. Tu se Ilija maša za rezu. — Stoj!Viknu u isti mah Milan, koji se beše već digao sa svojega mesta...Stoj! i ja odoh s tobom. — A ti, Grgure? Grgur već beše otvorio knjigu i ne odgovori ni jedne.Njih dvojica odoše.A kad se za njima vrata pritvoriše, već beše u sobi polumrak, da se jedva mogahu raspoznati slova u knjizi.Grgur zapali sveću i navuče bele zavesice na prozore.U sobi nasta tišina, Grgur čitaše knjigu pred sobom, a ozgo ga, iz okvira, ozbiljno i mirno gledahu dugobradi despot i hilendarski ktitori, svetitelji Simeun i Sava.Grgur i ne čujaše bahat, koji se ovda onda ču u dvorištu i susednom hodniku.A da li mišljaše o onome što čitaše, ili su osećanja otela mah i zanela ga nekuda daleko?Ta ima to puno trenutaka, kad nam je knjiga samo uvod, kapija u one čarobne svetove, koji su nevidovni, a tako topli i bliski, razgovetni i znani, da bismo, zažmurivši, čisto uskočili u njegove oblasti.Često vam je po koji umiljat i dražestan predmet tako blizu, da biste ga čisto zagrlili, ili se ućutite i čekate da svoja zračna nedra nasloni na vaša prsa.U jedanput se Grgur malo jače nagnu na zadnji naslon svoje zelene stolice, zamače dlanove za potiljak i pogleda u protivni ugao svoje skromne odaje.A njemu kao da se rastvoriše onde zidovi i kroz to okno gleda lepu sliku, koju je odavna komponovala njegov živa mašta i vrlo često iznosila njegovoj vazda toploj i prijemljivoj duši.Vidi Grgur jednu skromnu sobu s drvenim gredicama, vidi na zidovima poznate ikone i slike, veliku zelenu peć, sat na zidu sa golemim tegovima i dugom tromom šetalicom, a za dugim stolom učitelja Maksu s Plutarhom u ruci, do njega dobri popa Krsta s crvenim pojasom, tamo s protivne strane učiteljka s preslicom, a do nje jedno ružično suštastvo od rose i majskih jutara, najlepša slika, što odavna živi u grudima njegovim, učiteljeva ćerka, ona nekadašnja nestašna i torokljiva Danica. Šest punih godina je minulo, od kako se Grgur uči u Beogradu.Za to vreme samo je dva put odlazio svojim roditeljima.Završuje se već druga godina od kako je poslednji put tamo odlazio.Onda je Danica navršila punih šesnaest godina, u avgustu su zajedno slavili njezin rođendan, ali već onda beše i lepša i zanošljivija, i živahna ali i prisebna, i puna živosti i puna zbilje.Hodao je s njom, razgovarali su mnogo, o selu, o Beogradu, o detinjstvu, o školi, o nevinim igrama iz doba đakovanja, i o — sadašnjosti.O sadašnjosti?Licem na Preobraženje išli su oboje gore u njegovo selo, svojom rukom preveo je, gotovo preneo s one strane potoka, a kad su stigli tamo gore ka njegovoj kući, sam joj iz mlekare doneo u čistoj drvenoj stopanji varenoga mleka i skorupa.Sedeli su pod brestom jedno do drugoga i dugo, dugo gledali dole u livadu, u potok, u kom se bistra voda prelivaše zahodnom rumenju.A kad se pri poslednjem polasku opraštao s njome, jedva se mogaše otrći od školskih vratnica, i kad je već morao pustiti njezinu ruku, koju držaše stisnutu, činjaše mu se da se nešto bezvoljno otkinulo od njega, da je pošao na put mnogo uđi i siromašniji.Okrenuo se još jednom dva, pa zašao za goru.Od to doba dve su godine, duže i teže od pređašnjih četiri. Grgur se trže i ta lepa slika iščeze.Vrata se otvoriše i u sobu pade vihor, koji razveja, rasplaši njegove drage stare poznanike.Ali ne vihor od vetra i praha, što se penje putem uz nebo, već jedno nestašno devojče, sveža suvonjava lica, mudra čela, žutomrke kose, očiju zelenkastoplavih, onih retkih mudrolukavih očiju, kojih ti se plavetnilo upija u dušu, a ona zelenkasta niansa nestašno već strelja za tobom. — I opet sam! viknu devojče. — Sam. — Čitaš? — Čitam. — Šta čitaš ? Tu pogleda u knjigu, što stajaše pred njim otvorena. — Brr!Naprći svoje tanke usnice stolareva ćerka, a Milanova sestra Ružica. Grgur, namrštivši se, zatvori onu knjigu pred sobom. — Neprestano sedeti, čitati — ne razumem.Šta ima to toliko u tim tvojim knjigama? — Ništa. — Pa kad je ništa, što je držiš pred sobom! — Zabavljam se. — Lepe mi i to zabave!Na stranu s njom!Ja sam preča od knjige.Ruke dole, oči ovamo — pravo u mene! On je, polusmešeći se, pogleda. — Nasmej se! On se i nasmeja. — Pravo da mi kažeš... — Pravo da ti kažem. — Al’ ne smeš lagati... — Ne smem lagati. — Jeste li silazili na Dorćol? — Jesmo. — A juče? — I juče. — A prekjuče? — I prekjuče. — Sve pored one kuće na uglu? — Sa onim zelenim prozorčićima. — Jest, pored kuće sa prozorčićima. — Dosta! viknu Ružica ljutito, otvori vrata i kao vihor izleti napolje. Taman Grgur otvori knjigu pred sobom, a vrata se otvoriše i vihor opet duhnu unutra. — Zatvori! Grgur zatvori knjigu. — Gledaj ovamo ! I pogleda onamo. — Dakle sve pored kuće sa zelenim prozorima? — Sve pored kuće sa zelenim prozorima. — A znaš li, ko stanuje iza tih prozorčića? — Ne znam. — Ne znaš? — Ne znam. — Lažeš! — Možda i lažem. — Zar ti nisi video onu što uspija? — Nisam video nikoga što uspija. — Što je uglačala kosu kao utijom — zar ti misliš, da je ono njezina kosa ? — Ja ne mislim ništa. — Da šta ti misliš, Grgure? oseče se Ružica. — Ja mislim, da ne mislim ništa. — Ništa? — Ništa. — Baš ništa? — Baš ništa ne; ne mislim, ali nešto ipak premišljam. — A šta je to nešto ? — Mislim, sejo moja, da bi najbolje bilo da me se okaneš. — Hteo bi da idem napolje? — Da, hteo bi da ideš napolje. — Hteo bi ? — Hteo bih. — Odista? — Odista. — Ne šališ se? — Ne šalim se. — Zbogom! — Zbogom!Ali Grgur još dobro i ne izusti ovu reč, a vihor je već bio s one strane reze.Još se treslo i orilo oko ušiju Grgurovih — tako je grunula vrata za sobom.On primače sveću bliže, uze onu istu knjigu i otvori je.Ali u isti mah otvoriše se na sobi vrata i spolja još žešće duhnu naš nestašni vihor. — Ti si zajedalo! viknu Ružica ljutita i plačna. On opet knjigu zatvori. — Pakostan i gadan ! — Ružice! viknu Grgur i skoči na noge. — Lukav, neotesan! Grgur se umiri i opet sede. — Seljak, seljak, seljak! — A kad sam ja kazao da nisam seljak? No Grgur još ni izgovorio, a Ružica briznu u plač, ridaše i jecaše gorko. Dok je ona plakala, naš študenta gledaše je, manje sačustljivo, više začuđeno.Kao da ne mogaše ni da dokuči, otkud tolike suze, što tako krupne vrkću jedna za drugom niz bele obraze.Najzad uze ona keceljicu i obrisa svoje ovlažene trepavice. — Ti, Grgure, ništa ne mariš što ja ovako gorko plačem? — Pa, pravo da ti kažem: ne marim. — Ti ne bi mario, ni da se ja razbolim? — Ne bih. — Ni da umrem ? — Ni da umreš. — Ju, Grgure, ali si ti nevaljao! — Zar što ne marim, što ne želim da ti umreš? — Evo baš neću da plačem! — Najedanput će Ružica u drugu taktiku. — Nemoj. — Neću ni da se razbolim. — Nemoj ni da se razboliš — imaš potpuno pravo! — Pa neću ni da umrem. — Pa nemoj ni da umreš.Uh, kako je to strašno! kad te ponesu na nosilima. — Grgo ! — Ružice. — Pravo da mi kažeš. — Pravo da ti kažem ! — Al’ pravo, pravo, pravo. — Pravo, pravo, pravo ! — Najpravije na svetu? — Pravisimo ! — Tu se i Grgur malo odobrovolji, zaboravi svoje večerašnje snove i poče se zadovoljno smejati.A Ružica, sa svečanom zbiljom, otpoče svoje saslušanje : — Voliš li ti onu devojku ? — Koju devojku? upita Grgur malo planuvši. — Onu devojku — šta se pretvaraš ? — onu za zelenim prozorčićima. — Koju za zelenim prozorčićima? viknu Grgur i tresnu onom stolicom sa prebijenom nogom. — Što lupaš ? viknu bogme i malo uvređena Ružica.Nije ovo lug.Šta se pretvaraš?Priznaj, uhvatila sam te. — Ti si, Ružice, i dosad bila guska, a sad si prava — nemoj da ti kažem u oči.Okani me se s tvojim budalaštinama.Idi iz sobe !Idi !Kažem ti, odmah da odlaziš ili ću.... Nije ni izustio, a Ružica ga oštro pogleda, pogleda još jednom, ali blaže i mnogo popustljivije, po obrazima joj se osu rumen, male joj ruke klonuše, oči navodniše, ne jecaše, ali suza za suzom kotrljahu se i padahu na ivicu od stola.Sad, izgubivši svoju običnu oštrinu, izgledaše preobražena, prelivena zrakom nežnosti, pitoma i nevina, da bi u ovom trenutku i njezin najžešći neprijatelj omeknuo, pa (osobito ako se to traži) i zagrlio je. Grgur, videvši je tako klonulu, poraženu, beznadežnu, učini mu se lepša nego ikad do sada, ali u koji mah da joj se približi i dotakne ruke, u istom trenutku oseti gde ga nešto žacnu u srce; ni sam ne znađaše šta ga poče plašiti, trže svoju ruku i povrati se polukorak nazad, na svoje pređašnje mesto.To je bio prst nekog nevidljivog anđela, koji ga dotače, koji, možda bez prestanka, lebdi nad njegovom sirotanskom sobicom.Učini mu se kao da vide Danicu, druga svojega detinjstva, zanese se, zadubi se, zamisli se, nije ni osetio, kad je Ružica, ubrisavši i poslednju suzicu, ne više kao gorski vihorić, već tiho i pitomo, kao najpitomije janješce, ostavila sobu. Ni seo, a ni knjige otvorio, kad ču hod dvojice oko spoljnih stepenica.Učini mu se da po mraku traže rezu od njegovih vrata.On priđe i otvori ih.„Evo to je tvoj zemljak", reče jedan od mlađih kalfa a drugi što ostade pređe prag i rukova se s Grgurom.Mlad golobrad dečko, a na njemu nova pešačka uniforma — regrut. — Prošle nedelje pohvataše nas i pogoniše amo.Znaš, kako je rastati se sa selom.Poznaješ li me još, Grgo?Ta zajedno smo se učili knjizi u učitelja Makse.Odoh da mu poljubim ruku.Ostasmo ceo dan onde kod sudnice.Kad bi pred mrak, a preda me stari Stepan, još je familijaz.Danica me odazva u školu — da je vidiš, Grgo, nema je lepše u svem selu, rumena jabuka!„Kumim te, brate Mileta, ponesi ovu pismu Grguru." Hoću, zašto ne.„I ovu pogaču." I tu pogaču, rekoh joj.„Mnogo, mnogo ga pozdravi." Ne beri brigu, rekoh joj, ta mi se znamo, drugovi smo.I evo ti, Grgo, pismo, i evo pogača, i evo druga pogača od tvoje matere.Potvrda je zorli, ali su tvoji prednjaci još tvrđi.Zbogom, Grgo, čekaju me drugovi, a pomrčina je.A valja pre doboša biti u kasarni.Mučna uredba; nigde ti, Grgo, naše seoske slobode, našega rahatluka. — Zbogom, videćemo se, odgovori Grgur još neprestano pod utiscima iznenađenja.Uze drage darove i sa nekim, gotovo svetim poštovanjem metnu preda se na sto.Dugo ih je gledao i gledao, a posle ih je jedva i video kroz suze, koje mu ovlažiše oči.U taj par dođe šegrče; pozva ga na večeru.On izvini i sebe i Milana, pa sede za sto.Lojana se sveća razgorela, rascvetao joj se fitilj, crven posustali plamen jedva osvetljava sobu.Grgur uze makaze i useknu je.Plamen sinu novom jačom svetlošću, on opet zauze svoje obično mesto pored stola.Dugo je gledao u pismo, dok se odlučio da ga otvori.Najzad, poljubi ga još jednom snažno i vatreno i — otvori ga. U odaji mir, useknuta sveća ne trepće, napolju se niko ne čuje, svi su za stolom pri večeri, a Grgur čita: „Dragi naš Grgure!Eto se navršuje dve godine, a tebe nikako u selo, da vidiš, da se na njega nije srušio breg ili ga potoci razneli.Proletošnjih kiša da nas Bog sačuva, dve nedelje nisam se makla ispod školskog krova, naplela sam, natkala sam se.Čitam ocu novine, sa svih strana tuže se na Moravu, na poplavu.Svet se tuži, i ja grešna radujem se: možda će Grgur pisati, da vidi da i nas nije raselio povodanj.Ja mislim i čekam, razbiram od Stepana i od crkvenjaka: e da kakvih pisama u sudnici, ali, za pakost, niko nikom ni slovca, pa ni ti nama, naš dragi Grgure.Ja sam tvoja drugarica, ja ti smem reći, pa evo ti i kažem: ništa ti lepo ne stoji, kad nas se tako dugo ne sećaš.Ili ti je možda Beograd tako prirastao za srce, da si i zaboravio nas seljake, koji smo na radu od jutra do mraka, pa i ne možemo biti tako čisti i lepi, kao vi, koji živite samo na dokolici.I otac ti se brine, i majka ti se brine, pa i tvoj učitelj, moj otac, mršti se i srdi na tebe, kad god mu se oni sirotani potuže.Ja begam iz sobe da ne slušam ništa protiv tebe, zakleh se da ti pišem, i evo ispunjavam svoju zakletvu.Grgure, da me slučajno sad sretneš u putu, ne bi me poznao, toliko sam se izmenila, svi vele porasla sam, ne bi trebalo ni redak da ti pišem, svet je svet, ali ti si moj mio drugar, a drugari su kao i rodovi.Ali ipak, moj drugaru, ovo ti je pismo prvo, a možda i poslednje.Ja nisam kriva, što nisam ostala, što nisam više ono „torokljivo čegrtalo“, koje te je toliko puta uznemirivalo, vuklo za sobom i protiv tvoje volje. „Bože moj, Grgure, ja tebi pišem, a Bog zna, kako je s tobom tamo; šta ću, ako ti i ne hteš pročitati ovo nekoliko pametnih i nepametnih redaka.Ali šta mu znam, pišem, a Bogu ću se moliti da te zatekne zdrava i onako dobra, kao što smo te ispratili iz našega sela.Onda ćeš za delo pročitati svaku rečcu; ko zna,možda i više nego ciglo jedan puta.Zar misliš, da ga i sama neću više puta preletati očima, pre nego ti ga pošljem po Marinom Mileti. „Da li si, Grgure, rad da čuješ, kako li je meni, kako tvojima, kako svima nama u školi, pa gore do tvojega sela?Ako si rad čuti, mi smo, hvala Bogu, svi zdravi, koje isto i tebi od svemilostivoga Boga želimo.A i kako ne bi bili zdravi u ovim pitomim gorovitim selima.Šuma, livade, potesi, pa moj krasni vrt, sve to piri i miri, sve te osvežava, podmlađuje.Pa naši studenci; ovakih bistrih i studenih izvora, kažu, nema daleko unakrst po našoj Šumadiji.Potok pod školom još i sad teče onako holo i mladački, kao kad se ono prvi put na njemu umismo.Šta puta siđem niz brdašce i stanem na onaj veliki, mahovinom obrasli kamen usred potoka, na kom smo više puta zajedno sedeli i gledali niz vodu dole ka onim potesima, iza kojih počinju šumarci od tvojega sela.Ono staro brvno preko potoka otrulilo je i palo u vodu, i sad se prelazi preko novog malog mosta, malo poviše.Ali ja još prelazim preko starog brvna; uzmem obično očevu staru mačugu, pa se malo poštapnem, skačući s jedne polovine na drugu, iskvasim se sva, ali mi je ipak žao napustiti stari prelaz: napustiše ga svi, a kad ga se odrečem i ja, onda će mu, čini mi se, biti mnogo, mnogo teže, a ja se nekako teško mogu da rastanem s onim, što mi je negda bilo drago, što mi je udelilo po koju mrvicu radosti.Eto zato volim da se iskvasim, a da ne prebacim sebi da sam nezahvalna, da sam obrnula glavu onome, koga ne treba zaboraviti. „Da li ti se, dobri naš Grgure, prohte po koji put da zaviriš malo u ovu školu u kojoj si se negda učio ?Pamtiš li još sve naše mape i ikone, stare skamije, pamtiš li, jaoj ! onaj dugački očin leskovac ?Nema ga više, i on se istutnjio, kao i ona očeva žestoka narav.I sad je isto onako poljut i postrog, ali su mu prutovi ipak danas i kraći i tanji, a i ređe ih se maša nego onda kad nas dvoje seđasmo pred njim u skamiji.Pa ipak, ipak ; više puta čujem otuda iz škole "glasiće"onake isto kao što smo ih mi od sebe davali, kad bi nas, nestašne, okačio njegov prut.Pa ne znam ni sama, kako još ne mogu da se odviknem, da zaboravim svoje đačko doba: dete plače i moli se u školi, a ja sva pretrnem za razbojem, pa se prekrstim i molim da ga Bog uzme u zaštitu.A od koga ?Od mog dobrog oca, od našeg učitelja, kome smo i ja i ti zahvalni za sve naše znanje.Ja ne znam, kad će se moj otac odučiti od ove svoje strogosti ?Jesu li i tvoji profesori tako strogi i neumoljivi ?Može li se knjiga učiti, a da pruće mirno raste u gori ?Sirota ova dečica.Grgure, ako nam uspišeš, reci koju, ali onako, ti već znaš, onako mimogred — reci da su prutovi u školama izlišni, da se đaci mogu učiti bez boja.Moj se otac jako postario, ali duhom nije klonuo; još je isto onako tačan i u školi i u crkvi. „A majka?O, moj dobri Grgure, kako se sva ohladim, kad na majku, pa na mene pomislim.Ne znam što joj je, ali je svakim danom nestaje.Još od prošle jeseni udi. vene, gubi se, na nogama je, radi, šmrca po kući, ali od ovo nekoliko nedelja ne slazi dole do naše velike bašte.Ja je zamenjujem, pribiram bob i pasulj, sušim mehune, mlatim ih, i zrna ostavljam za zimicu.Da vidiš moje lehe, moje patlidžane, moje lukove, moj krompir — sve kućice u pravilnim redovima, šta puta ih pogletkujem otuda sa staze, pa bih čisto da si i ti ovde, da ih gledaš i da im se diviš.Pored plota zasadila sam suncokret, već je izrastao više moje glave, još koji dan, pa će svoje zlatne krune povijati prema suncu.Majka bi mi tako rado pomogla u svemu, ali baš joj se vidi da ne može.Katkad se i potuži, a ja je razgovorim i poutešim, a šta puta je malo i razveselim.Kažu da sam se mnogo promenila, ali ja ipak još umem po katkad i suviše torokati.Osobito kad se zaboravim, pa još mislim da sam dete i da idem u školu.Grgure, da ti šapnem na uvo: ja se još po koji put zaključam u onu sobicu do kujne, pa rastrgovčim moje lutke, sa svima njihovim rpama i krpicama.Eto koliko se još ume zaboraviti tvoja drugarica, kojoj nećeš zameriti što je toliko budalasto poverljiva. „Ali šta ćemo, Grgure, kad se ne da na prečac ostariti.Dosta je što se u crkvi i pred stranima poozbiljimo i namrštimo, a pred svojima, i kad smo sami u kući, zašto bismo se plašili od onoga što nam je do skora tako godilo, ispunjavalo ceo život naš.Ja još neprestano drugujem s đacima kao da sam im vršnjakinja, preslišavam ih, pratim im lekcije sve do ispita, nadgledam im propise, a o ispitu me pola nestane, sita se nastrahujem, osobito za onu pilež u prvom razredu, a desi se po koji zavezanko i u starijim razredima.Ti znaš kako otac mrzi da se pokazuje; šta me je puta toga radi osramotio.Teško mi je, da se siroto muči, omakne mi se pa zucnem, ili samo klimnem glavom, a otac — znaš već njegovo uho — pocrveni, tresne nogom o tle, a ja sirota i ne čekam da mi vikne: napolje!I sama, kao bez duše, očistim bojno polje, a dečica se lepo skunje, obore glavice, pa snuždeno gledaju u svoje knjižice...Kao što vidiš, ja sam ti još kao neki najstariji đak, još isto onako redovno i strogo postim sa đacima sve velike poste i pričešćujem se u našoj dragoj crkvici.Pričešćuješ li se i ti, Grgure?Ideš li u crkvu?Ili si, možda, u tom velikom svetu i zaboravio kako se moli Bog?Ali, imaš pravo da me udariš po ustima; znam ja, da si ti isto onako plemenit i dobar, a ja sam eto još brzopleta i lakomislena, te sumnjičim u tvoju dobrotu.Oprosti mi, Grgure, oprosti; nauči me da budem dobra, s dana na dan bolja, da budem zaslužna tako dobroga drugara, kao što si ti. „Još nisam imala prilike da ti se pohvalim.Mati mi je navila pređu i sad u velike tkam u maloj sobici.Da vidiš samo, kako mi je razboj spretan i podesan; otesao ga Stojko dunđerin; a čunkovi su oni isti stari, materini.Otac mi je uzeo novo vito, pa da možeš videti samo, kako, katkad po čitavo po podne, sučem cevi i pevam.Sad tkam najtanje sadi-platno, a već sam cela dva veza otkala; eto i taj peškirić, u kom je pogača, odsekla sam od mog prvog veza.Kako ti se dopada?Mati veli, da je bližnjaivo i mestičavo, ali šta ćeš, kad mi se, neveštoj, čas po žice kidale, a ruke mi bile još nemoćne, te nisam dovoljno snažno bila brdilima.Sad je, dabogme, mnogo drukčije, sad sam i mnogo veštija i mnogo snažnija.Tamo pod zimu, mati će me poučiti da tkam ćilimove.Ti znaš kako je ona mnogo vična u sređivanju vune.Jedva čekam prvi sneg, pa da i to, u ime Božje, otpočnem. „Da ti nisam već postala dosadna?Možda sam ti danas i suviše torokljiva, više nego što bismo mi oboje želeli?Ali šta mu znam, kad se odavno nismo videli, a želela bih da ti kažem sve.Znam da bi mi dolikovalo da sam malo mudrija, ali ti si uvek bio i suviše mudrica, zanešenko, pa i sad mudruj za nas oboje, a mene pusti da se sita nažuborim u toj tvojoj neviđenoj sobici.Ne znaš, kako bih želela od nekud iz prikrajka, neviđena, da vidim i tvoju sobu i tebe u sobi.Čitaš li još onako mnogo?Blago tebi kad imaš mnogo lepih knjiga i dobrih drugova.Ja ovde u selu niti sam pristala u seljanke ni u varošanke, a knjiga tako malo, sve one stare, očine.Po neke sam dva put pročitala; Ljubomira u Elisijumu onomad sam i po treći put.A čitam samo nedeljom i subotom po večernji, kad ostavim rad.Kad bi mi mogao ispratiti ovda onda po koju lepu knjižicu!Ti si danas mnogo pametniji od mene, znaćeš izabrati, šta bi bilo za mene, šta bih ja, u mojoj pustinji, mogla razumeti.A ja ću ti, u zamenu, poslati po koji cvetak iz moje baštice. „Da sad, Grgure, vidiš moju malu bašticu pred kućom.Znaš li, kad ti ono dadoh nekoliko cvetića, a ti ih sakri u nedra da ne vidi učitelj?Jesi li još i sada onako plašljiv?Nisam mislila napisati plašljiv, nego: osetljiv.Što sam ove godine imala dragoljuba, pa lepog čoveka, pa nevena boje raznolike, — gore!Šta puta prekinem rad, odem, pa se nagnem nad ogradu, gledam, gledam, pa onda, svašta nam pada na pamet, kad smo sami, merim i merim očima koji je cvetak najpuniji, najgizdaviji, koji bih tebi otkinula, kad bi slučajno i ti bio onde kod ograde.Merim i merim, i toliko sam sebična i neodlučna da ni jedan cvetak ne mogu da odvojim od drugih, svi su mi jednaki, svi dragi i mili, svi najdraži i najmiliji.Kad bih ti već poklanjala, ja bih ti, Grgure, poklonila sve moje cveće, svu moju bašticu, zajedno sa ogradom i onim velikim loncem tamo iza kalopera, u kom s proleća odnegujem po kakav rasad.Da mi nije živine, imala bih još više cveća, još lepšu bašticu.Ali ti znaš, kako sam, što naši kažu, poginula za živinom.I sad se još onako isto s njima zanosim.Imam osam matorkica, a pilića da jedva broja znam.Da si bliže, poslala bih ti, makar kradom, po koji par.Ako dođeš ove jeseni, otac će te za celo zvati, pa ćemo se častiti, častiti dogod se ne razboliš.Eto sam opet počela koješta govoriti; ima pravo otac što mi kaže: da bi bila ne samo vredna, nego i pametna, kad bih umela ućutati u najboljem trenutku.Ali šta mu znam, kad nisam bolja, kad ne umem da budem bolja.Kad bi se to negde dalo kupiti, ili otpostiti, ili odraditi, ja bih i kupila, i otpostila, i odradila, pa da budem najbolja devojka, bolja i lepša, nego što bi ti, moj dobri Grgure, umeo i zamisliti.Ali bi se, možda, ja onda ponela, pa bih digla glavu kao paunica, a ti si još gori i ponosniji, ne bi hteo ni malčicko podići tu tvoju krutu glavicu, pa bi onda, dabogme da bi onda mnogo, mnogo gore bilo.Zato je dobro što sam ja ovaka, a ti opet taki.I ostanimo obadvoje ovaki kakvi smo.Ja ne znam šta bi bilo od mene, da čujem da si se promenio.Bio si najbolji među svojim drugovima, a i sad si, znam ja, onaj isti, najbolji među najboljima.Zato se na tebe, osim sviju drugova, ponajčešće i najradije sećam.Da zna slušati cveće, da znaju govoriti pilići, ja bih s njima vrlo, vrlo često i vrlo mnogo torokala o tebi. Evo se već hvata suton, a Mileta zorom polazi.Zauzmi se gde treba, te da mu tamo bude lašnja ova godina.Tvoji su zdravi svi; majka ti je bila u crkvi o Ivanju-dne, i ja sam bila, poljubila sam joj ruku i poljubila me je.Do nje sam i liturgiju odstajala.Zbogom! budi nam zdrav, i nemoj nas zaboraviti. — Danica“. — Danica, ponovi Grgur iz dubine duše svoje, poljubi dragu hartiju, pa je žurno savi u drugu čistu hartiju i spusti ispod svojih čistih košulja, u dnu sanduka.Zabravi ga, ali ga opet odbravi, podigne zaklopac i još jednom uze u ruku Daničino pismo, poljubi ga, pa onda, odlučno, ostavi i zabravi.Zatim poljubi obe pogače, skide peškirić sa one Daničine, ispresavija ga, i ostavi pod jastučić na svom krevetu.Najzad odlomi po jedno parčence od oba kolača, i kako i onako nije večerao, to je slatko otkidao zalogaj po zalogaj, jeo i ćutao, sve do jacije.A odmah posle toga doba začu se u dvorištu žuran bat.Vrata se otvoriše burno i u sobu ulete Milan razbarušen, prljav, poderan. Grgur skoči. — Podelismo megdan, jedva izusti Milan i umoran pade na krevetac.Pošto se izduvao i odmorio, nastavi u odlomcima: Odavna mi se popeo na dušu ona rđa Haso Ahmetović, što je skorim otvorio bakalnicu tamo iza one berbernice na uglu...More, Ture, okan’ se belaja...Badava mu govoriš..." Kidisao li je — kidisao...Kad baš hoćeš kavge, eto ti je...Slazimo ja i Ilija mehani do Sindžir-džamije...Ilija doš’o u sevdah, a i sam sam, hteo da slušam-šarkiju..: Eto ti pred nas Hase, kao za pakost...Vidim ulju kako se lukavo osmejkiva.Nećeš, bre Ilija!A Ilija položi!Potegnu Haso nožinu, jedva mu je istrgoh...Eto ti još nekakva Turčina...Povuci, potegni...Uz kaldrmu, niz kaldrmu...Haso umaknu, onaj drugi još je možda na kaldrmi...Čuješ li, Grgure, s Turcima se ne da više — došao je kraj: il' oni il’ mi !..Čuješ li me, Ilija je junak, kažem ti: junak, junak. Do ponoći je sveća gorela: Grgur je čitao, a Milan, zamoren bojem i hrvanjem, spavaše najdubljim snom. Grgur je, posle nekoliko dana, odgovorio Danici.Pismo je uputio na učitelja Maksu, ali, u tako nazvanom „prenosnom smislu“ govoreći Maksi, u isto vreme odazvao se na sve ono što je pominjala Danica u svom nežnom i srdačnom pismu.Poslao joj preko oca i Srpsku Istoriju od Davidovića i celoga Dositeja u izdanju onovremenog beogradskog knjižara Vozarovića.Isprativši sve to s najlepšim željama, i misleći nekoliko dana gotovo bez prestanka o Danici, najzad se pribere, i opet, po svojoj dobroj navici, prione za knjige.I dan i noć čitao je, gotovo koliko i nije trebalo; vrlo retko izlažaše do Kalimegdana, a u Topčider je toga leta išao samo jedanput, i to s profesorom Savom. Te jeseni upišu se i on i Milan u Licej, koji je istom pre nekoliko godina premešten iz Kragujevca u Beograd.Onda su bila samo dva „odjelenija“: filozofsko i pravoslovno.Grgur je učio filozofiju, a Milan pravne nauke.Onda ne beše u Liceju velika navala, ali slušaoci behu i stariji i razvijeniji, i jačega kova i građe stepenitiji.Znalo se za svakoga u prste, i unapred se tako reći odlučilo šta će od kojega biti.Velikaši su ih prizivali u svoje odžaklije i poveravali im, naravno vrlo smotreno, svoje vratolomne planove.Ni jedna intriga, ni jedan zamašniji plan ne minu mimo njih neopaženo.A mnogi su, osobito pravdoslovi, još ni u polu ne izučivši zakone i njihove postupke, već u velike išli po sudovima, razbirali, šta se tamo radi, pisali žalbe i zastupali, dobro se za svaku i najmanju uslužicu naplaćivali, rečju: tekli lep novac još iz skamije.Pa ipak kroz sve te pitomce provejavaše stari srpski duh, pun čvrstine u svojim osobinama, a bezuslovno uporan svemu što iz tuđine dolažaše.Retko se koji dade prelamati na evropsku nošnju: zameniti fes i šubaru kapom ili šeširom, to beše ona ista muka otomanske imperije, kad ono prvi put zavođaše uniformu po frenkijskom kroju.A svakom o pasu visaše istočni nož u šarenim cagrijama, a mnogima, kad biste opipali pojaseve. naišli biste na nešto kabasto, na prikriven pištolj, koji je, polazeći iz sela, mnogi sobom poneo. Grgur beše izuzetak; koje po rođenju, koje pod uticajem čestitoga Makse i Jovana stolara, slila se u njegovom karakteru blagost i pitomost s muškom zbiljom i istrajnošću u svakome poslu, kojega se prihvati.Ako se po kakvom naučnom predmetu izlegne disput među drugovima, presuđuje Grgur; ako se smisli kakav plan, koji valja razraditi, redakcija se poverava Grguru; ako se ide in corpore na čestitku profesoru, reč će napisati Grgur (ali je „slovoslov“ Milan); ako je potrebna pesma ili oda za kakvu mu drago prigodu, obraćaju se opet Grguru, pa ako se opire, zatvore ga u sobu i ne puštaju, dok sretno ne izbaci i poslednji stih; premine li koji drug, nadgrobno slovo ponajviše piše Grgur, ali ga nikad nije govorio. Milan življaše u jednoj sobi sa Grgurom, ali je ceo njegov život tekao sasvim drugim pravcem.Pre svega čitao je malo, a za čudo se umeo naći u svakoj prilici, tako je vešto znao raspoložiti ono malo znanja, da se drugovima često činilo, da vrlo mnogo zna.Svoja znanja i iskustva tekao je van sebe, govorom i družbom, životom.Što god bi video i čuo, sve bi te utiske brzo razradio u sebi i kao svoje još toga dana prepričao pri svima sastancima.Sve mudre izreke starih filosofa i suvremenih političara, sve izreke i fraze iz dnevnih novina umeo je pribrati, brzo utubiti i primeniti tako đavolski vešto i prepredeno, da je vrlo često zadivio i najprisnije svoje drugove.Po neke proklamacije, recimo kakvoga Meternika i Kavura, znao je na izust !Sve važnije govore iz francuske revolucije pročitao je; jer je jedini bio među svojim vršnjacima, koji francuski jezik ponajviše imađaše u vlasti.Ideal su mu bile Žirondiste.Mnogi su ga i zvali Milan Žirondista.Ideal mu je bio i Vučić.Svaki dan bi prošao pored kapije Vučićeva konaka, ovda i onda progovorio koju s njegovim naoružanim pandurima.Subotom je izlazio na Batal-džamiju i razgovarao se sa seljacima, koji dovlače drva i piće na čaršiju; imao je makar po jednog poznanika gotovo u svakom selu oko Avale.Često pritegne opanke, pušku o rame, pa čak u Kosmaj.Nasisao se duha seljačkog, njihovog veštog obrtanja govorom, da bi često zadivio svoje drugove, kad se, pri kakvom disputu razlafi, zagrmi, pa trese jedrim i osvojljivim govorom, da sve nikom ponikne, ćuti, blene, podaje se.Njegova poslednja reč osvaja, i kud njome navrati poglede onamo svi poslušno gledaju.Zato je u svakom sklopljenom društvu on obično bio predsednik, a Grgur, gotovo bez izbora, običajnim pravom delovođ. Grgurovo dobro učenje i primerno vladanje istaklo ga mimo sve drugove njegove.Već je na izmaku druga i poslednja godina Liceja, opšte mišljenje i u nastavnika i u slušalaca, da je Grgur prvi među prvima.A Milan?Taj veliki retor, političar, mali demagog, umeo je osvojiti sud i koji mu ne pripadaše; i njega je ceo Licej smatrao kao jednog od đačkih korifeja.Ta on je već svima profesorima išao na danove i slave, pomagao im često u kakvim domaćim ili javnim poslovima, a je li trebala intervencija u korist kakvog zabasalog druga, on je svagda izvršnik te diplomatske misije.Ne znanje, nego umenje, okretnost njegova, osvojila mu je srca sviju nastavnika. Evropom je grmela 1848 godina.Digli se narodi da zbace zarđale stege sa svoje slobode.Digli se Hrvati, digli se Srbi.Na čelu Hrvata Jelačić-ban, na čelu Srbalja mitropolit Rajačić.Hrvati vrve u Zagreb, Srbi u Karlovce.U Beogradu se užurbali politički krugovi, revoluciona struja češe o bedeme savske i dunavske.Badava se upinju Vučić i Petronijević, knez Miloš u Zagrebu, knez Mihailo u Novome Sadu.Šta se znalo, pripalo se opet Rusiji, kojoj se toliko puta leđa obrtala.U zvaničnim novinama pečata se proklamacija cara Nikole i slovo Inokentija, arhiepiskopa hersomskog, kojom se oglašuje narodima spas.Po želji srpske vlade i ruskoga konzula Danilevskog knez Mihailo udaljava se od granica, srpska vlada otvara kapije na Savi i Dunavu i širom ispraća oružanu braću braći u pomoć.Stari prota Matija Nenadović odlazi u Karlovce.U Banatu i Bačkoj ustanovljavaju se logori, pribiraju se borci, staro i nejako slazi bliže k Dunavu, mnogo ih je našlo pribežišta u Beogradu, Smederevu i ostalim varošima i selima kneževine Srbije. Lep letnji dan, kao uvek što su prvih dana meseca juna, Srbi „iz preka“ vrve po ulicama beogradskim, s dana na dan naseljavaju malečke stanove, ponajviše na Dorćolu.Opšti pokret okačio sve, prepunio grudi i đaka na beogradskom Liceju.Ispiti se počeli ranije; krajem polovine juna završiće se školska godina.Mnogi, nestrpljivi, već se i odmetnuli, otišli u Karlovce, i već su u službi Narodnoga Odbora. Čim pogledate u sunce, vidite da je već odavna prevalilo podne.Ali u radionici majstor-Jovana još se ne čuje ni rende ni strug.Sedi još za stolom, pred njim čaša zaklopačkoga, pa čas nazdravlja knezu, čas novome patrijarhu, čas Jelačiću.Misli i premišlja o pokretu, o Madžarima, o skupštinama, o privilegijama narodnim i o slobodi nezavisnoj i od Madžara i od Švaba i od Turaka. A tamo u onoj sobi iz avlije sedi Milan na zelenoj stolici, odupro se - nogom o krevetnu nožicu, pa se obrće na jednoj od zadnjih stoličnih nogu.Prema njemu, kod prozora, stao Grgur i pažljivo razmatra knjižicu malene osmine, koja na naslovnom listu ima boginju sa lirom u desnici ruci. — Reci mi, molim te, dokle ćeš piljiti u tu knjigu? najzad se oseče Milan, dovršivši ono, o čemu je razmišljao. — Zanima me, odgovori Grgur, ne dižući glave. — Ne znam šta ima to toliko pametnoga i u toj Slavjanci nastavi Milan i obrnu stolicu na Drugu stranu. — Ne znaš šta ima?Ima mnogo. —Za tebe. — I za mene i za tebe.Ovaka čestita „mladež srpska“.Počuj da ti pročitam samo imena : „mladež peštanska... mladež požunska“... — Dosta, dosta! preseče ga Milan.Ne marim čitulje.Čitao sam.Sve same Spasovske noći, nekakvi Slavjani, Slavjanske...Jesi li me čuo: cela mi se knjiga ne svidi, dosadna mi je. — Šta govoriš, Milane? poče Grgur malo tužno i goračno. — A Boga mi jest!Šta tu neke „Tatre“, neka „božestva“, nekakvi „genij slave“, neka nerazumljiva „spasenija“. — Milane! ponavlja Grgur svoj nemi protest isto onako tužno i čemerno. — Ko još veruje u vile i vilinske zborove? — Ja! planu Grgur odlučno, zatvori knjigu i s poštovanjem je spusti na sto. — Možeš, ako hoćeš; ali ja, nikad ni do veka.Vrag me znao, Grgure, odavna sam izrastao iz tih maštanija.Ne čudim se tebi, ali se čudim onom profesoru Savi, pa i ovom mom matorome babi, što misli da će jednog dana istesati Dušana.Hoću more slobodu ovde, ovde, pa onda da se okrenem levo i desno.Kamo ti ustav, kamo skupština, de!Ljubiš skute Avramu, a hoćeš da guraš Slavjanstvo iz ustajalih glibova. — Pa ti si poginuo za Vučićem, probio si mi glavu hvaleći ga do neba; Vučić i ustav... prebacivaše mu Grgur, smešeći se lukavo. — I jeste, Grgo, čovek; čovek od fesa do jemenija.Da je uvek na njegovu, video bi kako narod sudi i gazduje.Šta ćeš kad smo mali... pa glupost, pa Turska, pa konzuli...Ali htedoh te upitati, sokole; pravo da mi kažeš: bi li i ti malo na onu stranu, da te kogod pozove? — A zašto ne ? — Na Madžare? — Na koga bilo, u pomoć svojoj rođenoj braći. — Zasvrbio te vrat. — A ti? upitaće ga Grgur radoznalim pogledom. — Ja?Ja nemam krvi na odmet.I kad bih je imao, prvo bih je prolio, pogodi gde?Na Terazijama, na barikadi.Pamtiš li još Marseljezu ? No Milan još ni počeo da odžviždi ovaj čuveni marš, a majstor-Jovanov šegrt odazva ih obojicu. Kad uđoše naši licejci, majstor Jovan razvio najnoviji broj Srpskih Novina i svečanim glasom čita prvu proklamaciju bana Jelačića.Opazivši licejce, podviknu uzvišeno i tronuto: — Evo, moja mlada gospodo.Rekoh li vam ja, niče seme, koje je posejao veliki Dositije.Na ti, sine Grgure, čitaj, čitaj glasno, to veli ban, ban od tri naše kraljevine: Hrvatske, Slavonije i Dalmacije.De, evo odavde, počinji, glasno.... još glasnije.... tako. Grgur čitaše: „Razlika u veri i crkvi ne rastavlja više braću i članove jednoga naroda u društvenom i državnom životu, jedinstvo je već izjavljeno.Bratsko pozdravlje čitavome mome narodu, sveštenstvu jedne i druge vere, zvaničnim i privatnim ljudima, svakome, kom je milo i drago opštenarodno blago; tako isto i svoj jednokrvnoj slavenskoj braći, koja žive u granicama trojedne kraljevine!“ — Živeo! kliknu na to Jovan, doli čašu zaklopačkim vinom i do dna je ispije. U taj isti trenutak otvoriše se vrata i uđe profesor Sava sa svojim bratom, sveštenikom iz Baranje.Svi im pođoše u susret.Majstor Jovan, religiozan čovek, priđe svešteniku ruci, za njim Makrena, za njom Grgur, a Milan se našao nešto u poslu, pa na tome prošlo.Makrena prihvati štapove i šešire, a Jovan im načini mesta u gornjem mestu svoga velikoga stola. — Moj brat dođe da malo vidi Beograd, poče Sava. — Odavna nisam dole slazio, prihvati sveštenik Aron: Baranja daleko, a već po parohijskom poslu i moglo bi se. "Pa kako tamo živite?Molim skinite gornju haljinu. — Hvala, hvala majstor-Jovane, može se trpiti.Pitate, kako mi tamo živimo ?Evo kako, da je dobra, ne bismo se digli.Pod Švabama zlo, a Madžari crnje i gore, zagrdili.Navalili da nas pomadžare. — Kad je još Srbin govorio madžarski! viknu malo jače majstor Jovan, i poče sipati vino u čiste čaše, koje je međutim donela Makrena. Profesor Sava prihvati se svoga trešnjevoga čibuka, napuni lulu, i na poznati njegov način zavali se u stolicu i poče pušiti.Sveštenik Aron pripovedaše: — Nije im bilo dosta, dragi majstor-Jovane, što navališe na škole, nego se počeše i crkve mašati.Ima županija gde po našim crkvama počeše madžarski i crkvene protokole, pa čak i služiti na madžarskom jeziku.Zar su u jednom selu oborili seljaka i bili ga ni kriva ni dužna, samo što po njihovoj zapovesti ne htede madžarski govoriti.No, kako vam se to dopada ? — Bogme mi se, moj dobri popo, to baš ni malo ne dopada.Pa šta učiniste sad u Karlovcima? zapitaće Jovan.Svi se i nehotice primakoše stolu.Grgur sluša, svako slovce sveštenikovo pada mu na srce, samo Milan htede upotrebiti tu priliku da umakne, ali ga otac zadrža.Hteo ne hteo, i on je morao, ako ne inače, a ono iz učtivosti, slušati. — Radi ste da čujete šta izradismo u Sionu?Čitali ste u novinama... — Novine, kao novine, prihvati profesor Sava; a mi želimo da čujemo od tebe iz živih usta. — Dobro ste kazali, profesore, iz živih usta.Što jedanput čujem, bolje utubim, nego kad deset puta pročitam.Ali, pre svega, molim po jednu. Pošto učiniše pristojnu pažnju i crnom zaklopačkom, poče sveštenik Aron tako smišljeno i tečno, kao da je, putujući Banstolom iz Karlovaca u Zemun, razmišljao u kolima, kako će i šta će govoriti, kad ga upitaju braća iz „Serbije“ o najnovijim događajima. — Sedosmo u kola, govori sveštenik Aron, sedosmo ja i moj crkvenjak, i tek treći dan pred zalazak sunca, stigosmo na domak Karlovaca.Kad besmo na visu, s kojega se strmo slazi u prvu ulicu, a ja se skidoh.Crkvenjak spuštaše kola polagano, a ja se ustavih na jednom visu, na kom sam, još kao klirik, više puta stajao i gledao dole na Dunavo, i Bačku.Vrhovi od crkava svetle se u večernjem zraku, a sa dvokulne Saborne Crkve čuju se zvona na bdenije.Taj mi se trenutak učini svečan kao ni jedan dotle, srce mi jače zakuca, skidoh šešir, planinski vetar popirivaše i bijaše u obraze, a ja se prekrstih i u sebi očitah molitvu za „pobjedu i odoljenije“ srpskoga oružja. Pohitam dole, požurim se da stignem u crkvu.Kad sam, posle jednog sata, otišao, nisam mogao ni do vrata, narod prekrilio i samu portu.Ali sam zato sutradan pre zvona bio u oltaru i dobio od prote dozvolu da tamo i ostanem.Eto ti mitropolita Rajačića s vladikama i arhimandritima, sa svima pridvornim kaluđerima, s protama i namesnicima i bezbrojnim sveštenstvom obojega reda.Zvona zvone, napred Rajačić, ogrnut skupocenim plaštom starih patrijaraha, vladike u svilenom skerletu, među njima i vaš prota Matija u dugoj sedoj bradi, pa poslanici narodni, pa starešine vojničke, pa spisatelji i profesori, pa gospoda i velikokupci iz sviju krajeva Srpstva.Bože moj, rekoh u sebi: ko ne bi bio Srbin, kad nas je Gospod dao ovako ličnih i viđenih, mudrih i rodoljubivih.. Tu pop Aron otvori, burmuticu, ponudi i sebe i majstor-Jovana, pa nastavi dalje: — Ni osetio nisam, dragi majstor-Jovane, kako služba prođe.Udariše zvona, mitropolit u mitri i odjejaniju, a za njim sve listom naže u mitropolitsko dvorište.Mitropolit se ispe na jedan vis, a narod, kao talasi oko stene, sleže se oko svojega arhipastira.Koliko okom pregledati, gmiže i bruji narod, narod, narod.Rajačić gleda po narodu na sve četir strane, a kad se svi ućutaše, a on isprva slabije, pa sve jače i jače poče besediti.Pomenu stare kraljeve i careve, naše bojeve s Turcima, pa pozva narod na ustanak, da brani svoja prava, svoj jezik i veru, svoje običaje.Za njim govori crnomanjast šiškav čovek, Jovan Svetić iz Novoga Sada, a posle njega protosinđel Kaćanski.Ne ostavi vam taj na miru ni despota Đurđa, ni Arsenija patrijarha.Donese sandučić, a on vadi carske povelje, privilegije, i pokazuje narodu.Narod viče: „Šta su potpisali ćesari, neka nam i bude!“ Poče protosinđel Nikanor: „Oteše nam despote, uzeše patrijarhe, uzeše sve.“ Ne ostavi na miru ni cara Leopolda, ni Mariju Tereziju, ni Josifa II.„Sve što dali, ono i uzeli“, viče Nikanor, a narod u jedan glas: „Hoćemo patrijarha, hoćemo despota, hoćemo vojvodu!Odjedanput se iz sviju grla zaori: „Živeo Josif patrijarh!Vivat!“ Najsnažniji izdigoše Rajačića na rukama i pokazaže narodu, on blagosiljaše, a narod, gotovo van sebe od radosti, kliktaše. U taj mah htede Makrena da ustane po kafu, ali je majstor Jovan uhvati za ruku.Sedi, ženo, ne miči se.Kafe ima svaki dan... pa onda, oče Arone? — Onda nas, kao što rekoh, blagoslovi novi patrijarh, pa uđe u narod.Prolazeći gore dole zapita nas: „Hoćete li, braćo, danas da biramo vojvodu?“ Svi kao iz jednog grla: „Danas!“ Patrijarh viče: „Prekrstite se!“ Svi se prekrstimo.Pita: „Hoćete li Srbina ili inostranca?“ „Srbina!" viču svi bez razlike.„Vojnika!“ „Hoćete li feldmaršala Živkovića?“ pita patrijarh.Samo što se zgledasmo, ali niko ni jedne.„Đenerala barona Jovića?“ Niko ni jedne.„Đenerala Todorovića?" Samo što ramenima slegosmo.Na to će patrijarh malo jačim, svečanijim glasom: „A polkovnika Stevana Šupljikca?" Dobro starac i ne izgovori, a mi zatutnjismo: „Živeo vojvoda Šupljikac!Živeo! vivat! živeo! vivat!“ razleže se patrijaršija, razležu se Karlovci.Nas dao Bog razoružali ćesari, pa ni jedan ni čim ne ukresati, al’ vaš prota Matija samo što mrdnu obrvama, a braća Šumadinci potrgoše pištolje i pucnjavom pozdraviše novoga vojvodu.U taj isti mah udariše sva zvona na svima karlovačkim crkvama, zapevasmo: „Tebe Boga hvalim!" Pevasmo, majstor-Jovane, pevasmo i plakasmo u našoj velikoj radosti... Tu svešteniku Aronu potekoše suze, a majstor Jovan hteo bi nešto da kaže Makreni, ali ga steglo u grlu, traži maramu, i on plače.Profesor Sava ostavio čibuk i po svom običaju tare dlanove, ali sad mnogo življe i odlučnije.Grgur se zaneo i u svojoj prijemljivoj duši stvara celu tu veličanstvenu sliku suvremene srpske istorije.A Milan?I Milan sluša pažljivo, ali iz ono malo promene na licu teško bi vam bilo pogoditi, koliko je govor sveštenikov ulegao u njegovu dušu. — Prekidosmo, majstor-Jovane, poče otac Aron, pošto se malo pribrao ; prekidosmo s Madžarima, a čini mi se biće skoro i sa Švabom kvit.A šta tu cile-mile — lagarije.Ako će lepo, i mi ćemo lepo, a ako počnu kao do sada, mi ćemo svoju vojvodinu priveslati Srbiji, pa da bude što jednom biti mora. — Pa da bude što jednom biti mora! ponovi profesor Sava smešeći se i gledajući to u Grgura, to u čestitog majstor Jovana. — Tu je, nastaviće otac Aron; tu je, daleko nije.Teško je bilo čekati, ali se eto dočekalo.Još koji dan... — Još koji dan! ponavlja zadovoljno profesor Sava i tare dlanove. — Dabogme, još koji dan.Dok stigne samo vojvoda iz Italije, dok se priberemo, zapitaćemo se za junačko zdravlje.Što bilo bilo, a u napredak bogme svakom svoje.Sad je naša sudbina u našim rukama, u ruci božjoj i Narodnoga Odbora.I ja sam vam u pododboru. — Živeo ! omače se Jovanu, kucnuše se čašama i ispiše po jedio zaklopačko. — Za ovo mesec dana kako smo u Karlovcima, nastavlja otac Aron, kakvih se čuda ne naslušasmo o madžarskim nasiljima.Gde stignu vešaju i seku, a za sobom ostavljaju samo zgarišta.Seljaka Simu Ilića uhvatila madžarska straža, bila ga i tukla nadžacima, privezala za drvo, četiri dana izdrža jadnik na zimi pod vedrim nebom bez jela i pića: tek petoga dana smilovaše se i ubiše mučenika.Todora Kovačevića, starca od sedamdeset godina, uhvatiše, privezaše za direk, devet dana obrtaše oko direka sve prema suncu, dok čovek, u najvećim mukama, prosto ne svište.Pa pomislite samo, nastavi otac Aron, pošto je uspeo brzo progutati uzdisaj, pomislite samo: i nevinu dečicu.Dve mlade devojčice, dve mlade Srpkinjice otišle u baštu da naberu cveća, pa pevale neku patriotsku pesmicu.Zli jezici potkazaše, odvedoše dečicu, čisto se grozim da izustim, i ta dva božja anđelka obesiše! Majstor Jovan tresnu nogom o tle, a profesor Sava udari skupljenim prstima o sto.Makrena plakaše, Grgur oborio glavu i prošapta: „Grozno!“ a Milan, ozbiljno i snuždeno, metnuo tri prsta leve ruke na usne i gleda u rastuženoga sveštenika. — Šta da vam kažem, nastaviće pop Aron, voljan da dade što potpuniju sliku, ili da se bijemo, ili da se selimo.Šta ćeš u kući, gde nemaš svoje suhote.Tu neki dan slasmo deputaciju Grabovskome u Varadin; ne da se besna generalima ni osoliti.Naši se pozivaju na carska prava, na privilegije.„To su stare listine", veli general, „bilo pa i prošlo.“ Naši dokazuju, govore i mole.Ne pomaže dokaz, ne pomažu molbe.„Zar mi nismo srpski narod. zar ne smemo ni živeti kao srpski narod?" sunu malo jačim glasom jedan deputat.„Ja i ne znam da ima srpskoga naroda u carevini“, viknu general, izvuče od nekuda neku lažljivu mapetinu: „Evo, pokažite mi ovde, ima li tu gdegod Srbija, ili srpski narod.Molim vas razgledajte, razgledajte dobro; ja' tu vidim samo madžarske i austrijske provincije.Ne tražite, dakle, da branim nepoznat narod, nekakve vaše Srbe.Srbija je s one strane Save, ko hoće da je Srbin — onamo!“ Eto tako besni Grabovski našim deputatima.Sve ćete to imati, ako to već niste čitali u Vjestniku. — A patrijarh? — Sad je s deputacijom u Zagrebu.Doček sjajan, savez s Hrvatima utvrđen.Jelačić se zakleo na vernost i bratstvo.Patrijarh je čitao, a Jelačić govorio zakletvu.I to ćete podrobno čitati u Vjestniku ovo koji dan. Majstor Jovan skoči: — Moram u Karlovce! I ja! viknu i Sava isto tako oduševljeno. Grgur gleda u profesora, a ovaj upro oči u njega, kao da ga pita: „A ti?“ Milan promišlja, a Makrena ode da spremi i donese kafu. Pop Aron još nikad dotle nije bio u „Serbiji“.Pred razlazak ugovoriše da ga malo izvedu.Da idu, ali što ranije mogu, na Avalu.Tamo će i ručati, provesti deo dan.I doista, sutradan, još na jedan sahat pred zoru, sedeli su u kolima i vozili se putem pored Spomenika.Mnogo ranije isprednjačiše Grgur i Milan.Milan imađaše pušku o ramenima; navika mu izbaciti metak na pticu ili kad se ispne na kakav vis.Još dobro ni svanulo, kad stigoše gostionici na Torlaku.Odatle prazna kola potera kočijaš k Belom Potoku, a oni, prečicom, malo kroz šumu, malo kroz potok, dođoše do pod samo selo a odatle uz brdsku strmen, koja je okrčena i ispresecana ogradama.A kad prestaše ograde, uđoše u čestare.Pešački put, ponajviše peskovit, vijuga kroz onisku goru, s jednog postupnog, jedva primetnoga visoravna na drugi.Ukaza se nešto malo čistine, pokrivene niskom travicom, ovde onde, osamljeno nekoliko upavićenih džbunića, ili kržljav i grbav glog, ili sitnolisna divlja kruška, ili prosto trn.Na pupčastoj glavici te čistine ukazaše se razvaline, ostatci visokih zidova i kula nekadašnjeg Porčinoga grada. Sunce obasjalo celu okolinu, naši putnici stigli pod zidine, hodeći unaokolo razmatraju divnu okolinu.Nanizala se sela oko podnožja kao biser oko ponosnoga grla nevestinoga.Puše se dimnjaci među lugovima, čuju se stada, daleko se vidi put, koji pored brda vodi duboko u Šumadiju, pa Kosmaj, pa Venčac, pa Rudnik, Maljen, Povlen, Medvednik; vidi se i Cer, i taj tamo Srem, i u Sremu Fruška, a desno, u dalekom severnom horizontu, gubi se žitorodna srpska ravnica, prostrani Banat. Sveštenik Aron ne može da odvoji oka od srpskih krajeva, koji se vide s jedne strane do Morave, s druge do Kolubare.Snevao je, ali nikad u svome životu nije video toliko planina ovejano srpskih.Kako su zemlje male na mapi, kako su divne i gorostasne, kad ih pogledate sa ovakvih otvorenih visova kao što je Avala.Učini mu se srce veće, krv nikad tako topla kao u ovaj mah, sad je, kao nikad do sad, poželeo, pogodite šta?Ni kneza, ni vojvodu, ni patrijarha, već samo jednog skromnog, a onako energičnog Nemanju! Razgledaše zidove, prozore i svodove; peli se gdegod se moglo dospeti.Otac Aron nabra nevena između kamenja, a gore na zidu, sa jedne tisovine, koja se jedva dala domašiti, očepi malu grančicu, i sve to spremi da spomena radi sobom ponese. Međutim stigoše Grgur i Milan.Odmoriše se malo, pa zađoše oko grada.Grgur pažljivo razmatra zidine, diže svaki kamičak neobičnijega izgleda, lomi svako veće parče maltera, svaki crep, svaku koščicu, svaki neobičniji ostatak prošlosti.Traži, čeprka. prenosi se duhom u starinu, a Milan dok kročio malo niza stranu, već našao nekakva seljaka iz Rušnja, koji traži stoku, pa oduljio s njime razgovore.Ode i seljak, i Milan se opet udruži s Grgurom, i obojica odmakoše puškomet hoda do groba Porčinoga.Porčin spomenik, dugačak okrugao stub od bela kamena, pao na zemlju.Posedaše na njega. — Šta misliš, šta sam govorio sa ovim seljakom? upitaće Milan svojega drugara. — Govorio si o tvom idolu, o Vučiću. — Ne, pitao sam ga: hoće li despota ili vojvodu?Ja ga pitam, a on blene, smeje se kao lud. — Pravo ima da ti se smeje. — Ne smeje se on meni, nego tebi i onima onamo kod grada.Mari on za svu tu vašu petljaniju.Voleo bi on more onog izgubljenog vola, nego najbradatijeg patrijarha, ako hoćeš i onog vaseljenskog iz Carigrada. — Zato njega nećemo ni pitati. — Da koga ćemo pitati?Valjda one dole velikaše što se kolju o vlast. — Ni seljake ni velikaše.Ima još dosta Srba i osim njih. — Valjda kao što su moj otac i profesor Sava? — Jest, kao oni, Milane, kao oni. — I ti ćeš valjda s njima u Karlovce? — Kud bilo, Milane; grehota je, ovako mladi, pa skrštenih ruku. — Grgure, da ti jednu kažem...Ali pamti dobro što ću ti kazati. (Tu se Milan još bliže primače Grguru).Ne pitaj me otkud znam...Kažem ti da znam.Idite, ginite, nećete dugo prismakati onamošnju slobodu.More, more — Austrija je Austrija, i starija i lukavija od sviju, što vas je god, žutokljunići moji.Kaže meni, ali šta nas se tiče ko je kazao, kažem tebi ja, ja Milan, majstor-Jovanov sin, svršeni licejac i danas sutra činovnik.Prokopao je Milan sve. Grgur mu se nasmeja. — Smeješ se, je li?E pa smej se, kad ti je za smejanje.Razumi me dobro, nema tu letine, nema berićeta.Tuđ je to usev, pa će vam jabanci i žetvu razjagmiti.Hoćete na lepak — idite!Ja znam, što ja znam, ima ruka rabotu...Da nas kogod ne čuje. (Tu Milan smotreno pogleda na jednu i na drugu stranu.) Dok ti (govori sve tiše i tiše), dok ti bleneš u Štura, u Slavjanku, dotle ti i ja i mutim po svojim revirima, imam i ja, kao što ti veliš, svoje parohije.Ti i ne znaš da sam i ja postao... ali, daj mi reč, tako mi Boga, ja se sobom ne šalim. Grgur mu pruži ruku, on je muški prodrma. — I ja sam Slavjanin, čuješ li, Slavjanin! Grgur ga pogleda začuđeno. — Čudiš se, je li?Čudiš se?Na uho ti kažem, ja sam Slavjanin, veliki Slavjanin, veći nego ti, nego profesor Sava, nego svi u tvojoj Slavjanci, ali, čuj me dobro, što ću da ti kažem...Za Rusiju, onu veliku i silnu Rusiju neću ni da znam.Rusija, Austrija, Turska, tri jednaka puta za slobodne narode...I Rusija je rob, i nju treba osloboditi...Ruski je narod bezglasan, pogažen — mužik! Rusija nije Slavjanin, jest, jest — ko opljačka svoga rođenoga brata, ko komada Poljsku, i opet ti kažem: nije Slavjanin !Ne moraš znati gde, na Savi, na Vračaru, na Terazijama — gde bilo bilo.Tamo je tajni skup, tamo slavjanski komitet... — Slavjanski komitet? pita Grgur pun iznenađenja i čuđenja. — A čemu se toliko čuditi?Tu su Poljaci emigranti, tu su sve mudre, odabrane glave.Našto čuditi se, ništa tu nema s neba, ništa „prejestestveno".Komitet, tajni komitet.Rasterajte Slavene u Pragu, dobro, rasterajte... neka ih Avram rastera i iz Beograda — čudna mi čuda, kao da je Beograd jedini na svetu, kao da nema grada i osim Beograda...Sve smo zaključili... deoba pravična; šteta što mape nemam da ti povučem najtačnije granice...Znaš li ti, Grgure, šta je to konfederacija? — Slušao sam. — E takav smo savez naroda utvrdili mi.Jest, i ja sam bio na jednom poverljivom sastanku.Dosta kad mi je poverena rezolucija.Čuj me!Žurimo se, dok nas nisu pozvali...Dakle države će biti četiri: Poljska — sve zemlje starog poljskog kraljevstva; Češka — sve zemlje Svatoplukove krune; Ugarska sa svojim zemljama i Slovenska od slovenskih zemalja što su danas pod Turskom...No, kako ti se svidi moja politika, brajane moj?Reci, kako ti se svidi?.. — Ne svidi mi se nikako, reći će Grgur, posle dugog i dugog razmišljanja. — Ne svidi ti se nikako?.. i ne može ti se svideti, poče Milan malo podsmešljivo...Kad je puna glava bolesnih misli, iluzija.Austrija, Rusija — sloboda, utopije! — A zar ti tvoji savezi nisu sanjarije? — Jok, čist i jasan plan, samo na posao.Mudro smišljeno, polak gotovo.Pre svega mora biti... Ali tu Milan malo zaćuta; — Šta mora biti? zapitaće Grgur. — Mora biti revolucija. — Revolucija — gde? — U Beogradu. — Sad? — Sad...Moramo naterati Vučića da se miri s Obrenovićima, da dovede Miloša.Miloša je rodila revolucija.Miloš će je nanovo stvoriti.Miloš i Vučić moraju se miriti.... čuješ li, moraju se miriti, ili ćemo svi u bečku vreću, svi! Po dužem ćutanju progovori Grgur: — Milane! — Šta si smislio? — Ja ne znam; ja ne umem da znam; ja, brate, neću i ne mogu ništa da razumem.Sve je dobro, sve je lepo, ali, eto sam još neuk, nedovijaran.Šta mu znam...Preda mnom trepti jedna zvezda, a ta me vodi na onu stranu.Idem, idem, ma znao tamo i kosti ostaviti.Mi da se borimo, a politika? — nek ju vode starije i zrelije glave.Ispite sam položio, Licej ceo dovršio.Život je borba, šta mu znam, prosti mi, nemoj me zaboraviti, ja, Milane sutra polazim, sutra! Možda bi Milan imao šta i prigovarati, možda bi ga, s gledišta svoje politike, i odvraćao, da se u isto doba ne pojavi blizu njih i ostalo društvo, koje dođe da vidi Porčin grob.Posle nekoliko trenutaka svi zajedno odoše pod jedno veliko drvo baš uz sami grad, i onde u hladovini posedaše oko pečenoga jagnjeta.A ne treba ni pitati: da li je majstor Jovan spremio dovoljno zaklopačkoga blagoslova.Beše u veliko mrak, kad su se s torlačkoga visa spuštali k Beogradu, u kom su već odavna goreli upaljeni fenjeri. Posle nekoliko dana nije bilo u Beogradu ni stolara Jovana, ni profesora Save, ni njegova brata sveštenika Arona, pa ni Grgura.Svi su otišli na onu stranu, u Karlovce.Grgur još na lađi zamišljaše sebi lepotu i veličinu stolice patrijaršiske, i ma da su Karlovci mesto i malo, i ne toliko mnogo ubavo, opet mu se učinilo i veliko i sjajno, kad je prvi put s Dunava opazio veliku crkvu, pa bele nizove kuća, a nad njima, k planini, nepregledne vinograde, pa i onu veliku, okruglu kapelu na jednome visu, u kojoj je, u prošlom veku, zaključen s Turcima poznati Karlovački Mir.Narod prekrilio ulice; tu oružani borci, pa deputati iz raznih krajeva u raznolikoj narodnoj nošnji, pa sveštenici, pa Srbi iz Srbije, „Servijanci“, u svojoj narodnoj nošnji s crvenim fesovima, okićenim pištoljima, a još kitnjastijim jataganima, sabljama i šišanama.Prolazi Grgur gore dole, čudi se sremačkim velikim šeširima i podugačkim gunjevima, pa onim opancima što im se koža iz daleka crveni kao kuhani raci.Još mu neobičniji popovi u šeširima.S gornje ulice slazi čitav karavan kola, dolazi narod obučen i naoružan, u prvim kolima velika trobojna zastava, na njoj srpski grb; jedni pevaju: Drugi pripevaju: Grgur gleda i sluša, grudi mu se šire radostima, koje do sad nije uživao, otvori usta da i on s ostalima privikne braći „Živeo!“ ali mu se u isti mah ote pogled na magistrat, vide na njemu velikog crvenog dvoglavog orla, pa, kao zaliven, ne pusti ni glaska.Odvrati svoje oči od tog nemilog lika i ode dalje ka velikoj mramornoj česmi na trgu prema velikoj gvozdenoj ogradi od Saborne Crkve. Sutradan je Grgur otišao proti Matiji, Matija ga pošlje Stratimiroviću, a posle mesec dana već beše u redovima onih boraca iz Srbije, nad kojima je komandovao Stevan Knićanin, bivši savetnik i u to doba glavnim odborom naimenovani pukovnik.Beše počeo avgust, kad se Srbi i Madžari prikupiše u južnom Banatu.U predelima oko Bele Crkve zametnuše se krvavi bojevi.U ovim bitkama zbiše se čuda od junašva, ali se najhrabrije. boriše braća iz Srbije.21 avgusta velika bitka kod sela Perleza; tu proliše svoju dragocenu krv najbolji junaci, i od toga poraza oporaviše se tek 28 avgusta, bitkom, u kojoj se proslaviše mnogi, a najviše Panta Čarapić, potomak slavnih naših Čarapića iz Belog Potoka.U ovoj drugoj borbi dobi Grgur laku ranu u nogu.Odneše ga u bolnicu kod velikoga logora, u selu Tomaševcu. Leži Grgur u bolnici, koja beše smeštena u varoškoj kući, pružio uvezanu desnu nogu po drvenoj postelji, na kojoj je razastrta ovogodišnja slama, levu spustio dole niz krevetac, a glavu nagao na jastučić od debela platna, koji je takođe ispunjen slamom.Pred sobom imađaše novine Vjestnik i dignuvši ih rukama iznad glave, čitaše najnovije događaje.Samo bi onda spustio list i namrštio se, kad bi se na uvezanoj nozi pojavili mnogo jači bolovi.Napolju je od jutros sijalo i žarilo jarko letnje sunce, a od podne počeše se sa sviju strana prikupljati sve krupniji i mutniji oblaci.Četvrti je čas po podne, dan u najlepšem jeku, ali često preko sela pređu tako tamni oblaci, da na one male prozore od bolnice uđe toliko tame u sobu, da se na novinama slova jedva raspoznavahu.Kako ovo zasenjavanje poče učestavati, Grgur spusti Vjestnik na stolicu do sebe, ćutaše i gledaše kroz prozor napolje.Međutim se čujaše iz daljine grmljavina, munje učestaše, po gdekoja krupna kap bijaše u prozor; grmljavina poče bivati sve jača i jača, pojak vetar njihaše dudovo granje pred kućom, odjedanput silovito senu, negde u blizini riknu grom, i dok se užasan krik rastolegaše po tavanima nagomilanih oblaka, spuštaše se najlepša letnja kišica, koja, postupno, prelažaše u sve jači i jači pljusak.Krupne kaplje šuštahu po lišću na dudovim granama, bijahu u okna prozorska, i kao jedro kukuruzno zrnevlje udarahu po daščanom krovu. Kiša padaše, a Grgur, slušajući i gledeći kroz prozor, preneo se mislima preko Dunava, uz Avalu i Kosmaj, širom po Šumadiji.Ustavio se kod svog seoceta na brdu, pohodio brižne roditelje, pa se spustio, kroz branik, livadom uz reku, pa iz reke onom stazicom, što pravce vodi u školu.Mišljaše o svom starom učitelju Maksi, o učiteljci, i o negdašnjoj svojoj drugarici, o Danici.Uspomena na nju ne učini mu se nikad tako draga, njezin lik mu zatrepta kao lik anđela.U taj mah, kroz malaksalo šuštanje kiše, začu se veliko zvono sa tomaševačke crkve, koje oglašavaše večernju.On se prekrsti, moljaše se s punom predanosti svoje čiste duše, pa u svom nesebičnom srcu zažele svojoj drugarici najlepšu sreću.Zvono se još dugo, čas jače čas slabije čujaše, a on, svršiv molitvu, i dalje zamišljaše sebi sreću, kojom bi, da, je svemoćan, obasuo negdašnju svoju konškolarku.O sebi nije mislio; u njemu je bilo puno ideala, višeg teženja za sreću potlačenog Srpstva i Slovenstva, za sreću svojih prijatelja, svojih bližnjih.Misliće on i o sebi samome, ali tamo docnije, dok se opšte dobro dovede pod siguran krov, dok, dok... No Grgur još u sebi i ne obeleži dokle, a vrata od njegove sobe otvoriše se i, na njegovo veliko iznenađenje, uđe unutra glavom njegov drugar Ilija. — Jesi l’ mi se nadao, Grgure? viknu Ilija, pošto se rukovaše. — Nikad, Ilija. Grgur ga ponudi da sedne do njega. — Znam, i da mi ne kažeš, da ti se već vrti po glavi: a kakav vetar ovog donese?Vetar, dabogme vetar.Život, Grgo, i nije ništa nego vihorovi, a mi slama koju oni raznose. — Jesi l’ odavna iz Beograda? — Danas peti dan.Kuda me nije bilo, kud se nisam povijao ovo od utornika.Puti nesigurni, moraš okolišom.Umalo me ne uhvatiše madžarske straže; da ne bi kukuruza, tvoj bi Ilija danas tancovao između neba i zemlje.Užasno, gdegod koga stigoše, povešaše.Šta je s tvojom nogom? — Još koji dan... — Još koji dan?Dobro je, kad nije gore.Pa od sad budi pametan.Ne boj se, biće Srbalja i bez naše krvi.Rat je rat, nužno zlo.Lepo je biti junak, ali nije svašta za svakoga, nisu svi za sve rođeni.Ti, ti si... ja, znaš me, uvek istinu govorim... ti si uvek bio onako, onako mimo nas... bio si... — Šta sam bio? zapitaće ga Grgur polusmešljivo, kad je opazio da Ilija zapinje. — Bio si, ne srdi se, bio si sanjalo.Hteo si nešto veće, nešto lepše, nego i ja i tvoji drugovi.I ja sam se, vera i Bog, dugo kolebao: da li na tvoju ili Milanovu stranu.Znaš me, ja sam kao imela, moram se prikačiti o ma čije stablo.Dobar si, plemenit si, ali, ne zameri, Milanovi puti čine mi se pouzdaniji.A ja sam se dosta mučio, dosta prebijao od jednoga do drugoga, dok sam ovo malo znanja napabirčio.I sad me se ne tiče niko, ni Knjaz, ni patrijarh: dok vi raspravljate velike politike, ja ću svoje znanje na pazar, prodavaću ga što skuplje i što s većom darom.A nisam baš ni prazan, ne mislim ovde, nego ovde (i tu zveknu po ćemeru).Mučio se, služio, išao poderan i gladan, ali sam zato sačuvao celo „blagodjejanije" od ove dve tri godine.Nije Bog zna šta ; za mudar početak i ne treba više. Grgur htede, pokušavaše više puta da govoru dade drugi pravac, ali se Ilija ne dade omesti : on nastavljaše dalje: — Ne bih ni ovamo prelazio, da ne beše dobroga računa.Doneo sam pisma Knićaninu!Sutra nosim druga natrag.Bio sam i kod Blaznavca i s njim sam se poznao.Poznanstvo, prijateljstvo, sve je to neka sorta ortakluka.A ko je siromah, k’o po Bogu ja, a želi da se istrese iz rita, tom nikad nisu na odmet ortaci. Tu Grgur zevnu. — Zevaš, dosadno ti je?Ako, ako... ja hoću da imam, da lepo poživim...Šta me se tiče...Da, bez šale, znaš li da sam činovnik? Grgur ga još ravnodušnije pogleda. — Pisar!Sa stolicom u Kruševcu.Gde je care Lazo sabljom, Ilija će perom.Samo da sam malo bolji na konceptu.Šta ćeš, kad se nije stiglo sve.Nadoknadićemo sve.Dok sviknem samo poslove, a posle zbogom Kruševcu, zbogom načelstvo!Odoh ti, Grgo, u srez.Malo podalje od varoši, od drumova, u palanci progamizo ćifta, ni maći, ni disati.Blagosloveno selo, od seljaka nigde bolje vajte pod ovom božjom zvezdom; žilav, a opet ga možeš i ’vako i 'nako.Samo sa njim lepo, niz dlaku, laskaj mu prostoti, ako hoće i gluposti, pa gotov posao, sluge, robovi!Jesi li me razumeo, moj dobri Grgure? Grgur ga gledaše, ćutaše, i grizaše svoju rumenu donju usnicu. — Ćutiš?Znam ja, kad je čovek ranjen, žigovi, tištanja, štrecanja...Da izvedem na čisto; suma moga programa: živeti što lepše i lakše.Dosta sam se mučio.Da padnem na nos, ni Veljko, ni Dositije; ćata, sekretar, načelnik — uja! — „penzioner" s crnom niskom kapom, dugačkim kaputom, cipelama bez obseca i nezgrapnim kožnim rukavicama u zimnje doba.Šta ćemo, tako je kolo života.Sudbina je sudbina, a čovek je najsrećniji, dok joj je pokoran.Poslušnost je poredak, a poredak je mati svemu, pa i ugodnom životu, vlasti, bogastvu, svemu...Položaj, novac...Da, bez šale, jesi li se obratio popečiteljstvu? Grgur ga pogleda malo razrogačenijim pogledom. — Što me gledaš tako? nastavi Ilija, ne menjajući tona ni ritma...Pitam te: jesi li poslao „prošenije" radi službe?Ako ne ti njih, bogme oni tebe neće moliti.Vreme je vreme, vetri, brza, prolazi.Svaki dan je po jedan čanak, u koji, ma jedanput, valja zaititi svojom kašikom.Prošenije, službu, položaj, pa onda sanjaj koliko ti srce ište, moj dobri Grgure...A kako stojiš s parama?Bez njih je svuda zlo, u tuđini još ponajgore.Koja medžedija neće škoditi...Bože zdravlja... ja ti verujem... vratićeš mi.Bez pismena ni rođenom ocu; tebi, moj dobri Grgo, verujem, verujem više no samome sebi. Tu Ilija rukom k ćemeru, ali je Grgur ustavi. — Hvala, hvala, Ilija, čuvaj, ne trudi se; nisam oskudan, svega je dao Bog. — Dobro, dobro, nastavi Ilija s primetnim zadovoljstvom što ne mora krnjiti složene fišeke...Rekoh ti, da sutra polazim.Ne možeš pisati, nezgodno ti je.Dobro, kazuj, pobeležiću, pa ne beri brigu. Tu izvadi i otvori kožnu beležnicu. — Otidi ili piši mojima u selo, da sam... ne, ne... da sam potpunce zdrav i veseo. Ilija zabeleži. — Ako odeš do sela, spusti se i do škole mome starom učitelju. — Maksi ?Dobro, zabeležio sam. — Poljubi ga u ruku. — Baš kad hoćeš. — I učiteljku. — Ne branim, zabeležio sam. — Pa mi lepo pozdravi i moju drugaricu. — Drugaricu? upita Ilija radoznalo, držeći kraj od plajvaza među usnama. — Beleži! — Evo, beležim! — Danici možeš reći i da sam ranjen. — Dakle, ime joj je Danica...A je li mlada? — Moga doba. — Našeg doba, prekrasno!Pitam te, ne moram beležiti : a je li lepa ? — Znam da je čestita i dobra... — Što je dobro i čestito, ono je i lepo.Ne spada na stvar, ali nije zgoreg svašta pribeležiti. Tu se Ilija i nehotice malo zamisli.Poćuta, pa onda tišim glasom : — Grgure! — No? — Čini mi se da sam uvek bio pametan. — Pa? — Ali sam ipak učinio jednu veliku, veliku ludoriju. — Samo neka je na jednoj. - Jedna ali golema.Bio sam ti, brajane moj, u neku ruku budala.Pomisli samo: bio sam ti se zaljubio. — Ti? — Ja, Ilija Miletić, pa sam krio, krio kao guja noge.Ali sam se i nahodao noću, pa sve ispod njezina prozora.Pa što sam se nauzdisao, dosta mi je za ceo vek; jednom sam tako uzdahnuo, da u malo ne ugasih sveću pred sobom.A znaš li, ko beše boginja?Milanova sestra. — Ružica? — Ružica glavom.Uvukla mi se pod kožu, u krv, u glavu, kudgod kročim nigde da umaknem od njezine senke.Uzmem knjigu, otvorim, čitam u sebi, čitam na glas, uzalud, čini mi se: njene modroplave oči vire iza sitnih slova, pa me mame, pa me začinkavaju.Jedne nedelje po podne prosto mi se smrče.Potrčim na Zerek staroj Grkinji.Karte amo, prokleta babuskero!Gledamo i ja i ona.Broji, čita, govori, sve prilike gore od gorih.Bacih jermiluk, pa gotovo oko jacije požurih se majstor-Jovanovoj kući.Još ne beše stigao iz Karlovaca.Pravce njojzi u sobu.Junačno stanem pred nju i počnem tačno ljubavnu izjavu, koju sam već odavna bio spremio i na izust naučio. — Pa? — Pa, onako mlada, pa lepa, pa pametna, ali šta ćeš, kad joj je u glavi čađavo.Ja govorim, govorim, a ona se smeje, smeje grohotom.Ja ponovim svoje mučno slovo, crvenim, znojim se, ona, ćurka, smeje li se smeje.I ja ti zagudim u druge žice: ona se smeje, i ja se smejem; počne se prćiti, počnem se bogme i ja duriti; podrvene, pa tresnu nogom o patos, i ja nogom o patos, pa nagni na vrata, u pomrčinu.Ta nije da sam begao, kao da me sto vragova gonilo.Čuješ li, Grgure, ta ono je prava rospija.Ajaoj, teško li si njenom suđeniku, ala će ga guja ujesti.-Onako čestiti roditelji, pa tako... ali sve bilo pa prošlo.Kao što vidiš, prva ljubav nije mi najsretnija.Zato se, čuješ li me, neću više ni zaljubljivati.A znam i leka od ljubavi: oženiću se. Tu Grgur nehotice mrdnu bolesnom nogom; od bola mu se lice namršti.Po malome ćutanju žmirnu Ilija malo desnim okom. — Pa kao što mi reče, Danica je valjana devojka? — Prava Srpkinja, primeti Grgur. — Vredna? — Krtica. — Zdrava? — Kao priroda. — Lepa? — Cvet. — Dobra? — Bosiljak. — A ti se ne misliš ženiti? — Ne. — Al’... Htede Ilija još jedno pitanje, ali ga ne umede, ni izgovoriti.Nešto je hteo, ali i sam ne znađaše šta. — Pa, Grgure, poče Ilija ustajući. — Šta je Ilija? — Pa da polazim. — Hvala ti. — Sve ću pozdraviti. — Ja te lepo molim. — Kažem ti: sve.Ma kako bilo, svrnuću u tvoje selo.Baš da vidim i tog tvoga učitelja Maksu.Ja ću ti već pisati.Nadaj se.Ko zna, možda ćeš ti danas sutra biti i u Beogradu.Stvari idu i tako i tako.Austrija, stara lisica...Velim ti, čuvaj se!Ništa ti ne rekoh za Milana.Rasturen komitet... i on je već u službi.Za njega se ne brini...Da ga pozdravim?Da ti otvorim prozor?Zapara; a kako je na polju lepa hladovina.Krasno veče; izvedrilo se; laku noć, Grgure, laku noć! I Ilija, zatvorivši nespretno vrata, koja su, nenamazana, vrlo dosadno cvrčala, izgubi se u večernjem sutonu. Sedi učitelj Maksa, ali pred njim ni Aleksandra carja Makedonskog, ni Žertve Avramove, ni Aleksija božijeg čelovjeka, sam samcit, zadubljen u misli, sedi svojoj sobi i broji brojanice.Još ista ona ikona nad krevetom njegovim, ista ona cica-maca prede ispod goleme peći.Ali se velika promena dogodila na liku staroga nastavnika; pre se brijaše redovno četvrtkom i subotom, a glete ga sad, pustio je sedu bradu, pa vam ga čisto teško poznati.Prema njemu njegova ćerka Danica, u najlepšim, najcvetnijim godinama.Gustu kosu svila u viticu oko fesa sa crnom svilenom kićankom.Kakve krupne crne oči ispod visokoga čela, pa usta vazda otvorena, a usnice tanke i otvoreno rumene, visok ponosit vrat, a stas joj vitak i dostojanstven.U ruci joj šav, oborila lepu mudru glavu, i šije.Onaj isti stari, sada još stariji sat tiktače na svom pređašnjem mestu, ravnodušno dočekuje i ispraća neumoljive časove života.A kad biste ušli u učionicu, jedva biste raspoznali slova na mapama, toliko su potamnele i mestimice istrvene, a skamije gotovo pocrnele, pune urezanih imena od nekolikih đačkih naraštaja.Patosi se izvitoperili, prozori na zarđanim šarčicama olabavili ; ona velika peć isprepucana sva pa žutom zemljom a mestimice i pekmezom poizlepljivana, a Sveti se Sava jedva vidi iz svog crnog okvira, toliko ga pokrio neočistljiv prah, ona nerazgovetna pavlaka, koju za sobom ostavlja vreme kao svoje neizgladljive stope. U celoj kući nema tišina.Đaci raspušteni kućama zbog berbe.Druga polovina septembra, vreme čisto, toplo, suvo, grožđe u veliko sazrelo, a kukuruzi već su užuteli.Oko večernja zvona, otvoriše se školske vratnice i u dvorište uđoše dva mlada gospodina.Gledaju školsku zgradu, kojoj su zidovi tako čisto beli, ali drveni krov od srezanoga klisa na mnogo mesta popustio, pa ovde onde ozeleneo mahovinom.U otvorenom hodniku, blizu kuhinskih vrata, drema famulus Stepan, u dremežu lulu ispustio, pa sad, trgnuvši se od cvrčanja vratnica, predigao se nešto malo, i dok radoznalo upire poglede u iznenadne otmene goste, dotle levom rukom pipa po zemlji i traži svoju razbribrigu, da je opet namakne na čibučić u drugoj ruci. Mladi stranci, na veliko čudo Stepanovo, ne uputiše se školi, već saviše pravo pod velike brestove kod koševa, da u debelom hladu malo odahnu i šarenim maramama pokupe znoj sa čela i lica, „Kad nećete ovamo, druga rabota“, progunđa spavaćivi Stepan i nanovo se nalakti na klupu, na kojoj je dotle ležao.Da je kojom srećom još koje duvansko vlakno u okoreloj duvankasi, on bi već do sad u veliko pripalio.Stranci stoje u hladu, on spokojno leška i gleda u zoljeve, koji zuje oko strehe i glavama tuckaju o drvene stupčiće; Danica, ne dižući glave, šije, a učitelj Maksa, držeći brojanice, nabrao čelo, skupio smežurane usne, pa mislima zašao u bližu i dalju prošlost. Seća se starac svega, i ni jedna od davnašnjih uspomena da ga razveseli.Još i danas, kao nekada, radi brižljivo; kad je za školskim stolom, ne čini mu se da je baš toliko zašao u godine; još i danas, kao svakada, tačno se drži „pretpisanija".Ali ni iz daleka one pređašnje strogosti, štapom i sad-preti, preti i koliko ne treba, ali ne bije.Tačan je u crkvi, ali bi se pri pojanju češće nakašljao, a po katkad se seti ovog i onoga, pa mu se jedva čuje glas, ili mu se stegne grlo, ili mu se toliko ovlaže oči, da ne vidi ni ona najkrupnija minejska slova, „načelna".Dolaze mu i sad Srpske Novine, ali, dok Danica ne stigne da mu ih pročita, ni taći ih neće.Ne toliko slabog vida radi, naočari su mu dobre, pouzdane, ali ga, ni sam ne zna zašto, malo zanimaju i najneobičnije novosti.Često izađe pred školu, spreman da se prođe po selu, uzme štap, kći mu kaput iščetka, postoji još koji časak ili ode i do vratnica, pa se odjedanput nešto priseti, vrati se.„Daj mi, kćeri, papuče,“ rekao bi umorenim glasom, pa se toga dana ne bi ni makao ispod školskog krova.Pop Krsta mu dolazi, ali ne često kao nekada, otežao je, a i oslabio, što su ga izneverili zubi, ali što su ga izdale noge, jedva prenese vodicu po nuriji.U mlađe doba, društva radi, pratio bi ga i učitelj Maksa, ali je to sad sasvim prestalo.I kad dođu jedan drugom na posedak, govore mnogo manje nego pre, malo političare, još manje se disputaju.Nekad bi se malo i pokartali „punišaka", tek da vide ko će dobiti, ali od dužeg vremena ni to ne „upražnjavaju".A o Vertepu ni spomena. A šta li je starog učitelja tako ocepilo od sveta?Ta zdrava starost čini dane dražima, slađima; vrenje i borenje nestane, tiho, mirno teku jednolični dani, slatko kao u detinjstvu, zato se mnogi starci, koji ranije koji docnije, „podete“.Ali strogog nastavnika nije starost slomila, porazio ga udar, istina očekivani, ali i suviše silan da se preboli: u februaru ga za navek ostavila učiteljka, sruši se stub njegovog mirnog i „vrednog života.Pokojnica je lebdila nad njim kao nad detetom, godila mu svima navikama, dvorila ga manje kao bračni drug, više kao mati dete.Jutrom Maksa rani, gotovo prvi u selu, ali još ni dovršio jutrenju molitvu, a već se kava puši na stolu.Nedeljom se žuri na jutrenje, još prvo zvono ni odzvonilo, a obučena učiteljka već drži legen da mu polije, pa da mu doda čistu preobuku.Kad se oko podne vrati sa časa školskog, tek što popije rakiju i na sahatu kucne podne, vrata bi se otvorila a učiteljka jelo unosila.Sav taj red, tu materinu tačnost, vrši i Danica, njezino dobro dete, ali tek tek, nije dete što i bračni drug, snebivamo se, snebivamo se i od svoga najrođenijega. Tu Maksa uzdahnu duboko, i taman da spusti zrnce na brojanicama, a na vratima se začu kucanje.Danica se ispravi, svojim krupnim očima pogleda prema vratima, koja se otvoriše i unutra uđoše oba mlada gospodina, što se dotle odmarahu u hladu pod brestovinom.Obadvojica lepo obučeni, evropski, samo su imali višnjeve fesove s crnim kićankama od svilena ibrišima.Jedan suhonjav, manje beo nego bled, čela visoka, oka zelena, kose do glave ošišane, a visok, za jednu glavu viši od svoga druga, koji je više dežmekast, okruglijih obraza, učešljane, gotovo zalizane kose, rumenih, ali debelih usana, kroz koje proviruju rehavi prednjaci. — Dobar dan, gospodine učitelju! viknu onaj dežmekasti, pošto obadvojica poskidaše fesove. Maksa ih otpozdravi, a neprestano ih posmatra svojim upalim očima. — Vi ćete se malo začuditi našem dolasku.Oprostite, putnici.A imamo na vas poruku. Još onaj dežmekasti dobro i ne izusti ime svojega drugara, a Danici klonuše ruke i spusti šav na sto.Lice joj se preobrazi, lepo, pa sinu još lepšom beloćom i bledilom. — Mi smo Grgurovi drugovi, polazimo na svoja „opredjelenija“, poče opet onaj dežmekasti. — Molim za vaša česna imena, upitaće Maksa, pošto obadva mlada gospodina, ponuđena, sedoše. — Moje je ime Ilija, počeće opet dežmekasti gospodičić, a ovo je moj i Grgurov drug, majstor-Jovanov sin Milan.Putujemo, ja, pisar sudski, u Kruševac, a ovaj mladi profesor u Kragujevac. Tu Ilija pogleda značajnije Danicu. pa onda opet u učitelja Maksu. — Gospođica? — Moja kći. odgovori Maksa. — Danica, ako se ne varam.Donosim vam pozdrave.Dozvolite mi da izvadim moju beležnicu.Grgur je još u Vojvodini. ratuje.I ja sam po narodnom poslu odlazio tamo.Narod je narod; valja mu bogme poslužiti.Evo, vidite, pribeležio sam baš njegove reči: „Pozdrav mome starom dobrom učitelju Maksi, pa pozdrav materi i ocu“. Tu govorljivi Ilija zastade, pa očima oko sebe, čas u učitelja, čas u Danicu. — Evo sam pribeležio od slova do slova: pa „poljubi u ruku i moju dobru učiteljku“... moliću gde je gospođa?Sigurno se nalazi u kući? — Jeste, u kući je, promuca Maksa, jedva izgovarajući, u kući, ali u večitoj. Svi se ućutaše.Ilija spusti otvorenu beležnicu preda se, a Milan, ma da se licem trudio da iskaže saučešće, opet ne skidaše oka s lepe učiteljeve ćerke. — A šta znamo, dragi gospodine učitelju, svi ćemo tamo, da Bog poživi ostatak! poče Ilija, pribirajući, pa, da bi izazvao drugo raspoloženje, zapitaće: — Selo Grgurovo nije odavde daleko? -— Sat, odgovori, gotovo i nehotice, Danica. — Sat?Pa to je tu...Šta veliš, brate Milane, da pohodimo njegovoga oca ?Put je sigurno lep? — Sve potokom i kroz livade, primetiće Danica. — Vrlo lepo, taman na konak.Pristaješ li, Milane ? Milan ništa ne odgovori.Danici ne bi po volji, želela je da pohode ono dvoje starih gore u selu.Davno se Grgur nije nikome javljao. — Idite, idite, dragi gospodine.Žao će im biti kad čuju da ste prolazili ; a i Grgur će vam biti zahvalan.Vi ne znate, šta je samoća.Vi ste siti sveta, a nama su gosti događaj...Ali, lepo ću vas moliti, gde se Grgur nalazi? — U Tomaševcu. — Čudo ne napisa dva tri retka svojim roditeljima. — Nije mogao, gospođice. — Nije mogao ? — Jer leži. — Leži? — Ranjen. Danica zaćuta.Milan je opazio bledilo na njezinom lepom liku, i dok je Ilija smišljao kako da prebaci govor na drugu obalu, ona se, ljubazno ali usiljeno, nasmehnu, uze služavnik i ode u kuću da spremi posluženje.Ostavi služavnik na kuhinjskom ognjištu, brzo otrča u svoju bašticu, pa kroz malene lehice tamo k ogradi, saže se i uzabra jedan list od zdravca, poljubi ga, pogleda preko ograde, a vrele je suze obliše.Ima li veće sreće od ovako čistih i nevinih suza, koje se za nas proliju?Samo je onaj bio srećan na zemlji, koji je ovaka blaga požnjeo.Sve je drugo nameštena pažnja, dvorba, laskavija ili oštrija, rečju: lukavo pritvorstvo, maštanije!Da li je i Grgur, misleći pokašto o njoj, osetio i sam sladosti od ovakih suza? Kad se Danica povratila i poslužila kafom, Milanu je neobično ruka drhtala, kad se mašio za šoljicu.On, vazda smišljen, priseban, oprezan, gledaj kako je zavezao.Spleo se pa ni jedne pametne, pa čisto se boji da se mrdne na stolici.Već mu noge malo poutrnule, prebacio bi jednu preko druge, ali, ma da je čas po nameravao, opet se ne usudi mrdnuti ih.Ovda onda, tek da rekne što, umeša se u razgovor, ali tako zbunjeno, rasejano, da je najzad napustio i te pokušaje, ućutao se, kad kradom a kad otvoreno pogledao u lepu domaćicu. A Ilija?Ma da mu se Danica dopala preko svakog očekivanja, ma da ju je i on češće, duže i drskije posmatrao, opet se ni najmanje ne dade omesti u svom običnom humoru.Njegov praktičan razum, u izvesnim, vrlo odmerenim granicama, radi neprestano, kao navijen sat, nikad jače, nikad slabije, nikad u visinu, nikad u dubinu.Govorio je o letini, o vremenu, o pokretu, o politici, ali je govorio po gotovu sam.Maksa mu se činjaše i suviše ozbiljan, Danica snuždena, a Milan u ovoj prilici. koliko i ne treba — političar.Ni slutio nije ono, što se u njegovom drugu začelo i naglo počelo rasti i bujati.Sad mu pade na pamet misao: da pokrene govor o školi.Sirotan, a radan, davao je kondicije deci imućnijih Savljana.Od to doba upravo i vode svoje poreklo oni žuti koturići u njegovom ćemeru.Tadašnje „ustrojenije javnog učilištnog nastavlenija" znao je gotovo na pamet. — Pa kako sa školom? poče Ilija da gazi u gusti čestar tadašnje primenjene pedagogije. Maksa poćuta, slegnu malo ramenima, pa pristojnosti radi reče: „I tako, i tako.“ — I tako, i tako...Znam, znam, dragi gospodine, učiti decu mučna rabota.Pa još na današnje vreme.Ko nije decu učio, ne zna šta je posao.Tu treba strpljenja, đavolskog strpljenja. — Treba, izusti Maksa, dok Ilija samo odahnu. — Ja nikom nikakvu službu ne bih dao, nikom, ni mom rođenom ocu, dok ne podnese uverenje da je ma godinu dana decu učio.Zar nije i škola država, a dečica narod, i te kakav narod?!A učitelj, u jednoj jeditoj glavi, celo praviteljstvo.Ja ću se zakleti, evo sad u crkvi: teže je dajanisati u školi nego drmati vilajetom. Učitelju se Maksi dopade ovo izbačeno poređenje.„Iskusan čovek", pomisli u sebi, ostavi brojanice na sto do sebe, pa pogleda pažljivije u Iliju. — Svašta hoće svoga prijatelja, znalca, ali učitelj treba da se — rodi.Vidite ja, ja se nisam držao točno nastavlenija.Kad ne ide ovako, a ja onako, a negde naiđeš na tvrde glavurde, pa hteo, ne hteo, moraš i ovako i onako. — Tako je! potvrdi Maksa sa zadovoljstvom i sve većim interesovanjem. — Pa onda, nastavi Ilija, dignuvši prst u vis, učitelj mora biti strog!Bez strogosti nema napretka.Leskovac je leskovac, užasan, ali u rukama nastavnika stvar blagoslovena, tri puta blagoslovena. Tu se Danica malo namršti, „svevideće" oko Ilijino brzo ga uveri, da je promašio. — Prut je nužno zlo...Zar ne mislite i vi tako, gospođice? okrete se Danici, nameran da poublaži oštrinu svojega mišljenja. — Ne mislim, odgovori Danica odlučno. Iliju u malo ne zbuni ovaka otvorena opozicija. — Ne mislite? poče on, brzo, brzo smišljajući kako da nađe svojim rečima smisao, koji je bliže i njezinim nazorima.Vidite... vidite... jest... sve, kao što rekoh, sve zavisi od toga kako se uzme...I najoštriji nož nije opasan, dok je u mudrim rukama, a najtuplje orudije...Uzmimo, molim vas, šta bi bilo od dece, od naroda, da nije pruta, da nije šibe?Mnogo sam o tome rasuždavao, prut je hrapav put,ali vodi dobru, opako sredstvo, ali blagoslovena cjel!A cjel je glavno, draga gospođice, cjel!Znate li ono pravilo: cjel osveštava sredstvo?Suma' iskustva, suma mudrosti, je li vam poznato bilo ovo vsemirno pravilo ? — Nije mi bilo poznato, odgovori Danica.Ali ne čini ništa, meni je žao malene dece, pa bar bih njih poštedila od boja. — Dakle ste, gospođice, protivu firgaza!Čuješ li, Milane? i tu drmnu za rukav svoga zamišljenog druga, protivu firgaza!Moram priznati, gospođice, da ste čovekoljubiviji i od mene i od Milana.Ali nemojte se pogorditi, niste u tome sami samciti, tog je istog mnjenija i vaš zemljak.I Grgur bi hteo i red u narodu i štapove u vatru. Tu Danici laknu na srcu, osu joj se dušom nešto i toplo i milo, pa jedva sakri još jači dah, koji se poče otimati. — Šta se i šta ne bi htelo, moja draga gospođice, ali šta ćemo, kad ne dozvoljavaju okolnosti, opšte spokojstvo, poredak sveta.Šta bi bilo od pedagogije, od države?I najmudrija politika ne da se izvesti, dok se ne ošine.Evo da zapitamo gospodina oca... tu je sve — godine, znanje, iskustvo, jednim slovom sve... recite nam, dragi gospodine Makso, šta bi bilo od sveta, kad bi se sad pročitalo u školama, u narodu: deco, braćo, nema više firgaza, nema više batina... recite: šta bi bilo... recite bez okoliša, slobodno, otvoreno... recite, svi se pokoravamo vašem razumnom mišljenju... svi... recite... — Bilo bi, bilo... ja ne znam šta bi upravo bilo, odgovori Maksa, ne mogavši tačno da oka-čestvuje društveno stanje, koje bi onda nastalo. — Znate šta bi bilo, umeša se i Milan, došavši već jednom sebi od utisaka kojima ga je ispunila prosta, prirodna i lepa pojava učiteljeve kćeri. Svi ga radoznalo pogledaše.On nastavi : — Bilo bi to što i danas — ništa!Čestiti bi bili čestiti, a ulje — ulje!Boj uničtožava, a ne vospitava.Gospođica ima pravo, prutovi su grozni.Ja ih se gnušam.Da tebe povalimo, dragi Ilija? Ilija trenu samo, šiknu malo kroz nos, pa, da sakrije nezadovoljstvo, lukavo se smeškaše.Vide da je naseo, a već mu poče mnogo do toga stajati, da prema Danici nije protivnoga mišljenja.Pomisli u sebi : „Zađoh daleko, duboko je, ali ću isplivati, skreći!" I doista... — Učite li decu po nastavleniju, zapita Maksu, ili se još držite stare praktike ? — Držim se, kako da vam kažem... držim se sve više i više nastavlenija. — Pravo imate, vlast je vlast, da nije mudrija ne bi bila starija.Meni samo jedno nikako ne ide u glavu: ne znam samo šta smeta da az bude az, a buki — buki.Kazujete li i vi imena slova ili prosto: az — a, buki — b. Ja ne vidim da je to Bog zna kako pametno, a nije ni lakše. — Lakše je, možda i protiv svoje volje upade mu u reč Danica. — I lakše i prirodnije, potvrdi i Milan. Maksa ne reče svojega mišljenja. — Znam to dobro, znam, oseče se zlovoljan Ilija na Milana; sve što je staro, tebi ne valja; sve bi ti drukčije, samo nek nije onako kako je, celom svetu da zavrneš šiju.Tebe ne pitam, pitam gospođicu...Dopustite samo da razložim. — Sasvim izlišno, primetiće Danica, ja sam se odavna nad decom uverila... — Je l’ te?Vi ste dakle za stari? — Ne, sasvim za novi metod. Ilija kao poliven.Ćuta, ćuta, pa onda da bi preuhitrio: — Imate pravo, gospođice; stari ili novi metod — sve zavisi od nastavnika. Tu je Ilija pogodio gde treba, pravce u centar kratke celokupne Maksine pedagogije.Maksa, sve više i više zakačivan hitrom, neprekidnom besedom Ilijinom, i sam dođe u vostorg. — To je najbolje od svega što ste do sad govorili, velim : najbolje !Samo je onde napretka, gde je i trudoljubija.Metod, ja ne znam šta je to, metod je rad; ko ne plevi od jutra do mraka, ne iščupa posle korov nikakvim, pa ni onim najvećim engleskim mašinama. — Sasvim tako, potvrđuje Ilija. — Nek škola dade znanja „svakom Srbinu nužna“, a ko te pita kojim putem, kako... — Kao da mi uzeste s jezika, meša Ilija svoju aklamaciju. — Vidite, nastavlja Maksa i ne slušajući Iliju, više sam sa sobom govoreći: Treba mladeži vospitanija i opet vospitanija.I znanja su polezna, ali dug je život, poučiće nas; sasvim je nešto drugo oblagorođavanje naravi, koje su Srbina, kao ristijanina, dostojne.Ja polažem veliku važnost na izjasnenije katihizisa, primerno povedenije, na živ primer; smotreno ih čuvam od soblaznitelnih reči, od ljadoslovija, od sviju obstojatelstava, koja bi pagubno mogla sodjejstvovati.Prva je regula, rukovoditi ih vzajmnoj ljubovi i soglasiju, pa onda crkva, bogosluženije, blagočestije...Sve ovo govoriti, ne mehaničeski, nego jasno, razumitelno, i onda, onda, ja bar tako nalazim, odužio sam svoj dug i Bogu i Srpstvu i čovečestvu. — Sve kao da ste mi iz duše izvadili, kliknu Ilija došavši do reči; od slova do slova potpisujem sve.Badava, kažem i kazaću uvek: stara škola, pa stara škola.Dok smo se mi, gospodine, držali časlovca, psaltira, dotle je i bilo dobro, a od kako smo počeli zavoditi kojekakve zapadne, možda rimokatoličeske izmišljotine... — Kakve rimokatoličeske izmišljotine! oseče se Milan, koji je već bio postao nestrpljiv, koga je uvek moglo da razdraži Ilijino mešanje u svašta, i u stvari koje zna, i u znanja koja ne razume. Danica, poverljivijim pogledom, uverila je Milana da se u ovoj prilici s njime potpuno saglašava. A kako je već dan počeo bivati na izmaku, to se i naši gosti počeše spremati na polazak.Danica navali da odu do Grgurovog oca, i oni, posle maloga zatezanja, pristanu.Famulus Stepan spremi se da ih provede, a Maksa i Danica isprate ih do potoka, do novoga mosta.Kad su se rastali i izmakli malu duž, Milanu još treptaše pred očima lepa slika Daničina.Savlada svoj ponos i okrene se da je još jednom vidi.I Ilija se baš u istom trenutku okrenuo.Danica već stajaše s ocem gore na brdu.Nastaviše put, Milan, i nehotice, opet se okrenu, a u isti mah osvrte se i Ilija, pogleda gore prema Danici, pa, onda, čisto podsmešljivo, jetko, pogleda i svoga drugara.Odluči se Ilija da se okrene i po treći put, i gle, kao da su se dogovorili, okrete se i Milan. — A šta se toliko osvrćeš? reče Ilija. — A što ti? — Ja... ja imam svoga uzroka. — Imam ga i ja. — Imaš ga i ti!A kakav je taj tvoj uzrok, ako ga smemo znati? — Smeš. — Da nije Maksa? — Jest. — Jest... a znam da nije Maksa... valjda si se zagledao u njegovu sedu bradu? — Jest, u njegovu sedu bradu. — I u njegovu... — I u njegovu... — Dakle ti već Danica uštinula srce? — Uštinula. — Samo je l’ devojka!Dok vidiš, badava, još si derište. — Ilija! viknu Milan tako ljutito, da je čuo i famulus, koji je gotovo na puškomet napred koračao. — Šta si uzeo tu vikati, poče Ilija tiše, ublažavajući ga. — Kažem ti, Ilija, da pripaziš na galatni jezik! — Oho, nisam znao, da je već to tako daleko.Dakle si se već zaljubio? — Zaljubio ili ne zaljubio, to te se ništa ne tiče. — A možda me se i tiče. — Tebe ni najmanje. — Ko zna. — Ja znam. — Ti znaš; a ja ti opet kažem da ti ništa ne znaš. Kad su prešli polovinu puta, ćuteći, Milan će opet malo zastati.Zastade i Ilija.A kad famulus beše daleko poizmakao, počeće Milan, ali sasvim poverljivim tonom: — Ilija! Ilija ga radoznalo pogleda. — Znaš li šta sam mislio? Ilija ga gleda još ljubopitljivije. — Odlučio sam, da se ženim. Ilija u smeh: — Kakva ženidba! — Ozbiljno ti govorim, hoću da se ženim. — Još ni prvo predavanje, a već hoćeš mladu. — Danica mi se jako dopada. — Umiri se, dok projuriš treće selo, stišaće se... znam ja tebe i tvoje srce. — Moje srce? — Tvoje kao i moje. — Ilija, govori malo ozbiljnije, ja još do danas nisam voleo ni jednu devojku. — Samo lakše, brajane; dok stigneš do Lepenice.Pun ih je Kragujevac.Pa lične, pa zdrave, pa bogate.Mudro kaže narod: ne lepi se sirotinje. Milan oseti, kako ga na ove nepromišljene reči obuze gnev, ali se opet poumiri. — Najzad kako bilo, Ilija; to je moja stvar.Odmah ću pisati ocu... još do zime...Nego, Ilija, hoćeš li mi biti kum? — Lakše, lakše, da ne padne krušac s tavana. — Pitam te ozbiljno. — A ja ti kažem još ozbiljnije. — Dakle, daj ruku! Ilija pruži ruku, a Milan, stisnuvši je, pomisli u sebi: „U ime Boga svršismo i utvrdismo." A šta li je pomislio Ilija?On obično manje misli, a više govori.Ali se i njemu u ovaj mah nešto zakuvalo u srcu, pa poče odmah da se pribira, pomisli odmah na svoj novi položaj, na izdašnost lakovernih seljaka, s jedne strane na lakomost, s druge strane na štednju, na skupoću i na ekonomisanje, pa najzad se pipnu za pojas, nasmehnu zadovoljno, i — odluči se.Preduzimljivost, energija, to su njegova prasvojstva, koja mu nikad niko nije sporio. Već su se penjali uz brdo.Ukaza se selo.Uđoše na vratnice Grgurova oca.Ivan Zdravković stao pred kuću i gleda iznenađeno.A kad ču, da su Grgurovi drugovi, skratiše mu se noge, pa samo što viknu: Petrija!Zapitkivanja, i odgovaranja.Razgovor, čast — do ponoći. Ali je u školi gorela sveća i posle ponoći.Maksa se dva tri put budio i govorio detetu da gasi sveću, da legne.Ali ga je Danica molila, da je ostavi.Sedela je za stolom, plela, i gledala u otvorenu knjigu pred sobom.To je jedna od onih odabranih knjiga, što ih je pre pune dve godine poslao Grgur.Gleda u slova, ali manje čita, više misli i oseća.Pa tek je nešto tekne u srce, zadrkće sva, stisne prste, protre čelo, pogleda u ikonu čelo očine glave, pa opet u knjigu, pročita redak dva, pa opet se prenese.Sva joj duša lebdi nad tim dalekim i neznatnim Tomaševcem, nad usamljenim ranjenikom, nad Grgurom.Čula je Iliju, videla je Milana, a duša je zavarkava, pa joj crta Grgura najlepšim, najtoplijim bojama, pa ga diže i uzvišuje, pa joj se čini tako nežan, drag, tako bezazlen i svetao, da nije grehota pomoliti se Bogu za nj, i celu svoju dušu smestiti u njega. — Grgure, Grgure, ja te volim, volim, volim, prvi put je noćas šapnula u sebi, poljubila knjigu, i kad je pred leganje stala pred ikonu, molila se Bogu samo za njega.U dubini svoje čiste duše verovala je da nema ništa u sebi, što ne bi bilo njemu posvećeno, osećala je tako živo, da je ona njegova: suđena.I kad je sklapala oči, učini joj se da čuje njegov glas: „Laku noć, moja Danice!" Ko nije o jeseni putovao kroz polje, kroz goru, taj ne zna, šta su jesenje lepote.Još se svuda vidi zelen list, ali tamo amo izmešan žutim i crvenim, po strništima poskakuju vrane, i osim njihovog gakanja i vrapčijeg cvrkutanja ne čujete više ni veselih ptica u gori, ni zujanje buba po travi i među granama.Potoci punovodni, struje preko kamenja sa onim istim žuborom, ali taj žubor jače mrmori ovladalom tišinom.Kad pogledate u nebo, teško vam je odvojiti oka od lepe pavedrine, čini vam se nebo plavlje, a figurasti oblaci belji od najbeljeg paperja. Kako je lepa, koliko svečano mirna ta jesenja priroda.A kako li je tek morala slatko padati Grguru, kad je, na malenom krepkom mrkovu, jahao poznatim putem pravce u svoje selo.Tek je navršio dvadeset drugu, a lice mu tako puno zbilje, puno muške, markirane lepote.Na konju je, pa seljaci, koje susretaše, i ne mogahu videti, koliko je ličan i viđen rastom, ali se tim više zagledahu u ono mudro čelo, u onaj pogled prepun blagosti i mira, u ono lice, kojega se utisak ili dugo ili nikad ne zaboravlja. Konj je žurno kući grabio, mahao vratom, rzao rastvorenim nozdrvama, i da ga Grgur ne ustavljaše kajasima, bi odavna uhvatio najkrupniji kas.A kad ga, i nehotice, taknu bakračlijom u rebra, bilo je povuci-potegni, dokle ga je stišao.Najzad se malo poumori, podleže svojoj sudbini, pa krotko i poslušno, žurnim odmerenim korakom, nošaše svoga zamišljenoga gospodara. Grgur misli i premišlja o svojoj prošlosti; seća se svake sitnice iz svoga detinjstva, iz svoga života u selu, u školi; seća se i učitelja Makse, seća Danice.Pa onda mu se opet nametnuše živopisne slike iz doba ranijeg i poznijeg đakovanja, seća se rata, seća bolovanja, seća svakog značajnijeg druga i događaja pa se najzad opet zaustavi na Danici.Što se bliže selu primicaše, tim se življe i razgovetnije ukazivaše njezina prijatna slika u njegovoj razgrejanoj duši.Njezin i majčin lik, jedno pored drugoga, treptahu mu bleskom svetiteljskim.Evo se ukazaše i nekolike kuće od njegova sela, udari večernje zvono na staroj zvonarici, a kroz njegovu dušu i nehotice prostruja najlepša želja svojoj nekadašnjoj drugarici.A šta li joj je, Bože, poželeo ? Grgur je prošao dolom pored škole; ozdo video samo školski krov, i vrh njega drvenu zvonaricu sa školskim zvoncetom.Prebrođujući potok kod novoga mosta, češće je pogledao na školsko brdašce, premišljao da li da sjaše na koji trenutak, makar samo s vrata da pozdravi starog učitelja Maksu, Danicu, ali opet, pregazivši na onu stranu potoka, nije se poveo za srcem, nego pravce stazom, koja vodi gore u njegovo selo.Na jednom savijutku, gde se češće odmaraše pod onim razgranatim divljim kruškama, srete starog famulusa Stepana, koji seđaše na uzvišenom korenu starog izgorelog duba.Odmah ga poznao. — Dobra ti sreća, čiča-Stepane. — Bog ti dobro dao! odgovori starčić, trgnu malo nazad svoju garavu lulu, pa ga poče gledati i od glave do bakračlija meriti. — Poznaješ li me, čiča-Stepane? podviknu Grgur glasom malo pojačim. — Pa, da vidiš, dijete... — Zar si me zaboravio? — Zaboravio, da! nastavi čičica i poče se dizati na noge. (Lulu je brže bolje strpao u jandžik.) Znaš starost, slabost; ni onih nogu, ni onih očiju.Priterajde, seljače, konja pobliže... — Eto, poznaješ li me sad? — Poznajem dabogme, da poznajem...Samo mora da je bilo davno, pa sam malo kao smeo s uma.Al’ stan’, počekni malo, sad ću se ja..., čekaj, čekaj... vidiš ti ga na...Ta znam te dobro, znam...Ha! (I lupnuv snažno nogom o zemlju kliknu veselo:) Grgure, sine, jesi li ti? — Ja, čiča Stepane, ja. — O dijete, kako si se raskrupnjao, kako si okosmatio; a meni se još neprestano vrze po glavi ono nekadašnje derište.Pa, sine Grgure, a sećaš li se i ti mene dobro? — Sećam te se, čiča, kako te se ne bih sećao? — E, siromah učitelj Maksa, mnogo je ostario i oronuo; ja još kako tako, ali on...Često govorimo ja i Danica, gde si i kako ti je u dalekom svetu...Ko će kao Bog, samo kad si nam se opet povratio živ i zdrav.Nisi se peo do škole? — Nisam, čiča-Stepane; grabim kući, dok je videla. — Ako, ako...Majka je majka.Požuri se...Ivan je pocigurno kod kuće; bili smo zajedno na gornjoj vodenici.Pa dok te vidi Petrija... zbogom!Odoh sve trkom do škole.Kako će se i oni tamo obradovati kad čuju da sam te video.Zbogom ! — Zbogom, čiča! otpozdravi Grgur, okrenu konja, pa što igda mogaše uz brdo. A Stepan ponovo pripali lulu, pa poštapajući se svojom starom palicom, ode mladačkom brzinom dole ka školi. Gazda Ivanu zaigrala obrva, stoji pred kućom i pita Petriju: „Šta to može biti?“ Petrija se trudi da dokuči pravo predskazanje take neobične pojave.Iz te mučne neprilike izvuče ih kutnji pas, koji iznenada zalaja.Trgoše oči, pogledaše prema vratnicama i obadvoma noge obamreše.Ivan viče: „Trči, Petrija", a ona: „Nuto, nuto, Ivane!“, pa se hvata za njegovo rame, da se ne sroza na zemlju.Petrija klonu na kutnji prag, Ivan viče: „Deco!Paune !“, poteže uz avliju i niz avliju, doziva čeljad: „Kamo ste, gde ste, potecite!“, pa onda dođe k sebi, pa potrča pred konjanika, koji je već dotle bio ulegao u dvorište i sjahao.Ljubi Grgur oca u ruku, ljubi otac svoga davno neviđenog sina, a kad oboje odoše do Petrije, sirotoj majci suze grunule, zagrli svoje milo čedo, i ne osta mesta na licu njegovom, koje nije više puta izljubila, a sve kroz poluplač govoreći: „Blago meni danas i do veka!Blago majci kad te je opet videla!“ Iznesoše jastuke i posedoše na travu pod tunjom.Grgur im priča sve.Ivan ćuti, pa ga sad otvoreno, sad ispod oka pogleduje, a Petrija sela pravo prema obojici, ne skida oka s deteta, pa kad pripoveda preturene jade, ona uzdiše: „Teško li si majci!“, a kad potrgne nešto drago i radosno, poklikuje: „Blago li si majci!“ I to bi tako do ponoći trajalo da Ivan ne privika : „Požuri, ženo, večeru!" Skoči Petrija, a za njom Paun, a za njima ostali ukućani. Beše skoro po noći kad su, posle bogate i ukusne večere, polegali koji u vajatu, koji tamo po travi, pod tunjom.Grguru je mati namestila u kući, prostrla šarenicu preko mirišljava sena, pod glavu vunen jastučić, a pokrila ga belim vunenim guberom, onim gostinskim, koji bi pristao za tri i po švapska kreveta.Tamo kod ikone vise skorašnji venčići od smiljkite i bosioka.Miriše Grgur, miriše, pa se seća onih bezbrižnih dana iz nevinoga detinjstva.A to ga sećanje prenese u misli o učitelju Maksi, o školi, o Danici.Što duže mišljaše o sebi i njoj, sve mu teže beše, što je uzgred nije pohodio, makar na trenutak, dva makar... ali tu odmahnu sve te misli od sebe, okrete se na drugu stranu, i umoren — zaspa. A kad famulus Stepan dojuri školi, podigao beše pravu uzbunu.Kad se starac izduvao, poče, u manjim i većim prekidima, pripovedati, kako je sreo Grgura, kako je ugledan i lep, kako se nosi kapetanski, a zbori mudro kao kakav pop.Učitelj osta isto onako ozbiljan: na njegovu sumornu i ubranu licu nije se dalo opaziti, je li se ili se nije obradovao.Danicu preobrazi taj radostan glas, potrča u ćilerak, da počasti čiču rakijom, pa onda?Onda odjedanput poblede u licu, izađe pred kuću, gledaše dugo u večernji suton, i, kad se povratila, lepe joj oči behu još lepše, kao uvek što su u lepotica posle prolivenih suza.To su bile suze raznolikih vrela; jednima beše mati radost, a drugima tuga.Težak, vrlo težak bol prožimaše joj zaigralo srce: kako je, posle tolikoga rastanka, mogao proći pored škole, a ne uvratiti se na časak dva?I kad je pred san šaptala svoju običnu molitvu, želela je najlepšu sreću, svako zemaljsko dobro svom negdašnjem drugu, poslala mu je u duši poljubac i onu najdražu reč, ali ipak, ipak beše okupana u suzama, kad je, tamo oko ponoći, uhvati san. Sutradan osvanu mutno jesenje jutro; oblaci teški i niski pritisli celu okolinu, taman da se kišom zaplaču.Maksa ogrnuo džube i mesto fesa namakao zimnju šubaru, Danica nahranila živinu, pa tamo u kuhinji stala kod ognjišta; čeka da se razgore sirove cepljike, pa da spremi ocu doručak.Maksa izvadio iz džepa dva pisma, okrenuo se prozoru, namakao naočari, pa čita.Čita jedno, čita drugo, čita ih još jedanput, gleda i po treći put to u jedno to u drugo, pa onda obadva savije i spusti u špag.Hoda po sobi, misli i misli, prislušne kod vrata, pa kako ništa ne čuje, ode opet k prozoru i još jednom razgleda po nekoja mesta u pismu. Dok je tako Maksa proučavao obe sitne, po njega pokrupnije knjige, dotle je Danica čitala sve uspomene i sve tajne svoga lepog i nevinog srca.Tako zadubljena u sebe, u malo što ne klonu na zemlju, kad je, iznenadno okrenuvši se, opazila pored sebe lepog i uglednog gospodičića, istog onakvog, kakvog je odavno priviđala u svojoj nabujaloj duši. — Grgure! — Danice! I oboje, kao ukopani, ne makoše se s mesta.Dotakli su im se prsti.Daničine oči sjajnuše još lepšim čarom, a lice obli zanošljiva lepota, grudi joj se zatalasaše, i jedva se uzdrža da ne padne na snažno nedro mladića, koji je odavna gospodar njezinoga srca, a koji joj se u ovom trenutku uzneo još lepšom muškom krasotom.A Grgur?Zadovoljno gledeći je, radovao se u sebi, što je tako zdrava, tako ugledna, tako dobra domaćica svog starog samohranog oca.Danica je drhtala, strepila, čekala i čekala, ali ono, što je oduševljavalo srce njezinoga drugara, beše najnežnije, najtoplije poštovanje, prijateljska ljubav, odlikovanje.Njegova ljubav beše istinita i topla, ali ne ona, koju je predosećala Danica, ne ona, koja večnom svezom spaja dva mladačka srca.Kradom je uzdahnula, svoju prevarenu ruku povukla je k sebi, oči joj se navodniše, ali toliko imađaše duha da se nijedan suzni biserak ne pojavi na lepim, velikim trepavicama.Grgur je gledaše i gledaše, čisto ne mogaše da skine oka s nje, vazda bi je gledao; činjaše mu se, da nikad nije video tako lepe i prikladne devojke.Igra mu srce u prsima; oseća da je puno topline, puno radosti.Čini mu se kao da bi joj imao nešto prišaptati, nešto poveriti.I zagrlio bi je, zagrlio te kako snažno, ali se ubrzo zastide od tako drske i nerasudne pomisli, žar prvog oduševljenja poče popuštati, i on, sasvim mirno i ozbiljno, zapitkivaše je o pokojnoj učiteljci, o učitelju Maksi, o popu Krsti, o školi.Izađoše iz kuhinje i odoše starome Maksi u sobu.Stari Maksa nije više onaj negdašnji strogi disciplinator — iznenađen jedva se držaše na nogama, podneše mu stolicu, uze ruku Grgurovu, nešto bi hteo da govori, usne se mrdaju ali ne otvaraju, gleda ga samo i plače kao malo dete.Danica ih ostavi, pa brže uskoči u svoju bašticu, pade na jednu cvetnu lehu, pokri lice rukama i jecaše.A kad joj odlaknu i suze prestaše, spusti ruke u krilo, i pogleda gore svojim velikim očima.Sumorno nebo isto tako neprovidljivo i teško kao i njezina sudbina od današnjeg dana.Kako je još jutros bilo na svetu puno i draži i nada, a sad je ostavlja sve, sve nežno i lepo, sve tajanstveno, čarobno, sve uzvišeno.Oseća kako se nad njom sklapaju talasi običnoga sveta, kako se sasvim gube čarobne slike dosadašnjeg sna i suviše ozbiljno pilje u nju hladne prilike drugoga života, koji u ovaj mah pirnu svojim studenim vrhovima.Ustade, prekrsti ruke preko uskolebanih nedara, još jednom glednu u mutne oblake, pa ode u kuću. Za čudo!Kad je, posle nekoliko trenutaka, ušla sa služavnikom, Grgur se čisto trgao.Učini mu se, kao da uđe devojka nalik na Danicu; da je imao Maksa još koju ćerku, mislio bi da je to starija sestra njezina.Kako joj je miran pogled, nežan i blag, pun predanosti, ali bez mladačkog žara; lice tako lepo, tako nevino, ali bez onog ružičnog i toplog treptanja, koje mu otoič zasenjavaše oči.Gleda i gleda ; koliko tišine, koliko prisebnosti i samopouzdanosti u njegove drugarice.Još je u punom životu, neuzabran cvet, ali njezine reči zazvoniše sestrinskom poverljivošću, nekom materinskom brižljivošću. Grgur je morao mnogo i mnogo pripovedati svome negdašnjem učitelju o ratu, Madžarima, o Vojvodini, o školi, o književnosti, o politici.U podne za stolom, Maksa je sedeo u pročelju, a on i Danica jedno prema drugom.Učitelj je bio vanredno dobre volje, slao je i po popa-Krstu, ali ga ne beše u selu.Pripovedao je mnogo i iz svoje prošlosti, svoga đakovanja; ali je i Grgur morao isto tako ispredati do najsitnijih sitnica.Danica, po obedu, ostala je na svom mestu za stolom, plela je i podjednako pažljivo slušala i oca i Grgura.Govor je tekao živo s predmeta na predmet, dok ti stari uča pogleda malo oštrije Danicu, koja se odmah dignu i ode iz sobe. — Da mi kažeš pravo, dijete, poče Maksa smotreno vadeći ona oba pisma iz nedara.Reci mi, ali kao da te tvoj otac Ivan pita; reci mi, pravo.Ti poznaješ vrlo dobro oba tvoja druga, i Milana i Iliju.Reci mi: koji je od njih dvojice bolji? Grgura čudno iznenadi ovako pitanje. — Ništa se ne čudi, Grgure; ja sam otac, ja moram da znam.Ostario sam, obnevideo, još za koji dan... Tu se Maksi oči navodniše.Uze ubrus ispred sebe i poče ih na mahove brisati. — Vreme je da se i za ovo dete postaram.Dosta me je stara podvorila, dosta sam je potrudio i namučio, dosta se nasamovala u ovoj seoskoj pustinji.Što mora biti, mora.Ona je poslušno i prisebno dete, Bog će je svuda pratiti.A ja... I tu Maksa poče još jače jecati.Grgur oborio glavu, a on nastavlja isprekidanim govorom.... — Eto mi piše Milan, piše Ilija.I jednom i drugome nema se ništa primećavati, ni što se tiče pravopisanija, ni kasatelno slovosočinenija.Obojica pravoslovi, obojica mladi, obojica tvoji konškulari, obojica prose ruku moga deteta.Svetuj mi sada šta da radim, koji bi više usrećio moje dete: Milan ili Ilija? Grgur još ne diže glave, bije desnim kažiputem po stolu, bije čas slabije, čas jače. — Vidiš, sinovče, nastavlja učitelj Maksa; Milan mi se vidi mudar i ozbiljan, ali je u Ilije praktike, filosofije života - dovoljnjejše!Kad još za mladosti tako služi svojim koristima, tu se nije bojati prazne i gladne starosti.Ko ne ume sebi biti prijatelj, badava mudrost, badava sva nauka.Malo mi je pobrz u govoru, ali će i to ustaviti ozbiljnije godine. Grgur se ispravi, presta udarati prstom po stolu, pogleda u Maksu, otvori i usta da nešto progovori, pa opet ućuta i ne reče ni jedne.U istom trenutku otvoriše se vrata i uđe Danica, Maksa pisma u špagove, a Grgur uze šešir i spremaše se za polazak.Maksa još zasta u sobi, a njih dvoje odoše do baštice.Puno raznolika cveća, isto kao pre, kaloper i zdravac na istim mestima, samo su danas krupnolisniji i bokorastiji.Neven se žuti tamo pored ograde a u srednjim koturima sve sam karanfil i kadifica.Ružice davno precvetale, pa opustile poluogolele grane, a na njima po koji šipak užuteo i u veliko se sprema da se narumeni.Oboje hodaju po stazicama, oboje se ućutali, kao da je i u njihovoj proletnjoj duši ojesenilo.Htede da mu uzabere koji cvetak. — Ne, ne, ne diraj, Danice; najbolje je cvetku na njegovu korenu.Ja volim cvetak kad ovako lepo blješti u vrtu.Na što mu skraćivati i onako kratke dane njegove?Daj mi koji listak od ovoga kalopera.Tako lepo miriše. Ona uskide dva liska, i pruži mu ih. — Kad ih ovako gledam i mirišem, a ja se sećam našega detinjstva.Bože moj, kako žurno dani prolaze; veruj mi, Danice, kao da juče beše — tako se sećam onih prvih dana, što ih oboje ovde provedosmo.Dugo sam čuvao onu kitu cveća na dnu sandučića, dugo, dugo.Sad sam ga negde zagubio; a šta se ne zagubi na ovoj prloj zemlji ?Ništa na ovom svetu nije stalno, sve prolazno, sve neverno... Danica ga značajnije pogleda i prošapta: — Sve? -— Sve, draga moja Danice.Eto mi je dvaest dve, i tako se osećam sam, tako izlučen iz sveta, a tako bih... Ali tu Grgur ućuti i omirisa ona dva liska kalopera što ih držaše u ruci. — Ova dva liska, kako lepo mirišu; ti si im bila mati, moja draga Danice.Čuvaću ih brižljivije nego onu negdašnju kiticu tvojih cvetaka. — Kaloper je tako običan cvetak, prošaputa Danica. — Ali mu je miris dugotrajan... — Upravo i nije cvet, nastavi Danica i opet ga pogleda onim značajnim pogledom. — Ja ću biti s njime zadovoljan. — Sasvim zadovoljan? — Sasvim. — To je tako malo. — Meni, koji sam navikao odricati se svega, sasvim dovoljno! — Odricati se; zar baš ništa nema čega se ne bi smeo odricati? — Ništa, Danice, osim onih starih u selu. — A osim oca i majke? — Sve je ostalo i blizu i daleko. — Svega se možeš odreći? — Svega. Grgur, izustivši ovo evanđelsko odricanje, pogleda u Danicu, ali ona već više ne gledaše u njega i spokojno dalje koračaše među cvetnim lehama.Oblačno jesenje nebo gledalo ih, i u ovom trenutku zaplakalo je, krupne kapljice šuštahu po cveću, a nekoliko, najkrupnijih, poprskaše lepe Daničine obraze, te se izmešaše sa drugim, isto tako krupnim ali vrelim kapljicama, koje se i nehotice srozaše niz lepe i puno mirne obraze Daničine. Posle kiše, koja potraja polovinu sata, Grgur usede svoga mrkova i odjaha svojoj kući u selo.Uz put je mnogo mislio o svojoj tamnoj budućnosti, i za čudo, toliko ga je zanimao taj nerazgovetni temat, da ni jedan jedini put ne pomisli na Danicu, koja je, zaprepašćena, stajala na ivici brda pred školom, i nepomično kao kip gledala na onu stranu, gde je iščezao.Beše sasvim mrak, kad je ušla u kuću, ali još veća pomrčina beše joj obuzela salomljenu dušu.Pokupila sve uspomene Grgurove: cveće, pisma, knjige, slike, otišla u kuhinju i zabravila vrata za sobom.Ljubeći jedno po jedno, bacaše ih u vatru, gledaše, kako se prelivaju proženuti plamenom, i kako se, najzad, pretvoriše u čašicu—pepela.Još onako usijan pepeo pokupila je u rubac. — „Sve je prolazno, sve neverno" prošaputa reči Grgurove.„Svega" se moramo odreći, „svega“.Majko moja, majko; opet ti se vraćam tako huda, tako sirota.Svet je ovaj tako pust, pust, pust!... Već je skoro pao list sa brestova pred školom.U dugačke opštinske koševe odavna se dovlači i sasipa ovogodišnji kukuruz.Novo se vino u velike pije, a evenke od grožđa odavno vise po strehama.Seljaci živahnuli, učestale proševine i otmice: malo koja poličarka da će ostati u svoje matere. Svi su dani i krasni i lepi, ali najlepši i najsvečaniji svetla nedelja.A još lepša u selu u brdima, u prirodi, koja je najveličanstvenije i najrazumljivije jevanđelje božje mudrosti.Pa još danas, kad se kod škole i crkve iskupilo malo i veliko.Školsko dvorište počišćeno, spremljeno; ograda okićena bršljanom; pred školom dugačak postavljen sto; iza kuće puši se golem oganj i spremaju ražnjevi ; gajdaš nakrivio fes, duva, i čas po udešava piskove ; žene se uzmuvale, u kujnu iz kujne, u sobu iz sobe; devojke nose na poslužavnicima slatko, rakiju, kafu. Stari Maksa udaje svoju jedinicu.Dugo se lomio i lomio, i najzad, po dogovoru s popa-Krstom, ustupio Daničinu ruku — šta mislite kome?Onoj savitljivoj trsci, čoveku bez svakog značaja, ali dovijarnome — našem vrlo dobro poznatome Iliji. . U školskoj sobi spremaju mladu, oblače joj plavčastu svilenu haljinu, pa belo svečano libade, pa bajader s krupnim uvezanim ružicama po belom svilenom polju.Saviše joj oko glave venac od sitnih zelenih listića i belo-bobičastih cvetića, i predenuše beli veo, koji pade na jedno i drugo rame, pa niz viti pas. Dođe čas da se izvede devojka.Po starom dobrom običaju valja da je izvede brat i preda ručnome deveru.Danica zažele, da je izvede njezin drugar iz detinjstva, i dozvaše Grgura.Gajdaš svira u tremu, spolja se čuje svatovska pesma devojaka, žene i devojke uprle suzne oči u nevestu; vrata se otvoriše i unutra stupi Grgur, pogleda svoju drugaricu, koja pogleda i njega svojim lepim krupnim očima, pogleda je još jednom, i gle! nikad nije bila tako lepa, tako anđelsko-nežna, tako uzvišeno-čista, tako puna dobrote i uzvišenosti, tako... Ali Grgur već nije ništa dalje video.Zasenuše mu oči od iznenadne munje.Prevrat, koji uskomeša celu dušu njegovu, potresao je i stare sklonosti, raščistio mutno nebo njegovih maglovitih osećanja.Sad je tek jasno video Danicu u svoj njezinoj veličini i krasoti, sad je u dubini duše osetio one mirise, koji su odavna, neopaženi i neuživani, kadili mladačku dušu njegovu.Što li mu ruka tako zadrhta, kad se njezine dotače?A kad im se pogledi susretoše, obojima sinu jedna ista svetlost, obuze ih jedno isto osećanje.Stiskoše jedno drugom ruke, dah im se za trenut ustavi, i rastaše se. Da li na veki? Posle nekoliko trenutaka stajala je Danica pred oltarom, a Grgur na svom konju žurio se kući.Pored puta goli lugovi, gavrani preleću sa grma na grm, potokom plovi po koji suvi listak, a sumorno jesenje nebo poklopilo i najbliža brda.Često je isto tako sumorno u prsima koja je prostrelio jad. Pavle Marković Adamov DUH VREMENA SAD JE TAKI! NEGDINSKA HRONIKA SLIKE I USPOMENE O BRANKU RADIČEVIĆU Priredila Danica Vujkov Novi Sad - Petrovaradin DUH VREMENA SAD JE TAKI! Užurbala se cela kuća. Jest, do duše, u rod će se, i to u rod, kao u svoju rođenu kuću.Ali na selo!Pa ostati na selu nekoliko nedelja, kao što namerava gospođa Nata, to je, kao što opet ropta njena kćerka, gospođica Darinka, kad je u varoši „velika beseda“ rad prenosa kostiju Branka Radičevića, „toliko gladnih Misirskih godina“. Pa onda ne može gospođa Nata, da ne ponese štogod sestrinoj deci.To će da bude radost od dece, kad im tetka iz varoši razda poklone! – Bože moj, seko. – reći će, do duše, kao i do sad, Kata Nati, – zar to mora biti? – Nemoj ti tu meni! – odgovoriće opet, kao i do sad, Nata Kati.– Znam ja, šta je dečija radost.Kome ću, ako njima neću?Da je njihov otac živ! I tvoja jedinica, – sad će opet Kata Nati, – nema nikoga osim tebe. Na to će najredovnije pustiti i Nata i Kata koji uzdisaj i suzu u spomen svojih pokojnih, pa će preći na drugi razgovor... Tako nešto, valjda, zamišlja u sebi gospođa Nata i sad, pa kupi sve gdegod šta, kao da neće na put nego, sačuvaj Bože, na onaj svet, A eto ti i opet, već po toliki put, gospođice Darinke, jedinice joj kćerke, pa će onako srdito i opet po toliki put: Pa baš sad?! Ta, za koji dan će da bude velika beseda u korist prenosa poslednjih zemnih ostataka Branka Radičevića!Za Boga, mama... I opet badava!I po toliki put badava!Mati navalila, te navalila. – Hajdemo!- veli, pa, – Hajdemo!.... idem, – kaže, – da vidim moju Katu.Davno je – kaže, – nisam videla, pa sam je se zaželila. Ona, da Bog me, ne može nikud.Znam, kako je.Ne da se kuća ostaviti ma na kim.Tu je živina, pa treba nahraniti i skotkati!Tu krave dočekati, pa pomusti!Pa vazdan drugoga kojekakva posla.Ponda dućan!Istina Bog, nije Bog zna šta, al ako ne curi, ono kaplje.Pa ne može se, sačuvaj Bože nevolje, zatvoriti...E, pa idem ja njoj. I tako badava Darinka moli i preklinje, plače i duri se, da mati odgodi, „bar dok prođe beseda“!Šta je gospođi Nati do besede! – Ja sam, – veli, – za to već stara, a ti si mi, kćeri moja, još mlada. To je već suviše!Šesnaest godina, pa još mlada za besedu!A bila već i pre toga kao učenica više devojačke škole na besedi svake godine po jedan put! Prohtelo se gospođi Nati, da vidi svoju sestru, baš kao da joj je, ne daj Bože, prema glavi. Sad se, Bog me, „ne da već nikako ni preinačiti“, jer je i javila Kati po njenu Jovanu, kad onomad beše u varoši kod nje, javila joj, da joj se ovo dana nada.Tako su joj sad sva deca na okupu, pa joj još neje bila... Tu je i kočijaš Triva s kolima. Poslužavka Krista trči to u sobu to na dvorište, a nikad praznih ruku.Majstorica trčka za njom, da i ona što prihvati. – Da nismo štogod zaboravile? – pita gospođa Nata, a krsti se i stala na potegu, pa se uhvatila za lotru, da se popne na kola. Darinka se već namestila, a nadurila se, bojagi, pa joj odgovara: – Sve je tu. – Bože, pomozi! – prekrsti se i pomoli se; Nata, pa se uspe na kola i uvali u sedište. Seo i kočijaš. Taman Triva pritegao uzde i zamahnuo Bačkom đivatkom, da odudari preko konja, pa da potera, a gospođa Nata povika: – Kristo! – Zapovedajte! – Je l tu muf? Muf beše zapao pod noge, dok se Nata nameštala u kolima. – Za Boga, mama, šta će ti opet muf u sred leta? – ljuti se opet –Ti ćuti.Mi ćemo na selo.A putu se roka ne zna.Može nas tamo zateći i berba...Jesi li navukla rukavice: ...Dobro je.Čuvaj se, da ti ih ne prepali vetar i sunce preko polja, te da ne kažu seljani.„Kakva mi je to varoškinja?Znaš, tamo je Jelena...Trivo, teraj! – Đi! Konji krenuše. – Stoj!...Kristo, odi ovamo...Pazi, dete moje, na kuću...A i vi, slatka, molim vas, nemojte smesti s uma, što sam vam kazala. – Ne vodite brige! – udari i Krista i slatka u jedan glas. – Gle mene!Kako bih smela?– doda još ova druga, što nađe za vredno, da i sebice uveri gospođu Natu, kako je pouzdana. A ta slatka gospođa Natina jeste majstorica Jula, njena ukućanka, još pre nekoliko godina gospodar kućni, dok pokojni gospođa-Natin neje kupio od nje.A to, što joj sad gospođa Nata i opet meće na dušu, jeste ništa i niko manji ni veći već glavom njezin macan.Eno ga, i on lično izašao, da isprati svoju milostivu zaštitnicu.Zakovratio rep, pa se vuče i češe oko majstorice Jule kao da se i sam preporuči osobitoj njenoj milošti. Još ga od zimus preporučuje gospođa Nata majstorici.A još od zimus govori Darinci, kako moraju, Bog da, na leto ići teci u Kako onda još ne beše ni spomena o prenosu Brankovih poslednjih zemnih ostataka, pa je ne zanimaše ni kakva velika beseda u varoši, radovala se Darinka kao mala, što će da se vija sa Zorkom po planini i po vinogradima, da beru cveće po livadama, da piju vode na izvoru... Prilike je tomu zimi često.Sede u veče obično kod tople peći.Ako Darinka ne veze ili ne plete što sebi ili obično braći, tetka-Katinoj deci, uzme, na priliku, štogod, pa im čita.Pročitali su sve tri česti „Ljubomira u Elisijumu“ od Milovana Vidakovića i „Krv za rod“ od Milovanova „posinka“ Jakova Ignjatovića...Tu je često i majstorica, pa i Krista. („Bolje da mi je tu, nego da se vitla kojekuda“, misli gospođa Nata).Majstorica štogod šije, ili potpleće čarape, ili skrsti ruke, kad je štogod zdravo žalostivo, pa sluša i po katkad šmrkne od žalosti, Gospođa Nata okrene pećci leđa, nagladi svoju cicu i klima glavom.Marko se vrpolji i uvija oko nje, ili joj se skupi u krilo, pa žmirka u žižak, ili prede, dok joj ne naprede dremež na oči...Ako Darinka baš ne čita, razgovaraju, ovo bilo ono se snilo...Pa tom prilikom primetiće gospođa Nata, gladeći svog macana: „Kad mi odemo u planinu, na kom ćemo ostaviti našeg Marka?...Jel te, majstorice, vi ćete nam ga paziti.“ „Gle mene!Kako ne bih jako!“ na to bi majstorica... Već daleko izmakli putnici iza varoši, te jezde poljem širokim. Sunce prižeglo, misliš, kamen se usijao.Konji kasaju, a ne mogu da se obrane od silnih mušica, što ih spopale.Vuku tromi na omari noge po prašini.Prašina zavejava u kola, pa se mota ispod konjskih kopita kao smet u zavetrinu. Nigde žive duše.Kao da se sve, štogod diše, pod kamen zavuklo ili se u zemlju urilo, tek zar da nađe hlada.Jedva što se ovda onda začuje, kako krikne od vrućine orao na kakovu brestu u kraj druma, samo što po katkad zafrču konji, da možda isteraju nasrtljivu mušicu, što im se i u nos uvlači; samo što zazveči lanac na ogrljaku, kad se konj koji muhne, pa trgne, da preuhitri zlovoljnoga Trivu kočijaša, te ga ovaj ne opomene kamdžijom, da gleda put preda se. Gospođa Nata drema, pa klanja glavom to amo to tamo, te čas po pa gurne Darinku ili se udari o veliki štit, što ga Darinka drži protiv sunca. A Darinka bi se i smejala i zaplakala. Jedva se oko malih zaranaka raskalaši vetrić s Fruške Gore.Zaćarlijao, pa goni nesnosnu zaparu, te se zaleće s travke travci, kao da im šapće, da ne klonu. Negde se skrila prepelica, pa pućpuriče...Ševa se zavitlava u vazduh, pa visoko tamo kliče tanko glasovito...Na brestu se gdegde zakrši granje, a odonud izleti orao, zamahne krilima, pa zaplovi veličanstveno po vazdušnom moru...Ili divlji golubovi i grlice jatomice zalepeću krilima za kakvom savuljagom, pa se vitlaju oko nje, a ona ih zavarava...Nad strništem ili nad livadama nadleće se koba.Čas se zaustavi na jednoj tašci, pa lebdi i ne miče se; čas sune na zemlju kao strela, te uhvati možda kakav plen, što ga vreba...Preko puta pretrči trkunica, uplašena konjskim topotom i zvrkom od kola.Zastane nad kakvom rupom, učlovi se, kao bojagi, kod svoje je, pa je nije ni brige.A čim kola bliže, a ona dalje.Uskuburi, ustumara se, kao nezvan u nebranu grožđu, dok zbilja ne nađe i svoju kućicu, te strmoglavce u nju! Take zabave imala je Darinka celim putom.Pa što sunce bliže u zastavu, te što življa planina s povetarcem i ona življa i voljnija. Nije dugo tako potrajalo, pa i zaboravila, kako joj nemilo bilo, što su pošli iz varoši pre besede.Radovala se i selu.Radovala se, da vidi tetku, braću, sestru, drugaricu Jelenu i...Onaj gospodin, što je bio onomad s Jovanom kod njih, kad su putovali od ozgore u Brajkovac, ume tako da pripoveda, pa ja tako mio!Sama mama rekla je posle za njega „fini mladić!“ Osvrćući se to za orlom, to za ševom ili grlicom, često bi gurnula mater i trgla je iza sna, da je ova preplašeno upita, šta joj je. – Glete!Glete! – zasmejalo bi se devojče, da i njenu pažnju na štogot obrati. A kad hladovina razgalila i gospođi Nati tromost s veđa i dremež s očiju, živnula i ona, pa se raduje Darinčinu radovanju, te se smeje s njom i traži, na priliku, s koje strane prepelica pućpuriče. Taka zabava je divno pristala Darinčinu srcu.A preko njega nije prešla još nikakva bura, ni najmanji oblačak, u njemu sija uvek blago prolećno sunce, pa odsjajuje nepomućeno i u veselim očicama i sa vedrog čela, pa joj se vedrina osmejkuje oko rumenih usana uvek podjednako, a srdila se a radovala se, ili plakala, ili se setila Svetozara i Draginje, o kojima je tek zimus čitala u „Ljubomiru u Elisiumu"...Tek ako će joj se kad tad potkrasti iz grudi uzdah, a nit zna za što, nit zna kamo.Kao da je neka slutnja ili želja,... šta li, uvlači se tako nešto po neki put u bezazleno joj srce, koje zna da kuca još uvek samo za mamu ili bližega kojega srodnika po krvi!Tada bi na jedared zagrlila i ižljubila svoju mamu.Ako nije kod nje, otrčala bi u vrt, da miriše cveće da ga možda uzabere, pa ga brzo za tim zabaci ili i izgubi.Ili bi provirila kroz prozor, kao da nekoga od nekuda izgleda.Ako slučajno prođe tuda kakav gimnazijalac, pa je pozdravi, stiskivajuć knjige svoje pod pazuhom, kao da bi ih skrio, ona sedne za glasovir, te mu mami sad nujne sad brujne zvuke, što joj najvećma gode onako i onakve, kakvi joj valjda bruje i u duši... Pred cvetnom nekom livadom ne moga odoleti, nego će sići s kola, i nabrati punu ruku raznoga poljskog cveća.Uze ga sa sobom na kola, da ga razabira i sabira. Nekoliko sitnih stručaka joj neobično zamirisa. – Mama, kakav je ovo cvet? – Majčina dušica, rano. – Gle, gle, kako lepo miriše!Juh, ala lepo miriše!Pa zašto se, mama, ovakvo cveće ne neguje u loncima, a neguju kojekakve kaktuse i belagonije i drugo još koješta, što nije ni lepo, a kamo li mu miris? – Svet malo pita, šta što vredi, nego šta košta, pa po tome i ceni.Tako ti je danas vreme, kćerko. — Ja ću da sačuvam, mama, majčinu dušicu. Gospođa Nata se milokrvno zagleda u svoju kćer.Šta li joj je pomislila u taj par: Tek ne moga, a da je ne poljubi. A Darinka prislonila glavu na materine grudi... Gospođi Nati od sedmoro dece zaživela jedinica mezimica, pa mati gine za njom. Davno je bilo, kad „se odbila“ iz kuće svojega oca, pokojnoga Pere Gojkovića kao „biser-grana“ te se privila uza svojega vojna, Danila Slavnića. Čestit bio domaćin i na glasu bio čika Pera.A Slavnić oficir u granici. („Nemačko ruho na njemu, al pod ruhom srpsko srce!“ govorilo se o njemu).Zavoli ga čika Pera.Toliko se puta sastajao s njim u Mitrovici, u onoj nekada graničarskoj Mitrovici, u gostionici „kod zelenog drveta“ A i deca se viđala tamo na oficirskim zabavama.Pa se deca još većma zavoleše, zamilova se Danilo i Nata.I čika Pera blagoslovi bračnu svezu njihovu...Danilo Slavnić umre kao kapetan u miru.„Da ne je u njemu srce kucalo toliko za svoj rod, možda bi prišio bio i zlatnu jaku“, kazalo se u nekom listu, oglašujući njegovu smrt iznenada.No i da mu je sve sedmoro dece zaživelo; hvatao bi se kraj s krajem, kako se otac pobrinuo za svoju porodicu, a kako bi ovaka dva samohrana ženska grla, mati i kći, gospođa Nata i gospođica Darinka!Još za života kupio kuću u varoši i nastanio se tamo.Taman da poživi u miru, a kaplja ga obori pod zemlju...Pa kad gospođi Nati dođe srcu teško, ne žali puta ni troška, da provede kod sestre na očevu domu koje letnje doba ili berbu u Fruškoj Gori, te se opomene detinjstva i staroga veselja čika-Perina.Tom prilikom se i deca bolje srađaju.A majke se teše i čelike nadom, da će im deca biti bolje sreće od njih... Kata Jakovljevićka sela, kao obično nedeljom i svecem posle podne, kad posvršava poslove po kući, pred svoj dućan..Skrstila ruke pa gleda, ko prolazi ulicom. Dođe joj od pre redovno i gospođa Rašićka, te razgovaraju, na priliku, o vrtu, o živini i tako što, čemu je kad vreme.Ali gospođa Jelisavete nema od neko doba, pa, evo, ni danas. E, pa tako sedi seka Kata, kao što je druge u Brajkovcu zovu, sama.Sedi, pa, kao što to biva, kad je čovek sam, razvele joj se misli, Bože, na sve strane, a sve za njenom decom i svojom nevoljom. Gospođa Kata ostala bez muža pre pet šest godina.Najstariji sin joj, Jovan, bio već u po gimnazije.Žensko dete u sedmoj osmoj li godinici.A najmlađe, sin, joj, tek se rodilo, nije oca ni zapamtilo.Šta će udovica s troje dece, a u tolikom dobru?Ostao, do duše, lep imetak posle Ignjata Jakovljevića.No treba raditi i bar održati.Da izvadi Jovana iz škole?Da ga s po puta skrene, pa „da izvadi možda svom rođenom detetu oči iz glave“ Na preudaju neje ni pomišljala već i dece radi, a dakako, još je bila držeća i mlada dosta.Ne bi ništa.Zasuci rukave, pa, što kažu, u se i...I gospođa Kata odbi tolike opštinske beležnike i seoske trgovce, pa održa sve, što ostalo posle Ignjata.Ako Bog da, daće i najmlađeg sina u škole.A nije rada, ni kćer da uda u selo.Veli: „Selo ti je tek selo.“ Eto, ona se rodila i odrasla na selu, pa najvoli, da i umre tu, ali nikad neje marila, da joj se i jedno dete mora vezati za selo.Ne će se kuća Gojkovića iskopati, dok je unučadi čika-Pere Gojkovića, a proslaviće se ime Ignjata Jakovljevića, dok je njegove dece.„Kuća je“ veli, „živ čovek, ne ciglja ni naboj, a živa je kuća najtrajnija i najslavnija.Živi Boga hvale!“ Najposle, uzmora li biti, ostaće ili mezimac na dedinu temelju, ili će pustiti zeta u kuću, kao i njen otac, pa kako Bog da.Tek dok je nje žive, ne pušta uzda iz ruku.Jovan nek ide svojim putom.„Nek bude gospodin, da se ne pati!Šat bude pomoćnik i zaštitnik udovoj Materi sestrama I bratu, dok ovi sami ne stanu na svoje noge. To su najmilije misli gospođa-Katine, pa oko toga se vrzu, eto, i sad po toliki i toliki put. Nego počela već da se jedi.Sve se razišlo od kuće: i deca i devojka i sluga.A veći krave će doći skoro iz polja, pa i po dvorištu treba koješta pospremati. Sutra je radni dan a čeka sto poslova.Pa je već eto, vreme, da se na selu i gospođe vraćaju sa sela, kad se i kolo oko krsta razilazi, te mlađešina treba i pre da hvata povratak. Ne bi sirota imala celo posle podne, s kime reči da progovori, da ne dođe kakvo dete, te ne kupi za novčić svirajku od šećera, ili kakav cigaru za dva novčića, da nedeljom bar gospodski puši u kolu pred devojkama ili u krčmi..Prođe i kakva druga Katina iz detinjstva, prija-ova ili seka-ona, pa je, na priliku, zapita. – Pomoz Bog!Kako si, seka Kato? – Hvala Bogu!Kako ti? – Da reknem, zdrava sam do božje volje.Šta ti rade dečica? – Hvala Bogu! – A da šta ćeš!Javlja l ti se gospođa Nata iz varoši? – Javlja mi, da će doći skoro. – Neka, neka!...Zbogom, seka Kato! – Zbogom pošla, seka „imja rek“!... Baš Kata ušla u dvorište, pa isterala ćuriće iz vrta i zatvara za sobom vrataoca, a kola u dvorište. Zagledala se domaćica, ko je. – Jeste l radi gostima? – povikaše ženski glasovi s kola. – Juh! ciknu gospođa Kata, tek što poznade goste. Kad je došla k sebi, seti se, da pritrči gostinskim kolima. – Gle seke!Gle Dare!Dobro došli!Ko ne bi bio rad tako dobrim i milim gostima!Dobro nam došli! – Bolje našli! otpozdravi i Nata i Darinka u jedan mah. Triva već sišao s kola pa odapinje konjima konopce sa ždrepčanika. Darinka stala na lotru, pa hoće da skoči s kola.A Katica pretrčala, pa je prihvaća. Gospođa Nata se migolji u teškom prtljagu, hoće da se izvuče, pa to raskopčava ogrtač“, to čupa s nogu veliki zavežljaj.Baš čitav posao! U tom dotrča i Zorka, Katina kćerka.Bila kod popine Jelene, pa videla, da su gosti došli, te potrčala kući, a sva se zapurila i zaduhala što od radosti što od umora. E,sad grljenju i ljubljenju nema, misliš, kraja.Cmok jedan put!...Drugi put!...Cmok i treći put! ...I opet!...Sve puca!To je radost!Cikot, misliš svatovi su! Zorka treba da ide po devojku.Mati kaže, biće da je u kolu, pa nek je tamo potraži.A Zorka uprtila neki gostinski prtljag, pošla s njim u kuću, pa sad ne zna, šta će i kut će pre.Da ga ostavi, pa potrči po Macu, ili će najpre da ga unese?Najposle ga spusti na zemlju, poleti na ulicu, ponda se opet vrati, zagrli Darinku.I jedva jedared će istrčati i otići po devojku. – Ala je to prašina, slatka, pa vrućina danas, da Bog sačuva! – uzdahnu gospođa Nata, kad dobila vremena, da strese prašinu s haljina. Kata otrči u kuću i sprema vode, da se gosti umiju. – Trivo, – krenula se Nata kočijašu, pa mu govori: – ti sad poskidaj stvari, pa daj unutra, a konje ispregni, pa odvedi u štalu...Ima mesta je li, Katice? – Kako ne bi bilo?Gle seke! – odvikuje ona iz kuhinje. – Razumem, – veli Triva. – Dođi, pa ćeš večerati, – opet Nata Trivi, a to isto ili možda malo drukčije reći će mu bar još koji put...Sutra se možeš vratiti za hladovine, kad hoćeš, put je dobar, a sad ti ide pod nogu.Doći ćeš samo pre, nego što pođeš, kako, ću ti kazati, da pozdraviš Kristu, neka što češće poseti kuću.Pa pozdravićeš i majstoricu,... znaš!Nego obiđi i ti, moj brate, po katkad.Opet je, znaš, drukče, kad se muška glava dade viditi.Pa javi se tek kad god majstorici, da se znate.Kaži joj, neka otvori počešće sobe onako pred veče, kad se stiša prašina po ulici, ali ni po što nemoj da ostavi otvoreno preko noći...I tako dalje... Dotle je Triva izvukao, kao dobar kočijaš, konjima uši, pa ih omutkom sena iz kola istrljo i po leđima i po rebrima i po nogama. A na Natine reči odazva se. – Razumem. – Kato,— primeti Nata sestri, kad dođe do vode i zamoči ruke, da ih pere, – mogao bi ti Triva štogod pomoći.Nek ti donese vode, il nek nacepa drva....Hajde, Trivo dete moje, pomozi gospođi, vidiš, sama je. – Razumem! – odgovori Triva i ode za svojim poslom. – Kato zlato, – opet će Nata Kati, – a ti meni i ne kažeš, gde su ti deca? – Jovan je otišao u vinograd.Ima u pop-Steve neki gost, Jovanov prijatelj iz Beča.Ta, znaćeš ga.Tinkin sin, ako se sećaš! – Što joj je muž ona lola i bekrija? – spominje Nata. – Da, da. – Nisam ni znala, da je to baš njen sin.Kaže Stajić.A meni i ne pada na um koji Stajić.A i on je bio s Jovanom onomad kod mene.Fini mladić! – Pa, kako se to ujak sad prodobrio? – Šta misliš?Sam mu pisao, pa mu poslao i putna troška, samo da dođe. – Boga ti, prekinuću ti reč, zna l se što, gde mu je otac? – Nikad ništa. – E, to je lepo od pop-Steve. – Doveo ga, da tu provede vakaciju...Al ne znam, što ih već nema iz vinograda! ...Vladimir mi je bio tu pre, nego što ćete vi doći, malo jeo, pa opet otrčao s decom.Ako nije i on kod kola.Znaš, da strepim, kad se igra to kolo!Dete, kao dete, mota se s drugom decom oko momaka i devojaka, provlači se kroz kolo, pa se sve bojim, udariće ga kakav napit.Kazala sam mu, do duše, i sama, da potraži Macu, pa da je pošlje kući...Gle, molim te, koje je to doba, pa je još nema.Svako se to odmori, bar kad nedelja dođe, a meni ti se ne zna ni blagdan i svagdan.Ni na koga se, slatka, osloniti, ni koliko otlen dotlen.Samo da ti pripovedam, šta mi je naradila. I sad udari seka Kata da opisuje, šta joj je „ta devojčura“ kad rekla, kako pere sudove, šta je kad polupala, i tako dalje.Počela je od onomad, a, da je sve ređala, svršila bi s onim pre tri godine. – Nego šta znam?Kod nas ti je na selu teško naći sluškinju, pa ne znam, koje novce da joj daš.Nema u našeg sveta sirotinje, ne zna ti naš planinac, šta je to služba.A svako je odeveno, vrag ih i s devojkama, po najnovijem žurnalu, ne stidi se prve gospođice.Ona ti napuni svojih nekoliko kotarica voća, metne na obranicu, pa hajd u varoš, pa se odene za celu godinu..Ponda šta ću?S njom zlo, a bez nje i gore. Nata opet uze da se hvali sa svojom Kristom.Namerila se na dobru devojku...Triva joj je brat.On kirija, a ona evo je kod nje već četiri godine.Pa ima poslugu i od Trive.Krista joj je poslušna, pa radilica, pa verna, pa...Al samo...I sad jeza celo htela da se potuži, kako Krista skoro svako bogovetno veče izađe pred kuću, pa se tu nađe s nekim kovačkim kalfom, pa je ne možeš dovikati s ulice.Kad opet ode po vodu, kao da je sebi po smrt otišla.Vrag bi je znao, šta radi.Danas je naloga, ... juče je bila zamućena voda... ne znam, šta će opet sutra biti...Nema sumnje, da je Nata sad i to htela da kaže i da bi to rekla, da nije tu – „dete“, Darinka, a deca, dakako, ne moraju, svašta čuti. U to dođe i Maca, te se razgovor i zbog toga o tome prekide.No Kata neje propustila, da izbaci nekoliko munja i gromova na Macu, što neje došla na vreme, kad zna, da treba ovo ono... U isto doba idu Jovan Jakovljević, Branko Stajić njegov „drug iz Beča“, i Brajkovački učitelj Knežević naporedo kroz planinske vinograde.O rame prebacio svaki pušku.Ali im se vidi, da nesu lovci od zanata, nego baš od duga vremena, možda, baš i od želje, da uveličaju samo jednom zgodicom više svoje blagovanje na selu.Ona dvojica đaci, pa hoće da provedu svoj školski odmor što slobodnije, što raznovrsnije, da se izdovolje u svačemu, čemu im se pruža prilika u ubavoj Fruškoj Gori.A učitelj se „jedva dočepao čestita društva“, pa se ne rastaje od njih. Što sad idu, pa im se ne pada na um, da prisluškuju svaki šušanj, kad se zatalasa gdegod u šušnjarku ili u brazdi, niti da vijaju nad sobom oblake, već puštaju, da pored njih proleću čvorci, što se nadleću kao oblaci nad groznom planinom rasplašeni to čegrtaljkama to bičevima i pištoljima pudara na oprezu, što sad ne će ni na što ni da se osvrnu, – rekao bi, umorili se, valjda, lov loveći vazdan gorom i planinom.No ni celim današnjim svojim trudom ne bi stekli ni kolajnice zelenoga Nimroda, kako se slabo trzali i utrgli oko lova.Da im se uz prkos učlovio gdegod zeka, ili lis, ili jazavac kakav, možda bi i žrtvovali za njihovu ljubav kakvo tane.A ovako izbacili nekoliko metaka u list hartije, što je zadeli na suhu granu na nekoj breskvi, tek da zar omirišu malo baruta. Inače preleškali, razgovarajući se to o ovom, to o onom, u hladu između četiri visoka razgranata oraha u Jakovljevića vinogradu celo skoro posle podne na mekoj travi u kraj potočića, što se sliva preko luba debela orahova drveta, te šumi i žubori kao na nekoj vodojaži, da se malo dalje izgubi romoreći između gustiša divljih ruža, jagodnjaka, bele loze, bršljana... Razgovor njihov vrzao se najviše oko događaja, što ga je omladina u to doba spremila, a ceo narod prihvatio svom voljom svojom i srpskim oduševljenjem. Kako se obradovao bio Branko, kada je pre nedelju dana u Beču na jedared dobio od svog ujaka pop-Steve iz Brajkovca pismo s pet pečata, da dođe, ako hoće, u Brajkovac, da provede koje vreme!Dobro mu došlo baš s toga što je u to vreme ovde dole najviše u narodu vrilo o Branku Radičeviću i njegovoj proslavi.Odmah sutra dan posle onog velikog koncerta, što ga je priredilo srpsko akademisko društvo „Zora“ u Beču u spomen velikog pesnika, sedne on na lađu, a s njim i Jovan Jakovljević, pa dođu dole, da baš na izvoru budu svedoci, koliko se u istini pravi narod zabavlja o tom događaju... Sad se tri mlada prijatelja najviše svetuju o tom, kako da se i Brajkovac i Brajkovčani pokažu tom prilikom.„Treba narod uvesti unutra!“ – Da priredimo i mi ovde kakvo selo u tu cel!Predloži učitelj.Stajić skoči oduševljeno i još oduševljenije prihvati učiteljev predlog. Jovan se nasmehnu i ne moga da ne pokaže svoju sumnju.Knežević mu dokazuje da to može biti. – Šta?Naučićemo Brankovo kolo, koju deklamaciju, jedan govor, dovešćemo gajdaša.Eto sela! Branko Stajić primio stvar za gotovu. Pred suton krenuli kući. – Stoj!Gledaj ovaj prizor!Đura Jakšić bi kliknuo.,„I bog mu se divi!“ -- reče Jovan, pa stade. Stali svi.Našli se na vrhu brdašca.Ispod njih se talasa kitnjasta pobrdica, da im malo dalje pukne na dogledu sremska ravnica isprekrštana drumovima, išarana bogatim usevima, okićena ubavim selima.Sela se manje ili više gube što koje bliže ili dalje, pa izgledaju iz daleka sa svojim kućercima sakrivena u zelena drveta kao u sivu maglu zavijena.Samo sa crkvene kule, gde izvan sela gde u sred sela, iznad sviju vise prema lazurnom nebu, a ovde onde odbiće se još poslednji zrak o pozlaćenu jabuku, zrak sunca, što se klonilo zapadu. Oko njih planina sa svojim brežuljcima i dolovima, a po ovima vinogradi, votnjaci, berkovi, šume.Tu ti se izmešala rumena boja lišća rujeva s plavičasto-zelenim lišćem od fenje i drugim to modrijim to bleđim zelenilom, te se sve preliva prema vedrom plavom nebu u sutonu u najprijatnijim vidovima.Po dolovima se već spušta mrak. Pod planinom se raširilo selo Brajkovac sa svojim belim kućercima i nepravilnim ulicama, trščanim krovovima i niskim gdegde iskrivljenim pletenim dimnjacima.Skromna ali, kao sneg, bela crkvica lebdi, kao prestavnik dobroga duha, nad seocem na poleđini jednog brdašca tik uz Brajkovac. Na sred sela oko krsta iskupio se narod u čistom svom odelu.A u narodu, vidiš, oko svirca čas se talasa, čas veze sitno kolo sremačko, plahovito ono planinsko. Učitelj zapeva glasno gromovito, da se čulo širom po Brajkovcu, pa se i oni oko kola osvrnuše i pogledaše na brežuljak.Zapeva poznati usklik: Stajić zastade.Oseti, kako ga nešto čisto skroz prođe, pa mu projuri kroz svu krv, a kosa mu se diže.Skinuo šešir, odahnuo, pa briše rupcem znoj s čela.I nehotice doda uz učiteljev usklik: Ponda se trže. – Hoćemo li se mi moći poutešiti, kao Branko, pri pomisli na smrt?Šta će „nakon nas ostanuti“, i kad nam se „telo tek pod zemljicu vrgne“, a nekmo li da traje, „dok se poje, dok se vince pije, i dok srce uzdiše“? – Blaženi ništi duhom! – primeti bezbrižno Jovan. – Pa da za što više od po veka provodiš za skamijama, a nad knjigom? – Da se što bolje udesim s ovim, što postoji, i da živim, – odgovori Jakovljević kao u šali. – Taki je, brate, danas duh vremena. Stajić uzdahnu i ne odgovori ništa. Popina Jelena od ozdo, ispred kuće, maše na njih belim rupcem. A Knežević je otpozdravlja šeširom, pa se raspevao, pa okrenu onu Zmajevu: Iz kuće Jakovljevića kulja dim na dimnjak.Na ognjištu se puši i vri u punim loncima, a cvrče bataci na ugrejanoj masti. U dvorištu je sve mirno, sve, što ne nosi ime čovečje....Al jest!„Misliš, sve je zlo samo među ljudima, među bližnjima!“ rekao bi i opet pokojni Đura, kao što je jedan put i rekao od prilike tako nešto. Eno, matori se mačak ušunjao u mirno gnezdašce spokojnih golubova.Na očigled brižnih roditelja ščepao im još jedini zalog uzajmne im ljubavi.Zaman im piska!...Eno ga, stao ispred gnezda na prečagu...Nagao se...Sad će da skoči na zemlju, pa da gdegod u okrilju tamne noći u samoći proždere žrtvu svoje mačje nesitosti...Na jedared... Puče puška.Puče ama baš pred kućom u dvorištu. – Juh!- začu se iz kuhinje.Maca vrisnula, pa ispustila kantu iz ruku, a baš je beše uzela, da dolije u lonac u kraj vatre. – Juh! – začu se u isti mah i iz sobe u nekoliko raznih glasova. Kata baš bila vadila neke stvari, što ih je Zorka radila, pa da je pohvali pred tetkom iz varoši i pred sejom.A njih dve se nagle radoznale.Mali Vladimir razvašario svoje sigračke, što mu ih donela tetka i seja. (...„Bože moj, " rekla je, da Bog me, Kata Nati, kad ova izvadila sigračke iz torbe, „zar je to moralo biti?“ – „Nemoj ti tu meni!“ rekla je, naravno, Nata Kati.„To je dečja radost!Da kome ću, ako njima neću!?Da je njihov otac živ!“ – „I tvoja jedinica nema oca!“ – I opet nesu propustile, da kako, ni Kata ni Nata, da puste koju suzu u spomen svojih pokojnih.Ponda je Kata prešla ormanu, da pokaže Nati stvari, što je Darinka sve poradila...) Triva taman zamahnuo sekirom, da precepi čvor na cepanici, s kojom se već toliko boči i koja ga stade toliko znoja, te u malo ne udari po svojoj nozi. Tamo na drvetima iza kokošinca zakokota onaj kicoš gaćan sa svilenim perjem i kitnjastom krestom, što se preko dana šeta i rakolji po bunjištu oko kokošaka, misli, ko je on je.A žustra mladica pored njega tako se prepanula, da se neje mogla uzdržati, već se u najvećoj dreci smota negde u korov, da tamo u najvećem strahu provede noć, dok u jutro galan ne kukurekne na bunjištu... Ispred kuće se začu gromki glas. – Ao, lopove jedan!To ti je poslednji zločin! – Eto brace iz vinograda!To je njegov glas! – viknu prva Zorka.Sve povrvi na polje. – Šta je?Šta je?Šta je, za boga? – Od kad ja vrebam aramiju!I jedva mi se podesi zgodna prilika, kad sam se malo i nadao! - odgovori Jovan te nasloni pušku uza zid. – Volim ovaj lov sad nego da sam danas ulovio divljeg vepra u spahinskom zabranu. Mačak se stropoštao s golubinjaka i tresnuo o zemlju, pa se kupa i trese u svojoj rođenoj krvi.Sačma mu je krupna dobrano prorešetala samurinu na debeloj glavi... Strah pređe sve.A radosti i iznenađenju, misliš, ne će biti kraja celu noć. Još kola s gošćama iz varoši nisu ni ušla čestito u dvorište gospođa– Katino, a već je gotovo celo selo znalo, da je seka Kata dobila gošće, jer je gotovo celo selo bilo na raskršću, gde se igralo, kao obično nedeljom, kolo.Selo malo, a tako otmeni gosti!Pa kao da su celom selu došli! Događaj je to za Brajkovac...Ima Brajkovac, do duše, svoju gospoštinu.Ali osim gospode iz sreza i suda kojima se i tako malo kad koji Brajkovčanin obraduje, baš kad dođu, inače iz boljeg sveta slabo ko usreći Brajkovac, na koga bi se osvrnuli svi, iz sviju staleža poštovanoga Brajkovačkoga građanstva. Pre nekoliko godina, a to pamte još mnogi i mnogi Brajkovčani, neje Brajkovac bio tako s neruke ni krupnoj ni sitnoj gospodi.Dok je bio pokojni Ignjat Jakovljević živ, znala su i gospoda iz županije put, koji vodi amo.Sam presvetli gospodin župan, kad je trebalo birati županijske prestavnike, izvoleli su toliko puta biti gost za Jakovljevića stolom.U poslednje vreme gonio je Ignjata, kažu, da se da birati čak u Zagreb...A iguman, dok je Ignjat uzimao manastirske voćnjake pod zakup, živeo je s tom kućom kao rod.Gospođa Kata i danas čuva krunaše i srebrnjače, sve nove novcate, kao da su onaj čas ispod čekića, kojima je prečešnjejši darivao njenu decu, kad je dolazio kojemu na krštenje. Pa s toga su Brajkovčani jako uvažavali kuću Jakovljevića, – onda, e Bog me, još i danas.Stariji svet se osobito razabirao za nju.U seka– Katinu decu već sad glede kao u veliku gospodu, pa se ponose.Naša deca!Ima i u Brajkovcu još neko čestit!Biće još ipak i od Brajkovca nešto! Eto, zašto je dolazak seka–Katinih gostiju događaj za Brajkovac.Pa sad još tim više, što se sleglo na jedan put vazdan gostiju u selo.Tu je Jakovljevićkin Jovan.Tu i popin sestrić.Ponda, evo, i ove! Tejka Davina Živkovićka prva došla, da se pozdravi s gospođa–Natom.Davina se odavno nešto i svojaka s Jakovljevićima.Jedared joj doneo pokojni Ignjat nekakav lek iz varoši, kad ona bila nešto ljuto obolela.Lek joj taj pomogao.I Davina pobrati Ignjata, pa ga uvek zvala bratom, a on nju sejom.To zadržala i Katica, pa njena deca i danas zovu Davinu tejkom.Pa tako i svi u selu, i stariji i mlađi.Kadgod je u Ignjatovoj kući bilo kakva veća posla, bilo da mu dođu gosti, bilo da se kolju svinji, ili tako što, Davina je uvek tu, da svesrdno posluži.Ona je, tako reći, Ignjatu i sveću dodržala.Ima rod rođeni, pa neje tako, što kažu, iskren kući, kao što je baba Davina Jakovljevićima, od kako je... Pa i gospoština se Brajkovačka uzbunila. Gospođa beležnikovica, na priliku, videla kroz prozor, kad su prošla kola.Al kako neje poznala nikoga na kolima, poslala Đuku pandura da raspita, ko je to došao. Gospodin beležnik, gospodar načelnik, blagajnik, pisar, nekoliko odbornika, dakle sve, što se računa u Brajkovačku visoku vlast, sedeli su u zasebnoj sobi „Kod razbijene kante“ u Markovoj krčmi i prekraćivali dugo nedeljno vreme.Na stolu, dakako, vina il piva pred svakim. Beležnik i jedan odbornik igraju baš žandara, a ostali kako koji.Pisar se naslonio na laktove, pa kibicuje odborniku. (Beležnik, mimogred budi rečeno, ne trpi to ni za živu glavu.Kao da mi tu sedi!Veli uvek pa se udari iza potiljka.) U koji mah pisar trže oči na prozor, u taj mah prozvrjaše onud kola, a na kolima se zalepršaše dva ženska vela. – Pisar malo poskoči sa stolice. – Dobili smo kanda negde gostiju! Ponda se uzvrpolji, dok ne nađe nekakav izgovor, da izađe iz društva i ode na ulicu, pa da dozna, ko je došao.Baš mu to dobro i došlo.Nema ti, veli, nesnosnijeg posla, nego gledati kako naš beležnik igra žandara!Pa ipak uvek sedi i zeva kod igrača.Nego za što i ne bi?!Često se posle kartanja razveze i pijanka.A on mora tu biti, da deklamuje.Ko bi inače bio u čorbi mirođija!... Mladi Brajkovački trža malo se neje slomio preko tezge, kako je pojurio, da vidi, kakve su to dame, što im se šlajeri tako lepršaju za njima.. Popina Jelena htela odmah za Zorkom da potrči pred Darinku. Ali je zadržala mati. Schiekt sich nicht, Jelena!Ako im je stalo, neka izvole oni najpre k nama doći.Znamo i mi varoški red.Al po meni mogu i izostati, – rekla joj je sa svim ozbiljno gospođa Rašićka, pa je odmah otišla svom pop-Stevi, da mu se potuži: – Došle te varoškinje! Koliko se Jelena obradovala svojoj drugarici, toliko i više krivo njenoj materi, gospođi Jelisaveti, Rašićki, što su te varoškinje došle! Kako je blaženo trla ruke, kad joj palo na pamet, da dovede pop-Stevina sestrića kući!I Branko, eto, došao.„Krasan mladić“,.. „pametan mladić“... ozbiljan,... „fini mladić“...Ne zna, kako će pred pop-Stevom i svojom kćerkom da ga se nahvali.Još da joj ispadne za rukom, da i Brankovu mater prevari, da dođe, te joj se pokloni!Al biće i to.Sve je udešeno,... po njenu računu, sve. Ta prevešće i nju Jeca žednu preko vode, ma da se koliko pući, veli Rašićka za Stajićku.Samo da se već jednog dana prošetaju deca, Branko i Jelena, po Brajkovcu ispod ruke Pored one premudre Kate Jakovljevićke. Neje drukče, mora se sad raditi na vrat na nos.Pop Steva mora pomoći. Opasan je, čini joj se, takmac sada tu... Nema te želje, što je zaželi gospođa Jeca Rašićka, pa da joj pop Steva Radojčić neje ispunio.Priznati se mora: evo dvanaest godina, kako se njih dvoje sastalo, pa nikad neje među njima palo opore reči.Po Brajkovcu se kaže: „Kud gospođa Jeca okom, pop Steva skokom“ Ne taje Brajkovčani, da je pop Steva i sa svojom prvom ženom živeo u ljubavi.Pa kad mu umre njegova mila supruga Anastasija, kažu, da je pop Steva govorio, kako nikad ne će ni naći više take žene.Pa se u žalosti svojoj, kažu, bio i zaverio, da ne će nikad dovesti u svoju kuću stranu ženskinju, „domostrojiteljku“. I zbilja, pop Steva se seti u toj nevolji svoje sestre Tinke.Tinka kao da se na novo rodila, kad je došla u bratovljevu kuću.Kako se i ne bi, jadnica, osetila sretnom, kad se napatila kod svog nesretnika muža kao prava patnica.„Da me je ceo Srem kleo, ne bih naišla“, govoriše ona jednom, ali samo jednom prilikom bratu svom, „na goru nesreću, nego što je moj Arsenije.“ Arsenije njen treba da je po zanatu ćurčija.Lep zanat, taman za selo!Da se držao toga, pa da ga vidi Bog i njega i Tinku i sinčića mu!Ali Arseniju se drugi zanat bolje svideo.Kartu i čašu zavoli većma nego spas duše svoje, nego kuću i porodicu.Da je kogod dao što za dušu njegovu ili za ženu mu i sina, i njih bi metnuo na keca ili prodao za vino il rakiju.Nego dok trajalo i njegove i ženine sirotinje, dade sve do poslednje krpe, a ne zadovolji nesitog mamona, niti zajazi proderanoga grla svojega.Kad nesta blaga, nesta prijatelja, pa nesta i njega.Kud je, gde li je, Bog bi ga znao!Govorilo se, da se negde udavio.A govorilo se, da je zabludeo u svet.Tek Tinka dahnu dušom.Neje joj, do duše, lako bilo lomiti ruke, perući tuđe rublje, ni bosti oči, šijući belom svetu, pa hraniti i sebe i dete pod tuđim krovom i na tuđem ognjištu.Ali koliko je i to lakše, nego trpeti pijanicu i ubojicu muža, koji sav svoj kiv, svu svoju nesreću u kartama i srdžbu u pijanstvu izliva na svojoj „boljoj polovini“ samo za to, što je tako nesretna, da je njegova žena! Pa je li čudo, ako se Tinka osetila, kao da se drugi put rodila, pa došla na bolji svet, kad je brat pop Steva pozva, da mu bude u kući domaćica?Koliko mu je pokojna Staza bila nežna i verna supruga, koliko čuvarna i vredna domaćica, Tinka to dvojinom nežnija sestra, dvojinom čuvarnija i vrednija gazdarica.Koliko je popa Steva bio zadovoljan i sretan, kako mu sestra privređuje, toliko je uzdisao i bio nesretan za svojom pokojnom... Dođe u Brajkovac gospođa Jeca Rašićka.Udovica popadija, kao što je bila, šta je znala pametnije, nego što je uradila, te svršila školu za učiteljicu, pa kao učiteljica došla u Brajkovac. Nov red, nov nadzor nad srpskim narodnim školama; pa i pop Steva postao revnostan katiheta i mesni školski upravitelj – suviše revnostan.Malo koji dan će proći, da on ne će posetiti žensku školu.Pa ga – revnost tako zanela, da neje više ni onako uzdisajan suprug, ni onako nežan brat. U tom i Tinkin Aleksandar izrastao dečko iz osnovnih škola.Mati se dala u brigu, šta će, kud će s detetom.Pita sestra brata za savet. Da ga da, veli pop Steva, u Jazak za manastirskog đaka...Naopako, zar da ga mati živa sahrani?Ne da se Tinka ni opepeliti.Njega jednog, pa...!Da ih ima na odmet, pa ni jednoga,... samo ne u kaluđere!..Šta misliš, Tinka; da daš Aleksandra u Karlovce u gimnaziju? progovoriće pop Steva jedan put sestri, videvši da će joj time pogoditi najvatreniju želju. Tinci sinu. – Nego dete je, znaš, dete.Neuko je, nejačko je, da ga daš tek tako od sebe, da ga odbijemo kao liku niz Dunav, – navija popa. – Danas je čudno vreme! Stotinama dece iz sveta uče se i vaspitavaju tamo, i budu ljudi... i gora i bolja od mog sina.Pa za što ne bi i on: Nek svrši gimnaziju, pa, ako Bog i sreća dadne, taman će ti u dobri čas dospeti za kapelana. Jest, i ja to mislim...Ali... ne razumeš me...Nećeš da čuješ, kako ja sudim...Znaš, ja...Najbolje će biti, da si ti uz njega.Mati je mati.Dete ne treba nikad da je napušteno i ostavljeno, možda, dobroj sreći i samo sebi, kad mu je Bog dao mater, najbolju sreću. Pa ti misliš, Stevo, da i ja idem s njime u Karlovce! – Da, ja to mislim. Tinka obori glavu, pa se dade u pamet. Ti ne treba da se što bojiš, – uze pop da kuje, dok je vrelo. – Uzećeš dobar stan, pa ćeš držati đake sa strane u stanu.Ima tamo dosta česnih udovica sirotica, i svešteničkih, pa se tako ispomažu. Tinka oćuta.Ne podiže glave, a uzdahnu. Pored toga dete može dobiti i blagodjejanije u konviktu blaženopočivšeg patrijarha Stefana Stratimirovića.Ako se Aleksandar dobro uzuči ja ću sam moliti njegovu svjatost, da se smiluje na siroče sirote udovice.Ti si, da Bog me, kao i udovica, kad nemaš muža...Aleksandre, hoćeš li se dobro učiti? Hoću, ujo, – odgovori dete radosnih očiju. Mati, ja hoću da idem u latinsku školu.Ja ću biti, mati, kao god i uja. Tinka se zaplaka, pa stište sina na svoja nedra. Neki dan posle toga otišao je sam popa u Karlovce i našao stan za Tinku zgodan, kako će moći i po nekoliko đaka držati na stanu.A Tinka spremala i sebe i dete. Danas otišla Tinka iz Brajkovca; a sutra dan se uselila u pop-Stevinu kuću gospođa Rašićka, donde gospođa Jeca učiteljica, od jako pop-Stevina Jelisaveta, sa svojom kćerkom Jelenom. Od tog doba ostao je pop Steva i opet katiheta i mesni školski upravitelj, ali tek da u nedelji dana jedan put ili ni jedan put ode na katihizaciju i da zadrži dostojanstvo nad učiteljima u školama u mestu kao sveštenik i kao prirodan starešina srpske pravoslavne crkveno– školske opštine u Brajkovcu.No od to doba nikada ga neje uspomena ponela za pokojnom Stazom, njegovom Anastasijom... Kad bi otišao ovda onda poslom u Karlovce, ili bi pohodio svoju sestru ili ne. Jedared, – bio kod nje, pa došli nešto u razgovor.Tinka, reći će pop Steva svojoj sestri, – evo, ja sam sad konzistorijalni prisjedatelj.Sad bi lakše išlo nego ikad.Ti ni danas ne znaš, gde ti je muž; a Bog zna, kad i kakav ti može od kud iskrsnuti na jedared iz nenada.Nego tuži ga konzistoriji.Ja ću ti napisati, tužbu, da se razvenčaš.Petnaest godina ga već nema.Raspisaćemo po novinama, da se do izvesnog roka ima prijaviti; ne prijavi l se, smatra se za mrtva.I ti si rešena onda bračnih obaveza prema njemu.Možeš se i preudati. Moj sin će, – odgovori ona, – za celo lakše podneti, da je sin oca lole; ali da bacim na njega i tu ljagu, da mu je mati raspuštenica, ne mogu.Preudavati se u ma se i gore patila. Na tom i ostalo. Prečasni gospodin paroh Brajkovački, pop Stevan Radojčić sedi pod senicom u svojem votnjaku.Razuzurio se, pa je na njemu mesto mantije samo laka siva kabanica, što je inače oblači preko mantije, kad putuje kudgod kolima.Na stolu je nekoliko kabanus–cigara, – koje će on, kad god bi pušio, preseći na polak.Polovinu će ostaviti, drugu pak opljuvati, pa zadenuti u malu svoju tursku lulicu na podugačkom čibuku, zapaliti i pušiti...I sad, puši i zamaglio u uskoj senici svoj da baš vidiš, kako kulja plav dim na vrata. Nameštaj u toj sobici je jedna po široka klupa uza zid, zastrta nekim platnom, od koga se inače kroje pantalone, da izgleda, bajagi, kao kanabe, i da prečasni ne bi derao čakšire o golu dasku.Pred kanabetom na sred sobice omanji sto.U zidovima na sve strane poudarano nekoliko to gvozdenih to drvenih klinaca.Tu visi pčelarska kapa; stara neka reverenda, – valjda, prva pop-Stevi, kako se zapopio; stara sveštenička kapa, koju je popa nosio pre dugo, dugo vremena, dok neje dao načiniti novu, a natucao bi je na glavu preko ušiju, kad je vetar ili zima, pa mora gologlav da sahranjuje, da sveti vodicu, ili da u berbi stražari, kako beru beračice.Tu je mala testera za navrtanje i skrnjivanje voćaka; tu vazda još druga što vrtarskoga što pčelarskoga oruđa, kao nožice za skidanje gusenica, nož za podrezivanje košnica, budak, ašov, motika i tako dalje...U jednom uglu stoji naslonjena a na vršak izvrnuta stara pletena a neolepljena košnica i u njoj palamara, čivija, žica, čekića, dleta, klješta, i– Bog te pita šta sve još!U zazidanom prozoru porazbacano nekoliko starijih i novijih brojeva od raznih godina političkih novina, što ih je popa po kadgod od duga vremena, bog me, i čitao.Po kanabetu u istom neredu nekoliko nepotpunih primeraka Karlovačke „Privrede“, Beogradske „Pčele“,i broj „Hrišćanskog vesnika“, u komu je poziv na pretplatu, a nerasečen. To je pop-Stevina i biblioteka, a radionica, i čitaonica i pušionica. Gospodin paroh ima u senici toj svu udobnost; i, zbilja; nikad nije lepše poželeo.Pod njom on čeka i dočekuje rojeve; pod njom posle ručka prilegne i dremucka: pod njom čita novine i premišlja o onome, što se njega tiče, a malo razabira za ono, što je bilo i šta će biti u svetu.On i njegova najbliža okolina s najbližim posrednim, pa i neposrednim interesima, što su tu skopčani, – to su njegove najmilije misli.Tek ako će ga kadgod zavesti misao za kojom novinom u pčelarstvu i voćarstvu, koliko je on mogao o njima doznati, kad bi otišao kud u varoš, ili proučiti iz listova, kad bi mu koji pao u ruke.Najveći prosvetni napredak u svojemu gospodarstvu pripustio je tek u toliko, što je naručio neke savršenije noževe za navrtanje voćaka i nekoliko đerzonaka košnica – tek „da pokuša“.A naopako se jedio, što srpski pčelari svaki čas preporučuju po nešto novo, pa da je čak i nekaki Orlić i Konjović i ne znam ko pronašao noviju i zgodniju košnicu.„Srbin da nešto izume, kad je pametni Švaba već sve izumeo!“ Jedva se odvažio još i na to, da po uputstvu naših pčelara vodi, a to mu se priznati mora, najsavršenije svoj pčelarski dnevnik.Možda je mislio, da se i on kadgod baci u koji srpski pčelarski list kakvim dopisom iz svojega uljišta; možda, ali – teško! Ako je kadgod kakvih viših željan imao, zasitio se crvenim pojasom, kojim je, kao revnostan pastir dušepopečitelj Bogom poverenog mu stada odlikovan i postao konzistorijalnim prisjedateljem.Više šta, misli, ne može ni postići...„Pop je veli pop Steva, pop: a pridikovao, a ne; te glasao za ovog poslanika, te za onog; to bilo avtonomije, to ne bilo je; pa kazao: da, pa kazao: ne.Samo čino, samo po činu!Pa paki i paki-pop!.. E, pa tako sedi jutros, eto, pop Steva pod svojom senicom, pa pušta guste dimove kroz podsečene brkove; gladi dugim suhim prstima bradu, po kojoj se, bog me, uhvatilo po prilično već inje; gladni gleda, kako kulja dim na vrata.Oko senice, čuje, zuji i bruji vredan narod po čistom jutarnjem vazduhu.A zuje i bruje danas nešto krupnije i misli u glavi prečasnog konzistorijalnog prisjedatelja.Pravo reći, bruje mu i zuje u glavi još od sinoć, kako mu je „njegova“ napunila nekakvim razgovorom, pa jutros sa nekoliko ubedljivih reči i jače podbunila.Navalio se leđima na zid, gde je već otrljo kreč i uglačao ga od teškog navaljivanja; prebacio nogu preko kolena, pa misli. Dugo i dugo mu nisu take misli dolazile na pamet, pa se upeo svom snagom, te nabrao čelo, pa mu se natuštilo nad dugim prosedim obrvama.Hoće najpre da oživi u uspomeni neke osobe i prilike, o kojima je, čini mu se sad, i češće mogao i trebao misliti, ako ničega drugoga radi, bar da sad ne mora lupati glavu, kao da mu je sve novo. Kako sam nisam došao na tu misao?... Ovaj momak nije taki, kao što sam ja... Htede reći; ...mislio o njemu!Ali ga ipak pamćenje ne izneveri, kad se opomenu, da do sad neje ni mislio o njemu, bar ne ozbiljno; ako ga se, može biti, kadgod slučajno i setio bio! Mora biti kadgod nešto od njega...Dopada mi se, što je pri sebi.Žilava narav!Bez ičije pripomoći... sam... u tuđem svetu...Mora biti od njega kadgod nešto!Dve jake, do duše, za vratom ne će imati nikad, jer... za taj hlebac, što ga je on sebi izabrao, ne prijanja, baš Bog zna kako, madžun i skorup!...Pa... najposle, šta su stekli i trudoljubivi Orfelin i učeni Solarić, pa mudri Dositije i preblagi Milovan Vidaković... i toliki drugi slavni i preslavni; ali se i danas slave!Dosta je to od njega,... za sad dosta. Pored senice se „nešto zakrši, kao da neko sklanja sebi s puta onu lozu, što se obično onako uz prkos ispruži preko staze sa lozinka.Zbilja, ču se hod. Pop Steva skloni čibuk uza se pored stola, progladi prstima kroz bradu i lako se nakašlja.Uze okrugli ćelepuš sa stola, pa ga ćuši na potiljak; a lakom kabanicom pokri kolena, da baš ne vidi, ako je nepozvan ko, popu u čakširama.Oči upro na vrata. Na vratima u sred lozinka ukaza se Branko Stajić.Na njemu lako letnje odelo i slamnji šešir.U ruci drži nekakvu knjigu, a na beo se štit od sunca naslonio. – A,... ti si, Aleksandre!- primeti popa, pa se oseti slobodan; nego se ipak ne pokaza tako, da ne bi sestrić njegov mogao primetiti, kako se on spremao komu na doček, da mu se „omladinac“ ne može ni od šale podsmehnuti. – Traži vas, ujo, gospođa Rašićka! – odgovori onaj. Gospo...?! – zamisli se čisto pop Steva, kao da mu je strano to ime; ponda se seti.„Jogunica!“ pomisli u sebi.„Nikad drukče!..Gospođa Rašićka!Kao da prkosi!“ U isti mah mu sinu druga misao, pa mu se zadovoljnije malo razgali lice. Da me ko ne traži? Ne znam.Ja sam pošao bio k Jovanu; a gospođa me zamoli, da vas k njoj pošaljem, – odgovori Branko. Popa se digao, pa pažljivo rastire i onako već do najsitnijeg patrićka dogorelu polušku svoje cigare, te je utrnu.Metnu šešir na glavu, pa zakopčava i oko sebe namešta kabanicu. Što ne date malo proširiti ili bar povisiti, ujo tu senicu, kad ste tako rado u njoj? Za mene je, sinko, dobra i ovako.Ja sam je iz temelja zidao.Ko posle mene dođe, može lako doziđivati, ako mu bude usko...Eto vidiš; šta bi ti bilo, da si za godinu dve dana moj kapelan, pa vremenom moj naslednik i u parohiji i u kući? – reče pop Steva poverljivije. Hvala, ujo, što se ne setiste, kad je tomu bilo vreme; sad je kasno, – odgovori mu sestrić s nekim prekorom. Pop Steva se ujede malo za donju usnu.Hteo je da navede razgovor na nešto drugo; ali oštro omladinac odgovara, pa ne znade, šta sad da mu kaže, već okrenu na drugo: Hajd zajedno do kuće, ako hoćeš k Jakovljevićima.Sad ne ću tamo.Idem u voće. Pop Steva ustade i izađe, pa zabravi za sobom senicu. Okrenuše jedan drugom leđa, pa odoše svojim putem. „Jogunast“! – reče za njega pop Steva, kad se raziđoše iz senice. – Ima oštar jezik!Pravo materino dete!Ali sestrića uvek održi u milosti ujkovoj ipak to, što se... bez ičije – pomoći sam u tuđem svetu... gura, te redovno svršava svoje tečajeve.Izašavši iz votnjaka i iz vrta, te idući kroz dvorište, ne može popa, a da kao dobar domaćin, ovde onde ne zaviri, ma samo po staroj navici. Ženska, već ne u prvom cvetu svoje mladosti, ali ipak još dosta sveža i unegovana, izađe preda nj do po dvorišta.Natukla laku povezaču na lice, da joj ga zar ne prepali sunce.Poznaćeš je dobru domaćicu.Zasukala rukave, pa čisto na njoj i uredno, kao što samo može biti.Ide, a spušta rukave na gole punane, snažne ruke, da i njih zaštiti, te da ne pocrne bez nevolje. Jesi li razgovarao što? – pita popu, a više tumači, šta misli, pogledom nego rečima. Popa zastao baš pred velikim orahom, pa gledi već po toliki i toliki put, kako je voćka ponela.Na njeno pitanje, lagano okrenu glavu k njoj, pa je gledi, a, bajagi, ni na kraj pameti mu, šta ona pita. Vidi ona to, pa mu napominje: – A da za to sam ga tamo i poslala – Aleksandra? – Da, Aleksandra. – Da,... da! – puče popi pred očima. – Znam, šta; Nisam... nisam ni reči...On veli, ti me zoveš. - – Za boga, – poče ona već malo nestrpljivo, – ta, za to sam ti ga i poslala.Da ste, velim, na samo. – Nisam te razumeo...!Ni na kraj pameti! - Bože moj, – opet ona, ali sad malo i s prekorom, – tako ti leži na srcu! – Eto ti je, na! – obrecnu se, bojagi, popa. – Hvala ti, bože!Kanda nema više dana nego kobasica! .„Vidiš, ovaj orah je, čini mi se, prvi put ove godine dobro poneo. – A znaš li, koliko je godina tom orahu? – Koliko godina?Čekaj, molim te...Biće... biće... nekih jedanaest...Jest, dvanaest! – Dvanaest, upravo!Usadio si ga, kad sam ja došla u ovu kuću.Onda je Jelici bilo četiri godinice, tek pošla bila po petoj. – Bubica jedna!Mala je bila... – razneži se popa, pa veli za Jelicu. – Da, da!Sećam se...Trčkarala je tuda oko mene, kad sam ga ukopavao. – Pa vidiš, Stefane,... vidiš, sada je već devojče.Sedamnaest joj godinica; skoro će, u ime božje, ići u osamnaestu.Roditelji, u tim godinama svojih kćeri, moraju već da pomišljaju i na zetove.Ja kažem, Stefane roditelji...Da Bog me, ti si joj, reći, kao i otac, kako si je primio od mene mesto njena oca.Ja ne mogu reći: „moje“ dete!Jer vidim, i ti je voliš, kao da si je ti rodio. – Jelena... naša Jelica je moja briga! - reče pop Steva odlučno. Popa uzede svoju Jelisavetu, inače gospođu Jecu Rašićku za ruku, pa pođoše u kuću. – Branko je fini mladić! – primetiće gospođa Rašićka. – Pa.. – Uh, uh!Nemoj, molim te, - poče pop Steva s kiselim licem, kao da mu je ko na žulj stao, – nemoj i ti tim neznabožačkim, tim revolucionarnim imenom, kad ga je Bog i Hristos primio u svoju opštinu od krštenoga kuma pod tako lepim imenom jednoga od prosvetitelja hrišćanskih!Već mi buči glava od neko doba.Svuda Branko i samo Branko!Uspalili ste se kao... Rašićka se nasmeši: – Duh vremena sad je taki! – I ti se pod starost povela za duhom vremena! – Stefane! – na to će Rašićka. – No, no,... ne velim ja tako...Ne moraš ti odmah... ne znam šta... – Dosta ja već gutam od neko doba, – zagrmi Rašićka. – Grom i pakao! Pop Steva pretrnu. Rašićka oseti, koliko ga je zabolelo, a poznaje ga skroz i skroz. Da govorim toliko... ne znam već kome, poslušao bi me i učinio A ti... Vidi Pop Steva, da je trenutak ozbiljan.No ne zna, šta da kaže. A Rašićka se, što bi rekao Brajkovački pisar, „dočepala ledine“, pa tera dalje i igra uvređenu ljubav, kuje, dok je vrelo. Ja radim i rintam u ovoj kući...Pa, eto, kako mi se muka moja nagrađuje.Kome za ljubav; Mogla sam ja i bez toga lepo i krasno živeti, gde hoću, a ovako...Uh, uh, uh!Pop-Stevi se pođe koža ježiti. Ja bih moje dete znala i sama usrećiti.Ovako sam se oslonila na tebe...Siroče moje! E, baš neje to više ovo ni ono.Evo, i suze pođoše vrcati gospođa-Rašićki, suze, Bože, teške, nesretne... Pop Steva se rastopi, rasplini, ode u paru... Legao Branko na travu u hladovinu, da čita.Obično bi do sad u to doba već bio kod Jovana; ali ga jutros nešto odgovori, te ne ode.Kako je čuo još sinoć od Jelene, kako su tamo gošće došle, kao da oseti, da su mu sad u onoj kući vrata zatvorena.Ne mari za nova poznanstva.Ono jeste, da mu ne bi bilo prvi put, kada bi se sada sastao s gospođom Katom i s gospođicom Darinkom, jer je već jedared bio s njima, baš u njihovoj kući.Ali se uvek neugodno osećao u društvu, u koje bi tek počeo dolaziti.Od uvek naučio, da se povlači, pa misli, uzeo bi ko za nametanje, kada bi češće odlazio meću nove poznanike. Knjiga je pred njim, ali misli nesu sve kod njega.Od sinoć se nešto sneveselio.Jelena mu je mnogo pripovedala o Darinci.Jutros mu je opet spomenula o njoj.Pitala ga, hoće li ići k Jovanu, pa da je pozdravi.Možda bi i otišao bio, da ga gospođa Rašićka ne posla pop-Stevanu u vrt, te se predomislio. Više njega se zaleprša leptir, pa stade, baš blizu na neki cvet. On ni da dahne jače, pa se ne miče, samo da ne uznemiri to divno malo stvorenje.A leptir širi svoja šarena krila, čas ih skupi i digne u vis, da mu se boja i na gornjem i na donjem delu tankih krilaca preliva sad kao sedef sad kao plavičast plamičak. Ti si sad i dušom i telom leptir, – rekla mu je mati, kada ga ispraćala u tuđ svet, u daljinu, da u najvišim školama tamo zbira sebi plodove čovečjeg uma. – Ja ti, – reče, – ne mogu dati ništa više do svog blagoslova; ne znam ništa drugo, do da se molim Bogu za tebe.Šta ti valja raditi, to ti treba već sam da znaš posle osam godina, što si ih proveo u gimnaziskim skamijama.Ja hoću da više znaš nego ja.Nije istina, da više pati, koji više zna.Danas samo oni dobro prolaze, koji što više znaju.Ali pazi, da se što više koristiš tuđim iskustvom.Teško onom, koji mora sve na sebi da iskusi!Ja sam prošla dobru školu: ceo je život škola.Po debela je knjiga, što sam je ja već pročitala.Skupo me je stala.Ali sve nek je Bogom prosto, ako ti primiš nauk, što sam ga otud ja pocrpala!Čuvaj obraz!A sačuvaćeš ga, ako sačuvaš dušu i srce čisto i ne okaljano.Tvoja duša i srce sad je kao onaj prah na krilima u leptira, a obraz ti je krilo leptirovo.Otareš li prah, uprljao si obraz svoj.Leptir je, kažu, nestalno stvorenje.Ali nauči se od njega, da samo po cveću ideš i da i sa najružnijeg cveta skupljaš samo ono, što je najlepše.Nego ne budi leptir, što po tami luta, pa čim spazi gdegod svetlost, on naleti, pa sprži svoja krila.Idi po svetlosti, ići ćeš pravim putom i ne ćeš skliznuti na stranputicu. Tako skuplja i sad Branko reči materine po pameti.U mislima tima neje ni primerio, kad je leptir odleteo.Neje ga više ni tražio.On zna za celo, gde će opet naći svoj pravi cvet. Iz misli ga trže veseo kikot i klicanje.Taman da se digne i da vidi iza džbuna, ko je to, a pred nj ispade mala Zorka, Jovanova sestrica, i Darinka.Vijaju leptirove po polju Branko skoči na noge. Zorka potrča natrag. A Darinka stade kao ukopana.Na njoj laka plava haljina, da se može slobodnije verati po gori, – poslednja kratka haljina, što je kao švigarica nosila, kao da se upila u oble joj udove.Zapurila se u licu, pa joj se obrazi zažarili, da kresneš, varnica bi izletela iz njih.Po čelu joj pao pram kose, pa se njim igra vetrić, kad potrči. Branko progovori nešto, kao bojagi, da se pozdravi s njom.I on, do duše, vešt momak za taku priliku: Ali i ona ne zna, šta da kaže. Nekoliko običnih reči, i rastadoše se... – Gospodine Branko! – zazvoni zvonki glas neki do Brankovih ušiju.Branko se trže.Blizu njega stoji na uskoj putanji devojče od svojih sedamnaest godina, vatrenih očiju, vesela bezbrižna izgleda.Kako je Branko neje primetio ni osetio, sve dok se nije javila, a zanet sa svojim mislima, čisto se zbunio, kad je pogledao. – Mi vas čekamo na ručak, – veli ona. – Odmah... odmah ću doći, odgovori Branko. – Ne ide tako.Ja se ne ću niti se smem bez vas vratiti, – reče ona slobodno. Branko metnu šešir na glavu, a beše mu spao u travu.Uze svoj štit od sunca, pa ga zatvori.Te sklopi i knjigu, što ležaše uza nj, a samo što je zavirio u nju, od kako se povukao u popin vrt. – Stojim na raspoloženju, gospođice Jelena, – progovori usiljenom šalom a učtivo Branko, došavši do nje. – Ja nisam vama „gospođica“ Jelena, – primeti ona, bojagi, srdito, pa ga svojski uzede pod ruku.Gotovo da je silom progurala svoju levicu oko Brankove desnice, jer Branko pritiskao njom pod pazuho svoju knjigu, te mu knjiga sad ispade u travu. – Pardon! Jelena htede sama da se sagne, pa da dohvati knjigu; ali je Branko preuhitri. – Jeste li čuli, šta sam vam kazala?Ja nisam za vas „gospođica“ Jelena, – ponovi devojče. – Mati sama želi, da me zovete po imenu, pa i ja tako hoću. – I vi mene nazivate „gospodine“ – reče Branko, tek da se, bojagi, izvini. - Vi ste ipak stariji, - odgovori Jelena đavolasto; – pa vi treba da počnete. Branko ćuti; ili ne zna, šta da odgovori, ili ne će, što misli.A misli: „Što se ovaj svet toliko na silu Boga građa sa mnom i prisvaja?“ – Šta ste se zamislili opet sadu – pita Jelena, pa mu zaviri smelo u lice. Branko se silom nasmeši. – Nemojte toliko da mislite.Razgovarajte, štogod, barem kad ste sa mnom.Ja umem razgovarati, ako ne ume Darinka...Valjda vam je žao Beča? – Bože sačuvaj.Meni je ovde vrlo prijatno.Baš se, na protiv, sa svim dobro osećam.I ne mogu dovoljno biti blagodaran ujaku, što me je dozvao, da provedem ovde školski odmor, tim više, što ću tom prilikom da budem svedokom jedne opšte narodne svečanosti, kakve do sada jedva da je bilo kadgod u nas. – A, znate li, ko je na to nagovorio vašeg ujaka? – Ne mogu da mislim. – Moja mati. – Vaša je mati vrlo dobra.Znaću i njoj zahvaliti, – reče Branko galantno, koliko je znao i raspoložen bio. – Tri godine je skoro, kako nesam bio u našim krajevima, neprestano sam se tepao po oholom Beču...Meni je, da Bog me, ohol, kad mi je sve tuđe u njemu. – Pa ste se neprestano opet bavili o knjigama.Kako ste došli, čika... vaš ujak a i mati ne mogu dosta da vas se nahvale.Al, ja ipak držim, da to mora biti mučno i dosadno neprestano kapati nad knjigom. – To me je jedno baš i pripitomilo, te sam se i tamo osećao, koliko toliko, svoj.Nauka je jedina vrsna, da i nebraću bar do snošljivosti zbliži.Ona ne pita, jesam li ja ručao kod Sahera, u Hamburškoj restoraciji ili u narodnoj kuhinji; ne gledi, stoji li pred vratima portir u samurini i u gajtanima a s nekim skiptrom u ruci, ili se vrata zatvaraju prostom skakavicom ili rezom.Ja se ne kajem, neje me ni blizu pameti, da se kajem, ili da se tužim na Beč.Ali ipak me srce vuče našem kraju, pa gospođice... Jelena počela bila, da ga poverljivo sluša, ali se sad okrenu i predade preda se. –Ja ću da se srdim na vas, –prekinuće Branka, kad opet ču poslednju mu reč; pa drmnu, bojagi, srdito svojom rukom Brankovu ruku, za koju se držala.A po rečima i naglasku za celo joj žao na njega. - Za što, gospođice? Branko se ne dovija ni iz daleka. – I opet „gospođice“!Srdim se! – obrecnu se Bog me, Jelena, pa istrže svoju ruku. – Za što, molim...Žao mi je... zamuca Branko, zastao, pa gledi u nju. – Ne, ne! – kliče devojče i opet veselo, kao obično, pa ga opet uhvati. – Ne srdim se! Branko ćuti.Ne zna, šta će sad; tek misli, trebalo bi, možda, što da rekne. – Ali zbilja se ne srdim, – uverava ga ona.Htede on da rekne, kao tek da odmahne: „Pa dobro!“ No se trže. – Hvala vam. – Pa, opet ste zaćutali. – Ja obično ćutim...Ne znam o čemu... – Bože moj, naš učitelj ume toliko da pripoveda, a nije prošao toliko sveta kao vi!Pa govorite makar o onome, što ste otoič počeli...Ali, hvala vam sad.Drugi put!Upamtite, drugi put!Evo nas već i kod naših. Pod orahom na sred dvorišta već postavljen sto.Orah gust, a po zemlji očišćeno, pa poliveno, te hladovina kao u planini, gde ne prižiže sunce. Pop Steva pridenuo i ručnik za rupicu ispod vrata u svoju haljinu.Gospođa Rašićka prisela pored njega na stolicu.Reći će tako s njim dve tri (opet u miru i ljubavi!), dok „deca“ ne dođu. Evo i naše dece! – povika gospođa Jeca, kad vide svoju kćer s popinim sestrićem ispod ruke; te ode u kuhinju, da iznese jelo na sto. – Ideja!Vi omladina sve izumevate neke ideje.Ama, kaži mi, molim te...E, znam, da Bog me!I to je omladinska, baš sa svim omladinska ideja za žedne đakele, što je Branko pevao: vino, gajde, tambure, mlade mome, gole none.. Gospođa Saveta očepi popu ispod stola. Jelena bazazleno sluša i popu i Branka.Sa svim je izlišan bio pritisak gospođa-Savetine papuče na pop Stevin žulj, izlišan, ako je mislila, da će poslednje reči devojče primiti u onakom smislu, koji im pop Steva daje.One nesu ni malo izvele misli Jelenine s pravca, kojim je u toj raspri pratila glavni smisao njegov. Tek popa je ipak zaćutao. – Da Bog me, da vam mora biti smešno, kad vi ne nalazite u Branku druge ideje nego to, – primeti Branko. – Onda vi terate politiku.Branko prsnu u smeh. – Ja to uvek kažem: vi terate politiku.To je napereno protiv nas popova i kaluđera.E, ne ume ti se omladina maći, dok se o nas ne očeše.I taj naš **Branko je grdio kaluđere.Za to je on naš ideal. – Jeste li vi čitali njegove pesme? – Još pre nego što si se ti rodio. – E, pa kad onda neste umeli naći pravu ideju Brankovu, sad bi još manje.Nemojte ga ni čitati. – I ne ću.Ja sam bio s njim zajedno u Karlovačkoj gimnaziji, dva tri razreda mlađi od njega; ali u komšiluku njegovu u stanu, – primeti između ostaloga pop Steva. – Znam, da sam mu, kao mlađi đačić, više puta donosio u ćupi vina, a kod njega se pilo i likovalo po često.No da je bio taki genij, kao što ga vi sad veličate, to nije nikad pokazao. – Čudnovato, da se, evo, sve više njih tek u novije doba sećaju, – odgovori Branko, –da su poznavali Branka lično, pa čak i konsholari mu bili koje u Karlovcima koje u Temišvaru i Beču.Najposle, i to neje nemoguće, neje ni ružno; a za istinitost jamči svaki za sebe.Ali hteti na taj račun proslaviti se i postati popularnijim, kao što su neki radi možda, ili šta više, baš toga radi omalovažavati đenija njegova, to je smešno. – To je smešno! (Oseti popa, da se to njega tiče.) A šta onda, ako te kosti, što ih u Bečkom groblju iskopate, prenesete s pompom na Stražilovo, a nisu Brankove nego... – To je najžalosnija pesma, što se silom upleće u ove dane, koji će da zasvetle potomstvu kao primer svenarodnog priznanja. Popa, bojagi, udari u smeh.Branka to još većma uvredi, te se oštro oseče na ujaka: – Gadno je od vas, što to i++ spominjete! Pop-Stevi se smrče. – Derane: Rašićka se uzvrpolji na stolici, pa se našla u čudu. Jelena uprla oči u Branka. – Mir i pokoj svačijim kostima pod zemljom!Ali kada se tim pljuje na svetu uspomenu, koju narod s najvećim pijatetom hoće samo da oživi svečanim načinom, kada se tim najbezazleniji osećaj narodni ismeva, to je gadno, to je... Za jamačno je i opet Rašićkina papuča potapkala po pop-Stevinu žulju, jer se pop Stevan na mah razgali, pa primeti, kao da bi da zagladi svoju otoičašnju reč, primeti blago: – Ala si žestok!Pravi omladinac!More, gutta cavat lapidem!Tiha voda breg roni! Branko ućuta, al mu krivo još? – Mahni se, Stefane, toga.Danas je drugo vreme. Poutiša malo Rašićka pop-Stevu, pa navede reč na Jakovljevićkine gošće. Bila tu Jakovljevićkinja devojka, pa veli, doći će mi u vizitu. I sad uzede da ogovara gospođu Natu, kako se dala naplatiti od pop-Steve, kad je njena Jelena bila tamo u varoši kod nje u stanu i išla u „ler“; kako je ne znam kakav račun napravila, što je pozajmljivala detetu, kad joj je što trebalo za ručni rad, što ga je Jelena radila u „leru“. – Nisam mogla, tek zarad deteta da joj – reče, očitam u oči; a ja bih znala, šta bih joj rekla.Meni to ne može da podnese.Bogme, eto, drugi bolje prolaze s debelom kožom na obrazima! Ponda neje mogla, a da ne ošine i Darinku, kako je ćutalica, ali podla i podmukla.„Ispod mire sto đavola vire!“ – Juh, mati, kako možeš tako što reći, – primeti Jelena s negodovanjem. – Šta?Kako mogu reći?A zaboravila si... Jelena se ubezeknu.Htede da pita: na što?Ali gospođa Rašićka pomrče oštro na nju očima; pa samo doda: – Ti si nevina, srce moje; da Bog me, pa ne poznaješ, kamo što smera. Devojka ućuta. Branko kao da neje ni slušao ništa posle svojih reči sa popom... Knežević već nekoliko dana radi oko toga, da sastavi pevačko društvo u Brajkovcu.Stalo ga je dosta muke, ali je uspeo.Raja Jovanović, opštinski pisar, dočekao ga je oberučke. (Da ko će, ako on ne bi!Raju je samo za vreme sudbina ćušila u Brajkovac, „Bogu za leđa“; ali u njegovu roždaniku piše, da je on rođen za „viši poziv“.Taj viši poziv on je već i vršio kao član neke putničke glumačke družine, gde je igrao uloge tragičnih junaka, nežnih ljubavnika i bio prvi pevač.Kada je na umetničkom moru, veli on, lađa boginje Talije, na kojoj je on u svojoj družini brodio, nasela na stenu narodnog nemara, te pretrpila korablekrušenije, pa se ljubimci Talijini rasprštali kojekuda, njega zaveja mećava jedne zime golog i gladnog u zavetrinu u Markovu krčmu u Brajkovac; tu se preporuči beležniku svojom veštom deklamacijom „o razbijenoj kanti“, i beležnik ga protežira za pisara.Do sada je uvek opravdao ono uzdanje, koje su imali u njega njegovi milostivi zaštitnici u Brajkovcu.Ako bi se to uzdanje kadkod i uzdrmalo suvišnim kakvim zahtevanjem od strane njegovih pretpostavljenih u opštinskom uredu a u zvaničnim poslovima, gospođa beležnikovica zna uvek da ga održi u status kvo.No on sam još uvek ne zaboravlja svoj „viši poziv“ pa stoji u Brajkovcu još uvek samo kao ono ptica na grani, te čeka zgodan trenutak, da prne opet u svet,... u viši svet.Samo da mu se dočepati Novoga Sada ili Beograda, da se preporuči upravi narodnoga pozorišta, pa onda – evo sreće i za njega i za srpsku pozorišnu umetnost!Gospođa beležnikovica će za ljubav gospodinu Jakovljeviću.Mladi grk Brajkovački će, jer je taki duh vremena.Beležnik veli: „Neka bude i u paklu vašara!“ Blagajnik misli: Kud svi Turci...„Naći će se i još kogod.Zvezde na nebu pevačkoga Brajkovačkoga društva“, reče pisar, biće gošća gospođica Darinka („Izvrsna pevačica!“ reče za nju Jovan Jakovljević) i gospođica Jelena popina („Bez njene možemo ni maći!“ reče za nju učitelj Milan Knežević).Ali te dve „zvezde“ treba tek zadobiti. Branko Stajić posle onih reči, što ih je imao sa svojim ujakom, pop-Stevom, tako se bio rasrdio, da je u jedan mah hteo da ode iz Brajkovca.Nego dobro, te to neje nikome kazao, jer bi morao javno i povući reč na trag.A povukao bi je za celo, kao što se veći u sebi povukao, kad se sastao s Jovanom i učiteljem, te video, kako, osobito ovaj poslednji oduševljeno radi, da „Brajkovac propeva u Brankovoj svečanosti“ jer „treba narod uvući unutra!“ Povukao bi je tim pre, što se uverio, da se i sama gošća oduševila za „tu ideju“, što bi rekao Raja Jovanović, pa makar pop Steva digao „i kundake i kondake“ protiv „omladine, što samo izumeva ideje.“ U Brajkovcu je to sad na dnevnom redu. Pa i gospođa Nata i gospođa Rašićka, kada su jedna drugoj pravile „fizite“ nesu mogle a da se ne dotaknu Brajkovačkoga pevačkoga društva. – Našem učitelju ma štogod padne na pamet! primetila je gospođa Jelisaveta. – Pa to je lepo! – rekla je gospođa Nata. – Neka se mladež proveseli! To je najposle i gospođa Jelisaveta morala odobriti, (da je varoškinja ne nadmudri): – Da Bog me, mladež treba da peva! To je gospođa Rašićka našla za dobro, da izvije, kada je došla, da vrati „fizitu“ Slavnićki, ako je opet vazdan razloga imala, da navede protiv toga, kada je gospođa Nata bila najpre kod nje, a protivnih razloga je, po njenu, od neko doba, tajnomu mišljenju, dosta, kada što pokreće Brajkovački učitelj. Posrkale su belu kavu, pokusale su nekoliko poljupčića, prelomile nekoliko muškacona i drugih takih poslastica, što se, po seoskom gospodskom običaju, iznose pred „fizite“.Nahvalile se i nakoštale svega. Deca, Jelena i Darinka, nestrpeljive, pa otišle, da se zabavljaju na svoj račun. Starije ostale za stolom, pa, kad ušle u pravi razgovor, uzele da prevrću listove u debeloj knjizi svoje prošlosti.Oh, Bože moj!Ta svaka ima dosta štošta da prevrne, dosta da spomene i mrtvih i živih, i kada se zbije u samoću, a kamo ne će, kad ih ovako više, pa jedna drugu podseća.Tek udovice!Pa bi dobre mame, da prozru malo bar i u budućnost, makar da otškrinu krajičak neprozrive koprene, koja tako jogunasto skriva, kao zmija noge, tako neumoljivo taji, što bi svaki tako rado hteo da zna. Da Bog me, da su prorešetale i na sitno i na krupno rešeto i sadašnjost.Tako gospođa Rašićka neje mogla da propusti, a da ne spomene, kako neki viče na nju, da je božem ona otuđila pop-Stevu od njegove sestre, da je ona isterala Tinku iz pop-Stevine kuće. Ta, koliko me je – veli, – reči samo stalo, dok sam ga nagovorila, da pozove Branka k nama, i da mu pošalje novaca, da amo dođe, te da se momak malo odmori, pa i svoju mater poseti!...Najposle, svetu se ne da ni usta zapušiti, ni dosta kolača namesiti...Ceo svet, za Boga zna, za što je Tinkin muž propao i zabludio u svet! Isto tako neje mogla, a da ne uhvati priliku, pa kaže, kako joj je milo, o, Bog zna, kako, što je njena Jelena tako sretna bila, pa bila u stanu u tako dobroj kući, kao što je gospođa– Natina.Pa, Bog zna, kako joj je, milo što je u Darinci stekla tako valjanu, tako iskrenu drugaricu,... o, Bog zna, kako joj je milo! Naravno, da i gospođa Nata, a osobito gospođa Katica, – ta, ona bar dobro poznaje Jecu Rašićku, – naravno, da su i one bile isto tako iskrene i isto tako slatke prema njoj; pa joj dale omirisati, kako se i njih ne tiče, šta svet govori; one žive, dakako, za svoju decu, pa – vidi Bog!.. Darinka se i Jelena uhvatile ispod ruke, pa hodaju ispred gospođa-Katičina dućana na ulici.Njih dve ne zanima razgovor udovica.A imaju i one, da pretresu malu svoju knjižicu iz svog đakovanja i drugovanja. Deca rasla dve godine naporedo u dobu, kada duša najvećma prijanja; pa gotovo prirasle jedna za drugu.Pa imaju, o čemu da i razgovaraju.Jeste, da razgovor njih dve neje zadro u ozbiljan život; ali je iskren i prost.Obadve još u onom dobu devojačkom, u kom poslednji boj bije između sebe narav i vaspitanje. I Zorka se obesila Darinci o ruku, pa skakuće pored njih.Pa sluša kao žedna, kako njih dve pripovedaju o školi, o igranju, o besedama, o promenadama...I nju će mati dada na jesen kod tetka–Nate u varoš, pa da i ona ide u višu devojačku školu.Te radosti, tog podskakivanja od nje!...Zorka već čita čika– Jovin list, što joj poklonio braca Jovan; a zna mnogo i na izust.Pa biblioteka njena broji već i desetak koje „Darova dobroj deci“ od čika Steve, koje raznih Polaženika i Spomenika od braca–Radovana, braca–Jove, i drugih „čika“ i „braca“. Ponda i pored Zorke neje mogla Jelena, a da se ne pohvali, kako joj ipak mio Brajkovac, jer je do pre mladi učitelj, gospodin Knežević, često dolazio k njoj...To neje bilo ništa strašno, al su obe pocrvenele. A mali Vladimir natukao kalpak na glavu, pripasao đordu o bedro, što mu donela tetka i seja iz varoši; pa uzjahao tanku bedeviju, što mu izvukao iz trske braca Rada sluga, pa je ljuto zauzdao i podlančio, te je šiba trostrukom kamdžijom i zaigrava pred iskupljenim svojim vršnjacima.A ovi zavidljivo gledaju, gledaju i dive se... – O-o, lepo, gospodo!Lepo od vas! – povika na jedared Jelena trojici mladića još na po puta. – Od kad mi ovde hodamo a vas nema! Jovan, Branko i učitelj se uputili devojkama. Koliko Jelena slobodna, pa kojim korakom ona trojica njima bliže, to se Darinka većma stiskuje uz Jelenino rame, kao da bi da se skrije. – Nesmo mi zabadava izostali toliko, – odgovori Branko. Kad pristupio devojkama, lice mu se zažari.Pogleda to u Jelenu, to u Darinku, a pogled mu nesiguran skliznu na stranu, kao da ne sme da se zadrži ni na jednoj ni na drugoj. – Izašao je proglas Karlovačkog i Bečkog odbora: U druguje nedelju prenos kostiju Branka Radičevića! – doda Jovan. – Rešeno je, da se prenese na Stražilovački vis.Pa smo zaključili s ovim pobrom... (Gospodin Milan Knežević, naš učitelj! – prikaza Jovan učitelja Darinci.)...Zaključili smo, da sa što više naroda i mi odemo odavde u Karlovce na doček. – Milo mi je! – odgovori Darinka na prikaz Jovanov, pa pruži ruku Kneževiću i neusiljeno se rukova s njim. · Knežević se rukova i sa Jelenom, kao sa starom poznanicom. – Nego još nešto! – dodaće Branko. – U ovu nedelju ćemo i mi ovde da držimo svoje selo u korist prenosa i spomenika Brankova, a više toga radi, da upoznamo naš svet bolje sa pesnikom srpskog narodnog jedinstva. – To je lepo! - kliče Darinka, a lice joj planu od oduševljenja. – Nego morate nam i vi pomoći! – reći će Branko, pa upotrebi tu priliku, da stane pored Darinke. – Pa kako vam mi znamo pomoći? – pita Darinka, pa iskreno okrenula lice njemu. – Vi ćete pevati s nama. – Oh, Bože!Ta, to je kratko vreme.Danas je utornik, a eto za čas nedelja.Što to niste pre počeli? – Ništa ne čini.Gospodin učitelj će nas naučiti Brankovo kolo... – To već znam! – kliče i opet Darinka, i još većma je poli plamen po lapitima. Tim bolje!Zorčica će deklamovati onu čika-Jovinu o Brankovoj želji; a jednog od mojih đačića počeo sam da učim Ajdukovu pesmu, – dopuni učitelj. – Je l, Zorčice, ti već znaš tvoju pesmu? – Znam, znam, gospodine! – zaradova se dete. – Idem,... sad ću ja odmah... Neje imala kada ni da dovrši, što je u radosti htela reći, već najpre poskakuta s noge na nogu pa, kad joj se i tako sporo učinilo, zaleti se u kuću. - Gospođice Jelena, bez sumnje i vi ćete nam pomoći.Vi tako lepo pevate, – primeti učitelj Jeleni, a do nje se našao. – Moram najpre pitati mater i čiku.„Ja ne znam za što, ali čiki nije nešto pravo.Sve veli, kad čita novine: „Ja ne znam, što se tolika huka i buka digla za tog đačića;“ a na nekakvog Mušickog i Rajića, ne znam, niko ne osvrće ni glave!On se čudi, kako da to više vlasti ne zabrane.A kao da se tvrdo uzda, da će, ma u poslednjem trenutku, i zabraniti. – O, moja će mama meni već dozvoliti, – odazva se Darinka. – Njoj se zdravo dopada Brankovo kolo.Ja sam učila u našoj višoj školi našu književnost, pa sam i mami čitala o Branku i iz Branka.A i pokojni tata, kaže, tako je sve nešto spominjao i Bošnjaka i Srbijanca i Hercegovca i Sremca i Bačvanina i Dubrovčanina i ove i one; pa je uvek, kaže, govorio, da je to jedno i treba da bude jedno. Zorka već opet dotrčala s knjigom u ruci, pa govori reči poznate „Brankove želje“: Darinka hoće da joj pomogne, pa se.Uplete i ona: „Prvi sanak mira večitoga.. A Zorka nestrpljiva, pa završi poslednjim stihom: „Srbadijo ne bilo ti prosto!“ Svi prenuli u smeh. – Znam ja, znam sve do kraja! – pravda se dete, a zastidela se. – *Celo ja znam; samo još koji put da pročitam...Je l braca, – okrenu se, kao čigra, u zaštitu Jovanu, – još imam sutra, pa prekosutra, pa natkosutra, pa još jedan dan, pa nedelja?Je l? U tome se otpustila Jelena i Darinka; pa se ona nađe između Jovana i Kneževića, a ova između Zorke i Branka.Zorka presavila svoju knjigu, pa čita svoju deklamaciju.A Darinka će zapitati Branka: „Hoće li ko govoriti štogod tom prilikom?“ – To je breme palo na mene, – odgovori Branko. – Aha!Držite se!- reče mu Darinka, te mu, bojagi, popreti svojim prstićem.Branka prođe nešto skroz, kako mu se dopade u taj mah devojče. – Što ćutite?...Bog me, nije lako, ja mislim, govoriti pred prostim svetom! – Vi me još većma plašite, te mi sad tek dolazi pred oči sve veća teškoća bremena, što sam ga se poduhvatio u najboljoj volji. – Nemojte se plašiti, gospodine Branko, – reče Darinka, kao da joj žao, ako je zbilja tako, pa ga čisto teši. – Ja sam uverena, da se ne ćete postideti. – Hvala vam!Vi tako umete i da hrabrite, da sam sad opet slobodniji. (Ponda se zatrča, te dodade:) Vi ste anđeo hrabrilac! – Molim, molim, gospodine, – odgovori Darinka, a zastidi se, – Ne stoji vam lepo, kad laskate,... ni malo lepo.Krivo mi činite, kad mi takva pojma o sebi ulevate. – Zbilja, obori devojče oči, kao uvređena. U Brankovu srcu uzavre.Pocrveni, pa mu i samom krivo, što, eto, izbaci nešto nalik na „kurisanje“.Zastideo se...Jedva se pribra. – Gospođice Daro, – reče joj tiho, pa tako iskreno, svojski, a tako pokajnički, da ona podiže opet k njemu svoje mile očice i milokrvnoga pogleda. – Ali ne moga odoleti njegovu pogledu.Oseti, kako joj u oči suhnu neki plam; a na zenici joj zatrepta duga, te ih odmah obori. – Oprostite! - prošaputa, al ne podiže očiju... Dobro te se u tome pomešali s ostalim društvom.Učitelj i Jovan, a i Branko pristao uz njih... uneli se, pa dokazuju Jeleni, kako mitronosni pesnik omladine svoga doba, Lukijan Mušicki, i učeni arhimandrit Jovan Rajić, komu, kažu, petnaest puta nudiše vladičansku mitru i on je petnaest puta odbi, da može mirno u svojem skrovitom Koviljskom manastiru pisati bogoslovske knjige i istoriju Srba, Bugara i Hrvata,... kako ta dva književna velikana starije naše književnosti nesu nekakav Mušicki i nekakav Rajić, kao što je Jelena malo čas bila rekla, nego ljudi, kojih će zasluge po srpsku književnost ostati trajne, da ih zbilja ne potamnjuje ni slava mlađanoga Branka Radičevića.Neobični dar, neumorni trud i suvremena učenost i Rajića i Mušickog dugo će ostati uzorom omladini, koja ima da se uči; a dela njihova biće vazda na ugled, kako valja ljubiti svoj rod i svoju veru. Nego Branko Radičević duboko je zatalasao najvrelije osećaje srca i duše srpskog naroda svojim lakim pesmama, opevajući mu razumljivo i sa žarkim rodoljubljem viteška dela naših predaka, staru slavu i nove nevolje od Nemanje i Kosova do današnjeg dana; pa je pošalicama i mladačkim nestašicama dirnuo u živac i mušku i žensku omladinu narodnu; ta što je najglavnije, uz starinu Vuka, kao đenijalnog skupljača narodnih umotvorina, i učenoga đaka Vukova, uz Đuru Daničića, kao naučnog obrađivača tog bescen—blaga, udari prvi u strune narodnih gusala, pa čistim srpskim narodnim jezikom, kakvim niko još pre njega, a poput jedre i zdrave narodne poezije, pesmom, kao najzgodnijim oruđem, prokrči puta u književnosti našoj prostom lepom nam narodnom jeziku.Neka danas strogi kritičari i estetičari i osuđuju neke njegove stihove, kao da su puka proza i krparija, tek bez njega ko zna bi li od mah dobili pesnike kao što su Zmaj, Đura Jakšić, Vladislav, Šapčanin, Laza Kostić i drugi.Jezik narodni prezreli behu u ono doba svi i manji i veći književnici, pa i sam Rajić i Mušicki, čak i neumrli pesnik neuvelog Gorskog vijenca, vladika Rade Njeguš, ne beše po sve toga slobodan, – ta već zagrozi opasnost, e dugo prost narod ne bi imao nikakve koristi od štampane i pisane knjige svojih učenih sinova, na koje, siromašan i onako, troši svoje silno blago.Možda je i tragična sudbina, prerana smrt toga đenijalnog mladića uveličala simpatije narodne.No bilo kako mu drago, Branko Radičević sjaće za večita vremena kao treća zvezda uz Vuka i Daničića na osvitku nove nam književnosti narodne.A to je ono, što je i najozbiljnije srpske naučnike pokrenulo, da s omladinom zajedno ispune skromnu želju pesnikovu, da mu prenesu poslednje zemne ostatke na vis ubavoga Stražilova, koje mu, za đakovanja još u Karlovcima, tako beše omilelo.To je ono, što treba da izmiri, a u ideji Brankovoj, sve bez razlike i politične i društvene stranke, koje vru u našem javnom i društvenom životu, a pošteno misle. Jelena je slušala sve to pažljivo.Je li što shvatila i upamtila, to je – u božjoj ruci!Ali je bar tvrdu veru dala, da će sve i sva poraditi i kod čike, pop-Steve, i kod matere, gospođe Rašićke, kako bi joj dopustili, da i ona peva na Brajkovačkom selu u nedelju. Ako gospođa Jeca što ne izradi, misli u sebi Jovan, ne pomogoše kod pop-Steve ni najubedljiviji razlozi.A Knežević i opet ne propusti, da ne primeti, kako bi mu vrlo žao bilo, da Jelena ne zapeva s njima, jer – njen glas tako mu je potreban u zboru, da gotovo bez nje ne će moći biti ništa. **...*Udariše i krave iz polja.Ili se kravar danas bolje požurio nego obično, ali su se zbilja fizite kod gospođe Nate i Katice malo duže pozabavile, tek, eto, brzo prođe vreme, kad se obično i gospođe seoske vraćaju kući iz posete.Pa sad se tek diže gospođa Jeca sa svojom kćerkom, da polaze kući.A otpratiće ih Jovan, Darinka, učitelj, Zorka, pa, naravno, i Branko. Saleteli svi, što god ih je, gospođu Rašićku, da dopusti Jeleni, da peva na selu. Na učiteljevo milostiva, koliko joj godilo, ipak se namrgodila.Ali koje Jovanovo razlaganje, a najviše kanda Brankova reč - izradiše svoje.I pop-Stevina Jelisaveta dade se obrlatiti još do kuće, da će založiti svoju reč. – Vidićemo još, šta će reći pop Steva? – reče ona, pa se nasmeši. Bojagi! – pomisliše svi muški u jedan mah kao po dogovoru... Za Brajkovački pevački zbor, dakle, bili su svi uvereni, nema opasnosti, da će morati pevati bez gospođice Jelene. Sutra posle podne odmah je prva vedžba pevačka. Kad je Darinka to veče sela u odar, da legne pored Zorke, dugo joj se pogled prikovao na ikonu svetoga Nikole, što visi u pročelju. Usne joj šaputahu iskrene molitve.Stenjak u sveći na stočiću pored postelje zadrhta.Na lice joj ili zbilja pade senka neka, ili joj zadrhta nešto oko usana.Dubok uzdisaj joj se ote iz grudi.Prekrsti se posle tople molitve.Ali se trže, kad joj vitice tek spletene, a ne pridevene spadoše na punahna bela pleća. I nehotice se okrenu Zorci.Dete spava mirno i tiho kao anđelak.Rumen je prelila po obraščićima.Nigde na licu traga sumora, nigde znaka kakva nemirna sanka.Ako sniva, sniva za celo o svojoj deklamaciji, o „Brankovoj želji“. Darinka se naže nad njom.Pritište vreo poljubac na vrele joj usnice.Dete otvori oči, nasmeši se, pa raširi svoje gole ručice, te je zagrli. – Zar ti još ne spavaš, sejo? – Evo, sad ću i ja. Darinka duhnu u sveću.Ugasi je i leže.Neko vreme držahu je Zorčine ruke oko vrata, dok ne klonuše i opet u sanku.Darinka se dala u misli.Beše to čudno osećanje, što je obuzimaše tog večera, osećanje prema nečemu neizvesnomu, gde se radost i slutnja sliva u jedno, kako još nikad neje osetila bila; ali tako prijatno, tako slatko, da joj se preli tuga po srcu, srce joj ote mah, suze same poleteše na oči.Suze lete, a na usnama joj lebdi osmejak sretan, blažen.S osmejkom tim zagrli je i san... Gospođa Katica u drugoj sobi metnula u postelju maloga Vladimira.A ona i gospođa Nata sede još, pa razgovaraju o koječemu i prežvaću današnji razgovor, što su ga imale s gospođom Rašićkom. – Mudra ti je to zverka.Ko je ne zna, skupo bije platio, – veli Katica za gospođu Jecu. – Medom zaliva, a da lizneš, očemerila bi se. – Šta će sirota udovica!Našla sebi siguran krov, pa ga čuva kao svoj rođeni, – primetiće gospođa Nata. – I čuva ga bog me; pa ima i za što.Nek ljubi i stope pop-Stevine. Čujem... vidila bi joj kći varoši i lera, da nije pop-Stevina džepa! – Nego ja ne bih rekla, da je to dete rđavo, veli Nata za Jelenu Rašićku. – Nije; al ona će načiniti od nje koješta.Kad je jesenas došao Knežević za učitelja, to nije bilo dana, da taj nije bio ma na prozoru s devojkom.Molim ja tebe samo, je li to lepo, da devojka, reci još derište,... ta, da bog me, šta je šesnaest, valjda, ni punih šesnaest, kao što je bila,... pa da joj se momak veša na prozor?Kakva je ona mati, kad to gledi svojim očima?Zar ne bi bolje bilo, da je uvela u kujnu, pa nek uči Lepo je dati dete i u ler i na vaspitanje; ali treba, Bog me, ženskom detetu još mnogo više kućevna vaspitanja.Kakvo je to vaspitanje, kad mati sama, tako reći, dovlači kćeri kurmahere?Treba joj! – Šteta za dete.Dobra je srca.Ja je znam.Imala sam prilike dve godine, da vidim, kakva je.Otvorena mi se svidi.Šta nas je puta nasmejala! – Tim više, – sudi Katica, – treba paziti na tako žensko dete.Ali ta, čini mi se, više pazi na svog pop-Stevu.Maći mu se ne da.Ona baš istera odavde učiteljicu.Mal ne svište devojka od njena zajedanja.Pa tako sad i nemamo nikakve...A kad čovek i ode u Karlovce, ako i poseti svoju sestru, misliš, da sme to njoj kazati?Bože sačuvaj!..Sad se popa nešto koška i s učiteljem.Biće i tu njena masla.A momak valjani vredan, kako samo može biti.Rekla bih, ne miriše više ni učitelja.Hm, hm,!Ne znam, za što bi Tinkina sina trpila Jeca u pop-Stevinoj kući?Vidićeš samo, biće tu...!Učitelj je sad mali za njenu ćer.Pobrinula se ta dobro i za sebe i za nju.Znaš li ti, da će ona izraditi kod pop-Steve, da sve pripadne njoj i njenoj kćeri?Dve hiljade joj je pisao, čim je ušla u njegovu kuću.Dve hiljade je uložio u Rumskoj ili Mitrovačkoj štedionici na detinje ime.A otuđiti ona rođenu sestru od rođenoga brata!Sad se nešto prodobrila.Pa kako je došao Tinkin sin, i još pre nego što će doći, ne možeš je viditi.Od pre to malo koji dan, da je nema k meni.Nego, valjda, kad je vidila, da je moj Jovan za nju kiselo grožđe, a ona okrenula opakliju...I sada, dakako, nije imala kud, nego ti je vratila „fizitu“; al... Ako je gospođa Rašićka i mislila, pa, možda, i uverena bila, da je u taj par predmetom razgovora ona, neje to veliko zarezivala.Gospođa Jeca se ne osvrće na to, što će reći svet; jer dobro zna, šta o njoj taj svet može govoriti.Ona, što kaže i sama, rinta i radi u pop-Stevinoj kući kao crv.A ume, da udesi, da to, što radi, ona i uživa; pa što radi, zna, da za sebe radi. I da je kogod rekao pop-Stevi, da neje sretan, ili da se podao Jeci, on bi mu odgovorio, kao što toliko puta veli; – Ja sam gospodar u mojoj kući.Ja sam sretniji, nego mnogi moje bratije sa prvom svojom suprugom. – Nisi pop, Stefane, ako ovog uču ne izbaciš iz opštine, – reći će večeras gospođa Rašićka pop-Stevi, naravno, posle nekog zgodnog uvoda. – Taj mi se uvukao već u nos: Ova naša– veli Rašićka za Jelenu, svoju kćer, – još je nevina, dete je; a on prepreden kao vrag. (Ponda okrenu drugi vetar).Za Boga, Stefane, – udari gospođa Jeca kroz plač, – ništa se ne brineš za dete.Još mu nisi ništa govorio.Ta, za ime sveta, ujak si mu, mora te poslušati... (Utre suze, pa promenu glas:) Trista ga vraga, kad ja što hoću, to mora biti iz oka iz boka.A ti nisi čovek, da ukrotiš svog sestrića.Ti si gospodar u kući, ti drmaš opštinom, pa.. – Sto mu muka!Da, ja sam gospodar u kući, pa će biti onako, kako ja hoću.Da, ja sam gospodar u opštini, pa... (Osmelio se tako pop-Steva, pa govori bez zapete.) Ja sam već zamesio poparu učitelju.Ne vodi ti brige, Jelisaveto. Jelisaveta se malo raskravi, pa se čisto rakolji oko pop-Steve: – Šta misliš, Stefane, kad nam dođu deca o vagaciji kući?..Katica Jakovljevićka mora pući od jeda.Misli, ko je kao ona, što ima sina gospodina!Još sad se onevidila!Pa tek ona varoška uspijuša! Popa se sve trese gojazan,:kako se smeje.Vidiš ga samo, klima glavom, i razvukli mu se brci, ali ne daje, glasa od sebe. – Da Bog me, da je gospođa Rašićka uzela sad zgodnu priliku, te dokazala pop-Stevi, kako ne treba da vređa Aleksandra zbog njegovih omladinskih nazora.„Sad je omladinsko vreme!“ – I ti, Stefane, bio si nekad omladina... – Nikad; nikad.Mi smo bili u svoje vreme junost ili mladež, pa dobro bilo.Od kad dođe ta omladina, ne znaš, kakva je vera. – To ti je jedno i isto.Kaži mladosti junost ili omladina, mladost je mladost; starost će joj uvek zaviditi i roptati na nju.Potok huči i buči, pravi više buke nego Dunav.Pa tek kad poleti bujicom!E, pa vidiš, omladina ti je kao potok: a ovo, što su sad naumili, kao bujica.Posle bujice biće potok opet potok, ali mirniji nego u bujici; samo će ipak ovde onde prokrčiti sebi, lakše puta, gde bez bujice nije mogao.Biće i među vama posle bujice omladinske vas više, koji ćete priznati, da omladina ima pravo, kad se uverite, da nije onako strašna, kao što vama izgleda, kad se zahuka. – Da Bogme, da bog me, kad ste se i vi ženske uspalile za omlatinom!- veli popa smešljivo; a gospođa Jeca ga vidi, da je sad već mekši od pamuka. – Omlatina omladina, alezajnc (sve jedno), Stefane; Jelena će pevati na selu i ići će sa mnom u Karlovce na svečanost.Je l da ti je pravo?U goste ćemo kod Tinke.Vreme je.Nije lepo, što me toliko već, kako smo zajedno, nisi vodio k njoj. Pop-Stevina Jelisaveta pogladi jednom rukom popu po bradi, a drugom mu nasu u čašu hladnog teočinca i nasmeši se na njega. On je zagrli oko vrata, izdiže čašu spram sveće.Misliš, bezbroj rubina razdrobio se u čaši, pa gori.A popa gledi u njih kao stari znalac, pa se smeje.Vidiš ga samo, trese se gojazan, začkiljio očima i razvukli mu se brci, al ne daje glasa od sebe... Dok njih dvoje tako u staklenom hodniku uživaju letnje veče u razgovoru i teočincu, Jelena je u svojoj sobi.Neje palila sveće.Otvorila širom prozore, pa sela pored prozora.Naslonila glavicu na ruku, pa miriše mirisni večernji čisti vazduh.Pogled joj se otme na osvetljena dva prozora u onoj lepoj kući s one strane potoka.To joj je najmilije za sve vreme, kako ustane, pa dok ne legne.Ovim časima raduje se Jelena ceo dan.Što bliže to doba, njoj srce sve jače kuca.A kad već dođe, i da sedne na svoj prozor, nestašni đavolak s leve joj strane u grudima hoće zar da iskoči; toliko se puta zahuka, došao je već pod grlo, a to se oteo tek samo dubok uzdisaj.Srce bi na tom uzdisaju teškom da poleti.Oh, poletela bi Jelena i dušom i telom!Ali mora da ga pritiskuje rukama.Ponda skoči sa stolice, prođe dva triput po sobi.I opet doleti na prozor, pa odmah upre pogled opet na osvetljena ona dva prozora s one strane potoka u lepoj tamo kući. Tamo je večeras Branko i Jovan.Čim su večerali, došao je Jovan po Branka, pa su otišli k učitelju.Neko su vreme hodali bili van sela.I sad, eto, sede i razgovaraju se, kako će što bolje da udese selo, što ga spremaju. Do jako bi učitelj obično uzeo svoju violinu, te do neko doba izvodio iz nje kakve melodije. Jelena bi se zanela za njima, te bi čas udesila, pa tiho pevušila uz uzdrhtale zvuke, čas bi pustila srcu na volju, pa bi se slatko, slatko isplakala. Ali joj krivo, što večeras toga nema.Oseća užasnu prazninu, pa joj krivo na ceo svet. Malo još potraja, pa se prijatelji raziđoše.Ispred učiteljeva stana začu se u tri put. – Laku noć! Jovan i Branko se odvojiše.I ode svaki svojim putom. Jelena pritvori kapke na prozorima i uvuče se unutra. Niko je neje primetio, ne samo što se i sama za vremena skrila, već i pun sen okrugle bagreme, jedne od onih, što su zasađene u redu pred pop-Stevinom kućom, sa svim sakrio od mesečine, pa poklopio ceo prozor kao po porudžbini. Branko prođe pored prozora, uđe u dvorište i ode u svoju sobu. Iz one lepe kuće s one strane potoka začu se divan muški tenor. Jelena poznaje taj glas. Učitelj zapevao Brankovu pesmu: „Gusle moje, ovamo– te malo!“ Devojče od mah stade opet na prozor.„Oj, puno je i prepuno sreće!“ podviknu učitelj iz sveg srca, e, zaista ćeš mu i poverovati, da mu srce hoće već da pukne od sreće. Jelena zadrhta.Proviruje nestrpljivo iza kapaka na prozoru. U tome umuknu učiteljev glas.Sveća se ugasi, a iza ona dva prozora zavlada mrtvi mrak.Devojče se sa svim dalo na prozor, misliš, poleteće. Na jedared začuje tihe korake pod prozorom; ali, rekao bi, još većma čuje, kako joj jako i naglo bije rođeno srce.No ipak oseti, da neko blizu zastade i kucnu u kapak. Kapak se diže.Ispod njega proviri najpre mala bela ručica; pa se od mah za njom ukaza mila glavica sa crnom punom kosom i u glavi dva garava oka. Učitelj se stiskao uza zid pod sen.Dohvatio belu pruženu ručicu, pa je pritiskuje na žedne svoje usne. Drhće Jelenina ruka, kao da je trese troletnica. – Jelice, – šapće učitelj, – što drhćeš? Jelena ne ume da odgovori.Grlo joj je steglo. Nema snage da progovori; a ne oseća se moćna ni toliko, da uzme svoju ruku na trag, niti da njegovu stisne, već mu je podala, pa je on ljubi i miluje po miloj volji. – Bojiš li se možda koga?— opet učitelj. Jelena jedva promucava: – Od kad vas čekam. – Dušo, zar još „vi? Jelena se zastidi, – Ne srdi se; nemoj da se srdiš.Ja se uvek zabunim. – Preleteo bih bio; ali nisam mogao pre. – Ja bih te čekala celu noć. – Veruješ, da ću doći; je l? – Nisi nikad slagao. Knežević joj i opet uze obasipati ručicu poljupcima. – Mati je dopustila, da dolazim na pevanje, – veli Jelena; ali mi je žestoko zapovedila, da izbegavam s tobom razgovor. – Za što, dušo Ne znam.Ja ne razumem njeno ponašanje.Ali je strašno ljuta na tebe. – Je si l joj se ispovedila— pita je učitelj. – Nisam.Ne smem.Bojim se, zabranila bi mi sa svim, da se i sastanem s tobom...· Da joj kažem, kad se vratimo iz Karlovaca sa svečanosti! – Ja ću joj sam reći. – Ne ni po što.Ne, bar dok je tu Branko.Učitelj se zamisli. – Šta misliš?Valjda nisi došao amo, da misliš!Pripovedaj štogod, – veli mu devojče ljupko, pa mu privuče sebi ruku. – Kaži mi štogod lepo, kao što ti umeš. – On je od neko doba vrlo zaćutao. – Ko? – Branko. – Pa, on najviše ćuti.Samo kad se prepire o čemu s čikom, onda vidim, da ume i više koju reći.Ali uvek Branko ima pravo. – Da, da, Branko ima pravo, da Bog me, – reče Knežević i trže ruku. – Šta je tebi? – pita iznenada Jelena, pa ne pušta ruke. – Gospoda univerzitetlije uvek imaju pravo, dakako!U trinaest škola pocrpu oni kašikom svu mudrost. – I mati mu daje za pravo. – E, onda za celo ima pravo. Jelena ne primećuje gorki podsmeh u učiteljevim rečima. – Ja volim, kad se on s čikom pusti u razgovor, – opet će ona – on je tako dobar!Je li da je Branko dobar? – Vrlo dobar. – I mati ga voli. – Naravno, naravno.I vi, dakako, gospođice, primeti Knežević i istrže svoju ruku. Jelena htede da progovori, ali joj zasta nešto u grlu, pa gledi samo učitelja upitljivim pogledom. – Vi se zaista, gospođice, vrlo dobro zabavljate, – prebacuje joj učitelj; – u veče sa mnom, a danju s gospodinom Brankom. Devojče briznu u plač. – Mati mi uvek govori, kako treba da sam prijatna s njim i iskrena.Ja i ne mogu drukče niskim.A on i zaslužuje, da je čovek s njim iskren.Pa ja ga i volim kao brata.Ti si drugo što.Bože moj, za što si na jedan put taki? – Iza roglja se začu pevanje.Učitelj se trže. – Zbogom!Razgovaraćemo se. – Pođe. – Jelena ne čuje pesme ili ne će da je čuje. – Milane! – Viče Kneževića, a glas joj prekide jecanje. – Učitelj se ne osvrće. – Mile! – zadrhta opet njen glas po večernjoj tišini.Nema odziva.Samo vidi, kako učitelj odmiče, i čuje, kako oštro korača... Iza roglja se pomoli nekoliko seoskih momaka i devojaka.Bile kod krsta na igranci.Pa se vraćaju kući i pevaju: „Kad je Branko umir’o Stajić stao na prozor, pa nedahnimice sluša tu narodnu pesmu.Ne uzima na um, kako su žalosni ti stihovi, kako su nepoetično kazane tu misli; samo mu milo, što vidi, da narod zna za Branka, da je i narod osetio želju Brankovu.To veče će mu ostati u najlepšem spomenu iz života u Brajkovcu... Kad je Jovan došao kući, pođe i Nata i Katica, da spavaju. Katica ode najpre, da još jedared razgleda po kući, je li sve u svom redu. A Nata ušla u Darinčinu sobu.Nadvirila se nad Darinkom i Zorkom.Prekrstila ih oboje iznad glave.I za tim opet na prstima izišla iz sobe... U tom je i Branko legao.Počeo bio da čita.Našao negde na ormanu pre nekoliko dana još neku staru knjigu.Kad stresao s nje prašinu i otvorio je, a to „Život i priključenija Dimitrija Obradovića narečenoga u kaluđerstvu Dositeja: njim i s tim spisat i izdat." Kako se obradovao toj knjizi!Još kad je išao u prve gimnazijske razrede, mati bi, kad svrše svoje školske zadaće, iskupila decu, što su bili kod nje u stanu, pa bi pored narodnih pesama i drugih stvari čitali po nešto i iz „Mezimca" ili iz „Basana" toga neumrloga mudraca srpskoga. Tu knjigu uzeo Branko i večeras da čita.Ali, kao obično, kadgod je, bilo telesno bilo duševno, umoran, večeras tek više iz navike, da nešto pročita, pre nego što zaspi. Nego večeras mu se ne da da čita ni koliko inače u ovakoj prilici. Pred očima mu lebdi lik Darinčin; a u svim žilama oseća sve to jače, što više o njoj misli, neku bujnost, pa mu se čas razliva kao milota, čas ga diže, da nekud zar poleti... Malo za tim, pa je celo selo u snu. Osvanu dan, kada je valjalo otpočeti i Brajkovačkoj omladini, da se sprema, kako će u svom skromnom selu proslaviti spomen velikoga pesnika. · Još pre nego što će učitelj Knežević raspustiti decu iz škole, hodaju ispred školske zgrade Darinka, Jelka, Branko, Jovan, a uz njih trčka i mala Zorka.I njeno srdašce kuca neobično živo, jer vidi, da se radi oko načela, što ona, ako i ne može da shvati, ipak oseća, da je lepo i dobro, kad sene samo toliko raduje tom Jelena i Darinka, Branko i Jovan, nego im i mati i tetka Nata odobravaju i hvale smer.A najveća je njena radost, što će u toj velikoj svečanosti i ona da sudeluje. Pre nego što će sinoć deca polegati, u kući seka-Katinoj neje vi bilo o drugom čemu reči već o proslavi Branka Radičevića u Brajkovcu. Zorka neje dala ni o čemu drugom da se govori, nego o tome.Sinoć je već doučila sve, što neje bila potpuno znala.Samo će je donde još Jovan i Darinka poučiti, gde treba da raširi ruke, gde da ih metne na grudi, gde da ih skrsti, a gde glasom da jačim govori, gde opet tiše, i tako dalje.Danas je nekoliko puta pitala i bracu i seju, kad će, za Boga, već jedared to početi?Ali Jovan se odsmeje i odgovara se, kao da ima još vremena.A Darinka opet nema kade.Nego je ipak po neki put ispravi i opomene, gde kako treba.No za to Zorka mora da trčka za njom iz sobe u sobu. U Darinku ušao ceo dan neki nemir, pa ide po kući, kao da nešto traži.Do podne je još kako tako i prošlo; nego posle podne se oteglo kao ceo dan.Jedva dočekala, da crkvenjak zazvoni na večernje.Ponda je izašla na ulicu, da vidi, – kad će pop Stevan proći i vratiti se na večernje.No koliko joj zbilja stalo do pop-Stevana, eto, neje ni primetila, da on i ne ode na zvono u crkvu; neje ni primetila, da u Brajkovcu zvoni radnim danom na večernje, ako u opšte i zvoni, no najviše tek za to, da babica i kuma, ako bi se desilo tog dana kakvo krštenje, znaju, kad im treba doneti dete, da ga pop Steva uvede u sveto pravoslavlje i u knjigu kreštajemih.Inače crkvenjak odzvoni, pa hajd opet kući ili u vinograd za svojim poslom, ako ne ode u pop-Stevinu senicu, gde ovaj čeka, da mu se javi, ima li taj dan kakve dužnosti, to jest, da li je ta donela dete te i te mlade ili žene na krštenje. Kao da sunce Darinci sinu, kad ugleda Jelenu, kako žuri njoj.Dakle, već je tu vreme, da se ide na pevanje!Pa koliko Jelenu ugledala, toliko pred nju istrčala. Jeleni još neje nikad tako crno jutro osvanulo kao danas.Zaspala noćas u plaču tek oko neko doba, pa je spavala kao malo dete.Ali kad se probudila, pa se setila sinoćnjeg razgovora svog s Milanom na prozoru, kao da je nož probode kroza sred srca, pa joj se stište teret, sinji teret.Ceo dan se tuži materi, da je boli glava.A kad pošla na pevanje, pa je mati htede da zadrži zbog glavobolje, veli, da je sad sa svim prošla. Koliko je i Darinka uzrujana, ipak primeti, kako je Jelena bleda pa uzdrhtala. – Šta je tebi – pita druga drugu, kad se pozdravile i poljubile. Jelena ne zna, šta da odgovori.Stale joj oči, pa uprla pogled u Darinku. – Ne znam, – jedva promuca.Ponda doda življe:– Da vidiš samo! I uze Darinčinu ruku, pa je pritište na svoje srce.A srce joj lupa, da probije grudi. – Juh!Kao da si se uplašila? – primeti Darinka. Jelena joj u jedan mah u malo ne pade na grudi, da joj sve ispriča, da joj se izjada, da se zaplače u njenu zagrljaju, pa da obadve plaču. I bi tako, možda, bilo, da ne naiđe gospođa Nata, te Jelena dođe k sebi, da je poljubi u ruku. Naravno, gospođa Nata pita, šta joj radi mati.I tako pređe reč na sa svim suhoparne stvari. Darinka otvori vrata na drugoj sobi.Stala na vrata, pa viče Jovana: Hajde, braca.Vreme je! Jovan se protegli na kanabetu.Ostavi neki tumač kaznenoga postupka, što ga čitao, na stranu, pa pogleda u svoj sahat. Imamo još vremena!Kud vam se žuri? E, kako ti samo!A ne znaš, da nema još mnogo do nedelje? Vi ste muški uvek tako komotni!Tako i čika!Samo da ga niko ne dira! – našali se i Jelena. Gde je Branko? – pita Jovan, pa tek sad prebaci nogu, da ustane.Čini mi se, piše nešto.Ostao je u svojoj sobi, – odgovori Jelena. Ne vodi ti brige za gospodina...On će već doći, – reče Darinka, pa se kao trže i pocrveni, kad primeti, da je spomenila to ime na svoja usta.A oseti, da joj je ipak krivo, što neje i on došao, što neje našao za vredno, da dođe najpre ovamo, pa svi zajedno da idu.Ponda misli, a što i da dođe on amo?Valjda ga se tiče kogod ovde? Pa joj opet sada u jedared teško, koliko joj malo čas bilo krivo... Najposle se našli svi pred školskom zgradom i čekaju, da učitelj raspusti decu iz škole. Prižeglo letnje sunce, a oni hodaju pod štitovima. Darinka i Jelena se uhvatile pod ruku.Za njima ide Jovan s Brankom. Njih dve ćute.Jelena misli o svom jadu, a Darinka – ko da je zna?Još da se nije Zorka rašćeretala oko njih, išle bi kao osuđene. Jutros sam, – govori Jovan Branku, – zucnuo materi, kako bi bilo, da ostanem kod kuće, pa da prihvatim ekonomiju. Branko ga radoznalo pogleda. Kao da nije uzela ozbiljno,– doda onaj. Mislim i sam tako, – primeti Branko. U tom eto još jednoga mladoga čoveka, pa se priključi društvu.Veli, kad se pozdravi s muškima i ženskima: Čini mi se, požurili smo se ranije, nego što treba. Pa bolje pre ne? posle, – odgovori Jovan. Ali se ovaj privuče uza ženskinje.Prođoše jedan put duž zgrade, a on ne ume da počne razgovor. Hoće i naše selo da se proslavi, – beše mu prva reč.Od njih dve ne zna, koja da prihvati reč.Opet će on: Samo da nas posluži lepo vreme! Da Bog me! – odgovori Darinka, tek da iz učtivosti rekne što, kad već Jelena ne prihvaća. U planini, znate, može lako da se promeni Za čas kiša pljusne, – primećuje onaj. Bilo bi šteta, – opet će Darinka. Opet idu, pa ćute. To je mladi Brajkovački trgovčić, Ješa Dabižić.Po opaljenom licu i ispucanim rukama vidi se, da je vredan čovek.Ne bi niko rekao, da je Ješa bio nekad prvi momak među trgovačkom omladinom u varoši.Ali prošao vašar!Došao kući, da prihvati očevu radnju, pa se upeo iz petinih žila, da poradi, te podigne sermiju.Tek ne može, eto, ni on, da propusti, ada se i sam ne umeša u struju, što se zaošinula one godine po Srpstvu.Bio je on nekada u varoši stalan član pevačkoga društva i aranžer tolikih sela i beseda.Zna on, dakle, šta je to Srpstvo i rodoljublje, a od kako se zna, ispoveda se za člana srpske omladine i narodnjačke stranke, te drži redovno i narodnjačke novine. Nego zna Ješa, da spoji i praktično sa lepim.Mlad čovek je, do duše, i željan društva na selu.A vreme mu je, da pomišlja i na to, kako bi dobro bilo, da dovede domaćicu u svoju kuću.Pa to je prilika, kao i malo da se bolje pozna. Popina Jelena...Do duše, za gospođu Jelisavetu govore ne znam ovo ono.Ali devojka neje loša prilika za seoskoga trgovca. Tu je sad i ta varoškinja, Darinka.Poznao se s njom u nedelju, kad su izašli iz crkve: Poznao se pored Jovana. Koliko on,... a i mati mu kao pustila u uši. Idi, sinko, – veli. – pomešaj se i ti malo među svet.I onako slabo imaš kad posla sa sebi ravnima... Varaš se, moj Branko, ako misliš, da kod mene nije to ozbiljna namera, – nadoveza Jovan na razgovor svoj s Brankom, kad ih ostavi mladi trža. – Prosto, meni se moj poziv ne dopada.Ja nisam za advokata. Položi sve ispite najpre; ponda će mo se razgovarati, – odgovori mu Branko. Jovan malo pocrveni, pa zatrepta očima. Branko i sam oseti, kako je oštro to rekao, pa ne će ni da mu pogledi u oči.Ali tek opet doda: Pa ako onda to učiniš, skinuću ti šešir do zemlje.Nemoj da se i na tebe primeni ono: Koga mrzi da radi, taj je večito nezadovoljan sa svojim pozivom, i zna uvek milion razloga da nabroji protiv pravca, kojim je pošao.Izađe učitelj, pa ih sve pozva, da odu u njegovu sobu. Sad ću ja decu pustiti.Nego moram malo i školu otvoriti, da uđe čista vazduha unutra.A možemo tamo baš i učiti.Prijatnije je hodati na čistom vazduhu.Ali ženske goni neka radoznalost, da zavire u sobu muškarca neoženjena. Darinka, do duše, misli, tu je brat, Jovan, pa, kako on hoće.Ne će se, valjda, pokazati ne znam kakva. Jelena pretrnu. Učitelj se na nju tek osvrnuo. Ali niko ne primeti njenu nepriliku, jer sad evo i beležnika sa blagajnikom, a sa beležnikovicom ide opštinski pisar. S druge strane dođe crkvenjakov sin, kolar u selu, sa svojom sestrom, dva možda, po najbolja pevačka člana u Brajkovcu.On obično drži levu pevnicu, a učitelj desnu.Ona vodi opet sve pevačice u Brajkovcu, pa zna i crkvene skoro kao i brat joj. I tako se iskupilo prilično društvance za pevački zbor. Sve to učitelj pokupio i nagovorio, da se združe. Odoše u učiteljevu sobu Najviše se obradova tomu baš Jovan. U pročelju između oba prozora visi u učiteljevoj sobi lik Branka Radičevića.Učitelj ga već nabavio, uokvirio i ukrasio njim sobu.Ali to je i jedina slika u celoj sobi.Uza zid je postelja i na njoj violina.Nasred sobe sto, i po njemu razbacano to knjiga, to hartija, mastionica, pera, istrinjena duvana, palidrvca i tako dalje.U uglu pored peći par cipela, a o zidu vise o klincima jedne čakšire, stari šešir i zimski kaput.Inače jako upada u oči praznoća i nered, kakvoga vole mladi neženjeni. Muškarci ponudiše ženskima one dve stolice, što se zbliznile u učiteljevoj sobi; a od njih neki posedali na odar, drugi stoje. – Treba da oženimo ovoga našega učitelja!-- primeti gospođa beležnikovica, ili što je naišla na taki nered, ili što je tu Jelena, pa da je pecne. – Vi ste sretne ruke, gospo, – uhvati Dabižić kao u šali. – Ja bih vam se rado bacio pod okrilje. – Gle, gle grčeta! – našali se pisar. – Bili?Od kad se ja okljuvam, pa... – Za tebe bi šteta bilo.Ti nisi rođen samo za sebe, već za... viši poziv, – prebaci Ješa pisaru, al ne znaš, govori li zbilja ili iz šale. Oženićete se i pokajaćete se! – uplete se beležnik hladnokrvno, a zavija smotku. – No!Natarošu! – ukori ga njegova lepša i milostivija polovina. (Kao bojagi, tu je varoškinja.) Ponda doda opet s prekorom: – šta tebi fali Ne znam, šta bi i s tobom bilo, da se nisi oženio. Darinka se smeši, al gotovo i ne razume, šta ovi govore.Njoj je i to društvo i taki razgovor nešto novo. Jelena gdegod stane, oseća, da staje na žeravicu; pa čas na jedan prozor čas na drugi.Gleda preko tamo nasvoj prozor. Mladi kolar stao do odra, pa se ne miče.A uza nj njegova sestra, pa se kao snebiva u tako gospodskom krugu. Branko uzeo violinu, pa prevlači gudalom po njoj. Pisar se zagledao u lik što visi u pročelju. Jovan upro pogled u beležnikovicu.. A beležnikovica primetila to, pa namešta, kao bajagi, šiške na čelu, te ispod ruke pogleda u njega. Beležnik ostao dužan odgovor svojoj ženi, pa mir nichts , dir nichts, ni luk jeo ni na luk mirisao, uze da pripali smotku. I gospođa beležnikovica se namesti u pola okrenuta Jovanu. Đenijalan lik!Svaka crta na njemu đenijalna,... pravi pesnik!To je pesnik!- primeti pisar, nagledavši se Brankove slike, pa misli, ala je naučno nešto kazao.Niko ne odgovori ništa.. Danas je tu i Darinka, pa se svako trudi, da se što bolje predstavi varoškinji. Beležnik se ne da izvesti iz svoga kola, već veli: Ovaj naš uča mogao bi, Boga mi, spremiti koju bocu vina.Šta veliš, Jovane? Nije ružno, – odgovori Jovan. – Nego to bi on dobro prošao s nama.Hajde, da mi damo doneti, pa da mi njega počastimo! Ja sam za to!- prihvati mladi trgovac. Sinoć je bio otišao Marko u Novi Sad, – progovori jedva žedni blagajnik. – Ako je došao, za celo je doneo i koju bocu iz Varadina. Ja sam mu rekao, do duše, da se spremi za selo, – dočeka isto tako i žedni pisar.Onda ćemo posle pevanja kod Marka, – presudi beležnik, – da mu sefteišemo nov espap.Branko se i ne obazire mnogo na njih.Neje mu ni stalo do ove vrste ljudi, iz tih se, po njegovu uverenju, ne da već više ništa ni učiniti.Nečemu mnogo boljem nada se on od samog naroda.Pa hoće da i svoj govor, što ima da ga drži na Brajkovačkom selu, udesi za prost narod.Hoće – da mu kaže, ko je bio Branko Radičević, šta on vredi za naš narod i šta znači ovo veličanje njegova spomena.Oko toga mu se misli najviše i vrzu.Da se obazre na ovake slušaoce, ovi će ili pljeskati ili će se zapiti, pa ga ne će ni slušati, te ipak vikati živeo; a niti će ga hteti niti umeti dovoljno razumeti.Dođe mu na pamet i Darinka.Od njena suda kao da najviše strepi.Ne za to, što bi se bojao, da ona više zna, nego on; nego što se, ne zna ni sam za što, nada, da će ona najviše i pokloniti pažnje onomu govoru, što pretpostavlja više i uma i srca u ženskinje, koja može da se istinski oduševi za nešto.Nešto mu govori, da to devojče ima osećaja i više svesti nego u svake obične.A, da oduševljenje njeno neje iznuđeno ni čim do pravim zanosom za idejama, i pravom srpskom ljubavlju za svoje, to mu govori iskrenost na njenu licu, to mu svedoči bistar joj pogled i neusiljeno ponašanje, u tom ga utvrđava njeno srpsko vaspitanje kućevno i školsko.No, što kod svega toga ne pada njemu ni na um, da primeti, to je, kako od neko doba ne može ni o čemu da misli, a da u jedno ne pomišlja i na to devojče.Pa kad neje uz nju, sve bi da joj je što bliže, sve ima nešto da razgovara s njom.A kad je u društvu, zaboravi, šta je hteo, ali oseća, da je pitomiji prema njoj, ako i ne primećava, kako je to neobično brzo došlo. Dok je učitelj došao, beležnik, blagajnik, pisar i drugi pevači već su se dogovorili, kako će posle pevanja na pivo „Kod razbijene kante“.Tako u Brajkovcu zovu Markovu krčmu, bojagi, iz šale.To je ime dobila otud, što je pisar (kad se prvi put opio u njoj, a to je bilo prvo veče, kako se skrasio u Brajkovcu) deklamovao onu poznatu pesmu Mite Popovića o braca-Anti.A blagajnik i beležnik od to doba, čim se malo đornu, odmah teraju pisara, da im deklamuje „ono o razbijenoj kanti“. Knežević beše ozbiljno shvatio svoju dužnost kao učitelj pevanja i likovođa pevačkoga zbora.Samo se pozdravi sa pevačima, te odmah dohvati violinu, pa pođe od jednoga do drugoga, da im ogleda glasove.Muškarce zna i od pre, šta koji pevati može. Osobito dobro poznaje pisarev tenor, koji bi divan bio, da kroz grlo neje propustio već toliko silno pivo, belo i crno vino i sve, što rekao onaj, osim petroleuma.No on sam, to jest, pisar je uveren, da Srbin nije za tenoristu.Jer tenor ne spada u osobine srpskoga naroda, nego je to osobina južnjaka, i to par ekselans Talijana.Srbi su za srednje glasove.Bas – tu je, moj brajko, baćuška Rus...Baćuška Rus je svaki rođen basista.Zarastao u licu, zdepast, vratat, prsat, plećat, – pa to su i grla,... moj brajko! Za to blagajnik uživa, što može da meči kao „Pravi Rus veli za njega uvek pisar. Jedared mu primeti: Vaši stari mora da su poreklom iz Rusije. Blagajnik ukrlješti očima u njega, kao da se uveri, da li se ovaj šali il’ ozbilja beneta. Okrom šale!Mislite nije mogućeg Vi, možda, i ne znate, ali u staro vreme odselilo se odavde nekoliko hiljada srpskih porodica u Rusiju.Pobegli, da Bog me.Dodijalo im ovde gonjenje za veru kao i u Turskoj, pa se prosto odselili u Rusiju, pa tamo naselili *Novu Srbiju.Zar vi to ne znate?Mogu vam dati, pa da čitate.Pa ja mislim, možda se koja porodica vratila opet iz Rusije u Frušku Goru.Stavimo ipotezu – možda baš vaša.Gle, maj, zar to nije moguće?A po Darvinovoj teoriji potomci nasleđuju osobine svojih predaka. Ma koliko da pisar važi u Brajkovcu kao iščitana glava, ipak ne moga beležnik da se tom prilikom održi, a da ne primeti, bilo što ne trpi toliko razmetanje svoga potčinjenoga, bilo da tek, što u Brajkovcu kažu, „izbaci“: Kad je taj Darvin izmislio, i da je čovek postao od majmuna, može ko isto tako izmisliti, da je postao od medveda.Sudeći po našem pisaru, imaće pravo Darvin; a onu drugu teoriju lako je dokazati po Brajkovačkom blagajniku. Načelnik, stari penzionirac, koji se desio tom prilikom u društvu kod razbijene kante, malo ne puče od smeha. Opštinski blagajnik pomislio na to, da i pisar zbija samo šalu s njim, te skoči na njega.I da ne beše tu načelnika i beležnika, bi medved ugnjavio majmuna.Tako pripovedaše docnije sam beležnik u Rumi „kod orla“.„U malo“, kaže, „ne ugnjavi ruski medved talijanskog majmuna, da se ne nađe nas nekoliko ljudi.“ Od to doba pazi pisar dobro, kako će izvoditi svoje teorije i stavljati ipoteze. Pa mu danas ne pada na umni da se smeje, kada blagajnik poče urlati razne glasove, povodeći se za učiteljevom violinom.Ali kad beležnikovica zakrešta, ne moga da oduševljeno ne primeti: Divan alt, milostiva!Divan alt! Sa ženskinjama je likovođa imao najviše posla, osobito sa Jelenom. Stao učitelj spram nje, da, bojati, ogleda i njen glas, a ozbiljan, ni da brkom migne. Jelena se stisla, pa ne pušta glasa.Pre bi u ovaj par briznula u plač. Gospođice, molim vas, malo jače...· slobodnije, – hrabri je Knežević. Ona pogleda u njega.Oči joj se nasmešiše.A iz grla se ote neki klik - ni nalik na onaj glas, što joj ga on pokazuje na žici. Branko se baš razgovarao s Darinkom. Jovan prešao beležnikovici, pa se upustio u razgovor.Ona ga kori, što je samo jedared bio kod nje, od kako je došao od gore.On se opet izvinjava, da još neje dospevao, ali ne će više propustiti. Pisar motri svakoga, kako peva, kao čovek, koji hoće sve da razumeva; pa je motrio i Jelenu. Blagajnik sedi, pa posmatra sve oko sebe. Mala Zorka, kako stala u jedan ugao, kao da se zakopala.Samo da joj ne bi ko rekao, da tu nema za nju mesta! Mladi trgovac se okljuva, kako bi i on prešao u razgovor s Brankom i Darinkom, da se i on „pomeša među svet“, dok su mu svi ostali inače obični i svakidašnji; pa se vrze oko njih dvoje i keči im svaku reč. Kolar sa svojom sestrom stoji do zida.Pa čak se i njih dvoje trgoše kako popina Jelena vrisnu.A kolarevoj sestri ote se, Bog me, u šaku i jedno: „Hi!“ I ostali svi pogledaše onamo. Ako krik Jelenin i neje bio po onoj noti, koju je mladi učitelj navio na svojoj violini, poznao je ipak, da je odjeknuo s one žice, koju je navio sinoć u Jeleninu srcu onim svojim ponašanjem. – Dobro je, – reče i potajno se nasmehnu. A Jeleni odlanu.No je poli rumen do iza ušiju, kad primeti, kako se svi okrenuli njozi. Beležnikovičinu oku neje se otela ta njena zabuna ni učiteljev osmeh, pa namignu na Jovana. – Tu će biti svatova! – prišanu mu s punim uverenjem, kad ugrabila priliku. – Ne verujem, – odgovori Jovan. – Zar vi ništa ne znate? – Šta? – Beležnikovica ga pogleda, kao da mu ne veruje.Veli: Zna deo komšiluk, samo ne zna pop Stevan i vi; a i pošinica je već omirisala. – – Neće gospođa.Joca to· dopustiti, po što joj je na ramenih glava. – Predomisliće se. U tom povika učitelj: Dakle, da pređemo na učenje.Glasove smo rasporedili, možemo dalje!Prvo ženskinje! — A mi? – povika pisar i beležnik. Blagajnik pogleda učitelja, što znači, da i on to pita. – Vi ćete posle njih doći na red, – odgovor i onaj. – Hajdmo mi dotle na pivo! – predloži beležnik. – Blagajnik odmah ustade. – Pisar već dohvatio šešir. – Hoćete li i vi?—– šanu beležnikovica Jovanu. – Kud svi Turci, – odgovori ovaj. A ona povika: – Jesi čuo, natarošu: Ili svi il’ ni vi! – Svi!Svi! – ču se više glasova, a najviše pisarev. Učitelj i suviše dobro poznaje energiju Brajkovačke inteligencije.A Bog me neje baš ni obična stvar za Brajkovčane pivo, pa još u bocama.Gospoda ga inače piju tek kad odu u Rumu, u Irig, u Mitrovicu, ili i dalje kud u varoš.Neje što se Marko boji, da bi mu, sačuvaj Bože, uskislo, kad bi ga i češće donosio; nego što redovno po jedan od Brajkovačke gospode časti ostalu, pa tako jedan po jedan ostane redovno Marku dužan i svaki odbije tek od računa, što ga on po katkad s kim ima. Šta, dakle, ostade učitelju pametnije, nego da slegne ramenima, pa da se i on pridrži „načela“ Brajkovačkoga blagajnika: „Kud svi Turci,..." Tako se svršila prva pevačka pouka Brajkovačkoga zbora. Za večerom pop Stevan krupno misli.Niko reči da progovori.Samo gospođa Rašićka hoće da je nešto neobično slatka.I dosad je bila med pred Brankom, ali sad kao da će da se sva razliže.Čak mu je oduševljeno govorila o prenosu pesnikovu i još više: odobrila i to, da je učitelj Knežević valjan učitelj, ma koliko da je izbegavala, da lepu reč rekne za njega pred kćerkom. Mogao bi i u varoši gde biti slavan čovek, – reče gospođa Jeca.Drugim rečima, a to bar misli: „Putuj, igumane..." Na dobrom je mestu, – odgovori opet na to Branko. – U selu su nam isto tako potrebni valjani učitelji, kao i u varoši, ako ne još i potrebniji.Eto, on je kratko vreme tu, pa vidim, da ga i seljani jako uvažavaju, jer slušaju njegovu reč. Moj sinko, – uplete se pop Stevan, – a da što sam ja tu već dvadeset i toliko godina?!Učim ja to i govorim.Od kako je Brajkovca i *Brajkovčana, nisu imali take škole, kao sad.Treba da imaš na umu, da sam ja mesni školski nadziratelj. Tuži mi se, siromah, samo, da ga neko opanjkava kod vlasti, pa svaki čas dobija nekakve naloge, – veli Branko. – Čini mi se, da je već tražio drugo mesto.Iz njegova danas razgovora čisto bih to morao pomisliti. I popa, i Rašićka, i Jelena zabezeknuše se na te Brankove reči.Popa i Rašićka se i nehotice pogledaše.Svako, naravno, po svom računu. Pravo bi i imao, – primeti Rašićka. – šteta je za njega, da se potuca i prebija po selima.Ja to i opet kažem.Ono jest da i u varoši može biti opet samo učitelj, ali drukčije se ceni tamo takav čovek. Neka ne misli samo, da i tamo nije sveštenik stariji od njega bar u crkvi, – reče popa. – A Jelena ne sme ništa da kaže, već saže glavu, pa stade gutati, kao da joj nešto zaselo u grlu. Branko kao da ne će više o tome da govori. I svi zaćutaše. – I opet svako misli na svoj račun... – Treba misliti dalje od nosa, – progovori pop Stevan odlučno i kao da nekoga ljuto hoće da ukori, a opet da izgleda i kao očinski savet... Posle večere ode gospođa Rašićka s Jelenom „za poslom“.Osta sam ujak s nećakom. – Da, da, treba pomišljati na svoju budućnost, – progovori paroh; ponda se neposredno obrati na Branka:– Jesi li ti kad o tome pomišljao? – Moja budućnost biće mi samo nastavak prošlosti moje.Rad, to me čeka. – Rad, rad!Svi mi radimo.Čovek, kad pomišlja na svoju budućnost, – veli opet paroh, – ne zamišlja uvek samoga sebe, Praotac naš Adam imao je u raju svega, pa opet mu bilo dugo vreme, čamio je, dok nije dobio svoju polovinu, svoju Evu. Branko se nasmehnu: – Dok ja dođem do svoje Eve, proteći će dosta Dunavom. – Moj sinko, ne treba ni to baš tako daleko odlagati.Ko je rano legao i rano se oženio, nije se pokajao.Ne ćeš se, valjda, ugledati na te naše učene i neučene doktore, što traćkaju svoje dragoceno vreme u leventovanju.Pošten čovek treba da pomišlja na porodicu. – Pošten čovek treba najpre da se pobrine, kako će izdržavati porodicu svoju. – Ne misliš, valjda, da ćeš večito đakovati? Branko odmahnu glavom: – To je za mene, za sad bar još, tek samo prazan razgovor! Sad već ne može pop Stevan, da omladinsku ćurdiju ne odgrne, te ne pokaže svoju staru ćud. Pa da o čemu vi omladina razgovarate, kad se sastanete? – Kako kad. – Vodite tuđu brigu. – To rade besposlene žene.Ne ćete tek reći to za omladinu. – A da šta je drugo ta vaša derna politika nego tuđa briga? – Opšta stvar neje tuđa stvar, nego sviju nas i svakoga pojedinca podjednako. – Sinko, to su tek samo prazna nagvaždanja, danguba i besposlica.A suma sumarum: zavađaj brata s bratom, sina s ocem, i tako dalje.Ko sedi s mirom, tom je dobro.Bogu božje, caru carevo, pa mir! – A nama? – Prinesenija jadite, poveljenija tvorite. – Ponda? – Ja tako, od kako se znam, pa hvala Bogu!A vidim, kako prolaze ti, koji viču: Sloboda,... narodno pravo,... autonomija,... izbor,... sabor!Treba vama Stratimirović i Bah.Kakva slobodna štampa?Grditi svoje starešine, ismevati svoju svetinju.To je zar slobodna štampa! Razmahnuo se pop Stevan, pa zaboravio, kakva mu je zadaća zadata za večeras.Vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Nikada svog veka neje pop Stevan pomišljao, da će biti kadgod i provodadžija, pa, eto, pod starost doterao i dotle.Mučna uloga!Neblagodaran zanat!Ama zlo je početi, još gore ne započeti.Gospođa Rašićka hoće da mu vek pojede, što do sad već neje govorio s nećakom svojim o tome.A on opet zazire i od „omladinca“, kao da meće na kocku ne znam šta.Stalo pop-Stevanu ipak dosta do toga, da mu sestrić bar lepo misli o njemu, kao da se oseća nešto kriv, što je i njega i mater mu tako odbio kao blato s nogu, pa bi zar koliko toliko to da zagladi.Neje imao svoga stalnoga uverenja, ni dok mu je bila živa njegova pokojna Staza; a pored Jece nema nikakvoga.No da potraje ovako dalje, iščaurio bi se iz njega pod starost, Bože oprosti, „omladinac najčistije krvi“.Sad se čisto trže, kad vide, da je zaorao duboko opet na svoju staru brazdu. Izgori pop Stevan između dve vatre.Ako u goru vuci, ako u selo Turci.Ako će natrag, tu je Skila, mati, koja bi da udomi svoje dete, njegova Jelisaveta; ako će napred, naići će na Harivdu, na omladinca, koji ga može ismejati za „najmudriju“ reč.Lakše bi mu bilo, čini mu se, na arhijerejskoj službi pridiku kakvu isplesti; a neje ni u Brajkovcu, od kako je došao tu za svećenika. Branku dugo vreme pored takvoga razgovora sa svojim ujakom, pa se diže, da ide. Kuda žuriš?Sedi, da razgovaramo, – zadržava ga popa. – Nismo se čestito ni porazgovarali, kako si tu. To je istina.A ko je tome kriv?Kao da i jedan i drugi izbegavaše intimniji razgovor.Branko bi teško i došao u Brajkovac, na ujakov poziv, ujaku za ljubav, da neje tu i Jovan i da ne osećaše zbilja potrebu, da se odmori.Gotovo da je bio već i zaboravio na ujaka; a kad ga se i setio, neje imao povoda, da se zagreva ljubavlju kakvom prema njemu.Pop Stevan, opet, ako se i privoleo na Rašićkino navaljivanje, da dovede Branka kući, ako je to smatrao i kao neki način, da bi svoj stari greh prema sestri i sestriću zagladio, osećao se tuđ prema njemu, tuđ, jer i one srodničke pažljivosti beše već nestalo u sebičnomu njegovu srcu, tuđ, jer predviđaše, da ih i mišljenje i nazori dele užasnom provalijom.Nuz to i zaziraše od njega, da mu kadgod ne prebaci, pa još, možda, pred gospođom Rašićkom, što je nebrat prema sestri.Toga straha se, do duše, docnije oprostio, jer kao da je omirisao, da Branku karakter ne bi tako što nikad dopustio.Ali sad opet baš ta stalnost, ta strogost i ozbiljnost u karakteru Brankovu ulevaše mu to jači zazor, zazor, što ga oseća slabiji prema moćnijemu, što ga oseća krivac prema onome, čijega se suda boji, ako je i uveren)da mu „krugove njegove“ ne može pobrkati. – Sedi! –veli opet popa Branku, – Ne da se nasuti voda u rešeto, – odgovori onaj. – Baš imam važna razgovora s tobom. Branko se iznenadi. Spusti se na mesto, gde je sedeo bio, a ništa ne veli. - E, sad idi nikad, pop-Stevane! – Hoću da te ženim. Branko izbeči oči u njega.Gleda ga, pa ne zna, da li da se odsmeje kao na šalu ili da primi kao istinu. - Pop Stevan, Bog me, ne pokazuje ni malo volje za šalu.Tako suhoparan čovek i ne zna, šta je šala.Pop Stevan je osetio pogled Brankov, pa, ako mu je obraz inače i mogao dosta da podnese, sad se nađe u velikoj neprilici.Čisto ne sme da mu gleda postojano u oči, i, što mu se davno i davno neje pridesilo, – pocrvene, e, poli ga, Boga mi, rumen do iza ušiju. Na jedared bi Branku sve jasno, puče mu pred očima kao – ponor... U Markovoj krčmi „kod razbijene kante“ rašćeretali se gosti, pa i ne misle kući; nego de jednu, de još jednu i taman sad naručili, da im Markova domaćica isprži koje pile.I Marko se, eno, već vija sa živinom po širokom dvorištu.Marko je junak, koji zna i reći i uteći, kao i na strašnu mestu postojati, pa ne žali, eto, ni krv proliti, kad zažele to njegovi gosti i računi. A tu su svi, tu je Brajkovačko celo pevačko društvo, osim Branka, Darinke, Jelene, kolara i njegove sestre. Mladi grk, Ješa Dabižić, otporučio je materi još pre jednoga sahata i jače, kada ga je po jednom dečku zvala nešto u dućan, jer čeka mušterija– poručio je, da će „sad odmah“ doći, pa je ustao već bio i pošao.Ali je baš došla u razgovor najzanimljivija tema pri čaši piva, njegova najmilija tema, o tome, kako i za što naš narod propada; Ješa voli da „politizira“, osobito još kad naiđe na pametna čoveka. Za što?Moj gospodine, eto, za što! –veli Ješa. – Moj konkurent, onaj Juda kod crkve, došao je pre tri četiri godine.Naša slavna crkvena opština dala mu je svoju kuću pod kiriju.Siguran platiša!Naš Srbin misli, to je naše, pa ne mora plaćati.A tuđinac to ne može reći.Dakle, opština mu je dala svoju kuću, na najboljem mestu u selu.Danas sutra, ako ne ode u varoš, da tamo otvori veću radnju, evo mog nosa, ako ne nazida u sred Brajkovca najlepšu kuću s magazinima.Ko jamči, da mu naši pošteni opštinari ne će baš i prodati tu svoju kuću,... razumete li me: kuću srpske crkvene pravoslavne opštine odmah uz rebro srpskoj pravoslavnoj crkvi!Žalost, moj gospodine doktore!A znate li, šta rade naša braća Srbi?Svi listom pazare kod Jude.Žene kradu od svojih gazda hranu, pa džakovima vuku Judi, te daju bud za što, kao da ima slepoga miša pod pragom, ili ih medom zalaže.Pa šta im daje za to Juda?Šta mislite Bofl, sam bofl, gospodine moj,... đubre!...On vam ni gusku našu pojesti ne će, dok je ne počivuti.A naše žene,... i ljudi, i svi, čak i pop Steva, srpski pravoslavni sveštenik,... svi kupuju kod njega, kod Jude, i med za božićnu česnicu i zejtin za kandilo, što će da pripali pred svog sveca...To je grozno, gospodine moj.To treba da znadu naši učenjaci, pa o tome da pišu.Da, o tome!Treba pisati knjige za narod, treba učiti narod da drži novine, pa da se uči, da vidi, da zna, da čuje...Prosveta, prosveta! Ne pomaže tu knjiga, – veli mu Jovan. – Nema prosvete, gde narod ne stoji ekonomno dobro.Za to ste vi tu, pa učite narod,... da, učite ga!Treba svi da ga učimo!Ja to uvek kažem, a to ću i sam uraditi: treba više učenih ljudi da se pomešaju u narod, u masu.Vi imate inače potpuno pravo. Jovan je sad još većma došao do toga uverenja, da treba da ostane kod kuće.Treba narod poučavati.A ko će to, ako ne će učeni ljudi?I onako nije za njega advokacija.Neje mu narav za to.Ta, advokata i onako ima već i suviše.A u državnoj službi, opet, ne da se propevati, čim osete, da ljubiš svoj narod... Beležnik zasvetlio očima, pa namiguje na pisara, — znak, da poziva onoga, da deklamuje pesmu o braca– Anti i razbijenoj kanti.Dakle živa skače iznad nule, to jest, beležnik je „uhvatio špic“. Pisar kao da se nešto očemerio večeras, pa je mrzovoljan.Kadgod pije mlado pivo, a njemu se nešto stuži.Onda mu je njegov viši poziv na srcu i na jeziku.Tuži se na ceo svet.Mladu čoveku ne da se prilika, da stvori sebi budućnost.Osobito je umetnost u nas Srba pravo siroče.Ko je najviše pozvan, da širi prosvetu u naroda Kog Sinovi Talije, – glumci, apostoli narodni!Pa kako stojimo u tome?Da se zaplačeš!..Boli ga, da Bogme, što je ponižen; a ponižen je, strašno ponižen.Čovek rođen za viši poziv nema gotovo ni svoga imena danas.Pisar, pisar i samo pisar, od kudgod ko ide.E, pa to boli!On, koji je naučio da s pozornice, zanesen nebesnim zadahom, prezire ceo svet.Oh, pozornica! Šta je tebi sad opet, notarošu? – pita ga gospođa beležnikovica. – Pusti momka!Nije čovek uvek raspoložen, da drugoga zabavlja. Gospodar načeonik, stari penzionirac...I opisu tu.Gospodin beležnik je našao, da je vredno, da mu se javi, e je Marko doneo piva.A pisar opet našao je za vredno, da sam svoje nožno taj glas odnese do najvišeg mesta svoje pretpostavljene vlasti u Brajkovcu. E, pa i gospodar načeonik, čovek inače miroljubiv i dobričina, pa dosta i u godinama, i on već ratoborniji.Nešto ga podiže sa stolice, pa se uzvrpoljio.Hoće da se peva.Društvo treba samo da peva.A on pogibe za mladim društvom.Nego da ne uvredi koga, ako bi drugog zamolio, da zapeva, prvi sam počinje.Obadve ruke pružio preko stola, pa iznad čaša daje takat. Danas je doba rada, opštega rada! – razvikao se Jovan s Dabižićem. – Pa radi li se?Koda vam radi?...Radi se, da, ali svako za sebe.Ogrezli smo u gnilosti.Nema ni rodoljublja, ni samopregorevanja.Naša se inteligencija pokvarila... Da nije još nas učitelja, koji izdiremo za vas sve, slobodno bismo mogli reći, da je narod sam sebi napušten, – doda Knežević.– I još se od nas zahteva, da potpomažemo i književnost, da kupujemo i rasturujemo knjige, da...Kako ko progovori, zine na učitelja i sveštenika.Gospoda sveštenici se čine i nevešti, a ti, učo, izdiri za narodnost, pa kad ti treba dati hleba, „daće bog!“ Ješa zinuo u Jovana, pa samo klima glavom u znak, da sve odobrava. U tom načeonik, kao da njih trojice tamo i nema, zapeva svoju najmiliju, tiho, po svom načinu, tek samo da da ariju: Blagajnik kao da se zamislio za svojom čašom, pa gase ne tiče ni živi razgovor između Jovana i Dabižića, kojima ode i učitelj u pomoć, – ni oštro supruško objašnjivanje između beležnika i beležnikovice, koja tako uzela braniti pisara, da se ovaj sam od tuge neke u malo ne zaplaka. – ni pesma načeonikova.Tek kada ga načeonik gurnu na ono: „Ustaj, Srbine!“ – trže se, a kroz hrapavo grlo, zagušeno pivušinom, jedva mu probi medveđi glas, uhvativši tek poslednje: „Ustaj, Srbine!“ Učitelj odustade na to od političkih i ekonomnih pitanja, pa stade kod „čiče“, (tako Brajkovčani zovu svoga opštinskoga načeonika,) namignu na beležnika, pa zapeva zvonkim izvedžbanim glasom: „Ječam žela Gružanka devojka..." Zbilja, da se zaneseš! – Ženo, mir! – povika beležnik svojoj supruzi, skruni poslednji ostatak u svojoj čaši, pa se izvali u stolici, da sluša.Sad prestaje svaka subordinacija prema svojoj „generalnoj komandi“. – Doktore, – okrene se Jovanu – okaj se, molim te, toga grčeta.Taj ne će biti pametniji ni za dlaku...No, no,... poče beležnikovica. U tom joj pisar u kraj stola stište ruku iz zahvalnosti, što ga tako muški branjaše. – Oh!To je divno! – prošaputa milostiva njegova zaštitnica, pa odgovori svome štićeniku opet pritiskom ruke, i zanese se – za pesmom, pa pade u neku sentimetalnost i koketno pogleda u Jovana. Čak i Jovan umuče. A Ješa kad nemade s kim da politizira, i sam pare, da je najpametnije slušati pesmu. Dobri čiča podiže glavu k pevaču, pa mu pokaza mesto uza se. – Tu mi sedni, sinovče! A Knežević pušta glas gde silnije, gde tiše, da se kao talas čas digne, čas spusti. I blagajnik. ~ Eno ga, striže ušima!Krenuo i on! – prišaputa pisar milostivoj gospođi beležnikovici. (I za pisara, dakle, hvala Bogu, dobar znak, da se raskravio, kad, eto, hoće da se šali.) A blagajniku se razvedri malo ono mrko lice, zaraslo u crnoj gustoj bradi. Marko dotrčao, pa stao kod vrata, pa sluša. – Divna ideja od vas, gospodine beležniče, da ovde večeramo! – kliče Dabižić, kad Knežević ispeva pesmu. – Divna ideja! · I sad tek sede na svoje mesto, odakle se beše pre jednoga sahata krenuo, da ide u dućan na poziv materin. – Marko!Čašu piva!Evo Marka.Veli: I pilići su gotovi.Pa ako je po volji, gospodo, da donesem sada radovanca. – Vrlo dobro! – progovori pisar. – Pivo čisto stuži čoveka. – Da, da!Za večeru radovanca!- pristadoše svi u glas. Blagajnik misli: „Ništa lepše od dobra piva.Al kud svi Turci.Misli, no ga mrzi, da i toliko govori. – Sinovče, da te poljubim, – reče čiča učitelju i privuče mu glavu, te ga cmoknu u čelo... – Gospodo, – diže se beležnik, – ako i jeste lepi srpski običaj, da se tek sa pečenjem počinje nazdravljati, ako ni večera naša nije još ni na stolu, ja mislim i držim, niti mogu na ino, a da ne – Sad će biti po sahata, – primeti mu žena znajući za njegov lepi srpski običaj, za njegovu strast u nazdravljanju. – Molim, da mi se ne upada u reč...U našoj sredini sedi starina, koji... – A, ne, ne! – opre se čiča, načeonik, a on je ta namišljena starina; pa sam ustade i diže čašu: – U našem vencu ima jedna ruža... – Hm, Hm! – prodera blagajnik kroz grlo, kao da hoće da ga pročačka. Gospođa beležnikovica nežno prodrmusa rukom, kao i nehotice, svoje šiške na čelu, pa lakim pogledom prolete po društvu oko stola, kao da se, zbilja, osvedoči, da je baš ona ta „ruža“. – ... jedna ruža, – nastavlja načeonik. – ... koja ima bodlje, – uplete se beležnik. – Keine Rose ohne Dorner! - dodade stari penzionirac. – Gospodo moja!Ja dižem ovu čašu u zdravlje jedne vredne domaćice, verne supruge, jedne gospođe, koja je ruža u našem društvu.A to nije niko drugi,... mislim, da ste svi pogodili, da je to gospođa supruga našega vrednoga i valjanoga člana ovoga društva i ove opštine, naša gospođa beležnikovica. – Živila-a-a! – Stari kurjak! – prišanu Ješa Jovanu. Ali Jovan kao da ne sluša, jer se nagao već preko stola s čašom u ruci, da se kucne s beležnikovicom“. Pisar sad već nema kud ni kamo.Te dok se drugi zbunili, kličući još: „Živila!“ – on se požuri, pa uze izvijati i zavijati: Mno-o–ga–a–ja–a-a, mno-o–ga–a–a–ja... „E, sad već vidim, šta je!“ misli blagajnik, kad za večerom i posle večere zaređale zdravice, kao da mu je do sad sve tek kao šala izgledalo.Pročačka opet grlo s nekoliko: „Hm—hm!“ – pogladi brke, prodrma svoju stolicu, zar da se uveri, je li na dobrim nogama, pa – na zdravlje!I celo veče „niti pisnu, niti zubma škripnu“.Ako ga tek čiča opomene, da peva, da pomaže, on zapara svojim hrapavim basom, pa je učinio svoje. Beležnik se dočepao ledine, pa nazdravlja po miloj volji, ređajući seriju za serijom. Jedva oko ponoći došao i Dabižić do reči, da nazdravi onoj ideji koja živi u srpskom narodu i održava u njemu svest, da ne klone u teškoj noći iskušenja,... da, velim, u teškoj noći iskušenja, koja ga je stisla, da jedva može da dahne.Ta ideja, gospodo moja, ima svoje žive pobornike... pobornike, u kojima je ona oličena.I neka niko ne sumnja, da će ideja poginuti... Beležnik se već nekoliko puta dizao, da opet on nazdravi, ali ga uvek zadržaše ostali sa: Čujmo!Ješa ima reč! – Da, gospodo moja, – opet će Ješa. – Ne će srpski narod klonuti, dogod ume da štuje i mrtve pobornike, (na tu je reč baš osobito uzahao,) pobornike svoje ideje.Duh vremena sad je taki.I dogod duh vremena bude narod shvaćao, umeće poštovati zasluge svoga Branka Radičevića. („Slava!Slava!“ zaori se na tu reč oko stola.)...Da, gospodo moja, – zaleće se Dabižić sve življe, – danas sutra prenećemo besamrtne zemne ostatke pokojnoga pesnika srpske ideje, prenećemo na ubavo Stražilovo.U to ime, gospodo moja,.. – Živio!Živio! – zaori se opet oko stola.Ruke se ukrstiše iznad ispolivanoga postonjaka, čaše zazvečaše.Nekome se i stolica izmače i stropošta. I opet: Mno-o– ga-a-ja... A Ješa još ne beše dovršio, taman najlepše poleteo!No reči mu se izgubiše u metežu, u kom svaki svojim glasom peva: Mnogaja.Učitelja beše nestalo, pa ga nema natrag, evo već jače nego po sahata. – Šta mislite, gde nam je gospodin učitelj? – pita lagano beležnikovica Jovana. – Zbilja, njega nema! – primeti ovaj. – Ne dovijate se, gde je? – opet ona. – Ne mogu da mislim. – Nije daleko. – To može biti. · – I vi, zbilja, ne znate ništa? – Baš ništa. – Ni da on, baš u ovaj par, kada mi o njemu govorimo, visi na prozoru popine Jelene? – A-a!... U tom evo Dabižića s punom čašom pred Jovana: – Gospodine doktore, ja sam u vama poznao čoveka, koji... Posle po sahata, valjda, rezultat je bio te na široko i na dugačko razvezene oracije, kojoj neje ništa smetalo, što je pisar, već po ne znam koji put, deklamovao onu o braca-Anti i razbijenoj kanti na veliko uživanje beležnikovo, (a čak je i blagajnik digao malo obrve i udostojio deklamatora svojim pogledom), rezultat je bio, da su Jovan i Ješa na jedared ukrstili svoje desnice, držeći pune čaše, ispili čaše, cmoknuli se i dva i tri puta – i, dakle popili bruderšaft, to jest, potpisali pasoš, da mogu biti jedan prema drugom neučtiviji, te ne samo da ne će više govoriti između sebe „vi“, već „bratski srpski“ „ti“, nego Dabižić, na primer, ne će više nazivati Jovana i doktorom, a Jovan će njemu, na priliku, smeti od sad govoriti: Grco, ili: Riflijo, ili: Švićo! – Pametna ideja, beležniče, da se ovde malo pozabavimo, – primeti posle Dabižić, po toliki put, beležniku. – Boga mi, pametna ideja!A i jest, brate, – okrenu se Jovanu, – baš smo ti mi na selu zatucani,... ih!Nikakve društvenosti!Socijalne naše prilike... I Marko se, već po odavno, pomešao s gostima. Beležnik hoće da ga bojagi, bocka, pa ga zagrlio.I peva mu: „Nit je Švaba za gajdaša, nit je Srbin za birtaša!“ A i Marko zagrlio njega, pa peva s njim zajedno... Beležnikovica odavno navaljuje na beležnika, da se ide kući. – Ti idi, golubice moja!Idi, nemoj da se krhaš tu! – veli joj razneženi suprug. – Ti bar ne moraš, ako mi muški moramo. – Gle, a ko vas tera, da morate – Jedan drugom za ljubav. Najposle ode beležnikovica, a otprati je Jovan ++ pisar. Taman oni pošli, a učitelj na prate. Dočeka ga graja: O-o! Još neje ni kročio preko praga koji vodi iz blaženog carstva bezazlene idealnosti u sumorno carstvo bezobzirne zbiljnosti,...još na njemu leptirski prah slatkog đakovanja, ne dodirnut nezgrapnom rukom one nemani, koja sad drsko telejiše upljuvke svoje podlosti i sebičnosti raznim interesima napretka i razlozima poretka, sad, opet, da zamedlja bljutavost svoga licemerstva, tepa čas o prijateljstvu, o pobratimstvu, o uslugama, čas o pobožnosti, i tako dalje,... još Branko Stajić, tek da navrši svoj triennium philosophicum neje ni stupio u javni život, pa već, eto, u tuđoj ruci malj, kojim bi sebičnost da kuje svoje planove!Igračka tuđeg ćefa! Zar je tako gadan taj javni, taj praktični (i kakoga još sve zovu) život, kad se tako sklapa brak, taj temelj svemu životu i poretku u društvu! To li je, dakle, uzrok, da se ujak tako smilovao sada na svoga sestrića, te ga prizvao k sebi!Prizvao ga tek sada, kada je, tako reći, već na pragu, da bude svoj čovek, a za toliko godina do sad ne zapita ni samoga sebe, kako je tom dečku?Pa za čiju ljubavi sada“.Kukavni čoveče! Za to li ga, dakle, obasipa tolikom nežnošću i pažnjom na, koja je povod, da je mati njegova morala izaći iz kuće brata svoga kao prebita sirota, da je i posle toga s bratom mrazi?!Ko zna, kakvim je blatom kaljala ime njegovo i njegove matere, da zamaže oči slabom čoveku, pa da sebe bolje ugnezdi?..;.Gadni stvore! Je li moguće, da i kći njena zna za te materine vigove, kad se svagda onako nametljivo ponašaše prema njemu?Je li moguće,... tako mlada, pa tako pokvarena, tako nisko pala!..Jadna dušo! Ono instiktivno nepoverenje prema svima u pop-Stevanovoj kući, pa i prema samome ujaku, s kojim ih je do sada Stajić sve predusretao, on, koji je inače o svakom uvek najpre samo dobro mislio, pređe sada u gnušanje.Ujkov kuća posta mu tesna, mračna, gadna.Nema mu u njoj stanka. Hajde na polje,... u voćnjak.... u goru,... ma kud,... samo da se ne sastane više ni s kim od njih!Pa u jutru, čim svane, beži iz toga ponora, gde sve zaudara podlošću i nitkovstvom!.. Divna letnja noć s mesečinom povila zemlju kao mati čedo svoje u meke čiste povoje, kao mati koja jednakom ljubavlju miluje svako svoje dete, prostirući meke rubine isto tako i pod onoga, koji joj pelenom zagrčava svaku kap mleka, kojim ga je odojila, kao i pod onoga, koji joj svaku suzu, što je negda nad njim nejačkim pred Bogom isplakala, biserom blagodarnosti isplaćuje. I u tom bogodanom izobilju, što ga je inače napajalo novim životom, oseća se sada Branko tašt.U toj divnoj Fruškoj Gori, za kojom je toliko čeznuo, kao za svojom kolevkom, osetio se tuđ, samohran.„Tama za mnom, tama preda mnome, a najveća u srdašcu mome“, zavapio je negda njegov veliki imenjak.Tuga se neka stisla u njegovim grudima.Tama neka kao da hoće da mu pomrča svetlost neobične ljubavi, što je nosaše uvek u srcu prema svakome, s kojim svagda beše gotov da obgrli ceo svet. Nego u toj tami suknu jedna varnica, koja mu je uvek u srećnim časovima sijala kao sunce, a u ovakima mu svakad bila zvezda, koja mu je jasno pokazivala put i svetlila mu, da ne zaluta.Već da mu uvređena ljubav i prevarena vera u poštenje s bolom vrisne: „Od kad te, majko, nisam video, ja jošte dobra nisam video! – a u isti mah padoše mu na um njene, materine reči: „Ceo je život škola.I srce mu zaigra utešeno, da još ima neko, u kome se nikad prevariti ne će, koji ga svakom rečju svojom uči, da u svetu ima ljubavi, nego je treba zaslužiti, koji svakim činom svojim dokazuje, da ipak ima i jedna ljubav, koja ne traži zasluga, pa je ravna samo onoj, što je postala s Bogom i nestaće je s njim, što, dakle, niti ima početka, niti će imati svršetka, a to je mati i materinska ljubav: Sad mu tek izađe pred oči njen lik, kad ono pre kratkoga vremena svrnu k njoj, putujući ujaku u Brajkovac; sad tek razumede njenu pritajanu tugu, što neje ona ta, kojoj njen sin nakon tri godine žuri u pohode, nego joj tek uz put svrće kao poznaniku kakvom. I srce mu graknu od neke miline, kad pomisli, kako će mu se dobra duša opet obradovati, kad joj sutra ode. U tom se vrati natrag u selo. Ta poslednja dobra misao, što mu pade na um, a nuz to i mirisni fruškogorski vazduh krasne letnje noći učiniše na Branka taki uticaj, da se oseti lagan, kao da se na novo rodio.Opet mu mio ceo svet.Ta, život je ovaj tako sladak!Toliko se prilika da je čoveku, da ga voli.I ljudi... pa ni oni nesu tako rđavi, kao što se čini!Kakav si ti, onaki ti se čini ceo svet...Siromah pop Stevan!Neje ni to rđav čovek!Pre ga treba žaliti nego osuđivati.Ponda gospođa Rašićka?!Bože moj, i ona je mati.Samo u dobroj nameri mogla je doći na taku misao.Da uda svoju kćer za njega.Za celo misli, da bi je tako usrećila.A ono devojče, zbilja, i treba da se usreći.Duša je njena čist još neispisan list bele hartije.Valjan, pošten čovek može po tom listu ispisati najlepšu pesmu, što je čovek ume zamisliti.Za što da ne bude srećna? Ponda mu se misao ponese za Darinkom.Usamljenom, kao što beše, dade mu se široko polje, da ih obadve, Jelenu i Darinku, ispoređuje i presuđuje, pred samim sobom.Koliko bi da je nepristran, nekako mu vaga sudilačka i nehotice sve većma preteže na Darinčinu stranu.Badava, srce samo tone na tu stranu, pa mu vuče i dušu i misao za Darinkom.Jelena živahna, razgovorna, iskrena i strasna; Darinka tiha, ozbiljna, bezazlena i razborita.Kao devojka možda će se mnogome pre dopasti Jelena; ali Darinka je vrsna usrećiti tek, kao žena, kao mati.Dođe mu i ujakova reč na pamet; „Valjda ne misliš, da ćeš večito đakovati.“ Da!Ponda treba pomišljati i na svoju kuću, na svoje ognjište, na svoju porodičnu sreću.Kad je čovek srećan, mili mu se posao, kojega se poduhvati.Oduševljenije prihvaća borbu u društvu za sreću drugoga, snažnije se odupire raznim neudaćama, kad ima svoje gnezdo, kad ima makar samo jedan kutak svoj, za koji sme reći: „Ovo je moja sloboština; ovo je moja sreća!Ovako hoću da je ceo svet.Pa u tom snivanju o porodičnoj sreći, o radu, o borbi i zaboravio, što rekao ujaku: „Pošten čovek treba najpre da se pobrine, kako će izdržavati svoju porodicu.“ I toliko se zaneo, pomišljajući na Darinku, da, blažen, u malo glasno ne kliče: „Mati, tvoj leptir je našao svoj cvet.“... Iz sela, a beše sve bliže selu, dopiraše do njega neobičan lavež pasa.Kao da se svi psi u Brajkovcu pobunili protivu meseca, pa iz svega glasa protestuju, što on tako na tenane plovi po nebesnom moru, da mu oni ne mogu ništa.A mesecu ni brigeša.Čisto ne da gledati u sebe, kako je sjajan.Okrugao kao pohođanska pogača, narastao kao mobarska gibanica, a pun zaliven kao božićna česnica.Neje čudo, ako bi gladni Brajkovački psi da ga zagrizu. Ali ovaj put im neje žao na mesec.Drugo se nešto zbiva u Brajkovcu, nešto, što oni ne mogu nikako da shvate.Bilo da im je krivo, bilo da im se dopada, tek ne mogu srcu da odole, te i oni udesili zbor. Oh, kako je divno, slušajući ih bar po izdalje, pristao taj zbor sa svojim forte i crescendo uz onaj pianissimo što ga večerašnji gosti iz Markove krčme „Kod razbijene kante“ izvijaju pod prozorima popine Jelene!“ Dakle, u sred Brajkovca serenada! E, to badrim čuvarima noćne bezbednosti u skrovitom Brajkovcu beše po vajkadašnji miri poredak noćni tako disarmoničan dar mar, na starodavne domaće dobre običaje i moralu Brajkovcu tako opasan atentat, da ne mogoše na ino, a da se jednoglasno ne podignu protiv takih novotarija.Taj tako jednodušni protest jedva davaše na koji trenutak bar maha, da se razaberu glasovi odabranih članova pevačkoga društva Brajkovačkoga pod prozorima popine Jelene i da dopru do Stajića, dok već i on ne dođe u dvorište svoga ujaka. Ta „divna ideja“, kao što bi kazao Ješa Dabižić, pala je prvo u pamet Jovanu Jakovljeviću.On beše predložio, da se „tako vrsnoj pevačici, kao što je Jelena, pozdravi ova krasna i tiha noć pesmom.Ja mislim, da će naš korovođa...“ A korovođi, Brajkovačkom učitelju, Milanu Kneževiću večeras srce neobično uskipilo „ljubve žarom“, pa ne dade dva put reći.Te kad otpratiše kući i „čiču“, načeonika, nađoše, da je sad najzgodniji trenutak. Sam korovođa počinje. Ali pisar se zamislio u ulozi kakvog Dona Cezara od Bazana, kakvog španjolskog granda u sred Sevilje, pa zavija po svom srcu, po svom „višem pozivu“, kao da je on sam tu, pa sam svojoj Dulčineji sladi sanak. Blagajnik kao veli: „Kud svi Turci“... pa savesno vrši svoje kao begeš. Ješa Dabižić se setio svoga kalfovanja u Novom Sadu i svojih ljubavnih pustolovina po Temerinskom drumu i Kazandžijskoj ulici, pa se čovek „dočepao lepa društva“, te ne može drukče da tuzi ugove, već se bolnom dušom hvata za njihne tragove. Beležnik se smeje ludom poslu. A Bečlija Jovan ga uverava, kako je to hec.„Freund, ah to je hec!“ Gospođa Rašićka se ustumarala po sobi, bojagi, hoće da izađe iz kože od jeda, što joj „sramote kćer“, pa traži negde gornju haljinu, da im izađe, pa da im očita.„To je opet maslo toga Kneževića!“ Pop Stevan se uzvrpoljio u svojoj postelji, pa gunđa i preti učitelju, kako će ga to skupo stati, što mu kvari san. A gospođica Jelena... oh!Ona čuje Milanov glas i topi se od miline kao maslo na toploj prženici... Sutra dan osvanu u Brajkovcu dan mamurluka.Čiča, gospodar načeonik, poranio pre vremena, pa došao u opštinsku pisarnu, da preživa o noćašnjoj pijanci, Beležnik poslao pandura, da mu traži po selu gdegod ovčija sira, pa da ga s crnim lukom i hladnim mekanim hlebom jede na mamurluk.Prižeglo letnje sunce, pa glava da mu pukne.A došao je do iskustva, da je hladan sir s crnim lukom za njega najbolji lek protiv mamurluka. Blagajnik veli: Klin s klinom, pa eno ga kod razbijene kante, gde presmače rakiju s hlebom. Pisar se oseća neobično živ. To je bilo divno, milostiva, veli beležnikovici, a došao, da kaže: „Dobrojtro!“ Beležnikovica ga zadržala na sir s crnim lukom, da pravi beležniku društvo. Ješa Dabižić veli: – Baš se dobro osećam!Tako mora biti onome, kome puste u nevolji krv, pa mu odlane.Ne bi bilo s goreg i češće. Učitelj, Milan Knežević, tukao bi se sad sa celom opštinom.Većma oseća moralni mamurluk, nego onaj od probančene noći.Pa sad još u školu,... uh!Celom svetu zavidi.Svaki to može, što hoće i kako hoće, a on mora na svoju katedru, ili umreti!...Nego jedva čeka veče, da se sastane na prozoru s Jelenom, pa da je pita, šta joj veli mati? (Taman ga je lepo pozdravila!) I pop Steva mrzovoljan.Pokvarili mu najslađi san. A po Brajkovcu Bruji, kako su gospoda noćas pravila „bal“ po selu. Branko jedva pred zoru zaspao bio.Ali čim ustao i obukao se, oprostio se sa svima.Ubezeknu se i pop Stevan i gospođa Rašićka. – Pa što tako naglo? – Idem.Neje pravo, da sam tako dugo dole, a nesam kod matere. – O, o, vajka se gospođa Jelisaveta.Ne svidi joj se.Pa da ste prečekali do nedelje, svi bi zajedno na svetkovinu.Mi i onako mislimo, da kod matere odsednemo.Ja baš kažem ujaku, da ćemo kod nje odsesti.A Jelena se raduje, da je pozna. Branka već poče zavijati u stomaku od tolike ljubaznosti. – E, pa kad si već navalio...Hajd, videćemo se, valjda, još, veli pop Stevan.Ne ćeš tek otići gore, a da i nama ne kažeš s Bogom? Beše to za Branka rastanak, da je jedva čekao, da ih se što pre oprosti. A oni su svi bili tako ljubazni prema njemu, svi tako ljubazni. Jeleni, neje kriti, baš i odlanu čisto nešto sa srca.Neje joj Branko mrzak, Bože sačuvaj; al joj nešto tesno bilo pored njega.Čisto bi ga zagrlila, što ide. Gospođa Rašićka s polja med, al iznutra jed, sam jed, kao da ne sluti na dobro. – Da, da, treba da ideš, da vidiš mater,... treba, da! – govori pop Steva sve na razvlak, dok ga ispraćaše do vrata na ulicu.Znam, da te mati jedva čeka.Da Bogme, mati je mati... Branko već pošao, a neje se još rešio, dal da ide Jovanu.Došao je i spram kuće njegove, pa ne zna, šta će.Ne bi bilo lepo, opet, i da ode, a da se ne javi njemu i njegovoj materi. U taj mah proviri Darinka na dućanska vrata. Ta, nje radi najviše se i predomišljao, da l da svrne k svom drugu.Sam neje znao, kako da se s njom oprosti.Oseća, da ne bi mogao biti ravnodušan; a boji se, da se ne bi pokazao smeten.Gotovo bi se i smeo bio, eto, na prvi mah, da ga Darinka prva ne pozdravi: – A!Jeste li i vi noćašnji?Braca baš sad ustao. – E, dobro kad je ustao.Da mu bar kažem s Bogom! – Vi odlazite? – Ovaj čas.Darinka malo pocrvene.Gleda u njega, a ne zna, šta da mu kaže. – U Karlovce – Da, k materi. – Karlovci su danas, u ovaj par, najslavnije mesto u Srpstvu. Hoćete li doći na svetkovinu? – Ja bih tako volela, ali ne znam,... po svoj prilici... – Kad ja već ne ću biti na Brajkovačkoj svetkovini, nemojte bar vi Karlovačku da propustite. – Pa: sad, valjda: ne će ni biti ništa u Brajkovcima, kad vi odlazite.Ne bi je bilo, uveren sam, ni da ja ostanem. – Najposle ono, što sam ja hteo, vidim, da narod već zna. – Je li po volji unutra? Branko uđe. Jovan baš pije kavu, pa se tuži, kako nu ne prija.Da mu je hladan batak s kiselim krastavcem. – Šta?Zar ideš?Pa tako iz nenada!Kako ćeš? – Peške. – Baš dobro.Otpratiću te donekle. – Nemoj donekle, već hajde baš u Karlovce. – Ne reci dva put.Tamo mora biti sad kao pred kakvu bunu. – A s kim ćemo mi u nedelju?Uplete se Zorka. – Da!Eto vidiš.Pa što mu drago!Ja ću doći u nedelju... – Svima upalo u oči, da Branko tako iz nenada odlazi, da nikom o tome pre ne reče ni reči. Gospođa Kata da pukne u sebi od smeha, kako se premudra Rašićka prevarila u računu.A treba li gospođi Kati mnogo, da na prvi pogled od mah vidi, da se gospođa Jelisaveta prevarila u računu? Darinci čisto krivo, kad se Branko oprosti te ode s Jovanom.Od mah oseti, kako joj se učini Brajkovac nešto prazan.Svi su, do duše, tu, i mama, i tetka Kata, i Zorka, i Vladimir, i braca će se vratiti, ali opet... opet.. Zorka, opet, nema druga posla, nego došla, pa joj baš žalostivo veli: Ne volim nešto, što je otišao Branko. (Za njih u kući Branko neje bio „gospodin Branko“ ili „gospodin Stajić“, nego samo Branko: toliko se i tako se rado o njemu razgovaralo.)... Uz put naiđoše pred školom na učitelja, gde „luftira glavu“. – Ako Bog da? pita Knežević Jovana i Branka...Pa peške tako.Uh, blago vama!Voleo bih ti se sada po gori prohodati, nego o Božiću prase...Pa šta će biti od Brajkovačke svetkovine?A?... stara srpska nevolja!Plani, pa izdahni!Taki smo ti mi svuda. , baš sam radoznao, kako će i to u Karlovcima ispasti.Čisto ne mogu da verujem... „— Ti, kanda, ne ideš iz Brajkovca zadovoljan? Primetiće Jovan **Branku kad već behu na putu kroz šumu manastirsku. ~ – Bože sačuvaj.Baš sam zadovoljan, što idem, – odgovori onaj. – Nego iskreno da ti kažem, volim, i što sam bio tu. – Žao mi je, da nisi ostao duže, pa da prošvrljamo malo u naokolo po selima i po manastirima.Meni se dopada ovaj naš kraj.Ja ne bih nikad odlazio odavde.I veruj mi, moja je najozbiljnija namera, da dođem kući, pa da prihvatim ekonomiju.Ja osećam u sebi za to volje, pa mir! – Kazao sam ti, što ja o tome mislim.Ispit, ponda radi što hoćeš. –Da, da!I ja tako mislim.Da Bog me!Položiću doktorat, svršiću i tu formalnost; ponda ću doći u Brajkovac.Radiću, ekonomisaću i poučavaću ovaj svet u racionalnoj ekonomiji.Hoću da sam nezavisan, potpuno nezavisan.Kad bude vreme, daću se birati za poslanika, bilo u Karlovce bilo u Zagreb,... al hoću da sam nezavisan.Brate, ništa lepše od toga...A da se lepo raditi!Pa što zaradiš, znaš, da ti niko za tim zaplakati ne đe, pa ti je slađe...Ne ću da budem advokat ili činovnik...Ti vidiš zar, da se ja ne odričem rada.Bože sačuvaj!Samo... ko hoće da radi za narod, mora živeti s narodom; a ne baškariti se po varošima, pa pisati knjige za narod, poučavati narod, voditi politiku za narod, dizati pozorište za narod, a niti oni poznaju narod, niti narod razume njih.Užasna anomalija kod nas, kakve, valjda, nigde više u svetu nema.Naša inteligencija postala je, tako reći, iz naroda, pa teško da se igde inteligencija tako udalji od naroda kao naša.Nova se omladina kreće, njen glas se već po malo čuje.Kad ne ide više s omladinskim skupštinama, dobro; naći ćemo drugi način.Svi putovi vode u Rim. – Ja se bojim te nove omladine. – Znam ja, brate, šta ti misliš.No, ne boj se.„Nisu to ruske nihiliste ni nemačke socijaliste.To su ljudi prekaljeni načelima naprednoga duha vremena...Ama molim te, zar ti ne vidiš, da u nas nema nikakve discipline, nema stranke: radi, kako ko hoće, a živi još od svog starog narodnjačkog sala, preživajući ogrizine otrcanoga liberalizma.Još dok je bio među njima onaj duše čiste kao krin koji im je svima smeo u brk reći: Ja tako hoću! – da, još dok je čiča bio u snazi, i držao uzde, i znalo se, bojagi, nešto i vidilo se, tobož, nekoga rada, makar da se zaman vikalo: Hleba!A tek sad?Zar ti ne vidiš, šta se kuva?..I sam si pre neki dan rekao, sećaš li se, kako otrovne mijazme počinju da truju naš politički vazduh.Ne, ovde sad više ne treba tiha rada, ovde treba olujine: zagušljivost je užasna, pritisak ne da dahnuti.Nova se omladina organizuje.I kad se pojavi, pojaviće se od mah organizovana.To ne će još dugo trajati. – Imali smo mi već jednom i organizovanu omladinu. — – Sa staračkim idejama!– podsmehnu se Jovan. – Nekoliko njih što je vredilo nešto, ostali tek lak espap...Nova organizovana omladina biće jedan kao svi, svi kao jedan.To je naše zlo od uvek i bilo, što smo puštali jednom sve, pa, eto, čim ga nestane, gde smo, šta smo?Naša je stara bolest idolopoklonstvo prema, tako zvanim, auktoritetima. – Pa može li tu biti discipline? – Još te kakve!Svi znamo, šta nam valja činiti i kako se vladati, ne treba nam komande. - Čuješ.Ja bih ni poda šta držao svakoga mladoga, pa još inteligentnoga čoveka, koji ne bi razabirao za javne stvari.Nego omladina, a tu se u nas računamo mi đaci, trgovački momci, i tako dalje, sve ljudi mladi, koji još nismo ništa svršili, koji jedva da umemo i slutiti, kako se vodi tuđa briga, jedva da i naziremo, šta je to javan život,... omladina neje, mislim ja, pozvana da vodi kolo, ona ne može davati pravac, određivati tok narodnoj sudbini.Treba da vodimo računa o radu naših ljudi, treba da znamo, kamo smeraju, ali... – Ali da ćutimo, valjda, pa da im klimamo glavom, kao one lutke na gajtanu u vurštlprateru?!I ti se zavodiš za auktoritetima!E, pa da Bog me: angehender Professor!Jesi čuo, ti ćeš biti taki konservativac, kao što ga je Bog stvorio... kao da te gledam.Tvoji đaci ne će smeti pred tobom čitati ni „đački rastanak“, ma da si ti danas tako zanesen za Brankom. – Omladina se brzo otrca, kad pre vremena stupi u akciju.Ko piše u nas dopise po političnim listovima, ko često i uvodne članke, ko hoće da stvara javno mnjenje?Ljudi većinom još ne pozvani na to.Ko nam puni beletristične listove pesmama i pripovetkama?Po onima, koji su pozvani na to, mogli bismo mi biti sa svim bez ikakva lista, ili bi takvi list mogao izalaziti jedva jedan put u mesec dana na jednom štampanom tabaku.A od onih opet većina ih počne još u đačkim skamijama, pa taman kad je „dorastao do koplja i do konja“, on zabode koplje u ledine, pa, ako je nešto svršio, sve na stranu, a korist preda se, ako nije ništa svršio, što biva po najčešće, postaje moralnim proleterom, iz koga se rekrutuju šarlatani, denuncijanti... – To je za to, što naši roditelji ne spremaju decu, kad ih šalju u školu, za radnike nego za gospodu, a i ne razabiraju, je li im sin sposoban za kakvu duševnu akciju. – Ceo svet ide za tim, da ima što više inteligentnih ljudi. - Inteligencija i gospoština, za boga, još nije sve jedno, to ćeš tek dopustiti.U nas je vrlo velika pogreška to, što mi držimo, da ne može biti inteligentan čovek, a da nije – „gospodin“, dok ovamo imademo dosta „gospode“ bez inteligencije...Uzmi samo to na um, da se ni jedan inteligentan čovek nije ponizio, da bude, na priliku, birtaš, ili trgovac ili... najslobodniji čovek na svetu: ekonom.A toliko imademo primera, da su, na priliku, propali trgovci „pali“ na birtaše, pa kad ni tu nisu mogli prokopsati, ili i preskočivši taj stepen, a oni odmah hajd u gospodstvo, te ili postadoše opštinskim načelnicima, ili eksekutorima, ili policajcima, neki se, Bog me, protekcijom ili umešnošću i dalje dokoturali.U nas nemaju ni pojma o tome ili se smatra za sramotu, da se jedan svršen univerzitetlija može vratiti u svoj dom, te nastaviti posao oca svoga, pa orati zemlju ili kopati vinograde.Imamo na primer „večitih pravnika“ dosta, al i ti hoće da igraju samo gospodina.Ili se i ne misli na to, da trgovcu treba više od nešto kapitala, što ga je obično nasledio ili, možda, dobio u miraz, i ono malo „znanja“ trgovačkoga, što ga dobije u tako zvanim večernjim školama, a čisteći preko dan pijacu ispred dućana svoga šefa ili prskajući leti patosu svojoj bolti.Zanatlija ne će da zna više od svog majstora, gde je izučio zanat, ekonom više od svoga oca.Tako ni u čemu ne možemo da izdržimo konkurenciju stranoga sveta, a ovaj upotrebio naše neznanje i neumenje, pa nas eksploatiše i uništava kao zubača plemenitu biljku, kao filoksera vinovu lozu. – Ti bi kanda još mogao biti valjan ekonom, primeti Branko više u šali, – kad već znaš i za zubaču i za filokseru. – Šala na stranu, Branko.Al meni se čini, da bi se od mene mogao istesati, ako i ne kakav praktičan ma i mali Lorenco Štajn ili Neker, a ono ipak bar valjan ekonom pre nego kakav prefrigan paragraflija. – Padaju l ti te misli na pamet valjda za to, što se vidiš sada u ovom obimu?Brate, ja se malo razabiram u ekonomiji, ali toliko mogu da znam, da, pre nego što pocuri šira, mora da pocuri po vinogradu skoro isto toliko znoja. – Znam ja to vrlo dobro.Sećam se dobro pokojnoga oca svoga, kako je taj umeo rintati i raditi.Kadgod bejah kod kuće, vodio bi me sobom na svaki posao i govorio bi mi, kako se šta radi.Pa sad se divim mojoj materi.Vidiš, Branko, moja ti je mati čudna žena.Prava Srpkinja mati!Nikada ta meni ne će dopustiti, da ja zavirim u njenu ekonomiju, od kako je palo sleme na njeno teme.Jedva će mi na pitanja moja tek ovlaš poveriti, kako je ispala na priliku berba, kako pazar, koliko je šljiva za rakiju natresla, i tako štogod.Ja joj se divim, da ona sve to smaže sama.I ni pare duga nema.Štogod vidiš da je njeno, sve je to slobodno i, što ona kaže, „božije pa naše“. – Pa šta tebe goni, da, možda, ti prihvati njen posao? – Volja i osećanje da sam sposoban za rad.Kad god sam kod kuće, sve me više želja vuče mirnom seoskom životu.Iz čitavog Horacija najpametnije mi se svidi ono njegovo: **Beatus ille qui... – Oprosti mi, ali ja ne zamišljahu tebe pojma o idilizmu. – Budi uveren, nije to ni idilisanje, što me amo vuče, već baš, ako ćeš pravo, praktičnost,... sušta praktičnost.No nemoj opet da brkaš praktičnost s egoizmom.Ja, do duše, nemam toliko čustva za opštu stvar, nemam naklonosti, da ispravim svet ramenom, „da plačem za tuđim nasilima“, i tako dalje.To su sve formalnosti, šuplje ljuske.Raditi treba, raditi!Pa... čuj me!Više narodu koristi, kad u svojoj sredini ima valjana inteligentna čoveka, koji radi onaki isti posao, od koga živi i on, narod, nego od najsavršenijeg agitatora, advokata i ma kog inače „gospodina“.Daleko je, dakako, od mene i pomisao, da bih ja delio, valjda, s narodom svoju muku; ali da bih mu bio učiteljem u njegovoj najprečoj potrebi, radeći baš svoj posao, to sam siguran...Moj stari bio je pošten čovek.Stekao je dosta.Ali da je umeo, mogao je i više.Čovek se mora zbilja diviti našima starima, da su i toliko pribrali, a bez racionalnog gazdovanja.Danas... danas se i za to traži inteligentan čovek, čovek... ne „gospodin“! Branku se pobra nije nikad još takim pokazao.Više puta mu je baš bio i odvratan, što je „taki“, kao što o njemu suđaše „materijalista“.Ali ga iznenadi njegov pijetet prema ocu.Branko se seća svoga oca.Jedva ga je, do duše, upamtio, ali i ono malo uspomene ne beše vrsno, da i u njemu izazove takav pijetet prema svom roditelju.Mati mu nikad ne hteo ocu pričati.A što je kadgod naučio iz razgovora njena sa bratom svojim, njegovim ujakom, pop-Stevanom, to baš ne mogaše u njemu izazvati bezuslovnu poslušnost prema petoj božjoj zapovesti: „Štiti oca tvojego...“ On zna samo za mater svoju i više ni za kakvo dobro. – Da, i opet velim, – uze opet Jovan – što više svesnih ekonoma, zemljoradnika, trgovaca, zanatlija, to više slobode i blagostanja.Bez materijalna napretka i dobrostanja, čemu knjiga, čemu prosveta, čemu život?A mi smo se svim radom svojim daleko udalili od puta, koji ovamo vodi.Mi imamo književnika, umetnika, naučenika jevropskoga glasa.Ni daj bože štogod protiv toga!Ali ni najobičnije najpotrebnije oruđe, rano, našem najmnogobrojnijem radniku: rataru ne pravimo sami, nego bog te pita od kud moramo da nabavimo.Alati naši za najobičnije naše potrebe nose na sebi tuđinski pečat.Mi sve moramo od tuđina da nabavljamo za svoje rođene pare, a para malo, dok potrebe sve veće rastu.Mi ćemo pored sve primljivosti prema svemu, što je napredno, morati kao narod bankrotirati, t. j. na jedared će „drumovi poželiti Srba..." A istorija će da peva il kuka nad njima kao nad starim Rimljanima i drugim propalim narodima, pored sveg našeg toliko hvaljenog rodoljublja, kao što ni Romulovim potomcima ne pomože ni Justinijanov **corpus juris. – Jovane, – nasmeja se već Stajić,– meni se čini, ti u mamurluku svom obično gledaš sve na crne naočare. — Uvek, – odgovori onaj življe, – upamti, uvek tako!To je moje ceterum centeo.Dogod mi budemo iz škola izalazili kao gospoda, a ne kao radnici, uvek će nam kola ići na ero.To je samo istina, a ne crne naočari, upamti.Nova omladina je uhvatila tu istinu... – Svi mi, štogod učimo, učimo za narod.Naša je inteligencija, ili baš ako hoćeš gospoština, zbilja, svezana s narodom kao malo gde, pa... – Fraza!..Ja što učim, učim sebe radi, kao godi ti i drugi i treći.Kad kažem, da bih bio na selu učitelj narodu, to stoji: jer ja, kao inteligentan čovek, znaću i umeću bolje udesiti svoj rad, te će moji seljani imati prilike, na koga da se ugledaju ako hoće.Tako prodire u narod ono iz književnosti.Misliš ti, da bi mu išta pomoglo, kad bih, valjda, udesio javna predavanja, pa im popovao, kako radi nemački ili engleski seljak ili ovaj ili onaj spahija, koji ima hiljadama lanaca zemlje i prema tome i opremu.Kad vidiš, kako narod lako prima modu, nemoj misliti, da bi on to primio, kad bi mu se teoretski o tome predikovalo, a da ne vidi to od nas svojim očima.Prestanimo mi raditi, što ne valja, pa ne će narod imati u koga da se ugleda; a počnimo i mi pametnije sa sobom, da vidiš, ne će li i on okrenuti na bolje.Ako mi ne veruješ, idi ma u koje selo, gde su Srbi pomešani s Nemcima.Jest da Srbin ustukne ispred Nemca; ali to je samo u prvi mah, jer je Nemac već došao onakav, kakav Srbin postane tek, kad se od njega pouči.Al koji Srbin ostane, taj izdrži konkurenciju njegovu i bude bolji od učitelja svoga.Pa ko se opet smotava i seli nego Nemac, te hajd dalje kao gusenica.Srbin je odmah stvoren kao leptir, nikad gusenica.Nesreća je po Srbina seljaka to, što se on, kad jednom propadne, teško podiže, jer, kanda, i ne misli više, da bude ekonomno slobodan; te, pošto ne može da ostane od sramote u svom jatu, tumarne bog te pita kud, pa se izgubi.Naš je seljak, gde su Srbi neizmešani s tuđim elementom, komotan: radi jedva, koliko mu treba, pa je površan, te, kanda ne shvaća ozbiljno konkurenciju u radu, jer su među sobom svi jednaki; a čim dođe jači od njega, on podlegne, i to... ne, što on nema svojstva, da ne bude površan, nego što je zapao u blagoslovene krajeve, pa mu nije nikada ni bilo do nevolje, da ta svojstva svoja izoštrava.Mi sve vičemo: „Učimo narod!Poučavajmo ga!“ A sve to, što mi učimo, vrlo malo koristi baš narodu, masi naroda.Mi učimo medicinu, pa tražimo varoši, ne će niko na selo. (Ja ne ću da prebacujem štipendistima, kao što je to u nas moda, što bojagi „ne rade za narod“, a školovali se o „narodnom“ novcu, jer isti taj greh nose na duši i ostali.) Mi učimo juristeraj, da „branimo narodna prava“; a ja, boga mi, vidim, da se i naši narodni braniči, „pobornici“, naplaćaju od naroda isto toliko pravično ili nepravično, kao i oni, koji se ne hvale, da „rade za narod“.Sveštenici, koje mu drago partaje bili, traže što bolju parohiju.Ti i tvoje kolege dali ste se na profesuru, pa će te i vi lepo tako da spremate omladinu na gospostvo.Jedino se klanjam učiteljstvu narodnom.Ko je svestan učitelj, a ja bih rekao, da su narodni učitelji većinom takvi, to je pravi mučenik narodni.Što svesniji, to veći mučenik.Ja, vidiš, ne bih to nikada mogao biti.Pa kad to ne mogu, a vidim šta drugi rade, ne mogu ni ja biti bolji... Po toliki put zapodeo se među drugovima takav razgovor.Misli njihove imaju, do duše, svoju izvesnu cel, ali su još uvek bez određene stalnosti.Preleće se tu s jednog predmeta na drugi, i, dakako, često dolaze u sukob sami sa sobom.To ništa ne smeta, da opet svaki svoje nazore brani najoduševljenije.Bačka sloboda, neograničena u idejama, kao da im još ne da, da im se kristališu pojmovi.Oslobodi i društvenom poretku, o prilikama, u koje mogu zapasti i prema kojima će morati udešavati svoj rad i svoju snagu.Brodovi života njihova nesu se još navezli na otvoreno more, gde borba za život kao vihor diže i valja vale to sebičnih strasti to plemenitih smerova.Interesi njihovi nesu se još nigde sukobili.Neje se još ni jednom dala ni prilika, da jedan drugomu, možda, spasava život ili, što danas često više vredi, potpiše menicu.A što ovaj ili onaj ovomu ili onomu kadgod učini kakvu uslugu, to je još uvek ona idealna nesebična mladićka, đačka ljubav, koja ih privlači. Tako Jovan i Branko gledaju u otvoreno more, u javan život svoj kao đaci sa samopouzdanjem, koje pojačava samo snagu i nadu mlađanih duša i priliči njihovu dobu, a i ne slute, koliko će se vesala polomiti na uzburkanim valima, što ih tamo čekaju. Ako im se nazori o svom biću, o pozivu svojem u životu i ne podudaraju, ipak im brodovi stoje još mirno jedan pored drugoga u tihoj luci, u kojoj se i jedan i drugi ozbiljno spremaju, da svaki svojim putom otisne svoj brod na to more.Pa ruku na srce, obojica savesno kroje jedrila za plovidbu i kuju kotvu, koja ima kad tad da ih ovde ili onde zakvači na pučini budućega života.I nanese li im kadgod struja brodove na suprotivne strane, pa im se tako i putovi ukrste, ne će zar jedan na drugoga, već jedan pored drugoga.Zapitaće se za junačko zdravlje, pozdraviće se kao dobri prijatelji.Pa ako ne uzmognu opet naporedo, znaće obići maticu, koja bi ih uvukla u vrtlog, gde bi mogli zamutiti svoje idejale... Iznenadni odlazak Stajićev iz Brajkovca izazvao je u poznatim krugovima Brajkovačkoga društva, niti reći manje ni više, već senzaciju; a u kući prečasnoga paroha Brajkovačkoga pop-Stevana Radojčića zagrmelo je, kao da je pao u nju grom s vedra neba. Kad se Jovan vratio, otprativši svoga druga do prvoga manastira, u selo, svrnu uz put kod gospođe beležnikovice. – A, vas treba posuti sitnom prohom! – pozdravi ga beležnikovica, idući mu na susret s umiljatim osmehom.–" Jedva jedan put! – Izvinite... Pođe Jovan da nešto govori kroz mamurluk; ali ga rečita beležnikovica preseče: – No, da Bogme,... do sad vam je bio tu drug,... hajde-de, prašta vam se...Siromah, taj brže ode odavde, nego što je ovamo došao. – Pa taki je on, kad što naumi.Kod njega važi samo „ili–ili“ veli Jovan: – Sa svim kao i njegova nazovi– ujna, – primeti beležnikovica sa značajnim smešenjem. – Eh, ti već sve znaš, – progovori beležnik, napunivši puna usta sira i zagrizavši zelenu papriku, – Pukla bi na boku, da ne rekneš.Pusti čoveka amo...Doktore, sedi ovde. I gostoljubivi beležnik pođe da pravi mesta Jovanu uza sto, ne bil zabašurio, što njegova lepša polovina nagoveštava. – Pomaknite se malo dalje, – reče pisaru, koji se nemo gušio ovčijim sirom polivenim s kajmakom, na koji mu se sad tek i veći apetit otvorio, što zar hoće na njemu da izlije sav svoj kiv, što je Jovan, nazirući u njemu, valjda, opasnog konkurenta, stupio preko praga, gde se on tako dobro osećao. – I hoću malo da prisednem, – odgovori Jovan, otirući znoj, a znoj mu curi s čela. – Ljuto sam se umorio pešačeći na ovoj vrućini.Rado, do duše, pešačim po gori; ali u juliju mesecu, na ovakoj prižezi, džaba.Bolje bi bilo, da sam ostao u manastiru.Nema arhimandrita, pa me zadržavao Varnava...Nego Branko će otići u Karlovce sav obaren. – Odahnuće, kad ne bude vidio svoju ujnu, – opet se uplete beležnikovica. – Ženo, ne diraj u svoju sestru po Evi, – opet je, bojagi, utišava suprug, izbaciv i opet jednu „dosetku“: „sestru po Evi!“ – Ako nam je Eva prababa, nismo sve jednake, – ne da se beležnikovica zbuniti. – Al tako joj treba!Taj gospodin Branko dobro joj je napaprio u nos, može ga sad pesnicama trti, Jovan se zagleda u nju začuđenim pogledom. – Branko?! – Vi se i opet pravite da ništa ne znate. – A ti opet sve znaš, – uplete se opet nežni suprug. – Što zna celo selo, mora znati bar i nataroševica, – obrecnu se ona. – Ja ništa ne znam, – veli Jovan. – Slatki ste vi, – namignu beležnikovica. Auf Ehre, ništa ne znam. – Rašićka dobila košar,... eto, to ti je! – zatrča se beležnik, kao da reši stvar što pre. Jovan sad tek ne zna, šta da misli, već se zablenuo čas u beležnika, čas u beležnikovicu. Pisar se guši sirom i zaliva grlo belim vinom.Ali i on naravno misli, da mora nešto reći, bar u korist svoga „višeg poziva“, pa veli: Šteta za gospođicu Jelku, što nema prilike da stupi na pozornicu! Bog me, dobro ona izigrava svoju rolu, – opet će beležnikovica. – Pitajte učitelja.Taj će vam umeti najbolje posvedočiti...Bože moj, vi gledate opet tu kao neki preblagi Jevrem...Eto vam, šta je: gospođa Jeca prosila vašega Branka za svoju kćer! Jovan prsnu u smeh.Čak i beležnik malo se ne uguši, kako se zasmejao. – Slatki uja, dobri pop Steva, sam je bio provodadžija. Opet smeh. – Pak? – Pa dobila košar. – Kad je to bilo? – Sinoć.Za to je gost brže i pogodio, kud se ide iz Brajkovca nego u Brajkovac. – Da on meni ne reče ni reči o tome! – Zbilja? – Ni bele, – A lepu je bukvicu očitao i uji i svojoj nesuđenoj punici! Gospođa Jeca sve ovako odskače od zemlje, kako se jedi.Juf, juf, svisnuće.Hoće, da! – veli Jovan. – Ne da se ta izvesti iz koncepta. – I ja bih rekao, – doda beležnik. – Nego kad veliš, da je sam Varnava u manastiru, kako bi bilo da pred veče banemo tamo? Kako se doznalo za uzrok Brankova iznenadnoga odlaska, to sam Bog zna, tek dok se Jovan vratio u selo, brujalo je po Brajkovcu, kako je gospođa Jeca dovela bila pop-Stevina sestrića u kuću, da mu nametne svoju kćer, i kako je sam pop Steva provodadžisao svom sestriću. Za odrešene jezike predmet je to, naravno, blagodaran, da se učini i više, nego što je uistini bilo.Hoće da se sve to tanko zna i priča, kako je, na priliku, gospođa Rašićka obrlatila pop-Stevu, da govori sestriću za Jelku, šta je sve pop Steva govorio, kako se lomio, šta je Branko odgovorio, kako je u oči ismejao i ujaka i Rašićku, i. t. d. –Juh, juh, juh! –- ciknula je „triždi“ seka Nata seka–Kati, kad je čula; a čula je, Branko s Jovanom neje bio, valjda, ni izvan Brajkovca, kad su ono jutros otišli. – Ja mislim, samo u varoši ima svašta, a gle, i na selu čuda! – Nije toga bilo, slatka, od pre, – reći će seka Kata. – Bilo ti je Brajkovačko društvo, i sama dobro znaš, kao jedna kuća.Nego od kako se useliše amo neke strane osobe, hoće da i Brajkovac izađe na glas, kako ne treba.Pamtiš, kako se to nekad živilo.Bože, da ustanu stari, pa da čuju,... – Ala ti je to naopako vreme izašlo, juh, juh, juh! – uzdahnu opet gospođa Nata. – I starosedelice slavnoga Brajkovca nađoše se uvređene do dna dubljine svoje domoljubive duše na tako obesvećenje starih zlatnih uspomena iz Brajkovačke prošlosti. – Za to li se prodobrila Jeca na pop-Stevina sestrića! – veli seka Nata. – Ja sam odmah rekla, ima nešto, – veli seka Kata. – Sad je naišla, Bog da prosti! – Da Bog me da se to sve onda raspravljalo, kad deca nesu tu.Deca, da kako, ne moraju svašta čuti... Svi su mislili, sad će gospođa Rašićka svisnuti od jeda i od sramote.A ona se činila svemu – i nevešta pred svetom.Samo je pop Steva imao da proguta nekoliko grkih zalogaja, nekoliko prekora i prebacivanja.„Kakav si ti čovek“, pa „kakav si ti to ujak“, pa kakav ti je to, sestrić“...Došao gladan, da se ishrani...„Pa ne znam ovo, pa ne znam ono. - Razumi me, što ti kažem.Stvar još nije gotova, – teši pop Stevan i nju i sebe. – Sve će to još biti, kako treba da bude.Nisam tek mogao momku odmah s neba pa u rebra: to i to je.Iz daleka dobar kosač zamahuje.Među nama nije ni reči bilo o našoj Jeleni.Daklem, vidiš da stvar nije svršena. – Pa za što samo da ode tako iz nenada? – Za što?Taka ti je danas omladina. –- Kud nasrne, ili s glavom ili bez glave. – Meni.Stefane, nije baš navrilo, da Jelenu po što po to udam ma za koga.Ima ona kade i čekati.Ali kao velim, on je tvoj, pa biće i tebi pravo. – Sa svim mi je pravo, sa svim...Vi ćete, dakle, ići u nedelju... – Moramo još u subotu... – Dobro, daklem, još u subotu otići ćete na tu paradu u Karlovce; pa najbolje će biti, govori ti sama s njegovom materom...No, ne mislim ni ja, odmah s kola.Ostanite makar i koji dan duže... – Ha, to je dobro.Ponećemo par gusaka i koji par pilića, koji desetak jaja i.. – No, pa vidiš, da će to sve još biti kao što treba.Gospođa Jeca se kao malo i pouteši, ali... tek... tek... A Jelena se sada zbilja počela nadati, e će, po rečima pop-Stevinim, „to sve još biti kao što treba“,to jest, kao što ona, po svom računu, želi.Otrčala je k Jakovljevićima.Nešto je vuklo ma kud, poletela bi.Po najpre i jedino, do duše, poletela bi bila tamo preko potoka onoj kući, odakle joj u veče dolaze oni zvuci sa sitnih gusala, tamo,... oh, tamo, da njemu kaže, kako joj je sad odlanulo, kako će „sve još biti kao što treba“.No ili što joj se činilo, da neje prilika, da ona, devojka, ide sama njemu, momku, u kuću, ili što je i ona kao u opće što kažu za ženskinje, u konzakvencijama svojih premisa uvek dosledna, nađe se kod Darinke. Sastale se i pozdravile, kao da se bog zna koliko dugo nesu videle, ili kao da su preturile nekakvu strašnu opasnost preko glave, pa hvale boga, što su ostale žive i zdrave. – Otišao je, – rekla bi Jelena. – Za što je otišao – rekla bi Darinka. Ali kao da ona ne sme, ni da spomene: „Otišao je!“ A ova, bog me, ni onda, kada bi Jelena to i spomenula, ne bi smela zapitati: „Za što je otišao?“ Tek obadvema beše u taj mah Branko i njegov nagli odlazak u mislima. Kao da osećaju, e bi im neugodno bilo, da ostanu u društvu s gospođom Natom i s gospođom Katom, pa se otiskoše u vrt. Jelena je neprestano ćeretala.Razgovor joj se zapleće čas o cvetu Darinčinu, čas o haljini, što ju je sama još o Duhovima dobila, pa onda i o koječemu drugome – gotovo bez prave sveze tih raznih predmeta. Gospođi Nati čisto neje pravo, što Darinka ode s Jelenom.Kao da joj je sad kriva nešto i ona, pa se boji, pokvariće joj se kći pored nje.Ako i zna, da sve, što se dogodilo u kući pop-Stevinoj, nosi na duši i na obrazu svom sama gospođa Jelisaveta Rašićka, ipak joj dođe i devojče samo pokvarenije.„Dete, za Boga, ne treba ni da zna, da i tako što ima na svetu.Za nju nisu još take stvari!“ No preterana bojazan njena beše sa svim neosnovana.Među devojkama ne pade ni jedne reči, koja bi, baš i po gospođa-Katinu mišljenju, na Darinku uticala razvratno.Čak ni o noćašnjoj serenadi ne spomenu nijedna ni bele. Samo Zorka kada dođoše do onoga džbuna iza vrta, gde se ono prvi put susrete ona i Darinka sa Stajićem, ne moga, a da ne podseti svoju seju, kako su se obadve prepale, kada su iz nenada tu natrčale na Branka. Juh, kako sam se ja onda poplašila! – veli Zorčica. – A Darinka stala, pa ne zna, šta će; pa kad Branko otišao, a ona mi meće moju ruku na svoje grudi, da vidim, kako joj strašno lupa srce.A srce joj lupa, Bože, lupa. Jelena se na to odsmejala. – A Darinka je pocrvenela do iza ušiju.Zaboravila, i da navuče dubljena oči mahramu, što je prebacila preko glave, da skrije svoju nepriliku. Srećom ni Zorci ni Jeleni ne padoše ni na um, da paze na nju, šta će izazvati u njoj Zorčine reči!.. Kad se Jelena vratila od Darinke kući, dočekala je mati s naredbom, da je obraduje: Spremaj se!U subotu ćemo u Karlovce! Jelena zastade. Da, dušo.Ići ćemo na svečanost, – opet će mati. – Nema takvih prilika često.Čika je odobrio.Treba da odemo i kod tetka-Tinke. Nova neprilika za Jelenu.Kao da je danas zaboravila i na Brajkovačko pevačko društvo i na svrhu, rad koje se bilo to društvo sastalo, kao i na to, daa je u kući već bilo reči i o tome, da će se ići u Karlovce. Nego neje naučila, da prigovara što materinim željama, ma i kojoj njenoj reči; pa naravno, i sad beše voljna povinovati se onomu, što mati naredi. Ali joj sinu u glavu misao, da bi bilo vrlo potrebno, da se sastane s Kneževićem, ako ničega drugoga radi, to bar da mu kaže, šta mati želi, i da ona to čini samo po materinoj želji. Od onoga večera, kako je ono učitelj otišao onako naglo i srdit s njena prozora, neje ni bila s njime, osim juče na prvom pokušaju pevačkoga društva.Pa već i onako imala bi da ga pita mnogo, mnogo, da ga pita, srdi li se još na nju. A zašto se srdi, to kao da sad tek počinje da nagađa.Pa baš za to treba da mu kaže, kako mati hoće, mati hoće a ne ona, da se ide u Karlovce. Sačuvaj Bože, kada bi Milan opet sada pomislio, da je ona, Jelena, nagla u Karlovce za njim, za Stajićem! Što joj većma dolazi u glavu, da je potrebno da se sa učiteljem sastane, to Jelena sve nestrpeljivija; što nestrpeljivija, to odlučnija. Kako da se sastane s njim?Hoće li on večeras doći pod njen prozor, kao obično, kad je onako srdit otišao preksinoć od nje, a od to doba nije našao za vredno, da joj i reči rekne, osim što je juče u pevačkoj školi probao i njen glas, ali sa svim onako hladno i ozbiljno kao i ostalih?Sinoć ga je dugo i dugo čekala na prozoru, i on ne dođe.Bar da je posle serenade i prošao onuda, kad je izgledala na njega kao ozebao sunce, te neje mogla više ni zaspati posle toga!Da zna samo, kako joj je sinoćno pevanje njegovo prionilo za dušu! Pa zbilja!Knežević ne dođe ni večeras. Kasno u noć tek čula je, da se otvorila vrata na školskom zdanju.Kasno u noć tek vratio se Knežević iz manastirskoga voćnjaka, posrćući „od ljubavi i od vina“. Kao što reče Jovan, prečasni gospodin arhimandrit beše otišao nekuda u kupke.A mladi otac Varnava, manastirski namesnik, dobio malo oduške, da se proveseli s veselim Brajkovčanima u hladu manastirskoga voćnaka uz iskren razgovor i vatrenog Radovanca. Kneževiću dobro došlo bilo, da se prođe u čistom planinskom vazduhu, da istera šetnjom mamurluk, pa mu neje trebalo dva puta reći, da se pridruži beležniku, Jovanu, pisaru i blagajniku. Oh Bože! – zaplakala se Jelena, kada je čula, kako hladnokrvno zatvara učitelj za sobom vrata na školskom zdanju; zaplakala se, izgubivši nadu, da će se i večeras sastati s njim, i uverivši se zar još bolje, da se on još jednako srdi na nju. A kakve užasne muke trpljaše u taj mah bedni njen Milan!Da zna samo, koliko je grkih pilula progutao već i danas od beležnikovičina peckanja!Dotle ga je panjkala i zapitkivala, gde je noćas bio, kad se ukrao iz društva, dok neje priznao, da je bar prošao pored njenih, pored Jeleninih prozora.A da je bio iskren, i da joj je hteo sve priznati, morao bi pripovedati, kako je naslonjen na onu bagremu pred njenim prozorom piljio kao mače u žižak, da li će kakva vilinska ruka otvoriti kapak na prozoru, na onom prozoru, na kom je on toliko blaženih trenutaka s njom prosnivao, piljio, dok se tuga neje prelila vinom, te iz dubljine nakvašenoga srca svoga stao prolivati grke suze, raptajući na svoju sudbinu, kako je on nesrećan, kako ga niko ne voli na svetu, kako ga je izneverila, ah! – i ona... ona, za koju bi... Nje radi podnosi on te muke.Ona mu je naterala dert, pa je u svom mamurluku počeo da mrzi na ceo svet tako, da ga mržnja, da, baš ta mržnja, nagnala, da utopi ceo svet u manastirski Radovanac, da iskali svoje uvređeno ljubomorno srce.Onda, kada je ona mislila, da je se on više i ne seća, on se nje radi svađao s pisarem, koji je u sred društva i pred njim bio toliko drzak, da kaže, kako je „večita šteta za umetnost, što gospođica Jelena nema prilike, da stupi na daske, što svet znače“.Baš tada je on prvi put u društvu zalagao svu snagu svoje rečitosti, dokazujući, kako je ona sposobna, da usreći čoveka, da bude vredna domaćica, dobra mati, verna supruga, i tako dalje.Baš tada je on tim načinom odao svoju „tajnu“, poričući svim srcem, svom dušom, pa i samom pomišlju, da je ono uzrok Stajićevu naglomu odlasku iz Brajkovca, što ga svet po Brajkovcu razneo još, tako reći, pre zore.Pa ako i neje mogao nikoga razuveriti, sam je sebe tešio... Od seobe Srbalja u krajeve, što stoje pod okriljem Avstrougarskog orla, Karlovci su mesto, koje je bivalo pozornicom najviše događaja, što zasecaju u živac političkoga i kulturnoga života ovostranih Srba.Dakako da Karlovci imaju da zahvale na tom značajnom položaju u istoriji srpskoga naroda tome, što je tamo stolica prvosvećenika srpske pravoslavne crkve u ovima krajevima.Ali baš stoga čak i Novom Sadu, gde je toliko vremena već središte svemu kretanju srpskoga naroda u južnoj Ugarskoj, u Hrvatskoj i Slavoniji, mogu smelo i ponosno doviknuti: „Novi Sade u zaman ti hvala, kada tebi Karlovci su glava!“ Treba li ređati sve prilike, koje istakoše Karlovce iznad svakoga drugoga srpskoga mesta u tim krajevima? Ima li i jednoga Srbina, koji iole razabira za naš javni život, pa da ne zna za Karlovce, za „srpski Sion“? Ko ne zna, da je tu srpska patrijaršija“.Teško da ima u srpstvu iole znatnije ličnosti, koja neje bila pitomcem srpske Karlovačke gimnazije ili bogoslovije, ta dva najstarija prosvetna zavoda u srpstvu i s ove i s one strane Save i Dunava?Je li treba spominjati tolike narodne sabore, koji baš u Karlovcima saborisahu o crkvi, o školi, pa i o političkoj sudbini ovostranih Srba?Gde je uskrsao i gde je sahranjen poslednji san ovostranih Srba, – vojvodina srpska? Traži li se još slave, naći će se u „Karlovačkoj kaldrmi ravnoj“, u razglašenom Karlovačkom šileru i „Slibovitz“-u. U kratko – tu je buna, sabori, Banstvo, vojvoda,... Pa kada i toga nestane, kada utrnu spomeni i na to, ostaće nešto, zbog čega će Karlovci ostati u spomenu, „dok se poje, dok se vince pije... „— dogod je i jednog valjda srpskoga đaka.Talijani imaju svoju starodrevnu Bolonju, Nemci Jenu, jedni ovo drugi ono, Srbi imaju svoje Karlovce.Osim toliko i toliko znamenitih Srba, koji u Karlovcima ili ponikoše ili se – odnegovaše, i naučiše se srbovati, tu je i otac srpske književnosti, tu je Vuk Karadžić prvi put, kao đak još, upozoren od Mušickoga na onaj veliki posao, koga se on docnije tek onako svesno i savesno latio, te ga i onako sjajno izvršio, da je održao duh naroda srpskoga, udarivši jak temelj srpskoj književnosti u isti mah, kada je Miloš na drugom kraju srpstva, a u susedstvu iznurenu i poniženu Srbiju na novo digao i udario temelj političkoj i državnoj slobodi donde zaboravljenoga srpstva. I političku slobodu i književni preporođaj ovekovečio je Branko Radičević, opet Karlovački đak, u svojim pesmama kao niko ni pre ni posle njega. E, pa spomenu toga đenija posvetio je celi srpski narod dan 10. julija 1883., priredivši mu svetkovinu, kakvom znađaše u najsvetlijim danima svoje prošlosti udostojivati samo krunisane glave svoje, polažući im trošne ostatke životne u srebrnim i zlatnim kivotima u velelepne hramove. Branko Radičević beše, naravno, samo siromašan srpski đak.Kao takav, da Bog me, neje mogao ostaviti nakon sebe veličanstvenih manastira ni inih zadužbina.Ali kao đe nije naroda svoga sazidao mu je hram u grudima narodnima, gde je našla mesta za večita vremena slava prošlosti, i ideja budućnosti, vera, ljubavi nada neokaljanoga poštenja, nepomućenoga rodoljublja, bezlobne mladosti. · Njemu za uzdarje podiže narod srpski iz blagodarnosti samo grob.Kao svećenika velike ideje prenese ga u hram, gde mu je „crkva pod nebesje, oltar časni brdo i dolina, tamjan miris, što se k nebu diže iz cveta“ i iz srpskog sveta. I tome činu behu Karlovci pozornicom. Divno se beše zatalasalo oduševljenje u srpskom narodu u namenu Brankova spomena.Onako se narod ume oduševiti samo za velike ideje.Od nadničara, koji je možda zakinuo od svojih usta, pa do prvoga bogataša, – od ljudi nepismenih, koji su tek iz tuđih usta čuli i naučili bar „Kolo Brankovo“, pa do prvih književnih umova, koji stvaraju mišljenja u književnosti, u nauci, – sve je na svoj način hitalo, da se oduži spomenu pesnika srpskoga jedinstva, prihvativši poziv omladine svoje kao sam pesnikov amanet. Već na nekoliko dana pred zakazani svečani dan u Karlovcima se opažalo živo kretanje.Karlovci i Karlovčani spremali se, da svečano dočekaju gosta, kome mesto to beše tako omilelo, da je zaželeo u njemu boraviti večni san. Dva dana napred počeli se skupljati gosti sa strane.E, neje drukče, već izgledaše tamo, što rekao ono Jovan Jakovljević, „kao pred bunu“. Odbornici lete na sve strane i naređuju, kako će se program što svečanije izvesti.Od paroplovske stanice do Stražilova pune su ruke posla.. U jedared stiže munjom glas, da Brankove kosti ne mogu stići u zakazani čas u Karlovce, u oči svečanog dana, jer se u Pešti namernom ili nenamernom čijom krivicom nesu privezala kola, u kojima beše njegov les, za voz, koji trebaše doći u Novi Sad još u jutro.Nekome se valjda prohtelo, da dovede Bečki odbor, koji je pratio Branka od Beča, kao i celu svetkovinu u zabunu.Tako Branko prenoći na Peštanskoj stanici, mesto da prenoći, kao što trebaše, u Novosadskoj sabornoj crkvi. U oči svečanoga dana dođoše na Karlovačku stanicu gosti iz Srbije.Mnogi se svet beše iskupio na stanicu, da ih dočeka.Beogradska lađa beše dupkom puna.Pevačka društva sa svojim zastavama pevahu na krovu pesme, ali ne izađoše na suho, nego se odvezoše istom lađom u Novi Sad, da tamo budu na besedi i Brankovu dočeku i ne znajući, da železni voz iz Pešte ne će doći toga dana. U Novi Sad se sleglo također gostiju sa sviju strana, da odande još doprate sprovod do Karlovaca.Jedva je mogao ko da veruje, da kola, u kojima beše Branko, ne će stići sa svojim prvim vozom... Osvanu i taj dan. Još u jutro rano povrve narod u svečanom ruhu i sa svečanim raspoloženjem na stanicu Dunavsku u Karlovcima, kamo lađom imaju prispeti Bečki odbornici sa poslednjim zemnim ostacima pesnikovim. Gosti iz raznih krajeva zauzimahu svoja određena mesta.Izaslanici raznih društava hvatahu se svoga kola.Pevačka društva zauzeše svoje mesto na obali Dunavskoj. Na Karlovačkom trgu prema vratima saborne crkve stoji odar okružen sa šesnaest velikih svećnjaka i obasut cvećem.Stanica paroplovskog društva okićena granjem i vencima, a na mostu, što vodi slađe na suho, podignut slavoluk iskićen raznim cvećem.Blizo stanice stoje dve lađe, na kojima došli behu gosti iz Pančeva i Zemuna.Obe behu istakle mnoge zastave, što prijatno oživljavaše monotoniju okoline Karlovačke stanice.Put varoši od stanice behu mestimice udareni beli koci s malim tablicama na vrhu, od kojih svaka nosi drugi broj i kazuje mesto, gde treba da se okupe članovi ove ili one deputacije, pre nego što lađa pristane. Karlovački trg, porta saborne crkve, dvorište patrijarškoga dvora i ulice, što vode trgu, sve to beše narod prekrilio. U sabornoj crkvi služi se leturđija, i u njoj se spomen čini slavljenom pesniku... Nema kuće osobito srpske, koja toga dana neje imala gostiju. I Tinka Stajićka, mati našega poznanika iz Brajkovca, Branka Stajića, spremila se da dočeka gospođu Jelisavetu Rašićku iz Brajkovca i njenu kćer.Kao veli, ona joj je sina dočekala i gostila neko vreme u Brajkovcu, na pravo je i pošteno, da joj to vrati bar za jedan ili ma i za dva dana.Nadala se gostima još sinoć, ali ne dođoše. Branko nema mira još od jučer.Jučer je još pešačio daleko izvan Karlovaca onim putom, što vodi iz Brajkovca u Karlovce.Jutros je poranio.I kad je video žagor i neobičan život po Karlovačkim ulicama, koje nesu tako žive, ni kad s proleća ili u jesen nagrnu radenici iz cele Bačke i Banata u vinogradarsku radnju, ili kad se u oktobru iskupljaju oda sviju strana đaci, – kada je to video, još veći nemir uđe u njega.Hteo bi da dospe i u čitaonicu, gde odbor izdavaše još poslednje naloge, i u sabornicu, gde pevačka društva držahu svoju zajedničku probu, i na paroplovsku stanicu, gde se zgrnuo beli svet, da dočeka lađu iz Novog Sada, i u sobu poverenstva sigurnosti, gde odbornici davahu pristupnice učesnicima i gledaocima svečanosti na razna određena mesta.A vuče ga opet i tamo na ovaj put, što vodi iz Brajkovca u Karlovce.Zamišlja sebi, kako će na tom putu ugledati iz daleka čitav karavan kola, načičkana Brajkovčanima.Jovan Jakovljević mu je obrekao, da će tako ući u Karlovce, kao da će doći, „da biraju vojvodu“. Mater je spremio, da dočeka i njegova druga Jovana s njegovima.Tetka mu je, reče za gospođu Natu, vrlo valjana duša; a o njenoj kćeri, o gospođici Darinci toliko joj je pripovedao, da materi neje trebalo više, pa da joj upadne u oči toliko interesovanje o toj „krasnoj Srpkinji devojci“, da počne i sama misliti o njoj, i još već mada joj obrati pažnju na nju, kada dođe... Penje se Branko na stepenice u sabornicu, na zajedničku probu sviju pevačkih družina, što došle behu, da uveličaju ovu svetkovinu, a iza leđa mu kroz žagor svetine, koja se ustumarala gore i dole, dođe do ušiju poznat ženski glas s radosnim usklikom: – Evo ga! Okrenu se. Gosti iz Brajkovca.Tu tetka Nata, tu Darinka, Jovan, mala Zorka, – svi poleteše njemu kao dobrom starom poznaniku. – Tako se dočekuju gosti?! – prebaci mu, bojagi, Jovan. – Pozdraviše se svojski. Njihov žagor samo je, da Bog me, uvećao i onako veliki žagor, što se razlegao po prostranim hodnicima i stepenicama Karlovačkoga magistratskoga zdanja. - Jeste li dobili pristupnice? – pita ih Branko. – Jesmo.Dobili smo mesto među izaslanicima učenih društava. – Dobro je.To je prvo uz most, što vodi s lađe na obalu.Odmah do njih su pevačke družine.Tu ćete najbolje viditi sprovod i čuti pesme. – Odoše u sabornicu.Jedva dobiše mesta unutri. – Branko se ne odvaja od Darinke. - Mi smo odseli kod vas, – veli mu ona. – – Jovan je tako. – Pa da gde bi na drugo mesto, – odgovori joj Branko, a kao da pliva u zadovoljstvu. – Gospođa vaša mati nije nam se iznenadila. – Ja sam tako i ugovorio s Jovanom. – I ne pitaš, gde ti je ujna, – primetiće Jovan Branku, kad se jednom u gunguli odvojiše od ostalih. – Kakva ujna? – Pa gospođa Rašićka. – Zbilja!Pa tu je za celo i ona. – Ne znaš ništa? – Šta da znam? – Gospođica Jelena je odbegla. – Šta govoriš – Odbegla.Juče na noć nestade i nje i Kneževića. – Ne govori! – Nema tu šale. – Ta stani da dođem k sebi! – E, Boga mi je gospođa Rašićka već došla k sebi.Već se govori po selu, kako žali, što je dotle došlo.Ta ona, bojagi, nije drukče ni mislila.Knežević je, veli, dobar i valjan mlad čovek, prilika taman kao naručena za njenu Jelenu. – Pak?Šta sad? – Pa biće dobro.Gospođa Rašićka zna svaku vodu okrenuti na svoju vodenicu.Dovešće decu u Brajkovac, venčaće ih, i ti ćeš, možda, imati da teraš još parnicu s uzurpatorom tvoga nasledstva. – Bože me sačuvaj. – Nemoj da spominješ štogod o tome pred tetkom.Ona se strašno opolčila.Ne će se više ni vraćati u Brajkovac, nego ide odmah odavde kući.Neugodno joj zdravo, što je to uradila devojka, koja je tako dobra drugarica bila Darinci. – Sirota Jelena!Valjano devojče ali nesretno! – Mala Zorka dotrča k njima: – Hajdete.Tražimo vas.Treba da se žurimo na Dunav.Sad treba skoro i top da pukne. – Deco, ja to ne ću moći sve izdržati, – veli gospođa Nata, a zapurila se sirota od vrućine i guranja kroz svet. – Još na stanicu hajdete s nama, ponda na Stražilovo vi i ne morate, mama, ići,– veli joj Darinka... Puče top. – Evo, lađa ide! Sad se tek uskomeša sve, pa poleti, da uhvati što bolje mesto a što bliže Dunavskoj obali. Lađica, na kojoj beše les pesnikov, dupkom puna pratilaca, primakla se Karlovačkoj stanici.Na kljunu joj zastavnik Beogradskoga pevačkoga društva sa društvenom zastavom, a ostragu, na drugom kraju, zastava Novosadske zanatlijske zadruge. Na lađi poji pevačko društvo samrtnicu. Svečana tišina zavlada na obali, kao da zanemeše one tisuće grla iskupljenoga naroda. Na jedared zapeva stotina pevača, iskupljenih na obali „Imnu o prenosu Brankovih kostiju“. Veličanstven trenutak. Iznesoše i mrtvački sanduk s poslednjim zemnim ostacima mlađanoga pesnika i ponesoše ga u varoš do svečanoga odra na trgu, gde behu svečani govori jednoga od Bečkoga odbora i jednoga od Karlovačkoga. Odatle kroz „ubavo Belilo“ k Stražilovu, krajnjoj meti svečanoga sprovoda.A sprovod se pružio, koliko je od varoši do samoga Stražilova, kao da niko ne haje za žarko julijsko sunce, što je prižeglo svom snagom. U dolini ispod Stražilovačkoga visa, opet na svečanom odru, položi se les, da i zastupnik „Matice Srpske“ progovori koju u slavu pesnikovu. Na vrhu Stražilovačkoga visa završen je sprovod. Otpoja se i poslednja pesma, a mnogi i mnogi još se ne razilaze. Stajić sa svojim gostima iz Brajkovca našao se odmah do groba. Darinka s pobožnim zanosom stala, pa gleda u otvorenu još grobnicu.Zorka se priljubila uz nju, pa ćuti, kao da ne sme da progovori. – Ovo ponesite kao spomen sa pesnikova groba, – reče joj Stajić, pa joj dade dva liska bršljana, što ih otkide blizo groba. – Darinka uze liske, pogleda milokrvno u njega, otkide jedan i zadede ga sebi na grudi, a drugi pruži Stajiću. – Hoćete li ga umeti sačuvati? – A vi?Nema sumnje, čuvaće ga ona zajedno s majkinom dušicom, što je uzbrala kraj druma, kad je ono putovala s mamom svojom u Brajkovac. Uključeno u ELTeC korpus 2021-07-16 IZ SRPSKOGA ŽIVOTA PRIPOVETKE S. V. POPOVIĆA SVESKA DRUGA ŠUMAREVA ĆERKA PRIPOVETKA IZ SRPSKOGA ŽIVOTA S. V. POPOVIĆ. IZDANjE SRPSKE KNjIŽARE I ŠTAMPARIJE BRAĆE M. POPOVIĆA U NOVOM SADU Cena 85 novč. IZ SRPSKOGA ŽIVOTA PRIPOVETKE S. V. POPOVIĆA SVESKA DRUGA ŠUMAREVA ĆERKA IZDANjE SRP.KNjIŽARE I ŠTAMPARIJE BRAĆE M. POPOVIĆA U NOVOM SADU ŠUMAREVA ĆERKA IZ SRPSKOGA ŽIVOTA. S. V. POPOVIĆ. U NOVOM SADU IZDANjE SRPSKE KNjIŽARE BRAĆE M. POPOVIĆA U Fruškoj gori bijaše godine 187* nekako oko Božića čitava vreva u dvorcu vlasteoskoga glavnoga šumara, u šumi blizo Lj.Gosti, što su iz okoline pozvani na ovogodišnju hajku dolažahu jedan za drugim.Istom što jedni praporci umuknu već se čuju drugi iz bukvika. Pred kućom prihvaća goste glavom sam šumar Roman Životić veselim pozdravom i sprovodi ih do trema.U tremu ih dočekuje njegova sestra gospođa Bosiljka i mlada ćerka Ljubica, — devojče od svojih petnaest proleća.Prvi lugar Petar skida sa saonica debele bunde, lovačke torbe i oružje.Kušnica lovačkih pasa, što je vezana u pasjem oboru iza kuće pozdravlja svakoga gosta veselom cikom i isprekidanim lavežem. Po polju i po šumi je pao prvi ovogodišnji sneg gotovo do kolena.Mraz ga je stegao pa sve škripi pod nogama.Vreme je tiho i vedro, nema vetra a to je taman kao što valja za hajku.Od neko doba namnožila se zverad u obližnjim šumama.Jeleni su istina ređi ali srna i lisica ima tma božija.Lugari su viđali tragove i od kurjaka. — Mora da su prošle zime, kad je ono tako dugo stajao led na Dunavu, prešli iz bačkih ritina i šuma. Gospodin Roman je dvadeset godina glavni šumar u vlastelinstvu.U svojim mlađim godinama je bio negde u Češkoj a rodom je iz dolnjega Srema.Vlastelinstvo ga jako pazi jer je on jedini šumar u Fruškoj, koji je svršio šumarsku akademiju — ostalo što je, to su većinom lugari, koji su dugom službom postali šumari. Gospodin Roman je bio čovek vrlo naočit u najboljoj muškoj snazi, gospodskoga izgleda.Ko ga ne zna pre bi rekao da je glavom sam vlastelin nego jedan od prvih časnika mu.Visok kao bor, širokih, ispupčenih kostiju u licu, onižega čela a orlovskoga nosa sa jakim korenom.Kad stoji, kad govori, vidiš iz cele pojave čoveka energična, čelična karaktera.Posao je svoj razumevao skroz i skroz.Uvek čistih ruku, bio je jednako strog prema sebi, prema mlađima i prema okolnom narodu.Šumu je voleo — jer je u njojzi proveo svoj vek, čisto je drugovao sa svakim cerom i hrastom.Bio je strastan lovac.Kažu da mu ruka nije zadrhtala, dvocevka da mu nije nikad slagala.Teško pustolovu da ga on zateče u šumi s puškom u ruci, taj teško da bi izneo živu glavu. Otkako je Roman Životić glavni šumar u ovome kraju, nema više da seljaci kradu i pustoše šumu.Niko se ne bi ni za živu glavu usudio da seče sebi gradljike.U suvarinu je siromaš hodila vazda slobodno i bez cedulje.Znao je to svako šta ga čeka ako ga uhvati gospodin Roman i njegovi lugari u kakvoj šteti.Retko da su take stvari dolazile do pred sud.U šumi sude kosovi — i šumarevo olovo.Još se i danas pamti krvava bitka između desetine lupeža, Romana i njegova dva lugara.Bilo je to god. 1861. kad se ono svet počeo da buni nešto protiv vlastelina.Gospodin Roman je jedva preboleo tešku ranu u levom pleću ali tri lupeža platili su svoju krađu glavom.Od to doba je mir i ne čuje se ništa jer se svet preplašio.Biva da će pogdekoji nestašni momak izaći pred praznike noću u lov, da privreba koga jarca na preskoku — ali i to je ređe, jer se zna, da gospodin Roman retko kada noći u svojoj kući.Časom iskrsne iz česte, gde mu se čovek i ne nada i jao onome, kome on poviče svojim gromkim glasom: stoj, momče! Gospođa Bosiljka je starija sestra Romanova — žena blizu šeset godina ali je vrlo držeća i mladolika.Nije bila ni pet godina udata, pa kako je ostala bez dece a snaha joj je odmah, pošto je rodila Ljubicu, umrla — to je gospođa Bosiljka održala Ljubicu.Bila joj je što i mati tako, da dete i nije znalo za drugu mater do za svoju tetku, svoju milu nanu. Gospođa Bosiljka nije bila žena bog te pita kako izobražena ali je bila bistra kao i brat joj i kako je uvek bila u boljem društvu, to je mnogo čula, dobro pamtila te i mnogo znala.U tihoj osami šumarskoga dvorca bila joj je knjiga veran drug, kuća i bratovljevo jedinče najveća briga. Roman je doveo svoju pokojnu ženu iz Češke.Zavoleo je sa njezine dobre i blage naravi — ali nije bio sretan da provede s njome vek.Treće godine umrla mu je žena naglo od vrućice.Kad su je spuštali u hladnu raku na tihome seoskom groblju u Lj..Roman se na njezinom grobu zavetovao u sebi: da se nikada ne će više ženiti.Taku ženu kao što mu je bila pokojnica, znao je da ne će nikad više dobiti. Ljubica je od oca imala onu divnu smeđu kosu i nežni kao sneg beo lik a na tome liku ona dva plava velika oka bila su nasleđe od pokojne matere.Istom ako joj je petnaesta nastala, ali je Ljubica bila snažna na oca.Niko ne bi rekao da nije zrela devojka.Samo po bezazlenom govoru i neumešnom, čisto plašljivom kretanju videlo se da je još dete. Ljubica je odrasla u šumarevom dvorcu, njezina nana joj bila učiteljica a otac učitelj.Svojom neobičnom bistrom pameću sve je lako i brzo shvaćala.Šuma i priroda oko nje, u kojoj je drugovala sa cvećem, kosovima i slavujima, zasadili su još u detinjoj duši neku neobičnu pojetičku klicu.Ona je volela ovaj svet, u kome je živela kao u raju — srce je nije vuklo među ljude, jer ih nije ljudski ni znala, ma da je kašto zažudila da se vine preko planine, da vidi ima li još gde tako divnoga kraja kao što beše ovaj iznad sela Lj. Lovci su bili svi već poizdolazili.Tu je bio gospodin sreski sudac, mlad kratkovid čovek ali ipak strastan lovac, tu namesnik čak iz manastira K. tu pop Steva iz M. obojica čuveni lovci, tu neki konjički kapetan čak iz Oseka, osim toga šumar iz obližnjega spahiluka svega njih šestoro s domaćinom.Uz njih će ići nekoliko „šicara“ iz sela a dva lugara će voditi hajkače. Za večerom je domaćin uz veseo razgovor uglavljivao plan sutrašnje hajke.Od kuće pa do vrh planine uglavljeno je svako mesto, gde će biti koji met, iz koga će dola kretati hajka, gde li će da zasednu lovci. Kad se iznelo pečenje, diže veseli domaćin čašu u zdravlje svojih gostiju.Taman što je napio ali spade njegova dvocevka sa čiviluka i grunu o patos.Kako je tresnula, opali leva cev i sasu dramliju srećom u duvar. Tavan oblak nadvi se gospodinu Romanu nad čelom.Žile mu nabrekoše kao masnice i on viknu gromovito: Petre!Bosiljka dođe sva bleda kao krpa i od teškog straha samo što je čula kako je Ljubica vrisnula kad je puška opalila, nit’ je videla kako je ona prva među svima đipila sa svojega mesta. Lugar Petar uđe sav usplahiren u trapezariju. — More kako si to obesio moju dvocevku — grmnu šumar Roman —- mal što nas ne osakati! — Nisam je ja vešao, gospodine.Bi ste od jutra bili s njome na Gradini pa mora da je pređica popustila. Gospodin Roman zastade za časak.U duši mu se dizaše neka tavna slutnja.Lovci su ljudi sujeverni.Čas po pa im se nešto predskazuje.Ne veruju u kojekakve bapske vradžbine — ali ima nešto i u tome.Puška neće opaliti bez uzroka — već ako hoće kome prema glavi. — Ostala, Bog da, pusta! — promumla Roman kroz zube, naspe čašu Teočinca da njime razgoni svoju crnu slutnju — no čisto se trže kad mu te reči i nehotice izleteše iz usta. Posle ovoga kobnoga događaja nisu gosti mogli više da se raspolože.I što bi bilo, išlo bi nekako silom.Svaki je bio stari lovac, svaki je osećao da dvocevka kobi nekome o glavi.Prirodno je da je svaki slutio za sebe najcrnje. Kad ko treba da urani, taj ne treba da sedi u noć za večerom.Za lov, osobito za hajku treba budno oko, laka glava a ruka pouzdana koja ne drhće. U jutro se to pođipalo zorom.Lovci se oblače lako i toplo, kratki kaputi i topli grudnjaci a čizme do kolena.Osim puške i torbe svaki ti se to zavrgnuo još i kukastim drenovim štapom.Ima strmena gde će se morati i poštapati, gde kukom i prihvatati za koji rastić ili cerić. Hajkači su bili već pre zore poizdolazili iz sela.Bilo ih je desetak momaka, svaki sa drenovcem u ruci, lakom torbom o ramenu a šareni obojci čvrsto pritegnuti u laki opanci.Stoje u kući pa se greju oko vatre.Čutura ide redom, neki prismače i hleba i luka te zaliva ručak crnim vinom.Dva torbonoše, što će nositi smok pipaju po torbama, smeše se i misle: hoće li i njima dopasti koji zalogaj od gospodskoga ručka? U tom iziđoše i lovci te stadoše pred kuću. Šumar Roman prizva svoje lugare i stade im tumačiti kuda će zavoditi hajkače, on će sam nameštati lovce i šicare.Kad čuju njegov fišek, nek zvižnu dvaputa i nek kreću hajku uz stranu.Okrenu se hajkačima i zapreti im da idu vrlo mirno, da se ne zbiju u gomilu, nego nek idu uvek u lancu.Ne treba da viču i alaču, dosta je ako štapovima udaraju po šipragu i po drvima.Niko da ne puši jer zverje slukti oštro a njuši dobro, te će da nagne natrag kroz lanac.Lugari neka pucaju samo na zverje, što im đipi pred nogama i to ako potekne natrag. Dok su lovci uzišli uz prvi breg, nebo se bilo već natuštilo a kanda je počeo i vetar.Susedni šumar gledaše neprestano u oblake.Taman ako stignu u vrh planine eto ti im i bure s vejavicom.Dobro će biti ako isteraju i prvi met na miru.Ko bi rekao da će posle onako krasnog sinoćnjega večera osvanuti ovako ružan i nezgodan dan?Nisu preturili ni prvu kosu a već je društvo bilo bez volje.Svaki bi se dragom dušom vratio, ali niko ne sme prvi da pomene.Roman ćuti, natuštio se pa prti stazu kroz sneg. Hajka stade na brdu na ravnici.Lugari se otiskoše s hajkačima levo, obiće brežinu, uhvatiće se potoka pa će isterati stranom uz Cerov potok.Lovci će zapasti u zasede s ovu i s onu stranu potoka, ispred stare šume te sprečiti zverinje, da ne umiče u nju iz bukvika u matoru šumu.U tome šipragu imade uvek dosta srna a kašto iskoči i po koji lis.Preskoka i traga ima na sve strane. Za po sahata bijahu se lovci svi ponameštali sve po dvesta koračaji jedan od drugoga.Svaki zna gde mu stoji prednjak, da zna kuda će pucati, da ne pucaju jedan na drugoga. Taman što je zvižnuo šumarev fišek, diže se vetar sve to jače.Vreme beše popustilo, oblaci se pustili nisko.Već poleće po koja kap kiše a s njome i sneg.Svaki je zaseo u busiji, neki na panj neki pao za drvo.Puške su zapete ali orozi su pokriveni laktom, da ne bi valje zakisle. Iz daljine se čuje huka kao da hiljadu kola tutnje preko kaldrme.To je bura koja se muči da s Dunava uziđe uz planinu.Oblaci se nose nisko nad šumom, dolovi se puše od magle kao grdni kotlovi.Vetar čas ječi, čas Fijuče, čas opet svira.Bura je već tu, tek da se izlije svim besnilom svojim.Najedared grunu kiša kao iz kabla.Ne potraja ni četvrt sahata a okupiše cigani.Nije da padaju, misliš sve seku obraze.Na ovome vremenu ne bi ni besan ker izišio na polje iz kuće.No lovci ćute i trpe, znaju da mora biti i toga, da će to časom se iztutnjiti pa će brzo preći.Tako je i bilo. Za hajkače nema ružna vremena, fišek je zvižnuo, oni kretoše hajku.Svaki to naslonio rukav od gunjca na oči, pa ide unapred.Nisu oni krivi, što nema ni kleta zvereta — oni su svoje isterali, pa su se ćutećki domakli lovcima.Ćute i lovci samo što čuješ, gde im cakću orozi na puškama, kada ih spuštaju.Jedan hajkač priča, kako je u onom čudu, kad je onako sipalo i pljuštalo video pred sobom jelena i tri košute; kud su proderali ne ume da kaže, jer nije video ni na deset koraka ispred sebe.Drugovi mu ne veruju, misle, da laže.Ciganin je pa voli slagati, nego da ga ko časti. Prvi se met ružno izjalovio.Bura se stišala, ali zla volja je porasla u sviju — vidi to svako, da danaske nema berićeta; no Roman ne da reći, isteraće još jedan met, kako im bilo, posle će ručati na planini, pa otud će ranije kući.Posle nekoliko reči pristade celo društvo, da se zametne još i drugi met.Vreme se raščistilo, pa sramota bi bila vratiti se praznih šaka.A nije ni u redu, kvariti domaćinu volju. Zametoše i drugi met.Tek što su hajkači zamakli za brdo, ali jedan šicar iz sela, koji se sišao bio u do, da se napije vode iz potoka, dođe gore i reče nešto Romanu. Roman stade kao oparen. — Gde si ih vidio?Koliko ih ima? — Zamakoše eno u onu čestu njih trojica s puškama, a dvojica s torbama. — To ne može biti, Lazare, da se nisi prevario, da to nije bio Petar i Jaša? — Ta bog s vama, gospodine.Kao da ih sad gledim.»Ljudi nepoznati, mora da su otud nekud od Vrdnika. Romanu nije trebalo više.Tavan oblak mu se nadvi nad čelom, a lice mu planu gnevom.Kod njega živa, da oružani pustolovi tumaraju po njegovoj šumi još kad on lovi.Zvižnu u fišek na lugare, a spodbi dvocevku preko srede.I lovci: nemojte, čekajte!Taman su našli ko će ih poslušati!Ta Roman se ne boji nikoga, do Boga.Priskočiše „šicari“ seoski, da idu oni da vide koje?Roman mahnu rukom da se ne miču.Svi stadoše kao ukopani, jer znaju, da u njega nema šale. Roman uđe u šiprag.Nije došao ni do one suve bukve, kada mu se začu gromki glas: stoj, momče!U tom planu puška, prvo jedna pa posle druga.Zlo i naopako, to nije dobar znak.Biće krvi.Lovci potekoše u šiprag.Još oni nisu ni ulegli, ali grunu Romanova dvocevka prvo iz jedne, pa onda iz druge cevi i zatim nasta nema tišina.E, naopako, tu će biti mrtvih glava.Koga Roman gađa, taj mu ne će umaći.Lovci nagoše brzo kroz mladikovinu.Kad su preturili na sto koraka ali imaju šta i da vide!Roman pokleknuo desnom nogom a leđima se odapreo o bukvu.Lovački mu šešir u snegu a sa čela mu lopti krv.Levom rukom drži se za srce.U licu je sav bled. Priskočiše i podigoše ga, jedva je mogao da promuca: — Ubiše me zlikovci!Ljulju... i glava mu klonu na rame pop Stevanovo. — Ko je pucao, Romane za Boga živoga? No Roman nije dizao glave.Za tili časak bili su i hajkači tu.Dva najjača momka spodbiše ga pod mišice.Privezaše mu ranu na čelu. — Ta nije bila duboka, tek ako ga je dramlija okrznula jer se sva osula u bukvu.No ispod leve mišce loptila je silna krv.Zlikovac je gađao baš u srce — i teško da ga nije i pogodio. Sve badava kad hoće nesreća! — Svima se još sinoć slutilo, da ne će biti dobra.U sto dobri časa da su se vratili odmah posle prvoga meta — ali šta će kad je on kukavac bio najvećma navalio.Zar je mogao misliti, da će mu biti, jadniku, o glavi. No tu sad nema čekanja.Umočiše peškir u sneg i priviše mu ranu na levoj sisi.Časom oboriše granje te otesaše nosila.Težak je to čovek — a gde bi taki ranjenik izdržao sat hoda do kuće pa sve da ga nose na rukama. Tužan sprovod krenu se kao da prati mrtvaca.Svako je to došao bled kao krpa.Težak bol se ispisao svakome na licu.Takoga čoveka da umlate zlikovci iz zasede!Pod teretom tuge niko nije ni mislio da pođe za ubicama u poteru. Pođoše niz brdo.Uz tihi korak nosača čuje se samo teško ječanje ranjenikovo.Baš kao da mu nešto ropće u grlu.Nema od njega već ništa.Da Bog da da dođe živ i do kuće.Nije šala udariti čoveka dramlijom po sred srca živa. Pop Steva i namesnik bijahu isprednjačili, da spreme gospođu Bosiljku i Ljubicu na ovu grdnu nesreću.Kad se nosači pomoliše prema kući, izleteše obe jadnice kukavnome Romanu u sretanje.Kad dopadoše do nosila pa ga videše da već izdiše, beše im obema kao da ih je grom udario.Ljubica se pribra, vrisnu ponovo i pade na nosila.U taj mah je kukavni Roman Životić izdahnuo. Prokleta dvocevka ostade mu pusta.Još mu je sinoć kobila o glavi. — Lovu je bio kraj.Lovci su ovom grdnom i nenadanom nesrećom bili tako potreseni, da su samo pomogli tužnoj sestri i jadnoj kćeri da se učine prve spreme za ukop.Razišli su se posle svojim kućama, da preksutra dođu da učine milom pokojniku i drugu poslednju počast. Sreski sudac je preduzeo odmah najenergičnije mere da se zlikovcima uđe u trag. Treći dan sahraniše nesretnoga Romana Životića ali ne u seoskom groblju no po želji njegovoj u vrh planine na jednom vidnome čotu.Šumu je voleo, u njojzi je živeo — u njojzi neka boravi i večiti sanak.Laki šumski povetarac donosiće mu svake zore i večera miomire gorskoga cveća; slavuji i kosovi pevaće oko njega — onda će mu biti kao da nije umr’o no kao da je i danas živ. Evo je već druga godina kako su se gospođa Bosiljka i Ljubica doselile nakon smrti pokojnoga Romana u Č., maleno ubavo mestance kraj Dunava.Za tako tešku ranu, kao što je bila nenadna i grozna smrt Romanova, nema leka.Vreme je istina najbolji lekar, zaleči je, ali se ožiljak poznaje do veka. Gospođa Bosiljka kupila je u Č. onu lepu kuću kraj potoka u sred bašte, pune lipa i mirisnoga jorgovana.Da nisu njih dve duše same u kući, pustila je gospođa Bosa u onaj kućerak, što je do laguma, nekoga siromaška nadničara sa ženom i decom. Na malenom drvenom doksatu svoje kuće sedela bi gospođa Bosa leti i s jeseni sa kakvim radom na krilu, pa bi često mislima svojim bludela po dalekoj prošlosti.Ne jedan put bi pomislila, kako je to u životu ljudskome da po neki malo dobra zapamte.Biva tako da se nesreća naklati na nekoga te ga prati od kolevke pa do groba.A po neki je opet celoga veka sretan baš kao da se rodio u košuljici.Da je sreće, zar bi ona tako sada samovala?Kad pomisli kako je imala krasnoga muža, al’ ne dade mu Bog dana.Pa bar da joj je kojom srećom brat živ.Šta i šta je puta ona još pre toliko godina slutila, da će ga kad tad snaći ma kakva nesreća, u tom opasnome poslu njegovu.Da je, Bog da’, još u školama poš’o drugom stazom.Šta bi mu falilo da je izučio bio bogosloviju; onaka ljuda, kakav bi to bio popa!Ta živeo bi sto godina, kako je to miran život.E ali on postade na njegovu nesreću šumar i dođe eto sam sebi glave.Šta vredi što su one zlikovce pohvatali, pa je onaj jedan platio glavom a oni drugi trunu na robiji—kad njega više niko ne povrati.Pa bar da je to dete dočekao i zbrinuo.On joj je odredio pomoć dok se ne uda, ali te drugo je to kad je otac živ. I u tim mislima osetila bi dobra gospođa Bosa dvojinom jači teret na sebi.Do sada je bila ona tome detetu samo mati - ali sada mu je ona i otac i majka.Kad pomisli, da je ljubičina sreća sada u njezinim rukama, uzdahne gorko.Danas je teško i muško, a kamo li s ženskom decom.Čovek rodi, odrani ga, brine se za njega, uputi ga — pa ti dođe tuđ čovek iz sveta, bajagi sreća je, e sad podaj mu svoje čedo, jedinče svoje — a ko zna šta ga čeka?Baš ti je to danas izišao čudan svet!SAstanu se, uzmu se tako dvoje pa često ne sastave ni punu godinu, pa onda opet svako sebi.Toga čuda nije bilo dok je ona devovala.Ali i mladež je onda bila sasvim drugačija.Nije ti tu bilo da se zavole čim se vide.Znali su se onda godinama, zajedno su rasli, zajedno su se igrali, u školu išli, pa su se, kad su odrasli, istom onda obegenisali.I sve je to gledao i otac i mati svojim očima — i šta i šta puta se govorilo: to i to je jedno drugom namenjeno.O ljubavi nije tu bilo mnogo spomena.Znaju se, uzmu se a ljubav dođe posle i sama.A sad je to sasvim okrenulo na drugu.On iz Banata a ona iz Srema.Vide se prvi put u veku -- ona se dopadne njemu a on njojzi.Bajagi zaljubili se jedno u drugo.Dok dlan o dlan a oni se već i uzeli!Bož’ oprosti ide ti to sada baš k’o na vašaru.Onako nije ni čudo što im se tek posle sviće pred očima kad je već dockan.Posle su im krive provodadžije i ne znam ko — e al’ tako je to.Sad je valjda nekud i druga planeta, kad se svet tako okrenuo na gore. U takim mislima gospođa bi Bosa sva pretrnula kad je pomislila, da je i njezina Ljubica danas sutra pa devojka na udaju.Istina da je još mlada, tek je uzela sedamnaestu — ali sve badava, tu je već ona.Dugo neće već trajati, javiće se i njojzi sreća — i onda, onda će to biti od sviju teških trenutaka najteži trenutak u životu gospođe Bose.Kamo njezine lepe sreće, da je Bog nju primio pre Romana, pa je danas ne bi morila ta teška briga.Tek badava je to, drugo je čovek a drugo je žena, ta on ju je rodio — on bi se znao najbolje i sastarati za nju. No Bog se brine sirotama — mislila je gospođa Bosa a Ljubica je pametno dete.Ogrešila bi dušu kad bi rekla, da je ona dosada što uradila o svojoj glavi a da to nije bilo po volji njezinoj nani.Pa valjda ne će ni od sada.A drugo imao je njezin pokojni otac toliko prijatelja, sve čestitih ljudi, koji nisu zaboravili na njegovo siroče ma da njega nema.Kad već dođe do čega, naći će se i ti prijatelji na pomoći.A naposletku opet Bog sreću deli.Ne biva ti ništa bez božije. Dok se gospođa Bosa tako iz dana u dan teško brinula, nije Ljubica ni slutila otkuda niču silne brige na čelu njezine dobre nane. Ljubica nije bila više dete kad joj je otac poginuo.Nesreća očeva potresla je kćer u dubini dušu njene.U prvi mah beše joj da je to kao neki težak san.Tek kad je videla da su joj oca spustili u raku — onda joj jad pao na srce.Sa očeva groba doveli su je kući gotovo u pola mrtva.Sutra dan osvanula je u vrućici.Punih šest nedelja dana borila se njezina mlada snaga divovski protiv vatruštine što je pretila da će joj sagoreti život.Već je granulo i proleće, kada je gospođa Bosa mogla reći: hvala Bogu spasena je! Od te teške boletice valjda joj ostao i onaj setan veo što joj se kadšto nadnese na oči kao lak oblačak nad vedro nebo.No čovek je tvrđi od kamena a blagoslovena mladost odoli i najtežem udaru u životu. Ljubica se brzo oporavila u mirisnom gorskom vazduhu.Sva priroda dahnula je sa proleća novim životom. — No kako je to jadnom siročetu bilo sada sve drukčije.Biserne rosne kapljice po šumskome cveću bile su njojzi sada suze, što ih šuma lije za njezinim ocem, koji je šumu tako voleo i negovao.Slavujeva pesma bila je tuga šumskih pevača, koje je Roman branio i čuvao od oštroga kljuna kobinoga i od zuba nesitoga lisa.Pa kad povetarac ranom zorom ili tihim večerom zaljulja lisnate krune stogodišnjih hrastova i bukava, to granje čisto ječi od bola a kroz lišće kao da bruji iz daleka tiha mrtvačka pesma: „So svjatimi.“ Kud god pogledi sve je opominje na miloga roditelja, koji je nju ljubio kao oči u glavi.Sada kad ga je izgubila, sad tek oseća šta je imala u njemu. Često puta ukrade se sama iz kuće da niko ne vidi pa se uputi na njegov grob.Padne na pobusanu umku, obavije ruke svoje oko hrastovoga krsta i neizmerni bol joj ispuni dušu.U tome času najvolela bi da je uzanj u tavnome grobu.Puška plane u dolu, pucanj zajaokne i probija se kroz planinu — Ljubica se trgne i zadrhće, stari hrastovi povijaju pred njome svoje grane a iz lisnastih kruna kao da se čuje šapat: ne boj se, mi smo tu — verni drugari tvoga oca!Plašljiva srna pretrči na preskoku, stane i zirne za časak u devojku na grobu lovčevu savije u čestu i samo što se još čuje tiho krškanje suvadi.Za lakom srnom otme se Ljubici oko daleko iznad bregova do u to plavo nebo — a sa njega kao da je glede oči majke njezine.U srce se prikrada nad — ta ona nije sama, sasvim sama, na ovome svetu — još su tople grudi njezine dobre nane Ta evo je njezina nana i sada grli, moli i priklinje da ustane sa groba, da ne ubija sebe kad nema pomoći. Nada je rajski cvet, koga je Bog usadio u čovekovo srce a pupoljak mu je u devojačkome srcu.Ljubici je lakše kad se isplače na očevu grobu.Zna to i gospođa Bosa pa je pušta, jer bolje da se dete i istuži, nego da joj suze padnu na srce. O uskrsu su dale Romanu po godine u seoskoj crkvi pa su se preselile u Č. Ljubica nije nikada živela u svetu, ona je gorsko čedo, srna koja treba istom da se prepitomi među ljudima.Teško se odvojila o, šume u kojoj je odrasla a još teže od očeva groba u kome joj leži sve blago njezino. Kad su došli u Č., Ljubica nije tri meseca dana kročila nogom nikuda iz kuće.Gospođa Boca se bila već teško zabrinula za svoje čedo.Boli i nju smrt bratovlja — ta njega jednoga imala je na ovome svetu — ali silom se ne može ništa.Tužan tužnome nije od utehe, zato je pustila Ljubicu, da se prvo malo smiri u tihoj osami njihove kuće pa ju je posle nešto silom nešto milom odvela u grk-Stevanu kuću i upoznala sa grkovom Savkom.Savka joj je bila drugarica po godinama, a dobro i veselo devojče kao tica na grani.Čim su se Ljubica i Savka videle, odmah su se zavolele, kao da su zajedno odrasle. Grk Stevan je bio prvi trgovac u selu.Kuća mu je bila na glasu od starine.Pokojnoga Romana je znao odavna, lepo su se pazili ma da su se retko viđali.Grk Stevan je istina dolazio do Romana kada je uzimao po desetak lanaca šume te sek’o drva za gradljiku i za ogrev po spahinjskoj šumi.Ali ima već desetak godina kako se grk Stevan ne bavi više tom radnjom, jer se nešto otežao.Sina Milana dao je na škole a inače nema koga ko bi ga prihvatio; jer osim Milana i Savke i nema više dece.A ako ćemo našto, čovek je lepo stek’o pa mu nije ni nužda da se bakće više toliko, kad može lepo da živi i od svojih „gruntova.“ Ono malo dućana što još drži, to je više ženi za ljubav — i da mu ko dođe na divan.Leti ga po podne gotovo i ne otvara — polije ga, prostre meki ćilimac na kožnje kanabe pa prospava po jedan sat u onoj lepoj hladovini. I grk-Stevanovoj ženi je milo što se Romanova sestra sirotica doselila u njihovo mesto.Imaće ona i kći joj bar društva.U mestu slabo i ima boljih kuća, jedna da reku notaroševa i popova, ali s popovom se ne žive najbolje, nešto rad opštine a i poša je nekud čudna žena, niko njojzi nije ravan.Ljubica i Savka bile su ne samo drugarice — nego su se za malo tako sljubile kao dva pupoljka na jednoj peteljci.Nije bilo dana da nisu bile zajedno, što jedna zamisli to druga zausti.U čistom devojačkom zagrljaju vesele Savke došla je i Ljubica malo po malo k sebi.Iz dana u dan pa je bivala sve življa.Na prigrevici sestrinske ljubavi Savkine razvijao se u Ljubici novi život kao pupoljak na jutarnjem suncu.Ljubav je tajanstvena moć, koja razganja tužne i crne misli.»Ljubica je ljubila Savku kao da joj je rođena sestra.Od milja jednako su se nosile, jednako su se češljale a često su u jednom krevetu spavale pa kad se zagrle i srce naslone na srce, a ono se dve čiste devojačke duše sliju u jedno te misliš da su jedna duša u dva tela. Savka je bila u svetu.Bila je čak u Baškoj u Odžacima u školi.Bila je valjda već desetak puta sa svojima i u varoši, pa jesenas kad su Milana prvi put vodili gore na škole čak i u Pešti.Onako živa i rasgovorna kad počne da priča i opisuje Ljubici šta je sve videla, — Ljubica bi je slušala tri dana i tri noći bez prestanka. Savka je umela tako lepo da priča, da je Ljubica posle po godine znala sve to na izust, a činilo joj se da je ona sa Savkom sve to videla i sama.Poznala je svet onako, kako se ogledao u srcu njezine drugarice — i svet je taj bio tako lep, da je doista milina čoveku što je živ. A šta će o tome svetu tek da priča Savkin brat Milan dok se danas sutra vrati iz Pešte.Savka se radovala svome bratu — radovala mu se i Ljubica, ma da ga nije nikada ni videla.Kad su se njih dve upoznale, Milan je bio već na školama.No zna ona njega iz sestrinih razgovora, zna mu svaku dlaku na glavi, kao da ga gledi pred sobom, jer ga je Savka sto puta opisala drugarici od pete do glave. Jednoga dana uranila je Savka pre zore pa je dotrčala Ljubici. — Pogodi, Ljubice, šta je novo? — Sutra dolazi Milan iz Pešte, pisao nam je po grk-Marku. — A da znaš samo ko još dolazi s njime, — odmah bi me poljubila. — Poljubiću ja tebe i bez toga — reče Ljubica zarumenivši i pritište vreo poljub na drugaričina usta. — Dolazi Rajko Božić — jurista, Milanov najbolji drug pa će biti cele, vakacije ovde.Uh Bože, ala bih volela da je lep!A ti Ljubice? — Ja ne znam ni Milana ni Rajka — reče Ljubica — ta ti znaš da ja ne poznajem još ni jednoga mladoga momka na svetu. — Čuvaj se! — popreti Savka vragolasto — kažu da su peštanski đaci prvi momci! Sutra dan iziđoše svi pred lađu.Nije šala, dolazi grk Stevanov sin kući sa škola.Čak i gospodin nataroš su se podigli da ga dočekaju.Savka je silom dovukla i Ljubicu. Lađa, stade a iz njih ispadoše i Milan i Rajko. Milan kako iziđe poleti ocu, majci i seji u zagrljaj.Od teške radosti nije drugoga ni video.Rajko je stao malo u kraj, bajagi se nešto osvrtao za prtljagom a u istini je čekao, da ga Milan prikaže svojima i ostalom društvu. Ljubica se bila tako zbunila da u prvi mah nije znala ni koji je Rajko?Oborila oči zemlji pa ne sme da ih digne ni za živu glavu.Tek kad su se krenuli u selo — spazila je krišom ispod očiju, da je jedan smeđ a drugi crnomanjast.Smeđi je bio Milan a crnomanjasti Rajko. Još se Peštanci nisu ljudski ni odmorili od puta a već je u Č. nastao novi život.Uzbunilo se sve selo.Prve subote čula se sa igrišta na seoskom bregu nova pesma seoskih devojaka: Čuje to i Milan i Rajko, ćute ali se ponose.Savka ih zadirkuje kako su svim seoskim devojkama zavrteli mozak i čak se i popova Mica nešto raspituje za njih. U prvu nedelju bili su Peštanci u crkvi pa posle liturđije prave „vizite.“ — Naravno „prvu“ će kod gospođe Bose i Ljubice. Gospođa Bosa ih je lepo primila; milo joj da pozna čestite mladiće, kaže im kako je slušala, da su obojica dobri đaci i svetuje ih kao mati da ostanu taki i dalje sve dok ne svrše škole.Ljubica je stidljivo ponovila poznanstvo.Neki neopisani strah joj je ušao u srce kad je videla oba mladića pred sobom — u prvi mah htede da prne kao laka srna.Ali noge joj se skratiše, zadrhta lako u celome telu a rumen je obli po licu da su joj se obrazi, zaplamteli.Ne zna ni sama gata im je rekla na njihov pozdrav.Uhvatila se jednom rukom za stolicu, jer se bojala, da će od stida propasti u zemlju.Spade joj kamen sa srca kada se Milan i Rajko digoše i oprostiše. — O brate, Rajko, ala je to divna devojka! — kliknu Milan kad iziđoše na ulicu. — Ja sam mislio da Savka preteruje u svojim pismima.Ali ovo je, brate, divota, kao vila! — Lepa devojka — reče Rajko nešto zamišljeno — da je u Pešti zaludila bi celu „Preodnicu.“ — Ta šta „Preodnicu“ zaludila bi ta, brajko ravnu Peštu o sav Budim grad! — reče Milan u zanosu. — Ta čuvaj se samo ti — prihvatiće Rajko i pogleda čisto ljutito u svoga druga. — Ni brige te, sivi tiću!Moje srce gine već za drugom — odgovori Milan čisto pevajući. — Al’ vidim već, ti ćeš, brajko, propasti! Rajko zaćuta i gledaše samo nemo preda se.Obojica se žurahu da stignu do nataroševe kuće, dok još nije zazvonilo podne. U đačkome životu je poslednji mesec školske godine najteži ali i najradosniji.Pri kraju godine polažu se ispiti, ali se pri kraju godine spremaju đaci i kući.Pomisao, da će danas sutra biti kraja trudnome radu, da će sa veselim srcem i lakom dušom poleteti majci, ocu, seji u zagrljaj — ta pomisao olakšava poslednje teške dane školske. To oseća svaki đak; to je osećao i grk-Stevanov Milan, ma da je prve godine prava posao najlakši, jer je tako reći nikakav.Ispita i nema, a „kolokvuje“ samo onaj, koji ima stipendiju.Bogatiji đak upotrebljava prvu godinu prava da strese sa sebe školsku prašinu.Učeći osam godina gimnaziju popala ga je „memla od kamena“, sad misli da treba da uđe u novi, slobodni život univerzitetskoga građanina. Milan je ušao u taj novi život pod okriljem Rajka Božića, juriste u trećoj godini. Rajko je bio u Pešti čuven jurista.Bio je istina siromašak, mati mu je švalja u S. i ima osim njega još dve kćeri, koje rade za drugoga.Muče se, rade, žive i domeću Rajku ono što mu treba, da sa stipendijom može izići na kraj u velikom svetu. Rajko je bio vrlo odličan đak. Ispit zrelosti položio je s odlikovanjem, a i na prvom državnom ispitu pokazao se kao vrlo dobar znalac rimskoga i crkvenoga prava.No drugovi Rajkovi cenili su u njemu osim dobroga đaka — miloga druga.I doista je Rajko bio vrlo mio momak.Lep kao pisan a uvek veseo i dobre volje.Uz to je voleo dobro društvo nego bog zna šta, a i kako ga ne bi voleo, kad je bio kao stvoren za drugovanje.Kad se razdraga, nasloni svoju violinu pod bradu, zatrese svojom bujnom, kokoravom kosom pa počne tananim gudalom da izvija onu setnu pesmu: „Tavna noći.“ Ta nije da je ume nego nema mu ravna.Odmah se zablistaju drugovima mu suze u očima.U celoj Pešti niko ne ume da igra kolo tako kao Rajko Božić.Ne znaš koje igra bolje, da li ono bačko što se igra besno plahovito; da li sremsko što se veze sitno nakićeno; da li ono veliko banatsko što se talasa kao zrele šenice.Jedno je što mu zameraju svi koji ga poznaju a to je — što je tako užasan noćnik. Peštanski građani Srbi znaju Rajka, vole ga, jer često i lepo im poji u crkvi; ali ipak drže, da je velika bekrija.Drugovi ga brane, vele: živa mu je krv pa mora zar svake treće noći da plahuje, da se istutnji dok se malo ne smiri. Za čudo divno kako se novi đaci, što dođu prvi put gore na nauke, odmah priljube Rajku Božiću.A i kako ne bi, kad je on svuda prvi — i u školi i u kavani i u birtu i svuda gde god hoćeš. Nema toga što Rajko ne ume i ne zna.Bilijara igra kao marger, keca zna u prste, pije gotovo svako piće, poznaje sve peštanske u budimske birtaše, zna da nabavi novaca kad god hoćeš.Zlatan sat i prstenje ume da založi na strostruku zalogu, pa zna ti Rajko čak i one Čivute koji daju novaca „na indeks.“ Ko god što treba a ne zna i ne ume, taj ti ide upravo Rajku.Svakoga će ti on uputiti kud treba, kazaće mu kako da radi.Otuda je da svaki voli Rajka kao najboljega druga. Rajku godi ovaki život da ne može biti bolje; on je uvek sa svima u ljubavi pa njemu je uvek najbolje.Istina da je on u celome društvu najsiromašniji, ali šta će mu novaca kad ih ima u njegovih drugova.Dok u jednoga nestane, dobije drugi — pa se to uvek lepo živi.Pre podne u školu, po podne u kavanu, iz kavane u birtiju na večeru, s večere opet u drugu kavanu — pa u tom svane i zora „jer svanuti mora“.Kad se to uči to se ne pita, dosta je kad se zna o ispitu. Rajko je i Milana uveo u život, on je „načinio od njega čoveka,“ posvetio ga je u sve tajne đačkoga blagovanja, a Milan mu je bio odan kesom i dušom — do groba.Šta i šta su puta njih dvojica išli iz bircuza zorom čak u budimske planine da teraju mamurluk. Bivalo je kašto da udari strašna suša u džepove, pa im nema ni od kuda ni klete.Rajko bi onda uputio Milana kako će se dokopati mamine pa i sejine kese a da mu otac i ne zna.Dok je Milanu Rajka, nije ga bilo ni brige kako će svršiti prava u Pešti. No što je bilo bilo.Kad su obojica došli u Č. da provedu školski odmor, zaverili su se još na lađi, da će kod kuće biti „drugi ljudi.“ U selu nemaš ni s kime sve da bi i hteo; ko osvane pri čaši, zna ga sutra ne samo komšiluk nego sve selo. Šta su njih dvojica po Pešti radili, to niko ne zna a na posletku šta se to koga i tiče?Ako je grk-Marko, kad je bio gore na vašaru, što i video i načuo, valjda nije lud da pripoveda.Ćutaće on još te kako, jer je i on jedne noći vojevao s njima do zore.Da ga čuje otkuda njegova Marta, bome preselo bi i njemu. Milan i Rajko naumili su da prožive vakaciju po volji, da se ljudski odmore od štrapaca peštanskoga života. Mati i Savka ugađali su im kao maloj deci.Još pre no što će doći, već se pomišljalo, šta će sve raditi dok dođu?Najlepša živina ostavljala se na stranu, da se kolje kad oni dođu — po vinogradu su se odabirale voćke, koje će se brati dok on budu kod kuće. Istina da im grk-Stevan nije dao prva tri dana ni danuti.Sedi s njima po ceo dan u svome praznom dućanu.Zapalio dugačku lulu na kamiš.Futoški duvan se sve klobuči u luli a grk-Stevan bistri visoku politiku.Morali su mu na tanko opisati šta misle ti Madžari i ta njihova „dijeta.“ Grk-Stevan pita mudro a oni mu još mudrije odgovaraju.On savije levo a oni za njime.Proba, kao čovek koji se razume u politici da ih k’o navede malo i na tanak led.Ajak ne može da ih dobije poda se.On njima po jednu a oni njemu sve po deset.Vidi grk-Stevan da su to „študije.“ Dopada mu se da su bistri momci; nisu sedili u skamiji badava.Jest i njegov Milan zreo, ali Rajko je stariji pa i veštiji.Kad govori sve sladi ne veruje grk-Stevan, da bi i gospodin notaroš umeo mnogo bolje a tek je on čovek a oni su tako reći još deca.Nije ovamo onamo baš mu je po volji i sin a gost još i većma.Milo mu je, što mu je dete našlo tako valjana druga.Ta čestiti se traže i nađu.Kaži mi s kim ideš pa ću ti reći ko si.Dobro društvo mnogo čini; baš voli grk-Stevan što mu je njegov Milan tako obegenisao Rajka. Grk-Stevan je dobio veliku volju, da se svako po podne malo prodivani s Milanom i Rajkom, ali ga okupila ona njegova, da ostavi decu s mirom.Nisu li se oni zar celu godinu dana dosta mučili s naukom nego da ih sada još i on ezaminira. — Ajd okani se već jednom te tvoje politike — rekla bi gospođa Kata svome čoveku — nisu oni došli iz Pešte da slušaju tvoja priklapanja.Pusti decu, nek malo po volji prožive. — E gle ti nje! — oseknuo bi se grk-Stevan — gledaj ti samo tvoga posla, babo, a ne mešaj se u učene stvari! Grk-Stevan je imao kašto običaj, da suzbije svoju Katu, ali nije nikada terao mak na konac.Njezina je bila uvek i preča i starija.Tako je to već od kako su se uzeli.Tako je bilo i sada.Pustio je decu da rade što im drago, jer i onako je već treći dan, kako zbog politike nije prilegao po podne.Za to mu je ženin prekor došao kao naručen. Milan i Rajko su posle prve posete češće odlazili gospođi Bosi.Kad god bi Savka išla Ljubici — a išla joj je svaki dan — uvek bi je i njih dvojica pratila.Kad Ljubica opet dođe Savci, prate je sa Savkom kući. Ljubica nije više bila tako plašljiva.Svikla je da razgovara sa Milanom i Rajkom pa se malo pripitomila.No ipak kad god je Rajko oslovi a ona se čisto trgne.Uvek joj se vidi kako sva zastrepi od njegove reči i ne sme da pogleda u njega. Kad su je sinoć dopratili kući, a ona sela po večeri na doksat u kući, pa se zagledala u zvezdano nebo.Po nebu plovi mesec, a uz njega trepere mirijade sjajnih zvezda.Uočila onu sićušnu zvezdu u kraj neba i neka neodoljiva čežnja je vuče ka toj plavoj pučini.Čas po, pa oseti, da je nešto to tekne u srce; uzdahne i sama ne zna za što; trgne se brzo, jer joj se učini, da iza one majušne zvezde proviri na mah dva sjajna oka — Rajkova.Skoči plahovito sa stolice, kao da bi da beži. Uđe naglo u svoju odaju, poljubi gospođu Bosu brzo u čelo i u ruku, i požuri se u leglo.Uzalud traži sanka na mekoj postelji; prevrće se nemirno, čas na jednu, čas na drugu stranu.Taman da svede oči a s seoske kule izbijaju sati već ponoć.Svaki udarac zvona kao da bije o njezine uzburkane grudi.Za časak svede oči.San je vara šarenim slikama, i utkiva u njih čas plavu kosu Savkinu, čas crne oči Rajkove, čas opet velike naočare njezine slatke nane.Trgne se kao iz nekoga teškoga bunila.Prekrsti se polako i upre oči svoje u lik majke božu što visi o duvaru.Mesečeva zraka prikrala se u mirnu odaju, pala majci božijoj baš na lice, pa joj se čelo svetli kao ona tiha zvezda u daljini.To je umiri za časak, a tome se prikrade i san, te Ljubica ne čuje a u selu kukureču već prvi petli.Kad je sutra dan ustala, prva joj je misao bila kao obično Savka, ali sad već i — Rajko.I pri toj pomisli stvori se i nehotice pred svojim ogledalom.Čisto se trgla, kad je videla, kako je sva porumenela, od obraza pa čak do snežnih, oblih ramena. Bistrome Milanu nije se otelo, da je Rajko zamaknuo okom za Ljubicu.Onomad nešto razgovor o pevanju i o pesmama.Ljubica kaže, kako voli pesme, mnogu je pribeležila od seoskih devojaka, kako bi volela da ima pesmaricu punu najlepših pesama.Rajku se nije omakla ta njezina želja i evo već peti dan, kako ne leže kao obično.Kupio je knjigu čiste, bele hartije, ukoričio je lepo, pa svako veče ispisuje pesme po sećanju.Milan ga čas po zadirkuje, pita ga: ne piše li to za Ljubicu?Rajko mu se opire, veli da je rad da pribeleži pesme što ih znade da ih ne bi poboravio.U pisanju zastane često, kao da ne može da se seti, a ono u istinu učini mu se kao da su se svetle oči Ljubičine prikrale, pa glede, šta on to šara po hartiji.Milan čas po zahrče u svojoj postelji pa ga nemilo trgne iz njegovih sanjarija. Šesti dan je bila pesmarica gotova, no Rajko je nije smeo da preda Ljubici.Milan kao u šali rekao Savci da podmetne pesmaricu Ljubici, da se i ne oseti.On će je ukrasti od Rajka.Savka je primila bratovljevu šalu za zbilju — i sutra dan je osvanula Rajkova pesmarica Ljubici pod uzglavljem. Kad je Ljubica našla pesmaricu, sva se stresla od straha.Skratile su joj se ruke, ne sme čisto da je dirne.Planula je gnevom na svoju nestašnu drugu, ali ipak joj je svako slovce u pesmarici plamtelo nekom neodoljivom čarobnom silom.Učini joj se kao da se svako pisme savija i previja, pa je čisto moli i preklinje, da ga uzme na svoje bele, ruke.Ljubica gledi u nema ali čitka slova a glava je čisto zanosi.Ne sme da takne knjižicu rukom, jer joj se čini, da bi se rukovala sa Rajkom.I pri toj pomisli sva se stresa, kao da već oseća pritisak ruke njegove.Od straha lati ćerćeli-ubrus, baci ga preko pesmarice, omota ga brzo kao munja oko knjižice, otvori svoj dolap i turi pesmaricu i pod najdubljega denjka od ubrusa, gde no staje dgunje i kesica od metvice.Tek kad je zalupila dolap — pao joj je težak kamen srca.Krupan znoj lio joj je sa čela. — Teško njojzi, da je otkuda udarila njezina nana.Ovako će ta knjižica ostati njezina prva ali večita tajna! Milan i Rajko posetili su i popina.Gospođa Kata se malo k’o i opirala bila toj poseti, ali Milan je izjavio odlučno, da se njega ne tiče šta su oni imali među sobom.U redu je da im odu, jer je to ipak prva kuća u mestu a on je sa pokojnim popinim sinom išao zajedno u školu.Posle ove posete popustila je i popadija; ona odmah u nedelju prva približila u crkvi gospođi Kati i čestitala joj je kako ima krasnoga sina.Da je Bog dao sad bi već i njen pokojni Slavko bio toliki.Baš joj se Milan dopada, izašao je čitav čovek. To je polaskalo gospođi Kati, badava mati je; kad je to po podne došao i popa da vrati posetu — nadovezala se opet žica među grk-Stevanovom i popinom kućom.Ono, ako ćemo na što, oni nisu, baš pravo reći, nikad ni prekidali jedno s drugim, samo su se nešto kao tuđili i nisu bili onako svoji kao od pre.Sad je to bilo pa i prošlo a posle toga došla je i popadija sa svojom ćerkom Milicom gospođi Kati i Savci u pohode. U iduću nedelju posle toga izaći će po podne grk-Stevanov vinograd, što ne beše ni četvrt sahata iza mesta na onome lepome brežuljku odmah ispod šume. Gospođa Kata i Savka spremale su se još u subotu za taj dan.Namesile su dva puna sita pogačica za muške a pite s orasi i gurabije za ženske — jer će biti dosta društva.Doći će im gospođa Bosa i Ljubica, pa onda grk Marko i njegova žena Marta, pa cela nataroševa i popina kuća.Testo i vino poneće se od kuće a na polju će se peći svinjski ćevap i pečenje od živine na ražnju.Savka, Ljubica i Milica su se radovale tome izletu, samo ako bude lepo vreme. Kad sutra a ono dan kao da su naručili.Vedro pa toplo da im je milina.Društvo će izaći po podne posle male večernje.Ta blizo je, dok udariš dlan o dlan a njih evo u vinogradu.Domaćica i Savka izašle su odmah po ručku da naređuju šta treba.I Ljubica je izašla s njima, da pomogne ako šta zatreba. Oko pet sati, kad se malo zahladilo eto ti im zvanica.Taman kao što treba Stariji zasedoše pod orah što je pred kućom.Divane pa pijuckaju u izvoru uhlađenoga vina.Gleda kako đuturičar kreše ražanj pa nadeva ćevap.Kako koje parče nadene a on ga pospe malo sitnim lukom, zelenom paprikom i zakiti parčencetom slanine.Popi već curi čorba na usta.Čisto bih ga očima jeo.Gospodin nataroš opljuckuje a levi mu se brk smeši.Grk Marko uzeo očišćenu kljukanu gusku na dlan i sve je tapka od miline.Ali će se sladi!Grk-Stevan samo žmiri i uživa. Popadija je s devojkama, Milanom, Rajkom i nataroševim pisarom otišla malo do šume da se prođu; gospođa Boca je sela na naslonjaču od bele loze pa divani s gospođom Martom o pamuku i o živini -- samo se gospođa Kata još muva ovamo i onamo da pogledi još jednom, je li sve u svome redu. Istom oni iz šume a kisela se čorba već puši na stolu.Posedaše da večeraju.Sunce je već palo za planinu, večer se tiho spušta a na vedrome nebu pomalja se večernjača.Večeras će biti lepa mesečina pa to se niko i ne žuri.U selu se već pale sveće po kućama a društvo istom što je popilo tek prvu zdravicu.Gospodin popa je nazdravio omladini, jer na mlađima svet ostaje.Rajko se kratko ali jezgrovito zahvaljuje u ime svoje i Milanovo i sviju svojih drugova; diže čašu u zdravlje domaćinove čistite kuće koja ga je primila kao svoga sina.Računa ovo veče u najlepše časove svoga života.Istom što su se izređale zdravice, al’ nestade Milana i Rajka iz društva.Otišli su bajagi dole u potok na izvor.Na planini se ruđaše jedno mesto kao da je nebo sve krvavo — mesec se pomaljaše.U koji mah da iskoči nad planinu, začu se od izvora tiha svirka.Beše baš kao da ko mahnu gudalom preko žica. Celo društvo prenu i dade uho na onu stranu.Za malo, pa se izviše drugi jasniji glasi, baš kao ono glasak slavuja kad prene iz prvoga sna.I sad se osu čitav roj od glasova — sve jedan drugoga vija.Jedan vrišti, drugi priželjkuje, treći kliče — kao da je jato šumskih pevača udesilo svoju umilnu pesmu.To behu glasovi violine u rukama veštoga svirača. Posle kratkoga uvoda, poče da se izvija lepo i jasno melodija narodne pesme: „Sunce jarko — ne sijaš jednako“ — ali nekud tako izvijena, isprepletana i izvezena nekim čudni, divnim glasovima, koje još niko nikad nije čuo. Ljubica osluškivaše nedoumice te čarobne glase.U grudima joj se buđaše neki novi, čudni svet.Beše joj kao da joj duša njezina uzleće na krilima od tih mekih i tužnih zvukova, pa se opija čas nežnom tugom, čas opet nekom rajskom slašću.U srcu njezinom zapojaše isti zvuci, nečujno se razlevaše ista pesma po njezinim grudima. — Od miline joj čisto zadrhtaše usne, ne da zapoje tu divnu pesmu, no više da se pomole Bogu „na sred sela kod krsta zelena.“ A za koga?Za onoga, koji je očarao dušu njezinu tom pesmom, za onoga, koji je divnim zvucima uzdigao je sa zemlje, pa je uzneo na nebo, Bogu pred prestolje. U taj mah umuknu svirač i pun mesec obasja — Rajka, koji je s gudalom u ruci bio čisto iskočio iz džbuna, zastao pa je netrenimice gledao u društvo oko stola, — Ljubicu. Sve društvo zapljeska od miline rukama i pozdravi svirača gromkim usklikom.No Rajko se beše toliko zaneo, da je čisto pričuo taj usklik — njegove oči tražahu bele ručice Ljubičine, ali one se ne micahu sa krila njezina.Ljubica je sedela kao nem kip.U obrazu ne imađaše ni kapi krvi. Tek kad se Rajko primaknuo stolu, kad ga je grk-Stevan zagrlio i poljubio u čelo — trgla se »Ljubica iz svoga miloga, čarobnoga zanosa. Na svirača se osu hvala kao bujica samo ona u koju je on čas po nemo upirao oči, ona je sedela kao da je zanemela.Na njene velike plave oči nadvio se za časak tanak, setan veo. — Zablistao je, zadrhtao je, kano kaplja rose na cvetku pa je opet nestao.Niko ga nije video — ali videlo ga je sokolovo oko Rajka Božića.Ta suza što je nagla na te divne oči pa je opet trgla natrag — to beše najmilija nagrada, najdivniji usklik srca Ljubičinoga veštome sviraču. Društvo je navalilo na Rajka da im odsvira još koju lepu pesmu.On se izgovaraše da ne može, ta davno nije već svirao pa su mu se prsti čisto ukočili a pada i večernja rosa pa su mu žice zabrekle. Na mesto da im svira poče tihim glasom da peva: „Tavna noći, puna ti si hlada.“ Glas mu je čas drhtao i treperio kao lišće na jasici čas se opet povijao meko kao granje na žalosnoj vrbi. Ljubica je nadanimice uprla oči u pevača kao da bi da upije svaku trilu sa rujnih mu usana.U zanosu svome nije ni znala da gledi u oči onome, koga do sada nije smela ljudski ni da pogleda. Rajkova pesma oživela je s nova društvo.Niko nije ni mislio da se kreće.Tek sada su se razdragali.Pesma vija pesmu.Popa je slavan pojac, čas po počne po koju crkvenu.Grk-Marko je prvi tipičar u selu pa ne da popi napred.Što on ume da otpoji.„Preslavnaja“ to više nema.Ali kad im Rajko otpojao još „Volevi persisti carije,“ priznao je i popa i grk-Marko, da nisu svoga veka nikada čuli lepše pojati. Rajko je bio junak toga večera.Grk-Stevan ga je sve cmakao a grk-Marko u malo što ga nije od miline udavio.Tako ga je bio nezgrapno zagrlio.Kad je gospođa Kata videla, da su se stariji već dobro zagrejali reče da nema više vina. — Time se učini razlaz. Mesec je već visoko odskočio, kad se društvo krenulo doma.Gospođa Bosa i domaćice su sele na kola a Rajko je uz put morao pomoći malo natarošu, jer je ovaj imao kokošiju slepoću pa se svaki čas spoticao.Milan je podupirao grk-Marka da ne klima ni tamo ni amo.Devojke su se uzele pod ruku pa su pod okriljem gospođe poše, koju je vodio notarošev pisar, izmakle malo napred.Malo pa stanu da se iščekaju.Grk-Stevanu se prohtelo da uz put otpevaju još jedanput njegovu pesmu: „Sećaš li se onog sata.“ Udarili su nekim džombavim starenikom pa im i pesma ide složno nejednako. Kad je Rajko pri rastanku stisnuo Ljubicu za ruku, osetio je, da joj je ruka lako zadrhtala u njegovoj, pa je za časak čisto zastala.Beše mu, kao da ga je u tome času prostrujila munja. Ljubica je nagla uz basamake od doksata da je gospođa Bosa jedva mogla za njome.Još nije dobro ni svukla svoju dobru nanu, a već ju je poljubila u ruku i u čelo. Beše joj tako nešto čudno u grudima, da je mislila: sad će se odmah ugušiti. Uleti u svoju odaju, otvori naglo dolap, i trže iz njega pesmaricu.Odvija je, iz ubrusa, a ruke joj dršću.Otvori je, i oči joj padoše na prvu pesmu: „Sunce jarko“.U istome trenutku stište knjigu na usne, a positnim slovima osu se nebroj vrelih poljubaca. Pun mesec se nadvirivaše na prozor, da bude nemi svedok svečanome trenutku, u kome je planula i razbuktala se najsvetija strast prve ljubavi u ovome čistome devojačkome srcu. U srcu Ljubice Životićeve probudio se nov svet.Kad je sutra dan ustala i nehotice je počela da pevuca.Da je ko stao pa osluškivao, čuo bi kako joj se na usne prikrada pesma: „Sunce jarko!“ U belom jutarnjem nedoruvu stala je pred ogledalo, rasplela je svoju gustu kosu pa je spustila po snežnim ramenima.Smeđa kosa pala joj je gotovo do kolena.Ljubica je danas prvi put U svome veku pogledala u ogledalo, da vidi kako joj dolikuje kosa?Uprla je svoje velike plave oči u lik, što joj se oštro izuzimaše u čistome ogledalu; gledala je dugo, dugo u njega, jer joj dođe kao da ne poznaje samu sebe.Čas po mahne belim češljem kroz svoju gustu kosu, zastane pa opet gledi.Hitri prsti, koji su od pre umeli za tili časak da opletu od ste bujne kose mirisne kurjuke, danas kas da behu sasvim zaboravili na svoj posao.Ljubica je mahnula dva trired tankim upletnikom pa je opet zastala.Lako polako pa joj se u dušu prikralo sinoćne veče, samo što to ne beše sada više veče no sjajni dan. Činjaše joj se da je negde daleko u svetu.Oko nje se dala cvetna livada, u sred livade na domak šumici lepa kućica, ista onakva kao što je ona u kojoj se rodila.U šumici poje tice, kosovi i slavuji, ali za časak pa su zastanuli pesmom a iz daljine se čuju oni čarobni sinoćni zvuci.Zvuci idu sve bliže i bliže.Na jedan put iskoči iz šume — Rajko i poteže da je zagrli. Ljubica vrisnu, skoči ispred ogledala jer oseti da je u isti mah neko pritište na grudi. — Ta ja sam, ludice moja! — začu se u isti mah Savkin veseli glas — došla sam da vidim kako si spavala?Da nisi što ružno sanjala, golubice? — Idi Savka, kako si me uplašila! — planu Ljubica čisto ljutito na svoju drugaricu. Savka stade pred svoju milenicu i pogleda joj oštro u oči. — Hoću sada da mi pravo kažeš, kud si se tako zamislila, kad nisi ni čula da sam ušla u sobu? — Nisam nikuda — reče Ljubica ti šije i obori svoje plave oči zemlji. — Ljubice!Ljubice! — reče Savka i diže prst preteći — kaži pravo, jer znam šta misliš.Od mene se ne ćeš sakriti ni pod zemljom. Ljubica je na ove reči sva porumenela.Beše kao da joj je žarki plamen u jedan mah preplanuo i lice i snežna ramena. U zabuni svojoj promuca nešto, ali Savka joj ne dade da dođe do reči.Zagrli je nežno i poče da je ljubi po kosi. — Sve znam.Ćuti, ne govori ništa.Milan mi je još sinoć sve kazao.... — Milan ti je kazao?A šta ti je rekao? — prihvati Ljubica naglo i otrže se iz drugaričinoga zagrljaja. — Ta lagano, nije ništa, ne boj se! — reče Savka dobroćudo. — A zar on zna? — navaljivaše Ljubica na drugaricu. — Ne znam zna li od tebe — ali ja znam iz njegovih usta, da bi on bio najsrećniji na svetu kad bi ti pošla za njega! — — Šta, šta? — ubrza Ljubica i reči joj čisto zastadoše na usnama. — Ti za njega, a ja za Rajka!Pa da viš života! — kliknu Savka, spopade Ljubicu obema rukama za ramena i stade je vrtiti oko sebe. — Ta pusti me, ako Boga znaš, ugušiću se planu Ljubica i pokuša da se otrgne iz Savkinih ruku. Ne ću te pustiti, dok ne kažeš da hoćeš — navaljivaše Savka stisnuvši uzdrhtalu Ljubicu još većma na grudi. Ljubica beše se navukla magla na oči.Dođe joj u taj mah, kao da joj je sav svet pao na grudi.Čula je iz usta Savkinih i čisto ne veruje sama sebi.Noge joj klecahu, beše joj kao da se nadnela nad neku neizmernu dubinu.Savka — njezina jedina i najbolja drugarica, obuhvatila je rukama i hoće da je rine u — ponor!U tom času joj se smrče pred očima i glava joj klonu na Savkino rame. — Ta Ljubice, Ljubice!Šta ti je? — viknu Savka uplašeno i poteže iz sve snage da položi onesveslu drugaricu na postelju. U taj mah udariće i gospođa Bosa na vrata. — Lele mene a šta je to!? — viknu stara gospođa i poteže uplašeno postelji na koju je Savka već bila položila Ljubicu. — Ništa, ništa, nano, ne boj se, proćiće! — promuca Ljubica bleda kao krpa.Savka se šalila obrnula me je oko sebe pa mi dođe malo nesvest u glavu.Molim te čašu vode! Gospođa Bosa iziđe naglo iz odaje. — Hvala Bogu — prihvati Savka živo — ja sam mislila umrećeš od radosti.Blago mome bratu Milanu, dok mu kažem.... — Kumim te Bogom živim! — planu Ljubica i skoči s postelje kao da je munja ošinula — ako ti je mio moj život, ne govori nikom ništa! Pri ovim rečima Ljubica je zadrhtala kao prut a glas joj dođe čisto moleći. — Pa dobro, ne ću mu reći.I bolje mu ti to sama kažeš.Nemoj se, dušo, srditi, reče Savka čisto tužno. I Savka priđe Ljubici da je ponovo zagrli.Kad joj se dotače ruke, podiđe Ljubicu jeza da se sva stresla.Beše joj kao da se rukom dotakla zmije. — Ne diraj me molim te — reče Ljubica oporo — jer.... U taj mah uđe gospođa Bosa sa čašom vode u ruci, i kad spazi Ljubicu na sred sobe viknu: — Id’te, deco, kako ste me uplašili!Savka pritrča gospođi Bosi, uze joj čašu iz ruke i prinese je Ljubici. Ljubica nategne naglo čašu hladne vode i svaka kap, ma da beše hladna ledena, padaše joj na srce kao usijano olovo.U taj mah sevnu joj čudna misao kroz glavu.Volala bi da je ovo čaša otrova pa da je popije na dušek, — samo da zaboravi sinoćne veče i današnje jutro! Ljubav je onaj sveti oganj, koji zapali devojačko srce — bilo da ga prekali bilo da ga smrvi. Savka istom ako je stigla do kuće a Ljubica se moljaše gospođi Bosi da pođu još danas do očeva groba.Noćas je snila oca pa joj je danas tako nešto teško u srcu, da ne može da odoli teretu, no mora ići da vidi očev grob. Još Ljubica nije svoje molbe ni dovršila a gospođa Bosa je već brižno uprla oči u svoju poćerku.Posle sinoćnjeg veselog večera beše joj neobično da čuje tu želju iz usta svoje mile poćerke.No Ljubica je mirno izdržala pogled svoje nane, ni jedna crtica na licu joj nije izdavala šta je na srcu tišti. Ni za pun sahat bila su već kola i opremljena što će ih voziti preko planine.Kad minuše mimo grk-Stevanovu belu kuću seđahu Milan i Rajko na klupi pod lisnatim brestom.Digoše se i pozdraviše ih.Ljubica je jedva klimnula glavom, činjaše se kao da gleda na drugu stranu.U taj mah pomolila je i Savka glavu kroz prozor i umalo nije od čuda lupila glavom o okno, kad je spazila gospođu Bosu i Ljubicu na kolima.Dok se ona pribrala, kola su već bila zamakla za rogalj. Milan i Rajko uđoše na mah u kuću da čuju od Savke kud će to Ljubica?Savka im nije znala reći.I sama se zamislila bila na njihovo pitanje.Čudnovato, da njojzi Ljubica nije ni rečice pomenula, da će danas kuda na put.Prvi put osetila je Savka da ju je nešto teknulo u srce kad je pomislila, da joj Ljubica nije iskrena.Ta ona je nju danas tako lepo obradovala — a ona zar da joj tako vraća sada ljubav.Pri toj pomisli u mal APOSTROF što joj nisu udarile suze na oči. Milan i Rajko iziđoše na polje i sedoše opet pod brest.Rajko je sumorno oborio glavu pa je štapićem šarao sve neka srca i krstove po prašini. — Ta šta si se tako snuždio — reći će Milan gurnuvši lako Rajko — ne boj se, ne će ti otići u svet! Rajko uzdahnu tiho i pogleda ćutećki u svog druga.Čisto ga je očima molio da ne podire taj razgovor. — E moj brajko — prihvatiće opet Milan — nesi se trebao zaljubljivati kad znaš šta ti je još za vratom.S tim srcem teško ćeš ti rigorozirati! — A ko ti kaže da je meni teško u srcu — prihvati Rajko sumorno. — K’o bojagi, ja sam slep kod očiju — planu Milan — naš’o si koga ćeš varati, ne znam ja tebe! — Ti kakav si — reče Rajko — u stanju si da... — E nije nego još šta.Znam šta hoćeš da kažeš.Misliš ja ću kasti Savci a Savka će Ljubici.Ho, ho, čekaj sinko!To će da bude roman.Pravi roman.Tebi treba još dve godine roka.E pa dobićeš ga, ne boj se.Dotle ću ja igrati tvoju ulogu. — Šta, šta? prihvati Rajko brzo — šta ti to reče? — Nisam samo rekao nego sam to već i uradio.Savka, kao što je brbljiva, zacelo je jutros Ljubici već raportirala da sam se ja u nju zaljubio!Tako mora otpočeti taj roman, neka bude malo interesantniji smejaše se Milan. — Milane, jesi-l’ ti jeo bunike! — planu Rajko! — Nisam — reče Milan i pogleda druga oštro u oči. — Ja ću samo šale radi da se zaljubim u Ljubicu — ti dotle, brajko lepo mirno rigoroziraj.Kad budeš gotov poslednjim ispitom — onda ću ja rigorozirati.Odljubiću se najedanput.Ona će pas iz sama dešperata tebi u naruče — i roman je svršen, ma me posle kao devera i grdila, — Milane, ti si lakoumno derište! viknu Rajko tako razjareno, da se čak u kući čulo. — Ja se odlučno ograđujem... — Šta se ti to ograđuješ, sinovče viknu grk-Stevan, koji je u taj mah stao prag od dućana da vidi šta se to derečkaju? — Ograđuje se otac, da ne će da bude podžupan u Sremu! — viknu Milan veselo — a ja mu kažem da mora kad ga izabere. — O muku vam i s dečurlijom, više što se vi prepirete.Gledajte vi vašu študiju — a posle ćemo već lako — prihvati grk-Stevan dobroćudo. — Boga mi, čiko, — reče Rajko usplahireno — ako Milan ima danas pameti... — Ta idi zbogom! — reče Milan — tobom se nije vredno ni šaliti! — Ja take šale ne primam — odbi Rajko oporo. — Ta primi, što ne bi primio — utišavaše grk-Stevan.Bolje ti nego drugi!A sad mir, jer eno ide popa pa će vam odseći jezik..... Sunce je već naglo na zaranke kada su gospođa Bosa i Ljubica stigle u lovački dvorac kraj Lj.Gospođa Bosa je preklinjala Ljubicu da se strpi do sutra dok se malo ne odmore od puta pa će zorom zajedno uzići gore na grob.Ljubica se suznim očima moljaše svojoj dobroj nani, da joj dopusti, da ode sama sa šumarom Petrom do groba, samo da celiva očev krst, odmah da će se vratiti pa će sutra opet ići i s njome.Gospođa Boca ne moga da odoli detinjim suzama. Koliko je Ljubica žurila uz planinu, jedva je mogao PEtar da je stigne.Kad je već ugledala očev grob, isprednjačila je daleko ispred svoga pratioca. Dođe do očeva groba, pada na njega koliko je duga a ruke obavi grčevito oko krsta.Čas nemim bolom, čas isprekidanim jecanjem, čas gorkim suzama izlivaše jadno devojče velji jad, prevareni nad srca svoga oca svome.Jedini on, koga je pritisnula crna zemlja, on će znati kako je sada srcu njezinu.Ako ikad, danas bi ona da razgrne zemlju, da legne tu kraj njega - jer za nju nema više sreće na ovome svetu. U tom je i šumar Petar stigao do umke.Suze mu liju iz očiju, on ih jednom rukom obriše a drugom diže jedinče svoga pokojnoga gospodara. - Nemoj, ćerko, kad znaš da nema pomoći! - jecaše stari šumar. Ljubica se diže polako sa groba.Pogled joj pade na precvetalo šumsko cveće, sa cveća pogleda na požuteli list u stari drugara očevih a sa visokih kruna njihovih upre nemo pogled u suncu, koje se baš spuštaše za planinu. Pri tome pogledu beše joj kao da je sunce njezinog života na zahodu, pade joj jednom na grob da celiva nemim usnama krst - pa onda se naglo podiže i pođe tihim korakom niz brdo.Beše joj kao da je kraj očeva groba sahranila još dva svoja blaga Savku i Rajka!Laki večernji povetarac dunu kroz lišće stogodišnjih rastova i bukava, baš kao da zapoji tiho nad tim novim grobovima: „So svjatimi upokoj!“ Sutra dan Savka je jedva dočekala, da vidi Ljubicu.Kad je prihvatila s kola čisto se začudila svojoj drugarici.Neka nepisana tuga beše joj razlivena po licu, ali lice joj beše mirno i blago a što još čudnovatije - Savci se činjaše da je Ljubica za ova dva dana postala za čitave dve godine starija.Kad je to primetila gospođi Bosi, mišljaše stara, da je to tako od žalosti - koji dan pa će Ljubica opet doći sebi. Savka je redovno svaki dan polazila svoju drugaricu.U prvi mah nije bila već uzela na um, da ona ne dolazi njihovoj kući kao do sada.Mislila je Savka da je to otuda što se stidi da pređe praga kući u koju će ako Bog da, još za koju godinu ući kao snaha - pa joj u toj milini nije ni zamerala.Kad bi je mati zapitala kašto što im to nema Ljubice kao do sada - Savka bi uvek znala da je izgovori. Dan po dan pa dođe i Krstov dan.Po celome selu tutnje bačvari: obručaju burad, natežu kacama obruče, kvase rasušene kade.Bačke beračice i berači već su poizdolazili.U svakoj avliji stoji spremno sve što je nužno za berbu.Tu su ti kotarice, tu putunje, tu čabrovi i čabrenici, tu kese - o konopcima vise suva riba a muljala strše ispod nastrešnica nad lagumovima. Berba ako nije vesela nije berba.U berbu je svaki gost dobro došao, ne pita se to je ali došao zvan ili nezvan, samo ako je pristao u društvo. U Fruškoj gori još nije došlo dotle da se broji svako puce grožđa.Samo ako su ostali vinogradi na miru, ako ih nije opalio mraz, potukla tuča, ako su poneli kao što valja - onda je berba najveseliji posao.Koje vino ne obere pesma i šala, to je za pričest i za bolesnike, to nije pred kuma i veselu braću. Kod tolikih jakih gazda u selu uvek će se naći bar gdekoji, koji će slavno da proslavi berbu.Ove godine bio je red na grk-Marka. Berba je u Č. u punom jeku.Mesto je malo ali u njemu je dosta jakih gazda koji beru i po tri nedelje dana.Od vinograda živi celo mesto pa se većinom svaki zabavi s jeseni oko svoga da mu ne propadne što godina donela.Otuda je po selu gomila tuđih berača i beračica — ponajviše iz preko iz Bačke. Svaki se gazda sastara još u početku berbe da osigura sebi berače.Obično će uzeti po neke iz mesta da je sigurniji, jer oni će mu pripaziti na strance. Na sred sela oko kamenita krsta polegala je čitava vojska od berača i beračica.Devojaka je uvek više, no ljudi i momaka.Ljudi se naimaju obično da gaze, momci da muljaju i da nose putunje, devojke su beračice. Devojke su se sabile u buljuke.U svakom buljuku imade po neka baka koja pazi na mlađešinu, jer ako joj i nije svojta, komšije su i prijatelji.Baka pogađa obično s gospodarem nadnicu, prima i čuva novce celoj buljuku. Danas je subota, a od nedelje počinje berba u sav mah.Oko krsta se uhvatilo veliko kolo.Igraju bački momci kolo da sve trese zemlja pod njima, čas ga zatalasaju čas ga opet počnu da viju i tamo i amo baš kao da pletu veliki venac od božura i ružica.Bačvanke čisto osećaju da ih glede mere Sremice, pa se sve nadmeću koja ume lepše i bolje da cupka. Sa nestašnih usana čilih momaka poleće berbanska poskočica, čas jedra i domišljana čas laka i zajedljiva.Prvi stih se razmahne a drugi ošine kao švigar.Devojke se smeše, namiguju jedna na drugu pa okom pale igrače. Po seoskoj pijaci se razmigoljili ljudi, žene, deca — čitav mravinjak.Neki glede kako igra berbansko kolo, neki se podsmevaju bačkome gajdašu što su mu sitne gajde, neki zameraju igračima da ne umeju da zapleću sitno po sremački nego lupkaju petama kao da klepeću u klepala — a veći deo čas po izgleda: ne će li se već krenuti ona gomila Č—ih „gospodara‘‘ što nešto dugo divani s opštinskim načelnikom pred seoskom kućom. Berački sabor je već nestrpljiv.To što dolazi da najima berače, ne uzima no samo propituje, meri i cenka se.Male su to gazde pa čekaju da dođu bakonje — jer oni prave cenu nadnici. U neko doba krenuće se i gazde ispred seoske kuće.Ima ih i desetak i više na okupu, sve su to prvi ljudi.Kako ih glediš, nema ti tu ni jednog koji ima manje od triest motika vinograda a ima ih bogme, koji su lako preturili i pedeset motika. Čim se „gospodari“ pomoliše na roglju raskide se kolo.Momci na jednu stranu, ljudi na drugu.Babe dovikuju svoje društvo da im bude na okupu.Luče se.Baška Srbi, baška Slovaci i Rušnjaci a baška Mađari.Po gde gde vidiš i po nekoga Švabu u plavetnim plundrama i Švabicu u crnoj suknji.Nek svako bira koga mu je volja. Još „gospodari“ nisu ljudski ni stigli, a već ih je opkolela svakoga po zamašna gomila.Stoji zuka i žagor na sve strane kao da je desetak rojeva izletelo iz košnice.Đuturičari i nastojnici vode veliku reč.Cenkaju se, nude, pobijaju cenu.Ljudi popljuckuju, malo im je; momci se živo opiru a bake sve cikuću kako im palaca jezik. Ne prođe vremena ni za tri očenaša već se zna kolika je nadnica ljudima, koliko momcima, kolika ženama, bakama i devojkama.Deca, što će kupiti zrna i nositi vodu sa izvora ne broje mnogo — na ovoj berbanskoj berzi. Čim se oglasiše cene već je i pogodba gotova.Nastojnici luče svoje na gomile, gospodari glede, zameraju ovom ili onoj, pa na posletku povlađuju svojim mlađima. Ovoga puta bio je najveći birač grk-Marko, njemu da je vrednih i lepih beračica jer u njega će ove godine da bude i berbe veselja.Njegov se nastojnik ne cenka toliko plaća grošić dva i više, ali dugo bira jer je rad, da ugodi svome gospodaru. Grk-Markova nastojnika, Kuzmana poznaje cela Bačka.Grdna je to ljuda, stoji kao planina, ali je dobroćud.Sve se otimlju berači i beračice ko će kod Kuzmana.Neka baka ga viče braca, neka mu tepa čiko, neka sladi opet kume — ali Kuzman se danas ukrutio pa se čisto ponevidio.Ne bira ti on ni po babu ni po stričevima; nema sad u njega ni rod ni pomoz bog, njemu je gospodareva zapovest: „vredno pa lepo“ glavna stvar- Dugo se Kuzman birao — ali je i sastavio čopor beračica što ih niko takih nema u Č. Raspario je tri buljuka dok ih je posastavljao.Pa što su vredne i lepe ali što su pevačice, jedna bolja od druge.Da im se mili brati odabrao je Kuzman pet putundžija, sve kršnih i lepih momaka jedan veći đavo od drugoga — još k otome dva gajdaša oba crna a kokorave kose sa dobro udešenim gajdama, kojima nema para u svoj ravnoj Bačkoj. Grk-Marko se uputio svojoj kući.Lepo ga je videti kako ide lagano, gospodarskim korakom napred u dugačkom crnom kaputu sa debelom trskonačom u ruci.Za njim je pristao najpre njegov Kuzman a za Kuzmanom najmljena beračka vojska. Milo grk-Marku što je lepo odabrao a opet nije preplatio; ide pa pogledaju i desno i levo ne bi li koga smotrio da l’ mu zavidi?Kako ga ko sretne svaki mu čestita kako je sastavio lepo društvo.Grk-Marku se samo nasmeši levi brk.Bi se nasmejao i desnim, ali zna, da će, čim stigne kući, biti odmah praske od gospođe Marte. On savi za rogalj a ono gospođa Marta išetala sa Rajkom i Milanom daleko pred njega. Kad je gospođa Marta spazila čitav čopor mladih beračica, sve jedna lepša od druge, nabra čelo u sitne bore pa reče Marku jetko kroz zube. — Jes’ ti pri sebi, čoveče, birao si kao da zoveš u svatove a ne u berbu.Kad ćeš se jedanput i ti opametiti? Grk-Marko se učini kao da je prečuo ženine reči pa viknu glasno da se čuje: — Ovo su ti, ženo, najvrednije Bačvanke što ih nema više na svetu; osvetlaće Kuzmanu obraz pred gospodom. — Kakav si ti, onakav ti je i Kuzman reče gospođa Marta jetko. No grk-Marko se činjaše malo kao i nevešto što mu se žena ljuti.Pogleda u Milana i Rajka koji se bijahu zagledali u čopor što iđaše za Kuzmanom pa im dovikne veselo: — Zdravo, momci, a hoće li valjati što velite?Ne ćemo biti postidni. — Sretno, sretno! viknuše Milan na Rajka kao u jedan mah — baš valja čika-Marko! Gospođa Marta, je na ove reči pogledala niz sokak da malo prikrije kako se ljuti ali su joj se inače uglađeni zulovi već nakostrešili i po drhtanju dolnje usne viđaše joj se da njojzi nije do muževljeg đavolstva. — Tako ćeš se i poderati, sluto matora — mumlaše gospođa Marta. U tom dođoše pred kuću.Kuzman uvede berače i beračice u avliju pod šupu a grk-Marko ponudi Milana i Rajka da uđe u kuću da još pre večere uglave: koga će sve zvati u berbu, kako li će sve udesiti da to bude berba kao što još nije bilo u Č., da se pamti i pripoveda kad je grk-Marko brao prvi put svoj veliki sad. Milan i Rajko su se malo kao i opirali, jer su primetili da gospođi Marti nije baš najpravije što grk-Marko pravi toliku galamu.Čim su ušli u kuću domaćica se bajagi našla u poslu pa je izišla u kuhinju. — Ta šta vi slušate nju — reći će grk-Marko veselo — vi ste mene proveli po Pešti, hoću ja da vam vratim.E viš’ živićemo sto godina! — Neka nje, nek’ progunđa, pa kad vidi da ja to ne vermam ni u što, a ona će ćutkac, pa će biti opet onako kako mi naredimo. Gospođa Marta baš kao da je čula poslednje reči svoga muža jer se začu kako se nakašljuje u kuhinji. — Hej mlada! na kašlji mi po kući, nego ded malo šljivovice! viknu grk-Marko i namignu gostima. — Eno ti tamo u ormanu, znaš, hvala Bogu, gde stoji pa se posluži i sam — ču se jedak i zagušljiv odgovor gospođa-Martin iz kujne. Milan i Rajko se trgoše jer istom sad tek spaziše da su vrata bila samo pritvorena, no grk-Marku ni brige.Zna on svoju Martu, nije to njemu danas prvina. Posedaše pa se obređaše svaki po jednom čašicom.Zamirisa soba od stare šljivovice što je još grk-Markov otac ispekao. Izređaše redom sve zvanice iz mesta — i naređaše bogme blizu njih trideset.Što je broj većma rastao to se gospođa Marta sve to češće nakašljivala u kuhinji — ali grk-Marko se čini da to i ne uzima ni na um. Kad su već doterali do kraja, priseti se grk-Marko pa će reći: — Ta stojte, deco, za kaluđere iz B. smo i zaboravili.Da zovemo barem oca namesnika to su mi komšije, brazdaši smo a pazim se lepo — Ta manite, čika-Marko, kaluđere opiraše se Rajko. — Ne znaš ti to, sinko, samo ti piši — ne ćete vi s njima imati posla, gledajte vi samo oko ženskadije, a treba i nama starijima društva. — A je l’ te, čiko, hoćemo li peći jare? Baš sam ga se zaželio onako, na ražnju pečena.Nisam ga jeo i ne pamtim — reče Milan — pa tek ćevapa! — E, kad si se, sinko, tako zaželio učiniću ti baš po volji.Poslaću po mog prišu Maksu u Š., on je u Sremu „direktor ćevapa i inšpektor jarećeg pečenja.“ Kad ga on ispeče, znam da ćeš sve lizati prste.I onako ga već davno nisam vidio, treba da reknemo koju i da se nasmejemo s njime. — Baš vam hvala, čiko — reče Milan radosno. — A šta velite hoćemo li malo žabica i raketla? — Vama što drago, to je vaša briga — ja znam da ću zapaliti onu korovinu kraj oskoruše da nam svetli kad stanemo večerati — a vi praskajte i puckajte tim vašim varoškim đavolstvom koliko god hoćete! Već se veče u veliko bilo spustilo kad su se Milan i Rajko oprostili i pošli kući.Kako su se bili malo zagovorili, još se ne bi krenuli, da nisu od kuće slali po njih da se žure na večeru. Kad su se grk-Marko i gospođa Marta vratili u kuću, podboči se domaćica i reče oporo: — Kaži ti meni čoveče, šta ti misliš?Ta ti si brajko, na čisto poludio!Šta će ti tolika galama, da od Boga nađeš?Jesi li ti, čoveče pust? — Ta nisam ženo pust — reče grk-Marko dobroćudo — već mi je tako doš’o ćef, di proslavim prvu berbu našega sada! — A znaš li ti more, šta to košta naraniti toliki svet? — planu gospođa Marta. — Manje, mnogo manje nego da si me pre tri godine sa’ranila, kad sam ga ono sadio na nazebao i u mal’ što ga nisam glavom platio.Znaš kako si ona ti govorila: „samo mi ti ozdravi, pa ako da Bog, te doživimo da ga prvi put beremo, znaće nas sav Srem i Bačka!“ — pa šta mi sada zanovetaš.Čudna mi kupusa, pa nek pukne stotinarka!Kome tečemo!Zar ćemo poneti na onaj svet?More hvali Boga, što možemo.I onako nećemo trista godina! Grk-Marko priđe pri ovim poslednjim rečima gospođi Marti, pogleda joj nežno u oči, pogladi je malo po glavi i poljubi je u čelo. — Ta ma’ni, ma’ni me! — reče gospođa Marta opirući se ali lice joj u mah zasja dobroj volji — ta već umeš ti to uvek tako da namestiš, da je tvoja uvek starija. — Za to je tvoja uvek pametnija — prihvatiće grk-Marko čisteći čišcem svoj dugački kamiš. — Nego gledaj ti za čim sme.Ja sam ti gladan kao kurjak. Gospođa-Marta iziđe u kuhinju da uspe jelo. Grk-Marko nađe i metnu svoj fes na glavu. — Stade pred ogledalo da vidi kako mu dolikuje kad povladi malo i ženi? — Est mobus in rebus! što rek’o naš šokački pop — reče Marko nakrivljujući svoj fes — znam ja, rano moja, koji te zub boli.Malo ga pogladim — pa opet dobro A to bobić i ’oće! U tom je gospođa Marta već unela večeru. Grk-Marko je za tri dana obrao obadva svoja stara vinograda, u ponedeonik je počeo u sredu je svršio.Kako je kod drugih kod njega je još dobro, nabrao je tri bureta više nego lane.On je zadovoljan, mnogi je suše pa će vino biti dobro, osobito mu je crno ponelo — a to se sada najbolje plaća.Za belo slabo ko i pita. I gospođa Marta se odmah odobrovoljila kad je videla kako se lepo pune kace.Nije da kažeš dobra godina, ali može podneti.Biće puni podrumi a ovamo još ni lanjski nisu sve prodali.Moći će se živeti — a njih dvoje ne trebaju baš bog te pita koliko.Deca nemaju, kuća je puna svega a na ono malo što se kupi nešto na pijaci i iz dućana, nije vredno ni pomišljati.Toliko uzme gospođa Marta za mleko od svojih muzičara. U četvrtak će brati svoj veliki sad, samo ako bude lepo, jer od juče se opet nešto muti vreme, baš kao da će se promeniti no valjda će još podržavati do mene. Zvanice su sve pozvane i obrekle su da će doći.Gospođa Bosa se bila nešto opirala, veli, da joj od neko doba Ljubica baš nije kao što treba.Dete je nešto bez volje.Ali kad su sinoć grk-Marko i gospođa Marta otišli posle večere da lično ponove poziv — nije im gospođa Bosa mogla da odbije. U sredu se gospođa Marta nije videla od posla; badava su došle i Ljubica i Savka da pomognu što mogu, ipak nije to šala ugostiti toliki svet — mal te ih neće biti i pedeset — za ručkom i večerom.Sve što se može valjalo je spremiti još kod kuće.Sutra će se gotoviti u vinogradu istom ono što mora doći s vatre pa pred goste. Grk-Marko je posao da se sastara za piće, za sudove, i sve ostalo kako će ponameštati tolike goste.U tom poslu pomažu mu Milan i Rajko.Braće se tek da se zove, jer i šta mo’ž nabrati prve godine u sadu ma da je kolika zaplava — čast i veselje to je sutra glavni posao. Zora sviće a grk-Marko se kreće svojim pobočnicima i beračima u sad.Ono bolje bi bilo da je još sinoć izišao, ali danas bere on svoj, sad prvi put pa hoće da mu beračice probude pesmom zoru i da izvijaju iz postelje sve lene spavače. Kad je gospođa Marta videla kako joj se čovek s Milanom i Rajkom zakitio i ukipio na čelu svoje na čedu svoje beračke vojske, rećiće mu šale: — Idi, čoveče, baš si se podetio! — Ta pusti me ženo, da po volji živim danas sam se iznova podmladio!Nego ded’ te gledaj sedaj na taljige, te odmah za nama, ne koljem ja kopunove. — Putuj igumane, ne staraj se za manastir — odbi mu gospođa Marta. — Svirajte mi tamburaši! kliknu grk-Marko — a beračice vrisnuše kao iz jednog grla: ijujuju! Vukovarski tamburaši udariše u sitno tamburice pesmu: „Rado ide Srbin u vojnike“ — Kuzman grunu na kućnjem pragu iz pištolja i za časak pa se načini čitava galama na ulici.Stoji cika sitnih tamburica, stoji vriska mladih beračica a grk-Marko pred njima pocupkuje, čisto raste od milice. Oni dolnjom dunavskom ulicom, a prozori se otvaraju na svakoj kući.Svako đipa od postelje pa onako još dremovan drljav promalja glavu kroz prozor da vidi kakvo je to čudo pre zore? Grk-Marko nije neg uživa što je pola Č. izvijao iz dušeka.Kad su spavači videli ko se to tako bebuče, gunđali su pa su se opet vraćali u postelju, da otkinu ako mogu još po jedan san. Do vinograda bilo je još poći — ali iako se to ide kad se ide na veselje.Zora sviće a beračice pevaju da je milina ići rosnim putem. Grk-Marko kad je krčio onaj matori vinograd što ga je još njegov deda posadio, položio ga je lepo baš na čelopeku.Povadio je iz njega sve voćke, jer na što da mu čine badava hlada po čokoću.Ta šljivik mu je odmah iza kuće — a iza njega šuma nije ni za puškomet daleko.Samo je ostavio onaj grdni orah u dolu što mu ima lako više od sto godina a u vrh vinograda onu staru oskorušu što je ni njegov otac ne pamti kad je posađena. Kraj oraha nazidao je grk-Marko onom lane novu kućicu, — a u njojzi sobu i kuhinju za sebe a isto to i za svoga đuturičara Kuzmana.Orah je jednom stranom čisto poklopio tu malu belu kućicu pa joj čini hlada i u sred podne. Istom što se grk-Marko s Milanom i Rajkom razuzurio pa premišljaju kud će sve da udaraju noge za klupe i stolove, još nije sunce da kažeš ljudski ni odskočilo kad al’ eto ti im na taljigama prvoga gosta — čika Makse iz Š. Grk-Marko ga je već izdaleka ugledao pa će reći: Baš mi je milo što mi moj prišo prvi dolaѕi.Danas će bili veselo.No, seme mu adutsko!Mora da je još sinoć došao do manastira i mal te nije tamo, Bog moleći i osvanuo.Ume on to, znam ja njega.Kad počne da priklapa, ne zna šta je dosta, i dok dlan o dlan a ono već i svanulo. On u toj reči a čika Maksa dopade pred kuću. — Dobro jutro, prišo! — viknu čika Maksa silazeći s kola i utirući svoje rose metlaste brkove. — Dobro mi došao, prišo! — Baš su mi se noge uštapile ko u rode. I priše se cmoknuše tako slatko i svojski da si ih mogao čuti čak s one strane brega. — Pa kako, prišo? — zapitaće čika Maksa puštajući kroz prste svoj debeli brk — a ko su ti ova gospoda?Nemam česti poznavati. Milan i Rajko se prikazaše i sami. — A mi vas, čika Makso, poznajemo odavno po čuvenju. — To je moguće, jer od kako je izašla ova nova mera stekao sam i ja veliki literarni glas u srpskoj književnosti. — Eh, ne mogu ti kazati prišo, kako mi je milo što si mi danas prvi došao.To je dobar znak.Biće rusvaja. — To mi je drago, to bobić i hoće prihvati čika Maksa. — A kako ne bi uranio kad sam od jutros klepao u manastiru na budilnik. — E kažem vam ja, deco, da je on još sinoćni. — Ta kako sinoćni?Kad nisam ni legao, onda sam današnji. — Ta batali tu reč nego kaži je jesi li za rakiju? — upitaće grk-Marko. — Ko pita, taj rado ne daje — odbiće mu čika-Maksa — nego ded da se malo najpre umijem, kolje me prašina. Uđoše u kuću.Dok si trenuo čika-Maksa se već bio doterao.Lep čovek, visok pa prav kao bor.Glava pojača, kosti oko očiju krupne pa malo iskočile, brkovi jaki, obrazi zabrijani pa jedri a na usna mu lebdi neki osmeh.Kicoš nije, jer haljine stoje na njemu kao da su vilama nabačene.No to mu dobro dolikuje, tim je originalniji. — Pa hoćemo li gospodine direktore danas peći jare, ili ćemo ćevapa? — upitaće grk-Marko čika Maksu. — Šta pitaš kad znaš da i Vlasi počinju sa: jare ši jare! — reče čika Maksa i izvadi iz džepa svoju oštru bricu, u znak da je on gotov. No ima tome još dobrim kade.Jare je zorom zaklano i oderano, eno ga u kuhinji, već je i na ražanj nabodeno.Prvo valja naći mesto, gde će se peći, pa naložiti dobru vatru pa ga pristaviti tek tako oko deset sati, pa će onda biti za podne kako valja. I dotle valjalo je još mnogo što šta urediti, dok gosti nisu navalili. Gospođa Marta je već bila došla i davno zauzela svoje mesto u kuhinji.Još nije bilo deset sati ni izbilo a sovra je bila već u redu.Da nije bilo čika Makse ne bi još bili gotovi; on je čovek praktičan pozna sve šta i gde treba, baš kao da je bio manastirski đak. Gosti su počeli već dolaziti.Čika Maksa je zauzeo svoju poziciju kraj vatre gde se peče jare.Đuturičarev sin ga polako okreće na ražnju a čika Maksa čas pa ga pročaraka svojim dugačkim štapom po žaru, pipne kožuru u jareta bricom, nasloni se malo na štap pa gleda ko sve dolazi?Kako se koja kola pomole, Kuzman grune u šljiviku iz prangije a tamburaši udare u tamburu. Rajko je bio užasno uzbuđen, kako koja kola dolaze upre oči netrenimice u njih da vidi dolazi li gospođa Bosa s Ljubicom.Sinoć nije bilo izvesno da li će doći, bar je Savka tako nešto rekla. Nema sumnje, da je Milan svojom ludom šalom uvredio Ljubicu, pa će ga sada izbegavati.Rajko je mislio da je već u pola dostigao svoju žuđenu cel, dok Milan nije stao među njih.Ali šta će biti ako to nije sasvim šala kao što Milan misli da je.Pri toj pomisli udarila bi Rajku krv u glavu, i on bi onoga trenutka bio kadar da smoždi svoga druga. Samo bi ga umirila misao, da će u današnjoj vrevi i velikoj gunguli uvardati koji trenutak — te izliti svoje srce pred Ljubicom.Evo deset dana kakoga to muči; ako to tako ustraje još duže, ne može podneti, svisnuće ako joj se ne ispovedi.Pa kud puklo da puklo. U tom će stići i poslednja kola; na njima je gospođa Bosa i Ljubica a s njima i Savka. Milan i Rajko pritrčaše kolima da prihvate goste.Rajku je srce silovito kucalo u grudima — ali kad priđe da pomogne Ljubici da siđe s kola, skoči ona i sama sa potege dole i jedva što mu je ljudski prihvatila dobrodošlicu.Sa toga hladnoga pozdrava u kome ležaše neki tajni prekor, sledilo se srce u grudima Rajkovim.Još kad ga u isti mah pogledi i Milan lukavim osmehom, u mal što nije onoga trenutka kidisao na svoga takmaca. Berbanski se ručak zna: kisela čorba, slatki kupus sa ovčijim mesom, prženi pilići, pečena guska i mlada ćurka pa pogačice, pite, i voće. Za časak pa se oko stola osu bujno veselje.Zdravice se počeše odmah iza čorbe.Čika Maksa nije dao domaćinu mira, veli da je to sada tako nova moda.Gosti su konteni.Do pečenja se polovina već razdragala.Grk-Stevan sve veze, popa je ushićen, beležnik je pri ćefu — sve ide da ne može biti bolje.Mlađi svet se također rašćeretao.Milan je već čisto raskalašan što je veseo.Učitelj i pisar idu na poredo s njime.„Mnogaja ljeta“, vesela pesma, gruvanje prangija, tamburaši — sve se to izmešalo pa se načinila čitava graja kao u veliki gospodski svatovi. Samo su dva srca kojih se ne lepi veseli berbanski raspoložaj gostiju, Ljubica sedi u sred društva svoga pa čisto i ne uzimlje na um što se zbiva oko nje.Dušu joj pritisnuo težak sumor a u srcu je tišti neka čudna čežnja pomešana sa mučnim bolom.Kad joj slučajno padne pogled na Rajka pogledi onoga časa odmah i u zračno lice Savkino i u taj mah popadne je tako neizmerno tuga, da bi čisto tu svisla od jada. U Rajkovim srcu vija jedan bes drugog.Očaj, i teška ljubomora zarili su svoje kandže u srce njegovo pa čisto oseća kako mu truju i kidaju komad po komad.Što Milan sve veseliji, to bešnje besni bura u srce druga mu. Ručak je prošao, gosti su se digli od sovre pa su se izmešali.Neko pije, neko divani, neko sluša čika Maksu, pa se drže za trbuh od smeja.Mlađi ugovaraju da igraju uz tamburašku svirku.Ljubica se približila uza svoju nanu te se ne miče od nje nikuda.Gospođa je Bosa pita brižno šta joj je, ako je zlo, da idu odmah kući, no Ljubica veli, da nije ništa da je već prolazi.Nije voljna to je sve.Da je što gore kazala bi i sama. U tom će doći i otac namesnik iz manastire B. s nekim novim gostima.S njim dođoše dr. Stanoje Lazić varoški fiziku u V. i Stevan Vasić advokat.Obojica mladi visoki, lepi ljudi. Sve se društve obradova tako odličnim nenadnim gostima.Domaćin ne zna od radosti gde da im nađe mesto.Sto puta zahvaljuje ocu namesniku što ih je doveo. Dotadanji junaci ovoga dana — Milan i Rajko dođoše sada u prisenak. Rajko se povukao iz društva.Otišao je u šljivik, naslonio se na jednu staru rašljastu trnovaču pa je otuda nemo zverao u društvo.Po života da bi da se Ljubica osvrne, da ga potraži očima.Ali njojzi kao da nije bilo ni u kraj pameti da njega nema u društvu.Sedela je tiho uza svoju nanu pa je slušala šta se razgovara pri stolu.Rajko nije ni primetio da se veče spušta.U jedan mah oseti neku tešku ruku na svome ramenu, — A šta je to junače? začu se neki glas — ta ti baš kao da budan sanjaš.Ajd’ajd’ ima i toj bolji leka. — Kakvoj bolji? prečasni oče! — odgovori Rajko sav usplahiren. — Ta ćuti, bio sam i ja nekad mlad.No tu bolest ne leči doktor no pesma. — Ta kakva pesma, prečasni oče? — upitaće Rajko brzo. — E vi’š, sinovče, sad si se izdao.Moja pesma: „Isaije likuj!“ — reče popa dobroćudno- Rajko je stajao kao okamenjen, jer je u taj mah prišao Milan Ljubici pa je s njome nešto razgovarao. — Ta nije ni to tako daleko — produži popa — Savčica je krasno devojče ne verujem da bi i grk-Stevanovi bili protivni, samo dok svršiš škole. Rajko se morao jače nasloniti na šljivu jer su mu noge zadrhtale.Glava mu se tad zanela, da u mal’ što nije pao. — Mahnite me gospodine — moljaše Rajko čisto detinjskim glasom. — E gle!A da ja nisam pogrešio.Da ne će biti ona druga?E, to je još bolje.Srećno! — produži popa. Rajko pogleda nemo u popu i ne moga da se razabere.Neki neopisani bol mu je dao srce na komade. No u tom dotrča Kuzman. — Hajd’te gospodine Rajko — eno već sedaju za večeru, a mi još nismo udesili kad ćemo platiti onu baglju?Gde su vam raketle? U taj mah bi Rajko zapalio sav svet, da izgore u pepeo, a u svetu tome i sebe, je tako neizmerno nesretan. Mrak se već spustio na zemlju.Gosti ponovo posedaše oko trpeze; kraj oskoruše planu baglja korovine, te ozari svu dolinu.Za njome posukti čitav snop žarkih rastala u vis. Rajko ih je pustio sve u jedan mah.Beše mu kao da ja otvorio srce svoje pa je pustio munje i grome što tutnje u njemu da se praskaju i da jadom i bolom njegovim zatavni, nebesni svod.Nepomičino je gledao za onom plavom ždrakom što se bila digla u vis iznad sviju kao da će u nebo. — Zastala je za časak u svome letu pa se rasula baš iznad trpeze u sićušne zvezde — koje su polako padale kao da se krune s neba.Tako su padale sve nade Rajkove i gasnule su u teškome mraku, što je popao dušu njegovu. Svako se to divio lepome vatrometu ali se mnogi i zabrinuo, jer su se iz babinoga budžaka nadneli teški oblaci.Kiša tek što nije grunula. Badava ustavljaju domaćin i domaćinica, kola su već upregnuta.Gosti se praštaju, žure se da što pre stignu kući, jer do sela ima ipak dobra po sata. Kola su se navrstala, ali samo u dvoje, troje što ima svetilnika.Niko nije mislio da će se tako odocniti pa nije ni poneo fenjera. Gospođa Bosa je pozvala Milana, da sedne sa Savkom u njihova kola; strah joj je što je tako mrak pa da im se što ne dogodi uz put. Rajko je mrkim pogledom presekao svoga druga kada ga je video gde je seo uz Ljubicu na doljne sedište. On je seo u poslednja kola s domaćinom. Blizo sela baš na jednoj okuki, gde je seoski jendek malo dublji, zastadoše najedanput prednjaci.Nešto se bilo poremetilo — pa su sva kola zastala.Rajko je uzeo svetnjak u ruku pa je polako sišao s kola. Neka neodoljiva čežnja vukla ga je se primakne kolima u kojima su Ljubica i Milan.Kad im se približio, učini mu se kao da čuje neko tiho šapuanje.Baš kao da je to Ljubičin i Milanov glas. Rajka spopadne užasni bes.Trže svetnjak gore, da im zasvetli u lice. U taj mah udari zraka od svetnjaka, konjima upravo u oči.Konji zazreše, skočiše u stranu i za tili časak bejahu gospođa Bosina kola u jendeku. U lomu tom Rajko je čuo samo vrisak iz Ljubičinih usta:— Nesretniče!Šta učini! Pođipaše sa sviju kola, da vide da se nije dogodila kakva nesreća. Jedva utišaše konje.Kola se behu navrnula, pokrhala.Ispod njih je ležala gospođa Bosa onesvesla.Ljubica, Milan, Savka behu se ljuto izgruvali. — Doktora, zovite brzo doktora! — Zlo je! — začu se kao iz jednoga grla. U taj mah već je bio doktor Stanoje priskočio.Pažljivo diže onesveslu gospođu Bosu sa zemlje i reče tiho: — Zlo je!Nije dobro!Gospođa se ljut osakatila! Doktor uvede malo crna vina i protrlja gospođu Bosu po slepim očima.Raskopča joj haljinu i pođe da je gnječi po slabinama. Ljubica se okamenila od čuda.Nit čuje, nit vidi šta se zbiva oko nje. Gospođa Bosa poče da ječi i za trenutak dva pa dođe k sebi.Ali desno rukom ne mogaše ni da makne — a ispod rebara osećaše neki težak bol. Doktoru pomogoše da digne gospođu Bosu na druga kola; namesti je kako bi je bolje mogao držati s’ Ljubicom više na rukama. Ma da su kola milila, gospođa Bosa ječaše neprestano od ljutih bolova. — Šta to bi?Ko to učini? pitahu je svi s užasom. — A ko bi to učinio?Nije tu niko kriv.Nesreća je tako hteli.Konji su se poplašili — utišavaše grk-Marko. No ako niko nije znao — znala je Ljubica.Znao je i Rajko ko je kriv toj užasnoj nesreći. E tako, svako kaže: berba vesela, vesela! — a eto kako je sada svima presela. Kukavna gospođa Bosa! Jesen je.Na polju sipi hladna kiša.Drva su oćelavila, lišće im je zduvao vetar pa im sad povija golo granje, da vrane i čavke saziru i ne sme da sednu na njega.Laste su već otišle, po kašto samo čuju se gakanje divljih gusaka u visini, koje lete na jug da traže toplija zimništa.Vrapci se narogušili pa se lunjaju oko kuće i dvorišta, čas po njiskaju glavom baš kao da su dobili unjkavicu od jesenje magle, no ipak pogledaju kradom na dugačke evenke što vise u svakom hodniku po Č. pa čekaju kad će vredne ručice očupati s njih sušaka za samotok.Vinogradi su već davno zagrnuti pogdekoji vredniji gazda dao se na posao te vozi već đubre. Po selu je sada daleko tišije.Istina da podunavke klepeću mnogo življe, da melju ono malo brašna što treba za zimovnik, ali lađe su već ređe.Kola češće prolaze selom, jer putnički parobrodi pristanu istom svaki treći dan uz obalu. Ima već dve nedelje kako svakom lađom iz varoši dolazi doktor Stanoje Lazić u Č. Kažu da je gospođa Bosa ozbiljno i jako bolesna. Grk-Marko bi redovno dočekao doktora na stanici pa bi šnjime odmah otišao gospođi Bosi. Danas je bio grk-Marko nestrpeljiviji no ikada, jer nije to šala, evo već treća nedelja, kako žena leži pa nikako da okrene bolest na bolje. — Boga vam doktore, kažite mi po duši šta vam se svidi, hoće li preboleti? — navaljivaše grk-Marko na doktora, dok je ovaj izišao iz gospođa Bosine sobe. — Ako ovako potraje i dalje kao što je bilo do sada — reći će doktor Stanoje zamišljeno, brišući svoje znojavno čelo — a držim da hoće. — Ali, jeste li vi na čisto, da li je slomila ruku ili je samo iščašila? upitivaše grk-Marko dalje. — Slomila je da kako, samo je to sreća što kost nije nigde provalila kožu, pa narav već učiniti svoje.To mi je najmanja briga — odgovori doktor mirno. — A da čega se vi još bojite, dragi doktore? — nastaviće opet grk-Marko. — Bojim se da nije ono slomijeno rebro ozledilo pluće, jer je celo levo krilo pluća jako zapaljeno, — dodade doktor polako. — O ljudi, da, čudne nesreće!Sirota žena.Znate doktore, da ja i ona moja ne možemo čisto da spavamo od muke i od brige, gde mi da natentamo ženu da dođe u berbu i protiv njene volje.Moja doduše uvek govori da nije nikad dobro navaljivati ni na koga — e al’ šta ćeš.Svoji smo, pa smo je okupili baš kao da nam je bilo o glavu.E, e, — produži grk-Marko češkajući se — svega toga ne bi bilo da nije bilo one nestašne derladi, al’ sad nije vajde mudrovati.Kažu ljudi jedna šteta sto grehova.Gledajte doktore, molim vas!Bole me kao da mi je najrođenije. — Ja se nadam, žena je još držeća, tu je glavno narav, trajaće još koju nedelju ali će izvući — reče doktor s pouzdanjem. — Ta nek traje ako će i do Božića, samo da ostane živa glava.Šta bi ta sirota devojka bez igde ikoga svoga na svetu. Pri tim rečima uđe Ljubica i zapita doktora: da li sme bolesnici dati limunade, ište, veli, žedna je. Doktor uđe s Ljubicom bolesnici a grk-Marko ostade u odaji sam. — Sreća, bogme prava sreća, što se nađe ovaj čovek, po našem felčeru bi jadna žena već davno otišla bogi — mumlaše grk-Marko ko čisto za sebe i iziđe za tim iz kuće. Doktor Stanoje Lazić je bio najčudniji lečnik ne samo u varoši, nego u celoj okolini.Bio je to čovek u najlepšim godinama, istom ako je uzeo trideset petu.Visok kao bor, glava mu beše lepa, čelo visoko, kosa poretka a oči crne pa upale.Kad pogledi, pogled mu je blag i umiljat, ali od čoveka, koji mnogo misli.Kad progovori sve su mu reči poteške ali za čas pa se i greje i onda govori tako lepo i smišljeno, te čisto uzdiže rečima.Najteži bolesnik pa čisto oživi, kad god pogleda u blago lice, kad čuju pouzdanu reč doktora Stanoja Lazića.Ima ljudi, koji su čisto stvoreni za neki posao.Tako je i doktor Stanoje bio stvoren za lekara.Koga je god lečio jednako u kakvoj teškoj bolesti — taj nije nikad poželeo da ga kogod drugi leči.Ne zna se da li je miliji kao čovek ili kao lekar.Kome god su usta prorezana, svaki ti hvali taj bogodani dar u tome čoveku.Baš su sretni ti varošani u V. što imaju takova lečnika. Nema ni tri godine dana kako se doktor Stanoje doselio u V. Odmah druge godine izabrala ga je opština za prvog varoškog fizikusa.Rodom je iz nekoga sela doljnjem Sremu pa je, kad je svršio u Beču nauke, bio nekih pet šest godina lečnik u Srbiji.Samac je ali ima kod sebe sestru udovicu koja mu drži kuću. Kad je gospođa Bosa onoga večera došla k sebi, umolila je doktora Stanoja, da je ne ostavi, da je on leči.Uz gospođa Bosine reči pridružio se i molećivi pogled iz očiju Ljubičinih. Sirota devojka ne zna ni sama kako joj je bilo u taj mah.U srcu njezinom kipela je strahovita mržnja u isti mah protiv Rajka i Savke.Njojzi je bilo čisto i jasno, da su samo njih dvoje krivi nesreći njezine mile nane.Rajko nije mogao da oprosti Savci — tako je mislila Ljubica — što je ona sela na njihova kola, pa je nestrpljivo zasvetleo svetnjakom da je vidi; konji su se otuda trgli pa načinili zlo.Do juče je mislila da ljubi Rajka, danas se uverila ili bar htela da uveri, da ga mrzi iz dubine duše svoje.No taj osećaj ovladao je njome samo za časak.Čim se bolesnica malo smirila bila, Ljubica je sela pored njezine postelje, pa je tužno oborila glavu na ruku.Pred očima njezinim prikazalo se opet ono veče, gde su bili kod grk-Stevana u vinogradu, u srcu joj zapojaše iz nova glasi nove pesme:„Sunce jarko“.Ne, ne, to je bila samo obmana, otkuda bi Rajko volio Savku a njojzi namenjivao svoju pesmaricu. Istom što je ona htela da ispreda ovu tajnu misu dalje, kad al’ uđe ponovo u odaju doktor Stanoje, da vidi kako je bolesnici.Ljubica se čisto trgla kad je pogledala u mirno i blago lice doktorovo.Neka tajna zebnja poče da je podilazi, ona se bojala mladoga doktora, a ovamo gledala je u njega kao u Boga, jer mišljaše da je u njegovim rukama život njezine mile nane. Od tog prvoga večera prošlo je već dve nedelje dana.Teški su to dani bili za Ljubicu.Gospođa Bosa trpela je užasne bolove i lebdela je neprestano između smrti i života. Ljubica nije izlazila iz kuće.Savka je doduše dolazila svaki bogovetni dan, da joj bude odmena.O onome, što se dogodilo nisu drugarice proslovile ni reči. Jednoga dana dođe Savka sva usplahirena.Ljubica je nije ništa pitala.Savka je sama pričala gotovo kroz plač, kako se Rajko i Milan radi nečega ljuto sudarili; šta je to bilo među njima, ona ne zna — ne zna ni otac ni mati.Dosta to, da Rajko još taj dan zahvalio se svima, seo na lađu, te otišao kući.Među ocem i Milanom bilo je posle krupnih reči i Milan sinoć iznenada otišao gore u školu.Još ga nisu ni spremili kao što valja.Otad se nešto vrlo ljuti, mati kao da zna za sve, ali ćuti pa samo plače. Ljubicu je ova nenadna vest za čast malo uskolebala, ali se na mah pribrala nije se ni okom odala da mari za taj razgovor.Sad joj je bilo jasno, zašto je Rajko juče dolazio njihovoj kući i tražio plahovito od nadničarke u maloj kući, da zovu nju ma i za časak napolje; zašto je, kad je ova odgovorila, da se gospođica ne ode od postelje gospođa Bosine, Rajko pobledeo kao duvar, okrenuo se pa izašao ćuteći iz dvorišta ne rekavši ni reči. No sve je ovo bilo pa i prošlo.Sa brige oko svoje mile nane zaboravila je na sve drugo, pa i na sebe. Tek što se sutra dan vratio doktor Stanoje lađom u varoš, još nije dobro seo, ali stiže telegram od Grk-Marka, da je gospođi Bosi mnogo gore.Moli ga da ne čini nikako drugačije, nego da stigne još do noći bolesnici. Doktor Stanoje predao je svoje bolesnike jednom svom kolegi, seo je odmah na kola požurio se u Č. Da ga je ko video kako juri, posumnjao bio da ima još nešto što je jače i od same bolesti gospođa Bose, što ga vuče u Č. Ljubica ga je dočekala sva uplakana. — Pomozite, gospodine, ako znate šta je Bog! — priklinjalo ga je jadno devojče ne skidajući očiju s njega. — Ne bojte se gospođice, preći će, ako da Bog sve na miru.Kriza je počela ranije no što sam je čekao — reče doktor Stanoje mirno. Uđe za tim u sobu bolesnici i čim se malo odgrejao naslonjao je uvo čas na grudi joj čas opet na leđa.Osluškivao je nenanimice kako bolesnica diše.Gospođa Bosa beše van sebe, nije ni poznavala doktora. Doktor se diže sa postelje, na koju je bio poklekao — a Ljubica ga pogleda očima u kojima se ispisivalo toliko miline i ljubavi, da je mladi doktor zastrepio od toga pogleda u dubini duše svoje.Za čas pa se opet pribrao.Uzeo je bolesnicu mirno za ruku, brojao je pažljivo na satu svome kako joj kuca bilo a čelo mu dolazilo sve to vedrije. Ljubica bi dala u taj mah život svoj samo kad bi mogla da pročita šta piše na doktorovom čelu.Od teškoga straha nije smela gotovo da diše.Nemim pogledima moljaše se ona doktoru, da je ne ostavlja u ovom strašnome času samu. Doktor Stanoje je pogađao šta se zbiva u srcu lepe nudilje.Pusti ruku bolesničinu, podstače joj malo uzglavlje pa onda pruži obe ruke Ljubici, stište je nežno za ruke i prinudi je da sedne kraj postelje. — Ne bojte se, dobro će biti! — ote se tiho iz grudi lečnikovih: oči mu sevnu neobičnim plamom a jagodice mu se zažari tavnim rumenilom. Iz Ljubičinih grudi izvi se težak uzdah i nehotice pogleda u doktora tako toplo i milo, kao da je njojzi ulio nova života. Teška je to noć baš kao da je poslednja u životu sirote bolesnice.Bura gruva prozore kao daje besna; bolesnica ječi i prevrće se nemirno čas na desnu čas na levu stranu.Doktor i Ljubica se ne odmiču od postelje.U predsoblju su i grk-Marko i gospođa Marta, da se nađe na pomoći.Sva je kuća na nogama. Ljubica sedi uz postelju nema i bleda kao kip.Čas po pa joj se usne miče.Iz srca joj poleće tiha molitva nebesnome tvorcu; ako je pomoći još je samo u njega.Čim se bolesnica makne, Ljubica đipi sa stolice ali već je doktor prihvatio gospođa Bosu i okrenuo je da bolje leži.Često se nagnu oboje u jedan isti mah na postelju, rame uz rame.Ljubičina kosa dotiče se tada doktorovih obraza a iz ote meke kose kao da prediše čista duša devojačka.No doktor Stanoje ne diže oka sa bolesnice; danas je on sav lečnik, čovečija priroda njegova ustukla je pred svetinjom i zbiljom poziva mu. Ponoć je prevalila, bura na polju sve to jače besni.Bolesnica se vije u mukama.Doktor Stanoje moli Ljubicu da izađe na časak iz sobe i da mu pošlje gospođu Martu. Ljubica iziđe i obisnu grk-Marku rukama oko vrata. — Jao, čika Marko, nana umire! — vriskalo je jadno devojče. — Ne boj se ćerko, daće Bog, doktor još nije izgubio nadeždu — tešaše je grk-Marko. — Jao čiko, hvala mu, da mi je po Bogu brat.Al’ vidim ja, da i on ne može da pomogne! — kukaše Ljubica i pade na krevetac. Grk-Marko se ustumarao oko onesvesle devojke. U sobi se čujaše neko naglo šuštanje.Doktor Stanoje se truđaše, da s gospođom Martom natera bolesnici znoj.Čas po je taru hladnim obvojima i crnim vinom. Ljubica ležaše na krevetcu kao obamrla.Grk-Marko stoji pored nje, pa ne zna ni sam šta će i kuda će. Ovo no sahata beše mu najmučnije u njegovom životu.Ona sirotica tamo unutra umire, a ova ovde leži van sebe. U tome iziđe i doktor Stanoje iz bolesničine odaje.Beše se sav zapurio.Krupan mu znoj lijaše sa visokoga čela.Kad smotri Ljubicu, priskoči joj brzo, lati čašu sa sirćetom sa prozora i protre joj slepe oči.Devojče se polako buđaše. — Nana, jao moja nana, slatki doktori — jecaše kukavno devojče. — Ne bojte se, gospođice, spasena je.Spava kao okupana i znoji se lepo — reče doktor i glas mu drhtaše od radosti. U mah skoči Ljubica, sa krevetca, obavi doktoru Stanoju obe ruke oko vrata a lepo glava njezina klonu mu na rame. — Doktore, Bog.... reč joj zastade u grlu, a iz očiju joj grunuše suze. — Ej, moj doktore, — uzdahnu čik Marko kao da se nanovo rodio, — te suze zlata vrede. — Ko će k’o Bog! — reče doktor Stanoje i posadi Ljubicu tiho na krevetac. Da mu je k’o u taj mah ponudio Krezusovo blago, — doktor Stanoje bi ga odbio Ljubičine suze behu daleko veća nagrada za njegov trud. Zima je.Ćorava anđelija navejala je čitave smetove po V—im ulicama.Nije to da’ je sneg, nego ga po polju do pojasa ima.Po varoši se utapkao pa je najbolji sonik.Lake sonice lete iz gornje u donju varoš i natrag, dečica napravila po ulicama tociljajke pa se vitlaju do mile volje.Čim ko potkuje prednjaka pa ga obori, napada ih časom čitava gomila.Jedan vrišti, drugi se smeje, treći se gruda snegom. Kraj kuća šeće dokolan svet, zastajkuje i gleda na šarenilo po ulicama.Kroz gomile šetača žure se mlađe i starije gospođe u bundicama i s mufovima u rukama.Kako idu, izgledaju kao da se sve nešto računaju.To su kartašice V—ske. Večeras je kod gospođe Jule fiškalice veliko kartanje pa posle toga večera.Nema zvanica, ono svagdanje obično društvo, ko dođe, dobro je došao. Gospođa Jula sprema se već od jutros da dočeka danas „žene“.Na nju je red.Onomad su bile kod popadije.Sutra će opet kod gospođe kasirke.Tako to ide redom. Što je bilo da se uradi po kuhinji gotovo je.Pileći paprikaš s rezancima, dve vrste pečenja, sira, krofne, voća — to je sve.Vina ima u kući dovoljno, ako naiđu „gospoda.“ U velikoj sobi nameštaju se stolovi za kartanje.Oko svakoga stola metnuto je pet stolica, po stolovima poređani mali tanjirići od olova za novce, u sredi veći tanjir za „vizu“ ili za „platku“.Na jednom stolu igraće se „maloga farbla“ na ona druga dva „friše-fire“ — ako se baš prohte „gospodi“ biće mesta i za njih. Sumrak se hvatao a kod gospođe Jule iskupilo se lepo društvo.Ima ih više od desetak gospođa, koje udatih koje udovica.Po neka je donela i svoju kćer, jer tek nije u redu da je ostavi samu kod kuće. — Ajte žene na posao! — podvikuje domaćica veselo. — Sedajte, pa da se to gleda od čega se živi! — prihvatiće gospođa Nasta pošinica. — Lako je tebi, — odbiće joj gospođa Sanda poštarka — ti si juče stegla deseticu, al’ danas ćeš nam skupo platiti! — E, a kad sam onomad izgubila tri petice, to ne računaš, triput da dobijem toliko, pa još nisam kod svojih novaca, šta sam ih izgubila ove zume — reče pošinica sedajući za sto. Dva su stola već „bezecovana“.Za časak se stišao žagor.Samo se čuje gde se mešaju karte i gde klepću tanjirići i pozvekuju šestaci. — Prebrojte svaka koliko vadite — opominjaše domaćica — da se posle zna račun .Koja će „farblića“ ta neka seda za mnom za onaj astal. — Gospođa domaćica otpasa belu kecelju i sede za treći sto. — Ja ću, — prihvatiće gospođa Leksa — ali „pet — viza“ i „pet — bolje“ i „pet — natrag“, više se ne sme. — To se zna! — reče gospođa Kata udovica. — Kartanje otpoče u sav jek.Ne potraja ni po sata a na stolovima gde se igrahu „friše — fire“ počeše računi da se zapleću.Čas po „platku“ pa „muđe“ pa „donosim“ i da nije gospođe Jece koja zna te račune bolje nego očenaš, ne bi se znalo krsnoga imena. „Friše-fire“ je glupa igra.Mora da su je izmislili kaluđeri da njome zaglupe svet.Ali kao što igraju — „firkice“ gospođe u V. zbilja je to veština koja bisti pamet u računu a oštri jezik u prepiranju.Na stolu nema novaca ni za jednu forintu — a dobitci idu za deset puta toliko — ali ne za gotovo no neprestano za „tekući račun“.Ni jedna ne beleži šta koja kojoj duguje, pa ipak svaka zna u času koliko ima da primi i da plaća.Čim malo zapne račun, ospe se čitava kiša od reči i brojeva, pa dok jedna meša dotle su druge već kao munja brzo razrakamile ko šta prima a ko šta plaća. „Farbl“ je lakši posao — tu sve ide puno za gotovo, samo što se svi slažu u tome, da je to „lopovska igra“.Koja ima veću kuraž pa sme da „plaši“ ta će dobiti samo ako joj iole „karta ide“.Ali biva da naiđe „peh“ — pa nikad sastaviti „dve farbe“. Društvo se kartalo do večere.Neka dobija, neka gubi.Koja gubi ima prava da se ljuti.Koja dobija pa još ako je u „svinji“ te ne može niko da podnese, toliko se razmeće. No treba zasvirati pa i za pojas zadenuti.Već je deveti sat.Večera je na stolu.Osim domaćina došlo je još tri četir „gospodara“, Oni su već seli za sto pa se spremaju da počnu večerati. Iz velike sobe rupi rulja kartašica.Idu sve dve i dve naporedo pa sve računaju.Jedna je izgubila, peticu, druga je dobila samo „tri Forinta“.Nikako da izvedu načisto, u koga je onda, novac, kad gotovo svako kaže da gubi. Gospođa pošinica i udovica Kata su u maleru. — Ajd što ti gubiš — rećiće pošinica sedajući za stol, — ti si bar sretna u ljubavi, al’ što mene tera maler cele zime?Jel se vratio doktor iz lova? — A šta ga ja znam, zar ja vodim njegovu brigu? — rećiće udovica Kata jetko. — A da ko vodi kad ti ne vodiš — rećiće gospođa Leksa — viš kako se čini i nevešta. — Bome se meni, žene, taj njegov lov ne dopada — prihvatiće domaćica dodajući jelo. — Ni meni — uplešće se opet gospođa Leksa — ajde letos što je okuk’o po Č. Kažu da je lečio tamo neku babu, al’ što sad svaki čas ide tamo, to nije čist nosao.Dobro će biti, Kato, da malo propitaš. Gospođa Kata je na ove reči porumenela sva do ušiju. — Ta okanite se toga razgovora i mene — moljaše se udovica Kata. — šta ste me već okupili s tim doktorom, ko da nema i drugih -ljudi na svetu. — A šta bi ti falilo? — prihvatiće pošinica zaglabavši neki grdan batak. — Da pođeš za doktora pa da te odmah vidi Bog! — Bome je on čestit, drugo, — rećiće gospođa poštarka — mi nismo nikada ni imali niti ćemo imati tako čestita čoveka.Da mi je dete kojom srećom za koju godinu starije, ne bi mu ni u snu bolje sreće želela. Ljutit pogled iz očiju mlade udovice Kate te u mal što ne preseče poštarku. — Samo da otkud naiđe Steva Vasić, njega bi trebalo okupiti, on će za celo znati, šta doktor traži po Č. — rećiće domaćica. U taj mah otvoriše se vrata i uđe gospodin Stevan Vasić, mladi advokat u V. — Lepo, to je lepo, gospodine Stevo, baš nam je drago — kliknu domaćica i podlete mu u sretanje. — Izvinite milostiva, ja naiđoh onako na sveću, vidim da ste još budni pa ko rekoh da prekratimo veče, — izvinjavaše se novi gost. Domaćica je gospodin Stevi načinila mesta među gospođama.Nisu mi dali ljudski ni odanuti pa su ga već zapleli u razgovoru. — A gde vam je, boga vam, doktor?Njega dok čovek ne zove, ne da se ni videti — otpočeće pošinica. — Boga mi, ako mene pitate — odgovori Steva Vasić — ne znam ni sam.Ja ga nisam video već tri dana, čujem, da je otišao u lov, na hajku. — Hm, hm, prihvatiće gospođa Leksa — a po varoši se već govori, da su njega ulovili.Kažu da mu okreću lončić u Č. No vi ćete to bolje znati od mene. — Ne znam vam ja, gospo, ni toliko koliko vi — odbijaše Stevan Vasić. — Vi znate doktora, više bi čovek iščupao iz kamena no iz njega. — A, što se toga tiče, on ume ćutati — umešaće se poštarka — a tako i treba.Nema vam ništa gore, nego kad su doktori podrte vreće. — Recite po duši, gospodin Stevo — navaliće domaćica — zar niste čuli da se doktor ženi? — To sad čujem od vas, prvi put, milostiva gospo, — branjaše se gospodin Steva. — I ovo vam je fini — smeškaše se domaćica — ko vas ne zna, skupo bi vas platio. — Ne znam, vere mi ništa — opiraše se gospodin Steva živo. — A šta ste okupili čoveka — osu se domaćin goropadno na žene — sve i ako zna, pozdravio vas da vam kaže. — Ispitaćemo mi to od doktorove sestre — tešaše domaćica žene. Gospođa Kata joj zahvali na tim rečima blagodatnim pogledom. Posle večere pristadoše i muški u kartanju. Oko ponoći se raziđe društvo. — Ja sam bar frankirala sutrašnji rinflajš — reče gospođa poštarka ogrćući se. — Laku noć! — Laku noć — orilo se sa sviju strana. Gospođa Bosa se u veliko predigla iz postelje.Zima je oštra ali suva pa lepa.Prediglica ne izlazi nikuda iz kuće — još je slaba pa je doktor ne pušta na polje.Stara je žena, teška i duga bolest jako je iznurila pa nek samo malo nazebe, eto ti da nanovi stara bolest — a sačuvaj bože da se opet povrati; kako je trošna, teško da bi se izvukla. No gospođi Bosi nije teško bilo ovo zimovanje, jer ona i kad je zdrava bila, nije marila mnogo da tumara iz kuće u kuću. „ Stari ljudi treba da sede kod kuće “ — bila je njezina reč.Kao što je dok je bolovala imala puno pohođana, tako se i sad nalazilo uvek po koga da dođe da je vidi.Već Grk-Stevanovi i Grk-Markovi nisu tako reći ni izbivali iz kuće; ali dolazilo je i inače njih na posedak čas od popove čas opet od notaroševe kuće tako da su retko kad ona i Ljubica bile sasvim same. Na selu su zimska večera ponajteža.Rano se smrkne, još se nije čestito ni ručalo a već eto ti noći, a po mraku nerado ko tumara; svaki je radije kod svoje kuće uz toplu peć.Nije to da rekneš varoš pa čovek ima kuda otići već puklo selo.Kad se spusti mrak na zemlju, ustumaraju se i po ulicama, ko baš ne ora ne izlazi, vuče se sa svojima u sobu.Dućani se zatvaraju i samo kašto ćeš čuti bat po prozorima, biva da se ko zadocni gde pa grabi kući.Dosta je ako u nedelju dana mune koji fenjer preko ulice, kao ono zvezda preleti preko neba.Pa i kad ko spazi fenjer, rećiće: mora da je kome pozlilo u mestu kad je varoški doktor opet u selu, a to je njegov fenjer.U drugoga i nema fenjer već ako ima u grkovih i u pope u koši. Doktor Stanoje Lazić dolazio je u zime nešto vrlo često u Č. Čas bi išao u obližnji manastir u lov, čas bi opet išao u okolini po nekoga težega bolesnika.I kad god bi se vraćao, uvek bi nekako to udesio da zanoći u Č. Stigne malo ravnije pa udesi uvek tako, da veče provede u kući gospođa Bosinoj, gde je mio gost. Gospođa Bosa znala je dobro, da ima doktorovoj brizi i veštini da zahvali, što je ostala živa glava.Kad god je došao, to ne bi znala, gde bi da mu nađe mesta.Volela ga je kao da ga je rodila, da joj je sin, pa joj se čini, da ga, bož’ oprosti, ni onda ne bi mogla većma voleti.Ljubica bi uvek zastrepila kad bi čula da doktor dolazi.Toliko puta je mislila o tome, za što da preza od njegovoga bata i nikad ga nije mogla mirno da dočeka.Zna i oseća, da posle Boga prvo njemu ima da zahvali, što nije ostala samohrana sirotica — pa ipak, kad god joj se pogled slučajno susretne sa doktorovim zamišljenim, kašto sumornim i velikim očima, ona obori oči i zastrepi i uvek je pređe kao neka jeza. Pa ipak bi se Ljubica uvek radovala kad god bi čula, da je doktor Stanoje od jutros prošao kroz selo, jer je znala, da će im se svratiti kad se vrati. Doktor Lazić je umeo lepo da priča, da ga je milina bila slušati.Dođe obično po večeri da vidi šta rade?U času je razabrao, kako je gospođa Bosa ovoga puta sa zdravljem, rećiće po koju, kako da se vlada i dalje, pa će onda prihvatiti domaćičinu ponudu da posedi. Za časak pa se razvede lep divan.Gospođa Bosa sedne obično u svoju veliku naslonjaču, Ljubica pobliže do nje sa pletivom il’ šavom u ruci, a doktor se posadi prema njima. Sobica bijaše malena i spretna.Velika zelena peć od kaljeva dobro se ložila, pa kad pusti blagu jaru, čoveku dođe čisto toplije oko srca.Nije nego i veliki domaći mačak oseća, kako je dobro u sobi, jer čas uskovrči repinu te omiluje njome toplotu pa onda nada to sve prede od miline. Doktor je rado pričao, kako je đakovao i gladovao kao siromašak đak po velikom sjajnom Beču.Kad bi se malo dublje zahukao pa bi živo opisivao kako tamo živi sve veliki i bogati svet — Ljubica bi neosetno spustila pletivo na krilo te bi nenadimice slušala doktorovu priču.Ona se još nikada nije nikuda makla iz ovih krajeva; nije tako reći bila čestito ni u varoši; njoj je to bilo sve novo a živa priča doktorova prenela bi je kao na krili u onaj sjajni bogati grad i ona bi se toliko zanela, da ga čisto gledi tu pred sobom u svem blesku njegovom. — Pa ipak ste doktore, tamo sretno i zadovoljno ževili, ma da ste se toliko mučili — reče Ljubica, kada je doktor Stanoje zastao malo u svome pričanju — vidi vam se to još i sada, jer se rado sećate tih dana. — Moj je život, gospođice — prihvatio bi doktor živo — bio neprekidna borba, a ja volim borbu, — ona me čeliči, ona me diže; kad nje nema, naiđe neka čama pa mi je često tako teško, da vam čisto ne bih ni umeo kazati kako mi je. — A kako ste provodili po Srbiji? - prihvatiće gospođa Bosa da dade razgovoru nov pravac; jer je ona opet najradije slušala , kad doktor priča o svome životu i radu iz doba još kada je bio okružni lečnik. Doktor Stanoje Lazić živeo je punih pet godina po južnim krajevima Srbije.Jedva bi dočekao priliku da priča o tome životu, jer to su mu bile najmilije uspomene. Tako je bilo i ovoga puta.Stanoje Lazić pričao im je, kako se živi po srpskim varošicama, kako po selima; opisivao im je narodne običaje i svetkovine po tim krajevima; crtao im je predele kroz koje je prolazio čas na konju, čas na kolima, čas opet pešice — a kazivao je to tako toplo da je rečima svojima čisto preneo obe slušalice svoje u taj daleki kra; i nije drukčije no ih je čisto vodio sa sobom po njemu i pokazivao im sve što je video, čuo, saznao, doživeo. — Jest i opet vam kažem, ja sam punih pet godina dana živeo u tim krajevima — tamo me je vukla odavno želja moja.I želja mi se ta ispunila.Hodio sam po zemlji, po kojoj je nekada hodio knez Lazar i carica Milica; jezdio sam kroz krajeve, kroz koje su jezdili Jugovići; prolazio kuda je prolazio Obilić, Kosančić i Toplica; viđao sam grmove i rastove pod kojima je boravio Strahinj-ban; ulazio sam u sedmovratu Žiču, gde su se krunisali srpski kraljevi; poklonio sam se grobu svetoga kralja u Studenici; peo sam se na Kopaonik i gledao sam otuda Lab i Sitnicu; video očima svojima Kosovo polje, to veliko groblje srpske slave; gledao sam Dušanov Prizren; bio sam u Karađorđevoj Topoli, gde je pukla prva puška za slobodu Srbije; stajao sam pred Takovskim grmom, gde je Miloš razvio zastavu i sokolio narod da pođe u novi boj, obišao sam postojbinu Katićevu, Čupićevu, Čarapićevu, Birčanovu, Aleksinu, Pocerac Miloševu — sve sam ja to video.Nisam tuda hodio da se naplačem i napevam, no me živa želja vukla, da vidim i proučim ima li još bar tamo krvi Dušanove i Markove.Dugo sam motrio, mnogo učio.Čas sam se stužio, čas sam se opet razvedrio, ali nikada nisam očajavao; jer jezgra je naroda još zdravija i danas i sutra kad zatreba braću oslobađati, kad pregnu sve srpske mišice — može biti kraja stoletnim patnjama, mora nastati doba novoga, sretnoga, lepšega života i moći ćemo dočekati to doba, ono nije više daleko tu je, ono mora doći.Ja malo u što verujem, ali verujem iz dubine duše svoje, da će uskoro biti uskrs Srpstva! I pri tim rečima bijaše Stanoje Lazić ustao sa stolice.Otac mu dođe čisto za pedalj viši, lice mu se zažarilo, iz očiju mu je sevao plamen da si i gospođa Bosa i Ljubica obe i nehotice ustale sa svoga mesta pa stojećki slušale zanošljive reči doktorove. — Daj Bože, moj slatki doktore — reče gospođa svečano i pogleda u ikonu svetoga Đorđa. — Doktore, ja vam zavidim, vi ste sretan čovek! — reče Ljubica i oči joj planuše neobičnim žarom. — Da sam ja tamo bila i sve to videla, ne marim pa ma odmah sutra umrla! — Hvala vam, gospođice, na tome osećaju — reče Stanoje Lazić tišije i pogleda mekim pogledom u zažareno lice mlade devojke — vi ste Srpkinja pa i treba tako da osećate; ali ja nisam sretan čovek sve dok ne zasviti krvava zora srpskoga uskrsa. — Molimo se Bogu — prihvati gospođa Bosa — pa će i to doći. — Blago onome nano, ko ga doživi! — reče Ljubica u zanosu. — Blago onome ko ga preživi pa uđe u svetlu nedelju slobodnoga, ujedinjenoga Srpstva! — No već je dockan.Laku blagu noć! — reče doktor i stište i pomajci i poćerci ruke.Bila je već u veliko noć kad je doktor Stanoje izišao iz gospođe Bosine kuće. — Doista, divan čovek! — reći će gospođa Bosa.Ljubica je zamišljeno ćutala, jer joj se činjaše da doktor stoji i sad pred njome i da zvučnim glasom svojim još opisuje svoj život u Srbiji... Bilo je to sutra dan licem na sretenje 187* po podne kada je Ljubica došla Savci u pohode.Sirota Savka bila je sva kao utučena. — Danas ako ikad osećala je neki težak teret na duši.Ko će joj ga olakšati ako ne će verna druga Ljubica. Ljubica se čisto poplašila kad je videla tužno, uplakano lice svoje drugarice. — Šta ti je Savka, da nisi bolesna — upita drugaricu gledajući brižno lice joj. — Nisam bolesna, ali mi je teže nego da sam bolesna; tako mi je nešto teškoj srcu, da ti ne mogu reći — odgovori Savka čisto kroz plač. — Reci mi šta ti je, možda će ti biti lakše — navaljivaše Ljubica. — Pomisli drugo, juče nađem u materinom stolu pismo Milanovo.Piše kako se on i Rajko razdvojili za navek.Rajko jednom prilikom u đačkom društvu nagrdio Milana i celu našu kuću.Milan ga je tako žestoko suzbio, da umal’ što nije došlo do krvi.Više se ne glede.No teško da će se ikad više u životu i videti; jer Rajko je od to doba tako oboleo, da su ga njegovi odneli kući.Kažu da ima sušicu a teško da će dočekati proleća.Vidim iz pisma kako je i Milanu žao za Rajkom.Siromah Rajko — uzdahnu Savka iz dubine srca i jedna krupna suza skotrlja joj se niz obraze. Ljubica je ćutala kao zalivena.Osećala je samo kako joj se srce steže, kako joj glava poče da gori. — A šta ću da ti tajim, lakše mi ako ti kažem — produži Savka. — Vidiš Ljubice, ja sam Rajka zavolela kao da mi rođeni brat, još većma nego da mi je brat — reci i sama, zar nije bio lep pa mio. Ljubica je neprestano ćutala, oko njezino bludelo je kroz prozor pa bi čisto da prodre daleko, daleko. — I ja ti kažem kao sestri, da me je ma ko prosio, ne bih ni kad pošla za drugoga nego samo za Rajka — a danas se eto moj nesuđenik bori s dušom! Savka zasta, ne moga dalje, tuga joj bila zagušila glas. Ljubica je neprestano ćutala ali kad izusti Savka reč „nesuđenik“ a Ljubica se lako zatresla. — Ali slušaj dalje, još veće jade moje.Od jutros je došla Jula piljarica iz R. pa mi je donela ovo pisamce od Rajka. — Od Rajka? — uzviknu Ljubica i poteže rukom da uzme pismo. — Evo slušaj samo šta piše: „Gospođice!Ja ne ću, ja ne smem da, umrem a da Vam se ne ispovedim, da Vas ne istrgnem iz jedne teške zablude u koju Vas je možda bacio Milan.Ja sam Vas vazda poštovao kao svoju rođenu sestru — i to poštovaše nosim sobom i u grob.Danas sutra kad me ne bude više, ožalite me kao brata.S Milanom se ne ću nikad više videti u životu. — Pozdravite ga, praštam mu od sveg srca najtežu ranu što mi je zadao.Nek bude sretniji od mene i nek zaboravi svoga sretnoga druga.Pozdrav, poslednji pozdrav svima!Vaš brat Rajko.“ Dok je Savka čitala ovo pismo, suza za suzom kotrljala joj se niz obraze.Kad je svršila obisnu drugarici oko vrata i reče tužno: — Ljubice, dušo, ja sam ti najnesretnija na ovome svetu, Rajko me nije nikada voleo! U jedan isti mah zadrktaše dva čista i bezazlena srca devojačka; po jednome se razlio nemi očaj i po drugome neizmerna tuga. Ljubica pritište Savku na grudi, poljubi je u bleđano čelo i zadrhta sva.Beše joj kao da u taj mah minu mimo nju bleda senka Rajkova šapćući joj: zbogom! U tom zazvrjaše kola pred kućom. Stadoše i malo čas začu se iz dućana krupan glas notarošev: — Brat-Stevane, da vam kažem tužnu vest.Sinoć je umrьo u R. Rajko! Obe devojke vrisnuše tiho na taj glas i zagrliše se grčevitim zagrljajem. Grk-Stevan uđe u sobu i kad opazi kako su i Savka i Ljubica blede kao kip reče samo: — Siromah naš Rajko!Bog da ga prosti! Devojke su nemo saslušale tu vest — iz srdaca njihovih kidao se težak uzdah — najtoplija molitva za pokojnikovu dušu. Nenadna smrt Rajkova porazila je sve njegove poznanike u Č. Niko nije ni pomišljao, da veseli mladić, u kome je onako bujno kipela mlađana snaga, nosi u sebi klicu rane smrti. — Kukavni Rajko! — rekla je gospođa Marta kad je čula za Rajkovu smrt — meni se nikad nije svidelo što je onako tavan u licu kao zemlja. — Ta to njega ne bi ubilo, samo da nije onako plahovito živio — prihvatio je grk-Marko — ali šta ćeš, baš mora da mu je bilo u krvi.Jadna ona mati šta je dočekala pod svoju starost.Nije to šala danas sutra pa već čovek! — Dobro će biti da se i Milan uzme malo u pamet.Nađikao je kao iz vode a tanak je kao prut, može lako i on biti prvom mrazu ručak. — Ko to dočeka — reći će grk-Marko zamišljeno — bolje da ga nije ni rodio.Al’ šta ćemo, božija volja! — E misliš ti da je to od Boga!Laka pamet njegova, eto to mu je došlo glave. Veče se bilo već spustilo kada se Ljubica vratila kući od Savke.Gospođa Bosa bila je već čula za Rajkovu smrt i ožalila ga je od srca. Ljubica je stupila u sobu, bleda je kao kip.Diže tužno oči, pogleda u svoju pomajku a na usnama joj se sledila reč. — Čula sam, ćerko, — reče gospođa Bosa tiho — siromah Rajko!Šteta za njega, jadna ona mati što ga je dočekala.Volje da je nju Bog pre primio. Ljubica je ćutala kao zalivena, spustila se na stolicu kraj svoje pomajke i gledala je nemim pogledom preda se. — E tako je — produži gospođa Bosa pošto je skinula svoje naočari — rodi ga, muči se s njime dok je mali, kad odraste pošlji ga u svet, brini se moli i priklinji „čuvaj se, dijete!“ Ajak, ko bi još slušao što mu mati kaže.Ta ne dao bog detetu ono što mu mati misli.Eto dođe da nazebe, dve tri groznice pa ga svale u krevet, pa kašalj pa sukrvica — pa onda: „jao, moja majko!“ I jadna mati dala bi sebe za njega.Ali Bog uzima a ne bira.Ej deco, deco! Težak uzdah ste se iz grudi Ljubičinih.Gospođa Bosa prenu i pogleda brižno svojoj poćerci u lice.Lice joj beše bledo a po njemu kao da igraše grčevito neki tajni bol. — Šta je tebi, ćeri? — upita stara brižnim pogledom — da ti nije pozlilo? — Nije ništa, nano — reče Ljubica tiho, ali u taj mah skotrljaše joj se dve krupne suze niz obraze. Gospođa Bosinom oku nisu su omakli ovi nemi svedoci onoga što se tajom zbiva u srcu njezine poćerke; bistra kao što je bila, znala je stara u mah na čemu je.Ta i ona je nekada devovala, ta i ona je ljubila.Polako se niže Ljubici, prigrli je lako, stište joj topao materinski poljubac na čisto devojačko čelo i reče tiho da se jedva čulo: — Pregori, jadna ćerko; smiri se, slatko dete moje, nije ti zar bilo suđeno! Ljubica obisnu pomajci oko vrata i u sobi se začu kratko jecanje.Jadna devojka drhtaše u celome telu kao da je trese troletnica. — Smiri se, ćeri moja, božija volja svi smo mi u njegovoj ruci — tešaše je stara a i njoj samoj udariše suze na oči. Ljubica dugo ne dizaše glave sa pomajčina ramena.Pomajka je gleđaše, ljubljaše po mekoj, svilenoj kosi; čisto bi da utiša buru što bešnjaše u srcu njezinog ljubimčeta.Sećaše se da je nekada tako i njojzi bilo, bolelo je i nju te još kako, mislila je da će svisnuti od bola; ali vreme je i toj rani najbolji lek. Na toplim grudima pomajke oduminuo je Ljubici prvi bol.Srce je našlo oduške pa mu je bilo lakše. Devojče dignu glavu ali ne mogaše da pogleda staroj u oči.Poljubi je toplo u ruku i reče tiho! — Laku noć! — Bog ti bio, ćeri, na pomoć! — prihvati gospođa Bosa meko — idi, lezi; smiri se, biće ti lakše. Ljubica iziđe čisto posrćući iz odaje. Kad uđe u svoju izbu, srce joj se stište grčevito.Klonu na stolicu kraj peći i stade očajno kršiti ruke.Na polju se dizao vetar, suvo granje ječi, oblačine padaju dole kao gusta magla. Pred Ljubičinim očima plamćaše Rakovo pismo.Beše joj kao da svaki grčeviti, istez pera njegova dizaše na nju tešku tužbu.Ta on je nju ljubio i samo nju, od onoga časa kada je video. Nesretnoj devojci izlazaše pred oči ono veče u vinogradu kako je izmamljivao one čarobne, zanošljive zvuke ispod svoga gudala; u njezinim grudima dizaše se sada težak prekor; ta ona je kriva što je tako lakoumno verovala rečima svoje drugarice s kojom je Milan zbijao samo grešnu šalu; ta ona je kriva da je Rajkovo srce u berbi planulo besom ljubomore te nehotice načinilo onaj rusvaj s konjima koga nana joj u mal’ što nije platila glavom; ona je kriva što se Rajko sudario žestoko sa Milanom, što je u očajanju otišao ne progovorivši s njome ni reči. I u tim mislima đipi sa stolice i pođe naglim korakom po sobi.Podiđe je čisto hladan znoj nije smela da isprede svoje misli do kraja. U daljini, daleko odavde, gledala je Ljubica Rajka gde očajava, te u očajanju juri po ciči i studeni po grdnim peštanskim ulicama, kako je klonuo pod teretom tugu svoje i pada na bolesničku postelju. Vetar je na polju ječao i zviždao. Rasplamteloj mašti Ljubičinoj prikazivala se niska siromašna sobica u majke mu, u sirote švalje.Majka sestre dvore teškoga bolesnika.Kao samrtnik diže se ona sa postelje.Sede sa stol i piše Savci da on nju nije nikada voleo, pa po drugarici dovikuje njojzi, koja ga nije čula, koja ga nije htela da čuje — još samo poslednje zbogom. — Ja sam ga ljubila — ubila! — odjekivaše neki strahoviti glas po grudima nesretne devojke. Neodoljivom silom gonjena otvori naglo svoj dolap i poteže iz njega grčevito rukom pesmaricu Rajkovu.Svako slovo, svaki redak predisao je njegovom dušom, ali svaki potez šibaše nesretnu, uzbuđenu devojku po srcu kao guja otrovnica; svaka reč pretvaraše se njojzi u kletvu. Vetar je silno lupao o srčali prozore, suve grane brestova u dvorištu povijahu se tamo amo kao noćni bauci. Ljubica zirnu u prozor.Učini joj se kao da neka bleda senka minu mimo njega.Srce joj čisto zastade u grudima, kolena joj klecnuše, pade na postelju pritiskujući grčevito na usne malenu knjižicu i posipaše je sa hiljadu vrelih poljubaca. U taj isti mah minuše kola mimo gospođa Bosinu kuću.Na kolima je sedeo doktor Stanoje Lazić zavijen u toplu zimsku bundu.Vetar se mučio da mu ogrlicu od bunde nabije na glavu.Manastirski konji su se zahukali, da u prkos buri odbace doktora do velike mehane na konak.Kočijaš je proklinjao čas i kad je morao poći na put.To Je bila užasna noć, ta čovek ne bi na ovo vreme ni psa isterao na polje. Doktor Lazić dolazio je iz manastira B. Stari duhovnik beše tamo već tri dana na umoru.Deseta je nedelja kako se starac muči, ne može da se rastane s ovim svetom.Doktor Stanoje je pogledao stotinu puta smrti u oči; za njega ona nije bila strašna, jer je on u smrti gledao samo večiti zakon prirode.No umiranje staroga duhovnika potreslo je doktora Lazića u dubljini duše. U manastiru jedva se videlo da ima žive duše.Nastojatelj davno nije doma, namesnik mu otišao je nekim žurnim domaćim poslom u mitropoliju, po grdnoj a pustoj kući šunjao se samo lukavi otac Venijamin; vrebao je da li će doktor izaći iz ćelije bolesnikove pa da jurne u nju, da pokupi iz nje što bi još vredno bilo.Osim stare, gluve, manastirske pralje, nigde nikoga od svoga ko bi podvorio staroga duhovnika u poslednjim časovima života mu, ko bi mu zaklopio oči. Pred veče se starac sasvim zaneo, ropac ga je popao; kad se smrklo, baba mu je dodala i pridržala sveću u ruci a u tom stari duhovnik već bi i izdahnuo. Doktor Stanoje nagnuo se još jednom nad njega da vidi je li mrtav, pokrio ga je rasom, izveo staru pralju na polje, zaključio je ćeliju i dao je ključ manastirskome šumaru, da ga uruči namesniku kad se ovaj sutra vrati doma.Seo je odmah za tim na kola i požurio je da stigne u Č. na konak. Doktor se nije nadao da će ga nepogoda stići uz put.Mislio je da će veče moći provesti kod gospođa Bose — no vreme ga je omahnulo. Kako je bio potresen, čim je sišao s kola povukao se odmah u odaju u kojoj će noćiti. Već je bio u veliko noć a doktor Lazić još nije mogao da svede oka.Misleći na staroga kaluđera, dođe mu i njegov život ljuto samohran i pust. Evo je već deseta godina kako je da rekne stao na svoju snagu, oca i mater jedva da pamti kao kroz san, nije imao ni brata ni seje — jer sestra što mu je u kući nije mu rođena.Život mu je tako reći od kolevke večita borba.Istina da borba uzdiže ali ona i troši čoveka.Srce ga je vuklo da izabere lečnički poziv, da posveti svoju snagu bolnima i nevoljnima.Kamo lepe sreće njegove, da nikad nije pošao tom stazom u svome životu — manje bi jada gledao u svetu svojim očima. Čovek je malen da se hvata u koštac sa neumitnim zakonima u prirodi.Priroda vrši nemilosno svoje.Šta i šta puta je on naprezao sve umlje i svu veštinu svoju da odoli, da suzbije tog večitoga rada prirodnoga.Je li pobedio u tihoj ali istrajnoj borbi, van paćenika i svojte mu nikoga nije imao s kime bi da podeli radost svoju; je li pak podlegao u borbi, beše mu kao da sa ugašenim životom bolnikovim trne i pada njegova snaga — nikoga nije bilo ko bi ga uzdigao, ko bi ga očeličio za novu borbu. Šta i šta puta gledao je u životu jade kojima bi smrt bila spas a kojima je život najteža kazna.U takvim prilikama klonuo bi iznuren, očajavao bi često o čoveku, očajavao bi i o sebi. No čovek takoga jakoga, tako bistroga duha, kao što beše mladi doktor Stanoje Lazić, imao je oko i za svetle strane u životu čovekovom. Iza sumornih misli, koje je budila u njemu smrt staroga kaluđera, koji se odrekao sveta, odrekao radosti i uživanja u njemu koji nije ni za što živio, koji se ugasio kao što se gasi sveća kada dogori — svrtao je doktor svojim mislima na drugu stranu. Na polju je besnela bura sve to većom snagom, ali doktorova odaja beše topla; zelena je peć pustila jaru pa je po sobi rasterala nesnosni zimogroz. Doktor Stanoje Lazić prućio se na divan, pripalio je cigaru pa je u plavom dimu njezinom gledao čitav niz šarenih slika. Gledao je mlada čoveka jedra snagom voljna duha, snažna da odoli borbi u životu.Ponikao u siromašnoj kolebi, mučio se, učio se, osnažio duh svoj znanjem a srce okitno vrlinom.Sve što jeste postao je svojom snagom; isprva nov i neznatan osvaja malo po malo sebi lep položaj u društvu.Njegova reč broji se danas među prve, rad nje je od ugleda.Svemu što je lepo, dobro i istinito — svemu je zatočenik.Pa ipak je taj čovek mnogo puta nezadovoljan sam sobom.I drvo se na drvo naslanja — a on nema na koga.Sam je, samohran je u životu svome.Je li mu grud nabrekla od radosti — ima i kome bi kazao šta ga zanosi i oduševljava.Oko njega je večita osama.Je li mu pao kakav jad na srce — s kime bi ga podelio da da mu malo odlakne?On je samohran na svetu.Nema srca koja bi ga razumelo.Uzalud vri u glavi njegovoj nebroj najuzvišenijih misli — kad nema kome bi ih dao u naruk; uzalud se roje u srcu njegovom slasti i miline — kad nema kome bi ih kazlo srce na izust. Bura se na polju malo po malo stišavala.Doktor Stanoje beše čisto s nova klonuo pod teretom svojih misli. Izdiže se malo na divan i duhnu naglo na dim što se polako kolutao pred njime. Dim se lagano nosaše dalje po odaji i umotavaše je celu tankim velom. I u tom velu naziraše mladi lečnik novu sliku. Zatočnik što ga je mladi lečnik merio svojim duhovnim okom došao je na raskrsnicu u svome životu.Posle dugih godina činjaše mu se da je naišao na dušu koja bi ga mogla razumeti.Imade jedan mio i bajni stvor na ovome svetu, koji je rastao na grudima majke prirode, koga nije još okružio otrovan zadah taštih žudnja i nesitih želja, koji je čist i svetao srcem i dušom kao kap rose na cvetu, kao suza u oku nevinašceta.I taj se stvor uzvio uz mladoga zatočenika kao zelen bršljen uz rast.Danas još krasna, čedna srpska moma, pupoljak ružice u tihom, lisnatom džbunu — sutra već verenica svemu svetu na vidiku pa onda verna ljuba, kojoj svetu na vidiku pa onda verna ljuba, kojoj se niha čedo u bešici — koja grli vojna svoga, koja znade svaki umišljaj duše njegove, koja razume svaki otkucaj srca njegova i kad nestanu oni strahoviti i divni dani, kada Srbin ustane da založi stoletnje žudnje u muško, u junačko delo a ta ljuba Srpkinja paše vojnu svome junačko oruže i kliče iz dubine duše: haj poteci, svi sokole moj! Koliko se doktor Lazić razgrejao ovom milom i bajnom slikom, beše se po gotovu uzdignuo sa divana. Iz tankoga vela što se razlio po odaji promoli se na jedan mah lepa i mila glava sa očima plavim kao nebo, sa kosom gustom kao noć.I te ga oči pogledahu tako milo i ljupko, da je doktor Stanoje nehotice poskočio sa divana. — Ljubica! — izusti doktor Stanoje Lazić poluglasno; protre naglo oči, jer mu se činjaše da sanja. Ustade pa priđe prozoru.Bura se napolju sasvim stišala; nebo se opet iz vedrilo i osulo marijadama sićušnih zvezdica.No i sumorno se čelo doktorovo razvedrilo.Nikada u svome veku nije tako dugo gleda u zvezdano nebo, sada ne mogaše da odvoji oka s njega.Pogled mu se ne odmicaše od ove velike zvezde, što je tako sjajno plamtela posred jata svoga. Sa ote zvezde otimaše se oko lečnikovo po bleskavim krovovima seoskih kuća.Bluđaše se sve to dalje dok se ne zaustavi na onoj kući tamo preko potoka — na kući gospođa Bosinoj.Kroz tihu osamu studene noći proziraše oko lečnikovo u malenu toplu odaju i činjaše mu se da čisto gledi kako u njojzi leži na mekom sadi-uzkavlju jedna lepa i mila glava, koju sanak milosno poljubio i uspavao. I neosetno prikradaše se doktoru u dušu ona meka bedujinska melodija pesme: Spavaj mi čedo, na ruci mi spavaj! Ko bi rekao, da onaj ozbiljni doktor Stonoje Lazić — koji je do sada umeo da bude samo savestan, brižan i strog lečnik — može tako nežno i toplo da oseća?Mora prvo da pukne hrapava školjka pa da proviri iz nje zrno biserovo. Sutra dan ujutru ozorio je prvi proletnji zrak dva topla srca; u jednom je budio klicu novoga sretnoga života a u drugome je pao na nepobušeni grob prve, nesretne ljubavi.Ono srce razigralo se u prsima doktora Stanoja Lazića a ovo drugo klonulo je od tuge u grudima Ljubice Životićeve. Granulo je proleće.Snegovi su već davno okopneli; jogunasta ćud zime je popustila, ne ujeda više ni zubom nit hoće da ošine repom.Topli sunčevi zraci poljubili su dremovnu zemlju pa su je probudili iz dubokoga sna.Zemlja se nada boljem i lepšem životu te je već rasturila zelenu travicu a njom stidljive ljubice dižu svoje plave krunice i pogledaju brižno u vedro nebo.Po vinogradu se osule voćke mirisnim cvetom, čelice poleću da nakupe soka za ravak. Polete pa čisto zastanu od čuda kad spaze po koga žutoga i zelenoga leptira kako se i on već požurio.Čokoće još ćuti, samo suzi, baš kao da žali za toplom, belom odorom koja ga je zimus pokrivala.Po putu već čeprka vesela ševa a po zraku nose se prve laste pa merkaju, da li su im još stara gnezda u životu? Sa proleća oživi i u čoveku nova snaga.Što se zimuske snovalo drmeći kraj pećke, od toga sada grudi nabrekuju.Svaki ti je to orniji i voljniji, svaki je lak kao da su mu čisto krila porasla.U mladome srcu budi se neka nova težnja. — Ono ne zna šta bi htelo, ali oseća da su mu otkucaji mnogo življi. Za stare ljude je uvek težak onaj prelaz iz jednoga doba godine u drugo.Sve su nešto teški, nije da su bolesni ali tek pobolevaju. To je osećala i gospođa Bosa — toga radi je i doktor Stanoje svake nedelje bar po dvaput svratio u Č. No bistro oko doktora Stanoja Lazića opazilo je zamalo da gospođa Bosa nije jedini bolesnik u kući.Kad god bi doktor došao, bilo da je zvan bilo iznenada.Ljubica bi se često preplašila njega. Često kad sede tako pa se razgovaraju pogledaće gospođa Bosa brižnim okom u Ljubicu.Govori se te ovo te ono — ali njojzi lebdi večito neki tihi veo nad očima.Čini se da sluša o čemu je razgovor, ali s mislima bludi bog te pita kuda.Biva mnogo puta da je doktor zapita ovo ili ono, a ona odgovori po reč dve koje ne pristaju ni bar u razgovor, baš kao da nije čula o čemu je reč.Pa i ona vedra i jedra veselost duše kao da je odletela kao san.S večera će poći ranije da legne, a s jutra sunce već u veliko odskočilo, a ona se još ne pomalja iz svoje odaje.Toga nije od pređe bivalo. Gospođa Bosa je brižljivo pripazila na ovu vidnu promenu u naravi svoje ranjenice.Vidi stara gde joj dete tuži da čisto vene od teške tuge pa se jadna prebija od misli do misli šta će i kako će?Nije to sada vreme kao što je bilo dok je ona devovala.Ta nema gore rane nego ona na srdašca; boli to još te kako, ali za Boga, čovek je tvrđi od kamena, pa kad vidi da nema pomoći a on stegne srce pa pregori. U teškoj brizi svojoj počela bi gospođa Bosa mal te koje veče da teši Ljubicu.Birala bi sirota stara najvažnije reči.Čas bi je molila da izbije sebi Rajka iz glave.Prvo joj je govorila da on nije ni bio za nju prilika, pa posle i ko zna da li je on nju baš i voleo?Mrtva usta ne govore a staroj je bilo više do ovoga jadnog života deteta, da se, kuku njojzi, ne razboli, da se od jedne nesreće ne načine dve.Kad bi Ljubica zaćutala na reči svoje pomajke, gospođa Bosa bi i neprimetno bacila reč dve o lakoj pameti pokojnikovoj — ali time bi uvek uradila gore; rana u srdašcu njezine poćerke samo bi se iz nova pozledila Ljubica bi odbila svaku ma i najmanju ozledu svete uspomene pokojnikove sa rečima „Pusti nano, ne diraj ga, on je već u grobu.Ne znaš ti to nano, davno je to bilo kad si ti bila mlada.“ Vidi jadna stara da s koje god strane počne, da je sve crnje i gore.Ljubica je iz dana u dan bila sumornija.Proleće je divno granulo, sve je već ozelenilo i cvetalo a ona često po nedelju dana ne će ni da se makne iz kuće. Kad se stara našla tako na nevolje sve mislila na jedno smislila: reći će doktoru; moliće ga da on gleda ma kako leka jer evo je već gotovo došlo do toga da joj jadno dete sasvim propadne. Što je smislila to je i uradila.Odmah nekako sutra dan bilo se razbolelo jadno devojče u suseda, koje je Ljubica jako volela.Siroto dete beše baš ozbilja bolesno; navrzla se na njega neka vrućinčina pa da ga udavi.Ljubica se od prvog dana nije micala od postelje jadnoga deteta.Samo je molila nanu, da poruči doktoru Stanoju da dođe da vidi dete. Kad je doktor Stanoje došao, pregledao je dete, naredio je sve što treba i rekao je Ljubici da se ne boji.Ima mu još leka — a lepa detinja nudilja pogledala ga je tako milo, da je mladi doktor sav zastrepio u dubljini duše svoje.Beše mu u jedanput kao da su te oči probudile u srcu njegovu jatu slavuja, nije nego pevala je duša u njemu. Čisto posrćući pod slatkim teretom toga milja, iziđe doktor iz odaje male bolesnice, i pre|e preko ulice, da vidi gospođu Bosu. Gospođa-Bosi je čisto zadrhtalo srce u grudima kad je videla kako se neka neobična vedrina razlila po doktorovom licu.Sinu joj mladi doktor kao ono arhanđeo Mihailo kad goni besa. Posle dve tri reči — odvaži se stara, te poče da priča doktoru svoju velju žalost i brigu.Kako se sirota zahukala nije ni primetila kako se lice u doktora Stanoja naglo promenilo.Posle prve reči o Rajku i Ljubici i o njihovoj ljubavi, dođe doktor sav bled u licu.Izgledaše kao da nema ni kapi krvi u sebi.Pred očima mu buknuše svetlaci pa onda ga čisto obuze neki gust mrak.Prelaz je bio vrlo nagao, kao munja.Sirota gospođa Bosa nije ga ni sputila a kamo li da je primetila. — A sad moj, dragi doktore, jedino mi je uzdanje još u vas.Dajte recite boga radi: imali toj bolji leka?Griota je od boga da propadne tako krasno dete — reče stara pogledavši moleći u Stanoja Lazića a oči joj dođoše pune suza — jer rek’o vam, ako njojzi bude što, ako mi se razboli, onda je to moja smrt. — Ne bojte se — reče doktor Stanoje — pribravši se malo od ovoga nenadnog udara — nas dvoje ćemo je izlečiti, ali mi obećajte da ćete mi vi pomoći. — Bog iz vas progovorio doktore, evo život ću dati samo ako treba! viknu gospođa Bosa i pruži obe ruke mladome doktoru. — Učiniću sve što želite, samo ne dajte mi zenicu moju. I sad otpočeše iznova opet taj isti razgovor.Doktor Stanoje Lazić slušao je sad mirno priču Ljubičine pomajke. Staroj je odlanulo u duši te je počela izdalje, čak iz Ljubičina detinjstva.Doktor je slušao tako pažljivo kao da je hteo da mu se baš ni jedna reč ne omakne.Šta je stara više pričala, doktoru Stanoju je čelo sve to većma vedrilo. — A je li samo to izvesno da nisu nekad govorili na samo, zar nije ni on njojzi ni ona njemu rekla da se vole? upitaće doktor još jednom ma da mu je star to već deset puta kazala. — Ta kažem ti sinko kao svom rođenom detetu — oh ta oprostite gospodine doktore ta kud sam se ja dela! — popravi se gospođa Bosa. — Ništa, ništa, produžite samo dalje reče doktor nežno. — Ta čisto su se voleli kao deca; videli su se prvi put u veku pa se zagledali jedno u drugo, — eto to je sve!Ne jednom mi je sve iskazala; ta ni Bogu se ne bi mogla ni većma ni bolje ispovediti.Ko bi mislio, da će ona to primiti tako srcu. Biva i toga, gospođo — prihvati doktor, — ali ima i tome leka. — Ta kad vi kažete ono sad vidim i ja da ima.Ta ona je zdrava ka od majke rođena, samo da joj je da izbije to iz glave, da može da ga zaboravi. — Polako pa će i to doći — reče doktor. — E moj gospodine znala bi ja leka: bolovala sam i ja od toga ali — reče gospođa Bosa no zastade. — Pa ded da čujem? — prihvati doktor i upre oči u staru i čisto bi da joj prozre u dubinu duše. — Kad sam ja bila, moj doktore, mlada taka se bolest lečila što no kažu klin klinom — reče stara i rumen je obli po bornim obrazima. — Mnogi je stari lek bolji od novoga prihvati doktor zamišljeno.Pre svega molim da nastanete iz sve snage, da svaki dan hoda i šeta, da malo ide više međ svet, pa onda da izađete malo i u šumu, da se prođete do manastira — Fruška je toj bolji glavni lek. — Ta šetaću se ovako stara kao što sam ako treba i po Vencu, samo da je vidim da bude opet onaka kao što je bila.A vi dođite što češće možete, ne čekajte da vas zovem; sad znate eto sve pa i opet rekoh, prvo Bog pa onda vi, moj dragi doktore! Kad je doktor Stanoje Pazić izišao iz gospođa-Bosine, bio je još u veliko dan.Na mesto da se uputi Dunavu pa da se prvim parobrodom vrati kući, uputio se mladi lečnik iza sela — latio se puta koji vodi upravo u šumu. Kako je bio pogružen u misli nije ni opazio kad se ispeo na breg iznad sela.Tek kad je bio na vrhu zastao je.Jedan pogled na nov, bujan život oko njega otrgao ga je iz sumornih misli njegovih. Da čudne kobi u životu njegovu.Borba i opet borba.Već se bio uživio u tu slatku misao, da je u Ljubici našao pravo čedo prirode, koje još i ne sanja o najplemenitijoj strasti je već i obranila njezino mlado srce. — On koji je mislio, da je to srce kano pupoljak ruže što čeka samo na rosnu kap pa da se razvije i da zamiriše — samo da čuje što nije ni slutio, da je to ranjeni cvetak koji tek što nije svenuo. Dugo je tako stajao mladi lečnik i nemo gledao u daljinu gde no se plavo nebo ljubi sa zemljom.U duši mu je bilo teško čisto je osećao kako mu se ruše jedna po jedna od onih milih slika, koje je on već bio stvorio u svome budućem životu.Ta on se bio već gotovo uživio u tu slatku misao, da je našao dušu koja će ga razumeti, srce koje će otkucavati i predisati njegovim osećajem, — a sada gleda sebe pred bolesnicom, koja treba leka bolji i radi srca svoga. I već se srce doktora Stanoja grčevito stezalo pri pomisli, da mu valja za navek saraniti sve svoje nade kao pust ma i mio san. No stara je rekla da je to bila prva, detinjska ljubav.Pomisao na to poče ga iznova zagrevati. Zar je to prava ljubav kad mlado bezazleno devojče ugleda lepa momka, kad mu počne rado da osluškuje na zanošljivu reč, da motri na svaki potez u lepom liku njegovu, kad se zanese za svetlim očima, za bujnom kosom, za lakim kretom, za umilnom pesmom ili za veštom svirkom? Ne, to nije ljubav — to nije ona božanska iskra u srcu čovekovu, koja se sliva u harmoniju srodnih duša to nije ona uzvišena sveta sveza srdaca kada se spajaju da snaže jedno drugo vrlinama u borbi u životu — to je samo trenutni raspoložaj, to je sladak san, to je varljiva bajka, koja opija i zanosi detinju dušu; to je onaj šareni, laki prašak na cvetu koji će zduvati prvi oštar vetar, prvi jad i nesreća u životu. Doktor Stanoje Lazić je dosta živeo, duboko je već zagledao u jade što ga stvara život zasnovan na varljivoj nadi, koju raspiri i razbukti prvi osećaj u mladim srcima i u najzanošljivijem dobu. U srce ljubičino pala je ta iskra — ali je nju opet zapretala smrt Rajkova.Na njemu je sada da očuva tu iskru da se ne utuli pod prvim ledenim zadahom što ju je postigao u životu; na nje mu je da iznova raspiri sveti oganj na tome ognjištu, oganj koji ne će buknuti kao slama da plane pa da ugasne, nego kao luč, koji će goreti te ozaravati put njezinoga i njegovoga sretnoga života. Sa seoske crkve oglasiše zvona večernju.Umilni glas njihov razlegaše se gorom i Dunavom. Ti zvuci krepili su srce njegovo kad je u detinstvu kao maleno đače hitao u školu kraj crkve u svom selu; ti zvuci probudili su u njemu ne jednom klonulu snagu kada se na velikim školama borio sa nuždom i nevoljom; ti zvuci su ga uzdizali i danas, kada se spremao na najodsudniji korak u svome životu. I doktor Stanoje Lazić poče da izuzimlje okom, iz gomile seoskih kuća onaj novi krov kraj potoka. On je nekad tako stajao u vrh Kopaonika pa gledao niz Kosovsko polje — grudi su mu nabrecale u golemoj žudnji da pritisne na njih srpski rod, a sad bi bio sretan i zadovoljan da prigrli momu, za kojom mu je prvi put u životu srce žešće zakucalo. Čovek je samac list koga vetar može da otpirne u daljinu.Ko ljubi svoj rod, taj će ga još većma ljubiti kad je što nežnijom vezom spojen s njime.Rodoljublje se najlepše kazuje lepim i plemenitim delom u korist celine.Drukčije se brine o budućnosti svoga naroda samac i pojedinac koji je kao ptica na grani — drukčije prianja radom za narod svoj, uza koga stoji verna ljuba, kome se uzvija uz koleno krasan porod, nada i uzdanica kuće, roda i naroda.Zar može biti lepše zaloge toj ljubavi no odgojiti narodu svome sinove i kćeri topla srca, uzvišena duha, zadahnute žarom za lep i plemeniti rad, okićene svim ljudskim vrlinama i začinjene onim što čini čoveka Srbinom i Srpkinjom. Dugo je još dugo doktor Stanoje Lazić gledao tu ubavu kućicu, pa onda se požurio stazom, koja savijaše šumi, da još za vida stigne do puta koji vođaše u manastir B. Srce mu je danas tako uzbuđeno, da je mislio da će se jedino moći smiriti u tihoj osami gorskoga samostana. Doktor Stanoje Lazić otišao je sutra dan kući tako miran i zadovoljan, tako sretan kao što još nikada nije bio u svome veku.Bio je u duši svojoj uveren, da još list ne će požuteti na gori a za njega nastaće dani pune sreće — najveće, najlepše sreće na svetu. Tajanstvena je moć prirode.Bujnom snagom svojom ume ona da oživi svaki stvor u kome ima samo iskre života.Taman je cvetak uhvatio korena, osilio stablo svoje, isturio listiće, ali naiđe nanj stud i mraz: krunica mu klone snaga počne da vene, no evo gde sijnu jarko sunašce, gde zaduhnuše lagani, topli vetrići, gde tice zapojaše oko njega, gde se ceo vazduh osu mirisom, i zdravljem — i cvetak danu svojom dušicom.Umi se rosicom i blagom proletnicom, gutnu opojnog mirisa i zdravlja, krenu snagom svojom i gde, iznova isturi listiće, osu se kićenim cvetom i sijnu u svoj miloti i krasoti, kojom ga je uresila darežljiva ruka majke prirode. Ljubica Životićeva beše prilika cvetu i nju je u ranom proleću njezina života ošinuo prvi mraz, prvi jad.Za časak kao da joj beše utrnula mlađana snaga — ali se pod uticajem blage materinske nege, zadahnuta zdravljem, kojim prediše proleće u umilnoj Fruškoj gori, iz dana u dan sve to bolje vraćala. Nije bilo u boga dana a da gospođa Bosa nije izumela nov i nov povod, da s Ljubicom ostavi kuću pa da izađu malo u svet.Kad bi joj se ćerka čudila tolikoj živosti, stara bi se ispričavala: ta i njojzi je milo da poživi još koju godinu, a doktor joj je rekao, da će produžiti vek, ako napusti sedećivi život. Bajagi za ljubav toga kupila je gospođa Bosa vinogradac u vrh brega tik pod šumom; za ljubav toga držala je dva zelenka da im nije bilo para u svom Č.; za ljubav toga, čas se sa svojom poćerkom odvezla do manastira, čas je opet preturila Frušku preko poslednjih povijaraka joj pa obilazila svoje drugarice, s kojima se nije videla po veka. Sav Č. se čudio i divio, šta je to od jedanput snašlo gospođu Bosu; ali prvo moglo joj je biti a drugo zdravlje je čoveku najpreče na svetu. Doktor Stanoje dolazio bi svake nedelje po dva tri puta u Č. Kad god bi stupio na prag one malene kućice na potoku, srce bi mu zadrhtalo od miline gledajući u jedra lanita Ljubičina, u vedro čelo njezino, u oči koje iznova sijahu čistom detinjskom radošću — što će doktor i ovoga puta da se obraduje kako se gospođa Bosa sva stakli od zdravlja. Kad bi doktor ušao u odaju, gospođa Bosa bi uvek značajno pogledala prvo u njega, pa onda u Ljubicu; stisla bi mu toplo obe ruke, pa bi obično rekla: Moj dragi doktore, Bog pa vi! A i doktor Stanoje Lazić umeo je gotovo detinjskom radošću da se raduje što je stara gospođa čisto zanovila svoj vek.Sedeo bi tako po čitave sahate s njima dvema; sa veseloga razgovora njegovoga oživela bi cela kuća. Ljubica se više nije plašila od doktora Stanoja; zahvalno srce njezino čisto bi joj udarilo na oči i ne jednom, kad bi smotrila ruže što se razlivahu njezinoj pomajci po obrazima, pogledala bi ona u isti mah kradom u doktora Stanoja i ulila bi u taj pogled toliko tople zahvalnosti — da je mladome doktoru pri svakom tome pogledu, kad bi ga uvrebao, čisto utrnulo srce od miline u grudima. Često puta bi stara naredila da se upregnu kola pa bi se s doktorom i Ljubicom izvezla u vinograd — jer doktor Stanoje se vrlo razumevao u dizanju lepoga voća a gospođa Bosa bi uvek htela da se koristi njegovim savetom, kako bi još bolje da popuni i podigne onaj mladi voćnjak u svome vinogradu. Kad tako kola zagrme kroz Č. svaki živi bi na ulici stao, pa gledajući Ljubicu, kako je divna, bajna i nežna kano gorsko lane, u najlepšem devojačkom cvetu, a prema njojzi mladoga doktora, koga sve selo nosi na rukama — svaki bi pomislio: ta to dvoje baš je Bog jedno za drugo stvorio! I već se to šuškalo i govorkalo po svem selu da je doktor Stanoje Lazić isprosio gospođa Bosinu ranjenicu — samo će još čekati do jeseni, dok stara malo bolje ozdravi.I za čudo divno kod tolikih jezika, ni jedan se ne nađe da zamesi bar jednu kap otrova u to govorkanje. Šuškalo se to i po kući grk-Stevanovoj i grk-Markovoj pa i kod popinih; ali kad god bi ko potegao reč o tome pa rekao da bi to bilo kao što valja, svako bi drage volje pristao uz tu reč, kao da mu je onaj što je potegao taj razgovor iz duše je izvadio.Načula je taj razgovor i Savka i zaradovala mu se od svega srca.Njezina vesela narav davno i davno je pobusila Rajkov grob i prionula je svim žarom sestrinske ljubavi uza drugaričinu sreću.Što se Ljubičino lice iz dana u dan sve to bolje i lepše sijalo od zdravlja to je Savka sve većma slutila da je ta sreća sve bliže i bliže — ali je ćutala; čekala je da joj Ljubica sama prvo pomene, kao što je ona njojzi to činila onda, kad je ono njezino srce življe zakucalo za pokojnim Rajkom.A Milan?Savka je davno uvidela, da Milan goni vetar kapom, da treba još godinama da uči, dok svrši prvo svoju školu.O njemu nije bilo više ni pomena. Manastir B. slavi na Spasov dan.Na slavu se ne skupi taj dan mnogo sveta — jer prisni prijatelji ove svete kuće dolaze tek sutra dan, na pojutarje. Tako je to bilo i ove godine.Strani gosti koji su došli naročito slave radi, razišli su se odmah prvi dan.Drugi dan su poizdolazili iz okoline prijatelji i znanci nastojateljevi i namesnikovi, većinom ljudi, koji sa svetom kućom ovom imaju već godinama posla; neki po trgovini i radu, neki po drugoj potrebi. Tu ti je bilo o pojutarju sve što je bolje u Č. — Grk Marko sa ženom, grk Stevan sa ženom i ćerkom, popa sa svojima, beležnik sa svojima, gospođa Bosa sa Ljubicom a iz V. beše došao kućni lekar Stanoje Lazić i Stevan Popić. Veselje je teklo bujno, manastirska zvona su udarala pri svakoj zdravici; jer svaki od prisutnih bio je „ktitor i priložnik“ ove svete kuće; bili su to ljudi mogućni pa nisu ni sada žalili, da ovaj prijateljski doček ne vrate lepim prilozima. Gospođa Bosa sedela je o ručku odmah desno od nastojatelja na počasnome mestu, jer ona prinovila svetoj kući lepu odeždu sa priborom — da je pobožni duhovnici spominju u njihovim svetim molitvama i njezinoga i detinjeg zdravlja radi. Po ručku se društvo razdragalo, pa kao što je bio lep topao dan selo je pod hladnik u manastirskoj porti.Stariji su sedeli, veselili se i divanili, a mlađi su hodali po manastirskom vrtu i voćnjaku punom lepoga cveća. Doktor Stanoje Lazić i advokat Stevan Popić bili su duša mlađem društvu.Doktor je začinio svaki razgovor svojom slatkom reči, a danas je bio leporek što skoro nije bio tako.Popić je bio živa vatra, umeo je da pridene uza svaku stvar oštru dosetku, da se sve društvo često iz glasa smejalo.Savka grk-Stevanova nije nikad ni sanjala da je gospodin advokat Popić tako veseo i šaljiv čovek.Od teškoga smeha udarile bi joj suze na oči pa bi kroz njih, kao kroz neku šarnu dugu, gledala u lepo, punačko i duhovito lice mladoga advokata a činilo bi joj se, da od njega nema ni lepšega ni milijeg čoveka na svetu.Samo joj je to čudo kako da ona to nije pre spazila. Ljubica je isprva bila tiha, rek bi čisto nešto sumorna.Danas je od jesenas prvi put u većem društvu, pa joj je bilo nešto teško oko srca.Sela je bila na klupu pod orah i osluškivala je tihi žubor potoka Drenovca.Doktor Stanoje Lazić stao je bio uz nju pa je gledao na planinu.No kad se ono nadnese nad njih veliki orao, krstareći po plavom čistom zraku, uze doktor Stanoje reč, pa joj pričaše o manastiru Gornjaku u Srbiji i o njegovim uzvišenim lepotama. Ljubica nije skidala očiju sa usta doktora Stanoja.Kad je doktor opisivao nemu osamu toga gorskoga manastira, beše joj kao da opisuje nekadanju pustoš njezine duše, a kad pređe da opisuje osećaje svoje što su mu se razrojili u grudima, kad je čuo u toj nemoj samoći glase manastirskoga zvona — srce Ljubičino popade neka setna čežnja, žudnja i za malo pa kao da se slivaše u jedan umilni glas koji razgonjaše, kano glas manastirskoga zvona, pustu osamu duše njezine. Sa ovoga toploga osećaja što se tiho razlevaše po mladoj devojci, obrazi joj se zažariše i kad je doktor Stanoje malo zastao u priči svojoj da odahne od žara koji mu je bio obuzeo i dušu i srce — devojka diže svoje duge trepavice i pogleda ga umiljato i reče: „Blago vama doktore, zavidim vam na tim osećajima. — Nemojte mi, gospođice, zavideti.U prepune grudi moje uselila se na brzo tuga, čim sam video u Gornjaku kako mi je najbolji drug i prijatelj moj oboleo. — A ko vam je to bio, doktore?O njemu nam niste nikada pričali — prihvati Ljubica radoznalo. — To je bio moj drug Mladen R. čovek mio i živ, koga sam voleo kao sebe, kao da mi je bio rođeni brat, još više nego da ma je bio brat, jer smo godinama delili i dobro i zlo, dok smo bili zajedno na nauci. — A šta mu je bilo te je oboleo? — upitaće Ljubica. — Bila je to čudnovata bolja u srcu — doda doktor Stanoje živo — i tavna mu rumen obli lice.Ali vas ne će zanimati priča o njegovoj bolesti. — A je li ozdravio? — upita će Ljubica naglo i čisto se diže sa klupe. — Duga je to priča, ali kad baš želite, kazaću vam je u kratko. Doktor Stanoje Lazić sede na kamenitu klupu kraj Ljubice i poče da priča: — Ja nisam svoga druga video pune tri godine.Bio sam onda lečnik u K. a on bijaše mlad sudija u Č. Često sam propitivao za njega i uvek sam čuo dobre glase.Bio je to veseo i mio čovek, pun duha i poleta, žive mašte a srca golubijega.Jednoga dana dobih od Mladena R. pismo puno tuge i očaja.Piše mi da je oboleo i srcem i dušom te se povukao u tihu osamu gorskoga samostana; moli me da mu dođem, zaželio se bratskoga razgovora, čini mu se, da će mu biti lakše, kad mi se izjada.Digoh se da ga vidim.Kad sam došao u Gornjak i video svoga staroga druga, bijah poražen.Kud je ona bujna mlada snaga njegova?Čovek što stajaše preda mnome bijaše sav klonuo pod teretom duševnoga bola, koji se razlio po njemu. Doktor Stanoje zastade malko u svojoj priči i pogleda u Ljubicu pogledom, kojim bi da čita, šta se zbiva u njezinoj duši? Ljubica beše pognula malo glavu, a kad doktor zastade u pričanju, diže naglo glavu kao da se bila poplašila od toga, što je mladi lečnik zastanuo. — Stiskoh druga svoga na grudi i u vrelom bratskom zagrljaju ispričao mi je on velji jad svoj.Kazivao mi je rečima punim pesničkoga žara i zanosa, kako je one jeseni bio u U. u nekim svatovima.Tu je toga dana poznao devojku, kakvu nikada nije video svoga veka.Bila je to divna devojka, lepa kao pisana — a puna života.Nije bila kao druge Srpkinje iz tih krajeva, jer se vaspitala bila kao kći bogatoga trgovca u nekom bečkom vaspitalištu.No šta ću da vas, gospođice, morim tom žalosnom pričom.—- — Pričajte samo, gospodine doktore, ta vi znate, kako ja volim kad pričate o Vašem životu u Srbiji — reče Ljubica naglo, bojeći se čisto da doktor ne prekine svoju priču. — Jednom reči, moj je Mladen prvi put video tu devojku, nije s njome progovorio ni dve tri reči, a već se bio u nju samrtno zaljubio.Slučajno sam i ja poznavao tu istu devojku, jer je cele zime bila u K. u svoga strica.Bila je doista lepa devojka, ranila je mnogo srce; ali ko god je bliže poznao, taj se užasnuo od njezinoga hladnoga srca.Bila je kano zvezda, koja zasene svakome oči svojom lepotom, ali nikoga ne zagreje.Siromah Mladen!Rani njegovoj nije bilo leka — jer ta zvezda samo se vinula preko njegova neba pa mu se za navek ugasila.On te zime nije mogao dahnuti dušom.Kad je sa proleća pohitao u U. — zatekao je svoju ljubav kao tuđu nevestu pred oltarom.U mal’ što tada nije izgubio pamet.Posle po godine dana čuo je, da je ista devojka na umoru.Niko mu nije mogao izbiti iz glave, da nije on kriv njezinoj nesreći.On je tvrdo verovao, da je ona njega zavolila, da je posle preko volje pošla za drugoga — pa sad tužna i vene.Ta mu se misao tako uvrtila u glavu, da je pobegao u ovu samoću i pustinju samo da ne bude među ljudima da ne vide više sveta.Moje muke s njime! — Pa šta uradiste, doktore? — reče Ljubica i pogleda brižno u oči doktoru Stanoju Laziću. — Izveo sam ga iz one puste osame koja mu je još većma pritiskivala dušu doveo sam ga u divni K. Bio je tu uza me puna tri meseca.Kad god bih dospeo, uvek smo hodili po lepoj okolini.Kad bi se moj drug zaneo divotama prirode, a ja bih iz tiha poveo razgovor o prošlosti.Na prvu reč moju drug bi se trgnuo i molio bi me da mu ne pozleđujem ranu u srcu njegovu.No posle mesec dana on bi prvi počinjao taj razgovor.Umirio se pa je govorio o onoj lepoj devojci kao o kakvoj lepoj slici, kao o nekom divnom snu.Ja ćutim pa i ne počinjem taj razgovor više.Moj Mladen se upoznao u K. Osobito je često odlazio u kuću protinu, u koga bijaše divna kći.Kad smo se rastali, kaže mi Mladen da je sahranio svoju prvu ljubav — ta ono nije ni bila ljubav, ono je bio neki zanos, i danas ne može da se načudi kako se mogao onako zaneti kao neko dete. — Onda nije ni ljubio! — ote se iz Ljubičinih usta. — Još joj ne behu ove reči ni izletele iz usta a rumen je obli po obrazima. — Da bogme da nije ni ljubio! — prihvati doktor Stanoje živo, — sa prvim zrakom nije još sunce granulo.Ali sunce će ipak da grane, jer je moj drug za godinu dana upoznao u K. u protinoj ćeri anđeosku dušu.Srca se njihova nisu razumela na prvi pogled; tek kada je Mladen za navek sahranio u srcu svome prvu očajnu ljubav svoju, ili bolje da kažem prvi odsev te ljubavi, istom onda je to srce počelo lako ali sve to življe i jedrije da kuca za protinom ćeri — i ja ne znam ni sada kako je to bilo ali, jednoga dana behu se ti otkucaji slili u onaj divni sklad što spaja dva srodna srca — za naveki! — I Mladen se oženio!? — uzviknu Ljubica i nehotice. — Oženio se.Danas je on najsretniji čovek na svetu.Uzeo je dušu koja razume svaku misao njegovu, svaki otkucaj srca njegova, koja se privija uz njega kao bršljan uz rast pa ga diči jedrinom i svežinom svojom, a on joj je moćan branič i naslonom u životu — u sretnome životu.Ja sam uveren, da nema toga što bi moglo da pomuti njihovu sreću — jer su to dve duše, koje su se tako slile i spojile, da će odoleti svakoj buri u životu.Ja znam mnogo ljudi, ali ne znam kuću, u kojoj bi sreća pevala kao što peva u kući Mladenovoj.Čisto mi dođe teško kad pomislim... i tu zastade doktor Stanoje Lazić za časak. — Našto kad pomislite? — reče Ljubica tako tiho, da se jedva čulo. — Kad pomislim, da je taka sreća u životu vrlo, vrlo retka — dodade doktor Stanoje i pogleda, kako laki povetarac ponjihuje lišće na jasici. U taj mah grunu puška u šumi a iz šumarka sa desne strane manastiru prnuše dve grlice i preleteše iznad njihovih glava. Ljubica se trže i ustade sa klupe.U tom se već i ostalo društvo vraćalo iz voćnjaka, kamo je bilo u razgovoru odšetalo. Naskoro pa se začu srebrni glas Savkin koju vođaše ispod ruke advokat Stevan Popić.Savka se od srca smejala nekoj priči njegovoj iz đačkih vremena.... Bilo je već veče kad su se svi gosti razišli iz manastira A. Ljubica je celog puta do kuće ćutala.Gospođa Bosa je čas po zapodirala razgovor o tome kako su danas lepo i svojski proveli.Ljubica bi joj sa reč dve povladila pa bi opet ućutala. Po njezinoj glavi vrzle su se čudnovate misli.Danas je prvi put da je dobro uočila doktora Stanoja Lazića.Još i sada joj zvoni u ušima kako je tiho, gotovo očajno rekao, da je taka sreća, kao što je Mladenova retka ne ovome svetu. Kad je stigla kući povukla se odmah u svoju sobu.Naslonila se na postelju onako upolak svučena.Pred njenim očima čisto lebđahu dva lika. — Jedan beše tavan, maglovit i već se gubljaše u daljini — to beše lik pokojnoga Rajka. — Drugi lik beše lep i mio, pun muške snage, koji prediše nekim osobitim čarom — to beše lik doktora Stanoja Lazića. Ljudsko je srce neispitana dubina.U njemu čas vri i ključa strast kao buran val mora, čas opet klone pa se razlije kao mirno ogledalo tihoga jezerca. Kad je Ljubica ustala da utuli sveću — preletela je jedna zvezda preko neba.Ljubicu teknu nešto u srce — beše joj kao da je to bila Rajkova duša, koja je blesnula još jednim sjajem mile i drage uspomene da utone u more mraka i večita zaborava. Težak uzdah ste se iz Ljubičinih grudi, i nehotice joj niče tiha molitva u srcu.Od svega srca pomoli se ona Bogu za pokoj duše milome pokojniku. — Kad je svršila svoju tihu molitvu beše joj lako u grudima — leže da prvi put u životu svome sanja, da još ima sreće na ovome svetu. Doktor Stanoje Lazić dolazio je prošloga leta u Č. gotovo svaki drugi treći dan.Kad god bi došao, uvek bi i zanoćio.Veče bi provodio u gospođa Bosinoj kući. Ljubica je ozdravila.Gospođa Bosa je već davno primetila kako joj se poćerka vraća opet starim svojim navikama.Živa je, vesela je; često puta dođe i Savka pa kad njih dve sednu u hladnik, u džbunu gustoga jorgovana sa veznom u ruci, ne jednom će tiho pevucnuti i po koju pesmicu. No doktor Stanoje Lazić dolazi i sad tako često kao ono kad je staroj Ljubičino zdravlje zadavalo ozbiljno brige.Sad bi rekao da dolazi još i češće.Gospođa Bosa je malo načula od grk Markove Marte, kao da se po selu nešto šuška, da će Ljubica ove jeseni poći za doktora Lazića.Gospođa Marta je onako kao u polak i pitala jednom gospođu Bosu „ ima li šta u stvari?“ Ako ćemo reći po duši, gospođa Bosa se malo uzverila na ovo pitanje.Nju je bila tako zabunila tuga što joj je mučila ranjenicu, da nije nikad ni pomišljala, da to svet može i drukčije tumačiti, što im mladi doktor tako često dolazi u kuću.Stara se nije uplašila od ovoga glasa, šta više čudila se, kako i sama nije došla na tu misao.Ta doktor Stanoje Lazić je krasan mlad čovek, kome nije lako naći mahne — a njezina Ljubica je lepa i dobra devojka — a što ona mimo očinstva joj dade još uz nju — za to će je, zna, svaki zet poljubiti u ruku i reći: evala, baš Bog da prosti! Baš je bilo nekako slučajno, da će to veče, kad će gospođa Bosa čuti tu novost, biti i mladi doktor u njih na večeri. Gospođa Bosa je sedela u pročelju, doktor s leve a Ljubica s desne joj ruke.Stara je često pogledala čas u mladoga doktora čas opet u svoju poćerku.Doktor je bio kao uvek isprva pa i sada malo ćutljiv ali se posle rašćeretao i pričao je živo i zanimljivo čas ovo čas ono.Ljubica je pažljivo slušala doktorovu priču.Po licu joj se ne mogaše ni po jednoj crti poznati, da ga sada sluša pažljivije no inače.Lice to predisalo je poštovanjem i zahvalnom odanošću prema čoveku, kome ima da zahvali što joj je njezina ljubljena nana u životu — drugoga osećaja nije mogla stara da iščita iz poćerkinoga lica ma da gaje celo veče motrila vrlo pažljivo. Gospođa Bosa se živo sećala svoga devovanja.Devojka, koja je onda bila naumila da pođe za nekoga — ta ne bi tome pogledala u lice pošto je živa.Istina da su današnje devojke već drukčije, ali badava, ima nešto i sada, po čemu se poznaje kad je ko kome mio i drag.Ne da se tako lako ni sakriti.Ako će na što, pre bi rekla stara, da se doktor baš odista zagledao u Ljubicu — jer kad priča, ne skida očiju s nje a kad Ljubica digne oči pa pogleda u doktora, staroj se učini, da doktor odmah malo zastane a i glas mu dođe nešto mekši. Kad je doktor to veče digao se da pođe, reći će gospođa Bosa značajno: — Zbilja doktore, u malo što nisam zaboravila da vam kažem.Kuća nam je u vino — gradu juče dovršena, ja sam, eto hvala Bogu i Vama, sasvim ozdravila a u nedelju je i Ljubičin rođendan — pa sam rada da ga onako svojski proslavimo.Dođite nam, povedite i onoga veseloga gospodine Stevu advokata, ali da ste još u oči toga dana ovde, pa ćemo ceo dan provesti u vinogradu. Ljubica nije znala ni sama za što je sva zastrepila kad je posle tih reči dala ruku doktoru Stanoju Laziću.Nije htela, pa ipak je rekla toplo: dođite, gospodine doktore!U taj mah joj je zadrhtala ruka u njegovoj ruci. Oštro oko doktora Stanoja Lazića spazilo je šta se zbiva u srcu Ljubičinu.Srce to prenulo je ispod pritiska jada i tuge novim životom — na njemu je sada da probudi u tome srcu božansku struju prave ljubavi pa da natopi srećom i njegov i njezin život. Mladome lečniku došao je ovaj poziv u sto dobri časa — taj dan rešiće sudbinu njegova života.... U iduću nedelju bilo je veliko društvo na okupu.Tu je bio grk-Marko sa svojom Martom, tu grk-Stevan sa ženom i Savkom, tu popa sa svojima, tu beležnik sa svojom kućom, tu je bilo još dva suseda sa svojim ženama i ćerima.Iz V. je bio došao doktor Lazić i doveo je sobom i veseloga advokata Stevu Popića.Da je ko brojio, nabrojio bi ih više od dvaestinu na okupu. Izašli su odmah s jutra u vinograd — pa su pre svega osvetili novu kuću.Taman što su seli za ručak ali dođe grk-Markov nastojnik iz sela i javi da su Kranjci došli u šumu pa su radi da se pogode pošto će je na zimu seći. — Eto ti ga na! — reče grk-Marko srdito — nema čovek ni danas mira. — I već htede da poruči da ne može izići u šumu, ali se seti nečega, okrenu se mlađoj polovini društva i reče: — Znate šta, deco?Ko će samnom posle podne u šumu?Nije daleko, prečicom za sat smo na Orlovcu, vi ćete se lepo proći a ja ću svršiti moj posao.Ko će?Da ne ide čika-Marko sam. — Svi ćemo — povika mladi svet kao iz jednoga grla. — Ta okaj se Marko toga posla — reći će gospođa Marta — gde bi ti kvario ovako lepo društvo. — A šta ga kvarim, oni bi se i onako šetali po šumi pa bolje da idu samnom; lepo će se proći a i ja ću svršiti u dve u tri reči što imam sa ljudima.Znam da i onako niko od njih nije bio još na Orlovcu, nit’ video Orlovo Bojište, osobito ovi varošani. — Ja sam bio — prihvati doktor Stanoje Lazić. — Ta da, vi ste lovac — prihvati grk-Marko — tim bolje, bar znate puta.Jel’te da nije daleko? — Nije, a predeo je divan! — reče doktor Stanoje. — Pa idite, i treba da idete da se malo prođete — reče gospođa Bosa — samo se vratite za rana. — Ta eto nas još za sunca natrag — reče grk-Marko. Mlađe društvo se bilo tako obradovalo ovom čika-Markovom predlogu, da je nestrpeljivo čekalo da se svrši ručak. Kako su bidi zadžakali u dnu sovre umal što se popina zdravica, koju je napio u zdravlje staroj domaćici nije izgubila u žagoru. Posle pope ustane advokat Steva i diže svoju čašu uz kitnjastu zdravicu u zdravlje mlade domaćice Ljubice.Zdravica je prihvaćena burnim oduševljenjem. — Supu mu i s tim mladim advokatom! — reče grk-Stevan popi — ali ga depo ume!Da ne mrzim na advokate ko na đavole, baš bih ga poljubio za tu reč. Posle te zdravice diže se mlađi deo sovre da ide s grk-Markom. Udariše odmah iza vinograda putem koji vodi upravo na Orlovac. Dok su se spuštali u do društvo je bilo na okupu — ali kad pođoše putem uzbrdo, počeše neki čas po da zastajkuju.Doktor Stanoje Lazić znao je puta pa je bio isprednjačio s Ljubicom napred. Lep dan da ga lepšega poželeti nisu mogli.Laki povetarac sa Venca čisto razblažuje vrućinu i napaja ceo zrak mirisom gorskoga bilja i cveća.Šuma se blista u jedrom zelenilu.Mladi lečnik ne odvajaše očiju sa divote, koja se razlevaše po brdu, i dolu.Ljubica je hodila uz njega lako kao srna a grudi joj se nadimahu sa miline, koja se osula po celome gorskom predelu. Kako su bili daleko isprednjačili dođoše na jedan šestar gotovo u vrh planinskoga grebena. — Da sednemo ovde pod ovu staru bukvu na ovu rastovu kladu, da se malo odmorimo — reče doktor Stanoje Lazić Ljubici, koja se bila sva zažarila u licu. — Ne marim — reče Ljubica — treba da ih pričekamo — i sede na kladu što se izvalila u jagodnjaku. Doktor Stanoje Lazić stade uz devojku.Ljubica diže veliki slamnji šešir, što joj je bio pokrio lice a dugačka kosa njena rasplete se i poteže da joj padne na ramena.Uplašeno prihvati Ljubica pletenicu da je iznova pribode, ali je doktor Stanoje već bio spazio njezinu zabunu.U taj mah zadrhta mu srce u grudima kako silovito, da je mislio da će Ljubica čuti otkucaje njegove. Mladi lečnik nije u svome životu video bajnijeg ni milijega stvora no što beše Ljubica Životićeva u vrh venca Fruške Gore. — Gledajte, gospođice ovu divotu! — uzviknu doktor Stanoje glasom koji je drhtao od uzbuđenosti — ta ima li gde lepšega kraja na svetu?!Glete samo onaj red brda kako su polegali jedno uz drugo kao da su polegli grdni plastovi po polju.Lisnata šuma je mirna i nema; ne čuje se ni glaska u njojzi, ali da dođete ovde zorom, kada blesne prvi sunčev zrak kroz rosno granje.Kosovi zazvižde, slavuji zapoje a u dolu na bistrome potoku rikne jelen i košuta — a kad sunce iskoči na planinu u mah oživi sav ovaj svet.Stari hrastovi poviju svoje lisnate krune kao da se klanjaju, od liska do liska diže se šapat iz dola uz brdo — pa se slije u čorobnu jutarnju pesmu te bruji tiho u slavu istočnika života. — Znam ja tu pesmu, gospodine doktore, ona me je budila svake zore u mome detinjstvu s one strane Fruške Gore — reče Ljubica i uzdahnu. — I mene je budila, i ja bih i danas mogao da budem onako sretan kao što sam bio u detinjstvu svome — reče mladi lečnik zamišljeno. Ljubica se čisto trže, glas doktorov dođe joj tako pun tuge, da ga ona još nikad nije tako tužnoga čula. — Ja volim ovu blagu tišinu u prirodi jer ona me odmori i razgali — produži mladi lečnik. — U borbi u životu često puta klone čovek iznuren i izmučen, pa blago onom, koji ima koga uza se, koji ga svaki dan uzdiže i čeliči u borbi toj.Verujte mi, gospođice, ništa čoveka ne ubije toliko kao kad je sam samohran na svetu. — Pa vi imate toliko dobrih prijatelja — reče Ljubica tiho, čisto plašljivo. — Imam, prijatelji su slast u životu, oni su naslon pa i obrana — ali izvor nove snage, živu vodu koja orosi klonulo srce da dahne od tereta, da oživi novom bujnom snagom ta se ne traži u prijatelja. Ljubica je ćutala, poplašena od tih sumornih reči doktorovih kidala je krunicu poljskoga cveta što ga je držala u ruci. — Mnogo puta u osami života moga naiđu na me časovi tako teški, da me izda i snaga i umlje; stanem pa očajavam i proklinjem po sto puta i što sam pošao u životu svome ovim putem na kome se susretam sa tolikim ljudskim jadima. — Vaš je poziv težak ali je divan, gospodine doktore; pomislite koliko jada zaleči Vaša ruka — reče Ljubica tiho. — Jeste gospođice; ja sam posvetio život svoj radu, kojim treba da budem svakome na pomoći koji boluje i strada i ja vršim taj poziv voljno; ali zar taj jad ne troši i mene?Zar ja nemam srca, zar ja ne osećam bola?Boluje l’ jedinče, majka lebdi nad njime sa brigom i strahom — i ta briga i taj strah zar ne razdire i moje srce?U mome srcu ne prestaje ta struja nikada, jer je svaki dan i svaka noć u životu mome zanavlja. — Ako iko, lekar, pravi lekar, treba da zanavlja svoju snagu, jer će klonuti, jer mora klonuti u borbi sa jadima u životu. — Ali zar nema i radosti u Vašem životu? upita Ljubica tiho. — Ima ih da kako, ali to su samo pojedini, retki trenutci.No ne mislite gospođice, da sam ja već klonuo pod navalom jada što mi ga zadaje poziv moj.Ne, ja to nisam.Našao sam ja sebi čisto vrelo, iz koga ću natapati svoju snagu svežim životom — vrelo neizmerno, beskrajno, koje ne će nikad usahnuti. — Blago Vama, gospodine, a u čemu je to vrelo? — upita Ljubica ustavši sa svoga mesta. — Ono je u Vašem srcu — ljubavi Vašoj , gospođice — reče Stanoje Lazić i oči mu sinuše svetlošću kao što je u jutarnjega sunca. Ljubica se trže kao poplašena srna. Na putu se začuše teški koraci.Grk-Marko se pomoli prema njima sav zapuren od teške vrućine. — Ta di ste?Ispade mi duša uz ovaj breg a vi lepo tako u hladu — reče grk-Marko teško duvajući. — Mi smo malo isprednjačili — reče doktor Stanoje živo — da se nagledamo ove divote. — Tako i treba, ja žurim društvo ali se oni jedva miču, sve nešto zastajkuju.Hajdmo tamo do Orlovoga Bojišta — pa ćemo ih malo pričekati. — Jel’te čika-Marko kako je ovde divno? — reći će Ljubica i glas joj drhtaše. — Da ti znaš, dete moje, kako lepo gore ova drva, to ti je najjedrija bukva u svoj našoj planini, — reče Grk-Marko tapkajući o jaka bukova debla. U tom se već uspeše na Orlovo Bojište. — Ded vi postojte malo ovde dok se ja spustim na onu stranu da vidim gde su ti ljudi — reče grk-Marko i zađe stazom u čestu. — Pogledajte gospođice ovo suro stenje — reče Stanoje Lazić — ovde biju orlovi junačke bojeve, odavde poleću nebu pod oblake.Ja sam mnogo puta u životu svome stajao na ovome mestu.Ovo stenje je kano gomila jada koje me sreta u mome životu, ali slušajte kako potok u dubljini romori.Tako živi i romori u srcu mome nada, da ću i ja biti srećan u svome životu.Moja je sreća u Vašim rukama, gospođice! Ljubica je stala uza stenu, oborila je oči a po licu joj preletela čas plamena rumen čas samrtničko bledilo.U srcu joj je probila neka neiskazana milina težak bol. Mladi lečnik gledao je netrenimice u Ljubicu — on je razumeo što vri i kipi u srcu tome. — Ja tražim ruku vašu gospođice — reče Stanoje Lazić tiho — a srce će već pregoreti prvi i poslednji jad svoj. Ljubica pogleda mladoga lečnika pogledom iz koga je kroz tanki veo tuge prosijavala ona božanstvena iskra što ne hte ili ne moga još da bukne u plamen. Mladi lečnik pruži devojci ruku a ona je prihvati nemo.Ruka joj zadrhta u njegovoj. U taj mah nešto šušnu kroz granje — beše to buljina koja lećaše tiho kao sen. Ljubica trže natrag svoju ruku, zadrhta a hladan znoj probi joj čelo. — Ne bojte se, gospođice, ova ruka je kadra da vam bude obrana u životu, da dade melema i da zasadi novoga milja u Vaš i moj život. U isti mah začu se srebrni glas Savkin sa puta — a za čas pa stiže i ostalo društo na Orlovo Bojište.... Grk-Marko je brzo obavio svoj posao — i društvo se još za rana vratilo u vinograd a u prvi večernji suton u selo. Gospođa Bosa je bila umorna na je legla ranije.Veče je bilo tiho i mirno.Po nebu su se osule mirijade svetlih nebesnih kandila.Iz džbunova u dvorištu malene kuće kraj potoka dizao se težak miris cveća i dafine.Ljubica je izišla na doksat, sela je i uprla je oči u zvezdano nebo.Dugo, dugo je gledala u onu sjajnu zvezdu vrh sebe.Pored nje treptaše u prisenu jedna mala sićušna zvezdica pa se polako sve većma i većma gubljaše. U srcu mlade devojke bleđaše u isti mah uspomena na Rajka — a dizaše se svetla slika Stanoja Lazića. Je li to bila ljubav?Ljubica ne moga da razabere osećaje svoga srca.Ona osećaše samo da neizmerno poštuje čoveka koji joj je skinuo sa srca tešku moru.Zanošljiva reč, smeo polet misli njegovih, ono toplo srce koje bi blagovalo u njezinoj ljubavi — sve je to tako bilo zanosilo dušu mlade devojke, da nije znala, da li sanja ili je budna? Ništa nije teže od samovanja.Kad minu žarki letnji dani, kad list na drvetu dođe sav pegav pa počne da žuti, kad se laste i rode spremaju da nas ostave, kad čas po pa duhnu i hladni jesenji vetrovi pa krune list sa drveta i džbuna — onda čovek nehotice vidi kako sva divota i krasota prolazi, vene, opada.U svaku osetljiviju dušu uvlači se i neprimetno neki tužni osećaj; čovek čisto obori oči da ne vidi kako je leto obolelo i svraća pogled svoj u dušu svoju, gde no se budi neka tiha žalost pa se preliva u čežnju.Blago onome kome je u tima danima toplo oko srca, koji je postigao u životu svome što je želeo.Njemu je lakše otresti se tereta koji bi hteo da mu pritisne dušu — ali je teško onome, koja je u tim danima sam; samovanje mu je tada sinji teret na duši. I niko nije taj sinji teret većma osećao u duši svojoj no što ga je osećala mlada, lepa udovica Katica u varoši V. I gospodara Gavre Lanara — tako su zvali pokojnoga roditelja mlade udovice — bilo je pre pet godina tri ćeri na udaju.Sve su se tri sustigle i mogle bi se udati za jedan dan.Katica, mezimica Lanarova, bila je u ono doba najlepša devojka u V. Crnomanjasta, tanka, visoka pa još kad malo uzdigne ramena, bila je kao jela u gori.Svi su momci kao jedan ginuli za Katicom — ali je stari Lanar bio čovek i od više mudar, pa je držao da se u današnjem svetu ne živi samo od ljubavi — nego od sasvim drugoga nečega. Gospodar Gavra Lanar bio je na glasu trgovac, koji je još pre bune jako radio s Erdeljom — te je stekao sebi lepo imanje.Ali posle bune nastala su već druga vremena; sad bilo što su mu deca bila već odrasla, pa ih je trebalo slati u strana, gornja mesta u institute na vaspitanje; bilo što ga je oštetio najstariji sin za koga se ni danas ne zna kuda je otumarao — dosta to, pre pet godina znalo se toliko, da gospodar Gavra Lanar ima tri ćeri na udaju — koje se teško udaju.Starija, danas sutra, pa će već plesti sede; druga je također već usedelica ma da su obe još vrlo lepe, a i najmlađa Katica već je bila u veliko zrela devojka.Što se ne udaju, to će znati Bog i — Gavra Lanar. Međutim je gospodar Gavra esapio ovako: što je u radnji bilo to se polako i izmigoljilo, ako proda što ima, jedva ako bi sastavio svakoj ćeri po dve hiljade forinata miraza i da njemu ostane koja para za starost, da ne spadne na zetove.Prodavati ne će dok ne mora, javili se kakva prilika, najstarija kći je prva na redu, toj će dati više samo da ne stoji.Recimo uzeće je svako kad zna, da uz nju ima tri, pa baš i četiri hiljade; srednjoj će zaleći i jedna hiljada osobito ako naiđe kakav stariji čovek, koji više gledi na zdravlje i vrednoću.A najmlađu?Eh lako je za nju, prvo ona je prema svojim sestrama još dete — a drugo dok dođe na nju red, dotle će se promenuti vremena; valjda će i njemu poći posle što na bolje. Tako je mislio i esapio stari Lanar — ali tako nije mislila Katica a nije mislio ni gospodar Aca Brkić iz R. iz gornje Bačke, kada je došao u V. sa namerom da se oženi. Istina da je gospodar Aca Brkić došao „na udovicu,“ ali čim je stigao u V. pa prošao velikim sokakom i opazio Katicu Lanarovu na prozoru — gospodar Aca se na jedanput predomislio.Ako ćemo na što, on je još držeći čovek, tek što je jesenas uzeo pedesetu a hvala Bogu u snazi je, ne vidi mu se još ni jedne sede.Koju god uzme, živeće u njega kao carica, jer mu je puna kuća svega a radi na sve strane i s volovima i s arendama i sa solju. Ne kaže gospodar Aca nekoj svojoj priji, što će mu biti provodadžijnica za onu njezinu udovicu, da se od juče predomislio no zameće trag.Veli da ima još po nešto da svrši po V. sa trgovcima — p’onda će ići „na gledanje.“ Gospođa prija je odmah ohladnela kad je to čula — ajak ne će biti dobro, vidi omaćiće joj se šaka tako dobra prilika a ovamo nema kuda.U srcu je sva kisela, jer se nadala da će dobro ćariti, ali ipak povlađuje gospodar Aci — jer veli i onako ta njezina udovica još i ne zna ništa o toj celoj stvari. Gospodar Aca je stari lis — jutros kad ga je berberin brij’o, raspitao se on potanko o toj udovici i ono što je čuo, nije mu bilo baš po volji.To ga je samo još većma utvrdilo — da on treba da se oženi devojkom. Gospodar Gavra Lanar je po podne dremao u svome dosta praznom dućanu, kad najedanput uđe stran čovek u dućan.To je bio glavom Aca Brkić iz R. Gospodar Aca nazva Boga i poče da se izvinjava.Ne zna je li dobro pogodio ali trebalo bi mu dva tri tuceta erdeljskih ćebeta i osvrnuv se malo po dućanu — jedno dve cente — soli.Drugo mu nije palo u taj mah na um ma da soli nije ni bilo u dućanu. Gospodar Gavra je bio stari, mudar grk.Vidi strana čoveka, izgleda mu da je nešto ušeprtljio, jer sva okolina zna da je on solaru davno već napustio.Odmah mu se slutilo, da će tu biti nešto drugo u stvari.Pre svega ponudi gospodar Acu da sedne dok on iziđe u „magazu“ da vidi ima li toliko ćebeta „na lageru“ — a u istinu da se zatim vrati, jer magaze davno je bilo pa i nije a što je ćebeta to su sva u dućanu — a i to je još ostalo iz vremena kad mu je radnja išla nekad dobro. Međutim dok je starac izišao, mučio se i gospodar Aca kako će da počne.Seo je na slamnu zelenu stolicu, zablenuo se u klupčad išljika i kanapa pa mu se čini da je cela stvar vrlo neobična i zapletena.Neobično mu je, nije se čovek nikad ženio — pa sad ne zna s koga će kraja da počne.Ipak je to lakše preko provodadžije. Gospodar Gavra sedne prema strancu i pita za „čestno ime.“ Gospodar Aca malo zamuca, ali se ipak kaza ko je i otkuda je.Kad ču Gavra Lanar ko mu je došao u kuću — umal’ što mu ne pojuri krv u glavu.Sad je bio već na čisto; zna on i Acu koje i šta je ali glavno je što zna odavno, da je u nameri da se ženi.Jednu će mu kćer obesiti o vrat, najstariju ili srednju — prilika je to kao naručena. Razgovor ide ovamo i onamo o trgovini, o radnjama, o vremenu.Gospodar Gavra navija a gospodar Aca napipava.U tom će već i suton.Gospodar Gavri milo „Bog zna kako“ — i moli Acu Brkića, da mu pokloni tu sreću te da mu dođe na večeru.Poznali su se, pa nije u redu „da večera u bircuzu.“ Gospodar Aca „prima za čest“ doćiće dok posvršuje još nešto po varošu.Oprosti se i ode. Gospodar Aca Brkić je bio čovek odrešit, što smisli da uradi večeras to ne ostavlja za jesenas.Sutra dan posle večere bio je u „viziti“ kod gospodara Gavre i isprosio je — najmlađu mu kćer Katicu.Istina da se gospodar Gavra opirao.Prvo ne ide preko reda, drugo devojka je još tako reći dete, nije ni spremna — adi kad je gospodar Aca izjavio odlučno, da će je on uzeti kao što stoji bez pare miraza i bez i jedne krpe opreme — prihvatio je gospodar Gavra tu prošnju oberučke a kad je Katica čula kako je gospodar Aca „vruć oko srca“, pristala je odmah od prve reči.Za osam dana bili su svatovi. Katica je živela tri godine dana sa Acom Brkićem vrlo zadovoljno.Dece nisu imali a kuća je bila puna svega.Kad će nastati četvrta godina, razboli se Aca naprasno kad je jednom došao sa pustare iz donjega Srema, dobije vrućicu i umre posle desetak dana.U oporuci svojoj pisao je ženi dvadeset hiljada forinata užitka ako bi se nakon njega i po drugi put udala. Mlada udovica Katica vratila se u V. i evo već druga godina kako čeka priliku da se uda.Gospodar Gavra je međutim umro, sestre su joj se razudale a mlada udovica kupila je očevu kuću i važila je u V. kao najlepša udovica i najbogatija partija. Mlada udovica Katica zamakla je okom sa doktora Stanoja Lazića.Prvi put se udala po nevolji ili bolje reći po očevoj volji, drugi put je rada bila da se uda po srcu — i to srce gorilo je ljubavlju prema mladom lečniku. Doktor Stanoje Lazić susretao se često u društvima sa mladom udovicom.Rado se s njome razgovarao i zabavljao ali nije prema njojzi ni za dlaku bio drukčiji no prema drugima.Međutim se ljubav u srcu mlade udovice iz dana u dan sve to jače razgrevala. Da udovica rado gleda mladoga lečnika, to je znala i Sanda poštarka i Jula fiškalica, i gospođa Leksa i gospođa Juca u V. — a to su prve gospođe u V. s kojima se mlada udovica družila.Po godinama sve su bile starije od nje, samo je gospođa Sanda i gospođa pošinica pristala da joj budu druge.One su joj bile i najiskrenije, njezin naslon i obrana; s njima je mlada udovica bila iz dana u dan zajedno; one su znale šta ona misli i za čim žudi — ili bol»e reći one su za nju mislile, za nju se brinule i gospođa Sanda i poštarka one su uverile mladu udovicu, da će one to izraditi da ona još ove jeseni pođe za mladoga lečnika. Po V. se od neke doba počelo življe govorkati da doktor Stanoje Lazić ne ide „masla radi“ tako često u Č. Kažu da se on tamo zagledao u neku lepu devojku, ćerku nekoga šumara, koja ima vrlo bogatu tetku.Neki vele da ju je doktor već i isprosio. Taj je glas doprьo danas iz sasvim pouzdanoga izvora do mlade udovice Katice.Udovica se prenerazila kad ga je čula i poručila je odmah po gospođu Sandu i po popošinicu da joj dođu danas na „jauzn“,jer ima nešto vrlo važno da im kaže. Udovica Katica jedva čeka da bude podne.Grčevitim nestrplenjem čeka svoje drugarice da pred njima po stoti put izlije bole srca svoga pa da joj kažu šta će i kako će? Mlada udovica je odmah po ručku postavila sto u svojoj sali sa novim „kafetuhom“ što ga je ona sama radila; poređala je na njemu svoje divne šolje i srebrnu „cuker-pikslu“ pa nestrpeljivo izgleda svoje dve drugarice.Evo već čitav sahat kako naglim korakom hodi po sali gore dole, lice joj sve gori od unutarnjega žara.Kad dođe pred veliko ogledalo, stane pa dugo gledi u njega.Dala bi po sermije svoje samo da zna, je li ta doktorova devojka, ta šumareva ćerka lepša od nje? Mlada udovica bila je doista vrlo lepa; da je živila u ma kojoj većoj varoši važila bi za najlepšu ženu, a u ovom času užasne uzbuđenosti njezine gorila joj je neka demonska vatra u crnim očima.Jutrošnji pusti glas: da se doktor Stanoje Lazić ženi — raspirio je u srcu njezinom sve besove ljubomore i ona bi dala i krv srca svoga samo da spreči tu ženidbu. Kad su stigle gospođa Sanda i mlada pošinica čisto su se prenerazile od čuda.Mlada udovica dočekala ih je rasplakanim očima; od teške uzbuđenosti popalo je bilo neko grčevito trzanje.No kad je spazila da joj dolaze drugarice umirila se. Sve tri sedoše za postavljeni sto. — Pitate me što sam taka — poče mlada udovica i glas joj drhtaše — ta od jutros sam sva otrovana.Bio mi je majstor Paja čizmar iz Č. — Znate onaj što mi je dužan dvesta forinata — i doneo interes.Pitam ja njega, na svoje zlo, šta je novo u Č. a on mi kaže kako se po selu govori, da je doktor Stanoje Lazić pre neki dan isprosio poćerku njegove komšinice gospođe Bose, a kćer pokojnoga šumara Životića.Kad to reče a mene kao da je grom pogodio; umal’ što nisam pala sa stolice.Kazujte boga radi, znate li vas dve što o tome? — Zvala sam vas, jer ubiću se odmah ako je to istina! Drugarice udovičine znale su za te glasove, te su se ljuto poplašile kada su videle kako mlada udovica sva plamti. — Ta idi, ludo jedna! — prihvatiće gospođa Sanda ozbiljno —- što si se tako zanela radi ničega.Ta ti znaš da je šta u toj stvari, da bi ja na pošti prva čula i odmah ti javila.Šta se i šta ne govori a to se govorilo još pre godinu dana pa se danas već i zaboravilo.Ako se doktor misli ženiti, mora se ženiti tek odavde, ta to je bar rezon kad međ nama živi. — Ja ti rekoh da je on malo spor čovek u tome, — čekaj još ove zime, dva tri bala pa je doktor tvoj. — Bre ne reci drugo, nije to baš ni tako — prihvatiće pošinica -— ima tu nekoga đavola u stvari.Imaće Katica pravo.Otoič je Popić dolazio mome popi, mal’ te nije po „izvestije“ za doktora.Moj ti se nešto zakopčao do grla, dao mi je samo tri dukata a kad ga ja zapitah odkuda mu, a on se obrecnu: „Zar žene moraju svašta prve znati!“ Pri ovim rečima prebledela je mlada udovica kao krpa. -— Ta idi zbogom! — prihvati Sanda živo — ako je, onda je to za Popića.A pitanje je je li „izvestije“ ?Popić je advokat čovek, možda je uzeo što drugo? — Ta mani, ti to ne znaš, — prihvati popadija čisto jetko — dukati se daju samo kad se ko ženi; znam ja to bolje od tebe!Biće taj đavo. — I ja vam opet kažem — reče gospođa Sanda još življe — da su to samo prazni razgovori.Prvo, de bi onaki čovek kao što je naš doktor uzeo paorkinju sa sela?A drugo, iduće jeseni je reštauracija, biraće se nov mađistrat.Doktor je pametan čovek, zna on šta to znači kada bi se oženio iz tuđega mesta.Moj Mata mu zacelo ne bi dao svoga glasa a ni tvoj popa, a tek varoški fizikat nije mala stvar; nosi to mesto, drugo, lepu krajcaru. — O ženo, ženo, govoriš, baš kao luda. — reče udovica bolno — u mom čudu došlo mi je da ti se i nasmejem.Ama čuješ li ti da je majstor Paja meni izrikom rekao: doktor je tu devojku već isprosio! Mlada udovica još nije bila ni izgovorila kad u sobu rupi iz nenada gospođa Jula fiškalica. Gospođa Jula još na vrati već viče: — Znate li žene šta je novo?Naš se doktor ženi.Sad sam baš čula od gradonačelnika, uzeo je „urlauba“ pa šest nedelja, ide odmah posle venčanja sa ženom u Beč pa u Italiju. Ovaj glas pao je kao bomba među tri drugarice.Čisto su sve tri odskočile sa svojih sedišta.Mladoj udovici navukao se mrak na oči. — Ta to ne može biti! — planu gospođa Sanda prva. — A koga uzima? — zapitaće gospođa pošinica tek da zabašuri svoju zabunu. — Ta kako koga? — reče fiškalica uzvereno — bar ja mislim nikoga drugoga nego tebe Katice dušo, šta se proneveštavate!Ja sam odmah mislila da je to, pa sam se požurila da prva gratuliram.Sretno da Bog da!Baš divan par ljudi!Ta znala sam ja to već odavno, da se vas dvoje lepo gledate.Baš mi je milo! Mladoj udovici smrče se pred očima. Uhvati grčevitom rukom čašu vode i popije je na dušek. — Ja to čujem sad od vas! — reče Katica i glava joj klonu na obe ruke. — Jel’ možno, slatka! — viknu gospođa fiškalica začuđeno i pogledi u gospođu Sandu i pošinicu — ta to je užasno!Ta to se zove ovu ženu ubiti! Gospođa Jula je bila žena bistra pa je jednim pogledom prozrela celu situaciju. Još nije od čuda došla ni sebi kad se začuše koraci u predsoblju. U salu upade gospođa Leksa sva usplahirena.Kako je lagano išla sva se zaduvala. — Ta čuste li žene ako Boga znate! — planu gospođa Leksa i glas joj ciknu kao u guje. — Sad mi baš reče Gaja licider da je od jutros doktor u njega kupio venčane sveće.U dva sata seli su on i Steva Popić na kola i odoše upravo u Č. Sutra se doktor venčava, uzima neku prostu devojku, nekog spahinskog šumara kćer, ali bogatu!Je l’ to još živ čovek čuo i vidio! — završi gospođa Leksa krsteći se. — To je krajnji bezobrazluk! — planu gospođa fiškalica koja nije bila ni skinula šešira. — A čekaj se doktore, presešće ti taj „štrajh“!To je uvreda za celu našu varoš!Zar on misli da će ko gledati tu paorkušu njegovu.„Pfuj tajfel!“ — tako se prodati za novac! To je bila lozinka da se sve žene ospu najžešćim rečima protiv doktora Stanoja Lazića i njegove ženidbe. U toj vrevi ćutala je samo mlada udovica — ali je u njezinom ranjenom srcu najdublje vrila i kipila osveta, krvna osveta za prezrenu ljubav njezinu . Sutra dan vrilo je već po svoj varošici V. da se varoški fizikus venčava u Č. sa Ljubicom Životićevom.Svaki kome su god bila usta prorezana osuđivao je mladoga lečnika najžešće.Žene su digle protiv njega čitavu graju. Dok su doktor Stanoje Lazić i Ljubica Životićeva stajali u Č. pred oltarom — dotle se u V. nadneo nad mladim parom crn oblak pun, prepun najžešće munjevine. Hoće li taj oblak preći, istutnjiti se dok se doktor Stanoje Lazić vrati sa svoga puta i dovede svoju novu mladu u V. Ko bi to znao reći? Grk Marko kao kum i grk Stevan kao stari svat mislili su da su venčali najsretniji par ljudi na svetu.Steva Popić dever ponosno je vodio divnu nevesticu na venčanje; gospođa Bosa i Savka su plakale.Ljubica Životićeva bila je divna ali bleda kao da nije imala ii kapi krvi u obrazu — a Stanoju Laziću, onom ozbiljnom, hladnom, promišljenom lečniku zadrhtala je ruka kad je toplo stisnuo ruku svoje mlade neve pred oltarom, jer je osetio da ta nežna mala ručica plašljivo drhće u njegovoj a hladna je kao da je trese groznica. U isti mah kad je iz pozvatih usta dizala se Bogu na prestolje tiha molitva za sretne mladence kidala se iz teško ranjenoga srca mlade udovice Katice Brkićeve teška kletva mladoga para. Za što je često u životu tako da kad jednom svane drugom se mrkne? Kraj prvoj knjizi. Prošlo je već šest nedelja dana kako se Ljubica Životićeva venčala sa doktorom Stanojem Lazićem u skrovitoj crkvici Č-oj, i krenula se s njima iz malenog ali ubavoga selanceta na podnožju Fruške Gore u široki, beli svet. Za celoga devovanja svoga nije Ljubica nikad nigde bila.Pa ipak, ma da je odrasla u divotnom šumskome dvorcu nad Lj. ma da je odgojena u malenom seocetu kraj Dunava — ipak je ona često knjigom i listom u ruci preletala mislima svojima mnogi, pa i najdalji kraj. Osim pouke, što joj je pružao pokojni otac, a uz njega i njezina dobra nana i pomajka — Ljubica nije videla druge škole.Pa opet je znala daleko i mnogo više no mnoge njezine drugarice, koje su godinama bile po školama i na vaspitanju u tuđini.No zemlje i gradovi, ljudi i narodi su u knjigama drukčiji a drukčiji su u životu i u svetu. Boljega vođu i učitelja nije mogla Ljubica imati no što je bio Stanoje Lazić.On je svoju mladu ljubu tako reći na rukama proneo kroz daleke krajeve.Njegovo oko umelo je u sred tišme i žurbe velikih svetskih gradova da odabere ono, što je najvrednije da mu mlada ljuba njegova vidi i pozna.Po svome srcu sudio je on šta će razdragati srce i dušu mlade mu učenice. Za više od šest nedelja dana imala je Ljubica prilike, da se nauživa lepota položaja Budima i Pešte, da razglede i prouči sve što je za nju bilo u ogromnome Beču, da se vijne preko snežnih Alpa do carice na moru do Mletaka, da se odmori pod večito vedrim nebom Napulja, da se divi gorostasnome Rimu, da prebrodi Jadransko more, da prođe kroz divni zaliv Kotorski, da se dohvati kršnoga stenja junačke Crne Gore, da dodirne primorske gradove po kršnoj Dalmaciji, da projezdi Hrvatsku i Dalmaciju pa da se vrati u svoju milu postojbinu. Dalek je to put, veliki je to svet koga je Ljubica uza Stanoja Lazića prošla za tako kratko vreme.Čini joj se da je to bio kao neki lepi san na javi. Na putu tome videla je ogromni rad ljudskoga duha, divila se neuvelim stvorovima najgenijalnijih umetnika, zanosila se dražima prirode onake kao što je izišla iz božije ruke.Srpsko srce njezino steglo se ne jednom kad je prolazila kršne krajeve u kojima živi srpski narod mukotrpan i tvrđi od čelika, ali je to srce zadrhtalo i najčistijom radošću pri živim spomenima na junačko pregaoštvo njenoga roda. U svetu — otvori se novi svet u duši mlade žene; činilo joj se da je istom sada progledala pravim očima — a svet je taj probudio u duši njezinoj čovek, kome je ona pružila pred Bogom i ljudima ruku svoju. Po čitave časove bez prekida slušala bi Ljubica jedru pouku iz doktorovih usta, zagrevala bi se na žaru njegovih zanimljivih reči kad god bi govorio o onome što je u životu lepo, plemenito i uzvišeno a smeli polet misli njegovih na dogledu srpskih krajeva, ispunio je dušu mlade žene oduševljenim ponosom. Za sve ovo bila je ona svome drugu zahvalna, priljubila se ona uz njega kao dete uz roditelja svoga, divila se bogatoj riznici duha njegovoga i gledala je unj često sa nekim čudnim osećajem pa nije umela kašto ni sama da razabere na čisto, da li je u njojzi više odanosti ili poštovanja? Ako je sreća u životu ljudskome ona blaga tišina, što se razlije čoveku po srcu i duši pa mu je milo što je živ na ovome svetu i čisto bi od rana jutra do mrkle noći pevao kud god ide — onda je i Ljubica Lazićeva bila sretna u prvim danima svoga novoga života. Ljudski je život kao i nebo.Danas je vedro pa se ljupko smeši — pa tek časom se nadnese nad njim kakav pramičak pa oblačak.Blago onome kome su u životu uvek vedri i svetli dani, kome se nikad ne navuku oblaci, gde se nigde ne natušti, ne digne se bura, ne sevne munja, ne zagrozi grmljavina. Prvi dani života Ljubice Lazićeve bili su kao vedro nebo u praskozorje proletnoga jutra.Samo jednom, kad je prvi put stupila nogom na peštansku obalu, nadneo se nad to nebo mali oblačak — tiha uspomena na jadnoga Rajka — ali je i taj oblačak zarudeo, odnjihao se polako i klonuo u more zaborava, kao što se razilazi laki pahuljak pod vrelim zracima jutarnjega sunca. No to je bilo pa i prošlo.Ljubica je veselim srcem jedva izgledala čas, kada će da ugleda na istoku onaj mili kraj gde se rodila, gde je odrasla. — U tome kraju čeka je sada njezina kuća i u toj kući treba da otpočne tek od sada pravi novi život. Znate li kako je detetu kada dugo, dugo nije videlo svoje mile majke?Tako je bilo sada Ljubici Lazićevoj kada je sišla sa železničkoga voza u M., da posle nekoliko časova pojezdi parobrodom u svoju postojbinu. Tih nekoliko časova bili su joj sada čitava večnost.Doktor Stanoje video je oštrim okom svojim kako čisto detinjska žud nadima grudi mlade mu žene, kako joj oko nemirno pogleda za krajem gde leži V. Ćutao je jer je poštovao svetinju toga osećaja.I njega je vukla želja za postojbinom — tamo ga je čekao drugi rad, lep, plemenit i mio zadatak da položi temelj svojoj domaćoj sreći. Kroz dušu lečnika Stanoja Lazića proletale su u ovaj mah krupne misli.On je poznavao V. skroz i skroz, znao je dobro kakvim duhom diše i staro i mlado i muško i žensko u njemu, pa je čisto strepio od pomisli, da uvede svoju mladu, bezazlenu ženu u taj svet.Ona nije nikada živela u tome svetu; njezina čista, nepomućena duša susrešće se u tome svetu sa mnogim otrovom; da li će mu znati, da li će mu moći odoleti? Stanoje Lazić zagledao je dublje nego iko u taj svet; poziv je njegov da živi u njemu i s njime; da radi, da ruši, da podiže, da se bori — za to je čovek.Ali zar i njegova mlada ljuba da ulazi u tu borbu?Kuća i domaće ognjište je tiho pristanište ženinoga života; na širokom moru svetskoga života je bura i borba a to je samo za čoveka; u tihom zatonu domaćega života snuje i radi žena.Ali kašto buran talas zapljusne i u taj zaton.Čovek je kući i ženi štit i branič, o njegove grudi valja da se razbije svaki talas. Stanoje Lazić nije se bojao toga talasa; davno je već kako je on čvrstom nogom zauzeo svoj položaj u životu; odoleo je on već mnogoj buri, iz svake borbe izišao je sve to jači i snažniji. Jeste li videli kadgod kada nabuja silna reka, pa gruva talasem o stenu?Zalud šiba pena steni po vrhu, ona stoji i ne miče se, čisto prkosi nemoćnom besnilu.Biva da sila ustukne za časak, talasi se stišaju, smire čisto se ljupko smeše — ali ispod površine ne miruje se.Tiho, čisto nečujno radi struja svoj posao, podriva temelj, na kojoj stoji stena. Tako biva mnogo puta i u ljudskome životu.Čovek gleda smelo u čelo svome protivniku koji mu ide u koštac — ali često i najveći junak pada i podleže udaru iz zasede, iz potaje.Junak se bije mačem — ali se gine i od otrova. Stanoje Lazić nije se bojao mača, ali je danas više nego igda na pragu svoje nove kuće prezao od kakve nevidovne bede. Ljubica je danas njegova i pred bogom i pred ljudima — ali iz njezinih usta još nije nikada pala ona odsudna reč, koja je najčvršća zaloga za život, najjači stub srećnome životu. Je li to samo poštovanje, je li samo detinjska odanost, kojom prediše srce njezino? U tome čistom, prirodnom srcu tinjala je, ali još se nije razgorela ona božanska strast, koja valja da gori na svakom srećnom domaćem ognjištu — ljubav. To je znao, to je video, toga radi je najvećma i strepio u duši svojoj Stanoje Lazić, u času, kada mu je još danas valjalo stići kući i otpočeti nov život. Potmula lupa parobrodskih točkova i radosni uzvik mlade žene mu probudio je doktora Stanoja Lazića iz njegovih misli. U tome času razlilo se po muškim grudima njegovim jako pouzdanje u sebe i svoju snagu, da mu se učinilo, da je mahom čisto porastao.Stisnuo je svoju mladu ljubu za ruku, a nije ni osetio kako je nežna ruka njezina čisto drhtala od silnoga uzbuđenja. — Rano ćemo stići našoj kući — izvijala se tiha reč iz usta ljubičinih, kada su oboje stupili nogom na brod. — Samo sretno da stignemo — odazva joj se doktor Stanoje Lazić, stište svoju ženu opet toplo za ruku i pogleda joj nežno u velike, smeđe oči. Stanoje Lazić javio je svojoj sestri još s puta dan, u koji će prispeti doma sa svojom ženom i učinio je neke naredbe po kući.Primetio je izrečno, da za njihov dolazak ne kazuje nikome osim deveru im — advokatu Stevi Popiću, jer osim njega slabo će to koga i zanimati. No doktor Lazić prevario se u računu.Ima već pet šest dana kako gospođa Sanda poštarka iz dana u dan obigrava sestru njegovu zapitkujući, da li nisu „mladenci“ pisali kada će doći.Sestra se sve do danas vešto izgovarala kao da ih čeka svaki dan — ali taman gospođa Sanda opet da zapita a ono doktorova kuća širom otvorena.Paje se, čisti se, vetri se. Gospođa Sanda se okrenula na peti kad je to videla — danas dolaze zacelo, nije nužno ni da pita, jer zna u napred, da će doktorova sestra izmisliti ma šta samo da je omahne. Lađa stiže u V. po podne, kad god i pred veče a već do podne znale su sve drugarice gospođe Sandine, da danas dolazi „nova mlada“ — pa čak i mlada udovica Katica.Naravno ne će ni jedna izići na stanicu — ta šta se to koga tiče.Doktor nije našao za vredno da kaže nikome ni da se ženi, pa za to će se svaka činiti nevešta i njemu i njegovome dolasku. No kako je taj dan bilo ipak vrlo lepo i toplo vreme a V—ke rado se šetaju po podne kraj Dunava, to još nije bilo izbilo ni tri sata po ručku, već su se našle na dunavskoj obali i gospođa Leksa i gospođa Jula i Juca pa i pošinica — a već gospođa Sanda je bila prva.Ona istina ne bi došla, ali imala je nešto važno da pripovedi gospođi agentovici pa se sišla na Dunav, jer je nije našla kod kuće. Lađa je danas ipak nešto odocnila, jer eto već je prošao i peti čas a nje još nikako nema. Obično biva da kad se lađa malo odocni čas po iziđe po neko na obalu, jedni iz dugoga vremena, a drugi da vide i pitaju šta je to što se lađa danas tako odocnila? Malo po malo pa se tako nakupilo dosta sveta na stanici. Kad je došao i advokat Stevan Popić, bio je već veliki deo v—og lepoga sveta na okupu.Čim su videle žene njega da je i on izišao, znale su, da će se danas zacelo dovesti „novina.“ — Lepo, lepo, gospodine Stevo, vi znate pa ćutite da danas dolazi doktor sa novom mladom — reći će gospođa Sanda uspijajući čim je spazila mladoga advokata na stanici. — Ta i ja sam čuo tek oko podne — odbiće gospodin Steva ukratko. — Dakle ipak, zacelo je da dolaze — prihvatiće gospođa Leksa. — Nisam vas još ni videla od kako ste bili dever prihvati gospođa Jula fiškalica — i ne hvalite se, je li vam lepa snaha? — Ako se strpite vidićete je, milostiva gospo, jer eno lađe.Puši joj se već odžak — reče gospodin Steva. — Je-li crnomanjasta? — zapita će gospođa pošinica. — Nije, visoka je — reče gospodin Steva gledajući u malenu dežmekastu popadiju. — Ta ne pitam ja vas to — odbi popadija jetko — nego kakve su joj oči i kosa? — Boga mi ne znam, ja sam to već i zaboravio — reče advokat ironično i pogleda da li je lađa na vidiku. — Fadijan! — pomrmlja popadija kroz zube i okrete se srdito na drugu stranu. U tom iziđe i lađa iza okuke i zazvoni zvonce na stanici. Za desetak minuta pa je lađa već prispela bila uz obalu.Doktor Stanoje Lazić zaostao je malo sa svojom ženom, da ne budu oni prvi koji će izići iz lađe. Kad su gotovo već svi putnici izišli, iziđe i doktor Stanoje Lazić i izvede o ruci svoju mladu ženu. Lep par mladih ljudi, milina ih je bilo pogledati.On lep čovek, visok kao bor, a ona mlada, zdrava, a vita kano jela.Svoju bujnu kosu jedva je smestila pod šešir; hodi smerno, čisto ne sme ni u koga da pogledi. U svetini se za čas utišao žagor, pa čisto se čuje kako ide od usta do usta šapat: to je mlada doktorka! Advokat Popić iziđe pred njih i pozdravi se s njima usrdno.Doktor Stanoje Lazić ne moga a da se ne javi svojim poznanicima i s desna i s leva.U mah se zahori sa obe strane: Sretno, doktore! Ljubica oborila stidljivo oči, obrazi joj sve plamte a doktor se zahvaljuje.Kad mu pade oko na družinu gospođe Sande, a njega čisto podiđe jeza.Gospođa Sanda i druge joj pogledahu zmijinskim pogledima u Ljubicu.Sa tih pogleda mora da je goreo obraz u nove mlade. Na prozoru mlade udovice Katice srušile su se teške roletne u onaj mah, kada je doktor Lazić minuo sa ženom mimo kuću. Osvanuo je prvi dan u novom životu Ljubice Lazićeve i doktora Stanoja a u njihovoj kući, na domaćem ognjištu. Bio je to lep, topao jesenji dan, baš kao da je u sred leta.Ljubica je po staroj svojoj navici ustala u zoru, da dočeka da vidi kako se rađa sunce iza Fruške Gore.Činilo joj se, da je već čitav jedan vek kako ga nije videla na uranku, — a u svom milom zavičaju.Izišla je u baštu, koja se povijala uz malen brežuljak.Nad Fruškom Gorom lebdeo je tanak, jutarnji veo.Sa planine ćarlijala je laka ustoka i gonila je tanku maglu pred sobom.Nad planinom je zarudelo plavo nebo kao kad mlada moma otvori svoje rujne usne.Za časak dva pa kroz rumen tu posuktaše zlatni sunčevi zraci.Izgledaše kao da vita usijana koplja probadaju zrak.Na mah se pomoli sunce na planini — veliko, crveno, sjajno; u časku kao da trenu jednom dva li pa obasu svojim sjajnim zrakama svu planinu.Mirijade rosnih kapljica na šumskome drveću blesnuše u sunčevom zraku, te se planina mahom zablista kao da je sva od suvoga, žeženoga zlata.Sunce je odskočilo na obzorje i Ljubica u mal’ što ne kliknu iza glasa, da pozdravi svoga staroga budioca radosnim uzvikom.Beše joj u taj mah kao da je jutarnje sunce pozlatilo sve mile i drage uspomene na njezino detinstvo a iza zlatnih prizraka kao da se pomaljahu mili glasi njezinoga pokojnoga oca i njezine mile pomajke.Po duši mlade žene razli se za časak neka tuga, čisto osećaše, da ljudska sreća nije savršena.Zašto da u svaku radost mora da kane i po koja kap pelena? Ljubica se brzo trgne iz tih misli, pogledi još jednom na planinu prema kraju gde leži njezin mili Č. i usne joj šanuše prvi pozdrav njezinoj slatkoj pomajci — i mlada žena pohita opet u kuću. U tom je bila već ustala zaova joj, gospođa Maca i probudila je čeljad po kući.Stari sluga Petar ustao je bio već zorom, očešao je konje i izjavio je već kranu pred kravara a sluškinja je baš latila kotlove na obranice, da pohita na Dunav po jutrošnjicu — kad je Ljubica izlazila iz bašte. I sluga i žensko čeljade zastadoše i čisto zinuše od čuda.Sinoć su tek iz prikrajka videli svoju mladu, novu gospođu a od jutroske im ni u kraj pameti, da je ona pre njih već na nogama. Ljubica izlazaše iz bašte.U lakom domaćem nedoruvu, sa tankom maramom o vratu a kitom rosnoga cveća u ruci, bijaše mlada žena doista lepa kao zora u proleće.Bujnu kosu svoju svila je jednom debelom pletenicom pod kao sneg belu kapu a rujno joj se lice sijaše kao da je umiveno jutarnjom rosom a utrveno ružom i bosiokom. Gospođa Maca bijaše baš dohvatila malu polivaljku, da zalije cveće u baštici pred kućom.Kad šklocnu brava na baštenskih vrati a ona se trže. — Dobro jutro snaho, a što si mi ti tako uranila? — Bog dao dobro, zaovice moja — prihvati Ljubica, priđe gospođi Maci i poljubi se s njome — ja sam tako naučila iz moga detinstva, da ustajem uvek pre sunca.Doktor spava još u veliko, a ja se zaželela našega sunca iza Fruške Gore pa sam pohitala, da ga dočekam na uranku. — Eh onda ćemo se lepo slagati jer i ja ranim.Doktor, dok je bio momak, često čita i piše do ponoći a kašto ga bude i po dva tri puta na noć, pa zato duže spava.Hajd Nato, žuri se na Dunav, što si stala, znaš da valja danas spremiti po kući. Kotlovi škripnuše na obranici.Nata zirnu još jednom u novu mladu na iziđe na ulicu. Zaova i snaha uđoše u hodnik od kuće. — A sad draga, moja snaho, ja sam do juče bila u ovoj kući gazdarica, ti si nova, mlada, od danas je tvoja vlada.Tvoja je kuća.Radi, naređuj kako ti je volja. — Hvala ti zaovice — reče Ljubica — ti znaš najbolje kako je doktor naučio, šta on voli; molim te lepo, da budeš i odjako na pomoći, da udesimo sve onako kako će njemu biti po volji. Gospođi Maci je ova snahina reč bila i mila i nije.Ona se uzdala, da će joj ona reći: neka i dalje ostane sve po starom; kad je toliko godina dobro bilo, kako je ona naređivala, zašto da ne bi i dalje išlo kako ona za dobro nađe.Ona će drage volje raditi — a njih dvoje mladi su pa neka samo žive.Ali ovo što reče snaha, baš kao da miriše da ona nije od danas više gospođa u ovoj kući. Gospođa Maca je bila još mlada ali je bila mudra žena, znala je ona dobro da zavisi od bratovlje milosti, jer ono malo njezinoga udila, nije dosta ni da je ljudski odene a kamo li da se otud izdržava; za to je i povladila Ljubici. — Hoću, snaho rano, kako ne bih; ta i ja nemam nikoga više no vas dvoje, pa ako ne ću vama ugađati, da kome ću! Kuća doktora Stanoja Lazića bijaše kao obično naše pobolje kuće po manjim varošicama.U sredi sa dvorišta bijaše veliki hodnik zatvoren staklenim prozorima, iz hodnika iđaše se pravo u veliku dočekaonicu — salu, a iz nje vođahu desno i levo vrata u dve poveće sobe sa ulice a iz njih opet u dve pomanje sobice sa dvorišta.U dvorištu bijaše još jedno omanje zdanje i u njemu dve sobe za gospođu Macu, do nje kuhinja, jestičara i soba za čeljad a zatim štala i šupa.Između velike i manje kuće stojaše lepa malena baštica u dvorištu a desno se pružaše ograda od velike bašte.Uz nju bunar a u njojzi nov veliki hladnik. To bijaše svet u kome će da vlada od sada Ljubica Lazićeva. Ima tri godine dana, kako je doktor Stanoje Lazić kupio ovu kuću.Dopala mu se što nije u sredini varoši no malo u strani a na brežuljku, sa koga je lep pogled na Dunav i na Frušku Goru. Mladi varoški fizikus bio je namestio samo one dve sobe u kojima je on stanovao; ostalo je bilo gotovo prazno.Nameštaj koga mu je donela Ljubica i što su njih dvoje još nakupovali na putu svome, bijaše već razvijen i gospođa Maca je namestila bila celu kuću. Kad je Ljubica sa svojom zaovom prošla kroz sve sobe, preleti joj lak osmeh preko usana.Sve što beše po sobama beše lepo i ukusno, ali to beše namešteno kao što se obično nameštaju naše kuće. U sali bijahu poređani najlepši nameštaji; tu su tu bila kanabeta, tu ormanovi, tu stakleni orman za srebro, čaše i porculan — sve kao u nekom izlogu. — Eto ti ćete, snaho rano, dočekivati vizite — ove dve sobe s desna će biti za doktora a one dve levo tvoje, — ja mislim da je tako najbolje — reče gospođa Maca čisto ponosita na svoje delo. Ljubica stade za časak, pogleda po sobama kao da nešto smera, pa će reći. — U sali će biti doktorova radionica i moja; tu ćemo poređati njegove knjige a bolesnici će ulaziti sa hodnika upravo njemu.To je najveća, najlepša i najvidnija soba; tu će se militi raditi i njemu i meni.Ovu desno ćemo udesiti za posedak a tu do nje za goste — kad ko dođe.Tako će biti bolje.Nek dođu Petar i Nata pa ćemo za čas biti gotovi. Gospođa Maca se čisto skamenila na ove reči.Ko je još tako nameštao svoju kuću?Šta će reći svet, kad dođe pa vidi da nemaju ni čestite sobe za pohođane.Ljubica je mlada žena, odrasla je na selu, ne zna šta i kako valja — od prvoga dana počeće je sav V. ogovarati kad vidi, da je svoju kuću namestila natraške.Pašće to i na nju, kazaće se, kako da joj ona nije kazala i pokazala kako treba.Ne mogu ni oni mimo drugi svet — jer tek sa svetom se živi. Gospođa Maca smatrala je za svoju dužnost, da kaže Ljubici da to ne će biti tako dobro kao što je ona naumila.U celom V. nema ni jedne bolje kuće koja bi bila tako nameštena. — Ja sudim, snaho rano, — poče gospođa Maca blagim — da će biti bolje ovako kao što sam ja namestila.Tako je i po drugim našim kućama, svuda je najveća i najlepša soba nameštena za vizite a i doktor se već naučio u ovim dvema sobama, ne će voleti da ga krećemo.A danas sutra doći će ti ko — pa šta će reći naše gospođe kad ih uvedeš u tu malu sobu desno. — A naposletku što ti drago, nek bude na tvoju. — Šta će ko reći, to mi je najmanja briga — reče Ljubica veselo — u mojoj kući hoću da živim po mojoj volji.Mi smo sebi najpreči pa onda ide ostali svet.Najlepša soba valja će za nas; prijatelj nam ne će zameriti ako ga dočekamo i u njojzi a neprijatelj nam neće ni dolaziti; koliko ja znam, doktoru će biti ovako većma po volji. Gospođi Maci preleti na ove reči tavan oblak preko čela ali ne reče ni reči no iziđe da vikne Petra i Natu. Ljubica je i sama zasukala rukave - ne pređe ni jedan pun čas a velika soba izgubi svoj dosadanji ponositi izgled i bijaše mahom prerušena u doktorovu i ljubičinu radionicu. S jedne strane bijahu poređane doktorove knjige i orman sa lekarskim priborom a uz njih lep prostran divan pa pisaći sto a s druge strane bijaše stolić za ljubičine radove, orman sa njezinim knjigama a na sred sobe bijaše okrugao divan sa četiri sedala, kome gospođa Maca ne znađaše gde da mu nađe mesta.Nad tim divanom visaše velika lampa koja se mogaše spustiti i dizati — kako kad zatreba za čitanje.U malenoj dočekaonici bijaše samo kanabe sa šest stolica, nad njim ogledalo pred njim sto a na duvaru dve lepe slike sremskih manastira, koje je doktoru ispisala vešta kičica jednoga srpskoga slikara.Orman za rublje i za odelo bijaše uza postelje u manjoj, gostinskoj sobi. — A zar ne ćeš bar ovaj orman za srebro i za staklad metnuti u vizitsku sobu — pitaše gospođa Maca čisto očajno. — Taj će doći u onu drugu sobu iz avlije gde ćemo ručavati — reče Ljubica. Gospođa Maca sleže ramenima, ćutaše, ali tek što nije rekla, da joj je žao, što joj snaha ne zna ni to, gde se meće orman za srebro. Sedmi je čas izbijao na crkvenoj kuli — kad je Ljubica bila gotova sa poslom. — A sad Nato, daj malo vode, da oplaknem ruke — reče Ljubica — pa onda gledaj da li je gotov ručak? Nata pođe i zastade na ove reči svoje mlade gospođe. — Nata je varošanka, snaho rano, u nas se to kaže „fruštuk“ — reče gospođa Maca, čisto podrugljivo. — E gle — reče Ljubica veselo utirući ruke sadi-ubrusom — ja i zaboravila, da nisam više na selu: no ja ću po seoski: ručak, užina pa večera; znaće to i Nata. — Ju, žalosnici meni, kako ne bi znala kad sam se i ja na selu rodila! — reče Nata veselo i pogleda radosno u svoju mladu gospođu. Doktor Stanoje Lazić davno se probudio, čuo je on kad mu je mlada ljuba tiho izišla iz ložnice, slutio je odmah kuda će a kad je malo za tim začuo potmulo baktanje i žagor po kući, znao je na mah šta to znači.Ustao je pa je dugo, dugo osluškivao.U duši mu beše milo —- ta danas počinje za njega nov život. Izišao je iz sobe kad mu je mlada ljuba baš metnula sveža cveća na sto, na kome bejaše sve već spremno za „ručak.“ — Dobro jutro, vredna domaćice — reče doktor Stanoje Lazić i pruži veselo ruku svojoj mladoj ljubi. — Ne hvali me pre nego što vidiš jesam li sve po volji udesila — reče Ljubica i rumen joj se razli po svežim obrazima. — Valjda ti je moja seja pomogla — reče doktor pogledav u svoju sestru — čujem ja vas već odavna kako redujete po kući.Pa ded’ da vidim šta ste sve naradile. — To je sve ljubičina zasluga, ona je naređivala a ja sam samo pomagala — reče gospođa Maca čisto oporo. Doktor Stanoje Lazić zaiđe sada sa ženom i sestrom po kući redom.Iz očiju mu izbijaše neka neopisana milina kad je video, kako je sve lepo udešeno i smešteno. — Ja mislim da će ovako biti najbolje — reče Ljubica i pogleda pitajući u doktora. — Sve si uradila kao da sam ti ja kazao, — hvala ti — reče doktor i stište svojoj mladoj ljuba toplo obe ruke. — Ovako sam ja želio da namestim svoju kuću. Gospođi Maci se prikradaše laki podsmeh na usnama.Nije smela da izusti šta je u taj mah pomislila.Uzdahnula je tiho i žalila je svoga brata, jer se uverila, da je već „pod papučom.“ Bre da je ona tako svome pokojnome prvi dan celu kuću čisto tumbe okrenula — pogodila bi odmah vrata na koja je i ušla u kuću. — Jel da će ovako biti lepo? — upitaće Ljubica čisto sramežljivo. — Ti si divna žena! — reče doktor Lazić i stište vreo poljub na vedro čelo ljubi svojoj. Prvi dan je sretno osvanuo, nov život je lepo otpočeo u kući Stanoja i Ljubice Lazićeve. Gospođa Sanda poštarka poranila je jutros rano na pijacu, ima mnogo što šta da kupuje za kuću a kuvarica joj donese ma što, sve kupi skupo kao da kupuje u apoteci.Nakupovaće ona danas sama sve što joj treba za celu nedelju dana. Gospođa Sanda je već u veliko obišla sve piljare i piljarice, cenkala se kao najgora cipija, samo da se što duže zabavi oko toga posla.Kupuje, slaže svome sluzi sve lepo u veliku kotaricu a ovamo sve nešto zvera, baš kao da nekoga izgleda. Oko osmoga časa pomoliće se Nata, lazićeva kuvarica, sa cegerom o ruci; žuri se u kasapnicu. Gospođa Sanda čisto se sva uzdrhtala kada je opazila Natu na roglju.Završi brzo svoje kupovanje pa joj pođe naglo u sretanje; bajagi hoće da prođe mimo Natu.Kad je bila prema njojzi reći će: — E gle, ta Nato, jesi li ti to? — Ta ja sam gospoja, zar me ne poznajete? — Reci ti meni Nato šta si naumila.Čujem ja, da tebe hoće da uzme Mata „briftroger.“ Je li to, boga ti istina? Ta istina je gospoja, ako bude suđeno.Nas dvoje smo iz jednoga mesta pa se znamo i pazimo već odavno. — Ne će tu biti ništa od svatova — reče gospođa Sanda oštro. — Ju, gospoja a što ne bi bilo — viknu Nata čisto uplašeno. — Stani malo da ti nešto kažem — reče gospođa Sanda tiho i priđe Nati sasvim blizo. Šta je gospođa Sanda Nati nakazivala, šta je ona njojzi odgovarala, to će ako ne iziđe na svet ostati večito tajna; tek toliko se videlo, da se Nata dugo opirala, omišljala, dok nije naposletku ipak rekla: „Pa dobro!Ali samo da niko o tome ništa ne zna.“ Gospođa Sanda se sve smeškala kada se oprostila sa Natom.Veselo zamahnu svojim ambrelom i dva i tri puta po vazduhu pa progunđa zadovoljno: „Poštu sam sebi osigurala!Katica će me poljubiti dok čuje.Evo glave, ako mi ne pokloni odmah one svoje nove zlatne minđuše.“ Oko podne egucao je tromo pismonoša Mata od kuće do kuće pa je raznosio pisamcat gospođa-sandinu.Piše gospođa Sanda svojim drugaricama pa ih moli, da joj dođu po podne sve na posedak; ima veli, da im pripovedi nešto „vrlo važno.“ U ljudi po našim manjim varošima je od vajkada ta navada, da se posle svakoga znatnoga događaja skupljaju u većem broju bilo po podne u kavanu na kavu, bilo pak u veče u krčme na čašu vina.Takim prilikama dolaze u kavanu i u krčme i godišnjaci, koji retko kada da im prekorače praga.Neko je došao da čuje šta ljudi misle i divane; neko pak da se sam izgovori pa da vidi: sude li tako i drugi kao što on sudi o tome, što se taj dan dogodilo u njihovome mestu. No v—ske žene bile su besposlenije od svojih ljudi pa su se svaki dan sastajale to u jednoj to u drugoj kući, ako ni zašto, ono da se malo vide i razgovore.Među njima se znalo kad je na koju od njih red. — Taj red se menjao samo onda, kada se desilo gde što važno, što bi vredno bilo da saznaju i druge.Onda je ta, koja je prva doznala tu važnu novost, mogla i da poremeti stari red pa da pozove naročito, da se dođe njojzi na sastanak.Od ovoga sastanka ne bi onda izostala ni jedna.Svaki domaći posao na stranu, tu onda idu, sačuvaj bože bolesti, sve kao na vatru. Danas je bio red na popadiju — ali možda će tamo doći i druge pred kojima se ne može svašta reći. Za to je gospođa Sanda našla za bolje, da pozove sebi danas celo jučeranje društvo a uz njega još i mladu udovicu Katicu.Popadiji je naručila da svrši svoj „jauzn“ na dvoje na troje pa da i ona požuri njojzi. Još nije ni izbio četvrti čas po podne a gospođa Sanda je već bila pristavila „jauzn“ na vatru, jer žene tek što nisu tu.Ona izlazi iz kuhinje a na vratima iz hodnika već su se pomolile: gospođa Jula fiškalica , pa Leksa, pa gospođa Juca a za njima je pristala mlada udovica Katica bleda pa čisto zelena, baš kao da su je svu noć zmije pile. — Di ste žene za toliko, ako boga znate — kliknu gospođa Sanda poštarka svojim drugaricama u pozdrav. — A što si mi ti Katice, dušo, tako nevesela; ne boj se sve će biti dobro, ja se, dušice, brinem za tebe. Uđoše žene u „vizitsku sobu“ pa se u časku razuzuriše. — Šta je novo, šta si nas zvala? — počeće gospođa Jula fiškalica prva. —- Danas je red bio na popadiju, ta će se sirota, načekati, ako joj nisi ništa javila. — Ne brini se ti ništa — reče gospođa Sanda kupeći ogrtače da ih iznese u drugu sobu — još mi nismo ljudski ni sele a evo i nje. Sedoše redom za stol, svaka na svoje mesto a gospođa Jula u pročelje. — Juče naiđe neko pa vas i ne zapitah, kako vam se svidi doktorova nova mlada? počeće Jula fiškalica vadeći svoj „štrikeraj“ iz korpice od žica. — Ta čekajte, evo odmah i mene! — planu domaćica — samo da naredim šta treba u kuhinji. Gospođa Sanda izleti na polje i stvori se u časku opet u sobi.Sede u začelje pa onda zapita: — Šta ti ono reče otoič, Julo? — Ta pitam: kako im se dopada nova mlada? — ponovi fiškalica svoje pitanje važnim naglaskom, uvijajući konac, sedam puta oko prsta desne ruke. U sobi nasta za trenutak nemo tišina.Svaka se to našla nešto u poslu, neka vadi pletivo iz džepa, neka razvija salvetić.Ne bi ni jedna da počne prva. — Paorska dunda i ništa više! — ciknuše pa jedanput oštar glas domaćičin. Drugarice sandine opružiše malo vratove i počeše se rakoljiti kao kokoške na kiši. — Lepa nije kao što su govorili — uputiće se gospođa Leksa. — Oder vos! — promumlaće Jula fiškalica. U taj mah začu se bat u prednjoj sobi.Popadija Anka skida mantilu na vrati pa viče: — Stojte žene, evo i mene!Džaba ti i toga reda, — jedva sam se izgovorila. Gospođa Anka uđe sva zapurena u sobu i ne dočeka da se pozdravi sa svima; pade na stolicu, da se pod zatresao kako je lako sela. — Razgovor o novoj mladi, a?Odmah sam znala — reče i izvadi mahramu i hlađaše se po zapurenom licu. — Ja ne ponjam, kako je doktor mogao samo sludovati da uzme tu paorkinju — začu se opet gospođa Sanda. — Lepa je, persona je — reče popadija Anka čim se malo izduvala. — Ima lepu kosu i ništa više — prekide je gospođa Juca. — A ako je kurjuk „foliš“ ? — umešaće se gospođa Jula fiškalica. — Nije, nemojte reći, vidi se to odmah na prvi pogled — reče popadija Anka žustro. — Što jest jest, to ja ne dam reći, lepa je persona. — I ja opet rekoh, da je to paorska lepota.Visoka, mogla bi s neba dohvatiti tarane; struk joj kao bobov snop; nezgrapna je, baš kao da je celoga veka vukla džakove.Ajde reci, molim te, Anka, šta ima na njojzi fino, gospodsko? — reče gospođa Sanda i ustade, da nalije svakoj šolju belom kavom. — Mlada, zdrava, devojka, lepe oči, lepa kosa, lepo se drži — pa šta ćeš više? — reče popadija čisto jetko. — Reci bolje donela mu je dvadeset hiljada pa za to je lepa — odbi gospođa Sanda i mrdnu malo ibrikom te prosu crnu kavu po čaršavu — je l’ tako Katice, rano, je l’ da sam pogodila. Mlada udovica je dotle ćutala kao zalivena.Na ove sandine reči trgne se kao iz dubokoga sna, uzdahne lako i reče: — Lepa je to devojka, kao što čujem, ja je nisam vid’la, — reče udovica kao da se budi.Kad je izustila te reči zatresla se lako, jer kao da još i sad gledaše u velike, smeđe oči ljubičine. — Lepa je, vrlo je lepa! — Gustovi su različiti! reče gospođa Sanda. — Hajde nek je i lepa, ali da je prosta kao vagov, to sam čula jutros iz prve ruke. — E, da! — kliknuše žene sve u glas — a ko ti je, boga ti, kazao to? — To je moja tajna! — reče gospođa Sanda čisto ponosito. — Znate l’ šta joj je bio prvi posao? — Govori, da čujemo! — rekoše opet sve žene u glas. — Ha, ha! — smejaše se gospođa Sanda iza glasa, samo da malo namuči svoje druge, što su joj se otoičke opirale. — Prevrnula je odmah svu kuću tumbe; uvredila je od prvoga maha svoju zaovu tako, da ova hoće da ide iz kuće. — A šta je, boga ti, to uradila? — zapitaće sve u jedan mah. — Šta, je, da je, tek toliko vam kažem, da Bog da, da ta sastavi godinu.Doktoru će se najedanput otvoriti oči, vidiće šta je naradio pa će od jedanput biti rusvaj gotov.Znam ja njega, dobar je čovek al kad plane, onda sačuvao Bog svakoga njegove naravi. — A šta bi to bilo odmah prvi dan među njima? — zapitaće fiškalica Jula okolišeći — ta tek juče su se tako reći uzeli.Pletke su to, boga ti, Maci nije pravo što se doktor oženio pa to je sve. — Ja rekoh — reče gospođa Sanda oštro — a vi otvorite dobro oči dok joj vratite prvu vizitu pa ćete videti i same.Videćete, što još niste videle; kažu da je ispremetala stvari po kući da je za pripovest. — Pa lako je to — prihvatiće popadija Anka — uputiće nju Maca kako treba, nova je, mlada je, lako će se doterati i naučiti. — Hoće da, pozdravila te ta! — reče gospođa Sanda žestoko. - Uranila ti je ta pre zore, procunjala ti je sve po kući, samo što nije bila na tavanu, te ti je odmah uzela uzde u svoje šake.Ne sme jadna Maca, da čuješ samo, ni da pisne.Tako ti ta zapoveda od prvoga dana po kući, kao da joj je to dedovina. — Pa i pravo je, branjaše popadija — ona je gazdarica u svojoj kući. — E nije nego rotkve! — planu gospođa Sanda — dakle ova žena što je provela vek svoj sa bratom, sad je niko i ništa u kući; sad će ova paorkuša da zakovrće kako ona hoće.Ta kod onoga mlakonje doktora može joj biti; samo ne znam dokle će? — A što si se ti, boga ti, izuzela na tu mladu — reče popadija osorljivo — kad joj nisi rekla još ni: pomoz Bog! — Ne trpim paorluk, ako hoćeš da znaš.Zar bi joj otpala glava, da se sinoć i nama lepo javila; ukipila se kao ruža u čunu pa nikoga ni da pogledi. — Tu već Sando, nemaš pravo — umešaće se gospođa Leksa — strana je, došla je prvi put u mesto, nit’ koga zna nit’ poznaje. — A šta ne zna — siktaše gospođa Sanda — bre zna ta bolje i od tebe i od mene, samo ne će.Paorska gordost.Misli: kad nosim, — hoću da se i ponosim! — A zar nije nigde bila na vospitaniju ? — umešaće se gospođa Jula fiškalica. — Bila je u Šatrinci u inštitutu! — reče gospođa Sanda jetko. — Ne treba njojzi bolje škole od doktorove — reći će gospođa Leksa podrugljivo. — Ja sam slušala od Popića — reče mlada udovica Katica — da je vrlo bistra, da zna mnogo, ma da nije nikad škole ni videla i da je vrlo dobra kućanica. — Idi mi s tim Popićem!Sita sam ja njegove hvale.Njemu je svaka suknja odmah i lepa i pametna — a ovamo ne vidi dalje od nosa — odbiće gospođa Sanda. I tu se gospođa Sanda osu grdnjom na advokata Stevu Popića.Ako će pravo da kaže: on je još najviše kriv, što se doktor Stanoje Lazić tako ludo oženio.On je njegov najbolji prijatelj, morao je dakle znati, šta je doktor naumio, pa ga je trebao odvratiti od toga koraka.Kad već nije hteo da se ženi iz mesta, što bi rezon bio, ono bar da mu je otvorio oči pa da je uzeo priliku prema sebi.Ovako je zaslepio za novcem, pa za ljubav novaca uzeo prostu devojku. — I ja vam opet kažem — završiće gospođa Sanda svoju filipiku — ne će proći ni godina a moj doktor već sit svega.Biće tu razlaza pre nego što vi sanjate.Ja znam što znam, još nije vreme da kazujem —- i pri tim rečima pogleda Sanda značajno u mladu udovicu — vi ćete se sve osvedočiti, da ja imam pravo.Nit je ona za doktora nit je doktor za nju.Ne će tu biti dugo života među njima, nit je on nju uzeo što je voli nit je ona, pošla što za njega mari — već njemu je trebala bogata partija, a njojzi da se uda za gospodina čoveka.To je sve.Ja znam šta govorim, pa ćete viditi da je tako.A naposletku: — A šta ste vi žene tako zadžakale! — začu se krupan glas gospodina v—og poštara na vratima.Da vam kažem jednu novost.Sad mi je bio baš doktor Lazić i kaže da se sinoć vratio i doveo novu mladu. — E da, molim te a mi to i ne znamo! — podsmehnu se gospođa Sanda svome čoveku. — Dockan si se obuo! Gospodin poštar okrenu se na peti te pođe gunđajući u svoje zvanje.U koga je bilo oštro uho, mogao je izuzeti iz njegovoga gunđanja ove reći: „Ta znate vi i šta je đavo sinoć večerao!“ Sunce je već pošlo na zaranke kada su se gospođe razišle sa današnjega „jauzna.“ Gospođa Sanda je nežno zagrlila mladu udovicu i šapnula joj tiho: „Ne boj se, dušice, sve će biti dobro.Ja radim za tebe!“ Doktor Stanoje Lazić je baš prelazio preko velike ulice pa se na roglju sukobio sa dežmekastom popadijom Ankom. — Dobro došli doktore!Kako je, ta vi se sav sijate. — Hvala lepo.Eto jedva i ja s puta.. — Bogme i vreme je već, mal’ ne poumirasmo od nestrpljenja, da vidimo novu mladu.Pa kako, šta radi novina? — Hvala Bogu zdrava je za sada.Znate, kako je, dok se malo uputi u kući. — Lepo, baš mi je milo.Bila sam juče na agenciji — a vi tako kao ispod žita. — To nije u redu.Ali fajn vam je mlada. — Ja sam zadovoljan — reče doktor i žuraše se da se oprosti. — To mi je baš milo.Tako i treba.Ded pa da vas skoro vidimo, al’ da, prvo ćemo po običaju u crkvu — govoraše popadija — zbogom! pozdravite je kao nepoznatu! Doktor Stanoje Lavić se oprosti i zamaknu u drugu ulicu. Još jedan rogalj pa na desno i u tom bijaše pred svojom kućom.Jedva je čekao da dođe kući.Prvi dan kako je kao oženjen čovek u svojoj kući, te spade s nogu.Duše valja, dugo je bio na putu pa se to svako otimaše, ko će prvi da ga dočepa.Neko samo da ga vidi a neko i što ga je davno očekivao. — A gde je Ljubica? upitaće doktor gospođu Macu ušav u dvorište. — Sad je tu bila, valjda je ušla u baštu — reče zaova čisto nemarno. Doktor Stanoje Lazić uđe u baštu.Ljubica se popela u vrh bašte pa gledaše kako će sunce da zađe. Doktor zaiđe drugom stazom svojoj mladoj ljubi za leđa. — Dobar veče! — začu se sonoran glas mladoga doktora — ti si se mene načekala. Prvi dan — pa svi navalili da me razvuku na sto strana. — Izađoh malo u baštu, da vidim kako sunce zalazi, — reče Ljubica i pruži doktoru ruku u sretanje. — Jedi me, što se ovaj oblak baš sada navukao. — U Neapolju je nebo s večera divnije — je li? — upita će doktor nežno. — Ono je divnije ali ovo naše je milije — reče mlada žena ljupko — samo da nije toga oblaka! — Pogledaj samo kako ga probijaju sunčeve zrake pa se sve nebo preliva, čas zarudi, čas opet zaplavi — reče doktor, pokazujući rukom na zapad. — Sunce je jače od oblaka — kliknu Ljubica — viš kako ga polako njiha, baš kao da ga goni, damu ne zastire poslednje zrake njegove. — Sad je eno klonulo — reče mlada žena čisto tužno. — Da se sutra to lepše rodi — reče doktor i uze svoju mladu ljubu za ruku. — Diže se hladan vetrić sa planine.Hajdemo u kuću. Minulo je već šest nedelja u novom, zajedničkom životu Stanoja i Ljubice Lazićeve.Bili su se oboje spremili da idu u crkvu i doktor je rad bio, da prikaže svoju mladu ljubu u svima boljim kućama po V..Nije navalice hteo da ispusti ni jednu kuću, da mu se ne bi zamerilo e se tuđi i ponosi, nije Ljubici ni rečice rekao ko je kakav; ostavio je njezinoj bistroj pameti, da ona sudi samostalno i da odabere posle s kime će se bliže i bolje upoznati, s kime će se družiti.Uzdao se da će ona onim finim taktom, koji je urođen svakoj mladoj ženi, najbolje umeti odabrati šta je prema njojzi.To će biti njezin prvi samostalan korak u svet i tek ako ona ne pogodi kako valja, onda je na njemu, da joj se nađe na pomoći svojim znanjem i iskustvom. Ženski svet je u svakome manjem mestu vrlo radoznao.Taj svet je u V. tim većma bio uzavreo, što su svi besposleni jezici u mestu punih šest nedelja dana pretresali doktora Stanoja i njegovu iznenadnu ženidbu. Kao da je gospođa Sanda dunula u poštarski rog, tako se u onu nedelju, kad će Ljubica poći prvi put u crkvu, napunila ženska preprata.U v— i gospođa je bio inače običaj da dođu na liturgiju obično oko „heruvike“ ali danas su se već požurile pre „apostola“ — samo da zgrabe bolje mesto, jer u velikoj crkvi nije ni jedna imala svoj sto nego koja gde stane.U stolove su ulazile obično starije gospođe a što je bilo mlađe to je stajalo na sred crkve — „otmene“ gospođe s desne a „majstorice“ i „paorkinje“ s leve strane. Doktor Stanoje Lazić rado je pojao i volio je ići u crkvu, ali ga je često posao prečio baš nedeljom, jer tada bi mu dolazilo najviše bolesnika kući njegovoj, osobito iz obližnjih mesta. Danas je baš smislio da umakne ranije ali jedva je utekao tek oko „apostola“.Seo je sa ženom i sestrom na svoja nova kola i dovezao se do crkve. Čim se doktor Stanoje Lazić pojavio u crkvi, digao se mali žagor.Od usta do usta išao je šapat: eto nove mlade! Ljubica je ušla sa svojom zaovom, gospođom Macom, u žensku pretpratu i stala je u dnu desne strane.Sva se ženska crkva u mah okrenula kao na komandu.Sve su se oči zaustavile na Ljubici.Ona je smerno otvorila svoj mali zbornik ukoren u plavu kadifu a okovan srebrnim kopčama.Obrazi joj se lako zapališe, jer je čisto osećala kako je peče pogled iz stotinu očiju.Kad je očitala prvu molitvu, diže lako glavu i pogledi pravce u oltar.U taj mah razli joj se po licu sav čar mladosti i lepote.Visoka kao bor, rumena kao jabuka a pri tom smerna kao ljubičica.Ne potraja ni koliko za trenutak dva li — a među ženama nasta neka zuka.Sa leve strane izuzimaše se jasno uzvik: krasna mlada!Na desnoj siktahu glasovi kao kad prsne voda na žeravicu.Gospođa Sanda i njezine druge gurkahu se tiho laktom i razgovarahu se živo očima.Po uzvijenoj gornjoj usni gospođa-sandinoj videlo se jasno šta joj vri i kipi u srcu. Već je prošao i „veliki vhod.“ Tutori zaišli odostrag te nose tas.Kad dođoše do Ljubice spusti ona u prvi tas svoj dar uvijen u belu, meku hartiju.Kad je tas došao do gospođe Sande, ne mogaše da se uzdrži da ne baci u njega dva desetaka u krupno, potegnu da sama uzme kusur natrag a u istini da pročevrlji malo po onoj beloj artiji, u koju bijaše Ljubica uvila svoj prilog.Gospođa Sanda trže vešto beli zavoj a iz njega se osu — deset novih dukata. — Paorsko gospodstvo! uzviknu gospođa poštarka gotovo na glas i gurnu tutoru tas kao da se opekla. — Baš Bog da prosti! — reče prvi tutor ponovo bacivši umiljati pogled na hrpu sve samih novih dukata. Liturgija se malo ranije svršila, gospođa Maca se vratila peške kući a doktor Stanoje Lazić prikazao je do podne svoju mladu ženu u desetak prvih kuća u V. Svuda su ih lepo primili a gospođa Sanda i fiškalica Jula su se tako užurbale, da im čisto nisu mogle da nađu mesta. Kad je doktor Lazić izišao iz poštareve kuće, ne moga da se uzdrži, a da ne prišapne Ljubici: „Nije zgoreg i đavolu sveću upaliti!“ Ljubica je ćutala, još nije mogla da se pribere od groze kojom se zgrozila u toplom zagrljaju gospođa-sandinom.Čisto je osećala, da je sada prvi i poslednji put prekoračila prag u ovoj kući. Odmah sutra dan došli su pohođani gospođa Bosa, pa grk Marko sa ženom i grk Stevan sa svojima. Doktor Lazić nije ih pustio puna tri dana, častio ih je onako svojski.Grk-Marko je već drugi dan kiselo opljuckivao i uzdisao: „Da teške dužnosti, brat Stevane!“ Grk-Stevan je samo slegao rameni i tešio ga: „Ne kaza li ja tebi lepo još kod kuće: U grad kad hoćeš a iz grada kad puste!No gde smo tu smo, iz ove kože nikuda.“ Gospođa Bosa se, gledajući Ljubicu kako vešto reduje po kući, čisto podmladila.Čim joj se otmu oči na nju, a ona bi je odmah poljubila.Sklopi ruke pa je gledi milo i dugo: O dete, dete! — uzvikivala je gospođa Bosa čas po — ta ti si baš prava gazdarica!Doktore, neka ti je sretno!Nek vas bog samo poživi, pa se tako lepo slažite.Baš ti Bog sreću deli! Tek što pohođani odoše, okupiše v—ska gospoda i gospođe da „vraćaju vizite“.Jedni odu, a drugi dođu.Muškima je zamuka što mora da se utegnu u stajeće ruho pa žure da svrše na dvoje na troje — ali žene zasednu pa sede dok vešto ne naviju, da im Ljubica pokaže svoju kuću. Gospođa Sanda i gospođa Jula fiškalica su se bile dogovorile, da dođu sa svojim muževima u jedan mah u pohode novoj kladi.Nisu se ni nadale, da će ih Ljubica, čim zahtu, provesti po celoj kući pa su se spremile bile da motre oštro oko sebe.Što ne vide jedna da ne umakne drugoj. — Ne kaza li ja, da je ta okrenula celu kuću tumbe — prišapnula je gospođa Sanda fiškalici Juli tek što su izišle bile iz avlinskih vrata, kad je smotrila da su ljudi malo zaostali. — Pa da viš nije ružno — reče fiškalica — meni se tako još bolje dopada nego kako je u nas. — I tebi je vrana popila mozak — planu gospođa Sanda. — Tebi samo nek je kao što nije u nikoga, pa ti se odmah dopada.Sve koješta, boga ti! — Boga mi ta mlada žena ima više pameti nego sve mi matore — je si li videla samo, drugo, kako se lepo ponaša, ni bar malo da je bila „ferlegen“ — reče gospođa fiškalica dobroćudno. — I ti misliš da je to pamet!Ćurko jedna, zar ne vidiš, da je to puka prostota.Zar nisi vidila kako se ona ukipila na kanabetu, a nas dve metnula na fotelje bajagi mi nju dvorimo; suklata jedna! — osu se opet gospođa Sanda. — E baš si ti nadžak baba — uzdahnu gospođa fiškalica — to je baš lep takt od nje.Nije htela da uvredi ni jednu kad smo obe jedni godina a došle smo u isti mah.To je sasvim po rezonu. — A je li po rezonu što nas je dočekala sa belom keceljom i u šlofroku, - siktaše gospođa Sanda dalje — al’ samo neka mi dođe još jedanput; ako ja ne ogrnem ćebe čim mi uđe u kuću, nek nisam koja sam. U tom stigoše i ljudi. — Baš krasna mlada! — reče gospodin poštar stirući brkove od šljivovice. — Baš onako pred kuma! — dodaće gospodin Fiškal Gavra. — A već vama je svaka drusla odmah krasno čeljade — reče gospođa Sanda jetko. — Pomoz Bog, zla ženo! — zamumla gospodin poštar. — Ti jednu manje! — ciknu Sanda i munu nezgrapnoga poštara rukom u rebra, da je kukavac odmah jeknuo. — Otrove ženski! — mumlaše jadni poštar — ta što ne mogu da te pošljem u rekomandiranom pismu upravo u pakao! Dok je taj nežni razgovor tekao tako na ulici, upitao je doktor Stanoje Lazić svoju mladu ženu: — E sad su se obređali već sve.Kaži mi pravo koja ti se najbolje dopada? — Ne moj da se srdiš al’ ne dopada mi se ni jedna — reče Ljubica pogledav doktoru dobroćudno u oči.Ne ću mnogo dosaditi ni jednoj, osim kašto ako odem popadiji.Još ona mi je najmilija. — Popadija Anka malo mnogo govori, ali je inače dobra duša.I ja nju najvolijem. — Samo kod nas je već i to prešlo — reče Ljubica. — Od sutra počinje tek pravi život a život je borba i rad — reče doktor Lazić zamišljeno. — Ne dajmo se, ne bojmo se! — reče Ljubica i stište svoga muža nežno za ruku. Ima već nekoliko godina dana kako je u V. društveni i javni život učmao.Bujni polet što ga je to mesto uzelo godine 1861-ve bio je nalik vatri kojom bukne slama.Žar se bio razgoreo al’ je brzo preplanuo.U prvoj vatri počelo se živo raditi na sto strana.Svaki se isticao sa predlozima, svaki se to zauzimao, da njegovo bude preče i bolje.Puno srce — puna usta.No sve je to bilo pa i progalo.Stotinu lepih umišljaja ostalo je samo u začetku.Niko danas i ne pomišlja više na njih.Danas gleda svaki samo sebe.Nikome nije do ničega.Kad se seti šta je sve onda mislio i govorio u prošlosti, dolazi mu da je bio kao u nekoj grozničavoj vatruštini.Sad se svaki otreznio, opametio.Svaki je sit svega.Nek sad malo i drugi ispravljaju svojim ramenom svet.Dosta se to teralo vetar kapom.Sve se to sad dalo u neko mudrovanje.Vreme se promenilo a u njemu su se izmenuli i ljudi. Ono nije da u V. nije bilo ljudi koji ne bi uviđali, da ovo što sad biva nije dobro.Sav je život ustajao se kao kakva zelena baruština.Mnogi vide, da ovako ne može dugo ostati, ali niko nema petlje da prvi pomoli zuba.Jedan zazire od drugoga.Neko se boji, da će ostati sam ako počne ma što, drugi se plaši, da će mu se smejati a najveći deo ne mari da misli ni o čemu. Kad je doktor Stanoje Lazić došao u V. već je ova čuma napopala tamošnji život. Doktor je pre svega nastao da prouči iz temelja zemljište na kome će mu valjati da živi i da radi. Pribirao je pre svega sve pojave kojima se iskazivaše to neprirodno, to bolesno stanje u V. Toga radi valjalo je da prouči život pojedinaca, život u porodici, život u opštini i crkvenoj i mestnoj. To je bila žalosna studija.Doktor Stanoje Lazić sa svojim osetljivim srcem, punim žarkoga rodoljublja, sa svojom jakom dušom punom dobre volje, da se sa svakim zlom uhvati u koštac — odao se toj studiji voljno i neumorno.Motrio je oštrim okom, merio je hladnim razborom. Što je dublje zagledao oko sebe, sve se većma i većma užasavao od pojava toga bolesnoga stanja.U životu pojedinaca ovladala je niska sebičnost.Prirodno je da je košulja bliže od haljine, svaki je čovek tek sebi najpreči, ali bolestan je pojav kad niko van sebe ne mari više ni za koga.Iz te niske sebičnosti izbrizgao je često čitav niz strasti i poroka.Sebičan čovek ima pred sobom samo sebe, sve mu je drugo samo sredstvo da postigne svoju cel.Da ugove svojoj ćudi, pohlepi žudnji, strasti ne bira putove; svaki je dobar koji ga vodi onamo kud je potegao. Takih je ljudi bilo dosta u V. i to veći deo među onima koji su bili bistriji pameću, jači imanjem, vidniji položajem.Ta vrsta ljudi nije hajala za obraz i poštenje — samo se čuvala da joj niko ne zamrsi konce.Često bi se očešala o zločin ali se čuvala da se grubo ne ogreši o zakon, da ne padne šaka sudu.Bez ikakvog stida, na belom danu terali su ti ljudi svoj sraman zanat, radili su o glavi drugome. Doktor Stanoje je uočio tu pojavu i mogao je jasno da izuzme kako je ona trovala sve slojeve društva u V. odozgo te sve niže i niže. Zanimalo ga je ne jednom da posmatra, kako se jedan isti zločin prerušavao u razne oblike i kako su ga ljudi razno shvatali.Advokat N. naučio je bio trgovca M. kako će vešto da „falira“ a da mu ostane gotovo sve što je potegao koje odkuda na veru.Kad su izradili posao na čisto podelili su pljačku — i nikoga nije zabolela ni glava.Svet je pljeskao uspehu — advokat N. je važio za prepredenu glavu a trgovac M. za izvrsnoga špekulanta, ta tome samo nek još jedanput pođe taj posao za rukom pa će biti „prvi čovek“ u V. U taj isti mah udružio se proterani varoški pisar Jefta sa svojim propalim susedom ratarom te su se, i sad a ne zna kako, dočepali isprava nekoga drugoga ratara koji je imao sesiju zemlje pa su tuđu zemlju prodali nekome Švabi iz obližnjih mesta kao svoju rođenu i primili neku stotinu kapare.Prevara je bila očevidna — Jefta i sused mu dopadoše robije u onaj isti mah kada je svet divio se i klanjao se veštini advokata N. i majstoriji trgovca M. Ni no jada da su u V. bili samo pojedinci okuženi.Ima više od desetak godina kako se počeo da razriva život u porodicama. Doktoru Stanoju Laziću je bilo jasno da se i srpska porodica u V. počela zaražavati odozgo.U mestu je bio veliki broj ljudi koji su se oženili u starijim godinama.Po boljim srpskim kućama retko je bilo gde dece, i gde je bilo tu je spala knjiga na dva slova.Mnoga deca su velika briga.I bolje, boga vam, što nije bilo dece.Ovako se mnogo komotnije živi — a svaka je kuća htela lepo da živi.Tu su sjajni nameštaji, tu gozbe, tu raskoš u odelu i nakitu, tu lepi konji i karuce, puna kuća mlađi, tu posle svake godine „ilidže“ i „lustrajzi.“ Niko se tu ne pruža prema guberu — svaka kuća hoće da je bolja od druge.Mlade žene teraju „svaku modu“ — jedna se s drugom nadmeće, muževi uzdišu ali ćute.Gde ne zaleže rad, tu ispomaže „veksla“, kockanje pa i lutrija.Nema ti tu više onoga staroga zadovoljstva i sretnoga života, gde je bilo snage i ljubavi u kući, sa kumovima, prijateljima i susedima.Nema ni tri kuće koje bi živele u ljubavi.Sve je to u zavadi, sve to vojuje jedno protiv drugoga.Prvo su otpočele žene mali rat nadmetanjem, ogovaranjem, opadanjem, spletkama.Žene su pozavađale i ljude — pa sad retko da kogod s kime druguje i ortakuje.Svako to živi o sebi, mire se kašto, da se posle prvom prilikom to ljuće pozavađuju. Zlo se brže širi i hvata dublje korena nego dobro.Iz gospodskih i trgovačkih kuća izlio se raskoš u majstorske i ratarske kuće.Moda je silan i nesit gospodar.Čoja i svila popile su mozak celome svetu.Nikome to nije danas stalo do toga, da bude ono što jeste, svako želi da je ono što se čini da je.Zanat ne može da smogne više ono što treba kući — zanatlije idu listom u birtaše.Ratarska kuća ne može da digne glave, jer žena, mlada, devojka potkradaju kuću nemilice, samo da zajaze strast svoju u ruhu i nakitu.Ko o boli u kući nema često zalogaja da se potkrepi, a ovamo šušti svila oko banka.Ratar vidi svoje zlo, očajava, prigrlio rakiju i vino a motika i plug mu rđaju.Sve to srlja sunovrat u svoju propast.Dug se popeo na svaku kuću a pritisnuo zemlju jače nego najteža stena. Kad se doktor Stanoje Lazić sećao kako je nekad srpska ratarska kuća bila jaka svojom zadružnom slogom, svojim vrednim radom i mudrim tecivom pa svrnuo svoj pogled na veliki broj ratara V. kako su oslabili kuće svoje deobama, zatrli sebe pomodnim mladama, u kojih jedva ako je jedno, dvoje i to jadne i kržljave dece, oronuli i posrnuli sa nerazumnih i mlakih kućnih starešina i kako su među njima retki, u kojih će dedovina preći na unučad — onda mu se stužilo.Bilo mu je tako teško, da je po gotovu očajavao gledajući kako je stablo naroda podriveno u jezgri i u korenu svome. Gde ne napreduju pojedini, gde opadaju i padaju čitave porodice zar tu može da napreduje ono što pripada svima, što je zajednička tekovina čitavih pokolenja?U v-oj crkvi i školi bio je pravi dar mar.U prvi mah kad je opština stala na svoje noge da upravlja sama sobom išlo je i bože pomozi.Ne prođe ni tri godine, ali seme razdora buknu u vis kao da mu je sam đavo nađubrio zemljište.Tri popa u mestu a sva tri jedan s drugim u zavadi, da ne vide jedan drugoga.Učitelji se odularili pa im je škola deveta briga.Ljudi se pozavađali oko toga ko će biti predsednik, odbornik i tutor — bolji i mirniji napustili opštinu bukačima i bezočnicima.U opštini se načinile i stranke, pa jedna drugoj radi o glavi; tužakaju se, procesaju — pa dok se oni svađaju oko toga koliko ima u popovoj bradi dlaka, dotle sebični tutori prigrabili u svoje ruke sve crkveno i opštinsko imanje, pa što je belo ono je tutorovo a što je crkveno to je crkveno.Ako ovako ustraje još koju godinu dođe crkva i škola na doboš. Nije mnogo bolje bilo ni u varoškoj opštini.Jabanlija i prišelaca tuđe vere i jezika naselilo se već toliko, da su divlji pogotovu isterali pitome.Pre pedeset godina nije bilo u mestu samo desetak Švaba a sada ima koje njih, koje Mađara, koje Čivuta trećina.Imanje je još do sad u srpskim rukama ali ako ovako pođe i dalje, ne će više dugo tako ostati.Na velikoj pijaci nije bilo do juče ni jedne tuđe kuće, sve same srpske — danas su Srbi spali samo na onaj kraj oko srpke crkve.Čivuti otvarajući bolte jednu za drugom — jedan padne troica ga prihvate.Načelnik je u V. Srbin ali u varoškoj opštini već služe tri Nemca, dva Čivutina i jedan Mađar kao činovnici.Dobro su se već potkožili — danas sutra, pa će se toliko osiliti, da će oni biti gospodari a Srbi sluge.U varoškom odboru su već toliko oteli maha, da su dva tri Srbina privukli na svoju stranu pa mogu kad god hoće da ukoče točak svakome radu. Eto to su pojave koje su izišle pred doktora Stanoja Lazića kad se on doselio u V. Budno oko njegovo nije smelo da zažmuri pred njima, u rodoljubivoj duši ljuto ga je peklo i tištalo što je to tako. Ovome velikome zlu valjalo je tražiti leka za vremena, dok se još nije razjelo po celome telu v-skoga Srpstva. Niko valjda nije većma pozvan za taj posao no što je bio doktor Stanoje Lazić.On je bio nov čovek.Sav V. jednodušno zauzeo se za njega da bude izabran za varoškoga fizikusa.Istina da se mladi doktor još nije ljucki ni zagrejao na svome mestu a već su ga hteli i jedni i drugi da uvuku u svoj vrtlog. No on je zauzeo samostalan položaj, stao je na vidno mesto sa koga je mogao oštro da motri na sve strane.Lekarski poziv njegov doveo ga je u dodir sa celim svetom u V. On je najdublje zagledao u dušu pojedincu, on se razabrao u svima kućevnim i porodičnim stvarima a pratio je budnim okom sve što se zbiva u društvu, u opštini.U svakoj prilici, u svakome pitanju dizao je on svoj glas ali uvek i jedino kao lekar — svaki ga je saslušao niko mu nije mogao ni smeo da zameri. No zlo je to uhvatilo tako dubokoga korena da se nije moglo lečiti samo blagom opomenom i lepom reči. Doktor Stanoje Lazić svikao je u svome lekarskome radu da po pojavama samo uoči bolest, da nastane da joj podseče uzroke pa da izazove posle narav da ona sama radi svoj posao. Što je u v—om Srpstvu sav život ne samo učmao, no što se razjeo te truje ne samo pojedine nego i čitave kuće, pa nagriza i celinu — tome je doktor Stanoje Lavić nalazio glavnoga korena u tome, što je jezgra naroda — ratari i zanatlije, trgovci — slepa kod očiju, što nema u njojzi razumnoga pogleda na život i rad, pa namesto da uloži svoju radnu snagu u ono što diže i unapređuje kuću i život u njojzi, a ona se slepo povodi po živinskome nagonu te se razjeda slabošću, strašću i porokom.Na mesto pravoga obrazovanja koje čeliči karakter u borbi života i kiti ga vrlinom; na mesto korisnoga znanja koje prilagođava rad prema vremenu i pravoj potrebi, zarazilo je tuđe nadri-obrazovanje dušu i srce, pomračilo je umlje i mišlenje.Taj otrov došao je nama vodom i suvim, parom i žicom sa zapada — napao nas je neuke i nevešte, zarazio je i zatomio je prvo bolje, razumnije i imućnije, pa se polako od gospodske kuće spustio do najmanje kolibe. Doktor Stanoje Lazić sudio je, da je svemu zlu u V. krivo to, što u tamošnjem Srpstvu nema istinskoga obrazovanja prema osobinama našega narodnoga duha, nego ga je zarazila tuđinska nadri-civilizacija.U tome je zametak otrovu koji je počeo nagrizati v—im Srbima i dušu i telo, podrivati kuću i imanje njihovo.Iz te žile brizga i struji bolesna krv te raznosi otrov po celome telu.Što je zaraženo i otrulo to se mora nemilice saseći, mora se ako treba i opeći, žilu će trebati čvrsto podvezati — pa kad zdrava hrana iznova prostruji celo telo, ono će ma i polako doći sebi — ozdraviće, razviće se novom snagom. Doktor Stanoje Lazić rešio se odavna da se pusti sa tom morijom u borbu do krajnosti.Ali borbi se ne da dogledati izlaska, ona može da iznuri i istroši najsrčanijega borca osobito kad je samohran.Dr. Stanoje Lazić žudeo je pre svega da očeliči svoju grud ljutim pancirom, da otvori sebi izvor na kome će se napajati iz dana u dan sve to novom snagom — taj pancir bilo bi mu toplo domaće ognjište, taj živi izvor tražio je on i želeo je da ga nađe u sretnom kućevnom životu. No šta je soko a bez svojih krila. — Šta li vođa bez vojske? Doktor Stanoje Lazić je dobro proučio ljude i žene sa kojima će imati u borbi toj posla, računao je i odabrao je one na koje će se moći pouzdati.Malo ih je — tek ako se uzmože osloniti na dvojicu trojicu — ostali su slabi kao trska koja se povija po vetru. Desetak dana je doktor Stanoje Lazić pribirao sve neke krupne misli po svojoj glavi.U tim mislima je ustajao i legao. Ljubica je primetila na njemu da je od nekoliko dana postao čisto sumoran.Sedne u veliku sobu na pletenu amerikansku naslonjaču, zapali cigaru pa oturuje velike koturove dima u vis.Zagledi se u te koturove, prati ih kako se nose i povijaju po sobi pa onda ustane naglo pa ih razduva. Ljubica bi u takim prilikama sela tiho za svoj sto pa bi šila ili bi vezla.Čas no bi nemirno i brižno pogledala u zamišljenog doktora.Došao joj je suviše ozbiljan.Nestrpljiva je, rado bi da dozna šta ga to toliko muči — kad tako često ustaje, prevrće dugo po svojim knjigama i beleži čas po nešto, da ne bi zar što zaboravio.Još danas će gledati i ćutati — sutra već ne će više moći; moraće ga zapitati šta mu je? Kad bi sutra dan pred veče, a ono doktor Stanoje Lazić dođe ranije kući no što mu je bio običaj. — Imaš li, ženo, kakva posla po kući, hoću nešto da ti pričam šta sam smislio, pa da mi ti prva kažeš hoće li biti dobro, je sam li smislio kao što valja? Ljubica umalo što nije uzviknula od radosti na tu njegovu reč — čisto je podskočila od svoga stola.Spustila je obe ruke, u kojima je držala svoj vez, na krilo, pogledala je milo svojim velikim smeđim očima u doktora. Doktor Stanoje je počeo da joj opisuje kakav je V. i ljudi u njemu.Govorio je isprva tiho, poteško, čisto je zastajao ali se naskoro tako zagrejao, da mu je govor bio pun smeloga poleta, svaka misao sve to lepša i jedrija a iz njih je izbijao tako topao, jedar, srpski osećaj — da su Ljubicu podilazili čisto mravi od milina. — Nije skidala očiju sa njegovih usta. Kad je malo odahnuo, počeo je mirnije i tišije da izlaže Ljubici sve što je naumio da radi. — Ja sam do danas stajao sam samohran u svetu.Danas si ti uza me.Ja ću da zahvatim u gnjezdo zoljeva i stršljenova.Od govora nikoga glava ne boli.Ja ću da pristupim delu — mučnome, teškome, možda i očajnome radu u kome mogu i da klonem, da padnem.Pitam te, ljubo moja, hoće li tvoje srce vojevati uza me verno, istrajno kad ja klonem da me ti podigneš, kad se umorim da me ti zanoviš novom snagom, kad ustuknem da me ti osokoliš — da istrajemo do poslednje kapi krvi?! Ljubica je ustala i pružila doktoru Stanoju Laziću obe ruke u jedan mah.Doktor se naže pa stište vreo poljubac na vedro čelo svoje mlade žene.Ovaj nemi odgovor bio je njemu jasniji od najživljih reči. Bolovanje i smrt mladoga pravnika Rajka Božića dovela je staru mater mu, gospođu Sosu Božićevu sa ćerima Milkom i Zorkom, gotovo do prosjačkoga štapa.Stari Božić bio je pre bune ugledan i bogat trgovac u S. Imao je tada veliku građaru, držao je u mestu vinsku arendu a trgovao je i sa hranom.Sedeo je sa svojima u onoj velikoj, lepoj kući svojoj preko puta od crkve.Kao čovek pošten i na glasu bio je prvi crkveni tutor.Što se u S. nazidala velika nova crkva, pre trideset godina, ima se ponajviše zahvaliti gospodaru Vasi Božiću — da nije njega bilo nikad ništa.Mesto je bilo bogato pa je i crkva mu imala kao retko koja mnogo srebrnih i zlatnih utvari, bogato „odjejanije“ za desetak sveštenika.No naiđe nesretna buna godine 1848-me.Vasa Božić je kao čovek pametan video, da će i mesto S. naskoro da zapliva u ratni vrtlog; za to je i sklonio ženu, sina Rajka i ćer Milku u Srbobran — Zorka se onda još nije bila ni rodila — jer je držao, da će oni biti tamo najsigurniji.Dok uredi svoje i crkvene poslove, doći će i on za njima pa šta im Bog da, samo kada su svi zajedno.No usud je drukčije hteo. Kako se zakomešalo i po S., počeše da nadolaze poveće čete.Svaki dan prolazi vojska kroz mesto.Jedna ide da napada na Srbobran, druga se sprema da ga brani.Video je gospodar Vasa Božić, da ne će dugo ostati na miru.Pre svega naumio je bio da osigura crkveno imanje, jer bi ga peklo da propadne preko noć što je stečeno od kako je postao S. Kad je smestio svoje u rodbini u Srbobranu, lati jednoga večera sve što je bilo u crkvi vredno; natovari na jedna kola sa arnjevi i osvane sutra dan na Dunavu pa će otuda na Savu, da preturi sve preko u Srbiju pa da preda na ostavu.Kako se mučio da se provuče kroz neprijateljske čete, to samo on zna.Pao mu je sinji teret sa grudi, kad je sve crkveno imanje smestio na pouzdano mesto.Požuri kući da spase i svoje ako se još uzmože za vremena.U putu ga sukobi pusti glas, da je S. sav u plamenu.Taj glas je pokosio jadnoga Vasu Božića po srcu.Nije nego kao da mu se u taj mah nešto prekinulo u životu.Nije ni šala, u njegovoj kući mu je ostalo sve što je imao.Tolika hrana, toliko piće, tolika građa.Ako je istina da su Madžari zapalili S. — onda je ostao na čisto go kao prst.Sve što je stekao za poslednjih dvadeset godina teškim radom i velikom štednjom sve mu je to sada propalo.Šta će jadnik posle?No živi Boga hvale.Umirila ga je misao, da su mu žena i deca na sigurnome mestu — nek ostanu samo svi živi i zdravi na od živih se ljudi nije ništa otelo.Pomišljao je da imade desetak hiljada forinata u mađistratskoj kasi a ponešto je razdao i po ljudima — pa baš ako i propadne sve što mu je po kući, to će mu ostati kao dobar kvasac za nonu tekovinu. No jadnoga Vasu Božića postigla je veća nesreća no što je mogao i da pomisli.Kad je došao na Jarak, čuo je da je sav S. izgoreo u pepeo, da su robovi, što su bili u dištriktskoj tamnici, izbili iz nje i porobili mađistratsku kasu, da je i Srbobran pao: eve što je ostalo u njemu živo, da je zarobljeno te odvedeno koje u Suboticu, koje u Segedin. Jadni Vasa Božić nije znao je li živ ili mrtav na taj nesretni glas.Ostao je gde se zatekao.Kad mu je plamen spalio sve što je imao, kad su mu mili i dragi njegovi potpali pod neprijateljsku sablju — zažmurio je, latio je dugu pušku — šat i on nađe gde sebi smrti.No usud je i tu drukčije usudio jadnome Vasi Božiću. Naskoro za tim utišala se buna prestala je vojna.Begunci su se vraćali iz bežanije na svoja popaljena ognjišta.Vasa Božić tražio je smrt sa oružjem u ruci, ali smrt je begala od njega.Kad se smirilo vratio se u S. Da grdne li promene!Nekada je S. bilo veliko mesto u Bačkoj — a sada je sve spaljeno i leži u razvalinama.Po svem mestu nađikala korovina u vrh spaljenih i oborenih kuća. Božić je još sa dva svoja meštana došao u S. Morali su se kao divlji zverovi probijati kroz korovinu sa oružjem u ruci.Kraj crkve su zatekli još desetinu drugova — inače je sve bilo pusto.Pre svega zapališe korov sa sve četiri strane, da vide šta je ostalo i s koga će kraja da počnu.Srce im je pucalo u grudima, kada su videli da ni jedna kuća nije ostala čitava.Sve je izgorelo, sve se srušilo.Sa svih strana strše sve same razvaline i ruševine.S golim šakama nije se dalo ništa uraditi. Sastanu se i dogovore se, da se raziđu po rodbini koja je ostala na miru, da traže pomoći samo da prvo podignu kuće.Dok su oni to tako smislili, počeo se i ostali svet već vraćati na zgarišta.Te kuknjave, te vriske i leleka — nije nego da pukne čoveku srce u grudima.Svako to nabraja, ko mu je poginuo i šta mu je sve propalo, ko mu je dopao ropstva i možda svisnuo u tuđini. No malo po malo počeše ljudi razabirati ko je gde zapao.Od begunaca, što su se vraćali iz dalekih krajeva, načuo je i Božić, da mu je žena sa decom nekim čudom božijim, kada je pao Srbobran, ostala u životu — pa se pribila u brata svoga a šuraka Božićeva čak u Aradu.Na boga je neki dužnik božićev smislio bio, da mu ono dana, pre no što će S. da izgori, vrati svoj dug — pa kad ga nije našao doma, a on video da će biti zlo pa brže bolje zakopao i svoje i božićeve novce pod sek od svoga bunara.Sek je izgoreo ali je pepeo pretrpao još bolje zakopano blago.To je Božiću palo sada, kao da je s neba.Javi se pre svega ženi i deci, da je u životu, pa onda se lati da podigne ma i najmanje kućice, da ima u što će ih dovesti. Ala je to bila žalost pogledati!Pre bune je božićeva kuća bila jedna od najvećih u mestu.Velika stara kuća na pokoj, sa magazinima, stajama.Slavna i čuvena je to kuća bila.Njojzi se nije kapija zatvarala ni danju ni noću za punih deset godina dana — dobar znanac i prijatelj svraćao je u nju otkud god je naišao, jer gostoljubivije kuće nije bilo u svem S. Danas je Vasa Božić podigao jedva tri sobice i dućanac.Morao je ostaviti stotinak dva forinata, da počne kakav takav posao kad mu je sve otišlo u mlevo. No badava se jadni Vasa Božić otimao od nesreće što ga je snašla.Nije to ni šala biti do skoro jedan od prvih ljudi u mestu a sada spasti na to, da prodaje trud i kremenje, iglu i tiriplik.Uzalud je gospođa Sosa hrabrila i uzdizala svoga čoveka.Vasa Božić je klonuo duhom, a nije mogao nikako da se pribere.Nije on naučio, da sitni i kuburi — razmahnuo bi se on opet svom snagom, ali krila su mu podlomljena.Uzalud su ga meštani izabrali i za kneza, samo da mu koliko toliko pomognu.No Vasa Božić nije naučio uzimati, nego je celoga veka davao i činio; drugi bi na njegovom mestu u ono doba povratio sve što je imao pa izgubio — a on je ostao pošten knez u pogoreloj opštini.Sirotovao je, drmio je, očajavao je, dok jednoga dana, a on svisnu na prečac od svoga čuda.Nešto mora da se prekinulo u njemu, jer nije bolovao ni dana.Sedeo je po večeri sa društvom i divanili su o dobrim vremenima pre bune.Društvo se rano razišlo.Božiću u mah pozli.Leže na divan, a otud opet na postelju.Dok je gospođa Sosa otrčala po lekara u drugi sokak i došla s njime — a Vasa Božić je dotle već ispustio dušu.Ostade jadna gospođa Sosa sa troje siročadi, jer dotle se našla i Zorka — a o tankome imuću, jer osim kućice i ono malo hudoga dućanca, nije imala nigde ništa pod bogom.Da su joj sva deca muška, ajde još i koje kako, al’ ovako beše jadnici teško.Rajko je bio dobro i darovito dete, za njega će lako, al’ ovo dvoje ženskih iskapaće im oči radeći za tuđe ljude. Sirota gospođa Sosa smislila je, da Rajka dade u Karlovce u školu, dete uči dobro pa valjda će se ko smilovati i pomoći mu, da svrši nauke.Kad on jednom stane na noge, biće u starosti njojzi hrana, a sestrama naslon i obrana. No odmah prve godine uvidela je gospođa Sosa, da se o takvoj maloj snazi ne da živeti na dve strane — ona sa ćerima u S., a Rajko na školama.Smisli i proda ono malo kuće i hudoga dućanca te se preseli sinu.Dok on uči, ćeri će malo po malo dorasteti, radeći i one, pa će ponešto zaslužiti, a držaće đake pa će šat tako lakše živeti. Sirotu udovicu Bog je dvaput prokleo — jednom što je ostala samohrana bez svoga druga i hranitelja, a drugom, što je vrgnuo u sirotovanje, te joj je tako dvojinom teže i jadnije. No gospođa Sosa je bila žena jaka duhom i nema toga, što ona ne bi podnela radi svoje dece.Ceo život njezin, dok je Rajko učio gimnaziju bio je muka i patnja.Mislila je jadna žena, da će joj odlanuti, kad je Rajko dobio stipendiju i otišao u Peštu, da uči prava. No sad je nastala još veća muka.Rajko je bio materina maza — ona ga je pazila kao dva oka u glavi, a on je osetio kako je meka materina ruka, pa se nije uvek povijao, kako je ona htela i želela.Otuda je i na velikim školama bio raskalašniji nego njegovi drugovi. Jadna mati padala je sa ćerima od jutra do mraka od teškoga posla na nos — samo da sastavi što im treba za život i da zglave Rajku, što mu je valjalo dometnuti uz stipendiju. Za sve to bila je hvala — onaj pobusani i okićeni grob u s—om groblju, u kome je trunulo mlado telo darovitog Rajka Božića. Smrt je strašna kad zakuca na vratima i bogataša ali ona je užasna kad prekorači praga sirotinjskoj kući pa ne kosi po redu, nego ruši krvnički baš stub, na kome stoji kuća. Sto života svojih dala bi gospođa Sosa za jedan život svoga Rajka — ali i Bog bira. Gospođa Sosa je klonula i čisto se sva srušila od ovoga teškoga udara.Dvadeset godina dana snovala je ona lepe snove, da će doživeti, da vidi svoga sina kao valjana čoveka, da će svoju starost provesti lepo i mirno, da će se bratac sastarati sestrama — a sad sve je to bio pust i težak san! Kad, naiđu najteži udari u životu na meko žensko srce, ono klone snagom, ali se uzdiže i pogleda nekim nerazgovetnim pogledom u nebo; krepi se, diže se verom u Boga.Gospođa Sosa digla je pod udarom svoje teške nesreće oči svoje gore, ali Bog, koga je ona pogledala kroz suze svoje nije joj bio više bož’ oprosti greha — Bog ljubavi i pravde, štit i branič jadnih i nevoljnih.Taj Bog uzeo joj jedinu uzdanicu, snagu i potporu njezinu — sina jedinca.Kod tolikoga sveta, zašto baš njeno srce da rani i to tako duboko, da toj rani nema više leka?Kad na svetu nema pravde zašto da je nema u Boga? Pod otim užasnim mislima pištalo je materinsko srce gospođa-sosino, a um se čisto mračio, te je počela, da ropta i na Boga. Milka i Zorka čisto su se skamenile od jada što im nema više brata od zakletve.No one su obe još mlade, silom se ne može u grob, a tome jadu je rad — silan i naprezan rad, najbolji melem. U tim crnim danima dojaviće im stara tetka — očeva sestra — iz V., da je samorana tako gronula od starosti, da bi joj čisto lakše bilo, kad bi se gospođa Sosa doselila s decom njojzi, pa će rado deliti s njima ono malo zlehude penzije, što je vuče iz varoške kase, kao udovica za nekadanjim varoškim sirotinjskim ocem. Gospođa Sosa i ćerima bilo je teško da se rastave sa grobom Rajkovim — i same nisu znale, čemu se nadaju, gledajući sahranjen svaki nad. Kad je ostarela tetka sve to tužnije zapomagala, kad je i lekar u S. kazao, da će im svima bolje prijati planinski vazduh u V., a ako ostanu još duže u S., da će klonuti i popadati od teške tuge i žalosti — onda se jednoga jesenjega dana preselila gospođa Sosa sa kćerima u V. Je li to bilo smišljeno ili je bilo slučajno, da se u isto doba najmio i Milan grk-stevanov iz Č. u advokata Gavre, u V. za praktikanta i pisara? Milan je nakon smrti rajkove pohitao na grob svoga druga, i našao se majci mu i sejama, koliko je znao i umeo, na pomoći.Dok je učio poslednju godinu prava, dolazio je češće u S., da pohodi svoje drugove. Tada bi svaki dan pohodio gospođu Sosu i ostajao bi dugo u njih razgovarajući sa ćerima joj, čim bi one mano dahnule od vrednoga posla. Ko je oštrije pripazio, mogao je videti, kako neobično seva oko u mladoga pravnika Milana, čim pogleda u Milku Božićevu. Ima već desetak dana, kako se u kući doktora Stanoja Lazića pred veče sastaju po nekoliko ljudi na dogovor.Tu je advokat Steva Popić, tu mladi trgovac Rada Đurić, tu je čestiti majstor Marko Katić, tu je najvredniji ratar Cvetko Momčilov.Doktor Stanoje ih je pozvao na dogovor i saopštio im je, šta je smislio. Prva dva tri večera razgovarali su pri čaši vina, s koga bi kraja valjalo početi, da se Srpstvo u V. ne samo očuva od propasti, nego da se prokrči puta da pođe unapred. Doktor Stanoje je hteo, da ide sve dogovorno, jer je dogovorna radnja od starina najbolja.Pre svega im je opisao Srbe u V. kako ih je on poznao — pa onda je molio njih, kao svoje prijatelje, da kažu onako svojski i iskreno, činili se i njima, da je sve to tako, jer više očiju više i vide, više glava bolje smisle. — Vidimo mi naše zlo odavno — uzdahnuo je prvo majstor Marko. — Mi majstori ludi stojimo onako na sredi među svetom, nas treba i paor i gospodin.Taki nam je posao.Nisam ja slep kod očiju, gospodine doktore; vidim ja jasno na danu, gde i u čemu ramlju naši bolji ljudi, a šta tišti i male gazde.Ali koja mi je vajda, što ja to vidim, kad ne mogu da pomognem.Kažem li što ljudima, odmah zlim na mene i jedni i drugi, gospoda me koru, što ja ne gledam svoga zanata, a paori me gledaju po preko, što se ja mešam u njihove posle.I tako sam uvek izgoreo na dve vatre.Nego tako može biti, ako prionemo svi, koje to tišti, za što da smo mi Srbi poslednji na svetu kad od naše pameti, od naše ruke nije se ništa otelo.Sve je to tako, kao što kazujete — a vama je doktore dao Bog, da smete, da umete, da možete reći svakome u brk, pa da vidite trgnuće se mnogi od koga nije đavo već uzeo ušur. Ostalo je društvo povlađivalo majstor Marku. — Ja sam dugo i dugo, godinama sam mislio o toj stvari — uze reč doktor Stanoje Lazić, — šta bi i kako bi valjalo početi pa da pođemo i mi na bolje.Evo ću vam kazati iskreno i otvoreno šta mislim pa sudite posle hoće li biti tako dobro, ili ćete vi znati štogod još bolje.Ja bih počeo rad naš iz tiha — ali ne s kraja, nego odmah sa srede.Želeo bih pre svega da se svi pobolji ljudi uhvatimo u jedno kolo, — gde bi se češće sastajali, viđali, dogovarali i zatim po dogovoru i radili. Dajte, da stvorimo ovde u mestu jednu bratsku i srpsku zajednicu, jedno veliko srpsko kolo, pa da u nemu i njime poradimo za materijalan i duhovni napredak našega naroda, — ali da poradimo svojski, ne ustma i rečima, no delom, trajnim i istrajnim ma i dugim i mučnim radom za napredak sviju nas. — To bi bilo dobro, samo ja ne znam, kako vi to razumete — upitaće gazda Cvetko Momčilov. Evo da ti kažem brat-Cvetko — kako bi se to radilo — reče doktor Stanoje živo.To kolo, reci da će nas u njemu biti stotinak ljudi Srba odavde, to će ti biti matica za sav naš rad.Tu ćemo se dogovoriti šta treba rušiti i šta zidati, pa će odatle svaki na svoj posao, kao roj što izleće iz košnice.Eto će se na priliku kazati da vas i nas treba iščupati iz šaka krštenih i nekrštenih Čivuta, da nam u nuždi ne deru devet koža sa leđa.Mi ćemo se tu dogovoriti pa ćemo u našem mestu podići zadrugu za štednju i bratsku pomoć.Tebi Cvetko treba dvesta forinata, da kupiš marve ili da uzmeš što zemlje pod arendu, nemaš ih, ne ćeš ti u svoj svojoj nuždi ići Leblu, ni Klajnu, no ćeš sa dva dobra jemca otići u zadrugu, pa ćeš dobiti kao pošten čovek i dobar platac što ti treba, a pod mali interes od onoga novca, što smo ga svi prištedili i uneli u tu zadrugu, da se njime ljudi pomažu. — Bog iz vas progovorio, gospodine doktore, reče Cvetko Momčilov radosno. — Eto će se na priliku — produži doktor Lazić dalje — reći, da valja i siromašnu decu uvesti u školu, koja sada sede kod kuće, što nemaju za što da kupe ni odela, ni knjiga.Iz našega kola odvojiće se jedan roj, koji će osnovati zadrugu što će pomagati toj nevolji.Ili će se na priliku naći dogovorno, da mi svi đuture živimo onako, kako se treba, i mi gospoda, i trgovci i majstori i vi paori ljudi — eto ćemo onda u tom kolu povesti o tome reč pa ćemo naći, kako je bolje i mudrije — iz kola će se razići čitav roj, koji će govoriti i učiti svet na bolje, pa će se tako polako zatirati među nama po neki lud običaj, mnoga slabost, te ćemo i mi udarati boljim putem.Čemu god valja pomoći, što god valja uraditi, sve će to ponići, sve će se to iščauriti iz toga našega velikoga kola.Kao što srce u čoveku hrani krvlju sve telo — tako će i to kolo biti utuk svemu zlu našem i izvor novom i boljem životu. — Evala, gospodine doktore — reče majstor Marko — daj bože, da bude sve tako, ne bi li i nama jednom svanulo. — Koliko ja poznajem naše ljude biće velike graje — prihvati advokat Steva Popić — jer to kolo će mnogome i mnogoj pomrsiti račune.Ali krajnje je vreme, da se počne raditi; ja sam advokat, pa vidim, kud to vodi, ako ostane i dalje tako. — Samo sve što se radi, valja raditi smišljeno i s računom — dodaće mladi trgovac Rada — pa onda ne treba klonuti duhom, ako naiđemo na teškoće.Vi ste doktore najzgodniji za taj posao.Kud vi nagnete prodrećete, jer vam ne može niko ničim ni blizo. — Ja bez vaše pomoći ne mogu ni maći — reče doktor Stanoje zamišljeno — al kad počnemo, ja vam kažem da ću ja poslednji sustati. Svi se saglasiše da se osnuje prvo i prvo društvo „Srpsko kolo“ a odatle će posle pokretati sve što god se nađe da valja raditi. Već su gotova i pravila za društvo — samo da se sastane zbor. Za osam dana sastao se veliki zbor v—ih Srba i osnovao je društvo: „Srpsko kolo“ — a iz društva toga ponikla je posle mesec dana „Zadruga za štednju i uzajamno pomaganje.“ Uzalud se nalazilo proroka koji su proricali da doktor Stanoje Lazić osniva to društvo samo da mu on bude na čelu.Stanoje Lazić ušao je u pravu društva kao običan član i prvi je uložio ulog od pet hiljada forinata — za njim su potegli svi novčani i imućni ljudi.Mladi upravitelj trgovac Rada Đurić stekao je novome zavodu na sve strane najlepše poverenje. Osnivanju zadruge najvećma se opirao fiškal Gavra M. Gde god je samo mogao odgovarao je ljude da se ne upisuju u članove majstore je plašio da će trgovci povaditi i poarčiti sav novac, paore je plašio da će ih gospoda zadužiti do grla, a trgovcima je govorio, da je to protiv njihove koristi kad paor čovek može lako da nađe jeftinih novaca uzajam. A zašto je to tako radio Gavra fiškal?Zar njemu nije išlo u račun da Srpstvo u V. bude snažno i napredno? Gospodin fiškal Gavra M. znao je samo za jednu korist i to prvo za svoju a drugo za korist svojih klijenata — ili bolje reći svojih klijenatkinja. Ima desetak godina dana kako je fiškal Gavra obesio gotovo sve parnice o klin te se bavi jedino time što izdaje ljudima novce pod kamatu.Njegove su najglavnije mušterije gospođa Sanda poštarka, popadija Anka, gospođa Juca i mlada udovica Katica.Te četiri gospođe su prvi kajšari u V. Sve što su donele svojim muževima, sve što im se koje odkuda prevalilo, učinile su u novac pa im to fiškal Gavra izdaje sve u manjim svotama na veliku kamatu a na kratak rok.Trideset i šest po sto to je običan interes — a ima ko im plaća i četrdeset i pedeset na sto. Taj posao išao je tajom, niko nije znao za njega osim Gavre fiškala, pope i poštara.No muževi su ćutili, jer je taj posao donosio lepu krajcaru u kuću.Da nije toga ko bi smagao toliki trošak oko ženskoga luksuza. Ne prođe ni mesec dana, a advokat Steva zaiđe po ljudima za koje je znao da su zaduženi — pa poče jednoga po jednoga da uređuje pomoću „Zadruge“ . Fiškal Gavra se čisto okamenio kad su mu najdešperatniji dužnici doneli i glavno i interes i rekli, da hvale Boga što sada imaju novaca bud zašto, po šest sedam na sto. Žene su rikale kao ranjene lavice kad im je fiškal Gavra izjavio, da ne može u svem V. da im izda novac po starom pod veliku kamatu — jer ga prosto niko ne će više od njega.Naišlo je ludo vreme — on nameće novac silom i onome koji ga ne traži — ali svet ima sada svoju zadrugu pa ide tamo kao slep. Najstariji kamatnici ne pamte ovakoga čuda — ovo ne sluti na dobro što se svet od jedanput opametio. Javni život u V. zakomešao se kao kad kogod uzmuti ustajanu zelenu baruštinu.Doktor Stanoje Lazić bio je duša u društvu „Srpskoga kola“.Danju noću mislio je neprestano o tome kako bi valjalo preporoditi društveni život u mestu; dok nije radnju zahukao i utvrdio u jednome pravcu dotle se nije laćao drugoga. Još pre božića brojilo je kolo dvesta članova i radilo je složno, dogovorno i pogodno.Sve što se pokretalo pokretao je doktor Stanoje Lazić al’ je on to znao i umeo tako vešto da udesi, da se nigde nije više isticao no što je nužno.S polja je izgledalo sve tako kao da je svaka stvar svaka novina ponikla u duši sviju u jedan isti mah — pa je tako svaka stvar i bila izraz opšte volje.Doktor je smatrao društvo za njivu u koju je sejao zdravo seme tako vešto, da je ovo nicalo najedanput.Tom veštom taktikom podrezao je koren ličnoj sujeti i zavisti, te nije dao maha neslozi. „Srpsko kolo“ napredovalo je tako jako, da je u sred mesta najmilo najlepšu kuću i u njojzi udesilo sebi dvoranu za čitanje listova i knjiga i lepe i ugodne prostorije za zabavu i veselje. Svake subote u veče držala su se u prostorijama društva javna predavanja.Predavanja otpočeo je doktor Stanoje Lazić sa lepim poučnim govorom o pametnom načinu života pojedinaca i u kući.To nisu bila naučna razlaganja no žive i poučne slike iz svakidanjega života.Za njim su pošli drugi te su predavali — i uvek je bilo toliko slušalaca, da već više nije moglo stati u društvene dvorane.To je bilo novo i svaki se otimao da čuje što lepo i pametno. Ljudi su se počeli odvikavati od tumaranja po mehanama i kavanama i počeli su primenjivati pouke što su ih primili na tim predavanjima na svoj život.Svuda se o tome govorilo.Neki je odobravao što se tako nemilice napadalo na mahne što nas zatiru, drugima je to bilo zazorno — ali svako je gledao da izvuče iz toga govora i razgovora koristi za se.Uzbunili su se i stari i mladi a to je bilo za prvi početak dosta. Mlađemu svetu u V. valjalo je dati lepši i idealniji pravac u životu.U „Srpskome kolu“ pojavila se misao, da se osnuje pevačka družina u kojoj će muški i ženski negovati zajednički lepu veštinu pevanja i pojanja.Misao ta prešla je u delo. Svi stariji gospodari i gospođe u V. graknuli su kao iz jedna grla na tu novinu.Ko je to još vidio, da mladi ljudi, momci i devojke pa uz njih i mlade žene uče zajedno da pevaju.Svi rđavi jezici proricali su u sav glas, da će tu biti u toj družini naskoro bruke i sramote.No doktor Stanoje Lazić je ućutkao sve te razgovore, što je i svoju ženu i ćeri i mlade žene iz prvih kuća upisao u pevačku družinu i što je uvek sam bio prisutan na svakome vedžbanju. O bogojavlenju pevala je pevačka družina prvi put u crkvi na liturgiji.Sav se svet zgrnuo u crkvu i kad skladno zapojaše muški i ženski glasovi, i najzakovanijim starcima rastela je kosa na glavi od miline.Svaki je hvalio, da je bila sretna misao, koja je zasnovala tu družinu. Kad je posle nedelju dana „Srpsko kolo“ davalo prvu svoju zabavu na, kojoj je ta pevačka družina pevala najlepše srpske i slovenske pesme, priznao je sav svet u V., da se nikad nije tako lepo zabavljao kao toga večera u prostorijama toga mladoga društva. Malo po malo pa je „Srpsko kolo“, kao matica usredsredila sav javan život u V. u sebi.Njezina dva mlada roja, zadruga za štednju i pripomoć i pevačka družina, uspevala su divno.U porodičkom životu počeo se buditi bolji duh, svaki se to prenuo i otimao, da pođe u napred.Ovaj novi duh, koji se polako budio i snažio nije mogao, a da ne zahvati dve najveće zadruge u mestu srpsku crkvenu i mesnu političku opštinu. Još proleće nije ni granulo, a već su se činile pripreme, da se zanovi i jedna i druga opština.Otpre je svet malo mario, kakvi će ljudi doći na upravu — sad se počelo po mestu živo razgovarati o tome.Nesloga je kočila rad u jednoj i drugoj opštini.Ljudi počeše, da razbiraju sa čega je to?To razbiranje nije išlo mnogima u račun.Ljudi, koji su do juče bili na vlasti počeše, da uviđaju, da će im se ta vlast da izmakne iz šaka. Kad se kamen na brdu makne, niz brdo sa valja.Prvo se šuškalo, posle se počelo javno govoriti, da je srpska crkva i škola pravi batal, da se u mesnoj opštini ne radi uvek kao što valja.Stari opštinari počeli da se zgledaju i pitahu otkuda je to? Nije bila dugo tajna, da se u „Srpskome kolu“ pretresaju krupne stvari.Ljudi se počeše omišljati, ko to čevrlji oko opštinski poslova.Doktor Stanoje Lazić je znao potanko, šta sve tišti dojakošnje opštinare, njega je možda najvećma bolilo, što i jedna i druga opština pada i propada — ali je mladi doktor bio čovek mudar, znao je on vrlo dobro, da imade posla sa gnezdom stršljenova, da hrast ne pada odmah od prvoga udarca, pa se čuvao, da se ne kaže e se on digao, da svojim ramenom ispravi svet.Nije mu se svidilo, što se svet bakće samo oko toga, da pretresa kako ovo ili ono u opštinskom radu ne valja, a što ne bere brige, kako bi se to bolje uradilo. Doktor Stanoje Lazić znao je vešto udesiti preko svojih ljudi, da se svet okane razgovora o tome, kako ovo ili ono ne valja — to znaju već i vrapci po krovovima, no da se povede jednom razgovor o tome, kako bi se najlakše udesilo, da sve to pođe na bolje i ko bi sve to umeo udesiti, kako valja. Posle nekoliko dana već se živo razgovaralo o tome, ne samo na javnome mestu, nego i po svima kućama, kako bi se srpska crkvena opština najbrže i najlakše odužila, kako bi podigla svoje zabataljene škole, popravila svoje nemarne učitelje, otvorila sebi nove izvore i priloge, kako bi varoš mogla doći najjeftinije do dobre pijaće vode, do lepoga osvetlenja, do dobro uređene bolnice, do kuće za ostavljenu i zanemarenu decu, do skloništa za iznemogle ostarele siromahe, do isušenih ritova i bara, kako bi se najbolje uredila noćna straža i drugi opštinski poslovi. Svet je svet, kad se jednom uskomeša i zahuka, nema toga ko će ga zaustaviti. Donikle su i ljudi od staroga reda i kova pristajali uz ovu novu struju.Povlađivali su onima, koji su išli za boljim, jer su se nadali, da će opet oni biti izabrani i pozvani, da izvedu što se smišlja i govori.Sednu li opet na svoja stara mesta, onda će oni već znati, kako je najbolje.Ne da se to ništa prelomiti preko kolena ni uraditi na prečac, svega će toga biti samo u svoje vreme.Ko bude živ dočekaće sve to. Prema ovim ljudima isticali su pobornici novoga pravca: da vuk dlaku menja, ali ćud nikada.Što je dikla navikla, to će raditi i posle.Pojavljivali su se sve to češći glasovi, koji su tražili za nov posao nove ljude.Javno mnjenje se uskolebalo.„Srpsko kolo“ nije moglo duže oklevati i pristupilo je u dogovoru: ko da se sve bira u jednu i u drugu opštinu? Stvar je došla do preloma — kad su se pomenula imena novih opštinara — stari su digli čitavu graju po mestu. Sva se njihova srdžba okomila protiv doktora Stanoja Lazića. Mlada doktorka Ljubica Lazićeva je uza doktora Stanoja Lazića iz dana u dan sve dublje zagledala u svaku fazu života u V. Doktor Stanoje Lazić bio je ceo dan u velikom poslu, to oko svojih bolesnika, to opet oko javnih poslova.Često puta ne može s mirom ni da ruča, jer ga ljudi čekaju i traže.No kako s večera svrši posao, svrne malo u „Srpsko kolo“, da progovori koju sa svojima ljudma, pa onda žuri kući, na večeru. Po večeri bi se sestra mu gospođa Maca, odmah digla od stola, pa sišla dole u svoj stan a doktor bi onda zapalio cigaru, pa bi u svojoj radionici razvezao divan sa Ljubicom. U razgovoru tome pričao bi doktor Stanoje svojoj ljubi sve što je toga dana mislio i radio, pa bi je izazvao, da mu ona kaže, šta misli o svemu tome. Ljubica mu je iskreno i otvoreno kazivala sve što misli i doktor bi se ne jedanput divio, kako mu žena ima za pojedine sitnije stvari mnogo oštrije oko nego on sam.Mnogo puta bi joj on prosto izložio samo po koju zamisao svoju i zamolio je, da mu kaže; kako bi ona tu zamisao izvela u životu a da bude najbolje?Ljubica bi u takim prilikama sjajno zasvedočila, kako je ženska strana daleko obazrivija, kako ume mnoge tanke niti lako da zasnuje na jednu osnovu, da ih ispreplete vešto, te da se svaka povije i upije kao što valja pa celo bude tako jako zasnovano, kao da drukčije ne može ni biti. Tom prilikom bi doktor pričao svojoj ženi kako se razvija sve što je do sada sa ljudima podigao i ona bi mu ne jednom ukazala prstom na pojedine pojave koje prećahu da će rasturiti temelj celoj zgradi. Iza svakog takoga razgovora doktor Stanoje Lazić bi svakoga jutra ornija i voljniji polazio u svet, na rad, u borbu, a Ljubica bi se uzdizala mislima i planovima doktorovim sve to više na onu visinu, na kojoj je on stojao. Često puta doktor nema doma, a Ljubica kad odahne malo od posla po kući sela bi na onaj okrugli divan, što stojaše na sred njihove radionice.Kroz velike prozore viđahu se okomci Fruške Gore, a po njima šume de se zaodeva listom.Ljubica bi se tada setila svoga devovanja.Kakva li je razlika među njenim sadanjim životom i onim, kad je još devovala u svoje stare pomajke. Ljubici je još i sada živo u pameti, kako je mnogo puta tajno u sebi premišljala, kako će joj biti nekad kada se uda?Njezin devojački život bio je tih i miran sve dok nije videla Rajka Božića.Onoga maha, kad ga je videla, otvorio joj se pred njome raj na zemlji.Šta je išta puta budna sanjala kako je život mio i lep.Večita pesma, večita radost; svaka je staza kojom god pođe zasuta mirisnim cvećem, oko nje pevaju tice, zuje pčelice, proleću šareni leptirići.No to je bio samo zar san na javi, ali je taj san nju toliko zaneo, da se dugo, dugo nije mogla probuditi iz njega. Ljubica se ipak probudila iz toga sna — i sada pred njom nije bio više zanošljiv lik Rajka Božića, nije bila ni njegova pesma što opija, ni svirka što uzdiže dušu u nevidljive svetove. — Mesto svega toga bio je muški lik doktora Stanoja Lazića; bio je čovek koji je opasao pomajku njezinu od smrti, koji je svojom reči bio blagi melem tuzi i bolu njezinom; čovek koji je u njojzi tražio sreću svoga života; čovek koji je nju na svojim muškim rukama čisto uzdignuo nad onim njezinim malenim seocetom i pokazao joj svet i u njemu ljude, njihova divna dela i grozna nedela, visoke težnje i niske strasti, mušku borbu a žensku spletku i pakost. Dok je Ljubica devovala, nije ni slutila da je i svet i život u svetu taki kao što ga je gledala sada uze Stanoja Lazića. Mnogo puta kad je tako sama, pa počne da promišlja šta sve biva oko nje, a ono joj se pamet zanese, a srce joj često čisto pretrne u grudima.Nigde, kud god pogleda okom, ne može da nađe ni jednu svetlu tačku, gde bi se zaustavila i umirila.Malo po malo pa kao da joj se uvuče u dušu neki neopisani nemir i strah.U tome strahu osvrće se za davno minulim danima svoga detinstva, svoga slatkoga devovanja.Kamo njezine lepe sreće, da se opet hoće da vrate oni mili dani, čini joj se, kao da bi se čisto ponovo rodila. Polako uzdigne oči gore i pogled joj padne na veliki ispisani lik doktora Stanoja Lazića.Slikar što je pre neku godinu ispisao taj lik, kao da je na ta dva snažna ramena napisao ove dve teške reči: dužnost i borba! Sa velika, blaga, misaona čela na toj slici, osipaše se neka tiha svetlost, te prelivaše celo lepo lice u mladoga doktora nekim čudnim čarom.Što je mlada žena duže gledala u to svetlo lice, sve joj je ono više dolazilo kao kula svetiljka na uzburkanom moru. Kao što brodar, koga nose uzburkani morski vali sve bliže ponoru, gleda u kuli svetiljci svoga spasa — tako je i Ljubica osećala, da je svaki pogled u lik doktora Stanoja Lazića zagreva toplom nadom, da joj uzdiže dušu u neke nadzemaljske visine, kuda ne dopire ljudska pakost ni zloća, kuda ne dopire svetska vreva ni žagor, no gde vlada nebesni mir i blaga tišina. Ne jednom padne na um mladoj doktorci onaj šumni potok što nabuja, pa dere bujicom uza lovački dvorac u kome je ona provela svoje detinstvo.Veliki i snažni hrast pustio je tamo svoje snažne žile duboko u zemlju, uzalud se biju o njega uzburkani talasi planinskih voda — on stoji čvrst i nepomičan, samo što mu bela, sitna pena poprskuje snažne i čvornovite grane.Uz taj snažni hrast povija se zeleni i laki bršljan, iz tamne gudure sili se on u vis na svetlo sunce, na božiji zrak, povija se, uvija se uza deblo. Ljubici Lazićevoj dolazi često, da je taj hrast i taj bršljan sušta slika i prilika njezinoga života.Neizmernim poštovanjem pogleda ona u čoveka, koji joj je u životu i svetu tako snažna obrana.Neka neodoljiva sila privlači je, da se svakim danom sve to tešnje priljubi uz njega.Sav taj burni komešaj u životu ovome, čini joj se, kad pogledi na čvrstu volju i mušku odvažnost doktora Lazića, još slabije nego laka pena u planinskoga potoka. Ljubica je pre neki dan bila u popadije Anke.Otišla joj po podne na posedak.Popadija je bila žena živa i govorljiva i čas po pa bi joj ispala po neka reč iz koje je Ljubica sudila, kako mnogi krivo shvataju pa i osuđuju doktora Stanoja Lazića. Po popadijinim rečima rekla bi, da i popu a i mnogima drugima u mestu nije bilo nikako pravo, što „Srpsko kolo“ hoće da utiče na opštinske izbore.U njemu su većinom mladi, nezreli ljudi, koji još ne znaju ljudski ni na čem žito raste, a kamo li, da oni daju pravca u opštinskome radu.Ljudi govore, da doktor Stanoje Lazić nije radio mudro, što se kao prišelac i jabanlija tako suviše duboko upustio u njihove mestne razmirice.Za njega bi bilo najbolje neka pusti ljude da oni rasprave sami šta imaju među sobom, a on da gledi kao i do sada samo iz prikrajka; šta se na posletku i tiče, on ima svoje sigurno, to je za njega neblagodaran posao, za to mu ne će niko reći ni hvala a kakvi ljudi u V. oni će do nikle gložiti među sobom pa će se posle opet smiriti i izmiriti a doktor će ostati sam samcit na cedilu. Popadija Anka kazivala je sve ovo Ljubici tako dobroćudno, tako iskreno, da Ljubica nije mogla a da joj i sama ne odobri. Već se spuštalo veče kada je Ljubica pošla od popadije kući.Uz put je neprestano premišljala o tome, kako će da kaže Stanoju šta se sve plete iza njegovih leđa. Prvi put u životu svome pokolebala se Ljubica verom, da će joj Stanoje uspeti u onom što je naumio da izvede. Kocka je pala.Pretutnjili su opštinski izbori.Izabrani su mahom sve sami novi ljudi koji nisu do sada bili nikad opštinari ni u jednoj ni u drugoj opštini.„Srpsko kolo“ se razmahnulo svom snagom te je oborilo sve stare opštinare.Izbori su zatalasali celo mesto i razbudili su sve duhove.Vara se ko misli, da će starovolje tako od šale pustiti svu vlast iz šaka.Ima njih na stotinu kojima su interesi ljuto povređeni.Izodavna su mnogi ćutke osećali, da nov život koji je nastao u V. preti da im potkopa dosadanji rad.Bilo je njih vazdan kojima je išlo u račun, da u crkvenoj opštini ostanu oni isti tutori i oni odbornici koji su bili dosada da političkom opštinom drmaju stari matadori. Ljudi su osetljivi kad im ko dirne u sujetu njihovu ali čisto podivljaju, kad im ko smrsi račune pa ih makne po džepu.Svi koji su imali davati što jednom ili drugoj, opštini, svi koji su imali da primaju što od njih, videli su, da to ne će ići od sada tako kako su oni hteli i kako je po njih bilo dobro.Sve je to sada uzavrelo i tražilo je, da ma kojim načinom prepreči ono što preti da ne bude više po starom kako je bilo. Izbori su prošli, ali je tu imala još da reče svoju i konzistorija i županija.One su mogle da ih odobre ali da ih i unište.Sve starovolje su uprle oči u Gavru fiškala — on je stari majstor a dobro je bio upisan i kod vladike i kod velikog župana.Nije to njemu prvina, on može da izradi i ono što niko ni ne misli da se može izraditi.Zna on dobro sve krive putove kao da nije pravim nikad ni hodio.Samo ako se fiškal Gavra odapre onako kao što on ume, izletiće novi opštinari iz opštine kao da nisu nikad ni bili u njojzi.Njega treba dakle zadobiti za taj posao pa ma pukla i jedna hiljadarka.Ne pita se u takom poslu koliko stoji nego šta vredi. Fiškal Gavra bio je u tome poslu doista stari majstor.Odavno se on omišlja ko to pravi i njemu i drugima smicalice.Njegovome oštrom oku nije se otelo, da je doktor Stanoje Lazić „Srpskome kolu“ za leđi, da ga on vodi i upravlja ma da se nigde ne ističe.No sad je klin već izbio iz vreće.Doktor Stanoje Lazić se dugo opirao pa se na posletku ipak morao primiti, da bude predsednik crkvenoj opštini.Ljudi ma koliko da prianjaju oko neke stvari, ipak se radije hvataju za jednoga čoveka, za jedno ime.Da ne padne stvar, morao je doktor izići iz svoje dojakošnje rezerve i stupiti crkvenoj opštini na čelo a i u mestnoj opštini uzeti stvar u svoje ruke. Fiškal Gavra je bio sad na čisto s kime ima posla.On je bio gotov kao zapeta puška; samo još čeka da mu njegovi ljudi dođu sami.Zna on vrlo dobro, oseća on to teško, da ona doktorova zadruga ide o glavi a i njemu i njegovim klijenkinjama.Ali drukčije ide stvar kad on sam udari na doktora a drukčije kad ima za sobom čitavo kolo nezadovoljnika.Ovako je to mnogo bolje i sigurnije.Prvo je jaki naslon na ljude a drugo lepa je i zasluga.Da se on uhvati sam za svoj račun u koštac sa novim ljudima, tu ne bi bilo ćara.Ako i nadvlada, drugi će se više koristiti nego on; ovako ako radi po poruci, prvo će mu ljudi pošteno platiti svaki njegov korak; a od toga se živi, a drugo, pre će uspeti a i ono što postigne duže će trajati. Fiškal Gavra je dobro poznavao ljude u V. Pri izborima borio se i on kao lav a kad su pali na biralištu povukao se, nije se prvih dana dao ni videti.Zaseo je kao pauk u svoju mrežu na je vrebao, da mu muhe same ulete u nju.Bolje je uvek da ljudi traže njega nego da on traži njih. — Fiškal Gavra je dobro računao.Dva tri dana posle izbora pa su ga već pojedini ljudi oslovljavali, da on stane na noge pa da pokvari sve to što je urađeno.On je jedini čovek u mestu koji zna kako to ide.Fiškal Gavra je zamišljeno ćutao; nije to, veli baš tako ni laka stvar.Treba to mnogo ići za tim a to sve košta i truda i novaca.Treći dan su sve to življe navaljivali na njega, ali Gavra se još ustezao.Četvrti dan već je morao da sazove svoje ljude na dogovor, krajnje je vreme da se već što radi ako se u opšte misli da se što uradi. Za ovake poslove ne podnosi velika galama.Najbolje je ako se sastane njih desetak odabranih ljudi, posle će već zaići svaki od kuće do kuće.Svaki zna svoje ljude, pa će lako dobiti od njih potpisa na tužbu. U oči subote, posle večere, bio je urečen sastanak kod Gavre fiškala.Došlo je njih desetak na dogovor.Tu ti je bio grk-Mikan koji je bio desetak godina prvi tutor crkveni, malo po malo pa predao svoju radnju sasvim svojim sinovima a on je gledao samo crkvene poslove.Pod njim se crkvena opština zadužila do grla.Tu ti je bio i Levi Heršel varoški arendaš za ceo „fercerung“; tu dva majstora koji su dužni crkvi a „liferuju“ varoškoj kući; tu gazda Mića, što je zakupio varošku pripregu; tu Marko kasapin, što ima cigljane na varoškoj zemlji a drži i kaldrmu, tu još dva tri gazde čoveka, koji svaki čas imaju po varoškoj kući posla, a drže i crkvenu zemlju pod arendu — a naposletku i poštar Mata kao vešt čovek u tim poslovima. Dogovor je trajao do ponoći.Gavra fiškal spremio je obadve tužbe još od jutroske. U onoj što će ići na vladiku, izložio je potanko: kako novi opštinari „nemaju crkvene svesti“, kako ni jedan od njih ne ide nikad u crkvu, kako se nikad ne pričešćuju; pozvao se na popove, koji će sve to po svojoj čistoj savesti posvedočiti.Uzeo je više od polovine opštinara pojedince na mindros, pa je svakome napleo kijamet mahna i opisao ih je vladici tako, da ni pas s maslom ne bi pojeo te bljuvotine.Ali što deblje to bolje. U tužbi na županiju izveo je Gavra fiškal, kako vlast ne sme podupirati „omladinske težnje“ koje idu na prevrat, da zavade mirne građane među sobom; novi odbornici idu li na to, da ljudi koji su opasni državi prigrabe u svoje ruke ne samo svu vlast nego i novac.Ako se ne pokvari ovaj izbor, onda svi mirni i pošteni ljudi u V. moraju se seliti iz opštine — a svemu je tome kriv jedan čovek, varoški fizikus, koji je dugo godina bio u Srbiji, pa i sad prima otud i novaca a i pita uvek one preko šta i kako da radi. Svi što su bili na dogovoru, čudili su se, kako su obe tužbe bile dobro napisane Badava, fiškal Gavra ume, samo kad hoće. Kad je Levi Heršel čuo, šta sve Gavra piše o doktoru Stanoju Laziću zamisli se malko, pa će reći, da bi možda bolje bilo, da se doktoru podiđe drukčije.Ima veli, u Pakši jedan doktor, koji mu je već tri puta pisao, da bi rad bio da se doseli u V. Kako bi bilo da poruče tom čoveku da dođe — pa će varoški fizikuz odmah osetiti, da to nije šala. Marko kasapin u mal’ što mu nije opsovao šaktera, kad je vidio kuda Čivutin cilja. Ostali se samo ugledaše na ove arendaševe reči, a fiškal Gavra reče, kako tome sad još nije vreme.Prvo treba da padne doktor Lazić, pa će lako onda naći drugoga. Levi Heršel je ućutao, adi je u onaj mah već koncipirao u glavi pismo, kojim će javiti onome u Pakši da dođe.Sad su već i Srbi u V. ustali protiv svoga doktora. Fiškalu Gavri nije bilo pravo, što mu je Čivutin pokvario utisak koga su učinile njegove tužbe na sve prisutne — ali mu je odmah oprostio čim je vidio, da se Levi Heršel prvi mašio za buđelar.Povede se reč, da sastave što ustreba za trošak.Ko zna koliko će se puta morati ići vladici, pa i samoj vladi — za to treba troška.U takima stvarima ne treba gledati na stotinu dve više ili manje. Kad je Levi izvadio iz džepa svoj ugojeni buđelar što se napeo da pukne, pa metnuo na stol dve pedesetice, odmah je u mislima jednu stavio u račun onome doktoru u Pakši. Kad prisutni nabrojaše Gavri osam stotina forinata —- reći će on, da će biti dosta za prvi mah.Svi ga uveravaše, da će biti još toliko, samo nek se zauzme kao što treba. Sutra dan su se u potaji kupili potpisi na tužbe.Skupljani su govorili, da je stvar žurna, pa nemaju kade da čitaju svakome tužbu; ište se, da, i u jednoj i drugoj opštini „ostane sve po starom.“ Ljudi su znali kako je bilo po starom pa su rado potpisivali.Ko nije znao da potpiše, taj je mećao krst.Za prvi dan skupilo se više od dvesta potpisa — a do sutra bilo ih još toliko, jer su nedeljom obično svi ljudi kod kuće. U nedelju po podne žurila se Jula fiškalica gospođi Sandi poštarci „na raport.“ Pričala joj je sve potanko šta su i kako su se razgovarali preksinoć ljuda u njenoga Gavre.Sanda je već znala u glavnome od svoga tunjavoga Mate šta je svršeno — ali je ipak pažljivo slušala svaku reč, što je pala tamo protiv doktora Stanoja Lazića. Kad je Jula završila svoje kazivanje, Sanda je ćutala ali je nešto krupno prevrtala po glavi. — A, šta veliš ti Sando dušo; našto će izaći sve to? pitala je Jula fiškalica ljubopitljivo, jer je poznavala oštru pamet u svoje drugarice. — Ne velim ni belo ni crno — reče Sanda zamišljena — nek ljudi rade svoje, a ja ću moje.Znam ja doktoru drugoga leka, samo još čekam malo dok pohvatam sve tragove.Samo ti za sad toliko kažem: zapapriću ja njemu čorbu, da će ga ljuto briditi, kad je stane kusati.Dobiće on već svoga posla, pa će se okanuti tuđih poslova.Bre uješće ga guja od kud joj se i ne nada — samo tako, ako ja ne budem živa! Jula fiškalica bi dala bog zna šta, da joj Sanda kaže šta je smislila; ali Sanda je ćutila kao zalivena.To je bila samo njena tajna.Kad pukne tikva, čuće se. U porodici gospođe Sose nastanula je velika žalost.Stara tetka im, udovica varoškog sirotinskog oca, zanemogla je iz nenada i uzalud je bila sva veština doktora Stanoja Lazića — baba je nakon kratke bolesti umrla. Gospođa Sosa je sa svojim dvema ćerima našla se na ljutoj nevolji.Prestala je od jedanput tetkina penzija, što su je sa pokojnicom za života joj delili, a devojke još nisu bile stekle toliko mušterija u mestu, da bi se mogle hraniti onim što zarade. Uz svu nevolju, počela je mlađa kći Zorka da poboleva. — Mora da je devojče negde nazeblo, pa je dobilo kašalj i groznicu. U danima žalosti i nesreće, srodna se srca još više zbliže.Milan grk-Stevanov, dolazio im je gotovo svaki dan u kuću —- i jednoga dana, kad je uvardao priliku da nikoga nije bilo u kući — rekao je Milici šta mu je na srcu.Sirota devojka nije mogla da dođe čisto k sebi od velike sreće.Glava joj je sramežljivo klonula na grudi mladome pravniku i ona je tiho, čisto pobožno slušala one zanošljive reči kojima joj je on opisivao njihovu sretnu budućnost.Još samo po godine dana, pa će je on zagrliti kao svoju ženu — i onda će biti kraj njezinom teškom i patničkom životu. — A šta će reći tvoji? — pitaše Milka tiho — kad im kažeš, da ćeš da uzmeš mene sirotu devojku. Milanu preleti lak oblak preko čela, u licu dođe u mah bled, ali pribra se brzo i reče: — Ne boj se dušo, moj otac je dobar čovek; ne će on ubiti našu sreću, a moja Savka će spremiti mater — pa onda nas nije ni brige. U onaj mah, kad se vratila stara gospođa Sosa sa mladom ćerkom iz šetnje, dođe i doktor Stanoje Lazić. Milan je pocrvenio do ušiju, kad je video doktora. — Lepo, lepo mladi gospodine — otkada ja čujem da ste vi ovde u mestu pa nikom ni abera.Al’ čekajte se, do koji dan, doći će Savka mojoj ženi, pa ću joj reći kako se lepo vladate. — Izvinite gospodine doktore, dok sam se smestio, dok sam ušao u posao, pa neke komisije po selima — mucaše Milan — al’ ja ću odmah sutra biti slobodan da učinim svoje podvorenje. Drago će mi biti, al’ vidim ja, da je to za to, što vam sestra dolazi ovih dana k meni u goste, inače da nije tog, mi vas ne bi videli ni do božića.Ajde, ajde, mladi ste i popraviće te se.Pa kako moja bolesnica?Mazili se još? — okrete se fizikus mladoj devojci. Milan uluči priliku, da se oprosti izgovarajući se, da ima još do noći posla u sudu. Doktor Stanoje ispitao je potanko mladu bolesnicu, pa se posle povukao sa gospođom Sosom u drugu sobu da se posavetuju, kako da mati postupa oko ćeri. Blagim i toplim rečima izložio je doktor majci da je zabrinut sa mnogih nemilih pojava u bolesti ćeri joj.Nazeb je morao biti jaki, kad je kašalj tako opak, a i groznica nikako da udari natrag.Valja joj, da se čuva od svakoga teškoga rada, da se hrani snažnom hranom, da je gotovo po vazdan na čistome vazduhu.Još nije bolest otela maha, uz pažnju i dobru negu može joj se zaustaviti tok.Mlada je snaga — pa narav može učiniti još svoje. Gospođu Sosu prožimale su ove doktorove reči do srca.Srce joj je ohladnelo, u mah se setila svoga jadnoga Rajka, kuku njojzi i do Boga, ako joj i ovo dete pođe njegovim tragom. Jadna žena čisto je zanemila na dogledu nove grdne nesreće.Na mesto da joj budu blagi melem, doktorove reči ošinule su je po srcu kao ljuta guja.Ali jadnica stegla je svoje srce pa se uhvatila za poslednju reč njegovu kao utopljenik za slamku.Još nije sve izgubljeno — samo valja dobre nege i zdrave hrane.Ali na ovaj zračak nade, navuče se brzo crn oblak očaja.Otkuda će dati svojoj mezimici ponuda, otkuda li dobru i zdravu hranu — kad je ona iznemogla i jedva se vuče po kući; zar će jadnica Milka moći svojom jednom iglom zahraniti njih tri duše? Doktor Stanoje Lazić upr’o je svoje velike oči u jadnu majku, pa joj je čitao jasno na znurenom licu, kakvi joj jadi razdiru materinsko srce. — Hoću, dragi doktore, kako ne bi.Kukavno dete!Ta daću za nju svoj život.Samo joj pomozite Boga radi.Nas dve ćemo se usiliti, samo da joj bude leka.Bolje da nisam živa, nego da još i to dočekam. Gospođi Sosi udariše suze na oči, a u sobi se začu tiho jecanje. — Priberite se, draga gospo!Nebojte se, ima još plemenitih ljudi, koji su gotovi da vam pomognu u vašoj teškoj nevolji. Doktor Stanoje već htede da se maši svoje kese, no čisto se trže, bojeći se, da još većma ne pozledi materinske osećaje. — Hvala vam, gospodine doktore.Uzdam se u Boga pa u vas, jer osim Milana, druga našega pokojnoga Rajka, mi nemamo ovde nigde nikoga svoga. Pri ovim rečima nadvi se tužan oblak mladome doktoru nad čelo.Reče još nekoliko toplih reči, pa onda se diže da pođe, izvinjavajući se da ga čekaju danas još mnogi bolesnici. Kada je doktor Stanoje Lazić izišao iz kuće, bio je jako potrešen.Iziđe mu pred oči, kako je ova jadna žena radi Rajka ubila i sebe i svoje obe ćeri.U taj mah pozdravi ga Mata pismonoša. — Moliću lepo gospodin doktore, otoič mi reče gospodin poštar, ako vas vidim gde u varoši, da vam kažem, da svrnete malo njemu, ima nešto da vam kaže. — Dobro pozdravi ga, doći ću još danas.Al zbilja brat-Mato, kad smo se tako našli.Odnesite evo ovo nekoliko reči gospodaru Radi Đuriću naći ćete ga u Zadruzi. Doktor Lazić izvadi svoju kartu posetnicu i baci na nju nekoliko reči olovkom, predade je Mati pismonoši i tutnu mu u šaku nekoliko desetaka, da popije čašu vina. — Ljubim ruku, gospodine doktore!Odmah ću odneti, — reče Mata uzevši ponizno kapu pod pazuho i pomože doktoru da se popne na kola. Doktorova kola odzvrjaše ulicom a Mata pismonoša taman da savije za rogalj, a pred njega ispade — gospođa Sanda poštarka. — A šta se ti ovuda gegaš — osu se gospođa poštarka na jadnoga Matu — valjda će gospodin sam paketirati poštu. — Izvinite milostiva, odmah ću — promuca Mata poplašeno — samo da odnesem ovo doktorovo pisamce gospodar-Radi u Zadrugu. Još on nije bio ni izgovorio, a gospođa Sanda već se bila mašila rukom za kartu. — Ded da vidim, bezjače, šta je to? — reče gospođa Sanda hladno, ali u srcu još planuše u taj mah sto besova. Jadni Mata htede da trgne ruku, ali je već gospođa Sanda bila mu uzela posetnicu.Baci jedan pogled na kartu i čitaše u sebi: „Dragi brat-Rado!Pošlji za moj račun udovici Sosi Božićki pedeset forinata — i šilji joj od sada redovno svake subote još po petnaest.Ne govori za ovo nikome, a ako ona zapita, reci joj, da joj to daje Zadruga, da leči svoju bolesnu kćer. Tvoj Dr. Stanoje Lazić.“ — A taj li je posao! — promrmlja gospođa Sanda sva drkćući od uzbuđenja. — Božićka, Božićka? — Ko je to? — A sad znam, to je ona sa one dve lepe kćeri što Gavrin patvarista baje oko njih.E gle — ta ovo je taman kao naručeno.Ne kaza li ja, da ćeš ti meni pasti šaka! — A zar ti je doktor dao ovu kartu ovako otvorenu? upitaće gospođa Sanda. — Jeste, milostiva gospođo.Ta on zna.Da ja ne mogu pročitati njegovu ruku i da je neću nikom pokazati — do eto sad vama — reče Mata dobroćudno. — Je s’ čuo Mato, kud je otišao doktor? upitaće gospođa Sanda čisto blago. — Mislim da je otišao u varoš, bio je na koli, valjda danas ima još mnogo posla. — Čuješ Mato!Slušaj što ću da ti kažem.Parasi se Nate, ako ne uradiš sad odmah ovo što ću ti reći.Idi odmah doktorovoj kući, pa reci mladoj doktorki, da si prečuo kud je doktor kazao da odneseš ovu kartu, a ne umeš da pročitaš njegovu ruku.Moli je da te ona uputi — pa dođi posle da mi kažeš šta ti je rekla.Ali ako laneš gde šta o tome — ne ćeš se ni minuta više skrasiti u mojoj kući, proteraću te i iz varoši.Znaš! — Ljubim ruku, milostiva gospođo, bi će te služeni. — Al’ pazi dobro šta će doktorka reći — pa odmah da si došao do gospođe Katice da mi kažeš. U Matu pismonošu je ušao neopisani strah.Kao da mu neko govori u njemu, da je ovo vrlo krupna stvar. Čim se odmaknuo od svoje gospođe, stade da vidi šta to doktor piše?Njegovo oko sviklo je na krupna slova u natpisa na pismima — a ovo je bilo za njega sitno kao proja i sve same neke kuke i verige. Kad se uzalud promučio, zakasa kao ono pas, koga je gosa polio vrelom vodom.Ide Mata, a sve se nešto otresa. Ne potraja ni koliko pet minuta, a Mata je svršio svoju misiju. Našao je Ljubicu u hodniku, pokazao joj je doktorovu kartu i kad mu je i ona kazala što je i onako već i sam znao — potrčao je za gospođom Sandom, da je stigne još pre nego što bi otišla gospođi Katici. Stigao je baš pred kućom mlade udovice. — Gospo, gotov sam! —planu Mata sav zaduhan. Gospođa Sanda stade, pusti Matu da se malo izduha, pa će onda reći naglo. — Je si li ga pokazao?Je li ga pročitala?Šta je rekla? kako je izgledala? — Pokazao sam joj pismo — reče Mata kad je malo došao sebi — prvo mi reče, da doktor nije kod kuće, kad ja rekoh gde mi je dao ovu kartu i da ne znam šta je kazao — uze kartu, pročita je brzo jedanput, pa opet još jedanput; pobledi kao krpa.Trajalo je vazdan dok mi je mogla reći kome da nosim kartu. — Dobro, vrlo dobro Mato — reče gospođa Sanda čisto radosno — evo ti na pa popij čašu vina, nosi pismo gospodaru Radi, ali da nisi nikome proslovio o tome ni reči, ja ću čuti ako uzbrbljaš — pa onda seli odmah iz kuće! — Ne ću milostiva; Bog me ubio, ako kažem i Nati jedne reči — vi znate, da sam ja vaš čovek — reče Mata i stište u ruku masnu napojnicu. Gospođa Persa uđe žurno u kuću, a Mata pođe dalje da se dočepa ulice u kojoj je Zadruga.Ide, a čisto mu je žao što će se oprostiti karte, koja će mu tako dobro nakvasiti grlo.A. baš je već ožedneo od današnjeg silnoga hoda. Gospođa Sanda ulazi, pa već s vrata dovikuje: — Katice dušo, kažem ti — doktor je dolijao? — Ćuti, govori lakše, tu je Anka! reče mlada udovica i zapuši joj usta toplim poljupcem. U taj mah bila je gospođa popadija Anka baš uzela puna usta kompota — pa nije ni čula da je ko ušao u prednju sobu. — A gle Sande! — kliknu gospođa Anka, kada se malo odgušila — a kad ti dođe? — Baš sada.Lepo, lepo, vi se častite, a mene i ne zovete — reče gospođa Sanda čisto uvređeno. — Ta idi, Boga ti — utišavaše je mlada udovica — Anka je došla sa svim iznenada, pa baš sad razgovaramo, da pošljemo i po tebe.Mi o tebi a ti na vrata.Poznala sam te po hodu — te sam istrčala, da vidim da nije zaključano! Dok su se gospođe tako lepo sastale u mlade udovice, dotle je doktor Stanoje Lazić stao sa svoji koli pred poštarevom kućom. — Otkud knjiga, od koga li grada? — viknu doktor Lazić veselo, još na vrati poštanske kancelarije. Truntavi poštar Mita diže se važnim licem sa svoje stolice, rukova se sa doktorom, zaključa svoju kancelariju pa onda reče: — Izvolite, doktore, ovamo u sobu, imam s vama važna razgovora. Doktor Stanoje Lazić pogleda čisto usplahireno u dežmekasto lice poštarevo — ali ono beše nemo kao da je zapečaćeno sa pet velikih pečata. Poštar ponudi doktora Stanoja da sedne na kanabe, sede i sam blizo do njega i kazivaše mu tiho u poverenju, šta je sve snotano i udešeno kod Gavre fiškala i kako glase obe tužbe. Doktoru Stanoju Laziću sunu krv u glavu, kad je čuo za ovaj nitkovluk — ali se uzdrža da sasluša poštara do kraja. — Znate, doktore, moram vam i to reći, da sam ja ušao u tu stvar kao Pilat u vjeruju.Ja imam moju poštu, pa me se ne tiče ni jedna ni druga opština.Da nisam srcem i dušom vaš čovek, ćutao bi kao zaliven.Ja ne mogu da trpim obešenjakluk — pa sam vam morao reći, da se uzmete na um.To su lopovi, da im nema para, ti idu vama o glavi.Uzmite se dobro na um — ali molim za diskreciju, jer znate kakav je moj položaj, ja moram sa svakim lepo, al’ već ovo je preko jego, šta se radi. Hvala vam, dragi gospodine — reče doktor Stanoje Lazić, pošto se malo pribrao od čuda. — Ne bojim se ja za ono što radim, nikoga, do Boga.Moj je obraz svetao a ruke čiste, pošteno mislim — pa šta kome bude.Ogledaćemo se, ako su momci nek udare oči u oči, a ne tako kao... umal’ što ne reko — planu doktor. — Ja rekoh, a Bog vam a duša vam —- reče poštar ustajući. — Još jednom hvala vam gospodine Mito, zadržite me i dalje kao prijatelja, ja sam vam vrlo zahvalan na svemu što mi rekoste.Da čudnih li nitkova! — Tako je današnji svet, doktore, svuda vlada interes. — Zbogom, gospodine Mito — reče doktor i iziđe zamišljen iz poštareve kancelarije. — Zbogom, pošli!Ali ipaki molim za diskreciju, već znate moje žene radi — ta oterala bi me u Turke, da čuje da sam vam ja odao celu stvar.Ona je Gavri nešto obvezana a i svoji smo. — Ne berite brige, gospodine Mito, doktor Stanoje Lazić ume da ćuti kao grob. — Doktor sede u kola i pljesnu se rukom po glavi. — Nema ti većeg nitkova nego kad se Srbin oda na taj pogani zanat!Ali ide vreme — doći će đavo po svoje.Bre naići će i na psa mraz — ljuto li ćete iskijati sve to!. Doktor Stanoje Lazić bio se uzmutio do dna duše svoje.Što duže misli o svemu što mu je malo čas poštar nakazivao, sve mu krv bešnje juri po žilama. Zapovedi kočijašu da tera malo iza varoši kraj Dunava, ne bi li se što smirio na svežem vazduhu.Ovako uzrujan nije bio svoga veka, mora se prvo stišati pa će onda kući. Kad je doktor Stanoje Lazić sišao pred svojom kućom s kola — začudio se, kako da mu nema danas žene u sretanje.Čisto je pretrnuo i pojuri naglo uza ono nekoliko stepena.U taj mah se seti, da je možda ko došao joj u pohode. U celoj kući beše sve tiho i mirno.Ljubica je sedela za svojim stolom pa je nešto vezla. Doktor Stanoje upade naglim korakom u svoju radionicu i zastade ženu svoju gde sedi za stolom. Ljubica se čisto trže, diže se brzo sa svoga mesta i pođe Stanoju u sretanje.Beše bleđa od platna, što joj se spuštaše iz ruke. — Šta je tebi da nisi obolela? upitaće Stanoje Lazić naglo. Ljubica ga pogledi nekim čudnim pogledom, pa će reći tiho: — Nisam, al mi je glava nešto teška.A što si se ti tako usplahirio, izgledaš kao da si poplašen. — Ne pitaj me — reče doktor živo, jer se u taj mah setio da ga je poštar molio za potpunu diskreciju — užasno sam nečim uzrujan.Danas ti ne mogu reći, čućeš docnije. Na ove reči pretrnu Ljubica, beše joj, kao da je u taj mah smotrila sen pokojnoga Rajka Božića gde je stala između nje i doktora Stanoja Lazića. To beše prvi put u životu Stanoja i Ljubice Lazićeve da su im misli bludile Bog te pita kuda daleko. Doktor Stanoje Lazić preturao je celo veče nešto po svojim artijama — Ljubica je sedela i vezla. Dobro što se doktor tako zadubio u svoj posao, jer bi inače morao smotriti onu suzu što se skotrljala na beo vez Ljubičin. Šta je značila ta suza? U iduću nedelju pohodio je Milan grk-stevanov doktora Stanoja Lazića i ženu mu.Tako se nekako dogodilo, da je doktor Stanoje baš toga dana morao otići u jedno obližnje selo nekom teškom bolesniku te je Ljubica bila sama doma. Ljubica nije ni znala da je kumov Milan nastanio se u V. i da praktikuje u Gavre fiškala.Vrlo se obradovala kad ga je videla.Umah joj iziđoše pred oči sretni dani njezinoga devovanja.Milan je sada bio već zreo čovek — samo što nije bio ni nalik onako veseo i živ kao što je bio kad je đakovao. I Milan se iznenadio kad je posle tolikog vremena video Ljubicu — nije to više ono plašljivo i stidljivo devojče što je zanelo pokojnoga Rajka, to je danas zrela žena. Ljubica je zadržala Milana na ručak jer se nadala, da će se doktor vratiti na podne kući.No doktor se zadržao u selu i kad je po podne i zaova joj gospođa Maca otišla malo da se prođe ostao je Milan da dočeka dok se doktor ne vrati a i da mu kuma ne ostane sama. Razgovor se vrzao isprva oko Č. i ovih sretnih dana u njemu.Ljubica se žalila na Savku kako joj neprestano obriče, da će doći da duže posedi kod nje u varoši pa je eto još nikako nema, htela je da je dovede još onda kada je sa doktorom bila da obiđu mater - ali je nisu pustili.Obrekli su, da će je poslati na proleće a eto je i proleće došlo a nje nema. Milan pričaše svojoj kumi kako već godinu dana kako nije bio doma.Razdesio se nešto sa ocem, sa grk-Stevanom.Otac je hteo, da on traži sebi gde službu kod suda ili kod županije a on je hteo da praktikuje kod kojega advokata u V. — pa da danas sutra i sam bude advokat.Već je više od mesec dana kako je u mestu — pa nikako nije mogao da ih pohodi. — Pa to se vi, kume, niste ni videli sa doktorom — reče Ljubica posle dužega ćutanja — znam da će se vrlo obradovati dok se sastanete.Često smo vas spominjali. — Bio sam ja sa doktorom pre nekoliko dana — reče Milan i obori oči. — A gde?Kako to, da mi ništa nije kazao da se sastao s vama? — reče Ljubica i porumeni lako, jer se setila kako je doktor poslednjih dana postao nešto sumoran i ćutljiv. — Našli smo se kod matere pokojnoga Rajka kod udovice Božićke — reče Milan tiho i porumeni sav u obrazu. U taj mah preleti lako bledilo preko lica mlade žene.Evo već nekoliko dana kako je i danju i noću muči to ime što ga je čitala na doktorovoj posetnici — a ne sme da pita ni doktora ni nikoga drugoga ko je ta Božićka.Sad joj je bilo jasno ono što je slutila. — A zar je i ona ovde? — pribra se Ljubica. — Doselili se amo već poodavno, imali su tu neku staru tetku koja je pre neki dan umrla. — A koga još ima sirota Božićka? — upitaće Ljubica tek da se poduži razgovor. — Ima dve velike kćeri, Milku i Zorku — mlađa je opasno bolesna; mati se uplašila pa je zvala kuma da vidi šta je — reče Milan. — Idete li im često? — Idem svaki dan — reče Milan — i onomadne sam bio tamo kad je kum došao da pohodi bolesnicu. Milan je pričao Ljubici kako se posle smrti svoga pokojnoga druga upoznao sa materom mu i sestrama.Govorio je toplo, živim rečima opisao je grdnu nesreću, koje je dopala ta jadna žena sa kćerima svojima odmah kako im je umrьo Rajko.On ih je od to doba češće pohodio još dok su bili u S. a sada oseća bratsku dužnost da im se nađe na pomoći, jer nemaju nikoga svoga u celom V. Stara Božićka je čestita, sirota i nesretna žena a kćeri su joj divne devojke. Pri ovim rečima kao da je neki sinji teret pao sa grudi mlade doktorke.Premišljajući neprestano o Božićevima ona je dolazila na čudne misli.Nije smela nikako da odgonene tu zagonetku odkuda da doktor potpomaže tu udovicu a da to taji i od nje?Sad joj je iz Milanovog razgovora počelo svitati pred očima.Po grudima joj se razlivaše na mesto pređašnjeg tereta neka neobična milina — sa plemenitoga dela doktorovoga.Divno li je srce to, koje ume tako nežno — čisto nečujno, u tišini da dade melema teškim ranama. Milan pogleda u ovoju kumu koja se bijaše nešto za časak zamislila, pa kad je spazio, kako joj se razliva neka blaga vedrina na lepome licu, dođe mu da joj mora kazati svoju tajnu — jer ona mu jedina može biti na pomoći ako dođe do nevolje.A do nevolje je već došlo.Milan je strepio od odgovora svoga oca, kome je odmah sutra dan po razgovoru sa Milkom pisao. — Danas mu je otac odgovorio: da ne će ništa ni da čuje, da on uzme Milku; pre će ga se i odreći no što će mu dati svoga blagoslova na taj korak. U zanosu svome nije Milan ni primetio kako mu se kuma zamislila kao da pribira nešto po starim uspomenama. — Vama, gospođo kumo, mogu da otvorim srce svoje kao da ste mi rođena sestra.Ja sam zavolio Milku Božićevu svim srcem svojim.Ja nisam do sada nikad osetio u srcu svome prema ni jednoj devojci ono što osećam prema njojzi.Ja sam joj to pre neki dan poverio.Rekao sam da ću je za po godine dana uzeti za ljubovcu. — Biću materi joj drugi sin a sestri brat.Odmah sam pisao to i kući — a danas mi odgovara otac: da mi ne da blagoslova.Nas dvoje se volimo — i nema te sile koja će nas razdvojiti. — Ja sam vam danas najsretniji i najnesretniji čovek na svetu.Uzdam se još samo u vas gospođo kumo i u Savku: vas dve ćete znati sa materom slomiti okornoga oca moga, za što da ubija sreću svoga sina. — Ne bojte se, kume — reče Ljubica blago — govoriću ja o tome i sa doktorom.Grk-Stevan će poslušati što mu on bude rekao, jer se njih dvojica jako paze. — Molim vas kao Boga — jer ako se otac opire, načiniću čudo od sebe.Ja bez Milke ne mogu živeti. Već se sumračilo, kad je Milan izišao iz doktorove kuće.Nije mogao da dočeka doktora da se vrati s puta, a žurio se da pohodi još večeras i gospođu Sosu. Žurio se, pa nije ni primetio da je u taj mah poštar Mita sa gospođom Sandom prolazio ulicom mimo kuće. — Kuda, kuda tako mladi gospodine, pa ni dobar veče — oslovi ga Mita poštar.Šta radi doktor, je li doma? — Molim oprostite, žurim se, nisam ni poznao.Dobro veče, ljubim ruku milostiva gospo.Doktor se nije još vratio iz G. Otišao je još jutroske nekom teškom bolesniku. — Zar je gospođa doktorka sama? upitaće gospođa Sanda. — Sama je — reče Milan oštro kao da ga je to pitanje malo uvredilo — gospođa Maca je otišla negde na posedak. — Tako? — začu se opet jetki glas gospođe poštarke. — Laku noć! — Dobru noć, gospodine, zar se ne ćemo večeras videti u kasini? — reče poštar Mita. — Večeras ne mogu, imam posla — odgovori Milan praštajući se i ode žurno svojim putem. — Znam i kuda će — palacnuće gospođa Sanda. — A imali čega što ti ne bi znala! — promumlja poštar. U taj mah zazvrjaše kola ulicom. — To je zacelo doktor — reći će gospodar Mita poštar — jeste, on je. — Šteta što nije zatekao gospođinog kurmahera — reče gospođa Sanda i iz očiju joj sevnu zmijski pogled. — Da pogana jezika! — mumlaše poštar — nema mu pod nebom para. U tom protunjiše doktorova kola mimo njih srećom poštarevom, je da ga je čula gospođa Sanda, namestila bi mu ljudski levo rebro. Ljubica istrča pred Stanoja Lazića. U obližnjem velikom srpskom selu N. udario je grdan pomor u svet.Što je starije to je padalo od neke teške srdobolje, a što je mlađe, to su okupile velike boginje, decu je davio neki gušter u vratu.Naopako, ako ovo zlo ustraje još dugo tako, zatreće se pola sela. U velikoj muci i nevolji svojoj diže se pop-Marko sa poglavarima, te padoše na aman doktoru Stanoju Laziću.Kume ga Bogom i svetim Jovanom i priklinju, da im se nađe na nevolji, da dođe, da bude jedno desetak dana u njih, da im se ne iskopaju kuće iz temelja. Mlada doktorka stoji pa sluša, kako pište ovi jadni ljudi; sluša, a srce se od straha kameni u njojzi. Doktor Stanoje Lazić se za časak zamislio, pa je onda svojim velikim očima mirno pogledao u svoju ženu.Sa toga pogleda prostrujao je Ljubicu topao žar.Obrazi joj se zapališe, kao da se zastidela, što je i pomislila, da će Stanoje Lazić odbiti ove jadne ljude. — Idi, kako ne bi išao! — reče ona tiho, a oči joj čisto moljahu doktora. — A kome ću tebe naručiti? — reče Stanoje gotovo nečujno. — Ovi su jadnici preči od mene — reče Ljubica i stište doktora za ruku — lako je za mene, idi pa im samo pomozi. Doktor Stanoje Lazić stište svoju ženu za ruku, okrete se ljudima i reče im da će po podne doći i ostati u njih koliko uzmože. Tek što su ljudi izišli iz doktorove kuće, sede i Stanoje Lazić na svoja kola, ode varoškoj kući, da naredi što treba, i da obiđe svoje bolesnike, da im se javi da odlazi na koji dan na put, ako im što brzo ustreba, neka se obrate varoškom kirurgu. Kad se doktor Stanoje Lazić posle ručka opraštao sa Ljubicom, bilo mu je teško oko srca.Ljubica se od jutros već sto puta pokajala, što je nagovarala doktora da ide — ali sada je stegla svoje srce, savladala je sebe i samo što je lako zadrhtala, kad joj je Stanoje pritisnuo topao poljubac na čelo. — Čuvaj se! — rekla je tiho — javi mi svaki dan kako si? — Ne boj se.Svi smo u božijoj ruci; poručiću ti svaki dan — a piši i ti. Konji pojuriše, a Ljubica je još dugo ostala na mestu, gde se oprostila sa Stanojem Lazićem. U koji mah Ljubica da uđe u kuću, eto ti joj devera Steve Popića. — A što si mi se ti snaho tako ljuto zabrinula — reče Popić veselo — naravno prvi rastanak. — Nije to — reče Ljubica odvažno — nego mislim baš, kako bi tebe oženila, da se ne podsmevaš drugim ljudima. — Dockan si uranila.Oženio sam se ja već i sam — reče Popić smejući se. — E da?Pa šta ćutiš vraže! — Tek sam jutros čuo, na čemu sam — reče Popić ozbiljno. — Ta šališ di se devere? — Hajde, izvoli najpre u kuću, da ne stojimo ovde na suncu. — Ne šalim se snašice, neg ozbilja ti rekoh.Ja sam pre tri dana onako ispod žita da niko i ne zna zaprosio — al’ pogodi koga? — Da nije Savku? — Jest baš gospođicu Savku, s mislima i s personom — reče Popić i pruži svojoj snahi galantno ruku, da je uvede u kuću. — Idi devere, baš si vrag — što ja cele zime mislim o tome, kako ću da ti to spomenem, a ti već izradio to i bez mene. — Gotov posao, ako ne veruješ, a ti evo, pa čitaj.Sutra ti dolazi Savka sa materom u goste — od nedelje će biti prsten dok se i doktor vrati, a na jesen: „grožđe beri, pa se ženi!“ — pevucnuće advokat Steva Popić. Ljubica uzede pismo, koje piše grk-Stevan svome novome zetu.Javlja mu; da je sve gotovo, da su svi konteni. — To je divota! — reći će Ljubica.No sad ću da te molim ja za nekoga — ako se nas dvoje složimo, slomićemo i grk-Stevana i ženu mu.Što da ubijaju kukavnoga Milana. U nekoliko reči ispričala je Ljubica Popiću, što joj je onomad Milan poverio i oboje se dogovoriše, da će navaditi na grk-Stevanove. — Bogme će se doktor začuditi, šta ćemo sve izraditi, dok se on ne vrati — reče advokat Popić. — Samo da se vrati zdrav i na miru — reče Ljubica i tavan oblak joj se nadvi nad čelom — ne mogu ti reći, kako mi je čudno, tako sam brižna, da mu što ne bude. — Ne brini se ništa.Nije to doktoru prvina, ako se on ne zna čuvati, da ko će znati!Zna on šta radi.Zadrži Savku, dok se doktor ne vrati. — To si dobro rekao — reče mlada doktorka — bar ćeš mi onda dolaziti svaki dan, a ne ovako kao sad svakog božića. — Hm, baš kao da ja nemam drugoga posla, nego da budem ženska razbibriga — a sad zbogom!Sutra ćemo se videti. Ljubica je ispratila svoga devera, a u duši joj bijaše lakše.Ispunila joj se davnašnja želja — i ona i Savka biće u jednome mestu udate. Jedva je čekala da se smrkne, da se vrati kočijaš Petar s koli, da čuje od njega, kako je stigao Stanoje u N. i šta joj je poručio. Već se i zaova joj povukla u svoje odaje, kad je Petar stao s koli pred kuću. Ljubica iziđe, da čuje od sluge, kako su putovali. — Kako je Petre, tamo? — Dobro je, gospođo — ljudi po malo umiru, kao i na drugom mestu, samo što ide malo brže no u drugoga sveta — reče Petar mirno, čisto flegmatično. — Jeli gospodin poručio što? — Evo je napisao na ovoj cedulji, da mu ovo spremite, sutra će doći seoski plajaš po to. Ljubica trže naglo ceduljicu iz slugine ruke.Doktor je iskao još neke lekove, što ih je bio spremio a u hitnji zaboravio u fijoci svoga pisaćeg stola.Sa dve tri tople reči molio je Ljubicu da se ne brine — za koji dan, pa će doći kući, jer morija kao da je od juče malo ustuknula. Ljubici pade kao težak kamen sa grudi. — Gospodin Mita poštar otišao je danas na salaš, da sklapa poštarske račune.Nešto se ljuto uzmučio, baš kao da mu se računi ne dopadaju.Računao je šta je za prošlu četvrt godine izdao ženi u kuću i za njene potrebe, i kao da će imati da domeće poveću svotu.Gospođa Sanda je mnogo šta otpre podmirila iz svojih prihoda, a sad kako nema kome da izda novac na veliku kamatu, mora jadan Mita da grca. Zna to i gospođa Sanda vrlo dobro, ali neka ga, neka se davi; njojzi njezino mora biti, a pušila se njemu glava, a ne pušila. Gospođa Sanda je sama na domu.Sedi u naslonjači u velikoj čistoj sobi, pa premišlja neke krupne misli.Badava se ona dovija — oseća ona to vrlo jako, da joj sve ide kao što ona ne će, od kako je doktor Stanoje Lazić otpočeo da obavešćuje ljude po V. Nije to šala, eto se za po godine omakla samo njojzi neka hiljadica, što bi pribavila, da joj je Gavra fiškal mogao izdavati njezine novce i dalje onako, kao što je pre izdavao.Ako tako pođe i dalje, njezin Mita ne će moći izmoći onoliko, koliko joj treba pa sve da človi na glavi.Ona je već duboko zahvatila u njegov džep — on joj nije mogao odreći, pa je zagrabio od onoga, što ima da polaže carevini.Ako to tako ustraje još dugo — doteraće oboje do ižice; njeno će prvo planuti, jer poštarska zemlja što donese, to pojede otplata i interes za ono, što su se zadužili, kad su zidali ovu novu kuću. Ma kako da računa, drugoga puta nema, nego da joj ovu štetu nakrmi Katica.Mlada udovica luduje za doktorom.Ako Sandi pođe za rukom da baci vatru u doktorovu kuću, postignuće dvoje.Prvo će se doktor trgnuti i napustiti sav svoj javni rad — drugo će nastati rđav život između njega i Ljubice, pa ko zna, ne će li se za godinu dve dana razići svako sebi — a Katica onda neka gleda, kako će upecati doktora na svoju udicu. Al kako će da zavadi doktora sa ženom mu? Gospođa Sanda prođe dva tri puta krupnim korakom preko sobe, razmišljajući a sve o tome. — Da, nema tu drugoga puta.Što mi je odmah u prvi mah palo na um, to će biti najbolje.Jasno je kao dan, da je doktor uzeo onu svoju paorkušu samo iz interesa, što se nada, da će stegnuti lepu krajcaru dok joj tetka zažmuri.Ona se udala, da se nazove „milostiva gospođa.“ Treba „milostivoj“ dati da omiriše trag krasnoga gospodina doktora.Nije on taki svetac, kao što se čini.Viš ti njega, nije nego masla radi je on pisao Radi, da izda onoj golotinji pedeseticu i da joj šilje svake nedelje još po petnaest forinti.Zna ta baba, da je Milan patvarista go kao puška — pa ko veli, ako će joj kći obraz pod noge, ono nek je bar za hasnu.Za Milana ne gine ona mlađa.Tako je i nije drukčije.A da zašto bi doktor pisao Radi direktoru, da ne kazuje nikom ništa za te novce?Majstor je on; rad je da mu to ne dođe kako ženi do ušiju.Da se on spanđao sa tom švaljom, to je kao sveto.Al čekaj se majčin sine — za po sata znaće ti žena celu istoriju.Namestiću ja tebi pod glavu, da ćeš se ljuto prevariti. Gospođa Sanda sede, pa našara celu istoriju: kako doktor živi sa Milkom Božićevom, kako joj je preko Rade dao pedeset for. na odelo, kako joj daje nedeljno toliko i toliko — a sve bajagi, da time pomaže mlađoj bolesnoj sestri.Jedan stari prijatelj, još pokojnog šumara Životića, koga je žao, što je Ljubica pošla za taku đidiju od čoveka javlja joj to — da malo pripazi na doktorove tragove, te da mu okrati rukave. Kad je gospođa Sanda bila gotova, zovne Matu pismonošu. — Mato, evo ti ovo pismo.Pazi ga, kao oči u glavi.Metni na njega žig i zamrljaj ga malo, da izgleda da je došlo od nekud sa strane — gledaj, pa ga još danas predaj mladoj doktorki ali se pazi, da te ni za živu glavu ne vidi doktor. — Doktor je, milostiva gospođo, otišao sinoć u N. kažu da ljudi umiru kao muve — čujem da će tamo ostati do subote. — To je još bolje — a ti žuri pa nosi odmah. Još nije tunjavi Mata dobro ni izišao iz sobe, a gospođa Sanda stade veselo da tare ruke. — Baš dobro, kao naručeno.Sad ću i doktoru opraviti buruntiju, nek zna i on kakva mu je žena.Ima Kata berberka pravo, da se gospođa doktorka još u Č. švalerala sa grk-Stevanovim Milanom.Doktor i ne sanja, za što mu Milan sad obija pragove.Evo pa nek zna i on — nek čisti po svojoj kući. I gospođa Sanda zabode još jednom pero u mastilo i poče da šara po artiji sve neke kuke i verige — bajagi to piše neka neuka ruka čak iz Č. Ispisala mu je lepo i slatko, bajagi u ime jedne žene, koju je on lečio, pa ona ne može iz zahvalnosti da mu ne kaže kako ga Ljubica vuče za nos.Bud je kopala trice sa Milanom u Č. dok je još bio đak; tud ga i sada rado gleda i prima u kuću — kad doktor nije kod kuće. Zapečati pismo krajcarom, uđe sama u kancelariju, žigosa ga i baci u fioku, gde se meću pisma, koja idu u opštinu N. Dok je gospođa Sanda izrađivala svoj posao — otvoriše se na doktorovoj kući vrata.U kuću uđe jedna stara siromašna ali čisto odevena gospođa. Ljubica Lazićeva izađe pred tu staru ženu koju nije poznavala. — Ja sam, rano Sosa Božićka, mati nesretnoga Rajka Božića koga ste vi poznavali.Dođoh, da bar vas zagrlim i da vam kažem: da vam Bog dade i sreće i zdravlja i vama i gospodinu doktoru za ono što činite mome jadnome detetu.Doktor ne da ni reći, da je to njegova ruka koja nam pomaže — ako nije njegova ono je vaša.Bog vam platio za to! Ljubica sva pretrnu na ove reči.Po srcu joj se razli neka neopisana milina.Razabra se brzo i zagrli staru gospođu. — Ako je, to je doktor učinio; i ja ću mu, majko, reći za to od sveg srca hvala. Sutra dan je došla Savka sa materom — ali mati ni da čuje, da je ostavi koji dan u Ljubice.Valja joj spremati na domu — jer dok se okrene, a jesen će biti na pragu, a ako ne bude sve spremno, moraće se venčanje odgoditi do proleća.Savci je žao, ostala bi ona i Ljubici i svome đuvegiji za ljubav — ali mati se ne da ni osoliti.Jedva što su ostali do sutra, a i to ne bi da Milan nije otišao u obližnje selo advokatskim poslom. Kad su sutra dan otišli gosti, Ljubici je bila sva kuća čisto pusta.Evo će već skoro da se smrkne — a nebo se nešto naoblačilo, baš kao da će biti kiše. Ljubica je išla do zaove, da joj kaže, nek večera sama — njojzi nešto nije dobro, pa će leći ranije.Kad se vratila odozdo — dade joj Nata neko pisamce.Ljubica zgrabi pismo, pa kad vidi da nije od doktora, baci ga čisto ljutito u korpicu, što stojaše na njezinom stolu. Ljubica sede na divan što bijaše u sred sobe.Neki joj težak teret pade na dušu.Evo će skoro da bude godina dana, kako je ona stojala sa doktorom Stanojom Lazićem u vrh Fruške, u sred suroga stenja Orlovog bojišta.Doktor je onda zaiskao ruku njezinu — otvorio je srce svoje pred njome.Ona mu nikad ni jednom rečicom nije rekla, šta je onda, vrilo u srcu njezinom.Nemo mu je pružila ruku svoju — a od to doba na njezina usta nije nikad izišla reč ljubav što je počivala, duboko na dnu srca njezinog. Evo će skoro godinu dana, kako je Ljubica i danju i noću osluškivala na svaki otkucaj plemenitog srca Stanojevog — kako se zagrevala na žaru, koji je oduševljavao doktora u svakome radu njegovome.Na orlovi krili njegovih misli dizala se ona s njime zajedno u nedogledne visove u koje je uzletao njegov duh — a usta njezina nisu mu nikada još rekla: da je svaki otkucaj srca njezinog u svakom času samo njegov! I pri toj pomisli ustade Ljubica sa divana pa hodaše nemirno gore dole po odaji. Iz daleka tutnjila je potmula grmljavina. Ljubica stade na sred sobe.Pogled joj se otme kroz tavnu noć.Činjaše joj se, da nazire kako svetlucaju žižci u malenim kućicama čak u selu N. Gle tamo eno već izdiše nemoćni starac — ali glavu mu podiže meka ruka doktora Stanoja Lazića, ona ista ruka, što je toliko sreće usadila u njezin život. Malo podalje eno gde krši ruke majka nad nejakim jedinčetom — ali doktor Stanoje Lazić ga diže, pa gle, kako ga pritiskuje na svoje toplo srce — ono isto srce, što prediše najčistijom, najsvetijom strašću prema njojzi. No gle, eno gde se kroz gustu noćnu tamu prikrada — smrt, kako bleda avet.Ljubica je čisto gleda kako tiho nečujno korača i sad eno je — na mesto nevoljnog starca, na mesto jadnoga deteta, ona hladnom ledenom rukom grli — njezinoga vojna, Stanoja Lazića! Ljubica, vrisnu i skoči.U taj mah sevnu munja i tresnu na polju grom. Jadna Ljubica bijaše klonula na kolena pa kršaše ruke.U taj mah, baš kao da stadoše kola pred kućom. Dok si trenuo okom, a na vrati se ukaza lep, ponosit muški lik doktora Stanoja Lazića. Ljubica vrisnu i poleti Stanoju u naruča.Doktor je stište toplo na svoje grudi. — Oprosti, dušo, što sam te tako uplašio! — tepaše doktor držeći svoju ženu u naruču. — Hvala Bogu, samo kad si došao! kliknu Ljubica i stište Stanoju prvi, dug i vreo poljubac na usta. — Svisnula bih da nisi došao! Doktor Stanoje Lazić glađaše svoju ljubu po bujnoj kosi, obasu je žarkim poljupcima. Posle po sata, kad Ljubica dođe malo k sebi — izvadi Stanoje iz svoje beležnice neko zgužvano pismo i pruži ga ćuteći svojoj ženi. Ljubica pogleda natpis na pismu, pritrča svome stolu i reče: — Ovo je ta ista ruka. Doktoru Stanoju Laziću svanu pred očima, uzede oba pisma zgužvelja ih rukom i nadnese ih nad plamen od sveće. — Neka goru zajedno, jer znam da ih je pisala jedna ista i to pogana ruka — reče doktor Stanoje mirno. Artija planu i povijaše se na plamenu kao zmija, kad se prži na žaru. Zli umišljaji gospođe Sande poštarke pretvoriše se u prah i pepeo.Ljubica i Stanoje zgazili su ih nogom. Posle desetak dana sprovedena je istraga, radi izbora jedne i druge opštine. Novi opštinari i vođa im doktor Stanoje Lazić izišli su iz jedne i druge čisti kao sunce. Sve se pokazalo, da je pusta potvora i laž.Ljudi, što su potpisali jednu i drugu tužbu, kad su čuli šta je u njima, trgoše svoje potpise natrag.Svaki se stideo, što je i nehotice poslao oruđe u rukama ono nekoliko podlaca. Gospodar Rada i nekoliko mlađih ljudi htedoše da teraju mak na konac i da tuže opadače sudu.Doktor Stanoje Lazić ih utišavaše.Dosta im je, što su oni sami sebi iskopali jamu u koju su se survali. Iduće jeseni video je V. dvoje svatova.Milan grk-Stevanov, venčao se sa Milkom, a Steva Popić sa Savkom — i to u jedan isti dan.Svatovi su bili u kući doktora Stanoja Lazića. Gospođa Sanda je od muke pričala po svem V—u, da je mlada udovica Katica isprošena za jednoga husarskog majora.Istina da nije Srbin, ali je bogata partija. No to je bio samo pust razgovor, ni fiškalica Jula nije verovala u taj glas, a kamo li ko drugi. Na proleće se i gospođa Bosa doselila u V. — došla baba da ljulja unuka — maloga Životu Lazića. Uključeno u ELTeC korpus 2022-02-16 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA KOLO XXXIX KNjIGA 263 i 264 J. IGNjATOVIĆ, PATNICA JAKOV IGNjATOVIĆ SA PREDGOVOROM VELjKA PETROVIĆA Mutan je jesenji dan.Gusta magluština spustila se na zemlju, i ne pušta suncu da zrenik rasvetli.Teško diše i zdrav, a bolesnik, koga su pluća izneverila, još teže; strava ga napada, kanda neće zelena proleća dočekati. U selu N. u drumskom sokaku lepa kuća, mali dućan, pun sitne mešovite robe.U njemu jedna mlada prima mušterije, sve po redu obavlja; dete joj u sobi vrišti, neka tuga je obuzima, kanda će joj se nešto dogoditi.Nije čudo.U sobi leži njen muž Gliša S....Mlad, tek mu je dvadeset peta godina nastala, pa već leži na samrti.Pluća su ga izdala, ne može da diše, stara baka ga čuva, lepezom mu vazduh razređuje; čini mu se da ga nešto guši, za koji trenutak mu je malo bolje, pogledi na prozor, gusta magluština baca mu koprenu na oči da ne vidi prirodu napolju.I bolje.Video bi svoje krasne bagrene gole, žuto lišće nad korenom izgaženo, vlažno, i već u truležu.Jesen ih je pokosila.Baci bolnik iz upalih očiju pogled na kolevku, na svoju malu kćer Jelicu, koja vrišti za materom; uzdigao bi se da može, da ćerku podigne da je srcu svom još jedared pritisne.Ne može.Tihim glasom uzdišući moli baku, da ćerku donese.Baka posluša, uze dete, i spusti ga lice na lice ocu.On se usiljava da je primi, no mala je moć ruke; srce ga zaboli, ukočeno gledi na dete, protegnut strese se, i već mu se život gasi. Baka poplašena baci dete u kolevku, pa viče: — Gospođo Varvaro, brže amo, dajte sveću, gospodar Gliša umire. Glišinica utrči u sobu, baci pogled na Glišu, zgrabi sa stola sveću i uklopi je baki u ruku. — Palite sveću, dajte mu je u ruke. To izreče, pa se baci na bolnika, koji je umirao, obasipa, orošava ga poljupcima i suzama.Baka upali sveću, stisne je bolesniku koji izdisaše, u grčevitu šaku.Još jedan težak uzdisaj pa je svemu kraj. Veliki vapaj; mlada jauče, zove u pomoć.Dete vrišti, mati ga digne i donese postelji da vidi oca.Ćerka je malena od devet meseci, teško će oca zapamtiti, jedva da ga i sad poznaje. Tako skonča Gliša, mlad, u cvetu života.Siromah, cele se noći u mukama s dušom borio, i već su mu smrt očekivali, još pre ponoći, al’ ljubav pram ćerci, milom mu detetu ne dade smrti mesta u telu još za koji časak.Sad je još pred očima, skoro će ga zemlja pokriti. Dođe vreme ukopa, a crni grob zaguši jauk, lelek, — samo ne bolju i spomen. Gliša S. oženio se u mlađanim godinama; bio je živahne naravi, i nije se mogao oteti od društva, s kojim je i do ženidbe uživao i dobro i zlo.U mlađanoj uzrujanosti prenebregao je katkad kuću na svoju štetu.Slaba tela, u raskalašnosti proveo je tri godine, dok ne dopade kobne neizlečime bolesti, koja ga u postelju baci.Kajao se, no već docne beše.Zaklinjao se da će, kako ozdravi, urednije živeti.Sad mu se tek probudila žarka ljubav prema porodici, prema detetu i drugu.Smrt mu nije uzela u obzir to uveravanje. Ostavio je lep imetak, al’ u labavom stanju, zadužen; karte i vesela braća su mu dug pripomogli da natovari.Kad se isplati dug, udovici i detetu malo će na užitak ostati. Šta će mlada udovica sa malim detetom?Da se uda, i dovede u kuću, u trgovinu kakvog mladog vetrenjaka, pa da raspe i ono, što je ostalo?I ko će uzeti udovicu u zapletenom stanju od dugova?Pa što ostane, i to je većinom detinje; da uzme kalfu, ne ide joj u račun.Udavati se pak i onako ne bi mogla, dok ne prođe godišnji parastos; donde mora nositi crninu. Šta da radi?U selu B. živi rođeni joj brat nataroš, imućan, u okolini pripoznat čovek.Brat je zove k sebi s detetom.Ona se malo promišlja, pa se reši da ide.Prodaće nepotrebne stvari, ono drugo nek ostane na isplatu dugova, pa će se k bratu seliti.Što je mogla činiti?To je još ponajbolje. Što smisli, to učini.Odseli se. Brat je lepo primi; tako i snaha Soka.Dece nemaju pa će malu Jelku smatrati kao svoju kćer. Tako Glišinica nađe za se i za svoje dete utočišta.I bila je ona porodici odana, smatrala se kao druga domaćica; gospođa Soka, bratovljeva žena, smatrala je kao svoju sestru. U nataroša je kuća najlepša u selu; dugačka sa osam prozora, kapija velika.Sa sokaka četir velike sobe sve jedna do druge, krasan prostran hodnik i to »malan«, a još kakve su na njemu divne slike!Na jednoj strani zida naslikan vinograd natarošev, baš kako o berbi izgleda; vide se beračice kako beru, čabronoše kako muljaju, kaca, kako u njoj veseo nadničar podbočen grožđe u kesi gazi, devojke u reklicama, kako sa planine na obranicama jevenke nose, a napred gajdaš im vođa.Na slici se brazde i čokoti tako lepo vide, da bi ih izbrojati mogao.Na drugoj strani zida naslikana je velika bitka, i pobeda kralja Milutina nad Tatarima.Vidi se roblje tatarsko, gde koji od tih u okovi, glave spuštene, svi poniženi; pred kraljem Milutinom srpski junak iznosi na koplje nataknutu glavu tatarskog vojvode Crnoglava, a srpski junaci gordo dižu glave, sede na konjima kao zakovani, gole sablje im u rukama.Dalje su u tom krasnom hodniku glatke stolice, naslonjače, divan, orman, u sredi dugačak sto.Iz hodnika vode dvoja vrata u sobe i kako čovek uđe, padne mu u oči velika slika sv. Nikole, pred njom visi veliko srebrno kandilo, pa onda još slike slavnih ljudi, koji su se u životu vrlinama odlikovali.Kod otvorenih prozora vidiš lepe granate bagrene, jedna se grana u drugu splela, te bacaju u sobe debeo hlad, i mirisav zrak.Ostrag čeljadski stan i komora za hranu, pa čiste konjušnice.Pa kakav krasan vrt, kakvo voće, kakvo cveće, sva kuća miri. Takva je kuća Šandora nataroša! Bio je prvi nataroš u okolini.Kod njega su najradije odsedala varmeđska gospoda, i svaki, koji je imao pravo gospodinom se nazvati, i inače ko god je bio otmen.Njegovo ime se nadaleko čulo, bio je inače i pun znanja, razuman; pokraj toga čovek na očima, da bi mogao u društvu ulogu kakvog podžupana igrati. Tu bi udovica Glišina dobre dane mogla provoditi, da je i sa strane u miru bila.Al’ verovnici Glišini nisu joj dali mira, tužba tužbu stiže, zaostavština se prodaje, jedva će što udovici zaostati.Kad se već sve prodalo, udovica se nije imala o čemu misliti, pa je i bila bezbrižnija. Gosti jedni izlaze, drugi ulaze.U blizini je i manastir, pa dolazi i bratija i iguman glavom.I Šandor-nataroša porodica pohađa manastir; te dve kuće prijateljski žive. Mlada udovica pomalo zaboravlja pokojnog Glišu.Kad je siromah umirao, onda se Varvari slila u srce tuga, u kojoj se njoj pretstavljalo sve što je bilo lepo i dobro u Gliše, zlo je zaboravila; sad je zaboravila sve dobro, pa predstavlja u Gliši sve zlo, raskalašnost, kartašku strast, i misli, da je već on za života svoju porodicu upropastio, kao što i jeste.Silom je htela da ga zaboravi.Nije ni čudo, u graji tolikih gostiju, zvanih i nezvanih.Samo dete, mala Jelica je privlačila, i da nje nije, kanda bi već pala bila u zakrilje drugog braka.Kad joj padne na pamet udadba onda joj pada na pamet i to kako ne treba da žali Glišu, tog kartaša, noćnika, koji je više živeo za bekrijsko društvo nego za porodicu.Kad opet pogleda na malu Jelicu, — ista njegova slika, iste žive oči, — onda joj žao Gliše.Ona je svoga Glišu još devojkom jako zavolela, ne može ljubav da zaboravi, ostaje joj u srce zarezana, i da se Gliša rđava društva, te vesele braće, koja su donde dobra dok se dobro provodi, za vremena bio manuo, možda bi život održao, i postao glavom porodice, jer inače je bio bistar i vredan, a i dobra srca.O njemu se baš moglo reći, da ga je rđavo društvo satarilo, i njega i njegov imetak, i da nije Šandor-nataroša, šta bi bilo od udovice, a šta tek od male Jelke? Udovica je sada dobre dane provodila, samo je Jelica često pobolevala.Neko vreme je zdrava bila, a posle je često od groznice patila, ta bolest pak sitnu decu jako kosi.Šandor, Jeličin ujak, i ujna Soka voleli su to dete kao svoje, i vodili su brigu o njegovom zdravlju.Lečili su je doktori, nikako da je izleče.Nosili su je na lekoviti izvor, pokrili su je ćebencetom, pa neka baka-lekara vračala je i dala joj čašicu sa izvora vodice da ispije, metnuvši pređe neko semenje u čašu.Slabo i to pomaže, možda za to ne, što su je tako malu i slabu odneli na izvor ujutru rano, pred ishod sunca, al’ po bakinoj nauci tako je moralo biti.Nosili su je i u manastir pa i maslo su joj sveštali.Posle toga za neko vreme izlečila se, ko bi znao od čega. Vreme prolazi.U kući Šandor-nataroša provode se veselo dani i godine, no u radost pomeša se i žalost.Gospođa Soka razboli se i nabrzo umre.Šandoru je bilo žao, ma da nije imala dece, al’ protiv sudbe se ne može.Sad postane u kući udovica Varvara prava domaćica.Ona kuću vodi. Jelica je već u šestoj godini, lepo raste, a nega materina, dobrota ujakova, stvara je nežnu.Kao srnica skakuće, raduje se životu, vesela je; svako je voli, miluje, gladi, gotovo će je razmaziti. Kaluđeri su često posećivali Šandorovu kuću, kao i iguman; al’ kad dođe dan sv. Nikole, patrona kuće Šandorove, onda samo iguman, i to posle ručka, da ne ostavi svoju bratiju na dan takvoga sveca bez glave. Na dan sv. Nikole behu pozvani mnogi gosti, mnogi bez poziva dođoše.Ceo dan provode veselo.Posle podne stiže i iguman. Prepodobni otac Teofan, iguman, kaluđer, oko šeset godina, ponizak, suvonjav, veselog izgleda, ovde je sasvim kao kod svoje kuće, u svojoj porodici, kao god što je Šandor u manastiru.Prepodobni otac Teofan je bio negda »mirski« sveštenik, al’ ostade udovac, i da bi se očistio od »žitejskih popečenija«, stupi u monaški čin, ma da je već poroda imao.Bio je inteligentan, u društvu prijatan, rado je pohađao prijateljske porodice, a rado bi i sam prijateljski goste primao, i to bez razlike pola.Što ga je uzvišavalo, bilo je što je umilno pojao i pevao, i u tamburicu izvrsno udarao, pravi tamburaški virtuoz.Ženska društva nije izbegavao; šta više među njima se dobro osećao. Iguman se na dan sv. Nikole malo zadocnio, i ostane na konaku kod svečara, a ostaće tu na pojutarje sa ostalim stranim gostima, koji su se zadocnili. Na selu se iskrenije veseli, nema tu te politike, i tolike etikecije kao u varoši.Tu se iskrenije veseli o svečarstvu, nego u varoši u svatovima. Pojutarje još divnije prolazi nego svečan dan.Sve iskrenije veselje.U veselju se peva. Igumana je mlada domaćica gospođa Varvara jako poštovala, u svačem bi ga za savet pitala, naročito što se udadbe tiče; jer su se već počešće prosioci pojavljivali, među njima i bolje partije, udovci sa dvoje troje dece, al’ imućni; na mlade golaće nije ni gledala.Iguman je svetovao, da se nipošto ne udaje, dok joj kći ne doraste; mlada je, kao udovica, može još pričekati, i to joj svetuje i Šandor.Zato, veli iguman, što kad bi se još sad udala, mogao bi se i brat Šandor oženiti, i poroda dobiti, pa bi i po nju i Jelicu zlo bilo.Nešto ima pravo, jer onda dolazi nova domaćica i nova deca bi Jelicu istisla.Domaćici se igumanovi saveti dopadaju jer su temeljiti.Ona bi se doduše rado i udala, al’ ne zna šta će posle biti, a ovako je osigurana: puna, vesela kuća. Mlada udovica je sedela do igumana, to jest kad je sedeti mogla, jer je čas po ustajati morala.Jedno do drugog sedeti, velika je počast za oboje, iguman pokraj domaćice, domaćica pokraj igumana. Iguman je bio svetski čovek, uglađenog ponašanja, pun šale i dosetaka, al’ ne uvredljiv. Društvo peva svakojake pesme, po gdekoju i masniju; već su zagrejani, nije čudo, već je pojutarje. Domaćin pruži igumanu tamburicu, koju ovaj s nekim ustezanjem i primi.Umoljen otpeva jednu pesmicu tihim lepim glasom, samo što mu je društvo oduševljeno užasan diskant pravilo, i glas mu ugušilo.Iguman ih ostavi neka po volji pevaju, i on će im tamburicom akompanjirati.Prsti mu i tambura kanda se u eteru titraju, svaki micaj je minijaturan, i tek katkad pero rezne, da društvo elektriše.Doista, lepo je bilo videti te fine, svetiteljske igumanove prste, kako telegrafski i telefonski u uši i srce utiču.Ti prsti, te ruke, odavna nisu u zvečku udarale.Lice mu je kao vosak žuto, al’ ipak umiljato, vremenit al’ prijatan starac, a srce mu je još mlado. Domaćica skrstila ruke, gledi u prste igumanove, u uši joj se uvlače umilne pesme. Gospođa Varvara, il’ kao što su joj tepali »Varka«, bila je onižeg, jakog stasa, okrugla, puna lica, one vrste stvora, štono kažu »punokrvna«.Dobar život u udovici je punokrvnost potpomagao.Moglo se o njoj reći da izgleda kanda će od jedrine pući.Na svaku šaljivu reč rumen joj na licu zaplamti; nije ni čudo, dvadeset pet godina stara, zdrava udovica. Uzrujano društvo ne pazi, kakve će pesme pevati.Neko će popevati i masniju.U preveselom društvu se sve prima.Kad zaori iz jedne vesele pesme strofa: »tri devojke išle su preko polja, prele jesu žičicu...«, a gospođa Varka grohotom se nasmeje, hoće da se digne da izbegne, i zagrcne se, ili štucne; iguman je takne prstom kanda je golicne, — golicanje u štucanju dobro čini, — al’ u taj mah padne domaćica u nesvest, skoče, prskaju je vodom, ne može da dođe k sebi, unesu je u njenu sobu, i metnu je na krevet, dreše, seku joj haljine; praktičan iguman popipa joj bilo, a ono neuredno udara, viče da joj doktora dozovu i krv puste, jer je udarena od kaplje.I doista tako izgleda.Odmah pošlju po doktora, a donde po savetu igumanovom počnu joj ruke i noge trti.Nikako k sebi da dođe, premda je život još tu. U selu B. je doktor Cifrić županiski sreski lekar, upravo hirurg, iskusan čovek; što je negda berberski kalfa bio, ništa mu ne škodi; i slavni amerikanski predsednik Linkoln je bio krojač, a to je još manje.Cifrić je u selu tek slučajem, jer inače sedi u obližnjem selu V. Znalo se da je on tu, i iščekivali su ga; i onako bi on došao da svoj zvanični posao vrši.Prošle noći jedan kurjak il’ više njih naklali su dvadeset i sedam komada ovaca, pa je sumnja, nisu l’ kurjaci besni bili, i da l’ je od poklanih ovaca meso zdravo.Cifrić je svoj zadatak dobro rešio; izrekao je, da kurjaci nisu bili besni, i da se ovčije meso bez opasnosti može jesti; i to se i obistinilo, jer koji su to meso jeli, među njima i seoski knez, i kišbirov, nisu pobesneli, no je svima dobro prijalo, Cifrić je primerom svojim sve ohrabrio: dao je od jedne najbolje ovce ćebap načiniti, i prvi ga je jeo. Čim je Cifrić čuo šta se u nataroševoj kući dogodilo, pohiti odmah tamo, i stigne još u dobar čas. ■ Stupi u sobu, svi mu mesta daju, dođe do bolesnice, popipa joj glavu pa bilo, maše glavom, pa poviče: — Dajte lavor! Domaćin sam istrči i donese lavor. Cifrić skida kaput, suče rukave, izvadi štrocaljku iz džepa, umota ruku, — iguman mu je asistent, pomaže mu — štrocne, krv brizne u zrak. — U dobar čas dođe, za pet minuta bi mrtva bila, gle kakva je krv: gusta, masna, crnkasta, — reče s nekim pouzdanjem Cifrić. I doista, bolesnici je malo odlanulo, već k sebi dolazi, već se miče.Cifrić joj veže ruku po pravilu, i umiri goste da će sve dobro biti, samo domaćica na miru nek ostane: dobar san, pa posle malo »buzovn« teja. Društvo se udalji, a služavka ostane kod nje da pazi. Opet zasednu; no lica su sad ozbiljnija, nijednom punokrvnom ne pada na pamet da se ne treba i smrti opomenuti; i njih može iznenadno tako što postići, pa još kako tako kad naiđe »šegrt« od šloga, al’ može i »kalfa« i »majstor«. Cifrić je sad najglavnija ličnost; iguman sedi do njega, istina u čelu, al’ je stol okrugao, pa ozbiljnosti lica Cifrićevog, poučnom govoru i zanimljivosti, koja ostale privlači, tako izgleda kanda je on u pročelju. Najpre se jelom zalažu, i dobrim vinom zalivaju. Iguman upro oči u njega, a domaćin je rad čuti, šta će biti od sestre. — Doktore, kaži mi pravo, je l’ Varka u opasnosti? — zapita Šandor. Domaćin je s doktorom bio »per tu«.To je već po selima običaj: doktor, nataroš, sveštenik, trgovac, sve je to jednog »ranga«; učitelj malo niže. — Znaš, Šandore, kazaću pravo: ona je vrlo punokrvna, opasnost je bila velika, zasad je prešla, al’ treba paziti da se ne povrati, reče Cifrić. — Je l’ »šlog« bio? zapita ljubopitno iguman. — Priličan, al’ tek još »šegrt«.Kakve sam ja već imao u ruci, već su bili poplavetnuli, i još za jedan minut, pa je tu »majstor«, al’ sam svugde prevario — reče Cifrić a lice udesi i Namesti pametno eskulapski. — Dakle da sad gospođi Varki nije puštena krv, ona bi umrla? — zapita opet iguman. — Bez sumnje, za nekoliko minuta. — Dakle opet je dobro u nuždi krv puštati. No noviji doktori ne dozvoljavaju da se krv pušta, nego kažu da se dobije od toga vodena bolest. — Ima među doktorima visokoumnih mudrijaša koji to kažu.Vodena bolest može se i od drugog čega dobiti.Takvi doktori vole i mrtvaca videti, samo da vodenu bolest ne reskiraju; a bolje je i vodena bolest nego smrt.Sad da nisam domaćici krv pustio, ležala bi mrtva.Šta će na to takvi doktori reći? — I županijski fizik kaže da u velikoj nuždi treba krv pustiti, al’ ne za svaku sitnariju, ili kad im baš ništ ne fali, a oni u proleće puštaju krv kao da moraju — reče iguman. — U nečem je tako, al’ u nuždi se i pušta krv.Koliko ih je u grobu, koji bi još živeli, a ima ih, koji su krv puštali, pa su još živeli, a da nisu to učinili, bog zna gde bi bili.Upravo ću vam kazati: i tu se tapa po mraku, što se puštanja krvi tiče, kao god i u drugima.Koliko ima njih koji se ni u jednoj istovetnoj bolesti u lečenju ne slažu; što jedan drži za melem, drugi drži za otrov.Koliko njih visokoučenih ima, koji su knjige ne samo čitali, već gotovo pojeli, koji i sami knjige pišu, pa se u kakvoj god bolesti kod bolesnika zbune, sami sebi ne veruju, pa ne znaju ni sami kako leče i hoće l’ melem pomagati; samo pokušavaju, al’ nisu načisto. — E, pa onda šta su doktori, i kakvi treba da budu, kad ni knjige, niti nauka ne pomaže? — zapita iguman. — I na to ću vam reći.Za takovo treba čovek da je rođen i da ima sreće.Đeneral, advokat, treba za to da je rođen.Tako isto i doktor.Ima visokoučenih doktora, knjige pišu, a ne znaju lečiti. — Pa ko zna onda? — Kažem, treba za to da je rođen.Treba da kod bolesnika dobro promotri, ispita, napipa, da zna već unapred šta mu treba.Doktor je kao glumac, treba da pravi dobar utisak na bolesnika, pa baš u svačem.I lice mora namestiti.Kad pogledi bolesnik doktora, obično iz crta mu sazna, misli li o njemu dobro ili zlo; dobar, rođen doktor čita bolesniku iz lica; svojim licem uliva mu hrabrost, poverenje, što često više čini nego medicina.Gdekoji doktor već micanjem, hodom pokazuje, da o bolesniku misli da se ne može izlečiti, — otud posle u doktoru nesretna sumnja, u bolesniku nepoverenje, a poverenje je po leka.Ta praktika, iskustvo je prvo, i doktorske knjige se po iskustvu pišu.Gledajte naše prostake, kako znaju slomijene kosti da nameste, što ni najučeniji doktor učiniti ne može.Vidite, ja nisam sve svršio, da mogu veći fizik biti, al’ malo koga se fizika bojim, mnogih se baš i ne futiram.Da sam ja mogao sve svršiti, pa da se mogu na ekvipažu vozati, da vidite šta bi izradio; al’ ovako među lotrama vozajući se ne mogu dalje, pa misle što skuplji doktor to bolji i skuplji lek bolji; svud ima što svet naopako presuđuje; da nema luda, ne bi bilo ni mudraca, bili bi svi podjednaki; i ja sam rođen za doktora, al’ me neki demon drži za kaput, pa ne mogu dalje na visinu, a to su krivi ti doktori koji sa karuca skup lek daju. — Cifrić završi. U govoru svom Cifrić je kadgod zastajao, koji zalogaj uzeo i čašu ispio. Društvo mu je za pravo dalo i odsmejalo se; samo iguman nije s tim zadovoljan, nije načisto, al’ i šta će da bude; za negdašnjeg bricu i to je dosta, i suviše. Doktor je svojim govorom sve tako ohrabrio da su zaboravili i na bolesnu domaćicu, već napijaju jedan drugom u zdravlje, a najviše doktoru. Tako su proveli čitavu noć. Gosti se počnu razilaziti, koji peške, koji na koli, kako je ko mogao; iguman malo prelegne, a tako i Cifrić.Iguman se tek docnije, oprostiv se s domaćinom, odveze u manastir.Cifrić još spava.Tako se u Šandorovoj kući provelo i veselo i neveselo. Sutra dan upravo pred podne probudi se i Cifrić.Snevao je kako je svojom štrocom nekom dušu spasao, i radovao se što je bio san na javi.Zbio se na gospođi Varki. Sednu da što kao doručak uzmu, dok konje upregnu. Sve je nakratko trajalo.Njih dvoje sede, pa se razgovaraju. — Doktore, je l’ opasno kod moje sestre? — I jeste i nije, kako se uzme.Ono je bilo opasno i to će još trajati, samo joj treba nege, i dobar doktor.Ja ću češće dolaziti i nek se drži moje ordinacije, samo je čuvaj od tih visokoučenih, da je s medicinama ne poremete. Pre nego što će poći, ode Cifrić sa Šandorom u Varkinu sobu da vidi kako je.Varka se miče, rukom pokazuje na srce, al’ još ne govori.Cifrić je zakazao da je još ostave na miru, da se ispava, a on će joj iz svoje kućevne apoteke medicine već poslati. Sve je pripremno, i kola i bunda.Cifrić navlači bundu, Šandor mu pomaže, digne mu jaku na uši, jer je hladan maglovit dan. Oproste se, poljube i rukuju.Pri rukovanju stisne Šandor Cifriću nešto tvrdo zavijeno.Cifrić pritisne jako i oseti nešto tvrdo.Još jedared poljubi Šandora i uputi se kolima.Šandor ga prati, a posle pomaže mu da se na kola popne, jer je s bundom teško. Već je Cifrić na koli, prosta još i uzana kola, vidi se da je »voršpon« siromašnog ratara.Cifrić se namesti i pruži desnicu Šandoru da mu kaže zbogom. — Zbogom, Šandore, samo tako kao što ti kazah, nemoj slušati te visokoučene fušere.Ako bude opasno, još ću joj jedared krv pustiti. — Zbogom — reče Šandor, a kola krenu.Malo čas pa je Cifrić s kolima na kraj sela, a Šandor se povuče u svoju sobu. Zapali svoju varmeđašku veliku stivu lulu, sedne, pa se misli, šta je sa sestrom, šta će od nje biti.Ona mu je bila gazdarica, domaćica, i to dobra, prijatelj kući; a i što bi mogla drugo biti: veže je njemu sestrinska ljubav i sudba njene Jelice.Da umre šta će i on činiti: već je prešao četrdesetu, lepa gazdovina, nema žene, ko će na sve to paziti.Tim mislima pobuđen, ustane i ode u sestrinu sobu, da vidi šta ona radi. Sirota Varka leži kao ukočena, htela bi da se digne, al’ ne može.Brat je pita, kako joj je.Ona ga razume, odgovara glavom, teškim micanjem, da joj je dobro; samo pokaže jezik, u znak da ne zna govoriti, ne može, ruku ne diže. Brat joj viče: — Varka! šta ti je, što ne govoriš?Govori, pruži mi ruku! Varka se miče, hoće da govori, da ruku digne, al’ ne može.Nešto kanda mumla, al’ se ne razume. Šandor se žacne. — Nije dobro, promumla, »šlogirana« je! Jelica je baš kod matere.Od šest godina devojčica stoji kod materinog kreveta, pa gledi čas na mater, čas na ujaka; male crne očice sve igraju, ustanca kanda pitaju šta je materi.Šandor pogladi po licu devojče, pogledi na sestru, gladi je po obrazu. — Šta je, Varka, šta se zbi? Varka uzdane teško, hoće da govori al ne može; ne može da se makne, samo žalostan pogled baca na Jelicu i na brata. Jelica gledi sad jedno sad drugo ukočenim očima.Kad na ujaka gledi, rekao bi, kanda traži pomoć za mater. — Ujko, šta bibi mater, glava? — Ne bibi glava, jezik bibi. — Ne bibi glava, jezik bibi! Jelica pokazuje veselije lice samo kad glava ne boli, nagne se na mater, gladi je po obrazu, pa ručicama otvara joj usta da vidi jezik.Mati mukla. — Ne diraj mater, vidiš da je boli jezik, ne može da govori — reče joj ozbiljno ujak. — Je l’, ujak, mama me neće više ’sovati kad bibi jezik? — zapita naivno Jelica. — Odsad ću te ja psovati, ako ne budeš dobra. — Ja ću biti dobra. — Hajd’mo napolje, mama neka spava. — Uhvati je za ruku i vodi je napolje. Šandor se vrlo brine za sestru; jako je kapljom udarena.Nema u kući desne ruke.Mora se odmah za kakvu gazdaricu, kuvaricu pobrinuti koja će sestru negovati, pa je još i dete tu. Odvaži se, nađe gazdaricu.Lako je Šandoru gazdaricu naći, — sve se otimaju, puna kuća, a i on dobar, prostrane ruke, — samo kakva će gazdarica biti?Uzme gazdaricu. Upočetku je svaka gazdarica dobra, kao novo sito, bog zna šta će posle biti. Malo pomalo pa se i Šandor novom stanju priviknuo.I sestru strpeljivo snosi, premda u zdravlju njenom nikakve popravke. Cifrić je češće posećivao, i sobom lekove donosio koje je sam on u svojoj malenoj domaćoj apoteci pravio.Preporučivao je da se strogo samo tih lekova drži, a druge od nikog da ne uzima.Cifrić nije trpio da se drugi u njegove pacijente pača.Šandor mu je svaku posetu čestito naplatio da se nije mogao potužiti. Ipak Šandor je dozivao kadgod i fizika i druge doktore, al’ Varki ništa na bolje. Tako prolaze meseci, prolaze godine, a sestra sve u jednom istovetnom stanju.Jedva može ruku da digne, morali su je hraniti, kad gazdarica, kad brat.I Jelica drži u ruci kašiku il’ viljušku pa meće materi jelo u usta.Mati bi je zagrlila, ali ne može; oči joj govore da bi je srcu pritisnula, nema snage. Sirota Varvara od dana na dan, sve gore; vidi se da neće dugo.I doktori nemaju nade.Cifrić se još nada, al’ pod uvetom da ništa od drugog ne uzima, no samo ono što on daje. No Varvari su dani izbrojani. Sred-sreda zime, Krstovdan, zemlja snegom zastrta; reke, potoci zaleđeni, priroda je još u samrti prošle godine; u Varvari se pokreće neka duševnost, otima se, bori se život sa smrću. Varvara se kanda oseća da je kraju blizu, pa se ne da; ljubav materinska prema detetu zakovala joj dušu za život, i još će se boriti, — dok može. Ko bi znao opisati njenu duševnu muku, misli u glavi joj, kad na Jelicu gledi, a ne može da progovori, da se makne!Tu je i Jelica sa ujakom, i ona ukočenim očima gledi na mater. Šandor skrstio ruke, ni rečice ne govori; gledi na sestru, misli da na sestru nailazi samrtan napadaj, poslednji, gorki čas.Drži Jelicu za ruku, da vidi mater, da joj se njena slika spomenom u srcu ureže.I Jelica kanda oseća veliki trenutak, koji će nastupiti, ne miče se; i ona ukočeno gledi na mater, neko duboko osećanje steže joj prsi, drži se ukočeno ruke ujakove, kanda će se nešto osobito dogoditi. Varvara se grčevito skupi, pa opet pruži, strese se, lice joj se širi, dolazi kao neko malo rkanje, zastenje užasno, počne mumlati sve jače i jače, i gle čuda, Varvara proslovi. — Brate Šandore, budi otac mom detetu.Bojim se, u roždaniku joj je stojalo da će biti nesrećna.Otkloni je od svake nesreće, početak joj je bio nesrećan, izgubila je oca i ne poznavajući ga; sad će mene izgubiti, ti si joj sad sve, naputi je. — Reče, a suza joj na obraz kanu. Varvara izreče to tako, da joj se svaka reč razumela. Šandor stoji iznenađen, zadivljen, ne zna šta da progovori, jedva skupi misli. — Sestro, ta ti si progovorila, bog će te još podići, ta to je božijim »manovenijem« učinjeno.Šta čujem, šta vidim?Prošla godina o sv. Nikoli kako si jezik izgubila, pa sad ti se povratio; povratiće se i ostalo, hodi da te podignem. Šandor pokuša da je digne, pruži joj ruke da vidi da l’ će i ona pružiti; no njene se ne miču.Brat je diže al’ uzalud, ne može na noge, pa je opet mora kao neosetljiv panj natrag da pusti. - Nemoj me mučiti, ja preboleti neću, osećam da mi se približuje smrt, već me zovu; moja slatka mati... videla sam je onako isto obučenu kao što je saranjena, u svilenim haljinama, crn čepac na glavi, pa se smeši, pa me prstom zove, sav vazduh mi zamirisa tamjanom; još i sad osećam tamjan, kanda mi se u dušu uvlači; ovde mi se nešto mračno vidi, a kad oči sklopim, onda kanda mi se nov svet otvara; takvu svetlost viđam, kakvu na ovom svetu dosad nikad nigde; samo mi je deteta žao, volela bih već jedared s životom prekinuti.Daj mi dete da ga celivam. — To izreče, pa se upinje da bi se malo podigla, da dete dočeka; ne može, sile su je izdale. Šandor podigne Jelicu i spušta je na mater. — Poljubi, Jelice, mater, u ruku, u obraz, tako! Jelica začuđena ne zna da stvar protumači, — tek u šestu godinu stupila, — poljubi materi mehanično ruku i obraz, kao u nekom strahu, a mati je poljubi, suzama joj obraz orošava, vidi se da joj je teško. — Dosta je, reče Šandor, pa spusti dete na zemlju. Dosta je već bilo i Šandoru.Srce mu se stište, suze roni, dalje ne može da izdrži.Kad je sestra proslovila, nada mu se probudila da će preboleti, al’ sad mu i ta iščeze: izgleda mu bolesnica kao neko vanredno stvorenje, koje se s ovim svetom već razračunalo; sa svim drukči lik, drukčiji pogled, govor istina pametan, al’ i suviše pametan, kanda iz nje neki vanredan duh govori.Šandor je tronut. Tu je i gazdarica, i baba Kumrija koja će je čuvati.I one se njenom govoru dive. Šandor poljubi sestru u čelo. - Sad ću se sa Jelicom malo ukloniti, umorena si pa pospavaj, daće Bog bolje možda, a ja ti se zaklinjem živim Bogom i našim patronom da ću detetu biti otac.Docnije ću opet doći. Varvara ćuti, kanda je od govora malaksala, Šandor s detetom izlazi, za njima gazdarica, a Varvara ih tek očima prati.Mirna je, kanda je neki teret sa srca skinula; možda su je bratove reči utešile. Kumrija ostade sa Varvarom. Zimnji je dan, sunce rano seda.Vedro nebo posuto zvezdama sa snežnim podnožjem još daje svetlosti. Šandor da večeru doneti, da i to svrši, jer dete mora ranije leći. Po nalogu učinjeno. Šandoru ne pada dobro večera.Čudan mu se čini taj pojav u njegove sestre.Progovoriti, i sa svetom se praštati.I kako da progovori, šta je to?Al’ misli se, kakvih neotkrivenih tajni ima još na svetu, mali je čovečiji mozak da sve dozna!No Kumrija je tu stvar sasvim drukčije shvaćala.Odmah sutradan je pripovedala, da je tome uzrok Bogojavlenije, jer se u bogojavlenskoj noći otvara nebo, pa i marva onda progovori. Ako do sutra ostane živa, ’odmah će pozvati Cifrića da čuje, da vidi to čudo, i da mu sve ispriča.Šandor neće moći cele noći spavati. Kad je gazdarica večeru donela, javila je da gospođa Varvara tiho spava.Šandor nalaže da je ostave na miru, da spava; ko zna, može joj se opet nabolje okrenuti.Malo pre je nadu izgubio, al’ miran san može sve preokrenuti. Jelica uveliko spava.Sirotica bog zna šta sniva, kakovi vuci je straše. Šandor posle večere zapali veliku stivu lulu da duže traje; sad ustane, hoda gore — dole, sad opet sedne i premišlja.Još sumnja, u jednom trenutku nada se, u drugom već drži sestru za izgubljenu. Duga noć al’ krasna mesečina, jer je uštap, blista sneg, od njegovog svetlog bleska odaje iskrice.Divna zimnja noć onom, kome je mir u kući.I ovde je mir, al’ samrtan mir: tu se duša s telom, život sa smrti bori. Tako Šandor u mislima dočeka ponoć. Dotrči gazdarica, usplahirena. — Gospodine, brže dođite, gospođa umire. Šandor istrči, pa odmah sestri. Baba Kumrija već joj sveću u ruku uklopila.Varvara umire. — Već je mrtva, — reče iskusna baba Kumrija. Varvara se više ne miče. Baba Kumrija zaklopi joj oči, ište dva novčića da ih na oči pritisne.Šandor izvadi dva talira i da babi, i uzdanuv izreče: — Skončaša-sja. Ostavi brigu spreme i reda na gazdarici, i babi Kumriji, pa ode. Varvara je mrtva.Ropac joj nije lice nagrdio: lik se smeši, kanda je u trenutku zadovoljstva dušu ispustila, a Bog zna kakva joj je mučna misao baš onda na dušu pala bila?! Ukop se obavi po redu.Iz sela, iz okoline mnoštvo se naroda skupi; svakom je dobra bila, osobito sirotinji. Iguman Teofan došao je sa svojim kaluđerima, pa i sveštenici iz okoline, i seoska gospoda i gospodari.Divno je opojana, oplakana, i propraćena u groblje, i svako baci grudvicu zemlje, sa »večna ti pamjat«. Jelicu je vodio ujak, i kod groba kad je šaku zemlje bacio, stisne i njoj grudvicu u šaku i reče da baci u grob. Jelica pusti iz šake grudvicu, poplaši se od groba, kad vidi da joj mater zemljom zatrpavaju.Znala je, ko je u sanduku; pri »poslednjem celovaniju« i nju su podigli da mater poljubi. Sad tek Jelica poče plakati, vriskati, no od plačnog umora kad se vrati naskoro i zaspi. Bilo je i daće.Tu je iguman i kaluđeri, sveštenstvo i ostali. Cifrić opet sedi do igumana.Iguman započe razgovor o bolesti i smrti Varvarinoj. — Zaista mi je žao nje, a i vama svima; nestalo je dobre duše, no, doktore, od čega je umrla? — Od »šloga«.Sad je došao pravi »majstor«.Znao sam da će tako ispasti.Kod mnogih doktora je kao kod mnogih kuvara.Samo, da su mene slušali bolje bi ispalo, al’ kad je tako nek joj je pokoj duši. Opet su je nakratko pri trpezi žalosno opojali, i s tim se svrši. Baba Kumrija ovu noć je još tu prenoćila, u onoj sobi, gde je Varvara umrla.Na stolu kandilo zapaljeno, i čaša vina, »da duša pije«.I duša je doista pila, kune se Kumrija; još i sad se vide prosute kaplje, kako je pila. Šandor je sad opet bez prave gazdarice. Gazdarica mu doduše ugađa, no ne dopada mu se, što mu posle kratkog vremena u kući sve natraške na manjak ide.Mlađi dvostruko u kući troše; sad nestane jedno sad drugo što, nema svog prijateljskog čuvara, stražara.Gazdarica poče u odsustvu Šandorovom sa Jelicom oporo postupati; sve se tuži protiv ove kako je nestašna, kako svud nos tura, sve hoće da vidi, pa se brlja, prlja.Gazdarici se nije dopadalo, što Jelica sve ujaku kaže štogod vidi.Ona je sad pravi stražar. Jednom je videla Jelica, kako gazdarica s kočijašem vino iz podruma vuče, i dalje ga šilje.Šandor se uverio o krađi, i sve da je tako bilo, kako mu je Jelica kazala, te otpusti gazdaricu. Uzme drugu. Sad se tek Jelica ohrabri, kad je videla da njena reč kod ujaka nešto važi. Nije dugo izdržala ni druga gazdarica, jedva po godine; Jelica je uhvati kako mast i slaninu raspačava, prodaje, pa bude i ova otpuštena. Jelica, ma da je još dete, oseća ipak u sebi neki nagon, da ujakovo čuva; kanda i to oseća, da što je ujakovo to je i njeno. Kad je reč o kakvoj stvari, ona će reći: »Je l’ ujko, to je naše«.Pa i ujak je držao kao svoje dete; njeno će biti. Ujak je dao dovesti dva mramorna krsta i ploče, jedan za pokojnu ženu Sofiju, drugi za Varvaru.Ležale su jedna do druge; njihove grobove opkolio je nasađenim lepim cvećem, a kod oba krsta posadio vavilonske žalosne vrbe.Jelica je odsad išla na groblje, grobu materinom, i tu je »očenaš« izgovorila, i prekrstila se.Što je starija, sve su joj življe uspomene o materi, sad tek sve većma oseća, da joj nešto veliko nedostaje: mati.Gazdarice, — sve je to tuđinska ruka; kad joj ruku metne na glavu, ta je ne greje. Jelica mala gazdarica, okretna je i vižljasta.A nije već ni mala, prošlo joj već sedam godina, a izgleda kanda joj već devet.Ona je uveče u štali kad se krava muze, ona pomaže u vrtu; u kuhinji kad se testo mesi, ima malu drvenu rastegaču, i oklagijicu, pa kuva ručak, varjača u ruci, pomaže mešati.Katkad i mesi, a gazdarica bi je rada iz kuhinje da istisne; kaže da joj smeta, no ne da ujak, veli nek se Jelica uči.Gazdarica za Jelicu baš ne mari, pred ujakom joj laska, gladi je i ljubi, a nasamo joj prkosi, hoće katkad da je i gurne il’ na nogu da stane, kao nehotice u žurnoj radnji.Jelica nije volela, kad je ona ljubi; okrenula bi od nje glavu, al’ kad je poljubi, keceljicom poljubac briše.Zna i dete ko ga veli ko li mrzi. Gazdarica se tuži na veliki posao, ma da uvek ima kod nje kakove ženske koja joj pomaže.U takovoj kući kao što je Šandorova, pa na selu, ima dosta čankoliza, koje će svaki dan doći da pomažu, a plata im je koliko mogu u marami iz kuhinje odneti.Gazdarice su o gosinom trošku uvek darežljive.Pa je gazdarici još i plata mala, htela bi da za tri godine toliko steče, da može svoja domaćica biti, pa kad to ne bi činila kod imućnog gospodina Šandora, gde u kući zbog punoće čovek svaki čas nogom zapinje, onda bi joj se ceo svet smejao, osobito druge gazdarice, koje su već u takvim kućama stekle.Nije se ni ona dugo tu skrasila; da ostavku, što Šandor dragovoljno primi, jer mu je već dosta bilo. Opet dođe nova gazdarica. Jelica se već tako navikla na kućevni red, da sve zna šta u kući ima; ide u školu, već zna pisati pa pomalo i računati.Sam ujak je više obučava nego njen školski učitelj, koji mnogo dece ima. Kad ujak nije kod kuće, već je van sela u svom poslu, onda je opet učitelj posebno obučava.A bistra je, sve brzo shvaća. Ujak je ipak, pokraj sve svoje dobrote prema detetu, morao uvideti, da je teško žensko dete bez matere othranjivati i na dobar put nastavljati.Samcu čoveku je to teško.Misli se kako bi po devojče bolje bilo.Da se oženi?Žena joj može gora biti nego maćeha, je l’ reći će: ta to nije baš ni njegovo dete, — pa kad bi poroda dobila, šta bi onda bilo od Jelice?Ta nju ta ne bi kao kćer držala već kao kakvu sobaricu, il’ još gore, te bi je iz kuće istisla.A Jelica se već naučila da u ujaku oca svog smatra, pa bi svoje oči u kakvom sukobu sa maćehom na ujaka upravila, a za nju ne bi hajala. — Velika briga.A devojka naglo i lepo raste, vidi se da će biti jako ugledna.Ko će paziti na nju, ko će je čuvati kad matere nema, i hoće l’ se hteti nemateri pokoravati?Da joj uzme iz varoši kakovu vaspitateljku, »guvernantu«, da je kod kuće na put nastavlja, može i tu među njima do sukoba doći, jer naravi su različne, i može jedna na drugu u prvom magnovenju sastanka, il’ bar prvi dan rđav utisak učiniti; osobito kod ženskih lako to ide: danas se ljube, sutradan se mrze.Pa još i to, — i Šandor je čovek, još u srednjim »snažnim« godinama, a vrag ne spava, može ga »guvernanta« Amorovom strelom ustreliti, i njemu se za navek, ma i brakom priljubiti, pa šta će onda s Jelicom biti?Jelica je žustre naravi, lako bi odgovarala učiteljici, pa je vrag na pragu.Da opet Jelicu u varoš da kome na vaspitanje, opet Jelicu i kod kuće treba, jer tako iskrenog stražara za njegovu gazdovinu neće lako naći. Gazdarice nisu dobri stražari a najmanje su vaspitateljke, pa tekar na njih još treba neko da pazi da kuću ne pustoše.U takvim rukama za Jelicu nije dobro, no Šandor drži da je između ostalog to još ponajbolje.Devojčica svaki dan sve starija, veća, a zna u kući sve šta gde stoji.Svaku novu gazdaricu ona mora poučiti, gde šta stoji, i tu dobija pred ovom neki ugled, neki značaj, da je ona već sad predstavnica kućevnog reda, buduća domaćica.Doista, Jelica kad što pokazuje, podboči se, pa tek prstom pokazuje gde šta leži.Darovita devojčica, u kući je pokraj ujaka činjenica, s kojom gazdarice računati moraju. Ujak Šandor se neće ženiti, nit će »guvernante« držati, već će menjati gazdarice, pa ma kako ispalo, samo Jelici da ne bude na uštrb. Posle pet godina nastupiše promene u kući Šandorovoj.Šandor je čovek, koji po svojoj naklonosti nije baš jako, neograničeno zauzet za svoje nataroštvo; oseća da je za nešto veće, više rođen.Imaovina mu je dovoljna da pokraj zvanja gospodski živeti može.Ali žudnja čovečija je velika; što više ima, sve više želi.Imao je šogora u selu, trgovca, grka Papastakiju, koji je bio veliki spekulant.Trgovao je svačim što priplod donosi, s hranom, s vinom, marvom, šišarkom, i svačim što pre jevtinije do ruke dođe.Papastaki je bio u okolini izvikan za bogatog čoveka, i bio je doista imućan, al’ ne tako kao što su ga cenili.Kredit mu je bio veliki.Oštrouman, marljiv čovek, težio je sve većoj i većoj spekulaciji, i rad bi koga u kolo svoje uvući.Za taj posao uočio je Šandora da uvuče. Šandor nije bio kapitalista, al’ mu je prilično jakog pokretnog imetka ostalo posle oca, a i služba mu donosi. Papastaki hoće da ga lepim rečima ulovi.Predstavi mu živo pred oči, kakav dobitak od spekulacije izgleda, i zavrne Šandoru mozak.Šandor vidi kako Papastaki jako napreduje, sve mu od ruke ide, ne bi mario pridružiti mu se, al’ kako kad on za spekulaciju nema novaca, jer što ga ima to mu je nužno za kuću, a kuću doista lepo vodi. Jednom posle ručka svrne k njemu Papastaki.Sedeli su jedno drugom preko puta, pa su se često posećivali, na kafu, pa se onda o raznom raspravlja. Evo Papastakija gde dolazi, baš tek što je Šandor ručao. — Šta je, jesi l’ zdrav, Porfirije, — tako se Papastaki krštenim imenom zvao — kad si s puta stigao?Je l’ sinoć?Video sam te, je l’ bilo kakva šićara? — zapitaće Šandor. — Bilo je te kakva, kupio sam u Bosni dželep, ašam, i to jevtino, — odgovori Papastaki. — To valja, a od koga si ga kupio? — U Derventi, od bega Gradačevića, znaš, dobri smo prijatelji, dao mi je za trijest dukata po komad al’ butun: bolje-loše. — To nije skupo, samo ako marva valja. — Videćeš kad je doteraju. — I tebi sve to tako od ruke ide. — Treba imati sreće, al’ i umeti; na toj marvi ću imati dobiti najmanje dve hiljade forinata, za vrlo kratko vreme, za osam dana. — To je lepo za tako kratko vreme. — Moglo bi se još bolje, samo još koga da imam u društvu; hajd’, Šandore, u kompaniju sa mnom, reče kao malo šaljivo Papastaki. — Ne bi zgoreg bilo, samo otkuda pare, tu treba kapitala, reče Šandor, pustiv gust dim iz stive, a jako gledi Papastakiju u oči. — Ne treba ti kapitala. — Dakle kako, bez novaca? — Nepokretno imanje vredi kao novac; stupiš li sa mnom u kompaniju, tvoj imetak predstavlja novac. — Kako to razumeš? — Ev’ ’vako.Da stupiš sa mnom u kompaniju, ja bih imao još više kredita, pa i dobiti.Ti bi najpre stupao samnom u ugovor.Naši potpisi, naša imena nešto važe.Zajednički dobit, a zajedničke obveze, — ti me već razumeš, ne treba da ti mnogo govorim, nisi paor nit’ kakav buger. — — Sve je to lepo, al’ može čovek i zaglaviti. — Pametan ne može zaglaviti. — Al’ ko je tu dosta pametan? — Vidim da se ni s tobom ne može o tome razgovarati; gledaj na nebo, na oblake, hoće l’ biti mraza i krupe, hoće l’ biti o berbi kiše, hajd’ molim te da prestanemo o tom, nije to za tebe, reče podsmešljivo Papastaki. Tako se razgovaraju, i koškaju.Papastaki ga je rad ma kako uvući, bilo to ma i sa bagatelnim posmatranjem njegove odrešitosti. Jelica ih poslužuje. Jelica je velika devojka, ide joj mnogo šta od ruke, samo kad i kad od žustrine kucne čašu o čašu, kad i kad i o flašu, kašto i razbije, al’ se ujak na to ne srdi; još se odsmeje. Papastaki ima posla, mora preseći razgovor. — E ja moram za poslom, kajaćeš se, zbogom. Digne se i ode. Sad tek Šandor promišlja dublje o stvari.Ne bi zgoreg bilo, misli se: gle kako Papastaki napreduje, kupuje kuće, zemlju, već je kao mali spahija.Još će se promisliti.Lepa je to stvar ta špekulacija, mnogo se može za kratko vreme profitirati, a Papastaki ga uverava, da od njega ne traži kapitala već samo potpis. Šandor i Papastaki se još koji put sastanu, i ovom pođe za rukom da Šandora zadobije. I doista ga je ulovio, sklopili su ugovor, i to po želji Papastakinoj.Sad je i Šandor postao špekulantom. Papastaki je radostan, sad će tek radnju uveliko da tera.Dao je svud, osobito po Bosni razglasiti, kako ima za kompanjona bogatog nataroša!Glas se nadaleko čuje; jer kad koga proglase za bogatog, čini se bogatiji, kao god što i rđav glas čoveka pravi još rđavijim. Papastaki se upustio uveliko u radnju.Kupuje, prodaje jednako. Ne traje dugo a Papastaki već deli lep dobitak sa Šandorom, a ovaj ni novac nije uložio; no naravno da su Šandorove dobiti čestice manje: nešto se odbija u korist Papastakiju kao u ime od njega uloženoga kapitala za Šandora, a Šandor opet po ugovoru svud za Papastakiju dobar stoji.Na selu se lako može tako isto kao u varoši. Šandoru se dopada ta radnja, i on izvadi dopust na dan dva, te s Papastakijem putuje.Lepa stvar, kad čoveku rad dobro ide. Kad nije Šandor kod kuće, briga mu je za kuću.Gazdarica i žensko derište kod kuće. Jelica raste kao iz vode.Gazdarica nije rđava, od naravi je dobra; i što je kod nje još najbolje, ne krade. No jedno je u njoj, što po Jelicu nije probitačno.Jelica je tekar u dvanaestoj godini, no tako odrasla, da je veća i viša od mnoge udavače i poličarke.Prirode je vrlo živahne pa hoće da provodi detinjsku mladost po volji. Preko puta je spahijska birtija.Nedeljom tu gajde sviraju.Jelica voli svirku i igru, pa na glas gajdi igra pod kapijom sa mladim prostim devojčicama, pa se među decu pomeša i gazdarica, u leto je tu po gdekoji dečak, nestašan pustosvat, pa se uplete u kolo.Tu je posle cikot, skakucanje, pevanje, i sve već kako u kolu ide. Jelica katkad iziđe i napolje, da vidi kako u kolu igraju.Jedared neki dečko nestaško primeti »frajlu«, otkine se od kola pa juriš k Jelici.Jelica se otima, al’ mlade ratarske ruke prinude je te mora u kolo.Sad je tek radost i cikot.Jelica se stidi, gledi u zemlju, na noge, gde joj se stid skrio, a ovamo se smeši. Šandor dođe s puta, i čuje kako Jelica u kolu igra.Mesni sveštenik ga je na to upozorio, a on je opet čuo to od gospođe popadije.Mladost ludost; naivna, nevina Jelica ne zna još staleške razlike, njene romantike je osnov još prosta priroda. Drukčije to ujak shvaća; mlado derište, u kolu padaju masne i krupne reči, pa podskočica, to po Jelicu nije probitačno.Dete nije rad za to koreti, da joj stid ne povredi, i da joj tim ne baci seme u srce, koje proklijati može baš u pitanju: — »šta je to što ujak kaže da nije lepo u kolu igrati«, — s tim joj mogu doći misli, koje inače ne bi došle, i otvorile bi joj vrata zarana u onaj svet koji ne treba još da poznaje. Šandor je premišljao, ne bi l’ dobro bilo da je da u V., na godinu dve dana na kakvo dobro mesto u pouku, »u ler«.Tu bi joj se ono, što je na njoj prirodno, rapavo, ugladilo.U glavi je već smišljeno i izvršeno, samo Jelici mora to u svojoj formi na znanje dati, da ne izgleda kanda na nju pritisak pravi, da ostavi svoje mesto gde je tolika narasla, njen vrt, njene lepe bagrene pred kućom, kitnjastu šumicu, grozne vinograde, pa luge i dubrave.Nema lepše od tog lepog kraja; tu su skrivene prve njene uspomene. Šandor vidi Jelicu u vrtu, gde nešto kopka. — No, devojko, kolika si već narasla, vidim da si u kući dobra gazdarica, samo bi ti još trebalo da vidiš malo više sveta, a ne sve jednako u selu, u malom društvu, a da vidiš kako se lepo u varoši živi! — E pa povedite me kudgod, ujko, da vidim i ja svet, reče veselo Jelica. — Al’ trebalo bi da što god više znaš, najpre trebalo bi još da učiš, da vidiš kako se u zavodu devojke vladaju, kako su uglađene, fine.Ti si već vidila onu »frajlicu« kad si bila o svetkovini u manastiru, kako se lepo ponaša? — E lako je njoj kad je u više škole išla. — Pa bi l’ ti išla u više škole? Jelica se smeši. — Išla bih, samo da mi nije žao. — A za čim ti je žao? — Svega mi je žao što je ovde, u selu, a varoš je tuđa. — Ta ujak ti ima kola i konje, pa bi te dovezao kad i kad, a kad su sveci uvek.Pa bi se onde lepše nosila neg ovde.Ujak bi tebi za varoš lepše haljine morao kupiti. Zadnje su reči veliki utisak na Jelicu učinile.Još dve tri takove, pa je Jelica gotova. — Pa bi onda išla u šetnju sa frajlama, pa kakve lepe svirke, pa bi učila igrati, išla bi u pozorište. Sad je Jelici dosta, nasmeje se radosno, poskoči, potrči gore u kuhinju, da se pohvali, kako će ići u varoš u »ler« pa će učiti igrati, ići će u pozorište, a dobiće nove haljine. Gazdarica se podboči, pa gledi začuđena Jelicu. — No to je lepo, tek onda ćete biti prava »frajla«.Ovde na selu’ ne možete biti prava frajla, samo će to ujaka mnogo stati. Ko bi pogodio da l’ gazdarica iskreno govori.Možda bi rada da Jelice nema, da je ne nadzire! Šandor je sa Jelicom na čisto, Jelica će ići. Odmah sutradan, da Šandor upregnuti, pa ode s Jelicom u varoš V. Tu po uputstvu nekog prijatelja varmeđaša ode jednoj otmenoj gospođi »madami«, koja drži »ler«, gde se uče devojčice varošanke, i druge sa strane, koje su tu na stanu i hrani, i pod zaptom. Madami se Jelica dopadne, radosna je što će tako uglednu živahnu pitomicu imati, a i od Šandora joj neće biti krivo, biće tu i donašanja sa sela za pečenku, pa voća. Madama razloži Šandoru što devojka sve mora imati za opremu; Šandor ode s devojkom mašamodi i švalji, i sve po redu naruči.Do osam dana će opet doći s Jelicom da je preda.Neke je sitnarije nakupovao za Jelicu, da se raduje i tako se posle vrati kući, a Jelici preda poklon. Jelica sve skače od radosti, pokazuje gazdarici šta je iz varoši donela, maramice svilene, šeširić, lepeze, i još drugo što-šta; pokazujući gazdarici poklon i od radosti skakućući ubode joj lepezom nos, te joj malo kožu zadere; onda istrči napolje, otrči u susedstvo Papastakinima, i onde sve pokazuje, pa pripoveda, šta tek u varoši za nju prave. Još osam dana, to je dugo čekati za Jelicu.Broji dane, a dani su joj dugi. Nasta sedmi dan.Jelica se prašta sa devojčicama; prave drugarice još nema, s kojom bi se kroz plač rastajala. Sutradan sa opremom sednu na kola.Tu su jastuci, jorgani, i druge potrebne stvari; te su joj ostale od matere pokojne Varvare. — Sirota sad da je vidi kako ide na put, na više nauke, kako bi joj suza od radosti kanula! Put vodi pokraj groblja.Šandor stane, siđe dole sa Jelicom i reče joj da se pomoli pred materinim grobom.Jelica se pomoli i zaplače, ponela je i majčine dušice sa materinog groba, ona će ju uvek na srcu nositi.Od kuće je još ponela i »San matere božije«, koji je na smrti matere pod jastukom nađen. Sad je Šandor odvede na kola. Šandor je pametno činio, kad ju je na grob materin odveo.Neka joj se ureže u srce uspomena na mater pri tako važnom koraku, na putu većem izobraženju.Ta uspomena će joj kao izobraženoj trvaćnijoj postati. Na putu vide Jelica, razgleđuje desno levo ujakove vinograde, gde se igrala i kroz toliko beraba grožđe brala; gledi svu okolinu i srce joj se steže, kanda tu ubavu okolinu nikad više videti neće.Zaplače se, ujak je teši, utišava.Pa šta joj je još žao?Njenih životinja! Jelica je imala jednu šarenu junicu, zvala je »Milicom«.Ova se samo njoj dala pomusti.Jelica je jako volela Milicu, a i ona Jelicu; kako ju je videla, za njom je išla.Tako jednom prilikom otšeta se Jelica sa ženskim društvom na salaš, gde je i marvenska čorba bila.Milica spazi Jelicu, poče mučati, pa se zatrči upravo u to žensko društvo — Jelici; ženske se poplaše i razbegnu, a Jelica ostane smejući se kod Milice, sama.Ta Milica kad dođe iz polja, neće da uđe u štalu, već muče dok ne iziđe Jelica da je u štalu vodi i veže.Tako je morala i ujutru na sokak ispratiti. Jelica je imala i jednoga goluba kog je ona odhranila.Čudan je život i smrt toga goluba.Kao malog goluždravog izbacili su ga iz golubinjaka golubovi; bio se od podmetnutog jajeta izlegao, pa ga nisu trpeli gore.Triput su ga izbacili, i ostade živ.Jelica se sažali, uzme ga k sebi, i iz usta svojih ga je hranila i nazvala ga »Mikom«.Mika se tako pripitomio, da nije hteo među golubovima da živi; već napolje izleće, no se vraća, i spavao je na prečagama stolice do Jeličine postelje.Bio je ćorav.Jedno je oko izgubio kad su ga iz golubinjaka izbacili.Ujak ga zvao ćorom. Imala je Jelica još i lepu zelenu mačku, Zecom je zvala, i lepo psetance Žuju. Sad će se Jelica otkinuti od idiličnog života. Već su u V. Dovezu se baš do stana madaminog. Lepo se Šandor sa madamom pozdravi, i posle kratke posete Jelicu tu ostavi, a ići će švalji i mašamodi po stvari.Ode tamo, stvari su sve gotove, isplati i vrati se madami.Madama ima mnogo posla sa pitomicama, ne može gubiti vremena, to je kao i zvanije.Šandor kao izobražen čovek dobro to zna, pa što pre posetu završi. Isplati madami prvu četvrt za izdržavanje Jeličino, oprosti se i ode. Kad se sa Jelicom praštao, Jelica je briznula u plač.Hvata se za ruku ujakovu, kanda bi se kući poiskala, al’ ništa ne pomaže; Šandor je malo poteši, poljubi je, pa ne može gotovo da se od nje otkine. Sad je Jelica u »leru«, upravo pitomica u zavodu.Šandor se vrati kući. U Šandorovoj kući opet promena, i to velika.Nema Jelice, kuća prazna.Gazdarica sve šeprtlji, ne zna za svaku sitnariju, što je Jelica u prste znala. Šandor mora uzeti još jednu seljanku poslužiteljku, jer gazdarica sve ne stiže.Osobito sad kad se dao na špekulaciju, biće i više posla. Jelica je još derište, no u mnogome je bila bolja od gazdarice, kao da goste posluži, živad nahrani, u vinogradu poslenike nadgleda, a znala je po malo već i pirkati.Ko će popuniti tu prazninu gde je Jelica bila.Pa gde je ono trkanje, veselo skakanje.I Šandoru je žao, al’ tako mora biti. Jelica je imala jednu po ocu tetku, udatu za sveštenika u selu S. Ona je Šandoru retko odlazila, kao prija nešto je spram njega ohladnila, i to od vremena otkada je Gliša umro.Posumnja da je Šandor Varvari od njene sermije manje izdao neg’ što bi joj pripadalo i tim i Jelicu jako oštetio.Tek kadikad bi ona dolazila, i to prilikom manastirske svetkovine u susedstvu Šandorovom, kod prepodobnoga igumana Teofana, a kao i da poseti Jelicu.Ta tetka zvala se također Jelena, kao Jelica, jer i Jelica je Jelena.Mati Jeličina Varvara, kad se rodila Jelica, odmah je namenula novorođenom detetu ime Jelena, i tako je i krštena.Htela je da joj žensko dete dobije ime svoje zaove; ako bi muško bilo, taj bi dobio ime Šandor.Pametna, brižljiva mati: Šandor dece nema, Jelena nema, pa joj mogu decu prigrliti. Tetka Jelena ako i jeste retko išla prijatelju, ipak je znala šta se u kući njegovoj radi.Ona je svaku priliku upotrebila da sve sazna, ko je i kakva je gazdarica u kući, šta Jelica radi, jer ako joj nije dobro kod Šandora, ona će je k sebi uzeti.Tetka Jelena je već i to čula, da je devojče u V. Dođe u V. da vidi Jelicu, i tu se pozna sa madamom.Jelica malo što i zna o njoj, zato nije bila prema njoj detinjski predusretljiva.Čula je od ujaka gde o njoj priča, a što je čula, i to kanda nije bilo najbolje.No Jeleni je dosta bilo kad je Jelicu videla.Doći će ona i više puta, i doneće njoj i madami poklona. Jelica lepo napreduje.Ispočetka joj je bilo teško, kao svakoj učenici u njezinom položaju, jer na selu malo je od kojih bi što više naučiti mogla.Al’ kad se već uputila, onda joj sve lakše išlo.Mnogo je tome doprinelo i to, što je madama bila vrlo pametna i sve providela, s decom je materinski postupala, blago, poučno, al’ znala je stroga biti i zapt držati.Blago materi koja njoj dete svoje u ruke da.To su već velike devojčice, izmeđ dvanaest i šesnaest godina, na koje se mora paziti.Ona se obazirala na stanje devojačkih roditelja, da se ne izobražavaju one u pravcu koketerije i raskošluka, da se roditelji ne pokaju što su decu svoju njoj poverili.Učile su knjigu, al’ dobile su i pouku za kućanstvo, a ne kad devojka kući dođe da ne zna ni varjaču u ruci da drži. Vrlo je pametno shvatila madama poučne potrebe za Jelicu.Kod nje se uči i klavir i francuski jezik.Varošica mala, mali i zavod.Učitelj klavira je neki zabačen glumac, sin nekog upravitelja crkveno-pojačkog kora, pa nešto i francuski štrbeca.Muzika i francuski jezik nisu obvezne nauke u tom malom zavodu, već to od volje roditelja zavisi, hoće l’ se kći u jednoj od tih ili u obojem obučavati.A za francuski jezik nije bilo za sebe guvernante, koja bi kao kućevna s devojkama francusku konversaciju vodila.Madama je imala stariju od sebe sestru, koja je uvek bila prisutna, kad se francuski predavalo i sviralo.Glumac učitelj na klaviru je bio uvežban, al’ u francuskom je bio slab; kad je predavao, učeći devojke i sam je učio. Šandor je ostavio madaminoj uviđavnosti, da li da Jelica uči francuski i klavir.Misli, možda bi baš i bez toga biti mogla. Madama je znala za kakav delokrug svoje devojke izobražava, znala je da nije sve za svakog, pa se nije nametala sa vanrednim naukama.Ona je izobražavala srednje građanske klase decu za građanski stalež, — jer inače za neke može biti što šta i izlišno.Teško će se koja za grofa il’ barona udati. Jelicu je madama već prvih dana dobro promotrila, i znala joj dati pravac u nauci.Jelici ne treba ni klavira ni francuskog jezika.Ona je siroče, siroto devojče, ma da joj je ujak imućan.Ujak nema dece, al’ se može oženiti.Jelici treba građansko vaspitanje, da kad se uda, bude dobra kućanica, da može u porodici korisno upravljati.Jelica je u svojoj trinaestoj godini; šta bi za dve godine u francuskom jeziku i muzici naučila, a naposletku u njenom položajnom krugu i našto joj to?Jelica je živahna i suviše, pa će najpre isterati iz nje seosku naivnost, koja za svaku nije svud probitačna, i podsticati joj volju na korisniji kućevni rad.Pokraj toga mora biti učtiva, iskrena.Na iskrenost je madama mnogo držala, a neistinu je uvek odbijala.Lažu nije trpela.Ona je držala da je laž koren i početak sviju zala, a za decu, mlade devojke najopasnije.Ona veljaše, da kako počne devojka lagati, i od tog se za vremena ne oduči, tu je već jednom nogom preko đavolske brazde. Madama je sažaljevala jako one roditelje, koji su uvrtili sebi u glavu, da njihova kći treba da zna u klavir, i francuski.Ona bi ih rado odvratila od tog, al’ ima sujetnih roditelja, koji drže za najbolje vaspitanje, kad im devojka zna u klavir i francuski. Tako je Jelica po madaminom rukovodstvu učila šiti, posle krojiti, šta više pomagala je negda i oko ručka, premda zbog tog nije knjigu prenebregla.Madama je napućavala nju kanda joj je rođena mati.Jelica je uvidela da je madama voli, pa se sasvim njoj priljubila.Primetili su to i njene drugarice, pa su je nazvale »gazdaricom«; kad je što radila, što nije bilo u propisu, rekle bi joj malo podsmešljivo: »gle gazdarice«, našto se Jelica nije srdila.No one su ipak Jelicu volele, jer je ona bila vesele šaljive naravi, a kadikad i donela im što ispod ruke da jedu, a takve nevine stvari je i sama madama kroz prste gledala.Neka bude dobra kućanica, al’ i darežljiva, rekla bi madama, i samo da joj ništa ne zataji, kad je o čem zapita. Jelica je u dobrim rukama.Šandor može biti spokojan; ni kod rođene matere ne bi joj bolje bilo.Tako joj se čini kanda mater ima, sad tek oseća šta je materinsko srce, i kad isporedi svoju madamu sa gazdaricama, tek sad vidi kakva je razlika, i pre toga u kakvim je rukama bila. A šta joj ujak radi? Ujak Šandor je u velikom poslu.Nataroško zvanje i špekulacija, koja je već u jakom toku, daju mu posla.U zvanju ima pomoćnika, a i gospoda županijska nisu baš stroga, i što-šta kroz prste proglede, ako se Šandor u čemu zadocni; pa i sama gospoda ta dosta su nebrežljiva, a Šandor će im nebrežljivost svoju čašćenjem, dobrim vinom naknaditi. Samo je jedne nevolje Šandoru, gazdarice.Nikako da naiđe na takvu, kakvu bi kuća njegova trebala.Ako koja zna kuću voditi, onda se opet razvlači.Tu ih ima svakojakih čankoliza, kartara, vračara, a sluge su verni izvršioci gazdaričine volje, jer to ide i u njihovu korist.Ako li pak koja ne razvlači, ona opet ne zna ništa i sve ide naopako, drugi je varaju.Teško je, al’ nije na ino.Šandoru opet padne na pamet ženidba, oženio bi se možda, al’ mu je žao Jelice.A mogao bi se dobro oženiti, mogao bi i birati; pošle bi za njega iz dobrih kuća ne samo mlade udovice, već i devojke.Šandor bi bio za ženske još dobra partija. Tako opet pri starom ostade.Gazdarica, jedna odlazi, druga dolazi, no Šandor je već tome naviknut. Papastaki neumorno radi, i Šandor vuče dobit iz toga.Tu se doteruje, oteruje marva, silni krmci se hrane, puna pustara goveda i ovaca — oni drže i spahijsku pustaru pod zakup; — pa kakve su to zgrade, staje, štale.Seljani se dive, jedan kaže: »Al’ je bogat taj Papastaki«, drugi opet: »A šta ti nema tu, kao u maloj carevini«. — Ovako ako dalje ustraje, Papastaki će biti spahija.Naravno da od tog otpada nešto i na Šandorovu stranu. Šandoru padne na pamet Jelica, sedne na kola i odveze se u V. da je vidi. Kad stigne u V. odmah poseti madamu.Ona ga lepo dočeka.Dozove Jelicu.Kako ova čuje za ujaka, utrči, ljubi ga u ruku, radosna što mož’ biti.Šandor je poljubi i gladi po licu.Narasla je.Od Jelice ne može da prvu reč proslovi madami. — Slatki ujko, hoćete još ostati ovde?Šta radi moja bašta, šta radi moja šarena junica Milica, moj Mika, moj Zec? Šandor na ovo zadnje i ne sluša, već se pozdravlja s madamom.Komplimentuju se.Madama ga ponudi da sedne. Šandor sedne pa umiljno gledi Jelicu, koja mu se približi, zagrli ga i nasloni glavicu svoju na njegov obraz. — No devojko, velika si dosta, samo da l’ se dobro učiš? — Moram je pohvaliti, dobro se vlada i uči, ta ona je moja kći, reče madama smešeći se i pogladi je po obrazu. — Vi ćete, gospodine, jel’te, danas biti naš gost, a sad ćete dopustiti da Jelica ide na svoj posao; posle će se ona s gospodinom razgovarati. Šandor daje glavom znak da na to pristaje. — Drago mi je, poziv učtivo primam. — Jelice, sad idi, uči, pa ćeš posle opet biti s nami. ■' Jelica se udali, a Šandor još koju reče, pa se digne da ide. — Oprostite, ja moram poslom, a u svoje vreme biću tu; preporučujem se. — Drago će mi biti, al’ za sigurno. Šandor je bio svetski čovek, zna on da madama ne sme vreme gubiti, kod nje je na sahat sve opredeljeno, a i ona je primetila da je Šandor njen položaj dobro shvatio, pa ga i ne zadržava, već ga lepo isprati. Kola su još pred kućom, i dok se Šandor u sobi bavio, kočijaš je uneo razne stvari za kuhinju. Šandor se oprosti i ode. Šandor najpre obavlja posao, pa kad je gotov bio, stigne i podne.Lagano po taktu zvona hiti madami. Baš je u dobro doba došao, ručak je gotov. Pitomice će za se ručati, u običnoj trpezariji, pod predsedništvom stare frajle Amalije, sestre madamine.Tako se zvala njena sestra, a vredno je znati i ime te izvrsne madame.Ona se zvala Serafina Trautog. Jelica će danas ručati sa madamom Serafinom i ujakom u trećoj sobi. Ručak mali al’ valja; dovoljan i ukusan.Pametna madama, šta će da čini raskoš u jelu, koja mlađim primer skromnosti, umerenosti treba da da, a Šandor pod nebom ničega nije željan, neće joj zameriti u uobičajenoj umerenosti. O ručku ujak pazi na Jelicu.Sasvim druga devojka.Nema da je nemirna kao pre, da joj prsti sve igraju na stolu, a na stolici nikad mira.Sve je u nje smerno, držanje, micanje tela odmereno.Izgleda kanda detinjstvo s nje silazi. Ručak kratak, brzo se svrši, madama namigne na Jelicu, a ova se odmah digne, u sebi molitvu očita, poljubi ujaka i madamu u ruku, i ode napolje.Šandor je pogledom do izlaska prati. — Sasvim druga devojka, tako je, kad ima nastavnicu, koja ceo dan na nju pazi, reče Šandor, i pokloni se glavom. — Kod mene mora sve po redu ići, reče pouzdanim tonom madama. Donesu kafu, madama ponudi Šandora da puši; duvan, veli, njoj ne škodi.Madama zna kako je teško duvandžiji kad posle ručka ne sme da puši. Šandor joj se zahvali na ponudi, uze stivu lulu, napuni je, a madama mu je žigicom zapali.Pusti nekoliko dimova, pa progovori: — A kako vam se druge frajle vladaju? — Dobro, kod mene se svako mora dobro vladati, ja poznajem svaku devojku, njenu narav, oči joj pred mojim očima ne mogu tajnu sakriti, znam šta misli. — A uči li Jelica klavir i francuski? — Ne uči, i za to ima razloga.Jelica ima u vami oca, al’ matere nema, ja sam sad njena mati.Što se njene budućnosti tiče, u tom ona od vas, gospodine, zavisi.No ona treba već sad da pravcem vaspitanja svojoj budućnosti osnov položi.Klavir i francuski jezik nije za nju, to nju ne bi usrećilo, baš da i uči.Jedno, što za dve godine sve to savršeno naučiti ne može, a da uči drugo, prenebregla bi ono što je korisnije: znanje šta treba u kući.Ali ako baš hoćete da se i u pomenutim predmetima poučava, od volje vam je, recite pa će i to biti; no držala sam se vašeg saizvolenja, dali ste mi slobodno raspoloženje s Jelicom. — Dobro, ne marim ni ja za te stvari.A uči li Jelica igrati? — Uči. — Pa kako to, pa i to je luksuz? — Kad devojka pod nadzorom igra nije luksuz.To je neka vrsta gimnastike, devojka dobije s tim lepo graciozno micanje tela, i pri igranci ne pada u oči kao nepomičan panj; a kao što je Jelica lepa devojka, pokraj svoje vrednoće primamljivaće i svojom igrom.Igra ima svoje granice, u kojima može biti korisna. — A uče li ostale francuski? — Gdekoja.Ima roditelja koji daju važnost tome, a ja i tu razlikujem za koju šta jeste šta nije.Izobraženje u muzici i francuskom jeziku priliči aristokratskim, bankijerskim i veleposedničkim devojkama, pa i onima, koje se daju na struku učiteljice i guvernante; al’ Jelica neće biti ni jedno od ovih, ona se ima prikladnom udadbom usrećiti, van pomenutih staleža.Tu je njen izgled. — Pa zašto toliko njih uče klavir i francuski? — Iz mode, bilo to ma i na štetu.A da može to i štetno biti, to bih vam mogla i s primerima služiti.Iskreno vam kažem, da je obično i sujeta roditelja kriva, a često pokraj najbolje roditeljske namere kćeri budu nesretne. — Kako to biva? — Dopustite mi.Na primer jedan srednjeg građanskog reda, al’ bogat čovek ima jednu il’ dve kćeri, i još muške dece.Dok se radi, i dok je imanje u gomili, troškovi se ne osećaju.Roditelji pošlju svoje kćeri u velike varoši, da se vaspitavaju, i tečaj nauke traje četir-pet godina, a kći treba godišnje novaca.Nauči klavir, i francuski, i to u srednju ruku, katkad i slabo; naročito klavir je teško naučiti.U tim zavodima o kućanstvu nema ni spomena, onde se uči drugo što, lepo se oblačiti, komplimente, velike »pukle« praviti, a koketirati to posle po sebi dolazi.Bez temeljitijeg rada u devojke i fantazija se usija, pravi sebi ideale — mašte, koje ne može dostići.Ljubav se rano budi, rano bi splela sebi venac od mirte; al’ njen mladoženja mora biti čitav grof, baron, veliki bogataš, i sa tim mislima ostavlja zavod.Kad kući dođe, one skromne sobe, u kojima je otac imanje stekao, čine joj se male, tesne; uspomene detinjstva njenog za nju nemaju važnosti, sve joj je malo, nisko, ona ideal svoj kao Mesiju iščekuje.Devojkama najbrže godine prolaze.Prosioci bi se javljali, ali ko će se usuditi takvu devojku da zaprosi, kad ovaj ni izdaleka nije ravan njenom idealu.Takve prosioce ona prezire, kod nje rad i odanost nemaju vrednosti.Ideali iščezavaju, roditelji uviđaju da im kći izgleda kanda se u tuđem gnezdu izlegla: roditelji je vabe da joj na tvrdoj zemlji dadu hrane, a ona ide u vodu da pliva, da je burni talasi nose. — Imate pravo, gospođo, reče ushićen Šandor.Taj se govor Šandoru dopada. — Dođe vreme da se udadu, il’ ako ne, da pletu sede.Nađe se za devojku kakva po nuždi prilična partija, ona se uda.Šta će dati otac pokraj devojke?Bogatu opremu, o tom sumnje nema, al’ treba i novaca.Jeste otac imućan, bogat čovek, al’ ima još četvoro dece.S nategom joj da u miraz dvaest hiljada forinata, i već je kći gospođa, i svoja gazdarica.Muž joj kuće nema, plaća stan.Pokućstva mnogo, tu je i klavir.Samo za klavir treba jedna velika soba, salon, gde je za drugo?Ona ništa ne radi, samo se cifra.Rode se deca, Drugi se za njih brinu; ona neće ni svoje dete da doji, ma da je zdrava.Dohodak im je manji nego što se izdaje, muž ne izlazi na kraj, muči se, dolazi u neprilike, katkad padne i u nesreću.Najveće nezadovoljstvo: ostavlja žena muža, muž ženu, pa pred konsistorijalni sud.Zbiva se i što gore i strašnije, o čemu vam neću ni pripovedati.A roditelji jadikuju što su kćer tako na visoko dali; oslabili su kuću, a ostaloj deci tim uštrb naneli.Da su oni tu svoju kćer skromnije vaspitali, ne bi trebao devojci toliki miraz, ni polovina od tog što su na nju potrošili; usrećili bi i kćer i muža joj, a ostale joj sestre i braća ne bi pretrpeli uštrba. — No ima opet koje su i pored toga visokoga vaspitanja srećne postale, upadne Šandor. — Malo je takovih, za ove se zna, al’ koje su od takovih nesrećne, te svet zaboravlja. — Dakle u tim višim zavodima ne uče dobro? — To baš ne mogu kazati; uči se i onde dobro, samo način i predmeti učenja ne odgovaraju svakom građanskom staležu, u koji roditelji devojčini spadaju.I zapt je dobar, ma da ne svagde.Biva, da devojka iz zavoda s kakvim »klavirmajstorom« il’ učiteljem francuskog jezika leđa okrene. — Zar se i takovo što događa? — pita Šandor začuđeno. Madama se nasmeši, uhvati i pretisne Šandorovu ruku. — Baš na to da vam nešto kažem.Ja sam od dobre porodice.Otac mi je bio višeg reda činovnik.I ja sam bila u višem zavodu.Iskreno ću vam se izraziti.Bila sam živahna devojčica, tako kao što je sad Jelica; svi su me voleli.Često smo se na odmor po ulicama i promenadi šetali sa našom guvernantom, sve dve i dve, napred najmanje pa onda sve veće i najveće.Ja sam bila od većih devojčica.Kad se šetamo, ono muški, mlađi i stariji krstare po ulicama, prolaze sasvim pored nas, gledaju nam u oči kao asasi; mi mlade devojčice, pravimo primedbe na svakog, ako i ne mogosmo uvek rečima, ono očima, na starog, na mladog; ako je ko povoljnog izgleda, ono tek druga drugu pogledi, već se razumemo.Ko nepovoljan na nas oko baci, osobito od starije nametljive gospode, a takovih kod veće gospode dosta ima, mi jedna drugu za haljinu čupnemo, pa nam osmeh protumači misao.Idemo li u crkvu, i onda dve po dve i kao što je već običaj, u katoličkoj crkvi posedamo u skamije.Svaka je imala svoje mesto.Ti asasi, koji za nama idu, i ovde ne ostave devojke na miru, već ih staklom uoče, i njihova mesta zabeleže.Drugi il’ treći put u crkvi, a već se nalaze u gdekojoj skamiji ceduljica, bileta, pa i pisma, baš na devojčinu adresu upravljena.Devojke to primete, odnesu kući, druga druzi svoje priopćuje, smeju se, al’ tajne za se čuvaju.U početku se uzima to za šalu, al’ kadikad ta stvar i korena zahvati.Neke na to odgovore, i metnu taj odgovor na isto mesto u skamiji, gde su biletu dobile.Iz ovoga iziđe povorka tajnih odnošaja, koji se posle u ljubavnim pismima izražavaju.I to se zbiva na očigled guvernanata i madama a da ove o tom ništa znadu.Bože sačuvaj da one što primete; i kad bi se tako što zbilo, one bi jakim zaptom zavod očistile od zaraze, i nov red zavele.Al’ i one se nehotice i slučajno dadu zavesti.Onda bude revolucija u zavodu, i često dođe do rastrojstva.Vidite, gospodine, i ja sam žrtva tog vaspitanja.I ja sam u tako visokom zavodu bila, i doterala već do četvrte godine školskog tečaja, al’ kobne prilike navedoše me da sam u pozorištu u oči pogledala jednom konjaničkom oficiru, oklopniku, mladom, lepom grofu.On me je pogledom porazio, pokrenuo mi duševne osećaje, jedno nerazmišljeno magnovenje me izdalo, baš kad smo bili u operi; guramo se napolje, a grof kao delija krči put, utisne se do mene, uhvati me snažnom šakom za ruku i vuče me; ja zadršćem i izgubim u gunguli društvo, i u tom besmo već na polju, beše mnoštvo karuca; grofove su blizu, vratanca su već otvorena i ne znam sama kako sam unutra ušla.Grof zatvori karuce i brzim kasom me odveze, ne znam ni sama kud.Sad neka je koprena bačena na taj moj izlaz. Posle kratkog vremena mene grof ostavi, njemu ni traga ni glasa.Natrag svojoj porodici ne smem, možete misliti kakva me je nevolja snašla!U nuždi se moradoh udati i to za nepriliku.Pišem kući, otac za mene ni da zna, materi pišem da mi pošlje kršteno pismo, hoću da se udam, da pokrijem glavu.Mati mi to učini, i ja se udadoh.No muž mi naskoro umre, ja se ovamo zabacih, da budem dalje od roditeljske kuće, i tako sam tu otvorila ovaj mali zavod, a zaklela sam se, da ću najveću brigu voditi o poverenim mi kćerima, da ću im onakav pravac u nastavi davati, koji će odgovarati nuždi i potrebi njihovog budućeg života.Ja neću da vaspitavam kćeri za veliku gospodu, već mužu vernu drugu, kući dobru gazdaricu.Izvinite me što sam vam što-šta ispričala, što možda nije trebalo, naročito žalostan odsek moga žića; al’ tim sam htela da vas uverim, da Jelicu treba vaspitati u onom pravcu, koji sam ja za nju izabrala, i svakom roditelju preporučujem u vaspitanju svojih kćeri onaj pravac, koji odgovara njihovoj snazi i staležu, i pritom da im ne služi za merilo sadanje, trenutno stanje imetka, no i buduće sa svojim prelazima.Madama završi.Šandor je tronut od utiska njenih reči. — Milostiva, kao što rekoste, tako sam isto i sam osećao; samo to osećanje u rečima izraziti nisam znao, i uveravam vas, da i ja tako isto mislim kao i vi, i u tom pravcu molim da mi Jelicu nastavljate.Tako su vam istinite reči, kanda ste mi ih iz srca iščupali.Sad ja nešto da vam pripovedam.U jednoj varoši imam nekog prijatelja; imućan čovek, pa je dao u Beč kćer da se uči.Kad se vratila, nije se mogla udati za koga je ona htela no kako se moglo, i udala se, i uvede u kuću skromnog muža.Ovaj pokraj tasta dobro radi, al’ visokoumna žena slabi je rad sobom iz Beča donela.Kad uđem u veliku sobu, a tu svud prašina s prsta, i na klaviru, pa još gore od prašine: na klaviru stoji nešto za dečiju potrebu, što ne bi trebalo.Ostanem kod prijatelja na ručku.Kad posle ručka, otvori se sala, a milostiva kći počne svirati, otac je ponudio.Pa da ste čuli to tandrkanje u klavir; valjda nije po godine svirala, pa žice rastegnute, daju glas od sebe kao pokvarene cimbale.Molio bih je da mi ne svira, a dobri otac čas gledi na razmaženu kćer, čas na mene, da li mi se dopada.Naravno da sam je pohvalio, ma da sam zakašljucnuo od protivne misli, a i kako će kod dece da svira?A koliko je potrošeno dok je ona to naučila; taj novac u svoti dovoljan bi bio da se jedna devojka od toga s mirazom i opremom uda.Pa još nešto.Bio jedan drugi moj prijatelj, imućan kasapin, žena mu ne da mira te pošalje kćer također u Beč na vaspitanje.Kad je izučila, nije dobila po volji đuvegiju, otac je imao pet sinova, morao je udati za jednog sapundžiju.Ovaj dobri gazda imao je velike rodbine, al’ same zanatlije.Kad se o kakvoj svečanosti, krsnom imenu, te dve porodice u gozbi skupe, govori naravno svako o stvarima koje se kreću u svom privrednom krugu, a milostiva sapundžinica se razgovara sa nekim mladim iz daleka rođakom, đakom, francuski, gledi na muža, na kalfe pa se sa đakom, metnuv maramu na usta, smeši, podsmeva im se.Da zna otac šta znači to francusko njihovo štrbecanje, pokajao bi se što je dao kćer u Beč, a možda se već i pokajao.Tako je to, svaka reč vam zlata vredi. Tu se razgovor i završi.Vreme je; on je putnik, zvaničnik i špekulant, madama ima svog posla, mora se odlaziti. Šandor se digne, zahvali se madami, zovu Jelicu, ona dođe i oproste se.Šandor preporučuje Jelici da madamu sluša kao mater. Kola su već pred kućom, Šandor se oprosti s madamom, sedne na kola i odveze se. Novembarski dan, studen.Šandor navuče na se bundu, jakom zaklopi uši, lulu zapali, pa promišlja o razgovoru madaminom. — Badava, promumla, pametna ženska ta madama, takva da mi je u kući za gazdaricu, pa makar i za ženu. — Misli ipak dalje, bi li madama dobra bila za ženu.Nije stara, sad joj je četrdeset godina, al’ još lepa ženska.Seti se Šandor njenih zlatnih reči, šta je ono rekla, da devojke iz velikog zavoda nisu dobre kućanice.I ona je iz takvog zavoda izašla, pa lako joj je kućanstvo u svom malom zavodu voditi; no kako bi bilo na selu, u tolikom gazdinstvu kao što je Šandorovo, a kako bi se još na selo navikla.Pravac joj je za Jelicu dobar, al’ praktičnu stranu tog pravca će Jelica kod kuće izučiti, gde joj je već i početak učinjen. Šandor stigne u selo, i vrši dalje svoje poslove. Pokojni otac Jeličin imao je neku nasledstvenu parnicu, koja je i dobivena, i to posle smrti njegove.To nasledstvo je iznosilo hiljadu forinata.Novčana masa položena je u sirotinjsku blagajnu, pod zakonitim zakriljem suca F. To je sad nasledstvo Jeličino. Ujak Šandor zna za to, pa misli nek taj novac do udadbe ostane tamo gde je. Jeličina tetka po ocu, popadija Jelena docnije dočuje to, i ode sucu F. s kojim je lično poznata bila, da se o stvari uveri.Sudac F. bio je jako podmitljiv, veliku je porodicu imao, a otvorenu kuću držao.Jelica se kod njega prijavi, i to ne u zvanju već u njegovoj kući. Poznata je i sa sučevicom; bile su kao devojke drugarice. Sučevica uvede popadiju Jelenu u sučevu sobu. — Evo moje Jelene. — Drago mi je.Otkad vas nisam video!Šta radite, vidim da ste zdravi.Koji vetar vas donese k meni, valjda kakvim poslom, sudac reče i ponudi je da sedne. — Čujete, baš sam poslom došla. — E kad poslom, i ja idem na moj posao — reče sučevica, pa se udali.I onako ima sad gošću pa mora što vanredno pripraviti, jer je popadija strog kritičar, što se tiče jela. Sad se započe divan. — Znate zašto sam došla? — Ne znam! — Moj je brat Gliša već umro, to znate? — Znam! — Ostalo je posle njega hiljada forinata? — Jest, to je njegove kćeri Jelene. — Jest, tako se kći zove.Nije l’ taj novac sad kod ujaka, moga prijatelja Šandora? — Nije, taj novac se rukuje ovde podamnom, preko sirotinjske vlasti. — Dakle nije kod Šandora?To volim.Sad da vas zapitam, bi l’ ja mogla u zajam dobiti taj novac, zidam kuću u mom selu, a imam za to dovoljne jamčevine! Sudac se misli. — Moći će se, al’ ja ću vam još drugi neki plan u toj stvari predložiti.Sad i onako imam posla, zabavljajte se sa mojom Katicom; i onako ste nam retka gošća, ne puštamo vas odavde. Popadija Jelena se zadovolji tim rečima, ode odavde upravo u kuhinju, gde nađe sučevicu. Tu se razgovaraju o prošlosti, i o kući.Kad su se iscrple, započnu govor o nasledstvu Jeličinom.Sučevica joj obriče, da će sve biti po njenoj želji, samo dok se ona sa mužem o tome porazgovori, no mora dva dana i možda duže tu ostati. Popadija Jelena se zadovolji time, samo kad joj stvar za rukom ide. Sučevica vodi popadiju po dvorištu, po bašti, da vidi njenu gazdovinu.I doista se može reći da je puna kuća.Dvorište puno živadi, krmaka mladih i matorih, svake vrste pernatih, pa kakva lepa voća! — Ju, Katice, al’ ti lepo živiš, kao u kakvom spahiluku. — Eto što vidiš tu živad, jedno se kolje, a dva se donesu.Znaš seljani su još dobri, oni svom sucu donesu »diškreciju« pa i parničari, i to bez razlike koji gubi kao i koji dobije. — To je lepo, pa gle, imaš i pandura koji te služi. — Imam, al’ imam i za druge poslove koji me služe; veruj mi, sto puti volim biti sučevica na selu, nego u varoši ne znam šta, kakva milostiva.Ja sam ovde u okolini prva.Svaki mi se klanja, ljubi mi ruke, ovde sam prva milostiva. — Lepo, lepo, al’ i mi u našem selu ne živimo rđavo, hvala Bogu i ja imam svačega dosta. Tako se u razgovoru vrate, najpre u kuhinju, da vide kako se za ručak sprema.Tu kuharici pomaže pandur i još dve žene. Sad tek vodi Katica popadiju po sobama.Htela joj najpre da pokaže šta ima napolju, pa sad još pokazuje sve lepše stvari, opreme po sobama.Popadija sve hvali, sve drži za izvanredno, a doista tako je i bilo.Ta sudnica, to je kovnica! Vreme je ručku.Sudac je već u trapezariji.Danas baš nemaju drugog gosta.Još bolje, bar će se svojski razgovarati. Popadija se divi dobroti, finoći jela.Ima tu i zeca i srnetine.I kod nje se dobro živi, al’ opet ne ovako. Razgovor im je bio prijateljski, kanda su srodnici, al’ sudac još neće da zapodene njenu stvar; tek sutra će biti reč o tome. Onaj dan provedu u razgovoru.Nastupi i vreme večere.Popadija je od puta umorna, želi da rano legne.Učinili su joj po volji, požele joj laku noć i popadija ode u naznačenu joj sobu i legne. Sudac sa sučevicom sam, razgovaraju se.Sučevica preporučuje popadiju sucu zbog zajma. Sudac se već promislio. — Znaš šta, Katice, ja bih za nju bolje što od tog zajma izradio, samo ako ona na to pristane.Opasna stvar jeste, al’ smo mi već više opasnih stvari prešli.Ti znaš da popadija Jelena nosi po rođenju prezime svog oca i brata joj Gliše, je l’ tako? — Tako je. — Gliša je ostavio posle sebe kćer i ta se zove Jelena, je l’ tako? — Jeste. — A nosi i rođeno prezime popadijino, je l’ tako? — Jeste. — Dakle se obe zovu po rođenju Jelena S..., je l’ tako? — Jeste. — Sad ćemo ovako.Nauči ti popadiju, da mi se ona prijavi u mom zvanju kao Jelena S... naslednica posle Gliše S.... i nek ište da joj se nasledstvo od hiljadu forinata izda, a da se izda, to će biti moja briga.Zato joj tako kaži, pa ako pristane, stvar je gotova. — To nije rđavo.Ja ću nju nagovoriti, povodljiva je, no nešto da te pitam.Šta će na to reći prijatelj detetov, ujak Šandor? — Šandor je moj čovek, i kako će on to doznati, kad ja neću?Pa baš i da dozna, on je moj prisni prijatelj, kao što znaš, pa ne bi bilo opasnosti.A znaš, ja mogu natarošu i pomoći i odmoći.Pa Šandor je spekulant, kompanjon Papastakin, koliko mu i tu na ruku mogu ići.Ta znaš kad bi došlo do čega, sam bi Šandor to isplatio, samo da ne bude škandala. Sučevica je ubeđena, sutra će ona to sa popadijom svršivati. Plan je gotov. Sutradan sučevica sve to nagovešćava.Popadija se misli, i predomisli, na sve pristaje. Sučevica saopšti to sucu. — Popadija na sve pristaje, reče sučevica sucu. — Dobro, al’ sad još nešto dolazi.Njoj će se dozvoliti da primi hiljadu forinata, no za to što ću joj izraditi, mora mi dati dvesta forinata.I onako su ti novci tako isto njeni kao i moji, jesi l’ me razumela? — Jesam, ta drukčije ne treba ni da bude, njoj to kao s neba pada.Moglo bi biti i trista, i na pole; ostavi taj posao meni. Rastanu se.Sučevica hiti popadiji da se upita.Sastanu se. — Znaš, ženo, nešto ću ti kazati.Taj novac nit je tvoj niti sučev, to bi ti s neba palo.Ako hoćeš na pole, onda dobro, ako ne ne, tako moj sudac kaže.I onako bi morala za tim čekati, a ovako ja ću moga nagovoriti da ti tvoju polovinu odmah izda.Hoćeš na to pristati?U takovim stvarima ljubav se ne čini za badava, pristani, kajaćeš se. Popadija se najpre usteže, bajagi zašto na pole, kad sudac nije tu ni rod ni pomoz’ bog; a ovamo je to ipak njena dedovina, ma da je Jelica živa.Opet promišlja, bolje je i pet stotina nego ništa, i na to pristane. Sutra dan se stvar uredi.Popadija sve potpiše, izda priznanicu na hiljadu forinata, a primila je pet stotina. Sudac je tu svotu uzeo od novaca promuntanih nepokretnina stranaka, koji bi trebali da su u sudskom depozitu položeni, u redovnoj sahrani.No suca glava zato ne boli. Već treći dan, kako je popadija tu.Ovaj dan još tu veselo provede do posle ponoći, u pevanci i u društvu, koje je za ljubav popadijinu pozvano. Sutra dan se spremi, oprosti i otputuje.Sudac joj i podvoz da.Taj je dobro plaćen.Pri odlasku popadija moli sučevicu da sve u tajnosti drži, pa i pred Šandorom. ' Popadija je jedva čekala da ostavi sučevu kuću, a sudac opet da ona što pre otputuje.Razlozi su im jednaki kao i želje; ona hoće da usamljena uživa iznenadan uspeh putovanja svog; sudac opet sa sučevicom da se raduje iznenadnom ćaru, koji im je pamet njihova stvorila. Popadija putuje.Ona neće uzeti put svoga sela, već će stramputicom i okolišeći da stigne u Šandorovo selo B... da vidi šta on radi. Šandor je baš kod kuće; već se smrkava. Stigne pred kuću, siđe, prtljag je malen, da kočijašu na vino, i ovaj s mesta otpiri.I to je njena politika bila, da kočijaš ne ulazi u dvorište, gde bi ga pitali otkud dolazi, i da je Šandor ne zapita gde je bila, šta je kod F. suca radila. Kad prijatelj popadiju vidi, začudi se otkud ona tu.Primi je učtivo no hladno, ne tako kako prijatelj priju obično dočekuje. Popadija ulazi u sobu. — Dobro veče, kako ste, jeste li zdravi? — Zagrli ga i poljubi. Šandor joj tek desni obraz okrene, a ne ljubi je, samo uzdigao u vis lulu da je ne opali. — Kakva prilika vas donese iz daleka, pa tako dockan? — Došla bih ranije, al’ na putu se točak slomio, pa sam morala kola menjati. — Raskomotite se! Popadiji to nije ni nužno bilo reći, jer je ona Jeličina tetka i svud zna sebi prava naći, pa misli da s pravom može biti komotna; ona se u sobi ponaša ne kao gošća. Skida sa sebe stvari, skuplja, razmeće.Ne jedared je ona tu bila. Započne razgovor. — Kakvu imate sad gazdaricu? — Dobru, kakve su obično sad gazdarice, odgovori hladno Šandor. Popadija sedne. — Znate, htela sam da vidim šta vi radite, i to dete, Jelica, pa sam najpre ovamo svrnula.Znate, nešto me vuče.Gde je Jelica, šta radi dete?Kako je rodilo ove godine? — Dobro. — Šta radi Papastakinica i on.Gde je Jelica? — Zdravi su. — Čujem da su se jako obogatili? — Tako izgleda; Jelica je u zavodu. Šandor s flegmom, hladno odgovara. — Lepo; da li Jelica napreduje? — Napreduje. — Pa šta mislite s njome? — Udaću je kad dođe vreme. — Bolje da je date meni, ja bih je kad dođe vreme lakše udala.Ni ja nemam dece, pa bih na nju pazila i lakše bi se kod mene udala. — Udaće se i kod mene. — Al’ znate, sirota je devojka, pa to ne ide baš lako. — Nije baš tako ni sirota. — Kako to? — Ima u sirotinjskoj kasi hiljadu forinata, i mene, to joj je dosta. — Tako? — Tako, toj hiljadi ću ja još nešto dometnuti. — A zašto vi ne uzmete te novce na interes? — Neću, da kažu da njene novce držim, a zbog novaca nju.Ja neću njene novce; neka stoje onde, dok se ne uda. Tako se donikle razgovarahu, dok nije stigla i večera koja je malo trajala, i naskoro odu spavati. Sutra dan pregledi popadija celu kuću.Vidi toliku stoku, divi se Šandoru, misli sreća s neba pada, punija kuća nego ikada. Zamoli od Šandora kola do V. On dragovoljno dopusti i kola se odmah narede. Popadija je spremna, sedne na kola i vozi se.Najpre će u manastir pa onda u V. To je usput. Stigne u manastir, poznanik joj stari iguman Teofan još živ, lepo je primi. Popadija zamoli da joj se otvore crkvena vrata, da se Bogu pomoli.Učini joj se po volji.Pratiće je jedan kaluđer — »eklisijarh«. Otvore crkvu, popadija stane pred ikonu svetog Đorđa, porodičnog patrona, i moli se bogu.Nešto joj teško na srcu.I »eklisijarh« čita, moli se bogu, al’ pogled baca na popadiju. Popadija kad očita molitvu reče »eklisijarhu« da ode igumanu i u njeno ime da ga zamoli da se služba odsluži; ona će platiti za službu. Tuga joj na srcu. Eklisijarh ode i s dozvolom opet dođe.Zvone; tu je već i »đak« i služba započne.Služba se odsluži, popadija ljubi ikone a u tas metne dukat, a nije ničije ime za čitulju spomenula. Eklisijarh drži da je to za dušu njenih roditelja. Popadija je platila taksu za nedelo, što je Jeličino nasledstvo u džep strpala. Posle službe ruča i otputuje. Stigne u V. i stani se u gostioni, a prijateljeva kola otpusti. Nije dugo trajalo dok se snova opremila da pohodi madamu Jeličinu.Zapita za stan njen, i nađe ga. Ma da je popadija već bila jedared kod madame, ipak Šandor o tome ništa nije znao.Kad je zadnji put kod madame bio, ona mu o tom ništa nije spominjala.Jelena pak Šandoru o tom ništa ne spominje.Bilo kako mu drago, Šandor nije znao da je Jelena kod madame bila. Popadija Jelena uputi se madami. Madama je lepo primi, i Jelica se prema tetci učtivo ponaša, ljubi joj ruku.Jelena ljubi, grli Jelicu, da kraja nema. — O da krasna deteta, — reče gledajući ozbiljno na madamu.Ova da znak Jelici da ide na svoj posao. — Idem da učim. — Poljubi tetku u ruku pa iziđe. — Dolazim od prijatelja.On i sad onako po starom.Sa gazdaricama vodi kuću.Rekla sam mu ne jedared, zašto se ne ženi, kradu ga. — Možda je ovako po Jelicu bolje, odgovori ozbiljio madama. Popadija htede da kuša madamu kako ona o Šandoru misli.Madama je pametnija, ne da se na lepak navući. Popadija produži. — Sirota Jelica, kad iz zavoda izađe, ko će na nju paziti.Bar da je ujak meni da, kod mene bi se lakše i udati mogla.Sirota je devojka, pa se za rana treba za nju brinuti, darove spremati, a mi ženske bolje to umemo nego ljudi. — Samo kad ujak ima novaca, lako je s darovima.No da vas zapitam: Jelica ništa nema posle oca i matere? — Baš ništa, sasvim je sirota, bilo je nešto, a ko bi to istraživao, kad je sve zamršeno. — Pa zašto vi i ujak ne istražujete? — Prijatelj ima druga posla, a ja to ne umem, a i daleko sam. — Ja držim da će se za Jelicu već gospodin ujak pobrinuti. — Al’ ako se oženi? — Maločas ste rekli da ga nudite da se ženi; onda ga treba od ženidbe odvraćati.No baš i da se oženi, možda bi se našla, koja bi Jelicu kao mati volela; vidite ja Jelicu nisam rodila, al’ tako je volim kanda mi je rođena kći. Popadija je uvidela da je uhvaćena u protivuslovlju, pa bi se iz zapletenosti rada izvući. — Nek radi kako mu je drago, samo meni da Jelicu da; nemam dece, ja bih već o njoj brigu vodila. Tako se razgovaraju, madama je već pronikla popadiju.Vidi da nije Šandoru iskrena, a dalje neće ni da je zagovara, već prekrštenih ruku gleda, sluša, pa i zevne.Znak je da joj popadijin govor dugo traje, a madama ima posla. Jedva se već i popadiji dosadi, digne se, i oprašta se sa madamom.Madama dozove opet Jelicu, i s njom se popadija oprosti.Popadija ljubi Jelicu, i pušta suzu, grli je, a zaboravlja da u tom zagrljaju Jelicu pritiskuje k sebi prsima baš na onaj zavežljaj, gde je zamotan novac, Jeličino nasledstvo.Jelica oseća da joj nešto čvorasto prsa pritiskuje, neki težak osećaj je obuzme, od muke uzdahne.Ne zna da je to tetkin iskariotski novac, za koji je Jelicu prodala. Popadija otputova. Papastaki uveliko tera spekulaciju, i toliko je već stekao, da bi se mogao od svega povući, a da živi na glasu kao najbogatiji čovek u okolini.Šandor bi se rado natrag povukao, al’ ne da mu Papastaki, uvek ga s dobitkom zbuni.Papastaki je već po sebi trgovačke krvi, pa njemu takovo što ni na um ne pada; da može sve bi dželepe i čopore sebi privukao.No baš kad bi se hteo natrag povući, ne bi mu dala gospođa Papastakinica, kojoj se to živo blago dopalo, pa žudi još za većim.Ona je rada da Papastaki toliko steče da može spahiluk kupiti.Rada bi biti spahinica.Pa zašto i ona da ne može? Šandor je uvideo da je za njega teretno obavljati nataroštvo a ujedno biti i spekulant.Jedno ma koje mora napustiti.Promišlja, i reši se da nataroštvo napusti. Šandor da ostavku, pa prione sasvim spelaciji, dobije gotovo volju na to.I spekulacija ulazi u strast, kao i kartanje.Pokaže li se iole sreća, još većma se sreća za sreću lepi, naiđe li nesreća, ova mu ne da dalje, a on se kida k sreći, ne bi l’ je opet uhvatio. Šandor već ne spava tako mirno, sve sneva o čoporima, dželepima; kad je na putu, sneva da je kod kuće; kad je kod kuće, sneva da je na putu.Veće gazdinstvo, no i veća briga.Samo da ima kod kuće koga, koji bi pokraj njega kuću vodio.S gazdaricama je teško.Da uzme u kuću mušku glavu, da kod kuće u odsustvu njegovom upravlja, neće se gazdarica s njime slagati.Ako li se slože, to oni više za sebe rade nego za gospodara. Opet Šandor pomišlja o madami Serafini, ne bi l’ nju uzeo za ženu, i bi li ona za njega pošla.I po Jelicu bi onda dobro bilo, da se sa gazdaricama o prvenstvo ne prepire.Šandor češće ide u V. koje poslom, koje da vidi Jelicu i madamu, i da još napipa ćud madame.On je bio u tome tako neodlučan, da kad bi njegove misli madama protumačiti mogla, smesta bi ga svojim taktom i rečima zadobila.Da je madama koketa, mogla bi mu mozak zavrnuti, — no ona je bila i postidna, a nametljiva nikada.Da je Šandor duže vreme u V., možda bi što bilo, al’ ovako za njega je kratko vreme.Misli se, kakva bi to gospođa bila, tako vaspitana.Kako bi Papastakinica izgledala pokraj nje.Madama skromna u svačemu, u odelu; i kad je prosto obučena, ipak joj lepo stoji.A Papastakinica, kad se obuče, nedeljom i svecem, sem užasno skupih na njoj haljina, vrat i prsa joj se od zlatnog ukrasa ne vide; na vratu veliki lanac kao u kakvog ordenaša, a na prsima „breš“ kao mali oklop, pa grdne oboce na ušima, a svi prsti osim palčeva puni dijamantskih prstenja, te u celini više privlači njena adiđarska svetlost, nego ona sama, sva se u svetlosti izgubila, a ovamo u stasu je kao bobov snop.Skupe haljine, masivni adiđari ne stoje svakom dobro.Ima ljudi i dama, kojima po njihovom društvenom položaju bolje stoji što prostije i jevtinije nego drugim bogato i skupo.Nek metne kuharica ma kakav skupoceni šešir na glavu, a gospođa joj što jevtinije, opet će se držati da je gospođino skuplje. Da se Šandor madami ponudio, ona bi se malo promislila, pa bi za njega pošla; a to se moglo zaključiti iz toga, što je madama uvidela u njemu iskrenog i milosrdnog čoveka, a ta dva svojstva smatrala je ona za vrline.Iskrenost je pred njom Šandor pokazao time, što joj je Jelicu predao kao materi, a i vaspitanje njeno sasvim joj je poverio.Milosrđe je pokazao, što se Jelice kao ujak primio, te to siroče ima u njemu oca.Retki su ujaci, koji se takvih siročadi primaju i othranjuju kao svoje rođeno. I Šandor je bio u tome skroman; nije se usudio da takovu stvar svršava s neba pa u rebra, a u svom zanimanju nije imao kakve fine, uglađene prijateljice, koja bi tu stvar prihvatila. Tako, skromnost i stidljivost možda su bili uzrok što se nisu uzeli; premda je očevidno bilo njihovo simpatisanje, i ta je prilika imala velikog uticaja na sudbu Jeličinu, jer da je ujak uzeo bio madamu Serafinu, možda ne bi mogla nigda Jelicu zla kob postići. Od poznatih prijateljica bila bi jedina gospođa Papastakinica, koja bi mogla na se uzeti ulogu da madamu finim načinom iskuša; no Papastakinica teško da bi se te uloge primila, jer ovako je ona prva gospođa u mestu i okolini, i u gde čem i na kuću Šandorovu utiče; a da se Šandor oženi, pa još da uzme kakovu koja je iz velike varoši pa još iz zavoda, ta bi bila ponosita, i mogla bi još i gospođu Papastakinicu preko ramena gledati.Papastakinicu drže za prvu, jer o tom je već bilo u ženskim krugovima raspre, no okončana je u korist njenu.Što se u strogom smislu „ranga“ tiče, tu Papastakinica ne bi mogla prvenstvo imati nad gospođama popadijama, nataroškama, učiteljkama i učiteljicama, jer je Papastaki pre toga bio samo »bakal« što je niže, pa još i sad drži bakalnicu, kao dobar spekulant za svoje ljude, mnoge radenike, nadničare, da na drugom mestu ne kupuju, šta više ima i birtiju, a što je u korist gospođe Papastakinice rešilo, to je bio epikaž, karuce gospodske, na kakvima se nijedna ne voza, već sve onako »na lotrama« kao što gospođa Papastakinica podsmešljivo pred drugima primećuje. Jednom dođe Šandor Papastakinici.Otkad je Šandor Papastakin kompanjon, te dve kuće dobro žive, al’ dok je Varvara živa bila, ženske nisu bile u ljubavi, bile se pobrkale; posle Varvarine smrti opet se složile, a kad su u kompaniju stupili, opet se prava ljubav obnovila. Šandor ode u kuću.Papastaki je na putu. — Sretan dan, šogorice, je l’ što Porfirije pisao? — Nije ništa pisao, možda će danas ili sutra doći. — Meni je pisao onomad da će za nekoliko dana doći. — Zdrav je kad ne piše.A kako vi sa gazdaricom; čula sam sinoć da neće ostati, ne trpi kočijaša. — Mahnite me, ne znam što ću; već su mi na vrh glave te gazdarice.Nikako da naiđem na kakvu valjanu, koja bi tri godine izdržala, pa ma je posle ja o svom trošku udao.Znate, šogorice Pulkerijo, došlo mi je već da se oženim, samo da mi nije Jelice. — Pokraj Jelice mogli bi se oženiti onda, kad bi se Jelica najpre udala, al’ ovako nipošto; jer ako se oženite, a Jelica kući dođe, biće dve gospođe u kući a to nije dobro.Ostan’te vi tako kao dosad pa ćete biti na miru. — Ja sam baš namislio da mi budete provodadžinica, reče Šandor s osmehom. — A jeste l’ već koju zabeležili, pita šaljivo. — Ta tog zelja ima dosta, a svaka vreća nađe zakrpu, pa tek nisam ni ja poslednji čovek, da za sebe ženu ne bih mogao naći, reče Šandor ponosito. — Pa kažite, imate l’ već kakve? — Pravo da vam kažem ja bih mogao još i birati, za ovake ljude još rado polaze; no ja bih još od sviju najvolio Jeličinu madamu Serafinu.Čuli ste za nju; ženska nije mlada, nije stara, baš kako valja, pa nije ružna, i vaspitana, taman za mene, pa Jelicu voli, Jelica nju, kan’da su mati i kći.Je l’ te ne bi zgoreg bilo, reče kao iz šale. — Ha-ha-ha, madamu Serafinu, iz sveta žensku.Ta ta nije mogla živeti u Beču, otkud kažu da je došla il’ dobegla.Bog zna šta već ta nije bila, pa da je vi uzmete, to bi nešto značilo, reče Papastakinica pakosno, podsmešljivo. — E znate ako na to idete, koliko i koliko ima gospođa, te još kakvih dama, o kojima bi se moglo što šta reći kad bi se sve u životu strogo pretresalo; robu čovek ceni po sadanjem njenom izgledu i vrednosti, al’ ne šta su bili njeni sastavci pre sadanjeg stvora, odgovori uzvišenim tonom Šandor. Nekud je Šandor s tim reč’ma ciljao, a negda je bilo govora raznih i o gospođi Papastakinici. Gospođa Papastakinica pocrveni na te reči, oči joj zaigraju, bog zna šta ona sad o Šandoru misli. — Znate, kad biste vi uzeli tu madamu iz sveta, ja nikad u vašu kuću ne bih stupila, i sve bi gospođe u okolini pobunila da se s njom ne druže, reče ljutito Papastakinica. — Ha-ha-ha, ženska sujeta. — Sad se Šandor smeje. — Šta se smejete!Te madame, te guvernante, te baš nisu ništa, svetske protuve.Da imam kćeri, nikad ih njima ne bih dala u ruke.Nauče devojke samo da se krevelje.Kad kući dođu, ne znaju ni varjaču u ruke uzeti, i sve im pada iz ruku.Pa takva madama da bude nama ravna, pa da se voza na »ekipažu«; bože sačuvaj, ja je ne bih ni pogledala. — Već madama mal’ te neće biti moja žena, reče smešljivo Šandor. Tako se donikle koškaše, dok se Šandoru jedared ne dosadi, digne se i ode. Papastakinici nije išla u račun Šandorova ženidba.Što se žestila na njegove reči uzrok je bio, što je gospođa Papastakinica još kao devojka spevana bila, al’ ne s Papastakijem već s nekim drugim.Otac joj imao kuću i dućanac i parče vinograda, a Papastaki je bio kalfa iz sveta, no vredan, marljiv momak, te je otac za njega uda.Papastaki je posle dalje terao i napredovao. Šandor opet izbacuje iz glave ženidbu, vidi kako je nakostrešena Papastakinica.Da sad isprosi madamu i uzme, bilo bi belaja u kući; načinila bi nemir, možda bi ga i sa Papastakijem zavadila. Papastakinica opet se umiri, a s Šandorom je lako u miru živeti.Ona bi devojkom rado pošla bila za Šandora, ne nekako Šandoru nije bila po volji.Docnije, već kad se za Papastakiju udala, došla je sestra ovog iz svog zavičaja najpre kao u goste, a posle ostane sasvim tu.Lepa garava devojka, Šandoru se dopadne i uzme je za ženu.Sirota Sofija, sad u grobu počiva.Ni s njom Papastakinica nije najbolje živela. _ Papastakinica čeka muža.Baš joj baba Kumrija baca karte i proriče, da tek što nije tu Papastaki.I za čudo, tek što je treći put karte bacila, al’ eto kola kroz kapiju projuriše.To je Papastaki. Gospođa iziđe napolje, Papastaki silazi s kola no s njim i jedna ženska, visoka, tanka, lepa u licu, tako oko dvadeset godina. Papastakiničina kuharica boluje.Ova je želela sa strane kakvu devojku pomagačicu, da je na svoju ruku nauči, jer je bolest kuharičina dugotrajna, moraće kući ići da se leči.To je ta devojka. Papastakinica dobro kuha, pa svoje mlađe obučava.Da je dobra kuharica, to joj svaki mora priznati.Ona je volela da su joj mlađi ugledni: lepa kuharica, lepa sobarica, lep kočijaš. Devojka priđe gospođi i poljubi je u ruku.Gospođa je meri, dopada joj se. Papastaki dolazi iz Bosne, pa je devojku našao u Babinoj Gredi, u tom majdanu lepih Šokica.Iziskao je od matere, ova je dragovoljno dade, da po svetu devojka što nauči, pa kad se kući vrati — veli — može poći za kakva pisara. Rok udadbe već je premašila, bila je već spevana i jako izvikana.Ne može da se uda, za ma kakvog neće, traži pisara. Al’ i jeste lepa devojka ta Kaja.Tako se ta Šokica zove. Zanimljivo je videti je.U providljivoj roklji, na roklji crna svilena verta, svilen crven prsluk sa zlatnim čipkama, rukavi dugački, zlatom vezene taclije, preko pleća spuštena velika svilena šarena mahrama, kosa u perčin očešljana; al’ kakav je to perčin, od sto struka divno ispleten, spušten baš kao »titus«; u ušima veliki zlatni oboci, a zaušnjak od lepog dućanskog cveća, na nogama crvene čarape, a papuče od kadive crvenom svilom izvezene.Mogla bi se u kakvoj izložbi dostojno predstaviti.Pa kakva plastika tela, ona vitkost, sve se talasa kad hoda. Kad je Papastaki došao pred selo, zamoli Kaja da kočijaš stane, što se i učini.Sad Kaja siđe s kola sa svojim prtljagom, velikim zavezom i skine dole sandučić svoj, pa još zamoli gospodara da se preobuče.Ona se zatim za kolima preobukla, da se svetla pred budućom gazdaricom pokaže.Papastakiji se dopadne tim većma, što je znao sujetu svoje žene: sve što ima da joj je lepo, pa i devojka, pa i sami gosti da su joj lepi. I doista Papastakinica se zaradova takvoj devojci.I sva čeljad gleda divnu devojku, svi drže da je bila negde kakva enđebula u svatovima, pa je negde kola ostavila, a gospodar je amo dovezao. Devojku smeste u jednu sobicu, sa njenim prtljagom. Papastaki uđe u sobu, preobuče se pa pre svega ispriča gospođi gde je bio, kako je proveo, gde i kako je tu devojku dobio, a ona mu kao u šali prebacuje kako je baš na tako lepu naišao.Papastaki se tek nasmeši, ženine reči smatra za šaljivu budalaštinu.Voli on većma jednu junicu nego takvu devojku.I u to ni gospođa nije posumnjala, jer je znala da on samo za spekulaciju živi, i da tu opasnosti nema.Drukčije njegov kočijaš; tom je devojka mozak zavrnula.Dok je na putu ona do njega sedila, ljupko je gledi, uvrće svoje brčiće, konje sad pojuri da brže kasaju, sad opet kajase zateže da lakše idu, da vidi kako se Kaji dopada.Primetio je da se Kaji bolje dopada kad juri konje. Sutra dan, Kaja već služi, gospođa je poučava, a u kuhinji je još jedna žena, koja pomaže.Gospođa hoće da isteše od nje i kuharicu i sobaricu, jer kad bolesna kuharica ode, bogme neće ona uvek ni za sebe da kuha; mora imati kuharice.Ako ide kudgod u vizite, na imendane, svetkovine il’ u varoš, hoće da ima pri ruci takvu devojku, da svako u nju pogledati može.To je i njena dika, i onda misli da jedna pokraj druge, nema lepše gospođe, nema lepše sobarice na svetu. Kaja će se još i drukčije nositi, al’ zato će ići i u svojoj narodnoj haljini, koja tako silno u oči pada.Haljina ima dosta, ima i sadi-roklju, sa svim providljivu.Devojka je od dobre kuće, uzima službu kao višu nauku. — A kad se oblači, naročito svečano, onda najvećma voli svoje narodno odelo, to joj najlepše stoji, u njemu ima najlepši izgled.Badava odelo treba da je i po telu i po duhu što zanosi, i tek onda se duh navikne na tuđe, kad sam već nije svoj. Kaja prilično shvaća, premda joj ne ide sve od ruke.Mnogo puti izvrne iz »modele«, kalupi kakav »koh«.No lepa je, pa joj se prašta. Kad je stara kuharica videla Kaju, također se zaradova.Sad ne bi rada iz kuće ići.Napinje životne sile u nadi da će ozdraviti.I za čudo, sve joj bolje, još malo pa će ozdraviti. Gospođi se već dosadilo Kaju jednako poučavati, i zaradova se zdravstvenom boljitku stare kuharice Mare. Mara ozdravi i primi upravu nad kuhinjom. Papastakinica se vozaka koje kud sa Kajom.Ona čuva Kaju, al’ mora i mladosti njenoj što šta popustiti.Ta i ona je bila mlada, ma da i sad još nije stara, dosta mlada za bogatu koketu.Tako prilikom jedne svetkovine, morade joj dopustiti da ide u kolo, jer inače bi sama i bez dopusta uskočila.Kakva radost za momke, »uju« nema kraja.Kaja svakom pada u oči.Ni vickasti županijski pandur ne može srcu da odole.Ma da je stražar, ipak ostavi službu na drumu, i »hajoj« u kolo, pa pokraj lepe Kaje igra besomučno junački, a red nek čuva svaki za se. Jednom takvom prilikom ugledao je Kaju i Šandor.Ona ga očara svojom lepom pojavom.Bila je divno obučena, i to u sade-roklji. Šandor je već pre toga svaki dan Kaju viđao, al’ sad ga baš očara, kad je vide.I on je bio na toj svetkovini. Kad se kolo raspusti, devojke lepo pevaju. I Kaja zapeva — ovako: Tu pesmu celu otpeva, lepa je al’ dugačka. Lep joj je bio glas, pa je nude da još što peva.Ona se mnogo ne da nuditi, opet popeva: Kaja je bila kraljica među devojkama.Kod kola je bilo i gospođa i gospode, pa glede i slušaju.Papastakinica je stajala do Šandora.Glede i slušaju. — Kako vam se dopada moja Kaja, nema joj para. — Jest lepa Šokica. Kaja se doista svakom dopada. Kaja se pokraj Mare kuharice nešto malo i naučila; da se kući vrati, mati bi joj se začudila koliko već zna. Papastakinica je bila ćudljiva gospođa.Ma da je Kaja bistra, opet joj ne čini po volji.Kaja je odrasla u velikoj graničarskoj zadruzi, gde se ne štedi već nemilice troši.Ako treba masti, triput više uzme, nego što je nužno.Malko hoće da harči.Prosjacima, kartarama daje nemilice.To se gospođi ne dopada.Još malo pa će je »izgustirati«. Mara kuharica, koja je veliku nadu u nju polagala, izgubi pokraj nje volju.Tuži se da je Kaja šuškava, malo lenja.Kaja opet drži da što je naučila, za nju je i to mnogo. Šandorova gazdarica rada bi imati za pomoćnicu Kaju, pa je poče primamljivati.Primeti to Papastakinica, pomisli: nek je, nek ide Šandoru ako hoće, i njenom doparkivanju u Šandorovu kuću ne staje na put, čini se nevešta. Kaja se potajno dogovori sa gazdaricom.Šandor će je primiti u službu. Kaja, kao što je bila prosta, naivna, kaže gospođi da je u službu kod Šandora zovu, i ona bi rado tamo.Gospođa joj ne brani, i tako Kaja ostavi Papastakinu službu i ode u Šandorovu. Šta će od nje ovde biti?Ako i jeste nešto naučila, al’ je to za Šandorovu kuću, gde se gospodski kuha, a graničarka za gospodska jela i ne haje, pa Šandor ima kuharicu.Za sobaricu je nespretna.Ona će biti tu bez zvanične titule, a i na što joj; ne zna ona ni sama šta je, šta će biti od nje. Šandor je kroz prste gledi ako što i pogreši. Kaja u sobi sprema, no pipava je naopako.Kuharica joj da da načini »semlknedle«, a ona takve načini velike i tvrde da bi čoveka mogla s njima ubiti.Kuharica se smeje grohotom, pa i Šandor, mesto da je kara.Mara je nju držala za neku kao »čarapom fisnutu«, a nije joj ni na kraj pameti da joj može biti opasna. Kaji nije ni brige što se njoj smeju.Ona se pokraj tog tek razmazila, kad je videla da joj se kroz prste gledi.Ako je i bila prosta, ipak je umela svaku priliku u svoju korist da upotrebi. Kad bi se Šandor s njom pošalio, ona bi mu rekla, kako bi njoj dobro stojale »španske« haljine, i ona bi ih želela da ima.Šandor prihvati tu šalu i doista, da joj načiniti takve.Dobro joj stoje.Papastakinica da pukne od smeha kad je vidi.Čuje Šandor kako se Papastakinica podsmeva, a on njoj u prkos kupi svilene haljine, te od sada će ručati ona sa Šandorom za jednim stolom, da zbija s njome šalu; sem ako ima gostiju, onda mora u kuhinji biti i posluživati. To je pričinilo Kaji veliku radost.Rekla je da izgleda kao kućevna »vrajla«, a Šandor joj je kao otac.Misli, sad da je mati i sestre vide. Kaja zaželi prstenja, i to joj kupi Šandor, na svaki prst po jedan.On zbija s njom šalu, ona pak stvar ozbiljnije smatra.Primeti da je Šandor rado gledi.Ma da je prosta, ženska priroda je naučila da zna čoveku iz očiju čitati šta mu u srcu leži.Priroda je svakom jednak zakon pripisala, da zna proniknuti u svoje potrebe, pa bilo to baš i kroz tuđe oči. Kad je Mara videla kako Šandor Kaju podiže, ubezeknu se.Šandor Kaju zove »Kajicom«.Tepa joj. Mara primećuje da je Kaja u kući od nje nešto više, i poče razbirati o uzrocima njenog prvenstva.Šandor to čuje i poče na Maru negodovati.Gazdarica, il’ sada već kuharica počne gunđati, govoriti protiv Kaje.Šandor sve to dozna.Kaja se ludi, čini se nevešta, a samo pazi da što primeti, čim bi mogla kuharicu kod Šandora optužiti.Kaja je uhvatila gazdaricu kad je kukuruz krala, i već su nekoliko džakova kradom odneli u neku sumnjivu kuću; čuje to Šandor, pronađe te džakove, a gazdaricu s mesta otpusti.Šandor je bio dobar, darežljiv, al’ što se tiče krađe, bio je strog, neumoljiv.Otpuštenog slugu nikad nije po drugi put u službu uzeo. Kako gazdaricu otpusti,, dovede Šandor iz V. novu kuharicu, — ne gazdaricu, a biće joj dužnost Kaju u kuhinji obučavati, no tako kao kakvu »vrajlu«-, pitomo, a ne kanda bi joj Kaja ravna il’ od nje nešto više bila. Kakva promena kod Šandora i njegove kuće! Još u dobrim mlađim godinama udovac nije se hteo ženiti, i to zbog Jelice; sad, očaran lepom Šokicom, na sve zaboravlja, i na ono što mu je pre najmilije bilo. Kad ode Šandor u V., kupi što mu treba, pa se kući vraća, a madamu i Jelicu i ne posećuje.Tek kad je što najnužnije, pošlje po drugom kom madami, kao novac za izdržavanje Jeličino, na odelo, i druge sitnarije. Ko bi to o Šandoru rekao, ko bi i pomisliti mogao!Tako se Šandor promenio! No ko će proniknuti u tajne srca? Jeličin otac, pokojni Gliša, imao je po ocu jednu tetku.Ovu tetku Jelica nije ni poznavala.Samo je slušala o njoj, o nekoj tetki Julijani, koja bi njoj majka padala. Majka Julijana je bila udata odavna i na daleko, u varoš M. Ona se izveštavala o svojoj porodici, naročito o Jelici, gde je ona i kako živi. Tetka Julka je već bila udova, kad je Jelica s materom Šandoru došla.Pokojni muž bio je čuven trgovac, i ostavio posle sebe sina jedinca Marka.Još za života dao ga je u trgovinu u Trst, kod nekog svog prijatelja i majka se sina radi u Trst odseli.Trst je velika škola za one koji trgovinu uče.I Marko je ovde više godina učio, i kad je dobro izučio, dođe s majkom u svoje rođeno mesto, u varoš M. i stani se tu u manjoj kući kao trgovac.Razuman, vešt je bio, pa po vezama svojim sa trstanskim kućama lepo počeo raditi.I oženi se. Julijana je pripovedala Marku o Jeličinom ocu i o Jelici, o popadiji Jeleni.Doznali su da je Jelica u zavodu u varoši V., pa kad budu čuli da je odande izišla, potražiće je ma da je daleko; i ako bi do nužde došlo, uzeli bi je kao siroče svoje u svoju kuću. Što su čuli o Jelici, čuli su od popadije Jelene, koja nije daleko sedila, i dolazila je u varoš M. da veće stvari kupuje.Tako ih je ona češće posećivala. Popadija je pripovedala kako Jeličin ujak Šandor živi kao udovac, i u kući se sasvim na gazdarice oslanja koje kradu.Obe kuju plan, kako bi Jelicu, čim iz zavoda iziđe, zadobili, jer drže, da za Jelicu kao mladu devojku nije probitačno da bez materinskog nadzora pokraj ujaka udovca među raskalašnim i raskošnim gazdaricama svoje mlade dane provodi.I Marko se s njima slaže da devojku svakojako treba odande uzeti.Šta će ona na selu, nek dođe u varoš. Saznale su adresu madame Serafine, pa su njoj i Jelici pisale i pitale kako se pitomica uči. Madama Serafina Jelicu hvali, i piše im da će skoro nastupiti rok, kad će Jelica iz zavoda izići.One će taj rok dočekati. Šta radi Jelica i madama? Jelica se kod madame tako unapredila da je starija, mogla bi se već u kakvu dobru kuću udati koja s njom ne bi bila postidna. Madama Serafina se čudi što Šandor Jelicu retko pohađa.Čula je da Šandor dolazi u V. a k njima i ne svrće.Ne zna tome uzroka, bar ga nije uvredila. Jednom kucne neko na vrata. Madama se iznenadi kad vide gde ulazi jedna dama u elegantnom skupocenom odelu, koja se brzim korakom približi i predstavi: — Ja sam gospođa Papastakinica, supruga poznatog spekulanta Papastakija. — Pokloni se. — O, gospođa Papastaki, supruga bogatog spekulanta, drago mi je, izvol’te sesti. — Ponudi joj stolicu. Madama je spočetka mislila, da je došla da vidi njen zavod.Valjda i ona ima ćerku. — Vi ćete se, gospođo, čuditi, otkud mene kao nepoznate kod vas.Gospodin Šandor i moj muž prisni su prijatelji, pa sam došla da vidim Jelicu. — Drago mi je, sad ću je zvati. Madama zazvoni, javi se jedna devojka, — valjda je sobarica, — kojoj kaže da dozove Jelicu. Jelica dođe. Kad Papastakinica vide Jelicu, začudi se.Jelica za glavu veća od nje.Papastakinica je bila mala okrugla gospođa. — O, Jelice, dete moje, kako si narasla, otkad te nisam videla, čitava udavača. Ljube se.Jelica je poljubi u ruku. Kad se Papastakinica nagledala, madama da Jelici mig da se udali.Jelica je razume, poljubi u ruku Papastakinicu, pa iziđe. — Krasno dete, toj neće trebati miraza, lako će se udati, a kako se uči? — Vrlo dobro. — Baš mi je milo. S tim rečima završi Papastakinica razgovor sa Madamom; nije joj do Jelice stalo, drugim poslom je ona ovamo došla. Papastakinica nije trpela mater Jeličinu, pokojnu Varvaru; pa obično kad ko mater ne trpi, ne trpi joj ni kćer.Nije ona nikad ni Šandorovu porodicu trpela.Pokazuje se dobra iz licemerstva, politike kućevne.Šandor potpisuje Papastaki kredit; to je uzrok. Sad se Papastakinica primakne stolicom bliže, kao da neku tajnu madami saopći. Madama meri pogledom Papastakinicu. — Oprostite, što ću vam sad reći, to jest najpre ću pitati.Je l’ skoro bio tu moj prijatelj Šandor? — zapita Papastakinica. — Nije, odgovori ozbiljno madama. — Ne dolazi dakle često? — Ne, no oprostite gospođo, čega radi vi to pitate? — Baš vas radi — reče Papastakinica i dodirnu se ramena madaminog.Madama se začudi. — Pa kako to mene radi? — Baš vas radi; samo molim saslušajte me.Od nekog vremena se prijatelj Šandor bori s mislima, da l’ da se oženi il’ ne.Pa je došao k meni na savet.Ja sam ga najpre svetovala da se ne ženi, kad ima Jelicu, pa može kog u kući prizetiti, al’ on se u tom ne slaže sa mnom, već mi reče odrešito, da bi vas rad uzeti. — Baš mene? — zapita udivljena madama. — Baš vas!Tražio je kakvu prijateljicu, koja bi k vama došla, da napita bi l’ se vi za njega udali.Ja mu na to odgovorih, da ne bi zgoreg bilo.Imao bi vaspitana druga, a Jelica bi dobila dobru mater, jer vas svi hvale, no prebacila sam mu gazdarice, koje u kući vladaju, i kuću tumbe okreću; zato da uzme najpre za gazdaricu kakvu staru majku, od roda, il’ ma koju drugu, samo ne mladu, pa onda kad mu bude kuća u boljem redu, nek se ženi; zašto da dolazi kakva fina ženska u takav kalabaluk.Svaki čas gazdarice menja, pa kakvu ima sad, jednu prostu iz granice devojku, ne zna ni čitati ni pisati, pa je sva u svili.Samo da je vidite, pa je još i luckasta.Ako vas usprosi preko kog, nemojte za njega polaziti, dok mu se kuća ne uredi.To vam preporučujem kao nepoznata prijateljica. To izreče i umuknu.Gledi u oči madami Serafini da vidi, da čuje što. Madama prekrštenih ruku sedi i gledi u zenicu Papastakinicu.Posle male počivke započne. — Poštovana gospođo, danas imam sreću prvi put s vama biti.Kad sam videla da ulazite, pomislila sam: pohađate me da biste moj zavod videli i možda vašu kćer meni na izobraženje dali.No iskreno vam ispovedam, da mi s jedne strane dolazite kao provodadžinica, a s druge kao savetnik, koji me od udadbe odvraća.Oprostite, te se dve uloge ne slažu.Ja znam da već nisam mlada.Da su sujetne misli iz moje glave iščezle, dokaz je tome ovaj zavod, kome sam se posvetila, da izobražavam neuke devojčice za dobre kućanice.To mi je sve na svetu, al’ ne mori me žudnja za udadbom.Ipak vam i to moram ispovediti, da ja to siroče, tu dobru Jelicu tako volim, da bih joj volela, dok sam živa, mati biti, da je upućujem u trnovitom životu, i kad bi me u tom smislu gospodin Šandor zaprosio, za sreću bih držala, al’ još pod tim uvetom, da zadržim zavod kome sam se posvetila.S moje strane poštujem gospodina Šandora sa iskrenosti njegove i milosrđa što na to nevino dete obilato izliva, no o gazdaricama njegovim brigu ne vodim, a baš se po celom vidi, da u njegovoj kući mora red vladati.Oprostite, što se s vama, gospođo, ne slažem. Zadnje reči je madama izrekla jačim glasom, pa ozbiljno i oštro pogledi Papastakinicu. Papastakinica sva pocrveni, zbunjeno govori, kanda bi rada da što pre izađe. — Oprostite, gospođo, ja sam to rekla zato, što sam i vaša i njegova prijateljica.Oprostite, i bar mi to dobro učinite, da mu o tom ništa ne govorite.Zašto da se jedno drugom bez nužde zameramo?Ja ću vam biti zahvalna; prvom prilikom poslaću vam lepog voća.Oprostite, zbogom; hitim za poslom, zbogom. — Zbogom, otpozdravi madama. Madama je odmah Papastakinicu pronikla.Videla je u njoj pakosnu intrigantku i da sama zloba iz nje govori, a smelost joj graniči sa bestidnošću: doći kao nepoznata u zavod i grditi prema njojzi bar nevine ljude! Kada je izlazila madama je samo do vrata kujnskih doprati, i odmah zovne k sebi Jelicu.Već je kraj školskoj pouci. Jelica dođe. — Poznaješ dobro, Jelice, tu gospođu? — Poznajem; to je gospođa Papastakinica, naša prija, komšinica, ima i dućan. — A znaš, zašto je došla? — Ne znam, odgovori Jelica malo zaplašeno. — Da me prosi za tvog ujaka. Jelica od radosti podskoči, pa ljubi madamu u ruku i u obraz. — Molim vas, mati, pođite za mog ujaka; to je dobar čovek, on bi vam svašta kupio. — Al’ znaš li, da ga gospođa grdi; kaže da nije dobar, reče madama smešeći se. — O ne verujte, mati, nije ona dobra.Pripovedao je ujak, kako ona moju mater nije volela, pa ni ujaka.Sve nam zavidela.Ako je videla lepšu kravu u nas, odmah joj nije pravo.I meni je na mojoj šarenoj Milici zavidela; bacila se jedared kamenom na nju, iz njene avlije. — No sad dosta; idi na svoj posao. To je doista dosta bilo za madamu.Videla je s kim ima posla. Madami se u glavi ukrstiše misli: šta je to u stvari, što Papastakinica o Šandorovoj ženidbi reče.Valjda je to samo izmišljotina da nju na probu meće. Kad je Papastakinica kući stigla, odmah je sutra dan svud razglasila, kako je Šandor prosio madamu, no ona ga neće. Papastakinica je i pre toga nemir prouzrokovala ne jedared u Šandorovoj kući, al’ sad je već dogrdila.Svoju kuharicu šilje Kaji u »vizitu« da je iskuša.Ova joj sve ređa kako je, šta se zbiva u kući, a Šandor, i kad sazna što o tom, čini se nevešt, neće Papastakiju da se zameri. Šandor čuje šta Papastakinica o njemu govori.On nije verovao da je madama, tako izobražena ženska, takovo što mogla reći.Držao je sve to za Papastakiničine spletke, izmišljotine. Nije ni čudo: Papastakinica devojkom beše zaluđena u Šandora, a Šandor je ne htede uzeti. Jelica je svršila dvogodišnji svoj tečaj, kako je bilo ugovoreno između madame i Šandora; i to madama mu odmah da na znanje, a pokraj tog zapita ga da l’ je rad kući je odvesti, il’ da kod nje još ostane. Šandor dođe i kaže da će se o tom promisliti, al’ će zasad Jelicu kući voditi.Madami je vrlo žao rastati se Jelice.Kad to ču Jelica, gorko se zaplače, ma da joj stvar nije nova, zna da joj je ugovoren tečaj navršen. Lepo se porazgovaraše.Ostane Šandor tu i na ručku.Razgovor ozbiljan. Šandor jedva čeka da odlazi.Padne mu na pamet, što je Papastakinica o njemu pronela. Madama primeti na njemu, da ga nešto tišti, pa se i ona uzdržava; no ipak nije joj moglo preko srca preći da ne spomene Papastakinicu.Ispriča mu sve, a Šandor opet njoj sve, što je ona po po selu govorila. Posle ručka sve je za odlazak u redu.Kočijaš nosi Jeličine stvari na kola, kuharica mu pomaže. Jelica se od svojih druga prašta.Plaču, grle se.Jelica padne na prsa madami, — pao joj spomen matere Varvare na pamet, koju je madama kroz dve godine zamenila. Madama Serafina i njena sestra Amalija, i devojke prate je do kola; još jedan zagrljaj, poljubac, pa zbogom. Takav zagrljaj, takav poljubac ostane za ceo vek užljebljen u srce nevinih devojaka.U sreći, nesreći taj trenutak ostaje kao melem u uspomeni, i svako ga se rado seća.Poslednje »zbogom« srce para. Kola se krenu, pojure.Jelica se izgubi iz vida. Putuju kroz doline i planine, vinograde, voćnjake.Sve je u zelenilu zamotano, samo tek izdaleka na granama vide se zarumenjene jabuke.Još nisu zrele, a već primamljive kao lepe devojke; modre pepeljave šljive skrivaju se za sitnim kitnjastim lišćem.Jelica umilno gledi na voće, koje je po zrelosti s njom u prirodnom skladu.Naiđe l’ bura, potrese granu, voće pada još nedozrelo i pre vremena trulež ga obuzme.Može li devojka sudbu svoju proreći, da će joj u njenoj zrelosti duša ostati čila? Šandor sedi u koli ozbiljan, slabo se razgovara.Ne pokazuje na licu onu radost, koja bi mu izvirala iz toga, što Jelicu kući vodi, što je Jelica tako fina, uglađena postala.Neki tajanstven, brižan osećaj srce mu para.Pada mu na pamet, kako će se Jelica s Kajom složiti.Ta misao zametla mu se već pre toga, al’ mora i to pokušati.U svojim rasutim mislima ne gledi on na kraj; njemu se ni te lepe jabuke kao Jelici ne dopadaju, one mu oči ne privlače. Već su na granici sela B. Zrenik je još ograničen, brda i planine još selo sakrivaju ma da je već blizu; samo kroz uzan put vidi se seoski toronj.Jelica da može privukla bi selo k sebi; jače diše, vazduh čisto guta i taj vazduh joj se čini bolji, mirisniji, nego drugde. Već su sasvim blizu, eto groblja, žalosne »vavilonske« vrbe zelene se.Jelici jače kuca srce, metne ruku na srce, na jastučić, gde je majkina dušica sa groba materinog, pritisne ga.Pogledi na ujaka moleći; želi se sići da molitvu na materinom grobu očita.Šandor kaže kočijašu da stane. Konji stanu, Jelica siđe i uputi se grobu.Šandor ne silazi, kao što onda, kad je Jelicu u zavod vodio. Jelica klekne na grob materin, pomoli se Bogu, poljubi krst, nabere sa groba cveća i vrati se. Već su u selu.Jelica teže diše.Kao kamen joj je na srcu teško, kad ugleda kuću ujakovu. Kola uđu, ujak i Jelica siđu, a kočijaš nosi Jeličine stvari u sobu. Kaja u tremu stoji.Kad je videla Jelicu, zagleda se, udivila se kao ruža u čunu.Jelica gledi, meri Kaju. — Ujo, kakvu ste vi stekli »cukerpokerku«? — zapita smešljivo Jelica. — Nisam ja nikakva »pokerka«, odgovori Kaja, kao nešto uvređena. — A ono ste kuharica, reče Jelica, u hodu mimogredno. — Nisam ni kuharica, mi imamo kuharicu. — A da šta ste? — Frajla i jesam, svaki to kaže, odgonetne Kaja. Jelica to tek usput izreče, pa odmah zauzme jednu sebi povoljnu sobu, a nikoga ne pita. Kaji se taj prvi sastanak sa Jelicom ne dopada.Mislila je da će se s Jelicom šire — grliti, ljubiti.Kaja se već drži za »frajlu«, a Jelica je gledi kao sluškinju. Jelica odmah pita za njene životinje, i traži da ih vidi.Nema Žuje, od starosti je preminula.Milica je živa, al’ već krava, i sad je zovu Milkom, jer je matorija.I Zec je tu, došao Jelici pa joj prede, umiljava se.Al’ nema Mike goluba.Jelica pita, gde je Mika; kuharica odgovara, da je Kaja Miku nogom nehotice zgnjavila.Jelici je jako žao.Eto iz polja Milice.Krasna krava, stane pred kapiju.Jelica joj otvara, i ona je pozna, utrči u avliju, i poče se zaigravati, skakati pa upravo Jelici, a ova je pogladi, u štalu uvede i veže, kao negda. Jelica se odmah u kući pokaže kao prava domaćica; ne da da se bez njenog naloga što čini.Kuharici se to dopada, al’ ne Kaji, koja se u sve pačala, a ništa nije razumevala. Jelica je po nalogu Papastakinicu pohodila, onako iz politike, jer inače nije za nju marila. Papastakinica je spoljno lepo primi, al’ ne u srcu.Jelica je pak smatra onako kao i kakvu drugu tuđu običnu gospođu, bez paštenja da joj se dopadne.S njom se razgovara već kao zrela devojka koja ne treba Papastakiničine pouke ni zaštite, onako kao s jednakom.Jelica se hotimice prema njoj tako ponaša. Jelica je čula od kuharice, kako Papastakinica dozivlje, primamljuje Kaju da sve dozna, i kako preko nje neposredno na nutarnje stvari utiče. Kada Kaja vidi da se Jelica pravi domaćicom, svaki čas doparkuje Papastakinici kao nekom u prkos.Papastakinica to jedva dočeka, da što čuje.Kaja joj kaže, kako Papastakinica primećuje da bi dobro bilo u Šandorovoj kući ovo il’ ono da se čini.Jelica bi na to rekla, nek gospođa Papastakinica zapoveda u svojoj kući, a u ujakovoj ona ničijeg saveta ne treba. — Razume se da se Papastakinici to nije dopadalo. Kaja se jedared tuži Šandoru na Jelicu.Kaže mu kako je pre toga kuharica ipak njoj kad što davala da kuha, iz duga vremena, jer se ona od prostih ratarskih poslova već sasvim odučila bila, srp i grablje ni da vidi, no Jelica, veli, baš joj ništa ne da. Šandor kaže Jelici da joj nešto popusti, nek joj da, da i ona što zapržava. Jelica je bila šaljiva devojka, a Kaju je držala za pokondirenu tikvu.Da joj jedared iz šale da kuha pasulj, a ona se neće u to mešati, nek načini kako zna i ujaku unese.Kaja radosna kuha pasulj.Jelica i kuharica samo glede kako kuha, pa se smeju.Kaja obari pasulj, izbaci vodu, pa polukuvana ga baci u šerpenju, naljoka dosta masti pa »tempu dinstuje«.Kad je gotova bila ta »tempa«, inače »papula«, unese je Šandoru i radosna reče mu: »Evo masna graha«.Žut pasulj, polu kuvan, u masti se još okoreo.Šandor košta, smeši se, al’ ne može da ga jede.Kaja je od svog zavičaja taj jedini adet zadržala da je taj mastan grah slatko pojesti mogla. Kaja vidi, kako prave »slatko ukuvano u šećeru«, »sulc«.Hoće Kaja da pravi »sulc» od višanja.Dala je višnjama suviše šećera, pa ih je dugo kuhala.Onda je tu gustu masu prelila u veliku čašu.Slatkiš se u čaši tako jako zgusnuo, da se upravo ukocao; da ga vade morali su čašu razbiti.Kaja je taj »sulc« sikiricom morala seći, i jela ga je kao »kartacedle«. Kaja je iz duga vremena naučila plesti, »štrikati«, i time se zabavljala.Najvećma je volela taj posao vršiti kod Papastakinice koja je dočekivala tako, kanda ona već nije ona stara Kaja.Ona zna zašto. Papastakinica je Kaju iskušavala, i podbadala protiv Jelice.Spominjala joj, kako gubi mlade svoje dane u Šandorovoj kući; izgubiće mladost, može vremenom i bele vlasi plesti, a ne zna zašto.Zar za lepe haljine?To može i kod kuće imati, zadruga joj jaka.Šta joj ne piše štogod Šandor, il’ da joj u štedionicu položi novac; jer danas on da umre, veli Papastakinica, sve će na Jelici ostati, a s njom će još onaj dan napolje.Kaji nije trebalo više.Uvrzlo joj se u glavu, da ona to tako dalje trpeti ne može.Neće da sluša Jelicu. Jelica svaki dan sve oštrija na Kaju, a Kaja sve protivno radi, odgovara. Doći će o berbi u posetu madama Serafina. Šandor je lepo dočeka, a Jelica beše veoma radosna kad vide madamu. Madama nije išla u pohode Papastakinici, jer je znala za njene spletke. Jelica se s madamom vozi u vinograd.Papastakinica kroz otškrinute kapke gleda.Niko ne gledi na nju kako izviruje.Pa još vozaju se na karucama...Papastakinica da pukne od jeda. Madama se bavila tri dana, pa ode. Kaja je obično za jednim stolom ručala sa Šandorom i Jelicom.Jelica je zbog toga primedbe Šandoru pravila, al’ uzalud, ujak tako hoće.Kad je madama došla, bio je izuzetak u redu.Kaja je morala u kuhinji ručati. Madama nije ni gledala na Kaju, držala je za sobaricu, a više što u stvari doista nije ni bila. Kad je madama otišla, Kaja se tuži Papastakinici, kako ju je Šandor za ljubav madami od stola za te dane isključio.Kaja se jedi, plače od pakosti.Papastakinica potpiruje njen gnjev.Kaže joj, da je svemu tome Jelica i madama kriva, da je madama za to došla da vidi kuću Šandorovu, i kako se Šandor već odavna pred njom iskazao, da bi rad madamu uzeti, da bude Jelici mati. Kaji više ne treba.Kaja na sve Jelici surovo odgovara, hoće da se pokaže Jelici ravna.Jelica opet ne da od svog prvenstva ni pedlje, ma da Kaji ujak povlađiva.Kaja od proste devojke postade. »surova frajla«.Počinje već i pretiti.Jelica je ogorčena. Tetka, popadija Jelena, dođe u pohode da vidi šta Jelica radi.Čula je da se već iz zavoda vratila kući. Jelica, ma da nije imala simpatije prema tetka-Jeleni, kad je vidi, zaradova se, kanda bi je u pomoć zvala protiv surove Kaje. Šandor tetku primi hladno. Popadija razgledajući svud, kao po nekom dedovinskom pravu, sve hoće da zna, kako je u kući.Čula je od Jelice, kako Kaja odgovara, ponaša se prema njoj kao prema sluškinji, a Šandor je za ovaj par imao toliko takta da od stola Kaju odeli. Posle ručka se tetka i ujak sami razgovaraju. — A boga vam, Šandore, kakva je to ženska, ta luckasta devojka, što je držite? — Veliku kuću vodim, pa mi više čeljadi treba, odgovori Šandor. — Pa ta suluda ne zna ništa, ta će znati samo upropašćivati! — U mojim je rukama sve. — Pa to je Jeličina »gardedama«, Šandore, ha-ha-ha. — Da, odgovori Šandor smešeći se. — Hajd’ što vam drago, slobodna vam je volja, no znate zašto sam došla? — Ne znam. — Da Jelicu vodim k sebi na nekoliko nedelja.Nemam ni ja svoga, a žensko je dete, pa me srce njoj vuče. Šandor se misli. — Vodite je na dve tri nedelje. Govor završen.Tetka Jelena zadovoljna kaže to Jelici, i reče joj da se što pre za put spremi. Jelica je to jedva dočekala, za jedan dan se spremi.Mržnja prema Kaji s tetkom je spojila. Sutradan se oproste od Šandora i sednu na kola.Opraštaj je bio kratak.Kola se krenu a popadija Šandoru dovikuje: — Kad se vratimo, Šandore, valjda će se donde već udati ta Kaja, da je se kuća kurtališe? Kad odu, Šandor se misli, šta je došla baš Jelicu da vodi.O tom promišlja, a nije imao toliko duševne snage da Kaju otpusti, a Jelicu da ne da, da ne otpusti.Jelicu je napustio, tu Jelicu, koju je on od kolevke voleo i othranio. Kakva promena na Šandoru!No ko će ispitati tajne ljudske! Kod Šandora ide tako sve, kao i pre dolaska Jeličinog.Kaja opet u kući zapoveda; tako izgleda, kanda je put Jeličin Šandoru dobro došao. Kad su stigle u selo D. još se nisu ni odmorile, a popadija Jelici pokazuje sobe; u jednoj povećoj krasno pokućstvo.Jelici se dopada.Tetka joj kaže da će sve to njeno biti, kad se uda.Zaboravila je samo i to da spomene, da je to pokućstvo kupila za Jeličine novce, koje je od suca F. podigla. Popadijin muž i njen popa — jer ga ona »moj popa« nazivala, — rado je primio u goste Jelicu koju još nije ni poznavao; samo je slušao o njoj kako je ostala posle Varvare, koju je poznavao, kao siroče. Jelica se tek sad istužila na Kaju, pa i na ujaka koji je ovoj tako povlađivao.Utoliko većma joj se tetka dobra, iskrena pokazuje.Reči su joj slatke i padaju kao melem na srce Jeličino. Jelica u kući sve uređuje, kao kakva reduša.Nije čudo, od desete godine svoje naučena je ona u ujakovoj kući na rad.Razumna, brza, marljiva, može se popadija na nju osloniti. Tako prođu tri nedelje.Jelica je tu kao kod kuće. Vreme je da se Jelica ujaku vrati.Popadija joj ne da.Kaže, ne može dopustiti da ona najlepše godine devojačke mladosti provodi u društvu Kajinom.Jelica je još ujaku pokorna, pa se boji da mu se ne zameri.Tu brigu tetka će na sebe uzeti. Tetka piše prijatelju Šandoru da ona Jelicu od sebe ne pušta, dogod je Kaja u kući.To je saopštila i Jelici, i ona je na to pristala.Jelica neće nipošto da bude s Kajom. Jelica je mislila, da će Kaju ujak otpustiti. Ujak ne odgovara.Valjda ne zna kako Kaju da otpusti.Tako Jelica ostaje preko zakazanog roka. Popadija je premudra; štogod radi sve je kod nje izmereno, proračunano. Kad je Varvara umrla, Jelici je bilo pet godina.Onda se popadija nije otimala za Jelicu, pa ni docnije.Ujak je o njoj svu brigu vodio.Kad je već Jelica odrasla i što joj treba naučila da može kuću voditi, sad se nje zaželila.Lako je sad Jelicu držati, koja je u domovodstvu vešta. Sem toga popadija dignuvši Jeličin novac, smera na to da zametne trag, da Jelica o tom ništa ne zna; pa ako bi vremenom i saznala, načinila bi račun što je držala.Tako popadija računa, a ne pada joj na um, da je to, što je podigla Jeličin novac, čin lažnog potpisa i prevare što opet potpada pod kazneni paragraf. Popadija se na Jelicu sasvim oslonila.Obriče joj da će se u svoje doba za mladoženju pobrinuti.Popa je prečasne konzistorije prisednik; tu je već crven pojas, pa je već i kod svog ilustrisima dijecezana dobro primljen.Bogoslova se uvek nalazi, pa može koga pokraj Jelice načiniti za kapelana, a vremenom može biti posle popine smrti i paroh. Tako je popadija mislila, a s tim da se i Jelici oduži, i sa duše skine teret greha. Prohte se popadiji da ide s Jelicom u varoš M. Tu je njena tetka Julijana, i sin joj Marko. Tek što su u varoš M. stigli, odu odmah u pohode tetci Julijani, koja Jelici pada majka.Tetka Julijana i sin joj Marko, i žena Anđelija jako se obradovaše gostima.Osobito Jelici se raduju; još je nikada nisu videli, pa gle kakvu devojku imaju pred očima. Jelica je doista bez zamerke, ugledna.Tek u šesnaestoj godini, a već je visoka stasa, samo što je jako tanka; kad se previja, mislio bi da će se u struku prelomiti.Lice interesantno, crnkasto žuto, no ipak svežeg zdravog izgleda.Kad se iz zavoda ujaku vratila, seljanke se diviše kako je lepa; jedna je zvala »Granatirko moja«, druga je zvala »Ruzmarinko moja«, treća opet »Mezimice moja«, a četvrta »Pomodna moja«. Kad se čovek zagledi, promeri, rekao bi da joj od pete do glave mahne nema.Ipak dobar kritičar našao bi joj mahne.Prema svoj visini svojoj imala je Jelica poveću nogu.No ta mana će vremenom prestati, za godinu dve dana.Devojke između dvanaeste i šesnaeste godine obično prema ostalim udovima tela imaju poveću nogu, osobito ako su još suvonjave.Plastika telesna još nije razvijena, al’ kad se razvije, izgubiće se ta nesrazmernost. Jelici se jako dopada varoš M. Većma nego V., gde je u zavodu bila.Varoš M. je i mnogo veća i lepša od varoši V. Majka Julijana jako je volela svoju rodbinu, pa i Glišu pokojnog oca Jeličinog.A kako ne bi Jelicu volela?Jelica joj izgleda kao što je ona u mladosti svojoj izgledala. No baš će se zbog toga naći popadija u zapari. Popadija mora sutradan natrag, ne može samog popu svog kod kuće ostaviti, a Jelicu majka zadržava, ne pušta je.Jelici se tu dopada, pa sama teži da ovde duže ostane.Svako siroče prianja onom, ko ga većma voli.Popadija se izvinjava svakojako, da to ne može biti, mora Jelica s njom.Majka se ne da ni osoliti. Popadija zapita Jelicu, bi l’ rada da malo kod majke ostane?Ona je pita, al’ migom joj daje znak da ne ostane. Jelica na udivljenje tetke Jelene izjavi da bi rada ovde ostati, dopada joj se ova varoš. Popadija kao oparena, mora popustiti kad i sama devojka hoće.Toliko autoriteta nad njom ona još nema, da bi joj mogla zapovedati protiv njene volje, a naročito gde nema dovoljna uzroka. Jelica je to iskusila, da je tetka i suviše u posao preže, kanda je od nje najmljena. Popadiji pak pada na pamet i Jeličin novac, ako se tetki Julijani zameri, u slučaju ako bi to načula, da se ne bi protiv nje podigla.Veliki je teret na srcu oteto tuđe blago. Popadija morade natrag bez Jelice, no još i to doda, da će za osam dana doći opet da je odvede, i tako u srcu ozlojeđena vrati se kući. Na putu je nevesela, sutrusna; da je znala to, ne bi Jelicu amo dovela. Kad stiže kući, popa se začudi kad je vide da na koli sama dolazi.Jelice nema na kolih.Smuti se, da se nije kakva nesreća dogodila?Popadija sutrusna sve mu ispriča; popi je žao, i boji se da je onde ne zadrže.Desna je ruka popadiji Jelica, a bez nje prazna kuća. Majka ispita Jelicu, a ona joj ispriča ceo svoj život.Majka Julijana suze roni, pa Jelicu ljubi. — Slatko dete moje, ne dam te nikome iz mojih ruku, ti ćeš tu ostati, reče majka. Jelica nije protivna, naprotiv joj je po želji i u redu.Marko će sve činiti po materinoj a i svojoj volji.I on se raduje Jelici, dičiće se s njome. Da bi devojku još većma prisvojili, kupe joj nove lepe haljine, i ostalo što će trebati, jer i onako će kod njih ostati.Marko je bio u Trstu, mlad trgovac od ukusa; štogod joj kupi, sve je lepo i dobro, a nije ni siromah, može on to lako činiti. Popadija Jelena je osmi dan već tu, došla je po Jelicu.Jelica joj odrešito reče, da je rada tu sasvim ostati.Popadija je kumi, nagovara da dođe, kaže joj da nema ni haljine za dalje bavljenje, nije joj ništa donela.Jelica ostaje pri svom i popadija se morade ljutita bezuspešno vratiti.Ona se ljuti, a zaboravlja, da je ona to isto činila Šandoru, koji je Jelicu odranio. U varoši M. nov svet se Jelici pojavljuje.Sve joj je lepo, ima lepih društava pa i pozorište. Pametna majka Julijana, ona joj isprva dopušta nešto nevinog uživanja.Marko ih vodi u pozorište, na javna mesta, al’ zna gde treba i tome granicu položiti. Tako mlada devojka ne sme biti besposlena, jer ako i jeste Jelica vredna, ta vrednoća njena nema prilike pokazati se ovde kao na selu, gde su sasvim drugi domaći poslovi.Marko ima svoj kontoar, knjigovodstvo, i tu ne treba krave musti i živad hraniti.Ona se istina dve godine kod madame Serafine učila, al’ za to kratko vreme nije mogla naučiti sve, što se u većoj varoši iziskuje.Madama je njoj pravac dala, da bi pokraj uglađenosti znala na selu il’ u kakvoj varošici i kuću voditi; al’ u većoj varoši mora znati i običaje višeg društva, koji se kao »bonton» označuje, a u tom treba još da praktikuje. Majka da Jelicu opet na jednu godinu u viši »ler« kod neke madame Bonaventure, da se tu još dalje dotera.Madama Bonaventura je bila negda duvna, no nekako se oslobodila i zavod višeg tečaja otvorila, gde se pokraj nekih sitnih ženskih poslova uče devojke u književnosti i ponašanju u višem društvu.Takve devojke mogu se već slobodno udati za kakve veleposednike, baš i za same barone.Majka Julijana bavila se duže vremena u Trstu, i naučila je »bonton«, premda je ipak dobra kućanica. Godina dana nije mnogo.Biće kod majke, pa će samo nekoliko časova preko dan provesti kod madame Bonaventure. Sahati i dani prolaze.Sve to Jelici kao neka šetnja dolazi. Majki Julijani pade na pamet, da treba Šandora obavestiti o Jelici.Nije pravo, da on o Jelici ništa ne zna, on koji je othranio, i samo se čudi, kako da se o njoj on ne raspituje. Piše Šandoru o Jelici. Šandor odgovori, a pre toga popadiji ne htede odgovarati. Šandor popadiju nije trpeo stoga, što se rado pačala u tajne njegove kućevne, a ovamo Jelici nikad ni jednu maramicu nije kupila, a sad se tek razbacuje kad je on Jelicu othranio i vaspitao.Lako je gotovu devojku u korist svoju upotrebiti.A što se onde tiče Jeličinog boravljenja, on čeka zgodnu priliku da se Kaje kurtališe, pa da se Jelica vrati, jer dve gazdarice u jednoj kući se ne slažu, a Kaja je surova: kazala mu je u oči jedared da će Jelicu raščupati; i on, inače odvažan, sad slabomoćan, u takvoj stvari nije bio odlučan.Mačka je lava nadvladala.Čekao je udesnu priliku da Kaju otpravi. Šandor je otpisao da mu je milo, što je Jelica kod majke; on ima kod kuće neprilike, al’ doći će vreme, da će Jelica u njegovoj kući upravljati; donde pak majci je preporučuje, već ako joj je na dosadi nek je njemu pošalje. Jelica majci i Marku nije na dosadi.Marko Šandoru otpiše, da im Jelica nije na teretu, i nek kod njih ostane. Šandor se zahvali i obreče da će se on i odsada za Jelicu brinuti; osim nje i onako nikog nema. Jelica sad bez brige živi, ma i u poslu, bilo to kod kuće, il’ kod madame Bonaventure.Madama je hvali da je marljiva, iskrena, i dobrog srca. Za kratko vreme Jelica postade takva devojka, da može slobodno poći i za ekonoma, jer zna kuću voditi, i za kakvog, koji u društvenom životu na nekoj visini stoji. Jeličina ličnost u varoši jako u oči pada, i njena impozantna figura, plemenit hod, oštar pogled.Ko je vidi, ne može je lako zaboraviti.Sad joj je telo u savršenom srazmeru, harmoniji.Nema velike noge, plastika udova je savršena, sad se čini kanda da su joj noge make, a ruke? i one su manje nego pre, no se ipak poznaje da nisu besposlene. Jelica se pokazuje pokraj rada u društvu porodičnom i na javnim mestima u šetnji, u pozorištu, kad i kad i na igranci.Kako onda takva devojka u oči da ne padne? U varoši M. ima bogatih ljudi, bogatijih nego što je Papastaki i Šandor u B. Lepe kuće, bogate, plodne zemlje. Bio je u varoši jedan imućan građanin a imao je i lepe kuće, i plodne zemlje. Građanin taj, Petar Mrgodić, bio je u početku majušan trgovac, bakal, pa kao marljiv i veliki ustalac morao je napredovati.Sa pedeset forinata je počeo trgovinu.Tih pedeset forinata za kratko vreme narastoše na stotine.Na sebe je malo trošio.To je već odavno kad se strogo postilo.Mrgodić je bio pravi posnik.Hoće da steče, a kad se jako mrsi, drži da siromah čovek ne može steći.Čitao je u poslovicama Muškatirovića da je »mastan kost mršav testamenat«, i to je zabeležio; ta pouka će ga za celog veka pratiti. Mrgodić se dugo nije hteo ženiti, čeka dok više steče.Kad bude trideset pet godina, star, »grčki majorenat«.Al’ bio je čuven sa svoje vanredne štedljivosti; štedljivi pak očevi rado daju kćeri svoje za štedljive ma i matore momke. Petru Mrgodiću da jedan imućan gazda svoju kćer, i s njom miraz od pet hiljada forinata, onda još naravno u »šajnu«. Pet hiljada forinata u rukama Petra Mrgodića, to je veliki novac.Tako Petar Mrgodić ima dobru ženidbu svoju da zahvali vanrednoj svojoj štedljivosti. Koje svojim, koje ženinim novcem, poče se Mrgodić dizati.Žena mu je također bila štedljiva, jer je i od štedljiva oca. Mrgodić je za nekoliko godina tako napredovao, da je već mogao kupiti sebi kuću i zemlju.Više godina je u tuđoj kući živeo.Pametan čovek, nije hteo donde kuće kupovati, dok to ne bude mogao od svojih novaca činiti; neće da se zadužuje, jer kad iznemogne, izgubiće pokraj tuđeg i uložen svoj novac. Žena mu, gospođa Marija, mnogu decu izrodila, no u porodici nije bio sretan; odrasla deca su mu umirala, sve od osamnaest — dvadeset godina.Veliki udarac; ko će mu biti potpora kad ostari?Činilo mu se već kanda neće dočekati nijedno da uda il’ oženi. Pa kako da mu deca i to odrasla tako umiru? Petar Mrgodić je bio koštunjav, jak čovek, malo viši od srednjeg.Od detinjstva se naučio patnji i teškom radu, i bio je na zimu i vrućinu priviknut.Njemu na goloj zemlji, dasci spavati ništa ne čini.Bio je, što no kažu, dobre građe i dobre krvi. Drukčije je bilo kod gospođe Mare.Ona je suva, poviša ženska, uzanih prsiju, ramena uzvišena, plećke šiljaste, taman stvor za jektiku.Izgubio je njen otac tako petoro dece, a i ženu, mater gospođe Mare. Gospođa Mara je bila po materi od jektičave porodice.I ona je već osmoro dece sahranila. Sreća u imanju, u napretku, a nesreća u deci.Kad se sreća podjednako ne deli!Koliko ih opet ima, koji imaju dosta i zdrave dece, al’ ne mogu ni pokraj rada da ih ishrane. Mrgodiću umre nedavno sin od dvadeset godina.Ima dve kćeri udate, i te slabačke na mater.Umre mu i žena, gospođa Mara, od jektike. Sad ima Petar Mrgodić još jedno poslednje dete, od dvadeset i dve godine, sina Miloša. Miloš Mrgodić je suvonjav, poviši mladić; na mater je.Od prirode pitom, dobričina.Njegovi parnjaci su ga zbog tih svojstava jako voleli.Dao se na više ekonomske škole, no ih nije završio; otac ga pozva kući, neće da je sam u tolikoj kući i gazdinstvu.Petar Mrgodić ima mnogo plodne zemlje. Mladi Miloš je sada kućno sleme, na njemu će kuća i ime ostati. Miloš je u velikim varošima školovan, pa je prisvojio i običaje takve.Voleo je lepo gospodski živeti, al’ se nije izvlačio ni iz ekonomskog posla, već je bio ocu desna ruka, samo da je boljeg zdravlja. Otac Petar pomišlja šta će sa sinom; od daljeg školovanja nema ništa.A slabačak je.Pa još kao neženjen ide u omladinska društva, katkad noću kući dolazi, što mu nije na zdravlje.Naročito je tad nastalo doba političke uzrujanosti, veća se strana omladine bavi više politikom nego naukom.Političke strasti su na društvenom polju preotele maha; tu su mitinzi, političke bakljade demagozima, noćna pirovanja, što sve to po Miloša nije dobro, uzrujava mu krv, podriva mu zdravlje.Milošu je potreban miran život, a taj će imati samo u porodičnom životu, kada se oženi. Otac Petar promišlja koja i kakva bi devojka dobra bila za Miloša.Miloš je mlad i dobra partija, otac mu može za njega birati.No i na to pomišljaše da Miloš ne može uzeti kakvu devojku, koja nije zdrava, temeljita, da ne pomru deca kao što su njegova pomrla, no da se krv obnovi.Ne misli starac rđavo.Petar je već star, sad je u sedamdesetoj godini, no još i sad jak, temeljniji nego Miloš. Šta je Petru vajde, što mu je bila žena Mara dobra.Donela mu je i miraza, al’ kad je bila bolešljiva, pa bolesnu decu rađala.I sad ga je brige stalo, da Miloš dobije zdrav i muški porod, u slučaju kad bi, ne daj bože, Miloš i umro, pa toliko imanje da padne na kakva naslednika koji neće ime Mrgodića nositi. Petar bi izabrao za sina povoljnu devojku makar bila bez miraza. Jedanput posle ručka, kad već Miloš od stola ustade, mahne mu otac rukom da sedne.Miloš sedne; začudi se šta ima s njim otac tako važno da govori. Otac ga zove bliže, uhvati ga za ruku, i ozbiljnim tonom započe: — Slušaj, Miloše, što ću ti reći.Ti si mi jedinac, a i dobar si mi sin, ma da malko s omladinom prekardašivaš; čuvaj zdravlje, to je prvo.Sad ti je dvadeset i dve godine. ...Eto, vidiš, ja sam već star; nas dvoje sedimo za ovim stolom kao kakvi sužnji: Ne vidim dece, ne vidim porodične vreve, jačeg života.Nemamo gazdarice.Bi l’ se ženio? — Ta imam još vremena, odgovori smešeći se Miloš. — Misliš da imaš dosta vremena, al’ za mene je vreme kratko.S trudom sam stekao toliko imanje, pa hoću da znam ko će to i na dalje održati.Slab si, sam vidiš, tebi društva škode, omladina te u društva vuče, pa kud svi Turci, tud i ćelavi Muja: ne možeš ni ti među njima ruke prekrstiti, no što oni rade, i ti moraš.Kvariš zdravlje.Tebi treba kod kuće više zanimanja, a kako ćeš kad ti je sve prazno, nemaš nikoga.Ženi se, il’ ako ti nećeš, ja ću se ženiti. — Zadnje reči šaljivo izreče. I starac je veliki vrag.Kao što je još jak, kočoperan, da nema Miloša, mal’ te se ne bi oženio. — E pa dobro, nađite mi kakvu po volji, reče opet šaljivo Miloš. Miloš je bio malo i razmažen. — Jao, teško tebi!Ja da tražim, a zašto ti da sebi ne nađeš?Pa dosta ideš u društva! — Koja bi se meni dopala, možda ne bi vama, a ja hoću da se i vama dopada. — Samo čestitu, zdravu i vrednu, znaš. — Znate šta, otac, birajte vi, pa ako se ta i meni dopadne, ne branim, ženiću se. — Baš kad je tako, dobro; ja ću ti tražiti i naći.Sad možeš ići. Miloš se digne i ode. Otac je to i hteo da on bira devojku, a koju on izbere, biće i sin zadovoljan; neće biti ma šta, već kao što treba. Ne mora to odmah biti.Ima starac vremena, raspitivaće, gledaće gde će naći takve devojke. Neko od njegovih prijatelja pohvali mu dve tri devojke.Kaže i čije su.Starac je rad da ih vidi, al’ van kuće.Njegov ga prijatelj vodi na promenadu, u doba, kad se obeležene šeću.Starac promenade ne pohađa, al’ za sina će i to učiniti. Obuče se lepo, i sa svojim prijateljem se po promenadi šeće. Vide grupe devojaka, gospođa i gospođica.Još na prave ne nailaze. Približava se jedna grupa, i prijatelj označi jednu od tih.Starac je dobro promeri, pogledi devojci u oči, da se ova začudi smelom pogledu starčevom.Opet dođe jedna grupa, opet jednu zabeleži.Dolaze druge.Šetaju se njih četiri, sve ugledne a jedna je sve glavom nadmašila, kao kakva kraljica, ne znaš šta je lepše na njoj. Starac tu lepu jako uoči.Ispod gustih obrva i trepavica oči joj varnice bacaju.Nije ni čudo; mladići s pred, s leđa i boka u gomilu idu, da vide tu grupu i u njoj tu lepu kraljicu. — Čija je to u crnoj haljini? zapita starac prijatelja. — To je siroče jedno, rođaka Marka Simića; stara Julijana Simićka pada joj majka. — Je l’ ona stalno kod njih? — Jeste, drže je kao svoju. — Ta mi se dopada. Sad je starac još triput u naokrug obilazi da je vidi, dal’ je »zdrava«.I doista uveri se da je zdrava.Jelica mu se dopada. Sad mu je dosta.Ostavi promenadu, oprosti se sa prijateljem i ode kući.Nove haljine odmah svuče, a stare navuče, jer on u poslen dan ne ide u novim haljinama. I na promenadi se začudiše kad ga videše da se šeće.Neki je primedbe pravio. — Gle, veli, stari Mrgodić možda hoće da se ženi; pa i našlo bi se devojke koja bi pošla za bogata starca, ta i onako je sinu mu Milošu duša u nosu. Starac je odredio sam sebi rok od tri dana da o stvari razmišlja; donde Milošu neće ništa o tom progovoriti. Starac još u roku tih dana otide snasi Tatijani, ženi brata svog Pavla bačvara, da se s njom o tome posavetuje.Uđe, pozdravi se i zapodene razgovor.Rad je od Tatijane saznati što o toj devojci što mu se dopala. Tek započe, a eto u sobu Micike, kćeri Tatijanine sa tom lepom devojkom.Starac se začudi kad je vidi, otkud ona tu. Micika poljubi u ruku čiku. — Ljubim ruku, čiko. Za njom ta lepa. — Ljubim ruku. — Poljubi starca u ruku. Starac joj u oči gledi. To je lepo, ta nije od nove omladine: gdekoja kaže: »Ljubim ruku«, a ne poljubi, već dalje ide.Ta reče i izvrši; to je lepo. Starac devojku oštro meri da je zastidi. Ta »lepa« vuče Miciku za haljinu, da joj mig da idu odavde. I Micika zna da imaju važnog razgovora, jer starac će tek onda doći kad ima kakva razgovora.Udale se, al’ pre toga strana devojka opet poljubi starca u ruku. Kad su izašle, a starac će zapitati. — Boga ti, snaho, čija je ta devojka? — Julijana Simić pada joj majka, a njen sin Marko brat. — Fina devojka, dopada mi se. — Nije rđava, strana je, nema ni oca ni matere; siroče, tako je drže kao svoje, reče Tatijana. Starac završi brzo razgovor i ode. Tatijana ima lepu baštu, mnogo cveća, pa dolaze devojke da cveće beru. Kako je starac video devojku, odmah je poznao da je to ona koju je video na promenadi.Milo mu je.Pa još mu je i to milo što Tatijana nije zlo o njoj rekla, jer retko da će ona o kojoj sve dobro reći. Starac je načisto. U istom roku će se sa Milošem o tom razgovarati.U toku tih dana Miloš sazna da je otac bio na promenadi, i to svečano obučen.Ni Miloš ga nikad nije video u novim haljinama u poslen dan.Sam se čuđaše. Kad treći dan, a starac pribrao misli, plan mu je gotov, samo da ga Milošu saopšti. Još malo pa bi starac o tom progovorio, al’ sin ga predvari. — Tato, čuo sam neku rotkvu: bili ste u promenadi, i to u svečanim haljinama, da ste najlepšim devojkama u oči zavirivali; baš mi je milo, valjda tražite za me kakvu? reče kao iz šale Miloš. Starac pogladi guste, sede brkove, obrve s trepavicama očima privuče, smeši se. — Pa ko ti to kaza, derlane? — Ko je da je, to vam neću kazati, samo mi je žao što baš taj dan pred veče nisam bio na promenadi; odvukli su me đavoli u neku konferenciju, gde se svetovasmo ko će biti glavni govornik pri jednoj velikoj bakljadi. — E dobro, ja sam već našao za te devojku, reče starac i na Miloša oštro pogledi. — Mogu li znati, koja je ta? — Pogodi, smeši se starac. — Nije l’ kći Mitrofanovićeva? — Idi zbogom... taku slabačku devojku ću ja za tebe uzeti! — Al’ je bogata. — Ja ne tražim bogatu. — E pa siromašnih lepih devojaka ima dosta. — Hoću sirotu. — To nisam znao da vi nećete za me bogatu; vi ste bili siromah pa ste bogatu uzeli, moju mater. — Kakvu bogatu, kakav siromah!Mati tvoja donela je pet hiljada a i ja sam imao toliko, — reče s ponosom starac. — Ta nemojte me mučiti, kažite mi koja je ta? — E, da ti kažem.Poznaješ li Marka Simića, onog čestitog mladog trgovca? — Poznajem. — Poznaješ li onu mladu devojku što je kod njega? — Poznajem iz viđenja; »lepa Jelica« tako je zovu. — Pa kad je znaš, kako kao momak da se s njom nisi sastao? — Ta doskoro je još išla u školu kod madame Bonaventure, pa kako ću ja nepoznat da se s njome na ulici razgovaram... pa još nisam odavna ni kod kuće, a ja u njihovu kuću ne odlazim; onde je neka njena majka, pa kad ko kroz prozor pogledi, ona se odmah namršti. — Pravo ima, ona svoju devojku čuva. — Pa šta mi je onda do nje stalo? — Čuješ, derlane, da te nešto pitam: da l’ se ta devojka tebi dopada? — Dopada mi se, al’ je sirota. — Otkad si ti postao tako štedljiv i gramziv da tražiš bogate devojke? — Ta od vas sam čuo kako savete dajete da momak pokraj devojke treba i novaca. — Jest tako je, kome treba, al’ tebi ne treba; pitam te da li ti se devojka dopada? — Meni se dopada, ali nisam se s njom još ni razgovarao. — Lako je to, ja ću sve to udesiti. — E pa dobro, udesite kako bolje možete, reče smešeći se Miloš.On to za šalu uzima. — Dakle ostavi to meni, ja ću sve urediti.Idi sad svojim poslom. Miloš ode smešeći se. Otac zapali lulu, pa se misli kako stvar da započne.On poznaje Marka Simića al’ samo po viđenju i čuvenju.Mrgodić je davno trgovinu ostavio i živi od svog imanja.No Mrgodića svako zna; gde on kucne tu se vrata otvaraju. Petar Mrgodić, nije šala! Petar je imao jednog brata Pavla.Taj je bio bačvar.Vredan, čuvaran čovek kao i Petar. Pavle bačvar bio je pitome naravi čovek.Iz njegovog masivnog koštunjavog obraza virila je neka oporost, al’ i prostodušnost.Drukčije izgleda njegova žena, gospođa Tatijana.Prava Ksantipa.Suva pogurena ženska, ugnutih prsiju, dugačka zbrčkana lica, nos dugačak, šiljast, tako i vilice.A kakve su te zelene demonske oči: ptičica bi na zemlju pala od oštrine tih zmijinskih očiju. Pavle je odnekud izdaleka uzeo za ženu Tatijanu.Ona je bila od dobre kuće, al’ joj kao devojci prohujale godine u raskoši.Mati udovica nije je mogla obuzdati.Već jako zastarela devojka, svako se od nje bojao, pa niti se kakova prilika pokazivala do Pavla bačvara.Pavle se usudi da je zaprosi, jer joj je mati već tražila na sve strane mladoženje, i za čudo pođe ta prakticirana Tatijana za Pavla bačvara i donese mu i miraza. Da je Tatijana s fenjerom tražila sebi muža koga može zaulariti ne bi lako našla takvog, kao što je bio Pavle Mrgodić.Bio je pod »papučom« kod Tatijane i podnosio je njenu pakosnu ćud. Gospođa Tatijana je bila zbog svog dugog jezika čuvena.Kog je htela jezikom uzvisiti, taj je bio uzvišen, kog poniziti, taj je bio po prahu mrljan. Koja bi mogla imati bolji jezik za provodadžinicu od gospođe Tatijane? Petar Mrgodić će reći snasi Tatijani da ode kući Marka Simića, i da zapita bi l’ on mogao k njima u pohode doći da vidi devojku.Još i to joj ispovedi, da mu se devojka dopada, i rad bi je imati za snahu. Tatijana primi to na sebe dragovoljno, no da bi stvar još svečanije ispala, pozvala je i prijateljicu svoju Jefimiju, kumu Simićevih, da joj se priključi. Jedan dan se obe obuku lepo, i odu u pohode Simićevima.Simićevi ih lepo dočekaju.Pa kad su čuli kakvim su povodom amo došle, da vide devojku, i da je nju i Petar Mrgodić rad videti, začude se i neka tajna radost im srce obuze. Jelica je bila kod kuće.Izaslanice gledaju, mere devojku, a i onako je poznaju, dopada im se.A kako da im se ne dopadne, kad na Jelici nema zamerke? Jelica ih učtivo u ruku poljubi; starije su gospođe, a već i poznate.I tu je Jelica takt pokazala, što je u ruku poljubila; bi se zamerila, da nije to učinila. Posle dužeg razgovora, u kom je gospođa Tatijana kuću Petra Mrgodića, i dobrotu sina mu Miloša u zvezde kovala, završiše time da će Simićevima drago biti, ako ih Petar Mrgodić posetom svojom bude počastvovao. Tatijana se sa prijateljicom vrati kući. Sutradan javi ona to sve Petru Mrgodiću.Mrgodić je zadovoljan.Kao čovek koji zna vreme ceniti, da ne dangubi reši se da odmah u pohode ide. Sutradan se starac obuče svečano, tako kao kad je išao na promenadu, pa se uputi kući Simićevoj. Kad je već bio blizu Simića kuće, zakašlje se malo hotimice da mu bude glas jasniji, a kad dođe do kapije, on izvadi iz stražnjeg džepa svilenu maramu, utre oči i brkove, pa upravo na mala vrata. Kucne na vrata i uđe. U sobi su svi, ustanu pa pred njega. — Ja sam tako slobodan, već vam je poznato, kakvim sam poslom došao, reče i pokloni se; Marku pruži ruku. — Drago nam je; izvol’te sesti. Mrgodić sedne. Jelica se umiljato smeši, pređe učtivo Mrgodiću i poljubi u ruku. Svi sede, samo Jelica ne; ona stoji kao zakovana do stolice majke Julijane.Možda joj ova i rekla da ne sedne, kao mlada pred starijim, a drugo ovako joj se cela figura udesnija vidi. Mrgodić ne skida očiju sa Jelice.Neće ni da sedi, već ustane, priđe devojci, gleda joj u oči, meri je od glave do pete, no se pete od haljine ne vide. Smeši se, pogladi brk, a ruku joj na rame metne. — Hoćeš li, devojko, da budeš moja snaha? Jelica porumeni. — Pa kako ću kad mladoženju ne poznajem, niti on mene?To reče, pa na mig majke donese šljivovicu i kolača. — Ništa ne čini, samo kad mi ovde svršimo, poznaćete se. Mrgodić opet sedne, i okrene razgovor na trgovinu sa Markom. Dok razgovor taj trajaše, Jelica stojaše sad na jednoj, sad na drugoj nozi; tako je taj razgovor zanimao. Bude i tome kraj, i Mrgodić reče: naći će prilike njegov Miloš da se sa Jelicom upozna, da vidi hoće l’ se jedno drugom dopasti. Mrgodić posle kratkog razgovora ustane, oprosti se i ode. Simićevi opet začuđeni ne znaju na čemu su.Mrgodićeva kuća je na glasu, al’ devojka još ne poznaje momka, pa ne znaju još traži li starac za sina miraza. Žive u neizvesnosti.Partija bi dobra bila.Marko paznaje Miloša, hvali ga da je učtiv, dobar. Petar Mrgodić se opet svetuje sa snahom Tatijanom šta treba činiti, kako će se Miloš sa Jelicom sastati. Tatijana premudra kao zmija, odmah izmisli kako da to udesi. Za koji dan će biti Arhanđeo, krsno ime Jefimijine porodice.Davaće se kod gospođe Jefimije — ona je udovica sa udatom kćeri i zetom — večera, i pozvati će Simićeve kao kumove i porodicu Mrgodićevih, i Petrovu i Pavlovu. Sad tek saopšti starac sinu svoj plan, preporuči mu da ide tamo u svoje i njegovo ime, da mu to kao ocu ne odreče i da ga ne osramoti. Miloš savet prima, ići će.A i zašto ne bi išao, da vidi tu izvikanu »lepu Jelicu« koju iz viđenja i poznaje, a valjda i ona njega. Dođe i taj dan Arhanđela. Svi su već na okupu, čestitaju svečarima, Miloš izvinjava otsutnost očevu. Za večerom stvar je bila tako udešena, da za trpezom Jelica do Miloša sedi. Kad Jelica vide Miloša, po viđenju nije joj bio stranliji, na ulici ne jedared se s njim susrela; samo iz skromnosti nije za njega raspitivala. Miloš je lepo pozdravi i spomene kako su oni iz viđenja jedno drugom poznati. Za vreme večere, a i posle, Miloš je imao prilike videti i ceniti bistrinu njenog uma, i čarobnost lica joj i celog stvora.Pokraj takve devojke kao Jelica, nevidljivi amori kao pomoćnici stoje i po volji njenoj bacaju strele. Njihovim strelama je podleglo srce Miloševo, a i Miloš se devojci dopao.Miloš se gospodski nosi, elegantna ličnost, fino ponašanje, pa što je glavno, bogatog oca jedinac. Jelica i Miloš nisu ni slušali ni gledali kako se ostalo društvo veseli, peva. Gospođa Tatijana gledi prekrštenih ruku buduće mladence, smeši se pikantno, glavom maše i odobrava im ono što nije ni čula.Plan joj za rukom ispada. Miloš izrazi Jelici želju, da bi se rad više puti u društvu s njom zabavljati, koju ponudu ona učtivo i primi. Bude svečarstvu kraj, gosti se raziđu. Sutradan Miloš saopšti ocu, da mu se Jelica jako dopada, i ako nije protivan, on bi je za ženu uzeo.Otac se zaradova. Otac dozove snahu Tatijanu da ide s njim da prosi Jelicu.Spreme se.Mrgodić opet obuče svečane haljine, pa sa snahom Tatijanom ode Simićevoj kući. Kako uđu unutra, odmah pređu na stvar. — Evo nas opet.Je l’ tu Jelica, dozov’te je. Zovu Jelicu, ona odmah dođe, poljubi u ruku starca i Tatijanu. Starac je uhvati za ruku i stisne.Jelica se zastidi, spusti oči dole. — Gledaj mi u oči, devojko, da te pitam, hoćeš li poći za moga Miloša? Jelica ćuti, pa gledi na majku.Majka Julijana odgovori. — Jelice, nemoj da si dete, kaži imaš li volju? Jelica tihim glasom odgovara. — Imam. — E onda smo gotovi.Moj Miloš me je poslao da te isprosim, dakle si isprošena. Svi se slažu, samo Marko ima primedbu.Devojka novaca za sad nema sem čestite opreme. — Moj Miloš je može uzeti i bez novaca i bez opreme.Babo se za njega pobrinuo, ima kuća i zemlje dosta. — Dakle bez novaca? — Bez novaca; a ko bi još pokraj takve devojke novaca tražio; ta da sam malo mlađi, ja bih je uzeo, ovako nek je uzme moj Miloš, reče šaljivo. — E onda je sve u redu, pa šta ćemo dalje? — reče Marko. — Šta ćemo dalje, prstenovaćemo ih, i to odmah prekosutra, reče Mrgodić. — Ja bih rekla, bolje bi bilo do osam dana, da se spremimo za doček, reče majka Sofija. — Bolje do osam dana, potvrdi Tatijana. — A zašto do osam dana?Čuj, snaho, gvožđe dok je vrelo treba kovati, reče namrgođen Mrgodić. — Jest, tako je, odobrava mu Marko. — Dakle prekosutra.Ja ću već s protom doći na prsten, pred veče, a sad zdravo, zbogom. — Mrgodić to izrekav, stisnuo Markovu ruku, drmusa je, u znak da je stvar svršena. Mrgodić i gospođa Tatijana oprostivši se odu. Sad su Simićevi sami. — Šta misliš, mati, kakva je to partija za Jelicu: kuće i zemlje, jedinac je Miloš, a sestre isplaćene, reče Marko. — Isplaćene? zapita mati mu Julijana. — Isplaćene. — To je onda dobro, a momak je tih i učtiv.No znaš li, Marko, šta mi se jedno ne dopada: vrlo je slab. — Pa šta ćete, zar da se tako mlad već ugoji.Ta to je još deran.Jesam li ja bolji bio u tim godinama?Pa znate, on je bio đak, nedavno je kući došao, pa đački život istegli mladića.Kad mu bude četrdeset godina, drukčije će izgledati, šta veliš ti, devojko? — reče Marko a na Jelicu pogledi. — Ja sam zadovoljna, reče i porumeni. — Mati, ženo, gledajte i spremite se za prekosutra, nek večera bude dobra i masna. S tim se i njihovo završi. U tom prizoru prosidbe sedela je mirno i slušala žena Markova Anđelina.Ona dece još nema, a jako je volela Jelicu.I ona je mlada, živi s njom kao s drugaricom, njoj se ne dopada Miloš; kad ga je dobro ugledala, čini joj se kanda se Milošu uši provide: rđav znak. Anđelija je to nasamo Marku saopštila, rekav mu da se s materom slaže da je Miloš slab; može devojka nabrzo ostati udova. — Znaš, Marko, reče mu Anđelija, mati ima pravo.Provide mu se uši, pa kao što mati kaže, mnoga braća i sestre su mu pomrle. — Pa dobro, baš da ostane za rana udovica, i onda ima pravo udovičko, slobodno uživanje imetka što bi Milošu posle smrti očeve pripalo. — Marko s tim odstrani sumnju. Sutradan i mati mu Julijana spomenu, ne bi l’ dobro bilo da prave bračni ugovor i da oca potpišu. Marko joj ne da za pravo; da takvo što Mrgodiću spomene, mogao bi ovaj odustati, našao bi se uvređen.Marko s tim mater ućutka. Preksutra prsten. Tu je Mrgodić sa protom, parohijalnim sveštenikom svojim, tu je gospođa Tatijana, Jefimija i više njih. Prota prstenuje Jelicu i Miloša, pa reče: — E gospodar Mrgodiću, čestitam vam; uveren sam da ćete biti otac i ovoj krasnoj devici, koja će biti pozvata, da kroz vaše sleme, sina Miloša, vaše pleme uvekoveči.Daj Bože da ta vremena sretno provede. Mrgodić se zahvali. — Hvala vam, oče, na čestici.Što imam, to je prvo božije, a posle moje, a što je moje to je i njihovo.Eto im kuće, uvešću ih u nju, eno im moje zemlje, nek gazduju za se kao i za me.Ja sam ovu devicu od slobodne volje za mog sina izabrao.Zaklinjem se živim bogom, da ću za nju kao i za sina mi brigu voditi. Svi su tronuti od srdačne reči očeve. Otac briše suze od radosti, izvadi iz džepa nešto zavijeno i preda Jelici, poljubiv je najpre u čelo pa u obraz.Darovao je.U tom svitku bilo je pedeset cesarskih dukata. Tako prođe i prstenovanje, a pokraj toga i sjajna večera. Dan venčanja još nije zakazan, treba devojci opremu stvoriti, a i zato treba vremena. Posle svršenog čina Marko opet mater uverava, i to sa rečima Mrgodića, da što je njegovo to je i Jeličino. A kako se Jelica tako brzo na udadbu odvažila, jer u podobnim slučajevima treba vremena, dok prelome devojku, da se uda odmah, tako reći, za nepoznatog?Drugo je kad se s kim unapred devojka pozna i zaplete u niti ljubavne. Jelica se ne udaje ni iz sazrele ljubavi, ni na silu.Ona se udaje da se uda, oseća da je sirota devojka; bog zna, hoće l’ što posle ujaka naslediti il’ ne.A za jedan dan još joj Marko napunio glavu o bogatstvu Mrgodića, kako će onde lep, osiguran život provoditi. A ni Miloš nije bio mladić za odmet, ma da je bio netemeljitog stvora.Jelici se pak dopadao utoliko, ukoliko ga je iskreno podneti mogla, ma da još prava ljubav nije koren zapatila. A zar se svaka devojka udaje zato što voli? I ono što se voli, nosi li uvek sobom sreću?Kad nastupi bura, nužda u bračnom životu, neće l’ ta sreća da se rasklamiće? Porodično blagostanje često unesenu sreću podupire da se ne rasklamiće.Al’ i tu sreće treba; sreća pak je skrivena u tajnosti slučaja.Ima kog u brak vodi ljubav i svetsko blago, pa opet slučaj ga otpiri iz koloseka svog, i titra se s njim kao vetar s perjem. U Jelice još nije tvrda, okaljena volja.Da dođe opet kakav nov, onda bi vratila Milošu prsten, a ne bi ni suzu prolila.Od skora došao je poslom jedan trgovac iz Trsta, Markov prijatelj, s kim stoji u trgovačkoj svezi u M. Bio je oko pedeset godina, i Jelica mu se jako dopadne, prosio bi je.Marko je gotov i devojku na to skloni.Zašto ne bi pošla sirota devojka za trstanskog bogataša; al’ je uzbuni Anđelija: kako bi pošla tako mlada za tako matorog, i devojku odvrati.Možda će se kadgod kajati. Posle četiri nedelje Jelica se venča sa Milošem. Gospodar Mrgodić je dao praviti sebi nove haljine za svatove.Imao je on svečane haljine, u njima se na promenadi šetao, u njima je Jelicu isprosio; no te haljine nisu nove, a zarekao se, kad bude Miloša ženio, da će sebi napraviti nove haljine.Da nema Miloša, on bi u onima haljinama bio i sahranjen.Sad će biti, kad umre, u ovima sahranjen. Nastupi dan venčanja.Mnoštvo svatova se skupilo, ovdašnji i sa strane.Poznati gledaju na Petra Mrgodića, kako ponosito ide, a jedan šaljivac reći će drugom: »Gle čika-Pere u novim haljinama; da nije oženio sina, ne bi imao novih haljina!« Tri dana se častilo. Prvi dan je Jelica u Mrgodića kuću uvedena. Kad se sve smirilo, zovne Mrgodić pred sebe Miloša i Jelicu.Oni dođu i stanu pred oca.Otac progovori: — Miloše i Jelice, mila deco moja.Ja sam s mukom i trudom ovo imanje stekao, gledajte sve da sačuvate, da ostane posle moje smrti ne samo na vama nego i na daljem potomstvu.Živeli sretno i plodili se!Evo vam kuće, gde ćete sedeti kao u svojini.Prihod od te kuće nek je vama na uživanje, a to će vam biti dosta, kirija je velika.Ja ću se povući natrag od sveta.Idem na moj salaš, i kad dođem, biću vam gost, i vi kad k meni dođete, bićete moji gosti.Šta ću ovde da vam smetam?Sad zbogom. Poljubi decu svoju, a oni njega u ruku, i zahvale mu se na daru. Otac iziđe, da upregnuti, odveze se na salaš. Miloš i Jelica ostanu za se sami. Poznato je da je M. bogata varoš.Gde je bogatstvo tu je i raskoš.Bogatstvo i luksuz jesu braća, i tu je razneženosti i životne ugodnosti izvor.U tome mnogi nalaze i sreću.No tu ćeš badava tražiti ideal ljudskih vrlina.Siromaštvo je prezreno ma da nije krivo. Bogati ljudi; šta su prema njima Jeličin ujak i Papastaki?Takvih i jačih ima ovde dosta. Miloš i Jelica počeli su lepo kuću voditi.Jelica je kroz dobru školu prošla; sad se pokazuje, da je dobila kod ujaka i madame Serafine dobar pravac.Ona je dobra kućanica, a zna se i kao dama predstaviti gde treba.Retka dva svojstva kod ženske; obično nedostaje jedno il’ drugo. U kući je sve u redu.Nema tu mlađih kuharica da rade šta hoće, da raznose i varaju.Pred njenim očima ništa se nije moglo prikriti. Posećivali su oca na salašu, i tu bi, kad je veći posao, i po nedelju dana ostali, i oca zamenili. Kad je na salašu Jelica, a ona zasuče rukave, pa mesi i peče hlebove za se i za nadničare, i u tom poslu nije se postidela ni jedne odadžinice.I kuva za mlađe i sve joj ide za rukom.Starac pušeći gledi, kako Jelica radi, gledi joj jake mišićne ruke, pa se u sebi raduje, misli: takva njemu snaha treba, koja i to zna a ne samo u deset sahati ustajati, i do dvanaest se oblačiti.Držao se za sretnog oca i svekra. Starac je bio ustalac i škrt; kako se njemu takovo što ne bi dopalo? Stari Mrgodić kad je na salašu, mesa je slabo jeo — rđavi su mu zubi, — već njegova jela su mleko, sir, kaša, kukuruz, bela kava i testo.Činiju za mleko imao je zasebnu, i nije ju dao nikad prati, već je uvek nanovo mleko sipao, pa i onda kad je mleko već tako zagorelo, da bi se strugati moglo.On je to voleo, što držaše da je onda zakuhano mleko gušće.Kradom od njega morali su činiju prati. Jedne je čizme po pet godina nosio, i okoru se tako da su tvrde kao kost.Onda uzme kašiku dve masti, pa sam ih namaže, i kad po salašu hoda, kupe se oko njega garovi, pa ližu čizme i pokrve se pod njima.Cipele nije nosio nikad u poslen dan već kad je veliki svetac, Uskrs, Duhovi i tako dalje, a nedeljom nikada, pa kad se iz crkve vrati, on ih skine pa opet čizme navuče. Lulu je imao malenu za dve krajcare, a bila je na malom kamišu kanapom privezana.Kad mu se lula razbije, on neće skuplju kupiti, i ako u jednom dućanu takove nema, on svud traži dok ne nađe.Kad mu na salašu iziđe duvan, on uzajmi od odadžije, a puši i sušeno vinovo lišće.Kad ga Jelica zapita, zašto to puši, rekao bi: Ta dimi se kao i duhan. Kad je Jelica u varoši, ona se od rada ne uklanja. Milošu se čini, da Jelica i suviše radi, odvlači je od tog, pa je vodi u društva. U društvu je bila Jelica vesela, razgovorna i rado su bili sa njom u društvu, ne zna se ko većma, muški ili ženske. Samo su to jedno gospođe Jelici zamerale, što otpravlja kod kuće i u kući takve poslove, koji su — što no vele — za kuharice i sluškinje.A poznaje se to Jelici i po rukama, jer su jače, krupnije nego kod drugih dama, koje inače nisu lepe kao ona. Gospoda muževi tih dama znali su za tu njenu vrednoću.Slušali su i od samog Miloša, kako se hvali da Jelici nema para.Zna biti u kući domaćica, a van kuće dama.Šta više on je kori što toliko radi, moglo bi biti i manje.Kori je, a ovamo se s njom diči!Miloš je vrlo mlad, nije još kroz nikakve patnje prošao, njemu je svakako dobro, pa misli da kod granice između rada i nerada, kod ženskih može se zadnjem neki ustupak činiti; a bolje bi bilo da nije nikakav ustupak činio bio, kao što je to docnije činio. Miloš je u ranoj mladosti, naučen u velikim varošima živeti, poznao varoške običaje u višem društvu. — Ako je otac i mazao okorele svoje čizme, zato je ipak šiljao sinu svom kad je nauke slušao toliko, da bi se iz toga tri đaka i više izučiti mogla.Miloš je hteo da izgladi protivnost između sebe i očinih prostih običaja, koji su često smešni izgledali i bili predmet šale.Zato Miloš hoće pred svetom da pokaže da zna i na »višoj nozi« živeti. Otac je na sinu to već primetio; no mu kroz prste gledi, mlad je, može mu biti, pa nek bude takav, malko i imena radi.Ta i onako je Petar Mrgodić prvu mladost svoju mučno proveo; neka mu sin bar malo uživa, slabačak je; možda će samo to u nasledstvo mu pripasti.Ne bi to čudo bilo: izgubio je već toliku decu, pa se boji i za Miloša. Društveni krug Jeličin živi u bogatstvu.Tu se nadmeću dame, koja će lepše haljine nositi, koja će lepše zabave, »soare«-je davati, pa naravno amo prinadleži i plemenit »sport« kartanja. Jelica je mnogo što šta učila, samo karte ne; no Jelica ne može u društvu prekrštenih ruku sedeti, gde se kartaju.Miloš će nju kod kuće u kartanju obučavati.Daće joj i na to novaca. Jelica se već u društvu karta.Kao što je bila žarkog temperamenta, dosta je gubila, a to je još većma pobuđivalo na igru.Kad gubi, Miloš se tek nasmeši, a ni jednim migom ne pokazuje da mu je žao Jeličinog novca.I on bi se katkad među kartaške dame pomešao, pa bi ćutke, onako kao skriven kompanista igrao, na pole.Dao bi kakvoj dami kakvu svotu a da se pod njenom firmom igra.Ako izgubi, izgubljeno je već po sebi; ako dama dobije, ne dobije ništa Miloš, to ide u more »zaboravnosti«.Pa nek drži za sreću tu zaboravnost; koliko njih ima koji bi u takvoj ulozi još više reskirali nego Miloš, časti radi koja mu se zajedničkim igranjem od dame udeljuje. Jelica se novom navikom pustila u »bon-ton«. Jelica je lepa divna dama, i muški se rado oko nje vrzu.Ako na balu, — ide sa Milošem na balove, — ako na koncertima, besedama, oko nje je elegantna mladež, jeunesse dorée, — Ima tu i oženjenih »galantoma«, koji su se kanda za to rodili, pa il’ im to dobro stajalo il’ ne. Što su te karte krasna zabava!Čovek i dama zaborave svu brigu pokraj karata, i na samu sitnu decu.Ko je karte izmislio, taj je izmišljavao iz dangube, da prekrati vreme.I doista, s kartama se može vreme prekratiti.I najznamenitiji ljudi prošla dva stoleća igrali su karata, pa i sad slavni i najslavniji igraju.No još niko nije na račun uzeo, koliko se vremena izgubilo na taj rad, i koliko gube vremena tolike dobre glave, koje bi mesto toga inače što korisnije učiniti mogle!Užasna je strast u kartaša, užasnija nego u pijanca.Ovaj hoda zamućenim mozgom, onemoglom snagom; onaj duhom čio, telom zdrav, talentiran, pun velikih nada, surva se još nesazrev sa vratolomne stene u urvinu, gde mu se i trag za navek izgubi.Pa tu strast pothranjivati u ženskoj gde se strasti još brže razvijaju! Jelica se privikla i tom sportu; no kod kuće je ipak kućanica.Radila je. No kućevan rad nije »bonton« za kartaški sport.Kad je ko dama nek bude dama.Pa koliko ima dama, koje sport do ničega dotera, do krajnosti, do sirotinje, i gubi časti, il’ njihove il’ muževa im. Milošu se dopada što je Jelica u društvu zauzela dostojno mesto, te je sasvim zadovoljan. Rodi mu se muško dete, no nabrzo umre, od grčeva, »frasa«.Otac mu žalostan. Neko vreme traje žalost, a posle malog deteta lako se to zaboravlja.Jelica opet ide u društva, karta se, igra joj je razbibriga.Jelica kao mlada dama bila je interesantna stvora koja je mnoge očarala.U Jelice je bilo i klice za koketeriju, i to koje po ženskoj prirodi, koje po udvaranju, kome je od muških izložena bila. Miloš je voleo društva, pa je i sam u kući svojoj goste rado primao, i k njemu su rado dolazili.Bio je mlad. Počeše se svi bez razlike spola titulisati patrijarhalno sa »ti«.Prijatelj sa prijateljem, rod s rodom, to je već pojmljivo i prirodno; al’ omladinski prijatelji postadoše i patrijarhalni prijatelji prijateljskih gospa, i tako se i titulisaše.Mnogima je to bilo pravo, mnogima nepravo; a to patrijarhalno prijateljisanje u sebi sadržava uslov tešnje sveze, što uvek i svuda nije na mestu, uzev u obzir današnji stupanj društvene kulture, izobraženja. Miloš je bio sa svima poznatim mlađim damama u dodiru sa »ti«, tako isto i Jelica sa njegovim drugovima; šta više rasprostirala se ta uzajamnost i na neženjene, i na gospođice devojke. Doduše navika ta ima nešto idiličnog u sebi, al’ svakom se ne dopada taj barabar. Ako je bio ko u srodskoj svezi s kim, pa ma iz daleka, to je već bilo kao prirodno da se međusobno tako idilično titulišu.Badava, moda je veliki gospodar, pa joj se svako podvrgava! Kad su stariji to slušali, mahali su glavom.Bilo je to drukčije u staro doba, misle oni. O toj novoj modi mnogo su se prepirali mlađi sa starijima.Ovima nikako to nije išlo u glavu.Tako jednom prilikom na salašu zapodene se razgovor o toj modi između Miloša i oca mu Petra. Starac sedi, puši, uz njega sin i snaha.Bilo je već pri zahodu sunca, i vreme odmoru. — No, Miloše, šta je novo u varoši, je l’ opet bio kakav bal? — zapita starac šaljivo.Danas je dobre volje. — Bio je prekjuče kod fizika Ž. Dobro smo proveli. Starac se smeši, lulom tuče o dlan, čisti je. — Baš ide sve naopako: dosad se držali balovi zimi, u fašange, a sad i leti o Duhovima, ko je to čuo? — Tako se sad živi, a ne onako kao kad ste vi mladi bili.Išli ste u dugačkom kaputu na bal, reče Miloš smešeći se. — Ja nikad nisam išao na bal ni u kaputu ni bez kaputa; ja nisam imao oca kao ti da sam mogao na takve ludorije novac izbacivati.Nije ni čudo: sad imamo hvala bogu ajzlibane, pa kako ovi brzo trče, tako isto i mladež brzo živi, ajzlibanski život provodi, al’ zato i brzo umire. — reče pa lulu napuni, i čeka šta će Miloš na to reći. — Moj babo, sad se mora tako živeti, inače ste u životu prezreni; drugi je sada svet. — Vidim, znam sve, da mi i ne kažeš, na žalost.A idete li u teator? — Idemo, abonirani smo. — Pa šta će vam teator.Posvađajte se vas dvoje, pa evo teator, a ja ću gledati, pa ne moram ništa platiti, — reče i zasmeja se. — A zar ste vi takav teator sebi pravili kad mi je mati živa bila? — zapita Miloš. — Bilo je i kod nas bogme takvog teatora, i to zbog dece koju je mazila; u svakoj se kući mora dimiti, nije to ništa. — A šta bi vi kazali sad, da se svadim sa Jelicom pred vama? — Kad bi zaslužila, ništa, a kad bi ti kriv bio, tebe bi psovao. — A malo čas rekoste, da bi bilo to teator za vas. — Hajd’ okani se, to je šala, no nešto drugo da te pitam. — Šta? — Čujem da su u varoši takvu zaveli modu, kaže mi brat Pavle, da niko više nikom ne kaže »vi«, već »ti«, — je li to tako? — Jeste, pa šta onda? — I to je naopako.Čujem, da tuđ čovek tuđoj ženi kaže »ti«? — Jest, pa šta onda? — No to baš nije mudro; pa kažu li neženjeni tako isto ženama? — Tako isto. Starac opet ozbiljno lice načini, u lulu nezadovoljno duhne, pa tera dalje. — Svet je pre mudriji bio.Tvoja mati nije mi nikada kazala drukčije nego »vi«. — A ti njoj? — »Ti«, naravno. — Kako naravno; to nije pravo, muž i žena imaju jednaka prava. — A ko je glava u kući, neg’ muž?Gde te glave nema, ide sve naopako. — Dakle tako ste protivni tome; a kako kad se Bogu molimo, i njemu kažemo »ti«? Ovo je starca malo zbunilo, al’ će se isplesti. Pusti dim. — Bog je nešto drugo.Kad su o Bogu u knjigama i molitvama pisali, onda su svi ljudi bili prosti, podjednaki, pa i sami mudri apostoli među sobom su bili jednaki i nisu se titulisali, pa njima je Bog zbog njihove iskrenosti i praštao, pa je onda bio svet prost, nisu znali za bolje.Pomisli samo na apostole: išli su bosonogi; kud su išli bili su primljeni a ništa ne plate; vode su bile slobodne, nije onda bilo dunavske arende, pa su i ribe slobodno lovili; sasvim je onda drukčije bilo. — E pa otkuda posle te promene? — Svet je počeo u školu, u crkvu ići, pa je pravio razliku između starijeg i mlađeg; ko je mlađi, taj ne može biti sa starijim barabar, tako ni sin s ocem, ni kći s matero, a najmanje žene sa tuđim ljudima. — To je stara moda, tu smo već kasirali, reče i odsmeje se Miloš. — Možeš se smejati, al’ tako je kao što ja kažem.Video bih ja ko bi mojoj ženi »ti« kazao, taj ne bi moje kuće prag prekoračio, — reče, ustane pa hoda, ljuti se. — Hajd,’ babo, da se o drugom čemu razgovaramo. Jelica je dosad slušala.Starčev govor je mjako zanimao.Smejala bi se, a ne sme da uvredi starca.Sad upadne ona u reč Milošu. — Ti si već dosta govorio, sad ću ja.Da znate, oče, još i to, kako se sad dame nose, pa da sad imate ženu, šta biste radili?Gospođa fizikusovica kupila je zimus jednu bundu za hiljadu forinata.I ja bih za iduću zimu bunde trebala, al’ ne tako skupe, hoćete li mi kakvu kupiti?Vidite da vam na salašu radim, zaslužila sam, reče Jelica šaljivo s osmehom. Starac grize u kamiš, i malo se misli.Zna i sam da se Jelica tek šali, gde bi on takve skupe bunde kupovao, i baci na nju osmešljiv pogled. — Ti si pametna, Jelice, ti znaš da to ne može biti; znaš, tako se kuće ne teku! — Pa produži šaljivo: — Našto ti bunda!Evo ti moje, o klinu visi, obuci je pa ćuti, a možeš se na salašu u njoj šetati koliko hoćeš, nećeš novac izdati, a bunda bunda. Miloš i Jelica se smeju. — Smejte se kol’ko vam drago, al’ tako je.Koliko znam kuća, koje su onako radile, pa ih moda upropastila.Zato sad ne vidim toliko od starih bogatih kuća; prežive se za pedeset godina u njoj, da im ni traga nema, propađnu, pa u raskošu razmažena deca postanu protuve i probisveti, a nema ti gore od prosjačke gospode. — Mi ćemo te, babo, u svačem drugom poslušati, al’ na bal i u pozorište moramo ići, ne smemo se izvlačiti, reče Miloš. — Bogme da me poslušate, da živite kao ja, mogli biste i vi jedan salaš steći. Tako šaleći i koškajući se, prođe im celo veče. Starac je bio tako tvrd, da, kad je za stolom sedeo pri ručku il’ večeri, koja je uvek mršava bila, iz boce vina pio, a praznu bi cedio kap po kap, samo da ništa ne ode u štetu.Što je spominjao o letnjim balovima, pod time je on razumeo sa igrankom skopčane zabave, kao »besede«, »koncerte«, što on nije trpeo. Spomenuli smo kako je Miloš u omladinskom društvu živeo.Miloš je u tom društvu imao jednog rođaka, druga, s kojim je kao s rođenim bratom živeo, a bio mu je od tetke brat, — Milan Čedomiljević.Ugledan, i šta više, inteligentan mladić.Jednih su bili godina, samo što Milan nije bio oženjen.Živeli su od detinjstva zajedno kao Kastor i Poluks, a sad kad nije Miloš na salašu, ne prođe dan da nisu zajedno.Vodio ga je i na salaš, da vidi starca — ekonoma, gde su se s njime šalili. U životu obično kad se dva druga jako ljube, ljubav ta rastanča se kako se koji od njih il’ oboje ožene.Istina prijateljske porodice jedna drugoj odlaze, dobro među sobom žive, al’ među negdašnjim drugovima nema više romantike, koja im je u mlađanom životu put jednačila.Dužnosti i brige porodične prave razliku među njima, kao god bolje i lošije stanje.Bogat uklanja se od siromašnog, siromašan ustručava se bogatog, ako tek neće da je nesnosan.Nema one duševne veze koja ih na međusobno požrtvovanje uzbuđuje, ne dele jedan s drugim svaku paru, kao negda; to što je negda bilo, dolazi sad kao neki san. Kod Miloša je bila iznimka; on je ostao Milanu ono što je i pre bio. Milan Čedomiljević je od dobre kuće.Novcem je za trošenje dobro snabdeven, a mladić treba svud da bude: u pozorištu, na koncertu, na besedama, u kavanama i gostionicama.Pa gde su još balovi i karte!Treba tu novaca, i nije čudo kad je kadikad džep Milanov ispražnjen.U takvim prilikama bi mu Miloš pomagao, i ne jedared ga iz neprilike izvukao.Miloš je Milanu ostao stari Miloš, ma da Milan nije njemu takve uzajamne usluge činio. Milan je bio u kući Miloševoj svakidašnji, ne gost, već kućni prijatelj.Što je zaželeo imao je.Tako kad god je kakvo jelo zaželeo, to mu se po volji učinilo; kad je rđavo kišno vreme, a njega Miloš zadrži, i najlepšu mu sobu ustupi.Kad Milana jedan dan nema, Miloš ga traži i mora ga naći ma gde bilo.Miloš bez Milana nikud. Da l’ se i Milan sa Jelicom sa »ti« razgovarao?A da, to je, naravno, stari prijatelj, pa još i rođak! Ako su u pozorištu il’ ma gde, tu će ih Milan dočekati i kući otpratiti; često svi zajedno i od kuće idu.Na igranci, Milan sa Jelicom igru započne, i s njom i dovrši.Što joj treba dodaje, dvori je. Katkad dođe otac sa salaša, svecem il’ kakvim poslom.On tu uvek Milana nađe, i mogao ga je trpeti.Milan je šaljivčina, zna starca napanjkati na mali inat, a ovaj to jedva dočeka da može omladinu ispreskakati. Milana je starac gotovo kao svoga smatrao, i kad ga ne bi tu našao, on bi se za nj raspitivao.A kad Miloš s njim na salaš dođe, zadržava ga da ostane, no Milan se zahvaljuje, nije rad kod starca na salašu ceo dan da provede.Katkad Miloš na salašu ostane a Milan se sa Jelicom vraća. Tako se lepo živi u porodici Petra i Miloša Mrgodića. U varoši romantičan, na salašu idiličan život. Jelica rodi ćerku, i dadu joj ime Julijana.To je bila želja Jeličina, da joj ćerka nosi ime majke Julijane. Majka Julijana se tome jako obradova.Dete je obasula poklonima i poljupcima. Majka Julijana, Marko i Anđelija mu odlazili su Jelici češće, al’ još češće Jelica k njima.Lepo su se živeli. Majka Jeličina radovala se dobrom Jeličinom životu, samo joj se nije dopadalo jedno, i to, što Miloš omladinska društva posećuje, što pravi bez nužde nova prijateljstva u društvima, a nije joj se dopadao ni Milan Čedomiljević.Šta će — reći će više puta Jelici i Milošu — besposlen neoženjen čovek kod njih; širi se onde, kanda je on gazda. Jelica joj daje za pravo, al’ se izvinjava, da starac jako drži na rodbinu; njega bi uvredila kad bi mu u tom smislu što primetila.Kad je starcu i Milošu pravo, ni njoj ne može biti krivo. Starac, kao deda, zaradova se maloj unuci, i lepo je dariva — sa dukatom, što je od njega za tako dete dosta.Bio je zadovoljan što Jelica sama doji dete a ne dojkinja, da se još i na ovo ne troši. Ipak bi starac voleo da mu je snaha muško dete rodila, koje će njegovo prezime nositi; na to je on mnogo držao, na porodično ime.No tešio se time: mladi su, Miloš je mlad, samo nek bude zdrav, pa valjda će biti i muške dece.Mrgodić Petar ako je imao kakove sujete, to je bila jedina njegovo ime u porodu svom da ostane »vovjeki vjekov« — kao što se rado izražavao. I Miloš se radovao novorođenom; sad ređe uveče izlazi, kod kuće društvo skuplja. U tom društvu bilo ih je razne vrste inteligentnih mladih ljudi, i tu se jelo, pilo i kartalo, a Jelica bar nije morala među praznim zidovima živeti. Miloš je imao još jednog prijatelja, ako i ne tako prisnog kao Milana, a ono ipak jednog dobrog, — Nestora Ilijaševića, druga još iz školskih vremena.Ni ovaj nije bio oženjen. Jelica se tek sad razgranala; ne znaš šta je na njoj lepše, lice il’ ceo oblik.Srazmer visine njene i udova u svemu se izjednačio.Kad se sa Milošem šeta, prate je Miloševi prisni prijatelji.Kad se pomeša među ženske, stoji u njihovoj grupi kao Dijana među sitnim boginjama, vedrog odvažnog lica, da sedne na konja — amazonka.Mlade devojčice u nju glede, pa u sebi misle: »Bože moj, hoću l’ ja kadgod takva biti«.Pa sve na njoj lepo stoji; ako se namesti sve joj priliči, haljine na njoj kao salivene.Na njoj nek je batiska il’ tarlatanska haljina, bolje izgleda nego druge u svili.Ne jednom je srce očarala. Koliko Jelica u potpunoj lepoti svojoj sve očarava, toliko većma upada u oči Milošev slab stvor; pokraj nje izgledao kao oličena bolest pokraj zdravlja. Miloš je i pre toga bio slab, al’ sad već izgleda slabiji, nego kad se oženio.Vide to njegovi prijatelji.I kućni njegov lekar kaže da se štedi; ne bi zgoreg bilo da promeni vazduh, proputuje pitome predele. Miloš sam oseća da je slab, al’ to mu brige ne zadaje, ta bio je i pre slabačak, — dok mu doktor i to još fizik ne kaza da putuje.Ipak se katkad u duši potrese; oseća bolju, al’ se izdati neće.I Jelica je brižna.Njoj su još vre venčanja punili uši da je slab, uši mu se provide.I ona bi za putovanje bila.Prijatelji Čedomiljević i Ilijašević istog su mišljenja. Zaključeno bi da se putuje.Treba za to i oca pripraviti, da i on što novaca da. Otac je već odavna brižan bio zbog Miloševog zdravlja.I kad ga je ženio, ta ga je briga tištila, da Miloš ne umre i to bez muške dece. Ma da je Mrgodić tvrd, leži mu ipak naslednika svog zdravlje na srcu.Daće i novaca na put, a tu treba dosta troška.Milošu otac obreče nužan novac za put. Dok se Miloš sa Jelicom dogovarao kako će i kud će putovati, dođe u pohode i Jeličin ujak Šandor.Jelica se zaradova kad ga vidi, ljubi mu obe ruke, on Jelicu u čelo i obraz. Ujak se izvinjuje što od venčanja nije bio kod Jelice.Veoma mnogo u spekulaciji svojoj mora da putuje, a Jelicu je iščekivao sa Milošem.Miloš se izvinjuje sa domaćim brigama, u ekonomiji mora oca da izmeni.Izvinjavali su se kako su mogli.Šandor se raduje unuci: ista Jelica, kad je ova takva bila.Obdari je.Obdari i Jelicu. Odvezu se sa ujakom na salaš da pohode oca.Lepo prijateljski se pozdrave otac i ujak, no onaj dan moraju se vratiti, jer se ujak ne može dugo baviti, a i na salašu nema za ujaka opreme kućne. Oproste se i vrate kući. Ujak nema vremena za oklevanje, mora poslom, dosta je video Jelicu zdravu i dete. Jelica ujaku saopšti putovanje, a on joj opet priličnu svotu u šake uklopi kao na putni trošak.I ujaku se Miloševo zdravlje ne dopada. Oprosti se Šandor sa svojima, i otputova. Na putu razmišlja Šandor šta će biti sa Jelicom u slučaju ako Miloš umre.Čuo je, da su mu sestre i braća u prvoj mladosti poumirali.Znao je da među Jelicom i Milošem bračnog ugovora nema, i u slučaju smrti, ako se starac sa Jelicom kao udovom ne bi slagao, biće ona patnica.Šandoru se starac nije dopadao.Nije ni čudo, Šandor je prema starcu kao kavaljer izgledao.Njemu je odmah u oči palo: bogat čovek, pa živi na salašu kao kakav Diogen.Jelica je to na njemu već primetila, i molila ga da Milošu o tom ništa ne spominje.Da se Šandor umešao bio u svoje doba, možda od udadbe te ništa ne bi bilo. Kad je Jelica isprošena, da je Šandor bio tu on je bez ugovora ne bi dao; al’ sve su tako uredili majka Julijana i Marko, iz bojazni da starac ne odustane.Šandor pak misli; takvu devojku kao što je Jelica pokraj sebe mogao je udati za zdrava momka, pa ma manje imao od Miloša, ma ništa ne imao. Popadija Jelena nije Jelicu pohađala, nije se ni njoj Miloš dopadao; volela bi ona da se Jelica udala bila za bogoslova koji bi posle u selu njenog popu zamenio. Sada se čeka ugodno vreme da putuju. Mala Jucika je već odavna odbijena; biće do povratka kod majke Julijane. Spremaju se za put. Imaće saputnike Čedomiljevića i Ilijaševića.I kako bi mogli pustiti samog bolešljivog druga sa mladom ženskom, koja većeg sveta tako reći još ni videla nije. I oni se spremaju.Čedomiljević je imao staru bogatu tetku; ona ga je i izučila pa mu daje i novac za put.Oba su već svršili škole, pa sad ne znaju sami na koju će stranu a nije im do hitnje kad stariji za njih brinu.Ilijašević svršio doktoriju, pa zna šta Milošu treba. Ali Ilijašević preporučuje Milošu da ide u Krf, Smirnu, il’ Nicu.Po savetu i planu drugova ići će u Nicu, al’ će najpre pohoditi Trst, Dalmaciju, Mletke.Lep plan: jadranske bure Miloševa pluća da potkrepe! Putovali su zajedno, kanda su jedna porodica, stanovali su u jednoj istoj gostionici: u jednom stanu. Bavili su se tri meseca dana na strani.Oči su im imale šta videti; sinje more, kršne stene koje se u more spuštahu i pučine, mirisna polja, drevne palate. Jelici je taj put osobito ugodan bio: bar je videla čudo lepa sveta; kad se vrati, imaće šta pripovedati. Novac im se polako izmiče.Živeli su i suviše lepo, al’ su se u tim krasnim krajevima za to kratko vreme i nauživali. Trebalo bi da Miloš sad ide u Nicu, al’ novac na izmaku, pa ne može ni u Krf, ni u Smirnu, Ocu ne sme dosađivati; dao mu je toliko, koliko on ni za deset godina potrošiti ne bi mogao. Vraćaju se. Kad kući stignu, pričaju šta su videli, čega se nauživali, samo da je duže trajalo.Dame se sve otimaju za Jelicu da im pripoveda.Jelica im pripoveda, i pokazuje šta je donela; lep venecijanski lanac, svilene robe, kutije iskićene divnim školjkama; ove na dar prijateljicama. Milošu se činjaše da mu je put na zdravlje bio, oseća se krepčijim.I prijateljima se tako čini, pa i samom ocu, koji se zaradova kad mu vide na licu življu boju; sunce i vetar su mu staru uvelu boju popravili, no pluća ostala stara. A Jelica izgleda kao razvijena sveža ruža.Ona je nadaleko dičila kraj, mesto svog zavičaja.Srpkinje su na glasu lepotice, al’ ima po primorju i dalje divnih Latinaka i Latina.Jelica je i ove očarala, i u ispoređenju sa Milošem, svaki bi kazao da je šteta Jelice što je za Milošem.Jelica je sveža ruža, Miloš uveo karanfil.Bilo je to u Trstu, gde jednom prilikom Jelica iščekivaše Miloša, koji se negde s društvom zabavio, a neki begovi iz Hercegovine koji behu tu, zapodenu divan sa Jelicom.Iz šale joj jedan krasan beg kaže, da je nje šteta za tako bolešljiva čoveka, no da ostavi sve, pa da ide s njima u Hercegovinu, naravno — u harem. Jelica je to kao iz šale Milošu pripovedala; nato se Milošu lice smutilo.Bolje da mu nije pripovedala, bilo je to od nje nesmotreno.Kad bi takovo što Miloš čuo, lice bi mu se sneveselilo, i neko čudno osećanje bi ga obuzelo; čini mu se kanda je u temelju zdravlja potresen, kanda neće dugo živeti.Pada mu na pamet, kako su mu braća pomrla. Prošla ga pređašnja veselost.Ni Jelica, ni društvo ne mogu da mu iz glave izbiju kad je jedared uvrtio u glavu da je u korenu potresen. I doista, Miloš sve većma slabi.Razmišlja u kakvo bi mu kupatilo trebalo opet ići. Kad se s puta vratio, osećao se jači, a sad opet slabiji.Gleda se u ogledalu: oči jako upale, na obrazu jabučice suvlje.A tu mlada žena, nejako dete.Pa kako je dobar Jelici, ni pedeseta nema tako dobrog muža. Odsad ga mora fizik, kućni lekar, češće pohađati. Miloš još nije pravi bolnik da mora u krevet leći.Ide on svugde po varoši, pa i na salaš, Ocu se opet ne dopada boja njegova lica; kad ga vidi okrene se, maše glavom, misli: Ovo nije dobro, tako je kod braće i sestara mu bilo.Čedomiljević i Ilijašević svaki dan su kod njega, i bodre ga, navađaju mu mnoge takve, koji su bili kao sad on slabi, pa su se jako ugojili. Već se po varoši govori da je Miloš u jektici, i rodbina mu se jako užurbala. Mrgodića snaha Tatijana znala je sve šta se u kući kod Miloša radi. Gospođa Tatijana posle venčanja Miloša i Jelice dolazila je u kuću svaki dan, pod vidom šta mlada radi i kao da je u vođenju kuće uputi, obučava, a ovamo je dolazila amo li zbog toga da mučki naruši kućevni mir. Zar to želi Tatijana; ta upravo ona je Jelicu isprosila? Tatijana jest isprosila Jelicu, al’ po želji Petra Mrgodića, a da je do nje stajalo, ne bi se Miloš nikad oženio. Tatijana je bila grabljiva, gramzila je za Petrovim imanjem. Ona je uverena bila da je Petar neće poslušati ako bi ga bila nagovarala da sina Miloša zbog slabog zdravlja ne ženi.Jedared mu je ona to već nagovestila i to odavna da je Miloš slabačak; kako će se ženiti.Odgovaraše joj da će se pobrinuti za jaču, snažniju snahu poroda radi. Tako Tatijani nije bilo na ino, već po želji Petrovoj morala je da prosi Jelicu, da mu se ne bi inače zamerila, pa bi on inače i bez nje sve izradio bio, bolje je da njegovoj želji ugađa. Tatijani je pred očima lebdila smrt već odrasle Petrove dece.Izgledalo joj je kanda i Miloš na koljivo miriše, i da će ga ista sudba stići kao i druge mu. Tatijani je u glavi nasledstvo posle smrti Petrove. Tatijana odmah prvih dana posle venčanja poče se kod Miloša i Jelice tako ponašati, kao da je postavljena od Petra za kakvu upraviteljku u kući.Sve ispituje, kritikuje i to kad i oštrije, što se ni Jelici, a još manje Milošu dopasti moglo.Tatijana da uči Jelicu kako treba kuću voditi, koja je u ujaka Šandora kući mnogo više naučila, nego što bi kod Tatijane celog veka mogla naučiti!Pa ni Miloš nije dao da mu ona propisuje. Jednom je prilikom Tatijana kritikovala Jelicu pred Milošem, kako Jelica u kući više troši nego što treba.Miloš joj odvrati da se ona brine za svoju kuću a ne za njegovu. Tatijana se našla uvređena, i nije više Jelici dolazila.Jelica je nije ni marila, jer je njeno lukavstvo već providela. Tatijana je sad češće odlazila na salaš da Jelicu ogovara; no kako to Miloš naču, poče joj poručivati krupnim rečima, da se mane spletaka, i da će joj put sa salaša pokazati ako je onde nađe.Ona ne ide više na salaš, ne sme od Miloša, al’ šilje kadikad svog muža Pavla; on je brat Petru, na njega neće smeti udariti. Petar je posle od brata Pavla čuo, kako mladež u varoši živi, oni i žene im nemilice troše, i da će upropastiti sve što su stari stekli, a time je ciljao na Miloša.Petar ipak mnogo većma sina voli a da bi se za nj take reči hvatale. Pavle je bio izaslanik žene mu Tatijane, no zadatu mu ulogu nije znao izvesti.Bio je pravi mumela, i lutka u rukama Tatijaninim, koja je i njegovu kuću upravljala.Nije bio rđav čovek no neodrešan.Petar je njega u nazorima uvek pobio. Tatijanina je cilj bila u početku da zavadi Miloša sa Jelicom, docnije pak oboje sa ocem.Miloš zna sve, al’ Tatijana za njegova života neće uspeti. No kad se raznese glas da je Miloševo zdravlje tako narušeno da već nema izgleda, onda će ona svoje spletke sama lično kod Petra produžiti. Tatijana i Pavle su imali poviše dece, muške i ženske.Imanje im nije bilo veliko: srednja kuća i zanat.Pavle je imao još braće i sestara, al’ su većinom siromašni.Svima tim srodnicima bilo bi dobro došlo, da nestane Miloša, ćerke Jucike i žene mu Jelice. Tatijana žalosnim licem raspituje kod fizika, kućnog Miloševog lekara, šta misli o Milošu; krokodilska suza joj iz oka kanu, žalosno lice pravi, da bi čovek mislio, e doista bi joj žao bilo da Miloš umre.Fizikus ne znajući za njene smerove, kaže joj da se Miloš može provlačiti, a izlečiti se nikako.Kaže i to da je to po materi mu porodična bolest — sušica. Tatijana teško uzdahne, kanda joj teret sa srca silazi. Ona to kod kuće radosno ispriča. Pavle joj kod kuće. Najstarija kći Micika kod prozora šije. Tatijana grune unutra, oči joj se svetle. — Nešto da vam novo kažem. Micika skoči sa stolice pa k materi. — Govorite, mati, šta je? — Bila sam sa Miloševim doktorom, fizikom, pitala sam ga za Miloša, kako mu je. — Pa šta reče doktor? — zapita radoznalo Micika. — Doktor kaže da od Miloša nema ništa, može malo produžiti život, al’ izlečiti se nikad. — Dakle tako je rđavo!A nije kazao koliko će dugo? — To ga nisam pitala.Ta bolest takva je: kad već jedared započne, ne traje dugo; samo Miloš nek otputuje, pa će sve ići kako treba. — A šta ćeš sa detetom i snajom, tek ih nećeš udaviti, upadne naivno Pavle. — Dete neće dugo živeti, jadno izgleda.Videla sam ga na sokaku: slabotinja.A snaha ne može ostati u kući, mlada je i koketa, udaće se, sad je okružena sa Miloševim prijateljima.A šta će onda Čedomiljević i Ilijašević?Samo dok Miloš umre, lako ću ja sa Jelicom, tom gordom ženskom. — Šta trabunjaš, Tatijana, tu bi morala preko tri žive glave preskakati; tu je brat Petar, snaha i unuka, upadne Pavle. — Šta ti znaš, sedi pa puši.Kako ti se to dopada, Micika? — Doduše da Miloš umre, moglo bi nešto biti; možda bi mogla čika-Peru prisvojiti.Mi znamo kako on voli živeti.Neće trpeti taj kalabaluk u kući kao dosad; podseći će on Jeličina krila, a ova neće hteti to podnositi. — Tako je, Micika. — Pa da baš svi pomru, ta ima Petar i više rodbine, iste kao i mi, pa na koliko bi se strana moralo imanje deliti?Pa da to Petar čuje, šta bi rekao?Ženski poslovi. Pavle to reče, ustane i iziđe, — ide na svoj posao, da vidi kako kalfe rade. Sad se tek Tatijana i Micika razgovaraju, planiraju šta će raditi kad Miloš umre. Micika je devojka tako trideset godina, mudra na mater, a i licem joj podobna.Ona bi se imala zvati upravo Milka, jer tako je krštena, no mati joj je tepala; najpre je bila Mica a posle Micika, i tako je i ostala.Bolje bi bilo da je Milka ostala; za Miciku treba da je mlađa. Micika već trideset godina stara, pa još se ne udaje.Bilo je prosilaca al’ za zanatliju neće da se uda.Ona bi volela poći ma za kakvo parče pisarčića, neg’ ma za kakvog zanatliju, a ovamo joj je i otac zanatlija. Micika se ponela pokraj kuće bogatog čike, Petra Mrgodića.Osim toga u razgranatoj porodici imala je rodbine činovnika, advokata.Bilo je i đaka; i brat joj je đak.Kako bi se sad Micika mešala među kalfe i majstore. Posle ženidbe Miloševe odlazila je Micika često Jelici, i to i onda kad je već mati njena izostala.Jelica je dobra srca, pa je kao Miloševu rođaku rado primala.Šta više, ispod ruku joj što šta dobra činila, naročito u haljinama.Jelica joj je prvi šešir kupila, — donde ga nije Micika ni nosila, — pa joj je dala i kumovski prevez na poklon, koji se Milošu nije dopadao, jer je jevtin. No jedno je kod Jelice zapinjalo.Gospođe, dame, prijateljice Jeličine, koje su Miloševu kuću pohađale, gledale su na Miciku preko ramena, i dale su od sebe znakove da je preziru.Nije, vele, ona za njihovo društvo, nek si traži ona zanatliska društva.Bila je ismejana.Novaca nije imala da se može kartati, pa je tek gledala igračice dame, a neka među ovima drugoj reče: »Gle, kako ova bleji«.Gdekoja od gordeljivih dama pruža joj čašu i taslu da donese vode.Hoće da je ponizi.Ne dadu joj ni titulu »gospođice«, već tek onako: »Micika, dajte vode«, kanda je ona ovde kakva sobarica. To se Miciki dosadi i prekine posete. Sad je tek Micika u teškom položaju.Dame je neće, a ona opet međ zanatliske neće.Micika je bila oštroumna, i snažna duha ženska, pa joj je i strast bila uzvišena.Omrzla je dame, a i sama bi rada biti dama.Omrzla je i Jelicu samo za to što se broji među dame.Rekla bi u ogorčenju materi: Gle ta seljakuša Jelica, i ona se broji među dame, širi se u Mrgodića blagu. No Miciki to ne pomaže.Jelica ostaje dama, uprkos. ■ Jelica pak neće njihovu kuću pohađati, od Tatijane se užasava, a ni Miloš je ne trpi. Tatijani je sad najglavniji posao svaki dan raspitivati se o Miloševom zdravlju.Što gori glas, to se većma raduje. Dok se Tatijana o Miloševom zdravlju tako peče, donde siromah Miloš misli kako će zdravlje svoje povratiti.Još je na nogama, pa baš ni ne kašlje, al’ se oseća sve slabijim. Jelica je tako nevesela, žalost joj gledati ga.Dobar joj je da mu para treba tražiti; u slučaju ako umre, šta će s detetom raditi?Starac je mrgodljiv: Miloš mu je sin, pa ga trpi, al’ kad njega ne bude, kako će ona sa starcem na kraj izaći? Veliki teret što Jelicu pritiskuje.Nešto oseća da dobro biti neće. Jelica ne ide ni u društva; čuva, dvori Miloša. I dame od Jelice zbog toga izostaju. Samo Čedomiljević i Ilijašević okukali su čuvajući, zabavljajući Miloša.Kad su kod njega, lakše mu je.Ako jedan nije tu, tu je drugi.Osobito Ilijašević, kao mlad doktor pri ruci mu je, al’ zato ni fizik ne izostaje. Čedomiljević po čitav dan katkad kod njega sedi; s njim se i na salaš vozaka. Jednom kad se sa Milošem na salaš izvezao, Miloš zaželi ostati koji dan na polju, svežeg zraka radi.I otac mu to odobrava; šta više svetuje ga da duže vreme probavi na salašu.U varoši je, veli, nezdravo.Poziva se na svoje zdravlje, nije u svom veku još nikad medicine uzeo. Miloš ostane nekoliko dana na salašu, a prijatelj mu se Milan vrati.Javi Jelici da će Miloš na nekoliko dana onde ostati. Milan je i sad kao i pre svaki dan kućevni prijatelj.Ruča i kad Miloš nije tu kod Jelice.Ovom prilikom zapodene se razgovor između Jelice i Milana o Milošu. — Šta misliš, Milane, hoće li se Miloš oporaviti? — Bogme doktor kaže da je Miloš na slabim nogama. Poznato je da se Jelica sa Miloševim prijateljima patrijarhalno titulisala. Jelica gledi ukočeno na Milana. — Pa šta ću, Bože, raditi, ako umre? — E, šta ćeš raditi...Tom si se već mogla nadati.Ne od jednoga si čula, kako se uši Milošu provide; svi su te sažaljevali, što si naišla na tako bolesna muža. Jelica ga gledi, pa progovori tiho, umereno. — Miloš je meni dobar. — Jest dobar; a ko kaže da nije?Ali pokraj dobrote treba i zdravlja.Odavna već govore: »Gle lepe Jelice na kakvog je muža naišla?« Da sam ja žensko, ja za bolešljiva slaba čoveka ne bih pošao, nit bih opet uzeo takvu žensku.Pa vidiš li, ja sam te žalio i sad te žalim.Da sam ja koje sreće na Miloševom mestu, kako bih sretan bio. — Ovo je izrekao Milan i oduševljeno, jako je uzdahnuo. Jelica se nasmeši, drži za šalu. — Ne bulazni, Milane, otkud tebi sad takve reči, kad prijateljski živimo.No, ovo je već malo suviše. — Što u srcu osećam, to ti dosada, Jelice, još nikad iskazao nisam.Ta ti si to već odavna primetiti mogla...Moram ti se već jedared ispovediti, a sad je prilika.Ja te ljubim, Jelice. To zagušljivim glasom izreče, pa se približi Jelici raširenim rukama. Jelica udivljena ustane, metne ruku na prsa Milanova, kao da ga od blizine njene odbije. — Stani, junače, otkud te smelosti; zar tako postupaju prijatelji sa ženama svojih prijatelja!Doista se tom nisam nadala od prijatelja Miloševa. — Jelica Milana prezrivo pogledi. Milan uzbuđen odgovara. — Jelice!Ja volim Miloša i sama si se mogla o tome uveriti.No Miloš je već više na drugom svetu, neće dugo trajati, meni ga je žao, — al’ badava.Ono što sam tebi obećao, nisam ti se usudio očito izreći; sad mislim da je vreme tome, ostaćeš skoro udovica.Hoću još sad da se ubeležim u srce tvoje, da budem na straži unapred protiv ljubavnih pustolova.Takova ženska bez ljubavi živeti ne može; hoću da se pre ubeležim, nego ko drugi.Znaj, Jelice, ja sam imao i imam bogatih partija, nisam se nigde obavezao, a za tvojom senkom uvek sam išao. Izgovori, pa čeka na odgovor, šeta se gore dole, pa stane pred Jelicu. Jeličino lice ozbiljno, neko duboko osećanje je obuzelo. — Milane, ja sam te držala za izobraženog čoveka i druga verna drugu.Prvo si i sada preda mnom, no drugo nisi.Ja sam znala za koga sam pošla, i zaklela sam se da ću mu biti verna.Mene je i u životu njegova dobrota obvezala.Ja sam za ljubav Miloševu prijateljima žrtvu podnela dobrim mojim dosada glasom.Rodbina Miloševa me razglašuje za koketu, zameraju mi što Čedomiljević i Ilijašević u kuću dolaze, opadaju me, a ja sam ipak vas u prkos spletkama u prijateljstvu održala, i tu leži ta žrtva.No ovo što ste mi sada rekli, povređenu mi čast niste vi u stanju popraviti, već popraviću je sama.Ja ću sve to Milošu ispovediti; tim će biti od vas povređena mi čast popravljena.Reče i podignutom glavom ponosito baci pogled na Milana.I zadnje mu je rekla sa »vi,« ne kaže mu »ti.« — Dakle Milošu kazati? reče jačim glasom i sklopljenim rukama Milan. — Jeste, Milošu, koliko mogu izvinjavaću vas, al’ bez povrede moje časti.Ovaj prodrzljiv pokušaj, iskušenje, odbijam. Milan stoji skrušen, okamenjen. — Dakle Miloš će to čuti?Kad je tako, milostiva gospo, da vas bar poslednji put u ruku poljubim, reče i pođe da joj ruku poljubi. Jelica obe ruke na stranu baci, i dva se koraka povuče natrag, a ni rečice ne izusti. Milan je od zabune van sebe. Izreče i uzrujan iziđe na polje. — Zbogom, budite sretni, a ja idem u nesreću. Jelica sama. Prebačenim sastrag rukama šeta se po sobi gore dole; čudi se, šta se s Milanom zbi.Jelici je žao.Milan je inače fini mladić, no ona — misli se — nije mu mogla drugačije odgovoriti. Jelica je odavna primetila na Milanu da joj pokazuje veliku uslužnost.No lepim ženskinjama svako pravi takve uslužnosti da se udvori; one drže drugačije ne može ni biti.Drugo — Milošev od detinjstva prisni drug! Miloš se sa salaša vrati.Odmah za Milana pita.Jelica kaže da je bio tu Milan i ispovedi mu sve. Miloš se najpre snuždio, žao mu u srcu što se Milan tako ponašao i povredio stid u žene, i vernost joj iskušavao; no brzo se i razbere, pa mu opet žao, što mu Jelica na to tako oštro odgovorila. Uhvati Jelicu za ruku. — Jeste, Jelice, imaš pravo: uvredio te je Milan svojim ponašanjem, i mene i tebe, al’ za to bih mu ja opet oprostio.Braća smo i od detinjstva drugovi, pa ljudi su obično takovi, da sve žude za zaprećenim voćem, kao Adam i Eva u raju, al’ zato nek bude uvek žena na oprezu; ona nosi na čelu svom čast svoju i muža joj, tako i muž obratno.Milanu je dosta sramote, što si mu kazala, da odbijaš njegov smer, i postiđen odustao bi odsad od takovih pokušaja.Drugačiji ljudi u tome su retke pojave. — Dakle, Miloše, tako ti sudiš? — Tako. — Žao mi je. Na licu Jeličinom može se čitati žalost. Miloš tihim glasom produži. — Sad kao što je Milan postiđen, bog zna hoće l’ više ovamo i doći.Voleo bih da mi nisi o tome ni govorila.Dobro je što si ga ukorela, al’ da ja ne znam, s tim bih ja zadovoljan bio, a uveren sam o tvojoj odanosti.Sad Milan neće doći, poznajem ga. Reče to Miloš pa se šeta gore dole, kao zabrinut hoće l’ Milan doći il’ ne. Jelica ga mirno gledi i meri. — Dakle žao ti je, Miloše, što sam to rekla? — Da žao mi je. — No i meni je žao, reče, okrene se i gorko uzdahne. — Al’ kako da mi nije žao, izgubiću najboljeg druga. — Doista i meni je žao; da sam to znala ne bih mu ni reči kazala, reče, i gorko uzdahne. Ovaj dan je malo govorila Jelica s Milošem. I Miloš je bio sutrusan.Jedva je čekao da legne. Kad se Milan Čedomiljević od Jelice rastao, ode kući užasno uzrujan. Postiđen je.Čast mu ne dopušta da ide u Miloševu kuću.Zamerio se Milošu, uvredio ga, ne zna kako da se izvini.Jelica je odbila žarku mu ljubav. Uvreda muža i žene, i prezrena ponuđena ljubav, — velike stvari!Za Milana strašne stvari!Učiniće što će se pričati. Milan je bio ugledan momak, a u izgledu je imao i lepo nasledstvo.Milan ima lepe prilike da se ženi, no sve se nešto uzdržava. Na strani u varoši B. ima mati jedinicu, lepu al’ slaba sastava devojku.Ona je imala u varoši M. rodbine i pohađala je.Gospođica Melanija bila je na balu, pozna se i zaljubi u Milana Čedomiljevića.Devojka se na balu najlakše zaljubi. Mati Melanijina bogata, rada bi prizetiti kakva valjana mladića u kuću.Milan je bio u svakom smislu valjan. Melanija se upozna sa Milanom.Pustila se s njim i u korespondenciju.Mlade devojke osećaju u sebi žudnju da svoje misli i oni znaju, o kojima one misle, osećaju.Takvih pisama je Milan imao dosta. Jelica je uvređena od njega, on od nje.Bludile su njegove misli dugo nad Jelicom, nije znao gde je početak tih, gde kraj.Jelica mu je bila vanredni pojav, koji ga je privlačio; sad tog nestade. No ženiti se!Teška misao. Milan je bio od one vrste mladića, kojima je najmanja briga ženidba.Od dobre kuće, no sad već bez oca i matere, ostalo mu prilično imanja od oca, a od tetke mu Juce Kujundžića još više izgleda.Lako je i školovan: prava je izučio, nikad se nije patio.Ima otkud živeti, zahte slobodan život bez bračnog iga.Našto mu ženidba, misli se, kad ima sve što zaželi; nema kod njega oskudice.Tetka Juca, bez dece, lebdi nad Milanom.Ujutru, kad još spava, ne da nikom ni za glavu da za ključaonicu uhvati, da se Milan ne probudi.A katkad Milan, kad iz veselog društva dođe, spava i do dvanaest.Gde on spava tu je mračno; tetka Juca sa sobaricom lovi muhe da ne bi Milana probudile.Doista da ko dukat da, ne bi našao muhe u onaj par kad Milan spava.Neopisano ga je volela.Milan je bio sasvim na mater, na pokojnu sestru joj Pelagiju, a Juca i Pelagija, dve rođene sestre, naličile su kao dve kaplje. Tetka Juca se mogla sa Milanom dičiti.Pametan, naučen i lep, šta će više? Ne jedna kuća je beležila Milana za svoju kćer.Gde su gospođice, nema dana da se o Milanu ne razgovaraju.Naravno, da Milan mora često i kroz kritiku proći, kroz sito i rešeto.Najveće kritičarke su, na koje se Milan slabo obazire, najveće braniteljke koje on dvori. Milan zna što on u ženskom svetu važi, i po tome se i ponaša.Po sokaci se šeće kao pelivan, visok je od hvata, i kroz više prozora može da gleda unutra.Gospođice kapcima sve škripuću; otvaraju, zatvaraju, hoće i da se vide, i opet skriveno da izviruju.Milan već zna za te ženske majstorije, pa se tek smeši kad koja izviruje, al’ tek po gdekojoj se javi da je primetio, jer gde bi se svakoj klanjao.Jednom reči, Milan je bio na glasu mladić i gotovo svaka bi za njega pošla.No i u društvu udatih dama bio je rado primljen, omiljena ličnost.Pun šale, humora, dosetke, znao je na svaku šalu nešto fino, pikantno reći, a to kod dama mnogo važi biti fini i pikantan ujedno, a ne kao lutak, koji se samo ogleda kako mu kosa i haljina stoji, a usta kao na ogledalu nameštena; jedva govori da usne ne poremeti.Milan se mnogo okretao u društvu dama i gdegde je bio sa svoje umetnosti i kućni prijatelj.Bistrog uma, naučen mladić, rado je priman i od oženjene gospode.Nije čudo što u tom kolu nije mu padala na pamet ženidba; šta više užasavao se nje. U vencu tih dama bila je krasna mirisna ružica Jelica.Uvek dobre volje, naivna, sušta iskrenost, dosta i govorljiva, u kretanju dosta i smešna, barok, al’ njoj sve dobro stoji; njen sastav i plastika svakom micaju odgovara, o njoj bi se moglo reći: lepoj ženskoj sve dobro stoji. Miloš je nju malo razmazio; to su i drugi primetili. Milan Čedomiljević takođe vesele naravi, u društvu se najviše zabavljao sa Jelicom.Bio je to par kao u pozorištu, koji dve prikladne uloge lepo igraju.Zbog tog su neki držali Jelicu kao magnet koji sve privlači.Miloš pak voleo je, kad se Milan i Jelica u šali koškaju.Nešto i jeste u stvari. Milan je bio dobar drug Milošev, ali ga je opet kopkao neki demon zbog Jelice i često se prema Jelici pokazivao većma uslužan, neg’ što je u društvenom životu uobičajeno.Suvišno udvaranje je pokazivao, neg’ što društveni uslov dopušta.Tako je Miloš kad je počeo većma slabiti, da ne bi radost Jelici ukratio, puštao Milana s njom u pozorište.Miloš nije bio ljubomoran.Milan je bio njegov prisni prijatelj i brat.U Milana je ipak ljubav tinjala, i tek je do prilike stalo da u plamen pređe.Kadikad je nešto iz daleka Jelici o tome nagoveštavao, no ona je to kao od Miloševog druga za šalu primala, ma da joj se dvorenje Milanovo nije činilo nesnosno; šta više u društvu dama bilo je to katkad prema drugima i »triumf«.Zato se već i o tome i pogovaralo. Kad je Milan čuo od fizika da od zdravlja Miloševog nema ništa, no da može još godinu a možda i dve izdurati, a može još i pre umreti, — držao je Miloša već za polumrtva, kom je prva i poslednja misao sada borba smrti sa životom.Ko bi sada kakvu radost pronašao za Miloša?A sirota Jelica izgleda kao ruža usađena na grobu pokraj smilja. Milan je možda mislio da ga bolest Miloševa u nečem i od nekih obveza prema njemu rešava. Možda mu je bolest njegova prilika bila da mu ljubav koja je tek tinjala, u strast plane.Sirota Jelica, kad stane pokraj Miloša, kao ružica pokraj smilja, tako se Milanu činjaše. Ta prilika je navela Milana da one čudnovate reči pred Jelicom izusti.Ako se pre u udvaranju i šalio, tom prilikom je baš ozbiljan bio.Jelica, makar da ga je inače trpela, nije mogla drugojačije činiti. Kako se Milan od Jelice kući vratio, na tetkino iznenađenje izjavi da će se ženiti i to bez odlaganja.Radosna tetka pita ga koju je naumio, da l’ Melaniju, jer o toj stvari je već bilo govora.Odgovori joj: »Jest, Melaniju«. Tetka Juca nije tome protivna, samo kod jedne tačke zapinje.Melanijina mati, gospođa Sara Katandžića, bogata je, pa hoće u kuću zeta, a tetka Juca opet hoće u kuću snahu.Velika razlika.Milan je umiri uveravanjem da će njemu lako poći za rukom gospođu Saru za sobom povući, samo kad se jedanput venča.Tetka je tim umirena.Ima i u varoši M. dosta devojaka, sve lepše od lepših, i ovde bi mogao Milan birati, al’ nešto bolje zvuči kad je sa strane; onda je lepša i bogatija.Jabanlinice imaju prvenstvo.Nešto bi volela tetka, da je Melanija jača, al’ teši se sobom; ona je bila sitnija kad se udala, a sad je debela. Tetka Juca bi nešto i oklevala, da ne bi zazorno bilo što se tako iznenadno i bez provlačenja ženi; no Milan joj i to iz glave izbije, s razlogom da je to »purgerski« stvar rastezati; sad je takva moda i kod aristokrata brzo isprositi, naglo se venčati, pa onda odmah na »putešestvije«. Tetka se i na to skloni.A šta neće tetka Milanu za ljubav učiniti? Milan neće da okleva.Pobuđuje ga stid i nanesena mu uvreda.On, koji je toliko Jelicu dvorio, koji je glavu od toliko gospođica okretao, da mu Jelica tako što kaže; kanda je iznenađena bila, i nije primetila njegovu odanost prema njoj.Stid i uvreda, to su sile koje sad Milana rukovode.On se mora oženiti, bez oklevanja, pa kud puklo da puklo. Kratak je bio ugovor sa tetkom.Milanu treba novaca, nešto i dukata, pa ide da prosi.O uspehu nema sumnje. Hoće s njim da ide i tetka, no Milan je od toga odvrati, obrazloženjem da ženske, naročito starije, lako i o sitnarijama zapnu i stvar pokvare.Tetka je o tom ubeđena, pa i tu popusti, samo da se Milan oženi. Milanu treba osim novaca i tetkine preporuke, što u nekoliko redi ona i učini.Ona je od pređašnjih vremena sa Melanijinom materom poznata, i kanda su već onda o prijateljskoj vezi nagađale, jer je tetka Melaniju hvalila i s materom joj se dogovarala, a Milan je to primetio, samo se činio nevešt. Milan je već spreman i to veče će otputovati, ma da ga tetka do sutra zadržava. Milan primi blagoslov tetkin i otputova da prosi devojku. U selu B. velika promena.Šandor, Jeličin ujak, jednako tera spekulaciju sa Papastakijem, no sve natraške ide.Posle sedam masnih godina, nastale su nove mršave. Kod kuće krupa, mraz ubija vinograde i useve.Nastala suša, marva nema paše, od gladi pada; kukuruz skup, krmci jako opadaju.U Bosni marvena kuga, koja se prenese i do sela B. Silna marva skapava, a najviše Papastakijeva i Šandorova, jer je oni najviše imaju.Svako od njih ima preko sto komada marve.Sve ode u štetu osim kože što je dr. Cifrić spasao.Po zdravstvenom redarstvu bi trebalo sve skupa s kožom pokopati; no Cifrić je bio tako dobar, pa je iskazao da su kože bezopasne, što možda kod prostog ratara ne bi moglo biti, al’ kod Papastakije i Šandora kao dobrih prijatelja može.Odsad čega god su se latili sve je naopako išlo. Uvete spekulacije trebalo je ispuniti.Često se moraju znatne svote na ugovore i menice plaćati.Došlo je kadgod i do ovrhe, do munte, pa je sve to trebalo novim zajmom, novim menicama izravnati.Težak zadatak, veliki teret. Gde je jedno zlo, tu je i drugo.Kaja je još u Šandorovoj kući, i kako se po njoj širi, kanda je prava gospođa.Šandora briga tišti, pa nema toliko snage, da se iz zapleta otme.Kaja radi šta hoće, i što zna i što ne zna Šandor.Preotela je mah. U Šandora je kočijaš »lepi Ivo«.Bio je nedavno županijski pandur.Lep je Ivo kao što tek pandur lep biti može.Mlade udovice, koje kuću i zemlju imaju, za njega bi se rado udale, a devojke sve redom, samo Ivo da ima svoje kuće, al’ nažalost nema. Kaja se zagleda u Ivu, a Ivo u Kaju.Doista lep par ljudi, kanda je jedno za drugo baš birano: i visina, i lepota lica i jednaka narav. Kaju je još kod kuće zabeležio jedan pisar.Ovaj ju je čekao — ako ne vara; bar to Kaja veruje, jer joj više puta šalje pozdrav i poručuje, a bila je već nekoliko puti i kod kuće, pa su se videli i dogovarali.Obrekao joj da će je čekati, i kad se kod Šandora pomogne, dobro potkoži, a ona će u zavičaj svoj u zagrljaj svoga pisara.Kadgod Kaja štucne, misli da je pisar spominje. No lepi je Ivo sve to pokvario.Kaja ređe spominje pisara, o kom je već od matere kad je kod nje u gostima bila, čula, da je pisar u varoši V. tako na se zaboravio, da se propio; pijana ga vuku kući, mal’ da neće službu izgubiti. Kaja je pisara zaboravila.Sad joj je samo lepi Ivo pred očima.Već su si zadali reč da će se uzeti. Šandor možda i primećava nešto na njima, al’ kanda zato i ne haje, il’ možda misli, još nije vreme da Kaju otpusti, jer to zasad bez omraze ne bi išlo, i tek bi pucao glas o njemu po selu i okolini, što mu baš sad ne ide u račun kad mu poslovi ne idu najbolje. Kaja pak misli da još nije nastupilo vreme njenom odlasku.Za nju je Šandorova kuća još puna, ima još šta grabiti; kad izađe bar da ima toliko, da može kuću i zemlju kupiti i sa Ivicom njenim lepo živeti.Ona neće više natrag u zavičaj svoj, neće više u zadrugu da joj starešica, snahe i jetrve zapovedaju; a najmanje Ivo, kad je već pandurom kao mali gospodar živeo, a on u zadruzi i onako nema mesta.Kaja se već odučila od zavičajskih običaja. Kaja bi sebi privukla jato bezevenka, propalica, čankoliza muških i ženskih.Što se odvlači, većinom ih sakriva kod njih, pa se naravno u tom i dele.Kod Kaje je već kesa dobro zavezana, ima i šta čuvati. Jedanput pred veče sedi Šandor sam, zabrinut.Naslonio obraz na desnu ruku i razmišlja o rđavim vremenima; što god započnu, sve im rđavo ide.Sad se kaje što se nije u svoje doba sa dobitkom natrag povukao, al’ mu lakomi Papastaki nije dao.Sad kanda je već dockan; da je samo od duga čist, pa mu ostalo samo ono načisto što je pre spekulacije imao. Šandor čuje neku larmu napolju; zvuci mu poznati, kroz uši mu prolaze.Iziđe na polje, ima šta i videti. Jelica je došla sa Milošem. — Otkud vi tako iznenadno?Baš mi je milo. Ljube se.Jelica i Miloš poljube ujaka u ruku. Prtljag se unese, smeste se. — Otkud vi tako, da l’ u dobrom poslu tako iznenadno, da mi niste o vašem dolasku ništa javili? — Hteli smo baš da vas iznenadimo, reče Jelica. — To baš nije lepo od vas; da sam znao za dolazak vaš, ja bih se pripravio. — Ništa ne čini, nismo tuđi. — Dopustite da red načinim. Šandor iziđe, da vidi šta ima u kuhinji na brzu ruku, nalaže što treba.Donde će imati vremena za odmor. Kaja je imala pokraj sebe jednu pravu kuharicu i pomagačicu joj devojku.Kad je Kaja videla, menja boje na licu, najpre zbunjena, posle snuždena.Ona je Jelicu poznavala, al’ ne može ni rečce da progovori, gledi kao okamenjena.Pita se u mislima, zašto je Jelica došla?A kad je Jelica pokraj nje prošla, nije je ni pogledala. No Kaja se docnije opet razabere, ponosito diže gore glavu, kanda Jelici u prkos.Ona se neće ni maći pri spravljanju večere, a neće s njima ni večerati.Pametno čini, jer je Jelica ne bi ni onako trpela. Jelica izlazi i ulazi, iz jedne sobe u drugu; sve meri je l’ red u kući.Ma da se već malo smrkava, otišla je sa Milošem i u dvorište, u štale, staje, hoće sve da vidi.Ujak joj je i onako govorio da sem nje nikog nema, pa je ona tu pokraj ujaka kao u svojini. Ono veče su se što šta razgovarali, o zdravlju, o putovanju, i kao putnici odu zarana počivati; sutra će biti vremena za svašta. Sutradan tek Jelica sve pregledi.Razne joj misli u glavi krstare.Kuća je još dobro snabdevena, al’ ipak se poznaje da posrće; ima i praznih hambarova; štala, staja.Pri svem tom Milošu se sve dopada. Jelica je i svoju devojku služavku dovela, da joj gde treba pri ruci bude.Jelica ode sa Milošem na groblje da se pomoli materi za dušu, i opet da čupa majkine dušice.Materin grob travom zarastao, nije sad ujaku do groba.Odveze se posle u ujakove vinograde i sve pregleda; vidi ovo i ono voće, gde je ona pod debelim hladom slatke detinjske i devojačke snove sanjala. Kad Jelica s kola silazi, Ivo skoči da je prihvati, no Jelici pomoći ne treba, i prezrivo ga pogleda.Primetila je po njegovom smelom ponašanju, da se on za nešto veće drži od kočijaša.Njegovo kicoštvo se ne slaže sa brižnim naboranim ujakovim čelom.Jelica je već prvi dan primetila, da je Iva neki podgazda u kući. Jelica nije zaboravila zapitati kad se vratila ni za njenu šarenu Milicu.Sirota, uginula je.Od njenih životinja nema već ni jedne.Sve joj nešto tužno u kući izgleda.Nema Milice, nema Ćore, nema Mike, sve je neveselo. Jelica je sa Milošem došla u posetu, no ujedno i poslom, a Miloš je prvi put tu. Šandor je uzeo put njihov kao posetu. Jelica upočetku neće o stvari ništa da spominje. Oko Jelice se kupe stare poznate.Sve joj se raduju, jedna joj nosi peškir, druga voće, treća pogaču.Jelici je to milo; svaka od njih dolazi joj kao uspomena prošle detinjske mladosti. Jelica je od tih gdekoje i pohađala, i mnogo je što šta čula, kako Kaja sa Ivom raznosi; zna već i koji su ti jataci.Sve su joj kazale i dokazale, gde šta ujakovo pokrađeno leži. Kaja čuje od svojih prijateljica kako Jelica za svašta raspituje, i zna da će na tragove naići.Tuži se Šandoru, kako Jelica njene tragove traži.Šandor joj hladno odgovori, maše rukom da ga se mahne.Kaja mu ljutito preti da će mu kuću ostaviti.Šandor ćuti.Kanda se Šandor dolaskom Jeličinim ohrabrio. Jelica je ušla svemu u trag, zna za sve jatake, i ujaku saopšti.Šandor da sve to svom čoveku da napiše, i uveri se o svemu.Seoski trgovac čivutin pokazao Jelici burad od vina što je od Šandora kupljeno.To je vino Kaja prodala, pa još žito i kukuruz! Jelica je savetovala ujaku da Kaju i Ivu otera.Šandor o stvari promišlja, al’ se usteže.Jelica uzme celu stvar na se.Odvažna kao što je, jedno jutro ode u kuhinju i u ime ujaka otkaže joj službu, i to pred kuharicom. Kaja, postiđena, razjari se i hoće u sobu kod ujaka da se tuži.Šandor se namrgodi, i izjavi joj, da odsada u kući Jelica zapoveda. Kaja poče zapevati, i možda bi Šandora i u kakvu nezgodu dovela, al’ na sreću dođe mu u pohode podžupan, koji se izvesti o celoj stvari, kako je Kaja sa Ivom krala, da oboje u seosku kuću otpratiti, zatim pošalje ih u V. na veliki sud da kažnjeni budu. Podžupan, strog čovek; sve se brzo izvrši.Sve Kajine stvari, pokrađene kako u kući tako i van kuće, budu sudski uzapćene. Podžupan je amo došao samo usput; sutradan je otputovao. Tako se oslobodi Šandor od napasti. Šandor odahnu dušom, a Jelica je kanda veliki teret sa srca skinula. Sad je vreme da se i o poslu razgovaraju. Šandor, oslobođen od Kaje, počne i porodične stvari bolje pretresati. Gledi, meri Miloša; ne dopada mu se: uši providljive, oči mu jako upale.Misli se šta će biti od Jelice, ako umre. Svi troje sede, pa se razgovaraju. — Boga ti, Jelice, a šta ti radi majka Julijana i Marko? — Čuvaju Juciku, zdravi su, pozdravili su vas. — A šta radi mala, što je niste doveli? — Daleki je put, a još moramo kojekud pa onda natrag. — A zar ste još kud namerni? — Moram pohoditi madamu.Šta radi, je l’ zdrava?Pisala mi je više puta. — Čujem da je zdrava, al’ ovamo ne dolazi, zna da sam u velikom poslu. — A zar vi tamo ne odlazite? — Kažem ti, u velikom sam poslu. — Al’ bar katkad.Tako mi je dobra bila, ne mogu nikad na nju zaboraviti. — Nemam kade. Šandor kanda nije rad njoj ići, vidi se da ide na manjak, a i glas mu kao spekulanta pada zbog mnogih nezgoda. Odgovor taj nije Jelicu zadovoljio; mora da ujaka nešto tišti, valjda mu poslovi ne idu po volji. — A kako idu poslovi? zapita Jelica. — Kako kad, kad bolje, kad gore, sad opet malo gore; tako je sa spekulacijom. — Reče, a čelo mu se nabra. Jelica je iz tih reči znala da mu poslovi ne idu najbolje. Miloš se u taj razgovor nije mešao, jer se tiče strogo Šandorove kuće, a on ovde nije odomaćen da se umešati može.Zato se digne i reče da ide u baštu u svež zrak. Sad su sami Šandor i Jelica. — A kako kod vas ide posao, Jelice?Vidim Miloš je u rđavoj koži.Da l’ se leči, šta kažu doktori? — Ne kažu dobro; kažu da može provlačiti, a bog zna i izlečiti se, jer naš fizik mi reče da se i od te bolesti gdekoji izleče, samo se ne zna kako, od čega.Al’ da je opasno i to kaže, reče Jelica, a lice joj žalosno. — Bome to nije dobro, to je jektika, vidim ostaćeš udovica. Jelica tare suze. — Nemoj plakati, na to moraš pripravna biti, tako je bilo i kod tvog oca.A šta radi starac? Jelica kroz plač. — On je uvek na salašu, retko k nama dolazi, pa je već i njemu Miloševa bolest dosadna.Tužaka se kako ga Miloševa bolest mnogo troška staje doktori, apoteka, putovanje zraka radi... — Video sam, to je tvrd otac, nije kao tvoj ujak; valj’da i sad promene zraka radi ste ovamo došli? — I tog radi, i vas da pohodimo.On je već odavna želeo. — Pa kako ste s troškom, je l’ vam dao što na put? — Ništa, ono što nam je dato na užitak, od tog se mora i na bolest trošiti. — Dakle, treba vam novaca? — Trebalo bi, al’ nismo za to došli, da vam dosađujemo, mi ćemo se već u tom pomoći.Majka Julijana mi je rekla da imam u sirotinjskoj blagajni jednu hiljadu forinata posle oca, i to da mora biti kod suca u I. ili kod velikog suda u V. Znate vi, ujko, što o tim novcima? — Čuo sam da se odavna parnica o tom vodila, al’ ja se nisam hteo u to pačati, da ne bi tvoja očevljeva rodbina na me sunula; a i onako je ta stvar stajala pod rukom tutorstvene vlasti, a zapitati možeš i kod suca F. — To ćemo i činiti; dajte mi kola sutra da idem tamo; bi l’ vi s nami išli? Ujak se misli. — Pravo da ti kažem, Jelice, ne mogu.Znaš, ima dosta dugova u sirotinjskim masama, čemu je i sam sudac F. dosta kriv.Da ja s tobom odem, pa da naiđem na kakvu začkoljicu, našao bi se uvređen, pa još kad bi se morao proganjati, šta bi onda bilo!Rad sam da s njim dobro živim; nego ti idi sa Milošem; moraš pronaći, pa ako ustreba možeš se i tužiti. Jelica je primetila da ujak sa sucem F. dobro živi, i znala je već to i pre toga. Šandor nije hteo sucu da se zameri, jer bi mu mogao škoditi; ne jednu je sudsku ovrhu njemu u korist provlačio. — Dobro, ujko, a vi nam dajte kola za sutra. — Drage volje, to ću učiniti.Sutra ujutru možete tamo ići, al’ ćete se amo vratiti. — Na svaki način. To Šandor izreče, a već se vrati i Miloš. Time se ovaj razgovor završi. Jelica saopšti to Milošu, i sutra otputuju u M. Još isti dan odu sucu F. Gde je sud, nedaleko je odavde i stan sučev.Uđu u sudnicu i prijave se. Sudac F. ih uljudno primi, presluša Jelicu, i ponudi ih da sednu. Sudac učtiv i preučtiv, al’ na licu boju menja, traži zapisnik, ne može da pogodi, a ima još parničnih stranaka, koje čekaju, a da rok ne premaše. Sudac se izvinjava sa mnoštvom stranaka, moli Jelicu da se strpe; no da ne čekaju tu, ponudi ih da dođu s njim u njegov stan, i da ih sa njegovom gospođom upozna. Miloš i Jelica prime ponudu i odu u sučev stan.Sudac ih prati.Sudac ih doprati do sobe, a tu je i gospođa sučevica. Posle kratke prestave i komplimenata vratiće se sudac u sudnicu, no pre toga čupne gospođu sučevicu lagano za haljinu; da joj mig da za njim ide. U kuhinji reče sudac gospođi da se dobar ručak za goste spravi.Vrata su bila malko otškrinuta pa su u sobi sve čuli. Jelica se raduje lepom prijemu. Sučevica se čini i nevešta o stvari, zbog koje je Jelica došla; vodi ih u baštu da se prođu, dok dođe vreme ručku. Kad dvanaest sahati kucne, a zvanje se zatvara, sudac je rasturao stranke, i zakazao gdekojima da posle podne dođu, a gdekoje opet je za drugo ročište naredio.Šta je njemu brige, što stranke daleko sede i vreme gube? Evo i suca. Sudac se pravi gostima prijatan što može biti.Da je ručak mastan, bogat, tom se nije čuditi, jer jela koja su se na trpezi pušila mnogo su truda i znoja stala sirotinju, da sudac F. pred ma kakvim gostima trpezom svojom ne bude postidan. No Jelici nisu te đakonije nužne, ona je za nešto drugo došla. Sudac o ručku o nasledstvu ništa ne govori, zavađa sasvim drugi razgovor: o putovanju, šta je novo u varoši M. gde Miloš i Jelica žive, o starim poznanicima, koji Jelicu baš ništa ne interesuju. Ručku kraj; službeni pandur skida sa stola, a sudac će na nekoliko trenutaka izaći napolje. Sudac ode u zvaničnu sobu, nešto traži, i nađe što potrebuje. Vrati se i pod pazuhom nosi jedan zapisnik. Kad uđe, da rukom panduru znak, da se čisti odavde, a i sučevica izlazi. Sudac sedne i metne na sto zapisnik. Jelica i Miloš ukoče oči na suca; radoznali su šta će im reći. Sudac otvori zapisnik, premene listove, nađe što traži, i metne prst na jednu rubriku. Sad sudac pogleda u oči ozbiljno Jelicu, kanda je meri. — Koliko vam je godina, ako smem pitati? — Dvadeset i dve — odgovori Jelica, ma da joj je samo još dva meseca nedostajalo do dvadeset treće. — Dakle vaše časno ime je Jelena S.? — Jest, na službi. — A imate li još koju od rodbine, koja se zove Jelena S.? Jelica se misli. — Jest, imam jednu tetku i ona se tako po očevom imenu zove. — To je već starija ženska? — Nije baš ni stara. — Al’ tek mogla bi vam mati biti? — Mogla bi, malo je starija od mog pokojnog oca. — Sad sam načisto. Sudac počine, pa se misli. Jelica je zadnje reči na dobro tumačila.»To je načisto«, držala je da znači, e sudac je na njeno nasledstvo naišao, pa će biti isplaćena. I Miloš je to isto mislio. — Dakle našli ste, gospodine? — Našao sam, al’ nešto drugo.Ovde je potpisana Jelena S. da je primila svoje nasledstvo od jedne hiljade forinata, izvol’te pogledati. Jelica ustane i gledi u zapisnik. — Čija je ovo ruka, je li vaša? pita sudac. Jelka začuđeno gledi. — Nije. — A čiji je potpis, nije l’ vaše tetke? — To će i biti; pa kako je mogla tetka za mene potpisati? — To i jest onaj đavo, ne znam ni sam kako. — Ta tetka Jelena starija je ženska; ona kad se potpisala valjda tek nije pupila, siroče, — zapita sumnjivim tonom Miloš, ugledav najpre potpis. — Biva i to da vidite; dođu katkad da prime nasledstvo kad već omatore; mnogi tek docnije saznadu da imaju ovde il’ onde nasledstva, pa šta ja mogu zato.Ovamo je došla Jelena S., zapitala je ima li kakva nasledstva tu za nju, ja sam pronašao, i ona je primila hiljadu forinata, pa gotov posao.Otkud sam ja mogao znati da ima dve Jelene S. - Jelica je ljutita. — Dakle ja sad ništ da nemam?To nije pravo, reče Jelica. — To ne može biti, reče Miloš. — Ona doduše jeste kriva, što je novac digla, al’ nisam ja, reče sudac pravdoljubivim tonom, kanda je malo uvređen Jeličinim reč’ma. — Ja tako ostaviti ne mogu da tetka moje novce digne, reče ljutito Jelica. — Moliću, nemojte tako žestoko, ja ću vam dati jasan savet.Jelena S. je vaša tetka? — Rođena tetka. — Gde sedi?U P., jel’te? — Jest. — Je li udata? — Jest za popom. — Taj pop je paroh, dakle ima i svoju parohiju, i svoju kuću? — Jest. — Poslušajte moj savet.Otidite k njoj, pa joj kažite da ste tu bili i vidili rukopis i potpis njen, gde priznaje da je primila nasledstvo od hiljadu forinata iz S. mase, i da se to vas tiče, a ne nje, i da je ona neovlašćena mesto vas te novce primila.Držim da će i ona vaše pravo priznati, pa će vas namiriti, il’ ćete se s njom kakogod nagoditi, al’ bog i duša mi, ja nisam tome kriv. — A i onako biste morali još čekati, jer niste punoletni. To je i sudac tako izrekao, kao da je u celoj stvari čist i nevin. — Već ja tako stvar ostaviti neću, no ću ja tetku potegnuti na sud, reče ljutito Jelica. Tim se stvar završi. Sudac se oprosti i ode sa zapisnikom u ruci u zvanje. Sad uđe sučevica. Sučevica čuje kako se Jelica tuži, pa je teši; veli joj da tetka Jelena ne će biti takva srca, da joj nasledstvo ukine. Tim bude svemu kraj. Miloš i Jelica se dignu, oproste i odu. Od suca se nisu posebno oprostili.I našto, i on je pred njima u velikoj sumnji, a Jelica je već u detinjstvu čula mnogo koješta o tom sucu F. kako hoće rado da zajede svakog, osobito sirotu kakvu. Vraćaju se. Sudac F. je došao u veliki škrip.Što je digla popadija Jelena novce mesto Jelice, to je učin koji potpada pod paragrafe kaznenog zakona.No on je sudio, da ako Jelica protiv njega što potegne, lakše će se oprati nego njena tetka Jelena, koja može zbog tog i zatvora dopasti.Pa onda kao rodbina od stida neće dopustiti da popadija do toga dođe, i mogu se među sobom izmiriti lakše, nego tuđini.Sudac je pronikljiv čovek; zna on to iz praktike života. Kad su se Jelica i Miloš vratili, ispričali su sve ujaku.Ujak maše glavom, al’ se ne čudi. — Biva to kod nas; od suca ako i ustražiš, nećeš dobiti.Gde ćeš ga tražiti?Ta vrana vrani oči ne kopa, već potegni tetka Jelenu na odgovor, pa neka ti vrati.Sad se sećam šta je ona htela kada te je od mene odmamila.Došla je amo tobože kao u posetu, a ovamo progutala ti nasledstvo; još sam se onda čudio, otkud dođe tako iz daleka u pohode, iz neprilike, kad tome nije vreme, u radeno doba.Čuo sam, bila je u manastiru i dala službu odslužiti, kao što sad vidim za pokajanje tog greha. Miloš nestrpljiv neće ništa da govori, ne dopada mu se cela stvar, izvini se i ode u baštu. Šandor i Jelica su opet sami. — Znaš šta, Jelice?Primećujem da ti treba novaca, tvoj starac je tvrd, gledao sam ga; na nogama mu okorele gadne stare čizme, a znaš kako kod nas ide.Tetka ti je pojela nasledstvo od hiljade forinata; ostani još koji dan tu, ja ću ti to naknaditi.Jesi l’ zadovoljna? — Jesam. Jelici suze padaju, priđe ujaku i poljubi mu ruku. Teško pada na srce i Šandoru, jer da je on još za vremena na tu stvar pazio, ne bi do toga došlo.I on se oseća sukrivcem; povlađivao je sucu. Završiće se i pohode Jeličine. Šandor sutradan ode u V. i digne iz štedionice hiljadu forinata, i daće ih Jelici.Misli se, Bog zna, kakvo će joj nasledstvo i posle njega ostati, ako spekulacija i dalje natraške udarala bude.Daće joj hiljadu forinata, a to je i zaslužila Jelica, jer da nje ne bi, još bi Kaja u kući gazdovala; a kad se u trag ušlo i pokrađeno blago našlo, ovo se sve Šandoru vraća, a to više vredi neg’ hiljadu forinata. Jelica želi da odlazi.Izjavi Šandoru da mora što pre natrag: srce je kući, Juciki vuče. Nema zamerke.Šandor i sam ima posla i glavobolje.Preda Jelici hiljadu forinata, a sutra ujutru će kola biti spremna. Jelica, pre nego što će otputovati, opet ode na groblje da se pomoli.Ujedno jednoj poznanici da narudžbinu kao amanet da u redu drži materin grob. Još jedno posle podne je do sutra od puta deli. Šandor je pitao Jelicu kako je došla, hoće l’ Papastakinicu posetiti?Jelica se odupire.Spominjala je kako je Papastakinica uvek prema Šandorovoj kući dušmanski disala.Šandor je nije hteo prisiljavati. Zadnje posle podne stigne sa puta Papastaki, i odmah Jelici i Milošu podvorenje čini.Sad već nije na ino i oni moraju to vratiti.Šandor sad to izrično zahteva. Još isto posle podne odu Papastakinima na podvorenje. Prijem je bio spoljno lep, no ko zna ko šta misli? Kod Papastakinih se večera prepravi.Tu će biti gosti, Jelica sa Milošem i Šandorom, tu će biti popa i nataroš i poštar i učitelj, dakle sve što je u selu gospoštine. Kad posedaju za večeru, Jelicu meću u čelo trpeze, do nje sedne s jedne strane Miloš, s druge domaćica, gospođa Pulherija, jer poštar i ostali nisu dopustili da domaćica natrag sedi, a popa je odustao od svog običajnog prvenstva, te je čelo Jelici ustupio, a Miloša je gotovo silom prinudio da do Jelice sedne.Popa je mlad pa popušta. Posle večere započinju uobičajene nazdravice.Svaki lepše i lepše nazdravlja i rečma ono želi, o čem ni ne misli. Najviše se nazdravlja Jelici i Milošu. Domaćica, gospođa Papastakinica meri Miloša; pa kad ovaj na stranu gledi, smeši se.Misli se: Čudna mi komarca deliju ima Jelica.Iz lica joj radosna pakost proviruje; ona mrzi Jelicu, pa joj sad labavo zdravlje Miloševo za osvetu služi. Kad ko nazdravlja Milošu, onda se čašom jako kucne, da sve zveči.Prilikom jedne takve nazdravice udarila je Papastakinica čašom Miloševu čašu tako da ova puče, i vino prsnu iz nje, a ona poviče: »U zdravlje gospodina Miloša, našeg milog gosta«.Gosti glede jedno na drugo, popa podiže obrve, pa gledi, misli dobra biti neće.I sam Miloš se smutio, i on misli to nešto znači.A Jelica tek upinjanjem pokriva žalost na licu, i suze uzdržava. Večera nije veselo završena, a dugo nije ni trajala. Raziđu se. Sutradan Jelica i Miloš otputovaše.No Jelica neće upravo kući, najpre će udariti na varoš V. da madamu Serafinu poseti. Kad u V. dođu, a madama Serafina kad Jelicu vide, grli je i ljubi, od radosti plače kanda joj je rođena kći. Kakvu razvijenu lepu žensku vidi pred sobom, onu negda tanku sitnu Jelicu.Stoji pred njom kao grana od jorgovana.Samo kad je bacila pogled na Miloša, u srcu joj se smutilo.Jelici on po telu ne odgovara; kad ga pogledi, u osećaju joj se čini, da iz njega mrtvački mir proviruje.Nesretni Miloš, još u životu ga za mrtvog drže! Jelica i Miloš moraju ostati jedan dan kod madame kao gosti. Miloš se šeće po varoši, da vidi ima l’ što lepog; donde Jelica i madama pričaju jedna drugoj šta se dogodilo od ono doba otkad se nisu videle. Izjadikuje se Jelica kako joj je Miloš bolestan, kako joj nasledstvo tetka Jelena izmamila od vlasti. Madama je Jelicu tešila, a opet tužakala se na svoju nevolju.Umrla joj sestra, dobra Amalija, desna joj ruka.Tuži se, kako su joj oči slabe.Tuži se dalje, da joj posao rđavo ide, nema pomoćnice, a roditelji sad već radije daju ćerke u veće varoši, gde se, kao što veli, devojke najviše uče onome što neće u životu trebati, no kititi se, ništa ne raditi, to je glavna stvar.Volela bi u drugoj kakvoj varoši sreću pokušati. Jelici je vrlo žao, plače, pa je ljubi.Obriče joj kad joj svekar umre da će je k sebi uzeti i kao mater rođenu držati i poštovati.Zasad ne može, jer veli, starac svekar je tvrd, i žali na se što kupiti.Ipak pri odlasku daće joj malu pripomoć u ime zahvalnosti za nekadanju dobrotu. Kad su se sutradan rastale, žalosno je bilo videti te dve milosrdne duše.To grčevito grljenje, jecanje da sva čula u čoveku potrese.Nešto osećaju, kanda će ih zlehuda kob postići!Rastaju se kao za navek! Kola su tu, a one se još praštaju; mora ih Miloš silom rastavljati, jer i u njemu se već srce uzbudilo. Težak rastanak. Jelica na putu ćuti, prošlost joj se njena vrze po glavi, a u tajanstvenu budućnost kao kroz koprenu gleda; neka je tuga obuzima, koju ne može da protumači, samo oseća da dobra biti neće. I Miloš ćuti, zamišljen je.Noću ružne sne sneva: otimaju se za njega, neki grdan div vuče ga u ponor. Miloš i Jelica se dosta snuždeni vrate u svoju varoš. U varoši M. u krugu Miloševom velika promena. Milan Čedomiljević se oženio, i sa ženom se sad bavi kod tetke. Kako se Milan oženio? Kako je otišao u B. da prosi Melaniju, odmah se uputi kući Melanijinoj, gde ga radosno dočekaju.Još onaj dan izjavi svoju nameru da je rad Melaniju prositi, što ona jedva dočeka.Materi joj pokaže preporučeno pismo od tetke, i ona se također privoli. I ovde je najteža tačka bila, gde će se mladenci staniti; jer i Melanijina mati bi rada da Milan u kuću joj dođe, kao i tetka opet isto za se želi.No Milan sa Melanijom privući će mater sebi, i to po Milanovom planu.U godini neko doba stanovaće kod tetke, posle opet kod matere.To je plan Milanov. Milan je Melaniju isprosio, i nije se dao oglašavati, već su se preko dispenzacije za četrnaest dana venčali. U svatove bude pozvat i Miloš, to jest njegova kuća, i to više iz rezona; jer je Milan znao da Jelica i onako ne bi posle onog sukoba došla, a i pozivnica nije glasila na ličnost, no uopšte na porodicu. Milan se na taj način fino izvukao iz neprilike; pozvao ih je tako, da je unapred znao kako neće doći. Miloš bi se lako rešio, al’ ne Jelica, a to je znao Milan. Miloš je kod kuće na stolu našao poziv-kartu.Jako se obradova, i ne može da odole srcu.Kako se malo odmori, odmah će ići Milanu da mu čestita. To mu ne može ni Jelica zameriti: od detinjstva su drugovali; samo Jelica neće ići. Milanu je žao što ne može s mladom Milošu u pohode; to bi bilo u redu da on najpre suprugu predstavi Miloševoj porodici, al’ već kad drukčije nije, to će se on ipak sa Milošem sastati, i opkladio bi se da će Miloš njemu doći na čestitku.Miloš je dobra srca.I neće se Milan prevariti. Posle dolaska Miloš najpre poseti oca na salašu, kog zdravog nađe, a treći dan ode Milanu.Badava zove, moli Jelicu da s njim ide. Kad se ta dva dobra druga sastadoše, grljenju, čestitanju ne bi kraja.Miloš poznaje mladu, pa joj čestita već kao poznatoj. Melanija se izvinjuje što ga još pohodili nisu, ma da su čuli da je stigao sa puta, i krivicu baca na Milana da on okleva.Melanija za neprilike ne zna. Miloš ništa ne spominje Milanu o sukobu, čini se nevešt kanda ništa o tom ne zna.Šta više prebacuje mu što nije došao, i nalaže mu da se jedared kod njega nađe; on veli bez njega u društvu živeti ne može, tako se njemu od detinjstva privikao. Milan se smeši, gladi brkove, i obreče mu da će doći. Miloš se zadovoljan udali.Kad je kući došao, sve je ispričao.Jelica se nasmeje, pa ga ljubi, čudi se dobroti njegovoj.Kad Milošu krivo nije, šta da bude njoj protivno ako Milan sa ženom k njoj dođe.Ona je svoju dužnost učinila, kad mu je o neprilici tajnu otkrila, ona je tu sa svim nevina, pa ako se Milan ne stidi, toliko i čini; ona se nema zašto postideti.Naposletku i ona se bila na Milana naučila, i kad ga nema, prazna im je kuća. Miloš se još onaj dan sastane s Milanom u Kasini.Milan odmah pred njega, vodi ga na stranu i nešto ga zapitkiva. Milan zagrli Miloša i poljubi. — Hvala ti, Miloše, znam da ti je srce plemenito. Miloš se nasmeši, uhvati Milana za ruku. — Čekaj, vraže, sad si oženjen, vratiću ti milo za drago, reče Miloš šaljivo. — To sam i zaslužio, odgovori Milan, osmehnuvši se. Milan mu daje na znanje da će sutra u dvanaest časova k njemu doći. S tim je šuškanju njihovom kraj. Miloš ode kući, a Jelici o tom ništa ne spominje. Sutradan u dvanaest sahati Milan je na karucama pred kućom Miloševom; i Melanija je s njim.Milan drži »ekipaž«, može mu biti.Jelica čuje da su karuce pred kuću stale, i hiti prozoru da vidi ko je.No međutim je Milan sišao sa Melanijom i nije ih mogla videti. Već su u gornjem katu i ulaze.Kad ih Jelica vide, prenerazi se.Otkuda Milan tu? Jelica se brzo razabere, i po običaju svom učtivo ih prima, i čestita im.Kad Milan pogleda na Jelicu, pocrveni, al’ se ipak nasmeši.Tako isto i Jelica. Posle kratke vizite oproste se, a one su si reč međusobno već dale da će jedna drugu prijateljski pohađati. Ispraćeni Milošem i Jelicom sednu u karuce i odvezu se kući. Milanu je milo, što se s Jelicom pomirio.Melaniji se dopada Jelica; često će je posećivati. Pohađaće i Jelica njih.Jelica nije zlopamtilo, a vremenom se prošle neprilike zaboravljaju. Milan promišlja o celoj stvari, sam sebi se čudi. Milan nije bio nameran ženiti se.Neprilika, bujna mladost i strast su ga na to navele.Da ne bi tog sukoba, te neprilike, još se ne bi ženio. Jelica je uzrok i povod, što se Milan oženio.Ako bude Milan sretan, Jelici može zahvaliti, ako pak nesretan, onda je Jelica kriva.A ko će unapred znati, hoće l’ biti sretan ili nesretan? Kakve sitne stvari odlučuju budućnost čovečiju!Milan sad drži taj sukob sa Jelicom za sitnu stvar, a onda mu je bila krupna što ga do ženidbe dovede. Sad će biti i Miloš u svom elementu, živeće opet s Milanom, i dobra volja će mu pluća krepiti.Bar on tako misli.Dve prijateljske porodice već se pohađaju.Milan je opet stari Milan, pun šale i dobre volje. I Jelica je bolje volje, zaboravlja stare neprilike. Kako je Jelica s puta došla, još onaj dan je otišla majci Julijani, i najpre ižljubi Juciku, pa onda ispriča sve što joj se dogodilo, kako je Jelena njeno nasledstvo prevarom sebi prisvojila. Svi se tome čude. Sad je majka Julijana načisto, zašto k njoj popadija Jelena ne dolazi.Najpre je držala za to, što je Jelicu zadržala i udala; no sad je načisto: bojala se da majka u trag ne uđe, pa da je ne uhvati.Kao bajagi srdi se. Marko kaže da je to kriminal: ako novce ne vrati, doći će do zatvora.Strašno je ljutit Marko.Rođena tetka krv svoju, siroče svoje da izneveri.A zašto bi propao Jelici taj novac?Miloš bolešljiv, tu je i dete, a otac mu tvrdica. Jelica piše tetki Jeleni da joj pošalje novce što je u ime njeno digla, jer inače će je tužiti.Tetka Jelena odgovori joj oporo da ona novce neće izdati.Piše, kako je nju brat njen Gliša, Jeličin otac, u nasledstvu ukratio, pa pravi Jelici račun za ono što je kod nje bila za hranu i njene haljine. Šta će na to Jelica činiti? Da je tuži, da je preda sudu, dopašće zatvora; a Jelica to ne bi rada, da sramoti očino ime, pa i Miloš to isto misli. Jelica je nije tužila, al’ zaklela se da sa tetkom više neće govoriti. Tako Jelici propade nasledstvo od hiljade forinata sa tolikim kamatama. Naiđe opet na Jelicu druga nesreća.Razbolela se dobra majka Julijana, i za nekoliko nedelja umre.Jelica nema više iskrenog prijatelja u ženskoj rodbini. Majčina smrt je veliki udarac za Marka.On je mater svoju jako poštovao, ona mu je bila od detinjstva anđeo hranitelj. Marko je tako srcu primio materinu smrt da je izgubio volju na sve. U kući Markovoj je drugi red, ili nered, velika promena posle majčine smrti nastala. Dok je majka Julijana živa bila, u kući je sve skromno izgledalo.Majka skromna, pa i Anđelija skromna. Kod majke nije bilo sastanka, većih društava, nikakvih »soareja«, ni »pik-nika« niti kartanja. Posle majčine smrti uplela se i Anđelija u viša društva.Da bude s drugim jednaka, počela je terati u haljinama veliki luksuz.Nije prošlo ni po godine, a Anđelija odlazi u »pik-nike«.Već i ona daje »pik-nike«. Tu se posle užasno trošilo.Tu ti razne vrste pečenja, ćurke, zečevi, srne, prasici, majonezi, aspici, francuske salate, iz kanditoraja nose se skupe poslastice, kolosalne torte, pa gde su fina vina, pa tej, i šta ti tu još nema, pa još pozlaćeni lusteri sa sto sveća. Marko, pre toga taj tačan, strog čovek, sve to dopušta.I sam kuću ostavlja, pa se karta na velike novce. Marku posao pođe natraške, naskoro mu se otvori konkurs, bude bankrot, i otide u Trst, gde je u prvoj svojoj mladosti lepo započeo, na staro svoje poprište, da se oporavi.No i tu ga huda sudba podesi, razboli se i naglo umre. Jelica je u Marku izgubila zaštitu svoju.Još jedini ujak je živ; ako i njega nestane, onda nema nikog svoga. Kako je teško bilo sirotoj Jelici, kad tako nabrzo stubovi njeni padoše.Njeni stubovi padaju, a među njima i jedan najjači njiha se.Siromah Miloš svaki dan žući u licu.Njega još drži nagon ljubavi prema Jelici i detetu. Njega Jelica dvori, Milan i Ilijašević, prisni mu prijatelji, teše ga, zbijaju šale da mu volju pobude.U tom društvu mu se činilo da mu je bolje.Oseća se katkad zdraviji, bar tako kaže; samo to jedno mu najvećma smeta što očevidno opada. No drug Milan će ga naskoro ostaviti. Naiđe na varoš M. zaraza kolere, i Milanova tetka, gospođa Juca Kujundžić za nekoliko sahati od te bolesti umre.Držali su joj doktori i konsilijum, al’ joj nisu pomogli. Posle ukopa, na kom je bila i Melanija i gđa Sara, Milan se mora seliti u varoš B. punici svojoj. Milan se usteže, voleo bi ostati u M. G-đa Sara ga potseća na zadatu joj reč, da će i kod nje sedeti, a to mu je tim lakše, što u varoši M. nema poseda.Milanova tetka je imala svoje zemlje na selu, u varoši M. je tek stanovala, pa ma je bogata bila, nije kuće kupovala, već je držala stan pod kiriju.Tu za Milana izvine nema. Milan se već pokajao što se oženio. Melanija je za Milana pošla baš iz prave, čiste ljubavi.Milan je Melaniju uzeo više slučajem. Melanija je bila ženska koja je ponosita na čast i svojstva svoja, i još je bila za finije osećaje prijemljiva.Milan se pokazivao u društvu prema njoj dosta hladno; primetljivo je bilo što se obično od nje udaljavao, i ostavljao je drugima da je zabavljaju, a kad je sam s drugima, ovima se gotovo nametljivo pokazuje.Melaniji se kao devojci mnogi udvarali, i za sreću bi držali da je kom ruku dala, a gle, Milan, sebe prema njoj drži kao neku sreću, koju ona ceniti ima.On okreće leđa od nje, kanda je se stidi, kanda je od nje nešto više, a kod kuće joj opet laska.Takovo postupanje Melaniju nije zadovoljavalo; počela je i ona prema njemu hladnije da postupa. Melaniji je i to u oči padalo, što u društvu najviše se oko Jelice okreće, često pred njom uzdiše, katkad joj tako izgleda, kanda se tužaka pred njom na svoju sudbu; žensko oko jako proniče u ono što ga interesuje. Pa rđavi jezici još gore glase u svet puštaju.Pune uši Melaniji da se Milan uz prkos oženio, da je bio kao momak veran udvarač Jeličin, i da ga stara naklonost onamo privlači. I to treba uzeti, da je Melanija kao jedinica u matere bila dosta razmažena i na svašto osetljiva. Melanija da mu pokaže kako i ona može Milanu »trumf« dati, pokazuje se svakom prijatna i udvarači se počeše oko nje živo okretati. Već se poče crv uvlačiti u kućevni mir. Ne samo mati, već i sama Melanija neće da ostane u ovoj varoši.Bilo je među njima i koškanja, i Milan morade popustiti, mora se s njima odmah odseliti. Težak je bio Milanov rastanak sa Milošem, al’ Milošev je još teži.Oko mu ne može da zadrži suzu. I Melanija se lepo sa Jelicom oprosti, i moli je da je pohodi.Pitom oproštaj, al’ hladan.I Milan je Milošu obrekao da će ga češće pohađati. Milan se odseli, al’ za kratko vreme se čuje da nije najbolji život između njega i Melanije.Melanija je u krugu svojih udvarača postala koketna.Sad se stvar preokrenu: Melanija presvojila Milanovo ponašanje. Već je među njima jaz.Dolaze već i do preziranja i do malih uvreda.U najsitnijoj razmirici, mati je naravno pokraj kćeri.Melanija je sve neodvisnija, zida na materino imanje, a Milan opet također nije siromah, ne da se, otima se od ženske prevlasti, koja je sad pokraj tetke i Melanije mah preotela. Ne slažu se.Ko bi rekao da će tako za kratko vreme biti?! Milan u javnosti igra smešnu ulogu.Kažu, žena ga ne voli.To nije mala stvar!Teško je čoveku kad je i od tuđina omalovažen, a kamo li od žene!Takav muž je predmet il’ podsmeha il’ sažaljenja.Da je to ko drugi, a ne Milan, već bi imao i s konsistorijom posla.Bog zna, šta će još biti s njima. Melanija je devojkom smatrala u Milanu ideal svoj; sad joj je Milan nesnosan, ne voli ga. Milan da zaguši bolju, poče kuću prenebregavati.Često je u M., a neće nigde odsesti no samo kod Miloša, nit bi mu ovaj dao da drugde odsedne.Tu se on po više dana bavi.Kad se kući vrati, Melanija ga i ne pita gde je bio, već samo punica, a on nakratko odgovori, i ne izvinjava se. Punica ih kadikad izmiri, no to ne traje dugo.Izgubili su među sobom poverenje.To se teško vraća, i često nikad. Promeni toj čudi se Melanijina mati: u početku gine za njim, a gle sad čuda! Ko će ispitati čovečije tajne? Kad je Miloš oca svoga na salašu posle dolaska svoga pohodio, našao ga je zdrava; dosta bi mu od tog zdravlja polovina bila. Otac gledi na sina, vidi ga jadnijeg nego što je bio pri polasku.Starac je tvrda srca i sve načisto računa.On se više ne nada da će mu sin ozdraviti.Miloš je pred njegovim očima samo sen života, koji pred zahodom sunca brzo iščezne.Vidi da su mu dani izbrojani i da tu medicina ne pomaže. Miloš, kao provejan, kad se po salašu šeće, sve se klamiće, otima se.Mlađi ga gledaju, mašu glavom.Reče od njih jedan drugom: Taj neće naš gospodar biti. Pri šetnji mora ga Jelica, koja je tu s njime, ispod ruke da vodi.Miloš izjavi ocu želju da bi rad još jedared u Beč profesoru Škodi, da ište od njega saveta i leka. Otac sleže ramenima, nema ništa protiv, nek ide; ma da je tvrd, novca mu nije žao.Možda misli, e Miloš time pravi sebi za života samrtni sprovod, pa nek mu je prosto; otac ga već i onako u žive ne računa. Ovakom prilikom čoveku pada na um, kako je kod životinja.Ptica ranjeno goluždravo tiče kljuca, kad vidi da nije za život; kučka, mačka nesnosan porod istrebi, a što je snošljivo odrani. Otac vidi da između sina i njegove životne budućnosti veze nema, pa ako ga životinjski i ne gnjavi, ipak ga je iz računa izbacio.Špartanci su slabačku rođenu decu koja nisu izgledala da će živeti odmah u ponor bacali.Tvrda srca otac navikao se na misli, da je veza među njim i Milošem večito prekinuta, i da tu žalost, jadikovanje ne pomaže. Miloš se s Jelicom vrati u varoš, pa kako se spremi i lepo vreme bude, ići će u Beč.Ilijašević mu put odobrava, nek se siromah bar teši. Miloš kod kuće nađe Milana, koji je onog časa s puta došao; srce mu odlahnulo, kad ga vide.Saopšti mu da je rad u Beč, i on mu to odobri. Sutradan dođe i otac da bude kod kuće kad Miloš otputuje.Otac se razgovara s Milošem, pita ga ko će ga gore voditi. Jelica se odmah ponudi. — Ja ću ići sa Milošem, reče Milan. — Ne, ja ću, reče Jelica. — Bolje nek ide Milan s njime, šta će onde ženska; treba kod kuće Juciku čuvati, reče starac.Ilijašević mu odobrava. — Tako je, nek Milan sa mnom ide, reče zadovoljno Miloš. Lepo je vreme, sutradan otputuju. Pre polaska Miloš poljubi oca u ruku, otac ga pogladi po hladnom čelu, gledi mu u oči, pa ni reči da progovori. Možda otac drži da je ovo poslednji rastanak, pa bolje da je čovek s njime. Otputovaše, a Jelica ostade sama s Jucikom.Kad se Miloš rastavljao, poljubio je Jelicu i Juciku veselim licem, kanda se od ovog puta potpunom zdravlju nada. Otac protiv običaja svog ne ode na salaš već ostade kod kuće.Svaki treći dan će tek tamo ići. Jelica se tome čudi, ne zna da protumači zašto to, jer je pre kuću izbegavao.Bilo mu tu dugo vreme. Otac sasvim ozbiljan, Jelici o Milošu ništa ne govori, ma da ona jako jadikuje.Samo se na crtama obraza mu pokazuje trag nezadovoljstva. No stari Mrgodić je u svojim osećajima jako skriven, svoju tajnu će retko kome poveriti. Pre nego što će Miloša ženiti, rodbina nikako nije bila načisto, šta on o svojoj porodici misli.Sva mu deca od tuberkuloze pomreše, a ni Milošev život nije bio siguran.I pokraj svega toga ipak se rešio da ga oženi.Poznavali su mu narav da je u uverenju svom stalan; nisu ga smeli o tom ni zapitkivati. Stari Mrgodić je rad bio da u prvoj naslednoj liniji posle sina svog dobije potomke, i to zdrave.Temeljita zdravlja u Milošu od detinjstva nije uvideo.Razgledao da mu zdravu devojku nađe.To mu je ispalo za rukom. No Miloš u porodu nije sretan.Plod braka je mala Jucika, lepo živahno devojče, al’ slabo, često bolešljivo. Otac Milošev, kadgod vidi Juciku, namršti se, pa oči značajno na stranu baci.Nikad je ne pomiluje.Jelica drži da je narav njegova takva, al’ nije; on se grozi slaba deteta, misli na kome će ostaviti blago, ako Miloš zarana umre. Pa još druga neprilika: Miloš nema muškog deteta, a već gledi smrti u oči.To je za nj muka; — zbog čega se on trudio?Ta zbog tog ga i oženio da dobije muške glave naslednika. Ta je nada iz njega iščezla. Sam u svojim mislima tvrdi, da je znao da Miloš neće imati zdrava muška poroda, e bi se sam oženio bio.Pa za što ne?Kad se Miloš ženio, starcu je bilo sedamdeset godina, al’ zdrava čelična sastava.Nikad doktor od njega novčića video nije, niti je apoteke trebao.Od detinjstva je radu i umerenosti priviknut, život i građa mu je za dug život.On se čudi kako sadanja omladina živi, u raskošu i mekuškom uživanju, al’ se ne čudi što brzo umire.Zato on nije uzalud rekao sinu pre nego što će za nj Jelicu prositi: »Oženi se, il’ ću se ja oženiti«.I da se Miloš ne htede ženiti, Bog zna ne bi l’ on uzeo Jelicu, ako bi ona samo za nj pošla. A čemu se ima sad starac nadati? Dok je bilo nekog izgleda za porod nasledni, starac se klonio bratovljeve kuće.Nije mu se dopadao red u kući ovoga.Žena u kući zapoveda, to nije po njegovoj ćudi. Brat Pavle je prostih običaja čovek, nije trošadžija, a ne može mu se ni nemarljivost prebaciti.Da je nemarljiv, ne bi ga ni brat Petar trpeo.Nije mu bila ni žena Tatijana nemarljiva, lenja, al’ drugo je nešto što se Petru ne dopada. Pavle ima mnogo dece, i to sem jednog muškog sve ženske.Jedna doraste — uda se, već je druga na polici, pa sve jedna drugu u udadbu tiska.Tu treba troška i miraza. Devojke trebaju lepa ruha; koja se lepo nosi, većma u oči pada, a Tatijana je bila od mladosti gizdava ženska, pa nije rada, da su joj kćeri od nje gore.Moda u svetu vlada, a baš to se Petru ne dopada. Dalje, kad se god Tatijana u Petrovoj kući pokazivala, uvek je nemir pravila.Dok mu je pokojna živila, uvek je znala nešto protiv nje reći. No što je najglavnije, poznavao je Tatijaninu grabljivost, gramzivost za njegovim imanjem.Kao udovac, ako im je poverio kakav posao, nadzor u žetvi, tu bi Tatijana vozovima hranu noću u varoš vozila i tajno prodavala, što je Petar doznao. Sve je to Jelica od Miloša čula pa se začudila, kad odjedared starac poče u kuću Pavlovu odlaziti, odmah posle Miloševog odlaska. Starac ruča, večera, ništa ne govori.Juciku preko volje po obrazu pogladi, pa ide da spava. Jelica iz njega ne može ništa da vidi, da čuje bar kakvu reč od utehe, za slučaj ako Miloš umre.A fizik koji ih je onaj dan kad je Miloš otputovao pohodio kao kućni lekar, izjavio je da će se Miloš ako se duže u Beču bavio bude, teško živ natrag vratiti. Ako je dosad i imala kakve nade Jelica da će se Miloš oporaviti, sad je izgubila sasvim.Ne samo što doktor nema nade, već i bez tog, što ga je ona svaki dan viđala, i uvidela je da je Miloš svaki dan sve slabiji, i ona je po svakidašnjem iskustvu uverena bila o njegovom naglom opadanju.Tek što ga vetar ne odnese, tako je slab. Jelica iščekuje pismo iz Beča; kad vidi pismonošu kroz prozor, očima ga prati, gledi neće l’ k njoj s pismom.Kad vidi slugu od brzojava, srce joj kuca.Volela bi pismo neg’ telegram; jer u pismu može stajati, kako je bio kod profesora Škode, i šta mu je on rekao; no telegram nešto više znači, tu je sadržaj odlučan, iznenadan.I gle baš taj od telegrafa sluga ulazi u njihovu kapiju. Jelici se srce steže.Taj telegram njoj dolazi, o tom je sasvim u trenutku uverena, oseća da je tako.I nije se prevarila. Telegrafski sluga kuca na vrata i ulazi.Pruža telegram Jelici.Jelica uzdrhtalom rukom potpisuje prijemni list.Raznosač se udali.Jelica telegrafsko pismo još ne otvara; gledi ga najpre sa sviju strana da vidi otkud dolazi. Jelici srce većma kuca, no u trenutku se utiša.Vidi po pečatu da telegram nije iz Beča, već iz varoši V. gde je ona u zavodu bila.Drži da je taj telegram od madame Serafine.Otvori ga i prvo gledi na potpis.Madama nije potpisana, već Papastaki. Jelica pročita telegram, ispusti ga pa vrisne.Opet ga podigne, čita, kanda očima ne veruje, i opet čita pa plače.Šta je tako u telegramu?Još jedanput čita glasno da se tim većma uveri: »Prošle noći umro je ujak Šandor, kapljom udaren.Odmah dođi. Dakle ujak Šandor umro! Jelica je opet izgubila jedan jak stub zaštite svoje. Šta će sad da radi?Miloš na samrti bolan u Beču, ne zna šta je s njime.Šandor umro, mora na ukop, a na kom će ostaviti Juciku. Jelica tu žalosnu vest javi svekru.On joj kaže da odmah ide u B. na ukop ujaku, i da spase što se spasti može, jer u takvim prilikama gde nema svog u kući, svet raznosi.Posle nek se pobrine i za dalje nasledstvo posle ujaka.Pametan starac. Starac se brine za nasledstvo Jeličino nakon ujaka.I to mora imati nekog smisla, jer on nesmišljeno ništa ne čini.Za Juciku će se on već pobrinuti; nek se Jelica za se osigura. Jelica se brzo spremi za put.Juciku ostavi na kuharici, i da ne gubi vreme, odmah seda na kola i otputuje. Kad Jelica stigne u B. ima šta i videti: ujak već u mrtvačkom sanduku leži.Papastakinica tu red drži.Jelica padne prsima na mrtvo telo ujakovo, ljubi mu ruke, obraz i čelo.Šandor je Jeličinim suzama orošen.Plaču, lelekanju nema kraja. Šandor bude lepo od svojih prijatelja i poznanika otpraćen. Pokojni Šandor je ostavio testamenat, koji je već pre toga pisao, i nalazi se kod suda u V. Papastakija je na njemu potpisan kao jedan od svedoka.Jelica je univerzalna naslednica nad pokretnim i nepokretnim imanjem Šandorovim. Posle obične daće, Jelica poče u kući red praviti.Papastakinica je u tom pomaže.I ona plače s Jelicom, mislio bi ko da suze iz srca lije. Jelica je mnoge sitne stvari sirotinji raspoklanjala, a veće će naravno za sebe zadržati.Pita mlađe, od čega je ujak umro, kažu joj: »Krv ga ugušila«.Uveče je večerao i čitao, onda se zaključao i legao da spava.Kad ujutru, a on u obično vreme nije ustao.Posle deset sahata lupaju na vrata, ne otvara se.Jave to odmah Papastakiji, koji opet to natarošu i knezu javi, obiju vrata, i nađu Šandora na krevetu mrtva.Neki su držali da se Šandor otrovao zbog dugova, no dr. Cifrić ga je mrtva vizitirao i potvrdio da je od kaplje udaren. Jelica se jedva tri dana u B. bavila, kad al’ dobije preko V. telegram iz M. Miloš joj telegrafiše da što pre kući dođe, jer se već iz Beča vratio.Jelica se čudi kako to tako brzo; nema deset dana kako je otišao.Sad mora žurno otputovati. Jelica se oprosti sa Papastakinima, sedne na kola i otputuje. Kad Jelica kući stigne, nađe Miloša tu, pogleda ga u lice, a on već kao smrt izgleda, glava mu visi i ne može da sedi.Miloš kaže da je to od putnog umora.Sedi a njiha se, mora glavu na krevet da nasloni. Jelica sedne do Miloša, metne mu ruku na čelo. - Pa šta ti je rekao, Mile moj, profesor u Beču?Je l’ ti što prepisao? — Nije.Pokazao sam mu sve recepte od fizika, a kad ih pročita, reče da su vrlo dobri, i sam ne bi drugo što prepisivao, da se držim samo upustava što mi fizik daje. - A ti se, Mile moj, drži...A ko te je natrag dopratio? — Milan.On je malo pre tu bio, opet će doći. Milošu je nužan mir, već je na krevet bačen.Jelica mu pripoveda ukratko o smrti ujakovoj, da ga ne bi uzrujala.Miloš izvrne oči i pogledi Jelicu žalosno.I njegovi su dani izbrojani. Za to vreme dok je Miloš bio u Beču, a Jelica na ukopu ujakovom, Petar Mrgodić je češće odlazio svom bratu Pavlu.Posle Miloša njega drži za najbližeg. Petar je mnogo držao na svoje porodično ime.Porodica Mrgodića više grana ima, mnogo članova, i mora im se priznati da se među sobom vole, jedno drugom na ruku idu, među sobom se nikad ne svađaju. Lepo je imanje stekao Petar, na kome će to ostaviti?Od Miloša nema ništa; svaki dan mu se smrti može nadati.Ne uzda se ni u Juciku, a i onako ako uzživi i uda se, dedino ime gubi. Od kćeri udate al’ već pokojne ostao je dečko, al’ slabačak.Pa ni taj ime njegovo ne nosi.I daleko je od njega, pa niti ga srce njemu vuče, niti dečko mari za dedu; on je kod majke, koja je zbog miraza i nasledstva tog unuka sa Petrom u parnici. Petar se tuži Pavlu što neće imati muška naslednika. Pavlovoj ženi Tatijani i Miciki poznato je Petrovo duševno raspoloženje, pa se već sad savetuju, kuju planove kako će posle smrti Miloševe sve upotrebiti da se nasledstva dočepaju.Tatijana sedi sa Micikom pa se razgovara. — Već od Miloša nema ništa, svaki dan se iščekuje da izdane, reče Tatijana. — On će otputovati, al’ će ostati ta »princeza« seoska sa devojčetom, reče Micika. — Sve će se to preokrenuti, vidiš da je devojče slabo, od Miloševe je bagre, pre il’ posle nestaće je, reče pouzdano Tatijana. — Al’ šta ćemo sa princezom, ne može je iz kuće isterati; sam on je za Miloša isprosio, a ona je žena njegova pa posle smrti opet udova njegova i mati detinja...Šta ćete onda? — Micika, pametna si dosta, al’ još svet dobro ne poznaješ, misliš li da starac malu trpi? — Bar dosad se nije pokazivao da je trpi i da je ne trpi. — Ne trpi je, znam ja; starac je, ma da ništa ne govori, veliki vrag; tajne su mu skrivene.On Jelicu ne trpi, ja znam. — Pa zašto je isprosio za Miloša? — Dopala mu se Jelica, pa kad ne može za se ono bar za sina, a kao granatir je: mislio je Bog zna kakvog će unuka deliju dobiti za naslednika, no vidiš nije mu ispalo za rukom.Čula si da se vajka, gde muške glave nema, kome će toliko imanje ostaviti. — Pa zašto da mu se Jelica ne dopada? — Starac je tvrd, a Miloš mu je jedinac.Miloš živi preko »jego« gospodski, lepu kuću vodi, putuje, ta princeza svaki čas svilene haljine menja, to se starcu ne dopada. — Pa zašto im to dopušta? — Zato, jer neće Miloša da vređa, pa pokraj njega ni Jelicu.Držao je donikle, da će mu Jelica junaka roditi, a ono eto mu mućka, jektičave Jucike.Kako Miloš umre, sve će se preokrenuti. — Po čemu tako sudite, mati? — Po tome.Starac je tvrdica, sam sebi uskraćuje, ne živi kao drugi, bogati ljudi.On se tome već privikao, i ne pada mu teško.No dopustiti neće da Jelica na se i u kući troši kao dosada.Jelica mora živeti tako kako on hoće, i kako on živi, a ne kako je ona naučena; neće taj njoj ni jedne svilene haljine kupiti dok stare ne podere.Tu vizite i soareji moraju prestati.Tu će biti gloženja: Jelica je žestoka, ne da protiv sebe ništa reći, a držaće da ima u kući pravo kao Miloševa udovica, i kao domaćica.Pa će starac sve njeno društvo iz kuće istisnuti; dosad je sve kroz prste gledao, odsada neće; biće vašara, jedva čekam da vidim početak. — A kad Miloš umre, hoćemo li moći onamo odlaziti, kao bajagi zbog Jucike, da je nadgledamo? — Onda će nastupiti sasvim drugi red.Ja ću onamo odlaziti da nadgledam, a starca ću zadobiti.Treba mu uši nabijati time, kako se u kući mnogo troši, kako je Jelica trošadžinica.Svaki čas nove haljine trebaju.Starcu samo to treba govoriti, pa mu je dosta.Samo Miloš jedared da otputuje. — Pa sve to nije dosta, može ona stricu popuštati. — Neće popuštati, a ja ću već gledati da vatru pirim.Ćuti, Micika, sve će dobro biti. To se one svaki dan razgovaraju, a početak i kraj je Miloševa smrt. Tatijana bi rado išla da Miloša poseti, al’ ne sme; čula je kako joj Jelica preti, a ni Miloš je ne trpi.Ne bi išla tamo zbog toga, da Miloša vidi i teši, već da vidi, hoće l’ skoro Milošu kucnuti poslednji čas. Milošu je svaki dan gore.Njega Jelica verno dvori, noću ne spava i sedi mu do glave, glavom na nj naslonjena.Kandilo celu noć gori, a Miloš čas spava, čas se probudi, što-što ište, svaki čas drugo što zahteva.Kad pred zoru, tek što Jelica zaspi, a njega pluća tište; ona se probudi pa mu obraz maramom briše.Docnije Miloš opet malo zaspi, i tako dočeka bela dana.Tako je noću, tako je danju, sve u nekom nemiru. Obdan su tu i njegovi prisni prijatelji Milan i Ilijašević, i već vide da neće dugo trajati.Milan mora otputovati, punica mu piše da je Melanija bolesna.Milošu je teško kad Milana nema, on ga najbolje zna hrabriti. Ilijašević ne može ceo dan kod njega biti, ima i on svojih poslova. Milošev otac svaki dan dođe u sobu da ga vidi, i ruča tu u istoj sobi gde Miloš leži; no kad ga vidi kako spava, kako mu se koža za kost zasušila, tek glavom maše, a ništa ne govori.Posle kratkog bavljenja obično ode. Dođe i fizik, gledi ga, popipa mu bilo, stisne usne, namršti se, kaže Jelici da se drži poslednjeg recepta, pogladi čelo Miloševo i ode.Jelica ga prati, fizik joj kaže ozbiljnim licem da se Milošu približava smrt, a teško da će do sutra živeti, nek bude pripravna.Jelica se zaplače, a doktor je tako ostavi, da šta će?Nema uzroka tešiti je kad Milošu pomoći ne može.Jelica se vrati Milošu uplakanim licem. Miloš gledi ukočeno u Jelicu, ništa ne govori.Ako je dobro vidi uplakanu, a pri sebi je, šta oseća, kakve mu se misli u duši bore o Jelici i slabačkoj ćerci?Užasne misli. Kakva će to biti grozna noć!Miloš malo zaspi, bunca, opet se probudi, moraju ga malo podići, pa ga opet spuste.Dvori ga Jelica sa jednom bakom.Tako je od večera do ponoći i dalje. Miloš hrče, i diše teško, čelo mu vlažno, samrtno hladno.Ujedared teško uzdahne, strese se i umre. Nek se baci koprena na Jeličino lelekanje, plač, ridanje, užasne znake samrtne žalosti.Zidovi žalostan odjek daju njenim boljama. Probude oca, jave mu da je Miloš umro.Otac ustane, ode tamo, popipa sinovljevu glavu i ruke, nešto promrmlja, možda na kratko molitvu, prekrsti se i ode.Nijedna suza mu nije kanula.Možda je i veliku bolju osećao; nije šala izgubiti jedinca. Sutradan neće biti ukop, već prekosutra. Otac je sa bratom Pavlom kroz dugu noć tu stražario, al’ u drugoj sobi su pili vina bez jadikovanja. Za ukop se čine spreme.Tu je već i rodbina sva, i ona sa strane.Otac naruči kod stolara mrtvački sanduk za sina, i to ne skup.Jelica to čuje, pa odbije, i kupi mu od metala sanduk. Ukop je bio svečan, publike mnogo.Miloš je bio sa dobrote svoje omiljen, poštovan.Mnogi su došli koji ga žale, gdekoji da vide rodbinu hoće l’ ga i kako će žaliti. Sprovod je impozantan.Tu je Milan Čedomiljević i Ilijašević.Za sandukom Jelica i Jucika, otac i rodbina. Jelica i Jucika jako plaču.I otac pusti koju suzu.Na njemu je haljina koju je pravio, kad se Miloš sa Jelicom venčao.Od rodbine Tatijana plače, al’ kako?Jedno joj oko plače, drugo se smeši, tako i obraz; sve oblike meša.Ostala rodbina nije ni suze pustila; iz lica se vidi da su u duši puni radosti. Milan je držao na grobu krasnu besedu, u kojoj je uveličavao vrline pokojnikove, njegovu retku dobrotu, darežljivost, vernost prijateljsku. Plač Jeličin, vriskanje Jucikino, besedu mu prekidaju. Posle ukopa se raziđu, daće nema.Otac kako dođe kući, uzme što mu treba, kola su već pred kućom, pa sedne i odveze se na salaš, a nije ni jedne reč’ce Jelici progovorio.Izgubio se, a Jelica ga nije videla. U kući nema Miloša.Sobe kao puste, Jelici se čini kanda su praznije, i odjek veći, žalosniji daju.Tako isto kad čuje zvona, kanda s njom plaču, tako žalosno zvuče. Sirota Jelica.Nema joj majke Julijane, nema Marka, nema ujaka, nema kog da je teši, i bolju joj olakša.Kako će ona provesti s Jucikom celu noć?Sirota Jucika je, kad joj je otac umirao, spavala.Mati je se u užasnom trenutku nije setila.Pa i našto, da joj vriska detinja srce još većma para?Dete je oca jako volelo... Jelica od bolje i umora da padne.Mora otpočinuti.Legne i brzo zaspi.Baka nju čuva.Kakve je strašne sne Jelica morala imati, od bolje ih se ne seća kad se probudi, tek oseća da su strašni bili, jer se sve strese na prvoj javi. Međutim kod rodbine u brata Pavla kući drži se daća, al’ je tu samo rodbina, ni jednog stranog nema.Nema na daći nevesela lica.Sležu s ramenima, smeše se, tiho govore, šuškaju. Mrgodića porodica kad se svi skupe, velika je.Svi prave primedbe o Juciki i Slavku unuku, svi se u tom slažu da ta deca neće živeti.Tu je i Slavko, sitan dečko, al’ nije bolešljiv; no rodbina ga gledi već kao polumrtva. Na krvavim haljinama Miloševim već se sad dele.Siromah Miloš!Od detinjstva slabačak, bolestan, u cvetu mladosti, sred porodice i bogatstva mora ovaj svet da ostavi. Posle ukopa Miloševog, otac je probavio nekoliko dana na salašu.Tu neki red načini, pa se opet kući u varoš vrati, i Jelici nameru iskaže, da će odsad u varoši sedeti.Neće nju i dete same da ostavi. Jelica se tome zaradova da ne bude sama. Starac se smesti u jednu malu sobu, koju jedna vrata od Jeličine dele. Jelica je još jako žalosna.U društva ne ide, bavi se samo kućom i detetom.Starac Jelicu teši, veli, da je on njoj sada sve, i glava je zaboleti neće. I doista starac je postao popustljiv.Mislio bi ko, e bog zna kakav će nov red u kući uvesti, da se trošak umali, kao što se od njega kao tvrdice očekivati moglo; naprotiv, kazao je Jelici, da se samo ne rasipa, al’ od usta nek se ne štedi u kući. Starac se sasvim promenuo.Pre toga Juciku je gledao kao od bede, a sad je gleda, ljubi.Jelici je to milo, misli možda jako žali za sinom. Pre toga starac se nosio traljavo, a sad svaki dan lepo obučen kanda će u crkvu.I to na njemu je isti kaput koji je pravljen prilikom Miloševih svatova, a nosio ga i na ukop.Izgleda kanda žali za sinom, jer je kaput crn. Tako prolaze dani i nedelje, a starac sve ljubazniji.Za večerom sa Jelicom dugo sedi, sam dete uspavljuje, ljubi ga.Katkad dođe noću na prstima tiho u Jeličinu sobu sa svećom da vidi je l’ dete dobro pokriveno.Jelica se čudi, ne zna šta da o tom misli. Starac se već na Jelicu sasvim navikao.Kad Jelica šta u kuhinji radi a starac dođe da vidi šta se kuha, pa Jelicu po obrazu gladi, hvali je kakva je dobra domaćica.Kad mu Jelica kakvo jelo po volji spravi, on će je za ručkom il’ večerom zato poljubiti.Jelica već ne zna šta da misli. Pre toga starac uvek namrgođen, sad pokazuje nešto veselije lice, rado zbija šale.Miloša retko spominje, a kad ga i spomene, a on tek sleže s ramenima.Kaže da je već od rođenja sazrevao za smrt, kao god i njegova braća i sestre; nije na njega ispao, već na mater.Ženio ga je da samo dobije naslednika, i da je Jelicu za nj izabrao zato, da mu junake rađa, i da ima na kom će toliko imanje da ostavi.Još i to dodaje, da je znao da Miloš neće imati muška zdrava naslednika, on bi se ženio bio. Tako posle večere pripoveda.Jelica prekrštenih ruku sluša preneražena, gledi u starca, a ne zna da progovori. Starac primećuje njenu zabunu. — Šta si se tako smutila, Jelice? — Ne znam na to šta da reknem. — Verujem da ne znaš, mnogo ima što ti još ne znaš, reče starac ozbiljno, gust dim iz lule pustiv. — Izgleda nestrpeljiv. Jelica se razabere. — Dakle žao vam je, što se niste mesto Miloša oženili? — Jest, žao mi je.Da sam to znao, ja bih se oženio bio.Pa šta bi škodilo da sam uzeo bio mladu kao ti; ženiti se za bogate ljude nije nikad docne; sirota devojka kad se za takvog uda, kad ostane udova, ne oseća oskudice.Šta bi bilo rđavo i tebi, Jelice, da sam te uzeo? — Starac zadnje reči izusti šaljivo. Jelica se na to zasmeje. — Ha, ha, ha, dakle ženili biste se? Od smrti Miloševe prvi put se sad Jelica nasmeja, i to povodom lakrdisanja Miloševog oca. Starac vidi da joj se takav razgovor dopada, pa joj uz smeh dalje govori. — Nemoj se smejati, Jelice, ja sam iskren čovek, što kažem tako je.Kad bi zakoni dopuštali, ja bih te s mesta uzeo, a znaš, zato sam te za Miloša i isprosio, što si mi se dopala. Kad starac to izreče, oči mu zasvetle, obrazi zarumene. — Vi se šalite, otac, vi niste za ženidbu, reče jačim, ozbiljnim glasom Jelica. — Ja ti rekoh, starac ozbiljno svoje tvrdi, i lulu istresa, što kod njega biva kad što tvrdi il’ se šali. Nastade počivka.Starac čeka šta će Jelica na to reći. — Otac, docne je već, idite spavati, i ja sam već pospana. — E dobro, a ja idem.Moram ranije ustati, moram zarana na salaš da vidim šta se onde radi. Ovo izreče da malo zabašuri pređašnje, poljubi malu Juciku, koja uveliko spava, kaže Jelici dobru noć i hoće da je poljubi. — Dobru noć, kćeri moja. Raširi ruke.Jelica okrene glavu, ne da se poljubiti, grubo ga odbije. Starac sutradan doista ode na salaš, i tu će da promišlja na dalje, a daće uz to i Jelici vremena, da reči njegove na merilo metne. Stari Mrgodić je jaka sastava čovek, prvu mladost svoju proživeo je umereno, i celog veka svog nije činio zdravlju protivne izgrede.Uvek je bio zdrav i tim se i ponosio, a slabe, preživele mladiće ismejavao. Pokraj takvog imanja kao što je starčevo, udala bi se i kakva mlada sirota devojka za njega. Jelica posle odlaska starčeva promišlja o njegovom govoru, ne dopada joj se; mesto da sina žali, u neprikladnim mislima je zabludeo.Ozbiljnije će se prema njemu ponašati. Starac se vrati, i jednako se prema Jelici prijatan pokazuje. Tako veselo lice pokazuje, kao što nikad za doba Miloševo.Starčeva rodbina čuje kako Jelica sa svekrom dobro živi, i jako negoduje.Tatijana živa da se pojede, kazala bi nešto starcu, al’ ne sme, boji se da ne bude gore.Sastane se sa starcem, zbija s njime šalu kako se lepo nosi, progizdao se.Pita ga, hoće l’ dopustiti da i ona kuću nadgleda, no starac je odbije; kaže joj da nije moguće: snaha je protiv nje ozlojeđena, kućevnog mira radi nek to na dalje ostavi.Starac je poznavao Tatijanu; beda je, načiniće spletke, smutnje. Kad se s bratom Pavlom sastane, ovaj mu baš prebacuje, kako se da za nos od snahe vući, otpađuje se od rodbine.Petar zato i ne haje što Pavle govori. Vreme prolazi, nastupi jesen studena, treba peći ložiti. Starac da deteta radi ložiti samo Jeličinu sobu, a svoju ne. Kod Jelice topla soba.Starac ponajviše tu sedi, puši, i Jelici se formalno udvara.Jelici starac nesnosan postaje, i čudi se i jedi se i smeje mu se.Pripoveda joj kojekakve ludorije, kako su mu se nudile bog zna koliko mladih devojaka da ih uzme, kad je postao udovac, al’ on ne htede ni jednu. Jedno veče posle večere starac sedi, puši. Napolju već sneg pada.Jelica ga zapita: — Otac, vidite kako je već hladno, zašto ne date vašu sobu ložiti. — Našto još da ložim, nije baš zima, a neću ni posle ložiti. — Pa kako ćete spavati u hladnoj sobi? — Bože moj kako ću spavati: daću uneti moj krevet ovamo; eto do peći, soba je i onako velika, pa ćemo prezimiti, a nećemo ložiti dve sobe; treba drva štediti, skupa su. — Otac, to ne može biti, ovde vam nije komotno, vi ste star, Jucika se katkad budi, pa će vas uznemiravati. — Velika čuda, kanda ja nisam na to odavna naviknut. — To ne može biti. — Dakle ja kao deda ne smem kod unučeta mog spavati? reče malo ljutito starac, i lulu izduva. Jelica se namrgodi, pogleda ga popreko, oči joj se zasvetle i varnice bacaju. — Dakle kad je tako, nek bude tako, ložićemo mesto jedne sobe dve.Tako se kuće ne teku, reče starac, i odmah ustane i hladno reče laku noć.Zaboravio je Juciku poljubiti. Jelica se srdi na cipijskog starca, a starac sutradan čini se nevešt, ništa ne primećuje, ništa ne prebacuje.Kako mu je u srcu, to neće pokazati. Godine ga od strasti ne sačuvaše. U kućevnom životu uglavnom nema promene; samo starac posle ručka i večere ne zaseda, odmah se diže.Obesio je svečane, svatovske i ukopne haljine o klin, i navukao one stare, salaške.Opet je sad na salašu, sad kod kuće.Počinje češće odlaziti bratu.Jelica to čuje i zna da će mu Tatijana spletkama uši nabijati; ipak neće da ga zapitkuje kud ide i šta radi. Jelica primećuje da se starac menja, i rada bi znati zašto; no starac je skriven, tajnu svoju zna čuvati, i tako se ponaša da Jelica ne može da dozna šta mu leži na srcu. Jednog dana pred podne dođe Milan Čedomiljević.Starac je kod kuće. Bilo je baš pred ručak.Milan nije tuđ, pa mu se to ne zamera ma da se jelo već nosi na stol. Posle običnog pozdrava sedne, i priča gde je bio, kako je putovao.Od Miloševe smrti on je prvi put tu.Jelici je milo kad ga je videla: prisni Milošev drug.Kad ga vidi, stare uspomene viju joj se u glavi. — Sedi, Milane, do mene pa ručaj, pa ćeš posle pripovedati, šta si dosad radio, reče starac. Ručak je kratak, a Milan već svoje pripoveda. — Dakle, putovao si.Blago vama mladima, kad imate dosta novaca, da možete putovati.No da te pitam, gde si odseo? — Kod »belog jagnjeta«, onde ću odsad odsedati. — Pa zašto ne ovde?Dok je Miloš živ bio, tu si odsedao, pa zašto sad ne.Lepa rodbina!To ne sme biti, moraš prtljag svoj ovamo doneti, — reče ozbiljno starac. Milan se smeši. — Ta mogu ja i onde ostati.Šta ću da vam dosađujem...Drugo je bilo kad je Miloš živeo. — I sad je tako isto, samo ti dođi ovamo. Tako se koškaju, dok Milan odjedared ustane i zahvali se.Ima posla, mora ići. — Hoćeš li se koji dan ovde baviti? — Hoću. — E dobro, povešću te na salaš. — Drago će mi biti, no sad moram ići, hvala, zbogom. Milan ode.Jelica ukočeno gleda na starca, a boja joj se na licu menja. — Otac, što ste malo čas Milanu rekli, je li to šala, il’ zbilja tako mislite? — A šta to? — Kazali ste da dođe s prtljagom ovamo, je l’ to zbilja? — Jest. — Pa šta će svet na to reći: ja udovica, i onako me ta »gospoža« Tatijana razglašava. — No to bi lepo bilo, kad moj rod kod mojih tolikih kuća ne bi mogao kod mene odsesti.On se mora amo preseliti.Šta misliš: njegova mati i Miloševa mati bile su dve sestre.Razumeš, to bi sramota bilo da ga ne primam. — Uh, otac, šta će svet reći? — Nek govori šta hoće.Ti si pametna ženska ma i mlada: nećeš ni sa svekrom pokraj jedne pećke da se greješ; valjda ćeš se znati još bolje čuvati od mladog i to oženjenog čoveka, pa još rod.Ja sam gazda u kući, ja zapovedam. Zadnje reči je izustio starac zapovedajući. Starac uzme šešir i ode. Jelica sama, prekrstila ruke, spustila dole glavu i misli se, šta to može biti.Kakve promene u starca!Starac je prava zagonetka, ne može da se razbere. Starac kako je izišao, ode upravo »belom jagnjetu« i zapita slugu gde je soba Milana Čedomiljevića.Sluga mu sobu pokaže, uđe i Milana tu nađe. — E, baš dobro, Milane!Gde ti je sanduk i sve što imaš?Moraš k meni doći. Starac iziđe i zvoni po slugu.Sluga dođe. — ’Odi ovamo, uzmi sanduk i nosi ga mojoj kući. Uđu u sobu, sluga uzme sanduk, i pita, ima li još nešto. — Evo bunde. Sluga uzme bundu, a starac jednu kutiju sa šeširom, uhvati Milana za ruku pa ga vuče. — Hajd’ sa mnom. — Ta još nisam za sobu platio. — Platićeš posle, a mogu i ja; Petar Mrgodić ima kredita za jednu sobu, hajd’. Milan se smeši, ide za njim, mora. Dođu do starčeve kuće, poznati glede, a i Jelica na prozoru izviruje.Videla ih, pa se smeši i jedi. — Evo nas, Jelice.U koju ćemo sobu? — reče starac.Opet je starac dobar, za prošlo čini se nevešt. — Tamo u treću. Odnosu Milanov prtljag u treću sobu. — Evo, Milane, tvoj stan, gde ćeš odsad odsedati.Tebe gledim kao svog Miloša; braća i drugovi ste bili, a ti, Jelice, dvori ga kao Miloševa brata, da mu ništ, ne oskudeva; zapovedi mlađima da ga služe i slušaju. Milan se čudi, šta je to.Starac je sad prijatniji neg’ što je bio za Miloševa života; ne zna šta je starcu, no kad nije njemu, nije ni Milanu protivno. Milan se namesti kao kod svoje kuće. Milan primi uputstvo.I onako u kući nije novajlija ni stran; odsedao je tu i pre toga. Milan će još ići da posete čini i sobu isplati, pa će doći na večeru.Tako isto i posle podne pohađa poznate i prijatelje, i dođe na večeru i konak. Sutra će ga starac na salaš odvesti. Za večerom Milan pripoveda sve šta mu se dogodilo, otkad ovde nije bio.Jelica ga pozorno sluša i meri mu svaku reč.Iz svake reči mu se vidi da kod kuće nije zadovoljan, rado kuću ostavlja. Sutradan odveze se na salaš. Starac mu najpre pokaže svoju ekonomiju, marvu, ovce, a pre toga je već naložio odadžiji da dobar ručak pripravi; pernate živine je dosta na salašu.Šta više poneo je sobom i vina, što je kod njega retkost.Bolje se pripremio, nego kad je pokojni Miloš dolazio. Posle ručka puše i razgovaraju se. — De, Milane, pripovedi mi kako živiš.Šta ti radi žena, punica, imaš li dece? — Imam jedno devojče, punica mi je zdrava, al’ žena je nešto traljavog zdravlja. — Pa nemaš muško dete? — Nemam. — I ti si kao pokojni Miloš, bez muškog deteta; no mlad si, daće još Bog i drugo šta, a inače si se dobro oženio.Čujem da je puničina sermija velika, a ni ti nisi siromah, dosta ti je ostalo. — Sve, sve, samo da mi je većeg zadovoljstva. — Kakvog ćeš zadovoljstva kad svašta imaš. — Nije, moj tečo, sve zadovoljstvo u blagu. Na ove reči Milan uzdahne. — Pa da šta ćeš, imaš mladu ženu, bogatu punicu, šta ćeš više? — Baš tu je taj đavo. — Valjda se sa punicom ne slažeš. — Jest, ne slažem se, pa ni sa ženom! — A čega radi? — Da vam, tečo, upravo i na prosto kažem: bogata je pa besna, bolje bi bilo da sam kakvu sirotu uzeo. — Čudim se; kad ste se uzimali, Jelica mi je pripovedala da je ista tvoja žena za tobom ludovala. — Luda ljubav. — Milan se na to smeši. — Žao mi je, šteta. — Šta ću?A kako je kod vas, tečo, je l’ vam se duša malo umirila? — E šta ću, ne mogu kožu sebi zderati, kako je da je, al’ sudbu moram snositi. — Al’ ste sa Jelicom zadovoljni.Znam da vam sve po volji čini? Starac istresa lulu. — Jest, zadovoljan sam.Samo mi jedno žao što tako mlada ostade udova.Šteta za nju.Sad da si udovac, mogao bi je uzeti, pa bih te ja posinio.Tvoje imanje i moje kad bi se spojilo kakva bi to sermija bila, reče starac smešeći se, a u oči Milanu gledi. — Da sam udovac, zašto ne, dobra je i marljiva. — Pa i lepa je, i sad joj treba međ varoškim devojkama ravne tražiti. — Pravo kažete, tečo, šteta za nju. — Da se nađe kakav čestit, udao bih je. — Naravno, ona ne bi ma za kog. — Pa još bih dao koju hiljadu kraj nje. — Ha, ha, tečo, koju hiljadu? — Pa šta, zar je malo? — Što bi sa dve tri hiljade iz kuće izlazila, kad je ovako kao Miloševa udovica pokraj vas gazdarica. — A da se oženim, kako bi onda bilo? — To, tečo, vi nećete činiti. — Milan se smeši. — A da prodam sve. — I to nećete činiti.Petar Mrgodić koji je sve to stekao, prodavati neće. — Pravo kažeš, Milane, al’ ja mogu ma kog iz nasledstva isključiti, na primer da me ko ne sluša. — Možete svoje dete u polovini, al’ i udovičko pravo ostaje. — Pa kad me, Bože sačuvaj, Jelica ne bi slušala, ne bih li mogao ja nju iz svega isključiti? — Ne bi mogli. — A zašto?Kakva prava ona ima na moje imanje?Ona nije moja udovica, već Miloševa, a Miloš nije imao ništa, on je iz milosti moje živeo kao i Jelica. — Nije baš, tečo, ni tako. — A kako? — Sad ću vam kazati.Ko je isprosio Jelicu za Miloša, vi il’ Miloš? — Ja, pa šta onda? — Onda ste vi dužni dati njoj vašem imanju srazmerni užitak. — Nije nego. — Tako je, tečo.A jeste li vi uveli u kuću Miloša sa Jelicom. — Jesam. — Jesu l’ kupili kiriju od tih kuća? — Jesu. — Jesu l’ kadgod i na salašu bili? — Jesu. — Jesu l’ prodavali hranu; kupovali, prodavali marvu, ovce? — Jesu. — Onda ste vi, tečo, u svakom slučaju obavezani udovici jako uživanje dati, jer ste s njom bili u komuni, to jest zajednički ste gazdovali. — Lako je gazdovati, kad se ima u čem. — Znam, tečo, al’ se ni ona nije nametala da bude vama snaha, no s vašom voljom se Miloš ženio; pa vidite, tečo, taka devojka, kao što je Jelica bila, pošla je za bolešljivog Miloša, i ostade u nevreme udovica sa detetom; mogla se ona kakva je bila i bez miraza udati, i to za zdrava čoveka, što siromah Miloš nije bio, pa je ona vama i vašoj porodici samopregorevanjem žrtvu prinela.Budimo samo pravedni. Milan je to izrekao ozbiljno, gotovo dostojanstveno, iz čistog uverenja. Starac je jako zadimio, ozbiljno Milana meri, i posle nekoliko trenutaka opet on započe. — To mi se, Milane, od tebe dopada.Vidi se da si pravedan, samo sam te kušao, šta ćeš reći.Jest pravedni su zakoni prema udovicama.No ja u celom razgovoru Jelicu sam uzeo samo kao »na primer«, kao udovicu, a šta se mene tiče, ja sam njoj kao otac sasvim odan.Kao god što sam se dičio kad je Miloš uzeo, tako se i danas s njom kao udovicom dičim.U kući je uredna, štedljiva, nije raspikuća, detetu dobra mati, a mene poštuje, šta ću više?Baš zato mi je i žao što tako mlada vene i svog prava radi udovički životari.Kažem ti, srce me boli kad je vidim.Čuješ, Milane, kad se s njom uzrazgovoriš, možeš joj reći da mi je nje žao, što je tako, al’ ću ipak paziti na nju da bez brige živi, i da joj rđavo ne bude.No, Milane, tebe moram nešto moliti.Ti si bio Milošu veran drug i brat, — ja sam star, ne mogu na sve paziti.Dolazi ovamo češće, da obiđeš moju kuću, da Jelicu u žalosti njenoj tešiš.Ta ko će ako ti nećeš, Milošev brat i drug. Kad starac to izreče, tare suze. Milan ga gledi, izgleda kao tronut. — Tečo, to je lepo od vas.Kad se s Jelicom sastanem, kazaću joj kako plemenito o njoj mislite. — To mi je baš milo, budi joj na mesto Miloša, rukovoditelj.Ja ne mogu uvek biti u varoši, imam na salašu posla, pa ti, ako ti se ovde dopada koji dan da provedeš, s drage volje dođi; no šta tu ima za tebe, nemaš kafane, čitaonice; al’ ako ne, a ti kad se vratiš zadržavaj se tamo kod mene koliko hoćeš, a kad opet dođem, da ne čujem da si bio kod »belog jagnjeta« il’ u drugoj kakvoj gostioni; onda nisi moj...Znaš da te gledim umesto Miloša. Milan mu se zahvali na poverenju, i kaže mu da bi predveče rad natrag. Probave do predveče zajedno, a kola su pripravna, pa se Milan doveze natrag. Starac sad sedi sam i promišlja je l’ sve kako treba Milanu izrekao.Sam sobom je zadovoljan.Ovamo sav razgovor bio je samo šeret. Starac nije iskreno govorio, nego u iskušenje dovađa.Što je prema Milanu tako jako predusretljiv, to mu ne ide iz srca, već po računu; kod njega je svaki korak proračunjen.I što je hvalio Jelicu, i to je kod njega proračunano.I što je o pravima svojim govorio starac i to je proračunao; hteo je da vidi, da l’ će Milan Jelici stranu držati, i po tome da l’ ga ona interesuje. Napipao je kao što treba. A Jelici će biti to opit, gde će se pokazati koliko je valjana. Starac će ostati nekoliko dana na salašu. Kad se Milan vratio, već se počelo smrkavati.Jelica mu otvori sobu.Milan se preobuče. Čudno osećanje obuze i Milana i Jelicu; ne mogu da to osećanje protumače.Poznati su već od Jeličinog venčanja; od tog doba kao Milošev drug i brat, Jelicu je smatrao kao ljubaznu prijatnu snahu.Zajedno su šale zbijali, nije tu bilo nikakva ustručavanja; a pokojni Miloš sam je na šalu napanjkivao, dopuštao je da Milan na očigled mu Jelicu poljubi; a sad se obojima međusobno tako spleli osećaji, da ne znaju kako razgovor da započnu; sve nešto šeprtlje.Milan svaki čas izlazi, ulazi.Jelici se čini, kanda ima posla, a on traži vremena da mu se misli prikupe. Do večere su malo govorili.Jelica pita šta radi starac, je l’ dobar put, kad se krenuo.Milan opet spominje šta je video na salašu.Mimogredne stvari. Večera kratka kao obično.Razgovor se okreće oko onih stvari koje ih se ništa ne tiču.I to malo govore, katkad i zaćute.Nema ništa šaljivog, kanda su novajlije u društvu i polupoznati, ustručavaju se. Jelica ga ne pita za Melaniju i porodicu njegovu, neće da mu da povoda tužbi, jer nagađa da s Melanijom zlo živi; a Milan baš to čeka, pa bi onda bilo već interesantnog razgovora. Nastane počivka.Jedno na drugo čeka da započne. Milan skuplja misli, grlo, jezik, za govor pripravlja, osećaji ga tiskaju.Uzdahne i progovori. — Eto vidiš, Jelice, kako nismo sretni.Ti izgubi dobrog Miloša, ja opet tražim raja, a pao sam u pakao.Ja sam u ženidbi nesretan. Jelica ne može da se zadrži. — Pa kako to? zapita tihim utančanim glasom. — Mnogo bih ti imao o tom pripovedati, ti si tome kriva. — Milan jako uzdahnu. — Otkud ja kriva? — Ti si kriva mojoj nesretnoj ženidbi. — Otkud ja kriva, kad te nisam ja ženila? — Ti si me naterala da se ženim, reče jačim glasom Milan. — Pa kako to? pita Jelica i radoznalo upravi oči na Milana. — Dakle da ti se ispovedim.Znaš da padam brat Milošu, a i drug sam mu bio; zajedno smo odrasli i u školu išli.Takva dva iskrena druga kao mi nije bilo.Kad si za Miloša isprošena, nisam bio tu, već u Beču, no tek u svatovih kao što znaš video sam te, a bio sam tu tebi i dever.Iskreno ti ispovedam, da sam zavidio Milošu na mladoj nevesti; ne samo ja, već svi.Neki su među sobom šuškali: »Šteta, takva mlada za takvog mladoženju; bolešljiv je.« Neko je opet primetio: »Teško mladi, taj već na koljivo miriše.« Ti svatovi bili su žalostan pojav za Miloša, ako je i jednu rečcu od tog čuo, a mal’ da nije čuo.Ja sam bio kao rod mu i dever od tebe odlikovan, ne jedan mi je zavideo.Jedna gospođa je opet primetila, da bi bolje dever neg Miloš Jelici za mladoženju priličio.To me je malo uzbunilo, i tek onda mi bilo žao, što te pre tog ne poznavah.Milošu su braća i sestre još pre toga poumirali, a otac se tužakao da je Miloš slab, i kad ga bude ženio, tražiće mu devojku koja će snažnim porodom potkrepiti i održati ime i pleme njegovo.Miloš posta sve slabiji; ni putovanje ni lekovi nisu mu pomogli.Ja sam pokraj tebe svud s njim putovao.Živeli smo kao u jednoj porodici, uživao sam s tvoje strane veliko poverenje; još više, mislio sam, da i ti prema meni nešto prijateljski osećaš.Ja sam takovo što prema tebi osećao, može me ko zato s neke strane i osuditi, no osuda ta ne bi mi mogla osećaje iz srca izgoniti.Ljubav je strast koja se ne da po običnim pravilima udešavati.Zgrešio sam tim Milošu kao čoveku, mužu i drugu, al’ u jadnom stanju njegovom tražio sam izvine.Miloša sam već držao za polumrtva, a prema takvom, meni se čini, i dužnost olabavi.Lekari su mi rekli da se Miloš ne može izlečiti.A znaš kako je izgledao onda, kad sam ti onako dirljivo osećaje svoje otkrio.Način kojim sam ti to otkrio, bio je van granice umerenosti, smeo, priznajem, no sam ti rekao ono što mi je bilo u srcu urezano; čovek sam, a srce mi se ne može vladati po mrtvoj formi filozofskog morala.Priznajem da sam po toj temi pogrešio al’ zato se ipak ne kajem.Osećajima već nisam mogao odoleti, a pogrešku sam iskajao nehotice i bez volje već tim, što sam se bez volje oženio, a tvoju sliku ispred očiju izgubio.Ti si, Jelice, moje iskrene osećaje od sebe odbila, i činila si što ti je dužnost prema drugu svom nalagala; no prema grešniku suviše si se nemilostiva pokazala, a nemilost tu dvostruko sam osećao.Od tebe odbijen, u dnu srca poražen, što si odlučila da mužu optužiš moju smelost, — to mi je potreslo osećanje prema drugu, kog ću zbog toga izgubiti. Posle toga Milan zaćuti, gledi na Jelicu, šta će ona na to reći. Jelica sedi kao preneražena, najpre ćuti, teško joj reči izlaze, pa progovori: — Pa dobro šta sam ja nesretnoj ženidbi tvojoj kriva? — Dakle dalje.Tvoj nemilostiv osoran odgovor jako me je uvredio.Ako sam pogrešio, nije trebalo da mi se svetiš, jer tvoja pretnja bila je za mene osveta.Izgubio sam tvoje i Miloševo prijateljstvo, jer nisam držao da će mi se oprostiti, ma i u najboljem obliku praviće mi prebacivanja, koja ne mogu snositi.Tako sam namislio, jer ja, u njegovom stanju, u takvom slučaju ne bih oprostio ma kako da sam bolestan.Srce mi se od nemilosti tvoje uzrujalo, hoće da prkosim, hoću da se svetim.Melanija je bila za me u svako doba pripravna, volela me je, a tetka mi je tu priliku jedva dočekala, samo da se oženim.Brzo sam smislio, brzo sam izvršio.Za kratko vreme oženim se.Osvetu sam izveo, al’ posle tog nastala je žalost.Kad sam se ženio, bila si s Milošem na putu.Ja sam vam poslao u svatove pozivne karte.Morao sam s Melanijom tetci poći, da neko vreme kod nje probavim.Želeo sam da o tebi i Milošu što čujem, da l’ se još na mene srdite.Kakva je bila radost za me, kad me je Miloš u kasini lepo predusreo, a o prošlom se činio i nevešt.Ne znam jesi li mu što o tome spomenula? — Jesam, kazala sam mu kako je bilo, upadne Jelica. — Posle toga približili smo se, i mislim da je sve zaboravljeno. — Iz toga se još ne vidi otkud zle ženidbe? zapita Jelica. — Još dok smo kod Melanijine matere bili, pravio se zametak zlom životu.Izlapila je iz nje pomodarska ljubav; njenim negdašnjim udvaračima, koje je ona pre toga odbijala, otvori vrata svoje kuće, postade koketa.Prebacivala mi je da sam prema njoj hladan.Čula je da sam se tebi kao neoženjen udvarao; smutljivci su naš negda prijateljski odnošaj podlo tumačili, a mene je to dražilo.Jedared sam se zaletio, i rekao joj da sam Jelicu devojkom poznavao, bih je zaprosio bio.Ona se na to tek odsmejala, za dokaz da joj baš ne bi bilo žao.Priznajem da sam bio prema njoj hladan, al’ surov nikad.Sve mi je nešto nedostajalo, neku prazninu sam u srcu osećao, sam nisam znao šta mi je, kanda mi je brak bio nesnosan.Izgubio sam polet momačke mi slobode, a nisam pao na gnezdo golubije, gde bi mi se srce ogrejati moglo.Naš brak je konvencionalan; ja imućan, ona imućna, a to je bilo po volji njenoj materi i mojoj tetci.Možda je to i sklonilo Melaniju da se uda, što sam bio po položaju momak na glasu, a kad se u braku združismo, sve je iščezlo kao para.Da smo bili siromašni teško da bismo se bili uzeli.Kad smo se u porodicama združili, mene je oduvek milo tvoje društvo privlačilo.Obično sam u društvu oko tebe bio, tebi sam opet, kao negda, ugađao, a to je Melanija sve svojim očima videla, a i druge su joj o tom pikantne primedbe pravile.Oko nje su opet drugi lebdeli pa to je izgledalo kao milo za drago.Posle mi je prebacivala kako često ovamo dolazim, al’ nije ozbiljno mislila, jer me od puta nije zadržavala.Eto, Jelice, kako sam ti sretan u ženidbi. — Pa tome ja nisam kriva, odgovori Jelica duhom malo ohrabrena. — Jest, ipak si ti kriva.Da me nisi tako nemilostivo predusrela, da si mi ljubavlju odgovorila, ja bih ti reč dao bio da ću te posle smrti Miloševe uzeti.Ja sam ozbiljno mislio.Ti si uverena bila da se Miloš ne može izlečiti, pa bi postala moj drug, a ne ovako.Kakva ti je -sad sudba!Tako mlada udovica, a ja u braku nezadovoljan: pustoš; da mi nije deteta, skoro bi konzistorija imala samnom posla. — Milan to reče i uzdane. I Jelica uzdane. — Nije meni lako udovicom udavati se.Ne znam šta će mi od pokojnog ujaka ostati, od te strane još ništa ne čujem.A ovako da se udam, gubim udovičko pravo.Onda sam badava toliki vek s Milošem, večitim bolesnikom provela; a ko sad traži sirotu udovicu sa detetom, kad se i devojke teško udaju? — Ipak si ti kriva, jer ja sam se usled ponašanja tvog rešio ma đavola uzeti na vrat; s đavolom sam se i vezao, pa te sad ne mogu uzeti; a kad bih te uzeti mogao, ne bih spao na imanje Pere Mrgodića. To je Milan izrekao kao prebacujući joj. Jelica se gorko zaplače.Milanu je opet žao, što joj je sve tako izrekao.Poče da je teši. — Ne plači, Jelice.To sam ti rekao zato što te i sad volim.Sad ti mogu bar to kazati; udovica si, nemaš sad Miloša.Sad ćeš možda opet reći: kako to može biti, kada opet niti sam momak nit udovac? Na zadnje reči Jelica se kroz plač nasmeje.Biva to kod ženske, kao god kad pokraj kiše sunce zasvetli, pa se duga rodi, u koju svako rado gleda. Nasmeši se i Milan.Približi joj se. — Slušaj, Jelice, sad nešto drugo da ti kažem.Znaš šta je: o tebi rekao tvoj starac? — Šta? — Radoznalo gleda na Milana. — Rekao mi je o tebi, kako si vredna, dobra kućanica, kako te voli, kao dušu; žao mu je što si udovica, tako gubiš mladost svoju; da se udaš dao bi, veli on, pokraj tebe i dve-tri hiljade.Eto, možeš se udati. — Ne treba on mene da udaje.Kad bi došlo do toga mogla bih se i sama; starac je » figlaroš«, hteo bi da mi zamaže oči sa kojom hiljadom, samo da me iz kuće istisne.Ja sam njegovog sina kog je od svoje volje oženio udovica, pa mi nije do udadbe. — I meni se čini da je »figlaroš.« Nije te odmah pohvalio.Najpre mi reče, kako on ima pravo svakog iz testamenta isključiti, ma ko taj bio, pa ako bi hteo, ni tebi ne bi morao ništ dati; no kad sam mu dokazao da to ne može biti, tek onda je popustio i rekao da on to o tebi i ne misli.Veliki je to vrag. — Starac da može sam sebe bi pojeo, a ne da on koga usreći; dobro ga poznajem. — Tako je, no baš zato se i čudim, što je prema meni predusretljiv bio; vidiš, doneo mi sam prtljag moj iz gostione, na salašu me častio, i to galantno, i naložio mi je kad opet dođem, ni za Boga da nigde ne odsednem, već ovde. — Biće posle po varoši govora...Ja nisam kriva. — Govora je bilo i biće.Šta ti je briga: kad starac hoće, šta može biti kome protivno; ta i o meni će biti govora, doći će i do ušiju Melanijinih, marim ja; i onako ne mislim da ćemo se zajedno skrasiti. Jelica ćuti.Milan nov razgovor zapodeva, no ona ne odgovara. — Mislim da je vreme spavanju; eno ti soba tvoja, sve ti je pripravljeno. Milan ustade, pokloni se i ode u svoj konak.U hodniku jako uzdahne. Jelica ima sad dosta da razmišlja, a i da sneva. Milan ujutru kako ustane, pogodi kola, oprosti se s Jelicom i otputova. Kad je Mrgodić sa salaša kući došao, zapita Jelicu kad je Milan otišao.Posle pita i to: je li ga lepo primila i podvorila.Starac kuje Milana u zvezde, kako je čestit i pametan.Nikad nije svog sina tako hvalio.Jelica se tome divi.Starac joj pripoveda kako je Milan — kao što kaže — u ženidbi nesretan, i da je sad Milan udovac, udao bi je za njega, i uzeo bi ga u kuću, tako ga voli. Pusto licemerstvo. Starac joj opet nalaže, da Milana lepo dočekuje, jer inače će se na nju srditi.Jelica mu obreče da će Milana lepo dočekivati. Kad je Milan za života Miloševa prodrzljivo Jelici svoje srce ponudio, Jelica je Milošu sve iskreno ispovedila; pa on mesto da joj podigne ponos i da je zato pohvali, još joj je zamerio, zašto tako da uvredi Milana da se od njega otpadi.To je Jelicu bolilo, i držala je za poniženje od strane Miloševe, no nije mu htela to kao bolesnom da prebaci.Doista je bila slabost popuštati to i ne zamerati srodstva i pobratimstva radi. Sad opet starac želi i nalaže da se Milan lepo dočekuje. Hoće l’ ga Jelica poslušati?Ako ga posluša, biće spletaka od Tatijane i Micike, ako ga ne posluša, onda će se starac rasrditi, prebacivaće joj kako Miloševu rodbinu i devera svog prezire.Jelica će starčevu volju usvojiti; bolje nek Tatijana sa Micikom spletkari, nego da starca uvredi i s njim u zavadu dođe. Starac je sad kod kuće, sad na salašu.Kad je kod kuće, neće Juciku ni da pogledi. Tatijana je čula za Milana kako je bio kod Jelice, i tako je shvaćala da je ta poseta za ljubav Jeličinu činjena.Tatijana nije znala da je to činjeno po nalogu starčevom, šta više i po želji mu. Tatijana napanjka muža svog Pavla da ode bratu Petru i da spomene kako Milan Jelici izdaleka dolazi.Ona je stvar lepo nakitila, i uputstvo je Pavlu tako reći ižvakala. Pavlu je puna glava od spletaka; ako je polovinu zapamtio, dosta je.Digne se, pa ide da traži brata. Pavle čuje da mu je brat na salašu.Ode pešice onamo. Jedan drugog već izdaleka vidi.Petar sedi u tremu i puši.Ugleda Pavla, čudi se otkud ga k njemu, davno već nije tu bio. Kad Pavle smotri Petra, uskori korake, vidi se da mu je od hitnje. — Kakav vetar tebe donese, Pavle? — Dobar dan, došao sam da vidim šta radiš. — Eto vidiš, sedim.Sedi i ti, pa mi pripovedaj šta je novoga u varoši. Pavle sedne. — Jesi l’ žedan il’ gladan? — Najpre umoran, pa posle žedan. U tremu je sto.Petar uđe u sobu i donese slanine, sira, luka, hleba i vino. Braća kusaju i piju.Zapodenu razgovor. — Pa šta je novo? zapita Petar. — E šta je novo.O tebi se po varoši govori.Svašta se razgovaraju.Jedni kažu: gle kako se stari Mrgodić procifrao, nove haljine nosi, valjda bi se ženio. — To je bilo posle smrti Miloševe po nekoliko puta, a sad opet po starom pa šta se koga to tiče? — E znaš kakav je svet, hoće da govori. — Svako nek se za sebe brine, reče Petar i istrese lulu. — Pa znaš šta još kažu? da je taj Milan Čedomiljević Jeličin dever kod nje okukao.Šta će on tamo?Umro Miloš pa svemu je kraj; šta on ima tu da traži. — Pa ko ti to kaza? Petar se čini nevešt. — Ko mi je kazao?Znaš: Tatijana, ona zna sve. — Pa šta zna, ded’ pripovedi mi. — Ti si bio na salašu, a kod tebe je bio taj Milan, pa se ono veče i vratio, a ti si ostao na salašu.Kod Jelice je bila večera, i trajala je do jedanaest sahata.Tatijana se sa Micikom onud šetala, pa tri sobe osvetljene; koji su god onud prolazili, videli su. — A jesi li ti video? — Ja nisam, ne šetam se ni danju kamo li noću, no Tatijana zna sve. Petar flegmatično sluša. — Pa šta ćemo sad, Pavle? — Šta ćemo, ti znaš šta ćeš; da sam ja gospodar onde, ja ne bih to dopustio. — A šta bi radio? — Sve bih ja to rasterao, i tog Milana, i sve te gospođe što Jelici dolaze. — A kako da se Tatijana u ponoć sa kćeri po ulicama šeta? — Hoće da vidi šta se tamo u kući tvojoj radi, pa da ti da na znanje.I onako ne sme u kuću zbog mlade; čudim se kako ti to da dopuštaš da tvoja rodbina ne sme tamo u kuću? — Ćuti, zasad mora biti tako; docnije ćemo drugačije.Nije nego da se sa snahom zavadim, pa da me još iz kuće istera. — Ma, Petre, kako ludo govoriš, kako bi ona mogla tebe iz kuće tvoje isterati? — Lepo, ja sam nju za Miloša isprosio, pa sam time na se natovario i teret; moram nju izdržavati. — Pre bih ja nju isterao, nisi ti njoj ništa dužan. — Jest, al’ ti vraški sudovi udovicama drže stranu. — Nije ona tvoja udovica, već Miloševa, a Miloš nije imao ništa. — Al’ ona nije pošla za siromašnog Miloša, već za Miloša Mrgodića, bogatog oca sina, a ja sam ih odmah i uveo u kuću da uživaju.Tu sam ja kriv. — Pa šta ćeš onda? — Nek živi onde kao i dosad. — Hvala lepo, dakle ti nisi gospodar u svojoj kući?Pa kad bi je isterao šta bi bilo? — Sud bi je natrag uveo. — Dakle da ostane pri starom, da se Čedomiljević u tvojoj kući širi? — Što mu drago.No znaš šta se tu može činiti? — Šta? — Tatijana nek pazi izdaleka na kuću, pa i preko drugih što dozna po tebi nek meni javi. — To čini i sada i činiće. — E dobro, pa s tim nek je završeno. Petar razgovor taj prekine, i povede razgovor o drugim stvarima. Pavlu dalje nije do čekanja, ima i on druga posla, i vrati se kući. Petar sam o stvari premišlja, glasove od Tatijane rado je primao, al’ o svojoj tajni i planu neće nikome govoriti. Kako je Pavle kući stigao, ispriča sve Tatijani. Tatijani se ne dopada Petrova zebnja pred Jelicom.Samo je to zadovoljilo, što joj je predložio da ona iz daleka na kuću pazi, i po Pavlu ga o svemu izvešćuje. Tatijani u zlokovarstvu priskoči i jedna pripomoć. U razgranatoj porodici Mrgodić bio je i jedan advokat, Dragutin Mrgodić.Dragutin je bio pokraj znanja u svome poslu, posle Petra u porodici najvažnija ličnost.Svi su se s njim dičili. Dragutin Mrgodić dobro je živeo sa pokojnim Milošem, al’ su razdaleko bili, pa nije bilo među njima takve prisne veze, kao među Milanom i Milošem. Dragutin je bio i na ukopu Miloševom, pa i na daći kod strica Pavla.Petar i Pavle su bili stričevi Dragutinu; on je od trećeg brata sin. Dragutin Mrgodić je na glasu advokat u varoši K. Nekim poslom dođe u M. i pohodi rodbinu. Prvo je otišao Pavlovoj kući, pa onda s ovim na salaš k Petru, naposletku Jelici. Kad je Dragutin otišao na salaš, stric ga lepo primi, i pozove da ga, pre neg’ što ode, još jedared pohodi.U Pavlovoj kući primljen je kao kakav mesija, već ne znaju kako da mu ugode.Diče se s njime.I Jelica ga lepo dočeka. Dragutin je bio više puta za života Miloševa u kući, i Jelica dvorila ga je svakom prilikom kao da je Milošev rođeni brat. Dragutinu Mrgodiću je sad trideset godina.Srednjeg je stasa, zdrava, jaka sastava, lica pametnog, inteligentnog, u ponašanju pažljiv, pazi na svaku reč šta će reći, al’ i na to što drugi govore; izmeri svačiju reč.Jedno mu je na licu značajno, al’ i ne dopadljivo, što toliko većma u oči pada, što je inače ćutljiv, i treba ga pitanjima na govor napanjkati.Neprijatan, lukav izraz lica. Dragutin sutradan sedne na kola i ode na salaš stricu. Stric ne bi ni sina bolje dočekao; sve mu se klanja, što pre toga nikom. Tu će Dragutin provesti čitav dan. Najpre su se razgovarali o običnim stvarima, kao obično u prvi mah, a ne dotiču se ličnih stvari. Starac preko nekih običnih pitanja ugrabi priliku, da ga zapita i o ličnim odnošajima. — Dakle tako, ti si advokat u K. Čujem da si od prvih, milo mi je.A zašto ne dođeš amo, ovo je veća varoš? — Dobro mi je i onde. — Al’ bih ja rad da si blizu mene.Nemam Miloša, gledao bih te kao sina.Pravi si Mrgodić, izgledaš kao ja, kad sam bio mlad. — Imate li, čiko, unučadi? — Kakvu unučad: onaj derlan Marijin, ni taj neće živeti, a ni Miloševa Jucika.Sve je to za život slabačko, ni jedno nije na moju fajtu; ni Miloš nije bio, zato je rano i umro. — Badava, tek su vam zakonita unučad. — Mahni se toga, sve se to da drukče načiniti, samo kad čovek hoće; pa našto ste vi advokati. — Ne mogu ni oni protiv zakona raditi. — Pa dobro, kaži mi imam li ja pravo moje imanje kom hoću ostaviti? — Pokraj zakonitih naslednika ne možete, samo ih u polovini možete isključiti. — A na primer šta bih morao ostaviti Miloševoj udovici? — Do života vašeg imanju vašem srazmeran užitak, il’ je jedared za svagda isplatiti, pa nek se uda. — Znam, koliko bi to moglo izgledati? — Na vaše imanje, koliko mi je isto poznato, imali biste joj dati oko trideset hiljada. — Idi zbogom, gde bih ja toliko dao tuđoj krvi; dosta je dve-tri hiljade. — Na to ona pristati neće. — A kad mora? — Ne mora. — Al’ kad je u kući ne trpim? — Ni onda ne mora, nego već kad tako ne biste hteli, ono bi se dalo na drugi način. — Kako? — Da prodate sve imanje, a s novcem možete činiti šta hoćete. — To neću, s mukom sam ja to tekao, pa sad da prodajem.To biti ne može. — A vi onda možete u testamenat kakvu naredbu za užitak udovičin učiniti, pa i na manje; a ona nek se sa naslednicima parniči.Moraće popustiti ako hoće da što pre dobije, i da se uda. — Al’ ako posle moji naslednici, kao što su slabi, pomru, valjda sve imanje da na mater i druge tuđince padne? — Onda drugog leka nema, već isključiti u testamentu u polovini naslednike; a polovinu pišite kome hoćete. — Hm, ni to ne valja.Ja neću od imanja da kidam, pa da polovina padne na tuđe prezime, jer moje ime nijedno unuče ne nosi.Ostav’mo sad to pitanje na stranu, stvar još i onako nije zrela, no da te drugo nešto pitam.Ti dobro poznaješ Milana Čedomiljevića? — Kako ga ne bih poznavao, još od mladosti, a i prijatelji smo.Koliko puta smo bili zajedno kod vas, ovde na salašu, a bio je u Miloševoj porodici kao kod kuće. — Jest, i sad često dolazi.Nedavno je tu bio.Čujem da sa ženom zlo živi. — Čuo sam. — Čuješ, Dragutine, bi l’ se on, da hoće, mogao sa ženom rastaviti? — Zašto ne, daće se u takvom slučaju za uzrok »neutolima mržnja.« — Da se rastavi, mogli bi Jelicu za njega udati.Bogat ]e, ne bi mnogo iskao, a Jucika bi mogla kod mene ostati. — Moglo bi biti, kad bi se razvenčao i s Jelicom sporazumeo. — Vidiš to ja želim, onda bih je lakše iz kuće istisnuo. — To ne bi zgoreg bilo. — Onda bih mogao i s imanjem raspolagati kako hoću, da se u gruntovnici isto ne prenaša na tuđe ime.Sad dosta; opet nešto drugo da te pitam.Bi li se doselio ovamo, kad bih ja to želio? Dragutin se zamisli. — Teško je, onde sam dobro poznat, već sam stekao partaje, pa sad da se preselim, gde nikakve nemam. — Naći ćeš ti tu partaja, čujem dobar si advokat, a zašto sam ja tu.Ta salašani su većinom moji, jer više živim među njima nego u varoši, a i tu imam dosta mojih ljudi.Hoćeš li? — Teško je, skupi su stanovi. — E kad je tako, da ti pokažem da nisu skupi, daću ti u jednoj od mojih kuća lep stan besplatno, hoćeš li sad? Dragutin se misli. — Dajte mi, čiko, tri dana na promišljenje. — Dobro, promišljaj.Voleo bih te kod sebe imati; otkinut sam.Pokraj čike neće ti zlo biti, jesi li me razumeo? — Jesam. ■ — Dakle tri dana promišljaj, sad smo svršili. Glavni razgovor su svršili.Sad opet o ekonomiji govore, što Dragutina jako interesuje da sazna načisto sve što mu čika ima.Ko zna od kakve će mu to potrebe biti? Dragutin se od čike oprosti, pa ode u varoš upravo čika Pavlu gde je i odseo. Tu je sad bilo svakojaka razgovora, a najviše o Jelici, kako se u dobru Mrgodića širi.Nije ostao ni Milan Čedomiljević na miru.Tatijana i Micika se nadmetale koja će više šta o njima reći, i ispričali su sve što je bilo i što nije bilo. Dragutin je pažljiv.Neće sve da im kaže šta je s čikom govorio, a najmanje o budućem čikinom testamentu; pametno je činio, jer bi Tatijana i Micika na sve strane rastrubile, kakav će čika Pera testament pisati. Dragutin je na salašu pri odlasku čika Peru zamolio da o njihovom razgovoru nikom ništa ne spominje, što bi čika i bez molbe učinio jer je on premudar lovac; zna svoje tajce skrivati.Još mu se to dopada, što je Dragutin tako skriven, isti na njega. Dragutin im je samo to spomenuo, da će se možda preseliti u M. Svi se tome jako zaradovaše. Dragutin promišlja da l’ da se preseli il’ ne.Reši se da se preseli.Čika ima pravo.Može mu naći klijenta na salašu i u varoši.Pa slobodan lep stan, nije šala! Osim toga može sa Dragutin kod čike udvoriti i savetnik mu biti u svemu; u slučaju smrti biće mu najbliži.Ko zna neće li on po svojoj volji testamenat krojiti? Dragutin se sasvim u tome slaže, da bi trebalo kako god Jelicu iz kuće istisnuti. Zasad je nemoguće, zakon je štiti. Ode Dragutin na salaš, i javi čiki da će se amo doseliti. Čika je sasvim zadovoljan, i reče mu da izabere sebi stan u ma kakvoj čikinoj kući, i to po svojoj želji, a onom žiljeru će se već otkazati.Dragutin ga poljubi u ruku i zahvali mu.Posle toga nije se dugo bavio, već se oprosti i odmah natrag vrati kući da izabere sebi stan. U jednoj istoj kući s Jelicom nije hteo sedeti, zbog toga da ne bude kod rodbine i publike zazorno.Dragutin u drugoj kući nađe povoljan stan, pribeleži ga, da čiki na znanje, da bi ga rad imati, i odmah otputuje. Dragutin je imao nekog posla ovde, no nije samo toga radi došao, već da vidi šta čika radi, i da mu se udvori; Mrgodićeva sva porodica već živu unučad zakopava, — tako su uvereni da će ih sve preživeti, pa se treba za nasledstvo unapred pobrinuti, — da ne bi starca drugi ko obrlatio.A mogao bi još i neki drugi vrag naići: mogao bi se još starac oženiti, kao što u svetu i to biva, da star bogataš uzima sirotu devojku a imanje joj prepiše. Rodbina mora čiku pod nevidljivim nadzorom držati. Kako čika dozna da je Dragutin stan izabrao, prvom prilikom otkaže onom žiljeru, i odmah to sinovcu javi.Kad to Dragutin čuje, otkaže i on kod kuće stan svoj i pripravlja se za seobu. Jelici se zamke pletu a ona o tom ništa ne zna. Dok Mrgodići planove kuju, Jelica jednako u tuzi život provodi.Društva ne pohađa, nit k njoj ko dolazi.Ne može iziskivanju društvenom odgovarati; pa zašto da ide kud, da se obavezuje, i na vidik se stavlja kao kakva sirotica.U kakvom je sad stanju, mnoge prijateljice koje su joj u nečem zavidele, gledale bi je preko ramena.Miloš je i ugled njene kuće u grob odneo. Tek pojedine bake i sirotinja Jelicu posećuju.Može li im što učiniti, učini, al’ prošlo je doba Miloševo, kad se sirotinji obilato delilo. Jelica sama svoju nuždu jedva pokriva. Starac retko dolazi u varoš, a Jelici je uzeo iz šaka sve što je u zajednici sa Milošem imala. Odredi joj dnevni trošak, da jedva kraj s krajem hvata, a osim deteta tu je i kuharka.Starac joj dozvolio veći trošak samo kad Milan Čedomiljević dođe, tobože da se kuća ne osramoti, a osim ovog u kući nikad se gost ne viđa. Jelica je crninu već skinula, al’ o novim haljinama ni razgovora; starac joj kaže da podere najpre stare, veli dosta ih ima.Neće da zna za to da uvek u istim ne može dosadanja društva svoja pohađati, jer već izilaze iz mode, pa bi bila u društvu podsmeh.Jelica ima dosta haljina, al’ bi trebalo prekrajati i drugi im oblik dati, no ipak bi poznali da su od starih prekrojene.Bolje nek tako ostane; neće nikud ići. Jelica prema pređašnjem životu dosta oskudno živi.Padne joj u nuždi na pamet ujakova zaostavština.Niko joj odande ne piše.Jelica piše Papastakiji, i raspituje se za nasledstvo; sad bi joj to dobro došlo.Papastaki ništa ne otpisuje. Posle nekog vremena uruči joj se po ovdašnjem sudu dostavnica iz V. Kad pročita ima šta i videti.Tu stoji, da se sve ujakovo imanje putem sudske ovrhe prodalo zbog duga, i pokretno i nepokretno.Jelici padne odluka sudska iz ruke.Jelica se gorko zaplače, proklinje sudbu svoju, od rođenja je nesreća goni. Sva joj je nada bila u ujaku svom i njegovom imanju.Nikad nije posumnjala da joj je sigurno nasledstvo s te strane; pa gle, pojedoše ujakovo blago hala i magla. Ujak da propadne, sam samcit, pokraj tolikog imanja!To mora biti maslo Papastakinih, misli Jelica.I nije se prevarila. Pre neg što će Jeličin ujak Šandor umreti, u Papastakinoj kući izvršen je jedan važan čin. Kao što se već znalo, kod Papastakije i Šandora je u spekulaciji sve natrag pošlo.Nastale rđave godine, nema izgleda na bolje, dolaze rokovi za isplaćivanje ugovornih obveznica i menica u spekulaciji.Tako je bilo kod jednog, tako kod drugog.Da ga svi verovnici odjedared pritisnu, beda je gotova.Donekle su bile nepokretnosti obojih netaknute, uknjižbenih dugova u gruntovnici još nisu imali.No i to neće dugo trajati. Papastaki je uvideo opasnost koja mu prećaše, pa premišlja kako bi se od zla spasao.Papastaki ode jednom razglašenom advokatu u V. i saopšti mu celu stvar, stanje svoje kako stoji.Advokat prouči stvar i savetuje ga da prevede sve nepokretno imanje na ženino ime.Još to sad može činiti; posle će biti docne.Nek gledi da od pokretnine što pre proda što više može.Papastaki zadovoljan ode kući i ženi to saopšti.Pulherija se tome jako obradova.Ona mu je već odavna to govorila, i pokazivala mu je žive primere, kako jerusalimski i grčki Čivuti rade: prepišu na ženino ime sve svoje imanje, pa »nikom ni petaka«.Tako Papastaki u dogovoru sa ženom i advokatom prepiše na ime ženino svu nepokretnost, a pokretnosti poče prodavati. Šandor o tom još ništa ne zna. Neki verovnici načuju kako je Papastaki na ženino ime svoje gruntovno imanje preveo, digoše se kao na hajku da tražbine svoje u gruntovnici na nepokretnosti Šandorove predbeleže, jer od Papastakije već teško će se naplatiti.No ništa im je brige; platiće to Šandorovo imanje, pa posle spekulanti nek se sami među sobom glože. Dođe jedna takova predbeleška Šandoru s dostavnicom.Kad to Šandor vide, ubezekne se.Papastaki nije kod kuće da mu to saopšti, već sutradan odmah odjuri u V. da vidi ima li tamo još kakve gruntovne predbeleške.Kad vidi da ima, očima ne veruje, da ih pročitati.Verovnici većinom pribeleženi u gruntovnici; kad čuju to drugi, neće ni oni izostati.Beda je već tu. Šandor je preneražen, huče, ne zna šta da misli, šta da radi.Zaište gruntovnu knjigu da vidi, je li to isto i na nepokretnosti Papastakine pribeleženo.Ima šta videti.Papastaki nema ništa, sve je na ime ženino prevedeno.Šandor prebledi, sav je potresen, drži se za sto da ne padne. - To je posao Pulherijin, uzdane a zubma zaškripi. Jedva se Šandor razabere da može izaći.Šandor je užasno uzrujan.Ne sme odmah kući, jer će sa Papastakinima čuda počiniti.Ode u jednu prostu gostionu, gde još nikad nije bio, pa kao nepoznat pije. Koža mu se ježi, kanda ga malko groznica hvata.Nije čudo, izgubiti odjedared sve imanje zlokovarstvom Papastakinih.Pije, da mu se zaleđeno srce otkravi. Premišlja šta da radi.Ako odmah ode i uđe u Papastakinu kuću tako uzrujan, biće kraj Papastakinoj porodici. Šandor je tako jak čovek, da bi tog Grka sa Pulherijom smrvio.Zato čeka, da se tek pred veče kući krene, da ga prva jarost pređe.Bog zna i posle šta može biti. Šandor stiže docne kući, uđe u sobu.Pita kuvaricu, je l’ čula da li je Papastaki došao kući?Ona mu odgovori, da još nije došao, al’ ga čekaju.Šandor da doneti najjačeg vina. Kad kuharica vino donese, Šandor čeka da ona iziđe.Kako ona iziđe, Šandor zaključa vrata pa sedne.Pred njim vino i čaša. Šandor je jako zapuren.Na glavi mu je kapa, što je obično po kući nosi, zlatom izvezena, poklon od Jelice kad je ona još u zavodu bila; najmilija mu je to kapa.Zapali pa puši, desnim laktom na sto naslonjen; lice brižno, mislima zanesen. Sipa u čašu, ispije, metne opet čašu na sto. Zaškripi zubma, desnom pesnicom pljesne o sto, da se boca prevali, a čaša gore u skok, pa se svali i odkotrlja.Vino se prelilo preko stola, i curi na patos. — No tom se ne bih nadao, da će me Porfirije ubiti. To izreče, pa tresnu lulu koja je još gorela na sto, skida sa sebe haljine, ugasi sveću i skrha se u krevet.Nastane tišina i hrkanje. Kuharica je sve to kroz ključaonicu gledala i slušala, posle je pripovedala. Kad ujutru, nema Šandora da ustaje.Već blizu podne... — Onda silom otvore vrata i nađu njega mrtva na krevetu.Kao što se zna, jedni su kazali: »Krv ga je ugušila«; drugi opet: »Otrovao se.« Dr. Cifrić je tu stvar već načisto izveo. Kad se čulo za smrt Šandorovu, Papastaki je došao onaj dan posle podne kući.On nije bio na dalekom putu, već u okolini; bojao se, kad čuje Šandor šta je učinio, šta će onda biti; krio se. Smrt Šandorova spasla je Papastakija od brige.Šandor mrtav leži, u hladnom grobu, a tu su zatrpani i gresi Papastakini.No Papastakinici želja se ispunila; kupili su docnije mali spahiluk. Posle Šandorove smrti sudske ovrhe jedna drugu stiže.Proda mu se sva zaostavština.Tako Šandor izgubi imanje i život bez nužde. Jelici ništa ne ostade, samo prazan testament. Pa kakva stvar učini u obitelji Šandorovoj prevrat, da ne bude sretan ni on ni Jelica!Prokleta Kaja, koja je posle kao i »lepi Ivo« robije dopala.Da ne bi Kaje, Jelica bi ostala u kući, pa bi Šandor u kuću koga oženio!Da ne bi Papastakije, ne bi se struci spekulacije neuk na sreću bacio, imanje i sebe uništio.A Jelica bi sretnija bila. Velika je nesloga zavladala u kući Milana Čedomiljevića. Melanija je preotela mah.Milana tako smatra, kanda nije on u kući glava.Il’ bio il’ ne bio Milan kod kuće, Melanija ide u društva, nit haje, ako se kogod iz tog društva Milanu ne dopada.Ide u kupatila, a ne pita ga, da l’ se njemu to dopada il’ ne.Tu je i neko pozorište.Melaniju prate iz pozorišta kući tuđi mladi ljudi u otsutnosti Milanovoj, i on sve to zna, pa ne haje. Milan opet, kad otputuje, ne kaže Melaniji kud ide.Tek joj samo javi da će otputovati, a Melanija mnogo o tome ne raspituje.Tako izgleda kanda ne mari ma koliko dugo izostao.Tek katkad bi ga zapitala: »Kad ćeš u M. da nadgledaš rodbinu?« Pod rodbinom razumevala je Melanija Jelicu, al’ nikad je nije pozdravljala. Inače nisu rđavo živeli.Jedno prema drugom nije surovo; moglo bi se reći da je tu mirna nesloga.Nema tu trvenja, niti raspre; samo što jedno za drugo ne haje. Mati Melanijina već je u tom životu oguglala, navikla se. Već su oboje među sobom, što se ljubavi bračne tiče, tako zanemareni, da već i jednom i drugom na pamet dolazi, da bi bolje bilo da se bračno razvedu; ta i onako bi se o njima mogla pevati ona pesma: »Bože spari ko za koga mari.« Milanu je samo žao bilo ono troje ženske dece, što bi kod matere ostale.Melanijinoj materi opet žao za imanjem Milanovim; mogao bi se on posle oženiti, na decu zaboraviti i drugoj deci vremenom sve ostaviti. I to je žalostan život.Mladi, lepi, izobraženi, bogati, pa kakav je to porodičan život?! Nije nijedno od njih nužde patilo, nema među njima zajedničkog rada, koji biva nuždom i patnjom okaljen, te da se i jednog i drugog vrline istaknu i pripoznadu. Kod jednih u borbi za opstanak, u sirotinji izrodi se rđav život u porodici; kod drugih opet bogatstvo smeta.Možda bi bolje bilo po Milana i Melaniju, da su u borbi života sudbu delili. Milan često ide u M. i pohađa Jelicu.Kad dođe, on odsedne kod Jelice, al’ ne propušta da ne ode starom Mrgodiću, još onaj il’ drugi dan. Jelica Milana lepo prima. Tu je već i Dragutin Mrgodić.Nedavno se doselio, i u poslu svome jako napreduje.Čika Pera mu nabavlja stranke.Ide na salašu od kuće do kuće, od gazde do odadžije, i Dragutina preporučuje za parnice.U varoši sve je dužnike svoje uzbunio da Dragutina preporuči.U takvim prilikama advokat i može procvetati. Milan je s Dragutinom odavna poznat i sastaje se s njime koje kod Jelice, koje kod čike na salašu i u varoši, a nikako s njim simpatisao nije.Protivne dve naravi.Milan poetičkog, idealnog poleta čovek, veseljak, društven, darežljiv; Dragutin, materialista, sebičnjak, gramzi za bogatstvom, uvek namršten, nikad se iskreno ne nasmeje, već samo se smeši i meri tuđu reč da dokuči tajne, al’ njegove niko da ne zna; inače bistar u svojoj struci, znanstven i prilježan; no od njega sirotinja nema šta iščekivati; nemilostiv, mogao bi ko na očigled mu od gladi skapati. Takova dva čoveka ne mogu se slagati osim spoljno; tu iskrenosti nema.Zato među njima ne bi moglo biti dubljeg prijateljstva; mogu ceo vek u doticaju provoditi, al’ ništ ih neće jedno drugom privlačiti. Pokraj njihovih prirodnih protivnosti, u porodici Mrgodića oboje igraju protivne uloge.Dragutin odan koristi svoje porodice, a tu je i njegova, u slučaju kakvog obrta u raspolaganju Petra Mrgodića; nije prijatelj Jelici, koja ako Jucika u životu duže ostane, moći će se u blagu Petra Mrgodića kako hoće širiti; Milan naprotiv pravdoljubiv, više je za korist Jeličinu zauzet, a da bi mogao, radije bi njoj na ruku išao, neg ma kome. Sem toga, Milan je osećao u sebi nešto, čim bi Jelicu sebi privukao, il’ čim bi ona njega privukla.Dragutin i Milan, svaki u osećajima svojim skriven, već po nagonu svom paze šta će onaj reći, a šta će on skriti. Dragutin pohodi Milana, a ovaj mu vraća posetu.I to vraća mu naravno kod Jelice, u domu čike Petra Mrgodića; pa samo osmešljivo gledi na Milana, kako se ovaj tu kao neki gazda nastanio, i gospodstveno ukočeno gosta dočekuje; Milan se pak sam oseća u nekakvoj nezgodi, gde on dočekuje kao stran, oženjen, u Mrgodićevom domu najvažnijeg člana porodice.Dragutin prividno i odaje mu počast prvenstva, a šta pri tom misli, ko bi znao! Dragutin odlazi na salaš čiki, pa ovom prilikom kaže mu kako ga je Milan pohodio, i kako je Milanu posetu vratio. Starac Dragutinu preporučuje da se prema Milanu lepo ponaša, kao prema rođaku i pobratimu pokojnog Miloša. Inače škrt starac, svrne u varoš, Jelici naloži da spravi lep ručak, i da Dragutina pozove. Dragutin je kanda prozreo plan čikin, i obećava da će mu sve po želji činiti.Zamoli posle starac Milana da udovicu i dete joj ne zaboravi, da je češće pohađa, a to isto preporuči i Dragutinu, i još da se, ovi oboje slažu.Sirota Jelica, veli starac, ne pohađa nit prima društva, bar prisna rodbina nek je pohađa, i u teškim udovičkim danima teši.No i brat Pavle s Tatijanom je rodbina, a o njima ne spominje.Zna da ih Jelica ne trpi. Zna starac šta radi: krepi Jelicu u prijateljstvu prema Milanu, a Tatijanu podbada time, što je u kuću ne zove.Biće iz osvete više spletaka. Pred svetom jako u oči pada, što Milan tako često u M. dolazi, i kod udovice odseda, i poduže se tu bavi, a ovamo ima u svojoj varoši živu porodicu.Glas je već i amo dopirao, da Milan sa svojom ženom najbolje ne živi.Razneo se bio već glas da će Milan brak sa Melanijom razvesti, i da će uzeti Jelicu, pa da to i sam starac hoće; inače što bi trpeo u kući Milana da se kao gazda tu širi. Jelica je nešto čula šta se govori. Tatijana i Micika u kući, i inače o drugom ničem i ne govore, već samo o Milanu i Jelici.Jelica je već u tom oguglala, sve strpeljivo snosi.U društva ne ide, pa joj je sve lakše snositi. Doista, Milan pokraj starčeve dozvole oseća se nešto kanda je tu kao kod kuće; još više, tu je našao duši svojoj mirno pristanište.Samo da ga deca ne vežu, voleo bi da se svojoj porodici i ne vrati. I Jelica se Milanu privikla.Nije čudo, usamljena ženska neće lako odbiti utehu, ma otkud ona dolazila, a Milan rečitošću svojom i iskrenim ponašanjem kadar je bio žensku finog osećaja i obvezati.Milan je bio jedini s kim se mogla Jelica poverljivo razgovarati i svoje jade deliti.Jelica pripoveda Milanu kako je od starca u svemu mučena.A Milan opet njoj se tužaka kako kod kuće svoje nije zadovoljan.Dve nezadovoljne duše jadaju se, i u tom jadu im se duše spajaju. Pokazuju se klice negdašnje skrivene simpatije.Kad je Milan prvi put Jelicu video, bila je ona već isprošena, al’ mu se u uobraženju neki čudan svet pojavio, luča prve ljubavi; no ta je Jeličinim venčanjem potavnila.Pokojni Miloš je tu luču potamnio.Pa je još Jelici dever bio. Dva čudna osećaja su Milana u tom trenutku obuzela bila.Miloš, brat mu i drug, uzima Jelicu; teško mu je što je Jelicu drugi blagovremeno prisvojio; lakše mu je što je brat uzima, a ne tuđin.Ko zna nije li ga još treći osećaj morio: bolje da je i tuđin neg brat, bar ne bi mu pred očima bila.Tako je Milan u ono doba mislio i osećao. Jelica se radovala što je dobila tako finog, uglednog devera.Milan je postao Jelici jako simpatičan. Miloš već po sebi bolešljiv, korak po korak, stepen po stepen se smrti približavao.Jelica mu je bila anđeo hranitelj, a Milan mu u nevolji utešilac.Milan kao srodnik i dever ne jedared je bio Milošu i Jelici razbibriga.Miloš i Jelica bez Milana nikuda.Bila je to neka sveza, koja je neke tajanstvene osećaje kod obojih skrivala.To se osećalo a nije govorilo. Koliko je Milošu gore i gore bivalo, toliko je jače tinjao skriven žar ljubavi u Milanu. Dobrota Miloševa je zaustavljala da ljubav ta ne zaplamti.No kad je Miloš od doktora ostavljen, već kao polumrtav, gde mu se buktinja života gasila, preodole žar u Milanu, i osećaj svoj Jelici načisto izjavi.U strasnom žaru svom, iskazao je pred Jelicom ispovest, i ako iskrenu, al’ u položaju njenom uvredljivu.Uvredu tu zbrisao je Miloš; docnije je starac ponašanjem svojim istu izgladio. Miloš je umro, Jelica se nema šta srditi na Milana, no stare klice su kod obojih pronikle.Milan je već odavna u srcu o ljubavi sa Melanijom proračun učinio.On se najbolje oseća kod Jelice, a Jelica pokraj njega.Jednom prilikom o odnošajima se svojim razgovaraju. — Al’ smo mi baš nesretni, Jelice!U cvetu mladosti postala si prvim korakom, kako si amo u kuću stupila, hraniteljkom večito bolesnog Miloša.Neki su te sažaljevali, neki su se divili odanosti tvojoj prema bolesniku.Pa još starac, to čudo, ne možeš nikako s njim načisto; ovamo se prema meni pokazuje galantan čovek, a tebi gde god može uskraćuje, reče ozbiljno Milan. — Veliki je lis taj starac, još ga, Milane, ne poznaješ; i što se tebi tako pokazuje, nije čist posao, reče Jelica. — Da je prepreden starac to znam, to se vidi. — Te kako, i ovo što tebe tako prima, ima uzroka. — Znaš, Jelice, šta ja mislim.Govorio sam ti već: starac je čuo da ja s Melanijom ne živim dobro, pa mi je rekao, kad bih se razvenčao, i tebe uzeo, dao bi ti koju hiljadu da za mene pođeš.Lukav starac. — Lako može biti, samo odavde da me istisne. — Pa to je moguće.Daj mi reč da hoćeš, ja ću se već za taj korak pripraviti. Jelica se misli. — Pa šta bi onda bilo sa Jucikom?Ovde na sluškinji ostaviti ne bih je mogla. — Jucika s tobom, ti s Jucikom. — A šta bi ti sa decom od dve žene činio? — Deca su ženska, morala bi kod matere ostati, a inače gde se slažu muž i žena, tu deca ne čine razliku, moja tvoja, tvoja moja; ko voli mater, treba da voli i decu. — Tako je.Samo kad bi se mogla od starca osloboditi.Čudan je to svetac, pa pakostan, podmukao.Šta je nedavno uradio: video si na salašu da je lep vinogradac razorao, baštu iskorenio, moje krasne kajsije i višnje, i to kao u prkos, što sam ja to volela, a ovamo pred tobom tobož me hvali.Ništa mu ne verujem, reče ljutito Jelica. — Sam sam se čudio; kad ga zapitah, reče mi: nema Miloša, nema ko da nadgleda, pa šta će mu. — Još Miloša spominje jadnik, a ovamo kako je teško bilo od njega za Miloševu bolest novaca dobiti. Milan zadnje reči nije ni čuo.Kao iza sna probuđen ustane, priđe Jelici i uhvati je za ruku, i ozbiljno progovori. — Jelice, hoćeš biti moja?Što o tebi osećam, poznato ti je.Ti ovamo mene privlačiš, ne dom Mrgodića.Kod tebe mi je srce odavna ostalo, badava ga je kod mene Melanija tražila; ja rđavo živim kod kuće, ja Melaniju ne volim; opet te pitam, Jelice, hoćeš biti moja? Ove su reči Milanu iz srca išle.Čeka Jeličin odgovor.Jelica ubezeknuta, zbunjena, te reči su joj kroz živce prošle, ne može odmah da govori.Govorila bi al’ jezikom zapleće. Jelica pusti reč iz srca, reče umilnim tonom Milanu: — Do sutra da promislim, — promuca Jelica. Milan na to pristane, oprosti se i udali.Jelica se dugo misli, kako će ona tako velik korak učiniti, a da ostavi Mrgodićevu porodicu.Žao joj je, al’ ipak će pristati.Pokraj starca se iskreno živeti ne može. Jelica se rešila.Sutradan izjavi Milanu, da uz njegovu želju pristaje.Kad to ču Milan, jako se zaradova, ljubi Jeličinu ruku, obraz.I Jelica ga poljubi. Zadadu reč, da se neće izneveriti. Milan zadovoljan otputova.Jelica se sama sobom razračunala.Ona tako kao dosada u društvu mrgodljivog starca živeti ne može.Misli se, kakav je to život, kad se živi pokraj starca kao pokraj kakvog pustinjaka. Sirota Jelica kuje planove za svoju budućnost, a ne vidi buru, koja joj preti. Milan pre neg što će otići, izjavi Jelici da je gotov na svaku uslugu.Znao je da je Jelica u tesnacu.Nove haljine joj starac ne pravi, ima ih dosta starih, veli svekar, pa joj Milan donese lepe robe za haljine.Jelica to bez ustručavanja primi, pod izgovorom, da joj je za života Miloševog kadikad ovom na očigled poklone davao.Odmah da skrojiti i šiti, i samo je nešto sama izrađivala, kao i za malu Juciku.Za nju je od starih svojih prekrajala. Posle Milanovog odlaska bruji po varoši kako je Milan kupio Jelici robu za haljine.Znali su da starac nikom, ni sebi novo ne kupuje.Ne traje nekoliko dana, a Jelica sa Jucikom u novim haljinama se šeta. Tatijana zna sve, i kako svakom srce bije; kako ne bi znala šta se u Mrgodića kući događa?Znala je za sve što se Milan sa Jelicom razgovara.A kako da ne bi znala? Jelica je imala do smrti Miloševe redovnu kuharku.Docnije je držala više pod imenom kuharke poslužavku, koja je bila udata i stan svoj nije u kući imala.Starac je naredio da se jelo iz gostione nosi, jer je tako jevtinije, a poslužavka tek obdan poslužuje, pa zarana i kući ide.Tek kad je Milan tu, onda se sprema, kuha kod kuće. Na istom boju gde je Jelica, sedi i jedna starija udovica, gospođa Natalija.Negda mašamoda, sad trudom svojim lepim imetkom snabdevena, iščekuje sreću, kakvog dobrog penzionerca, il’ ma koga koji joj se dopadne, jer i ako jeste u godinama, al’ je koketa, a koketa nikad ne stari. Gospođa Natalija je vrlo radoznala; ko se ženi, ko udaje, koja koga voli, sve je morala znati. Kuharke su prisutne mitu, pa tako je i sa Jeličinom Rezom.Gospođa Natalija Rezi da što god, a ova joj za to kroz prste gledi, dopušta da može prisluškivati. Tom prilikom kad se Jelica sa Milanom dogovarala, Natalija je bila kod vrata, kroz ključaonicu je gledala i prisluškivala.Šta je čula, to neće kod Natalije tajna ostati. Prvom prilikom kako se Natalija sa Tatijanom sastala, sve joj je iskazala, Stare su poznate.Tatijana to jedva dočeka, i muža svog Pavla nauči, kako će sve Petru bratu kazati.Još mu naloži, da ne zaboravi kazati, kakve joj je Milan haljine napraviti dao.Naravno da je i to od Natalije saznala, a ova je to znala od Jelice, jer kako bi mogla biti da Jelica iskreno robu »Nati mašamodi« ne pokaže, da gustira.Jelica joj je i to rekla, da je to poklon od Milana. Pavle bačvar ide na salaš bratu. Kako se sastanu započnu razgovor. — Doneo sam ti vesti al’ ne baš najbolje; kad sednem, pripovedaću ti. — Dakle ne najbolje; a šta može biti zlo po mene osim smrti? — reče hladnokrvno braca Pera. — Okan’ se smrti, Petre, imaš otkuda živeti; no da ti kažem nešto smešno što sam od Tatijane čuo.Taj Milan Čedomiljević opet je bio tu, kod Jelice; ne znam kako možeš trpeti, svaki se čudi. — Ta govori kakvo je to čudo. — Jest, taj Milan bio je tu pa je isprosio Jelicu za ženu, a sa svojom će da se razvenča. — Pa onda? — Pa onda će je uzeti. — Pa nek je uzme. — E, al’ onda joj moraš hiljade dati. - Bulazniš koješta.Kako se uda, nema ništ tražiti, ti si sam to kazao a ne ja.Kamo sreće da se uda!Pa od koga si ti to čuo? — Ta znaš, od Tatijane|, a ona je čula od njene mašamode, od te izvikane Nate, koja je prisluškivala kad se Jelica s Milanom o tome dogovarala, pa sve Tatijani kazala.Pa onda znaš još šta: Jelica se šeće u novim haljinama što joj je Milan kupio.No, to baš nije lepo! — Okaj se tog; bolje on da kupuje neg ja, dever joj je a pokojnom Milošu je brat od tetke. — No ja već to ne bih trpio; ma đavo od tetke bio, isterao bih je iz kuće s njime zajedno. — Kako znaš onako i govoriš.Govori drugo što pametnije. Tim starac preseče govor o Jelici; dosta mu je što je čuo.Pokazuje se da je ljutit, naprotiv zadovoljan je.Zapodene drugi razgovor.To se Pavlu ne dopada, pa i on kao nešto ražljućen, nije se hteo duže baviti, već ode. Starac je u srcu bio zadovoljan.Sve ide po njegovom planu i želji.Šta je njegov plan, neće Pavlu ispovedati, jer bi to odmah doznala Tatijana, pa bi moglo do Jelicinog znanja doći, što nije rad. Pavle se nezadovoljan kući vrati.Što je čuo od brata iskaže, pa još i to doda, kako je brat bio ljutit; nije hteo dalje o tome da sluša. Tatijana je zadovoljna samo kad je Petar ljutit; ljutinu tu Jelica će osetiti.Ona će starcu često take novine dostavljati.Nek se ljuti, pa će mu se dosaditi, i kao što ona veli, Jelici »pasoš« dati. Starac Petar dozivlje na salaš Dragutina, da se s njim posavetuje.Dragutin je uvek gotov čiku da posluša.Dođe na salaš, i tu se odmah zapodene razgovor o Jelici.Dragutin je mudar, njemu će se starac većma i poveriti, jer ako mu plan za rukom pođe, trebaće ga.Starac mu saopšti šta je po Tatijani o Jelici čuo. Dragutin zna za to.Tatijana je već kod njega bila da mu tu važnu stvar saopšti. — Dakle, Dragutine, sad si čuo i video; šta sudiš? — Dobro je, kad je tako.Nek se Milan sa ženom razvenča, pa nek Jelicu uzme.Ne morate joj ništ dati, il’ možete je s bagatelom s vrata skinuti, Milan je bogat. — Al’ ako je ne uzme? — Svako poznanstvo ima sledstva svoja; ova neće ni ovde izostati, vreme će to rešiti, tu treba samo strpljenja. — Pametno govoriš, razumemo se.Da l’ odlaziš Jelici? — Retko. — Kako ti se dopada ta ženska s njenom naravi? — Iskreno da vam kažem, čiko, Jelica je iskrena srca, no žestoka, zna se za sitnariju razljutiti; malo je i ponosita. — Ne malo već i suviše. — Pa je i povodljiva. — Kako gde, gde-kako je i jogunasta. — Ta već to su ženske stvari, no ovo je najglavnije: Jelica je mlada, gde će ona navek udovica ostati? — Pa dobro, nek se uda, marim ja. — Al’ ako neće, silom se ne da; samo lepo, pa malo strpljenja. — A šta će biti sa detetom ako se uda? zapita starac. — Uzeće ga k sebi, al’ vi morate za nj plaćati, ako ga ona ne htedne kod vas ostaviti. — Šta će mi dete kod žive matere, — vidiš i onako kako čemerno izgleda, — da se s njom patim.Volim što i dati na dete. — Opet vam, čiko, strpljenje preporučujem. — A jesi li bio s Milanom poslednji put? — Jesam, kazao sam mu kako se radujem, što je tako iskren rođak, dete i Jelicu češće pohađa. — A odlazi li tamo Neca Ilijašević.I taj je bio prisni prijatelj Milošev? — Odlazi. — Samo, Dragutine, pazi na sve. — Paziću. Tim bude zaključen razgovor o Jelici. Dok se o Jelici tako planovi kuju, ona se zabavlja sa svojom ćerkom, koja je već velička, ide u školu. Nije prošlo nekoliko nedelja, a Milan evo opet.Oboje se zaradovaše.Milan Jelici pripoveda, kako se baba punica boči protiv njega, prebacuje mu šta on ovde radi, a svoju porodicu prenebregava.Melanija sluša pa tek na njega prezrivo gleda, a ništa ne govori.Kaže Milan da je punici izjavio, kako je gotov i iz njihove kuće izići; nije on spao ni na koga, i da je gotov na razvod braka pristati.Melanija mu na to odgovorila, da je i ona gotova u svako doba.To je dosta. U toj raspri je i kuću ostavio na duže vreme. Milan Jelici svečano izjavi tvrdu volju i želju, da je gotov uzeti kako se od žene razvede.Kad će započeti rok tome, još nije izmerio, al’ dugo neće trajati; u načelu je stvar kod njega svršena.Jelica mu sve poverova, nadu i budućnost svoju, razumu i volji mu predala.Milan se njojzi zaklinje, da će reč održati, i da su im sudbe vezane. Pri takvoj zakletvi Jelica se oseća kao novorođena.Kakva prijatnost srce joj obuzima!Nije tako osećala ni kad su joj bračni venac s Milošem na glavu položili.Milan će biti njen štit, njena obrana.Ona mu se zaverava da će s njim dobro i zlo deliti, s njim dragovoljno i u propast se survati. Tronut Milan Jelicu pritisne k srcu, i opet je uverava da je gotov život za nju položiti.Savez je sklopljen.Sretan par!Milan se nije dugo bavio u varoši, već pohita kući da vidi kakve mu se zamke onde pletu. Kad je Milan Čedomiljević otputovao, zaboravio je na starca Mrgodića.Nije ga na salašu pohodio.Ko bi znao, hotimice il’ nehotice.Možda Milan nije rad sa starcem se sastati, da se ne bi pre vremena istrčao, jer je već napipao da on Jelici dobra ne misli. Al’ od Natalije sve saznaje Tatijana.Čula je opet njegov razgovor sa Jelicom, a Tatijani više ne treba; odmah šilje muža starcu da mu sve ispriča. Kad starac ču da je Milan bio tu, a nije ga pohodio, začudi se.Ne zna da rastumači; il’ se Milan kod Jelice na svoju ruku oteo, pa drži da nije nužno starca pohoditi, il’ mu se što dogodilo, al’ bar bi trebalo da mu pozdrav po kome pošlje. Mašamoda Natalija davala je rado bacati karte. (Katkad i karte nešto pogode, misli ona,) Njena kućevna kartara bila je Sara Ciganka, sa proricanja svog na glasu. Pokojni Miloš kartare nije trpeo, (kanda je znao da mu neće ništa dobro proreći.) Nije ni starac kartare trpeo.Tako Jelica nije bila naviknuta na kartare, i baba Sara k njoj nije dolazila, jer je obično pre toga uvek odbijena bivala. Jednom prilikom kad je baba Sara Nataliji karte bacala, kažu joj da ode Jelici i karte joj baca.Ona ne smede tamo, da ne bude oterana kao i dosad.Natalija uzme stvar na se, kaže joj da ode sutra posle podne Jelici, i ona će tu biti, pa nje radi neće biti odbijena.Da joj o nekim kućevnim prilikama i uputstava. Ciganka to jedva dočeka.Na opredeljen sahat sutradan naći će se kod Jelice. Doista sutradan posle podne ode Natalija Jelici.Jelica Nataliju po običaju lepo dočeka, i započnu razgovor. — Drago mi je, već nekoliko dana niste bili kod mene; lepo, gospođo komšinice. — Kako vi meni dolazite, tako i ja vama; badava, mlade lepe gospe, pa još udovice, ponosne su. — Oprostite, ja se nemam u svom stanju ničim ponositi, a pokraj moje Jucike imam dosta posla i zabave. — Man’te se, Boga vam, brige; da sam ja vaših godina, videli bi kakve bih imala brige.Vama još ruže cvetaju. — Lako je vama, a teško meni. — A zašto teško?Zato zar što ste udovica? — Pa nije l’ to dosta tereta, tako sama bez zaštite? — A vi se udajte, pa kraj. — Kanda je to tako lako, pa zar da ostavim ovaku kuću? — Briga vam je, naći ćete vi druga. One se tako svojski razgovaraju kao prijateljske ukućanke, kad se odjedared otškrinuše vrata, i uđe jedna Ciganka. — Pomoz’ Bog, mlada, da ti bacam karte, da ti vidim šta ti je bilo i šta će ti biti. — Ne trebam, povikne Jelica. Baba gledi ukočeno Nataliju, čeka da joj pomogne. Visoka suva Ciganka, već u godinama, a još prilična; lice crnomanjasto kao u kakve Abisinke; na njoj plavetna suknja; na glavi ciganska džega, a crna joj kosa ispletena sa puževima u kurjucima visi; na njoj ćurak; torba na levoj strani a štap u desnoj ruci. — Dopustite joj meni za ljubav.Ta pogađa, potkrepi Natalija.Ciganka gledi u Jelicu. — Meti mlada babi na belegu, sedi do babe; ako ti ne kažem istinu, pljuni babi u oči. To izreče, izvuče iz džepa karte, rastre ih, pa poče proricati. — Mudra si i pametna si, malo sreće imaš, mnogo dušmana imaš.Pravo kaži, ko ti je ta stara žena što tako mrzi na tebe; je l’ ti svekrva, il’ jetrva? — Ne znam baba, svekrve nemam, jetrve nemam. — Imaš li koga u rodu, pravo kaži babi. — Imam u rodu. — Ta ti zlo radi.Daj babi jednu staru suknju, daće ti baba trave, da ti niko nahuditi ne može. Ciganka Jelici u oči gledi pa produžuje. — Pravo kaži babi, nemoj da lažeš, dva si venca imala, ovde se vidi. — Nisam, baba, imala dva venca. — Ako nisi, imaćeš. — Pa šta to znači, baba, dva venca? — Dvaput ćeš se udavati, s drugim ćeš biti sretna, s parom si decu rodila. Jelica se nasmeje, pa tek kao iz šale odgovara: — Pa jesam. — Bez para saranila. — Pravo mi kaži imaš li bolestan krevet u kući? — Imam. — Na to ti meni gledaj, neko ti je bolestan.Zapitljivo gledi u Jelicu, produži: Hajd’ šta ćeš babi dati, pa će baba videti hoće l’ ozdraviti.Donesi babi parče hleba.Imaš li malo slanine? — Ti samo pogodi, pa onda ću ti dati. — Donesi babi jednu srebrnu forintu; da vidim, vratiću ti. Jelica donese forintu, pa metne na sto. Ciganka vadi iz zaveska iz marame travu. — Ovo ti je čistac, da ti se čisti nesreća od kuće, ovo ti je drugo dobrac, da ti dolazi dobro, dobar đuvegija u kuću, ovo ti je treće devesilje, vilina trava. Ovo izreče pa gledi Jelici u oči.Jelica ništa ne govori, baba produži. — Koga sveca slaviš? — Slavim sve. — Ta ne pitam te to, Bog te pomogao; koje ti je krsno ime? — Sveti Đorđe. — Donesi malo iverja pod odžak, donesi vode nenačete, daj jednu činiju, nož i kašiku. Sad se baba moli Bogu za bolesnika.Uzela nož i kašiku, krsti po vodi i nešto gunđa.K Jelici se okrene. — Hukni tu u vodu. Jelica hukne.Ciganka opet krsti, i moli se Bogu. — S tom vodom ćeš ga triput umiti, pre sunca, i u dvanaest sahata u podne, i uveče kad sunce seda.Donesi babi sumporaču. Jelica joj dade sumporaču, iziđe iz sobe pa na ognjištu načini vatru.Sad ciganka izvadi srebrnu forintu, i iz zaveska trave, ove metne na forintaču, i produži. — Ako su mu vile donele, one će mu i odneti, sa srebrom zajedno. — E pa kako, zar ja neću više forintaču dobiti? zapita začuđeno Jelica. — Nemoj da žališ, ako žališ nema pomoći; kaži: »Tako me Bog pomogao, kako žalila za ovim srebrom, kako došlo tako i prošlo.« Jelica kao iz šale to izreče.Sad ode u kuhinju, raspreta vatru, pa baci u nju i trave i forintu, al’ zadnje samo prividno, — bio je bakarni novac, a srebrni je sakrila. — Sad to — reče — nemoj ništa da diraš dok baba ne dođe.Za tri dana ja ću doći.Evo ti ove mrvice od hleba, pa ćeš bolesnika založiti, i evo ti ove korice, — to su s devet voćaka devet vrhova, — evo ti od jasenka grančica.Ujutru pre zore ćeš ustati, s devet bunara vode nenačete donesi, i tih devet vrhova kuhaj u toj vodi, pa ćeš ga kupati i to ujutru pre sunca, pa vodu baci na raskršće, — neka se bolest krsti od njega, s nečistim došlo s nečistim otišlo, — a jasenak meti mu pod glavu. — A kakvo je drvo jasenak? zapita Jelica. — To je nečisto drvo, to je njihovo — vilinsko — drvo, tu se one češljaju; ne dao ti Bog da naiđeš na njihov češalj. — Pa šta bi bilo da na njih naiđem? — Morala bi biti njina onda; svaku noć u dvanaest sahati s njima ići.Pa sad nemoj da diraš u vatru za tri dana.Ja moram tri noći u dvanaest sahati moliti ih, da mu povrate zdravlje, gola kao od majke rođena, pod vedrim nebom.Upamti dobro što sam ti kazala.Sad zbogom dok ne dođem. Kad to izreče, odmah ciganka bezobzirce iziđe na polje.Jelica i Natalija se smeju. — No ta moj talir više neće doneti, reče šaljivo Jelica. — Pa šta vam je stalo do jednog talira, starac ih ima dosta, njega treba za jaku. — Lako je vama tako govoriti. — Da sam ja na vašem mestu, morao bi starac tako igrati kako ja sviram. — Svekar je moj sve i sva, odgovori neveselo Jelica. — Tog matorog kurjaka bih ja već ukrotila, reče Natalija besno. Tako se donekle razgovaraju, dok se Natalija digne i ode. Ciganka je pogodila, da ima kod Jelice bolesnika.U trećoj sobi ležala je bolesna Jucika, al’ ne opasno.Mati se opet pobojala da nije opasno, jer ima dete groznicu, a kod deteta se od groznice najveće bolesti razvijaju.Bila je brižna. Jelica proučava travu, čini joj se bezopasna jer lepo miri, kupala je dete, i sve je činila po propisu cigančinom.I začudo, detetu sutra dan bude sasvim bolje, ozdravilo je.Možda bi i bez toga ozdravilo. Kad posle, četvrti dan, eto Sare ciganke.Opet je tu i Natalija.Sara slobodno ulazi. — Sretan dan Bog dao, vama, a i meni da bude dobro.Ej mlada, šta radi bolesnik, je l’ već ozdravio? — Jeste, reče veselo i smešeći se Jelica. — Jesam ti rekla, sad znam da si me slušala; ej kamo sreće da me i odsad poslušaš, blago tebi. — Pa kako da te poslušam, ded reci opet šta. — ’Ajd’ da ti sad na tvoju sreću bacim karte. — Dakle hajd’ da vidimo kakve ću sreće biti? Ciganka izvadi karte, stane mešati, pa reče: — Pomozi Bože i majko Božija, hukni tu. Jelica hukne u karte, ciganka opet meša.Sad rastre karte i reče: — Osma ti karta sreću kaže, imaš sreće, al’ više nesreće.Tu ti nesreću plava žena pravi.Ko ti je Boga ti, ta plava žena?Pravo kaži babi. — Ja ne znam, ne mogu da se setim.Meni više ženskih dolaze, ko bi znao koja je? — Ta kanda je u kući, s tobom jede i pije, a o glavi ti radi.Dobro se pazi od te ženske, nemoj joj tvoje tajne kazati, pa ćeš reći: pravo mi je baba Sara kazala. Natalija na licu boju menja.Ciganka produži: — Imaš dve muške persone, koje misle zdravo na tebe; jedan plav, jedan crnomanjast, oboje mladi.Je l’ istina, nemoj da lažeš. — Ja ne znam. — Ako ne znaš, skoro ćeš znati.Jedan te zdravo voli, a jedan laže.Ded, daj babi na belegu što god, da vidim kakva će ti sreća biti? — Šta ću ti dati?Pogodi najpre, pa onda ću ti dati. — Ne vidim se kazati, dok nemam srebro na belezi. Jelica metne na belegu šestak.Baba se rasrdi i reče: — Taku sreću za šestak da ti kažem?Ta meti jednu srebrnu Bog te pomogao, hoćeš da budeš veća Ciganka neg ja. — E ja nemam toliko. — Evo daću ja, samo nek govori dalje, upadne Natalija, ode u svoju sobu, i donese srebrn talir, i metne ga na belegu. — Kao što kažem, brzo ćeš doznati za ovu dvojicu mladih.Ovaj plavi ti drži sreću i ljubav, a drugi ti misli veliko zlo, a u lice ti je dobar i predobar. Ciganka zamišljeno gledi u karte, i prste mete na makovog kralja. — Ko ti je ovaj stari čovek?Taj mi se vidi zdravo lukav, drži ljubav, a i preveliku pakost.Čuvaj se dobro od njega.Sve zlo što će ti se dogoditi, kroz tog starog čoveka, zbog tvoje ljubavi.Star čovek, plava žena, i stara žena, i u godinama devojka, to je društvo za tvoju nesreću.Kao što ti kažem, čuvaj se od te četiri persone.Mnogo ćeš od njih patiti, teško ćeš ih preživeti, al’ ti opet naposletku nauditi neće.Čuvaće te Bog i majka Božija. Opet gledi u karte, pa reče: — Mlada, mlada, veliko ti zlo preti, velika šteta, velika žalost.Neću da tajim što mi se vidi, sve ću ti kazati.Čuvaj jedinče svoje, zdravo je brzo, zdravo je veselo, al’ zlo joj stoji.Tako mi se vidi, ko kanda bi umrla, ili ukradena bila. — Jao Bog s tobom, ko bi moje dete ukrao? reče zaplašena Jelica. — Bog i zli ljudi; voliš je kao dušu svoju, al’ bogami nećeš je dugo imati.Drugi će se s njom ponositi, a ti ne. — Kako ti tako koješta govoriš, baba?Ko bi se ponosio s mojim detetom neg ja, ko bi ukrao moje dete? — A zar su jedno dete ukrali Turci il’ Cigani? Jelica se na to jako smuti, shvaća to za zlu slutnju.Natalija to primeti pa upadne u reč. — Dosta baba, a vi se nemojte plašiti; može Ciganka slagati, ona laže za novce. Na to Ciganka: — Dabogda slažem, ali pazi mlada dobro i na sebe i na dete.Opomeni se stare Ciganke, i dok si živa opominjaćeš se.Žao mi te je, dobra si kao dobar dan, bezazlena si, ne znaš ko ti je prijatelj ko ti dušmanin, stradaćeš kao jagnje pod nožem.Sad zbogom. — Dabogda ti ne pogodila, stara Ciganko. Posle tog baba skupi svoje i ode. Jelica prekrštenih ruku, a u mislima zadubljena, gledi za Cigankom kad je ova izlazila.Ipak ne može odmah u tim maštavim slikama, koje joj nacrtala Ciganka, da pogodi onu živu sliku, koja je do nje sedela dok je Ciganka proricala. Drugačije Natalija.Ona je sve to pogodila, i u rečima Cigančinim sebe ogledala.Ona je bila ta dušmanka koja s Jelicom pod jednim krovom živi, s njom jede a vrat joj lomi. Tek što Ciganka ode, a rupi iznenada jedna mlada gospođica, zakuca i otvori odjedared vrata, priđe Jelici bez pozdrava, i stade je grliti, ljubiti, — i plakati. Nesretna devojka.Hoće da pođe za nekog mladog činovnika.Čovek veseljak, al’ siromah, pa bogata mati jedinicu svoju ne da.Naći će se bolja prilika.Devojka je od matere odbegla, i traži sebi za dan dva mirna pristaništa. Tu mladu devojku, jedva joj šesnaest godina, krstila je Jelica, kad je sama još dete od osam godina bila.Tek što se ižljube, a eto u sobu još jedna starija devojka, pratilica te mlade, i sestra Natalijina, koja je opet u jednom velikom selu sitna mašamoda.Ova je najpre sestri pošla, al’ vrata su zatvorena, pa i ona jurne za mladom putnicom, i tu se sa sestrom Natalijom nađe, ižljube se, a sestra radosna vuče je u svoj stan. Tu je ona sestri sve ispričala, da devojka ne može na dalje snositi igo materino, a sad daje se u zaštitu Jelici, a ona je pratila.Tako isto i gošća kumica je Jelici sve ispričala. Dok se kumica oko svog prtljaga bavila, iziđe Jelica i po kuharici zamoli Nataliju na nekoliko reči. Sastanu se. — Gospođo Natalija, šta ću u hitosti, nisam ničim pripravna, trebalo bi što spraviti, no kako ću na brzu ruku? — Znate šta, slatka Jelice, ne treba tu mnogo ceremonije: za večeru malo »supice« pa šunke, a to imate; jednu tortu, nešto poslastica, pa tej, eto cele parade. — Al’ ko će mi tortu kod poslastičara kupiti? — Ne brinite se, ja ću, samo vi vaše gledajte. Natalija ode poslastičarci, kupi tortu i druge sitniže.Jelica se začudi kad se Natalija brzo vratila. — Al’ ste brzo došli! — E, imam posla. — Pa tek nećete sada nikud? — Bome hoću, već je veče. — Zar nećete moj gost biti? — Žao mi je, ne mogu, no nek bude mesto mene gošća moja sestra Maca. — To se već razume, al’ valjda ćete i vi skoro doći? — Na mene nemojte računati; kad dođem da dođem, ma i kasno bilo. Natalija se užurbala, kaže sestri da će kod Jelice gošća biti, i tu nek se zabavlja ma dokle, dok se ne vrati.Jelica Macu poznaje još od ono doba kad je svoje kumče Jelku krstila.Krstila je na svoje ime. Natalija iščezla.Mislio bi Bog zna kakva posla ona ima. Natalija je u sporazumu sa Tatijanom i Micikom.Kako je ostavila Jelicu i sestru, odmah je pohitala Tatijani, koja je jedva dočeka.Tu je i Micika. — Dobro veče.Čudićete se otkud ja tako pred noć do vas. — Mora što da je interesantno, sedite, reče Tatijana. — I jeste interesantno.Čudićete se što ću vam pripovedati. — Molim vas sedite pa da čujemo. Natalija u sredi, a one dve, da iz očiju Natalijinih izvade novinu, tako radoznalo u nju glede. — Dakle da vam pripovedam.Pre četiri sahata bila je Sara Ciganka kod Jelice, da joj baca karte.Najpre je kod mene bila, pa sam je naučila da je Jucika bolesna, i doista je bila, i poslala sam je Jelici.I ja sam se tu desila. Ciganka je odmah pogodila da ima tu bolesnika, i počela svoje vračarije ređati, što je Jelica za gotov novac primala, al’ kako se obradovala, kad joj je spomenula da će s drugim mužem sretnija biti neg s prvim. — Tako? reče začuđeno Tatijana. — Taj drugi muž, to će biti Milan? upade Micika. — Naravno, samo pustite da se izgovorim, da što ne zaboravim.Dakle kad je Sara Ciganka spomenula drugog muža kako će ona s njim bolje živeti neg sa prvim, Jelica se tek nasmeši, al’ iz očiju joj se videlo zadovoljstvo, i odmah je Ciganci dala jedan srebrn talir. — No to je baš, ne znam kako da je nazovem, reče Micika. — Bome to je gadno, doda Tatijana. — Pa onda opet je po drugi put bacala karte posle tri dana.O drugom nije ni bilo proricanja već o Milanu.Oh, ti su već dobro poznati. — Samo dok čika to čuje, reče na zlo brza Micika. Što je god Ciganka govorila, sve je Natalija ispričala, a nešto dodala, nešto izopačila. — Pa šta sad radi, nije l’ opet došao »taj šapov«? zapita Tatijana. — Iščekuje ga kao što sam vam pripovedala kad sam kroz ključaonicu slušala; zbiće se, uzeće se. — Nek je jedared ološ nosi, reče ljutito Micika. — Biće, kako vidim, i njenom gazdovanju skoro je kraj, doda Tatijana. — Pa kakvo je to gazdovanje?Sad pred veče stiže sa mojom sestrom Macom kći udovice S. iz E. sela.Mlada devojka pobegla je od matere, hoće silom da se za nepriliku uda, i došla je da se kod nje sakrije.Neka joj je to kuma, krstila je. — Lepo, a koliko je stara ta devojka? zapita Micika. — Tako oko šesnaest godina. — Haha, pa je Jelica krstila.Dosta ima godina Jelica kad je nju krstila, a ovamo se sve čini mlađom, reče podsmešljivo Micika. Micika misli da je mlađa od Jelice, a starija je od nje sedam godina.Svoje godine ne broji.Jelica bi i sad pokraj nje kao mnogo mlađa devojka u oči padala. — Mani se Micika godina, pripovedajte mi molim vas što o njenom gazdovanju, reče Tatijana. — To je strašno kako ta ženska gazduje.Sad, večeras, u čast begunice daje večeru, i mene je pozvala, al’ nisam poziv primila, dobegla sam ovamo, pa ću tek docnije tamo.Jelica je dala od poslastičarke doneti jednu veliku, skupu tortu, i još druge sitnarije, pa će tu biti teja i čokolade, i svačega. — No, to bi rada videti, reče Natalija. — Da to čika vidi, to bi bilo! doda Micika. — Da vidite, to je baš trošadžinica, prava raspikuća. — E, da na njoj kuća stoji, bi je upropastila, reče Tatijana. Tako se još poduže razgovarahu, dok se jedared Natalija ne diže da ide. — E, sad sam vam se ispripovedala...Sad ću opet tamo da vidim šta rade, a vi opet u svoje vreme nećete na me zaboraviti; znate, malo kirija da se smanji, je li tako? — reče smešeći se i kao iz šale Natalija. — To će već naša briga biti, a mi se u vas uzdamo.Sutra će starac već sve to znati. — Zbogom, laku noć. Oprosti se, a Natalija se uputi upravo Jelici. Jelica Nataliju lepo prima, nudi je svačim, što je na stolu, i pita je gde se tako dugo zabavila.Natalija kaže da je bila negde kod prijateljice, i da se tamo malo i kartala i teja pila, al’ pokraj tog je opet pri dobrom apetitu, od svačeg kusa, pa sve hvali. Sutra dan Tatijana pouči Pavla i pošlje ga bratu na salaš.Pavle zapali lulu, glava mu je već puna od Tatijaninih spletaka, i jedva čeka da na salaš stigne, da sve izruči. Petar ga iz daleka vidi, misli se kakve će opet glase čuti.Već je Pavle tu. — Šta je Pavle, kakve mi glase donosiš? Pavle sedne. — Svakojakih čuda u varoši: u tvojoj kući vašar! — Kakav vašar? — Tamo kod Jelice, svaki dan Ciganke vračare, te joj bacaju karte, i pričaju joj da će dobiti boljeg muža neg što je bio Miloš. — Pravo ima.Miloš je bio bolestan čovek.Da sam znao da će tako ispasti, ne bih ga ni ženio. — Pa tek što joj to proricala Ciganka, dala joj dva srebrna talira.Otkud njoj talira?To su tvoji!Ta će tvoju kuću upropastiti. — To nisu moji taliri; ja moje novce ne držim kod nje, odgovori flegmatično Petar. — Otkud joj, dakle? — Možda je nov đuvegija darivao, reče podsmešljivo Pavle. — Praviš samo lakrdije, s tobom se ne može čovek razgovarati, nije ti vredno ništa govoriti. — Pa ded’ govori dalje, da čujem. — Kod Jelice je skrivena neka begunica frajla, kuću je ostavila za švalerom. — Ne razumem te, šta je to, govori jasnije. — Kako da ti govorim: jedna je devojka kod Jelice sakrivena. — A čija je? — A znam ja. — Samo koješta ćaskaš, ne razumem te. — Kad mi Tatijana napunila glavu, ne znam s koje strane da počnem, ja ti sve to izređati ne znam kao ona.No znaš šta, Petre, najbolje bi bilo, da sama Tatijana amo dođe, ona će ti sve izređati.Hoćeš da je pošljem? — Dobro, pošlji je. — A ja neću da oklevam, odmah idem. Petar samo glavom mahne da može ići.Tatijani iskaže sve s porukom da odmah ide na salaš bratu. Tatijana se tome jako zaradova.Znala je, starac ne voli, kad mu ko i suviše spletkama uši nabija, a ona se nije mogla uzdržati da tom prilikom sve ne iskaže što zna i što ne zna.Mora da nešto tišti starca, kad je zove. Pavle Tatijani pripravi kola, i ona se odveze na salaš.Kad tamo stigne, starac je ponudi da sedne. — Šta je, Tatijana, kakve si mi to novine po Pavlu poslala? — Ja sam vam poručila, bato, — tako je Tatijana starca zvala, — po Pavlu, al’ kad je vezan, spleten pa nikad načisto ne iskaže, čisto se jedim. — Dakle šta je to, kakva je begunica kod Jelice? — To je jedne bogate udovice trgovkinje kći, sa sela, krstila je Jelica, ako je istina, bar tako se čuje, i sad je kod nje skrivena, pa se ono veče u kući častilo.Tu je bilo torte i svačega, a staje to bogme novaca, ja ne znam samo otkud stači? — Pa hoće li devojka tamo ostati? — Ko bi znao, valjda će je mati tražiti; hoće devojka silom za nepriliku da pođe, a mati je ne da.No bilo kako mu drago, to je velika sramota da ona taku kuću beščasti.Šta će svet kazati? — A šta je sa Cigankom, sa vračanjem? — Dala je karte bacati, sreću gledati, i stojalo joj da će se udati, i da će boljeg muža dobiti, nego što je bio prvi, i ona se na to nasmešila, i od radosti dala Ciganci dva srebrna talira, sram da je bude. — Od koga si sve to čula? — Od Natalije mašamode.Ona je bila onde i na večeri i kad je Ciganka karte bacala. — A je l’ bio Milan onde? — Još od onog doba nije, znala bi Natalija, no sad opet češće onamo dolazi doktor Ilijašević, leči dete, pa katkad je onde i okukao. — Zar je dete bolesno? — Ta onako slabačka je, kao i dosad, al’ šta će tu zbog toga doktor; pa šta još, dala joj Ciganka neke trave, manđije, da kupa dete.Da sam kao vi, sve bih ja to rasterala, i Milana, i doktora, i Ciganke, pa i tu begunicu bih odmah isterala. — E sad znam dosta, zabeležiću, samo ti ćuti. Još je Tatijana koje šta mnogo govorila, dok nije sustala, pa se onda oprosti i ode.Starcu se novine dopadaju, al’ svoje misli Tatijani ne ispoveda, za njega još nije stvar sazrela. Dođe i Dragutin na salaš.I on mu tako kao i Tatijana pripoveda, a starac je prema njemu malo otkriveniji, u planu se već razumevaju. Sirota begunica Jelka nije srećna.Naiđe ujak njen na trag, nađe je kod Jelice, i odvede je natrag materi.Natalija je to odmah Tatijani javila, a ova opet starcu. Tatijana razglašuje po varoši, kako Jelica Mrgodića kuću sramoti. Tek što begunicu odvedu, eto opet Milana.Milan donese Jelici vest da se kod kuće jako zavadio, među njima krv i nož, i da će skorim započeti parnica za razvod.Samo mu treba još malo vremena da uglavi šta i kako će biti sa decom. Jelici se na to nešto muti u glavi, još ne zna na čemu je, hoće l’ to po nju dobro il’ zlo biti.Ipak ostaje stalna pri svojoj reči.Ona će sve pregoreti.Jelica opomene Milana da ode starcu na salaš, i da se izvini što ga zadnji put nije pohodio.Milan sve to drži za prikladno, pa će i učiniti.U onoj svojoj uzrujanosti nije držao za probitačno starca pohoditi. Kad je Milan pohodio na salašu starca, ovaj ga lepo dočeka kao i dosad.Ništa ne spominje, što ga Milan zadnji put pohodio nije, čini se nevešt, no Milan se sam izvinjuje.Starac ne samo da mu ne zamera, već ga kori što tako retko dolazi.Milan se izvinjava kućevnim nezgodama, ispovedi se starcu kako je u raspri sa ženom, i mal da se neće s njom rastati. Kad ove reči starac ču, pređoše mu iste preko srca kao melem.Gledi na Milana, pusti dim iz lule, a ništa ne govori, no vidi mu se po licu da je zadovoljan, bliže je celi svojoj. Kad se sa Milanom rastane, opet mu preporučuje da pohađa kuću, a za spletke, ako kakve čuje, neka i ne haje.Milan se vrati i sve Jelici ispriča.Jelica je zadovoljna starčevom izjavom, samo se ipak čudi tolikoj njegovoj popustljivosti. Milan ostane tu nekoliko dana, tera brigu u društvu poznanika i prisnog svog prijatelja doktora Ilijaševića, pa otputuje da čini pripreme radi bračnog razvoda, a Jelica ostane za njim puna nade u budućnost. Natalija mašamoda važna je ličnost u varoši M. Natalija je ostala zarana bez oca, a mati joj se uda po drugi put, i to za imućnog čoveka.Mati je Nataliju i njenu sestru mlađu Micu mazila, a pastorčad je prenebregavala. Natalija je išla nešto malo u školu, a posle je mati da na mašamodluk, u nuždi da može od rada živeti, jer ako i jest očuh joj imućan, al’ ima i on svoje dece.Očuh joj naskoro umre, a mati joj je prilično onde zgrabila, da je posle sa kćerkama lepo živeti mogla. Natalijina prva mladost je u galantnim društvima prohujala.Dok je mati živela, išlo je lako, no i mati umre.Natalija ode opet u mašamodluk, a sestra joj Mica odseli se u veliko selo E. gde će se kao švalja il’ seoska mašamoda staniti.Od sitnijih dama iz okoline biće dosta za reperaturu, pa i za nove poslove, a na selu tačnije plaćaju neg’ u varoši, gde polovina ide na veresiju. Natalija je koketna; no ko može mašamodi koketnost zameriti, pa možda će uloviti kadgod kakvog mladoženju. Natalija postade mašamoda na glasu. Jedan mlad trgovac galanterijskih roba zaprosi Nataliju, on joj se dopadne i ona pođe za njega. Natalijin muž imao je živu mater udovicu, koja je dosad u varoši bila prva mašamoda; mati i ona spoje svoja preduzeća, otvore samo jedan dućan, muž napusti trgovinu svoju, i stupi i on s njima u zajednički rad, kao »konfeksijoner«, a svi troje pod jednom firmom. Poslovi su dobro išli, no kad su već do vrhunca doterali, padne im na pamet da bi probitačno bili — bankrotirati.Svi se u tome slože, i tako jedan dan firma bankrotira.Sad navale kreditori da sve prodadu, a posle, ako je nužno, da započnu kaznenu istragu.Ipak oni bi se sa trideset-četrdeset procenata izravnali.Novci su bili u materinim rukama, svega trideset hiljada forinata.Mati da sinu te novce da ide u Beč izravnanja radi, i da još robe kupi. Sin ode u Beč, ciča zima je bila, nazebao je i obolio.Posle nekoliko dana stiže materi telegram da joj je sin jako bolestan. Kad Natalija u Beč dođe, već je njen muž na samrti.Kad je van sebe, kad k sebi dolazi.Jedna baka ga je čuvala, i sreća što nije naišla na ključ od sanduka koji je bio u jednom prsluku.Muž joj kaže za ključ, al’ i ona je već sve haljine vizitirala, — našla bi ga i onako, — te izvadi iz sanduka novce, turi u nedra, i tako ih spase. Da l’ su spaseni? Natalijin muž, siromah Nedeljko, tako se zvao, sad je pri sebi sad u buni, no naposletku bolesti podlegne, dušu ispusti.Natalija Nedeljka u Beču ukopa, a s novci se vrati.Žalosna mati za sinom, al’ žalosna i za novcem.Pita mati Nataliju šta je sa novci?Natalija veli: neko ih je morao ukrasti od onih koji su sina čuvali. Šta će sad mati na to?Ona misli da je novce Natalija uzela.Šta će sad s njom? Ako je ko od poslužitelja uzeo novce, a započne protiv njih istragu, šta će se koristiti?Mora iskazati kolika je potražbina, izdaće se, saznaće verovnici i uzaptiće ih.Bolje tu ćutati. Ipak mati opomene ozbiljno Nataliju da izda novac, i da s njom podeli, inače će je tužiti, pa kud puklo da puklo.Poznaje ona Nataliju, zaklela bi se da je ona uzela.Natalija neće da zna za to, već mater odbija od sebe, neće s njom više da živi »kad je procešdžinica«!Mati se nađe u čudu, ostavi Nataliju, i uze stan za se. Mati započne parnicu protiv Natalije. Advokati obeju stranaka odmah se sporazumeju u tom da izlazak parnice neće ni po jednu dobar biti, i obe se uticajem svojih zastupnika izmire tako, da Natalija isplati materi pet hiljada forinata i sve parničke troškove, a ostalo bilo ma koliko nek kod nje ostane.Naravno da u nagodi nije bilo ni spomena o tom ostatku, da se ne bi verovnici dosetili. Posle te parnice Natalija je sama živela, rad mašamodski je na stranu ostavila.Misli se, ima otkud živeti. Tako Natalija, otkako je udovica, sama za sebe sedi, lepo se odeva, i tek bi se onda udala, kad bi sebi dostojnu partiju našla. No što da se ne uda?Nije sa svetom raskrstila, neće da bude samoživa.Ona ide u društva.Tu nije pošteđeno ni mlado ni staro, ni muško ni žensko, ženjeni kao ni neženjeni.I Natalija je društva primila, častila, tejeve, piknike davala, a i karte su tu. Natalija se elegantno nosi: svaka haljina iz Beča, tako i obuća.A kao mašamoda ukusno se zna obući, i ma da nije lepa, ipak se gdekojima dopada.Živi nezavisno po svojoj volji. Godine prolaze, i njena mladost već odavna prošla.Sad kako je u Mrgodićevoj kući, nastala joj četrdeseta godina, tako ona kaže. Nije baš za udadbom, al’ povoljnom čoveku bi se pridružila, bio on star bio mlad.Jedva je samo mrzilo, što je i do danas s njom slepljeno ime »mašamoda«.»Nata mašamoda« u elegantnom svetu dobro ne zvuči; drugo je kad bi bila i sad u aktivnom radu, i mlađa, a ne kao u penziji. Natalija bi rada sad već kakve druge titule. U društvima je Natalija znatnu ulogu igrala.Jedno, u modi je davala ton, drugo bojale su se dame od njene kritike.Blago onoj kojoj je Natalija prijatelj, teško kojoj je neprijatelj! No zašto je Jelici neprijatelj? Jelica je lepa, mlada ženska, to joj smeta.Da nisu bar pod jednim krovom, možda joj ne bi smetala; al’ ovako pred očima pokraj Jelice gubi se oprobana koketa.Ne pomaže tu Nataliji ni toaleta ni sve njeno gizdanje. Kad se Natalija šeta, istina tako je ukusno obučena, da, kad je sastrag vidiš, a ne poznaš, mislio bi e to je kakva dražesna devojčica od šesnaest godina; hod kao u golubice.Al’ kad je spred vidiš, onda ti je žao što si je s lica pogledao.Na licu koža otrovnom bojom progrižena, nabubrena, i ne izgleda više na živu kožu.Okreće od nje odmah glavu na stranu; a Jelica kad je i u »negliže«, izgleda pokraj nje kao boginja Galateja pram Hekubi.Ne pomaže Nataliji što miri od cipele do glave kao apoteka. Mladost, lepota Jeličina Nataliju peče. Razne su muške mržnje, a ženskih još je više. Da se Jelica njoj bezuslovno odala bila, bi joj bila bolja prijateljica.Natalija je htela da Jelica nju u svemu posluša, onda bi možda dobro bilo; Jelica nije nalazila nužde i volje da se njenoj ćudi podvrgne. A da je još znala kakva je opasna Natalija!No i da se njoj podvrgne, drži opet ne bi bolje bilo, jer ćudljivost i ćefovi Natalijini nisu za svaku probitačni, a po Jelicu najmanje. Kog Natalija u mrežu uvuče, taj se više odande ne izvuče.Ko bi znao kakve i sad planove Natalija za se kuje? Kad stari Mrgodić u varoš dođe, Natalija kako ga vidi odmah mu se javi, bilo u sobi bilo na polju, pita ga za zdravlje, i hvali ga kako dobro izgleda, kako je kočoperan. Natalija je znala za slabost Mrgodića da je tvrd, da od svojih usta otkida. Jednom prilikom, kad je bilo Mrgodiću krsno ime, uđe Natalija posle ručka u njegovu sobu sa bocom fina vina, čestita kuće gospodaru dan, i svojeručno mu naspe u čašu da mu pokaže, kakvu ima žiljerku, koja i njega može vinom da pozdravi. Starac ispije vino, zahvali se i raduje, što takvu gospodstvenu kirajdžinicu ima, al’ boje na licu ne menja, ostaje flegmatičan.Stari je kurjak Mrgodić, njega Natalija u klopku neće umamiti.A kako bi lepo bilo da ga umami, da bude gospođa u takim kućama!Njoj i tu Jelica smeta.Natalija je u sporazumu sa Tatijanom protiv Jelice, ma da su im smerovi protivni.U tom se jednom slažu obe, da treba Jelicu upropastiti.Natalija je već i muških i ženskih dosta upropastila. A sirota Jelica još ne zna s kim ima posla; šta više poverava joj se bez razloga; ne voli je doduše, čula je dosta o njoj i to ne najlepše, al’ boji je se.Natalijine izmuštrane oči privlače je nehotice kao ljuta zmija nevinu plašljivu pticu. Natalija je imala toliko da može bezbrižno živeti, no ona nije s onim što ima zadovoljna. Što se Natalija uselila u kuću Mrgodića, i tu ima razloga, jer hoće sa starcem u dodir da dođe, da mu se pokaže prijatna, uslužna, ne bi l’ ga za se zadobila.Čudi se kako Jelica ne zadobije za se starca; da je ona na njenom mestu, veli, starac bi već morao u njenu mrežu pasti. Jedared se obe o tome u Natalijinoj sobi razgovaraju. — Slatka Jelice, vi baš ne znate živeti, lepa ste, mlada ste, no šta vredi kad ste neumešna.Da sam ja snaha bogatog Petra Mrgodića, bila bi u varoši prva dama. — Ha-ha, prva dama pokraj Petra Mrgodića, mog svekra, to je lepo.A ko se još pomogao pokraj mog svekra?Ne vidite li da neće sebi ni pantalone da načini. — Manite se pantalona njegovih, morao bi on što drugo praviti, vama il’ meni kad bih ja njegova bila. — A kad neće? — Neće, jer ne znate kako treba.Treba mu se umiljavati a ne kao drvena Marija — već moram vam tako kazati — ne znate se oko njega okretati: sve ste namrštena kad dođe, sve se nešto bojite, zazirete od njega, a takve stare kurjake mlade lisice mogu uvek nadmudriti. Jelica se smeši. — Dakle da mu laskam?Da ga gladim? — Pa da, da ga primamljujete da više ovde sedi, a ne na salašu kao divljak; da ga oblačite, maramu na mašlije vežete, pogladite, potapšete. — Jao mene gospođo Natalija, dakle da se mom svekru udvaram? — upadne Jelica. — A da šta vi mislite!Da vidite kad se stari panj zapali, dao bi vam i dušu, mogli biste ga oko prsta savijati; sve što ima vaše bi bilo. Jelica na te reči uzdahne. — Pravo kažete, da sam se tako ponašala drukčije bi bilo.Umiljavao se meni starac odmah posle smrti Miloševe; tako je ljubazan bio, da sam se sama čudila; laskao mi je preko »jego«. — Vidite da imam pravo, al’ kažite mi, slatka, iskreno, vi znate da sam vaša prijateljica, je l’ vas kadgod starac poljubio? Jelica zastiđena zarumeni se. — Hteo je, al’ sam ga tako mrko pogledala i ruku mu odbila, da je video s kim ima posla.Od to doba ne gledi dobro na mene, pa ni na Juciku, a pre je grlio, ljubio; dolazio je u ponoć da vidi da l’ Jucika spava, a sad ne da joj ni ruku da poljubi; mahne da ga se okane. — Eto vidite, pravo vam kažem, niste vredni da živite, ne znate. Natalija je tim samo iskušava. — Znam šta mislite, no vaši nazori su protivni mojim osećajima, reče kao nešto ‘razdražena Jelica. — Pravo imate, Jelice, samo sam vas na probu mećala, no sad ću drugo što da vas pitam.No budite mi iskreni, izbacite iz glave ako su vas moje reči dirnule.Sad nešto drugo.Ja vidim vaš težak život, i rada bih vam pomoći.Ja imam dosta novaca za sebe, al’ kad bi bilo još više, ne bi baš ni to škodilo.Jednu tajnu ću vam poveriti, znam da me nećete izdati.Vaš starac je velik vrag, ne mislite da je takav, kao što spolja izgleda.On na ženske ne mrzi.Kad je ostao udovac, da znate kakav je bio.»Ispod mire tri đavola vire«.Najpre je zaveo neki »viršoft« kuharica i sobarica; imao je i tu plodan život.Tu je starac nešto tako pokliznuo, da bi zla dopao da mene ne bi.Posle toga je mene obletao, al’ ja u ono doba na takve kavaljere nisam ni gledala.Ko je moj, taj je morao biti »feš«, a ne pokraj tolikog blaga zabataljen kao što je on bio.Bila sam tako kao sad vi, mlada, ponosita, al’ sam i ja k sebi došla.Dakle sad na tajnu.Gledajte a nagovarajte starca iz daleka, da me uzme za ženu, pa da vidite kako ćemo živeti.Kad bih ga ja u kordu uzela, jagnje bi načinila od tog matorog kurjaka.Išli bismo zajedno po kupatilima i teatrima, piknicima, a starac bi morao otvoriti svoju kesu.Vama pak kad bi došla volja da se udate, trideset hiljada ne gine, a toliko ja imam. Jelica začuđeno gledi pa progovori: — To doduše ne bi rđavo bilo, al’ od moje strane o tom ne bi smela starcu ni bele reći; no znate šta, gospođo Natalija, vi ste dobri sa Tatijanom, ona bi vam to mogla lakše izraditi kod starca. — Ha-ha, vidite da ne poznajete svet.Tatijana da mene preporuči, jedna ordinarna bačvarka!To je lepo, to je za mene lep komplimenat. — Oprostite, ja vas nisam htela uvrediti; zato sam rekla, jer znam da sa Tatijanom dobro živite. — Ha-ha, praštam vam, jer još ne poznajete svet.Dakle vi mislite, da ja s Tatijanom Bog zna kako dobro živim?S Tatijanom?»Fidon!« O tom ni pomisli, to je samo politika.Vi još ne znate šta je politika.Politika je da spoljno znate i s onim lepo živeti kog mrzite.Znate kakvo je moje prijateljstvo s Tatijanom? — Ne znam. — Dakle da vam kažem.I za mnom je bilo u prvoj mojoj mladosti dosta govora, al’ za Tatijanom sijaset.Nije ovdašnja, al’ glas se na daleko čuje, prohujalo joj vreme, obesi se o vrat tom mućurlastom bačvaru Pavlu, i tako je slučajno postala snaha Petra Mrgodića.Dok je Petrova žena, vašeg svekra živela, Bog da joj dušu prosti, imala je dosta od Tatijane da podnese.Starca je uvek podbadala, kako mu je žena bolešljiva, za rad nesposobna, kako sve rađa decu koja umiru; naposletku neće imati koga ko će ga naslediti.Dosta je sirota od nje pretrpela.Starac je pak Tatijani uho priklonio, rado je slušao što mu donaša.Govorilo se da je Tatijana već i srce starčevo zadobila, svet je već o tom govorio, al’ ja ne bih se zaklela ni na jedno ni na drugo, ni jeste ni da nije, hoću da budem pravedna.Doduše Tatijana nije tako izgledala kao sad, pogrbljena.Bila je prava, i nos joj nije bio toliki, jer obraz joj je bio puniji, a bila je pri tom rečita.Ona sad zna sve novine po varoši, tako i njena Micika, a mi ženske smo radoznale, pa što čujemo, i u »nobl« društvima to pripovedamo.Svi se čude otkud sve ja to znam, a ono od Tatijane.Eto to je prijateljstvo.A što se tiče da ona mene preporuči, znajte, da bi ona htela da nema ni vas, ni deteta, pa da ona gospodari.Tako je počela širiti se još za života starčeve žene, pa i posle; al’ kad je starac primeti da sebi godi i gradi nemir u kući, odmah se povukao od nje, i tek ih sad opet u novije doba vidite da se približuju.Zašto, ko bi ih znao. Kad Natalija to izgovori, Jelica ubezeknuta ne zna na to šta da rekne.Nov svet joj pred očima. Natalija produži. — Na što ja smeram, to ne ide Tatijani u račun.Vi bi mogli bolje izraditi.Starcu treba laskati, ja ću vas pred njim faliti, a vi opet mene. — Neće on mene poslušati, veli Jelica. — Probajte.Kako primetim da vi za mene radite, onda ću i ja za vas, a prvo će biti da starca sa Tatijanom zavadimo. — Zavadiće ona pre mene i vas, neg’ sebe sa starcem.Ona starca dobro poznaje.No sad sam vam ispovedila tajnu, pa budite pametni. Natalija je završila, a Jelica na to ne odgovara.Bacila se u duboke misli.I šta zna tako iznenađena na to da rekne?Stara majstorica Natalija joj primećuje na licu duševnu borbu, no ona će nju razblažiti. Donese služavka kavu.Što je kod muškog lula, to je kod ženske kava, ne samo kao jelo il’ piće već kao razbibriga.Pa kad puši, još bolje.Natalija puši cigarete.To je naučila kod »mamzele« još prve godine mašamodskog kurza. Natalija je već pre toga nudila Jelicu cigaretom da se nauči pušiti.Govorila joj, kako sad nema prave dame koja ne puši.Jelica je više puta probala, al’ nikako da se navikne.Sad je Natalija svakojakim šalabazama na to navede da popuši dve cigarete.Jelica naivna, malo povodljiva, posluša je. Jelica ispije šolju kave.Natalija je tu pomešala i malo vanilije, pa je tako popušila dve cigarete pokraj tog. Bilo je posle podne.Dođe mala Jucika iz škole.Ište užinu; Natalija je odmah uze za ruku pa vodi stolu, da joj kave.Natalija ima poslastica, i to će Jucika dobiti. U razgovoru nastupi veče. Jelica će tu na večeri ostati.Natalija da doneti iz gostione kratku al’ dobru večeru. Kad dođe vreme spavanju, Jucika zaspi još za večerom, a mati je u sobu nosi, no se odmah vrati. Sad Natalija pravi tej.Kod nje uvek fini rum.Tu su i poslastice.Natalija je bila naučena na jak tej, pa takav pravi i za Jelicu.Badava se Jelica otima.Jako joj je.Natalija joj silom sipa, i zapali joj i cigaretu.To je već treća. Jelica nenaviknuta na tolika pića koja zabunjuju, kao vanilija, rum, pa cigarete, oseća da joj je glava ugrejana, oči joj zasvetle a lice se jako zarumeni.Natalija je praktična, sad će tek da zapodene interesantan razgovor.Jelica je bolje raspoložena neg’ što je bila posle podne. Obe puše.Natalija gledi, meri Jelicu, a pušta gust dim. — Slatka Jelice, kaž’te mi kad će doći gospodin Milan Čedomiljević? — Ne znam, čudim se i sama što ga nema. — To je dobar prijatelj, pravi drug pokojnog Miloša, to je lepo od njega da na vas ne zaboravlja. — Starac je sam hteo da ovamo dolazi; da ga on nije zvao, ne bi ovamo dolazio. — Al’ tek opet vam je milo što ovamo dolazi? — zapita smešeći se Natalija. — Pa zašto mi ne bi bilo milo: stari prijatelj Milošev i moj, izobražen i prijatan čovek. — I sama se smeši. — Pa da vidite i lep je. — Ta nije ružan, tako kao i drugi čovek. — E baš nije kao i drugi čovek, nisu svi ljudi lepi. Jelica se slatko nasmeje.Izgleda kanda je zbunjena. — A zašto me to pitate, gospođa Natalija? — Zato jer me interesuje. — A šta vas interesuje? — To ću vam drugi put kazati. — Al’ molim vas, kažite mi sad. — Kazaću vam, ako mi na pitanje istinu odgovorite. — Odgovoriću, al’ na šta? — Ma na šta. — A vi pitajte. — Jelica joj gledi u oči. Natalija opet pusti dim, Jelicu uhvati za ruku, i upravo joj u zenicu gledi pa se smeši. — Jelice, vi ste zaljubljeni. — Ne znam u koga. — Ovo Jelica mucanjem izgovori. — U Čedomiljevića. Jelica se zbuni. — Ko vam je to kazao? — Niko, ja sam čula i videla, svojim ušima, svojim očima. Jelica začuđena ne zna da progovori. — E da vam kažem kako.Kazaću vam baš ma se rasrdila na mene.Mi ženske smo radoznale.Kako ste mogli i pomisliti, da me neće zainteresovati što Čedomiljević tako često amo dolazi, a ovamo ima ženu svoju.Ha-ha-ha, ala ste smešni. — Ta za boga rodovi smo, Milošev brat, a moj dever, upadne Jelica, a oči dole spušta. — Mahnite se toga, nećete vi meni oči zamazati, jer sve znam.I sad što ću vam pripovedati, nećete shvatiti.Vidi se da nemate svetske praktike.Kad je god bio Čedomiljević kod vas, uvek sam prisluškivala i znam sve šta ste govorili. — Ta je l’ moguće? pita začuđena Jelica i pljesne rukama. — Oprostite, nije lepo, al’ tako je.Jest, ja sam prisluškivala.Vaša kuharka ode kući, a ja sama šetam se pred vašim vratima gore dole, pa gledam kroz ključaonicu, i sve čujem i vidim šta govorite i kako se mičete. — Pa zašto ste to činili? zapita iznenađena, zbunjena Jelica. — Ženski poslovi, hoću da znam sve; šta ćete sad? — Pa šta ste čuli? — Čula sam kako vam je ljubav svoju podneo. — Pa šta još? — Kako vas je isprosio. — I vi ste sve to čuli?Da čujem šta još. — Vi ste mu ruku dali.Sad će se od žene svoje da razvede, pa da vas uzme, je l’ tako, hoćete li još? Jelica se strese, brizne plakati pa se sruši u zaprljaj Nataliji. — Slatka gospođo Natalija, nemojte me izdati, ubiti, vidim da sve znate; ako me izdate, propala sam. Jelica u vrisak plače, žalosno je gledati.Natalija je teši, zadaje joj reč da neće nikom ništa o tom govoriti.Sad je već teško Jelicu utešiti, groznica je već od muke hvata.I onako se već ušlo u mrklu noć.Natalija uhvati Jelicu ispod ruke i doprati je u sobu, pomogne joj i svući se, gladi je i ljubi, uverava je jednako da će čuvati tajnu. Natalija ode, a Jelica u dubokom snu sanja da je psi sa sviju strana vijaju; u tom se i probudi. Jelica je još u zabuni, što je sinoć od Natalije čula; nije bila načisto, da l’ je to bilo u snu il’ na javi. Odmah kako se u jutru sa Natalijom sastane, poljubi se s njom, a Natalija metne kažiprst na usta, u znak da Jelica ćuti o celoj stvari, a i ona će ćutati, i rečima je o tom uveravaše, šta više i zakletvom. Kako Jelica da joj ne veruje? Jelica je opet došla u klopku.Natalija je još onaj dan bila kod Tatijane i sve joj ispričala; Tatijana je opet starcu sve isporučila. Pa šta se Jelica o Nataliju tako ogrešila?A šta su zgrešili drugi, kojima je Natalija mrežu plela? Gdekoji ljudi bez razlike spola imaju cigansku il’ mačiju narav, krvoloci su.Sita mačka ne gnjavi miševe od gladi već od krvološtva.Kurjaku je dosta jedno jagnje da se naždere, pa će opet u stadu poklati koliko može. Koliko ih je Natalija ulovila?Dok je bila mašamoda, jedna od najboljih mušterija bila joj je neka gazdarica kod jednog starijeg bogatog udovca.Lepe je novce od nje zasluživala.Bolešljiv al’ blagodaran starac uzme tu gazdaricu za zakonitu ženu.Natalija je k njima odlazila, bila je uvek lepo primljena, pa čim se zahvalila?Jednom prilikom ode Natalija, negdašnju gazdaricu, sadanju gospođu da pohodi; nju ne nađe kod kuće već gospodina.Zapodene razgovor o gospođi, podsmešljivo mu spomene, kako je mogao kao izobražen i bogat gospodin sluškinjetinu uzeti za ženu.Taj gospodin je uprkos njoj, ženi kupio nove haljine. Natalija je kao mačka: i kad se umiljava i prede, opet hoće i da ogrebe.Tako je i sa Jelicom i sa svakim, i opet je u društvima omiljena. Jelica je sad njen rob, predata je Nataliji na milost i nemilost.Odsad Jelica pred Natalijom nema više tajne niti može imati.Ispovedala je sve što joj je na srcu.Natalija je pak poverene joj tajne sve redom Mrgodiću dostavljala.Iskrena, povodljiva Jelica ništa o tom ne zna. Međutim se starac na salašu sa Dragutinom dogovara, kazuje mu sve što je o Jelici čuo.Kad Dragutin sve to promeri, reče starcu da je sad vreme, stvar je već zrela pa da se sasvim u varoš doseli i s Jelicom pod jednim krovom živi. Dragutin mu je kazao i zašto.Zato, jer se sirota već u sudbu svoju splela kao pile u kučine, ne može se maći, a najbolje je da bude u kući u ličnom dodiru sa Natalijom, koja na sve motri, i tako spletkama omotana mora se srušiti. Starac Dragutina posluša i doseli se u kuću stalno, gde će sad i zapovedati. Starac dođe jednom u varoš, i Jelici javi da će, kako neke poslove na salašu svrši, odmah biti u kući stalno, i on će kuću voditi.Kad je to Jelica čula, ubezeknula se, ne zna šta da misli, al’ nešto oseća da promena ta u starcu na nešto smera.Jelica se starcu povinuje, izjavi mu da će joj milo biti kad on sam kao »domu vladika« upravljao bude. Natalija se zaradova, što će starac u istoj kući tik njenog stana svoj imati.Već ga drži kanda joj je u džepu.Kuje planove, pripreme čini, kako će se spram starca ponašati. Kad se starac u kući snova stanio, sasvim je drugi red uveo. Starac nije više ona stara šaljivčina za doba Miloševo, koja u cinizmu prostote lukavstvo skriva; nije više ni onaj ljubazan svekar koji posle smrti Miloševe nad snahom i unukom lebdi.On je sad u kući prvi gospodar, a Jelici ni pedlja prava ne da.Ozbiljan starac, autoritet, ugled hoće da pokaže.Oblači se u svečane haljine, ide i u društva, što je kod njega retkost, al’ pazi i na kućevni red.Kuharka odsad ne sme van kuće stanovati. Jelica ne zna sve to da protumači, samo nešto teško oseća da dobra biti neće; nešto je u prsima, oko grla steže. Drukčije kod Natalije.Ona kad vidi starca nacifrana, drži da on ima kakve planove, možda će da istisne, uda Jelicu, pa da uzme kakvu zreliju žensku kao što je ona.Natalija misli, i za nju to ne bi zgoreg bilo. Starac se Nataliji lepo javlja, šeta se gore dole u hodniku, i pokraj njenih vrata, kanda sam traži prilike da se s njom sastaje. I već se sastaju.Ona dolazi k njemu u sobu na razgovor, on opet k njoj.Kad je prisutna Jelica, onda se starac razgovara samo o ekonomiji. Starac se prema Jelici dobro al’ ozbiljna ponaša.Nikad se pred njom ne nasmeši.Da svoje misli i smerove sakrije, lepo Jelici govori, zašto ne ide s detetom češće u šetnju, slabačko je, veli, treba Jucika sveža zraka. To Jelica jedva dočeka. Jelica se sad češće šeta sa Jucikom po promenadi, u strelištu, bašti.Ko je vidi čudi se kako dobro izgleda, mnogo bolje nego posle smrti Miloševe.Poznate prijateljice joj prave komplimente, kako je punačka, debela. Jednom prilikom dok se Jelica sa detetom šetala, zakuca starac na vrata Natalijina i uđe. — Jeste li me željni, malko iz duga vremena da se porazgovaramo, vreme prekratimo. — Drago mi je, izvol’te sesti. Starac sedne, a Natalija uz njega. Natalija sedi baš kao prava koketa.Tako sedi da joj se nožice vide, komotne cipele fine a na sredi velike mašlije sa »šnolom«.Inače kućevno, a sva u belo obučena. — Čuo sam od Tatijane sve, hvala vam, odslužiću se. — To sam ja činila samo vama iz prijateljstva, a nikom drugom.Dakle kazala vam je sve? — Sve, zato sam se i doselio da vidim dalje čudo. — I jeste; šta ta ženska čuda čini, nemilice troši, ne znam otkud joj toliko novaca. — Valjda joj Milan daje? — Tako bih i ja rekla, jer vi, znam, da ne biste to dopustili; e da sam ja tako radila, kud bih došla!Ovamo sa radom i čuvanjem od sirote devojke stekla sam; sad sedim, hvala Bogu, na trideset hiljada. — To je lepo, tako i treba.Tako sam i ja stekao, a ne tako kao što je pokojni Miloš sa Jelicom započeo bio; da je ostao živ, i da je tako terao a ja samo davao, bi mi upropastili kuću.I sad bi Jelica htela po staroj noti, al’ ja ne dam. — Al’ molim vas kad smo tako u tajnom razgovoru, nemojte mi zameriti što ću vas pitati: kako možete trpeti u kući tog Milana Čedomiljevića? Starac se smeši. — Brat je pokojnom Milošu, a dever Jelici, kako bih ga odbio? — Sve je to lepo, al’ ste čuli već da je Čedomiljević Jelicu isprosio kod žive venčane žene? — Ništa zato, a može se razvenčati, nek se uzmu, pa ma i ja što novcem doprineo. — Ha-ha, dakle da još dočekamo svatove u kući, to bi lepo bilo. — Zato ne bi morali ovde biti svatovi, ima tu načina. — Nešto će biti u stvari, jer su već oboje među sobom i kuhani i pečeni. — Sretno im bilo, reče starac, a lulu zapaljuje.Ište za to dozvolu, Natalija mu daje. — Znam, da biste i sami radi da je s vrata stresete; i jest doista, ona ne zaslužuje ovu kuću.I ja sam bila mlada, a mladost ludost, no u takovom nije me još nikad niko našao.To je već »preko jego« šta čini u vašoj kući. — A šta je još to »preko jego«, hoćete l’ mi kazati? — Hoću, ako me ne izdate. — Tako mi mog krsnog imena sv. Nikole, tajnu ću čuvati. — Kazaću vam!, al’ samo na kratko.Biće svatova, al’ pre toga biće i krštenja. Natalija se slatko nasmeje.Starac izbeči oči pa je oštro gledi. — Da l’ vas dobro razumem, je l’ baš tako? — Baš tako, skoro ćete se zadiviti. Starac na to ništa ne odgovori, već uzdahne. — Jesam li vas dobro razumeo? — Jeste. — Što ste izrekli, ozbiljna je reč? — Ozbiljna, samo nemojte me izdati. — Ne brin’te se, hvala vam, odužiću vam se. Starac se s Natalijom rukuje i ode. Posle toga razgovora još onaj dan je starac otišao Dragutinu da se s njim posavetuje.Čuvaće tajnu, samo pred Dragutinom ne.Šta su zajedno govorili niko ne zna.To će se tek docnije znati, kad stvar sazre. Starac se veseo kući vrati.Prema Jelici se po starom ponaša, nit’ bolji nit’ gori.Dragutin k njemu ne dolazi, valjda čini to po planu. Dr. Ilijašević je svaki dan u kući, nadgleda Juciku.I njega starac lepo predusreta. U to doba stiže sa strane i Čedomiljević, i odsedne u sobi, koju mu je starac još u početku odredio.Starac se prema Milanu učtivo, al’ ozbiljno ponaša.Nema da s njim šale zbija kao pre. Milan čuje od Jelice da se starac sasvim doselio; i on se tome čudi. Milan se nekako neobično oseća, ne vidi u starca pređašnje dobre volje; kad mu što govori, tek sa nekoliko reči odgovara.Suviše mu ozbiljan izgleda.Milanu je, kanda po koprivama hodi. Prvi dan prođe.Drugi dan posle ručka kaže starac Jelici da se sa Jucikom prošeta, lepo je vreme. Jelica se docnije obuče, a Milan hoće da je prati; razgovarao bi s njom nasamo, jer od starca ovde ne može.Starac ga zadrži, veli da ima nekoliko reči s njim da prozbori, a Jelici nalaže da se sama s detetom šeta.Jelica se začudi, al’ starca mora slušati.Pre toga starac takvo što nije joj zakraćivao. Jelica ode u šetnju s detetom. Milan se čudi što ga starac zadrža, ne zna da to protumači; il’ mu je to zbog duga vremena palo na pamet, da u društvu vreme prekrati, il’ drugo što. Kad je Jelica otišla, Milan sedi sam sa starcem, oboje puše, starac nabrao čelo, vidi se da će nešto važno započeti, a Milan radoznao pogled na njega baca, pa pušeći čeka početak. Starac započe. — Znaš šta ću ti, sinko, kazati.Znaš da te volim skoro kao Miloša, i moju dobrotu si već iskusio.Ti kao što se čuje i kao što sam kažeš, razvešćeš se sa svojom ženom.Ima rđavih jezika, svet svašta govori.Raznose glas, kako se razvedeš da ćeš Jelicu da uzmeš; ja tome protivan nisam, šta više složiću se u tom, no samo me jedno peče: tvoja punica će reći da te ja i Jelica primamljujemo, i da sam nekako i ja uzrok rđavom bračnom životu među vama, a to nisam rad da slušam.Dakle ja ti dajem ovaj očinski savet: izostani za neko vreme iz moje kuće, pa kad kod tebe stvar sazre, kad se jedared razvedeš, a ti opet dođi, dogovorićemo se, a ni ja neću Jelicu praznih šaka otpustiti.Znaš, Milane, to je sveta radi.To sam ti hteo nasamo reći, zato sam te zadržao. Milan ubezeknut, tare šakom čelo, ne zna odmah šta da odgovori, tako je iznenađen. Malo uzdahne pa odgovori: — Poštovani tečo, ja sam vas kao mog oca smatrao, — i onako odavna roditelja nemam, — a znate kako sam s Milošem živeo: kao brat s bratom, drug sa drugom.Vi ste mene uvek gotovo kao posinka vašeg smatrali.Ja od detinjstva u kuću vašu dolazim.Miloš i ja živeli smo kao kakvi bliznaci.Poznato vam je da sam Miloša pratio čak do Italije, i to o sopstvenom trošku njemu za ljubav.Bio sam u vašoj kući primljen uvek ne kao gost već kao član.Siromah Miloš umre.Ja vašoj kući ne htedoh dosađivati, i kad sam poslom mojim amo dolazio, odsedao sam u gostioni.Vi ste me jednom prilikom odande tako reći silom odvukli i amo smestili.Vaša dobrota gotovo me je postidela.Ja nisam spao, tečo, na ničije imanje; ako ste vi bogat, nisam ni ja siromah, imam otkuda gostionički stan platiti.Što ste me odande amo dovlačili, što me niste ostavili onde gde sam, pa ne bih morao gorke primedbe primati?Ja vam se zahvaljujem na dosadanjoj pokazanoj mi ljubavi, poslušaću vas kao starijeg, i neću vam više dosađivati.Hvala vam. Milan tronutim glasom to izreče, pa pođe starcu i poljubi ga u ruku.Starac kanda suznim očima ustane i poljubi ga u obraz.Iskariotski poljubac. — Sine moj, znam ja da si ti čestit, i tebe radi kuća moja neće se postideti; no moje reči na um dobro uzmi.U tom što sam ti spomenuo na ruku ću ti ići, a sad, ako sam ti se u čemu zamerio, oprosti; star sam pa ne gledam kroz mladalačke oči.Oprosti, oprosti. Starac posle tih reči rukuje se sa Milanom, čvrsto, iskreno.Milan, da ga nije stid, jauknuo bi od jaka pritiska.Dugački, tanki prsti, u šaci žilavog koštunjca.Kanda je hteo starac da mu Milan šaku oseti. Međutim dođe Jelica sa detetom. Kad Jelica pred njih dođe, pogledi obojici oštro u oči.U starca brkovi nakostrešeni, u Milana obrazi rumeni, kao upaljeni, oči mu blistaju; poznaje se po njemu da je važnog razgovora među njima bilo.Sad na jednog, sad na drugog baca pogled, i posle kratkog pozdrava ode u svoju sobu. Milan takođe ode u svoju sobu i sprema se za sutrašnji put. Ono veče se sa Jelicom ne razgovara.Kratko večera, i naskoro polegaju.Sutra dan Milan da kola spremiti.Oprosti se sa starcem, ovaj, mu pokazuje srdačno lice; šta više, ode pre Milana od kuće, da mu vremena da se oprosti srdačno i od Jelice. Milan je imao malo vremena da se s Jelicom nasamo razgovara.Natalija im je išla u trag kao zao demon, iz jedne sobe u drugu, i to sve iz nekog prijateljstva sa Jelicom, a već je bila s Milanom od pređe poznata.Sve što je mogao Jelici kazati Milan, bilo je to, da on ovu kuću pohađati neće, da će započeti parnicu razvoda; donde ona da se strpi, a na dalje pismom će je izveštavati. Kad je do rastanka došlo, žalosno je bilo videti Jelicu.Tu je i Natalija, drži Juciku za ruku. Kad se praštaju, Jelica ne može srcu da odole; padne mu na prsa, jeca, a ne može da progovori.Jucika na mater gledi, pa se i ona zaplače.Milan je u jednom zagrljaju i poljubi, i očima znak da Nataliji da je prihvati, jer tu inače kraja biti neće. Natalija prihvati Jelicu, i tako još jedan poljubac, pa brzo niz stepene, dole se spusti i na kola seda. Poslednja mu reč beše: — Zbogom, Jelice, do viđenja. Jelica kroz jecanje odgovori: — Zbogom, Milane, nikad se videti nećemo, ja sam nesretna. Natalija Jelicu u sobu uvuče, gde se ona na krevet baci i uzdahne, mislio bi, e duša će iz nje odmah izići. Milan je otputovao. Starac se vrati, čini se celom nevešt, Jucika plače, tuži se kako mati plače, bolesna je, a čika Milan je otišao.Starac pogladi dete oštro po glavi. — Ne brini se, dete moje, neće on mater tvoju ostaviti. Starac je posle prvog triumfa radostan, ode odmah Dragutinu i sve mu ispriča.Dragutin ga pažljivo sluša, i sve mu je odobravao što je Milanu rekao.Sav postupak mu je bio onakav kako valja, i preporuči mu da na Jelicu još ni odsad ne napada, da se u ponašanju svom prema njoj ne menja. Jelica se od žalosti poboli.Dr. Ilijašević dođe i kaže da ona mora nekoliko dana u potpunom miru živeti, jer su joj živci jako razdraženi.Starac preporučuje Jelicu Ilijaševiću, sve da čini, Jelici ništa da ne oskudeva, a da se u miru leči, otići će na dva dana na salaš. Jelica ne može od uzrujanosti k sebi da dođe, i Natalija tare ruke od radosti, posao joj za rukom ide.Još onaj dan ode Tatijani i sve ispriča.Samo joj preporuči da o tom zasad nikom ništa ne govori, jer može stvar pokvariti. Tatijana u svoju korist i ćutati zna. Zasad će se do druge prilike sa Micikom samo radovati. Nad glavom Jeličinom mutni se viju oblaci.Bura joj preti, već je blizu da nad njom pokaže silu svoju. Jelica primeti kako Natalija starcu šapuće.Čuje od mlađih u kući da se starac sa njom sastaje kad nje nije tu.Natalije pogled ne može da podnosi, volela bi da je nikad ne vidi, no mora. Po nesreći Natalija joj sve tajne zna. Natalija je u kući kao neka rediteljka.Što ona kaže, mora Jelica primiti, jer starac mnogo drži na njenu reč, baš tako se i pokazuje.Tako izgleda, kanda je Natalija nad Jelicom u kući. Pa jednom zlu ustopce drugo sledi. Dođe i Tatijana da poseti starca i Juciku.Tatijana na Jelicu tek preko ramena gledi, neće da joj nazove ni pomoz’ Bog.Užasno po Jelicu! Tatijana pored toga nije smela dolaziti.Nije dala Jelica.Starac je poslušao, pa je Tatijanu odbio; sad za Jelicu Tatijana i ne haje.Starac joj dao dozvolu da može doći kad hoće. Jelica ne sme da zapitkuje starca o toj promeni.Starcu pak ni brige o tom, neće Jelici da se izvinjava. Tatijana donaša detetu igračke, cveća, poslastica, a mater pred detetom i ne spominje, kanda je nema. Jelica pita Nataliju za tu promenu.Ona joj odgovori da se strpi.Neće dugo trajati, pa će biti glavne promene.Starac hoće da je uda za Milana, kako se ovaj razvede, i dati će pokraj nje i novaca.Veli da joj je sam starac to kazao, al’ da zato kod starca sad još ne raspituje.Natalija se ne preporučuje više Jelici da joj ide na ruku, kako bi starca ulovila; ta to je i onako bila samo obmana, da zavrti mozak Jelici, i da je iskuša, što joj je ispalo za rukom. Jelica gotovo nikog više nema.Nema Milana.U toku vremena navikla se na njega.Ona Milana ljubi, prilike su je na to navukle.Od starih prijatelja jedini Ilijašević još dolazi.Njega trpi starac deteta radi, koje često boluje.Ilijašević je jedini teši. U prkos Jelici već i Micika dolazi.Jelicu i ne gledi, već se u sobi sa Natalijom kikoće.Jeličina nesreća, koja se već približuje, njima je radost. Od Milana nikakvi glasi ne dolaze.Ne zna nije li ga kakvo zlo stiglo.Veliko zlo po Jelicu.Nikog nema.Rodbina, Mrgodić je ne trpi. Starac kad sedi za trpezom, ništa je ne pita, jede; kad se zasiti, prekrsti se, pa ide u svoju sobu. Jelica poče očajavati.Vide da je ostavljena, izigrana, prevarena.Da ima dobrog savetnika, da mu sve bolje ispovedi, još bi ona pokazala da je gospođa u kući, al’ nikog nema.Straši se već i od senke svoje.Nikud ne izlazi, najradije sama u sobi sedi, razmišlja šta joj valja činiti.Sva joj je nada još u Milanu.Ako je on ostavi, onda je propala. Po varoši se o Jelici neprijatni glasovi raznose.Čuje zato i Jelica, pa zapita Nataliju šta se to o njoj raznosi.U hodniku se nasamo razgovaraju. — Šta je to, gospođo Natalija, što se o meni po varoši pronosi? Natalija se smeši. — Šta se pronosi, možete i sami znati: vi i Milan, pa gotova stvar; pa šta još, i Ilijaševića spominju. — Boga vam, zna li zato starac? — Al’ ste baš detinjasti!Kako ne bi znao!Pa zato je i kazao Milanu da od kuće izostane i nek se što pre razvenča, pa je stvar u redu. — Dakle starac sve zna? — Al’ baš sve, od »az« do »ižice«. Jelica se lupi u prsa. — Teško meni. — Nemojte biti dete. — Jao teško meni, izdana sam. Jelica se opet u prsa lupi. — Čujte, Jelice, nema tu još opasnosti.Samo ćutite pa trpite.Starac vam neće zameriti.On samo čeka na Milana.Samo budite mirni pa će sve dobro biti. — Jao!Vidim ja već moju crnu sreću.Šta će tu Tatijana, pa Micika?Mame mi dete, a starac im na ruku ide; sam je šilje mojim dušmanima u kuću. — Ćutite, neće to dugo trajati. To izreče Jelici, al’ eto Tatijane.Tatijana prođe pokraj Jelice, a Jelica je preko ramena prezrivo pogleda. Natalija odvede Tatijanu u sobu, i tu se naskoro čuje kikot.Nema sumnje da je o Jelici govor.Čuje to Jelica, zna da se njoj smeju, al’ je ponosita, neće da prisluškiva kao Natalija. Tatijana je opet donela kakvu novinu, izručila je Nataliji, pa je brzo i otišla.Natalija će starcu već to dalje dostaviti. Jelica vidi da nije dobro, pa kad nema starca kod kuće, nikog ne prima, zaključa se.Samo kad Juciku čuje, onda otvori i dete svoje ljubi; no dete je nestrpeljivo, brže se otme, pa traži svoje društvo, a Jelica ostane sama, prekrsti ruke, pa se tako očajna po čitav sahat šeta gore dole po sobi, a pred očima pokazuje joj se sudba kao crni ponor. Žalosno je videti Jelicu kad je u sobi sa starcem.Kad starac ruča, Jucika sedi za stolom do matere.Jelica seda, ustaje, služi.Starac kad Jelica donese jelo, prekrsti se, pa ispod gustih obrva baci pogled unaokolo, ćuti pa jede.Sad Jelicu ne gledi.Kad Jelica ustane da donese drugo jelo, onda starac opet baca pogled na Jelicu.Al’ kakav je to pogled.Meri je u celoj njenoj dužini i širini, i prati je očima dok ne iziđe.Jelica vidi to kroz ogledalo, koje baš popreko pokazuje; strah joj je od starčeva pogleda, dođe joj da ispusti starčeve tanjire iz ruke.Starac, kad ruča, ustane, opet se prekrsti, rečce od sebe ne izdaje da zapita što i kako je Jelici il’ detetu, pa ode.Kad što zapovedi, čini to preko kuharke. Život kao u tamnici.Dani prolaze, od Milana glasa nema.A Jelici nije do čekanja; svaki dan odlučnoj sudbi je bliže privlači. I začudo, u toj nevolji nisu Jelici dugi dani, duge noći; sve joj brzo prolazi, sem Milanovog dolaska.Jelica se sa mislima, osećajima bori.Užasna je ta borba koja sudbu, opstanak rešava.Sedi u sobi skrštenih ruku, glava joj na prsa pala, izgubila se u ponoru misli i osećaja.Sad opet ustane, raspletenom, spuštenom kosom hoda gore dole, bije se u prsa, usiljen glas joj vapije, da se od zidova žalostan odjek čuje; sad opet sniženim glasom ječi, kanda jake bolove oseća. Starac je u sobi svojoj i sve čuje, al’ se neće maknuti. Jelica je kao van sebe, pritisli su je užasni osećaji.Tako kao što je bila, s raspuštenom kosom, brzim korakom otvori vrata i ode u starčevu sobu.Starac sedi, puši, i zadivi se, kad vidi tako Jelicu.Nije l’ umom pomerila, misli u sebi.Izgleda kao noćna žalosna vila.Jelica skrštenih ruku stade pred starca.Starac je gledi, meri.Jelica zagušljivim glasom poče: — Oprostite mi, oče, zgrešila sam. Jelica zajeca, a suze niz obraz roni.Starac ustane, oštro je pogledi: — Nisam Bog, ne mogu praštati, a nemam ništ’ tebi da praštam, ta nisi mi ubližila.Ta ti si moja snaha, žena sina mog Miloša i mati mog unučeta!Šta ti pada na pamet, jesi li pri sebi. Starac se krsti. — Pogrešila sam, oprostite mi, nesretna sam, propašću. Starac jednim korakom natrag, al’ Jelica klekne pred starca, obgrli mu noge i iz sveg glasa viče: — Oprosti mi, oče, i vama će Bog oprostiti, vi ste me unesrećili. — Ustaj, ženo!Otkud ja, i u čem si nesretna?Ta imaš svašta, ne oskudevaš ni u čem, ti si moja snaha. Starac je diže, no se u trenutku od nje i otkide.Jelica sklopi ruke, gledi žalosno na starca, i moli ga: — Oprostite, oče, vi ste Milana u kuću doveli, oprostite. Starac na to tek nešto promumla: — Dobro, ne boj se, sve će biti u redu. Da je video kakav slikar Jelicu sklopljenih ruku sa spuštenom gustom, ugasito smeđom kosom, da je video onaj žalostan pogled, onu bolju, izraženu na licu i fino rastegnutim usnama, — predstavila bi mu se na javi pokajnica Magdalina.Al’ gde je Isus, da joj duh ukrepi, biće joj čovečanstvu spase? No u starca se osećanje zaledilo.Jelica grčevito uhvati starčevu ruku i ljubi: — Oprostite mi, oče! — Ne boj se, sve će biti dobro, idi pa gledaj svoga posla kao i dosad. Stari lis, zna se pretvarati; krvolok, kad žrtvu svoju gnjavi, i onda radosno repom vije.Bezazlena Jelica njegovim rečima veruje.»Ne boj se, sve će biti dobro.« Jelica reči te za se dobro tumači: biće dobro, il’ bar bolje neg’ do sada.Nužda je nagoni da na bolje tumači. Drukčije to starac tumači. Jelica koje umorena od jada, koje pak u pouzdanju u starčeve reči, udali se, a starac sam ostane.Jelica ode u sobu da o tom premišlja. Starac u sobi sam, ide gore dole, o iznenadnoj pojavi razmišlja, i sam u sebi govori, mumla: — Sad je slomijena ta gorda ženska, sad preda mnom kleči, a nedavno nije htela sa mnom ni pod jednim slemenom da stanuje; tako ti treba.Nek ti Bog oprosti, al’ ja ti oprostiti neću. Kad je Jelica već k sebi došla, sastane se sa Natalijom i zapodenu razgovor. — Jeste li bili, gospođo Natalija, sa starcem? — Jesam. — Je li što o meni spominjao? — Jest, sve znam.Kazao je »sve će dobro biti«; znate, Jelice, on na Milana zida, i ja mislim sve će dobro biti samo malo strpljenja; kaže kako se začudio kad vas je takvu video.Posle se i smešio.Samo budite hrabri.I trebalo bi da pišete što Milanu, da čujete, šta je tamo u stvari. — Kako ću pisati, kad tim stvarima nisam vična? — Oslon’te se na mene, ja ću mesto vas pisati. — Jao, to neće dobro biti, neću za to da znam. — Okan’te se tog, ja ću već to urediti.Vaša je briga samo starca u ničim da ne uvredite; zna, Boga vam, i on šta je mladost, odgovori poverljivo Natalija. Jelica umukne, i vrati se, al’ onaj dan, pa ni sutra neće sa starcem ručati.Bolesna je.Kuharka starca služi, ona Jelicu izvinjava, no na to starac ne odgovara, ni belo ni crno. I kako bi se Jelica isti dan starcu pokazala, da l’ kao pokajnica, il’ kao dosadanja domaćica? Tek će treći dan pred njega izići.Posle toga starac se čini nevešt.Nikakve primedbe ne pravi o onom, što se dogodilo, živi kao i pre.Jelica misli da je starac umiren, da joj od njega sve oprošteno.Ona opet starca po običaju dvori.Umirena je što je dalje ne ispituje, i da je na procep ne meće. Drukčije tu stvar Natalija shvaća.Ona se još to veče sa starcem razgovara, i u nečem su se složili, što Jelici neće biti poznato. Sutradan Natalija uzme pero i papir, pa ovo pismo piše gospođi Sari Katandžića, s kojom je ona već odavna poznata. Pismo ovako glasi: »Štovana milostiva gospođo! »Mislim da se mi već iz pređašnjih vremena poznajemo.Ima već dvadeset godina otkako sam za vašu kuću radila, u prvom mašamodskom dućanu, pa onda sa mojom materom.Vi već po imenu mene znate, kao i ceo svet, — »Nata Mašamoda«.Onda već znate sve. »Ja sam udovica, i živim u kući Petra Mrgodića, za kog ste čuli.Bogat čovek, a ne zna da živi.Vama je poznat bio sigurno i njegov pokojni sin Miloš.Umro je od jektike, i ostavio je posle sebe mladu udovicu, vrlo lepu žensku, tanku, visoku, pomeranzi-crnpurastu, umiljatu da bi i đavola primamila.Vaš zet, gospodin Milan, njen dever, kao što će vam biti poznato, često je dolazio u M. i zaljubio se u tu lepu žensku.Ceo svet ovde zna, da vaš gospodin zet zlo živi sa svojom gospođom, i pogovara se da će se sa svojom ženom, vašom milostivom kćerkom razvesti, i tu udovicu uzeti. »Ja ne znam kako vi o tom sudite, al’ nije pravo da jedna drugoj muža preotme, za to vas pozorljivom činim na jedno pismo, koje će biti ne na recepisu, već onako, a vi možete ga onda otvoriti i pročitati.Tu će se Jelica Mrgodić snaha tužiti Milanu, kako joj ništa ne piše, da već iz očajanja ne zna šta da čini. »Oprostite što sam tako slobodna, žao vas mi je, pa zato vam pišem, i preporučujem se s pozdravom. — Natalija N.« Drugo pismo Natalija je pisala Milanu koje ovako glasi: »Visokoštovani gospodine! Jelici je rđavo, vi već znate zašto.Starac je sve saznao, pa pravi trista čuda, hoće iz kuće da je istera, a Jelica veli da ste vi svemu krivi, i ako skoro vašu zadatu reč ne ispunite, ili će vašoj gospođi punici da se potuži, pa još i dalje, jer ona je pokraj vas nesretna.To mi je kazala da vam pišem.Ona ne može, jer je bolesna, otečena joj je ruka.Oprostite što sam tako slobodna.Ostajem s poštovanjem Natalija M.« Oba pisma Natalija preda na poštu.Jelica o tom ništa ne zna, nit’ će joj o tom Natalija što spominjati.Natalija s tim pismima smera Milana s Melanijom još većma da zavadi, da bi razvod među njima uskorila.Milan će se možda poplašiti pa Jelicu k sebi uzeti, a tako će se starac nje kurtalisati.Natalija će pak starca posle lakše zaulariti.Tako ona misli.Natalija je jamačno mislila da će to pismo punica i Melanija otvoriti, pa će biti među njima krv i nož, a Milan uprkos mogao bi i do konačnog razvoda Jelicu u nekoj formi k sebi uzeti. Naposletku Natalija već po prirodi svojoj voli svuda nemir da pravi; ona u tom uživa. Starac posle žalosnog tog pojava da Dragutinu na znanje da je otišao na salaš, i njega očekuje.Ima nešto važno da mu kaže.Dragutin se još onaj dan izveze na salaš. Starac ga jedva dočeka. — Sedi, Dragutine.Imam ti mnogo pripovedati.Jelica je juče bila u mojoj sobi i iskala je od mene oproštenje. — Kakvo oproštenje? — Ta znaš zbog Milana, već sam ti pripovedao.Pa da si je video: s razbarušenom kosom je došla, pa je počela zapevati da se sva kuća orila.Klekla je preda mnom, pa je tako molila. — A šta ste vi na to rekli? — Nek joj Bog oprosti a ne ja. — Pa na čemu je stvar ostala? — Stvar je onde gde je i bila, samo sam još rekao »sve će dobro biti«, al’ za koga će dobro biti, za nju il’ za mene, to joj nisam spominjao; zato sam te i pozvao da mi kažeš šta ti o tom sudiš: je li već stvar sazrela, i je li već nastupilo vreme da je isteram? Dragutin promišlja. — Još nije vreme.Najpre da vas još jedared zapitam: dakle stoji to sa Milanom, je li istina? — Jest, sama mi je to ispovedila. Dragutin se opet misli. — Koliko je staro to unuče, Jucika? — Sedam godina. — Ide li u školu? — Ide. — Još nije vreme, stvar još nije sazrela. — Zašto? — Zato, jer da je istisnete, morali bi dati Jelici i detetu priličan užitak. — Al’ kad dete za se zadržim? — I onda, mati ima pravo na svoje dete. — Dakle da plaćam za obe? — Naravno. — To je lepo, pa i posle tog vašara? — Vašar još nije tu, tek će doći, pa kad dođe onda je drugi posao.Zato preporučujem vam, čiko, da donde sa Jelicom lepo živite, da joj se ne pokažete nezadovoljan, još manje kivan; a kad dođe trenutak, onda će sve drugo moj posao biti na vaše zadovoljstvo.Prima li se od vaše strane? Starac se smeši. — Primam, ti bolje znaš zakone, a ja sam ti preči nego Jelica. — O tom sam uveren.No jedno ću vas još moliti: štogod imate sa mnom to nikom ne kazujte, ni strini Tatijani, može unapred razglasiti, pa celu stvar pokvariti; jer iskreno vam ispovedam, da Jelica zna na što mi smeramo, mogla bi nam umišljaj poremetiti.Ovako pak kao što još sad stoji stvar, da je istisnete, sud bi je opet natrag uveo, samo da si uzme dobrog advokata.To bi sud uzeo kao naneseno joj nasilje i povredu poseda. — Kanda ja Tatijanu ne poznajem.Nisi dete, čovek si na svom mestu, pa ti mogu kazati.Tatijana je bistra ženska, al’ i lukava; ona da može, sve bi što je moje prisvojila.A dosta im činim.I njena mladost nije bila što no kažu »pohvale dostojna«, i da nije takvog mućurlu dobila za muža, kao što je moj Pavle, Bog zna šta bi i od nje bilo.I kod mene u kući za života pokojne pravila je nemira.Malko sam joj se kao dever dobar pokazao, pa kad je videla prst, htela je celu ruku; al’ sad kako je tako je, naši smo, a pravi je demon.Jelica od nje zazire, a to ja baš hoću, to je to, što je trebam, ti me već razumeš. To reče stari demon, Tatijanin dever, a ne seća se da je i Jelici Milan dever. — Čiko, prihvati Dragutin, još nešto, nemojte o tome ni toj spletkuši Nati mašamodi ništa govoriti.Zna je cela varoš, a valjda i vi. — Kako ja ne bih znao Natu mašamodu.Idi zbogom, ta je čitave kuće uznemirila, a sebe pomogla. — To mi je baš milo što tako o njoj sudite, jer kao takvu je ceo svet poznaje. — E sinovče moj, zar ti misliš da će ona mene nadmudriti?Dosta je matora, al’ za to još mlada.Znaš šta ona misli: vidi lepe kuće i krasne zemlje, ne bi l’ se tu ukmetila, gizda se predamnom, stara lisica, misli ne bi l’ stara kurjaka prevarila.Ja sam njoj dobar, tek da joj zamažem oči, i to će trajati dok je trebam.Kad je ne budem trebao, tu je Tatijana, ona će nju već izrediti.A baš što se i Tatijane tiče, ni ona nije moja krv; ja samo za moju krv, za Mrgodiće znam. — Nataliji sam morao to kazati, jer što ja hoću, to i ona hoće: da se Jelica istisne, a posle toga drugi je posao, drugi račun.Govorim li dobro? — Čiko, sasvim na mestu, Sve je sasvim u redu.Kad se mi u mislima složimo, sve će biti u redu.Samo još jedno, ako ćete me preslušati. — Govori šta je to? — Strina Tatijana i Micika odlaze tamo u kuću? — Jest, ja sam im dozvolio, pa onda? — Preporučio bih vam za neko vreme da ne odlaze, jer mogu stvari škoditi. — Zašto? — Zato, jer Jelica njih, one Jelicu ne trpe, mogu se u kući posvađati, može odande izaći kakav škandal, pa će Jelica megdan održati, jer naposletku Jelica ipak ima više prava u kući neg’ strina i Micika. Starac se misli. — Pravo imaš, al’ kako ću ih odbiti kad sam ih već pustio? — Lako, oslonite se na mene, ja ću strinu na to nagovoriti, a ona će me poslušati, pa neće izgledati kanda ste je vi odbili, već kanda je sama izostala.Izgledaće pred Jelicom kanda ste se promenuli. — Al’ pametno govoriš!Ma ti, Dragutine, baš nisi badava škole učio.Takav da mi je bio Miloš, isti istovetni »ja«. — Dakle sad kanda smo načisto? — reče Dragutin. — Načisto, uzviknu zadovoljan starac. Sad počeše razgovarati o drugim stvarima, o ekonomiji, što starac najvećma voli pa o skotovodstvu, a Dragutin mu tu sve za pravo daje. Dragutin se još to veče sasvim zadovoljan vrati.I starac se sutradan u varoš vrati.Drži se saveta Dragutinovog, pitomo Jelicu gledi, katkad joj i koju lepu reč kaže.Jelica se čudi. Tatijana i Micika ne dolaze.Odmah je mir u kući; samo još da nema tog demona na vratu, Natalije. Starac sad opet Juciku voli, svaki dan joj donaša poslastica što odavna nije činio.Jelica se čudi, izgleda joj kanda se starac preinačio.Tatijana, opet da izostane, ne ide joj u glavu, pita se šta to može biti.Neće pogoditi. Kako se Dragutin vratio sa salaša, još ono veče je otišao Tatijani, i odvratio je od daljih poseta.Kaže joj zasad »iz politike« nek se zadrži, stvar još nije dozrela; kad trenutak nastane, pašće joj važna uloga u ruke. Tatijana se umiri.Već ta reč »iz politike« dokazuje joj da se što veliko sprema. Jelica moli starca da joj da dopust na dva-tri dana, da poseti u obližnjem selu jednu poznatu svoju; pokraj tog promene malo zrak.Starac preseče joj svako izvinjavanje.Tek joj glavom da znak da može ići, da nema ništ’ protiv toga. Jelica neće sobom Juciku voditi.O njoj će do povratka brigu voditi Natalija.Pre neg’ što će otputovati, imala je Jelica važan poduži razgovor sa Natalijom.Natalija je jedan dan pre bila s tom prijateljicom kod koje će Jelica ići; ona je i pobudila tamo da ide. Kad je Jelica iz Natalijine sobe izišla, obe se grle i ljube.Jelica izlazi, a suze niz obraz roni.Kanda ide na gubilište a ne prijateljici.Kola su spremna, Jelica još Juciku poljubi i otputuje. Jelica se iz pohode vratila, zrak joj dobro činio, vratila se zdravija i veselija.Bar tako se pokazuje. Starac kao i dosad, retko šta da progovori, a Jelica radi opet domaće poslove kao i dosada.Jelici ništa u oči ne upada od starca.Takav isti je kao i pre, samo joj se jedno ne dopada.Primetila je da se kradom sa Natalijom sastaje, i misli da o njoj reč vode. Jelica već zna da Natalija nije iskrena, al’ što će kad se sasvim njoj predati morala; tako je sa sviju strana obvezana.Kad se Jelica s Natalijom razgovara, gledi je žalosnim očima, tek što joj ne kaže: Nemoj me izdati, nesretna sam, budi mi milostiva. Posle nekoliko dana starac ode na salaš; opet poruči Dragutinu da dođe.Dragutin ne okleva, onaj dan ode na salaš. — Sretan dan, čiko, šta je novo? — Sedi, pa ću ti pripovedati. Dragutin sedne i zapali cigaru, pa će pažljivo da sluša. — Dakle da čujemo. — Dragutine, stvar je već sazrela, ako nije i neće nigda. — Da čujemo. — Ono se dogodilo što smo iščekivali.Da vidiš sad kakva je, manja od makova zrna.Otišla je pre nekoliko dana na put, negde u selo da pohodi neku prijateljicu.Ja joj nisam branio.Sad se vratila. — Pa onda? — Pa onda otidi u crkvu »U... «, pa ćeš sve saznati. — Dakle tako, o tom sumnje nema? — Kakve sumnje.Pitaj Natu mašamodu, sve će ti izkasti.Ona je bila onde, sve mi je kazala. — Onda je drugo.Sad se mora što činiti. — Kaži šta, pa da se odmah čini, već mi je cela stvar dosadna kako se dugo povlači. Dragutin se misli, a ozbiljno u starca gledi. — Sad me, čiko, poslušajte. — Govori da čujem. — Ide l’ još Jucika u školu? — Sve me to pitaš.To ne spada na stvar ide l’ il’ ne, al’ ide. — Za ovaj par nije svejedno ide li il’ ne, dakle ide.A koliko nedelja će još ići do kraja tečaja školskog? — Ta ti, Dragutine, bolje to znaš neg’ ja; do konca julija. — Dobro, do konca julija.Kad dođe kraj školske godine, onda treba devojče od Jelice oteti i na stranu dati. — A baš zašto koncem školske godine? — Jedno zato, da učitelji ne viču da ste pre završetka tečaja dete od škole odbili, jer kad bi je sad oteli, dete ne bi smelo u školu ići, jer bi je mogla mati nasred sokaka za ruku uzeti, kud hoće voditi.Kao mati ima pravo na to. — A kako će biti kad bude docnije. — Onda će drukčije ispasti. Dragutin se šeta gore dole pa nešto razmišlja. — Pa ded’ reci, kako će to ispasti? Dragutin starcu u oči gledi. — Ovako, čiko, samo me dobro poslušajte.Kako bude kraj školi, »fakacija«, a vi podajte da dete kogod na sokaku uhvati i odvede ga na stranu. — Kud na stranu? — Na salaš, predajte ga odadžinici na sahranu, ako vam je ova odana. — Pa onda? — Onda će Jelica Juciku tražiti, pa će ići koje kuda da se raspituje, a vi je dočekajte pred vrati a vrata zaključajte; Jelica pak kad se vrati bez deteta, očajna, hteće ući u sobu a vi joj ne dajte, već je isturajte na polje.Ako uzište ključ recite joj: »Idi na grob muževljev, onde traži ključ«. — Dakle može biti tako? — Može. — Ako me ona zbog tog ustraži? — To će moja briga biti, vi taku bedu ne morate držati. — E dobro, sad smo načisto; sve ću ja to izvršiti, samo još dok se sa Tatijanom razgovorim. — I ja ću već strini o tome govoriti. — Dakle sad je sve svršeno? — Biće svršeno. Plan je već skrojen; neće se dugo razgovarati, svaki će na svoj posao.Dragutin ostavi salaš, i u povratku svom k Tatijani svrne, njoj protumači kako će se plan izvršiti.Tatijana se jako obradova, izrediće ona — misli se — bolje neg’ iko. Kad starac sutradan sa salaša kući pođe svrne k Tatijani, pa joj i on sve saopšti.Sad već nema uzroka pred njom što tajiti. Dani prolaze.U kući nikakve promene, osim što se Natalija nešto od Jelice tuđi, izvlači se, ne pohađa je, čini se da je bolešljiva.Starac se čini nevešt da Jelicu uveri kako on sa Natalijom nije u sporazumu.Natalija ipak Tatijani odlazi, i u plan je umešana. Dođe vreme školskog ispita.Tu su roditelji i druga gospoda.Jucika se dobro učila pa je i dobro ispit položila. Tu je i dr. Ilijašević. Razdavala se dobrim učenicama nagrada.Jucika dobije od Ilijaševića dar, jednu knjižicu sa slikama.Jucika dođe radosna kući, i pokazuje materi knjižicu darivanu joj.U knjižici pokazuje sliku, kako je orao oteo dete malo s povojem zajedno, dete vrišti, no orao ga nosi.Mati je kosila travu, pa se od deteta malo udalila, a kad vide da dete orao u kandžama nosi, poplašena za orlom potrči i vrišti, al’ uzalud, orao sve se većma u visinu diže.Na sreću tu se desi na dalje jedan poveći đak, koji se sa drugovima onde igrao, popne se na stenu, pa onda na drvo, s batinom u ruci, pobi se hrabro sa orlom i spase dete; približili su se dotle i ostali u pomoć. — Slatka mati šta bi ti radila, da mene tako orao odnese, reče Jucika, a mater ljubi. — Nisi mala da te može ko od mene oteti. Mati je ljubi.Tek što je to Jucika izrekla, istrči na polje da se knjigom pohvali. Jelici se nešto srce steže.Zla slutnja.Pala joj na pamet Ciganka sa svojim proricanjem. Starac nije bio kod kuće. Juciki nije stalo do ručka, trči pred kućom, pa naiđe na odadžinicu.Jucika na jednoj nozi skače do odadžinice, i pokazuje joj knjigu.Odadžinica radosna prihvati je i ljubi. — Slatka Jucika, hajd’ da te vozam na salaš, deda te čeka na koli, ’odi da mu pokažeš knjigu. Odadžinica odvede Juciku Tatijani.Tatijana i Micika počnu dete grliti i ljubiti, a ona im pokazuje podarenu knjižicu.Zatim počaste Juciku, i kažu joj: deda je kazao da je odadžinica na kolima odveze na salaš, da je vidi i pita kako je ispit svršila, pa kad pokaže knjižicu, od dede će lep poklon dobiti. Detetu više ne treba.I Tatijana će s njom ići.Tako Jucika ode na salaš, no više se materi ne vrati.Starac nije bio na salašu, on je ceo dan bio skriven kod Tatijane.Sve je po planu činjeno.Odadžinica je poslata bila da Juciku vreba, i dovrebala je. Jelica čeka Juciku, Jucika ne dolazi.Prođe sahat, dva, tri, a Jucike još nema.Jelica najpre misli da je u kakvu kuću zabasala, kod kakve drugarice, pa je onde i ostala, no će se vratiti.Jest, al’ eto već veče, Jucike još nema. Jelica najpre zabrinuta, al’ posle obuze je strah za detetom, i u stravi ide da ga traži.Zbunjena, obuče se pa iziđe napolje, zaključa sobu, no ključ ostavi u ključaonici, pa ide na sokak da dete traži.Niko joj, ništa ne zna o detetu da kaže.Otide na promenadu, u strelište, nigde je nema. Već je suton, Jelica se vraća, al’ bez Jucike.Jelicu jeza hvata, već se smrklo a deteta nema.Jedna je luča nade ne ostavlja: drži da se Jucika od nekud kući vratila. Jelica je već pred kućom, srce joj jako kuca, ubrza korak da što pre stigne; već je u kući, rekao bi leti gore na kat; no ima šta videti, starac stoji pred prvom stepenicom od gore, raskrečio noge da Jelica ne može proći, groznim, zakrvavljenim očima na Jelicu pogledi, i s pretnjom nju dočekuje.Jelica dođe pred njega, no od pogleda mu se užasne.Jedva može promuklo da progovori. — Otac, je li Jucika tu?Dajte mi ključ. Starac drži u ruci ključ, Jelici na ugled. — Tvoj ključ nije ovaj, davno si tvoj izgubila; idi, traži ga kod muža svog u grobu. Starac to izreče, i svom snagom Jelicu gurne, da se od gore dole skotrlja.Jelica grune o tle i vrisne. — Ne usudi se više moj prag prekoračiti, jerbo ću ti nogom za šiju. Jelica se jedva diže, jauče, u telu, licu je ubijena, pak viče svoje dete: — Jucika, gde si, dođi, pomozi materi! Niko se ne odziva, a starac mrmlja, otvara sobu i za sobom opet zaključava. Jelici se svet pred očima okrenuo.Od ukućana se niko ne pokazuje, pa ni Natalija.Valjda niko neće starcu da se zameri.No pogdekoji izviruju. Jelica ne zna da misli kuda će.U kući stanka joj više nema.Onako po nagonu ide na promenadu, brzim korakom, s maramicom skriva lice, sedne na jednu klupu.Tišina je bila, mesečina sa plavog neba blista, nebo zvezdama posuto, osvetljuje ceo kraj, a oda — očajna žena u pritisku svojih osećaja, skrivena lica, plače, jeca, i ne pada joj na um, kako, gde će noć probaviti. Prošeta se tud jedan gospodski par, muž sa ženom pokraj Jelice, baš kad ona najžalosnije jeca, kanda čoveku srce para.Žalosno jecanje njeno u trenutku uzbudi srce žensko, i kaže mužu šetalica gospođa, bi li dobro bilo da zapitaju jadnicu šta joj je; muž na to pristane i priđe Jelici. Gospođa zapita: — Šta je vama, šta vam se dogodilo? Jelica ustane, skine maramu sa lica, gorko uzdahne, užasnim glasom vapije: — Oh, mene nesretnice, najnesretnija sam na svetu. Reče i ispravi se, gledi ih kao poznate, hoće da razbarušenu kosu u red dovede; al’ ona po neshvatljivom joj nagonu kosu još većma razbaruši, oči joj svetle kao rosna suza.Visok, tanak stvor, noćni vilinski izgled, koji i svojim užasom očarava. — Kažite ko ste, šta vam je? zapita gospodin. — Ah, ja vas poznajem.Vi me poznajete, bili smo zajedno.Ja sam nesretna Jelica, snaha Petra Mrgodića. Tek što izreče, a tako zavapi, da se oboje u srcu potresoše. — Dakle vi ste Mrgodića snaha, lepa Jelica? — Jesam, ne lepa već najnesretnija. Plač joj već divlji, da već van sebe dolazi; pogleda u osvetljeno nebo, a sa sebe haljine čupa. — Oh, nesretnice mene, gde je Jucika moja, s njome da umrem. Nepoznata gospa uhvati je za ruku. — Ja vas poznajem, bili smo više puta zajedno u društvima, vi me dakle poznajete. — Ah poznajem, pomozite mi, jao što ću? — Hajdete, ispovedite šta vam je? zapita gospodin. — Mene je ovog večera svekar moj Petar Mrgodić iz kuće izagnao, i dete mi preoteo.Sad ovde čekam život ili smrt, ne znam, sama se ne razumem, ne znam gde ću prenoćiti ovako ugruvana, krvava. Ovo izreče, a potok suza joj niz lice lije. — Hajdete k nama, vidim da ste stradalnica, po mogućstvu pomoći ćemo vam. Na to gospodin i gospođa uhvate je ispod ruke i odvedu u svoj stan, koji nije bio daleko.Jelica na to ni jednu da progovori, već se pusti da je vode, nit’ ona gledi kud je vode, kako ide, nit’ ulice poznaje. Kad je u stan dovedu, imaju šta i videti, kad je pri sveći ugledaju.Lice krvavo, čelo čvorugasto; to je od padanja sa prve stepenice do poslednje.Gospođa odmah presvlači Jelicu, opere joj istučeno lice, oblaže joj ga hladnom krpom da joj vatru izvuče. Kad malo Jelica odahne, sve ispripovedi kako je starac Mrgodić iz kuće isterao.Kad već od bolje i umora malaksa, dadu joj za se sobu, nek mirno do sutra počiva.Jelica od vanredne uzrujanosti i bola malaksala odmah zaspi. To dvoje dobrih ljudi čude se tom pojavu.Čuli su za starog Mrgodića da je neki čudan osobenjak.Po nuždi domaćin je bio mlad činovnik, koji je u braku sa svojim drugom lepo živeo, ma da mu je plata umerena bila.Oboje dobrog srca, žao im je bilo Jelice, i po mogućstvu daće joj prvu pripomoć. Kad se Jelica posle dubokog sna ujutru probudi, začudi se što joj dan u tuđoj kući osvanu.Gledi na zidove, na prozore, ne zna gde je, samo vidi da nije kod kuće, u svojoj porodici, kod male Jucike.Noć joj prođe u grozničavoj jezi, u bolji i bolesnog zanesenosti.Noć joj zanesenost zabašurila, zora joj jače obnovila.Jelica se pipa po glavi: tu su čvoruge, oblozi su otpali, lice, čelo otečeno preko mere osetljivo, a na srcu joj druga bolja.Te bolje podsete je u trenutku gde je, otkud je došla, šta se s njom dogodilo.Sad je tek pri bistroj svesti duševna bolja napala, al’ je sad što je boli u srcu stegla, da domaćici ne bude na dosadi.Sav teret će sama snositi. Kad se digne i u red dovede, domaćica već je čula po hodu njenom da je ustala, uđe u sobu, lepo joj se javi, i uvede je u svoju sobu.Tu joj Jelica nanovo ispriča jučerašnji žalostan slučaj, i moli je za trenutnu zaštitu i pripomoć, jer ona nije sobom ništ’ donela doli što je na njoj, te kućne haljine.Domaćica joj pridoda sve što joj nužno. Jelica moli domaćicu da raspita za dete njeno, njenu slatku Juciku.Lako je to.Žalostan slučaj taj preneo se glasom po celoj varoši.Još ono veče su ukućani sve što su videli i čuli u okolini pripovedali. Natalija je za sve to znala, pa je počela već s jutra poznate kuće pohađati i pripovedati, kako je Mrgodić svoju snahu iz kuće izagnao, pa još doda, da je ona to i zaslužila. To dvoje časnih ljudi zvali su se časnim imenom, Edvard i Matilda Ernfeld.Kad su na Jelicu naišli, išli su sa šetnje kući.Ernfeld, srednjeg stepena činovnik sa troje dece, primio se Jelice.On će joj tražiti i advokata, pa ispala parnica kako mu drago, on će Jelicu donde u svojoj kući držati. No ko će se Jelice primiti, koja kad iz kuće osim gole duše ništa nije iznela? Gđa Matilda iziđe pre podne u varoš i raspita za Jeličin slučaj, i za Juciku.Donese glas Jelici, da se danas o tom u varoši najviše pogovara, i sve je tako kao što je pripovedala Jelica.Jucika je pak na salašu gde je čuvaju da ne pobegne. Prvi korak što je mogla Jelica učiniti, bio je, što je starcu poručila da joj sve haljine i pokućstvo, koje je i onako njeno, izda.Mrgodić joj poruči da ona nema ništa tražiti u njegovoj kući; još i to doda: nek Jelica u vodu skače.Jelica je izgubljena, jedan joj izgled samo ostaje: parnicu protiv starca da podigne. Kakva razlika između ulaska u Mrgodićevu, i izlaska Jeličinog iz Mrgodića kuće! Kad je Mrgodić Jelicu iz kuće izbacio, šeta se ponosito gore dole po sobi, kao lav-pobeditelj kad žrtvu pokida i krvlju joj si žeđ zagasi. Ipak ga docnije tišti nešto, boji se neće l’ se Jelica opet natrag vratiti još ono veče, i škandale po kući činiti, da ga do krajnosti dovede, gde bi mogao zla dopasti, il’ on nju il’ ona njega da osakati.Zna on da je ženska, kad u očajanju u jarost dođe, opasna.Čuda je kadra počiniti.Opominje se starac još neke odadžinice, koju je jednom počeo surovo gurati, al’ ona ti s njim u koštac, pa se nije znalo ko je od njih više izvukao; ipak je nije smeo tužiti. Sutra će poručiti Dragutinu da k njemu dođe.Odsad se neće više na salašu dogovarati. Dragutin je došao.Pre neg’ što mu je starac poručio da dođe, znao je za ceo slučaj i bez poruke bi došao.Dragutin kad uđe, a starac kao neki pobeditelj pruža mu ruku, i dobro je prodrma.Pogled mu valjda nikad još nije bio tako veseo, zadovoljan. — Sve je svršeno, jesi li čuo već? reče starac. — Jesam, al’ ispripovedajte mi vi, da iz vaših usta to čujem. Starac mu sve od »az« do »ižice« ispriča. — Je li dobro ispalo, Dragutine? — Vrlo dobro. — No šta ćemo sad, ako me ona procesom napadne? — Mi ćemo se protiv nje oružati, zato sam ja tu. — Dakle mi nećemo započeti, zapita radoznao starac. — Ne, nek ona počne. — A kad počne, šta ćemo mi na to kazati? — Najpre ćemo videti šta ona kaže, pa ćemo na to mi odgovoriti. — A šta ćemo odgovoriti? — To je neizvesno; zavisiće od advokata kako će stvar staviti, pa i od Jeličine informacije.A šta zna Jelica o informaciji. — Mani se, Dragutine, tih latinskih reči, kaži mi načisto šta može tražiti? — Može iskati kod suda da se uspostavi u pređašnji posed, u kuću, al’ to mi dopustiti nećemo. — Nipošto. — Može tražiti da joj se dete izda, a vi da date pokraj deteta i njoj užitak. — No to bi bilo lepo, onda bolje da sam je u kući bio ostavio, reče namrgođeni starac. Dragutin se smeši. — Ne brinite se, čiko, samo kad ste do tog došli da ste je isterali bez većeg izgreda, sve je sad moj posao. — Ja se na tebe oslanjam. — I možete se osloniti, iskrenijeg od mene nemate, ja sam vaša krv; samo sad morate imati strpljenja. — Strpiću se, samo gledaj da se što pre sasvim od nje raskrstim. — Biće, no još jedno.Morate paziti na dete, da ga se mati kako god ne dočepa. — To je moja briga. — Jeste li dobili sa salaša glas da je dete mirno? — Dobio sam, dete neće onde da ostane, plače, vrišti za materom, al’ će joj već to iz glave izići. — Znate šta, čiko, ako s devojčetom ne biste mogli na kraj izići, a vi mi odmah javite, pa da je pošaljemo u tuđu varoš, kod moje sestre Savke u S., Ona će je već ukrotiti.Al’ tako, da se ne zna gde je. — Pametno.Ako se brzo ne ukroti, tamo ćemo je poslati. — E sad, čiko, da ne oklevamo, ja idem svojim poslom, a vi otidite na salaš, da vidite šta devojče radi. — Pravo kažeš, i sam sam to namislio. Posle dogovora tog Dragutin ode. Starac se pripravi da ide na salaš. Najpre će otići Nataliji, da joj preporuči kuću da nadgleda. Ode Nataliji. — Dobar dan, gospođo Natalijo, jeste l’ vidili čudo u mojoj kući? — Drago mi je.Nije to čudo, tako je trebalo već odavna.Neblagodarna jedna, kako se ona usudila tako što; neka, bar odsad ćete bezbrižno živeti.Šta će vam taj kalabaluk u kući, sram da je bude. — Mahnite se sad toga, molio bih vas da na kuću pripazite, idem na salaš da vidim dete šta radi. — S drage volje, u svako doba, boljeg čuvara od mene ne treba. Starac se oprosti i ode na salaš. Na salašu je Tatijana, čuva sa odadžinicom Juciku. Kad su Juciku na salaš izveli, devojče pita za dedu gde je.Odadžinica joj kaže da je on malo pre, kao što odadžija javlja, u varoš otišao, no da će sutra doći. Jucika pita hoće l’ deda s materom doći.Umiri je tim da će s dedom i mati doći.Jucika jedva čeka da dedi knjižicu pokaže.Da bi devojče zabavili, peku piliće, prave pite, a Jucika im pomaže. Posle večere Jucika odmah zaspi.Kad sutradan, a ono nema ni dede ni matere.Jucika je snuždena, neće da jede, brine se za mater.Opet je teše da će deda skoro doći. Prođe i podne, dede još nema.Jucika se jako sneveseli. Posle podne Jucika se sa knjižicom u ruci pred kućom šeta, pogleda na varoš hoće l’ kakva kola ugledati, u njima dedu i mater. Iz duga vremena Jucika premeće knjižicu, opet naiđe na svog orla, pa je nešto kao po srcu kucne, po nekom nagonu nešto teško oseća, kanda je ona to dete koje orao nosi.No ko je taj orao, ona nije znala, to je mašta.Ali ta mašta proizilazi iz njenih reči: »Šta bi ti, mati, radila da mene orao odnese.« Ma da je dete, ipak oseća nešto da nije u redu; pamet je pita, kako nju da povedu na salaš, a mater ne, a pre toga uvek je išla mati s njom tamo, a sad ni dede nema, već samo Tatijane, koja uvek njenu mater grdi. Jucika snuždeno drži knjižicu u ruci, pa izdaleka gledi kako se neka kola put salaša približuju.Kola sve bliže dolaze, ta će na njihov salaš, i od prašine ne vidi se ko je u koli; no Jucika je i u prašini kas dedinih konja poznala. Jucika trči u sobu. — Evo dede, tu je i mati. Izreče s usklikom i iziđe u trem da čeka. Doista pogodila je Jucika: kola su Mrgodićeva, no u kolima sam deda sedi a matere nema. Kad Jucika to vide, snuždi se.Kola pred vrati stanu, starac silazi, priđe Juciki i ljubi je, što pre toga nije činio.Juciki dedin poljubac pade na obraz kao zrno krupe.Zaboravila je dedu i u ruku da poljubi. — A gde je moja mati? Kad je Jucika pitala nije pokazala lice radosno, već gotovo ljutito, stisla ustanca, svetle oči ukočila u dedu, a knjižicu sve krši u rukama. — Kaž’te gde je mati? Jucika to već pola kroz plač progovara. — Ne plači, Jucika, mati će već doći. Tatijana to izreče, obrve podigne, nasmeši se na odadžinicu, koja je također tu, pa prati starca koji ulazi u sobu a za Jucikin plač ne haje.Bar tako se pokazuje. Tatijana vuče za ruku Juciku u sobu i teši je da će mati skoro doći.Kaže joj da dedi pokaže kakvu je knjigu dobila, što se dobro učila.Jucika neće knjigu da pokaže, već lice namrgodi na plač, otima se. — Gde je moja mati? Vrisne i grune u plač. — Mahni je se, Tatijana, bolje će spavati, tako deca rastu, reče starac sasvim flegmatično. Jucika sedne u zapećak, zovu je da jede — deda već seo — al’ Jucika ne sluša.Badava je odadžinica gladi, dodir ruke njene vređa joj obraz, oseća da je to ruka izdajnička, ona je zavarala k Tatijani i na salaš.Starac večera, gledi na Juciku kako jeca, ni brige mu nije.Jucika u jecanju i zaspi, svuku je i u krevet lagano polože.Tatijana sedi uz čelo starcu pa večera, i pazi mu na zenicu.Jucika uveliko spava.Tatijana je sigurna; što bude govorila dete neće čuti. Gledi u starca kako puši, pa gledi u nju da li što čuje. — Dakle kako ste prošli sa detetom, je li slušala? zapita starac. Tatijana baci kritičan pogled, prevrne očima, pa se osmehiva. — Je li slušala?Takvo dete će slušati, koje je od matere već mlekom otrovano!Kako smo je doveli, odmah se počela rastresati, otimati i pitati gde je deda: ona mora materi natrag.Naravno, mati joj se pred njom uvek tužakala protiv mene pa zato od mene i zazire.Pakosno, nesnosno dete, ista istovetna mati, žućkasta, suva, visoka, vilice šiljaste, ama nema baš ništa od Mrgodića bagre, koji imaju zdrave jake vilice kao kurjaci, a ne kao te nakaze. — Dosta o tom, Tatijana; mi Mrgodići imamo jake vilice kao kurjaci, no ni tvoje nisu slabe, ipak još nismo nikog prožderali, reče ozbiljno Tatijani starac, o kojoj je znao da ona za se radi, a ne baš za Mrgodića. — Znate, to samo zato spominjem, što vi znate kakva je Jelica, a i Jucika je ista na nju, baš ništa nema na Miloša, ma da nije ni on na Mrgodića, već tako jektičav, kao ceo njegov materin rod.Da znate kako se to devojče tu razbacivalo, kako smo ga doveli; razgleda sve po salašu, sve ispituje i odadžinicama govori, kako će to sve njeno biti, kako deda umre, a mati joj se Bogu moli, da deda što pre umre. — Govori, Tatijana, kako ste je dakle umirili? — Sve je razbirala o materi pa kaže da ona jako voli mater, a dedu samo malko, pa je i to kazala, ako mati ne dođe, ona će pobeći u varoš.Je li tako? Zadnje reči je Tatijana popratila pogledom na odadžinicu, koja glavom makne da je tako.Tim te reči potvrđuje. — Tako je, gospodaru. Starac je tu još mnogo koješta čuo od Tatijane.Nešto veruje, a više ne veruje, samo što god govori sve mu ide u račun. Već je vreme da se leže, svi se smeste gde je kome mesto, pa i starac legne.Sutradan, već u zoru prva se Jucika probudi.Kako se probudi, možda je što nepovoljno sanjala, trgne se i počne vriskati, — Jao, orao me nosi, mati, pomozi mi. Sirota snevala je da je orao nosi, valjda je juče u knjižici dugo gledala u orla, koji dete nosi, il’ joj pale na um materine reči: »Šta će mati raditi ako je orao odnese«.Knjižicu je u ruci držala.Dete je đak spasao, al’ ko će Juciku spasti, ako je orao odnese? Kad se Jucika razabere, padne joj opet na pamet san i mati njena, pa poče vriskati, kanda nije kod dede, već među samim dušmanima.Tatijana je prihvati da je obuče, no teško ide, jednako za materom plače. Kad joj Tatijana haljine navlači, oseća sirota da to nisu materine ruke, koje greju i ugađaju.To su ruke opore: što uhvate, vuku, kidaju; oseća da je dušmanska ruka, jer joj oči Tatijanine kroz zenicu grozu u dušu ulivaju. — Gde je moja mati?Ja idem kući, neću tu više da ostanem. Jucika se jako zaplače. — Mati će vam doći, nemoj plakati, deda će se srditi. Badava Tatijana slatkim rečima Juciku umiruje, ona tim većma plače. Donese joj odadžinica mleka i skorupa, dete neće da jede, već istrči na polje, hoće da bega u varoš, no stignu je i vuku natrag.Jucika se otima, ne da se, prući se na zemlju i užasno vrišti, da se iz susedstva skupiše.Žale dete, mašu glavom, kako tuđinka siroče kinji. U Tatijani jed kipi, i ta lukava, licemerna ženska u trenutku postade iskrena.Poče dete što većma tući.Gledaocima je tek sad žao. Starac sedi u sobi pa puši. Juciku silom u sobu uvuku, stisnu je u zapećak pa nek plače.Tatijana zove starca napolje, i šuška mu: — Idite vi, bato, samo kući a ja ću dete utišati, pa kažite joj da idete u varoš po mater. — E dobro! Starac opet uđe, posedi, a Tatijana odadžinici šušne da konje da prezati. Starac ustane. — E, Jucika, idem u varoš po mater. Kola su već tu.Starac izilazi, al’ Jucika hoće za njim, hoće i ona materi natrag, no Tatijana zadrža je, a međutim starac sede na kola i odveze se u varoš. Kako se starac udalio, Tatijana poče sa detetom strogo pustupati.Ne može pred detetom da se zadrži, grdi joj mater, a nju baš svojski tuče, tako da je već i samoj odadžinici žao.Šta bi sad radila Jelica da vidi kako joj Tatijana dete tuče?Tatijana hoće silom, stravom dete na poslušnost da natera, i da joj iz srca izbije svu detinjsku ljubav prema materi. No Jucika neće da se preda, ma da je kako Tatijana tuče, valja se u tremu pred kućom; ta vika, tuča, susedstvu je već dosadna.Tatijana će sad pokušati da dete glađu primora.Glad i tuča se izmenjuju u vaspitanju Jucikinom na salašu. Kako je starac u varoš stigao odmah dozove Dragutina.Dragutin poslušan ostavi sve poslove svoje na stranu, pa ode čiki. — Dobar dan, čiko, kako je na salašu? — Rđavo, dete neće da sluša, jogunasta je kao mati, bacaka se, valja se po zemlji, hoće natrag materi, jedva sam utekao. — Znao sam da će tako biti; badava, mati je, tu nema druge pomoći, već dete poslati Savci. — Dobro, a kako ćemo je poslati? — Ma kako, treba pripraviti na salašu kola, pa noću nek je odveze strina Tatijana sa odadžinicom Savci u S. Dete će se u tuđoj varoši lakše prelomiti. — No to bi trebalo zarana učiniti. — Ako još vrišti, a vi je možete odmah. S tim je dogovor svršen. Kako Dragutin ode, al’ eto ti odadžinice.Tatijana je poručila, da dete ne može ukrotiti. Starac naredi po odadžinici da se Jucika odveze Savci u S. Odadžinicu još za malo zadrži, dok se još jedared sa Dragutinom sastane.Ode posle toga opet sam da potraži Dragutina, i nađe ga; treba Savci preporučeno pismo poslati.Dragutin odmah napiše pismo i sestru pouči kad dete primi kako s njim da postupa.Prilike je na kratko opisao, al’ nije zaboravio da napomene da je iza deteta tog nasledstvo u izgledu. Starac ponese pismo, a drugo Tatijani pošlje, u kom je i jedna poveća banka, na trošak.Po odadžinici javi to i Miciki da putne haljine za mater pripravi i s pismom materi preda.Micika je od starca saznala i sadržaj pisma, pa pripravi haljine ne samo za mater već i za se, i ona će da prati Juciku, a starac nek se donde sam za se brine. Micika ode sa odadžinicom na salaš.Mati se zaradova što Miciku vidi.Kad je pismo pročitala, i tom se zaradova, pa će se potajno na put spremiti. Micika se ište da je prati, mati dopusti, misli se — neka je — devojka i onako nije već mlada, može si tom prilikom na strani pre kakvog momka naći nego kod kuće, a sreća je i onako slepa, na nekog iznenada natrapa.Čekaće noć. Juciki su dali neke manđije da devojče jako zaspi.Tako, kad se smrklo, odnesu Juciku kao mrtvu na kola.Neće sedeti, već ležati na slami, senu, tako da je celu zatrpaju. Sirota Jucika, tako je ležala u koli kao kakvo živinče, koje na vašar, pijacu voze. Sem kočijaša pratiće Juciku Tatijana, Micika i odadžinica, da ih je više na noćnom putovanju.Svi posedaju i već se voze.Noć čista a mesec na zreniku tek što proviruje.Biće prijatno putovanje.Sad se tek Tatijana raduje što je s njome Micika, neće joj biti dugo vreme. Tu sad pretresaju Jelicu.Micika pripoveda materi, kako se u varoši sve o Jelici govori; neki odobravaju starčev korak, a neki opet Jelici stranu drže. Odadžinica sedi do kočijaša, koji joj lepe stvari iz života pripoveda, o noćnom putovanju, o lepim prilikama i nezgodama, kanda će mu ova noć biti jedna od hiljade prva.Odadžinica ga pažljivo sluša, divi se njegovoj mudrosti, iskustvu.Misli se, kako bi sretna bila, kad bi tog Jošku kočijaša imala za muža, a ne nesretnog odadžiju Mišu koji je ceo vek svoj proveo u putovanju od salaša u varoš, i po neki mali vašari.Ona u zanosu svom ni ne sluša, šta Tatijana i Micika govore. — Dakle tako, Micika, u varoši glas već puca? — Te još kako. — Briga nam je, nek govori svet šta hoće, samo nek je nama dobro!Samo kad smo ovo štene od nje otkinuli, ne mogu da gledim tu Juciku. — Baš ni ja. — Pa ti je ista Jelica, lepa je kučka na mater, jer znaš u četir oka moramo priznati da je Jelica lepa, samo neće biti njena zdravlja, zapatila je bolest od Miloša. — Pa još bolje. — Kako da nije bolje!Šta misliš, da je zdrava, pa kao što je lepa a veliki miraz na nju izgleda, bila bi jagma za nju; i lako bi se udala, onda zbogom nasledstvo; no hvala bogu nije za život, a ja ću je već docnije sa lečenjem i apotekom u suvo grožđe otpraviti. — Ta neće ona ni onako dugo živiti; no čula sam da Jelica traži advokata, hoće parnicu da podigne. — Ne znam čim, valjda golim dlanom?Ta nije sobom ponela ni prebijene pare, advokati pak baš mare za takve olupane partaje, pa da našto nam je Dragutin, — samo nek počne!Sad je starac već u našim rukama. — Samo se mati još nečega bojim. — Čega? — Te Nate mašamode.Ti nju bolje poznaješ neg’ ja, a zna je i cela varoš, koliko je već kuća rušila? — Pa šta onda? — Jako čiki ugađa, bog zna šta ona misli, možda smera na njega. — E moja Micika, da ona na to smera, o tom sumnje nema, a šta sam ja tu?Sve ja znam šta ona misli, al’ ona ne zna šta ja mislim, neće me nadmudriti.Pa zar misliš da i starac nju ne providi, i da bi možda njene kakve ponude za udadbu primio?Ne poznaješ starca, vidiš kakav je mator, pre bi on na kakvu mladu oko bacio, a ne na taku matoru koketu.Starac nju trpi, lepo se s njom razgovara zbog Jelice, jer je treba, a znaš kako je Dragutin kazao da s mašamodom lepo živimo, trebaće nam.Znaš već, da je ona nama donosila glasove za Milana, prisluškivala je i sve nam kazivala, pa i ono sa tom Cigankom Sarom što smo imali, sve nam donašala što je od Jeličinih vračarija znala; samo što je beštija ta Ciganka lagala, izdala nas je Jelici da ćemo joj ukrasti Juciku, no da je dobro čuva.Malo smo joj platili pa zato, od Jelice je više dobila; zato još moramo s Natalijom lepo živeti, a kad ustreba, izigraćemo je. — Sad razumem, tako i čika misli. — I misli i radi tako, a posle će joj okrenuti leđa. Tako se mati i kći jednako razgovaraju i noć prekraćuju. Lepa letnja noć, dobar put, dobra tri konja brzim kasom jure, dobro su uhranjena, i dugo će izdurati, samo će ih jedared pojiti dok do nekog mesta dođu, a to će tek biti posle ponoći. Jucika dubokim snom spava, bog zna šta sneva o materi.Tatijana i Micika su zadovoljne što dete tako dobro spava.Tatijana pipa ruku i glavu Jucikinu, da se uveri je l’ živa, da l’ joj nije dala suviše manđije da joj što ne bude; bar ovde na putu ne, da ne bude ona kriva. Još se mora dobar komad putovati do naznačenog mesta. No u neiscrpivom razgovoru vreme brzo prolazi.Iz daleka se već vidi neko selo: granama je sve okruženo, vidi se toranj, pred selom čarda, i đerma od bunara.Već je ponoć davno prošla.Dolaze selu bliže i bliže.Prvi petlovi kukuriču, a za njima ostali veliki i mali, matori i mladi.Kakva je to čudna harmonija.Giganti se deru kao kakvi noćni stražari, a manji se usiljavaju da čistijim i jačim glasom te velike promukle nadmaše; po glasu im se poznaje kako se napinju, dok opet mlađi sitnijim glasom podražavaju; čuju se među velikima kao cvrčkovi. I opet divna disharmonija, koja izvire iz grla tih noćnih pevaca.Selo u tišini, svet još spava, zora još nije zarudila, a petlovi kao nad celim selom stražari bude vredne ratare, kažu im da je već zora blizu.U tom divnom horu pokazuju i petlovi da u zoru gospodare nad selom. Ratare će njihova pesma probuditi da budu dobre volje i na posao uputiti; no kako će probuditi sirotu Juciku, i kad se probudi, kakav će joj dosad neviđeni svet predstaviti? Kad u selo stignu, kočijaš tera u seosku gostionu. Tatijana da sobu otvoriti, i Juciku unesu unutra.Jucika još spava, i kad je unutra unose, ne probudi se.Manđije su jake.Metnu je u krevet da san produži. Kad se posle nekog doba konji nahrane i napoje, kočijaš kreće pa će dalje.Jucika opet u koli spava, ne budi se. Daleko je varoš S. Još se mora putovati. Kad ujedared, a Jucika se probudi, izdigne glavu, razgleda, vidi sve na koli, začudi se kud je vode. — Gde je moja mati? — prve su joj reči bile. — Mati je tvoja, čedo moje, poludela, tražila te na salašu, veliki je nož u ruci držala, htela te zaklati, zato što si s nama došla na salaš a mi te ne damo, je li tako? Kad reče Tatijana »je li tako«, gledi na odadžinicu i namigne. Strava od zlostave je kanda popustila i po nuždi narav po prilikama prilagodila.Ako bude vriskala biće bijena, pa šta joj to hasni?Bolje joj je spajati se sa nuždom; već kod takvog deteta u sličnim prilikama se pokazuje borba za opstanak, pa nužda zakon menja.Jucika je utubila Tatijanine reči: »Mati je poludela, nožem u ruci je traži«.Niti zna da veruje, nit’ da ne veruje, nema još ni čistog pojma šta je to biti lud.Umor, boj, plač, glad, manđije su je oslabile.Jedva bi je poznala Jelica sad da je vidi.Davno je kako je sirotica jela.Nude je da jede; gladna, prima jelo, a Micika je gladi po obrazu i ljubi.Glad i zverad ukroćuje. — Rano moja, jedi, samo nikog se ne boj.Tetka tvoja tebe čuva, nemoj biti nevesela. Jucika jede što joj Micika pruža, al’ ipak zverasto na sve strane gledi.Jede, to joj je sad preka nužda. Zapitala bi opet Jucika što o materi, al’ ne sme, čita Tatijani iz očiju, boji se da će je opet napasti.Strah je Jucikom ovladao.Juciku teše, a ona sirota od silne utehe baci se u misli, zadrema, prilegne i zaspa. Tatijana i Micika se raduju što se dete tako umirilo.Micika će odmah kako u S. stignu starcu pisati, kako su sretno putovale.Starcu će to milo biti. Jedva jedared stignu u varoš S. kod Savke.Savka ih dočeka, začudi se otkud iz daleka tako milih gostiju.Micika prva skoči iz kola, ljubi se sa Savkom, vuče je na stranu i nešto šuška, Savka daje glavom znak da će dobro biti.Razumeju se. Donde odadžinica skine Tatijanu, pa onda Juciku digne s kola.Savka pritrči Tatijani, grli, ljubi je.Uđu unutra i smeste se. Tatijana preda Savci pismo što je od starca dobila za nju.Savka čita, sve glavom odobrava, i pruža mužu.I on pročita i odobrava.Sad će sve biti u redu. Jucika se čudi gde je, gledi na Savku, i ne zna kakve su to s njom promene, ne sme se tužiti ni plakati, neki stid je obuzima.Savka je bila fina, umešna ženska, detetu laska, a i on dobričina, lepu joj reč kaže.Jucika se smiri. Tetka Savka Juciku voli, ide s njom po varoši, sve joj pokazuje, ode u dućan, i kupi joj lepe haljine.Vidi se sirotica da je u krajnjoj nuždi.Prilagođava se tetci Savci, samo ne trpi Tatijanu, strava joj od pogleda njenog. Jucika ispovedi pred Savkom da se Tatijane jako boji.Kad to Tatijana ču, a ovamo vidi da se dete Savci navikava, pomisli da se sad može vratiti. I zaista posle dva dana otputuje, a Juciku sa Micikom tu ostavi.Miciku zadržava Savka, što ona rado primi, a i mati; ko zna kakva joj se tu prilika može naći, a ovamo će čuvati u isto doba Juciku. _ Kako je Tatijana ispred očiju Jucikinih otišla, devojče odmah mirnije.Pripoveda Savci kako je na salaš došla, kako joj je žao za materom, no i to doda, da majku Tatijanu ne voli. Plan je izveden, starac Mrgodić i Dragutin mogu pameti i srcu svom čestitati. Kad je Tatijana kući stigla, odmah je otišla starcu da ga o uspešnom putovanju i celoj stvari izvesti, kako je od Savke i muža joj lepo dočekana, i da se Jucika malo smirila.No spominje i to, da se s detetom mučila; da je tuđe, ne zna pošto bi to podnela. Starac je sasvim zadovoljan, pohvali je, i reče da će joj se za njen trud zahvaliti. Posle toga je Tatijana otišla i Dragutinu, donela mu je pismo i pozdrav od Savke, i sve mu je ispričala. Dragutinu se ceo tok stvari dopada, tako i Mrgodiću. Dok Mrgodićevi brigu vode kako Juciku da skriju, da je mati ne dočepa, donde se s druge strane čine spreme za parnicu. Baš u istoj kući gde je Ernfeld, sedi i jedan advokat.Gospođa advokatica i Ernfeldovica dobro se žive; tako isto i Ernfeld sa advokatom.Ponudiće tog advokata, gospodina Mačkovića, da se primi Jelice. No Jelica nema predujma da advokatu na trošak dade.Ko će se sirote uboge primiti?Jest, Jelica je sad uboga.Ernfeldovica sa sebe skida pa Jelici daje, al’ predujma niti ona niti njen muž može dati. Gospodin Mačković ispita Jelicu, i kaže da će joj treći dan javiti da l’ se može bez predujma parnice primiti.Jelica jedva čeka šta će Mačković treći dan kazati.Sirota Jelica, do čega je doterala! Mačković tu stvar hoće nasamo da posmatra, ne zna odmah da l’ da se reši.Uveren je, da je zakon i pravo na Jeličinoj strani, ali meće na merilo kakve će imati koristi od Jelice ako parnicu dobije. Mačković bi voleo biti Mrgodićev advokat.On je bogat čovek, pa će mnogo žrtvovati, a samo da se Jelice pred sudom oprosti. Jelica ako i dobije proces, dobiće uživljenje, to je sve, a šta će on od tog dobiti?Uživljenje će joj se mesečno plaćati, a ne na više godina odjedared, pa šta mu može odjedared dati?To mu se malo vidi.Ipak pokušaće. Mačković se još taj dan s Dragutinom sastane; dobre su kolege, prijateljski žive. Kako se sastanu, započnu razgovor, kao advokati, o čemu nego o procesima.Mačković započe. — Šta je, Dragutine, tvoj starac Mrgodić oterao snahu, nije li to tvoje maslo? zapita smešeći se Mačković. — Idi ne luduj, starac je od svoje volje to učinio, a imao je i pravo, nije nego da trpi škandale u kući. — Škandal ovamo, škandal onamo, al’ udovica ima pravo, starac nije imao pravo nju iz kuće isterati, to je bilo brutalno: via facti, a ne via juris; starac mora izgubiti. — Koješta govoriš, pa kakva prava ona ima tu.Miloš njen muž nije imao ništa; iz milosti očevljeve je živeo, tako isto i udovica, i taj se incidenat s njom u kući dogodio, pa baš i da je imala kakva prava, tim je izgubila. — Ha-ha, Dragutine, ti tako govoriš al’ sam sebi ne veruješ, mudriji si neg’ što govoriš. — Pa dobro, šta bi radio da si njen advokat? — Šta bih radio?Stoji mi više puteva na raspoloženju, a na svakom je uspeh siguran.Prvo, udovica od vremena udadbe, od dana venčanja živela je sa pokojnim Milošem i starim Mrgodićem zajednički, u zadruzi.Uvedena je u kuću s Milošem od starca, faktično su imali kuću i uživali su je, zajedno sa starcem su celu ekonomiju vodili, kupovali i prodavali u gazdinstvu.Time što je ona istisnuta iz kuće, učinjen je nasilan akat bez pravnog razloga, i mora se uzeti i kao povreda poseda.Tu ima mesta po dotičnom paragrafu zakona »uspostava u pređašnje stanje«, to jest udovica da se »reponira«.Drugo, Miloš nije uzeo Jelicu bez dozvole očine; šta više starac je sam isprosio i uveo u kuću na užitak.Kad stvar tako stoji, onda je starac dužan po razmeru imanja svog udovici užitak dati, pa i njenom detetu, a ne tek naprazno i silom napolje je izbaciti.Treće, mati ima pravo na dete, što njoj niko iz ruku po zakonu oteti ne može.Naposletku, poznato ti je, da zakoni udovice i siročad štite. Dragutin ga je pažljivo slušao, pa pravi primedbe. — Jest, kolega, u nečem imaš pravo, u nečem nemaš. Dragutin popušta, i sam tako misli, no to ne ide u njegov račun. — U čemu nemam pravo? — Znaš, taj incidenat sa udovicom, to sve kvari. — Takav incidenat mogao bi vređati Miloša da je živ, a ne starca, niti može njenim već zadobivenim posedovanjem pravu koje je uživala prejudicirati, odgovori Mačković tonom potpunog uverenja. — Ja držim, kolega, da imam pravo u toj tačci, a ti zadrži svoje za sebe.No moraš i to u obzir uzeti, da nije svaki kolega kao ti; zar ti misliš da će udovica tako lako naći advokata kao ti, kad nema predujma da da, pa da se sa Mrgodićem bori?Ona će naći sebi kakvog nadri-advokata Kazimira, pa će je samo zaplesti, što će Mrgodiću ići u hatar. Mačković ga gledi i smeši se. — Tako misliš, da ona neće naići na dobrog advokata? — Bar ja tako mislim. — Varaš se, znaš li da sam ja njen advokat? — Šališ se. — Ozbiljno ti kažem, ja sam advokat Jelice udove Mrgodića. Dragutin na Mačkovića začuđeno gledi. — Dakle ti Jeličin advokat? — Jest. — I primio si se? — Jesam. Nastane počivka.Dragutin nastavi. — Ja bih ti, kolega, kazao nešto, iskreno u četir oka. — Da čujem. — Al’ pametnu reč.Od kakve će ti koristi biti, ako udovicu budeš zastupao?Ona baš i da dobije parnicu odjedared, nećeš veću svotu dobiti, od male malo ćeš i dobiti, već što praktičnije da izradimo. — Kako? — Kraj mršavog klijenta više je izgleda od masnog bogatog protivnika, samo ako se može s ovim u doticaj doći.Više sam se koristio, kad sam i najčistiju stvar moga klijenta na put nagode sa protivnikom naveo, neg’ da sam zbog strogog prava mak na konac isterivao.To je bar moja advokatska maksima, i nisam se dosada zbog tog pokajao.Pa stari Mrgodić ima dosta novaca za provlačenje, a udovici nije do čekanja.Drži se moje maksime. — Dobro, šta da činim? — Poslušaj me.Ti, kad si već njen advokat, nemoj se držati ni jednog od tih pravnih naslova, već uzmi onaj put koji ću ti ja pokazati. — Dobro, da čujem pravni naslov. — Potražbinu udovičinu osnuj na pravo užitka njenog, al’ više da se preporuči u tom milosti suda, »ex aequitate« pa iskati da sud na tom osnovu osudu izreče.Ti si tim opran, a od druge strane ti obilata nagrada neće izostati, zato ti ja dobar stojim. — A šta sa detetom? — Mati ište dete natrag, starac će biti protivan, a sud nek sudi.Ako ima mati otkud, nek dete izdržava, al’ starac u tom slučaju za dete neće da zna. — Sad te razumem, vrag si veliki, već ćemo se o tom i dalje razgovarati.Servus, moram ići, imam posla.Ovo nek ostane među četiri oka, inter quatuor oculos. — Tako mislim i ja, dakle razmišljaj o tom. — Hoću, servus. Mačković i Dragutin su bili jedan drugom popustljive kolege, i Mačković će kod kuće o tom da razmišlja, šta je po nj bolje. Još nije sobom načisto, hoće l’ se držati svojih pred Dragutinom iskazanih nazora, il’ će se Dragutinu prilagoditi.Šta je za njega korisnije, tog će se prihvatiti. Treći dan će se Mačković s Jelicom dogovarati, još ima vremena na razmišljanje.Kad nastane treći dan, eto ti Jelice kod Mačkovića.Mačković je već dosta slušao o Mrgodićevoj kući, a sad će ispitivati Jelicu čak do sitnarija. — Izvolte sesti. Jelica sedne, i kao kakva okrivljena mora da odgovara.Na Jelici Ernfeldovičina haljina, ne stoji joj udesno, poznaje se da nije njena, nešto joj je kratka, premda ni gospođa Matilda nije mala. Mačković uz nju tako sedi da joj može u zenicu gledati, i misao joj pronaći. — Milostiva, mi advokati smo kao sveštenici i lekari, ispovedamo duše, ispitujemo bolesti, a da leka nađemo; za to se nemojte ni najmanje ženirati da odgovorite na svako pitanje.Hoćete li mi odgovoriti? — Hoću, odgovori zagušenim glasom Jelica. — Na kakav ste način iz kuće istisnuti to znam kao i ostalo što se vašeg prava tiče; samo ću vam još jedno delikatno pitanje staviti, samo budite iskreni.Onaj akt krštenja, izvršen u crkvi sv. Bogorodice vas se tiče, je l’ tako? — Jeste. Jelica se zgrozi kad to izreče. — Poštedite me, gospodine, to možete u crkvi uvideti. — Ko je vinovnik tom činu? Jelica se prikupi, pa Mačkoviću oštro u oči pogledi. — A zašto me to pitate, gospodine? — To je od velike važnosti. — Od kakve važnosti? — Da osnujem pred sudom vašu potražbinu.Dakle molim za odgovor, da li u toj stvari ulogu igra Milan Čedomiljević. — Zašto me to pitate, gospodine, kad ja ne vučem za svoj učinjen nesretan korak nikog na odgovor, već ja tražim moje dete, moje pravo i užitak od Petra Mrgodića.To ja tražim, a nikog drugog neću da tražim, to nek je moja tajna. Jelica to izgovori tako odvažnim tonom da se i sam Mačković ubezeknu, i divi se Jeličinom požrtvovanju. — Vidim da imate odvažnosti i karaktera, no ipak niste shvatili smer kud ja nišanim.Ja bih želeo da se tog držite što vam ja kažem, pa ma baš ne bilo istinito.Znate, milostiva, — šaljivo smešeći se veli — advokat mora u korist klijenta katkad s ovim i da laže, ako hoće stvar sretno da ispadne.I ja ću za vas da lažem.Onaj akt što je izvršen u crkvi, bacite na leđa Mrgodiću starom, i onda ste spaseni, za najkraće vreme. Jelica ga začuđeno gledi. — Ja vas ne razumem, gospodine. — Kako da me ne razumete.Onu ljagu, zbog koje ste iz kuće istisnuti, bacite na leđa starcu, izjavite ga za vinovnika, položite zakletvu pa je sve u redu.Sad ste me valjda razumeli? — Sad vas razumem.Gospodine, ja za nikakvo blago moju savest, moju dušu o nikoga okaljati neću.Starac mi je smrtni dušman, al’ neistinu ni protiv njega potvarati neću.Ne može li se to na drugi način dobiti? Mačković se čudi karakteru, i sam sebe ispravlja. — O može, milostiva, samo onaj put bi vrlo kratak bio, a ovako će malo duže potrajati.Kažite mi dakle, hoću l’ pogoditi vašu želju.Vi želite vaše dete natrag da dobijete, i pošteno izdržavanje za oboje?Dobro bi bilo da i dete primamite k sebi. — Jest, prvo želim, no dete je teško zadobiti iz njihovih šaka. — Dobro, ja ću na papir staviti to, a vi ćete potpisati. Na to Mačković uze papir, napiše gornje, preda Jelici da potpiše. — Je li tako dobro? — Jeste. — Izvol’te se potpisati. Jelica se potpiše. — Gospodine, kako ćemo, nemam troška? — Lako ćemo.Otidite u varošku kuću i zamolite da vam izdadu sirotinjsku svedodžbu, a to će vam već u vašem položaju dati, pa nećemo trošiti na biljege, a kad kraj bude parnici, onda ćemo se lako proračunati. Jelica je zadovoljna, preporuči se i ode. Posle toga Jelica je Ernfeldovicu o svemu izvestila.Sad treba odmah da ide u varošku kuću po svedodžbu.No kako će Jelica onamo ići posle tolike nesreće, među svoje negda poštovatelje, i to kroz glavni sokak da ide, kao kroz šibe. Ernfeld je tu brigu na se uzeo, onaj dan joj je svedodžbu izvadio i doneo.Jelica je opet svedodžbu odnela u pratnji Ernfeldovoj Mačkoviću, koji izvadi punomoćni list i pruži Jelici da potpiše.Jelica potpiše punomoć. Ernfeld preporučuje Jeličinu stvar Mačkoviću, moli ga da se na siroticu smiluje.Mačković mu to obeća. Sad će da započne parnica. Mačković se razgovarao pre nego što je tužbu uredio, sa Dragutinom. Posle nekoliko dana sudski poslužitelj donese Petru Mrgodiću tužbu, u kojoj ga snaha Jelica udova Mrgodića tuži.Poslužitelj ne nađe Mrgodića kod kuće jer je on na salašu, pa ode do Dragutina da zapita za starca. Dragutin uze u ruke tužbu, čita, pa se smeši.Dopada mu se.Kaže poslužitelju nek ode Pavlu Mrgodiću, taj će ga naputiti.Kad poslužitelj dođe Pavlu, ovaj mu kaže da dođe sutra u starčevu kuću.Vratiće se donde starac sa salaša.Tu su Tatijana i Micika, radoznale su šta će to da bude.Poslužitelj im pokaže tužbu i nešto iz sadržaja njenog tumači.Pavle uze u ruke tužbu, pa čita, al’ ništa ne razume.Sa lica tužbe čita imena tužitelja i optuženog.Poslužitelj to dopušta, jer u isti mah Micika služi ga rakijom. Kad poslužitelj ode, Tatijana odmah uputi Pavla na salaš bratu.Pavle hiti bez duše na salaš.Dođe tamo, stupi u sobu. — Čuješ, Petre, doneo sam ti veliku novost. — Kakvu? — Tužila te je snaha Jelica velikom sudu.Bio je danas kod nas taj sluga od velikog suda, i tražio te kod nas.Sutra da si kod kuće jer će te tražiti. — Dobro, pa onda. — Pa onda ništa, teraćeš proces.Video sam tužbu i čitao sam svojim očima na njoj tvoje i Jeličino ime.Sluga je kazao da traži dete natrag i užitak. — Neka traži, samo kad sam je iz kuće izbacio. — To si u svom životu, Petre, najpametnije učinio, sad nek zvoca, i ona će s tobom terati proces, s Petrom Mrgodićem!Gde će šut s rogatim?Nek tera.A ko će ti biti fiškal? — Videćemo. — Šta videćemo!Zar drugi da zasluži?Nipošto drugog, samo Dragutina. — O tom ću se sutra razgovarati s Dragutinom. — Njen je fiškal Mačković.Našla koga će, prava izelica.Nije našla drugoga.I ko će se valjan nje i primiti?Puna je novaca, samo što joj je kao golom u trnju.Dakle kaži kad ćeš doći, da Dragutinu javim. — Sad odmah, samo nek upregnu konje.Idi, kaži im nek prežu. Pavle iziđe i zapovedi da kočijaš preže, a i sam nestrpeljiv pomaže mu, samo da se što pre krenu.Starac se donde spremi.Sednu na kola i odvezu se u varoš. Čim starac kući dođe, pošlje Pavla po Dragutina.Dok je Pavle po Dragutina išao, poslužitelj dođe, i dostavi starcu tužbu.Starac čita, prevrće i metne tužbu na sto. Dragutin dođe sam. — Šta je novo, čiko? smeši se; on već za to zna. — Eto čitaj. Pruži mu tužbu. Dragutin čita, gladi brkove, smeši se. — Dobro je, čiko. — Šta traži? — Dete i užitak. — To je prepitanije; dete nek kod mene ostane, njoj ne dam ništa. — Naravno. — Njen advokat je Mačković? — Jest. — Kakav je to advokat? — Vešt je, al’ mi ćemo se već s njim sporazumeti, može ga čovek zadobiti. — Srebroljubac?Pravo ima. — No morate, čiko, žrtvovati, i to dosta, al’ onda Jelica neće baš ništa dobiti. — Hoće l’ i on biti s tobom u sporazumu? — Hoće, al’ kad dobro ispadne, morate mu dati tri hiljade. Starac se od svote malo ubezeknu. — A neće l’ biti dosta dve? — Ja sam s njim tako ugovorio.Inače kad bi Jelica dobila užitak sa detetom, morali biste joj svake godine toliko davati. Starac se misli, puši. — E dobro, neka bude tako, samo da je se sasvim kurtališem. S tim su načisto, sad dolazi drugo. — Boga ti, Dragutine, hoćeš li se ti tog procesa primiti? — Čiko, istinu da vam kažem, ja ne mogu, jer sam vaš sinovac pa bi izgledalo da ja vodim parnicu protiv nje iz mržnje, pakosti. — Da koga ćemo onda? — Već sam se zato pobrinuo; vaš neka bude advokat Mudrovski. — Mudrovski, čuo sam za njega, kažu da je vešt. — No, još kako valjan, a stvar će teći po mom uputstvu u vaše ime, kanda ja radim. — Dobro, koliko taj ište? — On neće toliko stati.To će više od vas zavisiti.Naravno da i njega treba za valjan rad mu valjano i nagraditi, i to koncem parnice.Sad mu samo morate dati priličan predujam, to je već običaj. — Hajd’ neka bude i tako. Starac vadi buđelar, izvadi jednu poveću banku i pruži je Dragutinu. — Eto vam na trošak pa u ime Božije terajte.Bila je stotinarka. — Potpišite za advokata punomoć. Dragutin mu pruži štampanu punomoć, a starac potpiše. S tim je uvod svršen. Dragutin još onaj dan preda punomoć s tužbom Mudrovskom, koji se interesantne parnice rado primi.Mudrovski je bio čuven, marljiv i vešt advokat, premda je i Mačković vešt, samo kad hoće.Za odgovor u parničnoj tužbi određen je rok, dan, kog će Mudrovski u ime Petra Mrgodića odgovor podneti. Sadržaj tužbe je bio taj, da Jelica moli sud da joj dete vrate, i užitak dadu.Sasvim po savetu Dragutinovom.Pa mesto da navađa u tužbi temeljite pravne razloge, moli se sudu za Jelicu kao za kakovu prosijakinju.Mesto zakonitog potraživanja, predaje nju sudu na milost i nemilost, i navađa kao pobuđenje da je Mrgodić bogat, a nesretna Jelica sirota. No sud milosti ne deli, već sudi po temeljitosti navedenih zakonitih razloga. Parnica je u toku.Za nju se u varoši mnogi interesuju, radoznalo iščekuju ko će pobediti; poznati se dele na dve strane; jedni kažu Jelica će pobediti, drugi opet da će izgubiti, koji po simpatiji koji po mržnji govore.Advokati i sudije tog su mnenja da će Jelica dobiti, samo ako je Mačković pogodio dobar put. Petar Mrgodić razmišlja o parnici.Uzda se u Dragutina i Mudrovskog, jer sad i onako bez Dragutina nikud. Jelica je lepo pokućstvo imala.Starac neće da je izda, pa ni haljine.Hoće sirotinjom, nuždom da je do zemlje ponizi. Kad je Jelica poručila svekru da joj haljine i pokućstvo vrati, starac dođe u furiju; sve njene skupocene i jevtine haljine rasproda koje kakvim bezevenkama, koje Cigankama bud zašto.I njene venčane haljine proda jednoj poznatoj varoškoj bezevenci, i to vrlo jevtino, tek da se zove prodano; — al’ samo da ih raznosi, da može svetu prstom pokazivati da su to haljine Jelice Mrgodića.Sva porodica Mrgodića potpirivala je tu mržnju protiv tako nesretne Jelice, sve to iz lakomosti za tuđim blagom. Da Jeličine te stvari proda, i da je tako sramoti, napanjkivala ga je Tatijana i Natalija.Tatijana i Micika su svaki dan u kući čika-Perinoj, da ga protiv Jelice podbadaju, a Nataliju da kontrolišu, jer i ona im se čini nešto opasna. Natalija čuje i sazna kad starac ustane, kad se oblači, kad izlazi, i pre neg što iziđe, već se ona u hodniku šeta i vreba.Kad starac iziđe da kud ide, ona je već tu na ograšju, pozdravi ga, pogladi ga po kaputu, kanda je na njemu kakvo perce; katkad i četku iznese pa ga čisti, mašliju mu popravlja na vratu, pa ga tapka po leđi.Zato Tatijana već zna pa mora biti na oprezu protiv stare kokete; al’ je ne sme uvrediti, jer starac veli da je treba, a tako isto i Dragutin.Natalija je svakom opasna, pa treba na oprezu biti. Sirota Jelica, i neprijateljice, koje se među sobom u srcu ne slažu, u tom su ujedinjene da joj vrat skrhaju.Zabludeo starac popušta Nataliji, al’ se nada da će se nje kurtalisati.Zabludeo je zbog svog greha prema Jelici, koja ga stranputice vodi. Pa zabluđen starac prodade Jeličine haljine, Jeličino pokućstvo.Sve je to bilo Jeličino, a ne starog Mrgodića.Prodao joj haljine.Haljine te nije joj kupio Mrgodić.Osim venčanih haljina nije joj nikakve više kupio ni sam pokojni Miloš, jer što joj je kupovao po stranim varošima, to su bile robe, ponajviše od zlata.I to je sve u kući ostalo.Ujak Šandor joj u tim prilikama na haljine davao, dakle nisu bile Mrgodićeve.A pokućstvo?Ni to nije starčevo već Jeličino. Kad je Miloš umro, odmah posle smrti njegove pokazao je starac da mu je novac najmiliji i preko časnog spomena.Nije joj hteo ni jedno parče dati, a gotovo sve je ona donela od majke Julijane. Što god radi sve je po naputku Dragutinovom.Dragutin dođe starcu, da se nadalje posavetuju. — Kako ste, čiko?Jeste l’ raspoloženi da se o našim stvarma prorazgovaramo? — Zašto ne, imaš li što novo? — Imam.Mudrovski je u parnici za vas odgovor dao vrlo vešto.Jelica mora pasti.No to još nije dosta, ne treba na po puta stati; tu nevaljalicu treba tako utući, da je ni žive ne bude u varoši, i to jednim udarcem, a za navek.Vi ste, čiko, jednako dobri sa mašamodom? — I suviše, laska mi kao kakvoj bebi, četkom me čisti; tako se oko mene okreće, da mi je već nesnosna.Voleo bih da se jedared i nje kurtališem. — Za sad nipošto, trebaćemo je.Ona će vama za ljubav sve učiniti.Matora koketa, ona smera na vas, čuo sam. — No neće je buva ujesti. — Dosad je treba snositi.Čuo sam od strine Tatijane da je mašamoda negde govorila, kako je Jelica još kad je u kući bila, pred njom kazala da će vam kuću zapaliti ako je iz kuće budete istisnuli.To je bilo treći dan, kad je ono pred vama klečala.To su bile samo njene »figle«.Zapitajte je kako je to bilo; ona je onda išla na vašu propast, protiv vašeg imanja, a možda i glave.Ako se to dokaže, za navek je izgubljena: ni posle vaše smrti ne može ništa dobiti, kad je iz užitka isključite. — A zar se ne radi sad o tom? — Jest, radi se, al’ to je samo za vašeg života; posle vaše smrti ako se za sad kakav važan korak ne učini, imaće u kući pravo, i kao udovica Miloševa uživati, i pokraj deteta svog kao mati užitak osigurati i u slučaju detinje udadbe il’ smrti. — Pa zar je to po zakonu? — Jest, zato je treba jedared za svagda utući. — Pa šta da se čini? — Razgovarajte se o tom kao što sam spomenuo sa mašamodom, pa ako ona bude to posvedočila i još jedan svedok, onda je Jelica i za budućnost izgubljena, a biće i kažnjena. — Dobro, ja ću s mašamodom o tom razgovarati. — Još nešto.Jelica može na vaš račun dugove praviti, naći će se kogod pa će joj uzajmiti kao snasi vašoj, bajagi na njeno pravo. — Ko će joj dati, kad joj ni onda nisu dali kad je bila u kući.Ne sme niko njoj uzajmiti, jer svako zna da ja neću za nju platiti.Nije niko ni za dete dao cipele, dok mene nije pitao. — Znam, čiko, al’ je nužno da je razglasimo za raspikuću, i to da stavimo u novine, a da joj na vaše ime niko ni krajcare ne da, jer vi njen dug nećete priznati. — Sad te razumem, možeš. — Pa još nešto ako pronađete, da vam je što u kući od Miloševe smrti nestalo, i to zabeležite, da je optužimo kao kradljivicu. — Dok pregledam, naći će se. — E sad smo gotovi. Svrši Dragutin razgovor i ode. Stvar lepo teče, baš po planu i želji Dragutinovoj.Doista demonski ga je skrojio Dragutin.Drugutin je uveren da Jelica, ako baš za ova’ par izgubi parnicu, kao što već izgleda, može je opet obnoviti i popraviti, i jednako starca novim napadajima uznemirivati; naročito ako drugog iskrenijeg, vernijeg advokata nađe, pa se može starcu i dosaditi do smrti parnice terati i toliko trošiti; može se i pokajati, i Jelici se smilovati, pa bi Jelica došla do korisne pogodbe sa starcem.To Dragutinu pa i celoj porodici Mrgodića u račun ne ide.Kad bi do toga došlo, morao bi još starac Jelicu i natrag primiti, samo da ne izdaje novac; onda pak to zlo dolazi, što bi Jelica bila posle smrti starčeve u faktičnom posedu imanja, kao udovica Miloševa i detinja mati. Treba dakle Jelici životne žile preseći, upropastiti je, jer je Dragutin još ne drži sasvim za upropašćenu.Ako mu za rukom pođe Jelicu pred sudom predstaviti kao raspikuću, kradljivicu, palikuću, onda je ona obrala bostan za navek.Biće iz svega za svagda isključena.Onda će ostati kod njih slabo, bolešljivo devojče, zbog čega je porodica Mrgodića nad njom još živom smrtnu osudu izrekla.Tu će se posle testamenat na uštrb detinju lako proizvesti, i tako će imanje Petra Mrgodića pasti u nasledstvo onih, koji Mrgodića ime nose. Jedna karakterna crta porodice Mrgodića je gramzenje za imanjem, ma i sa štetom tuđeg prava.U tom gramzenju srce im je zaleđeno prema ljubavi i milosrđu.Njihova sebičnost van svojih interesa ostali svet ne poznaje. Kod tolikog imanja Petra Mrgodića šta bi škodilo popustljivost, poštena pogodba sa Jelicom?Ne, oni hoće da je u korist svoju sasvim utamane.Po Dragutinovom planu Jelica bi došla još u užasnije stanje nego u kakvom je sada.Ako i strada sad, al’ je ne ostavlja nada u budućnost; ako ne sad, a ono posle smrti starčeve njeno ne gine.Ako se taj plan po Mrgodića uspešno izvrši, onda Jelica i tu jedinu nadu gubi, i za navek je srušena.Šta više, Dragutinov plan smera na to, da Jelicu i moralno i materijalno utuče.Ako se sve po planu protiv Jelice pred sudom dokaže, sud će joj zakonom sve pravo pokositi.Tu je materijalno utučena. U novinama proglašena za raspikuću, pred sudom kao kradljivica i palikuća, dovoljno je da je svet, koji misli da je tako, prezre.Nije l’ i to dovoljno, da već i onako nesretna žena do krajnjeg očajanja dođe?Pa k tome još oteto dete?Tu se iziskuje doista srce i karakter da kroz te opasne stene i pučine projuri. Šta rade mnoge posestrime joj u tako jadnom položaju, što potrše dušu i pamet, zar i ona tim tragom da pođe?Da skače u vodu, ili da se otruje, il’ da utrči u bludno pozorište, zgarište duša, il’ da ode u daleki svet, da se onde izgubi za svagda, ili od očajanja da joj um u ludnici završi?Kako će inače ostati u varoši pri takvom pritisku, prezrena od onih, kojima je dosada jednaka bila? No Dragutin na to i smera. Jedno od toga za navek će je uništiti. I tako Jelica da bude žrtva baštinskom pustolovstvu! Natalija nije bila s Jelicom od nesretnog joj dana.Nije je htela ni pohoditi da se starcu i ostalima ne zameri.Možda i zato nije htela što misli da joj je Jelica do sad već morala niti pohvatati. Jelica k njoj ne može, ne sme, već ona Nataliju poziva.Ova za to ni da zna, poruči joj da je od sada poštedi, jer zbog nje neće da pada u omrazu sa Mrgodića porodicom; ona hoće sa svima u prijateljstvu da živi. Sad je Jelica sasvim načisto, sad joj se tek oči otvaraju, i sad tek zna tumačiti reči Sare Ciganke.Jelica s Natalijom više za svog veka govoriti neće.A već je bila kod nje i Sara Ciganka.Kad je Jelica vidi, zaplače se.Gde je bila onda kad joj je karte bacala, a gde je sad!Ciganka joj je sav zaplet, spletku protumačila. Ispovedila joj se Sara da je pre nego što će joj karte bacati, bila kod Tatijane, i tu je karte bacala o njoj, o Juciki, o starcu i Milanu.Pitale su je na kakav način Cigani decu kradu, pa kad im je pripovedila, a mati kćeri namiguje.Posle toga bila je kod Natalije, i ta je naučila šta kod Jelice da započne. Ciganka je sve od Natalije saznala.Zato i jeste pogađala, i znala za njen žalostan život; pa kad je prvi put srebrnom forintom nagradila, i po drugi put, onda je ona nju upozorila pri bacanju karata na Nataliju da sirota s dušmanom pod jednim krovom sedi i zajedno s njom jede.Jelici zlo nagađanje onda ni u pomisli ne beše, držala je to za cigansku lagariju.Sad veruje. Ciganka joj poljubi ruku, rame, i suze roni.Tako Jelicu i njeno dete žali.Ona zna i to da su joj Juciku oteli, pa joj prebacuje što je nije shvatila i poslušala. Ma da je Ciganka, ipak iskra čovečanskog osećaja nije je ostavila, a u Mrgodićima ta je iščezla. Natalija po običaju u hodniku kuće Mrgodića vreba, da bi mogla što zanovetati i laskati mu.Nema Jelice tu, videćemo hoće li sa starcem kakav remek učiniti.Starac Mrgodić iziđe iz sobe, pa se sa zapaljenom lulom u hodniku šeta gore dole. Dosad je Natalija njega vrebala; a on je jedva čekao da je mimoiđe, jer mu se činilo da pored nje kao kroz šibe prolazi.Sad Mrgodić nju vreba. Starac se majestetično šeta po hodniku kao »tavanorodni« mačak po krovu kuće. Natalija ga iz sobe poznaje po njegovom hodu, i koraku, brzo se na ogledalu namesti, i kosu i usne, pa iziđe u hodnik. Mačka traži mačka.Mačak i mačka su se sastali.Kad je starac ugleda, pogladi brk. — O gospođo Natalijo, davno vas nisam video, evo već treći dan.Znate, u tolikoj ekonomiji čovek uvek posla nađe.Kako vi, jeste li bili skoro sa Tatijanom? — Prekjučer. — Pa šta veli Tatijana, ima li što novog? — A kad nema u varoši novine, samo kad čovek hoće da ih ima. — E tako je; badava, opet je lepše u varoši živeti nego na salašu.Pa pripovedajte mi što. — Izvol’te k meni u sobu, pa ću vam nešto interesantno pripovedati, izvol’te unutra. Starac ulazi. — A kako ću ovako komotno bez kaputa? — Ništa to ne čini.Gospodara Petra Mrgodića cela varoš poznaje kao časnog i bogatog čoveka, koji bi još kakvu usrećiti mogao.Izvol’te sesti. Starac sedne. — E težak sam, — da sam kamo sreće malo mlađi, sve bi drugojačije bilo, al’ ovako šta ću? — Ćutite, molim vas, znate kakva je sadanja mladež, preživeli se, isisana je.Eto, nemojte se naći uvređeni, uzmite pokojnog Miloša, pa i tog Čedomiljevića.Već i on čemerno izgleda, poznaje se da se već mlad preživeo.A gledajte vas, kako su vam obrazi rumeni. Natalija se na to umiljno nasmeši i zaljubljen pogled na starca baci.Starac pusti dim iz lule, pa Nataliju kritično gledi. — Jest, drukčiji su mladići bili u moje doba, jer nisu tako brzo, na juriš ajzlibanski živeli.Kakvi su sad i onda mladići!Ja sam u svakoj ruci po dve cente dizao, pa i sad ovako star, dvema rukama mogu dve cente dići. — To se i na vami vidi, da ste snažan. — Ostavite to na stranu, gospođo Natalija, o tom se možemo i drugi put razgovarati; no hoćete li mi iskreno odgovoriti na to, što ću vas pitati?Stvar je od velikog zamašaja, samo se vami poveriti mogu. — Ja, pa neiskrena, bože sačuvaj; vi ne znate kako ja vas poštujem, a mislim i vi mene? — Iz sveg srca. — Starac pogladi brkove, i metne desnu na srce. — Tako i ja mislim, zato ću vam biti poverljiva.Dakle kakve novine želite, da li se ženi i udaje, il’ koji se rastavljaju, il’ inače što? — Ništa drugo, samo bih rad čuti što o toj prokletoj mojoj snasi, da je se kurtališem jedared za svagda. — To je laka stvar, već u kući nije; a da znate još što ja znam, ne znam šta biste mi dali. — Ištite od mene šta želite. — Oprostite, gospodine Mrgodiću, ja hvala Bogu na ništa nisam spala.Ja imam toliko da lepo mogu živeti.Ja od vas ne iščekujem Bog zna kakve nagrade, već vaše prijateljstvo, koje bi mi vrlo milo bilo samo da ga mogu postići. Kad to starac ču, čisto se zbuni, izduha iz lule duhan, i češe se po glavi. — Ja znam da vi od mene ništa ne tražite, jer imate, vi hoćete od mene samo prijateljstva.Eto, neka vam ga je, ja ću vam naposletku, ako hoćete, dati i moje srce, jeste li zadovoljni? — Starac se smeši. — Potpuno, odgovori smešeći se Natalija, i starca za ruku stisne. — Eto vidite, ja sam iskren bio.Sad budite to i vi, pa me prijateljski izvestite o svemu što se mene tiče.Onda neću ni ja biti pred vami postidan.Bićete samnom zadovoljni. — Dakle, šta želite od mene? — Molim, gospođo Natalija, da l’ je govorila što o meni Jelica, što neprijatno? Natalija se smeši. — Valjda ste nešto načuli? — Jest, nešto o paljenju. — Sad znam, pripovedala sam negde, kako je govorila Jelica, da će kuću zapaliti, je l’ te. — Jest. — Stvar ovako stoji, samo me dobro saslušajte.Jest, ja sam to kazala, al’ je bilo u jednom društvu gde su Jelici stranu držali, a vas su grdili.Ja nisam dala protiv vas ništa progovoriti, već sam rekla da ste vi dobri kao sunce, sladak kao med; već Jelica da je raskalašna i pakosna, ne zna se ponašati prema svom svekru, tako znamenitom mužu u varoši; pa kad su rekli da nije pakosna, onda sam vas jako branila, kazala sam, da je Jelica predamnom i još jednom personom kazala da se ona ne bi dala od vas iz kuće istisnuti, i kad biste se vi usudili to činiti, da bi ona kuću zapalila.Eto to je sve. — A šta je u stvari, je li doista Jelica to kazala? — Iskreno da vam kažem, nije; samo sam htela vas da odbranim protiv rđavih jezika, pa sam, iskreno da vam kažem, za vašu ljubav lagala. Natalija se smeši.Starac se najpre snuždi, no odmah se razabere. — To je lepo od vas, gospođo Natalijo, što se tako za mene zauzimate; samo ja bih voleo da je stvar u istini tako kao što ste u društvu tom kazali. — A zašto? — Zato, jer bih ja onda Jelicu kao palikuću sudu tužio, i onda bih se s njom drukčije razgovarao: tek onda bih miran bio u kući, ovako je samo sve na po puta.Žao mi je što drukčije nije. Starac opet snužden.Natalija se smeši pa ga uhvati za ruku i stisne. — Pa zašto je tu prijateljica vaša.Ta ona je za vašu ljubav sve kadra učiniti. To izreče, a starac pogladi svoju sedu glavu, namrgodi se, ne zna odmah šta da na to rekne. — Znate šta, gospođo Natalijo, kako bi bilo da se vi te stvari primite?Kad ste meni za ljubav jedared slagali, da još jedared slažete, a ja ću opet u drugom čemu za vas lagati. Starac se tobože slatko nasmeje, stvar mu se dopada. — Kako vi to uzimate? — Tako, da vi to uskažete ako ustreba i pred sudom. Natalija ozbiljno gledi Mrgodića. — A čega radi vam to treba? — Toga radi, što kad bi to pred sudom dokazali, Jelici bi jedared za svagda kraj bio.Ni posle smrti ne bi ništa dobila.Ja bih se onda sasvim smirio i onda bih vam s tim blagodario da bih zaprosio vašu ruku. Kad Mrgodić to izreče, tako ozbiljio lice pokaza, da bi mu svaki poverovati morao.Natalija kao začuđena: — Gospodar-Mrgodić, veliku žrtvu od mene iziskujete, a to se ne bi moglo ničim zameniti do li vašom rukom.Da li ozbiljno govorite, i hoćete l’ ostati pri reči? — Hoću, evo vam moje ruke. Mrgodić Nataliji pruža desnu ruku.Natalija radosna, ispoveda mu ljubav. — Ja sam vam sasvim odana i na svaku žrtvu gotova.I kad smo već do toga došli, još ću vam nešto ispovediti, može biti da će vam Dragutin znati to upotrebiti: vami je poznato da Jelica ima nekog izdaleka brata il’ šta joj pada.Taj sedi negde u selu, al’ katkad je posećavao. — Znam, to je Sima apotekar, prvi trošadžija, dolazio je u pohode Jelici, upadne Mrgodić. — Ha, taj je!Kad je jednom prilikom bio tu, Jelica je plakala pred njim, tužila mu se kako zlo živi: kad otidete na salaš, a vi joj date jednu forintu pa s tim mora da iziđe na kraj po osam dana; kako se pati, i kako joj je već došlo da se otruje, i iskala je otrova; no on razjaren na vas rekao je: Šta će ona da se truje, nek’ se truje starac ako hoće, a ne ona, ja ću mu dati otrova.Ja sam to prisluškivala kroz ključaonicu, pa me Jelica uhvatila.U taj mah je izišla iz sobe, i mene onde našla, no ja sam se izvinila da sam čula stranog u sobi pa nisam htela ući.Je l’ te da bi se iz tog moglo što izvesti? — Vrlo dobro, Dragutin će već to izvesti.Vi treba da kažete da je ona za mene tražila od apotekara otrova, pa će sve biti u redu.Prima li se? — Kažem vam, Jelica doduše nije kazala da će kuću zapaliti, nit da će vas trovati, no sve je to žrtva vami, samo kako ćemo greh s duše skinuti? reče kao zabrinuta Natalija. Natalija hoće da učini, a opet da dušu spase! — Lako ćemo s dušom, načinićemo na salašu jednu kapelu, i onde će se pop za oproštenje greha Bogu moliti, a baš zbog Jelice to nije greh; ona je to zaslužila. — E dobro, dakle neka bude kako Dragutin uredi.No na drugo još glavnije da pređemo.Kad mislite da se venčamo, i kakvi će biti uslovi? — Kakvi uslovi?Posle moje smrti sve je vaše? — Kako, da li da se sve imanje vaše posle na moje ime prepiše? — Ovako, posle moje smrti vi sve da uživate, a posle vaše smrti da sve pripadne Mrgodićima. Natalija se misli, malo joj je. — Znate šta, i još deset hiljada k tome. — Hajd’ nek bude još deset hiljada. — Pa kad bi se venčali? — Kad svršim proces, jer kad bih sad učinio to, onda vi, kao žena mi, ne bi mogli biti svedok?Donde treba i pred rodbinom mojom da ostane tajna, jer mi Dragutin onda ne bi na ruku išao. — I to je istina!Dakle stvar smo svršili!Mogu li zidati na vašu reč? Natalija zagrli i poljubi Mrgodića u znak svršene bračne pogodbe: — Držaću te lepo, kao lutak moraš ići. Mrgodić se sad, otkad je svoj gazda, prvi put zastideo i zarumenio.Da bude »per-tu« i još »lutak«. — Samo Tatijani ništa o tom ne govori. — No, još toj torokuši da govorim! Posle toga se Mrgodić od Natalije nakratko oprosti.Kad uđe starac u svoju sobu, ubriše poljubac sa obraza.Nataliji je taj dan svečan.Već predstavlja sebi, kako će se u kućama Mrgodićevih širiti, koju će za stan izabrati, kakve će konje, karuce i kočijaša držati.Naučiće ona starca, samo dok joj šaka padne.Mrgodić ode Dragutinu, baš ga kod kuće nađe. — Dobro došli, čiko, šta je novo? — Sad ću ti kazati. — Sedne. — Svršio sam sa Natalijom, al’ me je dosta muke stalo. — A šta to? — Stalo me poljupca. — Ha-ha, smeje se Dragutin, pa i starac. — Pristaće mašamoda na to, te će svedočiti, kako je pretila Jelica da će kuću zapaliti.Šta više svedočiće kako je Jelica tražila otrova, da me otruje. Starac mu ispriča sve do ženidbe. — Čiko, vrlo dobro. — Dosad je sve dobro, al’ uz kakvu cenu će svedočiti, da znaš? — Uz kakvu? — Uz udadbu, da je uzmem za ženu, pa posle smrti moje da uživa kao udovica celo imanje, i još deset hiljada uz to. — Pa jeste li joj obrekli? — Jesam, a da šta ću, obrekao sam, al’ uzeti je neću. — Pametno, treba je zavarati. — Ta da, dosta ih je i ona zavarala, al’ mene neće. — Pa kad bi imali biti svatovi, čiko? pita Dragutin šaleći se. — Mahni se te ordulje!Pa da si video kako me zagrlila i poljubila, apoteka iz nje udara, mal’ što nisam u nesvest pao, a kad sam se kurtalisao, brisao sam u sobi poljupce. — Nemojte se žaliti na jedan taj poljubac, dobićete za to naknadu. — Dragutin se smeši. — Nemoj nikom o tom govoriti, ni Tatijani nipošto. — Takve stvari moraju ostati tajne.Sad, čiko, još malo vremena pa će biti kraj. Završi se i taj interesantan razgovor. Dragutin još onaj dan je Mudrovskog pohodio i stvar saopštio, da će imati dokaza za pokušaj paljenja i trovanja.No da treba tu još jednoga svedoka, a zato će se već Natalija pobrinuti.Zatim objavi u novinama da niko ne da Jelici što u zajam il’ na veresiju, jer Mrgodić neće platiti. Milan Čedomiljević se nije više dao videti, otkako je poslednji put u M. bio. Jelica se čudi šta to može biti.Znala je da Milan ne sme k starcu.No kako da joj ne piše?Ona bi njemu već pisala, da mu javi nevolju svoju, al’ se boji da pismo ne dođe do ruke kome drugom, a kazao je da će se razvesti. Jelica ništa ne zna da je Natalija tamo pisala.Ona bi mogla Milanu nahuditi, kad bi joj u očajanju misli došle da ga zbog nesretnih sledstava na odgovor pozove.No ona to činiti neće, dala mu je reč da je gotova za nj i žrtvovati se.Još je nada ne ostavlja, drži da je Milan tako ostaviti neće, pa još iščekuje glasa od njega. Kako se Milan poslednji put iz M. kući vratio, spremao se za razvod.Milan ne nalazi za nužno da što o putovanju kod kuće pripoveda; samo decu ljubi. Melanija ga ništa ne pita.Punica ga preko gledi, izaziva ga u govoru.Melaniji dolazi pred očima Milan kao stran, kao kakav gost, kog kuća jedva čeka da se oprosti.I Milan se tako oseća, kanda nije kod kuće. Milan vidi punicu uvek nabrušenu, pa ne dolazi kući, ni na ručak ni na večeru.Punici je već prekipelo.Jedared mu kaže, kad je on tako redak gost kod kuće, pa mu se ne dopada kućevna hrana, mogao bi i stan promenuti.Na to se našao Milan uvređen, i punici odrešito reče da bi on rado i stan promenuo, što toliko znači da bi se od njih rastavio.I punica je njegove reči tako shvatila.Počnu se o tom i koškati. — Zaboga, jesi l’ ti zet il’ gost ovde, ja na te već ne računam.Dok se moglo trpeti trpelo se, al’ sad je prešlo svaku meru; promeni, dakle, i stan. — Promeniću, samo šta ćemo s decom? — Nek niko osim mene o njima brigu ne vodi; ženska su deca, i onako bi morala kod matere ostati. — To je i najpametnije.Još jedared kad odem neću se u ovaj stan više vraćati, reče Milan hladnokrvno. — Sram da te bude, što si se ženio! odgovori punica ljutito. Milan na zadnje reči ni ne odgovori, već za jedan dan pokupi za se najpotrebnije stvari, decu ižljubi i otputuje.Samo je punici kazao da ide u Beč.Ovakav mu je život nesnosan. Milan ode u Beč.On će ovde za razvod plan da načini.Milan ne zna još za Natalijina pisma, a punica i Melanija nisu mu htele ništ o tom spominjati.I one su imale plan. Milan pak nek ide, nek bludi kud god hoće, Melanija neće započeti parnicu na razvod.Neka on zapodene.Melanija neće na razvod svojevoljno pristati, dogod on iz svog imanja uživljenje za nju i za decu ne zajemči. Dobri Milanovi prijatelji su je na to naučili. Milan je u Beču, i još ništa ne zna o stradanju Jeličinom.Nije baš ni tako davno, nema tri nedelje otkako je Jelica iz kuće istisnuta. Tek u Beču je glas o tome do Milana dopreo.Taj glas je Milana porazio.Užasne su mu stvari pripovedali o Jeličinom stradanju.Šta sad da čini?Da ode u M. k Jelici? Pa šta će onde raditi?Još nije započeo parnicu na razvod, kako će zadatu reč Jelici ispuniti?A Jelica bog zna kako se pati.I šta bi svet kazao da se u M. javi, i ne bi l’ Jelici tim još većma škodio? Samo se čudi kako se Jelica dala iz kuće istisnuti.Ta ona ima onde prava.Zar onde nema advokata, koji će njena prava srčano zastupati? Reši se da se odazove. Pošlje Jelici nešto novaca poštom preko Ilijaševića da ima za prvi mah, i za advokata.Za ostalo će se on već pobrinuti, pa i za sljedstva nesretnog koraka. Ilijašević je novce poslao preko prilike Erenfeldu da ih Jelici uruči.Sam lično nije hteo predati, jer je Natalija počela ljagu zbog Jelice na njega bacati.Zašto, docnije će se pokazati. Čedomiljević u takvim okolnostima nije mogao doći u varoš M. da Jelicu uteši.Najpre će razvod da uskori.On htede čekati od strane Melanijine napadaj, da se protiv tog brani; Melanija opet čeka da Milan započne. Milan pošlje za razvod tužbu konzistoriji, on će se pak neko vreme u Beču zadržavati.Međutim se velika promena pokazuje na Milanu. Oseća se slab.Bledo rumeno lice, prsa mu upadaju, vidi se da se nešto gubi.Poznanici mu savetuju da ode profesoru Škodi što i učini.Škoda mu kaže da se čuva, da dijetno živi i pri tome pitome predele pohađa.Nešto mu je i prepisao. Milan se prenerazi kad to ču.To je isto profesor i Milošu kazao i prepisao.Na taj način dakle Milan ima jektiku.Užasna pomisao!Možda mu kućevni nemir život podriva?Možda za Jelicom tuguje? Pada mu na pamet pok.Od dve sestre su deca.Milanova i Miloševa mati umrle su od te bolesti pa i Miloš.Možda mu pada na pamet i — Nenad, kršteno dete u crkvi U.... Rđavi izgledi.Milan se mora lečiti. Dok se Milan u Beču bavi, donde se kod kuće Melanija protiv njega oruža.Dostavljena joj je tužba za razvod. U tužbi je naveden uzrok razvoda — »neutolima mržnja«.Melanija je uzela sebi advokata, i daće svoj prigovor.Melaniji stoje u parnici dva puta pred očima.Ako hoće na brzu ruku da se razvede, ona treba da se u prigovoru pozove na ona dva pisma što je Natalija pisala. Ako hoće da prkosi, da duže traje, ta pisma neće navesti, dogod Milan ne pristane na takove uslove, kako će ona da propisuje.Advokat je pouči da se drži zadnjeg plana.Pisma joj ne ginu ni docnije. Tako je parnica radi razvoda u toku. Jelica se zaradova Milanovom daru, i nalazi neku utehu u tom što se on nje seća. Čula je da je Milan u Beču, i sad će mu već pisati. Jelica u pismu opiše svojeručno svoju bedu, pokor što je starac s njom počinio; nada se da je neće ostaviti.Nada je očajniku melem.No Jucika joj rana na srcu, jednako za njom tuži.U čijim je rukama!Predstavlja sebe kako ona za njom plače. Jelici su u pameti reči, proricanje Sare Ciganke. Kupi knjižicu, gde je naslikan orao kako dete nosi, pa plače. Razmišlja kako joj je udadba nesretna, i ceo život njen, pada joj na pamet kako bi sretnija bila da se udala za bogatog trgovca u Trst, po volji Markovoj; ne bi tako bez deteta zlopatila.Smrću Miloševom saranjena je i sva dobrota njegova; ona se te dobrote opominje, al’ je već ne oseća, tek je se seća.Miloš nije kadar bio za života temeljito je osigurati, već sad praznim šakama svoja prava putem parnice mora da traži. Pa još u toj patnji metao je svekar nju u novine, proglasio je za raspikuću, gde joj za celo vreme udadbe nije ništa kupio, već koje ujak, koje Marko su joj na odelo davali, više nego i sam Miloš.Naravno, svet je u neizvesnosti, u bludnji pa će pre bogatom svekru nego njoj sirotici verovati.Ni kriva ni dužna, mora teret javnog mnenja na sebi nositi. Jelica je htela svekru u novinama da vrati podmetnutu joj ljagu, da je to što je tuži izmišljotina, laž.Mačković joj ne da da tim starca većma ne razdraži.No Jelica još ne zna kakvom će tužbom od svekra napadnuta biti. Međutim u kući Mrgodića živo se protiv nje radi, a Natalija se svud upliće. Stari Mrgodić opet nosi nove haljine što je pravio o Miloševim svatovima i što je nosio o ukopu njegovom.To zato čini da se Nataliji dopadne, upravo da je uveri da se on nje radi licka.A to se opet Nataliji bez sumnje jako dopada, jer misli da je starcu zavrnula mozak. Zato opet Natalija gde god može ide Mrgodiću na ruku. Mrgodić čuje od Dragutina, da se Jucika malo utišava, i tek katkad mater spominje, Tetka Savka zna oko deteta, laska Juciki. Skuju plan kako Juciku da uvere da joj je mati poludela.To su izredili Natalija, Tatijana i Micika u jednoj konferenciji. Natalija će pisati pismo Savki koje ovako glasi: »Draga nepoznata prijateljice! Imam da vam žalosnu vest javim, da je sirota Jelica, Jucikina mati, sa svim poludela: već nikoga ne poznaje, besni i veliki nož u rukama nosi, sve hoće da kolje, i preti da će i Juciku da zakolje, što nije sa salaša k njoj došla.Zato se bojim da k vami ne ode.Čuvajte Juciku, jer ako onamo dođe, ona će je zaklati«. Tom pismu priležala je i jedna ceduljica, gde se moli da se to pismo pred Jucikom pročita.To je želja Mrgodića. Kad je Savka to pismo dobila i pročitala, odmah je znala kud se tim smera.Ne samo da je pred Jucikom to pismo pročitala, već je i samoj Juciki u ruke dala da sama čita, i da se uveri.Natalija razgovetno piše, krupnim pismenima kao »šlingeraj«, a Jucika najpre sriče, Savka joj pomaže, pa posle i sama tačno čita. Jucika se zadivi, i zamišljena ćuti; al’ joj svaki dan uši tim nabijaju; malo po malo pa će i verovati. Savka otpiše Nataliji, zahvali se i da joj do znanja, da Jucika o materi to već kanda veruje. Natalija vidi da joj sve za rukom ide, pa je već u kući i slobodnija, odlazi starcu u sobu na razgovor, a i on iz učtivosti k njoj, pa se mudri planovi kuju. Mrgodić tek onda ide k njoj kad ima s njom što važno da se razgovara.Tako jedared oboje sede i razgovaraju, i to kod Natalije. I to nije badava; kod Mrgodića je svaki korak izmeren.Sedne pa puši. — Imam još nešto važno da vam kažem, reče ozbiljno Mrgodić. — To mi je milo, kad sam vam savetnik, no dopustite da vam ja najpre nešto kažem.Pisala sam Savci da je Jelica poludela i da nosi nož pokraj sebe, traži Juciku da je zakolje, i ona mi je na to otpisala, da je Juciki to čitala i da Jucika sve veruje. Natalija pruži pismo Mrgodiću da čita.Mrgodić pismo čita, i maše zadovoljno glavom. — Dobro je izmišljeno. — Smeši se. — To je iz moje glave izišlo a ne iz Tatijanine. — Mahnite se Tatijane.Vi i Tatijana, kolika razlika!Vi biste mogli damu predstavljati.No imam nešto vrlo važno da reknem.Čujem da se Milan Čedomiljević na konzistoriji sa svojom ženom razvađa. — I ja sam nešto čula. — Dragutin mi je kazao. — Pa šta onda? — Neku tajnu ću vam kazati, al’ najpre da vas zapitam.Govori li se po varoši o Milanu i Jelici? — Jako se govori. — Da li se što govori o Ilijaševiću? — I o njemu se dosta govori, al’ ne toliko. — Neki teret mi leži na srcu.Ja sam svemu kriv.Ja sam posle smrti Miloševe uvukao u kuću Milana, kao srodnika, brata Miloševog a Jeličinog devera.Ona ga doduše nije pozvala, i da mene ne bi, Milan se ne bi tako u kući odomaćio.Ja sam svemu kriv, ja sam ga gotovo primamljivao. — Boga vam, uvek je ženska kriva; koliko su njih mene obletali, i danas me obleću, al’ ja svima šipak.Pametna ženska neće nasesti. — Ostavimo to sad na stranu, ovo hoću da kažem: kako bi moglo biti da se sve na Ilijaševića skrha, da Milana spasem.Ovaj je oženjen, a onaj nije, niti će mu to škoditi. — Pa to želite? — To. Natalija se smeši. — A znate li da sam ja već počela to razglašivati, i bolje je tako.Milan je oženjen i ima dece, pa i inače vrlo fini, a Ilijašević podsmešljiv.Ne mogu ga trpeti.Dakle, oslonite se na mene, sve će po želji ispasti. — To mi je milo.Sad na drugo.Što se Jelice tiče, da je htela paliti i trovati, kaže Dragutin da trebamo još jednog svedoka, da bude dva.Šta ćemo sad? — Lako ću ja to izmisliti.Znate koga ćemo?Ukućanku što ovde sedi, Macu.Ja ću nju već nagovoriti, a vi ćete joj što učiniti. — Daću joj za celu godinu badava stan. — To je dosta, zadobićemo je, to je moja briga. Kako je starac otišao, Natalija odmah otide Maci ukućanci, i već je pipa, hvata, možda će je zadobiti, ako baš i ne prvi dan.I doista posle nekoliko dana Natalija javi Mrgodiću radosnu vest da je Maca gotova da svedoči.Mrgodić se raduje, i Nataliju po plećih tapše. — Vi ste za čoveka rođeni, tako ste pametni. Sad će Natalija litiju da vodi po varoši protiv Ilijaševića.Svud će Čedomiljevića prati, a ovom sve na leđa prišiti. Mrgodić ide Dragutinu svom, te mu javi kako je s Natalijom sve lepo uredio.Dragutinu je to povoljno, i izjavi čiki, da je sad vreme da se na Jelicu sa sviju strana napada. Dragutin još taj dan ode Mudrovskom i da mu o celoj stvari informaciju.Mudrovski je sa dokazima, ako budu istiniti, zadovoljan.Naravno Dragutin mu nije spominjao s kakvim zapletima je došao do takvih svedoka.Mudrovski mu kao kolega veruje.Osim pokušaja paljenja i trovanja, Dragutin je naveo i kraću, nabrojao predmete koje je Jelica tobož od Mrgodića pokrala.U isto doba Dragutin naredi da jedan rođak napiše dva pisma puna opasnih pretnja, jedno upravljeno na Mrgodića, a drugo na Mudrovskog.Ta pisma su bila bez potpisa.U oba pisma podjednake su bile pretnje: u jednom se preti Mrgodiću da će mu, ako se s Jelicom pošteno ne izravna, kuća nad glavom buktiti; a Mudrovskom, da će i njemu kuća nad glavom buktiti, ako ne odustane od Mrgodića kao zastupnik njegov, i da će grozno umoren biti, kao i Mrgodić.Mudrovski na osnovu tom preda kažnjenu prijavu protiv Jelice zbog zločina, pokušaja paljenja, trovanja i krađe. Prijavu tu sud uvaži, i Jelica bude stavljena pod kaznenu sudsku optužbu.I kako da ne bude stavljena, kad u prijavi stoje upisana imena svedoka: Natalije mašamode, i Mace Kurikavke, tako se ta ukućanka zvala. Sad dođe vršenje istrage, i rok za glavnu raspravu.I za to je već pozivnica dotičnima poslata.Od ispitanih svedoka sve zavisi. Natalija je čula da je stvar već kod velikog suda. Dok dušmani Jeličini planove prave, donde Jelica u velikoj brizi dane provodi.Boji se da nije već na teretu Ernfeldovima, premda na njima to još ne primećuje.No kad će se već izbaviti iz ovog stanja, da ono, što joj je od srca otpalo, opet k srcu svom privuče. Jelica dobije iz Beča od nekog prijatelja Milanovog pismo, koje kad pročita, ubezeknu se.Daje joj se na znanje, da bude na sve pripravna.Milan je u rđavom stanju, svaki dan je gore, moraće se u kakvo mesto pitomijeg zraka preseliti, dani su mu svakojako izbrojani.To joj piše kao prijatelj Milanov, i bez znanja njegova, pa iz sažaljenja prema njoj, da joj se položaj razbistri. Jelica je u sobi sama, sedi preneražena, zamišljena, lice bledo, oči upale, ruke prekrštene.Život joj je već i dosad nesnosan bio, sad je još nesnosniji.Oseća da Milan Miloševim tragom smrti na susret ide, i da tu pomoći nema.Tu već za nadnju nema hrane.U očima sveta pala je.Ko će sa nje ljagu sprati, kad Milana ne bude? Posle nesrećnog pada borila se u njoj pamet sa osećajem, da l’ dalje da živi, il’ da bude dvostruka ubica?Da skače u vodu, da se truje, da sama sebe ubije? Na sve je odvažna.Pita se, hoće l’ joj svet oprostiti kad je ne bude.Bori se u njoj nadnja sa očajanjem.Sad misli da za nju spasa više nema, u drugom trenutku opet pokaže se luča nadnje, — a da se opet osećajem u neizmernu bezdanu hude sudbe surva. Strašan je sukob razuma sa osećajem. Jelicu opet mori misao da za nju život nije, al’ da mora s njom na drugi svet i onaj, kog je žigosanog svetu donela, a da na njemu ljagu njenu prstom ne pokazuju. Dok je tako u misli zadubljena sedela, iznenada joj se javi njena nekadašnja služavka, i donese joj glas od Natalije.Natalija Jelici javlja da je dobila dostavnicu da je kod suda protiv nje preslušaju, no da se ne boji, stvar nije tako strašna kao što izgleda, samo nek se strpi. U taj mah zakuca i uđe sudski podvornik i uruči joj dostavnicu s pozivom na istragu, zbog paljenja i trovanja. Kad Jelica pročita, donekle ne zna reč da proslovi.Služavka vidi kako joj se boja na licu menja, i čeka šta će Jelica reći. Jelica je odvažna ženska, i nabrzo skupi svoje misli i proslovi: — Devojko, ja sam tebi dobra bila, a ti meni učini jednu ljubav, i to poslednju.Ti si odvažna, i ja nisam kukavica.Kupi mi otrova, il’ ako nećeš, ja ću si ga nabaviti.Daću ti cedulju, da nađeš dete Nenada, valjda i sama znaš gde je, jer zna i gospođa Natalija. Jelici reč prekine služavka. — Pa šta onda? — Da ga doneseš, pa ću otrovati najpre njega, pa sebe. Jelica to izreče, a u oči devojke oštro gledi da l’ bi izvukla misao, je l’ ona na to gotova. Devojka je shvatila misao reči. — Dobro, ja ću ga doneti, znam gde je, a doneću vam i otrova, zato ga nemojte sama nabavljati. Posle kratkog razgovora devojka ode.Jelica devojku, dete i otrov žudno iščekuje. Devojka je bila kod Jelice pred podne, tako između 11—12 sahati, kad svet ruča; pa u jastuk ututkano dete metnu na prag Petra Mrgodića, i sretno pobegne da je nije niko primetio. Jel’ to bilo po savetu Natalije, — to je tajna. Badava iščekuje Jelica služavku, dete i otrov.Služavka nije joj se prijavila.Htela je da spase mater i dete. Jelica u duševnoj borbi provela je po dana i noć.San joj je užasan, sneva da i nju orao u kandžama nosi, — kao na slici Jucikinog orla. Sutradan dođe podvornik i zove je odmah da se istražnom sudu prijavi.Jelica žurbeno primorana ode, i ne vrati se. Glas se o tom slučaju razneo po varoši.I to je išlo u hatar Mrgodića i zbog tog novu prijavu sudu predadu. Kad Natalija dobi pozivnicu, kao što je mudra, poče razmišljati o stvari, čudi se kako stvar brzo ide, i sama sebi stavi pitanje šta će od nje biti, ako ona po ugovorenom uslovu po starca dobro iskaže? Po Mrgodića je dobro, no hoće li i po nju dobro biti?Hoće li starac reč održati?Ko će za to jemčiti da će Mrgodić reč održati?Mora sa Mrgodićem o tom ozbiljnu reč povesti, jer nije rada da nasedne. Baš čuje kako se Mrgodić po hodniku šeta.Iziđe te pozdravi Mrgodića. — Službenica, kako ste, šta ima novo? — Ta valjda već znate, jeste li dobili pozivnicu? — Jesam, zato bih se rada s vama da razgovaram.Molim, dođite malo k meni. Natalija uhvati Mrgodića ispod ruke, odvede ga u sobu. — Sedite da se nešto važno razgovaramo. — Šta to može biti? — Čućete odmah.Dakle pozvali su nas.No sad je vreme da se najozbiljnije porazgovaramo.Jeste li vi još pri reči? — Kako to razumete? pita starac tobož kao iznenađen. — Ta vi znate šta ste mi obrekli: udadbu, ženidbu i još deset hiljada forinata. — Što sam kazao to ću i održati, al’ je ugovor bio tek za onda kad se sve svrši. — Dobro, sad je već pri svršetku. — Jest, al’ još nije svršeno. — Dakle vi želite kad bude svršeno? — Jest. — Vama će poznato biti da se u takovim stvarima mora i zakletva od strane svedoka položiti? — Naravno, drugačije ja i ne mislim. — Ja sam već Macu Kurikavku zato pripravila, a kako položimo zakletvu, Jelica je pala, a vi ste dobili. — Jest, pa kad to bude, onda je stvar svršena, a ja ću moju reč održati. Natalija ga uhvati za ruku, smeši se, a oči ljubazno izvrne. — Znam, prijatelju dragi, al’ ja moram biti osigurana, u slučaju da vi nameru vašu promenite.Oprostite, to po svetu biva, a ja nisam rada da nasednem; ja od vas iziskujem sigurnost u ovoj stvari. — Kakve sigurnosti? — Jel’te, vi nećete nipošto da se pre svršetka cele stvari sa mnom venčate? — To ne, nego posle. — Ko će dobar zato stojati, da ćete me posle odmah uzeti kako se stvar svrši? — Moja čast. — Starac metne ruku na srce i pokloni se. Natalija se smeši. — Hajd’ neka bude posle, al’ i donde da me čim god osigurate. Starac se začudi. — Čim? — Da mi sad položite za valjanu sigurnost obrečenih deset hiljada, il’ dajte kakvu obveznicu; ja ću i s tim zadovoljna biti. Starac zbunjeno, bez smisla govori: — Dakle, toliko časti imam kod vas? — A zar ja tako malo časti imam kod vas, kad mi ne verujete, da ću ja i pokraj tih deset hiljada i posle za vas poći? Kad Natalija to izreče, pogladi starca po obrazu i umiljato na nj pogledi. — Sasvim ste me zbunili, ne znam šta na to da reknem, samo vas opet pitam, hoćete l’ mi verovati il’ ne, a ja ću vam se zakleti spasenjem svoje duše, svojim krsnim imenom.Ja ću vas uzeti. Mrgodić kad to izreče, ustane, gore dole hoda, i lulu istresa. Natalija ga gledi i meri. — Ha-ha, al’ ta zakletva mnogo vredi.Ne bi l’ se mogla iskupiti posle sa kapelicom na salašu? Mrgodić stane nasred sobe, i ozbiljno gledi. — Vidim da mi ne verujete, žao mi je. — I meni je žao.Znate l,’ Jeličina propast vredi vam više nego deset hiljada; da mene ne bi, stvar tako dobro ne bi stajala, pa i sad od mene sve zavisi.Dakle ne date deset hiljada? — Ne mogu i nemam sad. — Primam obveznicu pismenu, dajte mi obveznicu. — Petar Mrgodić još nikom nije obveznice potpisivao, pa je opet reč svoju održao.Održaću je i sada, verujte mi. Na to se Mrgodić približi Nataliji, zagrli je i poljubi.Starac porumeni, možda se stidi. — Oh, verujte mi, reč ću održati. — Ah, vi ste galantan čovek, vi ćete reč održati, ha-ha-ha. To izreče, pa onda ona Mrgodića poljubi.Trebao je ovde slikar tu scenu da ovekoveči, il’ bar kakav fotograf! — Kad me tako uveravate, hoću da vam verujem, otići ću na raspravu, i videćete šta je Natalija.Evo vam ruke da ću vam želju ispuniti, reče Natalija. Rukuju se i ljube.Iskariot iskariotku.Rastanu se.Starac nekud ode, valjda Dragutinu.Kad već smrče, starac se vrati.Čuje Natalija njegov hod, al’ neće da ide u hodnik. Natalija je kuharku Mrgodićevu sasvim zadobila, dušom je njena.Ona je zadobivena koje sitnim mitom, koje pak jelom; jer ako Natalija i nosi iz gostione, ipak ostane još i za drugog dosta, a škrt starac ne trpi mastan ručak.Kuharica ta, Veronika, donašala je glas Nataliji o svakom njegovom micanju. Kad se već sveća zapali, onda starac nikud ne izilazi.Zaključa se i puši, šeta se il’ sedi, pa čita bibliju. Veronika dotrči Nataliji, pa joj kaže da Mrgodić sve se gore dole po sobi šeta, nešto sam govori, kanda se na nešto jedi.Da tako što čuje Natalija a da ne ode onamo, nemoguće je. Izići će u hodnik, a Veronika je već kod ključaonice, i prstom zove Nataliju da brzo dođe.Natalija se na prstima prišunja vratima, zaviruje kroz ključaonicu, gledi, sluša.Veronika se naslonila sastrag na Nataliju, pa preko njenih ramena zaviruje, no tek Nataliji kao gospođi daje prvenstvo.Mrgodić se šeta i govori.Najpre mrmlja pa govori: Ordulja ta, misli da ću je uzeti, pa još da je kaparišem sa deset hiljada, ha-ha, to mi još treba!Samo neka položi zakletvu, pa zbogom, diko.Valjda ludih gljiva nisam jeo, da me Nata mašamoda zaulari. Posle opet mumla, al’ nerazumljivo, izduha lulu, pa sedne da čita bibliju. Natalija se prenerazi kad to ču; ne zato što je neće da uzme; s tim je ona načisto bila prilikom zadnjeg sastanka, već zato što on nju tako bagateliše.Ostavi ključaonicu, i ode u svoju sobu; sad opet stade ona mumlati.Sedi u fotelji nagnutim laktom na rukavac: — Kurjak matori, misli da je sve nadmudrio.Opravio je u suvo grožđe sirotu Jelicu, a tu sam ja kriva, pa misli i mene da izigra da se krivo zaklinjem, a ne znam zašto. Natalija ne može srcu da odole, zove k sebi Macu Kurikavku. Maca kako čuje poziv, odmah doleti kao na krili vetrenih; zna da mora biti što interesantno kad je Natalija u to doba zove. Maca Kurikavka bila je poštenorodna gospođa papučarka, i stanovala je u istoj kući s Natalijom.Kad Maca u sobu stupi, Natalija je ponudi da sedne. — Dakle, dobili ste pozivnicu? zapita Natalija. — Dobila sam.Aćim moj kaže da ne idem, zašto da se zaklinjem, jer Bog zna hoće li starac reč održati da za godinu kiriju otpusti; koga je još on pomogao, pa za njega čovek zabadava dušu svoju da kalja. — Tako je, i ja ću otstupiti, samo nikom ništ o tom ne govorite.Sad opet starac neka nasedne.Ni meni zadatu reč neće da ispuni, nije zaslužio. — E, al’ šta ćemo kad nas je sud pozvao? — Vi nemojte doći u sud. — A vi? — Ja ću otići, a neću ništa kazati. — Al’ ako uzmoram? — Ne morate.Vi pošaljite mesto vas vašeg Aćima.Vi se učinite da ste bolesni, a ja kad ništa ne iskažem, cela stvar ništ neće vrediti, jer treba tu dva svedoka.Po tome vi sami bez mene ništa ne vredite. — E dobro, ja još volijem.Učiniću se da sam bolesna, daću načiniti »kamilnteja«, i kuhanih šljiva.Ako bi starac došao da me traži, da vidi da sam bolesna, baš pred njim ću ispiti »kamilntej«.Aćim na sudu nek kaže da ne mogu doći. S tim je svršeno.Posle tog sastanka, Natalija je poslala Jelici negdašnju joj poslužavku da je hrabri. Kad se Mrgodić od Natalije udalio, otišao je Dragutinu da javi šta je s Natalijom govorio, i tužio se kako ga je Natalija napadala da joj sigurnosti radi da unapred deset hiljada, al’ da je posle opet nagovorio da dobro svedoči.Dragutin se na to namrgodi, ne dopada mu se, al’ starcu ništa o tom ne govori, već mu samo kaže da glavna rasprava će o tome rešiti. Glavna rasprava će biti za dve nedelje.Mrgodića će zastupati Mudrovski.A ko će zastupati Jelicu?Sama sebe.Kako to? Kako je Jelica dobila pozivnicu za glavnu raspravu, i bi istragom zadržana, odmah zove Mačkovića na savet. Mačković dođe. — Koje dobro, milostiva? — Nije dobro, evo pozivnice za raspravu. Jelica mu pruži pozivnicu, Mačković primi, čita.Njemu je već stvar poznata. — Pa šta ćemo sad? — Hoćete l’ me, gospodine, kao branitelj zastupati? — Nije nužno.To sve zavisi od svedodžbe; ako se što dokaže, ne može vam niko pomoći.Ako ne bude svedodžbe, vama neće ništa biti, samo vi ako niste krivi.Slobodno, hrabro na pitanja odgovarajte. Jelica se misli. — Dakle sama da se branim? — Da. — E, dakle, sama ću se braniti; nisam kriva, smem svakom u oči pogledati.Dođite bar da vidite kako ću se braniti. — Samo ako uzmogu, doći ću. S tim se Jelica udali. Mačković se nije hteo u toj parnici Jelice primiti, da se Mrgodićima ne zameri. Još dve nedelje pa nastupa glavna rasprava. U dvorani velikog suda veliki je žagor. Sala dupkom puna, a sve jednako novi slušaoci ulaze, ni polovina neće stati u dvoranu.Tu se skupilo od svakog staleža; osobito su gospođe bile jako zastupljene.U sredi dvorane dugačak zelen sto, na njemu je »raspeće« i upaljena sveća.Tu je već zaseo dotični kazneni sud. Već je vreme da je i Jelica tu, no nje nema.Pitaju se šta to može biti, zašto ne dolazi?I još će je duže čekati. Jelica se malo zadocnila, lagano se kod kuće oblačila, teško joj je ići na sud, ići će tamo kao na gubilište.Jelici u oblačenju pomaže Ernfeldovica, i hrabri je.Ona je i pri gubilištu kod nje.Još nisu sasvim gotove, al’ pred kuću eto kola, fijaker stane.Pogledaju kroz prozor i čude se otkud to.Iskoči jedan poznat čovek od policijalne vlasti i uđe u njihovu sobu.Začude se. — Oprostite što vam dosađujem, ja sam došao po vas, milostiva, eto i fijakera tu, da ne idete peške. Jelica pobledi.Ernfeldovica pljesne šakama, misli se šta će to da bude.Nema tu odlaganja.Jelica i Ernfeldovica se ižljube, pa onda napolje, pa u fijaker.Do Jelice sedi policajski organ. Zato je vozi, veli policaj, da po sokaci peške u oči ne pada.Jelica je tim umirena.No ne malo se začudi, kad je odvezu ne u veliki sud, već u varošku kuću.Šta će Jelica tu?Jelica siđe, a policaj je vodi u jednu sobu.Kad u sobu, ovde je čeka jedan gospodin.To će biti tavničar, poznaje se po kapi.Jelica ga je iz viđenja poznavala.Kad ga vidi, zgrozi se. Inače tamničar milosrdan, samo dužnost svoju vrši.Najpre joj da na znanje, da je on poslat po nju, i sad će zajedno ići na veliki sud.Teši je, kako ni izgled joj nije takav da bi mogla kakav zločin izvršiti, a sud nevinu neće kazniti. Policaji su već od nekoliko dana na Jelicu pazili, pred stanom njenim danju se po jedan od njih šetao, zavirivao u avliju, noću dvojica naizmence su stražarili da ne pobegne il’ da ne skoči u bunar. U dvorani sudskoj jednako Jelicu čekaju.Čuju se kola, eto i Jelice.Jelica ide preko stepena, praćena od tamničara u dvoranu.Čitava galama; tiskaju, guraju se da vide Jelicu. Jelica se sabere, slobodno se penje; na jednom stepenu, jedan mlad poznanik doviknu joj: »Ne bojte se, Jelice, pobedićete dušmane«.Blizu Dragutina je prošla, on joj se klanja iskariotski.Jelica ga prezrivo pogleda. Moraju pred njom put da krče.Kad uđu u dvoranu stane na sredi.Majestetičan stvor njen imponira.U prvom trenutku baci pogled na publiku, mnoge poznate vidi, gdekoje iz svog starog susedstva.Došle su da je vide, da čuju. Predsednik suda joj rukom učtivo pokaže mesto gde će sesti, na jedan fotelj.Kod vrata dva pandura stražare, u sali je tamničar; ako Jelicu osude, da je može odmah ispod ruke u zatvor dopratiti. Kad je publika gledala kako je stajala Jelica sred dvorane, žagor prestane, tišina zavlada da se let muve čuje.Voleli bi je duže gledati kad stoji, i žao im je što je sela.Dvaest šest joj je godina, stasita je, pravog držanja ženska, pravilno žutkasto lice, tanke stisnute usne, oči joj neku osobitu žestoku svetlost odaju, između njih ljutito skupljene dve velike bore, brazde od unutarnje borbe.Publika je simpatično gledi, želela bi da se tužba ne obistini. Na Jelici je haljina od »moarantik« boje »šamoa«, u doljnjoj poli jako garnirana.Već je van mode, no Jelica baš tu haljinu je htela da obuče, ma da bi imala za ovu priliku i drugu.Haljina negda lepa, al’ iz mode izišla, i izbelila.U toj haljini je obučena bila Jelica, kad je istisnuta bila, kad je Mrgodić niz stepene strmoglavio.Na pleći od haljine vidi se krvav mlaz, trag tog strmoglava.Na glavi joj bila crna mala marama.Ispod nje se vidi prosto očešljana ugasita kosa.Ni traga kakve koketnosti. Predsednik nešto beleži, pa da mig državnom odvetniku da čita optužbu.Optužba je dosta dugačka, i glasi na pokušaj »paljenja«, »umorstva« i »krađe«, »izmeta«.Ište za Jelicu četir godine zatvora.U publici se čuje gunđanje. Dođe red na prislušanje svedoka.Zovu svedoka Macu Kurikavku.Ona je bolesna, došao je mesto nje Aćim Kurikalović njen muž, i u ime svoje žene govori.Ona poručuje sudu, da ona ništa ne zna za paljenje i krađu zbog čega je Jelica optužena.U publici se čuje gunđanje, izraz zadovoljstva. Sad zovu gospođu Nataliju mašamodu.Natalija nalickana što može biti, gledi slobodno na sve strane, oči joj traže Mrgodića, no njega tu nema.Na pitanje odgovara Natalija da ona u stvari optužbe ništa ne zna protiv Jelice, već samo se opominje da je nju stari Mrgodić zapitao, da l bi ona protiv Jelice uz zakletvu svedočila u stvari optužbe, a za taj slučaj obricao joj da će je uzeti za ženu, i pre venčanja kaparisati je sa deset hiljada forinata, no ona ga je odbila. — Nikad ne bih, veli ona, pošla za tako starog oklepanog kavaljera, pa baš da bi dvaput toliko imao. Urnebesni smeh proprati te reči da su zidovi podsmehu odziv dali.Svi su pljeskali kao u pozorištu. Sreća po Mrgodića što nije tu bio, al’ mesto njega na Dragutina publika gledi, koji je do ušiju pocrvenio. Sad dolaze na sitnije stvari, na krađu.Mrgodić se tuži da mu je Jelica mnoge sitne stvari pokrala i prodala, kao dva stara šešira od pre triest godina, par sedmogodišnjih okorelih čizama, koje ni starac već nije hteo da nosi, dve zečije kože, i šest srebrnih kašika.Jelica je oprovrgla krađu kašika time, što je očevidno protiv-dokaz donela, da su na njima bila izrezana prva pismena od ujakova imena, i te je dobila od njega na poklon; što se tiče ostalih sitnih stvari, priznaje također da je prodala, al’ starac je sam to dozvolio, i dobila je za sve sem kašika jednu forintu, a prodala je u nuždi, jer joj je Mrgodić u jedno doba davao samo jednu forintu na nedelju da živi, dok je on na salašu. Publika se tako smeje da je predsednik za mir opomenuti mora. Sad su opet došli na opasnu pretnju. Jelici pokažu ta pisma gde je ona zagrozila paljenjem i umorstvom, i pitaju je, da li je to njenom rukom pisano.Jelica pismo gledi, kaže da ono ni videlo nije njene ruke.To je potvora, paskvila, i rekla je da je to ruka jednog Mrgodićevog srodnika.Dadu joj pero u ruku i ponude je da napiše dve tri reči.Jelica napiše; sasvim druga ruka. Publika se opet smeje. Mudrovski je dosad sve mirno slušao, pa kad ču sve to, poče strogo ukrsnim pitanjima Jelicu mučiti, ne bi l’ što iz nje izvukao, čim bi ona sebe u protivnost dovela, no pokraj sve veštine svoje nije uspeo.Jelica mu je na sve čist, bistar odgovor dala, i nije se dala zbuniti. Mudrovski vidi unapred da će optužba pasti, pa je upotrebio svu slatkorečivost svoju da dokaže bar nešto da je Jelica kriva, i poče žestoko na nju navaljivati.Prebaci se čak i na Čedomiljevića, spomenuv Jelici njen odnošaj sa žalosnikom pa i Nenada; izgledalo je kao neko prebacivaše, koje smera da je pred sudom i publikom ponizi, porazi.Najveći napadaj mu je bio — zbog izmeta. Kad Jelica ču Mudrovskog reči, ispravi se, ponosito diže glavu, sabere mlado al’ patničko čelo, a niže njega skupljene mrke obrve; iz bliza joj se vidi od naprezanja žila na čelu, oči joj varnice bacaju na Mudrovskog, desnu ruku podigla da joj osećaje i reč potvrdi.Izraz joj je u celom očajne odvažnosti.Monumentalan stvor.Jelica, u tom, po nju užasnom magnovenju progovori.U sali najveća tišina. — Poštovani sude i gospodo!Što mi se prebacuje ovde crna tačka prošlosti mi, priznajem pred ovim raspećem, pred Bogom i ljudma da sam pogrešila onde, gde bi se u sličnom slučaju druge možda znale veštinom u svoje doba iz tog mog položaja izvući; a na mene nesretnu svako se može kamenom baciti.No svako nek metne ruku na srce, nek’ se zapita, je l’ kadgod pogrešio, je l’ mu što u srcu pritajeno, pa bi mi se što sam pokliznula oprostilo.Kad bi tajne govoriti znale... mnoge poroke tama pokriva: ja moram svoje i tuđe grehe da kajem. Nestrpeljiva publika upadne sa užasnim klikom: »Živela Jelica«.Jelica produži: — Iako sam grešna, vreme je da me društvo kao pokajnicu u svoje jato primi.Vidite ovaj mlaz krvavi na haljinama, to je svedodžba moga stradanja, a koje je svekar moj meni prouzrokovao.Njega tu sad nema, nije došao, jer mu oko ne bi moglo podnositi očevidan pokor što je sa mnom počinio; pa još i dete mi oteo. Publika je prekida pljeskanjem. — Dakle, pogrešku moju priznajem, i sav teret njen ću snositi.No zašto da mi se zadire u ranu, gde tom nije mesta?Šta je u optužbi, ni rečce ne priznajem, sve je pusta potvora.Sad nek sud o meni osudu izreče. Dugotrajnim pljeskanjem bile su propraćene te reči »Živela Jelica«, uskliku tom ne beše kraja.Predsednik opominje publiku da bude mirna.Jelica opet sedne na svoje mesto. Kad je govorila pokazala je veliku odvažnost; kad je sela, suze roni, doista mučeničke suze.Bilo je tu meka srca ženskih, koje su iz sažaljenja suzu pustile. Posle kratke počivke i savetovanja predsednik izreče osudu: »Jelica udova Mrgodić proglašuje se na optužbu Mrgodića za nevinu.Optužba je odbijena, a njoj je slobodno sudu, svojim putem, tužbu predati zbog krive potvore — protiv tužitelja Petra Mrgodića«.Zbog izmeta — kažnja istražnim zadržajem izjednačena. Sala sve tutnji, usklici: »Živela Jelica«, »Živeo sud« sve se ore. Jedan od sudija uzme Jelicu ispod ruke, doprati je do vrata, i kaže joj da može tražiti sebi zastupnika protiv tužitelja svekra.A dole već Jelicu iste karuce čekaju da je u stan njen odvezu. Jelica praćena od silne publike jedva se kroz mnoštvo progurala, sede na kola i odveze se.Na prozorima tišma, samo da Jelicu vide.Još je usklici prate. To je bio dan pobede; u tolikoj bedi Jelici to na srce pada kao melem. Za vreme rasprave bile su prisutne Tatijana i Micika.Žudno su iščekivale trenutak kada će tavničar Jelicu u zatvor povesti.Želja im se nije ispunila. Prisutan je bio i Mačković.U trenutku kad se Jelica tako odvažno branila bez branitelja, Mačković je Jeličine reči micanjem glave odobravao.Mnogi su mu čestitali što je tako valjano Jelicu za obranu pripravio.On te komplimente prima. Kad to Mrgodić ču, kako se Jelica izbavila, sneveseli se.Ražljuti se jako na Nataliju i Kurikavku.Dragutin neće odmah starcu da ide, zna da će ljutit biti.Nek se starac izduha, biće i sutra vremena za tešenje.Mrgodić otkaže stan Kurikaloviću, otkazaće i Nataliji. Kako se Natalija kući vrati, još se nije ni presvukla, al’ eto ti k njoj Mrgodića.Na krili vetrenih dostiže mu glas o svemu.Starac ne može srcu da odoli, hoće s Natalijom da se proračuna.Gord kao gospodar kuće, hoće da pokaže svoju silu Nataliji, kao kirajdžinici, a ne kao ljubi verenici.Uđe besno u sobu Natalije.Lula u usti, a s glave šešira ne skida, da joj pokaže nadmoćnost svoju. Ne da se ni nuditi, sedne. Natalija ubezeknuta ga gleda, čeka da čuje šta će, al’ ni najmanje ne zazire, već ga popreko gledi, komotno raširiv se na fotelju. — Šta ste radi? pita Natalija. — Sad ću vam kazati.Naseo sam, na led ste me naveli, osramotili ste me.Tom se od vas ne bih nadao.Da, osramotili ete me. — Kako? upadne Natalija. — Tako, jedno ste govorili preda mnom, a drugo ste govorili pred sudom. — Vi opet jedno ste govorili preda mnom, a drugačije ste tvorili; milo za drago. — Kako? — Obrekli ste da ćete me uzeti. — Pa bih vas i uzeo bio, da ste po mene dobro svedočili bili, sad neću, reče ljutito, prezrivo Mrgodić. — I ne treba, nisam još na takvog spala.No da vas nešto zapitam.Vi ste me još pre nekoliko dana utvrđivali da verujem, je l’ tako? — Jest. — Hteli ste se zakleti na krsno ime, na spasenje svoje duše? — Jest, pa šta onda? — Kad ste poslednji put kod mene bili, ono veče pre nego što ste legli, šetali ste se u sobi gore dole, pa sve što ste sami sebi govorili, ja znam, mogla bih vam ređati. Mrgodić zadivljen, pogleda je. — Šta zar ste prisluškivali!? — Jesam.Kazali ste kako vi takovu »ordulju« kao što sam ja, ne bi uzeli.Ja opet takvog kao što ste vi i ne tražim.Malo drukčiji gavaljeri su oko mene skakutali. — Bome to nije lepo od vas da prisluškujete.Ko bi o vama takovo što pomislio? — A je li vam dobro palo, kad sam prisluškivala Jelicu i vami glase donosila? reče ozbiljno i ljutito Natalija. — To nije ništa.Mi smo onda u ljubavi živeli. — Ha-ha, ta i onda smo u ljubavi živeli, kad sam vas prisluškivala.To je milo za drago. Natalija se grohotom smeje. — Baš ste me na tanak led naveli, sramota, reče ljutito Mrgodić. — Vi ste mene.Uzela sam na dušu sirotu Jelicu.Sad mi je tek žao što smo je upropastili; i pokraj tog mislili ste da vi s kakvom ludom posla imate. — Ja s ludom?Vi niste luda, već lukava; koliko ste već njih vi upropastili, zna svet, al’ mene nećete.Hteli ste da se širite u mom dobru, no jedna reč za sto: ja vam otkazujem stan, zbogom. Ovo Mrgodić ljutito izreče i pri izlasku vrata za sobom tresne. Natalija psuje, no Mrgodić je već napolju, jedva će svu grdnju čuti. Mrgodić sutradan otide Dragutinu da se posavetuje. Sutradan će Natalija da pošlje Mrgodiću novce za kiriju, i otputovaće na odmor — u kupatilo. Ova se prevarila u Mrgodiću, a Mrgodić u njoj. Tatijana i Micika očajavaju. Milan Čedomiljević se jednako u Beču bavi.S njime nije dobro.Doktori drže njegovu bolest za opasnu.Bolest mu u zlu jako napreduje.Doktori mu savetuju da ide u Glajhenberg. Kako će u Glajhenberg?Bračna parnica mu je u razvoju, kod kuće dvoje dece, treće u M. a Jelica sudbom utučena u velikoj nevolji živi.Ako se baci na ovu stranu da stvari što pre uredi, neće ići u Glajhenberg; ako ovamo pođe, prenebregnuće još nezbrinute svoje, a to mu je teret na srcu.No zdravlje je preče.Kad ozdravi, i ono drugo lakše će opravljati. Reši se da ide u Glajhenberg.Pre neg što će otputovati, pošlje nešto novaca Jelici po Ilijaševiću, s porukom, kako ozdravi da će se odmah za sve bolje pobrinuti.Zadocnio se.Jelica je već gorku čašu ispila. Kad stigne u Glajhenberg, prijavi se doktoru.Ovaj mu savetuje da poduže ovde ostane, i da se u svemu jako čuva.Slaba nada, slabi izgledi.Milan je to dobro utubio, i baš iz tog saveta pravi zaključak da s njim nije dobro.Tako su isto doktori i Milošu govorili.On je inače i pametan, vidi na sebi da nije dobro.U Milanu koren života podgrižen, nema više leka za njega. Doktor Milanu preporučuje da bi dobro bilo, kad bi imao koga od svoje porodice kod sebe, da ga neguje.Milan je smisao tih reči razumeo, I sam uviđa da bi trebao koga od svojih kod sebe. No koji su sad ti svoji?S njom je u parnici.O punici ni pomisliti.Deca sitna. Ko mu je sad bliži od Jelice?Promisli se, i naumi da Jelicu pozove; ona mu je najbliža.Napiše pismo i upravi ga adresom na nju, da ga što pre dobije.Sad već nema pred očima lične obzire.Zadocnio se.U tom pismu spomenuo je da je bolestan, no nije opasnost taknuo. Doktori su svaku nadu izgubili.Bolest naglo juri.Jedne noći jako mu pozli, pokaže se na njemu ropac — Milan izdahne.Kod njega je bila stražarka bolničarka, koja mu je i oči zaklopila. Tako svrši Čedomiljević, taj negda dični mladić i gizdavac, od svojih, od nikog neoplakan, niti na groblje ispraćen! Milan Čedomiljević je bio talentiran, gotovo ženijalan mladić.On je bio jedan od onih mladića, koji u bogatstvu, od detinjstva pokraj maženja ženskog, matere il’ majke baca se u more strasti i uživanja, a znamenit talent svoj zaparlože; taj talent da je morao kroz borbu za opstanak proći, mogao bi svetu nešto pokazati.U prvoj mladosti svojoj spevao je krasne pesme; docnije, iz pesničkog ideala pao je u zaplet svetskih uživanja, i tu mu se ideal izgubio; niski običan nagon preoteo je mah.Onaj detić, što je kršten u crkvi U... u M, to je njegov sin; možda će taj kroz borbu nasljednim talentom oca zamenuti. Pokojni Čedomiljević još za života nije ništa Melaniji o bolesti svojoj pisao, i tek posle smrti naišli su na trag porodice njegove, i kad Melanija u Glajhenberg stiže, Milan je već u grobu večiti sanak boravio.Melanija mu dođe na grob i zaplače se.Smrt ih je izmirila.Melanija suze roni a Jelicu proklinje.Da ne bi nje, — tako ona drži — s pokojnim bi Milanom rajski život provela.Ona je sad Milanu sve oprostila.Da mu na grob krst doneti, i udali se od tog mesta gde Milan Čedomiljević počiva, za navek. Sa tim je prestala i bračna parnica. Milan je posle sebe ostavio lepo imanje; sve će to njegove devojčice naslediti. Samo taj detić je ostao ubogo siroče.Njega će njegov đenije, anđeo hranitelj čuvati, putem života sreći voditi. Jelica je naskoro čula za smrt Milana Čedomiljevića.Veliki udar za Jelicu.Velika žalost obuze Jelicu, al’ suze tek usamljena može trti; ona nema u građanskom, zakonitom smislu pravnog naslova da može javno jadikovati, spomenu Milanovom tako poštu odati.Zakonska ograničenost i građanska tesnogrudost ne bi joj to dopustili.Tuđa je žena. Jelica mora silnu tugu u srcu da zadavi.Plače gde je niko ne vidi.Pa je li dobila Milanovo pismo?Dobila je.Jelica je dugo promišljala, da l’ da ide na poziv Milanov il’ ne.Ako otide, čuće svet, a živi u parnici sa Mrgodićem.Ako ne ode, srdiće se Milan. Iz pisma Milanovog nije mogla razumeti da je bolest opasna; našto da hiti, počekaće da se još sama posavetuje da li i kad da ide tamo.Jelica mu je htela pisati, al’ se još uzdržavala; mislila je, ako se reši, ići će iznenadno i bez pisma.Vreme je predvarilo.Glas o Milanovoj smrti Jelicu je kao grom porazio. I možda bi se još pre smrti njegove rešila bila da se nije jedan iznenadan slučaj upleo bio.Doista iznenadan, no i važan slučaj.Juciku su iz S. doveli. Velika promena. Tetka Savka je Juciku, dok su bili u S., lepo u redu držala, i sasvim dete za se zadobila.I Micika se duže vreme i to po više puta onde bavila, i Juciki tako laskala da ju je zadobila.No pokraj tog nisu prenebregle da protiv Jelice što šta i to najgore ne govore, i to jednako da je besomučna, luda, hoće da kolje, a klala bi najradije Juciku kćer svoju; jednako su nova i nova izmišljena pisma šiljali u tom smislu; čitali su joj i sama je čitala. Jucika je i Miciku zavolila.Samo je još od Tatijane zazirala, a ovoj je stalo do toga da devojče sebi prisvoji.Zato je često u T. odlazila, i tom prilikom i poklone joj od dede donosila.Takve stvari decu primamljuju. Kad je Tatijana s Micikom poslednji put onde bila, opet je u ime dedino poklone donela, no ujedno i poruku da deda želi da Jucika kod njega bude, jer osim nje nema nikoga. Jucika hoće dedi, al’ da i tetka Savka s njom dođe.Juciki je po volji učinjeno.Jedan dan skupe stvari, bace se na kola, i odvezu se sa Jucikom u M. i to na salaš sve tri.Tu ih dočeka Mrgodić, Jucikin deda. Jucika pozna dedu, poljubi ga u ruku, a deda je gladi po obrazu. — Ti si moje dete, ti ćeš me slušati, a tebi će deda dobar biti. Jucika je sasvim mirna, razgleda, pozna i odadžinicu, koja ju je na salaš odvela, mater više i ne spominje.Onde na onom mestu, gde je zbog matere vriskala, veselo podskakuje, kanda njeno jaukanje nije ništa značilo. Tu je ostala s njom tetka Savka nekoliko dana.Posle toga odvezu se u varoš s dedom. Devojče se ovde lako naučilo.U kući, gde je detinjstvo svoje provelo, sve joj je poznato, svaka soba, hodnik, svaka stepenica, gde se ona valjala i skakala.Sad se tek oseća kod kuće. Mrgodić naloži kuharici da Juciku čuva, da za njom ide u školu, — već je u školu dao; — no ni to nije dugo trajalo; Jucika već sama odlazi i dolazi kući. Jedan dan kuharka Ernfeldova, koja je negda kod Jelice također služila, vidi na sokaku Juciku i pozna je.Ta dobra kuharka, kako vidi Juciku, stane pa je uhvati i poljubi.Jucika se kanda nje seća, pa se da ljubiti.Pita je kuharica za mater, bi l’ k njoj došla.Devojče odgovara da ona ne sme materi, jer će je mati zaklati. Kuharica — Pepika se zvala — doleti kao bez duše s kotaricom u ruci i donese Jelici radosnu vest da je videla na sokaku Juciku. — Gospođo, videla sam Juciku.Al’ je lepa i velika! — Jucika je sad u dvanaestoj godini. Jelica se začudi. — Ta je li moguće? — Jelica sklopi ruke. — Jest, mojim očima sam je videla.Bila je lepo obučena, u plavetnim haljinama.Ja ću vrebati pa ću vam je pokazati. Te reči Jelici kroz srce kao munja prođu.Razmišlja šta treba da čini.Pepika joj drugi put opet donese glas da je videla Juciku. Jelica raspita je l’ to istina.Kažu koji su je videli kad iz škole ide, da je istina.Sad se i materi srce razigra, neće je dočekati iz škole kad izlazi, već će upravo u školu, da odande dete svoje izvuče. Ujutru oko devet sati obuče se pa ode u školu.Jelica korake ubrzava.Srce joj jako kuca.Oh, misli se, kako će ona Juciku svoju srcu pritisnuti.Dođe u hodnik školski, zapita školsku poslužiteljku gde je u školi Jucika Mrgodića.Poslužiteljka joj prstom pokaže vrata.Jelica ujedno i kucne i uđe.Ona dete svoje traži, ne treba joj dozvole.Kako uđe unutra, učitelj je pozna i oštro pogleda, hoće da je pita šta će tu.Jelica razgleda — i materino oko odmah pozna svoje dete.Jurne detetu, no u trenutku u kom hoće dete da zagrli, priskoči učitelj, uhvati Jelicu svom snagom za rame, pa je iz sobe istisne.Badava je Jelica vriskala da ona dete svoje traži, učitelj za to ne haje. — Ja sam u školi gospodar, prodere se učitelj, i sobu zaključa. Šta sad da radi Jelica?Jadna, plačući u stan se vrati. Ipak se teši što je dete u varoši.Naći će ona prilike, ma kako, da je k sebi dovuče.Ne prođe tri dana, al’ eto Pepike, nosi jedno devojče kući, koje užasno vrišti.To je Jucika.Pepika je našla na sokaku, pa kako je snažna, a Jucika laka, donela je Jelici, ma kako da se koprcala i vriskala. — Eto vam Jucike. Jelica je uzme k sebi, pritisne i ljubi, plače.Jucika se jednako otima, al’ mati je snažno sebi pritisla, ne može kud. — Dušo Jucika, ja sam tvoja mati, ja sam te mukom othranila, a sad da te drugi uživa.Hoćeš kod svoje matere ostati? — Neću. — A zašto nećeš? Jucika je zaplašena, no ipak odgovara. — Bojim se, nosiš veliki nož, kaže deda, da me zakolješ. — Odvraća od matere lice. — Ta vidiš da te mati ljubi, ne nosi nož.Lažu koji ti to kažu. — Al’ majka Tatijana kaže da ne smem tebi, da si luda. — Lažu dete moje. — Ljubi je. Jucika lakše diše, vidi da je mati ne kolje, već ljubi. Tu je Ernfeldovica i Pepika pa je glade, ljube.Ernfeldovica joj donese iz druge sobe poslastice.Jucika najpre odbija, posle prima, razgleda po sobi pa malo jede. Mati je gledi kao zenicu. — Rano moja, hoćeš li ostati kod matere? — Neću, odgovori oštro Jucika. — Zašto nećeš? — Ne smem.Kazao mi je deda ako ga ne bih slušala, daće mi »pinkl« na leđa pa da idem u službu. — Ta ti ćeš kod tvoje matere biti. — E, deda kaže, ti nemaš ništa, pa ću morati ići vezati i pleviti. — Ne boj se, dete moje, mati će tvoja tebe hraniti, od usta će otkidati i tebi dati. Jucika na to ćuti, kanda strava iz nje iščezava.Jelica u toj počivci iziđe na polje. Jucika razgleda, kad je Jelica pustila slobodnu, zvera na vrata, možda bi htela pobeći, no kuharka stražari.A možda bi se i prilagodila.Jelica ode radosna Mačkoviću, da mu javi vest da je dobila Juciku.On joj je i onako kazao, samo dete da dobije natrag, pa bi sve dobro bilo.Eto tu je i dete. Mačković sedi u istoj kući, kao što znamo, i u sobi je baš čitao neka akta.Možda Jeličina.Jelica uđe. — Gospodine, imam da vam radosnu vest javim.Dobila sam Juciku.Tu je kod kuće, kod gospođe Ernfeldovice, kod mene, šta ćemo sad? Mačković pravi lice pametno. — Čekajte malo da se promislim. — Šakom gladi kosu. Posle kratke počivke Mačković progovori: — Dakle kažite najpre šta vi mislite? — Ja bih dete zadržala.Imam prava kao mati. — Ja bih vam opet savetovao, za ovaj par nipošto. — A zašto, ta vi ste mi rekli, samo dete da mogu dobiti? — Kad sam ono kazao, onda je drugačije stvar stojala, onda ste bili još pod velikom optužbom kod suda; sad ste oslobođeni, pa kao što ste dobili prvu parnicu, dobićete i drugu, samo se još malo pretrpite.Ja hitam da što pre bude kraj.Neka starac za to kratko vreme drži dete kod sebe, a ne sad da pravimo škandale.Za sad i onako nemate ništa u rukama.Kako pak parnicu dobijete, vratiće vam se ujedno i dete.Poslušajte mene, bolje tako, pustite dete natrag. Jelica se snuždi. — Držite li, gospodine, za sigurno da ćemo parnicu dobiti? — Za sigurno, inače svet, pravda, morali bi se preokrenuti. — Tako me uveravate? — Tako.Dete se mora vami povratiti, samo ako Bog da dobro da bude. Jelica se posle tog snuždena udali. Jelica se vrati i zove na stranu Ernfeldovicu i javi joj šta je s Mačkovićem govorila.Ernfeldovici se to ne dopada; ona je za to da Juciku zadrži.Jelica, ma mukom, privolela se na Mačkovićevu reč.Ostaće pri tome.Devojče se ište kući, sirota ne zna da je pokraj matere kod kuće, u njenom siromašnom stanju.Jelica ižljubi Juciku, kaže joj da opet dođe, i pusti je. Jucika kanda iz zatočenja izlazi, veselo iziđe i trči napolje.Jelica ju neveselo gledi, misli se, Bog zna hoće li je više tako dobiti.Devojče je podivljalo. — Ala niste pametni, gospođo, kad svoje dete ispuštate; da sam mu ja mati, videla bih ko bi mi je iz šaka iščupao ma do krvi došlo, reče ljutito Pepika. Pepikine reči su kroz srce Jeličino kao oganj prošle.Sad da je Jucika tu teško bi je pustila, vidi da Pepika ima pravo. Dođe Ernfeld kući iz zvanja, i sve mu ispripovedaju.Ernfeld se ljuti, čudi se kako je mogla Jelica svoje oteto dete ispustiti.Veli, nema toga ko bi mogao protiv njene volje to učiniti; mati je prva. Tako se Jelica sa Jucikom sastala, posle tolikih gorkih dana i časova; da li će se s njom opet sastati i videti?Bog zna. Kad je Petar Mrgodić izgubio kriminalnu parnicu, jako se zabrinuo.I Dragutin je zabrinut. Mrgodić je dao kaznenu prijavu protiv Jelice, a od tužbe se ništa obistinilo nije.To je potvora, što je i sam sud priznao.Prevarila ga je Natalija i Maca Kurikavka. No u toj sudskoj presudi leži važna stvar; to je potvora; ako ga Jelica tuži, biće taj stari, bogati Mrgodić na zatvor osuđen.Mudrovski koliko je mudar advokat, kaza mu da je tu teška pomoć.Priziv, apelacija na veći sud neće pomoći.Tako što misli i Dragutin.I sam državni odvetnik odstupio je od daljih koraka; ma kako da je strog, Jelica se osuditi ne može. Hoće li Jelica tužiti, to je sad glavno pitanje.Ako tuži i Mrgodić zatvora dopadne, šta će onda biti?Petar Mrgodić u zatvoru zbog potvore, to je nemoguće.Mrgodić posle te znamenite rasprave, gde je protiv Jelice megdan izgubio, odmah se sutra dan s Dragutinom sastane. — Dragutine, zlo je ispala stvar, šta ćemo sad? — Prevarila vas je mašamoda, no ništa; stvar ćemo za to opet dobiti, samo se umirite. — Al’ ako me Jelica zbog potvore tuži? — Nemajte brige, ja ću to već s Mačkovićem udesiti da vas ne tuži. — Dobro, a da me tuži šta bi bilo? — Dobro ne bi bilo, al’ kao što vam kazah, s Mačkovićem ću ja to raspraviti. — Nećemo li tako proći i sa drugom parnicom? — Nećemo, tu je već bolje zavezano. — Dakle sad da čekamo tome kraj. — Naravno. Posle kratke počivke reče starac. — Znaš, Dragutine, šta sam rad? — Šta? — Hoću testamenat da pišem. — Stoji vam na volji u svako doba. — Dragutinu se to dopada. — Hoću Jelicu da iz svega isključim, da ni posle smrti moje nema ništa, neka propadne.Napravi tako, da posle smrti Jucikine sve padne na Mrgodiće, a tebi najviše.Gledaj da što pre bude gotovo. — Ako hoćete sutra. — Nemoj sutra, u drugu nedelju, da stvar bolje prokuvaš. Starac sasvim zadovoljan završi dogovor. Druge nedelje testamenat je gotov, skupe se tu glavni od rodbine, i starac pročita testamenat i pred pozvatim svedocima potpiše.Taj dan porodica Mrgodića na okupu je pirovala, i bila vesela tako kao prilikom daće posle Miloševe smrti.Sad je u Mrgodića srcu odlanulo. Tatijana i Micika se raduju, a Jucika još živi!Jucika je živa, al’ joj Tatijana i Micika telu grob, a živoj duši večiti nemir pripravljaju.Jucika ide u školu, i sve uči samo jedno ne, a to je u deset zapovedi peta koja glasi: »Poštuj oca i mater, da ti blago bude, i da dugo poživiš na zemlji«. Učitelj Jucikin, baš onaj koji je Jelicu iz škole isterao, bi umoljen od Tatijane i Micike da tu zapoved za Juciku izostavi.Njoj to nije nužno, nek uče to u mesto nje druga deca. Tetka Savka je otišla, Jucika je umirena, i predala se sasvim Tatijani i Miciki da je vaspitavaju.Jucika se ne boji već materina noža, videla je da ga ni nema, a to im je kazala kad je od Jelice odbegla. Kad su Tatijana i Micika čule da je Pepika kuharica Jelici Juciku nosila, poplaše se, al’ se smirile, kad su od Jucike same čule da ona kod matere neće da bude.Sad s nožem kod Jucike ne mogu više izrađivati, moraju drugi način naći.Govorili su joj kako je mati sirota, ne može hlebom da se hrani, pa joj ne može ni cipele ni haljine kupovati, i morala bi ići vezati i pleviti, il’ u službu za dadilju; deda bi joj dao jedan »pinkl« na leđa.Predočile su u detetu s jedne strane očevidnu nuždu materinu, s druge pak sujetu podstakle, i želje, kojima mati ne može zadosta učiniti.Već joj sad sujetu ulivaju.Kod takvog devojčeta reči »pinkl« »u službu«, »cipele« i »haljine« duboko u srce zasecaju.No nešto još od ovog gore.Otrovale su detetu dušu.U nevinu dušu devojčeta ulivale su mržnju protiv rođene matere.Spominjali su joj mater u svezi sa Milanom Čedomiljevićem.Spominjali su i ono što se dogodilo u U..... crkvi: povredili su time u njoj, još u detinjstvu, prvi devojački stid, a da ponize pred njom rođenu joj mater. Devojče slabačko, ne dadu mu dovoljno zraka.Kako iz škole dođe, zavaravaju je da kod kuće ostane, da je mati ne ukrade.A njoj treba čista zraka, i to dosta.Tu je bolest, »jektika« na pragu.Još nije devojka, a već joj ulevaju na znanje, što ni odraslije ne treba, ne smeju znati.Trovači duše i srca. I sve se to zbilo na očigled vlasti.Za Jelicu kanda već od rođenja joj nema vlasti!Tutorstvena vlast nije još učinila ni posmrtni popis posle Miloševe smrti.Nema nigde ni traga o Jelici i Juciki da su žive kod vlasti.Možda je i to bilo starčevo maslo. Malo pomalo Tatijana i Micika tako su ulile mržnju Juciki protiv matere, da već naposletku nije nužno bilo ni čuvati je. Sad kad Jucika vidi kod druge dece onu knjižicu, kakvu je na poklon u školi dobila, gde orao dete nosi, okrene glavu na stranu, neće da je gledi, al’ seća se; tako su sve plemenite osećaje u njoj iskorenili, da su je od rođene matere sasvim odrodili.Jucika mater ne samo da prezire već je i mrzi.Ona nema matere, ona neće da zna za živu mater. Mati njena pak jednako se o njoj brine, kako će je zadobiti.Leže s Jucikom, sneva o njoj, i s njom ustaje.Noću kad se probudi, nesretna mati, prva joj je misao — Jucika.Oh, koliko se ona s njom patila, od rođenja pa dok je nisu oteli.Koliko noći ona nije zbog Jucike spavala, već je i sa polusklopljenim očima nad njom bdila i negovala je.I gle sad šta dočeka!Jucika je materino mleko sisala, sad za mater ne mari. Dok su Mrgodići testamenat sklapali, Jelica žuri parnicu kod Mačkovića, Mačković joj kaže da ne treba bolje žuriti neg što on sam čini.Nada se da će skoro biti kraj, samo Mudrovski treba jedared da odgovori.Jelica ga opet pita, je li sigurna da će dobiti?On joj odgovara, da mu je nada velika, al’ da je Mrgodić bogat, a ona sirota, pa sirota retko kad da ima prava, već da će se on jako usiljavati.Te reči su ulile sumnju u Jelicu, ne dopada joj se cela stvar; ovamo dobiće, a plaši je Mrgodićem što je bogat. I doista pravo ima da u reči Mačkovićeve posumnja.Stvar je sasvim drukčije stajala.Dok joj Mačković obricao da će se paštiti da stvar što pre do kraja dovede, već se parnica na prvom sudu svršila, samo on to pred Jelicom taji. Jelica je parnicu izgubila.Vešt Mudrovski, srušio je Jeličinu potražbinu na osnovu Mačkovićevih ništavih razloga i pravnog naslova.Jelica je naprosto odbijena od užitka, a dete ima ostati kod dede.Prošao je i rok priziva, Mačković nije apelirao na viši sud; no i da je apelirao bio, bilo bi bezuspešno, tako je stvar pokvario.Pokraj svega toga Mačković nije saopštio taj neuspeh Jelici.Bojao se da ga Jelica na oštar ispit ne pozove, šta se laćao stvari koju nije kadar izraditi.Ona još ne zna da je Mačković sa Mrgodićem šurovao. Ernfeld se čudi kako je Mačković tako hladan postao prema Jeličinoj stvari.Spominje mu kako nije siguran o sretnom uspehu, a pre toga kako ga je o boljem uveravao.Kaže: Mrgodić je bogat, ima mnogo prijatelja. Jelica posle tri meseca čuje da je parnicu izgubila.Tatijana je to već razglasila kako je Jelica parnicu izgubila i sad može ići u suho grožđe.Zucalo se već o tom i u nekim poznatim krugovima.Jelica je od toga glasa ubezeknuta; ode Mačkoviću da ga ispita.Jelica ljutito uđe u Mačkovićevu pisarnu. — Gospodine, izgubili ste mi parnicu. — Na žalost tako je, Mrgodić ima kod suda prijateljstva. Mačković prevrće očima i s ramenima sleže. — Pa niste mi to ni kazali, da je stvar već pre tri meseca izgubljena? — Šta da vam govorim, kad ne bi ništa pomoglo. — Pa što niste apelirali? — I to ne bi pomoglo.Ima Dragutin i onde prijatelja. — Zašto mi niste dali da dete zadržim?Videla bih ja ko bi mi dete iz šaka oteo? — E, i dete je Mrgodiću dosuđeno. — To ne može biti; pokažite mi osudu i dajte mi pismo, parnicu natrag. — Pisma su kod suda, a i našto su vam; umirite se, ja bih vam drugo što savetovao, i to, da idete Mrgodiću.Padnite pred njim na kolena, pa ištite oproštenje i milost molite, možda će se na vas smilovati i štogod vam mesečno odrediti jer dok je starac živ ne možete ništa dobiti; kad umre onda tražite. Kad Mačković to izreče, u zemlju pogleda, a s ramenima sleže. — Dakle pisma mi ne date? — Tražite ih kod suda. — Sram da vas bude, ubili ste mene i dete, ne zovete se badava Mačković, već sam od vašeg imena strepila; da me nije Ernfeld vami preporučio, otišla bih bila Mudrovskom, taj bi meni izradio bio, a ne tako kukavički, da ne kažem nitkovski kao vi.Sad idem predsedniku suda da vas tužim. Jelica ljutito ostavi Mačkovića.Mačković se nije našao ni najmanje uvređen od Jeličinih reči, već smešljivo ode u sobu pa se šeta gore dole i u sebi govori: — Možeš sad zvocati, moje tri hiljadarke su u džepu, radi sad šta hoćeš. Dobio je Mačković nagradu, mito, i što nije parnicu zbog potvore podigao. Tako je Jelica parnicu izgubila.I Jelica bi imala pravo.Da je Mudrovski radio, drukčije bi ispalo, jer za koga se on zauzme, taj i dobije.Ernfeld je Mačkovića dobro iskrpio što je dopustio da Jelica tako nasedne, i to na njegovu preporuku.Mačković to sa sebe strese, nije mu prvina. Jelica je otišla predsedniku suda i izvadila osudu, a parnična akta morao je Mačković na opomenu predsednikovu izdati. Jelica donese Ernfeldu parnične spise; ovaj ih opet pokaže jednom znamenitom advokatu, čuda radi.Kad je taj advokat sve pročitao, nasmeši se, pa posle toga Ernfeldu kaže da je Mačković stranputicom išao.Ne da nije znao, već nije hteo da zna.Pa se još i tome čudi, što Mačković nije hteo za Jelicu kriminalnu parnicu da povede protiv Mrgodića, gde se ovaj ne bi mogao odbraniti, već bi do užasnog tesnaca doveden bio.Za Jelicu je to veliki udar.Šta će sad? U istoj kući gde Jelica sedi, sedi jedan umirovljen kapetan.Časno ime mu je Delibašić.Još mlad oficir, pa umirovljen.Na Solferinu dopao je ljutih rana, jedan mu je kuršum kroz prsa prošao, drugi je još u telu ostao, i izići će odande o strašnom sudu, kad od kapetana bude prah i pepeo.Junak od pete do glave.Delibašić je već za službu nesposoban, i pokraj mirovine svoje još nešto ima, može da živi.On pohađa Ernfeldove, a ovi njega.I Ernfeld je bio pre toga oficir.Kad je Jelica parnicu izgubila i spise dobila, onog dana u veče pozvao ih je kapetan sve na »tej«.Tu će biti naravno i Jelica.Kapetan je neženjen. Kad su se iskupili, poveo se razgovor najpre po običaju o putovanju, o ratnim marševima, o bitkama i lepim varošima, gde je kapetan svugde bio.Dođe red i na Jeličinu parnicu.Ernfeld pripoveda, od početka do kraja šta se s Jelicom dogodilo.Ernfeld lepo pripoveda.Jeličina sudba mora pošteno srce taknuti, pa je taknula i kapetana.Kad Ernfeld dođe do znamenitijih tragičnih događaja, kapetanu zasvetle oči, pogled oštar baci na Jelicu, a u fildžan uspe više ruma nego obično.Valjda je u divnoj Italiji video Jeličine slike, pa ga kakva uspomena uzbuđuje. Kad je Ernfeld sve do kraja ispripovedao, Jelica se da u plač i ridanje.Ernfeldovica joj briše suze.U tom žalosnom trenutku nastane počivka.Ernfeld gledi na kapetana, kapetan na Ernfelda.Kanda s očima govore, razumeju se, tek što ne izreknu kako Jelica na pravdi strada. Žalosnu počivku preseče kapetan.Na fotelji gde sedi naslonjene su štule.Kapetan se diže, snažnom šakom ljutito ščepa štule, tek lagano se povlači i stane nasred sobe, na očigled Jelici.Ma da je hrom, al’ ipak divna marcijalna slika, kakvu tek krvava Krajina roditi može.Ranjen Mars.Na štulama ispravljen gledeći na Jelicu, jakim glasom progovori: — Mlada gospo, što sad čuh, nikad zaboraviti neću kao god ni na bitke, koje su mi u mlađanom mom veku neizlečime rane zadale.Izgubiste dobra muža, oteše vam dete, presekoše vam sve žile života, vi ste doista nesretno stvorenje.Izlazak iz ovake nesreće za vas je težak. To izreče, pa se vuče na štulama mahom jednom stolu, na njemu leže jedno do drugo dva pištolja, uzme oba u ruke i Jelici se približi.Za ovaj trenutak vladala je tišina.Kapetan oba pištolja pruži Jelici.Ernfeldovi ukočeno glede, ne znaju šta će to da bude.Kapetan prozbori: — Vi ste nesretna, vašu nesreću ne možete više povratiti, bar osvetite se dušmanima.Evo vam dva pištolja, puna su.Idite, tražite tog starog Mrgodića, s jednim ubite njega, s drugim sebe. Svi začuđeno glede.Posle kratke počivke ustane Jelica i reče mu: — Kapetane dragi, hvala vam na dobroti, i ja bih se rado osvetila, al’ ne jednom.Dajte mi sedam pištolja da se svetim: jedan za svekra, drugi za Dragutina, treći za Tatijanu, četvrti za Miciku, peti za Mačkovića, šesti za koga, ne mogu kazati, a sedmi za sebe.Dajte mi sedam pištolja, i naučite me kako sve ujedared da ubijem. Jelica se uz te reči užasno uzruja, pruža kapetanu ruku da prihvati pištolje, ma dva dok druge ne dobije, no Ernfeldovi skoče, od kapetana je otkinu, i kroz plač u stan doprate. Šta će sad Jelica?Ko će se sad za nju zauzeti?Jelica se nadala kad parnicu dobije, da se Ernfeldovima zahvali.I Ernfeld se nadao da će Jelica pobediti, pa mu je žao, no ipak ne da primetiti da je ona porodici njegovoj nesnosna.On će je i dalje držati.To je i Ernfeldovičina želja, ma da umeren užitak imaju.To je lepo, no tim Jelica potražbinu dobiti neće. Pokušala bi da parnicu obnovi, no niko neće da se nje primi, kad troška nema.Osim toga izgubila je i zakonom propisan rok da povede parnicu protiv Mrgodića zbog potvore, i to Mačkovića krivicom.Tom bi tužbom mogao Mrgodić u tesnac doći.Mačković je Jeličinu dušu a svoju savest prodao. No još nije zlo prekipilo. Ernfeld je avansirao, no ujedno je i premešten.Jelica se mora od njih rastati.Ernfeldovica bi je rado sobom povela, no Jelica se ustručava, izvinjava, da to ne može činiti ma kako se ovde mučila, i zahvali se na dosadanjoj dobroti. Ernfeldovica Jelici izjavi kad bi do ma kakve nužde došla, biće u kući njenoj primljena.Još je po mogućstvu svom i nekom svoticom obdarila, da se može sirotica kroz koju nedelju tavoriti.Možda će se posle i njena sudba preokrenuti. Došao je dan rastanka.Žalost je bila videti taj trenutak, al’ nije na ino, jedna od druge se otkine.Ernfeld kad vide, okrene glavu na stranu, pa suzu tare.Plemenit Ernfeld, plemenita Ernfeldovica.Jelica je u njima izgubila poslednje prijatelje svoje, ko će se sad za nju zauzeti? Mrgodića porodica uživa u nesreći Jeličinoj, baš likuje.Oni sve čuju što se sa Jelicom zbiva, pa već znaju da su je ostavili pokrovitelji njeni — Ernfeldovi. Petar Mrgodić povukao se na salaš da po volji svojoj kao negda živi.On je dosad više zbog Jeličine parnice u varoši stanovao.Juciku je sasvim Tatijani i Miciki poverio.Tatijana kao milostiva gospa daje se od odadžinice u ruku ljubiti, tako isto i Micika.Šire se po čika-Perinom dobru. Micika se sad osobito lepo nosi.Svilene haljine jedna drugu stižu.Skupih šešira po najnovijoj modi.Rukavice sa ruke nikad ne skida, pa ni noću, samo kad se umiva.Ruke i obrazi namazani »ksihtpomadom«.Kad noću ne može da spava, upali sveću, pa gledi na ruke da vidi kako joj to lepo stoji kad leži.Pa šta više, Micika sad nosi skupe haljine kao prava dama, pa »šlajer«, pa kad ga podigne, gleda na »šteher«.Tatijana nosi teške svilene haljine, a da nije zalud procifrana, — dala si u vilice umetnuti skupe pravljene zube, da ne bude pokraj Micike postidna.Pavle Mrgodić, taj inače vredan bačvar, nosi se sad u poslen dan tako, kao pre nedeljom i svecem.Kad se Micika šeće, preko ramena gledi na one dame, koje su nju negda prezirale dok su Jelici odlazile, a od nje kao od neke polubaronice dale se posluživati.Sad Micika svakom u oči pada; izgled je, da će se već jedared i udati. Dok one tako likuju, donde se Jelica pati, a Jucika je zarobljena, a i ne oseća.Ona je za mater izgubljena, a živi kao sužanj. Otac Pavle Mrgodić sad je svaki dan u svečane haljine obučen.Sad već iz stive lule puši, i ma da je već i on sedamdeset prešao, ipak je krepak; lice mu je puno, rumeno, izgleda kao dobro ranjen čovek.Nije čudo, ima na salašu dosta živine, dok Jelica možda gladuje. I Dragutin je veseo i zadovoljan.Premda mu kaznena parnica protiv Jelice nije za rukom pošla, ipak je bio zadovoljan što je drugu dobio, a i testamenat nešto važi dok prilikom bolje što ne dođe. Pa šta je još u izgledu? Jelica je sasvim sama sebi ostavljena, propasti mora.Ostala je u krajnjoj sirotinji, nije naučena teže poslove raditi; mlada ženska, zaletiće se u bludno jato i propašće.Ne bude li tako, onda ludnica il’ smrt.Sad je vreme da postepeno tamo stigne.Tako po planu biti mora, kao što Dragutin misli. Tatijana hrani pezevenke, da idu po varoši, u kuće, da o Jelici izmišljene glasove raznose.Takove glasove protiv Jelice veruju i oni krugovi, one dame, kojima je ona ravna bila, i s kima se družila.Preziru je.A šta je tako zgrešila da joj se svete?Jest, zgrešila je!Narušila je porodičan mir kod Melanije.No ko je tome uzrok?Nije l’ Mrgodić stari Jelici mrežu pleo?Ostaviti kuću bez glave, napustiti stranog demona da nepokvarenu dušu u iskušenje dovodi, i skrivenu strast uzbudi.Odveo je sobom na salaš kućnog genija — hranitelja, a stado, kuću ostavio pustolovstvu.Pa je pogrešio i Milan Čedomiljević.Obmanuo je Melaniju i prezreo, koja ga je u ljubavi obožavala.Jelicu je pomoću rukovodstva Mrgodić unesrećio.Zavedenu već nije je u mirno pristanište uveo, no pogrešku je svoju iskajao.Umr’o je u tuđinstvu, daleko od porodice, neoplakan.U oči smrti decu svoju nije video.Jedno od njih ostade nezbrinuto, noseći na čelu žig očeve pogreške, preporučeno ljudskom milosrđu.Milan je iskajao. Da li i Jelica?Doista Jelica je svoju pogrešku iskajala više nego što je zaslužila.Zločincima se vremenom prašta, i posle izdržane kazne, vraćaju se u građanski red, i zakon ih štiti.Jelica nije zločinac.Tuđom krivicom joj došlo srce u svetski zaplet, što javno mnenje osuđuje i kazni.No kakvu je ona kaznu otrpela?Veću nego zločinac: izgubila je živo dete, predato tuđinskoj, dušmanskoj ruci.Teret je jako tišti, a svet ga još većma u srce joj bolno utiskuje, predrasudom ljudskom, da nevin roditeljske pogreške kaje.I ko će ruku pomoći pružiti, gde je samarjanska ljubav? Onaj joj je uskratio hranu, koji je u kuću uveo da bude čuvarka, bolničarka sinu mu Milošu, za kog je svu dužnost, obveznost na se primio.Ona je ostavljena, prognana sirota, koja ima veće brige, nego ona koja se samo za se brine.Ima porodicu nesretnu, nezbrinutu.I najsiromašnija se bar tim teši, kad vidi decu svoju ma i prnjama uvijenu, njoj je i to ukraćeno.Pa joj se još ne prašta, još nije sve iskajala.Tišti je prokletstvo onih koji nisu nevini, a niko neće da joj olakša.Ima u ljudskom životu još neizravnanih stvari.Dakle ona da je bez prestanka kažnjena?Gore je neg smrt.A Jelica mlada, ostala je još u njoj klica, žudnja za životom, za boljim životom, za životom radi svojih. Kad su Ernfeldovi otputovali, Jelica uzme mali stan, jednu sobicu, i potraži posla, da šije drugima.Težak početak za težak život.Gde će se Jelica takmičiti u tolikoj konkurenciji ruku i mašina kao novajlija?I opet mora tako da bude. Jelica započne sitnije stvari raditi i to bez mašine.Gospođa Ernfeldovica preporučila je kod svojih prijateljica, da je poslom potpomažu.Ako ne curi ono kaplje, a još joj je koja para od Ernfeldovice ostala. Kad je Jelica iz kuće istisnuta bila, i kod Ernfeldovice stanovala, čula je za sve to i njena tetka popadija Jelena, a za to vreme pisala joj da k njoj dođe.Popadija nije smela odmah da pohodi Jelicu, jer je još za života Miloševa od nje dobila oštro pismo, gde joj otkazuje srodstvo i prijateljstvo zbog one hiljade, što je ona prevarom u ime njeno podigla.Jelica na to pismo ne odgovara, neće da ima posla s tetkom. Jedno pre podne Jelica šije tuđu košulju.Na brižnom licu vidi joj se tuga i borba za opstanak.Bog zna šta ona misli kad šije.Svaki bod igle joj je bod u srce.Neko na vrati kucne.»Slobodno« vikne Jelica, ne zna ko će to biti.Uđe jedna velika krupna gospođa, i upravo raširenim rukama Jelici korača. — Slatka dušo moja Jelice, ta jesi l’ ti? il’ tvoja senka, — je li moguće, ti u ovakvom stanju? Strana Jelicu grli, ljubi, plače.Jelica ne pušta suze, oštro je gledi, i izvlači se iz zagrljaja njenog. — Sedite, tetka, otkud vi ovde? To je Jeličina tetka, popadija Jelena. — Došla sam da te vidim, rano moja, čula sam sve, i pisala sam ti, a ti mi nisi otpisala kako živiš? Jelica je oštro pogleda. — Vidi Bog. — Al’ hoću i ja da te vidim, da ti sudbu olakšam. — Vi da mi sudbu olakšate?To je od vas lepo. Jelica to izreče pikantnim osmehom. — Pa sam rada, slatka Jelice, da znam kako živiš, vidim da te oskudica tišti. Tetka razgleda po sobi: krevet, dve stolice i jedan sanduk, to je sve pokućstvo. — Pa šta biste onda sa mnom, kad u oskudici živim? Jelica u desnoj ruci drži iglu, a levom se na sto naslonila, radoznala šta će joj na to tetka odgovoriti. — Došla sam da te zovem k meni, da se tu ne patiš. — Pa kako mislite, kad dođem k vama, šta ću ja onde biti? — No, to je pitanje šta ćeš kod mene biti?Bićeš mi kao kći. — Ha-ha, kao kći, je l’ te, tetka? — A da šta misliš? — Tako na primer kao sluškinja, kuharica, i da vam krave muzem? — No ti si još ona stara jogunica.Ostavila si samovoljno kuću moju pa si kod majke Julijane ostala; eto kako si prošla.Da si mene slušala, bi se udala bolje, a ovako šta si sad? — Ne kajem se što sam se udala; a šta bih kod vas postala? — Kod mene bi se udala bila mnogo bolje.No sad da se ne inatimo, hoćeš, Jelice, k meni, da ne šiješ tuđe? — Neću! odgovori oštro Jelica. — A zašto nećeš? — Šta ću ja tamo?Kad sam devojkom kod vas bila, bila sam vam sve, i sobarica, i kuharica, i pralja, a još sam vam i krave muzla. — Pa to nije bilo zlo, naučila si raditi. — Ako nije onda zlo bilo, zlo bi sad bilo; ja neću kod vas nikakva sluškinja da budem.Da hoću da služim, služila bih kod tuđina i to za dobru platu, jer raditi znam. — Pa zar je kod mene tako zlo? — Nije zlo, već se na drugog oslanjate, zato ste tako i debeli. Jelica to malo ljutito i prezrivim tonom izreče; ona tetku prezire. — Nemoj da si jogunasta, dođi k meni. — Ja k vama doći neću, no sad ja vas da nešto pitam.Vidite u kakvom sam stanju, ipak od vas milosti ne prosim, već dajte mi što je moje, dajte moju hiljadu što ste u ime moje nepravedno podigli. Jelica tetki oštro u zenicu gledi.Tetka je zbunjena, no i ljutita. — Idi s Bogom, devojko, kakvu hiljadu da ti dam.Ta to je bilo moje; tvoj otac, a moj brat Gliša sve je sebi prigrabio, da zbog njega popi miraza nisam donela.To je moj miraz bio.Nek mu Bog dušu prosti, on je mene prevario. — Vi ste podigli moj novac a ne svoj, i da sam htela da vas tužim, i sad da hoću, zlo biste prošli. — No ti, devojko, nisi pri sebi. — Tetka se krsti. — Ja nisam ničija devojka, pa ni vaša, no vidim da hoćete konačno da zatajite moje nasledstvo.Hajdete, no, da vam oprostim, da znate kako? Tetka se začudi. — Govori kako? — Kupite mi jednu mašinu, da ovako ne bodem oči. Tetka je gledi, ne zna na brzo šta da odgovori. — Šta će ti mašina?Dođi ti k meni, pa onda baš ako hoćeš, i mašinu ću ti kupiti. — Znam kako: da vama i celoj kući šijem, da me zarobite.Tako ste me prvi put odmamili al’ po drugi put nećete; mučiću se sama, i sama sebi ću raditi, pa bilo kako bilo. — Baš kad si takva, neću da ti kupim mašinu već ti ostavljam na volju, kad ti se bude dopadalo il’ te velika nužda natera, dođi k meni.Sad zbogom. Tetka ustane i Jelici priđe da je poljubi.Jelica ustane i ne da se poljubiti. — Ja s takvom tetkom se ne ljubim.Vi ste me nasledstva lišili. Jelica je to žestokim tonom izrekla, i da je duže bilo, još bi žešće govorila, no tetka, pametna, u gunđanju iziđe. — Kad si luda, a ti se pati. Tetka ode.Tetki ni na kraj pameti da Jelici mašinu kupi. Jelica uzrujana šeta se gore dole.Možda joj opet na pamet pada, da ipak podigne parnicu protiv tetke, — al’ kad je već prvu protiv Mrgodića izgubila, izgubila je nadnju, pa se bez troška predujma nje advokat neće primiti.Jelica, kad stiša uzrujanost, sedne pa opet šije.Onaj dan mora košulju zgotoviti.Jelica bi volela da tetku ni videla nije.Tri noći će o njoj zlo snivati.Tetka Jelena je doista zato htela Jelicu k sebi uzeti da joj kuću vodi, i to bez ikakvog izgleda po Jelicu.Jelica je pogodila nameru njenu. Jelici tako u poslu prolaze dani, teško je živeti, no šta će kad tetci neće nipošto.Ni u snu je ne trpi.Posle toga Jelica je tri noći tetku snevala, i uvek se na to užasno trgla i probudila.Javila joj se neka opsena u stvoru tetke Jelene, kako suha kao školjka spuštenom kosom i aždahijskim očima pred nju stupi i poče je daviti, zato što joj je Jelica prebacivala. Jelica je oduvek nešto na san držala, i nekako iz tih opsena uvek je pogodila, kad će joj se kakvo dobro il’ zlo dogoditi.U sadanjem položaju svom još više na san daje.Kad sneva svekra Mrgodića, Tatijanu, Miciku il’ Dragutina, već u napred zna da će joj se neprijatno što dogoditi.Kad joj se mati u snu pojavi il’ majka Julijana, onda će joj se prijatno što dogoditi. Ne prođe nekoliko dana posle tetkine posete, Jelica se opet razabere; jedan dan je dobre volje, puna nade, jer u nje je dobra volja — nada, i od posla umorena legne spavati.Docne ona leže pred ponoć, il’ posle ponoći, jer mnogo treba raditi da što zasluži. Ta noć donela joj lep sanak.Snila je sanak da joj se javila mati u liku svete Varvare mučenice.I materino je ime Varvara.Te dve Varvare, slike, svetiteljke i materina, obe se jedna u drugu pretvaraju, sve se jedna u drugu u šaru svetlosti prelama; sad u trenutku dolazi joj lice sv. Varvare, kao što je slikuju, sad opet sv. Varvaru u materinoj slici i haljinama, na koje se kao i na mater još od prvog detinjstva opominje, a i na sv. ikonu.I taj stvor, ta mešovita slika, sva ozarena, stade joj na očigled kod glave, sagiba se, gladi je, ljubi.Jelica se iza sna ne trza, već se lagano budi; i kad se probudila, od tog lepog sna rastavljala, od te blažene svetlosti sna u javu prelazila, onda joj tek teško pade, što se od te dobrotvorne slike rastavlja; volela bi pri njoj ostati ma se nikad ne probudila.Ipak posle tog ceo dan je raspoložena bila, kanda se oseća da će se po nju nešto prijatno dogoditi.Misli se sama šta će to biti.I san je nije prevario. Još isti dan pred veče, kad je Jelica najbolje radila, neko kucne na vrata.Jelica se malo trgne, osobiti neki osećaj je obuzima. Kad se vrata otvore, ima šta i videti.Ulazi jedna suha visoka ženska, starijeg doba, al’ pritom elegantno, ma i ne luksuzno obučena; korak, hod joj plemenit.Jelica je već na nogama, i oštar pogled na stranu žensku baci.Poznata slika; jedan trenutak, pa bi je poznala.No u istom mahu ta starija dama s raširenim rukama i prsima širom pade na nedra Jelici, grli je, ljubi je, suzom lice Jeličino orošava.Pri zagrljaju, prvoj reči, već je Jelica poznala. — Oh, slatka Jelice. — Jao, slatka mati moja. Jedna i druga ujedared su reč izustile.Žalostan prizor!Obe jecaju, plač im glas zagušuje. — Nesretna si, Jelice, ni ja nisam sretna. — Teško meni, dobra mati moja. Plač Jeličin pređe u jaukanje; detinjske, devojačke uspomene su njom ovladale.Čoveku srce da pukne.Madama Serafina, starija i po izgledu napaćena, okrene lice, odvažnija se pokazuje, sabere i Jelicu hrabri. — Nemoj, dete, plakati, Bog je dobar, tebi će milostiv biti. Madama to izreče, doista odvažno, al’ joj se suze u očima kupe, jedva bolji da preodole. Posle kratke počivke, ispunjene ridanjem i jecanjem Jeličinim, malo se umire.Madama sedne na jednu, Jelica na drugu stolicu.Više ih i nema.Nastade opet počivka dok se jedva i Jelica umiri. — Nesretna sam vam, mati moja. — Čula sam.Teši se, mlada si, još možeš biti sretna. — Nikada više, mati, ja sretna. — Jelica zajeca. — Da znaš što sam ja od mladosti preturila, rekla bi da sam od tebe još nesretnija; no to na stranu, obe smo nesretne, pa sad da se jedna drugoj potužimo, al’ pokraj umirene duše, a ti me poslušaj kao stariju, kao mater. Madama otpočine, a Jelica se malo umiri, prekrštenim rukama radoznalo gledi na madamu, da što od nje čuje. Madama započne. — Otkad smo poslednji put u V. zajedno bili, od to doba neprestano sam za te raspitivala.Čula sam za tvoju nesreću, i u prvom trenutku ustručavala sam se da ti pišem, a tim se u tvoju stvar nepozvata pačam.Mislila sam, stvar će se na bolje okrenuti, pa tu niko ne treba da se meša.Posle sam se opet raspitivala, i tek onda sam se i rešila da amo dođem, kad sam čula da si u takvom stanju kao što sad vidim.Nemoj mi ništa o tvom stanju govoriti, sve znam, već ti patnica, ja patnica, pa da zajedno živimo i radimo, pokraj tebe, s tobom, da živim i mrem: a ko radi ne može propasti.Jesi l’, Jelice moja, tim zadovoljna? Jelica ustane, zagrli madamu i zaplače se. — Jesam, mati, živiti i mreću s tobom. — Budi spokojna, sedi da se razgovaramo.Uzećemo drugi bolji stan; ti si vredna, ja pažljiva, pa ćemo živeti.Naći ćemo i posla.E moja devojko, umro ujak, umrli su ti prijatelji.Žao mi je ujaka tvog, kamo sreće da je mene uzeo bio, bolje bi sad s tobom bilo, pa i sa mnom.Papastakini su ga upropastili.Čula sam, govorilo se da se otrovao, tako dobar čovek.Da si ostala bila onde, bolje bi prošla neg što si išla tetki popadiji, no sad već treba to da zaboraviš, a ja ću u ovoj varoši da se stanim. Jedna drugoj svoje jade od početka do kraja pripoveda. Posle toga je madama Serafina otišla da traži stan. Šta je madamu pobudilo da ovamo dođe?Zbog slabog pohađanja napustila je zavod u varoši V. Onde je ništa više ne veže.Pa sad hoće sa Jelicom u drugoj varoši sudbu da deli; ona je među svima pitomicama od početka Jelicu najvećma volila.Madama nije baš uboga kao Jelica; ona ima nešto zavezanih mangura, pa može izdržati. Kako uzme stan, počeće se poslovi. Petar Mrgodić posle izgnanja Jeličinog nije sretne dane živeo.Na salašu, gde se opet nastanio, provodio je vreme svoje među odadžijama, nadgledao je svoje dobro, al’ nekako poznavalo mu se na licu da nije zadovoljan. Možda ga i savest grize.Izgnao je Jelicu zbog toga što je poklizla, šta je time postigao?Tvrd starac, Jelici je davao po forintu na nedelju da je morala svoje stvari iz nužde da prodaje; sad se Tatijana sa Micikom širi, troše nemilice, one su sad na njegovom dobru bolje od njega, jer bolje znadu uživati, a sve prilike im na ruku idu, kao što ćemo sad videti. Petar Mrgodić, kao što je ustalac, hoda po salašu, svuda cunja, zaviruje, hoće sve da vidi, nema l’ gde kakve štete.Pala je bujna kiša sa krupom, pa je možda potukla usev, hoće starac da vidi, pa baš odmah posle bure, tek što sunce ogranu.Dođe do jednog jendeka, ovaj je poširok a starac hoće preko njega da skoči da ne mora obilaziti.Skoči preko, al’ kako je zemlja još vlažna, klizava bila, jednom nogom poklizne, skrha se u jendek i prebije rebro.Jako je vikao za pomoć, odadžije dođu, izvuku ga, i u koli u salašku kućicu odvezu. Pošlju po doktora, koji s Tatijanom odmah dođe. _ Kad je Tatijana čula šta se sa starcem dogodilo, zaradova se sa Micikom.Micika uzdahne jako, ne bi l’ čika Pera što pre u večnost otputovao, da im ni on više ne smeta, jer doista smeta im.Micika kaže materi da bi starac mogao već otputovati, prešao je osamdeset, veli, već se podetio. Tatijana je već s doktorom na salašu.Doktor je pustio Mrgodiću krv, i namestio mu rebra. Pri odlasku Tatijana zapita napolju doktora da l’ je za starca opasno.Doktor joj odgovori, ako mu se krv ne zapali, ne dobije »pront« izlečiće se, no ipak će i onda ostati bogalj.Tatijana razvuče lice, prći usne, kan’da joj se ne dopada što će ostati bogalj; volela bi da se starac jedared za svagda smiri. Tatijana ode s doktorom u varoš da javi svojima o stanju starčevom, pa se opet vrati da ga tobož neguje.Pa kako ga neguje, gladi mu čelo, gledi jesu l’ jako oči upale, jesu l’ svetle il’ tamne; a kad joj odadžinica spomene da starac neće dugo, ona uzdahne, da odadžinica pomisli kako ga ona žali, a ona uzdiše pa misli se: dabogda što pre.Žudnja za nasledstvom, težnja za -tuđim imanjem preotele su mah i iskorenile svaki plemenitiji osećaj prema bližnjem. Stari Mrgodić je dosta dugo ležao, no ipak se podigao, makar da je bogalj ostao.Sad kad hoda, jedva se vuče, a pokraj toga i starost ga pritiskuje; dvoguba nevolja. Na Mrgodiću se poznaje neko nezadovoljstvo.Kad ga što pitaju, na kratko odgovara, nema volje nizašto.I kad Dragutin dođe, i prema njemu je hladan, tako odgovara, kanda mu je i govor nesnosan.Najvećma voli da je sam. Po salašu sad već ne može tumarati.Tu sad u svemu gospodari Pavle brat sa Tatijanom, pa vidi da se jako troši.Sve to njega boli. Ponajviše sedi i čita.Biblija je uvek na stolu otvorena, i druge razne crkvene knjige, pa i dečiji bukvar, i to Jucikin, kog ona sad više ne treba; Jucika već ide u višu školu.Tako jedared Mrgodić iz duga vremena premeće listove u tom bukvaru, i naiđe na ovo: »Pravednik miluje duše skotova svojih, a srce nečastivih je nemilostivo.Kletva je gospodnja na domovima nečastivih, a dvori pravednički blagosiljaju se« Kad to pročita, padne mu neki teret na srce.Mnogi postupaju bolje sa psetom kućevnim, neg što je Mrgodić s Jelicom postupao.Hristos nas uči da praštamo i dušmanima; Mrgodić ne prašta Jelici pogrešku, koju je on na dušu njenu svalio.I skot skotu prašta, a gdekoji čovek gore postupa od skota. Ne grize li Mrgodića savest zbog Jelice?Možda i grize.Od prvog pogleda dopadne mu se nevina devojka, siroče, ta dobra lepa Jelica.Primamio je sinu svom u kuću, bolesnom sinu, da mu bude od početka do kraja bolničarka, i tako da joj utuče prvu mladost, koja se nikad više ne vraća.I savest Mrgodića može da podnosi njegovom krivicom nakaženu Jelicu?Kod takve pomisli prestaje savest.No možda je u savesti Mrgodića ostala skrivena klica milosrđa?No kakva će toplota čovečanske ljubavi milosrđa, tu klicu u Mrgodiću na vidik izvući, kad je sve oko njega studeno, zaleđeno?Mrgodić je osveti svojoj zadosta učinio, al’ odjek osvete, savest mu kucnula. Čita i divnog Damaskina, divne mu žalosne pesme.Dobro je utubio ono, »da će svaki po svojim delima biti osuđen, bogati kao ubogi«.Jako ga to kosnulo, misli se doći će skoro i njemu suđeni dan.No kako će račun dati Mrgodić, kad je za života preko savesti strasno živeo, a ne u ljubavi prema bližnjem?Možda bi se Mrgodić pred smrt, koja je već blizu, i preokrenuo, i prema Jelici milosrđe pokazao, al’ od okoline ne može. Pazi Tatijana na njega, na njegov svaki mig, korak.Šta više, da mu srce ne bi omekšalo, Tatijana i Micika jednako mu donose glasove kako ga Jelica grdi: da ga vidi raščupala bi ga. Izmišljotina, laž.No Tatijana te obmane drži za nužne.Gledi kod starca na otvorene knjige.Kad u tremu sedi, čita da sazna šta starac čita; onde stoji sve protivno onom što je on svog veka činio, pita se šta to može biti, valjda se starac kaje, ne dopada joj se. Starcu se opet ne dopada što je uzet u šur, ne može nikud da se makne od Tatijane i njenih špijona, pa živi u svom dobru kao pod tutorstvom.Čine sve što im se dopada bez računa.To je veliki udar.Celog veka mučiti se, škrto živeti, a sad se nemilice troši, a on ništa ne uživa.Primećuje, uviđa i to da mu smrt iščekuju.To je lako poznati na Tatijani i Miciki. I Dragutin je primetio neku promenu na starcu, izgleda mu kanda ga savest grize.Već Jelicu ne grdi, znak griže savesti. Starac bi bolje prošao bio da je Jelicu u kući na miru ostavio, neg ovako.Ona bi ga bolje negovala, iskrenije.Ostao bi svoj gospodar, a sad stoji pod kontrolom Dragutina i Tatijane.Da je kao milostiv svekar na Jelicu kao ćerku svoju pazio, a trebalo je da pazi, a ne da pogreški puta krči, bolje bi bilo sad i po nj’ i po Jelicu.Možda to već i sam uviđa. Kad ga Tatijana i Micika neguju, kad on leže, one ga ućućkavaju, gnjave ga jorganom, pa Micika na mater smešljivo namiguje.Teška mu je ta nega, njihov dodir mu je pritisak, vidi i njihovo namigivanje, primećuje im na licu da im već suviše dugo živi. Dragutinu se sad već testamenat starčev ne dopada.Pa kako to, kad je on bio u tom kolovođa?Prilike su se promenule. Kad je testamenat pravljen, Jucika je bila jako bolesna, i držali su da neće dugo živeti.Na to su i računali.Mislili su da će Jucika od jektike umreti kao otac joj Miloš.No ona nema jektiku već bolest »rakitu«; jest i to bolest opasna, no gdekoji pokraj te i poduže žive, katkad se i izleče.Jucika se za onaj par iz opasnosti izvukla, katkad jako boluje, pa opet se malo oporavi.To gramzivim pustolovima ne ide u račun.Račun ih je izneverio. Dragutin je zbog toga brižan, i namisli da se o tom sa čika-Pavlom i Tatijanom prorazgovara.Dragutinu se testamenat sad već ne dopada zbog toga, što ne odgovara više osnovu na kome je položen.Taj osnov je bio moralna, duševna smrt Jeličina.Plan mu je pao.Jelici se moral povraća, duša je čila kao i pamet, a neće samoubica da bude. Dragutin pozove k sebi čika Pavla i Tatijanu.Kad se sastanu, Dragutin započe razgovor. — E, čiko i strina, imam važno da vam saopštim.Nije prijatna stvar što ću vam kazati, i nek među nama ostane tajna.Znate kad i kako smo testamenat pravili.Taj testamenat je bio za tadanje prilike dobar, sad već nije praktičan.Spomenuo sam vam onda kud sam ja s tim testamentom smerao.Najpre je nužno bilo u testamentu Jelicu sasvim isključiti; to je i uvedeno.Za ono magnovenje ovo je dosta bilo, no u jednom sam se prevario.Ja sam računao na to, da Jelica te silne udare podneti ne može.Mislio sam da ona mora podleći, da će je sa sveta nestati, il’ ma šta od nje biti, samo dobro ne.I gle na žalost nije se to ispunilo.Ona je živa, umom zdrava, i kao što se čuje, nije pala u blud, već se mukom svojom hrani, premda teško.Tome se nisam nadao, pa sigurno ni vi. — Ja sam mislila da će je vrag odavna odneti, a gle sad ni brige joj.Neće da se makne iz varoši, tu se zakovala, baš nama u prkos, pa nam preti, da će opet parnicu podići, upadne Tatijana. — Baš zato, produži Dragutin, mora se nešto novo učiniti. — A zašto da nije dobar testamenat? zapitaće čika-Pavle. — Sad ću vam kazati.Kad je taj testamenat sklopljen, ležalo nam je u ono doba u interesu, da se ma kakav sklopi, samo da Jelicu za neko vreme u slučaju čikine smrti isključimo; jer u onaj mah čika na drugo što ne bi pristao.Pa smo se nadali, kao što rekoh, da Jelica neće izdurati, a ni Jucika, a ni drugo unuče.Čika je pak prestar, bolestan, i dani su mu već izbrojani, pa da umre, Jelica će biti tutor svom detetu, a nas će u parnice zaplesti. — Ta je li to moguće? zapita začuđeno Tatijana i pljesne rukama. — Moguće je. — Pa zašto nisi bolji testamenat napravio? zapita čika Pavle. — Nije moguće bilo. — Pa šta ćemo sad? pita Tatijana. — Mi smo trebali da starca odmah navedemo na to da polovinu imanja nama piše, a polovina da ostane na unučad, pa nek o njima ma ko razbija glavu; to je starac mogao učiniti, a može i sad. — Pa da Jelica živi na Mrgodića dobru, to biti ne može, upadne Tatijana. — Nije drukčije; starac može sad u polovini isključiti unučad, a ne u svemu.Posle njihove smrti i ona druga polovina bi nama pripala.Da sam čiki to onda spomenuo, teško da bi on na to pristao bio, sad će valjda hteti.Promislite se, čiko, vi ste pametan čovek. Nastane počivka.Čika se misli. — Doduše kad je tako, bolje i polovina sigurna, no sve nesigurno, a donde da dvorimo bolesno devojče.Ja sam to odmah znao da neće ići odjedared da je sve naše, al’ Tatijana je navalila, pa i ti, pa možemo na se proces navući.Pa što nisi odmah tako uredio? — Kažem, druge su onda prilike bile.Dakle pristajete li uz to? — Pristajem, tako je sigurnije, reče zadovoljan Pavle. ■ — Bome, ja bih volela onako kao što stoji, reče nezadovoljna Tatijana. — Jezik za zube, Tatijana, ti hoćeš bolje da znaš i od fiškala; ne slušaj je, Dragutine, ja sam zadovoljan, odgovori Pavle. — Strina, drž’te se tog što vam kažem, bolje je. — Kad je tako, neka bude vaša volja, odgovori Tatijana, obrve i usne iskrenuvši.Vidi se još nije sasvim zadovoljna, al’ nije na ino. — Ćuti, ti znaš bolje od nas; dakle šta ćemo sad, Dragutine? — Sutra idemo nas dvoje čiki na salaš, pa ću mu ja to predložiti, a vi me potpomognite. — Nemaj brige. Tim je kraj dogovoru. Sutra dan Dragutin ode sa Pavlom na salaš. Kad je Tatijana Miciki pripovedala šta su u skupu svršili, jako se ražljuti, al’ joj to ne pomaže.Obadve bi želele da starac nov testamenat ne pravi. Dragutin i Pavle dođu na salaš.Starac Mrgodić sedi na stolici kod stola i čita bibliju, baš kad oboje u sobu stupe. — Dobar dan, Petre, eto nas k tebi, — pozdravi Pavle, Dragutin se klanja i rukuje. Soba mala, nema više od tri stolice. — Sedite, šta ste dobro doneli? — zapita starac stenjući. — Došli smo da vas vidimo, čiko, reče učtivo Dragutin. — Milo mi je, otkud vas obojica k meni, valjda se što važno dogodilo? Starac je već primetio da oni u kakvom važnom poslu dolaze. — Nema ništa novog, važnog, odgovori Dragutin. — Kako da nema, evo ja ću ti kazati.Jelica na sve strane raznosi glas da hoće opet da te tuži, nije l’ to dosta novog, reče Pavle. — Pa neka tuži, valjda me neće iz ove kuće, iz ove kože isterati, reče ravnodušno starac. — O tom ni razgovora, nego imali bi drugog razgovora, reče Dragutin. — A šta to može biti? zapita začuđen starac. Dragutin zamuca, ne zna kako da započne.Pavle će ga iz neprilike izvući. — Ćuti, Dragutine, ja ću Petru kazati, stariji sam od tebe, a mlađi sam od njega.Ipak ću mu sve iskazati.Znaš, Petre, mi smo došli da ti kažemo da pokvariš taj testamenat. — Kako to? — E tako.Ljudi smo i smrtni, šta ću da ti laskam, osamdeset si već prešao, bolestan si, svi doktori kažu da nećeš dugo, već ćeš i ti, kao posle tebe i mi, ići Bogu na istinu. — Ta govori jedared na čisto da te razumem, zapita malo ljutito starac. — E da ti kažem; pravi drugi testamenat, taj prvi ne valja. — Kako to? — To nek ti kaže Dragutin, on bolje zna cifrati. — Dobri čiko, moram iskreno ispovediti, da za sadanje prilike taj testamenat što ste pravili nije dobar. Starac se uzruja, diže glavu gore. — Kako to, ta ti si ga pravio? — Jest, al’ nismo računali na to da će Jelica izdurati, pa ni Jucika, ni onaj treći.Vi se opominjete šta smo o tom razgovarali.Kao što sad stoje stvari, ne daj Bože da umrete, uzeli bi iz šaka tuđini Mrgodićevo dobro, Jelica i kojeko, a mi bismo svi naseli; Jelica bi pokraj deteta, i kao Miloševa udovica uživala polovinu imanja, a polovinu drugi, samo mi ne, pa unučad mogu i poduže živeti, i poroda dobiti; onda porodici Mrgodića ništa ne ostaje, i sve spada na tuđe ime. — Jest, Petre, to nije pravo da se kojeko, tuđi ljudi po dobru tvom šire, preči smo mi tebi nego ma ko, upadne pouzdanim tonom Pavle. Nastade počivka, starac ih gledi pa meri. — Pa šta bi vi onda radi? — Ded’, Dragutine, sad ti govori. — Trebalo bi, čiko, sadanji testamenat pokvariti, a nov napisati.U tom testamentu po promenutim prilikama trebalo bi celim imanjem tako raspoložiti, da od nepokretnog u polovini budu naslednici Mrgodići, u polovini unučad, a Jelica opet da se iz svega isključi, i mi da manipuliramo privremeno i drugu polovinu; a što bi u novcu i pokretnim krupnijim stvarima ostalo, kao konji, marva, sve da dođe u ruke Mrgodićima, al’ van testamenta, onako kao poklon da niko za to ne zna.Eto to je sve. — Tako je, to bi pravedno bilo.Učini tako, Petre, pa da si u familiji obesmrtan, potvrdi zadovoljno Pavle. Opet nastade počivka.Mrgodić ma da je i bolestan, i lice mu je žuto, al’ oči mu zasvetle, desnu ruku metne na sto, na knjigu »stari zavet«, meri obojicu, koji ukočeno u njega glede. — Čuo sam, razumem vas šta hoćete.Ja sam testamenat po vašoj želji pravio, i više ga preinačivati neću.Volio bih, do duše, da imam unučad mušku, koja bi s porodom svojim moje ime nosila.Al’ kad nije tako, neka oni budu za se i jedno drugom naslednici, i ako bi bez poroda pomrli onda neka bude vaše, a za »nedvižimo« vi ćete se već sami za sebe pobrinuti.Znaš, brate Pavle, dobro sam razumeo što si mi rekao, da ću skoro ići Bogu na istinu, zato eto vidiš i čitam sveto pismo, već se pripravljam, i ako sam dosad grešio, neću više od sada.Pogrešio sam, ja sam uzrok nesreći Jeličinoj.Ja sam više kriv, neg Čedomiljević.Priznajem da je i on zbog mene postao nesretan, i umro usled toga zbog kućevnog nemira u cvetu mladosti.Ja sam kriv.Mogao sam pokraj Jelice u kuću koga uvesti, il’ jedared je za svagda pošteno mirazom zadovoljiti, pa da se udala bila.Sretna ona, ja zadovoljniji.Sad bilo kako bilo, ja od sramote ne mogu više stvar na očigled svetu popravljati, »ježe pisah pisah«, al’ vama kao ljudima preporučujem, da vi stvar popravite.Ostavljam vam amanet, da ne zaboravite na tu nesretnu mladu, i učinite joj što je pravo pred Bogom i ljudima; onda ću lakše ovaj svet ostaviti.Ovo vam kazah, dalje me ne pitajte, budite zadovoljni. Kad Mrgodić to izgovori, pogleda ih oštro, i čeka šta će mu na to reći.Dragutin i Pavle udivljeni ne znaju odmah da odgovore.Pavle se pribere, već mu se otvaraju vilice na reč, al’ ga Dragutin ščepa za ruku i da mu znak, da ništa ne govori. — Dragi čiko, zahvaljujemo se i na tom daru, vaša je volja, mi ćemo se po vašem savetu vladati; a vidimo, da vas govor već umorio, mi ćemo odlaziti i dužnost našu vršiti.Sad zbogom, do viđenja. Dragutin ustane, pređe čiki i poljubi ga u ruku. — Zbogom, čiko, poslednje su mu reči. Pavle ustane, ne rukuje se s bratom, već hladno pri izlasku nešto promumla. — Pravi si komedijaš, sad ovo sad ono, šta će reći na to Tatijana. Izaslanstvo se vrati kući. Stari Mrgodić je bio tim pojavom jako iznenađen, ne zna šta da misli o njima: još nisu zadovoljni, a koliko im čini!Ogorčen je starac, ne može od duševne muke da sedi, već se po sobi povlači, mili, pa mumla, sebi govori: — Tako ti treba.Uzeli te pod ušur, hoćeš da pomažeš rodbinu i što ti ime tvoje nosi, a gle, sad, živa te iz kože teraju, još im nije dosta.Pa koliko me stali ti procesi!Bar da sam to Jelici dao, mogla bi i ona sretnija biti, a ja ne bih na savesti teret nosio.Sad vidim da nema po starog čoveka gore, nego kad srodnici za života mu na nasledstvo zijaju.Moram se jedared uvesti u varoš da unučad pozovem, da vidim kakva su sad, imadu li na život izgleda, pa ću drukčiji red načiniti. Tako sad misli Mrgodić.Kamo sreće da je pre tako mislio!Njega je navela strast prema snasi na osvetu, odavde opet uputila na kajanje.Zadocnio se. Naišla je mazda, tu je i kajanje.Priroda u toku ima duševan red; koji ga povredi, osvetiće mu se.Mrgodić, taj bogataš, u dobru, koje je radom stekao, tako u dubokoj starosti provodi dane. Kad se Dragutin i čika Pavle vrate, onda tek o stvari dublje promišljaju.Dragutinu se starac ne dopada, čudi se tolikoj promeni.Ipak će paziti na starca. Sastane se s Tatijanom, i naruči joj da se od starca ne makne, nek je uvek s njime, i nikog k njemu da ne pušta, nasamo niko s njim da se ne razgovara. Dragutin se pobojao da Jelica gdegod na ulici Juciku ne otme, i s njom se na salaš ne odveze.Starac mu se čini turoban, izgleda kao pokajnik, i tako raspoložen, da bi se mogao na Jelicu smilovati, i sve dosadanje srušiti. Tatijana Dragutina posluša.Niko stran ne sme na salašu prag starog Mrgodića prekoračiti.Šta je Petar Mrgodić dočekao! Jelica sa madamom Serafinom zajednički živi, i ako se u zasluzi i ne presipa, ipak se može pošteno živeti.Madama donosi posao, a Jelica kroji, šije.Na ruku im ide neka prečasna madama duvna upraviteljka Bonaventura.Njenim uticajem nabavljaju posla.Tako jednom prilikom kad je madama posao donela, zapodenu razgovor. — Mati, ovako i na dalje da nam pođe, dobro bi bilo, moglo bi se životariti, započe Jelica. — Kako da ne, radićemo, ti očima i rukama, a ja ću posao nabavljati i kuću voditi, a nešto ću te i iglom potpomagati. — Hvala Bogu, kad mogu što zaraditi. — Je l’ kad znaš raditi kako je dobro, zato sam te i učila više na rad neg na lickanje.Sad da ne znaš raditi šta bi bilo od tebe: svetska skitnica, kao mnoge druge, koje su vaspitane samo za luksuz, a za drugo što nisu, od posla begaju, reče ozbiljno madama. — Pa opet, mati, ima među tim pustoškama mnogih koje su sretne, il’ se sretno udadu, il’ im sreća inače na ruku ide, reče Jelica duboko uzdahnuvši. — Nemoj tako govoriti, Jelice.Ti se osvrćeš na takve, koje su sretne, te pustoške; do duše nalazi se i takvih, koje na sreću natrapaju, no pitaj koliko ih ima.Za koje se zna da su sretne, tih je mali broj; mnogo veći je tih, koje su se u svojim bludnjama izgubile bez traga, u zasluženoj propasti.Mogla bih ti takovih primera navesti da ti se srce sledi, od užasa kako su svršile.Ima ih koje su u teškim svilama započele, a okončale u prnjama, gotovo na smetu.Bolje je ovako: ako ne curi, ono kaplje.Mladost, lepota prolazi, rad pošten, rad je večit. — Pravo imate, mati, i ja sam već takve poznavala, koje su preterivale; posle su užasno završile.Kad koja u radu padne, žalosno završi, pad joj je oslobođenje od svetskih beda i sujete, i ne pada tako teško, kao ona koju sujeta i besnoća strmoglavi.Ovakva mislim nema u samrtnom trenutku nikakve utehe. — Tako je, moje dete, sad pametno govoriš; a ti još nisi pala, imaš tvoj rad, imaš mene, naići će još na tebe sreća.Za mene je više nema.Pa sad još nešto da ti saopštim.Niko te tako ne žali kao ja: da sam imućna, ja bih sretna bila da te usrećiti mogu.No nisam ni tako uboga, da ne bi koga mogla u nuždi pomoći.Ja sam već u godinama ženska, ma i ne prestara, ali imam bolesno, rašireno srce, mnogo me puta muka napada, kao što si već videla, može se i meni odjedared iznenada smrći.Vidiš ovaj ključ, — madama izvadi iz džepa ključ, pokaza na sanduk — tu ima dragocenih stvari, mojih adiđara, jedna knjižica od štedionice, i nešto novaca, koliko je da je.Ja rodbine nemam, neću da je imam, u patnji me je prezrela.Ti si mi najbliža.Ako naprasno umrem, izvadi sve odmah i zadrži kao svojinu, da ti bude u nuždi od pomoći. Oči se u Jelice zasijaju, suze se u njima kupe.Jelica ustane i poljubi madamu u ruku. — Mati slatka, hvala vam na dobroti, al’ bolje i ja s vama da umrem, jer sem vas nemam prijatelja.Teško meni bez vas. Jelica plače. — Ne plači, dete moje, tuđom krivicom stradaš, Bog će ti milostiv biti. Madama Jelicu zagrli i teši.Tako se te dve sirotice složiše.Retke rođene matere, retke rođene kćeri, koje u takvoj ljubavi žive.No dokle će to trajati? Tako dve sirotice u slozi i ljubavi žive.Malo imaju, a malim su zadovoljne.Jedan dan Jelica sama radi, madama je nekud izišla, šije na mašini, — jer madama je kupila i mašinu, — pokraj posla razne misli joj se u glavi mute, misli o sebi, o budućnosti svojoj, o svojima. Neko otvara vrata i uđe.Sara Ciganka.Jelica se začudi.Žalosne uspomene u njoj se uzbude. — Otkud ti, Saro, k meni? — Bog ti dao sreću, gospođo, došla sam da te vidim, da ti sreću kažem. — Mahni me se, baba, sreća je mene davno ostavila. — Al’ hajd’ da ti karte bacim, il’ na dlanu da ti vračam; ne boj se, neće te mnogo stati.Vidim, znam, sirota si, jedan šestak neće te ubiti. Jelica ćuti.Ciganka prostre karte, na koje kao proročica gledi. — Eto vidiš, sad ti karte dobro kažu, al’ nešto i zlo.Izgubićeš velikog prijatelja, al’ ćeš novog dobiti, prvo je žensko, drugo muško, samo pazi na tvoju kćer da ne umre; gde je, da je al’ s njom dobro nije, nit’ je zdrava, nit’ jako bolesna, al’ joj tvoji dušmani žele smrti. — Idi, baba, i pre si mi takve stvari govorila, ono što su te već unapred naučili, reče Jelica smešeći se. — Ako ti se to ne ispuni, evo moje glave, odgovori Sara. — E dobro, sad si mi sve kazala, evo ti šestak pa idi dalje. Jelica joj da šestak. — Čekaj još malo, nisam ti sve prorekla, neće te još jedan šestak ubiti, — reče Ciganka. Sara to izreče i već karte baca. — Eto vidiš, sad ti opet dobro stoji.Ti veruješ sanu, pravo imaš, i što budeš sanjala, to će biti po tebe dobro, poslušaj me.Ovde ti stoji, eto vidiš na ovoj karti, na ovom kralju, da će ti doći jedared u snu jedan katana; to će biti sv. Đorđe, taj će tebe posle protiv zla braniti.Svetac je, a izgleda kao katana; samo dobro pazi, možda ćeš o njemu snivati. — Dosta, baba, dosta, evo ti šestak pa se čisti, dok moja mati, stara gospođa ne dođe, jer ona na takve sanjarije ne drži.Čisti se dok nije došla. Sara primi šestak i ode. Jelici je žao dva šestaka, no ne može da odole, i cigankina dobra reč pada joj kao melem na srce.Jelica je opet sama, radi pa se smeši na cigankino proricanje; ipak meće na vagu cigankine reči, jako joj se uvrtile u misli, možda će o tom što i snivati.»Da bi Bog dao«, misli se Jelica.Kad se madama vrati, Jelica joj sve ispriča; ona se smeši, al’ osmeh taj na licu žalostan je. — Možda ću ja umreti, Jelice, i onako nemaš sem mene drugog prijatelja. Jelica je žalosno pogledi, neka tuga je obuzima. — Valjda me Bog neće tako kazniti. — Nesreća se u trenutku događa. Jelici svakojake misli dolaze.Jedan dan zamoliće madamu da se raspita za Juciku njenu; čuje kako je narasla, volela bi je videti, al’ zbog posla slabo kud ide, a Juciku čuvaju; morala bi je vrebati. Madama uzme to kao dužnost na se.Ide po varoši, raspituje.Makar da je žega velika, ide iz sokaka u sokak, u susedstvu Mrgodića kuće, onud se šeće, valjda će je videti kad iz škole dolazi.I nije se prevarila.Vidi jednu gomilu devojčica većih i manjih, među njima jednu tanku povisoku, žućkasta al’ lepa lica.Madama je dobro uoči, vidi joj na licu istovetne crte Jeličine; istovetna Jelica, kad je još kod nje kao devojče u zavodu bila.U madame srce zaigra, ne može da odoli, pođe Juciki raširenim rukama da je zagrli.Jucika je zaplašeno pogledi, da se u beganje, a ostale devojčice otud opet zaplašene, počnu kud koja begati.Valjda su držale madamu za kakvu ludu.Jucika pobegne kući, pripovedaće Tatijani i Miciki, kako ju je htela opet neka žena da ukrade. Madama stane, misli.Sumnje nema, to mora biti Jucika.Brzim korakom žuri se madama kući da Jelici glas donese.Što bliže stanu, to sve brže ide.Srce joj jako kuca, gotovo lupa, puna radosti jedva čeka da do Jelice dođe.Madama ščepa ključaonicu, otvori naglo vrata.No tek što uđe, stade, strese se, počne se njihati, i sruši se na zemlju.Kad to vidi Jelica, vrisne užasno, potrči madami da je podigne, no ova se ne miče.Jelica vidi da je zlo, istrči na polje, poče užasno vikati u pomoć; iz susedstva dođu onamo, moli da joj pomognu, ona sama otrči doktoru.Ženske iz susedstva počnu madami haljine skidati; što je tesno iseku, i taru je.Ništa ne pomaže.Madama se ne miče.Dođe i Jelica sa doktorom; ovaj izvadi štrcaljku da joj žilu otvori, pusti joj krv, no slabo ide, pomoći nema. Madama Serafina je izdahnula. Sad tek vriske od Jelice, duša čoveku da zapišti. Svemu je kraj, ona je skončala. Madama je strana; nema tu od rodbine nikog ko će je sahraniti.Gde su novci, tu treba troška, inače će je špitaljski sahraniti. To Jelica ne može dopustiti.Kroz plač i jaukanje pokazuje na sanduk; tu je veli držala madama novce. Jelica traži ključ, u toj galami nestade ključa, kao i još nekih sitnarija, koje obično u takvim prilikama nestaju.Bilo je tu posle svakojakih.Neko otrči na policiju, i naskoro dođe odande jedan pisar, pred svedoci da pomoću bravara otvoriti sanduk; kad otvori, premeće stvari, nađe knjižicu od štedione, adiđar, i nešto novaca.Uzme zapisnik i sve upiše, novce, knjižicu i adiđar sobom ponese, a ostalo će ostati, a sanduk zapečati. Sad će se već pokop prirediti, novac je tu.Policajna vlast će to izvršiti i račun o tome dati. Dođe vreme pokopu.Od srodnika nikog tu da je oplače.Oplakaće nju Jelica za sve.Pri pokopu za sandukom ide Jelica kao kći, a za njom dobra madama Bonaventura, sa duvnama.Bila je madami Serafini iskrena prijateljica; zemljakinje su bile, obe Bečkinje.Jelica ne zazire od publike, ona plače, iskrenu suzu svojoj nastavnici na žrtvu prinosi. Tako je skončala madama Serafina.Bila je i ona patnica.Pogreška prve mladosti pratila je zlokobno do groba. Jelici u zabuni možda nije ni palo na pamet da je madama njoj sve svoje ostavila.Kad malo k sebi dođe, pade joj to na pamet, otide policiji da to javi, ova je odbije i na raspravu zaostavštine uputi. Dođe i za to rok.Badava se Jelica onde prijavila i dokazivala da je madama njoj još za života sve što je u kući poklonila.Ne dadu joj za pravo, nema dokaza niti pravnog naslova.Pri raspravi su i neki od rodbine Serafinine, zakoniti naslednici.Njima će se nasledna zaostavština uručiti, a Jelici će od madame ostati samo igla i naprstak.No šta je po Jelicu najmučnije, uzeli su i mašinu, sad neće imati na čemu da šije.Iz stana su sve madamino izneli, a Jelica ostaje pri staroj sirotinji sebi ostavljena. Sad počinju opet bede i nevolje. Jelica mora da uzme drugi manji stan.Mora sama da si posla traži i donosi.U tom poslu je nevešta: gde je bila negda drugim gospođama ravna, kako će sad da ide k njima da ih za posao moli? A gde se nje sećaju?Da joj hoće da dadu posla, našli bi je.Negdašnje drugarice i prijateljice sad se od nje stide.Gdekoje ju i ogovaraju, svete se, a ne znaju zašto. Stara je poslovica, da u nuždi ponajviše i od prijatelja postaju neprijatelji.Dr. Ilijašević, drug Milošev, ne zna da je Jelica živa.Bega izdaleka kad je vidi. Jelica dan na dan sve veću i veću nuždu oseća.Poslovi sve ređi, i to što dobije, cenu joj davači kroje.Kad se pogodi, i onda joj od gorke zasluge ukidaju.Težak život, no šta će još dalje biti? U varoši je i Natalija mašamoda.Natalija čuje za Jelicu u kakvom je stanju pa je sebi doziva, valjda bi joj pomogla, da kaje grehe.Jelica prezrivo poziv odbije. Jelica već ne može za se stan da drži, preseli se u jednu porodicu, kod siromašnog kao i ona muža i žene, da manje plaća. Neka dobrosrdna starija gospa radoznala je da sazna šta Jelica radi, da se uveri o nezasluženoj nevolji njenoj, pa čim god da joj pripomogne.Natalija je to na se uzela, i potražiće je.Natalija će je naći, ma gde da je.Doista naiđe na Jeličin stan, no nje kod kuće nema, otišla je nekud poslom.Natalija pita za nju gde je, šta radi?Ona nije zadovoljna odgovorom da Jelica nije kod kuće, već poče unakrst raspitivati kako Jelica živi, ima li haljina, kako se vlada, ima li poznanstva.Sve su po istini dobro o njoj rekli.Pri odlasku Natalija ostavi kod njih pedeset novčića da joj predadu kao pripomoć, a posle ako čuje da se i na dalje dobro vlada, dobiće više što, da sirotinjski živi, no besprekorno.Lepa poruka!Natalija nadzornica nad vladanjem.Natalija je htela Jelicu da ponizi, što nije k njoj na poziv došla. Kad se Jelica vratila i to čula, poslala je Nataliji novac natrag, s porukom, da ona od nje u najvećoj nevolji ništa ne prima.Jelica ma kako da se pati, poniziti se ne da. Gospođa Natalija, ta premudra, naišla je na utuk.Udala se za starijeg čoveka, »nepriliku diku«, pa se uzajamno u nadi prevarili, — i rastavili. Jelica stari ponos svoj čuva, al’ nužda je velika, s njom se boriti mora. Jelica se zaslugom svojom teško hrani, jedva toliko zaslužuje, što joj je za svakidanju mršavu hranu nužno, a na ruho ništa joj ne ostaje.Haljine se kvare, svaki dan su gore, a nove ne može da nabavi.A kako pred svetom pada ženska, naročito gospođa, bez čestitih haljina!Niko je ne uvažava.Sirotinjsko poštenje nema važnosti, pa i da se lepše nosi šta bi bilo?U očima sveta takva sirota, ako se lepo obuče, zlo, ako ružno, zlo. Svaki dan poslovi sve gore idu, retke mušterije, zasluge male.Ovako se dugo istrajati ne može, uviđa to i sama Jelica.No šta će?Jelica je u velikom iskušenju.Mogla bi se udati, prose je, no na srcu joj veliki teret leži, neće da se odvaži.I prošlost joj zabranjuje. Da stupi u službu u mestu, stid je; i tako će je osuditi. U drugu varoš neće, tu leže kosti njenih prisnih, tu su još živi koje na srcu nosi; ne može se od njih otkinuti, pre će tu umreti.Očajno stanje, no voli u nevolji umreti, nego stranputicom ići! Jelica se ipak ne da, ma da je nevolja pritiskuje.U Boga se uzda.Kad leže i ustaje, ovako molitvu svoju završuje: — Slatki Bože, ne ostavi me i sudi mojim neprijateljima. Pod glavom joj uvek majkina dušica i san matere Božije.Sad je tu i pramen kose dobrotvorne madame Serafine. U nuždi drži na san, ujutru ga uvek tumači. Jedared pred noć, brigom, mislima pritisnuta zaspi.Lep sanak boravi.Sniva da je u velikoj svetlosti.Oko nje je sve divno ozareno; sasvim je to drugačija svetlost nego na javi.Takovo što slikar nije u stanju naslikati.Pa ta svetlost čini joj se beskonačna, sve se na daleko vidi, bez kraja.Javi joj se u blizini arhanđeo Gavrilo, sav svetlošću ozaren, u levoj ruci drži zlatne terazije, u desnoj plamenit mač, zamahuje na one kojih duša po grehu merena kaznu zaslužuje.Tamo dalje, čini se da je blizu, al’ je vrlo daleko, neizmerna beskonačna svetlost, kao u panorami blizu; vidi se sveti Đorđe, kako je kopljem aždahu probo.Pa kakva je to aždaha, krilata, a glava istovetna kao u Tatijane, ona ista kapa na glavi, bela šlingovana, što je ona u poslen dan nosi, a u krilo zarasloj ruci metla, simvol veštice!Užasno je bilo videti aždahu — Tatijanu kako kroz plamen dušu riga.Pa što je još čudnovato, sv. Đorđa obraz liči na nekog, kog je Jelica u svom veku jedared videla, al’ ne može da ga se seti. Čudan san.Jelici se u tom snu pričinilo kanda leti, noge joj zemlju ne stižu, i bila bi u tom pojavu blažena, samo da ne vidi aždahu, Tatijanu.Zbog nje se trgne i probudi. Počne san tumačiti, sve je lepo, samo to je muči, što se ne može da seti koga je ona nalik na sv. Đorđa kadgod videla. Misli se Jelica: Ciganka ipak ako ne sve, nešto pogađa.Nešto će joj se dogoditi, no prvih dana, nedelja ne primećuje se blagodat tog sna na javi. Poslovi sve gore idu, očajnost na pragu. U varoši M. živi od skora jedan konjanički kapetan u miru, časno mu ime Dizdarović.Služio je u kopljaničkoj pukovniji.Hrabar vojnik, iskren čovek.Drugove simpatija privlači.Kako se nastanio, odmah se upoznao sa kapetanom Delibašićem, i tako se vole i poštuju, da ih samo smrt može rastaviti. Jedno lepo predveče šetaju se dva dobra druga Dizdarović i Delibašić, i razgovaraju se o novim vojničkim promenama.Pokraj njih prolazi neka još dosta mlada ženska, u ruci joj papirom uvijena neka roba.Haljine ne odgovaraju slici i stvoru joj.Letnja haljina na njoj, vidi se da nije nova, ma da je još čista, al’ iznošena.Visoka, dosta suha, no karakteristično lice. Oba kapetana je oštro poglede.Delibašić joj se klanja.Ona otpozdravi, žuto lice joj se malo nasmeši, al’ u uglu rastegnutih tankih usana leži joj neopisana bolja, ma da hoće osmehom na očima da to skrije.Poznaje se da ta ženska veliki teret na srcu nosi. To je Jelica.Nosi odnekud robu da šije.Kad je prošla, Dizdarović se okreće da je još pogledne. — Interesantna, impozantna figura, ti je poznaješ? zapita Dizdarović. — To je nesretna ženska; tu su baš ubili; pripovedaću ti celu istoriju, odgovori Delibašić. — Takvo dice video sam ma gde, opkladio bih se da sam je video.Da je nesretna, to lice njeno pokazuje; bolje kao izrezane, pripovedaj mi, zdravo me interesira ta ženska. Delibašić poče sad sve pripovedati što je o Jelici znao.Dizdarović divi se. — No to je infamno od tog Mrgodića; ja bih ga volio poznati, to čudovište, no to mi nisi kazao otkud je rodom ona? — Izdaleka iz sela B., bila je siroče kod svog ujaka, imenom S. — Šta, iz sela B. nataroševa nećaka?Ta to je mala Jelica, tako se je li zove? — pita začuđen Dizdarović. — Jest, Jelica joj ime. — Sad znam, to je bio šarmantan čovek u provinciji, mali švalie, časna kuća, — famoses Haus, kanda je sad gledam, pa tako nesretna? — Tako.Davao sam joj dva pištolja, jednim da ubije Mrgodića, drugim sebe. — To ne treba da činiš, valjda će još pomoći naći. — Teško je takoj siroti pravdu isterivati, pa još kod civilnih sudova; ni za deset godina! — Mahni se, brate, i kod militarnih sudova nije bolje, već kad je čovek kuražan pa ne popušta, a ima pravo, onda je otvoren put.No gde sedi sad? — Ne znam ti kazati.Zapitaj kod Solomona Goldštajna, taj će ti kazati, jer za njegov dućan je radila, tako sam čuo. Dizdarović zabeleži u knjižicu ime Solomona Goldštajna. Tako se dva druga prošetaše, pa svaki svojoj kući. Sutradan Dizdarović potraži firmu Solomona Goldštajna i tako je kao što mu je Delibašić rekao.Jelica doista za tu firmu radi, i dali su mu broj kuće njenog stana.Dizdarović će još onaj dan posle podne potražiti Jelicu. Tako oko pet sahata pred veče Dizdarović navuče na sebe uniformu pa ide Jelici u pohode.Sirota Jelica iglom se hrani, a konjički kapetan pravi joj vizitu u uniformi!Kakav kontrast!Dizdarović je džentlmen, u njegovim očima ništ ne čini, što je Jelica siromašna, on zna za čestitu kuću njenog ujaka, gde je negda prijateljski priman bio, pa je i najmanjem članu porodice zahvalan.Već se približuje Jeličinom stanu.Kuća malena, od središta varoši udaljena, što no kažu za božijih leđi. Jelica sedi kod prozora, šije.Baci pogled napolje, vidi oficira da upravo njenom stanu ide.Jelica se žacne: kakva je to vizita, ona nema od roda oficira, a kao sirota niotkud vizite ne prima.I doista oficir kucne.Jelica zaplašeno izreče »slobodno«.Dizdarović uđe, stane nasred sobe, i pokloni se. — Imam li čast gospođi Jeleni udovoj Mrgodić? Jelica ustane. — Ja sam ta, gospodine.Šta bi radi sa mnom? — Jelica uplašena izreče zagušljivim glasom. — Imam čast predstaviti se: ja sam Branko Dizdarović, konjanički kapetan u miru, reče i mamuzama zvecne. Jelica mu ponudi jednu od dve slamne stolice.Kapetan sedne. — Nemojte mi zameriti što sam tako slobodan, kao vojnik volim sve brzo raspravljati; zato na kratko vam kažem da sam od mog prisnog druga kapetana Delibašića čuo o vašoj nesreći.On vas sažaljeva.Vi ste juče prošli pokraj nas, je l’ te? — Jest, odgovori zastiđeno Jelica, ne zna kud tim rečima smera, da neće siroto njeno stanje kapetanu povoda kakvoj uvredi dati? — Ja sam vas dobro uočio, — produži kapetan, — sve mi je drug moj o vama ispričao, ne tražim da mi o tom govorite, već vas učtivo pitam: dakle, vi ste nećaka pokojnog Šandora nataroša u selu B.? — Jeste, gospodine. — Ja sam vas po licu poznao; vi ste ona mala Jelica, koju sam ja u krilu držao.Otkad vas nisam video!Bi l’ me poznali? Jelica gledi u kapetana i smeši se. — Poznati mi se činite; da se duže mislim, pogodila bih. — Ja ću vam pomoći.Vašem ujaku dolazili su mnogi otmeni gosti iz okoline.Dolazili su i oficiri.Ja sam bio onda tek lajtnant i kantonirao sam sa našim eskadronom u selu Č. nedaleko odavde.Dojahivao sam odavde u B. i bio sam uvek vaš gost.Da l’ se čega sećate? Jelica se smeši, a veselije lice pokazuje, slobodnije će govoriti. — Sad se sećam.Vi ste »laćman Branko«, tako su vas zvali.Bili ste »ulaner«, reče Jelica. — I sad sam »ulaner«.No sad dalje.Vi ste onda mogli biti tako oko dvanaest godina. — Baš ste pogodili; posle me ujak dao u V. u zavod. — Dakle stari smo poznati, možemo slobodnije govoriti.Opominjete li se kako ste bili nestašni; jedared ste mi žabicu u džep turili? — Sećam se, to je bilo zato što ste me po bašti vijali da me uhvatite.Posle ste mi rekli, da sam veća bi me ukrali i na konju odneli, pa sam vas se malko i bojala, reče šaljivo Jelica. Otkako je Jelica iz Mrgodićeve kuće izgnana, valjda su joj od to doba te reči prve šaljive.Uspomena lepog detinjstva je podstakla. — Pa ste me se tako bojali, a kako se gospe od mene nisu bojale? — Kad god ste došli, odmah je Papastakinica dotrčala pa pita: »je li tu moj feš ulaner«, a vi posle toga kod njih odete. Kapetan pljesnu rukama. — Pa i tog se sećate?Jest, tako je, ja sam bio njen »galan«; znate, šta smo imali na selu drugo nego takve razbibrige, karte, konje i dame.No sad koju ozbiljno.Ujak vam je odavno umro? — Ima već osam godina. — Koliko godina, otkako ste od Mrgodića istisnuti? — Šest. — Imate i porodicu.Devojče su vam oteli? — Jest, nema pravde. — I sad bez potpore bedno živite? — Kao što vidite, gospodine. — Radite za firmu Goldštajna? — Jest, gospodine. — Pa koliko zaslužite? — Kad je rat bio, po forintu i dva na dan, a sad jedva četir šestaka. — Kako to? — Nema posla a mnogo radenica.To je teško, Jelica izreče i uzdahne. — Pa kakav je to posao? — Evo, da vam ga pokažem. Jelica ustane, ode jednom uglu sobe, tamo je nešto maramom pokriveno, otkrije, izvadi jedan komad pantalona i donese pred kapetana. Kapetan uze u ruke pantalone, gledi, meri. — Kakav je to smrad? fuj! Jelica se gorko nasmeši. — Je l’ te, smrad, gospodine kapetane?Vidite, tako ja gorko hlebac zaslužujem. Kapetan tresne pantalone u kraj, otkud su i došle. — Fuj, smrad od farbe!Kakva smrdljiva materija!Soldati mog eskadrona tako što da su nosili, polovica bi ih došla u špitalj. — Tako ja živim, gospodine. — Tu samo fabrikanat ima hasne, a vi ništa. — Jest, ne da se živeti. — A nemate prijateljica koje bi vam posla davale? Jelica se gorko nasmeši. — Ha-ha, gospodine, stare prijateljice, to su sad prave crne vrane a ne bele, te me tek kljucaju, klone me se kad me vide, ja ih se moram kloniti. — A zašto? — Valjda vam je kapetan Delibašić o tome što spominjao? — Daklem te Paraskeve vas preziru.Ah, ja bih mogao o takvima čitav roman napisati, reče potsmešljivo kapetan. — Kad bi tajne govoriti znale..., reče smešljivo Jelica. Nastane počivka.Kapetan gledi oštro u Jelicu. — Dakle, vi tako teško živite? — Tako, bogme. — Izgubili ste proces; što ga niste obnovili? — Otkud, iz tih smrdljivih prnja? Jelica prstom pokazuje na ugao sobe gde ta roba leži. — Zar nema advokata koji bi se pravedne stvari primio? - — To su retke tice; za takog nisam čula, koji bi se bez novaca sirote primio. Opet počivka. — Dakle nemate prijatelja? — Nemam koji bi mi pomoći hteo. — Dakle do toga su već ljudi došli?Ujakovi prijatelji, pokojnog muža prijatelji, zaboravili su na prijateljstvo? — Davnašnje stvari zaborave se. — Da vam pokažem, da još ima ljudi.Vidite ovu uniformu, u njoj mnogo skrivenih tajana počiva.I mene od detinjstva zla kob goni.Užasne sam borbe preko glave premetnuo.Koji su na bojištu polovinu činili što sam ja, prsa su im posuta zlatnim odličjima.Ne jednom sam život, ne jednom čast spasao, sačuvao.U mlađim godinama usled štrapaca i rada postadoh »invalid«, i tako sad u miru živim, sam sam štono kažu, nemam »ni kučeta ni mačeta«, a šta mi je činiti.I od usta otkidam da kome štogod pomoći mogu.Je l’ te, Jelice, — odsad ću vas tako zvati, — jeste l’ naviknuti radu? — Kao što vidite. — Ovako, golom iglom, teško je.Bi li vam bolje bilo da imate mašinu? — Kud i kamo, imala sam, al’ su mi je uzeli, kad sam odskora u veliku nuždu pala. Jelica ne može plač da zadrži, plače i jeca.Ražali se srce u junaku, tek što i on suze ne pusti. — Pošto je mašina? zapita kapetan oduševljeno. — Pedeset forinata, odgovori kroz plač Jelica. Kapetan ustane, izvuče iz džepa buđelar, izvadi jednu stotinarku, i Jelici je pruži. — Evo, prijateljice moja, da znate kako nije u svakom čoveku uginulo plemenito osećanje, i spomen prema porodičnom prijateljstvu i patništvu.I ja sam patnik, i biću do groba.Primite od mene ovaj darak u znak priznanja prijateljskog prema vašoj porodici. Jelica se usteže, neće da primi. — Ne mogu primiti, čim bih se ja mogla vama za to zahvaliti. — Dar plemenitih srdaca ne traži zahvalnosti; to je dužnost čovečanska, bližnjeg da potpomognemo.Primite, ja nemam nikakvog neplemenitog smera, iz čista srca vam to darujem, primite. Dizdarović metne banku na sto. — Kako ću vam se odužiti? — reče Jelica plačnim glasom. — Vaša sreća biće mi nagrada.No to nije dosta.Vi morate obnoviti proces protiv Mrgodića. — Nema tog advokata koji će se sirote primiti. — Ja ću naći advokata, a taj mora biti dobar.Još nije svet pokvaren da se dobar ne nađe.Inače u najgorem slučaju kadar sam biti i osvetnik.Dok mi je na ramenih glave, ne dam ni jedna duša na očigled mi da propadne.Ako su kuću ujakovu drugi izneverili, neću ja; pa vidite kako dobro pada katkad, kad je čovek darežljiv, dobročinac, častoljubiv, kao što je ujak vaš bio.Časno ime mu se i posle smrti spominje, oduži mu se katkad kolenu.Sad zbogom.Dok mene vidite, propasti nećete, ja ću na vas paziti, biću vam zaštitnik. Kapetan pruži ruku, rukuje se sa Jelicom i ode.Pre nego što će izići, Jelica mu grčevito stisne ruku i poljubi.Kroz plač mu se zahvaljuje; — Zbogom, dobrotvoru moj, ne zaboravite me. Kad se Jelica umirila, razmišlja o celoj stvari, čudi se.To je taj katana što ga je Ciganka u snu proricala. To je prvi radostan dan posle smrti Miloševe.No kao god nesreća, tako ni sreća ne ide sama bez drugarice.Još ono veče donese joj crkvenjakova žena glas da je stari Petar Mrgodić umro na salašu.Kad to ču Jelica, zaplače se.Da li što žali starca, il’ drugo što, ostaće u srcu njenom tajna. Nastaće za kratko velika promena. Petar Mrgodić preminuo! U zadnje doba bio je duševno i telesno srušen.Molio se Bogu da ga ovog sveta kurtališe. Pustolovi jedva mu dočekaše smrt.Sahranili su ga prosto, kao što je želeo.Na pokopu sem Jucike i drugog unučeta sami pustolovi.Samo Tatijanine i Micikine pritvorne suze su ga oplakale, pa za njima u horu i Jucika.Jelica nit je zvana, nit’ je išla na ukop.Nit’ je tu bilo daće, nit sirotinji što udeljeno. Kakav mu je bio život, takova i smrt.Niko nije suzu za njim pustio, nikad nije bio darežljiv i milostiv.Ime će mu se spominjati kao tvrdice i uzimaće ga za primer: »Tako je tvrd i cicija kao na primer Mrgodić«. Mrgodić nikad nikog nije pomogao. Pri ukopu to jedino samo je bilo znamenito, što ga Jucika nije do groblja dopratila, već samo do crkve; Tatijana se bojala da neće Jelica na groblje doći da Juciku otima.Kakav bi to škandal bio!Jelica bi to mogla učiniti i svet joj ne bi zamerio; odgovornost škandala pala bi na Mrgodiće.Ipak Jelica ne htede to činiti; ona se nada da će se dete njeno bar sad nje setiti. Tako skonča Petar Mrgodić, koji je znao steći a nije znao živeti. Hoće li sad Jucika materi?Sad joj niko ne smeta.Umro deda, sem matere nema nad njom gospodara. Kad pokojni Mrgodić ne htede preinačiti testamenat, zabrinu se Tatijana da posle smrti starčeve Jucika materi ne ode.Jedini je spas sad, da ukoreni u Juciki mržnju, da je plaši materom što bolje može. Nije bilo dana, kad nije Tatijana il’ Micika kakvu novinu protiv Jelice donela, sve same izmišljotine.Malo pomalo te se to za mlado srce hvata.I doista uspele su.Jucika neće za mater da zna.Pri ukopu neko joj od ženskih spomenu mater, zapita: hoće li sad materi?Jucika namrgođena odgovori da ona ne zna za mater, ne treba joj.Posle ukopa prvih dana kad je ko od poznatih kod kapije video, i zapitao zašto ne ide materi; ako neće njoj, da je to od nje kao kćeri sramota.Ona to oporim rečima odbije. Jucika ne sme sama na sokak da iziđe, boji se da je mati silom sebi ne odvuče.Nečuveno, velika odrasla kći boji se rođene matere.Do toga su nevino dete doterali Tatijana i Micika.Kad Tatijana i Micika sa Jucikom po ulici ide, na njih svet prstom pokazuje.One nemaju zato ni stida ni srama.Jucikino je srce otrovano.Ona nema u srcu ni onog osećaja što i skotovi imaju; ovi žive takođe u porodicama i naslanjaju se na one od kojih su otpali, u dobru i zlu, sve zajednički dele.Jucika ne zna ni petu zapoved Božiju, »Štuj oca svog i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji«.Takva je sad Jucika, ta inače pametna devojčica, likom, stvorom na Jelicu; al’ joj zdravlje kao i duša podgrižena, ima bolest »rakitu«.Nad glavom joj nije roditeljskog materinskog blagoslova. Jelica o tom ništa ne zna, al’ brigu joj zadaje to, što već od Mrgodićeve smrti evo prošlo nekoliko dana, a Jucika od sebe materi glasa ne daje.Jelica je mislila da će se Jucika odmah drugi dan posle ukopa odmah njoj prijaviti.Jucike nema, ne zna šta je to?Jelica uzme pero i papir pa napiše ove redove: Slatko dete moje, dušo Jucika! Deda ti je umro, od mene bližnjeg nemaš; vrati se, dete moje, materi svojoj, raširenim rukama ću te dočekati.Ja sam te rodila, moja si, nemaš na svetu iskrenog kao ja, niti možeš imati.Koliko sam nemirnih noći, ne spavajući nad tobom provela, lebdila, negovala te kao dušu svoju pa zar i sad da ostaneš u dušmanskim rukama?To ni pomisliti ne mogu.Pogledaj na tvoju sirotu mater, koja se tebe radi toliko mučila.Tebe radi, jer sam mogla u svetu još sreću pokušati, al’ nisam htela tebe dušo moja da ostavim.Nadam se da još živim u tvom detinjskom srcu, poruči mi, dođi mi, golube moj, iščekivam te kao sunce. — Tvoja nesretna mati Jelica Mrgodić. Pismo to predala je Jelica jednoj od njenih iz škole drugarica da opet ona Juciki preda.Mlada drugarica s radošću se tog prima, otide i nađe Juciku u bašti. — Jucika, donela sam ti radostan glas. — Kakav glas, zapita Jucika. — Evo čitaj. Devojka pruži pismo Juciki.Jucika sakriva ruke za leđa. — Od koga je to pismo? — Čitaj, pa ćeš videti. — Najpre mi kaži od koga je, pa ću ga onda čitati. — Od tvoje matere. — Ja nemam matere, ne znam za mater. — Kako to, Jucika?Dakle, takva si ti kći?Pa zar ti nećeš sad materi? — Kome moja mati treba, nek ide pa nek je traži.Meni ne treba. — Dakle nećeš ni ovo pismo primiti? — Neću, kaži joj da ja neću da znam za nju. — No ti si lepa kći, tako ćeš i proći. Devojka je prezrivo pogleda i ni »zbogom« joj ne reče već ode.Dobro što se nije duže bavila, Tatijana je već tu.Jucika Tatijani sve kaže, a ova poče Jelicu pred Jucikom grditi.Pustolovka, grdi mater pred ćerkom.Kći odobrava. Sad je Jelica tek ožalošćena, vidi da je izgubila živu kćer. Jucika mater svoju od ono doba, kad su je dočepali kod Ernfelda, nije videla, tako su je čuvale.Govorili su joj svaki dan, kako joj mati ide u traljama i po kućama prosi.Za takovu mater kći neće da zna.Govore joj i takve stvari kakve devojka ne bi smela ni čuti, ni znati. Posle nekoliko dana kad se Jelica razabere pokušaće još jedared sreću, i napisaće drugo pismo, koje ovako glasi: Ljubezna Jucika! Od tebe se nisam tome nadala, nisam to zaslužila.Ti mater svoju prezireš.Ne bojiš li se Boga i kletve materine?Ti si se od mene odrodila, neblagodarna si prema roditeljci svojoj.Lepo su te učili, ne znaš ni petu zapoved Božiju.Evo ti je šaljem na osobenoj karti, da se naučiš.Pa da se još nešto naučiš, preporučujem ti jednu staru knjigu »Magazin«, pročitaj dobro.Onde je pisano, kako je jedna princeza svoje roditelje svojom zloćom izgnala, nikom nije bila prijatelj, izgnala je i podanike svoje, pa je sama samcita ostala da kaje grehe, al’ niko nije hteo da zna za nju; nazvali su je »zlosretnom princezom«.Čuvaj se, da te materina kletva ne stigne.Ako ostaneš u rukama svojih i mojih dušmana, prokleću te i kad budeš umirala ma kad, osetićeš da je »teška materina kletva«.Da te to ne postigne, vrati se nedrima matere svoje, a blagoslov njen svugde će te pratiti. — Tvoja mati Jelica. To pismo predala je drugoj nekoj da ga baci kroz prozor u Jucikinu sobu kad bude ona sama.Možda će ga otvoriti, jer atresa je tuđom rukom pisana. Žalostan pojav! dete mater prezire, ma da mu mati nije kriva!Pa može li biti roditeljka živom detetu svom kriva?U starom Rimu tužio je jedared sin oca.Kad su došli pred sudiju, reče ovaj ovako tužitelju sinu: »Tužio si oca.Ako nemaš pravo, bićeš i onako osuđen; ako budeš imao pravo, zaslužuješ da budeš osuđen«. Tatijana je tako Jucikino srce otrovala, da je već do skotstva dovela.Takovi pojavi, primeri, kao što je Jucika, u svetskoj povesnici se pokazuju opisani kao sramni žig na čelu čovečanstva!Jucika nije blaga Ofelija, ona je Gonerila u Šekspirovoj drami.Zato je Tatijana i ne vodi u pozorište kad igraju Šekspirov komad »Kralj Lir«.Tuđa deca, životinje, osećaju ljubav prema dobroj Jelici; Jucika, kći njena, više joj je dželat nego što je deda Mrgodić bio.No takva deca, takve devojke, takva čudovišta nailaze na one, koji će ih za večiti spomen opisati, kao primer da je svako kao u ogledalu vidi, niti može, niti će biti zemlja, u kojoj krv njena usahne, plodna; a gubitelj duše kao Tatijana ostaje na vidiku svetskom večiti gnusan primer ljudske razvratnosti.No takve dok su žive svet s gnušanjem gledi. Dizdarović je našao za Jelicu advokata.Čestit branitelj, Dobrivoje Dobrić. Podiže se parnica, nije dugo trajala, Jelica pobedi, dobije parnicu.Kao udovica Miloša Mrgodića i mati Jucike Mrgodića dobije pravo uživanja u polovini imanja pok.Petra Mrgodića, koje bi pripalo pok.Milošu Mrgodiću, a sad na Jucike Mrgodića stranu palo.Kod Jelice je prestala borba za opstanak, užitak joj je osiguran. Jucika negda dobro nevino dete, odrođena je, izgubljena za mater. Jelica je pak za navek — patnica. No šta će biti od materine kletve?Hoće li ta Juciku postići?A kakva je ta kletva?Ta kletva je užasna. Kad je Jelica parnicu dobila, opet je ćerki Juciki poručila da se vrati nedrima materinim.Jucika oporo otporuči da ne zna za mater, matere nema. U matere je prekipelo silno ogorčenje.Neblagodarno dete, zverska kći.Ma da je parnicu dobila, neopisana tuga srce joj steže.Noću iz sna se preza, ustane, gore dole po sobi hoda, Jucika uvek u pameti, i žalosnim rečma i groznim uzdisajem srcu si odušku odaje. Šar punog meseca Jeličinu sliku osvetljava.Nije to ona Jelica, koja u društvima iskrom mladosti svoje, mlada srca na ljubav sokoli; to u šaru meseca najvažnije se pokazuje.U lakoj odeći, šeće se gore dole, vidi joj se patnja na celom joj stvoru.Telo bez nekadanje plastike, koje je negda srca prisvajalo, živ je znak očajnog života.Čelo joj u blesku svetlosti među očima žalosno naborano; pred očima ti je kao suhi genije, nad grobovima izrezan kip, u ruci mu gaseća se, spuštena buktinja.No silna žalost u živom stvoru prekipi i prelazi u jedva shvatljivu prirodu očajne osvete povređenog si prirodnog prava.U Jelice povređeno je materinstvo, prirodno pravo, i to od rođene kćeri, koju je ona odnegovala. Jelica stane nasred sobe, prekrsti ruke nad glavom, pa opet ih spusti, a desnicom pokazuje na onu stranu, u mislima, gde joj Jucika kod dušmana otrovom uspavana počiva.Od bolje ovladana promuknutim, no jačim glasom ovu kletvu izreče: — Oj, nesretna kćeri moja, zar sam ja za dobrotu moju to zaslužila, ja, koja sam te tako negovala, za moju i tvoju sreću; jer je kći materi, a mati kćeri sreća.Bežiš od sreće, nesreća te sretala i pratila, i zmije ti se na srcu legle, pa ti savest grizle. Užasna kletva; ne daj, Bože, da se obistini!Tu je kletvu Jelica Juciki prilikom poslala, ne bi l’ se na to pokajala, i srcu materinom povratila. Niko se Jeličinom uspehu nije tako zaradovao kao Dizdarović i Delibašić; oni su joj prvi čestitali, — ti srčani vojnici.Kad su joj čestitali i rukovali se s njom, oči im zasvetliše od radosti, kao posle kakve pobede.I doista, obojica su Jeličinom uspehu mnogo doprineli: Delibašić je prvim pojavom u Jelici odvažnost podstakao, Dizdarović joj dodao sredstvo, da može u patnji van stranputice izdržati, i bistrim okom naišao je na odvetnika, branitelja, koji pred očima ima da pokraj džepa još i čovečanstvo treba da živi.Oni su pokazali da se čovečanstvo uzdiže nad predrasudom; Jelica pak užljebiće spomen u srcu koji će joj olakšati izdisaj na samrtnom času. Jelica se odvetniku svom dostojno zahvalila.I doista, to je bio čestit odvetnik, koji nije radio ni radi svoje koristi, pa upropastio ma kog; bio je odvetnik, koji je za čestit rad i čestitu nagradu iziskivao, no nije s protivničkom strankom mudrovao kao Mačković, i spasao je čast braniteljsku prema onim, koji je kao robu prodaju, a izdatu stranku u »suvo grožđe« šalju. Natalija, kad je čula za Jeličin uspeh, zaboravila na sve što je Jeličinoj nesreći zla doprinela, pohiti da vidi Jelicu i da joj čestita, Jelica sedi u sobi pa razmišlja.Neko kucne na vrata i ulazi.Eto Natalije. — Slatka dobra moja Jelice, oprostite mi, nisam tako mislila kao što sam činila. Natalija silom zagrli Jelicu da je poljubi, Jelica se otima. ■ — Nemojte me ljubiti, vaš poljubac je žig patnje moje.Sedite, šta ste radi? Natalija sedne.Jelica je ukočenim očima gledi. — Jelice, nemojte se detinjiti, šta je bilo bilo, ja ću odsada prijateljski s vama da živim.Ja vam ni na sudu protivna bila nisam.Šta više, uzela sam i onde starca Mrgodića »na mindros«.Da sam se za njega udala bila, bilo bi sve bolje uređeno.Ja sam samo forme radi protiv vas bila, da starog kurjaka ulovim, a ja bih vas već tog zla oslobodila.No kad već nije ispalo tako kao što sam želela, ipak on mrtav a mi živi, pa će se opet sve popraviti.Nemojte se na me srditi, Jelice, bila sam malo lakoumna, no moje srce nije rđavo. Jelica kanda ne čuje, ne zna šta Natalija govori, pa sama kao iz sna probuđena govori: — Ja svu krivicu na sebe uzimam.Dušmanima opkoljena, tražila sam si zaštite, a demon u vidu anđelskom k meni dođe, da me u vrtlog uvuče, gde ću se obneznanjena srušiti.Ja mu čast porodičnu spasem, svu njegovu ljagu sam na se uzela, štedila sam mu ime, pa sam ne samo pod mojim, nego i njegovim teretom pala.On... je na svoje zaboravio, i mojom patnjom i kajanjem spomen nek mu je saranjen.Ja se u duši novorođenom osećam, okaljena, za koju se rđa više ne hvata.No ću svetu nešto da kažem, da ga patnjom mojom poučim.Ima ljudi, koji su bolji neg što izgledaju; ima ih, koji su gori neg što se pokazuju.Primer moj, što ću pokazati, nek služi svetu za pouku; i koji dobro iz njega za život crpe, čista ruka njegova skinuće mi s glave trnovit, patnički venac.Nek svaka mene uzme za primer, kad vreme iskušenja dođe, a to svakoj dođe u životu; — kad je na raskršću, gde se staze dele, — bolje nek ide neuravnjenom a gde joj je sve na dogledu, gde zabasati neće, kad doista to i ne želi; no lakše će zabasati varljivom, krivudajućom, zmijinskom stazom, ma uglađenom, gde vidi ruže, a trn i bodljike i ne gledi.Svet što laskaviji to varljiviji; i tu je sedilište guje, što čistu krv truje.Tu pouku dajte drugima, a ne onu koju ste meni davali.Svršila sam, s vama više govora nemam. Jelica ustane, po sobi se šeće, a Nataliju i ne gledi.Natalija valjda u svom životu prvi put zbunjena ne zna šta da rekne. — Idi, devojko, nemoj buncati, dođi k sebi, pa sad uživaj sav svet.Da ti mogu sad od moje pameti u glavu što uliti, pa bi si drukčije govorila.Sad zbogom, do viđenja, dok te stara tuga mine. Natalija pređe Jelici da je zagrli i poljubi.Ne može da je poljubi, Jelica je o glavu veća, neće glavu da prikloni, stoji kao ukočena. Natalija ošvanjena ode. Dok Jelica nov kućevni red uvađa, donde Mrgodićevi Juciku izmišljenim novostima zabavljaju, a da joj se mržnja prema materi u srcu održi. Od Jucikinog pređašnjeg znatnog dohotka poveći deo se otkrnjio u korist Jelice na njeno izdržavanje.Dohodak smanjen, ipak dovoljan da se može lepo izdržavati, samo kad se raskošluk stera.Ipak po Juciku dani nisu prijatni.Mrgodićevi su je u ušur uzeli, i vode je povezanim očima u tminu. No svet to vidi i oštre presude o Juciki izriče.Jedni kažu: Jucika je mater, krv rođenu izneverila, — zgrešila se, vele, o petu zapoved Božiju, koju svi narodi na svetu kao svetinju poštuju, — neće joj biti Božijeg blagoslova. Drugi kažu: mati dođe pod vešala da moli za sina, — Jucika, mater-patnicu gubilištu, svetskom prekoru predaje, — neće biti srećna.Pa još kažu i to: šta će biti sa materinom kletvom, jer je teret na porodici; valjana devojka ne sme pristupiti oltaru sa kletvom materinom nad glavom, a da joj čelo diči od mirte venac; nit čestit zaručnik sme po savesti nad glavom si podneti sluge Božijeg blagoslov, dok kob kletve materine — u savesti verenice mu nesreću proriče.A za tu materinu kletvu znao je svet, a znala je i Jucika, jer joj je prilikom do znanja došla. Kad Jucika sa Tatijanom kroz sokake prolazi, svet na njih gledi, devojku sažaljuje il’ joj zamera, tuđim blagom procifrastu babu Tatijanu tek prezrivo pogleda.Kad Jucika sama kudgod ide, sve se obzire da gdegod na mater ne naiđe.To je život žive kćeri za žive matere. Jucika biva bolesna; nju neguje hladna ruka Tatijane, a ne materina.U bolesti grozničavoj pojavljuju se u snu i mašte.Pojavljuje se i materina kletva u raznom vidu.Prepotopska životinjska čuda, gmazovi, raznog roda guje i aždaje, maštansko nasledstvo ljudstva od prastarog života predstavljaju se i zijaju što samo neshvatljiva, nepostižna fantazija u snu rađa.Jucika sneva i to da joj se zmije na srcu legu, kao što je u materinoj kletvi rečeno, i tad oseća nešto čudnovato, kanda se o čem ogrešila, a to je griža savesti.Savest je sila, koja povređa, svakom zločincu se sveti; kako ne bi mlađana savest, u pupoljku svom to osećala.Gde to iščezne, tu iščezava poslednja iskra ljudske vrline.Kad Jucika ozdravi, ostade joj u mislima trag tih sanjarija, i poče razmišljati o čovečanstvu, o ljubavi prema bližnjem, ljubavi materinskoj i detinjskoj. Jucika društvo izbegava.Izgleda nevesela, malo govori.Sve to brigu Tatijani zadaje.Boji se, neće se Jucika vratiti urođenom si nagonu, a da se ljubavlju srcu materinom vrati, te onda kraj slavi Tatijaninoj. Jucika sve neveselija, nešto joj na srcu leži, no nikom se ne tuži.Tatijana i Micika badava je kušaju.Valjda će pasti opet u kakvu bolest, al’ nešto će joj se dogoditi. Jelica sama kod kuće, sprema, premeće i ređa sitne stvari, svoje patničke uspomene, kao majkine dušice sa materinog groba u svilenom jastučiću, bez kog nikud nije izlazila, u nedrima nosila, »San matere Božije«, — pramen od kose madame Serafine, i preko tih, misli joj u prošlost zablude.Pada joj na pamet kako su sretne matere, koje imaju toliku kćer kao Jucika, a kći mater svoju ljubi i poštuje.Takve radosti za Jelicu nema.Kad vidi drugarice Jucikine, srce joj se steže.Prekrsti ruke, gledi ukočeno na predmete stare uspomene, pa jako uzdane i boljom zagušene reči ispusti: »Bože, živu kćer mi saraniše«! U taj mah neko otvori vrata, jurne u sobu i zagrljajem sruši se na Jeličina nedra. — Mati, prosti tvojoj Juciki. To je Jucika, kći Jelice.Jelica preneražena jedva se od zagrljaja oslobodi, ustane pa stoji kao okamenjena, reč ne može da prozbori.Jucika opet lakim zagrljajem privlači si lice matere, a glavu na prsa materina nasloni, i jakim uzdisajem, i reči: »Prosti mati moja«, kroz trepteće usne propusti. Divan, no zagonetan prizor. Mati zbog pada svog patnica, kći, dušmanima svojim i materinima zavedena, no prvobitnom detinjskom ljubavlju uzbuđena, kao pokajnica oproštenje ište.Savest je zlokovarstvo zajedničkih dušmana pobedila. Stoje jedna pred drugom.Jednake veličine, istovetnog stvora, jednake boje i zraka lica i očiju, kanda su od jednog stvora prepolovljene.Kad se razaberu i ugledaju, svaka se divi uzajamnoj sličnosti.Jelica, žudna lika kćeri svoje, ne može da je se nagleda, oči joj nesite nad detetom, koje je ona tako silno ljubila i ljubi.Jelica meri Juciku od glave dole.Dugo vreme, i kakva razlika između sada i onda — kad su malu, mučenu Juciku od matere oteli, još malu, a sad kao jela uzvišenu devojku.Samo se i na Jucikinom licu vidi unutarnja borba — među zlim i dobrim genijem.Jelica sedne, a oči sa kćeri ne skida.Jucika gledi u zenicu materinu, pogled joj ispitiva lice, i čudi se kako su mogli dušmani o takvoj pitomosti ličnoj dobro u zlo pretvarati. — Sedni, dete moje, koje sam ja jedared izgubila.Ti si meni novorođeno dete, materino mleko te hranilo.Mati tvoja mnoge je noći pokraj tebe bez sna provela, posle toga si otrovnu piću primala. To izreče Jelica tihim glasom, kanda je radost s boljom savladala.Ustane i pređe laganim korakom Juciki, koja je lice pokrila i jeca.Kad Jelica pred Juciku stane i metne joj ruku na glavu: — Kletvu sa tebe skidam, opet te srce materino prima.Za pokornost tvoju vraća ti mati svoju ljubav.Tvoja sreća što si se kletve oprostila.Pod kletvom savest ti nikad ne bi bila mirna.Koji čestit čovek, u kome je iskrena poštenja, velim, koji bi te čovek kao zaručnicu pod kletvom primio za drugu, a da s njim u miru i ljubavi vekuješ? ’Odi da te mati srcu pritisne i blagoslovi. Jucika ustane i poljubi mater u ruku.Jelica uzme Juciku za ruku pa nastavi: — Iskušen moj život nek ti bude za pouk.Za moju patnju čula si.Ta patnja nek ti ostane u živoj uspomeni.I kad dođeš u mladosti tvojoj do iskušenja, a to te mimoići neće, ta uspomena sahraniće te od zlih duhova, pokliznuti nećeš, a sreća tvoja za mene uteha.Još te savetujem: izbaci iz srca predrasudu i mržnju, koju su ti koristoljubni dušmani u srce ulivali, nemoj mrziti na ono što je materi bližnje, jer je to i tebi bližnje.Razumećeš me; plemenitom srcu čovečanstvo je prvo pravilo. Mati i kći, — tugu i radost dele. A šta je sa pustolovima? Nisu cilj postigli.Jucikin odlazak je njihov poraz. Jucika je pokraj materine nege zdrava i zadovoljna, nit je izgleda da posle njene smrti njeno naslede. Starije Mrgodićevo unuče, čio i valjan momak, već je punoletan, i neće u ničiju korist da umre, već prima svoje nasledstvo i povuče Pavla Mrgodića na račun, što mu je nasledstven dohodak u svoju korist upotrebio.Sud dosudi mu potražbinu, a Mrgodiću za naknadu štete krov promuntaju. Na pustolovima izvršio se onaj izrek Evanđelja: »Ko na tuđoj njivi seje«... A patnica? Patnici je prije rastao pelen, sad joj cveta bršljan. DRAGA GAVRILOVIĆ SABRANA DELA PRIPOVETKE - Devojački roman - Prevodi Druga knjiga Prvo izdanje Kikinda 1990. Brojala se 18... godina.Avgusta meseca te godine besnila je jednoga večera neobična bura.Sav Banat pretrpeo je znatnu štetu, ali selo B.. kao da beše središte i vrtlog nepogodi. Sve živo zatvorilo se po kućama, ututkalo prozore, da bar ne vidi gnev Božji, kad ga već i oseća.Osim zmijevidnih munja, tutnjave gromova i huktanja vetra nit se šta vidi nit čuje; celo selo slično je groblju, na kojem je već nastao sud Božiji. Izmeću devet i deset časova uzgrnu se zavesa sa prozora neke omanje kućice i na njemu se ukaza ženska prilika. — Hu! reče i spusti zavesu; ta eto i puče.Teško nama — sve će satrti u zemlju. Zagledajmo i mi u sobu. Sobica je malena.Nameštaj je skupocen i gospodski, ali već stari.Na stolu gori lampa, a kod njega sede dve ženskinje, baveći se vezom. Njima ode i ženskinja, što se ukazala na prozoru.I ona uze neki rad sa stola.Za časak su sve tri ćuteći radile.U tom puče grom, da se kuća iz temelja zatresla, a vetar zahukta takom silom, misliš: kuću će razneti. One ustrašeno pogledaše u prozor i prekidoše rad. Upotrebimo tu zgodu, da im u lice zagledamo.Pa ako i nećemo da opisujemo: čarne oči, belo lice, rubin-usne, biser-zube i sve ostalo, što se na ženskinju najviše opisuje, opet ima nešto, što je pri opisivanju spoljašnosti pomena vredno; a to su pokreti i izraz lica i očiju junaka i junakinja naših.Na to gledeći, možemo u nekoliko čoveka poznati.Inače, zna se, da se otrov pruža tek u lepoj čaši, u koju čovek ništa ne sumnja. Prvi pogled kazuje nam, da su sve tri ugledna mila lica, po kojima se teško može odrediti, koja je starija; sve tri su očevidno još dosta mlade.Dve su visoka snažna rasta i puna tela, a treća, ona, što je gledala kroz prozor, beše isto tako razvijena, ali sada nešto bleda i slaba.Iz cele pojave njezine vidi se, da je mnogo patila, no da snažna čovečja volja za životom ni u njoj još slomljena nije.Izraz lica i očiju njezinih blaži je, no u onih dveju.U njihovim je očima više žara, koji ti odmah u oči pada, a u njezinim očima zaklonjen je taj žar nekom bezazlenom detinjskom blagošću, te prodire kroz nju tek po kad kad.Inače je izraz jedan isti; izraz, koji ćeš retko naći u izvikanih junaka i velikana, no ne ćeš ga naći ni u kukavica i podlaca.U kratko: bile su ni lepe ni ružne.Obične ženskinje. — Vreme bi bilo leći, reče posle nekoliko trenutaka ženskinja, što je videsmo na prozoru; no ko će pri ovoj huci spavati!Ja bar ne mogu.No vi lezite.Eno, Ružica već drema. — Tebi se, Darinka, opet priviđa, reče Ružica, tarući oči.Hoćeš opet da me oteraš u postelju, da možeš uzeti moj rad.U tvojim sam očima još uvek dete. Poslednju rečenicu izgovorila je srdito. — Ne srdi se, reče Darinka.Nisam te htela vređati.Htela sam da ti pomognem.Najmlađa si.I to je sve. — Samo tako! štedi ti samo nas, karala je sad i treća ženskinja.Ona je najmlađa; ja opet mlađa od tebe, pa sav posao na tvojoj grbači.Dokle tako?Zar ti ne vidiš, da je baš tebi odmor potreban! — Koješta.Šta ste sad opet iznašle! branila se ona.Nisam bila sana pa sam joj dovršila ono malo veza.Htela ga je te večeri da svrši, a svladao je san.Dremala je nad njime. — Ne veruj joj, Bosiljka!Oterala me od rada.Nisam bila sanana.Bila sam budna i onda, kad je ona legla.Čula sam, kako je u postelji još dugo plakala.Držala je, da i ja spavam. — Opet! uzdahnu Bosiljka, prekorno gledeći u stariju sestru.Ti večito hrabriš nas a sama ne umeš da se umeriš. — Ima momenata u životu, kad su i junaci slibiji od najmanjega mališe, branila se zbunjeno Darinka. — Samo što su kod tebe od neko doba taki momenti česti gosti, primeti Bosiljka nezadovoljno. — Kako ću, sestro, vesela biti, kad prilike nikako da se okrenu na bolje?Mučite se i vi i ja; a prošlost mi tek rane pozleđuje. — Prošlost, ili bolje, uspomena na nju, rana je za sve nas.Ali što bar tvoja sadašnjost nije sjajna, sama si kriva, reče Bosiljka značajno. Darinka se trže. — Sama? — pitaše posle nekoliko trenutaka. — Kako to da razumem? — Onako, kako treba!Svako je svoje sreće kovač, naljuti se Bosiljka. — Lepa fraza! — osmehnu se gorkim osmehom Darinka. — Kovači smo mi svi, ali s nejednakim gradivom; neko dobio da kuje gvožđe, a neko — otražak. — Ha, ha! zasmeja se detinjasta Ružica, a Darinka naglo ustade i ode prozoru.Izgledalo je kao da hoće da skrije svoju uzrujanost. — Bura se stišava, reče, došavši opet na svoje mesto.Ako hoćete, možemo leći. — Ja ću da dovršim vez, odvrati Bosiljka. — A ja ću da slušam vaš razgovor, doda Ružica.Čini mi se, da je Bosiljka voljna za divan.Gle, kako kida konce... — Vraže! osmehnu se Bosiljka.Zamrsila si ih, pa se sad smeješ svome poslu. Nastaviše ćuteći svaka svoj rad. — Je li, Bosiljka, od kuda izvodiš, da sam ja kriva, što mi sadašnjost nije bolja?Ja malo nazirem, šta si ti htela reći, no možda se i varam — nastavi Darinka po nekom ćutanju. — Otuda, šta si ti mogla srećna biti, samo da si htela. — Lepo!Ali sreća je vrlo relativan pojam.Za to mi reci: u čemu bi se sastojala? — Čudno pitaš!U svačem, što čoveka usrećiti može. — Dobro.Ali navedi mi ti bar jedan primer. — Mogu i stotinu! ljutila se srednja sestra.Eto, prvo je već to, što bi živela u izobilju.Ne bi se ti morala starati da nabaviš svaku sitnicu; imala bi svoga muža i decu.A to držim, da je dovoljna sreća za svaku žensku glavu. — Dobro govoriš, sestro, primeti zamišljeno Darinka.To je dosta ne za žensko, već za svako srce, no pod uslovom, ako je zadovoljno. — A za što da nije? — Za to, što reči i dela ljudska često odstoje jedno od drugoga, kao nebo od zemlje.Retki su ljudi, koji rade kao što govore!Mnogo vremena treba, seko, dok čoveka poznamo.I za to je mnogi prividno sretan brak ne venac od ruža, već bodljiva trnja, i u braku obično trni to onaj, ko je nevin. — Znala sam, da ćeš tako što reći.Ali ja i opet tvrdim, da bi ti u braku sretna bila. — Od kuda taj zaključak?! osmehnu se Darinka. — Otuda, što sam uverena, da bi ti bila dobra domaćica i svome mužu veran drug. Darinčine se usne razvukoše lakim, uroničkim osmehom.Izgledalo je, kao da će nešto reći, no osmeha nestade, a ona ne reče baš ništa. — Što gutaš te misli?!To mi nije dosta.Izreci ih! — Bolje da ih progutam, nego da ti njima razrušim tako lepu iluziju o današnjem braku. — Ako ne valja — ruši je! — To je najlakše.Samo je neko rekao: Bolja je jedna iluzija, koja usrećava, od stotine istina, koje unesrećavaju. — Baš kao da ti odobravam tu šarlataneriju!Da te ne znam, još bih ti i verovala, — reče na to Bosiljka. — Sad sam se odista kolebala, primeti ozbiljno Darinka.No, kad ne ćeš da „gutam misli,“ evo ti ih: Htedoh reći, da pogled po svetu najbolje kazuje, da su ponajviše baš dobre domaćice i iskrena, verna i dobra srca, od svojih muževa prezrene.Baš ono protiv čega muški viču, to ih privlači.Jeste, seko moja, tako je to u životu!Večito se piskara i viče protiv „lutkastih“ ženskinja; večito je ono nekom muškinju sujetno i uopšte moralno i umno zapušteno.A ovamo — pogledaj samo dobro po svetu — baš te larmadžije, ti vikači uzimaju i zaljubljuju se u najveće lutke i najvećma dresiranu majmunčad.Slabost, mane i sujeta ženskinje privlači njihovu simpatiju, njihovu ljubav, a vrline njezine najviše ako se nagrade hladnim poštovanjem.Naravno da je drugo pitanje, koliko traje takva ljubav. — Ta valjda nisu takvi baš svi? — Razume se; no šta ćemo s nekolicinom?Nego jest, ti govoriš specijalno o meni, i držiš da bih ja bila dobra žena.No baš tu me vidiš, jako precenjuješ.Ja osećam, da imam mana, kao i svaka druga.Niko nije nepogrešiv, i za to ti se tvrdnja ne bi u svakom slučaju obistinila. — Šta?! viknu Bosiljka.Zar bi ti i neverna mogla biti?S te strane nisam te znala. — Ne žesti se! smešila se Darinka.Meni je svaka zadata reč svetinja, bila ona izušćena pred oltarom ili inače.Kad bih se udala, bila bih svome mužu do groba verna žena i dobra domaćica.Dužnost je svakoj poštenoj ženi svetinja.Ali ti si seko, rekla: veran drug.A to je već drugi pojam.S toga i velim, da to u svakom slučaju ne bih mogla biti.Veran drug može žena biti mužu, koga voli, od srca voli, i s kojim je, osim toga, sličnih nazora i na istom stupnju obrazovanja.Ne mislim baš uvek naučnom, školskom obrazovanju, već domaćem i društvenom.Inače, bez toga postaće im drugovanje obojima brzo dosadno, pa čak i nesnosno.A što je najgore, posledice te nejednakosti oseća ponajviše žena.Glavni uslov ženine sreće, ne zavisi, dakle, kao što ti tvrdiš, od njezine vernosti i domaćičke sposobnosti, nego mnogo više od njene ljubavi prema svome mužu i od sličnosti nazora i obrazovanja njezina sa obrazovanjem i nazori muža joj. — Ne razumeš me, reče nestrpljivo Bosiljka.Zaključak je moj potekao otuda, što držim, da niko, pa ni muž, ne može biti tako zatucan grešnik, da se i onda ne popravi, kad uvidi, da mu je žena valjana i da ugađa njegovoj ćudi i onda, kada je on zaboravlja. — Dopuštam.Ali ta tvoja žena bila bi anđeo, a ne žena.Za to, kako smo mi ženskinje tek obični ljudi, od krvi i mesa, dopusti mi još ovo: Ti reče: „i onda, kada je on zaboravlja;“ Pa reci mi, koja će žena to činiti?Je li ona, koja ume rasuditi i misliti? — No, pa zar ti ne umeš dosta rasuđivati? — Umem.Ali ne ja, već svaka druga, što bi to činila, živ je, uman i osetljiv stvor.Pa promisli: može li takav stvor, u položaju, gde se po tuđoj ćudi kao neka mašina upravljati mora, ujedno i zadovoljan biti?Osobito, ako je još ponosit. — Ne može — reče Bosiljka odlučno.U takvim okolnostima ti ne bi zadovoljna bila.Ali ja pretpostavljam, da su ljudi, koji su tebe prosili i poštovanja dostojni bili. — Pretpostavka se često obara, smešila se Darinka.I naučenjaci često s njome nasednu.Nekada se pretpostavljalo, da zemlja stoji a sunce je obilazi; sad opet tvrde drukčije.Za to ja htedoh izvesnost, a ne pretpostavku.Pri udadbi ne sme biti pretpostavke.Tu mora sve jasno biti, kao sunce; jer nam iskustvo kazuje, da su često u društvu, u svetu, opšteuvaženi ljudi u svojoj porodici, u kući najmanje poštovanja dostojni.Ženu pitaj, kakav je čovek njezin muž.Razumemo: pametnu, valjanu i razboritu ženu.Jer ko nije kadar u užem krugu zaslužiti poštovanje i simpatiju, u širem ga — ako ga ima — za celo s pravom ne zaslužuje. — Pravo veliš, umeša se sad i Ružica.Jer ko veli: Ja ljubim Boga, a mrzi na brata svoga — laža je; ta ko ne ljubi brata svog, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi?! — Citat iz svetog pisma, reče Darinka, no baš zgodan, da razuveri Bosiljku o uverenju njezinom.Je li tako, Bosiljka? — Nemate me šta razuveravati.Ne branim ja muške; samo sam htela reći, da te zbog grofa nikad izviniti ne mogu.Njega si bar znala pobliže. Darinka stade naglije vesti. — Zaista, ponovi Bosiljka, tu te nikad ne pojmim. — Ko bi uvek pojmio čovečje srce, šaputaše Darinka. A posle nekoliko trenutaka odlučno reče: Ja sam ti već jednom rekla, da je moralo tako biti.Nisam ga volela; a ti znaš, da se ja bez ljubavi nisam htela udati a i neću udati! — Je l’ to bio grof Stanišić, na čijem je dobru teča nadzornik? upita Ružica. — Baš on, odgovori joj Darinka, usiljeno vesela. Ružica pljesnu rukama: — No onda te i ja ne pojmim!To je zaista smešno, neverovatno.Ta to je čovek — — Lep, bogat, pa još plemić! prekinu i dovrši očevidnom ironijom Darinka. — Da je samo to, pa je za tebe sirotu devojku nečuvena sreća, reče jetko Bosiljka.Ne motu svi biti, kao ti; ali za njega vele, da je prema sirotinji neobično blag i izdašan. Darinci sunu krv u lice.Pažljiv posmatrač primetio bi još, da brže veze.Platno je sve šuštalo od naglih bodova njezinih. — Ja ga ne znam takvoga, uzdahnu posle: nekoliko trenutaka!Pa ako je istina, što mi rekoste, onda je ovako i bolje.Da je mene uzeo, teško da bi se o njega i očešale te vrline.Bio je, kad sam ga ja poznavala, gord i naprasit aristokrata. — Zašto misliš da ne bi bio takav? čudila se Ružica. — Za to, Ružice, što je bio ogrezao u zabludi, da tek bogati ljudi mogu biti ponositi i plemeniti.Sirotinju je smatrao kao neku tegleću stoku, koja nema svoje volje ni svesti, nego je onome većma privržena, ko joj daje bolje ili više hrane. — Pa zar nije često i tako? primeti Bosiljka. — Baš što je često i tako, našao je u meni izuzetak.Ja sam, sirota devojka, njegovu ruku, i kao što on veli, ljubav odbila, i time ga naučila, da poštuje i sirotinju.Da sam ja za njega pošla, zar bi imao uzroka da to uvidi?Ili ako bi već postao, kao što ga sada kažete, zar ne bi imao prava da u staru manu padne? — Koješta!Prazno simuliranje! žestila se Bosiljka.Ti si ga dakle iz sujete, tek zbog toga odbila?Ko bi još to činio’ — radi drugih! .. — Bosiljka! uzviknu Darinka ozbiljno.Ti si danas vrlo jetka.Nemoj mi izvrtati reči.Zar ti nisam kazala, za što sam ga odbila. — Oprosti!No i opet velim, da on u staru manu ne bi pao.Ti bi bila uz njega, žena, koja bi ga svojim primerom i ljubavlju od tih gospodskih predrasuda umela odvratiti. — Naravno, zasmeja se Darinka.„Svojom ljubavlju“, veliš ti.No kamo beše nje?Ili možda misliš, da grofovska titula mora izazvati čak i ljubav?!.. Bosiljka se trže, a Darinka nastavi: — Iz svega vidim, seko, tvoje je uverenje, da sreća ženina zavisi od nje same.U tome se donekle slažem i ja s tobom.Mnoga je žena sama svojoj nesreći kriva.Pa ti ne ćeš da pomisliš, da i žena nije nepogrešiva.Treba imati na umu, da i njeno srce, njen um i osećaji nisu mašina, koja se po muževljevoj volji baš uvek kretati i upravljati može.Treba se setiti, da i žena ima svoje osećaje i svoju volju, koju istina može radi domaće sloge ili mira potčiniti i sa svim protivnoj muževljevoj volji.No sad je pitanje: kad će ona to moći učiniti, a da opet bude sretna? Bosiljka jednako ćutaše a Darinka nastavi: — Onda, sestro, kad bude svoga muža poštovala i volela, svom dušom volela. — Sad te razumem, primeti Ružica.Ti grofa ne ljubiš, pa ne ćeš do budeš nesrećna. — Ne, Ružice.Ja sam to govorila u opšte, a što se specijalno mene tiče, nije uzrok samo to, nego uverenje, da bi time i on nesrećan postao. — Kako bi mogao postati nesrećan, kad te ljubi?Ili zar ti sumnjaš i u njegovu ljubav? — Ljubav, ljubav!O, kako se ta sveta reč često čuje, a kako Je u istini malo imade! reče Darinka, više za sebe, nego sestrama.Zar je sve ljubav što se tim svetim imenom naziva?Sanjalačka zanešenost, životinjski nagon a često i podla špekulacija, sve se to vrlo često ljubavlju krsti. — Ti dokle grofu ne veruješ? pitaše Ružica. — Moje ponosito, hladno ponašanje prema njemu, a možda i spoljašnost — ukus je različit — raspirilo je neki osećaj u njegovom energičnom ali sujetnom srcu.Ukratko: naišao je onde na otpor, gde mu se nadao nije.I to ga je dražilo.No da li se osećaj, kome je izvor sujeta, ljubavlju nazvati može, presudite same. - Ne ću da presuđujem, kad se složiti ne ćemo! — viknu srdito Bosiljka.Tvoj pojam o ljubavi mora da je osobit, kad čak i na njezin izvor glediš.Reci, molim te, šta te se, izvor tiče?! — Vrlo mnogo.Samo ona ljubav, koja potiče iz uzajamnog poštovanja i sličnih pojmova o svetu, ostaće i u bedi i iskušenju trajna.Ali ne, ne tek trajna, već večita! — oduševljeno reče ona. — Ta kako može drukčije i biti, kad su taki ljudi jedno srce i duša, pa što oseća jedno, oseća i drugo; što je sreća jednoga, to je i drugoga!A sve ostalo, što se tim svetim imenom naziva, samo je životinjski nagon, laž i sanjarija.Da, pravi san — reče tiho — pa je prirodno, da se čovek te ljubavi, kao i sna, kad tad otresti mora. U polovini ovoga govora, oči joj zasijaše neobičnim žarom, a iznemogli glas sada je gromko i jasno zvučao.Ko je sada video, teško bi verovao, da je to ono isto devojče, što malo pre izgledaše detiski tihe prirode i bez svake energije i živosti. Sestre je zadivljeno pogledaše.A ona nasloni glavu na ruke i zaćuti. Izgledalo je kao da spava.Ali ne prođe ni nekoliko trenutaka, a ona diže glavu i reče. — Možda se i varam.No pre ću umreti, nego što ću deliti protiv svoga uverenja i savesti.Jest, umreću, a poljupca bez ljubavi ne ću dati.Pa ako me svi ljudi ostave i prezru, onaj koji mi je ovako osetljivo ponosito srce dao, ne može dopustiti, da za to propadnem, što nekada, u bogatstvu, ne htedoh sebi muža kupovati, a sada, u siromaštvu, ne ću svoju ljubav da prodajem. Ustala je, zagrlila sestre i jedva čujno kroz suze stala šaputati: — Bosiljka, Ružice, ne tražite od mene, što ne mogu.Život svoj rado bih dala za vašu sreću.Ali ljubav — oh šta velim! — ne ljubav, već ruku i poljubac bez ljubavi, ne mogu! ne mogu! — Darinka! — Sestro! — viknuše u isti mah obe sestre.Umiri se!Mi to od tebe i ne ištemo. Bura se među tim sa svim stišala.Oblaci se razušli a mesto njih osulo se nebo zvezdama, te mesec ukaza svoje bledo lice i osvetli njihovu sobicu.Za malo, pa Bosiljka i Ružica zaspaše.Ali ne i Darinka.Ona beše još umornija od njih, ali u ovome trenutku begaše sanak od nje. Duboko zamišljena sedila je u postelji a misli joj behu daleko u prošlosti.Sadašnjost joj beše teško snositi, a u ovom trenutku beše joj pred očima jasno nacrtana prošlost.S toga je tražila uzrok svojoj sadašnjoj nedaći u svojim delima u prošlosti. Dugo i strogo ocenjivala je svoja dela i postupke.Ali uz sve to, što je pri tome nekoliko puta lako, vrlo lako porumenila, ne nađe baš ništa, što bi se grehom nazvati moglo. Pa što sada patiti moram? pitala se za tim.Odgovora nikako nije mogla naći, ali u istom trenutku osvetli mesec mnogo jače njihovu sobicu.I ona, kako je nepomično u maleni vrtić kroz prozor gledala, spazi burom polomljeno drveće i pokidane cvetiće, koji nemilostivo tamo amo razbacani, kao da šaputahu: Za što patimo?Za što? Darinci se ote iz grudi težak, vrlo težak uzdah.No u tom momentu beše i opet mnogo mirnija.Mislila je: „Ovo je cveće za celo nevinije od mene, pa i ono pati, ne znajući za što.“ Tako umirena zaspa posle nekoliko trenutaka i ona. Manimo je neka spava.Odmor joj je i onako potreban, da u borbi života ne propadne, kao ovi cvetići u buri noćašnjoj...A mi hajdmo da što više doznamo o njoj i sestrama njezinim. U plodnom predelu nekada bogatog a sada jadnog Banata leži i selo B...To selo beše nekada čisto srpsko, no sada već nije tako.Mesto nekadašnjeg divnog i bogatog sela pružaju se sada redovi opalih neokrečenih kućica.Prozori im većinom travom obrasli ili paučinom prepleteni, baš kao njihove gazde u dugu a domaćice u neznanju i praznoverici. Iz tih redova jadnih kućica diže se i neka viša i čista kuća, kao ono ljiljan iz korova.U takoj jednoj boljoj kući živi i B. i gospodar Rada Dragić, koga inače svi seljani zovu „gazda Rada". Gazda Rada je bio trgovac.Od svoga oca nasljedio je prilično imanje, koje je svojom vrednoćom i razumnom štednjom još većma unapredio. Sam je priznavao, da toliko ima, da bez velikog truda može pošteno živiti, no da mu pridev „gazda“ s pravom ne pripada.Ali pri svem tom, on je u svoj okolini bio poznat pod imenom „bogat grk“ ili „gazda Rada“. Gazda Rada beše jedinac u svojih roditelja.Svog poštenog oca, koji takođe beše trgovac, zarana je izgubio.Mati njegova, inače dobra žena, ne dade mu da nastavi škole, nego ga dovede kući, pre no što je četvrti gimnazijski razred svršio, i dade ga na trgovinu. Posle tri godine, kad je trgovinu svršio, oženila je majka svoga jedinca.Rada se nije tome protivio; uzela mu je dobru, obrazovanu devojku, ne po svojoj, već po njegovoj volji. Kad je majka dobila prvo unuče, bila je presretna.No ne tako gazda Rada.Dete je on očinski voleo, ali ne beše zadovoljan, što nije bio sin, već kći, kojoj dadoše ime Darinka.A kad je za tim, mesto željenih sinova dobio još dve kćeri, Bosiljku i Ružicu, jako se zabrinuo. „Šta ću s devojkama?“ pitao se.„Nisu za trgovinu, a za nauku još manje.Zaista sam ja nesretan otac; sve same kćeri, koje ću s vremenom drugome dati, zajedno sa svojim teško stečenim hiljadama!Pa onda, ako je malo hiljada, ne mož’ ni zeta po volji naći.Rđava su roba ta ženska deca; moraš imati hiljada, kao da ti u bašti rode, inače si siguran da će ti zaostati. Nekih puta bi opet svojoj ženi u šali rekao: — Ženska deca, to ti je danas gore, nego najgori esnap.Ako hoćeš da je skineš s vrata, da ne postane bofl, ne smeš tražiti ni najsolidniji procenat, nego još dati — pride. Žena bi ga tada prekorno pogledala.No u dubini duše svoje priznala bi, da je ta šala muževljeva u mnogome nalik na istinu. Tako misleći radio je i trgovao gospodar Rada još marljivije, samo da bi mogao svoju decu usrećiti.Ta on beše u pravom smislu otac, pa ma da mu deca ne behu sinovi, opet beše kadar za njihovu sreću i život svoj žrtvovati. Za to je sada otvorio mnogo veću radnju, u kojoj je po vas dan sa svojom ženom i pomoćnicima radi.I sva okolna sela samo su kod njega pazarivala. — Rado brate! — govorila je često gospođa Irina, njegova razborita žena, — S tom grdnom radnjom gube naša deca mnogo.Ja time zanemarujem njihovo vaspitanje. — Kakvo vaspitanje? — Kod ženske dece! — smejao se gospodar Rada. — Stara njihova majka pazi ih kao oči svoje.Biće, veruj mi, vredne i uredne.A za klepetanje na glasoviru i kojekakvo majmunisanje imaju još kade.Sad treba prvo hiljade spremiti.Zar ne vidiš, kako je svet gramzljiv.Danas novac svuda govori; u njemu je vaspitanje, lepota, dobrota i sve i sva.Zato, ženo, pre svega hiljada! hiljada! Badava je gospođa Irina dokazivala, da ona nikada ne će svoju decu učiti majmunisanju, ali da joj je, kao materi, prva najsvetija dužnost, da svoju decu u prvim godinama sama nadgleda, te da još izrana upozna njihove sklonosti i prirodu.Bez uspeša beše i njeno dokazivanje, da im deca bez njenog nadgledanja i vaspitavanja mogu lako i nesrećna postati.Gospodar Rada se uvek na te tepe dokaze smejao i tešio je običnom frazom: „hiljada! hiljada!“ Tim načinom ućutkao je on uvek svoju ženu, koja je na posletku radi domaćeg mira i ućutala. Ćutanje to beše za nju u početku velika žrtva, koju je samo snošljivom činilo, što je svoga muža jako volela.No kasnije, valjda sa te ljubavi, i šta se od nje, kao obično od žena, nije tražilo da misli, već da tuđe misli usvaja, usvojila je i gospođa Irina i neosetno nazore i misli svoga muža.Kad je dotle doterala, bila je opet srećna. Deca su među tim pod nadzorom stare majke rasla i napredovala.A stara majka bila je — izuzimajući manu, što je volela, da joj se laska i njena vrednoća hvali — u svakom pogledu valjana ženskinja.Mišljenje gospodara Rade, da će mu kćeri biti vredne i uredne, beše dakle opravdano, ali i briga njegove žene još većma.Jer samo mati, i to razborita mati, kadra je detinje srce do dna prozreti i u njemu tek ono videti, što zaista postoji.Druga, ma to bila i stara majka, uvek će ponešto prevideti ili dometnuti. Bosiljka i Ružica behu čila, okretna, jako razgovorna i umiljata dečica, a Darinka tiha i ćutljiva.S toga je sva čeljad pa i stara majka većma volela njih, nego Darinku.U sljed toga nanosila joj se često i nehotice nepravda. Ako se desilo, da je nepažnjom čeljadi učinjena kakva šteta, obično je krivica padala na Darinku, tim više, što se Bosiljka i Ružica, baš i kad su krive bile, energično opirale i lukavo umiljavajući izvinjavale. Darinka - opet, ako je nevino okrivljena bila, rekla je najviše dvaput tiho i odrešito: „Ja nisam kriva“.Pa ako joj se nije verovalo ili je bilo lažnih dokaza protiv nje, počela je gorko plakati.A taj plač je uvek smatran kao izliv kajanja ili straha od zaslužene kazni. Razume se, da se u prisustvu roditelja to nije dešavalo, ali oni behu suviše poslom opterećeni i svojom trgovinom zauzeti. Nepravdu tu osećala je Darinka mnogo jače, nego što bi se po njenim detinjskim godinama očekivalo ili što bi njene sestre osećale.I tako postade ona još tiša i ozbiljnija.Na njenom vedrom licu opažala se sad po kad kad neka tiha tuga.A miran i često u daljinu upravljen pogled davao joj, za njene detinjske godine, vrlo čudan izgled.Po najviše je sad bivala tužna i zamišljena, a kad je bila vesela, nisi se mogao otresti pitanja: zašto je ovo ovako, ono onako? Kad bi majku tako okupila, oterala bi je da se igra.Ona bi se snuždila i otišla, no ne deci, već seka-Lizi, kuvarici. — Mani me, dijete, rekla je opet Liza, nemam ja kade s tobom divaniti.Posle će opet majka reći, da si torokala sa slugom. — Al, kaži mi samo to! — Mani me, pa brže trebi tu pirindžu; treba već da je prestavim.Nije mi sad do pripovedanja!A posle od kud ću, vraga, i znati: kud odu zvezde, kad svane dan.Tako je Božja volja! smejala se seka Liza. — A što je Božja volja, da one odu?Ja ih tako volem. — Pitaj kalfe il šegrta.Oni su učeniji. — Kalfe ne će da mi kažu, a šegrt ne zna ni sam; ne zna ni kolko smokava idu u venac. — Nisi ga trebala ni pitati.Zar ih on broji.Da si ga pitala, kolko idu u usta, možda bi ti i kazao... Od nje je otišla čika-Jevremu, starom sluzi njihovom.I on je nije bolje dočekivao. — Deca ne treba sve da znaju, rekao bi on.Šta znam ja: kolko jaja snese koja kokoška?Pitaj majku, ona sve računa...Iondak, to nije ni lepo.Mani se luda pitanja.Hm! hm! šta njoj palo na um! — „Što vetar duva čas odud, čas odun’d?E, što da ne duva?!Tako Božja volja hoće.Zar to greba pitati?Čisto čovek da misli, da nisi... Nije misao nikad svršio; bojao se, da će ona kazati gospodaru il gospođi. Ona bi na to manula i njega pa otišla deci, ili sela u kakav kutić, pa sama razmišljala o onom, što niko neće da joj kaže. Do osme godine bilo je još dobro.Kasnije postade još čudnija.Nije se htela igrati ženskih dečijih igara, nego sa bubama, leptirevi, pa čak i žabama.To je bila njena živina.A mačka i pseto behu joj opet „seke“ i „prije". Kad je majka pitala, što se i ona s drugom decom ne igra, rekla je tužno: — Skrhaće se ili razbiti što, pa ću opet ja biti kriva. — Ti pazi, pa se ne će razbiti.Kad ne paziš, da bogme da je tako. — Ja pazim uvek, ali nabede na mene.Mene niko ne vole... Tek što je to izgovorila, otrčala je u baštu da se isplače.Sramota joj bilo, da to svi vide.A majka je mislila: gle, zlobne jogunice!Učinilo joj se, da su one druge dobile veću jabuku, a njojzi sam dala baš najlepšu i najveću. Tako je Darinka provela prve detinjske godine. Svoje roditelje, majku i ++sestre neograničeno je ljubila.S toga je nepravdu, koja joj se — ponajviše nehotice — nanosila, uvek izvinjavala, tražeći krivice u svojih delih.Tako čineći počela je zarana misliti.Zbog ljubavi prema svojti ocenjivala je svoje postupke uvek najstrožije, te je tako svojim detinjskim razmišljanjem obično došla do prava istinita suda.No baš to beše nesreća po njeno osetljivo srce; jer, ocenjujući strogo sopstvena dela, ocenjivala je tako i tuđa.Al tako radeći upoznala je već u petnaestoj godini svojoj mnogu sebičnost i pokvarenost ljudsku, koja se u svetu pod obrazinom poštenja i svete istine često dešava.S toga joj se činilo, da je skoro sve prevara, te je verovala samo delima i nikad rečima ljudskim. Kaže se: „Kakav je ko, onako i sudi.“ A ona je, sirotica, uvek istinu govorila, a opet je retko verovala u istinu golih reči.Kakva protivnost između nje i njezinih sestara u tim godinama! Sve tri sestre zajedno su odrasle i vaspitane.Pa od kuda ta razlika?Njima se činio svet raj, a ljudi anđeli, koji su samo za to na svetu, da s njima uživamo i da se radujemo.Gospođa Irina zaista nije slutila, kakvu je svetu istinu izrekla rečma: mati treba srce i dušu detinju da prozre, ako hoće da ga vaspitanjem i usreći.Da je ona to slutila, ili da je o tome u istini razmiljala, ne bi se sada zajedno s mužem čudila: od kuda Darinka tako čudne misli ima o svetu, kad ih nigde nije mogla čuti a oni su je vaspitali kao i ostale dve kćeri?! — Nijedno mi dete ne zadaje toliko brige, kao Darinka, — reče jednog dana gospodar Rada svojoj ženi. — Zašto, brate? pitaše ona. Mesto odgovora nastavi muž: Njoj je, ako se ne varam, prošlo petnaest godina? — Trećeg maja biće joj toliko. — Hm! izusti gospodar Rada pa uze hodati po sobi. Kad je nekoliko puta premerio sobu, stade pred ženu. — Ti si kriva, što je to dete takvo! — reče joj oštro. — Ja? — viknu začuđeno gospođa Irina. — Ti i niko drugi! — reče muž. — Nisi trebala dopuštati, da slobodno vreme, provodi u čitanju i šetnji po šumi.Trebala si joj mesto toga omiliti lepo odelo i veselo društvo, te bi sada i ona bila drukčija. — Što se lepog odela tiče, reče skoro uvrđena žena, držim, da se ne možeš potužiti da ga prezire, a što većma voli čitanje, nego veselo društvo, mislim da nije nikakvo zlo. — Nije zlo — gunđao je muž. — Pravo kažu: „Duga kosa, kratka pamet!“ Njoj to nije zlo, kad joj ćerka kaže: „Koja devojka traži bogata muža, ta se ne udaje, već prodaje.“ Šta veliš na to? Gospođa Irina ne mogaše a da se od srca ne nasmeje, no da ne bi rasrdila muža, uozbilji se tobože pa zabrinuto reče: — Ona to kaže?Kad i gde je kazala? Gospodar Rada, ublažen, što mu se i žena zbog toga brine sede uz nju pa joj poče pričati: — Pre neki dan odem ja u vinograd.Kad tamo, a naše ćeri sede sa još nekoliko devojčica pod velikim orahom na travi, pa se nešto živo razgovaraju.Ja sam bio dobre volje, pa se sklonim blizu njih za neko drvo, u nameri da iznenada pred njih iziđem.U trenutku, kad sam se za drvo sklonio, sve su ćutale.No brzo za tim čujem kako jedna govori: — I ovde u Banatu ima lepih vinograda.Ali u Sremu su vinogradi pravi rajevi. — Za to ću se ja tek za Sremca udati, primeti vragolasto druga. — Hi, hi, hi, smejale se na to sve.A naša Bosiljka u šali reče: Za Sremca možeš.Al pitanje je, hoće l’ imati vinograd?Znaš, ima Sremaca, što iz tuđih vinograda u Banat šljive donose. Na ovu malu nespretnu šalu smejale se sve još većma, izuzimajući osramoćenu udavaču, koja tek sad ponosito reče: — Šljivar mladoženja zgodan je možda za koju od vas.A ja sam uverena, da ću samo za bogata poći. — Ho!Čulo se sad, kao iz jednoga grla.Od kuda ti to znaš? — Otuda, što sam bogata pa siromah ne sme ni doći — beše njezin odgovor. — To je sve lepo i krasno; ali ako ti se dopadne baš siromah? — Upita sad opet umiljata naša Bosiljka sigurno da zagladi malo pre učinjenu pogrešku. — Pi! siromah da mi se dopadne?!A na posletku baš da mi se i dopadne opet ću poći tek za bogata.Tu se daje živeti i uživati! — Misliš li ti zbilja tako? čujem sada glas Darinčin koja je do sad ćutala. — Naravno.Pa je l’ da se i ti sa mnom slažeš? — Ja? — reče uvređeno naša ćerka. — Nikada, Jelice!Ona devojka, koja traži bogata muža, ta se ne udaje, već prodaje, a ja svoje srce nikad ne ću prodati i ako moram priznati, da se u bogatstvu lakše živi. — Pa ti onda još svečano i oduševljeno nastavi: Moj muž mora pre svega pošten biti; mora biti obrazovan čovek, a mene uz to mora voleti, voleti — kao i ja njega.Pa onda ne marim, makar bio i šljivar. — E, a od kuda ćeš ti znati, da te on baš vole? pitalo je nekoliko glasova. — To je teže pogoditi, reče ti naša pametna kći; ali onaj, koji rekne: „Blaga ti ne mogu više obricati, nego što ga imam; ali srce i duša samo je tvoje, pa ako si time zadovoljna, bićemo oboje sretni,“ taj čovek, vidite, ne laže, već zbori istinu.Osobito, ako ne pita za miraz. — Tako je! — povikaše neke.I onda otpočeše drugi razgovor. — Valjda se zastidile kad su te videle? — zapita gospođa Irina. — Prošla me volja za šalu kad sam čuo da će me kći usrećiti možda i kakvim goljom beše muževljev odgovor. — Bože moj ala si ti Rado, čudan.Ljutiš se ma za šta.Zar ti ne viš, da je to bila tek šala?! — Brani!Samo brani!Al nemoj posle da se kaješ.Što je sad u šali rečeno, može se kasnije u zbilji ostvariti; samo ako se bude i dalje bavila tim knjižurinama. Gospođa Irina imađaše nežno i osetljivo srce.Kćerino mišljenje baš joj se ovog puta dopalo.Ali misao, da joj kći može izabrati kakvog siromaha, jako je sneveselila.I ona zabrinuto reče: — Ako tako bude, rđavo je.Ali šta da se radi? — Moraš joj čitanje strogo zabraniti a lepo odelo i zabavu omiliti, za tim joj opet predstavi, da se to sve tek u bogatstvu imati može.Kad sve to budeš u red dovela, uvideće i sama, kako je pre ludo sudila. Zadatak ovaj beše gospođi Irini nemio, ali radi muževljeve volje i kćerine sreće primila ga je bez opiranja. Gospodar Rada sad pođe da nadgleda gazdinstvo ali na vratih zastade i reče: — Zbilja, jesam li ti kazo, šta mi prijatelj Đoka piše? — Nisi Šta veli? Gospodar Rada sede opet na svoje mesto. — Kaže, doći će nam u goste sa svojim sinom.Otvorio mu prekrasnu radnju, pa hoće da ga ženi. — Ta poseta tek nije u svezi sa ženidbom?U našem mestu nema devojaka za njegova sina. — Ko zna.Ako je samo sin kao otac, boljeg zeta i prijatelja ne tražim, smešio se gazda Rada. — Za ime Boga, čoveče! — viknu ustrašeno gospođa — valjda ne misliš Darinku još sad udati. — Za što ne?Pomisli, ženo: to mu je jedinac!A Đoka Stajić teško da bi se i sa mnom merio, i ako ga ne zovu „gazda Rada“, reče muž pola u zbilji pola u šali. — Nemam ništa protiv njega; al Darinci je tak petnaest godina. — On će još jednu pričekati; samo ako se inače ugodimo. — Onda će joj biti tek šesnaest — uzdahnu žena. — A šta to fali?Toliko je bilo i tebi, kad smo se venčali.Pa jesmo li sretni?! — Ne poričem, reče žena, zagrlivši ga.Ali oprosti, što moram da ti rečem, da sam uz svu tu sreću često uzdahnula za danima devojaštva.Pa onda, brate, mi smo se voleli; a kako bi domaću brigu u tim godinnama snosila naša Darinka, koja će prema ovome mužu osećati samo naklonost a teško ljubav. Gospordar Rada beše uzrujan, pa gladeći ženinu kosu reče: — Pravo imaš dušo, pre sedamnaest nećemo je udati.Dobićemo mi valjana zeta i bez njega; nije badava čuven gazda Rada. S tim poljubi ženu i ode. „Bože moj, skoro se kajem, što sam obećala, da ću Darinci čitanje zabraniti. — Ali ne, on ima pravo, onako bi možda postala nesrećna, a materinska mi dužnost nalaže, da se brinem o sreći svoga deteta.“ Tako je mislila i tešila se gospođa Irina, kad joj je muž otišao.I ako se navikla da usvaja nazore svoga muža, sad je i opet drukčije osećala i mislila.Ta ona je ženskinja, a smo je ženskinja kadra tako ljubiti, da je i onda zadovoljna, kad radi nje mnogu ugodnost žrtvovati mora.Je li dakle čudno, što je bar u nečem osećala kao i ćerka joj?! Dan, koga su otac i mati većali o Darinčinoj budućnosti, beše po nju zaista znamenit.To beše dan, koji je sudba, udes, kako li da narečem, odredio da bude preobražaj u Darinčinu životu. Kao što je mati, uplivom muževljevih reči, videla toga večera, kad joj kći iz šetnje kući dođe, odraslu devojku, isto tako, uplivom slučaja, nije toga večera ni Darinka okolinu posmatrala detinjskim očima.Toga večera joj je preletao po licu neki čudnovat osmeh.Taj osmeh beše izliv nekih, za Drinku do sada nepoznatih osećaja, osećaja iz smese radiosti i tuge. Mati je to opazila, ali nije dobro razumela, te je tiho uzdahnuvši pomislila: Daj Bože da moj muž pogodi! Darinka je toga dana, kao obično nedeljom, bila u vinogradu.Beše neobično vesela.Dan je bio prelep.Vedro nebo se čisto smešilo, a zlatni zraci sunca na zalasku divno prodirahu kroz zelenilo kitnjastih vinograda. Darinka beše ovim čisto očarana, pa i nehotice zastade, gledeći taj divni prirodni prizor. Tek što je stala, trže je glas neke pevačice: „I umreću, ime moje...“ I ne znajući za što, pođe Darinka za zvukom toga glasa. Začu se drugi veseli glas iz susednog vinograda, Darinka zastade. Za koga ću poći — ponavljaše u tom trenutku pevačica. — Ne tamo, već amo, reče Darinka za sebe, pa pođe brzim koracima pravcem, od kuda je ovaj drugi glas dolazio. — Gle gospođice Darinke! — začu se onaj isti glas, što je pevao. — Milka! — viknu Darinka i radosno obrgrli mlado seljačko devojče, što sad zbunjeno čupkaše svoju pregaču. — Šta ti je, Milka? što rumeniš? — pitaše Darinka, opazivši devojčinu zabunu. — Ništa, ništa, beše odgovor. — A što se cifraš?Kaži iskreno, reče ozbiljno Darinka. — Pa mogu vam baš i kasti.Znate, nisam mislila, da ćete me zagrliti; ja sam tek seljakinja. — Koješta!Zar mi nismo zajedno išle u školu? — Pa jesmo.Al znate — — Ne ću ništa da znam!Svi su ljudi braća.A ti si valjna devojka i bila si moja drugarica, pa što te ne bih zagrlila?Nego bolje sedi tu do mene; pa mi reci, je si li ti malo čas pevala? — reče Darinka, sedajući na travu. — Jesam, reče devojče, poslušavši je. — Imaš lep glas.Al i pesma vredi!. — nasmeje ee Darinka. — Nisam mislila, da imaš tako grdnu brigu... — Tu pesmu nisam ja opevala, ali onaj, ko je spevao, kao da mi je sa srca reči birao. — Gle, gle, zar ti već i na udadbu misliš? — Već! — smejala se Milka. — Ta meni je već sedamnaest godina.Još lane su dolazili svekrovi, al ih baba okošario.Nego ove godine daće me za celo; samo ako dođu dobri ljudi. Darinka se beše dala u misli, a njena nekadašnja drugarica, oslobođena, smešeći se nastavi: — Al ma da dođe dobra prilika, opet ne ću poći, ako ne bude momak, k’o što ja volem. Darinka se trže pa radoznala upita: — Zar ti znaš, kakvog bi muža htela? — Dabome da znam. — Pa de reci, kakav treba da je taj delija? — E, to ti ja ne umem kasti.Nisam ga ja nikad vidila.Al kad tako počnem da mislim, onda znam, kakav mora biti, Gle, mišljaše Darinka; ova je pametnija od mene.Ona je već odredila, kakav joj muž mora biti.A ja, luda, tek znam, da bi htela muža, koji bi me voleo kao sebe i više ništa.Kako bih se ja udala, kad ne znam, ni kakvog bih muža htela?! Ali još nije tu misao ni svršila, a srce joj stade življe kucati i ona žurno ustade, pa oprostivši se sa devojčetom, pođe doma. — Dođi opet — vikala je za njom Milka. Darinka nije taj iskreni poziv čula.Misli su joj sada bile s one strane sela u šumici, u kojoj je davno, vrlo davno bila.Čula je glas čoveka, koji je isto tako davno slušala; videla je oči, kojih blagi pogled davno beše zaboravila, ali koji joj u ovom trenutku govoraše: Ja sam tvoj idejal, no traži sebi drugi; drukčija je slika koju ja tražim! Suze joj se zablistaše u očima.Ona ih brzo ubrisa misleći: Plačem a ne znam za što.Njegove su reči: umri, ali ne daj poljupca bez ljubavi!Pa ako me vole, doći ći; ne dođe li, znak je, da me ne vole.A drugo, ja ga i ne volem, samo bih volela takva muža. Takve misli pratiše je sve do kuće.A toga večera bila je tako rasejana, da je i mati počela zepsti, da joj kći ozbiljno nije zavolela ma kakvog, što ona rekla, golju. Zaključila je dakle i ona, da Darinku što pre uda. U tome nije uspela.Ta i sama Darinka nije znala, da ljubi i da joj je idejal čovek, koga je još pre nekoliko godina videla u seoskoj šumici. Šuma, u kojoj je Darinka prvi put videla svoj idejal, leži odmah uz B... Darinka je u detinjstvu najradije u njoj bivala.Tamo je imala najviše „živine“ svoje, a bilo je i cveća, koliko je god htela. Roditelji su joj do duše plaćali učiteljicu svirke i francuska jezika, no ova je stanovala u svome stanu i nastavljala svu decu iz „boljih porodica.“ I tako je Darinka, izuzimajući časove nastave, inače od njena nadzora slobodna bila.A kako gđa Irina ne beše od onih žena, što za svaki korak svoje dece, traže „garde damu,“ nije imala ništa protiv toga, što joj ćerke u društvu s drugom decom idu u šumicu da se igraju.Nepravo joj je da duše bivalo, kad je čula, da je Darinka sama tamo bila, no i to joj nije mnogo brige zadavalo; bila je uverena o čistoći duže i srca kćeri svoje, pa je bila uverena, da joj se od dobrih seljana nikakvo zlo desiti ne može.Sama pak Darinka retko je pokazivala volje na opasne dečje nestašluke, te je i s te strane mati umirena bila.No opet za to nije ona propustila da u takoj prilici svoju kćer ne posavetuje i da joj ne kaže, kako se može dogoditi nesreća.Zbog toga je Darinka najviše išla u šumu tek s drugom decom.No bivalo je, kad je išla i sama.To je obično bivalo, kad je snašla žudnja za mnogom „živinom“, ili kad joj se kakva nepravda desila, te je htela sama da se isplače. Tako je pre nekoliko godina opet bila sama u šumi; ali ni da se igra ni da se isplače, već da se moli Bogu; mati joj je od više dana opasno bila bolesna. Dugo se klečeći sa sklopljenim ručicama molila.Najposle u suzama gušeći se viknu: — Bože, Bože, podaj zdravlje mojoj materi, a mene uzmi!Mene i onako niko ne voli. — Ne plači, lepa moja! začu se glas za njeni leći. Ona se ustrašeno obrnu i spazi čoveka s knjigom u ruci.Kad mu je u lice pogledala, sretoše joj pogled dva suzna oka.Behu li te oči lepe? — ona nije videla.Toliko je samo znala, da je osim njezinih roditelja niko nije tako blago, tako nežno gledao, kao ovaj stranac, od koga se u prvi mah uplašila.Bio je to momak od osamnaest do dvadeset godina, povisoka rasta, smeđe kose i od sunca opaljena, ali ugledna lica.Odelo mu beše čisto, a po kroju i gradivu moglo se suditi, da pripada tako zvanom otmenom staležu; u jednoj ruci držao je šešir, što ga je zbog vrućine skinuo a u drugoj knjigu koja opet mogaše služiti za dokaz da je to momče ili još đak ili da se s knjigom rado bavi. Darinčina spoljašnost u dobu detinjstva ne beše takva da se na prvi pogled lepom nazvati mogla.Šta više, još i sad, u dvanaestoj njezinoj godini, rekao bi za nju površni posmatrač da je baš ružna.Jer prava je lepota često kao ljubičica: što divnija i mirisnija, u toliko skrivenija.Ona se sakrije u srce i dušu, tako duboko, da je na licu videti ne možeš, i ako ostavlja na njemu tragove, baš kao ljubičica miris, po kome je i skrivenu naći možeš. Darinka je dakle, češće čula da je ružna.Za to joj reč „lepa“ i uz nežni pogled strančev zvučaše podrugljivo, te srdito reče: — Ja nisam lepa, ali — — Lepa su sva dobra deca, prekide stranac ozbiljno, a u sebi se smejao energičnom opiranju detinjem. Darinka je to opazila, pa tumaćeći kao podsmeh, upravi na stranca prekorno i ozbiljno svoj mirni i sad prezorni pogled.Pogled je taj čudno odudarao od njezinog nežnog detinjskog lica, te mladić zbunjeno obori oči koje se još smešile.Kad ih je opet digao, Darinka je prilično bila odmakla. Stranac ne znade, šta će o njoj da misli; tek toliko je video, da je tom detetu u neznanju svojim nazivom „lepa“ nepravdu naneo.Da se popravi i svoju radoznalost zadovolji, potrča za njom i nežno moleći viknu: — Oprosti, sestrice!Ne znam ti imena; za to sam te onako nazvao. Darinka beše jako uvređena, ali na tu molbu stade, i reče tek u pola srdito: — Ne srdim se na tebe.Al opet — s bogom! I žurno pođe. Mladić udvoji korake pa je stigne. — Ako hoćeš da ti verujem, reče sav zaduvan, moraš mi svoju ručicu pružiti. Ovo je opet tako moleći izgovorio, da je Darinka i opet stala. On je uhvatio za ruke i nežnim pogledom pogleda devojčicu, koja ne će da je „lepa.“ Darinka obori svoje još jednako srdite poglede i izvi svoje ruke iz njegovih. — Pusti me! — reče uvređeno ona.Što me toliko glediš?Valjda nisam majmun! — Koješta! reče mladiću uzdržanim smehom, pa je ponovo uze za ruke.Zar se samo majmuni gledaju?Ja te gledim, što ne ću da se srdiš na mene, i što ličiš na moju pokojnu sestru. — Tvoju sestru? — Dabome.Nego mi reci, kako ti je ime. — Darinka, reče ona. — Lepo ime, primeti on; ali „sestrica“ je lepše.Dopusti da te tako zovem. Darinka je zbunjeno ćutala. — Hoćeh li? — pitaše on moleći. — Možeš.A kako je tebi ime? — Ime mi je Nenad.No ti me zovi: braca. I onako je pokojna moja sestra ličila na tebe. Darinka za časak zamišljeno obori glavu, i onda tužno prošaputa: — Kad je na mene ličila, bolje što je umrla. Stranac se trže, pa joj pusti ruke i začuđeno gledaše svaki pokret njezin. Ona je gledala u daljinu a oči joj behu suzne. — Za što, sestrice, da je bolje, što je umrla? zapitaše je za tim, zgladivši joj kosicu sa čela. — Za što? — reče dete, gledeći tužno ali otvoreno strancu u oči — za to, što joj sada tvoji roditelji ne moraju spremati hiljada. — Kakvih hiljada?! čudio se stranac. — Pa novaca! reče suhoparno Darinka, pa se zagleda u neko tičije gnjezdo, što je bilo na obližnjem drvetu. — A šta će joj novac? — pitaše sve većma radoznali mladić. — E, pa kad je bila kao ja, morali bi joj hiljada opraviti.Ko bi je drukčije uzeo?I majka se brine za mene.A sluškinja joj kaže: Ne brinite se!Gospodar Rada bar ima hiljada, da može deset, a ne jednu ružnu kćer udomiti. Dete uzdahnu, pa ručicom ubrisa suzne oči. — Ne plači sestrice, reče on; nego sedi pored mene, ovde na travu, da se malo razgovaramo.Umorio sam se, dok sam te stigao. Ona ga posluša, i oboje sedoše. — Ti ne treba da slušaš šta sluškinja i take lude bulazne — poče on, uzevši je opet na oko. — I mati grdi sluškinju primeti na to Darinka.Ali tetka se onda smeje, pa kaže: Grdi ti, Irina, koliko hoćeš; za Darinku moraš više hiljada spremiti.Drukčije neće ići. Kad je to izrekla, porkila je lice rukama, da sakrije suze, no on ih je opet opazio, te je stane tešiti: — Ne plači, dušice!Ti si još mala.A kad odrasteš, ne moraš se baš udati. — E, onda će vikati deca i za mnom, kao i za onom babom u našem selu. — Šta viču deca? smešio se stranac. — Baba-frajla nema zuba! — jau! jau! — nema zuba. — reče dete pa se zasmeja i samo. — Ništa ne čini, što nema zuba; samo ako je dobra — reče ozbiljno stranac. — E, al’ ona je još devojka a već seda; to kažu da je velika sramota. — E, onda sestrice, — reče u šali stranac — ne ostaje drugo, nego da se i ti za vremena udaš. — Ja se ne ću udati, ma i za mnom vikali, ko za baba-frajlom! — viknu dete odlučno. Stranac za časak zaćuti, a za tim reče: — Ti si, sestrice, još mala, da o tome razmišljaš.Ali, kad jednom odrasteš, pa budeš velika i dobra devojka, treba da se udaš; i tvoja se mati udala za tvoga oca. — Neću! — viknu dete odvažno, pa kroz plač nastavi: Mati je bila lepa, kao i druga deca.Za nju deda nije ocu platio: a za mene bi otac morao dati mnogo, mnogo hiljada.Ne ću, neću da se udam! — Pa neka da! — šalio se stranac.Dete ga nekako čudno pogleda, pa onda obori oči i pola tužno i pola stidljivo reče: — Ja ne ću da mene ko za novac uzme.Kad dobije novac: onda znam da me je silom uzeo! a ja neću da me ko za novac vole. Stranac je začuđeno i čisto ne verujući slušao njene reči.A ona, misleći, da joj on ne veruje, uveravajući nastavi: — Misliš da nije tako?Jeste, veruj mi!Ja to dobro znam.I naša sluškinja volela me samo dotle, dok joj nisam poklonila moje novce, što sam dobila od oca, a posle je opet većma volela moje sestre.Jeste, braca, ja ne volem da me ko za plaću vole. — Bolje da me onda i ne vole, — doda za tim zamišljeno. I stranac se zamislio. „Čudno dete!“ mišljaše on.„Od nje bi se dalo što valjno doterati; samo kad bi joj vaspitanje prema prirodi primereno bilo.Ovako, ko zna šta će od nje biti.Klica je do duše tu, no hoće li se razviti i održati, veliko je pitanje.Danas i vaspitanje i okolnosti sile i gone ženskinje da svoju ruku prodaje bez ljubavi i srca.“ Tako je mislio, a za tim kao da se ne čem važnom dosetio, trže se i obrte Darinci: — Hoćeš li mi, sestrice, ispuniti jednu molbu?Nemoj da mi odrečeš.Vidiš, dušice, ja te tako volim, kao i samog sebe i svoju rođenu sestru. Dete ga pogleda nekako povreljivo i svojski, pa mu nasloni glavu na rame i reče: — Hoću, braca, samo govori. — Pazi, sestro! — poče on, gladeći joj kosu. — Reči, što ću da te molim da ih upamtiš, ti sada ne ćeš razumeti, ma da ćeš ih lako upamtiti, a kad ih budeš razumela, možda ćeš ih zaboraviti... — Samo ih reci; neću ih ja zaboraviti, prekide ga u reči ona. — Nisu teške.Lako ćeš ih upmatiti, ali, teško održati.A baš od toga zavisi... — Kaži jedanput!Žurila ga Darinka. — Umri, ali nedaj poljupca bez ljubavi! — reče stranac svečano. U tom trenutku izgledao je kao starac, kad svetuje mlađe, a ovamo je bio i sam pola dete. — Vidiš da ih znam! — reče Darinka veselo, ponovivši njegove reči.No u isti mah nestade joj osmeh sa lica; setila se da joj je mati bolna, pa skoči i reče: — Zbogom braca! moram kući. — Ostani još malo! — molio je on. — Još te nisam sve ni pitao. — Ne mogu!Ne mogu! reče ona, pa žurno otrča kući. — A ti dođi bar sutra — vikao je za njom stranac. — Doći ću.Čuo se iz daleka Drinčin glas. Kad je Darinka doma prispela, beše joj materi mnogo bolje.Nju je to veoma obradovalo; pa celu noć nije mogla od radosti zaspati, jedva je čekala da svane, da tu radosnu vest i svome „braci“ kaže. „On je dobar čovek“ mišljaše ona; „za celo će se radovati dok to čuje.“ Sutra dan ustade Darinka vrlo rano i ode u šumu, da svoga „bracu“ tamo dočeka.Ali momče je pre nje tamo bilo pa joj pođe na sret. Darinka i sama ubrza korake radosno vičući: — Braca!Braca! mojoj materi je mnogo bolje.Je l’ da se i ti raduješ? — Radujem se, dušice, reče on poljubivši je u čelo. — Nemoj me u čelo ljubiti!To ne valja. — Zašto, sestrice? — Ne znam.Ali naša sluškinja kaže: Ona deca, koju ljube u čelo, biće nesrećna ili će u mladosti umreti.A ti si mene već dva puta poljubio. — Nisam mislio, da moja sestrica u take gluposti veruje, reče stranac, koreći dete.No ma da nije u praznoverice verovao, opet uzdahnu; čudno ga beše ganula ova njezina primedba. — Ja ne verujem.Al tako sam čula, reče ona, pa potrča za leptirom, što ga je u tom trenutku spazila. — Gle, braca, kako je lep! — vikala je vraćajući se.Nevaljalac! — reče, sedajući uz stranca, koji se među tim spustio na travu. — Jedva sam ga uthvatila, tako je... Tu umuknu.Pogled joj beše uprt u daljinu a, maleni prstići, koji behu leptiru raširili krioca i nehotice pustiše svoj plen. — Leti! leti! — šaputaše za tim. — O, kad bih i ja mogla letiti! — Kad bi nešto mogla, kuda bi poletila? smešio se stranac. — Daleko.Gore pod oblake — da vidim gde stoji: sunce, mesec, zvezde, kiša i sneg.Pa bi onda opet doletela da svima kažem.Je l’ da bi se i ti radovao? Pa onda još tiho — kao da bi se stidila svog poverenje prema njemu — dodade: Tebi bih prvo kazala. „Čudna želja za njene godine!“ — pomisli stranac, a glasno reče: — To je već znadem.No opet bih se radovao, kad bi mi ti doletila. — Znaš?!Zar si ti bio na nebu? — čudila se Darinka. — Nisam, sestrice.Ali sam učio pa znadem. — Učio?!Od kuda si ti to naučio? — Iz knjiga i u školi. — I ja sam išla u školu, sve dok nije došla naša gospođa, što nas uči francuski.Ali to nisam učila. — Zar ti učiš i francuski?Pa ko vam je ta gospođa? — Ona je udovica, reče dete: uči nas i svirci, a sedi kod svoga strica u našem mestu. — Ti dakle u školi visi nikada čula govoriti o suncu, mesecu, kiši i snegu?Pitaše stranac, ne pazeći na njeno razlaganje o gospođi što uči na selu francuski jezik.“ — Nisam.Učitelj to valjda i ne zna.A baš i da zna — reče, nasmešivši se — valjda je lud da nas uči i to, kad mu opština ni toliko ne plaća, da može kupiti svojoj Danici cipele, nego sirota još pre uskrsa mora ići bosa. — Jadno učiteljstvo! — uzdahnu stranac u mislima — već i deca vide tvoju nevolju, a oni, kojih se tiče, za to i ne haju.I za tim glasno reče: — Kad nisi u školi o tome slušala, što nisi pitala tvoje roditelje? oni bi ti kazali. — E, oni nemaju kade da mene uče; uvek su u dućanu, a u pripovetkama nigde nisam to našla. — Čitaš li rado? — pitaše on radoznalo. Prekinula je i porumenila. — Kaži sve, hrabrio je on, gladeći joj kosicu sa čela. — Kad čitam, reče ona porumenivši još većma, moram da se sakrijem. A za što? — Čeljad me ismejava, a majka me kara kad me vidi nedeljom i svecem da čitam.Kaže: bolje se igraj s decom ili sviraj što, nego što tu sediš, kao „kaluđerica.“ — To je svecem, a šta ti veli u raden dan? — smejao se on. — Kaže mi: Nema pameti ni otac ni mati, kad mi te knjižurine kupuju, i naziva me lenštinom. — Šo se tvoja majka srdi na oca i na mter, u tome nema pravo.Ali da si ti mala lenština, kad ne ćeš da radiš, slažem se s tvojom majkom i ja, reče on oštro joj gledeći u oči. Darinka obori glavu.Za tim ustade pa jecajući pođe od njega. — Sestro!Šta ti je? — viknu on, pa je stiže i zagrli. — Bolje da umrem.I ti me ne voleš, — jecalo je dete. — Vole tebe, sestrice, svi, a ja najvećma, — tešio je on. — Mene ne možeš prevariti.Ja to bolje znam — jecala je ona i dalje. — I moje sestre ne rade uvek, pa ih opet niko ne grdi.Njih svi vole, a mene niko! Stranac već ne znade, kako da je utiša.Na posletku uze je na ruke, pa joj tepaše, kao majka svome čedu, razne reči od milošte. — Čija si ti? zapita je, kad se malo umirila. — Otac mi je trgovac.Zovu ga gazda Rada, — jecalo je dete, brišući suze. — Znam ga.Vidio sam ga prošle nedelje u crkvi. — Zar si ti odavde? — Nisam.Samo sam u gostima kod svoga čike.Ti ćeš ga znati, Vladana Bosančića.To je brat od strica mom ocu. — Znam ga, reče dete; a ko ti je otac? — Ime mu je bilo, kao i meni, Nenad Bosančić.Ti ga ne možeš znati; davno je umro a retko je ovamo i dolazio.Dok je živio, bio je pošten čovek i učitelj.S toga ga i nisu zvali gazdom, reče Nenad s gorkom ironijom, više za sebe, nego njojzi. Darinka, jednako uzrujana, nije pazila na njegove reči, te ne vide i ne razumede gorčinu, što se ogledala u njima, te pitaše: — Pa kod koga živiš, kad oca nemaš? ~ Imam jednu tetku u D. Ona je udovica bez dece, te me potpomaže.Ferije obično provodim kod nje.Sad sam došao čika-Vladanu u goste.Inače sam uvek u školi, u tuđem dalekom svetu, u varoši, što se zove Grac.Svoga nikog nemam. — O znam, gde to leži.Zemljopis sam učila.Učitelj kaže, da je lepa varoš. — Lepa ali ledena, za svakoga, ko mora u njoj da živi od svoga truda i tuđe milosti. — Završi tužno Nenad. — Pa hoćeš li još dugo ovde ostati? — Sutra moram već odlaziti.Do koji dan počinju se škole. — Sutra! ponovi dete, tužno ga gledeći. — Jeste, dušice.Sutra opet odlazim u tuđinu, da učim i da se mučim.Kad svršim nauke, opet ću doći, da vidim tebe i svoj narod, pa da pomažem gde pomoći treba.Dugo se, sestrice, ne ćemo videti.Ali dobro upamti reči, što sam ti juče kazao, uz to budi vredna i prema sirotinji milostiva, pa ćeš onda, dušice moja, biti sretna i zadovoljna. Tako govoraše on, nežno gledeći snuždeno dete. Nenad ne beše inače momče sanjalačke prirode ni osetljiva srca.Ali ponašanje i odanost ovoga deteta, koje ga tek od juče poznavalo, čudno ga je sad, pri rastanku iz svoje postojbine, ganulo i uzrujalo, te je i ne pazeći na njene godine, govorio njoj, kao da se rastaje s kakvim milim drugom. Još juče se ljutio zbog te slabosti, koja ga iznenada snađe.Ali i opet je celu noć mislio tek o tom detetu, što pobudi u njemu neku čudnovatu smesu osećaja, smesu iz sažaljenja i ljubavi. No da li je to osećao prema tome detetu ili drugom kakvom zamišljenom stvoru — to nije razmišljao.Osećao je samo, da će to dete vremenom biti u mislima njemu srodno, i da je pored okolnosti, u kojima se nalazi, i ono usamljeno, kao što je i on, kao siroče, u tuđini usamljen i nezadovoljan bio. Za to je malo pre onako oduševljeno savetovao; za to mu je glas pri govoru drhtao i za to se na posletku na Darinčino kroz plač pitanje „Ko će braca, mene voleti, kad ti odeš?“ i zaplakao i rekao: — Svi dobri ljudi i tvoji roditelji, dušice moja. Sva plačna došla je Darinka kući.Kad je čeljad pitala, što plače, rekla je: Ne plačem, al suze idu same. Svi se na ovo slatko smejali, a kako je gospođa Irina baš spavala, nikom ne pade na um, da je i dalje ispituje; a ona opet sretna, što je nisu karali, ode u baštu, da potraži sestre i da im pripoveda o lepoj knjizi svoga brace. „Reka vremena“ uništava i nosi sve u „more zaborava“, samo uspomenu nikad ne može da odnese.Ona ako se prividno izgladi iz pameti, treba samo jedan sličan događaj pa eto je opet. Darinci je bilo petnaest godina.Događaj u šumi i stranca, koga je bracom zvala, davno je zaboravila.Ali razgovor s devojčetom o udadbi živo je seti na Nenada, i to baš onda, kad je u svojoj mašti tražila povoljna muža. Od to doba imala je i ona idejal.No da joj je ko kazao, da ljubi, ne bi verovala.Ona je ljubila u neznanju.No mati je to nazrela, pa je tim više nastojala, da muževlji nalog izvrši. Prošlo je opet dve godine.Od Darinke, nekadašnjeg sumornog deteta, postalo je živo, okretno i umiljato devojče; a bila je i prilično lepa; bilo joj je sedamnaest godina, a u tom dobu svaka je devojka lepa. Nenada se češće sećala, i ako se nije nadala, da će ga kadkod videti; stric mu beše umro a strina se je odselila nekoj svojoj rodbini. Bivalo je trenutaka, kad joj se činilo, da mora doći.Tada bi joj i nehotice na um palo, da joj je — pobratim. — Pobratim je kao i rođeni brat, — mislila je, a srce bi joj se steglo. — Ta ne može on biti moj brat, tešila se za tim; sestricom me je nazvao samo za to, što nisam htela da mi kaže: „lepa“.Pa šta marim baš i da mi je rod, baš i da dođe!On je davno na mene zaboravio...A ja ga i ne volim...Šta me se on tiče! No opet se vrlo često sećala njega, svoga neznanoga „brace“. Majka joj beše umrla, te izuzevši tu tugu gospodar Rada beše presrećan čovek.Radnja mu je išla sve bolje, a tri kćeri njegove, Darinka, Bosiljka i Ružica, napredovale su kao divni cvetići.Sa svoga bogatstva bio je uz to daleko čuven, te je retko bilo dana, da se nije našao po neki provođadžija za njegovu ćerku, kojoj je bilo tek sedamnast leta. — Namirisali su hiljade, govorio bi on svojoj ženi.Al i Darinka je krasno dete.Nisam mislio, da će se tako doterati.Sad je okretna i vesela kao tičica. — Bilo je posla, dok sam je do toga dovela, rekla mu je na to žena ponosito, a uživala je što je mogla reč održati. — Znao sam ja, da su svemu bile uzrok te proklete knjižurine.Ali ti nećeš da veruješ, dok se nisi uverila i sama, — odvratio je muž, valjda tek s toga, da pokaže, da zasluga u svakoj domaćoj stvari pripada mužu. Žena je obično ćutala, te se prešlo na drugu temu. A da li se Darinka zaista tako promenila?Njeno ponašnje bar pokazuje da je tako. Tužni i ozbiljni izraz lica njezina zamenuo je sada osmeh, koji je tek onda nestajao, kad je sama samcita bila.Inače je bila uvek vesela. Najteže joj beše zabrana, da ne sme čitati.Ostala sredstva, koja se upotrebljavahu, da je od njezinih nazora odvrate, ne behu takva, da bi mladoj devojci nesnosna bila. Tako, kad joj mati reče, da je odrasla devojka te da mora dugačke haljine nositi, radosno ih je šila.Bila je jednom u pozorištu, pa videla vilu u dugoj haljini.A koja se devojka ne bi ugledala na vilu!... U francuskom jeziku i svirci nisu je morali pooštravati; učila je uvek rado, a nakiti i lepo odelo nisu nikom baš nesnosni... U početku joj bilo to kinđurenje malo smešno, no kad je prvi put odvedoše u varoš na igranku, pa vide, kako svako oko, muško i žensko, staro i mlado zastaje na njojzi, i kako po neki i šapuću: Da krasne devojke!Da ukusna odela!“ nađe ona, da su nakiti i lepo odelo, ako ne baš korisne, ono po nekad potrebne stvari. Tako postade i od nje, ako ne baš prava lutka, koja, misli samo na kinđurenje, ono bar ženskinja, u koje je sujeta počela hvatati korena... Roditelji se radovahu tome.Ta zar nije jasno, da bi im dete bez toga propalo!Kome treba izuzetak?!Pa onda, zar bi ko verovao, da ona to ne vole?Ne! svi bi — da je ostala onakva — rekli: Ne ume ni da se dotera!Nema ukusa!Prostakinja! i još tako što. Tako su mislili roditelji, no opet nisu bili sa svim bez brige. Darinka se nije protivila, d ide na igranke i zabave; bila je šta više i dobra igračica, ali je tamo očevidno bila rasejana i zamišljena; neprirodno krivljenje i maženje ženskog sveta joj je smešno, a neiskreno, kad kad glupo laskanje igrača bilo joj je smešno i nesnosno, te je i nehotice razmišljala: je li taj štetni i smešni običaj neophodno potreban? Sred takvih misli preleteo je preko njezina zamišljena lica no kad kad i nestašan ili satiričan osmejak te je mnogima bila zagonetna; nekima je izgledala hladna i ohola, a nekima svakojaka, samo ne onakva, kakva je u istini bila. To Darinčino „zagonetno“ ponašanje bio je povod, da je mnoga mamica „gardedama“ šanula svojoj susetci: — Vi’te, molim vas, kako se čudno smeška; fumigira sve nas.I to mi je vaspitanje! — Možda dete i ne misli zlo.Ko zna, šta joj se smešno učinilo.Eto ja, ovako stara, pa tako gledeći kad kad se slatko nasmejem tome vrtenju ili utegnutom ponašanju, što je danas u modi.Glete samo na priliku onog preko.O časni go potrьo!Da iskoči iz kože udvarajući se čivutkinji onoj i svima redom.A sve tek ne može voleti! otšalila joj je susetka, slučajno najbolja druga gospođe Irine. — Naravno da sve ne vole.Ali to je bildung, to je rezon; sve treba jednako da se zabavljaju.Kad čovek stupi u društvo, on treba da se drži reda. — Đavolski mi je to red, smejala se prostodušna gospa, kad nikad ne znaš, na čemu si.Gledi te i laska ti, misliš: sad će izgoreti, sad će se rastopiti od ljubavi prema tebi, a dok se okrenuo, on tako i drugoj.Pa onda koga da zavole, kome da veruje mlado iskreno i nežno devojačko srce? — Onome, ko je zaprosi. — Naravno; osobito, ako čuje, da joj budući pita babajka: izvolite se izjasniti, koliki je gospođičin miraz?... — Vi sve ono staro-prepotopsko! — Šta ću?Stara sam.Nego, molim vas, kakvu sad boju imate za kosu?Crni se kao zift.Il je možda paroka? Pa se bezazleno priže „kofiri“ „suvremene gardedame.“ — I’te do đavola! Pa se opet obe dadoše u posmatranje „toaleta“, svaka na svoj račun. Druge dve gospođe divanisale su od prilike ovako: — Jel, to Dragićeva starija ćerka? — Ona je.Zar je ne poznajete? — Nisam je odmah poznala.Nego baš lepo devojče.Pa kako je tek ukusno odevena!Lepo modern a opet ne odviše skupo.Cela haljina ne košta ni deset forinata.Kod njihovog bogatstva to je baš prosto. — To jeste Al’ opet — — Šta to?Preda mnom možete biti iskrena. — Ta glete samo, kako slobodno posmatra svet!Pa onda, kako nemarno, čisto s ironijom, govori s muškima.Ili ismejava, ili ne nalazi za vredno ni da se ismeši.Glete samo, kako se baš sad, u četvorci, zagledala u daljinu.Onako bez celji i svakoga cilja; a moj Branko baš je valjan i solidan mladić... — To jeste, pa opet, kao da i ne igra s njime.A gle vaša Katica mnogo je lepša, pa opet kako se na svakoga umiljato smeši.Sušta ljubaznost! — Da, da, moje dete nije ružno, al’ šta vredi, kad nije bogata, kao gazda Radine kćeri?Svaki se đavo otima tek za njih! — uzdahnula bi mati „umiljate igračice“ a bome i s pravom, jer ne beše momka, koji nije ciljao na Darinku, to jest gazda-Radin buđelar... Kad je Darinka slučajno tako nepravednu presudu o sebi čula, samo se gorko nasmešila.Ali kad je gospođi Irini „šušnula“ kakva „iskrena prija“, šta gospođe o njenoj ćerci govore, morala je Darinka po više dana slušati majčine savete i očina razlaganja. — Pa kakav mi je to život kad ni misliti ne smem po volji?! — rekla je sirotica, braneći svoje ponašnje — zar sam ja kriva, što mi je njihovo ponašanje smešno i dosadno?Ja to nikome ne kažem.Niko ne može kazati da sam koga ismejala, uvredila ili ogovorila.Pa neka i oni mene ostave s mirom.Po najviše ćutim.Pa šta taj svet ima sa mnom?Šta hoće od mene?Kad govorim, govorim tek istinu i pazim da ni muvu ne uvredim.A bogme, ko hoće mene da vređa, da mi laže, i da mi se pretvara, zar da primam za gotov novac?Zar ni izrazom da ne pokažem, da mi je to glupo, da prozirem šta će, ili da me vređa? — Ne smeš, čedo moje, ne smeš! — rekla je na to gospođa Irina. Dakle da se pretvaram? Mati joj nije rekla, da to čini, ali je, uzdahnuvši, na široko ćerci razložila, da joj je kao devojci, kao ženskinji, prva dužnost da ume sebe savladati.„Retki su ljudi, koji vole istinu.Svako misli, da je najbolji, a devojci je najbolje, kad je svakome mila, učila je ona.Za to, dete moje, pazi šta radiš.Znaš, kako se veli: U kakvom si kolu, onako igraj.Ne možeš se ti od sveta izolirati, niti ga ramenom ispraviti; ženska je vrlina strpljivost, blagost, umiljatost i savlađivanje same sebe.S tim vrlinama svaka je ženska sretna.“ — Zar sam ja, majko, naprasita ili gruba, kad tako govoriš? — Nisi, dušo, ali ti si razborita, pa ćeš znati, šta sam upravo htela reći.A sad neka je dosta! — svršila je obično majka svoju opomenu. — Oh, što nisam muško! uzdahnula je zamišljeno Darinka, no majčine je reči dobro upamtila, te je od sada bila onakva, kako su roditelji samo zaželiti mogli.No kako joj je bilo u srcu, to naravno niko nije vidio; u njemu je jedna vrlina više na silu uspavana.Darinka se počela učiti glumačkom pretvaranju, onome, što inače ni roditelji ni pedagogija ne želi.No šta ćemo, kad to traže pravila pristojnosti, to ište obrazovanje, praktično shvaćanje i — devojački „dobar glas“ i položaj... Darinka je sad bila po spoljašnosti sa svim obična vesela devojka, no u duši njezinoj ne beše tako.Sad je bila nezadovoljna i sa sobom i sa celim svetom i to joj je sreću mutilo. Neko je rekao: „I najmanja patnja bolje čisti dušu, nego najpotpunija sreća“.S toga je i Darinčina duša i uz nezadovoljstvo bivala sve čistija. Naviknuta od detinjstva, da sve strogo ocenjuje, ocenjivala je tako i svoj položaj, a kako je živela u sredini prosta zanemarena i od svuda ugnjetena naroda, nađe, da je ono tek prava patnja, te beše sa svojom sudbom izmirena. Često, kad je čula jauk nesretnih žena, koje su oni isti muževi sad bili, koji su ih pre nekoliko godina „iz ljubavi“ uzeli, premišljala je, od kuda ta promena?Premišljajući o tome često je u sebi uzdahnula: — Braca, braca, sad razumem, za što si mi ono rekao!No i ti nisi imao pravo.Trebao si reći: Umri, ali ne daj poljupca bez prave ljubavi! t. j. bez ljubavi i poštovanja. Zaključak ovaj izvodila je, što je videla, da se ljubav onde menja, gde se možda svim srcem ljubi, ali svom dušom ne poštuje. U takim trenucima pitala se: Ima li ljudi, koje možemo potpuno ljubiti i poštovati? Srce joj je odgovorilo: „Ima, ali ne za tebe.“ „Ako ne nađem takvog čoveka, neću se udati!“ izrekle su, kao u prkos srcu, njene usne. „Čestitam nameru, buduća baba-devojko!“ reklo je na to uzrujano srce.No duša kroz usne, koje su zadrhtale, ponosito prošaputa: „I najpogrdnije ime, ako je čisto i nevino — sveto je!“ Na nekoliko dana po Darinčinoj petoj a Bosiljčinoj drugoj igranci uđe Bosiljka žurno Darinci u sobu. — Tako ćemo, sestro, — reče vragolasto, — pravo vele: iza mire... — Nemoj se luditi — prekide je Darinka, već bolje vidi, šta mi tetka piše. Pa joj pruži pismo, što ga je baš pročitala. — Samo zagovaraj!Ali se zaklela zemlja raju, da se svake tajne znaju. — Šta bulazniš?Ko zagovara?Kakve tajne? — nasmeši se Darinka. — Smej se, smej se!Tek što nisu došli! — Ne gledaj me tako, vraže mali, pa se ne ću smejati, reče Darinka zagrlivši je. — Dabogme.Ja sam vrag!Moj je pogled vragolast, ma da još nije, kao tvoj, domamio — mladoženju. — Šta veliš? reče Darinka sva bleda. — Tu smo.Boja izdaje.Misliš da sam tako prosta, da se ne ću setiti, da mladoženja tek onda dolazi, da prosi, kad zna, da ga devojka ne će odbiti. — Bože!Ako se ocu dopadne! — prošaputa ustrašeno Darinka. — A tebi zar se ne dopada? upita ozbiljno Bosiljka. Sestrin izgled oduze joj volju za šalu. — Reci mi najpre, o kome govoriš? — Pa što drhćeš, kad ga još i ne znaš?Ne boj se, čula sam, da je lep i bogat. — Teško meni! uzviknu Darinka pa pokrivši lice rukama tiho zajeca. — Što plačeš?Nije još svršeno, — tešila je Bosiljka. — Nije.Ali će se brzo svršiti.Bogatstvo je dovoljan uslov za to — reče Darinka, pa se tužno opusti na stolicu. Bosiljci beše sestrina tuga nepojmljiva, te neko vreme ćutahu obadve. Posle nekoliko trenutaka prenu se Darinka iz misli te energično proslovi: — Ludorija.Što sam se uzela brinuti?Ma da sam ženskinja, u toj se stvari i moje mišljenje mora uzeti u obzir.A ja ću pre umreti, no što ću sebi muža kupiti ili svoju ljubav prodati. Uprepašćeno je Bosiljka gledala svoju sestru.Nikada joj ne vide toliko žara u očima niti ču toliko energije u glasu njezinu.Izgledalo joj, kao da ne govori slaba devojka, već dah samoga stvoritelja, koji se ljuti, što mu se ukraćuje čovečansko pravo, tek za to, što oživljava žensko telo... — Reci mi, sestro, od kuda znadeš, da će doći mladoženja? reče Darinka, kad se umirila. U tom se začuše koraci. — Ja odoh!Evo matere.Ona će ti najbolje razjasniti.Za decu nisu takve stvari, reče nestašno Bosiljka pa odskakuta u drugu sobu. Malo posle zaori se u pobočnoj sobi divan devojački glas u pesmi: „Odbi se biser grana,“ a za tim zvuci glasovira. — Blago njoj! — uzdahnu Darinka. — Dete moje, poče gospođa Irina sedajući.Hodi amo.Imam važne stvari da ti kažem. Oborenim očima sede Darinka uz mater. — Što si tako bleda, golubice moja?Da ti nije zlo? — reče mati, motreći svoju ćerku. — Nije, majko. — Ti nisi više dete — poče mati svečano.Ali pre no što je svršila briznu Darinka u plač. — Šta je, čedo moje? — pitaše brižna mati. — Mati! mati! čula sam već — jecala je kći, naslonivši glavu na majčine grudi. — Ne plači, dušice! — ljubila je mati, tešeći je.Ti si u tim godinama, kad se na budućnost mora misliti.Za to, kad se dobra prilika javi, ne treba je odbiti. — Majko!Zar nema vremena?Meni je tek sedamnaest godina. — Tako je, dete moje.Ali ruža se najradije u pupoljku bere.Kasnije se za nju niko ne grabi. — Ruža i devojka nije jedno isto.Pa i pri branju ruže ko pita, da li ona usled toga pre svene! — reče Darinka, pa strasno zagrlivši mater stane šaputati: — Je li, majko, ti me ne ćeš udati?Il bar ne za onog, koga ja ne volim?! — Bože sačuvaj!Daleko je od nas misao, da te prisiljavamo.Biraj ti po volji: samo treba da znaš, da deci niko toliko dobro ne želi, koliko roditelji njihovi.Upamti dakle, da te mi nećemo na zlo nagovoriti. — Bože, bože!Nikada vas, majko, hotimice uvredila nisam — jecaše Darinka — pa ako sad uzmoram.Oh, to je strašno! — Ludice mala!Ne ćeš ti imati uzroka da nas vređaš.Momak je lep, valjan i bogat.Pa što plačeš, kad ga i ne poznaješ? — To i jeste zlo, što ga ne poznajem.Pa kako da pođem za nepoznata čoveka?! — Detinjarija!Poznaćeš ga.Za to je došao. — Poznati?Ne, majko, to nije moguće!Da čoveka poznamo, treba mnogo više vremena, a ja njega za to kratko vreme tek mogu videti. — Hvala na pouci, ćerko!Nisam mislila da će me kći učiti. Darinka se trže. — Majko, majko, oprosti! — reče moleći.Ja sam kazala samo svoje mišljenje. — Lepo mišljenje! uzdahnu mati.Možeš se dičiti njime. Ćerka je začuđeno pogleda.Nije znala, šta će da misli.Glas i uzdah materin čudnovato je odudarao od onih ukornih reči; u obojima beše neke tuge i nežnosti. Sirota žena!Težak beše njen položaj.Zdrav razum, osobito osetljivo srce njezino, potpuno se slagalo sa ćerinim mišljenjem.No ona beše žena i to miroljubiva žena, koja uz to svojstvo još i ljubljaše svoga muža, te se tako navikla da bez razmišljanja usvaja nazore njegove.Pa i ovom prilikom i ako nije mogla suviše stroga biti prema ćerci, opet beše spremna, da svoju, mužu zadatu reč održi.Mislila je: On je muž i iskusniji od mene pa se nije na drugo obzirala.Muž joj je rekao: — Đokin sin valjan je mladić; zdravo mi se dopada.Gledaj dakle da Darinku spremiš.Danas će on s roditelji doći; od nje se opet nadam da će biti pametna.Posle male počivke dodao je: — Đoka obećao je svome sinu dvojinom onoliko koliko ja ćeri budem dao. — To je lepo.Al’ deca se još ne poznaju — rekla je na to žena. — Videli su je jedanput u K. dopada im se Darinka. — Od videti do poznati treba velik skok.Nije to jedno isto. — Nego, šta bi ti htela, valjda da mi najpre prag obija?Lepa mati! — Žena se na to zastidila i otišla, da izvrši muževlju volju, i kao što je ona mislila, svoju dužnost.Kako je otpočela, videli smo. Posle nekoliko trenutak reče Darinka: — Ja te, mati, ne razumem.Zašto da se svoga mišljenja stidim? ili zar nije istina, da videti i poznati nije isto? Poverenje gospođe Irine prema svome mužu, a uz to navika i predrasuda — taj moćni neprijatelj napretku i istini — beše kod gospođe Irine malo pre pokrenuti glas srca i sopstvenog mišljenja ugušio.Ona dakle, vođena tuđim mišljenjem i predrasudom — po kojoj je tek ona devojka nevina i čista, koja se stidi otvoreno razgovarati o braku i stvarima, što najdublje zasecaju u njenu budućnost — gotovo oporo reče: — Pitaš zašto, a ne vidiš, da poštena ženskinja nikad neće bliža poznanstva imati sa muškima. — Mati! — reče Darinka tihim, no postojanim glasom — možda ne znam, šta ti pod „bližim poznanstvom“ razumeš.Ali po mome shvatanju držim, da se i Bog mora srditi na ljude, koji pred njegovim svetim licem jedno drugom vernost zadaju, a još se i ne poznaju. — Ko te tako nauči misliti? — pitaše mati glasom, u kojem protiv njene volje mesto ironije zvučaše čuđenje. Darinka ćutaše. — Svemu tome krive su — nastavi gospođa — one proklete knjižurine. — Nikad nisam zapovesti vaše prestupila — reče ozbiljno kći — dve godine prošle su, odkad druge knjige u rukama ne imadoh, van naših trgovačkih knjiga, rečnika i molitvenika.Jeste majko, veruj mi! — dodade za tim s gorkim osmehom. — Nisam se ja mrtvim knjigama bavila nego svet — to je ta knjiga, što nam niko zabraniti ne može! — Mati! otac te zove — reče mala Ružica, promolivši svoju glavicu kroz otvorena vrata. — Budi pametna, dete moje, — reče gospođa polazeći. — Pa lepo očešljaj kosu i udesi odelo.Nije lepo da dočekaš goste kojekako, i u toj domaćoj odeći. Dugo je Darinka po odlasku materinom plakala.Na posletku umirivši se stade pred ogledalo da po nalogu materinom kosu dotera.No na mah se isto tako grohotom zasmeja, kao što je malo pre grozno plakala.Na taj smeh dotrča Bosiljka, radoznalo pitajući: Šta je?Što se smeješ? Darinka se i dalje smejala — Šta se toliko cerekaš a ne odgovaraš? — ljutila se naposletku sestra. — Moram — reče kroz smeh Darinka.Zar to nije da pukneš od smeha, kad će kroz koji čas doći, čovek, koji me nikad nije video.— — Video te je jedanput — prekide je Bosiljka. — Hajde nek je i tako: video me jedanput, al se sa mnom nije razgovarao.Sad će se on udesiti kao lutak, ja opet kao lutka.Oboje ćemo paziti, šta ćemo reći i razgovarati.Razume se, da ćemo razgovarati o igrankama, pozorištu, svirci, i o svemu, što muža i ženu u bračnom životu najmanje interesuje.Al opet za to mi ćemo se paziti i verni drugovi biti. To rekav zasmeja se ponovo. — Žuri se!Tek što nisu došli — opomošnjaše mlada sestra smejući se i sama. Darinka se na mah prestade smejati, pa ozbiljno u ogledalu mereći svoju sliku, zapita: — Je li, Bosiljka, jesam li ja lepša, kad se doteram i nakitim? — To se razume? — Onda se ne ću češljati ni drukčije obući.Neka me vidi, kao što sam u istini. Pa ode od ogledala. — Šta ti je sad opet na um palo?Do sad si govorila, da je devojčina dužnost, da je čisto i uredno odevena. — To sam i sad, reče Darinka pokazujući čistu jačicu, koju je među tim na vrat metnula. — Do sada si strance nakićena dočekivala.Zašto baš sad izuzetak? — Do sada sam pred strance izlazila.Sad izlazim možda pred svoga budućeg muža.Ceo svet mene na isti način vara.Mirnom savešću mogu dakle ja i svet varati.No svog muža ne ću i ne smem varati, ako ne ću sebe da unesrećim.Ta muž, sejo, ima osim žene još ceo svet, a žena samo — muža! To rekavši iziđe stalnim krokom iz sobe. Sad se nije obzirala, šta će joj roditelji reći.Mislila je: „Kad sam za brak dorasla, dorasla sam i za samostalno rasuđivanje.Kad ću se celog svog bračnog života morati po svojoj uviđavnosti i razumu upravljati, za što se pri glavnom činu po svome razumu ne bih upravljala?!Nije ona tada pomišljala, da većina muževa traži sebi lutku za uživanje ili roba za vršenje domaćih poslova; ili na posletku sredstvo, koje će njegovo potreseno materijalno stanje od propasti sačuvati ili u bolje stanje dovesti, a ne ženu, koja će mu biti veran drug i iskren savetnik.To ona sirotica nije znala, pa je valjda za to tako mislila.Ali roditelji su u tome praktičniji! ...Znaju oni dobro, šta se za brak traži.S toga dakle ne uče svoju žensku decu na samostalno razmišljanje.A i našto učiti ih, kad ni jedan roditelj ne udaje svoje kćeri iz uverenja, da mu one pametno i samostalno misliti znaju, pa da bez tuđeg uputstva i tutorisanja živeti mogu.Njih oni udaju samo, što je sramota imati matoru devojku.A matora je, čim je ušla u dvadesetu godinu.Za boga!U tim gadinama već nema ženskinja one detinjske nevinosti, koja većini tako godi....Pa čime će onda mužu brigu da razgoni?Njeni saveti i ljubav i onako ništa ne vrede.Pa ako još nema naivnosti i detinjastih želja, na što se i ženiti?!... To je uzrok, što se većina roditelja trudi, da ćeri što pre s vrata skine.Gde to nije, tu se opet javila „dobra partija“ pa bi bio „vapijući greh“ da je propuste... Mati, gotova sam! — reče Darinka, stupivši u kujnu — ako imaš posla, mogu ti pomoći. — Što je to?Što se nisi lepo obukla i namestila? — Ja sam i ovako lepa — smejala se usiljeno Darinka. — Pravo imaš, ćerko — umeša se sad otac, koji je u sobi kroz otvorena vrata njihov razgovor čuo pa u kujnu izašavši zadovoljno posmatrao svoju kćer.Za tim reče: — Tako! tako! dete moje, nije sreća u odelu.Gosti će s tobom biti potpuno zadovoljni.Tvoje skromno odelo pokazuje štedljivost. „Daleko je od mene spekulacija da se kome dopadnem“ — beše Darinci na jeziku, ali se zadrža i ništa ne reče. Posle jednog sata stigoše i gosti.Bilo ih je troje: mati, otac i sin.Dočekaše ih vrlo svojski, jer to beše gospodar-Radin stari prijatelj, Đoka Stajić. Posle prvog pozdrava ode mati i sin u gostinsku sobu, da se malo doteraju a stari Stajić osta sa gospodar-Radom. — Kako ti se svidi devojka? pitaše mati sina. — Lepa je.Obe su lepe.Meni je sve jedno, koju mi dadu.Nisam taki zanešenjak, da u braku tražim samo ljubav.Za nas muške to je detinjarija.Glavno je, kao: što sam vam rekao, dobar miraz. — Stojiš kod otvorena prozora, a ne vidiš da je tu vrt, pa ako te ko čuje! — opominjala ga je mati, no kasno. — Njena opomena bila je opravdana. — A, golube moj, počekaj malo! šaputala je Darinka Bosiljki, ne daleko od prozora voće berući. — Tebi je glavno miraz, a ne pomišljaš, da je meni glavno muž, a ne smetenjak, kao što si ti. — Krajnji bezobrazluk!Nečuveno! — ljutila se Bosiljka. — Uzeo bi ma koju!Kako to izgleda?Ko je još to čuo! — Zar su drugi u tom pogledu bolji?Takvi su oni svi!Ja se tome ni malo ne čudim, ma da imadem volje, da ovog grču sa njegove preteranosti izigram.No za to nije on najveći grešnik.Većina je takva.A ima ih i gorih. — Kud ćeš gore?Zar nisi čula, da je njemu sve jedno, ma koju od nas? reče Bosiljka još u većoj vatri. — Po tome, dakle, ma koja ženskinja! — Naravno!Od onog, ko prosi nepoznatu ženskinju, pa još koja miraza imade, ne treba drugo ni očekivati.No to još nije najveće zlo.Svaka pametna može pretpostaviti, da je takav muški ne uzima iz ljubavi.Ako dakle ljubav traži, ne mora poći.No šta bi ti rekla za čoveka, koji bi kao i ovaj mislio, a mene bi uveravao, da me ljubi? — To nije moguće!Onda bi čovek bio prava životinja. — Životinja ne spekulira, nego ljudi — reče starija sestra pokrivajući voće zelenim lišćem. — Ala imate, dečice, krasan vrt — začu se sada glas. — Moj Dušan ne može da se nadivi cveću. — Evo nam stare lije.No ja odoh! — reče Bosiljka — pa kao da nije glas čula, uputi se žurno drugom stazom u kuću. — Gospodin dakle voli cveće? — reče Darinka, tek da ne ćuti. — Eto neka vam i sam kaže. — Baš da ga u opšte mrzim, ovo bih morao voleti. — Osobito kad pomisliš, kakve su ga ručice negovale — dopuni još njegova mati. Darinku obli rumen, ali ne rumen stida, jer u isti mah pogleda laskavca pogledom, od koga je zadrhtao. U tom pogledu beše ispisan prekor, tuga, ponos i sažaljenje.Je li dakle čudo, što je zadrhtao?Njemu se činjaše, da ga to devojče, koje mu sad divotno izgledaše, više žali, no prezire, pa je osećao, da je krivac i da je neće dobiti. — Sumnjam, da se naše cveće gospodinu sa „ručica“ dopalo, reče Darinka; no što kao pravi trgovac zacelo znade, da nežnim ručicama treba više vremena za negovanje, a sa vremenom se gubi i novac, koji je ideal i celj svakog mladog trgovca. — Htela je reći: mladog čoveka, ali je zameni sa „mladog trgovca“. — Suviše ste strogi gospođice — reče momak skoro molećivim pogledom. — Zar trgovac ne sme imati lepših osećaja?! A gospođa mati samo griskaše usne. — Darinka! mati te zove — vikala je sad mala Ružica. — Izvinite! — reče Darinka, lako se pred gospođom poklonivši, — Ili je možda po volji sa mnom unutra? — U drugom delu vrta još nisam bila, a rada sam, da ga vidim — reče gospođa, mnogo nežnijim glasom, no što je osećala. — Izvolite.Nadam se, da će vam se dopasti. — Vaša nada neće vas prevariti — reče mladi Stajić, bacivši vatren pogled za Darinkom. Čovek taj nije bio suviše podla karaktera ali nepostojan i lako zapaljiva srca. — Uzeću je bez novčića — primeti materi, kad sami ostadoše. — To bi tek bilo pametno! viknu prestrašena gospođa — zar ti, ne znaš, da polovina našeg dobra tvojoj sestri pripada a drugo, t. j. tvoja polovina treba sa ženinim novcem na čisto da se izvede! — Znam ja sve.No znam i to, da ovo devojče volim iz sveg srca. — Ti?! — Jest, ja!Ili zar vi mislite, da ja ne mogu istinski voleti? — To ne.Već ne mogu da verujem da si tu lukavu zmiju zavoleo — reče mati. — Ta, njena sestra mnogo je lepše i bolje devojče! — Svoje mane najradije drugome pridevamo — primeti skoro ironički sin. — Zar mi nismo lukavi?Došli smo da je prosimo radi novca... — A sad hoćeš da je uzmeš bez novčića! — Šta ću!Srce se ne obzire na spekulaciju. — Srce u muških mora da je vrlo rastegljivo, kad tako silnu ljubav u nj mogu da smeste.Nije ni dva meseca, od kad si i Jelenu video, a još juče je možda i obožavao.... primeti na to jetko gospoža. — Onu je ljubav Jelena sama izazvala, no ova je stalnija — sama je ponikla. — Znam! znam! stara je to pesma.Čim vam ljubav sa vašeg nepostojanog karaktera „izlapi“; onda: niste vi krivi — ženskinja je sama ljubav izazivala! ...U ostalom nek ti je srećno!Znam, da će biti i novca. U svojoj ljutini bila je zaboravila da i Darinka, kao i Bosiljka, miraza imati mora. Za večerom, na želju svekrvinu sedela je Darinka izmeću nje i sina joj. U početku nije se Darinci to mesto dopadalo, no kasnije vide, da je baš tu bezopasnija od mladoženjinih nežnih i strasnih pogleda. Povodom tih pogleda beše Darinkom ovladao nestašluk i veselost, što je tako reći prirođen mladim devojkama njenoga doba. „Ha! — ha! — mišljaše ona; otkravio se grča — sad mu zacelo miraz nije glavno...“ Po večeri, na molbu gostiju, sede ona za glasovir.Nije bila vešta sviračica a retko je svirala.No opet je nekoliko komađa izvrsno umela da odsvira.Njih je naučila; to behu odjeci njene duše i srca.Taki jedan komad baš je zamoliše da svira. Kad je počela, zaboravila je da uz nju stoji mladi „grča“, kome je htela da vrati žao za sramotu i da joj on prevrće notne listove.Duša i srce behu joj se uvukli u prste, pa je njima svirala...U tom zanosu priže se da prevrne note.Ruku joj dotače vrela ruka.Neobična vatra obuze Darinku, jer kad je pogledala gore, srete je vatreniji pogled njihova gosta, vatreniji nego što mu beše usijana ruka njegova. Darinka ne mogaše izdržati tog pogleda te obori oči. „Čudno!“ — mišljaše ona — da li me on ljubi?“ I tu zadrhta.„Oh, ne! od ovoga pogleda se grozim.A pogled prave ljubavi mora biti blag — mora biti mio! ...Ovaj, i ako je možda izliv ljubavi, onda je ljubavi trenutne — životinjske.“ Osnažana tom mišlju podiže opet svoje oči. — Ja vas ljubim! — šanu joj on, prignuv se da prevrne notni list. — Zar se u ovoj prilici o tome sme sumnjati?Vi dođoste da me prosite... reče Darinka glasom i pogledom, koji je za zbilju suviše ironičan, a za šalu suviše ozbiljan bio.Pa spustivši pogled na dodirke, više ga ne dizaše, dok nije komad dovršila. — Odsviraj nam još što — reče joj otac, kad se zvuci glasovira izgubiše. — Budite tako dobri, vaša svirka zanosi! — moljaše i svekrva naglasivši reči: „vaša“ i „zanosi“, a pri tom oštro gledaše svoga sina. — Rado bih, ali ne mogu; — reče Darinka, zatvorivši note — boli me glava.Kako je bila pobledila, moglo joj se i verovati. — To je od vrćine, — primeti joj otac.Narediću, da se u vrtu zapale lampe, pa ćemo izići na svež vazduh. Među tim behu došle još neke prijateljice gospođe Irine zajedno sa svoji sinovi i sa ćerima.Razume se „u neznanju“, da je u kući „mladoženja“ ili da i u opšte u selu ima gostiju...One sirotice to „nisu znale“, ali i opet u tom svom „neznanju“ brižljivo se starahu, da im kćeri i sinovi što bolje nakićeni i udešeni budu.„Jezičan“ svet reći će: da se ćerke za to udešavale, da potamne lepotu gazda-Radine ćeri a sinovi opet, da gazda Rada ne može uvideti, da i njihovi sinovi nisu loši.To bi „jezičan svet“ rekao.Ali šta znamo?Svetu se ne može namesiti kolača! .. Posle četvrt časa stariji su sedeli u senici okolo stola a mlađi se šetali po vrtu. — Ala divno trepte zvezde — reče jedna od drugarica Darinčinih. — Da sam pesnik, ja bih to treptanje sporedila sa drhtanjem srca, kad se prvi put na igranku polazi — primeti šaljivo Bosiljka. — A ja, gospođice, — reče mladi gost, prišavši Darinci — rekao bih, da zvezde isto tako trepere, kao moje srce od straha i neizvesnosti. — Smem li znati, šta vam je taj strah nanelo? — pitaše Darinka ledenim pogledom. — Baš dobro!Eno klupe! — reče jedna od gošća. — Ja sam se već hodajući umorila. Pa brzo pođe klupi, a ostalo društvo za njom. — Preklinjem vas, nemojte se žuriti! — reče gost, tako tiho, da ga je samo Darinka, koja je s njim išla, mogla razumeti. — Zar ste umorni? reče ona pa umeri korake. — To ne.Ali moram imati odgovora.Jeste, gospođice, moram znati, hoće li moja ljubav bar malo odziva naći? — Vaša ljubav! uzviknu Darinka, a tiše dodade: Da nemam miraza, možda bih vam i verovala! ...I za tim s osmejkom nastavi: Vidite, gospodine, ja sam iskrena, a to je i suvišna nagrada za ljubav što je vi osećate prema meni... — Gospođice!Ta iskrenost boli.No ja vas i opet ljubim, jer sam valjda osuđen na to. — Ne brinite se, gospodine!Ta osuda i presuda donesena je tek pre nekoliko trenutaka, pa budite uvereni, posle jednog dana biće i odrečena. Tako ga je tešila ona, smejući se od srca. — Smejte se, gospođice! u talasu vašeg smeha tone možda moja sreća.No ja hoću da se nadam... „Ovaj kao da je na tu celj naučio sve te fraze iz kakvog romana.Vidi se, da mu nije prvina“, mišljaše Darinka, a glasno reče: — Svaka je milostinja gorka, a milostinja srca dvojinom.Ona je, moj gospodine, što kaplja vode patniku, koji umire od žeđi; služi samo na to, da mu se muke uveličaju. Kad je to izgovorila, sama se zasmejala sa pesničkoga tona, kojim je govorila. — Ja?! — Varate se, gospodine.Onaj je nemilostiv, ko tu milostinju daje.A ja ću, verujte, pre umreti, nego to činiti; sama je opet nikada tražiti ne ću. — O, Bože, šta da činim? ... — Da u buduće budete iskreni, pa ćete postati srećni, a ne ćete ni druge unesrećiti. — Zar ja ne bejah iskren? Darinka ponosito diže glavu, pa oštro ga mereći reče: — Da ste iskreni, rekli bi: „za nas muške ljubav je detinjarija“ ili „miraz je glavna a žena uzgredna stvar.“ Ali vi me mesto toga uveravate, da vas je obuzela ljubav — grešna ljubav! — Ne, čista i prava ljubav! viknu on, pa se pred nju spusti na kolena, ne gledeći na to, da se društvo još nije tako udalilo, da ga ne bi moglo videti. — Darinka!Cospođice! šaputao je. — To su, istina, moje reči, no tada vas još nisam poznavao.Jeste, tada još nisam znao, kakvu moć ima ljubav! — Ja sam dakle vaša prva ljubav? — rugala se ona. — Prva i poslednja, anđelu i dušice moja! — kliknu strasno on. Darinka nije spazila pogled, od koga se grozila, samo je čula reč: „dušice,“ koju je nekad čula od onog stranca u šumi, pa je zadrhtala. Mehaničko pružila je ruku Stajiću.Tek kad joj on strasno stište ruku, trže se, kao da je na guju stala, pa naglo izvivši svoju iz njegove ruke htede ga ostaviti sama.Ali da bi svoju pogrešku popravila, prikupi se i reče: — Srpkinja mrzi maženje.Zar vas nije sramota?! — Pre ne ću ustati, dok ne doznam, čemu se imam nadati. — Od mene ničemu; jer vas ne poznajem.No od mojih roditelja možda više čemu, reče ona, više za sebe, no laskatelju. — A kad se poznamo, smem li se onda nadati? — Tako je! preli se u isti mah tiho i tužno preko usana njezinih, ali ne na njegovo pitanje, već sopstvenu misao: možda je i on postao kao i ovaj.Vreme sve menja. — Hvala vam, gospođice, hvala! reče Stajić, pa i sam pođe za Darinkom, koja se već dalje uputila. Devojka nije čula njegove zahvale.Misli njene behu se povratile daleko u prošlost.Čula je glas „neznanog znanca“ — njenog brace.Sad joj opet jasno zvučahu reči njegove: „umri, ali ne daj poljupca bez ljubavi!“ — Rado bih umrla, ali roditelje uvrediti — to je strašno! šaputala je u sebi. — Žurite se!Stariji vele, da je vreme razlazu — vikaše im Bosiljka. Sutra dan odoše gosti veselo i zadovoljno.Darinka je istina roditeljima kroz plač rekla, da ona toga čoveka ne poznaje i ne voli.Ali uz sve to bi ugovoreno, da otac i sin kroz kratko vreme opet dođu i da svrše, jer gospodar Rada reče ćerci, da će ljubav vremenom doći i sama. Tu otpoče vreme bolova i patnje — patnje nevidovne. Darinka se u početku opirala i borila a najposle se i umorila. Kao ženskinja beše ona naviknuta, da se u svakom važnijem činu pokorava.S toga se i sad roditeljskoj volji pokorila.Tešila se, da time vrši dužnost — svetu detinsku dužnost. Po spoljašnjosti nije se ni sad izmenila.Po licu njezinu beše i sad često razlivena neka mirnoća, ili seta, a na usnama lepršao se skoro veseo, pa i nestašan osmejak. A kako beše u srcu njezinom? Srce je neprovidnom zavesom zastrto.Pokušate li, da zavesu dignete — zgrozićete se.Ta i sama se Darinka grozila osećaja, što joj srce razdirahu, te je osećala odgovornost od celoga sveta pa i od sebe. „Sve je prevara a čovek varalica“, mislila je.„Kažu: roditeljska je ljubav istinska.Oh ne!Sve je manje više prevara.Da nije tako, zar se ne bi više obzirali na pravu sreću svoje dece!“ Često se opet zbog te sumnje istinski kajala.Tada je sve na svetu izvinjavala a tek sebe osuđivala, U takvim trenucima bio joj je i život dosadan. Što je mladi Dušan Stajić više pohađao svoju buduću nevestu, u toliko ga se ona sve više grozila. Videla je, da je on ljubi, ali je osećala, da će ta ljubav biti isto tako kratka, kao što je sada strasna; a ona je težila za mirnom, večitom ljubavi; nije htela plamen, već žeravicu, koja tinja i u pepelu, u starosti. Neko je rekao: „čovek zavisi od okolnosti.“ Tako beše i s Darinkom. Ona je videla prevaru u svome delanju.Grozila se časa, kada će morati pred oltarem pružiti ruku čoveku, koga ne ljubi.Ali i opet ne imađaše snage, da se protivi. Mesto da odlučno stane na branik za slobodu svoga srca i života, ona je tek uzdisala i čekala.Šta? — Pomoć! Ona je čekala pomoć.- No ko da je dade, kad Bog tek preko ljudi pomaže?A ovi opet hladni i sebični, pa vele: „Varaš se!Mi smo stariji, mi bolje znamo.“ Teše te, kao sit gladna pripovetkom o dobrom ručku.Nameću ti svoje iskustvo, kao čivutin svoju zastarelu robu; on je nudi, ma da je sada ni sam ne bi uzeo.... Darinka je samo uzdisala a nije delala. „Na što se opirati?“ mišljaše ona.„Roditelje bih time uvredila a muža po volji ni kasnije neću naći.“ Mislila je, da nikoga ne voli; pa opet, kad je htela da misli o zaručniku svome, mislila je tek o davno viđenom strancu — braci svome. „Šta je meni?Za što uvek na nj mislim?Ta on se za celo izmenio i možda i oženio — da, oženio!“ ... Tu bi uzdahnula i ne znajući zašto.Često si se i suza pomešala sa uzdahom. „Za što mi je rekao one reči?“ Tu se opet zamislila.... — Ne, on me ne voli.Inače bi do sada došao... Pa i tu uzdahnu. „Ali ako dođe?Pa šta marim!“ ... Tu bi mahnula rukom preko čela, da otera te mile i nemile misli. — Šta ti je? pitala je češće i Bosiljka. — Ništa. Pa je počela pevukati kakvu pesmicu.Ali i u njoj je sanjala.Njega pa njega videla je u snu i na javi, ona — tuđa verenica. Kažu: „Besvesna patnja nije patnja.“ S toga i ona ne znade, da pati, da — ljubi. Darinka je sanjala.A znate li, šta su to snovi — snovi bez sanka?Zaboraviti na ostali svet, utonuti u misli, pa gledati pred sobom ono, što nam ne dostaje... varati srce i dušu — eta, to su ti snovi, snovi vilinski. „Prevara, ludost!“ reći će realiste.I ja se slažem s njima.No opet: san je senka života.Sretan uživa u samoj stvari, u životu.A patnik?Oh, pa on je sretan tek u senci, tom varljivom al čarobnom snu!Za to si ti, sanče, jedina prevara, koju ne proklinjem!... Darinka je jednako sanjala, vreme je proticalo a pomoći ni od kuda! Kad nas snađe golema nesreća ili sreća, zaboravljamo, šta smo drugima zamerali i od njih iziskivali, te padamo u istu pogrešku, uživajući ili uzdišući. Koliko je puta i Darinka osuđivala sirotu nevestu, što po volji roditelja ili iz drugih razloga svoju ruku bez srca pred oltarem daje.A sad je ćutala i ona, zaneta nesrećom i sankom. Tako su tekli dani, a ona nikako da se razbudi i osvesti. Jednog dana dobije pismo.Namršteno razvije zavoj; poznala je rukopis svoga zaručnika. „Anđelu i dušo moja!“ glasio je natpis. Darinka zadrhta. „Ovaj me čovek iskreno ljubi“, mislila je ona.„Dvojinom je dakle greh, što moram da ga varam.“ I s grozničavim nestrpljenjem nastavi čitanje. — Varalica i podlac!Mene da prevari! — viknu na mah pa zgužva pismo i baci ga na pod, a malo pre zažareni obrazi sada joj pobledeše.No u istom trenutku kao da se pokaja, naglo diže pismo a od jeda pobledelo lice nanovo obli rumen, rumen stida. Da vidimo, što se tako ražljutila i u isti mah zastidela. Pismo je glasilo: „Prekorno tvoje pismo, dušo i srećo moja, primio sam.Tvoje prebacivanje, da sam te varao, većma me boli, nego sopstvena moja nesreća.Da si me nazvala slabim i nesrećnim stvorenjem, koje sa porodičnih neprijatnih okolnosti nije kadro svoje roditelje da uvredi, u tome bi imala pravo.Ali nevernik i varalica nisam nikada bio, niti ću biti.Ona, koju moram da uzmem, dobiće moju ruku i ime, ali srce će biti uvek samo tvoje.Darinka će istina biti moja žena, no kod tebe, Jelo, ostaje srce, duša i sva sreća moja.A kako se bez srca živeti može, presudi sama, i onda reci, jesam li zaslužio naziv nevernika?! Tvoj do groba Dušan Stajić.“ Darinka je iz ovoga jasno vidila, da joj je zaručnik pisma promenio.Njeno je otpravio ljubaznici, a ono, što je trebala ljubaznica da dobije, prispelo je u njezine ruke.Poznavala je istu Jelicu; bila joj je drugarica, a mnogo se bavila kod tetke u K., gde je bio i Stajić. Iz toga je vidila podlost karaktera njegova.Znala je, da i nju njen zaručnik u neku ruku ljubi.Videla je dakle, da je to pismo pisao, da obmane sirotu Jelicu.Gadila se tog njegovog postupka, isto tako, kao što se ljutila, što je i njoj lagao, govoreći joj, kako je ona njegova prva ljubav.No u isti mah sevnula joj je misao, da je i ona, i ako ne svojom krivicom, htela njega da prevari, dajući mu ruku bez ljubavi i srca. To beše uzrok, što se zastidela i digla pismo. Ostavila je pismo na sto i prišla prozoru.Dugo je tu zamišljeno stajala i gledala.Najedanput uzdahnu a u očima se ukazaše suze. Da joj možda nije žao, što je zaručnik iskreno ne ljubi?... To zacelo nije.Ali u duši joj beše nekako čudnovato. — Gadi se tuđih mana, a u isti mah vidi ih i na sebi... „Čudni smo ti mi ljudi!“ uzdahnu u mislima; mislimo, mnogo znamo, a ne poznajemo ni sebe; večito smo s drugima nezadovoljni, a takvi smo i sami.“ Pročitala je pismo ponovo, ali izvine ne nađe ni sebi ni njemu. „Jadna li smo stvorenja mi ženskinje! omače joj se tiho sa usana.„Kadre smo i protiv svog uverenja delati, tek da ne uvredimo osobe, koje nas ljube. No tu se trže. „Ko mi dade prava da po sebi ocenjujem i druge?Zar ne veli još Jevrosima majka: „Ni po babu ni po stričevima.“ Uze pismo i energično pođe iz sobe.Vidilo se, da je namerna da učini odlučan korak. Na vratih je predvari Bosiljka sa Ružicom. — Tvoj zaručnik se pomeo; piše ti na Jeličinu adresu; za celo je u jakom poslu — reče Bosiljka, ušavši u sobu, pa joj pruži otvoreno pismo. — I meni na njezinu.Evo, pa čitaj. — Ha, ha, ha!Tako joj i treba! smejala se Bosiljka, pročitavši pismo.Ha, ha, ha, baš je taj moj šogor pametno i dosetljivo čeljade! — Strašne mi dosetljivosti — promenuti pisma! — srdila se Darinka.Rasejanost je to i više ništa.Nego baš hvala slučaju, sada smo obe spasene!Varalica je dolijao.Hteo je nas da obmane, pa se sam uhvatio u klopku.Tako mu i treba!Ovim je bar i sirotu Jelicu izlečio. — Brini se ti samo o drugima, pa ćeš dobro proći! — gunđala je Bosiljka.Ta valjda joj tek nećeš dati i ovo pismo?! — To mi je dužnost! — Koješta!Zbog jedne kokete izdati svoga verenika! — On nije više moj verenik!Ovim smo raskrstili za uvek. — Darinka! viknu ustrašeno Bosiljka.Znaš li ti, šta govoriš?Znaš li, da ste već i prstenovani i da je to očina najveća želja?! — Znam, sve znam! no znam i to, da volijem umreti, no poći za čoveka, koji me ne voli a uz to je još podlac i varalica. — Od kuda već izvodiš, da te i ne voli? — Zar ova pisma nisu dovoljan dokaz? — Ha ha!Ta pisma su baš dokaz, da te on voli i da je pametan čovek. — Po tvome shvaćanju! — primeti Darinka. — Ne tek po mome shvaćanju, već i po zdravome razumu — reče uvređeno Bosiljka. — Zdrav i praktičan razum kanda nije jedno isto, — smejala se tužno Darinka, no, opazivši sestrinu ljutinu, dodade: reci mi bar, po čemu sudiš, da me voli? — Po čemu? — Ti si lepša i bogatija od Jelene.A da je pametan čovek, dokaz je pismo, što ga je Jeleni pisao.Kao pametan čovek nije hteo na njene ukore da ćuti; već joj je odgovorio, tešeći je, da i on s toga rastanka pati.Time je njojzi tugu olakšao a sebi nije škodio.A što je pismo slučajno izmenjeno, to je nepažnja, a nikako podlost. — Pravo veliš.To zacelo nije podlost; jer takvi ljudi samo onda druge ne varaju, kad se sami prevare, — reče Darinka ironično.Ali ja i opet njegovu ljubav rado ustupam svakome.Ne ću da imam muža, koji će, čim vidi drugu lepšu i bogatiju, mene ostaviti; pa ma da sam uverena, da će on tako plemenit biti, da mi prevarom tugu olakšava! ... — E, samo nek se on s tobom venča, pa posle neka gledi šta će!Oterati te ne može! — reče mala Ružica, češljajući svoju lutku. Obe se sestre trgoše.Bile su zaboravile, da je tu i Ružica.Ona, zadubljena u svojim mislima i radu, baci češalj iz ruku, pa ljutito udarivši lutku, reče: — Eto, i ja tebe već ne volem!Sva ti se kosa očupala, pa opet, dok se ti ne skrha, drugu neće da mi kupe! ... Darinka i Bosiljka prsnuše u smeh, a Ružica začuđeno diže glavu, pa kad vide, da se njoj smeju, zastiđeno pobeže iz sobe.Bosiljka je na to veselo tapšala rukama, pa najzad reče: Vidim, Darinka, i ovo dete praktičnije misli, nego ti već odrasla. — Praktično jeste.Ali ja nisam lutka, pa kad bi me muž, kao Ružica svoju lutku, najpre čupao, a posle zbog očupane kose omrznuo, mene bi to bolelo... — Radi kako znaš; samo pazi, da se posle ne kaješ, reče Bosiljka slegnuvši ramenima, pa nezadovoljno iziđe iz sobe. Ali i njeno nezadovoljstvo i svi roditeljski saveti i ukori ne pomogoše.Darinka ostade pri svojoj odluci, usled čega od svatova ne bi ništa Posle toga dolažahu još mnogi.Sad se tek raščulo, da gospodar Rada ima ćerku „na udaju“ i da će imati „pošten miraz“.Od usta do usta pa se to na daleko čulo.Neki su čak tvrdili, da je i neobično lepa. Kad je Darinka takvu presudu o sebi čula, samo se nasmejala i pomislila: „Šta ne će novac učiniti“! Njenim se roditeljima mnogi od prosilaca njenih baš i dopadali.U takvim slučajevima mnoga je noć Darinku prošla u suzama. „Bože“! uzdisala je „da sam sirota nadničarka, pre bih se rešila.Ovako moram uvek da sumnjam, da je svuda spekulacija.Pa bar da se meni koji dopada!Ali ni jedan“! ... I tu bi se opet zamislila. Gospodar Rada poče se brinuti, da mu kći sa mnoga odbijanja na glas ne iziđe.Za to naumi da pokuša i poslednje sredstvo. Jednog dana dozva je sebi, pa joj reče, da je prosi mladi beležnik iz *.Pa pošto joj je rekao, da je mladić lep, naučen i bogat, poče joj razlagati, da je krajnje vreme, da se uda; materijalne okolnosti okreću im se na gore, a uz to joj i sestre dorašćuju, te im je na putu. Darinka je mirno oca saslušala.No kad on pomenu, da je sestrama na putu, prsa joj se naglo počeše dizati, te kleče pred oca, i glasom, koji se tek možda iz groba može čuti, reče — Oprosti! oprosti, oče!A neka mi i sestre oproste.Ali ja nisam na to pomišljala. I za tim izide naglo iz sobe. Gospodar-Radi beše žao, što je to morao kćeri kazati.Ali je on osećao, da materijalno opada.Čivuti svaki čas padahu, da se opet još bolje dignu, a on se na pošten način ne mogaše sa njima nadmetati.To mu beše oduzelo volju za rad.I tako njegova radnja opadaše primetno. Za to je on sad hteo da vidi bar jednu kćer udomljenu; jer mnogi gubitci na robi jako ga tištahu, i on poče i telesno poboljevati. Darinčin nagli odlazak iz sobe tumačio je on na dobro.Držao je, da će mu kći savet poslušati i kroz koji dan izjaviti, da je voljna poći za mladoga beležnika.Ali već tri dana prođe a ona još ćutaše.Za sve to vreme nisi na njoj mogao opaziti nikakve promene; samo što su joj oči bile većinom uprte u jedan isti predmet, kao kod svakoga, koji što važno premišlja. Posle tri dana uđe ona ocu u sobu i reče: Oče, tri dana su prošla, od kad si mi svoj savet i svoje mišljenje rekao.Za to vreme premišljala sam ja o tvojim rečima, a ujedno sam ispitivala i svoje srce.Pa evo šta sam pronašla. Gospodar Rada pažljivo slušaše svoju kćer. Ona nastavi: Našla sam, oče, da je prava sreća u zadovoljstvu.To je, oče, o sreći u opšte, a bračna sreća držim da je u ljubavi i međusobnom slaganju muža i žene.Nemoj mi zameriti, što ti ovako slobodno govorim — reče, kad na licu očinom vide znake negodovanja. — Ta ti mi, oče, predlažeš, da se udam, pa držim, da sam i ja za ovaj govor već dorasla. To je izgovorila stidljivo, naslonivši svoju glavu na očino rame, pa onda produži: Tvoj savet, oče, rado bih primila, ali i ja težim da budem sretna, a sretna ću biti tek onda, kad pođem za čoveka, koga bih mogla voleti i s kojim se mogu slagati.A čovek, koga bih mogla voleti, još nisam do sad našla i za to se ne mogu još ni udati. — Što se tiče slaganja — doda brzo — tu se ne bojim, da se složiti ne bih mogla.Ženskinja je naučena da popušta.Ali, kad se popušta čoveku, koga volimo, onda se to ne oseća, no kad se to čini čoveku koga ne ljubimo, onda je ta dužnost teška i nemila. — Dobro, dete moje, ali to ne može uvek tako ostati, reče gospodar-Rada, gladeći joj kosu.Udati se moraš.Neću ja živeti do veka. — Oče, ne govori tako! reče kći, nežno ga zagrlivši.To su strašne misli.Mnogo strašnije, od onih kojima sam se ja ovo tri dana mučila. Tu oboje ućutaše a za tim kći molećivim pogledom nastavi: — Dopusti mi, oče, da ti svoje misli sasvim slobodno mogu kazati. — Govori, dete moje! reče joj otac, začuđeno gledeći je. Posle male počivke nastavi kći: — Ti, oče, imaš pravo, što se brineš za budućnost moju; ne zameram ti ni opomenu: da je vreme i mojoj udadbi; jer ako i nisam sestrama na putu, opet ima nekog, kome sam ako ne na smetnju, ono predmet prazna govora.A to je, oče — besposlen svet.Sestrama nisam na smetnji.To dobro znam; jer onaj, koji istinski mene zavoli, ne može voleti moje sestre.A tako isto i obratno.Moje sestre opet, bar držim, nikada neće hteti poći za čoveka, koji voli mene, a ne njih.Iz ovoga je jasno, da njima nikada ne mogu biti na smetnji, već torokljivom glupom svetu, koji mesto da se brine za svoj jad i svoje mane, troši i ono malo pameti, što je ima, razmišljajući: za što se koja devojka još ne udaje i koliko je u koga neudatih kćeri?Ali kako je većina sveta — u ovom pogledu — glupa pa drži, da je bolja i poštenija ona devojka, koja se rano uda, ma da pri tom ne misli na ljubav, nego: kako će kod muža više svilenih haljina imati, ugodno živeti, po igrankama i pozorištu svagda biti.Ili, na posletku — oprosti što moram tako daleko da idem! — kako će svota muža varati i tuđih muževa srca sebi osvajati, pa onda uživati ili se smejati.Da, oče, kad je mišljenje većine, da je ovaka udata ženskinja poštenija od „matore devojke“, koja se za to ne udaje, što ne će sebe i drugoga da vara — to onda to mišljenje i rešava.S toga ne ću ni ja da smatram mišljenje većine kao pogrešno, nego uzimam da je korektno i umesno, te ću da gledam, da ga niko o meni i ne dobije.Ali radi svoje sreće i mirne savesti, ne ću da ga otklanjam udadbom bez srca, udadbom po računu, već drugim sredstvom. — Hm! izusti gazda-Rada, pa ostavi lulu. No Darinka se ne dade zbuniti, već nastavi: — Ti, oče, za celo držiš, da drugog sredstva za to i nema, no ja sam za ova tri dana mnogo premišljala pa sam ga našla. Gospodar Rada uze opet lulu. — Mislila sam — nastavi Darinka, osmeljena očinim ćutanjem, — od kud to, da ostarelu neudatu ženskinju svako prezire, a neoženjenog starog muškog svi poštuju kao i druge ljude?Pa čuj, šta sam našla!Našla sam, da je to s toga, što svaki muški osim svoga poziva, što je muž u kući, ima uz to poziva i u svetu.I taj poziv, što ga ima muški van kuće, uzrok je, što ga i onda poštuju, kad prvog poziva nema, t. j. i kad nije oženjen; ženskinja na protiv, ako nije udata, nema nikakva ni poziva i zato onda i jeste niko i ništa u očima sveta. Gospodar Rada puštaše mirno dimove a ni lice mu ne pokazivaše zlovolju, te Darinka i opet nastavi: — Padalo mi još na um: da muški, ako neoženjen i ostari, opet u starosti poštovanje zaslužuje, a većina „baba devojaka“ biva baš sa svoje krivice prezrena i ismevana.To mi je, vidiš oče, dugo bila zagonetka.Gotovo da pomislim, da smo mi ženskinje već po prirodi gore od muških.Ali nije tako; i tome je uzrok, što nemamo nikakva poziva.Evo kako to mislim.Neženjen muški ima svaki svoj poziv.Njemu dakle protiče život u ozbiljnom radu.Ma da nije muž, opet je vredan član društva, u kojem se nalazi, a kao takav zaslužuje uvaženje, koje mu se i odaje.Drukčije je kod ženskinja.Ako je koja ostarila kao devojka, ma da je u mladosti bila najplemenitija, u starosti ne može takva biti, jer — — Nije nego — prekide je gospodar Rada.Ko joj to brani i docnije?! — I sama sam tako sudila.Ali počuj me, pa ćeš se uveriti, da smo se oboje varali. Gospodar-Radine crte uzeše opet blaži izgled. — Da čujem, reče posle nekoliko trenutaka.Ma da napred znadem, šta hoćeš da mi kažeš. — Htela sam reći — nastavi Darinka plašljivo — da „baba devojka“ za to ne može ostati i u starosti plemenita i razborita, što je rad, koji pada ženskinji u deo, istina, od neizmerne važnosti po ljude u opšte, ali je po nju samu tek neki deo toga rada od koristi, a ostalo je tek većma zaglupljuje.Onaj deo ženskog rada, koji razvija um, a srce oplemenjava, to je rad, što ga ima da vrši mati i domaćica, dakle, one žene, koje su udate.Ostali, i ako trudan i čemeran posao, pada u deo ženama, koje kao pralje, švalje, kuvarice, sobarice i druge, sa svojih ruku sebi hleb zaslužuju.A u te žene spada, oče, i skoro svaka „baba devojka“.Šta više, ona nije kao ostale švalje i njezine druge jedan deo svoga veka provela u tom radu, što zatupljava, nego se večito njime bavila.Pa kad se na posletku u starosti njezinoj svetu najvećoj meri s njome rugati počeo, zar je čudo, što se u tom izmučenom srcu i zatupljenom umu utamanila i poslednja klica ponosa i osećaja?! — Ne tuži toliko!Reci ukratko šta želiš.Vidim da nešto hoćeš, — reče nestrpljivo gospodar Rada. — Još jedan trenutak, slatki oče! zamoli kći pa onda nastavi: — Tako prolaze „babe devojke“, koje su prinuđene s ruku da se hrane; a bogate opet večito provode vek svoj u neradu i besposlici; a večita besposlica zaglupiće i najpametnijeg čoveka. Tu se spusti pred oca na kolena, pa zagrlivši ga, stane ga moliti: — Vidiš, oče, ja sam o svemu razmišljala pa te sad molim, ispuni mi molbu i dopusti, da i ja, kao muški, izaberem sebi poziv.Tako ću, ako ne nađem čoveka, koga bih mogla voleti, i opet ostati koristan član društva, koga svako po zasluzi i štuje, a ne tek prosta „baba devojka“, koju svi ni krivi ni dužni preziru. Gospodar Rada se izvi iz zagrljaja njezina pa naglo poče hoditi po sobi.Vidilo se, da je uzrujan i da premišlja. Posle nekoliko trenutaka obrte se opet snuždenoj Darinci pa reče: — Ti si, ćerko, čudno dete!Moliš ono, što nema ni smisla.Kad si ti čula, da je devojka za drugo što sposobna bila, nego za ženu i domaćicu?! — U Americi obavljaju ženskinje sve zanate, koji su za njih.A ima ih i pravnika i lekara — reče tiho kći. — To je u Americi, a ne kod nas! — oseče se gospodar Rada. U Rusiji, Švajcarskoj, Francuskoj i drugim državama je tako isto.Eto već i kod nas u Austro-Ugarskoj učinjen je početak — doda Darinka tiho i plašljivo. — Kako ti o tome vodiš računa! zagrmi gospodar Rada.Kažem ja tvojoj materi, da su proklete knjižurine tebi zavrtile mozak.Valjda bi htela da budeš učiteljica, pa da posle služiš u kakvoj selendri za tri stotine forinata, pa da budeš podloga gorima od sebe?Zar ti ne znaš, dijete, da danas novac govori!Možeš biti pametan, koliko hoćeš, ako nemaš novaca, nos u futrol pa ćuti; oni su i pametniji i uvaženiji, čiji je dublji džep, pa ma bilo u glavi mesto mozga pleve.Tako to danas biva.Zar sam se jedanput zbog toga naljutio pa i nasmejao.Ma kakvom zavrzanu klanjaju se do zemlje.E, al džep govori!Zato se sad i ne obzirem na svet i slavu, već gledam svoga posla.Bio sam i ja oduševljen za narod, ali — Gospodar Rada uzdahnu i ućuta. Darinka je takođe ćutala te gospodar Rada opet stade hodati po sobi.Kad je nekoliko puta sobu premerio, poče opet: — O, ćerko, ćerko, detinjaste su to misli!Zar nije bolje, da se udaš i da postaneš svoja gospođa, nego da se boriš sa svakojakom bedom i da budeš sluškinja deci i opštini?! Posle ovoga gotovo moleći dodade: — Poslušaj me, dete moje i pođi za ovog momka; uz njegovo beležničko zvanje, tvoj miraz i dobro, što ga imade, živećete grofovski.A uz to je lep, mlad i obrazovan čovek. — Rado bih, ali ne mogu, promuca Darinka. — Kad ne možeš, ne ću te siliti.Ali ni tvoju ludu želju ispuniti ne mogu.Ko bi još pametan žensko dete samo u svet otpravio! I s tim ode iz sobe. Posle ovoga počela je Darinka slobodnije disati.Prosilaca je imala dosta, ali je roditelji nisu silili, da za ovog ili onog pođe; ostavili su joj slobodan izbor; a ona je sve iz reda odbijala.Postala je skeptičarka pa nije nikom verovala.Činilo joj se, da je svaki prosi tek zbog miraza.Večito joj zvučahu u duši reči njenog prvog mladoženje: „za nas muške miraz je glavna, a žena uzgredna stvar“.A van toga je još jednako sanjala o strancu, koga je ono nekada vidila u šumi.U njemu je ona zamišljala skup sviju vrlina, pa je želila tek takva muža.No on nije dolazio, a druge muške malo je i znala; sve ga je zamišljala kao svog prvog mladoženju, te se klonila svakog poznanstva.Svaku simpatičnu reč od strane muških presekla je kao na panju jednim jedinim pogledom i onemogućila svako zbliženje. Kad kad se zbog toga i kajala.No u istom momentu izišao bi joj pred oči njen prvi mladoženja, kako pred njome kleči, a u isto doba ljubi i Jelicu, te je opet bivala ona stara. Češće se zabrinula i za svoju budućnost.Zgrozila se, kad je pomislila, da će možda večito morati ostati usamljena.S toga je sve slobodno vreme provodila čitajući i učeći, i to ne tek iz sklonosti, već što se nadala, da će joj roditelji vremenom popustiti i molbu ispuniti.U toj nadi utvrđivalo je i to, što su joj sad manje zabranjivali čitanje. Tako prohuja opet dosta vremena. Jednog toplog julskog dana uzrujali se i uzbunili svi gazda-Radini susedi — došao gazda-Radi stranac, ali ne na kolih ili kočijama već baš pešice, a to im je bilo čudno, te se dovijahu, ko to može biti. Gost zakuca na vratih i na domaćinovo „slobodno!“ uđe u sobu. — Jesam li dobro upućen?Tražim gospodara Radu Dragića.Je li ovo njegova kuća? — zapita. — Na službi!Ja sam taj — pokloni se dostojanstveno domaćin.A ovo su mi žena i kćeri. Mladić se pokloni pa kad je hitrim pogledom promotrio sve osobe u sobi, pogled mu zasta na Darinci.I tada brzopletno reče: — Ja sam Nenad Bosančić, tehničar. — Vi ste Savkin sin! — reče radosno gospođa. — Dobro nam došli!Šta radi mati? - Ja sam već davno siroče bez oca i majke —- reče tužno Nenad. — Ali kao dete slušao sam od nje o vama, pa dođoh, poštovana gospođo, da poznam najbolju prijateljicu svoje majke. — Dobro mi došli, rano moja!Ali ona — o, sirota, baš kao da je gledim! bila mi je najbolja druga — reče suznim očima gospođa. — Mani se, ženo, tuge.Bolje ponudi gosta da sedne, pa pitaj, je li gladan ili žedan — primeti muž. — Gladan nisam.Nego bih molio čašu vode — reče gost, skinuvši s ramena svoj prašni jesenji kaput i ostavivši šešir. Darinka je za sve to vreme više ličila kakvom kipu, nego živom stvoru.Kad gost zamoli vode, upotrebi ona priliku te ode iz sobe. Kako li se čudno osećala!Taj zdepasti i po spoljašnosti više neugledni stranac, u surom prašnom kaputu i širokoj obući, ne beše niko drugi, do njen nekadašnji „braca“, njen — ideal. „Čudno! tako se izmenuti!“ mišljaše ona „Pa gde mu je onaj blagi pogled?Baš sam ja luda!Takva muža želiti... tu se zasmeja. — Hvala lepo!Samo mi to treba!“ Trebalo je uneti vodu, ali ona ne mogaše.Bila je zbunjena; osećala se rekla bi kakva seoska šaljivčina — „kao kad oštri zube na pečenje pa ih omasti kiselicom.“ Na posletku umirivši se uđe u sobu. Nenad primivši čašu ne ispije odmah, već gledeći u Darinku, reče: — Hvala vam, sestrice!Ovo će me okrepiti; jako sam umoran. Ona obori oči i zadrhta — bio je to isti pogled, kao onaj nekada u šumi. — Vi ćete se, tetka, — dopustite da vas tako zovem — čuditi — reče Nenad — što ja gospođicu sestricom nazivam.Ali mi smo stari poznanici. Tu ispriča ukratko onaj događaj u šumi. — Kad je tako, budite kao pravi Srbin i Srpkinja brat i sestra i recite jedno drugom ti, kao i onda.I meni je kod Srba, pa još starih poznanika, čudno ono tuđinski vi, — reče smejući se gospođa Irina, a gospodar Rada dodade: — Sad se sećam i ja, da mi je Darinka jednom prilikom o tome pripovedala, ali još dok je mala bila. — Jeste — reče Nenad, pogledav u Darinku, — tada je sestrica bila dete, a sad — — Neposlušna kći — dovrši gospodar Rada. — Neposlušna!Kako to? — Mani se toga! — umeša se gospođa Irina.Pa okrenuvši se gostu, reče: — Tako neposlušan sin za celo ste bili i vi, sinko, onda, kad ste se ženili.Za celo ste oženjeni? — Nisam — reče Nenad ne dižući očiju. I muž i žena se u isti mah nakašljaše; oboje držahu, gost im je oženjen, pa se sad stadoše ljutiti sa svog preteranog gostoljublja; osobito im beše nemilo, što dopustiše, da im kćeri kaže ti.Ali kao dobri domaćini ne dadoše se to na njima vidi. — Ni sam ne znam, od kuda sam zaključivao, da ste već oženjeni — smešio se domaćin; ali ovo ću za celo pogoditi: Vi još niste svršili nauke pa hoćete za vreme ferija da obiđete svoje srodnike? — Moj čika, što je ovde stanovao, davno je umrьo, a drugih srodnika nemam.Ali opet ste pogodili — hoću da obiđem svoje poznanike? S tim usta i uze svoj šešir. — Vi kao da ste namerni da idete?No i to bi lepo bilo; još se nismo ni poznali! — rekoše u isti mah i muž i žena. — Imam ovde da pohodim još nekoga pa onda ću dalje — reče Nenad tužno. — Ostani kod nas, čiko! molila je mala Ružica, uzimajući mu šešir iz ruku. — Da, ostanite, dva, tri dana, koliko vam je volja.Roda svoga nemate, a ja sam poznavao vašeg oca; u ranom detinjstvu bio mi je i drug, — primeti domaćin. — Ostanite!Ostanite! ponavljaše i domaćica. Nenad se ustezaše. — Što ti, Darinka, ćutiš?Reci braci, da ostane! — smešio se domaćin. Darinku obli rumen. — Valjda ne rešava moj poziv.Ako gospodin ushte, ostaće i bez njega. — Ne gospodin, već braca treba da me zoveš; pravo veli tvoj otac, da si neposlušna. Ovo je izgovorio prekornim tonom, kao srodnik ili stariji brat, a ne mladić mladoj devojci. Te reči rasteraše svaku sumnju domaćina i domaćici, te ni pošto ne htedoše dopustiti da im gost ode.Gost se opet ne dade dugo moliti.I tako morade Darinka otići da gostu spremi zasebnu sobu; gospođa Irina je htela da joj gost, sin njezine prijateljice, u svakom pogledu bude lepo dočekan i neuznemiren. Taj dan provedoše u prijatnom razgovoru.Gospođa Irina se sećala, kako je dobro živela s Nenadovom materom, pa mu je o tome pripovedala, a i sam Nenad beše dosta razgovoran.Pričao im je pojedine događaje iz svoga đakovanja.Često je po neko pitanje upravio i na Darinku.No ona je u kratko odgovarala; bila je rasejana i zbunjena; stidila se sama sebe. Za večerom je još življe tekao govor; tu je bila i neka Darinčina tetka i teča. U jedan put začu se na ulici gajdaš i svatovsko podvikivanje. Svi potrčaše prozoru; samo Darinka ostade na svome mestu. Vrativši se od prozora zapita je Nenad: — Zar ti sestrice ne ćeš da vidiš svatove?Ili možda ne voliš svirku? — To nju ne zanima.Da su na tih kolih knjige poređane, prva bi potrčala — reče domaćin, strogo gledeći svoju kćer. — Zanimaju nju i ljudi; samo su ovi izuzetak — reče, bajagi u obranu Darinčinu tetka. — Baš juče mi je rekla, da je brak ropstvo, a venčanje okovi, kojima se to ropstvo i zakonom potvrđuje.Je li tako, Darinka? — Tetka!Vi me niste razumeli!Ja to nisam rekla, za brak i venčanje u opšte — reče Darinka, više kao odgovor na roditeljske oštre poglede, nego tetci. — Znamo, znamo mi, gospođice, da ti to nisi mislila u opšte, — reče jetko gospodar Rada, — nego za one, koji se nepoznati uzimaju, pa ih žališ i prezireš. Tu se okrete gostu i nastavi: — Vidite, sinko, moja kći želi sretne ljude; ne zna ona, da su ti pametniji od nje i da su takvi okovi od svile i zlata. — Okovi ostaju okovi!A što su tanji i sjajniji, gori su — teže se raskidaju! — omače se Darinci sa usana i preko njezine volje. Odmah se trgla i pogledala u zemlju. — Gle, gle! — smešio se Nenad.Ta ti si mali filozof! Reč filozof zvučaše Darinci porugljivo, kao i nekada lepa, te htede dosta oporo da mu odgovori, ali pogledavši mu u oči, porumeni i ućuta.On se istina smejao, no taj pogled nije bio tumač ni pratilac ismevanja. Kaže se: Od mile ruke ni boj ne bole.Nije tako.Darinci se bar činilo, da se od mile ruke boj dvojinom oseća. Te večeri palo je dosta zajedljivih reči na osetljivu Darinčinu dušu te su je tištale i pekle gore nego vatra.No ona je sve sa smešenjem i strpljenjem snosila. Došavši u svoju sobu dade oduške svome bolu, te je dugo, dugo plakala.Razmišljala je o svačemu, te je tek pred zoru zaspala.No i sad nije imala mira.Tek što je svela oči, beše pred njom njezin braca, ali ne ovaj, što u drugoj sobi sad mirno spava, već onaj nekadašnji, davno viđeni stranac. S njime je sad ona bila u šumi; brala je cveće i plela vence, koje je on njojzi na glavu mećao.Na jedan put pogleda pa vide, da oboje imaju krila. — Hajde da letimo! — reče joj on. Pa čvrsto zagrljeni poletiše.Ali sad mnogo više, nego što je nekad onaj leptir... Tako su letili donekle; kad al — o Bože! — njen braca ostavi nju pa se u svome letu vine za nekom golubicom, a ona ostavši sama jauknu i pade — krila joj se behu salomila. — Da luda i ne pravedna sna! — reče, tarući oči. — Onaj moj nekadanji braca to ne bi učinio a ovog stranca ja ne volem... Nenad naprotiv spavao je te noći vrlo dobro.Sanjao je o svojoj verenici, koju je u daljini ostavio.Istina Darinčine crte zamenjivahu njeno lice.Ali je tek o njoj sanjao... Zar je imao i verenicu? Da, on je već od godine dana bio veren.Još od prvog sastanka Darinčinog sa njime, znamo, da je sin siromašnih roditelja i da se kao siroče učio u tuđini među tuđim narodom.Da se tamo nezadovoljno osećao, svedoče već njegove nekadanje reči, koje je Darinci rekao: „Idem, sestrice, u tuđinu da učim i da se mučim“.No i to nezadovoljstvo brzo prestade.Jednoga dana upozna se tamo sa nekom, istina tuđinkom, al lepom devojkom.Njih se dvoje zavoleše.Pa kad i njeni roditelji pristadoše, veriše se oni i pred svetom.Sad su samo čekali, da Nenad svrši nauke pa da se večitom vezom vežu.Ali kako Srbina ne možeš lako rasrbiti to se i Nenad ne mogaše odvažiti, da večito u tuđini ostane.Za to je sad došao u svoj narod, da poseti grobove svojih roditelja i da se obazre za mesto, gde bi se sa ženom mogao nastaniti. A zar se Darinke baš nikad nije sećao? — pitaće možda kogod. Prvih dana, kad se s njome rastao! — bio bi na to pitanje pravi odgovor. Zašto je onda rekao detetu onu izreku? Na to je teže odgovoriti.No rekao je za celo s toga, što je u Darinci video klicu postojana karaktera i razmišljanja, pa kako je i sam držao, da ženskinja tek sa istinskom ljubavi prema svome mužu može srećna biti, hteo je Darinku zarana za tu misao da pripravi. Kasnije, kad je otišao u tuđinu, nije se sećao tog malo čudnog deteta.I tek sad, kad je opet među svoj narod stupio, oživeše u njemu uspomene.Pa dođe da i nju vidi.No kao se začudio, kad mesto ružna deteta nađe lepuškato devojče, i to sa nazori, koji, po njegovom mišljenju, behu veoma neobični za mladu seosku devojku. Iz ono malo reči što ih je Darinka prošlog dana rekla,- vide on, da su joj nazori slični njegovima, koje je on, mlad i vatren, smatrao za najkorektnije.I zato ga ona poče interesovati.„Iz ovog devojčeta moći će se vremenom valjana ženskinja doterati“ — mišljaše on. I s toga je njena slika zamenjivala sliku njegove verenice... Kad se sutra dan Nenad probudio beše zbunjen i sa sobom nezadovoljan.No i opet tvrdo naumi, da dotle ne ode, dok Darinku sa svim ne pozna, i, ako je moguće, u njenom mišljenju još bolje utvrdi.Hteo je, — ne pazeći na njene okolnosti i osetljivu prirodu — iz nje da stvori čeličan karakter i svesnu, pa ma i nesretnu ženskinju.Nesretnu velim za to, što i sam Nenad, da je metnuo ruku na srce, morao bi priznati, da su u današnjim okolnostima svesne i tvrdog karaktera ženskinje — bar u dubini svoje duše — većinom nesretne. Veran svojoj odluci, zgodnom prilikom već sutra dan otpoče Nenad svoj rad. — Tvoje mišljenje, sejo, — reče joj, kad su sami ostali — dobro je, no to još nije dosta.Treba sve da nastojite da ga što većma rasprostrete. Darinka ga začuđeno pogleda.Nije ga razumela.S toga reče: — Sve da nastojimo?O kome vi govorite? — Opet „vi“ lolice mala! — reče on pa onda doda: Zar ti nemaš ni jednu načelnu prijateljicu? — Prijateljica imadem.Da li načelnih? — bog bi znao! — smešila se ona. — Čudno!Zar ni jedna ne misli kao ti? — Ko bi ih znao! — beše odgovor. — Ako iko, ono bi ti trebala da znadeš! — Zašto baš ja? — Što je poznato, da ženskinja pred ženskinjom slobodnije izriče svoje misli. — Razume se, ali o onom, o čemu misli — primeti ona sa gorkom ironijom. — Valjda tek neće presuđivati, o čemu i ne misli? — zapita Nenad začuđeno, a uz to je mislio: „I ovo je ćurka!Govori u vetar!“ Ona opet, baš kao da mu je misli prozrela, prvi put ga slobodno pogleda i reče: — Ti se zacelo čudiš mom odgovoru.No ja znam, zašto sam to rekla.Ti, braca, reče: valjda neće presuđivati, o čemu ne misle.Pa vidiš, to je baš uzrok, što ne znam, kako moje drugarice misle. — Ha!Ha! — smejao se on. — Dakle ženskinje ni o čemu ne misle! — Nemoj se smejati!Rđavo si me shvatio.Ja sam to mislila ovako: Većina ženskinja — a među te spadaju i moje prijateljice — kad su u društvu, govore o igrankama, pozorištu, svirci i svemu drugom, samo ne o onom, o čemu si i ti slučajno sinoć moje mišljenje doznao.Zato ti i rekoh, da o onom presuđuju, o čemu misle.Ostali razgovori u ženskom društvu velika su retkost.A o čemu ko govori, o tome mu i mišljenje možeš doznati.Ali nemoj misliti — nastavi ponosito — da ženskinje o takvima stvarima ne razmišljaju.Jest, braca, misle one, samo što su te misli skrivene u dubini duše njihove i što ne će da ih kažu. — To ne pojmim.Za što ih ne bi kazale? — Čudno jeste, ali je tako! — reče Darinka mekim i tužnim glasom. — Iz iskustva znadem, da sam često i sama štošta volela žrtvovati, nego kazati svoje pravo mišljenje. — Za što opet to? — Za što? — nasmeši se ona. — Za to, što je sujeta opšta mana.Retki su ljudi bez sujete, a ženskinja je tek običan čovek; i ona voli, da ljudi o njoj imaju dobro mišljenje.Za to često i krije svoje misli. — Sve lepše!Zar je laž bolja od istine? — Za mene nije.No da je laž za većinu lepša i bolja, zaključujem otuda, što onu ženskinju, osobito devojku, koja ozbiljno misli i otvoreno svoje misli kazuje, retko ko ceni i poštuje.Naprotiv, lažan stid, izmajstorisana najivnost i detinjasto ponašanje većini se dopada, a neki je čak i poštuju. — Varaš se, sestrice, varaš se! — Može biti.Ali dopustićeš, da u tome ima i istine.Osobito moraš dopustiti — reče s vragolastim osmehom — da muški jako vole sve što je izmajstorisano i neprirodno; uz to, većina i ne počinje onde voleti, gde bi trebalo da poštuje.Mana, nedostatak i majstorija, to je vaš idejal; to vas veže i privlači, a nikad ono, što je prirodno i poštovanja dostojno. — Oho, sestrice!A ko ima više majstorije u ponašanju i inače nego ženskinje? — Istine nikad ne poričem.Ali to je produkt vaših želja, vašega vaspitanja i posledica vašeg ukusa — smejala se Darinka. — Kako to da razumem? — Evo, kako: Ženskinja se istina jako udalila od prirode u ponašanju svome i inače, ali nikako s toga, što joj se tako dopada i što voli neprirodnost, nego tek za to, što hoće muškom da se dopadne.Ona sama ne važi u društvu ništa, nego tek kao udata dobija važnost pored muža, te htela ne htela mora da se trudi da muškoga zadobije onim, što se njemu dopada. — Dakle mi muški volemo neprirodnost?! — Ne znam, braca, kako vam je u srcu, ali po delima tako bih sudila.Uzimam samo ovo: Vičete protiv utezanja, belila, rumenila i zračila, a ovamo i u snu i na javi tek o tim osobinama sanjate!Šta više, nije vam dosta, što to u običnim životu poštujete i tražite, nego nas tim vašim trulim ukusom trujete i u književnosti, u spisima vašima.Belo lice, rubin-usne, vrane obrve viti stas; i to sve u najjačoj „niansi“, to su mađije koje zanose i vezuju vaše „junake“.Baš kao i u životu...Pa je li onda čudo, što ženskinja pada u tu pogrešku?Jednom reči: muškom se dopada vila i lutka, a ženskinja oseća i vidi, da je tek čovek i obična žena, pa kako tek uz muškoga u društvu nešto važi, trudi se, da se ma i majstorijom približi vašem idealu, vašem ukusu. Nenad je gledaše začuđeno i netremice.Ona diže glavu, pa kad ga vide, porumeni i ućuta. — Dobro govoriš, reče on; no kriva je dosta i ženskinja. — Kako se uzme, reče ona, ne dižući očiju.No meni se čini, da bi i ženskinja postala drukčija, kad bi muški bili „muškiji“, onakvi, kako im se pristoji.Njihova je prevlast u društvu, pa neka se sami otresu mana, neka joj pokažu puta!Ovako, kud god se jadnica okrene, vidi tek muški truli ukus, pritvornost i sebičnost njihovu. —- Zar da smo svi baš taki? smejao se Nenad. — Niste.Ima i nešto izuzetka, a ostali se dele na dve grupe; jednima je ideal novac a drugima — lutka. — Ti si baš vatrena branilica žena! primeti joj Nenad. — Ne branim ja nikoga; samo kažem istinu.Svako, ko bude o tome razmišljao, naći će, da su sve ženske mane, sav trulež društva, tek posledica muških mana.Za to i mislim, da bi dobro bilo najpre otkloniti uzrok, pa će posledice nestati i same.Inače, dogod to ne bude neće se ni ženskinja izmenuti.Badava ćete vikati: „Propašćemo!Ženskinja je pošla stranputicom!“ Badava će te dokazivati, da nismo kao što treba da smo, izlečiti nas nećete, sve dok se sami ne opametite i ne izlečite.A dotle će ženskinja ako ne otvoreno reći, ono uvek u sebi misliti: „Vraču, izleči se najpre sam!“ A to će reći: oprosite se najpre svojih mana, pa će s njima nestati i naših! Tu uđe u sobu gospodar Rada, te prekidoše tu temu.Zgodna prilika za nju ne dade se još za dugo; Darinka je izbegavala priliku, da na samo bude s Nenadom, a on tu temu radi njezina mira ne htede pred roditeljima nastavljati.Razgovarali se od to doba tek o običnim stvarima.Ali se njemu činjaše da je svaka Darinčina reč srodna njegovom mišljenju.Dopadala mu se njezina iskrenost i slobodno iskazivanje misli, u takvoj meri da je bivalo trenutaka, kad mu je bilo čisto teško, što ona ćuti ili nije u sobi. A ona? Ona ga se sve više klonila.Svaka njegova reč, svi pojmovi njegovi, što ih je slučajno ili hotimice, na samo ili pred drugima izrekao, njojzi se činjahu, kao da su potekli iz njene duše.Jednom reči: svaka njegova reč bila je već njezina misao.S toga se čisto strašila, da se s njime razgovara.Ta srodnost nazora i misli učinila je, te sad više nije videla njegovu neuglednu spoljašnost, nego tek srce i dušu i onaj blagi pogled, kojim je on nju, ali samo nju pogledao.Pa se bojala, da joj Nenad ne postane ono, što joj nekada bio njen „braca“... Nenad je više puta opazio, da ga Darinka izbegava, pa se i sam dovijao.Ali mesto da u začetku uništi tu klicu u srcu njezinom, on je još podranjivo; bio je muškarac a kao takav i sujetan; godilo mu je, da ona steče o njemu dobro mišljenje, bolje, no što je u stvari zasluživao... Revnosno se starao, da ona za to kratko vreme uvidi sve njegove bolje strane.Često je s toga i sam bivao u opasnosti; Darinka je tada bivala i sama slobodnija, te je i on nju bolje upoznao, a svaki, pa i najgori čovek ima i dobrih strana, koje se po nekom mogu dopasti. I on je često bivao uzrujan.No njegovo je srce imalo dobar štit; bilo je već ispunjeno ljubavlju prema njegovoj verenici. Tom ljubavlju stišao je brzo svoje uzburkane osećaje.Tada bi, smešeći se, pomislio: „Ovaku devojku poučavati, znači, izlagati se opasnosti!“ Pa bi onda opet sanjao o svojoj lepoj budućnosti i svojoj verenici. Da je opasno imati takva učenika, često je, vrlo često pomišljao, no da je još opasnije biti učenik u takva učitelja, to je jasno video, ali nije o tome mislio. Dan po dan, pa prohuja dve nedelje.Gospodar Rada nikako da pusti gosta.Dopale mu se njegove pripovetke iz đačkog života, a hteo je sam da ga odveze u R. Nenadovoj nekoj svojti iz daleka, pa nikako da dospe. — Skoro ću na put, reče jednoga dana Nenad sestrama, kad se same desiše u sobi. — U grad kad hoćeš a iz grada kad puste! smešila se Bosiljka, a Darinka zadrhta i tiho uzdahnu. Nenad je pogleda. — Što si tako bleda?Tebi je kanda pozlilo? — zapita je posle nekolio trenutaka. — Nije. Pa ustade i ode iz sobe. Nenad je dugo gledao u vrata, kroz koja je ona izišla.Posle uzdahnuvši izide i on iz sobe. Kad je ušao u svoju sobu, oči mu behu suzne.Seo je i uzeo knjigu, ali je brzo bacio i nemarno stao hoditi po sobi. „Hoću li joj kazati?“ pitaše se.„Ne neću.Na što?Kad odem, zaboraviće me i bez toga.“ „Umirivši se, ode da potraži domaćina; nije se toga dana s njime razgovarao. Od to se doba klonila Darinka svoga gosta sa svim.No on je ipak jedared zateče samu i plačnu. — Što plačeš zapita je sa saučešćem. Ona dugo izbegavaše pravi odgovor.Na posletku mu reče: — Ište me neki trgovac iz T... — Pa što da plačeš? reče on suvoparno. Ona ga samo pogleda, a preko usana joj se i nehotice ote: Umri, al ne daj poljupca bez ljubavi! — rekao si mi nekada ti, a sada me pitaš, što plačem, što tog čoveka ne volim. Nenada zaboleše ove reči, te energično reče: „Dok je mene, toga biti neće!“ Ona ga pogleda kao ozebao sunce, a on uzdahnu i obori oči, pa tiho dodade: Gledaću da tvoga oca odvratim od toga. Darinka nije čula njegove poslednje reči, nego se pitala: „Dok je njega“ — zašto to?Pa za što je onda upravo i došao?! .. Čovek obično veruje ono, što želi, te i njojzi ozari lice zračak sreće, no tek za trenutak.„Govori tek običaja radi“, pomislila je za tim; inače ne bi onako suvoparno rekao: Na što da plačeš? kad znade... Upotrebila je svu svoju snagu i veštinu, pogledala ga ravnodušno i otpočela onda veselo razgovor. To je tražio od nje ženski ponos.Pa brzo po tome ode Nenad.Pri rastanku zapita suznih očiju: — Sejo moja, šta misliš za dalje? — Šta?! osmehnu se čudnim osmehom ona.Pa bleđa od mrtvaca, al stalnim glasom dodade: — Bog bi znao, šta od čoveka ne može postati! Kad je pošao, gledala je za njim bez suza u očima i ona.On se osvrnu, i pogledi im se sretoše. Da li ga je taj pogled boleo?Nije ni sam znao. Tu noć provela je bez plača, ali i bez sna.Činilo joj se da su joj svi osećaji izumrli.Ali posle dve godine, kad je čula, da se Nenad oženio, iz ljubavi oženio, grozno se zaplakala. Bio je to poslednji plač — plač detinjstva. Bože moj, kako li je varljiv ovaj svet!Pogledaj ga pogledom površnim — sve samo zadovoljstvo raj i divota!A zagledaj bolje i dublje, zgrozićeš se.Svuda jad, tuga i nevolja; samo što je osmeh na licu zavesa jada i tuge, a zvuk vesele pesme često jauk izmučena al ponosita srca.Al opet, svet je pravi raj; sve je to u lepom obliku.Pa zato, uživajmo! ... Obrazinu toga raja prozrela je Darinka dosta rano.A sad dođe vreme, da i sama uživa te rajske miline. Gospodar - Radino bogatstvo poče naglo opadati.Firme, u kojih je pazarivao, počeše jedna za drugom padati, te morade kreditiranu robu pre vremena isplatiti.Roba mu je ostala ali se Čivuti i drugi stranci trgovci u mestu namnožiše, te počeše po čivutskom načinu trgovati lošijom, tek na oko robom, i svaki čas nadati, da se posle još bolje podignu; te on nikako ne mogaše na pošten način s njima konkurisati.On je trgovao pošteno, valjanom i solidnom robom, a oni prevarom i šarenim, uglačanim ološem, pa kako uz to Srbin radije pomaže tuđina, no svoga, ostade gospodar-Radi tek neki deo dosadašnjih mušterija, ostade mu tek razboritiji deo seljana.Ostalo ode sve „dobrosrdačnom“ i ljubaznom Volfu i njemu podobnima. — Ho, maj! baš su ti to ljudi, ti Čivuti, kaže naš seljak; samo potpiši vekelu, pa pamuka i jesnana kolko gođ hoćeš! Gospodar Rada beše među tim zakleti neprijatelj svakom kajišarenju, te mu je i to mnogo škodilo.Gde je bilo izgleda da se može platiti, rado je kreditirao i bez obveze, a gde bi se posle morale prodavati nepokretnosti zarad naplate, nije ni davao.Nije hteo da bude tek praktičan trgovac, nego i pošten čovek....Osim te trgovačke nezgode, dođe i nesreća. — Vatra!Vatra! povikaše jednog dana, pri najvećoj oluštini seljani.Za nekoliko časova ode pola sela a s njime i grdna trgovina gazda-Radina.Sve njegove kuće, magazini i ostale staje bile su sada zgorište, nije mu ništa ostalo, do jedna kućica u drugoj polovini sela, vinograd, nekoliko lanaca oraće zemlje i nešto gotova novca, što ga je tada imao. To je dovelo gazda-Radu, ako ne do prosijačke palice, ono do imena siromašna čoveka.Zlo je bilo i to, što je, kao dobar čovek, bio jemac u obližnjoj varoškoj štedionici dvojici svojih suseda, koji su prilikom požara postali pravi prosjaci. S toga gazda Rada prodade vinograd i zemlju.A njegovi dužnici odricahu skoro svi da su mu dužni; doznali su, da su mu svi papiri i knjige pogoreli. To je bio grdan udar po gospodara Radu i njegovu ženu, pa kako su od duže vremena i onako bili slaba zdravlja, poboleše se, te ih za kratko vreme nestade jedno za drugim sa sveta, ne ostavivši svojoj deci ništa više do pošteno ime i nekoliko stotina u novcu. Kakav je to bio udarac po Darinku i sestre njezine, može zamisliti tek onaj, ko je slično prepatio; to ne može čovek opisati. U početku su mislile sirotice: srce će im prepući.Ali čovek je katkad tvrđi od kamena, te i njima ne bi ništa. Devojke htedoše da ostanu u kući svojoj, pa da radom hleb svoj zaslužuju.To im ne dopustiše rođaci.„Sveta radi“, rekoše oni, „nije lepo, da devojke same u kući žive.Podelite se kod nas rođaka, novac ćemo dati pod interes, a i kuća će vam tada donositi prihoda.“ I tako Darinku uze jedna, a ostale sestre druga tetka, obe sestre od tetke gazda-Radine.Ali ih je on za života u svačemu pomagao, te se sad smilovaše. U početku beše im svima dobro; rođaci se sećali dobročinstva i pomaganja njihovih roditelja, no kad to zaboraviše, trpile su sirotice svašta. Da od njih odu, to im rođaci „sveta radi“ ne htedoše dopustiti, nego se trudiše da ih udadbom što pre skinu s vrata. Šta su sad tek trpile!Nikada nikome nisu ništa natrunile, pa opet im se svi svetiše. „Tako im treba!“ rekoše jedni.„Niko im nije bio ravan.Da vidimo, za koga će sad poći!“ „Nek sad odbijaju beležnike i advokate!Niko im nije bio dobar; čekaju barone!“ svetili se drugi, tako, da su jadnice često i čule. Sve to snosile su one strpljivo, sve dotle, dok im rođaci ne pomenuše udadbu.Tada se i one setiše svoje budućnosti, te zapitaše! — Za koga? — Eto i čizmar Jova i ćurčija Mija uzeće vas rado ma koju.A Ružica je i onako još dete — rekoše im rođaci. Bosiljka drhtaše od jeda, pa suznim očuma pogleda Darinku, koja mirno reče: — Ja sam te ljude vidila tek jedanput na ulici.No baš kad bi se htele udati i onako, tek da se udomimo, opet nisu ti ljudi za nas. — A, molim te, za što da nisu? — primeti tetka u ugušenoj srdžbi — Još da se raduješ, što vas ištu.Ko bi uzeo devojku bez novca?! — Dok sam bogata bila, nisam htela sebi muža kupovati — reče Darinka tužno al odvažno.Sad opet, kad sam sirota, ne ću svoje srce da prodajem.A vama držim da nismo na dosadi, jer se hranimo i izdržavamo sa svojih ruku i prihoda od ono malo novca.Ako li smo vam na dosadi, recite, pa ćemo otići. — Ala si naprasita! — karala je tetka, prividno nežnim glasom. — Ja se za vas brinem, a ti se još ljutiš! — Žao mi je, što vam savet ne možemo primiti.A na brizi vazda ću vam biti blagodarna — reče Darinka suznim očima i nežno zagrli tetku. — Tebe je to uvredilo — govoraše sad sa iskrenim sažaljenjem tetka. — Al pomisli: ljudi su to pametni i u dobrom stanju a vi ste sirote devojke.Šta bolje možete čekati?! — Znam ja, tetka, sve to.No opet volim umreti, no poći za takva čoveka. — Nisu oni hrđavi.Pametni su to ljudi — umeša se sad i teča — al ti valjda nećeš, što su zanatlije? — Ne, tečo.To nikako nije uzrok Baš na protiv: poštena radenika ja vrlo uvažavam. — Šta, ali? — prekide je tetka. — Htela sam reći — nastavi Darinka, — da se ne bih mogle složiti sa čovekom, koji nema ni onaj stupanj obrazovanja, što mi imamo. — Nije tako, rano moja! — pouči tetka. — Mi žene treba uvek da smo izobraženije od naših muževa, ako hoćemo da u starosti njima ravne budemo.Muž, rano moja, i kad je oženjen, opet je večito sa svetom, pa se u njemu celog svog veka uči i razvija.A mi sirote žene, kad se udamo, zavučemo se u sobu i kujnu, pa tu večito rintaj i radi.A bogme kod ognjišta i s metlom i peruškom u ruci zaboravimo i svoje ime, a kamo li drugo što!Kad sam ja bila devojka, ne bi se sa tvojim tečom u obrazovanju ni merila, a sad bogme, dobijem često od njega: „ćurka“ i „prostakuša“. Darinka je ne verujući vrtila glavom, a ostali prsnuše u smeh.Ismejavali su sirotu tetku.A ko zna, možda je baš ona imala pravo! ... Teča, kod koga je Darinka stanovala, bio je nadzornik dobra neke stare postradale grofovske porodice. Grofovska porodica Stanišića beše nekad srpske gore list i veoma bogata, a sad pomađarena i prema svojoj tituli veoma siromašna.Cela porodica sastojala se iz matere t. j. stare grofice, mladog grofa Ivana Stanišića ili sina, i ćerke, još vrlo mlade kontese. Stara grofica živela je obično sa svojom decom u nekoj obližnjoj varošici upravu celog svog dobra, koje se sastojalo iz dve do tri stotine jutara zemlje, ostavila je Darinčinom teči, koji je stanovao sa svojom malenom unukom Ivankom — posrmčetom njegovog jedinca — i svojom starom ženom u poljani na grofičinom lepo uređenom salašu.Sad, kao što znamo, stanovala je kod njih i Darinka. Salaš taj nije bio daleko od sela.Zato Darinka ne htede lenjovati, već nađe u selu da poučava decu iz boljih porodica francuskom jeziku i svirci.Svako jutro išla je u selo, a pred veče se vraćala.I tako se mogla lepo izdržavati a da zaostavštinu roditeljsku ne krnji. Jednog lepog majskog jutra ustade Darinka ranije nego obično, pa poljubivši Ivanku, koju je veoma bila zavolela, javi se tetci i uputi se u selo.Htela je svojim ranim dolaskom da iznenadi svoje učenice.Sunce se tada tek počelo spremati da svojim zracima pokupi rosne kapljice, što se kao biser sijahu po travi, a vredne ševe budile su umorne radenike. Darinka, idući poljem, čudno se osećala.Prvi put posle smrti svojih roditelja beše tako raspoložena.Posmatrajući zelenu nepreglednu ravnicu i izlazak sunca, srce joj se u grudima poče širiti.U tom trenutku činjaše joj se, da joj je spao sa srca teški kamen, koji ga je odavna nemilosrdno tištao.Zaboravila je sve jade svoje; samo je vidila prirodu, pa je u njoj uživala. Tako razdraganoj pade joj u oči kitnjast džbun divnih poljskih ruža.Džbun beše podaleko, no ona, prikupivši haljinu, detinjskom radošću potrči njemu.Kad mu već stiže, vide, da je od njega deli dubok jendek, pun vode.Ona skide svoj veliki slomljeni šešir, što joj je u trčanju spao i o traci na vratu visio, pa ga stade nameštati.Uz to, gledeći u ruže, reče: — Baš šteta! — Zaista, grdna bi šteta bila, da se tako divne nožice badava urose! — začu se krupan, al prijatan muški glas. Darinka se trže i spusti haljinu.Kad pogleda, vide mlada čoveka u lovačkom odelu i s puškom o ramenu, gde, preskočivši jendek, bere ruže. Darinka se obrte i htede poći.No on, opazivši njenu nameru, zamoli je: — Molim vas, gospođice, ostanite!Ruže su vaše. — Onoga su, ko ih je uzorao — reče polazeći i zbunjeno Darinka.Po opisu tečinom poznala je u tome čoveku mladoga grofa Stanišića, na čijem je dobru i ona sad stanovala. — Jednim skokom stiže je grof, gracijozno joj pruži ruže i reče: — Valjda mi nećete čast odreći....I ako nisu baš lepe. Gracijozno držanje ruža i salonska pozitura, u koju se sad beše grof stavio, čudno se razlikovala od njegovog lovačkog prostog odela.S toga ne mogaše Darinka a da se ne nasmeje.Primi ruže pa reče svojim prirodnim glasom, u kojem je zvučno smeh: — Za vaš ukus nisu najlepše, te bi ih možda i bacili.Zato ih primam.Ali što se časti tiče, sumnjam da je za veliku gospoda čast, kad sirota devojka primi od njih ruže, koje bi oni bacili, a njoj se baš sa njihove prostote i dopadaju. Sve ovo izgovorila je veselim, prirodnim, ali i ironičnim smešenjem. Grof, gledeći taj veseli osmej, nađe, da je Darinka vrlo lepa, lepša i od samih ruža, šta ih je u ruci držala.I kako je bio naviknut da misli, e je lepo cveće samo za grešna prsa i ruke bogataške, mišljaše tako i o Darinci.No tu se jako prevario. Darinka, metnuvši ruže za svoj široki šešir, lako se pokloni, pa brzim koracima pođe u selo. — Dopustite mi, gospođice, da Vas pratim, zamoli grof. — Hvala!Ja sam sirota devojka, a lakeji — kako li se ta vrsta ljudi zove — samo su za velike gospe i gospođice.Nego ako vam se dopada i baš imate posla u selu, možete sa mnom u društvu. Grof se ugrize za usnu, no ne reče ništa.Darinka ode radosno svojim putem.Bila je sretna, što je grofa tako osramotila.Za života svojih roditelja možda bi se svog sadašnjeg postupka i stidila, no sada nije o tome premišljala.Sada je i ona bila sirota i siromašna te se u njoj probudio onaj osećaj ponosa i mržnje, koji je u sirotinje prema bogatima.Nekada bi se na grofovo ponašanje samo smejala, no sada je bila i ogorčena.On je bio grof.A to ime dovoljno je bilo, da o njemu rđavo misli i da ga mrzi. Ja njen lakej!“ mišljaše grof, gledeći za njome. — Skupo ćeš tu reč platiti! — Ali tu se seti da joj ni imena ne zna, pa kako da joj se osveti? Hteo je da trči za njom, pa da joj pokaže, koga je uvredila.No to mu opet grofovsko dostojanstvo ne dopuštaše.... Kad je na posletku izgubio iz vida, pođe i on na svoj salaš. „Prokleta devojčura!“ nastavi.„Kako sam jutros veselo pošao!Pa ako sad još i gazdinstvo u dobrom redu ne nađem...Tu poče brže koračati, no i opet se ne mogaše otresti nemilih misli: „Samo da mi je znati, čija je!“ dovijao se.„Glupa nije a i lepa je... To kao da je ublažilo njegovu sržbu prema Darinci.Sad je poče izvinjavati. „To sam i zaslužio!“ karao se sad.„Kao nepoznat nisam trebao trpati kojekakve fraze.Tako je.Ona ima pravo.Moj govor nije bio umestan.No zar je ona bolja od baronica i grofica?!“ ... Tu poče grof brže koračati.No sve badava!Posle nekoliko trenutaka beše mu Darinka i opet na umu: „Kako se lepo smeje!Pa kakav joj je stas!Pa ruka, a ne nosi pi rukavice!Šta je grofica X. prema njoj?!“ ... Takim mislima zauzet, stiže na svoje dobro.Mati njegova, stara grofica, beše već tamo te se uveliko dogovarala sa svojim nastojnikom. Kad je pred veče stara grofica ponudila sina, da se s njome na kočijama doma vrati, izjavi on, da će ostati još koji dan na salašu.Hteo je da raspita za Darinku. Kad je grofica otišla, ode i on u svoju sobu, u sobu, što beše određena za „gospoštinu“, kad na svoje dobro dođe. Ušavši u sobu, nasloni se na prozor i zamišljeno stane gledati u daljinu.Mislio je, kako bi doznao, ko je to devojče, što se usudi da njega ismeje — njega, za čijim pogledom žuđaše mnoga kontesa i grofica! Meću tim je Darinka došla iz sela.Na licu njezinu ne beše jutrošnje razdraganosti, a ni pređašnjeg tužnog izleda.Bila je zamišljena, ali ni tužna ni vesela; svaka crtica lica njezina izražavaše sad tek duševno spokojstvo i tihu al čeličnu stalnost karaktera njezina. Tuga za roditelji, briga, sirotinja, i preziranje bogatih poznanika, izmučila je dušu i srce njezino; izmučila ih, ali ih nije salomila; u njenoj se duši nalazio još uvek po koji kutić, u kojem behu smeštene i uspomene, uspomene na nekadašnjeg „bracu“ njezinog. Ona je jasno vidila, da je on nikad nije voleo; ali je on nije ni uveravao o svojoj ljubavi i za to ga ona nije sa svim zaboravila.Među molitvama njezinim za sve nesrećne bila je pridodata i jedna za srećne; među srećnima bio je i njezin „braca“!... To teško i zagonetno stanje srca njezina trajalo je sve do danas. Jutros, kad se sa grofom rastala, žurnim koracima otišla je u selo.Na početku ulice, što vodi kući neke njezine bogate učenice, iskrsnu ova pred nju. — Dobro, što ste došli! — reče dete, radosno je obrgrlivši oko pasa. — Danas ne ćemo učiti.No mama veli, i vi morate s nama u vinograd; imamo gostiju, pa ćemo se tamo veseliti.Devojke su još juče otišle, da beru trešnje. — Ako mi obećaš, da ćeš nadoknaditi ono, što ćemo danas propustiti, ići ću reče ona, poljubivši dete. — Hoću! hoću!Samo hajdemo brže! — kliknu dete, skakućući pored nje. Kad stigoše kući, nađoše domaćina i domaćicu u hodniku. Oni je ljubazno predusretoše i odmah umoliše, da ide s njima u vinograd.Ona bi se bila najradije doma vratila, ali im ne mogaše odreći. Kad su u sobu ušli, prikazaše joj među ostalim gostima i mladoga mernika, Nenada Bosančića sa ženom. Darinka zadrhta, pa se nasloni na glasovir; mal te nije pala. Kad je pružila svoju kao led hladnu ruku mladoj gospi Nenadovoj, gledaše joj ova, ispitujući, gotovo bezobrazno, u oči, pa nasmešivši se reče: — Milo mi je.Nenad mi je o vama pričao. Ovo je izgovorila nemački; srpski još nije umela. Posle nekoliko trenutaka pogleda Darinci u lice, pa s osmehom, koji Srpkinja podražavati ne ume, primeti: — Vi ste lepa mlada devojka, a ja sam mislila... — Jeste, preseče Darinka, ja i vaš gospodin muž stari smo poznanici. Na usnama Nemičinim opet se ukaza pređašnji osmeh. Darinci se stište srce. „Kazao joj, da sam ga volela“, mišljaše, pa za trenutak obori oči.No odmah ih za tim diže pa ponosito pogleda u tuđinku.Gledala je pogledom, kojim gleda nevin optuženik svoje sudije.... Tuđinka zbunjeno obori oči a Darinka, oštro i ponosito mereći je, mišljaše: „Znam, šta misliš!Ali to je vaša tuđinačka osobina; vi se svakome vešate o vrat, s ljubavlju i bez nje...Treba da znaš, da sam ja Srpkinja.A prava se Srpkinja tako ponaša, da se svoje ljubavi ne mora stiditi.“ Za tim, uvrđena nepravednom sumnjom tuđinke, umeša se u razgovor s drugim gostima. Nenad je kradimice posmatrao Darinku, koja se, izmučena tugom i brigom i siromaštvom, već malo pogubila; bila je bleđa i slabija. Njemu je poznato bilo stanje, u kojem se ona sa sestrama nalazi.Ali on je sada bezbrižno i u izobilju živeo pa zaboravio, da briga i siromaštvo troše čoveka, te je tu promenu pripisivao njezinoj ljubavi prema njemu.„A možda je grize i pomisao, da je znadem da me ljubi“, mislio je za tim.Bio je, kao i većina, naviknut da misli, e se ženskinje i najčistijih svojih osećaja mora stiditi, dočim se muški i grešnom ljubavlju često ponose... Posle jednog sata stigoše i vinograd; hteli su tamo da doručkuju.Za malo pa se otpoče živ razgovor. Ženskinje su govorile o kujni, domu, domazluku, povrću, voću i modi, pa i o — kartanju.Tada to beše u Srpkinja još novina... Muški opet pretresahu razna pitanja i razne ljude, te neki politizirahu ovako, neki onako; ali se na posletku opet složiše, te u ime sloge nališe ponovo čaše.Čaša ih je uvek zbratimila... Darinka je govorila sa ženskima, ali je slušala muške; htela je da čuje Nenadovo mišljenje. Kad god mu je čula glas, zadrhtala je, no kad mu je razabrala misli, začudila se.Između njezinog i njegovog mišljenja bila je sada grdna provala — nejednakost.Nijedna njegova reč, nijedna njegova presuda nije se slagala s njezini nazori, njezinim sudom. „Bože moj, kako se čovek menja!“ uzdahnula je.„Ili ga možda nisam ni poznavala.“ Tu joj pade pogled na Nenadovu ženu.„Da nije možda ona uzrok toj promeni?Ne, žena uvek usvaja muževlje nazore a muž ženine nikada ili vrlo retko.“ Opet joj je pogled pao na Nenada; merila je svaki njegov pokret.On najedared diže oči i pogledi im se sretoše.Zastiđeno obori ona oči. „Pogodio sam!Stidi se,“ mislio je on.„Siroto devojče, moram je umiriti!“ Danom prilikom otpoče s njome razgovor.Hotimice je izbegavao sve, što bi je na prošlost podsetilo i rastužilo.Ona opet, uvređena sumnjom njegove žene, odgovarala mu je hladno i ukratko i na ono, što je želio znati. „Jedan dokaz više, da joj je nemilo, što joj tajnu znadem“, mišljaše on. Kad se društvo po vinogradu razišlo, nađe se on opet uz Darinku.Deca potrčaše za leptirom, te oni ostadoše sami. Idući uz nju, uhvati je naglo za ruke i pogleda u oči. Ona zadrhta i obori oči. — Sestrice! reče nežno on. — Mani me! Pa izvivši svoje ruke iz njegovih, naglim koracima ode od njega. Pošla je deci.Ali deca vijahu leptira sve dalje, a ona se onda spusti na jednu klupu. Setila se svoje prošlosti i to joj je nateralo suze na oči.Da ih Nenad ne vidi, otišla je od njega.No on ubrza korake i za časak se stvori pred njome. — Što begaš od mene?Ta meni je sve poznato! ... Darinka ćutaše. — Sestrice! reče on glasom, koji je do srca prodirao. Ona mu htede nešto reći, no srce joj se stegnu i glas je izdade. Pogled i reč „sestrice“, njegovim glasom izrečena, htede da oživi poslednju klicu ljubavi, što se već počela sušiti. Na sreću sede Nenad uz nju, pa uzevši njenu drhtavu ruku, nežno je stište i reče: — Ne ću da te pitam za uzrok tvojih suza, jer znadem... Zaćuta i čisto sa zadovoljstvom stade gledati njezine suze. — Ja sam istina tvoju ljubav uvideo, no ti ne treba s toga da se grizeš ili stidiš.Za nju, budi uverena, niko drugi neće doznati. Ona se trže.Suza, što joj beše u oku, nije kanula, već se tako sledila. Tim suzno-ledenim pogledom gledala ga je za trenutak. On porumeni, a ona ponosito, al jedva čujno reče: — To nije nikakav greh.Baš da se i dozna.Šta mi je do toga! — Neće se, neće doznati! — uveravaše on. — Za to ne ti, već ni jedna ne treba da se kaje, što je mene ljubila.Razumeš li, sestrice, ni jedna.... — Ni jedna! ponovi Darinka njegove reči nekakvim čudnim tonom, pa umoreno nasloni glavu na naslon od klupe. Tako naslonjena stade gledati ozbiljno, ispitujući. On je među tim i dalje govorio.Šta? — to ona nije znala; u njezinim grudima dešavao se za to vreme prevrat, a oči joj behu udubljene u posmatranje.Nije mogla da veruje, da je to njen nekadašnji braca. — Jeste, sestrice — reče on posle male počivke. — Tako je to!Za to ne treba nimalo da se grizeš i svoje ljubavi stidiš. — Moja ljubav bila je nevina i čista.A što je ponikla, nisam ja kriva.Tome su krive bile okolnosti moje, a možda... možda i ti sam — reče ponosito. — Ne srdi se! izazvao si me.Ne pregovaram ti i ne krivim te ni u čemu.Nisi me nikad ni uveravo da me voliš; ali metni ruku na srce i priznaj, da si mogao biti iskreniji... Glas joj je bivao sve snažniji, tako, da se Nenad počeo strašiti da će ko čuti.No opet je ćutao i zadivljeno gledao devojče, koje uviđa pogreške onog, koga ljubi... Tako je on mislio, a ona tiše nastavi: — Čega bih se imala stiditi?Moja je ljubav bila čista.Ti to najbolje znadeš.Kad si uvidio, da te volim valjda su uvidio i kako...Jeste, ja sam te ljubila, ali ne kao čoveka, već kao neko više biće; ljubila sam te kao skup svih vrlina....No jesam li se u tebi prevarila, presudi sam. Teško je uzdahnula i za tim još ponositije dodala: — Ne, ne treba da se brineš; nje se ja nisam stidila ni onda, kad je postojala.Razumeš li, braca?Ni kad je postojala! Ustala je i pošla pred decu, koja se sa uhvaćenim leptirom veselo vraćahu. — Čudna priroda! uzdahnu Nenad pa ode svojoj ženi. Kad se pred veče Darinka praštala od društva, stisnu joj i Nenad ruku i tužno i duboko uzdahnu. Smešeći se pogledala ga je ona, i ne vrativši mi stisak ruke. U njegovom srcu ponikla je tek sad klica sažaljenja, kad se u njezinom sasušila klica — ljubavi. Nije se dakle u sebi prevarila, kad je nekada rekla, da sažalenja tražiti neće. Kad se Darinka na svome putu sama vidila, sede na travu te plakaše dugo, dugo. Sad nije plakla, kao nekad, za izgubljenom ljubavlju, nego što se osećala još usamljenija. Do sada je držala, da ima na svetu bar još jedan čovek, koji je razume i koji je kao ona.A sad, kad je ostala sa svim usamljena; i Nenad nije više mislio kao ona. „Za mene nema više ni ljubavi ni prijatelja!“ uzdahnula je i opet se zaplakala. Plakala je, ali sa svakom suzom beše joj srcu lakše a u duši vedrije. Kad se upitala i pošla, mir joj se sijao na licu — bila je od svoje ljubavi prema Nenadu izlečena. Ljubav je kao vatra.Dok joj daješ goriva, ona plamti, prestaneš li davati, ona zgara ono, što ima, pa kad i toga nestane, ostaje tek pepeo, koji vetar vremenom sa svim raznese. Ljubavno gorivo dolazi od osobe, koju ljubimo.Kod nekih je to gorivo: belo lice, čarne oči, biser-zubi i ostale spoljašne osobine, a kod nekih su to duševne vrline. Nestane li toga goriva u ljubljenih osoba, to nam ga ne mogu ni dati te naša ljubav mora da prestane.Pa ako nam je ljubav čista, istinska, a karakter postojan, ona zgara ono, što je primila, sve dotle, dok sve ne pretvori u pepeo, u uspomenu.Nije li ljubav dovoljno jaka, onda se to gorivo ne pretvara u pepeo, nego ostaje ugljen, koji, i kad se ishladi, opet može, da plane, samo ne vatrom ljubavi, već vatrom zlobe i mržnje. Gorivo za Darinčinu ljubav behu duševne vrline.Nenad je toga do sad dovoljno imao, no danas ne nađe njena ljubav ni mrve potrebna goriva, a kako joj je ljubav bila čista, to ostade tek uspomena, tek pepeo. Nenadove reči: „ne ti, već ni jedna“ sa svim su to gorivo uništile i njenu ljubav ugasile. „To li je ona plemenitost! mišljaše ona.„Hoće da mi dade poznati, da su ga i druge volele.Pa baš da je i tako; zar moram i ja znati?Zar to nije krajnja sujeta?Jeste, leptir je on kao i drugi!“ ... Sad je mirno ocenjivala sve njegove postupke, sve njegove današnje reči, te nađe, da on i ne zaslužuje, da ga ona ljubi... „Nemam više brace!“ uzdahnula je.„Ovo je čovek, koga ne poznajem.“ Pa se mirnim srcem i brzim koracima uputi kući. Kad je Darinka doma prispela, beše već sumrak.Tetka ne beše u sobi te Darinka ode u kujnu. — Dobro, kad si došla.Tu je gospodin, pa mi moraš pomoći oko večere — reče joj tetka još s vrata. — Kakav gospodin? — Pa naš gospodin, mladi grof. — A, tako! reče Darinka, pripasujući kujnsku kecelju — gospodin lakej... Nestašan osmeh preleti joj preko lica; setila se grofove gracijozne poziture. — Zar ti ne znaš, šta ta reč znači? — čudila se prostodušna starica. — Znam, tetka!Ali taj mi gospodin jutros dade poljskih ruža.Pa se „njihova milost“ još htede poniziti, da me u selo otprati. Tetka pljesnu rukama: — Idi ne govori!On tebi dao ruža? — Još kako divnih, al hajdmo na posao! — reče Darinka.Šta ćemo za večeru?Pečenje čujem da već cvrči. — Ne, dušo!Idi ti u sobu pa se lepo obuci i doteraj.Ja ću već naći, ko će mi pomoći. — Na što to? čudila se Darinka.Malo pre se radovaste, što sam došla. Samo se ti lepo namesti i budi pametna; nije to prvina, da bogataš uzme sirotu devojku. — Ha! ha! smejala se Darinka pa u šali reče: — Baš da me zavoli, šta bi vam to koristilo?Zar vi mislite da bi „milostiva grofica“ poznavala sirotu tetku? — Ju, tužnoj meni, može to i biti! reče starka sa suznim očima, više od crna luka, nego od žalosti. Darinka u smeh, pa zagrli tetku i reče: — Može, tetice, sve to biti, nego dajte da vam pomognem.Kad budem grofica ne ću hteti; ne će se pristojati. Ali tetka za glavu ne htede dopustiti da joj pomaže u kujni, nego je otpravi u sobu, da sto namešta. — E, tetka, i to nije za grofice... — Znam, rano, znam.Al sluškinja mora da pomaže ovde meni, a rada sam da je sve u redu — reče starka, prevrćući pečenje. — Dobro veče, gospođo! — začu se sad muški glas. — Milostivi gospodin! — prošaputa tetka, a Darinka pogleda na vrata. Izvinite, gospođo, što vas uznemirujem! — reče grof, duboko se poklonivši.Dugo mi je vreme, te dođoh ranije. Darinka se osmehnu — onaj duboki poklon ticao se nje a ne tetke. — Milostivi gospodin nam je uvek dobro došao.Izvolite unutra! — reče tetka glasom, kojim služitelji govore sa svojom gospoštinom. „Vaša milost!“ ponavljaše ugušenim smehom u sebi Darinka — a videla je na licu „njihove milosti“ neobično iznenađenje. Tetka širom otvori sobnja vrata, da bi „njihova milost“ uzurnije mogla ući.Za tim reče Darinci: — Gledaj, rano, zapali obe lampe. — Nemojte mene radi truditi gospođicu kćer; još je vidno — reče grof, kom se tek sad jezik odrešio. — Pali samo, rano moja! reče tetka.Pa, obrnuvši se „njihovoj milosti“, primeti: — Darinka nije moja kći. — Onda vam je poštovana gospođica rođaka? „Ho, ho! sad sam „poštovana“, nasmeja se ona u sebi, metnuvši lampu na sto.Pa pre no što je tetka „njihovoj milosti“ odgovoriti mogla, reče: — Ja, tetka, idem u kujnu a vi razgovarajte milostivog gospodina.Čuli ste, da mu je dugo vreme. Reč milostivog tako je naglasila, da je grof sav kipio od ljutine. Na sreću beše upaljena lampa, te vide Darinčin viti stas i malenu ruku, te gledeći za njom samo uzdahnu: „Divno devojče!Takav stas nema ni kneginja X“. Dobra starka zabavljaše „njihovu milost“, kako je najbolje umela.No njemu kao da i opet beše dugo vreme; neprestano je gledao u vrata, što vode u kujnu.Naposletku stade se tužiti na današnju nesnosnu zaparu. Dobra starka ustade i otvori prozor. Grof na to primeti, da bi bolje bilo, da je otvorila vrata... — Iz kujne dolazi miris od jela. No opet mu učini po volji. — Tetka, šta to radite? reče Darinka, da je grof mogao čuti — ovaj miris škodi velikoj gospodi... — Milostivi gospodin mi je rekao, da bi bolje bilo, da otvorim vrata. — A, tako!A ja sam mislila, da gospoda imaju nežnije živce od nas kuvarica... — Lakše!Čuće! — šapne joj tetka. Grof se beše zadubio u posmatranje neke slike, no i opet se ugrize za usnu, misleći: „Baš sam benak!Sad je primetila šta sam hteo“. Dođe i teča. Malo posle reče Darinka, da je večera na stolu. Za večerom razgovaraše se grof sa svojim nastojnikom. Kad mu nastojnik primeti, da će ove godine šenica kasno biti svežena iz uzroka, što su seljani, koje je on sa gospođom groficom pogodio na tu celj, veoma siromašni te nemaju dovoljno konja i volova — lupi on pesnicom o sto i viknu: — Niste trebali pogađati te pse. Darinka se trže i ispusti kašiku, koja zvečeći pade na tanjir. — Oprostite, gospođice, razžljutili me ti psi, — izvinjavaše se grof. Ona ga samo pogleda. — Gospođica ne pojmi moju ljutnju; ona je ženskinja.Mi muški tek znamo, kakav je to jed, kad mlađi ne vrše svoju dužnost.Ženskinje su u tome sretnije — reče grof. — Varate se, gospodine grofe! reče odvažno ona.Ne stoji, da bi vas svi muški pojmili, a ne dopuštam ni da su ženskinje u tome sretnije. Teča je oštro pogleda a grof zapita brzopletno: — Voleo bih čuti i uzrok? — Uzrok je prost.Nisu svi muški grofovi i baroni.A ni ženskinje nisu sve bogate i po tome bezbrižne. Sve to izgovorila je prirodnim smešenjem, što je vrlo dolikovalo njenom licu, koje je još od kujnske vatre bilo zažareno. „Da divnih zuba i rumenih usana!“ pomisli grof, pa mesto obrane poče neki veseli razgovor; dopali mu se zubi, pa je hteo što duže da ih gleda... —- Gle, zaboravio sam milostivom gospodinu kazati, da ovde na salašu vlada neka bolest, pa siroti ljudi propadaju bez lekarske pomoći — reče posle toga nadzornik. — Zar da im plaćam i doktora?!Za te gadove i jeste doktor.Neka ne žderu toliko, pa se neće poboleti! — Ne dolazi svaka bolest od žderanja, — umeša se Darinka a sa lica joj nestade osmeha. — Kako čovek mora često i pred ženskinjom da je grub! izvinjavaše se grof. — Ali me ti obešenjaci baš razdražili.Hteli bi lekara!Baš kao da sam ja Rotšild a ne Stanišić! — Naravno da to draži — primeti tetka, tek da se ne ćuti. — Hvala vam, gospođo!A nadam se, da će me i gospođica izviniti. — Ja da izvinim? — nasmeja se Darinka.Daleko sam od toga, da tu uvredu uzmem na sebe!Sirota sam do duše i ja, ali na sreću nisam vaš podanik... — Gospođice! — viknu čisto uplašeno grof. — Niste me razumeli. — Varate se, gospodine grofe!Dobro sam vas ja razumela.Znam ja, da je u plemićkim očima siromah radenik gori od životinje i, kao što izvoliste reći — gad. — Gospođice i opet vam velim: niste me razumeli! — Gospođica vas možda ne bi razumela, visokorodni gospodine grofe — reče ona s tužnom ironijom. — Ali ja, sirota radenica, dobro sam shvatila smisao vaših reči; jer u sirota radenika nema bogatstva, ali ima uviđavnosti; nema gordosti, ali ima ponosa; nema titula, ali ima dostojanstvenijeg naziva, naziva — pravi čovek. — Ha!Dakle gospoda nisu ljudi? — viknu grof, došavši u vatru. Darinka diže svoj pogled, pa mirno i otvoreno gledeći grofu u oči, reče: — Vaše grofovsko visokorodije izvolelo je malo pre poštene ljude i svoje služitelje nazvati gadovima, a ja, sirota devojka daleko sam od toga, da ljudima čovečansko pravo odričem.Ja samo velim: radenik ima naziv pravi čovek, kao i gospoda svoje titule.Uz to sam još, gospodine grofe, dodala, da je po mome shvaćanju taj naziv dostojanstveniji. — Vi, gospođice, mislite — reče grof, umerivši glas, da i siromah ima ponosa, plemenitosti i poštenja?Tu se jako varate.On je čovek.To priznajem.Ali nikad čovek od reči i karaktera.Za komad boljeg hleba postaće isto tako nepošten, kao što je pre pošten bio.I najpošteniji nije stalan u poštenju.Njega ne rukovodi poštenje i ubeđenje, već korist. — Bolje recite: glad i nužda — uzdahnu ona. — Pa ni tu ne bi imali pravo; takvi su ljudi kod sirotinje izuzetak. — Nema izuzetka! — viknu grof. — Sirotinja je sva takva.Novac je za njih neodoljiva privlačna snaga, kao i u opšte za sve ljude.Tek njime postaje čovek pošten, uvažen, sretan i ljubljen. — Ljubljen?! prošaputa Darinka, pa se zagleda u prozor.Ne, ljubav se nikada kupiti ne može! — doda za tim tiho, više za sebe nego za ostale. Grof se trže i ućuta. „Kako ono reče?Ljubav se kupiti ne može!“ — smejao se grof, kad je u svoju sobu ušao.„Ha, ha, ha, tičice moja! sve je, sve za novac!Pokušaću ja to i s tobom... Seo je i dao se u misli. „Ali, kao da nije baš običnoga kova“ mislio je.„Teško će ići.Obrazovana je i vraški ponosita!Pa onda, što se onako zamislila, kad reče, da se ljubav kupiti ne može?Možda već ljubi? Uzdah mu je prekinuo misli, te ustade i naglo stane hoditi po sobi. „Eh, koješta!“ zastade u jedan mah; „zar ja nisam grof, lep mlad i bogat?!Već to je dosta za nju sirotu radenicu.Uvenuće i taj cvet na mojim grudima...Poznajem ja ponos siromašnih devojaka; za svilu i kadifu žrtvovaće sve!“ Pa umiren, kao da mu je Darinka već u džepu, leže i zaspa. — Ovo ću leto provesti na polju kod vas — reče sutra dan grof svome nadzorniku. — Naredio sam, da mi se iz varoši donese nameštaj još za dve sobe.A vi zamolite vašu gospođu u moje ime, da vodi nadzor nad mlađima, koji će radi toga i meni na poslugu doći. Starac se pokloni i ode. Sirota Darinka nije ni slutila, kakva joj opasnost preti, pa je baš u taj mah mirno koračala putem u selo. Grof je sada živeo sa svojim nadzornikom pod jednim krovom; učtivo se ponašao i retko im je dolazio.Ali se za to uvek „slučajno“ sreo sa Darinkom, kad je ona išla u selo ili kad se vraćala iz njega.Sad kao gospodar svoga dobra nije molio za dopuštenje, nego se i bez dozvole njojzi pridružio i do kuće je dopratio.Ta oni stanovahu pod jednim krovom, pa ko bi mu to mogao zameriti?! Darinka je izbegavala razgovor i ukratko je odgovarala na njegova pitanja ili primedbe.Ali kad se desilo, da je morala govoriti, iskazivala je svoje misli slobodno i otvoreno. „Neka ne misli, da se siroti ljudi boje bogataša i plemića“, mislila je pri tome. Dešavalo se, da je dolazila u vatru, braneći sve, što je slabije i izvinjujući slabe strane seljaka i sirotinje.I tada je izgledala vrlo divno.Tada joj se vraćala licu i očima vatra mladosti bujne, koja se u borbi života prerano počela gubiti. Istina reči njezinih a još više oduševljenje i vatra u očima joj i rumen na svežem licu, redovno behu pobedioci grofovi. — Izgubio sam megdan!Anđeo uvek pobeđuje — reče jednom prilikom, vatreno je gledeći. Ona ga oštro pogleda dugim hladnim pogledom. — Što me tako gledate? nastavi on uzrujano.Jeste, vi ste gospođice anđeo hranitelj svega što je nemoćno i slabo.Pa vas preklinjem, budite i moj! — Ne rugajte se, grofe! — Imena mi, ne rugam se, već vas i opet preklinjem i molim: budite i moj hranitelj! — Vaše ime i bogatstvo za vas su bolji hranitelji; — reče ona, pa se uz put priže i uzabra lep poljski cvet. — Lep cvet, primeti on. — Običan. Pa ga pridenu sebi na grudi. — Vi se, gospođice, kanda srdite? — Nemam uzroka. — Ako hoćete da vam verujem, dajte mi taj cvet! — Do volje vam stoji verovati ili ne. — Anđelu daj mi duši mira, daj mi taj cvet! kliknu grof u zanosu, pa se sklopljenim rukama spusti na kolena. Darinka uprepašćeno ustupi jedan korak, pa uzrujano vikne: — Grofe, manite se komedije; to je gadno i vašeg imena nedostojno!Šta će vaša čeljad o meni da misli, ako vas tako opazi?Ili ako vam je malo stalo do glasa sirote devojke, čuvajte bar svoj ponos! — Šta je stalo do mene i ponosa moga? reče on zagušenim glasom. — Da.Tako je! — nastavi Darinka. — Ko vas ovde može videti?Siroti ljudi.E, pa šta vas je briga!Da je ovde kakva visoka dama, grofica, baronica ili tako što ne bi ste klekli preda me.Tada bi bilo „ispod grofovskog dostojanstva“ i pogledati ovakvu „prostakinju“ i sirotu devojku. — Vi ste bez srca, promuca on, pa posramljeno ustade. — Možda, no biće da se varate, smetala se ona.Eto mi je žao i vaših lepih čakšira.Sve ste ih ozelenili.A znam da su bile skupe; dva meseca učiteljske plate.Je l te, da je tako?Fine su, sve se sijaju.Al’ ko vam je kriv; niste trebali bez nužde klečati.Ili kad vam se već prohtelo da se ugledate na junake u romanu, trebali ste imati na umu, da ovo nije pozornica, već poljana sa bujnom travom, pa ste trebali pod kolena prostrti maramu... Njemu jurnu krv u lice.Izgledalo je, kao da će joj nešto oporo reći, ali kad je pogleda, pa vide, da se ona sa svim bezazleno smeje, zasmeja se i on. — Ne mogu na vas da se srdim, reče jednako smejući se. — I ne smete; ja govorim tek istinu! — Ne s toga, upade joj on u reč, već što je u vama. — Zaćutao je. — Bog i đavo! smejala se ona.Jel te, da ste to hteli reći?To je obično muški izraz, kad nam se dive i kad ne.Vrlo vispreno od njih; kojoj se ne dopada Bog, dopašće se njegov protivnik; uspeh je tim načinom svakako siguran; samo znajte, gospodine grofe, da laskanje nikome ne dolikuje, a najmanje bogatom plemiću.Ostavite me s mirom.Ja sam sirota devojka.A kad vam se baš dopalo da okušate, imate li i te sposobnosti, ostavite to za dame i salone.Tamo je tako što manje ružno; prirodnije je.Ovde time samo kvarite neokuženi seoski vazduh... — Vi mi, dakle, ne verujete?Recite mi, kako da vas uverim? — Nikako.Na što trošite reči u vetar?Bolje mi kažite, koliko je sati?Nisam pogledala na sat, kad sam se od kuće krenula. — Baš ste bez srca, reče on vadeći svoj sahat. — Za vas to ne bi trebalo da je novina, smešila se ona. — Za što baš za mene! — Za što?Za to što sam ja sirota devojka.A kao što znate, sirotinja, po vašem mišljenju, nema poštenja, nema ponosa ni osećaja; pa je prirodno, da nema ni srca. — O gospođice, kad će mo se mi razumeti? — Da čovek čoveka razume, prirodno je.Ali da sirota devojka razume blagorodna gospodina, koji je uz to tvrdo uveren, da u njegovim žilama teče drukčija krv, to je neprirodno.I za to vam grofe, velim: Nikada! Grof beše ostavio sahat, pa pokrivši lice rukama, tako slušaše.Kad je dovršila, duboko se poklonio i žurnim je koracima pošao drugim putem u selo. Šta li se u tom trenutku zbivalo u duši njegovoj?Ko će to da zna!Kaže se, da je žensko srce nepojmljivo, a ja bih rekla, da to važi za srce u opšte. Darinka je pronikla grofovo srce.Videla je, da je on ne ljubi, nego da je to sve muški manevar, kojim se lakomislene devojke, a često baš i dobra osetljiva srca na lepak navode.Pogled po svetu i tuđe iskustvo pokazalo joj to.Daleko je od nje bilo, da mu poveruje.Za to je bila sa svim ravnodušna prema inače lepoj, simpatičnoj pojavi njegovoj i obrazovanom bogatom čoveku.Uz to je još videla, da ga baš njezino postojanstvo, ponos i hladno ponašanje sve više draži, te bojeći se, da vremenom iz toga i ljubav ne proklija u srcu čoveka, koga ne ljubi i koji joj nije prilika, izbegavala ga je još više. Ta spekulacija beše rđava. Grofu je ona zaista bila simpatična, pa kad vide, da ga hotimice izbegava, poče žuditi za njom. „Ona je zaista retka ženska pojava!Toliko razboritosti, ponosa i lepote zajedno spojeno, teško je naći“, mislio je grof; „pa ako i nije plemićke krvi i za groficu rođena, ljubavca bar sme biti“. Od to doba pratio je svaki njezin korak Argovim očima.Ona je to osećala pa je udešavala svoj hod u selo tako, kako se s grofom nasamo nije mogla sastati.No posle nekog vremena uvreba on priliku, te je na putu nađe samu. — Gospođice, reče drhtavim glasom, odavna tražim priliku, da vam kažem što mi srce tišti i — — Šta se može ticati patnja srca moje osobe, koja, kao što rekoste, nema srca — prekide ga u reči ona, glasom, koji je trebalo da izrazi ledeni ponos, ali je uplivom njegova vatrenog pogleda i bolnog mu lica, izrazio sažaljenje. — Jeste, gospođice, nastavi on, ne pazeći na njene reči; ja patim neizmerno.A od te patnje možete me izbaviti tek vi. — Ja vas, gospodine grofe, ne razumem. — Razumete me! vikne grof, uhvativši je za obe ruke.Ja vas ljubim, neizmerno ljubim! — Ali ja vas ne ljubim! viknu ona i ustupi korak natrag. Grof je začuđeno pogleda, pa onda srdito viknu: — Ne, devojko; to nije istina.Ta znaš li ti, ko sam ja?! — Znam vrlo dobro — bogat čovek i plemić, reče ona, oštro ga mereći. — O, davno ja znadem, da je u vašim očima neoprostiv greh nositi ime plemića, reče tužno grof; ali ja se svoga plemena ne stidim; svi u njemu behu pošteni ljudi. — Nije tako gospodine grofe, vi me niste razumeli.Nije kod mene greh ime plemić; niste vi krivi što vam je slučaj taj pridev poklonio, nego je kod mene greh ne znati, da se valjano ženskinje novcem kupiti ne da, i da je bogatstvom i svojom titulom najmanje može zadobiti čovek, koji je iskreno ne ljubi. To je rekla mirno i dostojanstveno, pa ponosito pođe od njega. — Anđelu! tako me ostaviti ne smeš! vikne strasno grof.Daj mi bar razjašnjenja, reci mi: od kuda izvodiš, da te ne ljubim iskreno? Darinka zastade. — Hoćete razjašnjenja?Dobro, čujte i to: Vi ste gospodine grofe, plemić, a ja tek obična sirota devojka.Pa kad bi vi mene zaista ljubili, kad bi vam namera bila ozbiljna i poštena, vi mi ne bi ovde, u samoći, dosađivali svojim ljubavnim izjavama, nego bi otvoreno, pred svetom, pred mojim tečom i tetkom rekli: „Ja vas, gospođice, ljubim, pa ako i vi ljubavi prema meni osećate, primite moje ime zajedno sa rukom i srcem, koje je sad i uvek samo vaše“.To je videte, gospodine grofe, u ovom slučaju primereno i pošteno.Vi to niste rekli, i za to vam ne verujem. Sve to izgovorila je u ljutini i brzopletno, (pa se lako pokloni i brzo ode. Lukava ženskinja!“ mišljaše grof, „nije zadovoljna mojom ljubavlju, hoće i moje ime.Naravno, lepo je biti grofica.“ Tako je mislio, ali kad se Darinka više dana ne dade videti i kad ču, da je namerna od svoga teče otići, pretvori se simpatija u strast. Prezire me; ne, to ne sme biti!Zar sam to zaslužio?Baš da se uda, zar bi bolje živela, nego kod mene?Kapric devojački, al skupo će ga platiti!“ Tu poče hiljadu planova kovati, kako da se osveti Darinci. „Tako, to je dobro.“ smislio je na posletku.„Ponudiću joj svoju ruku, pa kad pristane, kad ceo svet dozna da je moja, onda ću je ostaviti.Jeste, to je pravedna osveta.Kad ne će da cveta na mojim grudima, neka uvene usamljena u sramoti.Tada će videti ko sam ja; moja će biti po što, po to!“ Posle dugog čekanja, vide je jednog dana u vrtu. Na vatrenih krilih osvete došao je do nje. Darinka je radila na klupi pod jednim velikim orahom.Do nje je sedela mala Ivanka i plela venac od svežeg cveća. Na Darinčinom licu beše razlivena tiha tuga i zamišljen izraz.Razmišljala je o neprijatnom položaju svome; teško joj beše otići od tetke i teče svoga, a to je sad iziskivala od nje dužnost prema njima.Inače, ako se grofu prohte da i dalje tera komediju, tera svoj ćef, ona će postati gruba, a pisaće i staroj grofici, da je uzme u zaštitu.To će naravno grofa ogorčiti i protiv onih dvoje starih.Za to je držala, da je pametnije da od njih ode. Grof lagano uđe u vrt, pa se skloni za obližnje drvo. Iza tog drveta gledao je zamišljeno Darinku. — Venac je gotov! klikne dete, pa ga radosno metne Darinci na glavu, pre no što je ova mogla to sprečiti. Darinka ga htede skinuti. Nemoj, teta! molilo je dete, nemoj da ga skineš! — Hajde neću! reče ona pa se priže i poljubi dete. Dete se izmače, pa je sa strane stane gledati. Darinka se osmehnu. — Uh, kako su lepa!Jel’ da ćeš ga uvek nositi? tapšalo je dete ručicama. Grof uzdahnu.Zaboravio beše na osvetu pa se zadubio u posmatranje.Darinka mu izgledaše pod tim vencem divna i mnogo lepša no inače.Zraci sunčani padali su kroz lisnato zelenilo Darinci na glavu, te joj se bledomrka kosa sijala kao zlato, a sveže boje cvetnog venca davahu joj licu neobičnu svežinu, a vedrim očima nežnost, koja je kadra bila očarati. — Nosiću ga, ali kod kuće; a sad ga skini! reče Darinka detetu, prignuvši glavu. — Drži ga još! molilo je opet dete te Darinka ćuteći nastavi svoj rad. „Ala je divna! uzdahnu opet grof.“ Ona će i opet pobediti; tako nisam ljubio još ni jednu ženskinju“. Već htede da se vrati i da svoju osvetničku nameru napusti.Ali njegova uvređena aristokratska krv ne dade mu mira. „Pokušaj“, šaputala mu je ona.„Ona je sirota devojka; ne može te odbiti a ti je ljubiš, pa šta bi joj falilo?!“ Naglo je izašao pred nju.Darinku obli rumen, pa zastiđeno zdera venac sa svoje glave. — Gospođice, nadam se, da me bar sad odbiti nećete.Nudim vam ne tek svoje srce već i ruku, ime i ceo život svoj. Klekao je pred nju, te je gledaše molećivim iskrenim pogledom. Darinka zadrhta, te za časak ćutaše zbunjeno. Reči, što ih je grof izgovorio, bile su po računu od pre smišljene no pogled je dolazio od srca; on je bio iskren. To je Darinku zbunilo.Zato je za časak ćutala. — Primate li moju ponudu? pitao je on nestrpljivo, uhvativši je za obe ruke. — Ne primam! reče odlučno ona, istrgnuvši svoje ruke iz njegovih usijanih ruku. Grof stojaše nemo, ukočeno, kao kip.Tek posle nekoliko trenutaka prošaputa, tiho uzdahnuvši: „Ne prima!“ Pa se nasloni na obližnje drvo, to je tako ukočeno gledao u Darinku. — Šta vam je, gospodine?Vama je pozlilo? zapita ustrašeno ona. — S bogom, gospođice! prošaputa na to grof pa ode iz bašte. Dva dana posle toga odselio se grof natrag u varoš. Grof je otišao, — reče toga večera teča.Kaže, ima u varoši nužna posla.Mesto njega dolaziće od sada stara grofica. Darinka je ćutala, u sebi misleći: „Tako je trebao davno činiti.Tamo je za njega, a ne ovde, gde nema druge zabave, van da smišlja kako će obmanuti sirote devojke. Prohujalo je više meseca.Darinka beše skoro zaboravila „aferu“ sa grofom, kad joj jednog jutra radosno predade teča pismo, grofovim grbom zapečaćeno. — Od koga je? zapita ona. — Grof je sinoć bio ovde.Ti nisi bila kod kuće, pa me molio da ti predam ovo pismo. Darinka otvori pismo i čitaše: Veleštovana gospođice! Nema ženskinje koju bogatstvo i uzvišen položaj u društvu zaslepiti neće, mislio sam ja, sve dok vi ne odbiste moju ruku i grofovsko ime, koju — neću da tajim — tada nisam ozbiljno mislio vama pružiti.No taj događaj izmenio je moje misli, moje nazore.Donde sam ja ljubio samo vašu spoljašnost, na što me je još većma dražilo vaše ponosito ponašanje prema meni.O, ta dotle sam bio slep kod očiju!Bio sam zanesen grešnik koji mišljaše, da nam se na ženskinji tek spoljašnost dopasti može, a sve ostalo da je na njoj izlišno.No sada vidim, kako sam se varao; jer osećam, da bez vas, gospođice, nikada potpuno sretan ne mogu biti, ma da sam video a vidim i danas lepših od vas i u staležu meni ravnih ženskinja.One su lepe, bogate i sa titulom, ali šta vredi, kad ih ne poštujem, kao vas!Njima me je privlačila ljuska, a vama jezgro; u njima sam ljubio spoljašnost i nedostatke čovečje, a u vama ljubim pored spoljašnosti i vrline. Bez vas, gospođice neću da rečem, da ne mogu živeti.To tvrde tek sanjalačke prirode ili varalice.Ali potpuno sretan nikad ne ću biti. Za to, gospođice, ako me ljubite, ali ne — ako me ne mrzite, pružite svoju anđelsku ruku meni grešnom jadniku, pa da postanem pravedan i sretan. Moja mati neće o ovome da čuje.Ona mi preti, da će me tada isključiti iz nasledstva.Ali šta mi je stalo do toga?Znanja imadem, pa ću raditi i tebe, t. j. nas usrećiti. Za to te preklinjem: daj mi svoju ruku, pa se ne boj ničega!Ta za tebe raditi, anđelu moj, bila bi tek prava sreća. Dole je stajao grofovljev potpis. Darinka je čitala i čitala to pismo. Da li je prevara, da li je istina što joj grof kaže? Šta da radi?Grof joj nudi svoju ruku, a ona je sirota devojka... uverava, da je voli — uzroka ima, da mu veruje; pa zar ne bi time kad tad pomogla svojim sestrama? Nemirno je hodila po sobi; sva je drhtala a obrazi su joj goreli. „A da li ti njega ljubiš?Da li s mirnom savešću smeš primiti tu ponudu, tu žrtvu njegovu?“ sunu joj na mah kroz glavu. Zagonetan osmeh preleti joj preko lica. Otišla je do prozora i naslonila se na nj.Gledala je kroza nj bez cilja.Dan je bio iz jutra lep, vedar, a sad vide oblake, koje teraše vetar tamo amo po nebu. — Kao moj život, šaputala je Darinka.Tek, što mi je svanulo, pa se opet oblači. Zatim je otišla od prozora i plakala dugo, dugo. Toga dana nije išla u selo; bila je vrlo zamišljena, a cele noći spavala vrlo malo. Sutra dan sede za sto i poče pisati.Pero je letilo po hartiji; pisala je o onome, o čemu je dugo i ozbiljno razmišljala. Pismo je glasilo: Visokorodni gospodine grofe! Priznajem da je vaša ponuda sa materijalnog gledišta, za mene, sirotu devojku, retka sreća, za koju bi možda druga iskreno Bogu blagodarila.Ali ja, koja sam svikla da uvek sledujem savetu svoga srca, svojoj svesti i svome razumu, ne mogu se tome radovati, niti primiti vašu ponudu — srce, savest i razum veli mi: Ne primaj, jer ga ne ljubiš! Vi ćete se možda čuditi: kako može biti, da sirota i od sveta možda prezrena devojka ne ljubi lepa, mlada, uvažena i bogata plemića?Na to čuđenje mogu vam samo odgovoriti, da ja ljubav ne brkam sa naklonošću.Kod mene su to dva pojma.I za to odbijam vašu uvaženu ponudu.Ja ću se udati tek iz prave istinske ljubavi; a u svome srcu — koje sam ovo dva dana dosta ispitivala — ne osećam u dovoljnoj količini onoga žara, kojim bih kadra bila sve — do svog poštenog imena — žrtvovati za vas.Ja vas, gospodine, istina uvažavam; vrlo ste mi i simpatični postali, od kad ste se počeli lečiti od svojih aristokratskih nazora i predrasuda, ali vas ne ljubim.Ne srdite se na mene!Promislite, da sam iskrena; druga bi možda ugušila glas svoje savesti i primila vašu ponudu ne osećajući ljubavi prema vama, ali ja gospodine grofe, ne ću i ne mogu. Što se tiče vaše ljubavi prema meni, mogu vam reći, da se njome obmanjujete vi sami.Tu ljubav izazvao je u srcu vašem moj ponos prema muškima.No taj bi se, kad bih ja postala vaša žena, morao izmeniti, ako ne u ljubav, ono prijateljsku naklonost prema vama A čim bi se to desilo, nestalo bi i vaše ljubavi prema meni. Pa onda: moji i vaši nazori ne slažu se ni malo.Vi ste čedo aristokracije a ja dete naroda, a to i jeste ona grdna provalija, što deli moje i vaše nazore, a s njima i srca naša. Vi ćete možda reći, da ste se sada izmenili.Uzimam dakle, da je tako, ali i opet nalazim, da bi vaše ljubavi moralo nestati čim bi vas — kao što velite — mati iz nasledstva isključila.U tom slučaju morali bi vi mene radi više raditi i teže živeti; mnogu ugodnost morali bi žrtvovati.U početku ne bi to osećali, ali docnije, kad bi i moje mane, moje slabe strane upoznali — ja sam čovek, a ljudi su pogrešivi — zar bi jedanput za bogatstvom uzdahnuli?! U kratko: vreme bi učinilo od ljubavi prijateljstvo, a uverenje vaše, da ste mene radi ugodnosti lišeni, potreslo bi i prijateljstvo.Često, vrlo često, verujte mi, gledali bi vi u meni vinovnicu vaše brige i vašega truda, a čim bi to bilo nestalo bi i vaše ljubavi i prijateljstva prema meni. Još bi, osim toga i u svom dosadašnjem društvu zbog mene hladnije primani bili; te bi na posletku našli: da ja vašu žrtvu nisam zaslužila.I među nama bi nastao razdor i nesloga. Za to, gospodine, poslušajte glas razuma, pa me zaboravite i budite sretni, kao što vam to iskreno želi Posle nekoliko dana dobila je od njega ovaj odgovor: Vaše je pismo najbolji dokaz da me ne ljubite.Svaka reč u njemu izliv je hladna razuma a ne srca, ma da sam uveren, da i u vašim grudima bije toplo srce.Ja istina ne zaslužujem da me vi ljubite.Ali da ne zaslužujem prezrenje, pokazaće — budućnost. Ostajte srećni pa se u sreći setite i vašeg poštovača Pismu je bilo dodato ojš ovo: Ako vam kadgod ustreba pomoći — na šta ja sa grozom pomišljam — setite se, da ćete u meni uvek naći iskrena prijatelja. „To je u prvom zanosu.Docnije će sve preći!“ uzdahnu Darinka, kad je pročitala to pismo. Posle nekoliko dana dođe grof da pregleda račune i knjige svoga nadzornika.Darinka ne beše doma, a teča joj kasnije reče, da je grof protiv materine volje otputovao, da sluša medicinu, no da mu je mati i opet odredila tri hiljade forinata godišnje. — Tamo je lako učiti! — nasmeja se Darinka, no na mah zaćuta; setila se grofovih reči: „budućnost će pokazati, da prezrenje ne zaslužujem.“ Uzdahnula je i izišla u vrt.Sela je na klupu i zamišljeno gledala u drvo na koje se ono naslonio grof, kad je ona odbila njegovu ponudu, njegovu ruku. „Ja ga ne ljubim,“ to osećam šaputala je; — „ali on — zna što da ide učiti, kad mu nije nužno?Na što mu to kad i onako može živeti?“ Takve su misli mučile Darinku, dok god ne dođoše druge važnije, koje se ticahu neposredno nje same. Bosiljka joj pisaše, da ne može više snositi pogrde i poniženja rođaka.Ona je molila, da opet žive u svojoj kućici, što im je zaostala.„Radićemo, pa ma se samo hlebom hranile,“ završila je Bosiljka svoje pismo. Darinka je posluša i ode, i ako s teškim srcem.Rada se nije plašila, ali joj teško beše živeti u svom rodnom mestu u kućici, u kojoj stanovaše nekad najjadnija sirotinja, koju je njen otac iz milosti besplatno primao. Tamo su živele od ručnog rada, i od interesa, što im je donosio novac, koji im je zaostao, a dobila je i nekoliko dece da ih poučava u stranim jezicima. — Sad se — reče jednog dana Darinka svojim sestrama, računajući svoju malu sermiju — ne moram brinuti, da će me ko zbog novaca iskati.I čizmaru Miji je nekoliko stotina neznatna svota. Sve tri se slatko nasmejaše.A Darinci dade to povoda da razmišlja. „Siromaštvo je dobar štit od prosilaca, kojima je mamac miraz“, mislila je; „ali je li ono ujedno štit i od sopstvene slabosti?Ne, nije!Sad sam se izvukla iz iskušenja; odbila sam i grofa kad ga ne ljubim.Ali hoću li kad naći čoveka koga bih zavolela?Pa kad ostarim, šta onda?A ko mi jemči, da neću vremenom malaksati i pod bremenom siromaštva ugušiti glas svoga srca i savesti, te pasti onome u ruke, ko ih prvi raširi da me primi.Kakav li će to život biti?Oh Bože!Ja se grozim, mene je strah, kad na to pomislim!Ali šta da radim da sebi samostalnu egzistenciju osiguram?“ Tako se brinula, dok joj slučaj nije pritekao u pomoć. Od nekog starog prijatelja njezinih roditelja, koji je još u dobrom stanju bio, a njih nije zaboravio, doznala je, da je u * osnovana državna učiteljska škola, i to za učiteljice bez razlike vere i narodnosti. „To je za mene!“ mišljaše ona, pa ga odmah zamoli, da svojim uplivom izradi, da i ona u istu školu bude primljena. — To će, dete moje, teško ići, reče on; ti si Srpkinja....Nego da na tu celj dobiješ pripomoć, to ti mogu izraditi. Darinka uzdahnu. — Ne uzdiši, sestro, prihvati Bosiljka; upotrebi na ono, što ti ne dostaje, upotrebi svoj novac. — To ne će dostati.Tri godine moram tamo provesti, a P. je velika varoš; skupo je u njoj živeti. — Ne brini se, što ne dostane, slaću ti ja od svota rada. — Od čega će te vi onda živeti? — Dok su ove ruke i srce zdravo, ne bojim se gladi, smejala se Bosiljka, nakazujući svoje lepe, al snažne ruke. — Bosiljka ima pravo — primeti stari gospodin. (Petrović mu bilo ime); na taj način, kad ti postaneš učiteljica, biće vam svima bar u nekoliko egzistencija osigurana. Darinka opet uzdahnu.Setila se onih silnih učitelja, što u starosti gotovo od gladi umiru. A da svetu zapušimo usta, nastavi stari Petrović, izdajte ovu kućicu pod najam, pa se dok Darinka bude tamo, sklonite u moj dom.Jednu sobu ustupam vad rado. Suznim očima zahvališe oni starome dobrotvoru, pa se preseliše još toga dana u njegov prostrani dom.Stara gospa njegova primila ih je materinskom nežnošću i jedva ih je dočekala. Posle nekoliko nedelja a početkom školske godine slušala je Darinka prvi put predavanje profesora pripravničke škole u P. Sirotica, gutala je svaku njihovu reč.A mislila je da sluša anđele i da je u raju. To su njene sopstvene reči, što ih je pisala sestrama.Jadnica, nije se setila da u raju imade i zmija, te da ljudi u njemu bivaju sretni tek posle smrti, a za života, dok za znanjem teže, bivaju prokleti; pa izlaze iz njega suzama u očima i kletvom u srcu. Kako je u zavodu živela, vidi se najbolje iz nekih pisama što ih je pisala sestrama, poglavito Bosiljci, za te tri godine. Prvo pismo: P. 25 februar godine* Mile moje! . . .Sad da vam reknem koju i o mom školskom životu.Pismo će biti poduže, no to ništa ne čini.Sad sam malo dospešnija i voljna za razgovor s vama. Učenje mi ne ide teško.Sve shvaćam brzo, a i pamtenje mi je, kao što znate, dobro.Ali i opet nisam zadovoljna ni sa sobom ni sa profesorskom ocenom.Pre neki dan nam pročitali klase za prvi semestar.Na sebe mi je ne pravo, što se lako zbunim, te ne mogu da se izrazim onako kako hoću, i da kažem ono, što sam naučila.Sa profesorima opet nisam zadovoljna, što mi dadoše baš iz onih predmeta lošiju ocenu, u kojima osećam da sam snažnija.Niko sebe ne može oceniti; no ja osećam koliko znadem, a vidim, šta znaju ostale moje drugarice, te mi se sve čini, da nimalo nisam lošija od onih, koje su bolje ocenjene.Šta više — znam da ćeš se smejati! neki put mi se učini, da ja imam više znanja od tih pretpostavljenih: samo što su one oštrije na jeziku, te sve odmah izverglaju, onako, kao na telegramu.A kod mene je to drukčije. Mnogo mi smeta boljoj oceni i to, što sam do sada bila samouka.Svoje znanje stekla sam ponajviše čitanjem i razmišljanjem o tome.Na to sam se tako svikla da mi je sad mehanizam vrlo teško usvojiti; a ljudi su, seko, katkad ćudljivi, pa ma se zvali i profesori.Najmiliji im je onaj naziv i baš one reči, koje su oni upotrebili.Desi li se da slučajno uzmeš drugi izraz, te ne rekneš šija nego vrat, otići će ti sav trud i sva muka pod kupus.Gospoda profesori će naći: da nisi dovoljno učila, ili da omalovažavaš njihove izraze i način predavanja.Ja neću svoje đake nikad mučiti tim pedantskim jogunstvom.Dopuštam, da „tek onoliko znamo, koliko u pameti imamo“.Ali: „kad želudac vraća jelo onako kako ga je primio, znak je, da ga nije svario“... No sad, kad nije inače, i ja ću za njima šat budem bolje sreće. Pozdravite stare naše dobrotvore, pa ostajte zdravo Darinci vašoj. Drugo Darinčino pismo o tome: 16. maja * godine. Draga seko! Čudno ti je, što sam u svojim pismima kratka, što ti javljam tek ono, što je baš nužno; a tebe interesuje svaka sitnica o meni i devojačkom đakovanju u opšte.Za to ću ovom prilikom da ti učinim po želji. Počeću sa sobom; znaš da je košulja telu najbliža... Ja sam ušla u takt, „bubam“ pa „verklam“ da sve zvrji.Dabogme da najpre pomislim o stvari, koju učim.Tako mi treba više vremena no običnim „bubačinama“; ali ja ne učim samo zarad dobre ocene, nego radi sopstvenog obrazovanja i onog svetog poziva, koji hoću na sebe da primim. Reći ćeš, da me je opet spopala „idealna groznica“, dok se ti tamo kod kuće moraš da mučiš, da nabaviš sve potrebe za vas i mene.„Lako je posle idealisati!A sad trbuhom za hlebom!Pa radi onako, kako je najlakše zaslužiti dobru svedodžbu“.Osećam da mi tako svetuješ ti.No, seko moja, zar ja nisam mogla imati udobnija života od učiteljskog?Ali ja nisam htela da radim protiv svoje savesti devojačke, a sad neću da radim protiv dužnosti učiteljske, ma zbog te dužnosti dobila na papiru i lošiju svedodžbu o svome znanju.Papir neka govori šta hoće, a ja ću se truditi i od sad, da postanem u svakom pogledu dostojna onoga poziva, kojeg se ni sam Spasitelj nije stideo.Ja upravo ne znam, šta bi se od mene više i moglo tražiti?Poštujem svoje pretpostavljene svim vidljivim znacima poštovanja.Pre bih odgrizla jezik svoj nego što bih se rđavo izrazila pred kime o svojim nastavnicima.A kako oni izgledaju u mojim mislima, to je tajna, koju samo tebi odajem.Dosta sam o tome ćutala i pred tobom.Za to ne zameri!Ja ih dakle i u duši poštujem, ali tek onoliko, koliko zaslužuju.Znaš, da je poštovanje delikatna stvar, delikatnija i od same ljubavi.Ono se ne da ni za trenutak iznuditi ili prevariti.Za to i velim: sve se na svetu može kupiti, a poštovanje se tek može zaslužiti! Da me krivo ne razumeš, reći ću ti još, da su naša gospoda profesori naučeni i inače pošteni ljudi, ali su prema nama, svojim đacima, često vrlo pristrasni i partajični.A to ne bi trebalo da bude.I deca vide i osećaju pristrasnost i nepravdu a kako ne bi mi — odrasle devojke?! Oni su partajični pa kraj!U nečijem oku vide trun, a u nečijem ne vide ni balvana.Trun vade uz najveću larmu, a na balvan se nevino osmejkuju, da ga ne bi primetile druge oštrije, ali za ocenu nepozvane oči. Da li oni to čine hotimice, ili onako neosetno — ne mogu još da presudIm.Dosta da je tako, i da to uviđaju „pretpostavljene“ i „nepretpostavljene“ učenice njihove. — Zar su baš svi jednaki? primetićeš možda. — Svi!No neki manje, neki jače, bio bi odgovor na to.Ti znaš, seko, da i naše babe vele: „u kakvo se kolo uhvatiš, onako moraš igrati“.Pa tako i oni; ugledaju se jedan na drugoga! Što mi se učini, da nisu toliko oni krivi toj partajičnosti prema đacima, koliko okolina, kojom su kod kuće i u društvu svome okruženi.Ako ko hoće da bude pravedan sudija, ne sma se povoditi ni za kim, nego bodrim okom sve sam pratiti, pa se ne osvrćati ni na kumstvo ni na prijateljstvo, nego suditi svima sud pravedan. Ko tako ne radi, ne sme i ne može očekivati od svojih učenika ljubav i poštovanje, a još manje se sme dičiti imenom, koje je nosio i sam Bogočovek, naš Spasitelj. Što se mene tiče, još je po starom.Učim i radim kao crv i vladam se uljudno, po propisu i savesti svojoj.Ni s kim nemam razmirice; čuvam se i senke svoje, pa opet ne mogu da stečem simpatiju svojih nastavnika.Čisto bih htela da im želju u očima pročitam, pa opet me ne gledaju kao ostale; peckaju me, gde god mogu.To mi je, vidiš, zagonetka.Ja do duše nisam nikad bila mačkaste ni puzavačke, ulizičke prirode, ali nisam gruba i neuljudna.Pa za što da sam te sreće?!Još nikad nisam dobila prijateljske reči od njih, nego uvek takve, kao da sam najgora ili njihova protivnica. To me bole, bole me do dna duše moje.Ali — šta mogu. Držaćeš, da ja to tek uobražavam.I ja često tako mislim, no čuj, šta mi se desilo baš juče. Bile smo sve na okupu.Jedan od gospode profesora ispitivao nas iz svoga predmeta.Najedanput mu se prohte da dođe do skamije, u kojoj sam ja sedela.Do mene, na kraju, sedela je slučajno jedna od „pretpostavljenih“ pripravnica.Pred njom je ležala moja pisana studija.Predmet smo imale prošlog časa, a ona je iskala od mene, da ga prepiše. Gospodin profesor uze tu studiju. — Lep rukopis! primeti, razgledajući je. — Za celo je vaša? — Nije.To je rukopis gospođice Darinke. I moja studija odleti na drugi kraj skamije, a gospodin profesor ode do svoje katedre. Htela sam da se tešim, da je slučajno knjižicu malo jače spustio a ona sama otišla do drugog kraja skamije.No posle časa, stojasmo u licejskom hodniku.Na jedanput mi pristupi jedna drugarica, pa smešeći se reče: — Gde vam je ta studija, što vam je gledao gospodin profesor? — Evo je u mene! istače se „pretpostavljena“ pripravnica. Ona je uze pa je ozbiljno stade mirisati sa sviju strana. — Šta si je uzela njuškati? primeti joj jedna drugarica. — Hoću da vidim, na šta miriše, kad je tako udarila u nos gospodinu profesoru! ... Hodnik se zatresao od našeg smeha.Našeg, velim, draga seko, jer sam se i ja morala smejati i ako mi je to razjasnilo, da je profesor studiju hotimice odfrljio čak na drugi kraj skamije. — Na šta miriše? pitahu je neke, kad smo se site nasmejale. — To je lako pogoditi — na srpski narodni ponos, primeti vragolasto ona. — Varate se, draga gospođice, gospodin nema ništa protiv narodnog ponosa.On poštuje sve narodnosti, reče jedna „predpostavljena“, za koju se šuškalo, da je u milosti kod gospode nastavnika zbog svog izvrsnog — denunciranja. — Pa recite nam bar vi, šta ga je tako nemilo teknulo? zapita jedna moja intimnija druga. Ona se okrete na jednoj nozi pa značajno reče: pitajte onog, čija je studija.Ja to ne znam. - Kad ne znate, što bubate kao puto o lotru!Izleti meni iz usta.Bila sam jako ljutita.Ja niti sam kad god vređala vas niti gospodina profesora. — Ne ljuti se, Darinka! blažila me druga drugarica.Mi znamo tebe a znamo i gospođicu.A gospođica nam mora kazati, šta ima protiv tebe.Možda si je kad god nehotice uvredila?Ili te je možda ko kod nje ocrnio.Ona treba to da nam kaže.Inače je — Nije mogla svršiti.Moja protivnica je prekinula: — Nije ona mene uvredila.Ja nisam ništa protiv nje.Još je dobro i ne znam.Ali šta mogu, kad se gospodinu profesoru ne dopadaju njezine ideje. — Ideje!Ha! ha! ha!Od kuda vi znate, kakve su njene ideje?Sami kažete, da je i ne znate kako valja. — Pa to se vidi. Po čemu, gospođice?I kakve su to ideje? zagrmim ja.Jedva sam došla k sebi od čuda. Ona se splela. — Govorite, šta imate!Pošten se čovek ne stidi svojih misli. — Pa, pa, mucala je ona, zar to ne kazuje vaša večito crna haljina, pa kosa... — Ha! ha! to me baš veseli?Ali, šta kaže moja nesrećna haljina? — Pa slobodnjačke ideje: želju za ženskom emancipacijom i komunizam. — Komunizam; gospođice, baš ste...!Zar i nošnja čoveka?Ali ja ne ću s vama da se prepirem.Verujte i mislite o meni, zajedno s onim, koga ste obmanuli, kako hoćete.A moje ideje, moja je stvar.Njih se ja nikad stideti neću.A vas se ni malo ne tiče ni moja nošnja.Haljinu nosim crnu, što tako mogu sama da je prebojadišem i što mi dolikuje.Ko vama, na primer, zamera, što volete boje, koje dreče, i što natrpate na sebe hiljadu boja?A kosa? — Šta se to koga tiče?Tako volim, pa tako je nosim; vas, a ni gospodina profesora, još nisam zvala da mi je režete ili da me očešljate! Tako sam ja njoj odrezala, seko moja, čisto srpski i seoski, bez svakog varoškog prenemaganja.Ona je još nešto mucala.Šta? — ne umem ti kazati.Dosta je, što sam i ovo zapamtila; bila sam jako ogorčena. Nego ja sam vazdan razvela, a tabak već pun.Ako nastavim, biće debelo pismo, te će koga prevariti da su — banke. Za to se strpi, dok opet ne dospem. Ljubi vas vaša Pismu je bilo dodato: Čisto se kajem, što sam ti ovo pisala.Ali ne brini se!Znaš da sam ja strpljiva, pa ću izdržati ma se „trnje vrlo na meni“! Treće pismo: Draga seko! Htela sam da nastavim svoje pričanje o ovdašnjim školskim prilikama.To sam ti obećala, ali iz tvoga pisma proviruje neka, i ako skrivena, briga o meni.Za to ću najpre da te umirim, a posle ću ispuniti svoje obećanje. Pitaš: šta je komunizam? Da si mi nešto profesor, sad bih dobila četiri, jer sad se i sama zamislila, kad sam ti pitanje pročitala.„Komunizam je — komunizam“, mogla bih ti reći ja.A od drugih sam čula, da su komunističke i socijalističke ideje slobodnjačke protivdržavne ideje.Komuniste i socijaliste, vele, hoće da ruše državu, narodnost i porodicu. Da li je tako, ne znam.A neću ni da raspitujem.Dosta mi je mojih studija.Jedva dospem da ti napišem po koje opširnije pismo.A ti, koja me znaš, najbolje možeš osuditi, mogu li se ja slagati s načelom za koje se veli da hoće da ruši narodnost i porodicu?Ja nemam, seko moja, drugih ideja, do ideja poštene ženskinje i Srpkinje. Umri, ali ne daj poljupca bez ljubavi!To je moja devojačka lozinka.Toj ideji ostaću ja vazda verna, kao što ću uvek biti tek prava Srpkinja.Uz to ću se celog života svog strogo pridržavati Spasiteljevih reči: „Što nisi sebi rad, ne čini drugome“! Sad sam ti očitala svoj simvol vere.U njemu možeš videti sve nazore, sve ideje moje.Pa sada, seko moja, kada mi vidiš srce i dušu kao u ogledalu, kao na dlanu, budi mirna i znaj, da mene niko ne može zavesti ma iskušenje bilo kako jako, ma kako ružičasto. Ja ta načela, kao što ti rekoh, nisam ni proučavala.Ne znam, šta hoće socijaliste i komuniste.Za to neću protiv njih da vičem.Neću da se plećem u ono, što nije moj posao i što ne razumem. „Pa od kuda sumnja na tebe“? misliš ti.A ja bih ti rado na to odgovorila, kad bih znala. I ja se, seko moja, bočim s tim pitanjem.I meni je to nejasno te mi i nehotice pada pogled na moju — crnu haljinu.Kažu, da socijalistkinje nose crno odelo i kratku kosu.No opet sumnjam, da je mojoj nedaći nošnja kriva.Jer ako je prokleta ulizica uz svoju dugu kosu duga jezika i kratke pameti, gospodin profesor bi trebalo da je bolji psiholog.Obrazovan je čovek.A učitelj treba da prozre dušu svojih učenika.Ili ako ne ume da prozre, on neka se ne zatrčava, nego neka krije sumnju svoju na dnu svoje duše, dok se o istini ne uveri. Do koji dan pisaću ti opet.Sad nemam kade.Čeka me čitavo brdo studija.Bože moj, kakvih studija tu nema!Sve su do duše korisne.Ja ih rado i učim.Ali koliko puta moram u duši svojoj da se nasmejem, kad po neka od nas dobije, na primer iz logike, odlično, a u običnom životu, u praksi, sačuvaj me Bože logike — njezine! Zdravo ostajte vašoj Darinci. Četvrto pismo: Draga seko! Digla si huku, srdiš se na profesore moje.Da ti je u vlasti ti bi ih još suspendovala...A denuncijantkinju?Šta bi s njom?... Razumem, osećam, tvoje ogorčenje.Ali šta da radim?!Da idem valjda da se pravdam nastavnicima, koje nikad nisam uvredila?Ne, to ne mogu.Moja je savest čista; učim sve što se predaje a, osećam i da napredujem.Pa šta ćeš više?Ponos mi drugo ne dopušta.Uljudna i skromna biću sa svakim, ali puzati neću ni pred kim!Pasti valjda neću.Toliko uviđavnosti, toliko savesti valjda će tek imati. A s onom pudlicom?Šta ću s njom? da je pozovem na dvoboj, šta li?Čula si njezine nazore.Pa šta možeš s takvom lisicom i umnim bogaljem?Da sam muško, pa da odobravam dvoboje, opet ne bih kaljala ruke s takim ološem ženskim i izmetom pedagoškim.Zar ona govori i radi iz uverenja?Ne, seko moja, zna ona i sama, da je na krivome puta, ali zlobna i sebična, kao i ostale njojzi podobne, pa je metnula obraz pod noge, da bajagi pokaže kako je ona bolja od drugih i kako je odana svojim učiteljima. Sve je to seko moja, za rad bolje ocene profesorske, za rad boljeg komadića hleba.Takve pudle takvi zuzavci vrlo su lukavi; brzo proniknu srce i slabe strane onih, od kojih zavise, pa onda po tome udešavaju i kefkanje i lajanje svoje.A pokušaš li im dati masniji zalogaj, zalajaće, nasrnuće svom snagom na pređašnjeg gospodara svog...Sav rad takvih karaktera, ili nekaraktera vrze se i upravlja po hlebu... To nije prava pseća priroda, ali je priroda njegovog brata vuka i njegove tete lije.Pa je li vredno, je li šteta trošiti reči o čoveku rase njihove? Ja ih prezirem, ja ih se gadim; i to neka je sva osveta moja.Drugo za sad ne mogu.„Bog ne plaća svake subote“, veli naš narod, a ima i pravo.Vrlina mnogo pati, no pobeda je izvesna.Za to ću da trpim; pa šta bude!Trpen je uvek spasen. Nego i opet ti velim: više je kriva okolina, nego naši nastavnici.Oni su krivi tek u toliko, što svakome poveruju.Dosta im je, da po neku od nas omrznu ili zavole tek zbog dobre ili rđave preporuke, ove ili one uvažene osobe.Simpatija i nesimpatija, seko moja, igra i ovde veliku ulogu.Da toga nema, bilo bi drukčije, ovako: budi ti zvezda damica opet nećeš nikad videti zore, niti zatreptati na onome nebu, koje ti po pravu pripada, ako te je samo koji profesor slučajno prvi put pogledao kroz crne naočari, što ih je dobio od kog prijatelja svog, ili koje je toga dana kupio i sam, a tek sa trenutne — zlovolje svoje. Jeste, seko moja, tako je to; crno staklo pokazuje sve same crne predmete a ružičasto rumene... Za to ti i velim: Blago onoj, za koju se s više strana šalju gospodi profesorima ružičasta staklad. Staklad su to, naočari su to, seko moja, no šta ćemo, kad je kroz njih lakše gledati...Što bi se sami mučili, ispitivanjem i ocenjivanjem prirode i karaktera, ovog ili onog đaka svog, kad za to imamo svoje „prijatelje“ i nagrađene i nenagrađene — denuncijante! Još je mana, koja škodi i nama i profesorima, što se kad kad i suviše boje zla, a dobro ne poznaju, te i oni često vrlo često „čupaju mesto kukolja pšenicu“. Zbog tih mana zavlači se obično njima pod krilo po neki kobac, pa se otuda bezobrazno zaleće na golubove, pa i sokolove; neke od njih uništi i nadjača, a neke, snažnije, osetljivije i energičnije, bezobraznim svojim napadajima ogorči i na gnezdo svoje i time otera u — tuđe jato. A kobac?Šta biva posle s njim? pitaćeš možda ti. — On ostaje pod krilom onim, dokle mu je potrebno.A kad se osnaži i ugoji, odleti i on ispod krila, koje se otrcalo, oslabilo, držeći njega pod okriljem svojim.Ugojeni kobac hoće da promeni i ćud svoju; dopadne mu se posle perje sokolovo, koje ume kad kad i da nakalami; a da se zaboravi njegovo poreklo, njegova ćud, koga da okrivi, nego krilo, koje ga je — gojilo... Vešto, kobački napada sad skriveno, potajno, u vidu golubova i sokolova na nekadašnje dobrotvore svoje, na ono krilo, koje je oslabilo — zbog njega. Evo to je, seko moja, kobačka ćud, a to je i plata svakome krilu, koje ih drži. Nejasno mi je samo to: kako da se baš kopci udostojavaju milosti profesorske, a sokolovi vrlo retko?No ima srdaca, u kojima je sve uzvišeno, samo je ulazak nizak; ko hoće unutra mora ili lukavstvom, ili — puzećki.Pa biće da je i ovde taj običaj. Ja nisam gorda, ali ni puzavačke ni mačije prirode nema ni mrve u meni.Ti to dobro znaš, pa se onda ne čudi, što ne mogu da stečem simpatiju srdaca takvih.Držaćeš, da sam samo ja te „zle sreće“.Naopako, da je tako!Šta bi narod, za koji se spremamo?Zar da dobije sve same ulizice i kopce?!...Ne, seko moja, ima nas dosta ovakvih; samo stradamo, neka više neka manje; kakve je koja prirode i — sreće. Ja ćutećki snosim nedaću svoju.No da čuješ druge, kako grde, kako se žale na nepravdu i partaičnost nastavnika naših! Pa da sam dospešnija, kao što nisam, da ti još navedem i događaje, iz kojih mi pripravnice, kad kad i sasvim slučajno, doznajemo, za što je koja lošije ili bolje ocenjena, sita bi se nasmejala.Događaji su ti često i ozbiljne prirode i još od ozbiljnije posledice, ali ponajviše draže na smeh. Da ti navedem bar neke. Prošlog semestra dobila jedna od osetljivijih i ozbiljnijih drugarica, drugi stepen iz vladanja.To je strašno ogorčilo na nepravdu naših nastavnika, te se pobolela. Ja sam je tešila a ona mi kroz plač reče: — Dobila sam drugi stepen iz vladanja zato što nisam zbog prozeblih nogu uvek mogla ići u crkvu; trgovačka sam kći pa mi to zaostalo iz detinjstva; čim je jača zima, oteknu mi noge, a obućar mi načinio tešnju obuću.Dva para nemam, siromašna sam.I za to sam sad tako ocenjena, za to sam — nemoralna. — Pa to niko ne kaže.Dobili ste pohvalno a ima još i nižih stepena. — Jeste.Ali ima i viših.Ima primerno, pa što da ja dobijem pohvalno, a ona, ona primerno?!Ja bih se stidila da sam njenog vladanja, pa sad...Sad ona bolja od mene! Opet je počela plakati. — Koga to mislite? Rekla mi je ime dotične pripravnice. — Pa to je dobra devojka. — Dobra.Naravno da je dobra, ali ja sam bolja, bar bolja u pogledu vladanja.Ja nemam nikakva poznanstva s muškima.Dabogme da ljubav nije greh, ali ako je iskrena, nevina i prava.A ona?Zar ona ljubi?Ne, ona tera samo ćef.To svedoči, što prima poklone i pisma, čas od jednog čas od drugog.To nije po našem zakonu slobodno, pa opet ona čini i niko joj ne zamera.Da bogme; ja ovde nemam nikoga, ko bi mi kao njoj preko poznanika i svojte gospode profesora izvojevao ili isprosio odlične klase i primerno vladanje. — Pa možda i zaslužuje, rekla bih ja; devojka je to otresita i vrlo prijatna. — Ne poričem.Da nije otresita, ne bi bila u toj meri lukava; računa ona vrlo dobro; dobra je doza lukavstva u njojzi.Dok je ne poznaš, dok joj ne pohvataš krajeve, daćeš glavu svoju za nju; sjajna ti je i čista kao majska rosica; poštenje, dobrota, plemenitost i ljubaznost viri iz svake reči, svakog pogleda i pokreta njezinog.Dugo sam i ja bila prema njojzi slepa; vidila sam tek njen bezazleni pogled i prijatnost u svakom pogledu, a sad vidim da je i vas prevarila. — Ja je mnogo ne poznajem, no uvek je ljubazna i učtiva prema meni, primetila sam ja. — Razume se.Takve su sve ulizice.Puna im je torba laskavih osmeha za svakoga.Zar sam se jedanput čudila, kako je prijatna s onim osobama, za koje mi je rekla, da ih ne može da trpi i da mrzi.Ružno je biti neučtiv.Učtivost je dužnost svakog uljudnog i obrazovanog čoveka, no neiskrenost i laskanje posledice su nepoštenja i slaba, gadna karaktera.Ja bar ne mogu da zamislim pošten karakter sa takvim osobinama.Da vam samo navedem nekoliko slučajeva iz doba, kad sam još bila intimnija s njome.Sad više nemam volje da se držim sa njome i njojzi podobnima. Sad mi je počela pričati kako je volela tu gospođicu Julču (Mađarica je iz peštanske okoline).Ta njezina odanost je učinila, da je taj prividno bezazleni i ljubazni stvor češće bio manje predostrožan pred njom, te se pokazao u pravom svom obliku, držeći valjda, da je ona suviše bezazlena da to može uvideti. Dugo i mnogo mi je o njoj pričala, te ti ne mogu sve po redu.Dosta, da sam iz toga uvidela u Julči ono, što je zaista i bila; uvidela sam lak karakter i prepredenu ulizicu, često i denuncijantkinju svojih drugarica.Nju je pak ogorčilo najvećma to, što joj gospoda učitelji dadoše primerno vladanje, a ovamo drugima, dostojnijima dadoše nižu klasu. — Da je ne znam, reče ona, ne bi mi žao bilo, a ovako, boleće me to dokle god budem pamtila šta sam sve videla. Posle mi je počela pričati, kako je „primerna“ i leptiraste prirode.Čas s jednim čas sa drugim muškima — obično gimnazistama — ima intimnije odnošaje.Primala je pisma i poklone od svakoga, ko joj se približi, a približiti joj se smeo svako; sama je izazivala tu neiskusnu dečurliju.Pogledaj kad god hoćeš, nju ćeš u vanškolskom dobu naći u kakvom dućanu, gde je lepih trgovačkih spomoćnika, ili na kakvom ćošku, da, bajagi slučajno, dočeka kakvog gizdavca. Razume se, reče ona, da to svakom pada u oči, ko je pozvan, ili ko hoće koga ozbiljno da pozna, pa je neoprostivo, kad baš to previđaju gospoda profesori.Oni su u prvom redu pozvani da to uvide.Držim, da imam pravo, jer kad je greh zbog bolesti ne ići u crkvu onda, kad se ne može, još veći je greh, u crkvi čitati ljubavna pisma idi vedžbati se u brzom čitanju kakve studije, koja se nije naučila zbog ćeretanja sa velikom i malom gospodom gimnazistama. — Razume se, primetila sam, smejući se s njome zajedno. Da ti razjasnim i taj naš smeh. Pripravnice, obično te vrste, retko nauče studije onih profesora, u kojih su „na dobroj nozi“, nego se izvedžbaju u brzom čitanju „iz daleka“.Naslone posle studiju na leđa drugarici koja pred njima sedi, pa onda — „sve krešu“.Razume se, da to ne može svaka, već tek one, u kojima imaju gospoda profesori — poverenja... Još mi je kao tajnu pričala (jer neće da se dalje čuje) kako je baš ona videla opet neku „primernu“ zagrljenu s muškarcem.„Ljube se“! izvinjava ih ona i trudila se da opet dobro mišljenje o njoj dobije, no slučaj je hteo, da uvidi, kako „primerna“ izvine ne zaslužuje. Desilo se ovako: Jednog večera bila je na večeri sa svojom gazdaricom kod neke rođake gazdaričine.Ta pripravnica stanuje van liceuma, no u kući, koju je uprava preporučila.Na večeri je bilo više društva, mladog i starijeg, muškog i ženskog, pa među njima i drugarica, koju je videla pre neki dan zagrljenu s gimnazistom.Posle večere dođe domaćičino dete, najmlađi sinčić, pa iskalo od sestre, koja je sedela do nje, voća sa stola.Devojka mu dala, i onda ga odvela u drugu sobu, no na vratih ga bubnula u rebra, da niko ne spazi, tako „sestrinski“, da je dete jauknulo; no sestra se izvinila, da mu je povredila čir na ramenu... Nju je to vrlo nemilo dirnulo.Posle počeo na nesreću neko tako „milozvučno“ pevati, da joj bilo nesnosno slušati.Da izbegne neprijatnost, bar za trenutak, ponudila se mladoj domaćici da joj pomogne spremiti sobu za igranje.Posle nekoliko trenutaka izašla domaćica da nešto donese.Ponela sa sobom i sveću, izvinivši se ljubazno da će odmah doći.Kroz otvorena vrata sobe u kojoj se večeralo, dopirala je svetlost i u tu sobu. Domaćica ostala poduže, a njoj se dosadilo čekati, pa stala na vrata druge pobočne sobe, koja behu otvorena, pa se zagledala u prozor, kroz koji sijaše mesec vrlo divno. Dugo je tako gledala, kad neešto šušnu blizu nje.Pogleda oko sebe, i spazi na kanabetu dve prilike.Pogledavši dalje vide „primernu“ drugaricu, kako sedi na kanabetu, a za njeni leđi leži dete.Njoj se bar tako učinilo, jer se drugarica igraše kosom njegovom. Držala je, da je to mali Pišta, dete, što ga je sestra onako odgurnula. Pošla je u sobu.„Primerna“ se na to trže i prestade se igrati kosom detinjom. — Držala sam, da si u sobi ostala; a gle ti ovde! rekla je pa prišla kanabetu i pružila ruku, da dete pomiluje.No u istom momentu diže se „dete“ sa kanabeta, i gle čuda, to ne beše mali Pišta, već neki odrastao ali golobrad trgovački pomoćnik. Htela je vrisnuti, no glas joj ostao u grlu.Je li što rekla, ne zna, samo je odjurila u drugu sobu, u koju beše baš tada stupila domaćica sa svećom. Docnije se dogodilo, da je otišla u trgovinu u kojoj beše taj pomoćnik.Pitao je vragolasto, šta joj radi drugarica. Njezin odgovor je bio prilično oštar.A on joj tada, izvinjavajući se, reče: — Dobro sam video, da ste se zbunili, ali vidite, kakvih ima ženskinja, pa još budućih — učiteljica... — Pa šta se onda ljutite, primetila sam ja.Dobro vidite, da to uviđaju i drugi.Ne treba svoju ocenu tako k srcu da uzimate. — Da ste bolje o tome razmišljali, ne bi tako rekli.Druga je ocena iz nauke a drugo je iz vladanja, jer kad takve imaju „primerno“, šta će svet o lošije ocenjenima da misli.U svedodžbi se neće reći, za što smo dobile niži stepen vladanja, te se daje misliti po volji. — Da to znaju gospoda profesori, zacelo je ne bi tako ocenili, primetila sam ja. — Pristrasna nisam nikad bila, pa ću i to dopustiti, reče ona na to: no šta vajdi i ta izvina, kad će jednom, kad u narod stupe, baš ti ološ karakteri da zauzmu najbolja mesta — svedodžbe na papiru igraju svuda važnu ulogu.Njih će izabrati onde, gde se daje što raditi, a druge, dostojnije, dobiće, zbog lošije svedodžbe, najgore budžačiće na svetu, u kojima se ni živeti ni raditi ne da; poslednje će u muci teškoj malaksati i propasti pre vremena, a prve će nam ubijati u narodu i devojački i učiteljski ugled. Peto pismo: Draga seko! Pitaš, u svom poslednjem pismu, kako mogu braniti svoje profesore, kad je jasno, da su oni često vrlo krivi.Diletantima psihološkim nazivaš ih ti.Ljutiš se većma nego ja i sve ostale drugarice moje, što ne spadaju u raboš „pretpostavljenih“.Pa s toga počuj još i ovo: Poznati pravu vrednost đaka najteža je stvar.Diletanti su tu često i najbolji pedagozi i psiholozi.Daleko bih otišla, kad bih ti htela dokazivati, za što je to tako.Dosta, da je to fakt, koji se poreći ne da.Razume se, da ja ovde ne mislim samo vrednost karaktera, nego i drugo; sve znanje, što đak ovde dobija, nije tako ogromno, da ga ijole razboritija ne bi mogla savladati, t. j. za onaj trenutak prisvojiti i profesore zadovoljiti; nego treba prozreti, dokle će to znanje u koje ostati, i hoće li ga ona umeti dostojno i na korist svoga poziva upotrebljavati; jer je to znanje, seko moja, često kao ona naša trešnja, na koju smo se ja i ti u detinjstvu jako ljutile: dovek puna lepa cveta i roda, da se grane polome, ali čim počne zreti, ona — crvljiva.Držim, da si me razumela, te ćeš lasno uvideti da su učitelji često, vrlo često u vrlo teškom položaju, osobito učitelj odraslih devojaka.Jer seko moja, kao što se za neke šalju profesorima ružičasta staklad, tako i druge dobijaju, također sa strane, tamna i crna. Profesori su u opšte okruženi denuncijantima, a profesori mladih devojaka dvojinom; osobito ako su to ljudi povodljivi i naučeni svakom da se klanjaju, ko je i od najmanjeg upliva u tome mestu ili životu.A kako ružičasta ili crna staklad na takve ljude uplivišu, lako je pojmiti.Osobito kad ti dodam, da je tu spletkaša i protektora u suknjama i inače. Dopalo se na primer kakvoj gospođi, kako se po neka pripravnica umilno smeši, kad joj iz daleka doviče: Ljubim ruke, milostiva! ili kad je sa strahopoštovanjem poljubi u obe ruke.Njoj se to dopada, pa onda udri hvali tu pripravnicu, bajagi slučajno, pred kakvom gospođom profesorkom ili svojtom profesorskom.Gospođa profesorka opet ima običaj, da razgovara svoga muža o onom, što njega zanima, a to je: škola i njegovi učenici, pa mu pripoveda, slučajno i hotimice, kako je ova pripravnica ljupka, kako je ona gorda, kako ovu gospe hvale; kako onu kude; a kad i kad mu, onako slučajno, iskaže i svoje, naravno, najmerodavnije, mišljenje.Jedne je pohvalila, druge je pokudila; hvalila je one koje su čak i njojzi, profesorki, blagodarne za trud muža njezina, pa joj donele na dar lepe čarape, ćilimče ili druge stvari.Pohvalila je još i one, koje joj se iz daleka klanjaju, pa ma gde ona bila, a tako isto i deci njezinoj.Neće ona da pomisli, da bi joj se svaka javila kad bi je poznala i kad bi je u opšte poznavala.P. je velika varoš, pa kako će strana pripravnica znati, koje su „dame“ svojta profesorska, kad im to na čelu ne piše.Ja sam se jedanput javila nekoj „dami“, što je stojala pred stanom jednog profesora; držala sam da je kakva svojta, a kad tamo, ono bila sobarica porodice, što je stanovala u drugom odeljenju kuće, i to ženskinja vrlo sumnjiva karaktera.Pa sad pitam: jesmo li mi dužne zbog ćefa profesorske svojte i zbog nekih građanaka klanjati se i osobama, koje našeg pozdrava ne zaslužuju?Dužne pismo, ali, kao što vidim, ako se zarana, još ovde u zavodu, ne sviknemo puzavačkom i ulizičkom ponašanju, neće se za nas naći ni jedno ružičasto staklo“... Držim, da sad vidiš, kako utiču na gospodu profesore ružičasta i tamna staklad; jer svaki muž veruje svojoj ženi, svaki čovek vole svoju svojtu, a skoro svaki zvaničnik polaže mnogo na mišljenje „odličnih građana“... Još da ti kažem ponajčešće primere za tamna, crna stakla, pa ćeš onda videti sve naše pripravničke jade i nezgode. Prošla, na primer, pripravnica uz kakvu kuću, u kojoj stanuje kakva u mestu uvažena, i uz to častoljubiva gospođa.Pripravnica to ne zna, a baš i da znade, zadubila se u misli pa nije opazila gospođu na prozoru te joj se nije javila.Gospođa uzela to kao „fumigovanje“, te stala ogovarati pripravnicu, gde god je dospela, ili se potužila čak samome profesoru, koji posle natakao „crne naočari“, pa teško pripravnici! ... Dešava se češće, da po koji „štucer“ — bilo star, bilo mlad, godine se tu ne uzimaju u obzir — iz višeg i nižeg staleža, kako kad, dobije volju, da se „pošali“ s kojom pripravnicom, uzimajući na se oblik zaljubljena čoveka, pa naiđe na devojačko, čisto, ponosito srce, čiji se ponos sav zbije u prste, pa se prišije „štuceru“ na obraz, tako jako da se tragovi moraju lečiti — olovnom vodom... Takvim darom obdareni štucer, ne hvali se nikom, ali masnice u srcu ne leči olovna voda...Njih leči tek — osveta... Pa i za taj slučaj najbolje su sredstvo devojački profesori.Njima treba tek nešto šušnuti, nešto nagovestiti ili dvosmisleno se osmehnuti, pa osveta gotova.Pripravnica će gore proći zbog te jedne ćuške, nego da je dotičnog poljubila nebrojeno puta... „Djejstvo“ takvo ima i opor, oštar pogled u pripravnica.Zbog takvog pogleda možeš lako dobiti od kojeg „štucera“ „nahtmuziku“, a to je dovoljna osveta, jer po našem zakonu to nije slobodno.Još ti može doneti rđavu ocenu i simpatija kakvog mladog valjanog čoveka, za kojeg misle gospođe mamice, da bi bio dobra partija za njihove ćerke. „Gle te učene peke!Zar da nam ga otme ispred nosa“? umstvuju one, i onda teško onoj, prema kojoj su uvidele, da ima dotični i najmanje simpatije. Lako ćeš ovde nagrbusiti i onda, ako ne stanuješ u liceumu, nego u privatnoj kući, osobito ako uredno plaćaš za hranu i stanarinu, pa se to na tvoju nesreću raščuje.Jer ovde uprava određuje, gde se stan može uzeti, pa one, koje te žele u stan uzeti, neće poštediti ni tvoj čisti neokaljani devojački glas, samo da do svoje celji dođu, i da te izvade iz kuće, u kojoj si dotle bila.Njima je glavno, da te dobiju, a što će otuda izaći, deveta je briga svakoj špekulantkinji i spletkašici od zanata. Po ovome dakle vidiš, da je teško biti odraslima pravedan i nepristrasan učitelj, pa ćeš pojmiti moju dosadašnju uzdržljivost.Ja osećam pritisak i nepravdu, ali vidim, od kuda potiče, pa uzdišem, ali — ne kunem... Sve što od Boga želim, samo je zdravlje nama prezrenima, a njima dug život, te da jednom uvide, koga su u nedrima gajili a koga su odbacili kao kukolj ili ološ. Druge osvete ja ne tražim i ne želim. Do koji dan pisaću ti opet.Sad je već kasno a hoću malo i da čitam. U onoj stvari vladaj se onako, kako sam ti u prvom delu pisma rekla.Drugo ti ne umem svetovati.Pazi na Ružicu.Nastoj da što više čita, kad god ima slobodna vremena, ali pazite i na zdravlje svoje.Novac za ovaj mesec poslao mi je teča.Ja sam mu već zahvalila, a ti se ne brini.Pisala sam i našim starim dobrotvorima. Ljubi vas po sto puta vaša sestra Da saopštimo ovde i Darinčino pismo Bosiljci o odnošaju i raspoloženju koje vlada u zavodu među drugaricama.Evo ga od reči do reči: Draga sestro! Dospela sam, da ti po želji reknem koju i o odnošaju, što vlada ovde među drugaricama; pa ako dospem, čućeš u ovom pismu i ono, što odavna želiš, t. j., šta sad mislim o ženskom đakovanju, upravo učiteljstvovanju devojačkom. Ja sam, seko, s velikim oduševljenjem došla amo.Držala sam, da sam stupila u raj, u kome ću naći mnogo anđela, koji će sa mnom zajedno graditi zgradu sreće narodne, ali kako sam se grdno prevarila!Mesto volje za rad, sloge i ljubavi prema pozivu svome nađoh ovde, kod mnogih drugarica sujetu, zavist, zlobu i gordost.Ili, ako ne to, ono ogorčenje zbog nepravde i patnje, i usled toga malaksalost kako fizičku tako i duševnu. Prve preziru druge, a druge pate i uzdišu zbog prvih. Malen je broj, seko moja, onih, što su došle amo svesne svoje namere ili iz ljubavi prema pozivu tome.Dobrih đaka i naučenih ženskinja biće nas dosta, ali dobrih učiteljica malo, vrlo malo.Srce me boli, kad na to pomislim, ali istine radi moram da priznam. Nemoj sejo, reči ove krivo da tumačiš; nemoj da misliš, da ženskinje nije sposobno za učiteljicu.Ja hoću ovim samo da ti kažem, da će za to biti malo dobrih učiteljica, što je za učiteljski teški poziv nužna jaka volja i ljubav k njemu.A u naš zavod primaju se većinom devojčice od četrnaest do šesnaest godina, a kako ženskinje nema za nauku i samostalnu eksistenciju druga otvorena polja, to sve jure iz mode i nužde u učiteljište. Drukčije bi to bilo, kad bi ženskinje imalo i druga polja za samostalnost, i kad bi se u učiteljište primale devojke počevši tek od devetnaest ili dvadeset godina. „Zar se i godine smeju uzimati za merilo stalne volje čovečje“? osećam, da pitaš ti.S toga ću ti reći, da bi se ovde i na to obzirati trebalo; jer uz okolnosti u kojima se ženskinje sada nalazi, retka je devojka, upravo nema je, koja bi već u petnajstoj svojoj godini iz ljubavi prema čovečanstvu ili svome narodu u učiteljište stupila. Većina se u tim godinama odaje tome pozivu po roditeljskoj volji.Ili ako ne s toga, ono za to, što misle, da će kao učiteljice u budućnosti udobnije živeti ili — bolju partiju dobiti; a ima ih i takvih, kojima je priroda lako pamtenje i oštar razum u obilnoj meri podarila, pa kako su zbog toga već u osnovnoj školi hvaljene, dolaze i amo, da se i dalje te hvale nauživaju i uživotu kao učiteljice proslave... No kad, seko moja, kakva i najodličnija pripravnica iz škole u život stupi i postane učiteljica, onda tek vidi, kako je nasela i kako je i sebe i druge grozno prevarila; jer će možda baš ona, što je težila za uzurnijim, sad dobiti kakvo selo sa trista forinata plate.Varoš će pasti u deo tek svakoj dvadesetoj ili možda i pedesetoj.A uz to će upasti u školu sa tri do četiri razreda sa više od sto zanemarene i zapuštene seoske dece.Kako će ona tu decu nastavljati i vaspitati, neću da ispitujem, no da će učiteljicama te vrste škola brzo omrznuti, lako je zamisliti. Ovo ne važi samo za ženske nego i za muške, koji samo s toga neće na zanat, kad svrše građanske ili niže realne i gimnazijske škole, što misle da će kao učitelji lakše živeti i možda slave steći... Po mišljenju mome neće bolje proći ni ona, što se u učiteljskom životu misli proslaviti.Jer ona znanja, što ih mi ovde u preparandiji možemo steći, i što ćemo ih deci davati, nisu tako ogromna, da se kogod sa njih može proslaviti, tako, da se to nadaleko raščuje, pa kad se i opština na dobar rad i uspeh takve učiteljice svikne, propalo je svo uživanje i sva slava njezina. Takve će učiteljice usled toga i nehotice školu zapustiti, a kako je ženskinje većma ogovaranju izloženo nego muški, govoriće se o njoj svašta; a mnoga će zaboraviti i svoj ponos te postati ulizica onih, koji su u mestu od upliva a na račun manjeg rada u školi ili hvale njihove.A čim to bude, pašće učiteljički dobar glas u opšte dosta jako, a specijalno ona izgubiće u dobroj okolini svoj ugled sa svim a u rđavoj teško njoj — to će joj doneti moralnu propast. Dobro znadem, da ćeš se posle ovoga jako zabrinuti; ljuti ćeš se, što me nisi od učiteljstvovanja odvratila.Ali ne brini se, seko moja; ja znam, šta me čeka i šta hoću.Došla sam ovamo, da se spremim za ono, što će mi doneti težak, trudan, ali pošten život, koji će me spasti od meni najstrašnijega, od braka bez ljubavi.Pa reci: zar mi nije to dovoljna nagrada?Pošten opstanak biće mi osiguran, ako ne nađem čoveka, koga bih mogla ljubiti i koji bi me ljubio isto tako, a nuz to mogu nešto koristiti i svome narodu i čovečanstvu, koje mi također mnogo zadovoljstva donosi.Pa onda nemoj ti ove moje reči suviše crno uzimati; to je tek moja slutnja; ko zna da se neću možda prevariti.Jer kad po svetu pogledamo, opažamo i kod muških pri biranju poziva istu pojavu.Retko se ko laća poziva kakva iz ljubavi i volje prema njemu.Obično ga pri tome rukovodi: nužda, roditeljsko i starateljsko nagovaranje, ili taština i slavoljublje.Zar je jedan na primer otišao u kaluđere, ne što voli da služi Bogu, i što ga srce za tim usamljenim životom i činom vuče, već što želi da bude: iguman, arhimadrit, episkop ili patrijarh, pa da bude bogat i prvi?!Pa pomisli, koliko njih postaju lekari, advokati, trgovci, zanatlije, sveštenici, beležnici i drugo, a sve bez prave volje i sposobnosti!Pa opet za to društvo nije propalo; jer većina posle „pruži vrat“, pa savesno otpravlja svoju dužnost, i ako često, vrlo često sa kiselim licem.Mnogima se opet i taj nametnuti poziv dopadne, te ga posle celog veka voljno i zadovoljno otpravljaju. Učiteljski poziv bi dakle morao biti najteži na svetu, kad bi se sa tako malih i običnih pogrešaka tako jako i grozno ljudima svetio!... Dabogme da je ovo dvosmisleno rečeno, i zato neka ti na utehu služi, što imade još jedna vrsta učiteljica, koje ako ne vide, ono bar naziru, da učiteljeva slava, učiteljevo uživanje i nagrada nije od ovoga sveta... Jeste, seko moja, znaju te, da se učiteljeva prava zasluga opaža tek u vrlinama ljudi, koji nekad behu učenici njegovi.Redak je učitelj, koji dočeka, da svojim očima vidi zreo plod truda svoga, a još ređi je onaj, kome se prizna zasluga ta.Jedna od drugarica takvih pričala mi baš juče, kako kod njih na selu svet učiteljski zaslugu ceni.Ako dete ništa nezna i ako je rđavo, krivi se učitelj, a ako je dobro, ili ako napreduje, odmah: „ima dete dobru glavu“. Pa kad ko to znade, sumnjam da je došao u učiteljište, da se posle učiteljujući nauživa i proslavi.Drugaricu takvu dovela je amo plemenitija želja, dovela je želja, da naukom sebe iz čame izvuče i da posle pomaže narodu svome onde, gde najviše pomoći treba.Dabogme da je broj ovih za sada neznatan, no ja se nadam da će se umnožiti.Broju ovom treba dodati i one ženskinje, što dolaze amo, da postanu samostalne, te da svoje srce i život osiguraju od bračnih veza, koje se ne svezuju iz poštovanja ili ljubavi, već iz špekulacije i računa. Te učiteljice većinom su i doba prvih devojačkih snova, t. j. svoju sedamnaestu godinu u roditeljskom domu provele, pa znaju, šta hoće, a uz to su i suviše ponosite da svoju dužnost prenebrignu ili da svoj učiteljski i devojački glas okaljaju.Jeste, seko moja, takva ženskinja ako po nesreći dospe u rđavu okolinu pa padne u iskušenje, umeće sebe pobediti i pre umreti, nego svoj devojački i učiteljički glas ocrniti. S toga se ne brini za mene.Ti znaš da je meni prošlo sedamnaest godina, pa ako me nećeš računati u prve, računaj me u druge, a kao blagodarnost za to pisaću ti drugi put, kad opet dospem, i o svom slaganju sa drugaricama.Sad nemam kade, posla imam i suviše; počela sam neki vez za ispit.Dobro znadem, da time neću dobiti bolju ocenu iz ručnog rada; to dobijaju one, koje umeju po sto puta dnevno da kažu: „ljubim ruku, milostiva“! i koje znaju mnogo varoških novosti.Ja ih ne znam, pa s toga se i ne nadam najboljem, no šta marim za ocenu?Ja se ne trudim za nju.Dosta mi je uverenje, da ja znam raditi, ako ne bolje ono kao i sve ostale... Dosta bi jadno izgledalo naše znanje, kad bi se mi tek u preparandiji učile domazluku: kuvati, šiti, krojiti, kuću voditi i štedeti.Ne nauči ni jedna u preparandiji, bar ne u onoj meri, koja je valjanoj domaćici potrebna!Da se to nauči, treba ne samo valjane teorije, već i prakse, trebaju majčini naputci i majčine ruke.Pa i to je, vidiš, jedan razlog više, da devojka treba tek u devetnaestoj ili dvadesetoj godini da stupi u učiteljište.Inače nikad nećemo imati valjanih učiteljica, a još manje i domaćica.Mlado se drvo savija, a kojoj se kujna ne omili do devetnaeste godine, neće ni doveka.Učiti na protiv može uvek.Dabogme da neće biti kod starih pripravnica onog detinjskog „verklovanja“, što neki zovu „lako učenje“, ali ono što se nauči, biće temeljno i — korisno. Devet je sati, pa da me nije otkucaj setio, da imam do deset još štošta da svršim, ko zna kako bih ti još otegla.Jedina mi je zabava, kad govorim s tobom.Druge me nebi ni razumele ili bi mi reči tumačile kao — neiskrenost. Ljubi vas vaša Meću tim je opet dosta vremena prošlo dok je Darinka sestrama, i to naročito Bosiljci, među ostalim i ovo pisala: Ja se sa svima drugaricama dobro živim, i ako uviđam da me retko koja iskreno voli.Dobro znadem i zašto je to; ja često kažem i nehotice istinu u oči.Posle se kajem, ali — docne. Dabogme da to nije greh, ali istina retko kome miriše, laskanje je svagda prijatnije, pa često i onima, kojima je pravda i istina večito na ustih.Dopadaju im se reči te, kao prazan zvuk ali kad dokazati treba da ljube istinu, drukčije se lice pokazuje.Još kad se ta istina drugih tiče, dobro je, ali ako se dotaknemo njihovih dela i nazora, teško tebi! Neke su me krstile „sanjalicom“, neke „emancipovanom“, a da se našla neka koja me je kod pretpostavljenih čak i kao komunistkinju ocrnila, pričala sam ti još pre.Bog neka je za to pita!A sanjalica i emancipovana sam s toga, što ne tajim svoje ideje, svoje želje i što sam se usudila da branim jednu drugaricu, koja je imala i suviše slabih strana, ali opet nije zaslužila, da se neke od njih kamenom na nju bacati mogu.Ona je grešila sa ograničenosti svoje i ukorenjenih navika, a one greše iz — mudrosti i lukavstva... Još sam dobila naziv taj kod nekih i zato, što sam rekla, da ja ne učim radi ocene na papiru, pa da se i one okanu zlobe i tričavih razmirica, nego da svojski uče i pomažu jedna drugoj. Razume se, da me to boli, jako boli, ali šta znam?Drukčije nije.Pokušavala sam već svašta, pa nikako da stečem stalne simpatije kod njih.Dok upotrebljavam „pravila etikecije“ te odobravam, da je nešto crno, što vidim da je belo, prijateljskih osmeha i slatkih reči dosta, ali čim hoću da upotrebim iskrenost, koja dolikuje pravom prijateljstvu i svesnim ženskinjama, ode prijateljstvo u nedođin. Lako je moguće da je tu i moje krivice; možda ne umem da nađem način, koji bi trebalo uzeti.Ali bilo šta bilo, dosta da je tako; sve me poštuju — neka i protiv volje, — što jasno vidim, ali iskreno me ne ljubi ni jedna. Za to mi jeste ovde nesnosno živeti.Jedva čekam da svršim pa da se oprostim tamnice ove, u kojoj me sa svih strana led bije.No nekad mi je tako teško, da se bojim da neću istrajati da ću se poboleti; osobito kad mi se još desi kakva, bilo hotimična, bilo nehotimična nepravda.Dobro se sećam detinjstva svoga, i tada mi je trebalo, baš kao i nekim biljkama, mnogo, mnogo toplote.Dobri naši roditelji uvideli su to, pa ste mi je svi slali u obilnoj meri, i ja sam se i suviše svikla na žarke zrake ljubavi vaše, te mi je sad hladno i suviše hladno, baš kao onoj tropskoj biljci, koja se već odrasla prenese na hladni sever.Dosta puta se i zabrinem zbog neudesne prirode svoje; svet je prepun pritvornosti i nepravde; ja je odmah uvidim te me to tišti i boli jače, nego mnoge druge.Pa šta ću jadna raditi, kad u život stupim, kad dobijem kakvo selo, u kom će me možda osim tih poroka sretati još i neznanje i glupost?!Još je sreća, što se ovde na mene nešto i suviše izuzeli te ću dotle po svoj prilici — oguglati... Još se tešim i time, što će me moja školska deca morati voleti.Da će tako biti, stojim ti dobra!Dečje je srce čist listak.Što napišeš u to, to ćeš i čitati.Ja ću pisati ljubav, ljubav će mi se i vratiti.Dok su deca tako će biti, kad odrastu — Bog im a duša im!Ja ću doveka s ljubavlju vršiti svoju dužnost, pa šta bude!Drugo se ne sme tražiti od obična pogrešna čoveka.Je li, da je tako?Da nešto mogu da mi zavire u srce i dušu, oni od kojih zavisi sva budućnost moja, kako bi drukčije izgledalo ovo pismo moje, ali oni veruju pritvornim ulizicama svojim, pa je na meni „ljaga“, koju u njihovim očima ništa sprati ne može.Ali zašto te bacam u brigu?Još se može sve na dobro okrenuti; Bog je dobar, a i ljudi valjda nisu sasvim slepi. Pozdravi stare naše dobrotvore, pa ostajte zdravo vašoj Naskoro po ovom pismu Darinčinom umre im stari dobrotvor njihov.Žena se njegova odseli svojoj kćeri u obližnju varoš.Bosiljka je javila Darinci taj glas, sa dodatkom, da se s toga morale u svoju kućicu useliti te će opet mučnije živeti. To beše po Darinku nov udarac, te u borbi života zaboravi ona na sve drugo, osim na svoju nauku.Retko je pisala sestrama i o onom, što se ticaše neposredno njih samih.Pisma njena bila su sada uteha njima.Hrabrila ih je i ulivala im nade na bolju zajedničku budućnost, i ako je jasno videla, kakav će joj biti kraj u učiteljištu.Dobro je znala, da joj svedodžba neće biti sjajna.Ni jedan profesor nije joj bio prijatelj, a šta to znači, znaće oni, koji su bili u sličnom položaju.Pridenuli joj onaj pridev, koji profesori nisu trpili.A ona ponosita i osetljiva te izgledaše neobična.Još je uz to mučila briga za sestrama, napor u radu, i nepravedno sumnjičenje učitelja njezinih, te poče poboljevati.Postala je nervozna, pa ne mogaše više odgovarati, kao pre, osobito u onim studijama, gde je trebalo brzo dati odgovor.Dešavalo se, da se po nekad zbunila baš i onda, kad je mislila da će najbolje odgovoriti.Jedila se zbog toga i suviše, a sve to utvrđivalo je učitelje njezine, da veruju denuncijantima, ulizicama i spletkašicama. Prohujala je i treća godina đakovanja njezina.Položila je učiteljski ispit, pa metnuvši u džep svoju dosta osakaćenu svedodžbu baš u onim predmetima, u kojima je vrlo dobra bila, vratila se sestrama. Kad opet ugleda svoje selo, srce joj od tuge htede pući.Pre tri godine, pošla je u učiteljište, topeći se od radosti a sad takav povratak!Potrošila je sav svoj deo što joj je od oca ostao, pa ako sad ne dobije mesto, zar da živi od sestrinske milosti?Dabogme da to neće činiti.Radiće i ona pa će zasluživati.Radu je vična bila.Ali za što je onda trošila novac i mučila sebe i sestre svoje?Devet stotina potrošila je u P. za vreme bavljenja svoga, pa zar nije mogla s tom svotom raditi i živeti i bez učiteljskog poziva? Posle se umirila.Palo joj na um, da se ona neće da udaje bez ljubavi; matoru devojku danas svako prezire, a učiteljica će docnije, kad ostari, bar u tome biti bolje sreće... Posle tih misli bilo joj je lakše, a van toga imala je još zračak nade za bolju budućnost, imala je u džepu svoju, i ako osakaćenu i nevernu svedodžbu. Kod kuće se brzo oporavila.Sestre joj ni jednom reči nisu dale poznati, da im je nepravo, što nije bolje prošla. Čim se otvorilo nekoliko stečajeva, iskala se i ona.To je mogla činiti s toga, što se u zavodu, na sreću, predavao i njen maternji jezik a imala je časova i za veronauku. U početku nije bila sretna.Svagda su joj molebnice vraćane s dodatkom: „Druga je osoba izabrana“. „Kako su me nepravedno ocenili i svedodžbu mi osakatili, zar se mogu drugome i nadati?!“ uzdisala je u trenutcima takvim.I tada joj se pojavile suze u očima a u srcu kletva, kletva na one, koji behu uzrok sreći njezinoj. Prošla je godina dana.Pet molbenica beše bez uspeha otpravila, a poslednju beše poslala u obližnju varošicu, pa nedelju dana pre onog burnog večera, kad smo nju i njezine sestre upoznali. Doznali smo, ko su i šta su te ženskinje, pa de da se vratimo opet njima! Sunce je prodiralo kroz zavese u sobu, kad se sutra dan Darinka probudila.Dobro se osećala te s detinjskom lakošću skoči sa postelje.Sestre joj ne behu u sobi.„Izišle u vrt“, mišljaše ona pa se brzo obuče i pođe k njima. Kad je na polje stupila, ne beše ni traga od noćašnje bure.Nebo se osmejkivalo, kao plave očice odojčeta kad ga rasplakano majka uzme na ruke svoje, a pokidano lišće po vrtu i dvorištu beše počišćeno, te se tragovi bure vidili još samo na pokihanom drveću i po granama. „Baš kao uspomene“! uzdahnu Darinka pa se uputi sestrama, koje pođoše njojzi.U tome kvrcnuše vrata na dvorištu i unutra uđe čiča Sreten, seoski pismonoša. — O, frajle! — poviče još s vrata. — Je l’ ustala gospođica? — Evo me, čiča-Sretene, reče Darinka, pa se uputi starcu.Znala je, da čiča Sreten zove sve seoske gospođice „frajlama“, a samo njoj daje taj naziv na srpskom jeziku. — Dobrojtro, gospođice! nazove joj čiča Sreten, pruživši joj pismo.Imajte oprostiti, još juče je stiglo, al ja se, kao čovek, zadržao malo kod grk-Sovre; pili tamo alvaluk; znate, on prodaje i rakiju, a kišbirov prod’o kravu Joci Probislaviću.Lep novac — 36 forinti!A u tom me uhvatila i ona oluština.Imajte oprostiti!Sve pošteni ljudi.A ja sam vam ga, eto, opet dono. — Nema zamerke, čiča, al pričekaj, da ti donesem tvoju zaslugu, reče Darinka, gledeći adresu. — Fala, fala, gospođice!Di bi ja što od vas primio?Zar me niste vi dosta ugledali?Jest’, pamti čiča sve to.Pa s bogom ostajte, i daj bože, da vas to pismo obraduje!Lep je neki rukopis; al ima i pisama k’o i ljudi: na usnama med u srcu jed.Pa ne daj bože da je tako.Znate, sinoć, dok je trajalo ono čudo, jednako sam ga gledo, metno sam ga na astal; torba mi bila pokisla, pa šta mi nije padalo na pamet!Lepo sam ja sumiro, samo da oće to biti.Al i’te čitajte; eno frajle ne mož’ da vas dočekadu? Darinka beše među tim pismo otvorila pa sad stade čitati: Poštovana gospođice! Izvinite, što vam se i nepoznat javljam; to je želja ujaka moga, kod koga sam u gostima. Vi ste izvoleli kompetovati za mesto ovdašnje učiteljice, a uz to se još pismom obratiti i njemu, predsedniku crkvenoškolske opštene.I on mi je naložio — pošto sam ne može da dospe — da vam javim, da će sve moguće učiniti, da izbor vaš osigura, jer se nada, da ste vi toga najdostojniji.Dopala mu se vaša iskrenost u pismu i smerna sloboda u molbenici; pa ako vas lično ne poznaje, pretpostavlja, da ćete vi biti najsposobnija za ono što našem narodu najviše treba i nedostaje. -Dakle uzdajte se u uviđavnost ovdašnjih građana i u moga ujaka; a koliko mi je u snazi, radiću u korist vašu i ja!Pa ako sreća i Bog dade — pobedićemo!Samo mi je žao, što vas neću lično poznati.Drugi dan po izboru učiteljice, po izboru vašem, odlazim na svoje opredelenje. S pozdravom od ujaka, a, ako primite, i mojim, vaš nepoznati, ali iskreni poštovač. Neznanko Neznanković. Darinka začuđeno, zbunjeno, prevrtaše pismo.Dakle ima ljudi, koji su joj gotovi pomoći, koji veruju u pravu vrednost njezinu?Drhtala je od uzbuđenja a obrazi su joj plamtili. — Ko ti piše? zapita Bosiljka. — Predsednik crkveno-školske opštine iz D. javlja, da će se zauzeti za moj izbor.Ja se radujem, ali jedno mi je nejasno; piše mesto njega njegov sestrić.Potpisao se Neznanko Neznanković, a to mi izgleda sumnjivo.Lako je moguće, da je lakrdija. — Neznanković! viknu radosno Bosiljka; poznajem ga.Daj, da vidim šta piše. — Pošten je to mladić, reče, pročitavši pismo.Stvar ti je u dobrim rukama.Nego sedi, da ti pripovedim, kako sam ga ja poznala.Pre dve godine, pomagala sam jedne nedelje strini kuvati ručak.Sluškinja joj beše otišla doma, na dva dana, a čika nas pozvao na ručak.Ja zamesila pitu, a strina čisti jabuke.Ružicu je otpravila u crkvu.Na dvorištu na jedanput radosno zacika Adonis.Znaš ga ti.Pametno beše pseto to.„Pogledaj ćerko, ko je“, reče mi strina i ja istrčim u hodnik.Kad tamo, ono čika i još neki stranac.Htela sam da pobegnem, dok me nije spazio.Ali čika — znaš, kakav je bio — opazio me pa viče: „Ne bež’, ćerko!Nije sramota raditi.Već smo te videli, pa koja ti vajda.Hvala bogu, u košulji si; nisi gola.Da se tvoja prababa utezala u vaše midere, teško da bi ti takva bila“.Pa onda stade na vrata tako, da sam morala ostati u hodniku, a čisto da propadnem u zemlju; bila sam i suviše razuzurena a da stojim pred muškim. — Pa što si radila tako suviše komotna? reče Darinka.I u kujni mogao te ma ko tako naći. — Nije to moj običaj; al u strininoj kujni kao u paklu, a ona me napala, da se potpuno raskomotim.Da nisam učinila, rekla bi po svome običaju, da sa „puckredla“ ili čak i jogunasta.Stara žena, bez dece, pa joj teško udesiti. Posle je čika prikazao stranca kao strinina rođaka Neznanka Neznankovića.Rekao je, da je svršio prava, no da sada studira medicinu.Ugledan je to mladić, tako tvoga doba. — Varaš se upade Ružica, stariji je bar s pet godina. — Ja sam držala, da je još mlađi od nje.Najposle ne piše mu na čelu; nego je simpatična pojava, crnih očiju, a kanda i crne kose. — Čini ti se, primeti opet Ružica.Bila si zbunjena, pa ga nisi ni gledala.Sad ga zamišljaš sebi po volji.A on ima plave oči i smeđu kosu. — Dabogme, varaš se ti.Ako mu nisu oči crne, one su graoraste.Valjda nisam — — Sve jedno, prekide Darinka.Šta mi je stalo do boje očiju i do godina njegovih.Nije on udavača ni ja mladoženja, pa da tražim lepu mladu lučicu... . — Ti sve jedno te jedno, reče Bosiljka. — Zar nije tako? osmehnu se Darinka.Prijateljstvo ne razbira za godine i boju očiju.Nego i opet hoću nešto da znam.Recite mi: je li mu izraz očiju lukav i podmukao, ili je iskren i slobodan?Po tome mogu znati, hoćemo li biti prijatelji. — Po izrazu hoćeš ti ljude da poznaš, smešila se Bosiljka.Zar ne može i on biti izmajstorisan, kao što ti obično veliš, pa šta onda? — Naravno.Ali ja to poznajem, a zacelo i vi. — Rekla bih, da mu je izraz očiju ovejano poštenje, baš kao i nazori mu.U mnogome su nalik na tvoje... — Na moje?! — smešila se i Darinka.E, onda je on u tvojim očima osobenjak.Ali kad si mu brže i nazore doznala? — Za ručkom je čika — kao obično „veseo“ — pričao o tebi, o svojoj „uzor devojci“ i suviše kitnjasto, a on sluša i odobrava, kao da je evanđelje... — Mani se šale! reče zamišljeno Darinka.Meni je mnogo stalo da doznam, kakav je to karakter.Ko zna, kakve sebične celji hoće da postignu mojim izborom i on i ujak mu?Hoće možda da me obvežu, te da posle moram igrati po njihovom taktu i služiti im kao ćuprija za sebične im namere?Hvala na takvom izboru! — Po čemu sudiš? — Čika je bio napit te mu suviše iskreno i mnogo o tebi pričao.Pokazao mu tvoju sliku.On je sve pažljivo, skoro iznenađeno slušao, odobravao je tvoj odlazak u preparandiju i hvalio tvoje mišljenje, da tek onaj brak može biti sretan, koji se ne sklapa iz računa, nego iz uzajamnog poštovanja i ljubavi.„Da tako sve ženskinje čine, manje bi bilo nesreće na svetu“ rekao je on. Darinku obli rumen.Dakle je u svetu još muških, koji tako sude?- mislila je. — Od kuda on znade, kako ja mislim? zapita za tim. — Rekao mu čika. (Pričao mu, kako si zbog toga odbila mnoge mladoženje a na posletku i grofa.Dotle nisam znala, da je čiki i to poznato bilo.Po svoj prilici je teča nagađao, pa mu pričao.Pre no što se odselili u J., bio je, kao što sam ti pisala, kod nas, pa njih dvojica do ponoći proveli u pripovedanju.Drukčije ne umem stvar da razjasnim. Darinka uzdahnu. — Lako je moguće, reče za tim, gledeći potpis pisma.Zar me je grofica štedila; zar me je ona umela pojmiti?Dobro znadem, da se pronašlo svašta.Pa i on — k’o svi muški! — Do sad nisam ništa čula, primeti Bosiljka.Bog im a duša im!Ali da je Neznanković pošten čovek, stojim ti dobra.Čovek je to od karaktera a uz to velik rodoljub.I naučen je.Svršio je prava, po da bi bio, kao što on veli, nezavisniji, odao se pre nekoliko godina na medicinu.Skoro će svršiti; strina mi je to pripovedala.Rodom je iz nekog sela.Roditelji mu nisu baš bogati, ali to im je jedino dete, pa ga lepo izučili; a uživa i štipendiju. Darinka se osmehnu. Što se misliš? pitaše Ružica. — Palo mi na um, da je u nas Srba štipendija kao blata.Lako ih je zaslužiti.Primaju ih i zvani i nezvani.Ne ću time da sumnjičim vašeg Neznankovića; još ga ne poznajem.Ali da bi taj novac, izdan na druge celji, našem narodu više koristio, to stoji. U tome kvrcnuše vrata na dvorištu. — Mlekarica, reče Darinka te sve tri odoše u kuću. Dve nedelje po ovom dobila je Darinka pismo, u kojem joj se javlja, da je izabrana za učiteljicu u D. Preselila se sa sestrama onamo.D. joj se vrlo dopalo.Kućicu u mestu svoga roćenja prodala je a novac dala u obližnju štedionicu. — Sad imate svaka po pet stotina, rekla je sestrama.Ja vam još dugujem, ali za to morate još pričekati; plata mi ne iznosi ni četiri stotine, a treba nam od nje živeti.Što vi zaslužite, ostavljajte sebi na stranu. Prve posete, što ih je učinila „boljim“ meštanskim porodicama i onima, od kojih je zavisila, nisu u njoj ostavile prijatna utiska.Retko je našla koju porodicu u kojoj se nije, onako „slučajno“, htelo kazati, kako su tek oni svojim zauzimanjem izradili izbor njezin.Još joj se htelo nagovestiti, kako je danas učiteljica mnogo, premnogo, te da je za nju sreća, što je dobila njihovo mesto.Jedini predsednik, ujak Neznankovićev, beše u tome pravilu izuzetak, ali on se još prvih meseca njezina učiteljevanja odselio iz D. Čovek beše trgovac, a u D. Čivuta i suviše, te je potražio zgodniju poziciju za svoju poštenu trgovinu. Utisak, što je u samoj jezgri, u masi naroda dobila, bio je bolji i na rad ju je oduševljavao.Ali se njoj činilo, da je taj narod i suviše povodljiv, i suviše zapušten, te da će joj lako danas vikati: „Osana“! a sutra „rasini“!Bila je dakle u svome delanju predostorožna.Dobro je pazila, šta će raditi, a još više, s kim će se družiti.„Pravo je imao grof, kad je nekad rekao, da se siroma čovek najviše povodi za komadićem boljeg hleba, mislila je češće ona.„Da je tako, imam već dovoljna dokaza“.I tada je udvojenom snagom radila na vaspitanju poverene joj dečice, jedine, kao što je ona mislila, uzdanice naroda svoga. Prohujala je godina dana učiteljstvovanja njezina.Za to vreme stekla je u D. lepa glasa.Svako je hvalio, pa i najveće larmadžije i smutljivci, novu učiteljicu, i ako je mnogima bilo zagonetno, pa i nepravo, što s ni jednom porodicom ne stupa u intimnije poznanstvo.Deca su je volela kao majku, kao stariju sestru svoju, te joj češće donosila i po neki manji darak, koji su u roditelja izmolila, ali ona ga je većinom, svojim darom, što ga je dala detetu, isplatila.Postupkom takvim pokazala je na brzo stanovništvu, da ne žudi za tuđom milošću i da učitelj i pored svog siromaštva ne mora biti, kao što su oni dotle držali, čankoliza i prosijak.Bila je zagonetna mnogima, no poštovanje, ono pravo poštovanje, koje se nehotice pokreće i u srcu neprijatelja naših, sve je više krčilo sebi puta. — Devojka ta, rekao je novi predsednik — njezin pre toga protivnik, — s toga, što beše protivnik bivšega protivnika — vrlo je zagonetna.Izgleda slaba i nemoćna, da je svaka neprilika, svaki povetarac satrti i saviti može, ali pokušaj, pa ćeš videti; drži se kao hrast; pre ćeš je slomiti no saviti!Da nisam predsednik, ne bih verovao.Ovako se čisto zastidim sam sebe.Pokazuje se i odaje mi poštovanje, kao da sam joj prijatelj, a znam da znade...Prava je to zagonetka, ali zagonetka, koju ne smeš mnogo ni da rešavaš; uvek ti se čini, da nisi za to dorastao... Darinka je među tim savesno vršila svoju dužnost, a van škole je bila blaga, učtiva, predusretljiva u svakom svom delanju.Je li samo mogla, pomogla je svakome, bilo savetom ili inače, ali niko se nije mogao pohvaliti, da je učiteljicu obvezao, bilo poklonom kakvim, bilo gozbom ili drugim čime.Prihod joj je bio malen, no ona je volela i oskudicu trpiti, nego biti kome obvezana ili dužna. Češće je ova ili ona porodica pozivala sebi na ručak, večeru ili užinu, no ona je uvek učtivo takve prilike izbeći umela.Retko je ko video učiteljicu i na čijoj užini, ma da su te u poslednje doba kod ženskog inteligentnijeg sveta jako u modi.„Sad ne mogu.Doći ću vam drugi put“, rekla je obično na pozive te, i onda odužila svoju posetu, kad nije bilo doba jelu. Jednog dana karale je sestre zbog toga.Bio dan odmora, pa sve tri behu dospešne. — Hajdmo gospođi Hristićki — rekla Bosiljka. — Danas drži užinu, a pozvala nas.Dobro znadem, da će biti sva inteligencija na okupu. - Ići ćemo mi njima drugi put, kad ne bude vreme jelu, reče Darinka prihvativši se ručnog rada. — A za što ne bi sad? smešila se Ružica.Zar nije lepše biti čašćen nego ne počašćen?Ja te zaista ne razumem.Druge jedva čekaju da ih ko pozove, a ti izbegavaš.Pre nekoliko dana razgovarala sam se i s Bosiljkom.Je li Bosiljka?I ja i ona te tu ne pojmimo.Pomisli samo, koliko bi tu mogla zaštediti!Da ne čuješ, šta ti pišu tvoje koleginice, ne bi mi čudo bilo; al i od pre ti i gospođica Jana piše, da s ti ručkovi, svečari i gozbama uštedi lep novčić. — Na čast joj ušteda!Dobro znadem šta bi iz toga poteklo; proigrala bi svoj ugled, a ja sam i ponosita za gozbe i pozive tih visokih gospođa.Poznajem nazore te vrste ženskinja, pa neću da čujem, kako se za moji leđi šapuće: „Draga moja, šta mislite o učiteljici?Pozvala sam i nju, i ako ne spada u naš cirkl.Da bogme da je to golotinja.Da nije tako, zar bi išla da uči?Ali baš za to — neka se najede.A ume se i naći, te držim da mi ne ćete zameriti?Poveravamo joj svoju decu pa moramo malo gledati i kroz prste... — Ala si ti čudna! smejala se Bosiljka.Dabogme: da ima i takvih „dama“, kao što ti crtaš, ali ima i koje poznaju pravu vrednost i dostojanstvo čoveka.Zar mi nismo bile bogate pa jesmo li tako mislile? — Dopuštam da ima izuzetaka, reče na to Darinka, ali ja ih još ne znam.Dok ih poznam, „činiću upotrebe od dobre volje njihove“.Pa i onda ću retko primati pozive te.Plata učiteljska ne dopušta ni gozbe, razumem gozbe, kakve su sad u modi.Jedna užina iznese po dva tri dana zasluge.Pa od kuda to. — A ko ište da ti njima vraćaš? primeti Ružica.Dobro znaju one, da bi ti onda natezala. — Zar ti misliš, da te „imućne milostive“ nikada ne natežu?Hoj, hoj, biva to vrlo često, smejala se Darinka.Da možeš samo zaviriti u „porodične tajne“ u muževljev džep i prihod i rashod, videla bi, šta nam one kažu... — Šta te se tiče?Da im nije po volji, ne bi te zvale. — Srbin kaže seko moja: „Kad pojedeš tuđu koku, sveži odmah svoju“!Jeste, seko, to je lepo i pravo; a ko tako ne radi, neka se ne srdi, ako ga ko nazove čankolizom.Po shvaćanju posle take su čankolize paraziti onih životinja, koje neće da se počešu i otrebe toga gada, samo s toga, što hoće bajagi da pokažu svoju snagu i izdržljivost. Sve se i na to smejale te onda otpočeše drugu temu. Drugom prilikom počela je opet Bosiljka: — Danas te troje zvali na svetac, pa kad nećeš da imaš posla s gospodom i damama, a ti idi više zanatlijskim i ratarskim porodicama.Prvima bi to bilo uživanje a drugima čast. — Ja ih nikad nisam izbegavala.Pohađali smo već tolike; samo neću da idem po svečarih i svatovih, a neću ni inače prag da im obijam.Svaka porodica, osobito ženski članovi, imaju u svojoj kući posla, dosta puta onakva, koji se nerado obavlja u prisustvu drugih, pa te česte posete moraju biti dosadne.Učiteljica to uvek treba da ima na umu, da ne krstari mnogo po mestu.Razume se, da i za takve postupke ima izvine.Zaželi se razgovora s odraslima, večito je sa decom; no retki su, koji će to umeti shvatiti i razumeti.Na učiteljici se svaka pegica jasnije vidi, nego na drugom ženskinju.S toga ja i neću da se prihvatim pravca, koji uzeše neke moje druge. — Ali meni se čini, da je bliži dodir s ljudima, baš učiteljička dužnost, protestvovala je Bosiljka.U našem narodu je mnogo zablude, mnogo neznanja, pa ko će ispravljati, kad učietljica ne će. — Zar ja kažem da skrstimo ruke? reče Darinka.Rđavo me razumeš ako to misliš.Ja samo hoću da rečem, da se suviše ne ističemo poukom svojom.Još smo mi novina u narodu našem.Još mi nismo stekle dovoljno poverenja, dovoljno popularnosti, pa pre svega treba da čuvamo svoj devojački glas, svoj učiteljski ugled, koji isticanjem pouke van škole i dece lako možemo izgubiti.Pouka van škole za sad je pristupačna samo muškom učiteljstvu, a nama će biti tek možda posle dve ili tri desetine godina.Da vam ovo dokažem, trebalo bi više govoriti, a ja sad nemam ni volje ni vremena.Dosta, da vam kažem, da je to za nas ubitačno, a za narod štetno, ma da nam neki baš to preporučuju.Polje je naše, za sad škola, primer i — pero.Danom prilikom možemo i u porodici živom reči poučiti, ali uzeti na se oblik neke misionarke pa se isticati, nema smisla.Naš narod, a bogme ni mnogi drugi, još nije dorastao za promenu tu, a prevrati su u opšte štetni a ovde dvojinom.Pa sad, drage moje, nemojte se srditi na mene niti me nagovarati, da odstupim od uverenja svog.Svu svoju snagu, sav svoj život žrtvovaću pozivu svom; dužnost mi je to, ali u ludo, detinjasto trošiti reči i svoj glas izlagati opasnosti a na štetu svoju i naroda svog neću nikada. Sestre su zaćutale te je na tome i ostalo. Jednog prazničnog dana ode Darinka s Bosiljkom u crkvu.Kad su izašli iz nje, pođe s njima nekoliko žena iz kraja tog.Meću njima beše jedna prija, već postara žena iz nekog banatskog povećeg sela.Prikazaše je odmah po svome načinu, te Darinka mišljaše, da je u redu, da rekne koju s njom. — Imate li i vi, mamo, žensku školu? — Imamo.Pa imamo i učiteljicu, gospođicu, tako mladu, k’o vi; samo je većma u mesu.Jedra je baš zdravo.Daleko smo od škole, čak na drugom kraju, al ona dođe, čim pusti decu.Ide ona svuda.A mi imali nike dgunje.Bože, krupne, pa žute, k’o smilj, a njoj se dopale, pa malo koji dan eto ti je!Pa nam tu pripoveda, pripoveda, kako treba ovo, kako ono.Drugdaš se i smrkne, ponda tu i večera.E,dobro ona kod nas, dobro bogme.Izveštila se pa retko kad večera kod kuće a već o svečarih, to se zna, svi je zovu.Ponda joj i žene šilju.Dođe ti, pa fali ovo, pripoveda ono; a nije ti obraz k’o opanak, da ne vidiš kud navija i da joj ne pošlješ.No nije ništa krivo; al već ne valja ni što ona radi.Znate, po kad i kad i zamrkne, ponda moramo da je pratimo; a mi paori kažemo: momku je sramota za petom a devojki na čelu.Pa bi trebalo da bolje pazi, ma da nije ništa za krivo. U tom će upasti jedna meštanka: — Ju, Bože! pa tako pripoveda i moja Lela, kad je bila, o svetom Ignjatiji.Kaže i njina tako.Dobro uči decu, al’ čim pusti decu: hajd u selo!Dobra devojka; i nasmiju se s njome.Dođe, pa ondak sve uči i pokazuje, već im dosadi.A već znadu za što.Priko puta varoška kuća, pa samo da prođe, da je vidu pisari i nataroš.Pondak znaš, drugo, imaju, k’o svaka gazdačka kuća, po dve krave na vedrici.Dobre mlekoše, čudo dobre; mleka k’o vode.Još kad ih rane s cveklom, a imaju, kako ne bi imali!Pondak mleko, ne treba slađe.Poslali i njoj nikolko puta; ide im devojčica u školu.A njoj se dopalo, pondak sve ih uči, kako se muze krava u nakrst a ne usporedo, k’o da oni to ne znaju.Posle joj pošlju i sira i drugog belog smoka.Siromašna je, pa je žale.Duša valja, sad je odevena.Pravi svaki čas novu haljinu.Dobija od ljudi mnogo poklona pa joj je lako, kaže Lela; ludi ljudi, pa šilju.Što jeste jeste, mnogo se i muči; no, nema prigovora, al, kaže Lela, pre nije imala.Pa za to joj i čudo na naše devojke.Dovek su joj lepo odevene, dovek joj čudo, što nose svilu i atlaz, a, kaže, siromaške su.Dabogme, kaže Lela, da su siromaške, al nije njoj to, većer što nema ona tako ruvo.Di se ona može držati s paorkinjama, pa još s gazdačkim, kad je oni plaćaju?!Pre baš, kaže Lela, izvrz’o se ništo predsednik na nju.Paor čovek i gazda, al imaju dve prtaje u selu, jedna jednog pope, a druga drugog.Ponak, sve im se čini, da ne drži šnjima, većer s onom drugom prtajom; pa sadekana, čim ona jednoj prtaji nazove lepo „pomoz bog“!, oman reži na nju ona druga.Pa, kaže Lela, ne zna sirota di će; a pridsednik se za to izvr’zo na nju, pa joj ne da plaću; kaže: nemaju novca.A ona, on’ak šta će, ne mož’ živa u grob, a tužila je većer i tužila, pa ništa.Dođe tamo niki gospodin, ne znam, kako kaže Lela, da ga zovu, momak: braćo, ovo, braćo ono! jopet ništa.Di će i on da iziđe šnjima na kraj, kad oni oman: ne treba nam ni crkva ni škola.Jako izišla ta vraška moda, s tom novom verom, a teška vremena, i ljudi amišni, pa oman prete da će u novoverce; samo da im ne spominju plaću.Danas voleš dati krajcaru u birc, nego u crkvu, otimaju se samo za crkvu, kad se biraju tutori, a za drugo, mare oni! ...Jako je došlo tako vreme.Dacije mlogo, pa ne mariš ni za što, kaže Lela. — Pridikuje njima po kad i kad popa, da će im nestati crkve i škole, ako ćedu se uvek proterivati, već da budu složni na svako dobro, pa da se brinu za svoju decu, crkvu i školu, a ljudi se samo gurkaju i smeju; kažu: „što se gospodari proterivaju“! ...Ponak, iziđi šnjima na kraj!Jako ne mož’, kaže Lela, tamo kod njih s paorom.Ljudi su, kaže Lela, zdravo velike prkosdžije; no, već k’o i kod nas, svaki bi teo da je prvi.Pa kaže Lela, neće da plaćaju ni na školu.Dovek moraju učitelji najpre da ištu po sto puta.Da im načine tako kakvu školu, za koju se ništa ne plaća, dobro bi im palo.Pa zato jedni i volu, što će, kaže, da budnu kod njih nike škole, pa da carstvo plaća.Njina učiteljka, većer, ta gospođica, kaže, da to nije istina al ljudi joj ne veruju.Njoj, kaže, čudo to; boji se da neće posle carstvo nju izabrati, već će im poslati drugu, bolju; da carstvo bira, dabome, da neće birati, k’o mi prosti ljudi.Drugačija će ta biti, kaže Lela. Darinka htede nešto primetiti, no Bosiljka joj neprimetno šanu: — Ćuti!Drukčije im nećeš doznati pravo mišljenje. Darinka se osmehnu, kao da se nečem dosetila, pa će onda upitati: — A šta veli seka Lela, hoće li njihova učiteljica da ide tako po svečarih? — Ide, još zdravo, i po svečarih i svadbama, i digod je zovu.Pa đavolska Lela, smije se, pa kaže: bolje bi bilo da ne ide.Dok su ljudi trezni, njoj čest i poštenje, a posle, ko će im metnuti kopču na usta?Izbace svašta.Pa kad se jedanput pijani pridnjom okuraže, posle trezni odma nisu k’o pre; brljaju joj pod nos i ono što nije.Pa, kaže Lela, nađe se po di koji vragolan, pa u oči misliš: Bog zna kako je slušaju i čestvuju, a gurkaju se i namigivaju.Di ćeš ti da dobro prođeš, kad se pomešaš s tvojom neprilikom?No, i mi paori smo ljudi.Drugi ume lepo i da ti da čest, al tek, tek, gospođa treba da je gospođa, a ne s tobom, k’a sa svojom drugom.Ionak, ona je još devojka, a ni naše devojke ne idu na svetac.A đavolski momci, baš kad je ona na svadbi, onak ćaskaju.Domaćin dabogme čuva da je ne uvredi, al di ćeš ti s momci?!Pa, kaže Lela, onak bolje, da sedi kući, i da čuva njenu decu i školu.Da je zvezda Danica, jopet će, da prostite, za njom svaki po što god da rekne.Pa kako će onak i deca da je čestvuju?Počeli je i pevati.Ja kažem, to je ružno; nije ni ona kaluđerica.Devojka je i ona.Dosadi joj se i kod kuće.Pre, kaže Lela, išla uvek kod popadije.Posle rekla popadija, — zato, što je više išla kod nataroševice — da samo dođe kod nje, da se najede.Njoj to bilo zdravo čudo, pa rekla prija-Juli, svekrvi moje Lele, popadija ti kazala, da idem kod nje da zaštedim ručak i večeru a nije ti kazala, kol’ko sam ja njoj išla i vezla?!Posle, kaže Lela, bio još veći đavo; popa uz’o na nju zub pa jako kaže i on, da im gospođica ne valja.Pa i nataroševica počela ništo ružno s njom — sad se tek udala odskoro — pa kaže, da ona dolazi zbog nataroša.Dobio, veli, na nju volju, što je učena, a ona svaki čas tu.Ponak, kaže Lela, imaju niko pevačko društvo.Dok ona nije došla, nisu imali.Pa i grkinja Sara nema je u volji, kaže oće da zaludi njenog sina a ona je neće.Dobija devojku s deset iljada.Ponak ima tu i momaka I devojaka, pa i paorskih.Jednima je još čudo, što i njih nisu primili, nego tek nikolko njih, ponak iznose za njom svašta.Dabogme da lažu, al jedna laž danas više vredi neg deset istina.Pa kaže Lela, bolje bi bilo da sedi s mirom.Drugačije bi je onak čestvovali.Duša valja, kaže Lela, dosta može da uštedi zato, što svud ide i što joj ljudi šilju, al šta joj asne, kad je, da prostite, ni u šta ne zarezuju.Pa jako, kaže, ljudi kažu, bolje da su birali učitelja nego gospođicu, učiteljku, kako li tamo zovu.Ja opet kažem onim materama: pa ni učitelji nisu sveci.A eto, ko može za našom šta kazati?A on meni: jo, naša valjda neće da se udaje.Drugačije nebi se ni ona valjda zatukla u sobu.Dobro je kad može.Ja drugdaš tako stanem pa gledim za njom, kad uzme knjigu pa ide u šetnju na izlaz.Drugdaš mi je i žao, pa mi čisto čudo, što tako pametna devojka oće da budne kaluđerka.Drugojačije nije, kaže on, eto, kad je ko bolestan u kući, onak ti dođe jel poruči, šta ćeš da radiš, a na svetac i u svatove retko, vrlo retko.Ja ga onak pcujem, a on kaže nije za zlo; samo bi vas većma voleli ljudi, kad bi se malo šnjima i našalili.A ja njemu kaza: jest’, ponak da prođe, k’o i ona što je kod Lele!Dobro je, samo kad može tako!Znaš, ima ljudi bezobraznih, dok im pružiš prst, oćedu odmah svu šaku.Nego, rano, oćete l’ se vi udati?Znaš’ ne bi?Lepa ste i pametna devojka a valjda vas i ištu? Darinka se s teškom mukom održala da u smeh ne prsne; sve babe behu čisto zinule da čuju njezin odgovor. — Dok udam sestre, biće i to, rekla je, da im još bolje radoznalost nadraži. — Dabogme, dok vam dođe suđeni — reče baba; čisto se izvinjavajući; primetila je Darinčin osmeh, pa se zastidila. Dođoše u tome do škole te se rastadoše. Došavši do vratnica svojih, obrte se Darinka, pa kad vide, da su babe odmakle, reče značajno svojoj sestri: — Držim, da si dovoljno čula, iz usta samoga naroda?Pa sad sudi: da li sam imala pravo? Bosiljka ne reče ništa. Pri ručku je Bosiljka malo govorila, dok u jedan put ne spusti viljušku, pa uzdahnuvši pogleda u stariju sestru i reče: Bogme je učiteljički položaj vrlo težak! — Kao u opšte svake valjane, ali siromašne devojke, reče tiho Darinka, pa i opet zaćuta. Posle ručka ode Darinka odmah u maleni svoj vrtić i ne pomogavši sestrama spremiti smo, kao što je dotle činila.Sela je u hlad jedne voćke, pa se zamislila.Bio je to težak trenutak učiteljičkog joj života.Narodu, uzdanici naroda nužnije je vaspitanje od same nauke, a ruke svezane!Uz to beše dan pre dobila cirkular od više školske vlasti, u kojem se učiteljima nalaže, da se strogo imaju pridržavati naredbe, po kojoj deca svršetkom trećeg razreda moraju znati i mađarski govoriti.Pa pored seoskog neredovnog pohađanja škole, pored domaće zapuštenosti dečije i pored ostalih propisanih predmeta, ko će to da svlada?! Da obrazuje papagaje?Da napusti vaspitanje?Ne, to ne može!Ali — šta da radi? Dugo se mislila.Dugo je tražila zgodna načina, dok je nije i veče uhvatilo pri tom rebusu... Prošlo je dve godine Darinčina učiteljevanja u D. Jednoga dana dođe joj poseta iz mesta roćenja njezina.Dođoše joj dva mlada čoveka.Jednome beše ime Ljubinko Vernić, a drugome Jovan Dobrić; prvi beše trgovac a drugi učitelj.Darinka ih je znala vrlo malo.Došli su i nastanili se u ono mesto za vreme đakovanja njezina.Bosiljka i Ružica su ih dobro poznavale; Vernić beše neki rođak starom „čiki“ njihovom, a Dobrić sin neke prijateljice „strinine“ još iz vremena devojaštva njezina.I jedan i drugi dolazili su u kuću starim dobrotvorima, te se i s devojkama pobliže poznali. Sad je posle nekog okolišenja prosio od Darinke, kao starije sestre, Vernić Ružicu, a Dobrić Bosiljku. Darinka im reče, da će im dati odgovora, dok se sa sestrama razgovori.Sad nisu doma; otišle behu u obližnju varošicu „strini“ u pohode. Mladići odoše zadovoljni.Dobro su znali, da ih devojke neće odbiti.Pošteni i uvaženi behu to mladići, a naklonost se ne da lako sakriti. Kad sestre prispeše doma, reče im Darinka, ko ih prosi. Sestre se zagledaše. — Jesam li ti kazala? primeti najivno Ružica gledeći u Bosiljku.Dobro sam ja znala, da oni to misle.Dobro sam ja znala, da jedan vole tebe a drugi mene.Da, oni su baš dolazili zbog čikinih košnica!Al’ ti kažeš, ne treba muškima verovati!... Kad je to izgovorila, trgla se čisto i porumenila do ušiju. — Drugogo mi komentara ne treba, osmehnu se Darinka; Ružica je sa sobom na čisto!A šta veliš ti, Bosiljka? — Ja?Ja nemam ništa protiv toga.Dobrić je dobar čovek, dobar i pošten.No šta ćeš posle ti sama? Pala je sestri oko vrata pa stala plakati. Darinci grunuše dotle zadržane suze, ali ih brzo ubrisa. — Jedan put mora biti, reče sa usiljenom mirnoćom.Do veka ne možete kod mene ostati.Pa kad osećate naklonosti, neću sreći da vam smetam.Pisaću im još večeras.Držim, da ćete biti sretne.Dobri su, kao što čujem, ljudi, dobri, obrazovani i čestiti.Dabogme da nisu obgati, ali onda bi morali svi učitelji i siromašniji ljudi ostati neženjeni.Dosta je kad se uzajmno poštujete i volete.Drugo nije za brak ni potrebno; jad, siromaštvo i svaka nesreća lakše se snosi u prijateljskom društvu. Duže nije mogla izdržati; suze joj grunule, te brzo izide iz sobe.Do sada je bila sretna u društvu svojih sestara, a sad joj je valjalo okušati i samoću. Derala je tabak za tabakom, dok je budućim šogorima napisala odgovor; uvek je bio suzama orošen i izmrčen.Jedva na posletku bi i pismo gotovo.Htela ga je pročitati, ali mesto svojih sopstvenih misli, igraše joj pred očima tek samo grozna reč: sama! Poslala je odgovor i trudila se, da sestre opremi prema mogućstvu i potrebi njihovoj.Posao taj razagnao joj je crne misli i tugu njezinu.Prividno je izgledala mirna i vesela, ali u duši beše drukčije. Da se uda i ona?Dosta njih je iskali još i sad.Dobri i valjani ljudi su to, ali — zar bez naklonosti, bez ljubavi?...Da umem bar da zamislim život takav!Da to umem, pa —« Počela je o tome da misli, no je već posle nekoliko trenutaka zaključila: „Ne mogu; bolje i samoća, nego to“! Padalo joj na pamet, da je to možda s toga, što ljubi, što je možda ljubila Nenada? I tu se smejala sopstvenoj misli.„Da sam ga ljubila, ljubila bih ga i sad.On još živi, još je onaj isti.A ja?Čini mi se sve kao san, kao magla, kroz koju nisam mogla dobro videti.Poštovala sam u njemu ono, čega on nikad imao nije.Da ga je imao, zar bi se tako brzo razuverila?Dete sam bila, i to je sve.Da, dete“! Dešavalo se da su je sestre našle plačnu. — Pa ako ćeš ti tako, šalila se Bosiljka, onda moram reći Dobriću, da nađe i tebi mladoženju, pa neka budu trostruki svatovi.Dvostruki su već i tako. Darinka se zlovoljno nasmešila, trudeći se, da bude vesela, da svojom tugom ne kvari dobru velju i sreću sestrama. Po nekad se opet uz sestre razveselila, pa i nehotice počela sebi da stvara nov idejal.I tada joj se pokazala sjajna, simpatična i uzvišena slika; blistala joj se kao neka zvezda, ali je iščeznula brzo, kao meteor, te nije imala jasna pojma o njoj.„Da luda posla“! mislila je tada; „dopada mi se, što je daleko od mene.Dopada mi se, što mi je pomogao.Zamišljam ga po svome ćefu po svome uobraženju, a ko zna, kakav je i on?Daljina nas uvek vara.Hvale ga njegovi prijatelji.Drugo od njih ne mogu ni čuti.Drukčija su možda dela njegova.Dela? — Da bome dela; ali zar nije dokaz da tako i dela, kao što oni vele, moj izbor ovde u mestu.Jeli tražio od mene hvale, je li se nadao čemu?Pomogao mi iz uverenja, da će time narodu dati dobru učiteljicu.Drugi nisu tako činili, nisu toliko radili, pa koliko sam puta već osetila njihovu hvalu, njihovu težnju za prevlašću nada mnom, nad uverenjem mojim?Pošten je čovek, to je jasno.Ali šta me se to tiče?Ne tičem se više ni ja njega.Da nije davno zaboravio na mene, zar mi ne bi pisao“? Docnije se smejala svojim mislima. „Da mi piše?Ha, ha, baš sam smešna.Nisam ni ja njemu zahvalila.Pa onda, zar ga nisam malo pre baš zbog toga delila od drugih običnih sebičnjaka.Drukčiji je on, to je izvesno.Da li znade, da su meštani sa mnom zadovoljni, da sam mu poverenje opravdala?... Prenula se iz misli i porumenila.Posle je uzdahnula, setivši se usamljene budućnosti svoje, i potražila je utehe u školskom i domaćem poslu.Posla beše dosta te brzo prođoše dva meseca i dođe zakazani dan svatova. Da ne bi sav posao na nju pao, zamoliše joj sestre „strinu“, da zastupa pri tom činu mesto domaćice. Darinka se beše dotle već svikla na sudbu svoju, te vesela pridevaše i ona nevestama vence. Najedanput zazvrjaše kola na dvorištu. Darinka ode prozoru a za njom i strina. — Neznanko, moj Neznanko! pljesnu strina rukama; ko bi se to nadao?A piše on meni da će skoro doći.Sad me, vidiš, nije našao kod kuće pa došao i on. Darinka se zagledala u stranca, što je silazio s kola, pa i neosetno prošaputa: Čudno!Na dlaku onakav, kakvog sam ga ja zamišljala. — A šta ti imaš da ga zamišljaš? osmehnu se vragolasta strina, pa je lako zvrcnu po nosu i istrča pred svog milog gosta. Darinka se trže i porumeni.Dobro je strina primetila: šta ima ona o njemu da misli?Ali je ona ipak često mislila, osobito od kad su joj sestre isprošene. Rumen s lica ne htede još ni onda, kad joj je strina prikazala novoga gosta, svoga rođaka doktora Neznanka Neznankovića. Gost joj se izvinjavao, što je došao i nepozvan.Rad je bio da što pre vidi strinu, a i svoje prijice, gospođicu Bosiljku i Ružicu.Dok je čika živio, upoznao se sa njima. Darinka je bila neobično zbunjena, prvo, što joj je strina istinu primetila, drugo, što je doktor Neznanković jako bio sličan i po spoljašnosti njezinom zamišljenom idejalu. S toga joj dobro dođe kumovska žurba na venčanje. Svati se spremiše za polazak u crkvu, pa dok se sestre s Darinkom, strinom i sa ostalima praštale i po običaju ljubile, dotle se Neznanković presvukao, te moljaše Darinku da s njime do crkve ide. — Žao me je, reče ona, ali ja moram doma ostati.Drugoga nema, na koga bih se mogla osloniti. — A da što sam ja tu? oseče se strina. — Za vas je i bez toga i suviše posla, laskala joj Darinka. — Imam ja dosta pomagačica, a naći ću i više; samo ti idi! navaljivaše strina. — Nisam ni obučena za taj čin, branila se Darinka. — Šta nisi!Dole tu kecelju!Pa šta ti fali? reče ljutito strina.Zar ti ne znaš ono: ko ne voli zameriti neće, ko ne voli ni gledati neće? — Pravo veli strina, primeti i Neznanković.Haljina vam ta vrlo dolikuje, ako je i domaća. Darinka ćuteći otpasa kecelju i primi njegovu ruku, te pođoše i oni. Dugo su ćutali oboje, dok ona ne poče: — Ja sam vam, gospodine, jako zahvalna. — I ja vama, prekide on, pa je pogleda, i pogledi im se susretoše; „Lepša je, nego na slici“! mišljaše on; „pogled mu je pošten“! mislila je ona, pa oborivši oči zaćutaše oboje. Dođoše i do crkve. Po svršenom činu, krenuše se svi natrag.Svi su ćeretali, samo su Darinka i Neznanković ćuteći išli.Dok sad on ne otpoče: — Vi se, gospođice, za celo čudite mojoj primedbi, da sam vam i ja zahvalan?Ali vi ste opravdali poverenje moga ujaka, poverenje moje; pokazali ste da ste dobra, savesna učiteljica, verna i istrajna kći naroda svoga.Pa zar da vam ne budem na tome zahvalan? Ona ga pogleda dugim pogledom, kao da hoće da pronikne, da li i misli tako, kao što govori. — A od kuda vi to možete znati?Možda se i varate.I druga bi to isto činila. — Dopuštam, reče on s oborenim pogledom.Ali ja to ne znam.U drugima nisam imao takog poverenja, pa me nisu mogle ni prevariti. Sad je došao red da ona obori oči.Ruka je njezina na njegovoj mišici lako zadrhtala a ona ču, kako mu u tom trenutku srce poče naglije biti. I opet je nastala duga pauza. — Recite mi, gospodine, iskreno, po čemu ste vi sudili, da više vredim od svoje učiteljičke svedodžbe? — Po čemu? reče on pa je pogleda.Hoćete da budem iskren?Dobro, ja ću biti.Ali onda ne smete uzeti, da je to muška. — — Zastao je. — Galanterija, dovrši ona. — Kako hoćete; samo ne sumnjajte u moju iskrenost, moje prijateljstvo. — Neću.I ako slabo muškima verujem. — Po katkad je to vrlo dobra navika.Ali ne uvek.Dok čoveka ne poznamo, to je vrlo korisno.Docnije biva to nepoverenje štetno.I ja ne verujem svakom ženskinju.No da vam dadem odgovor na vaše pitanje.Ja, gospođice, poznajem vašu prošlost, poznajem vaše nazore.Čuo sam od pokojnog čike.Pa držim, da koja devojka neće da proda svoju ruku, svoje srce za ugled u društvu, za sjajan položaj i bogatstvo, ta mora biti i dobra učiteljica. — Lako ste se mogli i tu prevariti, reče Darinka, a glas joj je drhtao.Zar vredi što čvrsta volja, kad nema spreme, nema sposobnosti ni dara? On je iznenađeno pogleda. — Ja sam imao i za to garancije, reče po tom odlučno.U vašoj oceni ima neke protivnosti, neke kontradikcije, kako li da se izrazim?Poznato je, da se francuski jezik u učiteljištu predaje u vrlo maloj meri, a vi imate iz tog predmeta dovoljnu ocenu; a ja sam iz pouzdana izvora doznao, da ste još pre odlaska u učiteljište više znali, no što se tamo predaje.I iz maternjeg jezika imate lošiju ocenu, nego one vaše koleginice, koje su i u svojoj molbenici učinili krupne gramatičke i druge pogreške.Još ima i drugih predmeta, iz kojih sam ja uvideo da ste lošije ocenjeni, no što vam je znanje.Pa onda, i iz vladanja imate drugi stepen, a tu sam uveren — — Hvala vam! reče Darinka uzrujano.Drugo me toliko i ne boli, ali to će me doveka tištati. — Pojmim, gospođice, ali treba primiti srcu.Dokazali ste već dovoljno, da ste bolje zaslužili.Druge vam satisfakcije ne treba.Dosta je u nas učitelja i učiteljica „preporučenih“ i „primernih“, pa ko im to vidi, ko veruje?Papir može govoriti po volji; dela presuđuju i govore. Darinka uzdahnu. — Dabome, da je ljudi, koji mnogo polažu na svedodžbe na papiru.Drugog izlaska na posletku i ne mogu imati; početniku ne možeš dela videti...Docnije je to drukčije.Daje se to videti.Ja sam, na primer, sporedio vašu propratnicu, vaše pismo, sa pismom vaše koleginice, koja uzgred rečeno, beše za vas opasna rivalkinja.Imala je „preporuku“, „primerno vladanje“ i iz svakog pojedinog predmeta odličnu ocenu.Ali ja sam brzo uvideo, da ne može biti baš sve tako.Da je u nje bilo malo više zdrave logike u glavi a ne tek na papiru, bilo bi malo više skromnosti u hvalisanju i pozivanju na svoju „odličnu ocenu“ a više ponosa u molbi.Da nisam video svojim očima, ne bih verovao, da svesna ženskinja tako može shvaćati stvar, i tako se poniziti, da apeluje na milost i opštine, na siromaštvo svoga oca i na mnogu braću i sestre... Darinka se osmehnu. — Nije ona tome kriva.Drugo je tome uzrok.Da nas ne primaju već od četrnaest godina u zavod, da okolina ne ugušuje ponos naš još za vreme đakovanja, drukčije bi bilo.A kriv je mnogo i naš ženski položaj.Iz mode i nužde vrvi sve u učiteljište.Druga polja nemamo.Da je manje svršenih učiteljica a više otvorenih mesta, bilo bi drukčije. Prispeše doma, te se razgovor prekide. Posle ručka krenuše se veseli svati doma.Darinka je na glas jecala, kad se praštala sa sestrama.Dugo se uzdržavala, pa sad više nije mogla. Dođe i Neznanković da se oprosti. — Gospođice, reče on, pojmim raspoloženje vaše.Ali setite se, da su vam sestre blizu.Dolaziće vam često.Dolaziće vam i strina.Ja to dobro znadem.Dobra je to duša.Ona vas voli, kao i — kao i svi vaši prijatelji. Držao je njezinu ruku u svojoj.Darinka se nije setila da je izvuče.Još mu je laki stisak i vratila.Činilo joj se to sasvim prirodno; činilo joj se, da je taj čovek najiskreniji prijatelj njezin, da ga je uvek poznavala, samo što beše do sada od nje udaljen. Raziđoše se i ostali gosti.Posle nekoliko dana ode i strina.Darinka sad ostade sa svim sama.Prazninu tu jako je osećala, ali i opet ostade ona stara.Dužnost svoju vršila je s ljubavlju, savesno i tačno, ali ni od svojih nazora, svoga uverenja nije ustupila ni za dlaku. Ponosna, devojački i učiteljički ponosna, bila je i sad.Istinu i pravdu branila je koliko je god mogla a nepravdu mrzila svom dušom svojom.Patila se s toga mnogo.Patnja je najvernija drugarica svake učiteljice, prirode i karaktera njezina.Poštovali je mnogi pa i oni, koji su je mrzili, kojima je bila trn u oku, a ljubili je tek oni, kojima je vidljivo pomagala, a to beše krajnja sirotinja, bolesnici i deca njezina.Drugima je bila i ostala svetla zagonetka.Drukčije nije moglo da bude.Ljudi, ili bolje većina ljudi, vole, da i u učiteljici ima sigračku, ima lutku ili roba; vole, da im se laska i udvara, a ona to nije htela, nije umela.Da je to htela, da je umela, lakše bi živela, ali prava poštovanja, prave ljubavi bilo bi još manje... „Lažne ljubavi lažna poštovanja, meni ne treba“! mislila je ona; „naša sreća nije od ovoga sveta!... S toga je i ostala ona stara... Dve su godine u veliko prošle od svatova Darinčinih sestara. Jednog lepog majskog jutra iskupio se silan svet pred i oko D-ske crkve.Svatovi behu u njoj, te svet čekaše da izađu. — Evo ih! viknu neko iz skupljene svetine. — Čiji su to svatovi? pitaše drugi glas. — Naše učiteljice, beše odgovor. — Da mi je samo znati, koga je ta izabrala?! — reče opet neko. — Ne znam baš šta je, al za celo je pošten i — — Siroma đavo, k’o i ona — dovrši neka šaljivčina. Svi se smejaše dosetci ovoj. — Evo neveste! — povikaše opet, a na crkvenih se vratih ukaza Darinka i — Neznanković. Za njima je išao kum, stari svat, dever i još nekoliko svata. — Pondak da ne pukneš od čuda? gunđao iz svetine neki brkajlija. — Šta se ti, čiko, srdiš? zapita ga neko devojče. — Ta eto, sinko, kad sam ja lane teo da dam moju Anku za onog bogatog Srbijanca, ta se pomoduša najviše popela na moju glavu i Anki držala stranu.Pa jako pošla i ona za momka iz sveta.Pravo kažu: duga kika kratka pamet!Pi! — Promrmljao je nešto kroz zube. — Ho! — ho! braca brzače, umeša se neka snaša.Pravo kažu, da ste vi ljudi na zlo brzi; pcujete a ne znate za što.Zar ti ne vidiš, da je to onaj gospodin, što je pre četiri godine bio kod nas na svetac i što je tebika i onom mom onoliko naručiv’o, da birate gospođicu Darinku?Lep si mi ti odbornik! — Ho maj!A ja ga nisam odmah pozn’o, a gle, baš on!Al’ jopet, jopet; on mi baš sam kaz’o, da je nije video, al je čuo i zna, da je zdravo valjana. — Pa to je dosta, smešila se pobedonosno snaša; gospodari se ne moraju viditi; oni se po pismu raspituju. — Ju, svetu!Svašta da čuješ! smejala se ona devojčica, pljesnuvši rukama. — A šta se ti smiješ? oseče se na nju snaša. — Pa kako se ne bih smijala, kad kažeš, da se gospodari ne moraju viditi, već se po pismu uzimaju.Da bi još to bilo!Paorkinja a gospođa, to je sve jedno.Ja znam, da gospođica Darinka tog momka dobro poznaje.Bio je on i u svatove frajla-Bosiljki i Ružici.Pa kažu, da je niki rod Bosiljkinom mužu, šta li?Dobro sam još ondak vidila, kako gledi gospođicu.Čim ona pođe po sobi, jel’ kuda, a njegove oči sve za njom.Još sam mislila: gle jako, dopala mu se i tako neobučena, a druge frajle nakićene, teker da polete. — E, viš — devojka najbolje zna! osmehnu se snaša, pa se s drugima zagleda u svatove. Na vratima Darinčina stana dočekaše svate Darinčine udate sestre i njihovi muževi.Po običaju se ižljubiše s nevestom i mladoženjom i za tim svi uđoše u sobu. Posle vesela ručka raziđoše se svi gosti zajedno s Darinčinim sestrama i šogori.Izašao beše i mladoženja. Darinka beše sad za trenutak sama u svojoj sobi.Na jedan put se otvoriše vrata i Neznanković stupi u sobu. — Naredio sam, da nam za sutra nađu kola, reče, prišavši Darinci i metnuvši svoju ruku na njezino rame.Nego čuj, šta je novo, tvoj nekadašnji idejal dobio pre neki dan i trećega sina, a tvoj nesuđenik, grof, venčava se baš danas.Uzima kćer bogatoga grofa H. — Zaista?! uzviknu radosno ona. — Tako je.Ali oprosti, što sam tako glasno govorio!Ti si mi sve to kao tajnu poverila... — Muž treba potpuno da poznaje prošlost ženinu, reče ona, pa ga pogleda pogledom, koji dotle ni sama poznavala nije.On je na to zagrli i poljubi u čelo. — Ti si moj „braca“, moj „idejal“, moj „grof“ i sva sreća moja, šaputaše ona.Pa odbivši svoje ruke njemu oko vrata vrati mu poljubac pa umorena spusti svoju glavu na njegove grudi.Sreća je umorila; osećala je, da je on istinski ljubi i da je sama prvi poljubac dala tek iz prave i čiste ljubavi. Sutradan je Darinka otputovala sa svojim mužem svekru i svekrvi u goste.Tamo je nagovorila starca i staricu da se presele k njima u Srećnice, gde je pre nekog vremena Neznanković smešten za sreskog lečnika.Dvoje starih zavoleše Darinku od časa kao svoje rođeno dete, te tako i učiniše. Sad žive svi sretno i zadovoljno.Sreća im je na čvrstom temelju dignuta, te je izgled da se neće nikada srušiti. Bosiljka i Ružica češće pohađaju svoju sestru, a i ona njih.I one su sretne i zadovoljne. Strina je ostala kod svojih rođaka, ali je mnogo bivala kod svojih ljubimica Darinke, Bosiljke i Ružice.Pre kratkog vremena je kod Darinke i umrla.Svoje prilično imanje, što joj od muža ostalo, ostavila je rođacima, u kojih je bila.A svoje ogromno imanje, što joj docnije, posle udadbe Darinčine palo u delo zgoditkom neke srećke koju je još njezin muž uzeo, ostavila je po nagovoru Neznankovića i Darinke „Srpskoj Matici“, ali ne na štipendije i izdavanje knjiga, već polovinu, petnaest hiljada forinata na mirovinski fond srpskih učitelja i učiteljica, a drugu polovinu na izdržavanje onih srpskih veroispovednih narodnih škola u eparhiji, gde je ona bila, kojima najviše preti opasnost da će izgubiti svoj verozakonski karakter, i na pripomoć za zidanje školskih zgrada u onim srpskim opštinama koje su siromašne, te ne mogu sami da je podignu, te se s toga čitav naraštaj zajedno s učiteljem i učiteljicom po kojekakvim neprimernim sobama truje prašinom i pokvarenim vazduhom. Htela je da se seti srpskih zabavišta po siromašnim selima, poštenih i valjanih Srpkinja udavača, valjano izučenih i dobrih siromašnih trgovaca, zanatlija, ratara, profesorske mirovine, srpskih književnika i pesnika i još mnogih drugih, ali joj Neznanković reče, da tada neće biti ni jednima ni drugima, a valjda će se naći još koga, ko će se na nju ugledati. Slava čestitoj pokojnici i večan joj spomen u narodu srpskom! IZ SEOSKOG ŽIVOTA SVESKA I. JAN. M. VESELINOVIĆ U BEOGRADU Štamparija Narodne Radikalne Stranke Cena 2 din. IZ SEOSKOG ŽIVOTA SVESKA I. JAN. M. VESELINOVIĆ U BEOGRADU ŠTAMPARIJA NARODNE RADIKALNE STRANKE Avgusta 1879. godine, oko četiri časa posle podne kloparahu, po ne ravnom šumskom putu, što vođaše u selo S... jedna kola zapregnuta sa dva konja.Na prednjem sedištu seđaše kočijaš, seljak, a na zadnjem jedan mlad čovek, tako od 21 do 22 godine, u varoškom ruvu...Dan lep.Kroz šumsko lišće prosijavahu sitni zraci jesenjega sunca; sa sviju strana čujaše se cvrkut ptica a vetrić tajanstveno šuštaše po opalom lišću... Mladi se čovek naslonio na zadnje šarage, zaturio suncobran, pa se zamislio.Prijatno, smeđe lice osenjeno prilično dugom kestenjastom kosom; čelo veliko, i na njemu se lepo viđaše ona dolinica što se zove „zvezda“, odakle se jedna bora spuštaše među sastavljene crne i široke obrve; oči graoraste; trepavice duge; lice čisto, samo ga mali brci garili po nabubreloj gornjoj usni.U ostalom dovoljno razvijen i snažan. Pred njim ležaše njegov putnički sanduk, na sedištu pod njim viđaše se i nešto spavaćih haljina... Na jedared se okrete kočijaš. — Ama, što si mi se ti ućuto, gospodine? — Pa... mislim nešto — reče on čisto trgavši se. — Ama šta mu to jednako misliš?Ništa ti ne brini!Sve ti je ’vam’ ka’ božja volja!...Ljudi „slatki“: — sa njima kako ’oćeš!Boga mi!Dolazilo ti je, vala, nama u ’nu našu čkolu vazda kojekaki učitelja.Ja pamtim jednoga što je jeo mačke, i sve, Četvrtkom nagoni đake, te mu za „legraciju“ donose mačiće. Mladić se nasmeja. — Boga mi jes!...Kradu deca mačiće, pa nose tome „Šokcu.“ Sve trpaju u nedra a maćići i izgrebu, pa — ’vake brazde no trbuvu!...I sve to nama nije — da rekneš — ništa krivo...Jok, baš ništa!...Kad je dobar vlasti i onoj njegovoj gospodi tamo dol’ u Beogradu — i nama je!...Pa, opet, onaj... al’ ne znaš ti njega.Ime mu Steva, posle se zapopio.Eh!... to je bio čovek!I sa nama, i sa ženama, šali se, bože, ka’ da je međ nama odrast’o. A deca... bilo im je kod njega ka’ u majčinom trbuvu!...Igra se on, bolan, šnjima svašta i... i... ja!...Al i jes pos’ mu njegov!Kad je došo nama doselio je i stvari i vamiliju na dvojim kolima; a kad je poselio — posle dve godine — sami’ stvari jedva odvuče sedam kola!... — To je selo bogato? — upita mladić. — Ja šta more!..Ima tu „truli“ gazda koji ne znaju šta će s dukatima!....A... pos’ ti tvoj!Ne znaš kaki je iđit!...Sve da mu je da vrlja. Priteže dizgine i ošinu.Konji pokasaše. Mladić se opet dade u misli. Izađoše iz šume i uđoše u sokake.Pošto zemljište beše brdovito, to se: čas penjahu na vis, čas spuštahu u dolju.Sa brežuljaka behu lepi izgledi i mladić pogledaše na sve strane oko sebe. — Gledaš brda? — upita ga kočijaš. — Gledam. — Ja ne znam šta mu je to: što neki jednako glede u brda!...Ja sam ti gled’o jedared ravno dva sata, pa nikake vajde...Bejade u nas neki učitelj... kako no mu bi ime?...Uh!... molim te: pomozi mi kazati!...A na vr’ mi jezika!...E pa on — ko šta radi, on samo kupi kamenice i nekakve trave.Čudili smo se ja i moj komšija, neki Aćim, boga mi!...Misli smo, da ne vrača?...Al’ jok! ’Nako on to radi!...Pita njega Aćim: „slave ti, gospodine, što će ti tolike kamenice?“.A on se samo nasmeja...Je li, vere ti, znaš li ti, šta on s onim radi? Mladić se nasmeja. — Ništa.Hoće da vidi: kakvih ima trava u ovom kraju. — A što će mu to? — To mu treba rad nauke. — Zar on te trave posle ispisuje u knjige. — Ja. Kočijaš se prekrsti. — Valimo te, bože!...A ja!...Pravo vele: ima ’leba i bez motike!...E, slavu ti tvoju!...Ti mene lepo obeli. Ošinu kulaša nekoliko puta dobro bičem; jedared ga udari po vratu i konj stade otresati glavom. — A,... krivo ti kad te bijem!...Ja, krivo!...A što ne bijem dorata?...Za to, što je dobar.A it... sto godina da živiš — nećeš nikada biti ka dorat!...Vidiš, gospodine, ovaj moj dorat.Eto on — nemaš ga šta videti, i — š’no ’naj kazo — mator — pa, ja ga opet ne bi dao za mladića...Nema mu ravna do mora!Jedne zime — baš onomlane upregnem ja njega u s’onice da doteram neku japiju.Jug duva pa topi sneg, i za sat — sama voda...A ja idem iz šume, a kola puna, a vagaši!...Pfi!... muka!...Kada bi baš ovde uz brdo, a on stade.„Šta, bolan, dorate, zar javašio snagom?“ — velim ja, a on se veselnik samo okrete...Slave mi moje!. ’volike suze u očima.A odpr’o sve četrima pa drži s’onice...E sažali mi se, znaš, pa bi zaplak’o!...I opet — dovuče, junački dovuče kući!...A ’nako je nametan ka’ iksan!Oćeš na premer u Šabac.Samo reci nek on čuje: „’oću u Šabac, pa slobodno zaturi dizgine za levču i lezi.Ti si u Šapcu!...A miran ka’ jagnje.Onaj moj kićan u dugu danu provlači se ispod njega, a on ništa!Stoji ka’ krava; ni da se makne!Velim ti: nema ga do mora!... Mladić se beše zamislio, ali mu odgovaraše sa običnim odgovorima u tim prilikama: „e“!.. „hm! hm“!Tako i sad reče: — To je dobro, boga mi! — Ja šta misliš!...Eno, vi’š!Ono je čkola. — Koje? — upita ovaj. — Ono što se vide tri odžaka. — Pa to nije daleko.Imamo li još koliko da putujemo. — Sad ćemo se spustiti niz brdo. I zajista, na prvome savijutku kola se spustiše na niže.Ugleda se i crkvica sa njenim pozlaćenim krstom; viđaše se i nekoliko kuća.Pred jednom kočijaš zaustavi konje. — Zar je to škola? — Nije. — Pa šta ćemo tu? — Da siđemo.Tu je kmet. Nekoliko ljudi stajaše u avliji.Oni gledahu putnika i pitahu se: ko li to može biti?... On siđe s kola; rukom strese malo prašinu sa odela, skide šešir i stade otresati svoju dugu kosu. Uđoše u avliju, pa onda u dućan.U dućanu seđaše nekoliko ljudi na klupi koja stajaše uza zid.Dućandžija prekrstio noge na tezgi, pa veze neki jelek. Kad mladić uđe oni prekidoše razgovor i pogledaše svi u njega. — Pomaže bog! — Bog pomog’o! — Je li ovde kmet? — Jeste.Mi smo! reče jedan riđ čovek što seđaše baš do tezge, i ustade. — Ja sam ovde postavljen za učitelja; evo vam pismo od g. kapetana — reče mladić i pružni pismo. — Dakle novi uča — reče kmet. — E kako si? — Hvala bogu. I ostali seljaci priđoše i rukovaše se s njim. Kmet otvori pismo i pročita ga.Onda ga savi i metnu u džep. — Sedi, učo. — Ama, ja bih školi. — Sad ćeš.Dede, Pero, — reče dućandžiji — donesi jedno posluženje uči.Sedi učo. Učitelj sede.Oni se okupiše oko njega pa ga pripituju: odakle je, ima li živa oca i majku i t. d. Dok on reče: — Ama da mi je da mi se stvari odnesu u školu.Tu je kočijaš. — Sad će biti! — reče kmet i viknu kočijaša koji se tamo na polju razgovaraše sa seljacima pričajući im o novome učitelju kako je to „jedan sladak čovek.“ Kočijaš dođe. — Dede, Arsene, moj bratac, odbaci učine stvari gore, do škole. — ’Oću, kako ne bi’! reče Arsen. — Šta ja imam tebi da platim? — upita učitelj Arsena mašajući se rukom u džep. — Ništa, gospodine!...Kad ja to ne bi’ tebi učinio — ja kome bi! — reče Arsen. — E, onda, hvala! — Bogu ’vala i nazdravlje! — reče Arsen mašajući se kape. — Da bog da u zdravlju! — A ima li ko tamo primiti stvari? — upita učitelj kmeta. — Ima, kako nema!Ima „familijaz.“ — Dobro, onda, ja ću dati „alemijazu“ — reče Arsen i izađe. — More, Arsene — reče jedan seljak pošto Arsen izađe — ovo mnogo mlado! — Ka’ kaplja! — ’Oće li ovo umeti učiti đake, po bogu brate? — A kad ga je vlast postavila, valjda će umeti — reče Arsen sedajući u kola. I ošinu konje. Među tim ovi u dućanu popiše već i kavu.Doneše i rakiju.Kmet nudi učitelja. — Hvala, ne pijem. — Vidim da ne piješ, nego pij! — reče kmet. Učitelj se nasmeja na reče: — Ali nisam pio nikad! — Pa dela jako malo. — De učo, de!To mora onako među nama.U nas ti nema švapskog piva. Učitelj se napi. Obrediše se svi, pa viknuše još jedan „satljik.“ — Da li je škola opravna? — A... sve ispravno — reče kmet. — To je dobro. — A... što se toga tiče, naša je škola prva! odgovori kmet ponosito.Mi ne žalimo utrošiti na našu decu ni crno ispod nokata. — To mi je milo! — reče učitelj. Opet naslužiše rakiju, opet uča popi čašicu; jedan od seljaka reče dućandžiji: (uzgred budi rečeno: dućandžija je po malo bez prava i mejanisao) da „ispeče“ još po jednu kavu... Popiše i tu, naručiše i treću a sa rakijom spiraše „zagorel“...I za svo to vreme govoriše: o školi, o selu; kmet uzvikivaše učitelju: „dok se samo poznamo!“ a seljaci ga prihvatahu za ruku i stezahu je. Zađe i sunce već.Učitelj se diže „da još za sunca — veli — vidi svoju novu kuću“; kupi od dućandžije jedan čirak od tenećke, sveću i mašinu pa se krete školi.Oni ga dopratiše do same kapije. — Laku noć učo! — Laku noć! Na vratima ga dočeka poslužitelj.On se pozdravi s njim pa onda uđe razgledati učionicu i druge sobe.Uđe najzad i u svoju sobu i tu vide već namešten krevet. — Od kud ovaj krevet? — To je opštinski — odgovori poslužitelj. Vide i astale i nekoliko stolica...Bio je potpuno zadovoljan. — Šta ćeš za večeru, gospodine? — Nisam gladan — reče on. Poslužitelj izađe. Kad osta sam on priđe prozoru, otvori ga, nasloni se i zagleda se u blagu jesenju noć mesečinom osvetljenu.Gledaše vatre što se po selu svetle, rekao bi čovek da su na polju a ne u kući, jer se kuće ne vide; gledaše treperave zvezde kako svetlucaju u visini nebesnoj kao kandila; udisaše mirisavi dah bogate jesenje večeri i slušaše cvrkut ptica, dvojnice, sviralicu i pesmu devojačku, koja se sa prela po svemu selu razlegaše... I njemu na jedared omile ova seoska tišina. Povuče ga um u prošlost, on se seti svoga detinjstva.Seti se oca i majke, kućice u kojoj se rodio, malog vajatića, u kome je kao maza, na majčinome krilu spavao...Zaigra mu srce kada stvori sliku jednoga mališe pred očima.Plavo detence, razbarušene kosice u dugoj košuljici, bez gaćica i bez kape, raspojas i bos — to je bio on...Seti se kako je kupio prašinu po sokaku i bacao sebi na glavu; kako je od blata mesio i pravio topove pa pucao; kako je kad je kiša padala trčao gologlav po onome pljusku da „veći naraste“...Pa onda, kako je se sa decom seoskom igrao oko neke bare u selu, kako je preko jendeka skakao, kako je u skakanju uganuo jedared ruku, te ga majka morala nositi nekoj baba Smiljani da ruku namesti i kako mu je baba Smiljana dala bresaka da samo ćuti...Onda je se setio onog dana kad mu otac dođe kući i reče: „a... ti, švrćo, sad moraš poći u čkolu!...Sad nema više aljku na bataljku ka’ što je do sada bilo, sad ćeš ti imati gosu“... I sad se sećaše kako mu je bilo tada, kako je iz sveg srca plakao i proklinjao školu i učitelja, kako je voleo da umre da mu i taj otac oseti jedared kako je bez sina.On je bio jedinac, pa zar baš da jedinca da da ga učitelj tuče i prebija... I on pođe u školu.Tano nađe puno dečice.Bila je živa zgoda za igranje, ali opet učitelj beše suviše strog.Kao da je gledao svoga učitelja.Čovek oko svojih 50 godina, natmuren, ljut kao ris; za svaku sitnicu — batine.Međutim učio je dobro, a kad god je bio nemiran dobijao je svoj obrok u batinama, il od učitelja neposredno ili od najstarijeg đaka. Proturi prvu godinu, dobi od „direktora“ knjigu na ispitu, i — nasta raspust... Kao jare jurio je po poljima i šumi; knjige nije ni uzimao nikako u ruku, i — ne bi se ni znalo da je đak, da nije morao svakog jutra i večera, kad su se bogu molili, čitati glasno „Očenaš“, „Bogorodice djevo“ i „Vjeruju“... Opet poče škola, opet u školu, opet knjigu u šake pa nauči „na pamet“ sve od korice do korice; opet knjiga od „direktora“ i — raspust... — Srećni dani!... U trećem razredu bio je najstariji đak.Sad je i on druge tukao i svi su mu se morali pokoravati...Znao je, mnogo je znao!Na pr. sedemdeset i pet oka brašna po 32 pare.On je to s mesta izračunao.Čitao je i „Apostol“ svakoga većega praznika i „započinjao“ je u crkvi... Svrši se i ta godina i on je — svršio školu.Mislio je da se jednom za svagda otrese te proklete knjige i učenja na pamet; samo se zarekao da će čitati pesmarice. No tek jednog dana reče otac da će da ga da u Kragujevac na nauke. Kao da ga je grom udario.On je pobegao u vajat, popeo se na tavančić i tu je plakao.Slušao je prvi put majku gde se ocu protivi i ne da da on ide od kuće; ali sve uzalud: — očeva osta starija. Otac ga metnu na kola jednog dana, uvrati se školi, pozva učitelja, pa — u Kragujevac.Uz put su mu nagoveštavali; kuda ide i za što ide.Učitelj mu je kazao da ga vodi kod jednog svog dobrog poznanika, koji je tako isto učitelj, samo starijim đacima.Kazao mu je da će kod njega morati slušati sve što mu se zapovedi.Još je rekao da mora da bude pošten, da ne bi što ukrao; pa i ako nađe što, on treba da to javi svome gospodinu, jer bilo je prilike da time hoće da kušaju mlađe, n. pr.: ostave cvancik ili drugo šta da mlađi nađe, pa ako odmah kaže — onda je pošten i paze ga u kući kao oči; a ako prikrije — onda teško njemu!..I otac mu je tako isto govorio; a njemu beše teško da je, zaista, od sveg srca želeo da umre. Stigoše već i u varoš.On se skamenio gledeći one kuće.Odseli su u jednoj mejani i ručali.Onda ga uzeše za ruku i odvedoše kroz čaršiju.Uvedoše ga u jednu kuću i tu nađoše jednog gospodina bradata i ćelava.On ih primi lepo.Posedeše malo.Učitelj reče da je to dečko o kome je govorio.Gospodin ga gledaše pa reče: kako kod njega nema posla mnogo.Da mu očisti obuću i haljine, da donese na podne ručak i u veče večeru i da počisti sobu.Reče učitelju da ga upiše u četvrti razred.Onda ga pusti da ide sa njima i reče da dođe pred veče. I upisaše ga u školu i oni odoše kući.Otad mu je pri polasku dao „zdrav“ cvancik i rekao mu: da se čuva mnogog troška i da sluša gospodina. On se tužnim srcem vrati onim ulicama kojima je i došao i koje je dobro uočio.Gospodin mu pokaza odakle će doneti večeru, i on ode te donese. Sad je nastao sa svim drugi život za njega.Tu ne beše više oca i majke; ne smeđaše preko roka da ostane ni na ulici; nemađaše ni društva sem drugova školskih...I bi mu život sa svim omrznuo, da mu učitelj nije onako lepo pričao iz crkvene i srpske istorije i da mu nije bilo njegovih pesmarica.Onaj cvancik dao je za jednu pesmaricu, istina nije nova ali bilo je u njoj dosta lepih pesama. Svoj posao vršio je i njegov gospodin bio je s njim potpuno zadovoljan.Dosta puta dao mu je po 10—20 para da kupi lepinju za doručak i on je to čuvao. Dolazio mu je m otac više puta, pa kad je čuo kako se njime hvale i kod kuće i u školi.I njemu je godila radost očeva. Svršio je osnovnu školu i prešao u gimnaziju.Sad mu je njegov gospodin bio proFesor.Slišavao ga je više puta, jer nije nikud gotovo iz kuće izlazio.Objašnjavao mu je što je bilo ne jasno i rekao mu: da ga uvek pita što ne zna. On je tako činio.Počev od pesmarica, čitao je bibliske priče, pa onako pričice i za malo: — knjiga mu posta drug.Neke je čitao i dvared i trired i znao je da ispriča gotovo sve što je pročitao i pričao je rado svojim drugovima... Bio je u četvrtom razredu gimnazije a u 16. godini kad ga snađe nezgoda.Umre mu njegov gospodin.On ga je dvorio i nadgledao — ali umre... Kad je spustio gospodina u grob, pokupio jo svoje prnjice i knjižice, pa je izašao na — ulicu.Nije znao kuda će, ali mu pomože jedan njegov drug.Pozva ga toga večera sebi na prenoćište i obeća mu naći posluživanje. I, zajista, nađe mu sutra dan mesto kod neke svoje rođake, udovice.On napisa ocu pismo, javi šta je s njim, pokupi svoje imanje pa se preseli na novo mesto. Velika razlika beše izmeđ one skromne sobice profesorove i ovog bogatog stana udovičinog, kao što beše razlike između mirnog profesora i besne udovice. Ona nu pokaza njegovu sobu; naredi mu da izvršuje naloge brzo i tačno, bez i jedne rečce, da se više puta učini gluv i nem; što video — ne video, što čuo — ne čuo.Onda ga upita: — Čitaš li, lepo? — Pa... čitam, gospođo. — Odi ovamo. I on uđe za njom u njenu odaju. Ona uze jednu knjigu sa stola pa mu je pruži.On pročita naslov: Krvavi krst.Roman iz engleskog društvenog života. — Čitaj! I on pročita jednu stranu. — Lepo.Doveče ćeš mi čitati, a sad idi i namesti tvoje stvari. I on ode u svoju sobu. Posle večero pozva ga gospođa sebi.Nađe je gde se zavalila u meku stolicu, pa više leži nego što sedi. — Dede, čitaj! I on uze knjigu i poče čitati o plavookoj Gertrudi i crnookoj Aurori, kako je Aurora namučila se i na posletku stradala, popila otrov... vi znate već...I tako svrši toga večera ceo roman. Gospođa ga je više puta prekidala praveći primedbe i grdeći Gertrudu što sirotoj Aurori ne da baš ni malo da bude srećna, pa, šta više, na završetku je se baš i svetila. — A... sad je žališ!..Sad je žališ!...Bre da znam samo da si još u životu bi’ ti ja oči iskopala!...E to mi je „užasno prosto“ (g-đa je imala običaj da obe ove reči jednu za drugom izgovori) krivo!...Šta ti veliš? — Meni je žao Aurore! — reče on gotovo kroz suze. — I meni...Jesi li zadrem’o? — Nisam, gospođo. - Nisam ni ja...Al’ da se leže. I on ustade. — Donesi mi vode — reče i pruži prst na umivaonik gde stajaše sud za vodu. On uze sud i izađe.Kad se vrati natrag nađe gospođu gde se svlači. On ostavi sud i pođe u svoju sobu. — Čeka da mi poliješ — reče ona. On stade.Ona skidaše parče po parče odela pred njim, ne ustežući se ni najmanje.Osta najzad samo u košulji i belim gaćicama do kolena: od kolena na niže utegla je bela čarapa nogu vrlo lena kroja. Ona pođe umivaoniku, ali se priseti pa skide i gaćice.Ruke i prsa behu gola.Kroz košulju se providelo punačko, lepo telo.Ona povadi ukosnice, pa pusti i svoju crnu kosu niz leđa...Stajaše pred njim kao vila i reče: — Odi mi polij!... Glas joj je drhtao. A on se ukočio, skamenio.Sva krv jurnu mu — učini mu se — u glavu.Plamen od lampe učini mu se najpre crven, pa plav, pa zelen, pa onda crn...Soba mu se okretaše oko glave a pod gibaše pod nogama...Sano je drhtao kao prut. Ona mu priđe i uhvati ga rukom za rame, ali je ruku tako podigla da se lepo viđahu crne malje pod pazuvom. — Oćeš li politi? — upita a već je grcala... On pođe, ali posrte.Ona ga dočeka na ruke, i njegova glava pade na njena obla prsa... On se izgubio; ne znađaše za sebe ništa; njoj oči sevahu; lice se zajaprilo; dokona ga, i, nečuvenom snagom, podiže i spusti u krevet... Od to doba počeo je nositi lepo odelo a imao je i dosta novaca te je nabavljao „lepih“ knjiga.Sve engleske romane imao je u svojoj knjižnici i sve ih pročitao. Svrši i četvrti razred gimnazije.Baš pri koncu godine posvađa se sa udovicom zbog „običnih“ stvari i — izađe od nje.Raspust je proveo kod kuće. Naučio na „mekotu“ pa ne mogaše dalje produžiti gimnaziju, jer ne imađaše s čim.Blagodjejanje u gimnaziji malo.On se prijavi za ispit u učiteljsku školu.Uverenja: o rođenju i siromašnom stanju predao je na vreme.I položi ispit i primiše ga za pitomca. Tu beše drukčije.On se nađe u „opštežiću“.Beše tu starijih drugova, ali to behu ljudi ozbiljni, ljudi načitani.Tu on tek uvide da nije ništa naučio, i da su engleski romani jedna peščara pustinja u kojoj čovek može doći pre do ludila nego do znanja.Beše ga stid da prizna: da ne zna ništa, a uvideo je da on ne zna.Nije poznavao prilika u kojima je.Njega se samo ticalo njegovo rođeno zadovoljstvo — više ničije.A kad je on ostao bez hleba drugi ga je spomogao; zar nema neko i od njega pravo da pomoć potraži?Ne trebaše mu mnogo da uvidi: da samoživost vodi samo šteti i samome pojedincu i da je njegova korist da i o drugima misli. Poče čitati i novine.U njima nađe potvrdu svojim mislima...Čitaše dopise iz raznih krajeva naše otadžbine, i vrlo su ga nemilo dirale vesti: kako je neki moćni i silni kapetan ili ćata ili gazda kinjio i mučio ovoga ili onoga.Nije mu trebalo mnogo, da dođe do ubeđenja: da je čovek — čovek, i da svaki ima jednako pravo na opštoj majci, zemlji... U razgovoru s drugovima — on uvide da je tako; u čitanju raznih knjiga, na koje ga drugovi upućivahu, uvide da je tako. To, što je sam prozreo u suštinu same stvari, dade mu toliko volje i snage, da je iz sveg srca zavoleo i proučavao društvene nauke.Zavole poziv učiteljski; on mu se učini najsavršeniji i najmoćniji da pomogne drugome... Nauči ruski.Gutaše svaki redak od Černiševskog.Čovek koji je za svoju nauku dopao tamnice iz koje se, možda, nikad neće iščupati; koji je toliko postojan da se rešava da umre u onom groblju, a neće da se odreče svoje nauke — taj je čovek u njegovim očima prvi do Isusa... Knjižnica školska, knjižnice njegovih drugova — sve mu je bilo na raspoloženju.I on je učio i radio... 1878. godine premesti se učiteljska škola u Beograd.I on, kao đak, dođe.Sada već beše spreman, mogao je pisati i po novinama, ali je opet učio. Sloboda reči, sloboda štampe, bile su ugušene.Njegov stan pretresala je i policija više puta tražeći kakav zabranjeni spis među njegovim knjigama, znak, da je s korišću proučio ono što je hteo da nauči. Knjiga ga je preporodila; dosta puta stresao se od pomisli: šta je od njega moglo biti, da je ostao kod udovice i odao se raskošluku i lenjosti. Udesio je svoj život prema potrebama.Čega nije imao mogao je biti bez njega.Hteo je da bude vaspitač, i onda je morao prve da vaspita sebe.I on je na sebi i počeo.Pušio je duvan.Probao je da ne puši i pošlo mu je za rukom.Kockao je se.Rešio se da kartu u ruke ne uzme.I nije ju više uzeo...Video je: da: volja sve može...Svoje drugove, koji govorahu: da se ne mogu ovog ili onog ostaviti, koreo je i sam sobom dokazivao da se može. — Dosta je samo da kažem: hoću tako!...I tako mora biti! — govorio je on. Među njima je važio mnogo sa svoje čvrste volje i poštenja. Među tim, nemojte misliti da je bio svetac.Dosta puta proveo je noć i pri čaši; išao je čak i u ona mesta gde Evine kćeri za novac svoju ljubav prodaju, te je i sa njima po čitavu noć provodio.Voleo je društvo i pesmu.I sam je po ka’što pevao po nešto... Srce mu je bilo mirno.Što je volio — to je knjiga.Drugi nikakav vetrić ne zatalasa dotle njegovo srce.Udovica... nju je sad gotovo više mrzeo no što je voleo.Sada on sanjaše o velikoj ljubavi, o božanstvenoj ljubavi; ona mu još ne dođe, a on osećaše potrebu: da vešto preko svega voli... Dosta puta zamisli se sedeći noću: kako je dobro imati valjanu ženicu koja te razume.Sedeti s njom i razgovarati se, čitati ili šaliti se, pa još u kakom mirnom seocu — to je slast!...Pa kad s puta dođe ozebo, iskiso — uđe u toplu sobicu; na njega se smeši vedro lice; dočeka ga mio poljubac, pa čista i topla postelja, pa meki zagrljaj — zar može biti veće sreće?!... E, ali on nikako ne mogaše da nađe stvorenja, koje bi mogao tako voliti i koje bi ga toliko usrećilo, ma da je tražio. Jedne nedelje iđaše u crkvu sa drugovima.Rašćeretao se i priča.Dežurni profesor iđaše baš kraj njega. Na uglu kraj njih dve ženske u skromnom crnom odelu.On slučajno baci pogled i zastade.Mlađa ženska na jedared ga zanese.Ništa drugo nije joj video sem očiju, ali mu te plave oči odneše um.U njima je video plavetnilo neba; kroz njih je video čistu dušu devojačku; bar mu se tako učinilo.I devojka pogleda u njega, zarumeni se, saže glavu i otkorača... Ne mogaše ostati ne primećeno. — Šta si ti stao? — pitahu ga drugovi. - Ništa... ništa!... reče on i pođe brzo. Hteo je pošto po to da zabašuri. I okrete razgovor. U crkvi nije ništa video sem plavih očiju...U njih je utonula duša njegova.Pitaše se: koja je to ženska, gde li sedi i kako bi se mogao s njom upoznati?... Nije osećao da stoji, ta stajao bi tako celog veka.Služba božja beše mu kratka.Posle službe sklanjao je se od drugova i begao u svoj stan.Hteo je pošto po to da bude sam.Njemu je bilo milo da misli o njoj; bila mu je potreba.O njoj misliti — morao je kao što je morao i hleba jesti... I tako, sada je stekao i ljubav.Ja rekoh stekao — nije!...Samo on volio je nju; ali, da li ona njega voli — nije znao.On je više ne vide.Hteo je da pita — ali koga?... i za koju?...Srce mu se cepalo pri pomisli: da je više nigda neće videti...Pa i da je vidi: možda je ona „otmenija“ od ostalih, koja će prezirati njegov položaj, i neće ga ni pogledati...Ili — a njemu se baš činilo da se ne vara — možda bi ona i htela biti drug njegov u životu, ali to joj neće stariji dozvoliti...Omrzao je još više tu podelu među ljudima. Svoju ljubav nije smeo ni ispovediti nikome, ne s toga: što se nje stideo, nego što nije znao ni stvorenja koje voli.Bojao se da mu se drugovi ne smeju... U tome svrši i školu i dobi učiteljsko mesto, i dođe na opredelenje ali je nigda ne vide... U blagoj jesenjoj vođi lebdila mu je slika njezina pred očima, na onoj nebeskoj visini.Duša mu je htela za njom; srce ga je vuklo njoj.Kako bi srećan bio da je ona sad kraj njega!Ljubio bi joj one plave oči i belo lice; držao bi je na grudima svojim; pa kad je primetio da joj se trepavice sklapaju, on bi je doneo sam krevetu, skinuo cipelice i odelo i položio na postelju da spava; a on bi uživao u njenom ravnomernom podizanju grudi i u osmejku ozarenom licu. Ostupi od prozora i priđe krevetu; zbaci obuću i odelo sa sebe pa leže nasatke okrenuv se zidu i zagrli jastuk... Sanjao ju je na javi, zar može biti da je ne sanja u snu!... Nisam mu kazao imena. Ime mu je Jova Vasić. Moglo mu je biti 26—28 godina, crnomanjast, zborana čela, pomućenih očiju, duga lica, oretke brade i brkova, povisok, suv.Na dugoj kosi moglo se već primetiti i po koje belo vlakno.Mlad čovek, ali — eto!... Rodio se u istom selu.Otac mu je bio pop.Učio je osnovnu školu u mestu.Odatle je otišao u Šabac u gimnaziju.Tu je svršio sva četiri razreda sa odličnim-uspehom.Od drugova plodkovao se tim: što je najbolje znao francuski; mogao je da čita i knjige, pa retko gde da mu rečnik zatreba. U to doba umre mu otac.Mati mu je bila dosta i u oskudici, ali nije htela da on školu napusti.I tako stupi u bogosloviju. Prvu godinu jedva izdrža bez troška. Onda potraži da mu dadu učiteljstvo.I dadoše mu u jednom selu blizu kuće... Kao učitelj proveo je godinu dana.Škola zapuštena, deca napuštena, učila po nekoliko godina jedan razred pa već i poodrasla.Jednom je hteo da kazni jednoga đaka.Zapovedi mu da izađe da kleči.Ovaj odgovori: da neće.On se naljuti videći, da se pred drugim đacima krnji njegovo dostojanstvo, zapovedi poslužitelju da oseče jedan prut, da kazni upornika telesno.Poslužitelj donese štap i on pođe sa štapom.No đak skoči, ote štap i baci u ćošak rekavši: da se on ne da tući. Bili su jednih godina, samo đak nešto krupniji i nešto jači od učitelja.Videći da još „polako“ nože biti i izlupan — on izađe iz škole; napisa svoju ostavku ministru, pa se vrati u Beograd, u bogosloviju. Jedva izmoli dopust da može polagati ispit iz predmeta za drugi razred, I položi.Posle je ostao u školi sve dotle dok nije dovršio bogosloviju.Propatio je one dve godine kao mučenik; i gladan i go i bos.Ali je svršio i bogosloviju sa odličnim uspehom. Onda se vrati kući. Nekako u to vreme uprazni se parohija njegovog oca, na koju je bio došao drugi sveštenik.Sad mogaše vrlo lako da se „rukopoloži“; samo je se morao najpre oženiti.No za to beše lako. Imao je devojku u selu.Dobri ljudi dadu mu novaca na zajam.On isprosi devojku i venča se.Beše to ženska mlada, zdrava i jedra kao puce.Ine joj je bilo Stanojka. Onda ode u Šabac gde je sedeo vladika.Sa njim beše nekoliko otmenijih domaćina iz sela.Oni se zamole vladici da im ga da za popa, jer vele: da je valjan mladić, da mu znaju i pokojnog oca koji je tako isto dobar čovek bio. Vladika mu zatraži svedodžbu.Uveri se o njegovom učenju i vladanju, pa — pošto ne imađaše ništa protiv molbe seljana — najpre ga zađakoni, pa onda zapopi, u njegovoj devetnajestoj godini. Pošto je proveo šest nedelja na poučavanju u Šapcu, vratio se kao popa svojoj kući. Na skoro mu umre majka, zadovoljna što je „održala čin u porodici.“ On se iseli iz zadruge, jer ne mogaše da se složi sa braćom od stričeva — i nađe jednu kuću u selu gde se nastani. Živeo je srećno sa svojom Stanojkom.Ona beše veseli kao košuta.Dočekivala ga je sa osmejkom kad se iz nurije vraćao.Ako je bio ljut, ljutina ga je prolazila kad je ugleda.Zaboravio bi u času sve nepogode, pa bi se predao sreći u naručja... I paštio se da svega u svojoj kući ima.Kad nije radio sa „trebnikom“ radio je motikom.U svemu mu je pomagala njegova vesela domaćica.Ona mu je cvrkutala kao ševa. Ali kao da nije bio ljubimče sreće.Stanojka mu se razbole.Radila nešto jednoga dana, umorila se, zaznojila, pa prilježe malo na meku travu.Čisto ju je hladila ona hladnoća od zemlje i ona zaspa slatko.Kad se probudila nije mogla danuti: udariše neki žigovi s obe strane grudi.Jedva dođe u kuću i spusti se u krevet.On nije bio kod kuće, nego u nuriji. Kad je vide u krevetu prenerazi se. — Šta je? — Bolesna sam. — A šta ti je? — Protisli. Šta da radi?...On sam ne znađaše ništa.Posla brže bolje po majku njezinu.Kad mu dođe tašta, nađe ga gde stoji nad posteljom ženinom i plače.Bolesnica se sva zajaprila u licu. — Šta je, po bogu! — Protisli — reče on brišući suze. — Šta da radimo? — Da idem vračari. — Ja velim doktoru — reče on. — Kakom doktoru? — reče majka Stanojčina. — Šta on zna!... — Zna doktor; nemoj tako da kažeš! — Šta zna!...Izlečio je sve pokojne!...Jesi li joj čit’o molitvu? — Nisam. — Čitaj!Čitaj strašnu! On uze knjige; metnu epetrahilj na vrat i najusrdnije moljaše se da je samo predigne. Među tim, bolest uzimaše sve više maha.Bolesnica pala u vrućicu pa se nikako ne razabiraše.Majka njena ode baba Miljani da vidi šta je.Baba Miljana čim prvu žišku spusti u zeleni čanak reče: — Nagazila. — A ko li joj baci čini na put, po bogu sestro?! — upita ona. — Jedna žena crni’ očiju — reče baba Miljana. — Bog joj sudio! — jeknu sirota majka. Pa se diže da sa onom vodom zapoji i umije bolesnicu. Stanojka je buncala u vatruštini.Telo joj je čas gorelo svo u vatri, čas bilo hladno kao led.Popa stajaše kraj njene postelje, gledaše je i — više ništa.Ni jedna misao da mu se pojavi; ništa ne znađaše da upotrebi.Samo se moljaše bogu: — Bože, spasi je!...Bože, spasi je... Tašta mu umi bolesnicu.Čim se hladna voda dotače vreloga lica i bolesnica otvori oči. — Hvala ti, gospode!... — reče iz svega srca popa. — Kako ti je rano? — upita je majka. — Tu gori! šanu bolesnica i pokaza rukom i na jednu i na drugu stranu rebara. — ’Oćeš vode, kućo? — ’Oću. — Mati je zapoji onom vodom što je od vračare donela... Malo joj bi lakše. On sede kraj nje na postelju i uze je za ruku. — Je l’ ti lakše? — Malo lakše — šanu ona. Kako bi bilo da te vodim doktoru. — Kakom doktoru, bog s tobom!Jesi ti pri sebi? — reče tašta. — Doktor, brate, poznaje bolest, pa zna i lečiti! — reče on. — Ajoj, dijete, prekrsti se ti!.Kud ćeš je jako da se „trucka“ na kolima?Malo joj je muke i ovako!...On ućuta.Pred veče bolesnici bi gore.Što u noć dublje, njoj sve teže, oboje stajahu kraj njene postelje; oboje su lili suze, ali leka, ne znađaše ni jedno, a suze opet ne pomagahu ništa bolesnici. — Da mi je da samo iz noći izađe — s mesta bi’ ja nju u Šabac! — reče popa. Tašta mu ne reče ni reči, samo se molila bogu. On tumaraše po sobi tamo i amo.Postao je vrlo osetljiv.Ne milo ga diraše u srce kucanje šetalice na satu duvarskom.Dosadan mu je i onaj popak što peva pod furunom.Grudi prazne i tesne, kao da mu se neka velika stena na grudi navalila — ne mogaše da dane... A bolesnica ječi i bunca. On izađe na polje i upreže konje u kola, pa se vrati u sobu. — Ja ’oću nju doktoru! — reče čisto zapovedajući. — Pa... gotovo, vala. — Nego, da je obučemo. I obukoše je. Digoše je i dovedoše je do kola.Mati joj namesti ležište te je namestiše.Posedaše oboje pa na put... Doktor odmahuje glavom i pita kad se razbolela? — Juče, gospodine. — Šta ste joj davali? — Ništa. — Niste je ni čim lečili? — A čim ćemo, po bogu, gospodine, kad ni samo ne znamo! reče popa a suze mu se zavrtele u očima. Doktor ne reče ništa, nego je uze dalje pregledati. — ’Oće li živa ostati, no bogu, gospodine? — Mora se ovde lečiti.Učiniću sve što mogu! — reče doktor. Prepisa neke lekove i naredi da se odma kupe i daju bolesnici, a on obeća da će doći pred veče opet.I onda ode. Popa ode sobom u apoteku i donese lekove... Jedno je moralo kući.Popa se krenu a ostavi taštu kod žene.Celim putem mislio je samo o njoj.Cele noći nije mogao zaspati; samo se preturao s jedne strane na drugu. Sutra dan razabirao je: ko će u varoš, samo da čuje kako joj je.Nema nikog... Te večeri stiže mu tašta naričući kao kukavica.Donela je i mrtvo telo svoje kćeri... Čupao je kose, busao se u grudi, jaukao, plakao — mislili su: poludeće.Teško je i pogledati na nj.U devetnajstoj godini, u petom mesecu bračnoga života.U danima kad sva druga srećna braća glede veselo u budućnost — on se osvrće i gleda prošlost; gleda tri skorašnja groba: brata, majke i žene!... Sa njom je spustio u grob i svoju sreću... I opet nije postao očajnik!... Iz početka je izgledalo da će to biti.Počeo je odlaziti u mejanu, koju je jedan seljak u svojoj kući otvorio.Tu je pio, pa, bogme i kartao se.Ali se na skoro ostavi toga, jer, poče da čita. Pretplati se na neke novine, poče nabavljati knjiga i učiti.Učio je kraj svega toga i lekove, kojim se siromasi, bez lekarske pomoći, leče, sve je to pribeležavao, pa je posle priticao u pomoć nužnim i potrebnim. I njega je „nova“ nauka zapanula.Gutao je članke u „Radniku“ i težio je da sazna što više. — Tašta ga pozva sebi u kuću, i on se preseli tamo. U selu su ga voleli za to: što je u svako doba ono gotov da uslugu učini: i najgorem sirotanu kao i najvećem bogatašu.On je se zavlačio i u sirotinjske izbice onako isto kao što je ulazio u konake bogatog domaćina, i svuda je bio jedan i isti... Popa je bio školski staratelj.Čim je čuo da je učitelj došao, pohitao je školi da se s njim sastane a upozna. Nađe učitelja gde hoda po avliji.Odmah se pozdraviše i u ime poznanstva prestaviše se jedan drugom. — Izvol’te u sobu g. popo — reče učitelj. Uđoše u sobu. — Sedite. Popa sede.Baci pogled u naokolo i smotri otvoren sanduk pun knjiga. Vi imate dosta knjiga, gospodine! — Ta... nešto malo — reče učitelj. — Ja bih malo razgledao, ako je slobodno? — A... molim, molim.... Popa stade preturati.Zadovoljstvo se videlo na licu njegovom: on vide da će imati s čim da se zanima; vide u isto vreme i s kim posla ima.Sad je znao ko mu je učitelj.Znao je da će imati čoveka s kojim može misli menjati.A steći to u selu — to, boga mi, nije mala stvar. — Vi imate vrlo valjanih knjiga! — Kao što vidite. — Ja mislim da ćete i mene uslužiti da čitam... — Drage volje!...S drage volje!... reče učitelj. — Nezgoda, brate!..Ne možeš ovde knjige nabaviti!...Nemamo ni knjižara, nigde ni čega...Nemamo ni pošte.Novine dobijam od mene na uštap...Za to mi je ovo dobro došlo!...I tebi... i vama... moja knjižnica stoji na raspoloženju... danas ćeš biti moj gost...Čim sam čuo od kmeta jutros da si... da ste došli, a ja brže bolje školi.Uz put mislim: da li je ustao?...Nemam danas baš nikakva posla!...A i ti... oprosti, brate!... ne mogu da ti govorim vi zaboravio sam. — Sve jedno, popo. — I ti danas nemaš posla nikakva.Hoćeš li da idemo? — Da mi je da vidim šta ću za upis dece, a, onako, možemo. — Decu ćemo pisati u ponedeljnik; ja sam staratelj. — Dakle vi ste? — Ja!..Ali, molim te, govori i ti meni ti! — Lepo!... reče učitelj. — Dakle, hoćeš li mi biti danas gost. — Hoću. — Bar da se narazgovaramo siti!...Znaš, da sam jedva čekao da nam pošlju za učitelja čoveka od knjige.Izgiboh ti, brate, sa ljudima kojima ni mo’š šta reći ni dokazati!...Onomad odem sreskoj kancelariji nekim mojim poslom.Kažu mi: da si postavljen za učitelja kod nas.Pitam: da li si pre bio učitelj, a oni vele: „nije; sad je baš svršio učiteljsku školu.“ No!... hvala bogu!...Pa kako?...Imaš li porodice? — Imam i oca i majku. — To je dobro... — Poslužitelj donese „posluženje“, i posluži popi. Što će to?...Ti si tek doselio; to ti nije bilo nužno. - Služi se, molim te!...Valjda ću te ugostiti ručkom!Čaša vode i šolja kave, to ti je kod bećara!... Popa se posluži. — Idi donesi kavu, — reče učitelj poslužitelju. — Hvala, ne pijem — reče popa. — Nego, ja smotrih nešto u tvojim knjigama...Ti imaš „Stražu.“ — Imam. — Molim te, da mi daš da je pročitam.Šta nisam činio da je nabavim, pa — uzalud!... — Što neću dati?Evo je! — reče učitelj i izvadi knjige. — Rad sam da vidim: rad čega je ovaj časopis zabranjen. — Rad svega, a najviše rad Svetozarevih pisama — reče učitelj. — Slave ti, kako si je nabavio?... — Lepo.To nije teško u Beogradu.Oni bi bolje učinili da je nisu zabranjivali.Ovako su samo učinili da se taj časopis više čita.Ti znaš da se traži baš ono što je zabranjeno. — Tako je! reče popa nasmejavši se — Učinili su onima uslugu.Pa, slave ti, da li motre da se ne čita? — O!... te još kako!...Umeju čak i stanove da preturaju.Policija jednako traga. — Pa, nađu li kod koga? — Nađu, ali retko. — Šta rade s njim? — Ništa.Oduzmu knjige i kazne novčano.Pitaju, od koga si dobio, i t. d. Razume se, da niko neće kazati rasturača... — Đaci, valjda, mahom nabavljaju? — I đaci i građani; šalje se mnogo u unutrašnjost. — E, baš ću da je čitam. — Zavidim ti što je čitaš prvi put! Popa otvori jednu svesku i zagleda se, a učitelj poče poluglasno ćukoriti i lupkati prstima po stolu.Posmatrao je popu.I njemu je bilo milo što je bar sveštenika našao sa kojim će raditi i slagati se. Popa sklopi knjigu. — Hajd’mo, učitelju. — Rano je još. - Onda hajd’mo malo dole, do dućana. — To možemo, reče učitelj. — Da ostavim knjige ovde, pa kada pođem kući, poneću. — Dobro. Popa ostavi knjige, uze štap i — siđoše zajedno dućanu. Tu beše kmet i još nekoliko seljana.Pozdraviše se i posedaše oko jednog astala. — Dede, dijete, daj „posluženje“ ovde! — reče kmet. Sluga donese nekoliko parčadi šećera i vode. — Jesi mirno spavo, učo? — upita kmet. — Hvala bogu, lepo! — Kako ti se dopada ovaj naš kraj?... ’Oćeš se moći naučiti? — A... vrlo lepo!...Od škole je lepo pogledati na sve strann.Vrlo ste dobro učinili, što ste školu izneli na brdo.Koje vam je pre bila škola? — Eno, ono — reče kmet pokazujući kroz prozor.Nego se ja i popa sporazumemo i dogovorimo sa seljacima, pa ti lepo sudnicu malo dopravimo i uredimo za školu, a školu uzmemo za sudnicu. — Vrlo dobro.Samo nešto još ne dostaje. — A šta, učo? — Treba učionicu patosati trenicom; bolje je nego cigljom. — I to će biti.Ne može se, znaš, sve u jedared. Tako je i po propisu a i za decu je zdravije. — Ta, ono, mora se kad vlast naređuje! — reče jedan seljak. — A što se dece tiče — ništa im ne bi valilo!...Da ti znaš, moj učo, u kakoj sam ja čkoli učio — nema ni pendžera čestito, pa evo me, ’vala bogu, opet i živa i zdrava ka’ dren!...Ama da me je glava zabolela!... — Ta ako ni rad čega drugog, a ono bar ugleda radi treba: da su nam bar zgrade, koje opština gradi, najlepše. — Ta... ono... tako je!... tako je!... povikaše svi. — Uča pravo veli. Momak dućanski donese kavu i rakiju i metnu na astal.Oni se služiše redom. — Pa, učo, ti si skoro ia Beograda.Pričaj nam što god novo, reče kmet. — A nema, vala, ništa novo!...Sve je po starom. I on pričaše sitnice iz svoga života... Onda se digoše.On i pop Damnjan krenuše se najpre školi, pa onda — pošto uzeše knjige popinoj kući. Seljaci se razgovarahu. — Mlad! — Ali oštar! — Već... vidi se na njemu... — ’Oće li umeti što s decom? — Umeće zar?Dopada mi se samo: što ne „jordani“, što sa svakim lepo razgovara. — I meni! — I meni! — Vala, i nama! Meću tim, pop Damnjan i on razgovarahu uz put o stvarima koje se dešavahu u našoj otadžbini.I što su više razgovarali, sve su se više bližili jedan drugom.Njih veza neka duhovna veza...Zajednički osuđivahu drskost ljudi, koji upravljahu zemljom.I, za divno čudo, obojici jedne iste misli dolažahu... Pop Damnjan zavole učitelja Jovu, da bi umro za njega; i učitelj tako isto popa. Toga dana sedeli su vazdan kod popa; pred veče su sišli na „večernje“ a posle večernja rastali se.Sastali se kao dva putnika; nisu ni sanjali jedan drugog i za jedan dan oni postaše prisni prijatelji. Pop, učitelj i kmet popisaše đake u školu i deca počeše dolaziti.Seljaci se čudiše ovoj novini u njihovoj školi: kako učitelj lepo prima decu, kako se s njima igra i šali a ne bije ih.Čudili su se kako deca jako jure iza rane zore u školu, a pre ih nisi motao ni batinom naterati. Učitelj Jova na brzo posta omiljen u svojoj okolini.Ljudi iz drugih opština i drugih sela počeše dovoditi decu njemu da ih „izuči“.Nije prošlo mnogo i njegova škola beše puna kao lubenica.Ljudi su donosili svega: i jela i pića.On mogaše živeti a da pare ne potreši sem što bi dao za kavu i šećer. Iz najpre je hteo da odbaci te poklone; ali se na brzo uveri da je to sa svim nemoguće.Ljudi se počeše ljutiti. — Kad ti meni njega učiš, ’oću da znaš i za moju „jabuku“!... I učitelj je primao. Dani su mu prolazili u radu, a večerom je išao to kod popa, to kod kmeta. Nastaše svadbe.On je išao svuda, jer su ga svuda zvali.Iskrenost od njihove strane izazivala je u njega iskrenost...Bivao je i kum, i stari svat, i dever; šalio se sa seljacima „njihovom“ šalom, koja je, ka’što malo i „podebela.“ Obilazio je i redare.Njima je bilo drago što ne „jordani“ od njih.Jednom rečju: svuda je lepo priman i dočekivan. Od Aranđelova-dne do poklada on nije mogao zaviriti u školu.Ne što nije hteo, nego nije mogao!To su bili „trapavi“ dani. Ni jedan učitelj do sada nije radio u te dane.U nekim mestima seljaci sami stvore običaj, pa važi kao da je od starih ostao. Tako i tu.Samo se pije, peva i puca.Idu iz kuće u kuću; osviću se sa čašom, a tako isto i omrknu. Isprva on htede školi. — Kud ćeš ti? — upita ga kmet. — Kući. — I ovo je, kuća, mislim, nije košara! — Jeste, ali nije moja. — Tvoja je u kragujevačkoj najiji — daleko je! - Imam ja i ovde. — ’Naku ti imaš gde god dođeš, nego sedi! — Sutra valja raditi — reče on. — Ne radi se sutra. — Šta? — Sutra se neradi; ovo je „trapava“ nedelja; sad praznujemo!...Dede jednu, ali ’nako, znaš!... — Sad, mulim ti gazda! — reče ciganin i poče zatezati one dve vesele žice. — Krsmanija!...Daj vina ovamo!Donesi punu vidricu!... viče kmet. I doneše vina, i čaše stadoše zveckati.Na polju puška iza puške grmi...Cigani sviraju svoje obične „marševe“ ili pevaju svoje obične pesme kao: Čim Cigani prestanu, odmah udešavaju seljaci i to po dvojica: — Pij! - Dosta je! — Šta: dosta?Dosta je kad tuku!... I opet čaše zazveče. — Ama čuješ ti, kmete! — Šta je? — Šta si mi don’o onaj naprstak (vinsku čašu) da njim pijem!...Daj mi čašu! — viknu jedan komšija. — Dajde, dijete, „đurovaču“! — viknu kmet. Doneše vodenu čašu što uzima po oke i natočiše. — Nasluži Vilipnu — zapoveda kmet. — A... jok!...Ti si domaćin; red je da nazdraviš. On uze čašu. — E... za zdravlje moji’ gostiju.Bog im dao što im srce zaželilo: rod, plod, berićet na mnogo godina!...Vala, braćo, koji ste mi došli!.Spasi bog, učo!... — Na spasenije. — Kmet ispi do dna. — Naslužiše učitelju. — A... neću ja!...Imam ja čašu!... - Reda je!...Reda je.Svi ćemo tako!... viču sa sviju strana. — Ama, braćo, mnogo je ovo!...Ko će ovo popiti? — reče on ustežući se. — Sad, taki mu je red! — viknuše svi iz okola. On zažmuri, naže i popi. Cigani otsviraše svoj obični „tuš“ vikajući jedni: — Može! A drugi — Ne može!... „Đurovača“ je išla od ruke do ruke.I svaki ju je „pošteno“ ispijao.Cigani opet počeše strugati po žicama.Jedan se od njih ozbiljno naljutio, viče: — Što ti je krivo moje šjemane? — Ama nisam ja. — Što nisi!... što nisi! — viče Ciganin sve žešće planuvši pravednim gnjevom. — I ja se čudim: što nisam — odgovara onaj nesretniković. — Šta je to? — pita kmet. — Mulim ti, gmete!... ovaj, et’, ovaj!...Doš’o, naš’o loj, pa mi namaz’o gudalo!... — Ha! ha! ha!... zahori se smej sa sviju strana. — Što lažeš, Ciganine? — pita onaj. — Što da ti lažem? — I ja se čudim: što lažeš! — Jesi ti! — ’Ajd’, ne laži! — Ne lažem tako mi streće moje!..Mulim ti, gmete!... — ’Ajd, ajd!...Uzmi smole pa namasati! — veli kmet. — Ne moži, buga mi! — Šta ne može! — Ne moži da se zalepi zmola, kad je mazno. — De, sviraj jednu! I opet okretoše svirati. Učitelj izvadi sat. — Šta gledaš? Prošlo pola noći — reče on. — Pa šta je? — Valja spavati. — Što više spavaš — manje živiš.Spavaćemo dosta kada pomremo! — veli jedan čiča. — Tako je čiča Stanko!...Vidiš kako čiča zna? — vela kmet učitelju. — A ja kako će biti? — pita čiča.Onda kad umrem, neću piti: po satljika dosta za vo vjeki!Vako, za života ’oću da „cevčim.“ — Ali ovako se može navući bolest! — reče učitelj čiči. — Eh, bolest! — A posle bolesti dolazi smrt, pa bar da je lepa, nego se valja otezati kao mačka! — Šta lepa!Ko lep!Zar smrt!... — viknu čiča. — Od kud smrt može da bude lepa?Ja volim i sto ružni’ života nego jednu lepu smrt!...I posle, šta: da umre... ko da umre?..Po mome računu: čovek, jes!Svaki čovek mora da živi sto godina; ko god pre umre to je lenjština; bega od posla!... Svi se nasmejaše; i učitelj se okrete smejati. — Jes’ čuo? — pita kmet. — Čuo sam — reče on. — Jes’ učio ovo u tvojoj čkoli? — pitaju seljaci. — Nisam. — Nisi ja! — veli čiča Stanko. — Ne uči se ovo u tim vašim „blagoslovijama“!...Ti si, istina, svršio dvan’est škola al’ ovo je trinaesta, i tu si ti, sinko, bukvarac!...Poodavna ja u njoj taljigam!...Nego, spasi bog!... — Na spasenije, čiko! — Šta sad veliš, učo? — pita kmet. — Šta ću reći? — Valja piti — a? — Pa da pijemo! — Oćemo li, ljudi, dalje odavde? — pitaju neki. — Možemo, vala! — odgovaraju drugi. - Kuda! — ’Ajdemo popi!... — ’Ajde vala!... I svi se krenuše popovoj kući. Učitelj Jova se nemaše na što potužiti; sve što bi želeo da steče jedan čovek u svojoj okolini — on je stekao; svuda su ga dočekivali i ispraćali sa ljubavlju i poštovanjem. Pa ipak, opet mu je nešto remetilo život.One plave oči lebdijahu pred njim vazda kad se osami.Čar njihov pljenio mu je dušu.On je stvarao pred sobom milu sliku; one lepe, bistre oči i svionu plavu kosu; dosta puta osećao je zadaj njene čiste devojačke duše kao da je tu; — ali kad se iz toga lenog sna na javi probudio, video je — svoju bećarsku sobu i sebe kao očajnika... „Ta da bar znam gde je, ili koja je!...Je li Srpkinja, ili Švabica, ili Evrejka?...Gde živi, šta radi?...Ali ja ništa ne znam, a među tim ludim za tim nepoznatim stvorenjem!...Da verujem da anđeli s neba silaze — rekao bih da je anđeo koji je sišao za časak na zemlju da mi pamet uzme, pa ga je onda opet nestalo!“... Pa da bi umirio srce i misli na drugu stranu odveo — uzeo bi knjigu; ali bi mu oči samo preletale preko onih sićanih slova, a pamet mu je opet ostajala kod onoga milog devojčeta... I drugo nešto smetalo je njegovom mirnom životu! On je hteo da bude učitelj, ne samo dece nego i starijih.Hteo je da im otvori oči, da im dokaže da su ljudi koji treba da znaju i svoja prava, kao što dužnosti imaju, i da se svojim pravom koriste, kao što i dužnosti moraju da ispunjavaju.Njega je bolelo to, što srpski seljak moraše da strepi pred jednim kapetanom ili pisarem ili čak i pandurom.U tome on osećaše da je srpski seljak ponižen. Pokušavao je dosta puta da povede o tome razgovor u društvu; ali, ma s kim počeo da govori, onaj mu se vešto iskliznuo iz ruku rekavši samo: — More, mani! Obraćao se više puta popu Damnjanu sa pitanjem: — Šta je ovo? Na što je popa samo slegao ramenima. — Pa dokle ćemo ovako? — pitao je on. — Ne znam! — odgovarao je popa. — Je li moguće da srpski seljak ništa ne osećaštga i ništa ne misli — ako boga znaš?! — Pa, eto vidi! — Pa, šta da radimo? Popa je opet slegao ramenima. I tad bi ućutali i jedan i drugi. Dođe i nova 1880 godina. Treći četvrti dan po novoj godini dođe mu popa i donese novine.Nađoše i jedne nove, zvahu se „Videlo.“ Uzeše da čitaju, i, s mesta uvidoše da te novine pišu protiv jada i čemera, koji onakom vladavinom truju srpski narod. — Hvala bogu! — reče Jova. — Hvala bogu kad i mi dočekasmo jedan opozicioni list!...Bar možemo u njemu dati glasa. Obojica behu vrlo zadovoljni.Pročitali su cele novine od početka do kraja sa najvećom slašću. — Ko ti je poslao ove novine? — pitao je popa. — Mejandžija iz varoši kod koga ja obično odsedam. — Znaš šta? - Šta? — Da mi pretplatimo zajednički ove novine. — Hoću — reče popa. Posedeše malo, pa se popa diže i ode u nuriju nekim poslom. Pred veče tog dana dobi on dva pisma; jedno beše upućeno na njega a drugo na popa Damnjana.Rukopis na oba pismo beše jedan. „Ko li će ovo da mi piše? — reče on gledajući. — Daj da vidim!“ Otvori pismo i stade čitati: „Dragi brate, „Naše političke prilike vrlo su hrđave.Za to smo se nas nekoliko prijatelja dogovorili: da sklopimo jednu malu družinicu, pa da se sporazumemo: kako, i na koji način da se otresemo zla, koji nam nad glavom stoji. Računamo na tebe kao na našeg čoveka.Ako si voljan da se nešto radi dođi sutra na veče B... mehani. 4. Januara 1880. g. u B... Iskren pozdrav od tvog Ž K...“ On se zamisli.Ko će biti taj Ž. K...?Šta će to biti?...Da li je to odista jedna tajna družina?...Ili, da to nisu vešte policiske zamke, u koje misli da pohvata svoje protivnike?... Tu beše teško rešiti se.Da ne ide nije lepo; kazaće da je plašljivac i kukavica, a on to nije; i život će svoj dati samo da ga tim imenima ne nazovu. Da ode — nije pametno...Može doći, sesti, a tek od jedared, kapetan, ili pisar, ili kakav pred-a-nj „Šta želite, gospodine?Da niste došli prema ovom pismu?Izvol’te sa mnom!...“ i onda u buvaru i t. d...Zar tako jevtino da se proda i da im padne šaka?...A to može biti vrlo lako.Policiji nisu bili sveti ii najsvetiji osećaji jednog čoveka.Ona bi pre pustila lopova, da se dokopa političara. Ne, neće da ide! Najzad reši se: da upita popu.On će, zar, znati, valjda, ko piše. S nestrpljenjem je očekivao da svane.Dođe popa.On mu dade pismo.Pošto ovaj pročita, upita on: — Šta veliš?...Da l’ da idemo? — Da idemo. — Da neće biti kakve podvale? — Neće. — Znaš sigurno? — Znam. — Ko piše? — Pop Živke. — E, onda da idemo. — Čisto mu lahnu na duši; samo kad je na čisto. Pred veče, toga dana kretoše se on i pop Damnjan na konjima u B...Išli su kroz šumu i razgovarali polako.Više su zastajkivali nego što su žurili: da samo docnije stignu, ili, bar, da mrak na zemlju padne... Mrak se spustio sa svim i pomrčina beše gusta kao testo kad stigoše mejani.Odjahaše i javiše se mejandžiji.Ovaj posla momka da konje primi. — Dobro veče! — Bog pomog’o! — Zdravo, mirno? — Vala bogu!...Od kud vi? Mi i iz Šapca. — Izvol’te u sobu — reče mejandžija. U sobi seđaše oko deset ljudi i ćute.Oni nazvaše boga i pozdraviše se. Tu pop Damnjan upozna učitelja sa pop Žikom, pop Lukom, Vasom Kamenčićem, Mitrom Stokićem, Marinkom Rakićem, Nikolom Maksi i ostalim. — Samo smo vas čekali — reče pop — Evo i nas. — Sad možemo početi. — Možemo, rekoše svi. Mejandžija otvori vrata. — Šta je? — upita ga pop Luka. — ’Oće li gospoda niti što god? — Daj nam po kavu — reče učitelj Jova. Mejandžija izađe. — Braćo! — reče pop Luka. — Meni sad ne treba da udešavam besede, nego ću vam u kratko kazati: za što smo se okupili ovde.Mi smo se dogovorili ja i pop Živko da se ovako okupimo te da se bratski zaverimo, da ovom zlu nogom za vrat stanemo.Ne može se više gledati ovo čudo i pokor što naša policija radi.Ovo nije zemlja ustavna, nego zemlja samovolje, ovde nije „zakon najviša volja“ nego ćef jednoga kapetana, protiv koga se nemaš kome žaliti.Sada ’vala bogu stekosmo jedared i mi jedne novine, da se možemo požaliti i drugoj braći, neka vide šta se od nas ovde čini...Što imamo da činimo, činime u kratko, jer se ne smemo dugo ovde zadržavati da nas ne bi primetili i olajali. — Pa lepo.Oćemo li, braćo, da dignemo protiv ovoga zla, putem štampe? — upita njan. — ’Oćemo. — ’Oćemo li da tužimo svetu kapetana i načalnika? — ’Oćemo. — Lepo.Kazujte ko šta ima protiv njih! — Ja imam prvi! — poče pop Luka. — U mene kmet kad je kupio rekviziciju od četiri pet gazda, svojih pristalica, nije više ništa uzeo nego po jedno mršavo june; a među tim, od sirotinje otimao je i poslednje kajiše slanine, poslednji omršaj, te je slao državi...Dvadeset tužbi ima protiv njega i kapetan ni na jednu glave ne okrete! — Imam i ja! — reče pop Živko. — Našem kmet proteko rok i odbor ga razrešio od dužnosti.Kmet — ni pet ni devet — nego kapetanu: a ovaj dolazi u opštinu i vraća mu po novo pečat, te ovaj smušenjak tare sad ljude koji su što bilo protiv njega rekli. Ima se, braćo, dosta kazivati protiv njega, reče Vasa Kamenčić. — Eto, onaj naš Pera, ugursuz!...Ne čudim se, kad se pre poturči, nego kad pre nauči čalmu zavijati!...Što ’oćeš kod njega je pre nego čovečanstvo i zakonitost.Doš’o pa zatvorio za pra boga — jednu sirotu po onakoj zimi u aps!...Kad ga je pustio, on ode te ga tuži kapetanu; a ovaj, mesto da ga — ka’ čovek — sasluša, a on njemu oca i mater i veli: „ako sad s mesta ne odeš — uapsiću te i ja!...“ Plače sirota, ka’ kiša.„Idem — veli — načalniku; šat kod njega bude pravde!“ A znate šta mu je kaz’o načalnik?...Boga mi jes!... — More, naš kmet Ilija Končarević je najgori! — reče Maksić. — Ne može se vama kazati šta taj radi!...Kad je sve već otišlo u rat, on kreće ono što je ostalo, te mu kosi na Preobraženje...Preobraženje, braćo! kosi mu livadu — pusta mu ostala!I to svako o svojoj ’rani, jer „seno — veli — treba državi, pa nije pravo da on radine ’rani“...Na Veliku Gospojinu žene kupe i denu; i kad sve bi gotovo, on državi ni „zupke“!...Pa je ratne godine veš’o žene o plot što ne daju sve što on zaište za „kreziciju“; pa je nekoj babi Smiljani uzeo iz ušivatka u pojasu — što je sirotica ostavila za saranu — tri dukata, jer je — veli — veštica: kupa se noću samo da je ne preda vojenom sudu, a ovaj bi već — kako on veli — „naredio da je sagoru na vatri, ili da je bace pod vodenični kamen!“...Pa je, braćo moja, uzeo sedam dukata samo za to: što je ovaj veselnik ubio guštera „zelenbaća“, jer „zelenbać se — veli — po zakonu ne sme ubiti; i ko ga ubije, da se kazni — bratac moj ljubezni! — (to mu je uza svaku reč) sa 10 godina robije u teškom gvožđu!“...I solujijo čoveka da ga tera u aps; a ovaj, onda, tamo ovamo, pa njemu sedam dukata!...I žalili se ljudi i molili i — ništa!...Kod one puste kancelarije u dugu danu, ka’ orlušina, sedi onaj ćata Arambašić, pa: em ti ne presudi po pravdi — em ti digne i ono malo što imaš, jer i njemu treba!... — Nije to moguće?!... reče preneraženo učitelj Jova. — Cela istina, g. učo! — Pa jeste se žalili? — More, velim ti svuda!... — Pa zar ni kod načalnika ništa? — Ama, nigde!... — I morali ste da trpite? — A koje ću mu jade? reče Maksić.Vrana vrani oči ne vadi!...Sve se to tamo povezalo jedno za drugo ka’ krmeća balega!Na nebo ne mo’š — visoko; u zemlju ne mo’š — tvrdo!...Sada ili gutaj ili jedared zažmuri, pa kidiši ovom poganom životu, pa to ti je!...Pa... izgubiti dušu — izgubiti; i ovako sam ti — sa mog jezika — grešniji nego teži!... — To je: sačuvaj bože! — Tako je to, moj učo! — Znate šta? Svi ućutaše da čuju učitelja. — Nas je ovde na skupu svega dvanajest — reče on. — Braćo!Dogovor kuću kući.Da se ne bi cepali ovamo i onamo, mi treba sad da se bratski sporazumemo.Da se uredimo i da znamo svaki posao svoj.Sad ćemo izabrati sebi jednoga starešinu između nas.On će razašiljati naredbe svakom pojedincu šta koji treba da radi.O svemu on će se dogovarati.Među tim nas je vrlo malen broj, da se borimo javno sa onom silom koja je protiv nas.Da bi se mogli održati — mi moramo raditi tajno, obaveštavati ljude i pozivati ih u svoje kolo.Svakome od nas neka je dužnost, da: gde god poštena čoveka nađe kod njega poradi i oko njega ustane.Mi se borimo za zakonitost.Ne tražimo ništa više, nego da se radi onako, kako zakon nalaže. - Tako je! — rekoše oni. — Mi se borimo za prava naša.Svaki je čovek — čovek.Taj kapetan, taj načalnik, taj načalnik, taj ministar — ništa nije bolji od mene ili od ovog ili onog brata!Nema on dvo glave a ja jednu, ili on tri srca a ja jedno!Nas je bog sve jednake stvorio; pa kad smo jednaki pred bogom za što da je on ovde bolji od nas?..I može li biti on bolji od nas samo za to što je ministar?On je danas ministar — sutra nije, a čovek ostaje do veka!.. — Tako je! — Dakle, borimo se za pravdu, borimo se za čovečanstvo.Borimo se i još za nešto.Mi smo se ovde okupili da se porazgovaramo; među tim svaki čas strepimo da nam pandur ili kakvi policajac ne banu na vrata.Za što da mi strepimo?Ko je njima dao pravo da oni svakad mogu metiti ruku na naša usta?Zar tu nije ponižen srpski narod, koji je se četiri stotine godina borio, da dočeka slobodu, da sme kazati šta mu srce želi?...I ko ponizi Srbina? — Srbin!Kao što su Turci gusle zabranjivali tako i ovi slobodnu reč zabranjuju.Zar nije koji od vas već bio na odgovoru što je otišao ovome ili onome svome prijatelju ili rođaku?... — Ja šta je brate! — Dakle, braćo, — nastavi učitelj Jova — kažite svakom bratu zašto se mi borimo!...I koji ne misli za ova sveta prava naša da pogine, braneći ih, neka ne ide u naše kolo!...Svakome poštenom bratu, pa bio on bogat ili siromah, slobodno je stupiti u naše društvo!...I ja mislim da ćemo za kratko vreme od ove male četice, što smo se ovde okupili, imati — vojsku... — Tako je!Živio te bog! — Sad, braćo, da izaberemo starešinu. — Ja predlažem oca Damnjana.Prima li se? upita pop Luka. — Prima se! — Hvala vam, braćo, na poverenju.Gledaću da ga opravdam! — Šta bi za dopis? — upita pop Živko. — Ko će napisati? — Ja ću! — reče učitelj Jova. — Braćo! — reče pop Damnjan.Kad trebamo da se sastanemo, vama će se javiti.Među tim, radite svaki u svom mestu i okolini: da šta više ljudi pridobijete. — ’Oćemo, Oćemo!... — Večeras smo rad svršili rad’ koga smo pozvani; sad se možemo polako razići... Neki se pozdraviše odmah i odoše.Popovi i učitelj ostaše da večeraju. Dugo su sedeli i razgovarali se, pa se onda i oni raziđoše. Rodio se u jednome selu rudničkog okruga.Malen je ostao iza oca i majke, pa se pretucao od nemila do nedraga.Uzeo ga najpre ujak, pa, pošto nije imao dece, da ga da izuči školu.Svršio je psaltir a ujak ga da u Kragujevac da počne gimnaziju.U drugoj godini učini neku krađu te ga isteraju iz škole.Ujaku nije smeo na oči, nego tumarne u svet. Tumarao je tako nekoliko godina.Dopirao je do mora, „sa sto je vuruna ’leba jeo“ kao što imađaše običaj sam da kaže. Sad, kako je kojim načinom došao do položaja praktikantskog — da me ubijete — ne znam; tek, dovoljno to: da je on postao praktikant sa 60 talira plate u jednoj sreskoj kancelariji. Kapetan mu je bio vrlo strog prema mlađima, pa —- razume se — i prema njemu.Među tim, njega muka ščeličila, pa — videći — kako kapetan lepo živi, zakune se svim na svetu da će i on postati kapetan. I već je počeo raditi na tome.Motrio je šta kapetan voli, pa je samo ono i radio.N. pr. kapetan je volio čoveka, koji je umeo da se lepo pokloni, da kaže: „izvolite“, da je uvek čist i uglađen i da je prepokoran pokoran. I on ti je s mesta počeo ulagivati se kapetanu; uvek je gledao u njega, pa ako se kapetan nasmeši — i on se nasmeši; ako ga što dirka, on se smeje i pokazuje, da mu je bog zna kako milo i da to smatra za najveću čast; ako kapetan rekne što god iole šaljivo on se zacenjivao od smeja. Dosta puta tek bi kapetan rekao najstarijem ćati: — Ovaj naš Sava ima pravo detinje srce; nešto mi je ušao u volju... Elem, takim načinom on steče naklonost svog kapetana tako, da mu je on poverovao da rad’ nekih i nekih poslova ide u srez i da ih izvrši. I on je išao i izvršivao na zadovoljstvo i svoga starešine i svoje, razume se da pored kapetanove „jabuke“ nije ni svoju zaboravio. Sve je više pljenio svoga starijega dok nije dočekao, da, na sv. Nikolu, slavu kapetanovu, poslužuje oko sofre, za koju su zaseli bili prvi domaćini iz sreza. Samo je žudeo za tim, da se dokopa i kuće kapetanove, jer tu se nadao da će moći svoj plan ostvariti. U kapetana su bile četiri kćeri sve: ka’ zlatne jabuke.On je se morao jednoj ulagati, pa na koji bilo način. I, zajista, toga dana, češljao je se po sata pred ogledalom i uvijao ono malo brčića; čistio četkom nekoliko puta svoje novo odelo, a u sebi je govorio: — Neka, vala!Ja mislim, da mi baš neće proći na lijo!...Ta stara sam ja lola, ulagaću se kapetanici, pa ću ja onda oko Gospave.Istina, najstarija je, ali ne mari!... opet je i leca i jedra.Nekoliko sam puta na nju namign’o, i — da vi’š osmene se...Sad kada me vidi u ovome mom novom odelu, pa ’vako uglađena — e, nema joj druge — nego što ’oću, ono mora biti!..Oni će se malo džapati, ali šta će — moraće popustiti...Ko sme gledati čudo očima!... I zadovoljan samim sobom, zapali cigaru i stade pred ogledalo, pa pušeći, posmatraše svaku crticu na svome licu. — Nos mi mnogo veliki, slavu mu njegovu!...Da je malo manji i da nije samo ovako pokučast!... Al ne mari!.To je još preporuka ako zna, a ne može biti da ne zna... Pošto popuši cigaru, ispra usta da ne bi „udarao“ na duvan, uze kapu i metnu na glavu, nasmeši se, i — tako ode u kapetanove odaje. Kako uđe, skide kapu i priđe kapetanu pa onda kapetanici ruci. — Dobro juuro! — Bog dobro dao, sinko! — Čestitam vam praznik!U zdravlju da mnogo godina dočekujete, u zdravlju, sreći i zadovoljstvu. — ’Vala, sinko, ’vala!...Ti živ i zdrav!...Vi’š ti obešenjaka, kako je on to sročio! — reče kapetan. I, milošte radi, povuče ga malo za uvo. — Sedi, Savo! — reče kapetanica. — Neka, gospoja, mogu ja i postajati. — Neka, neka!...Ne bi’ ja seo kad moj stariji stoji ni za kake pare!... — Eto, lole!...A laže, znam da laže!... reče kapetan. I opet ga povuče za uvo. Gospava, najstarija kći kapetanova donese i posluži ga. On se samo smeši i tako umiljato odgovara: „blagodarim Frajlice“! da je Gospavi pamet stala. Kad popi i kavu on se od jedared okrete. — Kuda ćeš? — Ja ću da pomažem danas u kujni. — Isprljaćeš odelo. — Ne mari.Ima četka pa očisti — reče on. — Ja mislim da je baš dužnost nas mlađih da našeg starešinu uslužimo!... — ’Vala, sinko, ’vala!..E, ’ajd — kad ’oćeš — idi tamo u kujnu pa gledaj sa decom posla. Toga dana služio je oko sofre.U veče je bio u kujni. Celo veče proveo je u društvu sa Gospavom. Beše što — beše!... Kad je se pred zoru spustio na svoj krevet, bio je potpuno sa sobom zadovoljan.Držao je u tvrdo: da će biti kapetanov zet. — Što mi tu vazdan obletati oko devojke!...Ovako, pa — ’teli ne ’teli — moraju mi je dati!Kad mi kapetan postane tast postaću i ja pisar!...A krasno je to: biti pisar.Vide te da si vredan i okretan, da umeš da se vladaš, pa te po češće šalju u srez.Dobri ručkovi, dobre večere — svet lud pa ti još daje preko plate!...Baš divota, majku mu!... I tu se raspištolji njegovo bećarsko zadovoljstvo.Dođe mu milo da misli: o mladoj ženi na desnici, o dobro nameštenoj sobi, o kasi što stoji u jednome ćošku, o velikome uvaženju kod starijih i o velikom poštovanju kod mlađih... — Šta bi mi onda valilo?..Masan čin, dosta para, karuce i konji, zekani, iz „preka“...Ko li to ide?...Gospodin ćata ili kapetan!Skidaju kape pa se preklanjaju do zemlje; a ja dig’o glavu pa ne vidim ni jednog!...Svet ovaj, ovaj gejak, kikalj — on je samo naučio da sluša.Podvikni mu, namršti se malo, pa, ako oćeš, daće ti i ćer i ženu — samo da ga ne diraš!...Što ti se da u ovome činu proživeti — to nigde!... Pa zažmuri od zadovoljstva, kao da bi hteo da vidi taj srećni život. — A zavidljivci bi govorili — mišljaše on dalje — Gledaj samo Savu!..Onaka vucibatina, pa vi’š ti, molim te!..I steče, i dođe do čina i vole ga stariji i — šta ’oćeš!...A... slavu vam vašu!..Odbijajte vi žmire u kancelarijama.Sava ume ovako!... Lepo svanu, a on se još po krevetu pretura.Kad vide da od sna nema ništa, a već ni same misli njegove ne uzbuđivahu ga više kao što su malo pre, on se diže iz kreveta. Obuče se, ugladi se — po svom običaju — pa se diže u kafanu na kavu. U kancelarisko vreme bio je na svom mestu.Uzeo pero, pa piše li — piše!..Kapetan je nešto docnije ušao u kancelariju nego što je obično ulazio.Vide-ga vedra i vesela kao obično, i upita: — A... kako je, Savo? — Hvala na pitanju, gospodine, vrlo dobro! — odgovori on stojeći po svima propisima učtivosti. — Ne žulje te ni oči? — Ništa, gospodine! — Vrlo dobro, sinko! ’Ajd, radi sad!... Drugovi njegovi, praktikanti, zavideli su mu, no on je se samo u sebi smešio. Tako je živeo Sava kod svog kapetana; sad je mogao, kad god je bio dokon, ići mu i u kuću, i — razume se — on je se tim koristio. No jedared uhvati ga kapetan na „ružnom delu sa svojom ćerkom i, znate li šta je bilo onda?..Strogi kapetan posta još strožiji, namršti se, skide lulu sa svoga dugog čibuka od abonosa i svoga ti veselog budućeg kapetana „namaza pošteno abonosovinom.... — Oca ti tvoga!.. kako si smeo, kako si smeo kaži mi!.. On osećaše teške bolove od udaraca, ali je stegao srce samo da bi održao svoje dostojanstvo. — Ja je „ljubim“, gospodine — promuca on. — I ja sam video da je ljubiš; — reče kapetan ne razumevajući te „visoke“ književničke izraze — ali kako si smeo? — Srcu se ne zapoveda! — reče on odvažno i pogleda kapetanu u oči. — Evo, uzmite, uzmite ovaj pištolj, i ubite me! I skide pištolj sa zida pa ga pruži kapetanu. — Ubite me k’o boga vas molim!..Ubite me tako vam svega što vam je najmilije!..Ubite me — samo me ne odgonite!...Jer ako me oterate, ako me odvojite od vaše kćeri, ja ću se morati sam ubiti!... Kapetan se skamenio.Čuo je da čitaju o toj ljubavi u „Ljubomiru u Jelisijumu“ i drugim romanima toga doba, ali u to nije verovao.Sada nakon gleda očima, rođenim očima tu ljubav u svojoj kući. „Budući“ smotri da se on koleba. — Ja ne mogu da živim bez nje!Sav moj život neka đavo nosi!....Sad znate sve i recite!...Bar ću o jednom trošku i sebi presudu izreći! I on podiže pištolj, tokorse da ga sebi u prsi opali. Kapetan ga uhvati za ruku. — Ostav’ to! — viknu. — Pa šta ću da činim? — upita on, bajagi, očajnički. — Sutra ćeš znati; sad idi!.. On vide da je kapetan popustio, i, da ne osećaše abonosovu vatru što ga je pekla, bi otišao pevajući. Zadovoljan se spustio u krevet. — Šta ćeš!Kad ’oćemo do nečega da dođemo — mora se po neki put i „izvući“ — reče sam sebi. — I nije se prevario! Kapetan ne samo da mu dade ćerku, nego u njegovoj listi napisa: da je „otličnog vladanja, da je poverljiv, vredan, kao malo koji, i da ga treba predložiti za unapređenje.“ I on dobi sa ćerkom kapetanovom i nešto novaca uz nju, i pisarsko mesto u obližnjem srezu. — Prvi je korak srećno ispao — reče čestitajući sebi — sad, ’ajd dalje!... I on pođe dalje.Znao je šta mu treba raditi: s tim je bio na čisto.Prvo i prvo: ulagati se starijem da te preporuči; onda postarati se za svoj džep. I jedno i drugo išlo mu je za rukom.Kapetan njegov bio je rođak nekom velikom gospodinu tamo u Beogradu; znači mogao ga je preporučiti.On mu je s mesta postao najbolji prijatelj; čisto je poznao i volju njegovu iz pogleda njegovog.Za kratko vreme on steče ljubav i poverenje svoga starešine.Bilo je starijih činovnika od njega u istoj kancelariji, ali se nikome nije poverevalo kao njemu. On posta izvršitelj.Tu beše izvor iz koga je mogao do mile volje zahvatati.Nije da dira u kasu, to ne; ima se tu i osim kase. Nije hteo ništa da izvrši dok i on sam ne bi tu dobio dela.Dukat, dva, tri, pet — kako kad, ali je tek kapalo i nikad nije zasušilo... Stekao je dobre konje i kola; nameštaj u sobi bio je gospocki; jeo je i pio je šta mu je duša želela. Žena mu je bila odevena kao ministarka.Nisu imali dece, ali, kako govorahu, i ne trebaju im.Mogli su biti bez njih.Za pet godina dobi dve klase sedeći u istom mestu, i steče trgovački kapital. Umre mu tast, ali, opet stiže šurak sa nauka iz Pariza i oženi se od vrlo velike porodice.On je se tamo upoznao sa mnogim ličnostima od „važnosti“ — prilikom svadbe šurakove; sa nekima se još i tikao.Dakle: stekao je sebi prijatelja i tamo gde je mislio da neće nikad moći ni priviriti. Ni dotle nije mario za „kikalja“, (tako je on nazivao seljaka) ali mu je po malo laskao; sada pak smatrao je za potrebno da mu okrene leđa.Ali ipak, mislio je da će dobro biti, da se drži nekih otmenijih, ili bolje da kažem, bogatijih. Među tim, ovde-onde pojavljivaše se po neki „buntovnik.“ Take ljude ljudi na vladi nisu mogli trpeti; njih je trebalo iskorenjivati ili bar zavarčiti. Za to je trebalo činovnika. On je bio „pouzdan“ čovek.Na njega se je moglo i po preporukama i po ličnom poznanstvu — osloniti, i njega poslaše u jedan srez gde po više takvih „buntovnika“ ima, poslaše ga, ali kao: kapetana. Njegov se san ispuni.On govoraše ženi: — Vidiš sad! — Vidim — reče ona. — Reko’ li? — Tako je. — Sve se može, samo kad se ’oće; ja sam ’teo, i, eto: sad sam kapetan!... — ’Vala je bogu! — reče ona. — I vlasti! dodade on. I ode na svoje opredelenje.Razume se da je dobio sa „nadležnog“ mesta i „uputstva“ kako da se tamo ponaša. Među uputstvo je moglo izostati.On je od prirode, mrzio ljude koji su hteli da remete red u državi i da zaustavljaju kola državna, koja su, no mnjenju njegovome išla pravim putem. Za kratko vreme on se proslavi.Svakog je tukao, kao guju u glavu koji je samo zub obelio.Ako je taj još bio bogatijeg stanja on je se „pošteno“ naplaćivao. Za dalji njegov napredak nije mu trebala preporuka.Sad je i on bio moćni da se sam preporuči.On imađaše prošlost „svetlu“, po njegovom mišljenju, i smatrao je da je u pravu da on drugog preporučuje... Kao nagradu za učinjene usluge zatražio je P... srez i — dobio je. Rasta je bio srednjeg, pun, punih jedrih obraza, guste brade i brkova, visokog i ozbiljnog čela i oštra pogleda.Moglo mu je biti tako 32—35 godina. Beše to prvih dani meseca Jula 1880. god.Kapetan Sava seđaše sam u svojoj kancelariji.Ni u hodniku ne beše nikog, samo pandur seđaše na klupi i pušeći očekivaše da ga kapetan zvoncetom pozove. Kapetan čitaše novine „Videlo.“ — Opet dopis protiv mene!..Ama da mi je znati ko piše, oca mu njegovog!.. pa, vala, ne bi majci više napis’o ni jednog!...U’vatiće Sava njega, pa će on bečiti oči u mome podrumu!.. Pročita dopis, baci novine, ustade i ljutito hodaše tamo amo po kancelariji. Pandur otvori vrata. — Šta je? — izadre se on. — Jedan seljak želi da uđe kod vas — odgovori pandur. — Nek, čeka! Pandur zatvori vrata. On prođe još nekoliko puta tamo amo, onda sede i zazvoni. Pandur se pojavi. — Pusti tog seljaka ovamo. Uđe jedan seljak, omalen i pocepan. — Pomoz bog, gospodine! On klimnu glavom. — Šta ćeš? — Pa, et, ovaj... gospodine, dođo’ do tebe nekim poslom. — Kakim poslom? — Dođo’.. ’vaj... da ti se požalim na našeg kmeta. — Odakle si? — Ko, je l’ ja? — Jest, ti! — reče on nestrpeljivo. — Ja sam ti, brate moj, iz K... — Kako ti je ime? — Pitaš mene? — Tebe jabome!Ne pitam, valjda mog oca!. — Marko. — A prezime? — Rajić. — Pa, kojim si poslom došao do mene? — Dođo’, vala, pa mu ti presudi.Eto, ’vako sam ja...To je u potesu znaš.A ’vako je Ivan... — Koji Ivan? — Ta neki Ivan „Trćak“ — zovu ga — poziva se Manojlović.On je sin onoga Simule što je umro na robiji pa.... — Dobro, dobro!Što me se tiče Simula i robija?Šta je bilo sa tobom i Ivanom? — Ja!..Elem, ’vako sam ja a ’vako, ka’ to ti tu, Ivanova duž...I sad on menikar lepo tup! pa odbio neka tri otkosa ’šenice.I veli: ’oće da kupi... — Pa?. upita kapetan. — A ja ne dam! — Pa ne daj! — Jes, al’ on ’oće da se tuče! — Pa nek se tuče, šta se tebe tiče? — More, oće da bije mene na mome imanju! — Pa jesi javlj’o kmetu? — Jesam. — Pa šta ti je on rek’o? — Veli: nek te bije, pravo ima!A što sam ja iš’o u rat i što imam vod’ na butini ranu: samo da vidiš... I uze zasukivati nogavicu. — ’Ajd, ostavi to!Imam ja sad kad gledati tvoju ranu; njisam ja doktor! — oseče se kapetan. — Samo sam ’teo da ti pokažem, da vidiš...Pa zar ja iš’o u rat i bio — da ti ka’m svuda; i po Javoru i po Deligradu, i na Šumatovcu, gde sam i ranjen.I — da ti ka’m — ja tamo se tuk’o s Turcima, pa evo i ovde Turaka!.. — Gde su? — Eto, kod nas u selu...Prvo i prvo ti je kmet.Njemukar Trćak dao nešto, ’vako, preko prsta, pa on jako sudi njemu po ’ateru; a mene, i što je — da ti ka’m — i moja zemlja i... sve, on menekar jako — da ti ka’m — neće ni da vidi!..Pa sam doš’o ’vod, tebe... — Šta ćeš? — Da mu ti to kako narediš.Napiši mu — pisali mu „beleg“ za malo dana! — Ajd idi tamo, nek te saslušaju — reče i maši se rukom za zvonce. — Ama ja bi’ volio — reče Marko češući se iza vrata — kad bi ti — da ti ka’m svojom rukom to menikar ispis’o, pa da bi što i platio!.. — Šta! — reče on i namršti se. — Marko popridiže levu ruku, koju beše savio u pesnicu i kažiprstom obuhvatio dukat, te mu pokaza. — molim ti se, gospodine!...Nužda je, brate!Ja sam čovek tankog stanja, pa ne mogu da ti ka’m — da se parničim. On ćuti. — Molim ti se, gospodine! — Dobro, dobro!..Izađi tamo te očekaj malo. Marko spusti dukat na astal pa izađe. On uze dukat i metu ga u džep, smejući se. — Ja glupa sveta, ako iko za živoga boga zna!I, vrag ga znao — svaki ima!,.Ovo je boga mi, dobro!Bog da poživi onog čikicu, što me uputi ovamo!... Pandur uđe i unese neka pisma te metu pred-a-nj. On uze jedno, otvori, poče čitati i namršti se. — Šta?... reče. Pročita pismo i drugi put. — Nije moguće da ima ikakih tajnih družina u mome srezu!..Najzad, šta mu znam!Uvideću, i onda će im presesti tajni sastanci!... Savi pismo i metnu u džep. Onda uze razmatrati druga pisma, Posavija ih kao akta, napisa nekoliko reči na jednome polutabaku i zazvoni. Pandur uđe. — Odnesi ovo neka se zavede.Kaži tome seljaku neka uđe. Pandur uze akta i izađe.Malo za tim uđe Marko. — Evo. ovo ćeš dati kmetu. — Jesi mu ti ’vod napis’o? — Jesam. — Jesi mu kaz’o da mi onaj ugursuz više ne smeta? — Sve je tu! — E, ’vala, gospodine! — I nazdravlje — reče pruživši ruku da se s njim rukuje. On se rukova. — Da bog da u zdravlju, Marko! Marko ode. On zapali cigaru, ustade, priđe prozoru i zagleda se u avliju. - E đavo ga znao, od kud to u mom srezu!..Moram ja ući u trag, pa da bi ne znam šta bilo...Ko li će to biti?Koji je taj što to buškara?Seljak nije.Svi su oni kao ovaj Marko; nego to mora biti kakav popa ili uča... Pandur uđe. — Gazda Đoka želi da se sastane s vama. — Nek uđe, nek uđe, — reče on okrenuvši se. Prijavljeni uđe.Beše to čovek visoka rasta, okošt, duga lica, velikog čela i usta koja mu kao streja nadkrivahu opušteni brkovi, a on ih je jednako grickao.Oči imađaše zelene a ručurde velike kao ripide i neprestano s njima mlataraše ili ih mećaše na razdrljena čupava prsa. — Dobro jutro, kapetane! — Bog dao, Đošo! — Kako si, kapetane? - ’Vala bogu, Đošo! — Jesi mirno spav’o? — Dobro, bogu ’vala! — E ako, ako!To mi je milo čuti. — Sedi Đošo. - On sede. - Puši — reče on i pruži mu kutiju duvansku. Gazda Đoka uze kutiju savi cigaru i svu je upljuva lepeći dok papir ne pršte.Onda uze drugi i opet poče savijati.Videlo se na njemu da ne puši, ali tek, — ovo je iz kapetanove kutije. — Pa, koje dobro, Đošo? — Pa, vala, kapetane, nije baš ni dobro.Pođo’ ’vamo u tvoj komšiluk, pa velim: daj da vidim šta nam radi kapetan! — ’Vala, Đošo, ’vala! — I doveo sam jednog „našeg“ čoveka.Ako ti ’tedneš, on je rad da se s tobom sastane.Doneo je i jedno jagnje.Ja dado’ panduru da ga odnese kapetanici.Dukata valja; — Dobro, dobro, reče on i zazvoni. Pandur se pojavi. — Kaži tome seljaku nek uđe — reče kapetan. — Tome, što je sa mnom došo — reče Đoka. — I reci tamo, ženi, nek ukuva tri kave te donesi ovamo. — Razumem, gospodine — reče pandur i pritvori vrata. Za malo i uđe seljak.Obučen je bio gazdinski. — Ovo je, kapetane, naš Pera Ivić.Krasan čovek! — E, milo mi je! milo mi je! — reče kapetan. — A odakle je? — Iz B... — Iz B...? — Jeste, gospodine, ja sam iz B... — A je li tebi što god poznato, da se neki u vašoj mehani tajno sastaju? upita kapetan. — Pa... jeste, gospodine, odgovori Pera. — A znaš li koji su? — Neke znam. — Koji su? Gazda Đoka zinuo od čuda. — Ta... popovi... — Koji popovi? —- upita žudno kapetan. Ta... ova naša rđa, pop -Živko, i pop Damnjan, i pop Luka i onaj učitelj Jova. — Zar oni? — Ja!.. ima i neki’ naši seljaka; i jedan moj ugursuz, brat mi je, i on je tamo, šnjima. — Tako dakle. — Ja!..Pa, vele, pop Damnjan i učitelj i’ tamo nečem zorli uče, i, vele, i njima su kazali da „atagiraju“ kod ljudi.Vele, biće onda za sve dobro. — A čemu ih uče? — A ničemu, boga ti!...Samo troše reči!Viču tako na vlast kao: na vas, na gospodin načalnika i pišu tamo po novinama... — Ko ono piše po novinama? — Učitelj. — Dakle on? — On glavom.Meni kaže to onaj moj ugursuz. — A kad se obično sastaju? — Noću. — Sastaju li se još na kom mestu osim u vašoj mehani. — Sastaju. — Gde? — Idu svuda po selima.Sinoć su se sastajali u L... kod mejane. — Pa kako seljaci, ’oće li da ih poslušaju? — Oće one budale.Od prvi’ ljudi nećeš naći ni jednog šnjima. — Što mi to nisi ranije javio? — Nisam znao da je to važno, a javio bi’ čim sam dozn’o. — A od kad su se počeli sastajati? — Još od zimus. — Pa kada misliš da će se opet sastati? — Mislim, skoro će. — A gde? - Pitaću ja to onog mog; on ćeš znati. — Upitaj, vere ti, pa mi s mesta javi! — Oću, gospodine, kako ne bi! - A... upamtiće oni mene! reče on i škripnu zubima. — Nauči i’ pameti, kapetane, tako ti sreće tvoje! — A... ne beli ti! — A i jeste, vala, ono učiteljče!..Da mi ga je u’vatiti za one kike, bi’ mu pokaz’o! — veli Đoka. — Doći će on k’o snaša, Đošo! — veli kapetan. — Oh!...Da ti ’oće pasti šaka, majku mu njegovu!..I ja bi’ doš’o da ga zajedno izudaramo! — To mu ne gine!....Nego što ti brate dođe Boga mi, učinio si mi uslugu!.. — reče kapetan. — Pa, reda je, gospodine.Ako nećemo vlasti našoj, ja kome ćemo, po bogu! — reče Petar. U taj par pandur unese kavu; oni ućutaše. Pošto pandur iznese šoljice i pošto mu kapetan naredi da nikog ne pušta, popališe cigare. — Pa kojim si poslom, brate? — upita kapetan Petra. — Pa, ’nako, nekim mojim poslovima...Imam tu, kod suda, na izvršenju četri moje obligacije, pa dođo’ do vas, da vas umolim da naredite da se što pre izvrše.Znate, treba mi novac, rad sam u neki posao da se pustim, gde mi vi opet trebate. A kakav je to pos’o? — upita kapetan. — Rad sam, znate, gospodine, da zidam mejanu u selu.Opština jo dobila pravo, ali je rok proš’o a ona nije napravila, pa kad već ona nije — onda sam naumio ja, ako mi vi budete na ruci. — I ja te, kapetane molim, učini mi to, ako je moguće. — Ono.. moguće je.Treba da to javim gospodinu ministru.Jesi li ti načinio kakvu molbu? upita kapetan Petra. — Načinio sam, gospodine. I Petar predade molbu kapetanu. On je pročita dvared uzastopce, pa je onda spusti pred-a-se na astal. — Dobro, Pero; poradićemo kod gospodina ministra. — Za to sam ja vama i doš’o. Velim, ako vi ne poradite kod gospodina ministera, meni nije vajde. — Tako je, veli Đoka. — A opet vama, gospodine, neće biti džaba.Ja sam doneo jedno jagnje; ima nešto vina i rakije u kolima i to ću doterati tamo gde vi sedite; a za to znam trebaće para; nije vredno da vi trošite i da radite za ban-badava.Evo vama — jabuke radi — ovo! I tu spusti jedan fišečić kapetanu u ruku. — Vala, Pero, vala’ — A... nije to ništa, gospodine. — Nego znaš šta? — Izvolite! — reče Pera. — Nemoj zaboraviti da mi javiš za nji’ov sastanak! — Sačuvaj bože, gospodine! — Ja te molim! - Ama, da mi dete mre — ja ću dotrčati da ti javim. — Tako brate, tako! — Ja idem, da ono vina i rakije odnesem gospoji. — Dobro Pero, idi. — A vi, gospodine, gledajte i za to i za one obligacije. — Sad će biti sve naređeno, reče kapetan. — Vala vam, gospodine, i nazdravlje! — Da bog da u zdravlju, Pero! — ’Oćeš i ti, Đoko? — Sad ću i ja Pero. — Pa možemo zajedno. — Zajedno ćemo — reče Đoka. — I Pera ode.Kad Đoka osta sam s kapetanom upita ga: — Šta veliš, kapetane? — Valjan čovek! — reče kapetan. — Krasan, sladak čovečić! — dodade Đoka. - Boga mi, jest! — reče kapetan i turi ruku u džep. — Znaš šta meni jutros reče? - Šta, Đošo? - Veli: „Đoko, brate!Tebe sunce grejalo; sušti si pokojni knjaz Mijailo!“ Boga mi jest!..Krasan čovek! — Postaraj se i ti, te vidi, da nema u tvojoj okolini koji „buntovnik.“ Svi oni, vidiš, svi su oni Karađorđevci.Taj gad treba istrebiti iz našeg naroda! — A javiću ja tebi iz oni’ stopa, čin doznam! — I njemu govori. — Ne brini!.Nego, da idem i ja.Zbog njega sam ti i dolazio! — Da bog da u zdravlju. I Đoka ode. — Boga mi ’vala mu!Deset dukata!..I još doznao sam i ko su ta gospoda!..A popovi, popovi!Bre platićete vi meni!A ti učo, dečko, i ti ćeš znati za čiču!Skiknućeš ovde, a lanućeš tamo negde oko Vranje!. Prohoda još malo po kancelariji, onda uze kapu i izađe. Beše veoma velika vrućina, kad se učitelj Jova krenu popu Živku u B...Neka tmora obujmila svu prirodu, pa kroz nju sunce žeže kao živa vatra.Vazduh pretežak.Stoka sva pobegla u hladove; nigde ništa živo, sem čoveka, što ga sunce na radu žeže. Učitelj Jova koračaše najlak; krupne graške znoja slevahu mu se niz čelo i on se brisaše maramom.No sve mu ništa nije polagalo...Najzad skide kaput, raskopča dugmeta na prsniku i košulji. — Ovako nije ni u paklu! — reče on. — I što ja ne pođoh ranije!Da mi je se samo šume dočepati!...Muka je to, kad čovek obeća! Prođe pored jedne njive na kojoj radiše radini. — Pomaže bog! — Bog pomog’o, učo! — reče Arsen, onaj seljak što ga je dovezao. — Po bogu, Arsene, brate, kako možeš raditi na ovoj vrućini! — A moram, brate!Zar i ja ne bi’ voleo leškariti u ’ladu, nego da me peče zvezda i da me bije uspara od ’šenice — al’ treba leba! — Pa nisi se ni oznojio? — A.. počeo sam!..Šta bi ti radno, slave ti, da te ko natera da sad kosiš ili vežeš? — Uh! mani!. — Samo, znaš, da mi je onu gospodu malo kosom na livadi da poteram pred sobom, onda bi i’ pit’o: je li lako seljaku?!.. — Valjalo bi! — reče učitelj. — Jes’ čuo!Ne bi mu dao da bude „minister“ ko nije or’o i kop’o... Učitelj se nasmeja.Onda se pozdravi i krenu se dalje. Debeli hladovi u šumi hlađahu njegovo vrelo telo.Seo je na zelenu travicu, zapalio cigaru, (propušio je opet) pa se dao na uživanje... Oko podne stigao je kući pop Živkovoj.Popa ga dočeka veselo, i izvinjavaše se što mu žena nije kod kuće da ga bolje ugosti; ovako će morati bećarski: što bude bog dao. — Ne mari ništa!...A gde je gospođa? — upita učitelj. — Otišla je pred goste.Sinoć dobijem telegram da joj danas stiže sestra sa ćerkom.Nego, ostaćeš na večeri. - Boga mi, neću moći; kuća mi sama. — Čudna čuda!...Baš će te pogledati žena ili će plakati deca!..Ima, valjda „familijaz.“ — Ima, ali i njega sam pustio kući da radi. — Doći će, valjda, doveče. — Doći će. — E, pa?..Ostaćeš, ostaćeš da razgovaramo. — Pa, najzad... — To je već rešeno!..Nego deder!Skini kaput!..„Raspištolji“ se čoveče!..Pogle mene! Popa beše u košuljama; samo jedno ćurčence i čita što kazivahu da je popa. Učitelj skide kaput; raskopča prsnik i košulju razdrlji na grudima. — Dede, dijete, donesi što god da se polije — reče popa najstarijoj svojoj devojčici. Njih dvojica sedoše pod jednu lipu na travu. - Ima li šta novo? — upita popa. — Nema, vala, ništa. — Ja sam doznao nešto. — A šta? — upita učitelj. — Prokazali su našu družinu. — Prokazali?!..A ko? upita učitelj iznenađen. — Jedan naš ugursuz.Jovanov brat. — Ne znam ga — reče učitelj. — Ta jedna ulizica, boga ti!... — A ko ti je kazao? — Pop Luka.Baš se jutros sastasmo i on ii ispriča. — Od koga je on čuo? - Iz usta samoga kapetana.Bio juče kod kancelarije, pa ga kapetan nap’o ne može gore biti..Veli: „satrću ja te buntovnike, samo ako budem živ; neće Sava njima dužan ostati!...“ I tebi preti u krvavo. — Razume se — reče učitelj hladno. — Zna da si ti pis’o i one dopise.I to mu Petar kaz’o. — Od kud pop Luka zna da je Petar kazo; nije mu valjda i to pričao kapetan?... — Nije brate!Razabr’o on to kod kancelarije.Petar ’oće pravo da može zidati mejanu, pa je rad toga iš’o kapetanu.Odn’o mu jedno jagnje, akov vina i dvajestače komovice.Drugi niko nije više bio... — Pa šta veš pop Luka? — On ništa!..Veli: „žao mi za učitelja premestiće čoveka kud daleko a nije pravo da on sam pati za sve nas!..Ono — pravo da kažem — on nama i ne može ništa!..Ni me rani ni poji.Ja sam svoj gospodar...Ali tebe mi je žao! ’Teo sam da ti pišem da nisi došo danas... — Pa tešto!Nek premesti! — Znaš šta? — Šta? — Ne moraš ići! — Nego šta ću? — Nismo valjda ni mi golje!..Ja, pop Luka i pop Damnjan; uzećemo ti zemlje, napravićemo jednu kućicu, pa živi meću nama! — A.. ne!.. — Što? — Ja sam se rešio da budem učitelj, i samo to biću celoga moga veka! Dete donese posluženje i nasluži učitelju. — Znam — reče pop — ali ti prokleti premeštaji!..Šta ćeš?..Premeste te odavde negde dalje.Ti se tek upozn’o i zapazio sa ljudima, a oni opet dalje... — Pa ako!...Spremajući se za ovaj poziv, ja sam se dobro naoružao!..Sve što god mi nature — pretrpeću, jer imam zašto!.. — Znam, brate, znam!Ali zar si ti siguran da ćeš do veka moći trpeti? — rene pop. — Nećeš ti do veka ostati takav kao sad; — oženićeš se, a gde dvoje diše, treće se piše, pa... Učitelj uzda’nu...Lepa slika izađe mu pred oči...Ali ona za njega beše samo u uspomeni. — Nikad, popo! — reče on. — Šta?.Nikad se nećeš ženiti? — Nikad! — A što? Učitelj ćutaše. Pop se nasmeja: — Oženićeš se ti, noj Draganoviću, te oš kako! — Ne!.. — Već ako je šta drugo tu? — reče pop. Učitelj opet ćutaše.Pop Živko nehte da ga uznemiruje. — Daj dijete kavu! — viknu on. — Ne treba kava; ja neću! — reče učitelj. — Što nećeš? — Vrućina je. — Eh! vrućina!..Šta ti je, boga ti!..Što se na jedared okari? — Ništa — reče učitelj i nasmeši se. — Pa tako baš kapetan? — On tako! — I baš hoće da satre? — ’Oće, veli! — Lako je nama sad!U celome srezu nema sela u kome nemamo svojih ljudi.Nas ima na dve stotine!.A i ostali ne mrze na nas. — Ja! rek’o je da će nas i na zboru naći. — On je lud onda!..Kad je sve kazao, šta je njemu ostalo?.. — Baš ćemo mu javiti gde ćemo se i kada skupiti! — Doznaće on, tako veli. — Ne moramo se ni sastajati ovako. — Nego? — Dođem ja kod tebe, ti kod mene.Hvala bogu, zar se ne može zvati „na ručak“, „na večeru“, na „poselo“...Pa onda, krštenja, venčanja — sve nam je živa zgoda. — Boga mi, baš! - repe pop i nasmeja se dosetci. — A osim toga, zar se ne mož i pismo napisati. — Oje!.. te još kako! — Samo kad je on kazao šta će da radi.Mi se siti možemo nasastajati, dok nam on u trag uđe!.. — Ta, čoveče, ne bojim se ja za to! — reče pop. — Nego za što? Premestiće tebe, pa to neće valjati!.. — Što neće?..Ovde je udaren temelj; radina ima, pa neka rade dalje.Mene ako premeste, ja ću raditi na drugom mestu.Što me više premeštaju — gore po njih a bolje po nas!Za sad radim krijući, posle ću javno!... — A ako te otpuste iz službe? — Mislim da neće.U protivnom nek bude i to!..Zar je malo hleba?.. Pop Živko ga gledaše sa nekim poštovanjem.Njemu se osobito dopadala ozbiljnost lica njegova. Ručak je bio već na astalu.Sedoše i ručaše. Učitelj Jova hteo je, pošto po to, da bude sam, za to posle ručka reče: da bi malo spavao.Pop Živko ga odvede u sobu gde beše prijatna hladovina. Učitelj leže. Gledao je svoju budućnost pred sobom.Napori u školi, borba van škole.Svuda i na svakom mestu dočekuju ga prijatelji i neprijatelji.U mislima je prolazio preko poznatih metta; zaustavio se to u ovoj to u onoj školi.I išao je dalje.Svuda je radio za svoje ubeđenje.Pred njim stajahu i njegovi protivnici.To behu mahom načalnici, kapetani i pisari; po neki bogat seljak bio je u njihovom društvu.I on ih sve napada; i oni njega napadaju, kažnjavaju i progone... I kao ogoleo obosio; nema više ni knjiga; samo torba jedna sa dve košulje i nekoliko knjižica, i on to nosi na leđima i ide na opredeljeno mesto; u džepu jedan ekser i kada dođe u opredeljenu školu, udara ekser u zid i veša svoju torbu. I obelela kosa, i klonulo telo i iščezla snaga a on se — bez igde ikog svog, potuca od nemila do nedraga!..Svi ga vide siromašna, ali svi ga poštuju kao čoveka koji je utrošio sve što je imao za opšte dobro. To beše vrhunac; dalje ni njegova mlađana mašta ne iđaše. I sve te muke ne poplašiše njega.On se bio na sve rešio... I... zaspa... Pred veče izađe sa popom u voćnjak.Poneli su kotaricu da jabuka naberu.Večernji povetarac rashlađivao ih je; on beše čio i vedar; išao je od voćke do voćke pa je birao jabuke i spuštao ih u kotaricu. — Lepo je to: imati ovako svoj voćnjak! — reče on. — Je l? — upita pop. — Jest, bogme! — Oženi se, okući, pa ćeš i ti imeti. — To neće nikad biti! — Zbilja, učitelju!...Što si se onako zaćut’o danas, kad ti ja pomenu’ ženidbu? — More, mani! — Što, mani? — Tako!... — Ti ne rado o tome govoriš!...Da se nije već neki đavolak uleg’o u tvoje učiteljsko srce, a?.. upita popa i upilji u njega, a neki nestašan osmejak igrao mu je oko usana. On digao glavu pa gledi u jednu jabuku. — Je l, more? — upita pop. — A? — Ču li ti šta ja pitam? — Čuo sam. — Pa što ne odgovaraš?..Ili, možda, nemam poverenja? — Nije, nego još nešto! — reče on kao malo ljutito. — Pa šta je onda? - Nije ništa! — Kako ništa? — Pa lepo!..Ja volim jedno stvorenje koje sam jedared u svom veku sreo, i koje ni pre ni posle toga nisam nikad video! — Pa, ko je ona? — Ne znam! — Čija je? — Ne znam! — Znaš li joj bar ime? — Ne znam! — Kako to? — Eto, tako!..Ne znam!Ne znam!.. i ne znam!... — To je čudno! On samo sleže ramenima. U taj par dotutnjiše kola u avliju. — Tvoji gosti! — reče učitelj. — Ja! — Hajd’ hoćemo li tamo? — Možemo.Jesi li nabrao jabuka. — Za onom mi srce osta!Da mi je da je do’vatim! — Savij granu. — Visoko. — Evo ove kuke. I on uze kuku i savi granu.Taman uzabra jabuku a neko viknu: — A tu si ti, tečo!..Zar tako goste dočekuješ?... On se okrete i... jabuka mu ispade iz ruke. To beše njegova vila. Bila je još lepša nego što ju je njegova najbujnija mašta stvarala...Kao da je proleće došlo pred-a-nj... Samo uskipi krv u žilama njegovim, a onaj voćnjak iđaše oko njega.Kao da ne stoji na zemlji nego da je u beskonačnosti!.Prihvati se za granu jedne jabuke, jer osećaše da će ga srce njegovo dići u oblake... — A, Maruško, ti si!..Gle ti nje!..Čitava devojka!.. — Jest, boga mi!..I velika devojka i svršila školu i sve!..A gle!.. Ona tek sad primeti Jovu. — Dalje, curo, dalje! ’Vali se, samo, vali!..Što si morala porumeneti?Videla cura momka!..No, no!.. no, no!..Šali se teča dušo!..Ovo je moje žene sestričina, Mara; a ovo je, mazo moja učitelj Jovan Vasić. Jovan se jedva pribrao.Priđe i pozdravi se.Među tim, ruka mu je još drhtala. — Pa, kako majka? — Zdravo je, tečo.I ona je tu. — Znam već, znam. ’Ajdemo tamo; ajde učitelju!Pa opet nisi uzeo jabuku. Učitelj se vrati te uze jabuku koju je malo pre ispustio, pa onda pođe i on s njima noseći kotaricu. — Pa kako, Maruško? — Ljubim ruku. — Od kud ljubiš, kad ne ljubiš! — reče on šaleći se. — Baš si ti, tečo! — reče ona napućivši svoje nešto nabubrele usnice i pogledavši ga prekorno. — Neću ništa da ti odgovaram!.. — Ih!.. marim ja!.. — Boga mi ćeš mariti!Kad se ja naljutim, a ti me što god pitaš, a ja neću da ti kažem — tebi će biti žao! — Baš ću se ubiti! — Boga mi, oćeš! - A.. ’oću baš!..Uzeću ja štap, pa — ka’ ono kad si bila mala, znaš!. — Vi’te samo, gospodine, kako moj teča časti svoje goste — reče ona Jovanu. Jovan se trže.On se bio sasvim izgubio u posmatranju.Ne znađaše šta je lepše na njoj: da l ono lepo lice vedro i bez i jedne boje, da l’ onaj viti stas; da l’ ona veselost njena ili gipkost tela. Osmenu se i reče: — Da, čuo sam. — A nije to za sve — reče pop Živko. — Ja samo: prema svecu i tropar!.E,o je za ručak — ručak, ko je za batina — batinu!Na pr: ono što ću tebi da dam — neću učitelju. — To je onda opasno kod tebe biti gost — reče ona. — Opasno, boga mi! Već dođoše u avliju.Popa se pozdravi sa svojom svastikom.Poša se obradova kad vide učitelja Jovu. — Baš vam blagodarim, gospodine, što ste nas posetili! — reče ona. Među tim Mara je svuda letela.Ona beše nestašna kao veverica.Trčkarala je: čas u kujnu, čas u sobu, ili je proletala po avliji tamo i amo. Poša je otišla da gotovi večeru za drage goste.Oni seđahu pod lipom i razgovarahu.Popa bi ka’što dirnuo Maru. — Šta letiš jednako? — Sve mi se dopada!Jedva sam čekala da se s majkom na put krenem i da ti u goste dođem! reče ona. — — Baš ti se selo tako dopada? — Boga mi, tečo, dodala mi se!..Sad, da nije sramota, izula bih se, da bosa gazim po ovoj travi! — Vrlo dobro! — reče popa. — Onda da te udam ovde, pa ćeš gaziti bosa do mile volje i po travi i po strnjici pa, ako ’oćeš, vala, i po blatu! — Hvala lepo! — Što? — Svršila sam ja školu; sad ću postati seoska učiteljica, pa ću i živeti u selu i biti devojka. — Mašala’ boga mi!..To je nešto ozbiljno! — Ja šta ti misliš? — Šta ću da mislim?Ti ćeš, od sad, već svojim zubima ’lebac jesti! — Tako je! — reče ona. Pa odskakuta kroz avliju. Postaviše astal na polju.Pop Živko je bio veseo i raspoložen, a što je najglavnije gostoljubiv.Voleo je svoje goste toliko, da je se trudio da im želje iz očiju pročita, pa da ih i ispuni. Nije se sakrio ni Jovin pogled od njega.On je s mesta bio na čisto; video je: da „onaj đavolak“ što se u Jovino učiteljsko srce uvukao nije bio niko drugi nego — Mara...U ostalom, nisu trebale bog zna kakve oči da to zamotre; — Ovo će biti! — mišljaše pop Živko. — Nije moj uča nikad ovako žensku pogledao: Večeras ću se uveriti. Razmesti goste za stolom tako, da Jova i Mara sedoše jedno do drugog. Skoro uvek, kada nas sreća iznenadi — mi smo nemi.Tako i Jova.On seđaše do Mare, pa ćutaše kao zaliven!..Toliko žudeo za njom, pa sad — ama baš ni reči!..Kroz mozak mu je projurilo hiljadama misli; na usnama mu se zaladnio hiljadama rečenica!Ni jedna ne beše zgodna, svakoj je manu našao..Ta da mu je bar da otpočne razgovor!.. Mara ga spase: — Gospodine, volite li vi mesečinu? — Volim, gospođice — odgovori on. — Ja bih presedela sad celu noć i ne bih trenula: tako uživam. — I ja! — reče on. Popa otpoče neki razgovor sa majkom Marinom, u koji se i poša uplete.Jova se rešio da razgovara; pa ma šta. — Dakle, svršili ste školu, gospođice? — upita on. — Da, svršila sam. — Mislite li tražiti službu? — Mislim. — Hoćete li varoš? — A... za to treba preporuka, a ja — hvala bogu — nemam tamo (ona pokaza rukom na Beograd) ni kumova ni prijatelja...Zadovoljila bih se i kakvim mirnim seocem.Da mi je bar ovde u blizini tečinoj!.. — Pa... biće — reče Jova. — Ima li koje mesto prazno? — Za sad nema, ali biće jedno. — A koje? — S... — Ta tu ste vi! — reče ona i pogleda ga onim lepim očima. — Ništa za to! — O!..Ja neću tolike žrtve! — Ja ne žrtvujem ništa, budite uvereni! — Onda će da vas premeste. — Da. — Zašto?..Da nije zbog ocene? — upita ona. — Kakve ocene? — uplete se pop Živko: Njegova je ocena: odličan. — Pa onda zašto, tečo? — Dete moje! reče popa, — Ti još ne znaš da u našoj Srbiji ima ljudi, koji ne misle samo na sebe, već i na druge, koje ne može da ogluši kad vide nepravdu, već dižu glas svoj protiv nje... — A... znam — preseče ga ona — to su socijaliste...Čitala sam „Novinu“...Pa zar ste vi, gospodine, socijalista?.. — Zovi kako ’oćeš — reče popa.Mi ih zovemo „sirotinjska braća“!..E, pa take ljude ne trpi naša gospoda, nego ih progoni.Za to ti Jova i govori, da će njegova škola ostati upražnjena. — Od kud vi znate, gospodine, da će vas premestiti? — upita ona Jovu. — Kaže mi vaš teča? — A od kud vi, tečo, znate? — A... znam!...Dok se saznalo, da je on pis’o neke dopise, onda se već zna i šta njega čeka. — Zar vi, gospodine, pišete po novinama? — Ta... po nešto — reče on praveći cigaru. Ona ućuta...I dok se on sa popom razgovaraše — ona ga je posmatrala.Tako mlad, pa već piše po novinama!..Pa, sem toga, on je još socijalista!...I nehotice poče da ga sravnjuje sa Neždanovom (glavni junak u romanu „Novini“)...Nalazila je da ima lepo čelo i lice; pa ona kestenjasta kosa i ona je vrlo lepa...Pa kako lepo govori, i odrešito, i ne zamuckuje, i kako je ozbiljan...I ona ga posmatraše sve više... Oseti kako joj srce kuca...Prenese se u mislima u društvo Neždanova.I oseti neku slast u duši...Bi joj dobro kao da je u društvu svojih najprisnijih prijateljica...Njeno malo srce, — koje dotle nije nikad zažudelo, sem za majkom i bliskom rodbinom — zažude od jedared da zakuca na grudima ovoga mladoga čoveka...Sve bi dala za njega: i majku, i rodbinu, i drugarice, i uspomenu na svoje đakovanje, koja joj je dotle bila i najdražija..Stapao se pogled njen u snagu njegovu... ta samo da joj je, da sme prihvatiti ruke njegove... Oni se razgovarahu jedno s drugim a ona sama sa sobom: — Lep je!..Mlad je!..Da je i stariji — sve jedno!..Ali eto, kako sve zna!I kad rekne — rečeno je!..I kad mane rukom dolikuje mu!..Kako ga samo teča sluša!..A za teču vele daje načitan i sposoban čovek..Da li mi je da se za njega udam!..O!.. kako bih ga negovala!..Kao cvetak!..Volila bih ga iznad svega; činila bih što bi god on od mene zatražio; svaka bi mu želja bila ispunjena!..Zar može biti veće slasti nego pojaviti se s njim kao žena njegova u društvu?I svi ukazuju počast i meni kao i njemu!..Pa još kad bih otišla s njim u Beograd, pa ga prestavila mojim drugaricama!..Znam da bi Cana kazala: đavo je odneo, baš je srećna!.. — Što si se ti, Maruško, ućutala? — prekide je popa u mislima. Ona se trže. — Ništa, tečo, gledam kako mesec tijo „plovi“ po nebu... — Ti se baš zaljubila u mesečinu! — Ja volim mesečinu. — Pevaj što god. — Ne mogu, tečo. — Zar gospođica peva? — upita Jova i pogleda je. — O te još kako! — reče popa. — Onda gospođice, i ja pridružujem moju molbu popinoj. Muke njene!Ne znađaše koju pesmu da peva, ni jedna joj ne padaše na um!...Da bi ostavila sebi više vremena na razmišljanje, ona upita: — Koju ćete? — Koju ti ’oćeš! — reče popa. — Znate li: „Ej pusto more!“? - upita Jova. — Znam. — E, pa tu! — reče popa. Jeknu njen zvonki glas u tijoj letnjoj noći.I slavuj da joj pozavidi!Jova i pop Živko pratiše je lagano. Među tim ona, što je više pevala, sve se više razdragavaše.Pesma joj je dušu uzrujala.Htelo bi joj se da i oni osete ono što ona osećaše.Glas joj je drhtao od unutarnje uzbuđenosti, te je s toga zvuk treperio u tijoj večeri... Kad dovrši pesmu, ona saže glavu.Osetila je umor. — Izvrsno! — vikvu Jova. — To znači: otpevati! — reče pop Živko. Ona je ćutala.Savladali je njeni rođeni osećaji, te jedva čekaše da bude sama. Deca pospaše, uspavala ih pesma.Poša nosaše jedno po jedno na postelju. — Gotovo, zete, i mi da ležemo, reče Marina majka. — Jesi zadrem’o, Jovo? — upita pop učitelja. — Nisam, ali bi se moglo leći.Mogu čitati što god. — Pa lepo, onda da spavamo — reče popa. I digoše se u kuću. Poša odvede gošće u njihovu sobu a popa Jovu u sobu za njega spremljenu. — Evo ti, učo, sveća, a evo i knjiga, pa biraj. — Dobro. — Da zatvorim prozore, jer uleću „nasjekome“; a posle lože uleteti i kakva „veštica“ pa mi te daviti noćas — reče popa smejući se i zatvarajući prozor. I Jova se nasmeja. — Ne bojim se ja, popo, veštica! Popa ne reče na to ništa, nego ga pogleda ozbiljno. — Jovo!.. — Šta? — Ništa, ništa!.. ’Tedo’ ti nešto reći. — A šta? Popa pokaza glavom na sobu gde beše Mara sa majkom, pa upita: — Da nije to? Jova ga razumede. — To je — reče. — Ali od kud ti znaš? — Tako mi se učinilo... Jova saže glavu. — ’Ajd, ’ajd!..Starije je jutro od večera.Laku noć!.. I ode da spava. Jova se zagleda u sveću što goraše na astalu.I za divno čudo njega ne radovaše onaj iznenadni događaj!..Bio je gotovo ravnodušan.Ljutio je se sam na se.Dok je ne vide, dok je žudeo za „nepoznatom“, mislio je: da mu je samo da vidi pramen njene kose — pa bi se rastopio; sada!..I upoznao se sa njom i razgovarao, i stao mu blizu, da bi mogao čuti njeno disanje, da uvo zidu primakne, pa mu srce opet mirno!...Šaputao je njeno ime i — ništa!..Grudi mu behu prazne a njega je baš tištala ta praznina.. Tako ne mogaše već više izdržati.On se svuče, leže i uze knjigu. Ali ne ide!..Nije mogao ni jedne rečenice da shvati!..Najzad on ostavi knjigu i pirnu u sveću. Mrak zavlada u sobi, samo mesečina prosijavaše kroz prozor na kome ne beše zavesa dobro navučena, i pravljaše senke po zidu....Mali popak pevaše pod Furunom, sa polja mu dopirahu zvuci lepe pesme slavujeve; iz sela se čujaše lavež pasa, a sa druma kloparanje kola i svirala... San mu ne iđaše na oko.On se okretaše tamo-amo u postelji kao na ražnju; buve ga pecahu... On ležaše još neko vreme, onda se diže, zapali sveću, pređe nekoliko puta preko sobe, onda sede i zapali cigaru. — Uh!.. ala je pokvaren vazduh u sobi! — reče i teško uzda’nu. Onda svuče zavesu i otvori prozor...Blaga svežina letnje noći zapanu ga i on gutaše onaj mirišljavi vazduh....Pogleda na nebo: — sjaji se mesec i žmirkaju zvezde; pogleda preda se u daljinu: — žbunovi na mesečini izgledahu kao ljudi; lepa pesmica razlegaše se iz hiljadu grla ptičijih, i — njega nešto silno povuče u ovu lepu prirodu... Obuče se na brzu ruku, uze duvan i nekoliko palidrvaca, pirnu u sveću i polako, na prstima iziđe na polje...U kući svi spavahu; bar se njemu tako činilo. On šetaše.Na ovoj blagoj i mirnoj letnjoj noći srce mu se razdraga...Kako je lepo šetati na ovakoj mesečini, pa još sa milim stvorenjem, pa slušati slatko tepanje sa još slađih rumenih usana!... I on opet ugleda ona dva lepa oka, ono rumeno lice, ona lepa usta, onaj viti stas.On začu onaj zvučni glas i oseti: kako mu srca nestaje, kako se topi... Sede sav klonuo i iznemogao. — Pa eto, tu mi je!..Do sad smo bili pod jednim krovom; nije daleko, samo da pružim ruku, pa je moja!...I biće moja!...Pop Živko zna — biće na ruci...Baš vrlo dobro, što se ja njemu juče ispovedih, jer... sad ne znam šta bih radio!..Pop je vešt, opraviće on posla.... — Da ne voli ona koga drugog? — senu mu kroz glavu kao munja... I on se skameni.Samo to bi mu još trebalo!.. — Ne, ne!..Onako živo, nestašno — nije moguće da je volila koga...Čim srde devojačko oseti ljubav — ona prestaje biti detinjasta, a Mara je još detinjasta... Posta sujeveran! — Ovo je sreća!..Od kud baš da mene pop Živko zove da mu danas dođem, kad i ona dolazi.Sreća, sreća je to, pa nek mi govori ko šta hoće!...Kad sam se najmanje nadao da ću je videti — ja je nađo; dođe mi na noge!...Kada mi je sudbina dopustila da je vidim — nadam se da će mi dopustiti i da se njom oženim!..Sad bar mogućnost je tu; nema nikog da mi smeta...Šta sam radio jutros?..Sećam se!Ustao sam baš na desnu ruku.Kad sam izašao na polje, sunce se još nije bilo rodilo.Onda sam zovnuo poslužitelja te me je polio; umio sam se na polju, kavu sam pio pod hladnikom...E, tako!Sad ću ustajati uvek pre sunca, umivati se na polju... Bi ga stid!..On, obrazovan čovek, pa da veruje u te sitnice. — Pa šta! — reče osečno. — Šta mi tu vazdan!..Svi smo taki!..Laže svaki koji kaže da nije sujeveran!.To smo mi posisali i s majčinim mlekom.Koliko god hoćeš obrazovanih i — svi će da slušaju jednu vračaru, i svi će voditi računa o njenim rečima!..Svi mi verujemo u ono, u što veruje i ovaj seljak; samo se naša obrazovanost odlikuje tim, što umemo da prikrijemo i da mu se smejemo, kad on, veselnik, iskreno priča...Čovek je — čovek!Stvorenje „po obrazu i podobiju božijem“ tako je nemoćno i jadno, da više veruje i više se uzda u sreću, nego u sebe!.. — Mojoj vili ime Mara!..Sad sam zavolio to ime više svega!..Ona sad spava kao anđelak a ja — eto!... I opet ustade hodati... Jedva jedared reši se da se vrati u kuću. Ostavio je prozore otvorene pa se svuče te leže. Sunce je odskočilo s koplja kad se Jova probudio.Skoči s postelje i prva misao koja mu kroz glavu projuri beše: — Ustao sam dockan; nema jučeranje sreće!.. I to ga sneveseli. Poče se oblačiti.Košulja mu beše nešto ugužvana i on se stade ljutiti.Hteo je da ne bude zamerke ni njemu i i odelu!... Voda za umivanje, legen — sve beše tu.On se umi, očešlja i ugladi, i, pošto je poprilično stajao pred ogledalom i ogledao se, tek onda izađe na polje. Svi su bili ustali.Poša i Marina majka behu u kujni a popa sa Marom u bašti iza kuće, koja beše cvećem zasađena. — A...Fenjer!.. viknu popa kad ga ugleda. — Gotovo, vala!..Dobro jutro! — reče on i prihvati se za šešir. — Bog pomog’o! — prihvatiše popa i Mara. — Šta vi radite? — Eto, gospodine, razgledam tetkinu baštu.Jelte da ima lepog cveća? — Zaista! — reče Jova. — Pogledajte samo!..Ne znate koji je cvetak od koga lepši!..Da i vama uzaberem!.. — Blagodarim! — reče Jova od sveg srca. Ona mu dodade jednu kitu koju on zadenu za prsnik. — Oćeš ti, tečo? — Meni daj malo bosiljka — reče popa. Ona uzabra jedan stručak pa mu pruži a on uze mirisati. — Tako! — reče Mara. — Razgledala sam tetkino cveće; sad da vidimo tvoju hvalu, tečo!..Ti reče da i ti imaš svoju baštu. — O!.. razume se, razume se! — Rada bih bila da i nju vidim! — Ako je po volji, gospođice Maruška, izvolte! — reče popa šaleći se. Ona pogleda prekorno. — Ti se meni uvek rugaš! reče. — Molićemo, molićemo!...Izvol’te u baštu. Pređoše preko avlije i uđoše u drugu baštu, ali ovo beše bašta sa povrćem.Popa stade i uze brisati znoj.Mara ga pogleda pa upita? — Zar nećemo dalje? — Kuda? — reče popa i upilji u nju. — Da vidimo tvoje cveće. — Ovo je moje cveće! — reče popa.Ovo se cveće zove kupus, ovo krompir, ovo pasulj, ili kako ga mi seljaci zovemo gra, ovo peršun, ovo, što lepo miriše, mirođija, ovo rotkva, ovo... Jova se zacenuo od smeja. — Ta dosta!.. dosta! — prekide ga Mara, i napući usnice. — Nuto, nuto!.Gle kako se Maruška ljuti! — Pa šta to znači! — reče ona i pogleda ga ljutito. On se nasmeja. — Znači: da si ti mala ćurka, koja se bud’ zašto ljuti... ’Ajd’mo da doručkujemo. I odoše iz bašte. Poša već spremila doručak te zasedoše za astal... Po doručku Jova se uze opremati. — Kuda ćeš? — upita popa. — Moram kući. — Nije nego još nešto! — Moram, boga mi! I Maru nešto štrecnu kada Jova reče: da mora kući.Ne znam za što; ali njoj bi vrlo teško... — A za što moraš?Raspust školski, oženjen nisi — ne čeka te niko!Za što žuriš? — reče popa. — Sve mi se nešto čini da sam tamo preko potreban. — Batali!..Ti ostaješ ovde.Danas ćemo što god čitati pa ćemo pred veče u šetnju. I Mari izlete reč: — Zbilja gospodine, ostanite! I učini joj se da su svi primetili da baš ona želi da on ostane, pa sva planu u licu. Jova je pogleda. — Pa... najzad... — Ostaješ!.. ostaješ... reče pop Živko. — Sedi. Jova sede. — Dede, Maruško, moje dete, donesi nam još po jednu kavu, ali tamo u baštu.Ajd’mo Jovo, tamo. Mara ode u kujnu po kavu a oni odšetaše. Kad su ušli u baštu reče popa: — E, Jovane, dragane, kanda smo pronašli.... — pa zastade. Šta smo pronašli? — upita on. — Onoga đavolka što muči tvoje „učiteljsko“ srce...I sinoć si mi nešto rek’o. — Dakle, to je niko drugi — nego naša Maruška. — E, brate, — reče popa smejući se. — — Ja tu zamišlj’o čitav roman; izgledalo kao neko „Dete rastavljenih“ — a ono gle ti sad!..Naša Maruška!... Pa šta tu ima smešno? — Nije ništa smešno — reče popa, uozbiljivši se.Smejem se ja sebi!I Ja sam ti tu razmišlj’o neku vilu, neku nemogućnost da mog Jovu vidim srećna... — Pa zar je sad mogućnost? — Zašto ne?...Ona je jedna sirota devojka koja će se zadovoljiti položajem koga ti imaš, tim pre, što je se i sama spremala za taj položaj. — Čudan si ti čovek! — reče Jova. — Samo o računu.Među tim, ja tražim ljubavi; tražim ženu koju volim, ali koja će takođe mene voliti.Milijoni pred mojim očima ne vrede. — Jovo, brate!Iskreno da ti kažem: to nije i ne može biti moja stvar....Ja ne mogu ni mom srcu da zapovedam, a gde li tuđem.Sve što ja mogu, to je stvar po sebi svršena, jer majka joj neće biti protivna Za ostalo potrudi se sam.Pred veče ćemo u šetnju, i tu će vam se dati prilika da jedno s drugim razgovarate.Ako bude bog dao i ja — blagosiljam. Dođoše do klupe i sedoše.Jova napravi i zapali cigaru, pa se podnimi i zaćuta.Pop Živko je polako ćukorio ariju jedne seoske pesmice. U tom dođe Mara i donese kavu. Oni popiše ćuteći. Mara odnese šolje. — Što si se ućutao? — pita pop Živko Jovu. — Mislim o onome što si mi rek’o...I... neće biti od svega ništa. — Za što? — Ti znaš vrlo dobro da sam ja, sem škole, zagazio i u politiku. — Pa šta? — Prilike, u kojima se mi danas nalazimo, nisu nikako povoljne.Sa ovakog rada ja mogu biti proganjan s mesta na mesto, na možda i lebac izgubiti.Ko mi jamči da do mraka neću biti pozvan na odgovor...I kad je sve to tako, onda: imam li ja prava osuditi jednu žensku da sa mnom tumara od jednog mesta do drugog i gladna i žedna i gola i bosa...A da se manem posla koga sam počeo — ne mogu i neću! — Ako je ona voljna da bude tvoj drug — onda to nije nikakva osuda.Ako je samo to što te tišti, onda.... — Tečo! tečo!... prekide ih Mara u reči utrčavši u baštu. — Šta je? — Zove te jedan seljak. — Gde je? — Eto ga u avliji. — Dobro...Sad ću ja doći — reče pop Živko i ode. Njih dvoje ostaše sami. Mara sede na klupu i Jova mogaše lepo čuti kako ona diše.Ona sagla glavu pa se zagledala u svoje pletenje, koje je donela u rukama, a on gledaše njenu meku, plavu kosu i beli vrat; oči mu se spuštahu na mišice, grudi i stas..Ta zar on biti toliko srećan da sve ovo sme zagrliti i poljubiti!... Osećao je potrebu da rekne nešto; ali za živa boga ne umede baš ništa!..Koja bi mu god misao pala na pamet, ledila je se na jeziku!..Hladan znoj oblivao ga je. Među tim ni njoj ne beše lakše; ruke su joj lagano — al ipak primetno — drhtale; a srce je lupalo naglo i jako da je i on mogao čuti... Vrućina osvajaše...Sunce probijaše kroz lišće i zraci njegovi padahu na zemlju; tičice pevahu, cvrčak cvrčaše a skakavci skakahu po travi. Mara prekide ćutanje. — Ala je divno u selu! — reče ona i diže glavu. — Zbilja!...A ja mislim da je lepše u varoši; bar leti, — reče Jova. — Varate se, gospodine. — Ne!..Sad da sam u Beogradu sad bih u neku baštu na pivo.Tu napravljena hladovina, muzika, društvo — jednom rečju: sve! — Imate pravo.U varoši je sve udešeno za uživanje.Ali to je samo udešeno.I ja baš za to mrzim.Ja volim lepu prirodu, ovaku kakva je, ne uglađenu..Kad čujem slavuja u žbunu, kad čujem žubor potočića mene nešto mine; neka milina prožma me celu....Tako mi je kao da čitam stare lepe priče.... Govoreći polako podizaše glavu, i već gledaše Jovu u oči.Laka rumen oblila joj obraze, a one plave oči svetliše se od uzbuđenja. Sve bih dala, — produži ona videći da je Jova sluša — sve bih dala za jedan kućerak u kakom lepom predelu u kome šume ima.Sa malom kućicom, bašticom oko nje, i nešto knjiga — bila bih najsretnija! — Najsretnija?. upita Jova, a srce mu se poče stezati. — Zar baš ništa više ne bi zaželeli?.. Ona ga razumede.Porumene sva — i preko ušiju — i saže glavu. Jova vide da je suviše rano počeo. — Oprostite, gospođice, ja nisam mislio.... — Ništa, ništa, gospodine...Baš je u mog teče lep voćnjak.Kakvih krasnih jabuka ima!...N. pr. ona sinoć što je vi uzabraste baš kad ja dođem....Eno, ona je onaka ista.Pomozite mi da je uzaberem!... I ona skoči lako kao veverica, uze jedno kukasto drvo, i stade se propinjati da njim granu dohvati... Izgledaše kao vila.Jovi pamet sa svim stala.Ovo lepo, nestašno dete odnese je.Beše ustao pa stajaše kao okamenjen. — Pomozite mi, gospodine!Evo upustih granu. Jova priđe.Ona kukačom zakači granu opet.Jova pruži ruku i hvatajući granu dotače se ruke njezine.... Ona je sva gorela.I Jova za čas uvide da to nije nestašluk nego uzbuđenje.Srce mu je naglo lupalo kao da će da iskoči; čisto ga je zagušilo te ne mogaše govoriti.... Čisto mu svanulo.Kao da za njega više ne beše tajne....U svakom pokretu Marinom on viđaše usiljavanje...Neki mu glas iza dubine duše-šaputaše: — Reci joj, reci!... — Evo jabuke.Hvala vam, gospodine!..Oh!.. ala je divna! — uzvikivaše Mara. I poče ljubiti jabuku. Jovi se učini da je poljubila baš onde gde je on rukom držao.On se okuraži: — Za što, gospođice, moramo da ljubimo sve što je lepo? — upita. Ona ga pogleda pa mu sa svim najivno reče: — Vi ste više čitali, pa ćete se bez sumnje, bolje izraziti.Ja samo osećam da mi je nešto drago, pa kad neumem drukčije da kažem, ja onda samo ljubim. I opet uze ljubiti jabuku. Jova bi dao sve da bude ona jabuka.Htede to i da rekne al u taj par dođe pop Živko. — Šta radite?Što ste poustajali? — upita on. — Uzabrali samo ovu jabuku — reče Jova.. — Je li, tečo, da je lepa? — A... razume se, razume se.Zarumenela se ka’ i ti...Ajde da vidiš i drugo voće. I pođoše kroz baštu.Pop Živko iđaše od voćke do voćke. — Evo, ovu sam dobavio iz Topčidera, ovu mi dao pop Ranko; ovo mi je prvi „kalem;“ kalemio sam na „budno oko.“ — Šta je to, tečo, na „budno oko“ ? — To je, sine moj, kalamlenje s listom.Uzmem evo, ovako list sa peteljkom i zasečem malo dalje.To je pitoma voćka.E, sad oću da oblagorodim ovu divlju.Zasečem evo ovako, pa umetnem ovaj list.I tim sam je oblagorodio. — Oće li se sad primiti? — Sad neće.Kalamlenje s mesta vrši se do Ivanja-dne — posle ne. I pop Živko poče vazdan pričati o sađenju i kalamljenju voća.Domaća ekonomija beše za njega najmilija nauka.Hiljadama sitnica iz domaće ekonomije on je znao.Živina, stoka, bašta, povrće, usevi — o tome bi govorio tri dana i tri noći.Sve kakoši u avliji on je znao.Niko nije smeo kokoške nasaditi, od njegovih ukućana, sem njega; sam je pravio gnjizdare — jednom rečju o svemu je vodio tačna računa.Bio je to čovek vredan preko svake mere.Rana zora dočekivala ga je u njegovim njivama i livadama.Seljaci su govorili: da nema boljeg zemljodelca od pop Živka. — Drugi popovi i rade i ne rade; ali pop Živko je zaradio sam svojom grbačom — rekli bi oni uz reč. — Prođoše kroz voćnjak svuda.On ih pozva da se vrate da očeknu ručak, pa, pošto malo odspavaju išetaće do kosaca. — Je l daleko tečo? — Nije sine.Ali mi ćemo okolo lepši je put. Mara ga zapitkivaše to o ovome to o onome.On joj na sve davaše odgovora. — Volim što ovako o svemu zapitkuje, — reče on Jovi. — Šta, tečo? — Ništa!Brbljaš jednako ka’ kreja. — Pa zar je tebi krivo? — Pa to je baš što volim?Ja strašno mrzim stvorenja koja ćute. — E onda, ja sam dobra! — reče ona mazeći se. — Razume se, razume se!Zlo kad ne bi bila!Zar svršila višu žensku školu, pa da nisi dobra!.... — Ti me sve peckaš! — reče ona kao ljutnuvši se. — Pa zar ne vidiš da sam besposlen, pa moram ma šta da radim. Jova se nasmeja.I Mara se okrete smejati. U tome stigoše u avliju. — Oće li ručak skoro? — upita popa. — Skoro će, zete — odgovori mu svast. — De, učitelju da sednemo.Bi li bilo dobro po jednu rakiju, a? — Kako ti volja, — reče Jova. — Idi, Maro, dete moje, donesi u kanti vode da malo razladimo. Mara ode na bunar a on po rakiju. — Evo je učitelju i pašina bi je majka pila...Nije ljuta; tako 10, gradi, ja sam je sobom pek’o. Ima joj tri godine pa „ukrpila’“ slatka ka’ mleko....Spasi bog! — Na spasenije! — De, Maruško, daj onu vodenu čašu pa uspi do pola vode....Sad daj ovamo. On, metnu polić u čašu pa spusti na astal. — Nije samo bojom.Al ja ne marim za to.Nek meni nije rakija kisela, ili zagorela ili nadimljena — a ja za boju ne marim...Kod nas znam, neki trpaju šljivovu koru, prže šećer i šta ti ja znam!..Ali veruj!To su samo ludorija Boga mi, učitelju, greši naš seljak, mnogo greši. — U čemu? — U svemu.Još da mu bog ne daje, pa zlo i naopako. — Bog daje svima. — Daje ja bo’me!Ali treba umeti! — Pokaži! — Učim jednako pa ništa! — Kako to? - Nije što oni ne slušaju, nego tako nekako naučilo.Evo moj komšija!Imali smo ja i on lane po 50 komada svinja.Dođe trgovac s jeseni i potraži.Cena nikakva: po dukat komad.Mislim ja, mislim: da ga dam sad jevtino.Do očeknem do proleća, poješće mi njih 50. čardak kukuruza pa ću ih dati po tri talira....I ja lepo dam sve po dukat komad.Onda odvedem trgovca komšiji.Ne da se ovaj ni osoliti i odbi trgovca.Proletos mu jedan plati trn talira komad i — on dade.A koštale ga preko mere.Mesto da je dobio on je štetovo....Tako u svemu. — Drugi će se put opametiti, — reče Jova. — Jok!On će i do godine tako.Šta ćeš ti njima!Evo šljive.Ja što oću u pušnicu, ja berem rukom.Pušnica mi je od 10. lesa.Ja imam dvadeset.Nakupim svi dvadeset.Metnem deset i predam vatru po istija.Čim. počnu šljive puštati pekmez ja i’ trgnem s vatre, pa mećem one.Kad one puste pekmez ja nji’ zalađujem a one zalađene mećem.I tako osušim.Ali su šljive!...Svaka mesnata, pa teška — na carski astal da dođe....Oni viču: pop uvek skupo proda.A proda ja!..Nikad dobra roba pasti neće.Za nju uvek ima pijace i uvek se dobro proda. Onda bi se trebalo pobrinuti da to narod sazna — reče Jova. — Ne može biti, da on, kad zna da je nešto bolje i korisnije, neće glave na to da okrene. — Na prvom mestu pozvana je država da to učini, — reče popa. — Za što dakle, da seljaku, koji, tako reći, daje joj sve i sva, za što — pitam — ona ne pomogne?..Otvorila je „zemljodelsko-šumarsku“ školu.Pa lepo.Kakve koristi videsmo otud?Ja ne vidoh ni jednog đaka te škole da izađu u narod, da pokaza kako će se ovo ili ono uraditi, ili kako se ovom ili onom spravom rukuje.Gde su ti đaci? — Po kancelarijama — reče Jova. — Tako, po kancelarijama!A što je žuljio klupu 3 godine u školi to ništa!...Dakle naše škole nama spremaju samo činovnike koji će gledati da žive sa naše grbače, a više pišta!? — Kao što vidiš! — Teško nama!Pa za to me i tišti kad se po „Istoku“ pridikuje: narode!... mi smo ti učinili ovo; mi smo ti dali ono; mi smo te stvorili nezavisnim!...Đavola nezavisnim!Zavisićemo mi od svakog đavola.Kad se, brajko moj, jednome narodu ne stvaraju uslovi za život — onda taj narod nije nezavisan...Kamo u svakoj našoj opštini po jedan ili dva ždrepca da izvedemo pasminu konja; kamo po jedan ili dva bika da izvedeno dobar soj goveda; kamo po jedna sprava od ti’ svetski novina i po jedan činovnik koji će nas poučiti kako se tim spravama rukuje?Kamo to?Pa da platimo ja kako!...Da platimo ali da vidimo koristi!...Jest; al ko će leteti za Evropom; ko će učiti da pravi bakljade i parade i svaku komediju tim velikanima, ako neće Srbija i srpski narod!..Evo za što: teško nama!Moj učitelju, i brate...Nikad ne veruj da je ono pravi prijatelj ove zemlje, koji gledi da je „izgloncuje“ ka’ cipelu da bi — sanćim — drugi svet uvideo kako mi napredujemo.Mi možemo biti „izgloncovani“ pred svetom, ali — budi uveren — onda u našim domovima nećemo imati ni proje!... Mara donese tanjire da postavlja. - Što si se ti, tečo, tako naljutio? — upita ona. — A... ništa, dijete.De, pij učitelju. — Popiše oš po jednu. Tad se iznese ručak aa astal. Mara je sedela opet do Jove.Za ručkom nije ćeretala kao obično.Nešto se zaćutala.Obrazi su joj goreli.I jela je vrlo malo. Majka je pita: — Što si ti tako crvena? — Vrućina mi, mamo. — Raskopčaj reklu — reče poša. Ona otkopča trp gornja dugmeta, i Jova vide jedan vrlo mali deo njenih kao sneg belih grudi.Vide i ona, veštački izrađena nedra...I... draž obuzimaše ovog mladog čoveka.Malo se nije izbezumio i pobegao iza astala. Na pitanja popina odgovarao je rasejano.Pop Živko čim je primetio i sam je zaćutao. Kad se ručak svrši popa reče da malo odspavaju.Mara je tražila od teče jednu knjigu. — Eno u knjižnici, pa uzmi — reče on. — Gospodine, ajte da mi izberete što god za čitanje. I ode sa Jovom i popom.Preturaše po knjigama.Jova joj dade „Junak našeg doba.“ Ona ode u svoju sobu.Pruži se po krevetu i uze knjigu.Ali joj slova igrahu pred očima. — Junak našega doba!Junak našega doba!...Ja ne bih tražila boljega junaka od njega.. šaputaše ona...Kako je dičan, kako je ponosit pa kako lep!...Sve zna, o svačem govori!...Meni užasno dosadno bi kad teča poče pričati o kalamljenju, a on i o tome zna!...Ja bih rado umrla kad bi mi bilo dozvoljeno da samo gledam u njega na mom samrtnom času, a on mene neće ni da pogledi....Otojič sa tečom razgovara o konjima i šljivama i svakom đavolu, ja stojim a on ništa...Koji je ovo vrag te mi je sad naspelo: da plačem...Plakala bih do veka za srećom!...Da mi je da sam muško — samo bih se s njim družila..Nikad se ne bih od njega razdvajala; bila bih i dan i noć s njim!.. Diže se s kreveta, raskopča reklu pa leže.Onda se diže po novo zbaci reklu sa sebe i leže opet.Prsa behu puna.Nigde se ne viđaše da je kost iskočila nego beše ravno...Malene dojke opirahu u košulju kao jabuke...Ova punačka prsa dizahu se i spuštahu naglo kao da su željna muških grudi... Ona se preturaše po postelji. — Drugarice mi vele da sam lepa.U jedno vreme, do skora, i sama sam mislila da sam lepa! sad vidim da nisam!...Da sam lepa, on bi me gledao!...Što me, bože, ne stvori pa da sam najlepša!Pa kad pogleda u me da mu ostanu oči!...Ja drugog nigda ne bi tražila.. I opet se poče preturati. Ona zbilja imađaše groznicu.Od te groznice i samo se pati u mladosti...Sva je gorela u vatri..Majka joj uđe u sobu. — Šta je tebi dušo? — Vrućina mi mamo. Majka je prihvati za glavu. — Ti sva goriš, čedo moje, ti si bolesna. — Nije mi ništa, mamo! — usiljavaše se ona da se nasmeši. — Vidiš, hoću da čitam. — A te suze u očima, dušo? — Ta počela sam da čitam knjigu pa.. pa.. žalostiva je mnogo — slaga ona majku. — Nemoj je čitati, dušo, kad je žalostiva. — Pa neću, majko. — Spavaj malo. — I ja sam to mislila. Majka joj polako glađaše meku kosu i branjaše je od muva koje padahu pa njeno lepo lice...Ona je žmurila, ali nije spavala. Pred veče se krenuše u šetnju: pop Živko, Jova i Mara.Poša i majka Marina ostaše da glede večeru. Nebo se okitilo žbunjem od oblaka.Sunce sad prosijavaše, sad ga oblaci zaklanjahu.Vetrić pirkaše te rashlađivaše dnevnu vrućinu. Mara je išla lagano pored pope.Pop Živko ćeretaše o svačemu. Dođoše na livadu.Kosci skoro oborili.Pod Živko stupi s njima u razgovor, a Jovi reče: — Ti možeš sa Marom malo prošetati ako si voljan. — Gospođice.... ako je po volji — reče Jova. Mara pristade. Koračahu preko pokošene livade i ćutahu. — Jeste li voljni da šetamo putem? — Možemo, reče Mara. Izađoše iz livade i pođoše putem. — Čini mi se da ćemo imati kiše — reče Jova samo nek se govori. — Neće valjati zbog teče. — Što? — Pokisnuće seno — reče ona. — A... to jest. — Kako je lep izgled odavde! — reče Mara i zastade. — Zajista — reče Jova. Oboje se zagledaše u daljinu. — Gospođice!Vi volite selo! — Obožavam ga!..Oni krasni brežuljci, pa ono seoce sa njegovim raštrkanim kućicama..Zar to nije divota? — Jeste — reče Jova. — Pa, vi’te onu crkvicu kako je lepa...Gle’te na ovu stranu!..Oni doljašci pod šumom kako su divni!.Kao da je kadifa prostrta...Ja, gospodine, ne bih umela odavde!.. Na jedared vrisnu i posrte. Jova je prihvati za ruku. — Zmija!.. Grdna zmija beše se uputila pravce njima.Jova se saže i uze kamen što je bio pred njim.Baci se ne nišaneći i sa svim slučajno udari zmiju po sred glave.Ona se savi u kolut.Jova skide vrljiku jednu te je dotuče. Kad se vratio natrag, Mara beše bleda i nema od stra.On je prihvati na ruke.Ona klonu sa svim. U njegovom naručju, devojka, devojka koju voli više svega, za kojom je žudeo toliko vreme. I on beše onemeo.Ništa ne znađaše šta čini...Ljubio joj je kosu, vrat, pa najzad i lice.Devojka dođe sebi.I on se trže.... — Gospođice!..Ja... ja.. Ali i Maru savladali osećaji.Ona uze njegovu ruku prinese je ustima svojim i poljubi. Ka lud on gledaše u nju. — Maro!..Ja te volim!.A ti?... — Samo tebe!.. protepa ona. — I ti mene voliš?! — Volim!..Pa sad neka bude što bog da! I opet mu klonu na ruke. A on ljubljaše kao manit: i lice i ruke i vrat i kosu... — Sad sam srećan! — reče on. — I ja sam! — Hoćeš li biti moja? — Samo tvoja!.. Srce puno.Tesna mu zemlja!..Da mu je da leti po onim oblacima!Mara njegova!...I to tako naglo, tako brzo!...Kako to bi?.. Mislio je da sanja.Al eto, vidi, ona ide pored njega; naslonila se na njegovu ruku; glede u njega ona dva oka, što bejahu svet za njega!..., — Oprosti mi! — reče ona.Videla sam zmiju.I bojim se i gadim se od nje... — Ali šta da oprostim? — Pokazala sam se strašljiva — reče ona i plašljivo pogleda u njega. — Ala šta strašljiva!..I ja je se gadim! i ja ne marim da vidim zmiju... I naže se te je opet poljubi. — Maro! — Čujem. — Uveri me: da ne sanjam!Zovni me imenom; Ona ga zovnu. On je opet poljubi. — Znaš!..Ja sam ludio za tobom!Video sam te samo jedared u Beogradu pa — više nikad!...Mislio sam da si vila, da si anđeo!...I kad dođoh kod pop Živka, a ono — eto sreće!...Pravo vele; ima boga, ima sudbine; svega što vele da ima — ima!....Našao sem tebe!...Onako žudeo — sad te evo smem zagrliti!... I on obavi ruku oko njenog oblog pasa. — Je l: samo moja? — Samo tvoja!... On htede da je poljubi ali smotri pop Živka.On ih čekaše na putu. — Eno pope, — reče. — Jeste šetali? upita popa. — Jesmo. I pođoše.Jova beše preko mere veseo.Kod kuće popine nađe svog poslužitelja. — Šta je? — Doš’o pandur. — Kakav pandur? — Pandur iz kancelarije. — Pa šta će? — Traži tebe.Veli: zove te kapetan. — Kaže li: za što? — Jok!...Samo veli: idi pa ga nađi.Mora ići sa mnom! Mara beše bleda kao krpa. Pop Živko reče: — Ne moraš da ideš večeras.Idi ti pa kaži, da nisi našao učitelja. — Al on će doći ovamo.Za to je mene i posl’o popa. — A gde je popa? — On osta kod čkole. — Moram ići! — reče Jova. — Da večeramo bar; gotova je večera, — reče poša. — Blagodarim, gospođo, ne mogu večerati, — reče Jova. — Zbogom! I uze se pozdravljati. — Pa da te bar ispratimo, — reče pop Živko. I pođoše on i Mara da ga isprate. — Znam za što zove. — Ne mari ništa.Ako me predusretne lepo — i ja ću lepo; ako drsko i ja ću biti drzak. Dođoše do savijutka. — Bratite se.Zbogom oče Živko!..Zbogom! gospođice! Mara mu steže ruku i pogleda ga očima punim suza. — Zbogom poš’o Jovo! — reče popa. — Zbogom poš’o srećo moja! — prošaputa Mara. I stajaše i gledaše za njim sve dotle dok ne zamače u šumu.Onda uzdanu. Išli su najlak ćuteći.Ona ga pozdravljaše po zvezdama; a kad kući stiže ona uđe u sobu pa se kroz suze moljaše bogu da ga zaštiti. Mrak je već pao bio na zemlju kad Jova stiže školi.Tu zateče popa Damnjana koji ćutaše, i pandura koji je vikao na sva usta. — Šta je on da za toliko ne dođe?...A njega treba vezati pa kad ga pritegne neka mu iskoče prsa ’vako!...To tako naučilo!..Ni zna za vlast ni poštuje zakon.. pravo veli gospodin — ne poštuje zakon on je — da ti kam — pravi „butovnik“ !..Ali treba njemu pridati zorove pa da mu oči iskaču.. U taj par Jova na vrata. — Dobro veče! Pop Damnjan primi boga a pandur se izadre: — A gde si ti? — Evo me! — reče Jova oštro. - Vidim!A gde si do sad? — A šta se tebe tiče? — Tiče me se!Čekam ja tebe vode ima tri sata. — Što si me ček’o?Što nisi ostavio poziv — ako ima — pa iš’o, a ja bih došao vlasti. — A kad bi doš’o? — Sutra. — Znam ja to!...Za to sam i ček’o Ti ćeš sad, sa mnom. — Noćas? — Noćas, noćas! — Samo to neće biti! — Šta veliš? — Ja neću da idem noćas! — Ja ću te vezati pa poterati! — reče pandur. Jovi senuše oči. — Na polje! — ciknu on. — Ovde sam ja gosa a nisi ti!...Na polje!.. Pandur stuknu u nazad.Pop Damnjan se umeša. — Nemoj Jovo, ostavi se sad toga! — Na polje!..Na polje!.. — cikaše Jova kao guja. — Molim te, gospodine, učitelju, nemoj se što god zameriti!..Ji, nako ka’ čovek.. nije da rekneš...Jer koje ja tebikar reknem, meni je, znaš, naređeno... jer koje je on meni reko i... koješta, jer on, znaš, stariji je: mogu izgubiti lebac. — Šta sam ja tebi kazao?.. viknu Jova i preseče pandura očima. — Dobro!..Ja sam već razumeo!..Ti veliš doći ćeš sutra.Evo ti ovo pismeno...Laku noć!... Ostavi poziv na astal pa izađe. Jova uze poziv. - Zove te? — upita pop Damnjan. - Zove! — Za što li je? — Zbog sastanaka. — Zar doznali? — Doznali. — Ko im dostavi? — Ona rđa iz K... traži mejansko pravo, pa ne zna kako će da se ulaže drukčije, nego dostavljanjem. — Pa šta misliš? — Ići ću. — Zatvoriće te. — Ako! — Nisi treb’o ljutiti ovu rđu.Ne znaš kakav je podlac! — Zar još i njemu da klanjam? — Ne velim to; ali bilo je načina da se i blažije postupi. — Sad — beše što beše!..Baš da ne klanjam i njemu...Ostavimo taj razgovor! — Od koga si čuo da je za sastanke doznao kapetan? — upita pop Damnjan. — Od pop Živka. — Šta veli on? — Šta će reći!...Veli meni! bićeš premešten...Sve jedno!..Ja ću opet ostati ovaj isti! — Vala, ako do nečega dođe ti ne moraš ići! — Nego šta ću? — Ostaćeš ovde, s nama. — Od čega ću živeti? — Za to ne brini! — Hvala, Damnjane, brate!...Ali, ja ne bih mogao primiti toga dara. — Što? — Mlad sam, zdrav sam; mislim da još mogu hleba zaraditi. — Ko govori o tome?..Ali ti nama trebaš!..Ti trebaš celoj ovoj okolini! — Trebam ja svuda!...Ali molim te, da ne govorimo o tome.Hoćeš da spavamo; vrlo sam umoran. Pop Damnjan ne hte noćiti, nego se pozdravi i ode kući.Pri rastanku reče: — Javi — po kom bilo — šta je s tobom, da znamo. - Javiću. — Laku noć! — Hoćeš mi dati tvoga konja? — Poslaću zorom. Kad pop Damnjan ode on se svuče i leže u postelju. Nije bio umoran, ali je želeo da ostane sam sa svojim mislima.Želeo je da misli o njoj, da mu niko misao ne prekida. I sav se predade.Njega nije briga jela o tome: šta će biti sutra kod kapetana Save; nije on zazirao od kapetanovog „goropadnog“ pogleda, — on gledaše dva suzna plava oka kako ga prate; on se upijaše u dušu mlade devojke koja mu je sada sve, sva misao: i otac i majka i porodica i prijatelji, i prošlost i budućnost...Njemu zujahu još u ušima reči: samo tvoja!... i samo za te dve reči iz njenih usta — on daje sve i zaboravlja sve!...Nazvati nju svojom, ljuljuškati je na svome krilu, spavati na njenim grudma — zar ima što god vrednije!..Ta toga radi vredi da čovek i život izgubi a da ne zažali!... — Pošto je samo jedno ovako uživanje — mišljaše on. — Čista, bela postelja.Ona leškari, opružila noge po dušeku, „ka’no patka po duboku viru“ — što peva pesma. — „A gde ću ja da spavam, zlato moje?“ — „Tu do mene“!.. — „Daj mi jastučiće pod glavu, moje jastučiće“!..Ona podmeće grudi... I on skoči sa postelje... Možete misliti kako je spavao!.. Sutra dan zorom dođe pop Damnjanov momak i dovede konja. On se umi, zapali cigaru i uze srkati kaFu što mu je služitelj doneo. Pošto je kaFu popio, obuče se, uze nekoliko palidrvaca te metnu u džep.Poslužitelju naredi šta će da radi ako on ne bi došao doveče, pa onda opkorači konja. Išao je čas hodom čas u kasu; bio je raspoložen usljed nespavanja, pa je pevao celim putem do kancelarije. Kad je stigao na mesto, odjaha konja pred mejanom, uđe u mejanu i poni kafu, pa se onda diže u kancelariju, jer već behu zaseli. Iđaše sasma ravnodušno.To beše takođe usljed nespavanja, jer on i inače ne beše ravnodušan. Na vratima kancelariskim nađe sinoćnjeg pandura.Ovaj beše dostojanstven kao kakav vojvoda.Nazva boga.Pandur samo klimnu glavom. — Je l gospodin kapetan u kancelariji? — upita on. — Jeste. — Javi me. — Čekaj. On hodaše hodnikom tamo i amo.Ne beše nikoga sem njega i pandura.On mišljaše da je kapetan u poslu, pa izvadi kutiju i napravi cigaru.Taman pripali, pandur otvori vrata i viknu: — Učitelj iz S... — Pusti ga, — reče kapetan. On baci cigaru i uđe. Kapetan Sava seđaše kao kakav beg. — Dobro jutro, gospodine! — Bog ti pomog’o! — izadre se kapetan. — Vi ste me zvali. — Kamo se juče?Zar se tako dolazi na poziv? — Nisam bio kod kuće. — Ja gde si bio? — Išao sam da malo prohodam. — A što si tuk’o mog pandura? — Nisam; al kad je tako, gotovo mi je žao što nisam. — A zar bi ti njega smeo tući. — Isto onako kao što bi on smeo mene ni kriva ni dužna vezati. Kapetan Sava upilji u njega.On mu izdrža pogled. — Pa je li, mladi gospodine!Ti mi izvoljevaš tamo graditi neke buntovničke sastanke noću. — To je laž! — reče Jova. Kapetan opet upilji u njega.On opet izdrža pogled. — Laž! — Laž! — Ali kad ja znam! — Opet je laž! — Al ako sam ja dobro izvešten? — Ako ste uvek izvešteni kao sinoć o tome, da sam tukao vašeg pandura — onda imate krasne izveštače. — Gospodine!Budite malo učtiviji, jer ja časom presavijem tabak. — Ne znam šta sam vam neučtivo rekao! — Znajte da govorite sa starešinom! — Znam, gospodine..Ali se nadam da starešina neće zabraniti da se branim, ako sam nepravedno napadnut!.. — Pa lepo, brani se!...Jesi li prikuplj’o sa pop Damjanom i pop Živkom tajne sastanke? — Nisam. — Nisi? — Nisam! — Nisi ništa govorio na tim sastancima protiv knjaza i protiv vlade? — Ja nisam bio ni na kakvim sastancima a još manje govorio protiv vladara i vlade. — Ali jesi! — Kad tako tvrdite, vi imate i dokaze. — Imam. — Onda, vrlo dobro!Tužite me sudu. — Ja sam tebi sad i sud i sve! — reče kapetan Sava i skoči. Učitelju Jovi klecnuše kolena i zadrhta srce.Ovaki tereti nisu laki.No on se brzo reši: da istraje u svemu. — Jesi govorio? — viknu kapetan i unese mu se u lice. — Nisam — odgovori on prividno mirno. — Jesi!..Ti si pis’o i one dopise u „Videlu“. — Nisam! — Ali: jesi! — Nisam! — Ali priznaj: jesi!Ja znam: jesi!.. Kapetan Sava skakaše od muke. — Ako je vama u interesu da ja priznam da sam radio ono što nisam — ja vam mogu učiniti tu uslugu, — reče Jova. Za to se vreme već bio pribrao. — Dakle: nisi? — Nisam. — Što imaš posla sa pop Damjanom? — To mi je pitanje čudnovato!Načela moje „Pedagogike“ veli: teško onom selu gde se ne slažu sveštenik, učitelj i kmet.Ja mislim da po mojoj „Pedagogici!... — Kakva „Petagogija?Baš si ti neka „Petagogija!...Al ja ću tebi dati sad i tvoju „petagogiju“ i sve!... I drmnu medenicom. Pandur uđe. — Vodi ga u aps! — viknu kapetan. — Polazi! — reče pandur. Jova pođe. — Oćeš da priznaš? — upita kapetan. — Ne znam šta? — Da si skuplj’o sastanke. — Nisam! — Teraj ga. On izađe s pandurom. — Slavu ti tvoju!..Sad ćeš me upamtiti!... reče pandur. — Samo mi priđi!...Ja vidim da sam ovde međ kurjacima.I ja ću biti kurjak!...Bar tebi mogu suditi ako drugom ne!... Opet zazvoni zvonce.Pandur se vrati. — Zovni — de ga ovamo! — Jova uđe u kancelariju. — Pa baš nisi? — Nisam! — Nisi ništa govorio? — Nisam! — Nisi pis’o ni one dopise u „Videlu“? — Nisam! — Ti onda znaš ko je. — Ne znam! — Ni to ne znaš? — Ne znam! — Znaš li ti, draganoviću moj, da mi ovde imamo jednu strašnu apsanu? - Ne znam! — E sad ćeš znati! — Dobro!. — Pa tebi je baš sve jedno: ja biti u apsu, ja u slobodi? — To nije! — Pa što ne kažeš? — Ne znam šta da kažem!To o čemu me pitate nije mi poznato! — Ajd u aps. Jova izađe. Pandur iđaše za njim.Otvori apsanu i Jova uđe u nutra.Brava škripnu. — SeFte! — reče on. Pogleda u naokolo.Zidovi crni, neokrečeni...Po zidovima se viđahu brazde išarane ugljenom; neke pokazivahu po sve bezobrazne slike.Kroz maleni prozor ulažaše malo svetlosti. — Trebao sam iskati rešenje...Al koja vajda!...Nek nosi đavo!..Hvala bogu kad su mi bar duvan ostavili. Napravi i zapali cigaru. Taman povukao nekoliko dimova, brava škripnu.Na vratima se ukaza pandur. — Ajde! — Kuda? — Zove te gospodin. On izađe pušeći. — Baci cigaru! — reče pandur. — Što? — Baci tako.Ideš pred vlast pa s cigarom. — Ja ovako.... Uđe u kancelariju. — Pa baš nisi? — Nisam. — Dobro ti ćeš u Šabac kod g. načelnika. — I tamo ću. — Opremi konja pa ćeš ići s njim! — reče kapetan panduru. — On neće ići sa mnom! — Za što? — Za to što mi preti! — reče Jova...Ja mogu sam otići u Šabac, kao što sam sam i ovde došao. — A kad ja zapovedam! — Samo ja skidam u napred sa sebe odgovornost; i molio bih, da ovo, što vam sad kažem stavite u protokol. — Oćeš ti meni zapovedati, dronjo jedan!Što naredim ono biva! — Molim vas, gospodine!I ja služim ovu državu. — Pa šta je s tim? — Ja mislim: da nisam dronja!..A posle toga, gospodine kapetane, vama će biti poznato, da i ja ovde svakog dvadeset šestog dolazim sa kvitom za platu. — Poznato mi je.Pa šta? — Onda sigurno znate i to: da sam ja sluga ove države kao i vi, pa neće biti pošteno ni po moj ni po vaš obraz da ja idem sa pandurom okr. načelniku. Kapetan Sava poćuta, pa onda reče: — Dobro.Sa ovim pismom da ideš i da se javiš gospodinu načelniku. — Dobro. — Sad idi! Učitelj se Jova okrete bez „zbogom“ i izađe. U mejani popi opet kafu, opkorači konja pa u varoš. Stigao je oko tri časa po podne.Odjaha konja i predade ardžiji a on se diže u okr. načelstvo. — U hodniku beše nekoliko ljudi; pred vratima seđaše panduri...Tajac — muvu da čuješ. Jova priđe panduru. — Šta ćeš? — upita ga ovaj oštro. — Je li tu gospodin načelnik. — Nije valjda načelnik nego načalnik, reče pandur. — Da učim srpski od pandura! — pomisli Jova. — Da, gospodin načelnik. — dodade glasno. — Tu je.Šta ćeš? — Podajte mu ovo pismo. Pandur uze mismo, zagleda ga otud i odud, pa onda unese i vrati se. Zazvoni zvonce.Pandur otvori vrata. — Nek uđe gospodin. Pandur s mesta posta učtiviji. — Izvolte! — reče Jovi. Jova uđe.Gospodin načelnik beše čovek visoka rasta, suv i riđ.Stajaše kad Jova uđe. — Pomaže bog! — Bog pomog’o!...Izvolte se’te! — Jova ga pogleda.Oko usana igraše mu osmejak; upravo celo mu se lice smešilo.Beše to čovek prijatan i vrlo se lepo ophodio sa svima.Tako isto dočekao je i Jovu. — Ako se ne varam vaše je ime Jovan Vasić? — Tako je — reče Jova. — Drago mi je!...Pušite li?..Izvol’te, pravite! — Blagodrim! — reče Jova, i uze kutiju s duvanom. — Jeste odavde rodom? — Nisam, gospodine.Iz Kragujevačkog okruga. — Imate Familije? — Imam.Živi su mi još i otac i majka. — Milo mi je!Milo mi je!...Koju ste školu učili? — Učiteljsku. — Jeste svršili? — Jesam, gospodine. — To mi je milo!Mlad čovek!...Kako ste prošli sa revizorom? — Dobro.Dao mi je ocenu odličan. — Vrlo krasno!... — Onda se ponaže Jovi bliže, pa smešeći se upita. — A boga vam gospodine: stoji li ovo u istini što mi kapetan Sava piše? — Ne znam šta vam piše, gospodine. — Ta man’te ga, boga vam!...Piše: da ste vi sazivali neke tajne sastanke, da ste tamo na njima govorili protiv Njegovog Visočanstva i vlade, da tamo bunite ljude, da ste čak napali i tukli njegovog pandura kad je došao da vas pozove... puno puno napisao! Za vreme govora motrio je svaku crticu na licu Jovanovom; hteo je prosto, da mu u dušu zaviri. — Mučan je moj položaj, gospodine!Kad jedan starešina sreski tako vama o meni piše — ja onda ne umem ništa odgovarati.Njegov izveštaj — to je zvaničan izveštaj; moje pričanje to je samo privatno pričanje, između nas dvojice.Među tim, gospodine, postupite po dužnosti! — O molim, molim!Nismo mi glavosek!Nemojte sve ceniti po Savi.On je vrlo dobra duša, pošten činovnik — ali to mu je mana.Budite uvereni da on to čini iz preterane revnosti...Ja to znam, pa za to oću da vidim šta je u stvari.Stoji li što od ovoga u istini. — Ne, gospodine! — A onaj dopis?...A... (i tu kucnu Jovu po ramenu i nasmeja se grohotom) — ono je vaše; to mi ne možete odreći!...Vidi se da je pisao čovek znalac. — Može biti da je znalac pisao, al ja nisam! — Niste? — Nisam, nisam! — Ne može biti.U vašem srezu nije ni jedan dorastao da onako jezgrovito piše; naročito stil.Ja kad pročitam što god napisano lepim stilom — oprostio bi onome ko je pisao pa da bi i mene samog napao. — Verujem, gospodine, al ja nisam pisao.I vrlo mi je žao što vas ne mogu uslužiti, nego potrudiću se da razberem. — Zbilja!..Vama će to najlakše noći za rukom; vi ćete to doznati.Ta i vi ste čovek od „novih ljudi“... Jova se nasmeja. — Jeste!..Poznajem ja po vama!...Je l te da jeste? Jova vide da već više ne može lagati. — Ta... da bome — reče. — Šta ću?.Taka mi je bila okolina.A „čovek je proizvod okoline.“ — Da bo’me!Da bo’me!..Budite uvereni da ja nemam ništa protiv tog novog kola.Na njemu svet ostaje!..Mi matori, držimo još malo, pa, već, kad pustimo — onda više nema!...Moja kći meni kaže.„Otac, ja sam prava radikalka!“ — „Tešto, dušo“, velim ja...Ne da se to pritegnuti.Novi ljudi nova načela.Mi stariji moramo da se dogonimo za vama...Znate šta se meni ne dopada kod omladine?..Ono što oni ’oće da sruše najveću svetinju, vladara.To ni vi ne bi trpili.Take ja gonim.Ako poznajete takvih lica, dostavite mi.Otadžbina će vam biti blagodarna, a ja uzimam na se da nagradim vaš trud...Priznanje treba za uslugu.Nije l tako? — Tako je. — Vi bi nam bili vrlo korisni u tom pogledu jer u vas niko ne sumnja.Nagrada vam je sigurna!Možete — ako ’oćete — i u napredak nešto da dobijete.Ja verujem na vašu reč!...Čim sam vas video — vi ste mi se dopali.Dakle, oćete! — Konac delo kras!Prvo da vidimo delo — pa onda nagradu. — To mi se dopada!Vi mi se sve većma dopadate. Priđe sa svim bliže Jovi steže mu ruke pa ga pogleda u oči. — Mladi učitelju!..Stvarajte sebi karijeru. — A nemojte mi samo o karijeri govoriti.Sad još mogu da mislim da ću se sretno oženiti, ali docnije, na kraju krajeva, ja vidim jednog jektičavog starca čiji su sinovi kočijaši a kćeri u kupleraju...Ne govorite o karijeri. — Ta u kakom učiteljstvu!Zar vi ne možete u policiju — Da vidite napretka. - To je drugo! — Na mene se oslonite! - Zbogom, gospodine! - Zbogom! Jova silazeći niz basamake htede pući od smeja. Kad izađe na ulicu njemu sinu kroz glavu ova misao; Kod nas vršioci zakona ili su medvedi, kao onaj pandur, ili kurjaci, kao kapetan Sava ili lisice, kao načelnik Panta....Svega imamo — samo ljudi nemamo!.. Učitelj Jova ne može se, i pored sve dobre volje, vratiti istoga večera kući.Trebalo je se tu sastati sa ovim i onim prijateljem, opričati događaj, koji ga je doterao u varoš, pripitati: „ima li što novom“?... i t. d. i t. d...Morao je prenoćiti. Dok je u društvu sedeo i išlo je koje kako; ali kad leže u postelju — kao da ga guje kolju...Osvrtao se tamo amo.U grudima mu beše, kao da je neko vatru naložio...Kajao se, užasno se kajao što je ostao. — Ja sam siguran da ona svu noć zaspati neće! — govoraše on. — Sirota Mara!..Moj mili anđelak!...I ja legao!..Idem s mesta...Kako će se ona obradovati kad me vidi!Porumeneće oni beli obraščići!... Idem, idem! Ustade i poče se oblačiti...Krv mu je kipela u žilama, a srde lupalo naglo i burno... Obuče se, izađe u hodnik i pogleda na polje.Pomrčina kao testo.Kroz glavu mu senu misao: — Šta će kazati ovi!...Da se bar nisam svlačio ili da nisam ni kazivao da ću da spavam!...Baš je to ludo!..Da ja u napred ne promislim šta ću da radim!.. Nije mu bilo na ino.Morao se vratiti i leći u postelju. Pogledao je na časovnik koji kucaše na stolu.Jedan po po noći. — Pa... još tri sata, pa će svanuti — reče on. — Daj da prilegnem malo. I opet se spusti onako obučen u postelju. Mali časovnik tik-takaše; Jova zapali cigaru a ugasi sveću... Cigara sene a on gotovo gutaše one dimove, najpre naglo, onda slabije i slabije i, najzad.... cigara se ugasi... On zaspa....— Kad se probudio sunce je bilo iskočilo sa dva koplja.On skoči, seti se gde je, a gde bi trebao da bude.Gnjev mu je kipeo u grudma.On se ljutio na sebe samog, na poslužitelja mejanskog, na ceo svet... Umio se na vrat na nos.Onda izađe u mejanu.Popi kavu na vrat na nos, plati račun pa — zbogom!... Konja je gonio naglo.I ma da konj beše dobar i brz, njemu se činilo da je milio.Put mu se otegao u bestragu.„Lepa priroda“ za njega ne imađaše draži.Za njega je imalo draži samo jedno ime, ime Mara, i on ga je celim putem šaputao. Želeo je... ali ko može kazati šta je želeo?...Bilo je tu želja svakojakih; bilo je na primer i ovakih: — Da mi je da sad nađem ovde na putu jednu kesu dukata.... napoleona!...Da ima hiljada.. dve...Malo je!..Bar pet hiljada!...Pa odavde, pravce da idem, pop Živkovoj kući.I, tamo nađem sve njih na okupu.Dočekaju me da ne može lepše biti.Ručamo i tek po ručku ja od majke njene nju prosim.Svi se tek zglede, a ja reknem: „Gospođo!...Ovo vam stavljam na raspoloženje.Ona kod mene neće biti siroče!...“ — Pomoz bog! — reče jedan seljak i prekide ga u mislima. On diže glavu. — Bog ti pomogao! — reče. - ‘Vala bogu kad si se vratio!..A ja pošo u čaršiju. — Ko si ti? — Ja sam Jevta, pop Živkov komšija... — Šta radi popa? — prekide ga Jova. — Zdrav je.Ode Maksiću na krštenje.Sad baš malo čas sreto’ i pop Damnjana, ode i on. — Kod Maksića? — Ja!Sa pop Živkom odoše i one varoške...On meni dade ovu pismu.Evo, raščitaj. Od otvori pismo. „Dragi Jovo, Sinoć sam čuo da si otišao načelniku.Rad sam da doznam šta je.Ako te ovo pismo sretne u putu, pohitaj Maksiću, tu ćemo te čekati. Zdravi smo.Pozdravljaju te svi, a najviše tvoj drug pop Živko“ — Popa mi reče — veli Jevta — ako te sretnem da ti dam pismu; a ako te nigde ne sretnem, onda da raspitam u čaršiji i da dam onom Sreti mejandžiji da ti kako god doturi. — E, hvala! hvala! — I ja ću kući. — Zar nećeš u varoš? — Jok more! — Ti si dakle samo zbog mene pošao? — Ja! — E, onda možemo kući. Išli su neko vrele ćutećki dok će reći Jevta! — Ama, učo, nemoj mi zameriti, pit’o bi’ te nešto. — Šta, Jevto? - Je l istina da te je kapetan uapsio? - Jeste! — Ih!..Obraz mu njegov!..A slave ti, je l za to što si ti njega ispis’o u novine? — Jeste. — Rđa ga od boga otela!Baš je ugursuz! — Šta ćeš mu? — Znaš, priča to meni popa, a ja se skamenio...Zar i to može biti?... — Može, Jevto! — Ih, brate!..Onda ništa od nas.Ovo je skoro smak sveta!..Kad je već došlo do toga da se i državski ljudi apse — onda tu nema dobra!.A, slave ti, učo, kaži mi što te uapsi? — Pa zbog toga što sam pisao protiv njega po novinama. — A meni kažu da je i zbog toga, što si ti saziv’o zimus nas te ono govorio. — I zbog toga! — A ko li mu to dokaza? — Neki vele da je Petar. — A lopar mu njegov!..Ako on ne za zna za vrljiku ćukni ne!... Put što vođaše u K... beše pred njima. — Zbogom, učo! — Zar ti nećeš sa mnom? — Neću.Žurim kući.Ima trista poslova! — E, zbogom pošo! Jevta ode pravo, a Jova okrenu na levo. Jurio je kao na krilima.Ta opet će da vidi Maru!... Stiže kući Maksića.Čeljad se ustumarala po avlijI i posluje.Jedna od žena prihvati mu konja, a jedna ga pozva u kuću. U hodniku se susrete s Marom. Buknuše obraščići u devojčeta kao da plamen liznu. — Polaže Bog! — reče on. — Bog pomogao! Rukovaše se.Ona mu steže ruku. — Je si li živ? upita. — Živ sam. Ona utrča u sobu kao mahnita. — Tečo!..Evo gospodin Jove! Svi poskakaše.Jova se pojavi na pragu. — O!...Dobro došo!..Dobro došo!... viknuše oni. — Bolje vas našao! — reče on. I rukova se sa svima. — Sedi. — reče domaćin. Jova sede, — Šta je tamo? — upita pop Damnjan. — Dobro je.Obećao mi je načelnik unapređenje da mu budem špijon. — Šta? — Ponudio me je da mu špijuniram. — A ti? — Pristao sam. Oni se okretoše smejati. — Zar baš dotle došlo? — Dotle!...I to mi obećao da će me prevesti u policijsku struku gde će me on naročito na umu imati. — Ama, zbilja, šta je? — upita pop Luka. I Jova ispriča sve. Smejali su se njegovom sporazumu sa načelnikom.Maksić reče: Baš je potrevio gospodine! — Jest, ka’ u ’ladnu sobu! — reče pop Živko. — Pa kakav mu misliš izveštaj podneti učitelju? — upita pop Luka. — To ću smisliti — reče Jova. — Doneše posluženje te ga poslužiše.Astal je bio postavljen. Zasedoše i onako zadovoljni slatko ručaše. Pošto se — po običaju — dade dar i uzdarje i žene ustadoše, oni pri čaši vina produžiše razgovor. Pop Luka reče: — Za družinu saznadoše.Šta mislimo sad? — Da produžimo i dalje, — reče pop Živko. — Gde da se sastajemo?Zar tu neće biti vrebanja? — Evo ovako. — reče Jova.Sad nastaju slave i druga veselja! — Boga mi baš! — rekoše ostali.Ta ti je pametna, učitelju. — Šta imamo da se plašimo?Naša družina napreduje.Zimus, kad smo počeli, bilo nas je dvanajest.Sad nas ima dve stotine.Do zime biće i više.Korak po korak treba stupati u napred.Ne treba nagliti jer ćemo se umoriti.Neka svaki obrati po jednog pa — dosta!...Vi ste ovde svi ljudi viđeniji i bogatiji.Ne odričite se sirotinje ona se vas nigda odreći neće.I naše će kolo rasti.Objasnite svakom, koga u kolo uvodite, njegova zakonska prava; uputite ga neka ih ume braniti, i vi ste stvorili svesne drugove...Da bi ih bolje utvrdili u tome, pokažite lično kako se to radi.Onda smo sigurni. — A policija? — upita Maksa. — Za nju je lako! — reče pop Damnjan — Jovin je plan vrlo lep.On je pristao da bude načelnikov špijun.Zar ne nože neko od nas biti kapetanov?... — A... to nećemo! — Ne velim ja da to bude pravi špijun koji će mu nositi poruke i otporuke.Tu treba majstor, koji će to umeti namestiti, pa da im svima pamet pomeri...Mi moramo da radimo s računom - inače smo propali!...Mi u narodu nemamo protivnika.Naši protivnici to su policajci i njihove prišipetlje koji oće da kmetuju...Dakle sama vlast!...Šta nam treba da radimo?Treba biti s njima u ljubavi.I to ne u pravoj ljubavi, nego tako to udesiti da se svakom onom čini da je tako.Kad tako udesimo onda smo na konju. — Onda, kako ti veliš, popo, treba i đavolu sveću pripaliti. — Jest, i okaditi ga! — reče pop Živko.Treba i njemu po nekad! — Što mora biti — mora! — reče pop Damnjan. — Na taj način mi možemo raditi mirno i bezbrižno....Kad se budemo sa svim pripremili, kad budemo imali svoju vojsku — lako nam je stupiti u borbu. — Pa, da!.. koga veliš da počne s kapetanom? - upita pop Luka. — Eto, ti! reče pop Damnjan. — Ne mogu ja! — Što? — Ne mogu!..Ja bi’ se s njim za čas zavadio.Mrzim toga čoveka!.. — On u mene sumnja — reče pop Damnjan — Meni ne bi ništa pomoglo, a ja bi’ počeo.Nego, evo pop Živka. Pop Živko se nasmeja: — Zar baš ne može mene obići? — Ne može!Ne može!...Ti ćeš umeti s njim — povikaše svi. — Najposle, neka đavo nosi! — Neko mora.Ti mu umeš svašta pričati. — Ta to će već ići, samo kad naumim.Sad sam baš kupio jednu njivu.Otići ću da potvrdi tapiju.Počeću se prenemagati: kako je pokvaren svet; kako već ne poštuje ni vlast ni ikoga na prebelom svetu.Pomenuću i ove, „proklete“ novine. — Slave ti, ako te zapita za onaj dopis... — reče Jova. — Ja ću kazati da si ti pis’o! — Šta? — Kazaću da si ti piso!Prvo i prvo verovaće mi zbog toga i za sve ostalo.A ti maži oko načelnika, on će te zaštiti. — Vrlo pametno! — reče Jova i okrete se smejati. — Meni on neće moći ništa.Među tim tebi će dozvoliti da se sa mnom družiš da bi me „iskusio.“ — Tako je! — reče pop Živko. — E jeste đavoli! — reče pop Luka i nasmeja se. — Ako mislimo nešto da uradimo, moramo ovako! — reče pop Živko. — Nije pošten način borbe — reče Jova — ali ga se moramo latiti, da bi postigli celj, jer celj je poštena. — Dakle — reče pop Damnjan. — Ja primam kapetana na svoj vrat, Jova je već primio načelnika.A vi, bogme, gledajte svaki u svom kraju. — Tako je! — Gledaćemo — rekoše ostali. — Sad da ugovorimo sastanak. — Gde ćemo? — Kod mene, — reče pop Živko i pogleda Jovu: — Kad? — Javiću vam. — Svršeno? — Svršeno! — Jova je doneo novine.I sad otpoče čitanje.Članak, dopisi, sve je pročitano. Otpoče se razgovor o sporazumu opozicije u skupštini.Svima je se dopao i svaki uviđaše korist od toga. Čaša po čaša — i oko zasvetli.A kako neće?Te zdravica kumu i kumčetu, te domaćinu, te gostu jednom... drugom.... gotova posla...Doteraše i do pesme i do šale. Sunce se spuštaše na zaranke kad pop Živko naredi da se zapregnu konji. Jova izašao u avliju.Nađe Maru gde stoji kraj baštice i gleda cveće. — Šta radiš? — upita — Gledam cveće.O... pa nemaju lepa cveća! — Nemaju semena! — reče on. — Da vidiš samo moje cveće! — Nije lepše od mog! — reče on i zagleda se u nju. — Jao, bože!...Šta sam pretrpela od kad si otišo! — prošaputa ona. — I meni je bilo teško zbog tebe...Znaš, kad si me pogledala suznim očima, da sam hteo izludeti! — Celu onu noć nisam trenula...Preturala sam se po krevetu...Majka se nekoliko puta budila....Pita šta je, a ja je zalagujem: da ne mogu da spavam od buva.... U taj par izađe pop Živko. — Jesu li gotova kola? — Gotova, popo. - Šta vi radite? — Ništa, razgovaramo. — I gledamo cveće, — doda Mara. — Oćeš ti s nama, Jovo? upita pop. - Neću, popo. — Dobro bi bilo da dođeš sutra. — Ne znam hoću li moći. — reče Jova. — „Ne znam ’oću li moći“ ?A što nećeš — Imam posla. — Imaš i kod mene posla. — Zbilja? — Vrlo važna, — reče pop Živko i pogleda u Maru. — Dakle? — Doći ću. Izađe Marina majka iz kuće.Pop Živko sede sa njima na kola te odoše. I Jova sa pop Damnjanom ode.I gosti se raziđoše.Osta samo domaćin sa domaćima. Bio je jedan sat po ponoći kad se Jova probudio iza sna.Ustade, podiže zavesu na prozoru.Na polju pomrčina.Zvezde žmirkahu na nebesnom svodu.Ulicom niko ne iđaše.Sve pospalo sem pasa čiji se lavež čujaše u selu. Jova se vrati krevetu i sede.Nalakti se i nasloni glavu na ruke.Ne hte paliti sveće....Sedeo je tako neko vreme, pa kad mu noge utrnuše on promeni položaj.Namesti jastuk uza zid pa se nasloni. Rasanio se sa svim.Podiže se, napipa u mraku kutiju duvansku na astalu, zapali cigaru pa se opet nasloni onako isto.... Kroz glavu mu jurahu misli letom.Sve se zbrkalo.Kapetan, Mara, načelnik, pop Živko, Maksić...Ni na jednoj da se zaustavi...Jedna rečenica beše mu samo na usnama, upravo jedan stih od prekosavskih pesama, koje su se u ono vreme najradije pevale. On ponavljaše neprestano taj stih. Njegov džepni sat tiktaše na stolu.On izgovaraše stih po njegovom taktu. — Mo—ja—ma—ti—ći—lim—tka. i t. d. Šaputanje ga obujmilo.Nikako da se zaustavi....Bi mu već i teško. — Gluposti! — reče i okrenu se na levu stranu. Opet to isto!...On se naljuti. Ustade i onako razdrljen hodaše po sobi trudeći se da ništa ne misli... Izađe na polje.Hladovina noćna zadrža ga, dopade mu se. — Da ogrnem kaput i da donesem duvan; pa izađe pod hladnik i sede na stolicu. Zapali cigaru pa se podnimi.Vetrić pirkaše po suvom lišću i razlađivaše ga. — Opet ne stojimo rđavo! — reče on tiho.U svakom selu s jedno na drugo — imamo po deset svojih ljudi....Kad sam došao ovde — niko nije umeo zuba obeliti.Pomeni mu kapetana kao da si mu pomenuo boga!...A sad?...Slušam samo onu dvojicu u varoši kako govore!..I to još u kafani!..Pa kad onome iz M... reče jedan čaršinlija da bi bolje bilo da malo „utopli jezik“ — on reče: „Pa šta oni meni mogu?Ja sam čovek seljak; ne sme mi imanje prodati!..A u aps nek tera, aps i jest za ljude nije za konje!....“ — Divota!...Kad pomislim da je srpski seljak sad počeo tako misliti i svoje misli jasno iskazivati — onda: za dve—tri godine mi možemo učiniti ogroman napredak!.... Čisto proleću ispred njega svesni ljudi.On s njima razgovara, pa ga po neki dovede i u nepriliku, jer ne ume da mu odgovori. — To bi bilo naše carstvo, carstvo svesti!... prošaputa. — Zar nemam pravo da se nadam?.Evo ovo do sad što je učinjeno daje mi nade i za u buduće!... Pa se opet zamisli. — Lažu kad vele da se ne može ništa učiniti!...Samo treba ovom svetu kazati lepo, a što je najglavnije posvedočiti delom!Kao god i u školi: očigledna nastava...Urođenost nam je da idemo za čovekom koji je umniji i čvršći.Ta samo da karaktera imamo, onda smo pobeditelji!...Treba ljudi koji se ne dadu ničim zastrašiti.Pa i sama smrt takog čoveka više me draži no što me plaši... — Hoću!..Hoću ja da budem karakter!.... — Ala se milo razleva krv po žilama kad čovek vidi da mu posao napreduje...Kud bih ja tražio većeg zadovoljstva od toga: kad bih video da je moj trud urodio plodom!... I čisto se zagleda u budućnost u kojoj gledaše ostvarene nade i umišljaje.Kao kruna toj sreći uzvisila se Mara mila i svetla kao anđeo pred prestolom božijim... Sav se predao mislima koje ga sve više razdragavahu...Mašta njegova penjala ga je na one sjajne zvezde.U duši osećaše lakoću i slast.Srce mu je žudelo da ceo svet zagrli jednim zagrljajem i da poljubi jednim poljupcem.... Belina, plavilo i rumenilo zorino izvuče mu želju iz usta: — Gospode!..Daj mi sreće Gospode!..Daj mi moći i snage da istrajem!... I posle te najsvetije molitve poče naglo hodati tamo — amo... Sunce se rodi veliko, svetlo.Zamirisa vazduh i bilje svežinom... Poslužitelj ustade. — Zar ti nisi spav’o? upita. — Spavao sam.Daj mi poli! Umi se, obuče i poiska kavu.. Pošto je kavu popio naredi posao poslužitelju, a on uze štap pa se krenu pop Živku. Vedro je pozdravljao ljude, koje je putem susreo, i prirodu koju je Mara obožavala. Kod kuće je našao pop Živka i sve ukućane.Mara rumena i svesna kao proletnje jutro istrčala je pred-a-nj.Oči su joj se svetlile od radosti. — Dođe li? — Dođoh. — Od kad te čekam!..Bajagi šetam a ja samo izmičem iz avlije da bih te ugledala....Evo gospodin Jove!... Pop Živko izađe pred Jovu. — Dobro jutro, popo! — Bog dao!...E boga mi si dobro uranio! — Kao što vidiš. — Ajde da sednemo.... ’Oćeš u sobu? — Možemo i ovde, na polju, — reče Jova. — Dede Maruško, moje dete, donesi posluženje. Mara otrča u kuću. — Kako si spav’o? — upita pop Živko. — Dobro, — reče Jova. — Juče sam ti kaz’o da dođeš da se razgovorimo o jednoj vrlo važnoj stvari. — Jest, kazao si. — Sećaš li se? — Kanda se sećam. — O Mari.O njoj ćemo govoriti. Jova ćutaše. — Pričao si mi o događaju u Beogradu.Kad sam te saslušao, meni je bilo veoma žao što si tako nesrećan.Kad sam uvideo da ta ženska nije nikoja druga nego Mara, ja sam se smejao tvome „romanu.“ Tu sad nema teškoća.Mislim da ste se vas dvoje sporazumeli? — Jesmo. — Ona te voli. — Znam. — Jesi voljan da se ženiš? — Šta ću?..„Prvi je zalogaj najslađi“!A „ko se rano oženi i rano ruča — nikad se ne kaje“ — veli naš narod. — Tako je. — Voljan sam, — reče Jova. — Ti ’oćeš Maru? — Jest. — Ali, znaj, Jovo.Mara je sirota devojka; ona ne nosi miraza. — To nisam ni tražio.Ja nisam nikad gramzio za bogatstvom.Moje je bogastvo — moje zadovoljstvo. — Lepo.Ali Mara ima majku. — Neka dođe nama.I najčistiji račun nalaže mi da je uzmem sebi.Sem toga Mara ima svoj hlebac. — Dakle nena nikakva nesporazuma? — Nema. — Ja te molim: promisli se! — Ja sam sve promislio. — E, lepo.Na putu ne stoji ništa....Neg, jesi li pit’o tvoje roditelje? — Odobriće. — Onda... ti ćeš danas da daš reč ovde, pred nama svima: da ćeš uzeti Maru za ženu.Posle se spremi te provedi običaj. — Hoću, — reče Jova. U taj par Mara izađe iz kuće.Donese posluženje i posluži ih obojicu.Pop Živko je gledaše nekako ispod oka. Pošto popiše i kavu digoše se njih dva u baštu.Tu su šetali i razgovarali o drugim stvarima.O Mari ni reči, sem što mu pop Živko reče pri polasku u baštu: — Nemoj misliti da ti je namećem! — Molim te, ne govori tako! — reče mu Jova. — Dobro!.. reče pop i prekide o tome. Pozvaše ih na ručak. Pop Živko je postavio onakav isti raspored za astalom. Jova sedeći do Mare pomišljaše na porodicu na sreću u porodičnom životu.Gotovo beše razdragan.Hteo je sam početi razgovor da ga ne preteče pop Živko.On reče Mari! — Pa, Maruško?...Šta veliš, da mi tebe nešto sad udamo?... Mara obori oči u tanjir i ova porumene.Nije ona ništa znala. — Što kriješ oči? — Mani, tečo! — promuca ona. — E man’o bi’ ja sad, al nećeš ti posle. — Za koga ćeš, zete, da je udaš? — upita njena majka. — Pa ja velim: da ne tražim vazdan.Evo mladoženje uz nju.Sad, samo ako je njena volja. Mara se uzbunila.U glavi joj je grmelo.Što bi iz nenada, na jedared, kao grom iz vedra neba.... — Samo ako ona ’oće!..Bez njene volje — ne dam je!..Oćeš, Maruško? Ona ćutaše. - Ako nećeš nije ništa ni bilo.Nećemo o tome više ni reči! — reče pop Živko i đavolski se nasmeši. Te njegove reči trgoše Maru iz zabune.Ona pomisli: sve propade. — Tečo! reče ona — Što si morao izabrati da baš o tome govoriš? I pogleda ga prekorno. — Pa lepo, dušo! — reče pop. — Ja neću više govoriti.Priznajem da sam kriv. U duši Marinoj je vrilo.Ljutila je se na njega što se silom gradi da je ne razume.Nije znala šta da mu odgovori...Ona pogleda u Jovu? on progovori: — Zbilja!...Kad se o tome povela reč, ja molim ovu poštovanu porodicu da me sasluša. — Dobro, Jovo, govori! — reče pop. — Ti me popo dobro poznaješ.Ti znaš i sve što je u mojoj duši.Ja volim gospođicu Maru, i, celoga moga veka, ja za sebe boljeg druga ne bih tražio.Sad pitam vas, pitam njenu majku a i nju: jeste li voljni, vi da mi je date, a ona da pođe za me?Ako ste voljni da znam...Ovo je došlo iznenadno; nisam se spremao za ovaj slučaj; ali ako se sporazumemo ja zalažem moju časnu reč, koja mi je svetinja, da ću je uzeti za ženu. — Mi nismo protivni, reče pop. — Šta veliš ti, svajo. — Zete, tebi verujem.Što god ti rekneš ja poreći neću! — Samo ne znam šta će Mara reći.Mi nismo protivni.Šta veliš, Maruško? Ona ćutaše. — A? Ona opet ćutaše. — Eto, neće, — reče pop i pogleda sve. — Hoću!.. prošaputa Mara. — Šta reče, šta? — Hoću — reče ona. — E, onda lepo!...Jovo, brate, neka ti je sa srećom!Tebi čestitam od sveg srca!Ti ćeš dobiti valjana muža!.... Jova se rukova s njim i svima, a Mara ih izljubi u ruku. — Sad sam raspoložen!.. reče pop. — Sad bi’ se opio od radosti!...I ti, Jovo, u mojoj porodici, i od sad da budeš sa svim naš!...Gospod bog neka blagoslovi svojim blagoslovom ovu svezu!.. — Živeli! — rekoše i ostali — Pa, Maruška?..Kako sad, udavačo?..Pa baš: „’oću pa to ti je!..Ni se stidi mene ni tetke ni majke, nego kidisala ka’ za oči: „’oću! ’oću“! — Od kud sam baš tako? reče Mara i napući usta. — De, de!..Buri se ti!....Eto, čim se isprosi a ona pokaza nokte!..Pogledaj, Jovo, molim te!.. Jova se smejaše.I ostali tako isto. Kad vide Mara gde je diraju, ona reče: — Pa baš da sam i tako rekla!...Ja nisam mislila sede plesti nego udati se. — Vidiš!..Samo da se natovari kome na vrat!..No! no!..Šali se teča, dušo, šali!...Boga mi, Jovo, imaćeš krasnu ženu! — O!.. u to sam uveren!.. — Ali, gospodine, i — ako bog da zete, Mara ne nosi miraza, — reče Marina majka. — O tome je svršeno! — preseče je pop Živko. — A kud će joj belji nego što ima svoj siguran hlebac! — reče Jova. — I ja ništa više nemam!.... — Jest! — reče poša. — Pa ako im treba nek zarade! — Tako je! — reče Jova. Razgovor se nastavi i posle ručka.Tu je se pilo pa, bogme, i pevalo.Pop Živko je naterao Maru te je opet morala pevati: „Ej, pusto more“!... Mara je pevala i opet sa osećajem.Kad je došla do onog stiha: ...pop Živko je smotrio kako je krišom pogledala Jovu, i kako se zablistala suza u oku njenom.... Veseli i zadovoljni ustaše iza astala.Pop Živko htede malo „da prilegne,“ jer beše veoma jaka vrućina.Poša i Marina majka odoše u kujnu.Zaručnici ostaše sami. — Hajde da mi iz tečinih knjiga izabereš što god za čitanje. — Hajde — reče Jova. I uđoše u kuću. Marine su se oči sijale od velike radosti.Čim se nađoše na samo, ona pogleda Jovu pravce u oči i reče: — Jedva! — Hvala bogu! — reče Jova. — Sad sam tvoja! Mnogo kazuju te tri reči kad izađu iz usta mladog devojčeta.Bar Jova je tako osetio, kad je obavio ruku oko njenog vitog stasa i poljubio ono vrelo lice i sjajne oči. — Sedi! — reče ona. Jova sede.Ona sede kraj njega na krevetac i uze njegovu ruku. — Đavo ga znao! — reče — ali ja ne umem da krijem!...Majka je odmah sutra dan, po tvom odlasku, saznala. — Ko joj je kazao? — upita Jova. — Ja? — Ti? — Ja!...Nisam mogla da sakrijem!...Bar ne mogu od nje ništa da sakrijem!...Ona odmah pozna...A posle, ona mene mnogo vole i mazi; nikad me još nije udarila, pa sam va vek mogla pred njom biti iskrena...Tako i tu!..Čim je primetila nemir kod mene — odmah me je pitala: „šta ti je?“...Ja sam krila: kako je knjiga žalostivna, kako me glava bole; pravo reći: lagala sam je...Ali one noći kad sam ustala i stala kod prozora diže se i ona. (Ja sam mislila da spava).„Šta je tebi, čedo moje“ ? — „Ništa mamo“ ! — rekoh. — „Ne može tu biti bez ništa!..Ti sva goreš!..Da ti nije zlo“? upita ona brižno.... — „Nije mamo“!.. — Šta ti je onda?...Kaži majki čedo moje“!...I ja kažem sve. — A ona? — upita Jova. — Ništa uze me samo za ruku i dovede krevetu; reče mi da legnem a ona sede kraj mene te me uze milovati. — Nije te karala? — A... nije.Ona je vrlo dobra.... — I ona će s nama živeti.Ja sam kazala popu Živku. — O kako si dobar!...Onda ću biti potpuno srećna!..Tu ti, tu majka!,..Sve ćemo urediti.Naša kuća mora biti čista kao košnica!To će biti moja briga.Sve ja to umem; majka me naučila!...Sve čisto i uredno, a ti tek dođeš, a ja ustanem kao stare žene...Je l da će to biti divota? On klimnu glavom.Uživao je u njenoj veselosti i njenom zvonkom glasu. — Onda rekneš: — Maro, daj da ručamo!“ A ja odmah čist čaršav na astal, pa lebac i so, pa tanjire na jelo....Pa onda sednem do tebe te ručamo.Posle ručka pijemo vina iz jedne čaše ja i ti.... — No, šta je? — Bože!..Ala ja brbljam!A majka mi je kazala da ne valja da mnogo toročem; i kazala mi je da nije baš lepo što trčim jednako za tobom..Ja sam probala da ćutim, da se ne maknem, da ne pogledam u te, pa — ne mogu!,.. Jova je pogladi po kosi. — Govori, čedo, govori!...Ti ćeš mi biti moj razgovor.Ja, zlato moje, uživam u tvome ćeretanju!... Ona se zagleda u njega...Onda se od jedared trže. — A knjige? — Eto ih! — reče on. — Ali izaberi mi. Jova priđe knjižnici. — Je li?..A smem li ja čitati romane? — Za što ne? — Kažu: da romani ne valjaju. — Ima ih mnogo što valjaju, kao društveni, istorijski... - A imaš li ti dosta knjiga? — Imam. - Ala će to biti divota!..U veče sedimo i čitamo do neko doba!..Je li, ti ćeš i mene poučiti, pa da i ja znam koliko i ti?... Jova se nasmeja. — Hoću, zlato moje! Boga mi čisto me stid da priznam: da ne znam ništa.Eto, mogu biti učiteljica a ništa ne znam, sem ono malo što treba za školu... — Naučićeš, zlato moje, nešto iz života, nešto iz knjige.Ko hoće da uči naučiće...Evo ti jednog romana. — Kako se zove? — „Boj kod Morata“ (Murtena).Ovo je roman istorijski.Iz njega ćeš videti kako su se Švajcarci borili za ono svoje stenje i slobodu.Isto onako kao i naši Crnogorci. — Je li? — Šta? — Hoćeš li danas kući? — Hoću. Ona napući usnice. — Šta je, ludo mala? — upita on zagrlivši je. — I tebi je po volji da čeznem, — reče ona. — Ne ide to tako, zlato moje!..Ja bih najradije ostao kraj tebe celoga veka!..Ja sam toliko žudeo za tobom... ali ti znaš da ja ne živim ovde.Za to moram da idem kući, jer pada u oči. — Ja ću biti kao luda! - Jova je posmatraše.Ovo beše dete, naivno, iskreno, koje ne beše u stanju ni jedne tajne sakriti.On je se nadao da će „njegova vila“ biti naučena.Među tim, on gledaše pred sobom stvorenje koje nikud nije maklo van krila materina.On se radovaše što će od nje načiniti žensku koja će svetliti svojim karakterom. Ljubljaše je i milovaše.Ona se topila pod njegovim poljupcima.On osećaše kako joj srce bije i prijatan dah iz njenih čistih devojačkih usta... Ali, vreme beše: da se kući ide. Ispratila ga je Mara sa majkom. Uz put on kaza majci Marinoj svoje namere, svoje poglede na kuću.Njoj se dopadaše.Ona je takođe od sveg srca zavolela Jovu. Jova je svaki drugi dan odlazio kući pop Živkovoj.Svi su seljaci znali da je isprosio onu „varošku.“ Ženskinje je zavidelo Mari, više puta kad bi ih videli da šetaju jedno s drugim „pod ruku,“ a po neka bi seljanka tek rekla: — Aj’oj tužna ti sam! Nije i’ ni sramota!..U po dana se zagrlili!... Jednog dana, baš će biti prvog V. Gospođi, sedeše pop Damnjan i Jova u njegovoj sobi i razgovaraše.Dok tek dođe poslužitelj opštinski i donese jedno pismo. — Je li za mene? — Nije nego za popu, — reče ovaj. I pruži pismo pop Damnjanu. U pismu se naređivalo od strane konzistorije da „s mesta čim poziv primi prestane konzistoriji.“ — Šta li će to biti? — upita Jova. — Ne znam! — reče pop Damnjan. — Jesi li imao kakvih poslova kod konzistorije? — Nisam. — Seti se! — Nisam, no! — Da te nije ko zašto tužio? — Ne znam. — Za što li će biti? — Ne znam. — Misliš li ići? — Moraću. — Kad? — Sutra.... — O šta će to biti? — reče Jova i zamisli se. Mislili su dugo obojica, ali ni jedan ne nađe uzroka za što vlast zove. — Mora da je kakva tužba! — reče Jova posle dužeg ćutanja. — Sigurno!..Ali ko me je to mogao tužiti? — A nađe se po neki!...Najzad, ja sam ti siguran svedok. Pop Damnjan dugo i dugo lupaše glavu. — Ostavi, ne misli!..Znaćeš sutra reče Jova. — Ta... to jest, ali... - Šta: ali? — Podlaci su!..Mogu čoveku stvoriti ’iljadu zala. — To mogu!..Ali ne ćemo ni mi sedeti skrštenih ruku.I mi ćemo se braniti! — reče Jova. — Najposle, što bog da! — reče pop Damnjan. Posede još malo pa se diže i ode. Sutra dan krenuo se rano u varoš.Čim je odjahao konja i malo se očistio on se diže u konzistoriju. Javi se momku na vratima i ovaj ga pusti unutra.Za stolom seđaše „prečasni“ prota Milinko i dvojica sveštenika, sudija. — Dobro jutro! — nazva pop Damnjan. — Bog pomog’o! — reče prota. — Ama šta ti to tamo radiš? — Šta mogu drugo raditi no ono što mi moja sveštenička dužnost nalaže? — reče pod Damnjan. — Koliko ima kako ti je žena umrla.? — Deset godina - odgovori on čudeći se tome pitanju. — U kojoj godini od rukopoloženja? — U prvoj, u petom mesecu. — Gde živiš ti sad? — Kod tašte, majke ženine. — Nesrećni sine! — reče „prečasni“ i odmahnu glavom. — Što gospodine? „Prečasni“ zazvoni.Poslužitelj uđe. — Vodi ga tamo, u arhivu, nek mu pročitaju tužbu. Pop Damnjan izađe čudeći se; kakva to tužba može biti, i šta u opšte tu posla ima njegova pokojna žena i njegova tašta?... Pisar ga dočeka u arhivi i pruži mu jedan akt. — Šta ima tu? — upita on. — Pročitajte, — reče pisar. On otvori akt i pročita. On se nasmeja.Pročita dole potpis: Ilija Končarević.On se opet nasmeja a sklopi akt. — Šta je, gospodine? — upita ga pisar. — Čudo mi je što me gazda Ilija dostavlja konzistoriji.On to nije do sad radio; on je obično dostavljao policiji. — Jeste pročitali tužbu? — Šta ću da čitam?..Sigurno kakva bljuvotina!..Neću ni da odgovaram!.Napišite; neće ni da odgovara. — Gospodine!,.Ta se dostava kosnula vaše časti.Vi morate ma šta odgovoriti! — Zbilja? — Zbilja! On uze akt, koji je bio na astal bacio, i pročita gotovo glasno, najpre lepo a posle grcajući: „Konzistoriji Eparhije: „G. Damnjan Jevtić sveštenik, već deset godina kako živi vanbračno sa svojom taštom.Sa njom je rodio i nekoliko dece, pa da bi se to prikrilo oni su decu odmah no rođenju davili i zakopavali. Dostavljam ovo Konzistoriji u nadi da će narediti da se ovako nedelo izvidi i krivci kazne po zakonu, jer kad ovako rade sveštenici šta onda ostaje prostom narodu; a to bi vlast i zakoni trebali da preduprede i krivce najstrožije kazne. 6. Avgusta 1880. U K... Ilija Končarević. Pop Damnjan se skamenio.Prihvati se rukom za astal da ne bi pao.U licu beše došao kao list hartije.Po čelu mu izbiše krupne graške znoja. Pisar primeti i dade mu stolicu. — Se’te, gospodine. On se svali na nju. — Šta imate da odgovorite na ovu dostavu?... On dođe malo sebi. — Imam da kažem: da je sve gola laž!..A molim moju duhovnu vlast neka propita i ispita sve moje seljane, pa ako i jedan potvrdi navode u dostavi — onda.... onda ne drugo — ja sebi izričem presudu!. — neka me strelja!.... — Imate li još što da kažete? — Ništa više, do to, da je dostavljač podlac i nitkov. — Potpišite. On potpisa ime i prezime, uze kapu i izađe. Poslužitelj mu reče. — Ajde ovamo! On uđe opet u zasedanje.I „prečasni“ i oba člana gledahu ga sa nekim sažalenjem, — Jesi li čuo za što se optužuješ? — Čuo sam, gospodine. — Jesi li odgovorio? — Jesam, gospodine. — Šta si mogao na onaku dostavu odgovoriti? — Sve je laž, — reče on. — To je lako kazati, ali treba i dokazati. — Dokazaću.Neka se pitaju svi moji parohijani, pa ako i jedan potvrdi navod — dozvoljavam — ne da me raščine — nego da me streljaju! — Nesrećni sine! — reče opet „prečasni“ i odmahnu glavom. — Sem toga, gospodine, ni on nije podneo nikakvih dokaza.Ako će se verovati tako na prostu reč ma kog bilo nitkova — onda onakav jedan nitkov može pola sveta na robiju poslati!.. — Znam ja da je tvoja glava puna advokatski viceva!..Al, idi!..Delo će se poslati policiji da isljedi, pa ako bude krivice: drž’ se!...Sad idi. On izađe. Ulicom je išao kao lud.Ljudi nisu hodili nego su igrali oko njega.On kao da hođaše no nekom bezdanu, u kome odjekuje tupo svaki glas. Dođe u kaFanu gde je odseo, i odmah ode u sobu. — Oćete ručati gospodin popo? — pitaše ga mejandžija. On klimnu glavom ne znajući ni sam šta radi. Nalaktio se na astal.Mejandžija donosaše jelo jedno po jedno — on ni da okusi.... — Gospodine! On ćutaše. — Gospodine! — viknu mejandžija po drugi put. On diže glavu. — Jeste li zdravi? — Jesam. — Ja sam mislio da ste bolesni pa sam ’teo da pošljem po doktora. — Opremite mi konja. — Dobro sad ću. — I dajte račun. Mejandžija ode i vrati se sa računom.On isplati. — Jel izveden konj? — Jeste. On ustade i uze štap. — Zbogom! — Zbogom pošli, gospodine! On opkorači konja i ode.Mejandžija gledaše za njim začuđeno.Kad on zamače za ćošak, ovaj se prekrsti i reče: — Budi bog s nama!...Šta je čoveku?... Izjahao je iz varoši. Znoj ga oblio svega...Prsa mu behu tesna; ne mogaše da diše kao da mu je duša stinjena međ dva kamena... On ne mogaše da veruje u istinitost svega što je za tri časa preživeo; ne mogaše da veruje, da zajista postoji taka dostava protiv njega.Sve mu izgledaše da je u snu...On pogleda oko sebe, vide da je na putu, da ide iz varoši kući, da jaše svoga vranca....Seti se „prečasnog,“ sudija, pisara pa.... opet, opet!... Ljudi prolažahu i nazivahu mu boga — on jedva odpozdravi pozdrav.... I dođe mu teško kao da leži na dnu neke jame, na oči ne viđaše, samo mu neke sjajno — crvene iskrice izbijahu pred očima....On, kao da bi hteo da izađe iz te jame, da pobegne od toga kužnog vazduha, koji ga je davio — udaraše jadno živinče nemilosrdno...Svega ga je u penu obukao. Ni sam ne znađaše kad je stigao, u selo.Nije znao ni da je školu prošao. Jova ga je očekivao. Kad ga smotri on viknu.No ovaj se ne osvrtaše.Jova prođe kroz baštu i izađe pred-a-nj. — Stiže li? On ćutaše. — Popo! — On diže glavu. — A? — Šta je, čoveče? - A... ti si Jovo? — Ja sam.Šta ti je?..Što se nisi uvratio? On vrati konja nazad.I Jova se vrati u avliju. Odjaha konja i pođe posrćući. Jova ne mogaše da se načudi šta mu je.Oči su mu mutne i zakrvavljene a posrće!..Da nije pijan? — Nije! — Mišljaše Jova.Pio sam s njim toliko puta; na njemu se nikad nije poznalo.Najzad šta mu znam?... — Hajde u sobu. On pođe s njim. — Sedi. On sede. — Šta je!..Što su te zvali? On ćutaše. Jova se čudi samo. — Zvali su me — reče on promuklim glasom — zvali su me... Pa zastade. — Za što? On pogleda u Jovu, diže se i pođe no posrnu.Jova ga dočeka na ruke. — Damnjane!...Šta je tebi? — upita Jova preneraženo. On briznu u plač. Suze su išle potokom I slevale se niz Jovino odelo. — Damnjane! - Šta je?.. On zausti. — Ah!Jo-o-vo bra-ate! I tu ga zaguši jecanje.... Jova ga ne htede dirati.Neka mu suze olakšaju bol na srdu... On jecaše, jecaše; onda diže ruke sa Jovinog ramena i pade po krevetu.... Dugo, dugo je plakao.Kad se primirio, on se podiže.Jova je stajao uz prozor.Čim se on podiže Jova priđe. — Šta je, Damnjane? — Optužen sam grozno!... — Za što? — Za vanbračan život. — S kim? — Sa mojom taštom? Jova se skameni.Učini mu se da nije dobro čuo. — S kim veliš? — upita ga po novo. — Sa mojom taštom!.. — Ama nije moguće? — Sa svim moguće! — A ko te tuži? — Ilija Končarević. Jova sede. — Pa?... upita. — Policija će isleđivati delo. — Policija? — Policija! — Je l podveo svedoke? — Nije — Jova prohoda po sobi nekoliko trenutaka,. — Ne brini se! — reče. — Šta? — Ne brini se! — Kako? — Policija će morati prekinuti nad tobom isleđenje. — Kako? — Niko neće ništa posvedočiti.Ovde su sve naši ljudi, pa se ne moramo bojati podlaca. — Ali glas? — E, nešto se mora pretrpeti. — A, ja ću njemu da se osvetim! — jeknu pop Damnjan. — Ja se moram napiti krvi njegove do zore ili crći! — To nećeš. — Moram! — ciknu pop Damnjan. — I Jova kad ga pogleda, strese se.Oči mu sevahu kao munje. Jova mu priđe. — Ako kod tebe sad, u tim prilikama, važi pametna reč — ja bih rekao jednu. — Da čujem, govori! — reče pop. — Sedi. Pop Damnjan sede. — Ti veliš: tu je povređena tvoja čast? — Sa svim! — I ti veliš da to moraš krvlju prati? — Sa svim tako! — Na koga ti imaš da digneš tvoju ruku? — Na Iliju Končarevića. — Znaš li ti da tim sebe bacaš u veće zlo? — Tešto! — Zbog jednog Ilije Končarevića mi gubimo tebe.Vredi li da ti sobom plaćaš krv Ilije Končarevića?...Vredi li da ti danas, kad najviše potrebuješ opštoj stvari, za tako jednog podlaca daš svoj život?... — Ne vredi, — E, tako!..Pametno razmisli!Ja ti neću reći sad ni take ni take! On se ućuta. Jova hodaše preko sobe. — Dobro! — reče on — Sad ne; ali on mora biti moj makar posle deset godina!..Ja ga ne mogu gledati!... — Politički račun nalaže nam da još sa njim lepo postupamo...Ja mislim, da si ti čovek koji će u stanju za vreme sve predurati!... — Imaš pravo!... — Ti vidiš, da mi ne vodimo borbu sa ljudima od načela nego sa podlacima. — Pa? — upita pop Damnjan i pogleda Jovu. — Pošteno borbu vodeći, mi bi stradali. — Zar da je vodimo nepošteno?..To neću; volim umreti! — Ne nepošteno nego vešto.To je ono: okadi i đavola koji put...On će sam doći na lepak!... — Dakle, da sa njim živim lepo. — Jest.Pa ako ga ošineš koji put neka ne zna da si ti, nego neka luta.Poštena je borba lepa; ali kad dušmanin gađa iza busije, tebi bi smatrali i najluđi za budalu kad bi izašao s golim prsima!... — Tako je, Jovo!..Poštena ti je reč da ću ćutati...Sad zbogom!.. Mrak, već pao na zemlju.Pop Damnjan pojaha konja i ode najlak. Kad je bio kod groblja, (pored njega je put vodio) siđe i priveza konja za ogradu a on uđe u nutra. Zastade pred jednim visokim, belim spomenikom, prekrsti se i celiva ga pa se spusti na zemlju kraj njega....Potoci suza leteli su iz njegovih očiju te cveće na grobu polivali...Tu mu je ležala žena.On ne imađaše nikoga svoga sem toga groba; njemu je ispovedao svoje bole... Duševni bolovi ruše...Nekoliko belih končića beše međ njegovim crnim vlasima; nekoliko bora popelo se i namestilo na njegovom vedrom čelu... Oktobra oko pola noći zakuca neko na Jovinom prozoru. — Ko je? — upita Jova. — Ja sam. — Koji si? — Jevta, zar me ne poznaješ? — A.. ti si, Jevto? — Ja! — Koje dobro? — Dobro, ako bog da!Otvori da uđem, imaš jedno pismo od pop Živka. Jova izađe te otvori vrata. Jevta uđe posrćući. — Šta je, Jevto? — E, šta je!..Eto vidiš šta je!...Vele: pij Jevto!...Jako je — odneće!..Jes đavola odneti!..Al ako ne može odneti — može oboriti!...Kako si?. — Hvala bogu! — Neka bogu ’vala! — Kamo pismo? — Evo ga!.. I pretura Jevta po svome jandžiku gde osim duvana kremena i ocila, beše i pisao.On ga izvadi. — Na! — reče. — Jova pogleda na adresu.Beše upućeno na njega.On otvori. Pop Živko pisaše. „Dragi Jovo. Večeras sam stigao od varoši.Doneo sam jednu najradosniju vest: vlada je pala.U novom ministarstvu je i Garašanin.Dođi i to odma.Sve je naše društvo kod mene.Po Jevti šaljem konja. Grli te tvoj drug pop Živko.“ Jova pun radosti.Za čas navuče odelo.Jevtu pitaše gde je konj. — Eto pred kapijom. — Hoćeš ti ići? — Iš’o bi, ama ne mogu!..Znaš da sam se opio ka’ klin! — Dobro, ti lezi!Eto kreveta. „Jevta leže.Od ugasi sveću, opkorači konja pa sve u trk. Društvo beše u najvećem raspoloženju kad je on stigao.Dočekaše ga sa punim čašama.Tu se izljubiše kao na Božić. — Dobro nam doš‘o! — Bolje vas našao! — Srećan naš praznik! — Amin da bog da! — Sedi!...Evo novina! — reče pop Živko. — Čitaj i uživaj!...Daj — de tvom budućem jednu čašu! Mara donese. Pop Živko nali u nju vina, pa onda reče: — De ovu, brato, za zdravlje našega svetloga knjaza koji nas oprosti one nesrećne džerime!...Bog mu dao carstvo Dušanovo, junaštvo Obilićevo i Ajduk Veljkovo, mudrost Miloševu i Mijailovu, veka Adamova!..Neka Srbija procvati pod vladavinom njegovom i njegovih ministara i neka mu blagodarnost i odanost naroda srpskog bude alem kamen u kruni njegovoj.Živeo Knjaz!..Živela Knjaginja!Živelo čedo njihovo!Živeli novi ministri!Živeo narod srpski!.. Svi popiše u kap. Svirači svirahu „Himnu.“ — Kad si iz varoši? — Večeras. — Kad ove skupi? — Večeras. — Kako je u varoši? — Gudi!..To se pije, to se prosipa...Ne pita se ko je gazda ko siroma! — sve se grli i ljubi!... — Kad ste dobili glas? — Danas. — Brzo se čulo svuda? — Ka’ da puče!...Samo pogledaš, zatvaraju dućane pa odoše u mejane. — A šta rade njihovi? Sagli glave pa ćute.Tek će po neki proškripati: ništa je to!.Doći će naši opet na vladu! — Jest!S one strane godine! — reče Maksić. — Čuje li se što za skupštinu? — upita Jova. — Izbori će biti 30-og Novembra! — 30-og? — 30-og! — De da se dogovorimo koga ćemo za poslanika! reče Jova — Koga ’oćeš drugog?Evo pop Damnjana!..Šta veliš pope Luko? — Slažem se! — A vi braćo? - Tako isto. — Neću ja moći biti! — reče pop Damnjan. - Što? — Što sam pod isleđenjem. — Ja sam tebi kazao: da akta moraju u arhivu, jer niko mu ništa, ama baš ništa nije dokazao! — reče Jova. — Zar baš niko? — upitaše ovi. — Niko! reče Jova. — A posle toga, čim ti budeš izabran i sam će kapetan to učiniti. — reče pop Živko. — Baš će onda tek da smeta! — reče pop Damnjan. — Ne znam ja onu slabotinju, Savu!...On će sve učiniti, samo da dobije klasu. — Jesmo li na tome, braćo? upita Jova. — Jesmo! — E sad za zdravlje poslanika — reče pop Živko i natoči čaše. Ispiše svi u kap.... Veselje je trajalo do zore.Svirači su svirali; svi su pevali.Tu je otišlo vazdan zdravica....Veselje beše ne opisano. Sutra dan je produženo...I tako — veselje je trajalo tri dana... Tridesetog Novembra 1880 godine sastaše se svi „poverenici“ kod sreske kancelarije.Podolazili su iza rane zore.Kapetan Sava seđaše u mejani te razgovaraše sa nekima.S mesta se videlo da je kapetan popustio. Kad je došao pop Damnjan sa Jovom on ih dočeka da ne može lepše biti. — Šta ćete piti? — pitaše ih on. Pop Damnjan htede da odbije čast ali Jova reče namignuši na popa: — Kavu. Kapetan poiska dve kave, pa se okrete popu Damnjanu. — Znaš li, popo, šta je sa onom tvojom stvari? — Šta? — upita pop. — Baš sam je juče ostavio u arhivu; prekinuo sam nad tobom isleđenje, jer nema dela. — Velim ja tebi, popo, da će tako biti! — reče Jova i namignu na popu. — Ja sam znao, gospodine, da nema dela. — A... boga ti, potvaranje samo!..Ništa ti gore nije nego kad se seljak prougursuzi.Za njega posle nema svetinje!...Ja sam hteo još u početku da tu stvar prekinem, ali, opet, velim: daj da vidim.A, vere mi, vam kažem sam nisam verov’o da tu ima istine. — Za boga!..Taka glupost!...Ko bi još i mogao verovati? — reče Jova. — Šta ćete?..Ja bi’ to davno bacio u arhivu, ali kad stariji zapovedi — šta ću? — reče kapetan. — Tako je, gospodine — reče pop Damnjan. — Jel-te?...Kad čovek ide za ’lebom.... — Da bo’me!..Da bo’me!... Kapetanu zasjaše oči; on je mislio da ih je prevario. Doneše kave. — ’Oćete po jednu rakicu? — upita on. — Blagodarim! reče popa. — ’Oćeš ti, učo? — Pa... mogu jednu. — Dobro je to: na jutro po jednu...Daj-de jednu „ljutu.“ U taj par viknuše da se ide sudnici. — Zar nećemo kancelariji? — upita Jova. — Do sad je tamo izbor svršavan. — A... nećemo — reče kapetan Sava. — Ovo je narodska stvar.Neka bude u opštinskoj sudnici. — Najbolje i jest. — Za to sam tako i naredio. — Ajdemo, gospodo! — reče pop Damnjan. — Izvol’te, gopodin kapetane, i vi s nama! — reče Jova. „Ne može otrpeti da ga ne ujede. — A... ja ću na dužnost. — Kapetani jako nemaju ’vam’ posla! — reče jedan seljak koji uz njih stajaše. — Nek ovi glede „koncelariju,“ a tako je i njima jako naredio „ministar.“ Kapetan ne reče reči. Pop i Jova jedva se uzdržaše od smeja. Digoše se sudnici. Svet se iskupljaše.Presednik opštine izađe gologlav, pogleda po sakupljenom narodu pa reče: — Braćo!Danas treba da se izvrši izbor narodnog poslanika.Po zakonu najpre nam trebaju četvorica za birački odbor.Izberite i’... — Pa evo pop Damnjana, pop Živka, Maksića i Stevana Petrića — reče pop Luka koji tek što beše došao sa pop Živkom. — Primate li i’ braćo? — upita predsednik zbora. — Primamo!Primamo! — graknu narod. — E, onda, vi koji ste izabrani, ’ajte ovamo! — reče on. Oni odoše u sudnicu. Posle nekoliko minuta izađe iz sudnice presednik i objavi: da je birački odbor izabrao pisare i da izbor počinje.Glasanje će biti po opštinama.... Izbor otpoče. Jova i pop Luka odoše u mejanu. — Nema potrebe da budemo na polju — reče Jova. — Izbor će ispasti vrlo dobro. Nekoliko puta odlazio je da vidi kako ide glasanje...Jedared se srete sa gazda Đošom. — Kako ti gazda Đošo? Gazda Đoša zinu...Tek posle reče: — ’Vala bogu! I onda stade gristi brkove. — Ovo se, bogme, muški glasa!...Na popu već sto glasova.... Gazda Đoša „zvocnu“ dva-put-tri zubima pa opet reče: — A lud svet! - Što, gazda Đošo? — Ja ne bi’ nikad glas’o popa.Nije to za njega. — A zašto? — On nek gleda njegovu crkvu!...Zar nije bruka i to, što je danas, na praznik ostavio crkvu a doš’o vode da sedi u sudnici? - To mu je pravo dao zakon — reče Jova. — Znam...Al on je treb’o da odsluži službu. — I ovim načinom on služi službu. — Zar u sudnici? — Sad služi otadžbini i zakonu. — Ta već znam ja da ti njega umeš braniti! — reče gazda Đoša i poče naglo gristi brkove. Svet se poče kupiti oko njih dvojice. — Ne branim ja njega, gazda Đošo, nego ga zakon brani. — Ta vi sve umete podvesti pod zakon. — Ove si zakone ti kao poslanik gradio.Što se ljutiš na svoje delo. Gazda Đoša opet poče gristi brkove. — Ostavi ga, učo, slave ti! — reče jedan seljak. — Da znaš ti kako je njemu jako žao, ti mu ne bi reči rek’o! — A šta mi je žao, Aksentije? — upita gazda Đoša. — Žao ti je što si i Peru poveo kad nisi više!..On te jedan glas’o, pa ka’ da se potprdno!..Da si se bar obliznio!.. Smej se zaori sa sviju strana. — Boga mi jes! — reče Aksentije. — Da je bar poveo još jednog, ali ga pusto nema!...Poder’o bi gvozdene opanke, a ne bi ga naš’o u ovom narodu! — Usrećite se popom! — rene on ljutito. — Ako bog da! — Jes daće ti! — reče gazda Đoša.Pop nema ni kučeta ni mačeta.Kad ode tamo on će samo gledati za svoj džep.Mari on za tvoje sinove!... — Vidim što si mi i’ i ti zaklonio!... reče čiča Milan Grujić — Otiš’o si samo tamo te se nadrem’o i spustio pare u džep.Ako si koga zaklanj’o, zaklanj’o si sebe i svoje.Tvoga si sina ’teo da digneš u nebo a moga da baciš u bezdan!... — Nije, vala, Milane! — Šta nije!..Šta nije!..Što se ne pokriješ ušima pa ne ćutiš?...Još imaš obraza da govoriš ovom narodu o nekakom tvom poštenju.Na čast ti tvoje poštenje!... — Tako je čiča!..Tako je čiča!.. graknuše oni oko njih. Svet se sve više skupljaše. — A, boga mi jes!...Pa da te pošljem opet.Video si valjda ovo još malo žive dece, na ’oćeš šnjima na kasapnicu, je l? — Koji li je onaj čiča? — pitaju seljaci jedan drugog. — Milan Gujić iz S... — Alal mu vera! — Bo’me taj pomera dasku! — A pomera ja! — A Milane — rene gazda Đoša — kad sam ja koga posl’ na kasapnicu?..Ovo su ljudi!.. — Potrči!I Milan vidi da su ovo ljudi, pa ti baš pred njima i kaže!..Nemoj misliti da se ja čisto koga god bojim!.. — Dobro, Milane, dobro! — Svi se za dobro bogu molimo!... — Tako je!Tako je!.. veli okupljeni svet. — Pa lepo, lepo!..Neka vas pop usreći!... — Sad... ko bio! — Samo od tebe nećemo sreće tražiti! — reče čiča Milan. — Bolan, brajko, vidiš ovaj narod, vidi!...Sve je se ovo nekad uzdalo u tebe, ali tvoje pouzdanje ka vrbov klin!..Svi mogu vikati na popa, samo ti ćuti!... — Tako je!..Tako je!.. Gazda Đoša ode kao oparen — Narod se smejaše za njim. Učitelj Jova uživao je slušajući oštre i žive reči ovoga starca. — Vala, čiko, ti mu očita! — A šta ću dijete!...Gleda smo na obraz i poštenje, pa pukoše rebra!Ne može se više!.. — Ako te ne tuži! reče Aksentije. — A tužio od veliki’ krasta da bog da!...Neka tuži!...Da bog da oni tužili od danas pa do veka ka’ što smo i mi do danas!... I čiča pođe u mejanu, a za njim onaj narod... Izbor je tekao mirno.U četiri sata po podne izađe predsednik zbora i upita: — Ima li još ko da nije glas’o? Svi ćutahu. Objavljujem da je glasanje zaključeno.Okupite se ovde da vam se pročita ko je izabran. Svet se poče prikupljati.... Posle pola sata izađoše iz sudnice svi.Predsednik reče: — Braćo!Poslušajte da vam se pročita!.. I pročitaše da je pop Damnjan dobio sve glasove osim jednog što je dobio gazda Đoša. Narod viknu: — Živeo!... Pop Damnjan izađe malo u napredak na reče: — Braćo!...Čast koju ste mi ukazali danas, izabravši me za poslanika vašeg, za mene je vrlo velika!..Hvala vam braćo na poverenju i ljubavi...Trudiću se svima silama, kojima raspolažem, da zaštitim vaše interese.Što bih za sebe tražio tražiću i za vas!Ja ću biti najzadovoljniji, ako se među vas mogu vratiti opet svetla obraza, sa mirnom savešću: da sam ispunio svoje obaveze.O svome radu na skupštini podneću vam račun kad se otud vratim.A sad, braćo, još jedared hvala vam!.. — Živeo!..Živeo! grmeo je narod. Sad je tek nastalo pravo veselje.Sa sviju strana trčali su seljaci i rukovali se sa novim poslanikom.Čak i gazda Đoša priđe. — E, pope — reče — nek ti je sa srećom! — Hvala, gazda Đošo! I poljubiše se. Onda svi onako u društvu odoše u mejanu. — Ređaj astal uz astal! viknuše neki. Mejandžija odmah posluša. Posedaše po redu.Pop Damnjan u pročelju; onda drugi popovi, učitelj Jova, čiča Milan, pa redom. — Vina donesi! Mejandžija donosaše.Čaše su zvečale. — Pomaže bog, braćo! — reče kapetan ušavši u mejanu. — Bog te čuo! — Srećan dan! — Amin da bog da! — Oče, Damnjane, nek ti je sa srećom! — Hvala! I poljubiše se. — Ala je jako mekan ka’ pamuk! — rekoše neki. — Taka mu „narav“! — rekoše drugi. Pop Damnjan učtivosti radi ustupaše svoje sedište kapetanu, al on ne hte. — Hvala oče Damnjane!...To je tvoje mesto!..Da nije tebe ne bi bilo ni ovog veselja. I on sede do popa Živka. — Jeste li za vino, gospodine? — Pa... mogu... — Daj jednu čašu! — viknu pop Živko mejandžiju. Nališe čaše.Kapetan se diže, uze čašu u desnu ruku a levom skide kapu. — Braćo! — reče on. — Ovo je naše veselje!..Ali reda je setiti se boga i gospodara.... — Živeo!.. Za gospodarevo zdravlje pijem ovu čašu.Neka ga bog poživi dugo i mnogo sa svetlom knjaginjom i knjaževićem! — Živeli!.... Čaše zazvečaše; svirači okretoše svirati.Pošto popiše svaki u kap za gospodarevo zdravlje, zasedoše opet. — Oćete li „meze“ ? pitaše mejandžija kapetana. — Pa donesi što god. Mejandžija iznese prasećeg pečenja, jer je znao da kapetan Sava neće da pije bez mezeta. Čaša po čaša praznila je se.Lica postajahu rumenija a oči svetlije. Kapetan opet podiže čašu. — Ovu čašu, braćo, pijem u zdravlje naših ministara!... — Živeli!... Neka ih bog poživi na diku i ponos naroda srpskog!...Bog im dao da ispune želje narodne!..Svetla obraza sedeli dugo i dugo na upravi naše otadžbine!.. — Živeli!... I opet u kap. Bog oprosti, ama vino neće!...Kapetan Sava se sa svim razdraga.Treću zdravicu nazdravi svome „prijatelju,“ popu Damnjanu, sa željama; budi bog s nama!.... — Jest!...Želim mu, želim, mnogo mu želim!.. — Tako kapetane!.. —reče čiča Milan.— Reci mu: što tebi želeo — meni bog dao!... Jedva se udržaše od smeja. — Jest, čiča!...Što njemu ja želeo — meni bog dao! — Amin, da bog da! — reče čiča. — Braćo!...Vreme je da idemo doma. — reče Jova. — Vreme je! — rekoše još neki. — Hoćemo li? — Ajde!... — Se’te još! — vikao je kapetan Sava u najvećem „oduševljenju.“ — Vreme je, gospodine da idemo — reče pop Damnjan. I pozdraviše se... I pojahaše hitre konje pa pođoše svatovski.Pucanj za pucnjem grmeo je a iz punih grudi i sa nasmjaniih usta orila se vesela pesma, te je oživljavala sumorna brda i dolove... KNjIGA ZA GROŠ NA ODMORKU SILAZAK S PRESTOLA - ROMAN - KARIO AMURELI Pisac zadržava sva prava. Bilo je posle podne jednog od onih hubavih prolećnih dana, kad ti se čini da cela priroda diše mirisom, nežnom toplinom i obnovljenim prolećnim životom, u kome svaka travčica, svaki listak, svaki leptirić, što leti s cveta na cvetak, svaka tičica, što se, u sladosnom zanosu, uljuljkana svojom rođenom pesmom, njiha na grani, ili juri kroz neizmerne vazdušne prostorije, igrajući se na toplom zraku, — da sve to: životinje, bilje, cela priroda, sve peva jednodušnu pesmu blagodarenja, pesmu radosti, pesmu sreće, pesmu obnovljena života, a ta pesma kao da poziva celu prirodu da živi, da raste, da se razvija, da cveta, da se plodi i množi. Po tesnim i krivim ulicama Zvonigrada žuljale su silne gomile sveta.Žene; deca, ljudi, staro, mlado, najrazličniji tipovi, s najrazličnijom odećom, sve pomešano: crni kaputi s crvenim binjišima, alovi vesovi s uglađenim cilindrima, uske frenske pantalone sa širokim poturama i čohanim čakširama s dugačkim nabranim turom - sve se to mešalo, brkalo i stvaralo nepregledno more šarenila, kakvo se samo kod nas na Istoku viđa. Izvirući iz varoši, ove su gomile, kao golema reka, tekle u pravcu široka druma, što iz Zvonigrada vodi u obližnje seoce Jelenik, divno mestašce, obraslo šumom, s lepim vodama, s mnogim letnjikovcima, koje su pogradili bogatiji Zvonigrađani, da im služe kao mesto za zabavu i živovanje preko leta. Kraj toga druma, nalazio se jedan mali park, a u tom parku bilo je jedno starinsko državno zdanje, koje poodavno služi kao ministarstvo finansije. U jednom šumarku, u tome parku, ležala su potrbuške tri mlada čoveka, koji se nisu skoro ni videli iz velike trave.Naslonjeni na laktove, oni su pušili, a ovda onda popridigli bi se i uprli na drum zorne poglede svoje.Činilo se kao da nešto izgledaju, kao da nekoga očekuju, i to s velikim nestrpljenjem. Na jedan put, u daljini ukaza se oblak prašine na širokom drumu.Kao da ga je vihor gonio, ovaj oblak jurio je neobičnom brzinom i dolazio sve bliže i bliže.Svet svrati pažnju na ovo, gomile počeše zastajkivati i gledati šta li je to, a oblak prašine jurio je neprestano sve bliže i bliže, i sve u kovitlac. Na jedan put iz ovoga oblaka ukaza se jedan konjanik.Polegao po konju, on je neprestano šibao ovo jadno živinče, koje se već beše obuklo u belu penu. Kad dođe do gomile sveta, ovaj konjanik viknu nešto.Jureći dalje, on opet nešto viknu.Tako je to ponovio nekoliko puta, jureći neprestano napred.Svet i ču i ne ču šta on viknu.Nešto ču, al ono što je čuo, nije razumeo. Reči su mu bile jasne, ali smisao, smisao... ko?... šta?... gde?... kad?... — je li moguće?Eto to je ono što svet nije razumevao. Nastade žagor, uzajamno zapitkivanje, uzajamno čuđenje, neki potrčaše za konjanikom, neki, preneraženi, stadoše na sred druma, blenući zaprepašćeno.Među ženama nasta vriska.Konjanik odjuri dalje kao munja, i poslednji redovi sveta vidoše ga gde savi ulicom, koja vodi u dvor.... Kad konjanik bi spram parka, ona tri čoveka čisto poskočiše sa svoga legala.„Svršeno je!“ reče jedan. — Bože! da li je svršeno, reče drugi. — Sigurno, sigurno! tu ne može biti sumnje.Takav je bio dogovor, reče treći. — Znam, ali zar nije moglo biti da se promaši?Zar je nemoguće, da se sve svršilo prostim pokušajem, ili prošlo na kakvoj olakoj rani? Posle su opet prilegli sva trojica u travu i produžili razgovor. Konjanika nestade, a među svetom ostade užas, zabuna i nered, koji je on posejao svojim prolaskom. Kao na stotinu krila, po celoj ovoj gomili; sveta, po celom Zvonigradu, razleti se strašna, reč: „Ubijen Knjaz!“ „Ubijen Knjaz!“ tu je reč na skoro ponavljala cela varoš, izgovarala su je svačija usta, ona je preletala od kapidžika do kapidžika, s prozora na prozor, iz ulice u ulicu.„Ubijen knjaz, ubijen knjaz!“ — brujalo je Zvonigradom. U gradu (varoši) nasta ogromna zabuna.Sve živo izlete na ulice.Na sve strane video si samo iznenađena, prestravljena i začuđena lica.A kroz te gomilice u nebrojeno odjeka, zvučale su kobne reči: „Ubijen knjaz! ubijen knjaz!“ Na širokom drumu ukaza se jedan vod konjanika.U obližnjoj kasarni začu se neobična lupa doboša, negde u daljini zasvira truba na uzbunu, na sabornoj crkvi udari zvono.Nešto mračno, nejasno i tajanstveno poče se pomaljati u neizvesnim događajima, što nastupaju, a nad Zvonigradom, koji malo čas beše tako veseo, na jedan put raširi svoja ogromna krila crni duh smrti! Zamirisa prolivena ljudska krv, i dah bune, prevrata i građanskog rata, kao neka tajanstvena drhtavica, prođe celim Zvonigradom.Sve duše obuze nekakav tajanstveni, praznoveran strah od nečega, što niko nije znao šta je. Tama se poče pomaljati iz nedoglednih daljina, majska noć razvi svoja crna krila, i tiho, polako, nečujno, spusti se nad ovaj uzburkani grad, i ubrzo ga zastre sa sviju strana svojim providljivim, crnim velom, a od usta do usta još je neprestano preletala zloglasna lozinka: „Ubijen knjaz, ubijen knjaz!“ Kad se sumrak već uhvati, ona tri mlada čoveka izađoše iz šumarka, i, pošto su dobro natukli šešire na oči, brao se izgubiše u obližnjoj uzbrdnoj ulici. „Ubijen knjaz!“ S početka je sve bilo nejasno; ništa se nije znalo utvrdo, pa čak ni to, da li je knez doista ubijen. Stvar se razjašnjavala tek postupno. Prvo dođe nekakav voskar, koji se slučajno desio u Jeleniku, i donese glas, da je knez doista poginuo; da je s njim palo još nekoliko njegovih rođaka, da se sve to dogodilo u jednom gustom šumarku, kuda je knez bio izašao u šetnju, da su ubice pobegle, i još se ne zna ko su. Bilo je još i vazdan drugih pričanja, nagađanja i svakojakih kazivanja, često potpuno suprotnih, po nekad i potpuno besmislenih. Bilo je već 9 časova u veče, a ulice su još bile pune sveta.Osobito pred dvorcem kneževim beše se skupila ogromna gomila, jer se beše razneo glas, da za kratko vreme dolazi knez, mrtav ili živ, pošto je jako bilo utvrđeno i to mnjenje, da je knez samo ranjen. I doista, oko 10 časova u veče, pojaviše se drumom iz Jelenika kneževa kola, za njima su išla još dvoja kola, a oko njih bilo je nekoliko konjanika.U kneževim kolima vidla su se dva čoveka, obojica sede.U jednome svet poznade kneževa ađutanta.O drugome se mislilo da je sam knez.Svet ga pozdravi burnim usklicima, a mnogi su posle uveravali svim na svetu, da su svojim očima videli, kako knez na pozdrave odgovara salutiranjem. Kola uđoše u knežev dvorac. Kroz gomilu pronese se glas, kako će knez sad izaći na balkon, da blagodari svetu za izraze saučešća.Do po noći čekala je gomila taj svečani trenutak, i kad ga nikako ne bi, ona se poče razilaziti. Ulice su bile sve posednute stražama, po gradu su krstarile konjičke patrole.Te se noći u Zvonigradu malo spavalo. Mrtav...“ u tome je prošla cela noć. U jutru osvanu proklamacija.Ona je objasnila bar najnužnije: „Najgroznijim i najpodlijim ubistvom, Balkanija je danas lišena svoga preljubeznog vladaoca.Ostavljajući pravednoj priznatelnosti sviju naši saotečestvenika da ocene preveliki gubitak, koji je Balkaniju ovim nesrećnim slučajem postigao, dolepodpisani ispunjavaju jednu tužnu dužnost primajući u svoje ruke, na osnovu zemaljski zakona, vlast privremeni namesnika knjaževskoga dostojanstva i obznanjujući to svima vlastima i celom narodu....“ Dalje se u proklamaciji govori, kako je „u sadanjem teškom magnovenju prva potreba da se javni poredak i obšta bezbednost održi....“ „a narod će se, po propisima zakona, pozvati da izbere skupštinu koja će doneti svoje zaključke o popunjenju vladalačkog prestola“. Najposle, „imenom najviše vlasti... i imenom najsvetijih narodnih interesa“ novo privremeno namesništvo „najozbiljnije zapoveda svima vlastima i najživlje savetuje i preporučuje svemu narodu da produži obdržavati red i poštovanje spram postojeći zakona, i da se više nego ikada klone od svega što bi moglo oslabiti ili poremetiti poredak i javnu bezbednost“... U proklamaciji obznanjuje se narodu još i to, da će se narodna skupština sazvati od danas za mesec dana, da ministri, državni savet i sve vlasti i činovnici zemaljski produžavaju vršiti vlast, „koju im je blaženopočivši knez poverio.“ Najposle namesništvo naglašava, kako ono smatra da mu je „sveta dužnost da do sastanka skupštine sačuva ono stanje koje je veliki rodoljub Strašimir Kosanić III. po sebi ostavio.“ Proklamaciju su potpisali kao privremeni namesnici: predsednik državnog saveta, ministar pravde, koji je ujedno bio i čuvar državnog pečata, i predsednik kasacionog suda, kao što je to još ranije zakonom već bilo predviđeno. Prvi broj službenih novina doneo je kratak opis krvave kneževe pogibije, gde se veli: „Taj za svu Balkaniju strašan slučaj dogodio se ovako: „Njegova Svetlost, praćena svojom porodicom, adjutantom i jednim samo momkom izišla je po svome običaju oko pet sati po podne u šetnju u Jelenik.Kad se docnije Gospodar peo uz stražnju stranu jeleničkog brda, prođoše mimo njega tri lica; pozdraviše ga, pa jedan od njih penali na nj ostraga revolver.Pusta ruka osušila se na veki, dobro pogodi; knez se na zemlju sruši.Adjutant iztrgne odma sablju i potrči na razbojnike, ali međutim ovi opale iz revolvera, te padne mrtva jedna sestra kneževa, njena kći dopade rana, adjutantu bi kuršumom razmrskana desna ruka a ranjen ostade i sam momak. „Jedina od pratnje kneževe, strina njegova, ne bi pogođena. „Njegova Svetlost okrom što je dobila četiri rane od kuršuma, sva je po licu i telu najgroznijim načinom izsečena nekim oštrim oruđem. „Tako se dogodila ova zverska kasapnica nad knezom naroda balkaniskog.Crni zlikovci mogoše je u usamljenom mestu po volji izvršiti i uteći.Ali već su pozatvarana neka podozriva lica“. Dalje se u članku karakteriše ovo delo kao „najcrnji zločin u novijoj povesnici“, a knez se oplakuje kao najveći rodoljub i mudri upravljač, koji je uzdigao ugled Balkanije. Knez je poginuo i Zvonigrad je ličio na uzrujanu košnicu, u kojoj je na jedan put nestalo matice.Čulo se neko nerazgovetno, potmulo, pometeno brujanje, koje je svašta moglo značiti.Vladi i privremenom namesništvu bila je prva briga da održe red i tišinu, kao što se u proklamaciji i naglašavalo.Prema tome su odmah preduzete i podesne mere.Odmah sutra dan doneseni su ukazi: „Da se vojska postavi u vanredno stanje.“ „Da se opredeljenje zakona odnosno preki sudova rasprostre na slučajeve gde spokojstvo i javni poredak to iziskuje.“ „Da se vanredno stanje oglasi u celoj zemlji za sva zločinstva i prestuplenja sem (§) paragrafa 91., 96. i 104. b., v., g., d. Ove su mere pomogle.Red nigde nije bio poremećen.U samom Zvonigradu kao da je nešto malo šušnulo kod univerzitetskih đaka, ali je odmah opet sve leglo.Jedan profesor, o kome se baš tada vodila po novinama prepirka pod nazivom „Doktor radikalac“ skupio je bio, kako vele, đake pred školsko zdanje, govorio im o slobodi i, pokazujući prstom na glavnu policiju, kažu da je uzviknuo: „Onde leži zlo; ono treba raskopati“... No đaci su, kako se priča, mirno saslušali ovu deklamaciju, pa se još mirnije razišli kućama. Tako se bar govorilo.A ko zna da li je u opšte i bilo što na to nalik.Bar sam „doktor radikalac“ vazda je poricao da je stvar bila u tom obliku. Knez je bio mrtav i njegova prestonica žalila ga je.Može se reći da ga je žalila cela Balkanija.O tome je bio objavljen i jedan ukaz: „Da se zabrani javno veselje i da traje žalost do drugoga dana po pogrebu i da državne vlasti za 6 meseci upotrebljuju crn pečat na zvaničnim aktima, a g. g. oficiri i drugi činovnici nose na uniformi crn prevez.“ Siromah knez!Bio je grdno izmrcvaren.Ubili su ga iz revolvera, pa ga posle noževima sekli, najviše po licu.No lekari su sastavili komade, sašili i okrpili grdne, duboke rane.Za tim je knez bio izložen da ga narod vidi i da mu oda poslednju poštu. S knezom je, kao što smo videli, bila izginula i neka njegova rodbina.Prvo je pogrebena ona, posle je došao red i na samoga kneza... Uz golemu tugu rodbine i prisnih prijatelja, uz saučešće cele zemlje, knez je sahranjen u porodičnu kosturnicu, u hramu svete Bogorodice u Zvonigradu. Tako je mlada kneževina Balkanija na jedan put izgubila krunisana poglavara svoga. Katastrofa je odigrana.Nasilno je uklonjen s prestola jedan vladalac, o kome se držalo da može u zgodnom trenutku postati vođa sviju ugnetenih naroda balkanskih i povesti ih na zajedničku borbu za oslobođenje i nacijonalno jedinstvo.Sad je i s tim strahovanjem svršeno.Grozna seča, izvršena u jednom šumarku u Jeleniku, učinila je svemu kraj. Događaj je čudnovato nazvan stranim imenom: — „Katastrofa“ — pod tim nazivom zna ga cela zemlja. Rodio se u sirotnoj seljačkoj kući, u sred Balkanije.Koje gde naučio nešto malo knjige, koliko tek da se potpiše.Pošto je prvo bio seljak, pa špekulant, pa bojadžija, najposle stupi u vojsku.Bio je veoma vredan, shvatljiv, okretan, učio je i radio neumorno, uz to umeo je oko starijih, i te su ga osobine brzo istakle.Postao je oficir.Prilično se pročuo u pokretu od 1848—9 god., u kome je i Balkanija učestvovala izašiljući svoje dobrovoljce braći u pomoć, koja bejahu ustala protiv mađarske obesti.Docnije uspeo je da postane i državni pitomac, da ga pošlju o državnom trošku na stranu, otkuda se vratio s odličnim uspehom. Kad su u burnim političkim danima, koje je preturila preko glave mlada kneževina Balkanija, nastali golemi politički obrti, te je jedan knez bio proteran, i dinastija Kosanića oborena u korist dinastije Crnojevića, naš junak stekao je odmah pupo poverenje novih vlasnika, kao što ga je uživao i kod starih.Postao je u tolikoj meri poverljiv čovek nove vlade, da je bio odaslan u susednu veliku državu, da tamo izvrši zatvaranje i pretres nad starim proteranim knezom. Kad se, posle mnogo godina, stari knez vratio natrag u otadžbinu, meću činovnicima, što dođoše da ga pozdrave, bio je i naš junak.Kad ga stari knez ugleda, odmah ga poznade i viknu mu: „Šta ćeš ti ovde, lolo?Vuci mi se ispred očiju“... Naš junak pobegne, ali gnev staroga kneza bio je utoljen, kako vele, tek onda, kad je naš junak bio izbijen (udareno mu je 25 batina, kazuje priča), pa onda proteran u mesto rođenja, gde je živeo kao zatočenik sve do smrti staroga kneza. Otuda ga vrati milost novog, mladog kneza, koji ga čak uze k sebi za ađutanta, da bi tako zagladio „surovost“ očevu.Pomilovani, da bi se pokazao dostojan tolike milosti, bio je vanredno vredan; radio je dan noć; učinio je i neke pronalaske, izumeo kuršum šupalj s pozadnog kraja, što je činilo te je metak dalje nosio.Najposle, postao je vojni ministar. Ovi uspesi jako su ga zanosili.On je doista bio čovek velikih sposobnosti, ali ipak njegove želje premašale su njegovu pravu vrednost..... Ovaj se čovek svikao još izrana da ne preza ni od čega.Njemu su bila dobra sva sredstva.Dinastije su mu bile samo zgodna lestvica da brzo dospe do vlasti i visoka položaja.Vladare je smatrao kao sujetne budale, kojima se treba koristiti. Ogorčen na staroga kneza Kosanića, ovaj čovek nije prezao čak ni od toga da stupi u vezu s Turcima, da se stavi na uslugu „blistatelnoj Porti“ „protiv buntovnički planova staroga tirjanina“ kneza Kosanića.Pisao je Porti predstavke i vreko gradskoga paše slao „devletu“ na francuskom jeziku memoare o novom stanju u Balkaniji, koje je nastalo usled dolaska staroga kneza Kosanića.Naravno, veze s Turcima u to doba bide su obična stvar.Tako su radili mnogi balkan. velikaši. Tako je u neku ruku postao vođ turske partije u Balkaniji, dok ga iz te uloge nije istrglo poverenje mladoga kneza Strašimira Kosanića, koji je došao na presto po smrti svoga staroga oca, vladao nekoliko godina, a za tim bio ubijen, kao što smo napred videli. Ali još za života kneza Strašimira jedne večeri ovaj čovek stavi sam sebi ovo pitanje: „A što ne bih mogao ja biti knez“? U zapadnoj Evropi, u starim monarhijama, koje postoje već od mnogo vekova, gde su vladaoci članovi dinastija, koje vladaju od više stoleća, ovaka pitanja ne bi se mogla ni pojaviti, ili, ako bi se i javila, svak bi ih smatrao samo kao novu, zanimljivu vrstu ludila. Ali kod nas, gde se svi znamo u glavu, gde smo svi do juče bili jednaki i svi se sećamo kako je izgledao, šta je bio i šta je radio čovek koji sad piše u svojoj tituli „pa milosti božjoj“ — kod nas je sve moguće, pa i to, da se svak pita: „što i ja ne bih mogao biti knez?“ Jednom izbačena, ova mismo nije se više dala stuknuti.Ona se kao crv ulegla u srce i dušu ovoga čoveka.Ona mu više nije davala stanka ni odmorka; ona ga je, kao senka njegova, svuda neodstupno pratila.Noću, danju, u snu ili na javi, ona se mešala u svaku pomisao, u svaki osećaj njegov i postupno se pretvarala u strahovita dželata i gonitelja njegova; ona mu je odagnala san s očiju; ona mu je oduzela prohtev za jelo, ubila mir i spokojstvo duše njegove, upravo napravila čudovište od čoveka. Ima misli koje u svemu potpuno liče na ujed besnog psa i vrše isto dejstvo.Kao ono ujed besnog psa, tako i one unose u telo čovečije strašan, neizlečljiv otrov, koji se polako ugnezdi, uđe u krv, u meso, u živce, u kosti, uđe u svaku ćeliju u organizmu, u svaku kaplju krvi, tu sazreva, jača, širi se, osvaja sve, obuzima sve, otrovnim klicama pali krv i nagoni je da ključa po žilama, dok najposle, na strašnom ognju bolesničke vatruštine od ludila, ceo organizam ne bude isceđen, sasušen, ispijen i spržen, te bedna žrtva ispušta pomućenu dušu svoju u najstrašnijim mukama. Zla misao, kao i besan pas, ima svoje oštre zube; i kad ih ona kom god zabije u srce — ta se rana posle lako ne leči. U takom se stanju nalazio i naš junak.On je ličio na čoveka koga je ujeo besan pas, pa sad u strahu čeka razvoj bolesti i strašan trenutak kada će nastati kriza. Ali on je bio čovek tako krepke volje i tako snažne duše, da je svu ovu buru umeo sakriti i zakopati duboko u dušu i srce svoje, a s polja je sve bilo mirno i glatko. Tako je izgledao g. pukovnik Vrbavac, čovek koga je nenadna smrt kneževa zatekla kao vojnog ministra, i kome je bilo suđeno da naskoro odigra kratku, ali značajnu ulogu. Jednoga je kneza nestalo, valjalo je naći drugog.„Kralj je mrtav — živeo kralj!“ Ono posle podne, kada će knez poginuti, pukovnik Vrbavac nije nikuda izlazio; celo posle podne proveo je kod kuće, hodajući po svojoj sobi. Kad mu pred mrak dotrča vojnik s kobnom vešću: „ubijen knez“ — g. Vrbavac kao da nije bio mnogo iznenađen.Bar po njegovim postupcima videlo se da nije zbunjen i da, zna šta mu valja raditi u takvoj prilici.No to je moglo dolaziti i otuda, što je pukovnik Vrbavac u opšte bio veoma pribran i priseban čovek. Kad ču glas da je knez poginuo, on prvo mirno ispita vojnika od koga je, kad je i kako je to čuo?Upita dalje šta se radi na ulici, da li je svet miran, ili se uzrujao?Za tim; zapovedi da mu se spremi konj i da mu donesu paradno odelo.Razasla i druge najnužnije pismene i usmene naredbe.Za tim je seo na konja i, u pratnji dva konjanika, otišao u glavnu kasarnu, gde je odmah sakupio sve bataljone komandante i preko njih uzeo pod svoju neposrednu komandu celu vojsku.Komandantima bataljona izdata je naredba, da će od sada sve zapovesti primati neposredno od njega, i to samo od njega. Zapovedio je da mu se rastrebi i očisti jedna soba u kasarni, gde se smesti stalno.Preduzeo je i sve druge mere, koje su bile potrebne da učvrste njegov presudan uticaj u vojsci, kako bi postao jedini i neograničeni gospodar oružane sile, što je odmah i postigao, pošto je vojsci i inače već bila dužnost da ga sluša kao vojnog ministra. Njegovo stalno prisustvo kod vojske sprečilo je buntovnički pokret u vojsci.Jedan oficir, koji je hteo povesti svoj bataljon da njime zauzme glavnu policiju, bio je uhvaćen, odmah predat prekom sudu i streljan. Svemoćan u vojsci, ministar Vrbavac učinio je prvi pokušaj svoje diktature time, što je s četom vojnika i nekoliko najpouzdanijih oficira otišao ministarstvu, gde su držane ministarske sednice; ljude ostavi napolju, a sam uđe unutra. Tu je sad nastala scena vredna molerske kičice.S revolverom i golim nožem u ruci, vojni ministar Vrbavac tražio je od svojih drugova da proklamuju za kneza jedno dete, nekakva rođaka ubijenoga kneza. Bilo je odupiranja, no Vrbavac ga je slomio.Pominjato je da pokojni knez ima svoj testamenat, u kome je naznačen drugi naslednik, no Vrbavac je prešao preko toga pitanja prostom napomenom da on uzima svu odgovornost na sebe.On je naslikao ostaloj gospodi svu bezishodnost njina položaja, u kojoj se nalaze. — „U redovnim prilikama vi bi imali pravo — rekao im je on — ali ovo su prilike vanredne, stanje je izuzetno, vojska je danas jedina presudna činjenica — ja je imam danas u rukama, a tim samim ja već imam i diktaturu u ovakom izuzetnom stanju.To opet znači da ja jedini vučem i svu odgovornost, i pred istorijom, i pred potomstvom za sve, i za dobro kao i za zlo, što bi se moglo dogoditi.Bude li dobro vama će po pravu pripasti vaš deo slave; bude li zlo, samo ću ja vući odgovornost, jer će svak, reći: „on je mogao učiniti sve, što nije činio, što je slušao druge, što se povodio, kad je mogao sve sam učiniti, a da nikoga ne pita.Kad stvar tako stoji, ja tu moram napred, ja drugoga puta nemam“.... Jedan od g. g. ministara primeti mu: „I mi tako isto imamo naš deo odgovornosti; mi smo vlada — i mi smo takođe pozvani da činimo što god uzmognemo“.... Vrbavac ga preseče.. — „Ta da!...“ „što god uzmognete,“ a vi eto ne možete ništa drugo no da protestvujete, da napišete, ako hoćete, protokol kojim se ograđujete — a za tim ima, da bude ono što biti mora: biće proklamovan nov knez u licu Mutimira iz dinastije Kosanića IV.Kad bi imali faktičke moći, možda bi vaša dužnost bila da me odmah uhapsite, ako bi smatrali da je moje držanje štetno i, opasno po zemlju. — „Ali kako te moći nemate — i kako je vaša faktička snaga malena, to je i dužnost vaša veoma malena i prosta — da se pokorite neophodnosti.U trenutcima gde jedino sila presuđuje, ljudi bez sile ujedno su i ljudi bez dužnosti.Manj ako bi vi, ne znam iz kojih razloga, i kome na korist, smatrali da je vaša dužnost da se dete odvesti u odelite sobe, gde bi ostali pod prismotrom dok stvar ne bude svršena.Svako vaše odupiranje ja ću morati da smatram kao pokušaj bune protiv zakonitog naslednika prestola.A u ovakim mutnim vremenima to može odvesti i mnogo dalje no što gore spomenuh...U ostalom, gospodo, ja sam gotov na sve.Ovaj dom, u kome se mi savetujemo (Presednik ministarstva primeti drugu do sebe — on ovo svoje nasilje zove savetovanjem) opkoljen je vojskom.Vaš je položaj lak ako ga navlaš vi sami ne otežete.Ali ja vam unapred kažem da se stvar ne može i neće izmeniti ni za dlaku, pa ma kako se vi držali.Ja sam rešen da se ne dam ničim omesti.Jedino mogla bi me stuknuti kakva jača vojnička sila, koje bogu hvala nema. — A moj je put prav, i pravilan, i zakonit — ja ne dam da se kvari zakoniti red nasledstva.Maloletni Mutimir zakoniti je naslednik, i on će za 2 sata biti proklamovan za kneza.Prema tome izvolte se odlučiti.Ponavljam, svako vaše protivljenje smatraću kao pobunu protiv zakonitoga naslednika i prema tome ću postupiti. Ovaj drzak govor učinio je svoje dejstvo.Vlada se potčinila neophodnosti.Dva sata docnije, u velikoj kasarni vojska je proklamovala za kneza od Balkanije mladoga Mutimira.To je odmah objavljeno proklamacijom celoj zemlje- Smešan je bio položaj štampe.Njoj je bilo prosto zapoveđeno da hvali mladoga izbranika, i ako ga nije ni čula ni znala.I ona je morala savesno vršiti svoju „dužnost“.Ime je bilo nepoznato; za toga šiparca niko nije znao.Svet se začuđeno zapitkivao: „Mutimir!Mutimir! ko je taj Mutimir?Ali glavno je dostignuto.Velika narodna skupština, koja se sastala na mesec dana posle „katastrofe“, izabrala je za kneza mladoga Mutimira — upravo potvrdila je još raniji izbor Vrbavčev.Mlada kneževina Balkanija imala je opet svoga kneza.„Kralj je mrtav — živeo Kralj.“ Doveli su ga i rekli mu: „Ti si knez.“ Obukli mu vojničku uniformu i izveli ga na paradu.Svetina je jurila.Skakali su jedan drugom na ramena, na vrat, pa i na glavu, bilo ih je i pregaženih; radoznale ženske glave izvirivale su s tavanskih badža.Po plotovima i zidovima čečali su čupavi i prljavi šegrti. — - I ju, grom ga ubio, iscepa mi fistan, vikala je jedna baba, a za tim je prikupila u šake ocepljenu polu i opet trčala kroz gomilu, a kad bi ugledala dete, uzviknula bi puna radosti: „Dele majke, kako je lep - kao da sam ta ja rodila.“ Ova je baba bila iskren i lojalan podanik njegovog visočanstva nejaka kneza Mutimira. Svetina je vikala: „ura, živeo“; detetu su rekli: „ovo je tvoj narod“ — i njemu je bilo milo. Kad je doveden u Balkaniju i izabran za kneza, mladi Mutimir bio je dečak od svojih 14 godina; smeđ, punačak šiparčić, s krupnim, blagim očima i pripijenim usnama.Cela pojava njegova nije imala na sebi ničega osobitog.Lepuškast, prijatan šiparac — to je sve što se moglo reći. Proticao je dan za danom, mesec za mesec - mladi knez je rastao, razvijao se.Naravno, još je bio dete i činio mnogo što šta detinjski. Deca vole da rade sve što i matori; čini im se da su onda i oni zreli ljudi.Ma kako da je bio mlad, ciglo posle desetak meseci svoga „kneževanja“ knez Mutimir bio je već prilično sujetan na svoju vladalačku titulu.Kad bi mu silom otrgnuli njegovoga dragog majmuna, s kojim se tako rado zabavljao, pa ga naterali da uči — on bi srdito kroz plač protestvovao: „Kako vi smete mene da terate?“ Neću da učim; ja sam knez; ja ne moram da slušam; vi morate mene da slušate.“ Imao je babu, očevu majku, koja bi ga u ovakim gorkim časovima tešila. „Jesi, sine moj, jesi, ti si knjaz, oni tebe moraju da slušaju, čekaj samo dok porasteš.“ Baba nije tada ni slutila kako će njene reči nekada postati veliko proročanstvo. Mladi knez još nije bio sasvim izašao iz doba igračaka, kad se jednog dana dogodi nešto što je svedočilo da na njega ne gledaju više kao na dete.Našlo se političara čiji se uzvišeni patrijotski polet nije mogao uzdići nad običnom nužničkom jamom; u nju su polagali sve uzdanje svoje i od nje su izgledali spasenje svoje. Rusija je prirodna zaštitnica sviju balkanskih naroda i sviju malenih državica.Mladome knezu Mutimiru predstojalo je da se sastane u jednoj ruskoj pograničnoj varoši s ruskim carem, i on se krene na taj put.Uz put su ga svud dočekivali i ispraćali s najvećim svetkovinama.Dođe i u svoju dunavsku pograničnu varoš Đurđevgrad i tu se zaustavi na prenoćištu. Naš narod veoma je zgodno obeležio, kako ima mesta kuda i sami carevi „peške idu.“ Jes, ima mesta, kuda i sami vladaoci idu bez pratnje, bez nadzora, bez svedoka...Knez Mutimir ode u nužnik.Samo se možda u Balkaniji može naći ljudi kojima je čak i to moglo pasti na um, da i taka mesta upotrebe za svoje zločinačke zasede.Nužnik je bio naročito pripremljen za kneza; grede su bile prestrugane, i mladi knez Mutimir sruši se u provaliju.... Kakva strahovita scena — knez, vladar pomazana glava udavio se u.... Srećom, knez Mutimir imao je kod sebe revolver.Kad je video kako polako tone u nečistotu, on se seti, istrgne revolver, ispali nekoliko metaka — ađutanti pritrče i knez se spase. Političkim nužničkim pacovima nužnička jama dala je samo ono što ona u opšte može dati — odvratan zadah!Time se završio ovaj bljutavi politički nitkovluk ovaj razroki pokušaj da kneza u nužniku udave, a ceo ovaj mirišljavi događaj dobio je ime: Đurđevgradski nameštaj. Ali ma kako da je bilo gnusno ovo kropljenje u ljudskoj nečistoti, ono ipak nije prošlo bez pouke za mladoga kneza.On je tu prvi put počeo da nazire i ružne strane živoga i da sluti šta je to pritvornost ljudska. Bilo je još i drugih pojava, zgodnih da iz ranog detinjstva pothrane u njemu osećaje nepoverenja. Bombe, flašice sa zagonetnom plavom tečnošću, noževi s otrovanim vrhom, to su bile stvari, koje je nekakva tajanstvena zlikovačka ruka počela mešati meću detinjske igračke njegove, a ovo je uticalo da dete počne brzo sazrevati.Tako je rastao mladi knez polako u zagušljivoj pridvornoj atmosveri. Jednog dana, baš kad su činjene pripreme za svečano polaganje ispita zrelosti, kojim je mladi knez trebao da završi svoje mladićske študije — on se javi, ali mesto svečana ispita, on svečano izjavi da nikakav ispit neće polagati.Reklo mu se da to ne može biti — ali on je ostao pri svome.Posle čitave nedelje dana baktanja, najposle su digli ruke - mladi knez se ne dade slomiti. To je bila njegova crva pobeda. Završilo se detinjstvo.Mesto igračaka počelo je nastupati zabavljanje: mesto drvenih lutaka počeli su se javljati profili drugih lutaka, i lutaka koji su okruživali mladog kneza, još nepunoletni, ali na pragu punoletstva. Gde je moj šah? — odjeknu kroz dvorske odaje zvonki glas mladoga kneza Mutimira — Ah, sacré chien! vi se nikad nećete opametiti dok vas ja jednom ne dam valjano... fouetter.... zbilja, g. Rastislav, kako se kaže na balkanski jezik fouetter? — upita knez obrnuv se povisokom, punom čoveku u bakenbartima, koji je tu sedeo u fotelji do prozora zadubljen u francuski list Journal des Débats. Gospodin s bakenbartom spusti polako novine na kolena, pogleda u kneza i reče mu odmereno i s taktom (on je uvek govorio samo odmereno i s taktom) Fouetter kaže se na balkanskom jeziku, a ne „na balkanski jezik“ — šibati, išibati.Ali ja držim da knez uopšte ne bi imao potrebe da pominje tu reč. — E, čuda bože — reče knez Mutimir nemarno i ravnodušno. Tako je, Vaša Svetlost; što bi se zamerilo običnom obrazovanom čoveku mnogo pre zameriće se knezu, vladaru. — E, valjda je moj deda drukčije govorio, on nije samo psovao, on je i bio, za to su ga i slušali. — Zar bi Vaša Svetlost htela da se u ponašanju izjednači s čovekom koji je ponikao u narodnoj prostoti, koji nije umeo ni imena potpisati, koji se nikad nije ni spremao za vladaoca, a kome su ipak i suvremenici i istorija zamerili za po neke grubosti u karakteru.Kako bi se tek Vama zamerilo, koji ste imali sve pogodbe da se spremite za potpuno uglađena, potpuno moderna evropska vladara! — Vi me vređate, gospodin Rastislav!Zar ja nisam uglađen — viknu mladi knez žustro. — Pardon!Vaša Svetlost, ne odričem ja Vama uglađenost, no tvrdim samo da se s uglađenošću ne slažu onaki izrazi, što će svakako i Vaša Svetlost priznata. — Nije vrat nego... kako se ono kaže?... šija....Je li šija? reče knez, obrnuv se g. Rastislavu na što ovaj odgovori klimajući glavom ćutećki, a knez produži: — Dakle, nije vrat nego šija (g. Rastislav ispravi ga: „nije šija, nego vrat,“) Ta da, nije šija nego vrat.Vi mi ne odričete uglađenost, samo odričete da se ono što ja govorim slaže s uglađenost (g. Rastislav ispravi ga opet: „s u-gla-đe-no-šću,“ udarajući glasom na svaki slog)....Ta da, dobro: s u-gla-đe-no-šću prosrica i knez, pa produži dalje: — Uh! ala je težak ovaj balkanski jezik; ima reči koje prosto ne može da ih se izvori.Rastislav ga opet ispravi: „ne mogu da se izgovore. Knez se čisto ljutnu: — E, pa lepo!Ne znam još dobro balkanski, ali učiću, naučiću se.... drugi put, nemojte sad da me popravljate za svaku reč; ne date mi da kažem moju misao. Molim, molim, molim! — prihvati Rastislav izvinjujući se. — Hteo sam reći da mi vi ipak kažete da nisam uglađen, samo mi to kažete diplomatski.Vi ste diplomata, g. Rastislav, pa uvek diplomatski govorite.Ja bih voleo da sa mnom obično govorite, da ne lupam uvek glavu šta ste hteli reći. — Da, da, reče Rastislav, gledajući u kneza.Ja kažem da Vaša Svetlost nema potrebe da se spram mlađih služi onakim izrazima i da slugama napominje šibanje. — E, pa vi ste se sad uhvatili za tu jednu reč.Ostavite to....Eto, moram da ih psujem; pomislite, već sam tri put zvonio i još niko ne dolazi.Simon! — Sluga utrča, — Moj šah, Simon! Sluga otrča, a na vratima se ukaza sredovečan, ćelav čovek, srednjeg rasta; i još s vrata poče se klanjati: „Dobar dan, dobar dan... sluga sam ponizan, Vaša Svetlost!“ — A... a... a, mon viex, vi ste baš tačni..Knez izvadi veliki zlatan remontoar, — ravno šest; tako smo i rekli. Ćelavi gospodin uđe unutra polako i oprezno, maši se kneževoj ruci da je poljubi; knez preko običaja pusti da mu se poljubi ruka, ali kad je ćelavi gospodin primače ustima i taman napući usta da je cmokne, knez mahnu rukom i tucnu ga po zubima. — Uh, uh, uh — uzviknu ćelavi gospodin, ali opet nije smeo pokazati da se srdi, na protiv, morao se i sam smejati uz kneza, koji se beše zacenuo. — Vašoj Svetlosti lako se smejati, ali meni bridi nos; razbili ste mi njokalicu... Knez se hvatao za trbuh i povodio se od smeha.Palo mu veoma smešno kako ćelavi gospodin, pun strahopoštovanja, beše napućio usne, spreman da ga celiva u ruku.Sad mu se još jače dade na smeh onaj izraz ćelavog gospodina: njokalica. — Ha, ha, ha, kako rekoste g. Mavrikije: „njukalica“?Ha, ha, ha, — a šta je to „njukalica“, g. Mavrikije.... ha, ha, ha. — Njokalica!Vaša Svetlost — reče ćelavi gospodin žalostivno — to je evo ovo — on celom šakom obuhvati nos, pokazujući dokle se zove njokalica. Knez se jednako smejao.Bio je tako raspoložen da mu je svaka sitnica izazivala čitav nastup smeha.Naročito mu se činila smešna reč „njokalica.“ — Ha, ha, ha!Vi ste profesor na V. Škodi, g. Mavrikije, ha, ha, ha... a jeste li rastumačili vašim đacima šta je to njokalica, ha, ha, ha...Hajde jedno predavanje o njokalici, g. Mavrikije; držite javno predavanje, ili napišite raspravu... za... ha.. ha... za francusku akademiju, ha... ha... ha! G. Mavrikije stajao je na sred sobe, s besmislenim izrazom na licu, a Rastislav se opet beše prihvatio svojih francuskih novina. Knez se prikrade polako Rastislavu, pa odozdo udari zvrčku po novinama koje je Rastislav čitao. To je čudna stvar.Ništa ne može tako uplašiti čoveka, kao kad neko nenadno zvrcne odozdo novine koje držite raširene pred sobom i čitate ih pažljivo; tu je prepad tako jak da i najači čovek drekne. Rastislav se tako trže od kneževa udara da viknu iz glasa i upusti novine iz ruku. Knez odskoči, gušeći se od smeha.Sad mu je opet bilo smešno kako se Rastislav uplašio. Knez ga počne dirati, kako se on, neustrašljivi državnik, uplašio od jedne zvrčke po novinama. Rastislav se ljutnu.On ustade, uze šešir, pokloni se i pođe. Knez malo zaustavi smeh i pristade za njim. - Kuda ćete, g. Rastislav, za što ne sedite? - Vi sa mnom možete imati samo ozbiljna posla; kad vam za to zatrebam, možete me zvati.Ali sa mnom šalu no možete provoditi, ta za to nisam — reče Rastislav odsečno, pokloni se i ode. Knez Mutimir osta na sred sebe, gledajući u vrata koja se za Rastislavom zatvoriše. - Ah, biću jednom i ja punoljetan.Drukčije ćete vi onda slušati.Čekajte samo! Knez je sad bio sam s Mavrikijem. — Bravo, mon viex, sad smo sami!He, he!Hoćemo li jednu partiju šaha? he, he? — reče knez raspoloženo, priđe i lupi Mavrikija po ramenu tako, da ovaj iskrivi leđa.No kako Mavrikije ne odgovori odmah — knez produži. — Voyons, tu ne boudes pas - toi aussi (Ne pućiš se valjda i ti) kao g. Rastislav, što sam se ja malo šalio.A? he? he? je li?Ne ljutiš se, he?Rastislav, on je drugo; on je uvek do-sto-jan-stven — knez metu dve pesnice na nos i pođe preko sobe s uzdignutom glavom, predstavljajući Rastislava kako korača naduveno i s napetim nosom. — Ja da se naljutim?!Kako bih ja sebi tako što dopustio da se na Vašu Svetlost naljutim; Bože sačuvaj — reče Mavrikije ubedljivo. — Tim bolje, u toliko lepše; onda ćemo igrati partiju šaha, — reče knez raspoloženo — a ja ću vas tako biti, g. Mavrikije, tako ću vas biti... Knez pokaza rukom Mavrikiju gde će sesti; on učtivo priđe i sede; sede i knez — počeše razmeštati figure; knez produži: Tako ću te lupati, sve ćeš se da pušiš. Knez je govorio Mavrikiju i Vi i Ti, kako mu kad dođe zgodnije — na samo obično ti; pred svetom obično vi. „Tako ću te biti,“ ponovi knez i po treći put, nameštajući poslednje figure. Posle ovoga nastao je poduži razgovor u kome je mahom govorio sam knez, i to čas praveći primedbe za igru, čas produžujući svoj započeti razgovor. ....— U ostalom ja tebe uvek bijem, je li g. Mavrikije, da ja tebe uvek lupam,....Izlazi, šta me nudiš, kad sam ti sto puta kazao da beli počinju.I ti opet pri svakoj igri: „izvolte“!A što „izvolte“, kad ja tebi kažem da uvek beli počinju....No ja tebe uvek lupam, pa počinjao ti ili ne počinjao...Eh, he, momče, pokretan pijon ne prelazi dva polja, on to može samo u početku, a posle sve po jedno....Zar ni to ne znaš?....Pa kad znaš što ne paziš?...Tako ovaj konj dođe ovde, pa ja tebe ovako bijem... ode pijon — tako..E, sad i ovog pešaka vodim u ropstvo.Pa ti osta bez vojske, sasvim osta bez vojske.E moj dragi g. Mavrikije, pa ja tebe bijem kao ništa.... kao ništa te bijem.Tako, beži tvoj kralj...Ti ništa ne znaš da igraš, g. Mavrikije.... jao! tako ništa ne znaš, pogledaj kako si ovde došao pod moju artileriju.... baš ništa ne znaš.... — Nije, Vaša Svetlost, da baš ništa ne znam, ali naravno, Vaša Svetlost bolje zna...— A posle sveža, mlada, okretna pamet — Vi na igru mislite.... Knez ga preseče — A vi, g Mavrikije, na šta vi mislite...Beži ispred konja, ne kraljicu pod kolja...Zbilja, g. Mavrikije, mislite li vi kad god.... — Naravno da mislim, Vaša Svetlost, kako ne bih mislio?Svaki čovek mora da misli.I kokoška, pa misli, a kamo li čovek! — A! i kokoška misli, velite; a mislite li i vi kao kokoška — reče knez vršeći rokadu — Ama da mi je znati šta vi mislite kad ostavljate da ja vama učinim ovako — šah kralju!...Tako znaš ti, g. Mavrikije, tako znaš — u budžak.... u budžak ja kako!... steraju ljudi u budžak....A ovako, šta veliš, g. Mavrikije, ovako jedan mali šahić kralju!.... Tako se igra produžavala jedno četvrt časa.Jednu po jednu, knez je pokupio svome takmacu gotovo sve figure.Naposletku ga ostavi s jednim konjem. — Sad ste ostali samo vas dvoje, g. Mavrikije, ti i to tvoje kljuse, ti i konj, g. Mavrikije; je li, ti i konj, ili konj i ti...Ili konj i ti i ti i konj. — Knez je pri svakom pomicaju svojih figura izgovarao po nešto, i to mahom bi ponavljao jedne iste reči, kao što se to pri igranju šaha obično radi. „Hajde da te matam, a konj da ti ne diram...Može li to, g. Mavrikije.... a? ovako na primer — šah kralju!A.. a.. a šah i kralj, a g. Mavrikije, koje je bolje, je li šah ili kralj? Knez je gonio Mavrikijevog kralja, a on je siromah bežao po celoj dasci štićen konjem. — Hm!Beži tvoje veličanstvo, g. Mavrikije, a, beži!Ali kakvu divnu gardu ima....Kakva ga kavalerija čuva i prati...Jedno kljuse, pa i njemu okrnjeno uho....Ko to odgrize uho tom kljusetu, g. Mavrikije?Naš Simon?Mora biti on....A pogledaj moje kljuse, g. Mavrikije, ono će ovako.... hm! kuda ćeš sad?Ali moje kljuse ima obadva ušeta... pa će ovako... — Ne veli se „ušeta“ Vaša Svetlost., primeti g. Mavrikije. — A da kako se zove?Je li množina uši? - Jeste množina uši, ali ovde se kaže „obadva uveta“ — objašnjavao je Mavrikije. — „Uveta“! a što sad uveta?Čim je dva, to je množina, pa od uši treba da je ušeta, a vi kažete još uveta.„Uho,“ „uši,“ „uveta“ — C’est embêtant! — to nigde nema, g. Mavrikije što u ovaj balkanski jezik!Smešan jezik!...A ovde, šah kralju..Elem, kako rekosmo, g. Mavrikije, koje je bolje šah ili kralj? ha?I kava je razlika između šah i kralj? — jedan zapoveda, a drugom zapovedaju je li tako, g. Mavrikije. Šah je persiski kralj, Vaša Svetlost, a kralj, to je evropski šah.... primeti Mavrikije... — Eh...e!...Vic! i vi pravite vic, g. Mavrikije.Ali nije dobar vaš vic.U Evropa nema šah; tu je ustav, Constitution!I mi imamo Constitution.To je izmislio g. Rastislav! to je njegova posla... son oevre... n’est pas M-r Mavriquie... (Je li tako g. Mavrikije?).Ah, pa vi ste fuč... g Mavrikije... vi ste fuč — evo na! mat ste...Ih — baš ništa ne znate, baš ste glupi, g. Mavrikije! Knez skoči i baci figuru kojom je matao protivnika; figura udari o dasku i odskoči na patos.G. Mavrikije skloni malo glavu da ga ta Figura ne udari.Knez uze drugu figuru i baci je g. Mavrikiju na glavu, pa, mahnuv raširenim, prstima na njega, reče: „Ih, baš si glup, boga mi si kao konj glup, g. Mavrikije — i knez ga prstima gurnu u glavu. G. Mavrikije zažmuri, savi vrat, jer u takim prilikama knez ga obično u šali šljisne šamarom po vratu, i to je kao neka naplata za partiju.No ovaj put šamar izostade, a Mavrikije, kad vide da nema šamara, opet progleda i diže glavu. — Vaša Svetlost uvek se tako sa mnom šali.Ja to uvek primam kao milost od Vaše Svetlosti — za što inače.... — Šta bi bilo inače? preseče ga knez — Inače.... ne bi mi bilo prijatno, kad mi se rekne.... ono naravno, knez veli, ali tek... kad se kaže glup! O, pa naravno da ja to tebi kažem iz milost; da te ne volem zar bih ti rekao da si glup kao konj!.... Mavrikije se blaženo smejao.Knez uze hodati po sobi i kao da se nešto zamisli. — Da, da, poče on — to je vaše — vi - ste pravili ustav... a knjaz vam maloletan — i gospoda hitaju da prave ustav, a knjaza i ne lita niko.I Vi ste, g. Mavrikije, pravili ustav — Pametan ustav! Knez je hodio i govorio, a Mavrikije sedeo je još na svom mestu i začuđeno gledao na kneza.Učini mu se čudno što li se to knez sad na jedan put seti ustava i poče se srditi! A knez se doista srdio.On je hodao i govorio, i što je više govorio, sve se više srdio.Izgledalo je kao da ga draže njegove rođene reči. — Do juče ljubili turski buzdovan — produžavao je knez — a danas im treba ustav!...Svinjari, nepismeni svinjari, a hoće parlamenat, kao engleski lordovi!... Knez zastade. Šta bi Mavrikiju, on ni sam ne bi umeo reći, tek na kneževu reč „fukara“, on, g. Mavrikije, ne misleći ništa i sasvim mehanički dodade još: „fakir fukara“. — Šta „fakir fukara“ — prodera se knez srdito — kome vi još imate da prebacujete?...Ako se ja srdim i vičem, ja imam i pravo — ja tu nisam sudelovao.Ali vi ne možete nikoga kriviti, vi ste svi podjednako krivi.Upravo vi inteligencija — vi ste to i izmislili taj ustav za Balkaniju.Seljak to ne bi tražio.Seljak i ne zna šta je to ustav; ali vi — vi ste sve pokvarili? Knez je praskao, a Mavrikije izbuljio oči i zablenuo se u njega pa treplje. Kad knez reče da seljak i ne zna šta je ustav, Mavrikije primeti: - E, nemojte to govoriti, Vaša Svetlost.Kako to da seljak ne zna šta je ustav.Još kako oni znaju.Oni su, boga mi, više nas gurali na skupštini, sve hoće još više i više. — Znaju, da bogme da sad znaju, kad ste ih vi otrovali.Jes, vi ste otrovali ovaj narod, - produži knez, ali čekajte samo.Videćete vi vaš ustav...Je vous ferai danser (igraćete vi meni pipirevku)....Samo dok ja uzmem punu vlast u ruke.Takvi nitkovi!Jednog kneza ubili, drugog uhvatili maloletna — pa onda daj pravi ustav... — Pa, Vaša Svetlost, tako se najlakše i prave ustavi.Apsolutan vladalac, kad je zreo čovek i u punoj snazi i vlasti, on i ne da da se gradi ustav.Tu bi se moralo otimati od njega - reče na jedan put Mavrikije i ustade. Knez zastade začuđeno.Dugo je gledao Mavrikija, posle se grohotom nasmeja, pogleda oko sebe i reče, kao da se obraćao nekom trećem. Animal! (životinja).On i nezna šta je rekao!... — Za što, Vaša Svetlost? — znam, reče Mavrikije knezu, koji je još stajao i neprestano gledao u njega. — Boga ti, kaži mi od koga si to čuo?To nije iz tvoje glave.To ti je neko kazao reče knez. — Jok, boga mi, niko mi nije kazao, no baš iz moje glave...Pa što, Vaša Svetlost, tako je. — Oh....ho....ho! — nasmeja se knez i opet pođe hodati. Mavrikije ugrabi priliku i uze šešir. - Ako Vaša Svetlost ne bi imala ništa protiv, ja bih se mogao povući. Knez je ćutao i hodao. Mavrikije je stajao na sred sobe i okretao šešir među prstima. U zlo doba knez ga pogleda. — Šta, hoćeš da ideš?Ne branim — Po glasu se videlo da mu se opet počela vraćati dobra volja - ne branim; a sutra u 4½ tačno da si ovde — izaćićemo da jašimo.Obećao sam ingleskom konzulu da ćemo sutra izaći da jašimo, a naravno, držim da će ti biti prijatno da budeš u društvu tvoga gospodara, koji te tako odlikuje. — Blagodarim mnogo, Vaša Svetlost, vrlo sam zahvalan, ali još nosim modricu na kuku kako sam pre pao, kad smo ono poslednji put jahali...Ja ne umem da jašem, a Vaša Svetlost navlaš mi dala kobilu što baca čifteta....Grdno sam se ugruvao....A Vaša Svetlost kaže „polako ćemo“, a posle vikne samo „kasom.“ Ja se siromah oberučke držim za unkaš, ali koja je vajda, kad se kobila rita — ja moram da padnem... Knez se smejao. — ...Pa da me poštedi Vaša svetlost.... — Nema ništa, mora se jahati; hajd sad „pošol“ — pa sutra u 4½ tačno!... Knez dohvati Mavrikija za ramena i gotovo ga dogura do vrata. Uz put Mavrikije se jednako osvrtao: „Da me poštedi Vaša Svetlost, ako može biti.“ — Nikako ne može biti, hajd! — i knez čisto izgurnu Mavrikija. Vrata se zatvoriše. „Animal“ — (ala je glup) mislio je knez s jedne strane vrata.... „Knez je, može mu se“ — mislio je Mavrikije s druge strane vrata. „Nevaspitano, raspušteno derište!“ — reče Rastislav, kome beše svratio Mavrikije da mu odmah ispriča šta se sve desilo u konaku. Mavrikije bio je ministar prosvete. U sobi su bile samo njih dve — baba Kata i sedamnajestogodišnje devojče Jela. Među njima se vodio živ razgovor, koji je po katkad prelazio i dalje, i dalje. I zar bih ja tebi zlo želela!Neka bog meni da ono što ja tebi želim...I koga ja imam drugog sem tebe.A i ti? ko ti može biti veći prijatelj od tvoje tetke — reče baba Kata. Jela je ćutala i zamišljeno gledala kroz prozor. — A?Pa šta reče najposle? Jela je opet ćutala. Prođe još nekoliko trenutaka.Baba Kata nestrpeljivo se vrtela oko stolice, na kojoj je Jela sedela kraj prozora. — Oh, majko moja, uzdahnu Jela, i obrisa suzu, koja se beše počela skupljati na njenoj dugoj, crnoj trepavici. — E, baš ti je sad vajde uzdisati i kukati za mrtvima. — Ne uzdišem ja za njima no za sobom, za hudom i crnom srećom mojom. — Ene!A što da ti je huda sreća.Ona ti, bogme, nije crna, no baš bela i prebela, ako znaš i umeš, a ako ne umeš, onda ti niko nije kriv... — Nikoga i ne krivim — reče Jela. — Besna si ti, moja ćerko, besna!Šta ga je njih koje bi smatrale da su najsrećnije na svetu, da im se i deseti deo ponudi što se tebi nudi...A ti se još predomišljaš!More, noge da mu pereš, pa vodu da piješ, ej!.. carica da budeš!.... a ona se smrzla ka da će je neko na vešala voditi! Baba Kata priđe Jeli i uze je gladiti rukom ko glavi: — Moja lepa kosica!Nemoj mi se ti kidati, ćero moja, no ti lepo poslušaj tvoju tetku, pa da budeš srećna, i ti... i svi tvoji. Jela opet duboko uzdahnu, skoči sa stolice samo da se otrese ovoga dosadnog milušenja, ode i stade kraj drugog prozora, a pogled joj se opet gubio kroz prozor nekud u daljinu. Baba Kata opet joj priđe. — Šta da mu kažem? — Boga ti, tetka Kato, ostavi me. — Ali nije to, dušo, „ostavi me“, no tu jedan put treba kidati.To ni kakav običan čovek ne bi toliko čekao i trpio, kamo li on, što je naučio da kud on okom, tuda drugi skokom.A i što bi odugovlačila?Znaš li, ludo moja, da bi ih stotinu drugih poletelo da ti to preotmu, samo, samo kad bi doznale....I šta ti lepše možeš poželeti?Lep, mlad, čovek dva oka od njega da ne odvojiš.Careva mu ćerka ne bi mahne našla....Obućiće te u svilu i kadivu; u zlato će te okovati... — Vidim ja moje dobro jutro — reče Jela žalosno i klimnu glavom, puna očajanja, pa pošto je malo poćutala, ona dodade: — Najposle, nek bude što bude!Bog mi je svedok da nisam mogla drukčije. Baba Katu obradovaše ove reči.Oka ih je razumela kao da se Jela jednom već rešila, najposle se prelomila.Baba Kata radosno dočepa stolicu, primače je Jeli, sede kraj nje i uze je za ruku. Jela je još jednako stajala kraj prozora. — Ama tako, samo, lepoto moja, reši se jedan put junački, majkoviću, pa što bog da! - Što tu vazdan tenjezgati.More, da ti znaš, da ti znaš samo!Baba Kata uspi lolski ustima.Ej, lele meni staroj i drtoj.A da sam nešto ja!... — Ona se pljesnu što igda može s obadve šakama po kolenima, — da sam bogdice ja mlada, pa da nešto srećom meni kogod ponudi...To bi se pričalo na daleko!... Baba Kata uze u svoje suhe, koštunjave bapske ruke lepu, belu ručicu Jelinu, pa je stade avoljiti svojim rukama i zagledati u Jelin prs kažiput, izboden od šivenja. — Jabogme,— produži baba Kata — pregni tako jedan put, a slobodno, ako bude greha, evo ja sav greh uzimam na moju dušu.Ja ću prva bogu na istinu, pa kad se ja ne bojim, šta se ti bojiš. Jela pokuša da otrgne svoju ruku iz babinih, no baba Kata ne dade... — Šta se otimaš?Grebu te moje suhe bapske ruke...E, njegove su mekše, od njega se ne ćeš otimati... Baba je postajala sve nežnija; ona čisto privuče Jelu k sebi i uze joj govoriti: — Čuješ, ćero, ja tebi da kažem.Ti se sad dusaš s toga zašto i ne znaš šta je i kako je to; ti i ne znaš šta je to muška strana i kako pusta žena posle zaćori i gine za muškim.Ali samo dok jedan put budeš.... dok se malo poznaš i oslobodiš kod njega...Šta? ni s pet čivta volova posle te ne izvukoh; niko te više ne odvoji od njega; ti ćeš sama trčati za ovim od čega sad begaš...Jadna ludo moja!Da ti znaš samo što ja znam...More, blagosiljaćeš ti mene, ej! stope ćeš mi ljubiti, ja ti kažem....Da se čuvaš!Ne znam za koga?Čudo što su današnji mladići momčad zaslužna da dobiju devojku....Raspadaju se po dva-tri put dok dođe red da se žene.Pa šta oni mogu da iziskuju od žene, kad su sami taki....Ja! valjda ćemo mi ženske doveka biti lude!Čuvaj se, snebivaj se, beži od sreće svoje... tako ti ceo vek propada, ne znam za što?...Ovako ti lepo, pa kod imadneš para i „šmuka“ - da vidiš kako će obletati oko tebe.Ne će mi se onda ovud vrteti koje kakvi šugljaneri praktikanti, no će doći ljudi, ljudi, ej! sekretari, načelnici - ja tebi kažem...Zna Kata šta govori, more, zna!.... Jela uze plakati, ona otrže ruku od babe. — Ovo je pravo čudo; ovake bruke nigde nema!Mesto da me sklone i sačuvaju, oni me sami guraju u blato.Nazvala mi se bajagi tetka, a siluje me da postanem tuđa naložnica!...O, bože, ima li te gde god! Jeda pređe u glasno jecanje; ona se gušila od plača, ona uteče u budžak i poče na glas plakati. Baba Kata se pomami.Njene male, zelene oči, utekle u glavu, čisto se upališe od gneva, te su se iz svojih dupalja sijale kao dva zažagrena zmijina oka. Baba Kata skoči, pritrča Jeli i obadvema pesnicama udari je u glavu što igda može. Jela osta naslonjena na zid, s poklopljenom glavom na rukama i produži svoje glasno jecanje.Kad je babetina udari, ona se i ne mače, samo uzdiže ramena i čisto uvuče vrat pa produži jecati još glasnije. Baba je udari i viknu: „jao, rospije jedne“; pa se okrete i pođe; no opet se vrte. — Jao, rospije jedne, jao vašljivice i smrdljivice, — riknu babetina. Ona opet udari Jelu pesnicama u glavu, pa je onda dočepa za kike i poče je drmusati. — Jao, loćo jedna, gde mi krv popi... jao šugo smrdljiva... na, na, na, — rikala je babetina drmusajući Jelu za kosu. Babetina iščupa punu šaku kose i još nekoliko puta udari u glavu ovo jadno devojče. Kukavna Jela stropošta se na kolena; ona zabi glavu u budžak i produži glasno jecanje i plač.Kad devojka pade, babetina je rinu nogom. „Crkni! strvino jedna!“ Jela je ležala u ćošku ničice i gorko, gorko plakala.Babetina je, sa zaturenim rukama na leđa, hodala po sobi i calala: „Pogledaj ti gadure jedne!Što ja s njom, lepše i bolje, to ona sve crnje i gore....Sram te bilo, sram te bilo, rospijo jedna!Za to sam vukla tvoje po... pelene i brisala tvoja...?To mi je sad blagodarnost!To mi je hvala što sam tuđe radila da tebe, gada, othranim i podignem...Poštenje! poštenje! (krivila se babetina) i ti mi znaš šta je poštenje!...Čuvaš poštenje u...Tu ti je poštenje!O, žabo jedna! Babetina je siktala najskarednije reči. — Poštena! umela bih i ja biti poštena, da ne treba jesti.Nema, ćerko, tu poštenja, kad si ti golog.... no.... na plac, kad ne možeš drugim čim da zaradiš hleb.Valjda je meni lasno bilo kad sam morala svakog gada...Ali, šta ću.Bolje i to no da idem gola i bosa, gladna i žedna...P... ja na taj svet!On mi je bajagi pošteniji!Poslednja drolja da si, pa kad imaš, svuda te primaju, svuda ti odaju počast.Obuci se, nakiti se, izađi, — gospođa!.Svi kapu dole.A da si najpoštenija, kad si gola — svak te prezire...Misliš nisam ja to probala.I sad ona hoće mene da uči, i ona zna bolje šta valja, a šta nevalja!Gad smrdljivi!...Al ja sam kriva!Znam ja ko je tebi napunio glavu!To je onaj šugljaner pravnik.Uh, čuda bože!... poštenje!A sam se oblizuje.Ama će da seva obramica.Ček samo, neka mi još jednom prismrdi ovde!Pravnik! učevan čovek!...O! p.... ja na njegovu nauku, kad on uči jednu ovaku vašljivicu da ne sluša svoje starije, da ne sluša mene, koja sam je podigla od litre mesa... — Jes, lepo bi to bilo — produžavala je baba — kad 6i Kata bila luda i od sad, kao što je bila do sad; trči danju, trči noću, juri kao luda, samo da se zasluži koja krajcara.Kirija je, drva su, obući se treba, krvljosati treba, i sve se to Kati bije o glavu, a frajla samo da sedi, da čeka na gotovo i da čuva svoje poštenje.Učuvaćeš se, dok se nameri kakav šugljaner pisarčić ili trgovčić, ili kakav otrcani narednik — i to je sad bolje no prvi čovek. Nećemo dalje opisivati ovu odvratnu scenu.Reći ćemo samo ukratko nekoliko reči o celoj ovoj stvari. Baba Kata je bila sirotna žena, a Jela je bila nekakva njena surodica, siroče bez oca i majke; našla se tako kod ove babetine i živela je kod nje, radeći dan i noć.Lepo je šila i prilično je zarađivala, ali se sve trošilo u kući.Kad Jela skloni i prištedi koji cvancik, baba joj čantra dotle, dok i to ne uzme. Baba Kata i sama je odrasla kao siroče.Ona se od rana detinjstva svikla na sve surovosti života i shvatala je svet veoma realno.Imala je običaj reći: — Prvo valja živeti, to ja znam! Radila je sve za što se moglo dobiti para, ali je uvek nekako umela probrati ono što je lakše.Dok je bila mlađa „živela je“ — kao što je ona to zvala.Od kad je počela stariti, odala se na svašto; trljala je žene nerotkinje i davala im nešto da piju.Napitci su bili skupi, ali bar žena je bila sigurna da će roditi.Potpasivala je strunjene.Lečila je od uroka, zavarčivala je decu od strave; znala je uvračati da ko koga zavole ili da ko koga omrzne; davala je devojkama kolačiće kojima su mogle obrnuti svakog momka da za njima luduje.No kao glavnu radnju vodila je sad provodadžiluk i podvođenje, ali je u prošlosti svojoj imala i nešto strašno.Ovde, u ovoj stvari s Jelom, baba Kata je bila samo kalauz za jednu „visoku gospođu“, koja je opet bila poznata kao „liferant“ za svu „otmeniju klasu.“ Ove mračne figure, dopunjene još drugim „osobama“ istoga ruveta, a muškoga pola, mi ćemo sretati i docnije; ovde ćemo ispričati samo u kratko šta je dalje bilo s ovom jadnom devojkom. Jela nije bila dete; ona je već znala šta to znači.Jednog dana baba Kata joj saopšti „radosnu vest“ kako se u nju zagledao jedan „vrlo veliki, vrlo veliki gospodin.“ Video je slučajno jednog praznika u Jeleniku. Jela je u početku bila premrla od radosti, ali njena radost nije bila duga.Malo posle, iz babina razgovora, Jela doznade da je to tako visok gospodin, da tu o ženidbi ne može biti ni govora; no Jela može onako biti srećna s njim, t. j. može se dobro naplatiti. Kad je videla da je pitanje prosto u tome da postane naložnica, — Jela je odbila te ponude.Baba Kata, ne kazujući nikako ko je taj visoki gospodin, produžila je svoje navaljivanje.Okušala je sve, probala je lepim, najposle videli smo i onu surovu scenu, kad je onako nemilostivno izudarala Jelu. Od tog dana baba Katina kuća postala je za Jelu prava tavnica.Baba Kata se rešila da od sad dejstvuje samo nasilnim merama.Na tri dana posle onoga boja, baba Kata objavi Jeli odsečno, ili je mora poslušati, da ode s njom jednoj gospođi, gde će prvo ostati dva tri dana a posle će se već narediti što treba, ili slobodno neka kupi svoje prnje pa neka ide. - Ja više ne mogu a i ne smem da te držim.Što će mi taj belaj na vratu.Idi, pa žad ti ja ne valjam, ti traži gde ima bolje.Jela je plakala, previjala se, molila, no sve to samo je još više srdilo baba Katu.Njoj prosto nije išlo u glavu, „što se ta devojčura tolika otima“. Čudno i jeste bilo.Osobito je bilo čudno to odupiranje kod devojke, odrasle u kući takve jedne žene, kao što je baba Kata. No ima duša tako čistih, da bi se mogle nazvati zlatne duše.Za njih ne prianja porok, kao što se rđa ne hvata za zlato. Jela je odrasla u sred mraka i razvrata, a ostala je svetla i čista.Bila je veoma stidljiva.Stidljivost je često vrlo snažan štit protiv zla i kvareži.Imao je još jedan jači uzrok — Jela je volela.Ona je imala čoveka, koga je obožavala.No sve to bilo je skriveno u najdubljoj dubini njene duše. Ali nas se ovde malo tiče Jelina ljubav. Kad je baba Kata ozbiljno odlučila ili da prelomi Jelu, ili da je doista odjuri, bar na vreme — Jela je mislila šta da radi.Kuda će sama u svet?Šta će biti s njom?Umela je misliti.Pitala se, zar će drugi biti bolji spram nje, no što je baba Kata?Ne će li na kraju krajeva opet izaći na to?Padalo joj na pamet da tumarne kud god u svet, da ode nekud gde je niko ne poznaje, pa tamo što bude, nek bude.Dolazilo joj na um čak i da se ubije.Jednom se beše rešila da se ispovedi čoveku koga je volela.No to je smislila noću, a sutra dan videla je da to nipošto ne sme učiniti.Najposle njene se misli počnu zanimati pitanjem: „koji li je taj, kome hoće da me dadu“.Začudila se, kako joj pre nije palo na um da o tome više i bolje promisli.Ali baba Katu nije smela pitati ko je taj?Posle dugih razmišljanja rešila je da to mora biti dobar, plemenit čovek, kad je tako visok gospodin.Ta se misao sve više učvršćivala; najposle Jela je u nju tvrdo verovala i rešila se da se preda tetki na volju, da učini sve što ova traži, a kad se jednom nađe kod toga visokog gospodina, da mu ispriča sve i da apeluje na njegovu plemenitost. Na sabornoj crkvi otkuda 11 časova u veče.Lepa, zatvorena, gospodska kola stadoše pred kuću otmene gospođe, o kojoj smo napred spominjali da je bila poznata kao „liferant“ za „otmjenu klasu“. Ne potraja dugo, otvori se kućna kapija i na njoj se ukazaše tri ženske prilike, uvijene u ogrtače i zabuljene.Dve su vodile treću pod ruku.Kočijaš slete te otvori vrata.One dve ženske čisto uturiše ovu treću u kola: za tim se pope i jedna od njih dve (druga se vrati), kočijaš zalupi vrata na kolima, skoči na kozla i ošinu dobre konje.Kaldrma zagrme pod kolima i žustrim udarima konjskih kopita. Okupana, namirisana, lepo obučena, uvijena u ogrtač, prekriljena velikom svilenom maramom, koja joj je pokrivala celu glavu i padala čak do pojasa, sedela je u kolima — Jela. Zavese na prozorima bile su spuštene, u kolima je bilo mračno kao u paklu.Jela se strese.Prođe je neka jeza. Ženska, što je sede a do nje, bila je takođe uvijena u veliki vuneni ogrtač, a preko glave prebacila veliku svilenu maramu od čipaka.Ne ćemo dizati tu maramu da zavirujemo koja je ovo ženska.Dosta nam je to što je vidimo gde prati Jelu na ovaj put. Kad se Jela strese, ova je ženska zagrli rukom oko pasa, privuče je k sebi i upita: „Šta ti je“? Jela ne odgovori ništa, ali se ponovo strese i uvuče vrat U ramena. Nepoznata ženska priljubi se uz nju i prošaputa polako: „Vidiš, kakva sad izgledaš? kako si sad namirisana, okupana, obučena, spremljena!.. — Jes, tako spremaju mrtvaca, primeti Jela. — — Koješta, sve ti koješta pada na pamet!Kako bi ti sebe sravnjivala s mrtvacima! Jela je ćutala.Zaćuta i nepoznata žena u kolima nasta nema tišina.Jela se po kad kad samo stresala, osećala je kako joj hrtenjačom prolaze žmarci. Kola su tutnjala, sve dalje i dalje, sve dalje i dalje.Na jedan put oseti se gde konji usporiše hod; ne potraja dugo, kola stadoše. Jelu parnu kao nožem po srcu, ona sva uzdrhta.„Tu smo“, — protepaše mehanički njene usne. Iskusna pratilja njena znala je kakav je ovaj trenutak kod ženske.Ona prihvati Jelu pod ruku, pritište je uza se, i tiho joj prošaputa: „Ništa se ne boj — ja sam uza te; kuražno samo, golubice moja“. Jela se još bolje uvi u svoju ogromnu maramu. Vrata se na kolima širom otvoriše — prvo izađe ona druga ženska; ona prihvati Jelu, uze je pod ruku i brzo povede, prvo preko 2—3 stepena, pa kroz mali trem, pa kroz veliko predsoblje, iz koga povrnuše u desno, kroz jednu sobu, kroz drugu, kroz treću, u četvrtoj stadoše. Lakej, što je neprestano trčao pred damama, pokazivao im rukom put i otvarao vrata pred njima, ovde zastade, pokaza rukom gospođama da sednu, pa se brzo povuče. Gospođa, koja je sve dovde vodila Jelu pod ruku, ovde je pusti, ili upravo spusti je na ukusan, svileni divan, i prošaputa: „Tu smo!Posle dodade! „sad se malo raskomoti“. Jela je sve dotle išla kao slepa.Bojeći se da je ne poznadu, ona se toliko bila uvila u maramu, da ništa nije videla kuda upravo ide.Sad zbaci maramu i pogleda oko sebe.Bila je u malenom ali vrlo ukusnom budoaru.Jela nikad nije viđala take divne odaje; ali kad je ponekad sanjala na javi da je carska kći; pa zamišljala kako bi namestila svoju sobu, onda joj je ovako nešto izlazilo pred oči.Gledala je svuda po sobi ubezeknuto.Novi, divni predmeti toliko su joj privukli pažnju, da je za trenutak bila zaboravila gde je, zaboravila je i celo stanje svoje — No ona se brzo trže iz toga zanosa.Njena pratilja opomenu je da se pribere, „On će skoro doći“. Prošlo je desetak minuta; podvodnica se uklonila.U plavom, mirisnom budoaru ostala je sama Jela, uzbuđena, uzdrhtana, zbunjena. Ne potraja dugo, na jedan put otvoriše se pobočna vrata, koja su bila zaklonjena ćilimom tako, da se gotovo nisu ni raspoznavala. Na vratima se ukaza mlad, pun, ugledan čovek, u lakom letnjem odelu.On uđe naglo, s osmejkom na usnama. Jela skoči s divana, kroči jedan korak na stranu, stade, obori glavu; sva je drhtala. Mladi gospodin priđe joj odrešito, veselo. Inače on je pred ženskima obično bivao zbunjen i nespretan.Ali ovde on je imao pred sobom zbunjeno, nevino devojče, s toga je osećao neku slobodu i odrešivost u ponašanju, ali to mu je ujedno budilo strahovit apetit. „Ona, ništa ne zna“ — u tim rečima bilo je za njega neke osobite draži i naslade. Zamišljao je razne poze, u kojima je on učitelj. Jednom rukom on uhvati Jelu za ruku, drugom rukom, s dva prsta, uze je za lepu, belu bradicu, naže se k njoj i nežno joj zagleda u lice. Jela je drhtala kao prut. — Draga gospođice, vi ste uzbuđeni.Budite slobodni.Ja vas volem, s toga sam i težio toliko da vas vidim ovde. Jela je samo drhtala i gledala u zemlju.Njeni mlađani, sveži obraščići čas su rumenili, misliš krv će iz njih kanuti, čas su opet bledili kao krpa. — Nemojte se plašiti.Ne mislite valjda da ću vam ja kako zlo učiniti. Mladi gospodin obgrli Jelu oko pasa, prižma je k sebi i povuče je na divan, gde sedoše zajedno, upravo padoše.On je htede namestiti da mu sedne na koleno, no ona se izvi i sede kraj njega na divan. I on je bio uzbuđen. — Moje jagnješce, reče joj on i htede je poljubiti u usta.Ona okrete glavu i on je poljubi u potiljak.To je bio dug, sladak poljubac. — Čudna stvar — reče mladi gospodin!...Ti (on je već poče tikati) ti valjda i ne znaš kad sam te ja prvi put video.To je bilo u Jeleniku.Ti si pre toga nešto igrala s nekim tvojim drugaricama.Bila si umorna, zajapurena.Baš kad si došla kod česme i tu se napila vode iz šaka, ja slučajno udarim odozgo — bio sam s nekim prijateljima da gledamo mlade jelene — i tu te vidim....Dopala mi se odmah tvoja svežina, tvoja detinjska veselost i bezbrižnost.Gledao sam te kako si stala kod česme, oprala ruke, umila se i ispljuskala po licu pa se onda brisala s tvoje maramče.Oh, mon ange! — mladi gospodin opet je poljubi.Sad je poljubac pao na obraz. Jela zausti da nešto rekne, ali joj reč zastade u grlu. — Ti si odavde iz Zvonigrad, produži mladi gospodin, ali, kako sam čuo, nemaš roditelje.Imaš tetku, kažu razumna žena.Treba nju da slušaš.... Mladi gospodin opet uze Jelu za ruku i poče je milovati, čas po glavi, čas po leđima, prislanjajući se sve bliže i bliže uz nju. Jela je ćutala; ona je trpela ona nežna milovanja, a i samoj joj se činilo čudno što to trpi, i kako može to trpeti. To jest ta joj se misao javljala, ali ne ovako jasno — U tom trenutku u njenoj glavi u opšte nije bilo ničega jasnog. Neka neodređena zbrka od misli i osećaja, kao beličasta para, vrtela joj se po glavi.To je bio nekakav dim!I taj dim neprestano kruži, neprestano se okreće i jednako menja svoj oblik... Ona je htela da što pomisli, no a ona da pribere tu misao, nje nestane, a na njeno mesto, dođe druga, isto tako mutna i nejasna.I to se neprestano tako menja.Ona bi htela da što rekne, ali reči redom dolaze jedna po jedna na jezik, ali pre no što se jezik i makao da ih izusti, njih je opet nestalo, izgubile se, i ona upravo ne zna šta je htela reći.Usključala krv juri joj kroz žile i šušti, u slepim očima damari biju kao dva čekića, a srce tako lupa, da pri svakom udaru Jela oseti kako joj klopnu zubi.Ona je bila u budnom zanosu. Šta je dotle radio mladi gospodin, dok se ona u ovoj magli borila sama sa sobom — ona to nije umela nikad reći, ni tada ni potada.Ti trenutci ostali su za nju večito mračni.Znala je samo toliko, da ja on živo pokretao rukom, da je jako duvao, da je nešto vukao.Sećala se docnije toliko, da je na jedan put osetila po snazi neko golicanje, nekakvu toplotu.A za tim?Kao ono čovek kome bi nenadno pao u ruku zelembać, ili druga kakva gadna životinja takva oblika, Jela na jedared trže ruke sebi i žestoko skoči...Ona skoči tako naglo, i s takvom snagom, da se mladi gospodin susturi i dobro udari glavom o stočić do divana. Ovaj pomamni đipaj njen čisto je osvesti.Ona se na jedan put nađe na sred sobe i grdno se zaprepasti kad vide da joj je haljina na prsima sva raskopčana.Nije mogla pojmiti kako se to mogla prevariti da pođe od kuće s otkopčanom haljinom.Posle se seti da će to biti drugo, da joj je haljina ovde otkopčana.Jednom rukom brzo namače maramu na grudi, i uze se zakopčavati, a drugu diže prema mladom čoveku, koji joj, sav zajapuren, iđaše na susret. — Ne, ne, ne! — reče Jela u strahu, braneći se rukom od gospodina, koji već beše uz nju. No kad vide, da joj je onaka odbrana slaba pomoć, ona se okrete i htede pobeći u jedan ugao. Mladi gospodin pogna se za njom i u skoku, nehotice, stade joj na haljinu.Čitava jedna pola opori se od pojasa.... Oboje zastadoše. Jela je bila zbunjena, ali ovo je naljuti.„Ta šta je ovo?Ta ja ću najposle izgledati kao pravo čudo, sva poderana.“ To joj senu kroz glavu. — Među tim mladi gospodin stajao je pred njom skoro van sebe od uzbuđenja.Crven kao rak, s razrogačenim očima, s usijanim čelom, po kome bejahu poiskakale krupne kaplje znoja, razbarušen, raskopčan, on je izgledao kao pregladneli tigar, pred kojim je zamirisalo parče sveža, krvava mesa. On joj pođe; ona se uze braniti rukama, ali tu su nehotice radile i noge.Jednim izmahom noge ona ga udari vrhom svoje šiljate cipele po sred cvolike.Ona to nije htela; udar je bio slučajan, no opet za to bol je bio toliko jak, da mladi gospodin viknu, i uhvati se rukom za bolno mesto. — Izvinite, nisam htela — reče Jela zbunjeno i poumi da se i sama sagne, da vidi gde je udarila gospodina i gde ga to bole — no opet se trže. Među tim mladi gospodin kao da je još više bio razdražen ovim prolaznim bolom.On se rinu na Jelu, dohvati je oberučke po sredini, i, kao ono kobac pile, ponese je preko sobe. Ovo snažno stezanje, ova blizina i toplina, sve to samo ga još više ostrvi. — On je ponese kanabetu. Jela se koprcala i branila.Ona mu u otimanju otkide maramu s vrata i jedno dugme s prsluka.... On je donese do divana, i spusti je, pa joj onda razape i pritište obadve ruke. — Tako, sad ćemo biti mirni, reče on u šili, ali kao malo zajedljivo, i pritište je odozgo. Jela je pokušala da se otme — ali, sem pokreta u ramenima, nije ništa više mogla učiniti, ruke su bile snažno pritisnute. Pošto je tako prodrža nekoliko sekunada, gledajući žudno u njeno lepo, zajapureno lice, on jurnu glavom strasno, slepimice i čisto zareža kao ono ostrvljen pas, pa je uze ljubiti i ujedati po vratu, po obrazu, po razdrljenim grudima — svud!.. Njegova stega olabavi.Jela izvi desnu ruku, i u koji mah on poumi ponova da se sagne da je opet ljubi i ugrize, ona mahnu rukom odozdo, i onako izmauške, tako ga udari šakom po obrazu da mu uho zapeva, a na oči mu senuše svetlaci. Ovo je bio pravi muški šamar. Mladi gospodin stuknu i skoči s Jele.On opsova vrlo ružno francuski. — No, ovo mi još nikad nije pasiralo — reče on jetko, pa, trljajući ošinuti obraz, stade pred ogledalo i pogleda se.Na obrazu se crvenilo pet prstiju. — Quelle honte! (Kakva sramota) reče mladi gospodin, i pođe polako preko sobe, pa onda na jedan put planu. — No, čekaj da vidiš, dete, — reče on odlučno i opet jurnu na Jelu. Ona bejaše ustala e divana, i, sva zbunjena, pokušavaše da popravi svoju haljinu. Mladi gospodin dočepa je oberučke za vrat, zagrli je i stište joj glavu u svoje naručje, pa je htede tako stegnutu opet obaliti na divan. Braneći se rukama Jela je mlatarala i levo i desno. Na jedan put mladi gospodin odskoči.Stiskujući Jelu za glavu, on se beše žestoko načapario na nekakvu njenu iglu u glavi.Igla se beše duboko zabila u debelo meso na dlanu. On uze cediti krv iz ubodena mesta. — Ovo je doista bruka — reče on srdito.C'est une chose inonie!....Zbilja, gospođice, poznajete li vi mene?E? poznajete? a? za što ne govorite? Jela je do sad ćutala; sad uze polako plakati. Mladi gospodin opsova opet vrlo ružno francuski, a za tim krupnim koracima pređe preko sobe, dočepa se vrata, tresnu ih za sobom i ljutito izađe iz odaje. Jela ostade sama.Ona je bila kao omađijana.Našla se u golemu čudu.Kao kroz neki mrak, dolazilo joj je na um nejasno sećanje kako se bila rešila da sve kaže ovom visokom gospodinu, i kako se nadala da će on pojmiti njen položaj, i da će je ostaviti na miru, ako je doista pošten čovek.A sad?Čime se sve to završilo?I šta je ona upravo radila ovde?Bila se, čupala se s nekim tuđim čovekom, o kome upravo i ne zna ko je ni šta je. Sve ovo izgledalo joj kao ružan san.Nije mogla verovati, da se s njom zbilo sve ono ružno gušanje s jednim mladim, tuđim čovekom, za koga svi vele da je veliki gospodin.Rado je htela verovati da je sve to samo neskladna priča, koja se negde s nekim desila.Pa ipak, ona zajapurena, razbarušena glavica, što se videla u ogledalu, s uzdrhtalim usnama, s usijanim očima, to je bila njena glava.Jes, ona razdrljena ženska, s odvaljenom polom, s puklom haljinom ispod miške — to je ona. Tek kad se tako i nehotice vide u ogledalu, nju obuze neka strava.Osećala se kao čovek, koga su uhvatili u nekakvoj krivici.Celu joj dušu obuze samo jedan jedini osećaj, — da beži, da beži što pre i što brže iz ove opasne klopke.I ne misleći više gde je i u kakvom se stanju nalazi, zaboravljajući da joj valja bar koliko toliko dovesti u red svoju odeću, ona jurnu vratima na koja je ušla u sobu.Vrata su bila zaključana.Ovo je još više preplaši.Unezvereno ona uze tražiti očima po sobi, nema li drugih kojih vrata.Pogled joj pade na zaklonjena vrata, kroz koja se udalio mladi gospodin.I ne misleći ništa, ona jurnu ovim vratima.I ona su bila zatvorena.Ona potrča prozoru i pokušavaše da otvori veliko teško prozorsko krilo. Bila je nalik na ulovljenu ticu, koju tek što su pustili u kavez, na se sad lupa po njemu, kušajući neće li gde naći izlaza. Tek posle velikih napora pođe joj za rukom da otvori veliko krilo.Brzo diže obema rukama spuštenu zavesu, i nasloniv na hladno staklo svoje usijano čelo, upre pogled na polje.Pred njom je zijala mrkla, crna noć.Ona se naprezala da bar što god raspozna u onom mraku.S početka nije videla ništa.Posle poče malo po malo raspoznavati pojedine predmete, koji su se, kao crne senke, uzdizali u mraku.Prvo raspoznade, da je ono što je pred njom neka bašta.Videla je u blizini veliki krug, zasađen ružama.Dalje je videla red džbunja, a iza džbunja raspoznavala se gvozdena ograda.Iza ograde video se kao nekakav zid, kapija, tako nešto.Od te kapije prosipao se pramen svetlosti.To joj privuče pažnju.Pomače se malo u levo da bolje vidi, i ugleda veliki fenjer, koji je prosipao svetlost na obližnju okolinu.Još dalje video se dugi red brsnatih drva.Ona raspoznade da je to nekakva aleja. Vaš u taj mah alejom se začu neka škripa i lupa, ona naoštri uši i stade slušati s pritajanim disanjem.Po osobitoj škripi ona poznade, da to prolaze neka seljačka, jamačno rabadžiska kola.To je dakle bio drum.To Jelu začudi.Ona je dakle u nekoj kući blizu sokaka.Sad joj se pogled već beše prilično navikao na mrak.Učini joj se kao da joj je poznato ovo mesto.Zagleda levo, zagleda desno, kroz glavu joj senu misao — konak! Je li moguće?!Zar ona u konaku? No ona se još ne beše pribrala ni od prvog iznenađenja, kada se na ulici kod kapije začu neko kretanje.Izgledalo je kao da se tu kreće neka gomila ljudi.Ovo je toliko zainteresova da ona pokuša, pa i otvori i spoljne krilo od prozora.Sad je već sve bolje i videla i čula.Ona promoli glavu kroz prozor, lepo poznade malu dvorsku bašticu i jasno ču uzvike: „Stoj ko ide!“ Nikakve sumnje nije moglo više biti.Ona je bila u dvoru.... Tek sad u Jelinoj glavi nastade prava zbrka. — Dakle u dvoru!Pa ko je onda bio onaj mladi gospodin?Je li moguće, da je to bio on?....Zar knez Mutimir!...Knez Mutimir!.... Take joj se misli uzeše kuvati u glavi i ona se sad seti kako je lik mladog gospodina dosta bio nalik na kneževu sliku, što se prodaje po čaršiji!.... — Dakle on!.... No Jela nije imala kad dovršiti ove misli i ovo čuđenje.Na sobi se otvoriše vrata, a na njima se pojavi visok, krupan, uglađen gospodin s crnim bakenbartima i u crnom fraku.. - Izvolte, gospođice, molim vas izvolte, reče joj on oštrim naglaskom, i, ušav u sobu, pokaza joj rukom vrata... Jela je izašla; strpali su je u kola i posle četvrt časa ona je bila u svojoj niskoj, a sad već i zapuštenoj sobici kod baba Kate... Dok je mladi knez Mutimir ovako nevešto i neuspešno kušao svoje prve korake u ljubavnim avanturama, zemljom je, u njegovo ime, upravljalo namesništvo. Svega je bilo tri namesnika, ali stvarnu vlast imali su u rukama njih dvojica.Treći je bio već prestareo, iznemogao čovek, sklonit i miran starac, bez vlastoljubivih težanja, bez volje i sposobnosti, da ulazi u čitav splet političkih intriga, koje su se plele oko dva ostala namesnika. — Sretamo se sa već zrelim čovekom i državnikom.Izašao je na glas dosta brzo.Posvetio se bio diplomatskoj struci.Neko vreme služio je pod starešinstvom jednoga od najboljih starih državnika i diplomata balkanskih.To mu je mnogo pomoglo.Stekao je naročitih zasluga pri jednom značajnom delu, kada je Balkanija diplomatskim putem uspela da očisti svoje tvrđave od turskih posada.Za to ga je pokojni knez Strašimir naročito odlikovao.Nudio mu je čak i ministarstvo.No tu su došli u opreku zbog njegova slobodoumlja u unutrašnjoj politici.U tom stanju zatekla ga je „Katastrofa“.Velika Narodna Skupština izbere ga za namesnika.Kako se popeo do tog vrhunca, to niko ne bi umeo reći.Moglo se kazati samo toliko s pouzdanošću, da je imao mnogo sreće.Nekoliko odličnih osobina, taman podesnih za ljude, za vreme i prilike u kojima je živeo, dočele su ono što je sreća počela. Ne može se reći da je po umu bio nešto izvanredno; pre je istina, da je bio čovek obične, bistre pameti.Ali tu je pomagala druga jedna osobina, dosta retka osobina: on je bio neumorni mislilac.Mogao je po nedelju dana misliti o jednom istom predmetu, a upornim mišljenjem često je prodirao i prozrevao u stvar mnogo dublje no ljudi veoma vispreni, kojima njina visprenost za čas otkrije običan smisao i značaj kakvog predmeta, oni se time zadovolje, dalje se ne muče i ne proziru, te na kraju krajeva izađe da su i manje videli, i nepotpunije stvar shvatili, no sporiji a uporni mislilac. Iz ove osobine, da o stvari dugo i uporno misli, ponicalo je svestrano gledanje na stvari, daleko predviđanje, sposobnost da se izdvoji važno od nevažnoga i da se na ono što je glavno usredsredi sva pažna. Uvek je znao jasno šta hoće, a znao je i kako i čime hoće — jasan cilj i jasna sredstva. Odmerao je da se uvek lati samo onoga, što može ostvariti. Birao je da njemu u deo vazda padnu poslovi uz koje ide i slava. Sve je radio s računom.S računom je voleo, s računom je mrzeo, s računom gradio poznanstva i prijateljstva, a s računom ih kvario.Osećaji nikad nisu imali vlast nad njim. Imao je dušu koja ne oseća potrebu za ličnim prijateljstvom i drugovanjem.Nikad nije padao u uzbuđenje da pred drugim otkriva svoje osećaje. Na ljude je gledao kao na figure u šahu.Čovek i prijatelj za njega je vredio onoliko, koliko koristi može od njega da iscrpe. Umeo je duboko u sebi da drži zakopane sve misli svoje, i kao iz zaključana kovčega da vadi kad mu što zatreba. Sredstva nije birao i smatrao je da je dobro svako sredstvo koje vodi cilju. Bio je jako slovoljubiv, a ipak je umeo da otrpi najveće uvrede i poniženja, i da ih krije duboko u duši, samo ako je to potrebno radi uspeha njegovih zamisli i planova, koji na kraj krajeva treba da ga izdignu na vrhunac.Ali kad mu je ko dolazio zgodno pod sekiru, rubio je nemilosrdno. Ma da je jako voleo javne počasti i slavljenje, nije se otimao za popularnošću.Nije mario da ga svet vole, ali je mnogo polagao na to da ga se boji, da ga sluša i da mu se pokorava.Raščuo se sa izreke: „neću popularitet, već hoću auktoritet“.Vlast je voleo strasno. Ideal mu je bilo dobro zapovedanje i dobro slušanje.Dok je imao pretpostavljenih, vazda se starao da bude kod njih u milosti. Nije trpio protivrečenje i opoziciju.Samostalno mišljenje kod potčinjenih smatrao je kao drskost. Znao je koliko vredi novac u svetu, s toga je brižljivo gomilao zlato. Umeo je mnogo da trpi i čeka.Trpeljivost i vreme bili su mu saveznici u mnogim njegovim uspesima. Ime mu je bilo Rastislav.Takav je eto bio jedan namesnik. Sjajni uspesi zaneli su ga.Bio je na vrhuncu vlasti, koju običan građanin može dostići u jednoj državi.Ali za njega je bilo malo da bude običan građanin.Nije se imao kuda više penjati.Upr’o je oči u jednu sjajnu točku nad sobom i više ih nije skidao.Ta se tačka sijala.Taj ga je sjaj zaneo, očarao, omađijao.Išao je za njim kao namamljen putnik za lutalačkom svetlošću.Kruna i presto — to je bilo njegovo sunce.Sve je drugo za njega bio mrak.Bolovao je od nastupa vlastoljublja. Da je bio majstor bio bi večiti ustabaša, koji večito pljačka esnavsku kasu.Da je otišao u kaluđere bio bi prvi vladika i najveći jezuita.Da se odao običnoj krađi, bio bi čuven hajdučki arambaša.Da je bio lepa ženska, bio bi kakva čuvena balkaniska Pompadura.Ali on je bio vojnik, i za to je bio Napoleon, ali ne prvi, no treći. Napoleon treći bio mu je uzor, na njega se ugledao, od njega je prepočinjao. Imao je dušu na kojoj zločin niče tako prirodno, kao što prirodno niču pečurke na đubrevitoj zemlji.Samo što kod njega pojmovi o zločinu nisu bili kao kod običnih ljudi.Pošteno, nepošteno; moralno, nemoralno; uzvišeno, nisko — za njega su to bili samo raznoliki izrazi za stvari koje su podjednako dobre, kad je svaka na svom mestu i kad se svaka na vreme upotrebi.Kao što ima ljudi koji ne veruju ni u anđela, ni u đavola i ne smatraju to kao neko zlo i greh, naprotiv još se ponose time i drže za glupane one koji veruju u anđele i đavole, tako isto i on nije verovao u poštenje i nepoštenje, u zlo i dobro, u moralno i nemoralno.Kao što postoje izrazi belo, crno, crveno, zeleno, tako isto postoje izrazi dobro, zlo, pošteno, nepošteno, i kao što čoveku stoji do volje da vole belo ili crno odelo, tako isto zavisi samo od njegova ukusa i njegove koristi hoće li naginjati onome što se zove pošteno, ili onome što se zove nepošteno.Ima glupaka koji drže da je jedno ponosno, a drugo stidno za čoveka, ali to su nevježe nalik na one što veruju u anđele i đavole. Život je borba.Svak je sebi najpreči.Svak je pozvan u prvom redu da se o sebi pobrine.Za tim dolazi porodica; posle rodbina, bliža i dalja, za tim prijatelji, pa okolina, pa opština i t. d. On to nije filosofirao, ali on je to osećao i prema tome se upravljao u životu.Tako je radio, ali nije o tome nikom pričao, jer je znao da je svet mahnit i pritvoran.Svi tako rade, a ko bi izašao da javno prizna ono što u stvari svi praktikuju — njega bi zatrpali kamenjem. Svet živi od formula.Svak ima po neki svoj molitvenik, u kome su pribrane razne izreke i formule, po kojima se u životu upravlja.Kod nekih je to svesno, kod većine nesvesno. Snažan telesno, uzdignut duševno nad običnim pojmovima o dobru i zlu, on je gledao ljude s neke visine.U mnogim prilikama uverio se na delu, da više i sme i može od drugih, i to je stvorilo u njem uverenje da je više nešto od običnih ljudi. Na dinastiju Kosanića gledao je s preziranjem. „Svinjari, kao i sam što sam.Odlučnost jednoga pretka stvorila je od obične seljačke porodice vladalačku dinastiju.Kroz dug niz godina ona je nemilosrdno uništavala sve što je bilo ma samo i nalik na kakvu opasnost za nju.Od pete do glave ona je sva poprskana krvlju i pokrivena zločinom.Koliko je uglednih i zaslužnih vojvoda narodnih izdahnulo mučeničkom smrću pod turskom sabljom ili na turskom kocu, a Turcima ih je izdavao krvavi osnivalac dinastije Kosanića.Presto Kosanića podignut je na zločinu.O pravu tu ne može biti govora.Stvar je u sili.Jedan predak imao je potrebne veštine — dinastija je osnovana.Jedan potomak nema ni snage ni veštine i — dinastija je oborena; na njeno mesto dolazi drugi jači, vredniji, spremniji. „Šta je knez Mutimir?Sam za se ništa.Obično razmaženo, pokvareno derište.Ali pravo predaka?Kakvo pravo predaka?Što god su imali oni su oteli.Sila uzela; sila držala dok je mogla; sad’ nema više sile, i ko prvi ugrabi, taj razvlači i odnosi i to je pravo!“ Valja mu priznati — on je doista imao tvrdo uverenje da bi bio bolji vladalac od maloletnog kneza Mutimira.S toga je smatrao da ima pravo da ga „ukloni“ — onako isto, kao što su Mutimirovi pretci uklanjali one koji su njima smetali. Eto takav je bio Vrbavac, drugi namesnik maloletna kneza Mutimira. Kako da se dočepa prestola? — to je bila neprekidna tema njegovih sanjanja. Posle dugih premišljanja, priprema, planiranja, stvar je već bila sazrela u duši njegovoj.Prvo je mislio, posle je na javi sanjao, najposle svi ti snovi postali su bili žive utvore, koje ga gone i danju i noću, jednako ga prate i jednako mu viču: „Svršuj! Kao prispeli porođaj, koji u najkraćem roku treba da se izvrši, kao uzreo čir, što za koji dan treba da pukne, Vrbavac je nosio u duši nabubreo i dozreo zločin, koji ja imao da se izvrši u najkraćem roku i da stvori Balkaniji novu dinastiju. Eto takva su bila dva namesnika mladoga kneza Mutimira.Obojica vlastoljubivi; obojica samoživi, a jedan s drugim u zavadi. Vrbavac se već bio počeo mašati krune. Rastislav je umeo da umeri svoje vlastoljublje u toliko što mu je obeležio međe, koje se mogu dostići običnim, mirnim putem, bez vratolomnih skokova.On nije pomišljao da postane knez u punoj vormi, kao đeneral Vrbavac, ali je težio da postane najmoćniji vlasnik, koga će u stvari i sam knez slušati.Đeneral je tražio i titulu. — Rastislav je ostavljao titulu knezu i zadovoljavao se da ima faktičku vlast. Kresao je šljunak o belutak, obadva hladna, obadva čvrsta, obadva kamena - izletale su varnice. Dva namesnika Vrbavac i Rastislav bili su tako vlastoljubivi da jedan pored drugog nije mogao stalno ostati.Ali to se pokazalo tek onda kad su obojica bili već tako jaki, da jedan drugome nije mogao lako dosaditi.U početku je bilo sasvim drukčije.Bilo je jedno doba kad je Vrbavac bio nesravnjeno jači.Tada se Rastislav priljubljivao za njega kao za svoga zaštitnika.Bio je skroman, povučen, čisto poslušan.Vrbavac je opazio u njemu vredna i sposobna čoveka, računao je da mu može biti od goleme pomoći i pomogao mu je da se digne.Bili su prijatelji, ali sve dok nije postao namesnim, Rastislav je nekako vazda bio mlađi prijatelj.Ali tek što su obojica seli na namesničke stolice suparništvo se počelo javljati. No u početku namesništva opšte stanje bilo je toliko rovito da se ni jedan od njih nije smeo usuditi da ga još više slabi i koleba svojim međusobnim zavadama.Osećali su da još jedan drugom trebaju i trpeli su se. Ali potmulo trvenje već se otpočelo, a ovda onda senula bi i po koja varnica od zavade. Đeneral je svoju snagu crpeo u vojsci; on je brižljivo negovao dobre odnose s oficirima, i starao se da se na vojsku uvek može sa pouzdanjem osloniti.On je dakle radio kao vojnik.S toga je u svom držanju bio i odsudniji. Rastislav je tražio snagu na drugom mestu. S jedne strane on se savijao oko knez i starao se da njega uvek ima za se.Što je knez bivao sve stariji i Rastislavu je postajala sve lakše, da na mlada kneza dejstvuje, da ga raspoloži za se i da mu pokaže svoje iskreno prijateljstvo, budeći u njemu, malo po malo, saznanje o opasnosti, koja mu preti od Vrbavca, a budeći time i osećaj nepoverenja spram njega. I ako je Vrbavac po ženi bio rođak mladom knezu, Rastislav je ipak uspeo da naklonost kneževu za se zadobije. Tako je ta prikrivena borba između ova dva čoveka tinjala godinama.Ovda onda bilo je i oštrih sukoba.No taktični Rastislav vešto se povlačio u odsudnom trenutku, izbegavajući da sukobi ne planu u otvoren rat.Još se nije osećao dovoljno snažan ni da dade ni da primi glavnu bitku. No kneževo maloletstvo primicalo se kraju.Obadva namesnika osećali su se malo slobodniji u svome kretanju.Vrbavac je počeo bivati nestrpeljiv. Ova nestrpljivost izdavala je sve više i više Vrbavčeve planove.Postajalo je očigledno da on nešto priprema i smera.To nije moglo ostati tajna za njegovu najbližu okolinu a naročito za pažljiva i oprezna Rastislava.Vrbavac je osećao na sebi večito budno oko svoga druga, i to ga je dražilo. Sve to zaoštravalo je borbu između vlastoljubih namesnika, te je pri kraju kneževa maloletstva bilo i nekoliko ozbiljnih sukoba. Bilo je to u velikoj dvorani, u ministarstvu spoljnih poslova, u onoj istoj dvorani, gde je pre nekoliko godina Vrbavac, pred zaprepašćenim ministarskim savetom, proklamovao mladoga Mutimira za kneza balkaniskog. Rastislav je stajao pred velikim ogledalom i prelistavao nekaku francusku knjigu, što je tu ležala na ogledalskom stočiću.Vrbavac je hodao.Jedan brk mu se neprestano podizao u vis, kraj gornje usne čas po čas grčio se — znak da je bio veoma srdit.Rastislav je izgledao veoma miran.Kad Vrbavac prođe pored njega i ode dalje, Rastislav baci pogled u ogledalo, u kome se vide široka leđa pukovnikova kako zamiču dalje.Pogleda i sebi u lice i nađe ga mirno i hladno. — To već prelazi svaku meru; to se pretvara u čitavu inkviziciju — reče pukovnik Vrbavac srdito, baš u onaj mah kad prolazaše pored Rastislava. Rastislav je ćutao. — Da čovek ne može biti miran ni u svojoj rođenoj kući!I tu nadzor, i tu špijunaža — dodade Vrbavac. Rastislavu prelete oblačak preko čela, on odgurnu knjigu i okrete se unutra u sobu. — A ko vas to špijuniše, g. pukovniče — upita on hladno. Pukovnik stade, okrete se Rastislavu. — Ko? — viknu on — ko? špijuni; g. Rastislave... jes, špijuni....Ljudi koje je bog stvorio da budu špijuni! Pukovnik se poče sve više i više crveneti u licu. Rastislav primeti mirno: — A kakva je nužda vama da držite špijune u svojoj kući.Bar jedan namesnik ne mora to činiti. Vrbavac beše pošao dalje posle svojih poslednjih reči, no na ovaj govor Rastislavljev on se naglo vrati. - Šta? — šta velite?Kamo rekoste? On u tome stiže pred Rastislava i isprsi se pred njim. — Kako rekoste? „namesnik ne mora da trpi špijune“ — reče on, pun gneva. — Da! ne mora — odgovori Rastislav mirno. Vrbavac se već crvenio kao rak od jeda.On se unese u oči Rastislavu. - Ne mora! — reče on s osobitim naglaskom, pa se onda zagleda pravo u oči Rastislavu. Rastislav primi i izdrža ovaj pogled.Njine se oči nađoše, njini se pogledi sukobiše.Šta je samo u tom jednom pogledu mogao pročitati jedan o drugom!U tom trenutku ta dva suparnika izgledali su kao dva večno nepomirljiva neprijatelja, kao dva duha mržnje, koji su se mrzeli od iskoni i koji će se mrzeti do veka.Pogled Vrbavčev bio je pun gneva, pogled Rastislavljev pun hladna preziranja. — O.. o.. o..! — reče Vrbavac kivno, i jurnu dalje kao čovek, koji je jedva zadržao u sebi tešku pogrdu, koja mu u malo ne slete s jezika. Rastislav ga isprati podrugljivim osmejkom i klimanjem glave. Nasta mala počivka; Vrbavac je hodao, samo se čula škripa njegovih cipela. Rastislav sede u veliku naslonjaču, čisto se uvuče u nju i zamisli se. — To bar nisam nikad mogao misliti — poče Vrbavac posle podužeg ćutanja. — Da same vlasti podmeću ljudima špijune u kuću, to jamačno danas nigde nema!..To je valjda samo naša balkaniska bruka!I to kome podmeću špijune! Rastislav je ćutao.Posle prvog sukoba, koji se izrodio oko ničega, upravo oko jednog najobičnijeg pitanja — on je držao da može smatrati kao da se ovaj Vrbavčev govor njega ništa i ne tiče. Ali baš to ćutanje bilo je mučno pukovniku i on je hteo da ga prekine. Kušao je još u dva tri maha da onako uzgred izazove Rastislava na razgovor, no kad ovaj nikako ne htede, pukovnik se obrati s pitanjem pravo njemu: — Ja sam vojnik, ja nisam diplomata — a kod nas vojnika, što na umu to na drumu.U diplomaciji, vele, sa svim je drukčije.Tu kažu mnogo je što šta slobodno.Tu je dozvoljeno i ono što se u običnim životu smatra kao ružno i nepošteno.U ostalom, u ostalom to je već davno poznato da je diplacija prosto nadlagivanje.Jamačno, tu je dozvoljeno i špijunisati.Zbilja, g. Rastislave, kakvo je vaše mišljenje o tome?Ja se u tim stvarima ne razumem.Ja sam što rekle Švabe.Ein alter Haudegen.Ali vi, g. Rastislave! vi morate bolje znati te stvari, vi ste i sami diplomata.Veoma me interesuje da čujem vaše mišljenje u ovoj stvari. Sve ovo bilo je izgovoreno podrugljivo, s puno ironije. — Moje je mišljenje — reče Rastislav apatično, ne mičući se sa svoje naslonjače — moje je mišljenje, da niko nema prava vređati druge bez uzroka i povoda. — Ovo je zbilja diplomatski rečeno.Ja sad ne znam na koga se upravo odnosi ovaj prekor; da li na mene, ili na vas, t. j. upravo na one koji su mene bez razloga i povode vređali. — Veoma je to lepo kad čovek ima o sebi uzvišeno mišljenje, reče Rastislav hladno. — Još je lepše, kad čovek dođe do toga mišljenja o sebi promatrajući druge, kakvi su oni jadni — reče pukovnik. — A najlepše je, kad uobrazi da svet od njega počinje, pa sve svoje proglasi za vrlinu, a sve tuđe za porok i grešenje. — Da, kažu, da čovek najbolje primere iznosi kad sam sebe uzme za primer — reče Vrbovac i produži opet hodati, a beše za trenutak zastao. — Razgovor potpuno dostojan namesnika! — reče Rastislav prezrivo i još se više uvuče u fotelj u kome je sedeo. Vrbavac je pri hodanju obično gledao u zemlju, pred noge.Kad Rastislav ovo reče, on diže glavu, pogleda ga i gledao ga je dugo. — Zbilja, g. Rastislave, reče pukovnik okrenuv se prema Rastislavu, šta vi imate protiv mene od neko doba; šta sam vam ja natrunio? Rastislav se čisto prenu; on se na fotelji popridiže. — Ja protiv vas?!Ko vam je to rekao da ja imam što protiv vas? reče Rastislav i upre oči u pukovnika, očekujući šta će ovaj odgovoriti. — Zar i tu još treba da mi ko što kaže.Tu dela govore, g. Rastislave; govore vaši postupci. — Rado bih ih čuo — reče Rastislav mirno.On u početku beše prenuo; izgledalo je kao da ga diraju reči pukovnika.Posle se opet utiša; opet zauze svoj miran, hladan položaj i reče. - Rado bih ih čuo - ljudi smo; možda sam gde što i pogrešio.Svakako rado bih čuo gde sam, kad sam i šta sam učinio protiv vas. - Vi širite o meni glasove, da radim da se dočepam diktature. - Ja to nigde nikome nisam govorio.Kažite mi čoveka pred kojim sam ja to rekao.Istina je da sam to od mnogih slušao, kao što je istina i to da mnogi vaši postupci na to liče. - Moji postupci?! — reče pukovnik, pokazujući prstom na svoje grudi i približiv se Rastislavu. - Jes, vaši postupci - reče Rastislav i ispravi se u fotelji. — Imenujte ih. - Hoću!Mlađi oficiri pričaju da im vi govorite: „Ja sam vaš balkaniski vrhovni komandant.U mene vi gledajte i od mene se nadajte.Sve je ostalo dim.Ovde je sila!“ - O velikim praznicima vi naročito uzimate ulogu koja po pravu samo knjazu pripada.Celom svetu pada u oči kako vi svakom prilikom gledate da stavite knjaza u prisenak, a da istavite sebe.Vi jasno govorite pred gomilom sveta: „narediću knjazu da to i to učini“, „zapovediću knjazu da to i ti ne učini“.U crkvi starate se uvek da zauzmete vladalački presto.Istrage po unutrašnjosti dokazale su da ljudi pričaju kako knjaz ne valja, kako neće da uči, kako je sklon mnogim mahnama: lakomislen, ženkaroš, samovoljan, sebičan, nikoga ne vole, da je bez srca i osećaja, da nema ni malo ljubavi za ovu zemlju, da će biti strašna raspikuća.Kad je povedena istraga nad krivcima, koji ovake glasove proturaju, uvek se na krij krajeva nalazilo da neko tvrdi: „tako su čuli od namesnika Vrbavca“.Ima ispitanih svedoka koji su pod zakletvom potvrdili da su to od vas čuli.... Vrbavac je slušao do sad s razrogačenim očima, a prsa mu se neprestano strahovito nadimala.Uzdržavao se; rešen je bio da sasluša do kraja.Pa ipak pršte: — Jes, to su izvešća vašeg Ratka, onoga istog što u sred Zvonigrada šalje ljudima špijune u kuću.To su njegovi agenti izmislili, njegovi agenti ispitivali, njegovi agenti svedočili.Sve je udešeno, sve je ujdurisano, sve je laž!... Rastislav sasluša mirno ovaj protest pukovnikov, a za tim produži, kao da nije ništa ni čuo. — Ima povatane prepiske između pojedinih činovnika i dosta uglednih ljudi.Ti pismeni dokumenti takođe nose trag da iz vaše okoline niče širenje glasova koji predstavljaju kneza u ružnoj svetlosti... Vrbavac se grohotom nasmeja.Smeh je bio usiljen. — Ha, ha; ha!Kako moj kolega sve to tako lepo zna.Kao da iz knjige čita!Pravi ministar policije.Ko ne bi rekao da ste vi ministar policije, samo kad vas čuje kako vi to tačno znate i za najmanje istrage po Srbiji, i šta je gde uhvaćeno, i šta je ko na ispitu rekao, i sve!Zaista karakteristično! — Tiče me se, pa treba da znam.Sudba mladoga kneza i meni je poverena.Ja ne mogu biti ravnodušan spram stvari, koje tako duboko zasecaju u celu budućnost njegovu, a preko njega u budućnost ove zemlje.Prema tome ne samo što nije nikakvo čudo što ja to znam, na protiv, bilo bi čudno pa i grešno da ja to ne znam — primeti Rastislav. — Da, da, razumem, — nastavi Vrbavac podrugljivo, to je sve iz prevelike ljubavi spram kneza....Posle ovakih razgovora vaših sve znam i sve razumem.Razumem sad otkud o meni rastrubljeni svakojaki ružni glasovi.Sad razumem otkuda i špijuni po mojoj kući.Sve razumem! — Naravno da razumete.Vi jedan i možete stvar razumeti tek kako valja — primeti Rastislav. Vrbavac opet uze hodati. — Za to meni knez govori onomad one zagonetne reči!Za to ja opažam gde me baba od neko doba onako čudno pogleda.Međer se to našli prijatelji koji se trude da unesu nepoverenje i intrige u sam porodični krug.I to sve ide pod firmom odanosti i privrženosti!Kakve jezuite! — kresnu Vrbavac! — Zaista, zaista! — primeti Rastislav. Vrbavac je produžavao: — Međer vizantizam još nije prazna reč.Kakav pakleni plan!Prvo ga usamiti, odvojiti ga od sviju, probuditi u njemu nepoverenje spram sviju i svakoga, nagovoriti ga da razagna od sebe sve iskrene prijatelje i iskusne ljude, koji mu mogu biti istinska potpora, pa kad ostane usamljen, neopitan, nevešt — onda će već ići lako!Kakav pakleni plan! — ponovi Vrbavac. — Kažem ja da vi sami najbolje možete objasniti celu stvar! — primeti Rastislav podrugljivo. — Ali neće stvar ići baš tako lako, kako se zamišlja — reče Vrbavac. — U istoriji nema ponavljanja.Jelenik je mogao samo jednom uspeti...U ostalom, uzmite se na um, g. Rastislave.Vi ste udarili suviše uskim putanjama; boj se da ćete se naći jednog dana u ćorsokaku, iz koga više nema izlaska! Vrbavac se opet poče crveniti u licu, znak da mu se srdžba opet povraćala. — Samo se mogu čuditi, da se tako malo koristite u praktici tako jasnim shvatanjem stvari u teoriji — reče Rastislav. — Vi se vrlo varate, g. Rastislave, kad mislite da će ova zemlja, za ljubav nekoliko nedoučenih đaka, sa švajcarskih univerziteta, — skrenuti sa svog istoriskog puta i otići u anarhiju.Nekoliko sokačkih bukača biće suviše slabi da povuku za sobom čitav jedan narod, pa ma oni uživali i najvišu naklonost slobodoumnog i liberalnog namesnika. — Ko vređa, znak je da nema boljih razloga — primeti Rastislav, zagledajući u svoj sahat, a za tim ustade. — Zar je za vas uvreda kad vam se rekne da ste slobodnjak!Pa vi naročito tražite društvo političkih crvenjaka, a ne samo slobodnjaka..Sadigradski crveni republikanci — to su vaši najbolji prijatelji.Ta to bar nije bilo tako davno?U jednom istom broju, pa često i u jednom istom članku, oni su propovedali kako blaženopočivšeg kneza treba ubiti i kako ste vi prvi muž i diplomata balkaniski.Te vaše veze ni danas nisu pokidane.Oni i danas tako isto misle o mladom knezu, kao što su pre mislili o starom.Vi ste i danas u njinom blagovoljenju.A svakako ljudi znaju za što vam u svom društvu daju tako počasno mesto.Kad se to dovede u vezu s onim što sam malo čas čuo iz vaših usta o sebi; kad se uzme na oko jasna težnja da se knez odvoji od mene i da se usami, težnja da ja, rođak i prirodni zaštitnik knežev, budem udaljen od njega — onda, g. Rastislave, onda, stvar dobija veoma težak i obeležen značaj.Pazite, g. Rastislave, pošli ste nizbrdicom, niz koju se lako može i glava kotrljnuti. — G. pukovniče, ko besmisleno tumara loveći tuđe glave, lako može da izgubi svoju rođenu. Vi skupljate oko sebe ljude, g. Rastislave, koji otvoreno ispovedaju da je za Balkaniju bolja republika no monarhija. — A vi pribirate oko sebe ljude, g. pukovniče, koji otvoreno govore da Balkanija ima velike istoriske zadaće pred sobom, da ona mora sad imati vladara zrela i mudra čoveka, a ne može čekati dok jedno dete podraste i sazre, za što će trebati još bar desetak godina; skupljate ljude, koji se rugaju kad im se rekne da će knez u 18. godini biti punoletan, i da nas od toga dana deli još samo nekoliko meseci. — Iz vaše se okoline, g. Rastislave, fabrikuju neistinite vesti o izdajničkim namerama nekih viših vojenih lica.Time se nanosi ruga celoj balkanskoj vojsci. - Iz vaše okoline, g. pukovniče, šire se glasovi da je knez naklonjen padavici, da ima mahnu u srcu i da može na prečac umreti. - Vi, g. Rastislave, novcem iz državne kase plaćate kojekakva škrabala evropska da pišu o vama čitave knjige, da vas preuznose kao najvećeg i jedinog prijatelja kneževa, a da sve druge ljude panjkaju. - Vi puštate da se državnim novcem, g. pukovniče, plaća izrađivanje vaših rođenih slika, i starate se da na mesto kneževe slike svuda dođe vaša. - G. Rastislave, pazite kuda ste udarili!Kuda god zadrete, pamtite, da ćete mene naći na putu! — G. pukovniče, pazite šta radite, jer što god uradite, prati vas moje budu oko. Ovim uzajamnim ujedanjem obojica bejahu pali u krajnje ogorčenje... — Ali ja ću iskopati to oko, g. Rastislave, što se kao uhoda zavlači čak u tuđe porodice. — Pazite, g. pukovniče, da kopajući oči ovoj zemlji ne iskopate svoje rođene... U taj mah na vratima se začu kucanje.Uđe načelnik min. spolj. poslova. — Nj.Visočanstvo jako žali što danas ne može doći na sastav Svetli knjaz je nešto malo slab.Moli gospodu namesnike da ga izvine i da izvole večeras oko 8 čas. svratiti k njemu.Svetlost primiće gospodu namesnike u svom kabinetu. G. načelnik se duboko pokloni, izgovoriv ove reči. - Dolazite li lično od gospodara? — upita Vrbavac. Reč „gospodara“ čudno je zvonila u njegovim ustima.On je obično nikad nije izgovarao.U običnom razgovoru, pred drugovima, zvao ga je „Knez.“ U razgovoru s njim izbegavao je u opšte da ne spominje tu titulu, i starao se da je zameni sa „vi“, „vas“ i t. d. Knez Mutimir nije voleo da mu se govori „Knez“.Obično bi ljutito primetio da je knez u selu, da je knez što i kmet, a on je vladalac, on je „knjaz“. - Na službi — odgovori načelnik učtivo. — Šta je gospodaru?... Posle oštrih prepiraka s Rastislavom, Vrbavac kao da je navlaš jednako potezao reč „gospodar“. — Mala glavobolja, kao što mi sam gospodar izvole reći. — Ali gospodar nije u krevetu, nije?... Vrbavac i po treći put ponovi reč gospodar, i to s naglaskom. — O, ne — prihvati načelnik. — Ne bih hteo da ga uznemiravam — primeti Vrbavac kao za sebe. Ne govoreći ni reči, Rastislav uze kapu, pokloni se Vrbavcu hladno i učtivo i pođe.Na načelnikov poklon odgovori mu tiho — „zbogom“ i izađe. Vrbavac ga isprati dugim, značajnim pogledom, tako, da i načelniku pade u oči, da je između ove dvojice bilo nešto. — Zapoveda li što g. namesnik? — upita načelnik uslužno, posle kratka ćutanja. - Ima li ko pouzdan koji bi mogao odneti knezu jedno pismo? — Ako je po volji... mogu ja otići! — O, molim — reče Vrbavac, koji već beše počeo pisati. Bilo je već dva časa po ponoći, a pukovnik Vrbavac još je sedeo za svojim pisaćim stolom. Sad, kad ga mi tu zatičemo, on niti čita, niti piše, već sedi mirno, zavaljen u stolicu. Noge ispružio, prsa isturio, ruke prekrstio na prsima, a zagledao se u jednu tačku na zidu, na tako sedi i misli. Tako je proveo valjda čitavo po sahata, ne mičući se.Za tim protrlja lice šakama i opet se naže nad nekakvu hartiju, što je stojala razvrnuta pred njim na stolu. To je bio običan tabak velike, četvrtaste hartije za pisma, a bio je sav ispisan lepim, čitkim ali vanredno sitnim rukopisom.Pojedina mesta bila su ispodvlačena ili zakrštena crvenim mastilom. Vrbavac uze ponova čitati pojedina mesta iz ovoga pisma.Izgledalo je kao da ih naročito proučava i ceni. Evo, kakva je bila sadržina toga akta, koji je toliko privukao pažnju pukovnikovu. „Otrov je star kao i rod ljudski; bilo ga je od kad je ljudi na zemlji.Imamo neoborivih podataka i nesumnjivih dokaza da su za otrove znali najstariji narodi, koji se spominju u istoriji. „Bivala su ponekad vremena i nalazili se takvi ljudi, koji su proučavanju otrova posvetili ceo život svoj.Takvi ljudi, naročito ako su inače bili koliko toliko razvijeni — neprestanim bavljenjem tim jednim predmetom uspevali su po nekad da otkriju i pronađu u tome velike tajne, koje su ponajviše posle odnosili sa sobom u grob. „Danas postoji čitava nauka o otrovima — Toksikologija. — Tu su opisani svi otrovi za koje se danas zna, pa ipak tu nećete naći one strahovite otrove, kojima su se služili čuveni istoriski trovači, otrove, koji su imali tako čudna i neobična dejstva, koja ću spomenuti malo dalje. „Tako, na priliku, mi ni danas ne znamo kakvim su se otrovima služile čuvene trovačice iz vladalačke porodice Mediči, ili zloglasni Cezar Bordžija, koji najposle otrova i rođenoga oca svoga, papu Aleksandra VI. (Istina nehotice i slučajno, jer su na gozbi bili izmenjani pehari, te oni s otrovom, spremljeni za goste, dođu slučajno baš papi Aleksandru i njegovom sinu, strašnom Cezaru Bordžiji.Veoma snažan telesno, Cezar prebole ovo trovanje, a otac mu umre). „Još manje su poznati strahoviti otrovi Lukrecije Bordžije, otrovi od kojih je za jednu noć sedila kosa u mladića, a snažni ljudi u najkraćem roku pretvarali se u nemoćne starce. „Ova strašna žena znala je takve tajne u veštini trovanja, koje ni pre ni posle nje još niko nije postigao. „Ti otrovi imali su čudna dejstva, kakva nema ni jedan od današnjih, u nauci poznatih otrova. „Ima pouzdanih kazivanja od suvremenika da su ti otrovi proizvodili čitava čudesa, kakve danas ne bi mogao izvršiti ni najveštiji toksikolog. „Ja ću ovde spomenuti samo nekolike primere. „Tako, na priliku, ti su otrovi imali osobinu da ne dejstvuju odmah na prečac, pri čemu je uvek lako poznati da je čovek otrovan.Danas, na priliku, skoro je nemoguće izvršiti trovanje, a da se to odmah ne pozna po brzom nastupu smrti i po načinu, gde se i kako javljaju bolovi. „Među tim otrovi Bordžije imali su tu osobinu, da dejstvuju tek postupno i posle mnogo vremena, i da dejstvuju tako da nikome i ne pada na um da je to od otrova. „Tako su Bordžije znali za jedan otrov s ovakim dejstvom. „Pomešaju otrov u vino i dadu ga gostu.Gost popije, i ne samo što u taj mah ne oseća nikakve bolove no, na protiv, baš usled uzeta otrova, on se oseća veoma dobro raspoložen. „Gost odlazi sa zabave i nosi sa sobom najlepše uspomene o dražesnom Cezaru Bordžiji, ili o divotnoj Lukreciji Bordžiji. „Tek posle desetak dana otrovani žalosnik počne osećati da ga noću spopadaju kao neke groznice, da noć dočekuje s nekom užasnom vatruštinom, koja kao da mu je upalila svaku kaplju krvi, a u jutru ustaje iz postelje sav okupan u znoj s teškim zadahom. „Malo po malo otrovana žrtva počne osećati da malaksava, da gubi snagu, da stari. „Mladić od svojih 25—6 godina, on na jedan put s užasom opaža da njegova, do juče još crna kosa, sad na jedan put počinje naglo beliti, a posle i opadati.S njegovih obraza gubi se rumenilo; njegove rujne usne postaju svaki dan sve bleđe i bleđe.Njegove do skora sjajne oči svaki dan sve više i više zastire neka tama, te sve više počinju ličiti na posuknulo staklo.Bajna mladost naglo se gubi sa sveža, lepa lica mladićskoga, na kome izumire sve što je mlado i lepo, a mesto njega dolazi rugobna, prevremena, neprirodna starost.Mlada, glatka, fina koža ogrubi i orapavi; jedre, rumene obraze izbrazdaju nakazne staračke bore, a rapava, nabrčkana, smežurana koža dobije crno žutu, skoro pepeljavu boju.Zubi se prvo počnu klatiti, pa posle jedan po jedan ostaje u komadu hleba, u parčetu mesa, u krušci ili jabuci koju nesretnik zagrize.Vid tako oslabi, da paćenik sve predmete vidi samo kao kroz neku zamaglicu.Izda i sluh, pa čak i moć mirisanja oslabi — paćenik već više ne može lako da raspoznaje miris od smrada.Ruke, noge svi udovi pretvore se u suhe štapove, a kičmenjača se povije i iskrivi. „Od snažna, mlada čoveka, koga je milina bilo pogledati, za 5—6 meseci postaje rugobna staračka nakaza, koju je strašno i u snu sniti. „Tako užasno onakažena, bedna žrtva vuče se još neko vreme, a svakim danom sve se više gubi, upravo sažiže se na živome ognju, koji joj je strašni otrov zapalio u krvi.Po žilama više ne teče topla, mlada krv, no rastopljeno, usijano gvožđe, koje sve sažiže. „Najposle svi organi redom otkazuju dalju uslugu.Stomak više ne vari, creva više ne rade, pluća više ne dišu, sve se umrtvi i bedna žrtva gasi se kao dogoreo plamičak.Strašna smrt! „Eto za te otrove, kojima su ubijani ljudi tako postupno i na tako grozan i užasan način — ne zna današnja nauka o otrovima, ma da je nesumnjivo da ih je bilo i da ih i sad ima. „Na istoku ima i dan danji mnogo tajnih otrova, s čudnim dejstvom, za koje civilizovan svet ne zna ni šta su ni kako se spremaju.Među tim na Istoku se time jako bave; tu je razvijeno vračanje, lečenje travama, pa se neguje jako i spravljanje otrova, koji se ponekad i kao lek upotrebljavaju. „Tako isto znaju za mnoge čudne otrove i divljačka plemena u srednjoj Africi, kao i američka indijanska plemena, kod kojih je osobito na glasu čuveni otrov kururu („kurare“) u koji oni umaču svoje strele i truju njime vrhove svojih kopalja, kako bi neprijatelju naneli što sigurniju smrt. „Ovaj strašni otrov dejstvuje na nervnu sistemu tako da u mahu nastupa ukrućenost (paraliza) u svima delovima tela; mišići kao da se okamene i čovek na jedanput postaje potpuno uzet. „Za ovaj otrov jedva se u novije doba doznalo samo toliko, da ga divljaci spravljaju od soka jedne biljke američke, mešajući u njega i otrov od zmije.Ali kako se sve to sprema, t j. kako to divljaci spremaju — nije se moglo tačno saznati, pošto oni sve to kriju kao svoju plemensku tajnu, koju niko ne sme izdati. (Kurare — poznat u medecini nije isto što i indiski kururu). „Dakle onakvih otrova, za koje se vi naročito interesujete, poglavito s osobinom da dejstvuju tek docnije i da ne pada u oči da je bolest morala doći usled trovanja — takvih je otrova bilo i jamačno ih na Istoku ima i danas, no naša moderna nauka ne zna za njih. „Istina, i kod nas ima danas puno otrova koji dejstvuje polako, postupno, ali tu stalno, polako i postupno treba čovek i da uzima te otrove, pa tek da pokažu tako dejstvo (hronično trovanje). „Takav jedan slučaj imali smo baš ovo dana.Jedna postarija gospođa na jedan put se razbole.Zove jednog lekara, drugog, trećeg — svi se bune.Po svima znacima kao reklo bi se da je kod gospođe bilo nekog trovanja, ali kad se sve okolnosti ispitaju, ne može da se uhvati otkuda bi moglo doći to trovanje.Isključiv dakle mogućnost trovanja, lekari stave drugu dijagnozu i dugo su lečili gospođu bez ikakva uspeha, dok najposle jednom lekaru ne pade na um da je gospa mnogo godina upotrebljavala belilo, (sublimat živin) — a time se, naravno, sve po malo trovala, dok to najposle nije prešlo u tešku bolest. „Dejstvo kakvog otrova zavisi od doze u kojoj se uzme. „U vrlo malim dozama čovek se može postupno naviknuti da uzima kakav otrov pa da mu od toga ništa ne bude. „Jedan isti otrov u većoj dozi može doneti odmah, tako reći trenutnu smrt - dok u manjim dozama može imati za posledicu hronično trovanje — t. j. može se čovek njime trovati sve više i više, dok jednog dana ne nastupe zle posledice trovanja, smrt ili teška bolest. „Dakle, kad je pitanje kako se i kojim se otrovom može danas otrovati čovek, pa da ne umre odmah i da mu se odmah ne pozna da je otrovan, no da posledice trovanja nastupe tek docnije — na to pitanje odgovor bi glasio ovako: „To dejstvo može se postići mnogim otrovima, svima tako zvanim otrovima alkaloidima — no za to je potrebno da se otrov uzima stalno u omanjim dozama, a u podužem roku. „Tako se danas često vrši nehotično trovanje; na priliku kad čovek jede nakisela jela iz nekalaisanih sudova; ili kao što je spomenuti slučaj od upotrebe belila (siridžika), spremljena od žive. „Za postupno trovanje postupnim uzimanjem može se upotrebiti od običnih poznatih stvari živa, sičan, tatula, velebilje (beladona) i mnogo što šta drugo. „Kao jaki otrovi, koji, uzeti u potrebnoj dozi, proizvode tako reći trenutnu smrt — to su cijan-kalijum, strihnin, plava kiselina i druge.U jake otrove spada i morfijum. „Po dejstvu svome otrovi se mogu podeliti na otrove koji dejstvuju kroz stomak, i otrove koji dejstvuju kroz krv, uneti ubodom ili uštrcavanjem.Većina otrova ima i jedno i drugo dejstvo, no ima ih i koji dejstvuju samo na jedan način. „Tako, na priliku, zmijin otrov (viperin) dejstvuje samo ubodom kroz krv.Čovek, koga ujede zmija, može slobodno isisati ustima taj otrov i sasvim ga progutati, pa da mu stomaku apsolutno ništa ne bude. „Ima najposle i takvih otrova, koji dejstvuju udisanjem.To su gasovi ili isparenja od raznih boja i drugih preparata.Ima mineralnih boja: crvena (cinober), zelena, plava i druge, čija isparenja vrlo ubitačno dejstvuju na zdravlje, a čovek, duže zatvoren u odaju, skoro premazanu takom bojom, može formalno da bude otrovan. „Od gasova veoma je opasan ugljeni dioksid, koji se razvija pri sagorevanju uglja. „Ovim gasom često se ljudi ubijaju sami — poglavito ženske, kojima dosadi život, a straše se da zadaju sebi smrt na drugi način. „Tu je dovoljno da se dobro zapuše svi otvori na odaji, pa se onda u sobi, tako zatvorenoj, upali mangal drvena ili kamena uglja.Taj opasan gas uljuljka čoveka te se zanese i zaspi, pa ako tako duže ostane, onda se više i ne probudi. „Ovo su ukratko letimične napomene o otrovima. „Pošto je već reč o svemu tome, vredno je pomenuti i otrove, koji se prenašaju u obliku prilepčivih bolesti.Takvi su na priliku sifilis, boginje i drugo. „Nedavno sam doznao od jednog prijatelja za jednu stvar o kojoj danas mučno da ima išta pisano, a koja je veoma interesna kao študija do čega može da dotera čovek u smišljanju zala, kad se već jednom oda na taj put i zanat. „Poznato je da u Rusiji postoje zavereničke nihilističke družine, koje rade na buni i prevratu.U svojoj borbi protiv vlasti ti su se ljudi do sad služili revolverom, nožem, bombom, požarom i drugim običnim i poznatim sredstvima.No sad na jedan put kao da su im ta sredstva postala nedovoljna.„Mnogo prave larmu“ — vele oni. „S toga su se sad bacili na proučavanje novih ubilačkih sredstava, koja bi dejstvovala isto tako pouzdano, ali bez larme, a bila bi ujedno i groznija po posledicama od sviju dosadašnjih. „Tako na priliku oni rade da sklope (konstruišu) malu metalnu spravicu, koja bi se zgodno dala nositi u džepu, i koju je zgodno držati u šaki i skloniti je u rukav, tako, da se možeš njome poslužiti i na sred ulice, pored tolikog sveta, a opet da te viko ne opazi. „Ta bi spravica izbacivala na daljinu od 10—15 koraka malu, šuplju, čeličnu iglu, nalik na igle kod štrcaljke za uprskavanje morfijuma. „Ta bi iglica stajala u vezi s malenim mehurićem, koji je tako udešen da se kroz iglu izlije, kad ona u što udari i zabode se. „Tako bi ova spravica izbacivala te iglice kao strelice, a one bi bile udešene tako da rahat mogu probiti i kroz odeću, i zabosti se u telo čoveku koga gađaju.Sve to vršilo bi se bez pucnja, bez larme — tiho; čovek bi mogao dobiti takav udar na sred ulice, pa nikad da ne dozna otkuda je došao. „No tek sad nastaje ono što je najvažnije i što nas ovde interesuje.To je, kakav otrov ovi opasni ljudi misle metati u mehuriće na tim svojim strelicama! „Naravno, tu bi se mogao upotrebiti svaki tečan otrov.No njima je to malo.Sadašnjim otrovima mahnišu što se lako rastvaraju i brzo vetre.Hteli bi kakav otrov koji se godinama može nositi sakriven, a da ne izgubi snagu.Dalje, hteli bi otrove koji proizvode tako strašna dejstva, da se čovek užasava od same pomisli na taku smrt.Tražeći to, njima je palo na um da čine opite s otrovom pseća besnila, s otrovom od trulih leševa, kao i s otrovima od raznih najužasnijih i najgadnijih bolesti.Imi jedna užasna bolest, poznata pod imenom Lupus (vuk, kurjak)- Ta se bolest javlja obično na licu.Prvo pojede kožu, te ostane golo, crveno meso, pa onda redom jede i meso sve sloj po sloj, dok najposle ne počnu izbijati gole kosti.Nabavljali su iz bolnica maju (gnoj i vodu što jednako slizi s razjedena lica) čak i od te užasne bolesti te čak i time pravili opite kako dejstvuje i kako se drži. „Slali su izaslanike čak duboko u Aziju da nabave maju od mrtvaca umrlih od čume (kuge) — da i to okušaju. „Kakve će resultate dati ti grozni opiti — još se ne zna.Ali ako zločinci uspeju da te otrove primenjuju, zamislite kakvih će užasnih slučajeva biti!Ništa drugo, no zamislite samo nesretnika koji od tajnoga nihilističkog odbora dobije presudu da je osuđen da bude ubijen otrovom pseća besnila i jednog dana doista dobija na sred ulice strelicu u leđa.Znati da ćeš kroz nedelju dve pobesniti, da ćeš prvo prolajati i podneti sve strahote besnila, pa tek onda umreti — to je nešto preužasno.Tu čoveka strava hvata pri samoj pomisli.Nihiliste vele da će tim strahotama kazniti samo pojedine teške slučajeve krivica kad oni procene da je neko vanredno što skrivio pred pravdom revolucionara.“ Pismo je bilo još duže; no mi smo ovde naveli samo ona mesta, koja su g. Vrbavca naročito interesovala. Pošto je dugo i dugo piljio u ovu sitno ispisanu hartiju, pukovnik ustade i uze hodati.Izgledao je umoran i zamišljen.Na njegovom licu beše se skupila i savila jedna jedina misao, misao mutna, misao mračna, misao teška i puna dvoumica.Videlo se da ovaj čovek nosi u grudima nekakvu neiskazano tešku borbu, što je stvara sama sa sobom zavađena savest. Kad đavo ne može da svrši neki posao on šalje babu da ga ona svrši — veli narodna mudrost. Treba da su stare žene počinile golema zla i poroke da se stvori ovaka ružna izreka o njima. Obično sa starošću ide mudrost, čovek biva sve iskusniji, sve razumniji i po tome sve bolji. Kod žena kao da sve to ide naopako.Pakost starih žena ušla je već u priču.„Stara veštica“ kao da postaje običan naziv za žene, pošto pređu neki broj godina.Opake punice — postale su poslovičke. Najposle, ono mišljenje narodno, da je baba gora i od đavola, da ona može čak i ono što ni đavo ne može, dovršuje ružan sud i rđavu ocenu starih žena. Zle duhove, razne opake boljke, a po nekad i samu smrt slikaju u obliku babe. Čuma, gvozdenzuba, veštica, baba-Jaga, — i druge rugobne prilike ljudske fantazije — zamišljaju se i predstavljaju u obliku babe. A među tim šta ima lepše, uzvišenije i svetije od stare žene, okružene porodom svojim i porodom poroda svoga, decom svojom i unučićima i praunučićima svojim.Zar može biti lepše i dirljivije slike od babe, okružene nizom pokoljenja kojima je ona dala život.Ona je u sredini na staračkoj stolici svojoj.Sve druge glave nadmaša njena seda glava, ukrašena čistom sedinom, belom kao najbelji sneg na planini. A oko nje puno plavušastih i crnomanjastih okruglih glavica — i sve su to ogranci njena moćna stabla.Neki se još igraju po patosu, drugi sede naslonjeni oko babine stolice; treći stoje u naokolo i pažljivo slušaju mudre reči, ili lepe, zanosne priče, koje „stara majka“ tako skladno i tako lepo priča. A iz njenih svetiteljskih usta liju se slatke reči od milošte, ili mudre reči od pouke.Ona je dobra kao dobar dan u godini; ona je blaga kao sama blagost; ona je oličeno dobročinstvo, bogata svima vrlinama.Ali ono čime je ona istinski velika, uzvišena, nedostižna to je ona neiscrpna, ona bezmerna ljubav njena.Ona je sva ljubav, ljubav i žrtva.Ona je dala život celom jednom svetu i ona oseća da sva, dušom i srcem pripada tome svetu.Ona za njega živi, ona bi za njega sutra tako lako i tako rado umrla.I za nju je to tako prosto i prirodno!Ona ne može sebi ni da predstavi da bi to i moglo biti drukčije. O slatka, mila sliko, — draga senko iz daleke, minule prošlosti, kako se polako pomaljaš iz siva zaborava, i kako postaješ sve jasnija i življa, i kako je odmah vedrije na duši, čim se oseti anđelska blizina tvoja — srce življe kuca, grudi slobodnije dišu, krv toplije teče. Ako ima svetiteljaka, ili ako ih je ikada bilo, one su morale biti ovake, kao ova slika kako je ja sad predstavljam. Pa i ovo je bila jedna žena i ovo je bila jedna baba. Ali ih ima i drukčijih. — Gospođa Jovanka! prijavi momak pukovniku Vrbavcu nekakvu ženu, koja je, sva u crnini, čekala u predsoblju. Pukovnik je u taj mah nešto pisao.Kad ču ime „g-đa Jovanka“ — on baci pero i čisto skoči.Posle kao da se pokaja što je tako učinio pred momkom, te se opet povrati i sede za sto, a momku reče nemarno: — Kakva je to g-đa Jovanka?Je li dolazila još koji put? - Ne znam; od kad sam ja ovde čini mi se da nije....A i zabunđala se po glavi, pa ne mogu dobro ni da je vidim — odgovori momak. — Uvedi je u salu i reci da ću ja sad; neka me malko pričeka. Momak ode.Pukovnik opet odmah skoči iza stola.Moglo mu se poznati, ko bi ga dobro zagledao, da ga je dolazak ove ženske uzbudio.Stade pred ogledalo i popravi ogrlicu od košulje, mahnu dlanom preko brade da vidi da li je dobro izbrijan; usuka obadva svoja puna brka, a levom nogom neprestano je cupkao, što je kod njega uvek bio znak da nešto vrlo živo misli.Još se jednom zagleda u ogledalu, iskašlja se pa se uputi pravo u salu, gde ga je čekala nepoznata gospođa. Pukovnik Vrbavac imao je neke osobine, koje su mu mnogo pomogle da se iz društvene nizine popne na najveću visinu u društvu. On je potpuno samo sebi verovao — stvari o kojima je hteo da ostanu tajna, radio ih je sam, ne poveravajući se nikome, sem onih koji su bili neophodni pomagači u kakvom poslu.Bio je drzak, ali i vrlo pokriven.Kad je imao da učini što rizično, rešavao se obično na ono što će svetu izgledati najmanje verovatno. Ta mu je taktika često pomagala.Raznese se na priliku kakav ružan glas o njemu.Neko i poveruje.Ali svi ozbiljniji ljudi odmah se pitaju: je li moguće da on tako što učini?I pošto je stvar suviše neprilična za njega, odmah svi odgovaraju.„Zar g. Vrbavac; jedan pukovnik, namesnik da učini tako što.Oh, to nije moguće.“ Tako „nije moguće, nije moguće“ — pa na tome i ostane.Spase ga baš to, što učini ono što niko ne bi verovao da će učiniti. Ko bi na priliku mogao verovati da će jedan Vrbavac — on lično stupati u ovakve veze i poznanstva.Pa baš da ispriča celu tu stvar sama ta osoba — ipak, ko će njoj verovati da je Vrbavac s njom lično opštio? A posle on je ovako mislio: ko čini kakav zločin, ako već mora imati saučesnika u njemu, uvek je pametnije da ih uzima iz onih društvenih redova, u kojima se zločin smatra za običnu stvar. Pukovnik uđe u sobu naglo.Nepoznata gospođa ustade i odmah se maši ruci pukovnikovoj.On joj pruži ruku, no ne dade da mu je poljubi. — Vi živite stalno sad ovde u Zvonigradu, gospođo? — upita Vrbavac. — Pa... živim, gospodine; ovde sam sad s ćerkom. — Šta, zar imate ćerku? — Imam... poćerka mi je; upravo ja sam joj tetka; siroče, ostala je mala bez oca i majke; ja sam je i podigla. — A je li vam udata ćerka? — Nije. — A inače rodom niste odavde? — A! moj rod!I sama sam već zaboravila odakle sam rodom.Tamo čak s erdeljske granice. Pukovnik je znao potanko ceo život ove žene, no on je opet zapitkivao to ovo, to ono, koliko tek da napravi uvod u razgovor. - A vaše je pravo ime? — upita on. — Kata! — odgovori ženska. Kata je bila ostara žena, tako oko svojih 50 godina.Visoka, crnomanjasta, duguljastih, prisuvih obraza, s prosedom, crnom kosom i veoma živim, ali upalim plavim očima, — ova je žena nekada morala biti dosta lepa.Tragovi te lepote još su se i sada jasno opažali; njeno je lice i sada bilo veoma interesno lice, ma da je bilo po nekih crta, koje su nagoveštavale kao da ih je urezala dugotrajna patnja i stradanje.Ovo je bila baba Kata koju smo već poznali napred. — Ja znam po nešto iz vaše prošlosti, gospođo.S toga ne treba da vas začude neka i neka moja pitanja.A nadam se da ćete me predusresti s poverljivošću, pošto nemate uzroka da ma šta prećutite.Vi znate da ste amo došli za vaše dobro i da vam se kod mene ne može desiti ništa rđavo....Ja računam da mi potpuno verujete, da bezbrižno možete učiniti svaku uslugu koju od vas budem tražio. — Pa, kad sam već došla, milostivi gospodine, možete se slobodno pouzdati, kao u sebe sama.Ako vam treba verna služba, nigde je bolje nećete naći. — To se i ja nadam.... Pukovnik zastade; posle opet produži: — Čuo sam da vi znate mnoge stvari koje niko više ne zna. — Nesreća je veliki učitelj. — Zbilja, za što ste vi upravo bili osuđeni.... je l te, vi ste bili osuđeni? — upita pukovnik naglo. Izgledalo je kao da se lomio dok je stavio ovo pitanje, a pitao je za stvari koje su mu bile poznate do sitnica. — Pet godina provela sam u zatvoru. I ako je sve to znao, pukovnik se učini kao da ga je to jako začudilo. — Pet godina! to je mnogo, veoma mnogo, osobito za jednu - damu....Pet godina, to je čitav vek. — U dva maha pet godina samo u zatvoru; a dva put u pritvoru, jedan put 5, drugi put 9 meseca — to je još jednu godinu i dva meseca odozgo — reče žena klimajući glavom žalosno. - Mora biti da je krivica bila velika.Ja sam nešto načuo.To je bilo nekakvo trovanje; potrovana je, kako mi se čini, cela jedna porodica. — Nešto tako jeste.Ali to je ispalo sa svim kako ne treba.To niko nije hteo.Tu moje prave krivice nije bilo....Ali šta to sad vredi!To je dugačka priča, milostivi gospodine — ako dopustite da govorimo što drugo. — Molim vas — prihvati pukovnik nestrpeljivo — ja vam opet ponavljam, nikakva snebivanja, nikakva oćutkivanja, potpuna otvorenost — to je prava pogodba da možemo što raditi.Ja vas ništa neću pitati iz prazne radoznalosti.A valja mi znati šta je bilo da bih mogao proceniti šta može biti.Na pamet ne sme se ovde ništa raditi. Pukovnik ućuta.Žena ne odgovori ništa. - Da, ja računam da vi sve te stvari i sami razumete — dodade on. - Pa, vi zapovedajte, pitajte, milostivi gospodine, a ja ću kazivati što budem umela i znala - reče Kata skromno i sa snebivanjem. Da bi saznao ume li ova žena ćutati i kako se drži kad joj zločin uhvate, đeneral je naročito bio nabavio sva akta o njenoj parnici i brižljivo ih pročitao.Tu je video sve i našao sve što ga je moglo interesovati kod ove žene.On je znao mnoge pojedinosti iz njena života.Ipak on je upita: — S vama je, čini mi se, još neko bio osuđen?Neke žene, mislim. — Jeste, milostivi gospodine, još četiri žene. — Valjda uhvatili što kod njih? — upita pukovnik. — Same se prokazale, milostivi gospodine.Pukovniku dođe malo čudno ovo povučeno, ovako skromno držanje ove žene.On je nju sasvim drukčije zamišljao: okretna, razgovorna, živa, drska, a ona se presamitila, jedva reč izgovara, kao kakva kaluđerica. - Čuo sam da znate neku travu od koje se lako pobacuje — povrte on razgovor. - Ima takve trave, milostivi gospodine. - A je li istina da ste jednom, dok ste bili u Plamenovcu na robiji, nekim kadom uspavali sve stražare, te ih sutra dan sve poisterivali iz službe? - Stražari dosađuju osuđenicima, osuđenici se svete stražarima.To na robiji biva često, milostivi gospodine. _ - A je li bio ovakav slučaj kako rekoh? - Bio, bio, milostivi gospodine. - A koliko može da traje takav san i je li čvrst? - Traje, milostivi gospodine, koliko ko hoće! a i čvrst je, prema potrebi.Jači kad — duži i čvršći san; slabiji kad — kraći i lakši san.A može se okaditi i tako da se više nikad i ne budi. - Dakle i to može — upita pukovnik radoznalo. — Može! - Je li istina da je upravitelj kaznenih zavoda u Plamenovcu bio surov čovek? - Za moje vreme izmenilo ih se trojica milostivi gospodine; a bilo ih je svakojakih, i dobrih i zlih.A i teško je biti dobar, milostivi gospodine, s onakim svetom kakav je tamo.Vi znate ko tamo dolazi, milostivi gospodine! — A nadzornice nad ženskim osuđeničkim odeljenjem, kakve su one? — Pa dobre, milostivi gospodine, dobre... — Pa što ste onda jednoj dali te je u rakiji popila sok od nekakva istucana semena, te posle toga dobila pravu padajuću bolest? — To nije bila upraviteljka, milostivi gospodine. — E nego ko je bio? — upita pukovnik zainteresovan. — To je bila neka osuđenica; odležala 3-—4 godine, pa je pustili da poslužuje malo u zavodu kao slobodnjaka.Malo po malo ona se pored upraviteljke tako osili, da su osuđenice od nje propištale.Bila ih je, mučila, opkradala oblagivala i kvarila im skidanje robije.Nevaljala žena!Ja sam je ukrotila.Pošto je 7 puta prošla kroz mačije nokte, posle je bila mirna. Dok je ovo govorila, u Kate se zasvetliše, oči.Ona prvi put malo ožive u govoru. — Dakle, zbilja, ima tako seme, od koga se pada kao od padavice. — Ima, milostivi gospodine. — Čuo sam još nešto, ali to ne verujem.Kažu da vi znate nekakav sok od koga valja metuti u vodu, kojom se čovek umiva, samo desetak kapljica, pa kad se čovek posle tim umije, on s početka ništa ne oseća, a posle 2 3 dana po licu mu iskoče grdni lišajevi, i to neće nigde na drugom mestu, no samo po licu, po nosu, oko očiju i usana, tako, da ženskim opadnu veđe, a muškima i obrve i brkovi. Kata se nasmeši.Ona se u taj mah setila jednog Crnogorca, stražara, velikog ženkaroša i velikog kicoša, koji se osobito ponosio svojim krupnim, crnim brkovima, setila ga se kako je jednom skoro puno po godine dana išao s jednim ušiljenim brkom, i kako je smešan, čisto razrok izgledao s tim jednim brkom.Drugi, naravno, bio je opao. — Je l te da to ne može biti? — Pa biva, milostivi gospodine, biva!Ima dosta stvari od kojih se čovek može olišaviti.To nije ništa čudno. — Hm! dakle i to znate.To vi onda, bogme, mnogo znate.Više no kakav profesor medecine, ili najbolji apotekar.Te stvari, kako što dejstvuje, i kakav je sok od koje trave, to bi trebali da znadu apotekari, ili možda i botaničari.Ali otkuda sve to možete vi znati? - O, milostivi gospodine, živ čovek svašta nauči; čovek često i od stoke po nešto nauči.Kad bi pošao za volom kad pase, pa gledao samo koju travu on obiđe i koju ne dira — pa bi već dosta koješta saznao što pre nije znao. — Kad vi tako mnogo znate, onda jamačno morate znati i to, koji je otrov najjači, i ima li otrova tako jaka, da bi od njega morala crći i taka snažna zverka, kao što je....na priliku... ta da, na priliku... recimo, kao što je medved? - Kata se opet malo osmehnu. — Znam, reče ona, dižući u vis levu veđu. — Ne mogu reći baš za medveda, pošto s medvedima nisam do sad imala taka posla, ali otrov je takav da bi najjačega čoveka oborio, pa će valjda i medveda.A vama treba baš za medveda, milostivi gospodine? — reče Kata čisto s podrugljivim osmejkom na usnama. Pukovnik se oseti pogođen ovom prilično grubom, ali umesnom doskočicom Katinom.No njega opet više dirnu ono podrugljivo pitanje: „a vama treba baš za medveda?“ On se sav zacrveni do ušiju i htede reći nešto oštro; no opet se uzdrža, i, pošto je malo poćutao, on pokuša da i sam okrene stvar na šalu. — Ta da, za medveda, upravo za medveda, i nije ništa drugo da medved, reče pukovnik. Ućutaše oboje; oboje su nešto mislili. — Hm, hm! da!To mi je natovario brigu na vrat jedan prijatelj.Njemu to treba, a ne znam upravo zašto — reče pukovnik nerešljivo. Kata ustade žustro i oštrim pokretom ruke smače veliku, crnu maramu s glave, koja joj je padala do pola leđa. — Dozvolite da zbacim ovu maramčinu — reče ona sa svim drugim, mnogo jasnijim i mnogo oštrijim glasom, no što je do sad govorila.Za tim popravi malo haljinu oko vrata, mahnu rukom preko čela te uzdiže pramen ispale kose, pa onda metu levu šaku na srce, a desnom se podboči na kuk.Levu nogu izbaci malo napred, kao glumac koji se sprema da otpočne deklamaciju. Sve ovo gledao je pukovnik Vrbavac s čuđenjem.On vide kako se ova ženska najedanput preobrazi i od onog skromnog, mirnog strašljivog stvorenja izađe nešto drsko i odsudno. — Gospodine pukovniče — reče žena, a glas joj je bio jasan, zvučan, ali uzdrhtan, no to drhtanje davalo mu je samo još veću snagu. — Gospodine pukovniče — reče ona — vi imate ovde posla s jednom robijašicom! Ove reči bile su tako izgovorene, da — možda je sramota reći — pukovnik oseti da mu celim telom prođe neka jeza.On se uplaši. Njega veoma začudi ova promena.Šta bi na jedan put ovoj ženi!No ona ga brzo izvede iz nedoumice. — Da, moj gospodine! stara robijašica.Dok pogledam čoveka, znam šta mu misli svaka dlaka na glavi, a vi mi pričate šta vam je ko poručio i šta kome treba!O, gospodine pukovniče!Kako vas nije žao da samo dangubimo oko toga.Ta ja ne bih bila Kata, kad ne bih odmah videla u čemu je ovde stvar. Ona spusti glas i kroči korak bliže začuđenom pukovniku. — Vama smeta knez?Je l te?Obratili ste se meni, kao staroj majstorici u tim stvarima.I dobro ste učinili, moj g. pukovniče.Niko vam ne bi mogao bolje i podesnije svršiti taj posao od mene.Ja umem i da radim i da ćutim; umem upravo sve, što je nužno za takav posao.Tu sam ja zaista pravi doktor —- reče Kata osmejkujući se i pokazujući prstom na svoje grudi. — Pravi doktor!Što ja izoperiram, to je svršeno; tu više nikakvi melemi ne trebaju.Naravno, gospodin pukovniče, to košta.Ali kod takvih stvari za cenu se ne pita.Glavno je dobar, siguran posao.A to Kata zna, — reče ona pokazujući prstom svoje čelo. Pukovnik je saslušao sve ovo, čisto preneražen.Ovaka drskost, ovako otvoren govor zbunio ga je.Ova žena svojim familijarnim ponašanjem upravo se naturala da se s njim izjednači.Pukovnika je to vređalo, ali on nije imao načina da to izbegne.Manj da je najuri.Ali sad je već i to bilo nezgodno.On je pred njom govorio, a ona je tako brzo prozrela u njegove tajne.Nije znao upravo šta da čini, da li da joj prizna ono, što je već i sama videla i da govori s njom otvoreno, ili da prekine sve i onda, naravno, ne može raditi s njom ništa.On je i sam mislio da joj docnije malo nagovesti stvar, ali se nije nadao da će mu je ona odmah ovako u početku prozreti i‘ ovako javno u oči kresnuti.Kata kao da je opazila ovu zabunu pukovnikovu.Ne čekajući ga da se oporavi, ona produži dalje. — Možda je gospodinu pukovniku malo zazorno, što ja ovako, što no reč „s neba pa u rebra“.Ali takva je moja navika.Ja volem da svaku stvar zovem njenim pravim imenom.Ja idem stvari uvek najkraćim putem.Ne vidim šta bi ovde imali da se snebivamo jedno od drugog.Vama treba vlasti, gospodine pukovniče, reče ona razvlačeći svaku reč i udarajući glasom na reč „vlasti“.Pri tim rečima njene se usne razvukoše u čudan, đavolski osmejak. - Vama treba vlasti, a meni treba para.Pomoći ćemo se uzajamno.Svaki će imati svoje.A držim da ćemo se lako pogoditi.Što bude pravo, gospodine pukovniče.Vi ćete i sami oceniti, koliko vredi ovaka jedna usluga.A ja ću vam vašega knežića tako lepo spremiti da upravo neće ni osetiti, kako će se sve to svršiti.O! tu za mnom za celo neće zapeti.No badava, to moram reći, ovako otmena gosta još nisam imala.U mome kraju, tamo gde sam ja rođena, trovanje je vrlo često.Tu obično žene truju svoje muževe.To je kod Vlaha postalo kao neki običaj. Pukovnik se jedva jednom oporavi.On upita zlovoljno: — Kako vam je to moglo pasti na um, da meni knez smeta? — O, pa to je tako blizu pameti; to se upravo samo kaže.Za što bi se inače gospodin pukovnik toliko interesovao o otrovima, i kako bih inače ja došla do časti, da ovako govorim s gospodin namesnikom — reče ona skoro podrugljivo. — Neće biti tako.To ste vi ranije gde god čuli; to je vama morao neko reći; to su valjda kakva sokačka trabunjanja — primeti pukovnik osorljivo. — Ne, gospodine pukovniče.Napolju ja to nisam čula, niti bih ja napolju ma s kim to govorila, i ma od koga to slušala.O toj stvari ja govorim samo ovde s vama, jer se stvar vas tiče.Inače take stvari ni za obična čoveka ne uzimaju se olako u usta. — Pa dobro!Baš i da bi bilo za, kneza, pa šta je s tim? — O molim! nije ništa.Dobro je.Štogod je na putu treba uklanjati...Ali da ne dangubimo, gospodine pukovniče.Izvolte mi reći šta želite, kad želite i kako želite, pa ću vam onda ja kazati šta mogu ja tu učiniti. — Kažite mi, znate li vi kakav otrov, gde lekari ne bi mogli odmah poznati čime je čovek otrovan, niti bi mogli brzo dati kako protivno sredstvo da otrovana spasu. — Kažite vi meni samo šta vi želite, a za otrov — to vi ne brinite. — Pa, ja vam eto kažem šta hoću.Hoću, da mi kažete, znate li za kakav onakav otrov kako rekoh. — Pa naravno, gospodine, da znam.Ali budite dobri pa mi kažite, želite li vi da ja svršim posao, ili hoćete samo da vam ja dam što treba, pa da svršujete sami. — Vi ne možete ući stalno ni u kakvu veću kuću.Vaša prošlost zatvara vam vrata.A s polja raditi — to ne ide.Što vi nama dakle, možete pomoći, to je da nabavite potrebna sredstva, i da nam objasnite njihovu primenu.Otrov i postupak — to nam treba. — A! Pukovnik je preseče: — Molim vas da se razumemo.Otrov, neobičan, nepoznat otrov, otrov koji se ni po dejstvu svome, ni po posledicama svojim ne da lako pronaći i obeležiti; takav otrov, od koga će ko ga uzme, na sigurno umreti, a ni njegovoj rodbini ni lekarima da ne bude izazivana sumnja, da je on otrovan.Eto to meni treba.Eto to je- Kata se smešila. — Tako!To mi se dopada.Čisto, jasno i otvoreno.E, saslušajte sad i vi mene.Takoga otrova ima, gospodine pukovniče.Jeste li čuli za boljku, što se zove gušobolja?Vi učevnjaci zovete to nekako drukčije.Ali to je to.Ja znam šta je.Ima dakle otrova, od koga se dobija gušobolja, kad ga čovek uzme.On vrlo prosto radi — stegne za gušu i udavi.Doktori ne znaju šta je bolesniku; oni vide gukrue, guši, proglase bolest za gušobolju i otrovani ode pod zemlju, a u tevtere i knjige zapiše se da je umro od gušobolje.Nikome ni na pamet ne pada da sumnja i da traži drugi kakav uzrok smrti. Dok je Kata govorila, pukovnik je gledao u nju zabezeknuto. — Je li moguće da ima takva otrova?To je baš kako valja, baš kako valja.Kakav je to otrov? Kata je ćutala i gledala ga svojim hladnim, podrugljivim pogledom. — Zbilja, kakav je to otrov? ponovi pukovnik. Kata klimnu polako glavom i samo malko, tek primetno razvuče svoje tanke, uspijene usne.Kad budete moj mušterija, videćete i to. — Mušterija!Pa naravno da ću vam biti mušterija.Što bih vas inače zvao!Ali ded te, kažite šta je, kako je; odredite malo iz bliže. — Ne rekoh li vam, uhvati za gušu, stegne i udavi.Šta hoćete više, reče Kata odsečno. — Ali kakav može biti taj otrov?To izgleda nešto vrlo čudno.To ne verujem. Kata se maši svoje velike marame i prebaci je opet preko glave.Ukrštajući preko pojasa njene krajeve, ona reče nemarno: — Dakle ne verujete, gospodine pukovniče.Onda da ja idem.Nema tu ništa. Pukovnik je gledao u nju začuđeno, dok je ona nameštala svoju maramu. — „Ama molim vas“ reče on sad. — Nema ništa, gospodine pukovniče, vi ste pametan čovek.Vi znate da se te stvari rade u poverenju.Vi ste sad uzeli mene zapitkiviti kakav je to otrov.To bi ja morala biti poslednja budala da vam još sad to pričam.I što će vama sve to!?Vama treba siguran otrov, i ja vam ga nudim.Ako hoćete, uzmite.Nećete li, onda da idem... — Dobro, ali ako... — „Ako“ i „da ako“ ostavimo, g. pukovniče, ljudima zbunjenim, koji ni sami ne znaju šta hoće.Ovde je stvar prosta: hoćete „lek“ ili nećete? — Dobro, ali ako otrov... to jest, naravno, naravno, ako otrov ne bude dovoljno jak, pa sve ostane na samom pokušaju? Kata razvuče usne podrugljivo i klimnu glavom. — E, moj gospodine, da vam ne da bog da pravite probe. — Znam, znam — prekide je Vrbavac — ali ima ljudi jake prirode! — Ta kakve jadne prirode, crna mu priroda, a gori mu život!Da mu je vrat kao ona peć — ona pokaza rukom na peć u uglu — ne bi mu ništa pomoglo.U ostalom, eto, ako je po volji učinite probu sami sa sobom.Vi ste baš snažan čovek — reče Kata smeškajući se šaljivo. I pukovnik razvuče usne. Kata nastavi: — Ja vam opet ponavljam; ove se stvari vrše u poverenju.I tu verovanje mora biti potpuno.U ostalom ja sam tu; iz Zvonigrada se nikud ne mičem.I zar bih ja smela vas obmanuti. - Dobro! ali kako se uzima taj otrov upita đeneral. — Kako god želite.U šolji kave, u čaši rakije i vina, u tanjiru supe — sve je jedno.„Lek“ je bez boje (ona je neprestano zvala svoj otrov „lekom“) ni na šta ne miriše, malko je nakiseo, inače ni po čemu ga čovek ne bi raspoznao od obične vode.Samo kad dugo stoji postane ljigav i počne zaudarati na beli luk; ali ga dugo ne treba držati.Obična kavena kašičica dovoljna je da uspava najačega čoveka, tako da ga uspava, da se tek u raju probudi.To je, gospodine pukovniče, i Kata vam nema ništa više da kaže.Sad izberite: hoćete, nećete, kako želite? — Dobro!Kad mi možete doneti? — Za pet dana. — A cena? — Sto žutih dukata, gospodine pukovniče — Pukovnik klimnu glavu odobravajući. — Videći da pukovnik odmah pristade na cenu Kata se popravi: — Sto žutih dukata lek. Pukovnik je prekide: „Kakav lek?“ Kata se nasmeja: „Pa lek!Vi velite otrov mi velimo lek — sve je jedno.Dakle sto žutih dukata lek, sto žutih dukata ćutanje. - E, da neće to biti mnogo. - O, ne! nije mnogo, gospodine pukovniče. — Dobro. No pukovnik još i ne izusti potpuno ovu reč, kad Kata prihvati: - I za pretrpljeni strah pedeset dukata, gospodine pukovniče. - E, to je suviše!Dvesta pedeset dukata, ta to je čitav kapital. - Ne govorite ništa o ceni, gospodine pukovniče.To su stvari, koje se parama ne mogu nikada dovoljno platiti.Šta ćemo? sirotinja smo? pa radimo za parče hleba.Ali kad bi se pravo gledalo, to se parama ne može da plati.A ja i računam da ću i inače imati gospodina pukovnika kao prijatelja u svakoj nuždi. — Ta naravno, naravno. Na tome se svršio razgovor među ove dve „poštene duše.“ Sporazumeli su se, samo još o tome kad će mu ona doneti „lek“ i gde će mu ga predati?Kao kaparu dao joj je pukovnik pedeset dukata, pa su se onda lepo rukovali, gospođa se zavila u svoju crnu maramu i, uzdišući pritvorno, prošla kroz hodnik, gde su je vrebale radoznale oči pukovnikova momka. Što se bliže primicao dan kada će mladi knez Mutimir napuniti 18 godina, te po ustavu postati punoletan i primiti krunu i vladavinu u svoje ruke, sve to veća zagušljivost i omarina osećala se u višim zvonigradskim krugovima. Sva okolina kneževa saznavala je da će s punoletstvom nastati goleme promene; neko se od njih nadao dobitku, neko se bojao gorega. Sav potonuo u svoje planove i u pripremu poslednja, odsudna udarca, pukovnik Vrbavac bio je mračan, ćutljiv, strog. Rastislav, opet, na oprezu od iznenađenja Vrbavčevih, prateći neumorno svaki pokret njegov, bio je pun nepoverenja spram sviju i svakoga, samo je njegov pašanac tadašnji ministar policije, uživao njegovo poverenje.Deleći i sam zebnje Rastislavljeve min. policije preduzimao je neprestano sve nove i nove mere opreznosti, koje su na kraju krajeva izlazile kao pritisak i policiska stega nad javnim mnjenjem. Sastanci, zborovi, društva, štampa sve je bilo ugušeno, pritisnuto, zaviličeno, s cenzurskom korpom na ustima, sa čega se na sve strane i dubine čulo potmulo, karakteristično, metežno gunđanje i brujanje. Uz to, kako koji dan, knez je sve manje bivao dete, a sve više postajao čovek, muž, a ovo njegovo omužavanje dalo se poznati po slobodnijem, samostalnijem kretanju, po izvesnim mladićskim ispadima, koji su još tada beležili knežev karakter i davali povoda i hrane svakovrsnim razgovorima i tumačenju po Zvonigradu. Kad se stvar ticala kakve ljubavne istorije, gde je čaršija uzimala na nišan kneževu ličnost, Vrbavcu je godilo ovo vučenje kneževa imena po uličnom blatu, i on se često i sam slatko nasmejao kakvoj zgodnoj dosetci sokačkoj izbačenoj na knežev račun. Ali po nekad se dešavalo da kroz čaršiju bruji glas sa svim drukčije prirode.Tako se u poslednje vreme dva tri put pronosilo, da će knez Mutimir, čim postane punoletan odmah udaliti sve ličnosti koje ga sada okružavaju.Govorilo se i o velikim promenama u unutrašnjoj pa čak i u spoljnoj politici.Govorilo so o nekim tajnim sastancima kneževim s političkim ljudima iz logora sasvim suprotnih Vrbavcu i namesništvu, otkuda je, vele, i potekla misao o promeni politička pravca i udaljavanju sada približenih ličnosti. I ako je Vrbavac kontrolisao svaki pokret knežev i imao uverenje da su ovi pronoseni glasovi prazna izmišljotina, opet se nije mogao odbraniti od neprijatna i veoma nelagodna osećaja koji ga je obuzimao, kad god bi mu jutrom doneli izveštaje da se takvi glasovi šire po gradu.Tada je osećao živo i jasno kato je cela njegova građevina, kako su svi planovi njegovi zasnovani na rovitom i klizavom zemljištu.Jedna sitnica, jedna slučajnost i cela zgrada, koju je on tako dugo i tako trudno podizao, može se srušiti sa strahovitim šumom i skandalom.Pri toj zamisli koža mu se ježila i on je u takvim trenutcima osećao samo jednu jedinu potrebu: „da se svršava, da se što pre svršava“. Što se dan kneževa punolestva bliže primicao i ovaj osećaj Vrbavčev bivao je sve jači i dosadniji.Sad pak, kad je to punoletstvo tako reći na pragu, kod nas od njega ne deli više od 3 meseca, namesnik Vrbavac osećao je da je odsudni čas došao i da više za dugo ne može biti razgađanja. Ali baš usled toga on je osećao potrebu da malo dahne, da se pribere, da još jednom s početka do kraja brižljivo pregleda ceo svoj skrojeni plan, da oproba jačinu pojedinih postavaka svojih, da vidi da se nije gde god prevario, računajući pozitivno s nepouzdanim činjenicama.Jednom reči kao što vojskovođa u oči glavne bitke pregleda vojsku, utvrđenja, spremu, i celokupnu bojnu gotovost svojih trupa, tako je isto Vrbavac sad osećao potrebu da pregleda celokupnu spremu svoju, koja je trebala da ga digne na presto i da mu mete na glavu kneževsku krunu. Ali za to bilo mu je potrebno dvoje: da se oslobodi od neprestane pažnje Rastislavljeve, čije je oko neprekidno osećao na sebi; i da sam odahne od nadzora, što ga je opet on, Vrbavac, vodio nad knezom. U opšte, Vrbavac je osećao potrebu da za neko vreme udali od sebe i kneza i Rastislava, kako bi se sam što bolje pribrao i spremio za odsudan trenutak.Posle dugih premišljanja on reši da će najbolje biti da kneza isprati na put po unutrašnjosti Balkanije. Izgovor je bio lak: pred što će postati punoletan i primiti vladu, potrebno je da se mladi knez pozna sa svojim narodom. I inače ovaj je put sasvim zgodno odgovarao potrebama Vrbavčevim.On će odneti i kneza i Rastislava.Ovaj poslednji možda će se malo i odupirati, ali se neće moći odbraniti.Maloletan knez ne sme se pustiti sam, bar bez jednog namesnika, a ko bi drugi mogao tu ulogu zgodnije ispuniti, ako ne on, g. Rastislav.Udaljen od Zvonigrada, knez neće imati prilike da se sastaje sa šefovima drugih političkih stranaka, naročito sa starim državnicima iz konzervativne stranke, koje je Vrbavac za sad smatrao kao najopasnije protivnike svoje.Dočeci, svetkovine, gozbe, kojima će kneza sretati po unutrašnjosti, taman će biti zgodne da ga zanesu i očaraju.I on i Rastislav vratiće se u Zvonigrad ushićeni, umireni, ispunjeni osećajem potpune bezbednosti, a to će biti najzgodniji trenutak za odsudan udar, jer će ovi tada najmanje biti na oprezu. Bila je samo jedna jedina nezgoda — Rastislav će upotrebiti ovu priliku, da se što više zblizi s knezom!No to bi moglo imati nekog značaja samo onda, kad bi knez i dalje ostao knez. Tako je Vrbavac smislio ovaj put, pa ga odmah sutra dan izneo svojim drugovima, ostaloj dvojici namesnika, kao važnu političku potrebu. Bojeći se da to ne bude kakva zamka Vrbavčeva i da se knezu što ne desi baš na ovom putu, Rastislav se s početka odupirao, no brzo je popustio, razagnav svoje sumnje, a namamljen pomišlju: kako će ovaj put biti vanredna zgoda da se što prisnije zblizi s knezom, da mladoga vladara što bolje pridobije za se. Što se tiče kneza Mutimira, on je jedva dočekao ovaj put.Mlad, zdrav, snažan, pun mladićske bujnosti, on je video u ovome putu samo jednu novu priliku da pusti na volju svome mlađanom srcu; jedan nov povod za stotine novih zabava i zadovoljstava. Posle nedelju dana knez se krenuo na put.Uz lupu zvona i gruvanje topova on je izašao iz svoje prestonice, baš u trenutku kad se rano proletnje sunce pomalja iza dalekih istočnih planina. Knez je putovao suhim.Odlučeno jo bilo da na putu probavi 25 dana i da obiđe jugo zapadne krajeve otadžbine.Niz gradova (okružnih mesta), koje će knez posetiti, otpočinjao se Orlovcem, gradom u sredini zemlje, prvom prestonicom obnovljene Balkanije, mestom gde je deda Mutimirov prvi put zasnovao svoju vlast kao poglavar državni i kao nasledni knez balkaniski. Počinjući Orlovcem, put je imao proći kroz sedam okružnih gradova, pa se završiti gradom Šapcem, posle prestonice najlepšim gradom u Balkaniji, mestom takođe važnim u istoriji dinastije Kosanića, odakle se knez posle imao vratiti u Zvonigrad parobrodom, odašiljući kola i pratnju suhim. Pratnja kneževa nije bila mnogobrojna.Na 150 do 200 koraka unapred, s bedim kajišima preko grudi, jurila su, kao izvidnica, dva žandarmska konjanika, sklanjajući s puta kola, stoku, ljude, u opšte sve što bi moglo biti smetnja kneževu prolasku.Za njima, no bliže kneževim kolima, jahalo je dva gardista.Za tim su dolazila kneževa kola, krasan intov, zapregnut sa 4 vatrena belca, koji bi se po brzini potpuno mogli meriti s krilatim alatima sv. Ilije, što ovda onda po nebesima onako strahovito tutnje; (jer, kao što je poznato, grmljavina nije ništa drugo no treska intova Sv. Ilije). Kneževa kola pratilo je 30—40 gardista, pod komandom dva oficira.Ovaj gardiski eskadron knežev, koji obično nikad ne ide na put ceo, ima naročito odelo, lepše no u ostale vojske: crvenkaste pantalone, ugasito zelenkast, ili plav mundir, išaran mnogim žutim gajtanima i trakama, s kalpakom na glavi.Prateći kneza, gardiste jaše kako kad.Kad su u gradu, onda obično u dvojnim redovima okruže kneževa kola i tako ih prate.Ponekad podele se na dve pole; jedna jaše pred kolima druga za kolima, ili najposle cela garda jaše ostrag, kao što je sad bio slučaj. U kneževim kolima, sem kneza, bio je još namesnik Rastislav i knežev ađutant, kapetan Zare, mlad, otresit, ugledan oficir. Za kneževim kolima dolazila su kola Rastislavljeva, a u njima ministar unutrašnjih poslova, g. Ratko, i lekar knežev, u to doba prvi medecinski autoritet u Zvonigradu, mlad, duhovit čovek, kome je vanredno divno dolikovala njegova sjajna, kapetanska uniforma. U trećim kolima bio je knežev biv. profesor prirodnih nauka, uvažena starina, u celoj zemlji poštovani i u naučnom svetu daleko čuveni botaničar doktor Pavčić, a pored njega dvorski prota, fino svešteno lice u višnjevoj kamilavci. U četvrtim kolima dolazili su drugi ađutant knežev i dvorski pisar, dva mlada, vesela čoveka. Potpukovnik Dragišić, profesor vojne akademije, knežev profesor za vojnu istoriju, koji je takođe pratio kneza na ovom putu, za sad je jahao u neposrednoj blizini kneževih kola. To je u glavnome bila sva pratnja kneževa.Naravno, dalje su dolazile sluge, kuvari i druga posluga, s prilično velikim prtljagom, s koverima, garderobom i drugim potrebama kneževim. Bilo je divno proletnje jutro, sjajno i sveže.Bujno proletnje zelenilo širilo se na sve strane.Ovde, kao jed zelena, gusta šenica; tamo šarena livada, posuta najrazličnijim bojama raznolika cveća; pa gust zelen šumarak, pa zelena udoljica, kojom vijuga mali potočić, jedva primetan u golemoj, gustoj travi; dalje je zelen poljanast brežuljak, proplanak u gustom gajiću, pa opet njiva, opet šumarak, opet šarena livada, i tako sve dalje i dalje, dokle ti god oko dopire.Ovde onde, u sred zelene poljane, stoji usamljen hrast, katkad zelen, katkad sa suhim vrhom, a ponekad i sav suh i ogoleo.Njegove krive, gole, čvornovate grane izgledaju kao suhe ruke nemoćna starca, koji, usamljen, u sred poljane diže ruke nebesima i prosi - šta? rosu? kišu? toplo sunce, mladost! — ne, njemu to više ne treba, no prosi pojaču buru koja bi ga oborila i spustila na zemlju, da preda večnom odmoru svoje umorne kosti, svoje stogodišnje, šuplje grudi. Ovde onde vijuga duga vrzina, ili belo kišom isplakano, nakrivljeno prošće. Ali nada svim caruje sveopšte, neprekidno, jednostavno zelenilo. Po ovom zelenilu, kao rastopljeno srebro, blistaju se sjajne rosne kapljice, u zalatku bele kao grumičci sleđena šećera, na suncu vatreno sjajne, s prelivanjem u najlepše boje. Po ravnom putu, žurno popravljenom i naročito za knežev prolazak spremljenom, lete kao strela brze kočije kneževe. Ovde onde sreta se i po koji živi stvor.Čas je to čopor govedi, koja mirno pasu u livadi kraj puta.Kad čuju iz daleka zvrku kola goveda prestanu pasti, dignu glavu, gledaju začuđeno u onu sjajnu bulumentu, što leti drumom, i na jedan put, poplašena, okrenu leđa, napnu rep i uteku uz livadu.Kad misle da su dovoljno daleko umakla, od onoga za, njih zagonetnog čuda, onda se okrenu, bace još jedan srdit pogled za knezom i njegovom pratnjom, pa onda produže pasti. Čas je to seljanka, sa zadenutom suknjom za pojas, s kotaricom na ruci, tera pred sobom čopor ovaca.Kad čuje tresku za sobom, ona se okrene, sjuri ovce s druma, spusti suknju, prestane plesti, i sa svojim ovcama stoji mirno kraj puta, gleda zajedno s njima ovaj sjajni sprovod, ne razumevajući više od njih, ko li je i šta li je ovo. Čas sretneš no dva tri, no tri-četiri seljaka, teraju pred sobom par volova, jedan nosi o ramenu jaram, drugi prebacili motike; kad im žandarmi viknu, oni prejure volove preko rova, stanu kraj druma i gledaju.Kad se sprovod približi, oni skinu kape i zinu.Tako stoje dok celo ono čudo ne projuri, a onda u živom razgovoru pođu dalje. Čas je to opet kakvo staro kljuse, pase u čajiru kraj puta.Kad se putnici približe kljuse digne glavu, gleda za trenutak one hitre konje, one sjajne konjanike, pa onda frkne na nos, kao da bi htelo reći: „Pa dobro, vozite kneza, vozite, pa šta je s tim, šta dižete toliku dževu, šta ste vi bajagi bolji od mene! - kljusad kao i ja — i, utešiv se takom filosofijom, ravnodušno produži dalje pasti. Ovda onda vide se po gde gde u polju gomilice ljudi — rade nešto.S leva čuju se udarci sekire: „tap tup“.... - to neko seče nešto, čovek se ne vidi, ali mu se čuje rad.S desna opet, čak tamo gore pod brdom, nekakav lep, pun muški glas peva jasno glasovito: Čak tamo na obzorju, iz gustih zelenih šljivika proviruju crveni šiljati krovovi i visoki beli dimnjaci, nad kojima se dižu pramenovi beličasta dama. To je kakvo selo. Opijen balzamom sveža proletnja jutra, očaran krasotom dana, lepotom prirode, novinom prizora — knez se osećao veoma raspoložen, upravo blažen.Trljajući zahladnele ruke i navlačeći na ramena ogrnuti vojnički šinjel, on te u dva tri maha ponavljao: Ah, comme s’est beaux!Ah, mon Dieu, comme s'est superbe (Ah, kako je lepo!Bože, kako je divno!), na šta je Rastislav lakonski odgovorio: „Da“!„Zbilja je divno!“ U veći govor on se nije mogao upuštati s toga, što je baš tada koncentrisao u pameti „shodnu besedicu“, što će je izgovoriti na prvoj postaji, gde će stati da izmene konje, a gde je bio spreman i mali doručak.To je bilo na sumeđi dva okruga i već se unapred znalo da su dva „dotična načelnika“ izvela veliki broj uglednih domaćina da dočekaju i pozdrave gospodara.To je bilo prvo prikazivanje narodu, i Rastislav je smatrao za umesno da tu, u ime namesnika, rekne reč dve narodu. I doista, posle dva sahata krilate trke sjajni putnici stadoše pred veliki zeleni venjak, spremljen za doček kneza.Ogromna gomila naroda, u svečanom ruhu, dočeka kneza dugotrajnim i ponovljenim uzvicima „Živeo“, „Ura živeo.“ Posle običnih pozdrava, predstavaka i drugih ceremonija prešlo se na ono što je bilo najlepše i najvažnije u celoj ovo stvari, čak lepše i važnije i od same „shodne besedice“ namesnikove — prešlo se na doručak. Doručak je morao biti izvrsan, kad se čak ni sam knez nije mogao uzdržati, a da ga naročito ne pohvali. Kad je bilo u sred jela, knez viknu g. doktora, reče mu da sedne bliže, i uze ga u šali ispitivati, da li doručak prija ovako vanredno sa vanredne dobrote svoje, ili je svemu uzrok vanredno dobar apetit, usled kretanja po čistom, poljskom vazduhu. Doktor protumači, s gracioznim osmehom na usnama, da je po svoj prilici uticalo i jedno i drugo, pa svoj govor završi šaljivom primedbom, kako će se, ako ovako i dalje pođe, mladi prasci balkaniski uskoro pokazati kao mnogo veći autoriteti u medecini, no on, doktor, pošto oni svojom izvrsnošću, kao divno pečenje, mnogo više doprinose zdravlju ove otmene družine, no on, lekar dvorski. Knez se smejao ovoj šali doktorovoj; u opšte, razgovor s doktorom knezu se jako dopao. Visoki putnici nisu dugo ovde ostali.Kad je bilo ravno jedan čas od dolaska, knez naredi polazak.Odjeknu još poslednje kucanje čaša, pa onda svaki poteče svojim kolima. Rastislav je brzo opazio kako se knez jako rašćeretao usled obilna doručka, pa da ga ne bi stešnjavao svojim prisustvom, on, na zgodan način, delikatnom predusretljivošću sam ponudi kneza da ga ostavi slobodna i da odavde sedne u svoja kola. Knez primi ovu ponudu, dade znak svome ađutantu da se takođe ukloni, pa, uzev doktora pod ruku, priđe svojim kolima. Čisto zbunjen tolikom pažnjom kneževom, mladi doktor topio se u izrazima zahvalnosti i učtiva snebivanja, no knez mu zapovedi, da bez mnogih parada zauzme mesto s leve strane, skoči i sam u kola, sede s desna, i viknu kočijašu: ka..a. a. as! Knežev kočijaš znao je šta to znači.To je bila zasebna komanda.Kad knez komanduje tu strašnu reč, onda je to značilo: sad valja leteti, pa ostalo što ili ne ostalo.Na tu groznu komandu bedne gardiste samo se obično zgledaju.Oni tada već znaju da će sutra dan biti krvavih, oguljenih butina i kao bivolska koža debelih zadnjica, a i po koje lipsalo kljuse — ali „takva je služba“!Kad knez izda takvu zapovest, onda obično sva ostala kola ostaju po čitav sahat, dva, pa i više pozadi; napred odjuri samo knez i garda, koja ne sme zaostati, pa ma svi poskapali. Tako je bilo i sad.Namestiv se zgodno u kolima knez komandova „ka..a..as“! — i kočije poleteše ravnim drumom kao laka strela iz dobro odapeta luka. Iznenađena, ostala pratnja pokuša da dogna kneza, ali svi ubrzo videše da im je muka uzalud, s toga jedan po jedan počne izostajati, a knez i doktor, praćeni gardom, naskoro se izgubiše u daljini. — A, doktore — poče knez udarajući doktora po kolenu — a?Kako ti se dopada ovo?Lepa vožnja!Živa železnica; a? Ushićen ovim novim znakom kneževe milosti, što mu knez poče govoriti „ti“ — mladi doktor odgovori sav potresen: — Divno, svetlosti, ovako nikad nisam putovao. — A ja uvek tako putujem.Iz Zvonigrada u Jelenik obično stižem za nepunih 9 minuta.Recimo 10.Od Zvonigrada do Jelenika 5 je kilometara! znači, za sahat prelazim 30 kilometara! — C’est énorme! (To je mnogo) — primeti doktor, pun divljenja, — to je brzina obična putnička voza. — Da — reče knez, s vidnim zadovoljstvom — samo kad se ne bi gubilo toliko vremena pri promeni konja.Kad je najveštiji kočijaš ipak mu treba tri i po minuta dok promeni konje, i to se obično ponavlja svaka dva časa. Doktor zinu! — Svetlosti, je li moguće da kočijaš za nepuna 4 minuta može ispregnuti i upregnuti 4 konja. -— Videćeš, sad na prvoj stanici, reče knez s osmehom, menjajući naglo razgovor. — A, doktore — poče knez, udarajući opet doktora po kolenu — a?Na kraju krajeva ipak nešto vredi biti balkaniski knez! a?Obično se kaže.Šta je to?Balkanija je dobar spahiluk.Kakva kruna, kakav presto, kakva dinastija!Ali ipak, ovo je jedna zemlja, jedan narod, zasebna država!... — Naravno, gospodaru, naravno! država! i to mlada država, kojoj još cela budućnost stoji tek pred njom, država koja tek ima da raste, da se razvija, da se slavi, i ona i njeni vladaoci. — Da zbilja, kad smo već na tome, kaži mi iskreno, doktore, veruješ li ti u budućnost Balkanije? — reče knez i upre pogled pravo doktoru u oči. Doktor se zbuni.Njega je iznenadilo ovo pitanje.Upravo izgledalo mu je čudno: „otkud ovom šiparcu ovakva pitanja?“ Odmah je u sebi zaključio da je ovde moro raditi nečiji tuđ uticaj, samo što se nije mogao odmah setiti čiji. Starajući se da prikrije svoju zabunu, doktor je odgovarao okolišno, uplećući u svoj odgovor pohvalu dinastije i kneževe ličnosti: kako je mudrost i junaštvo dede kneževa stvorilo ovo države što danas imamo, kako će mudrost i vrline „dostojna potomka“ uvećati i obogatiti stare tekovine predaka novim dobitcima, i kako na posletku Balkanija mora napredovati „dokle je god vodi i dok nad njom sija srećna zvezda velikih Kosanića, koji s pravom mogu poneti ime „ocevi otadžbine.“ Ne skidajući pogled s doktora, knez ga upita, da li on zbilja tako mleli, i je li to baš njegovo istinsko uverenje, na što doktor odlučno izjavi, da tako misli ne samo on, no „svaki balkaniski rodoljub“, i da to nije samo prosto mišljenje i uverenje, već politička isvest, upravo „nacionalno „vjeruju“ celoga jednog naroda.“ Knez se bio rasćeretao; on je radoznalo raspitivao za razne osobine narodne i jednako je ponavljao doktoru: — Samo hoću sve iskreno da mi govoriš; ja hoću da poznam i mahne, pa i poroke moga naroda. Doktor je govorio „iskreno“ i oni su tako redom pretresali jednu no jednu osobinu narodnu. U pitanju o vrednoći ili upravo o lenosti narodnoj obojica se složiše da je balkaniski narod — len!Tu je naročito g. doktor bio krasnorečiv.On je živim bojama crtao primere narodna nerada, nehata, haljkavosti; razvio je čitavu teoriju o istočnjačkoj indolenciji i čamotinji; pravio je upoređenja kako radi balkaniski, a kako, na priliku, nemački radnik, i izveo je zaključak, kako je Balkanac mekušac i neizdržljiv u radu, tako da nigde ne bi mogao izdržati utakmicu s vrednim i neumornim Nemcem. — Gospodska rasa; svi bi da zapovedaju i da gospodare.Ima jedna turska izreka koja lepo karakteriše tu osobinu našeg naroda, gde nekakav Turčin veli jednom našem Balkancu: „Ben aga, sen aga — izmećar jok! (Ja aga, ti aga — a da radi nema ko) — završi doktor svoj govor. Posle se prešlo na šeretluk, kao na jednu crtu i osobinu u karakteru narodnom, pa i tu su se brzo složili.Obojica su bili mišljenja da je Balkanac, naročito balkaniski seljak, veliki šeret, da vole čoveka prevariti i da to posle ne smatra kao greh, već, na protiv, ponosi se time kao dokazom veće pameti svoje. Govoreći o veri i pobožnosti narodnoj nađoše da narodna vera graniči skoro bezverjem, da pobožnost jako opada, da su crkve kako koji dan sve praznije i da su tome zlu mnogo krivi i sami popovi. Najposle dođoše na moral narodni, na njegovu čednost, na odnose između muškinja i ženskinja i kako na to gledaju stariji, otac ili braća devojačka.Knez se naročito interesovao vako ta stvar stoji u narodu. — Oh, što se toga tiče — uze reč doktor — naš je svet veoma.... kako ću reći.... — passe moi le mot — veoma liberalan!Tu se mnogim i mnogim stvarima gleda kroz prste.Kad izbije na površinu kakav slučaj, svet ga strogo osuđuje, ali dok dođe dotle da se stvar javno potegne, trpi se veoma mnogo.Ja istina nemam mnogo lična iskustva u tome, jer moja praksa nije me dovodila u dodir sa seoskim svetom, ali moje kolege sreski i okružni lekari pričali su mi mnoge, veoma interesne i karakteristične slučajeve. — Tako, na priliku, vele da po selima često biva da devojka pogreši, ostane teška, na očima celoga sela mesecima nosi svoj grešni plod — i tek jednog dana vidate je a ona se opet vratila na prvu meru — ona je opet obična devojka.Celo selo zna da je tu izvršen kakav zločin, — ali niko tu neće usta otvoriti da što o tome svedoči; još manje da traga i istražuje šta je bilo s detetom?U opšte, to se smatra kao običan nesrećan slučaj, koji se može desiti svakoj kući — pa to niko i ne istražuje.Za to zna i kmet; često je to u kući njegova najbližeg komšije, i ma da je zakon tu strog, običaj je opet jači od zakona, tu čak ni sam kmet, ni sama vlast neće da ispituje i da otkriva takve stvari.Desi li se da takav zločin slučajno dođe do znanja sreske vlasti — islednik živu muku dok pohvata krajeve zločinu, jer niko od seljaka neće ništa da svedoči. — Jes, to sam čuo — reče knez - da po selima devojke obično gube devojštvo pre udadbe.Otkuda to, doktore? — Tu su uzroci razni, svetlosti, mi smo prilično istočnjaci, bujna rasa, topla krv, a poglavito sam način življenja no selima, sama priroda; kud god se okrenete gotovi prirodni budoari, ovde šumarak, onde velika gusta pšenica, ili svrh čoveka visoki kukuruzi; seoska mladež obojega pola, po poslu, često se nalazi u polju, u šumi, i kad se tako momčić i devojka nađu u jednom od tih prirodnih budoara, zar je tu daleko do greha! — reče doktor i razvuče usne u širok osmejak. — Da, da, strasna rasa, bujna, topla, krv — prihvati knez — to si dobro rekao, doktore!Mi stanovnici Balkanije još smo deca Istoka.Ono isto toplo sunce istočno, koje daje gavran boju našem grožđu, koje ostavlja svoju žeravicu u našem vinu, to isto sunce gasi svoje plamene zrake i u krvi našoj, sipa svoju jaru u žile naše, zažiže oganj u srcu našem, oganj na kome ključaju svi sokovi organizma, a na tom sunčanom žaru prekuvana, prečišćena, snažna i jedra krv, rumena kao rubin, gusta kao sladak sok sa uzrela čokota balkaniskog, nadima grudi, razdragava živce i čini te nabreklo srce udara kao prekaljen čelični čekić, a bujna, vatrena mladost stapa se, utoljava i razblažuje u izlivu zanosne, slatke, bezmerne, bezumne ljubavi.Jes, balkanac je strasan ljubavnik i ja bih mu to pre uračunao u vrlinu no u mahnu. — Naravno u takvim prilikama ljubav ne zna mere i granice i tu je grešenje lako i prirodno.Pa ipak naš narod stoji u tome kud i kamo više nad svima susedima svojim.Ma kako da je naš svet sladostrasan i sklon da se zaboravi i izgubi u polnom uživanju, opet zato njegova su zastranjivanja nesravnjeno manja no kod suseda njegovih.Uzmimo na priliku Rumune.Oni su u tome daleko iza nas.Sem najbliže krvne veze, kod njih se ni na što više ne pazi.Porodični odnosi kod njih su jako razriveni.Roditelji i deda, braća i sestre — to se još jedino štedi.Inače sve je drugo pomešano!Bar tako je kod naših Rumuna u Balkaniji.A, doktore, šta misliš ti o tome? — Fakt je, svetlosti, da smo mi kud i kamo čistiji i čedniji od Rumuna — prihvati doktor. — Valja samo pomisliti na njino strndžanje.Jamačno ste slušali o tome.To je prava sablazan.To je nekakav njin običaj.Mladići poležu po travi poleđuške.Devojke, okićene cvećem, obilaze oko njih, igraju, pevaju dok svaka sebi izbere druga, pa onako u igri pada odozgo na njega.Onda nastaje stezanje, drpanje, milovanje, valjanje, prevrtanje, devojke često padaju u zanos, vrše se čitave sablazni, i to sve biva javno na očima sveta, pa i samih roditelja devojačkih. — Jes, slušao sam za to — reče knez. — Vele da je to nekakav starinski običaj rumunski.Po svoj prilici kakav ostatak još iz starih rimskih vremena.Kažu da posle mladić obično uzima onu devojku s kojom se sigrao na poslednjem strndžanju.To je dakle kao nekakav ogled, neka proba.I to se sve svrši u obliku svečanosti; strndžanje smatra se kao nekakav praznik.Ko zna gde je izvor i poreklo tome običaju!Možda je on nekad imao svoj dubok i važan društveni značaj.Možda je to bilo nešto nalik na ono što Ruso traži u svom delu „O Nejednakosti među ljudima“, gde stavlja zahtev da muško i žensko treba da poznadu svoje uzajamne polne osobine i sposobnosti pre no što se uzmu.Svakojako stvar je interesna i valjalo bi je brižljivo i naučno ispitati. — Da, reče doktor, moguće je da je to u starini i imalo kakav ozbiljan značaj, ali sad je postalo prosta sablazan. — Pa ipak taj rumunski običaj nije ništa tako strašno, — uze reč opet knez — tiče se ipak mladića i devojke, koji se docnije obično uzimaju; ali šta veliš, doktore, o onom običaju kod Rusa, gde ocevi žene svoje sinove veoma mlade, još kao decu od desetak godina, a za žene uzimaju im obično zrele devojke od 18 do 20 godina, pa dok sin ne poraste, otac ga zastupa kod neveste i vrši sinovlje bračne dužnosti! Doktor začuđeno pogleda kneza. — To nisam znao — reče on — čudeći se, ne toliko tome običaju ruskom, koliko kneževoj poznatosti sa svima tim stvarima. — Svakako to su valjda retki izuzetci? — upita doktor radoznalo. — O, ne!Običaj u celoj južnoj Rusiji, a po svoj prilici i u drugim krajevima.To je bila posledica spahiske sisteme, gde spahija traži da ima što više radnih ruku.U ostalom taj običaj ženjenja mladih dečaka bio je do skora i kod nas.Naravno, bez ovoga čudnog dodatka da otac zastupa sina u bračnim dužnostima.Razlog je bio — domaćin hoće jednog radnika više u kući.Isti je razlog bio kod Rusa.Ne znam da li se sad održao taj običaj kod njih.Ali u početku ovoga veka bio je jako razvijen.O tome priča veoma interesan slučaj Sava Tekelija u svojim memoarima.Putujući za Petrograd on prenoći u nekom ruskom selu.Kad se sutra dan kretao na put, dadu mu kola, a kao kočijaš pođe jedan dečko od 10—12 godina.Kad su hteli poći, izađe ugledna, lepa žena te dade dečku torbu s hlebom i sirom, što je trebalo da mu bude hrana uz put.Žena je bili lepa; mora biti da je Tekeliji bilo zamaklo oko za njom, te kad su malo odmakli, između njega i dečka razvije se ovakav razgovor: — Ko ti je ona žena što ti iznese torbu, je li ti majka ili snaja? — Upita Tekelija — Nije mi ni majka ni snaja, no moja žena — odgovori dečko. Začuđen, Tekelija upita: — Pa zar ti tolicki, pa već imaš ženu? — Ne samo ženu, no imam još i dva deteta — odgovori dečko. — Šta, zar ti imaš decu? — upita zadivljen Tekelija. — Kako si ti mogao napraviti dete kad si i sam dete? — Ja ih nisam ni pravio, no moj otac — odgovori dečko. Tekelija se mnogo čudio ovom čudu.Najposle upita dečka: — Pa je li ti žao što tvoj otac živi s tvojom ženom sad, dok je mlada, a kad ti porasteš, ona će već biti stara? — Nije mi žao; što da mi bude žao?Kad ja porastem tako ću i ja živeti sa ženama mojih sinova — odgovori dečko filosofski. — A, kako ti se čini doktore, kakav je ovo običaj.I to u pravoslavnoj Rusiji? — Doista grozan običaj — odgovori doktor. — E, eto, a u Rusiji to se smatra kao obična stvar, i to tako smatra baš prost svet, koji najviše polaže na veru! Knez je bio naišao na svoju omiljenu temu-što no reč: useo na svog konjića, i sad ga je teško bilo skrenuti s puta kojim se jednom već zahuktao.Što je više govorio o ovim stvarima, sve mu se više otvarala volja za govor.Čisto mu se lepila za jezik svaka ova reč.Mladić, kod koga se tek bio probudio polni nagon, on je osećao neku neiskazanu slast u samom govoru o toj stvari, i u atmosferi koja se tu stvara.Kao ono u pričama iz hiljadu i jedne noći, on bi mogao tri dana i tri noći sedeti i gladan i žedan, govoreći samo o tome, ili slušajući da se o tome govori. Pri tim razgovorima on je osećao da mu srce jače bije, da mu krv bujnije teče, i kao ono posle krepka, opojna napitka, on je padao u sladak polusanjiv zanos, gde su se oči same zatvarale, samo je jezik neprestano, neumorno valatao sve dalje i dalje, kao ono šetalica u dobro navijena časovnika. Pod izgovorom da su sve to „prirodne stvari“ i da naročito pred jednim lekarom ne može biti zazorno o tome govoriti, knez je bio pustio svom jeziku na volju i ništa ga više nije moglo zaustaviti.Tu je palo i takvih reči, koje se na pismeno ne mogu više ponavljati.On je razvijao svoju „teoriju prirodnosti“ i u tome je terao do kraja. — Hrišćanstvo, koje je u mnogim stvarima donelo napredak, donelo je ogroman nazadak u pojmovima o ljubavi i polnim odnosila Hrišćanska teorija o grešnosti tela, hrišćanski asketizam, da telo valja mučiti, da bi se spasla duša, sve to pomutilo je i zbrkalo drevne klasičke grčke poglede na prirodu ljudsku i na odnose između muškinja i ženskinja.Antičko grčko društvo gledalo je na telo čovečije prirodno, a polni odnosi smatrani su kao važno društveno pitanje, o čijem se regulisanju ozbiljno brinula sama država.Polni odnosi smatrani su kao prirodna stvar, u kojoj nema ničega tajanstvenog i grešnog.Jedan grčki filosof vrši obljubu javno na ulici; pitaju ga šta to radiš i on odgovara: — Sadim čoveka! — U ovome možda ima i preteranosti, ali svakako bolje je i ovo, no ova današnja licemerna, pritvorna čednost, koja javno ne sme ni da spomene izvesne prirodne odnose, a u tami, iza spuštenih zavesa, vrši najveće skarednosti. — Sparivanje muškinja sa ženskinjem u staro doba nije smatrano kao nešto grešno, kao nešto ružno i sramotno, što valja kriti i o čemu ne treba javno govoriti.Naprotiv, to se računalo kao jedan od najuzvišenijih i najsvetijih akcija ljudskih, veličanstven čin koji održava i rasplođava rod ljudski. Prema tome ovome činu poklanjana je opšta pažnja, ustanovljene su bile naročito svetkovine himenu; u počast prestanka devojaštva vršene su čitave svečanosti, i akt, kad devojka postaje žena, kad se ospobljava da bude mati, javno je svetkovan. Mesto da se krije i da se ostavlja mraku i slučaju, kad će momak i devojka doći u dodir, o tome je vodila brigu porodica, pa i celo društvo.Kad mladić i devojka dozru da mogu biti roditelji, onda je bila dužnost njinih roditelja da spreme taj akt sparivanja, i on je često, kao jedan od svetih obreda, vršen u samom hramu.Stvar je uzimana prirodno i nije bilo današnjeg lažnog stida. Kod špartanaca bilo je zakonom zabranjeno slabim i kržljavim ljudima da grade decu, da se ne bi kvarila rasa.Država je birala najlepše, najkrupnije i najsnažnije mladiće, kojima je bila dužnost da oplođavaju sve žene rotkinje, kod kojih je takođe vršen izbor, koje se mogu uzeti kao rotkinje.Mi se toga danas grozimo?Brinemo se o poboljšanju pasmine kod naših konja i goveda, i u naročitim zavodima držimo dobre atove, pastuve i bikove, a puštamo sa svim slobodno i mirno da čitav niz kretena, bogalja, blesana i jektičavih ljudi stvaraju čitava pokoljenja novih bogalja, kretena, i nakaza, koji samo ruže rod ljudski, a celom društvu služe na štetu, rugu i odvrat.I to se zove mudrost i moral devetnajestog veka. — Dok su kod starih Grka, još pre tri tisuće godina, ljudi bili već toliko razvijeni, da su telo čovečije smatrali kao bogodanu lepotu, koju treba ovekovečiti režući je u mramoru, dotle se mi danas grozimo gola čoveka, a mudri Inglezi čak su dotle doterali, da i klaviru oblače gaćice, jer ima noge nalik na čovečije. — Klasička Grčka obesmrtila je one svoje sugrađane, koji su umeli mrtvom kamenu dati izraz živa, prirodna čoveka.Istinska priroda ljudska toliko je visoko cenjena, da je samo snimanje i prepočinjanje njeno smatrano kao golema zasluga.Fidije, Poliklet, Praksitel i drugi obesmrtili su se predstavljajući u kamenu istinske oblike gola, živa čoveka.Mi pak doterali smo danas dotle; toliko smo zalutali u pritvornom stidu, da ne možemo trpeti istinsku prirodu ljudsku čak ni onda, kad se ona pojavljuje u mrtvom, hladnom mramoru.Dok su stari Grci rezali čoveka prirodno, onako kakav je — mi smo se danas civilizovali toliko da i na slikama i statuama muškarce obično škopimo, ili im mećemo među noge nekakav glupi list, a kod ženskinja, srećom, uvek se dešava tako, da ili pramen kose, ili parče kakve krpe, ili kakav cvet, ili najposle čak i kakva tica, slučajno padne baš tako, da zakloni ono opasno mesto, sa koga bi propao sav moral ljudski, kad bi nešto, ne daj bože, ostalo otkriveno.Neće li se tako, onda se pribegava ovoj dosetci, ženska statua tako stisne noge da se, bogu hvala, ništa ne vidi, i moral je spasen.Pre nekoliko godina desio se ovaj interesan slučaj.Direktor jedne velike evropske galerije statua poskida sve ove listiće sa starih statua grčkih.Na skoro za tim dođe kraljica da poseti tu galeriju.Nailazeći na same gole, prirodne ljude, njeno veličanstvo bilo je tako dirnuto, da je prekinulo posetu u polovini.Tri dana docnije direktor je izgubio svoje mesto, ma da je bio i sam čuven umetnik i upravitelj skulptorske akademije u tom mestu. — Ova pritvorna čednost po nekad je terala dotle, da su umetnici morali kvariti svoja umetnička dela. — U Beču je nedavno podignuta velika lepa kasarna.Na začelju postavljen je red balkona, a balkone drži red snažnih golijata, izrezanih u kamenu.Golijati su bili prirodni ljudi i u srazmeri prema veličini svojoj imali su i sve delove tela.Umetnik je smatrao da ne mora škopiti i obrezivati ove svoje kamene ljude.To se učinilo zazorno čednim Bečlijama.Zabrinuti ocevi, pobožni građani, pa čak i sama štampa ustali su protiv ovih golih ljudi u sred Beča.„Kikiriki“ donosio je svaki čas slike o tome, između ostaloga i sliku, kako pored te kasarne prolaze devojčice iz ženske škole, pa im učiteljica komanduje: „oči na levo.“ I za sve vreme dok prolaze pored ove kasarne, sirote devojčice morale su piljiti u kaldrmu.No kako se, valjda, ipak po kad kad dešavalo, da se po kojoj od ovih kćeri Evinih i nehotice oteo pogled na ove snažne, muskulozne, gole ljude, to se na posletku digne takva graja, da je vlast morala popustiti.Jednog jutra svi džinovi na novoj kasarni osvanu, ne uškopljeni, no do temenja obrezani.Nečija nemilosrdna ruka poodbijala im je sve čime su se kao muževi odlikovali, a duboke rane njine bile su pokrivene otrcano-znamenitim listićem. — Kakvo sitničarsko licemerstvo.Ima li iole ozbiljna čoveka, koji bi mogao verovati da od ovakih stvari zavisi moral u jednom društvu i da bi bečko društvo s toga postalo nemoralnije, da su ovi kameni ljudi ostali u punoj prirodi svojoj, onakvi kao što su i bili! Sve ovo pritvorstvo donelo je Hrišćanstvo.Hrišćanski asketizam ubio je veštinu slikanja i rezanja u samoj klici, jer tu je trebalo predstaviti baš „plot“, živo, golo meso čovečije.Međutim ispod ovoga licemernog proklinjanja „ploti“ krio se često najveći razvrat.Sveti oci, koji su tako revnosno proklinjali prirodu ljudsku u hladnom, čvrstom mramoru, blagosiljali su i ljubili golo, toplo, meko, ružičasto telo svojih konkubina. U prvim vekovima hrišćanske pobede, kad je hrišćanski fanatizam bio najveći, veština slikanja i rezanja počela se jako gubiti.Polje, gde se ona najviše širila — priroda ljudska — bilo joj je zabranjeno.Uz to su fanatički hrišćani varvarski počeli rušiti spomenike starinske veštine, smatrajući to kao ostatke neznaboštva.Hrišćanstvo je razorilo više klasičkih zgrada i spomenika, no sve najezde varvara.Rim je živ primer za to.Kao reakcija protiv toga javlja se doba renesansa, preporođenja, povraćanja i ugledanja na staru grčku i rimsku klasičnost.Ali sve to još nije moglo potpuno povratiti klasičnu prirodnost.Najveći umetnici iz doba obnovljenja, (renesansa) nisu se smeli i mogli uzdići do slobodna obožavanja čiste prirode, kao što je bilo kod starih Grka.Doterivano je do pojasa, pa se tu zastajalo, i mesto prirode, kao što rekoh, dolazio je glupi listić, ili parče kakve krpe. Knez je bio kao u groznici.Osećao se kao Aravljanin, koji se nasrkao hašiša, izvalio se na vrelu mramornu ploču u žarkom hamamu, zatvorio oči, pa obuzet strujom usijana vazduha i uljuljkan jarom, koja mu bije na svaku poru na telu, pliva u slatkom, razdraganom zanosu, okružen čitavim svetom svakojakih sladostrasnih slika i prilika. Zavaljen u kolima, s naslonjenom glavom, koja se kao u kolevci polako ljuljuškala na mekom kadivenom uzglavlju, s poluzatvorenim očima, on je skoro već bio i zaboravio da ima još koga kraj sebe.Ne dajući sebi tačna računa ni šta govori, ni kome govori, ni za šta upravo sve to govori, osećao je samo jednu jedinu neodoljivu potrebu, da isprazni svoje srce, u kome se bilo nakupilo tako mnogo elektriciteta.Gotovo besvesno, on je govorio sve dalje i dalje. — Ja nisam razvratnik, upravo ja sam još i suviše mlad da bih to mogao biti.Ali ja volem istinu, volem istinsku prirodu i mrzim licemere koji hoće da se pokažu čedniji no što su. — Danas su pomešana dva različna pojma i dve različne stvari: — moral i polni odnosi.Ocena o moralnoj vrednosti čovekovoj neprirodno je spojena i dovedene u vezu i zavisnost s većom ili manjom osetljivošću genitalnih organa!Tu se poštenje meri na santimetre!Neznatne fizičke promene uzimaju se kao nesumnjivi znaci očuvane, ili izgubljene vrline.Kakva besmislica! — Za što je proklet, osuđen i proglašen kao stidan i nizak jedan akt, koji je tako prirodan i tako neophodan, akt sparivanja, akt razmnožavanja i održavanja roda ljudskog! — Kako su svete i uzvišene one božanske reči: „ljubite se, plodite se i napunite zemlju“.Ružno licemerstvo oskrvnilo je i ove svete reči.A? doktore?Je li tako?Deliš li i ti moje mišljenje. G. doktor nije delio kneževo mišljenje — bar ga nije delio u svemu.On je i više i bolje poznavao klasičku istoriju no knez, i jasno je video kako su neke postavke kneževe netačne, a neke prosto i neistinite.Mnoga zamerka kneževa nije imala mesta.Nije istina da se na akt sparivanja danas gleda kao na neko prokletstvo.I današnji roditelji vode brigu o svojoj deci, kao god i u staro doba; i kad dozru za bračne odnose, roditelji se brinu da te odnose pravilno regulišu.U stvari i mi danas imamo svečanosti u počast himenu, jer šta su najposle naše svadbe, i sve one svečanosti, koje se tom prilikom vrše? Sve to i još mnogo što šta drugo doktor je imao da primeti knezu, ali on ne primeti ništa.No na protiv, reče ponizno, kako i on „u načelu deli sve poglede kneževe.“ Knez se opet vrati na pitanje kako srpski seljak gleda na čednost i na odnose između muškinja i ženskinja. — Meni je milo što bar u nekoliko moji nazori o tim stvarima nalaze odobrenja u samim pogledima narodnim.Je li, doktore, kako ti ono reče: naš je narod u tome dosta liberalan.Ja sam slušao da u Balkaniji ima krajeva, gde domaćin ne smatra da je počastio gosta kako valja, ako mu u veče ne ponudi koje od mlađih ženskih čeljadi. Knez se uze slatko smejati. - A?... a? doktore, kako ti se čini?Lepo gostoprimstvo?Je di da je lepo gostoprimstvo? — Ja mislim, Vaša Svetlost, da je ovaj običaj ostao od Turaka, i da se do sada gotovo svuda već izgubio — reče doktor čisto bojažljivo. — E, izgubio izgubio! mislite da se izgubio?A kapetani, pisari, pa čak i ćate, a?Mislite nije ih bilo koji su nastojavali da se produži taj običaj.A, a? - Ta ono, naravno, visočanstvo, ima slučajeva... izuzetaka — poče doktor, no knez ga preseče, ne slušajući ga dalje. — Čitao sam akta o jednom veoma zanimljivom slučaju.Interesno je videti kako je jedan pisar — mlad čovek, hop lola, a palo mu u deo da zastupa kapetana — naređivao da mu svake noći seljaci dovode u kancelariju po jedno devojče.Šta je taj radio?Do kakvih je rafinerija taj dolazio!Valjda preko trideset devojaka prošlo je kroz njegovu kancelariju.A kad je stvar došla do istrage, niko od seljaka neće da svedoči.Kako ti se to čini, doktore? — Naravno, Vaša Svetlost, — opet poče doktor, — no knez ga i po drugi put preseče. - Znam, znam, — reče knez, klimajući glavom. — Meni je sasvim jasno kako naš seljak gleda na te stvari.Gorega od sebe goni i neće mu oprostiti nikakvo grešenje spram svoje čeljadi.Spram ravnoga — ljubomoran je, a spram boljeg, otmenijeg, višeg, naročito spram osobe koja predstavlja vlast, on je pokoran u tim stvarima, i šta više, donekle čak smatra to za čast.U Hrvatskoj, vele, seljak se sam hvali po celome selu kad sa ženom iziđe u grad pa se desi da mu kakav gospodin dirne ženu.Seljak se ponosi što ima tako lepu ženu da i gospodi migne okom.Najposle, ma kako bilo, mi nećemo ni u čemu trpeti oskudicu.A? doktore, a?Je li da ne ćemo ni u čemu trpeti oskudicu? Knez potapka doktora po ramenu i čisto ga protrese.Knezu se sijao širok osmeh na licu i doktor se postara da se i sam što pre počne smejati, te dodade: — Ah, naravno, naravno, svetlosti!Kako bi to bilo da Vi ma u čemu trpite oskudicu.No, visočanstvo, vaše je samo da zapovedate, a ova zemlja ima svega, svega, svega, da u izobilju počasti svoga ljubljenoga vladara. Kola su letela ravnim drumom, a mladi knez, naslonjen na meko uzglavlje, poče sklapati oči i dremušiti. Na njegovom mladićskom licu sijao se vedar osmeh nepomućene mladićske radosti, a njegove rumene usne i kroz dremež su šaputale o ljubavi: - Lepa zemlja!... bogata priroda!... široko izobilje!...Za jednoga čoveka ovde ima svega, a božanske ljubavi ima za sve!.... Knez poćuta malo posle ovih reči; za tim nastavi, ne otvarajući sklopljene oči: - Kad se prolazi strašna grmljavina, ona uhvati za me oberučke i uzviknu očajno: „Teško nama, šta smo učinili! - evo bog se kara.“ - O.. o.. o! kako sam je tada toplo zagrlio.„Nije, milošto moja!Dobri bog ne može se srditi na najsvetije delo ljubavi, na svešteni akt kojim se obnavlja i održava cela priroda.Ljubav nije greh!Ljubav je najlepša himna što je zemlja peva nebesima.Ova grmljavina to je radosna objava da je naša topla ljubav i na nebu primljena i zapisana među najlepša dela stvoriteljeva.O, velika sveta božanska ljubavi!.. Knez se trže iz lakog sna, koji ga beše počeo osvajati. On protrlja oči. - Ja sam počeo nešto govoriti nekoj devojci? - upita on doktora. - Počeli ste govoriti o ljubavi - reče doktor s osmejkom. - Skorašnja uspomena iz lova - reče knez. Stara prestonica Kosanića radosno je dočekala najmlađi izdanak ove narodne dinastije.Orlovac je bio „u svečanom ruvu,“ kako se to obično kaže službenim jezikom.Čaršija okićena zastavama; na tri mesta podignuti slavoluci; cveće i zelenilo uresilo sve ulice, kuda je knez imao proći: javne zgrade ukrašene natpisima, a na njih se ugledali i mnogi ugledniji privatni domovi. U tim natpisima odano građanstvo sviju redova iskazivalo je svoju privrženost dinastiji, svoju ljubav spram mladoga kneza.Negde je opisivana radost u kojoj orlovčani „plivaju“ zbog kneževa dolaska; negde je prizivan božji blagoslov, a negde su iskazivane najlepše želje za budućnost. Mladome knezu željena je ne samo kraljevska, no i carska kruna; a bilo je i takvih poziva koji su apelovali na mladoga vladara da ode u Carigrad i da podigne krst na Aja Sofiji! U opšte ovi su natpisi svedočili da je građanstvo bilo veoma izdašno u lepim željama.Želje su mahom iskazivane u stihovima.Orlovačke muze bile su ovo dana u golemom poslu.Svi domaći orlovački pesnici, kao i po neke bolje „pesničke snage“ iz okoline, sve je to neumorno sudelovalo na stvaranju natpisa. Ali je za to i uspeh bio sjajan.Nisi upravo znao šta je lepše: da li dubina misli, ili lepota i poetičnost stiha. Tako su se na starom dvorcu mogli čitati ovi znameniti istoriski stihovi: Na školskoj zgradi bio je također značajan natpis. Ovaj natpis koliko je značajan sa svoje poetske lepote, toliko je još više važan sa svog dubokog naučno-filosofskog sadržaja. Čak ni sam apsanski zavod nije mogao propustiti a da ovom pridikom i on ne propeva. Istina, želja, iskazana u ovom poslednjem stihu, kad bi se prevela u prozu, mogla bi izazvati i neke dvoumice.Ali pošto je sve ovo bilo sročeno u poeziji, to je i prošlo bez ikakve dvoumice. Ni sv. hram orlovački nije hteo izostati od ostalih javnih građevina.Na ulasku blistao je ovakav natpis: Mogla bi se sastaviti čitava knjiga, da je ko god zašao te pokupio sve te natpise.Natpisi su bili i raznoliki i mnogobrojni, i to ne samo za dan, no ih je bilo spremljenih i za noć, t. j. udešenih da se i noću mogu čitati.Na svima uglovima ulica i na mnogim prozorima spremljeni su transparenti.Takve piramide po ulicama po negde su bile ukrašene ne samo stihovima no i slikama.Slike su mahom predstavljale lik knežev, nad kojim lebdi po jedna ili po više vila, s vencima u ruci.Spremile se devojke da krunišu kneza. Kad se u veče ovi transparenti osvetle iznutra - slike su izgledale divno.Kneza ste mogli poznati ili po njegovoj vojničkoj uniformi, ili po kruni, ili po ogromnoj perjanici, koja je više ličila na plast sena no na perjanicu. Vile su obično bile nabeljene i narumenjene, a odevene po najnovijem žurnalu.Po neka vila bila je i brkata, a njino vilinsko dostojanstvo jasno se poznavalo po ćuranskim krilima, kojima je brižljivo bila snabdevena svaka vila. Ispod ovih slika dolazili su stihovi u crvenoj, plavoj, zelenoj boji, a u stihovima su neštedice sipane „žarke želje.“ No privrženost Orlovčana nije se ogledala samo u obilnom prosipanju lepih želja, već tako isto i u obilnom prosipanju loja i katrana. Ceo taj dan iz podruma, šupa i s tavana trgovački momci i šegrti ubili su se izvlačeći stare katranske tulume i burad, stare zeitinske kante, ostatke pokvarena loja, užežene masti i smrdljiva zejtina. Sve ove lako zapaljive stvari imale su da posluže kao vidni i nesumnjivi dokazi orlovačke privrženosti.Jer u koliko više loja i katrana koji građanin spali pred svojom kućom, u toliko je toplija njegova odanost prestolu.A po čemu bi se najposle i merila „žarka privrženost,“ ako ne po širini i visini plamena, koji liže od upaljenih katranskih tulumina? Ali nije Orlovac palio samo katran i loj u počast knezu Mutimiru; spaljeno je tu još i stotine drugih stvari. Tom prilikom mnogo je kuče ostalo bez svoje kočine, mnoga kvočka bez svog gnezda, a poremećeni su dosta i sami miševi i pacovi.Stari sanduci, razobručana čamova burad i mnoge druge stvari, koje su služile kao stanovi ovim dobrim životinjama — sve to iznošeno je na ulicu da tu u veče bude spaljeno, a sve u slavu kneza Mutimira.Neki domaćini orlovački pali su čak u takav sevdah zbog kneževa dolaska, da su popalili gomile đubreta što su godinama stojale u njinoj avliji. I inače je Orlovac zbog ovoga kneževog dolaska pretrpio mnoge i mnoge promene. Neke od tih promena imale su uticaja čak i van Orlovca. Pre svega nestalo je jedne bare, koja je bila čitava znamenitost u Orlovcu.Ta bara bala je na samom ulasku u grad, a imala je neke čudne osobine.Nikad nije presušivala, nikad se nije mrzla, izbijala je nekako iz dubine i imala je čudan miris, od koga se morao zatvarati nos.Bila je crvenkasta. O ovoj bari verovalo se u okolini da je postala od suza i krvi nekakva mučenika i pravednika, kome su Turci odsekli glavu, pa ta odsečena glava utekla i ovde se sakrila, a od njinih suza posle postala cela ova bara. S toga je blato iz ove bare smatrano kao lekovito.Svet je dolazio, odnosio blato kući pario se njime, i, veli, da mu je pomagalo. Onaj nesnosni „miris“ svet je tumačio ovako.Pre je blato lepo mirisalo, sad se narod iskvario, svetiteljska se glava na to naljutila i počela trunuti.A kad nešto truli ono mora malo zaudarati, pa ma to bila i svetiteljska glava. Istina, dva mlada bezbožnika, g. varoški lekar i g. okružni enženjer bili su pustili glas da ta bara nije ništa drugo do izliv iz nekakva starinska kanala, u koji se stiče nečistota iz sviju varoških nužnika, ali za to svoje „huljenje“ mladi mudraci mal nisu kožom platili. Priteran u teskobu, g. enženjer je čak nudio da se otkopa zemlja, pa da svi vide kako je toj „svetoj bari“ vrelo upravo u nužniku, ali svet nije hteo to ni čuti, i ni pošto nije dao da se ova „sveta bara“ zatrpava. Ali sad, pri dolasku kneževom, gunđanje narodno nije pomoglo — „sveta bara“ nasuta je i Orlovac se tako morao lišiti jedne znamenitosti svoje. Ista je sudbina postigla i drugi jedan spomenik orlovački.To je bio naereni drveni most, koji je već punih 20 godina tako stojao, nakrivljen na jednu stranu kao kakav bogalj.Ko god je prvi put video ovaj most, morao je stati i gledati i diviti se čudu — kako di to ne padne!Piza ima svoj krivi toronj; Orlovac je imao svoj krivi most.I to je tako trajalo skoro četvrt veka, a sad se i to moralo dići.Osečeni su i nabijeni novi šipovi, most je ispravljen i u Orlovcu je jedna znamenitost manje. Izvršene su i druge znamenite reforme.Tako je otesano i pobijeno dvadeset novih direka, a na njih nataknuto 20 novih venjera. Pravdajući ovaj izdatak, opštinski odbor upisao je pored toga svog rešenja o nabavci venjera i ove znamenite reči: „Te neka se zna, i neka s kolena na koleno slava naša ode i do najdaljih potomaka, da je slavni grad Orlovac bio tako osvetljen, da nije znao šta je noć i mrak, no mu je dan bio kao i noć, a noć kao i dan, jer je u svakoj ulici bez izuzetka imao po jedan venjer, a u svakom venjeru po jednu lampu, koja hvata po 100 drama petrolea, i sav taj petrolej izgore za jednu noć, te sija i treperi kao zvezda danica.“ Oko nameštanja ovih venjera bilo je i duge prepirke i oštre borbe.Svaki otmeniji građanin orlovački hteo je da ta „zvezda danica sija i treperi“ pred njegovom kapijom.Razvile su se duge i zanimljive debate, u kojima je svak dokazivao da je pred njegovom kapijom veća bara i pokvarenija kaldrma no kod njegovog komšije, te s toga i ima veće pravo za venjer, pošto je i opasnost veća da pri ulasku u svoj dom može glavu razbiti. Sem sviju drugih priprema bilo je rešeno još i „onako u opšte“ da se Orlovac „malo očisti.“ Čitavu nedelju dana vladala je ta lozinka „da se malo očistimo.“ I za tu nedelju dana sama opština iz svojih zgrada i avlija i sa opštinskih imanja izvukla je 155 kola đubreta, kao što je to jasno svedočio opštinski raboš. Koliko li je đubreta izvezeno iz drugih knjaževsko-balkaniskih nadleštava i privatnih domova ne zna se pouzdano, ali se daje lako zamisliti prema onome kako je bilo u opštini. Pošto se tako čitavu nedelju dana samo čistio, a skoro čitav mesec dana žurno spremao Orlovac se najposle „usposobio“ da primi svoga ljubljenoga gospodara, i ljubljeni gospodar bio je doista najsvečanije primljen. I knez i njegova svita odseli su u starome dvorcu, gde je bilo mesta za sve.Sutradan bila je svečana audijencija, gde su knezu prestavljene sve mesne vlasti i odlični građani iz mesta i okoline. Još od rana jutra, užurbane gomilice svečano obučena sveta tiskale su se u okolini dvorca.Oficiri u paradnim uniformama, civilni činovnici u salonskom odelu i građani u najrazličnijem ruhu, sve se to mešalo, tiskalo i nekuda žurilo.Kapija na dvorskoj avliji izgledala je kao leto u košnici.Otmene osobe sviju zvanja i položaja snovale su tuda neprestano, neko u avliju, a neko iz avlije.Gomilice radoznala sveta stojale su sa strane i posmatrale ovo snovanje. Oko 8 časova izjutra počele su dolaziti deputacije.Tu su bili popovi, kmetovi i komandiri po nekad je deputaciju predvodio kapetan.Otmene prestavnike orlovačkog građanstva predvodio je orlovački kmet, a orlovački okružni načelnik morao je uzeti na se ulogu domaćina, njemu je palo u deo da predstavi mladome knezu i njegovom namesniku sve ove deputacije i odlično građanstvo, koje je došlo da ih pozdravi. U 9½ časova velika dvorana u starome dvorcu bila je već puna sveta.Paradni oficirski mundiri, nove popovske mantije s crvenom postavom, nova trgovačka ćurčeta, s lisičinom i bez lisičine, novi suri i crni, jako gajtanisani, seljački gunjčići i uglađeni, tek jutros od krojača doneseni crni kaputi, sve se to slivalo u jednostavnu šarenu gomilu, iz koje se dizao neodređen, malo nakiseo zadah i uzdržan nerazgovetan žubor.Ordena tada još nije bilo, kao ovo sad, i tek si ovde onde iz retka mogao videti po kakav stran orden. Sve je ovo bilo i važno i značajno, ali načelnik orlovački, on sam za sebe, predstavljao je čitavu znamenitost.To je bio visok, sredovečan čovek, izbrijane brade, a brkova kao u Kraljevića Marka.Nije bio nikakav školovan čovek, a do ovako visoka zvanja došao je, kako je sam govorio, „trudom i prilježanjem“, poglavito umešnošću, - „kome svecu treba kakav tropar.“ Narodu se dopadao što sa svakim ume lepo, narodski, a pretpostavljenima se dopadao što „ne zna bog zna šta, ali dobro sluša i nikad ne advocira.“ Celo svoje obrazovanje stekao je „po čuvenju“, t.j. slušajući kako o čemu misle i sude drugi učevniji ljudi.Po nekad je ta svoja iskustva i skupo plaćao.Tako mu se jednom prilikom desi ova neprilika.Tada je bio još tek sreski načelnik, upravo bio je pisar, pa samo zastupao sreskog načelnika.U tom istom mestu bio je nekakav učitelj crvenjak, opasan čovek i usijava glava.Između njega i toga učitelja razvije se podmukla, ali vrlo očajna borba.Učitelj je bio veštiji knjizi i svima književnim stvarima, pa je gledao svakom prilikom da zakači g. sreskog za njegovu prostotu. Tako jednog dana dođe taj učitelj u kavanu, gde je bilo mnogo sveta, pa i g. sreski.Reč po reč dok ti se njih dvoje dohvate.Nisu se svađali, ali su se onako „malo fino“ peckali.Ded ovako, ded ovako, dok će tek na jedan put reći učitelj: - Dobro, dobro, g. kapetane, kad ti tako to veliš, onda kaži ti meni, boga ti, veruješ li ti u ekvator. Kapetan se nađe u čudu.Uvek mu je najgore bilo s tim prokletim stranim rečima Svakome bi se jadu mogao dosetiti, ali šta li mu sad ovo znači ekvator?!Da l će biti kakav čovek, ili nekakva knjiga, a i bog bi ga znao šta sve može biti.S toga, pošto se podobro razmislio, g. kapetan reče: - E, ne verujem, gospodine učo, eto, ne verujem u ekvator, pa šta ćeš mi sad!Ne verujem! Učitelj prsnu grohotom u smeh i reče: - E, moj, gospodine kapetane, kad vi kao vi kao vlast ni u ekvator verujete, onda ćemo daleko otići.Ekvator priznaju najbolji ljudi na svetu iz sviju zemalja, iz sviju naroda, a to se našao da ne veruješ!I šta smo mi, od najmanjeg do najvećeg, spram ekvatora. I tu ti onda moj uča razvrze hvaliti ekvator, i celo veče samo je o tome govorio.Najposle, polazeći kući, on se još jednom grohotom nasmeja i podrugljivo reče kapetanu: - I ti g. kapetane, baš ne veruješ u ekvator, pa to ti je! - i kikoćući se on ode kući. Uvređen ovakim ponašanjem učiteljevim, kapetan ode i odmah još te iste večeri napiše g. ministru opširan izveštaj, upravo tužbu na učitelja, u kojoj je, između ostaloga, stojalo i ovo: „I tako je naš učitelj celo bogovetno veče hvalio samo ekvator i dokazivao da smo svi mi, pa i sam naš vladalac upravo ništa spram tog ekvatora.“ „Ono istina, taj ekvator može biti i najveći mislilac na svetu, ali svakojako ja opet za to mislim, da je to veleizdajstvo hvaliti tuđega vladaoca ekvatora u našoj rođenog zemlji, kod našega živoga gospodara, pa još govoriti, da svi mi, pa i naš gospodar, nismo ništa prema tom njegovom hvaljenom ekvatoru.“ „S toga molim, da se protiv rečenog učitelja preduzmu najstrožije mere.“ Za ovu dostavu tadašnji kapetan, a sadašnja načelnik, Vujadin povukao je grdnu vuru i u malo nije čak i službu izgubio.Od to doba rešio se da uvek pita, kad čuje kakvu stranu reč kojoj ne zna krsna imena. Bilo je u životu g. Vujadina još i mnogo drugih zanimljivih priča i pričica, ali ko bi se sad sećao svega toga.I, eto, tome istome g. Vujadinu, palo je sad u deo da igra ulogu domaćina pri dočeku njegove svetlosti mladoga kneza. Kad je bilo četvrt do 10 časova knežev mlađi ađutant upade u dvoranu i upita g. načelnika, je li sve u redu, jer će gospodar odmah doći. — U redu je, molim pokorno, — reče načelnik i raširi obadve ruke, pokazujući zbor. — Eto, molim pokorno, onako što se tiče, kao što i sami vidite, ljudi su mirni, slušaju, čekaju.Nema ništa, molim pokorno, što bi onako išlo kud god u stranu.Sobu smo, velimo, okadili.Okadili izmirnom, molim pokorno.Posluženje smo spremili!A šta bi još drugo, ja ne znam.Narod je tu; provizori, sveštenici, sve je tu, i đaci će pevati, pa ja, kao velim, spremni smo. Mlađi ađutant baci još jedan pogled po dvorani, sam pomače napred stolicu za koju je imao sesti knez, ako već htedne sedati, pa onda ode. Kad je bilo tačno 10 časova, vrata na dvorani širom se otvoriše i knez uđe.Odmah za njim išao je g. Rastislav, a za ovim ostala svita. Čim se knez ukaza, načelnik Vujadin okrete se svetu, i, mašući obadvema rukama, viknu: „vičite ura! živeo! vičite ura!“ A da bi ovima dao primer on i sam razglavi vilice i što igda može viknu: „Živeo! Tek pošto je tako izdao naredbu, koja se čak u hodniku mogla čuti, načelnik se jedva seti, da se okrene knezu licem, a dotle je jednako stajao okrenut leđima. Među tim knez. kako uđe, on oštro i glasno uzviknu; „Pomozi bog, braćo!“ U tome se napravi čitava zbrka.Na kneževo „pomozi bog, braćo,“ neki seljaci zaustiše da odgovore: „Bog ti pomogao, gospodaru!“, ali u taj isti mah oni ugledaše pred sobom svoga viteškoga načelnika kako iz sve snage izmahuje obadvema rukama i oštro zapoveda: „vičite ura živeo!“ — Koga sad da poslušaju.Ljudi se pobrkaše.Iz gomile se začu zbunjeno: „Bog ti.... ura! živeo!“ Tek u zlo doba stvar se malo stiša.Vujadin oseti gde ga neko gurnu u leđa i prošaputa mu na uho: — Pokloni se knezu i predstavi se ko si. Vujadin kroči nezgrapno pred kneza i poče: — Gospodaru, ja sam, molim pokorno, ovde načalnik.... Vujadin nemade kad dovršiti, neko ga snažno povuče za kaput i opet mu prošaputa: — Čekaj sad. U tome knez otpoče svoju kratku besedu, kako on, kao potomak dinastije Kosanića i t. d. dolazi u staru prestonicu Kosanića i t. d., ide stopama svojih predaka i t. d., nada se da će naći kod naroda potpore, oduševljenja i t. d., i t. d... Knez ućuta, a dvorana se poče razlegati od gromovitih: „Ura! Kad se i to svrši nasta kratko ćutanje.Ono bi se jamačno pretvorilo i u dugo ćutanje, jer zbunjeni Vujadin beše već zaboravio šta mu je valjalo reći knezu, — ali sam knez popravi situaciju.On se okrete načelniku i upita ga: — Vi ste ovde načelnik? i ljubazno progovori s njim nekoliko reči.U tome priđe i Rastislav. — Ovo je sve, g. načelniče, iz vašega područja. — Jeste, g. namesnik, blagodarim pokorno, sve je iz mog područja.Sve otmjen svet, blagodarim pokorno, i sve došlo dobrovoljno, od srca, da pozdravi gospodara, a i vas, molim pokorno.Samo donji kraj Lepetnice, molim pokorno, nije zastupljen.Nije razumeo kmet, molim pokorno.Veli „ako je pod moranje, mi ćemo svi s drage volje doći“ a ja nisam hteo, molim pokorno, pod moranje... Rastislav preseče načelnika, bojeći se da ovaj ne ispriča još vešto lepše, i primeti mu: — Dobro bi bilo, g. načelniče, da nam predstavite malo ove ljude, da znamo ko su i odakle su. — Jes, jes, molim pokorno, dobro bi bilo, vrlo bi dobro bilo, samo, molim pokorno, bojim se neću ja to umeti. — Ta šta ne ćete umeti, to je prosta stvar, kazaćete nam ko su gospoda i odakle, — reče Rastislav. — Ama, jes, jes, molim pokorno, ono, jeo, stvar je vrlo prosta, samo, molim pokorno, opet ja to ne ću umeti. Rastislav povuče načelnika za rukav. — Evo, počnite odavde — On pokaza rukom na gomilu sveštenika, što je stojala u jednom kraju. — Boga mi neću ja to umeti.Baš da je to uzeo ko drugi, molim pokorno.. Ali izlaza nije bilo i naš bedni g. Vujadin otpoče svoju ulogu.On podiže obadve ruke, pokaza na gomilu sveštenika, pa, pogledajući čas u kneza, čas u Rastislava, otpoče ovako: - Evo, ovo su, molim pokorno, gospoda popovi, sveštenici, sve su ovo sveštenici, molim pokorno, popovi! — Da su gospoda popovi to se na prvi pogled opaziti može,— reče Rastislav podrugljivo.Ali mi bi želeli, g. načelniče, da nam kažete što izbliže o ovoj gospodi, odakle je koji i kako je kome ime. — Ime, ime, molim pokorno, jes, evo, ovo je pop Stevo, pop Stevo Džibronja, iz Svinjarice.A ovo je pop iz Lojana, pop... pop... pop Šilja.Tako ga zovu.Ono mu to nije ime, molim pokorno, ali ga tako zovu!A ovaj ovde ovo je pop Risto iz Zaglavića.A ovi ovde mladi popić, ovo je pop Bumbar iz Preklada....I njega tako zovu, a ne liči, molim pokorno, ne liči ni malo na bumbara. Pošto je ovako dostojno prestavio sveštenički čin, g. načelnik pređe na prosvetnu struku: — Ono je g. Đuro, direktor, starešina, on zapoveda.A ovi ovde, ovo je g. Stojko provizor stariji, provizor stariji!A ovi s bradicom, ovo je provizor mlađi.A onaj na kraju riđi, visoki, ono je gospodin... kako ga ono zovu?....Ono i on je, molim pokorno, provizor, ali, opet, njega nekako drukčije zovu... jes, ono je g. crtalo.A oni sedi, mali, eno oni što se krije onome iza leđa, on i ne zna vaš jezik, on mrndža samo švapski — i on uči decu vrancuski.... Rastislav mahnu rukom i klimnu glavom: — Dosta, dosta, hvala, g. načelniče — reče on. — Ama, ja rekoh, neću ja to umeti!Baš da beše to uzeo ko drugi — vajkao se načelnik, — Ništa, ništa, — reče Rastislav i okrete se knezu, koji mu beše počeo nešto govoriti francuski, a na licu mu se sijao podrugljiv osmeh. Knez se uze sam obraćati, to jednom, to drugom čoveku; pitao ih je za ime i odakle su; razbirao je za stare porodice, čiji su pretci bili u bližim odnosima s njegovim dedom, i s mnogima je progovorio dosta prijatnih reči. I Rastislav se s mnogima razgovarao.Za tim je knez bio poslužen; poslužena je i cela svita.Knez je najviše razgovarao s komandantom mesnoga garnizona.Najposle su đaci iz pobočne sobe otpevali kneževu himnu, a oko 11 časova knez se oprostio i udalio iz dvorane, praćen svojom svitom i gromovitim uzvikom prisutnih gostiju: „Ura! Od sviju glasova najjače se čula silna, krupna glasina načelnikova, koja se orila kao truba na strašnom sudu: — Ura! Tako je srećno okončan i ovaj knežev sastanak s narodom.Pa ipak Rastislav je izašao iz dvorane nezadovoljan, ljut.Pred sam izlazak knežev desilo se nešto što je državnika Rastislava veoma nemilo dirnulo.Knez je na rastanku izgovorio deputaciji ove reči: - Braćo!Ja držim da ste i do sada bili zadovoljni delima vladinim i očinskom brigom koju knjaževsko namesništvo vodi o narodu.U buduće nadajmo se i boljem.U svakom pak slučaju ne treba zaboravljati, da je vaš knjaz do sada bio maloletan.No i tome će skoro biti kraj.Za koji mesec ja ću postati punoletan i primiti punu knjaževsku vlast u rođene ruke.Mislim da će narod to radosno dočekati!Moja je želja, a i moje je pouzdanje u boga, da će balkaniski narod imati razloga da taj dan zapiše u red najsrećnijih dana svojih.“ Ove reči kneževe uvredile su Rastislava, i on je odmah dao i vidljiva znaka svojoj srdnji.Posle podne valjalo je izaći malo u čaršiju i proći se peške kroz Orlovac.Kad je knez poručio Rastislavu da bude za 3 časa po podne gotov, on odgovori da je slab i da nikako ne može izlaziti ni sad, ni doveče. Ma da ga je ađutant uveravao da je Rastislav doista nešto malo slab i da s toga ne može izaći, knez je razumeo da Rastislav ne izlazi s toga što je srdit.Po povratku iz šetnje no gradu, knez oko 6 časova ode Rastislavu. Između njih dvojice razvije se ovaj razgovor: - Vi ste nešto srditi, gospodine namesniče? — Jesam — odgovori Rastislav suho. - Bih li mogao znati za uzrok? — Držim da ga već znate.Vaš postupak nije bio slučajan; svaka vaša reč bila je naročito odmerena i spremljena s izvesnom namerom. — Vas je, dakle, uvredio moj oproštaj s narodom? — Uvredilo me nije ništa.Ovde nije u pitanju ničije samoljublje, no jedan veliki državni princip. — Državni princip?! — upita knez začuđeno. — Da, vaša svetlosti, državni princip.Vi pozivate narod za sudiju, priznajete mu nadležnost da on procenjuje dela vaše vlade i vaša rođenja.Naglašujete mu da pamti razliku, kako vladalačka vlast nije danas u vašim rukama, već u rukama knjaževskog namesništva.Drugim rečima to znači: „Znam da ste nezadovoljni današnjom vladavinom, ali, verujte, krivica nije do mene, no do onih u čijim je rukama danas vlast.“ Knez se izvinjuje pred narodom.Kakav opasan primer!To je maženje mase, koja, kad pođe jednom tim pravcem, ne zna više mere u tome.Sam narod dobro je karakterisao tu svoju osobinu poslovicom: „pusti petla na bunjište on će skočit, na ognjište.“ I kakve ste nužde imali za to!I za što da mi to ranije ne nagovestite? Rastislav ućuta.Produži samo koračati krupnim koracima. — Ja ne razumem vašu srdžbu.Ja sam rekao samo ono što u istini postoji.Jes, knjaževska vlast je danas u vašim rukama.Vi delate, pa je pravo da za ta dela i odgovornost nosite, kao što će i slava za njih vama pripasti.Ponavljam, ja ne znam kako da razumem vašu srdžbu.Valjda ne bi hteli to, da drugi prime odgovornost za vaša dela?I ako se ponosite svojim radom, kao što ste mm uvek govorili, onda, baš na protiv, moj jutrošnji govor treba da vam se dopao, jer se u njemu naglašuje da narod za dobra, koja danas ima, treba isključivo vama, namesništvu, da blagodari. — Ah narod!Ostavite, molim vas, tu demagošku reč.Ona tako ružno zvuči u ustima jednog vladara!Bar preda me nemate potrebe izlaziti s tim paradama.„Narod!“ Šta ta reč znači u ustima vladara, to bar za nas, njine doglavnike, ne može biti nikakva tajna.S toga nemojte bar preda mnom! — reče Rastislav, odmahnuv rukom srdito! — Vi zaboravljate da sam ja unuk čoveka koji je uzviknuo — „Narode, snago moja!“ i postao čuven sa te svoje izreke — primeti knez kratko. — Ne stoji tako — prihvati Rastislav odsečno. — Vaš deda nije postao čuven sa te izreke.„Narode snago moja“ — obična je fraza, bez ikakva dalja značaja Ona niti je kome što pomogla, ni odmogla.Rđav ste primer uzeli!Bar to nije više nikakva tajna, šta je reč „narod“ značila u ustima staroga kneza.Jes, „narode, snago moja“ govorio je on dok je ta snaga bila uz njega.A kad se narod povede za drugim vođama, onda vaš deda, bez predomišljanja, izdaje zapovesti da se taj narod i ta „snaga njegova“ dočeka topovskim metcima.Kao mudar vladar, on je tako i trebao i morao raditi.„Narode snago moja!“ — govorila su usta, a pamet je nalagala: „drži se moćnih velikaša oko sebe, njih privezuj za se, i kad imaš njih, onda imaš sve.“ I ako je bio prost, vaš je ded znao ovo mudro pravilo.S toga se i držao Kurjačića i drugih velikaša.I dok je tako radio — dobro mu je i bilo.Čim je okrenuo drukčije — izgubio je presto.Uzbudio je protiv sebe velikaše, i oni su ga slomili, a „narod“ ta „snaga njegova“ nije mu mogla ništa pomoći. — Pa ipak, reč „popularnost“ nije prazan zvuk — primeti knez. — Popularnost jednoga vladara počinje na njegovom pragu.On prvo mora biti „popularan“ kod svoje okoline, kod najbližih ljudi: koji ga okružavaju, koji su svaki čas s njim, i oko njega, koji mu daju savete i uputstva, koji mu stavljaju na raspoloženje svoju mudrost i svoje iskustvo.Teško svakom onom vladaru koji, da bi se udobrio varljivoj senci koja se zove „narod,“ vređa i odbija od sebe ljude, koji su tu oko njega i koji mu svaki čas trebaju.Jer, najposle, ko je i šta je taj narod?U krajnjoj liniji to je ona neshvatljiva i nestalna masa, koju vodi za sobom kako ko dočepa.I radi nekakvih dalekih ljudi, koji vas i ne poznaju, vi hoćete da odbijete od sebe bliske ljude, koji vam svaki dan trebaju, i bez kojih maći ne možete. — Onda da se udvaram mome Antonu, mojim slugama i lakejima; oni su najčešće sa mnom i najviše mi trebaju — reče knez podrugljivo. — Vaši savetnici i zastupnici nisu vaši lakeji.I šta vi upravo hoćete!Da dokažete kako ste veći prijatelj narodu no što sam mu ja.Da me uverite kako je vama jako stalo do narodnih interesa.I to sve vi ističete preda mnom!Budi bog s nama!Volete narod!Pa lepo, odrecite se svoje knjaževske plate!Na vas jednoga ova zemlja troši toliko koliko bi bilo dosta da se u potlačenim krajevima našim izdržava nekoliko stotina narodnih škola.Odrecite se tih privilegija.Zadovoljite se prihodima obična balkaniska građanina.Pokažite na delu koliko vam je narod mio.Eto, pokušajte! — to je prvi korak na putu narodnjaštva — završi Rastislav podrugljivo, a oči su mu sevale od ljutine. — To nije način!Tim sredstvima nije ni jedan vladar pomogao svome narodu — poče knez, no Rastislav ga preseče. — Da! „to nije način.“ A šta ja drugo govorim!Dužnosti jednoga vladara drukčije su no dužnosti obična građanina.Građaninu može i trebati popularitet, ali jednom vladaru treba samo autoritet. U toku ovog razgovora knez kao da se odobrovolji. — To su pitanja koja ćemo raspravljati kad se vratimo u Zvonigrad — reče on blago - a sada na putu molio bih vas, da se ne odvajate od mene zbog sitnica i da me ne ostavljate sama. - Ali ja bih vas molio da se jutrošnja pojava više ne ponovi, da to bude prvi i poslednji put.Ako igde, a ono u govoru s narodom jedan vladar mora meriti svaku reč svoju, pošto se takve reči u narodu godinama pamte i godinama se pretresaju i tumače šta li što znači. Tako je između kneza i Rastislava opet povraćeno ono dobro raspoloženje, što za trenutak beše poremećeno. Što se više primicao mrak Orlovac je bivao sve življi.Gomile sveta izvirale su iz sviju ulica.Ovde, onde već se čula svirka i pesma.Uz radosne usklike i dovikivanja, prljavi šegrti već su promicali ulicama, s upaljenim buktinjama u ruci, paleći spremljene vatre po uličkim uglovima.Za malo, pa se čaršija pretvori u čitav požar.Duž cele glavne ulice, i s jedne i s druge strane, bile su ponameštane katranjave tulumine i gomilice luča.Sve se to sad palilo.Prozori se počeše kititi svećama.Vreva je odjekivala kao da iz zemlje izvire.Orlovac je ličio na grad iz kog je krenulo sve živo da se seli. Oko 9 časova ču se iz daljine vojna muzika.Svet gurnu na tu stranu.Banda je neprestano svirala kneževu himnu.Muzika je išla napred, a za njom četiri duga reda s buktinjama.Dve pevačke družine išle su sa strane, a okolo nalegla nepregledna gomila sveta.Celo ovo more od ljudi sli se najposle u prostranu udoljicu pred starim konakom.Ta je udoljica obično prazna, no sad je bila zasađena zelenim granama, okićenim bezbrojnim, šarenim lampionima.Ova čarobna šuma, osvetljena u stotini boja, ličila je na kakvu vilinsku baštu, iz hiljadu i jedne noći, a posred toga sjaja i zelenila gamizalo je hiljadama ljudi, obojega pola, svakoga stanja i doba.Tu je bilo dobre dve trećine cela Orlovca. Za tim je nastalo ono što u takvim prilikama obično biva.Muzika je svirala, pevači su pevali, svet je vikao „ura, živeo!“, kmet je pozdravio kneza besedom; knez se zahvalio s balkona drugom besedom; obadve su besede bile kitnjaste; bilo je vazdan uzajamnih hvaljenja.Knez hvali „svoj dragi narod“; narod hvali „svoga mila gospodara“; dostojno je pohvaljena sadašnjost, s obadve strane iskazane su još lepše nade na budućnost. Kad jedan drugom nisu imali više šta reći — rastali su se: knez se povukao u svoje odaje, a svet se povratio u grad, rasplinuo se po mehanama, gde se pilo, pevalo i bančilo do zore, „sve u zdravlje svetla gospodara.“ Te znamenite noći usahnulo je mnogo bure, istresene su mnoge okanice; pojedeno je mnogo, popijeno još više, a pevalo se i vikalo najviše. Kad je rumena zora prošetala u jutru kraj Orlovca, videla je kako se nad ovim gradom diže čudan oblak — to je bio oblak vinskog i rakiskog isparenja. Orlovčani su dugo pamtili ovo veselje.Stvorila se čak i neka izreka: „Pilo se kao ono kad je knez dolazio.“ Posle sjajna dočeka u Orlovcu, za sutra dan bio je spremljen izlet u okolinu. Na zapad od Orlovca, na 5—6 časova rastojanja, nalazio se starinski manastir Povratnica.Ovaj je manastir iz 15. veka, zidao ga je veliki čelnik Radič Postupović, a igrao je neku ulogu i u novoj istoriji balkaniskoj.U njemu je bila sahranjena i prababa kneza Mutimira. Radi lepa predela, a i da bi se knez Mutimir poklonio grobu svoje prababe, rešeno je bilo još u napred da se poseti Povratnica, i taj izlet određen je za danas. Još od rane zore u kneževom dvoru sve je bilo na nogama.Spremana su kola, konji, prtljag — jer je tamo trebalo i prenoćiti. — Oko 8 časova krenula se cela svita.Sem obične pratnje kneževe, sad se beše pridružilo još i mnogo druga sveta.Preko dvesta građana, mahom seljaka, jahalo je daleko napred.Ostrag se nanizalo preko trideset kola Orlovčana i seljaka iz okoline.Sve se to dobrovoljno krenulo da prati kneza. — Je li ovo istinsko oduševljenje? - upita knez svoga doktora, pokazujući rukom na ogromnu masu sveta, koja se beše krenula da ga prati. — Jeste, visočanstvo; ovo je doista istinsko oduševljenje. — Da, da, oduševljenje jeste, a i istinsko jeste, samo ne znam da li za mene, ili radi zgodne prilike, koja se dala, da se ljudi, pod izgovorom patriotske službe, lepo provesele — reče knez penjući se u kola. Doktor se duboko pokloni i reče s osmehom: — Vaše je visočanstvo neumitan i nenadmašan kritičar. Kneževo putovanje ličilo je na veselu svadbu.Celim putem orile su se pesme i odjekivala pucnjava.Izvešten o prolasku kneza, narod je gomilama izlazio na put da ga vidi i pozdravi.Dočekivali su ga pesmama i pucnjavom iz prangija, a tako isto i ispraćali.Knez se zaustavljao ovde onde, izlazio pred narod, i, posle kratka ljubazna razgovora, kretao se dalje.Pred podne knez i glavno jezgro njegove pratnje bili su u Povratnici.Ostali su polako prispevali jedan za drugim.Neki su stigli tek oko 2 časa po podne. U manastiru je bio spremljen divan ručak.Postavljeno je bilo na polju pod ladnjakom.Knežev mlađi kuvar bio je izaslan u Povratnici još u oči toga dana, i on se doista postarao da „obeli obraz.“ Ručak je bio više no izvrsan, „pravi carski ručak“, kao što se izrazio sam knez.Za stolom se ostalo do 3 časa; zdravicama nije bilo kraja; veselje je doista bilo srdačno — počinjući od kneza, pa do poslednjeg sluge — sve je bilo veselo i raspoloženo, i to ne tek onako veselo, no ako hoćeš da ti skače s vrh kuće. Za stolom se sedelo po starešinstvu.U začelju bio je knez; s desna namesnik Rastislav, a s leva, po naročitoj želji kneževoj, bio je posađen manastirski starešina.Dalje se nizala svita kneževa, prešarana ovde onde uglednijim ličnostima iz činovništva i građanstva.S desne strane, na drugom mestu do Rastislava, sedeo je knežev doktor. Gostiju je bilo mnogo.Sem kneževe svite bilo je još preko 50 odličnih građana i činovnika.Tu je bio i orlovački načelnik Vujadin.On je sedeo u sredini sovre i svojim orlovskim pogledom merio levo i desno svoje „područno građanstvo“, a njegove načelničke grudi visoko su se nadimale pod utegnutom načelničkom uniformom. — Sav ovaj svet, što se video tamo na poljani, sve ove gomile naroda, svi ovi ljudi, žene, deca, sve je to spadalo u njegovu područnost, sve je to bio njegov narod, svima je njima on zapovedao.Pogled mu se ote daleko niz polje i on ugleda čak tamo daleko niz konja, povezanih za školsku ogradu.I na jedan put njemu prođe kroz glavu misao: „Jes, i oni konji spadaju u moju područnost.“ Posle kao da naiđe na njega neka sumnja, da l’ baš i oni spadaju. — Spadaju, spadaju, ohrabri se on, a i kako bi moglo biti drukčije.No šta se ono okreće?Šta li se ono okreće? Načelniku Vujadinu učini se kao da se na jedan put poče okretati i onaj niz vezanih konja, i onaj plot za koji su konji bili vezani, i ona školska zgrada koju je zagrađivao ovaj plot, — jednom reči ceo taj kraj kao da se na jedared pomače u levo i poče se okretati sve na levo, sve na levo.A načelniku Vujadinu od nekuda iznenada pade na pamet nekakva starinska, već zaboravljena pesma: „Hajd na levo, braca Stevo!“ Načelniku uzeše mrdati usne i on bi jamačno i prodeklamovao ovu pesmu, da ga ne pomete u tome gromovito „mnogaja ljeta,“ u čemu je i on morao učestvovati.„Mnogaja.... mogaja... mnogaja...“ pođe u početku i koje kako složno, na polovini se zamrsi, a na svršetku se sasvim zbrka i rastroji.Ali kako tako odjeknu i poslednji glas „ljeta“, a za tim produži se kucanje, koje još ranije bejahu otpočeli oni koji su ranije bili pesmu svršili.Kucnu se i naš načelnik Vujadin i istrese dvadesetu čašu.Bar on reče da je već dvadeseta, a što rekla pesma „da ko broji i više bi bilo.“ Kad ponovo sedoše, načelnik Vujadin opet baci pogled u daljinu; redovi konja mirno su stojali vezani za školski plot, samo su repovima visoko odmahivali, braneći se od muha.Sad se ništa više nije okretalo i našega načelnika opet poče obuzimati nekakav sladunjav osećaj, on se dičio i ponosio samim sobom i jasno je čuo kako mu nekakav unutrašnji glas govori. „Bravos, Vujadine!Alal ti vera, junački sine, kad si umeo doterati do tolike slave da ti budeš glava i starešina ovolikom svetu!Okrug! pomisli bolan koliki je jedan okrug; i to je sve pod tvojom vlašću!Baš si čovek, Vujadine!“ Među tim g. prota, što je sedeo s desne strane do načelnika Vujadina, kao da je nekim „naitijem“ prozreo misli načelnikove (a ko zna, možda je načelnik i glasno izgovorio ovo što misli) okrete se na jedared Vujadinu: — Načelnik, teška dužnost! — reče g. prota. — I velika dužnost, prihvati Vujadin.Velika, velika g. proto!I sveta dužnost!Jes, sveta dužnost.Ja odgovaram.Jes, molim pokorno, odgovaram i bogu, i gospodaru, i ljudima za ovaj narod. — Vujadin mahnu rukom ponosno, pokazujući bezbrojne šarene gomile sveta, što se beše rasuo po polju. — A sve ja ovo moje, sve je poda mnom, svima ja zapovedam i za sve ja odgovaram.Eto juče, došao gospodar, pa nikoga ne traži, nikoga ne pita, niti od koga zahteva kakav račun, samo sam ja na placu.Izveo me pa „g. načelnik, šta vam je ovo? pa, g. načelnik, kako vam je ono! pa g. načelnik, ima te li to i to? pa g. načelnik...More! šta me nije pitao.A ja sve po redu, pa ovo je ovako, gospodaru; pa ovo ima, gospodaru; pa sve lepo jedno po jedno otaljavaj, otaljavaj, dok dade Bog te se sve dobro svrši i gospodar osta zadovoljan i veli mi: „vrlo dobro, g. načelnik, tome sam se od vas i nadao.“ Istina, mi smo napred videli kakav je bio knežev sastanak s načelnikom, i, koliko se sećamo, među njima nija se ništa desilo što bi bilo ma i nalik na ovo što g. Vujadin priča.Ali on je toliko želeo da se sve to baš tako desi, da je doista i verovao sve ono što je ispričao proti.Bar njemu se činilo da je sve to tako bilo, a najposle ko zna — možda je i balo. G. prota saslušao je načelnikov govor s pažnjom, potvrđujući da je sve to tako, i da on po sebi zna kako je to teško kad čovek mora voditi brigu o tolikom narodu. Dok su se načelnik i prota bavili ovakvim filozofskim razgovorima, u gornjem čelu nasta čitav urnebes.Knez beše ustao s čašom u ruci da nekome nazdravi.Sa sviju strana diže se žagor.Usklici se ukrstiše: „Pst! ćutite, gospodar govori“, „ne viči ti, što si razglavio vilice1..„Hajd pašol, ti hoćeš da me učiš“. — „Ama gospodar govori, bog te ubio“ — „More, ciganin te ubio, što da trudim boga, što se dereš, zar sam ja slep te ne vidim ko je ustao da govori“ — „Bre, ne guraj, obalićeš stolicu“ — „Čekaj, molim te, da trčim gore da čujem šta govora knjaz.“ —„Neka govori ko šta hoće, ja što znam, znam.Od naše Povratnice nema lepša namastira pa idi kud ti drago.“ — „Ej, ti, čiča, ćuti sad.Vidiš li ko nazdravlja?“ — „E, pa živeo gospodar!Vičite, bre deco, živeo gospodar.“ — „Ala se onaj popa oljoljao;“ gle kako se povodi.“ — „Ćut, bre, ti si mi bolji.“ — „Šta reče, šta reče gospodar?“ — „Bog ga živeo, on bog me lepo veli.“ — „Ama šta, šta veli?“ — „Veli: ja ću, braćo, sve s narodom.“ — „Ama ćuti da čujem dalje.“ — „Ene, ene, kuca se.“ Ovake i stotinu drugih reči preletale su preko stola, sretale se, odjekivale i gubile se u opštem brujanju, koje je vladalo u donjem kraju stola, dok je u začelju knez govorio. Za stolom niko ne beše već na svome mestu.Najviše ih se beše skupilo oko kneza da čuju šta govori.Knez je napijao ovome kraju, nazivajući ga „gnezdom iz koga su izleteli prvi sokolovi u veličanstvenoj borbi za oslobođenje.“ Knez je govorio s takim oduševljenjem i tako je uzvikivao da je Rastislav u dva tri maha morao vaditi maramu i brisati se po licu, jer od kneza ne samo da je sipala živa vatra, no je, prostićete, prskalo i podosta pljuvačke.Ala, kako se celo društvo nalazilo u onom stanju kada „vince ulegne u lice, a rakija počne besediti,“ to niko nikome nije zamerao ni za reči ni za dela. _ Knez završi govor i gromovito, dugotrajno „ura! živeo!“ prolomi vazduh.Knez ustade iza stola a za njim i svi ostali.Za stolom ih ostade samo pet šest: dvojica su spavala, jedan je dva put pokušavao da ustane, ali ga je klupa nešto vukla k sebi, i on je obadva puta ponova sedao na nju.Najposle reši se da i ne pokušava ustajati Drugi jedan opet, naslonjen na ruku, s oduprtim laktom o sto, gledao je šta se radi u začelju stola, čas je nešto mrdao ustima, čas se keljio i pokušavao da se i sam nasmeje, kad čuje kako se drugi gore u začelju glasno smeju.Ali jedno nikako nije mogao da pojmi: gde se upravo ovo on nalazi, i da li mu valja kud god ići ili ostati gde je?Čas mu se učini da je u svom krevetu, da lepo leži poleđuške na vezenom jastuku, što mu ga o imendanu dade na „prezent“ gospođa Mitra, i sve mu se čini kao da mu neko iza leđa šapuće: „A, lolo jedna, ležiš li, ležiš na tom jastuku?A Mitra... a?“ A on kao odgovara: „Nije, boga mi, nije, zdravlja mi.Ona mene poštuje onako... kao brata.A i ja nju.Šta ću, našla mi se žena i u nuždi.Nije, zdravlja, mi, što vi mislite.Baš ste lole!“ A njegov krevet kao sve se ljulja, sve se ljulja.A Mitra, đavo, podvlači mu kao ruku pod leđa i šapuće: „Ček’ ovako!“ Čas mu se opet učini kao da leži u nekakvom čunu.Čun se ljulja a on se sve boji da se ne izvrne.Vidi tamo na obali nekakve ljude i hteo bi da im što dovikne.Ali taman on zausti a neko mu metne šaku na usta. I ako su gosti poustajali, još se nisu odmicali od stola.Tu u blizini, razbijeni u gomilice, oni su razgovarali.Najveća se gomila tiskala oko kneza.Sluge su se provlačile kroz gomile s punim bokalima i priletali na pomoć čim vide da se negde čaše isprazne.Sad je knezu nazdravljao zdravicu nekakav stogodišnji čiča, ratni drug još dede kneževog.I ako je bio veoma star, čičica je žestoko podvikivao, a njegove staračke oči bejahu se upalile i sijale su kao dva žiška.Uz svoju zdravicu čiča je kazivao zanimljivu priču, kako su jednom, baš tu kod manastira, pobili neke Turke. „Bila je preslava, sveta podolazilo, bože, sa sviju strana, kao ovo sad.Jelo se, pilo i veselilo, kao ovo sad.Mladež je već počela bila da okreće kolo.Ja sam bio odneo gibanicu i tikvu vina na trpezu gde su sedeli stariji ljudi, kad tek na jedan put kroz ceo sabor puče glas: „odvedoše Turci Arsenijevu Jagliku.“ To je bila kršna mlada iz čuvene Arsenijeve kuće, a dovedena tek to dana.Sve se uzruja kao ono čele kad tresneš praznik.Što bi bolje, odmah potrča za Turcima.Posle se ču gde pripucaše puške, a malo posle dovedoše ljudi otetu mladu.Sva je, jadna, bila bleda kao duvar, a levi joj rukav sav krvav, okrznuo je purak po više lakta.Arsenijeva vamilija odvede ženu kući, svirajke prestadoše, celo se veselje pokvari i svet se poče brzo razilaziti.Ubijeno je bilo četiri Turčina.Posle su Turci dugo tragali i tražili ko pobi onu četvoricu.I od celoga sabora niko se ne nađe da što prokaže.Tako se spasla Arsenijeva kuća.A ona četiri umlaćena Turčina kao da su u zemlju propala, nigde im traga ne mogoše Turci naći.Mnogi su od njih tako prolazili.Tako smo se, moj gospodaru, mi s tvojim dedom tada zlopatili i u nevolji se svakom jadu dovijali. Starac je govorio dugo.Knez je stajao pred njim i držao čašu u ruci.Da li s toga što je čaša bila prepuna, da li s toga što je knezu drhtala ruka — jamačno od uzbuđenja, — da li sa čega drugog, tek kneževa se čaša pljuskala, rumene vinske kaplje cedile su se niz njegovu kneževsku uniformu.Stariji ađutant uslužno priđe knezu nesigurnim koracima i izvadi iz džepa svoju belu namirisanu maramu da ubriše kneževu uniformu.No knez nije bio spreman na ovu uslugu, njegova ruka sudari se s rukom starijeg ađutanta, čaša se sad ozbiljno pljusnu, ađutantov desni rukav i kraljeva leva polovina grudi ogrezoše u crvenoj tečnosti. (On nije pio šampanj). Ađutant ponovo priđe i htede ponoviti svoju uslugu, ali knez odlučno mahnu rukom: — „Ne diraj!“ a ispljuskanu čašu baci. Rastislav dade prstom znak kneževom doktoru.Sav zajapuren, vesela lica i živa razdragana pogleda, mladi doktor gipko priskoči, i pun strahopoštovanja stade po vojnički pred namesnika i pokorno saže glavu.Rastislav mu nešto šapnu na uho, doktor baci brzo pogled na kneza, reče: „imate puno pravo, g. namesnik,“ opet se pokloni i u jednom skoku okrete se, dohvati za mišku kneževa mlađa ađutanta, reče mu nešto živo i oštro, dva tri put mahnu rukom, i mlađi ađutant žurno nekud otrča. Ne potraja dugo, a mlađi ađutant opet se vrati, noseći preko ruke šinjel knežev.On priđe knezu i ponudi ga da ga ogrne, no knez to odbi jednim pokretom ruke. Sad priskoči knezu doktor.I on ga poče saletati i moliti da se ogrne.Knez je dokazivao da mu nije hladno, a doktor ga je saletao da su lični osećaji varljivi, a proletnji dani najlakše prevare čoveka da ozebe.Knez je bio tvrdoglav i doktor je morao prizvati u pomoć i sunce, koje već naginje zarancima, i hladan vetrić, koji je malo čas počeo duvati, i zagrejanost za vreme sedenja za stolom, i kapljice znoja, koje su se jedva opažale na kneževom čelu.Najposle je uzviknuo: „Gospodaru, učinite mi tu milost, uzmite ogrtač, vaš doktor vas moli, vaš doktor gospodaru!Zar dobri gospodar neće ništa da učini svome vernom doktoru.“ Bogoradeći tako, doktor je s raširenim šinjelom obigravao oko kneza dok jedva ugrabi trenutak i nabaci mu šinjel na ramena. Još se pilo.Oko kneza tiskala se čitava gomila, svaki je grabio da se s gospodarom kucne.Nekakav dobro ćevleisan gazda u čohanom ruhu gurao se kroz gomilu da se protisne do kneza.To je bio kmet iz obližnjeg sela.Teškim trudom on se već beše primakao svojoj meti, još malo, i on bi već podneo čašu knezu sa svim pod nos, da ga u taj mah neko ne uhvati za tur i tako ga povuče, da kmet ljosnu koliko je dug.Čaša se proli, obližnji mu pružiše ruku da ga podignu.Crven kao paprika, a ljut kao guja, kmet se okrete.On je video kako se knez grohotom nasmejao njegovom padu.Kmet je smatrao da posle ove sramote, „ne vredi mu više ni živeti.“ Okrenuv se, si prvo ugleda iza sebe omalena gospodina s velikim cilindrom na glavi.Bio je ljut kao ris, od ljutine nije mogao ni govoriti.On jedva promuca: „š... š... š... šta to učini?“ Po nesreći kmet je i inače jako ličio na gusana.Njegov dugački crveni nos bio je pravi gusanski kljun, pa još kad uze sad šištati, svi okolo opet prskoše u smeh. Kmet već nije znao šta radi, on oberučke udari malena gospodina po cilindru, i natuče mu ga do ušiju. Knez se grohotom smejao.Ljudi se umešaše te ovu dvojicu razdvoješe.Kmet je još šištao: „š... š... š... što me dira?“ Među tim mali gospodin u cilindru nije ni pomišljao da vuče kmeta za tur.To je učinio žandarmski poručik, koji se tu slučajno desio kad se kmet gurao kroz gomilu. Na tri četiri koraka iza kneza, jedan gost beše seo na zemlju, izuo desnu čizmu pa je istresa.Pritrča mu mlađi ađutant i uze ga karati: „Šta to radiš, more!Zar se tuna izuvaš?Brže beži, brže beži odatle!“ No gazda je bezbrižno tresao i dalje svoju čizmu: „Ete, gospodine, zapao mi kamen pa me žulji.Hoće nogu da mi osakati Moram da ga istresem.“ I on je polako zasukivao rukav, zavlačio ruku u čizmu, pipao i tražio kamičak. — Bože, gospodine, pa ovde smo svi svoji! - primeti on kad ga ađutant okrupni krupnim rečima. Manje više gosti su bili svi u jednakom stanju.Čak i sam doktor nije bio ni malo izostao od ostalih.Sedajuć za sto, on je mislio u sebi: „Ovde će danas biti pijanih, moram paziti na se.“ Pa ipak na kraju krajeva doktor je bio kao i ostali.Ništa mu nije pomoglo što se čuvao. No najgore su prošli seljaci, u opšte svi što nisu spadali u svitu kneževu.Obed je završen šampanjcem, a ljudi iz naroda nisu znali meru ovom piću.Tu se prevario čak i sam g. prota, pa čak i naš g. Vujadin.A što se već tiče kmetova, trgovaca i drugih ljudi iz naroda, oni su se samo pogurkivali laktovima, jedan drugom šaputali „more, ovo slatko;“ i govorili sluzi što naliva šampanjac: „sun’ der i ovde, gospodine, još malko.“ Jedini od cele družine nedirnut i neprikosnovan ostao je Rastislav.I on se tako održao bez ikakva usiljavanja, prosto je rekao u sebi: „Namesnik ne sme danas ni u čem preterati“, i g. namesnik zaista nije ni u čemu preterao. Pošto se ovako stojećki još čitav sahat pilo, Rastislav primeti knezu da će jamačno biti umoran i da bi dobro bilo da se odmori.No knez to odbi najodsudnije.Na protiv, reče da će sad ići da gleda kako igra narodno kolo i da čuje narodne poskočice uz igru, o kojima je slušao da ih ima vrlo lepih, ali i vrlo masnih. Rastislav pokuša da odvrati kneza od toga, ali knez ga dočepa pod ruku i energično povuče za sobom.U isti mah osvrte se i viknu: — Gospodin doktore! Doktor pritrča i u pristojnoj daljini uzeo obigravati oko kneza i namesnika. — Da vidimo igru, da čujemo podskočice, Je l te gospodin, doktore?A ima ih vele divotnih.Moj profesor književnosti govorio mi je da ni jedan narod na svetu nema toliko duha, pojezije, dosetljivosti, humora i divne šale u svojim pesmama i izrekama, kao što ima naš narod.Ja hoću da čujem sve.Naredite, gospodin doktore, da mladići pevaju sve slobodno, kao što to obično rade.Sve, sve!Neću ništa da prikriju.Bezobrazno, ne brezobrazno, ono što mogu da slušaju svakoga praznika sve seoske devojke, mogu da čujem i ja. Doktor je s jedne strane uslužno odobravao knezu, a s druge bojažljivo pogledao na Rastislava.Rastislav se namršti, kašljucnu i poče: - Neće biti podesio, gospodaru, da seljaci baš tako pred vama... No knez ne dade čednome namesniku da produži.On zatište uši obadvema rukama: - Nemojte, molim vas, gospodin Rastislave.Ostavite vaš moral za druge treznije prilike.Sad prosto nemogu to da čujem, pa ljutili se, ne ljutili se. — E nije tako — poče Rastislav. No knez ga opet preseče: - E, nije, nije, nego ću ja biti kao kaluđer. Doktor s osmehom primeti: — Pa kaluđeri to najčešće i slušaju. Knez prihvati: — Evo, gospodin doktor lepo kaže, to čak i kaluđeri slušaju, a što da ne čujem ja; to je narodni običaj.A vi, gospodin Rastislave, ako nećete, vi se možete udaliti kad to počne, a mi ćemo se činiti nevešti. U tome stigoše već i do kola.Na poljani je bilo upravo tri kola: jednome svirala svirajka, drugome cigani, a u trećem je drnjokao gajdaš.Knez se uputi ovom poslednjem kolu; ono je bilo najveće. Čim ugledaše kneza, cigani umukoše, umuče i onaj sa svirajkom i njihna kola prestadoše, samo je još gajdaš svojski duvao — Sav crven, s pognutom glavom — kićanka ga je kuckala po ramenu — s nabreklom mešinom, on je krupnim koracima koračao unaokolo, po kolu, gajde su brektale, a kolo treslo, cela je poljana odjekivala. — Divno, reče knez — ovi razumu svoja prava: oni se ne dadu prekinuti. Po kneževoj naredbi, doktor mahnu rukom da i ona druga dva kola produže igru.Među tim knez s celom bulumentom, što beše pošla s njim, stade kraj gajdaškog kola. Pun sahat ostao je knez kod kola.Obilazili su redom i stajali sasvim blizu.Knez je sve video i sve čuo.Momčadija, koja se u početku malo snebivala, posle se tako oslobodila da je već prelazilo u raskalašnost.Jedan po jedan seoski Don Žuan poče iznositi celu boltu svoje ljubavne poezije, i tu si mogao čuti podskočica, koje od učevnih ljudi još niko nije čuo, koje nigde još nisu zapisane i koje će se teško kad i zapisati.Malo po malo, momčadija se poče nadmetati u tome.A kad knez jednome, koji je najviše i najbolje brojao, dade preko ađutanta pet dukata, momčadija se upravo upali.Takva prilika ne javlja se često; sad valja grabiti; što je god ko znao od poskočica pohita sad da ispriča.Tada se moglo svašta čuti.Devojke su se pogurkivale i šaputale: „Kuku, časan ih ubio!Šta im bi te ovako galatno govore!“ I žene i devojke crvenile su i gledale u zemlju, kad bi kakav momak do njih počeo ujujukati i nabrajati svakojake mrsne izreke.Po nekad su devojke s uzvikom „ju!“ puštale se iz kola i begale od onoga, koji je poče bezobrazno brojati. Rastislav je već davno bio izuakao.Oko kneza se beše neprimetno prikupila gomilica najvećih švalera, što ih je bilo u ovome društvu.Sve mladi, veseli, raspoloženi ljudi, puni snage i dobre volje, a svojski podgrejani starom rumenikom i šampanjcem, a možda još više onim sjajnim očima seoskih lepotica, i onim rumenim obrazima i belim grocima što se bele kao snezi na planini. Knez se bio zaboravio.On se u ovom trenutku potpuno beše izjednačio sa svojim doktorom, s mlađim i starijim ađutantom, čak sa svojim sekretarom, upravo sa svima mladim obrazovanijim ljudima, koji su se tu našli. Oni su ocenjivali devojačku lepotu, merili su šta je kod koje bolje, slobodno su prosipali sve što im na usta dođe, a ovi sladostrasni govori samo su ih još više raspaljivali. Knez se beše naturio za jednom zaista divnom seljankom. (To je valjda bio prvi i poslednji put u životu kneza Mutimira, da je njegov izbor pao doista na lepotu, pristojnu krunisane glave).Knez je bez zazora iskazivao svoje požude; on se naročito obraćao doktoru. Doktor se nađe u neprilici; šta da radi?Da počne odvraćati kneza, viknuće mu: „zar i ti hoćeš da me savetuješ?“ Da mu učini po volji, nezgodno je.Doktor pribeže filosofiji.Za tili časak njemu proletoše kroz glavu ove misli: Kakve su to bajagi skrupule.Za što uzimati stvar tako s tragične strane?Zašto se ne setiti kako smo obično radili mi drugovi među sobom, kako smo mi jeden drugom išli na ruku, kako smo se pomagali, jedan drugom stvarali zgode i prilike da se dođe u dodir „s idolom srca svog,“ pa nikome nije ni na um padalo da to krsti kakvim ružnim imenom.Zar je ovde što drugo do jedna obična đačka istorija?I što bajagi ne bi se moglo učiniti za ljubav knezu ono, što smo juče običnim drugovima činili. I doktor nađe izlaska.Izmiren sa samim sobom, on veselo reče knezu da će stvar biti „u sostojaniju.“ Doktor se odvoji.On je bio vešt i praktičan čovek.Njegovom oku nije izmaklo kome se treba obratiti.I ako je ovde bio i okružni načelnik, i kapetan, doktor se obrati mesnom sreskom pisaru, mladom i kao vidra okretnom čoveku, i u probranim izrazima, štedeći kneza, saopšti pisaru šta valja svršiti. Pisar primi stvar veoma ozbiljno.Ne snebivajući se pred doktorom, on uze koračati poljanom, to levo, to desno i u dva tri maha reče: „O, kandilo mu, kako li ćemo to!?“ Za to vreme jednom je rukom vitlao šešir, a drugom začešljavao svoju veliku kosu.Na jedan put on natuče šešir na glavu i reče odsudno: — Razumem, gospodin doktore!Sve će biti u redu.Samo u koliko sahati? — Pa, sad odmah, u prvi sumrak.On će biti u svojoj sobi, eno u onom odeljku — doktor pokaza rukom na desno krilo manastirsko. — A ti sad gledaj, samo pazi, momče!Ovde glava igra.Ako izvedeš stvar kako valja, tvoja je budućnost osigurana.Mene ćeš naći dole na basamacima.Ja ću tu čekati tvoj izveštaj. Knez osta još malo kod kola, pa onda pođe.Svet ga isprati gromovitim „ura“ i „živeo.“ Pod izgovorom da ima malu glavobolju, on se uputi pravo u svoje odaje.Za njim pođe doktor i mlađi ađutant.Knez uze doktora pod ruku i, čisto mazeći se, uze ga zapitkivati šta je naredio, kako je udesio i hoće li što biti?Doktor ga je uveravao da je sve u redu, da je stvar poverena čoveku čija prošlost jamči za uspeh. (Doktor je poznavao ćatu izranije). Knez radosno steže doktora za ruku i, tegleći se, reče: — I — ih, doktore!Ovo će biti divan idilski trenutak.Kako ću ti biti obvezan mon cher! Dođoše u kneževe odaje.Knez reče ađutantu da ostane dole pred vratima a on s doktorom uđe u sobu. — Baš je lepa, a doktore, a?Je li da je lepa?Une beauté extraordinaire.I to odraslo u selu!Kako je to moguće?I da li je devojka?A, šta misliš, doktore, da li je devojka?Vrlo je interesno da li je ovako lepa mogla da se očuva u selu kao devojka do svoje osamnajeste godine?A, doktore, šta misliš?Ona ima 18 godina? — 18, to ne mislim, gospodaru, ali 16—17 imaće.Seljanke su krupne i razvijene, one brzo rastu... — Tako, tako, tim bolje, tim lepše — prihvati knez, hodajući veselo po sobi i raskopčavajući svoju uniformu. — Je li, doktore, a da li bi se ovo moglo povesti i u Zvonigrad? ako bi se... slučajno.... — Zašto ne, gospodaru, zašto ne — samo ako..... Neko zakuca na vrata. Doktor pritrča i otvori. Na vratima se ukazaše dve ženske prilike, jedna mlada, vitka, veoma lepa devojka; drugo sredovečna žena, oštrih crta i veoma živih, nemirnih očiju. Kad knez ode od kola i kolo za časak prestade.Svet nagrnu za knezom, vičući: „ura! živeo!“ Tako bi ga jamačno pratili čak do njegova stana u manastiru, da oficiri iz pratnje ne vratiše svet natrag.Kad knez već zamače, mladež se opet poče kupiti oko gajdaša.Babe i starci već su bili počeli zivkati: — Hajdete, deco, dosta je bilo igranja; zeman je kući da se ide — na što su momci i devojke obično odgovarali: „Sad, majo! sad, bato, samo još ovu.“ A pored „samo još ovu,“ kolo je otpočelo već i treću igru po odlasku kneževom, a još se niko ne odvoji da ide kući. No i ako je kolo počinjalo već i treću igru, Pava Krsmanova, najlepša devojka na saboru, ni put se više ne uhvati u kolo od kad knez ode.Ona se bejaše odvojila s tri drugarice i tu su zajedno nešto ćućorile. Momčadija, i posebice, i po dva-tri u gomilicama, dolazili su i zvali je da „otaljaju još po jednu,“ no ona nikako ne htede.Kad su je saletali pitanjem što ne igra, ona se izvinjavala: — Zdravlja mi, ne mogu.Nešto mi se noge odsekoše. Osećala je kako je na mahove obuzima vatra, a na mahove opet celim telom šine je studena jeza, i njeni rumeni obrazi poblede kao krpa. Njene su drugarice govorile i dalje; govorile su onako kako obično govore mlade devojke, kad su dobre druge, pa jedna drugoj kazuje sve što joj je na srcu i na jeziku. — I ju, rođena moja, pa videli mu one puste brčiće?Stoje mu kao kovrčice.Kuku, izem ga! — Crna, Petrija, pa ona usta! jao moja slatka ustašca; rumene se kao jagoda, misliš sad će krv iz njih kanuti. — Ama oseti li ti, Pavo, kako lepo zamirisa kad priđe k nama.Udari neka mira od njega, pa, bože prosti, kao ono kad si u crkvi. — Bog s tobom, pa ko će ti mirisati kad on ne će.Njemu i duša miriše. - Crna, Pavo s tebe nikako nije skidao očiju.Jes, boga mi.Ti nisi smela gledati, pa jamačno i ne znaš.Ali ja zavaram, zavaram oči, pa tek varaknem pogledom na njega, a on zapiljio u te, pa ne treplje.Jes, obadve mi oči. — Ćuti boga ti, Petrija, ne zanovetaj tu, reče Pavi srdito — Ja! on knjaz, pa će gledati na me seljanku. _ Pava diže maramu i obrisa hladan znoj s čela.U slepim očima poče je štrecati. — Što ti je, Pavo, bog s tobom, drugo.Šta on misli, ko mu ga zna, tek on s tebe nije skidao očiju, to ja znam.A najposle, zar što smo mi seljanke, te smo valjade mimo svet.Što bajagi ne bi on mogao voleti i seljanku.Ene gle!Ubilo bi ga ovo u vrat? — reče vesela Petrija i pljesnu Pavu po njenim lepim, belim, punačkim obrazima. — More nedam ja ovo za deset varošanki, ej, — ona uštinu Pavu za obraz — pogledaj ti kako je ovo jedro, pa zabreklo, pa zdravo, a kod varošanke otoboljio se obraz kao u krave izmuzeno vime.Jes, zdravlja mi!Eto, kad ono lane dolazi naša Darinka iz Zvonigrada.Uzmem je ja ovako za obraz, a ono meko, sestro rođena, kao pabušina.Pa one ruke, pa grudi, sve meko kao pamuk - Petrija otpljunu — jes, očiju mi; čisto čoveku gadno i da uhvati, čisto mu se čini, bože prosti kao da je sve trulo.Jes zdravlja mi, kad je malo povučem za ruku, a ja sve strepim da joj se što ne otkine za što uhvatim.A gle ovo — Petrija dočepa Pavu za ruku i tri četiri puta trže je što igda može. Pava posrte. — Kuku, crna Petrija, ne drmusaj me tako, časan te ubio!Gle, obali mi cvet!Bože, istina blago tebi, crna Petrija, kad ti je tako uvek do đavoljenja — reče Pava podižući cvet sa zemlje.... — E, nije, no ću valjade kukati, ili mudrovati ka’ to ti?Ali i ti si onaj potuljeni đavo.Bajagi ti nisi videla kako te knez zagleda.A znam da si mu makar jedan put namignula. Pava prvo planu, pa odmah za tim poblede kao mrtvac.Ona htede nešto reći, ali njene blede usne samo zadrhtaše, pa se onda žalosno ukosiše u stranu, kao ono kod malog deteta kad hoće da se zaplače.U onim bajnim očima, na celom onom divotnom licu na jedan put se pojavi tih, miran ali strahovito dubok bol.Lepa Pava izgledala je u tom trenutku kao anđelska slika Rafaelove mučenice.U njenim divnim, plavim očima zablista se suza. — Ona je ćutećki gledala u Petriju, i samo što promuca: — Ah, Petro, sestro! — pa onda brzo okrete glavu u stranu, diže maramu na oči i briznu u plač. Petrija je zagrli. - Nemoj tako, rođena moja: Pa zar ne znaš šta je šala, rđo jedna, no još i za to da plačeš.Bože, bože, baš si dete! — Što mi to govoriš?... kad znaš da nije! — reče Pava brišući suze. — Ama šalim se, ludo jedna!A baš i da je, pa šta!O! blago tebi ludoj!Muka je meni što ja nisam tako lepa, a da sam bogdice ja kao to ti, videle bi vi sve ćerkane šta bi Petra uradila. Ona se okrete drugarici s leva i produži. - Bih, očiju mi, bih sunca mi! — Ama šta bi, šta bi? — upita drugarica u levo. - Šta bih?Evo šta bih — prihvati Petrija živo. - Kad on u mene izdraždi oči, gledala bih i ja u njega; baš ovako slobodno kao ovo u tebe. Ona dočepa drugaricu za ramena, okrete je k sebi i upilji joj u oči: — Evo ovako!A ako bi mi što god rekao, rekla bih i ja njemu, pa eto ti. Petrija se pljesnu rukama i okrete se polulevo na petama. Njene se drugarice uzeše smejati i zapitkivati je u šali: „Šta bi mu rekla?Šta bi mu rekla?“ Vragolasta Petrija prihvati, podigravajući od jedne do druge drugarice i vrteći se među njima. — Šta bih mu rekla?Rekla bih mu sve što treba...Prvo i prvo rekla bih mu da je lep, da je sladak, da je šećeran, da crkoh za njim i da bih volela s njim se igrati jedan put no da mi bog da zdravlje. Devojke pometaše marame za usta i uzeše se grohotom smejati i previjati se.Čak se i Pava smejala i ako je inače jednako bila nešto tužna. — „Kuku, časan je ubio, šta govori.“ Petrija produži: — Drugo i drugo, rekla bi mu: „Moj lepi, moj slatki i moj mali knežiću, kad si mi tako lep, izela te dajka, onda si jamačno i bogat.Pa ded, rođo moja, odreši der tu tvoju kneževsku kesicu da brkne u nju malo tvoja slatka Petra i da vidi ima li tu što za njen račun... Devojke su se jednako smejale, a Petrija je brojala dalje: - Pa bih onda prvo i prvo izvukla jedan ovoliki dukat; (Ona sastavi palce i kažipute pokazujući kolutom od prstiju koliki bi golem dukat izvukla), pa bih onda taj dukat cap.... ovde sebi na čelo. (Ona sastavi tri prsta kao ono kad čovek hoće da se prekrsti i pokaza njima na sred čela).Pa bih onda opet ruku u kesu, pa ovako, pa ovako, pa ovako... (ona je pokazivala to jednom, to drugom rukom, kako bi iz kneževe kese grtala pare i sipala ih sebi u nedra), a kad bi se ovde nabućilo ovako (ona pokaza rukom kako bi joj nabrekla i odskočila puna nedra) a ja bih onda za časak kući da sručim u moj sanduk, pa onda potrč natrag mome knežiću.Sad mu više ne bi ništa govorila, no bih ga uhvatila ovako preko srede. (Ona savi ruke drugarici oko pasa) pa bi ga stegla što god bolje mogu, pa cmok odovud, na cmok odonud, pa cmok, cmok, cmok, pa u usta, pa u ono lepo okce, pa pod grlo, pa zavrat, pa udri ljubi, pa udri grli, pa udri grizi, pa ujedaj, pa steži, pa valjaj, pa gnjavi.... i ju, lele mene, da me ko ne čuje, reče nesretna Petrija, osvrćući se živo oko sebe, dok su se njene drugarice krivile od smeha. - More, crne druge, nemojte se od velika smeja... ona dovrši rečenicu šapućući poslednju reč svakoj drugi na uho, na šta se one uzeše još više smejati. Petrija nastavi: — Kad sutra dan, a Petra vozi li vozi!Šušti ova đida sva u samo-samcitoj svili i kadivi, a tri niške dukata spustile se dovde.A vi sve zinule, pa se samo krstite i kamenite se, očima svojim ne verujete.„Da l’ je ona? da l’ nije?“ „Aja! nije ona, otkud bi njoj onaka ruba i onolika lepota?“ — zapitkujete se vi.„Ona je, pos joj njen“ — veli moj klipan Vilip, — „ona, eno poznajem onaj njeni prćavi nosić.“ Petrija pritište srednjim prstom vrh od nosa i diže ga u vis, te ga načini još prćavijim no što je. — Ene — reče ona, pokazujući tako drugaricama redom svoj zadignuti nos — ene, kako mi je lep nos; po nekad mi dođe da ga od milošte otkinem, a moj klipa Vilip veli da bi me po nosu u hiljadi poznao.Tako bi i ovde bilo.On bi prvi povikao „ona je, pos joj njen“, a vi bi sve nagrnule za mnom, pa, „crna Petro, otkuda ti to? pa, crna Petro, otkuda ti ovo? a ja samo pogledam preko ramena i velim: „Otkuda mi? kupio mi moj knežić“ — pa samo vozim dalje; trese Petra more, te je na daleko nema. Ona pokaza kako bi digla glavu, vako bi polako ponosno išla, i kako bi s visine gledala na svoje drugarice i pućila usta, a kako bi drugarice s čuđenjem za njom trčale i zapitkivale je šta ti je ovo, pa šta ti je ono hvatajući prstima njene haljine da se uvere da li je baš istinska svila i kadiva. - Tako bih ti se ja bogme uvalila kod moga knežića, izem mu oko.A što!.... ni njemu ne bi bilo rđavo!Šta mi vali bajagi.More vajn bih ti kneginja ja bila, zdravlja mi! — Istina nos mi nije baš tako zgodan za svetlu kneginju, al, najposle, ako je samo do nosa stalo mogla bi poručiti da mi se skroji drugi nov nos.Jes, očiju mi, bata mi priča da u Zvonigradu ima majstora, skroje ti oni nov nos, pa ništa ti krasnije.Oni, kaže, i vilice ljudima umeću, i zube ti nove usade i stakleno ti oko nameste, i što god hoćeš! Dok je Petrija ovako đavolila, a njene se drugarice smejale, seoska momčadija u dva - tri maha prilazili su i zivkali u kolo lepu Pavu i njene druge.Ali one nikako ne htedoše.Upravo nije htela Pava, a bez nje nisu htele ni one. Lepa Pava osećala je nešto čudno u duši.Ovako kao ovo sad njoj nikad nije bilo!Ona je osećala i da je najsretnija devojka pod nebom, i da je najnesretnije stvorenje na zemlji, i to oboje osećala je u jedan isti mah.Gotova je bila svaki čas da zaplače, osećala je kako joj se suze same penju, kako se kaplja po kaplja polako skuplja u oku, ali da li su to suze radosti ili suze žalosti ni ona sama ne bi umela reći. Ona je osećala da su joj grudi pune neke tihe, blage, setne radosti, neke mile, drage i slatke tuge.Ona je žalila, tugovala — ali šta, za čim?Ona se radovala i nadala — ali čemu?Kako? od koga?Iza sviju ovih pitanja bila je samo nejasna magla, u kojoj ni ona sama nije ništa dalje raspoznavala. Pavi se činilo kao da je ona živela još odavno, vrlo davno, još mnogo pre no što se i rodila, i u tom dalekom, zaboravljenom životu kao da je bilo vešto što je tako vedro i jasno, tako svetlo i radosno, tako neiskazano milo, i drago i srcu slatko.I sad kao da minu kraj njene duše jedna laka, providljiva, sjajna uspomena iz te lepe daleke prošlosti, iz toga sretnog davno odbeglog života, koji kao da je bio tamo, tamo negde daleko, tamo gore, jamačno na jednoj od onih sjajnih zvezdica, što se počinju paliti na dalekom obzorju i svetlucati na širokom, ugasito-plavom nebu.I lepa Pava kao da je žalila za nečim iz te davne davnine, a u jedno kao da se radovala što se setila toga slatkog doba, koje je dugo i dugo bilo zaboravljeno. Jes, s jedne sjajne zvezde bio je sleteo jedan maleni anđelak ljubavi i obletajući oko lepe Pave okrznuo joj srce vrhom perceta iz zlaćana krilašca svoga. Đavolasta Petrija imala je pravo.Pava je doista opazila kako je knez neprestano za njom išao, stajao blizu do nje, pomicao se za njom čas levo čas desno oko kola i neprestano je gutao svojim vatrenim pogledima. Pa ne samo to, ona je čak čula hvalu njegovu: „Lepa devojka!Baš lepa devojka!“ doletilo je u dva maha do njenih ušiju, i ona je znala da se to nje tiče. Ali lepa Pava bila je tako isto i mudra, kao što je bila lepa.Sva ova pažnja kneževa nije u njoj probudila nikakvu sujetnu nadu.Ona je znala da bi s njene strane bila mahnitost kad bi za jedan trenutak mogla pomisliti na ozbiljnu ljubav kneževu.Ona je jasno saznavala da kneza i nju, prostu seljanku, deli takva provalija, koju ništa ne može premostiti.Ova se dakle nije ni pomišlju ogrešila o čednost svoju.Pa ipak, kad se knez udalio od kola, ona je na jedan put osetila neki nemir i odmah se pustila.Ona je i nehotice gledala dugo za knezom, sve dok se nije izgubio.Kad su ostali vikali „ura, živeo! i ona je nekoliko puta u sebi ponovila „ura, živeo!“ „živeo knez“; „živeo knez Mutimir!“, a uz to ime kao da su se i nehotice u njenoj duši nizali dodatci: „Lepi Mutimir“, „dobri, slatki Mutimir.“ Pre joj to ni na pamet nije palo; a sad je u sebi osećala, kako joj je nekako lakše reći „slatki knez,“ no samo „knez.“ I za što sve to?I otkuda na jedan put sve to?Kako to dođe?Nema odgovora.Neka magla, nekakva čudna, zanosna magla, magla što opija i sipa slast u grudi — eto u takvom se stanju nalazila Pava, kad onoj gomilici, gde je ona stojala s Petrijom i druge dve drugarice — priđe strina Sinđa, drpnu Pavu za rukav i reče joj: — „da ti kažem nešto“! Njih dve odmakoše malo u stranu. Strina Sinđa prvo upita gde joj je rodbina.Pava odgovori da je stariji brat jamačno otišao da spremi kola, da joj otac i snaja jamačno još sede tamo pod šatorom, gde ih je otoič videla, a da joj najmlađi brat još valjade igra u kolu. Sinđa se okrete i pogleda svud u naokolo. — Blago tebi srećna li si.... samo da ti kažem... al prvo da rekneš dragička — reče Sinđa. Pava je ćutala i gledala, ne znajući šta da počne.Sinđa se opet okrete i pogleda po svetu, kao da je nekoga tražila u onoj gomili. — No ček’ da se sklonimo malo odavde; odider amo da ti kažem nešto — reče ona i opet drpnu Pavu za rukav. Kad se izdvojiše malo iz sveta Sinđa kaza Pavi za što je zove, navodeći ovo: Došao, veli, nekakav Turčin, hodža, koja li je vera — brada mu baš do pojasa, a sva seda — pa čudo živo što pogađa.Ko mu nije otišao, tome nije pogodio.Ima nekakvu starinsku kožnu knjigu, te iz nje iščitava, pa ti kaže od prve do poslednje sve što će ti biti.Kad mu ide toliki drugi svet, htela bi da mu otide i ona, Sinđa, ali sama ne može, pošto hodža sve po dve i dve pušta da im meće beleg a da ide s drugim „ženturačama“ — mrzi je.Sirota je, udovica je, pa mora od svakoga da se sklanja i snebiva. (U stvari celo selo nije moglo dati dževapa strina Sinđi, a ko je hteo da ostane na miru morao je prosto nju mititi).Jadnoj udovici najlakše je natruniti, pa se boji da joj ne izvuku kakav rep, ako bi otišla s drugom kojom ženom, jer najposle, šta zna ona šta joj hodža može sve pogoditi ili proreći, pa što posle da joj puca bruka po selu.A s Pavom su svoji; baš što i da čuju ne će otići nikud dalje; a i ona - Pava - šteta bi bilo da propusti ovu priliku, da ne čuje šta li joj je suđeno i ko li je njen suđenik. Tu Sinđa gurnu Pavu: - „A onaj crče za tobom!Jes očiju mi!Al neće ga šale omastiti brk, dok se dobro ne izuje.No da bacimo prvo beleg, Hajde! - Bogami će biti dockan; tražiće me moji; da je bilo malo ranije!“ i t. d. poumi Pava da se izgovara, ali strina Sinđa ne dade joj ni osoliti.Zaklinjući se svim na svetu, kako je to tu blizu i kako će one to za časak svršiti, ona spodbi Pavu za ruku i povuče je napred..... Pava se ustezala, ali opet pođe.Ona je osećala i strah i nadu, ali osećaj probuđene radoznalosti bio je jači od sviju drugih. Išle su brzo.Posle dva tri minuta Sinđa povrte u manastirsku avliju. - Ama zar tuna? — upita Pava začuđeno.Ja sam mislila da je dole u potoku.Ih, da znaš, strina Sinđo, kako me mrzi ulaziti ovde.Ove kaluđerštine!Pa onaj žmiravi, riđi nakaret Melentije.Neda mi proći!Jednako namiguje — ispale mu! — More kakvi kaluđeri!Đavo ti uzeo i kaluđere; nećemo mi njih ni videti — reče Sinđa, grabeći napred. Ona povrte u levo i uputi se manastirskom „malom konaku,“ savi oko ugla, zađe s pozadne strane i pođe pravce srednjim otvorenim vratima. — Kuku, same smo samcite — reče Pava. — Ćuti! i ako smo; još bolje! — prihvati Sinđa. Kad priđoše vratima na pragu se ukaza gospodin, koji ih dočeka s osmejkom. - Gle, strana Sinđe; gle i Pave!Otkuda vi amo? To je bio pisar Srećko, onaj isti što mu knežev doktor otoič poveri jednu važnu tajnu i jednu tugaljivu misiju.Pisar u tom srezu, Srećko se poznavao sa svima uglednijim ljudima, a Krsmanovoj kući (Pavinom odu) odlazio se toliko puta i znao mu svu čeljad. Pozdraviše se.Sinđa mignu Pavi, a Srećku reče: „Da te nešto upitam, gospodin ćato!“ Mrdnuše malo na stranu. — Šta je, kako stoji? — pohita Srećko s pitanjem, pun nestrpljenja. Sinđa ga pogleda oštro, nabra veđe i procedi kroz zube: „Polako!Gde je hodža?“ Srećko joj očima pokaza vrata. Dobro, kad svršimo kod njega ja ću je uvesti u veliku sobu, a ti onda ulazi. - Je l što god obećala?... — upita Srećko, no Sinđa se već beše okrenula, ona ništa ne odgovori, samo pogleda Srećka ozbiljno i vrati se Pavi. - Pitala sam ga za hodžu — prošaputa ona Pavi; za tim dodade glasno: „Hajdemo onamo!“ - Još tamo, još tamo, treća vrata, reče pisar Srećko, pokazujući prstom. Sinđa napred a Pava za njom, uđoše na vrata koja im Srećko pokaza. Nađoše se u povelikoj posniskoj sobi.Na sredini stajao je okrugao sto, a oko njega dve tri stolice; svuda u naokolo pored zida pružao se minderluk — to je bio jedini nameštaj u ovoj odaji. Soba je bila puna dima, a kako se napolju već bio počeo hvatati sumrak, u sobi je bio gotov mrak.Sinđa i Pava, kroz ovaj dim i sumrak, jedva su mogle raspoznati šta je i koji je u sobi.One opaziše ogromnu čovečiju priliku na minderluku.Krupan čovek s dugačkom belom bradom, zbrčkana, duguljasta lica, u turskom derviškom odelu, sedeo je prekrštenih nogu na minderluku, i puštao dim po dim iz šarene nargile, što je čvrčala tu ukraj njega.Mesto čalme odža je bio povezao oko glave zajtinli kalemćarku šamiju, u desnoj ruci držao je pušljik od nargile, a levom se naslonio na čitavo breme seljačkih čarapa, što su stajale poređane tu ukraj njega. Sinđa nazva Voga. — Bog ti pomogao, mlada — odgovori hodža. Sinđa gurnu Pavu i prošaputa joj: — Pogledaj šta ga je čarapa nadobijao.Sve cvancik i čarape, cvancik i čarape za jedan beleg i jedno gledanje. Sinđa se obrisa rukavom, pomeri se dva tri puta s noge na nogu, pa, otežući reč po reč, kaza hodži radi čega je došla, i ona i ova devojka. Hodža upita šta joj je ta devojka.Sinđa se okrete, pogleda Pavu i slaga: — Pa... ćerka mi je. - Vala nije - reče hodža. - To ne more bit’.. a kad bi i bilo tako, ti bi vala, snaho, bila opaka majka.Možda si joj maćeha, ali majka, bela nisi. Sinđa se uzvrda; hodžine reči pogodiše je. - Što!Bogme joj ja lepo želim....No ded joj meti beleg.... Hodža viknu devojku i reče joj da mu pokaže desni dlan.Pošto ga je zagledao i s desna i s leva i prebrojao neke recke na dlanu, on zadiže malo rukav Pavin, opipa joj ruku do lakta, opet je uze za dlan i, gledeći je pravo u oči, reče: - Bogme si lijepa.Bogme ti je i sreća lijepa, a biće ti, ćerko, po pameti.Svaki svoj ksmet evo ovde nosi - on kucnu Pavu prstom po čelu.Zatim nastavi: — Kao no ti lijepa ružica u đul-bašći, kao no ti jedra zrela jabuka na vitoj grančici, taka si, biva, ti.Ko god mine kraj ružice oće mu se, biva, da je uzbere; ruža miriše i opija, i što god se nazvalo iksanom ne more proći kraj nje a da mu srce ne zakuca i da mu pamet ne poumi, pa biva i da mu se ruka sama ne pruži da lijepu mirisnu ružicu uzbere.Ni starcu starost i mudrost njegova ne bi tu mnogo pomogle, a da što li će pomoći mladiću!Ljepota je golema opasnost.Na lijepu ružicu svašto naiđe; na nju pada čista i bogodana mala čelica, ali na nju sleće tako isto i otrovni noćni leptir; na nju silazi veseli slavulj da svojom svilenom pesmicom proslavi lepotu njenu, ali oko nje se po nekad savije i otrovna guja i na rumeno, mirisno lišće njeno naslanja svoju hladnu, gadnu pljosnatu glavu.Mali cvijetak kad osjeti e mu se bliži kakva otrovna buba, brže bolje savija svoje listiće i zatvara njedra svoja.To je nauk i za velika čovjeka.Nauči od cvijeća kako ćeš čuvati čistotu njedara svoijeh.Djevojaštvo je najljevši ures za žensku.Samo je ime „majka“ još veće i svetlije.I samo ovome drugom imenu vrijedi prineti na žrtvu ono prvo. — Stidljivost je najveći štit nevinosti.Čuvaj čistotu obraza i stidljivost duše.Samo su dva stanja u kojima ženska glava more biti sretna: kad je djevojka ili kad je zakonita žena.Ono što je između djevojke i žene — ono je đavo, tu je svaka nesreća; tu je stid i propast, tu je mrak i zlo... Starac na jedan put ućuta, ali ovo prekidanje govora izgledalo je neprirodno.Videlo se da još nije kazao sve da bi još nešto imao reći: izgledalo je da se bori sa samim sobom.Pavu je gledao pravo u oči, njenu ruku još je držao u svojoj, i ova staračka ruka sad se na jedan put zagreja i uze se tresti; u očima staroga hodže kao da se upali nekakav plamičak — one su sijale u onom dimu i sumraku. Posle poduža ćutanja odža progovori uzdrhtalim i potresenim glasom — Ćeri moja!Jesi li gledala jagnje dovedeno pred kuću i vezano za šljivu.U kući oštre nož da ga zakolju, a ono mirno i nevino stoji i povjerljivo gleda naokolo, nesluteći nikakva zla.Tako si i ti amo dovedena na zakla... Hodža ne dovrši svoj govor.U koji mah on izusti pola poslednje reči, pobočna vrata na sobi odskočiše s treskom.Pisar Srećko upade u sobu kao besan, i još s vrata povika škripeći zubima: „Ćut’, strvino, ćut’ glavu ću ti razbiti.“ Za tim se okrete Pavi, dodirnu je rukom po leđima i uputi je u pobočnu sobu.Sinđa i sama pođe za Pavom.Srećko reče da pređu u drugu sobu i da ga pričekaju, zatvori vrata za njima i okrete se hodži.Sa stisnutim pesnicama nad glavom hodžinom, Srećko jedva izgovori, gušeći se od gneva: — Što me prevari, što me slaga, strvino matora, što me slaga?! — Slago te nisam ništa; - reče hodža mirno, usrkujući dug dim s nargile — rekao sam da ću djevojci kazati ono što je za njenu sreću, pa sam tako i učinio. — A ne - rekoh li ja tebi, životinjo, da devojku treba spremiti. - Jes, to si rekao ti, ali to nisam rekao ni obećao ja — primeti hodža. - Pa što mi ne reče odmah da nećeš, strvino — ciknu Srećko i stegnutom pesnicom dernu hodžu po glavi. Starac se isprsi, spusti nargile, prekrsti ruke na grudi, podiže glavu i potraži Srećkov pogled, pa, gledeći ga pravo u oči, poče klimajući glavom. — Bezumni mladiću!A zar si mogao i za časak jedan pomisliti, da ću ja - hodža mahnu rukom niz dugu, sedu bradu — da ću ja, sluga božiji, postati ortak i pomoćnik tvoj u tvome razvratu i kvarežu!Zar kod tolika sveta vašeg nađoste mene, čoveka tuđe vere, da vam ja blagoslovim kurvarstvo vaše!..Eto vam vaših kaluđera; obratite se njima za take usluge.... Bled kao smrt, Srećko priskoči hodži i opet ga maznu pesnicama po glavi.Hodža poumi da se ispravi, no Srećko ga stegnutom pesnicom ponova udari u grudi tako jako, da se starac usturi natrag, prostenja, no opet se brzo povrati i sede, s isturenim prsima kao i pre. — Nevaljali sine!Ne bole me tvoji udarci — no me bole što me prljaš dodirom tvoje grešne ruke.Vuci u jagnjećoj koži!Bog vam je poverio ovaj narod da ga branite kao dobri pastiri, a vi ga sami koljete.Oskvrnili ste i svete domove molitve; od bogomolja ste napravili hramove stida i razvrata.Pa još i mene hoćete da uvlačite u vaše đubre...I bijete me što neću s vama u grehe vaše. Ove poslednje reči hodža je izgovorio pod udarcima Srećkovim.On je prvo počeo govor polako, ali kad ga Srećko udari, hodža poče govoriti glasnije, posle je govorio sve jače, i na posletku njegove reči pređoše u pravu viku.Srećko ga udari dva tri put šakom po ustima i privika: - Ćut’! ćut’! umukni ili ću odmah narediti da ti zapuše usta i da te vežu i bace u podrum. — A šta bi drugo i mogao učiniti takav nevaljao čovek kao što si ti — reče hodža mirno. Hodža je grdno prošao sa svoga „uporstva.“ Njegovo je žitije kratko.Više od 10 godina uzastopce on je dolazio na vašare, svetkovine i sabore u ovome kraju. (Rodom je bio iz Bosne ali je pričao, da su mu se stari oduvud odnekud doselili u Bosnu).Obilazeći tako vašare i sabore on je bio zaveo ovaku praksu.Obično je putovao još s jednim šiparcem.Kad dođe u kakvo mesto, on razgleda okolinu, izbere gdegod u blizini kakvo zgodno sklonište za se — obično kakav trnjak, burjan, ili drugu kakvu travuljinu; tu, na dva koca, razapne dvostruko platno nalik na mali čadorić, prostre svoje sidžade; kraj sebe metne testiju s vodom i jedno crno sanduče.U sandučetu je nosio svoju sveštenu knjigu, iz koje je pogađao sudbu, šta će kome biti do posletka, a tu je držao i pare koje dobije.Dečka je obično slao da oglasi po vašaru njegovo prisustvo, i da mu dovodi mušteriju. Dolazile su mahom žene, on ih je primao sve po dve i dve.Svakome je proricao šta ko hoće, bilo prošlost, bilo budućnost.Gledao je u dlan; gledao je u vodu i bacao belege; najposle iščitavao je sudbinu iz knjige; za sve to plaćalo se cvancik i par čarapa.Ko je želeo da još dobije i „zapis“ - parče hartije na kome su bile zabeležene nekakve turske karakuke - dodavao je još po dva groša.Taj zapis valjalo je ušiti i nositi ga uza se.Po uveravanju hodžinom to je zaklanjalo od nesreće i boleštine. Deset godina usastopce dolazio je tako hodža u Balkaniju, obilazio vašare, dobro pazario i niko mu nije smetao. Tako je došao i sad na ovu svetkovinu.Svoju „prestonicu“ bio je podigao dole ispod manastira u burjanu, nedaleko od manastirske češme... Tu je dobro pazario ceo dan.Kad bi oko zaranaka nenadno banu sreski ćata Srećko, navika na onaj svet i razagna ga; izbrusi hodžu i naredi mu da pođe za njim u manastirski konak; pandurima zapovedi da ponesu hodžine stvari. U onoj istoj sobi, gde je malo čas Srećko izudarao hodžu, pre po sahata njih dvoje su se bajagi sporazumeli.Srećko je prvo pretio hodži da će ga kazniti za obmanjivanje sveta i širenje sujeverice po narodu; posle mu je nagovestio kako bi mu najzad mogao baš i oprostiti, ako mu u jednoj stvari bude na ruci.Stvar je laka i prosta.Malo čas doći će hodži jedna devojka s jednom ženom.Hodža treba da rekne devojci kako je ubrzo čeka golema sreća, kako je u nju zaljubljen jedan veliki gospodin i kako će i oni i cela njena porodica biti sretni od toga gospodina, samo ako ona bude pametna, pa se odazove njegovoj ljubavi i odmah savije ruke oko čoveka koji je vole. - Stvar je prosta, reci devojci eto tu je i tu tvoja sreća, i to će biti dosta.Ženskadija veruje u tvoja proricanja, i to će pomoći - tako je ćata završio svoj govor.Hodža je ćutećki klimao glavom.Samo što na posletku reče: - Hoću, vala, baš ću joj kazati gde joj je sreća! Ćata je ovo primio kao pristanak hodžin.Kako se stvar posle svršila - videli smo.Mesto da pomogne, hodža je pokušao da odvrati devojku da ne podlegne. Misao da i hodžu upotrebe u ovoj stvari pala je Srećku ovako: Posle razgovora s kneževim doktorom Srećko pođe da nađe zgodno lice preko koga bi dobavio Pavu u manastirski konak.Odmah se nameri na „strina Sinđu.“ Nju je Srećko poznavao još iz ranije.U dva maha ona je njemu činila slične usluge, u prilikama kad je gospodin ćata tražio te „stvorove“ (kako on veljaše u šali) za svoju dušicu. Istina, Sinđa je bila Pavi rođena strina.To je do nekle moglo i otežati stvar.No, Srećko, kao praktičan čovek, znao je za onu narodnu izreku „Hubava moma rod nema.“ A verovao je i u blagotvorni uticaj „prezrena metala.“ On je imao od kneževa doktora usmeno ovlašćenje da može na tu „komediju“ potrošiti 50-60, pa u krajnjem slučaju i do 100 dukata, a za te pare može kupiti 20 Sinđa; kupiti im i dušu i telo. Opit je odmah pokazao da je Srećkov račun bio tačan.Ponuđena, Sinđa se s početka ustezala, misleći da će joj se, kao ono pre, ponuditi 5-6 cvancika.Ali kad joj Srećko reče da je to za kneza i pomulji joj pet „mindžurana“, prihvati strina Sinđa oberučke i odmah pohita da što pre svršava stvar.Domišljajući se kako bi najlakše izvela Pavu, Sinđi prvoj pade na um da je izvede dole u potok, gde ono hodža pogađa. Čim Sinđa pomenu hodžu okretnom Srećku odmah pade na um misao kako bi se i hodža mogao zgodno upotrebiti u ovoj stvari.Brzo je skrojen čitav plan i Srećko je odmah pristupio njegovom ostvarivanju.Kako mu se nade ne ispuniše vidli smo malo čas. No hodža je skupo platio za ćatine „prevarene nade.“ Srećko je izvršio svoje pretnje.Hodža je prvo svučen u podrum, tu je proveo celu noć vezan za direk; sutra dan izveli su ga, obalili na macke i cepnu li mu 25 batina pa ga onda prognali. Tako je grdno prošao hodža. Kad se nađoše same u pobočnoj sobi, Sinđa pokuša da izgladi rđav utisak, što ga hodža beše učinio na Pavu. — Jamačno pijano! — poče Sinđa — staro, a dohvatilo se negde rakičine.... No Pava je preseče. — Neću tako, strina Sinđo!Ovde se sa mnom tera čitava komedija.Ja nisam dete.Zar ne vidim šta se ovo radi.Pa što me tu varaš.Vi nekog đavola hoćete ovde sa mnom — reče Pava sva crvena kao paprika od jeda i uzbuđenja. - I ju, teško meni...Nije, zdravlja mi, ćero.Zar bi ja tebe navela na kakvo zlo.Toliko mi bilo zla mojoj Stani, koliko ja tebi želela... — pravdala se zbunjena Sinđa. - Pa kad nije ništa šta onda krijete?Što mi nisi odmah kazala šta je?Što ćemo mi ovde?Što si me dovodila amo?Zar ja ne vidim da smo hodži došli samo prevorme radi....Ja ću sad da idem, nikaka posla nemam ovde — reče Pava ljutito. Sinđa je dotle bila blaga, čisto zbunjena; ona je sa strahom pratila svaki pokret, svaku reč Pavinu.No sad na jedan put ona se čisto izmeni; njeno lice dobi nov, podrugljiv, skoro pakosan izraz.Sa zaturenim rukama na leđa, krupnim koracima ona je muškobanasto hodala po sobi i čisto kivnim pogledima merila Pavu od glave do pete, dok je ova govorila poslednje reči. - Da ideš! — reče sad Sinđa podrugljivo. - Pa idi!I nije za kozu seno, što rekli neki.Silom baba u raj! — ne ide.Ja sam te amo dovela za tvoju sreću!Ja baš neću s toga poneti svile i kadive.A ti kad ne umeš — ko ti je kriv?I ko će još tebi umostiti kad ti i pored jednog kneza još nešto probiraš.... Sinđa se beše zahuktala, te uze govoriti mnogo što šta, što ili nije mislila nikako ni kazivati, ili je računala da to kaže Pavi tek postupno, poistija, spremajući je poizdalje.No sad je ceo taj plan „postupnosti“ bio pokvaren.Razdražena, ljuta, videći gde sva njena muka hoće da bude za ludu i da prođe zabadava, Sinđa izruči sad na jedan put sve — i baš to, za što bi se moglo misliti da će pokvariti delu stvar, baš to je stvari odlučno pomoglo. U početku Sinđina govora Pava je prvo blenula začuđeno, ne razumevajući šta to Sinđa govori i šta ona upravo hoće. Ali Sinđa je govorila sve dalje i dalje, i Pavi je postajalo pred očima sve jasnije i jasnije.Kad Sinđa završi poslednju reč — Pavi je već bilo sve jasno. Čim je Sinđa počela upletati u svoj govor kneževo ime, Pavu prođe neka drhtavica, i što se to ime češće pominjalo, Pava je sve više drhtala...Kad Sinđa prestade govoriš, Pava briznu u plač. Ona nije plakala glasno, ona nije davala java od sebe; iz njenih plavih, lepih očiju lila je samo suza za suzom, a ona, bleda, tužna, gledala je u Sinđu izmučenim pogledom, a taj pogled kao da je govorio: „Milost, dobri ljudi!Spasavajte me, ako ovde još ima što za spasenje...Ali ja ga volem, volem, volem... ja sam njegov rob, ja sam gotova na sve, pa za što me onda karate!“ ... Jes, Pavi je sad sve bilo jasno; u njenoj zbunjenoj glavi kao iz neke magle razgovetno se pojavljivala sad ova slika: Knez Mutimir stoji na dalekom visu; stoji okrenut njoj, stoji sa raširenim rukama i on je viče, zove, moli, on za njom žudi, on je traži, on je hoće, on je čeka —- ili sve to stvar je samo jednog trenutka, a taj trenutak promiče, on juri, prolazi, njega ili treba odmah, sad odmah hvatati, ili ako se pusti da prođe, onda je svršeno sve — izgubljeno je sve. Jes, Pava je to jasno saznavala da pred njom stoji izbor, ali izbor koji se mora odmah izvršiti.Ona ili treba odmah da ide, da zažmuri, da se preda, da za trenutak pozna raj, a posle?...Ona nije znala šta bi nastalo posle, ali što je ona jasno znala i celim bićem svojim razgovetno osećala — to je, da bi ona za taj jedan trenutak neznane rajevine dala sve: prošlost, sadašnjost, budućnost, rodbinu, braću, stare roditelje, celo blaženstvo, svu sreću svoju, sve, sve, sve.... I sad se valjalo rešiti: ili se mašiti i uhvatiti taj trenutak, ili ga propustiti da promakne i da sa sobom odnese sve, i onu sreću, koja na jedan put kao da beše sletela s jedne lepe zvezde, i onu strahovitu žudnju, koja tako toplo razgreva grudi, i onu nadu, onu tako nejasnu, ali tako slatku, tako neiskazano slatku nadu... Jes, Pava je jasno saznavala da se nalazi na takoj raskrsnici, da stoji pred takim žurnim, neodložnim izborom. Na jednu stranu vuklo je srce, na drugu ono malo pameti, što još beše ostalo. Jadno devojče!Kuda da okrene, šta da izbere? Za nju je taj izbor bio u toliko teži, što ga je ona sama morala vršiti, što je samo od njene dobre volje zavisilo na koju će stranu koračiti.O, kako bi joj laknulo kad bi sad bilo koga da je nagna na jedno ili na drugo.Ona, koja je malo čas bila rešena da odmah odlazi odavde, sad je strašljivo gledala na Sinđu i strepila da joj ova opet ne ponovi otoičnje reči „Pa idi!“ Pava je brisala suze, kad se pobočna vrata otvoriše; Srećko je bio svršio svoje pesničanje s hodžom, on uđe, s usiljenim osmejkom na usnama. — E, kandilo mu njegovo, što me iskida, strvina!Ne pamtim da me je iko ikad ovako napsio kao on — poče Srećko, no u taj mah on ugleda Pavine suze. — Šta je tebi, seja Pavo?Što si plakala?Zbilja, strina Sinđo, za što je Pava plakala? — Za što?Za to što je luda!Mesto baš danas da peva i da hvali boga, a mene i tebe, ćato, u ruku da ljubi — ona eto luduje — reče Sinđa nabusito. Ove reči Sinđine nagovestiše Srećku da stvar s Pavom ne stoji kako valja.To ga je grdno kidalo.Još nikad nije više ugađao i nikad mu nije gore ispadalo.To mu je ubijalo i volju za rad i nadu na uspeh.S toga se oluči da i s Pavom bude kratak i odsečan. Poznat s njom još iz ranije (u svoje vreme Srećko je pokušavao da ašikuje s Pavom) on joj je mogao reći sve otvoreno pa crno belo, kako izbere. Prvo on kaza Pavi kako je knez prosto zapovedio da mu se ona dovede, „a čik koji bi smeo ne poslušati gospodarevu zapovest.“ Odmah za tim Srećko pohita da objasni dalje: — „Istina niko ne zna šta je u glavi gospodarevoj.Možda on zove Pavu prosto s toga što mu se dopao onaj njen vez na rukavima; pa hoće da ga vidi iz bliže.Moguće da je to, a moguće i da nije.Najposle ma šta da je, Pava ništa ne može štetovati, a uvek je dobro kad je čovek unapred spreman na sve.“ Ovo je bio kao neki uvod.Posle njega došlo je otvoreno pitanje: Šta bi Pava bajagi mogla mahnisati knezu?... Naravno da Pava nije mogla naći knezu nikakve mahne. A kad je već tako, onda je stvar prosta — valja otići gore, tamo je i knez, a poći će i strina Sinđa.Stvar je dakle veoma prosta, tako prosta, da Srećko već ustade, otvori pozadna vrata i izađe u uzan, dosta mračan hodnik. Ovaj hodnik spajao je mali konak manastirski s velikim, on je izvodio pravo na široke stepenice, koje vode na gornji sprat, gde su sad bile odaje kneževe. Obrnuv se s praga, Srećko reče: „Hajdete, evo ovuda za, mnom.“ I doista obadve ženske glave pođoše za g. ćatom ćutećki. Pava je osećala kako joj srce lupa, kako joj se noge skratiše, ali ona je išla, čak je osećala kako je nešto mami i vuče tamo, tamo u onu nepoznatu maglu, u onaj sjaj, u ona neznana mesta gde je on. Sinđa je ušla zajedno s Pavom u kneževu odaju, ali ona nije dugo tu ostala.Posle nekoliko trenutaka njoj priđe doktor i prošaputa joj na uho: - Da se uklonimo ja i ti, snašo, odavde; mi smo ovde zališni.I, polako, na prstima, doktor i Sinđa izađoše iz odaje, i ne javiv se knezu, koji u taj mah stajaše s Pavom kraj prozora, zagledajući kroz sumračak vez na njenim rukavima, i zapitkujući je nešto o tome. Mladi knez i lepa Pava sedeli su jedno do drugog na kanabetu.On uze njenu desnu ruku i metu je sebi oko vrata; levu njenu ruku uze u svoje dve šake, pomiluši je, pa je onda pritište na usne i obasu poljupcima. — Voleš li i ti mene, golubice moja — upita knez. Pava ne odgovori ništa na ovo pitanje, no samo porumeni.Knez ponovi isto pitanje.Pava savi glavu u stranu, posle je opet povrte i, mesto svaka odgovora, ona pritisnu knezu dug, strasan, topal poljubac u sred rumena obraza. Time je ona kazala sve. Gazda Boja Krsmanov sedeo je pod šatrom sa svojom ljubimicom snajom Anđelijom, kad obližnjem stolu priđe Raleka Jovkin, poznata seoska pijanica, i kako dođe, on odmah načini larmu da svi u njega pogledaše. Držeći se oberučke za sto, i klimajući glavom čas na jednu čas na drugu stranu, Raleka viknu: - Kako ko, al naš gazda Boja najbolje...Rodio lepu kćer, pa mu sad sve lasno!S kim hoće, s tim se može oroditi...Đeneral, polkovnik, knez, — sve to stoji gotovo...Bog da ima sina, i on bi se s gazda Bojom oprijateljio. U tome mehandžija priskoči Raleki i poče ga gurati. — Hajd odlazi, nemoj mi goste uznemiravati.Znaš ti šta govoriš!I ti u tvoja pijana usta još i kneza uzimaš!Hajd marš! Ali pijani Raleka nije se dan lako izbaciti.On uze još više vikati. — Jes pa šta!...Zagledao se knez u lepu...Večeras će da mu je vode!Ho, ho!Ala će, kao jarebicu, da je preko... Pijani Raleka ne mogade dovršiti svoje pogrde.Gazda Boja, mehandžija, mehanski momci i mnogi seljaci bejahu priskočili, i po Raleki su sipali udarci sa sviju strana.Beše pritrčao i sreski pandur; Raleka je već bio oboren.Za ruke i za noge njega su već vukli da ga izbace napolje, no on se onako pijan koprcao, otimao i jednako je sipao pogrdu za pogrdom, ma da mu je njuška već sva bila krvava od udaraca preko zuba... — Pa jeste.Šta me bijete!...To ceo svet govori....Odvede knez Pavu....Ćata Srećko je provodadžija! U tome stigoše još dva pandura.Pijanoga Raleku, svega krvava i izubijana, odvukoše U hapsu.... Srdit i natmuren, gazda Boja viknu mehandžiju da mu plati.Mehandžija dotrča i vazdan se vajkao i izvinjavao što se „trevio tako rđav slučaj.“ Pijanca je već grdio na sva usta. Boja plati ćutećki, pa pođe sa snahom da potraži drugu čeljad svoju. Sem Boje, domaćina, iz velike Krsmanove kuće bejahu došla na ovu svetkovinu još i dva sina Bojina, stariji Radovan, Anđin čovek, i mlađi Grujica, još neženjeno, ugledno momče, a sa njima i njina lepa sestra Pava, koja je bila mlađa od obojice. Boja sa snahom priđe kolu — svet se već beše proredio — a od bojine čeljadi tu ne beše ni jedno. — Gde li su to, bože!I što se ja, ubio me bog, odvojih od Paunice — vajkala se Anđelija... Ona upita onde dve tri žene, vidoše li gde koga od njenih, i samo što ču toliko od jedne da je Pava „otoič“ stajala onamo pod dunjom s Petrijom i još neke 2—3 devojke.Više im niko našta ne umele reći. — Jamačno su gore kod konja; spremaju valjada kola — reče čiča Boja. Pođu gore i na po puta stignu Grujicu.On je išao u gomilici momaka i devojaka, i baš u taj mah vijaše jednu devojku da joj otme cvet.Kad ugleda oca — zastide se.Snaja ga odmah viknu i upita ga gde je Pava.No Grujica nije ništa znao.„Ja sam mislio da je s vama.Valjada je gore s batom“ — reče on. Boja je ćutao, ali je osećao kao da mu je na prsi pala čitava stena. Tako pođu dalje.Anđelija bi prvo ispričala deveru šta je trabunjao pijani Raleka, ali se bojala svekra.A Voja je samo ćutao i duvao kroz nos. Dođoše na izbrežak gde su bila kola.I ovde se bilo proredilo.Mnoga su kola poodlazila; neka su se baš sad kretala.Ljudi su se pozdravljali, praštali se, natezali poslednju okanicu „za srećna puta i srećna ostanuća,“ galama se dizala na sve strane. Boja sa svojima okrete mestu gde su jutros ostavili kola.Još iz daleka ugledaše Radovana, vodio konje na potok da ih napoji, pa ih vraća.Ali oko kola nigde se nije videla Pava. I stari Boja i mladi Grujica i Anđelija preplašeno su gledali na tu stranu.Videli su kola, videli su slušče kako istresa i savija konjske zobnice, videli su čak i golema šarova kako se isprućio ispod kola — samo Pave nije bilo! Boji se odsekoše noge; jedva je koračao; nije znao kako pređe ono nekoliko koraka što ga je još delilo od kola. Kad priđe kolima Boja se oberučke uhvati za šarige — možda i za to da ne padne — pogleda u kola, baci pogled svuda u naokolo, čak zagleda i pod kola, posle opet obuhvati pogledom celu okolinu, a pogled mu je bio pomućen, ludački, pogled koji je strašno bilo videti.Taj teški, olovni pogled Boja spusti na Radovana.Bled kao smrt, glasom promuklim i rapavim on prošaputa sinu: „Kamo ti sestra?“ Ovde nije prosipano mnogo reči.Pijani Raleka imao je pravo.Ništa drugo ne može biti. — Pava je ugrabljena i odvučena u konak; stara, poštena i čuvena kuća Krsmanova osramoćena je.Lozinka je: spasavati ili svetiti.Spasavati čast ako je još živa; svetiti nanesenu sramotu, ako je čast već poginula. Starac htede poći sam dole konaku da potraži kćer. „Ja sam otac; meni to najbolje liči da je osvetim, ako je za osvetu. Ali sinovi mu nedadoše ni pomenuti.Oni su braća, oni su sinovi; ako ikome, njima je dužnost da spasu sestru i da osvete očevu čast! No sad se opet bojao starac da pusti obadva sina.Mladi su, vatreni, častoljubivi, a oružani; pašće u jarost i počiniće trista čuda.. Prelome tako da Radovan i otac idu, a Grujica da ostane sa snajom. Za sve vreme dok su se muški oko ovoga sporazumevali, Anđelija je nečujno cvilela, udarajući se krišom pesnicama u grudi, i šapućući: „kuku meni, kuku, kuku meni!“ Boja i Radovan odoše.Kao na krilima sleteše oni dole manastiru.Uz put razabraše od nekih žena da su videle Pavu gde sa strina Sinđom ode nekuda tamo manastiru. — Eto, vi’š nesreće!„Sa Sinđom“! jabogme, Sinđa joj je vrat i slomila — reče Radovan. Upute se pravo konaku gde je bio odseo knez.Na kapiji htede ih zadržati straža, no oni odsudno upadoše unutra, govoreći da imaju posla kod oficira. Ušav u avliju oni ugledaše na vratima žensku priliku u seljačkom ruhu.Čim ih vide ova žena brzo vrdnu i sakri se unutra.I ako je bio već sumrak, oni u ovoj ženi poznadoše strina Sinđu.Pava je dakle u konaku.Za njih je to van sumnje. Na ulasku u konak presretoše ih gardiste.Radovan je služio u vojsci i znao je malo ovaj red.On upita za dežurna oficira i reče da imaju kod njega vrlo prešna i vrlo važna posao. Puste ih pred dežurnog, no on ne bejaše sam. Boja naglasi da imaju „golem jedan posla“ i da im valja govoriti na samo.Dežurni ih uvede u pobočnu sobu. — Gospodine, zlo je što se čini u ovoj kući — poče Boja. — Ćuti starče! — preseče ga dežurni. — Gospodine, nama je ugrabljeno jedno čeljade.Moja sestra, devojka, dovučena je u ovu kuću da ovde bude osramoćena — reče Radovan. — Ej ti, brate!Pazi ti šta govoriš!Za take reči ja ću tebe sad uhapsiti!To je laž! — odbrecnu se dežurni. — Da me uhapsiš!...Nije hapsa ništa, moj gospodine.Ja sam došao amo da poginem.No odmah nam čeljade amo dajte! — poče Radovan. Dežurni planu, on stuče korak nazad, udari nogom o patos i viknu: - Gle bezobraznika!Ti meni da zapovedaš!.. Čiča Boja priskoči i obište oko oficira.Sinu reče: „Ne tako, Radovane“, pa pristade dežurnome. - Nije laž, gospodine!Zar bi mi na laž pošli i bez golemih jeda amo došli!Nije laž, a kam’ da je.No, gospodine i sine moj, pomozi, po bogu sin da si, da se prođe o što manje bruke i sramote...Deca su mi plahovita da ne legne krv, da mi se kuća sasvim ne iskopa. - Ama ko vam to kaza da je devojka dovedena amo.To ne može biti!Ko bi to smeo činiti!Ko vam je to kazao? — reče dežurni čisto čudeći se. — Ti jamačno ne znaš, gospodine!Ali devojka je tu. No dežurni opet prekide Boju. — Ama gde tu starče?Kod koga bi ovde mogla biti!Što je oficira sve je sad bilo u mojoj sobi, ovde napred.Kod njih nije... — Nije kod njih, no kod kneza — odseče Radovan. Oficir htede naviknuti, no Boja ga preteče... — Jes gospodine slobodno znaj da jeste!Kod kneza je!Za njega je i ugrabljena; za njega je dovedena, za njega je sve zlo učinjeno.A i ko bi smeo tako što učiniti bez njega i preko njegove naredbe! — Za njega!...More, nesretnici, vi ćete propasti ako to.... ne bude... — poče dežurni, zapinjući kod svake reči, kao ono čovek koji se toliko zaneo za mislima, da na reči i ne pazi. — Propali smo mi s toga što to jeste, a kamo sreće da to nije, pa prosta mu svaka druga propast! — reče Boja, posle nastavi brzo. — No stvar nije za čekanje, gospodine.Pohitaj sinko, ako boga znaš!Jamačno, i sam imaš dece ili rodbine!Pomisli kakva grdna sramota!Kuku meni, šta pod starost dočekah, kukavac sinji!... — Ama, ko vam je to kazao da je amo dovedena... i da je.., ovaj!... t. j. ko vam je sve to kazao? — opet upita dežurni, mucajući, i pođe po sobi krupnim, nemirnim koracima. — Videli ljudi, gospodine!...Po mehanama se čak govori!Poslednje pijanice time usta ispiraju! — poče Boja, a suze mu zablistaše u očima. Radovan dodade. — Pa ona rospija, Sinđa!Je l je sad videsmo!... Boja prihvati: - Jes, i to!Malo čas videsmo ovde ženturinu što je devojku jamačno i domamila. — Pa gde je ta ženturina? — upita dežurni. — A ko je zna.Zar je u ovoj puštinji jedna i dve sobe, pa da čovek zna gde je.Smotrismo je tu na pragu.Štuče nekud amo unutra. I ako je razgovarao, dežurni je sve do sad jednako mislio o ovoj stvari, i to uporno mislio, i nepristrasno i hladno sudio.On je rešavao ovo jedno jedino pitanje: jes ili nije! I sad je pitanje bilo rešeno; rešeno je sa jeste.Ono što mu se u prvi mah učinilo tako čudno i neverovatno, sad mu je izgledalo sasvim prirodno i tako prosto, da upravo nije znao kako bi drukčije i moglo biti.Za dežurnoga nije više bilo nikakve sumnje.Starac je govorio istinu.Ovi ljudi imaju pravo. Dežurni oseti kako mu nešto zastade u guši, ispreči se kao pesnica, a posle, rapavo i kiselo, zdera niz grudi.On se na jedan put beše zagrcnuo.On izađe iz sobe, mahnuv glavom na seljake da ga očeknu. Ne potraja dugo dežurni se vrati s kneževim doktorom.Još s vrata doktor povika: - Šta je?Šta tražite vi ovde, gazde?Kakva devojka? — Naša devojka — odgovoriše Boja i Radovan skoro u jedan glas. — Pa gde vam je ta devojka?Što je tražite ovde? — Tražimo tu s toga što tuna i jeste — odgovori Radovan. — Tuna! jeste! — reče doktor podrugljivo, osvrnuv se Radovanu — i ti baš znaš da je ona tuna... — Znamo, gospodine, na našu nesreću, a bolje bi bilo da sam jutros vrat slomio kad sam amo pošao, pa da sad ništa ne znam!...No te molim, gospodine, i živim te bogom kumim, skidaj me s ove vatre — puštajte nam čeljade — reče Boja. — Čuješ starče, ovde nema nikakve tvoje devojke, ali baš i kad bi bila.,. Boja ga preseče. — Ima, ima, gospodine; tu je ona. — Ama gde tu? — podviknu i obrecnu se doktor — gde tu kad ja kažem da je nema. — Tu je kod kneza — reče Radovan kroz zube, a oči mu se počeše nalivati krvlju. — Jes, kod kneza! — potvrdi i Boja. — Kod kneza? — povika doktor, udarajući glasom na poslednju reč; posle nastavi tiho — Dobro, kad bi baš i bila kod kneza, pa šta, zar bi je ti smeo iskati? Radovan pogleda doktora mrko i popreko. - Zar bi je smeli čekati!Pa što smo došli amo! - Ali kad je knez ne bi dao? — upita doktor dalje. - Kad je ne bi dao! — Radovan škrgutnu zubima — Ja bih takva kneza, ubio; ubio bih ga... ubio bih ga kao... — Radovan se zagcnu od gneva, posle jedva prošaputa.., —. kao psa!... - To i nije knez!Zar bi to bio knez, koji krade po saborima seljačke devojke! — dodade Radovan uzbuđeno, pošto je malo ćutnuo. - Mnogo si žustar, momče!Ubio bi ga!A zašto bi ga ubio?Za to što hoće da usreći jednu devojku, i nju i sve njene - reče doktor kao začuđeno. Boja otrese kraj od ćurčeta. - Džaba take sreće, gospodine.Neka je ona od nas tri dana daleko.Nesretna je to sreća koju čovek traži u sramoti svojoj. - Pa šta ba, ti, starče, mogao želeti više za svoje dete, no da je u milosti kod kneza?Gde bi njoj moglo biti lepše, a vama korisnije? - Naravno, ovo govorimo kad bi nešto u istini bilo, kao što nije! — opet nastavi doktor. - Ama šta u milosti, gospodine!U kakvoj jadnoj i nesrećnoj milosti!Šta! naložnica kneževa da bude, da bude njegova bludnica! - Pa bolje da crkne; bolje da je mrtvu prostrem, bolje da je mojom rođenom rukom zakoljem - reče čiča Boja srdito.On htede produžiti, no doktor ga preseče. — Što naložnica! ne mora biti naložnica. - Nego šta?Valjade bi bila kneginja!Prođi se, boga ti, gospodine, ćorava i grdna posla... — Ne kneginja, ali zar nema toliko drugih uglednih činovnika za koje bi je knez posle mogao udati — reče doktor. Boja ga preseče: — A što knez da udaje tuđe devojke!No jes, jes!Ti si to već protumačio.To bi bilo posle!I to se bez zazora govori u sred kneževa konaka; i to se priča u oči jednome ocu!Gospodine, gospodine, poštedi bar jednoga nesretna starca, da ne mora slušati sramotu svoga rođenoga deteta. Boja se zagrcnu, ali on brzo opet nastavi. — Ja ne znam, reče on hvatajući se oberučke za glavu — ne znam, ili su ovo nastala poslednja vremena, ili sam ja lud, ili vi niste Srbi no nekakva druga vera!Šta vi govorite!Devojka kurvarstvom da kupuje sreću svoju.Ona prvo prolazi kroz bludničku ložnicu, pa tek onda ide u crkvu i staje pred oltar s devojačkim vencem na glavi.I mladoženja zna svu tu stidnu laž, no on opet prima nevestu, jer je pruža ruka kneževska.I to su posle čovek i žena; i to se posle zove brak, i tu ima sreće i blagoslova, i to su posle u vašim očima otmeni ljudi, ugledni činovnici!...Ne znam, ne znam, možda je to kod vas tamo adet!No nama seljacima to ne podnosi obraz!Mi take sreće ne tražimo.Jedinica da je, iz oka da mi je ispala, sto puta je bolje da je vidim mrtvu no da tu sramotu dočeka!“ - A po selima, kad pre udadbe po dva puta kopile, onda to nije ništa — primeti doktor podrugljivo. - To je nesretan slučaj, gospodine!To je kao kad se čoveku upali kuća, ili mu plane i izgore sadenuto žito u kamari.To svak žali, ali niko ne odobrava — reče Boja. - Samo što se take „paljevine“ kod vas češće dešavaju.Kad devojke ne bi drukčije gubile svoje devojaštvo, ono, što učini jedan vladalac, ne bi se ni poznalo — reče doktor. - Gori se ugleda na boljega.Kad kneževi tako gaze obraz, šta je stalo za drugu prostotu?No nije nama sad do toga, gospodine.Mi smo došli za naše čeljade — reče Boja. — Nema, starče, ovde nikakva vaša čeljadeta, ja sam ti već kazao jednom — reče doktor nemarno. — Šta nema!Misliš nismo mi videli onu rospiju matoru, što je ovde krijete viknu Radovan. - Ćuti ti!Gle ti njega! — okrete mu se doktor. No Radovan viknu još više: — Da ćutim! a što da ćutim!Nije ovo Romanija da otimate devojke!.... Posle se okrete ocu: — A što mu ti gledaš tu na hatar!Što mu ne podvikneš!On nas ovde zagovara, a tamokana!... oni... Doktor se nađe u neprilici sa ove vike.On se okrete starcu. — Čuješ ti, starče! ti si pametniji čovek; reci ovome tvom budali da se ne dere! (Radovan se obrecnu osorljivo: jes! budala! no da otimate devojčiće je l’!Presešće vam, vala), na hodi ovamo da ti nešto kažem. Doktor uze starca na stranu.Poduže su šaputali.Mahom je govorio doktor, a starac je samo vrteo glavom.Ceo razgovor nije se mogao čuti; doletale su samo pojedine isprekidane reči; — „doveka sretan“... „puna kuća“.....„Puna je ona bila i do sada, bogu hvala“ ču se glasna primedba Bojina.Posle su opet doletali odlomci.... „sretnija od sviju“.... „namesiti svetu kolača“... „prota, načelnik, i oni bi“.. Ovde Boja prekide doktora, — Jesi li ženjen, gospodine, i imaš li dece? — upita Boja glasno. — To te se slabo tiče — primeti doktor. — Tiče me se; kad imadneš ženske dece, seti se ovih tvojih reči!Onda nećeš misliti ovako!Mogao bih i više da ti kažem, ali neću.Nisu mi kriva nevina deca! — reče Boja i pođe iz ugla. — Ama da ti kažem — reče doktor slomijenim glasom. — Neću ništa više da mi kazuješ!Čuvaj to za sebe.Nego dete mi dajte! — reče Boja odsečno. — Jes, čeljade naše! — viknu Radovan. Doktor se zgleda s dežurnim, on mu progovori nešto nekim stranim jezikom. — Hajd izađite — reče dežurni. — Kuda ćemo?Mi odavde nećemo bez devojke.Devojku nam dajte — viknu Radovan. — More ne budali, izađi ovamo, da se naredi što treba — reče dežurni. Posle mala ustezanja oni pođoše.Doktor i dežurni povedoše ih hodnikom.Na vratim im doktor reče. Hajd sad idite; raspitano je; vaše je čeljade tamo gde je igrala kolo; tu ćete je naći.Hajd sad. Ovo je bilo na niskim stepenima, pri izlasku u avliju. — Jok mi — reče Boja, okrenuv se.Bez devojke ne idemo! — To nije istina da je tamo; ona je još tu — viknu Radovan. _ — Mi odavde živi ne idemo — ponovi Boja. No doktor tako brzo i neočekivano i tako vešto zgurnu niz stepenice prvo jednog na drugog, da se za tili čas obojica nađoše na zemlji. Ali oni se opet okretoše i nagoše uz stepene. - Nećete tako! — viknu Radovan. — Da vidimo je li ovo turski zulum - viknu Boja. Doktor planu.On viknu straži: „vucite ove, vucite ih na polje.“ Vojnici pritrčaše, dežurni se kolebao; doktor je, uzdržavajući glas — vikao: „vodite ih“ - Boja i Radovan izviše se od vojnika, koji se oko njih bejahu skleptali, iskočiše na sred avlije i napraviše čitav urnebes.Prvo Boja izvuče pištolj, okrete ga u vis i ispali.Dobro nabijena cev riknu kao prangija, a Boja zape iz sveg glasa, što ga grlo donosi: „A.. a..a.. j potecite u pomoć, oteše nam devojku“! To isto učini i Radovan.I njegov pištolj grmnu, a njegov krupan muški glas odjeknu i posle se još dugo talasao kroz prvi večernji sumrak. U avliji se napravi lom.Vojnici se skleptaše oko Boje i Radovana.Obojica s pištoljima a Radovan i s nožem u ruci — oni su vikali vojnicima: „ne bliže, poginućete,“ izmičući neprestano nazad.S polja se poče prikupljati svet i nizati oko plota.Bruka je bila golema. Dežurni oficir dotrča Boji i Radovanu.On ih uze čisto moliti i jedva ih skloni da spuste pištolje.Vojnicima viknu da odstupe; naredi da se svet oko plota rastera.Boju i Radovana uze na stranu i uveravao ih je svim na svetu da je učinio sve što treba i da je devojka na polju. Razjaren čiča vikao je očajno.Iz njegovih usta izletale su strašne reči.Dežurni ga je jedva malo umirio.Morao mu je obećati i zajamčiti sam lično da mu pokaže gde mu je ćerka.Jedva se na taj način stvar malo utišala.Beše prišao i doktor, da izvede Boju i Radovana do kapije. — Što napraviste ovu bruku za badava! — reče doktor. — Bruku gradite vi — obrecnu se Boja. — Mi smo obraz branili! — Čudan obraz!Obraz u kecelji — reče doktor. — Ne znam ja vaše Zvonigradske kuke i zakuke.Kod nas se za obraz gine!Takav je naš adet! — odseče Boja. — Il a raison; ils sont au désespoir (Ima pravo, ljudi su u očajanju) reče doktor dežurnom oficiru, na onom istom stranom jeziku, kojim mu je već dva put do sad govorio. Boju i Radovana ispratiše.Nisu pošli oni ni 100 koraka, kad u mraku ugledaše dve ženske prilike, gde grabe uz brdo, kao da dolaze odonud iz preko manastirska potoka.Radovan viknu: — O, Pavo! Ženske zastadoše; prvo poduže ne bi nikakva java, posle se ču mek, prijatan, ali uzdrhtan odziv.. — Oj! Boja i Radovan poznadoše Pavin glas! Sutra dan Rastislav je bio rano na nogama.Još bejaše mrak na polju, a on je već bio ustao i obukao se.Momak ga posluži slatkom i kavom.Malo docnije Rastislav potraži još jednu kavu.Posle izađe u avliju i uputi se konjušnici da vidi spremaju li sluge konje. U konjušnici još je bilo tiho i mračno.Jedna jedina lampa, čađava i pocrnela, visila je o sredini tavanice, osvetljavajući mutnom svetlošću jedva najbližu okolinu.U konjušnici se osećao oštar, ali prijatan miris sveža prolećna sena.Sa sviju strana čulo se zvučno vruskanje zobi; to konji svojim snažnim zubima žrvnjaju krupnu suhu zob.Po gde gde čuje se kako konj frče u zobnicu, ili tako duboko uvuče vazduh da ti liči na težak uzdisaj.Sluge ustale te dale konjima zob, pa opet prilegle da dremnu dok konji pozobaju, a posle će ustati da ih otimare, napoje i spreme. Iz jednoga ugla čulo se glasno hrkanje nekakva uspavana momka.Ovda onda odjekivao je kroz tihu konjušnicu pojači, slučajni udarac konjski o drveni, podlubljeni patos konjušnički. Samo jedan od slugu beše budan.Kroz mnoge konjske noge, on se video čak tamo u uglu, kako sedi na patosu među konjima i prema malenoj svećici, prilepljenoj za dasku, krpi svoje jahaće pantalone.Najbolje mu se videlo pognuto teme i polovina pogrbljenih leđa.Kraj njega se dimila upaljena cigara. Rastislav ga upita iz daleka. — Jeste li namirili konje, momče? Sluga diže glavu i pogleda u mrak. — Ko je to tamo? — upita on. — Ja sam — odgovori Rastislav. — Pa šta ti je malo noćas? — upita sluga i opet se saže svome šavu. — Ništa, gledam da li su spremni konji. — Odvali! — reče sluga, presudno, rastežući parče kože kojim je valjalo potšiti pantalone! Rastislav se osmehnu i izađe iz konjušnice.Na polju je još bilo tavno.On se vrati u svoju sobu i nasloni na mek divan.Jedna razbuđena lastavica, upravo nad njegovim prozorom, baš u taj mah otpoče svoju dugačku jutrenju pesmu.Rastislav je uze slušati..San ga prevari. Kad se Rastislav ponova trže, prozor više njegove glave već se beše sav ražario u jutrenjem rumenilu.On skoči i odmah izađe napolje.Dan se rasvanuo i manastirska avlija već počela oživljavati.Na sve strane videlo se žurno spremanje za put. Rastislav se začudi kad vide da je i knez već na nogama.U jednom uglu manastirske avlije knez je stojao i gledao kako se igraju dva krasna, mlada manastirska kera, preskačući jedan drugog.Knez se grohotom smejao ovoj njihovoj igri.Kad ugleda Rastislava, on mu pođe na susret, sa širokim osmehom na svežem, mladom licu. Rastislav predusrete kneza s puno ledene učtivosti. — Pogledajte ih šta rade! — reče knez još poizdalje, sav radostan. ^ Rastislavu ne mrdnu ni jedna crtica na licu.On ostade hladan, ozbiljen, skoro natmuren.Na kneževo pokazivanje pasa ništa ne odgovori, a pošto se učtivo rukova s knezom, on primeti polako, učiteljski: - Za svaku je osudu i sažaljenje ono što se sinoć desilo.Ja sam odmah saznao celu stvar.Sramota je velika, i ja sam još sinoć, naredio da jutros rano sve bude gotovo za put, kako bi se odmah mogli krenuti.Posle sinotnjega skandala, koji je već pukao po svoj okolini ići kroz ovaj narod i uz neku pratnju bilo bi kao šetnja kroz šibu.Prosto na prosto moramo uteći, i moj je savet da se odmah izda naredba za polazak. - E, čuda bože!...To jest, ne marim; možemo odmah polaziti...Ali šta, sinoć!....Pa šta!Sinoć nije bilo ništa strašno!E! reče knez. Rastislav mahnu glavom. - Te stvari naš narod najteže prašta.Vašem dedi oprostio je i njegovu amišnost, i njegovo srebroljublje i još drugo — a za takve pogreške prognao ga je. Rastislav se odvoji da izda potrebne naredbe za brz polazak.Knez dozva svoga ađutanta i naredi mu da podeli gardistima napojnicu.S platnenom džakuljicom, punom srebrnih petodinaraca, ađutant se naskoro pojavi među gardistima, i njina mlada, dobrodušna lica zasvetliše se naivnom radošću.Knez je imao običaj uz put da tako počešće oveseli svoju pratnju. Sahat docnije, brze kočije kneževe, sa svom svitom, letele su drumom kao laki vihor. Te večeri bili su na konaku u okružnom gradu Milinovcu.Odseli su u zgradi okružna načelstva, pošto udobnije kuće nisu mogli naći u celom gradu.Rastislav tek beše ušao u svoju sobu i počeo svlačiti kaput da se umije, kad mu momak unese nekakvo pisamce. Oguglao na svakojake molbe i pisma, on ravnodušno mahnu glavom momku da mete pismo na sto, gde bi čekalo dok se ne umije.No momak mu primeti: da gospodin čeka na polju na odgovor, da je za putom, i mora polaziti još ove večeri, a stvar je veoma važna, s toga moli gospodina namesnika da izvoli odmah otvoriti nismo.. Rastislav dohvati pismo sa stola i uze ga čitati onako s jednim svučenim rukavom od kaputa. Pismo je bilo kratko „Štovani Gospodine Namesniče! „Prostim slučajem doznao sam šta g. pukovnik Vrbavac plete protiv mladog kneza i imam u rukama dokaze da mu radi o glavi.Zarad kneževe bezbednosti molio bih vas da me izvolite primiti.“ „Jedan đak.“ Rastislav pročita pismo jedan put; pročita ga i drugi put; za tim ga okrete, zagleda rukopis, adresu i potpis „jedan đak.“ — Gde je taj gospodin? — upita on momka. — Tu je; evo ga pred vratima. — A kakav je, kakav izgleda? — Mladić, kako ću reći, odeven je, kao kakav đak iz bolje kuće — reče momak. Rastislav navuče rukav od kaputa zagladi bakenbrare pred ogledalom i reče: „pusti ga.“ U sobu uđe crnpurast, bucmast mladić, crnih obrva, živih, graorastih očiju, rumen, pun, markirana lica.Veoma crne, jake obrve i kao krv drvena, podebela donja usna, naročito su karakterisale ovo mlado lice. Mladić se pokloni ćutećki.Rastislav priđe i pruži mu ruku s rečima: — S kim imam čast? — Ja sam đak — odgovori mladić.Glas mu je bio jasan. Rastislav se lako osmehnu. — To se vidi na prvi pogled.No ja bih rado čuo vaše ime; čiji ste i odakle?Jamačno iz kakve dobre kuće? — Izvinite, gospodine namesniče.Držim da su sve to sporedne stvari.Glavno je da li je verno i tačno ono što sam vam malo čas saopštio, i, ako je po volji, ja bih vam o tome dao neke podatke. — Molim, molim — reče Rastislav. — Ja bih vas baš molio za to.Stvar je neverovatna. — Ako mi dozvolite da izvadim beležnik; on će me najbolje podsetiti. Mladić izvadi iz džepa običan đački beležnik prevrte po njemu, razgleda i poče. — U Zvonigradu, u ulici Jabukovoj, broja nema, ali u kući kaldrmdžije Stanka, u avliji s leve strane, stanuje ženska od svojih 40—50 godina, poznata pod imenom „Baba Kata.“ S njom je njena usinjenica Jela, devojka od svojih 19 godina... — Baba Kata je sad provodačika i podvodnica, ali u ranijim godinama ona je bila i trovačica.Za to je i na robiju osuđivana. — Pre jedno šest nedelja njoj je došao nekakav Ilija Kondić žandarm.On mora da je Kati stari poznanik, ali se odavno nisu viđali.Sva je prilika da su njih dvoje zajedno i kakav zločin izvršili.Vrlo su poverljivi jedno spram drugog.Preko ovoga Ilije Kata je došla u dodir s g. Vrbavcem, koji se s njom pogodio, da mu za 250 dukata napravi 5 flašica otrova, kojima će otrovati kneza.Trovanje bi imalo da se izvrši baš sad pred punoletstvo, jamačno sad po vašem povratku u Zvonigrad.To je sve što znam o ovoj stvari.Ali sve ovo što sam rekao sušta je istina.Prema tome vi sad naređujte što bude potrebno da se knez zakloni, a ja ako što doznam važno i na vreme, neću propustiti priliku a da opet ne javim. Završiv ove reči mladić vrlo zvanično savi svoj beležnik, metu ga u džep, pokloni se i htede poći. Rastislav ga zaustavi: - Molim vas.Nije moguće da me ovako neobaveštena ostavite.Kad ste već knezu radi dobra i kad vas je ta plemenita pobuda amo dovela, onda pomognite nam svojski bar do kraja.Ova je stvar vrlo ozbiljna i ja bih vas zamolio još za neka objašnjenja. Nije imao kud, mladić je morao ostati.Rastislav ga uze zapitkivati za stotinu pojedinosti i objašnjenja.Od onoga što je mladić govorio Rastislav je po nešto i zapisivao.Mladić je voljno kazivao sve što je znao.Samo o dve stvari ne htede reč jednu prosloviti: Kako mu je ime? i otkuda sve to zna?Ma kako da ga je Rastislav na to navodio, mladić je uvek odgovarao: „Što će to; to ništa ne doprinosi stvari.“ I tako je ostao uporan u tome da se Rastislav čisto čudio tolikoj čvrstoći tako mlada čoveka.Samo kad Rastislav pomenu o nagradi — mladić primeti. — Ako knezu padne kad god na um da nagradi ovu uslugu, neka se seti sirotice Jele.Njoj će ta pomoć biti u toliko potrebnija, ako izgubi tetku... Tako poče mladić no na jedan put on sav pocrvene i ućuta.Kao da se ljuto pokaja što je ovo rekao. To jest, upravo nije ništa nužno!....Sirotinji tako malo treba! — reče mladić zbunjeno. No Rastislavu je i ono nekoliko gornjih reči bilo dosta.On je u njima već bio našao ključ kojim je mogao otvoriti zagonetku, otkuda ovaj mladić sve to zna! Čim je ovaj neznani gost izašao od Rastislava, po namesnikovoj naredbi pođe za njim preobučen žandarm, da vidi gde će odsesti i da mu dozna ime i otkuda ide, pošto ćutljivi mladić nije hteo o tome ništa govoriti. No i ako je žandarm odmah izašao, on ne vide više mladića na ulici.Pođe da ga potraži naviri u pobočni sokak, izađe na čaršiju; upita dvojicu što su tu na uglu razgovarali ali mladića ne beše nigde.Žandarm zađe po mehanama.Obišao je sve, raspitivao svuda i niko mu ne umede ništa kazati.Mladića beše nestalo kao da je u zemlju propao. Kad su o tome izvestili Rastislava, jako se srdio.Naredio je odmah da se zaključanom depešom izda nalog svima okolnim kapetanima da paze na takva mladića, i ko ga prvi nađe, da javi odmah.Izdata je stroga naredba i milanovačkoj policiji. Međutim prođe dan, dva, tri, a o zagonetnom mladiću ni otkuda ni traga na java.Tako i osta... Preobučeni žandarm Jovica vajkao se, da mu niko nikad nije tako umakao. Posle sastavka s nepoznatim mladićem Rastislav je sav bio utonuo u misli o onome što je od njega čuo.Knez je ostao na putu još čitavih 20 lana, i za sve to vreme nije bilo ni jednog dana kad Rastislav nije mislio o pukovniku Vrbavcu i njegovim planovima.U neku ruku to je za Rastislava bila postala čitava fixa idea; ta se pomisao mešala u sva njegova poslovanja, u sva osećanja i sve misli njegove. No Rastislav nije samo mislio o tome, on je na tome i radio. Još s puta odaslan je bio u Zvonigrad naročiti, pouzdan čovek da se uveri o istinitosti navoda onoga zagonetnog mladića, i sve je nađeno onako kako je on rekao.Ulica, kuća, ime žene, njena prošlost, sve se podudaralo.Nadzorom nad njenom kućom potvrđeno je i to, da baba Kata stoji u saobraćaju s žandarmom Ilijom, a daljim traganjem saznalo se da je ovaj žandarm dugo služio kod Vrbavca i brojao se nekad u njegove najpouzdanije momke.Samo se još nije moglo saznati, da li Ilija i sad opšti s Vrbavcem. Za onoga zagonetnog mladića doznalo se toliko da će to jamačno biti jedan pravnik zvonigradski, koji obilazi oko baba Katine usinjenice Jele — boj se čak je i zaljubljen u nju. Sve ovo saznao je Rastislav još na putu.On je još izodavna bio na čisto s namerama Vrbavčevim.Da pukovnik sprema da ukloni kneza — to za Rastislava nije bila tajna; ali sve, što je on do sada znao o tome bilo je maglovito i nepouzdano. No sad je izgledalo kao da je naišao na neki končić od toga velikog klupčeta.Ono nekoliko, po izgledu neznatnih stvari, što ih onaj nepoznati mladić saopšti Rastislavu, kao da su ga bile izvele na trag, po kome se dalo s uspehom dalje tragati.Naravno, da je to bilo nezgodno ovako iz daljine i s puta.S toga je Rastislav jedva čekao da se vrati s knezom u Zvonigrad, pa da sam lično preduzme dalje traganje.On je sad ličio na vredna lovačka psa, koji je nanjušio lisičiji trag, pa se iskida od nestrpljenja da što pre počne poteru.U opšte, Rastislav je imao dara za ovaka traganja.U njemu je propao izvrsan policajac. Knežev put nije se mogao ubrzati; on je išao po rasporedu unapred skrojenom i promene nije moglo biti.S toga se Rastislav naoružao strpljenjem i prionuo je bio da se bar što više koristi ovim putem, da se s knezom što bolje zblizi, da ga svikne na poverljive razgovore, gde bi otvoreno i iskreno ocenjivali Vrbavca. Usled toga Rastislav primetno promeni svoje držanje spram kneza.Događaji u Orlovcu i Povratnici dokazali su mu da kneza otuđuje strog, učiteljski ton, da on ne vole kad mu se čitaju bukvice, a vrlo rado pristaje uz šalu i zabave.I ako se tako držanje protivilo celom biću Rastislavljevom, namesnik se umeo savladati.Postao je s knezom mnogo druževniji.Kad su se, posle svršena puta, vraćali u Zvonigrad, knez se već bio toliko oslobodio i ukalašio pred Rastislavom, da se celim putem nije odvajao od njega.Prijatno mu je balo da s Rastislavom zajedno putuje i po nekad je s njim tako slatko ćeretao, kao s kakvim svojim vršnjakom. Rastislav je bio pogodio slabu žicu kneževu.U dva tri maha on ga je jako pohvalio, naravno „iza leđa“, ali tako da su ove hvale nasigurno morale pasti knezu pravo u uši.Stvar je bila u redu! Vrbavac je stajao pred ogledalom u spavaćoj sobi i raskopčavao svoju pukovničku uniformu, na kojoj su zveckali mnogi ordeni.Tek što se beše vratio sa svečana dočeka, kojim je predusretnut knez Mutimir, pri povratku sa svoga prvog puta po zemlji.Parade, ceremonijali, pozdravi, blagodarenje u crkvi i ostalo dugo je trajalo i Vrbavac se osećao umoran.Jedva je čekao da se rahatliše i da odahne. Kraj njega je stajala njegova lepa žena Kaja i raspitivala ga o knezu.Vrbavac je pričao kako ga je knez iznenadio velikom promenom za tako kratko vreme. — Prosto mu se poznaje; porastao, raskrupnjao se, dobio vojnički, muška izgled. — A je li pocrnio? upita gospođa. — Jes, malo je preplanuo; no baš mu to i daje izgled ozbiljnija čoveka.Nestalo je one bele, blede, čisto ženske kože; zarumenio se preplanuo, a ušiljio ono malo brčića, pa čitav muž!.... Pukovnik izgovori ove reči baš u trenutku kad beše podigao glavu u vis da otkopča ispod guše kopču na mundiru. Tako, s podignutom glavom, Vrbavac i nehotice ugleda u ogledalu svoju ženu i ugleda je u onaj isti mah, kad izusti poslednje reči. Vrbavcu se učini da na njegove reči: „pa čitav muž“, njegovoj ženi planu preko obraza laka rumen. On se naglo okrete i baci na ženu oštar, ispitnički pogled. — Šta ti je? — upita Kaja iznenađena ovim naglim osvrtanjem. Vrbavac je podugo gledao u ženu; učini, mu se da vidi kako joj se grudi visoko nadimaju... — Ama, zbilja, šta ti je? — ponovi Kaja nežno, priđe mužu i spusti mu ruku na rame.. — Šta je? — dodade ona. Pukovnik se opet okrete ogledalu: — ništa — reče on i produži otkopčavati mundir.Kaja htede još navaljivati da čuje šta je, no muž je preseče. — Knez mi reče da se uželeo prestonička društva.Drugim rečima, to je opomena da što pre ponovimo naša večernja posela.Ja mislim sad u četvrtak.Šta veliš?Može li? — Za što ne! — prihvati gospođa. — U ostalom knez će svratiti k tebi, mislim još koliko po podne.Pa sporazumite se.Samo ne zaboravi da me izvesti dan ranije — reče Vrbavac. — Što, da nećeš pozivati još koga novog? — upita gospođa. — Ta, da! — reče pukovnik rasejano. — Koga?Koga to?To treba i ja unapred da znam kao domaćica — uze zapitkivati Kaja. — Ta dobro, de; kazaću ti; ima vremena...Ih, ala se ovo zalepilo; kao da je u vodu umočeno — reče Vrbavac pokazujući ženi mokru košulju, prionulu za gojazno telo. Bilo je blizu ponoći.Na kraj Zvonigrada, u jednoj od poslednjih ulica na dunavskoj strani, još su se svetlili prozori na maloj, osniskoj kućici od naboja.Prozora je bilo svega dva s ulice, bili su omaleni i niski, a iznutra zastrveni nekakvom šarenom, debelom tkaninom, tako da se s polja ništa nije moglo videti. Među tim unutra u sobici sedela su za stolom dva mladića, s upaljenim cigarama, i nešto se živo, ali tiho razgovarali. U tome na obližnjem parnom mlinu odjeknu jasan, dugačak pisak parne zviždaljke, dajući znak radnicima da je ponoć i da nastaje smena. Mladići poskakaše iza stola.„Hajdemo, vreme je“ — reče jedan.„Hajde“ prihvati drugi.Pogasiše cigare, duhnuše u sveću i izađoše.Onaj stariji zaključa vrata za sobom i metu ključ u džep. Bila je divna proletnja noć, topla i tiha, vedra i jasna.Pun mesec isplivao u vedre nebeske visine i izveo u svoju nou šetnju bezbrojna jata sjajnih zvezdica, te zajedno s njima prosipa na zemlju meku, blagu, čarobnu svetlost, što opija dušu i zanosi je nekom čudnom sanjalačkom maštom.Sve pobočne ulice zvonigradske bile su neme i puste, samo si glavnom ulicom mogao ovda onda sresti po kakav zaljubljen par, gde, naslonjeni jedno drugom na ruku, tiho hodaju i budni sanjaju u ovoj lepoj, čarobnoj noći, ili po kakvu gomilicu vesele omladine, gde, razdragani mekim zrakama mesečevim, tiho pevuše kakvu ljubavnu pesmicu, ili se živo razgovaraju, ili se oko čega vatreno prepiru. Sveće su svuda bile pogašene, samo iz kavana i gotvarnica gde je još bio zaostao po kakav docni gost, prosipala se kroz prljave prozore mutna, žuta svetlost, padajući na nečistu zvonigradsku kaldrmu. Izišav na kapiju ona dva mladića odmah pređoše na suprotnu stranu ulice, bežeći s mesečine, koja bejaše ogrejala kao dan.Dohvativ se senke i zalatka, oni pođoše uz brdo, pravo središtu Zvonigrada.Držali su se sve pokraj kuća, a išli su ćutećki jedan za drugim varakajući da nigde ne ispadnu na mesečinu.Tako stigoše do u sredinu grada i dohvatiše se kantarske ulice. Ova glavna ulica zvonigradska zasađena je po sredini s dva reda gustih, brsnatih kestenova.Na jasnoj mesečini, gde je sve bilo tako lepo osvetljeno, vladao je sumrak samo u dugoj kestenovoj aleji, pokrivenoj debelim senkama gustih i brsnatih drveta. Ona dva mladića dočepaše se ove aleje, i, krijući se od kestena do kestena, pođoše polako na više uz ulicu.Išli su lagano i veoma oprezno.Često su zastajkivali, osvrtali se i razgledali da ih ko god ne vidi ili ne prati.Kad čuju kakav hod, ili kakav govor iz daljine oni zastanu, zaklone se za kesten i odatle osluškuju da li se hod i govor primiče ili udaljava?Ako odmiče, oni pričekaju dok se sasvim izgubi, a ako se primiče, oni se sakriju za kestenovo deblo i tu čekaju dok ljudi prođu. Prikradajući se tako kao mačke, oni stigoše na sredinu kantarske ulice i tu stadoše.Spram njih se dizala osniska dvokatnica, na kojoj su svi prozori bili jasno osvetljeni, a srednji prozori na gornjem spratu još i otvoreni. Čitava reka svetlosti izlivala se kroz te prozore na ulicu i jarko je osvetljavala na priličnoj daljini. A ovda onda dopirali su na ulicu i zvuci lepe i skladne muzike, čas tihi i blagi, čas bujni i zanosni, vanredno živi i veseli. Nepoznati ljudi izabraše mesto u gustoj ladovini kestenovoj i odatle uzeše posmatrati šta se radi u osvetlenjenoj kući — do njih su doletali zvuci muzike, odlomci lepe ženske pesme i veseli žagor mnogih glasova. Ovda onda na prozorima se ukaže po kakva crna čovečija senka, zastane za trenutak, na opet otklizi i nestane je.Tako je to poduže trajalo, a ovi neznani ljudi jednako su stajali i posmatrali.Prođe deset minuta, prođe četvrt časa, prođe i po časa, a oni ostadoše kao ukopani. Na jedared na srednjem otvorenom prozoru na gornjem spratu ukaza se čovečija prilika.To više nije bila senka, to je bio živ čovek.Naša vrebala zagledaše ga dobro i poznadoše u njemu kneza Mutimira. — On? — reče jedan. — On! — prihvati drugi. — Onda je sve dockan; trovanje će se još večeras izvršiti. — Misliš? — Nasigurno! — Pa? — Pokušaću što se može. Na ove reči crnomanjasti mladić štuče u mrak; Za trenutak i on je već bio prikriven pod kneževim prozorom. Knez je stajao sasvim uz prozor, kolenima se odupirao o prozorski pervaz, a ruke beše metuo u džepove, pa se tako nešto zagledao u daljinu i čisto se zaneo za lepom mesečinom. Na jedared pred kneza nešto nade i to ga trže.On pogleda preda se i začudi se kad ugleda lep kestenov cvet.Naže se preko prozora, da vidi ko mu to dobaci, ali ne opazi ništa.Ulica je bila pusta i mirna, a naš neznani noćnik već se beše sklonio u obližnju kapiju, gde je u zalatku čekao zgodnu priliku da umakne dalje. Knez upravo nije znao od kuda mu nade taj cvet.Osvrte se natrag, napred i nigde ništa.Javiše mu se svakojake misli i on već bejaše počeo sumnjati, da li i da uzima u ruku ovu grančicu, kad opazi gde oko peteljke stoji uvijeno parče hartije.Ovo probudi u njemu živi interes.On se maši za grančicu, razvi s nje hartiju, na kojoj pročita ove reči: Pročitav ove retke knez Mutimir se zamisli.On odstupi korak dva od prozora, pa je tako zamišljen stajao još nekoliko trenutaka.Posle opet pročita onu harticu: „Čuvaj se jela i pića u ovoj kući.U njima leži smrt.Prijatelj koji će se kazati docnije.“ Ko bi mogao biti taj prijatelj?Knez se gubio u nagađanju, ali ni približno nije mogao slutiti ko bi to bio. „Čuvaj se jela i pića.“ Na on je već i jeo i pio u ovoj kući, i ti toliko puta!A ako se stvar tiče ove večeri, onda je „neznani prijatelj“ opet docne došao, jer i večeras se već toliko i jelo i pilo. A posle, zar je moguće da bi pukovnik Vrbavac učinio tako što s njima, sa svojim rođakom, s čovekom, koji ga toliko vole, i koji je tako voljan da ga obaspe svojim vladalačkim milostima!... Ali može biti baš to!..Možda baš te vladalačke milošte!...Jes, može biti baš one i gone pukovnika na ovake mračne pomisli.Možda se on oseća uvređen, ponižen, postiđen pri samoj pomisli da će mu sutra biti „milostivi gospodar“ ono isto dete, kome je on do juče zapovedao. Knez Mutimir bio je brz i lak na mišljenju.Sve ovo proletilo mu je za trenutak kroz glavu. Posle se seti nekih i nekih postupaka pukovnikovih: njegove žurne i zagonetne ženidbe s Kajom (rođakom kneževom), pa nekih odredaba u ustavu, po kojima pravo nasledstva prelazi i na žensku liniju.Seti se toga, a seti se i još mnogo koje čega drugog.Na um mu dođoše i neki razgovori s Rastislavom, gde mu je ovaj u zavijenim nagoveštajima svraćao pažnju na neke sumnjive okolnosti — seti se svega toga, i u taj mah oseti kako ga probi hladan, samrtni znoj. U tome trenutku njemu se učini tako jasno da pukovnik Vrbavac mora raditi na njegovom ubistvu; učini mu se tako prirodno, upravo nesumnjivo dokazano da je njegovo trovanje već odlučena, rešena, svršena stvar; sve to učini mu se tako očigledno, da čisto oseti kako ga nešto počinje paliti po utrobi i grudima, kako mu mali plamičci već počinju lizati kroz nabrekle žile, kroz koje juri usključala, zgusnuta, crna otrovna krv. Baš u taj mah, kad se knez Mutimir beše počeo gubiti i zanositi u ove mračne i užasne misli, iza njegovih leđa ču se lako šuštanje ženske haljine. On se okrete naglo, usplahireno i nervozno viknu: „Ko je to?“ Glas mu je bio hrapav i promukao. Mlada, lepa domaćica stuknu prestravljena. Knez Mutimir zaustavi na njoj svoj nemiran pogled i uze je gledati netremice. Šta se tada zbilo u duši Mutimirovoj ostalo je nejasno i njemu samom.Znao je docnije samo toliko, da je prisustvo ove lepe žene na jedan put odagnalo sve crne misli i zle slutnje njegove.On je gledao u ono lepo, ovalno lišce, tako interesno sa čudnih kontrasta iskupljenih na njemu, gledao je u one badem oči, duboke kao morska pučina, a crne kao mrkla, crna noć, oči, što sijaju kao dva crna sunca — i na jedan put on oseti kako se iz ovih divnih očiju lije u njegovu mladu dušu čudotvorni, umirujući balzam, on oseti kako mu se nikad nikakvo zlo ne može desiti u kući gde je domaćica ova anđelska žena, čije celo biće diše ljubavlju i verom. „Istina, ona je žena pukovnika Vrbavca, ali ona je moja sestra.Ljubljena žena uvek zva sve tajne muževljeve.Ako pukovnik Vrbavac ima kakvih zlih namera protiv mene, njih bi morala znati ova žena.A zar bi ova anđelska duša mogla ikada dopustiti da ja budem otrovan u sred njihovoga doma, da primim smrt u jelu i piću, koje mi se podnosi u njeno ime kao domaćice“.... — Qu’-est-ce qu’il y a mon ami?Que se passe t-il donc en toi?Tu as l’air s’un spectre qui sort d’un rombeau? (Šta je, prijatelju moj?Šta je tebi?Izgledaš kao avet koja je iz groba ustala) — upita Kaja. Knez ne odgovori ništa.On produži i dalje gledati u one lepe oči, a njegove usne, neosetno i za njega sama, poče polako razvlačiti blag, srdačan osmejak te se celom licu opet vrati običan, vedar i veseo izraz. — Mais qu’est-ce donc tout cela? qu’est-il arrivé? (Ali šta znači sve to?Kaži, šta je to bilo?) — upita opet gospođa radoznalo. — Tu es pour moi un rayon de soleil, voilà tout (Ti si moje sunce, to je sve) — reče knez, i uzev Kaju pod ruku povede je u sobu ostalim gostima. Dvorana, u koju uđe knez s domaćicom, bila je jako osvetljena.Ova svetlost neprijatno dirnu kneza i on uze žmirkati i zamoli Kaju da sednu gde god u zaklon, gde blesak nije tako jak. U jednom uglu stajao je mali, kadivli divan.Upravo pred njim nameštena je bila okrugla trokatna polica, pretrpana saksijama s cvećem.Knez je voleo cveće, a njegova rođaka bila je tako pažljiva, da je svuda nameštala puno, puno cveća, kad god je knez Mutimir dolazio na ova prisna posela. Visoki strukovi cveća i izukrštano lišće taman su zaklanjali svetlost od velikog lustera, bacajući senku na maleni divan u uglu.Knez prvi opazi ovaj zaladak; on povuče Kaju na tu stranu, te sedoše jedno do drugog na divan... — Međer nije prazna fraza kad se govori o radoznalosti ženskoj — reče knez francuski, paleći cigaru. Miran po spoljašnosti, knez Mutimir bio je u istini još uzbuđen; misli i osećaji brzo su se menjali.Umiren pojavom Kajinom na prvi mah, on je odmah za tim opet počeo dvoumiti.Spopadoše ga misli kako je Vrbavac lukav čovek, a Kaja bezazlena žena, od koje je muž lako mogao sve sakriti.Ako je što i opazila, ne sluteći ništa zlo, ona je mogla ostaviti bez pažnje pojedine podozrive radnje pukovnikove.Vredno bi bilo da je čovek iznenadi, da joj na jednom kaže celu stvar, da vidi kako će na nju podejstvovati. Tako je mislio Mutimir.Pod uticajem te misli on učini primedbu o radoznalosti ženskoj.Kaja se pravdala.Knez produži. — Strahota ste radoznale, a opet ne znate ni šta vam rođeni muževi rade! — Na priliku? — upita Kaja. Trenutak je bio zgodan i knez se odluči da baci reč kao bombu — nenadno i sa svom težinom, uveren da će ovo podejstvovati i da će se na Kaji odmah poznati sluti li ona bar što o ovoj stvari. — Pa eto, ti ne znaš ni to da pukovnik radi da me ukloni — reče knez na jedared. Kaja razrogači oči. — Da te ukloni!Kako da te ukloni?! — Kako?Da me ubije, otruje, da me baci u vodu, da me rasprska bombom, da me raznese na noževima..Pa ti bar znaš kako to biva.Rođenim si očima gledala užasnu smrt blaženopočivšeg kneza Strašimira —- reče knez naglaskom potpuno ubeđena čoveka. Kaju obuhvati samrtni, ledeni užas.Strašna, krvava, u pola već zaboravljena slika Jeleničkog ubistva ožive opet pred njom u svima pojedinostima i u svem užasu svome. Kaji se učini u tom trenutku kao da opet sluša kako pucaju razbojnički revolveri, kao da gleda kako iz šumarka ispadoše nekakvi strašni, užasni ljudi i golim noževima napadoše na kneza Strašimira; kako njena mati skoči da brani kneza i oberučke dočepa za kose jednoga razbojnika, a on joj nasloni revolver na slepo oko i skresa ga.Mati se povede i pade nauznako.Prestravljena, ona, Kaja, beži šumovitom nizbrdicom; zapinje o granje, o šiblje, spotiče se preko panjeva, pada, ustaje i opet beži, i opet pada, a za njom pucaju; kuršumi joj zvižde oko ušiju, sad je pogađaju: jedan, drugi, treći, no ona ne oseća ništa; oseća samo kako joj niz leđa puri nešto toplo i kvasi je sve više i više; ona se maši rukom, i, oh užas!... to je krv!.. ona je ranjena!...Ali i ako je ranjena ona ne oseća bol, samo se boji, uh kako se grozno boji, premrla je od straha....A pred njom se diže visok, visok plot, preko kojeg ona mora preći; mora, jer će je inače stići i ubiti oni strašni ljudi...Jes, njih eno gore, oni tamo nešto rade; jes rade nešto, izmahuju rukama, pregibavaju se i opet izmahuju rukama.... Oko koje se sklopi neka beličasta magla, njena lepa glava, sa zatvorenim očima, bleda i bela kao alabaster, ležala je na uzglavlju divana.Knez je prihvati levom rukom a desnom joj podnese stakaoce nekakva veoma jaka spirta ili mirisa, od čega se Kaja opet povrati. — Šalim se — reče knez, osećajući da je preterao. Kaja mahnu glavom, u znak da mu ne veruje, kad veli da se šalio. Reči kneževe učinile su na nju čudan utisak.Posle prve preneraženosti, od koje se brzo oporavila, kod nje beše nastala neka setna nemarnost i neinteresovanje, nalik na osećaje veoma umorna čoveka, koji ravnodušno prima sve što se oko njega zbiva.Samo jedan osećaj kod nje je bio još veoma živ, osećaj žaljenja.Ona ne bi mogla dati računa za što i kako, ali ona je sad verovala u one otoičnje strašne reči kneževe; verovala je i žalila ga. — Ja sam grešnik.Nisam trebao praviti takve šale. — reče knez ponova. — To nije šala — prošaputa Kaja tužno i mahnu glavom. — Dakle ti nešto znaš? — upita knez. — Ne; ne znam ništa, ali osećam, osećam!Tu ima žalosne istine.. Baš u taj mah na suprotnim vratima ukaza se pukovnik Vrbavac.Ušav u dvoranu, on je koračao polako pored gomilica, što su ovde onde razgovarale, a izgledalo je kao da očima nekoga traži.I doista, došav na sred dvorane, on ugleda kneza i Kaju u uglu, gotovo sasvim zaklonjene cvećem i priđe im brzim koracima. — Domaćice, gde si ti? — reče pukovnik kao malo prekorno u šali. — Davno je već vreme da se služi kava.No videći ženu bledu i malaksalu Vrbavac je zapita čisto zabrinuto: — Šta je tebi?Tako si bleda. - Glava me boli — reče Kaja slabim glasom i prisloni šaku na čelo. — Baš joj sad govorim da ode u sobu da malo odahne — reče knez prilično zbunjen. Pukovnik primače nogom sniski kadiveni puf, sede na njega spram kneza i žene, opre laktove o kolena i uze u šake svoje puno, glatko izbrijano lice; te stade raspitkivati ženu šta joj je i nagovarati jo da zbilja malo prilegne.U opšte Vrbavac je govorio tako mirno i spokojno, da nikome ne bi ni na um palo, kako baš u ovom trenutku u duši ovoga čoveka besni najstrašnija bura nepomirljive mržnje i opakih strasti. U razgovoru, pukovnik uzgred spomenu i to, kako je sam lično svratio u kujnu da nadgleda spremanje crne kave, znajući kako knez mnogo polaže na dobru crnu kavu.Ovu uzgrednu napomenu Vrbavac proprati lakim osmejkom.Međutim nekakav unutrašnji glas kao da je govorio iz njega „Eto, vidite, ja vam otvoreno kažem —- jes, bio sam u kujni i to vam ne krijem, čujte od mene sama, jer kao što vidite, ja vas se ne bojim“ — Knez se zahvali na tolikoj pažnji i galanteriji.Pukovnik reče još nekoliko ljubaznih reči, još jednom posavetova ženu da se odmori; izvini se da je kao domaćin dužan obići i gospodu u pobočnoj sobi (tu se već od 2 sahata njih nekoliko očajno kartalo), ustade, pokloni se s mladićskom gipkošću i, prekrećući s noge na nogu svoje gojazno telo, udali se. Na vratima pukovnik srete dva poslužitelja, koji baš u taj mah stupiše u dvoranu; jedan je nosio ravan poslužavnik od kineskog porculana, načičkan majušnim šoljama, a drugi u svakoj ruci po jedan veliki porculanski kavenik.Pukovnik baci lak pogled na ove momke, obiđe ih i ode dalje. Kad se pukovnik udali knez i Kaja se pogledaše. — Ja sam grešnica! — kako sam mogla onako o ne u pomisliti — prošaputa Kaja. — Tu es un agneau pascal (Ti si žrtva iskupljenja) — reče knez. Kaja se ispravi: — Negovori tako!Znam šta misliš, ali ne govori; sama ta pomisao ponižava me — reče ona živo. — Il n’y a rien là dont ton orgueil puisse souffrir — (Tu nema ničega što bi vređalo tvoj ponos) — reče knez i pokupi noge da načini prolaz sluzi, koji u taj mah priđe s kavom.Momak se okrete prvo knezu, no on pokaza glavom na Kaju i momak se okrete njoj. Kaja diže polako svoju belu, okruglu ruku i negleduške uze kavu.Njen pogled bio se zaneo za jednim zračkom koji se beše probio kroz cveće, pao knezu na levo rame, te izgledaše kao zlatva traka.Njena uzdignuta ruka uze drhtati; knez to opazi, privuče mali mramorni stočić, uslužno prihvati šolju od Kaje i spusti je na sto. Momak se sad okrete i posluži kneza, pružajući mu njegovu naročitu šolju s grbom.Knez je bio veliki ljubitelj dobre crne kave, s toga je pukovnik naredio te je knez imao i svoju zasebnu šolju, veću od drugih.Knez uze kavu i ponese je ustima.Na jedan put Kaja ciknu, skoči i gurnu kneza tako, da on čisto posrte.Šolja mu izlete iz ruke, pade na zastrt patos, otkotrlja se čak pod sto, ali se ne razbi. Iznenađen, knez upita Kaju šta joj bi.Ona se strese kao čovek kad se na nešto gadi. — Pauk, ogroman, gadan pauk!Zar nisi video? — reče ona, i pođe očima tražiti pauka.Dok su uslužni momci brisali prosutu kavu, Kaja obavesti kneza kako se po sjajnom končiću, ozgo s tavana, spustio ogroman, gadan, crn pauk, i pao bi pravo u njegovu šolju, da ga ona nije gurnula. Knez pogleda lakeja i upita ga, da li je on video pauka.Sluga mahnu glavom odričući. — Ta on je tu; on mora biti tu negde — reče gospođa i uze zavirivati svuda oko stola.Uze ga tražiti i knez.Na uzvik gospođin bejahu pritrčali i drugi gosti.I oni su tražili.Tražilo se dugo i brižljivo; pregledano je sve, pretresena je cela okolina, parče po parče, ali od pauka ni traga, ni glasa.Da li je bio pauk, pa se izgubio, ili nije ni bio, ili je sve to bilo prosto priviđenje, izazvano kod Kaje dugim gledanjem u sjajnu zraku? — ili je Kaja možda to namerno učinila, sluteći što?...Ma šta da je bilo, tek u ovom priviđenju bilo je i proviđenja.Kneževa kava bila je otrovna. Pukovnik Vrbavac bio je u pobočnoj sobi kad se sve ovo desilo.On nije ništa čuo, ali, izišav iz sobe, vide gde su se gosti skupili na onom mestu gde je malo čas ostavio kneza i svoju gospođu.Nešto se desilo.Pukovnik pođe i sam tamo, ali je osećao da ga podilazi neka drhtavica.Morao se usiljavati da se održi na nogama.Išao je polako.Još po izdalje video je da su gosti nešto užurbani.Prve reči što do njega doleteše bile su: „Pa, naravno, da je otrovan.“ Reč je bila o pauku, da li spada u red otrovnih paukova.Ali Vrbavac nije to znao; on je mislio na drugo, pa je i ovim rečima pridao drugi značaj.Vilice mu se stegoše, i da ga je ko u taj mah oslovio, on ne bi mogao reč progovoriti.No u tome trenutku pojavi se knez Mutimir, i pukovnik ga vide kako mirno ruje oko stola s cvećem, kao čovek koji nešto bezbrižno traži.Ta kneževa pojava ohrabri pukovnika.On priđe gomili i upita šta je.Kad mu kazaše šta se desilo, on potraži očima ženu, pogleda je čudno razrogačeno, i pošto je tako dugo gledao, on se polako izmače, odstupi na stranu, koračajući polako i gledajući u patos.Bio je mračan i zlovoljan.On nije mogao verovati da se događaj s prosipanjem kave slučajno desio.Priču o pauku smatrao je kao smišljen izgovor.U njegovoj duši začedila se sumnja protiv žene: „Ona nešto sluti, sumnja!Drukčije nije moguće.“ Oko dva časa po ponoći gosti se počeše razilaziti od pukovnika Vrbavca.Za četvrt sahata odoše i poslednja kola.Knez je otišao među prvima....Umorna, gospođa odmah ode u spavaću sobu.„Idi, ja još imam nešto malo posla, reče pukovnik svojoj gospođi, i uputi se u kabinet za rad.Momak potrča pred njim sa svećom, no pukovnik mu reče da upali lampu, jer će duže sedeti. Kad na Vrbavčevu kapiju istutnjaše i poslednja kola i njihova se treska na skoro izgubi u daljini, široka kantarska ulica ostade pusta i nema.Mesec se već bejaše spustio nisko za zapadnom obzorju i njegove kose zrake već su slabije osvetljavale pustu ulicu.U onome polumraku crnila se ogromna razjapljena Vrbavčeva kapija kao razglavljene čeljusti kakvoga noćnog čudovišta, koje zija iz mraka.Najedared iz kantarske ulice, ispod kestenova, ukazaše se dve senke; one brzo i lako preleteše ulicu kao da i ne dodiruju zemlju, i nestade ih u mraku široke, razjapljene kapije.Odmah za tim ukaza se iz avlije momak sa svećom; kapija škripnu i njena oba krila, jedno za drugim, zatvoriše se s lunom. Na hodniku, na velikoj dvorani, i na svima sobama u kojima su do malo čas bili gosti Vrbavčevi, stajala su sad širom otvorena sva vrata — momak ih je bio otvorio da malo izađe dim.Dva momka išla su od sobe do sobe, te redom gasili lampe i sveće i uspremali na brzu ruku što je najnužnije.Jedan od njih taman se beše popeo na stolicu, da pogasi sveće na velikom lusteru u dvorani, kad mu se na jedan put učini da neko promače hodnikom.On upita ko je, viknu po imenu drugoga momka, ali se ne odazva niko.Pošto je pogasio sveće, momak izađe u hodnik i pogleda — nema ništa.Priđe na prstima vratima Vrbavčevim i oslušnu — ne čuje se ništa.Momak odstupi. S ispruženim nogama, s prekrštenim rukama na prsima, sa zaturenom glavom Vrbavac je ležao u širokoj naslonjači, sa zatvorenim očima.Po tihom, ravnomernom disanju videlo se da spava.Na jedan mah vrata na njegovoj sobi otvoriše se tiho i nečujno, a dve crne prilike, umotane od glave do pete crnim, tananim ogrtačima, skliznuše u sobu.Bez java, bez glasa, bez i najmanje lupe, kao senke, kao duhovi bez tela stupale su i kretale se ove čudne noćne prilike.Kako uđoše, odmah kao po nekoj komandi svaki od njih lati se svoga posla.Jedna pritrča stolu i uvrnu lampu da ne sija odveć jasno.Drugi na prstima priđe pukovniku i oprezno mu podnese pod nos komad vate, koji prvo nakvasi nekakvom tečnošću. Posle nekoliko trenutaka pukovnik opusti obe ruke, glava mu klonu, celo telo omlitavi — po svemu se poznavalo daje pao u dubok, mrtvački san. Za tim je nastao formalan pretres sobe.Prvo je pretresen sam pukovnik, posle su ključevima koje nađoše kod njega, pootvarali sve fijoke i pažljivo po njima pregledali sve hartije, otvarajući paket po paket i birajući pojedina pisma i dokumenta iz njih.Najposle nađoše kuticu od crvena pliša, iz koje izvadiše mali čelični ključić, priđoše istočnom duvaru, skidoše s njega veliku kneževu sliku ispod koje, posle dužega traženja, nađu majušnu rupicu; zavuku čelični ključić i otvore tajni metalni dolap s više pregrada.Pošto su i njega pregledali, oni opet zatvore dolap, obese sliku, povrate u red sve stvari, pozaključavaju fijoke i posle čitava časa bavljenja odu onako isto nečujno kao što su i došla. Posle povratka s puta, Rastislav se i dušom i srcem bio predao jednoj jedinoj stvari — da uđe u trag planovima Vrbavčevim.Upotrebljeno je sve: veština, lukavstvo, obećanje, novac, pa i sama sila da se dođe cilju.Nije požaljeno ništa, kao što nije ništa ni prenebregnuto.Nisu pošteđeni ni bračni i ljubavni odnosi, ni svetinja domaćeg praga, ni nežne rođačke veze; kupljeno je sve što se moglo kupiti, i uspeh je postignut.Na mesec dana posle povratka s puta Rastislav je imao u rukama ceo plan zavere. Kad je ovako celu stvar već imao u rukama, Rastislav se reši na dvoje: Prvo da stvar ne saopštava knezu dok ne prođe svetkovina kneževa punolestva, koje je bilo na pragu; drugo da saopšti stvar knezu tako, kako će ga odlučiti da svršava s Vrbavcem. Proglas kneza Mutimira za punoletna vladara balkaniskog izvršen je s velikim sjajem i golemim svečanostima.Čitavu nedelju dana veselio se Zvonigrad i cela Balkanija.Namesništvo je svečanim aktom, štampanim u mnogo tisuća primeraka, davalo kao neki račun o svojoj četvorogodišnjoj vladavini, naglašujući, da mladome knezu predaje presto i otadžbinu učvršćenu i obezbeđenu od svakih potresa.Mladi knez obasut je bio darovima i poklonima iz cele zemlje.Popijeno je mnogo pića, ispevano je mnogo pesama, presto je zasut himnama.U opšte, rađeno je sve ono što u ovakim prilikama obično rade veseli i razdragani ljudi.Ali je bilo i nekoliko žalosnih pojava.Mi ćemo ovde pomenuti samo jednu. Na zvonigradskoj Velikoj Školi puno je sirotnih đaka.Ovi su mahom veoma dobri đaci i vredni radnici, ali puka, strašna sirotinja. Jedan takav đak išao je zamišljen i brižan širokom kantarskom ulicom, sav potonuo u teške misli kako da se izdrži mučna borba za nasušni hleb.Njemu pristupi jedan preobučen žandarm i ponudi mu da kupi medalju s kneževom slikom, izrađenu u počast kneževa punolestva.Zabrinuti đak mahnu rukom i reče žbiru: „odlazi!“ Ali žbir ne htede odstupiti.Kad je stao i dalje dosađivati, pružajući jednako medalju, đak se obrecne srdito: — „Hajd’ u đubre i s njom.“ On je ovo izgovorio ne dižući glave i ne znajući, šta mu ovaj upravo nudi. Izazivač je to i čekao.„Dakle ti vladaočevu sliku u đubre bacaš“ — reče žbir čisto radosno.Za tim duhnu u pištaljku, dva žandarma odmah dođoše.On im pokaza đaka i reče im da ga vode u policiju.Silom je odveden; uz put je i bijen; u hapsani je izubijan, a zatim je suđen i osuđen — četiri godine zatvora, za uvredu vladaoca.!Prijatelji, koji su otišli da ga vide u zatvoru posle četiri meseca, našli su na njemu još onu istu krvavu košulju, u kojoj je u zatvor odvučen i tu bijen.Oteran u tvrđavu, on je odležao više od tri godine.Zatim je pomilovan.Posle nekoliko godina umro je od suhe bolesti.Ime mu je bilo: Marko Pajić. Ovo je bila poslednja žrtva strašne četvorogodišnje namesničke vladavine. Usled kneževa punolestva bilo je mnogo nagrada i unapređenja, u svima strukama i svima redovima činovničkim.Rastislav je ušao u novo ministarstvo kao min. spolj. poslova. Ali mimo sve i više od sviju bio je odlikovan prvi namesnik — Vrbavac.On je postao đeneral.Ovaj čin naročito je za njega ustanovljen, jer dotle ga nije bilo u balkaniskoj vojsci.Sem toga Vrbavac je postao ministar predsednik i uzeo u svoje ruke upravu nad vojskom, postav ujedno i ministar vojni.Ispuštajući iz ruku kneževsku vlast, koju je dotle imao kao namesnik, on se postarao, da faktički prikupi u svoje ruke svu vlast ministarsku, vlast koju ima vlada, a ta je vlast bila golema po novom ustanu, napravljenom, za vreme kneževa malolestva. Neuspeh zbog slučaja s paukom i prosutom kavom, vidi se dakle, nije Vrbavca stuknuo i zaplašio.On je postupno ali stalno išao sve dalje i dalje po putu jednom zamišljena dinastička prevrata. Ali njegova zvezda već je bala dostigla svoj vrhunac, ona je bila na svom zenitu; tu je još sijala i treptala neko kratko vreme, pa se onda naglo i neočekivano ugasila, kao žižak u koji je nenadno duhnuo strašni dah sudbine, duhnuo i — ugasio ga. Tri meseca docnije, pospe proglasa kneževa punolestva, Rastislav je jedne večeri sedeo u kneževom kabinetu, i razvijao pravu formalnu optužbu protiv Vrbavca, optužujući ga kao veleizdajnika i neprijatelja prestola.Optužba je bila strašna; Rastislav je govorio rečito i ubedljivo, a svaku važniju postavku svoju utvrđivao je pismenim dokumentima. Sve ovo učinilo je na kneza dubok, strašan utisak.Rastislav se rastao od kneza Mutimira tek u zoru.Sudbina đenerala Vrbavca bila je već rešena. Bilo je jedanaest časova u veče.Knez Mutimir hodao je uzbuđeno krupnim koracima po svom kabinetu, i neprestano zagledao u sahat.Pred dvorom stajao je uparađen vod žandarma, pod komandom jednog kapetana, a pred kneževim vratima čekala su dva njegova ađutanta.U dvorsku avliju ututnjaše zatvorena kola iz kojih iskoči povisok gospodin, uvijen od pete do glave u crn ogrtač, i bez prijave pojuri odmah u knežev kabinet. Knez Mutimir dočeka gospodina na vratima, prijateljski mu stište ruku i upita: — Je li sve u redu? Mesto odgovora, Rastislav (jer ovo je on bio) izvadi iz džepa zavijutak hartije i položi ga na sto. — Evo, ovo su pismeni dokazi, koje već znate — reče on.Za tim pruži knezu malu kutiju od crvena pliša. — Ovde vam je ključić od tajnog gvozdenog dolapa, uzidanog u duvar ispod vaše slike.A sad bi u ime boga mogli poći.Same budite energični; nedajte se ničim zbuniti.Imajte uvek na umu šta je on vama spremao. — O!... o!... o!Ja ću ostaviti potomstvu strahovit primer kako se kazne ovaki gnusni zločini — reče knez jetko, i jurnu napred.U prolasku on dočepa Rastislava za ruku i stište ga grčevito. Posle 10 minuta knez Mutimir bio je u kući Vrbavčevoj. Ušav u predsoblje, knez naredi svojim ađutantima da ostanu tu, a žandarmskom kapetanu dade rukom znak da čini svoju dužnost, na što ovaj naredi žandarmima da zauzmu sve izlaze i ulaze u đeneralovu kuću i da pod svaki prozor stane po jedan. Kuća Vrbavčeva bila je knezu Mutimiru dobro poznata.Pošto je ovo naredio, on se uputi krupnim koracima pravce vratima đeneralova kabineta, gde je ovaj u veče obično radio, i jako zakuca. — Unutra — viknu đeneral. Vrača se naglo širom otvoriše; u sobu stupi knez Mutimir.Đeneral se veoma začudi.On ustade i pođe mu na susret: — Otkud ta sreća? — reče on s osmehom, ali prilično zbunjeno. — Nije nikakva sreća.Na protiv, ovo je najkobnija noć vaša — primeti knez oporo. — Šta je sad! — reče đeneral i zastade.„Šta je ovo?Šta je ovome čoveku?“ — senu Vrbavcu kroz glavu.I prva misao koja mu dođe bila je: „Izdaja!“ Ja sam izdan.Neko je prodro u moje tajne i izdao ih knezu.Sve je propalo.“ To je bila prva misao Vrbavčeva.Ali on sad oseti da mu se misli i osećaji brkaju, da u jedan mah misli na sto stvari, misli na sve, i da baš s toga ne zna ni šta misli, ni šta oseća.On jedva protepa: — Gospodaru, šta je vama noćas? Knez prekrsti ruke i isprsi se pred đeneralom: — Šta mi je!I vi mene pitate šta mi je!..Pa ništa, g. rođače, ništa, g. đenerale, diko i uzdanico prestola.Prisnilo mi se kako prvi đeneral balkaniski verno služi presto, pa sam došao da vam blagodarim — reče knez podrugljivo. — A šta fali mojoj službi? — upita đeneral drsko. — Šta joj fali? — promuca knez kroz zube, a uz obraze mu buknuše plamenovi od gneva. — Šta joj fali!... — Kneže, da niste u mome.... — poče Vrbavac, ali Mutimir lupnu nogom i ciknu kao guja... — Ćutite, g. đenerale, kad vaš vladalac govori.I zar se vi još usuđujete usta otvoriti!Vi ste pogazili vašu zakletvu, vi ste izdali vašu vojničku zastavu, vi ste prostim zločinom uprljali vašu đeneralsku uniformu...Ubico, tvoje su ruke krvave...Vous êtes un traître, vous êtes un lâche (Vi ste izdajnik, vi ste kukavica). Knez je bio van sebe od besnila, a đeneral je stajao kao okamenjen.No ove strašne reči Mutimirove čisto kao da ga trgoše iz zanosa.Teške uvrede probudiše u njemu skamenjeno častoljublje.Potresenim, ali jakim i podrugljivim naglaskom on reče: — Mladi kneže, to samo vi možete dopustiti sebi tako ponašanje, koje upravo nema kvalifikacije.U mojoj rođenoj kući vi mene obasipate najgrubljim ciničkim uvredama i nazivate me izdajnikom, ne navodeći ni jedan dokaz u potvrdu tih gadnih kleveta.Samo mladost vaša i položaj vaš, i položaj moj kao domaćina mogao me je uzdržati te na prvu uvredu nisam odmah sam sebi pribavio satisfakcije... No Vrbavac ne mogade dovršiti.Bled kao smrt, knez mu se unese u oči i reče zagušljivo: — A... a.... a!Tako ti znaš, zlikovče! — Kneže, ja vam zabranjujem da me zovete takim pogrdnim imenima, vi nemate nikakvih dokaza za vaše klevete — prodera se Vrbavac, — Nemam dokaza, nemam dokaze!U to se ti uzdaš, satano.Hoćeš dakle dokaza?Evo ih!...No ček’ da viknemo i svedoke. Govoreći ovo knez pritrča vratima, otvori ih širom i mahnu rukom na jednoga od svojih ađutanata da uđe unutra; zatim mu dale mali čelični ključić, pokaza prstom svoju sliku na istočnom duvaru i reče ađutantu: — Skinite onu sliku, ispod nje ćete naći malu ključanicu, zavucite u nju ključ, tu ćete naći tajan gvozdeni dolap, a u njemu... Knez se okrete Vrbavcu i reče podrugljivo: — A? šta ima u njenu, g. đenerale?Da nisu tu oni dokazi, koje vi tražite? Ađutant priđe slici, ali Vrbavac priskoči, stade pred njega i reče: — U mojoj kući, a bez moje dozvole, može se izvršiti pretres samo preko mene mrtva.“ Posle se okrete knezu: „Gospodaru, poštedite uniformu balkaniskoga đenerala.Da nada mnom, đeneralom, vrši pretres jedan kapetan protivno je svima pojmovima o vojničkoj časti i subordinaciji.“ Knez priđe bliže đeneralu. — A je li protivno vojničkoj časti kad se jedan đeneral toliko zaboravi, da..... Đeneral ga preseče. — Gospodaru, ja vas preklinjem zaustavite se — reče đeneral Vrbavac potresenim glasom — Ja vas preklinjem ne naglite s postupkom, za koji ćete se docnije uzaludno kajati i vajkati.Ja vas molim dajte mi 10 minuta vremena da se nasamo razgovorimo nas dvoje.Ne bojte se, gospodaru da ćete odocniti.Što ne reknete sad, što ne učinite sad, možete reći i učiniti posle kad god hoćete.Ali što učinite sad u ovom razdraženom raspoloženju, to se više ne da popraviti.Reči su krilate; one su kao puščano zrno; jednom izbačeno, one se više ne mogu zaustaviti ni povratiti.Ja vas preklinjem... i mene radi i vas radi.... Dok je đeneral ovo govorio, knez je stajao podbočen i gledao ga netremice. Đeneral ućuta, a knez ga je još dugo gledao nemo i hladno.Za tim se okrete svome ađutantu, uze od njega ključ i reče mu da izađe i da pričeka na polju. Knez i đeneral ostadoše sami.Nekoliko trenutka trajalo je mučno ćutanje. — Šta hoćete sad? — prekide prvi knez ovu tišinu. Đeneral zausti nešto, pa opet ućuta.Na njemu se videlo da se bori.U srcu čitava zbrka osećaja, u glavi čitava zbrka misli. — Dakle, vi znate!.. — reče đeneral Vrbavac, a ove mu reči izleteše iz grudi, kao kad iz parna kotla šibne dugo uzdržavana para. — Znam, — reče knez mirno. — Ali, kneže, gospodaru, recite mi iskreno šta znate, šta vam je sve napleteno protiv mene....Kod mene možda i ima kakve greške; ali, ipak sve je to uveličano, preterano, ja vas uveravam; sve se to još da među nama lepo urediti.. Đeneral je sve ovo izgovorio s vanrednom nežnošću, meko, blago, prijateljski, a u isti mah beše prišao knezu i pokuša da ga uzme za ruku i da ga povede da sednu na divan.No knez to odbi, on izvi ruku, stuknu korak nazad, i, podižući u vis obadve ruke, reče oporo i odlučno. — Dalje od mene, gospodine đenerale.Među nama je sve svršeno.Manite sad vaše nežnosti.One su ovde po sve neumesne.Govorite šta hoćete, ali imajte na um to, da ja znam sve, da imam u rukama sve, i da vam odricanja ništa neće pomoći. — Dobro, reče đeneral zagušljivo ali odsečno.Videlo se da ga je veoma potreslo ovo odbijanje kneževo. — Dobro, — reče đeneral - ovda izvolite mi saopštiti vašu tužbu.Za što me krivite?Šta sam vam ja učinio? i šta je to „sve“ što velite da znate. — Šta je — prihvati knez podrugljivo — pa nije ništa osobito.Đeneralu Vrbavcu prohtelo se da bude vladalac Balkanije, da osnuje novu dinastiju, da mete na glavu kneževsku krunu.U to ime đeneral se oženio devojkom iz vladalačkog doma Kosanića, u to ime đeneral Vrbavac uneo je u ustav odredbu da nasledstvo prestola prelazi i na žensku liniju, u to ime đeneral je gledao svima sredstvima da se populariše kod naroda, u to ime đeneral je uzeo čvrsto u ruke svu vojsku i starao se da se što više zblizi s njom, a da što dalje ukloni od nje zakonita gospodara prestola, te je s toga u vojsci i raširen glas o meni kako nemam vojnička duha.Sve je udešeno kako treba, prilike su sazrele, došlo je vreme da se ispune najlepši snovi đenerala Vrbavca.Samo sam mu smetao ja, faktički knez i gospodar, i junački đeneral pribegao je vrlo prostom sredstvu da me se kurtališe — rešio se da me otruje... Knez zastade da odahne.U đenerala Vrbavca uzeše mrdati usne; on kao da beše zaustao da što rekne, no knez ga preseče. — Jeste, gospodine đenerale, spremili ste se da me otrujete.To je trebalo da bude pre neki dan, kad se onako nehotice prosu šolja otrovane kave, koja je bila meni namenjena.Spaslo me je proviđenje.To isto proviđenje kazniće sad vas.Otrov je onde ispod moje slike u tajnoj fijoci u zidu — knez pokaza prstom — No od te fijoke i ja imam ključ.— Knez pokaza na dlanu malu kutiju od pliša.Pismeni dokazi za vaš zločin evo ovde kod mene u džepu — stvar je jasna... Dok je knez Mutimir ovo govorio, đeneral je počeo bledeti; bivao je sve bleđi i bleđi a kad knez zastade, đeneral je bio kao zemlja potavnio u lipu.Izraz na licu, pogled, držanje, sve mu se beše izmenilo.Pogled mu je bio ukočen, pomućen, pogledao je čas u kneza, čas u sliku kneževu, ispod koje je bilo tajno dolapče.Kad knez ućuta đeneral reče zbunjeno i smeteno: — Pa sad? — Sad morate umreti, g. đenerale.I to sad odmah, još ove noći, još ove večeri, sad se mora svršiti sve.Ja neću kročiti iz ove sobe dok s vama ne bude svršeno.Vi morate umreti... — Da umrem!Zašto da umrem, kako da umrem? — reče đeneral čisto začuđeno. — Za što!Za to što ste hteli otrovati svoga kneza.A kako?Vrlo prosto.Onako isto kao što ste i vi hteli mene ubiti.Ispićete sami otrov koji ste meni spremili. Knez ućuta i upre pogled u đenerala.Đeneral diže glavu i upre pogled u kneza.Njini se pogledi susretoše i tako ostadoše neko vreme.Đeneral se za tim okrete, polako priđe prozoru, i sav malaksao čisto se sruši na divan. Knez Mutimir priđe skrušenom đeneralu u ruci je držao svežanj pisama.Udarajući šakom po tom svežnju, knez reče: — Đenerale, evo, ovo su sva potrebna dokumenta koja nesumnjivo svedoče vaš zločin, vašu izdaju prestola.Kao veleisdajnik, vi morate umreti.Kao mome rođaku, kao prvom balkanskom đeneralu ja vam činim milost ostavljam da izberete način kako ćete umreti.A samo su dva načina: ili da popijete otrov, koji ste za mene spremili, ili da budete streljani javno kao veleizdajnik. Đeneral je ćutao, oborene glave i naslonjen na divan. — Birajte, — reče knez Mutimir — vreme prolazi; odlaganje je nemoguće. Đeneral podiže glavu; bio je u obrazu kao zemlja. — Bi li mi hteli pokazati ma i jedan jedini od tih dokumenta koji potvrđuju moju krivicu? — upita on hrapavo. Knez brzo odvi zavežljaj, preturi po njemu i pruži đeneralu tabačić plave hartije.Đeneral uze hartiju i poče je čitati.Ruka mu se tresla kao jasikov list.Na plavom tabačiću bilo je svega dvajestak redaka: „Dragi Joco.“ „Budi spreman.Svakog časa može nastati odsudan trenutak.Sve je spremljeno.Vreba se samo zgodan slučaj.Prosta slučajnost omela je stvar pre 5—6 dana.Preduzete su mere da se takve slučajnosti više ne ponavljaju.Spremaj poistija tvoje ljude.Ne propuštaj ni jednu zgodnu priliku.Uveri ih da je prava dinastija već izumrla i da je ovo samo prevara i sramota naša, da nam na prestolu sedi tuđinsko kopile.Nova dinastija doneće novu sreću, nov napredak, nov polet i blagostanje.Ali zato se valja potruditi.Nova dinastija stvoriće od svojih vernih ljudi i pouzdanih pomoćnika nov red balkanske vlastele i velikaša.Kakva sjajna budućnost!Plod je uzreo.Valja samo imati kuraži da se pruži ruka i plod ubere. „Držim da na toliko mogu računati kod svojih prijatelja, među kojima si na prvom mestu ti.Što budeš imao javljaj preko prije“. Pismo je bilo pisano đeneralovom rukom i to tek pre nekoliko dana.On ga je odmah poznao, pa ipak čitao ga je 2—3 put uzastopce.Ruke mu klonuše i on nesvesno zgužva pismo u šaku. Knez priđe i pruži ruku da uzme pismo.Đeneral poćuta, pa mu ga onda pruži.Tada se usturi na divan, pokri lice rukama, ostade tako nekoliko trenutaka, a za tim protrlja oči, skoči, stade pred kneza, pogleda ga prvo u oči i reče odsudno: — Vadim šta je.G. Rastislav uspeo je da me nadmudri.Našlo se izdajnika i stvar je otkrivena.Možda je u zaveri protiv mene i moja rođena žena...Sve jedno!Činio sam ono što sam smatrao da mi je dužnost spram zemlje, koja mi je poverila svoju sudbinu Stvar je propala.Pitanje je šta nastaje sad? Knez ga preseče: - Za vas, gospodine đenerale, svršena su sva pitanja.Vi imate da se pobrinete samo o jednom pitanju: kako će te umreti? - Pustiću da me vi ubijete.Zakitite se slavom ubilca — reče đeneral podrugljivo, i uze hodati po sobi. — Knez planu: — Zaista, ja se moram diviti vašoj drskosti, gospodine đenerale.Sam zločinac i ubilac on govori o tuđoj ubilačkoj slavi!...Kakva drskost!...Ali neka!Dakle hoćete javno ubistvo?Učinićemo vam po volji.Čujte me samo još ovo.Vaše stvari stoje ovako: Možete popiti otrov.U tom slučaju pravi uzrok vaše smrti ostaće tajna za narod.Vi znate kako dejstvuje vaš otrov.Stegnuće vas u guši.Bolovaćete 2—3 dana.Umrećete prividno od gušobolje.Mi, posvećeni u stvar, prikrićemo vaš zločin, ne vas radi, no zemlje radi; da po Evropi ne puca bruka kako su u Balkaniji prvi đenerali otrovnici, ubice i izdajice prestola.Mi ćemo vas službeno ožaliti.Objavićemo vašu smrt svečano.Lekari će izdati svedodžbe da ste umrli od gušobolje.U službenim novinama ožali će se smrt prvog đenerala balkanskog.Saranićemo vas o državnom trošku.Umrećete kao veliki državnik.Ime će vam ostati čisto, svetlo, Vaš jedinac naslediće neokaljanu uspomenu svoga oca.To je milost koju vam čini vaš gospodar, kome ste radili o glavi; tu vam milost činim ja. — Neće te li to, onda ću ovog trenutka učiniti ovo: — Vaša je kuća opkoljena.Odmah ću dati da se dozove ministar predsednik i ministar pravde.Pročitaću im dokumenta koja nesumnjivo svedoče vaš zločin.Sačiniće se akt o tome.Vi ćete biti odmah okovani i kao teški ++prestupnik državni odvučen u grad.Ujutru osvanuće u službenim novinama moja proklamacija kojom ću objaviti zemlji vaše izdajstvo.Biće sklopljen vojni sud.Za tri dana vi ćete biti suđeni, osuđeni i kao veleizdajnik streljani.Sad birajte.Ja sam učinio svoju poslednju dužnost.Oko te stvari neću više trošiti ni jedne reči.Imate pet minuta na promišljanje. Knez izvadi sahat, otvori ga, zagleda ga, — i uze hodati po sobi. Đeneral beše ustao; on osta ukočen na sred sobe.Stajao je i besmisleno blenuo, gledajući u vrh svojih cipela. — Hitajte — reče knez malo posle — tri minuta već je prošlo. Đeneral osta nepomičan. Knez je hodao i čas po čas zagledao u sahat. Na jedanput knez stade, podiže sahat, „pet minuta i dva sekunda“ — viknu on - dakle šta ste se rešili, gospodine đenerale? — Gospodine đenerale — reče knez i kroči mu bliže, vreme je proteklo, govorite šta ste rešili? No đeneral ostade nem, ukočen, nepomičan. — Dobro, kresnu knez — onda je red da ja govorim.On zaklopi sahat, strpa ga u džep, jurnu vratima odjapi ih širimice i viknu glasno: — „Unutra, gospodine ađutante“. No u taj mah knezu priskoči đeneral Vrbavac, uhvati ga za ruku i reče mu potresenim glasom: — Zatvorite vrata.Svršeno je.Ja sam se rešio.Molim vas zatvorite vrata. Knez mahnu rukom na oficira da ne ulazi; zatvori vrata i obrte se đeneralu: — Dakle? — Popiću otrov — reče đeneral zagušljivim glasom. „Popiću otrov“! Posle ovih odsudnih reči đeneralovih nasta mučno ćutanje.Đeneral se vrati divanu, sede, osloni laktove na kolena, uze glavu među šake i duboko se zamisli. — Đenerale — opomenu ga knez posle podužeg ćutanja. Vrbavac diže glavu, upre pogled u kneza i upita ga hladno. - Kneže, nema li druga izlaza da se iz ove kuće ne mora iznositi mrtvac? — Nema! — odgovori knez odlučno. — Kneže, odložite katastrofu bar za 24 časa, da dovedem u red svoje stvari. -— Ne može se odlagati, gospodine đenerale, ni 24 minuta, a vi možete uređivati vaše stvari i posle popijeva otrova.Vi bar znate da on ne ubija s mesta. — Dakle nema nikakva načina da se stvar izmeni ili bar odloži? — Nikakva! — potvrdi knez, — Zar baš nikakva, kneže? — Nikakva, gospodine đenerale. Đeneral poćuta — Onda dajte napitak i svršavajte stvar što pre — reče on odvažno. Laganim koracima knez priđe zidu, skide svoju sliku, izvadi malen čelični ključić iz kutije od pliša, nađe rupu u zidu, zavuče ključ i prostim pritiskom otvori vrata.Težak debeo gvozdeni kapak otvori se tiho i nečujno.U zidu se ukaza četvrtast dolap prilično dubok.U njemu je stajalo poređano nekoliko paketa složenih hartija, uvezanih oputama od kaučuka.U jednom uglu stajala je okrugla, povelika kutija od hartije.Na zaklopcu ove kutije bila je nacrtana mrtvačka glava.Knez uze ovu kutiju i otvori je. — Unutra je bilo 6 povelikih stakleta.Knez ih pokupi i potrpa u džepove; kutiju bacnu na sto; jedno staklo uze u ruku i priđe lampi. Za sve to vreme đeneral je sedeo na divanu i držao glavu u šakama gledajući nepomično u patos! Knez otpuši stakaoce, pošto ga je prvo pažljivo promućkao.U staklu je bila tečnost čista, bistra, kao voda bez ikakve boje.Knez pomirisa stakaoce i ne oseti nikakav miris.On priđe đeneralu i reče mu: — Gospodine đenerale, ispunite svoju dužnost.Govoreći to knez mu pruži staklo. Đeneral Vrbavac diže glavu, poćuta i primi staklo od kneza. Stisnuto u rupi, đeneral je to staklence držao skoro čitav jedan minut, a grudi su mu se visoko nadimale.Na jedanput on diže ruku naglo izvrte staklence i istrese ga sebi u usta, i u dva velika gutljaja popi kobnu tečnost, a staklo baci za vrata s uzvikom: „Živela smrt!Njoj nazdravljam!“ Knez izvadi sahat, zagleda ga i reče: — Jedanajest i 25 minuta. — Imam još 72 sahata.U petak, u ovo doba, biće sve svršeno - reče đeneral i ustade s divana. — Sad smo se izmirili, produži đeneral, stajući pred kneza.Držim, da sad jedan drugom možemo pružiti ruku, reče on i pruži ruku knezu, koji se nađe usled toga prilično zbunjen. — Iskreno vas žalim; gospodine đenerale, reče knez rukujući se s njim — ali stvar je dotle bila dovedena, da drugog izlaska nije bilo. — Svršeno je — prihvati đeneral. — Sad je to već prošlost, o kojoj ne vredi govoriti.Sažaljenju nema mesta.Ovde je vođena bitka.Ja sam pobeđen — pravo je da poginem.Ulog za koji se igralo bio je veliki — jedna kruna i jedan presto.Te dve stvari vrede jedne glave. Posle ovih reči đeneral uze hodati no sobi.Na jedan put on se trže.„Ah, moja žena!Sirota moja žena!Ona još čeka na me....“ Zatim se okrete knezu. — Kneže, zaklinjem te ovim mojim smrtnim časom i svom srećom tvojom, je li i moja žena pripomogla da se moj plan otkrije? je li i ona bila u društvu s tobom i s lukavim gospodinom Rastislavom? — Jamčim vam čašću mojom, gospodine đenerale, da nije — reče knez. — Onda mi je smrt tri put lakša. Da li je to bio uticaj popijenog otrova, ili pomisao na skoru smrt, tek đenerala poče obuzimati čudna toplina i u telu i u duši.Osećao je da se zagreva, i u tom stanju bilo mu je dobro.Glava mu je bila vedra, prisebita, a ovamo se osećao kao čovek koji je dobro pijnuo.Neprestano je hodao. Među tim knez Mutimir stajao je na sred sobe, premišljajući šta sad da radi.Osećao je da ne može otići odavde dok ne izvesti svoju rođaku o svršenoj osudi nad njenim mužem.Teško mu je bilo da joj to kaže, a osećao je da je najpriličnije da je on o tome izvesti, jer đeneralu bilo bi svakako veoma nezgodno da joj sam o tome kazuje. Dok je knez premišljao kako bi đeneralu bilo teško da sam saopštava ženi strašnu novost, jer bi joj tu morao govoriti o svom zločinu — đeneral je ćutećki hodao. — Svakako, meni je dužnost da izvestim domaćicu kuće o onome što se ovde desilo mojim uticajem — reče knez, kao pitajući đenerala. — Da, ali ne sad odmah — odgovori đeneral, a za tim dodade: — Ne sad odmah: to nije potrebno....A docnije, — videćemo.Zašto ne bi baš i ona ostala u istom uverenju kao i ostala publika, da sam umro od gušobolje. Knez ga preseče. — To bi bilo nezgodno.Ona najposle mora sve saznati. — Docnije, docnije — reče đeneral za to ima još vremena.Bar ove noći ona netreba ništa da zna...Ona još čeka; idem ja da je umirim, neka legne; ali ti nemoj otići; čekaj me, sad ću ja — završi đeneral i brzo ode ženi u sobu. Đeneral se zadrža čitavih desetak minuta U ženinoj sobi.Kad se otuda vrati bio je veoma rumen u obrazu, a oči su mu neobično sijale.Čim uđe on se okrete knezu. — Ona kao da nešto sluti.Našao sam je uznemirenu, usplahirenu — jedva sam je sklonio da legne u postelju.Kad bi bog dao da odmah zaspi. Knezu padoše teško ove reči đeneralove.Osećao je kao da u ovim rečima zvuči prekor njemu: „ti si uzrok svemu ovom!“ U opšte, od kad je đeneral ponio otrov, knezu je bilo nekako nezgodno đeneralovo prisustvo.Pomišljao je da sad već može ići; stvar je svršena. No baš u taj mah đeneral priđe knezu: — Sad je skoro ponoć — reče on. — Ova je noć naša.Ja te neću pustiti da odeš dok se s tobom ne razgovorim.Osećam mnogo što šta na duši što valja da ti kažem.Učinićeš mi valjda tu poslednju uslugu da me saslušaš.Otpusti tvoje ljude.... t. j. mislim vojnike, žandarme, a ađutanti mogu i čekati.Otpusti ih, pa hodi da se razgovorimo.Ja se još osećam dobro.No to neće dugo trajati.Kažem ti, ova je noć još naša.Sutra će već početi naduvanje u guši i gušenje.Žena će biti uznemirena, neće se odvajati od mene — razgovora tu više ne može biti.Što ugrabimo to je još noćas. Đeneral Vrbavac spremao otrov knezu Mutimiru, ovaj je to uhvatio i nagnao ga da sam ispije taj otrov, i sad, na jedan put, taj isti đeneral Vrbavac oseća neodoljivu potrebu da se nasamo, poverljivo i prisno izrazgovara s tim istim čovekom, iz čije je ruke malo čas primio samrtnu čašu! Knez nije imao kud; on nije mogao odbiti đeneralovu molbu i morao mu je učiniti sve po volji. Posle nekoliko trenutaka ova dva čoveka, od kojih je prvi drugome radio o glavi, a drugi prvome došao glave, sedeli su jedan do drugog na divanu i razgovarali se toplo, iskreno, kao najbolji drugovi.Kako je čudna duša čovekova!Kako su po nekad zagonetni prohtevi njeni! — Vele da ljudi govore istinu kad stanu pred otvoren grob — poče razgovor đeneral Vrbavac. — No ja nisam samo pred grobom, ja sam u grobu.Ja nisam samo osuđen nam smrt, ja sam već umro, ja sam pokojnik.Smrt nije više van mene, ona je u meni; ona je u srcu mome, u svakoj kaplji krvi moje.S toga moje reči možeš smatrati kao reči koje dolaze s one strane groba; dolaze s onog drugog sveta.S tobom govori jedan mrtvac.Ja sam već svršio s ovim svetom i nemam više ništa zajedničko sa životom.Odrešen od sviju interesa, koji čoveka vežu za ovaj svet, na moj govor ne može više uticati nikakav zemaljski obzir i interes.Što god ti reknem, dakle, biće rečeno s takom nepristrasnošću s kakvom samo mrtvi mogu govoriti o živim stvarima ovoga sveta, koje se njih lično već ništa više ne tiču.S toga te molim saslušaj me pažljivo. Ove reči đeneralove duboko su uticale na kneza, i on ga je slušao, skoro ne dišući.Đeneral produži. — Kroz tri dana ja ću biti pod zemljom. — Smrt je već u meni; ni bogovi, ni ljudine mogu mi ništa više ni dati ni uzeti, ni pomoći ni odmoći. — Prema tome može mi biti sve svejedno šta ko o meni misli, pa i to kako ti ceniš celu ovu stvar. — Pa ipak, ja osećam potrebu da se izvinim pred tobom. — Ne mene radi, no tebe radi!Ti ostaješ da živiš.Možda će ti nekad uspomena na ovaj događaj biti teška; možda će ti sećanje na sve ovo često pomutiti duševno spokojstvo.Ako upamtiš što ti ove noći budem govorio, bićeš sačuvan od mračnih sećanja na ovaj događaj. Đeneral je govorio na odmorke.Iskaže po jednu misao, stane, odahne, pa ide dalje.Knez ga je slušao ćutećki, nepomično, paleći cigaru za cigarom. — Jes — nastavi đeneral — ja sam te hteo ubiti.Otrov sam izabrao s toga što on najmanje pravi larme i najzgodnije može biti prikriven.U ostalom, ti to jamačno već znaš, jer po svemu vidim da si se od nekud dočepao moga „Dnevnika.“ Đeneral se gorko nasmeja — Pala mi bila na um luda misao da vodim dnevnik o svemu što se odnosi na taj događaj.U ostalom, možda je i tu bilo umešano proviđenje.Ja verujem u proviđenje — primeti đeneral ozbiljno - Elem, izabro sam otrov s toga, što bi krvavo ubistvo nemoguće bilo prikriti, i što bi krvavo ubistvo probudilo u svetini veće simpatije za tebe, a to bi sve jako otežalo položaj nove dinastije. - S toga su valjda i raniji pokušaji izbegavali krvavo ubistvo, kao na priliku onaj kad je udešeno da padnem u nužnik? — primeti knez.Đeneral ne odgovori odmah, a knez na to dodade: - Zbilja, da li su i raniji pokušaji bili vaše delo? — To je druga tema — primeti đeneral.Ako dospemo, o tome ćemo govoriti docnije.Sad da se vratimo na stvar. - Elem, sem političkih razloga, otrov sam izabrao i s toga, što je, po mom nahođenju, od njega najlakša smrt...A tu lakost ja ću već videti sad sam na sebi - primeti đeneral s lakim osmejkom na usnama.Za tim produži: — Kad sam se odlučivao na taj korak nije me ni malo rukovodila kakva lična mržnja spram tebe.Na protiv, kad god sam dublje mislio o toj stvari, tvoja slika silom mi je izlazila pred oči i jako me bunila u mojim planovima.Tvoja mladost, tvoja usamljenost u svetu, okolnost što si sam, bez roditelja, bez pravih prijatelja, bez ikoga koji bi voleo tebe lično, a ne tvoju titulu, tvoj položaj i tvoje pare — sve to večito me je bunilo, i ja sam se vazda starao da odagnam te misli i da ne mislim o tebi lično. — Dakle, upamti ovo.U celoj ovoj stvari, i za sve vreme od kad se ona zalegla u mojoj glavi, ni jednog jedinog trenutka ja nisam osećao spram tebe nikakvu mržnju i zlobu; ne strasnu, no u opšte nikakvu mržnju.Sasvim drugi razlozi i druge pobude rukovodile su me u tome. — Glavni izvor, iz koga je ponikla zamisao da ti preotmem presto, svakako je moje lično vlastoljublje i slavoljublje.Ali u to su se mešali i neki državni razlozi.Verovao sam da ću bolje upravljati zemljom no ti.Računao sam ovako.Balkanija ili mora izvršiti svoje ujedinjenje narodno, ili će postati žrtva grabljivih suseda, ako ostane ovako mala i nejake.Ta zadaća narodnog ujedinjenja doći će na dnevni red u kratkom roku.Ta burna i teška vremena zatećiće na prestolu Balkanije vladara mlada, slaba, neiskusna, a to može biti uzrok da cela stvar propadne.Da omužaš, da stečeš iskustva, tebi će trebati punih dvajestak godina.Događaji neće toliko čekati na tebe.Oni će banuti s elementarnom silinom.Da bi ih dočekali kako valja, treba imati na prestolu vladaoca zrela i puna iskustva.Tom razlogu ti si bio žrtvovan.Naravno, ko čini zločin, uvek traži nekako, ma i nesvesno, da se sam bar pred sobom opravda- Ovo, što gore pomenuh, bio je razlog kojim sam ja zavarkavao svoju savest. — Mnogogodišnja služba državi i njenim interesima svikla me da budem hladan spram mnogih stvari, od kojih se običan čovek grozi i preza.Prosta masa gleda na presto s nekim strahopoštovanjem.Ja sam bio slobodan od tih predrasuda.Smatrao sam da ja imam toliko isto prava na presto kao i ti.Imam ga i više no ti, jer sam iskusniji, mudriji.Ali ja dolazim na presto silom, ubistvom, preko mrtva trupa.Sve jedno!Zar tvoji pretci nisu na taj isti način došli na presto, zar put, kojim je koračala tvoja dinastija, nije zasejan leševima? - Naravno, ne možeš se ti okriviti za krvave radnje tvojih predaka.Ali sve jedno, istorija se sveti i u devetom kolenu — reče đeneral. — Jednom reči, rešio sam se bio da te uklonim i računo sam da imam prava i razloga za to.S nekog višeg političkog i državnog gledišta ja bih mogao da se pravdam, pa možda da se i opravdam.Ali sve su to sofismi.Za sve stvari i postupke ima samo jedno pravo gledište i jedno istinsko merilo — to je čovek.Ja sam hteo ubiti čoveka, i ja sam kriv... Đeneral se zagrcnu, poćuta, pa onda dodade zagušljivim glasom: — Oprosti mi, ako možeš! Ćutećki knez se okrete i pruži ruku đeneralu, koji je primi, stište je strasno, privuče kneza k sebi i poljubi ga u čelo. Nastapoduže ćutanje. — Srdačno hvala — reče đeneral posle poduža ćutanja — Da nas je ko gledao, rekao bi da smo sad kao glumci odigrali jedan dirljiv akt — nastavi đeneral s gorkim osmehom — Ali šta me se to tiče!Ja ovako osećam.Meni je ovo iz srca poteklo.Za to ti opet velim: od srca ti hvala.No da ostavimo to.Sad baš pade mi na um jedna misao. — Vi vladari mnogo uobražavate o sebi.Čini vam se malo da budete ljudi.Hteli bi da ste nešto više od čoveka.Kušate da se približite bogu, a u stvari postajete nešto smeteno, što nije ni bog ni čovek i što najbliže stoji običnoj životinji.Koliko bi bolje bilo, i za vas i za više narode, kad bi se zadovoljili onim što ste, kad bi pristali da budete - ljudi, ali dobri ljudi. Đeneral zastade, kao da se nečega na jedan put setio, no brzo opet produži. — Ništa to ne mari što ti ovaj savet daje onaj, koji ni sam nije bio dobar čovek.Baš s toga ja i mogu bolje no iko da osetim koliki je to gubitak, što nisam bio to u životu, što nisam bio prvo i pre svega dobar čovek, pa tek posle sve drugo.Kad bi sad počeo život iz nova, to je jedino što bi u njemu imao ispraviti.Lažne nauke uče da jedan čovek ne može u isto doba biti i dobar čovek i dobar vladalac.To je laž.Na protiv.Prvo je pogodba za drugo.Nema dobra vladaoca bez dobra čoveka.Naravno, da biti dobar čovek ne znači biti mekušac i dedak, koji se daje varati na svakom koraku, koga će jedna tuđa suza nagnati da rad nje žrtvuje stotinu korisnih stvari.Dobar čovek znači ujedno i pametan čovek.U radnjama ljudskim bez mudrosti nema dobrote. Knez se beše zagledao u đenerala.Izgledalo mu je čudno da mu ovaj sad čita neke pridike i savete.Ko bi ih sad ovako video i čuo, a ne bi ih znao, bi rekao da su otac i sin, pa zabrinuti roditelj daje mudre savete detetu svome.To je i knez osećao.S toga mu je to i izgledalo čudno i neprirodno. Među tim đeneral je produžavao: — Naročito vama, vladarima iz dinastije Kosanića, preko je potrebno da postanete dobri ljudi. — Zašto baš nama, „naročito“? — primeti knez. - Za to — što ste vi još mlada, neutvrđena dinastija.Istina, ti si već četvrti iz te dinastije, ali valja imati na umu to, da je osnivalac dinastije proveo dvajest godina u izgnanstvu, da je drugi vladalac od te loze vladao samo 17 dana; da je treći vladalac prvo bio proteran, a posle, kad se opet vratio, bio ubijen i da si ti došao maloletan na krvav presto. — To je jedno.Drugo je, što ste vi, Kosanići, po svom karakteru, ljudi malo simpatični.Nemoj da ti moje reči budu teške i neprijatne.Primi ih kao korisnu istinu, koju možda nikad više ni od koga nećeš čuti.Ovo govore usta koja će kroz nekoliko časova samo za navek umuknuti.Smatraj, dakle, kao da ti ove reči dolaze od kakva nevidljiva duha, koji nema nikakvih veza i interesa s ovim materijalnim svetom — Jes, vi Kosanići ljudi ste koje je veoma teško voleti.Vi ste veoma samoživi; vi ste ili ružni cicijaši, ili još ružnije raspikuće.Vi nikad nikome niste učinili nikakva trajna dobra.Ako ste kad kome što i dali, to mu je posle krvavo tri put na nos izašlo, jer ste vi bili nalik na onoga „dobrotvorca“ koji je dao čoveku jednu maslinku da proguta, a posle tražio od njega pun tulum zejtina.Sve što ste i što imate dostigli ste i stekli s ljudima, s prijateljima, s pomagačima, pa ipak vi nikad nikome ništa niste priznali, na protiv, ima mnogo veoma ružnih primera, kako ste krvnički gonili baš one, koji su vam najviše dobra činili i koji su rad vas najveće žrtve podneli.Izgleda, kao da vam je teško trpeti da ima ma koga na svetu, kome ste i vi čim god obavezni, i kome i vi dugujete kakvu blagodarnost.To se nesumnjivo posvedočilo pri povratku vaše dinastije.Kad ste se utvrdili po svom povratku, prva vam je briga bila da oslabite onu političku grupu, koja vam je bila oslonac za povratak, a posle da jednu po jednu viđeniju ličnost iz te grupe tamanite i uklanjate s pozornice.Ne trpite nikoga koji bi vam mogao reći: ovima sam i ja pomagao da dođu na presto.Nikad nikome niste zahvalni.Neblagodarnost i nepriznavanje — to je glavna crta više porodice — i za tu crtu zna ceo narod. Namršten, knez je ćutao i slušao.Đeneral je produžavao sve življe i jače: — U vašoj porodici nema junaka.Ni jedan član vaše dinastije nije se nigde odlikovao nikakvim osobitim ličnim junaštvom. — Dodajte tome vašu porodičnu slabost spram žena.Tvoji pretci, svi odreda, bili su neverni i rđavi muževi.Tuđa žena, ma i najgora i najružnija, vazda vam je milija od svoje rođene.Jamačno ni ti ne ćeš biti bolji u tome. — Najposle vi ste osvetoljubivi, samoživi, bez srca; vi nikome ne verujete i nikoga ne volete.Sve su to porodične crte vaše.Ako u tebi teče krv Kosanića — nećeš ni ti biti mnogo drugčiji.Šta više, ti možeš biti još i gori od sviju predaka tvojih, jer nisi proveo detinjstvo u narodu, kao oni, da ti bar uspomene iz detinjstva ublaže te mane u karakteru... Đeneral na jedan put zastade, pa pošto je malo poćutao on dodade: — Ja umirem.Ali, ako se ti ne postaraš najozbiljnije da postaneš dobar i valjan čovek, — ja se upravo grozim kakva će biti tvoja vladavina.Ta to će biti prosto jedan užas, i ti možeš vrlo lako dovesti ovu zemlju do konačne propasti.Daj bože da ja ne naslutim. Na te reči đeneralove knez ustade. — Ja bih mogao ići — reče on đeneralu — vi ste počeli izvinjavanjem, a sad prelazite u napadaje i ruženja.Pristao sam da se s vama razgovaram, ali nemam potrebe da trpim vaše napadaje.Kakva je da je moja dinastija, ona je stvorila ovu državu.Naravno, tu je bila narodna muka, narodna krv, narodni novac i narodna snaga, ali trebao je neko da pokrene i oživi sve to, da dade svemu tome korisan pravac i da udahne dušu u tu uspavanu snagu naroda.To su učinili moji pretci, i u tome je glavna zasluga dinastije Kosanića. Đeneral skoči s divana.Oči su mu neobično svetlile. — Kosanići su došli da budu otac gotovom detetu, mladi kneže moj — reče đeneral snažno, udarajući glasom na svaku reč.Drugi je udahnuo dušu u onesvešćeno i umrtvljeno telo narodno.To je davno još najveći narodni pesnik potvrdio ovim rečima: — A toga spasitelja, toga pravoga oca našeg narodnog vaskrsa tvoj je deda, kneže, kao kakva krmka, sekirom ubio! Uvređen, knez se uze osvrtati, da nađe kapu, pa da ide.Napadaji su bili suviše oštri da bi ih i dalje mogao slušati. No đeneral to opazi. — Izvini — reče on, hvatajući kneza za ruku — Ja sam prekardašio.Nije mi to bila namera.Sasvim sam drugi govor imao na umu.Upravo čudim se otkuda se i izrodi ovaj razgovor.Molim te ostani.Govorićemo o drugom čemu.Imam da ti reknem nekoliko reči o g. Rastislavu.Ja umirem, a on ostaje, i to će ti biti prvi doglavnik.Vredi da ti o njemu reknem koju. Knez zastade; đeneral ga je pogodio u tanku žicu.Još od malena knez je bio svikao da rado sluša ocene pojedinih ljudi.Voleo je da zna svačije lične stvari, često i najmanje sitnice.I sam je imao veoma razvijen ogovarački dar. — G. Rastislav je najlukaviji Balkanac — poče đeneral — ja toga čoveka mrzim.On je sto puta veći grešnik od mene, ali se uvek umeo bolje pretvarati.S toga ja umirem kao prestupnik, a on ostaje da živi kao dobrodeteljan čovek i spasitelj prestola.Ono što sam ja pomišljao, misli i on, on s mnogo većom žudnjom pogleda na tvoju krunu, no što sam ja to ikad činio.Samo što je on lično strašljiv, pa mu strah zauzdava vlastoljublje, inače on bi po svojoj vlastoljubivosti bio prosto užasan, samo kad bi imao još i lične kuraži da izvrši sve ono kuda ga ponese njegovo vlastoljublje.Sve to on saznaje, s toga uvek traži da se veže s kim god koji je smeliji od njega, pa se onda stara, da od toga čoveka načini svoje oruđe.On da smišlja, a onaj da izvršuje i da vuče odgovornost.S toga, kao ministar predsednik, on će uvek birati za ministre unutrašljih poslova ljude odsudne i preke; smele i naklonjene apsolutizmu.Svi njegovi ministri unutrašnjih poslova biće omrznuti u narodu, ali to će ujedno biti gromovođe, koji će odvoditi narodnu mržnju od g. Rastislava.O, ja toga čoveka znam.Kneže, čuvaj ga se; kad god te mogne udaviti tuđim rukama, on će to učiniti.Samo to bi onda moralo biti udešeno tako, da na njega, ni u kom slučaju, ne može pasti nikakva odgovornost.Od prilike ovako kao što ovo sad sa mnom biva.U stvari mene je ovo on otrovao, samo što je to vešto izvršeno preko tebe, tvojim rukama.Nikakav sud, pa čak ni sud istorije, ne bi mogao okriviti njega za ovaj postupak sa mnom. Đeneral zastade za trenutak, pa opet produži. - Da, nas smo se dvojica bočili!Mi smo bili smrtni, nepomirljivi neprijatelji — on je pobedio lukavstvom... — Hteo-ne hteo, kneže, ti ćeš morati celoga veka da imaš posla s tim čovekom; on će ti zasesti na sred puta, i ti ga ne možeš trajno ni obići, ni ukloniti; ma kako ti vrdao, on će uvek umeti da se nađe pred tobom.S toga se moraš postarati da mu jednom daš da oseti tvoju pesnicu, treba uvrebati zgodan trenutak, kad ćeš ga tako oboriti, kako se nikad više neće podignuti dok mu opet ti ne pružiš ruku.Bude di to jednom; uspeš li samo jednom u tome, onda ga se više nemoj bojati; posle toga može ti on lepo i poslužiti.Ali kako da doskočiš to jedan put tome matorom liscu!To je najteže pitanje.Naravno, ja ti u tome ne mogu dati potpun recept, mogu ti samo u glavnome nagovestiti sredstva, koja će ti protiv njega najlakše pomoći.Ma koliko da je lukav, pritvoran, svet, ono što se zove javno mnjenje, najposle će ga prozreti.Doćiće trenutak, kad će on postati nepopularan.Grabi taj trenutak i onda pusti neka ga surva mržnja narodna.Kad ga docnije digneš, — on će ti poljubiti ruku, koju mu pružiš, i posle ti neće biti tako opasan. — Svakako, kneže, g. Rastislav, koji ti ostaje, mnogo je veći lisac od mene, koji odlazim.To se najbolje vidi baš po tome, što ja odlazim, a on ostaje.To ti je najopasniji podanik u celoj državi tvojoj.G. Rastislav najveći je licemer balkaniski, šeret kakvoga odavno nije grejalo sunce balkansko — završi đeneral svoj napadaj. Knez se smešio.Izgledalo je kao da mu se dopada ovaj govor đeneralov.On primeti: — Đeneral Vrbavac nije uvek tako strogo sudio g. Rastislava.Ja još pamtim vreme kad je g. đeneral hvalio g. Rastislava kao najuviđavnijeg diplomata i državnika balkaniskog... Đeneral ga preseče: — Ja ni sad ne poričem njegovu uviđavnost.Ja i sada oberučke potpisujem sve što sam nekada govorio o njegovoj pameti.Ne oskudeva njemu mudrost, no poštenje; kod njega je mozak na svom mestu, no kod njega srce nije gde bi trebalo da je.To je u pravom smislu reči — čovek bez srca. — Pa ipak — biće da je ovaj vaš sud malo pristrasan — reče knez.No đeneral mu ne dade dobro ni izustiti. — Pristrasan! ja u ovome trenutku pristrasan!Za što, kneže?U ime čega?Za kakav račun?Za kakvu i za čiju korist?Treba pa meni što? Đeneral na jedan put umuče, naže se pobočnim sobnim vratima, čisto se malo prope i zinu, metu ruku na uho i stade pažljivo osluškivati. — Šta je? — Upita ga knez. — Đeneral ništa ne odgovori, no produži slušati pažljivo. — Šta ima?Šta slušate? — ponovi knez. — Cvili! — reče đeneral brzo i oštro. - Šta cvili?Ko cvili — pitao je dalje knez. - Ah, ona! ona cvili! — reče đeneral plahovito, pun uznemirenosti. Knez oslušnu; ništa se nije čulo.On pogleda đenerala i čisto se trže.S razrogačenim očima, koje mu nekako čudno bejahu utekle u glavu, đeneral je izgledao prosto strašan. — Idem... dolazim... odmah dolazim — reče đeneral užurbano, pa jurnu u pobočnu sobu i zatvori vrata za sobom. Knez je hodao po sobi i čekao.Prođe pet, prođe deset, prođe i petnajest minuta, a đeneral se ne vrati.Knez oslušnu na vratima.Iz pobočne sobe čulo se samo odmereno kuckanje šetalice.Đeneral je jamačno bio čak u krajnjoj spavaćoj sobi svoje žene.Tek posle dvajestak minuta đeneral se vrati.Ali, ah, bože, u kakvom stanju! Otkopčan, razdrljenih grudi, razbarušen, sa zakrvavljenim očima, na kojima su se još jasno poznavali tragovi suza, on uđe u sobu tiho, polako, na prstima, dajući znak obema rukama, kao ono čovek koji se stara da nekoga ne probudi. Ušav, on otpoče polako, gotovo šapućući, ali sa živim pokretima i mekim, nežnim naglascima, kao da deklamuje: — Ona mi spava! — tako poče đeneral — Ona mi spava!Kao uzabrana ruža na uzburkanim i zapenušenim slanim talasima morskim, - tako mi se ona ljuljka na srditim i hučnim talasima grka života ljudska.A kivna pučina riče u besnilu svome i sa dnu mora grabi pesak i mulje, juri na površinu i kuša da mi time zaspe i pretrpa moju lepu rumenu ružicu.Ali ja sam galeb, burna tica morska, što slobodno poleće nad gorostasnim, hučnim talasima i bezbrižno sluša metežnu borbu njinu; ja ću sletiti i jednim mahom lakog krila moga raspiriću morsku penu i u kljunu ugrabiti iz nje moju lepu rumenu ružicu i izneću je u vedre i jasne sunčane visine....Ali ah, otkinuta od stabla svoga ona mi mora svenuti! Iznenađen i zbunjen, knez je začuđeno gledao u đenerala, dok je ovaj produžavao svoja zanosna deklamovanja. — Video sam ga... njega, najlepšeg anđelka, koji je, igrajući se sa sjajnim zvezdama, s neba zalutao na ovu grešnu zemlju.U pustoj dolini samoživosti ljudske raste usamljen stručak bela ljiljana.Rastužen nevaljalstvom svoga najmilijega stvora — čoveka — stari bog, jedne blage jesenje noći, gorko je plakao u previšnjim visinama svojim.Jedna njegova suza kanula je u ovu pustu dolinu.To je bila suza ljubavi, i na onom mestu, gde je ona kanula, izrastao je ovaj stručak bela ljiljana. — Inokosan i usamljen raste on usred neizmerne, gole, neme pustinje.Svake noći, kad zvonce večnosti oglasi ponoć, tiho i nečujno otvore se zlatna vrata nebeska, a iz njih iziđi jedan od najmlađih i najmilijih anđelaka božijih, te se u sjajnom letu spusti nad ovaj usamljeni cvetak i okropi ga bistrim kapljicama rajske vode od života, natočene na vrelu što iz sred raja izvire.Zatim se mali anđelak pretvori u malena slavuja, stane na stručak ljiljana, i tu do rumene zore izvija svojim mekim, svilenim glasom najlepše i najslađe pesme ljubavi, dok se u rasvitak opet ne vrati u vedre visine nebesne, sa kojih je i sišao... — Ali eno gde se pustom poljanom vuče i gadno gamiže strašna zmijurina mržnje ljudske.Ona pravo ide ovom usamljenom cvetu, ona se obavija oko njega, ona izdiže svoju gnusnu, pljosnatu glavu i u beo pehar nežna ljiljana izrigava svoj smrdljivi gujski otrov mrzosti... Sve do sad đeneral je u zanosu svome govorio tiho, skoro šapućući, samo s jakom afektacijom i mimikom.Sad na jedan put on progovori glasno, čisto ciknu i jurnu napred. — Sine moj! - viknu đeneral — Sine moj! čedo ljubavi!Ti ćeš biti čovek i ti ćeš mrzeti!Ti ćeš ući u svet, poznaćeš život i život će te zapojiti mržnjom, i ti ćeš mrzeti.Mrzi! mrzi junački, mrzi sveto i neumorno!Neka ti mržnja otruje svaku kaplju krvi; svaki otkucaj srca tvoga i svaki pogled oka tvoga neka je mržnjom prosočen.Kao što upaljen vulkan izdiše vrelu paru, tako svaki dah tvoj neka izdiše zagušljivi otrov mrzosti, od koga će se trava i lišće sušiti i od koga će tice nebesne, u letu otrovane, mrtve na zemlju padati.Otruj mržnjom sve što je u tebi, na tebi i oko tebe, neka sveta mržnja sve obuzme i neka ti ona bude neprobojni oklop koji će te čuvati od pritvorstva ljudskog, oklop kroz koji nikad neće probiti opasan i štetan osećaj čovekoljublja. Posle ovih reči, izgovorenih burno i strasno, đeneral na jedared stade, klonulo opusti niza se obadve ruke, a glava mu malaksalo pade na prsa; on izusti polako, očajno. — Mrzi, mrzi, mrzi!I kad budeš svojski, strasno i junački mrzio, onda ćeš dostići...Bićeš bogat, čuven, silan, veliki...Ali da li ćeš biti srećan? Đeneral Vrbavac pljesnu se žestoko po čelu i jurnu napred, ponavljajući uzvik: — Da li ćeš biti srećan! A za tim opet obori glavu, opet opusti ruke malaksalo i tiho nastavi: — Jes, da li ćeš biti srećan?!To je glavno i najvažnije pitanje: da li ćeš biti srećan?.. Đeneral je dalje govorio polako, skrušeno, gledajući neprestano preda se i klimajući glavom žalosno: — I ti nećeš biti srećan, sine moj, nećeš biti srećan; jer sreća nije bogatstvo, jer sreća nije vlast, jer sreća nije sujetna veličina..Sreća je unutrašnji mir, sreća je duševno spokojstvo, sreća je mirna savest, sreća je kad se u jutru trgneš iza sna, pa osetiš da ti celim telom struji neko neiskazano blaženstvo, a ti spokojno sam sebi govoriš — ja nikome ništa ne dugujem, ja ni od čega na svetu ne prezam, ja nemam ni jedne tajne za koju bih strepio da je ko ne dozna — moja je savest čista i mirna...To je sreća — Sreća su zdravi, mirni, snažni živci!Ti takve živce nećeš imati, ti ih ne možeš imati, jer si sin đenerala Vrbavca — i ti nećeš biti srećan... Knez je u nedoumici slušao ove zagonetne deklamacije đeneralove, i tek sad pri kraju jedva razabra da je đeneral ovo govorio o svom nejakom sinu, koga je morao viditi u kolevci, kad je malo čas išao ženi u spavaću sobu. Međutim đeneral Vrbavac zastade i upre pogled u jednu sliku na zidu.Na toj slici bilo je predstavljeno mrtvo telo poslednjeg ubijenoga kneza balkaniskog kako leži u mrtvačkom sanduku, na stolu, u sred dvorane u kneževom dvoru, izloženo da ga narod poslednji put vidi i celiva.Okolo su predstavljeni sveštenici u odeždama, kako čitaju mrtvačke molitve i gomile tužna, plačna naroda, sviju redova.Telo pokojnikovo okićeno je okolo cvećem, a cela slika odozgo osvetljena lusterom s bezbrojnim svećama.Slika je u opšte bila rđavo izrađena, ali na prednjem planu jasno se raspoznavao oblik đenerala Vrbavca.U vojničkom odelu, naslonjen na sablju, stajao je on tu oborene glave, žalosan i očajan. Ova slika došla je tu u đeneralovu sobu sa svim slučajno, i tu je stajala odavno, niti je đeneral ikad svraćao pažnju na nju. Otkuda sad da mu padne u oči, i za što mu baš ona privuče svu pažnju, teško je reći; dosta to, đeneral se čudno zagleda u tu sliku, i, pošto je tako nepomično stajao nekoliko trenutaka, on jurnu slici, upre prstom u knežev mrtvački lik tako jako, da staklo na slici odmah puče, i povika zagušljivo: „Evo, ovaj je srećan!“ Zatim se zagleda u svoj lik na slici i reče čisto začuđeno: - Jesam li ja ovo?Jesam li ovo ja?Ja, đeneral Vrbavac? — Ja; kraj mrtva kneza...Je li ovo mrtav knez?... - On! jes, ovo je on, krvav, isečen, iskomadan, bez nosa — đeneral je polako povlačio prstom preko kneževe slike, dok ne dotera do nosa, tu zastade i viknu opet - bez nosa, - pa onda što igda može udari pesnicom u sliku tako, da parčeta razbijena stakla poleteše na sve strane, a iz rasečene pesnice đeneralove uze kapati krv... Đeneral izdiže stisnutu, rasečenu pesnicu naspram sebe, pa, s čudnim, podrugljivim, ludačkim osmehom, uze zorno gledati kako krv iz rasečene ivice polako slizi, kako se skuplja u veliku kaplju, kako se ta kaplja, kad oteža, razvuče, na polovini prekine, jedna pola padne dole na patos, a druga se opet prikupi i priljubi ruci, i kaplja opet raste, i opet se razvlači i prekida, i tako krv neprestano kaplje, a đeneral gleda to s osmehom na usnama i broji redom kaplje krvi „jedan, dva, tri“...Krv, krv! uzviknu on za tim i uhvati levom rukom stisnutu desnu pesnicu, izvrte je i alapljivo uze sisati i lizati krv sa nje, žmirkajući očima. Krv, prodera se đeneral ponova — Ovo je njegova krv... i ja je pijem, — te opet uze zvučno sisati svoju krvavu pesnicu. — A nos, viknu on sad i opet upre prst u nos na slici mrtvoga kneza — Ovaj nos — jes, ovaj nos bio je odsečen, ovoga nosa nema više. — Govoreći to, đeneral zabode nokat u sliku i s dva prsta pokuša da otkine nos na slici mrtvoga kneza.Slika je bila mala, i đeneral mesto nosa otkide celu glavu, pa to parče hartije rastrlja među prstima, napravi od njega kuglicu i jednom zvrčkom bacnu je čak iza vrata. Đeneral se opet okrete slici.On prvo poče govoriti tužno, polako, dostojanstveno, deklamujući reč po reč; posle je govorio sve brže, sve življe, dok najposle ne prođe u buran, kivan, srdit govor, kao da se s nekim svađao. — Bez glave — poče đeneral tužno - ležiš bez glave: Pošto je izdeklamovao ove stihove, đeneral obori glavu i osta tako nekoliko trenutaka nem i nepomičan, za tim produži. — Veliki knez, slavan čovek, mučenik; dali su mu ime „blaženopočivši“, skupljaju novac da mu spomenik podignu, najposle proglasiće ga za sveca, a baci će večito prokletstvo na one što su ga ubili... Đeneral opet diže oči na sliku. — Ali šta ću ja ovde? — viknu on, pokazujući prstom svoj lik na slici — Šta ću ja ovde?Ja nemam tu nikakva posla, ja nikom nisam kriv... — Ja ga nisam ubio!Kamo? gde je krv?Moje su ruke čiste.... Đeneral diže ruke i kad na desnoj šaci opazi malo krvi, on se čisto trže i strašljivo stuknu natrag od slike. — Krv! — viknu đeneral — krv, ali ovo je moja krv...Ja nisam ubilac.On se sam ubio; ubilo ga njegovo zlo... Đeneral je sad govorio kivno; jetko, i tako brzo i zaduvano da ga je već teško bilo razumeti, jer je mahom gutao poslednje slogove u rečima. — Jes, hteo je da se digne, da se proslavi, da ovekoveči spomen, da bude car balkanski; on je bio nemirna glava, opasan čovek, turskoj carevini pretila je opasnost od njega, ona je prosula pare, i on je ubijen...Ko to kaže?Nije istina da sam ja uzeo pare; to je laž, razvukli su drugi; jes, drugi; ja imam zapisku, ja mogu dokazati, ja sam bio samo posrednik...A i šta je dvadeset hiljada dukata? zar je to kakav novac?Na takve se stvari milijuni troše.Šta je dvadeset hiljada?Pa i to je davano sve po malo.Paša je sitničario, možda je i sam krao.Ja tu nisam radio za novac.Ja sam se mašao mnogo više.A Turska je morala.Ona je svaki čas mogla planuti.Morala je da se brani.Ona je imala pravo; ona se branila.Svak ima pravo da se brani...Šta hoćete vi?Nju da napadaju, a ona da ćuti i da sedi skrštenih ruku.To nije niko lud...I zar sam ja tu bio sam!Ta ja sam tu bio tek samo jedan od stotine.Istina, jedan od glavnih, ja sam vodio - ali tu je bilo toliko ljudi starijih, iskusnijih, davnašnji državnici, savetnici..., i kakav je to greh.Turska je naša suzerenka; sultan je vaš car; naša je dužnost.... bila... jes, dužnost!A najzad, narod i nije bio s njim.To je obmana.Sad svi kukaju!Kukaju sad pošto je ubijen.A i to je laž, i to je pritvorstvo pred svetinom.Dobro je neka glupa masa veruje.I ja sam javno žalio.A ja ga mrzim.I drugi su ga mrzeli.On je bio apsolutista Omladina ga je mrzila kao tiranina.Ja sam našao gotovu zaveru.Ja je nisam prvi stvorio.Kad sam ja došao, stvar je već bila zrela.Oni su hteli, samo da ga proteraju.Mladići, šta su oni znali.Tu se drukčije ne radi.Sad kukaju.Podvaljeno im.Dobro je što sam ih imao u rukama.Oni su znali da su im konci u mojoj šaci.Ha! ha! ha!Urednik Balkanije“.Kako se bio zaprepastio kad sam prosto zapovedio da mu se rasturi već spremljen slog za list.Šta su oni sanjali, a šta im je ostalo!Ali su morali uvući rogove.Sa mnom nije bilo šale.Pravio, vele, pritisak!Pritisak! nego šta.Zar može biti bez pritiska, gde vladalac leži mrtav na stolu, i to još ubijen vladalac!Ko je radio drukče, ko radi drukče, ko će raditi drukče?Sila je sila, jes, sila je sila!... Đeneral stište obadve pesnice i pognu se napred, kao da će na nekoga jurišati. — Sila je starija, — viknu on — jer sila je jača, ko će protiv sile?Vi meni hoćete da sudite. — Vi meni!Ko sme udariti na rogatog boga.Tri se krune blistaju na mojoj glavi.Kad je sablja oštra, ona preseca po sredini.Po budžacima je mrak.Ko se boji mraka neka ne ide u budžake.Knez je išao nizbrdicom, a ko korača nizbrdicom, uvek može lako pasti.Krv nije ništa drugo do crvena voda.Krune rode na drvetu, koje je krvlju zalivano.Prestoli su stolice na kojima sede mrtvaci.Ja sam đeneral, ja imam vojsku, vojska ima puške, puške imaju grliće, grlići govore; kuršumi su puščane reči.Kad se ko kuršumom nahrani, onda je uvek sit!Vlast je to isto što i slast; razlika je samo u jednom pismenu.Kraljevi mesto mozga imaju u glavi slepa miša.Tiraninu je najslađi ručak, koji je skuvan u sirotinjskim suzama.Na nož nataknuto srce samo je obično parče mesa.Petak je nedeljni posinak, a u subotu daje se pod kiriju pakao.Mesecu je od žalosti prepuklo srce, a iz njegova ranjena srca kaplje otrov... kaplje meni na jezik....Ala je gorko! — Đeneral se strese i uhvati se rukom za usta... — „Ala je gorko!...Mene su prevarili, ja sam obmanut.... dali su mi da pojedem kreslu jerusalimskom hramu i da popijem vodu u kojoj se krstio antihrist....Sunce ima poderanu nogavicu.... a na nebu se srušio svod... beži... beži... Zajapuren, uznemiren, s razrogačenim, zakrvavljenim očima, đeneral je sva ova poslednja buncanja izgovorio brzo, silovito, s očevidnim naprezanjem.Preko čela i slepih očiju odskočile mu žile kao prut; žile na vratu nabrekle i čisto zadule; na kraj usana pokazala se bela pena; usne po sredini nabubrele i zategle, jezik odebljao tako, da ga je s mukom kretao i često zapinjao; celo telo u grozničavoj vatri i drhtavici, a glas mu bio neobično debeo, hrapav, promukao, i što je đeneral više govorio, glas mu je bivao sve slabiji i potmuliji, na posletku jedva je zagušljivo šaputao; jasno se videlo kako se govor postupno gasi i zagušuje. Pri poslednjim rečima: „Beži, beži“, đeneral jurnu napred i na sred sobe sruši s« kao sveća. On pade ničice, ali se u grčevitom koprcanju brzo okrete na leđa.Knez potrča da ga prihvati, pokuša da ga podigne, ali đeneral osta isprućen i grčevito ukrućen.Mišići na obrazima i oko usta grčevito su drhtali; poluotvorene, prevrnute oči pokazivale su samo mutno belance, na usta je u klobucima izvirala bela pena. Knez viknu spolja svoje ađutante.Jedan uze đenerala pod miške, drugi za noge, podigoše ga i namestiše na divan.Knez mahnu rukom na ađutante da izađu. Ako je život ljudski komedija, onda su ljudi komedijaši, koji celoga veka uporno, po nekad vrlo ozbiljno, igraju svoje ludačke uloge. Svršetak takve jedne komedije odigravao se baš sad u sobi đenerala Vrbavca. Namešten na divan, đeneral je ležao poleđuške, s poluotvorenim očima.Disao je teško i duboko, njegova široka prsa visoko su se nadimala; poznavalo se da ga nešto guši. U sobi je bio sam knez Mutimir.On priđe, otkopča đenerala i razdrlji mu košulju oko vrata i na grudima da mu olakša disanje. Knez zatim priđe tajnome ormančiću u zidu, koji je još stajao otvoren, i pokupi iz njega sve đeneralove hartije, upravo celu tajnu arhivu Vrbavčevu.Po samim natpisima, kojima su bili obeleženi pojedini smotuljci, moglo se već suditi da tu ima veoma interesnih stvari. Kad je i to bilo sređeno i složeno u jedan veliki zavežljaj, knez se polako uputi u pobočnu sobu.Prođe jednu, prođe i drugu odaju; iz treće, kroz zatvorena vrata, ču se kenjkanje razbuđena deteta i nečiji glas koji ga umiruje - ps... ps... ps... Knez polako kucnu na vrata.Iznutra se ču glas gospođin: — Ko je to? — Ja sam; mogu li unutra? - upita knez. Ušao je.Gospođa ga dočeka stojećki, sva potresena i uzbuđena. — Šta je, za boga? — upita Kaja. Knez je hteo da govori sa svojom rođakom srodnički i srdačno. — Trenutci su teški — reče on.Ti moraš sad zaboraviti sve drugo, a imati na umu samo to, da si i ti jedan član vladalačke dinastije Kosanića.Spas i interesi dinastije moraju sada ovde biti nad svim ostalim obzirima.Đeneral je bio opasan takmac našoj dinastiji.Zanesen bezmernim vlastoljubljem, on se uvalio bio u zločine, koje zakoni kazne kao veleizdaju.Ja sam ga spasao od te sramote, ali njegovom opasnom rovenju morao se učiniti kraj, i to je učinjeno... Jadna žena, ne dišući, blenula je u kneza. Đeneral je naposletku i sam saznao tu neophodnost.On je sam svojom rukom ispio otrov, koji je za me bio spremljen. Gospođa jauknu i jurnu sobi, gde je đeneral ležao.Knez je prihvati i povede; uz put objasni joj da je ovo samo prvi nastup kod đenerala; da će nesvest proći i đeneral će još poduže živeti.Tumačeći joj stvar tako, knez je privede divanu, gde je đeneral još ležao u zanosu. Žena pade na njega i uze cviliti, no knez je opomenu da se uzdržava; na polju pred vratima stoje ađutanti, a u interesu je samoga đenerala, da se stvar ne veša na veliko zvono, no da sve ostane u najužem porodičnom krugu. Dozvana je poverljiva posluga đeneralova, da se nađe gospođi na ruci.Knez je objasnio da sad đenerala ne treba ništa dirati; valja ga tu ostaviti na miru i čekati da se povrati, pa ga onda premestiti u postelju.Još jednom knez je opomenuo svoju rođaku da bude „na visini položaja“ pa se za tim udalio. Zora je rudila; ćarlijao je tih povetarac; prve prolećne laste, već izbuđene, pripevale su svoju jednoliku jutrenju pesmu, kada se knez Mutimir brzim koracima vraćao u svoj dvor.... Posle po časa knez i njegov savetnik Rastislav bili su opet zajedno.Knez ispriča u kratko šta je bilo kod đenerala.Rastislav je pažljivo saslušao ovo kazivanje i zadovoljan se vratio kući.Uz put je sretao podranile radnike, koji su u gomilicama hitali u varoš i začuđeno pogledali od kuda li se to g. Rastislav vraća tako rano. Snažni organizam đeneralov izdržao je, duže i više, no što se moglo očekivati.„Bolovao“ je ravno 20 dana.Svet je imao vremena da se postupno svikne na smrt đeneralovu.S početka se proneo samo glas da je đeneral bolestan.Od kakve bolesti? - to niko nije govorio. Posle se ču da je neko zapaljenje.Poslednjih dana počelo se govoriti o gušobolji.Na tome je i ostalo.Ceo grad znao je da ministar presednik boluje od „gušobolje“.Tada je prvi put postala popularna reč „difterit“. Posle 20 dana bolovanja, u oči petka 23. marta noću, đeneral Vrbavac, ministar vojni i ministar predsednik u Balkaniji, preminuo je, izmučen dugotrajnom vatrom, koja mu je postupno spržila ceo organizam.U jutru, službene novine, u crnom okviru, objavile su đeneralovu smrt i službeno ga ožalile. Da je đeneral umro prirodnom smrću, njega bi obično spremili i sahranili.Ali on je umro od otrova.S toga je bilo potrebno dokazivati, da je umro prirodnom smrću.Dozvani su odmah „pouzdani“ lekari, oni su đenerala secirali; paranje je uspešno izvršeno, lekari su našli zaduvanu, bolesnu i ranjavu gušu — pouzdani znaci difterita!Sastavljen je sekcijoni protokol, gde su lekari svojeručnim potpisom utvrdili nesumnjiv fakt, da je đeneral Vrbavac umro od gušobolje.Dakle „prirodna smrt“ !A koja smrt nije prirodna! Knez Mutimir odmah je naredio da se mrtvo telo đeneralovo prenese u tako zvani Mali Konak, gde je do sahrane bilo izloženo narodu na ugled.Po kneževoj naredbi đeneral se imao sahraniti o državnom trošku. Bilo je licem na Blagovesti (28 marta 1873; god.), proleće tek što je zenulo, a sunce se osmehnulo nad Zvonigradom i celivalo zemlju jednim od onih toplih prolećnih poljubaca, koji, rekao bi, i same mrtve zagreva i poziva ih da ustanu iz hladnih grobova svojih.U Zvonigradu sve živo izmilelo na ulice.Laganim koracima u bezbrižnom razgovoru, promiče gomilica za gomilicom, i sve se stiče u široku kantarsku ulicu.Pred Malim Konakom vri.Tu su postrojeni dugi redovi vojske, sva tri roda oružja, tu su oficiri, u sjajnim paradnim uniformama, tu je i vojna muzika, pa činovnici građanskog reda, pevačka družina, glumačka družina, đaci, sveštenstvo i ogromna gomila sveta, koji se uvek skuplja gde ima ovakva šarenila. Oko 2 časa po podne u ovome moru od ljudi nasta kretanje.Iz dvorca se pojavi mrtvo telo đenerala Vrbavca.Nosili su ga na rukama njegovi drugovi ministri, koji su ovim ukazali poslednju počast svome upokojenom predsedniku. Kad iznesoše mrtva đenerala, nigde se ne opaziše kakvi znaci žaljenja.Gomilice sveta i dalje su bezbrižno razgovarale i ćaskale bog vas pita o čemu, što je bilo daleko, daleko od žaljenja za đeneralom.Od rodbine niko ne pusti java da zakuka za pokojnikom — jamačno s toga, što u ovako visokim krugovima smatraju da je prostački i da nije u redu da žena javno zapeva za mrtvim mužem. Samo se na jednom jedinom mestu moglo videti iskreno žaljenje.Kad mrtva đenerala poneše, na kutnjem pragu sedeo je zgučen jedan žandarm i gorko je plakao i jecao.Možda su to bile jedine suze, koje su toga trenutka iskreno i iz srca tekle. Pratnja udari širokom kantarskom ulicom, spusti se u krojačku čaršiju, odakle siđe vaznesenskoj crkvi. Tu je pokojnik opojan.Činodejstvovao je mitropolit s mnogim sveštenstvom.Arhimandrit Nestor izgovorio je „shodno slovo“ o zaslugama pokojnikovim.Opelu je prisustvovala i Njegova Svetlost knez Mutimir. Oko 4 časa po podne sprovod se krene iz crkve jeleničkim drumom put manastira Grobovice, gde je đeneral sahranjen u porodičnoj kosturnicu svoje supruge.Knez, ministri, prestavnici stranih država i mnogi viši činovnici ispratili su pokojnika na kolima do same kosturnice. Sutra dan službene novine donele su opis pogrebne svečanosti, gde se pokojni đeneral uzdiše kao veliki rodoljub i mudar državnik te se između ostalog veli: „Žalostan utisak koji je učinila vest generalove smrti, ogleda se ne samo na žiteljstvu zvonigradskom, nego i u mnogobrojnim izjavama, koje su sa sviju strana iz unutrašnjosti zemlje stigle na Njegovu Svetlost ili na članove porodice.Odasvud se izražava žalost što je narod izgubio takog muža, državnika i vojnika, odasvud se dižu glasovi priznavanja njegovih velikih usluga.Obližnje varoši odkud se samo moglo na vreme stići, poslale su svoje deputacije da se pridruže pogrebu.Ploča je spuštena nad telom generala Vrbavca, i sad čeka povesnika da na nju stane, i dostojno opisavši njegova dela preda potomcima zajedno sa njegovim spomenom jedan od najsjajnijih primera razumnog i neumornog patriotskog rada.Slava mu večna.“ Da, da, „razumnog i neumornog patriotskog rada!“ U isti mah službene novine donele su knežev ukaz, kojim se u vojnom ministarstvu, namesto pokojnoga Vrbavca, postavlja ministar spoljnih poslova g. Rastislav za privremena vršioca dužnosti. Mrtvac je učinio uslugu živima - sklonio se pod grobovsku ploču; dva metra zemlje bilo je dosta da smeste sve njegove neizmerne požude i sve goleme planove.Živi su učinili uslugu mrtvacu — službeno ga ožalili i sahranili.Sve je u redu.Finita la commedia. Tek je bilo 7½ časova iz jutra, a na vratima, pred kancelarijom g. ministra spoljnih poslova, već stoji momak. Stari čiča Jova džonja tu natmuren, namrgođen, malo pogrbljen, ruke metuo na leđa, a iz desnog rukava izbijaju mu polako maleni pramičci beličasta dima od sakrivene cigare. Danas je g. ministar tako poranio, da čiča Jova nije imao kad ni popiti kavu, ni popušiti cigaru, kao čovek, s toga je bio sad ovako zlovoljan, a s toga su mu jamačno i oni dimčići izbijali iz rukava. Činovnici ministarstva dolazili su redom jedan po jedan.Obično koračaju sporo, penju se uz stepene polako, a kad ugleduju čiča Jovu pred ministrovim vratima, oni ubrzaju korake, uzgred samo prošapuću: „Zar je već došao g. ministar?“ — pa brže bolje svaki trči na svoje mesto, žurno seda za sto i odmah razvrće ma kakvu hartiju, samo nek se nađe pred njim otvorena. Kad prođe koji od starijih činovnika, čiča Jova se uozbilji, učtivo ga pozdravi, a cigaru uvuče u rukav što može dublje.Nije što ih se boji, ne, ne bi mu niko ništa rekao, ali red je tako, stariji su činovnici.Pred mlađim činovnicima ne mari.Od pisara i ne krije cigaru, a na praktikante po kad kad bogme i navikne: „Brže, brže, majka ti pevala, zar hoćeš da si veći gospodin i od samoga ministra!E, moj brajko, ne zaslužuje se tako vandžament.“ Čiča Jova je ostario u ovoj službi; izmenjao je nekakvih dvajestak ministara; ministarstvo-spoljnih poslova smatrao je kao svoju kuću, upravo kao neki svoj mal — s toga mu niko nije ni zamerao na ovakom ponašanju.A ako bi mu ko što i zamerio, čiča Jova bi mu obično odgovorio: „Polako, gospodine, polako!Šta ga sam ih ja ovde viđeo... ih hi... kakvih ljudi!Pa kamo ih danas?Svi ste vi ovde gosti, danas jeste, sutra niste, samo ja izdržavam jednako bez smene, evo već više od trideset godina.“ Kad je već trgao i poslednji dim, te se dogorela cigara nije više mogla držati, čiča Jova je ugasi među prstima i baci kroz otvoren prozor; za tim izvadi maramu, obrisa prste, obrisa usta, dotera malo svoje čekinjave, prosede brkove, pa onda polako, na prstima, prikuči se vratima, nasloni uho i oslušnu.Pošto je tako malo poslušao, on opet odstupi, mahnu glavom, mignu okom i prošaputa kao za sebe: „još hoda!Planira nešto!“ I doista, već je više od sahata kako ministar Rastislav hoda.Došao je još oko 7 i po časova, i odmah je uzeo hodati.Prvo je hodao po svom kabinetu, gde obično radi, ali kabinet je bio malen, morao se okretati svaki čas, s toga pređe u veliku dvoranu, koja je bila odmah tu do njegova kabineta, gde je mogao po volji pustiti korak.G. ministar je hodao i nešto razmišljao, ali, već na prvi pogled, dalo se na njemu poznati da to nisu bile nikakve tegobne, neprijatne i zle misli, kojima se nosio.Na protiv, misli su morale biti veoma prijatne, jer se Rastislav sav sijao od nekakva unutrašnja zadovoljstva.Njegov je pogled bio vedar, jasan, slobodan, oko usana igrao je neprestano lak, jedva primetan osmejak, obrazi dobili belu, prijatnu, lako zarudelu boju — dobili, velimo, jer za ovo nekoliko poslednjih nedelja „g. ministar izvoleli su izgledati sa svim drukčije.“ Pokojni đeneral Vrbavac i Rastislav bili su nekad veoma bliski prijatelji.To prijateljstvo pomoglo je Rastislavu i pri izboru za namesnike.Ali u poslednje vreme između ova dva čoveka kao da je, što no reč, protrčala crna mačka.Oni su se malo po malo krvnički omrzli; s početka je ta omraza skrivana, posle je počela ovda onda izbijati.Naročito u poslednje doba sve je pošlo na gore.Đeneral je bio mračan, razdražljiv, nestrpeljiv.Kao ministar predsednik, on je često u sednicama otvoreno napadao na Rastislava, koji je upravljao spoljnim poslovima.Krivio ga je da se plete i u unutrašnje stvari. Sem toga, đeneral je počeo bio da mu podriva položaj i kod kneza.Sukobi su se množili.Rastislav je osećao da se primiče kritičan trenutak, gde se mora lomiti između njega i đenerala.Sam đeneral postavio je bio pitanje tako.Posle žestokog sukoba, koji smo videli napred među njima, đeneral je pisao knezu pismo, gde je stavljao ultimatum — ili Rastislav iz ministarstva, ili ide on — đeneral.Kad je stvar već dotle bila dognala, Rastislav se odluči na poslednju odsudnu meru.On pokaže knezu svoje dokaze, koje je bio prikupio protiv Vrbavca, dokaze, iz kojih je izlazilo jasno, da đeneral smera da se dočepa krune. No i ako su dokazi bili jasni, Rastislav je opet znao koliko je rizičan ovaj njegov poslednji korak.Đeneral je imao na kneza veoma golem uticaj.Tu se lako moglo desiti, da ni najjasniji dokazi ništa ne pomognu.Knez se mogao pokazati malodušan, nesposoban da udari otvoreno na đenerala, i onda bi Rastislav tu svršio.Ne samo što bi izgubio ministarstvo, no mu od kivna đenerala ni sama glava ne bi bila sigurna, i on bi, po svoj prilici, morao bežati iz zemlje.Tako je stvar stojala. No Rastislav je imao svoju srećnu zvezdu.Knez se pokaže čvršći i kuražniji no što se moglo očekivati.Rastislav je umeo da probudi u njemu sve osećaje mladoga, bujnoga častoljublja, i da izazove osećaje preziranja, gnušanja i mržnje spram čoveka, koga je dinastija Kosanića digla na visinu, a on tu visinu upotrebljuje da obori tu istu dinastiju.Rastislav je skrojio ceo plan, a knez ga je tačno izvršio. Ali i posle, pošto je đeneral Vrbavac već bio popio otrov, položaj Rastislavljev još nije bio bez opasnosti.Đeneral je živeo još 20 punih dana.On je još bio snažan, prisebit, mogao je govoriti, pisati; imao je ljudi koji bi još bili voljni da sve učine po njegovoj naredbi, pošto je on još jednako bio u očima sveta onaj isti moćni Vrbavac, onaj isti ministar presednik, čovek malo bolestan, ali čovek koji će uskoro ozdraviti — jer svet još ništa nije znao od svega onoga što se desilo između đenerala i kneza Mutimira. Sve je to uticalo te je Rastislav u poslednje vreme bio strašno zabrinut, uznemiren, potresen. Ceo poslednji mesec patio je od nesanice.Po 3—4 noći uzastopce nije svodio očiju. Naravno, da se to moralo poznati i na njegovom inače snažnom organizmu. Malaksao, s upalim očima, kao zemlja u obrazu, on je išao kao senka, mračan i zabrinut, tako, da su mu ukućani, naročito žena, već bili počeli očajavati. Ali i tim mukama dođe jednom kraj.Đenerala Vrbavca pritisla je teška mramorna ploča u manastiru Grobovici, a time je deset puta tako veliki kamen spao s grudi ministra Rastislava. Tri noći uzastopce spavao je po 10 punih časova dubokim, mirnim, slatkim snom.To ga je odmorilo, oporavilo, povratilo.Sinoć je legao odmah posle 9 čas., a jutros oko 6 ustao je vedar, raspoložen, krepak. Prvo se obrijao i doterao svoje bakenbarte; za tim je potrošio skoro po akova vode umivajući se, perući grudi, glavu, mišice.Posle se obukao — bela ogrlica, bele narukvice, crn kaput.Kad se pogledao u ogledalo, pri polasku u ministarstvo, video je da izgleda podmlađen, podnovljen, sav je čisto prosijao, a na duši bilo mu je tako lepo, tako vedro i veselo! — On je osećao da ima jedan dobri anđeo, koji stražari nad njegovom srećom — on je verovao u svoju srećnu zvezdu i s tim raspoloženjem došao je jutros u ministarstvo još pre 8 časova.Tu je još jednom pročitao pismo, što ga je sinoć dobio od kneza Mutimira, pa je onda uzeo hodati. Hodao je velikom dvoranom, hodao i premišljao.Ovda onda zastajkivao je pred ogromnim ogledalom i ogledao se u njemu.Čisto, jasno ogledalo pokazivalo je snažan vrat, široka pleća, glatko čelo, vedre oči, crne, pune kose, rumene usne, rumene, zabrekle obraze, bez i jedne bore, s omalenim, glatkim podvaljkom.Rastislav je sve to razgledao s interesom i promatrao s pažnjom; zavirivao je svaku sitnicu na sebi, kao da to nije bio on sam, već kakav sasvim nov, njemu nepoznat predmet.On je tada već bio prevalio četrdesetu godinu, bio je dakle u dobu kad čovek na jedan put s užasom opaža da već više nije mlad, ali još nikako ne može da se pomiri s mišlju ni da je star, te mu s toga veoma prijatno pada, kad na sebi vidi ma kakve znake, po kojima s pravom može reći: „ta ovo je još mladost, ovo je još snaga, krepost, moć — ja se još ne bojim, još se ne dam; ja sam još mlad“.... U takvom se raspoloženju nalazio sad ministar Rastislav. Pošto se sit nahodao, on izvadi sahat i zagleda ga.Bilo je blizu 9 časova.On udari u zvonce.Čiča Jova uđe na prstima. — Da li je došao g. ministar Ratko? — upita Rastislav. Ratko Militković bio je ministar unutrašnjih poslova. — Ne znam, da strčim jedan čas da vidim. — Vidi!...I ako je tu, reci mu da dođe amo k meni. Posle desetak minuta u dvoranu kod Rastislava uđe sredovečan čovek, srednja rasta, pune brade i kratko ošišane kose.Njegove žive, izbuljene oči davale su mu osobito oštar nemio izgled. Ko je pažljivo zagledao ljude, mogao je opaziti da svaki čovek liči na po neku životinju.Neko liči na čavku, neko na mačku, neko na kozu, neko na vola.Ministar Ratko, i pored izbuljenih očiju, ličio je na slepoga miša.Na njegovom licu bilo je nešto što te podseća na mrak. Kako uđe, on se uputi Rastislavu.Pozdraviše se.Već po tom pozdravu videlo se da su stari, dobri poznanici.Rastislav mu pokaza rukom kanabe.Sedoše obojica. — Ti si jutros nešto poranio, jamačno opet nisi imao sna? — reče Ratko. — O, na protiv, ispavao sam se carski_ Ovo je već treća noć kako spavam kao zaklan. Ratko tek sad zagleda dobro Rastislava. — Zbilja, danas izgledaš dobro Čisto si se podmladio — reče Ratko. Rastislav se smešio.Ova Ratkova hvala dopadala mu se. — Jes, danas izgledam dobro.To sam i sam opazio A bilo je već i krajnje vreme.Zlo, da je još duže potrajala ova neizvesnost.Već sam bio skomolao.Dade bog te se ovako svrši. — Da! — prihvati Ratko — ovde smo skinuli s vrata golemu bedu; opasnost je bila velika!Sad je polje raščišćeno, prilike su povoljne i njima se treba koristiti. — Samo i tu valja hitati.Ko zna šta može nastati docnije, a mi ćemo imati još grdnih muka s ovim deranom.More nesrećnik je to! - Što?Šta je radio?Da nema što novo? — upita Rastislav živo. — Šta će ti biti novo!Sve stara posla.Noćas su opet barlijali, i opet mu pridigli na kartama preko tri hiljade dukata — reče Ratko srdito. Rastislav se pljesnu. - Šta govoriš!Zar tri hiljade izgubio! — E, taj je sad zagustio!Ko li mu to uze? — Zar je jedan — reče Ratko — uzeo je svaki po nešto, a najviše ona protuva francuska.Ono bi trebalo prognati.On sam odneo mu je više od dve hiljade dukata.Pa da je bar samo šteta, no i sramota.Ovaj se svud hvali, a ti znaš kako je kod našega sirotnog sveta.Kod nas bajagi gazde, pa paze na svaki groš.Kako je sad tu kad se raščuje, da je ovaj prokartao jedne noći samo tri hiljade dukata. Još ne beše Ratko izustio poslednju reč, kad se na vratima začu pojače kucanje. — Ko li je sad to, bože moj, i gde li je onaj smetenjak da prvo čoveka prijavi — reče Rastislav žurno i naglo pođe vratima.No kao da se na jedan put nešto predomisli, on zastade na sred dvorane i reče glasno: — „Slobodno.“ Vrata se polako otvoriše širom, a na pragu se ukaza osrednja, još mladolika žena.Iza njenih leđa izvirivalo je prestravljeno lice čiča Jovino. - Gle, otkuda ti amo? — reče Rastislav začuđeno, izlazeći pred gospođu. — Pre svega nemoj što zameriti čiča Jovanu — reče gospođa ulazeći — on je hteo da me prijavi, ali ja nisam dala.Da si bio s kim drugim u poslu, ja bih pričekala u drugoj sobi, ali kad mi reče da si sa zetom, računala sam da mogu ući i bez prijave. Govoreći ovo, gospa priđe Ratku, koji već beše ustao i pošao joj na susret, graciozno mu pruži svoju majušnu, veoma belu i veoma lepu ručicu, pozdravi se s njim i odmah ga familijarno upita za zdravlje njegovih ukućana.Za tim se okrete Rastislavu: - A? ti si jamačno iznenađen što me ovde vidiš?Je li?E, eto dođoh i ja jednom posle toliko godina da vidim kako izgleda ovde kod vas u ministarstvu....No, ček prvo da malo odahnem, dozvolite mi da sednem; grdno sam se umorila uz ove vaše basamake. Govoreći to, gospa levom rukom namesti pole od haljine, da ih pri sedanju ne zgužva, a desnom rukom prihvati se za kanabe i polako se spusti na njega. Na gospođi je bila laka, plavičasta, vunena haljina, bez mnogih ukrasa, ali ukusno skrojena, i jesenja jopna od višnjeva pliša.Na glavi je imala visok, šiljat francuski šešir, po tadašnjoj modi. Po godinama to je bila taman zrela žena, ali veoma dobro očuvana i mladolika.Njene crte nisu bile pravilne; ispalo čelo, a naročito ugnut nos jako su hulili lepoti njena lica.Ali u celoj pojavi ove žene bilo je nešto simpatično, nešto dobro i milo, nešto što čoveka privlači i uliva mu poverenje, nešto što ti odmah na prvi pogled govori: „ovo je dobra žena, ovo je pametna žena“. Sedajući na divan, gospođa jednim pogledom obuhvati celu prostranu dvoranu: i nameštaj, i razmeštaj, i sve. — O, pa vi ste se ovde gospodski namestili.Kako je sve ovo lepo i ukusno; pravi ministarski salon.Nisam mislila da je sve ovako lepo — primeti gđa Sofija. — Pa ovo nam i jeste jedina uljudna soba što imamo.Tu primamo strance, tu držimo ministarske sednice; s toga je ovo malo i naređeno.Ali da vidiš druge kancelarije!Ne bi imala čemu pozavideti.Iskrhani fotelji, rasparene stolice, kao da je sve u telalnici kupovano — reče Rastislav. Za tim nastavi, gledajući u gospođu: — Ali, zbilja, otkuda ti amo? Gospođa se smejala: — Je li da ti je čudno?Mislila sam da ću te iznenaditi.E, evo da čuješ.Jutros si otišao rano, nismo se ni videli.A imala sam da ti kažem.... No gospođa na jedan put zastade, poćuta, kao da se predomišljala šta će reći, za tim nastavi živo: — Ah, da!Prvo i prvo došla sam da te psujem, da protestujem...To jest, naravno, ako je ono istina što sam čula.. — Šta li si to čula! — prekide je Rastislav. — Kaži mi je li istina da ti je knez Mutimir ponudio presedništvo u ministarstvu, da ti je pisao nekakvo zahvalno pismo, u kome ti blagodari za nekakvo spasenje, i šta ti ja znam, i nudi ti presedništvo? Rastislav pobledi u licu, a donja mu usna uze drhtati. — Od koga si to čula? — upita on promuklim glasom, silom uzdržavajući ljutinu da ne prsne. No gospođa ne opazi ovu promenu, ona produži živo: — Od koga sam da sam čula, to je sve jedno; samo ja pitam tebe, je li to istina, i ako je istina, onda kakav si mi ti muž, (Jes, g. Rastislav je bio njen muž) da ja takve stvari, koje se valjda i mene što god, što god tiču, čujem prvo iz komšiluka!Pa kako sam se jutros blamirala! u kakvoj sam se prpi našla! — bože, da sam mogla u zemlju bih propala.Došla gospa Canka, pa mi žena čestita, a ja ništa ne znam kao Totov.Čisto se žena i naljuti, a ima i pravo, misli da je ja lažem.Ne može ni da zamisli da meni moj slatki mužić nije ni rečice spomenuo o tome.Naravno, ona računa po sebi, kako njen muž neće ništa ni ovolicko — gospa diže svoju malenu, belu ručicu i grebnu noktom o nokat, da pokaže kolicko muž gospa Cankin neće ništa da učini dok ne upita svoju ženu — jes, neće ništa ni ovoliko da učini, dok nju ne upita, — nastavi gospa živo, — na ona misli da je tako i kod mene. Posle ove energične pridike gospa napući usta i srdito, ali graciozno okrete malo glavu na stranu, zauzimajući položaj, kao ono Napoleon na bojnom polju, kad pusti u borbu svoju oklopničku konjicu, pa, s puno drske uverenosti u pobedu, gleda kakvo će dejstvo taj napad proizvesti na neprijatelja.Ona nije gledala u svoga muža; ali je očekivala da se on počne izvinjavati kako je zaboravio, kako je pismo docne dobio, ili tako što. Ali mesto izvinjavanja, u zanemeloj dvorani odjeknu zagušljiv glas Rastislavljev: — Sofija, ja te pitam od koga si čula sve to? Ove reči bile su izgovorene tako, da se gospa čisto trže.Ona na jedanput izgubi celo svoje vojničko držanje i zaboravi celu svoju izmajstorisanu srdžbu, žurno se okrete mužu i začuđeno, čisto preplašeno progovori: — Bože Rale (tako je tepala mužu) šta ti je! Tek sad ona pogleda dobro u Rastislava i prosto se prenerazi, kad ga vide kako beše pomodrio od ljutine.Ona ustade, priđe mu, uhvati ga za ruku, povuče ga malo na stranu i gledajući mu u oči, upita ga polako: — Zbilja, šta ti je?Šta ti bi na jedan put? — Kako šta mi je? kako šta mi je! — reče Rastislav s dosadom, i štedljivo izvi svoju ruku iz ženine i malo se odmače. — Molim te, kazuj od koga si sve to čula!... — a onoga nitkova odmah ću dati uhapsiti, ako bude on to baratao — viknu Rastislav, preteći rukom. — Ko?Momak što ti čisti haljine, misliš!Bože Rale!Ta nije, molim te, nije, nije — reče gospođa blago, i opet mu priđe, opet ga uhvati za ruku, opet mu uze gledati pravo u oči. — Nije — reče ona meko — ti si planuo, na nisi ni čuo dobro.Kažem ti, jutros mi je bila g-đa Canka.Od nje sam sve čula.A njoj je, veli, kazala g-đa Cincar-Stankovićka.Ti znaš s kime je ona opet rod.Lepša! znaš! — reče gospođa Sofija i značajno povuče muža za ruku — Lepša, znaš! — ponovi ona još jednom. Rastislav ostavi ženu, kad to ču, pa se na jedan put okrete Ratku. — Čuješ li!E što ti je to proderana vreća!Odmah otrčao da ispriča suknji.Prosto bi crkao da njoj ne kaže sve.Tako ti jamačno biva i sa našim tajnim sednicama!Pomisli, ja tek sinoć u mrak dobio pismo od njega a jutros već ceo Zvonigrad zna mu sadržinu. — Dakle, zbilja si dobio tako pismo? — upita Ratko, koji je do sada ceo govor između Rastislava i njegove gospođe slušao pažljivo i nepomično. — Ta da; s toga sam te malo pre i pozvao.Naravno, ti ništa nisi znao o tome!Je li?A pogledaj žene! — Rastislav pokaza rukom na svoju gospođu — Ministar policije!E, moj pašo (Oni su bili pašenozi) i moja diplomacija i tvoja policija da se sakriju pred ženama.Gospa Canku da uzmeš ti za upravitelja varoši, pa da znaš ko se koliko puta u Zvonigradu nakašljao...I da mi je znati kad li je pre javio sve to onoj svojoj šindivili, — reče Rastislav, pošto je malo poćutao, povrćući razgovor opet na kneza i na onu tajanstvenu žensku, što je gospođa Sofija nazva Lepšom. — Jamačno sinoć pred onu terevenku. — O, ne — umeša se g-đa Sofija opet u razgovor — To je moralo biti ranije.Gospa Canka priča, da je Lepša govorila kako je on nju prvo pitao koga da uzme za predsednika ministarstva i da mu je ona najviše navaljivala za tebe. Rastislav se lako pokloni — Blagodarim na poverenju, to sam ja u neku ruku g-đa Pompadurin kandidat! — reče on s podrugljivim osmehom. — Čudim se da noćas nije ništa o tome pričao onoj svojoj bulumenti — primeti Ratko. — A ko zna možda i jeste — reče Rastislav. — Nije, nije!Čuo bih ja to.Kazali bi mi jutros, kao sva ona druga čuda.U ostalom, nije on tako proliven.On to samo onoj svojoj sve kazuje, inače krije taj kao zmija noge. — A šta je to bilo noćas, zete, što pomenu — upita g-đa Sofija. — Šta je bilo — reče Ratko — pili i bančili do zore i pravili sto komedija, eto šta je bilo.Prosto prokarta gde god što bi. — Neka prokarta.Dok ima neka rasipa, a kad jednom nestane, onda neće ništa imati pa neće ništa ni prokartati — primeti Rastislav nemarno. Kad Ratko otpoče govor o knezu, gospođa ga slušaše pažljivo.Kad reč prihvati Rastislav, ona se okrete njemu, pa je i njega s interesom slušala.Sad opet uze reč Ratko: — Šta su samo prošle noći radili.Onoga majmuna valjalo bi prosto ubiti.Pomisli šta su činili!Uzeli majmuna, obukli mu oficirske haljine, naročito za njega načinjene, pa ga posadili sa sobom za sto, da iznenade i prevare nekoga od društva koji se bio zadocnio.Posle dadu majmunu pušku i stanu ga učiti da se egzercira.Puška je bila puna. — I ju! — reče gospođa. - Puška bila, puna — produži Ratko — a majmun kao majmun, igrao se, potezao, drmao dok se puška na jedan put okine. - I ju, ju — reče gospođa i ponese obadve ruke ušima. — Ađutant Svetozar u malo nije poginuo, prozujao mu kuršum pored samih ušiju i odbio od peći ovoliko parče. Ratko pokaza rukom koliko je parče od peći odbijeno.Gospođa izrazi svoj strah sa nekoliko „ju“, sve po jednu notu više, a začuđen pogled bacala je čas na govornika, čas na svog muža, kao da je htela reći: „pa šta mislite vi tu?“. Kad Ratko reče da ađutant Svetozar u malo nije poginuo, Rastislav dodade: — Kam da je!I to je neka lupača! — Pa što, za boga, mećete takve ljude oko njega?Što mu ne date za, ađutanta kakva pametna, valjana čoveka, koji bi ga mogao što dobro naučiti — reče gospođa s puno učešća. — To mu je pokojni đeneral Vrbavac učinio ljubav.Naravno Vrbavac je gledao da ima pored kneza svoga pouzdana čoveka; a za drugo - Rastislav mahnu rukom i ućuta. — Ček da čujete šta je bilo dalje — reče Ratko — još nije svršeno.Elem, kad majmun okine pušku i puška pukne, u sobi nastane pravi pakao.Od onoga pucnja i siline sveće se mahom pogase; gust puščani dim napuni sobu te pomrači i ono malo sveća što još ostaše nepogašene.Prestravljen pucnjem, koji je u zatvorenoj sobi grdno odjeknuo, majmun jurne na sto, udari kroz čaše, flaše, tanjire, vazne i sve poobaljuje.Preplašeni gosti poskaču od stola, i onako malo ćefleisani, ne shvatajući jasno šta se to upravo dogodilo u onom mraku, jurnu jedan na drugoga i jedan preko drugoga, popadaju, poruše stolove, posvaljuju stolice, neko se u padanju pridrži za čaršav od stola, povuče ga, svuče sudove s čitavog jednog kraja, te sve s treskom poleti po patosu.Knez opet udari u mraku na momka koji je držao u ruci činiju s kohom i šatoom, te mu momak svu ogromnu činiju izruči na glavu.Još gore prestravljen od ovoga urnebesa, majmun s drekom jurne na prozor, sruši zavesu, razbije okno, pa se tu zaglavi među ćerčiva i stane ga strahovita dernjava, tako da je sav konak odlegao.Posluga dotrči sa svećama i može se misliti kakvu su sliku videle sluge kod gospodara zemlje.Jedva se razaberu i vide šta je.Među tim uklještenom majmunu nije se moglo prići, grebao je noktima.Najposle jednom momku pođe za rukom te otvori krilo prozorsko, na što se majmun istrgne i uteče na polje u azdiju. Za sve vreme dok je Ratko ovo pričao, gospođa je, slušajući ga pažljivo, neprestano ponavljala, kad jače kad slabije: „ju, ju, ju! — ju, ju, ju, ju!“ izjavljujući time svoje saučešće.Rastislav, na protiv, saslušao je celu priču s očevidnom ravnodušnošću. Ratko nastavi. — Najposle ni to sve još im nije bilo dosta.Kad su se malo povratili, knez se popne na stolicu, te s „visine piramida“, kako je sam rekao, uz urnebesni smeh i pljeskanje vesele družine, izgovori „sjajnu besedu“, u kojoj je razvašarenu sobu sravnio s „bojnim poljem“, prosuto vino po patosu s „junačkom krvlju“, a polupane flaše i sudove s „mrtvim i ranjenim junacima“, koji u „dirljivim pozama“ leže na „polju slave i časti“.Veselu je završio pozivom da svi odmah s mesta pođu u poteru za „neprijateljem, koji je već izmakao s bojnog polja“.A taj neprijatelj nije bio niko drugi do majmun, za kojim doista odmah svi i potrče. Majmun je bio u avliji na klupi i tu lizao svoje noge i ruke, umazane sosovima i drugim jelima, po kojima je skakao pa stolu.Kad mu se vesela družina približi, on prvo uteče na stražaru, posle se dočepa jednog drveta; na drvetu, skačući s grane na granu, zakuči pantalone za nekakav suvarak, i stane ga dreka tako da se čulo čak na ulici pred konakom.Jedva u zlo doba suvarak se prebije i majmun padne dole na zemlju.Njegovi gonitelji skleptaju se oko njega, ali preplašeni majmun vešto skoči preko njih, Sašu dobro ogrebe po vratu i uteče preko zida u baštu.Ovi pojure za njim i u baštu.Trčali su, drekali, vikali, pentrali se po drveću, vukli nekakve ogromne motke kojima su gonili majmuna s drveta na drvo, dok se ovaj najposle ne dočepa baštenska zida i uteče na polje. Gospođa se krstila — Bože čudne bruke.Čudne bruke!Ratko produži: - Za majmunom poslati su bili žandarmi da ga traže.Tek jutros, kad se već lepo svanulo, našli su ga u porti kod groblja.Morali su zvati iz konaka onoga momka što obično čuva i hrani majmuna, te ga jedva on domami i uhvati.Svetina se bila iskupila gomilama.Išli su kao na komediju.Žandarmski narednik priča kako su mnogi pravili dosetke i podsmevali se.Jedni su se prepirali, da li je majmun polkovnik ili đeneral, kad već nosi oficirsko odelo.Drugi su se čudili što mu još nije izašao ukaz u službenim novinama. — Pravo imaju — reče gospođa — kad vi gore terate sami komediju s oficirskim odelom, što da se ne ruga svetina. Ratko je pričao dalje: - Među tim oni mahom popadaju.Da su sedeli u sobi, gde su bili, možda im se ne bi toliko poznalo da su prepili.Ali ono obadanje po hladnom, jutrenjem vazduhu i ono pentranje za majmunom po drvetima uzburla u njima i jelo i piće, i vino ih na jedan put uhvati, pa kako je koga stizalo, onaka je i padao.Neke su našli čak u bašti, pali, povraćali, pa tu tako na gomili i zaspali. Gospođa se strese: Uh-h-h! čudna gada! — Neki su zaspali po klupama — produži Ratko — On se dobatrgao do dvorskih stepena, pa se tu skljusio (I ako Ratko nijednom rečicom nije napominjao ko je to on, svi su znali da se to tiče kneza Mutimira).Srećom istrči dežurni oficir, tek ga unesu u spavaću sobu.Šta nisu činili da ga nagovore da se svuče i da legne u krevet.Jedva dopusti te mu skinu cipele, pa se onako obučen, a sav umazan od prosuta jela, prući na kanabe.Kad sam jutros dobio raport o svemu ovome, dignem se sam u konak da vidim šta je.Pođem njegovoj sobi.Pred vratima nađem dežurnoga oficira.Na moje pitanje: da li je budan? reče mi da će po svoj prilici biti budan; malo čas veli, tražio je vode, a sad ovoga časa čuo sam ga da kašlje.Kucnem veoma polako.Ne bi nikakva odgovora.Najlak otvorim vrata.Baš u taj mah on se nakašlja i meni se učini da je budan.Na prstima priđem divanu.On je ležao poleđuške sa zatvorenim očima.Na polju je već bio dan, ali ovde u sobi gorela je lampa. — S polja dan, a iznutra sjaj od lampe mešali su se i gradili nekakvu žućkastu, prljavu, neprijatnu svetlost, koja se razlivala po celoj sobi, i davala joj izgled kapele, u kojoj je on izgledao kao mrtvac.Bled kao smrt, s upalim obrazima i zatvorenim očima, on je izgledao kao mučenik, koga su svu noć guje pile.Disao je duboko, teško; usta mu se bolno i žalosno ukosila na jednu stranu, a krajevi usana poveli se dole, kao ono u deteta kad hoće da zaplače.Po licu ga probile sitne kaplje hladna znoja.Žalos ga je bilo pogledati.Izgledao je kao teški bolesnik, izmučen dugotrajnim stradanjem.Ja sam stajao nad njim; gledao ga i čisto se nađoh u neprilici.Nisam znao da li je budan ili spava. — Vaša Svetlost, prošapućem polako.On ne odgovori ništa, niti se mače.Spava, pomislim u sebi i htedoh se ukloniti, kad na jedan put kneževa usta uzeše mrdati.On diže ruku i ponese je glavi, pa je opet malaksalo upusti te pade na divan.Duboko uzdahnu i prostenja kao teški ranjenik, a za tim, ne otvarajući očiju, uze tiho, ali jasno govoriti nešto.Oslušnem i razgovetno čujem ove reči: „Siroče! jes, ja sam siroče! ja nemam nikoga svoga.Ova gadna tičurna čupa mi srce.Što je ko ne otera!Mene niko ne vole iskreno!Niko za me ne mari!..Svi su gadni spekulanti.Svi grabe sebi.Meni se udvaraju samo da me bolje prevare!Za što me puštaju sama!Pusta šuma, pusto polje.. pusto more!Ja sam lutam po toj pustinji!Sam, sam! sam!Ostavljeno siroče!Ostavljeno samorano siroče!Teško meni, teško meni“! Na njegovim zatvorenim očima ukazaše se suze.Na desnom oku jedna se suza polako skupljala na zatvorenoj trepavici, bivala je sve veća, sve veća, najposle se skotrlja niz obraz i ostavi mokar trag po njemu.Video sam da spava i bunca.Teško mi je bilo da ga gledam. - Okrenem se i polako izađem. Ratko ućuta. — I to je sve bilo danas? — upita gospođa promenjenim glasom. — Sad, pre jednog sahata — reče Ratko. Gospođa se okrene vratima i obrisa maramom oči. - Pravo veli — reče ona, okrećući se opet mužu i Ratku — Pravo veli, da je siroče, i da za njega niko ne mari. — E, pravo veli!Njegovo pravo! — reče Rastislav prezrivo, pošto je celu ovu priču Ratkovu saslušao mirno i ravnodušno.Za tim nastavi, osvrnuv se Ratku: — Čuješ, zvao sam te da se nešto razgovorimo.S pažnjom sam saslušao ovu tvoju priču.U neku ruku ovo je kao naručeno i dobro je došlo što se ovako dogodilo. — Bože! — reče gospođa začuđeno i time prekide Rastislava.On joj se okrete - Znaš šta, Sofija, ti bi sad mogla ići — reče joj on. — Ako imate kakve tajne, ili ako vam smetam, ja mogu i ići — reče ona hladno. — Koješta, pred tobom tajne! — reče Rastislav zlovoljno. — Nije to, no ja sad posla imam s pašom, (Rastislav i Ratko, kao što smo već spomenuli, bili su pašanci) pa kao velim biće ti dosadno. — O, ako je samo to, onda se ništa nebrini.Dirnula me ova priča zetova, pa hoću malo da se povratim.Vi slobodno razgovarajte, kao da mene ovde i nema; ja vam neću smetati; ja ću se zavući ovde... ovako. Govoreći to, gospođa pređe čak u drugi kraj dvorane, sede i čisto se uvuče u veliku naslonjaču. Dva su razloga bila sa kojih je gospođa želela da ostane ovde još malo.Prvo, interesovala se za ponuđeno predsedništvo mužu a očekivala je da će iz njegova razgovora s Ratkom čuti što više o tome; drugo ona se vazda interesovala za kneza Mutimira, vazda je žalila što njegovo vaspitanje ne ide kako treba, a ova otoičnja priča Ratkova o Mutimirovim pijankama probudila je u njoj pomešan osećaj srdžbe i žaljenja, te se interesovala da čuje šta će dalje govoriti njih dvoje o knezu. Uvučena u naslonjaču, gospođa se beše pritajila. Rastislav produži govoriti Ratku: — Sinoć sam dobio pismo od kneza, u kome mi nudi predsedništvo ministarstva.Ima u pismu i drugih stvari, ali to je glavno — Daću ti, pročitaćeš ga posle.Mislio sam i smislio da se primim!Ne bih imao razloga da odbijem. — Kako da odbiješ! — primeti Ratko odsudno. — Primiću se, dakle, predsedništva — produži Rastislav — i to će nam olakšati zadaću.Ali i da nije toga slučaja, posle ovih poslednjih važnih događaja, izmenjene prilike zahtevale su da se mnogo što šta izmeni i popuni i u našem programu za rad.Naša odgovornost pred istorijom i pre je bila velika, ali sad, po smrti đeneraloj, na nas pada sav teret.Ti vidiš kakvoga kneza, po nesreći, imamo.Šta ti treba drugo! pogledaj samo noćašnjicu!Kad je već takav, onda tu druga izbora nema već preduzeti sve mere da bar ostane što dalje od državnih poslova.Neka ga neka se karta, pije, banči i mahnita, samo nek ne dira u ono gde bi mogao oštetiti krupne zemaljske interese.Moje je osnovno uverenje, od njega uvek polazim — da što se god knez bude manje mešao u zemaljske poslove, u toliko će oni ići bolje.Okolnosti su se veoma zgodno stekle da ga na to sviknemo još odmah s početka.Dok je bio maloletan, ni ja, ni pokojni đeneral nismo mu davali da se plete u državne stvari, i možemo reći da smo ga tu prilično bili doterali u red.Naravno, onda je to bilo lako, jer smo to od njega zahtevali s pravom.Sad je već teže od kad je proglašen za punoletna.U poslednje vreme prilično smo ga u tome iskvarili.Ja sam ga uzimao u pomoć za državne interese, a đeneral ga uzimao u pomoć protiv mene — tako smo mu na žalost obojica dali povoda da se lično umeša u neke dosta važne državne poslove, što mu je već probudilo priličnu želju da barata čas po jednom, čas po drugom ministarstvu.Srećom to nije dugo trajalo i sad je zgoda da ga jednim udarcem stuknemo u stare međe, gde je bio još kao maloletan... Rastislav je govorio dalje kuckajući prstom o mramorni sto, na koji se naslanjao, on je mirno, hladno, polako, odbrajajući reč po reč, razvijao svoju omiljenu „državnu teoriju“, mrtvu i hladnu kao onaj mramor na koji se naslanjao. Knez je razmažen i samovoljan deran, sklon na svakovrsne razuzdanosti, bez i jedne ozbiljne misli u glavi, bez pojma o svom uzvišenom položaju i svojim svetim vladalačkim dužnostima.To je veoma žalosno; niko ne bi bio sretniji, no on, Rastislav, da stvar ne stoji tako; niko ne bi više želeo da je mladi knez u svemu čovek i vladar na svom mestu.Ali kad je već zla sudba tako htela onda, šta će se, on je danas knez i mora se trpeti, pa kakav je da je.Ali da knez ne bi svojim vetropirstvom štetio ozbiljne državne interese, za koje „i pred ljudima, i pred Bogom, i pred istorijom“ nosi odgovornost on, g. Rastislav, kome je sticajem prilika pala u deo tegobna zadaća da se u ovako teškom vremenu nađe na čelu državnih poslova, on smatra za svetu dužnost da preduzme sve potrebne mere, kojima će zakloniti i zaštiti državne interese od štetnih uticaja vetrogonjasta kneza.A za to nema bolja i pouzdanija sredstva, no pustiti ga neka u punoj meri i potpuno nesprečeno tera i dalje svoje mladićske ludorije.One će ga progutati celoga, zauzeće mu sve vreme, privućiće svu pažnju, sve misli i sve osećaje njegove, a to je jedini način da na miru ostavi krupne državne poslove.Sem toga, takav način kneževa živovanja ima još i druge svoje dobre strane — naravno dobre samo po nuždi, jer g. Rastislav nije rad da crpe koristi iz mahna i slabosti kneževih, ali šta će kad su po nesreći takve prilike da se to mora činiti.Dakle, raskalašan i raskošan život knežev imaće još te dobre strane, što će knez večito biti u novčanoj oskudici, i krizi.Tu će onda od ministarskog dobrog raspoloženja zavisiti izdavanje civilne liste u napred, a po potrebi može biti poverljivo i kakve pozajmice iz državne kase.Sve to snažiće položaj i autoritet ministra predsednika.Često će biti dovoljno da samo nagovesti knezu njegove grehe, i prezaduženi i grešni knez mora biti mek, popustljiv i poslušan. (Da je Rastislav ovde dobro računao, videćemo docnije.) Jednom reči: mladi knez ima svojih mahna i slabosti; treba ga pustiti neka se u te svoje grehe tako zaplete i zamrsi kao u stostruku mrežu, iz koje mu više nema izlaska, ni spasa.Ministar predsednik držaće u svojoj ruci krajeve te mreže, po potrebi će ih pritezati ili popuštati, a ulovljeni knežić koprcaće se u mreži kao svako drugo somče.To je bio sav smisao Rastislavljevih drugih razlaganja. Naravno, sve su to stvari i teške i neprijatne; on, g. Rastislav, nema ni volje ni naklonosti da se oko toga bakće, ali šta da radi kad su ga prilike istakle na vrhunac državnih poslova, gde sad, hteo ne hteo, mora ostati i primiti na se sva ta teška bremena, pošto će povesnica njega učiniti odgovornim za sve dalje posledice, ako bi se on, iz ličnih obzira, odrekao uloge koju mu je „samo proviđenje odredilo“.On će se dakle primiti tegobna zadatka, u nadi da će u Ratku, kao i u celoj onoj grupi rodoljuba, kojoj i sam politički pripada, naći svojske potpore. Dok je Rastislav u lepim, odabranim izrazima razvijao ovu svoju bezdušnu, veoma slabo zamaskovanu teoriju, Ratko ga je slušao pažljivo, neprestano klimajući glavom u znak odobravanja, dodajući od vremena na vreme. — „Naravno“! — „Da bogme“!„Razume se,“ „Tako je.“! No ovaj govor slušala je i g-đa Sofija, samo što su na nju sa svim drukčiji utisak učinila sva ova državnička mudrovanja njenoga muža. Dok je Ratko darežljivo sipao znake svoga dopadanja, dotle je ona nekoliko puta nestrpeljivo prošaputala „uf!“, „uf! bože!“, čupkajući živo prstima kitku na svojoj jopni, što je bio znak jaka uzbuđenja. Gospođa Sofija nije bila nikakva političarka.I ako joj je muž bio diplomata po zanatu, ona se nikad nije mešala u njegov politički rad, niti je imala volje i ukusa, da se zanima političkim stvarima.Pa ni sada, ona nije ni malo ulazila u politički značaj razgovora, koji je ovde čula, ona nije ni pokušavala da taj razgovor ceni po njegovoj političkoj važnosti i pravilnosti; u opšte, ona nije imala u ovom trenutku ni jedne jasne i određene misli u glava; u ovaj mah njom su prevlađivali osećaji i to poglavito ovaj jedan jedini osećaj. Ona je osećala da mladome knezu čine golemu nepravdu kad ga ovako cene i ovako o njemu govore. G-đa Sofija imala je sina od prilike istih godina i istih sklonosti kao i knez Mutimir.U ovom trenutku njoj iziđe pred oči ceo život njenoga Nikice, za poslednje 2—3 godine: njegove noćne terevenke s društvom, njegovi docni dolasci, kad se tek pred zoru vraćao bled, izmožden, s iskrivljenim crtama na licu, s razdrljenim, vinom polivenim mundirom, sa zgužvanom kačketom, bez džepna sahata, bez jedne pare u džepu, s opuštenom sabljom, koja za njim tandrče, a on korača nemarno, ozbiljan, dešperatan, oborene glave, jedva držeći ravnotežu da ne počne posrtati. Pa onda njegovi kavanski skandali, njegove svađe u kasarni sa svojim pretpostavljenim, i, najposle, njegovi dugovi, gde je ona, mati, često morala ispod ruke i krišom od muža isplaćivati za svoga Nikicu dosta znatne sume, samo da stvar legne i da joj se dete ne sramoti pred svetom. Jes, njoj izađe pred oči sve to, i ona se posle svega toga pitala: - Pa zar je s toga moj Nikica već sa svim propao, krajnje pokvaren i izgubljen čovek, o čijoj popravci više ni reči ne može biti? O, ne!Svi njeni osećaji, sva utroba njena bunila se pri toj jednoj pomisla! Ona se sećala kako je, posle takvih terevenaka, sutra dan pred podne, polako, bojažljivo ulazila u sobu svoga sina, kako ga je budila, kako se on trzao s osmejkom na usnama, kako joj je onda naivno i dobrodušno pričao svoje mladićske ludorije, ikako je i sam osuđivo i kritikovao svoje sinoćnje ponašanje, i kako je tada bio dobar, blag, nežan i kako bi joj tada obično govorio: — „Je li, majka, ti nisi srdita na me, je li, ti voleš tvoga Nikicu, ti mu sve praštaš?Odi me poljubi, ako mi zbilja praštaš“...I kako joj je on tada pružao svoje mlade, snažne i razvijene mišice, grlio je, naslanjao glavu na njene grudi, a ona, puna neke neiskazane slasti, prilazila bi mu, grlila ga, ljubila, karala ga, tepajući mu i mešajući u svoje materinske nežnosti poučne prekore, kako je već vreme, da se jednom trgne od tih svojih ludorija, a on, umiren, stišan, dobar i nežan, pola u šali, pola u zbilji tumačio bi joj i razlagao kako je to mladost, i kako će vremenom i godinama sve to proći, a od bujna lakomislena mladića on će postati ozbiljan, taktičan čovek! Sve to u jednom trenutku, živo i jasno vaskrslo je pred njenim očima, i ona se pitala, sva pretrnula od straha: „Je li moguće, da će zbog tih, tako običnih i tako prirodnih mladićskih pogrešaka, proglasiti njena sina za propala i izgubljena čoveka, kome više ni bog ni ljudi ne mogu pomoći; čoveka, kome nema popravke i spasenja, koji je već moralno mrtva lešina, koju treba samo sklanjati što dalje, da se i drugi od nje ne truju. Sve njene misli, svi njeni osećaji, celo duševno biće njeno bunilo se protiv takvog shvatanja, i ona bi u tom trenutku bila gotova da istrči na raskrsnicu i da na sve četiri strane sveta gromoglasno dovikne i objavi: „Nije istina!Nije moj sin propao i izgubljen čovek!“ Knez Mutimir i njen dragi Nikica u tom trenutku stopili su se u jednu nerazdvojnu ličnost, u njoj se probudio materinski osećaj u svoj svežini i neodoljivoj snazi svojoj i pod uticajem toga osećanja g-đa Sofija skoči.Sva uzdrhtala i krajnje uzbuđena, ona brzo priđe svome začuđenom mužu i uze ga za ruku. Njene su ruke drhtale.Rastislav je upita začuđeno: — Šta ti je, ženo! — Nije mi ništa — odgovora ona, stiskujući muža za ruku i priljubljujući se uz njega. — Nije ma ništa!Ali, za boga, Rale, kako možete tako govoriti o tom jadnom detetu? — O kome detetu? — O detetu, pa naravno da je dete.Šta je drugo no dete; tek devetnajesta godina, kao naš Nikica. — Ama o kome ti to govoriš, o knezu, je li? — ponovi pitanje Rastislav. — Ta da, o knezu; jadno mu i kneštvo njegovo!Teško njemu jadnom!Nigde nikoga svoga, nikoga rođenog da ga istinski požali, da ga iskreno i srdačno zagrli, da s njegova mlada srca otopi led i studen i da probudi u njemu toplu istinsku ljubav. Njene su oči bile vlažne; g-đa Sofija izvadi svoju namirisanu maramu i prisloni je na oči. — Šta je tebi, ženo? — reče Rastislav iznenađeno, i zaturi glavu nazad da bolje pogleda svoju ženu, koja se beše pripila uz njega. — Šta mi je — reče g-đa Sofija ozbiljno, nije mi ništa, žao mi ga, sirotana. — Što je sirotan? — prekide je muž. — Sirotan!Da šta je no sirotan!Svako je dete sirotan koje nema matere. — Zar je on dete?Zreo čovek, blizu 20 godina — primeti Rastislav nemarno. G-đa Sofija obema rukama stište mišicu svoga muža i čisto se obesi o nju. -— Molim te, Rale, nemoj tako govoriti — reče ona živo.Zreo čovek!Jadna mu zrelost njegova, devetnajesta godina, najluđe doba!Pomisli na našeg Nikicu.Šta bi od njega bilo da se ovako nađe sad među tuđim ljudima? — Što među tuđim ljudima?Knez nije među tuđim ljudima.On ima iskrenih prijatelja, ja ću se postarati da ga okružim još i boljim ljudima. G-đa Sofija nasmeja se gorko: — Ho... ho... o... o.!Teško njemu među takim prijateljima!Jadno mu prijateljstvo njegovo a gori mu život!Kakvi prijatelji!Sve su to služitelji, činovnici, vršitelji dužnosti, ministri, osobe.... jes, sve su to osobe, svaka sa svojim planom, svojim računom, svojom zasebnom namerom, na njega gledaju ili kao na gospodara, koga se boje, ili kao na budalu, koju treba varati, ili kao na grešnika, čije slabosti treba upotrebiti u svoju korist.Svaki ga ceni samo po tome koliko vajde može imati od njega.Niko ga ne gleda njega radi, no sebe radi.Njega, kao čoveka, niko ne voli, niko ne žali, niko mu ne želi sreće i dobra; on je doista jadno, bedio stvorenje — g-đa Sofija prekrsti se — da ne da bog nikad da se moje dete nađe u takom stanju i položaju u kakvom je on.Teško njemu - reče ona i nekoliko krupnih suza potekoše joj niz obraz. - E, lepo, to su vaše obične ženske ludorije — reče Rastislav oslobođavajući polako svoju ruku iz ženinih ruku. - Vi žene znate samo da slinite!Palo joj na pamet da plače za mahnitanjem kneza Mutimira!Knez pravi svaki dan ludorije!I sad i za tim treba sliniti! — reče Rastislav srdito i čisto odgurnu ženu od sebe. - Prođi se ćorava posla - reče on zlovoljno.Hajde, idi kud si pošla, a kad svršim ovde, ja ću doći dole.Ne znam i što si dolazila; nisi imala druga posla - završi on srdito. G-đa Sofija odvoji se od muža, obrisa suze, metu maramu u džep i popravljajući svoju haljinu reče ozbiljno i uvređeno. — Otići ću, ne boj se!Vi sve najbolje znate!A ko će!Samo da se jednog dana ne kajete!Nije ni on ćurka!Vidi i on šta od njega radite... — Kad jednom stane na snagu, o, ne bojte se; vratiće vam svima milo za drago! — Dobro, dobro, dobro! — reče Rastislav jedva uzdržavajući gnev. — Dobro, sad ćete i vi žene već postati diplomati.... i proroci, — dodade on srdito. Otresajući svoju haljinu, g-đa Sofija reče ponosno, ponesena onom ženskom sujetom, koja obuhvata svaku žensku, kad oseti da je povređeno i ono najsvetije pravo, koje ona ima kao žena, i u koje, po ženskim pojmovima, niko ne sme dirnuti. — Dobro, dobro — reče g-đa Sofija srdito, — dobro, vi muški sve znate, vi ste nepogrešni, vama ni vaša rođena žena ne sme reći istinu u oči, ne sme vam je reći ni onda kad grešite tako očevidno, da već ceo svet vidi. G-đa Sofija ispravi se, ona pogleda svoga muža pravo u oči, ona zauze položaj ratnika, koji je nameran da pogine na zauzetoj poziciji, ali da ne siđe s nje. — Lepo, terajte kao što ste počeli — reče ona jasnim, uzdrhtanim, srditim glasom — terajte, ali ja, žena, evo vam kažem da ćete se jednoga dana gorko kajati za sve te vaše mudrosti. — Dobro, dobro — prekide je muž nameštajući joj jopnu i žureći je da što pre ide — dobro, kad se nađemo u toj bedi, onda ćemo se obratiti vama ženama za savet i pomoć, a sad molim te ostavi nas da grešimo kao što smo počeli. — Ti odbijaš na šalu moj govor, Rale, ali ja ti ozbiljno kažem: vi grdno grešite.Za što držite kneza kao tako pokvarena i propala čoveka da o njegovoj popravci ne može više biti ni govora!... — Eto to vam prvo ne valja, a i prosto — nije istina.Šta može biti istinski nevaljalo i pokvareno u jednom mladiću od 18 godina?Zar se u takom ranom dobu može istinski mrziti, istinski zlobiti, istinski biti zao i nevaljao?Zar svi kneževi postupci nisu pre obične mladićske ludorije i lakomislenosti, trenutna bujnost i mladićski zanosi, nevini, iskreni, u svoj prividnoj pokvarenosti svojoj?Nikakav istinski porok ne može imati duboka korena u mladoj duši njegovoj.I šta bi hteli vi od njega?Da u početku svoje devetnajeste godine bude tako mudar, ozbiljan i odmeren kao što ste vi u četrdesetoj!Vi prosto zaboravljate doba njegovo i položaj u kome je.Šta ume i šta može ovo jadno, mlado, neiskusno, napušteno, samo sebi ostavljeno stvorenje, kome niko ni s koje strane ne stvara istinski iskren, topal, bratski zagrljaj, niti mu iko pruža iskrenu prijateljsku ruku, da ga povede pravim putem!Bavi se ludorijama, sigra se s majmunom!Pa šta će jadan!Kako ste mu društvo dali?Sve neki lutkovi, gori od njega.Što se ne postarate da ga zainteresujete za ozbiljnije državne poslove, što ga ne privikavate da misli o državnim stvarima i da se bavi ozbiljnim državnim poslovima. — E, kad već i vi žene počinjete voditi tu brigu o državnim poslovima, onda blago tim poslovima — poče Rastislav, no gospođa ga preseče. — O, ne, ja ne vodim brigu o državnim poslovima, no samo ti kažem to, da vi grdno grešite, što s knezom tako postupate.Mesto da ga naučite da kao knez razumeva državne poslove i da ih mudro rukovodi, vi mislite sva je mudrost tu, da ga udalite od državnih poslova i da ga pustite neka tera svoje ludorije, a da ga držite u kordi time, što će od vas zavisiti kad ćete i koliko će te mu dati para, koje će njemu jednako trebati, jer će sa svoga raskalašnog života biti jednako u dugovima.Jes, to bi sve bilo lepo da ste gde god na kakvom pustom ostrvu.Ali na žalost tako nije.Ima još i drugih ljudi!I ono što ne date vi, daće drugi.Mislite neće se sutra naći ljudi koji će reći knezu: uzmi nas za ministre, pa zapovedaj u državnim poslovima kako hoćeš i uzimaj para koliko hoćeš!Da vidim šta će te onda vi? — More, ženo, šta je tebi danas! — viknu Rastislav gnevno i ozbiljno — Šta si okupila bogoraditi i pričati!Istina ja ne znam šta je tebi _ reče on i priđe ženi pružajući joj kišobran. G-đa Sofija nameštala je svoj broš pred velikim ogledalom.Ona ne odgovori mužu odmah.Pošto je ispravila broš i zagladila jedan čuperak, koji se beše ostrag na glavi podigao, ona se okrete mužu, uze ga opet za ruku, pripi se uz njega, i, gledajući mu u oči, reče: — Čuješ, Rale, tebe diraju moje reči baš s toga što i ti sam u sebi moraš priznati da ja imam pravo. — O, taman — reče Rastislav. —- Taman, taman, — prihvati gospođa — a što, bajagi, da nije taman!Zar nema u Balkaniji ljudi, starih državnika, ljudi koje će knez poslušati, a koji će sutra, ako hoćeš, dati knezu sve ono što mu vi danas kratite, ili što mislite da mu delite parče po parče i time da ga vežete za se!Kad vi hoćete da špekulišete knezom,... — Sofija!Jesi li ti pri sebi, ženo, — obrecnu se Rastislav. — Kakve su to reči od tebe?Da špekulišemo!Ko špekuliše?... — Bože, Rale!Ti si diplomata; ali dozvoli da ja ne moram diplomatisati, bar onda kad govorim s mužem! (Ustupam tebi da budeš diplomatičan i za mene — reče ona šaljivo, s lakim osmejkom na usnama). — Pusti me da ti kažem otvoreno šta mislim, bar ovde gde smo svi svoji, i gde se nemam čega bojati!Pa što je to strašno toliko što sam rekla da špekulišete s knezom?Dobro, hajde, ne špekulišete ali gledate svaki svoj interes!A ja sam htela reći to, da vi niti ste jedini, ni ste najveštiji ljudi u Balkaniji.Naćiće se i drugih koji hoće da se koriste knezom.Sve ono čime vi mislite da ga držite u škripcu, drugi će mu dati u mnogo većoj meri, i on će dići ruke od vas, odagnaće vas, uzeće druge ličnosti, druge savetnike, druge poverenike, i vi ćete skupo platiti svoje rođene pogreške, što niste od kneza napravili istinska, prava dobra i valjana vladaoca.Najgore je što će od njega stradati sama zemlja, koja nije ni u čemu... Gospođa Sofija nije mogla dovršiti svoj govor, Rastislav je uze za ramena i potiskujući je polako pred sobom, govorio je: — Idi, molim te, idi.Tvoja teška mudrovanja već su mi ovde na vrh glave, idi odavde.... — Ja ovo ne govorim sebe radi, no tebe, mene, sviju nas radi — govorila je Sofija. — Dobro, dobro, dobro, — ponavljao je Rastislav gurajući polako ženu sve više vratima. — Dakle doćićeš dole na ručak, da te čekamo? — upita g-đa Sofija na vratima. — Čekajte, do jedan, jedan i po najdalje.Ne bude di me dotle, ručajte!Ali ja ću svakojako sići, ma bilo pred noć — reče Rastislav. — Molim te siđi, ja ću te čekati — prihvati g-đa Sofija. — Dobro, dobro, sići ću, doći ću — reče Rastislav živo i čisto obradovano, kao da je hteo reći: „Evo obećaću ti što god hoćeš, učiniću ti sve po volji, samo nemoj mi više govoriti o njemu i o onom, razumevajući pod „onim“ stvar koje se Rastislav najviše plašio — knežev potpadaj pod tuđ uticaj. No g-đa Sofija, kao da je pogađala ove misli muževljeve, držeći se za kvaku, ona reče: — A ono što sam ti malo čas rekla, ono je onako.To slobodno znaj, i promisli malo o tome!Što god vi više ne date, drugi će sve više dati!I njin je izgovor lak: „Tako su ga drugi vaspitali!“ A vama će biti teško da se opravdate, za što od dečaka, koji je došao u vaše ruke mek kao vosak, niste mogli načiniti dobra čoveka.... molim te, zete, pomogli mi i ti, obrati se ona Ratku. — Potkrepi i ti moje mišljenje da je vaš spas u tome, da od kneza napravite što bolja čoveka. Rekav ovo, g-đa Sofija reče zbogom i izađe.Rastislav zatvori vrata za njom i vrati se Ratku natmuren. — Ne znam šta joj je danas — reče on kao da se hteo izviniti pred Ratkom za neuputnosti ženine — Još mi nikad nije ovako govorila.No Ratko ga predusrete: — I znaš li šta — reče Ratko — ona ima pravo. — Kako ima pravo, — čisto se prodera Rastislav, — Pa ima pravo, tako sa svim prosto!Ona je sama lepo rekla: što ne damo mi, daće drugi; i što god knez bude raskošniji, poročniji, sve su veći izgledi da će on uzimati za ministre ljude slabe i ništavne, koji će mu činiti po volji. — Znam, ali ne treba dopustiti da taki ljudi dođu u bliži dodir s knezom i da steku upliv nad njim — reče Rastislav. — Ne treba dati, ali dokle se to može braniti?Donde, dok knez htedne slušati.Kad jednog dana njemu prasne ćev i rekne: „hoću sad ovako“ — kako, čime ćeš ga uzdržati? A! ne ide to baš ni tako!Ne može on sam izviti na jednu stranu, kad svi mi stojimo složni na drugoj strani.Samo ti pazi da mi uvek javiš ko s njim dolazi u dodir. Između Rastislava i Ratka razvio se dug razgovor o svima potrebnim merama, koje valja preduzeti da se od kneza odstrane svi „opasni elementi“, kao što su se tim opštim imenom nazivali svi oni, koji su mogli na kneza uticati u drugom pravcu, protivno namerama Rastislavljevim. Tu su potanko bile ocenjene sve prilike.Poglavito je svraćala pažnja na ove dve okolnosti: Knez je mlad čovek, kod koga se tek sad razvijaju muški osećaji i naklonosti.To je najopasnije doba, kad bi knez najlakše mogao potpasti pod upliv kakve vešte žene!S toga na tu stranu treba osobito paziti, i taj uticaj sačuvati u svoju korist. Drugo, stari konservativci počinju se pribirati i meškoljiti, oni kao da nešto spremaju, kao da se nečemu nadaju; na njih treba živo motriti, da ne dođu u intimni dodir s knezom.Za sada to su smatrane kao dve najvažnije stvari. Govoreno je još i o drugim prilikama.Pretresano je pitanje o izmenama koje je potrebno učiniti u ličnostima što su oko kneza kao ađutanti, ordonansi i dr. No to je pitanje ostavljeno da se Ratko bolje obavesti o nekim mlađim oficirima, pa će to rešiti idući put, kad se opet sastanu. Ratko je za tim sišao u svoju kancelariju, a Rastislav seo za sto i javio momku, ako ima ko da čeka, neka redom pušta jednog po jednog. Ma da je kavanski život u Balkaniji jako razvijen, i ma da nije nikakva retkost videti po kavanama i pivnicama ne samo udate žene, no i same devojke, opet za to kavana je poglavito muška zabava.Ženske dolaze u kavane samo na kratko vreme, poglavito leti, kad je u jeku pivska sezona, te na žarkim, vrelim danima dođu i dame da u čaši sveža piva rashlade svoje rumene, a ponekad i narumenjene koral-usnice. Među tim muški su u kavani u jutru, u podne, u veče, oni tu doručkuju, tu piju pivo pred podne, tu piju crnu kavu po podne, tu čitaju novine, tu se sastaju na razgovor, tu se skupljaju u veče da provedu vreme do spavanja. Nemogući da se izjednače u tome s muškima, ženske su stvorile za se druge prilike gde se one obično sastaju, da se prijateljski razgovore, da jedna drugoj saopšte najsvežije novosti, da se uzajamno ogovore i da provedu vreme prijatno, izričući svoj sud o svima dnevnim događajima.Ti ženski sastanci — to su njine jauzne. Oko 3—4 časa po podne skupljaju se poznate prijateljice kod ove ili one druge, da posede, da se razgovaraju, našale, da popiju belu kavu i da jedna drugoj ispovedi šta joj je na srcu. Kako je, kad i od kuda došao ovaj običaj — nećemo ovde raspravljati.Kao u mnogom koje čemu drugom, tako je i ovde uzet primer iz susedne Austro-Ugarske, te je i sam taj sastanak prozvan stranim imenom — jauzn. I ako je g-đa Mona kneževa rođaka i žena čoveka koji zauzima povisok položaj u balkaniskom društvu, opet za to njena kuća i njeno društvo nije bilo u milosti kod Zvonigrađana.Sve što je vodilo računa o svome imenu i svojoj časti, klonilo se od g. Mone, koja je svojom prošlošću i svojom strasnom naklonošću spram lepih mladih ljudi bila izašla na nezgodan, donekle upravo na skandalozan glas. Čudne su stvari pričane iz prošlosti g-đe Mone.Govorilo se o zamašnim sumama, koje je ona davala mladim ljudima, da ih pridobije za svoje kućevne prijatelje.Pričalo se kako je nekakav mladić, uskačući oko 2 časa po noći u stan g-đe Mone, bio uhvaćen u kljusu, razapetu pod njenim prozorom, usled čega se digla takva graja, da je čak morala pritrčati noćna straža da oslobodi uhvaćena ljubaznika! Jako je žaljen nekakav kadet, koji je, kao dečak od svojih 19 godina, imao nesreću da se naročito dopadne gospođi Moni.Ona ga je dozvala k sebi; u „negližeu“ , leškareći na svom divanu, ona mu je, vele, tačno i razgovetno objasnila sve dužnosti, sva prava i sve opasnosti koje ga čekaju.Vele da je mladić bio suviše drvenast, nije hteo ni čuti ni razumeti gospođu i njene razloge, grubo je odbio svoju „sreću“ koja mu je nuđena, i s toga je morao biti isteran iz akademije i čak odagnat iz prestonice. Pričalo se o odlučnosti gospođinoj; ona ne govori mnogo; odmah u početku ona pokaže dotičnome šta sve ima očekivati, — ko je mudar, pa primi sreću koja ga je snašla — blago njemu!Ko dvoumi, usteže se, koleba, toga prosto — sklone! Od sviju ovih priča nešto je bilo istinito, ali, kao obično, mnogo je bilo i izmišljeno, dodato. Pa ipak, sve to uzeto u skupa, stvorilo je o Moni takvo mišlenje, da su je se i bojali i izbegavali je. Ali jedno nije trebalo gubiti iz vada. — g-đa Mona bila je rođaka kneževa kod koje je on često odlazio i po nekad provodio čitave časove. Dok je knez bio dete, ova okolnost nije imala velika značaja, niti je na nju svraćana osobita pažnja.Ali, od kad je knez poodrastao, omužao, postao mlad ljubavnik i mladoženja, od to doba g-đa Mona počela je ulaziti u modu i postajati središte jednom delu zvonigradskog otmenog ženskog sveta. Priče o nezgodnoj prošlosti njenoj, kao i o svima drugim prošlim i sadašnjim gresima, počele su bivati blažije i nalaziti izvinjenja. — Čuvena porodica, velika kuća, mnoga poznanstva, veliki dolasci, položaj muža, oko koga se kupe mladi ljudi, moleći to za ovo, to za ono, sve se to uzimalo kao objašnjene i razlog za odnose gospođine s mladim ljudima. — Ljudi dolaze poslom, neki i da se preporuče, sve je to iz poštovanja, a g-đa ih dočeku je, kao gostoljubiva domaćica!Šta tu ima grešno?Obična učtivost, koju samo prostaci ne razumu. Sad se već govorilo i o mnogim dobročinstvima gospođe Mone — kako je za jedan obnovljen, stari manastir sama „svojeručno“ izvezla „divan čaršav za časnu trpezu,“ kako je sirotici Julki ne samo dala svu svadbenu spremu, no joj našla i krasna mladoženju; divan, mlad, vredan trgovac, lep, da oči od njega ne odvojiš.Istina, novajlija je, tek sad otvara samostalnu radnju, ali sa svojom vrednoćom i učtivošću mora daleko doterati. Pričalo se i o nekom prosjaku bez ruke, koji je gospođi Moni došao upravo go, a ona uzela nove košulje i odelo svoga muža i odela ga. Pričalo se i o nekoj bolesnoj babi, koju je g-đa Mona desetak dana držala u svojoj kući, dok nije prezdravila, dajući joj lekarsku pomoć preko svoga rođenog domaćeg lekara. — Takva dobrodušna žena!Takav anđeo!Pa o njoj da se šire takvi bezobrazluci!Kao da je to moguće, tako blagorodna žena da bude tako razvratna!Ne, zavist!Sve je to samo zavist i zloba! I tako se postupno dolazilo do uverenja da upravo nije nikad ništa ni bilo; da je gospođa Mona izvrsna žena i da su samo pakosni zavidljivci izneli o njoj razne izmišljotine, kao što iznose o mnogim drugim poštenim ženama. Tako je sad g-đa Mona izlazila na glas-kao žena „veoma na svom mestu“, i bar u izvesnim višim krugovima njeno prijateljstvo i njena družba visoko su se cenili. Kao i kod drugih gospođa zvonigradskih, tavo su i kod g-đe Mone bile uređene jauzne.Razlika je bila samo u tome, što su kod drugih gospođa jauzne bile po pravilu isključno ženski skup, sastanak samih ženskinja, dok su kod g-đe Mone jauzne uvek završivane u mešovitom društvu, t.j. pri kraju jauzne obično je dolazilo i po nekoliko muškaraca, to se tako u društvu i razgovoru ostajalo do u mrak. Niti je gospođa Mona, ni ma ko drugi to naročito udešavao; to se udesilo upravo samo po sebi i postalo je kao nekakav običaj: dva put nedeljno, u sredu i u subotu po podne kod g-đe Mone skupljalo se desetak otmenih dama zvonigradskih, da tu posede, porazgovaraju, proćaskaju, da se prošale, da pretresu sve gradske novosti, da ogovore što je za ogovaranje, da osude što je za pretres i osudu, da i dele uzajamno svoje misli i osećaje, da popiju belu kavu, ili ako je leto i jake žege da jedu i sladoled, i da piju limunadu.Pred noć dođe ili knez, ili koji od kneževih bliskih ljudi, ili inače koja od viših osoba, što još više oživi žensko društvo; dame, koje su već htele poći, još zastanu za koji trenutak, i kad već padne sumrak, onda se gosti počnu razilaziti.Dobra i vesela domaćica ispraća ih jedne po jedne, starajući se da na rastanku svakome rekne po što prijatno i ljubazno. Bilo je 2 časa po podne.G-đa Mona, nemarno ispružena na ogromnoj ljuljuški klackala se polako, dremušeći, čas otvarajući, čas zatvarajući svoje žive, nemirne oči.Obadva prozora na prostranom salonu bila su otvorena i sveži proletnji vazduh, pomešan s toplim sunčanim zracima punio je golemu odaju. G-đa Mona dremušila je.Ovda onda preko njenih usana preletao je jedva primetan osmejak.Izgledalo je kao da njene poluzatvorene oči vide nešto prijatno i radosno.Kad bi ljuljuška u kojoj se g-đa njihala, praveći sve manje i manje nagibe, najposle dolazila da se skoro sa svim zaustavi, Mona bi joj lakim, elastičnim otiskivanjem noge o patos, davala, nov pokret, i ljuljuška je opet letela u punom razmahu. G-đa Mona bila je obična dana od svojih 40 godina.Smeđa, duguljastih obraza, bez ikakvih osobitih znakova na licu, ona ničim nije privlačila naročitu pažnju, sem što su njene veoma žive i veoma nemirne oči izdavale ženu uspaljena temperamenta. Baš u trenutku kada je gospođa dala svojoj ljuljuški nov pokret, vrata na dvorani polako se otvoriše i na njima se ukaza visok, krupan, trbušat gospodin, u majorskoj uniformi, s otomboljenom donjom usnom.On otškrinu vrata i zastade. Mona otvori oči, baci letimičan pogled na gospodina, pa brzo opet zažmuri. — Ne spavaš? — upita gospodin polako. — Uđi, uđi — reče gospođa nehatno pogledav gospodina samo jednim okom, i to pola zatvorenim, produžujući svoje ljuškanja sa zaturenom naslonjenom glavom. — Odlaziš — upita gospođa neotvarajući očiju. — Idem.... u kancelariju — reče gospodin, pa onda pohita te dodade. — Tako smo u poslu!Još jednako ti prokleti spiskovi obveznika. Svoje neinteresovanje za stvar o kojoj je gospodin govorio, a možda i svoje neverovanje u muževljeve reči (debeli gospodin bio jo, po svima službenim dokumentima, zakoniti suprug g-đe Mone) — g-đa Mona izrazi lakim pućenjem usana i dva put ponovljenim mrštenjem.Ove žalbe muževljeve na kratkoću vremena, a na ogromnost posla, u toliko su je manje interesovale, u koliko je češće imala prilike videti, kako njen dragi suprug odmah posle ovake jedne žalbe, odlazi u kavanu i do mrkla mraka već ne izlazi više iz kartaške sobe. — A ti danas opet imaš jauzn — poče muž posle kratka ćutanja.Ako slučajno bude i knez.... Na ove reči g-đa otvori oči i pogleda muža čisto začuđeno, kao da je htela reći: „Ako bude“!E moj budače, pa ti još ni to ne znaš šta sve danas ima ovde da se izvrši!“ Gospođin pogled to je govorio.Pošto je dva puta odmerila muža od pete do glave, ona opet spokojno svede oči i njen pogled sad kao da je govorio: „Pa naravno!To je sa svim prirodno!Takav dedak, kao što je on, zar može i razumevati tako fine i suptilne stvari, kao što je ova.S toga nije ni čudo kad on veli: „ako bude knez.“ Uspokojena takvim razmišljanjem, koje se i nehotice rađalo u njenoj glavi, g-đa Mona produži svoje žmurenje i ljuškanje, dok je među tim muž razvijao dalje svoju molbu. — Ako slučajno bude i knez, molim te podseti ga da se jednom svrši ova moja prokletinja. Stvar koju je g. major nazivao svojom prokletinjom, sastojala se u ovome.Rukujući nekom kasom, on je bio potrošio preko tri tisuće poreskih groša, o kojima nije mogao pokazati nikakva računa.Krivica je bila ozbiljna.Lane jedan kapetan proneverio je mnogo manju sumu i odmah je bio uhapšen.Sebe i svoju porodicu spasao je od sramote jedino samoubistvom skočiv s trećeg sprata. — Mrtvome nisu sudili, i tako mu je porodica dobila pensiju.No kako je major Toša po ženi bio knežev rođak, njegova je stvar bila zataškana.Po knjigama se razvelo da je g. major za tri meseca izuzeo platu unapred „a konto“, i on je tako postupno oduživao taj dug, kubureći neprestano s platom uzetom za tri meseca unapred.No kako je jesenas izlazio na južnu granicu Balkanije, radi nekih vojničkih izviđanja, i za to imao primati neke dnevnice, to je major Toša sad nastojavao da se te dnevnice prebiju za one neispravne sume, kako bi opet došao redovno na svoju platu. — Stvar je zamašna — reče major Toša približiv se ženi, — znaš da mi stoji evo ovde — on se pljesnu rukom po temenu, — s toga te molim, ženo, nastani svojski. — No gospođa mu nedade da dovrši.Ona progleda, ratoborno se isprsi, zaustavljajući ljuljušku, žmirkajući i pogledajući mužu pravo u oči, ona reče jetko: — Koliko ću puta ja tebi govoriti. gospodine, da tu prostačku reč „ženo“ neću više da čujem!Kakav je to govor!Kakvi su to izrazi!„Ženo“ „ženo“ — tako gadno, tako grmaljski; prava grmaljska reč!Još samo da vikneš čak s vrata: „ženo! spremaj postelju!Ženo izuvaj mi kaljave cipele!“ — pa si se onda taman izjednačio s palančanskim prostacima.Kakvo nevaspitanje!Ako ne znaš ništa pametnije, ja imam svoje ime, pa me zovi no imenu.To grmaljsko: „ženo!“ prosto neću više da čujem, pa kvit! Major stade ubezeknut.Da je naišao na neprijateljski bataljon, ne bi se više prenerazio On je bio iznenađen i zbunjen, i nije znao šta upravo da odgovori. — Bože, Mona ala si i ti po nekad čudna! — poče on.Šta ti sad to smeta što sam rekao „ženo..!“ — Za što čudna, za što čudna, gospodine moj!Ne volem da me tako zoveš, pa kvit.Šta tu ima čudno!I gde si ti to još čuo kod obrazovanih i otmenih ljudi!Gde još obrazovan čovek tako tituliše svoju gospođu. — E, lepo dobro, dušo, veću više; hajd neću više!Zvaću te kako god ti hoćeš.Ovo je navika — pravdao se major. — Ružna navika! — preseče ga gospođa. — Oduči se od nje, pa kvit — reče ona stišavajući se. — Dobro, hoću, rode, odučiću se.Samo ovo što sam te molio nemoj zaboraviti.Zauzmi se svojski.Neka knez samo spomene vojnom ministru.Ja sam g. ministru o tome već govorio, samo neka mu sad i knez rekne.A, je li da hoćeš? — Dosta, dosta! — rekao si već jedan put, pa dosta — reče Mona zlovoljna. — Rekao sam, Mona, ali znaš li ti da mi za desetak dan ističe rok velikoj menici, od koje bar petinu moram otplatiti.... Gospođa ga opet prekide. — Sve su to tvoje stvari — reče ona, a ja kad sam jednom rekla dosta, onda dosta, pa kvit.Što mognem, učiniću.No to sad nije glavno.Drugo je sad na redu: meni treba para.! — Para! — reče major Toša polako s isprekidanim disanjem, kao ono čovek koga si na jedan put polio hladnom vodom. — Jes, para — ponovi gospođa jasno i odsečno — para, i to poprilično para, najmanje oko 100 dukata.Istina, tapetar mi još nije podneo predračun, ali i bez njegova predračuna ja znam koliko će stvar od prilike koštati.Hoću da renoviram mali salon.Žuta svila!Sve će biti od žute svile.I bratu sam pokazivala; i njemu se dopada. Dok je gospođa ovo govorila, Toša priđe rasejano otvorenom prozoru.Drumom od Jelenika išao je dug red kola, natovarenih senom, penjući se polako uz brdo.Slabački vočići u prvim kolima bejahu zastali na uzbrdici, nemogući da izvuku ogroman tovar.Gazda ovih kola, mlad seljak, samo u gaćama i košulji, podupirao je ramenima prednji točak i šibao dugim prutom zaduvane vočiće, vičući iz sveg glasa „ojis žujo, ojis beljo, a sad, a sad, a sad!“ Slabački vočići, naprežući poslednju snagu, zapinjali su što igda mogu da iziđu uz poslednji brdanjak, ali njine su se tanke noge omicale, oni su padala na kolena, ustajali, opet zapinjali i opet padali.Na otvorena usta tekle su im bele bale, njino zagušljivo ripanje čulo se na daleko, kao struganje nepodmazane testere, ali glomazna kola s teškim tovarom nisu se pomicala. Pri poslednjem naporu i uzviku domaćina dobri vočići još jednom pregnuše iz sve snage i pospe uzaludnih usiljavanja obadva padoše na prednja kolena — padoše i tako ostadoše.Njini crveni jezici visili su na polju, otomboljene donje usne drhtale su, i grčevito se kupile, vočići su žalosno pogledali oko sebe i njine tužne, izmučene oči kao da su govorile: „Eto, mi znamo da sad za nas nastaje strašni sud!Kao ris razjaren, gazda će sad doleteti s oplavkom u ruci i isprebijaće nas na mrtvo ime.Nas strahoba hvata od same te pomisli.Ali šta da radimo!Mi evo ne možemo dalje.Ubijte, zakoljite, isecite na komade — ali mi dalje ne možemo: naša malena snaga iscrpena je.“ I slabački vočići doista su drhtali; drhtali su od umora i straha, očekujući svaki čas strašan nalet srditoga gazde s oplavkom. Među tim teška kola, s ogromnim tovarom sena, uz glasnu škripu i pucanje, polako, ali neprekidno omicala su se niz brdo, i pomerala se sve niže i niže, potiskujući polako i gazdu, koji je uzaludno odupirao golim ramenom u točak i bezuspešno kušao da svojim podupiranjem zadrži kola. Jaram, izmičući se zajedno s kolima, sve je više zatezao oko vratova popadalih vočića, i sve im više zametao glave nazad.Sad se već čulo na daleko zagušljivo ripanje priklještenih vočića; bale i pena lile su im na usta.U dva maha oni pokušaše ponova da ustanu, ali ni to već nisu mogli. Ne ispuštajući točak, i ako je video da ga ne može zaustaviti, gazda je ostrag grdno čvrčao i prosipao na vočiće najgadnije psovke. Nekakva guvernanta, držeći za ruku dva, mališana, beše zastala i pažljivo je posmatrala šta se radi (a možda i slušala šta se psuje) dok su mališani radoznalo gledali kako ogroman tovar sena polako klizi sve više i više niz brdo. Nekakav čičica, u izbledelom, otrcanom ćurčetu i tako isto iznošenim čohanim čakširama, priđe ovim kolima, i, udarajući štapom po kamenu, koji se desio tu na putu, reče seljaku: — Podmeti ovaj kamen, podmeti, sinko, kamen pod točak, pa zovi koga od društva da ti pomogne. Tek tada jedva dođe k sebi i ovaj vajni domaćin, i jedva se sad tek seti toga, što je odavna znao, ali u psovci i vici na nevine volove čisto i zaboravio. On pusti točak koja je do sad uzaludno podupirao i podmetnu kamen pod njega.Kola još jednom pretegoše niz brdo, ogroman tovar još se jednom ljutnu i prekrete, prednji točak udari o veliki kamen i kola sa škripom stadoše, kao kad kakav golem teret s visine padne na zemlju. Razjareni golotrbi domaćin tek sad pritrča polumrtvim vočićima i poče ih udarati drenovim prutem po leđima, po glavi, po gubicama.Posle kao da mu se to učini malo, te ih uze biti nogama po očima po ustima, kud stigne.Kukavni vočići, sa zategnutim jarmom oko vrata, skoro već udavljeni, pokušavali su još da sklone glavu kud god na stranu od udaraca, a kad ni to nisu mogli, oni samo zažmuriše, predajući se tako grkoj sudbini svojoj. Međutim svirepi domaćin nije više bio vočiće da mu pođu, zli da ih natera da ustanu, ne, oni su ležali, a glave su im bile tako zavrnute natrag, da od ustajanja nije moglo biti ni pomena dok se prvo ne iskoškaju, a kad bi se iskoškali, oni bi i sami ustali, ne bez boja, no i bez ružne reči.Njih je dakle njin domaćin bio sad da ih kazni, i ko zna dokle bi ih tako udarao, da golotrbom arslanu ne priđe onaj isti čičica u olinjalom ćurčetu, uhvati ga za ruku i reče: Ceo ovaj prizor gledao je major Toša i u tome se čisto bejaše zaneo.I nesvesno je sravnjivao sebe s onim nemoćnim vočićima.Njemu je tako dobro bilo poznato ono strašno duševno stanje, kad osetiš svoju potpunu nemoć i znaš da ne možeš dalje, a nad tobom stoje sa stisnutim pesnicama i traže da vučeš dalje, da neprestano ideš napred. Tošu je toliko bio zaneo ovaj prizor da nije ništa čuo šta mu gospođa govori.Međutim ona je već po drugi put stavljala pitanje na koje ni sad ne dobi odgovora. — Tošo! — prodera se Mona, i što god može lupi o patos svojom malom, okruglastom nožicom, utegnutom u plitke cipelice od crna satina. Toša se trže i okrete ženi; njegove oči susretoše se sa živim, nemirnim očima Moninim i ona ga čisto preseče srditim, munjevitim pogledom.Poduže ga je merila očima, posle klimnu glavom. — Međer, od tebe nikad ništa!Kako koji dan ti si sve gori.Šta si sad toliko blenuo! — Šta sam blenuo!Zagledao se nešto.Čuda, bože, pa šta je! — uze se pravdati Toša, no gospođa ga preseče: - Kakvi su to republikanci kod vas u akademiji, kakve su to tajne družine! Toša zinu!Kakvi republikanci, kakve tajne družine? Mona ga opet preseče: — Jes, jes, kakvi republikanci, kakve tajne družine? — to i ja pitam.Kakva je to razuzdanost u omladini?Noćni, tajni sastanci, buntovnički planovi, čitave zavere! — Ja to sad prvi put čujem od tebe — reče Toša, iznenađen ovom novošću. — Sad prvi put čuješ!A za što da tek sad prvi put čuješ stvar koja ti se pod nosom dešava?Šta ste vi, ako smemo pitati?Profesor u akademiji (Toša je predavao jedan od sporednih predmeta u vojnoj akademiji, svega 2 časa nedeljno).Pa za što da vi profesori ne znate šta rade vaši rođeni đaci?I kako ja to da znam, a ti da ne znaš?Vi niste nikakvi profesori, nikakvi, pa kvit — srdila se Mona. — A ko zna da li to baš i postoji — primeti Toša. — Da li postoji!Postoji, postoji, gospodine moj, te još kako postoji.Pa kakve se razbojničke stvari tamo vrše!Onomad su na svom tajnom sastanku istakli knjaževu sliku u prirodnoj veličini.Za tim su prilazili redom i svaki je zabo slici u grudi po jedan oštar nož.Posle je slika svečano spaljena, uz pevanje nekakve strašne buntovničke himne slobodi.Ja, moj gospodine!A vi ništa to ne znate! Livreisani sluga polako otvori vrata, stade smerno pred Monu, i ne gledajući Tošu, pruži joj na srebrnom poslužavniku malo, mirišljavo pisamce, s velikim, zlatnim monogramom na zavoju, kao što je u to doba bila moda kod otmenih osoba. Mona se maši rukom nemarno i polako, uze pismo, otvori ga i uze ga čitati.Oči joj se razigraše, lice ožive; po svemu se videlo da je pismo probudilo u njoj živo interesovanje.Pošto je dočitala do kraja, ona još jednom podiže pogled i još jednom preleti očima preko pisma.Za tim skoči živo, kao devojčica od 16 godina, dohvati muža za desno rame, okrete ga i reče živo: — Levo krugom, marš, hajd, „pašol,“ odlazi, sad će gosti početi da mi dolaze.Govoreći to ona dogura muža do vrata i on ode. Kad ostade sama, Mona diže sa stola pismo koje malo čas dobi, još ga jednom zagleda, posle ga savi i metu u džep. — Dakle rešila se da dođe!To je kao da je već i pristala, jer da se ne misli predati ne bi ni dolazila — mislila je Mona u sebi.Za tim dodade glasno: „Eto ti ženska postojanstva“! i glasno se nasmeja.„Znala sam ja to.“ - reče ona s očevidnim zadovoljstvom. Mona se vraćaš iz kujne, gde je bila da obiđe da li je sve spremno za jauzn, kad pred kapijom stadoše gospodska, zatvorena kola zapregnuta s dva krasna belca.Mlad, otresit i čisto obučen kočijaš slete s kozla i otvori vrata na kolima, iz kojih se pojavi mlada ženska, stasita, lepa i ukusno odevena.Kočijaš otvori kapiju, ženska stupi u avliju.Mona s osmejkom na ustima izađe pred gošću, zagrliše se i slatko ižljubiše. — Jedva jednom!Ne znaš kako se radujem!A videćeš, blagosiljaćeš ovaj dan — reče Mona srdačno. - Računala sam da od prosta poznanstva ne može biti nikakve štete — reče gošća predusretljivo. Mona uvede gošću prvo u veliki salon; posle se predomisli: — Hajdmo u moj budoar, tu ćemo biti komotnije. — Mona zagleda svoj mali briljantski sahat. — Imamo još čitava dva časa.Možemo se na tenane site narazgovarati.U tome uđoše u budoar.To je bila mala, veoma ukusno nameštena sobica, puna svakojakih skupocenih sitnica, koje tako lepo krase odaju svojom raznolikošću. — Sve je ovo od njega, ovo su mahom njegovi pokloni; ne znaš kako je nežan i pažljiv u tim stvarima.Kad primeti da ti se nešto dopada, nabaviće ti pa ma šta koštalo.Takav je bio spram mene, a naravno, spram tebe će biti još nežniji — reče Mona ukazujući gošći mesto gde će sesti —- Raskomoti se, skini rukavice, vrućina je, a bila bi i šteta da stoji pokrivena ovaka krasna ručica — reče Mona, pljeskajući gošću po desnoj ruci punačkoj, obloj, divnoj, kao najlepša ruka na kakvoj starinskoj grčkoj statui. Gošća se još ne beše ni namestila na malenoj sofi, kad se najedanput iz daljine začu jaka tutnjava kola, koja je dolazila sve bliže i bliže, dok se najposle ne zaustavi pred samom kućom. — Ovo će jamačno neko tebi.Ko li će to biti u ovo doba — reče gošća radoznalo.No Mona joj ništa ne odgovori.Svu njenu pažnju bejaše progutala ova treska kola pred kućom. — Je li moguće da je on!Od kuda tako rano?Da l’ je doznao da je ona ovde, ili dolazi slučajno drugim kakvim poslom? — Sve ovo prelete Moni u trenutku kroz glavu, jer po lupi kola i udaranju konjskih kopita ona poznade da su ovo kneževa kola što stadoše pred kuću.Ona pritrča prozoru, i doista ugleda pred kućom kneževa kola s četiri gardista koji ga behu dopratili. — Jes, on je — reče Mona gošći, koja takođe zausti da nešto rekne, ali nemade kad, jer baš u taj mah vrata na dvorani širimice se otvoriše, a lakej glasno uzviknu: Njegova Svetlost knez Mutimir. Vrata na budoaru bila su otvorena i knez, kako stupi u dvoranu, ugleda domaćicu i gošću u budoaru, a ugledaše i one njega.Knez se poče još s vrata izvinjavati što je banuo tako rano i iznenadno.Domaćica izađe pred njega, primi ga srdačno i povede pravo u budoar gde ga gošća dočeka na nogama. — Nemam potrebe da vas predstavljam, jamačno se poznajete — reče Mona. I knez i gošća pokloniše se. — Tu retku sreću, da poznam gospođu lično, imao sam na našem poslednjem, skromnom dvorskom balu — reče knez, pružajući ruku gospođi, s kojom se srdačno rukova. — Moram vas ponova moliti za izvinjenje — reče knez, sedajući na okruglu, kadivenu stolicu. — Ali tu nema moga greha.Ima u životu postupaka, kada čovek ne može da bude sam svoj gospodar.Ima osoba koje tako moćno utiču na svoju okolinu, da sve potčinjavaju svojoj volji, i tu zdravi i čitavi ljudi rade posle kao lutke na drotu.Ima trenutaka, kada se u meni nešto javlja, što je jače od mene samoga.Gospođa mi jamačno neće zameriti za moju iskrenost, kad reknem da me je svemoć njene lepote amo dovela,. Mona se umeša: — Moj je brat veliki kavaljer spram dama.Ti mu, Lepšo, nećeš zameriti, baš ako gde god i pretera. — O, ne!Naprotiv, u ovom slučaju moje su reči daleko zaostale iza mojih osećaja.Ja opet apelujem na gospođinu velikodušnost da me izvini za moju iskrenost.Ali ovo je fakt, gospođa je prošla pored dvora, ja sam s prozora video njena kola i poznao ih po onim krasnim belcima.To je bilo dovoljno da mi oduzme duševni mir, ja više nisam imao ni trenutka spokojstva, vukla me neka neodoljiva snaga da dođem amo, i ja sam odmah naredio da se preže.Možda s moje strane nije taktično što odmah izdajem pred gospođom sve slabe strane moga srca.Mi muški i inače smo uvek obezoružani spram ženske lepote, još kad izdamo sve slabosti svoje, onda smo, u najkraćem roku, prosti robovi vaši — reče knez, prateći svoj govor lakim osmejkom. — Jes, jes, robovi, pravi robova!Siroti vi!Ah, kako vas žalim — reče Mona, nameštajući zavesu na jednom prozoru, a zatim se okrete svojoj gošći. - Draga Lepšo, predajem ti, evo, u amanet ovoga našeg najnovijeg roba.Budi mu milostivna — reče Mona s đavolskim osmejkom, zatim se okrete knezu: — Zbilja, uzdam se, da vam neće biti dugo vreme ovako u dvoje, dok ja za trenutak otpadnem do u kujnu. Domaćica izađe, a knez i lepa gošća ostadoše sami.Ona je ćutala i hladila se svojom lepezom.Knez ustade, priđe gospođi i namesti stolicu upravo spram nje, jedva na korak rastojanja od njenih kolena. — Ako dozvolite, draga gospođo, biću veoma srećan da sednem tako blizu, kako ću osećati dah vaše božanstveno duše. - Vi ste veoma galantni, gospodaru.To je suviše časti i pažnje za jednu običnu građanku — reče Lepša. - Recite za jednoga nebesnoga anđela — prošaputa knez uzbuđeno i maši se oberučke da uhvati Lepšu za ruku. Pardon! — prošaputa, Lepša i veštim pokretom skloni od kneza svoju belu, lepu, razgolićenu ruku. Leposava, iz milošte prozvana Lepša, govorila je istinu, kad je rekla da je obična građanka.Kći bogatoga zvonigradskog trgovca, docnije supruga jednoga od boljih advokata, ona je sada već od dve godine bila udovica, u celom-Zvonigradu čuvena sa svoje vanredne lepote, kao i sa otmena ponašanja, takta i poštenja. Knez Mutimir upoznao se s njome, kao što malo čas i sam reče, na poslednjem dvorskom balu, gde joj je odmah ukazao i naročitu počast.Tri puta uzastopce igrao je on s njom te večeri, što je odmah palo u oči svima prisutnim gostima.Sutradan već se o tome šaputalo po celom gradu, a ni sam knez nije ćutao! Posle ovoga bala knez je u više prilika otvoreno iznosio svoje simpatije za Lepšu.Po njegovom uveravanju to je bila najlepša ženska u Zvonigradu i jedna, od prvih dama zvonigradskih, koja je potpuno evropski obrazovana. Ali ni na tome nije zastalo.Bilo ih je koji su uveravali da su se od kneza čule čak i tako krupne reči, da bi on s tom ženom mogao biti potpuno srećan, pa da se nebi mnogo predomišljao baš i javno pred zakonom da spoji svoju ličnu sudbu s njenom sudbom. Istinite ili izmišljene, ove su reči kneževe brujale po celom gradu, te ih je Lepša morala čuti.A kako je sve ovo uticalo na njenu mladu dušu — lako je razumeti.Kao ozbiljna žena, ona je pokušavala da se brani od lakoverna primanja takvih glasova.Ona se čak i sama pred sobom ispovedala da su to samo „kaprici“ i trenutni prohtevi kneževi.Ali dok su njena usta govorila „sve je ovo ništa,“ u njenom srcu nikla je nada, koja je nekom neizmernom sladošću zapojila celo biće njeno.U potaji, tako reći krišom i od sebe same, Lepša je sanjala o knezu Mutimiru i njegovoj ljubavi i bila je sretna. Takvo je bilo Lepšino duševno stanje kad je dobila prvo pismo kojim je gđa Mona poziva da i ona — Lepša — dolazi na jauzne i da postane član ovoga „ženskog kluba“, gde se vreme tako prijatno provodi.Lepša se učtivo zahvali na pažnji, ali odbije ponudu.No energična Mona nije se dala suzbiti, pisala je pismo za pismom, u svakom pismu iznosila je sve nove i nove primame za Lepšu, otvorila je s njom čitav filosofski disput i bombardala je pismima sve dotle, dok Lepša najposle nije pristala.Glavni razlog njenom popuštanju bio je taj, što je znala da će tu imati prilike da češće bude s knezom, ali ona nikad ne bi to priznala ni pred samom sobom i iskreno je verovala t. j. iskreno se varala da je popustila za ljubav Moni.Međutim Mona je bila načisto da dolazak Lepšin u njenu kuću znači predaja knezu Mutimiru. Knez Mutimir imao je do sad nekoliko ljubavnih istorija — neke od njih i mi smo videli napred ali još nikad do sad on nije osećao ovo što je osećao sad, ovo je bila njegova prva istinska ljubav i ovo što je govorio, govorio je sa srca. Kad se Lepša izvi i nedade knezu da je uhvati za ruku, Mutimir ustade, stade blizu do Lepše i reče joj ozbiljno: — Lepšo!...Zašto se otimate?!Zar vi ne osećate da je proviđenje spojilo naša srca?!Pa zar može slaba čovečija snaga da raskine i razdvoji ono, što je spojila i sjedinila svemoć višnjega Boga!...Lepšo, dajte mi ruku i recite mi da ćete biti moja od sad pa do veka. Knez je izgovorio ove reči u najvećoj ozbiljnosti, a pri tome je neprestano netremice gledao Lepši pravo u oči, dok je ona izmicala pogledom i izbegavala da joj se oči ne sretnu s kneževim. Kad knez završi ovaj svoj uzvik, Lepša na jedan put oseti da ovo nije obično ljubavno ćaskanje; ona ustade naglo i za jedan korak odmače se od kneza. — Gospodaru, vi me dovodite u golemu zabunu!...Ja ne znam šta da mislim — reče Lepša zbunjena. Knez joj na to primeti da ona tu upravo i nema šta da misli, pošto je on sam dovoljno već mislio o tome.O čemu bi ona imala da misli i zašto je on preklinje srećom i lepotom njenom da mu odmah istinu u oči kaže, to je ova jedna jedina stvar: je li njeno srce slobodno i ima li kakvih simpatija spram njega (kneza)?Ali tek što izusti ovo pitanje, Mutimir se predomisli i postavi ga drugčije.Sa sklopljenim rukama on je zamoli i zakle da mu otvoreno i iskreno kaže, ima li koga na svetu koji bi joj u ovom trenutku bio bliži k srcu no on, Mutimir.I to naravno kao muškarac, kao muž da joj je bliži k srcu, ostavljajući na stranu rođačke, porodične veze i osećaje, kao što je na priliku osećaj detinjske ljubavi spram roditelja i drugo. Lepši je već bilo lakše da odgovori na ono pitanje; ona pogleda kneza pravo u oči i dvaput mu reče da nema.On dočepa njenu ruku i obasu je poljupcima.Lepša se nije otimala.U njenim mislima i osećajima beše se izvršila nekakva promena, koju ni sama nije razumevala.Ona se na jedared oseti slobodna pred ovim čovekom i mogla je sasvim mirno govoriti o započetoj stvari, kao da se sve to ticalo kakva najobičnija događaja, koji se i ne odnosi na nju. U razgovoru knez joj bejaše rekao da je ona slobodna žena, da može slobodno raspolagati sobom i da nema zašta prezati od njegove ljubavi.Lepša sad na to odgovori mirno, da bi sve to bilo tako da nije jedne okolnosti, koja celoj stvari daje drugi oblik, a okolnost je ova, knez nije običan čovek, no glava države.Prema tome on nema svojih ličnih stvari za koje bi mogao reći da se ne tiču države.Najmanje se to može reći o njegovoj ženidbi.Svi vladalački brakovi čisto su političke prirode.Svoj uzvišen položaj nad svima drugim građanima u državi, vladaoci plaćaju skupom žrtvom — moraju se dobrovoljno odreći ovih prava, koje ima i poslednji među njinim građanima: vladalac se ne sme ženiti po srcu, tu odlučuje prost politički račun, i vladar je dužan da savije ruke oko one osobe, koju istakne pred njega državni razlog. Dok je Lepša ovo govorila, kneževo lice postajalo je sve mračnije i tužnije; njegove sjajne oči pomutiše se; on se ćutećki okrete zidu i na hladan kamen naslovi svoju vrelu glavu.Lepša kradimice baci pogled na njega i vide ga kako na mahove uzdiže ramena i stresa se.„Ili plače, ili duboko uzdiše“ — pomisli ona u sebi i na jedan put bi joj ga tako žao, tako neiskazano žao, da bi u tok trenutku bila gotova na sve, samo da njega uteši. Stotine najluđih planova navali joj u glavu.Ona je bila gotova da skoči, da zagrli ovo mlado, ovako sveže, ovako čisto stvorenje, da se stopi s njim u jednu nerazdvojnu celinu, da mu se preda sva, da za navek sveže s njim i svoju mladost i svoju sreću, sav život svoj. Nasta kratko ćutanje.Knez je stajao naslonjen na zid, s prekrštenim rukama, s glavom utisnutom među stegnute mišice.Lepša je sedela na divanu, obuzeta čitavim rojem izukrštanih misli. Na jedan put Mutimir odskoči od zida i pođe po sobi krunim koracima.Gledajući neprestano u patos, on otpoče živo govoriti, kao da se s kim prepire: Jes, vi imate pravo.To tako jeste, i to tako biva, ali to ne mora tako biti, niti je pametno što uvek tako biva.S kakvim pravom traže od vladaoca da ugušuje u sebi najplemenitije osećaje i da radi protiv prirode?Da bi bio dobar vladalac od njega prvo traže da prestane biti čovek, da ne oseća kao čovek, ili da se pretvara i krije svoje osećaje.Zar to nije bezumno?I kakva je vajda od svega toga?Koja je to država, kojoj su u devetnajestom veku pomogle ženidbe njenih vladara?Nekad je to i vredilo, danas ne... — Pa opet sve vladalačke ženidbe i danas su čisto političke ženidbe — primeti Lepša polako... — Moja neće biti takva! — viknu knez Mutimir.Nikad, nikad!Ja bih pre u svet utekao, no što bih pristao da iz državnih razloga uzmem ženu koju ne mogu voleti. Knez stade pred Lepšu, ućuta i tako je netremice gledao u nju za neki trenutak.To je bio mek, topao, nežan pogled, koji iz srca potiče i u srce utiče.Lepša nije dizala oči da vidi taj pogled, ali ona ga je osećala, osećala je kako joj se u srce lije i po celom telu struji, kao najslađa medovina. — A za tebe, za tebe, Lepšo, lepoto moja, za tebe anđele, raju, milo srce moje, za tebe bih dao krunu, carevinu, Aleksandrovu carevinu, sto kruna, sto carevina, ceo svet, svu večnost, celo blaženstvo, sve, sve, sve... Kneževe se reči izgubiše i utopiše u žarkim poljupcima, izumreše na vrelim usnama, što se kao usijano železo upiše u meku, belu kožu na oblim plećima, punačkim grudima i jedrim, nalivenim, obrazima Lepšinim, po kojima za časak našaraše čitav niz crvenih i modrih kolutova. U prvim nastupima prve istinske ljubavi, u duši bujna i vatrena mladića nastupaju nenadne i čudne promene, kojima bi teško i najveštiji psiholog mogao uhvatiti kraja i računa.Čas je sve mrtvo i klonulo, čas opet sve ključa, buni se, skače, ustaje, pršti i presipa se od prepunosti snage i života; čas je sve ledeno, namrznuto, a čas opet sve bukti u živom plamenu.Ove su promene nenadne, nagle, bujne i neodoljive.Sve je nemoćno da se protivu njih bori.Ovake su promene naročito silovite u duši snažnih i već no samoj prirodi bujnih mladića, kod kojih grko iskustvo i surovi udarci života još nisu uspeli da rashlade nov vulkan prve istinske ljubavi. U takom se stanju nalazio knez Mutimir.U sred mirna, upravo filosofska razgovora o dužnostima vladarskim, on na jedan put pređe na vatreno zaklinjanje šta bi sve dao za Lepšinu ljubav, a u sred ove zakletve, on se najedared rinu na Lepšu, s neopisanom snagom, i s brutalnošću slepe, neodoljive strasti, dohvati je preko srede.On sklopi oko nje svoje snažne, mlade mišice, kao dve čelične poluge i stište je u naručja tako, da se njoj činilo sad će joj polomiti sva rebra koja su se doista i povijala pod strahovitom stegom njegovih železnih ruku.Držeći je tako odignutu od zemlje, da je patos jedva prstima dodirivala, on je obasu poljupcima kojima je teško naći prava imena.To nisu bili vreli poljupci, no usijani pečati, koji su s besnilom padali, ne pitajući kuda i ne pitajući kako.Po glavi, po kosi, po zatiljku, po golom telu, po haljini ovi su se poljupci nizali tako brutalno, da je Lepša bila svakog časa gotova, da glasno jaukne od bola.Knez je Mutimir ličio na onu užasnu mater iz narodne priče, koja od neodoljive milošte svako svoje dete u naručju udavi. U životu često ima slučajeva kad je napadaj tako jak i neodoljiv, da napadnuta osoba ne sme ni da pomisli na odbranu.Njoj izgleda bezumna i sama pomisao na kakav otpor, ona vidi samo jedan izlaz, samo jednu mogućnost: da se potčini, da se preda potpunce i nepovratno. Taj osećaj često se javlja u jednoj najobičnijoj pojavi u životu — nameriš se na kakva suviše snažna čoveka, on te stegne za ruku, na jedared osetiš da je tu svaki otpor već u napred isključen i nemogućan, svaka je odbrana besmislena i tebi samo ostaje da rekneš: „molim te pusti.“ U takom se položju nalazila sad Lepša.Knežev napad bio je tako neodoljivo snažan, da je Lepša odmah klonula i predala se celim telom.Kao ružica, kojoj preko polovine prekršiš stabljiku, tak se i Lepša odmah previ i priljubi, upravo celom težinom tela pade i pripi se uz mlado i snažno telo Mutimirovo. A ova blizina, ovaj neposredni dodir dva podjednako mlada, podjednako bujna, podjednakom ljubavnom vatrom zagrejana tela, samo su još više raspaljivali bezumnu strast Mutimirovu. Uzbuđena, sva u žeravici, Lepša je ubrzano disala, a srce joj je, kao čeličan čekić, udaralo o zabrekle grudi. Vreo dah Lepšin bio je Mutimira upravo u lice, i to ga je zanosilo i opijalo.On je osećao lupanje njenoga srca tako blizu, da na mahove nije mogao razaznati da li je to njeno ili njegovo rođeno srce. Ova lepa žena stvorila je oko sebe neku čudnu, zanošljivu atmosveru, koja bi se mogla nazvati atmosvera ljubavi i lepote, atmosvera ispunjena nekim čudnim, specifičnim mirisom, koji bi se mogao nazvati miris čiste ženske duše... Ceo umotan u tu atmosveru, opijen svemoćnim dahom ženske lepote, raspaljen žarom srdačne ljubavi zanesen, izgubljen u oblaku i dimu razbuktane požude — knez Mutimir nije više bio običan čovek, no oličenje najrazuzdanije strasti. On nije više znao za sebe, on nije znao za svet oko sebe, on u tom trenutku nije mogao jasno dati sebi računa čak ni o tome: šta je, koja je to koju on drži u svome naručju?Njega je do poslednja živčana končića potresao samo jedan osećaj, proždirala ga samo jedna žudnja i rastrzala ga samo jedna jedina, neodoljiva, nesavladljiva potreba, da onu, koju drži u naručju, utisne u svoje grudi, da je stopi sa svojim srcem, da se s njom slije u jednu nerazdvojnu celinu, da njome ovlada, da je ima.... Pod uticajem ove neodoljive sile, knez Mutimir jednim naporom diže Lepšu, kao lako perce, u dva kroka prenese je preko sobe, no u koji mah htede da je spusti na sniski otoman u uglu, njena haljina zape o naslonjaču i trže natrag, knez posrte i, zajedno sa svojim dragim teretom pade na kadiveni otoman.... I sama opijena strašću, Lepša je, neko vreme mirno ćutala, ne dajući ni najmanja otpora bezumnoj strasti Mutimirovoj. Na jedan put ona kao da poče pojimati šta se dešava oko nje i pokuša da ustane, da se otme.Ispod njenih nogu, kraj otomana, stajao je veliki dolap, s puno sitnica na njemu.U koprcanju, Lepša odupre nogom u taj orman i jednim snažnim potiskom pomače na više ceo otoman, ali u tome i sama skliznu s otomana i pala bi upravo glavački na patos, da je Mutimir ne zadrža.No u tome on i sam posrte napred, kolena mu se omakoše s glatkog otomana i oni oboje-padoše na meku prostirku, kraj otomana. Tu, na patosu, među komađem polupanih šolja, koje su popadale s ormana, pri otvorenim vratima na budoaru, u sobi na kojoj je jedan prozor stajao otvoren i s podignutim zavesama, uz škripu kola, tutnjavu fijakera i glasan razgovor, koji se razgovetno čuo s ulice, na pragu dvorane koja je stajala otvorena i u koju je domaćica mogla svaki čas ući, zaduvani, razbarušeni, zajapureni, s pogužvanim haljinama, uz brutalno suljanje po patosu — krunisana glava knez Mutimir i lepa udovica, čedna Lepša, o čijim su vrlinama bila puna usta sviju Zvonigrađana, ispili su prvi pehar svoje mlade i vedre ljubavne sreće, koja ih je docnije neodstupno i verno pratila kroz ceo niz godina. — Jeste li se sporazumeli?To kod mene mora biti brzo, ja ne volem dugo diplomatisanje — ču se iz dvorane veseo i šaljiv glas domaćičin, koja se vraćaše iz kujne, gde je izdala poslednje naredbe za jauzn. Ona zastade za trenutak u sali da zagleda u saksiji svoj krasni fikus, koji joj od nekog doba beše nešto klonuo.Brišući široke, zelene, čisto lakovane, listove ovoga lepog drveta, Mona produži: — Koje ste se jade ućutali?Zar ste tako brzo kazali jedno drugom sve što imate!Ili se valjda još „štelujete“, snebivate, stide se deca!Samo što ja neću da znam za te vaše kerefeke.Kod mene sve mora ići... Pri ovoj reči Mona kroči u budoar i najedan put ona zanemi od čuda, i, krajnje zadivljena, zaustavi se na pragu od budoara. Jedan pogled bio joj je dovaljan da vidi šta se desilo.Nikakve dvoumice nije moglo biti.Na budoaru, na knezu, na Lepši, videli su se jasno tragovi malo čas odigrane ljubavne scene.Knežev užurbani pokušaj da te tragove skloni nije imao nikakva uspeha. Lepša je sedela na otomanu, u pola okrenuta zidu, sa šakama na dicu.Knez je stajao malo dalje kod prozora i kad se Mona pojavi, on se okrete njoj. - A. a.. a.. a..!Tako dakle!Tako!.. poče Mona. No knez je preseče.On joj pritrča i oberučke uze njenu desnu ruku i obasu je poljupcima. — Moja mila sestrice, ti se ne srdiš? je li da se ne srdiš?Ti nam ne zameraš?Ja sam svemu kriv!Ja sam bio u pravom ludilu — Sve ovo izgovorio je knez skoro šapatom i naglaskom koji moli i ujedno se mazi.Za tim dodade, šapćući Moni na uho: - Ona se sirota branila.Tako se otimala!No moja je snaga bila džinovska — kao kod sviju ludaka. Pokazujući glavom na Lepšu.Mutimir povuče Monu za ruku i reče joj polako: — Idi je razgovori.Molim te idi!Ohrabri je, reci joj da to nije ništa. Dok je knez Mutimir ovo govorio, Mona ga je merila od glave do pete, pogledala je čas u njega, čas u Lepšu, i, osmejkujući se đavolasto, vrtela je glavom, po malo kao da se čudi, a po malo kao da preti Mutimiru.Sad diže desni kažiput, pripreti knezu, šljisnu ga po jedrom, još zažarenom obrazu, za tim ga oberučke uze za ramena i polako izgura u salu. — Hajd tamo, pa čekaj, vetropiroviću jedan — reče Mona bajagi prekorno, zatvarajući vrata za njim. Kad ostade sama s Lepšom u sobi, Mona joj priđe.Lepša je još sedela ćutećki i držala glavu u šakama.Mona je uze za ruku i povuče da joj skine šake s očiju.U taj mah Lepša poče jecati. — E, de, de!Čuda bože!Svet će propasti!Bojim se bićeš sama!Faliće ti u našem društvu.Hajde prođi se ćorava posla, pa hodi ovamo u spavaću sobu te se umi, ili se bar izbriši mokrim peškirom. Lepša ništa ne odgovori na ove reči Monine: ona se samo pljesnu šakama po glavi i reče kao za sebe: — „Bože, šta mi bi!“ — Bože, Lepšo, zrela žena, a ovamo govoriš kao kakva desetogodišnja šiparica.Šta ti bi!Bi ti ono što bi sutra bilo i meni, i drugoj, i trećoj, i svakoj, koja bi se našla u sličnoj prilici.I šta je to bilo tako neobično!Mlada žena podala se mladom, lepom čoveku.Pa još uz to žena udovica, a mladić knez!Ta to bi oprostio i najstrožiji svetitelj, koji nikad nije okušao od zabranjena ploda.I ti se tu još vajkaš!Hajd prođi se budalaštine, pa reci blagosloven čas kad si prešla ovaj prag i ušla u naše društvo.Kakvoga viteza imaš!Kao jelen u gori.Zavideće ti ceo Zvonigrad, cela Balkanija - reče Mona ubedljivo. Lepša diže glavu i suznim, pomućenim očima gledala je Monu netrepljući.Mona je pomilova po obrazima: „Ciganče moje!Pa sad si mi, snaha, rđo jedna; sad treba dar zaovi, nego šta misliš, kad sam odnegovala onakoga brata sokola — reče ona šaleći se. — No ček da sednem ovde do tebe da mi ispričaš kako je to bilo.Kuku, koliko li je ovo sahati? reče Mona sedajući kraj Lešne na otoman i vadeći časovnik.„Ćuti, dobro je, još nema tri.Još mi možeš bar ukratko ispričati“.... Za trenutak Mona ućuta, posle dodade: - Nego znaš šta, Lepšo, što jes, jes, za celo ste piškin deca!Ono ima, ima brzo; znam nešto malo i ja kako se ide na juriš, ali ovo je sve prevazišlo.Kad pre ugrabiste, časan vas ubio!...To mi sad kod vas da dođemo u školu!To je zasluga moga brata!No pravo ima.To je pravo junački, muški!Vidi se Kosanića krv!Sad ga tek priznajem za prava brata. Lepša metu Moni ruku na usta: — Molim te, slatka moja, nemoj mi sad govoriti o tome.Drugi put!Ostavi me sad!Pogledaj! — Ona uze.Moninu ruku, zavuče je sebi u nedra i metu na srce. — Osećaš li?I zbilja, Lepši je još lupalo srce tako jako, misliš sad će iskočiti.„Jadniče moje“, — reče Mona s materinskom nežnošću.No u taj mah ona ugleda čitav niz crvenih i modrih kolutova, kojima je Lepša bila pokrivena no grudima, po zatiljku, po ramenima, vratu i po obrazima. — Jao, ala te je taj izgrizao, sorticu li mu njegovu — reče Mona smejajući se. — Pa on te bolan živu izeo, išarao te kao da su te divljaci tetovirali. Lepša skoči: — Kuku meni! — reče ona i pritrča velikom ogledalu u uglu.Uglačano, sjajno belgisko staklo živo i jasno pokaza sav veštački molerski rad Mutimirov, koji po beloj koži Lepšinoj bejahu ispisali njegovi sitni zubi i usijane usne. — Jao teško meni! — reče Lepša usplahireno, namičući žurno maramu na vrat.Jao, slatka moja, ja ovako nagrđena nisam ti nikud pristala, no da malo dovedem u red odelo pa da bežim odavde da me ne zateknu drugi gosti...Ali kako ću za lice!Šta ću tu?Imaš li kakav crni veo da se pokrijem?Molim te pomozi sad.Kuku meni zatećiće me ko! — jadala se Lepša, trčkarajući po budoaru zbunjeno, ne znajući upravo čime da počne i šta da čini. No Mona je umiri.Lepša ne treba ničega da se plaši, jer će gosti početi da dolaze tek oko 4 časa, a sad je jakom tri.Mona zna sve šta treba, i ona će sve, svršiti.Lepša samo neka se umije i malo dotera frizuru. Sad je nastalo spremanje.Mona je povraćala red i spremala što treba, a uzgred je zapitkivala Lepšu sve koješta, peckala je i davala joj poznati da su sad njih dve jednake. Dok su dve žene ovako popravljale ono što je knez Mutimir polomio i razvašario u svojoj ljubavnoj bitci, iz sale se čula škripa kneževih koraka i osećao se miris od duvanskog dima.Knez je prvo dugo hodao i pušio.Posle priđe prozoru i uze prstima dobošariti u okno.Kad mu se i to dosadilo, on se zavali u naslonjaču, uze na krilo veliki album i tako je premetao slike, a uz to i pevušio.Pevao je nekakvu talijansku ljubavnu romancu, i to prvo tiho i nečujno, pa posle sve jale i jače, tako, da se njegovo pevanje sad i u budoaru već jasno čulo.Mona svrati Lepši pažnju na ovo: — Čuješ li ga!Milo detetu, srknulo ljubavna nektara, razdragalo se, pa mu se sad peva.To je tvoja zasluga, Lepšo.Treba da se ponosiš što možeš usrećiti jednoga vladara, uz to jednog ovako krasna mlada čoveka. Ne čekajući odgovor od Lepše, Mona polako otškrinu vrata od sale, promili glavu i reče knezu: — Pevaš, pevaš, obešenjače jedan!Ali čekaj samo, pokazaću ja tebi kako se u tuđoj kući zaluđuju i mame mlade ženske. — Krivac sam, s oborenom i pepelom posutom glavom čekam dostojnu kaznu.No kako bi bilo svirepo da sestra svojeručno kazni brata svoga, predlažem da se izvršenje kazne poveri tvojoj bajnoj gošći, sestrice moja.A? a?Prima li se moj predlog? — reče knez kroz smeh jasnim, veselim glasom, glasom na kome se poznavalo da potiče iz grudi sretna, radosna i razdragana čoveka. — Dobro, dobro!Platićeš ti meni sve to — reče Mona raspoloženo i opet uvuče glavu unutra. Posle desetak minuta, Mona opet otvori vrata na budoaru i viknu kneza. — Lepša mora kući i to je tvoja krivica, neobuzdani nestrpeljivče moj.Hajd sad tamo,(Mona pokaza glavom na Lepšu) hajd sad tamo pa lepo poljubi ruku i moli za oproštaj.Ja ću izaći za jedan trenut, da vidim jesu li spremljena Lepšina kola, a ti sad pamet u glavu — ona mu pripreti prstom. — Glavom da se nisi šalio! Mona izađe, knez i Lepša opet ostadoše sami.Ona je gledala u vrhove svojih rukavica, koje je baš tada navlačila.Mutimir joj priđe laganim koracima. — Lepšo, lepoto moja!Ti se ne srdiš na me? Lepša ne podiže oči i ne odgovori ništa, ali glavom dade znak da se ne srdi. — Smem li? — upita knez i maši joj se za ruku! Lepša ni sada ne odgovori ništa, njen pogled i sada osta oboren, ali ona mirno pusti da je knez uhvati za ruku, koju on obasu poljupcima. — Smem li računati na neizmernu sreću, da je Lepša od sad samo moja, kao što sam ja tvrdo rešen, da od sad budem samo njen? Lepša dade glavom znak odobravanja, ala odmah za tim reče polako: — Mnogo obričete!Ja moj zavet mogu ispuniti, ali vi vaš ne. — Oh, ne govori mi samo to!I hoću, i mogu, i nema te sile na svetu koja bi me u tome mogla omesti — reče Mutimir živo. Knez htede ponova da se izgubi u čitavom potoku laskavih reči, ali Lepša ga preseče: — Ja moram hitati! Knez je zagrli oko pasa. — Ja ću ti pisati, ja ću naći načina da budemo u neprekidnoj vezi.Mi se moramo viđati, sastajati, biti zajedno — ti moraš biti moja! — Smetnja će biti, ali mi ćemo pobedonosno izaći iz sviju teškoća.Vreme i strpljenje biće naši saveznici. Na dvorani škripnuše vrata; Mona se vraćala; Mutimir i Lepša zagrliše se i spojiše svoje vrele usne u dug, dug, neiskazano sladak poljubac. — Je li sve u redu? — upita Mona s vrata. — Sve! sve, — odgovori knez. — Hajde sada, mila moja — reče Mona Lepši. Lešna kroči.Mutimir je opet uhvati za ruku i ižljubi vrhove njenih prstiju, još je jednom privuče k sebi, njine usne opet se spojiše u sladostrasan poljubac. - Dosta već! — reče Mona, i uzev Lepšu pod ruku povede je napred. Knez Mutimir isprati ih do vrata od dvorane. Mutimir je s nestrpljenjem čekao da se Mona vrati.Odmah je salete zapitkivati: ode li Lepša? kako ode? šta veli? kako je raspoložena? srdi li se na njega? krivi li ga za silovanje? — u opšte, knez se interesovao svima sitnicama koje su se ticale Lepše.No kad on pomenu reč „silovanje“, Mona se grohotom zasmeja. — Ej, moje nevino poletarče! — reče Mona milujući kneza po glavi. — Zar ti zbilja misliš da i tu može biti nekog silovanja.Ta od kad je sveta i veka, bolan, još ni jedna udovica nikad nije bila silovana.A ovde, u ovome tvom slučaju, da nisi ti na vreme pohitao da se sam odazoveš, bojim se da naša čedna Lepša ne bi tebe silovala! Mutimira kao da je vređalo ovo bagatelisanje, s kojim je Mona govorila o Lepšinoj čednosti.On pokuša da brane svoju novu draganu.Pozivao se na to kako zvonigradske torokuše nikoga ne štede, pa opet zato o Lepši nisu mogle ništa izneti ružno.Naprotiv, o njoj vlada uverenje da je poštena žena. Moka se osmejkivala.Ni ona ne osporava Lepši nijednu vrlinu, to je i čedna i poštena, i u svakom pogledu uzorita žena ali opet za to pet minuta bilo joj je dovoljno da u tuđoj kući čiji prag prelazi prvi put u veku, podlegne čoveku, s kojim je dotle samo dva tri put govorila.To je ono čuveno građansko poštenje zvonigradskih čednih dama.Ona — Mona — nije tako sretna da je zvonigrađani ističu kao uzor čednosti.Na protiv, bilo je jedno doba kad su je zvonigradske laparače gradile i kusom i repatom.No opet za to, ona se po karakteru ne bi nikad menjala sa takvim svetiteljkama, kao što je Lepša.Ona — Mona — ne paradira svojom čednošću, al opet za to ona bi mogla pokazati kakve i kakve ljude, koji su uzalud mesecima oko nje čepali.Ali kod čednih svetiteljaka to ide drukčije; njima je dosta i pet minuta! Knez se poče džapati.Mona je nepravedna kad toliko prebacuje Lepši tih pet minuta.Ona se sirota doista odupirala.Ako ima krivice onda je kriv on.I ako Mona to osuđuje, -onda ona upravo njega osuđuje. No Mona se nije dala ni opepeliti ovakim razlozima.O njemu — knezu — ovde ne može biti ni reči.On je muško i njegovo je pravo, ako hoće i dužnost, da pada na svaki cvet koji mu se dopadne, da pije sladosti života svuda, gde god ih nađe.Inače on bi bio šonja, mama, a ona baš tave ljude mrzi.Ona to pravo ne poriče ni ženskima, ali, naravno, samo donekle.Ona pojmi i šta je strast; ona razume i šta je zanos, ali badava, valja govoriti istinu: pet minuta u sličnim prilikama i gotovo s potpuno nepoznatim čovekom, bilo bi malo i za običnu javnu ženskinju, a za čednu Lepšu to je bilo dosta.I Mona to ne govori iz kakve pakosti bože sačuvaj!Knez najbolje zna da Mona vole Lepšu; ona mu je prvo i svratila pažnju na nju i najviše se zauzimala da se on s Lepšom saživi, ali što je preterano, preterano.Najposle ona ne zamera Lepši za njenu slabost, ali kad zna da je takva, šta se onda bajagi pući, šta se duri i izdvaja? što se gradi bolja no što je, za što se onoliko ustezala da počne dolaziti njoj — Moni — u posetu; za što je bilo nužno voditi, čitave mesece formalne diplomatske pregovore, dok se uspelo da obeća dolaziti na jauzne; za što je najposle Mona morala ići njoj u posetu dva put, i to ići prva, dok se milostivna jedva jednom odlučila, da blagonaklono vrati vizitu.Jes, zašto su bile nužne sve te parade, sva ta komendija, kad se cela stvar imala završiti ovim čime se i završila: lupanjem šolja i valjanjem po patosu?Zar to nije pritvorstvo?Zar to nije ružna dvoličnost i pokušaj da se pred svetom proda skuplje no što vredi, da se proda pod ono što nije u stvari?I na što je sve to?Da je Lepša došla i rekla: imaš brata kneza, lep čovek, dopada mi se, budi mi na ruci da se s njime bliže poznam — njen postupak bio bi i prirodan i opravdan.Ona joj tada ne bi ništa zamerila.Ali neće Lepša to!Reći otvoreno: „toga i toga volim“, za nju je to i suviše prosto.Ona se bavi znate samo višom politikom.Pred svetom hoće da je svetiteljka, a ovamo u mraku da bira mladiće kao gnile kruške.Rada bi da sedi na dve stolice, pa je sad između stolica sela na zemlju.Tako uvek prolaze šereti, koji traže ćara na obadve strane.Hoće žena i da ima kneza milosnika, i opet sva čaršija da joj viče: „Oh kako je to poštena i čedna žena!“ A kad se oboje hoće — onda se obično ovako prolazi.I nehotice digne se barjak na sred ulice, pa sad ona neka šapuće.Jemstvenik je prošiven — sad može tražiti svedoke kako je čedna.Šta ćemo, sažaljevam rđav slučaj, al tako je kad neko ima povlasticu na čednost i svetiteljstvo.No kako u tome ima i tvoje zasluge, to si ti za današnjicu zaslužio blagodarnost celog našeg kluba, i ja ću koliko danas predložiti da te biramo za našeg počasnog člana — smejala se Mona, tapšući kneza po obrazu. No Mutimiru kao da nije godio taj cinizam Monin.On je Lepšu istinski voleo i ovo vučenje po blatu njenoga imena, osećao je kao svoju rođenu uvredu.On prebaci Moni, da nije trebala ni zvati Lepšu k sebi, kad tako zlo o njoj misli.Takav je sud nepravedan.Lepša to nije ničim zaslužila.U ostalom, ma se šta govorilo, ona opet zato ostaje uzorita žena.Najposle, Mona bi trebala bar za njegovu ljubav da štedi Lepšu, kad zna da njemu ne može biti prijatno kad se u njegovom prisustvu tako što govori o ženi koju on voli. Knez je govorio još dugo, govorio je s vatrom i osećajem, sve u zaštitu Lepšinu. Ali Mona je preko svega toga prelazila s podrugljivim osmejcima.Što je knez više branio Lepšu, Mona ju je sve više napadala, sipajući na nju najteže prekore, pune pakosne zajedljivosti i jetkih peckanja.U Moni se beše probudio osećaj stare, dugo prezirane kaćiperke, kojoj se dala prilika da se jednom osveti svima tim čednim i poštenim ženama, što su se toliko nad njom natresale, a sad ih, evo, gde se valjaju po prašini u koju ona neće ni svojom cipelom da zgazi.Ona je osećala neko demonsko zadovoljstvo da vidi kako se izjednačuju s njom, kako čak silaze niže ispod nje — one iste dame koje su joj još juče prekorno isticane kao uzor i primer, i kojima ceo Zvonigrad skida kapu, kao idealima ženska poštenja.U tuđem padu ona je gledala svoje rođeno uzdizanje.Godilo joj je da vidi oko sebe i da može nazvati svojim drugama one, koje kod publike važe kao predstavnice čednosti. Na kneževu primedbu, da bi trebala da, štedi Lepšu već s toga, što je to žena koju on vole i poštuje, Mona je uzviknula, da takva osetljivost kneževa nema mesta.Šta se on boji?Valjda ne misli, da će ga Lepša ostaviti s toga što može čuti da se o njoj u krugu kneževe rodbine rđavo misli: — Oh! pas de danger, mon petit. (ah! ne boj se, rode).To se više ne može ni motkom oterati!Ta to je sad za tebe, naravno, samo za tebe, obična dinaruša!Takvih možeš naći na svaki prst po dve.Lak je to espap koji se ceo pazari za pet minuta.I neka ne misli knez da je to kakva slučajnost, da se to čudnim sticajem okolnosti desilo samo s Lepšom.Takve su i sve ostale „svetiteljke“ zvonigradske.U Bavarskoj dovoljno je obećati samo da ćeš se oženiti njome, pa da dobiješ svaku devojku.U Balkaniji se to isto postiže uveravanjem da niko neće znati.Kad bi mogao uveriti samo da niko nikad neće čuti ne bi se očuvalo ni od sto pet, sve bi ostalo podleglo — tvrdila je Mona s drskim cinizmom i nepokolebljivom samouverenošću. Knez je u nekoliko priznavao da Mona ima pravo.Ali kod njega su preovlađivali nežniji osećaji.Zanesen za Lepšom, on nije dao da se ona jednači s običnim sokačkim zakačaljkama.Kad Mona potera i dalje u tom pravcu, on skoči, dočepa kapu i viknu: „Zbogom!“ No Mona ga zaustavi.Ona se smejala njegovoj osetljivosti, proricala mu je da će doći jedan dan kada će o ženama steći drukčije uverenje.Tada će uvideti da je ona Mona imala pravo.A sada neće više govoriti o tome.Odnosno Lepše rezultat je postignut i to je za sad dosta. Knez ostade, ali se po njemu videlo da nije najbolje raspoložen! upravo, malo ga je interesovalo sve što je Mona dalje govorila. Da bi ga više zainteresovala, Mona okrete drugi razgovor.Kaza mu novost o tajnoj republikanskoj družini, kojoj kao da se ušlo u trag.Što je najopasnije, izgleda kao da ta opasna sekta ima svojih pristalica čak i među vojskom.Kneza ovo zaista zainteresova.On poče zapitkivati za pojedinosti, no tu je i Mona slabo što znala. Mona je potegla ovaj razgovor da bi zadržala kneza na jauznu, ali on nikako nije hteo ostati.Pravdao se da mora odmah ići vojnom ministru da čuje šta on zna o toj tajanstvenoj družini.Kad prve gošće počeše dolaziti, on se izvini i ode, s tvrdim obećanjem da će ovo naknaditi idući put. Gošće su počele dolaziti Moni oko 4 časa po podne, a u 4½ već su sve bile na okupu.Ona ih je po gomilicama nameštala u dvorani i budoaru — Uverena sam da od kad je Balkanije i od kad je skupova u njoj, nikad ni jedan muški skup nije doživeo da mu se ciglo za po sahata iskupe svi članovi kao ovo sad kod nas.Koliko smo mi žene tu u urednosti umakle — završi Mona svoj govor. — Pa zato ja i predlažem i vojujem da se ženske u političkim pravima izjednači s muškinjem.Tek tada ako bi ih mi žene mogle naučiti redu i urednosti — primeti gospođa profesorka s Više Ženske Škole, odlična osoba poznata u Zvonigradu sa svog zauzimanja za žensku emancipaciju. Društvo se beše razbilo na gomilice i u svakoj gomilici vodio se živ razgovor.Po dužnosti dobre domaćice, Mona je revnosno obilazila gomilicu za gomilicom, kod svake se zaustavljala, svakoj bi po nešto rekla: gde gde što šaljivo, gde gde što ozbiljno i filosofski. Razgovori su bili raznoliki, ali posle po časa oni se nekako sami sobom izjednačiše.Sve gomilice bez izuzetka govorile su o tekućim dnevnim pitanjima, a ponegde se već šaputalo čak i o najnovijem događaju Zvonigradskom — o Lepšinom sastanku s knezom Mutimirom.Znale su se čak i neke pojedinosti sa toga sastanka, tako, da se i sama Mona čisto čudila. Ta ona nije upravo nikom ništa govorila.A i kako bi!To ne bi bilo lepo da ona iznosi šta se kod nje desilo, kad je sama dozvala Lepšu i obećala joj sigurnost kao u sopstvenoj kući. I ona zbilja nije gotovo ništa ni govorila.Gospođi protinici rekla je: „Ah, kakvu sam vizitu danas imala..“ — na to je prevrnula oči, sastavila tri prsta, poljubila ih i dodala: „ne rodi mati.“ Gospođi Sofiji, biv. ministarki kazala je: „Ja danas duplo treba da častim; upravo treba da časti moj bratac.Mi smo danas imali familijarnu radost.“ Gospođi Lovimuk, upraviteljici Više Ženske Škole, kao svojoj prisnoj prijateljici, nagovestila je malo razgovetnije: „E moja slatka, mi stara garda odosmo ti u penziju!Mladež nas zadenu za pojas!Danas sam imala neobičnu posetu — Lepša Stevićeva i moj bratac.Pa dok ja izađoh u kujnu da nadgledam jauzn, deca omlatiše zabranjen plod.Za pet minuta, rođena moja!A? šta veliš?!Ništa od nas, je li?Mi to, crnice, nismo umele!“ Gospođi Poli Đokičinoj rekla je: „Od sad ćemo imati u našem društvu jednu novu članicu.Ostala bi i danas da joj se, slučajno, nije desila neka mala neprilika... Mona se smejala.Zainteresovana, Pola upita: kakva neprilika, što joj se desilo? — Razvio joj se pupak — reče Mona, smejući se grohotom. Najposle, gospođu Micu Mona je odvela u budoar pokazala joj polupane stvari sa ormana i samo dodala: „Pogledaj! sestro rođena..Ovo mi je spomen od Lepše i moga brace.“ Eto, to je sve što je Mona rekla!Kao što se vidi, dakle, ona upravo nije ništa kazala, s toga se i čudila kako ovi njeni gosti, đavoli, sve pogađaju, kao da su, bože prosti, kroz rupicu gledali. Mona ih je karala i pretila im, da tako što ne iznose iz njene kuće. — Juh! časan vas ubio, odkud vam sve te đavolištine padaju na pamet.Nemojte se glavom šaliti da tako što iznosite iz moje kuće. Što je Mona više navaljivala na svoje gošće da ne pretresaju Lepšu, to se o Lepši sve više govorilo.Ni jedna gošća nije znala sve šta je bilo, ali je svaka znala po nešto.Ti odlomci bili su brižljivo prikupljeni, svaka gošća pohitala je da kaže šta zna, svaka druga priložila je po svoj kamičak i zgrada je bila gotova, dok udariš dlan o dlan.Oko 6 časova, jedanajest osoba, skupljenih kod Mone na jauzn, već su znale ceo događaj o Lepši.Te iste večeri znao ga je ceo Zvonigrad, a sutra i cela Balkanija.Tako je blagotvorna uloga koju vrše ove ženske jauzne. Oko 5 časova počelo je posluživanje.Na ogromnim poslužavnicima posluga donese mleko, crnu kavu, skorup, maslo, čokoladu, slatkiše, nekoliko vrsta kolačića za umakanje, a odelito od toga bilo je i raznih limunada i slatkih sokova od malina, jagoda i drugih plodova.Najposle dolazili su raznovrsni slatki likeri, a za osobe s boljim apetitom, naročito za muškarce, spremljeno je bilo šunke, salame, suva jezika, raznih sireva — u opšte, potpun gospodski bife. Kod Mone je bio uveden ovakav red: posluži se samo jedanput, a za tim se sva piva i jestiva smeste na dugačak sto, gde prema potrebi ko hoće prilazi i služi se. Pošto je događaj o Lepši iscrpno bio pretresen i svestrano procenjen, ovo poštovano društvo počelo je postupno prelaziti na druge razgovore.Uz zveckaranje kašičica, kucanje čaša i šolja i čangrljanje noževa, otpočeti su razgovori, kazivanja, pa i prepirke skoro o svima najvažnijim dnevnim pitanjima.Podeljena u gomilice, koje su se neprestano menjale i bivale čas manje čas veće, prema zanimljivosti pokrenutog pitanja, gošće su iznosile na ovu berzu ženskog torokanja svakovrsnu robu ženskih reči i spletaka, novosti i glasova, i što je koja imala više od toga espapa, u toliko joj je bio veći glas i ugled među družinom. Ali u masi prostih intriga i praznih razgovora, tu se po nekad javljala i po kakva stvar od ozbiljna značaja.Tu su se po nekad mogle čuti čak i najveće i najvažnije političke ili privatne tajne.Tako je i ovom prilikom gospođa Lovimuk, revnosna obožateljka državnika Rastislava i njegove politike, zabrinuto pričala o pokušajima koje čine zvonigradski konzervativci, da pridobiju kneza na svoju ruku, a Rastislavu da potkopaju ugled i poverenje, koje je do sad imao kod kneza. Lovimuk je uveravala da se konzervativci u ovoj borbi služe veoma ružnim, pa često čak i izdajničkim sredstvima. Oni pribegavaju uplivu stranih poslanika, ne hajući što time daju povoda stranoj diplomaciji da se umeša u naše čisto unutrašnje stvari. Oni obećavaju Turskoj, Austro-Ugarskoj i Engleskoj da će kneza Mutimira otuđiti od Rusije, i istisnuti iz Balkanije ruski upliv, ako im ove velesile pomognu da dođu na vladu. Oni pune uši knezu da je g. Rastislav neprijatelj prestola, što je za vreme kneževa maloletstva stvorio ustav.Dokazuju da je ustav oteo vlast od kneza, ali je nije dao narodu, kao što bi bio red u ustavnoj monarhiji, već je predao ministrima, gradeći od kneza prostu lutku ministarsku.Uveravaju kneza da njega ovaj ustav ništa ne veže, jer je građen bez njegovoga pitanja i pristanka, i na taj način navlače ga da uništi ustav i da izvrši državni udar. Znajući da knezu treba novaca, ni su potpustili jednoga bankara da mu ponudi desetak hiljada dukata pod pogodbom da vladu preda konservativcima. Naumni da se pošto po to dočepaju vlasti, konzervativci pokušavaju da to postignu s knezom Mutimirom, no ako tu ne mognu ništa učiniti, oni su gotovi čak i na to, da kneza prognaju, da dinastiju Kosanića zbace a na mesto nje da dignu pređašnju dinastiju Crnojevića.To već prelazi u krupne državne zločine.No Balkanija je bila sretna te joj se rodio takav jedan veliki sin, kao što je mudri Rastislav.On prati sve ove izdajničke pokrete konzervativaca, i, ako bog da zdravlja, on će ih jednog dana pohvatati na samom delu. Govoreći ovo Lovimukovica beše pala u vatru.Brišući pred ogledalom znoj s lica, ona reče: — Ova nova borba konzervativaca protiv g. Rastislava zgodno je polje gde mi ženske možemo mnogo učiniti za pobedu pravedne stvari.Što se mene tiče, bože zdravlje, ja ću pokazati ovde šta mi žene možemo baš u politici, za koju nam ne priznaju ni najmanje sposobnosti — završi Lovimuk svoju vatrenu filipiku. Dok je na jednoj strani dvorane g-đa Lovimuk ovako muški pretresala visoku politiku, na drugoj strani g-đa Pola Đokičina šapatom je pričala zanimljive stvari o samoj g-đi Lovimuk. Pre svega Pola naglasi da „ne laje kuca sela radi no sebe radi.“ Stalo je g-đi Lovimuk do Rastislava i njegove politike taman toliko isto koliko i do lanjskog snega.Ona je i suviše mudra i praktična da bi se još zbog načela i političkih pravaca s kime slagala ili svađala.Njene zavade i njena prijateljstva imala su mnogo stvarniju osnovu.Ona brani Rastislava i njegove pristalice s toga što i oni nju brane.A čovek je grešan.Ma kako bogougodno živeo, uvek se nađe po kakav grešić na duši.Pa kako je onda to zgodno, kad se nađepouzdan prijatelj da te u nezgodnom trenutku zakloni i pomogne.A g-đa Lovimuk tek pre dve - tri nedelje imala je takav jedan slučaj.Snašla je nevidovna beda, ako počem znate šta je to „nevidovna beda“ te u malo nije stradala na pravda boga.Evo šta se desilo. O sv. Savi knez poseti Višu Žensku školu i tom prilikom obdari mnoge sirotne učenice.Jednoj devojci dade krasne briljantske minđuše.Pokloni su bili predani g-đi upraviteljki Lovimuk, da ih ona razda, što ona savesno i izvrši.Sad o Petrovudne knez opet poseti istu školu.Slučaj ga nameri na isto devojče sa briljantskim minđušama.Knez vikne dete i zagleda minđuše.Ali kakvo je bilo iznenađenje njegovo kad mesto briljanta nađe u minđušama — česko staklo.Mal ga kaplja nije udarila!Naredi se najstrožija istraga, i g-đa Lovimuk morala bi bespovratno propasti, da se u stvar nije umešao glavom sam g. ministar unutr. poslova.Posle dugog traganja, njemu jedva jednom pođe za rukom te dokaza, da u stvari tu niko nije kriv.Delo istina postoji, ala nema učinioca.Izašlo je dakle kao da se to delo nekako samo učinilo.Prvo je bio briljant, zatim se taj briljant pretvorio u česko staklo, a kad je knez povikao, onda se to staklo opet prometnulo u briljant i — pravda je bila zadovoljena.Naravno, da g-đa Lovimuk nikad neće zaboraviti uslugu koja je ovde ukazana njenoj nevinosti. To je jedan razlog što g-đa upraviteljka danas obožava g. Rastislava, i njegova načela, i njegovoga pašanca, i sve što se njegovim nazvalo. A ima i drugih razloga.Ne treba zaboraviti da je g-đa Lovimuk tek od skora udovica.I ako je, bogu se moleći, skuckala blizu 45 godina, njoj je opet zato bila potrebna uteha i razblaženje posle smrti muževljeve.A ko pre i da se seti udovice sirotice, ako ne njen prvi komšija, pašanac g. Rastislavljev, mekosrdačni g. Ratko, ministar unutr. poslova!Tuga sirotice udovice mogla je g. Ratku biti u toliko bliža srcu, što je zao udes hteo te je i on sam, baš nekako u to isto doba, ostao udovac.Smirena i pobožni popa, domaći sveštenik gospođin, odmah prve nedelje kada je došao da osveti vodicu, s uzdahom je napomenuo tužnoj udovici, da tu ima malo prsta božijeg što ona i njen komšija skoro u isti mah ostaju udovi.Kao dobra, hrišćanka gđa udovica vodila je računa o prstu božijem.Posledice svega toga lako je predvideti.Komšija udovac, komšinica udovica.On u crnini i ona u crnini; ona u tuzi i on u tuzi.S jedne strane plota uzdiše on, s druge strane ona.Jamačno dirnut tim uzdasima, plot se povodi kao pijan, nakrivljuje se na jednu stranu, dok mu sutra dan od goleme tuge najposle i grudi ne prepukoše.Kroz tu pukotinu prvo su prolazili udovički uzdasi — njeni i njegovi; posle su se počele promaljati ruke — opet njene i njegove, dok se jednog dana kroz tu deru nisu počeli provlačiti i njih dvoje, u mislima i personi — i savez je tada već bio gotov.G-đa Lovimuk stekla je tada uverenje o izvrsnosti liberalnih političkih načela, za koja je i malo čas lomila protiv konzervativaca svoja najoštrija besednička koplja. Badava, glavno je kad čovek ima svoja načela! — završi Pola govor.Dok je Pola ovako trandžirala g-đu Lovimuk u dnu sale, na vrhu sale ču se grohotan smeh.Oko biv. ministarke g-đe Sofije beše se skupila velika gomilica gostiju i svi su s pažnjom slušali interesnu priču, kako se jedan ugledan gospodin zvonigradski našao na podozrivom mestu sa svojom rođenom gospođom.Otišao podvodnici on, a to isto učinila i njegova gospođa.Podvodnica njemu obećala „otmenu damu“, a njoj „otmena gospodina“.Podvodnica ih svede u mraku i oboje su bili u sedmom nebu; oboje su verovala da su našli nešto „osobito“, „vanredno“ ; oboje su mislili, „kakva razlika!“ Naposletku, gospodin kresne žigicu da upali cigaru, a najposle i da vidi svoje „novo sunce,“ koje je dotle samo u mraku nazirao.Kad žigica planu, srećni ljubavnici poviču u glas: „Ao, lolo!“, „ao loćo!“ i odmah polete jedno drugom za kike.Podvodnica odmah dotrči sa svećom i sve dotle nije mogla razabrati šta se ovo upravo dešava, dok oboje zavađenih ne okrenu svoju srčbu protiv nje, zajednički je dočepaju i svojski je izlupaju, pa se onda uzmu pod ruku i odu kući utešeni i pomireni....Ona se klela svim na svetu, da je navlaš došla da hvata njega, a on je opet nju uveravao neoborivim dokazima, da je navlaš došao da hvata nju.Sad svaki dan zajednički hodaju i oboje u jedan glas odriču da im se šta slično desilo. — „Šta? zar ja! bože sačuvaj!Eto pitajte nju“ — uverava on. — „Šta? zar ja! bože sačuvaj!Ete pitajte njega“ — uverava ona. Bilo je govora među Moninim gostima i o najnovijem političkom bauku, o nekakvoj republikanskoj zaveri, o kojoj se od jutros počelo šaputati po gradu. Jedna od gospođa, koju su obično „bedili“ da ima strast da izmišlja, pričala je, kako je čula od jednog vrlo poverljivog gospodina, da su pre dva dana nekakvi nepoznati ljudi noću prešli na čamcu u Zvonigrad.S tvrđave zvonigradske opazi ih straža i vikne im da stanu, no oni nagnu bežati.Vojnici potrče za njima, ne uhvate ih, ali uz put, kuda su nepoznati ljudi bežali, vojnici nađu tri ogromna dukata.Svaki je dukat skoro čitavu šaku veliki i vredi bar do 20—30 običnih dukata. Druga gospođa tvrdila je, da je ovo dana, u jednoj vinogradskoj kući u okolini Zvonigrada, uhvaćena nekakva mlada, veoma lepa ženska, vrlo otmena izgleda.Po svemu se vidi da je visoka, gospodska roda.Kod nje je nađen veliki okovan sanduk, pun najvećih dragocenosti.Skupoceno prstenje, brilijantske ogrlice, koje milione vrede, svakojaki drugi ženski nakiti, a sem ostaloga i jedna carska ženska kruna i jedna zlatna preslica, sa zlatnim vretenom. Zagonetna devojka tvrdila je, da je ona prapraunuka najslavnijega balkanskoga vladara, Dušana Silnog, da ima za to i pismene dokaze i dokumenta, koja se nalaze kod njene rodbine u Americi.Sad je došla amo ili da se uda za kneza Mutimira, ili, ako on to neće, ona će izaći pred narod, pokazati se ko je, i sav će narod za njom poći, kao za zakonitom caricom.Govorila je, kako ona ima već i svojih ljudi, koji na tome rade da ona dobije svoje pravo.Gospođa je završila svoj govor time, da će možda to, što se čuje o nekakoj tajnoj zaveri, biti u vezi s ovom pričom o lepoj nepoznatoj devojci. Mona se grohotom smejala ovim pričama i nazivala ih prostim fantazijama.Glasove o zaveri smatrala je ili kao prostu izmišljotinu, ili ih je svodila na njihovu pravu vrednost; kakva gomilica mladih ljudi, možda ponajviše đaka, sklopili tajnu družinu, gde čitaju zabranjene knjige, grde policiju i kneza i ćaskaju o republici.Ništa ozbiljno tu ne može biti. Oko 6 časova među Monino žensko društvo došla su i dva muškarca, knežev rođak Aca i jedan njegov prisni prijatelj. Dame se odmah iskupiše oko dva mlada vesela čoveka.Njina bujna mladost, njine kicoške potporučičke uniforme, a naročito njini rumeni, mladićski obraščići, puna obla i široka muška pleća imala su neku neodoljivu privlačnu snagu, kojoj se nisu mogle dugo odupirati ni ozbiljnije dame, koje su već poodavnO bile prešle preko trijestaka. Dva mlada OFicira odmah postadoše središte celog društva; razgovori dobiše drugi oblik, i, čudno je reći, postadoše učtiviji i obrazniji.Pomešani muški i ženski bili su mnogo umereniji i uzdržljiviji u govoru, no same ženske među sobom.Sad se ponajviše govorilo o poslednjim zabavama i o najnovijim proševinama.... Oko 7 časova u veče društvo se počelo razilaziti.Domaćica je redom ispraćala svoje goste.Neke je naročito molila da o Lepši ne pričaju ništa.Oko 8 časova odoše i poslednje gošće, a Mona se zadrža još neko vreme na svežem vazduhu.Hodajući po baštini ispred kuće, Mona je u pameti pribirala šta je sve danas čula i sa koliko je novosti, ovo posle podne, obogatila svoje poznavanje sviju zvonigradskih spletaka.Koliko je onako na pamet i na brzu ruku mogla uhvatiti račun, ona je danas doznala za 3 nove proševine, za 2 brakolomstva, za 2 razvoda braka, za 4 slučaja domaće kavge i zavade, gde je u 2 slučaja bilo boja između muža i žene, a na jednom mestu žena je utekla od muža.Dalje je doznala za 3 krađe — na jednom mestu žena je potkradala mužu čekmedže u dogovoru s maloletnim slugom svojim — doznala je za jedno ubistvo, za jedan pokušaj trovanja (ljubaznica ljubaznika). — Najposle tu je bilo puno svakojakih novosti iz privatna života kao: kuda će ko putovati ovoga leta?, kome je zatvorena radnja?, ko teško boluje? koje su se uglednije dame zavadile, a koje opet pomirile i t. d i t. d. Na kraju krajeva Mona je bila zadovoljna današnjim jauznom; doznala je dosta interesnih stvari.Naročito se radovala za jednu svoju prijateljicu, s kojom je dugo bila „faše“, a nedavno su se pomirile.Za nju je Mona danas čula da ju je muž žestoko istukao i Mona je jedva čekala sutrašnji dan, kada će otići da vidi, kako sad izgleda ta njena bijena druga. — Badava!Neka govori ko šta hoće, ove naše jauzne divna su stvar.Prava društvena škola!Mi ženske morale bi se čisto ubajatiti da nas one malo ne rastresu i ne osveže — mislila je Mona ulazeći u kuću. Dan je već bio u veliko osvojio, sunce visoko odskočilo, a vrela jara žarka letnja dana najako se osećala i već počela bivati dosadna.Čitavo jato vrabaca kopunjalo se po prašini, ispod strehe francuskoga konzulata, dižući nesnosnu vrevu svojim jednozvučnim dživkanjem, od koga je odjekivala cela kuća, a ponajače sama soba g. konzulova, pod čijim se otvorenim prozorima i razlegala ova vrapčija opera. Rojevi mušica, razdraganih na toplim sunčanim zracima, veselo su se vitlale oko prozora i zadovoljno zuzukale birajući gde će pasti, čas hlad, čas topal zid, zagrejan na sunčanoj pripeci.Po neka od njih promakne kroz spuštene zavese i u konzulovu spavaću sobu, i tada joj je duša da prileti odmah g. konzulu, da mu stane na nos, ili na kraj usana, i odatle da mu čestita „dobro jutro“, a ujedno da ga još i opomene da je već vreme ustajanju. No jutros ni vreva vrabaca, ni opomene mušica nisu mogle probuditi g. konzula. Baron Žermini bio je evo već treća godina francuski konzul u Zvonigradu.Mlad, obrazovan čovek, član jedne od najuglednijih francuskih plemićskih porodica, uz to čovek prijatne spoljašnosti, a vrlo ljubazan u ophođenju — on je ubrzo stekao simpatije zvonigradskih otmenih krugova i ralo je viđan u svima odličnim kućama.Od kad je knez Mutimir postao punoletan i počeo češće priređivati uža prijateljska posela u dvoru — baron Žermini postao je redovni gost tih zabava, koje se obično završavale mahnitim kartanjem.Tako je bilo i sinoć.Baron se vratio kući tek u zoru, s toga je sad i spavao kao zaklan i ako je već bilo 10 časova izjutra. Dok je baron Žermini ovako slatko spavao, njegov sekretar, markiz Belini, nestrpeljivo je hodao po svome kabinetu, svaki čak je zagledao u sahat i jednako zivkao slugu, stavljajući uvek jedno te jedno pitanje: je li baron već ustao?Bilo je već blizu 11 časova kad sluga, jedva jednom, donese nestrpeljivom markizu izvešće da je g-n baron budan.Još neće ustajati, ali će g-na sekretara primiti i onako u krevetu, ako ima kakva prešna posla.Krupnim i brzim koracima markiz Belini uđe u g. konzulovu spavaću sobu.Bez uvoda, bez ikakvih prethodnih objašnjavanja, mladi Belini — jedva tek ako mu je bilo 22 godine — odmah otpoče svoju čudnovatu priču. — Ja ne znam, g. barone, da li je ovo bila java ili rušan san, tek meni se desilo nešto tako čudno i neočekivano, da još i sad ne mogu da dođem k sebi. — Šta, šta?Šta je to mogle biti, moj dragi markiže? — upita baron Žermini, trljajući sanjive oči i trudeći se da razbere šta mu njegov sekretar govori. — Šta je to bilo, a?Zbilja, šta je to bilo? — ponovi on pitanje žurno i čisto plašljivo, jer ne toliko reči već zabezeknut i prestravljen izraz markižev beše zainteresovao konzulu. Belini produži: — Kao i obično, sinoć oko 7 časova, izašao sam da hodam jeleničkim drumom.Išao sam kao i obično levom stranom, pored akademije.Dva put sam već bio prošao celu aleju, te i po treći put počnem se spuštati nizbrdicom.Sunce je već bilo zašlo i počeo se hvatati mrki sumrak.Šetači su bivali sve ređi; prvo nestade ženskinja, pa onda odoše i muškarci.Na skoro aleja je bila gotovo sasvim pusta, tek sam poizretka sretao po koga šetača, koji je žudno kao i ja gutao svež, večernji vazduh.Prođem pored vojne akademije, u kojoj su baš tada palili sveće.Malo dalje, iza akademije, sretnem potpukovnika Crnimarkovića i s njim progovorim nekoliko reči.On svrati svojoj kući, koja je tu na drumu, a ja produžim šetnju dalje.Kad sam bio na po aleje, pored mene prođoše dve ženske, koje mi padoše u oči sa neobične visine i krupnoće svoje.Po odelu ove ženske kao da su pripadale radničkom staležu.One prođoše pored mene veoma žurio i to obiđoše jedna s jedne, a druga s druge strane, a u prolasku, obadve me dobro zagledaše.Hteo sam da zagledam i ja njih, ali kako su bile jako uvijene u maramu, to, sem očiju, ništa drugo od lica nisam mogao videti.One promakoše pored mene i odoše žurno dalje, a išle su uporedo i u korak, kao što idu vojnici.Na skoro ove se dve ženske izgubiše u daljini i ja sam u mračnoj aleji, za neko vreme, nazirao samo njine nejasne konture i crne siluete, dok se najposle i to ne izgubi.Ali pre toga, meni se učini, kao da ove dve ženske zastadoše na jednom mestu i kao da su tu, za neko kratko vreme, nešto radile. Belini stade za trenut da dahne, za tim produži: „Ja sam išao sve dalje i dalje napred.Dođem do poslednjih kuća zvonigradskih.Htedoh se odatle vratiti natrag no u taj mah kao da me nešto iznutra kopkaše: „Hajd još malko, eno do onoga drveta; tu je i kraj aleje, a nema svega još dvajestak koraka“. „I ja pođem, ali tek što sam kročio, nekoliko koraka ja za jedanput zapnem o nešto nogom i posrnem.U tome posrtanju ja zapnem i drugom nogom i koliko sam dug padnem na zemlju.Ali, koliko sam mogao razabrati u onome iznenađenju, ja ne padoh na zemlju, već udarim na neke žice, koje me jako nažuljiše i čisto me odbaciše. — Gle, gle!Šta bi to moglo biti? — upita Žermini. Mladi sekretar produži: — On što je za tim nastalo, ostavilo je samo nejasnu i zbrkanu sliku u mome pamćenju.Sećam se samo toliko da sam se počeo koprcati i otimati da se oslobodim, ali što sam se ja više otimao i napirao to na jednu to na drugu stranu, sve sam se više zapletao u nekakve žice, koje mi se obaviše i oko ruku i oko nogu, stegoše mi celo telo, pa me počeše i oko vrata daviti. U taj pritrčaše mi nekakve dve ljudske prilike, koje na jedared iskrsoše iz mraka.Ako se ne varam ovo su bile one dve žene, što su malo čas prošle pored mene.Ja osetih kako me dočepaše nečije snažne ruke, strpaše mi nekakvu krpu u usta i zavezaše nekakvim platnom, koje mi nekoliko puta obaviše oko glave... - Ta je li moguće!Ta šta govorite, moj dragi markiže?! — reče začuđeno baron Žermini, pridiže se u krevetu i zauze sedećki položaj, kako bi bolje mogao čuti priču koja ga je sve više interesovala. - Pa, pa?Šta bi dalje?! — zapitkivaše Žermini nestrpljivo. Belini je pričao dalje. - Ja pokušam da viknem u pomoć, ali nisam mogao ni pisnuti.Odmah za tim natakoše mi na glavu nekakvu kožnu kesu, upravo nekakav kožni džak, koji mi navukoše čak do pojasa i tu ga pritegoše i vezaše nekakvim kaišem, ali tako, da su mi pod kaišem i ruke oko članaka bile pritegnute - tako pritegnute, da njima ni pomaći nisam mogao. - Je li moguće, dragi markiže?Je li moguće?! — čudio se konzul sve više iznenađen. — Ja niti sam više što čuo, niti sam više što video, a da što progovorim nije moglo biti ni pomena, pošto su mi usta bila tako zapušena i stegnuta, da sam jedva mogao na zor po malo disati.Šta je bilo dalje ja ne znam; sva je prilika da sam u taj mah izgubio svest i pao u zanos.Ne znam koliko sam proveo u takvom stanju, no kad opet počeh dolaziti k sebi, ja osetih da se vozim u nekakvim kolima.Kola su jurila brzo, i, po lakom gibanju, bih rekao da su bila fijaker.Naprezao sam svu svoju snagu da razberem gde sam? kuda me vode i šta se zbiva oko mene?!Ali pored sviju mojih napora, ja sam, kako rekoh, saznao samo toliko, da me na, kolima nekud žurno voze.Koliko sam mogao razabrati u kolima je bilo dva čoveka.Osećao sam po duvanskom dimu da puše, i kao kroz kakav debeo zid činilo mi se da čujem gde šapatom razgovaraju, ali šta? — nisam mogao razabrati.Samo u jedan mah doleteše do mene ove reči koje sam sasvim razgovetno čuo: — Jeste li mu ostavili otvor za disanje da se ne uguši, nesretnik? — Neće, ne boj se! — odgovori drugi glas. To toliko što sam čuo i više ni reči.Dosta smo se dugo vozili.Čini mi se da su kola često savijala, a po truckanju se poznavalo kad idu ulicom gde je bolja, a kad idu ulicom gde je gora kaldrma.U dva tri maha kola su zastajala, no posle nekoliko trenutaka opet su se kretala dalje.Najposle, nakon duge vožnje, kola stadoše.Oko njih nasta neko šuškanje i ja osetih kako me neko uze, prebaci me prelo ramena kao kakav džak i nekud me ponese.Osećao sam da me moj nosač snosi niz nekakve basamake.Koračao je polako i oprezno i silazio je dugo.Najposle huknu i spusti me.Osećao sam da ležim na nekakvim daskama.Daske su me žuljile, a nesnosan bol pekao me je po celom telu.Pokušam da mrdnem nogama i rukama, i da pokrenem telo, ali ni jedno ne mogadoh učiniti.Od glave do pete ja sam bio uvijen nekakvom jakom stegom, kakvim užetom ili čak i žicom te sam izgledao kao dete u povoju, ili kao kakva misirska mumija. — Za ime božije, gospodine markiže, je li moguće da se sve to s vama desilo?! — reče Žermini i skoči iz kreveta.On se izvini pred mladim markizom, nabaci na leđa svoj jutrenji ogrtač, upali cigaru i uze hodati po sobi.Belini je pričao dalje. — Dugo sam tako ležao, a bilo mi je kao da sam u paklu.Pored sviju muka, koje sam i inače imao, sad me spopade i neka strašna vrućina.Osećao sam prosto da se gušim i u toj muci svest mi opet mrče.Ne znam da li sam dugo ostao u tom nesvesnom stanju.Kad sam se počeo povraćati k sebi, nađem se namešten u naslonjaču.Bio sam oslobođen od sviju stega i veza, a preda mnom je stajala nekakva ljudska prilika, umotana u crno domino i držala mi pod nosom nekakvu flašicu.Bacim pogled oko sebe i vidim da se nalazim u nekakvoj okrugloj podzemnoj odaji, odozgo zasvođenoj.Ovu prostoriju osvetljavala je samo jedna omalena, ručna lampica, nameštena u malom prozorčetu, izdubljenom u debelom zidu. — Bože moj, bože moj!Ta to je čitav roman!To je priča iz hiljadu i jedne noći!Je li moguće da se sve to vama desilo, dragi markiže?! — reče baron Žermini, sve više i više uzbuđen Belinovom pričom. — Da čujete samo dalje — reče sekretar. — Upitam osobu u domino, gde sam ja ovo? i šta se ovo samnom radi? i znadu li oni, koji to rade, da sam ja podanik, građanin i predstavnik Francuske?Nepoznata osoba ništa ne odgovori.Pomislim da jamačno ne zna francuski, s toga uzmem natucati pa prilično i uspem da to isto ponovim i na balkaniskom jeziku, no osoba u crnini opet ništa ne odgovori.Malo posle ova osoba izađe nekuda, a uđoše dve nove ličnosti, isto tako uvijene od pete do glave u crna domina.Ne govoreći ništa ovi ljudi doneše iz ugla preda me mala stočić, zastrt crnom čohom, upališe dve sveće i metuše ih na krajeve stola.Za tim obe osobe sedoše za sto i nada mnom se otpoče formalan ispit: ko sam? šta sam? i od kad sam ovde u Zvonigradu?Osećao sam se veoma umoran i malaksao.Svaki delić tela bio mi je kao istucan.Jedila me je cela ova komedija i ja sam bio zlovoljan i neraspoložen da odgovaram na postavljena pitanja.S toga srdito reknem ovim nepoznatim ljudima da sam ja slobodan građanin francuski, uz to i činovnik u francuskom konsulatu, i da po tome nikome ne priznajem prava da me ispituje i vodi neke istrage nada mnom.Tada ustade jedan od ove dvojice, priđe mi, i čistim francuskim jezikom i odabranim izrazima dade mi na znanje da se ja, u tome trenutku nalazim u vanrednom položaju, gde mi sve moje titule ne mogu ništa pomoći i da ja imam izbor samo između ovoga dvoga: ili da odgovaram na postavljena pitanja, koja u ostalom neće imati za mene ničega uvredljivog, ili da se izložim nemilim posledicama, od kojih će jedna biti ta da odavde ipak neću izaći dokle god ne dam odgovora na postavljena pitanja.Ovaj čovek svrati mi pažnju na to, kako već po samom načinu, na koja sam amo doveden, mogu videti, da imam posla s ljudima rešenim na sve krajnosti.„Otadžbina je u opasnosti i jedna grupa rodoljuba smatra da je u pravu da se posluži svima sredstvima“ — reče mi ovaj čovek, i ja sam ovu rečenicu naročito upamtio, pošto mi je ona u nekoliko objašnjavala gde sam i u čije sam ruke zapao.Ovaj čovek savetovao me „kao sina“, da učinim što se od mene traži, a ne traži se ništa nečasno.„Verujte, gospodine, vi ovde imate posla s poštenim ljudima“.Po glasu kao i inače po držanju videlo se da je ovo star čovek.Promislim se svakojako i najposle reknem, da pokušamo, da vidim kakva će mi pitanja stavljati, pa ako nađem da bez prekora za moju čast mogu odgovarati na njih, ja ću odgovarati. — Svakako to je zlikovački: uhvatiti čoveka i nagnati ga silom da odgovara — reče konsul uvređeno. — Šta sam znao činiti!Ljudi koji su bili u stanju da me onako brutalno napadnu i onamo odvuku, mogli bi počiniti samnom i druga nasilja.Nije mi ostajalo ništa drugo, no da se pokorim neophodnosti.Otpočne ispit.Trajao je valjada čitav sahat, a ticao se isključno mojih veza s g. Crnojevićem i njegovom braćom: gde sam se s njim upoznao? koliko smo vremena zajedno bili u Parizu? kakvi su odnosi tada postojali među nama? šta je nastalo po mom dolasku u Balkaniju? jesu li naše veze produžene i posle toga? jesmo li stajali u prepisci? kakvog je karaktera bila ta naša prepiska, privatnog ili političkog? je li Crnojević, preko mene, stajao u vezi i prepisci s kime iz Balkanije? da li su preko mene dolazili kakvi pokloni od Crnojevića prijateljima u Balkaniji, i to kome, i kakve su stvari poimence dolazile? jesu li prijatelji iz Balkanije, preko mene, pisali Crnojeviću? znam li sadržinu te preniske, bar u glavnome? i t. d. i t. d. sve u tom pravcu.Stavljana su mi pitanja specijalno o nekim uglednijim ličnostima iz konzervativne grupe, i pitan sam šta znam o njinim vezama s Crnojevićima.U početku ja sam se bojao da me ne stanu ispitivati o stvarima koje bi se ticale moga službenog položaja, jer tu, naravno, pre bi se izložio svakoj neprilici no što bah pristao da ma što kazujem.Ali videći da se stvar tiče mojih čisto ličnih odnosa, smatrao sam da nemam razloga da ma što prećutkujem ili krijem, i držim da nisam pogrešio. — Phi!Ko zna da li baš niste pogrešili!Partiska borba ovde je veoma divljačka, naročito kad se u nju umešaju i dinastički interesi.A ovde će tako nešto biti, i ja se bojim da vaši iskazi ne posluže kao povod gonjenju nekih ličnosti.Jeste li potpisali te vaše iskaze, gospodine markiže? — reče baron Žermini. — Jesam, potpisao sam — reče Belini. — Odmah sam mislio!Svakako to će biti neka zamka.Nikad ne treba zaboravljati da mi ovde u Balkaniji imamo posla s prepredenom vizantiskom politikom — reče konzul. — Ah, g. barone!Ja bih hteo videti toga koji bi se usudio da te moje iskaze upotrebljava kao srestvo da ma ko bude gonjen.Onoga trenutka mi bi imali u rukama ključ da pohvatamo sve krivce, koji su nada mnom izvršili ovo nasilje.Ne, ne!Čuvaće se oni dobro da nigde ne izađu na javnost s protokolom toga moga ispita — reče Belini. — Ah! to ne mislim ni ja, da će oni javno potrzati ovaj vaš ispit.Ali ima tu stotina drugih načina da se njime posluže, i da ga zloupotrebe privatnim putem.Kakva drskost!No ded’te, molim vas, šta bi dalje? — upita baron Žermini. — Sad tek i nastaje ono što je najčudnije, i što me do ludila dovodi — reče g. markiz, a za tim nastavi: — Dovde mi je, eto, cela stvar jasna, i da je događaj ovde završen, ja ne bi bio ni u kakvoj dvoumici.Ali u stvari tako nije bilo.Evo šta se desilo.Pamtim lepo kako su mi stavljena poslednja pitanja; pamtim lepo kako sam pozvan da potpišem moje iskaze, pamtim lepo kako sam ustao s naslonjače i prišao stolu, pa čak pamtim i to, kako sam osećao da me bolu noge i butine kad sam pošao preko sobe.Poslednje što pamtim to je, kako mi moj islednik pokaza rukom naslonjaču i dade mi znak da opet sednem.Seo sam i šta je dalje bilo — ne znam ništa!Kad sam se probudio jutros u 8 sati, video sam, iznenađen, da lepo, kao i obično, ležim u mome krevetu.Kraj mene na stolici stoje moje haljine; sobnja vrata, kao i obično, iznutra zaključana, a tako isto, kao obično, stajali su zatvoreni i prozori na mojoj sobi.Osećao sam se ispavan i odmoran, samo što sam po nogama i rukama osećao, kao što i sad osećam, mestimične bolove.U početku pomislim da je sve ovo, što se tiče moga hvatanja i odvođenja bio samo kakav ružan a veoma živ san, adi, kad promislim bolje, setim se jasno šta je bilo sinoć u aleji, a posle nikako se nisam mogao setiti kad sam i kako sam došao kući!Dozovem odmah momka i upitam ga, okolišno, koliko je bilo časova kad sam noćas došao kući.On mi odsečno odgovori: „3 časa, gospodine.“ Ja ga opomenem da pazi šta govori, ali on osta pri svom tvrđenju.Upitam ga: „s kime sam došao?“ Veli mi: „došli ste sami.“ — „Pa kako sam izgledao, šta sam ti rekao kad sam došao?“ — pitao sam ga ja. — „Izgledali ste kao obično; rekli ste mi da vam posvetlim.Ja sam vas ispratio do u sobu, pomogao vam da se svučete, skinuo vam cipele kao i obično, a za tim ste sami zaključali vrata iznutra i legli.“ — Pa šta onda sve to treba da znači, g. markiže? — pitao je zadivljeni baren Žermini. Belini sleže ramenima. — Eto i sam neznam šta da mislim. — Za boga, da to nije bio kakav živ san, to vaše hvatanje i odvođenje? — upita dalje Žermini. — To je i meni prvo palo na um, ali čim sam malo promislio vidim da nije.Ta ja nisam bio lud ni pijan, za boga, g. konzule.Kao što sad gledam ovde sebe i vas, tako pouzdano znam sve šta je sinoć bilo, dok me ovo čudo nije snašlo.Gledao sam jutros na koži i na butinama još mi se poznaje, kako sam se na žice nažuljio.I ja mislim kad bi otišao sad na aleju, onde gde su me sinoć uhvatili, jamačno još bi se poznavali po prašini tragovi, kako sam se no prašini otimao i koprcao.Ne, ne!Da sam ja bio prošle noći uhvaćen, o tome ne može biti nikakve sumnje — reče Belini. — Pa dobro!Ali kako ste onda, vraga, opet, mogli doći u vašu spavaću sobu i kako toga da se ne sećate? — reče baron čisto srdito... — Ne znam!Eto, ne znam....Ja sve mislim da su me oni ovamo doneli — domišljao se sekretar. — Doneli, doneli, dobro, doneli, gospodine markiže, ali eto sluga veli da ste sami došli; sami velite da ste jutros našli vrata na spavaćoj sobi zatvorena iznutra, a velite da su i prozori bili zatvoreni, pa kud bi se onda, vraga, izvukao onaj koji je zatvorio vrata iznutra, i kako je u opšte sve to moguće?! -— čudio se Žermini, koga je već počela da jedi ova zagonetka. — Slučaj je doista neobičan!Ja ne mogu da ga protumačim — reče Belini. — Ili je valjada i naš momak bio u dosluku i sporazumu s tima zlikovcima — primeti Žermini. — Ali i on, baš da je bio i on, kako bi mogao zaključati sobu iznutra?Da nije imao ključ kalauz!Ali vi velite da je vaš ključ bio u bravi? (Belini potvrdi to glavom).Eto vidite!Dakle je nemoguće da su vrata s polja zaključana, jer kad je jedan ključ u bravi onda drugi niti tu može ući ni bravu zaključati ni otključati.No da li ste dobro zagledali prozore?Da li su oni bili dobro zatvoreni? i da li su sva stakla bila čitava? — govorio je konzul. — Sve sam brižljivo pregledao i sve je bilo u potpunom redu.Prozori su bili čvrsto zatvoreni, a sva su okna potpuno zdrava i čitava — reče sekretar. — Onda ja ne znam!Onda ste vi to prosto morali sanjati, jer drukčije to se ne da objasniti. — Ali kakav san, dragi g. barone!Onda bi morao biti san i ovo što ja sad s vama ovde govorim, onda bi bio san i ceo život naš, ili bi ja morao biti budala, koja više ne ume razlikovati san od jave! — pravdao se sekretar — Pa dajte onda drugo objašnjenje ako nije san.Jer svakako neko objašnjenje moramo imati.Ne mogu valjada verovati da su duhovi bili umešani u ovu pojavu! — odseče se konzul. Naša dva Francuza još su dugo govorila o ovoj stvari, cenili je sa svake strane, pokušavali ma kako da je objasne; konzul je zvao momka i sam ga lično ispitivao — upotrebljeno je sve što bi moglo stvar ma s koje strane objasniti Ali svi ti pokušaji ostadoše uzaludni; stvar osta za taj mah, prosto, neobjašnjena zagonetka.No konzul je naginjao uverenju da je markiz morao to sanjati, s toga se s njim sporazume, da se stvar drži u najvećoj tajnosti, te da vide da li će što o njoj saznati s druge kakve strane. Priča se o vuku da na čoveka nikad neće nasrnuti kad je sit, i to je sušta istina. Kod ljudi opet opaža se ova crta: da su posle dobroga obroka uvek nekako prijatniji, mekši.Obično su dobre volje i nežnija srca, i retko kad da će u taj mah učiniti kome kakvo zlo, što je dokaz da su vukovi i ljudi bliži rođaci no što se obično uzima. Ministar unutrašnjih poslova, g. Ratko, bio je sad upravo u takom raspoloženju.Tek što beše ručao, pa se povukao u svoj kabinet, da popuši cigaru, a možda malko i da dremne pre no što se lati posla.Zavaljen u trščanu naslonjaču, Ratko je polako zavijao cigaru, a njegov najmlađi sinčić pentrao se tati uz kolena i neprestano je čavrljao, zapitkujući s detinjskom naivnošću čas o jednoj čas o drugoj stvari, i to tako, da mu se čovek često morao od srca smejati. — Je li, tata, a je li to lepo kad je čovek potporučik? — Kako kad, sine!Lepo je kad je čovek potporučik u dvadesetoj godini, a ružno je kad je potporučik u četrdesetoj — reče Ratko smešeći se. — A seja veli da nema ništa lepše od potporučika.Ona veli, tata, da ću i ja biti potporučik, da će i meni zveckati sablja, imaću zlatnu jaku i rukave, i sve zlatna dugmeta. — Dobro, dobro, sine!Ako budeš dobar i poslušan sve ćeš imati — odgovori Ratko. — Je li, tata, a zašto ti nosiš pantalone a stara majka ne nosi pantalone no suknju? — Pa zato, sine, što sam ja muško, a stara majka je žensko; eto, i ti si muško, (Ratko pomilova dete, koje se uze otimati) pa zato i ti nosiš pantalone — reče Ratko, smešeći si detinjoj ludoriji. — A zar oficir, tata, nije muško? — produži dete. — Kako da oficir nije muško!Oficir je još duplo muško.Prvo što je muškarac, drugo što je vojnik — reče Ratko veselo. — Pa što onda, tata, braca Mika nosi suknju, kad je on oficir i duplo muško? — reče dete naivno. - Ko nosi suknju? — upita Ratko zainteresovan. — Pa braca Mika — potvrdi dete. - A gde si ti to video da braca Mika nosi suknju?Kad je on to nosio suknju? — uze raspitkivati Ratko, sve više i više zainteresovan. - Pa sinoć, tata... i juče... i svako veče kad god dođe noću kod frajle. Ratko zinu od čuda!On se okrete detetu i uze ga preda se.Ispitivao ga je redom i dete je u svojoj naivnosti sve kazivalo, šarajući govor zanimljivim detinjskim primedbama: — A nama viče frajla: dormez, dormez, mes enfants,il n’y a rien à voir, (spavajte, spavajte, deco, nema šta da se vidi) a nama smešno kako braca Mika izgleda u suknji i ženskoj rekli, pa izvirujemo ispod jorgana da ga vidimo, i sve se smejemo. Ratko se još ne beše oporavio ni od ovog prvog udarca, kad dete produži. — A je li, tata, ti si nama govorio da nije zdravo kad ja i Boca ležimo zajedno u krevetu i jedno drugome duvamo u usta?Pa što onda braca Mika i frajla sve duvaju, duvaju jedan drugom u usta, a frajla sve nešto šapuće, a braca Mika sve davi frajlu, pa je sve muva, a meni žao za frajlu pa sam plakao..... Ratko spusti dete s krila, naglo ustade, žurno kroči vratima, u nameri da odmah izvidi celu ovu stvar, da krivca strogo kazni, da naredi da se deca još ove večeri odvoje da ne spavaju s frajlom, a nju možda odmah da najuri.Ali na pragu se sretne sa svojim pašancem, Rastislavom, i čisto se sudariše. — E, e, kuda si ti tako nagao, kao da te neko goni? — reče Rastislav stupajući u sobu. — Goni, te još kako me goni!I to znaš ko?Evo ovaj čvarak ovde.Da se skameniš kakve mi je stvari malo čas ispričao; to je prosto užas!I kakva ti čudovišta mi ne hranimo za našim rođenim stolom; to je prosto otrov za decu!I to nije samo slučaj kod mene; ne boj se.Uveren sam da to isto radi i tvoja kaćiperka i sve ostale njene druge — poče Ratko vatreno.No Rastislav reče da se umiri i da ostavi tu stvar za docnije, sad imaju druga posla. Ratko otpravi dete na polje da se igra, zazvoni i poruči kavu, i razgovor između njega i Rastislava brzo se otpoče. Predmet razgovora bili su konzervativci i njini pokušaji, da se dodvore knezu i da dočepaju vlast u svoje ruke.Rastislav je bio mišljenja, da je opasnost velika i da protiv konzervativaca treba upotrebiti poslednje sredstvo. Ratko nije delio ove zebnje Rastislavljeve.Verovao je u svemoćnost Rastislavljeva uticaja nad knezom, i držao je da knez prosto ne sme odreći poslušnost Rastislavu. - Ja ako odrekne? — pitao je Rastislav. — Ne sme! — Ne sme, ne sme!Ali šta ćemo ako smedne, ako odrekne poslušnost, ako se obrati konzervativcima i njima ponudi vlast da sastave ministarstvo? — pitao je ponova Rastislav. — Onda ćemo ih oboriti na prvim skupštinskim izborima — reče Ratko. - Oboriti; mučno je to posle obarati, moj pašo!Valja zapeti sad i braniti ovo što se ima, jer ako mi ne budemo u stanju suzbiti i pobediti konzervativce sad, kad imamo vlast u rukama, kako ćemo ih nadjačati posle, kad oni uzmu vlast u ruke, a mi ostanemo praznih šaka — govorio je Rastislav. - Ne, ne! — razvijao je on dalje svoj pogled. — U budućnost nema pravo da se uzda onaj, koji ima sve u sadašnjosti, a nije kadar da to očuva.Što god se misli činiti posle, valja upotrebiti sad.A sredstva su mnogostruka.Pre svega valja dejstvovati na kneževu uobrazilju.On je seo na krvav presto, i ta strašna slika i sad mu se po češće priviđa.Nju valja oživeti u uspomeni kneževoj, valja mu jasno izneti pred oči, da su konzervativci, po predanju već, krvavi i nepomirljivi protivnici njegove loze, i da on u njima nikad neće naći iskrenih savetnika i prijatelja.Ako mu sad laskaju i prodaju mu se sa svojim simpatijama, to je s toga: što im sad u ovom trenutku treba pošto po to vlast a ta im vlast treba s toga, što smatraju da su sad zrele prilike za izvršenje njinih zavetnih želja, za povraćaj dinastije Crnojevića.Konzervativce treba indentifikovati s prognatom dinastijom.Knezu treba dokazati, da su konzervativci prosti agenti Crnojevića kuće, i ako se sad među tim agentima opaža neka živost, neko kretanje, onda je to za kneza baš najbolja opomena da mu valja bita na oprezu.Čim su se naši konzervativci ovde nešto uzvrpoljili, odmah je to jasan znak da Crnojević planira kakav udar protiv dinastije Kosanića.I tu sad knezu valja dati dokaza, da takva sprema i takvi napori već postoje.To jedino može, za ovaj mah, suzbiti konzervativce, inače od njih preti golema opasnost — bilo je mišljenje Rastislavljevo. Ratko je nalazio da se može činiti sve ovo što Rastislav predlaže.Stvar nije rđava, i neće biti od štete, da se knez još čvršće priveže, ali on nikako, nikako nije delio zebnje Rastislavljeve, niti je smatrao da stvar tako rđavo stoji, da je čak i njin pad mogućan, i to u najkraćem roku. — Ta ne može knez tako brzo zaboraviti dobro, koje si mu ti učinio.Nisi li ga ti, koliko juče, spasao od sigurne smrti?Kakav bi čovek bio knez kad bi mogao tako brzo zaboraviti šta je, tako reći juče, bilo s Vrbavcem.I zar to nije bio slučaj gde se knez najbolje mogao uveriti, koliko si mu ti pravi, istinski prijatelj i koliko na tebe može računati — razlagao je Ratko. — Ti dakle računaš na blagodarnost!Vladalačka blagodarnost nestalnija je od živa peska u vrelim pustinjama peščane Sahare, i ko na vladalačkoj blagodarnosti zida dom svoj, stvara građevinu, pod čijim će razvalinama izvesno biti zatrpan — tako veli jedan stih u jednoj pesmi persijskoj — reče Rastislav odgovarajući Ratku. Govor je postajao sve življi.Rastislav je imao jasan, određen plan u glavi i tražio je sad samo njegovo izvršenje.Kneza treba uveriti da je udarac već spremljen, i da Crnojević sad očekuje samo zgodnu priliku, pa da odapne strelu.Ali tu treba da govore dela a ne reči.Knez treba rođenim očima da vidi šta se sprema.I ono što vidi treba da bude java, istina — stvar koja se daje rukama opipati. — Ja te razumem i ne razumem! — reče Ratko. — Vidim šta hoćeš, ali ne znam kako ćeš.Hoćeš na delu da osvedočiš kneza, da Crnojević u društvu s konzervativcima sprema udar.To razumem, ali ne razumem kako ćeš to knezu na delu posvedočiti, kad, među nama budi rečeno, toga dela nema.Ono što smo s teškom mukom i s golemim rizikom iscedili od onog francuskog zvekana, svakojako jeste nešto, ali to ni iz daleka nije ono što bi trebalo, te da knez steče uverenje kako ti želiš.Ti hoćeš, dakle, da se poslužiš nečim što ne postoji — kako to može biti ja ne znam. Rastislav se ljutio: Ratko uzima celu stvar olako; mrzi ga i da promisli o njoj, — inače on se ne bi sad budio. Ratko preseče Rastislava i reče mu da nema prava što se srdi.On ne uzima stvar olako, ali neće ni da crkava zbog nje. — Mene mrzi vazdan filosofirati.Ja sam čovek od dela.Misli kako god znaš, i smisli što god hoćeš, meni samo kaži šta ti treba, i ako živ čovek može to učiniti, ja ću učiniti. Rastislav se osmehnu i pljesnu pašanca po ramenu — E, ova ti već vredi!Ovde se samo takom odlučnošću i može što učiniti.U zemlji treba da se pojave Crnojevića agenti.Ti ćeš ih užurbano goniti i hvatiti, a kad se knez zainteresuje za stvar i uzme raspitivati šta je, ti ćeš ga blažiti i hrabriti da on mirno gleda svoja posla.Njegova bezbednost spada u tvoju nadležnost i tvoju dužnost.I ti za svaku dlaku njegovu jamčiš glavom svojom.Ustežući se, skoro i nehotice, ti ćeš mu reći da se njegovi neprijatelji množe, ali ti još osećaš da si im dorastao i da imaš dovoljno snage, da im ne daš podići glave.Kad budeš osećao da ti ta snaga nije dovoljna, ti ćeš biti slobodan da mu se obratiš za dozvolu, da možeš preduzeti i druge jače mere, koje se pokažu kao neophodne.U opšte, iznećeš mu sliku, da ga talasi opasnosti zapljuskuju sa sviju strana, ali da on ipak može mirno spavati, dokle god ja, ti, i naše društvo stojimo na čelu vlasti, kao bedemi njegovi.No sve to doći će posle; što meni sad treba to je.. — Rastislav se naže i reče Ratku nešto na uho.Ratko okrete glavu, začuđeno pogleda Rastislava i upita: - On glavom? Rastislav klimnu: — Jes, jes!On glavom. Ratko sleže ramenima: — Ne razumem kako bi to moglo biti. — Vrlo prosto!Pozvaće ga prijatelji; javićemo da je sad vreme i da ovu priliku ne treba nipošto propustiti.Jednom reči, pružiće mu se trula daščica. Ratko skoči i okupi hodati no sobi. — Izvrsno!Stvar je samo kako može biti.Zamisao je divna, ali izvršenje! — izvršenje će biti đavolski teško. — Koliko imaš još u tvom dispozicionom fondu? — upita Rastislav. — Malenkost!Ne verujem da će biti još ni tri četiri hiljade.Ubistvo onoga gada mnogo je progutalo. — Zbilja, ti mi još nisi potanko pričao kako je ta stvar izvedena — napomenu uzgred Rastislav. — Pričaću ti.Glavno je to, ubijen je i zakopan pod imenom hajduka Dugovića — odgovori Ratko. — Kad tako stojiš s novcem, onda ti moramo nabaviti s druge strane, iz druge kakve budžetske partije.Tu bez para nećeš ni maći, a tu će trebati dosta novaca - reče Rastislav produžujući započeti govor. Dva pašanca produžiše svoja savetovanja.Reč dođe i na poslednju kneževu ljubavnu istoriju.To je dolazilo kao poručeno.Valja se koristiti i tom okolnošću, ako je istina što se govori, da knez istinski vole Lepšu.U takvim prilikama žena mnogo može.No bilo je sumnje, da li će Lepša hteti da posluži njinim interesima.U ostalom, to stvar ne menja: ne htedne li poslužiti svesno, ona će poslužiš nesvesno. Tu je gđa Mona i ona će je, po dobivenim upustvima, upotrebiti kao oruđe. Za tim je nastao razgovor o pokretu, koji se opaža u omladini i koji sve više osvaja zemljište.Vešti agitatori utekli su iz Zvonigrada, sklonili se s očiju oprezne i energične prestoničke policije, pa se povukli u unutrašnjost.Otišli su u Orlovac i tu već uhvatili jaka korena među građanstvom, koje su umeli tako zainteresovati, da im je ono, o svom trošku, čak i štampariju podiglo, te i svoj list imaju.To je veliki uspeh u današnjim prilikama; to je snaga koja raste, i ako će ona biti protiv nas, onda joj treba još sad stucati rogove. No Ratko je uveravao, da je on spram toga već preduzeo svoje mere.Starijim građanima priprećeno je da se okanu ćorava, dečurliska posla.Protiv glavnog saradnika, i duše celog ovog preduzeća, podignuta je tužba i on će, jamačno, u najkraćem roku biti osuđen i oteran u Plamenovac.Kad njega nestane posrnuće i celo ovo vrzino kolo. Rastislav nije delio ove ružične poglede Ratkove.Bojao se da će ovaj pokret imati mnogo dublji koren; reče, kako je ozbiljno o tome premišljao da ovu struju okrene u korist današnjega stanja, i da sve ove mlade ljude uvuče u svoju sferu i svoj delokrug.Bojao se da to već nisu učinili konzervativci.Istina, ovi mladi ljudi već instinktivno mrze sve što je staro i nazadno, ali ko zna kako se konzervativni demagog Kugić umeo predstaviti i prodati pred omladinom. Složili se najposle tome, da ovaj pokret valja živo pratiti i neprestano imati ga na oku. U sred ovog razgovora Ratko primeti, kako je ovo veoma žalostan znak vremena i ružna crta za knežev karakter.Rastislav je tako reći onomad spasao kneza od izvesne smrti, oteo mu iz ruke već nategnutu čašu otrova, i, mesto blagodarnosti, knezu je sad prva briga da odagna od sebe toga spasitelja svoga.Kakva neblagodarnost!I sad se moraju izmišljati svakojake dosetke, da se ovaj udarac odbije.Izgleda, kao da je knezu teško da pored sebe gleda čoveka kome duguje blagodarnost.Tuđe zasluge bodu mu oči; tuđa slava i veličina zvuče mu kao neki prekor.To su opasne crte, i ako knez tako pođe teško da će se doterati daleko — mislio je Ratko.... Rastislav primeti samo toliko, da je po njegovom mišljenju knez mlad čovek, kod koga se sad tek upravo počinju razvijati njegove zrele, muške osobine.Čovek je zver!Ukrotitelji zverova ne ulaze od obesti u kavez s dugačkom gvozdenom motkom, čiji je vrh usijan da se skoro topi.Jedan dodir te strašne motke ukroćava najljućega zvera.Besan lav pada pred noge, i, kao krotko psetance, liže ti obuću, samo da izbegne udarac užasne motke.Posle ovakih prvih lekcija, docnije obično je dosta i prost crn štapčić, s crvenim vrhom, pa da se lavovi, tigrovi, panteri i hijene na prostu pojavu ukrotitelja, kao poslušna deca povaljaju pred njim... Na ova razlaganja Rastislavljeva, Ratko primeti s osmejkom: — A ti kao da bi rado bio ukrotitelj ljudi? Rastislav na ove reči pogleda Ratka i poduže ga je gledao, ali mu ništa ne reče. Govorilo se još o politici i opštim političkim poslovima, dok razgovor najposle polako ne pređe i na čisto lične stvari jednoga i drugoga pašenoga. Oba pašanca, pored svojih visokih službenih položaja, interesovali su se još i za trgovinu, jer i ako nisu sami lično trgovali, ipak su imali ličnih interesa u trgovačkim poslovima. Zetovi jednoga od prvih zvonigradskih trgovaca, dva pašanca upotrebila su ovu okolnost, da se koriste položajem svoga tasta.Sve svoje kapitale davali su tastu na upotrebu, a veštome trgovcu bila je dužnost da te kapitale uveličava, udvaja, utraja, pa i udesetorostručava.Usluga je išla za uslugu: tast je zetovima plodio kapitale, a zetovi su tastu bili na ruci u svemu, čime najviša vlast u zemlji može biti na ruci jednome trgovcu.Na, taj način tast je umnožavao ne samo kapitale svojih zetova, no i svoje rođene... Sve velike državne licitacije; svi krupni poslovi za državu, na kojima se dalo zaraditi, dolazili su u ruke Hadžijine, a on ih je umeo izvršivati tako, da je, pored dobre novčane zarade, brao i slavu što je svršio za državu korisno delo. U poslednje vreme pojavila se bila misao, da se zaostale poreze naplate od naroda u naturi, ponajviše u hrani i varivu, koje bi posle potrošila vojska. No kako je do sad za vojsku bio nabavljač Hadžija, to su se dva pašanca savetovala, da li će biti dobro da se uvede ovo naplaćivanje zaostale poreze u naturi.Ostali su na tome da saslušaju mišljenje tastovo, pa kako rekne Hadžija onako će biti. Ratko dodirnu misao da je nezadovoljstvu, koje se kod kneza opaža, veliki uzrok i u tome što knez nema para.Na tu okolnost i ranije se računalo, pa zašto se i sad ne upotrebi, da se knez bolje priveže.Konzervativci ako uspeju, uspeće poglavito time, što će knezu nabaviti novaca... - Ne znam od kud? — primeti Rastislav. — Govori se o novoj Banci.Šapuću kao da će se tu izvršiti neka operacija, koja bi stvorila za kneza sumu od 10.000 dukata. - Da su dukati kruške još bi se moglo i poverovati — primeti Rastislav....No on ima drugo nešto.Iz državne kase knezu se ništa više ne može dati već s toga, što je davno akontirao čak za tri meseca u napred.Ali možda bi se mogao naći drugi izlaz.Kako bi bilo da pokušaju oni preko svoga starca, da mu nabave novaca.Knez je sad punoletan, i sad bi stvar već lakše išla no pre.On ima privatnih dobara i na njih bi se mogla staviti intabulacija.Primanje bi bilo obezbeđeno, a korist bi bila očigledna, knez bi bio duplo obvezan. Ratku se dopadala ova zamisao.Nalazio je nezgode samo u tome, što bi bilo teškoća na slučaj da se knez uzjoguni, pa ne htedne lepim načinom vratiti dug.Za taj slučaj veoma bi nezgodno bilo vući se po sudu. — Tada bi se primanje prenelo na drugoga, za kakvu stranu firmu — primeti Rastislav. Rastislav izvuče iz džepa beležnik, prelista ga na jednom mestu zastade. — Da, znao sam da ima još stvari o kojoj sam mislio da se razgovaramo.Jedan naš prijatelj bacio mi je pre desetak dana jednu veoma lepu misao.U nas se već davno oseća potreba, da se otresemo ove zbrke u našoj novčanoj sistemi.Našu su zemlju preplavili srebrni novci najgore vrste.Bila bi, istinska, korist za državu da se te zbrke jednom oslobodimo, pa se uvede jednostavna, desetična sistema novaca, kao što će se morati zavesti i u merama.Tom prilikom pri pobijanju vrednosti novcu, koji sad optiče u zemlji, dala bi se zaraditi lepa krajcara.Stvar bi trebalo držati u tajnosti, a ovamo spremiti ceo plan, kako se ima izvesti istiskivanje strane monete.Ovi stari novci hemijski bi se analizovali, da se vidi koliko čista srebra ima u njima i kolika im je prava vrednost.Kad se to zna, a u napred je poznato i to, dokle će se ići u pobijanju pojedine monete, onda je tu račun lak, kako se i koliko se na tome poslu može zaraditi.I tu je zarada ogromna! — Da bog pomože!Ti danas iznese toliko valjanih stvari, da bi sreća bila kad bi se i polovina od njih mogla ostvariti reče Ratko. Ratislav je bio mišljenja da se sve može ostvariti, a ne samo polovina.Tu nema nikakvih fantazija; sve su to stvari pozitivne i s računom istaknute. Skačući s predmeta na predmet, prolazeći od opštih na privatne, i od privatnih na opšte poslove, dva pašanca još su dugo razgovarala.Sunce je već bilo u veliko naglo na zaranke, kad dva državnika izađoše uporedo iz Ratkove kapije i pođoše uz drum, zasađen visokim jablanima i brsnastim kestenovima. Rastislav je stajao do prozora i zamišljeno grickao usne.Ovo je već šesta godina kako on kneza poznaje, neprestano je s njim i još ga nikad nije video ovako oštra i pakosna.No što je Rastislava ponajače bolelo, bilo je to, što je na mahove i sam osećao da knez ponegde ima pravo. Međutim, sav zajapuren knez je hodao po sobi krupnim koricama, neprestano je gledao u zemlju i neprestano je govorio.Zastajao bi samo onda kad je hteo da upali novu cigaru, a među tim patos oko njega sav je bio pokriven celim tek načetim cigarama. Mutimir je gorko prebacivao Rastislavu da se u svima državnima poslovima rukovodi samo jednom jedinom mišlju: — da se održi na vlasti.Otadžbina, opšti interesi, dinastija, napredak, sve su to prazne reči, prost zaklon za neizmerno vlastoljublje zaljubljeno u sebe sama. — Pričate mi kako je zemlja nuna neprijatelja moje dinastije, kako zavere izbijaju na sve strane, kako bi moj pad sutra bio gotov da me ne brani vaša golema privrženost, vaša golema mudrost i vaše zrelo iskustvo.Pa lepo, to bi značilo da se ja ovde silom držim! — Pa mislite da nije tako? — preseče ga Rastislav. — Ne!Ne sumnjam ja u vaše reči.Verujem sve što kažete; verujem čak da stvar stoji gore no što je vi predstavljate — ali ako je sve to tako, zar ja moram biti ovde?Evo ja neću silom da vladam; ne tražim od vas usluge da me na zor držite.Ako ceo narod hoće drugu dinastiju, evo, hoću je i ja.Neka dođe, ja ću se ukloniti; pa i opet, i opet — ne treba mi vaša zaštita i vaše spasavanje. — Iz vas govori inat!Jedan vladalac ne može tako misliti.Kad bi vladaoci tako lako ustupali prestole, ni jedna dinastija ne bi mogla sastaviti ni pedeset godina vladavine reče Rastislav mirno. No knez kao da nije ni slušao šta on govori.Produžujući dalje otoič započetu misao, on živo nastavi: — Jes, ne od vaše, već ja neću da živim ni od čije milosti.Ja hoću jednom da znam: sedim li ja na balkanijskom prestolu po pravu nasleđa, no zaslugama mojih predaka, jednom reči, kao što naš narod veli, visim li ja o svom piklju ili me na ovom mestu drži vaša milosti i vaša dobra volja...Kratko, jasno, mora jednom da se zna; g. predsedniče, ko je ovde stariji po vlasti? ko zapoveda — ko sluša? — Naopako bi to bilo, kad bi ti odnosi-tek sad imali da se raspravljaju i regulišu:; no bogu hvala nije tako.Ustav i zakon davno su to odredili; obeležen je svačiji delokrug, i odnosi vlasti sasvim su jasni — primeti Rastislav. — Ustav i zakoni mrtvo su parče hartije.Ja gledam šta u stvari biva.. I knez je sad počeo živo nabrajati kako mu Rastislav pravi smetnje na svakom koraku, ne da ništa da bude po njegovoj — kneževoj — želji; hoće u svemu da je njegova starija; ne može po svojoj volji ni jednog oficira da avanzuje.Okružili su ga špijunima i prate mu svaki korak.On neće više da trpi te stege. Rastislav je dokazivao, da njemu lično ništa ne treba, da on za se ništa ne traži; on je rob svoje dužnosti i svoga posla.Ako knez zbilja trpi kakva ograničenja, onda mu tu među stavljaju državni interesi, a ne volja ministra predsednika. Mutimir planu.Uhvativ se oberučke za glavu, on uzviknu bolno i srdito: — A.. a.. a.. ah!Prođite me se jednom samo s tim vašim državnim interesom.Vi sve trpate pod državne interese; kod vas je državni interes svaki vaš ćev... — Na primer? — preseče ga Rastislav. Knez stade u pravo pred Rastislavom i ćutećki ga pogleda pravo u oči.Posle pođe dalje hodati i reče dosta mirno: — Pa, na primer, vi najmite strance da vas hvale, na to posle smatrate kao državni interes i plaćate iz državne kase. Rastislava prođe laka drhtavica.On grčevito steže zube i reče promuklim glasom: — Imenujte mi tako jedno lice? — Za što ne!Ako hoćete i dva — reče knez, i doista imenova jednoga Nemca i jednoga Francuza. Rastislav jetko razvuče usne: — Pa jeste li vi čitali knjige tih ljudi? - Jesam!Eto ih obadve na mom stolu.Hoćete li da vam ih pokažem? — reče knez odsečno. — Pa šta ima u tim knjigama? — upita Rastislav natmureno. — Ima to, ponajviše hvale vas - odgovori knez. - Ta....ako! — reče Rastislav mračno. — Tako, tako, — reče knez brzo — I to državu košta samo tri haljade dukata!To su ti vaši opšti interesi. Rastislav klimnu glavom, kao što se čini kad čovek koga sažaljeva. - Pročitajte ove knjige posle 5-6 godina.Tada ćete gledati na stvar svojim rođenim očima, i onda ćete videti da te knjige ne uzdižu mene, no vašu dinastiju. — Ama nemojte vi tražiti da budete veći prijatelj mojoj dinastiji, no što sam joj ja sam...A šta ono rekoste drugo?..Ah, da!„Posle pet šest godina tada ću gledati na stvari svojim rođenim očima.“ A čijim očima, molim, gledam sada na stvar?Tuđim, je l te?Naučili me, je l te?Ulili mi?Pa, lepo!Kad sam ja tako čovek koji se daje naduvati sa strane, što me onda vi ne naduvate?.... — knez se podrugljivo osmehnu i mahnu rukom. — Eto; vi se baš trudite. Rastislav nestrpljivim pokretom odmače se od prozore i reče ozbiljno: - Meni, gospodaru, ni moj položaj, ni moje doba, ne dozvoljava da se s vama nadmećem u uvredama.Vi u meni imate iskrena prijatelja i državnika zbiljski odana interesima zemlje i interesima službe.Ako vi to sad previđate, doći će vreme kada ćete se o ovome uveriti.Daj bože samo da ovo iskustvo ne stečete dockan, kad vam od njega ne može biti nikakve koristi više.To je sve što bih ja umeo reći o budućnosti.Odnosno sadašnjosti primetiću toliko: vi se sad srdite bez uzroka.Vi zamerate mojoj vladavini i potežete sve nekakve sitnice.Vi ništa ozbiljno ne možete zameriti današnjoj vladi... - Kakve ste nužde vi imali, g. Rastislave, da dajete ovoj zemlji ustav?Recite mi to — upita knez na jedan put. - To mi zar prebacujete? - Ostavite na stranu prebacivanja, ali kakve ste nužde imali, to mi kažite? - ponovi knez pitanje. - Nužda je ležala u duhu vremena, u celokupnim tadašnjim prilikama, u celom stanju, kakvo je ostalo posle nenadne smrti blaženopočivšeg kneza.U ostalom, ja sam vazda gotov da pred sudom istorije primim na se svu odgovornost za uvođenje ustava. — Istorija!Daleko je istorija!I ja bih pristao da odgovaram istoriji, posle, kad mene već ne bude.Malo je teže odgovoriti sad ovde, sadašnjosti — reče knez s očevidnim bagatelisanjem.Posle, kao da se najedared nečega setio, on se okrete Rastislavu i upita: - Zbilja, g. predsedniče, kakvi su to ljudi izginuli pre jedno mesec dana, na putu između Ožege i Čička? Rastislav diže glavu i upre u Mutimira ispitujući pogled. — Vi to mene pitate, gospodaru? — reče on, kao s nekim čuđenjem i upre prstom u svoje grudi..... — Vas, da, vas!I zašto kao bajagi, da to ne pitam vas? — To spada u delokrug vašega pašanca.Vi taj slučaj morate znata...A najposle, vi ste ministar predsednik; vas se stvar tiče toliko isto, koliko i ministra u čiju struku to spada. Bled i jedak Rastislav je grickao gornju usnu... - Koliko ja znam ubijen je jedan opasan hajduk, koji je sprovođen vlasti, pa u putu pokušao da ubije pandura i da utekne - reče Rastislav kroz zube. - Tako!A nije tu poginuo nikakav čovek pod tuđim imenom? — upita knez lukavo. - Ja o tome ništa ne znam! odseče se kratko Rastislav. - Tako, tako!Vi o tome ništa ne znate!..A nije vam poznat jedan dopis, koji je o toj stvari poslat jednome ovd. listu, pa ga, slučajno, na pošti nestalo — zapitkivao je knez dalje. - Gospodaru!....Kakva su to čudna zapitkivanja? — poče Rastislav.No knez ga preseče: - G. predsedniče!Kakva su to čudna izvijanja!! — Izvijanja?! gospodaru! - Jes, jes, izvijanja, g. predsedniče, izvijanja!Jer ja imam uverenja da vi znate za taj dopis, da ste ga čitali, da ste ga u rukama imali..... Razgovor, ili upravo prepirka, između ova dva čoveka, postajala je sve oštrija i krupnija.Na knezu se moglo opaziti da govori kao čovek, koji se naročito spremao za ovu priliku.On je rukovodio govor, i po volji mu davao ovakav ili onakav pravac.Svojim nenadvim pitanjima on je često dovodio Rastislava u veliku zabunu.I što je više govorio, knez je sve manje birao izraze.Na posletku prešao je u otvorene napadaje.Njegove optužbe bile su teške: Sem jednoga Ratka, Rastislav se okružio u ministarstvu samim nulama, ljudima bez inicijative i bez ikakve spreme za svoj visoki poziv.Slepa poslušnost, to je jedina vrlina po kojoj Rastislav meri ljude.Takim postupanjem, vrhovna uprava zemaljska - državno ministarstvo ostalo je bez sposobnih radnika, i ta se šteta opaža u državnim poslovima.Surevnjiv za vlašću Rastislav se privikao da vlada i zapoveda apsolutno.Postao je čitav diktator i ne trpi ni najmanje zamerke svome radu.Nađe li se kakav rodoljub da protiv toga što rekne, Rastislav odmah proglašuje takvog čoveka za neprijatelja dinastije i prestola, i goni ga do uništenja.Na takvo postupanje prvoga ministra ugledaju se i drugi, njegovi potčinjeni, te i oni gone ko im što god zameri.Među tim, Rastislavljeva vladavina puna je pogrešaka i kako koji dan, sve se više pretvara u vladavinu jedne obesne i razuzdane kaste, sastavljene iz nevaljalih činovnika, a ko god se usudi da što god rekne protiv te vladavine, odmah je premazan bojom antidinastičnom i više mu nema mira ni stanka od ispizmljene policije.Stotinama je takvih ljudi u Balkaniji, koje gone i kinje i to sve u ime dinastičkih interesa.Tako je, bez prave nužde, u zemlja stvoren strašan pritisak i tiranija, a podmetuta je dinastija, da na njena leđa padaju svi udarci narodnog nezadovoljstva, jer se veli da se zbog dinastije i radi njene sigurnosti, i vrši sav ovaj pritisak.Na taj način, mesto da je ono čime se hvali: spasitelj i odbrana dinastije, Ratislav je u stvari njen upropastitelj, njen zao duh, koji je kod naroda svakim danom sve više mrazi.Dinastija Kosanića nekada se ponosila time, što je bila predstavnica slobodoumne narodne struje, a namesništvo, za četiri godine svoje vladavine, napravilo je od nje bauka i strašilo za narod, a tu kobnu politiku Ratislav i sad sve dalje i dalje tera.On je odbio od dinastije školsku omladinu; on je odgurnuo od nje sve mlađe, inteligente snage i zavadio je sa svima samostalnijim elementima u zemlji. Rastislav je pokušao nekoliko puta da zaustavi kneza u ovim napadajima, no Mutimir se nije dao zaustaviti i sipao je optužbu za optužbom.Naposletku je završio uzvikom: — Pravi, krivi, tek ovaj narod neće vas više, g. Rastislave!Narodu je dodijalo jedno te jedno.Hoće promene, pa ma znao da će ono što posle vas dođe biti još gore no što ste vi bili.Najposle odmorite se malo, pa ako se baš vidi da ova zemlja ne može bez vas opstati, onda ćemo vas umoliti da se ponovo vratite.A vi nam, jamačno, nećete odbiti tu molbu. Jedak kao guja otrovnica, Rastislav je stajao kao ukopan i nemo posmatrao kneza. „Ovo balavče, kome je on do juče zapovedao, koje je juče spasao iz čeljusti pouzdane smrti, ono mu danas ovako natresa i ovako mu bezobrazno puca pod nos prstima.“ Gledajući ga ovako, Rastislavu je dolazilo na um da se rine na kneza, da ga dočepa za uvo i da mu prišije nekoliko vrućih šamara - onako kao što roditelji šamaraju svoju neposlušnu decu.No jedna pomisao da pred njim stoji krunisana glava, gospodar zemlja trzala ga je iz ovoga zanosa i on je mirno, s pognutom glavom slušao razmetanja Mutimirova. - Ja bih mogao da vam ništa i ne govorim o ovome; jedno jutro mogao bih vam reći prosto: „g. Rastislave dajte ostavku i idite kući,“ i vi bi morali to učiniti, a ne bi me smeli ni upitati za što tako radim, pošto je to moje pravo.Ali to ne bi bilo iskreno s moje strane, a ja hoću da budem milostivan spram vas, g. Rastislave, i ako se rastajemo.Jes, ja vam evo iskreno kažem da sam nameran, da vam dam odmora, posle mnogogodišnjih napora na vlasti.Hoću da probam malo kako ide rad i s drugim ljudima.Možda vama, na prvi mah, to baš i neće biti tako prijatno, ali starajte se da se na to naviknete.Naročito vi, g. Rastislave.Vama je veoma potrebno da se sviknete ponova na ulogu da imate jednoga svog gospodara i da se naučite vršiti njegove zapovesti.Ta vi ste to pre tako lepo znali, ali ste se docnije odučili namesnikujući dugo...Da, da, g. predsedniče!Budite uvereni, to će vam veoma dobro činiti da se sviknete slušati zapovesti gospodareve.Probajte samo, uveren sam da će vam prijati — reče knez s podrugljivim osmejkom, i, klanjajući se lako štuče u drugu sobu. Ratislav je ostao na mestu kao okamenjen.Neiskazano ga je bolelo ovo očigledno bagatelisanje i podsmevanje kneževo.Činilo mu se da ga nije niko nikad tako za srce ujeo.Nije zvao ni sam kako je izašao iz dvora, kako je sišao na ulicu, kako je otišao kući.Došav kući, zatvorio se u svoj kabinet i nikoga nije puštao sve dotle, dok mu ne javiše de ga čeka pismo iz dvora. Pismo je bilo kratke sadržine i upravo vrhunac drskosti. „Posle našeg poslednjeg razgovora nadam se, g. presedniče, da nećete čekati da vam ponova i formalno naređujem, da podnesete ostavku zajedno sa celim svojim ministarstvom“ — pisao je knez Mutimir. Rastislav je rikao od bola, pročitav ovo pismo: „Nije mogao zver da se pretrpi ni nekoliko sahati da sam podnesem ostavku, da ne izgleda da mi je oteta“ — mislio je Rastislav u sebi.„Ovo je navalično kinjenje!A koliko juče ja sam ga spasao od sigurne smrti.Kako zlobno srce mora imati ovaj mladić i kako gadan izgleda sa ovom svojom, na pamet naučenim ulogom, koju su mu drugi metuli u usta. U tom trenutku Rastislav je video da celo njegovo biće ispunjava samo jedan jedini osećaj, da on nije u stanju ni da što drugo misli, ni da što drugo oseća do ono, što ga bejaše celog obuzelo i zanelo, onesposobilo ga i otupilo za sve drugo, a izoštrilo u njemu samo jedan jedini osećaj, osećaj strahovite, ognjene, upravo paklene mržnje.U tom trenutku Rastislav bi bio u stanju da rastrgne Mutimira u komade, zubima da ga rastrgne i šakama da se nasrče njegove krvi.U tom trenutku, u njemu se bejaše izgubilo sve čovečansko, a ostala samo, do besnila razdražena, divlja zver... Posle po sahata ostavka je bila napisana i poslata u konak.Rastislav te večeri dobije jaku groznicu, s teškom vatruštinom.Tek posle tri nedelje teška bolovanja ustane on iz kreveta, iznemogao, slomljen telesno i duševno, i na skoro za tim otputuje s porodicom u jedno strano kupatilo. Pošto je puna tri sahata besno tutnjala i lomila se, strašna bura beše već počela da malaksava i da se stišava.Kiša je još pljuštala, silovita grmljava još se s časa na čas prolamala, ali sve to odlazilo je nekud u daljinu i bivalo sve potmulije i slabije.Uznemirena priroda još je brektala, ali to je bilo već disanje grudi koje se svakim dahom sve više stišavaju.Naposletku kroz puste planine odjeknu još i poslednji potmuo tutanj udaljene grmljavine, kiša se razbi u sitne kapljice i postupno prestade; oblaci se procepiše na južnoj polovini obzorja, i, kao ogromna zavesa, koju savija nekakva moćna nevidljiva ruka, smotaše se u dugačak, okrugao pramen, ostavljajući za sobom vedro, tek umiveno nebo, koje se plavilo i prelivalo kao najlepše-plavo more kad ga lak povetarac tek počne najlak brazditi i gipkati.Puna mesečeva krugla nenadno se iskotrlja iz zgomilanih crnih i pokretnih oblaka, i, kao ogromno zaljuljano kandilo, prosu na sve strane svoje meke posrebrene zrake i obasja kako nepregledne ravni, što se šire levo pored Dunava, tako isto i kršne vrleti i oštre litice što se, parajući oblake, nižu s desne strane ove velike slovenske reke, počinjući od same obale pa sve dalje i dalje dokle god oko može pregledati. Baš u taj mah, iz jedne ribarske kolebice, na levoj strani dunavskoj, izađoše dva čoveka, kročiše malo u stranu, da ne stoje baš na vratima koja je iznutra jasno osvetljavao širok plamen s ognjišta i uzeše razgledati po mraku, trudeći se da raspoznaju bar najbližu okolinu. Sviknute na jaku svetlost u kolebi, njine zenice tek su se postupno širile, a oni su tek postupno u mraku raspoznavali predmet za predmetom, tražeći ono što je njih najviše interesovalo. Ovi naši neznani znanci bili su okrenuti Dunavu i na tu stranu bila je upravljena sva njina pažnja.Pred njima se prvo širila mokra i crna poljana, gdegde ispresecana niskim vrbovim čečvarom.Za ovim se belasala široka, glatka brazda, što se kao ogroman srebrn pojas vila oko podnožja strmih kamenitih visova.Dalje iza ove brazde, iz opšte mase crnih i nerazgovetnih brda, dizali su se čas oštriji, čas tuplji vrhovi golih kamenitih bregova.Obasjani mesečinom, ovi goli vrhovi jasno su se izdvajali od drugih pošumljenih vrhova, čija je kitnjasta zelena odeća sad izgledala crna i mračna na mesečini.Još dalje pogled se gubio u nejasnoj masi nepravilnih, izdrobljenih planinskih kosa što su se, naslonjena jedna na drugu, skrećući nepravilno čas levo čas desno, nizale daleko na jugozapad. Posle burne kiše i strahovite olujine noć je bila tiha i spokojna, samo se još iz daljine čulo hučno šuštanje bujnih planinskih potoka, nadošlih od plahe kiše.Vazduh je bio svež i prijatan. - Šta li može biti da se toliko zadocne? — reče jedan od ova dva čoveka. — Bez ičega nije.Nešto ih je moralo omesti.No ja se opet nadam, da neće dugo izostati.A imamo još vremena, tek je 11 sahati.Da se krenemo oko po noći, pa ćemo opet dobro stići. Čovek, što je ovo govorio, bio |e osrednja rasta, sredovečan, plećat, s oštrim crtama na licu, izbrijane brade, a povelikih brkova. Njegov drugar bio mu je sličan po uzrastu i godinama, ali sasvim drukčija izgleda u licu.Veoma crne boje, s crnim nemirnim očima, koje su sijale kao dve žive žeravice, ovaj čovek jako je padao u oči sa svojih tankih, pripijenih usana i tako isto tankih, dugačkih, kao gar crnih brkova.Mršav u licu, s dve velike jagodične kosti, ovaj čovek imao je u izrazu nečega što je u isti mah i plemenito i divljačko, a nada svim širio se izraz neodoljive, bezmerne energije.Inače crte na lipu bile su fine i otmene, u celini lice je izgledalo sićušno i veoma živo i pokretno. Obadva ova čoveka bila su podjednako obučena — gunjče i čakšire od crna sukna, ispod gunjčeta tanka anterija od ćitajke, na glavi jagnjeća crna šubara, na nogama visoke čarape, kao što nose seljaci u Balkaniji, i crveni, uštavljeni opanci.Oko pasa šaren vuneni kupovni pojas, iza koga su virile jabučice od dva revolvera; o kuku usaračen nož.No i ako su bili jednaki po odelu, po ponašanju moglo se suditi da je jedan od ove dvojice gospodar onome drugom, no da se u ovoj prilici sam dobrovoljno odrekao svoga gospodstva i postao prost drug svome poslušniku. — Kako bi bilo, Žiko, da siđemo do Dunava da razgledamo okolinu.Možda ih je zanela jaka vodena struja i bacila ih kud god niže dole - reče Vraničić - tako je bilo ime, ili tako su bar zvali ovoga crnoga čoveka. - Ne verujem, gospodaru!Njih nikakva struja ne može zaneti.Oni ovde poznaju svaki pedalj vode.No ako je tvoja volja, da odem ja sam da pogledam - reče onaj drugi. - Najbolje će biti da pošljemo čiča Muntijana.On je vičan ovoj obali i najbolje će izvideti - predomisli se Vraničić i uđe u kolebu da izda zapovest starcu, što seđaše u uglu kolebe na oniskom trupcu. Stari Vlah ode da razgleda obalu, a Vraničić i Žika sedoše opet kraj vatre u kolebu, prvi bliže ognjištu, drugi ostrag na trupac gde je malo čas sedeo čiča Muntijano. „Udarićemo pogotovu istim putem kuda je pre po veka prošao moj ded.Prohujala polovina stoleća, a krvavi spor između dve naše porodice stoji na onom istom mestu gde je stajao one iste noći, kad je moj ded, bežeći od Rusa, prebrodio Dunavo ovako isto tajno i noću kao što ću ga ja prebroditi noćas, krijući se od Austrijanaca.Tri progonstva i dve vladalačke glave prinesene su na žrtvenik ove krvave raspre i ona G je i sada onde, gde je bila i pre po veka, ni za dlaku se nije približila svome konačnom rešenju.Prolivena je najplemenitija krv iz dva zaslužna doma, i plamen dinastičke raspre nije od toga ni malo smanjen.Mučko ubistvo velikog tvorca Balkanije iskopalo je strašnu provaliju, iz koje još i sada liže opasan plamen osvete; provaliju, u koju će strmoglavce pasti još mnoge žrtve, dok se ona jednom ispuni i poravni. Vraničić je izgovorio ove reči kao da govori sebi samom.S laktovima naslonjenim na kolena, s glavom stisnutom među šake, gledeći u žeravicu na ognjištu, koju je pred njim polako popadao puhor, on je govorio sporo, jednoliko i polako, a Žika se nije usuđivao da ga uznemiri ma kakvim pitanjem.Vraničić produži: - „Bežeći od Rusa, krijući se od Austrijanaca, moj ded morao se krišom provlačiti u otačbinu.Naravno, on je nosio u svojoj moćnoj desnici buktinju slobode, koja je imala da zapali celo balkansko poluostrvo.To nikada nije moglo biti u interesu Austrije, koja je vrebala zgodan trenutak da ove lepe zemlje sebi prigrabi, kao što nije moglo biti ni u interesu Rusije, koja tako isto halapljivo pogleda na Carigrad.I ko zna dokle bi se sad širile međe Balkaniske; ko zna da li ne bi moćni dvoglavi orao balkaniski sada već držao jednu glavu na belom, a drugu na crnom moru, da sretna Turska nije u tome trenutku imala u Balkaniji jednoga svoga, koliko vernoga — toliko i lukavoga pandura, koji je u krvi velikoga ratnika utulio i svetlu buktinju svete slobode, koja je trebala da zapali ceo Balkan.“ Kao ukopan, nepomičan i nem, Žika je sedeo u svom uglu i otuda iz mraka, čisto s pobožnim strahopoštovanjem gledao na Vraničića i slušao njegove jednozvučne, jednolike reči, koje su se polako lile, kao pobožna molitva usrdnoga bogomoljca.Pri poslednjim rečima, Žika vide kako se Vraničić čisto strese. Njegova pognuta leđa, njegov ispružen, razgolićen vrat lepo se video prema jasnome ognju, i Žika opazi kako po snažnom zatiljku Vraničićevom u dva tri maha prođe laka drhtavica, a po pokretima leđa moglo se poznati ubrzano i ojačano disanje.Burno talasanje grudi razlivalo se i po celom ostalom telu.Nasta kratko ćutanje.Vraničić produži, onako isto polako, onako isto jednoliko. — „Ubili ga!Ubili ga tajno, mučki, na prevaru, na lažnu veru; ubili ga noću; ubili ga sekirom, kao što ubijaju krmke balkaniske! Žika opet opazi kako Vraničića prođe laka drhtavica.On je produžavao. — „Ubili ga, pa u đubre zakopali!Glavu odsekli, na u Carigrad poslali!... „Strahovit je to greh!To je greh povesnički; greh koji tek pokoljenja iskupljuju! Vraničić ne bejaše još dobro izustio poslednje reči, kad se iz daljine ču pucanj puške.Nasta kratka počivka, pa pukoše još dve puške, pukoše u brzo, nedade jedna drugoj da izduši.Vraničić diže glavu i oslušnu.Žika ustade i izađe pred kolebu. Noć je bila tiha, samo što s južne strane bejaše počeo ponajlak duvati slabačak vetrić.Mesec je još u punom sjaju grejao zemlju svojim hladnim zrakama; Dunav se belasao u daljini, i baš s te strane Žiki se učini, kao da ču neko dozivanje.On oslušnu bolje, posle prileže zemlji, i sad je već jasno mogao razabrati pup čovečiji glas, koji viče za pomoć. „Jamačno kakva nesreća na vodi“, primeti Žika u sebi. Na skoro zatim Žikinu pažnju privuče nenadna svetlost, što se pojavi s donje strane.On okrete pogled tama i na levoj obali Dunava ugleda jasan, veliki plamen, gde se diže u vis.Žika nije razumevao šta ova vatra znači.Rad je bio da ne uznemiruje svoga gospodara, a ovamo se bojao da se ne izloži kakvoj opasnosti i da što ne pogreši, ako ga ne izvesti o ovim pojavama.S toga uđe u kolebu i reče: Stvar jamačno nije ni od kakva značaja, ali svakojako treba da vam je kažem. - Šta? one puške? - preseče ga Vraničić. - Jes, jamačno će i to biti u vezi.S Dunava se čuje neko zapomaganje, a odovud na našoj obali ukaza se nekakva velika vatra. Vraničić skoči sa stolice, izvadi sahat i zagleda ga prema vatri. — Skoro ponoć - reče on. — Hajdemo!- Dalje čekanje nama smisla. Na ove reči Vraničić se okrete živo, sčepa pušku iz ugla, obesi je o rame i naglo izađe iz kolebe.Žika je išao za njim uzastopce i ćutećki.Vraničić se uputi pravce Dunavu.Na skoro on ugleda u daljini neku crnu priliku.Zagleda se bolje i poznade da je čovek.Ova crna prilika išla im je upravo u susret.Žika obiđe Vraničića, izađe pred njega i viknu vlaški: Ko ide?Crna prilika odgovori čisto vlaškim naglaskom - „Dobar prijatelj“. Žika po glasu poznade da ovo nije čiča Muntijano, ali mu se glas opet učini poznat. - Od kuda ide „dobar prijatelj“? - Iz planike. — Kakve su tice u planini? - Dvoglavi orlovi. - Dobro je; naš je čovek — reče Žika posle ovoga razgovora i pođe brzo na susret crnoj prilici, koja im se beše već blizu primakla.Sastadoše se; Žika je bio iznenađen. - Od kuda ti, gazda Miloje, ako boga znaš, i ko ti kaza našu lozinku? — pitao je Žika začuđeno. — Sve ćeš čuti.Svoje dobro, bogu hvala.No gde je gospodar?Je li ovo on što ide za tobom? — upita gazda Miloje, a govorio je sve tiše, što se Vraničić više primicao.Žika potvrdi Milojevo pitanje klimanjem glave.U tome priđe i Vraničić.On zagleda nepoznata čoveka, očima upita Žiku o njemu i razumede Žikin pogled, koji mu je govorio: „naš čovek“ s toga upita dalje. — Kakve nam glase nosite iz domovine? — Ako bog da dobre i sretne, gospodaru!- Samo kad tebe vidimo zdrava i vesela. No Žika je s nestrpljenjem obilazio oko Miloja i čim ugrabi zgodan trenutak on ga živo upita: - Ama, molim te, kad si prešao?... i ko je upravo s tobom?... ili bolje, s kime si ti?...Dogovor je bio drukčiji!..Gde su ostali?.. — „Strpen spasen“ — reče Miloje polako, glasom čoveka koji je mnogo iskusio i stekao uverenje, da je strpljenje najbolji drug u svakom poslu.Za tim je produžio kazivati da su svi tu, da ih je prešlo dva čamca, da su drugi ostali dole s čiča Muntijanom da vide hoće li moći koga da spasu, jer izgleda da su neki ljudi noćas nastradali na Dunavu.S reke se — veli — čulo zapomaganje, zbog čega je čiča Muntijano i upalio buktinju, da postradali vide na koju stranu mogu izaći. Vraničić nabra čelo.Njemu nije bilo milo što su se desile sve ove slučajnosti.Sve ovo samo razvlači stvar i iznosi je u širi krug.On se okrete Žiki, reče mu da ide odmah dole i da naredi ljudima, da se spuste za jedan puškomet niže, da se spreme za prelazak i tu da ga čekaju.Kod buktinje može ostati samo čiča Muntijano. Žika odjuri napred, a Vraničić i čiča Miloje pođoše za njim polako.Starac prvi prekide ćutanje. - Ti si me zaboravio, gospodaru!A ja sam pređašnjih godina bivao toliko puta u vašem domu. Miloje uze nabrajati pojedine slučajeve, prilikom tih njegovih dolazaka.Pominjao ručkove, večere; spomenu staru gospođu, mater Vraničićevu i njenu neizmernu energiju, koju je razvijala da povrati svoj „oteti kućni prag,“ kako je ona to zvala; pitao je o braći Vraničićevoj i o +puno drugih domaćih sitnica, a Vraničić je jasno video da je ovo čovek koji zna sve njegove porodične prilike, - dakle, čovek blizak, pred kojim može biti otvoren, a poznato mu je bilo i ime čiča Milojevo.I on ga uze raspitivati šta se sve dešava u Balkaniji? šta govore? čemu se nadaju? šta očekuju? Čiča Miloje pričao je puno interesnih i radosnih stvari: - Balkaniju je zadahnuo nekakav nov duh; svuda se osetio neki nov život; sve je u pokretu, sve je u živom vrenju.Svak se vada nečemu novom, boljem.Ceo svet samo njega iščekuje, pa da za njim pođe u goru, u vodu i da jednim dahom oduva celo ovo sadašnje, trulo i nezdravo stanje, koje pritiska Balkaniju kao teška mora. Vraničić se interesovao promenom vlade u raspitivao je o uzrocima te promene. Čiča Miloje i tu je promenu pripisivao promenjenom raspoloženju narodnom. - Nova vlada po starinskim vezama i porodičnom predanju blisko je vezana s kućom Vraničića.Ovo svakako ne može ostati bez uticaja na dalji rad u korist „zakonite dinastije.“ U opšte, prilike su tako povoljne, kakve još nikad nisu bile.On treba samo da se pojavi u narodu, da nenadno iskrsne u Topolovcu, u onom slavnom, povesničkom mestu, gde je suri soko balkaniski prvi put svio svoje junačko gnezdo slobode i nezavisnosti, ponosno gnezdo slave i veličine narodne, odakle je poklič slobode u brzo odjeknuo kroz sve balkanske zemlje, pozivajući na borbu ropstvom uspavane narode balkanske i budeći obamrla srca narodna na nov život, na junačku borbu, i na svetlu pobedu... Slušajući ove reči Milojeve, njegov visoki saputnik malo po malo utonu u take misli i osećaje, koji ga brzo odneše u daleku prošlost i probudiše u njemu sećanje na one tajanstvene i čarobne priče, koje je još kao dete u majčinom krilu slušao o burnoj, čudnoj i slavnoj prošlosti svoga velikoga dede. U ovom sećanju njemu se živo predstavi pred očima onaj rizični trenutak, kada je njegov ded, još kao mlad čovek, krišom prelazio u Balkaniju da tamo započne veliko delo, čiji istorijski zamašaj niko tada nije mogao ni slutiti. Austrijski narednik, prost manastirski šumar, čovek vrlo tanka stanja, bez glasa, bez imena, neznan i ne čuven, jedva poznat među nekoliko dobrih prijatelja — eto, takav je bio njegov ded u trenutku, kada je, krijući se od austriskih vlasti, u kolima sena dovezen do Save i prebačen preko nje. Malen i neznatan bio je on tada, ali je u duši nosio ogromnu zamisao, od koje se zatresla cela golema turska carevina; zamisao, koja je kao munja ukrstila s istoka na zapad i sa severa na jug celo balkansko tropolje; misao, od koje su se prenuli robovi, a kao jasikov list zadrhtali gospodari; misao koju je u Francuskoj jedva ponela cela velika nacija, francuska, a koju je u Balkaniji na svoja pleća uzeo jedan jedini čovek — misao velike i svetle revolucije za spasavanje roda čovečijeg iz tame robovanja... Vraničiću se činilo, kao da je proviđenje njemu namenilo da dovrši veliki zadatak oslobođenja i ujedinjenja svog plemena. U tim mislima priđoše već i obali.U sumraku videla su se, na beličastoj vodenoj površini, dva crna predmeta, gde se spuštaju niz vodu.Vraničić ćutećki pođe niz obalu... Posle po časa on je već brodio preko Dunava.Išla su dva čamca, a u svakom po tri veslača.U jednom čamcu bio je Vraničić; u drugom Žika i Miloje, koji je upravljao dumenom.Na nebu se bejahu počeli ukazivati pokretni, crni oblaci, s opervaženim sjajnim ivicama.Kotrljajući se preko neba, sjajna mesečeva krugla upadala je u ove crne oblake, kao u kakvo duboko jezero, iz koga bi posle nekoliko trenutaka opet isplivala. Kako je mesec na izmence upadao i ispadao iz ovih oblakova, tako se i po beličastom Dunavu naizmence širila čas tama, čas umorna mesečina.Dunav je šuštao, vesla su ravnomerno udarala, čamci su, pod snažnim i veštim rukama veslača, kao strele križali glatku površinu dunavsku, goneći pravo suprotnoj obali.Vetar koji je još pre po sahata na mahove poduhivao, sad beše prestao, kao da se povukao dublje u planinske gudure, od kuda se, ovda onda, još čula njegova potmula huka. Čamac s Vraničićem išao je napred, no kad se primakoše obali, on propusti mimo se drugi čamac.Ovaj izmače prilično napred, pa onda najednom stade, a iz njega se začu tri put ponovljeno, razvučeno zviždaše.Tanki zvuci odjeknuše u tihoj noći, izgubiše se u daljini i opet nasta nema tišina. Iz čamca se opet ponovi zviždanje, ali i sada ne bi nikakva odgovora.Posle kratke počivke zviždanje se ponovi i treći put.Tada se na obali ukazaše dve crne prilike i začu se uzdržljivo, pritajeno: „P-s-s--s-s.... polako!„... Prvi čamac dade znak drugome da stane i da čeka, a sam pogna bliže obali, prema ove dve crne prilike. - Stojane! - zovnu polako glas iz čamca. - Napred!Samo polako - odgovori prilika s obale. Iz prvoga čamca dadoše znak drugome i obadva, tiho i nečujno, priveslaše balkaniskoj obali... Pošto su puna tri sahata putovali bez odmorka, Vraničić i njegova dva druga zaustaviše se da odahnu.Tek što bejahu ostavili šumovitu planinsku kosu, koja se bez prekida pruža na prostranstvu od nekoliko časova, pa se počeli spuštati kroz učestane brdske proplanke, koji su mesto šumom bili obrasli bujnom visokom, planinskom travom. Za poslednjih desetak minuta tri put su preskakali jedan isti planinski potok, a sad mu bejahu došli do samoga vrela i tu seli da se odmore. Već je bilo počelo svitati.Noćne tmine sve su se dublje povlačile u visoke gudure planinske, dok su se iz daleke ravni raspoznavali beličasti tragovi dnevne svetlosti, koja polako nadolazi i širi se sve dalje i dalje, kao obilne što preliju svoje obale pa se razliju ao celom obzorju. Istok se nije video iza visokih planinskih vrhova, ali se poznavao po svežem rumenilu, koje se na toj strani beše razlilo po obzorju.Kroz mrke vrhove zelenih planinskih glavica, čije je zelenilo bilo čisto crno spram svetlih zrakova zorinih, nebo je izgledalo kao ogromna, do bela usijana železna ploča, po sredini prepukla, a iz te pukotine kao da je strujala rumena, topla krv. Ovaj veličanstveni prizor zanosio je dušu, i Vraničić nekoliko trenutaka gledao je na Istok nepomično.Posle se okrete Zapadu. Dok su istočno obzorje zaklanjali visoki, šumoviti, planinski vrhovi, dotle se zapadna polovina njegova gubila u nedoglednu, kao tepsija glatku, oda svuda otvorenu ravan. Puna rodnih polja, bujnih pašnjaka i senokosa, svakovrsnim usevima zasejanih njiva, svuda pokrivena svežim zelenilom, ovde, onde mestimice prešarana prijatnim bojama dospelih useva — ova ogromna ravan izgledala je kao mek, šaren i mirisan persiski ćilim, koji te čisto mami da se po njemu provaljuškaš, i tada dođe jedan trenutak kad čovek zavidi onoj stoci što tako slobodno planduje po ovim lepim poljanama. Na desetak koraka od Vraničića dva vola tako su slatko pasla i savijala onu krasnu, sočnu i svežu travu, da Žika sa svim ozbiljno primeti: kako mu je čisto žao što nije vo, kad pogleda onu divnu travu kako je volovi slatko-mlave. Ova šala Žikina povrati Vraničića iz njegova kratka zanosa.Očaran lepom prirodom, on bejaše utopio poglede u daljnu daljinu, još nejasnu na juternjoj zamaglici, a tako isto bejaše počeo i mislima da se gubi u dalekoj prošlosti. Čiča Miloje — jer on je bio treći u društvu — smejao se Žikinoj želji da bude vo, s toga je Žika apelovao: „Je li, gospodaru, da imam pravo, što tako želim.“ Vraničić je morao nešto odgovoriti, i to ga sasvim povrati. I ako cele noći nisu spavali, i ako su puna tri sahata putovali bez odmorka, po najgorem planinskom putu, naši putnici opet se nisu osećali ni umorni, ni dremni; na protiv, baš usled napregnutog noćnog bdenja živci su im bili rastreseni i oni su se osećali čili i laki, dobro raspoloženi i odlučni. Ovo raspoloženje naročito je kod Vraničića prevlađivalo.Sem svega on je još bio i duševno jako razdragan.Posle dvadeset godina rastanka, on je noćas prvi put stupio nogom na ovu blagoslovenu i njemu tako milu zemlju!Tada je pao na kolena, bacio se ničice na grudi svoje majke otadžbine, orosio je iskrenim suzama i ižljubio je toplim, srdačnim poljupcima blagodarna sina, a duša mu je u zanosu govorila: „Mila, slatka majko i hraniteljko, međer pravo vele stari ljudi da balkaniska zemlja miriše.“ Od noćas Vraničića je još jednako pratio taj osećaj.On se nalazio čisto u nekoj ekstazi, gde duša više nije na zemlji, no prnula nekuda gore u svetle nebesne visine, gde nema zemaljskih briga i tereta, gde se ne čuju uzdasi i prokletstva, gde se hori samo pesma večne slave i ljubavi i gde je beskrajnji život. Međutim, ako ikada, Vraničiću je baš sada bilo potrebno da pribere svu svoju pažnju na zemaljske stvari, ako nije rad da izloži opasnosti i pogibeli ne samo ono što je on zvao svojom „velikom misijom,“ no i samu glavu svoju.Jer, kad se ostave na stranu lepi snovi i ljubičaste mašte, istinska, surova stvarnost govorila je: da se Vraničić sada nalazi u neprijateljskoj zemlji, da je on čovek koji stoji van zakona, da je svakome ne samo slobodno ubiti ga, no bi još za to i goleme novčane nagrade dobio.Usled svega toga Vraničiću je pretila opasnost na svakom koraku; svaki džbun, svako drvo, svaka udoljica mogla je biti za njega po jedna smrtonosna zaseda. I Vraničić je sve to znao.Od noćas njemu se u dva - tri maha javljala ta misao.Ali pri svakoj toj pomisli svi njegovi osećaji bunili su se protiv takvog stanja i shvatanja. Za što bi njega mrzela tako dušmanski ova lepa zemlja, koju on toliko vole i za koju bi uvek sve žrtvovao?!Kakvo je zlo on njoj učinio, on lično, ili ma ko njegov?Gde je, kada je i čime je on mogao zaslužiti tako veliku kaznu, da ga njegova rođena otadžbina izbacuje iz nedara svojih.Ta on je u njoj prvi put ugledao svet božiji, u njoj prvi put pao na ovu grešnu zemlju i prvi put zaplakao nemoćnim plačem nejake makanje.A za tim on je tu rastao i krepčao, pod umerenim zrakama blaga sunca balkaniska, pod rosnim kapljama plodonosnih daždeva njenih, a uz pesmu što su je, kad tiše, kad burnije, izvijali krilati vetrovi balkaniski, kad pirnu s tople Adrije, pa za nepunu noć prohuje čak u nedogledne prostorije nemirna Crna Mora.Tu, u Balkaniji, on je prvi put naučio da vole njene bistre potoke, njene kitnjaste gajeve, njena mirisna polja, njeno šareno cveće i vedro, plavo nebo, i mile pesme veselih tica....Tu je poznao prve slasti čiste i nevine detinjske ljubavi — i tu je prvi put bio sretan. Celo njegovo sećanje na Balkaniju bio je samo niz najlepših i najslađih uspomena, u kojima je bila mračna samo jedna jedina tačka.To je davno bilo.On se toga sad jedva sećao.Urezalo mu se u pameti samo to, kako je jedne noći u domu njegovih roditelja, gde je pre uvek bilo tako mirno, sad na jedanput nastao nekakav nered, neka trka, huka; gde gde se čulo uzdržljivo jecanje, a gde gde i glasan plač.Njegova stara dadilja kupila je haljinice njegove mlađe braće, trpala ih u nekakvu veliku kotaricu, a jednako je keceljom brisala suze i vikala: „Bože, bože! šta se ovo učini!“ Jes, ta slika stare dadilje tako mu je bila živa pred očima, da ju je docnije i nacrtao, te to još i sad čuva kao uspomenu. Još se sećao kako su momci trčkarali iz sobe u sobu, vukli nekakve teške stvari, nekakvo oružje, a mati, ljuta kao guja, išla je od odaje do odaje i samo hukala i ponavljala: „Ej, pusto dobro moje, kome li ostaješ!“ Pamti još i to kako su sluškinje ušle u spavaću sobu, izbudile manju decu; neku ponele, a neku povele i tako ih sve odveli u veliki salon.Tu zateku babu.On je sedeo na velikoj stolici na sred sobe i stenjao je, kao da ga nešto bole.Kad mu dovedoše decu, on stade jedno po jedno uzimati na krilo.Sve ih je milovao, ljubio, pa onda na jedanput uze plakati.Prvo su mu samo tekle suze, a on je polako šaputao: „deco moja! ah, mila deco moja!“ Posle je stao jecati i jecao je sve više.Najposle je na glas plakao, gušio se od suza i zacenjujući se od plača jaukao je: „Jao deco! sirotani moji.Vi ćete mi ostati siročad, kuku meni!I ko će se za vas zauzeti, i ko će mi vas nejake pogledati kad izgubite roditelja svoga.“ Babo je tako na glas plakao, a stari čiča Sima, što smo se uvek smejali njegovom velikom turu, teši babu i veli mu da nije lepo što plače; šta će reći ženskadija kad on kao muž plače i kuka! Posle u salon uđe i majka, a babo udari još više u plač i pođe pred majku, a ona ga pogleda srdito i reče mu: „Ti bolje ćuti!Pola mi je ove muke od tebe.“ — Najposle sećao se hitnog i užurbanog putovanja u sred mrkle noći.Izveli su ih u avliju, krišom ih proveli u baštu, a na kraj bašte potrpali ih u zatvorena, putnička kola i odmah pognali dalje.Ne zna koliko su putovali ni kuda su putovali, zna samo toliko, kad se opet video slobodan, oko njega je sve bilo drugo i drukčije, drugi ljudi, druge odaje, drugi govor, druga bašta, sve drukčije. O, kako mu je tada bilo žao njegove stare očinske kuće, i one debele, krive jabuke u bašti, na koju se pre tako rado peo, i tu, među njenim spletenim granama po čitave časove sedeo, pevao i sigrao se.Pa onda one putanje, što se vila između baštenskog zida i dugačkog reda ogrozdovog, putanje, po kojoj je on tako slatko trčao, osobito kad se igra, pa ga jure da ga uhvate, a on beži i krije se ovom putanjom. Bilo mu je žao i onoga lepog vodoskoka pred kućom, gde se tako često sigrao, prskajući svojom velikom štrcaljkom čak tamo, do po avlije.Momak sedi na klupi i drema; on mu se primakne na desetak koraka s punom štrcaljkom i od jednom prsne.Momak se trgne, zvera, gleda u nebo, okreće se, briše se i čudi šta li ga to poprska.A on se samo smeje i vreba, pa čim momak opet sedne na klupu, a on opet štrc, pa po njemu!... Žalio je i one stepene podrumske, niz koje je tako često strčavao, pored sve zabrane stroga učitelja.Žalio je i štalu, i tavan njen, gde se po mekom senu tako slatko valjao. Jes, to su bile njegove uspomene iz Balkanije.On se rastao s tom zemljom tugujući za njom; on nije ni ostavio, ni poneo iz nje ni jednu mrsku i dušmansku uspomenu — dvadeset punih godina njegova noga nije kročila na balkanisko zemljište — za što bi, dakle, ovaj svet imao da ga mrzi, da ga smatra za dušmana, da ga stavlja van zakona, da ga vreba s puškom u ruci kao divlja zvera!... To ne može, nikad ne može biti!On to nije ničim zaslužio! Tako smešani osećaji punili su dušu Vraničićevu u trenutku dok se s družinom odmarao kraj bistra vrela planinskog.Prošlost i sadašnjost, snovi i java, ono što je u istini bilo i ono što se koje kad tek samo kao misao začedilo u glavi njegovoj, sve se to sad smešalo u nerazdvojnu, jednostavnu šarenu sliku, u kojoj je teško bilo razaznati šta je stvarnost, a šta li mašta. Već u dva maha Vraničić se gubio u ovakom zanosu, trzao se i opet se gubio. Sad ga povrati glasna vika u blizini.Tu, za prvim šumarkom, čuo se jasan muški glas gde doziva drugoga čoveka.Ču se i odziv.Prvi glas upita: „jesu li tamo volovi.“ Drugi glas odgovori da nisu.Prvi glas reče na to nešto tiše, što se nije moglo razabrati šta je, a izgledalo je kao da prvi glas nešto opsova, a posle opet viknu: — Ej!Stevane! — Je l ti tu puška?I kad dobi odgovor da jeste, on dodade: ponesi je, pa hajd ovamo! Vraničić diže glavu, pogleda tamo na onu stranu otkuda je dolazio taj razgovor i reče: — Neki ljudi! — Jamačno smo blizu kakva sela - odgovori Žika. Malo za tim iza obližnjeg gajića ukazaše se dva seljaka; išli su polako, a uputili se pravo onom mestu gde je sedeo Vraničić s družinom.Ugledaše volove i jedan od seljaka viknu: „Ene lopova!Pogledaj ti kuda su oni prokrhali.“ No u taj mah on ugleda naše putnike i ne samo što umuče no i stade.Zaustavi se i onaj drugi seljak, progovoriše nekoliko reči, a neprestano su gledali u Vraničića i njegovu družinu.Za tim jedan od seljaka viknu: — Ej, burazere, koji ste vi? Žika se odazva: — Naši smo!Dobri ljudi!Hodite bliže na razgovor! Posle mala kolebanja seljaci pođoše napred. — Ostavite meni da ih ja propitam — reče Miloje. — Pitaj ih ti, a pitaćemo i mi — reče Žika — a već ako uspitaju odakle smo, otkuda idemo i kuda ćemo, onda odgovaraj sam. U tome i seljaci priđoše.To su bili mladi, otresiti ljudi: jedan je nosio o ramenu pušku, a drugi prebacio preko ruke sekiru.Zaustaviše se na 5—6 koraka od Vraničića i nazvaše: „dobro jutro!“ Vraničić ih otpozdravi i upita jesu li ono njini volovi što pasu tu na desetak koraka. Seljaci potvrdiše da jesu, a za tim uzeše i sami zapitkivati putnike o svemu što ih je moglo interesovati.Razgovor brzo ožive.Vraničić ponudi seljacima po cigaru duvana.Oni su prvo dugo zagledali njegovu sjajnu, srebrnu, pa pozlaćenu kutiju, s velikim monogramom od dragog kamenja; posle su hvalili izvrsan duvan i tvrdili da u Balkaniji takva duvana nema, a ovaj mora da je donesen sa strane. Zatim jedan od seljaka opet uze kutiju i opet stade brižljivo zagledati u monogram.Vraničić ga upita šta ga toliko interesuje na kutiji.Seljak reče da je u vojski naučio nešto malo čitati, pa sad gleda da li može poznati koja su ona dva pismena na kutiji.Vraničić primeti da su tri a ne dva pismena. - A.. a.. a!Zato; ja vidim gde je nešto utrpano — reče seljak, pa pošto je još malo zagledao on dodade: — E, jes, evo sad lepo vidim.Tri su slova.Evo, prvo je P., drugo A, treće C... Seljak na jedared umuče, spusti ruke na krilo i oštro pogleda Vraničića, koji baš u taj mah izmeni jedan pogled sa Žikom. Žika pruži ruku da uzme kutiju od seljaka i upita ga koje je selo ovde najbliže, starajući se da time okrene razgovor na druge stvari. Među tim seljak, mesto da pruži kutiju Žiki, on je diže prema sebi, ponova zagleda u monogram, opet pogleda u Vraničića i nekoliko trenutaka gledao ga je netremice, za tim reče: — P. C. Perun Crnojević!...Je li?To je tvoje pravo ime?... Na ove nenadne reči seljakove Žika prebledi; Miloje beše ustao i kročio dva koraka u stranu, pa sad stade kao ukopan; samo se Vraničić nije zbunio, niti se na njemu ma po čemu moglo poznati da mu se desilo što neočekivano.S osmejkom na usnama, on upita seljaka otkuda mu sad nade na um to ime Perun Crnojević, i zna li on ko je taj čovek? Seljak odgovori da zna; zagleda podozrivo Vraničića i opet upita: — Ama, istina, da, počem, nisi ti Perun Crnojević? Vraničić se slatko nasmeja.I on se nije ni malo pretvarao.Njemu je smeh doista išao od srca.On nije ni malo prezao od toga što ga ovaj seljak počinje poznavati.Šta više, on je bio voljan da mu se i sam ispovedi šta je, ko je i da promatra kakav bi utisak to učinilo na seljaka.On se, dakle, slatko nasmeja i ponova veselo upita seljaka da mu kaže otkuda mu na jedanput pade na um to tako retko ime Perun Crnojević, kod tolikih drugih običnijih imena. No seljak je oćutkivao i nije hteo kazati pravi razlog.„Ako si istina Crnojević, kaži mi pa ću ti onda ispričati sve po redu kako je bilo“ — izgovarao se seljo. Ali tu se nađe sad onaj drugi seljak.Da bi pokazao pred nepoznatim ljudima kako i on nešto zna, i ako nije onako pismen kao onaj prvi, on se umeša u razgovor, prekore svoga drugara što se „benavi“ i ne kaže šta je, pa onda odreši torbu i uze sam pričati sve što je znao. Njegovom drugaru mora da je palo to ime na um s toga, što se ono od dva-tri dana u celom njinom kraju na sva usta šapuće: „Perun Crnojević!“ — za to ime znaju sad već i deca seljačka.A to se sve desilo ovako: Pre dva-tri dana bilo je već, boga mi, dobra tri sahata noći kad ljudi, koji još nisu bidi zaspali, čuše gde opštinski birov viče ljude na sastanak.Svi se začude šta li to može biti i kakva je to tolika preša, da se ljudi noću dižu iz postelje.Mnogi ne bi otišli, ali je svakoga kopkalo da čuje šta li je to tako važno.Komšija izbudi komšije, sačekaju se i tako se svi dignu te pred opštinsku kuću.Kad tamo, a kmet i ćata već se zatvorili u sudnici, upalili sveće pa nešto rade.Jedni, što su virili kroz vrata, veljahu da kmet i ćata nešto pišu, dok su oni, što su krišom gledali kroz prozor, tvrdili odsudno, da raščitavaju nekakvu artiju.Moralo se više verovati ovima što su virili kroz prozor, pošto su oni navodili čak i to, šta kmet i ćata govore.Vele, ćata čita, pa tek zapne, a kmet njemu na to: „uzmi malo poistrke, g. ćato, uzmi; lakše ćeš doskočiti.“ Više od dva sahata džuprilo se tako pred sudnicom, dok su ćata i glavni kmet unutra neku muku ćućorili.Najposle jedva se otvoriše vrata i kmet poče uzivati u sudnicu jednoga po jednog seljaka.Birao je sve otresitije ljude i bolje gazde i njih je uzivao prve.S početka je primao jednoga po jednoga, a posle počne puštati i po dva-troicu.Zadrži ih po malo, pa ih onda pusti, a ljudi otuda izlaze zabrinuti, pokunjeni, a po neki boga mi i preplašen.Mi opet ovamo na polju da svisnemo što ne znamo šta je.Obisnemo oko onih što su već bili unutra, a oni samo odmahuju rukama i neće ništa da nam kažu.Čućete, vele, i to je sve... Seljak zastade za trenutak sa svojom pričom, otpljunu na stranu, obrisa se rukavom pa produži živo. Jedva u zlo doba evo ti i kmeta, pojavi se pred sudnicom, on napred, a ćata za njim, nosi u ruci nekakvu veliku savijenu hartiju.Kmet se malo iskašlja, reče ljudima da priđu bliže i da dobro slušaju što će im se reći, pa posle sve onako da učine, kako se naredi, za što izgovaranje nikome neće pomoći.Mi se prikučismo oko kmeta, a on nam reče: „Čujete li ljudi, naše selo do danas, bogu hvala, nikad ni u čemu nije bilo postidno, pa se nadam da neće biti ni od sele.Među nama što je ljudi svi smo naši, svi se u glavu znamo, i od nas velika zijana ne može biti.Ali svet je veliki, u njemu ima ljudi svakojakih, te nam sa jabane može kakvo zlo doći na vrat.Ima rđavih ljudi koji tumaraju po narodu, lažu ga i uzbunjuju ga i čine svako zlo.Na take ljude valja paziti. — Eto, tako je govorio naš kmet — reče seljak dalje — pa onda pozva ćatu da nam pročita iz artije šta piše g. kapetan.A tu se strogo naređivalo da svi motrimo ko kud ide i prolazi, pa kako naiđemo na kakve strane, nepoznate ljude mi da ih teramo kmetu.Zabranjivalo se da ne smemo nikoga stranog primiti na konak, dok najpre ne izvestimo kmeta.Naređivalo se da zakažemo slugama i čobanima da na trla i po kolebama u šumi nikoga ne primaju ni danju ni noću, ako ga ne poznaju, a za živu glavu da ne smedu nepoznatome dati ili prodati hleb ili ma kakvu drugu hranu.A ako bi im nenadno banuli kakvi strani, nepoznati ljudi, pa silom hteli što od njih uzeti, oni onda da se pritvore kao da rado i od dobre volje daju, pa da te ljude zagovaraju i zavaravaju, a ovamo odmah da prate koga u selo, da izvesti kmeta.U opšte rečeno je, da se najstrožije motri na sve nepoznate ljude, pa gde god se opazi što sumnjivo odmah da se vlasti javlja, a gde zatreba, bogme, i da se vegne. — „Bolje je i deset nevinih da bude vezano, no jedan kriv da uteče, za što ko je nevino vezan, lako se može odrešiti, a kad krivac uteče, onda je to zlo koje se više ne može popraviti,“ — tako piše kapetan. Seljak je pričao dalje i Vraničiću je bivala stvar sve jasnija.Kmet nije poimence kazao od koga se to boje i protiv koga se preduzimaju sve te mere, ali što je prećutao on, ispričali su oni kojima je on to malo čas govorio.Još te noći raščulo se po celom selu da je u Balkaniju prešao Perun Crnojević, najstariji sin Aleksandra Crnojevića, bivšeg kneza balkaniskog.Sve to bilo je onomad i od toga dana uzavrela su sva okolna sela.Ni o čemu se drugom ne govori do o Perunu i njegovom dolasku.Svet svašta trabunja.Nagađa se i što jeste i što nije; pričaju se stvari u koje niko ne veruje, a opet ih svak ponavlja i jedan drugom priča.Tako se, na priliku, govori, da Perun Crnojević ne dolazi sam od svoje glave, no po sporazumu i dogovoru careva i po njinom ovlašćenju.Dosadilo se carevima da gledaju kako se Crnojevići i Kosanići konabe, pa rešili da jednom prekrate te krvave raspre. A najviše je, vele, navaljivao ruski car da se ta stvar jednom uredi.Po njegovom nastojavanju carevi najposle dokonaju tako, da Balkanijom ne vlada samo jedna dinastija, no po redu da se menjaju.Obadve su te kuće zaslužne za zemlju — Crnojevići za to, što su prvi podigli narod, a Kosanići što su posle prihvatili i produžili započeti narodni posao.Pa kad su tako obadva doma zaslužna, onda obadva treba i da vladaju, i to naizmence — 15 godina jedan, a 15 godina drugi.A posle, može se desiti da jedna kuća u muškoj liniji i izumre — onda bi se ženidbom spojile te dve loze i bile bi jedna.Samo tako može se izbeći, da se ove dve kuće ne gone dušmanski i da se ne proliva u zalud bratska krv.Tako su dokonali carevi, pa kako se baš sad nekako navršuje 15 godina od kad su Kosanići ponova vraćeni na vladu, to je njin rok taman odslužen, i sad bi kao imao red da dođe na Crnojevića. S toga je on sad i prešao u Balkaniju i otići će pravo u Orlovac, gde je sad skupština na okupu; tu će se javiti i podneti pismo od careva, i onda će skupština primiti njega, a knez Mutimir oprostiće se s narodom i otići iz zemlje. Tako su gatali i nagađali jedni.Drugi su opet pričali sa svim drukčije. Austrinski car nudio našega kneza Mutimira da mu da svoju ćerku, ali prvo naš knez da se potpiše kako prima švapsku veru i kako unapred pristaje da sva Balkanija pripadne Austriji, ako knez s carevom ćerkom ne imade muška poroda.Knez Mutimir nije pristao, ćesar se na to grdno naljutio i zapretio knezu da će dati Crnojeviću svoju vojsku i da će ga poslati u Balkaniju da otme presto od Mutimira, kad on neće lepim da primi - a šta bi mu, bajagi, falilo da bude zet ćesarov! - Svet kao svet, svašta govori i trabunja, a bog sveti zna da li je i deseta istinita što se priča i kazuje.Tek ime Peruna Crnojevića raščulo se na sve strane, i sad je u svačijim ustima — tako završi seljak svoje interesno pričanje. Vraničić sasluša seljaka do kraja, sasluša ga mirno i spokojno; posle dodade ravnodušno i kao u šali, da bi on bio zadovoljan kad bi bio makar i prvi sluga u Crnojevića kući, a kamo li što više. Zatim je uzeo reč Miloje, i, po ranijem sporazumu, ispričao seljacima čitavu izmišljenu skasku.Poznavao je svu okolinu, znao je ne samo imena sela i kako koje selo leži, no još po mnogim selima znao je i sve glavnije ljude, naročito kmetove.S toga mu je lako bilo da zavara seljake pričajući im kako su njih trojica iz toga i toga sela, tu odmah iza planine, a u potvrdu toga Miloje je po imence raspitivao za okolne kmetove; za suvoborski put, koji je još pre tri godine izmeren, obeležen i počet da se nasipa, pa kako tada, tako stoji i danas; za bukvoglavski potok, koji je ostavio svoje korito, pa udario ljudima po sred najboljih livada i ornica i načinio im grdne štete.Ova sitna zapitkivanja i ovo spominjanje sviju pomesnih prilika, koje su samo ondašnjim ljudima mogle biti poznate, uverile su seljake da je čiča Miloje sa svojim društvom doista iz obližnjega sela Bregova, što je odmah tu s one strane planine. Za vreme ovoga govora Vraničić je više motrio na seljake no na Miloja, i njemu se učini kao da su seljaci sa svim umireni i razuvereni ovim Milojevim pričanjem; pređašnje sumnje sa svim je nestalo i seljaci su izgledali tako poverljivi, kao da su među svojim znancima i komšijama, s kojima se svaki dan sastaju.One prvašnje hladne ukočenosti i nepoverljiva ustezanja sa svim je nestalo.Bar Vraničiću se tako učinilo i on je ostao potpuno umiren, ne zebeći ni najmanje da će ovi seljaci odneti o njemu sumnju u selo, i naturiti mu uzastopce kakvu poteru. Vraničić je, dakle, bio bezbrižan, ali tu bezbrižnost nije delio njegov verni saputnik Žika. Za vreme razgovora Vraničić je ponajviše motrio na seljake, a Miloja nije ni pogledao.No zato je Žika pratio svaki pokret Milojev.On to nije činio namerno, no upravo nehotice, tako mu je nekako došlo samo od sebe.Žiki nije ni na um padalo da što sumnja na Miloja.Bože sačuvaj!Ali od samoga početka Žiki je bilo neugodno što se za ovo putovanje našao Miloje, kad je bio dogovor da dođe sa svim drugi čovek.Istina Miloje je posle objasnio kako se desila ta promena, pokazao je sve ugovorene tajne znake, i nikakve sumnje nije moglo biti da je Miloja društvo poslalo da provede Vraničića preko ovih opasnih omaljskih planina, u kojima je on znao tako reći svaku stazu. Pa i pored sve te uverenosti, Žiku je neprestano diralo prisustvo Milojevo; upravo, Žiki je bio Miloje ono, što je umornom i oznojenom čoveku otvoren prozor, koji mu stoji upravo iza leđa, i goni ga svaki čas da se osvrne na tu stranu, jer mu otuda neprestano duva i pirka u potiljak. Usled ovoga nelagodnog osećaja Žika je i nehotice počešće pogledao u Miloja.On ga je gledao i onda, kad je Miloje razgovarao sa seljacima....I čudnovato!Tada mu se u dva tri maha učinilo kao da se Miloje u razgovoru s ovim seljacima pogleda onako, kako se pogledaju ljudi odavna poznati i u nečemu dogovorni.Istina, to je bio tako trenutan, tako prolazan izraz na licu Milojevom, da ga je nestajalo skoro u isti mah kad se i pojavljivao.Ali — Žiki se opet za to činilo da je opazio taj izraz, da ga je ulovio i u onom kratkom trenutku, kad kao munja sene preko lica i opet se izgubi.Žiki je sad bilo još nezgodnije kraj čiča Miloja, ali tu nije bilo pomoći. Razgovor sa seljacima dugo je trajao, a trajao bi još i duže da ga Vraničić ne prekide.Posle svega što je čuo od njih, njemu se nije više sedelo na jednom mestu.On skoči i viknu družinu da polaze.Sa seljacima se pozdravi i na rastanku im reče kao u šali: — „Ako se kad god namerite na Crnojevića, pozdravite ga i od moje strane i pričajte mu ovaj slučaj.“ Zatim se rastadoše.Vraničić s društvom okrete niz brdo, a seljaci ostadoše da uporože volove, pa će i oni prekim putem u selo.Stvar se svršila lepo i mirno.Tako je bar izgledalo i tako su stvar uzimali i Vraničić, a i njegovi pratioci. Pravac kojim je išao Vraničić vodio je na jug. — Velimo pravac, jer kroz ove planine o putu nije moglo ni biti govora.S desne strane pružala se nedogledna ravan, ali naši putnici nisu smeli silaziti u nju i ako su je žudno pogledali.Tamo su obrađena polja, tamo su putovi, sela, ljudi, a naši putnici nisu imali računa da se sretaju s ljudima; njin je zadatak bio da kroz puste planine i usamljene krajeve prodru što dublje u Balkaniju. U ravnicu, dakle, nisu smeli, a visoke, planinske vrhove morali su izbegavati zbog teških prelaza i golema vijuganja i obilazaka.Ostajalo im je da se spuste do planinskih kosa ponajbližih podnožju, pa tim kosama da se provlače. Takvo putovanje bilo je veoma tegobno.Na svakom koraku moglo se zavrljati.Valjalo je poznavati, što no reč svaku stopu, tih pustih planina pa tek da se čovek ume naći u onom nepreglednom spletu jaruga, dubodolina, kosa, provalija, ćuvika i brdskih glavica.Nisi mogao kročiti ni deset koračaji po ravnom zemljištu; jednako se moralo penjati ili silaziti.Zemljište je bilo tako lomno, da često nisi mogao videti pred sobom ni na 10 koračaji.Uz to se svako po sahata valjalo provlačiti kroz spletene pavitnjake, opasne kupinove ostruge i guste trnjake, ili gaziti kroz visoku, bujnu planinsku paprad.Nevičan čovek izgubio bi se čim pođe sto koračaji, i bez golemih jada ne bi mogao nikako ni izaći iz ove pustinje, a kamo li održati kroz nju jedan pravac, putujući jednako na jug.Pet godina proveo je Miloje po ovim planinama (kao preduzimač sekao drva i građu) i znao ih kao što zna svoj dlan, pa opet je morao počešće zastajati da pogleda gde je i da se promisli kojom će stranom udariti. Eto takav je bio predeo kuda su prolazili Vraničić i njegova mala družina. Da zavaraju seljake oni su u početku pošli niz brdo, adi, čim su zamakli za prvi šumarak, oni okrenu uz brdo.Posle svega što su čuli od ona dva seljaka, smatrali su da je razložno povući se malo dublje u planinu, tim pre što je već i dan nastao, te bi se na podnožju planinskom lakše mogli sresti s kakvim ljudima, koji tuda po proplancima imaju svojih trla i koleba. Zašli su dublje u šumu.Išli su omčatom kosom.S desne ruke zijala im je mračna i strašna provalija.Iz nje se čulo kako u dubini šušti nekakav izgubljen planinski potok.Na dnu provalije rasli su ogromni borovi, ali njini visoki vrhovi jedva da su dopirali do polovinu provalije.Sa takvoga jednog vrha borovog čulo se sad glasno kliktanje gladna planinska orla.Vraničić je bio lovac, te okrete glavu na ovu stranu. S leve ruke dizao se visok planinski odsek, kao go, uspravan zid, uz koji bi i tici bilo teško uzleteti, a kamo li čoveku popeti se. Sa ove uzane prirodne putanje, kojom su išli naši putnici, nije se dakle imalo kud ni levo ni desno. No ova teskoba nije dugo trajala.Posle desetak minuta hoda kosu je na jedared presecala lepa udoljica, nepošumljena, ali s lepom planinskom travom, kao što su mnogi proplanci u ovim planinama. Naši putnici izađoše na ovu čistinu i čisto odahnuše, jer više nije bilo ni onoga sklopa planinskog, koji sa sviju strana zaklanja nebo i čisto naleže na čoveka i guši ga. Ova poljanica nije bila široka — jedva da je imala dve-tri stotine koračaji, a iza nje opet se dizala strma šumovita kosa, isto onako mračna i omčata kao i ova s ove strane. Naši putnici zagaziše u bujnu gustu travu, kao da zaplivaše u duboko, zeleno jezero, a jedva su se videli iz goleme trave.Napred je išao čiča Miloje, za njim Vraničić, a za ovim Žika.Već su tako bili prešli skoro celu poljanicu, kad ih tu pri kraju nešto iznenadi.Oni ugledaše u travi dve povelike gomile sveža, bela, tek otesana bukova iverja. Ovo je bilo iznenađenje.Kome je moglo što trebati ovde u sred ove puste planine, gde nema čak ni zverova, pa ni samih tica, a kamo li živih ljudi!Ko li je ovo tesao i šta li mu je trebalo? — To je pitanje svima lebdilo na usnama, no Vraničić progovori prvi. Već je bilo blizu čitav sahat kako su se krenuli sa izvora, gde su se odmarali, a još ni jedan ne bejaše reč jednu progovorio. — Čija di je sekira ovde odjekivala? — prekide Vraničić ovo dugo ćutanje. Miloje ne odgovori ništa; Žika reče nešto, ali to je pre bilo produženje njegove ranije započete misli, no odgovor na Vraničićevo pitanje. Kročiše još nekoliko koračaji.Miloje zastade; zastadoše i ostali.Pred njima je bio dubok, bujan planinski potok, koji se jedva video iz guste trave, izrasle po strmim obalama.Preko potoka je vodio nov, tek sagrađen uzani mostić, s jakim ogradama sa strane.Ovo je još više iznenadilo naše putnike.Kome je mogao trebati ovaj prelaz u ovoj pustoj planini, gde nema ni traga od čovečija života! No Miloje se nije ništa čudio.On reče ravnodušno da će ovde gde god u blizini jamačno biti kakva trla, a možda je ko god tek nameran da ovde gde god podigne planinsku kolebu, pa napravio čovek prvo prelaz, da mu je lakše prehoditi s jedne strane na drugu. Na ove reči Miloje se uputi mostu, pređe ga brzo i pozva i ostale da prelaze.Oni naiđoše; Vraničić napred Žika za njim.Na sred mosta Vraničić zastade, naže se na ogradu, pogleda dole u zapenušene talase, okrete se Žiki i zausti nešto da mu rekne... U taj isti mah iz obližnjeg bukvika s gornje strane mosta puče puška.Vraničić se sroza, pade na kolena i obema rukama grčevito se uhvati za ogradu od mosta, ali odmah i nju upusti, ruke mu klonuše i on se ničice poklopi po krajnjoj mostovoj gredi.Na belim otesanim talpama ukaza se struja crvene krvi.Žika i Miloje pritrčaše!... Rastislavljev pad sa stolice ministra predsednika izazvao je s početka golemu uzrujanost u svima činovničkim redovima.Svi su se bojali velikih promena, u kojima bi mogli pogubiti službe i hleb!No najviše su zebli policiski činovnici.U novi kabinet za ministra policije bio je ušao čovek o čijoj se energiji i odlučnosti tako isto mnogo pričalo, kao i o njegovom slobodoumlju. Seljački sin, pariski đak, čovek pun samopouzdanja, s tvrdom verom u svoju nadmoćnost, prožman osećajem podrugljiva preziranja spram svega što nije ulazilo u krug njegovih „prečišćenih pojmova,“ uz to oštar na jeziku i drastičan u izrazima, Kugić je brzo izašao na glas ne samo među inteligencijom, no i među seljacima.Policiske vlasti do juče su gledale u njemu opasna demagoga i usijanu glavu, a danas im evo taj isti čovek dolazi za ministra, i to još dolazi u društvu s ljudima koji ni po godinama, ni po načelima nisu ni u koliko njegova prilika. To je mnoge dovodilo u dvoumicu, ali jedno se računalo kao izvesno — a to je, da će novi ministar razjuriti sve stare policiske činovnike, naročito one, koji su bili netaknuti kao Rastislavljeve i Ratkove pristalice. Čitavu nedelju dana treperili su prestravljeni policajci, a grom još nikako da pukne.Najposle osmog dana, mesto strahovita treska, u službenim balkaniskim novinama izašao je miroljubiv raspis novoga ministra policije, u kome objavljuje područnom činovništvu svoj program i svoje ministarske namere i planove.On neće gledati na partije; za njega su jednaki svi balkaniski građani, koji časno i savesno vrše svoje građanske dužnosti; od činovnika traži rad, red i poslušnost.Za prošlost nikoga neće ni glava zaboleti, a za budućnost svakome će biti po radu i zasluzi. Ovo je okuražilo činovnike te opet počnu dizati glavu.Oni, koji su još juče bili voljni da se javno odreknu sviju načela i ako hoćete i cele prošlosti svoje, ohrabreni popustljivošću novoga ministra, danas su već govorili: — Pa naravno!Ako je i ministar, on mora voditi računa o našim ubeđenjima.I mi smo ljudi i ravnopravni građani.I mi imamo pravo da mislimo o državnim poslovima, i da cenimo šta valja, a šta ne valja.Jes, jes, gospodine, da cenimo!... Novi ministar policije osećao je potrebu da se lično pozna s krupnijim činovnicima u svojoj struci.Jedno jutro on predade svome načelniku parče hartije, na kome je pisalo: „Želim da se sastanem s gospodom okružnim načelnicima.Lični sastanak mnogo vredi.U raspisima ministar nikad ne može upoznati svoje područne s duhom svoga ministrovanja.Za to su potrebni lični sastanci i lični razgovori i obaveštaji.“ U tome smislu načelnik ministarstva imao je da sastavi pismo za sve okružne načelnike.Desetak dana docnije Zvonigrad je bio pun „okružnih,“ kao što skraćeno titulišu okružne načelnike. No ova prilika veoma je dobro došla i biv. ministru policije — Ratku.Svi okružni načelnici bili su upravo stvor njegovih ruku.On ih je birao, on ih je podigao na ove visoke položaje, on ih je školovao u policiskoj veštini i zadahnuo svojim partiskim duhom — to su bili njegovi duhovni sinovi, a on i Rastislav bili su dvolično božanstvo, bili su upravo političko sunce oko koga se okretao sav ovaj svet od načelnika. Četiri puna dana bavili su se okružni u Zvonigradu i mnogo su što šta naučili.Danju su odlazili Kugiću po dužnosti, a noću su se provlačili kroz Ratkove kapidžike iz ljubavi.Kugića su slušali ušima, a Ratka srcem; prvi im je bio ministar po imenu, a drugi zapovednik i gospodar na delu. U ostalom Ratka je lako bilo i slušati; on od svojih pristalica nije tražio ništa, što ih dovodi u sukob s njinim rođenim interesima. Ratkov i Rastislavljev liberalizam upravo se time i odlikovao od ostalih političkih načela, što nije tražio nikakvih žrtava, nikakvih napora za tuđ račun. — Hoćeš li da si dobar liberal Rastislavljeva kova, — gledaj mudro svoje rođene interese i nek su ti oni od svega preči.Kad budeš dobar sebi, dobar si i stranci.Ta ona ništa drugo i ne traži, no da usreći svoje pristalice, da im očuva ili steče visoke činovničke položaje. No stvar se davala braniti i ceniti i s drugoga gledišta, kao što ćemo malo dalje i videti Ratka da je brani. Bila je skoro ponoć.Ove iste večeri gospoda okružni imali su čast biti pozvani na čašu vina kod svoga novog ministra.Tek, pošto su izašli od njega, jedan po jedan uputio se Ratkovoj kući, birajući mesečeve zalatke i obilazeći i podaljim ulicama, samo da se trag što bolje zametne.Naravno, dok je cela ova operacija izvršena i svi se okružni kod Ratka iskupili, moralo je proći vremena. Sad su bili svi na okupu i to mahom okružni načelnici, tek po gde gde prešarani po kakvim pomotnjikom ili drugim kojim uglednijim policiskim činovnikom.Sedeli su u naokolo kraj duvara, sabijeni kao haringe u tenećenoj kutiji. Najmlađi Ratkov sinčić, koji bejaše silom ustao i u ovo pozno doba, utrča u sobu, iznenadi se od tolikih gostiju, postide se, pritrča ocu, i, vukući ga za rukav upita: koja su ovo gospoda, što sede ovako u naokolo? Otac mu odgovori, da su to gospoda načelnici.Dete zaglaba palac u usta, dugo je posmatrao načelnike, kako sede nepomično na svojim stolicama u naokolo, a za tim upita oca: - Zašto, tata, ovi načelnici stoje ovde u redu kao ono vojnici, kad ih braca Mika naređa pored duvara, i zapovedi im da svi gledaju u mačka, što leži gore na prozoru i da jednako viču mačku: am! am! am! — da laju na njega, a naš mačak Srdan samo ih pogleda, pa tek zevne, ispruži šapu, izvuče nokte; a braca Mika veli vojnicima: eto viš’ i mačak vam kaže da ste glupi!.... Ratko metu prst detetu na usta i reče pun očinske milosti: — Ta ućuti ti, čegrtaljko jedna, koja ni noću ne daš nikome mira! — A za tim produži hodanje po sredini sobe, razgovarajući nešto poverljivo s orlovačkim načelnikom, u čijem se okrugu za sad usredsređavao sav politički život Balkanije, pošto je spremano, da se u Orlovcu u najkraćem roku sastane narodna skupština. Na jedared Ratko zastade; on je bio čuo kako se za njegovim leđima dva načelnika razgovaraju, da li je bolje očuvati svoj činovnički položaj, pa ma se s toga moralo malko i prometanisati pred novim gospodinom ministrom, — ili čovek treba da pazi na obraz, pa ako dođe u sukob s ministrom, a on bogme i ostavku da da, ali svojih načela da se ne odriče i da ne krije šta je. — Ratka je interesovalo ovo pitanje, — To je, o čemu je on upravo i imao da govori sa svom ovom gospodom. Ratko se okrete i načulji obadva uva, ali u zalud mu muka.Načelnici opaziše da ih ministar sluša i ućutaše kao zaliveni. — Molim, molim, — produžite razgovor!To i mene zanima!I baš mi je milo da čujem, šta o ovakim stvarima mislite vi praktičari, vi ljudi iz naroda? Načelnici promucaše, da i oni.... premda su u stvari ljudi slaboumni i od knjige davno odvojeni.... opet zato, u poniznosti radi su se starati.... svaki struke svoje po površnosti, gospodinu ministru, vazda odani i pokorno na raspoloženju premda, naravno, oni nisu radi nikoga vređati.... Videći načelnike kako su se zapetljali, Ratko im primeti, da je za to posao u državi i podeljen, što jedan čovek i pojedina grupa ljudi nisu u stanju da prihvate i kako valja otaljaju sve državne poslove. — S toga je učinjen raspored, te jedni misle i naređuju, a drugi misle i izvršuju što im je naređeno.Tako biva svuda, pa će tako biti i ovde. — On ne traži ništa mnogo, ništa osobito od njih, do juče njegovih, a danas Kugićevih načelnika. — On smatra da su to i juče i danas bili i ostali jedni i isti ljudi. — Oni znaju šta je dobro i za državu korisno, i kao god što su to vršili juče, kad im je to i zapovedano, tako će isto sve to vršiti i danas, kad im ljudi zlo obavešteni mogu i drukčije naređivati.U ostalom, njin je položaj jasan.Njin je ministar čovek novajlija; što oni budu hteli, to mora i on hteti.Oni će ga izveštavati i obaveštavati, a u stvari to će značiti, da ga upućuju i da mu zapovedaju. — Čovek, koji ne zna, hteo ne hteo, mora ići za onim, koji odmiče napred.Naravno, sasvim je drukčije stvar tekla kad su državnim poslovima upravljali ljudi službi vični, a prestolu odani.No sad su druga vremena.Knezu Mutimiru prohtelo se da protera malo šegu i s državnim poslovima.Uzeo je za ministre ljude nezgodne u svakom pogledu, s toga će sad sav teret državnih poslova spasti na okružne načelnike, i kako oni budu vršili te poslove, tako će ići cela državna mašina.S toga je sad i nužno da svi oni očuvaju svoja načelnička mesta.To je prva i najpreča potreba.S tih mesta oni sad sve mogu; odatle će oni vladati celom situacijom; novi ministar biće u njinoj ruci, i kako oni sa svojim izveštajima iz unutrašnjosti budu svirali, tako će on amo u Zvonigradu igrati.Sa tih razloga sada eto ne može biti ni reči o nekom napuštanju službe u ime načela.... Ratko se skloni da momci pronesu pune poslužavnike s vinom i kavama i pričeka dok se posluga udali. — Ima jedna stvar koja mi nikad nije išla, pa ni sad mi ne ide u glavu, — poče opet Ratko.Za načelo napustiti državnu službu, ili dopustiti da te zbog načela iz državne službe isteraju —- to je po mojoj pameti prosta besmislica.Šta je načelo?Plan, misao koju želimo ostvariti.A šta je državna služba?Vlast, snaga koja nam daje sredstava da te svoje planove izvršimo.Pa za što onda napuštati vlast iz ruku!Za što dobrovoljno oturati od sebe jedno sredstvo koje ti najviše može pomoći pri ostvarenju tvojih planova. Ratko beše počeo dolaziti u vatru, i sve je življe govorio. — Ali ostajući u službi ti služiš svoga političkog protivnika, služiš ministra, koji je vođ protivničke stranke — primećuju obično idealiste.Šta je s time?Koliko je vajde ministru protivniku od toga i kolika bi mu bila šteta, da si ga napustio, da ga nisi hteo služiti?Mesto tebe on bi uzeo drugoga; uzeo bi svoga čoveka, i njega bi opet imao ko služiti.Razlika je samo u tome, što kad ga služiš ti, onda ga služiš onako kako ti hoćeš, a kad ga služi drugi, onda ga služi onako kako on hoće.Evo najbolja primera na vama samima.Vi ste danas svi okružni načelnici, i koliko vajde može biti od vas našoj stranci, to će pokazati najbliža budućnost, a ja se, u ime Boga, nadam najlepšemu.Uzmite obratno.Računajte šta bi nam bilo vajde da ste s mojim izlaskom iz ministarstva odmah i vi svi podavali ostavke?Danas bi bili nemoćni penzionari, o kojima niko više ne vodi nikakva računa.Po neko bi od vas možda sad i gladovao.Kakve bi koristi mogla imati stranka od vas takvih, kad njoj trebaju ljudi od snage i položaja, a ne isterani činovnički invalidi.No biva slučajeva gde novi ministri baš traže od svojih potčinjenih da pređu u njihovu stranku.Šta tu da se radi? — dvoume se mnogi.Ali i tu je stvar jasna.Pre svega redak je ministar koji će to baš tako otvoreno tražiti.A drugo, lepa reč ništa ne košta, a i gvozdena vrata otvara.Ja nisam nihilista, ali sam ovo dana čitao jednu rusku nihilističku raspravu, s kojom se potpuno slažem.Tu se raspravlja pitanje da li nihiliste mogu služiti u državnoj službi, a da se ne ogreše o savest svoju.I veli se da mogu.Razlog je ovaj: Dotični ministar, ili dotični činovnik nema pravo da čini saslušanje nad savešću svoga potčinjenog, on nema pravo ni da pita kakvih si načela, ni da ti natura nekakva svoja načela.No ako se on koristi svojim položajem i zloupotrebi svoju vlast, pa to ipak učini, onda si ti u pravu da tu zloupotrebu suzbiješ kako god možeš; u ovom slučaju u pravu si da dadeš iznuđeno obećanje, ali da ga posle ne izvršiš.On tebe bije silom — ti njega udri hitrinom.Ministar zapoveda budi konservativac; poslušan činovnik odgovara hoću, a posle u praksi radi kako najbolje može i ume. Ratko se prokašlja, ode polako u ugao, pljunu i polako se opet vrati.Izgledalo je kao da su mu u toku razgovora došle neke misli koje ga zaustavljaju, opominju ga da još po što šta promisli i ne daju mu da onako brzo i svrši svoj govor, kako ga je brzo bio započeo.I doista, kao ministar, Ratko nikad ne bi propovedao ovu teoriju činovničke neposlušnosti i obmanjivanja, koja mu se sad iz opozicije činila tako prirodna.No ovo kolebanje nije trajalo duže od trenutka.Ratko prevuče šakom preko lica, kao da je hteo skinuti s obraza nekakvu paučinu, pa nastavi odlučno. - Tu se nema šta filosofisati!Celom svetu nikada nećeš namesiti kolača, a svak je sebi najbliži.S toga u dobročinstvu pođi od sebe, pa dokle stigneš.Ostavimo druge mlađe neka lete po oblacima, a mi smo ljudi već u godinama, nama valja što više gledati preda se da gde ne zapnemo.Mi smo već i suviše teški za česta i velika menjanja, s toga nam je najpreče da očuvamo mesta gde smo.Tu razumem vas i vaše činovničke položaje.Ministri neka se menjaju, a svi viši činovnički položaji valja da ostaju uvek u rukama naših ljudi.To će našoj stranci dati nesumnjivu prevagu nad svima drugim strankama.To će ubrzo preseći i česte ministarske promene.Stalni viši činovnici uticaće da postanu stalnija i sama ministarstva.Grabi na sve strane vlast, i što jednom dočepaš, čuvaj kao oči u glavi.Od seoskog pudara pa do ministra svako mesto ima svoj značaj i svoju vrednost, ni jedno nije za preziranje i sve ih treba grabiti sebi.Vlast, vlast i opet vlast!Eto u ovo nekoliko reči sastoji se ceo program naš.Vlast kroz sva vremena, vlast pod svima ministrima, vlast u svima okolnostima, vlast danju, vlast noću — eto tu je sve.A sad šta sve treba činiti da naši ljudi uvek očuvaju vlast, pri svima tim promenama — to je pitanje na koje ima toliko odgovora, koliko ima raznolikih ljudi i prilika u kojima se ko kreće.Što ja mogu reći onako u opšte, i što vredi za sve naše ljude, to je da je svakom bogom prosto neka upotrebljava sredstva kakva god hoće, samo neka steče, ili ako je već ima neka očuva vlast.Kad tako budemo radili, zvaće nas političkim hameleonima, pribrajaće nas čas jednoj čas drugoj stranci; vikaće na nas, ali će nas svi primati, — čak će nas i tražiti, računaće nas za političke kondotijere, za spekulante, najamnike, koji služe svima strankama, ali dok oni budu plivali u iluziji da smo mi njina oruđa, u stvari će svi oni služiti interesima naše stranke.Našim će ljudima biti lepo i toplo i kad su na vladi i kad su u opoziciji.Oni neće puniti hapsane; oni neće podnositi nikakva teška gonjenja, i gde god dođu u dodir s vlašću, biće im vlast naklonjena.U takoj stranci lako je biti; takva stranka imaće dosta pristalica i ona mora biti velika i jaka.Težeći opštem dobru, ona neće upropašćivati svoje rođene članove, no ih dizati, bogatiti i veličati, jer bogati i veliki, oni će i nju načiniti velikom. Ratko zastade.On je i sam osećao da u ovoj propovedi njegovoj ima nečega što miriše na politički ugursuzluk, adi on nije hteo istraživati gde je i šta je to.Ta mu se stvar dopadala onako u celini, i on u pojedinosti nije hteo ni ulaziti. Načelnici su saslušali njegov govor tako, kao što pobožni hrišćani slušaju lepu službu smirena sveštenika.U toku od nepuna sahata palo je bar stotina usrdnih klimanja glavom, sve znaci živa odobravanja, a slučaj je hteo da Ratko završi svoj govor baš u trenutku, kad na njegovom velikom starinskom časovniku kukavica glasno otkuka svojih dvanajest setnih „kuku.“ I ako je ovo susticanje bilo prosta slučajnost, opet je to bar neke od gostiju neprijatno dirnulo. Jedan od najmlađih načelnika čisto se trže kad kukavica uze kukati, vide da mu je družina to opazila, bi mu stidno i zacrveni se. Drugi načelnik — on je opet bio jedan od najstarijih u ovome skupu — diže glavu, podugo je tražio dok nađe kukavicu pogledom, jer se odozdo s mesta, gde je on sedeo, nije dobro videla — pa je onda kivno i dušmanski gledao u nju za sve vreme dok je kukala, a kad god se kukavica nagne i mrdne vratom da vikne „kuku,“ čiča nabere levu obrvu, mrdne glavom i rekne polako: „hm!“ Kad kukavica najzad svrši svoju priču i strese krilima, pa se uvuče u časovnik, čiča mignu s obadva oka i prošaputa „hm! tako!To ti znaš!“ Za tim se okrete domaćinu: — Što, boga ti, gospodine, ne izbaciš iz kuće ovu vešticu, no ti ovde kuka nad glavom? Ratko se nasmeja i objasni gostima da je to dragocen starinski časovnik, kome ima blizu dva stoleća.Možda još u početku prošloga veka doneo ga je u Carigrad iz Nemačke nekakav majstor brodovlja i posle duge upotrebe poklonio ga bio nekom Sarukbocećaeju.Sarukbejov sin bio je docnije kavedžibaša kod poznatoga Mustaj paše, te, polazeći za Balkaniju, poneo je i ovaj časovnik.Tu je posle dugo išao iz ruke u ruku, promenio je bio mnoge sajbije dok najposle ne padne šaka staroj Šeremet begovici, bogatoj i čuvenoj udovici Zvonigradskoga spahije Šeremet bega, koja ga jednom prilikom pokloni starom Simiću, a od njega ]e došao amo.S toga, za kakav muzej, naročito za koju od čuvenijih porodica u kojima je jedared već bivao, ovaj bi časovnik mogao imati neocenjene vrednosti.Pomislite samo to, kad se uzme da je dobri Mustaj paša baš na ovome časovniku možda brojao svoje poslednje trenutke života, iščekujući besnu rulju buntovnih dahija, koja je već rušila i pljačkala po ostalim odajama vezirova konaka, primičući se sve bliže i bliže Mustaj paši, koga je malo za tim i udavila. Mnogi načelnici poustajaše na ovu priču i uzeše zagledati stari sahat.Čiča primeti: — Ako je s njom tako jednom već bilo, onda bih ja nju tek tada slatko bacio.Daleko njoj lepa kuća, pa neka ona kuka svojoj strini, a ne nama, zašto kad je ona jednom već iskukala smrt Mustaj-paši, onda tu već nisu više čista posla. Ovo malo šale dobro je uticalo.Sedeći ćutećki na jednom mestu, ljudi su već bili počeli dremati.Sad se malo razrakoliše.Neko spomenu i polazak.Drugi neko opet dodade da od kad je u Zvonigradu, on se još nije mogao čestito ispavati, a jamačno kao dokaz uz to pusti i jedno dugačko, glasno zevanje. Ču se i prijatno kuckanje čaša.Ratko dade primer i načelnici su jedan po jedan prilazili stolu i sami se služili. Ratko je sad razgovarao s načelnicima odelito, čas pojedince, ako je stvar bila važna i ticala se samo toga načelnika, čas u gomilicama, ako je stvar bila od opštijeg značaja.Davao im je savete šta se ima preduzeti sad odmah. „Početak mnogo znači!Utisci, koji se dobiju odmah s početka, najduže se pamte.Knez treba odmah da pozna razliku između prošle i sadašnje vlade.“ U tom pravcu govorio je Ratko dalje.Njegovi saveti bili su različiti, prema raznolikim prilikama u kojima su pojedini načelnici imali da se kreću.No opet za to svi ti saveti svodili su se u glavnome na ovo: Knez treba da dođe do uverenja da je zemlja puna nezadovoljnika i da je samo prošla vlada bila u stanju da ih drži u zaptu: čim je nje nestalo, ovi se nezadovoljni elementi kreću, bujaju, rastu, i jednog dana lako mogu postati gospodari situacije.Da kod kneza stvore tako uverenje dužnost je načelnika, i oni to mogu postići svojim vešto smišljenim izveštajima, koje će slati ministru.Oni motre na sve, i štogod opaze podozrivo, po dužnosti javljaju ministru.A podozrive stvari izbijaju na sve strane.Valjanom policajcu upravo je sve podozrivo, i on u svačemu nađe povoda da previje tabak i otpočne istragu, a već ako se docnije ništa ne obelodani, onda je to s toga, što zaverenici vešto kriju svoje tragove. Na slučaj da koji od načelnika bude uklonjen, a na njegovo mesto novi ministar postavi koga svog pristalicu, na to se ne treba žaliti.Vas dva tri susedna načelnika uzećete ga u svoje ruke, svaki od vas poslaće mu po štogod podozrivo, tako, da on imadne najviše javljati u Zvonigrad. U opšte za njih, načelnike liberalne, otvaralo se sad široko polje rada, gde je svaki imao da pokaže i svoje lične sposobnosti, i svoju umešnost i svoju pouzdanost.To je bilo mišljenje Ratkovo, a tako su stvar shvatali i sami načelnici. Istok je već bio počeo najlak rudeti kad su načelnici, posle duga bdenja, jedan po jedan počeli izmicati kroz Ratkov kapidžik, gubeći se u mračnim i krivim sokačićima. Načelnici su se povratili na svoja mesta i posledice njihova rada brzo su se počele javljati.Nije prošlo ni desetak dana, a od jednog načelnika s jugozapadne međe stiže telegrafski izveštaj, da su u njegovom mestu noćni stražari našli rasturene po varoši pisane paškvile, u kojima se napada sadašnja dinastija a kuje se u zvezde dinastija Crnojevića.Jedan primerak te paškvile poslan je ministru u prilogu. To je bio početak.Naskoro slični izveštaji povrveli su s mnogih krajeva Balkanije i novi ministar brzo je bio pretrpan samo tim stvarima. Kakvih i kakvih ti čuda tu nije bilo!Čas javljaju kako su u varoši osvanule proklamacije, pisane krvlju, koje pozivaju narod da zbaci dinastiju lažnih Kosanića, pa da povrati svoju narodnu dinastiju Crnojevića, pod kojom je nekada tako blagovao i u svemu napredovao. Čas opet leži telegrafski izveštaj, kako je tu i tu uhvaćena tajna štamparija, spremna da pečata svakovrsne buntovne spise.Istina, Švaba, kod koga je to uhvaćeno, tvrdi da su to prosto mustre slova, koja on nosi kao agenat jedne viđene bečke slovolivnice.Ali izveštaj načelnikov veli da je to tajna štamparija, i onda mora biti onako kako on kaže.A za Švabu veli, da to upravo i nije Švaba, no se samo tako pretvara. Čas opet dolazi opširan izveštaj o poslednjem putovanju u Beč orlovačkog uglednog trgovca Stepe Simeonovića.Za toga se čoveka odavno zna da on i dušom i telom pripada stranci Crnojevića.Mnoge svoje poslove Crnojevići su preko njega vršili.On im je u tome bio veoma podesan, kao bogat čovek, kome su mogli i znatne sume ponuditi, bez zebnje da će ih zadržati za se.Poslednjih godina čiča Stepa bio se malo smirio, jer ga je, vele, još pokojni knez Strašimir zvao k sebi i rekao mu ovo: — Čuješ, čiča Stepo!Ja znam da ti radiš na prevratu i da su ti prsti jednako u Crnojevića tkivu.Ali dobro znaj, da od celoga toga posla ništa biti neće.Dok sam ja živ, ja ne dam Crnojevićima u Balkaniju.A ako, po nesreći, vi ugledni ljudi u narodu dovedete stvar do prevrata, onda znaj i upamti ovo, i evo ti se kunem časnim krstom da ću ovako od reči do reči učiniti: dovući ću vas sve u ovaj konak, zatvoriću se ovde zajedno s vama, a narediću još ranije da se u podrum mete preko dvadeset vreća baruta, pa ću onda to zapaliti i zajedno s vama otići u Sodom, nek se bar zna i nek se priča i pripoveda, dokle teče sunca i meseca i dok traje Balkanije, šta su njeni narodni prvaci učinili i sa sobom i sa svojom pravom dinastijom.I ne bio, čiča Stepo, ja Balkanac i balkanski knez Strašimir, no bio Turčin, ako ovu reč ne održao, samo ako vi produžite i dalje ovo rivenje protiv moje dinastije. Ovo je, vele, zastrašilo i stuknulo čiča Stepu za neko vreme.On je više godina mirovao, istinski je izbegavao sve prilike, gde bi morao učiniti ma što protiv Kosanića.I ovo mirno držanje čiča Stepino poznalo se odmah na celom kraju.Kao kolevka Crnojevića, taj je kraj vazda bio nemiran.U njemu je do veka po nešto šuškalo.Ali poslednjih godina, usled čiča Stepinog mirovanja, i ovaj se kraj bio stišao.No sad sve je opet pošlo na jero.Stari čiča Stepa bio je nedavno u Beču po espap, i tom prilikom, kako se veli, dovezao je, između ostalog espapa, i trijestak buradi s raznim ekserima.No posle se doznalo da su u pet buradi, mesto eksera, bili napoleoni, t. j. ekseri i napoleoni bili su pomešani, a u svakom buretu bilo je po četiri oke dukata i napoleona.Četiri puta pet, dvadeset.I tako čiča Stepa je doneo ravno dvadeset oka zlata da se utroši na propagandu za Crnojevića dinastiju.Stvar je sva lepo uhvaćena: Zna se kad su burad ekspedovana iz Beča; zna se kako su pod nadzorom putovala i kad su ovde stigla, ko ih dočekao, ko ih je primio i sakrio, jednom reči sve se zna, samo što nesrećnim slučajem novac nije uhvaćen na vreme, i sad niko ne zna gde je. Tako je u glavnome glasio službeni izveštaj orlovačkog načelnika, izveštaj, koji je kao stvar, od golema značaja i velika poverenja, po naročitom glasonoši poslat ministru u Zvonigrad. Kugić bi se zar i našao kako će izaći na kraj s ovakim izveštajem, da je bio samo on jedan i da nije stotinu drugih prilika davalo verovatnost ovome, što se u izveštaju govori. Tako je s jednog kraja javljeno, da je neki huk ušao u najbolje građane, da se, pod izgovorom familijarnih posela, drže politički tajni noćni skupovi, gde se veća o progonstvu dinastije. S druge, opet, strane javljano je kako su dva čoveka opažena, gde preko granice nešto krišom uvlače u Balkaniju.Poterani, oni uteku.U zaostalom paketu nađeno je nekoliko pušaka i revolvera i jedna zapiska s ovakim natpisom: „Magacionaru sedmoga kola da pridruži ostaloj spremi za narodni ustanak.“ Jedan od načelnika iz istočnih krajeva javljao je, da njegovim okrugom putuju dva podozriva čoveka: putuju pod izgovorom da kupuju sitnu rogatu stoku, a u stvari biće da su to kakvi agenti Crnojevićevi.S toga traži od g. ministra odobrenje da može učiniti vanredan izdatak radi nadzora nad ovom dvojicom. Drugi je načelnik izveštavao da u njegovom mestu nekoliko uglednijih građana, koji su u opšte poznati kao nemirni ljudi i usijane glave, u poslednje vreme nešto mnogo prijateljuju s mesnim vojenim komandantom.Svako drugo treće veče sastaju se na večeru i, pod izgovorom obična vesela društva, ostaju do zore.Međutim uz jelo i piće oni najživlje pretresaju političke prilike.Načelnik se postarao da u to društvo uvede jednoga svoga poverljivog čoveka i od njega je čuo mnoge stvari.Komandant na sva usta grdi svog ministra, veli da je to pijana baba, koji nije ni zašta i da bi bolje učinio da je svojoj gospođi ustupio ministarsku stolicu.Kneževu sliku, koja je slučajno stajala u toj sobi, okrenu s licem duvaru i tako je ostala za sve vreme njine gozbe. Jedan od prisutnih građana pokazivao je ostalim gostima nekakvu fotografiju, koja će po svoj prilici biti slika Peruna Crnojevića.Komandant je tražio da mu pozajmi tu sliku, da je da jednome svome dobrom crtaču da mu je kopira. Vojnici ovoga garnizona otvoreno napadaju građane, poznate kao lojalne pristalice zakonite dinastije Kosanića, pa i to neće biti bez miga samoga komandanta. Drugi načelnik opet javljao je, da su kaluđeri jednoga područnog mu manastira, jednom pri službi, mesto svog zakonitog kneza pominjali Peruna Crnojevića.Otvorena je bila krivična istraga.U prvi mah jedno mlado kaluđerče sve je priznavalo, samo se izvinjavalo da su tako pevali s toga, što je došla jedna gomila bogatih seljaka i platila im da tako pevaju.Stariji kaluđeri to ne priznaju, a posle i kaluđerče udari u inćar. Jedan je načelnik izveštavao kako su u njegovom okrugu seljaci prilikom neke seoske litije od nekuda našli sliku Crnojevića, okačili je o barjak pa je tako nosali ceo dan po celom selu.Kad su ih posle potegli na ispit, oni su se izgovarali da oni nisu ljudi pismeni a sliku što su je nosali, oni su je kupili kao sliku sv. Spiridona, pošto je to njin poljski svetac i njega praznuju da im se dobro održe polja i berićet. Jedan od načelnika, u čijem su području bile vojene barutane, uhvatio je čitavu zaveru među radenicima, koji su prikrivali znatne količine baruta, u nameri da ih upotrebe za bunu protiv dinastije.Kapetan je bio mišljenja da je to prosta krađa, bez ikakvih političkih smerova, krali ljudi barut da ga prodaju.Ali načelnik je ukazao na bliske veze između glavnoga krivca u ovoj pohari i jednoga od glavnih političkih agitatora na tome kraju.I kapetan je morao popustiti.Ministru je stvar otišla kao otkrivena politička zavera. Ali svi ovi izveštaji s drugih krajeva Balkanije bili su neznatni prema izveštajima što su stizali s dunavske međe balkanijske. Otuda je prvi put javljeno kako se doznalo da se Perun Crnojević primakao balkaniskoj granici, i da je sva prilika da će vrebati zgodu da upadne u Balkaniju. Na to izvešće stigla je iz Zvonigrada stroga naredba, da se Crnojević uzme na oko, da brižljivo prate sve njegove pokrete, da mu paze na svaki korak i o svemu tačno da izveštavaju g. ministra. Tri dana docnije posle te stroge ministarske naredbe, načelnik dozna da je nekakva izdajnička ruka napravila vezu na telegrafskim žicama preko kojih su načelnik i ministar stojali u vezi, i tako je mogao biti uhvaćen ceo njin razgovor. Ovaj slučaj prestravio je novoga ministra.On je tu prvi put osetio kako je nemoćan da se bori protiv zavera, koje se laćaju čak i tih sredstava.Usled toga on je morao menjati sve svoje ranije naredbe, pošto je računao da su protivnici saznali za sve njegove planove.Promenjena je i šifra telegrafska.Neki podozrivi telegrafski činovnici bili su otpušteni.Čitav taj kraj bio je uskoleban, po selima su naređene noćne straže, a duž Dunava morali su dotični kapetani svake noći patrolirati s čitavom četom pouzdanih pograničnih stražara, naročito za to uvrbovanih u službu. Nije se još napunio ni mesec dana od dolaska novoga ministra Kugića, a već je u svakom okružnom mestu, u svakoj varošici, pa i po mnogim selima bilo ljudi koji leže u zatvoru „zbog dinastičnih rovenja.“ Na više mesta za te su stvari bili okrivljeni prvi i najugledniji ljudi.Oni su kukali, žalili se, protestovali, a načelnici su u četiri oka pred njima slegali ramenima i govorili: — Šta ću, brate! zar je meni milo?Što te nisam pre hapsio!Promisli samo to!.. I ljudi su doista promišljali: „Načelnici su isti; pre nas od njih nije ni glava zabolela; sad nas hapse i okrivljuju za stvari koje ni u snu nismo čuli.Ništa drugo no sve je to maslo novoga ministra.Hoće da se udobri knezu. I mržnja i nezadovoljstvo protiv Kugića rasli su s dana u dan, upravo s časa na čas. Ratko je iz prikrajka promatrao sve ove događaje, radosno je trljao ruke i sa zadovoljstvom se osmejkivao. Tih dana bilo je svršeno i jedno od najtežih dela, koja su njemu pala u zadatak, na ime: nađen je pouzdan čovek, koji će udesiti stvar da najugledniji ljudi iz partije Crnojevića pozovu Peruna da pređe u Balkaniju.Uveriće ga da je sad najbolja zgoda za rad i da će narod za njim listom poći.Njih su tako uverili „ljudi iz naroda“, a oni će tako uveriti Peruna Crnojevića, i on će na njin poziv neizostavno doći. Ratko je zebao da će oko ove stvari imati golemih muka i teško da je i svrši: među tim na delu stvar je pošla kao podmazana i dala je tako povoljne rezultate, kakvima se Ratko nije nikad mogao nadati.Perun Crnojević namamljen je u zamke lakše i brže, nego što se ikad moglo računati.A namamili su ga nehotice njegovi najbolji i najpouzdaniji ljuda. Ministar Kugić redovno je i savesno izveštavao kneza o svemu što su mu javljali načelnici iz unutrašnjosti, a što bi se ticalo tugaljiva dinastička pitanja.Knez je malo po malo ulazio u stvar.Sad se češće dešavalo te je radi toga i noću bivao buđen.Razlika između pređašnjega mirnoga stanja i ovih današnjih trzavica bila je očevidna.Nije bilo moguće da knez to ne opazi i da se ne zaustavi na pitanju, kako to i otkuda ova promena, a svako upoređenje išlo je u korist pređašnjega stanja. Ali jedan slučaj naročito je činio na kneza dubok utisak. Jednog dana knez dobije pismo bez potpisa, gde mu se priča kako u Zvonigradu postoji zanimljiva a i opasna družina prozvana „Balkanska braća.“ Ova družina ima svoje tajne sastanke, njeni su članovi mnoge ugledne ličnosti iz Zvonigrada, pa boj se ima i samih ministara.Zadatak je ove družine, kako se veli, skromno tajno dobročinstvo, to jest ispunjavaju ljudi bajagi one svete reči iz svetoga pisma: i da ne zna levica što udeli desnica tvoja.No u stvari vele da je to samo priforma.Pravi je pak smer društva politička agitacija i dinastički smerovi da se porodica Kosanića obori, a Crnojevići da se povrate. U pismu je nuđeno knezu, ako je voljan, da baš sam lično vidi jednu sednicu toga tajnoga društva i da prisustvuje na njoj. No kao uslov za to stavljano mu je da mora vršiti sve što se te večeri od njega zatraži, a jamčeno mu je da se neće tražiti ništa što bi bilo nedostojno visoka položaja njegova; dalje mu je kao uslov stavljano da ne sme voditi sa sobom više od jednoga služitelja i da se ne sme nigde poslužiti svojom kneževskom vlašću kao i to da docnije neće nikog goniti od onih ličnosti koje bi slučajno ovde mogao poznati. Pisac zagonetnog pisma nagovarao je kneza da ne propusti ovu zgodu, napominjući mu, da takva prilika nikad više neće ponoviti, a da knez ima i praktična interesa da sve to sazna, jer će mu to u nekoliko biti ključ da pozna smerove svoje rođene vlade.Davato mu je tri dana na promišljenje, pa ako je voljan, onda prvoga ponedeonika oko devet časova u veče, u zatvorenim kolima da izađe pred svoj dvorac na žandarmsku kapiju, da udari kestenovom alejom i u polovini aleje da zastane, tu će mu prići maskirana ličnost, koja piše ovo pismo.Knez treba da je primi u kola, ona će mu pokazati put i odvesti ga na nadležno mesto. Knez se dugo predomišljao.S jedne strane bojao se kakve prevare, s druge opet strane njegova bujna mlađana radoznalost vukla ga je da se izloži ma i najozbiljnijem riziku, samo da zadovolji svoje ljubopitstvo. Rado je hteo da upita koga za savet, ali to mu se u pismu izrekom zabranjivalo. Posle trodnevne dvoumice knez se reši, da uzme sa sobom svoga najpouzdanijega ađutanta, pa da ide.Svakako ne može ispasti ništa što bi čak po život bilo opasno, a inače ako bude kakvih neprijatnosti, može se otrpeti. Tako je i učinio.Pogazio je uputstva u pismu samo u toliko, što je naredio, da iz daljine oprezno pođu za kolima četiri oružana konjanika i s potrebne daljine da motre neprestano na kola, ali nikad da im se ne primiču tako blizu da bi ih kogod iz kola mogao osetiti. Samo to je bio iznimak, inače sve je udešeno onako kako se u pismu preporučivalo. U prvi ponedeljak, tako oko 9 časova u veče, iz dvora izađu zatvorena kola s neupaljenim fenjerima, sa spuštenim crnim zavesama iznutra, a u kolima sedeo je knez Mutimir i njegov verni ađutant Zare.Obojica su bili u crnim dugim ogrtačima, a i sva druga odeća bila im je crna, pa su crne bile čak i same rukavice.U dopunu svega još su obojica imali na licu po crnu masku, pošto je pismo i to zahtevalo. Po ugovoru, kola stanu u po kestenove aleje, a odmah zatim ču se u dva maha tiho zviždanje.Knez se prenu.On sam nije znao zašto, ali ova dva tiha zviždanja, koja kao da su se dozivala kroz mrak, probudiše u njemu osećaje nekakva čudna sujeverna straha.On stište Zara za ruku i prošaputa mu: — Kako bi bilo da se vratimo? — Ah, molim vas, kakav povratak? poče Zare ali nemade kad dovršiti; na desnom prozoru na kolima ču se tiho kucanje i neki šapat, koji se u kolima nije mogao razabrati.Zare se naže preko kneza i otvori vrata na kolima. Crna prilika kroči s polja i uđe u kola, pipajući u mraku gde će sesti.Knez je ponudi da sedne komotno, uveravajući je da ima dosta mesta, i pokazujući sedište rukom. Kola kretoše.Knez upita kuda?Crna prilika odgovori da je kočijašu već izdata naredba. Na tome se razgovor preseče.Svaki se udubi u svoje rođene misli.Knez Mutimir starao se da se seti ko je ova zagonetna ličnost, jer po glasu činilo mu se kao da je poznaje.Ali ličnost mu nikako nije dolazila na um i on brzo napusti to razmišljanje.Zatim uze paziti s kakvom brzinom idu kola i trudio se da onako u mraku pogodi u kome se pravcu kreću.Na jedanput mu se učini da konji usporiše svoj hod.I zaista, posle nekoliko trenutaka kola se kretahu primetno lakše i sve lakše i lakše, dok najposle ne stadoše. — Što stade? upita knez. — Stigli smo — primeti crna prilika. — Zar tako blizu, čudio se knez. — Tako, potvrdi crna pridika i iskoči iz kola.Izađoše i ostali.Crna prilika reče kočijašu da krene malo na više, pa na jedno pedeset šeset koračaji da stane pod kakav bagrem i tu da čeka. Zatim ščepa pod mišku s jedne strane kneza s druge Zara i energično ih povuče napred. I Zare i Mutimir starali su se da razaznadu mesnost i da pogode gde su. Išli su pored dugačke osniske kuće.Zatim poviše u levo, uđoše u tesan sokačić, uđoše u jednu otvorenu avliju i crna prilika povede ih jednom osvetljenom prozoru, na koji kucnu; vrata se iznutra otvoriše i gosti uđoše, ali u sobi ne bejaše nikoga.Crna pridika pruži knezu stolicu da sedne, izvini se da će sad doći i štuče napolje.Čitav sahat čekala su ovde ova dvojica, a crna prilika još se ne vrati.U tome čekanju otvoriše se polako zadnja vrata na sobi.Visoka, sredovečna žena, gledajući preda se, ćutećki uđe u sobu, spusti na sto pred kneza poslužavnik s bocom vina i tri čaše, pa se opet polako udali, ne govoreći ni reči, i ne dižući pogled. Knez zagleda u sahat.Bilo je deset i po časova.Njemu je već postajalo dosadno ovo čekanje. - Gde smo mi ovo?Jamačno u kakvoj običnoj zvonigradskoj straćari.Zar ovde bajagi kakva tajna družina da drži svoje skupove? Zare ne odgovori ništa.On samo sleže ramenima i produži ćutati.Knez se protegli, zenu dosadno i maši se za flašu s vinom. — Da okušamo bar kakvo im je ovo vino. Knez nali čašu i diže je prema sveći.Lepo, bistro vino iskrilo se u čaši u prijatnoj rubin boji, bacajući knezu na ruku lepu crvenu senku. Knez prvo srknu, pa onda iskapi čašu. — Divno vino! reče on i pokaza Zaru rukom da se na njega ugleda. Zare ćutećki dade glavom odrečan znak. - Šta!Da se ne bojiš mađija? reče knez i nali sebi drugu čašu. — O, to ne, gospodaru! — Pa? — Ne pije mi se. Knez iskapi i drugu čašu.U tome se spoljna vrata naglo otvoriše.U sobu brzo uđe crna prilika, izvini se u dve tri reči što se toliko zadržao i pozva kneza i njegova pratioca da pođu. Opet se nađoše u uskoj, mračnoj ulici.Išli su njome po duže.Knezu je padalo u oči da nigde ne sretaju živu dušu, a još nije bilo 11 časova.Iz uske udice poviše u drugu širu, a iz nje ubrzo izađoše na sokak, koji je knez Mutimir sa svim dobro poznavao.To je bila grobljanska ulica.Pređoše preko te ulice i uputiše se pravo visokoj kapiji, koja je vodila u groblje. — Ovo je groblje? reče knez. — Groblje, odgovori šapatom crna prilika. — Pa zar ovde? — Ovde! U tome dođoše do kapije.I velika kolska i mala pešačka kapija bila je zatvorena.Ali crna prilika pokaza knezu kraj kapije dve odvaljene daske na plotu i reče mu, da će tuda proći, pa prva i prođe.Knez prođe za njom, a za njim uđe i Zare. Sad se sva trojica nađoše u crkvenoj avliji, upravo u groblju, pošto se crkva sv. Marka, u čijoj su porti bili, mogla smatrati kao prosta grobljanska kapela. Crna prilika pođe napred i reče knezu, da ide za njim i da se ni čemu ne čudi i da ni od čega ne preza, što bude video ili čuo.Pođoše sva trojica.U levo je ostajao otvoren put, ali crna prilika povrte u desno, i zaiđe među grobove i grobničke ograde.Sad su išli polako, i crna prilika morala se svaki čas okretati da prošapuće knezu: „Ovuda, ovuda!Držite u levo!....Obiđite udesno!...Ovde je ploča.“ Pipajući i pridržavajući se za ograde, knez je išao polako. Noć je bila bez meseca, ali ne sa svim mračna.Predmeti se nisu mogli jasno videti, ali su se u sumraku ipak nazirali.Ponajjasnije su se videle bele grobovske krstače, ili bele mramorne ploče. Idući tako za crnom prilikom, knezu se na jednom učini, kao da iza jednoga beloga krsta vidi crnu ljudsku priliku.To je bilo s desne ruke.No baš u taj mah šušnu mu nešto s leva.On se prenu i okrete.Samo za dva koraka udaljena od njega, čučala je kraj malena drvena krsta nekakva krupna crna ljudska prilika. Kneza prođe jeza i on nehotice opipa stoji li mu na mestu revolver.Htede zaustaviti svoga vođu da ga što upita, ali se seti napomene pri ulasku u portu da se ni čemu ne čudi. Išli su dalje, i što su dublje zalazili u groblje, ono je sve više oživljavalo.Na skoro za svakom drugom-trećom krstačom stajala je po kakva ljudska prilika, muška ili ženska.Neke su bile nepomične i neme.Kod drugih se čulo jecanje ili tihi uzdasi, ili se videlo uzdizanje ruku k nebu ili udaranje u grudi. Knez se okrete i uze Zara za ruku.Zare je osećao da je kneževa ruka veoma vrela i da drhti. — Vi ste uzbuđeni, gospodaru? reče Zare sa saučešćem. Knez ne odgovori ništa na ovo pitanje.On se saže i prošaputa Zaru na uho: — Šta je ovo?Ovo izgleda kao da su poustajali svi mrtvaci! — Sve su to živi ljudi, ovaki isti ljudi kao i mi, reče Zare. U tome izađoše na jednu poljanicu.Tu u blizini nije bilo velikih grobova, visokih krstača i ograda, a nije bilo ni visokih drva, da zaklanjaju i ono malo sumnjive svetlosti, što se još probijaše kroz mračnu noć.Svuda unaokolo bili su osniski grobovi, s belim pločama i belim osniskim kamenim krstačama.Grobovi su bili nepravilno poređani, ali tako blizu jedan uz drugi, da se rahat moglo koračati s groba na grob. Neznani vođ zastade, sede na jedan od tih grobova, pa pozva i kneza i njegova pratioca.Oni htedoše sesti na druge grobove, no on pozva kneza da sedne baš do njega, a Zaru ukaza drugi grob u neposrednoj blizini. Knez jedva dočeka ovu priliku, da upita šta je ovo?No crna prilika reče, da sad nemaju vremena za duga objašnjenja; dosta to, knez ne treba ni čemu da se čudi.No crna prilika govorila je u opšte zagonetno.Ona reče, kako je glavno, da za kneza nema ovde nikakve opasnosti, a u prirodi ako nema ničega natprirodnog, a ono ima dosta još veoma zagonetnih i ne objašnjenih stvari.I pored sve vike naučara, pored sviju njinih zakletava i uveravanja, još ni do danas nije dokazano, da ne postoji zaseban duhovni svet, koji živi svojim odelitim životom; svet, koji mi obično ne opažamo samo s toga, što su naša čula za opažanje još i suviše gruba.... — „Kao god što prosto oko u kapljici bistre vode ne vidi apsolutno ništa, i mi bi se zakleli svim na svetu, da tu ništa i nema, a ovamo, kad tu kapljicu metemo pod mikroskop, mi nalazimo u njoj čitav svet životinjica, — tako isto naše duševno oko sa nesavršenstva svoga ne opaža, ne oseća čitav duhovni svet i za to ga odriče.Ali taj svet postoji, živi i mi obični ljudi nazremo ga samo tek kad i kad u kakvim izvanrednim prilikama....Da, da, kneže moj, tako je to!“ — završi svoj govor crna prilika, govor, koji je čudno zvonio sad u ovoj mračnoj noći, u sred ovoga groblja, po kome se viđaju neke čudne prilike i utvore. Knez zausti da nešto rekne, no crna ga prilika preseče: — Sad nemamo kad!Skoro će biti ponoć.Vi pričekajte ovde, a ja ću ovoga trenutka doći. I pre, no što je knez ma šta mogao izustiti, crna prilika štuče u mrak i brzo se izgubi među gustim grobovima. Knez je sedeo na mramornoj hladnoj ploči i gledao u mrak.Čudno mu je bilo, kako Zare ćuti i neće ni o čemu da progovori, ali ga ne htede pitati.Mesto toga, pade mu na namet, da prstima pipa izrezana slova na mramornoj ploči i da okuša, može li na taj način pročitati čitavo ime pokojnikovo, koji pod ovim kamenom leži.Seti se, kako je nekada gledao slepe, kako čitaju prstima, pipajući po ispupčenim slovima.I on pokuša sad, da tako isto pročita, pipajući prstima po izdubljenim slovima.Poduže se mučio oko toga.Dotera do polovine imena pa zapne.Povrtao se po nekoliko puta i najposle pročita ime: „Bogodan Slatkodušić.“ „Bogodan Slatkodušić“ — ovo ime zvonilo je knezu veoma čudnovato.Ime je balkanisko; reči u imenu imaju svaka svoj značaj, pa opet za to ime je bilo čudnovato. Knez uze misliti, da li Bogodan nije to isto što i Bogdan, t. j. da Bogdan nije skraćeno od Bogodan ili Bogomdan.No on ne dovrši svoja razmišljanja.Njemu se na jedared učini, da je upravo pod sobom čuo neko šuškanje, a za tim i pritajeno stenjanje.Knez i nehotimice sav se pretvori u uho.Ruke, noge, sve je mirovalo.Čak je prestao treptati i disati. I zaista, on ču sa svim jasno i razgovetno, kako ispod njega u grobnici neko duboko i bolno uzdahnu.... Mutimira prođe ledena jeza.On se sav naježi i nehotice skoči s ploče.Zare ga upita: šta je? — U ovom grobu nešto šuška, reče knez, pokazujući prstom na grob, na kome je malo čas sedeo. — Šuška? upita Zare i naže se grobu, naslanjajući uho na ploču. Ali ovo naginjanje nije bilo potrebno.Stojećki, čitav korak udaljen od groba, knez Mutimir sad je jasno čuo, kako se u grobu nešto trlja i stenje.Prosto izgleda kao čovek, koji se muči da se okrene u tesnom prostoru pa ne može, zapinjući o krajeve. Kako se beše nagao grobu, Zare se prosto stropošta.I za njega je bilo jasno, da mrtvac iz ovoga groba pokušava da se okrene, ili možda i da ustane.Od same ove pomisli on oseti, kako mu počinje svest smrkavati.Ali kneževo i Zarevo čuđenje tek sad nastade.Oni čuše tako isto kretanje i u drugom susednom grobu, pa odmah i u trećem i u četvrtom, a to kretanje pratili su duboki, tužni i dirljivi uzdasi, za kojima se na skoro čuše i same reči. Prvo progovori grob na kome je knez Mutimir malo čas sedeo.Posle duboka uzdaha iz groba se začuše ove reči: Pedeset godina kako ležim na jednoj strani, pa mi već utrnula!“ Na to se ču meškoljenje u drugom grobu, a za tim prijatan ali veoma slab starački, ženski glas progovori: „A šta tek ja da kažem?Zatvorili su me ovde još u doba, kad su Austrijanci držali ove zemlje.Ne znam već ni koliko ima godina od tada!Donekle sam brojala, pa se posle pometoh u računu...“ Ovaj glas kao da je dolazio iz mnogo veće dubine no glas iz prvoga groba, a to se najbolje poznalo po tome, što ove reči babine preseče drugi krupniji, muški glas, koji je dolazio iz istoga groba, ali s mnogo pliće površine. I ovaj glas prvo duboko uzdahnu, pa onda reče srdito: — Uh, bože, bože!Da l’ ćeš me kad god spasti odavde?Od ove baba Marte prosto se ne da mrtvovati.Prosto ne da čoveku oka sklopiti.Svakih deset petnaest godina nađe da se na po što god žali.Tek sam tu pre dvanaest godina legao ovako potrbuške, mišljah da se malko odmorim, a pazi! — ona me opet probudi... — Umukni! prodera se glas srdito i u grobu se začu silan potres. Na to se iz dubine ču tiho cviljenje: — Ah!Zlikovac jedan!Još su mi ciglo dva rebra stajala čitava na rtenjači, i to mi je bila još jedina uspomena od mojih negdašnjih grudi, a on mi, zlikovac, sad i to izlomi.Gledaj ti, molim te!Evo strošio mi i dva obrtnja na rtenjači! — Mirni budite! začu se promukao glas iz trećega groba. — Meni su očne duplje i onako pune blata, a vi se obadate sad tuna i krunite zemlju te mi neprestano pada u usta, u trbušnu duplju i u grudni koš.Nije vas ni sramota tako mahnitati pred sveštenim licem! — Uh! gospodin pojka, što vi hunjkate, to je prosto strašno! — začu se iz susednoga groba tanak, živahan, čisto veseo, uzbuđen glas, po kome se lako moglo poznati da dolazi iz usta kakve kokete. — E! hunjkam, ćerko!Da bogme da hunjkam.Hunjkala bi i ti, da su ti se ugnezdila u nosu dva ogromna pauka, i tuna razapela svoje mreže, kao što je to slučaj kod mene. Iz susednoga groba ču se lak vrisak: — Juh!Dva pauka!Dva pauka u nosu!Juh, teško meni!Kako možete tako što i govoriti, za boga, oče proto?Juh, juh, juh!To je nešto strašno, užasno, grozno!I vi se još zovete svešteno lice i jamačno ćete tražiti da vas celivamo u ruku... Iz protina groba začu se vajkanje: — He... ej! da mi nije pusta crvotočina sasvim pretvorila u prašinu celu desnu ruku, čisto bih se sad prekrstio od muke.A i ne znam ko mi stavi ovde u neposrednu blizinu ovu bludnu kćer, koja nikako nije bila za moju okolinu. Dama je protestovala; ona nije bludna kći; kao i svi drugi pošteni ljudi, ona je trgovala onim što je imala i što joj je Bog dao, da time može u svetu zaslužiti koru hleba.Gospodin prota je imao svoju službu, svoj čin, svoju nauku, imao je svoju pamet i svoju savest i on je svim tim trgovao.Ona je imala samo svoju lepotu; pa zar je kakvo čudo, ako se njome koristila, kad se dala zgodna prilika, a našao se pogodan mušterija? — Krivi ste oboje — ču se iz jednoga groba u levo blag i tih, očevidno starački glas — krivi ste oboje, što počinjete mešati trenutni život s večnim pokojom, — Što će grešna prošlost u blaženoj sadašnjosti? — Gospodinu proti ostalo svega još nekoliko kostiju; od glave mu se drži još samo čeona i potiljačna kost, a još ga tera stara zemaljska sujeta, rad je da pokaže, kako je on nešto drugo od ove ženske, koja je trgovala svojim lepim telom.Grešna slabost ljudska, koja ni u grobu ljude ne ostavlja na miru!A bar iz grobova jasno se vidi, kako je život gore na zemlji gola taština i prazna sujeta.Ljudi se utrkuju, glože, bore; često se dave kao divlji zverovi, da steku ime, položaj, bogatstvo, a amo dolaze s jednom svećicom u ruci i dosta je nekoliko stopa ledine i najvećem bogatašu, kao i poslednjem siromahu....Smrt sve izjednačuje; ona je jedina pravedna, koja nikad ne radi po hataru ili inatu.Ona bar na kraju ublažuje razlike koje su postojale u životu, jer se izmučenom paćeniku javlja kao spasenje, a zadovoljnom bogatašu kao užas i strah.Smrt je velika iskupiteljka, jer utoljava bolove, odnosi tugu i izbavlja od sviju nedugova.Nošeni na burnim talasima života, čunovi ljudski uplove najposle u mrtvo pristanište smrti i nađu se u zagrljaju večnoga mira.Smrt je velika, veličanstvena, večna.Ona je izbaviteljka; a ljudi je se boje samo s toga, što je ne poznaju.Kako bi sa svim drukčiji bili ljudi, kad bi mogli iz smrti pogledati na život, pa se posle opet vratiti i proživeti u njemu?.... - Pa, može; za što ne?... evo, uzećemo ovoga i metnućemo ga među nas dvojicu u grob; našim rukama i nogama, od same bele kosti, tako ćemo ga stegnuti, da, hteo ne hteo, mora ostati među nama, a posle ćemo ga pustiti. Ove reči čuše se u isti mah s dve strane, i kao da su ih izgovarala dva čoveka; a u isto doba knez oseti, kako ga snažno dočepaše, upravo stegoše ga kao klješte nekakve hladne ruke i počeše ga svlačiti u mračnu jamu, koja se na jedared otvori ispod ploče onoga istoga groba, na kome je malo čas sedeo. Knez pokuša da se brani, da vikne, da se otme; ali, pre no što je mogao i pisnuti, on se već nađe svučen u grob i pritegnut za hladnu vlažnu zemlju, kao da je opasan gvozdenim karikama.Knez oseti da se nalazi između dva mrtvaca; on je čuo kako klepeću njine suhe kosti; osećao je kako ga žulje njine razgolićene, koštunjave ruke.Ledena stud prođe mu celim telom i on oseti, kako mu u glavi biva sve mutnije i mutnije, dok najposle ne utonu u potpun mrak. Da li je dugo ili kratko trajao ovaj zanos, knez nije znao; on se docnije sećao samo ovoga: ležao je poleđuške; imao je mutno saznanje da je još živ, ali inače nije ništa više osećao, niti je znao za sebe; jedini mutan osećaj, koji se još javljao u njemu, bilo je to, da se nalazi duboko pod zemljom. Najedared učini mu se kao da iz daljine čuje neku larmu i graju.Vika se primicala sve bliže i on je po pojačanim glasovima jasno raspoznavao u kom se pravcu kreće ova gungula.Na jedared čitava gomila ljudi dođe do groba i sad se jasno čulo kako govore, kako hodaju po kamenoj ploči. „Jes’ ovde je!...Ovde ima živa čoveka!...Jes’ on je tu; treba ga uzeti, izvaditi!.... Takve reči dopirale su do kneza i u njemu se počne buditi slaba nada.Ali u isti mah on oseti, kako ga njegovi mrtvaci još jače stežu, kao da se spremaju da ga nikako ne dadu ovoj gomili, što beše došla da ga spase. „Da ga otmemo, da ga uzmemo silom;“ — dopre knezu do ušiju s polja! — Obadva kostura kraj kneza grohotom se nasmejaše, a ovaj smeh derao je bednom Mutimiru kroz sami mozak. „Da ga otmete, da ga silom uzmete, jadnici!Ni to ne znate, da se od smrti ništa ne otima, da se od nje ništa na silu ne uzima; ona po volji prima i po volji vraća; ali nikakva sila još nikad ništa nije od nje otela“. Ove reči čuo je knez od svoja dva mrtva zapovednika i one su u njemu opet ugasile svaku nadu, i on opet oseti, kako tone u neki mrak.Iz ovoga zanosa kneza je trglo neko šaputanje.Šaputali su kosturi i knez je jasno razabrao ove reči: „Ovaj će ga odvesti!On zna zagonetku smrti i tajanstvenu reč, na koju smrt otvara svoja naručija i pušta iz njih već zagrljena roba....Jes’, ovaj će ga odvesti!“ — U taj mah ču se na grobovskoj ploči tiho kucanje, koje se ponovi tri put.Posle se začu mek, prijatan glas, koji tiho i skromno reče: U ovim mrtvačkim dvorima ima jedan živi rob.Da li su voljni mrtvi da nam daruju ovoga roba, pa da ga ili molbom odmolimo, ili pokajanjem iskupimo, ili mudrošću odbranimo, ili drugim robom zamenimo? Kosturi odgovoriše nešto, ali njin je odgovor bio čudnovat — reči su bile balkaniske, ali im knez nije mogao uhvatiti nikakva smisla.Na isti način odgovori i osoba s polja.Tako se između nje i mrtvaca otvori čitav razgovor - razgovor nerazgovetan, u kome knez nije ništa razumevao.Govor se produžavao prilično dugo.Knez je uhvatio smisao samo poslednjim rečima, pa i to dosta nejasno, pošto se taj govor ređao kao u nekoj pesmi gde su mrtvaci i čovek s polja govorili naizmence. Na ove reči knez oseti da se grob strahovito potrese.Nasta urnebes, u kome se dugo nije moglo ništa razabrati.Posle se postupno opet utiša.Knez oseti čist svež vazduh; nije bilo pređašnje stege i pređašnjeg zagušljivog i memlivog zadaha.On otvori oči i ugleda nad sobom visoko, mračno nebo, na kome je tek gde gde svetlucala po koja sićana zvezda.Knez je ležao poleđuške na grobovoj ploči, a kraj njega je sedeo Zare.Knez je blenuo u mrak i još nije mogao razabrati gde je i šta je.No u tom trenutku izbi iz mraka neznani vođ knežev i pozva ih živo da pohitaju, jer će sad iskucati ponoć i sednica odmah počinje. Govoreći to, crna prilika dohvati kneza za ruku i povuče ga.Mutimir skoči i pođe, ma da je sve to činio skoro nesvesno.Njegovu dušu još je punio strahoban prizor, što ga je malo čas doživeo u grobu.On je osećao da na njemu treperi svaki končić živaca, u glavi mu je bilo mutno a noge su klecale pod njim od umora.No on je opet za to išao brzo za crnom prilikom.Strah je ubrzavao njegove korake; on je izmicao napred, a nikako se nije smeo okrenuti nazad. Zare je grabio pored njega. Tako su išli desetak minuta.Prvo su se peli uz malu uzbrdicu, pa posle okretoše niz brdo.Grobovi su bivali sve ređi.Najposle izađoše na čistu poljanu.Baš u taj mah pun mesec probi se kroz oblake i osvetli celu okolinu.Knez odahnu dušom.Daleko pred sobom on je video ravne poljane, tek gde gde zasejane brežuljcima, a na obzorju presečene povisokom kosom.Oko sebe je video neravno, kamenito zemljište, a malo dalje ogromne, mračne rupčage i pećine.Ali sve to bilo je poznato.Knez je znao da odmah tu u desno ide veliki Đurđevgradski drum, da su tu odmah blizu kuće, dućani, kavane; da ovde u levo dolazi tobdžiska kasarna, do koje se tako reći može doviknuti — a sve to ulivalo je Mutimiru pouzdanje i slobodu, dva osećaja koji su bili tako neiskazano slatki posle onih strahobnih slika, koje su kneževu dušu do malo čas trzale.Tek sad knez se opet počeo povraćati i sećati kuda je pošao.Ali sad se već bio ugasio u njemu pređašnji interes, da vidi tajnu družinu, u kojoj ima čak njegovih doglavnika.S toga knez stade, zaustavi crnu priliku i pokuša da joj rekne kako bi najbolje bilo da se vrate.No crni vođa odbi odsudno ovu napomenu.On reče knezu prosto i jasno da je za povratak sad docne, da su družinske straže već razmeštene, i pre 2 časa po ponoći niko ne može izaći živ iz ovoga kruga.A kad već moraju čekati, onda je bolje da siđu dole gde će sve videti, no da dremaju ovde na utrini.Ne puštajući kneževu ruku, crna prilika pođe brzo napred. Išli su-prvo ravnicom, ali na skoro okretoše niz brdo, upravo pođoše prokopanom jarugom, koja se dosta strmo spuštala, te ih brzo svede do ogromnih urvina, poznatih u Zvonigradu pod turskim imenom Tašmaden. Samo ime jasno je kazivalo kako su postale ove urvine.Od vekova tu je vađen kamen.Malo po malo, neprestanim kopanjem stvorene su ogromne podzemne galerije i potkopi, koji se u raznim pravcima i oblicima pružaju dosta duboko i daleko pod zemlju.Tu ima čitavih ogromnih dvorana, izrezanih u samom kamenu.Varvarska ruka grubih i neznaličkih kamenjara, grabeći samo da izvali što više kamena, i da ga uzme odande gde se najlakše vadi, porušila je sad mnoge od tih interesnih građevina, a mnoge je zasula zemljom i šlamom.No u ovo doba Tašmadenski podzemni hodnici još su bili dosta dobro održani. Knez Mutimir sa svoja dva pratioca nađe se sad na ulasku Tašmadena.Po sredi se pružala okrugla, dosta široka ravnica, okružena sa sviju strana, kao kakav gorostasni amfiteataor, džinovskim, koso srezanim kamenim bregovima, visokim mestimice i preko trideset metara. U podnožju ovi kameni bregovi bili su isprovaljivani, gde užim, gde širim otvorima, koji su vodili dalje pod breg, krivudajući levo i desno, čas kao uski hodnici, čas kao gorostasne podzemne dvorane. Ove crne i neme urvine jezovito su izgledale u sred gluhe noći.Mesec se čas javljao, a čas opet gubio iza oblaka, i njegovi nepostojani i sumnjivi zraci davali su ovim gorostasnim urvinama još dirljiviji i fantastičniji izgled. Naša tri noćnika bila su na ulasku Tašmadena i tu zastadoše. Crna prilika reče knezu i Zaru da ovde sad ponova moraju metuti svoje obrazine, koje su uz put bili skinuli.U isti mah crna prilika izvadi iz džepa dva zapečaćena pisamceta i dade jedno knezu, drugo Zaru, s preporukom da to predadu prvoj straži koja ih zaustavi.Posle im reče da upamte ove odgovore.Kad budu na drugoj straži, stražar će ih upitati na uho: „Koja strana noćas vlada?“ Oni na to da odgovore: — „Istočna.“ Stražar će pitati dalje „Pod kojim znakom?“ Oni da odgovore: „Pod znakom trougla s krstom.“ U ostalom da čine sve ono što bude činio njin nepoznati vođa. Posle ovih uputstava valjalo se krenuti.Crna prilika opet pođe napred, a knez i Zare za njom.Sve što je od toga trenutka nastalo, knezu je docnije izgledalo nekako zbrisano i nejasno, kao ono kad se čovek seća davnašnjega sna. Na opštoj gradskoj bolnici, koja je bila tu u blizini, izbi ponoć.Zvuci jasnoga zvona još su odjekivali po vazduhu, kad knez ugleda više mračnih prilika, gde s raznih strana silaze u urvine, a za tim ih nestane u mračnim, podzemnim hodnicima. U brzo dođoše i sami pred jedan takav hodnik i uđoše unutra.Odmah iza prvog savijutka, čkiljila je o kamenom svodu malena lampica, nalik na lampe što se stavljaju na grobove i u grobnice, a udešene su da goru po nekoliko dana bez prekida.Tu je u blizini bila i prva straža, koja ih zaustavi, no posle data odziva pusti ih dalje. Podzemni hodnik jako je vijugao to levo, to desno; čas se sužavao tako, da dva čoveka uporedo ne bi mogla proći, a čas se opet širio u čitave podzemne dvorane. Išli su poduže; prošli su i drugu stražu; na trećoj su bili zadržani.Za tim je došao čovek s belom maskom, vezao im oči i poveo ih dalje.Išli su dugo; po svežem vazduhu knezu se činilo kao da je izašao na polje.Kad su mu opet skinuli povez s očiju, on se nalazio sam, u malenoj, tesnoj ćelici, iz koje je, kroz okruglo prozorče, video pred sobom veliku dvoranu, potmulo osvetljenu.U dvorani je bilo već dosta ljudi, a još su jednako dolazili.Neki su sedeli, drugi su u gomilicama razgovarali, a treći su, usamljeni, hodali dvoranom tamo amo.Neki su bili u maskama, a drugi, bez masaka.Knez s početka nije mogao jasno videti u onom sumraku, no malo po malo on poče sve jasnije raspoznavati pojedine predmete, pa poznade i neke ljude.Jako je bio iznenađen kad u ovome društvu ugleda i neka sveštena lica, za koja nikad nije mogao misliti da se mešaju u politiku, a njih gle čak ovde! I što je knez duže gledao, sve je bolje raspoznavao ličnosti u sumračnoj dvorani.To nisu bili mladi, nepoznati ljudi, kao što se knez nadao, no većinom visoki činovnici, često ljudi, koji su u službi ostarili: mnogi baš iz krugova njegove današnje vlade.Ali sve je zaličilo, kad knez tu vide najposle i samoga svoga ministra policije, gospodina Kugića. Mutimir se uhvati oberučke za glavu i nije hteo verovati svojim očima. — Čovek, kome je poverena bezbednost prestola, red i mir cele kneževine, taj čovek sam glavom nahodi se u redovima zaverenika i buntovnika.No pravo iznenađenje tek je sada nastajalo.Naskoro na sred dvorane bio je namešten veliki, okrugao sto i na njemu u nakrst upaljene četiri sveće.Vodeći uza se dva maskirana čoveka, koji su u rukama nosili nekakve hartije i zauzeli mesto jedan s leve, drugi s desne strane Kugićeve, on sede za sto i pozva zbor, da ga sasluša.Njegov govor bio je kao neki izveštaj o njegovom ministarskom radu.U govoru napomenu Kugić, kako ga visoka služba nije sprečila, da misli o uzvišenim zadaćama, koje stoje u zadatku ovome bratstvu.On je dakle i kao ministar radio na širenju društvenih načela, a poglavito na ostvarenju jedne od glavnih tačaka u prethodnom radu društvenom. U daljem razgovoru besednik je razvio, da se taj prethodni rad sastoji u zbacivanju dinastije Kosanića, a povratku davno prognane dinastije Crnojevića, na koju se poglavite nade polažu s toga, što je pretendent prestola Perun Crnojević i sam član ovoga bratstva, i kao čovek, koji je odrastao u republici, i sam je po ubeđenju republikanac. — A to je najbolji prelaz od monarhije republici. Pod Crnojevićima Balkanija bi zadržala monarhisko ime, što je potrebno radi zaklona od moćnih, okolnih monarhiskih država. — U stvari pak, Balkanija bi bila republika, u kojoj bi Perun Crnojević, noseći kneževsku titulu, u istini vršio dužnosti jednoga predsednika republike. Dalje je Kugić razlagao, kako prilike za ostvarenje onih ideala, što ih ovo bratstvo gaji - nikad nisu bile povoljnije od sadašnjih. — Sva je opasnost samo u tome, da Rastislav i Ratko sa svojom družinom opet ne dođu u milost kod kneza. — To bi upropastilo sve dojakošnje spreme.S toga treba s izvršenjem hitati, a dotle Rastislava što više diskreditovati kod kneza. Dok je Kugić ovo govorio, ostali članovi slušali su mirno u sumračnoj dvorani, neki sedećki, a neki stojećki i raštrkani po celoj odaji. Kugić još ne beše svršio svoj govor, kad se iz mraka ukazaše četiri čoveka, obučena u dugačke crvene mantije, s crvenim pokrivačem na glavi, na kome su samo oči bile prorezane.Oni su nosili nešto, što knez u dočetku nije mogao raspoznati.Tek posle podužeg gledanja, on poznade da je to nekakva ljudska prilika; ali, kako se iznenadio, kad malo docnije vide, da ta prilika ima njegove crte, upravo potpuno ga prestavlja, i što je duže gledao, sličnost mu je bivala sve veća. Crveni nosači metnuše sliku na sred dvorane; s obadve strane namestiše omaleno kandioce s crnim staklom, kroz koje se jedva probijala slaba svetlost, pa se za tim ukloniše.Slika je predstavljala kneza Mutimira, kako sedi na prestolu. U prvi mah knezu se učini, da je ovo prosto slika na platnu: ali naskoro primeti, da se ta slika miče, a i inače mu je izgledala suviše plastična. Knez je zbunjeno gledao u ovu zagonetnu priliku, ne znajući upravo šta da misli. — Među tim Kugić beše ustao i rukom je davao znak čoveku u maski, što je do njega stajao, držeći u rukama veliku staklenu činiju.Do njega je stajala druga maska, koja podnese Kugiću veliku crnu kožnu kutiju, u kojoj je bilo poređano nekoliko noževa razne veličine.Praćen ovom dvojicom, Kugić priđe kneževoj slici i stade pred nju. — Priznaješ li, da si sin čovečiji i da si u grehu rođen i da si po tome to isto, što i ostali ljudi? — upita Kugić. Kneževa slika odgovori: — Ja sam po milosti božijoj vladalac Balkanije, a rođen sam od kneževske loze, a četvrti sam iz plemena Kosanića, te već po samome rođenju nikad ne mogu biti ono, što su obični ljudi. Na te reči kneževe slike, Kugić dade znak, te čovek s činijom priđe slici i prisloni joj činiju na grudi.U isti mah Kugić dočepa jedan nož iz crne kutije i snažnim i brzim udarom sjuri ga knezu upravo u srce s uzvikom: Sine čovečiji!Hteo si da budeš viši od ljudi, braće tvoje, za to si osuđen da pogineš od ruke sina čovečija!.... Iz kneževih grudi šibnu debeo mlaz krvi i velika staklena čivija brzo se napuni.Za tim probodena prilika kneževa posrte nazad i pade na uznako.Među tim Kugić umoči desnu ruku u krv i izdiže je nad činijom i poviknu glasno: ovim ćemo se mirosati; ovo će biti znamenje našeg jedinstva! Još odmah, čim je Kugić sjurio nož kneževoj prilici u grudi, knez Mutimir oseti strašan potres, kao da je taj nož doista njega pogodio. — Na oči mu se navuče mrak i on se jedva držao upravo da ne padne.Kad probodenoj prilici jurnu krv iz grudi, knez Mutimir oseti nov potres.Od krvave ruke Kugićeve učini mu se, da se hiljadama krvavih ruku na njega diglo i svaka ta ruka zamahuje oštrim nožem.On pokušava da beži, ali pred njim se stvara ogromno, široko jezero, puno guste, crvene krvi, koja se polako ljuška i puši.On skače u to jezero i pokušava da pliva; ali gusta krv lepi se, smeta pokretanju udova, ne da mu da razmahne kako valja rukama, i on oseća kako polako tone u toplu, ljigavu krv. Čuvari poretka su učinili što su mogli; oni su pokazali dokle ide njina drskost. S razgolićenim grudima, s lakim pokrivačem, prebačenim preko nogu, knez Mutimir ležao je poleđuške na divanu do otvorena prozora, a oko njega osećao se zadah kelnske vode i drugih mirisnih spirtova i lekarija.Kraj njega je sedeo na stolici omalen, neugledan čovek u vojničkoj uniformi, držao na svom kolenu punu, belu ruku kneževu i pažljivo brojao udare bila pulsa, ne skidajući očiju s krevetska pervaza, u koji se bijaše zagledao nesvesno i ukočeno. U sobu uđe gologlav mlađi ađutant knežev, kradimice baci pogled na uspavana kneza, priđe na prstima neuglednom čoveku i prošaputa mu na uho: — Gospoda ministri su na okupu.G. predsednik poslao je da nita kako je Nj. Neugledan čovek ne odgovori ništa: on je i dalje ćutao, pažljivo brojao bilo i ukočeno gledao u krevetski pervaz. No ađutant mu se opet saže na uho i opet ga upita: — Šta da im kažem, g. doktore?A za tim se odmah popravi i mesto „g. doktore“ reče „gospodine kapetane.“ Tek na reči „g. kapetane“ doktor se trže, trže se kao da je bio u zanosu, pa kao da hita da nadoknadi što je propustio, on reče brzo, užurbano, pitajući se i odgovarajući sam. — A?Šta da im rekneš?Da, da!Gospodi ministrima... Govoreći to, doktor pažljivo spusti na krevet kneževu ruku, uhvati ađutanta za dugme od mundira, odvede ga u drugi ugao sobe, i šapatom mu produži govoriti: — Sve je dobro; krvotok je sa svim uredan, disanje pravilno i ravnomerno; oko počinje reagirati na svetlost, za sahat, dva najdalje, knez će se probuditi... Doktor zamucnu: — Ta da, da, probudiće se!Ovo upravo nije ništa drugo ni bilo, do malo duži i pojači san.Da, vi gospodi tamo tako i recite.O disanju i o bilu ne morate im ništa ni spominjati.Ja sam to vama rekao tek onako uzgred.A i šta će to njima?Dakle tako, recite gospodi da je sve dobro, i da će se Nj.Visočanstvo za sahat dva probuditi....Jes, probudiće se....A sad izvolte, idite... vas jamačno tamo čekaju — reče doktor, i uhvati ađutanta za ruku, dovede ga do vrata i gotovo silom izgura napolje, ponavljajući u dva tri maha: „vas jamačno tamo čekaju!“ Po odlasku ađutantovom doktor se opet vrati na svoje pređašnje mesto i sede kraj kneza.Baci pogled na bledo, nepomično lice kneževo, koje je sa zatvorenim očima izgledalo kao maska od voska, pa se opet udubi u pitanje, koje ga muči evo već blizu 40 časova. Još onomad na noć, bilo je već blizu 2 časa po ponoći, kad su iznenadno dotrčali g. doktorovoj kući i pozvali ga da odmah ide u konak, knezu je najedared nešto pozlilo. Doktor dotrči.Kneza zastane u dubokom snu, a u velikoj vatri.Pokuša da ga probudi, ali knez se nije odzivao.Na pitanje njegovo šta je bilo knezu, kad je zaspao, gde je bio pre toga, šta je radio, je li što pio ili jeo? posluga je odgovarala neodređeno.Jedni su govorili da je knez sedeo u svom kanabetu i nešto pisao i da mu je tu pozlilo.Drugi su tvrdili da je legao bio u krevet i zaspao, pa je tek docnije ađutanat primetio da je knezu zlo.Najposle treći su uveravali da je knez sa starijim ađutantom Zarom bio u dvorskoj bašti u šetnji; da su tu ostali do posle po noći i da se tu knezu i smučilo. Dozovu starijeg ađutanta Zara.Doktor stane njega raspitivati o knezu, ali i on je davao okolišne, nejasne odgovore. Rasrđen svim tim, doktor najzad podvikne: šta znači ovo uvijanje i izbegavanje da se kaže istina, kad je to jedini put, da se knezu ukaže brza pomoć?Doktor stavi Zaru odsečno pitanje: je li bio s knezom ove noći ili ne?Tek tada i Zare progovori odrešitije.Priznade da je bio s knezom, ali ni po što ne htede kazati, gde su bili, jer reče da je to kneževa tajna; knez mu je to saopštio pod izrečnom pogodbom, da nikad nikome ništa ne kazuje o toj stvari. Najposle prijave stvar samom g. ministru predsedniku.On izvesti ministra vojnog i obojica su naizmence prizivala k sebi tvrdoglava ađutanta, i očinski ga savetovali, ispitivali, pa i kušali — ali svi ti diplomatski koraci nisu doneli nikakve koristi; Zare ne htede više reći ni reči, i na sve razloge on je samo ponavljao: „Izrečena je zapovest gospodareva da ne govorim nikom ništa“. Ađutanta stave pod prismotru, a g. g. ministri ostanu da čekaju kneževo probuđenje. Tek posle 46 časova teška i bunovna sna knez Mutimir počne dolaziti k sebi.No i ovo je buđenje išlo sporo.Knez je prvo u 2—3 maha otvarao oči, ukočeno gledao po dvorani, pa opet sklapao oči, ne progovoriv ni reči. Posle je zaustavljao pogled čas na doktoru, čas na pojedinim predmetima, i gledao ih tako zorno, kao da je hteo da ih proguta pogledom. Kad bi oko 3 časa po podne knez na jedanput naglo skoči s divana, pouzdanim koracima priđe ogledalu i tu se ćutećki ogledao za koji trenutak, trljajući palcem čelo. Doktor je ćutećki pratio kneza očima.Kneževo ponašanje izgledalo mu je čudnovato, i on ga je posmatrao. — Od kad smo ovde, doktore? — upita knez na jedan put, a glas mu je bio tako hrapav i debeo, tako neprijatan, potmuo i rascepljen da se i sam knez začudi, iskašlja se, i u svoje opravdanje reče da je jamačno bio žedan, a nije bilo nikoga da mu doda vode. _ Posle ovoga Mutimir baci rasejan pogled po sobi, priđe divanu, umorno se spusti i metu glavu u šake, i ne svraćajući više pažnju na doktora. Bojeći se da ga ne uznemiri, lekar je nepomično sedeo na svojoj stolici, a kad ugrabi zgodu bacio bi po koji kradimičan pogled na kneza. Tako prođe desetak minuta.Na jedan put knez žustro diže glavu i upre u doktora svoj pomućen, razrogačen pogled, pogled kakav se samo no ludnicama viđa. Doktor i nehotice zatrepera na stolici i oseti da mu celim telom prođe neka jeza, ne od straha za sebe, već za svog bolesnika. — Jesi li i ti bio među onim bunovnicima? — prodera se knez svojim strašnim, rascepljenim glasom, od koga odjeknuše odaje.Pa i ne čekajući da doktor što odgovori, knez produži, vičući još strašnije. — Jesi, da bogme da jesi!Video sam te u onoj gomili što je stajala u prisenku!Ali svi ćete mi vi za to platiti....To više nije politika, to je razbojništvo....Ali ja ću se brzo iskusurati s vama.... Doktor bojažljivo i polako ustade, nabra čelo, očevidno je premišljao šta da radi. Ustade i knez, i pođe po sobi krupnim koracima, lupajući srdito nogama. Doktor mu pođe uzastopce.Knez oseti da se doktor približuje, stade, okrete se, izbaci prsa, prekrsti ruke i zaturi glavu, pa je tako čekao lekara da mu se približi, a iz očiju su mu sipale varnice. Izvinite, visočanstvo, ali ja vaše pitanje nisam razumeo; ne znam koga zamišljate pod imenom buntovnici. Doktor još ne beše dovršio a vrata se sobnja polako otvoriše.Gologlav, mlađi ađutant pojavi se na vratima.Ulazio je oprezno, na prstima.No kad ugleda kneza, gde razjaren stoji na sred sobe, on zastade, zbuni se, htede se vratiti, no knez ga spazi i oštro ga upita šta je? Ađutant zamuca i jedva izgovori da je došao g. ministar unutrašnjih poslova, i da bi rado govorio s g. doktorom. Knez ciknu: — A.. a.. a! on je tu!I smeo je doći!....Amo! dajte mi ga amo!... Ađutant se bejaše zbunio i nije znao šta da počne.Knez mu priđe i s pesnicom pod nosom vikao je: „Daj mi ga amo! njega mi daj!... Knez je toliko vikao da se razlegalo po celoj kući.Čujući neku larmu, ministar Kugić bejaše izašao iz čekaonice i uputio se strani otkuda je dolazila vika, kad ga ađutant srete, bled i preneražen. — Šta je? — upita ministar zabrinuto i stade.Ađutant jedva promuca: - Traži vas knez... nešto je jako srdit na vas. - Na mene! — upita Kugić začuđeno. — Gde je knez - dodade on za tim, i kao čovek koji nema ništa na duši, a uveren je u svoju nevinost, uputi se pravo odaji koju mu pokaza ađutant. Ulazeći u sobu Kugić ugleda kneza u pozituri, s prekrštenim rukama i isturenim prsima, stoji pred doktorom, gleda ga s visine i sluša ga podrugljivo. Kugić uđe, a knez ni glave ne osvrte da ga pogleda, ma da je čuo njegov dolazak. Doktor se pravdao; ministar stade u stranu i ćutećki je slušao. — Još onomad na noć pozvan sam hitno k vama; rekli su mi da ste ozbiljno bolesni.Došao sam i našao vas gde spavate.Skoro će biti punih 50 časova kako od vas ne odmičem.Niti ste vi, niti sam ja ikud odmicao za ovo doba — govorio je doktor mirno i ubedljivo.Knez ga preseče; klimajući glavom on reče podrugljivo. — Dakle ja spavam dva dana i dve noći uzastopce?!Za tim se okrete ministru: — hodite bliže; i, pokazujući mu pretom doktora, on dodade: recite mu vi da se vara; budite mi vi svedok da smo još jutros u zoru ja i vi bili zajedno na otmenome skupu čestitke Balkanske braće, gde smo, kao dobre patriote, većali o spasu otadžbine, o zbacivanju izanđale dinastije Kosanićeve i o povratku omiljene loze Crnojevića. Knežev nastup srdžbe beše za časak prešao u podrugljivo preziranje, no sad se opet poče vraćati otičnje besnilo. — Je li tako, moj verni ministre, uzdanico prestola moga!Je li tako?! — Knez srdito lupi nogom, a sve se više i više crvenio u licu. Kugić ga preseče: — Nije tako, gospodaru — reče on mirno, ali odsudno. U taj mah doktor dade znak ministru kao da mu je hteo reći da je knez bolestan i da ga valja štediti. Kugić je ovo razumeo, ali mesto da primi stvar za se on se okrete lekaru: — Gospodine doktore, činite svoju dužnost!Gospodar je bolestan i vi to treba da mu kažete i da ga uspokojite.Ćutanje tu ne pomaže. Ovaj Kugićev govor neočekivano učini na kneza vrlo povoljno dejstvo: ljutina, koja već beše počela obuzimati kneza, stuče, a mesto nje pojavi se kao neko interesovanje. — Šta? ja bolestan!Još ćete me valjda i ludim načiniti! — reče knez spuštenim, kud i kamo blažim glasom. — Jes, gospodaru, vi ste bolesni: vi ste proveli blizu 50 časova u zanosu i snu.Danas je sreda a vi ste još u ponedeljak zaspali: vi ste sad na nogama, ali vi ni sad još niste potpuno budni.To o čemu vi sad nama govorite nema nikakve veze s javom i istinom.U dugom snu vi ste jamačno mnogo što šta sanjali: možda je bilo i takvih snova gde se mi pojavljujemo kao da smo pred vama što zgrešili.Kod vas je san i java još smešana, i vi još ne možete da izdvojite jedno od drugog.Vama sad u prvom redu treba odmora i spokojstva.Kad se oporavite možemo se o svemu obavestiti.Mi smo tu, kod vas i uz vas, i gospodar će se uveriti da u nama ima zbilja i verne i pouzdane sluge i doglavnike svoje. Dok je Kugić ovo govorio knez ga je gledao zabezeknuto.Ovo Kugićevo kresanje istine u oči kao da ga je počelo malo osvešćavati.Govor je bio i suviše drzak da bi mogao biti lažan.Najviše ga je ubeđivalo to što i doktor i ministar tvrde da je proveo u zanosu skoro 50 časova.Pade mu na pamet da vikne svoga vernog ađutanta Zara.Dočekao ga je pitanjem: „Gde smo mi bili noćas?“ ali je odmah dobio odgovor da to nije bilo noćas, no još pre dve noći.Ovaj odgovor kneza je zaprepastio.On je na jedan put osetio strah za svoj mozak — bojao se da ne poremeti pameću.Ta njemu je tako jasno stajala pred očima slika, koju je pre nekoliko časova gledao u podzemnim hodnicima tašmadenskim — a među tim svi ovi ljudi tvrde da se on ima već 50 časova ni s mesta nije makao.I oni govore istinu.Sumnje o tome nije više moglo biti, kad to evo tvrdi i njegov verni i omiljeni ađutant Zare. Ova promena odmah se poznala na knezu.Mesto pređašnje bujnosti kod njega sad beše nastala neka smirenost, čisto neka malaksalost.On dade rukom znak Kugiću i doktoru da izađu, a sam osta sa svojim ađutantom.Seli su na divan i Zare je morao sad redom pričati sve šta je bilo, a knez je uzeo da po njegovoj priči kontroliše svoje pamćenje, da vidi da li je stvar tekla onako kako se njemu urezalo u pameti, ili je bilo drukčije. Ispričao je polazak iz dvora, sretanje crne prilike, dalji put, ostavljanje kola i svraćanje u nepoznatu kuću. Za sve to vreme knez je ponavljao: „Pa naravno!... da bogme!...Tako i ja znam. U pričanju Zare dođe do trenutka kada je nepoznata ženska unela u sobu butelju vina. — Vi ste ga pili i pohvalili, u brzo ste jedno za drugim ispili tri čaše, a odmah za tim ućutaste se; pogledam, a vi zaspali, pokušam da vas probudim — ne ide. — Šta? ja zaspao u onoj nepoznatoj kući, posle čaše vina? — upita knez začuđeno. — Da, gospodaru, tako ste zaspali da se više nikako ni budili niste, sve do sada. — Je li moguće? — Moguće, gospodaru.Vaš Zare neće vam nikad ništa reći što nije istina. - Pa, pa!...Šta je posle bilo? — pitao je knez pun radoznalosti. Zare produži pričanje. - Dok sam se ja mučio da vas razberem i povratim vrati se i crna prilika.Ja je oštro upita šta je ovo, pokazujući rukom: na vas uspavane.Tvrdio sam da je u vinu moralo biti nekih uspavljujućih napitaka i pretio sam da ću odmah pozvati policiju, dati da se cela kuća pretrese i da se pozatvara sve što se tu nađe. Crna prilika zaklinjala se svim na svetu da za vas nema nikakve opasnosti; sva je stvar u tome što ćete malo duže pospavati.Uveravala je najživlje da jo pogreška učinjena nehotično: mesto čista vina u brzini dočepali flašu s onim vinom što ga daju gostima kad hoće duže da ih zadrže kod sebe. - Upitam kakvi su to gosti i kakva je ovo kuća u opšte?Crna mi se prilika ispovedi da je ovo bludnički dom i naglasi mi kako bi nezgodno bilo kad bi po gradu pukao glas da je knez bio u ovako zloglasnoj kući.Mislio sam šta da radim, a crna prilika vajkala se što je pokvarena poseta kod „Balkanske braće.“ Pitao sam koliko će od prilike trajati taj san.Odgovor je bio „najmanje nekoliko časov“, s toga će najbolje biti da idem po kola, pa da vas vratim u dvor.Nasta pitanje ko da ide za kola.Ne navodeći razloge za što, crna prilika je samo uveravala da se ne sme ni pošto odmicati od kuće, i da nema druge pomoći no da idem sam po kola. Nisam se smeo odvažiti da vas ostavim sama u onom stanju, s toga navalim na crnu priliku da mi nabavi kola kako zna, a pošto se stvar nije smela poveravati drugome kom, to da ide sama po kola.Kad su svi moji razlozi ostali uzaludni, ja izvadim revolver, metnem ga na sto i podviknem, da ovde nema šale, ovde leži onesvešćen poglavar zemlje, i to onesvešćen vašom krivicom.Pretio sam ako mi se odmah ne nabave kola da ću činiti ono što mi nalaže moja vojnička dužnost. Tek tada mi crna prilika nagovesti zašto ne sme odmicati od kuće: reče da i sama nosi odgovornost za vaš život i baš s toga se i ne sme odvajati od vas dokle god ste u toj kući. Odlučimo da pošljemo jedno dete iz kuće.Među tim crna prilika predloži mi da okuša, neka sredstva koja će možda pomoći da se razbudite.Pristanem pod uslovom da vam samo ne daju ništa više da pijete.Crna prilika reče da će se cela operacija sastojati u trljanju.Otvore se vrata pobočne sobe: rekoše mi da, uđem tamo, što i učinim, ali vrata ostavim otvorena, tako da sam sve mogao kontrolisati šta s vama rade. Zare je pričao dalje interesne stvari.Sem crne prilike u sobu kod kneza ušle su još dve ženske, jedna mala, stara, suha, sa šiljastim nosom i veoma živim očima, kakve se viđaju samo kod onih baba što ih obično zovu vešticama; druga, na protiv, mlada, razvijena i veoma, ali veoma lepa.Obadve ove ženske donele su pune ruke nekih stvari, a crna pridika nosila je za njima nekakvo crno sanduče, opet puno stvari.Za tim su pristupile poslu.Kneza su ispružili po leđuške na minderluku, namestili mu pod glavu jedno jastuče od kaučuka, iz kog su izlazile tanke bakarne žice, te se spajale s drugim pljosnatim jastučetom, koje metuše knezu pod noge.Zatim su kneza otkopčali, razgolitili mu grudi, ruke, vrat, i otpočeli trljanje.Baba je trljala oko slepih očiju i po čelu, a mlada lepotica po grudima, slabinama i oko srca.Posle je nastao čitav niz operacija kojih se sad redom i ne seća.Čas je stara držala pred knezom nekakvo ovalno ogledalo u crnom okviru, a mlada je uzimala kneza za ruku, dizala mu prst gore spram ogledala i pitala ga na uho: vidi li to i to, našto je on odgovarao mrdanjem glave.Pitanja su bila interesna, ali Zare ih nije mogao dobro čuti.Čas je natican knezu na glavu metalni obruč, a lepa devojka trljala je palcima, čas po tom obruču, čas kneza po čelu i očnjim kapcima, a uz to je šaputala neke tajanstvene, mađioničke reči.Čas su opet davali knezu u zube neku bakrenu žicu, od koje su jedan kraj vezivali s onim žicama što idu iz jastučića od kaučuka ispod kneževe glave, a na drugi kraj vešali su sliku, koju su posle onako prikačenu pokazivali uspavanom knezu, i uz to mu stavljali razna pitanja i davali svakovrsna obaveštenja, opet šapatom da se ne čuje. Te i mnoge druge slične operacije produžavale su se skoro pun sahat.Nekoliko puta ja sam prilazio bliže da vidim kako vam je.Dodirivao sam bakrene žice što su išle od glave nogama i osetio sam da kroz njih bije električna struja.Bojeći se da vam što ne nahudi, ja htedoh u dva maha dignuti one žice, ali me crna prilika preklinjala da to ne radim, za vas će, veli, biti gore.Tako se produžavalo dok najposle ne dođoše i kola.Pomognu mi, natovarim vas na kola i donesem kući. — Bojeći se da vam što ne bude, ja sam za svaki slučaj hteo da imam u rukama glavnoga pokretača cele ove stvari.S toga pri polasku zviznem ugovoreni znak, naša konjička straža pritrči i ja joj naredim da uhvate crnu priliku i da je odvedu i privremeno sklone u mom stanu.Još je i sad tamo, skinula je masku i, pomislite — to je neka sredovečna žena, a ja sam neprestano mislio da je muško.Došav u dvor najgore mi je bilo pri ulasku.Morao sam paziti da sluge ne primete u kakvom vas stanju dovodim.Ali čudno.Podižući vas iz kola ja vam prošaputah na uho: „pazite, držte se na nogama“ i, na moje veliko iznenađenje, vi doista, uz moju pripomoć, izađoste iz kola i prođoste sav prostor do u vašu spavaću sobu.Mislio sam već da ste budni, ali u sobi tek vidim da još spavate kao i pre. Knez Mutimir saslušao je ovu priču Zaretovu, a još nije mogao verovati svojim rođenim ušima.Šta više voljan je bio da poveruje, da je tek ovo sad što mu Zare priča pravi san. — Zare, je li moguće da je stvar tekla tako kako ti pričaš? — upita knez najposle. — Tako, gospodaru. — A odlazak u groblje? — Mi smo pored groblja prošli, ali u groblje pismo ulazili. — Mi u groblje nismo ulazili? — Da, gospodaru, nismo! — A one ružne scene po groblju, oni mrtvaci? — Nikakvih scena i nikakvih mrtvaca nije tu bilo, gospodaru. — A naš silazak u Tašmaden? — Mi Tašmaden nismo videli ni iz daleka. Knez zastade, poduže se mislio, za tim reče: — Dakle sve što dolazi posle događaja u nepoznatoj kući, sve je to samo go san, prazna mašta? — upita on ozbiljno. Klimanjem glave Zare dade znak da je tako. Knez je opet ćutao zamišljen nekoliko trenutaka. — Pa kako je onda to moguće da ja na snu vidim baš ono što bi od prilike morao videti i na javi, da se obistinilo pismo nepoznata čoveka, koje me je pozivalo da vidim tajni sastanak Balkanske Braće i koje je i bilo povod celoj ovoj avanturi? Zare sleže ramenima. Knez se udari šakama po butinama, ustade i uze hodati po sobi, čudeći se. — Ta to za boga nije moguće.Zar san svi oni čudni i strašni događaji koji su se tako živo urezali u mojoj pameti.Zar san naš silazak u Tašmaden!Zar san i moj ministar g. Kugić, koga sam rođenim očima gledao šta radi u sednici „Balkanske braće.“ Ne! ma šta da mi govorite, ne može biti da je sve ovo samo prazan san. — Dakle, videli ste i g. ministra Kugića.To je veoma interesno!Među slikama, koje su vam podnosili da ih gledate u ogledalu i inače bila je, sećam se, i slika g. Kugića. — Pa kako je u opšte ta stvar moguća, kako je vi objašnjavate i razumete? — pitao je knez. Ne znam, ali se sećam da sam još kao dete slušao od jednog starog Turčina, da kod njih ima derviša, koji mogu prostim pogledom da uspavaju čoveka, a posle takav čovek mora slušati sve što mu zapovedi onaj koji ga je uspavao, i to traje za sve vreme zanosa.Isti je Turčin pričao da ti derviši imaju i svoje zasebno ime (zaboravio sam ga) da te svoje mađije neguju kao neku nauku i kriju je od sveta kao najveću tajnu; niko ko nije stupio u njin red ne može doznati te tajne. - U Indiji, veli, ima takvih derviša koji čine čitava čuda.Docnije, već kao zreo čovek, naišao sam na jedan opis koji me je podsetio na ovo pričanje staroga Turčina.Englesko lekarsko društvo u Bombaju zapisalo je ovaj čudnovati i neverovatan slučaj.Pred očima tri društvena izaslanika izvršena je ova operacija. Jedan derviš uzeo je drugoga, čoveka suha i čkoljava, a od svojih 40 godina; namazao ga je tu javno pred skupljenim svetom nekom mašću, uvio ga u dugačko platno, kao mumiju, ostavljajući mu samo majušan otvor kod usta i očiju.Za tim je tako uvijeni derviš sav opšiven u platno; na platno su udareni pečati lekarskog društva tako, da nije moguće izići iz platna a da se pečati ne povrede.Posle je sve metuto u debeo, jednostavno pleten džak, koji odozgo dobro zavežu i opet zapečate društvenim pečatom.Tako zavijena derviša sad zakopaju u zemlju čitav metar duboko, odozgo nabiju zemlju i postave stražu.Posle dve nedelje mrtvac je iskopan: pečati su nađeni nepovređeni, no je bio već sav buđav, ali što je glavno - živ, i toga istog dana do mraka već se povratio toliko da je u veče mogao uzeti avdes i očitati glavnije večernje molitve. Na zahtev derviša izaslanici lekarskoga društva morali su potpisati protokol da je stvar tako tekla, da je zakopani derviš odista proveo u zemlji dve nedelje dana, i da je za tim u prisustvu društvenih izaslanika otkopan i nađen živ, i ako jako opao.Za sve to vreme na grobu je čuvala jaka straža, a s njom je uvek bio i po jedan punomoćnik društva lekarskog, kao naročiti izaslanik.Svi društveni pečati na zavoju bili su čitavi: obmane dakle nije moglo biti — završi Zare svoju priču. — Ne znam! — reče knez s dosadom — to su bajke koje meni ne idu u glavu.To se protivi celoj današnjoj nauci.Šta bi onda bilo s postavljenim zakonima prirodnim? — Pa ipak, gospodaru, u prirodi ima tako mnogo neispitanih i neproučenih stvari.Vi ste i sami to govorili.Vaš slučaj nije ništa osobito.Bez sumnje u vinu je bio kakav napitak što uspavljuje.Kajem se što se ne setih da uzmem onu flašu.U ostalom nju su posle brzo sklonili.Ali imamo onu žensku.Valja pritegnuti nju, ona će sve kazati: ja sve držim da je tu bilo neke zločinačke zamisli.Za što da vas odvede baš u onu bludničku kuću?I otkuda u opšte ta misao jednoj običnoj ženi?Ona je podmetuta od koga većeg i lukavijeg.U celu stvar opet je umešan nečiji politički prst — tvrdio je Zare. Knez Mutimir zaželi da vidi tu žensku što im se javila kao crna prilika, i predstavila se kao muško, s toga pošlju da je dovedu.Ali žandarm se na skoro vrati sam.Donese odgovor da je ta ženska jutros utekla od g. ađutantove kuće.Izglavila gvožđe na prozoru i spustila se s drugog sprata. Za Zara je ovo bio nov dokaz da se u ovoj stvari krije nekakav prestupan politički smer.I ko zna, možda je još sreća što se cela stvar i ovako svršila!Tek sad, posla svršenih događaja, Zaru je cela stvar izgledala krajnje bezumna i nepromišljena.Da se po jednom običnom i bezimenom pismu knez krene na noćne avanture i tumaranja, i to ciglo s jednim ađutantom. — Kakvo bezumlje! — Zare se nije mogao načuditi kako njemu ne pade na um da odvrati kneza od te budalaštine. Zare uzme na se da bez larme podvrgne nadzoru i pregledu bludnički dom kuda ih je odvela ona ženskinja, i da nju pronađe, uhvati i ispita po čijem je upustvu radila sve ovo. Prva istraživanja dala su samo taj rezultat: doznao je da se zagonetna žena zove Kata, da je opasno stvorenje, sposobno na svašta.Sad je jamačno izbegla u Rumuniju. Ovaj čudan slučaj s knezom ostavio je na njemu dubok utisak.Za ova tri dana on je bio oporavljen od fizička potresa i rastrojstva, ali duševno stanje njegovo dugo je ostalo pod uticajem onih strašnih snova.Oni su na njegovu dušu uticali kao java i ako se on usiljavao da ih smatra kao snove. Kad god bi u veče u sumrak ušao u svoju spavaću sobu, uvek bi mu se učinilo da u uglu vidi stotine uzdignutih krvavih ruku, sa stotinu krvavih zavitlanih noževa, a svom ovom ruljom komanduje i vodi je njegov ministar Kugić, i svi oni zamahuju da udare njega, Mutimira po sred srca! S toga Mutimir malo po malo omrzne Kugića, bar nikako se nije mogao oteti od neprijatnog osećaja pri svakom viđenju i sastanku s njim. Od toga doba knez u opšte postane nepoverljiviji; sumnjao je na svakoga; čak i njegov omiljeni ađutant Zare nije više uživao ono staro neograničeno poverenje kneževo. Među tim vest o zanosu, u kome je knez proveo punih 50 časova, polako prodre na ulicu, tu je poduhvati stokraki jezik sokački i za nekoliko dana već su bile ispredene čitave skaske. Prokljuvalo se i to da je knez dolazio u bludnički dom, i na pređašnje priče nakačene su nove.Kakvih ti glasova i pretpostavaka tu nije bilo.Jedni su pričali da se knez zaljubio u nekakvu javnu ženskinju i da je za njom dotrčao i u bludnički dom.Gazda ovoga doma nije se mnogo brinuo da pobija ovaj glas, pošto je on išao u prilog njegove radnje.Čitav mesec dana neprestano su škripali kapidžici ove zabačene opale kuće; sva omladina zvonigradska promarširala je kroz ove kapidžike, gonjena radoznalošću da vidi onu za kojom je čak i knez potrčao. Drugi su opet šapućući pričali kako knez ima padavicu.Bilo je čak i takvih bulažnjenja do kneza muče nečastivi, da on ima veze s hrđavim duhovima i vešticama, a sve ove skaske nalazile su vere kod publike. Među tim neprestano su se množili glasovi o nekom potmulom vrenju u narodu.Načelnički izveštaji crtali su situaciju kao mračnu i rovitu.Kugić je smatrao za svoju doglavničku dužnost da sve te izveštaje podnosi knezu.Mutimir je čitao pažljivo te sastave načelničke, koji su ponekad ličili na čitave romane, i njegovo podozrenje sve je većma raslo. Okolina kneževa žalila se da je postao prznica i džangrizalo, a lekari su imali goleme muke da se bore protiv nesanice od koje je knez patio.Jedini vedri i veseli dani bivali su, kad je knez celo posle podne provodio kod svoje lepe skorašnje prijateljice Lepše.Tada se vraćao kući tek pred ponoć i tada bi mirno prospavao do 8 časova u jutru, a sutra dan ustajao je osvežen i okrepljen. Na dve tri nedelje po povratku iz Zvonigrada, kuda su svi načelnici išli novom ministru na podvorenje, orlovačkom načelniku dođe jedne večeri, u prvi sumrak, nepoznat čovek, s poverljivim pismom od g. Ratka iz Zvonigrada.U tom pismu bilo je drugo pismo, koje g. načelnika jako obradova, a o kome je Ratko pisao da ga je našao slučajno, premećući svoje hartije.Načelnik počasti nepoznatog poštonošu i otpusti ga s dobrim bakšišom. Odmah sutra dan g. načelnik prizove k sebi starog orlovačkog građanina i dosta ugledna trgovca, poznatoga u Orlovcu pod imenom „čiča Miloje,“ a van Orlovca većinom pod imenom „Miloja Mislošivca.“ U pozivu je stajalo da se poziva „radi saslušanja po nekoj stvari“, ali ta „neka stvar“ mora da je bila veoma važna, kad g. načelnik, kod tolika posla njegova, ne dade nikome drugom da sasluša čiča Miloja, već sam lično uze tu stvar u postupak. Saslušanje nije dugo trajalo.Načelnik primi čiča Miloja lepo, reče mu da sedne i sam mu namesti stolicu sasvim uza se.Zatim izvadi iz džepa nekako staro, dosta ugužvano pismo, raširi ga pred čiča Milojem na stolu i upita ga oštro: — Šta je ovo, čiča Miloje? Starac je bio šaljivčina; ne sluteći ništa rđavo, on i sad htede okrenuti na šalu te primeti: - Samo ako nije kakva menica! Načelnik ništa ne odgovori.Čiča Miloje natače svoje naočare, uze pismo u ruke, diže ga prema sebi, i, na jedan put, on stade drhtati, pismo mu ispade iz ruku, naočare se smakoše i ostadoše da vise na jednom uhu, starac preblede kao krpa, brada mu stade igrati, a usne su se grčevito kupile, kao da je hteo nešto reći što ne može da izgovori. Načelnik se poboja da starca ne udari kaplja, skoči i dodade mu čašu vode.Kad se toliko povrati da je mogao govoriti, čiča Miloje reče: — Propao sam! - Jesi — odgovori načelnik hladno. Starac duboko uzdahnu: — Ne marim toliko za sebe, ali propašće mi deca, dići će se povika na celu familiju, goniće ih na svakom koraku. — Hoće! — ponovi načelnik istim tonom. Pismo je bilo Milojevo, upućeno nekom popu koji je pre dve godini streljan zbog veleizdaje.Iz pisma je izlazilo da je Miloje bio glavni pokretač zavere, krivlji i od samog streljanog popa. — Pa? šta ćemo sad? — upita načelnik posle poduža ćutanja. — Ako ti znaš kakve pomoći, po bogu sin da si - reče Miloje, a njegove staračke oči zavodniše od suza. I između njih se razvi ovakav razgovor. — Znam! — reče načelnik! — Pa pomaži, ako znaš šta je Bog i šta je nužda golema. — Sve do tebe stoji.Bar danas je još tako, dok je stvar samo u mojim rukama.Koliko sutra za ovo pismo mogu saznati i drugi, i onda je sve dockan.Dakle, ako si rad da se spasavaš, spasavaj se odmah. — Kako, sin rođeni da si mi? — Lako, dovedi Peruna Crnojevića u Balkaniju; za tu uslugu ja ću pred tobom spaliti ovo pismo. Čiča Miloje nije odmah razumeo zahtev načelnikov.Kako da dovede Crnojevića?Gde da ga dovede?Načelnik mu objasni.U opšte da ga prevede u Balkaniju, koliko tek da se čuje da je amo prešao. - Uh! zar njegovom glavom da otkupim svoju? - uzdahnu čiča Miloje. - To ti je! - reče načelnik ravnodušno. - U ostalom ti ne moraš njega uvoditi ni u kakve zasede, ne moraš šetati s njime po selima i gradovima; to od tebe niko ne traži.Prevedi ga, ako hoćeš, u najveće planine, gde nema žive duše, gde za njega ne može biti goleme opasnosti.Samo neka se pojavi, da se čuje da je prešao, pa posle 2-3 dana makar opet utekao natrag. Čiča Miloje nije verovao načelniku; smatrao je da je ovo samo namama.Među tim načelnik je govorio ono što misli.Ni Ratko u Zvonigradu, na ni njegov načelnik u Orlovcu, nije mogao želiti da Perun Crnojević pogine onda, kad su na vladi njini protivnici.To bi samo učvrstilo položaj novog kabineta, i Kugić, mesto da izgubi, baš bi time dobio milost kneževu.Dakle, ne ubistvo Peruna Crnojevića, već njegova pojava u Balkaniji, trebala je Ratku.Crnojević je trebao da se pojavi u sred Balkanije, da napravi larmu, da izazove prestravljenost kod kneza i da ga uveri kako je nova vlada slaba, nemoćna, i možda i izdajnička, i da njemu ipak nema ništa bolje od njegovih starih liberala — taj utisak da napravi, pa opet da ga nestane, da se spase i uteče, jer njegov život najposle dragocen je i Ratku, i Rastislavu, i celom njinom društvu.Ta da nije Peruna Crnojevića, čime bi oni mogli plašiti vladaoca i držati ga u škripu. Posle podužeg razgovora čiča Miloje i načelnik pogode se.Tri dana docnije čiča Miloje otputuje „trgovačkim poslom“ u istočne krajeve Balkanije, a g. načelnik izvesti g. Ratka o uspehu i ostane da čeka lepe glase od čiča Miloja. Nedelju dana docnije videli smo čiča Miloja kako u gluho doba noći prevozi preko Dunava Žiku i njegova druga Vraničića, koji nije bio niko drugi do Perun Crnojević. Odmah istog dana desio se i krvavi događaj na tajanstvenom novom mostiću, u sred puste planine. Kad Vrančević pade ničice na most, a na belim, tek otesanim talpama ukaza se struja crvene krvi, čiča Miloje i nehotice potrča stradalniku i prihvati ga za glavu.On je to učinio tako mehanički, kao što nehotice i mehanički čovek trepne kad mu kogod mahne rukom pred očima.Ali odma idućega trenutka njega obuzme neodoljiv strah, i savlada ga jedan jedini osećaj: da beži odavde, i to da beži što pre, što brže i što dalje.Krvava glava Perunova bila mu je toliko teška, da je on odmah, posle prvog trenutka, opet spusti na talpu, a sam uze drhtati celim telom.I da nije bilo Žike, koji je svojim odlučnim pogledom prikovao Miloja za mesto, on bi još toga trenutka utekao. Dok je kod Miloja vladao ovakav strah i zabuna, kod Žike na protiv, beše planula strahovita srdžba, osećaj, koji je na mah ugušio sva druga čustva.Njemu je ovaj podmukli napadaj na usamljena putnika izgledao nešto tako gadno, nisko i podlo, da je pre svega ostalog pomislio na osvetu.Ljudi, koji ovako mučki napadaju, ne mogu biti nikakvi junaci, to su beskarakterne lopuže i kukavice: Žika sam bio bi u stanju u tom trenutku da udari na njih dvadeset. Pod uticajem ovih osećaja, Žika samo što se savi i dodirnu krvava Peruna, pa odmah za tim skoči, u trenutku smače pušku s ramena i skresa je u bukvik iz kog je planula puška, i nad kojim se još vio pramen beličasta dima.No to kao da mu nije bilo dosta.Kraj Peruna ležala je njegova puna magacinka.Žika je dočepa i skresa u bukvik još tri metka.Pri drugom metku iz bukvika se ču bolan jauk. I ako je bilo i nerasudno i očevidno opasno ulaziti sam u neprohodnu čestu, gonjen neodoljivim osećajem osvete, da vidi oborena i u krvi onoga koji je oborio njegovoga gospodara, Žika dočepa u jednu ruku revolver, u drugu nož i jurnu pravo onom mestu odakle je malo čas pukla puška i otkuda se sad čuo bolan jauk. U dvajestak koračaji, preskačući kao jelen čitave džbunove, Žika dospe na mesto i zastade začuđen.Od ona dva seljaka s kojima su se malo čas videli na livadi, jedan je ležao sav u krvi.Kuršum ga je pogodio upravo u kotlac.Na malu okruglu ranu tekla je gusta, crvena krv, gradeći bele klobučke.Ranjenik je još bio živ, ali je umirao.Tek sad, gledeći čoveka kako umire, Žika poče dolaziti k sebi od ljutine i seti se, da tamo, na onom kobnom mostu, u ovom istok trenutku, možda tako isto izdiše i njegov dragi gospodar. Ova misao kao električni udarac čisto ga diže sa zemlje i prebaci na most.U nekoliko skokova on je opet bio kraj oborena Peruna.Ali on ga nađe sama.Čiča Miloja nije više bilo tu.Žika se osvrte i viknu ga — Nikakva odgovora.Žika prikleče oborenom Perunu i tek sada zagleda gde mu je rana.Na sred čela, na ivici gde počinje kosa, videla se krvava jaružica.Žika se ohladi — kuršum je morao prosvirati kroz sred mozga.Žiki zaplaka samo srce, i on u tom očajnom trenutku ne seti se ničega prečeg — već podiže Perunovu krvavu glavu, i, kvaseći je suzama, obasu je poljupcima. U isti mah Žika oseti kako mu se nešto savi oko vrata; trže se i pogleda — to je bila Perunova ruka, i ta ruka bila je topla i polako se tresla. „Živ je“ — uzviknu Žika pun radosti i diže Peruna u svoja naručja, i sad ga prvi put zagleda u lice.Perun otvori oči i progovori: - Ujede me pas za glavu! Žika je do sad plakao od bola, ali sad mu udariše suze od radosti. - Dobri gospodaru, kako ti je? — Malo vode, Žiko, pa će biti dobro! Kuršum je srećom omakao povrh čeone kosti i rascepio samo kožu na glavi.Perun je onesvesnuo od udarca i potresa, rana je bila skopčana s bolovima, ali opasnosti za život nije bilo.Žika pomogne Perunu da se skloni s kobnoga mosta.Radi utehe reče mu da je gadni, podmukli ubilac platio glavom i da nije bio niko drugi do jedan od ona dva seljaka, što su malo pre bili s njima.Perun upita za čiča Miloja, ali njega ne bejaše nigde na domaki i na dogledu.Perun se brzo oporavi: ranu privežu spremljenim zavojem i posle sahat vremena već su se mogli krenuti dalje.Ali sad je nastalo pitanje kuda će?Čiča Miloja nije bilo, a on je jedini bio kadar da ih provede kroz ove puste planine.I šta je moglo biti s njim?Njegov nestanak nije moguće tumačiti drukčije no da je utekao, izdao, prevario, zaveo ih pa napustio u sred ove puste, neprohodne šume, i to on, stari prijatelj i mnogogodišnja pristalica kuće Crnojevića!Peruna je i bolela i nije ona fizička rana na glavi, ali ova duševna rana na srcu, da je odmah na prvom koraku naišao na gadne prevare i niska lukava podvođenja na zasede - to je bila rana pod čijim se bolovima Perun previjao kao crv.S kakvim je idealima on kročio na ovu milu, svetu zemlju, a šta ga sreta odmah na prvom koraku! No mladost je božansko neiscrpno vrelo snage, s kojim se ništa ne može meriti.Jedan dah njen i evo odmah oživljuje sve što je bilo klonulo pod teškim udarcima surove jave. Perun je sedeo čitav čas nepomično na jednom mestu, ne dižući s ruke svoju ranjenu i zabrinutu glavu.Žika ga je uzalud opominjao da treba ma šta preduzeti, da je, posle svega što se desilo, upravo bezumno pomišljati na dalje prodiranje — i da bi valjalo najkraćim putem vratiti se nazad, i izmiriti se s mišlju da je i ovaj pokušaj propao.Na sve te opomene Perun je samo slegao ramenima i od vremena na vreme duboko uzdisao, dok na jedared ne skoči. - Veliki bog kuša moju malenu snagu, no ja ću dokazati da sam dostojan poneti njegov sveti krst mučeništva.Mene na prvom koraku sreta izdaja, da me nauči ceniti vernost po njenoj istinskoj vrednosti!Malodušnost je najružnija crta koja se u opšte može videti na muškome licu.Ma kako da je nejasan i kritičan naš položaj, mi ćemo napred, jer još daleko tamo pred nama nalazi se naš Hanaan.S toga napred, a pregaocu bog daje mahove!... Izgovoriv ove reči, Perun odvažno kroči napred, i Žiki ne ostade ništa drugo, no da i sam pođe za njim.Udariše kosom.Odmičući se od ovoga kobnog mesta, gde su u kratkom roku od nepuna sahata doživeli tako teška iskušenja, i Perunu, a naročito Žiki, pade na um da tu u blizini ostaje mrtav čovek, ali nijednom od njih ne dođe misao da se svrate, da još jednom vide tu krvavu lešinu.Na protiv, obojica su osećala jednu istu potrebu: da se što pre odavde udale i da po mogućstvu zaborave sve što se desilo na tom mračnom i prokletom mestu. Perun Crnojević i njegov pratilac išli su na sumce, znali su samo toliko da im se valja držati južnoga pravca, i to im je bio sav putovođa. Crnojević je išao napred, noseći pušku u ruci.Da se ne vidi zavoj na glavi, namakao je bio sasvim na čelo svoju crnu jagnjeću šubaru.Bledoća u licu i nemiran pogled izdavali su uzbuđeno duševno stanje, inače on je koračao srčano, korak mu je bio lak i pouzdan.Posle poduža ćutanja Crnojević upita Žiku. — Čini mi se tebi je čika Miloje još od noćas izgledao podozriv? — Čim sam ga ugledao nešto me teknu u srce.Nisam znao otkuda to, ali neprestano mi se slutilo nešto na zlo. — A sluti li ti se još? preseče ga Perun. — Žika poćuta: — Ne znam!Sad mi se sve zbrkalo u glavi; ništa određeno ne umem kazati.Ali ne sluti mi se ni na kakvo osobito dobro. — Zaseda je jamačno udešena u sporazumu s čiča Milojem? — upita Crnojević. — Drukčije nije moglo biti.On nas je prosto namamio u zasedu.Samo ne znam šta je trebao da mu znači onaj most!Izgleda da je naročito zato pravljen da te baš na njemu gađaju. Razgovor se produžavao.Crnojevića je interesovalo da li je Miloje ovo učinio u sporazumu s vlašću, i kakve su mu bile pobude za to — strah idi korist?Obojica su nagađali: pozitivno nije niko ništa znao. Držeći se neprestano južnoga pravca, naši putnici putovali su tako neumorno ceo dan....Zaustavili su se samo oko zaranaka kraj lepa, bistra potoka, da se prihvate zalogajem hleba - Ugledajući se na svoga slavnog dedu, koji je, po narodnom kazivanju, uvek nosio na put ploskicu rakije, i zastrug papule (gnječena pasulja) Crnojević je nosio u torbi pogaču i punu kalenicu papule s velikom obarenom šumkom. Putujući tako ceo dan, oni su prešli dosta mesta, i ako je put bio težak.Ogromna omaljska planina u glavnome je već bila prebrođena i sumrak je zatekao niše putnike na visoravnju, sa koga se već videla u daljini lepa moravska dolina.Još sahat dva hoda i oni bi izašli iz planine i dočepali se ravni, koju je valjalo preći noću, a već u prvom gradu čekala ih je gomila prijatelja, koji bi ih prihvatili i bezopasno sproveli dalje.Bar tako je bilo ugovoreno.I da se nije desio nesrećni slučaj u planini, i da čiča Miloje nije pobegao, oni bi još noćas stigli u grad prijateljima.Ovako su morali zanoćiti u planini.Perun je osećao golem umor i jake bodove od rane, na kojoj su ivici bile zadule, tako, da se crvenilo spustilo preko celog čela, a u slepim očima na mahove ga je jako štrecalo i sevalo.Srećom opet su bili naišli na bistar planinski potok, i tu učine konak.Žika naseče papradi i između dve klade napravi Crnojeviću lep krevet, pa mu onda ponudi da mu mete na ranu nekoliko hladnih obloga.Crnojević odmah oseti od toga olakšicu u glavi, a na trećoj oblozi on već svede oči, dva tri put se trže, opet svede oči i zaspa. Žika je dugo sedeo budan nad uspavanim Perunom; gledao ga kao ono kad nežna majka gleda svoje uspavano odojče, gledao ga je i mislio, mislio na mnogo i na daleko, dok i njega, onako navaljena kraj Perunove glave, ne prevari san. Ove iste noći kada su Perun Crnojević i njegov pratilac Žika, savladani umorom boravili dubok, miran san na jednom od južnih ogranaka velikih omaljsknh planina — te iste noći, velimo, u svima okolnim selima, i s ove i s one strane planine, vladala je neka čudna živost, neobična za ova mirna, zabačena planinska sela, koja obično ostaju na miru i onda kad kakav vanredni događaj potrese i uzbudi celu ostalu zemlju. Da zagledamo iz bliže šta se radi u jednom od ovih sela, pa ćemo odmah znati kako je u drugima.Hajdemo u selo Pirlitor. Pirlitor je najveće i najuglednije planinsko selo u osoju omaljskih planina.Čuveno je na daleko s dobrih ljudi i dobre stoke. Ove noći, kad se dešava ova naša priča, pirlitorski kmet Todorika beše rano legao.Odspavao je bio dobar jedan san kad mu se od nekuda prisni, da ga napade nekakav crni bik, te se od straha probudi.Podugo se meškoljio po krevetu: pokuša ponova da zaspi, ali uzalud.S leve strane hrkala je na glas njegova baba, a s desne kenjkalo je na mahove njegovo najmlađe unuče, buve su ga štipale kao škorpije, a sve to skupa ne dade gazda Todoriki da zaspi. Seti se da mu sutra dan valja putovati u čaršiju i obdance se vratiti: s toga ustade da još jednom položi konju, i da se malo rashladi da tako posle bolje i zaspi. Vraćajući se iz konjušnice gazda Todorika, onako raspojas i bosonog, stade na sred avlije, češući se i zevajući baci pogled na zvezdano nebo i prošaputa — „Valimo te, bože! tek ako je ponoć.“ U tome se začu iz daljine nejasna neka lupa, nekakav udaljen bat.Todorika oslušnu.Oštro uho planinca odmah je raspoznalo, to je bio konjski topot i primicao se sve bliže.Todorika stade u zaladak pod veliki orah, nameran da tu dočeka ove pozne putnike.Za malo i konjici stigoše; topot na jednom prestade, oni se zaustaviše pred kapijom. — „Bog i duša kod mene će!“ - prošaputa Todorika.U tome se začu lupa na kapiji, a posle i pozivanje gazda po imenu.Todorika se odazva i ode da otvori kapiju. Bila su to dva izaslanika kapetanova: stariji pisar Gluvarić i još stariji sreski pandur čiča Sreja, koji služi već preko 25 godina, i mnoge stvari zna bolje no koji ti drago pisar, a i ljudi ga više vermaju i bolje slušaju. Dok se Todorika iščuđao otkuda gosti tako u nedoba, ćata reče da nemaju ni trunke vremena za dangubljenje, i odmah pozva kmeta da idu opštinskoj sudnici, da tu čuje kapetanovu naredbu, pa da se odmah svršuje posao, pošto do zore mora biti sve na noktu. Todorika probudi slugu i posla ga da probudi seoskoga ćatu, a sam s Gluvarićem i čiča Srejom ode opštinskoj kući. Ponekad i seljaci umeju da budu brzi i okretni u poslu, osobito kad se desi na mestu čovek, koji ume vešto upraviti poslom i kad je posao takav, da oni što ga posluju mogu što i zaslužiti na njemu. Nije prošao ni pun sahat od dolaska kapetanovih ljudi, a u opštinskoj kući već je kipeo posao: dva kmetovska pomoćnika, opštinski ćata, opštinski birov i opštinski poljak, jednom reči, sav personal opštinski bio je već na nogama.Odmah je svaki dobio svoj posao, pa kako se glavna zadaća sastojala u tome, da izbude sve obveznike iz prvoga poziva, to su i seoski birov, i seoski poljak, i sve što se moglo na to upotrebiti, razaslati da idu od kuće do kuće, da bude seljake i da im zakažu da odmah trče u opštinu, a uzgred svaki da ponese pušku i po nekoliko metaka. Nije prošlo mnogo, a celo je selo bilo na nogama.Izbuđeni su ne samo oni što se pozivaju, no i ostala čeljad.Selom je ovladao strah.Niko nije mogao znati radi čega se kupe ovi oružani ljudi, ali već to što ih skupljaju nije slutilo na dobro.Nekakva nužda jest, šaputali su seljaci meću sobom. Bilo je svakojakih nagađanja: da se nisu gde god pojavici hajduci, da nije udario kakav čopor vukova, ili se gde god u hataru opštinskom pojavio medved?Ali sve to nije odgovaralo onim prilikama.Najposle sve se smisli na jedno: Prešao on, pojavio se Crni!Oko opštinske kuće gomilalo se sve više sveta; kmet je naredio da se mnogo ne larma, da čekaju sve mirno, pa će im se kazati šta je.Dok su se seljaci gurali oko sudnice, kmet i njegovi pomoćnici, odbornici i nekoliko otmenih seljaka većali su u zatvorenoj sudnici.Većanje nije dugo trajalo.Kmet izađe i reče komandiru da uredi ljude, seljaci se poređaju; bilo ih je na broju do 40 pušaka.Tu im je saopšteno da su se u okolini pojavili zli ljudi; da je naređeno da se okolna sela dignu u poteru, da su zlikovci ucenjeni velikom ucenom, koji ih pohvata ili pobije dobiće novčanu nagradu do 300 dukata, a selo, iz koga su ljudi, koji pohvataju zlikovce, biće za čitavu godinu dana oslobođeno poreze. Kmet obavesti seljake kuda će udariti njina potera, na koju će stranu savijati i dokle će hvatati u širinu, da se ne bi sudarila s poterama iz drugih seda.Ići će se u lancu, razmaknuti po dvajestak koraka jedan od drugog.Preporučeno im je da se mnogo ne udaljavaju, da im kogod ne bi promakao između njih.Koga god sretnu i nađu da zadrže i da prijave komandiru.Nikome da ne veruju što će ko govoriti da je seljak iz obližnjeg sela, ili iznositi druge kakve izgovore.Sve to može biti i prevara.Kmet još jednom ponovi kolika je ucena, dodajući: „koga posluži talija, pa doveka srećan da bude; trista je to žućaka... hej!“ Još je poteri kazano kako izgledaju zlikovci, pa je onda krenuta.Kmet, pisar Gluvarić i čiča Sreja pandur pošli su na konjima, da zaštede noge bar gde se mogne.Kroz selo potera prođe u dvojnim redovima, van sela se odmah raspe u streljački lanac, zahvatajući skoro čitav kilometar u širinu.Istok tek bejaše počeo najlak ruditi. Orlovački načelnik Vrbavac (rođeni brat pok. đenerala Vrbavca) bio je oprezan čovek.I ako je stvar sa čiča Milojem udesio tako, da se nije imao ničega bojati, opet za to, po odlasku čičinom, on napiše dva pisma, jedno načelniku kraja, u koji čiča Miloje odlazi, a drugo gospod. ministru.Obadva su pisma crtala čiča Miloja kao čoveka na koga je valjalo pripaziti, pošto je po predanju naklonjen paloj dinastiji, a to, u današnjim prilikama, može biti od nekoga značaja.Načelnik Vrbavac hteo je da se obezbedi za svaki slučaj, da ne bude u strahu ni onda, ako čiča Miloje padne slučajno pod odgovornost. Tako preporučen, čiča Miloje morao je doći u dodir s pokrajinskim načelnikom, i u nekoliko ga posvetiti u svoje poslove, naravno krijući brižljivo ono što je ugovorio s načelnikom Vrbavcem. Šta je čiča Miloje imao s pokrajinskim načelnikom. kao i to čime su završeni ti njihni odnosi, najbolje se vidi iz nekih mesta u pismu načelnikovom, upućenom ministru. „Po vašoj zapovesti odmah je naređeno da se digne potera iz sviju okolnih sela.Ovoga časa izdao sam poslednju naredbu i poslao poslednjeg pandura gospodinu sreskom.Ostaje mi još sahat vremena do polaska (sad je 3 časa po ponoći), te hitam da vam saopštim još neke podrobnosti o toku cele ove stvari.“ „Pre svega, dozvolite mi da primetim, da meni ceo ovaj događaj izgleda dosta zagonetan, a mestimice prate ga neobične okolnosti.Čiča Miloje pošao je od mene onomad s uverenjem, da ne zna je li Zlikovac već prešao u Balkaniju ili se još šunja gde god oko granice.Radi svake sigurnosti, ja sam mu pridodao dva žandarma, preobučena kao seljaci, s jedne strane da mu budu na ruci, s druge strane da ga malo i kontrolišu.Jedan od žandarma bio je narednik i on je poginuo, kao što sam imao čast izvestiti vas.Čiča Miloje i drugi žandarm vratili su se sinoć, a došli su svak za se, žandarm na tri sahata ranije od Miloja.Svak priča drukčije.Miloje veli poginuo je Zlikovac, žandarm ne osporava fakt da je Zlikovac pao, adi tvrdi da može biti da je samo ranjen.No tek sad nastaje zabuna.Otkuda je nastalo ovo uzajamno ubijanje ne objašnjuje ni jedna strana.Miloje krivi žandarme; veli, da su oni prvi pucali i da im je namera bila da ubiju i njega (Miloja) i Zlikovca, i to s toga da bi dobili obećanu ucenu.Žandarm tvrdi obratno, okrivljuje Miloja da je bio u dosluhu sa Zlikovcem, i da su oni prvi pucadi na žandarme, a on, tek kad je video da mu pade drug samrtno ranjen, opali pušku i obori Zlikovca.Na Miloja veli, nije niko ni pucao.Miloje opet neostupno uverava da je on bio spremio sve da Zlikovca živa uhvate; da je čak bio sagrađen i uzan most preko potoka, na kome je Zlikovca trebalo napasti s obadve strane, ali da su žandarmi sve pokvarili pucanjem i ubijanjem Zlikovca, koji je ubijen ostao na mostiću u planini.Stvar mi je izgledala podozriva, ja sam stavio pod prismotru i Miloja i žandarma, a poteru sam naredio po vašoj zapovesti.Dignuto je sedam sela i čim se ukaže zora, i sam ću se krenuti.Miloja i žandarma povešću sa sobom da pokažu mesto.S najbliže telegrafske štacije izvestiću vas o rezultatu potere.“ — Računaš li da bi ti istina dali trista dukata, da ti nešto upali pa ti da uhvatiš ili ubiješ Crnoga - Koga Crnoga? — Ej, džibronja, zar ni to još ne znaš ko je Crni? — Što da ne znam; znam ja to bolje no tvoj čukundeda, no otkud tebi sad pade na pamet Crni? - A da protiv koga smo se ovako podigli, vrag te uz mesojeđe pojašio. — Samo s vragom nemoj šalu zbijati, za što... hm!... e... e... j, može te on opkoračiti gde mu se ne nadaš, pa da igraš ostroljanku, sve da vezeš.Nego, batali to.Je l’ istina veliš, da smo ovo protiv Crnog digli poteru? - Eto, zovi kmeta Todoriku, pa pitaj njega. Ovaj što pitaše napući usta: - Na zdravlje nam onda trista dukata. — Što? - Eto to, što će njega pustiti same vlasti.Misliš da je on jedan put bio hvatan?E... hej, da si ti živ i zdrav!Da je ko drugi, taj bi odavno zaglavio — Njega uhvate, a on samo drmne žicom ćesaru ili ruskom caru, pa ni brigeša.Sutra dan tek čuješ, bajagi „Pobegao! pobegao!“, a oni ga sami prebacili preko vode... no daj de da upalim, moja se ugasi... Takav se razgovor vodio među dva-troicom pirlitoraca, koji se bejahu primakli jedan drugom, ma da je bilo naređeno da potera ide u lancu.U isti mah na drugom kraju vodili su se drugi razgovori — drukčiji, ali opet na ove nalik. — Bre, šta bi ti radio u poteri kad bi tek najedan put pred tobom iskrsao medved? — Šta bih radio?Naranio bih ga evo ovim — seljak se pljesnu po fišekliji punoj metaka. — A šta bi radio, da nešto natrapaš na Crnoga? Seljak mahnu glavom — Nabacio bih mu gunj na glavu, pa ga odozgo priklopio.Okolni se seljaci zasmejaše. — No, kad bi on bio kao ono zeče, kad ga potreviš u lastaru — primeti jedan. — Pa što?Morao bi se predati kod nas ovoliko, a on jedan — dodade drugi. — A šta bi mu radio da ga nešto uhvatiš? — Prevario bih ga da ga ukvržim, a posle oteram kome treba da primim svojih 300 mindžurana. — Ne znam samo da l’ si sašio kesu, ne ćeš imati gde da ih metneš...Istina bre! a šta bi radio kad bi ti Crni mesto obećanih trista pružio 400 u gotovom? Seljak usrknu i počeša se po babinoj rupi: — E... e... ej... cmoknuo bih ga u ruku, baj! — A potera, pa onda vojnička zakletva, pa vernost knjazu i otačastvu — kako ćemo to? — upita đavolasti seljak. — Ne melji, Boga ti, Miliću.Potera poterom i zakletva zakletvom, ali 400 dukata, brajko, odvojile su od svega.Istina, krst sam poljubio, ali tu bi i Bog oprostio; more zna i Bog šta je 400 sve suha žućaka, pa se sve cakli kao sunce... — More vi, tamo!Ej, ti, Miliću!!Šta rekoh ja, kako se mora ići kad se ide u poteru! — začu se srdit glas komandirov, koji je iz daljine jurio na svom konjiću.Seljaci se razmakoše i pođoše dalje po zapovesti. Rastali smo se sa Crnojevićem onde, kada je on, savladan bolovima i umorom, zaspao između dve klade, u krevetu od papradi, koji mu je pripremila Žikina nežnost.Tu je Crnojević spavao i sanjao: „Ogromno kamenito brdo, a njemu, Crnojeviću, stegli ruke naopako, pa ga gone da se bos penje uz ono oštro, kamenito brdo, pokriveno razdrobljenim šiljastim stenjem.On korača, a ljuti belutak odgriza s nogu komad po komad mesa, crveni mlazovi sveže krvi beleže trag kuda prođu!... „Stigli su na vrh brda; ali nad ovim prvim diže se ogromno drugo brdo, s čijeg vrha bije i šiba bistar, srebrnasto sjajni mlaz vode, ali vode zaleđene, vode pretvorene u same ledene iglice.Taj mlaz pada s ogromne visine i pada upravo njemu — Crnojeviću — na temenjaču i peče ga kao da mu se tu sliva mlaz razstopljenja čelika...On hoće da viče za pomoć, da kuka, ali... — Gospodaru, razberi se — reče Žika nežno i prihvati Crnojevića za glavu.Začuđeno, razrogačenim očima, Crnojević je netremice gledao i jedva razabra gde je i šta je s njim, te odmah skoči iz postelje i poteže za sahat da vidi koje je doba. - Gospodaru, valja nam se odmah kretati odavde — poče Žika. — Za što? - Opkoljeni smo sa sviju strana, gospodaru!Dignuto je u poteru sedam sela, i oko nas je na daleko razapeta mreža od živih ljudi.Ta se mreža neprestano steže, i mi ćemo u njoj do mraka biti pohvatani.Još bi mogli izdreti jedino na onu stranu, i to kad bi se krenuli odmah.Gospodaru! da ne dangubimo.... - A od koga si čuo sve to? — Od čobana, gospodaru. - A da to ne bude kakva prevara? — Nije gospodaru. Crnojević uze hodati zamišljeno, s oborenim očima, kao da što traži u travi. Među tim Žika uze dogled, i kroz jedan proplanak baci pogled na obližnje brdo i u uze ga razmatrati pažljivo. — Ne, ne ćemo bežati — reče Crnojević odsudno.Hoću da dočekam te ljude, da vidim šta hoće oni od mene, za što me onoliko traže i što me gone?...Ne, ne ćemo bežati. — I da hoćemo sad više ne možemo reče Žika tužno. — Zamka je zategnuta.Potere eno pred nama u prvoj planini.Za po časa, najdalje bićemo im u rukama. — Pa?Šta je s tim? — primeti Crnojević nehatno, a očevidno je bilo da o nečem drugom misli u tom trenutku. Žika je, poznavao ovo duševno stanje Crnojevića i bojao ga se.On je strepio od ove rasejanosti u trenutcima kad valja biti najpribraniji, stoga pokuša da Crnojevića trgne iz rasejanosti, iznoseći mu svu bliskost opasnosti u kojoj se nalazi. — Gospodaru!Pobiće nas kao stoku.Kakva sramota!Da nas polove na leglu kao zečeve!... — Šta?Pa da nas ne bi pobili kao zečeve, mi da bežimo kao kukavice! - A što kao kukavice, gospodaru!Narod peva junaka koji ume stići i uteći.Što da je sramota jednome bežati pred stotinom.Što da je stid ukloniti se onde gde nećeš sukob i boj, a mi valjda nismo pošli amo da se bijemo sa seljacima po omaljskim planinama.Otići sam dželatu pod nož i pustiti da te zakolje kao ovcu za celo je samo ovnovsko junaštvo. Crnojević zakrvavljenim pogledom odmeri Žiku.Ovaj produži. — I ko će nam verovati da smo izginuli ili pohvatani s toga što nismo hteli bežati.Svi će reći — bežali, bežali, i kad su već pali na nos, braća stigla i uhvatila!...Hajdete, dobri gospodaru!Iznesite glavu.Živ čovek sve će postići. — Ah, zar još jedno razorenje Jerusalima, još jedna ruševina do temelja, gde ne ostaje kamen na kamenu!... Ove zagonetne reči oteše se kao očupan uzdah, kao nalet vihora iz grudi Crnojevićevi i njegovo lepo čelo zastre gust oblak.On se okrete naglo, uze pušku i pognute glave pođe polako napred.Išao je kao pobedonosni vojskovođa poode prve izgubljene bitke.Žika pođe za njim radosno. Šta je dalje bilo s ova dva zalutala čoveka to izgleda upravo kao kakav roman ili smišljena basna.U stvari to su bidi istiniti događaji koje ćemo ovde spomenuti u najkraćim potezima. Crnojević je išao polako, a potera je bila tu za njim u neposrednoj blizini.Na sve molbe i navaljivanja Žikina da pohita malo, ili da vrdne kud god u stranu Crnojević ne htede osvrnuti glave.U njemu se bejaše tumbe okrenuo ceo jedan svet misli, osećaja i planova.Polazeći u Balkaniju on je polazio s uverenjem i čvrstom rešenošću da se otuda živ više ne vraća.Uporedo s tim krojeni su i svi drugi planovi i smerovi.Desetak punih dana samo je o tome mislilo, samo se u tome živelo, samo se tim vazduhom disalo, samo se na toploti tih nada grejalo, — i sad je sva ta ogromna zgrada ležala pred njim razorena, upravo on se osećao zatrpan pod razvalinama njenim (to je njegov razoreni Jerusalim.) Sav progutan ovom strašnom unutrašnjom radnjom duševnom, Crnojević je bio tup i neosetljiv za sve što se s polja s njim i oko njega zbivalo — za to je malo mario i za Žikine opomene. Ali potera se primicala; neko iz potere opazi ove ljude i viknu ih. Oni se ne odazvaše.Viknuše im iz potere da stanu — oni ne stadoše.Iz potere ih pozvaše da stanu, ili će pucati, ali ova dvojica ni to ne poslušaše.Iz potere pukoše 3—4 puške.One su bile opaljene u vetar i njini kuršumi presviraše visoko iznad glave Crnojevićeve i Žikine. Šta se u ovom trenutku zbi u duši Crnojevića, teško je reći.On oseti samo nekakvu tešku gorčinu i oseti da će je zasladiti metkom iz puške.U trenutku oka, i baš u onom momentu kad ga Žika ponova htede uhvatiti za rukav da ga povuče da beže, Crnojević se osvrte, diže pušku na oko, skresa je i jedan seljak iz potere pade na zemlju mrtav; zemlja ga živa ne sačeka; pogođen je bio u sred čela. Među poterom nasta zabuna i strah, ali komandir brzo dotrča i naredi da se iz potere izdvoji desetak najlakših ljudi da „gone hajduke što ubiše čoveka“.Za onom desetoricom nastupaće i ostala potera. Prva desetorica odu zbilja napred, ali ostala potera dugo se zadrža oko ubijena seljaka.Vest o tome proletela je kao munja kroz celu poteru, svi potrče da vide poginuloga, i ljudi iz raznih sela pomešaše se i zgomilaše.A kad posle navikaše komandiri da se odmah ide, seljaci pođoše onako izmešani te ih bilo koji se i ne poznaju među sobom. Dok se potera ovako motljala, Crnojević i Žika dohvate se jednog potoka i, zaklonjeni visokim obalama, izmaknu daleko, nigde neviđeni i neopaženi od potere.Posle opaljene puške Crnojević kao da ožive, sad je hteo i da pođe življe i da se skloni, pa i da potrči po potrebi.Žika je bio srećan.Koliko je u početku proklinjao onaj pucanj, smatrajući da su sa njega propali, u toliko ga je sad blagosiljao, videći da on čisto preporodi Crnojevića. Čudan je udes pratio Crnojevića i Žiku toga dana.Ceo su se dan gonili s poterom.Ona ih je na mahove pristizala, na mahove su joj opet uticali: čas su mislili da su izgubljeni, a čas opet da su van svake opasnosti.Nekoliko puta menjali su pravac u bežanju, jer su nenadno nailazili na kakvo novo odeljenje potere ili na čobane koji bi ih na viku potere presreli i pohvatali.U dva maha potera ih je i gađala iz pušaka.Tako ih stigne i sumrak. Za prenoćište Žika je bio našao zgodno mesto u jednom gustišu, ali tu im nije bilo suđeni konakovati. Ovoga prvoga dana potera je dala ove rezultate: Nađen je ubijeni žandarmski narednik kod mostića i utvrđeno je da Peruna Crnojevića nema tuna — istinito će, dakle, biti tvrđenje onoga drugog žandarma, da je Perun samo ranjen.Da li je on među onima što beže i što ubiše čoveka iz potere, nije se moglo s izvesnošću tvrditi, ali je bilo vrlo verovatno. Ova okolnost raspalila je kod seljaka apetit da ga uhvate ili ubiju.Komandiri su pooštravali svoje ljude da ne žale umor, da zapnu iz sve snage — moraju ga uhvati, on je tu negde, a ko ga uhvati — kakva slava.„Prvo i prvo 300 dukata“.... i t. d. — Nabrojane su i druge koristi, ali se na kraju krajeva opet vraćalo na 300 dukata. Ove 300 dukata nisu dale mnogim seljacima spavati te noći.Cela potera zanoćila je u planini, ali kad se dobro uhvatio mrak, dve-tri gomilice seljaka izdvojile su se dobrovoljno da noćas potraže dragoceni lov, koji su ceo dan gonili.Bili su uvereni da su begunci zanoćili tu gde god u okolini, s toga uzmu sa sobom dva izvedžbana lovačka psa i pođu u poteru noću. Savladan teškim umorom, Žika je spavao dubokim snom, kad ga traže oštro lajanje nekakva psa.Diže se i oslušnu.Pas je lajao u blizini, i sad udvoji lavež, jamačno osetiv šuškanje u gustišu, gde su Crnojević i Žika bili izabrali sebi prenoćište. Žika se odmah doseti jadu.Pade mu naum kako su se Turci u ratu služili psima kao izvidnicama i opreznom stražom kojoj se niko ne može prikučiti. Šta da se radi? Žika polako probudi Crnojevića i svrati mu pažnju na psa.Perun je bio mišljenja da je to kakav zalutali čobanski pas, na koga ne treba svraćati pažnju, ali oprezni Žika nije se dao uljuljkati u to spokojstvo.Šapućući Crnojeviću na uho, on poče navaljivati da se „preduzmu mere.“ Još za videla pri traženju prenoćišta Žika je uočio veliku rakljatu lipu, na koju se lako bilo popeti, a po debelim granama njenim moglo se otići visoko, bez ikakve opasnosti.On pozva Crnojevića da se popnu na tu lipu.Ovaj se odupirao i pristade tek onda kad se iz daljine ču lavež još jednoga psa. Ovo je za njih bilo pravo spasenje.Jer ne prođe ni četvrt sahata od kad se popeše na lipu, kad u blizini kresnu varnica, a malo za tim ču se razgovor nekih 7—8 ljudi.Dva psa s arlukom upadoše u gustiš, gde su ova dvojica malo čas ležali, na što seljaci opkoliše mali gustiš, uđoše unutra i pažljivo su premetali šumarak, krešući ovda onda žigicom da vide ima li čega. Jedan pas dotrča pod lipu i uze tu lajati.Posle opet otrča seljacima i opet se vrati lipi. Tri seljaka, s puškama u ruci, jedan s upaljenom cigarom, dođoše takođe pod lipu.Pas pritrča i opet uze lajati.Jedan od seljaka reče: — More!Što li laje ovaj pas, da se nisu oni đavoli ovde sakrili?... Govoreći to seljak udari kundakom o lipu. — E, još će se po drveću pentrati.Nisu valjda veverice. — Zar knjaz pa sad na drvetu da spava! — Znam, knjaz, ali nužda zakon menja! — Pa ti hajde popenji se te vidi — ako misliš. — Gotovo!Ili još bolje da skrešem odozdo jednu pušku, pa ako je gore, što mu bog da. — Nemoj, bre, uznemiriće se cela potera, pa da imamo reči s komandirom.Nisu oni tuna, no gde god u kakvom potoku ili šušnjaru. Pas opet zalaja uz lipu.Jedan mu od seljaka naviknu: „Marš, džukelo! mora biti onjušilo da je ovud prošla kakva veverica, ili drugo što.Ovi seljaci doviknuše i ostale što su još tražili po gustišu, i svih 7—8 odoše dalje vajkajući se i psujući gde di će naći željeni lov, čija je koža tako skupocena. Kad se seljački govor izgubi u daljini, Žika stište Crnojevića za ruku i prošaputa mu: — I ako je negde zadremala, naša sreća opet je još živa. Celu noć provedi su njih dvoje na lipi.Mahom su ćutali.Pred zoru otpočeše tih razgovor.Računali su koliko imaju izgleda na spasenje.Žika se vajkao što nemaju po jedan vojnički šinjel, kao što nose narodni vojnici, pa se on ne bi brinuo za spasenje.Tako dočekaše i dan.Siđu se s lipe i pođu dalje.Tešili su se da je potera izmakla napred, i da su oni sad već pozadi poterina lanca. Među tim opasnost za Crnojevića i njegova druga bili je veća no što su oni mogli i ceniti.Dotični kmetovi i komandiri još su sinoć izvestili načelnika (koji je bio na desnom krilu potere) o svemu šta se desilo na levom krilu i načelnik je naredio da se još te noći digne desetak novih sela u poteru, tako, da je sad bilo već nekoliko poternih lanaca, a naši begunci nalazili su se upravo u sredini između tih lanaca. Nisu mnogo išli kad na jednom, na dvajestak koraka pred sobom, opaziše gomilicu od 4 narodna vojnika.To je od kakve potere pa im društvo izmaklo napred.Crnojević m Žika prilegoše uz jedan hrast, dok ova gomilica prođe.U tome se jedan od one četvorice odvoji, vrdnu malo u stranu i zaostade.Društvo mu izmače, a on osta — sebe radi.Ovaj čovek bio je udaljen od naših begunaca svega 10—15 koraka.Žika ga je gledao.Na jedan put on uze u ruku revolver, pognu se i brzo kao munja pritrča onom seljaku, koga zastade baš u najgorem trenutku.Seljak iznenađen skoči, držeći gaće u rukama, ali Žika je već bio nad njim s revolverom u ruci.Šinjel seljakov stojao je dva koraka dalje nabačen na glogov trn.Žika dočepa šinjel, baci zaprepašćenom seljaku 5 dukata preda nj u travu i prošaputa preteći: nikom reči da nisi proslovio, drukčije ćeš biti okrivljen da si prodao šinjel.Daj tu šajkaču — završi Žika baciv pred seljaka svoju novu jagnjeću šubaru. Seljak pokorno pruži kapu, posle se opremi, pokupi dukate iz trave, i pogledajući na onu stranu kuda Žika zamače, pođe za društvom ne mogući još da dođe k sebi šta ovo bi s njime. Žika se vrati veseo Crnojeviću, koji je skoro toliko isto bio iznenađen kao i onaj seljak kome uzeše šinjel. — Sad smo spaseni.Ovaj šinjel i ova šajkača izvešće nas zdrave i čitave odavde. Dok se Crnojević predomišljao da li da oblači šinjel, Žika mu je razlagao u čemu se upravo sastoji vrednost toga odela. Vlasti su sludovale i digle toliko sela u poteru, da se to sad sve izmešalo i zbrkalo, došli su ujedno ljudi iz udaljenih sela, potera se razbila na gomile, tako da je sada najlakše uvući se u gomilu i proći neopažen, samo ako imaš šinjel i šajkaču.Dok su bila na okupu samo 2—3 sela, i svako se selo držalo odvojeno onda tuđin nije lako mogao promaći: ljudi iz jednoga sela znadu se — ali sad! sad je živa zgoda — samo valja imati šinjel i šajkaču. - A kako ćeš ti — vajkao se Crnojević. — Za me ne brinite, ja ću se promaći i bez toga, samo da vidim vas jednom da se ućušnete u kakav red. Još su se dogovorili gde će se naći na Dunavu ako se slučajno razdvoje. Stvar je posle ovako i završena, kao što je Žika predskazivao. Prvoj poteri koja jo naišla, Crnojević se pridruži sasvim slobodno, psujući društvo što ga bajagi izneveri i ode, dok je on zastao radi nužde.Žika je to gledao skriven na drvetu, a za tim je poizdalje pošao za poterom, dok mu toga dana, oko podne, ne ispade za rukom da i sam nabavi šinjel, otkupiv ga za dobre pare. Posle ovoga Žika se pridruži poteri gde je bio i Crnojević. Te iste noći, kad su potere stražarile kraj Dunava, na jednoj okuki dunavskoj čulo se prvo neko šaputanje, pa lak pljusak vesala, dok se na jednom od balkaniske obade ne otište lak, crno obojan čun, koji, kao munja, ispara Dunav i kao laka strela prelete na suprotnu obalu. Čun se već davno bio skrio u pomrčinu, kad na balkanijskoj strani planu na samoj obali velika buktinja koja osvetli pola Dunava.Nečiji glas viknu: „Aj, nedajte — uteče!“ Osu se jedan grozd pušaka, pa drugi, pa onda sve umuče.Posle pukoše u kratkom razmaku još dve usamljene puške, pa sve zaneme. Sutra dan pokrajinski načelnik otpravio je g. ministru šifrovanu depešu veliku 4 blanketa.Tu se priča kako je „Zlikovac“ doista bio prešao u Balkaniju, „s najopasnijim namerama“, ali brižljivim nastojavanjem dotičnih vlasti za to se blagovremeno doznalo, nužne mere bile su preduzete, i Zlikovac je „suzbijen natrag“. „Nastojavanje vlasti da ga uhvati, ili ubiju, nije, na žalost, bilo krunisano uspehom, ma da je činjeno sve što se moglo.“ Posle dve nedelje orlovački i pokrajinski načelnik i svi njihovi područni činovnici bili su unapređeni i odlikovani za revnosnu i vernu službu knjazu i otačastvu U kneževskim odajama kneza Mutimira sve je bilo zapojeno nekim nežnim mirisom, nekom prijatnom toplinom, nečim što te oduševljava, zanosi, krepi, što budi u tebi sladostrasne požude, što izaziva glad u srcu i u muskulima, nešto što te vuče neodoljivom snagom da padneš u naručja stvorenju koje voleš, da se s njim sliješ i stopiš ujedno, da utoneš u neizmernoj pučini sladostrašća, zaboravljajući na svet, na dužnost, na poziv, na porodicu, zaboravljajući na Boga, zaboravljajući na sve, jer ti sve to ništa ne treba, ceo je ovaj svet za tebe ništa, samo je ona sve, i kad nju imaš onda imaš sve, i kad bi te ko upitao o željama tvojim, ti bi rekao da imaš samo jednu jedinu, da taj trenutak ljubavna zagrljaja traje čitavu večnost. Knez Mutimir hodao je po sobi i zviždukao napev neke vesele francuske romance, koja mu bejaše ostala u pameti s njegova poslednja puta u Pariz.Ovda onda vadio je svoj veliki zlatan sahat i zagledao ga, po čemu se moglo slutiti da nekoga očekuje s nestrpljenjem.No vreme je proticalo, a nikoga da dođe.Knez Mutimir valjda već po dvadeseti put otvori sahat, i kad vide da je 9½ u veče, on mahnu glavom i pođe stolu gde je stajalo dugme od električnog zvonceta.Ali pre no što pritisnu dugme, vrata se na sobi širom otvoriše.Momak ne prikaza nikoga, čak se i sam ne pokaza, no mu se ugledaše samo široki dlanovi, kako odupiru o vrata i guraju ih.No zato se na pragu ukaza nepoznata dama, sva od glave do pete uvijena u belu čipku. Dama zastade malo na vratima, kao da se nešto dvoumi; no to je bilo samo za jedan tren oka, a u drugom trenu ona je već bila u naručju Mutimirovom, dok su uslužne ruke brzo zatvarale vrata za njima. — Bio sam u očajanju, mislio sam nećeš već ni doći. — Zadržala sam se važnim poslom, mili moj!Stvar se ticala tvojih najbližih interesa.Još sreća te ih je bog umudrio da se obrate na me. Govoreći to dama se polako izvlačila iz hrpe haljina, koju je imala na sebi, skidala je jednu po jednu stvar i bacala je preko stolice, dok najposle ne izvadi nekakvu crnu, drvenu kuticu koju brižljivo spusti na sto. Zainteresovan, knez Mutimir uze raspitkivati, kakva je to „važna stvar“ i obigravao je oko lepe žene kao dete, da mu kaže šta je sve to. U ovoj gospi lako je bilo raspoznati našu raniju poznanicu, g-đu Lepšu, ženu koja je zbilja zaslužila da nosi ovako lepo ime, ne samo po gizdavosti tela, no i po duševnoj lepoti svojoj.Za ovo godinu i nekoliko meseci, od kad smo je poslednji put videli na prvome sastanku s knezom kod g-đe Mone, Lepša se bejaše samo još više razvila u punom sjaju lepote.Godina dana, istina prilično burna, ali opet sretna života, provedena pored čoveka koga ljubi, čisto je osvežilo i osnažilo Lepšu, — rekli bi da ju je to i podmladilo, kad bi mogli zamisliti što mlađe i od same mladosti, koja se njoj sijala na obrazima. — Stvar je ozbiljna; o njoj ne smemo govoriti tek onako uzgred, na dvoje na troje; ne, tu valja sesti pa pretresti pitanje najozbiljnije — odgovori Lepša na kneževa navaljivanja. No njemu kao da nije bilo do ozbiljnih stvari.U prisustvu Lepšinom knez Mutimir nikad nije mogao ni o čemu drugom misliti do o njoj; bar ne ozbiljno.Prosto prisustvo njeno opijalo ga je, i on je tada bio nesposoban za svaki drugi rad, za svaku drugu misao, sem jedino da se pripije uz nju, da je stegne u naručja, da diše onaj slatki balzam, kojim je napojena sva atmosvera oko nje, da joj pilji u oči, i da je obasipa poljupcima.I Mutimir je sasvim ozbiljno tvrdio da Lepša ima neki svoj specifični miris, koji na njega dejstvuje kao opijum, zanosi ga, pali mu krv i puni mu grudi samo jednom jedinom strašnom i neodoljivom željom, željom da je ima.Ma kako ozbiljno da se otpočne Lepšina poseta, ta ozbiljnost uvek traje samo nekoliko trenutaka, posle čega neminovno nastaje ljubavno maženje, a sve se završuje strasnim, zanosnim milovanjem, i tek posle toga Mutimir postaje čovek s kojim možeš progovoriti i što god ozbiljno. Ponekad je bivalo da Lepša dolazi srdita, i još s vrata udara u plač i prekore.Knez je dočekuje takođe srdito i odmah plane među njima takav požar razdora, misliš nikad se neće ugasiti.Pogledaš posle četvrt časa, a oni već ćute jedno drugom u zagrljaju, ili oboje plaču ili se oboje vajkaju što su bili ludi da se svađaju oko ništa, a kroz po sahata cela odaja odjekuje od njihna vesela smeha.Ljubavna je strast prekipela, i oni su oboje sretni i zadovoljni, niti se više sećaju kako je žalosno i sumračno malo pre otpočeo njin sastanak.Takva Je mladost i takva je ljubav! Knez Mutimir bio je i sad u tom raspoloženju; prisustvo Lepšino, njena blizina, njen govor, njen dah — sve to već ga je počelo opijati, i on je hteo samo u dve-tri reči da čuje u čemu je ta „ozbiljna stvar,“ pa da se odmah preda svojoj neodoljivoj požudi, zaboravljajući za trenutak na sve i na ceo svet. — Ali kad te molim, u dve reči samo, kaži mi šta je, reče knez s dosadom i kenjkanjem. - Kaži! - on se previ i poljubi Lepšu za vrat.Zbilja reci mi. (On je još jednom poljubi dok je ona među tim otkopčavala haljinu ispod guše.) - A ovo šta ti je?Knez beše uzeo u ruke crnu drvenu kutiju i zagledaše je otkuda se otvara. 3- Uh, baš si kao dete!U svašta hoćeš da zaviriš; ostavi to - reče Lepša živo, i, uzimajući Mutimiru kutiju iz ruku, ona ga u šali udari po prstima. No ova su suzbijanja bila besplodna; Mutimir je već buktao, raspaljen sladostrasnim željama, i stvar je morala poći svojim običnim tokom.Bilo je što obično uvek biva. Zadovoljen, nepresićen, ali zasićen u punoj meri, Mutimir je osećao ono prijatno zadovoljstvo, koje u čoveku stvara potpuno namirena potreba.Izvaljen na divanu, on je slatko dremušio i nemarno i razmaženo odgovarao na pitanja Lepšina. Ona sede do njega na divan i, trljajući ga palcem po čelu, reče mu ozbiljno: — Čuješ, mili moj, sad valja ozbiljno da se razgovaramo; stvar je od predsudna značaja. Ne otvarajući očiju, one nađe njenu ruku, nasloni je sebi na usta i ljubeći je reče nemarno: — Hajd mi pričaj. — Dolazio mi izaslanik „Balkanske Braće“... Mutimir progleda i malko se ispravi. — Opet ti buntovnici!Ama ja ću to đubre očistiti jednim udarcem.Nešto su mi suviše pobesneli ti žutokljunići.Razmazila ih moja trpeljivost, pa su uobrazili da nešto jesu i da bajagi oni nešto mogu!... Lepša metnu knezu prst na usta i ne dade mu da dovrši svoju pretnju. — Umerenost je prva vrlina svakog vladara: ti ne smeš ni u čemu prenagliti.Po čemu ti možeš reći, da je ništavna i neznačajna ova tajna družina?Ti nemaš zato nijedan podatak, no govoriš na pamet. Knez se Mutimir nasmeja. — To je sad nov način dokazivanja.Po pravilu red bi bio, da oni čim bilo dokažu da imaju kakav značaj.Mesto toga, ti sad tražiš od mene da ja dokazujem kako su ništavni.Kaži mi gde su se i kad su se do sad čim bilo istakli?Šapuće se o njima već druga godina dana, ali stvar ostaje samo na praznim rečima: do danas nikakva dela.Razjuriću ja to, nema tu druga spasa. - Ti misliš da nemaju nikakvih dela, ali se varaš.Šta misliš, čije je delo ustanak u Hercegovini?Ti ne znaš koliko im tek ti sam lično imaš da zahvališ što si spasen od opasnih intriga Vrbavčevih.Šta misliš, ko je saopštio Rastislavu podatke koji su ga odveli na vrelo Vrbavčeve zavere?Jedan član ove tajne družine, i to je bilo u Milinovcu, prilikom tvoga putovanja.Pa onda, ko ti je poslao opomenu da se čuvaš jela i pića u Vrbavčevoj kući?Ko je te iste noći, posle svečane zabave, na kojoj si trebao da budeš otrovan, ušao krišom u Vrbavčevu kuću, pretresao sve njegove fijoke, pokupio onaj dragoceni materijal, koji ti je posle predao g. Rastislav, te si, jedino na osnovu onakih podataka, i smeo uzeti na se, da učiniš ono s Vrbavcem, što si učinio?A ima i stotinu drugih stvari, koje svedoče da su Balkanska Braća golema snaga, koju ne treba prezirati.Oni uživaju simpatiju mlađega kolena; uz njih je sva školska omladina.Njima simpatišu mnogi i mnogi građani, ma da to i kriju kao lojalni ljudi.Oni su i sad jaki, a u buduće sve će više jačati.Ovoj družini koren je u narodu, a to znači njena je budućnost obezbeđena.Ljudi s visokim položajem lako padaju u zabludu da narod smatraju kao besvesnu gomilu.... Mutimir preseče svoju lepu sabeseodicu. — Bojim se i nije. Lepša se ispravi i pogleda kneza ozbiljno: — Mire, zlo te je naučio, ko te je učio da bagatelišeš narod i da potcenjuješ njegov značaj.Ništa opasnije od toga.Ta te zabluda može navesti na stotinu najfatalnijih pogrešaka, kao god što ti vera u narodnog genija može biti putevođa u mnogim korisnim i sretnim koracima.Ja ne umem da ti kažem gde je izvor onoj snazi što je imaju vladari koji se drže s narodom; znam samo to, da ni jedan vladalac nije prošao rđavo, koji je zasnivao temelj svome prestolu na simpatijama i privrženosti narodnoj. Knez Mutimir ustade. — Ne znaš kako su mi bljutave te pridike o narodnoj ljubavi.Vladalac ima da zapoveda, narod ima da sluša — to je sve.Ono što ide preko toga zgodno je za pojesiju, ali ne za upravljanje državom.Nego molim te da čujem, šta je hteo taj izaslanik — reče knez i stade ispružen pred Lepšu. Lepša ustade, uze sa stola crnu, drvenu kutiju i otvori je pred knezom, koji zavirivaše s radoznalošću.U kutiji je bilo dve pregrade.Lepša izvadi iz jedne pregrade zavijutak, u kome je bilo jedno pismo i još nekakav predmet, pa pruži pismo knezu.On ga nemarno razvi i kad vide na vrhu revolucionarni znak — pečat na kome su predstavljene dve prijateljske ruke kako se rukuju, ispod njih lavrov venac, a ispod venca ukrštena puška i sablja, a odozdo mač i sekira — on udari prstom po pečatu i reče: — Evo, zar ovo nije ludorija i detinjarija!I oni bajagi nekome prete...No Lepša ga ponudi da čita pismo, u kome je stajalo između ostaloga i ovo: „Ovoj družini došlo je do znanja, da vi, kao knez balkaniski, u ovom sudbonosnom dobu, ne stojite na visini svoga visokoga poziva.Na ime, bili smo izvešteni da ste, preko nekih poverljivih lica, došli u dodir s bečkim dvorom i bečkom vladom i da ste im saopštavali i takva rešenja i zaključke svoje vlade i narod. skupštine, koja su imala ostati kao najveća državna tajna. „Dalje se govorilo da ste, po savetu austriskoga cara, od koga ste, veli se, i tražili „očinske savete,“ bili odsudno protivni u ministarskim sednicama, da se ma kakva pomoć ukazuje braći preko granice, navodeći kao razlog, da bi naše pomaganje ustaničke nejači Turska mogla uzeti kao pomaganje ustanka, na napasti odmah Balkaniju, kao vrelo odakle potiču nemiri u Turskoj. „Saznali smo bili i za druge teške optužbe protivu vas.Bili ste okrivljeni da svaki dan primate jednu osobu iz austro-ugarska konsulata, držite je kod sebe po čitave sahate, stavljajući joj na raspoloženje da pregleda sve enženjerske radove, koje je naš glavni štab spremio za utvrđenje međa.To je lice, reklo se, naročito poslano iz Beča, a uzeto je među najsposobnijim oficirima bečkog đeneral štaba. „Najposle bili ste optuženi da ste se sa vašim poočimom Franjom Josifom čak upuštali i u pogodbe, koliko da vam se odredi godišnje plate, ako bi se desio slučaj, da, slušajući bečki dvor, izgubite presto; a tražili ste i jemstvo, da vam Austro-Ugarska silom povrati krunu, ako bi, usled kakvog narodnog pokreta, bili zbačeni s prestola.“ Dalje se u pismu govorilo, kako je usled tih teških okrivljenja bilo već otvoreno i formalno isleđenje protiv kneza, i društveni tužitelj tražio je smrtnu kaznu.No tužiteljska strana nije podnela pozitivnih dokaza za svoje tvrđenje i stvar je morala biti odložena, o čemu se knez izveštava radi znanja i daljeg upravljanja. Najposle knez se u pismu svetuje da ni za trenutak ne zaboravlja svoje visoke dužnosti spram otadžbine, a u skoro će se javiti prilike, gde će se jasno videti ko je s narodom, a ko protiv njega.Tajno bratstvo ne bi želelo ništa drugo, no da vidi kneza na čelu naroda, gde se javlja kao istinski vođ svoga plemena.Stvar je u kneževoj ruci, od njega zavisi da bude dobrotvor ili zlotvor svoga naroda.U to ime tajno mu bratstvo šalje hleb kao znak bratstva i prijateljstva i do polo krvav višek, kao znak smrti i opomenu da niko ne može izbeći kaznu na koju ga bratstvo osudi — a knez neka sad izbere koje hoće. Tako se završivalo pismo.Knez ga pročita, zgužva i baci za vrata. — Još ću od buntovnika i zaverenika tražiti svedodžbe o mom patriotizmu; oni da mi izdaju konduitu jesam li rodoljub!To za živa Mutimira neće biti! Knez izgovori ovo srdito, za tim uze hleb, što mu bejahu poslali, i baci ga na sto; višek izvadi, i preteći njim reče: — More, neka se oni dobro čuvaju da se ja na njih gde god ne namerim, a oni će, boga mi, evo ovo da omaste! — Ne činiš mudro, Mire.U toj družini mladih ljudi ti si imao iskrenih prijatelja.Oni su ti simpatisali iz daljine, i ne znajući te lično.Tvoji bogati stolovi, tvoje sjajne večernje zabave, tvoji darovi i tvoje zlato nisu imali nikakva udela u pridobijanju njinoga prijateljstva.Oni su ti simpatisali kao mladom vladaru, koji je još u ranoj mladosti pao u šake bezdušnih političkih spekulanata.Time su izvinjavali i neke tvoje mahne u karakteru.Kakve nužde ti imaš da dolaziš u zavadu i opreku s ovom družinom?To su sve mladi, daroviti ljudi, i svakako će budućnost biti njina.Oni se javljaju pod imenom tajne družine, tajnoga bratstva, s toga što to godi njinoj mladićskoj mašti i što kod nas još nema nikakvih zakona o političkim udruženjima.Donesite taj zakon, i ova će družina sutra postati javna.Ali i ako su članovi tajne družine, u stvari to su ljudi koje mi svi poznajemo, s kojima se često viđamo, i za koje posigurno znamo da nisu ni takvi krvoloci, ni takve palikuće, kao što ih nazadnjaci prestavljaju.Zakon im ne može ništa, jer nemate u rukama nikakvih dokaza da baš ti i ti ljudi pripadaju tajnom savezu, ali u publici se već zna koji su u toj družini, i ja te mogu uveriti da to kolo mladih ljudi teče sve više ugleda i kredita u javnom mnjenju. No sva ova razlaganja Lepšina nisu ništa pomogla.Ona se najposle morala poslužiti onim čime su žene uvek jače no razlogom — morala je obisnuti molbama oko kneza, te ga skloni bar toliko da ne stupa u borbu s tajnim savezom „Balkanska Braća“.Knez primi hleb, a vrati krvav višek. — Ako mi kad god zatreba, da raskopavam ovo buntovničko gnezdo, ja ću prvo tebe za vrat.Kad si ti njihna posrednica, onda ti sve znaš, a čiča Mirko u policiji postaraće se onda, da i nama što kažeš — reče knez u šali. - A u kom bi slučaju to mogla nastupiti potreba, da goniš ovo društvo? — U slučaju kakvih intriga i pokušaja protiv prestola. — Ah, neboj se, što se toga tiče, tu možeš biti bez brige.Ako presto bude nesrećan, da se protivu njega počnu služiti zaverama i mučkim napadajima, onda to neće dolaziti od mlađega kolena, ni od ovoga tajnoga bratstva.Tu su mnogo vičniji tvoji stari državnici i doglavnici, tvoji ministri i bivši ministri, tvoji dvorski ljubavnici — oni, koje si podigao iz ništavila i obasuo ih zlatom — Knez je zaustavi: — Zbilja, Lepšo — reče joj on stav upravo prednjom — ti si po tvojim nazorima prava revolucionarka.Vičeš na dvorjane, na velikaše, na ministre, a propovedaš vrlinu gomile.Revolucionarka, pa to ti je! — Bože sačuvaj, nisam revolucionarka, već gledam na stvari prirodno, onako kako jesu, a što su mi u tome otvorili oči za celo je zasluga nekolicine razboritih ljudi, baš iz družine „Balkanska Braća.“ Ja sam tim ljudima mnogo obvezana, a i sam im duguješ.Mnogi moj savet došao ti je po njihovoj inicijativi. Knez se podboči pred Lepšom i reče: — Na primer, jagnje moje? Lepša je bila sela, ona opet ustade. — Na primer, sećaš li se kad ono proletos bejaše navalio da napustiš Balkaniju, da ostaviš presto, da se odrekneš svega, pa da bežiš sa mnom u svet.Ti znaš kako si bio tvrdoglav u toj tvojoj odluci; znaš i to, koliko me je muke stalo da ti razbijem tu mahnitu misao i da te od nje povratim.Moj je uspeh bio u toliko teži, što je baš u tvojoj neposrednoj okolini bilo ljudi, koji su jedva čekali da ti učiniš takvu budalaštinu i stvarali sve prilike da te na to nagnaju.Bolan, bolan, Mire kakve su gadne špekulacije u tome terane na tvoj račun!Navlaš su te održavali u napregnutom živčanom rastrojenom stanju, samo da ti ogadi sve, pa da što pre bežiš.Ja sam te zaustavila.Čuvam i sad ono tvoje značajno pismo, kojim si mi posle blagodario.A znaš ko je meni pomagao savetima u tim teškim danima?Jedan član tajnoga saveza, jedan moj lični prijatelj... Knez je preseče: — On je to činio kao lični prijatelj, a ne kao član političke družine. — Sve jedno, tek on je pomagao da se spase situacija. — Šta ima dalje? — upita knez. — Dalje?Dalje sam ti već rekla da te je od Vrbavčevih intriga spasao jedan njin član. — Ja to ne razumem.Što se onda krio od mene, što je išao Rastislavu, kad oni Rastislava i tako ne vole; što nije došao neposredno? — Neposredno nije došao s toga, što je do tebe teško bilo doći neposredno, pa ti ne bi u stvar tako brzo mogao ući, a možda ne bi on poverovao.Rastislavu je otišao čovek s toga, što je mudro odmerio, da će Rastislav jedini biti u stanju da se nosi s onom halom i da te spremi za onako odsudan korak.To je bila upravo taktika „Balkanske Braće“.Od dve snage valjalo je uništiti jednu, i oni su rešili da to postignu uzdižući protivu nje onu drugu snagu.Da su se Rastislav i Vrbavac složili, ti bi njihnu slogu platio prestolom i glavom, ili i jednim i drugim.Ali oni su se pobrkali, a vešti ljudi koristili se time, te jednim uništili drugoga.I ako nije bezopasan, Rastislav je sad sam i s njim ti se lakše boriti. — A još dalje? — Dalje je to, što pomoću ovih ljudi jedino možeš znati šta ti se plete.Na Balkanu se spremaju krupni događaji.U susestvu Balkanije već je planuo ustanak.On će se širiti i dalje.Balkanija će se naći usred tih intriga.Uz obične domaće intrige, pridružiće se intrige stranih dvorova.Bez sigurna naslona na poštenu grupu rodoljuba, koji gledaju na događaje iz publike, iz naroda i imaju korena u zemlji, bez toga, velim, ti ćeš postati igračka u rukama bezdušnih velikaša i onda teško i tebi i ovoj zemlji. - Jel’ tako misle i tvoja Balkanska Braća? upita knez s osmejkom. — Jes, jes, tako mlele i moja Balkanska Braća, i vrlo dobro čine što tako misle, i tako i jeste kao što oni misle. Lepša uze hodati po sobi, a na čelu joj se ukazaše dve malene bore.Ovako ozbiljna, zabrinuta, ona je izgledala još lepša no obično.Mutimir je pratio očima s puno divljenja i nežnosti. — Zbilja, ja ne znam da li ti u opšte shvataš današnji položaj.Na priliku, šta misliš o tvojoj današnjoj vladi?Smatraš li je onako kako je mi s polja smatramo, kao slabu igračku u rukama činovnika zaostalih od prošle vlade?Kako je samo bila žalosna uloga, koju je tvoj biv. ministar unutrašnjih poslova igrao u aferi Crnojevićeva prelaska u Balkaniju.Taj prelazak udesili su sami Ratkovi načelnici; udesili ga da pokažu kako je Kugić nemoćan da te zašiti od dinastičkih pretendenta.A kad se cela komedija svršila, tvoj ministar deli još nagrade načelnicima koji su bili glavni glumci u ovoj šaljivoj igri. — Nije valjda baš tako? - reče knez. — Vala baš tako! — potvrdi Lešna odsudno, i ja ti to mogu potvrditi sa stotinu neoborivih dokaza. Prelazeći s događaja na događaj i s ličnosti na ličnost, između Lepše i Mutimira razvi se veoma živ i interesan govor, i u kome zbilja pretresena cela suvremena situacija.S vanrednim darom i divnom jasnošću Lepša je u nekoliko slika obeležila celo tadašnje političko stanje. U Balkaniji deru poglavito ova tri pravca: liberalni, konzervativni i slobodnjački.No imena malo odgovaraju stvarnosti.Liberalizam je bez liberalnosti, a oni što se zovu konzervativci, izvršili bi najveće promene i reforme, da im puna vlast dođe u ruke, što se najbolje videlo po težnjama koje su se javljale kod Kugića, za ono malo vremena dok je bio ministar. Tako zvanom liberalizmu pripada sadašnjost.Mutimir je pokušao da mu oduzme vlast, ali mu je on uskoro opet morao vratiti — sad je njegovo doba.Liberali su ljudi kojima je dugim službovanjem i vladanjem omilila vlast.Oni kao politička stranka nemaju programa, nemaju načela i radi očuvanja vlasti pristajaće na mnogo što šta i upotrebljavaće sva srestva.S te strane mogu da budu za presto nezgodni kad jednom izgube vlast. Tako zvani konzervativci ljudi su s izvesnom prošlošću.Sadašnji liberalni velikaši bili su pisarčići i čibikdžije kod njinih očeva, s toga je sada mlađem kolenu teško da gleda kako mu zapovedaju i ovom zemljom upravljaju oni, koje su oni još iz rane mladosti svikli da gledaju kao niže od sebe.To je dakle neka mala vajna aristokracija naša.Hteli bi vlast, da pokažu kako nisu gori od svojih očeva i dedova.U koliko se materijalni interesi upleću u ovo pitanje o žudnji za vlašću, tu bi se moglo reći: ako među liberalima ima golih i gladnih početnika, kojima treba vlast, da što steku; među konzervativcima ima ljudi s oronulim bogastvom, kojima bi vlast pomogla da povrate raniji sjaj svojih domova. Za budućnost liberala će sve više postajati mrtvo jezero, bez pokreta, otoka i života.Sve što je bolje i samostalnije među njima prebećiće u tako zvane konzervativce, u čijem će taboru nastati vrenje, koje ih može i na vlast dovesti.Kad se nađu na delu, videće da nisu konzervativci i promeniće ime. To je nedaleka budućnost.Što iza nje dolazi — to pripada ovim nestaloženim elementima, koji sad nose razna buntovna imena. U Balkaniji će se desiti ono, što se dešava i u drugim ustavnim državama.Razne političke struje naizmence će dobijati prevlast.Knežev bi zadatak bio da izdvoji šta u tome kolebanju treba da ostane nepromenljivo, stalno, što se mora razvijati neprekidno jednim pravcem, i što moraju priznavati sve vlade — jes, to treba izdvojiti i to posle čuvati, na to uložiti svu svoju snagu, a za ostalo ostaviti političke stranke neka teku sebi većinu u skupštini, pa koja pobedi na izborima, onoj predavati vlast. Više od puna sahata vodio se između ovo dvoje zaljubljenih ovakav ozbiljan politički razgovor, dok ga ne prekrati jedna sitna slučajnost.Knez Mutimir naže se, i, ljubeći Lepšu, uze joj tepati kako bi ona mogla biti poslanik na kakvom najvećem evropskom dvoru.Među tim Lepša beše sela za sto, na kome je pre njena dolaska knez Mutimir bio razasuo neka svoja pisma i hartije.Lepša je sad mehanički i ne misleći premetala po tim pismima.Baš u trenutku kad je knez ljubljaše, njoj se nađe u ruci nekakav zavoj iz koga ispade ženska slika.To je bila fotografija mlade, veoma lepe devojke. — Gle, lepe slike!Čija je ovo slika? — rećiće Lepša.Knez se brzo maši i htede uzeti sliku, ali ona je već bila u Lepšinoj ruci. — Ostavi, molim te!Nemaš šta videti!Ali ostavi, kad ti velim! — poče saletati knez Lepšu da joj uzme sliku.Ali baš to saletanje njegovo probudi radoznalost žensku, i Lepša bi se pre dala iseći na komade, no što bi pustila sliku dok je dobro ne razmotri. Posle poduže borbe Mutimir je najposle morao popustiti. — E, dobro, ded vidi!Da vidim šta ćeš naći tako osobito!On reče da je to davnašnja slika jedne njegove poznanice još iz detinjstva; a tu mu je sliku poslala, veli, njegova majka još pre toliko godina. Lepša sakri ruku u kojoj je držala sliku među bore od haljine, pa reče knezu nenadno. - Zbilja! kad pomenu tvoju majku.Za što ti ne voliš tvoju majku; čak pričaju da je nisi hteo trpeti ovde.Nikad ne spominješ njeno ime.Sad sam ga prvi put čula iz tvojih usta.Za što je to? Mutimir se namršti — Nemoj me o tome ništa pitati.Ja nisam ni imao majke.Bi li ti volela svoju majku da te je malu odbacila od sebe i pratila te da odrasteš u sirotinjskoj kolebi, kod ljudi grubih i gramzivih, u društvu s jednim cigančetom?!I to rad čega?....Ah! ne pitaj me o tome pišta više!... Mutimir je ovo izgovorio tako tužno, da se Lepša čisto sažali, i ona ga obasu poljupcima, ali mu na njegov zahtev sliku još ne htede vratiti. Lepša ponovo uze zagledati sliku. — Šta veliš, ovoj slici ima nekoliko godina?Ne bi rekla.To se poznaje po izradi.Pre nekoliko godina nisu ni radili ovakve slike. Govoreći to, Lepša baci pogled na kuverat u kome jo bila slika.Na jedared uzviknu: — Ah, ta evo, pogleda žig poštanski.Pa ti si ovo dobio tek pre dvajestak dana: znači, odmah posle tvoga povratka iz Pariza.Jes, pa kuverta je iz Pariza, evo žig Francuske pošte.Dakle si me prevario.Oh... ho... onda to znači da se ovde nešto krije: možda će nam razjasniti pismo u čemu je stvar, kad ti kriješ. Na one reči Lepša se zbilja maši, da izvadi i pismo iz zavoja, iz koga beše ispala ova zagonetna fotografija. Mutimir skoči: — Lepšo! — viknu on srdito — ne diraj u pismo.S tvoje strane to bi bila krajnja nedelikatnost; upravo... upravo, ja ne znam, kakvim bi imenom nazvao takav postupak!...To niko ne radi!To prosto ne sme biti... Govoreći ovo, Mutimir se beše rinuo na Lepšu i, bez velikih ceremonija, formalno je otimao od nje pismo, tako, da joj otkide čipku s haljine i oguli joj lakat, kojim beše udarila o sto, otimajući se.Ali Lepša beše uspela da strpa pismo u džep i drukčije ga nije bilo moguće oduzeti, manj da je veže. Posle uzaludna otimanja, Mutimir poče moliti.Udari u ispovest; priznade, da je to slika jedne pariske lepotice iz demi-monde-a, s kojom se upoznao na poslednjem putu u Pariz.Najposle govorio je sa svim otvoreno. — Valjda ne misliš, da sam za vreme svoga bavljenja u Parizu živeo u kakvom manastiru! — i Mutimir joj poče sa svim cinički razlagati, kako je on kao mlad čovek, sa svim prirodno, svoje vreme u Parizu upotrebio onako, kako bi ga upotrebio i svaki drugi mlad čovek.Ova fotografija je jedne od njegovih ljubaznica, s kojom se dva tri dana provodio po Parizu.Ona mu sad piše; šalje mu svoju fotografiju, šta tu, dakle, može biti interesno za Lepšu, i kakva je to radoznalost bez ukusa, navaljivati toliko, da pročita pismo jedne pariske javne ženske. — O! otkuda da to nije interesno, baš na protiv, vrlo je interesno i baš me to kopka da vidim kako piše jedna takva ženska, naročito kad piše jednom vladaru. Sad je nastao dug niz koškanja između Lepše, koja je pošto-po to htela da čita pismo, i između Mutimira, koji to ni pošto nije davao. — Ovde ga nećeš pročitati — govorio je Mutimir. — Sve jedno, ja ću ga onda čitati kod kuće. — Jes, kad bi te ja pustio, da s pismom odeš. — Nego šta ćeš?Valjda silom da mi ga otmeš? — Zbilja, neću ti dati da odeš s pismom.Časti mi, eto to ti kažem. — Dobro, da vidimo šta ćeš mi- U ovom koškanju, Lepša je u dva tri maha pokušavala da počne čitati pismo, ali čim ga ona izvadi, knez jurne da ga uzme, i ona ga odmah strpa u džep.U jednom takom pokušaju, Lepši ispade za rukom da pročita u pismu ove reči: Po obećanju, šaljem Vam najnoviju fotografiju Vaše buduće zaručnice, gospođice Kaško...“ Pročitav ove reči, Lepša stade kao ukopana.Ona je duboko disala, grudi su joj se visoko nadimale; pogled joj lutao po odaji; pismo je stajalo grčevito stegnuto u desnoj ruci.Lepša je ličila na statuju.Knez Mutimir, začuđen, zastade u hodanju.Za jedan trenutak vladala je mrtva tišina. — Mutimire! ti se ženiš? — reče Lepša promuklim, uzdrhtalim glasom. Knez Mutimir pokuša da okrene stvar na šalu.Kao svi malodušni ljudi, on je osećao potrebu, da se izvuče samo za ovaj trenutak, a posle, docnije, šta bude.U mesto da pogleda pitanju otvoreno u oči, i da reši odmah ono, što se neminovno jednom već mora rešavati, on udari u odricanje.Tvrdio je kako je to šala između njega i jednog prijatelja: kako u stvari nema ništa i t. d. i t. d. Ali mu Lepša ne dade da izmakne.Ona mu priđe, uze ga oberučke za glavu, pogleda mu u oči i reče mu ponova: — Mutimire, ti se ženiš!Ne odriči! — To je bilo izgovoreno takim tonom i propraćeno takim pogledom, da Mutimir, zbilja, ne imade više kuraži da poriče, i on pokorno priznade! — Jes, ženim se. Lepša ga odmeri od glave do nete, i pošto ga je tako za jedan trenutak gledala, ona klimnu glavom i reče tonom punim prezrenja: — Pa što kriješ, jadniče!Kako si jadan i mali, a zauzimaš tako visok položaj!... Posle ovih reči, Lepša se žustro okrete od Mutimira; baci na sto pismo i fotografiju, o koje se do malo čas tako surevnjivo otimala, popravi spram ogledala malo razbarušenu kosu, i prikači otkinutu čipku, a zatim se maši za svoj ogrtač, što je stajao tu do nje na stolici.Spremala se da pođe.Mutimir joj priskoči. — Kuda ćeš?...Molim te nemoj! On bejaše uhvatio za ogrtač nedajući joj da ga obuče.Ona ga pogleda preko ramena i upita ga hladno i prezrivo: — Šta hoćeš još od mene? Mutimir se poče izvinjavati: Pa molim te!...Znaš kako je!...Ti si mi i sama govorila...Razume se, ja ne mogu ostati do veka neoženjen. — A ko ti to traži? — reče Lepša, gledajući ga još jednako popreko. — Pa šta hoćeš onda; što se srdiš?Zar je meni malo muke i onako?....Kad bi ti znala!.. Lepša jednim snažnim pokretom otrže od njega ogrtač, i navuče jedan rukav — Odlazi od mene!Ne znam ja vaša đidiska prenemaganja — reče ona odsečno. — Lepšo! ti me prezireš? reče Mutimir žalosno. — Naravno da te prezirem! — Ali zašto, molim te? Lepša se gorko nasmeja. — Zašto!I ti još pitaš zašto!Za to, što si kukavica, šeret, pritvorica... Lepša otrže i drugi rukav od ogrtača, navuče ga, i stade pred ogledalo, da ga zakopča.Ruke su joj drhtale, a ona je u ogledalu lepo videla, kako joj uz obraze ližu plamenovi. — Ali šta sam ja za to kriv!Rastislav, Ratko, Mitropolit, svi su navalili na me.Meni to samom nebi nikad palo na pamet — pravdao se knez. — U ostalom nije mi niko kriv!Lepo su mi govorili svi koji su ga poznavali...Ali ja luda!...Ako će!Tako mi i treba! — reče Lepša i ne svraćajući pažnju na ono što je Mutimir njoj rekao. — Pa šta sam ja kriv, za Boga!Najposle to je samo bio govor, još ništa nije svršeno.Eto slobodno čitaj pismo, pa ćeš videti da još ništa nije svršeno — reče Mutimir s dosadom. — Ćuti! ćuti jadniče!Sad bi hteo još i u inćar — reče Lepša, dovršujući nameštanje marame oko vrata. Knez Mutimir obište oko nje.Pošto ona ne davaše da je poljubi ni u obraz, ni u golu ruku, to je on obasu poljupcima po leđima, po ramenima, upravo ljubio je po haljini gde stigne, a uz to je kroz suze ponavljao — Šta ja mogu, kad su svi navalili?Zar sam ja kriv, ja evo samo tebe volim!Šta ću kad su me oni okupili kako se svaki vladalac mlad ženi, pa moram i ja. Lepša ga oberučke odgurnu od sebe, posle se okrete i gledaše ga kako briše suze s očiju. — Plačeš! zacelo treba da plačeš, — reče mu ona — kad si tako nikakav karakter. — Pa šta sam ja mogao! — Nemoj se prenemagati, nemoj šeretski izvijati!To te pravi još nižim no što si.Var sam ja ikada od tebe tražila da se ne ženiš, da ostanem večno sa mnom?Ni sam li baš ja sprečila i presekla tvoj korak, koji je jedini bio u stanju da te za uvek privežem za me.Ni sam li ja odbila tvoju ponudu da begamo?Ni sam li ja odsudno odbila tvoju drugu ponudu, da se tajno venčamo? zar to s moje strane nisu bile žrtve?Ali ja sam te volela i voljno sam ih prinosila, mislila sam na tvoju krunu, i radila samo u tvom interesu, zaboravljajući potpuno na sebe.A za sve to tražila sam samo jedino: — tvoju iskrenost, tvoje poverenje — da da mi kažeš kad dođe trenutak tvoje ženidbe, da se o tome samnom posavetuješ kao sa najboljim tvojim prijateljem.I sva ljubav moja, nije mogla od tebe ni toliko poverenja da zasluži!Oh! to je gorko, gorko! Lepša nije mogla više izdržati: ona grunu u plač. Ona se naglo okrene da sakrije suze.Činilo joj se da se ponižava kad plače pred čovekom koji to nije zaslužio.„Ovo su njegove suze, a on ih nije dostojan“ — mislila je ona u sebi, i okrenuv se naglo prozoru, trudila se da se zakloni od Mutimira.Ali suze su je gušile, i njen plač brzo pređe u glasno jecanje. Sa suzama se pomešao čitav potok prekora, ona je gorko prebacivala Mutimiru njegovo neiskreno držanje.Šta ga je moglo navesti da od nje krije svoju ženidbu!Ništa drugo no pomisao da će mu ona to kvariti.Dakle, sva njena predanost i toliki njeni dokazi ljubavi i nesebičnosti, nisu mogli ni toliko da ga zagreju, da u njoj ne gleda špekulanta!Na njega navaljuje Rastislav, Ratko, cela vlada; o tome se vode pregovori, njega vode u Pariz da gleda devojku, sve se to odugovlači mesecima, i on za sve to vreme ćuti, ne govori ni reči, i sve to krije od nje kao zmija noge!To nepoverenje strašno ju je bolelo!... Ona nikad to nije mogla misliti.Ona je sasvim drugče zamišljala da dočeka taj trenutak kneževe ženidbe; verovala je da će on taj korak učiniti s njome u sporazumu, a ona bi mu dala najiskrenije savete, kao svome rođenome bratu, a posle bi zadržala njegovo prijateljstvo, očuvala pristup u njegov dvor — sve, sve je ona drugče zamišljala! A sad?Sad ona tek razume i one njegove onomadašnje reči, kad mu ona nagovesti, da joj se čini kao da je ostala teška.On je na to upotrebio jedinu gadnu reč, koja liči na ubistvo. Lepši je ovo bilo užasna noć.Mutimir joj je bio odvratan, i u isti mah opet je osećala da ga nikad jače nije volela.Htela je da beži iz ove sobe, za koju su bile vezane tolike slatke uspomene, a opet je nešto neodoljivo vuklo da tu ostane, i ona je ostala do pred zoru.Do dva časa po ponoći sipali su prekori; posle je srdžbu zamenio tihi plač.Plakali su oboje; zora ih je zatekla iznurene, izmučene isplakane, a jedno drugom u naručju.... Kad je zabelio dan, Lepša skoči da ide, pre toga ona je u ovakim prilikama uvek odlazila kolima; sad to odbi i reče da joj je prijatnije da ide peške. Ogrnut u plašt, knez je ispratilo kapidžika. Lepša izađe na ulicu.Bilo je vedro, sveže, prilično hladno proletnje jutro.Ulice su bile puste, iz daljine čuo se samo žagor jedne gomile radnika, koja je hitala na posao.Izbuđeni vrapci cvrkutali su na krovu, očekujući prvi sunčevi zračak. Lepša nabaci dobro maramu na glavu i pođe brzim korakom.Ona nikad nije mislila da bude kneginja, niti je sanjala o ulogama Pompadure, ali nikad, nikad nije pomišljala ni to, da će se njena ljubav s knezom ovako žalosno svršiti. S prepuklim srcem, s dubokom ranom u grudima, ova je žena hitala preko zvonigradske ulice.Ona se osećala sama, napuštena, nesretna, za navek izgubljena, odsečena od društva, u kome ne može biti mesta kneževoj naložnici; osuđena na večito udovanje, jer ko će se oženiti kneževom milosnicom. I ova žena, koja je imala toliko lepe pameti, da je često knezu davala najkorisnije i najmudrije savete, osećala je sad, da u pitanju svoje rođene ljubavi nije imala ni drama pameti, i da se povodila samo po srcu. — Oh, ala smo ti mi ženske jadna i bespomoćna stvorenja kad ljubimo.Jes, Bog je prokleo ženu, kad joj je metnuo srce u grudi i rekao joj: „ženo ti ćeš ljubiti.“ Takva se misao vrzla po Lepšinoj bolnoj glavi.Do sinoć najsrećnija, ona se sada osećala na dnu mračne, strahovite provalije bez izlaska. Pod njom su drktale noge, vrele suze kvasile su maramu, prebačenu preko lica, a ova je jadna žena ubrzanim koracima hitala preko zvonigradskih ulica, i neznajući još posigurno, da pod pojasom već nosi plod svoje grešne ljubavi. IZ XVII. Steve Kereševića CENA: K. 1.50 Mita Pavkov u Velikom Bečkereku. Preporučuje svoje bogato stovarište — svakovrsnih knjiga — Romani i pripovetke. Hajduk Stanko, istorijski roman ... Velimir i Bosiljka ... Robinzon Kruse...1.- Adeksandar Veliki ... Dva brata ... -.70 Petar Veliki u Hajdučkom stanu ... .50 Tajne dvora Obrenovića I. II. ... Zločin jedne svekrve ... Ženska Ruka ... Slepac kao ubica ... -.60 Podsvojkinja ... -.60 Sve se može samo kad se hoće ... -.60 Posljedice lakomislenosti ... -.70 Rinaldo Rinaldini I. II. ... Takovski ustanak ... -.30 Peharnikova ćerka ... -.50 Kasija Carica ... Veseli dvori Ive Zagorice ... Smilja ... Nasradin Odža ... Razbibriga velika, ilustrovana ... Delija devojka ... Merima ... Bertoldin sin Bertoldov ... Pisma iz Moskve ... Barjaktar Bojana ... -.40 Micko Harambaša ... Rajske Duše ... Radetića Mara ... Dole oružje I. II. ... PRIPOVETKA IZ XVII. SRPSKA KRALjEVSKA AKADEMIJA DOSUDILA JE OVOJ PRIPOVETCI Marinovićevu nagradu za 1891. god. CENA: K. 1.50 Na jednom proplanku sa sočnom zelenom travom, paslo je stado ovaca.U hladovini, pod velikim jednim grmom, sedelo je mlado pastirče, seljače jedno, kome ako je bilo najviše osam godina, Duvaše u nezgrapno izdeljanu dvojnicu početak od nekakvog kola.Po veselim očima njegovim i po zažarenom licu, videlo se kako se sav topi od miline što je podesio bar ono, što pada na tri prva koraka.Prosto ne mogaše da se nasvira. Dva velika čobanska psa ležahu pored njegovih nogu.Dugo i mirno ga gledahu svojim pametnim očima, kao da očekivahu strpeljivo da vide hoće li mali svirac kročiti najposle još koji korak dalje.Ali im se najposle dosadi, Jedan od njih položi glavu među šape, šiknu na nos teškim i šumnim dahom, i zažmuri.Drugi živo okrete glavu, pa se udubi u posmatranje jedne pčele, koja zadovoljno pevajući obletaše majkinu dušicu, što kao mirisna mahovina zastrla beše stenu, koja odmah desno od grma beše probila zelenu rudinu. Na jedanput se oba psa podigoše na noge; ućuliše ušima; okrenuše se k stazi jednoj, koja se izvijaše uz brdo iz jedne udolje; njuška im zadrkta kako za nekoliko trenuća živo njušaše miris, što im ga tihi povetarac donošaše; kudravim repovima uzeše mahati zadovoljno, pa onda potekoše pravo k šumarici koja se sa ove kose u onu dolju spuštaše. I zviždukanje dvojnice stade i mlado pastirče viknu: »Oj šarove, oj garove, je l’ nam ide od kud moja nana?« Tek on to reče, a iz šumarice zaječa jasan ženski glas: »Oj, Ivane sine, majci svojoj živ bio, gde si?« »Evo mene na Zmajevoj steni!« odviknu pastirče pa se diže i pođe za psima. U tom izađe iz šumarice na čistinu seljanka jedna, povisoka, tankostruka, smeđe kose, graorastih očiju, kojih se graor prelivao iz bledoplavog spomenka u tamnu ljubičicu; mlečnost njenog lica videla se kroz tanki sunčev preplanak.Sve je na njoj bilo čisto, i sve joj tako priličaše da je bilo milo pogledati je.Bila je mlada; najviše da joj je bilo dvadeset i pet godina.Preko ramena nosila je jednu šarenicu, u kojoj se nadmetahu redom sve dugine boje; a u ruci nošaše veliku kitu bosiljka i jedan sliv žutoga voska. Kad izađe onako vesela i onako mila na zeleno polje, a ono se sve zašareni kao da je na nj pala kita šarenoga cveća.Šarov i garov uzeše da radosno potskakuju, čas ispred nje, čas uz nju i s desna i s leva, i nekako polusavlađivanim skakanjem kazivahu svoju radost.Vitorogi vođ ovaca vide je ozdo sa paše, pa zableja i dva i tri puta i pođe pravo k njoj; i sve se stado ustalasa, krenu za vođom, udari u odzive, te se po onom polju prosu blejanje, nekako mekano i radosno blejanje, u koje se rastapaše zveka medenice o vođinu vratu. Seljanka se spusti pod onaj grm i odmah otvori šarenicu.Izvadi belu jednu pogaču, otvori jednu zastrugu skorupa, i jednu manju sa sitnom solju i reče malome: »Ivo, dete moje prihvati se malo, pa da se požurimo do večernje da stignemo do Sv. Jovana da vidimo oca Nikodija!« »A što "ćemo tamo, nano?« upita Iva odlomiv sebi dobru krišku pogače. Seljanka ne odgovori odmah, nego dade po jedno parčence pogače šarovu i garovu, nadrobi skrob u svoju ruku, posoli ga i pruži te joj ga vođko iz ruke pojede. »Evo da ti kažem!« preduze za tim da govori.»Kada ti je otac (Bog da mu dušu prosti!) umirao od teških rana, rekao mi je: »Ikonijo, gledaj to naše jadno dete!Daj ga ocu Nikodiju na knjigu, pa neka bude od njega što Bog hoć.Ti znaš da nisam žalio da poginem za krs časni i veru rišćansku.Hvala Bogu evo i umirem što se klah sa nekrstom.Istom danas vidim da nije sve junaštvo znati poginuti.Vidim e nije manje junaštvo živeti kroz muke i nevolje, i braniti raju sirotinju.Ako ikako može biti daj nam sina na knjigu.Neka se ne lomi po gori kao otac što mu se lomio, nego neka stane u crkvu da krstom rabri ovaj zlosrećni narod i da ga krstom brani!« Eto, nastavi Ikonija pa rukom glađaše zulove u svoga sinčića: »Eto, tako ti je otac govorio.Tako je isto govorio i ocu Nikodiju kad ga je ovaj pričestio.A ja sam se ocu tvome zavetovala: da ću, ako mi Bog i majka božja pomognu, ispuniti mu njegovu poslednju želju.Jutros sam izašla bila na grob tvome ocu i rekla mu: da moj zavet nisam zaboravila.Tako ćemo sine moj, u ime, božje da pođemo ocu Nikodiju!« »A ovo stado? ko će da ga čuva?« reče mali pastir neveselo. »Eto ga Milovan ide ozdo iz sela.Čim on ovde stigne preduzeće stado.A ti ćeš, ako Bog da, da budeš pastir božjega stada.O da mi Bog hoće dati da doživim da to očima vidim, pa da mirno umrem, kad mi suđen danak dođe!« »Pa zar ja da budem monastirsko đače?« upita dečko sve neveseliji, pa se zagleda krupnim svojim plavim očima u mater svoju. »E, pa samo da počneš kao đače, pa već kad malo poodrasteš i naučiš knjigu i leturgiju, onda đakon pa jeromonah, pa malo po malo pa iguman, pa ko zna čedo moje, šta je sve tebi Bog zapisao u svojoj knjizi.Tvoja majka ne će doživeti, ali opet za to može biti da ćeš ti jahati belog konja na crvenom sedlu, a o bedrima umesto sablje nositi veliki krst, pa da njime blagosiljaš sela, i polja i njive i narod koji će da baca kape pod pazuvo pa da se klanja i da viče »blagoslovi Sveti vladiko!« Ej, Bože, da mi je onda da tvoj otac ustane iz groba, pa da te vidi, pa makar ja to i ne gledala.Ej, Bože moj, oprosti mi što se zanosim, te budna moje stare snove snevam!»Sine, moj, nemoj da plačeš!« Pa rekav to, mlada seljanka prigrli dete svoje i poljubi ga u desni obraz.A Ivan briznu plakati, i kroz suze gledaše u svoja dva psa. Majka ga milovaše rukom po čelu i po obrazima.I samoj joj se oči suzama napuniše pa grcajući reče: »Što plačeš, dete moje ?Valja da se ne bojiš dobroga oca Nikodija ?On će tebe lepo da pazi!« »Ne bojim se!« reče Ivan, pa tek onda briznu u glas da plače; »Ne bojim se ništa!Nego mi je .... žao ovog našeg šarova i garova, kako će oni bez mene!« A šarov i garov čuše da njihov mali prijatelj njih spominje.Priđoše mu polagano; pa ga neveselo zagledaše.Laznuše mu ruke.Garov se oslobodi, podiže glavu pa jezikom laznu Ivu u obraz. »Eto, viš, i garov te ljubi!Hoće da ti kaže: ne brini se za nas!« A Ivan se onda kroz plač nasmeja i potapka najpre garova pa onda i šarova po glavi. Na jednoj kosini kopaonika, koja se spušta u topličku dolinu, ima jedna mala zaravanj na kojoj je stajao i pojao maleni starodrevni manastir Sv. Jovana.Manastirska je crkva bila mala, niska i mračna.U debelim zidinama prosečeni su bili dugi a uski prozori, koji puštahu samo po nekoliko pramenova od svetlosti da se ukrštaju u onoj neprekidnoj sutonji što u crkvici vladaše.Kad čovek prvi put uđe unutra, poduhvati ga neka jeza kao da je ušao u grobnicu.Ali čim mu se oči malo sviknu, odmah mu se oko srca prospe neka sveta toplina.I desni i levi zid behu ispisani slikama svetaca i nebesnih prilika, anđeli s dugim krilima i s mačevima visoko uzdignutim; Sv. Đorđe u skrletnoj dolami, na belom konju, vitim kopljem probada zelenu aždaju; Sv. Jovan u mrkoj kamiljoj koži s mrkom tikvicom o levom bedru, podigao je u vis krst od suvog šumskog granja, pa se namrštio i viče: Pokajte se!A visoko sa svoda u oltaru, i iznad poniskog ikonostasa, Isus raširio ruke pa velikim očima i zamišljenim pogledom gleda da l’ će ko da mu priđe te da ga zagrli. Oko crkvice je bila poširoka porta, obrasla niskom a gustom travom; ovde onde po neka nadgrobna ploča s izlizanim natpisom; iza crkve jedna lepa stara lipa i klupa ispod nje; nekoliko koračaji od lipe izvor, koji kroz drvenu cev siplje mlaz kristalne bistre vode u korito od belog kamena slanika na kome se još poznaju glave od rimskih vojnika.Možda je to bio sarkofag kakvog silnog prokonzula; sad se obično vrapci u njemu brčkaju veselo cvrkućući, Oko crkvene porte nekada je na sve četiri strane bio grad sa četiri kule na četiri kraja, i jednom glavnom i najvišom na sredini zapadnoga zida, kroz koju se ulazilo u manastir.Ali su Turci u vreme ratova s despotom Đurđem grad porušili i crkvu zapalili, te je posle veliki vojvoda Rade Oblačić opraviv crkvu, nešto ćelija i trapezariju u jednoj strani starih zidina podigao. Večernje se već bilo svršilo kad Ikonija sa malim Ivom dođe na kapiju velike kule.Tu ona dade Ivi onaj sliv voska i onu kitu bosiljka rekavši mu: »Naj, sine, unesi ti sam ovaj bosiljak i ovu sveću Svetome Jovanu, ne bi li ti pomogao, da jednoga dana ti iz njegove crkve izneseš sveću bolje sreće i bosiljak mira u tvoj narod.« Pred samu crkvu Ikonija ostavi svoju šarenicu, pa sa sinčićem uđe u mračnu i praznu crkvicu, celiva ikone, zapali tri svećice šapatom pominjući imena onih za koje ih je palila, uputi Ivu kako da položi bosiljak i vosak pred ikonu Sv. Jovana, pa onda s vedrom dušom i lakim srcem izađe iz crkve da potraži oca Nikodija. Nađoše ga u trapezariji. Otac Nikodije, omalen, suvonjav, žut u licu, prosed, u rasi od grubog crnog sukna s crnom grubom kamilavkom, pregnuo se bio nad dugačkom jednom listinom, koju je na stolu razvio bio.Namestio bio na nos velike neke naočari u debelom kožnom okviru, pa se kroz njih udubio u sricanje jedne reči, koju dobro beše pritisnuo prstom da mu se kako ne omakne.Tako se beše zaneo, da ne ču kad Ikonija s Ivom uđe, pa ne diže glave niti mrdnu gustim veđama. Ikonija ćutećki izvadi iz šarenice jednu belu pogaču, jednu rumenu jabuku, par šarenih čarapa i par rukavica, na kojima je od sitnih šljokica izvezla krstove pa ih okružila plavim i crvenim đinđuvama.I povrh svega - izvadi iz jednog svilenog zavoja jedan starinski zlatan novac kao mletački cekin. U tom kaluđer podiže glavu, skide polagano teške naočari, protrlja oči pa progovori : «A ene! odkuda ti Ikonijo, dobra ženo!« »Blagoslovi sveti oče!« reče Ikonija smerno, pa priđe duhovniku i poljubi mu ruku, i onda šaputne svome Ivi te i on priđe k ruci oca Nikodija. »A da te ne smetoh u kakvom svetom poslu?!« nastavi ona glasom u kome treptaše nekakav čudan izraz zebnje i prekora samoj sebi. »Evo se mučim da pročitam ovaj risovulj koji je još car Dušan dao našoj crkvi.Pa sam ti na nevolji grdnoj.Dve mu reči pročitam a tri ni obrni ni osvrni.Ja kako su pisali carski brzopisci Bog im sudio!Ja što ćeš, nisu mislili kakva će vremena da nastanu i na kakvim će samoucima crkve carske da ostanu!« »Je li to baš carski risovulj?« upita Ikonija radoznalo i opet kao sa nekom stravom.»U dobri čas dođoh da moje oči i tu svetinju vide!« »Jeste, Boga mi, baš carski risovulj!« odgovori otac Nikodije s puno pouzdanja i ponosa.»Evo, vidiš, na koži napisano; pa vidiš ovo prvo pismo zlatno ispisano; pa pogledaj ovo dole na široko i na dugačko izvedeno crvenim mastilom: za Hrista blagovjerni car Stefan; pa viš ovu zlatnu pečat o crvenoj svilenoj vrpci!Carski risovulj, bogme, ja kako!« »Hvalimo te Bože!« reče Ikonija pobožno.»Pusti me, oče Nikodije, da celivam gde je carska ruka carsko ime ispisala!« I Ikonija se prekrsti, pa na tri mesta celiva onu dugačku i široku crvenu šaru, za koju joj duhovnik reče da je potpis carev.Zamoli ga da pusti i Ivu da to celiva, i mali se Iva polagano i vrlo smišljeno prekrsti, izdiže se na prsti i jedva dohvati jedan krajičak od kožne listine da poljubi. »Pa sad, oče Nikodije, Bog pa ti!« poče Ikonija.»Evo ti dovedoh moga sina da ga uputiš kako da služi Bogu i narodu, kako i sam što služiš.Znam, nisi zaboravio reči moga pokojnika! Kaluđer se nakašlja malo, savi risovulj brižljivo, pa onda reče: »Što obećah tvome Milenku na samrti, što ti kazivah kad god si mi pominjala zavet njegov, to ti evo i sad velim: hoću ćeri moja što god mogu; ali ono što ja mogu nije mnogo.Naučiću ga da čita, upoznaću ga s titlama i skratnicima, naučiću ga da poji tropare i kondake svecima, a ako ga ostaviš u manastiru devet godina može sviknuti i kako se liturgija služi; a za više ne pitaj jer više ni u mene nema!« »Hvalimo te Bože! kud ćeš više oče Nikodije?Od tvoje šenice u kojoj kako narod zna, kukolja nema, usadi u srce moga deteta po koje zrno, pa ako bude božja volja, ono će da nikne i plod donese.Nauči ga koliko ti znaš, pa će Milenkova duša na onome svetu mirna biti, a ja ću te i jutrom i večerom blagosiljati, a na samrtnome času mome reći: Bog neka dade ocu Nikodiju i ovoga i onoga sveta!« »Ako će da ide sve po redu, imaš ti malo po duže do samrtnoga časa od mene.Nego hajdmo iz ove memljive trapezarije malo u portu, imam nešto da ti govorim!« Pa mrdnu očima i veđama pokazav na dete, što je očevidno značilo, da ima nešto što ne može pred detetom da joj kaže. U porti sedoše na klupu ispod lipe blizu one česme, a malome Ivi rekoše da ide da gleda svete slike, što behu ispisane na zidovima ispod nekadašnje zvonare. Kaluđer se nešto bio uzvrpoljio, ne mogaše dovoljno da kašljucanjem spremi grlo, skide kamilavku, pronese prste kroz kosu i dva i tri puta, kao da razvetri glavu i razvedri pamet, pa najposle nađe kako će i poče: Kao duhovnome ocu tvome, i kao starom prijatelju kuće tvoje, meni ne ćeš zameriti što ću da te kao uz gusle da pitam: ćeri mila, što se ne udaješ, za mladosti za lepote tvoje?« »Ne mogu, oče Nikodije!« odgovori Ikonija. »Dolazeći danas k crkvi, nisi li se s kim god na putu susrela?« pitaše kaluđer. »Nisam oče, a udarila sam prekim putem.Mislila sam da stignemo na večernju«. »Na večernji je bio Gavran Raketić.Molio me je da ti govorim da za njega pođeš!« »Da čudna li čoveka!« reče Ikonija ozbiljno.»Evo skoro godinu dana kako mi ne da mira.I što god ima u mene ženske rodbine, sve je to poklonima i mitom podizao da me kao košutu hajkom teraju na njegovu zasedu.Svakoj sam mojoj strini, svakoj snasi odgovorila: da ga molim da mi ne zameri ali da ne mogu.Nije da mu mahne nalazim nego neću da se udajem!« »Nije pametno što govoriš.Ženska glava treba muške ruke ruke da je štiti.Milenkovo imanje istina nije veliko, ali čiča Sima ne samo da ne može da ti pomaže nego, onako star i nemoćan kako je, samo ti odmaže.A dok ti mali Ivo za pomoć priraste, trebaće dosta godina.Gavran je istina malo čudnovate ćudi, ali biće da su ga zavidljivci i pakosnici više izvikali nego što je.A najposle ženo ko je bez greha i bez mahne?Glavno je što vidim da se tobom mnogo zaneo; a posle, gazda je, kod njega bi blagovala.Mnogo mi što šta nakaziva pa završi: »Oče Nikodije, ako je usavetuješ te pristane, evo od mene priloga Svetome Jovanu pet stotina aspri.Ako ne će, slobodno joj reci da ću od sebe čuda učiniti, zapaliću sve što imam neka izgore, nije mi vajde imati ga i eto me odoh u svet da se turčim!« »Što ću mu!?« reče Ikonija.»Kad moj Milenko umiraše, pogleda me žalostivo pa zaječa: »Ikonijo, jadna moja Ikonijo, amanet ti otac moj i amanet ti dete naše!« Zakleh mu se da ću mu oca čuvati i mojom i njegovom brigom i da ću našega Ivu odgajiti, ako mi Bog pomogne, te da prihvati da sam čuva dobro ime svoga oca.Gde bi mi pamet bila, a kud bi mi duša stigla, kad bih sad kako se šališ, »za mladosti za lepote moje«, uzela sebi drugog muža?!Kad bih moju dvorbu podelila između moga svekra, čiča Sime, moga sina Ive i drugoga doma gospodara, bojim se ne bi ni na jednog došlo koliko je pravo!Ne, ne, sveti oče, toliko se izumila nisam.A da jesam, eh, pravo da ti kažem, ima drugih sokolova za koje znam e bi me klikćući poneli u svoje gnjezdo, niti bih i onda pristajala da slažem moju pesmu s crnim Gavranom!« »Pa da mu kažem da se ničemu ne nada!« »Molim te, kao oca, kao što mi i jesi po Bogu otac, svetuj ga neka me se mahne!Neka ne luduje.A već ako hoć da tumarne u svet, neka ga, nek tumarne, neće selo za njim presvisnuti.A ako će da pali što ima, bolje neka sve to pokloni svetome Jovanu, da mu je sveća pred svecem, ne bi li ga od ludosti izbavio!« Porazgovara se još malo s ocem Nikodijem, posavetova svoga sinčića da u svemu lepo sluša starog kaluđera, pa se onda s njim oprosti i ode. Da bi stigla doma još za videla, Ikonija udari prekim putem na potok Lipovicu. Potok je bio poširok dobra tri hvata a dubok po sredini oko dve stope.Bistra mu je voda strujila preko čistog gorskog šljunka tiho romoreći.Obalom na koju se dolazi od manastira tihom jednom zelenom kosom, pružilo se džbunje od leske, vinjage, divlje ruže, mirisno dahom cveta od orlovih noktiju.S one strane vode izvile se visoke topole, pa pustile grane nad potokom, kao da hoće da ga srebrnim rukama zagrle. Kad Ikonija stiže na potok, podiže ruku desnu iznad obrva, zakloni oči od sunca, koje sa zapada koso svoje zrake u rumenim pramenovima puštaše, pa oštro zagleda u onaj topolski lug s one strane.Baš nigde ni senke od kakvog čoveka. U džbunu pored koga Ikonija stojaše, jedan bumbar obletaše jednu petolisnu bledu ružu, koja se istom iz pupoljka razvila bila.Iz luga, s one strane, jedan kos zviždaše nekakve značke kao da u metalnu pištaljku duva. »Tico moja, je l’ to meni zviždiš ?« viknu Ikonija svojim jasnim i prijatnim glasom tici preko vode. Prosta ova mlada seljanka, kad god bi se našla usred polja i usred lugova, osećala bi se detinjski srećna.Činilo bi joj se da joj je svaka tica pevačica neki rod, svako lepo drvo neki prijatelj, svaki poljski cvet živa reč kojom polje srcu govori. Opet kosić zazvižda drugu neku i malo podužu značku. . »Kazuj, rode, da l si gde god skoro sagledao muško oko pod čelom junačkim?« Kos kao da je bio sletio u šiprag, koji u hladu od topola zagazio beše u potok, pa odatle tri puta jedno za drugim, i to sve jače i jače i sve brže i brže, odzvižda novu jednu svoju numeru. »Šta li mi ti to kazuješ?Da l’ da gazim potok, il’ da ga ne gazim?!« reče Ikonija, poćuta malo, nasmeja se i reče polagano sama sebi: »Baš hvala Bogu, te nema nikoga, ni da me vidi ni da me čuje kako se ovako matora žena zanosim kao neko dete!Bog s tobom Ikonijo!« To reče pa se spusti pod onu divlju ružu.Odveza opanke, skide čarape, veza ih jednom vrpcom sve zajedno, i ustade.Padoše joj pogledi na onog bumbara što obletaše ružu, otera ga mahnuv rukom, uzabra ružu, prinese je k usnama svojim, pa je onda zadenu ispod konđe u svoju gustu smeđu kosu, i reče: «Bolje da te ja u kosi nosim, nego da te onaj crni bumbar ljubi!» Pa onda — podiže suknju do kolena i zagazi u potok. Podiđe je milina od studene vode.Ko zna možda je i studenu vodu podišla toplina od njene miline! Ustavi se u sred potoka da se malo brčka. A potok kao da beše ustavio sav svoj žubor, da pusti samo da se čuje bućkanje od sigranja njenih belih nogu sa bistrim valima. Ova mlada žena, koja sad već imađaše sina đaka u Sv. Jovana, brčkajući se za nekoliko trenutaka u sred bistrog potoka, pod odbleskom rumenoga neba na zapadu, svojim mlečnim licem, svojim bezazlenim pogledom i svojim vitim stasom izgledaše kao da je devojka. Opet joj dođe nova jedna misao.Izvadi ružu iz kose, poljubi je i pusti je niz vodu: »Ja sam bolja od bumbara,« reče ruži, »ali te bistra voda može odneti noćas do na grudi kakvoj vili! Pa onda izađe iz vode, posadi se na jedan panj pod najbližom topolom, obrisa se jednim belim ubrusom, navuče brzo čarape, obuje opanke i još pritvrđivaše oputu na levoj nozi, kad iza nje zašušta džbun, pokrhaše se granje pod nekom silnom navalom, i Gavran Raketić ispade pred nju. »Vala Ikonijo, tek sad razumedoh što se pameti ljudske okreću za tobom!« Ikonija se prepala beše kad ovako iz nenada izniče čovek iz šipraga, ali savlada svoj nemir pa reče: »Bog s tobom, Gavro, kakav je to početak od razgovora?« »Videh te gde čaraš.Stala ta ćerka u sred potoka, brčka se kao srebrna pastrmka, vadi cvet iz kose, ljubi ga, baca u vodu i mrmlja čarolije.He, dušo moja, zar to nije čaranje ?« »Nisam očiju mi! nego se našalih i rekoh cvetu: bolje ti je na bistrom potoku nego na pustoj glavi udovice.Ili tako nešto.Eto sam već i zaboravila!« »Vala moje si srce davno iščupala, a danas si mi iz potoka pamet prevrnula.Ja li si veštica, ja l’ vila.Drugo nije!« »Hvala Bogu, ni jedno ni drugo!Šta sam drugo nego jedna prosta žena, koja ako je i videla nešto malo sreće, to joj nije dugo potrajalo!« »Čuješ li me, Ikonijo! ovako se više ne može.Danas ćeš jednom tvojom rečju da od mene načiniš srećna i dobra čoveka, ili sotonu u čovečijem obliku.Vidoh te kad prođe u manastir i rekoh sebi: bolje da je dočekam ovde pa da iz njenih usta čujem život ili smrt.Videla si Oca Nikodija?« »Videla sam ga.Nego nemoj da ovde stojimo.Hajdmo, možemo se i putem razgovarati!« Pođoše zajedno i ćutaše obadvoje.Gavran ne skidaše očiju s njenog lica, koje sad bejaše još lepše kako stidljivost i uzbuđenost rastopiše nešto tihog rumenila u mlečnost njegovu a pod tankom i lakom koprenom od sunca.Posle dužeg ćutanja Gavran će reći: »Je l’ ti kaluđer govorio što o meni?« »Jeste, brate, sve mi je kazao, i ako ništa u tome novoga nije bilo!« »Pa šta si mu rekla?« »Ono isto što rekoh mojoj strini Jovanci kad mi pre godinu dana prvi put dođe po tvojoj želji; i ono isto što rekoh mojoj Makreni, kad mi dođe pre šest nedelja.Nemoj, Gavro, da činiš nepravdu i meni.Od toga ništa biti ne može!« »Zašto ne može« upita Gavro gorko kao da ispi čašu pelena. »Za to što ne može, a ne može zato što neću, a neću za to što sam se vezala drugim zavetom, a vezala sam se zavetom za to što je to tako volja božja bila.Eto, vi’š, ne može!« »Ne može za to što ti nećeš, a ti nećeš za to što si se nekom drugom poklonila!Aj« graknu Gavran, tresnu jednom groznom psovkom i škrgutnu zubma; »aj, da ga znam ko je taj, kome ne treba da se vera po šipragu te da vidi šta ja danas videh, zubma bi mu grkljan iskinuo, njegovom se krvlju napojio, da zagasim moju žeđ za tobom!« Gavran sav pomodre u licu, oči mu se zasvetliše crvenim žeravicama.On stegnu usne podiže desnu ruku preteći u vis i stisne pesnicu. Ikonija se nije prepala, ali koje od stida sa onakih reči, koje od srdžbe pocrvene kao crveni božur.Graoraste oči njene potamneše u dve krupne ljubičice, a kroz njih zasevaše munje. »Sram te bilo, gadu od čoveka!« reče ona srdito.»Da imaš duše rekla bih ti: ne greši duše!Ali čovek koji se krije po šipragu da vidi kako žena jedna gazi potok, nema obraza ljudskog, i čovek koji sme tako da bedi jednu ženu, kako ti mene bediš, nema duše i nije čovek.Idi od mene jedan nečoveče!« »Vala, ženo, zapamtićeš ti mene!Slušaj,« i opet ciknu Gavran kao da je besomučan.»Slušaj, što ću da ti kažem: ostavljam ti roka još tri dana, ne bi l’ ti se ludoj jal’ ponosnoj pamet povratila.Ako mi do zahoda sunca u utorak ne pošlješ reč da pristajoš da mi budeš domaćica, onda za ono što će da te snađe, ne žali ni na koga do na sebe samu!Ova ruka koja žudi da ti miluje grudi, živoj će ti srce iščupati!« Gavran se okrete pa kao besan pas odjuri natrag u lug na potoku. Ikonija se beše čisto skamenila.Tako osta za nekoliko trenutaka.Pa se onda pobožno prekrsti, podiže oči k nebu i reče glasno: »O majko božja i bogorodice!Spasi me od svake bede i napasti od ovoga ludog čoveka!« I onda nastavi put svoj brzim koracima, a setna i zamišljena. Dve nedelje posle dana u koji je mali Ivan postao manastirsko đače, došao je Ivanj dan, praznik crkve sv. Jovana. Već u oči samog praznika iskupilo se na poljani ispred manastira puno naroda iz bliza i iz daleka, Bolesnike ostaviše da prenoće u crkvi i oko crkve.Slabo je ko i spavao.Pevalo se pored vatre uz gusle, pričalo se, šale su se provodile, vatre su se preskakale, a već oko ponoći mlada ženskadija navali s vencima od ivanjskog cveća na onaj izvor iza crkve, te umivaše lice, jer babe pričahu kako od te vode jača vid očnji, i kako je čak nekaki slepac progledao kad se pored velikih molitava tri put pred jutrenje na tom izvoru umio. Ikonija je bila dovezla na volujskim kolima staroga čiča Simu.S njome je došla i njena sestra od tetke, Makrena, s mužem i decom, pa su se lepo namestili razastrv kostretne ponjave pod jednom divljom kruškom.Doneli su puno kotarica sa svakojakim jestivom, i po više većih i manjih čutura, i spremahu se da se lepo provedu. Jutrenja i liturgija služiše se jedna za drugom. Ikonija je za rana odvela čiča Simu u jedan sto odmah do pregrade, koja odvaja žensku od muške crkve.Namestila se iza njega tako da mu je mogla na uho da šaputne kad se čita evangelje, kad se iznosi sveta tajna, kad treba da se prekrsti, jer starac nit dobro viđaše nit dobro čujaše. Tek bi ga ovda i onda Ikonija po ramenu živo pokucala pa mu zašaputala: »Dedo, dedo, pogledaj na levo!Ene nam Ivica iza leve pevnice uđe u oltar!« — Ene, ene, pogledaj na desno; ene ga izađe iz oltara i iznese neku knjigu!Ja kolika je, jedva je jadno moje đače nosi!Eno je dade popu Vasiliju, koji za desnom pevnicom glas vodi!Eh, da li on, čedo moje, zna sad da ga deda i majka njegova očima prate!« »Ćuti, snaho, mnogo govoriš za crkvu!« reče joj starac tiho, pa pogleda polagano i zastiđeno na desno i na levo, da li nije koga sablaznio, I leturgija se svrši.Svet izađe iz crkve u portu.Izađe i otac Nikodije onako s odeždom.Drži levom rukom ikonu prisloniv je na prsa.U desnoj mu ruci kita bosiljka, pa njome škropi svakog ko priđe ikonu da celiva.Pored njega desno ide gologlavo malo đače; nosi u ruci malen kotlić od kalajisanog bakra, u koji će otac Nikodije ovda i onda da napoji osvećenom vodicom svoju kitu bosiljka, a u koji će pobožni narod da spušta bakarne mangure i po koju srebrnu aspru. Nešto snažnom svojom rukom, nešto slatko-glasnom svojom rečju, Ikonija otvaraš sebi i svome svekru puta kroz gustu gomilu sveta, dok ne stiže do oca Nikodija.Pa onda polagano koračaše iza njega vodeći starca za ruku. Mali se Iva okrete, pa ugledav majku i deda, zasijaše mu se oči, i zrak radosti iz njih i trepet osmeha sa usana njegovih osvetliše mu lepo lice njegovo. »Majkino milo jedinče!« zamuca Ikonija tiho i oči joj zasuziše. Starac trepćući gledaše u svoga unuka.Beše mu milo, ali ne mogaše ništa drugo da kaže nego: »Tako, sinko, tako!« Ču otac Nikodije gde neko iza njega govori, pa se okrete.Prinese ikonu starcu i poškropi ga, pa je onda pruži Ikoniji koja, sva blažena prekrsti se i celiva, pa onda poljubiv ruku kaluđeru reče, tiho: »Hvala prvo Bogu pa onda tebi oče, na ovoj velikoj radosti!« a očima pokaza na svoje dete. »E, ovo je moje dobro đače!« reče vedro otac Nikodije.»Ako pođe tako i dalje, kako je pošao, ako sluša i uči kako je počeo, eto jednoga dana od tvoje kuće vladika crkvi!« Čiča Sima beše izvadio iza pojasa neku dugačku kesu, pa između mnogih mangura i aspri ogledaše da rukom, koja drktaše izvadi srebrn groš.Najposle ga dohvati, stegnu i baci ga junački svome unuku u kotlić. »Ih, bolan!« privika momčadija, koja to gledaše, diveći se starcu.»Ih, bolan! čiča Sima dade srebrn groš!« »Baš!« reče starac kašljucajući i kao da objasni snasi svojoj ovo izvanredno rasipanje novca; »baš neka i otac Nikodije zapamti kad je naš Ivo prvi put poneo kotlić!« Ode narod da se malo prihvati ručka.Pod glavnim venjakom već zaseli knezovi s kaluđeđerima i popovima.Ikonija je izmolila u oca Nikodija njegovo đače, te tako mali Iva seđaše između deda i majke svoje na prostirkama ispod one stare kruške.Ikoniji je sad malo bilo što gosti Makrenu i njenog Marka, nego nađe i nekakvog kumašina i kumicu te i njih posadi da zajedno ručaju s njenim malim đakom.I lepo poručaše i veselo se porazgovaraše.Poslušaše malo kako pod glavnim venjakom kaluđeri i popovi otpevaše nešto.Na mnogim mestima iz gomilica naroda poče da se diže pesma.Malo dalje na poljani zazviždaše dvojnice, i talas od momaka i devojaka poče da se povija pod povetarcem, koji iz dvojnica umiljato i veselo duvaše.Prosu se vino, prosu se i pesma i zatrese se zemlja od hitroga kroka momačkoga.Narod se razveseli. Ali niko se na tome saboru nije osećao srećniji od Ikonije. Šta je sreća jedne devojke koja je od mladoga momka, o kome je u tajnosti svoga srca na javi slatke snove snevala, toga dana čula da će da je prosi u majke, — šta je ta sreća prema sreći jedne mlade matere, koja vidi kako joj je jedinče pošlo putem sreće i slave?Ikoniji se činilo kao da se njen mali Iva već u neku ruku posvetio, da već sada ni otac Nikodije ni crkva Sv. Jovana ne mogu bez njega da budu.Milina joj beše da sluša kako Iva priča koliko se puta preko dana kaluđeri Bogu mole, i kako on pomaže crkvenjaku da naspe ulje u kandila što goru pred svetim ikonama. Tek je bilo podne prevalilo i veselje se na sve strane najlepše zagrejalo, kad se od jedared kola raskidoše; umuknuše i svirke i pesme.Sav se sabor uskomeša, kao kad iznenadni vihar vetar talase uzburka.Narod kao da ga neka sila potiskuje, nagrnuo beše k zidinama manastira. »Ovo nešto nije dobro!« reče Ikonija, a sva pretrnula beše.»Sedite vi ovde gde ste, dok ja otrčim i vidim šta je.Hodi Ivo s nanom tvojom!« Uze Ivu za ruku i potrča crkvi. Najbliže gomile naroda, na koje naiđe behu usplahirene, ali niko ne znađaše šta se zbilo. Malo čas pa Ikonija vide šta je. Ako ne više, a ono bar stotinu Turaka konjanika beše se razvilo u lanac pa potiskivahu sav narod ka crkvi u gomilu.Strašno ih je bilo pogledati: razigrali behu konje u kratke skokove, da pogaze ko se ne izmiče; u zubima nose gole jatagane, a u rukama jedni krive dimiskije a drugi gvozdene topuze. Ispadoše napred knezovi i kaluđeri pa se smerno i duboko klanjahu.Godinama najstariji knez sedi starac Janko iz sela Jabuke, kome je bilo preko devedeset godina, uze reč: »Aman, age i begovi, ako ste carskoj raji došli na veselje, dobro ste nam došli, i poslužićemo vas sa svim što nam je Bog dao a sa radosnim srcem, kako i treba da služimo verne sluge našega cara čestitoga.A ako li ste po kakvoj drugoj raboti carskoj, kazujte, nam, mi smo vazda caru pokorna raja!« »Ne boj se rajo!« viknu mlad jedan Turčin s otvorenim i čovečnim licem, koji očevidno beše vođ četi.»Ne boj se rajo!Kazuj samo je li ovde Ikonija iz Ležimira, udovica Milenka hajduka!?« Iz preplašene gomile naroda povikaše neke žene: »Evo Ikonije!Evo je ovde!« I pokazaše gde je. A Ikoniji se smrče i odsekoše joj se noge.Sva preblede i za nekoliko trenutaka ne mogaše ni kročiti napred niti reči prozboriti. Ali se brzo pribra.Prekrsti se, promuca: »Pomozi mi Bože i Sveti Jovane!« pa čvrsto držeći svoga Ivu za ruku, izađe napred i reče slobodno: »Evo Ikonije Milenkove!Milenko caru ništa skrivio nije.On je služio cara, kad je tukao careve otpadnike, koji caru raju opadaju, a kod raje cara u omrazu vode!« »Niko te za to ne pita!« reče Turčin preko.»Je li taj mali tvoj sin?« »Jeste čestiti beže!« reče Ikonija grcajući; sva se tresaše kao da je u groznici; kleknu na zemlju, pa obema rukama prigrli Ivu na grudi svoje. »Daj to dete ovamo! caru treba!« viknu Turčin. Okrete se sav onaj svet oko Ikonije.Ona vrisnu da se na daleko čulo, pa samo još čvršće prigrli dete svoje, i sakrivaše ga od pogleda turskih tankim i vezenim rukavima od svoje košulje. »Braćo i narode, ne dajte nas! tako se svakome od vas Bog na nevolji našao!« vikaše ona iza glasa i zapomagaše. Otac Nikodije iskoči napred i stade pred nju te je zakloni od Turaka. »Beže!« poče kaluđer; »ima red i ima adet u carevoj zemlji.Najteže je raji i do srca je boli, kad car svake sedme godine probere našu najbolju decu, pa ih nosi da mu služe kao Adžem-oglani i Ič-oglani.Evo se još nisu utrle suze niti je zaćutalo uzdisanje ovog jadnog naroda za decom, koju carevi ljudi probraše i odneše iz ovoga kraja pre četiri godine.Ne može car da opet sad ište živu krv ove jadne sirotinje!« Zapištaše u glas žene, kojima Turci pri poslednjoj »devčurmi« decu odvedoše.Kaluđerove reči pozlediše mnogome srcu rane, koje još ne behu zarasle.Kuknjava i tužno zapevanje pronesoše se saborom kao da se ovaj koji je malo čas onako veseo bio, u veliko groblje pretvorio beše. »Slušaj, crni kaluđeru, i slušaj luda rajo!« viknu Turčin.»Svaki razgovor samo je danguba i vaša šteta.Pustite da s mirom nosimo to jedno dete, te da ne bude gore, mnogo gore!« »Beže!« reče otac Nikodije odvažno.»Ovo je dete đače manastirsko.Nikada do sada naš čestiti car nije odvodio đake iz crkava, jer je još na Kosovu Sultan Bajazit dao svoju carsku reč raji da joj ne dira u crkve i manastire.Ako ti ne vermaš carsku reč, raja je verma, i ne damo da se gazi.Pazi beže, da ne padne krv; ako padne, na tvoju će glavu!« Razdera se vođ turski ljutito na svoje ljude.Skočiše njih desetorica dole, pa pravo Ikoniji, odgurnuv surovo oca Nikodija na stranu. »Ne dajte braćo!« vriskaše Ikonija. »Narode ne daj se zulumćarima!« vikaše otac Nikodije, pa se golim rukama dohvati u koštac s jednim Turčinom. Diže se prosto urnebes od vike, vriske i zapomaganja. Priskoči nešto momčadije vrljikama; neki seljaci potegoše noževe.U naroda ne bejaše ni pušaka ni pištolja, nego mu je valjalo tojagama, vrljikama, sekirama i kosama tući se s Turcima.Ali je sad na saboru malo ko imao sekiru a još manje kosu.Turci su imali i pištolje u kuburama, te opališe nekoliko metaka, pa se raziđoše po saboru udarajući gde koga stignu sabljom ili topuzinom.Neki od njih pojuriše u crkvu da je opljačkaju i zapale; drugi opet hvatahu i vezivahu mlade i lepuškaste devojke. Nije prošlo ni četvrt časa, od kako poče ovaj boj goloruke raje s oružanim Turcima a već plamen izbi iz krova crkvena i iz konaka manastirskog.Narod zakuka iza glasa i poče da bega na sve strane. Među tim su Turci jednim udarom buzdovana oborili oca Nikodija, i raščistili ono klupče od ljudi i žena, što se bilo sklopilo oko jadne Ikonije.Ova se otimaše kao besomučna i ne puštaše Ivana sa grudi svojih.A ono siroče, sve bledo i prestravljeno, obema se rukama uhvatilo za njen desni rukav, pa iz glasa zapevaše: »Jaoh, moja nano, ne daj me Turcima!« Jedan ga Turčin dohvati desnom rukom i silno trgnu, a u isto vreme levom rukom grubo gurnu Ikoniju.Ikonija vrisnu i pade na zemlju; u Ivanovim rukama osta polovina njenog vezenog rukava.Turčin ponese Ivu u naručju kao ribicu koja se praćaka, i uzjaha svoga konja. Dovikaše se Turci, iskupiše se i onda pođoše.Odnesoše malog Ivu i jedno desetak devojaka, koje tužno zapomagahu i kukahu.Mali Ivo iz sve snage vriskaše: »Nano, nano moja! ne daj me!« Ikonija koja beše pod udarom Turčinovim poluobamrla, ču viku svoga deteta; podiže se na jednu ruku, i zbunjeno pogledaše oko sebe, kao da se probudila iz teškoga sna pa još ne može da se pribere. Nekoliko žena i ljudi pomogoše joj da se digne.Među njima beše i — Gavran Raketić.On joj tobož pomagaše da se digne, ali joj na uho polagano šapnu: »Ne rekoh li ti, da ću ti živoj srce iščupati?« Ikonija se okrete pa ga pogleda nemo svojim krupnim očima.Htede da ga zapita: »Šta veliš?« ali ne mogaše usta da otvori. U tom trenutku rastrezni je iz bunila nov vrisak njenog deteta : »Nano, ne daj me nano!« Odmah joj bi jasno šta se zbilo, pa potrča za Turcima.Jurila je za njima kao besomučna.Gruvala se u grudi, čupala svoje kose i što je grlo donosilo vikaše neprekidno: »Aman vam Turci, ostavte mi čedo moje!Evo prosto vam bilo, ubite mene nesretnjicu, ostavte samo jedinče moje.« Ali Turci i ako ne kasahu, opet odmicahu s robljem svojim.Okretahu se ovda i onda da pogledaju stub od dima i plamena koji se iz manastira u nebo dizaše.Opaziše da jedna seljanka trči za njima.Jedan se Arapin odvoji od čete pa pojaha natrag njoj u sretanje.Strašno ga je bilo pogledati: oči izbuljio, pa ih na gore prevrnuo, bele zubetine iskezio, crni mu obrazi grčevito drkću kao kad se ljut pas režeći sprema da ujede.Zagušljivo zakrešta nekakvom, valja da arapskom psovkom, zavitla trostrukom tatarskom kamdžijom i ljuto udari seljanku. Jadna Ikonija ništa ne osećaše.Bez kapi krvi u licu, bleda ko krpa, s očima ukočenim s ustma otvorenim, s penom belom i krvavom na pomodrelim usnama, promuklim glasom, ali sve slabije i slabije, ona samo mucaše: »Moje dete! moje dete!« Kao da nije ni videla Arapina, ona protrča mimo njega drkćući sve to kraćim i težim dahatom.Grudi joj se nadimahu kao da hoće da prsnu.Još nekoliko koračaja, pa se pod novim i sve to žešćim udarcima kamdžije stropošta na zemlju kao mrtva. Arapin je gledaše za nekoliko trenutaka, pa onda skoči s konja, raskide joj jelek, razdra košulju na nedrima, obnaži joj bele grudi i spusti svoju glomaznu crnu šaku na njih.S razjapljenim čeljustima, raširenim uzdrktalim nozdrvama, razrogačenim užarenim očima gutaše milinu, koja se kao miris od cveta podizaše od lepote ovih devojačkih grudi, ispod kojih je nežno materinsko srce na smrt ranjeno bilo. U tom dolete na konju sam vođa turski.Prosu tursku bujicu prekora na crnog Arapina, kucnu ga buzdovanom i dva i tri puta u pleća te ovaj skoči u sedlo, pa u besnom trku zajedno s vođom stiže četu, koja sad potera kasom i brzo zađe za jednu šumaricu. Nije dugo postojalo, pa gomilica seljaka i seljakinja naiđe na obamrlu Ikoniju.Umiše joj lice rakijom, protrljaše joj slepe oči i ruke’ sunuše joj nekoliko kaplji vina u usta. poznadoše da nije mrtva. Položiše je u volujska kola na meku podlogu od tek pokošene trave, koja dihaše mirisom od Ivanjskog cveća i majkine dušice.I odvezoše je kući u Ležimir. Tri dana je Ikonija lebdela između života i smrti.Većinom je bila u nekom bunilu.Smirila bi se za malo i došla k sebi, pa onda bi se glasno zaplakala i uzela naricati za svojim detetom, dok je snaga ne izda i suze ne uguše.Pa onda bi pala u bunilo, buncala kako je Ivan postao pastir stada božjeg, kako nosi srebrnu štaku u ruci i brojanice od sedefa a zlatnu kamilavku na glavi; pa bi tek s vriskom skočila s postelje i nagla da beži vičući: »Po Bogu sestro, ne daj me crnom Arapinu, evo ga de mi crnim kandžama srce hoće da iščupa!« Babe neke dođoše te joj bajahu svaka na svoj način.Peti dan Ikonija se već predigla bila. Toga dana po zahodu sunca pade u selo harambaša Stojan sa nekoliko hajduka oružanih do zuba.On je bio poočim Ikonijinom Milenku, koji je u njegovoj četi hajdukovao, pa je i Ikoniju snahom zvao.Bilo mu je oko šesdeset godina, a već petnajest godina kako se njegovo ime po narodu sa slavom a među Turcima sa stravom pronosilo.Bio je visok i ličan čovek; kroz mrki preplanak od sunca probijaše na jabučicama rumen mladićskoga zdravlja; ispod gustih prosedih veđa svetlucahu dva siva, neobično bistra oka; dugi sedi brci padahu mu na ramena kao u starih junaka koji s onoga sveta ovome svetu kroz gusle govore. Stojan je došao pravo domu nekadašnjeg svoga posinka.Ikonija se diže sa postelje, te ga pred kućom dočeka kuknjavom.Grcajući od plača poljubi ga u ruku.Stojan kad je vide onako porušenu i suznu, ne mogaše ni reči da prozbori, nego ječaše samo kao da ga je teški teret pretiskao.Tek kad je uvede za ruku u kuću, i kad vide oca Milenkova u kraj ognjišta nađe reči. »Eto, na nesreću moju ne nađoh se bliže!« poče Stojan posadiv se na jednu klupicu pored čiča Sime; »Šta ćeš?Ljudi nas hvale da smo Sokolovi.Po srcu možda i jesmo, ali nit imamo krila nit očiju Sokolovih.Niti znaš kud ćeš pre.Poručiše nam kaluđeri Dečanski: eto Arbanasa na manastar!Lomismo se zabadava oko manastira, dok dotrča jedan inok da nam kaže: dođe čovek i reče: spališe Turci Sv. Jovana u Toplici i porobiše Ležimir!Sledi mi se srce i skamenih se.I opet mi neverica!Od kud će Turci na Sv. Jovana i na Ležimir?!Ništa se ne čuje da careva vojska ide kudgod velikom džadom, pa i da bi s neruke joj je i mnogo zahodno, a posna posla u Sv. Jovana a mršava u Ležimiru.Eh šta ćeš ostareh i evo lepo vidim gde mi mozak lapi!Dok bejah mlađi, mogadijah da namirišem od kuda Turci idu, kao ono što pas nanjuši zverad!A sad se evo pometem; lomim se tamo gde me ne treba, a nisam tamo gde me treba!Nije drugo nego i moj šarac poče da posrće i suze da roni.Kamo da je već i Stojanu davno suđen danak doš'o!A, vere mi, voleo bih, snaho, da su mi arbanaške puške srce raznele, nego što eto doživeh da te opet gledam gde se viješ kao tužna kukavica!« I onda Stojan opet ućuta za dugo, i samo ječaše, i pusti Ikoniju da se tiho isplače. Kad se isplaka i umiri.Stojan joj reče da mu ispriča sve kako je bilo.Ikonija uze da priča sve po redu, pa kad dođe do onoga kako Turci poleteše po saboru s golim noževima, i kako joj oteše Ivu, ona od jedanput zaćuta; zamisli se nešto duboko, dohvati se obema rukama za čelo, podiže oči gore, prekrsti se i reče: »O Bože i sveta bogorodice, ne dajte mi da dušu svoju ogrešim! Opet pokri lice rukama i poćuta u nekakvim dubokim mislima, zaljulja se na desno i na levo nekoliko puta, prošaputa: »Ej, teško meni i do Boga moga!« Pa onda se ispravi i odvažno reče: »Vala ću ti poočime, sve kazati i ako mi je zazor za po nešto, i ako se za drugo opet bojim da dušu ne ogrešim.Evo mi tek sada sijnu, i evo tek sada počinjem da vidim, kako ovaj kamen sinji iz vedra neba pade, da nas žive u grob sahrani!Ja sam luda ženska glava, a srce mi je ucveljeno i otrovano; ali ti si hladna i pametna muška glava, a srce ti nije samo junačko nego dobro i pravedno.Ti vidiš kako je, a ja samo da ti kažem, da baš onda, kad me pridigoše, nesrećni Gavran (da ga Bog ubije!) priđe pa sav žut i sav u drhtavici reče mi na uho: »Ne rekoh li ti da ću ti živoj srce iščupati?« Poočime da li može biti, što se meni priviđa u ovom tužnom času, da je ona rđa od čoveka doveo Turke da se meni osveti?!« »Da se tebi osveti?!A što da ti se osveti?« upade joj Stojan u reč, pa se namršti, sastavi veđe i prosipaše kroz oba oka pramen od varnica. »To je ono što mi je zazor popričati, ali vidim nije inako već da ti sve kažem!« I onda Ikonija ispriča kako je Gavran odavno obletao oko nje, kako ju je prosio i preko žena i preko ljudi, i kako je pokrenuo čak i oca Nikodija da joj govori, kako ju je na potoku Lipovici prečekao, najpre je lepo molio, a najposle u velikoj srdnji popretio da će ga zapamtiti. _ »Pa to je on, skotina jedna, da ga Bog ubije!Pa to je on!A, čekaj skote jedan!« viknu Stojan pun jarosti, pa odmah posla ljude da uhvate i vežu Gavrana, a knezu poruči: da rano zorom sazove sve selo i staro i mlado, i muško i žensko, pred sudnicu. Gavrana ne bejaše u selu već nekoliko dana.Neko reče da ga je video u šumi iznad medveđe pećine.»Kao da nisu čista posla s njime!« pričaše taj što ga je video; »jer ide gologlav i bosonog po šumi, gruva se u prsa i žalosnim glasom viče: »Gospode pomiluj!Gospode pomiluj!« a kad mu ja nazvah Boga i upitah za zdravlje, ništa mi ne odgovori nego uteče od mene!« Harambaša posla nekolike svoje hajduke sa po više seljana da po šumi potraže Gavrana i da ga dovedu. Tek je sunce bilo otskočilo za jedno koplje, a celo se selo iskupilo pred sudnicom. U začelju na jednoj klupici, posadio se bio harambaša Stojan sa knezom od sela, a desno i levo od njih posadilo se na tronožnim stoličicama po šest, godinama najstarijih domaćina.Oko njih se slegli seljani u gustoj gomili. U tom dovedoše iz šume Gavrana, vezana, gologlava, bosonoga, izdrpana, bleda i tako iznemogla, da mu noge klecahu, te ga dva momka podržavahu. Stojan naredi da ga odreše, i da mu pruže zalogaj pogače i gutljaj rakije.Kad ga tako malo potkrepiše, onda Stojan poče: »Znaš li, Gavrane, što smo se jutros iskupili?« »Iskupili ste se da mene, novoga Judu sudite!« reče Gavran mirno. »Priznaješ li da si i Bogu i ljudma teško zgrešio?« I samo molim sud da se umorim brzom smrću, jer muke koje me stegoše, ne mogu da snosim!« »Kazuj nam pravo sve po redu i oblakšaj dušu svoju na terazijama Aranđelovim!« Gavran zaiska još jedan gutljaj rakije, povuče dobro iz jedne čuturice, koju mu dadoše pa onda poče: »Kazaću vam pravo kao pred božijim sudom, a da bi na strašnome sudu manje kazivati imao.Zna selo kako mi se uvrati sreća.Podigoh kuću, nakupovah zemlje, i vinograd i zabran.Ali ne zna selo čijom mukom to bi.Valja da vam ispričam sve, jer po iz dalje ide početak ovog mog jadnog svršetka. »Zateče me jednom, pre sedam godina oluj u sred naše planine.Zmajevi vodiše oblake i biše se munjama i gromovima.Udari grad i polomi granje u šumi.Munje cepahu gromove oko mene, jedva živ utekoh u pećinu.Ne mogah izaći od kijameta na polju.Ostah u pećini da prenoćim i zaspah na gunjcu mome.Na snu mi dođe starac s velikom belom bradom do ispod pojasa, nasloni se na drvenu štaku pa me gledaše.»Što me gledaš?« zapitah ga.A on: »Gledam te da l’ si čovek, da ti amanet dadem!« A ja rekoh: »Baš jesam!« A on onda: »Na sedamnaestom koraku od praga na pećini ima kamena ploča mahovinom obrasla; ispod te ploče ima lonac, u loncu hiljadu aspri; stekoh ih kao hajduk, čuvah ih kao isposnik; htedoh ih poslati Svetome Jovanu, ali umreh pre nego poslah i pre nego naredih.Ustani, podigni, i odnesi crkvi za moju dušu!« Okrete se starac, ode unutra u pećinu, zastade malo, obrnu se prema meni i pokaza štakom na jedno mesto mahovinom pokriveno.Pa onda dodirnu istom štakom stenu od pećine.Ona se rasklopi kao dveri u crkvi, i videh zlatnu lestvicu na kojoj se starac penjaše dok ne zađe za oblake!« »Bog i duša, svrnuo je s pameti!« povikaše neki iz gomile. »Šta svrnuo s pameti !« privikaše drugi; »ima toga moj brajko, te još kako!« »Pustite čoveka, kome se sudi, da se ispriča do mile volje!« reče ozbiljno knez sa začelja. »Svrnuo s pameti, velite?« nastavi Gavran.»Tada još nisam bio svrnuo s pameti.Probudih se i najpre rekoh sebi : »more, šta čovek ne sniva?Slušao sam hiljadu gatki o ostavama pa sam sebi u snu ispričah jednu takvu gatku.« Nego opet kopkalo me da vidim ima li ploča na sedamnaestom koraku.Odmerih i nađoh gustu mahovinu, a pod njom ploču od kamena.Počupah mahovinu rukama, nožem opsekoh ploču sa svih strana, podigoh je ne bez muke.Ispod nje behu dve ćeramide, ispod ćeramida lonac; u loncu srebrne aspre!« »Ama istinu li »govoriš?« povikaše seljani sa više strana. »Protreh oči; uštinuh se desnom rukom za levu mišicu.Jest, bejah budan i to su aspre što se bele!Zagrabih rukom i sasuh dve tri pregrši u nedra!Počeh da se tresem kao da me groznica uhvati; učini mi se da mi se po nedrima razmiliše hladne guje i akrepi; utekoh iz pećine na polje.Sunce već beše ogranulo.Ogrejah se i dođoh sebi; ohrabrih se i obveselih videv puna nedra srebra.Vratih se u pećinu, podigoh sve do poslednje aspre i odoh kući pun radosti, Da vam ne dužim!Đavo mi reče: »nisi valjada lud da nosiš kaluđerima, koji i onako imaju svačega dosta?« Ne odnesoh novce crkvi, nego podigoh kuću i kupih zemlje.Žena mi govoraše: »More odnesi bar pola crkvi, da ti se ne osveti Bog!« Ne poslušah je.Kako znate ona umre na prečac, a ja ostah sam.Poneh se i pobesneh malo, ali još ne svrnuh s pameti.Jednoga dana slučajno udarih na potok Lipavicu, i videh Ikoniju kako s još nekim ženama beli platno.Sklonih se malo iza jedne topole, i gledah je: Što je duže gledah, sve se više gubih.Rekoh sebi: »ovu ženu kao da nije seljanka rodila; Boga mi je evo sad lepša od svake devojke u svoj Toplici; a vredna je i pametna je; udovica je, udovac sam što da se ne uzmemo?!« Od toga časa pomerih pameću !Vrzoh se oko nje kao senka njena.Slah joj i moju i njenu žensku rodbinu.Slah joj i druge umoljenice.Zamolih i oca Nikodija, i htedoh crkvi da povratim polovinu od ostave.Ali sve uzaman!Dočekah je s ovu stranu Lipavice; vidoh je kako gazi potok; zaklinjah je da me ne ubija.Ona me odgurnu, i ja padoh sotoni u naruč.Koliko mi je dotle mila bila, toliko je od toga časa omrznuh.Mišljah da je predsretnem, pa da joj belo grlo zubma prekoljem i da se krvi njene napijem.Ali mi sotona šapnu »More to nije ništa! ta slast za kratko traje Slađe je da je iz dana u dan gledaš kako se vije kao kukavica!« I onda me nečastivi nauči šta da radim!« Tu se Gavran zaustavi.Zagleda se preda se u zemlju i poćuta.Ceo zbor ćutaše mukom kao da je u crkvi. »Kazuj sve pravo po istini, o manje ti je!« obodravaše knez Gavrana. »I hoću kneže!« reče Gavran.»Znam da umreti moram, neka vam se ispovedim kao na poslednjem času!« I onda, istina ovde i onde zapinjući i s nategom, ispriča ovako: »Otidoh sandžak-begu u Prokuplje.»U našem selu,« rekoh mu, »ima jedna mlada udovica tobož seljanka, a nije nego od staroga vlastelinskoga roda; mi seljaci koji to znamo, krijemo tu narodnu tajnu; ali badava kriti, da je samo vidiš odmah bi poznao.A da joj vidiš sinčića od sedam godina, tvoje sokolove oči, čestiti beže, prozrele bi odmah Odžakovića, koji je rođen da bude veliki čovek.Ja sam tvoj čovek, i što imam hleba jedem ga u carevo i u tvoje zdravlje.Slušam šta seljani o tom detetu govore, i vidim da se za nj vezuju pusti snovi lude raje.Znam da nema sile koja bi kadra bila carevinu da uzdrma; ali je grehota da luda raja jednoga dana uzaman gine i da ti s njome muku mučiš.Budi otac sirotinji, i veran sluga carev: pošlji malog Odžakovića u Stambul, neka se za rana nauči da služi caru i carevini !« — »U dobri čas, verna rajo!« reče mi sandžak-beg; »neće ti na jalovo biti.Valah i onako ima po više godina kako ne dizasmo decu u ovom vilajetu.Vreme je da proberemo junačko seme za carsku ordiju!« Prepadoh se i rekoh: »Nemoj toga činiti, čestiti beže, ucvelićeš raju, a velika ti fajda biti neće, jer su mahom krdžava deca u sirotinje od poslednjih godina.Nego pošlji po ovo jedno!Ako ucveliš koga, biće samo jednu ženu.Plakaće, pa će se okrenuti, naći muža i utešiti se!« »Eto!« nastavi Gavran uzdahnuv teško; »Eto, ovako je bilo.Ne smem da prizivljem Boga i Sv. Jovana za jemce, ali mi verujte, da nisam ni pomišljao da može da izađe na ovo kako je izašlo! da će roblje da se odvodi, da će krv da se prolije i da će sveta crkva da izgore.U zao čas htedoh da se osvetim Ikoniji, za koju mišljah negda da mi dom kao sunce greje.Ali eto, u mesto jedne grudve snega, pala je na mene planina od leda i pretisla me grešnika.Eto šta učinih i od sebe i od vas.Pravo je da me umorite!« Gavran pade na kolena i poče da celiva zemlju vičući: »Oprosti mi, zemljo!Oprosti mi!« Svetina oko njega i oko suda, koja je dotle bila mirna da je jedva dihala, sada se uzdrma kao težak talas, pa s vikom piskom i psovkom navali na Gavrana da ga živa raskine.Izgruvaše ga, i krvava u licu digoše ga na ruke, da ga iznesu na čistinu. Harambaša Stojan skoči, te sa svojim hajducima iščupa nesrećnika iz ruku razjarenih seljaka.Stojan im viknu ljutito svojim gromkim glasom: »Ako ćete tako, što će vam sud?A kad nećete sud gde će da se nađe pravda?« Svetina se stiša i sud uze da sudi. U brzo se svih dvanajest najstarijih domaćina složiše da za ovako strašnu krivicu Gavran treba glavom da plati.Knez ustade i kaza Gavranu kako sud nađe. »Pravo je« viknu Gavran; »samo vas molim za brzu smrt.Mozak mi je uzavreo od vriske žena i prštanja manastirskog požara.Spasite me od ovih muka!« Sad nastade pitanje kakvom smrću da se nesrećnik umori.Da se ubije iz puške, ili zakolje nožem, ili umlati motkom, ili obesi, ne bejaše dosta svetini.To bi taman bilo da mu se učini milost za koju on i moli.Nego njega treba na laganim mukama umoriti. Neko iz gomile, i to jedna žena pomenu najpre dvojici trojici oko sebe, a ovi izneše pred sud, uz odobravanje svetine, te i sud presudi ovako: Da se Gavranu, za njegov grozni zločin, ispeku najpre žile pod kolenima i to usijanim kamenjem iz potoka, na kome je Ikoniju iz prikrivka gledao; da se onda kao bogalj baci u pećinu gde je ostavku predigao, pa da se tu ostavi da od gladi i žeđi polagano skaplje ili da ga gorski vuci živa pojedu.Kuća da mu se do temelja spali; zemlju da niko ne prihvata za sedam godina, neka u trnje zaraste, a posle neka je selo preduzme i sirotinji podeli. Ova se kazna istoga dana nad nesrećnikom izvršila. Pred veče toga dana dođoše žene, te pričaše Ikoniji i Čiča Simi sve šta je i kako je bilo: kako je Gavran iz glasa kumio da mu žile potkolenice ne peku, kako je zapomagao i od bola rikao kad su mu usijano kamenje pod kolena metali, kako je najposle obamr’o, i kako su ga valja da već mrtva, odneli na mrtvačkim nosilima u planinu, da ga u pećinu bace. »Neka ga, skotina jedna, neka crkne!« reče Ikonija gorko.»Mene je on na crnje muke metnuo; on je video muku za nekoliko časova pa svršio, a ja ostah da kukam bez groba a do moga groba!Neka ga, skotina jedna!» Iz svoga kuta do ognjišta, stari čiča Simo, koji je retko kad šta govorio, na veliko čudo Ikonije i njenih komšijnica, promeškolji se, kašljucne dva tri puta, pa tiha ali i prekorno reče: »Ne valja to tako, snaho!Ne valja se svetiti jer Bog je kazao: osveta je moja!« »Pa to mu se Bog eto i osvetio!Na mukama će lipsati kao besno pseto, a zverad će mu kosti glodati !« reče jedna komšijnica. »Ne znamo mi to!« prihvati čiča.»Pre će biti da mu se sotona, kome je on dušu za aspre prodao, osvetio.Bog se drukčije sveti.»Osveta je moja, reče Gospod!« Bogme bih vam o tome mogao mnogo pričati; ali neka ne vredi!« I onda čiča Sima ućuta, i ništa ga više ne mogaše pokrenuti da sa ženama govori. Te noći Ikonija ne mogaše za dugo okom trenuti.Mišljaše o svom detetu; premišljaše šta li će od njega biti; ko zna, možda su ga Turci već i zaklali, a ako nisu, poturčiće ga!»Ej, kukavici meni sinjoj!A moji snovi, a moja nadanja?!« Pa onda bi joj se gorka tuga svom gorčinom svojom okrenula na onog nesrećnika, koji je svu tu bedu pričinio.»Neka ga, neka još na ovome svetu oseti šta su paklene muke, on, koji mi je živoj srce iščupao, sunce mi pomrčao i život mi zagorčao!« U tom joj zazvoniše reči čiča Simine: »Osveta je moja, reče Gospod!« Mišljaše o tome.Ako je istina da je Bog kazao, onda je grešno što ljudi otimlju od njega osvetu njegovu!Pred prve pevce malko je zaspala.Ali se brzo trgla, jer joj se prisnilo da vidi Gavrana kako kao kornjača četvoronoške puzi, i da ga čuje: kako je kumi Bogom i Sv. Jovanom da mu da kap vode, jer sav gori od žeđi. Sutra dan Ikonija je radila svoje domaće poslove nevesela i zamišljena.Ceo niz njezinih gorkih osećanja i crnih misli tek bi se ovda i onda presecao rečima: »Osveta je moja, reče Gospod!« koje bi joj gromko zazvečale.I sad joj se činilo, da te reči više ne govori čiča nego da joj ih vetar donosi iz one pećine u planini.Opet sama sebi govoraše: »Ako je tako, onda ne valja ono što selo učini!« I drugu noć ne mogaše Ikonija da zaspi dugo i dugo.Prevrtaše se nemirno to na jednu to na drugu stranu.Komarac jedan obletaše njeno milokrvno lice i zujaše joj nekakvu dugu a žalostivu pesmu.»Šta li mi ti tako tužno pričaš?« pitaše ga Ikonija sklapajući svoje duge trepavice, pa, slušajući pažljivo njegovo tanko izvijanje, zaspa. I opet u snu ču kako Gavran iznemoglim glasom viče: »vode... vode... kap vode!« Pođe k pećini, kad tamo sedi na kamenu starac, beo kao ovca, pa čita veliku jednu knjigu okovanu u zlato kao evangelje.Kad je opazi, on poče da čita glasno, reč po reč: »Osveta... je... moja! reče Gospod!« Svaku reč starac izgovaraše sve to jačim glasom, planina prihvataše svaku reč gromkijim odzivima, dok se ovi ne složiše u pravu grmljavinu.Kad i poslednji jek u daljini izdahnu, onda Ikonija opet začu samrtnički šapat Gavranov: »vode... vode... kap vode... za život i zdravlje tvoga Ivana!« Ikonija se probudi i ustade.Nasu ulja u kandioce pred Ikonom Sv. Petke, zapali ga i pomoli se Bogu da joj pomogne.Izađe na dvor i vide da je blizu svitanje.Uze u torbicu jednu pogaču, crna luka i sira, priveza je sebi na pleća; u jednu ruku uze čuturicu s vinom, a u drugu krčag i — pođe pravo u planinu k pećini Gavranovoj. Imalo je skoro sahat hoda do pećine.Dok na jednom izvoru u šumi natoči krčag vodom i dok stiže pred pećinu, beše već lepo svanulo.Zastade malo i prisluškivaše.Zaista, sad ovo već nije bio san, nego na javi ču kako Gavran ječi : »vode ... vode ... kap vode !« Ikonija se prekrsti pa uđe unutra. Gavran se u jednom kutu savio beše u klupče pa teško dihaše.Vatra mu beše poduzela obraze; suv jezik beše isplazio.Ikonija izvadi iz šarenice jedan ubrus, dobro ga pokvasi vodom iz krčaga, položi ga nesrećniku na glavu i sunu mu kap vina u otvorena usta. On se ustavi u ječanju; s mukom i polagano otvori oči, gledaše je dugo i dugo, i očevidno ne mogaše je poznati.. Kad mu ona posle kratkog vremena opet sunu malo vina u usta, on obliznu svoje suve usne, pa s mukom i s promuklim glasom promuca: »Ti si ... božji... anđeo!« Ikoniji je srce bilo puno tegobe, pa ni jedne reči ne progovori.Ostavi pored njega krčag s vodom, čuturu s vinom, i sve drugo što beše donela i izađe iz pećine. Kad dahnu mirisom, kojim šuma u zoru diše, srce joj življe zakuca.Oseti kako je obuze neka nežna razdraganost.Činjaše joj se ova šuma kao neka velika, tamjanom okađena crkva, i kao da ozgo sa nebeskog plavog kubeta majka božja na nju gleda.»O majko božja«, šaputaše Ikonija; »o Majko božja, koja si i sama na ovome svetu ucveljena bila, ako je dobro ovo što učinih, neka je za zdravlje mome Ivi ako je u životu, a neka mu je za dušu ako u životu nije!« Sutra dan, opet pred zoru, Ikonija je odnela u pećinu staru jednu ponjavu od kostreti, i nešto krpa i tkanica.Sve je to ostavila pored nevoljnika, zajedno s krčagom taze vode, koju je u planini zahitila.I sada je Gavran ne mogaše poznati, jer još trajaše vatra u njegovoj glavi i magla u njegovim očima.Polazeći Ikonija, navali na ulaz od pećine nešto kamenja i panjeva, da ne bi zverad unutra ulazila. I treći dan zorom otide Ikonija da obiđe bogalja.Kad mu donese krčag vode sa izvora, Gavran je zamoli, da mu ga doda da se napije.Kad se dobro napi, laknu mu i razvedri se, i onda upre svoje poglede u nju.Ne mogaše da veruje, da je to ona.»Jesi li ti to, Ikonijo, ili me oči moje varaju?« reče. Ona mu ništa ne odgovori, nego ga samo gledaše. Gavran se s mukom i s jaukom podiže na kolena i pade na ruke, pa četvoronoške polagano domile do nje.Ona se odmače jedan korak natrag.Gavran poljubi zemlju, gde je malo čas njena noga stajala, pa zaječa: »Ikonijo, Bog ti dao i ovoga i onoga sveta, oprosti mi kad si mi život povratila, reci i da mi praštaš!« »Ja te žedna napojiti mogu, ja te gladna nahraniti mogu, al’ ti, Gavrane, nikad oprostiti ne mogu!Nego kažu, koji znaju, da je Bog rekao: »osveta je moja!« Moli mu se, da ti se on ne sveti!« govoraše Ikonija ozbiljno i tužno. . »Tebi sam, ženo, zgrešio više nego Bogu!Ali jeste, evo vidim, Bog mi se sveti.Njegova osveta nije kao ljudska.Evo me da se patim u pećini, odakle je moja grešnost kao potok potekla.I evo mi se on kroz tebe sveti, jer mi kroz tebe dobra čini.Neka je slava Bogu, koji je dao da ima dobrota ženska!« Među divnim dvorovima na Bosporu, ima - jedan koji se zove: Adenistan. Čuven je bio sa lepote mnogih svojih ćošaka rasturenih po lugovima od najlepših drva, što ih Anadolija i Rumelija imaju.U prostranome parku njegovom bilo je grmova sa Balkana, četinara s Durmitora, jasenova s Kopaonika, lipa iz Makedonije, kestenova iz Rumenlije, kedrova sa Livana, kipresa iz Anadolije.Cvetne bašte poprskivane vodoskocima i napajane potočićima, koji iz mramornih česama poticahu, behu prošarane šumicama od pomorandži, limunova i nerandži.Među drvljem bilo je namešteno hiljadu velikih kavezova sa pticama svakojakim, od malog carića pa do orla kamenjara; dok se jata golubova i grlica lepršahu u sunčevom zraku pod plavim nebom, a slavuji u slobodi pevahu, kako je slatko ropsto ljubavi.Na jednoj od glavnih staza, koje su od velikog dvorca vodile k obali morskoj, između svaka dva pomorandžina drveta,stojalo je privezano zlatnim lančićima a na srebrnim prečagama stotine papagaja šarenoga perja, koji su šetaoce pozdravljali persijskim stihovima, arapskim navodima iz korana i turskim poslovicama.O samom velikom dvorcu pričalo se da mu po lepoti i po bogaštini malo ravnih ima.Zidao ga je još Mahmud-paša Mihal-oglu, pesnik, veliki vezir i zet sultana Mehmeda, koji je Carigrad osvojio.Sazidao ga je blagom, koje mu je došlo kao njegov deo od bogate pleni carigradske.U tome je dvoru on iskupljao oko sebe i častio pesnike iz Perzije, Misira i Anadolije, i učene hodže i uleme iz sve turske carevine.Kako je Mahmud-paša, kao pesnik nosio ime »Adeni«, to se i njegov ovaj dvorac prozvao »Adenistan«. Sultan Ibraim poklonio je Adenistan svome zetu Rizvan-begu, kad mu je kćer Mejrimu za ženu dao.Rizvan-beg se, kao vrlo mlad janičar pri osvajanju Bagdada od Perzijanaca u tolikoj meri odlikovao, da je veliki vezir Ahmed-paša javno priznavao da se samo njegovom ličnom junaštvu i njegovoj okretnosti ima zahvaliti što je tursko oružje pobedilo.Po povratku s vojne, sultan ga uzme u saraj za svog Siliktar-agu.To se visoko dvorsko dostojanstvo svagda davalo najlepšem među mladim junacima turske vojske.I svi su Turci priznavali, da nikome nije lepše priličilo, da na svome ramenu, a ispred cara nosi sjajnu sablju carevu, koja se na suncu od silnog dragog kamenja gledati nije dala, nego što je to priličilo novome Siliktar-agi, sivo-okom Rizvan-begu, kroka gospodskoga, vitkog struka a visokog rasta. Kako je i gde je najmlađa kći careva videla mladog Siliktara, to samo ona i Rizvan-beg znaju.Ali tek Mejrima, koju je Sultan kao najlepše i najbistrije svoje dete mazio, jednoga dana kad joj car pomenu o udadbi, prosto i jasno reče caru, da je o junaštvu i o dobroti Rizvan-bega toliko slušala, da već ne može srećna biti, ako joj ga sultan ne pokloni.Tako je Rizvan-beg postao zet carev, vezir carev i gospodar od divnoga Adenistana. Svadba se njegova obavila sa svečanostima i raskoštvom, o kojima se na široko i na daleko po svoj carevini čuda pričahu, i o kojima su jelčije čitave knjige u Frankistan pisale. No jedno mesec dana posle te svadbe, javi se u konaku novoga vezira stari jedan Janičar.Kaza kapudži-baši da se zove Husejin, da je čorbadžija Dogandžija koje čuvaju stari Saraj u Jedrenu, i da je došao u Stambol samo zato, da sa carevim vezirom Rizvan-begom progovori dve tri reči u četiri oka. Kad kapudži-baša podnese ovakav izveštaj Rizvan-begu, ovaj zapovedi da mu Janičara odmah u selamlik dovede. Kad stari Janičar, u žutim mestvama, smerno i skrušeno naiđe na prag od selamlika, mladi se vezir diže sa svoga perzijskog sidžadeta, pruži prema starcu obe ruke, pritrča mu, ne dade da temena, nego mu po turski pade na jedno pa na drugo rame, i reče: »Od tolikih radosti kojima me je Alah (neka mu je slava!) obasuo, ova danas nije najmanja!O, moj dobri Lala, o moj striče i prvi učitelju, dobro si mi došao!« I povede ga za ruku i posadi pored sebe na sidžade.Starac sa učtivošću pravog Turčina, dade se voditi i posaditi kao da je dete; ali čim mu vezir pusti ruku on se diže na noge, odmače se sa sidžadeta i sa najvećim strahopoštovanjem udaraše temena mladome veziru, i stade kao kip s rukama na prsa prekrštenim. »Ne, ne, nije druge, moj dobri Lala, već da pored mene sedneš!Ovo je tvoja kuća.Pre nego me je car (kome neka se slava bez kraja množi!) obasuo milostima, ja sam prvu milost u tebe našao.Od tebe sam naučio da puškom bijem, sabljom da sečem i kopljem da pogađam.Bez tebe Rizvan danas ne bi bio carev vezir!« «Bio bi ti carev vezir i kad car ne bi hteo, jer to tako stoji u tvojoj zvezdi zapisano!« reče Husejin mirno i pouzdano.Kad čusmo u Jedrenu, rekoh orta-baši: Znao sam da će da bude.Pusti me da idem da ga vidim; i ako sam pozni i poslednji, opet da mu sreću zaželim!Imam za nj i poklon, malečak i sirotinjski, ali je u moga vezira srce veliko i gospodsko, pa će da ga primi od Husejina!« Husejin se opet podiže na noge.Izvadi iza crvenog kožnog silava nešto u zelenu šamiju zavijeno; razmota tu šamiju, izvadi iz nje jedan rumeni jagluk posut šljokicama srebrnim i zlatnim; razvi i jagluk i izvadi iz njega nešto u sade svilu, tanku kao paučina, zavijeno.Kad poče i to velikim i grubim svojim prstima da razvija, ruke mu zadrktaše, vide da ne može da razvije, pa sa najdubljim poštovanjem nisko pognut priđe mladom veziru, položi mu na koleno onu tanku svilenu tkanicu, i opet se natraške uzmače nekoliko koračaja, pa s prekrštenim rukama ćutaše i gledaše pred-a-se. Rizvan-beg začuđen pogleda na starog Janičara, pa na onu tkanicu.Razmota sade-svilu i iz nje izvadi jedno parče vrlo tankog platna.Na jednom kraju to parče beše optočeno šarenim vezom, u kome se plave zvezde i crveni krstići vezivahu u lanac zlatnim granama od ruzmarina.Zlatan konac beše pocrneo i pozelenio, ali plavi i crveni konci behu još jednako žive boje Jedna strana ove krpe ne beše porubljena; iz nje višahu konci nepravilno, kao da je celo parče bilo ocepljeno. »Šta je ovo, Lala?« pitaše vezir podignuv u vis onaj komadić platna i ne skidajući oka s njega. Kad smo te otimali od tvoje majke, uhvatio si se obema rukama za njen desni rukav; trgoh te od nje i odnesoh te u mome naručju, a ti stegao u ručicama ovo parče od rukava njenog.Ne mogoh dugo i dugo da zaboravim pogled, kojim me je tvoja mati pogledala kad na zemlju pade.Evo i sad (pa Janičar sastavi trepavice) kad oči sklopim vidim njene oči!Uzeh od tebe ovo parče i čuvah ga kao amajliju.Siromah sam da ti radost moju bogatim poklonom pokažem.Rekoh da ti nosim ovu amajliju!« Rizvan skoči na noge.Uzdrktanim rukama beše raširio ono parče od rukava svoje matere.Gledaše ga raširenim zenicama, kao da polagano sriče tajne rečenice u onome vezu.Pa onda ga podiže u vis, sa poštovanjem, u koje se mešala ljubav i pobožni strah, pretisnu ga na svoje čelo, pa na svoja usta, pa na svoje srce, i opet na svoja usta.Priđe opet k starcu, zagrli ga, izvadi iza svoga svilenoga pasa pa u njegov silav zadenu tanak jedan čerkeski nož, kojega zlatne korice behu posute smaragdima, a kojega drška od slonove kosti beše uprskana turkizima, rubinima i brilijantima.Povede starca za obe ruke i posadi ga na svoje mesto, a sam se spusti pored njega.Starcu se navodniše oči, i gladeći sedu svoju bradu rukom, ponavljaše tiho po nekoliko puta: »Alah akbar !...Alah akbar !...Veliki je Bog!« Rizvan metnu ono parče rukava u svoja nedra pa reče; »Ti pamtiš sve kako je bilo !?Dok si bio naš usta u Saraju, nikad mi ništa pominjao nisi!« »Takva je stara carska zapovest.Ič-oglani ne treba da znaju za zavičaj i za rodbinu.Car je njihov roditelj, šator je njihov zavičaj a junaku je dosta da u sablji svojoj ima sestru.Ti si carev vezir.Velikaš treba da ima i veliko srce.Ti si ga imao i pre nego si velikaš carev postao.Sad ne kvari ništa da znaš: da ti je zavičaj Sirf-vilajet i da ti je mati kaurkinja.Ali kakva kaurkinja?Seljanka sa očima jedne haseki-kadune!Kad te očupah od nje, ona pade, pogleda me krupnim očima ispod dugih trepavica, preseče mi srce na dvoje kao neka oštra sablja.Iz takih očiju posla za mnom prekor kao zrno koje ne promaša.Čisto mi onda reče: Zar ne znaš da sam vezirova majka?!« Mladi se vezir zamisli duboko.Izgledaše snužden i po dugo ćutaše, pa će onda reći: »Mislim se nešto, da l’ je moja mati živa«, Ako je živa, pa se muči u sirotinji dok ja gazim po svili i kadifi, kako će to da izgleda pred Bogom koji sve vidi i sve zna?!« »Pre je davno umrla nego da je živa«, prihvati Husejin.»Kaurkinja slabo kad prebole kad joj careva ruka srce iščupa!« »Ali ti ne znaš da je umrla!Dobri moj Lala, evo sad carevom veziru dobro da učiniš!Pođi u Sirf-vilajet, otidi u selo koje znaš, raspitaj za nju.Ako je živa, dovedi je amo; ako je umrla, podaj sirotinji hiljadu aspri i sagradi česmu uz drum, nek žedan putnik žeđ gasi i nek kaže: Bog da prosti!Evo ti pet kesa za put odovud i odonud!« Stari se Janičar diže, desnom rukom živo otkuca temena i reče: »Da idem!« I odmah pođe. Husejin-aga je predao svome orta-baši pismenu zapovest Rumili-Begler-bega, da starog Janičara pusti da ide, a da ga ne pita kuda. Pred polazak iz Jedrena, Husejin je imao dug razgovor sa svojom kadunom, koja je bila jedna od onih devojaka, što ih Turci na saboru kod manastira Sv. Jovana uzgred zapleniše.I pre je od nje slušao da se majka Rizvanova zvala Ikonija, i da je iz sela Ležimira u Toplici.Sad je sve to iskao da mu se opet razgovetno kaže, i onda se krene put Toplice sa pratnjom od deset konjanika, i sa carskim buruntijama na sve sandžak-begove i na sve paše. U Prokuplju je već saznao da je Ikonija živa. Jednoga dana on sa svojom četom i sa još desetak konjanika, koje mu je sandžak-beg od Toplice dao, i sa jednom arabom, pokrivenom zelenim šatorskim platnom, padne pred sudnicu u Ležimir. U Ležimiru se mnogo šta izmenilo.Čiča Sima je davno umro, umro je i stari knez i veći deo onih domaćina što sudiše Gavranu.Ali Gavran bejaše još živ.Bio je osedio, u licu pocrnio i vukao bi se četvoronoške od pećine do jedne kolibe, koju mu na jednom brežuljku a u suvoti podigoše seljaci.U tome, što posle onakvih muka, i ostavljen u pećini zverovima, osta živ, seljani gledaše kao neko čudo od Boga.Sam Gavran pričaše narodu ozbiljno: da mu je Bog poslao anđela, koji ga je bistrom vodom rashladio i vinom napojio, i koji mu je progovorio samo ove nekolike reči: »Osveta je moja, reče Gospod!« U samoj stvari Ikonija mu je svake Subote obilazila njegovu živu grobnicu i odnosila mu nešto hrane i vina.Svake godine na Ivanjdan, išla je ona da se na razvalinama crkve isplače i iskuka.Još joj nije bilo ni pedeset godina, ali je od tuge i od nevolje pre vremena osedila.Prema gustoj a sedoj kosi čudnovato pristajahu njene krupne i još jednako žive oči.Na licu, koje je sad vazda bledo bilo, vladaše sad mirna zbilja, a ispod nje jedan tihi ali tek vidljiv nanos duboke tuge.I muško i žensko, i staro i mlado predusretalo je »strinu Ikoniju s ljubavlju i poštovanjem.Na veselja nije nikad išla, ali gde god bi se desila bolest ili smrt u kući, tu je Ikonija bila prva da pomogne i savetom i radom, i da odlakša rečima od utehe i svojim suzama. Sad se sve selo bilo uzbunilo dolaskom turskih konjanika i šarene arabe.Iskupiše se seljani pred sudnicu, te čuše od kneza da je došla od Sandžak-bega zapovest: da Husejin-agi bez razgovora predadu Ikoniju da je vodi u Stambol.»I još poručuje Sandžak-beg«, ponavljaše knez, — »bez razgovora, veli, ako hoćete da vam gleve na ramenima a slemena nad glavama ostanu!« »A što će strina Ikonija u Stambolu?« povikaše seljani. »Valja da treba caru!« prihvati Husejin-aga, koji je kao svaki Janičar srpski govorio.»Biće da treba caru, kad carsku zapovest imam da je carevom veziru vodim!« »A što će strina Ikonija caru i carevom veziru?« opet pitahu seljani. »Biće da je caru žao«, reče Husejin ozbiljno, »biće da je caru žao da hrani ribe morske devojkama iz harema, pa će da proba da ih hrani babama kaurkinjama!« »Voljan si, ago, da s nama šalu zbijaš!A ko zna?Svašta može da bude u vas Turaka!« — odgovoriše mu neki iz gomile. U tom navališe i žene, pa s njima dođe i Ikonija, po koju je knez već poslao bio.Kazaše joj šta je i kako je. Ikoniji se steže srce i za jedan trenut posta belja od kreča na duvaru od sudnice.Nego se brzo pribra. »Nemojte, narode, braćo i sestre moje, da se brinete i bunite, te novo kakvo zlo na selo navlačite.Carskoj treba da se pokorimo.Nije me strah da pred cara izidem, jer znam u cara je pravda.Njemu ću slobodno da priznam da sam hranila i vinom pojila gorske hajduke, jer nas sirotinju od siledžija, carevih odmetnika, brane.Eto od cara me nije strah.Nego se drugo bojim, drugo nešto, drugo!« i ikoniji grčevito zadrktaše uglovi od usana i oči joj se navodniše. Privikaše joj sa više strana da kaže šta je to drugo. »Evo šta je«, preduze Ikonija; »bojim se da je moj sin, koga mi car pre dvadeset i toliko godina oteo, živ; ako je živ, biće da je, kao i otac što mu beše, junačkog srca i plahovit na nepravdu; biće da se carevim vezirima zamerio, te su ga osudili da pogine, a on zamolio cara da bar pred smrt vidi svoju majku; a car, kao milostiv car, posla da se sužnjem poslednja želja za poslednje viđenje ispuni!«. Zaplaka se Ikonija, zakukaše žene, diže se graja, i knez i Husejin-aga imađahu muke da je utišaju. »Znaš, aga«, reče knez kao da izvini ovu olujinu, »u našega naroda ima poslovica: ne dao Bog detetu što mu ga mati zaželi!« »Žena i nije svuda žena, ali je mati svuda mati!« reče Husejin blago.»Nije to drukčije ni u nas, koji smo turske vere.Nego kneže i careva rajo ima meni petnajest konaka do Stambola.Eto neka se Ikonija noćas spremi, pa da se sutra ako Bog da zorom krećemo!« Husejin-aga, kao iskusan vojnik, postavi straže oko sela, a knezu kaza da će mu glavu svojom sabljom odrubiti, ako bi Ikonije preko noć nestalo.Seljani se iskupiše na tajni dogovor šta da rade.Mišljahu da pošlju brzohotce da potraže Miletu, sinovca Stojana harambaše koji poginuo beše, i da ga pozovu da sa svojom četom odmah k Ležimiru pohita.Ali im dođe poruka od Ikonije, da toga ne čine.Ne vredi da zbog nje ikoga ma samo glava zabole. U jutru dođe Husejin-aga sa svojim Turcima i s arabom pred njenu kuću.Ikonija se ižljubi sa Makrenom, na kojoj imaovinu svoju ostavi, sa seljankama i starim i mladim, pokloni se knezu i domaćinima, moljaše sve da joj oproste ako se na ovom svetu videli ne bi prekrsti se i sede u arabu. Kad već izađoše iz sela, Ikonija viknu: »Aman, aga, stani malo!Zaboravih nešto da mojima na amanet ostavim!« Husejin ustavi svoju četu i arabu.Viknu seljanima, koji izdaleka žalostivo gledahu za njima.Dotrča nekoliko momaka. Ikonija podiže jedan kraj platna, kojim arnjevi behu pokriveni, pa viknu: »O, Ristifore i ti Milovane, duše vam kažite mojoj Makreni i kuma Marti, a Boga mi recite i knezu i svemu selu: amanet vam onaj nevoljnik u planini; nemojte da ogrešite duše te da skaplje od gladi bez mene!Zbogom sad, i neka vam je Bog i Sveti Jovan svima na pomoći!« U glavnim ulicama stambolskim, koje od staroga saraja vode k džamiji Sulejmaniji, iskupila se bila svetina u gustim šarenim gomilama.Živi lanac od Janičara s mukom je izdržavao ove talase od ljudi, da ne zapljusnu onaj otvoreni put sredinom ulice, koji se čuvao slobodan, da njime sultan sa svitom svojom u džamiju prođe. Na gornjem spratu u jednoj dvokatnoj kući, sedela je iza šimširove rešetke na prozoru jedna postara srpska seljanka i jedna još mlada i prilično ugojena žena po turski odevena.Seljanka je bila Ikonija, a punačka Turkinja bila je kaduna Husejin-age, koja je kao Srpkinja devojka nosila ime Marica.Kao robinjicu zaplenjenu na saboru kod Sv. Jovana, Sandžak-beg od Prokuplja dade je na poklon Husejin-agi.Husejin, junačan Janičar a puki siromah, odmah je uze sebi za ženu i od milosti prozva je »Šeker-Mara«.Po godinama mogla je biti kći Husejinu.Ali ona se ne mogaše dovoljno da nahvali Ikoniji, koliko joj je stari Janičar dobar.»Boga mi«, reče, »nosi me kao malo vode na dlanu, radim s njime što hoću, zapovedam mu kako hoću, molim se Bogu po srpski, čak mi je doneo od nekud staru ikonu bogorodice; živim ti bez brige kao bubreg u loju!Ja ga ne zovem drukčije nego »Karakondžul-efendija«, a on meni opet za to tepa: »džanum« i »kuzum«, srce moje i jagnje moje!« Sad su njih dve sedele na sofi jednoj pod prozorom, pa virile kroz rešetku dole na ulicu.Iza njih je stajao stari Janičar ozbiljan i smeran. »Evo Asas-baše i Alaj-čauši, trče da jave da ide Padišah.Otvori dobro oči kad ti pokažem vezira, da ga dobro vidiš, da se ne prepadneš kad te posle pred njega izvedem!« reče Husejin Ikoniji. »Baš se ne bih prepala pa da je kako strašan!« odgovori Ikonija mirno; ali opet ti samo meni njega pokaži!« U tom prođe jedna četa čauša sa šiljastim crvenim kapama od sukna, zagasito zelenim kaftanima, bez oružja i samo sa dugačkim zelenim dolamama, kojih skutovi behu podignuti pa za pojas prideveni, sa žutim šalvarama i crvenim jemenijama.Nosili su handžare za crvenim silavima, duge puške na ramenima, a za kalpakom po jednu drvenu kašiku. Husejinu milo beše da ih gleda.Srce mu se razdraga pa viknu: »A, bre, sinovi carevi, aferim!« Za njima iđaše jedna četa »Bostandžija« odevenih i naoružanih onako kao što su Janičari, samo što im visoki kalpaci behu od crvenog sukna.Iza bostandžija koračahu složno »Baltadžije« sa skrletnim dolamama i belim turbanima, noseći u rukama srebrne nadžake. Pa onda provedoše dvanajest doratastih hatova iz Kurdistana, sa pozlaćenim rahtovima i sedlima pokrivenim međedinom; dvadeset i četiri konjušara, koji ih vodiše, behu svi obučeni u žutu čohu, a opasani stambolskim pasima od žute svile. Iza ovog carskog prvog jeleka koračahu u nogu Herbadžije, u skrletnim dolamama, a sa tigrovom kožom o levom ramenu; u rukama nošahu puške sa srebrnim paftama, a u silavu handžare i pištolje sve u srebro zalivene. Pa onda udari jedna kita Spahija konjanika.Ne zna čovek šta pre da pogleda, da l’ ljude da l’ konje.Spahije sve po lepoti i junaštvu probrani, nosili su crvene šalvare, zelene dolame, na prsima pancire i toke srebrne; a sa desnog ramena visaše niz pleća streonik od crvene kadife, zlatom izvezen, pun strela sa levog ramena opet sam luk s tetivom, zavijen u zelenu kadifu opet zlatom izvezenu.Na glavi nošahu pozlaćene šlemove sa belim niskim turbanom oko čela.U desnoj ruci držahu koplja, a o bedrima nošahu krive dimiskije.I oprema konjska bila je bogata, sve od samog crvenog ibrišima i srebra, a sedla im pokrivena u jednih žutom, a u drugih ljubičastom čohom, po kojoj se pružahu šare od srebrne žice. Iza njih jahaše Spahi-baša na divnom arapskom konju.Bio je odeven kao i druge spahije samo što je se iz njegovog belog turbana, uz zlatni šlem, izvijala visoka bela perjanica, što mu nakit na konju beše od zlata, i što pored konja njegova koračahu po šest dečaka sa crnim malim šubaricama, crvenim dolamama i žutim šalvarama. Udari drugi carski jelek: dvanajest vranaca sa srebrnim rahtovima; o sedla od crvene kadife behu i s jedne i s druge strane obešeni okrugli srebrni štitovi rubinima iskićeni.Konjušari, sve po dva na jednoga konja, behu odeveni u crvenu čohu sa visokim crvenim kalpacima sa dugim kićankama a od plavog ibrišima. Odmah iza ovoga provedoše i treći carski jelek: dvanajest kao mleko belih arapskih hatova, s gustim i do zemlje crnim repovima.Njihovi rahtovi behu od suvog zlata; a o sedla od plave kadife behu pritvrđeni zlatni štitovi iskićeni plavim safirima, a konjušari nošahu na glavi bele kalpake, a povrh belih šalvara plave dolame. Pa onda naiđe Jedna četa Janičara na konjima, sa crvenim dolamama povrh zelenih šalvara, sa zlatnim tokama na prsima, sa belim sarkolima sa zlatnim pervazom i zlatnim čelenkama na glavi. Iza njih jahaše na visokom vrancu Aga janičarski.Nosio je kuntuš od zelenog atlaza optočen širokim pervazom od zibelina, anteriju od istog takvog atlaza s rukavima od belog atlaza, široke šalvare od crvene čohe i žute čizme.Za svilenim pasom imađaše bogato iskićen handžar.Rahtovi njegovoga vranca behu sve od samog srebra.Pored njega koračahu i s jedne i s druge strane po šest krasnih momaka, u janičarskom ruvu, sa lepo izvezenim streonicama o plećima. »Gledaj našeg agu, gledaj!« viknu Husejin Ikoniji, pa je u svom oduševljenju gurnu ne baš vrlo nežno.I onda savi ruke na prsa i pokloni se svome starešini, i ako ovaj čak ni slutiti nije mogao, da ga je iza one rešetke gledao jedan Janičar. Naiđe za tim jedna gomila kadija, hodža i ulema, sa belim turbanima, zelenim kaftanima i mekim čizmama od crnog sahtijana.Pa onda jedna manja četa šejika potomaka Muhamedovih, sa velikim zelenim čalmama.Iza njih zastupnik Muftije sa belom čalmom i u belom kaftanu.Iza ovih nastupiše ridžali carstva, age od Divana i od carskoj Saraja, kadi-askeri, begler-bezi paše i veziri, sve to sa sabljama i handžarima dragim kamenjem okićenim, sa turbanima od kašmirskih i hindustanskih tankih tkanica, raznih boja i raznih oblika neko u ćurkovima od crvene mletačke čohe, neko sa kuntušima i sa binjišima od dibe-tkanice zlatnom i srebrnom žicom ispretkane, sa zibelinima, samurima i skupocenim lisičinama opervaženim. »E sad, otvaraj oči i dobro gledaj!» viknu Husejin Ikoniji; »evo ga naš vezir!« Ikonija nasloni čelo na rešetku, pa oštro gledaše na ulicu.A srce joj poče življe da kuca, ne znađaše ni sama zašto, manj ako nije što joj Husejin ono onako iz nenada viknu. Tri mlada momka, lična i visoka, u pancirima i sa srebrnim šlemovima iđahu u korak onaj u sredi nošaše koplje sa tri konjska repa, a ona dvojica pored njega zabacili na ramena šestoperne buzdovane.Iza njih koračahu složno dvanaestoro dečaka, sve po četvorica u jednoj vrsti.Behu obučeni oni u prvom redu u žutoj, oni u drugom u crvenoj, a oni u trećem u zelenoj svili.Izgledahu kao živa bašta od laleta. Iza njih na visokom jednom anadolijskom hatu jabučaste boje, jahaše lep mlad čovek.Njegova dolama od crvene kadife bila je tako bogato zlatom izvezena, da je jedva ovde i onde kroz grozdove i granje od zlata kadifa provirivala.Na prsima je nosio zlatne toke; iza svilenog pasa handžar, kojega su i korice i drška bile smaragdima i rubinima bogato išarane.Na glavi je nosio zlatan šlem, obavijen tankom belom čalmom, iz koje se spreda a iznad čela uzvijahu dve čelenke od dragog kamenja, u kojima behu usađene perjanice od crnoga nojevoga perja.Zastor njegovog sedla bio je od zelene kadife zlatom i biserom izvezen.Uzengije su mu bile od zlata a tako i dizgini, sa kojih je visilo na svakoj strani po dvanajest kita od drobnog bisera i toliko od krupnog merdžana.Konj mu je na glavi nosio belu, u srebrno lale utvrđenu perjanicu, na čelu između oba oka amajliju sa krupnim jednim smaragdom, oko koga se savijalo tri niza od alema, rubina i safira.Zlatom okovani kajiši sa dugačkim resama od srme, držali su na širokim prsima Jabučilovim jednu veliku zvezdu od rubina sa polumesecom od alem-kamena iznad nje.I konj i jahač treptali su na suncu od zlata i dragog kamenja, Bila je milina pogledati ih.Jahač seđaše kao da je prikovan za sedlo, i tiho, blago, gotovo smerno pogledaše to na jednu to na drugu stranu.A njegov Jabučilo, kao da se ponošaše nakitom i junakom svojim, koračaše ustalasanim krokom, krešući pramenove od varnica iz kaldrme, svoj labudovski vrat čas savijajući nisko kao da se klanja do zemlje sirotinji i fukari, koja iza leđa janičarskih zaprepašćena gledaše sve ovo čudo i gospodstvo, a čas opet ponosito i s frkom dižući glavu u vis, kao da nestrpljivo traži da vidi da li se krilati Pegaz zastiđen sakrio za oblačke od srebra na plavome nebu od azura. Kad bi na spram onog prozora sa rešetkom, mladi jahač upre svoje poglede na nj, kao da je hteo silom svojih očiju da skine rešetku.Ne mogaše da skine rešetku, ali ne skidaše pogleda svoga sa nje, dokle ga ponositi konj njegov ne odnese dalje niz ovu živu reku koja valjaše, zlato, srebro i drago kamenje. Ikonija ga je dobro uočila.Njeni se pogledi zalepiše za nj, i on ih ponese sobom daleko niz ulicu.Ona izgledaše zbunjena, uzbuđena, bleda i zamišljena.Gledaše jednako za njim: srce joj lupaše baš kao da se nešto prepala bila, i jedva dihaše.Kao da joj sve misli, sve srce, sva duša odoše niz ulicu, i samo nesvesno telo osta čelom na rešetku naslonjeno.Trže se i razabra se tek kad Husejin vihnu: »Evo Padiše!« Janičar pade na kolena, savi ruke na prsa a glavu navi na levo rame sklopiv trepavice.Pa kad je tako, po janičarskom običaju, pokazao kako je gotov da za cara položi glavu na panj da se seče, onda se podiže i tiho, više sam u sebi, prozbori: »Padiša čok jaša!« (da živi padiša!) odjekujući time grmljavini koja se za sultanom valjaše niz ulicu. Ikonija je sad u onome, što joj pod očima promicaše kao neka šarena gungula, jedva spazila između pozlaćenih klobuka Pejika i visokih perjanica Solaka, Turčina jednog u godinama, sa tri crne perjanice na beloj čalmi u binjišu od srebrne žice i na belom konju.Vide još kako neki iz svite careve bacaše čitavu daždu od srebrnih aspri u gomile sveta, koji sa još vatrenijim uzvicima za zdravlje i sreću padišinu poče sad da se bije grabeći aspre sa kaldrme. »Vide li cara?« upita je stari Husejin sav radostan i veseo. »Da mi, ago, ne zameriš, a i car da mi oprosti, jedva bi smela reći da ga vidoh!« »Ih, kako jadna da ne vidiš cara?!Pa ti onda nisi videla ni Kizlar-agu sa njegovim Kara-agama, ni Kapi-agu s njegovim belim evnusima, ni careva Siliktara, koji sablju carevu nosi, ni njegovog Ibriktara koji mu zlatni ibrik nosi, pa ni Rikabdara koji mu uzengiju pridržava, ni njegova Dulbendara koji mu čalmu zavija, i turbanom carskim Muslimane pozdarvlja!Pa ti nisi videla baš ono što je najlepše!A lepo svi oni prođoše mimo tebe a ispred Padiše!« »Ja se, Boga mi, bejah zagledala u tvoga vezira.Vala dosta je i njega videti pa da oči zasenu!A pravo da kažem, učini mi se da sam te oči i to čelo nege videla, pa se zanesoh tražeći po mojoj ludoj pameti gde sam ih videla!« »A kako ti se svidi carev prolazak?« upita aga da bi poveo razgovor drugim putem. »E, pa nije šala, carevina je to!Kako gledah ovoliku silu i gospodstvo, ja se mišljah: ej, Bože, tako je to i u nas bilo dok imadosmo svoje careve!Da ti moj aga čuješ, kad naši guslari stanu kazivati kako je nekada u nas bilo!Vala ako nije i lepše bilo, nije manje!« »Jok vala!« reče pouzdano stari Janičar; »lepše da bude ne može.Pametniji i od tebe i od mene rekoše: »Mal der Hindustan, akl der Frengistan, hižmet der ali Osman,« »preko blaga Hindustana, i pameti Frengistana, a sjajnosti Osmanlija, ništa veće nema!« »Voljan si ago da tako govoriš; ama da mogu sada da prošetaju ovom čaršijom samo tri srpske vojvode Miloš Obilić Ivan Kosančić i Milan od naše Toplice, Boga mi bi ova čaršija od čudi zanemila, a sam car i vezir potrčali bi da im posiplju put asprama!« Janičar se nasmeja, pa mahnu rukom kao da kaže; »More ženo batali ti to!« »Da ti vidiš Toplicu Milana,« poče Ikonija da s puno ponosa kazuje, kao nešto što je sama videla, pa joj se oči razgoreše a lice zasvetli; — »Da ti vidiš Toplicu Milana, kad se junak uzme da oblači, prvo meće, burundžuk košulju, nit’ je tkana niti je predena, već od suha zlata ispletena, na košulju čelik pancijera, na pancijer rumenu dolamu, po dolami troje toke sjajne, jedne vite a druge salite, a na trećim guje ispletene, povisoko izdignule glave, u glavama alem kamen dragi, na tokamo puce pod gr’ocem, i u njemu čaša od biljura; pa oblači kovče i čakšire, na kovčama trista trepetljika, do kolena od suhoga zlata, i obuče čizme carigradske, a ustaknu kalpak i čelenku, deset pera dvanajst čelenaka, i trinajsto noja tice krilo, to se krilo na čekrk okreće, te kazuje....« »Aman! kud si pošla, šta si namislila!« prekide je Husejin!»Hajde da se polazi; daleko je vezirov konak.« Ikonija, Šeker-kaduna i Husejin-aga dovezoše se na vezirovom kajiku iz Stambola u Adenistan. Na mramornome bajiru dočekali su ih vezirov Kizlar-aga i Kapu-aga, onaj prvi s belom a ovaj drugi s crvenom i visokom kamilavkom, a obojica u džubetima od dibe s navratkom i pervazima od zibelina.Iza njih su stojali poređani s jedne i s druge strane po šest crnih i šest belih evnuha, nekoliko bostandžija i poviše drugih dvorskih slugu.Među ovima je Ikonija naročito zapazila Tutuči-bašu, nadzornika papagaja, sa dva šarena krila papagajeva na sniskom turbanu, a u ruci sa šarenom štakom sa praporcima gore na vrhu.Pored njega je stajao i Bulbuldži-baša, nadzornik slavuja, sa krilom jastrebovim u čelenci i sa srebrnom ticom na štapu koji je u ruci držao. Ikonija se jutros uporno protivila navaljivanjima Husejin-age i njegove kadune da se feredžom zaogrne, pa prođe kroz Stambul i Bosporom na kajiku onako u belom zubunu, sa šljokicama među crnim resama, i sa sniskom belom konđom, koju je niz obraze s grlom vezivao crni kao kadifeni rubac.A ovde ne reče ni reči, kad je Kizlar-aga i Kapu-aga zaogrnuše kao nekim kaftanom od zagasito zelene teške kadife sa zlatnim širitom.Kad joj je crni Kizlar-aga pristupio, ona se samo sva strese i poblede.Malo zatim pa se nasmeja i reče Husejinu: »Baš mu, ago, molim te kaži, da čovek ne misli da sam se od njega prepala.Nije, nego mi tako dolazi svagda, čim ugledam Arapina, sva se stresem i naježim a ne znam ni sama za što!« Prođoše kao s litijom kroz baštu, mimo nekoliko kijosaka, mimo mnoge česme mramorne vodoskoke i šarene kaveze s ticama.Udariše i onim širokim putem između velikih pomorandži, sa kojih kroz zagasito-zeleno lišće i kroz kite od bela mirisna cveća provirivahu zrele pomorandže kao jabuke od zlata.Ikonija ne znađaše čemu pre da se divi, da li ovom drvlju sa zrelim rodom i cvetom u jedno isto vreme, ili onim velikim i šarenim ticama sa kukastim širokim kljunom, što na tačkama i srebrnim prečagama među svaka dva pomorandžina drveta stojahu.Još se većma zadivila kad vide kako, samo što Tutudži-baša zazvekta svojim praporcima, svaka od onih tica prikloni nisko glavu klanjajući se, pa onda, istina kreštavim i nešto malo zagušenim glisom, ali tek razgovetno, progovori nekoliko reči, od kojih je neke Ikokija poznala da su turske. Kad stigoše pred lepo izrezana vrata od jednoga dvora, u kome se nizovi od belog i rumenog mramora nadmetahu svojom lepotom, penjući se pod prozore zatvorene pozlaćenim rešetkama, onda se crni Kizlar-aga okrenu celoj sviti, pa samo mahnu rukom.Na mah se svi beli evnusi i bostandžije pa i sam Kapu-aga, odvojiše i odstupiše natrag.Husejin-aga, jedva stiže da Ikoniji prozbori: »Idi samo sa Šeker-kadunom za Kizlar-agom i ne boj se ništa!« pa se onda sam brzo izmače.Osta samo Kizlar-aga, njegovih šest Arapa, i Ikonija sa Šeker-kadunom pred vratima. Kizlar-aga zakuca srebrnom alkom te se na mah oba krila rasklopiše.Iza vrata stojao je i s jedne i s druge strane po jedan lav od crnog uglačanog mramora.Od njih, pa dalje u hodnik, pružali su se redovi od Arapa, od kojih jedni držahu srebrne nadžake, a drugi gole sablje dimiskije.Bilo ih je strašno pogledati, a teško je bilo kazati ko je grđi od koga.»Neka Bog sačuva svakoga da ih i u snu sniva!« reče Ikonija samoj sebi koračajući polagano, ali bez straha iza Kizlar-age; »vala ni đavolja straža oko pakla ne može biti ni crnja ni strašnija!« Ali se prizor ovaj brzo zamenu drugim. Uz široke mramorne stepene izađoše gore u prostrani i dugi hodnik, patosan zvezdama od belog, rumenog i zelenog mramora, a po zidovima zastrven bogatim perzijskim ćilimovima.Duž celog hodnika, i s jedne i s druge strane, poređalo se oko pedeset mladih i divno lepih devojaka.U svake kosa beše opletena u stotine tankih vitica, pa padaše po plećima do ispod pojasa; šalvare im behu od raznobojne svile, žute, crvene, zelene i bele; oko pasa tanki svileni bajaderi, po kojima zlatna i srebrna žica beše izvezla svakojako cveće; jeleci mahom od crvene i zelene kadife zlatom bogato izvežene, behu oko vitkog im struka tesno prikopčani zlatnim pucetima a na grudma širom otvoreni, da kroz tanku maglicu od svilene paučine pokažu gde nežna milina devojačka još jednako tiho sneva snove nevinosti.Između svake dve devojke stojao je osmougli stočić od sedefa, a na svakom od njih po jedna kita od zumbula ili po jedna kita crvenog karanfila.Milina je bila pogledati ta dva niza od lepih devojaka, raznobojne svile, kojima su se junak zumbul i vitez karanfil nadmetali za zračne poglede iz devojačkog oka. Kizlar-aga provede Ikoniju kroz nekoliko lepo nameštenih soba, pa je zajedno sa Šeker-kadunom ostavi u jednoj sa vrlo bogato zastrvenom sofom.Malo čas pa uđe unutra Ćehaja-kaduna, progovori nešto turski sa Šeker-kadunom, a ova onda reče Ikoniji: kako mora da je ostavi samu u ovoj odaji da dočeka vezira, koji će joj kroz koji čas doći. Tu su obe kadune na jedna vrata izašle, a na drugoj strani Kizlar-aga otvori jedna po niska vratanca od sedefa i pusti unutra mladoga vezira. Ikonija je stajala pored sofe, kao da se skamenila, i gledaše pravo i ne trepćući u vezira. Vezir beše očevidno i sam uzbuđen.Bio je sav bled, i na trećem koraku stade i gledaše onako isto nemo i ukočeno u Ikoniju, kao i ona u njega.Posle joj priđe uze je za ruku i reče joj srpski samo jednu reč: Ona sede ne progovarajući ni reči, nego samo gledaše nepomično u oči njegove.On sede pored nje.Izvadi ono parče ocepljena rukava, i pokazav joj, upita je tihim glasom: »Poznaješ li ovo?« Ona pogleda u ono parče rublja, pa onda opet veziru pravo u lice i reče uzdrktalim glasom: »Poznajem moj rukav!Poznajem i tebe.Ti si. On joj dohvati ruku i poljubi je. »Kako si me poznala?« pitaše je. »Kad sam te na podne s carem videla, počela sam da slutim.Sad sam te poznala prvo po očima tvoga oca, a drugo po kucanju moga srca!« I onda Ikonija briznu plakati. Vezir joj milovaše ruku, pusti je malo da se isplače, pa je onda tiho zapita: »Što plačeš?! »Plačem a neznam ni sama za što,« reče Ikonija, prosto grcajući.»Plačem od sreće od sreće što te vidim, i opet od nesreće moje što kad te videh živa, nađoh te da si carev vezir!« »Pa zar je nesreća biti carev vezir?« upita vezir s osmehom. »Znam ja, ne možeš ti biti carev vezir a da nisi turske vere.Eto kakve sam sreće ja: nađoh sina koga mi Janičari odvedoše, ali mi ga turska vera ote, da od njega turska sreća gradi careva vezira!Car ima puno vezira; ja imađah samo jednog sina!« »Ni moja vera ni moje vezirstro,« reče Rizvan potresenim glosom, »nisu mogli da otmu moje srce od tebe.Ja imam jednu mater.I ja i ti, i mi koji klanjamo i vi koji se krstite, imamo samo jednog i istog Boga.Nemoj da plačeš!Nemoj da grešimo Bogu!Po njegovoj smo se volji — neka mu je slava! — danas sastali da se, do njegove volje, više ne rastajemo!Hodi da te vodim da vidiš mladu sultaniju snahu tvoju!» I vezir je uze za ruku kao neko dete, i kroz ona vratanca od sedefa odvede je unutra u harem. U prostranome perivoju Adenistana bilo je po više ćošaka i malih konaka.Po najlepši je bio jedan, sagrađen sasvim blizu obale morske, ali ne baš vrlo daleko od glavnog konaka i od velikog harema. Zvao se »Sedefli-školjka.« Donji mu je kat bio od belog mramora, a gornji od stakla i rezanog kedra sa Livana.Nekada je kedrovo drvo bilo sve pokriveno ljuskama od sedefa, koji se na suncu prelivao iz bele mlečnosti u tamno zelenilo, a iz ovoga u toplo rumenilo.Otuda je došlo i ime konaku.Zidao ga je Mahmud-paša, te u toj školjki zatvarao biser, koji mu je sultan Mehemed u svojoj najmlađoj sestri poklonio bio. Dugački redovi od tamno zelenih kipresova odvajali su ga od velikog perivoja.Oko samog konaka izvile se stare lipe, pa ga čisto zagrlile mirisnom hladovinom i mekim oblakom od svoga zelenog lista sa srebrnastom postavom.Na jedno dvesta koračaji od konaka, pružala se obalom ograda od rumenog mramora, koju su safirni morski talasi tiho, čisto tepajući joj, zapljuskivali kad je more na tišini suncem uspavano bilo, a opet besno u nju gruvali i prebacivali je mlazovima od bele pene, kad se more ričući rvalo s vetrovima.Između konaka i ove ograde vile su se sitnim i blistavim šljunkom nasute staze kroz široke cvetne leje, načičkane laletima, zumbulima i krinovima u proleće, a ružama i karanfilima preko leta. Bila je milina ozgo sa ćoške, pogledati preko ovog šarenog i mirisnog ćilima od cveća k onom okviru od rumenog mramora, i preko okvira po plavom morskom ogledalu, povrh koga obletahu vitokrile bele utve, a po kome tamo dalje plovljahu trgovački i carski brodovi razapetim jedrilima kao džinovske utve grdosije. Sama ćoška blistala je kao da je bašta od raznobojnih laleta: po spodu persijski ćilimovi sa divnim šarama u mekanim i zagasitim bojama, na tri strane uz prozore niske sofe od krmezove čohe, pa zastrvene ovde i onde ćilimima iz Bokare i šalovima iz Indije; duž sofe dugi a uski jastuci od crvene i zelene kadife, pa zlatom izvezene; ispod tavanice, svuda u naokolo, ide poširok pervaz, u kome su talijanski majstori živim bojama ispisali kako se ponositi paunovi po cvetnome polju šeću, i kako jeleni kroz mlado, zeleno borje skaču; sama tavanica urezana duboko i visoko, kao da se gore negde topilo zlato, meki biser i plavi safir, pa se mlazovi spuštajući se dole skristalisali pre, nego što su se zlatne, biserne i safirne kapljice otkinule da kao blistava rosa popadaju po persijskim ćilimima, čosi i kadifi. Vezir je ovaj divni mali konak dao svojoj majci Ikoniji da u njemu stanuje.Da je neprestano dvore, da su pored nje i na njenu službu i danju i noću, dao joj je iz harema svoje žene jednu Grkinju iz Soluna i jednu Arbanaškinju iz Skadra.Obe su govorile srpski, istina malo zanoseći, ali tek srpski.Koliko je bilo tankih robinjica i brzonogih dečaka od 12 godina u donjim odajama.Ikonija nije ni znala. Grkinji je bilo pravo ime Agapija, ali su je u haremu, kao robinju, zvali »Nurisaba«, što znači »Zorka«; Arbanaškinji je bilo ime Petrija, a u haremu su joj dali ime »Đulbahar« ili »proletnja ruža«.Obe su bile mlade, bistre, brze da razumu što im Ikonija kaže, srećne da pogode što ona i pomisli i hitre da posluže. Prvih dana pristupiše joj pognute, sa rukama na paftama od pojasa sklopljenim.Iza svake njene reči, obe pripadaše da joj skute celivaju, ili da prstima dotaknu spod pod njenom papučom.Ali već treći dan Ikonija ne mogaše da snosi ovo čudo od svoje gospoštine.Viknu ih obe i reče im: »Tako vam očiju, deco moja, nemojte me više mučiti!Volim vas obe, jer vidim da ste dobre duše; ali ne mogu da volim službu vašu.Boli me evo ovde« (pa Ikonija metnu ruku na srce), »da vas gledam kao robinjice.Laknuće mi da ste mi po Bogu kćeri.Govorite mi kao što bi majci svojoj govorile.Hodite da vas kao decu moju poljubim!« Obe mlade žene razrogačiše oči, pa je gledahu nepomično kao da se behu okamenile.I tek kada Ikonija priđe, te poljubi u obraze najpre Agapiju pa onda i Petriju, briznu i jedna i druga u glasno jecanje.Agapija joj pade oko vrata i prosto se zacenila bila od plača, a Petrija kleče na ćilim i obasipaše joj ruku poljupcima i suzama.Udariše suze i Ikoniji i od toga časa bijaše joj laknulo. »Nisam mislila da vas rasplačem deco!« reče Ikonija, kao da je osećala da je u nekoliko kriva za njine suze.. »Neka nas da plačemo!« reče Agapija.»Od kako smo sinje kukavice izgubile majke naše, niko nam tako govorio nije kao evo ti danas.Srce nam se bilo davno skamenilo, a i šta će srce robinjicama?!A danas si nam ti, tvojom dobrotom, rastopila u ove suze led oko njega i evo nađosmo da ga još imamo! Te večeri obe mlade žene ispričaše Ikoniji celu svoju prošlost i žalosnu sudbinu, a ona opet njima pričaše kako su joj sina oteli i kako se u njenom zavičaju živi. Ikonija je i ovde, u Sedefli-školjki na Bosporu, rano legala a zorom ustajala.Mnogo puta nije mogla po celu noć da spava, i onda bi joj Agapija pričala šta je videla u Jerusalimu, gde je kao devojčica od dvanajest godina bila, i šta je videla u Kajiru gde su je gusari koji je na moru zarobiše, najpre na prodaju izneli. Ove Agapijine priče o Jerusalimu, o grobu Hristovom,, o čudesima čudotvornih ikona, pred kojima se kandila nikada ne gase, osobito su se omilile Ikoniji.Petrija je opet znala da priča po neku priču iz »Četrdeset vezira,« koju je u haremu naučila i, kao i po neku dosetku Nasradin-hodže.Ikonija bi se slatko nasmejala, pa bi tek opet Agapiji rekla: »Hajde ti sad posle ove vesele Džumbusare (tako je počela da zove Đulbaharu) pričaj nam o onom starcu u Jerusalimu, što je bio zaspao pa se probudio tek posle osamdeset godina!« Rizvan-beg je činio sve što god je mogao, da mu mati bude zadovoljna. Svakoga ponedeonika dolazio je sam lično da je vidi, i da s njome posedi malo na šarenoj ćoški sedefli-školjke. Svakoga petka pred veče, mlada bi sultanija poslala svoju Ćehaja-kadunu, sa još dve kadune i devet robinjica uz običnu pratnju crnih i belih evnuha, da je od njenog konaka doprate u harem.Ikonija je svagda vodila sobom i svoje dve poćerke.Prolazeći s ovakim sprovodom kroz baštu, ona bi se sama u sebi nasmejala i rekla: »Bože, Bože! šta li bi moji seljaci rekli, da sad nekud iz prikrajka gledaju, pa da vide ovo moje čudo i gospodstvo?Bog i duša znam ih, pre bi se nasmejali nego začudili!Ta evo me i sama se smejem!« Pa bi se opet tiho nasmehnula. U haremu dočekale bi je kite od robinjica sve lepše od lepših, klanjale bi joj se do zemlje, a neka bi se sagibala da je i skute ljubi.Tu bi je ćehaja-kaduna i još jedna' dvoranka uzele pod miške, pa je uvele u veliku dvoranu, gde bi joj mlada sultanija izašla pola puta u sretanje, pretisla njenu ruku pa svoje srce, pa je onda sama uzela pod mišku i povela da je posadi pored sebe na sofu. Tada bi robinjice donele veliku jednu srebrnu siniju, namestile je na osmougli stolac od sedefa pred sultanijom i Ikonijom, a po siniji razmestile plave ćase od kineskog porcelana u velikim pozlaćenim zarfovima, sa mlekom, srtlijašem, kadajifom, belom i rumenom halvom, rahatlukom i svakojakom drugom đakonijom.Jedna bi se visoka i tankostruka devojka — s crnom kosom, crnim očima, belim čelom i rumenim licem, sva obučena u crvenu svilu i kadifu i s crvenom ružom u kosi — ukipila na desnom kraju od ćilima pred sofom, a pored jednog stočića od srebrne srme, na kome je stajao kristalni bokal sa crvenim šerbetom; a na levom kraju, prema njoj stojala je pored srebrnog stočića s bokalom sa žutim šerbetom jedna isto tako velika i tankostruka mlada devojka sa bledožutom ružom u zlatnoj kosi, s plavim očima, s licem belim kao da je mlekom naliveno, i sva u bledožutu svilu obučena. Kad se ni sultanija ni Ikonija ne htedoše ničega prihvatiti, onda četiri robinjice digoše srebrnu siniju i odnesoše.Tada bi mlada sultanija udarila dlan o dlan.U dnu dvorane, prema sultaniji, dva bi nubijska gorostasna crnca razmakli teške zavese, pa pustili da uđe unutra Kizlar-aga sa dvanajest crnih evnuha, za njima dvanajest dečaka pa dvanajest devojčica, pa ćehaja-kaduna sa svoje četiri pomoćnice, a iza njih dvanajest Arapkinja, pa dvanajest belih žena, a iza njih 24 mladih devojaka od petnajest do osamnajest godina, sve to bogato obučeno i nakićeno, u ruvu od raznih boja i raznoga kroja.Sve to prođe pored Sultanije i Ikonije čisto sa strahom, gledajući preda se i sklopivši ruke na pojase. Dvorkinje se razmestiše u gomilice duž zidova, a evnusi čak dole u dnu dvorane.Dve robinjice donesu jednu srebrnu i jednu zlatnu kadionicu, bace u nju aloje i još neke indijske mirise i pokadiše njima najpre sultaniju pa Ikoniju i prođoše posle po redovima dvoranstva.A druge dve donesoše u srebrnim kotlićima mirišljavu vodu od ruže, pa kitama od crvenog karanfila poškropiše ćilimove i zastore na zidovima. Tek iza ovoga nastajala bi prava zabava, u kojoj bi svagda bilo pevanja, igranja i opsenarskih prestava.Najživlje je Ikonija zapamtila prvo veče i često bi o njemu i pričala. Na jedan znak sultanije, Kizlar-aga uvede unutra jednog derviša, visokog, suvonjavog, crne masti i duge crne brade. On razastre svoje poabano sidžade, stade na nj’ progovori nekoliko arapskik reči, pa se onda uze udarati u glavu budžom jednom, u kojoj je bilo pola oke jeksera usađeno, pa onda dugim i uskim nožem probadati svoje mišice a velikom jednom iglom prošivati usne svoje.Zgrozi se sultanija pa mahnu rukom.Derviš onda izvadi iz svoje gornje kostretne odeće jednu prljavu kesu, otvori je, i izvuče iz nje jednu zmiju, preseče je pa se načiniše dve, dohvati jednu i opet je preseče i opet se načiniše dve, tek za tili časak poče da gmiže po ćilimu silestvo zmija, dok sultanija preblede, pa se diže a devojke vrisnuše prestravljene.Kizlar-aga viknu dve tri oštre reči dervišu, te ovaj baci svoju visoku i šiljatu kamilavku od sivog sukna dole na pod, a zmije sve jedna preko druge navališe da se u nju kao u neko gnjezdo saviju.Sultanija preko Agapije zapita Ikoniju da l’ se nije prepala? »Nisam!« reče Ikonija.»A i što bi ?Kakve sam ja smukove viđala u našoj planini pa se plašila nisam!Smukove videti, to je tek nešto, a ovo je tek šala!« U tom derviš podiže u vis svoju kamilavku punu zmija, ali s mukom i naprezanjem kao da je svaka od olova; protrese je malo kao da je zobnica sa zoblju, promumla nekakve reči, koje niko ne razumevaše, pa iz nje poče da izleće golub za golubom, noseći u kljunu po jedan struk đurđevka.Čitivo jato obletaše ispod zlatne tavanice i lepo beše pogledati ih.Jedan pade na sofu, između sultanije i Ikonije i spusti pred sultanijom đurđevak.Ona se maši da ga podigne, ali je Ikonija naglo prihvati za ruku i viknu: »Ne, kćeri careva!Ova derviševa posla nisu čista posla!« Kad Agapija prevede šta Ikonija reče, sultanija se slatko nasmeja.U tome derviš zazvižda i golub za golubom padaše mu na ramena, a on jednog po jednog gutaše kao šećerlemu.Kad već ne osta više ni jedan, onda visoki derviš poče da se smanjuje a u isto vreme da se širi, dok ne posta širi nego duži, pa se onda okrete, i kao kepec debeljko ostavi svoje sidžade.Devojkama, pa i samoj sultaniji, to se dade na smej pa se slatko nasmejaše, Ali se Ikonija nije smejala nego se baš bila prepala. U tom uđe četrnajest mladih devojaka: sedam, sviračica s ćemanetima, citrama, tamburama i talambasima, i sedam pevačica.Zasviraše i zapevaše da je milina bilo slušati.Pevali su neku perzijsku pesmu: kako je ruža naricala za. slavujem, kome je srce od silnog priželjkivanja prepuklo.Mlada sultanija, koja razumevaše perzijski, beše ushićena, i kad se pesma svrši ona dva puta živo reče: »Aferim, aferim!« a sve njene dvoranke ponoviše za njom: »Aferim!!« Na jedan mig, one dve šerbet-devojke kročiše k pevačicama i u srebrnim peharima dadoše im slatka i mirisna šerbeta. Ikonija se bila sva u uho pretvorila, pa rastužena zamišljeno gledaše u mlade pevačice.Sultanija joj nešto reče, i Agapija joj prevede; ali ona ne ču.I opet joj to ponoviše, kad je sultanija tiho rukom dotaknu. »A? šta veliš?« pitaše Ikonija Agapiju, kao da, se iz sna probudila. »Sultanija pita: »je li da je lepa pesma?« »Baš je lepa!« odgovori Ikonija; »Mnogo lepa!Zanela me čak natrag u moju mladost i u srećno doba, kad je crkva Sv. Jovana pojala.Bože blagi! kad se setim kad jednom dođoše kaluđeri iz Peći s patrijarkovim đacima pa zapevaše.... čekaj molim te malo!« Pa se Ikonija pognu, zamisli se, zamisli, pretisnu čelo prstima kao da hoće da iz mozga iscedi sećanje, pa se onda opet uspravi i reče: »Jest, sad se setih!Đaci patrijarkovi zapevaše tankim grlom nešto o novom Jerusalimu, a ono se svima diže kosa na glavi, i misliš diže se kube gore u kebo, da otkloni crkvu da i anđeli čuju, a mi sve mlade žene i devojke požutesmo kao smilje; đaci i kaluđeri sve više i više vezu glasovima, a mi se jadnice rasplakale pa plači!Eh, Bogo moj, ono je bilo pojanje da mrtve oživi! .Jes, nije vajde, i ovo je lepo, nije da nije lepo, baš je mnogo lepo!Ali ono da je da sultanija čuje!Ej, ej, avaj nama!« dovrši Ikonija tiho, pa se ljuljaše to na desno to na levo; kao teškajući se što je to sve bilo pa prošlo. U tom uđoše u dvoranu dve, kao kaplja, mlade, visoke, vitostruke i tankonoge Misirlijke, s obnaženim rukama i grudima, utegnute tankom svilenom koprenom oko pasa, sa srebrnim grivnama oko oblih zglavaka na rukama i na nogama, sa srebrnim minđušama, sa krupnim crnim zenicama, sa očima kao badem povijenim, sa dugim svilenim trepavicama, sa vitim dugim i kao luk od strele visoko povučenim obrvama. Zazveketaše citre i tambure, zakucaše tiho talambasi, potskočiše obe hitre i vidraste Misirlijke kao dva kadifasta i zlatnim prahom posuta leptira.Ne znaš, da l' tambure drhću pod manđijom divotnoga devojačkog kroka, il’ devojke lebde očarane zvekom od. srebrnih žica.Milina od igre i milina od svirke stopile se u jedan šerbet, koji novom žeđi staru žeđ gasi, da žeđ nikad ne zagasi. Stade svirka, kao da u isti trenut sve žice poprskaše.I obe igračice kao da se u letu skameniše, tako zastaše lebdeći za jedan časak samo na jednom noktu.Sultanija opet svojim srebrnim glasom viknu: »Aferim!« I opet šerbet-devojke priskočiše igračicama i napojiše ih. Sultanija dade zapitati Ikoniju: kako joj se svidi igra devojaka iz Misira. »E, carska kćeri,« odgovori Ikonija, »Boga mi ti ja ne umem ništa kazati.Vidim da je muka i majstorija, ali to se u nas ne bi zvalo da je igra.U nas je, i kad se veseli i kad se tuguje, sve kao moba.I ne može da bude igra drukčije, nego kad se povede kolo, pa se povije oko svirca, pa na desno pa na levo, pa kad sto momaka i dvesta devojaka udari sve u nogu, a ono kao da igra jedan momak i jedna devojka.Pa ne znaš šta je lepše pogledati: da li stidljivu devojku, ili stidljiva momka, kad je u kolu.A stidljivost i čednost baš trebaju svakoj devojci kao cvetu miris i boja!Boga mi, pa bez toga se u nas ne bi nikad moglo ni poigrati!« Sultanija nije razumela na što Ikonija nišani, a opet Ikonija ne bi ni mogla da razgovetnije kaže ono, što je mislila.Sultanija pomisli da ovaj nešto magloviti govor znači: da je vezirova majka umorna, pa se diže, oprosti se s njome i naredi da je opet u njen konak otprate onako, kako su je u harem dopratili bili.Tako je i bilo, samo što je sad valjada stotinu dečaka, sa šarenim fenjerima išlo, nešto napred, a nešto po stranama njenog sprovoda. Oko ponoći Ikonija poviče sa svoje postelje: »Deco, spavate li?« Obe njene dvoranke skočiše. »Trebaš li nas što?« upitaše je. »Evo ne mogu da trenem!Celo mi ono večerašnje čudo igra jednako pred očima.Istom se mislim, vratim u crkvu, da slušam kako naši đaci poje, a ono dotrče oni strašni Arapi, (budi Bog s nama!) pa me izvuku napolje da gledam derviša i njegove zmije.Ugrabim kao priliku i kao nagnem da begam, a ono one dve tanke cigančice skakuću ispred mene!Nego, ako nisi sanjiva, Agapijo, pričaj nam što o svetom gradu Jerusalimu!« A Agapija ustane, umije se, napije se vode, i onda sedne pored Ikonijine postelje i počne da joj priča, i priča joj dok vezirova majka ne padne u tihi san. Rizvan-beg je činio sve što velika sila i još veće bogastvo mogu da pomognu jednom dobrom sinu, da materi svojoj zasvedoči svoje veliko poštovanje. Ali nije dugo postojalo, pa on sam priznade: da mati njegova ne izgleda da je srećna i zadovoljna.Ona se istina nikom i ni na što požalila nije.Ali je iz dana u dan bivala sve neveselija.Tek bi se sa ćoška svoga konaka zagledala u more, pa bi setno poljuljala glavom to na desno to na levo, i tek bi joj se po neki teški uzdah iz grudi otkinuo. »Ti si, majko, setna nevesela?« upitaće je jednoga dana Rizvan.»Da ti nije što krivo od koga u mome dvoru?Da li ima nešto što bi ti godilo i za čim žudiš, a što mi ovde ne možemo da znamo dok nam ti ne kažeš?!« »Hvala ti, carevi vezire!« reče Ikonija, koja nikako ne mogaše da veziru i zetu turskoga cara kaže »sine!« — »Hvala ti, carevi vezire!Svega ima izobila u dvoru tvome, i koliko mi dobra činite i ti i svi tvoji, već i ne valja, hoće skoro po neki put i da me rasplače.Ali ti neću kriti, jesam tužna, i čini mi se da mi se srce počelo da kameni, a grlo pretvara u pištaljku od gorkog suvog drveta, te već i njime ne mogu ni da uzdahnem, ni da suze gutam!« Pljesnu se siromah Rizvan rukom po čelu i reče tužno: »Avaj meni!Aman, majko, kazuj što ti je?« »Bojim se, bilo bi dugo da ti sve kazujem.Niti je pravo da kažem ma što, što bi te zabolelo, a vidim da ti je srce bolećivo.Nego ne treba da te boli, i nemaš šta da žališ.Ti mi činiš toliko, koliko valjada od kako je carevine ni jedan sin, došav do sile i gospoštine nije učinio za svoju majku siroticu.Jeste, vidim da ne treba da te boli, jer biće da sva moja setnost dolazi od lude pameti jedne stare i proste žene!« Rizvan navali na nju da mu prosto ispriča sve što joj je teško. »Pa dobro, evo da ti sve i kažem: »Prvo i prvo sve mi se čini, da ne može biti, da ja tebi i carevoj kćeri nisam ovde na smetnji.Ovi carski dvori, ove carske bašte sva ova gospoština što se cakli u dibi i kadifi, sve to lepo priliči carevoj kćeri i carevom veziru, ali što će usred toga jedna prosta i stara Supkinja seljanka?Kao muva kad padne u činiju mleka, tako sam ti ja u ovoj gospoštini.Hoću u njoj da se udavim.Ogrešila bih dušu, kad ne bih kazala, da je tvoja žena jedno dobro dete i prave carske milosti prema meni, prostoj seljanci, a ti si dobar kao dobar dan, i ako si vezir turskoga cara!« Rizvan se malo nasmeja. »Prosti me ako kažem, što se ne valja.Stara sam, boga mi, godine su!Svi ste mi dobri i predobri.Ali kad prođem pored onih vaših tica sa kratkim kukastim kljunom i zelenim, plavim i zlatnim perjem, za koje mi ova deca ovde kažu da govore turski i arapski, a ono sve te tice pogledaju pravo i oštro u mene, pa nekako mudro zadrmaju glavom, po neka zakrešti nešto, srdito, a po neka progunđa nešto, pa se okrene od mene, kao neće ni da me gleda!A ja sama sebi velim: Bože blagi, može biti oni to sad po arapski gunđaju: »a šta će ta seljanka ovde?Nije njoj mesto ovde!« Rizvan se slatko i glasno nasmeja. »Slobodno mi se smej carev veziru!I još ćeš se smejati mojoj prostoti, samo slušaj!Prođem po perivoju malo; sednem tamo pod onu veliku i staru lipu.Istom sednem, a ono se prospe žubor, šapuće lišće, šapuće, šapuće, pa tek s druge strane zašušti jači šušanj.Okrenem se, pogledam i vidim onaj veliki rast.Reknem u sebi: »Bog i duša: kao da gorsko drvlje romorom ovim izmeđ sebe razgovara!Slušam i osluškujem.Jest, ne može biti drugo, nego baš govore.A šta mogu drugo da govore nego: »A šta će ova seljanka ovde?!« Pa onda mi se opet učini da rast zahuči lipi: »Čekaj ti mirisna sejo, kad car gavranski padne na moje grane, zamoliću ga da pošlje svoje gavranove da odlete do Ležimira, neka zagaču drvlju i kamenju: kako se Ikonija ovde, širi i baškari!« Pa onda opet njemu lipa tiho šapuće: »Kad čele padnu sutra na moj cvet, zamoliću caricu njihovu da pošlje nekoliko čela, nek odlete do Ležimira, i neka tamo po livadama pronesu od cveta do cveta, i od lista do lista: kako se Ikonija ovde medom hrani, u svilenom se fistanu po travi šeće, i zlatnim papučama cveće gazi, a na jadno svoje selo i ne misli!« »Vidim!« reče joj Rizvan; vidim, žudiš za zavičajem!« »Ne znam ti ni sama kazati, da li žudim za zavičajem.Ali ima drugo nešto što znam.Stara sam, svakoga časa i kad se ne nadam može me Aranđeo krilima kucnuti da mu dušu predam, pa me strah hvata i tuga mi srce steže kad pomislim, da će kosti da mi trunu negde u ovoj tuđoj zemlji, daleko od mojih grobova.Po tvojoj dobroti ti bi i prolio suzu, ali ko će naći popa da mi grob prelije i prekadi i da mi ga o zadušnicama opojava?Sahraniću se ovde kao neznana i nekrštena duša, pa ću se i na onom svetu izgubiti i zalutati među nesvoje, a moji će me uzaludno iščekivati i izgledati!O majko božja smiluj se i sačuvaj me toga!« Ikonija se prekrsti, pa pobožno pogleda k nebu. Rizvan se beše snuždio i zamislio.Po dužem ćutanju uze da govori ovako: »Moja je davnašnja želja bila da te nađem, da te pored sebe imam, i da se potrudim da bar starost svoju provedeš na miru i bez brige pored mene.Ako misliš, da ćeš biti srećnija među svojim ljudma, dobro, evo ću da ti sazidam konak tamo, napuniću ga svakom zgodom, narediću da ti se iz moje hazne izdaje što god ti i koliko god ti treba da živiš kao vezirova majka!« »Ne treba da se trošiš toliko«, prihvati blago Ikonija; »i ako si carev vezir, opet i tvoja hazna ima dno svoje!« »Neka potrošim deset hiljada dukata!« govoraše odsudno i toplo Rizvan; »neka potrošim i dvadeset hiljada, ako samo time mogu da kupim tebi za tvoje stare dane nešto sreće da u njoj poboraviš žalost svoje mladosti, pa nisam skupo platio!« »Deset hiljada dukata!Dvadeset hiljada!Istinu li govoriš carevi veziru?!« reče Ikonija, pa usta silno uzbuđena. »Vere mi se ne šalim!« odgovori Rizvan mirno i ozbiljno. »E čekaj malo!« reče Ikonija sva usplahirena; pogleda k moru, poćuta, prekrsti se i reče polagano: »O majko božja i bogrodice!Pomozi mi sada!« Pa se onda opet okrenu veziru i uze da govori: »Što će meni konak?!Još koju godinu, pa će moj konak da bude nekoliko pedlji crne zemlje pokriveno buseni.Ali ako si mi sin, ako hoćeš da se tvojoj majci bar pod njenu starost skine teški kamen sa srca, a sa duše njene crni oblak, koji suzama daždi, onda izmoli u cara ferman: da sirotinja raja na onim urvinama od sv. Jovana podigne sebi nešto crkvice!Biće to tvojoj majci za dušu, a tebi za zdravlje. Udari se Rizvan rukom o koleno.Podiže se hitro na noge.Priđe k svojoj materi, dohvati je za obe ruke i reče uzbuđeno: »Što mi to, majko, i ranije ne pomenu?!Ali neka je u dobri čas!Evo ću isprositi u cara ferman; daću blaga koliko god ustreba da se crkva sagradi, da joj se zemlje, mlinovi i vinogradi kupe, daću da se dovedu kaluđeri pa neka crkva propoji kao tvoja zadužbina, a na slavu Boga, koji je jedan i isti i Muslomanima i kaurima!« »Hvalim te bože!Evo sad nađoh mog sina!« promuca Ikonija kroz plač, i sad prvi put zagrli careva vezira kao svoga sina. Vezir je kupio bio od Osman-age prokupačkog Ležimir i još tri sela u okolini, načinio od njih jedan timar i dao ga svome starom prijatelju Husejin-agi.Husejin je dao veziru svoju poštenu junačku reč, da će da čuva svojom sabljom i svojom glavom, da niko od besnih Turaka i Arbanasa ne smeta, da se crkva i konaci oko nje sagrade, a posle i da je brani od svake napasti, dok je god živ.Vezir mu preda berat, kojim ga car utvrđuje za Timar-bega iz Ležimira, i drugi berat kojim car odobrava da Ikonija obnovi crkvu sv. Jovana. Trebalo je puno dve godine da se građevina sa svim dovrši i da se crkva iznutra ispiše.Vezir je pratio svojoj majci iz Soluna neke majstore i zografe, koji su bili na Svetoj Gori Atonskoj i koji su se hvalili i Ikoniji i narodu, da su ikone ispisali sa svim onako kako su na carskom ikonostasu u Vilindaru. I ako je Husejin-aga iz vezirove kese plaćao sve majstore, Ikonija pokrene svoje selo, da i ono samo, od drage svoje volje, snese kamena i drvene građe za crkvu.A svake subote ona i druge žene iz sela, donosile su radenicima ponude u pogačama, siru, kajmaku i vinu.Ikonija je gotovo iz dana u dan išla na građevinu, nije što se tobož u tom nešto razumevala, nego samo da se raduje gledajući kako zidine odmiču u visinu, kako se krov sastavlja i kako se po sredini veliko kube lepo izvija. Preko zime i s proleća nešto često poboljevaše, pa se pobojavaše da ne umre i moljaše se glasno Bogu, da je još ne pozivlje na onaj svet, dok ne čuje, da je crkva opet zapojala. Kad već sve bi gotovo, ostajaše samo da se na desnom zidu u ženskoj crkvi ispiše: kako je crkva obnovljena zauzimanjem »Ikonije, matere Rizvana vezira«.To je tako i samo vezir želio da bude.Ali tu Ikonija, na suprot i Husejin-agi i svima majstorima i svom selu zahtevaše, da se pri preči »matere Rizvana vezira«, doda još: »a podružja Milenka Hajduka, koga Bog da prosti!« I najposle moradoše joj popustiti, i napisaše kako je želela. Selo posla ljude svoje u Peć patrijaru s poklonima i s molbom, da, ako već sam ne može, pošlje koga da crkvu mironoše i da odredi tri kaluđera, koji bi prihvatili manastir, crkvu posluživali i dohotke sa njenih baština pribirali.Patrijar naredi: da se crkva posveti u oči samog Ivanj-dna, i posla umesto sebe igumana Dečanskog Jerotija. I dođe iguman Jerotije sa šest kaluđera, i dođoše popovi iz Toplice, sa Sitnice i sa Ibra, i iskupi se narod sa svih strana, a knez i kmetovi od Ležimira, baš kao domaćini, sve gologlavi dočekivahu goste. »Blago vama s vašom Ikonijom!« govorahu gosti Ležimircima.I gurahu se, da se podave, ko će pre da stigne do nje, da joj ruku kao svetinji kakvoj poljube. Posle se narod najviše savijaše oko starog jednog bogalja, koji sav sed kao ovca, a mrk u licu kao truo panj, puzeći četvoronoške obilazaše oko crkve, pa bi se pred svakim od trojih vrata ustavljao da poviče: »Hvalim te Bože, koji si velikom tvojom i čudesnom milošću podigao crkvu, koju sam ja mojim grehom razorio bio!Slava tebi, Bože, slava tebi! vo vjeki vjekov, amin!« To je bio nesrećni Gavran, koga je Ikonija dala doneti iz planine, pa naredila: da mu se u konaku manastirskom dade jedna ćelijca pri zemlji da u njoj do smrti stanuje. U oči samog Ivanj-dna, iguman dečanski s mnoštvom kaluđera i popova posveti crkvu i odmah udariše u velika bdenija.Milina je bilo pogledati na onoj lepoj letnjoj noći, kako je narod prekrilio bio portu oko crkve, pa se ućutao jedva diše, samo da čuje, kako kaluđeri i popovi u crkvi poje i čitaju dvanajest velikih jevanđelja.Mnogi se starci zaplakaše. Ikonija se strogim postom spremila da se sutra na velikoj leturgiji pričesti, pa koje od uzbuđenosti, koje od umora, klonu u jedan sto u ženskoj crkvi.Pritrčaše joj žene i izvedoše je iz crkve; poprskaše je hladnom vodom i dadoše joj gutljaj rakije, te se brzo oporavi.Osta u porti na travi do svršetka bdenija.Oko nje se iskupiše knez i glavni domaćin iz njena sela, a dođoše posle i kaluđeri i popovi i odoše svi u veliku trapezariju, da se malo prihvate. »Sve mi je Bog preko molitava mojih i preko očekivanja mojih ispunio«, reče Ikonija; »ali mi ostade jedna želja na prazno.Mislila sam, kako bi lepo bilo, da na ovoj slavi našeg sela i naše crkve bude s nama stari otac Nikodije.Pomenuh to jednom poodavna Husejin-agi, a on javi veziru, a vezir posla na sve strane, i našem Patrijaru, i u Svetu Goru; raspitivalo se i raspitivalo se, pa sve uzaman !Kako ga u onaj strašni dan nestade, propade mu i trag!« »Znam ja«, prihvati iguman dečanski; »i mi smo se pitali za to.Nego smo se setili nečega.Pre tako pet godina, dođe u Dečane neki Srbin iz Dalmacije, koji se vraćaše iz poklonenija u Jerusalimu, pa nam uzgred pričaše, kako je tamo naišao na jednog starca Srbina kaluđera i s njime se dobro upoznao.Kad su se rastajali, stari mu kaluđer reče: »Molim te, brate, kad budeš prolazio kroz srpske krajeve, kaži svakomu duhovniku, svakome popu, a i svakom bratu Srbinu: pozdravlje ti od oca Nikodija, našao je u Jerusalimu srpsku crkvu sv. Save i kralja Milutina, i u njoj se na kolenima molio Bogu za sirotinju srpsku, i kad se digao, čuo je iz oltara razgovetno ove reči: »Ne daj se Srbine!« »I ja sam slušao, da je Nikodije otišao u Jerusalim, pa tamo i preminuo reče jedan drugi kaluđer. Sutra dan, spremajući se da pođu na jutrenje, Ikonija ispriča svojoj Makreni šta je snevala te noći. »Od nekud iskrsnu otac Nikodije, sav beo kao ovca, uze me za ruku i reče »hajde, da vidiš tvoju crkvu!« I onda kao obiđosmo crkvu uđosmo i unutra, i kaluđer, onako star, metanisaše pred prestonim ikonama pa se onda okrete meni i reče: »Lepo je, lepo je!Ove ikone baš kao u Vilindaru!Nego hajde sad da te ja vodim u jednu drugu srpsku crkvu!« Pa me onda povede sve za ruku; pređosmo bistar jedan potočić, pa onda kroz neko smilje izađosmo u jednu divnu baštu.Sunce granulo pa obasjalo cveće, da ti oči zasenu od jare.Malo dalje, pa ugledasmo crkvu.Ali kakva crkva!Iz temelja pa za jedan aršin sve o samog crvenog merdžana; pa onda zidovi sve do pod samu streju od samog biljura, pa se na suncu prelivaju u sve dugine boje; pogledam gore, a kubeta sve od bistrog plavog kamena dragog, pa pokrivena zlatnim tepelucima.Dođosmo pred glavna vrata, a ona sve od samog srebra belog kao mleko; pred njima dva zlatna stuba, a oko oba stuba uvile se grane od belog i plavog jorgovana; zagledah bolje i pipnu prstom, kad ono nije prirodni cvet, nego jorgovanovi cvetovi načinjeni od bisera i od dragog kamenja.»Bože blagi!« rekoh, »da silnog bogatstva i divne lepote!Ovako nešto nema ni u turskog cara, a kamo li u njegova vezira!« »E, sestro moja«, reče mi otac Nikodije; »to je, vidiš, srpski car Lazar sagradio ovde za svoje Srbe.Eno, pogledaj samo unutra!« Ja kao zavirim u crkvu i lepo vidim, gde na jenom prestolu, desno od oltara, sedi car Lazar, čisto ga evo i sad gledam; krupne oči s blagim pogledom, duge kose pale na ramena, po kratka, gusta, proseda brada, dolama bela, kao da je od srebrne tkanice, po njojzi krupna pucad kao grudve od bisera.A s jedne i druge strane pored pevnica stoje patrijarsi i vladike u zlatnim odeždama, i kao čekajući nešto pogledajući k vratima.»Koga li to čekaju?« upitah.»Čekaju tebe, da te pričeste!« reče mi otac Nikodije.A ja se prepadoh, srce mi zalupa silno i ja padoh na prag od crkve.Trgoh se iz sna, a srce mi još jednako lupaše kao da hoće iz grudi da iskoči!« »E pa to je!« uze mudra Makrena da tumači.»Sinoć smo o ocu Nikodiju dugo govorili, govorili smo s igumanom koga je Patrijar poslao, legla si pozno i umorna, misliš, da bogme, na pričešće koje ćeš danas da primiš, pa sve se to pomešalo i išaralo u taj lepi san, koji daće Bog da je na dobro kao i sve što je na dobro ispalo!« »Neka bude u svemu kako Bog hoće! nije me već više srtah ni od smrti.Ovde sam među svojima, a eto je se crkva iz urvina digla i propojala!« Ikonija otide pa se namesti pred glavnim vratima od crkve.Tu htede da dočeka igumana i duhovnike, koji će iz konaka doći da počnu službu.Prema njoj, na drugoj strani od crkvenih vrata, sedeo je na zemlji bogalj Gavran.Svet nagrnuo oko nje i s jedne i s druge strane.Viču joj: »E, Bog te blagoslovio!« »E, Bog ti dao i ovoga i onoga sveta!« »Nisi ti samo vezirova majka, nego si ti majka sve ove jadne sirotinje!« »E vredilo je da prođeš kroz sve tvoje muke, kad si ovakav dan doživela!« A oni koji behu daleko od nje, dovikivahu joj: »Ama izidi na gornji prag od crkve, da te svi vidimo!?Ima nas koji dođosmo iz daleka; daj da ti oči sagledamo, te da našima na domu kažemo: videsmo crkvu božju, i videsmo ugodnicu božju! Ali se Ikonija snebivaše da izađe na gornji mramorni prag od crkve, pa da je svi vide i gledaju, nego osta pored vrata na svom mestu, s bledim licem i plačnim očima. U tome se pojaviše kaluđeri od konaka.Sam knez od Ležimira, sa šubarom ispod miške, iđaše napred i sa dva tri seljaka svoja s mukom otvaraše put kaluđerima kroz guste gomile naroda. Iguman dečanski, u širokoj crnoj mantiji sa gvozdenim krstom o gvozdenom lancu o vratu, sa visokom štakom i crnim brojanicama, koračaše polagano kao neka strašna svetinja.Kad već stiže pred samu crkvu, Ikonija mu se maši za ruku, zaiska smerno njegov blagoslov i onda poče da govori glasno, da se na daleko čulo: »Sveti oče, ovo je danas najsrećniji dan moga života.Bog mi je dao da doživim radost da vidim da ova crkva opet propoji na slavu njegovu.Moje selo zna da ima preko dvadeset i šest godina, kaho sam hranila ovog bogalja, koga evo vidite ovde pored tvojih nogu.Hranila sam ga i čuvala od ljudi i od zveradi da ne pogine, ali mu u srcu nikada opraštala nisam.Ali kad je mene Bog milostivi ovolikom radošću danas blagoslovio, hoću evo i ja njemu da oprostim.Gavrane, neka ti je prosta od mene svaka moja suza, svaka moja muka, sva moja tuga i nevolja; neka ti je od mene sve prosto i pred Bogom i pred ljudma!» »Bog te blagoslovio!Bog ti dao!» zaječa jadnik Gavran gušeći se suzama, a narod to prihvati, pa se kao blagi talas povalja vika: »Bog ti dao!Bog te blagoslovio!« Iguman blagoslovi rukom bogalja pa reče dvojici seljaka da ga unesu u crkvu.Ali se Gavran nikako ne dade uneti, nego puzeći četvoronoške uđe u crkvu, prvi put sad posle dvadeset i šest godina.Na svakom trećem koraku udaraše čelom o mramorni patos, pa vikaše u glas: »Slava neka ti je Gospode Bože, što me grešnika puštaš u crkvu, koju si ti sam od suza dobre jedne žene sagradio!« Za njim iđaše iguman vodeći levom rukom Ikoniju, a za njima ostala svita.Mnoge se žene, a bogme i poneki ljudi, kad vidoše ovaj retki prizor glasno zaplakaše.Ikonija beše bleda i koračaše gledajući smerno pred-a-se. Kaluđeri dečanski divno odslužiše leturgiju, pa onda pred sam svršetak uzeše pričešćivati narod.Prvo pričestiše Ikoniju, pa onda redom ko se ispovedio i pristupio.Dok se drugi narod pričešćivao, dotle se u jednom kutu crkve crni Gavran ispovedaše trojici kaluđera, Kad kaluđeri čuše sve šta je i kako je bilo, prepadoše se i ne smedoše mu čitati oproštajne molitve, nego odoše u oltar i kazaše sve igumanu Jerotiju.Izađe i sam iguman u punoj odeždi pa reče Gavranu: »Po oproštaju koji si od Ikonije dobio, po blagoslovu koji ja od svetog patrijara imam po sili vlasti koju nam je Bog dao, i sa verom u istočnik neiscrpne milosti koju nam je Gospod Isus Hristos otvorio, ja ću da ti čitam oproštajne molitve!« I onda mu ih on očita, te Gavran, plakajući u glas kao malo dete, odmile do pred carske dveri i pričestiše ga Odoše gosti odabrani da pod venjak sednu za sovru.Posadiše igumana dečanskog u vrh sovre, pa onda kaluđere i popove sve po starešinstvu, pa onda knezove od susednih sela i druge glavne ljude.Navališe i iguman i kaluđeri i svi gosti na Ikoniju da sedne, ali ih ona smerno moljaše da je puste da njih, kao najmilije goste, koje je ikada u svome životu imala, dvori na ovaj veliki dan za nju.I učiniše joj po volji i ostaviše je da stoji blizu začelja od sovre.Mnogo je bila bleda i umorna.Ovda i onda prihvatila bi se za najbliži stubac od venjaka i malo se na nj naslonila. Dođe vreme da se diže u slavu.Ustaše svi na noge i iguman dečanski uze divno govoriti: o Bogu, o narodu, o crkvama božjim, o iskušavanjima kroz koje Bog po nekad vodi svoj narod, i kako je narod, koji je veran ostao prelazeći kroz dolinu smrti, našao, da ga Bog na izlazu iz nje dočekuje izvanrednim i velikim milostima.Svi behu duboko potreseni i smerno piše u slavu božju.Napiše i Patrijaru pećskom i vaselenskom i svima drugima.Pa se onda opet diže iguman dečanski i poče ovako : »Vo Hristu bratija moja, deco moja, hristoljubivi i blagočestivi narode!Za ovu veliku današnju radost našu, za ovu utehu, koja će da bude i nama i dugo posle nas, onima koji iza nas nastanu, kome imamo da zahvalimo?Prvo Gospodu Bogu, koji evo i u ovoj prilici pokaza da neće da nas ostavi da do kraja propadnemo, a odmah za tim imamo da zahvalimo onoj ženi, dobroj i smernoj, od suza koje je Bog ovu crkvu i sagradio, kako jutros pravedno reče jedan strašni grešnik, a sada primljeni i oprošteni pokajnik pred Bogom.U ime naše svete crkve, u ime našeg svetog Patrijara, u ime celog klira i u ime sirotinje raje, neka joj je večna hvala!Nemam reči... i koje reči imam evo mi zapinju u grlu... nemam reči da opišem kakvo je veliko dobro ovim svome narodu učinila.Nije samo zapalila sveću da joj za njenu dušu večno gori, nego je zapalila buktinju da razganja mrak koji je nas, bedni srpski narod pritisnuo.Njeno će ime da se pominje kao jedno dobro i svetlo ime dokle je god naroda srpskog.I treba tako.A sad braćo u zdravlje ktitorke ovog svetog hrama, u zdravlje naše dobre, sirotinjske majke, Ikonije!« Diže se usklik od naroda kao grmljavina, i raznese na sve strane, a kako se on gubljaše u daljini prihvatan od gomile do gomile, diže se oko sovre slatkoglasno brujanje kaluđerskog »Mnogaja ljeta!« Jadna Ikonija podizaše desnu ruku prema igumanu, kao da ga preklinje, da ne govori o njoj, a levu pritiskaše na srce.A kad se osu grmljavina od klicanja i kad se iz nje izvi ono »mnogaja ljeta«, ona preblede, požute, preblede opet, promuca nekoliko reči, koje niko ne ču u onoj ori, pa pade na zemlju kao da je munja udarila. Pritrčaše joj iguman i nekoliki gosti u njenoj blizini, dotrčaše i neke žene iz gomile sveta, koji se oko venjaka skupio bio, ali većina kaluđera nije videla šta bi, nego svojski dovršivahu svoje »mnogaja ljeta«. Kad ga svršiše, onda svi skočiše iza sovre preneraženi i iskupiše se oko Ikonije. Dve krupne suze otkidoše se ispod njenih dugih trepavica, i polagano klizahu se niz njeno bledo, ali savršeno mirno lice; oko uglova od usana stanio se jedan tih jedva primetan osmeh. Sa te dve suze i sa tim tihim osmehom oprostila se s ovim svetom u trenutku najveće svoje slave Ikonija, vezirova majka! IZ BEOGRADSKOG ŽIVOTA Stevana J. Jevtića Nakladom knjižare Velimira Valožića. Štamaarija Dušana Valožića Na istočnoj strani Beograda, u tako zvanoj Paliluli, u ulici „Dva bela goluba“, ima jedna oniska kuća.Nije stara, a nije ni nova.Gosa od te kuće poznat je pod imenom: gazda Vule. Kad se kuća gazda Vula posmatra sa sokaka, mislio bi čovek, da zbog toga, što nije veoma dugačka, gazdi svome ne može mnogo kirije da nosi. (Ovako posmatranje sa svim je za preporuku, jer pokazuje, da dotični tuđu brigu vodi, a to je u Beogradu veoma priznat posao).No kad čovek zaviri u avliju gazda Vula, tada mu se tek razrogače oči, jer on onda ima da ugleda čitav red kuća, s jedne i s druge strane, pa mu sve to izgleda kao neka nova ulica, na žalost, samo bez naročitog imena.I doista, kao bi čovek hteo toj novoj bezimenoj avlijskoj ulici da dâ ime, našao bi se u velikoj neprilici, jer osim jednog ukućanina, koji stanuje sa svim u dnu avlije, svi ostali bili bi gotovi, da se s mesta potuku, za uzimanje kakvog drugog imena, a ne njihovog sopstvenog, što znači: da je svaki pojedini od tih džandrljivih ukućana smatrao, svaki za se, celu avliju kao svoju rođenu svojinu, i prema tome držao, da ima vlastito pravo zapovedanja u njoj. Ovo se u praktici pokazivalo kod otimanja kišnice ispod zajedničkog oluka; špijunisanjem ko stran dolazi i odlazi; kad je ko od ukućana dockan došao na ručak ili večeru, ko se noću odocnio, i na posletku, zašto se to baš sve tako dogodilo. Ovo poslednje; i ako je malo blaže, jer se može nazvati samo tek ljubopitstvom, opet se često izvodilo na dosta brutalan način, pošto je ta uloga pripadala sluškinjama, koje su uputstvom svojih gazdarica ispitkivale ove i druge slične stvari i porodične tajne ukućana. Sve je ovo sasvim razumljivo, kad se sazna, da su svi ovi ukućani, osim onog jednog u dnu avlije, bili dosta imućni, pa im je i moglo biti do toga, a neki su šta više imali i svoje kuće na drugom kom uglednijem mestu varoši, pa su ih izdali za veliku kiriju, jer je kod njih glavno: skuckati dosta para, a sve drugo, pa čak i sam život, smatra se kod njih kao neka sporedna stvar. Kod ovih ljudi novac je sve i sva.Prezervativ protiv sviju opasnosti.Novac je kadar da stvori kod njih neku obest, koja u sve njihove poslove prelazi.Kad obole, čak se ni same smrti ne boje.Oni znaju, da će ih novac izlečiti, jer misle da mogu i Boga i prirodu podmititi.Bogu pale sveće i plaćaju velike molitve, a prirodi doskoče, što polaze sve svetske banje, pa kad pored sveg toga ipak umru, onda njihovi naslednici viču na doktore, kako ovi bajagi ništa ne znaju.Izgleda u prvi mah, kao da im je baš krivo, što su postali naslednici. Svi ukućani gazda Vula rade svoje dnevne poslove van kuće.Jedni su činovnici, drugi trgovci a ima ih nekoliko i preduzimača.U podne dolaze na ručak, pa kad su s njime gotovi, popiju po kafu, malo se odmore, pa onda opet odlaze.U veče se vraćaju na večeru, pa odmah i ležu.Od ovog pravila odstupaju samo onda, kad im pivo ili rakija u kavani poremeti propisani raspored.A nije im ni zameriti, većinom su po stariji ljudi. Njihove žene, pak raznoga su doba, neke starije, neke mlađe, a jedna je baš sa svim mlada.Da li je samo to sva njena osobina, ili ona još po neku drugu u sebi skriva, videće se docnije. Skromni i dobrodušni ukućanin u dnu avlije zove se Ljubomir Stevanović.Činovnik je ministarstva pravde.Rodom je Vojvođanin, a tamo se i učio.Rastom je onizak i temeljan.Crnomanjast je, i gustih crnih brkova.Po neki put puštao bi i bradu, no to samo zbog toga, što bi je zaboravio brijati.Na svoju spoljašnost u opšte nije mnogo polagao. U ovo doba, imao je on oko trideset i osam godina. Oženio se pre deset godina veoma lepom, umiljatom i vrednom devojkom, koju oni sada još zvaše: „svojom Sokicom“. Sokičini roditelji behu veoma siroti ljudi u Vojvodini, iz čega se vidi, da je nju Ljubomir uzeo jedino iz čiste, nepomućene ljubavi. Imali su troje dece: Smiljku, Žarka i Borivoja.Najstarije imalo je osam, a najmlađe četiri godine. Živeli su u velikoj ljubavi, slozi i sirotinji. 31. oktobra 1884. godine, duboko u noć, svetlila je lampa na Ljubomirovom pisaćem stolu. Ljubomir je sedeo tu, i žurno pisao neko pismo. Kad ga je dovršio, i kao što se videlo pri povlačenju pera u stranu, i svoje ime potpisao, zavalio se u stolicu, pa samo dubio neko vreme. Očiju nije skidao sa pisma, a menjao se neprestano u licu: čas beše bled, a čas zajapuren. Nad pisaćim stolom visaše okrugli sahat od lima, a skazaljke na istome behu obe u pravoj liniji, pokrivajući jedna drugu. U istome trenutku izbi dvanaest časova. Ljubomir podiže oči, glednu sahat, čiji otkucaji brujahu u ušima njegovim, kao da su dvanaest gromova, pa naglo ustade, i stade kraj prozora. Na polju je mračno, kao što je sad u duši njegovoj. Ljubomir se sav strese od pomisli, da treba još samo neko kratko vreme, pa da svetu svane, a njemu da smrkne. Sutra treba da se seli u nov stan, koji još nije ni našao, jer nemaše za novi stan kaparu da plati, a ovome gazdi dužan je kirije ravno sto šesdeset i pet dinara. Ako toliku sumu do osam sahata iz jutra ne položi, onda će mu nemilostivi gazda sve da isprodaje. Sekvest na stvari već je ranije izvršen, a procena je gotova. Stvari će se, jedina njihova tekovina, prodati bud za što, pa će i poslednji jastuk otići u masu. Žena i deca plakaće, a ta pomisao beše Ljubomiru ponajstrašnija.Ako pak nađe gdegod novac, i dužnu sumu položi, može i dalje da ostane u stanu, jer ovaj nije nikome izdat.U budžaku je, pa se za njega niko baš mnogo i ne otima.Uz to kuća je ova bila već jako razglašena kod sirotinje, pa se čuvahu oskudni ljudi gazda Vula kao žive vatre. Ljubomir je književnik.Rad mu se priznaje, ali, osim hvale i neprijatelja, ne mogaše ništa više steći. „Jadna srpska književnosti!“ govoraše Ljubomir u sebi, „kad poput tvojih darova nisam u stanju ni kiriju da platim!“ On se ljućaše na samog sebe, što je pre kratkog vremena oglasio prenumeraciju na svoj „Zabavnik“, kad su to zaludna posla. Naziv „prenumeracija“ sad mu je izgledao glup i smešan, a onih hiljadu prenumeranata, o kojima on do skora još snevaše, obrnuše se u mašti njegovoj, sad u najveće mu krvnike i zlotvore. Za celo ovo vreme nije Sokica spavala. Ona istina ležaše u postelji, no beše tužna i uplakana. Neprestance pokrivaše decu, koja su ovu noć bila jako uznemirena, baš kao da su i ona osećala veliku opasnost, koja im preti. Sutra će možda cvokotati po ulicama, dok se ne nađe novi azil.Nekoliko je puta Sokica opominjala Ljubomira da ugasi lampu, i da legne, no on to ni čuo nije, a kad se nešto rasplaka Borivoje, on teško uzdahnu, vrati se pisaćem stolu, zgrabi grčevito ono već napisano pismo, i podere ga u stotinu komadića. Pismo ovo bilo je namenjeno nekom ovdašnjem bogatašu. Bolje što se Ljubomir predomislio, jer mu ono ama baš ništa vajdilo ne bi.Bogataš ovaj beše nemilostiv, tvrd i surov čovek. Sa istim se Ljubomir upoznao u kafani „Parizu“ Kafansko poznanstvo u opšte je spona, koja se kida, kad se u nevolji pomoć traži. Kad se Borivoje ućuta i ponova zaspa, otpoče ovaki razgovor između muža i žene: — „Ne očajavaj, Ljubomire“, govoraše tiho Sokica.Bog će dati, pa će u jutru sve još dobro biti!..Ja sam se večeras sa decom dugo molila Bogu!.. — „Meni je sva uzdanica moj pobratim Milivoje.Ja sam pogrešio, što nisam sinoć otišao na zabavu, koju daje sad „Beogradsko pevačko društvo“, ne radi toga, da se tamo razgalim, jer mi sad nije do toga, no da se sastanem sa Milivojem, koji me nasigurno onde čeka, a koji je može biti, po svom obećanju, već i spremio sredstva za naš spas,“ reče Ljubomir. — „Pa kad je tako, idi sad odmah Ljubomire.Požuri! obuci se malo bolje, tek da se samo ne sramotiš, pa pohitaj!“ primeti užurbano Sokica. Ljubomir je u svemu poslušao svoju ženu, a pri polazu, dovikne mu još Sokica. — „Ako se budeš duže zadržao, odmah ću znati da je sve dobro, pa mi ne će biti krivo, ako se tamo baš i razveseliš.Ta od kad čekam već da te vidim vedra i raspoložena!“ Kad je Ljubomir otišao Sokica je poljubila redom decu, pomolila se Bogu, ugasila lampu, i puna nade, i nekog neopisano milog osećanja, koje se javlja u čoveku, kad predoseća neki željeni srećni događaj, zaspa dosta brzo i lako. Kroz mračne ulice, po zamrznutom blatu, korača naglo Ljubomir. Kad se već približio „Velikoj pivari“, gde se davala ova zabava, razlegao se zvuk vojničke kapele na daleko i široko. Šta se baš u ovaj mah svira, o tome nije Ljubomir razmišljao. Njegova jedina misao i briga beše, e da li će još svoga pobratima Milivoja tamo zateći. Kad je stupio u veliku dvoranu, pošto je pre toga ostavio u garderobi svoj zimnji kaput, i platio na kasi dobrovoljni prilog, koji svakojako nije mogao biti veliki, spazio je odmah Milivoja, kako zadubljen u teške misli, stoji u jednom uglu dvorane, pa nemo posmatra vesele igrače i igračice. Milivoje beše stasit momak, oko dvadeset i pet godina.Lica belog i duguljastog, nosa povećeg, no pravilnog, i klasički povijenog.Kosu nosaše podužu, koja beše crna kao ugalj, na više isčešljana i na krajevima kovrdžasta.Brčići mali, crni, a oči grahoraste, sanjalačke. Bio je nastavnik na jednoj od gimnasija Beogradskih, a po prezimenu zvao se Petrović. Sa Ljubomirom pobratio se on pre dve godine, i to prilikom neke porodične zabave, na koju slučajno behu obojica pozvati. Ovo pobratimstvo stvorila je njihova jednomišljenost, koja se odmah kod prvih reči pokazala, i koja je docnije bila potpuni izraz njihovog međusobnog razumevanja i slaganja, i ako je bio meću njima priličan razmak u godinama. Kad bi neko veoma pažljivo pratio Milivojeve poglede, mogao bi vrlo lako opaziti, kako mu se kradu oči za jednom veoma lepom devojkom, koja lako i gipko hodaše u isti mah po dvorani, jer beše taman nastupio uobičajeni odmor, praćena ispod ruke nekim postarijim štucerom, koji, prosti nas Bože, izgledaše baš kao neki celokupni izlog nekakve bogate pomodne trgovine. Oni su taman prolazili pokraj Milivoja. Mlada i lepa devojka, kao nehotice glednu Milivoja, i ma da to beše za jedan trenutak samo, opet se Milivoju, koji u isti mah i nju poglednu, učini, kao da to trajaše ceo vek.On uzdahnu, a moglo se i na devojčinim grudima primetiti, kako se nešto življe gibahu.... Lena je devojka uz to lako porumenela, a kad savi sa svojim pratiocem u pobočnu restoraciju, pogleda ona još jednom kradimice Milivoja, što ovom nije nikako neopaženo ostalo. U tome stiže i Ljubomir, koji, videći ovu divnu devojku, i sam u nekoliko zaboravi na nevolju svoju, te mu prvo bi, da zapita za nju Milivoja, jer on ovu devojku ne poznavaše. — „Ljubomire,“ reče vatreno Milivoje, stisnuvši ruku pobratimovu „ona je moja jedina, najsvetija misao, moj novi, preobraženi život.Ne bude li ona moja, onda su svi uslovi za moje biće ništavi, nevredeći...... nego hodi“, produži on posle male počivke, „da sednemo za neki sto, pa da ti opširno pričam o njoj; no pre svega, treba ipak da te izvestim o tvojoj stvari, koja ne trpi odlaganja, a znam da si zbog toga i došao“. Prijatelji se odmakoše i sedoše za prvi, najbliži sto, pa kao da su naročito udešavali, (što nije bio slučaj), nađoše se baš preko puta od one lepe gospođice sa onim postarijim štucerom, koji beše povisok, suvonjav i više ružan no lep; a do ovih levo seđaše jedna starija gospođa u lepom bogatom srpskom odelu, prijatna lika i belih zuba, a desno, krupni, stariji čovek, gojazan, elegantno obučen, a preko bela ispupčena mu prsluka pružao se u polukrugu s prsta debeli zlatni lanac. Na Milivoja i Ljubomira oni i ne pogledaše, a i lepa devojka kao da se ne usudi da ovamo gledne. — „Ništa nisam mogao da učinim“, otpočne Milivoje kazivati; „odlazio sam na sva ona mesta, kako smo se ranije dogovorili, na svud mi je bio trud uzaludan.Ostalo je sad samo, da pre zore odemo nekom javnom zajmodavcu, pa ja da dam svoj zlatni sahat, ti tvoj srebrni, uz to uzmi još i tvoj i ženin venčani prsten, pa ćemo tako valjda dokusuriti koliko treba“. — Milivoje napomenu još, da bi bilo jedno mesto odkuda bi se novac mogao nabaviti bez svega ovog, no boji se — veli — da bi se tamo to krivo razumelo.On reče nešto o svojoj kumi. — „Ono prvo je bolje!“ odgovori elegičnim glasom Ljubomir. Nasta ćutanje.Milivoje ne otpoče po ranijem obećanju, da priča o lepoj devojci.Videlo se da je nevolja pobratimova razgonila u njemu sada sve druge misli. — Musika ponovo zasvira. Stara gospođa, lepa devojka i onaj „postariji“ ustadoše od svoga stola, i odoše u pobočnu salu gde se igralo. Debeli gospodin sa velikim lancem ostade sam stolom.Kao nehotice obrnu se on prema susednom stolu, promeri dobro Ljubomira i Milivoja, pa se opet nemarno okrene, i počne po stolu dobovati prstima. — „Dobro veče, dobro veče, priko!“ začu se na jedanput jasni neki glas, a pred debelog gospodina stade neki veseli starčić sa žmirkavim očima, pa kad spazi i oba pobratima, koje je poznavao, on se onda i njima sa istim rečima javi, izostaviv samo ono poslednje „priko“, pa onda doda: — „Pa što tako usamljeni?Izvol’te, izvol’te, ta bolje je valjda u društvu? Na ovu ponudu Ljubomir i Milivoje odmah ustadoše i odoše k stolu debelog gospodina. Onaj starčić načelnik je ministarstva pravde, šef Ljubomirov.Ime mu je Nikola Nikolić.Karakteran čovek, oličeno poštenje i dobričina. On odmah, zvučno kao i kod pozdrava, predstavi jedne i druge međusobno, i to ovim redom: — „Gospodin Ljubomir Stevanović, činovnik ministarstva pravde!“ — „Gospodin Milivoje Petrović, profesor!“ — „Gospodar Kosta Nedeljković, trgovac“.Tako se dakle zove debeli gospodin sa velikim lancem. Obe su strane izmenjale u nekoliko puta ona uobičajeno: — „Milo mi je“ i „drago mi je!“.... Ovi novi poznanici, koji pri predstavljanju behu svi stojali, posedaše sad, zajedno sa starim načelnikom. Nedeljković poruči odmah litar vina, sa naročitim naglaskom: „od onog boljeg!“ pa se onda obrati prvo Ljubomiru kao starijem, te ga zapita za porodične prilike mu, našto mu Ljubomir odgovori, da je oženjen, i da ima troje dece. Nedeljković se zatim okrenu prema Milivoju sa rečima: — „Vi sigurno niste oženjeni.To kao da čitam jedno iz vaše mladosti, a drugo, što ne primećujem na vašem čelu onoliko bora, koliko ima gospodin Ljubomir.“ Ovde se Nedeljković glasno nasmeje, pa onda, posmatrajući ljubopitno Milivoja, doda: — „Pa zbilja, ako se ne srdite što Vas pitam, koliko Vam je baš godina, i odakle ste rodom?“ — „Danas mi je ravno dvadeset i pet godina, a rođen sam u Kragujevcu“, odgovori kratko Milivoje. — „A jesu li Vam roditelji živi? zapita Nedeljković dalje. — „Ja sam davno ostao siroče.Oca ne pamtim, a na majčin lik sećam se još dosta,“ reče Milivoje. — „Ko Vas je školovao?“ produži Nedeljković, na što mu Milivoje odgovori: — „Dok sam bio u nižim i srednjim školama, posluživao sam, i dobijao u starijim razredima državno blagodejanje, a na strani sam se učio kao državni pitomac. — „A imate li ovde koga od rodbine? zapita ga još Nedeljković. — „Imam samo kuma i kumu, gospodina Petra Radosavljevića savetnika u penziji, i gospođu mu Milicu. — „A tako, tako; poznajem se s njima dobro“, reče Nedeljković u nekom kao otmenom tonu. Nedeljković htede još da dozna, u kojim se stranim zemljama Milivoje učio, pa kad Milivoje otpoče i o tome da daje izvešća, prekide ga stari načelnik, uzviknuvši: — „Ta dosta je ljudi razgovora; produžite to posle; nego ded’, da ispijemo koju; vino je eto već doneseno!“.... On natoči svima u čaše, pa se kucnuše, i vino ispiše. Nasta mala počivka.Svi zaćutaše. U nameri da neprijatnost ovoga ćutanja otkloni, obrati se stari načelnik Ljubomiru, sa pitanjem, e da li će već uskoro biti naštampana druga sveska njegovih spisa, koju je on pre kratkog vremena oglasio? Ljubomir mu odgovori, da je već naštampana, i da je još povezuje knjigovezac. Usled ovog razgovora Nedeljković se nešto užurba, te otpoče živo nešto tražiti po gornjim džepovima finog mu kaputa, pa odmah i progovori: — „Ta čekajte samo.... tu mi mora biti....“ za tim se obrati Ljubomiru ovim rečima: — „Vi ste, jel’te, taj gospodin Ljubomir Stevanović?....O, pa to mi je veoma drago da imam čast.....“ On pipkaše po džepovima i dalje, okrenuv se u isto vreme starom načelniku i pitajući ga glasno: — „Dakle ovaj gospodin je, jel’te, pisac onog „Zabavnika“ što izlazi u periodičnim sveskama?“ — Kad mu to načalnik potvrdi, on onda između hartija, koje je sve na sto metnuo, izvuče neko poveće pismo, i pruži ga Ljubomiru, sa napomenom, da dotično mesto, moje mu je on prstom obeležio, glasno pročita. U pismu stajaše od reči do reči ovako: „Ujedno Vas molim, g. Nedeljkoviću, da ovijeh ovde priloženijeh stotinu forinata uputite g. Ljubomiru Stevanoviću, književniku, koji je kako čujemo činovnik negde u ministarstvu kod Vas, kao prenumeraciju našega mjesta na njegov najnoviji „Zabavnik“.Ovo je plaćeno za stotinu komada njegovijeh knjiga.Spisak imena priložio sam u poslati Vam espap, jer mu je hartija nešto kruća i poveća, pa nije za u pismo.Mi smo ovdi svi oduševljeni, kad čujemo za kakvu dobru knjigu.Pozdravite g. Stevanovića, i ako se lično ne poznajemo.Knjige, molim Vas, neka nam dođu preko Vašeg špeditera ili kakvom prilikom, jer nismo radi, da pisac troši za poštu.Pozdravljamo Vas sa gospođom i gospođicom. U Sarajevu 20. oktobra 1884. god. Vaš prijatelj Miloš Sokolović, trgovac“. Dok je Ljubomir pismo čitao, posmatrao ga je Nedeljković sa osobitim zadovoljstvom, baš kao da je slutio, da je ova stotinarka njegov spas. Sa nekom elegancijom izvadi Nedeljković iz svog velikog i dobro ugojenog buđelara austrijsku banku od stotinu forinata i pruži je Ljubomiru. Ovaj se učtivo zahvali, i metne odmah banku u svoju beležnicu, opipa se zatim po džepu rukom, da bi se uverio, da nije slučajno beležnica otišla nekud mimo džep, pa svetlim i radosnim očima pogleda na Milivoja, kome se bili zažarili obrazi, a usta se malko razvukla u prijatni osmeh. Prijatelji se radovahu, svaki u sebi, jer nije bilo uputno to i rečima iskazivati, i pridavati onoj stotinarci osobitiji značaj, što bi inače za celo bilo, da su njih dvoje bili sami, ili da su se nalazili u svome društvu. Usljed ove, u ovim vremenima zaista vrlo retke prenumeracije, otvori se živ razgovor između svih prisutnih za ovim stolom.Starci su sa osobitim pijetetom govorili o nekadašnjim srpskim književnicima i njihovim mecenatima.Sa naročitim naglaskom spominjali su ove poslednje. — „Retko da je bilo“, pričaše Nedeljković, kakve stare knjige, na kojoj ne pisaše: „iždivenijem toga i toga trgovca“. On hvaljaše svest nekadanjih starih srpskih trgovaca, njihovu zauzimljivost za narodne poslove; spominjaše dalje i njihov domaći život, koji je bio proniknut vrlinama i na daleko čuvenim srpskim gostoljubljem, a nije bio ogrezao u kafanskom dimu, i javnom nemoralu, kao danas što je.Pri poslednjim rečima izgledao je Nedeljković kao malo naljućen.On je, u daljem razgovoru, najodlučnije osuđivao luksuz u narodu, koji je, po njegovim rečima, kao neki pustošni plamen obuhvatio sve staleže i slojeve društva srpskog, i pod kojim će naposletku svi kapitali srpski ostati sprženi, pretvoriti se u prah i pepeo. Posle njega uze reč stari načelnik, pa temeljno dokazivaše, da je jedino zadatak srpske književnosti, da iznosi mane srpskog života.Stalo je sada, govoraše on, samo do savesnosti i rodoljublja srpskih pisaca, pa da na bolje pođe, a ovi se, veli, ne smeju zavoditi stranim ukusom. Na ovo je Ljubomir primetio, da tako svi sadanji pravi pisci srpski misle i čine. Posle ovoga skrenuo je pažnju svih prisutnih na sebe mladi profesor Milivoje, izjavivši, da je to veoma neblagodaran posao biti srpskim piscem. — „I najbolji pisac, govoraše on, ne živi danas bez gorčine.Ako je rad, da bude podjednako od svih priznat, da ga svi razumeju i njegovim se delima odazivaju, onda on mora gledati da što skorije umre.Ta nije badava ono kazao besmrtni Viktor Higo: „Veliki ljudi, ako hoćete da imate sutra pravo, umrite danas!...“ Živome piscu, kad je u kakvoj nuždi, ne pomaže niko, a kad umre, onda se troše silni novci na njegov spomenik, ili se njegovoj sirotoj porodici, koja je vazda gladovala, dok joj je književnik ili pesnik — otac živeo i radio, časkom nakupi do četrdeset hiljada dinara, baš kao da je važnije to, da se održi porodica, a ne pisac ili umetnik“. Milivoje padne svojim daljim razlaganjem sa svim u vatru.On poče da osuđuje današnju masu, koja ima skroz pokvaren književni ukus, a čemu su krivi nedoučeni poletarci književni, koji presuđuju tuđe principe, pa remete tok našeg prirodnog razvića u književnosti, koja treba u nas da ima čisto narodnosnu i skroz moralnu osnovicu. — „Srpska beletristika, govoraše Milivoje dalje, ne napreduju onako kako bi trebalo.Znamo za slučaj, i to veoma žalosni slučaj, da jedan veoma priznati književni list u Beogradu, nema više od svega stotinu pretplatnika, a da može da opstane, nužno mu je bar pet stotina ovih.Ko je tome kriv, da se ova grana srpske književnosti (beletristika) više ne podupire, te se njen obilni i lepi plod nalazi danas, zajedno sa skrhanom granom, u blatu srpskog nemara?Gde leži uzrok, da srpski pisac, ako se nije bogato oženio, ili što nasledio, gladuje sa svojom porodicom?Kako je to, da dobru i valjanu srpsku knjigu slabo ko god kupuje, a otima se za loše prevode, koji su većinom štetni po javni moral, jer potpomažu, da nam mladići postaju pre vremena starci, a devojke počnu ranije no što treba razmišljati o svojim docnijim zadacima?“ — Milivoje zastane, ubrisa znojavo čelo maramom, pa onda produži: — „Na sva ova istaknuta pitanja treba odgovoriti, i to iskreno i otvoreno, kako bi se pripomoglo, da se naš srpski svet opet vrati na onu svoju davnašnju simpatiju spram srpske knjige i srpskih pisaca.Da bi se u ovoj plemenitoj nameri i uspelo, trebalo bi izneti sve prilike i neprilike za srpskog pisca i srpsku knjigu, sa kojima se oni susretaju u javnosti i u društvu.Ja mislim da ne treba samo naslikati živote srpskih pisaca, njihov rad i pravac, kao što se danas hvala Bogu već otpočelo, no treba sa naglaskom pisati i o spisateljskim obmanama, zanosima, nezgodama, spletkama, borbama, mukama i patnjama.Sve to treba do sitnica opisati, ne spominjući, naravno, ničijega imena, a izbegavajući svaku tendencijoznost prema pravim piscima.Kod ovakog posla zgodno je poslužiti se, pored nužne zbilje, još i humorom i satirom, koji, kao što znamo, začinjavaju kod svakog pisca lepotu i svežinu misli, a Boga mi, retko i da ime kog pisca na lepoj književnosti, naročito siromašnog, kome nije kadgod u životu humor pomogao, da se iz kakve novčane ili druge nezgode izvuče, ili pak satira, da kakvog nepoznatog protivnika ućutka.Na posao dakle!...Počnimo sa onim, koliko znamo i možemo.Glavno je, da smatramo, da je ideja dobra, a hoćemo li je moći kako treba i izvesti, (jer Boga mi, to baš nije tako laka stvar), to stoji dabome do bogova i muza, bez čijeg „pokroviteljstva“ ovake stvari i ne mogu uspeti“. — Milivoje zaćuta.On disaše naglo od uzbuđenja. Još u polovini ovog njegovog govora nisu bili oni oko ovog stola više sami.Publike, mahom sve inteligencija, bilo je do dvadeset, trideset.Milivoje, u svome zanosu, a takav beše uvek, kad se govorilo o javnim stvarima, a naročito o književnosti, sagorevaše gotovo, i ne primećivaše da je njegov obični razgovor, kome on i nehotice pridade oblik čitavog svečanog govora malo po malo, nakupio veliki broj slušalaca, koji sa osobitom pažnjom pratijahu Milivojeve misli, i gutahu njegove reči, izgovarane čistim i zvučnim glasom.Među tom publikom bila je i ona lepa devojka sa materom svojom, koje sada već, hvala pismu Sarajlije Sokolovića, u nekoliko poznajemo, pa se ne mora osobeno navesti, da su to žena i kći trgovca Nedeljkovića. Njih dve nisu htele da prekidaju Milivojev govor, pa su, ne daleko od stola, a u blizini muža i oca, nepomično stajale, i Milivoja zaista veoma žudno posmatrale.Naročito se to opazilo kod devojke, koja kao da svaku njegovu reč gutaše. — „Tako je, tako je!...“ uzviknu stari načelnik, kad je Milivoje prestao da govori, pa onda podigne punu čašu, i ovako društvu nazdravi: — „Daj Bože, da naša svesna omladina povoljno reši onaj zadatak, koji predstoji narodu našem, ako se on misli da ubroji u najobrazovanije narode!...“ Čaše zveknuše, „mnoga ljeta“ razlegnu se, a zatim ispiše svi čaše do dna. Gospođa Nedeljkovićka i kći joj sednuše za sto, a razdragani i raspoloženi Nedeljković, okrenuv se naročito prema Milivoju i Ljubomiru, predstavi svoju ženu i kćer ovim rečima: — Moja žena Persida, i moja kći Danica!“ Ljubomir i Milivoje ustadoše, pokloniše se ovima, i rukovaše se s njima. Samo onaj, koji je u svom životu iskreno i silno ljubio, može razumeti, kolika je to slast taknuti se ruke svoje mile i obožavane. Milivoje osećaše se u tome trenutku najsrećnijim čovekom na svetu. Kradimice posmatraše on Danicu, a pogled mu se topio na krasnom joj licu. Danica je visoka, smeđa devojka. Nije imala još punih osamnaest godina. Svežinu lica, i razvijenost u telu, nasledila je potpuno od oca, a oko, čarobno i zanosno, kakvo ima valjda samo gorska vila, to joj ne imade ni mati, koja inače beše veoma lepa žena, niti se takvo oko ikada dotle videlo u Beogradu. Dva sunca bila su to. Devojke, koje u opšte kazano nisu baš osobito lepe, kad imaju divne oči, one se u građanskom smislu ubrojavaju među lepotice. Oči su prozori, kroz koje duša gleda. Kad su prozori čisti, duša se s polja jasnije vidi. Daničina duša, što ovde znači: njena narav, devojački ponos, pojimanje svojih dužnosti prema roditeljima, i njeno neprekorno ponašanje u društvu, beše verno ogledalo njenog otmenog vaspitanja, na koje roditelji njeni nisu požalili ni truda, ni troška. Daničinu dušu, mimo sve ovo, krasila je još anđelska blagost, velika razboritost, i divna plemenitost. No u trenutcima, kad bi nailazila na kakvu nepravdu, tada bi lik njen dobio izraz gnjeva, pa bi onda u svemu ličila na anđela sa plamenim mačem. I ovaj retki stvor, u čijem divnom telu boravljaše još divnija duša, izabrala je sudba za svoj nemilostivi eksperimenat, da okuša, može li se njime održati ravnoteža, kad mu se u sukob stave sva moguća iskušenja, koja, na žalost, stvaraju ljudske zablude, pakost i sebičnost, a kojima se obično pridevaju sasvim blaga imena, kao što su: oportunitet, razlog, ili tako zvana „predostorožnost“. Danica je bila jednom kod svoje drugarice. Otišla je tamo sa radom, na celo posle podne. Njena drugarica imala je starijeg brata, koji je bio drug Milivoju.Njih dvojica spremali su se za profesorski ispit, pa kako su izučavali jednaku grupu predmeta, učili su vazda zajedno, objašnjavajući se međusobno.Milivojev drug ne beše baš osobito vredan, a beše i slaboga dara, pa mu je Milivoje, koji beše pređe izvrstan đak, bio preko nuždan.On je opet zato Milivoja potpomagao, i kupovao najbolje i najskuplje knjige, koje su im bile nužne. Često se dešavalo, da Milivoje druga svoga nije zaticao kod kuće, i ako je vreme njihovog sastajanja bilo uvek određeno i ugovoreno.Drug mu se često zadržavao u kavani, i tamo kartao, te s toga nije bio gospodar od svoga vremena i od svoje reči.Milivoje je u takim slučajevima sedao za sto, pa radio sam, u sobi, koja je bila za sebe.Dogodilo se jednom, da je materi Milivojeva druga naprasno pozlilo, pa kako u taj mah behu kućni mlađi poslom van kuće, to uđe sestra Milivojeva druga u sobu, gde je Milivoje sam sedeo i učio, i zamoli ga, da ode časkom u lekarnicu i kupi izvesni lek, koji joj je mati upotrebljavala, i vazda kod kuće držala u pripravnost, a sada je slučajno već bio potrošen, izvinjujući se pri tom što baš njega mora da uznemiruje.Ona sama, govoraše, ne može to da učini, jer je preko nužno da pazi na svoju mater, koja dobijaše u izvesnim rokovima neke strašne grčeve. Milivoje ode, a kad se sa lekom vratio, onda je baš Danica bila svojoj drugarici došla. Milivoje preda lek, i htede da pođe u svoju sobu, no sestra njegova druga zaustavi ga, te iz učtivosti predstavi njega i Danicu jedno drugome. Oni se pogledaše i — zadrktaše....... Dok su mati i kći bili u poslu sa otvaranjem i uzimanjem leka, izmenjahu Milivoje i Danica nekoliko običnih beznačajnih reči, kao što to već propisuje učtivost. I kod ovo malo reči behu oboje veoma zbunjeni, a i veoma uzbuđeni, i ako nije bilo još nikakva povoda za to.Da bi to nekako skrili, pošto u jedan isti mah oboje osetiše, da ova njihova zbunjenost i uzbuđenost može da postane izdajnikom nečega, što oni sami dobro još ne poznavahu, a što se u njihovim dušama smatraše već kao nešto svoje, zajedničko, late se oboje u jedan isti mah albuma, koji veliki i bogato povezan ležaše na obližnjem stolu, i ako mu je inače mesto samo u sobi za primanje, no sestra Milivojeva druga, udešavala je neke nove slike u njemu, pa se baš bila o tome i sa materom dogovarala, gde će koju da umetne, kad su joj mater iznenada grčevi spopali. Pri zajedničkom posmatranju slika, glave se ovih zaljubljenih lako dodirnuše, a pramen kose Daničine pređe lako preko čela Milivojevog, na što on lako zadrhta, i valjda radi nekog izvinjenja, podigne oči i glednu Danicu.I ona u isti mah, kao elektrizovana, trže se i pogleda Milivoja. Ova dva slatka i mila pogleda mogu se smatrati kao savršenstvo kohezije u prirodi. Pravilnijeg i ujedinjenijeg slivanja upravo ne može ni biti. Bez i jedne reči, bez uzdaha, sa jednim pogledom samo, čarobnim i tajanstvenim, zavoleše se ovo dvoje, ovaj uzoriti mladić i ova lepota devojka. Posle ovog sastanka i zavoljenja, videli su se oni prvi put sada, na ovoj večerašnjoj zabavi. Otuda dakle oni milokrvni pogledi!.... Mnogi često ne razumu ovako zaljubljenje, još češće ismevaju to, a pobornici čistog naturalizma gotovo anatemišu ovo, izričući, da ljubav postaje jedino dodirom dvaju koža. Ovde se ona razvila odmah, pri prvom susretu njihovih pogleda. Na sabornoj crkvi izbilo je tri sahata no ponoći. To je jasno čuo Ljubomir kad se kući vraćao da obraduje Sokicu iznenadnom srećom i njihovim spasenjem. Milivoje nije s njim otišao, no samo se oprostio.Bio je angažovan sa Danicom za drugi kadril. Pa zar da mu je do odlaženja?! Igra još nije počela, pa se Danica i Milivoje šetaju ispod ruke. Neopisana razdraganost i veselost vladaše obojima, doduše samo u skrivenoj unutrašnjosti, pošto je dobro vaspitanje obojih utišalo, i najzad otklonilo spoljašnje nestašne znake, koji bi mogli otkriti tajnu zaljubljenih. Oboje nisu bili više onako zbunjeni kao pređe, na protiv, oni se osećahu, kao da su vajkadašnji poznanici, pa da još ne beše onoga „vi“, izgledali bi jedno prema drugome, kao rođeni brat i sestra. Milina ih je bilo pogledati!.... Kao dva draga kamena prelivahu se jedno po red drugog. Kao sunce kad u more tone, tako su sad zaljubljeni Milivoje i Danica. Onako isto, kao što je pre nekoliko časova Milivoje, udubljen u teške misli, posmatrao Danicu sa onim postarijim štucerom, tako je sad onaj „postariji“ posmatrao njih dvoje. Pa ipak, kakva razlika u ovom posmaranju „postarijega!....“ Nenavist i strašna pakost ogledala mu se u bledome licu, a kada promrmlja i nekoliko nerazumljivih reči, pa se uz to još i za usnu griznu, tada je bilo potpuno jasno, da je on do ludila ljubomoran, i da nešto opako smera. No ne treba se toga bojati! Taj čovek, odnosno suparnik Milivojev, podao je i malodušan. Sva njegova dobra strana u ovom materijalističnom svetu bilo je njegovo neizmerno bogastvo.Ovaj čovek zove se Sima Bogatić. Na najlepšem mestu u varoši ima on manufakturnu radnju.Ne prodaje na manje količine, jer je „grosista“.Uz to on vrši bankarske i liferantske poslove u velikom stilu. Od Milivoja stariji je za dvadeset godina.Vreme dakle, u kome se momci zovu „grčke mladoženje“, on je već davno preturio.Kosmetika i bogato odelo učinili su, da je nešto mlađi izgledao, bar kad se izdalje posmatra.Sa Nedeljkovićem bio je on u početku svoje trgovačke karijere ortak, a sada samo još dobar i intiman prijatelj.Bogatić je žudno očekivao, da Danica poraste, pa da on bude zet Nedeljkoviću, a sa istim mislima kao da su se i roditelji Daničini nosili, jer kod njih beše potpuno ubeđenje, naročito kod oca, da se prava sreća i zadovoljstvo nalazi samo u bogatoj kući. — „Ja poštujem učene ljude, govoraše više puta Nedeljković u društvu, ja im se šta više divim, i bio bi najsrećniji, kad bih imao sina učenjaka, no mojoj ćeri želim da se uda samo za trgovca, jer tu je najbolje osigurana.Za trgovca ima rada na sve strane.Ako mu propadne jedan, on se odmah laća drugog.Gospodin je uvek sluga i rob, a najmanje je to, kako se on sam rado zove.Potpuni i nezavisni gospodin može da bude samo bogat trgovac“. — Ovake i druge, ovome slične misli, nisu ništa novo. Retko da ima bogata trgovca koji drukčije misli. To čine samo siromašni trgovci, koji se prema gospodi obično ovako izražavaju: — „Blago gospodi!Oni imaju bar svoje sigurno.Njihov je dvadeset-šesti.Kapital njihov što ga imaju u glavi, nikad im ne može propasti!...“ Gospodar Sima Bogatić imao je prema gospodi još i neke svoje osobitije nazore. On ih nije tajio, naprotiv, svakom prilikom, kad god mu je to moguće bilo, on ih je glasno iznosio, vrteći pri tom obično oko prsta svoje ključiće od kasa, i govoreći: — „Strašna mi posla!... gola gospoda!... svaki ti to radi za svoj džep.Otimaju se o masna zvanja.Ceo svet gledaju preko ramena.Traže od mene da im ja prvi skidam kapu.Hoću da!....Valjda nisam pao s trešnje, da se klanjam onima, koji su nosili sa česme u ćupama vodu i prali sudove, dok sam ja izučavao Hamburšku trgovačku akademiju?!....Jučeranji seljak i gejak viri mu i sad iz nosa“, i t. d. i t. d. Na večerašnjoj zabavi pridevao je on slična i još ružnija epiteta Milivoju, zlobno posmatrajući ga, kako se do mile volje sa Danicom šeće i razgovara. Milivoje i Danica nisu na to ni pomišljali, da li ih ko god i kako zagleda i posmatra.Pa nije nikome ni od ostale publike palo to u oči, da se Milivoje već poduže sa Danicom šeće, i da je već nekoliko igara uzastopce s njome odigrao.Mnogo je sveta, pa se to i ne uzima na um. No osim Bogatića, bila su još dva oka, koja su tako reći netrenimice pratila svaki njihov pokret. U tim očima nije svetlio gnjev i mržnja, nego najnežnija ljubav i najveće zadovoljstvo.To su bile oči materine. Na kadifenoj klupi, duž zida, sedi gospođa Persa, pa posmatra svaki pokret svoga deteta. Misli, koje su se po njenoj glavi vrzle, behu sada u korist Milivoja.Bogatić iščeznu u ovaj mah sasvim iz njenih dojakošnjih misli. Mati je slutila nešto, i bila je uverena da se ne vara. Od razborite matere ništa se ne da sakriti.Njeno oko vidi sve. Otac je sasvim nešto drugo.On ne nagađa i ne sluti.Kod njega vrede čista fakta.Sve drugo je detinjarija i ludorija. Kosta Nedeljković sedi još neprestano za onim istim stolom sa starim načelnikom i ostalim veselim društvom, pa pijucka i sekundira uz pesme.Vidi se, da njega nikakve duboke misli ne raspinju.Nije on davno bio tako raspoložen kao sada.U jedan mah, u tome raspoloženju, mislio je on nešto više i o Milivoju.No to je svakojako učinila ona Milivojeva beseda, a zna se već da Kosta visoko poštuje učene ljude. Kad je Milivoje odveo i predao Danicu materi, on se vrati u restoraciju, sede opet na svoje staro mesto, pa se razgovaraše sa najbližima do sebe, na što je primetio stari načelnik Nedeljkoviću, šapćući da Milivoje ne čuje: — „Šta velite, ovo ne bi bio baš rđav zet?!Pravo mi kažite, dopada li vam se ovaj mladi čovek?“ — Nedeljković odgovori: — „Pa ono da dabome dopada mi se“. U isti mah seti se Bogatića, pa kao da je to baš učinilo, da se on nije više onako raspoloženim osećao kao pre, jer je sad počeo po malo da zeva. Malo zatim zagleda on i u svoj džepni sahat, te kad vide, da je ravno četiri sahata, vikne za kelnera, isplati račun, zatim ustane, oprosti se veoma učtivo sa društvom, i uputi se zajedno sa starim načelnikom da potraži ženu i kćer, pa da se ide kući. U sali za igranje nađe se sa svojima i sa Bogatićem, koji je ovde dame zabavljao. Danici je Bogatić toliko piljio u oči, da mu je fizionomija dobila neki blesasti izgled. Svi zajedno odu do garderobe, navuku gornje haljine, i opraštajući se levo i desno, izađu na ulicu, i upute se kućama. Stari načelnik bio je najbliži sa svojom kućom.Oprosti se s njima, pa hajd dalje. Kad stigoše i do Nedeljkovićevih, Bogatić se učtivo oprosti.Rukovao se sa svima, a Danicu je mimo to još i milokrvno pogledao, pa se onda odatle uputio natrag na zabavu. Putem je jednako premišljao, šta da učini, pa da se ma čime osveti Milivoju.Zato se on i vraćao na zabavu. U jedan mah rešio se, da Milivoju onako u brk okreše, pa da se ovaj ne osvrće.Ako bi mu Milivoje vratio zajam, rešio se, da mu pljune u oči, i da ga napadne. Po ovome može se zaključiti, koliko je trgovačka akademija, koju je Bogatić svršio, oplemenila ovu prostačku dušu. Bogatić je bio siguran, da će Milivoja na zabavi još zateći, jer je čuo, kad je Milivoje doviknuo svome nekom prijatelju: — „Ta provodićemo se do zore ovde, pa za tim ćemo Ljubomiru na kavu i rakiju, jer ima računa!...“ Kad je Bogatić stupio u gospodsku sobu, mladi ljudi pevali su i veselili se veoma lepo.Bilo je činovnika, profesora, učitelja, trgovaca, đaka sa velike škole i trgovačkih pomoćnika.Svi su oni članovi pevačkog društva.Kao takovi, po smislu svoga statuta, nisu pravili razlike između sebe, no su živeli i pazili se svi kao rođena braća. Bogatić, čim uđe, odmah dade poznati, kako bi rado seo među njih.Mladi ljudi učtivi, pa mu načine mesta, a on se ležerno posadi. Baš se tako desi, da je Milivoje sedeo preko puta od njega. Bogatić otpoče Milivoja oštro da pogleda, pa da uvija brke, a nekoliko se puta i jetko osmehnu na Milivoja. Ovaj to nije ni uzimao na um.On se bio zaneo u misli za Danicom, a kako je vino već prilično zagrejalo društvo mu, te je nastao opšti žagor, nije mu to niko ni smetao. Al’ to je opet smetalo Bogatiću, koji je dobro znao, rašta je Milivoje zamišljen. Ni na jednom polju nije protivnik toliko džandrljiv i osetljiv, kao na ljubavnom polju.U toj borbi biti izbačen iz sedla smatra se za najsramnije. „Pa još od koga?Od jednog mladića, dečka, balavca! “ Tako razmišljaše ljutiti i uvređeni Bogatić. No na tome je i ostalo.On nije imao smelosti da otpočne izvađati predumišljeni program sa svojim protivnikom. — „Mnogo ih je, počne se on izvinjavati u sebi, pa me mogu još ovi napiti mladići izdevetati!..“ Zbog toga okrenu on sad u drugu krajnost. — „Šampanjera ovamo!“ prodera se on, i lupnu nekoliko puta svojim štapićem o sto. Kelneri dotrčaše.Zapovest bi za tili čas izvršena.Za malo pa otpoče pravo bombardanje sa odskačućim zapušačima.Jedan od ovih, vraćajući se od zida, zvrcnu Bogatića sasvim bezobrazno po nosu, a to je bio svakojako malum omen za Bogatićevu čast. A evo zašto. Kad se šamanjer rastočio u čaše, niko od ovih mladih ljudi ne htede to piće da pije. Bogatić nudi, i opet nudi.Zatim saleće, pa naposletku i moli, no sve zabadava! Ovi mladi ljudi ne uzimaju više na um, ni Bogatića, ni njegov šampanjer. — „Pa zašto činite to?“ zapita ih naposletku usplahireni i do srca uvređeni Bogatić. — „Zato, što nismo zaljubljeni kao Vi!“ primeti ironično jedan iz družine. — „U koga molim?“ vikne Bogatić i đipi. — „Pa, sigurno, u taj Vaš šampanjer!...“ odgovori isti sa podsmehom. — „To je... to je...“ otpoče Bogatić kreštećim glasom, no dalje se ništa ne mogaše čuti, jer sva soba zaglušnu od smeha i vike. Bogatić na mah ode iz gostionice, bez „zbogom“ i bez oproštaja.Zaboravio je čak i šampanjer da plati. — „Sigurna je kuća!“ reče na to glavni kelner, kad i on malo podalje stojeći prista uz opšti smeh. Društvo je produžilo veselje i dalje.Izgledalo je kao da ga sad tek otpočinje. Milivoje se ponovo zanese u misli za Danicom. On je bio tvrdo uveren, da ga Danica voli, i ako to još iz njenih usta čuo nije.Pa ipak, koliko je mnogo žudeo, da još i tu, za njega najmelodičniju reč, čuje. Njihova međusobna izjava ljubavi bila bi za njega štit, o koji bi se svi nasrtaji na njegov sada jedini ideal života, razbili.On je dobro promerio kako mu je veoma opasan protivnik Bogatić: — „Danica izvesno ne trpi,, a možda i mrzi ovoga čoveka, no Danica je ujedno i dobra i poslušna kći, pa ko zna, neće li se ona možda i odreći svih pretenzija na svoju slobodnu volju, kad to zatraže interesi kuće, za koje je ona vezana, i koje je dužna respektovati.“ Tako razmišljaše Milivoje sam sobom. — „Zbog toga je dakle preko nužno,“ razmišljaše Milivoje dalje, „da se ljubav njihova među sobnom izjavom potvrdi, pa će se onda od strane Daničinih roditelja uzeti odmah druga polazna tačka, sa koje se neće presuđivati interesi kuće, no jedino Daničina volja, njena sreća i njen budući mir.No gde, i kako da je nađe?!Pri rastanku noćašnjem nisu jedno drugome ništa rekli što bi dalo poznati, da se žele opet skorim da sastanu, i ako su tako oboje osećali“. Tamo, gde se ljubav pojavljuje sa mnogo manje atmosfera, ne dolazi se u nepriliku zbog prvog do idućeg sastanka. Kod idealne, božanstvene ljubavi pak, koju samo pesnička duša može potpuno da razume, tu upravo i nema rastajanja.Jedno o drugom sneva neprestano, duše su vazda jedna s drugom, pa kao fantomi neki lebde i slivaju se jedno s drugim. — „Pijmo braćo, pijmo, da nas niko ne čuje!“ zabrujaše iznenada glasovi mladih veselih ljudi, kad otpočeše ovu poznatu pesmu, za koju postoji propis, da se snažnim glasovima otpočinje, a sve tišije svršava, dok se već pri kraju šapuće i peva u sebi, pa naposletku opet gromoglasno otpočinje i t. d. Gromki početak ove pesme otrgne Milivoja iz njegovih sanjarija, te pristade i on sam uz pesmu, i ako mu do toga nije bilo, no to je činio jedino iz obazrivosti prema drugovima, i iz zebnje, da mu oni ne bi njegovo ćutanje kao nešto sasvim nekolegijalno smatrali. Zora je zabelila, a društvo ovo veseli se još jednako......... Ko ne poznaje gazda Vula, nije baš zbog toga ništa izgubio.Ko ga je jednom poznao, taj je želeo da ga što pre zaboravi.No teško onome, koji ga dobro poznaje!Onaj koji njega dobro poznaje, taj je morao imati s njime kakva god posla.S njime opet imati kakva god posla, to apsolutno nisu prijatne stvari.Zašto, odmah će se čuti. Gazda Vule ne voli ljude, on voli samo svoje pseto.Zato opet njemu ljudi ugađaju, pa vole više njegovo pseto no njega. Gazda Vule je jedan od onih ljudi, za koje kažu da se samo jedanput u godini smeju, pa i onda odlaze za odžak, da ih niko ne spazi. Gazda Vule je još i jedan od onih ljudi, za koje se kaže, da pre podne mrze na sebe, a posle podne na ceo svet, naravno, ceo svet, osim svoga psa. A od kuda je to, da gazda Vule mrzi ceo svet, a voli samo svoga psa?To, na žalost, nismo u stanju da doznamo, a to za celo ne zna ni sam gazda Vule. On je čovek namćor, pa to vam je. Takav se valjda rodio.Možda ima suviše gustu krv, ili ledeno srce, a možda i nema srca.On dolazi u svemu baš kao da nije k’o drugi ljudi.Ko zna, možda su kod njega bubrezi zajedno sa mozgom, što Nemci zovu: „hirn mit nirn“.Ako je to sasvim tako, onda će biti jagme o njegov leš, kad on umre, razume se, među crvima. Gazda Vule kud god se makne, ne ide bez svoga psa. Eno pogledajte ih oba, gazda Vula i njegova psa, kako se od ranog jutra šetaju zajedno po avliji.Sad je zimnje doba, pa šetnje po avliji pre zore nisu ni malo prijatne, no treba znati, da sve što se drugim ljudima ne dopada, dopada se gazda Vulu i njegovom psu. Kao švajcarski bik, kad ide s paše kući, isto tako gazda Vule mumla i gunđa po avliji od jutra do mraka. Ako u avliji nije što na svom mestu, on to namešta više nogama no rukama.Zbog toga, nježne kirajdžiske stvari, kao što su: lonci, šerpenje, korita i t. d. nemaju mesta u njegovoj avliji. Osvanuo je prvi novembar 1884. godine. Celoga ovog, dana padaće gazda Vulu novac kao kiša.Od ovake kiše on se ne brani.Kad bi nešto Bog učinio čudo, pa da u mesto kiše padaju dukati s neba, gazda Vule ne bi ni onda razapinjao kišobran, jer on jako voli, da sav ogrezne u dukatima, pa da mu oni zaspu vrat, ma ga i zvrcali po ušima i nosu, makar se od njih i sav ulopao, ništa on to ne brani, a to je sve zbog toga, što gazda Vule ne drži na sebe, i neće sebi da ugađa. — Gazda Vule je čovek oko pedeset godina.Srednjeg je rasta, no veoma je krupan čovek.Brkove i obrve ima, podjednako velike i raštrkane.Kad gleda leti kroz prozor (zimi ih retko otvara, zbog uštede u drvima) a ovi su u njegovoj kući toliko visoki, da mu se jedva glava vidi, izgleda, kao da nije čovek, nego da su četiri ukrštene četke za krečenje.Nos mu je veličanstven i veoma kompaktan.„Dva miša mogla bi se rahat po njemu šetati, a da se ne dodirnu“, kao što reče jednom neki šaljivčina o njegovom nosu.Glas mu je rapav i tupo zvuči, baš kao kad bi neko kroz plehanu kantu duvao. Ovaj, kao što se vidi, veoma interesan zoološki individuum, kome je dato na krštenju ime Vule, a svet ga zbog kuće i bogastva nazvao „gazda Vule“, čovek je, i ako po svemu izgleda više na praistorijskog čoveka po Darvinovoj teoriji. Gazda Vule nije se nikad ženio.Zli jezici govore da mu se nije ni otac ženio. Političkoj partiji ne pripada on ni jednoj, jer to se kosi sa njegovim osnovnim načelima.On voli da sve njemu pripada, a on, i ono što ima, nikome. Dok je bio mlađi, bio je trgovac, pa kad je srećno sa velikom sumom bankrotovao, nije više ništa radio; a i našto?Radili su posle dosta gornji trgovci, koje je on zakačio, pa i njima nije to više ništa pomoglo.Rad vredi samo onda, kad se isplaćuje, a na ovo poslednje, nije se gazda Vule nikad dao navesti.To je on ostavio drugima, a od svojih ukućana tražio je to bez milosrđa.Njemu ostati dužan, kao što je u zao čas Ljubomir ostao, znači doslovce: seliti se go iz kuće, a možda i iz varoši.Gazda Vule meće odmah u novine one kirajdžije s kojima se zbog netačnog plaćanja zavadi, pa take neplatiše onda cela varoš zna, i jedva se posle gde god skrase ovi bedni ljudi.Kao što imaju robijaši svoje „rci“ na leđima, tako žigoše javno gazda Vule svoje netačne kirajdžije.Sirotinja ne ide zbog ovakih uvreda na sud, jer bega od suda.Njojzi nije stalo do zadovoljštine, no do hleba i spasa! Gazda Vule je čuo, kad je ono Ljubomir posle ponoći od kuće otišao.Njemu je odmah sinulo u glavi, da to možda Ljubomir bega iz stana, pa polako seli kuću, ili bar u najmanju ruku iznosi ono što mu najviše vredi, pa degod sklanja. Odmah je đipio s kreveta na otvorio prozor, nalegao se na njega, pa gledao za Ljubomirom.Kako nije dalje ništa primetio, zatvorio je prozor, pa produžio spavanje. Kad se Ljubomir vratio i kapija škripnula, gazda Vule je opet đipio, pa kroz avlijski prozor špijunisao za Ljubomirom, no videći da je Ljubomir sam, vrati se i legne. Pred zoru digao se gazda Vule ranije no obično.Svakojako radi kontrole, da mu ne bi dužnik umakao, na sad eno, kao što ranije napomenusmo, šeta se po avliji, pa kao bajagi gleda u zvezde, ne bi li doznao iz njih, hoće li u skoro biti kiše ili snega.Tako se bar redovno pretvarao, kad bi neko od ukućana slučajno izašao u avliju. U kući gazda Vula sve je rano ustajalo, samo je redovno dugo spavala ona zanimljiva ukućanka. Eufrosina zvala se ova mlada žena.Udala se od šesnaest godina, i bila je žena u potpunom smislu te reči svega samo dva dana, jer je trećeg dana muž joj nekuda u svet otumario, pošto je prethodno predigao sav povereni mu novac iz kase, kojom je kao činovnik nekog privatnog društva rukovao. Eufrosina je bila više „dražesna“ no lepa.Oči je imala kao dve žeravice, i bile su, što no kažu, na vrh glave.Nos joj je spadao u onu grunu noseva, za koje se kaže, da mogu zakisnuti.Prema tome, sudeći po karakteristici takvih ženskih noseva, bila je to lukava i prepredena žena.U telu je bila prilično gojazna, a rastom omalena.Ceo njen spoljašni izgled beše takav, da se iz njega moglo izvoditi, da ova žena mnogo ne poetiše, i da je realni pravac u celom njenom životu od presudna značaja. Sredstva za život nisu joj oskudevala, što se najbolje videlo iz njenog tačnog plaćanja kirije što se do duše efektivno nije baš moglo opaziti i potvrditi, no dosta je da navedemo, da njojzi gazda Vule nije dosad još našao mane, zbog koje bi je morao izbacivati iz kuće.Gazda Vule je naprotiv pokazivao ovoj ženi mnogo veću pažnju no ostalim kirajdžijama, bar su to opazile neke ljubopitne ukućanke; pa neće biti za čudo, ako spomenemo, da su se ove iste jedanput i prekrstile, kad su spazile, da je gazda Vule dockan u noć načinio posetu gospa Eufrosini. Badava, gazda Vule sigurno misli da se reformiše, kad je eto postao najedanput toliki kavaljer, da čak i noću, po gospodski, pravi etiketne vizite!... Kroz prozor od kuhinje u Ljubomirovom stanu videla se svetlost. Sokica je ustala i spravljala doručak.Bila je neobično vesela, jer je već čula od Ljubomira kad je kući došao, da su spaseni. Ljubomir je još spavao, a Sokica je htela da ga budi. — „Neka nadoknadi ono“, mislila je Sokica. „što je radi nužnog mu odlaska na zabavu morao od spavanja da izgubi“. Gazda Vula je morao veoma interesovati rad gospođe Sokice, kad se polako ispeo na merdevine, koje su bile prema prozoru od kuhinje na premaležećoj komori naslonjene, pa je otuda kroz prozor u Sokicinu kuhinju zagledao, a to je komotno mogao, jer najviša okna nisu bila zastrta zavesom. U glavi gazda Vula sigurno se vrzle čudnovate misli, kad je tako nešto učinio.On nije badava špijunisao i dalje.Malo zatim, a stojeći još na merdevinama, promrmlja kroz zube: — „Pa eto, neće biti istina!Eufrosina me baš pošteno slaga.Ta ovi ljudi ne misle begati, a i stvari po kuhinji stoje kao i pre.Sigurno su pare već spremili.Ih, ih, kako me prevari!..........“ Posle ovih reči otpoče gazda Vule da slazi sa merdevina, no nekako nesrećno oklizne, izgubi ravnotežu, pa zajedno sa merdevinama tresne o zemlju.U isti mah zaciči mu strahovito i pseto, no ne od kakvog duševnog zaprepašćenja, ili žalenja za svojim gosom, nego jedino od bola, što su ga pričkiljile merdevine. Gazda Vule zapomagaše na jednoj strani, a žućov, pseto mu, na drugoj. Na ovaj tresak i duplo zapomaganje, otvori Sokica kuhinjska vrata, da vidi šta je, a dvojica ukućana već su bili potrčali na ono mesto, gde se gazda Vule valjao i previjao od bola.Žućov, koji je u ovoj prilici pokazao jači stoicizam, lizao mu je već dotle uši i obrve. Na ponudu Sokičinu unesu ukućani gazda Vula u kuhinju, te ga polože na krevetac Sokicine sluškinje. Za malo pa se gazda Vule ispravi, napominjući, da mu je bol već malo uminuo, i da to sve naposletku nije ništa, jer on niti je ruku, niti nogu slomio, no se samo poprilično ugruvao. — „Sad će to mene sve proći“, završi on svoju sopstvenu anamnezu, „dok se ja samo malo odmorim“, pa zatim odmah doda: — „E vraška posla sa tim merdevinama!....Učinilo mi se jutros, kao da osećam neki dim u avliji, pa bojeći se, da se nije što na nesreću zapalilo, popeh se malo više na te proklete merdevine da razvidim unaokolo, a kad tamo, a ja okliznu pa strmeknu ko’klada.Baš Vam hvala dobri ljudi“!. Ovo poslednje reče ukućanima koji ga uneše.Isti su na Sokicinu ponudu posedali oko kuhinjskog stola, i posmatrali Vula, bojeći se njegove kakve veće nezgode, no kad su se uverili, da je gazda Vule svoju najnoviju nevolju već preboleo, ustali su da pođu, ma da ih je Sokica zaustavljala da pričekaju na po jednu kavu, no oni se učtivo zahvale i odu. — „Evo sam baš skuvala kavu!“ reče Sokica, kad osta sama sa gazda Bulom, usu kavu u fildžan, i pruži je gazda Vulu. — „Hvala, gospo, hvala!“ reče gazda Vule, i otpočne kavu da srče. — „E, Bog te blagoslovio gospo!Da ti da sreću i napredak ovoga i onoga sveta!“ reče još Vule kad vide, da u fildžanu više ništa nema. Ljubomir, koji se sad probudio i čuo iz svoje sobe tupi glas gazda Vula, skočio je k’o oparen, jer je mislio, da gazda Vule zacelo već pre zore otpočinje svoj eksekutorski zanat, pa odmah baci na sebe gornji kaput i stupi naglo u kuhinju, sa tvrdom namerom, da tog džimriju dobro izgrdi i napolje istera, pošto isti pre osam sahata u jutru nije imao prava da se s njime razračunava. No kako se Ljubomir iznenadio, kad vide gazda Vula gde baš sada ostavlja ispražnjeni fildžan, i sprema se da zavije cigaretu. Sokica ispriča odmah Ljubomiru ceo nesrećni slučaj sa gazda Vulom, na što se Ljubomir razvedri, pa kako je to sad bilo najzgodnije, vrati se u sobu te donese odande pola tabaka hartije, mastilo i pero, i položi uz to na kuhinjski sto onu stotinarku, koju je od Nedeljkovića u ime pretplate primio. Gazda Vule strašno razrogači oči. Svi dojakošnji bolovi u njegovom telu prestadoše, pa samo što ne proguta onu stotinarku, toliko zinu, pa reče: — „Ta lako ćemo za oto, čoveče!...Ta Vi se baš žurite!...Ima za to vremena!...Ne mora to da bude baš sad!...Lako ćemo!...“ Ovo je sve tako ljubazno izgovorio, da bi čovek pomislio, da on nikakve opake namere imao nije prema svome dužniku, i da je to sve samo krivica opštinskog suda. Ovakim rečima predusretaju svi gramzljivi a ujedno i lukavi ljudi svoje dužnike, kad im do isplate čine sva moguća zla, a pri prijemu novca prenemažu se rečima: „ta ostavite!“ „poslužite se, ne mora to sad biti!“ i t. d. a dok to govore već su pruženi novac strpali u džep. Na zahtev Ljubomirov napiše gazda Vule priznanicu na sto i šesdeset i pet dinara, potpiše je, primi za tim stotinarku, i vrati Ljubomiru uz priznanicu kusur od novca, računajući mu forintu po deset groša i pet para dinarskih, i ako je kurs bio deset para, izjavivši mu, da će sam otići u osam sahati u opštinu, da skine zabranu sa stvari. Posle ovoga rukuje se on sa Ljubomirom i Sokicom, zarad obnovljenog prijateljstva i daljeg stanovanja, preporuči se zatim na vrlo laskav način i ode, blažen i zadovoljan, što se — srušio s merdevina. U avliji se sretne gazda Vule sa nekolicinom mladih i veselih ljudi, koji su vodili veoma živ razgovor, i vide, kako svi uđoše kod Ljubomira na ista kuhinjska vrata. To je bio Milivoje sa onim veselim društvom, koje je na zabavi ostalo u kraljevoj pivari. Sad idu oni odande.Danas je već nedelja, pa ne mora niko da ide na dužnost.Mogu posle spavati dokle hoće. Gosti se namestiše u kuhinji, kako je ko bolje mogao, a Ljubomir iznese još i nekoliko stolica, te posadi goste, koji su još stojali. Ljubomir služi rakijom, a Sokica kavom. Jedan od gostiju, koji beše veoma mamuran, zatraži još i kiselih paprika i krastavaca. Ljubomir odmah i to donese, pa ga još iznenadi i glavicom presna kupusa. Sokica čim vide kupus nasmeši se, donese odmah zejtin, te polije njime kupus, koji je Ljubomir već isekao na manja parčad, pa zatim otpoče opšte žvakanje i gutanje, pri čemu su svi sudelovali, i mamurni i nemamurni i Ljubomir i Sokica, pa naposletku, došla su čak i deca, onako „negliže“ iz kreveta te i oni pomogoše.Posle jedne glavice, dođe i druga i treća. Kiseo kupus, naročito presan, veoma je dobro i zdravo jelo.On može da se jede u svako doba.Nije rđavo posoliti ga i paprikom, no radi dece nije se to sad moglo. Nepobitni je fakt, da ovako zadovoljstvo, kao što ga je sad ovo društvo imalo, nije osećao ni jedan car na svetu. Koliko god milionara na svetu ima, nijedan nije mogao biti srećniji u ovaj mah, od ovoga veselog društva, kome je škripao sad kiseo kupus među zubima, baš kao ono kad se po čvrstom snegu gazi. Kolika nizina uživanju, i kako visoko i uzvišeno osećanje sreće i zadovoljstva! Kiseo kupus ishranio je veće genije i mislioce, no što su to mogle da učine špargle i karfioli, bar kod nas, ako ne može biti kod drugih većih naroda. Kad se gosti zasitiše i rakijom potkrepiše, otpočeše da pevaju složno i čarobno, kao što to može samo da izdaje lepa sevdalijska pesma, koju je vodio Milivoje, kome glas beše kao od srebra. U beogradskom pevačkom društvu bio je on prvi tenorista. Sokica je za tili čas spremila Ljubomiru sobu, pa pozvala goste da se u nju premeste, no društvo osta u kuhinji i dalje, ne hoteći prenositi raspoloženje, koje bi se ovde moralo kvariti, a tamo iznova tek započinjati. Između ostalog ozbiljnog i šaljivog razgovora, dođe red i na Ljubomirovo čudno spasenje, što nije bilo ni za jednog od prisutnih nikakva tajna, na protiv, svi su oni bili voljni da pomognu, da se novac nađe, no to behu na žalost sve slabe, siromašne firme. Jedan od prijatelja poče tim povodom hvaliti na svu meru Ljubomirov književni rad, navodeći kako ga je sad on eto od nevolje spasao. Ljubomir beše veoma skroman čovek, pa ovako odgovori prijatelju: — „Mani se brate toga, ja sam sasvim običan književni radnik.Dopuštam da može po nekad biti nekog dobrog mišljenja i raspoloženja prema meni, jer se trudim da budem u svojim stvarima posve originalan i razumljiv, no da sam zaslužio, da požnjevam neke vanredne hvale i slave, na to nikako ne pristajem.A i na što mi to?To bi bilo samo u stanju da me obmane, i da učini, da se ulenjim, i da sasvim prestanem pisati.Ta imamo mi za to živih primera.Zbog toga manite hvale!Neka to bude posle, ako već drukčije nije, kad sa svim iznemognem, kad ostarim, ili kad umrem, pa i onda ne tražim to sebe radi, nego ove moje dece radi.Ona neka se koriste mojim radom i zaslugama ako kakvih bude, jer im ja i tako ništa drugo ostaviti nemam“. Ljubomir duboko uzdahne, pa onda nastavi dalje: — „U svojoj književničkoj karijeri imao sam a imam i danas više neprijatelja, no u svome životu, koji mi je, kao što znate, bio dosada veoma buran, a i sada mi po češće prete veliki talasi ljudske zlobe i nepravde, i ako sam vazda činio samo plemenita dela, zbog čega sam i izgubio svoje prilično veliko imanje i ostao tako reći go kao prst.Kad sve ono, što se u mome književnom životu dosad dešavalo, zrelo promozgam, onda kao da gotovo za sav potonji rad moj imam da zahvalim tim svojim neprijateljima, a to zbog toga, što se neprestano upinjem, da dokažem, da ti isti, tendeciozno ocenjivajući moj rad, nemaju pravo, i da sam ja nešto bolje, no što oni o meni misle i po srpskim listovima trube.Ja volim da ostanu oni i dalje moji neprijatelji, a neće mi biti baš krivo ako uz nji pristanu još i novi, jer oni će upravo baš da budu pokretači moga daljeg rada, ako bi ovaj slučajno zapeo zbog kakve prijatnije promene u mome svakidanjem životu, kad bih n. pr. iznenada dobio nešto poviše na kakvoj lutriji, ili bi slučajno nasledio kakvu bogatu tetku, ili kakvog „zjelo“ bogatog strica, na zbog toga olabavio u vrednoći.No kako sam lepe sreće, ne treba da se od toga bojim; siguran sam da ću se do smrti boriti i raditi.Pa zato, braćo, verujte mi, da preterana hvala nijednom piscu ne može dobra doneti.Ja je na posletku ne trebam, pa ni najobičniju, jer ne pišem nikome za ćef, no iz svoje sopstvene pobude i potrebe.Pisanje je moj najbolji prijatelj; ono me teši, razgaljuje i prihvaća moje jade, a i svaku moju radost i sreću.Moja mi je žena najblagodarnija publika, ona me za svaki napisani tabak po jedan put poljubi, pa šta će mi veće nagrade?!...“ Ljubomir prestade, Sokica porumeni, a gosti raspoloženi Ljubomirovim svršetkom, kucnu se s njime, naglašujući, da je to u zdravlje domaćice, najsavesnijeg kritičara Ljubomirovog, zatim iskape čašice do dna, pa na završetku otpevaju još i jedno gromko „mnogaja ljeta“. Posle toga digoše se, jer je već bilo krajnje vreme da se ide kući; prijateljski se oprostiše, i odoše svi sa Milivojem. Kad su kroz dugačku avliju prolazili, posmatrali su ih žudno ljubopitni ukućani, a među svima ponajžešće se razrogačile Eufrosinine oči.One su upravo proždirale Milivoja. Navršilo se ravno dva meseca dana od poslednje zabave „Beogradskog pevačkog društva“.Sve je u varoši teklo svojim tokom.Ničega vanrednog nije bilo.Sve do sad poznate osobe u ovim događajima, glavne i sporedne, radile su svoj obični, posvednevni posao, neko teži, neko lakši.Oni koji nisu imali nikakva posla, ti su se latili baš nikakva posla: ružili su sve što je dobro, izumevali i gradili spletke, i ogovarali ceo pošten svet.Gospođa Eufrosina bila je virtuoz u ovakvim stvarima i ako je imala jaku konkurenciju u nekim svojim koleginicama, i u služiteljskim organima raznih beogradskih kuća, no o tim sasma novim osobama, biće spomena docnije, a sad dolaze mnogo važnije stvari na red, između kojih je na prvom mestu kuća gospodina Petra Radosavljevića, savetnika u pensiji, čoveka veoma čuvena sa svoga neokaljanog poštenja i bogastva. Gospođa Milica, žena Petrova, obrazovana i karakterna dama, brojala je u ovom vremenu punih četrdeset godina, a bila je mlađa od svoga muža za nekih petnaest godina.On beše onizak i suv, nešto malo poguren i po neki put džandrljiv.Ona visoka, klasična lika, majestetičnog hoda, zagasitih svetlih očiju, i po svemu ovom izgledaše do deset godina mlađa no što beše u stvari.To je možda i zbog toga bilo, što nije nikako rađala. Nisu se uzeli iz ljubavi, no iz ličnih računa.On, veliki gospodin, (a to je i pre osamnaest godina bio, kad su se uzeli) a ona bogata naslednica, vaspitana na strani, u velikom svetu, prožmana samo jednim jedinim idealom: da je svugde među prvima, i da daje takt svima oko sebe.Ovo svoje vlastoljublje rasprostirala je samo u toliko, u koliko ono nije vređalo osetljivost njene okoline.Nikad ni u čem nije ona prelazila granicu.U svemu beše odmerena i promišljena.Sa mužem se u svima glavnim stvarima slagala, samo u sitnicama ne uvek.Otud je proizlazila njegova džandrljivost, koja je docnije prešla u čitavu kroničnu bolest. Život njihov tekao je inače sasvim mirno i odmereno, no bez ikakvog idealnijeg začina, bez jednodušnosti u osećanju međusobnog pripadanja, tačno po propisu zakona supružanskih, a dalje ne. Oni kao da su uvideli potrebu nadoknađivanja ovog osećajnog nedostatka u svome braku, pa zato su počešće priređivali veoma lepe zabave u svojoj kući.Što nisu mogli da uživaju sami sobom, uživali su u drugima. U oči nastupajuće 1885. nove godine, imala je jedna takva zabava u njihovoj kući da se održi, kojoj se još i neka veća važnost pridavala no obično, baš zbog samog ovog dana, koji se imao najsvečanije dočekati, što je već i u pozivnicama napomenuto bilo. Naposletku, prispe i željno očekivani dan zabave, a to je bio 31. dekembar 1884. godine. Osam je sahata u veče. Kuća Radosavljevića, koja se nalazi u blizini Kalimegdana, sva je osvetljena.Kapija je širom otvorena.Gosti već dolaze i penju se uz široke stepenice, koje osvetljavaju lepe metalne lampe, utvrđene s obe strane zidova. Na glavnim vratima od hodnika stoji u crnom odelu i belim rukavicama momak, i upućuje goste u predsoblje, gde drugi momak, isto tako svečano obučen, pomaže skidati gostima gornje odeće, i ostavlja im štapove i kišobrane na za to određena mesta. Iz ovog predsoblja ulazi se u mali salon, u kome se nalaze dva velika o zid obešena ogledala, ispod kojih stoje pozlaćeni stolovi sa mramornim pločama.Na istima su razne četke i češljevi.Jedno ogledalo kao da je određeno za žensku toaletu, a drugo preko puta za mušku.No to se baš ne ispunjava po propisu, jer se oba pola zagledaju čas u ovo, čas u ono ogledalo, i tu se nameštaju kako ko stigne. Odatle se ulazi u glavni veliki salon, gde na vratima dočekuju goste domaćin i domaćica, oboje elegantno obučeni, a na domaćici treperio je još i brilijantni nakit, kao živa vatra. Sa svima ženskim gostima ljubila se domaćica; s nekim u usta, a neke je poljubila u obraz, kako je to već po njenim nazorima trebalo.Sa muškima se svojski rukovala, a mlađi među ovima ljubili su nju u ruku. U osam i po časova bio je veliki salon pun gostiju.Prozori ovog velikog salona gledali su na ulicu.Na toj strani salona, baš uz same prozore, nalažahu se somotom prevučene klupe.Neki su ovde sedeli, a većina se šetala po salonu, ili odlazila u druge prostorije, u koje se dospevalo, kad se na druga, protivna vrata ovoga salona dalje polazilo. Tako se Radosavljević sa nekolicinom svojih starih drugova i prijatelja zabavljao u pobočnoj sobi pušenjem i razgovorom, i čekao samo na poziv, pa da se seda za bogatu večeru. No domaćica nije još izdala ovakav nalog. Njeni pogledi kao da su bili neprestano napereni na glavna vrata. U devet sahata izda domaćica naposletku zapovest, da se seda za večeru, pa i onda glednu još po neki put na ona vrata. Aranžeri i pomagači gospođe Milice oko razmeštanja gostiju bili su mladi momci i devojke, koji su izredno obavljali ove počasne dužnosti. Za tili čas pa se gosti ponameštaše za dugački sto, koji beše u blizini zida, a preko puta od prozora, u velikom salonu. Prazno mesto, što je ostalo između stola i prozora, bilo je određeno za igranje, koje će po ugovorenom programu, da otpočne odmah posle večere.Za stolom je sad sedelo, zajedno sa domaćinom i domaćicom, ravno trideset i četiri osobe. U pročelju je sedela gospođa Milica, što je bio uvek njen tako reći uvedeni običaj, na koji su se njeni gosti već navikli bili, a što ona nije činila iz sujete, no radi boljeg pregleda, kao prirodni stoloravnatelj. Iz istog uzroka sedeo je dole u začelju, njen muž, domaćin, koji je strogo kontrolisao punjenje čaša, i davao nužna upustva poslužiteljima, koji su i sad još bili neprestano u rukavicama. Od naših poznanika, koji su sedeli za ovim stolom, i to odmah u pročelju do domaćice, ima da se zabeleži gospodar Kosta Nedeljković, koji je sedeo s desne, njegova žena, gospođa Persida, koja je sedela s leve strane, i njihova kći, gospođica Danica, koja je sedela odmah do svoje matere.Do Danice sedeo je kao neki satelita ove divne zvezde, gospodar Sima Bogatić. Tu je i dobroćudni gospodin načelnik, Nikola Nikolić.On je sedeo dole, s desne strane od domaćina. Ostale goste, njih još dvadeset i sedam, nema potrebe sad odmah bliže opisivati no za sad može se samo napomenuti, da je među njima bilo još četiri starca i četiri babe, petoro srednjih ljudi, sa net mlađih gospođa, i šestoro mladih ljudi, koji su se trima, mladim kao kaplja, gospođicama udvarali. Svi ovde napomenuti stariji, sedeli su više gore ka pročelju, kako ih je već domaćica ponameštala, pazeći strogo na godine, a ne na položaj koji zauzimaju u društvu. U dnu stola, bliže domaćinu i starom načelniku, koji nije nikako hteo da na drugo mesto sedne, posadila se omladina kako je htela i znala, jer je to njima domaćica na volju ostavila. Na stolu se pušila čorba.Kašike se već dodirnuše sa tanjirima, na od njihovog zveketa nije se ni čulo, kad se vrata od salona otvoriše, i kad uđe kroz njih visok, elegantan i lep mladić. To je bio Milivoje. Dolazak njegov na ovu zabavu učinio je, da je Simi Bogatiću s mesta presela čorba. Po glavi Siminoj vrzle su se sad čudnovate misli.On je imao važna uzroka, da misli, da svoga suparnika neće večeras ovde zateći.Njemu je do duše vrlo dobro poznato bilo, da je Milivoje česti gost u ovoj kući, no on je nešto učinio, da se oni danas ovde nikako ne sastanu, pa ipak, eto, ispalo je kako on nije hteo. — „Prevara, izdajstvo!“ mrmljao je on u sebi. Milivoje stoji u srodstvenoj vezi sa domaćinom i domaćicom.On je kumče gospođe Milice.Ona ga je sama držala na rukama, kad se on krstio. Tada je ona bila u Kragujevcu, u gostima kod svoje tetke.U istoj kući, u avliji, sedeli su siroti roditelji Milivojevi. Milivoje se rodio istoga dana, kad je gospođa Milica, tada još devojka, tetki u goste došla.Sutra dan, po lepom srpskom običaju, a i zbog pažnje prema kirajdžiji, otišla je tetka Miličina sa njome, da posete porodilju i darivaju dete. Vanredna lepota ovog muškog deteta, koja se u divnim, pravilnim crtama njegova lika pokazivala, očarala je tada gošću Milicu, te je ona odmah izjavila želju, kako bi veoma rado krstila ovo dete. Tetka njena na to pristane, a Milivojeva mati to jedva dočeka, jer njen venčani kum, siromah kao i oni, beše nekud neznano u beli svet otumarao. Kad se Milica docnije udala, bila je još svega dva puta u Kragujevcu, pa oba puta obišla je svoje kumče, i bogato ga darivala. Kad je Milivoje odrastao za srednju školu ova je veza između kume i kumčeta sasvim prekinuta bila, jedno zbog toga, što je Milivoje učio i svršio gimnaziju u Kragujevcu, a Milica nije tamo više odlazila, jer joj je tetka davno već umrla, a drugo, što je Milivoje smrću svojih roditelja ostao siroče, pa ovu vezu, koju su njegovi roditelji gajili i podržavali, nije imao prilike da nastavi. Kad je bio već u starijim i najstarijim razredima, jedva da je što i pamtio o svemu ovome.Tek, kad je došao iz inostranstva u Beograd za predavača gimnasije, sasvim iznenada i slučajno, upozna njega, ponovo gospođa Milica.To se desilo u jednoj otmenoj kući Beogradskoj, koju je gospođa Milica često pohađala, a gde je Milivoje bio veoma dobro primljen.U toj se kući Milivoje prvi put sa Danicom video, i tu se zavoleli, a to je kuća njegova druga, sa kojim se spremao za profesorski ispit, koji su pre šest meseca obojica i položili. Gospođa Milica bila je ushićena, kad je svoje kumče pronašla.Da je imala dece, za celo, ni svoje najrođenije ne bi većma volela, no sad ovo svoje kumče.Sve one lepe crte, koje je nekad u malom detetu posmatrala, i još ih se sećala, videla je sad usavršene, i ako su dabome to sad dva sa svim nejednaka lika, no na posletku, ako se ovo čini neverovatno, onda je valjda mašta gospođe Milice pronašla da je to baš tako, pa treba sad ostaviti gospođu Milicu, neka se naslađava uspomenama iz svoga devovanja, u kome je epizoda sa krštenjem malog kumčeta bila tada za nju čitav događaj, pa se povratiti društvu, koje se kao po nekoj komandi osvrnulo na Milivoja, kad je ovaj stolu prišao, nazvao u okrug „dobro veče!“ i poljubio gospođu Milicu u ruku. Domaćin je ustao i pošao Milivoju u susret, s njime se zatim svojski rukovao, i odmah ga do sebe posadio. Milivoja su svi iz društva poznavali, kao i on njih, te prema tome nije bilo predstavljanja. Ta okolnost, da je Milivoje dolaskom svojim toliko zainteresovao celo ovo društvo, ma da ga svi dobro poznavahu, nije bez uzroka. Osim domaćice i domaćina, starog načelnika, Danice i matere joj, lebdeo je na ustima svih ostalih neki čudni, prezrivi osmeh, koji je samo jedini Nedeljković savlađivao, brišući neprestano usta salfetom, dok su ga ostali još i pojačavali. Na sreću, to je sve trajalo samo nekoliko trenutaka, inače bi to, da je još duže trajalo, zacelo domaćica primetiti morala, što joj svakojako ne bi godilo, jer bi se morala setiti, da se ova demonstracija prema njenom kumčetu, u nečem i nje tiče. Komedija, koja se u glavama ovih tajnih demonstranata odigravala, nije ništa novo. Svetu najviše godi, da veruje u ono, što iznenađuje. Posumnjati u poštenje jedne žene, koja dominira lepotom i inteligencijom, spada u pikanterije. U koliko stvar neprirodnije izgleda, postaje i pikanterija još pikantnijom. Da je Milivoje kumče gospođe Milice, to su svi znali.No skeptici čistote ovoga kumstva nisu razbirali za njegovu idealnu stranu, nego su polazili sa tačke običnog posmatranja, koje jednu stvar nikad dublje ne ispituje, nego se zadovoljava prvom najzgodnijom kombinacijom, pa ma to i do apsurduma dovodilo. Ele, tim nevernicima nije ništa bilo preče, nego da veruju, da gospođa Milica stoji u nedozvoljenim odnošajima sa Milivojem. Eto, dakle, od kud je dolazio onaj prezrivi i zluradi osmeh kod većine ovoga društva.Kad bi on izražavao neku vrstu gnušanja, mislio bi čovek, da ga proizvode moraliste, no u tome osmehu iskazana je kod većine samo pakost i nenavist, što spada u nemoral. Osmejak Nedeljkovića imao je svoju zasebnu karakteristiku, kao što će se to docnije videti. Nehotice se nameće pitanje: pa što da gđa Milica i kupi oko sebe ovakove goste? No valja primetiti, da ovako što ona ni slutila nije. Gadna i niska spletka rasprostire se samo do onih međa, dokle dopiru uslovi za nju. Sramna potvora ne može da okuži onoga, koji se nalazi na visini neokaljanog poštenja. Pasja pećina mori pse, a čoveka samo onda, kad se do njih spusti. Ova kombinacija, da gđa Milica i Milivoje nisu samo kuma i kumče, proizašla je iz glave Sime Bogatića. On je tu bombu od skora bacio među svoje diskretne ljude.Ovi su opet imali druge svoje diskretne, dok na posletku nisu svi diskretni postali indiskretni. U Paliluli, i inače po varoši, bila je glavni agenat za dalje preprodavanje ove vesti, živoga muža udovica, gđa Eufrosina, koju je Bogatić često pohodio, ne znajući naravno, da on sa gazda Vulom deli sve sladosti i sve troškove ove prepredene žene. Daničini roditelji znali su za drsku laž. U istu kao da je otac verovao, jer se ne bi inače onako osmehnuo. Mati njena nije apsolutno u to verovala.Ona je bila prisna prijateljica Miličina, i poznavala je dobro divni karakter njen.Ona je jedina i mogla to Milici kazati, ali je i suviše štedila osetljivost svoje prijateljice, znajući da je to sve puka izmišljotina Bogatićeva. No ima nešto drugo, što je ona već Milici kazala, a zbog čega je Milica postala još naklonjenija prema Milivoju.Ona se naime ispovedila Milici, da njena Danica voli Milivoja, a ovaj nju.Danica je, veli, njojzi to već priznala, stavljajući ljubav svoju pod materinu zaštitu.U pojedinostima glasila je ova ispovest ovako: Pre kratkog vremena bili su Milivoje i Danica po drugi put zajedno kod daničine drugarice, sestre njegovog kolege, i to opet sa svim slučajno (njihov prvi sastanak Danica nije prećutala materi), pa u trenucima kad su bili sami, izjavili su jedno drugom svoju ljubav, i zaverili su se održati je do smrti. Ove dve prijateljice radovale su se iz dubine duše ovoj sreći i ljubavi svoje dece. (Milica je vrlo često zvala Milivoja svojim sinom, jer ga u duši nije ni smatrala drukčije, no kao svoje rođeno dete).Čim je ona ovo sad od Perse čula, odmah se rešila u sebi, da to sve sutra mužu svome saopšti, i da od njega zatraži, da oni, čim to bude trebalo, Milivoju kumuju, i da inicijativu svadbenih sprema, od strane mladoženjine, preduzmu u svoje ruke. No nije tako mislio i Daničin otac, gospodar Kosta Nedeljković, kome je sve ovo već poznato bilo, jer se u njegovoj kući od nekog doba nije o drugom čemu ni razgovaralo, do samo o daničinoj udaji, a tada bi mati svagda govorila samo o Milivoju. Kad se rasvetle neke stvari, neće biti ni najmanje čudo, zašto je gospodar Kosta Nedeljković bio protivan Milivoju. Njegovi pređašnji nazori o nepokolebljivosti trgovaca, počeli su da blede. Do skora čvrst i jak u svojim kapitalima, oseti on jednoga dana, pretrpivši ogromnu štetu na izvezenim šljivama, kako se podnožje njegovih finansija počelo da ljulja. Nedeljkovićeva pasiva premašila su već daleko njegova aktiva. Do bankrotstva falio je samo jedan korak. Čuvar ove njegove trgovačke tajne bio je Sima Bogatić.Njegovo posredovanje, ili bolje reći, Simin novac čuvao je Nedeljkovića od sramote i propasti.Raskrstiti sa Bogatićem, značilo bi, survati se u bezdan, koji je eto već zinuo na Nedeljkovića, da ga proguta. Odmah posle zabave „Beogradskog pevačkog društva“ zaprosio je Bogatić Danicu. Tada kriza Nedeljkovićeva još nije bila nastupila, pa je zbog toga on otezao sa odgovorom, no sada, imao je već i suviše razloga da se požuri sa njime, zbog čega se svaki dan sa ženom o tome savetovao. Žena njegova bila je odlučno protiv Bogatića, a od kako je saznala za tajnu Daničinu, koju je još na zabavi „Beogradskog pevačkog društva“ prozrevala, stvorila je sa ćerkom opoziciju prema ocu. Nedeljković je do duše osećao, da zahtevi njegovi, koji uništavaju slobodnu volju kćeri mu, nisu pravedni i razložni, no primoran silom okolnosti, useljavao je postupno u svoju glavu i takve misli, od kojih bi se nekada stideo. Damoklesov mač visaše nad njegovom glavom. Bogatić, koga je on pređe čak i mrzeo, toliko je već njime ovladao, da mu on sad veruje čak i sve njegove laži, kao što je između ostalih i ona, o intimnosti Milivoja i njegove kume. Bogatić je to izmislio zato, što nije za ovaj mah umeo ništa gore da izmisli.Računao je, da će se Danica gnušati svoga dragana zbog ovog, pa da će ga sigurno i prezreti. No kako se on tu baš ljuto prevario, videće se još večeras. Eto, taka se konstelacija raznih raspoloženja stvorila među ovom rodbinom i poznanicima, koji su do juče još gajili najsrdačnije osećaje nepomućenog prijateljstva i ljubavi, a sada, kad su im se interesi tako raznostrano ukrstili, otpoče među njima demon rastrojstva da klija, kome je potrebno još samo malo više hrane, pa da zaparloži ceo ovaj divni i bogati usev, negovan rukom brastva i zagrevan suncem ljubavi. Da se ne bi učinilo na žao kakvom gurmanu, izređaćemo sva jela, koja su donesena posle kisele čorbe, na ovoj večeri. Pileći paprikaš sa rezancima prednjačio je, za njim dođe vinova sarma, jedna retkost u ovo doba, no vešta domaćica imala je načina, da ovaj zimnji špecialitet održi.Kome da voda na usta ne pocuri, kad se spomene, da se za ovim pojavila pita s mesom.Ovo srpsko istorično jelo, svojim mirisom i svojom unutrašnjom strukturom upravo očarava sve živce, a zadatak mu je, da pomoću svojih čarobnih ključeva otvara dalji apetit.Sva je dvorana zamirisala, kad se ovo blagorodno jelo unelo, da je siroto „reš“ pečeno prase, koje je za ovim došlo, imalo čitavu muku, da bude pojedeno.Jagnjeće pečenje, opet jedna retkost u ovom dobu godine, našlo je odziva samo kod starih gospodara i gospođa, jer je omladina bila već toliko ispunjena oduševljenjem, pitom i prasetom, da je samo još čekala, da muzika zasvira, pa da se otpočne nabijanje unesenih količina, i nastupi prvo varenje crnim negotinskim vinom znatno potpomognuto. Sa svim melanholično, i bez ikakvog uticaja na site goste, ležahu po stolu poređane „pariske štanglice“, „patišpan“, „torta s orasima“, „puslice“ i „vanili ringlice“. Gosti su bili u istini već toliko siti da su sve ponude domaćičine u pogledu ovih kolača ostale na prazno.No neumitna sudba, koja kosi sve na ovom svetu, pokosiće i njih, kad im, tamo docnije, kucne suđeni čas. Vina je bilo dve vrste: mirijevsko belo i negotinsko crno.Ovo drugo pije omladina, a ono prvo ostarina. Starci piju crno vino samo kad su slabi, pa im to lekar propiše, a inače su većinom za belo, pa mu neki dodaju još i mineralne ili obične vode; tako n. pr.Nedeljković meša s vinom čistu vodu, Bogatić nije uz belo vino „gishibler“ a stari načelnik i domaćin „Bukovičku vodu“. Muzika zasvira omladinsko kolo.Skoro svi poustajaše.Za stolom su sedeli još samo starci, Nedeljkovićka, on i one četiri stare gospođe.Bogatić se u ovoj prilici ne računa u starce. Do ovog velikog salona, u kome se večeralo, i gde otpoče igra, bilo je još dve velike prostrane sobe, od kojih su vrata bila otvorena, pa se kolo i onamo protezalo, nestajalo, i opet u salon vraćalo. Da je bilo po volji domaćičinoj, oni bi u srednjoj sobi večerali, a samo bi se u salonu igralo, no domaćin nije na to pristao, jer rado posmatraše igru pri čaši vina, a naročito „četvorku“ koja se i mogla samo u salonu odigrati kako valja.On je zbog toga pretrpeo nekoliko prišivaka: „da je opet džandrljiv!“ pa se na tome i svršilo. Sad on blaguje, i puni eto već i po drugi put svoju lepu tursku lulu sa dugačkim čibukom.Nedeljković puši fine zavijene cigare, pa kako su sada seli jedno drugom bliže, odbacuju dimove i razgovaraju se. Stari načelnik puši samo cigarete i kao da je malo ufitiljio. — „Sad mi tek pada na namet“, reče Radosavljević, „kakav sam vam ja vatren momak nekada bio!..Ta s Vračara na pravce na Kalimegdan mogao sam vam ja kolo povesti, pa da se ne umorim, a gle samo šta je danas?Zaduvam ti se brajko, i kad preko sobe prelazim!... — „Moj Pero“, primeti na to stari načelnik, pa dosta je i trajalo ako je za vajdu!...Zar će, misliš, ovima što sad đipaju, da bude bolje, kad omatore, k’o nas trojica? — „Ta ono jes, tako je!...“ zaključi domaćin, pa videći, da su im čaše prazne, natoči ih, i kucne se sa svojim vršnjacima. Četiri babe, koje su još neprestano za stolom sedele, dignu se odjednom, baš kao kakve četiri zabrane na činovničkoj plati, kad se srećnim slučajem dođe do novaca, te za stolom na gornjem mestu seđahu još samo gospođe Persida i Milica. — „Pravo da ti kažem, sestro“, govoraše Milica ovoj, „ja znam da tvome mužu nije pravo, što sam Milivoju javila da dođe, a gledam i na Bogatića, kako je ljut, da čisto hoće da pukne.On je molio tvoga muža, da ovaj moli mene, pa da ja Milivoja nikako i ne zovem.No to nije nikako moglo da bude.Mene je s druge strane saletao opet Milivoje, preklinjao i molio, da priredim ovu zabavu, ne bi li se on ikako mogao sa Danicom videti.On se meni samo toliko ispovedio bio, da se za tvoju Danicu veoma interesuje, no dalje mi nije nikad ništa govorio.Da su se oni već pre toga sastali, nisam znala, a nije ni Milivoje mogao doći da mi javi (što bi držim, on svakojako učinio) jer mi se javio tek iz Kragujevca, kamo je hitno morao da otputuje, i za koju je celj dobio desetodnevno odsustvo.Ja sam mu pismom javila, da priređujem danas, u oči nove godine, zabavu, onako po želji njegovoj, a i odsustvo mu danas ističe, pa sam bila sigurna da će doći.Što se Bogatića tiče, ja se, pravo da ti kažem, samo čudim tvome mužu, kako ne uviđa, da to ni malo nije prilika za Danicu.Ta taj čovek osim bogastva nema ničega, što bi mu vredilo.Pa na posletku, zar je tvome mužu za nevolju, da sem Bogatića ne pomišlja na drugoga zeta!“.... — „Bogami, Milice“, uzdahnu Persa, ne stoje ni kod nas stvari kao što su bile.Moj muž sve nešto krije od mene, no Danica mi pokaza danas jednu depešu, gde ne piše najbolje.Kosta je pretrpeo neke velike štete, a ja bi čisto rekla, da mi to nećemo moći podneti.Nije mi muž badava kao utučen, a i Danica je nešto tužna, jer joj otac sve svoje trgovačke stvari poverava. — „Šta sestro?“ prihvati živo Milica, „pa zar bi ti zbog toga pristala, da kvariš sreću svoje jedinice?“ — „To ne, Milice“ odgovori zabrinuta Persa „al’ se bojim nesloge u kući.Skoro je dvadeset godina kako živimo srećno i zadovoljno.Nijednog oblačka nije dosad bilo na našem vedrom bračnom nebu, a sada čisto strepim od holuja, koji kao da se sprema“. — „Mani se slutnje“, hrabrila je Milica svoju posestrimu, „no gledaj da ti dete srećno bude.Pretežnije je ovo pitanje od onoga, šta će biti s nama?Ostavi ti, neka se stvar dece naše odvojeno razvija, a nama kako Bog da!....Mi kako smo sejali, onako ćemo i žnjeti!“ — „Za ljubav detinje sreće, rado ću snositi sirotinju, al’ to se za moga Kostu ne bi moglo reći.On je naučio lepo da živi, pa u nevolji, on bi se sa svim izgubio, i brzo bi svršio!“ reče kroz suze Persa. — „Za Boga sestro, pa zar je to prvina da od mene čuješ, da ako najlak i do toga dođe, da vas ja ostaviti neću.Ta gotova sam i veće kakve sume da vam stavim na raspoloženje.Moj spahiluk u Rumuniji nosi mi takvu rentu, da se ja zbog toga ni naprezati ne moram.Za to znaj, sestro, za ovo, i dobro upamti“, odgovori joj živo Milica. — „Hvala ti na toj pažnji.U zlu ne trebalo.Bog će dati, pa će se valjda sve to još na dobro okrenuti!“ reče na to tronuto Persa. Što su one još dalje razgovarali, od manje je važnosti.To se doticalo devojačke i svatovske spreme, jer su obe ove žene, ukrepljene ovakim razgovorom, potpuno verovale u srećni svršetak ove stvari, koja se tek sad počela da zamršuje. Posle ponoći nastupio je odmor, koji je sviračima taman dobro došao, jer sad je bilo vreme da i oni večeraju. Oni pak mladići sa zdravim stomacima, kad su primetili kako svirači konabe prasećinu i ostalo što je pred njih izneseno, pronađu odmah i sami, da je latinska izreka: „ Repetitio est mater studiorum “ i ovde sa svim na svome mestu, te odmah po jednoj drugoj izreci, koja glasi: materia incepta porro tractatur et caet. sednu za sto, te pik Jovo na novo. Sad se više nije sedalo za sto po nekom redu i propisu, nego gde je ko pre stigao. Da bi ovi mladi ljudi bili još komotniji, ustali su od stola domaćin i domaćica, gospođa Persa, muž joj Kosta, i stari načelnik. Po svima odajama nasta življe kretanje i žagor. Otpočnu sad šetnje duž svih soba. Domaćin i domaćica zadržavali su se kod svake grupe, te svuda po nešto prijatno ili laskavo rekli, kako bi goste što jače ubedili, da su im oni mili i dragi. One mlađe gospe, sve iz reda bogato odevene, sa bisernim tepelucima, osmehivahu se čas na svoje muževe, a čas na druge bliže im poznate muškarce, koji su ove milokrvne poglede nemilostivo progutavali, baš kao i prasećinu. Pa ipak, pokraj sveg ovog krasnog raspoloženja, koje je vladalo u celoj kući, bilo je i nekih nezadovoljnih. Tako je bila sasvim nezadovoljna gospođa Maca, žena sa svim običnog činovnika na đumruku, a koja je među svima onim gospođama imala najlepši i najskuplji tepeluk na glavi.Ona je sa svim na glas primetila svojim poznanicama, da joj ova zabava nije baš ni malo po volji, jer — veli „nema na njoj ni jednog oficira!“.... Druga do nje, primeti opet, kako je veoma ljuta, što joj muž neće da priredi večeras kakvu kartaniju, jer veli: „on samo onda nije ljubomoran, kad se karta!“ Ova joj se želja odmah ispunila, a ako je njen muž nije ni čuo bio. U trećoj sobi već su sedala gospoda za ovaj plemeniti posao, koji tamani kapitale obesnih ljudi, i koji je u svetu dosad više zla počinio, nego najžešći ratovi. Načinile su se tri grupe. U prvoj grupi bili su: domaćin, Petrović, Bogatić, i onaj ljubomorni gospodin, čija se žena radovala, kad se on karta.Zvao se Toma Srdić.Ova grupa igrala je tako zvani: „veliki farbl“. Drugu grupu sačinjavala su gospoda, koja su igrala tako zvani: „mali farbl“, koji bi ovo svoje skromno ime mogao i stalno zadržati, da nije počesto ispadao iz svojih granica, pa ulazio u teritorijum „velikoga farbla“, na sramotu sviju kartaških propisanih pravila.Imena ove gospode igrača nisu nužna, a kad se stvar izbliže posmatra videće se, da i oni sami sad ne znaju više kako im je ime. Treća grupa bila je ponajzanimljivija, i ponajsimpatičnija, jer su se u njoj sve druge strasti više raspaljivale, nego ova kartaška.Igralo se „friše fire“, i to samo na marjaše.U igri su sudelovale mlade gospe i mladići.Igralo je njih poviše, jer ovde nema ograničenog broja za igrače.Po zajapurenosti svih, obojeg pola, moglo se lako opaziti, kako ova igra svima podjednako dobro prija i onima što gube, i onima što dobijaju. Stari načelnik „kibicovao“ je kod prve grupe pa se čas ljutio u sebi, što Nedeljković neprestano gubi, a čas se divio drskosti Bogatića, kome je ispadalo za rukom, da traženjem velikih suma pri ovoj igri sve poplaši, a da grće silan dobiveni novac pred sebe na gomilu. Četiri babe zadremale su, sedeći jedna pored druge na minderluku u srednjoj sobi.Od njihovih muževa, neki se kartaju u drugoj grupi, a neki opet „kibicuju“ čas kod prve, čas kod druge grupe. Obe gospođe, Milica i Persa, otišle su u veliku spavaću sobu, koja je išla na drugu ulicu, jer je Radosavljevićeva kuća bila zidana na lakat. Iz srednje sobe, gde su babe dremale, išla su jedna vrata pravo u hodnik, koji je kao, što znamo, počinjao na ulazu, dužio se pravo, koliko su zahvatali soba za toaletu, veliki salon, i ova soba gde su babe dremale, a odatle je išao na lakat, pa trajao dugačak, koliko i na ovoj strani.Ona treća soba, gde je sad opšte kartanje, leži na uglu kuće, i u svezi je sa spavaćom sobom, gde se nalaze sad Milica i Persa. One pregledaju razne lepe stvari u ovoj sobi, kojih ovde dosta ima. Milica je pokazala Persi, kakve će darove i poklone moći spremiti za Milivoja i Danicu. Na polju je tiha mesečina. Na nebu se vide samo poneke krupnije zvezde, jer je mesec pun. Sneg se beli po krovovima, bezlisnim drvetima i po zemlji, pa se prema mesečini svetluca, baš kao da je posut dragim kamenjem. Iz hodnika, koji je zatvoren velikim staklenim prozorima, gleda se pravo na Savu, po kojoj huje i tutnje ledene sante, a vide se otuda čak i bele fruškogorske planine. Na ulaznom kraju hodnika, uz same prozore, zaklonjeni zidom, stajahu tu već poodavno Milivoje i Danica. Niko ih ovde spaziti nije mogao, a i lampe, zbog lepe mesečine, već su bile pogašene. Milivoje beše obavio desnom rukom struk Daničin, a ona je levu ruku savila oko njegova vrata, i naslonila glavu na grudi mu. Dugo su ćutali, dok Milivoje odjednom reče: — „Danice, je li ti me ljubiš?“ — „Do groba, dragane moj!“ odgovori Danica. — „Ne spominji grob,“ produži Milivoje, „ta reč nije zgodno znamenje za našu ljubav.“ — „Al’ može da bude za naš život!“ primeti živo Danica, i izvi mu se iz zagrljaja. — „Šta veliš to, Danice?“ trže se Milivoje, i uze je za obe ruke. — „Našto slutnje, kad joj mesta nema?“ govoraše on dalje, začuđen i zastrašen. — „Na žalost, ima joj mesta!“ reče Danica bolno, pa teško uzdahne. — „Onda te razumem!“ prihvati malaksalo Milivoje, pa doda: — „Dakle je otpočela paklena igra zlih duhova?!....I prosio te je sigurno već sotona?....“ — „Ništa mu ne vredi!“ hladno reče Danica. — „A kod koga mu vredi, kad zlo slutiš?“ zapita Milivoje. — „Kod moga oca!“ reče očajno Danica. — „Na žalost primetio sam to još večeras, no ja držim da je zabluda pravi uzrok njegovog neraspoloženja prema meni“, reče zlovoljno Milivoje. — Zabluda je samo maska“ nastavi Danica, „a pravi je uzrok bankrotstvo moga oca, kojim raspolaže Bogatić.Od moje jedne reči zavisi sad, hoće li se poravnanje sa Bogatićem izvršiti između četiri oka, ili će ono dospeti u sud, koji će da sekvestuje odmah čak i ove minđuše, koje sad na ušima imam“. — „A koliko treba, pada se tvoj otac spase?“ upadne živo Milivoje. — „Tri hiljade dukata!“ reče Danica sa naglaskom. — „Pa to nije tako okromna suma!....Ta to će da se nađe!“ prihvati živo Milivoje, pa nastavi: — „Moja pomajka neće mu za celo odreći, ako to od nje potraži; ja ti za to jamčim Danice, pa s toga ne očajavaj!“ — „Ja ne očajavam, Milivoje“, potresenim glasom reče Danica, „jer to sad ne smem.Kad bih očajavala, ja više ne bih bila tvoja.Ja znam da meni predstoji velika borba, no ja ti se evo kunem ljubavi našom, da ću je do kraja izdržati.Hoću li i pobediti, to ne znam, ali samo ovo znam, da se ja Bogatićkom nikada nazvati neću! “ Danica malo zastane, pređe rukom preko čela, te obrisa krupni znoj, pa onda nastavi: — „Našoj sreći ne bi upravo trebalo ništa da smeta.I ja znam, da bi se očeva kriza dala časkom otkloniti dobrotom tvoje pomajke, to zna čak i moj otac, o čemu je on potpuno ubeđen, no ima jedan viši razlog, koji mu ne da da tako postupi.On je preko svake mere gord na svoj trgovački ugled.On neće da dopusti, da njega neko drugi izvan trgovačkog reda spasava, jer on onda smatra, da mu se čini milostinja, a tu ne prima.Sa Bogatićem je davnašnji prijatelj i bivši kampanjon.Oni to sve svršavaju sami saglasnije, i za njih razumljivije, protiv čega ja nemam ništa, no ne dam da se po cenu moje svete ljubavi prema tebi, razmiruju i razmršuju njihovi računi.Ja smatram da sa brakom ne treba trgovati!“ Milivoja su veoma kosnule ove reči.On je po svojoj prirodi bio veoma sentimentalan čovek.Na njega je nemilo uplivisalo, kad je opazio, da ljudi greše zbog kakve predrasude.On beše ekzaktan i pravičan.Takav je bio svugde, u svojim zvaničnim i privatnim poslovima.S toga on nije mogao razumeti, kako po neki ljudi meću na kocku svoju i tuđu sreću, ne poštuju i ne cene slobodnu volju drugoga terorišu čak i svoje najprisnije na pristanak naturenih ubeđenja, a sve to samo zbog svoje ćudi i svojih kaprisa. — „A šta majka tvoja veli na sve ovo?“ pitaše Milivoje dalje. — „Ona po vas celi dan samo plače“, reče Danica.„U njenoj naravi nema odvažnosti.Ja vidim da nisam po naravi na majku, no baš na oca.Kad bih mogla uspeti, da oca privolim na drukčije posmatranje, bio bi ovoj našoj porodičnoj drami brzo kraj.No u tome baš i leži najveća teškoća, što je moga oca veoma mučno preokrenuti u njegovim smerovima i nazorima“. — „Mila Danice!“ progovori sad elegičnim glasom Milivoje.„Ja vidim tvoju žrtvu, koju meni prinosiš.Ona je golema i retka.Pa baš zato, ne dopušta mi obraz moj, da mene radi bacaš u bedu i nevolju sebe i svoje roditelje.Ako je tebi jednom jasno, da tvoj otac nikako neće popustiti od svoje namere, našto onda i snevati o nekom srećnom životu, kad ga za nas ni biti neće?!..Zato, zaboravimo jedno drugo!... zaboravimo sve... sve!...“ On htede da pođe.Daničine oči zasijaše gnjevom, pa u svome velikom uzbuđenju, zadrža ga dosta snažno, pa reče dršćućim glasom: — „Ne zbori, tako dragane!...Ja sam svesna svojih dužnosti prema roditelju.Pa baš te dužnosti ne daju mi, da učinim ono, što otac pošto po to, hoće.On je sada zaslepljen obmanama našeg dušmana, koji tebe ocrnjuje kod njega, i koji po varoši priča o tebi ružne stvari“.... — „Zar on!“ prekide je Milivoje, koji je načuo bio za lažnu denuncijaciju o njemu i kumi, tako glasno, da je hodnik odjeknuo, te naglo pođe prema odajama, svakojako radi toga, da se odmah razračuna sa denuncijantom i rušiocem svoje sreće, no Danica ga opet silom zadržavaše, pa kad vide najzad, da je on nikako neće da posluša, ona sklopi ruke, te ga moljaše, da ne odlazi tamo, i da se stiša. Milivoje popusti, našto se oni vrate opet na svoje staro mesto, gde Danica ovako produži: — Znam zašto si tamo pošao, no ostavi se prepirke sa takim čovekom, koji nema pojma o časti.On nije dostojan tvoga razgovora; zato ga preziri isto ovako kao ja.Pa zar treba sada, da te još i dalje uveravam, kako je nemoguće, da ispunim očevu želju.O, to ja nikad učiniti ne mogu, al’ sam zato i gotova, da za koru hleba služim, da poučavam tuđu decu, ako moj otac mora već da propadne, pa ma i sa svoga tvrdoglavstva.Meni je na posletku u nekoliko baš i dobro došla očeva nevolja, jer ona će jedina biti, koja će moći njegov ponos da slomije, i da učini, da se on nama približi i blagoslovi nas.Ne govori dakle više onako kao malo čas!“... U mesto svakog daljeg odgovora, poljubi je Milivoje među oči. U isti mah začu se neko življe kretanje po odajama. Danica reče svome draganu: „zbogom!“ a ovaj njojzi: „do viđenja!“ rukovaše se uz to, poljubiše se, pa se onda rastadoše. Da ne bi kogod primetio da su zajedno bili, skloni se Milivoje u sobu za toaletu, pa tuda prolazeći, uputi se u veliki salon. Danica ode dalje hodnikom, pa se baš kod savijutka sretne sa svojom materom i gospođom Milicom, koje su se već vraćale iz spavaće sobe. Svi zajedno uđu u srednju sobu, gde su se baš u taj mah budile one četiri babe, i načinile od silnog zevanja čitav vetar u sobi. Kad je muzika otpočela ponovo da svira, nastade opet igranka, u kojoj su, sem četiri babe i ona oba stola, gde se igrao „mali i veliki farbl“, svi učestvovali. Ostavimo sad igrače i igračice, jer tu nema ničega novog, što bi kadro bilo obratiti naročitu pažnju na sebe, pa uputimo se sad malo u sobu gde se kartalo, šat bude tamo čega interesnijeg. Za stolom, gde se igrao „veliki farbl“, Bogatić još neprestano dobija. Nedeljković je već davno izgubio sve novce, što je sobom poneo, a svakojako nije malo sobom poneo, jer je posigurno znao, da će ovde biti i ovake zabave, kao i dosada uvek. Bogatić njemu neprestano pozajmljuje.To do duše nije baš pri kartanju njegov običaj, no prema Nedeljkoviću ima on računa da tako čini, jer se nada povoljnom odgovoru na svoju proševinu. Nedeljković je ljut preko svake mere, no ne sme to ničim da pokaže, pa se jednako grize u sebi. Domaćin i ostali igrači, ili gube malo, ili nimalo.Oni su, da se poslužimo kartaškim izrazom: „kod svog novca“. Prema ovakom stanju stvari, igra nije dobivala nikakvog većeg poleta, te na predlog onog društvenog člana, čija žena tako voli, kad se on karta (a valjda ga je otpočela i ljubomora da kinji) zakaže se „tri put unaokolo“, te kad se i to svršilo, dignu se svi od stola, zajedno s kibicerima, i odu u salon među ostale. Članovi „malog farbla“ i malih katastrofa učine to isto. Celo ovo veče nisu se Bogatić i Milivoje nikako sukobili.Očevidno je bilo da su se izbegavali. Danica nije sa Bogatićem ni jednu igru odigrala, jer je udešavala, da bude vazda sa Milivojem ili sa drugim kime ranije angažovana.S toga se za Bogatića u glavnom moglo ove večeri kazati: „Nema sreće u ljubavi, al’ zato ima u kartama!“ Kad bi ovo obratno bilo, niko ne bi srećniji bio od Bogatića.Kad bi nužno bilo, da se milijarde dukata prospu zarad pristanka Daničinog, pa kad bi on toliko u stvari imao, on ih Danice radi ne bi požalio!.... Ovoliko velika ljubav prema jednoj devojci, svakojako je samo za pohvalu, pa zbog toga bi trebala boginja ljubavi i na Bogatića da se jednom smiluje i osmehne, a ne da se sa njime ovako titra, i da mu se upravo podsmeva.No radi opravdanja njenog mora se izjaviti, da ona to ne čini badava. Bogatić ne ljubi iz duše.On ljubi samo iz požude. Mašta njegove ljubavne sreće nije ogledalo čistote bračnog spokojstva, nego je ogledalo niske, životinjske uslade. Bogatić ispoveda u svemu samo jednu devizu, koja glasi: „uživaj!“ Pred zoru razišli su se svi gosti sa ove zabave, i to svi najedanput. Ovako uvek biva, kad se gosti dobro provode. Oni, koji se slučajno nisu najbolje proveli, ti mudro ćute o tome, znajući, da bi inače, sve to išlo na njihovu štetu. Domaćin i domaćica ispratili su goste do na ulicu.Tu se rukovaše i rastadoše. Sima Bogatić nije ovoga puta pratio Danicu i njene roditelje do kuće, jer nije to hteo, a Milivoje, koji bi to Bog zna kako rado učinio, on siromah, nije smeo. Idući „Terazijama“, odmah na početku carigradske ulice, s leve strane, ima jedna kavanica, opšte poznata u Beogradu, pod imenom: „Žmurkova kavana“. Četrdeset godina postoji ona na istome mestu. Gotovo sve što ima od stvari u njoj staro je četrdeset godina.Vino i šljivovica u podrumu takmače se sa ovim godinama, jer je matora mačka, koji ovde po vas dan na velikom buretu spava, bio još čukun deda živ, kad se ovo vino kupilo i dovezlo iz Negotina. Gazda i gazdarica ove kavanice stari su ljudi, skroz pošteni, i u Beogradu veoma uvaženi. Oboje su verni tipovi dvaju uzoritih srpskih pokrajina: on je Staro-Srbijanac, a ona Bačvanka. Ona je morala nekada biti vanredna lepotica, bar to svedoči klasički tip njene glave, i ona belina kože, koju bi mnoga devojka i sad poželela. Njih dvoje žive se ne može biti bolje.Mogli bi da posluže za primer mnogim mladim brakovima, kod kojih se ne nalazi ni deseti deo ove nežnosti, ovakog međusobnog poštovanja i pažnje, kakva postoji između gazda Tase, i žene mu, gospe Drage. Sasvim su iste naravi, mirni, dobroćudni i poverljivi i svi redovni gosti ove kavanice. Grupisani oko stolova, vode oni obično samo takav razgovor, koji razgaljuje dnevne čovečije brige i teškoće.Svi su čistim demokratskim duhom zadahnuti. Ovde sede zajedno: penzionar, doktor, terzija, glumac, oficir, pesnik, bakalin, praktikanat, novinar, majstor, profesor, poslužitelj, trgovački momak, činovnik i đak velike škole. Prve kuće beogradske nose odavde crno i belo vino. — U lokalu se pije ponajviše rakija, sirotinjsko piće.No treba znati, da to nije čivucki špiritus.U Srbiji, hvala Bogu, toga nema! Jedne večeri, na kratko vreme posle Radosavljevićeve zabave, tako od prilike, oko sv. Jovana, sedeli su Žmurkovi gosti kao obično, mirni i zadovoljni.Neki pije komovicu, a po neki opet „malo vino“ za net para dinarskih. Gazda Toša, terzija, ima svakad u džepu beloga burmuta, koji drži u beloj kutijici, pa ide od stola do stola, te redom nudi. To je gazda Tošina strast.Ako mu ponudu odbiješ, onda gazda Toša napravi tako kiselo lice, da misliš, ovoga je časa pojeo bure krastavaca. Za malo, na nasta opšte kijanje, koje bi se u ovom slučaju pravilnije moglo nazvati: strahovito cikanje noseva. Čisto je žalosno pogledati čoveka, koji se muči da kijne. Eno glednite sad samo čika Peru penzionara.Naspelo mu je baš da kijne. Ako dobro motrite, opazićete odmah, kako je prvo podigao obrve, pa onda zinuo; zatim mu se poče kosa polako dizati u vis, a nos mu dobi veličanstvenu pozituru, pa onda kao gromom pogođen, tresnu glavom, i riknu nosom kao lav! To isto snalažaše neprestano i mnoge druge, te zamalo, pa se zatresa cela kuća od pojačane praske noseva. Zajedno sa kućom trese se i čika Toša, videći kako mu eksperimenat ispada za rukom.On je debeo i punokrvan, pa izgleda sad crven, k’o sremsko muljalo. Svi redovni gosti Žmurkovi poznaju se, i javljaju se jedni drugima pri ulaženju i odlaženju. Kad naiđu kakvi nepoznati, ti su onda obično predmet za posmatranje i rasmatranje. Ove večeri sedeo je sam za stolom jedan takav nepoznati.Beše to neki elegantni gospodin, visok i ugledan, sa cilindrom na glavi. Kad je ušao, nikome se nije javio, a lupkajući svojim štapićem o sto, tražio je, više kreveljući se, no obično govoreći, da mu se donese čaša crna vina.Na prisutne goste nije on mnogo gledao, a kad je to po neki put i učinio, onda se videlo da on svakoga ovde sa nekim prezrenjem posmatra. Kad je i njega čika Toša ponudio sa svojim belim burmutom, izgledalo je, kao da taj stranac više pokazuje volju, da čika Tošu mlatne čašom po sred glave, no da se prihvati za burmut. Na ono opšte kijanje postao je ovaj stranac toliko uznemiren, da je u jedan mah đipio, viknuo: „sakrlot!“ pa onda promrmljao još po nešto kroz zube. Čika Perin sto otpoče kod svojih obližnjih da raspituje za ovog kavalira, na što činovnik jedan tiho šapnu društvu, da je taj gospodin stranac, i da se nalazi u našem presbirovu, gde vuče dobru platu, i gde se samo onaj bolje plaća i avansuje, koji je većma naduven. Odmah do ovog stranca, za sporednim stolom, seđahu dvojica, koji su tako isto bili ovde nepoznati. Bila su to dva mladića, krupna i zdrava, no loše obučena, i u svemu pijanačka izgleda. Za njih se nije niko mnogo interesovao, i ako su oni još više davali povoda za to, no onaj strani naduveni gospodin iz presbirova. Ova dvojica su naime neprestano započinjali neku rapsodiju, a nikako da je produže i svrše, no taman ispevaju tri, četiri reči, oni se odmah kucaju, a uz to viču „živeo!“ i do dna iskape svoje poliće. — „Jevreme, daj šome!“ viknu zatim jedan od njih na momka. Pružajući polić da ga doda momku, umalo što ne zvrcnu stranca polićem po nosu, našto se ovaj obrecnu na tog bezobraznika, rekavši mu oštro: — „Marš!“ Preteći položaj, koji sada uze onaj što je dodavao polić, kao da je umirio cilindraša, jer se on brzo okrete od napasnika, i izvadi neke velike strane novine iz džepa, te otpoče da ih čita. Na ovo se stiša ovaj napasnik, te oba nepoznata otpočnu ovakav tihi razgovor između sebe: — „Dakle on je to?“ — „Niko drugi nego on!“ . — „Pa i ja bih kao rek’o“. — „On je zacelo!...Ta čoveče, videli smo ga već jedanput, zar se ne sećaš? Eno gledni: lice, stas, sve kao on!..Pa onda eto cilindar, a to vidiš, da ovde niko drugi nema, pa njegov je baš isti taki!“ — „Pa jeste, visok je, takav je, dabome!“ — „Pa lepo odeven!“ — »Gord i naprasit, a tako kaže i onaj za njega“. — Zacelo, niko drugi nego on!“ — „Pa šta ćemo sad?“ — „Pa onako, kako nam je zapoveđeno!“ — „Hoćeš li ti da počneš?“ — „Razume se; opet ću ga polićem zvrcnuti!“ — „A ako on tebe štapom?“ — Oteću mu ga pre no što me njime udari, a ti, dok se mi džaveljamo, lupaj samo pesnicom po cilindru. — „A ako njemu kogod priskoči u pomoć?“ — „Pa zar ne vidiš da mu se svi ovde smeju?Pa naposletku, zar bi nam to bila prvina, da udarimo na celu kavanu?!“... — „Pa jes’, tako je; pa dobro, ti sad počinji!“ Pre nego što će da nastupi ova cilindarska katastrofa, biće nužno, da se rastumači, zbog čega se ovo sve sad ovde zbiva. Stranac sa cilindrom sasvim je slučajna pojava u ovoj stvari. On je dobio trbobolju, pošto valjda nije naviknut na srpsku masnu hranu, pa je po savetu nekih svojih prijatelja došao ovamo kod „Žmurka“, da popije koju čašu dobra i stara crna vina, pa da ga prođe bolja. Ona druga dvojica došla su, kao što se vidi, sa opakom namerom ovamo. Obojica su svetske protuve.Žive od danas do sutra.Muvaju se po kavanama, pa ponajviše žive od kocke i razne druge prevare. Oni su najmljeni da ovamo dođu. Za večeras imaju oni sigurnu zaradu, koju su već u napred primili.Svaki je od njih snabdeven sa po dve banke od deset dinara. Njin ceo posao, za koji su sad obvezani, sastoji se u tome, što treba jednog čoveka javno osramotiti i išamarati, pa da to izgleda, kao da je taj čovek tome sam kriv, jer je on to svojim neumesnim ponašanjem izazvao. Oni toga čoveka nisu poznavali, no gosa, koji ih je za ovo pogodio, opisao ga je svestrano, i pokazao im ga je jednom, samo što ga oni nisu sasvim dobro upamtili. Ovaj stranac bio je u istini veoma nalik na njihovog klijenta. Taj, koji je najmio ove prodane duše za ovaj podli posao, bio je glavom Sima Bogatić, a čovek, na kome treba ova sramota da se izvrši, trebao je biti Milivoje. Bogatić je načuo, da Milivoje dolazi kod „Žmurka“, pa je one ljude s toga i uputio ovamo. Bogatić je ovako računao: Kad već Danica nije nikako htela da poveruje onom prvom glasu o Milivojevim intimnim odnosima sa svojom kumom, što je saznao od Nedeljkovića, to će sad, bez sumnje, kod ovog slučaja morati ona steći potpuno uverenje, da je kod ovako lakomislenog Milivoja, koji se tuče po kafanama sa kojekakvim probisvetima, baš i ono prvo sasvim moguće. Kad nije ono prvo upalilo, ovo drugo, mislio e on, moraće.Danica će smatrati ispod svog dostojanstva da voli čoveka, koji se javno bije po kavanama. Bogatić je znao da Danica iskreno ljubi Milivoja, s toga je njemu bilo preko nužno, da stvori kod Danice ubeđenje, da je Milivoje lakomislen čovek, a dokaže li se jednom to, onda mora sasvim ohladneti njena ljubav. Milivoje nije došao ovog večera u ovu kavanicu, a i da je došao, on svojim ponašanjem ne bi pobudio toliku pažnju kod one dvojice, kao što je to stranac mogao da učini. Sasvim je drugčije izgledao Milivoje na ulici, ozbiljno koračajući i dostojanstveno držeći se, kad je prikazan bio ovoj dvojici, što ovi prosti i ograničeni ljudi nisu nikako mogli da razlikuju od naduvenog držanja i ponašanja, što ga je imao ovaj stranac. Program se izvršio na strancu u svima po jedinostima. Sasvim onako, po prethodnom dogovoru i utvrđenom planu, zvrcne i po drugi put ovaj isti stranca polićem, na što ovaj izmahne sad na ovoga štapom, pa dok su se njih dvoje oko otimanja štapa gložili, dotle je onaj drugi nabijao strancu cilindar na glavu, koji se u istini već toliko rasplinio bio, da je izgledao kao sušta harmonika. Niko ih nije razvađao, pošto ceo ovaj prizor nije ni bio strašan, no naprotiv, bio je u tolikoj meri komičan, da su se svi gosti tresli od smeha. Stranac, čim je osetio protivničko nadmoćije, ustukne na stranu, pa valjda od straha, da ne bi još i gore prošao, izvadi na brzu ruku iz džepa groš, baci ga na sto, i šmukne na vrata. Ona dvojica nisu ga gonili; vikali su za njim samo: — „Sram ga bilo!...I to je profesor!...Bruka, sramota!...“ Posle toga plate odmah i oni svoj račun, i izađu na druga vrata, koja vode u avliju, pa odatle zamaknu u sporednu ulicu. Kad su oni sutra dan podneli Bogatiću svoj izveštaj o blamažu gospodina profesora, Bogatić se sve topio od radosti i miline. Sa ovako blaženim raspoloženjem požuri se on odmah u radnju Petrovićevu, pa istome ispriča sve to, sa svima pojedinostima, a nije propustio, da po nešto doda još iz svoje glave. Onaj stranac nije više nikad svraćao u „žmurkovu“ kavanu, i ako je posle toga još nekoliko puta imao trbobolju.Pričaju, da vije čak više ni prolazio ovom ulicom. Kuća Koste Nedeljkovića nalazi se u ministarskoj ulici.Tu on živi sa svojom porodicom.Komptoar njegov i trgovina nisu ovde, no u Knez Mihajlovoj ulici. Izjutra, po doručku, odlazi on tamo, pa je tek oko jednog sahata kod kuće na ručku.Posle ručka ima on običaj da malo prodrema, zatim pije kavu, puši, i čita novine.Tek oko četiri sahata odlazi on opet u svoju radnju, pa je tamo do u veče, kad je zatvara. Odmah sutra dan, po referatu Bogatićevu, o slučaju kod „žmurka“, pozove Nedeljković ženu i kćer, pošto je po ručku malo prodremao i kavu popio, u sasvim odeljenu sobu, gde su inače posete primali, jer je imao nameru, da s njima bude sasvim na samo. Radi obezbede od kakvog prisluškivanja, poslao je on gotovo sve mlađe iz kuće, na razne spoljne poslove.Ostala je samo kuvarica, koja se po pogodbi nije mogla određivali na kakav drugi vanjski posao. Danica je sva pretrnula, kad je sačula očev svečani poziv.Znala je odmah, da se to samo nje tiče. Gospođu Persu smesta zaboli glava, jer je i ona bila s tim na čisto, da će se stari tefter otpočeti ponovo da pretresa. Gospodar Kosta izgledaše naprotiv sasvim raspoložen i tih, šta više, u njegovom ponašanju beše neke osobite ljubaznosti, više no kad imaju kakvog gosta na ručku. Posedaše na fotelje, a Nedeljković prvi ovako poče: — „Milo moje dete, ti si je li voljna, da čuješ od oca dobru i pametnu reč?“ — „Voljna sam, oče“, reče Danica, a otac joj nastavi: — „Svaki pravi roditelj brine se o sreći svoga deteta više, nego o svojoj sopstvenoj.Sve moje velike brige, daleko su manji teret za mene, nego što je moja briga o tebi, i tvojoj sreći.U smanjivanju ove moje brige, koja se tebe tiče, ja sam vazda računao na tvoju pomoć, ali ti se nisi tome odazvala nego si naprotiv otežavala još više moj položaj u ovome pitanju.Kao god što su tebi, dete moje, poznati moji nazori u pogledu tvoje sreće, tako isto i ja znam za sve tvoje umišljaje i namere.Ti, dete moje, ne poznaješ još ovaj život.On se tebi, u tvojoj sadanjoj mašti sasvim drukči predstavlja, nego što je on u samoj stvari.Život je na današnje vreme skup.On je veoma težak i dosadan svakome, koji ne raspolaže sredstvima, da ga u naviknutoj pravilnosti održi“. Ovde gospodar Kosta malo zastade, i promeri pronicavajućim pogledom svoje dete, jer je imao nameru, da odmah u samom početku sazna, hoće li ovaj uvod proizvesti kod Danice takav upečatak, da će ona ostati i dalje voljna, da no ovoj stvari njega sasluša. Dosada je ovakav razgovor sa Danicom više puta pokušavan, no ona ga je redovno osujećavala, izvinjujući se obično glavoboljom, ili je oca iskreno molila, da se on odloži za drugi put. Nju je dosad u ovome pitanju svakad zastupala njena mati, koja se tada sa ocem obično sporečkala, jer je, kao što se zna, držala uz ćerku. Ovoga puta bila je Danica sasvim mirna i poslušna. Njene velike, sjajne oči gledale su na oca netrenimice. Izgledalo je, kao da se Danica čudi, što joj otac u opšte pravi pauze.Ona se rešila, da sasluša do kraja ono, što je dosad u samom početku osujećavala. Kosta se divio ovom preobraženju ćerkinom, i smatrao je to kao dobar znak i dobar početak. Gospođa Persa nije bila ni najmanje spokojna, pokraj sve ove ćerkine promene i muževljeve dobroćudnosti.Njojzi nije to prvina, da se poneki razgovor lepo počne, a rđavo svrši. Posle ove male počivke, nastavi gospodar Kosta svoj započeti govor ovim rečima: — „Tebi je poznato, dete moje, da tvoju ruku prosi Sima Bogatić.Mati tvoja, priča mi opet, kako je tvojom pameću i tvojim srcem ovladao mladi profesor Milivoje Petrović.Obojicu dobro poznajem, pa zato ću ti ukratko kazati, ko je onaj prvi, a ko ovaj drugi. — „I ja obojicu dobro poznajem!“ prekide Danica oca sa lakim uzbuđenjem, koje nije nikako mogla da savlada, i ako je to pokušavala. — „Pusti oca, neka sve kaže!“ primeti joj na to mati. Nedeljković se učini, kao da to i ne uzima na um, pa nastavi: — „Sima Bogatić bogat je i prebogat.U Srbiji nema mu ravna!... Sa mnom je u trgovačkoj vezi, i moram priznati, da nemam njega, dosad bi već, sa nesreće koja me eto snađe, u koren propao.U tom čoveku predstavljena je finansijska moć, a ta vlada danas celim svetom.Ona je jedini uslov, da čovek može biti zadovoljan, srećan i pošten!“ — „Nije tako, oče!“ primeti na to oštro Danica, a ustajanjem sa fotelje dade poznati, kako je voljna i više da kaže, te da pobije nazore očeve, našto se odmah mati umeša, pa je stiša, i prinudi na dalju poslušnost. — „More dijete,“ produži Nedeljković, „kad si ti tako žustra kod ovih mojih definicija, ja kako ćeš ti da saslušaš ono, što ja imam protiv profesora Milivoja da kažem?“ — „Protiv njega, oče, nećeš ti imati ništa rđavo da kažeš.To što bi ti imao reći, nasigurno znam, da su to samo izmišljotine Bogatićeve, u koje si ti prinuđen da veruješ,“ primeti na to Danica. — „Pa to valjda nisu tek izmišljotine, kad danas eto već cela varoš zna, da se gospodin profesor Milivoje (ovo je sasvim podrugljivo izgovorio) pre neki dan tukao sa najgorim bitangama u kavanici kod „Žmurka?!“.. — „Bože milostivi!“ uzvikne sad Danica, i stane ruke da krši.„Zar se već dotle doteralo, da mu se čak i take nedostojne stvari podmeću?“ — „Uzmi se na um, dete, šta govoriš!“ plane sad Nedeljković.„Ja ne spadam u društvo smutljivaca i opadača, ali kao roditelj moram da stanem na put zabludama svoga neposlušnog deteta.Tome mladiću ne podmeće niko ništa, nego su to gola fakta, o kojima u prvoj liniji vodi račun policijski glasnik, koji je to ili već doneo ili će doneti za koji dan“. — „Ja u to ne verujem!“ reče hladno Danica! — „Slušaj Kosta, prihvati sad gospođa Persa.„Ti si meni već kazao, da ti je i ovu novost saopštio Bogatić.Ja sam potpuno uverena, da u njoj ima toliko isto istine, kao god i u onoj za Milicu.Sve je to presna i puka laž, i više ništa.Radi naposletku kako znaš, ali bih ja najvolela, kad bi ti sasvim raskrstio s tim čovekom.Milica je meni i onako već kazala, da je ona voljna“.... — „Šta je ona voljna?“ prekide je muž odjedanput, ljut kao ris, i crven k’o paprika, „da mi valjda čini milostinju, da se pred celim svetom gradi plemenita, i da se na račun moje bruke i sramote populariše?!O, ta poznajemo se mi već!..Ta pre ću se uhvatiti za prosjački štap, no što ću dopustiti, da me taj gospodski nobles spasava.A ti zaluđena devojko, teraj sa svojom materom i dalje kojekakve fantazije, kad Vam je do toga, i kad nećete da uvidite, da će me baš te vaše fantazije života stati!“ Danica, potresena ovim očevim rečima, klekne pred njega, pa sa sklopljenim rukama i suznim očima izgovori: — „Preklinjem te, oče, da ne sudiš više o nama tako.Nisu, to oče, fantazije ni moje, ni materine.Ja ljubim Milivoja dušom i srcem, a on mene isto tako.Niko nije upletao svoje prste, da isprede ovu našu duševnu zajednicu; ona je nenadno došla, da mi oboje ni sami ne znamo kako.Ona se ne da više raskinuti, jer je vezana za srca naša.Pokušaš li to, oče, onda si nam srca iščupao.Oprosti mi, oče, ako te vređa ova moja iskrenost, al’ ja mislim, daje bolje držati se istine, pa otvoreno izreći, šta je kome na srcu, nego podhranjivati nesporazum nevernim predstavljanjem ove stvari.Ti me, oče, primoravaš, da za nedragog pođem, a koliko si mi puta pričao, kako si silno ljubio majku moju!...Ta bolje nam je na posletku, da postanemo srećni i zadovoljni siromasi, no da i dalje ostanemo nesrećni i nezadovoljni bogataši.Što se mene tiče, ja sam već izabrala ono prvo“. — „Ni reči više neposlušnice!“ vikne u najvećoj jarosti Nedeljković na svoju kćer. Ubedljivost Daničinih razloga, bila je toliko snažna, da je ona najodlučnije morala proizvesti kod oca joj reakciju njegovih principa i težnja, te je zbog toga on i morao planuti. On se osećao smrvljen, a autoritet mu je nalagao da se podigne. Iznenađeni i uvređeni tonom očevim, kojim se on u njihovom dojakošnjem tihom životu nikada poslužio nije, izađu mati i kći iz sobe, zalupivši vrata za sobom. Ukočenim pogledom pratio ih je, ovom demonstracijom iznenađeni i pogođeni, otac i muž. Kad je ostao sam, baci se u naslonjaču, stište čelo obema rukama, pa teško uzdisaše. — „Sad moram propasti! “ mišljaše on u sebi. Bogatić traži neprestano pozitivan odgovor, pa dokle još Nedeljković nije znao za ćerkinu nepokolebljivu volju, mogao je Bogatiću još i da obećava povoljno rešenje ove stvari, no sad pod ovakim okolnostima, ima on još samo jedan jedini izlaz, a taj je, da Bogatića neprestano podržava u obmani.To će, razmišljaše on, moći i mesecima trajati, a može se provući baš i čitavu godinu dana; dotle će se u njegovim trgovačkim poslovima okrenuti na bolje, jer ima dovoljno izgleda, da će ono, što je izgubio na šljivama, nadoknaditi na kožama i vuni.On se bar tome tvrdo nadaše. U nekoliko ohrabren i utešen ovakim razmišljanjem, ustane on najzad sa fotelje, ode u pobočnu sobu, navuče zimski kaput na leđa, zaturi cilindar na glavu, izađe iz kuće, pa se uputi u svoj kontoar. Kad je polazio, nije se po dojakošnjem običaju svom javio ženi i kćeri. Od tada, nije bilo više onog vedrog raspoloženja u Nedeljkovićevoj kući. Vesele i umilne pesme Daničine prestale su, jer je prestala i nada, da će se redovnim i pravilnim putem izvesti njena veridba sa Milivojem. Mati joj beše sva utučena, pa joj se nije mililo više ništa, te je zbog toga i disciplina prema mlađima u mnogom pogledu popustila. Ovi poslednji, po urođenoj naklonosti svojoj, počeli su da ispituju u čemu upravo leži ovaj porodični spor, pa su toga radi šiljili ušima i piljili očima, kad god je za to prilike bilo. Da bi im se ovaj posao u nečem olakšao, dobijalo je jedno od mlađih, i to baš kuvarica, inače veoma prepredena, podrobne instrukcije od nekog spolja. Taj neko bila je gospođa Eufrosina, vredni agenat Bogatićev.Izveštena od Bogatića u svima pojedinostima o Daničinoj naklonosti prema Milivoju, došaptavala je i objašnjavala je ona kuvarici tajnu Nedeljkovićevog porodičnog spora, tražeći sad od iste, a svaki put joj stiskajući u ruku po koji Bogatićev dinar, da joj verno dostavlja, u koliko se pomenuti spor zaoštrava ili slabi.Prema tome, smeškao se samo Bogatić, kad mu je Nedeljković iz nužde neistinu kazivao, pričajući mu kako je Danica skoro voljna da pristane na bračnu vezu sa njime.Ovaj prelom kod nje, učinio je bajagi slučaj kod „Žmurka“. Bogatić nije bio od onih ljudi, koji se tako lako pokolebaju u svojoj nameri, kad vide, da im što ne ide od ruke. On nije napuštao svoju misao, i ako mu je posve jasno bilo, da se ona pravilnim putem ne da izvesti. Zato je i birao sve nepravilne putove. — „Ja moram prodreti!“ govoraše on u sebi, a iz ove energije moglo se zaključiti, da on zaista ne bi požalio ni sve imanje svoje, samo da do željene celji dođe. S toga se rešio, da sa Nedeljkovićem ni po što ne raskrsti, i da mu i dalje poverava veće sume gotovoga novca za njegove raznovrsne trgovačke operacije. U vremenu ovoga rascepa kod Nedeljkovićevih, dolazio je Milivoje češće Ljubomiru, no dosad inače. Danica je Milivoja pismom preko pošte izvestila o najnovijoj mučnoj situaciji.Molila ga je, da joj ništa ne odgovara, jer bi njegovo pismo moglo lako doći ocu u ruke, pa bi se nemile scene obnovile. Ona mu piše, da je sad kao u nekom kavezu.Zabranjuje joj se izlazak iz kuće, jer otac kao da se boji, da ona ne bi uskočila za svojim draganom.U kući je, veli, sami špijuni Bogatićevi okružavaju.Naročito je kuvarica ima neprestano u očima, jer dolazi svaki čas u njenu i materinu sobu, tražeći sve jednako neka uputstva, koja dosad nije imala običaj da traži.Ako je poslom toliko sprečena, da baš nikako ne može da dođe, ona onda šalje sobaricu, koja opet na svoj način postaje sve dosadnija.Pismo ovo ne bi mogla ona ni poslati, da joj nije došla slučajno drugarica, pa ga pri polazu skrila, i obećala, da će ga baciti u poštansko sanduče. Sve ovo dalo je povoda, da se Milivoje neprestano dogovarao sa Ljubomirom, šta će i kako će sad.Obojica behu neveseli i veoma zabrinuti za svršetak ove porodične drame. Kad god bi se njih dvojica o tome razgovarali, uvek bi se tu našla i gospođa Eufrosina, pa bi sve po nešto tražila od Sokice, bilo glavicu luka, bilo sito, ili drugo što.Tada bi obično razvezla razgovor o novostima no varoši, pa zatim nezvana ulazila u sobu, u kojoj seđahu Ljubomir i Milivoje, pa kao bajagi tražila od Ljubomira po neko objašnenje zarad upisivanja u rubrike porezne liste, da joj adresuje neko nemačko pismo, ili tome nalik što.Tom prilikom svagda je oštro posmatrala sve promene lika Milivojeva, pa po tome zaključivala njegovo duševno raspoloženje, i posle saopštavala to sve sa raznim svojim dometcima Bogatiću, koji joj je za ovake usluge, kao što se već zna, veoma dobro plaćao.Ovako priopštavano duševno raspoloženje Milivojevo, bilo je za Bogatića barometar, po kome je on određivao trajanje podržavanja Nedeljkovićevih trgovačkih diferencija. Dokle god je Milivoje neveseo i utučen, dotle je Bogatić siguran, da mu Danica nije izgubljena. Na samo zvanično potvrđivanje Nedeljkovićevo nije se on mogao više oslanjati, pa radi toga je i podržavao svu ovu špijonažu. Sve je to tako bilo i trajalo do u samo žarko leto iste godine. Dve demonske sile, obe udružene: niska žudnja i porodični razdor gonili su nevinu anđelsku ljubav, koja se od svojih gonitelja pritajala u grudima ljubavničkim i iščekivala slobodnije dane, — svoj spas!..... Puni mesec koji izgledaše s večeri, kad se rodio, kao kakva desetačka, već je na polovini puta svoga, običan melanholičan. Njega je posmatrala jedne lepe noći Danica sedeći na kamenoj klupi, u vrtu očine kuće.To je bilo u mesecu avgustu, oko velike gospođe. Niko je nije spazio, kad je amo došla. Tajno je to učinila, pošto se uverila, da roditelji njeni i svi mlađi po kući spavaju tvrdim snom. U vrtu je neobično lepo!.... Uz ogradu sa sviju strana gordo se uzdižu viti jablanovi.Njihovo lišće sad ni malo ne šušti jer mu nema povetarca.Izgleda, kao daje on u blizini negde zadivljen zastao, videći bajnu Danicu, sa dugačkom, niz leđa spuštenom kestenastom kosom, kako sad setno pogleda na žalosnu vrbu, ne daleko od klupe joj. Vrba se nekako bolno i jadovno nagibaše nad vodoskokom, koji ovom melanholičnom drvetu poprskivaše lišće, te mu bole valjda razblaživaše. Oh, kako bi on mogao tako lako i Daničine bole da razblaži, jer eto i nju prsnu on već nekoliko puta svojim kristalnim kapljicama po licu i sjajnoj kosi. Što ne mogaše učiniti vodoskok, to je valjda htela lepolista lipa da učini, kad je raširivši svoje guste grane nad klupom i Daničinom glavom, slala Danici lekoviti miris svoj. Isto su to činili i oko vodoskoka usađeni cvetovi šeboja, zumbula i karanfila, a zelenkada, đulašik i krin, naročito ovaj poslednji, kao da su neveseli, što ih Danica još pogledala nije. Ona gledaše još neprestano u pun mesec. S njime se ona u sebi razgovarala. Zavidela mu je, a to joj beše prva zavist u životu, što on bez ikakve smetnje ide i brodi svojim pravim putem, jer pakosti ljudske ne dopiru do njega. Učinilo joj se, kao da joj mesec na to ovako odgovara: — „Luda devojko!..Za tebe su pakosti ljudske tako ogromna stvar, a ti zaboravljaš, da je i zemlja, na kojoj ti sad udisavaš tako mirišljav vazduh, zajedno sa svima pakostima na njoj, i sa svima ljudima, koje poznaješ i ne poznaješ, koje ljubiš i mrziš, samo jedno ništavilo, jedna mrvica u vaseleni, mrvica, koja danas jeste, a sutra nije, i ako to „danas,“ i to „sutra“ po tvome računanju traje milionima godina.Pa baš ti tvoji računi sva su nesreća tvoja.Zbog njih su ljudi tako sebični i lukavi, grozni i pusti!..“ Iza lipe šušnu nešto. Danica se prene i obrne. Pred njom stajaše Milivoje.Ušao je na mala baštenska vrata, iz sporedne ulice. Rukovaše se.Milivoje sede kraj Danice, pa izvadiv duvanjaru otpoče da zavija cigaretu. Sve se to zbilo bez i jedne reči. Čuo se je samo uzdisaj!.... Izgledalo je, kao da oboje ne osećahu potrebu ikakvog objašnjavanja. Predmet, o kome bi oni mogli sad da govore, mogao bi samo ovo da znači: mučenje samoga sebe!... Ovaj njihov sastanak izvršen je po naročitom pismenom dogovoru.Milivoje pisaše Danici i moljaše je, da ga ove noći ovde sačeka, kad nastupi gluvo doba i da toga radi ne zaključava mala baštenska vrata.Na završetku pisma dodao je on, da dolazi, da se rastanu, možda za navek. Danica izvadi pismo iz nedara, pokaza prstom na ono mesto, gde je reč o rastajanju, pa reče: — „Objasni mi ovo, Milivoje!...“ — „To znači rat!“ reče Milivoje. — „Rat!“ ponovi Danica, i lako zadrhta. — „Rat sa Bugarima“ doda Milivoje, pa kao da ga obuze sveg neki viši zanos, patetičkim glasom ovako produži: — Ova kratka i oštra reč: „rat“, ispunjava celokupnu povesnicu čovečanstva, počinjući od starog zaveta pa do danas. Rat seje smrt, iz koje niče život. Rat je kaštiga svetu.On je na zemlji, što je munja na nebu.Munja čisti vazduh, rat prečišćava ljudske račune. Između Srbije i Bugarske postoje mnogi nesršeni računi.Stari su se zaboravili, a novi i najnoviji ljuto muče i srpske i bugarske račundžije. Ovi poslednji, kao da su se sasvim prevarili u računu. — „Koliko je meni poznato“, prekide ga Danica, „Bugari hoće samo svoju nezavisnost, pa zar je razložno smetati im u ovome?“ Milivoje nastavi: — „Spajanje Istočne Rumelije sa Bugarskom davnašnji je san Bugarima, isto kao i Srbiji prisajedinenje Stare Srbije, Bosne i Hercegovine. Istočna Rumelija teži Bugarskoj, isto kao što žudi Stara Srbija, Bosna i Hercegovina, da bude Srbinova.Velikim silama to opet ne godi.One su doduše jedna prema drugoj neprijateljski raspoložene, no sve su u tome složne, da niti treba dati Bugarskoj Istočnu Rumeliju, niti Srbiji što ona želi.Za ovim dolazi nešto još žalosnije.Srbija i Bugarska, u mesto da se slože i dogovore, na koji će način da se u ovoj neprilici pomognu, pa da ili izmole, ili prevare, ili na silu otmu ono što žele, nemaju preča posla, nego da se među sobom obmanjuju, glože i satiru. Za ovo je kriva Bugarska. Ona sve radi sama, bez sporazuma, bez Srbije. Na protiv, ona se sporazumeva i sa samim đavolom protiv Srbije. Srbija je opet iskrena, pa sve iskaže u napred što joj je na srcu, o čemu misli, i šta namerava. Ona ne da Bugarima da rade svoj započeti posao, a ne sme ni sama na svoju ruku da otpočne svoj, pa iz surevnjivosti i bojazni od velike Bugarske hoće da joj oglasi rat. Tu greši Srbija. Ona nema nameru da osvaja Bugarsku, ona hoće samo da je kazni za neverstvo. Za one šibe, koje Srbija sprema Bugarskoj, pozajmljeno je dvadeset i net miliona dinara.Mislim da je ovo suviše skupa osveta!...“ — „Preskupa!“ primeti Danica, a Milivoje produži: — „Da u ovome ratu imade kakve uzvišenije ideje, da je on naperen na vekovnog dušmanina srpskog, ja ne bih ovoliko strepio za njegov ishod.Ispunjen sam nekom zebnjom, nekom strepnjom, a obuzima me i neka crna slutnja.Nekako mi se pričinjava, kao da je baš ovoj našoj generaciji dosuđeno, da dade potomstvu obilna primera, kako je neuputno udarati glavom o zid, kad se u napred zna, da je taj zid mnogo tvrđi od glave!“ Milivoje zaćuta, no kad spazi da Danica gleda samo preda se, učini mu se, da je ona voljna, da on još po nešto kaže, pa produži malo življim glasom. — „Dvojica smo nas, koji se možda najteže rastaju od Beograda.To smo ja i Ljubomir.Ljubomir ostavlja ženu i nejaku decu, pa odlazi u ovaj rat bez smisla.Kod toliko neženjenih činovnika, uzima se hranitelj, i odvodi na granicu.On je, istina, samo blagajnik, no u ratu nije niko siguran od kuršuma, sablje i granate.Meni je data valjda najnesrećnija služba: sprovodnika municiono kolone.Jedino me još teši, što ću sa Ljubomirom biti češće zajedno, jer smo obojica u jednom puku.Ako budem ranjen Danice“, (pri ovim rečima uzme on Danicu za desnu ruku) „većma ne mogu biti, no što sam sad u srcu svome; a ako poginem, ljubav moja prema tebi ostaje ipak trajna, večita.Ja ne mogu ni da zamislim, da duša čovečija umire sa telom, i ako sam izučen i vaspitan na skroz materijalističnoj osnovi, koja to najpouzdanije tvrdi.Meni se sve čini, da postoji još jedan viši, večiti život, u sasvim drugom obliku, koji nam je istina za sada još neshvatljiv i nerazumljiv, no mnogo što šta, za nas još neobjašnjivo, opominje nas na njega“. — „Ne govori više Milivoje!“ prekide ga Danica, a u očima njenim zasvetliše se suze. Granje iza njih zašušta. Šuštanje ovo bilo je mnogo jače, no što ga običan vetrić može da pokrene, usled čega se oboje brzo okrenu prema šiblju, no tamo beše opet sve tiho i mirno. Ćutali su. Milivoje poče da premišlja, kako bi okrenuo razgovor na drugo što, što ne bi Danici više suze izmamljivalo, jer mu se svakad srce cepaše, kad god bi video Danicu uplakanu. S toga, okrenu on sada drukčije: — „Ja ne vidim nikakva prirodna razvoja, Danice, u rešavanju ove naše zajedničke stvari.Ja ljubim tebe, a ti mene.Mi smo oboje dorasli da budemo muž i žena.U današnjem svetu i veku, gde se principi potpune slobode propovedaju već i u svakom budžačiću, i važe za sve one, koji su uslove za uređeni građanski život tačno ispunili, nas dvoje imamo da se borimo protiv nasilja, kome nismo u stanju da odolemo, bez nedozvoljene odbrane.Pa što je najžalosnije u svemu ovome, to je, da otkuda bi nas sunce trebalo da greje, nas otuda led bije.I tu nam nepravdu čini baš onaj, koji je pozvan i od Boga i od ljudi, da nas jedini on usreći, da nas blagoslovi!...“ — „Ja vas blagosiljam, mila deca moja!...“ razlegnu se glas iza njih, a iz šiblja izađe dosad skriveni Kosta Nedeljković, potpuno obučen.Dvoje zaljubljenih, zaplašeni glasom trećeg, u ovoj prilici nepozvanog pozvanog, uz to u nekoliko okrepljeni blagošću izjave očina glasa, izgledahu sad kao usplahireni jelen i košuta, priljubljeni jedno uz drugo; no u trenutku izvije se Danica iz Milivojeva prigrljaja, te poleti svome ocu, koji je raširenim rukama dočeka na svoje grudi, pa joj čelo i kosu obasipaše žarkim poljupcima. — „Milo dete moje!“ govoraše kroz suze Kosta. Milivoje beše jako potresen ovim prizorom.Nepomično stajaše on kraj klupe i gledaše samo preda se u zemlju. Kosta pristupi k njemu, a Danica stade kraj Milivoja s leve strane. Oboje su izgledali sad kao da se venčavaju. Kosta dobi vid sveštenika. On pruži ruku Milivoju, koji je prihvati i poljubi. — „Da ste blagosloveni, draga deco moja, i po drugi put!“ reče Kosta, utre maramom suze, pa mirno i dostojanstveno reče: — „Vi ste, deco, zadivljeni, iznenađeni, a ja sam stekao mir!...Od njega nema većeg blaga, deco moja!..Mir sadržava u sebi sve, što se u životu zove srećom, pa zato je on baš najveće blago ovog sveta!.. No imam, deco, još nešto da vam kažem.Saslušajte me pažljivo, jer to je moja ispovest. Veoma su iskrivudani puti, draga moja deco, kad se kroz ovaj život prolazi.Stara je ona izreka, koja glasi: „blago čoveku na pravome putu“, no taj put je obično skriven i zatrpan, pa se bez velike muke i napora ne može da pronađe.Njega je zaparložila ljudska mržnja i sebičnost. Propisivati i naređivati nije teško, no teško je istrajati. Ja sam ovaj život onako shvaćao, kako sam za njega vaspitan bio, i kako mi je to propisivala potreba, da svoje trgovačke ciljeve postignem. Trgovac čovek ne bavi se idealisanjem i pojezijom.Sentimentalnost pobuđuje kod njega obično sumnju, a lepe veštine su za njega samo objekti koji se preprodaju.Badava će se kod trgovca tražiti u izvesnim slučajevima milosrđe i uviđaj, on je svagda samo realan, materijalističan.Trgovac samo dotle brodi u pučinu ljudskog samopregorevanja, dokle je njegovo sopstveno „ja“ zastupljeno; za spas i blago drugoga, on ne ulazi dublje.U tome egoizmu već se dotle doteralo, da kod nas trgovaca čak pojedini šefovi ne vaspitaju svoje mlađe onako, kako bi to trebalo, jer se čak boje od docnije konkurencije.Došla su teška i žalosna vremena.Poštenje je suzbijeno, a njegovo mesto zauzela je lažna imitacija.Mene hvala Bogu nije ova struja zahvatila, no njeni talasi zapljuskivali su ipak obale moga rada.Ja sam se muški borio sa plimom, a teško patio od oseke.Ostalo mi je naposletku da biram jedno ili drugo.Ja sam izabrao oseku.To sam učinio vas radi.Rešio sam se, da propadnem kao trgovac, a da se uzvisim kao otac.Toliko sam mogao još od imanja da sačuvam i obezbedim, bez svoje moralne štete, da ću moći najskromnije živeti, no to će baš da mi bude slađe nego sve uobražene stotine hiljada, sa kojima bajagi kao trgovac raspolažem, i zbog kojih nemam mirna sna.U vama, deco, ne samo da sam sve izgubljeno nadoknadio, nego još isuviše dobijam, jer se sad osećam potpuno zadovoljnim i srećnim.Meni se, deco, srce cepalo, kad sam zbog svojih trgovačkih ambicija pregao, da tu vašu plemenitu i uzvišenu ljubav raskidam.Ja sam davno za sve znao, na o svemu i razmišljao.Taštinu sviju spletaka protiv Milivoja naperenih ja sam pronicavao, pa sam sve te paklene izmišljotine u sebi potpuno prezirao, no razlog je takav bio, da sam ih primao za gotov novac.U meni se tada borila inteligencija sa spekulativnošću.Prva je održala pobedu, a to mogu jedino da zahvalim svome docnijem obrazovanju, koje sam stekao čitanjem i putovanjem.Do ovoga poslednjega časa, kad sam amo u vrt sišao, nisam se još potpuno rešio bio, da li da svršim ovaj račun sa sobom, ili ne.Ja sam čak sa rđavom namerom sada iz kuće izašao, opazivši da Danica nije u vrtu sama.Sada, dabome, nema tome više mesta, da opisujem, na kakav sam način smislio da kaznim krivce, jer proklinjem svaku takvu misao, no rad sam da vas oboje uverim, kako nisam mogao odoleti unutarnjim pokretima svoga srca, posmatrajući iza žbunja vašu nesrećnu sreću.Ja sam se morao javiti kao spasitelj, morao sam vas blagosloviti, jer bi mi inače, deco, srce prepuklo!... Kosta zaćuta.Na ponudu njegovu sedoše svi na klupu.Kosta sede u sredinu, Milivoje s desna, a Danica s leva. Otac govoraše sada sa svojom decom iskreno, srdačno. On pričaše o borbama u svome životu, o putovanjima po svetu, i mnogim epizodama, koje je tada imao. I ne osetiše kad puče zora. Sveži vazduh napajao im je grudi, a nestašni slavuji priželjkivali su snažno i umilno, dopunjujući harmoniju, stvorenu povraćenom ljubavlju dobra oca i poslušne dece. Za malo pa na hodniku škripnuše vrata.Na ova izađe vredna domaćica, gospođa Persa. Ona je tražila muža i kćer. To se moglo odmah primetiti po zabrinutom licu i njenim pokretima, zavirujući to na zatvorenu kapiju, to na ostale izlaze u hodniku. Kad ih u ovome prostoru nigde nije mogla da nađe, ona se uputi u vrt, pa čim savi na desnu stranu, spazi ih, i kao okamenjena stade, preblede, no odmah zatim i porumeni, a usta joj se ljupko razvukoše u blaženi osmejak, pa glasom, koji se dobija samo u vanrednim prilikama iznenadne sreće, glasom milozvučnim i punim melema, uzviknu ona: — „Deco moja!...Dobri moj Kosta!...“ Svi joj pođoše na susret, a Kosta je još i predrža, jer mu se učinilo, kao da mu žena dobija nesvesticu. No na tome prođe.Gospođa Persa ispravi se, ižljubi decu, pa se i sa mužem poljubi.Ovo poslednje značilo je, osim izraza prevelike radosti, još i potvrdu njihovog izmirenja. Milivoje postade, jedva jedanput, priznatim verenikom Daničinim. Razlog je pobedio predrasudu, pravda nepravdu, vrlina spekulaciju, odlučnost spletku. Milivoju je igralo srce od radosti, a Daničine divne oči behu sad svetlije no ikada. Milivoje ostade na doručku kod svojih novih roditelja i mile verenice.Morao je još obećati, da će do polaska na granicu svaki dan k njima dolaziti na ručak i večeru. Zatim se oprosti i ode pravo Ljubomiru, da mu saopšti svoju preveliku radost i sreću. Kad je u kakvoj zemlji rat, onda vlada u njoj opšte uzbuđenje. Ono, što je u redovnim prilikama neprikosnoveno i svojina samo svoga gose, postaje sad iluzorno. Imanje i papiran novac pobijaju se u vrednosti.Često puta ne vrede ni kršne pare. Strategijski zahtevi u ratu pretvaraju njive i vinograde u šančeve, a topovske granate ruše crkve i palate, kuće i kolibe. Za ovaku štetu pojedinac nema naknade. Danas si imućan, sutra beskućnik.Danas gazda, sutra prosijak!... Jedino je zlato, koje sad caruje. No zlato valja čuvati od dva strašila, malog i velikog. Malo strašilo zove se: grabež, a veliko: smrt. Njihovom bitnošću stvara se antiteza, koja ovako glasi: Danas si siromah, sutra si gazda.Danas prosijak, sutra bogataš!... Kad prođe rat onda se pokazuje prstom na jedne i na druge!... Pirotu će biti suđeno, da to doživi još u ovoj godini!... Dok je rat, život čovečiji vredi malo ili ni malo.Poginuli borac u najboljem slučaju, t. j. ako ga ne bace u rupčagu sa krečom, vredi — šest dinara, toliko koštaju nove daske za slupani mu sanduk. Kad pogine konj, vrednost njegova oseća se u izgubljenim stotinama!... Za čovekom se ne žali, konj se jedva prežali! Zato je u ratu najteže i najgore biti čovek! Srpska mobilisana vojska bila je podeljena na dva nejednaka dela. Veći deo, koji se smatrao kao glavna vojska, imao je četrdeset i dve hiljade ljudi.Manji deo, nazvan sporedna vojska, imađaše upravo za polovinu manje. Glavna vojska bila je podeljena na ove divizije: Moravsku, Šumadijsku, Dunavsku i Drinsku.Sporedna vojska imala je samo jednu, Timočku diviziju. Glavni zapovednik cele vojske bio je glavom Kralj Milan I. Uz njega stajaše Vrhovni štab u Nišu. Ljubomir i Milivoje nalaze se u Dunavskoj diviziji pri VII aktivnom pešadijskom puku, koji se zove Prestolonaslednikov, i koji ima tri bataljona 19. septembra 1885. godine, u 9 sahata iz jutra, krenuo se njihov puk železnicom iz Beograda. Ljubomira ispratila na stanicu Sokica i deca, a Milivoja budući tast mu, tašta, Danica, kuma Milica i muž joj Petar. Sokica je na glas plakala, a iz Daničinih očiju kotrljale su se krupne suze. Kad su pošli i praštali se, poljubila se Danica sa Milivojem i tiho mu je šapnula: „čuvaj se, dušo moja!“ Istoga dana, u veče oko 10 sahata, stigao je VII puk u Niš. Sutra dan, 20. septembra, ulogorio se na Medoševačkom polju.Tu je probavio osam dana, tako reći u samoj vodi, jer je za sve vreme kiša neprestano padala.Zbog ovoga, usled više naredbe, vrati se on natrag u Niš. 6. oktobra krene se puk za Belu Palanku.Pošao je u 8 časova iz jutra, a stigao je tamo u 10 časova u veče.Ovde se odmarao dva dana. 9. oktobra odmarširao je u Kostur.Tu se tako isto bavio samo dva dana.Odatle prispe u selo Držinu, gde se pet dana zadržavao, a zatim u selo Gradašnicu, u blizini Pirota, gde je probavio deset dana.Jedanaestog dana krene se za granicu, i osvane 2. novembra 1885. godine na Sukovom mostu. Rat je Bugarima tada bio već objavljen (1. novembra 1885. g. u veče). Pred Sukovim mostom velika je graja.Amo su već prispele i ostale divizije glavne vojske. Sve je ovde koncentrisano i spremno za polazak i prelaz granice. Na dati znak, pređe srpska vojska na neprijateljsko zemljište. Puk, u kome su bili Ljubomir i Milivoje, dobije zapovest, da odmah nastupa ka Dragomanskom klancu. Ovde su Bugari bili skriveni. Ubrzo se zametne žestoka borba, koja je ceo dan, do sedam sahata u veče, trajala. Bugari su bili pobeđeni.Sve su položaje napustili, bežeći ka Slivnici. Srpska vojska, odnosno VII puk (jer on je sam učestvovao u ovoj bitci) odmara se na zadobivenim položajima, zalaže se tajinom i bistrom vodom izvorskom. Nebo je vedro, no bez mesečine.Bezbroj zvezda sija na njemu, a meteori padaju na razne strane, praveći kad veći, kad manji luk. Izgleda kao da se i na nebu ljuti boj bije.U novembru je to za malo pismenije ljude sasvim obična stvar, no prosti vojnici imaju za ove pojave svoje osobeno gledište, pridajući im raznovrsna značenja za budućnost. Tako neki mišljahu, da ovo sluti na dobro, a većina je neprestano vrtela glavom, govoreći, da ovo sasvim na zlo sluti. U ovoj godini zima je rano počela.Vreme je neobično hladno. Ko je prilegao da spava, taj već posle jednog časa ustaje, pa da je ma kako dobro obučen, on opet drhće kao prut, pa mu je prvo da smišlja, na koji će način da se bolje zagreje.Neki trči tamo amo, a po nekog vidiš kako skida šator, na se njime zamotava i leže. Tek oko ponoći, kad su predstraže javile, da neprijatelja nigde u blizini nema, dopušteno je bilo, da se vatre mestimično nalože. Odmah je bilo sve življe i raspoloženije. Ukraj jedne velike vatre sedi množina viših i nižih oficira.S njima su Ljubomir i Milivoje. Sejizi kuvaju kavu, pa dodaju fildžane redom no starešinstvu.Zamirisa vazduh od kave i finoga duvana. — „Uh, ta da mi je samo jedan dim da povučem od toga skupoga duvana!“ uzdahnu sejiz Milija, više kao za sebe. Komandant puka, koji je ovo čuo, nasmeši se, zagrabi prstima u svoju duvanjaru, pa doda to Miliji rečima: — „Kad bih znao, momče, da ti je ta želja pred smrt, dao bih ti, sreće mi, celu duvanjaru, al’ ovako, k’o velim, nek ostane i za drugi put!“ Karakteristika je srpskog oficira, da gaji prema svom vojniku prave očinske i bratske osećaje, zbog čega je srpski vojnik u svako doba gotov da štiteći život starešine, ma i svojim plati. Ovo društvo oficirsko donekle se razgovaralo o uspesima današnje bitke, pa onda umorno prileglo kraj vatre.Ostali su samo Ljubomir i Milivoje.Oni se tiho razgovaraju. — „Jedva jedanput da smo na samo“ govoraše Ljubomir, te da se možemo i o našim stvarima razgovarati.Doduše tu nema nikakve tajne, no kad se o porodičnim stvarima govori, svakome je milije, da je na samo sa onim, koji ga jedino potpuno razume, i koji ga može, ako je potrebno, najbolje da uteši.Ne mogu ti opisati kako mi je teško, što sam udaljen od svoje žene i dece.Badava se mi civilni činovnici upinjemo, da budemo u ratu kao i oficiri, hladni i bezbrižni, kad mi nemamo za to ni spreme ni uslove.To je njima zanat.Njima je umreti kao popiti čašu piva, i ako i od njih mnogi imaju ženu i decu.Svakako, ono saznavanje, da je u vršenju njihovih dužnosti i smrt kao jedna od tačaka tih dužnosti uračunata, čini da su oni prema istoj toliko ravnodušni, a i porodice njihove s tim su već toliko izmirene, da se ovakvoj vesti svaki čas mogu nadati, pa zato su već nekako unapred spremljene.No mi, kako stojimo mi sa ovim pitanjem?... Ja nisam kukavica.To sam posvedočio u prvom i drugom srpsko-turskom ratu, no da, ja onda nisam imao porodicu.Ti Milivoje, dabome, ne možeš o tome toliko da rasuđuješ, jer si tek na putu da obrazuješ porodicu, no i tebi nije ovo zanat, pa držim, da ti tek ne bi godilo, da ovde svršiš, kod toliko tvojih nesvršenih poslova, za koje si se obrazovao, i zbog kojih te otadžbina treba.Šta misliš ti o tome, Milivoje? — „Meni je u početku izgledalo“, odgovori Milivoje, da ćeš ti govoriti o Sokicinom pismu, koje si u Pirotu pre neki dan dobio, pa da ću i ja što god iz njega za se moći primiti, a kad tamo, ti udari u neku sentimentalnost, baš kao da počinješ praviti testamenat.Tebi to baš najmanje dolikuje, kad se zna, da si ti kraj svih tvojih životnih muka i nevolja vazda bio vedar i raspoložen.Ja od tebe očekujem glose a ne jeremijade.Zato, mani se, čoveče, toga, nego dela okreni što drugo, a ako ti to baš nikako ne ide od ruke, evo ovde do mene je čutura, pa ded’ povuci malo!....Garantujem, da će odmah sve proći.Vino je izvrsno; platio sam za njega u Pirotu ravnih dva dinara“... Ljubomir se nasmeši i reče: „E, zaista smo nas dvoje, od kako je ovaj rat otpočeo, promenili naravi.Ti neprestani sanjalo postao si sad najedanput drugi Demokrit.Od mene se opet načinio neki novi Epaminonda, „špikovan“ Hajneovom melanholijom i Bajronovom mizantropijom.No ne moj se tome čuditi.Ja sam već u tako zvanim starijim godinama.Pojimanje o životu čovečijem postalo je kod mene nešto skrupuloznijim.Videći, da je već „prevalilo podne“, osećam kao da se približuje već i večernja hladovina, a posle ove dolazi ono strašno „gluvo doba“, kada sve „snom mrtvijem spava“.Kod tebe, dabome, nema ovakih misli.Ti si mlad, jedar, svež, čini ti se da ćeš živeti hiljadu godina.Ti, hvala Bogu, još ne znaš, šta je to revmatizam, išijas, navralgija, katar u stomaku, i kakvih ti tu još nema napastvija za ljude, kad pređu četrdeset godina.Mlad čovek gleda smrti smelo u oči, on joj šta više prkosi, često je izaziva i traži, a jesi li video starca, pa još ako je savetnik sa punom pensijom, koliki mu je strah od smrti.Nije šala, propade tolika pensija!“ Obojica se smejahu, a Milivoje primeti još: — „Tako što, Ljubomire, tako mi razgovaraj!Takve stvari ja slušam rado.Danas sam ti, veruj mi, toliko raspoložen, da bih mogao s tobom do zore priklapati, i ako znam šta nas sutra čeka, kad otpočne marš kroz Caribrod pa na Tri-uši.Nadam se, da će se tamo sutra toliko zagrejati vazduh, da nam neće biti više ovako zima, kao sad što je.Nego čini mi se, (on mućne, čuturom) kao da ima ovde još nešto malo!Ded povuci Ljubomire!“ Ljubomir primi pruženu čuturu, pa kad se podnapio, on je vrati Milivoju, koji iskapi neznatni ostatak njen. Za ovim, prilegoše oba pobratima uz vatru. Milivoje brzo zaspa.Ljubomir nikako da svede oči; on nemaše još sna.Vatra se razbuktala, i čarobno ozaravala lica ovih zaspalih, utruđenih ratnika. Kako li je sladak ovaj san na tvrdoj goloj zemlji!.... Ljubomir posmatraše zaspalog Milivoja sa nekim osobitim zadovoljstvom, kakvo je svojstveno samo roditeljskom oku.On sam ne znade sebi objasniti, zbog čega mu je Milivoje odjednom u tolikoj meri prirastao za srce, da je u taj mah zaboravio bio čak i na svoju rođenu decu. — „Čudno“, govoraše Ljubomir sam sobom, „pokraj sveg zadovoljstva, koje u svemu pokazuje Milivoje, mene ipak obuzima neki strah i zebnja za njega.Ako ima to nešto da znači, onda bi se držim ta crna slutnja valjda porađala u njemu samom, a ne kod mene.On je, naprotiv, raspoložen i veseliji no ikada, što je mogao biti.Poznato mi je, da i najveća radost njegova nije imala tako silan izraz, kao što je to slučaj večeras, a i za celo vreme ovog ratovanja.Smatram po svemu, da ovome sada ima najmanje smisla.Odvojen, otrgnut od svoje zaručnice, u ratu, koji on potpuno osuđuje, zbog čega je sa nekim višim ličnostima imao čak i neprilike, on ti je sada razdragan, pa se maša svaki čas i za čuturu, dok si ga pređe morao po vazdan zaokupljati, da ma i najmanju čašu, bar jedanput samo, na dušak ispije.Nešto mi se to kod njega ne dopada!“ Posle ovih misli, vrtijaše Ljubomir još nekoliko puta glavom, što je bio znak njegovog neprekidnog čuđenja, na ovu naglu promenu Milivojeve naravi, pa u tome i on zaspa. U logoru, i oko njega, mrtva je tišina. Nju prekida no neki put praska drveća, što gori ovde i na raznim stranama. Uz ovo, čuje se po češće i uzvik predstraža, kao i odgovor na lozinku. Rano u zoru, čim je svitati počelo, bio je već sav puk na nogama.Trube su neprestano odjekivale, dajući razne znake za spremu i polazak. Milivoje beše još jednako veseo.Čim se probudio, pričao je Ljubomiru svoj neopisano lepi san.On se, veli, sa Danicom venčao.Oboje su imali vence na glavi, samo što u njega beše beo venac od krina, a u Danice od samih crvenih ruža.Beli krin, govoraše Milivoje, znači spokojstvo, crvena ruža blaženstvo.Ovo je veli, zapamtio iz nekog starog sanovnika, koji još čuva, jer mu on prestavlja svu očevinu i materinstvo, jedino mu nasledstvo svojih bednih, upokojenih roditelja. Ljubomir na ovo samo uzdahnu.... Vojena muzika zasvira srpski marš Kneza Mihaila, znak da je puk pošao. Pobratimi se oproste, s tim, da se doveče, ako bude odmora, sastanu, i zajedno povečeraju, pa zatim ode svaki na svoje mesto. Njihove su dužnosti, kao što znamo, raznolike. Ljubomirova je skopčana sa velikom odgovornošću, Milivojeva mimo to još i po život opasna. Puk u veliko mašira. Prošao je već i Caribrod, a sad se penje na visoko brdo nazvano Tri-uši. Tri-uši su tri visa, odvojeni svaki za se. Od srednjega, kome puk speši, udaljena su ona druga dva na dve stotine metara. Prva dva visa poređani su u jednoj liniji, treći stoji za njima. Između njih su provalije sa žbunjem i trnjem. Ispod ovih visova, idući u napred ka Sofiji, leži bugarsko selo Slivnica.Oko njega ima nešto malo šume.Odatle pa do Sofije pukla je ravnica. Po naredbi vrhovnog štaba, zauzeo je prvi vis s desne strane IX puk.To je bilo desno krilo. Na drugom visu, s leva, nalazio se VIII puk drinske divizije.To je bilo levo krilo. Na srednjem visu, imao se da utvrdi naš VII puk.To je bio centrum. Puk nigde ne zastaje.Ceo dan mu nema odmora.Već je veče, a on se još penje.Velika je muka sa topovima: Konji klizaju, padaju i lipsavaju.Putova nema, a celo je brdo sam kršni kamen. Napori su veliki.Vojnicima lipti znoj s čela, baš kao da je juli mesec. Celu noć je ovo trajalo. Tek u četiri sata u zoru uspeo se puk na vrh brda.Osvanuo je 4. novembar 1885. god. Sad se tek razvio posao na sve strane. Kako se na ovakom zemljištu ne mogu svugde kopati šančevi, to se odvaljuje i kupi kamen, pa se slaže u visinu.Prave se grudobrani. Ljubomir i Milivoje nikako se ne sastaju.Sinoć ne bi večere, noćas se nije spavalo, a danas nema ni zajedničkog obeda, a najmanje još vremena za razgovor.Ne znaju čak ni gde je koji. Milivoje ima muku sa municijom.Nije u stanju da izvede sve kako bi želeo, na je sad ljut i nervozan.One potonje veselosti nestalo mu sasvim.Opet je melanholičan kao pređe, uz to je umoran i neispavan. — „Oh, ta da se to samo već jednom svrši!“ uzviknuo bi on nekoliko puta. Ljubomir je u pozadini, pa gdegod spazi zgodan kamen, on seda i sklapa račune. U tome je prošao ceo dan. Za sve to vreme, hitaju bugarska pojačanja prema Slivnici.Do skora ih je malo bilo, a sad tutnji zemlja od konjskog topota. Po dvojica jaše na konju, a za njima sitne ostali na magarcima, opet po dvojica, a po negde i trojica. Po svemu se vidi, da im je veoma žurno, jer ako srpska vojska osvoji Slivnicu, onda do Sofije nije više daleko!.... Smetati mogu tada samo bugarski leševi. Celu noć je trajala sprema s jedne i s druge strane. Kad je osvanuo 5. novembar 1885. g. bile su na Tri-ušima potpuno spremne za boj, obe srpske divizije: Dunavska i Drinska, no naredba vrhovnog štaba glasila je, da se baš toga dana nikako ne upuštaju u borbu. Međutim se desi nešto. To „nešto“ prikazuje jedan stručni srpski hroničar ovim rečima: „Na levome krilu Dunavske divizije, oko golemoga i maloga Malova promatrala je toga jutra (5. nov.) naša konjica, i u tome promatranju po magli, nađe se neposredno pred bugarske položaje, koje odmah zatim i napadne.Povlačenje konjice posle izazove gonjenje sa protivne strane, i pojav Bugara pred naše položaje, usled čega se za tim i borba sa obe strane izrodi“. Žestoka borba bila je to!... Pucanj topovski i puščani zaglušuju uši. Besni uzvici i psovke boraca, njiskanje konja, sviranje truba i jauk ranjenika, sve to smešano, čini jedan opšti zvuk, koji pričinjava, da čoveka žmarci podilaze, a kosa mu se u vis diže. Boj je uvek žešći, kad se braća biju!... Mržnja je udarila na obest!... Prva je srpska, a druga je bugarska!... Između obe stoji po dalje jedan strani poslanik, zadovoljno smešeći se i odbacujući dimove svoje fine cigare, to na jednu, to na drugu stranu. To je on tako činio, zbog poznate latinske poslovice: „ Duobus litigantibus, tertius gaude .“ Izvesno mu je godilo, što je baš on taj „ tertius .“ Od šest sahata iz jutra, pa do dva po podne, neprekidno zasipa vatra s obe strane.Puščane cevi toliko se već zagrejale, da su vojnicima nagoreli dlanovi. Bugari se najžešće okomili na centrum. Na ovome srednjem visu, odakle je srpska artiljerija prosipala smrtonosnu vatru na neprijatelja, stajaše Milivoje sa municijom. Hladno i nemo posmatraše on razvoj ove strahovite bitke. Kada prelete jedno neprijateljsko đule više glave mu, on gledaše za njim i filosofisaše: — „To je granata sa 85 krupnih parčadi.Ostala sitna parčad i ne dolaze u račun, osim kad se vade iz mesa.Srećan ti put, nezvani goste!....Tvoj gosa nije te istina tamo uputio kamo letiš, no ti si pametno đule, pa izbegavaš ovake smetnje, kao što su ove naše glave!...“ Taman je to izgovorio, kad se pred njim zadimi, pa strahovito puče.Kad je nestalo dima, vide najbliži vojnik, koji stajaše tu na dvadeset koraka, kako se nesrećni Milivoje valja po zemlji. Vojnik ovaj beše sejiz Milija.On poznavaše Milivoja još iz Beograda. Znao je i za njegovu veridbu, i za pobratimstvo sa Ljubomirom. On pritrča Milivoju, saže se, i uzme mu razgledati rane. Iz velike rane na grudima šikne zagasita, venozna krv. Snažni vojnik ne razmišljaše dugo, on uzme Milivoja na ruke i pođe s njime do zavojišta. Uz put naiđe na Ljubomira. — „Gospodine, zlo je!“ uzvikne Milija. Kao okamenjen stade Ljubomir. Kad je spazio Milivojeve krvave grudi, grunuše mu suze, pljesnu se po čelu pa dreknu: — „Prokleta sudbo!... crna slutnjo!...Što ga ubiste?“ On naredi vojniku da spusti Milivoja na zemlju, pa da odmah, što jače može, otrči po lekara i zavoj. Ljubomir se još nadaše nekoj pomoći.On sede na zemlju kraj Milivoja, koji ležaše onesvešćen.Svoju levu ruku promoli Ljubomir ispod Milivojeve glave, pa ovu polako spusti na svoje krilo. Kakva strašna slika za oko prijatelja i pobratima!... Ljubomir oslušnu. Milivoje još disaše. Za malo, pa mu se otklopiše oči, i tada se primeti laki i blagi osmejak na ustima mu. On je poznao Ljubomira. Ljubomir se naže. On ču, kako Milivoje prošapta: — „Danu pozdravi, zbogom!“ Posle ovoga izdahnu. U tome stiže i vojeni lekar si Milijom i nekoliko bolničara.Po pregledu reče lekar odmah: — „I da sam ranije stigao, ne bi mu bilo pomoći.Rana je teška, i apsolutno smrtna“. Vojnici odnesu mrtvo telo na zavojište.Tu ga svukoše, opraše, ponovo obukoše, i zamotaše u čist čaršav. Ovu poslednju uslugu vršio je u glavnom ucveljeni pobratim, a pomagao mu je Milija. U tom dođe i sveštenik, te opoja i preli mrtvo telo. Dok se to zbivalo, otišli su bolničari na ono mesto, gde je Milivoje poginuo, te mu tamo iskopaše zasebni grob. Tako je Ljubomir naredio, a komandant bolnice odobrio. Kada poneše mrtvo telo, Ljubomir se naže nad njim, prekrsti se, i celiva čelo samrtniku.To isto učiniše i ostali.Svi oni poznavahu i poštovahu Milivoja. Telo odneše i spustiše u hladni grob, pa ga onda zatrpaše. Kad su grude u raku nadale, nisu tutnjile.Pokojnik nemaše sanduka. Pa ipak, kako veličanstven i svečan beše ovaj pogreb!... Kad se grob zaravnio, navaljaše vojnici na njega krupno kamenje, te tako načiniše poveću humku. Ljubomir je ovo zapovedio, koji kad vide, da je i ovaj poslednji žalosni nosao dokonan, reče: — „Eto, to neka mu je ovde spomenik!“ Kad se ovo sve ovako svršilo, počelo se već i smrkavati. U doljama bio se za to vreme još neprestano ljuti boj, no kad pade sumrak, poče i on da malaksava. Već se čuju grube za povlačenje u nazad. Bitka, nerešena, prekida se s obe strane. Nastupi potpuni mrak, a s njime i tišina. Ljubomir, dotle naslonjen na Milivojev spomenik, uplakan i smrvljen prene se, pogleda u okrug, zatim se saže, zagrabi ukraj kamena grudu zemlje, strpa je u svoj džep, na siđe polako i oprezno u logor. Od velike je važnosti da se sazna, kako su se razvijale stvari u Beogradu, između zainteresovanih u ovim događajima, posle veridbe Daničine sa Milivojem. Kao guja, kad joj se zgazi rep, ciknuo je Sima Bogatić, kad je saznao za prelom u kući Nedeljkovićevoj. Zatim je menjao jedno za drugim sve životinjske oblike, koje dobija čovek kad besni. Stolice su u njegovom biro-u tada ponajviše stradale, padale su levo, desno, a jednu je tako nezgrapno odgurnuo, da se čak i jedno okno na staklenim vratima u komadiće razlupalo. — „Mene on da prevari!.. mene da obmane! — vikao je Sima kao besomučan, šetajući se naglo po biro-u, i još neprestano bacajući na pod sve, što mu je pre šaka palo. Na posletku se ipak malo stiša. Podigne najbližu stolicu sa patosa, pa sede za pisaći sto. Izgledalo je kao da hoće nešto da piše, no ipak je ostalo samo na tome, da je glavu zaturio u ruke, a ove je laktovima pritisnuo o sto. Ostavimo ga sad za malo, neka dubi i smišlja, na koji će način da se Nedeljkoviću osveti, jer o drugom čemu nije on sada ni premišljao, pa da se ispriča, kako je leteo onaj telegram do njega, koji mu je javio, da je Danica već verena za njegova suparnika, kako je taj nazovi telegram spravljan, i ko ga je ekspedovao. Doduše, to sve nije teško pogoditi, jer se još iz ranije zna za Simine agente, no vredlo je malo osmotriti, kako se i na koji način spletkarenje zamešuje, pa postaje pravi zanat, zarada i „uhljebije“. Žalostan je fakt, što za, ovake poslove prijanjaju svi slojevi društveni bez razlike na položaj i obrazovanje. Izuzetaka ima, a mora ih i biti, jer baš ti izuzeci, to su ujedno i objekti, protiv kojih se spletkari. Kuvarica Nedeljkovićeva motrila je badrim okom na sve, što se onoga jutra događalo u kući, kad su se Milivoje i Danica verili. Ceo razgovor, koji je tada o zajedničkom doručku vođen, ona je utubila, a to je lako i mogla, jer se nije imalo više šta kriti i zatezati. O Bogatiću nije tada ni jedna reč pala. To je sa svim pojmljivo, jer spominjati to ime u onakvoj prilici, bilo bi, vraćati se na nemile uspomene i scene, zbog kojih se sva Nedeljkovićeva kuća osećala pređe nesrećnom, a u tome se baš i sastojao trijumf sadanje sreće njihove, što više nije bilo potrebno misliti o onome, što je bilo pa prošlo. Uz to, celo ono društvo za doručkom imalo je otmeno obrazovanje, pa je zato vodilo računa o taktu, koji je tada bio sam sobom propisan. Kosta Nedeljković, i ako je u stvarima obe prosidbe donekle nastrano sudio, bio je ipak čovek od razloga, poimajući, da je pobeđeni suparnik samim odbijanjem, i suviše već ozlojeđen, pa da ga ne bi trebalo još ponovo čime uznemiravati. Osim toga, on još nije sa svim na čisto sa Bogatićem. Među njima postoji još jedan nesvršen račun. To je račun od tri hiljade dukata. Račun ovaj čisto je trgovački, no ipak veoma delikatne prirode. Bogatić nema od Nedeljkovića nikakve pismeno potvrde za to. Nema ni svedoka, da mu je novac dao. Naposleku, njemu nije nužno ni jedno, ni drugo. Nedeljković ne odriče dug. On se samo boji, da Bogatić ne zatraži isplatu odmah.Boji se presije.On će rado pristati, da se dug intabuliše na kuću.Ovu će zgodnom prilikom da proda, pa da izmiri dug.Prestaće i njemu još nešto. S tim će raditi u manjem stilu, pa će ipak moći koliko toliko zadovoljno živeti. No ako Bogatić presira, onda stvar izlazi na glas pa će se cena kući pobiti, a ako dođe čak i do to toga, da je sud prodaje, onda će ona taman da zalegne za dug Bogatićev, a gazdi njenom ne ostaje ništa. Ovo poslednje bilo bi veoma grozno, no nadati se, da jedan tako priznati trgovac, kao što je Bogatić, ne će ni u kom slučaju svome kolegi učiniti ovaku nepravdu.Ta pljuvao bi ga svet!.... Ovake su od prilike misli ispunjavale Nedeljkovića, kad se rešio da ne stupa u srodstvo sa Bogatićem, i kad se obavljao onaj doručak. No oko spletkaruše, kakva je bila kuvarica Nedeljkovićeva, vidi ono što se ne vidi, i čuje ono što se ne čuje. Kad je pošla za pijacu, uz put je svratila u ulicu „dva bela goluba“ gospođi Eufrosini, i sve joj pripovedila što je videla, i što je uz put izmislila. Od Eufrosine je odmah zato primila nagradu u četiri dinara, zbog čega je poljubila u ruku. Čim je ova brbljava kuvarica otišla, a to je u skoro bilo, obukla se i lepo nakitila gospođa Eufrosina, pa se pravo uputila u radnju Bogatićevu.Zatekla ga je u kontoaru, razume se, pre preturivanja stolica. U početku je govorila veoma glasno, i to bajagi o nekom poručenom espapu, kako bi se lakše zavarali momci u dućanu, zbog njenog sumnjivog dolaska.Zatim je tiho ispričala, radi čega je došla. Izmišljotine gđe Eufrosine bile su daleko savršenije no kuvaričine. Euprosina beše inteligentnija, i prema tome, raspolagala je sa većim horizontom laži. Opanjkala je poštenoga Nedeljkovića u tolikoj meri, da je Sima u nekoliko puta pogledao i na pušku o zidu, premišljajući zar, da ode, pa da Kostu na mestu ubije. Pričala mu je, kako su se o doručku svi gušili od smeha, pominjući Simu i njegove sadanje muke. Eufrosina je znala i za tajnu o trima hiljadama dukata. Napomenula je i to, kako je, bajagi, Nedeljković pred svima izjavio, da mu je dug najlakše odreći. Za ovu uslugu primila je Eufrosina od Bogatića odmah pedeset dinara, a na njeno dalje prenemaganje, dao joj je još stotinu dinara akontno dalje špijonaže. Zatim je otišla, a posle nje otpočeo je Bogatić da besni. Kad je od pisaćeg stola ustao, izašao je iz radnje i otišao svome advokatu. Ovaj mu je posavetovao, da pozove Nedeljkovića u svoju radnju, a tu da se odmah nađu i dva svedoka trgovca, pa da se pred ovima zapita Nedeljković, da li priznaje dug. Ako prizna, neka se odmah načini pismeno: obligacija ili menica.Ako on na to ne pristane, tu su svedoci, pred kojima je priznao dug, pa mu onda pismeno i ne treba.Napravili se pak pismeno, onda će advokat s mesta tražiti kod suda intabulaciju na kuću, pošto se pojavila opasnost za dug. No ako Nedeljković ne prizna dug, onda će se voditi parnica protiv njega, i doći će do njegove zakletve. Ako se Nedeljković krivo zakune, što će se lako moći dokazati (pri ovim rečima kucne se advokat nekoliko puta prstom po čelu) onda on dolazi na robiju. Simine oči sevnuše. Advokat je primetio, da bi to Simi bilo još ponajmilije, pa se zbog toga nasmeši, što Sima nije spazio. Bogatić je odmah u svemu postupio po savetu advokatovom. Istoga dana, kad je Danica verena, pozvao je on Nedeljkovića za četiri sahata po podne. Čovek bi mislio, da će Sima progutati Kostu kad mu je ovaj u radnju stupio. No Sima je lukava lisica koja ume pakost svoju da savlada, kad to propisuje interes. Najljubaznije dočekao je on svoga staroga ortaka.Na licu mu je ispisana blagost, a u očima seva prijateljski žar. On iznosi najfinije cigare pred Kostu, i naređuje svom momku, da se odmah donesu dve kave, iz gostionice, koja beše preko puta od njegove radnje.U tome eto i dva poznanika njihova, dva trgovčića, koji dođoše ovamo onako sasvim „slučajno“, na što Kosta dovikne momku. — „Još dve kave!“ pa zatim svi posedaše. Kosta je bistar čovek, pa odmah razumede, šta znači dolazak one dvojice, kao god što je i kod svoje kuće još razumeo poziv Simin. Ona dva trgovčića male su gazde.Nekada su oni trebali Kostu, sada trebaju Simu. Kosta i to razumede, pa i ako su mu odvratni takvi ljudi, nisu mu ipak mrski. Isprva se vodio razgovor opšti, zatim čisto trgovački, pa u svezi s ovim poslednjim, gde se neprestano spominjala zla vremena, dođe red i na veresiju, a za ovim obveze prema gornjim kućama, te tom prilikom, u zgodnome trenutku, zamoli Sima Kostu, da mu već jednom, ako mu je to ikako moguće, isplati svoj ogromni dug, pošto je sam u neprilici. Kosta se nasmeši.Pronicavajućim pogledom, promeri on Simu od glave do pete, usljed čega se Sima nešto uznemiri, a na zacrvenelim obrazima njegovim ukaza se stid i sram. Na opšte iznenađenje otpočne sad Kosta da priča o detaljima ovoga duga, napominjući dobrotu Siminu, koji mu je u nuždi pritekao u pomoć, da isplati izvesne diferencije i sačuvao mu dobar glas u trgovačkome svetu, zbog čega mu on ostaje večito blagodaran.Što se isplate samog duga tiče, govoraše Kosta dalje, voljan je da ga osigura na svojoj kući i da izda Bogatiću u to ime bilo obveznicu, bilo menicu.Bogatić se izjavi za menicu. Kosta ode do prvog pulta, izvadi iz džepa menični blanket, te napisa menicu na tri hiljade dukata cesarskih za šest meseca, i preda je Simi. Sima menicu pažljivo pregleda, klimnu glavom u znak odobravanja njene ispravnosti, zatim se Kosti učtivo pokloni, reče mu još i „hvala!“ pa ode do svoje, dosad jednako otvorene, ogrome kase, u koju sa nekom elegancijom hitne menicu, pa odmah zatim zalupi kasina teška vrata. Momak donese kafe, koje ispiše. Ona dva trgovčića videći, da su sada potpuno nepotrebni, oproste se i odu. Ostanu samo Sima i Kosta, ozlojeđeni tigar, i velikodušni lav. Tada poslednji reče. — „Simo, zar baš tako, Simo?“ — „Tako Kosta, tako, i nikako drukče!“ odgovori jetko Sima, prostrelivši Kostu svojim malim zmijiskim očima. — „To nije moralo biti“, reče mirno Kosta.„Naši stari nisu tako radili.Mi smo od njih nasledili stari običaj, koga smo se dosad vazda pridržavali.No ti si odstupio od njega, zarad osvete, što ti ne mogah dati kćer.Zar ova sasvim odvojena i moja čisto porodična stvar, da presuđuje o našim starim trgovačkim odnosima, koji su naša tradicija, naša trgovačka vera?Ja sam stalno držao, da ti veruješ u moje poštenje, no tvoj današnji postupak uverio me je o protivnome.O njemu sam slušao, čim dobih poziv tvoj, pa zato sam nepremeno i došao k tebi sa najplemenitijom namerom, da te uverim, kako mi je mnogo do toga stalo, da sačuvam obraz svoj.Žao bi mi bilo, ako si mislio, da ću ja čak i sam dug hteti odricati, što se pouzdano može pretpostaviti dolaskom one poručene dvojice trgovčića, koji su, kaco vidim, odigravali žalosnu ulogu vajnih nekih svedoka!“.... — „A, to Bože sačuvaj!“ prekide ga Sima. — „Na posletku“, završi Kosta, stvar je i suviše jasna, a da bi trebalo o njoj još i dalje govoriti.Imam samo posle svega ovog još jedino za ovo da te zamolim: Ako ja svoju kuću za šest meseca ne uzmognem povoljno da prodam, da mi ti onda menicu na novih šest meseca, produžiš.Što se interesa tiče platiću koliko je pravo!“, — „Lepo, lepo! “ reče Sima, a u sebi ovako mišljaše: — „Pa to ja jedva i čekam, pa da vidiš kako se ume Sima za uvredu da sveti!...Posle šest meseca, kad ti menica bude plativa, onda će se tek videti, koji će od nas dvojice tvoju kuću da prodaje!?.....“ Kosta izađe iz Simine radnje, rekavši mu: „S bogom!“, na što Sima sa, istim odgovori, no ovoga puta, ne rukovaše se ova dva stara ortaka i bivša prijatelja. Još one iste večeri, kad je Milivoje na bojištu sahranjen, seo je Ljubomir, pa u šatoru poljske bolnice spram svećice napisao Sokici tužno pismo o nesreći na Tri-ušima. Pismo je Sokica dobila tek petoga dana. Ono je glasilo: „Draga moja Sokice, Ja sam živ ubijen.Ovde se dogodila strašna nesreća, koja je za nas pregolemi udar, a za našu jadnu Danicu to je strašan grom koji poražava!Naš jadni Milivoje, dični pobratim moj, dostojni zaručnik Daničin, nije više među živima, no na drugom, boljem svetu.On je poginuo danas, oko pola tri sahata po podne, od neprijateljske granate, a sahranismo ga pred sumrak, na istome mestu, gde je pao.Tu mu podigosmo i spomenik od nagomilanog kamenja.Spremi Danicu za ovo na način, koji ti sama misliš, da će biti najzgodniji. Za koji dan stajaće to već i u novinama, pa se bojim, da Danica ne sazna za ovo još pre, nego što to od tebe čuje.Tada bi se mogla dogoditi još i druga kakva nesreća.Ti Danicu dobro poznaješ.Ti znaš, koliko ona ceni ovaj život.S toga, gledaj, pa da što pre k njojzi odeš, pa da je uz pripomoć njenih roditelja (kojima ćeš to ranije saopštiti) savladaš, umiriš i utešiš. Ja ti sada ne mogu, po svom običaju malo više da pišem, jer je kod nas nastao veliki i mučan posao, a uz to je neka žurba i muka, na sve strane, da mi se gotovo čini, da ćemo se kanda brzo vratiti onamo, od kuda smo i došli. Decu našu pozdravi i ižljubi za mene. 5. novembra 1885. u veče na Tri-ušima. Sokica je okvasila vrelim suzama svojim ovo tužno pismo, pa se čas pre opremila i otišla do Danice. Bilo je to oko četiri sahata po podne.Dan je bio sumoran, oblačan. Sokica je već stigla do kuće Daničine, no kako se začudi, kad vide da je kapija njihova širom otvorena. To nije bio nikad običaj kod Nedeljkovićevih na protiv, kad je neko hteo u njihovu kuću da uđe morao je zvoniti s polja. Sokicu spopadne neka zebnja.Ona uđe kroz kapiju, i pođe dalje. Vrata od hodnika, behu isto tako širom otvorena. U njemu ni žive duše.Nema mlađih da tuda prolaze. Sokica zakuca na vrata od predsoblja. Niko se ne odziva. Ona zakuca malo jače, pa još jedanput, pa i po treći put, no odziva nema. Proba da li su vrata zaključana, no brzo se uveri, da nisu, jer ih je lako otvorila. U predsoblju opet nikoga.Ona pođe dalje. Kad je zakucala na vrata od prve pobočne sobe, ne beše odziva. Sa rezolutnošću, koja postaje, kad se strah i radoznalost pomešaju, uđe ona u ovu sobu, pa kad ni ovde nikog ne zateče, uputi se sa pojačom odlučnošću u drugu, do ove. Tek iz te srednje sobe primeti Sokica Nedeljkovića, gde u svome kabinetu, u koji se kroz ovu sobu ulazilo, i koji beše u uglu kuće, sedi ukraj svog velikog pisaćeg stola. Nedeljković izgledaše pogružen.Glavu beše zaturio u ruke, koje je o sto odupreo.Pogled njegov padaše pravo na patos. Sokica mu se približi i nazva Boga. On ustane, rukova se s njome, pa zatim primakne jednu fotelju ukraj sebe, i ponudi Sokicu, da sedne. No ova, pre no što to učini, baci letimični pogled na okolinu sobe, tražeći neprestano Danicu, pa kad je u usti mah odista spazi, Sokica se gotovo skamenila!... Pred njenim očima pojavio se prizor, zbog koga Sokica preblede, i prosu krupne suze. U dubini kabineta, blizu velikog prozora, a beše samo jedan u ovoj odaji, sedela je Danica, zavaljena na kanabetu.U desnoj ruci držala je grčevito stisnutu belu maramu.Tu istu ruku naslonila je na materino rame, koja seđaše kraj nje, uplakana i tužna. S leva, do Danice, spazi Sokica gospođu Radosavljevićku, koja tiho jecaše. Sve tri behu u crnini! Obe gospođe, kad spaziše Sokicu, klimnuše glavom, u znak pozdrava, a Danica polako ustade, te presrete Sokicu, koja njojzi pođe, zagrli je, i spusti svoju glavu na Sokicino rame. — „Ti si valjda došla, da mi javiš, a ja eto već na moju grdnu nesreću, znam sve!“ reče joj Danica tiho, zatim se glasno zaplaka, i od jednom poče da se zanosi. Obe gospođe priskoče, te je prihvate i posade na staro mesto.Mati dohvati s prozora staklo sa sirćetom i ružinim cvetom, te ga podnese Danici, da ga omiriše. Sokica zaprepašćena ne mogaše ni jedne reči izgovoriti, pa zbunjeno pogledaše čas na ovu grupu, čas na Daničina oca. On je razumede.Nedeljković se maši za džep, iz koga izvadi tanku hartiju, na kojoj beše i naštampanoga i pisanoga, te je pruži Sokici. To je bio telegram o smrti Milivojevoj. Poslao ga je jedan viši oficir gospođi Radosavljevićki, i to ovim povodom: Kad su pošli na granicu, onda je gospođa Radosavljevićka, kuma i pomajka Milivojeva, molila ovog oficira, da za slučaj bolesti ili kakve neprijatnosti Milivojeve nju odmah o tome izvesti, i da bude Milivoju u opšte na ruci, ako bi mu što zatrebalo.Na žalost, ovaj čestiti oficir, koji je bio u VII puku, zajedno sa Milivojem i Ljubomirom, s kojima je delio dobro i zlo, morao je baš taj najteži i najgrozniji komision da izvrši, na koji ni on, ni dobra pomajka ni slutilu nisu.Čim je Radosavljevićka dobila ovaj telegram, ona je odmah depešom tražila, da se mrtvo telo prenese u Beograd o njenom trošku, no na to se pod onim okolnostima na Tri-ušima nije moglo ni pomišljati.Docnijih dana, bilo je to upravo sasvim nemoguće, jer je neprijatelj osvojio sve položaje do Pirota. Radosavljevićka je dobila depešu o smrti Milivojevoj, na tri dana ranije, no što je Sokici pismo Ljubomirovo stiglo, ali je ona tek danas pre podne saopštila Danici i njenim roditeljima, i to na najštedljiviji način, pričajući isprva, da je samo ranjen, dok nije, naposletku, polako celu nesrećnu vest iskazala.Što im to nije odmah saopštila, čim joj je javljeno bilo, izvinila se time, što se pouzdano nadala, da će se mrtvo telo moći ovamo preneti, pa je za tim čekala. Ceo današnji dan je ona ovde kod Nedeljkovićevih, tešeći ih kako je bolje mogla i sama neutešena. U kući se ceo dan ništa okusilo nije, samo se naricalo i jadalo. Sokica čitaše telegram i plakaše, zatim se maši u nedra, izvadi muževljevo pismo i pruži ga Nedeljkoviću. Kad ga je ovaj pročitao, on polako reče Sokici, da ne bi Danica čula: — „Gospodin Ljubomir ima potpuno pravo.Mi moramo zaista biti veoma obazrivi, i živo motriti na Danicu.Vi ćete me jako obvezati, ako pristanete, da ostanete kod nas za neko vreme, pa da ste vazda uz nju.Ja ću sam otići vašoj kući, da vam decu dovedem, a kvartir ću Vaš dobro zaključati.Kod nas, kao što vidite, ima, toliko prostora, da bi mogle rahat još dve porodice s nama živeti.U ostalom, Vi ste sa decom potpuno naši gosti.Ostanite dakle sve donde, dok Vam se muž ne vrati.Ja Vas u ime svih, najiskrenije molim, da nam to ne odreknete“. Sokica izjavi, da na to dragovoljno pristaje, usled čega Nedeljković s mesta ustane, izjavivši joj tiho, da ide po njenu decu. Nedeljković izađe na ulicu, pa kako u blizini beše postaja fijakera, uzme jedan prostraniji, i uputi se Sokicinom stanu. U kabinetu je sve ćutalo. U velikoj, beloj porcelanskoj peći puckala je suva vrljika, kad jače, kad slabije.Na polju se zemlja belila od snega, koji padaše u raznolikim zvezdicama. Danica beše još neprestano u zanosu. U jedan mah otvori ona svoje velike i suzne oči, pa posmatrajući anđele, naslikane među belim i crvenim ružama na plafonu, reče isprekidano: — „Nebo ima svoje zvezde... ruža ima svoj miris... slavuj ima svoj glas... a ja sam imala njega!..Nebo ne će svoje zvezde nikad izgubiti... ruža propada zajedno sa svojim mirisom... kad ugine slavuj, izumire s njime i glas mu.... samo ja jadna živim bez njega!...Milivoje, nebo moje!.... ružo moja!... slavuju moj!... tvoja te je Danica izneverila!“ Za ovim nade ponovo u zanos. Nuna dva meseca bavila se već Sokica, kao gošća sa decom, u Nedeljkovićevoj kući. Sokica je bila pravi melem za Daničinu bolnu dušu. Pređe se njih dve nisu poznavale.Tek od veridbo sa Milivojem nastala je njihova veza, koja je svakim danom sve tešnja bivala, a u ovim teškim vremenima spojile su se njine duše potpuno. Sokica nije imala tako visoko obrazovanje kao Danica, ali je bolje poznavala praktičnu stranu života, te je to mnogo pripomoglo, da se Danica dala poučavati u trpljenju iskušenja, u koje ljudi tako često zapadaju.Ona je pričala Danici o sebi, o raznim Ljubomirovim nevoljama, i o mnogim drugim porodicama i njihovim stradanjima.Koje to, a koje opet Sokičina mila dečica, sa kojima se Danica posvednevno bavila, učinilo je, te je ona očuvala svest i dolazila svakim danom sve više sebi. Nedeljković i žena mu blagosiljali su Sokicu, i njen dolazak. Ona i njena deca bili su stožer oko koga se ceo domaći život Nedeljkovićevih obrtao. To je paralisalo tugu bar u toliko, u koliko je ona svedena u obične granice ljudske žalosti, te joj se oteo mah, sa kojim je u početku htela nesrećnu Danicu da, zahvati, i baci u neizlečimo ludilo. Kad se navršilo već i tri meseca dana, odkad je Sokica u kuću Nedeljkovićevih došla, vratio se Ljubomir iz vojske, pošto se ovaj nesrećni rat, koban po obe strane, svršio. Iz pisama Sokičinih bio je Ljubomir izvešten gde je ona, i kakav zadatak ima kod Nedeljkovićevih, pa mu je veoma milo bilo, što je s jedne strane Sokici poklonjena tolika pažnja, a s druge, što je Sokica izvršila svoj zadatak onako, kako je to trebalo učiniti prema dragoj uspomeni na mila mu pobratima. U srcu zdrave i svesne Danice sačuvaće se najbolje, do smrti, trajni spomen na mila zaručnika. U tome srcu živeće Milivoje i dalje.S toga je bilo veoma mudro očuvati ovo srce. Ljubomir je po dolasku sa železnice pravo otišao Nedeljkovićevima, gde je zagrlio svoju Sokicu i decu, a Danicu i njene roditelje tešio je, kako je bolje mogao. Danica ga je odmah, čim je stigao, zapitala, e da li je bar kakav god spomen sa Milivojeva groba poneo, našto se Ljubomir maši za džep, te izvadi grudu zemlje, i preda je Danici sa ovim rečima: — „To je sve što sam mogao doneti.U ovoj zemlji počiva njegovo telo.Na ovu zemlju je on pao, kad ga je parče od granate pogodilo.U ovoj zemlji ima njegove krvi!“... Danica primi i razgleda ovu grudu; poljubi je, prosu suze, i reče dršćućim glasom: — „Teška si, ova zemljo, za njegove mlade grudi.Teška si i mome srcu, koje si pritisnula, pa opet, kako bih ja srećna i utešena bila, kad bi ti sada postala naše zajedničko pokrivalo!..Sveta zemljo!... čuvaću te i negovaću, zalevaću te mojim toplim suzama, dokle god živeti uzmoram.U tebe ću da usadim beli krin, koji će duša njegova obletati danju i noću.Taj cvetak, koji je on u životu toliko voleo, pričaće mi o njemu, dok ne dođe na posletku onaj blaženi čas, koji će nas na svagda sjediniti!“.. Istoga dana završi se gostoprimstvo Sokičino, te ona sa Ljubomirom i decom, posle zajedničkog obeda kod Nedeljkovićevih, ode i namesti se opet u svojoj kući. Od tada, pa svaki dan, ili bi Danica došla Sokici, ili ova njoj.Živele su baš kao dve dobre rođene sestre. U ovim danima seđaše Sima Bogatić svagda veoma raspoložen u svome komptoaru. On se divljaše višoj promisli, koja je sve to tako dobro u svetu udesila, da kapital svagda pobeđuje i presuđuje. Njegov suparnik leži u grobu, a živeo bi nasigurno i danas još, mišljaše Sima, da nije bio obični siromašak. Bogati ljudi i bogataški sinovi retko idu u rat ili se bar ne šalju na opasna mesta. Sve to zna Sima iz svog rođenog iskustva. Kad se naplaćuje poreza, činovnicima se ona odmah odbija od plate; sirotinji, koja nema službe prodaju se jastuci ispod glave; samo bogataša ne sme niko da dira.On plaća kad hoće!... Kad poneki siromašak, sa svojih nekoliko groša, meće na lutriju, ili sedne iz očajanja da se kocka, što je gotovo to isto, nemajući zar druga načina, da što zaradi, onda on dobija nadimak: „kockara“, a bogatašu se za isti porok pridaje zvučno ime: „bankera“!... Bogataš sme da se opija i pravi nered po gostionicama.Za njega se onda kaže: „da je malo veseo“, a kad to siromah učini, njega izbacuju na polje i teraju u policiju. Niko nije nikome kriv, što nije bogat, razmišljaše Sima dalje, za to treba dara, pa ko je kriv onima, što ga nemaju, ili onima, što svoja nasledstva profućkavaju?!... Razume se, sirotinja ima dara za nauku i lepe veštine, pa otuda ona i vlada umnim kapitalima, no koliko to danas u srpskome svetu vredi, vidimo svaki dan, kad presretnemo kakvog srpskog umetnika ili pesnika. Ako je lepo odeven, onda je nasigurno ostao krojaču dužan, a ako je pohaban, onda je izgubio svaki kredit. Ima doduše u ovome izuzetaka, ali to su ili puke slučajnosti, ili tako zvane aljkavosti.Uopšte se kaže: „odelo ne pravi čoveka“, pa opet je to danas gotovo jedino merilo, po kome se kod obrazovanih ljudi određuje imovno stanje.Onaj siromašak, koji lepim odelom zavarava svet, ne može dugo njime da se održi.To traje samo za izvesno vreme, do prvih masnica, iz kojih posle i ne izlazi. Na žalost, sva ova rasmatranja Simina u glavnom su istinita. Definicije o tome bogataški su triumf. Samo ona jedina definicija Simina, po kojoj za bogastvo treba dara, skroz je cinička. Društvena nesreća baš leži u tome, što se podle i niske stvari, pomoću kojih se u današnje vreme obično dolazi do bogastva, krste onim uglednim, bogodanim nazivom: „dar!“ Dar je čedo božanstva i muza; on je ono više nadahnuće večne istine i bratske ljubavi.Dar je destilacija duša i srdaca; nikad i ničim nepomućeni izvor iskrenosti i poštenja. Malo ga ima na svetu; veoma malo među ljudima. Ono plameno sunce na nebu, koje nam je život dalo, i bez koga bi naša planeta s mesta postala neiskopani grob, za celo se stidi svoga poroda, gledajući dole na svoje čedo, na zemlju, i na svoju unučad, na ljude, među kojima „nema ljubavi!“ kao što reče neumrli Jakšić. Na valima mržnje, pakosti i prevare, toga opšteg svetskog potopa, luta tamo amo, novi brod Nojev, u kome je sačuvana golubija ljubav, blagost i vrlina. U tome su brodu oni izuzeci, na kojima ostaje, da obnove ovaj svet, kad se sasuši more zla. To je omladina, uzdanica naša!.. Sima Bogatić radosno tare ruke, jer dobro poznaje vreme, u kome živi.On je siguran, da Kosta Nedeljković ne može prodati svoju kuću po ceni, jer se već na sve strane raščulo, da je Kosta propao sa svojom trgovinom. Simi to godi, jer sve to ide uporedo sa njegovim novim namerama i izgledima. — „Pre Slivnice“, govoraše Sima sam sobom, „trajao je još žestoki rat, sad je eto nastalo već primirje!“ Na ovaj svoj sarkazam smejao se Sima toliko, da su ga vilice zabolele. Za koji dan, pa će da se navrši šest meseci, vreme, u kome treba Kosta da isplati svoju menicu. On dolazi k Simi, da produži menicu i interes plati. Kosta zebe u srcu, jer se boji osvete Simine, no ovaj mahne samo rukom, na reče: „Lako ćemo čoveče, ostavi to sad!“.. Sima se preobrazio, no Kosta strepi od ove promene. Dug nije Sima intabulisao na kuću, jer se u nekom pogledu još tada nadao, da od one vojske, koja je pošla protiv Bugara, ne će baš svi kući vratiti, pa kao mišljaše, da nije umesno odmah se mraziti. On je pogodio, baš kao što je granata pogodila nesrećnog Milivoja. Kad je prošlo i drugih šest meseca, Kosta opet dolazi Simi radi produženja menice, a ovaj mu postavlja alternativu: — „Danicu ili stečaj!“ — „Ako si voljan, reče Sima, da ti postanem zet, pa ako na to i Danica pristaje, sve će biti zaboravljeno.Menicu poništavam, a pozajmljujem ti novih tri hiljade dukata, pa trguj s njima ponovo, kako hoćeš.Ni za ovaj novi dug ne tražim pismena, niti ću ga ikad tražiti.Otplaćuj ga kako možeš.Sad, volja ti je ovako, pa da bude mir i ljubav, ili onako, pa da ti otvorim stečaj!“ Kosta uzdiše; probijaju ga sedam znojeva; traži da se razmisli.Na posletku, ipak moli Simu za produženje poslednjeg stalnog roka. Sima se samo smeši, pa ponavlja alternativu. Kosta izjavljuje, da on nije gospodar od Daničine ruke, a napominje i žalosne prilike u kući. Na ovo mu Sima primećuje, da je vreme najbolji lekar!... Kosta ide kući, a putem premišlja o Siminoj rezoluciji. On bi sad kao i pristao, da mu Sima bude zet.Bilo je vreme, kad nije pristajao, da to kogod drugi bude osim Sime.No da, docnije, ona scena u vrtu spram mesečine, pa njegovo roditeljsko srce!...Ali sad eto opet...Milivoje umro, pa devojka treba da se uda, ali ko zna?... razmišljaše Kosta, hoće li ona sad u opšte da se uda?...Ta tek je godina dana prošla!...Na posletku izgleda, kao da je Sima voljan, da i duže čeka, jer on ono reče: „vreme je najbolji lekar!“ Pitanje je sad samo, koje on vreme upravo misli, da li ono pre, ili posle venčanja?... U takim mislima, stigne Kosta do gostionice kod „Ruskog Cara.“ Odkad je Milivoje umro, Kosta, zbog kućevne žalosti, nije nigde svraćao na pivo, nego mu se ono kući donosilo, a sad, bilo je već prevalilo podne, svrati on u ovu gostionicu, više radi toga, da se malo pribere, no radi žeđi, koja ga je, uzgred rečeno, ipak dosta mučila, jer mu je Sima sa svojim razgovorom prilično znoja isterao. Uz to valjalo mu je kod kuće o svemu tome još i sa ženom razgovarati, pa je namislio, da se kao malo spremi za taj tugaljivi razgovor. No čim se prisetio, da tu tek Danica ima svoju završnu reč, on, sedajući za sto u gostionici, dosta glasno viknu: — „Ta to apsolutno nikad biti ne može!“ da je gost, koji za istim stolom čitaše novine i ovima zaklonjen beše, novine uklonio i Kostu začuđeno pogledao, misleći zar, da ga je Kosta oslovio. Na ovo se oboje pogledaše, pozdraviše, i — rukovaše. Gost taj bio je Petar Radosavljević. Dugo vremena nisu se oni videli; upravo od onog vremena, otkad se pročulo, da je Kosta sasvim posrnuo sa imetkom, i da je radnju drugome, ispod ruke, jeftino prodao. Za to vreme nije ii Petrova žena dolazila više Nedeljkovićevima. Tome se ne treba ni čuditi.Svi znamo da je tako među ljudima, a i srpska poslovica lepo kaže: „nesta blaga, nesta prijatelja!“ Sad sigurno ne bi ni Petrova žena dala što od prihoda sa svojih spahiluka u Rumuniji.Ono jeste, da je kumče umrlo, no Danica je još živa, koju je ona tako neizmerno volela, i na koju bi sad trebao i Milivojev deo simpatija da pređe.Ali sve badava!..Milici ovo ne pada nikako na pamet!... I kod ovoga nas poučava druga lepa srpska poslovica, koja veli: „što dalje od očiju, dalje od srca!“... Pomoć se obično onda nudi, kad znamo, da je ponuđeni ne treba, ili je ne može da primi. Kosta i Petar piju pivo i razgovaraju se. Petar ga pita otkuda ide, a Kosta mu priča o svojoj muci sa Simom. Kosta mu iskreno i otvoreno ispriča celu stvar, jer zna, da je Petar diskretan čovek, a u nekom pogledu rad je i Petra da izazove, ne bi li ga sad on spasao.Od Petra bi Kosta sada veoma rado primio pomoć.No to više ne ide.Propalog trgovca ne će da pomogne više ni rođeni brat.Takva je sudba njegova.Ostaje mu samo još, da, ili bude senzal, ili da moljaka one, koji su pređe njemu sa strahopoštovanjem kapu skidali, da ga nameste za kakvog manjeg opštinskog činovnika. Petar mu savetuje da dade Danicu za Simu, pa će biti spasen i srećan čovek.Što Danica bajagi ne će, to su, veli on, samo „malzaflarije“.Nije ni njegova žena pošla za njega iz ljubavi, pa šta joj fali?!..Skoro svaka devojka ima pre udadbe po neki manji ili veći roman, koji preboli, i od kog se izleči, kad se uda za svoga pravog suđenog.Petar podseti još Kostu, kako je nedavno čitao Safira, pa kako tamo na jednom mestu stoji, da prva devojačka ljubav i nije ništa drugo, do ona prva voda, kojom se prazno bure ispere, kako će za ovom, da dođe ona prava tečnost, koja je određena. Petar, kod ovog razgovora sa Kostom, ne će čak ni da je dovoljno ozbiljan, no neprestano priklapa, i zapitkuje Kostu za sasvim druge stvari, koje i ne spadaju ovamo. Bogataši su uvek takvi prema nevoljnicima.Oni se titraju sa tuđom mukom, jer im to čini zabavu.„Sit gladnome ne veruje!“ Kosta vide, da se sa Petrom ne će pomoći, pa zato ustane, plati svoje pivo, oprosti se, i ode kući. No onde sad nije više onako, kao što je pre bilo.Naziv „puna kuća“, nije se niše podudarao sa pravim stanjem njenim. Kad se živi od gotovine, onda se život provodi u zebnji, a kad se nema više ni gotovine nego se neprestano pozajmljuje, a konto neke prodaje, kao što je to slučaj sada kod Koste, onda se takav život zove patnički, jer pozajmice idu s nategom, pa obično baš onda omahnu, kad je čoveku najveća nužda. Persa, kao domaćica, to najviše oseća.Naviknuta na vazda punu kuću, postala je sada u ovoj oskudici nervozna.Mlađe više ne može da drži, pa već po odavno, sve teže i lakše poslove, rade njih dve, ona i Danica. Stanje nesnosno, život patnički, budućnost strašna!... Kad je Kosta svojoj ženi saopštio odluku Siminu, ova se nije ni malo promišljala, no je odmah otvoreno pristala, da se Danica uda za Simu. — „Šta drugo i da činimo?“ reče ona Kosti, „zar u našoj starosti da kukamo za parčetom hleba; zar sada, kad nam najviše nege treba, da tražimo od onih milostinju, od kojih smo dosad uvek bolji bili?Simina je ponuda sjajna!...Ja tek sad počinjem uviđati, da to baš nije rđav čovek.Pa reci sam, zar ima na ovom svetu još nekog, koji bi ti toliko učinio? Eto mi pričaš sam, kako se Petar ponaša, a i Milice nam nikad više nema, a ovamo mi pređe nudi čitave spahiluke!...No tako je, dabome, danas u svetu.Daje se samo tamo, gde se ima, a od postradalih ljudi bega ceo svet!...Sa Danicom imaćemo još ponajveću muku.Ona mrzi Simu iz dubine duše.Mrsko joj je i samo ime njegovo.No polako samo, pa će se valjda i ona okrenuti.Ostavi ti to samo meni!“ Kosta dade ženi u svemu za pravo, pa se čisto zaradova, što mu je žena primila sama na sebe taj najteži zadatak, da Danicu obrlati. Daničin um, karakter, i njena napaćena duša, ulevali su u oca toliko respekta, da on sam i nije osećao u sebi te podobnosti i smelosti, da je za ovo oslovi. Međutim razborita Danica, motrila je na sve ovo pažljivim okom. Nevolja njenih roditelja bila je za nju jedini predmet, o kome je ona razmišljala dan, noć. Da bi spasla kuću od oskudice, koja postajaše svakoga dana sve veća, izjavila je Danica, jednom o ručku, roditeljima, da je voljna davati časove iz stranih jezika i muzike, no otac, ponosit na dojakošnji ugled svoj, i naviknut na nezavisni položaj porodice mu, zgrane se na ovo, izjavivši, da će se pre ubiti, no što će ovo dozvoliti. Danica zatim predloži, da šije u kući beli šav za trgovine, pa da se to preko Sokice unovči, no ovo opet ne dade mati, tvrdeći, da će se i ovo brzo saznati, pa je to onda još veća bruka i sramota!.. U daljem ovom porodičnom razgovoru, istrči se mati, pa spomene Simu. Danica na ovo samo zaćuta. Mati ohrabrena ovim ćutanjem, čemu se najmanje nadaše, ispriča joj celu Siminu poruku. Za sve to vreme čitao je Kosta novine, zaklonivši njima svoje lice. Kad je mati, u zgodnome trenutku, zapitala Danicu, da li je voljna, da pođe za Simu, dodajući, da će to biti njihov opšti spas, nasmehnula se Danica samo, i na sve odmah pristala. Ni jednom jedinom reči nije se protivila. No u osmehu Daničinom beše izražen takav bol, od koga je srce materino zadrhtalo. Ona plaha tuga, koja beše ispisana na lepom licu Daničinom, dobi neki viši, božanstveni, upravo svetiteljski izraz. Mati porumene. Ona vide i poznade žrtvu. Otac izađe naglo iz sobe, ne bi li ikako sakrio svoje suze. Kad je u skoro Sokica posetila Danicu, pa se iznenadila njenim saopštenjem o udadbi, rekla je njoj Danica. — „Nemoj tome svemu da se čudiš.Ja nisam više ona Danica, koja sam pređe bila.Za mene je ovaj sadanji, a i potonji život, samo jedna dužnost prema roditeljima.Zar ja da zaboravim na onaj uzvišeni prelom očev u bašti, kad nas je blagoslovio i meni sreću doneo?On je žrtvovao toj mojoj sreći, sve što je imao: ugled trgovački, svoje ambicije i svoje imanje.On je žrtvovao sebe i majku, za mene.Zato ću ja sada da se žrtvujem za njih. Ta ja i tako samo vegetiram.Moja duša i moje srce sahranjeni su zajedno sa Milivojem, a moj živi leš neka ide onamo, kud ga nose talasi ovog prozaičnog života.Ja više niti osećam, niti ljubim.Sima Bogatić je za mene, kao i ma kogod drugi.Pokoravam se svima propisima i pravilima braka, jer živim samo za roditelje.Njih radi nužno je, da još i dalje živim!“... Na kratko vreme posle toga isprosila se Danica za gospodara Simu Bogatića, velekupca i veleprodavca. Na sami dan svadbe, koja se imala obaviti sjajno i velelepno, pre no što se pošlo na venčanje, a polazilo se iz mladine kuće, pozvao je Sima svoga tasta sa još dva ugledna i bogata trgovca, od kojih jedan beše kum, a drugi starojko, u pobočnu sobu, te pred ovima vrati Kosti menicu, izjavivši ujedno pred ovim svedocima, da se on s Kostom potpuno izravnao. Svedoci, ponuđeni za tim od Sime, da izađu, upute se među ostale goste, a Kosta i Sima ostanu još za nekoliko trenutaka sami. — „Neka je sa srećom!“ reče Sima, te pruži Kosti iz džepa izvađenu uputnicu od tri hiljade dukata. Ista je glasila na jednu bečku bankarsku kuću. — „Daj Bože, i hvala!“ reče na to Kosta, primi je, savije i metne u džep od prsluka. Zatim odoše obojica među svatove, gde se služilo slatko, kava i razni likeri. Ne prođe dugo pa zagrmeše karuce na ulici, znak, da su svatovi otišli u crkvu. Svrši se i venčanje.Svatovi se provozaše po glavnijim ulicama beogradskim, pa onda odvedoše nevestu mladoženjinoj, a sada već i njenoj kući. Ovde se služilo pivom i rakijom.Zatim posedaše ponovo svi u kola, pa se odvezoše pred gostionicu kod „Hajduk Veljka“, gde se skidoše i gde se davao sjajan ručak za sve goste o trošku bogatog mladoženje.Po ručku je bila u velikom salonu igranka, koja je trajala do u veče, kada se gosti raziđoše, a mlada i mladoženja odoše svojoj kući. Bio je veoma dirljiv momenat, kada se Danica praštala sa svojim roditeljima. Svi troje su plakali i jecali, kao da se rastaju za uvek. Gosti su potpuno razumeli izliv ovih suza, samo je jedinom mladoženji izgledalo ovo veoma izlišno i besmisleno. Danica življaše sad u velikom bogastvu i prividnom zadovoljstvu. Palata Sime Bogatića privlači svačije oko. Retko koja ženska da ne uzdahne, kad prođe mimo nju. Spoljašnji ukrasi kuće naglašuju, kako tek mora da je unutra sve bogato ponamešteno. Danicu okružavahu sva zemaljska blaga i krasote, dvorkinje i sluge, mirisno cveće i skupi ćilimovi. Pa ipak, sve to nije bilo u stanju, da odvrati njenu pažnju od jednog neznatnog predmeta, na koji behu po ceo dan njeni pogledi upravljeni. To beše gruda zemlje smeštena u saksiji, iz koje beše nikao beli krin. Na prozoru kroz koji se gledalo u vrt, stajala je ova saksija sa krinom i danju i noću. Kraj nje je Danica sedela, kad je sama bila, a ostavljala je samo onda, kad je morala. U kući se nije znalo za tajnu ovog krina, inače bi ga zacelo suva ruka Daničina surevnjiva muža iskinula, pa ga zajedno sa svetom zemljom njegovom bacila na đubre. Ne dao Bog, da se to ikada desi, jer onda bi i Daničin život svenuo.Sima bi postao ubijca svoje žene, a Daničinim roditeljima srce bi prepuklo!... Delatelnost gospođe Eufrosine postala je sada bespredmetnom, pa kako joj, izgubivši u Bogatiću svoju glavnu mušteriju, nije više podnosilo, da svoje dopisne i saopštajne usluge daje svetu u bescenje, udala se ona za gazda Vula koji je nekako slučajno u nekoj staroj knjizi čitao, da ženjeni ljudi žive duže od neženjenih, pa se zbog toga rešio, da svoj život pošto po to produži. — Ljubomir i Sokica žive u srećnom braku a najglavnija im je briga, da odneguju i vaspitaju svoju decu, što će božjom pomoću i svojim trudom i postići. Sokica odlazi često sa decom Danici u pohode. Tada je Danica mnogo vedrija, dok je inače, setna, nevesela... Kada je Sokica to Ljubomiru kod kuće saopštila, rekao je on: — „Sasvim obična stvar.Danas ništa novo.Spojiti dva dobra, veoma je teško.Ljubav je, kao što vidiš, vezana za sirotinju, bogastvo za čemer. Život je borba stihija.Slabije podležu jačima.Kad ne bi u svetu bilo mržnje, ne bi se poznavala ljubav.Jedine suze ostaju vazda iste, bilo da plačemo, bili da se radujemo!“ SRBIN I HRVATICA LjUBAV I NARODNOST Iz narodnosnih razmirica Srba i Hrvata u Zagrebu. Dušan Rogić I. „Nema Srba!“ — II.Dvoboj. — III.Bes i ludilo. — IV.Kajanje. — V. Njena ispovest. U BEOGRADU IZDANjE BRAĆE SAVIĆA Cena 1 din. ili 50 novč. U BEOGRADU NARODNA ŠTAMPARIJA LjUBE VOJOVIĆA Gospođica Zlata Ivkovićeva, kći uvaženog zagrebačkog građanina, sela za glasovir, te svira i peva poznatu pesmu hrvatskog pesnika Petra Preradovića: Tu prekide svirku i, obuzeta nekim zanosom, ustade i hodajući po sobi, govoraše sama sebi: „Danas mi ništa ne ide od ruke.Nešto sam uzrujana — uzbuđena.Ne mogu da sedim na jednom mestu.Al’ da!.. tome je svemu ljubav kriva — slatka ljubav!...Srce mi teži nekuda, a ne zna ni samo kuda.Baš kao što pesnik veli: Za svetom ga želja mori!..Divno je kazao — vrlo divno!On je dobro poznavao srce ljudsko.Ali zašto da sam takva?!Zašto da sam nestrpljiva?!...Miruj, miruj, srce moje!Ta ti si puno sreće, puno radosti!Ljubavno nebo tako ti je vedro, tako krasno...!Sunce ljubavi s njega ti divno sija...Puno si sreće, jer — on me ljubi!On me ljubi i — “ U to zakuca neko na vrata, i ona se trže i reče: „Slobodno!“ U sobu stupi njena drugarica, gospođica Minka Bankovićeva. — Baš si dobro došla! — kliknu Zlata radosno. — Ja sam ti se danas požurila; ne mogu da sedim kod kuće — odgovori gospođica Minka, rukujući se sa svojom drugaricom. — Dobro si učinila, jer meni je tako dugo vreme, da ne znam šta da počnem i čime da se zabavim. — Verujem ti.Srce ti je nemirno — jedva čeka da dođe čas, kad će se sastati sa onim, koji ti je najmiliji na svetu. — Ti dobro pogađaš, draga prijateljice.Od onog časa, kad sam se s Milanom upoznala, uvek sam nestrpljiva; srce mi je nemirno, i najsrećnije je onda, kad je on blizu mene, — onda je zadovoljno, onda je veselo. — Kroz nekoliko časaka uživaće tu sreću.Ići ćemo u šetnju u Tuškanac, pa ćeš se sastati s njime; on će tamo biti — je li? — Da!Tamo se često sastajemo.I danas će me tamo čekati, i to baš na onom mestu, gde smo se nedavno upoznali — govoraše Zlata sa osobitom živošću i ushićenjem. — Jedva čekam, da se i ja upoznam s njime, i da tebe vidim, kako si srećna, kad s njime govoriš — izjavi Minka. — Danas ću te upoznati s njime.Videćeš, kako je dobra srca i mio u razgovoru. — Jako se radujem tome. — A znaš li, kako sam se ja s njime upoznala? — reče Zlata. — Kako? — Kad si ti sa svojom materom otputovala u Italiju, on je na skoro za tim došao u Zagreb.Ja sam ga češće viđala na šetalištu.Primetila sam više puta, kako me je vatreno pogledao, kad bi prolazio pored mene.Prvi njegov pogled upio se u moje srce, i od toga časa želela sam uvek njega samo da vidim.I kad sam ga videla, bila sam srećna, jer sam iz njegovih očiju čitala odgovor želji srca moga.Naša su se srca već tada razumela, a ne prozborismo jošte ni reči jedno s drugim. — Ti si mi i pisala o tome — primeti Minka. — Da! pisala sam ti, jer mi je teško bilo, što ti nisi bila u Zagrebu, da me tešiš u neizvesnosti moje ljubavi, da okrepljavaš nadu moju, da će se ispuniti najveća želja srca moga. — Ja bih ti zaista bila prava i iskrena prijateljica u tome. — Kako bih srećna bila, da sam ti tada mogla ruku stisnuti, pa ti poveriti tajnu srca svoga — govoraše Zlata, uhvativši Minku za ruku. — Srećna bih bila, da sam se mogla s tobom razgovarati ovako kao sad, jer bi onda odlakšalo srcu mome.A onako — moradoh sve osećaje stegnuti u svoje grudi, neimajući ih kome poveriti.Srećna sam bila, kad sam tebi samo pisati mogla. — Kako mi je žao, kad čujem da tako govoriš — izjavljivaše Minka svoje saučešće, stiskavajući Zlatinu ruku. — To je sad prošlo.Sad smo opet zajedno.No da ti pričam dalje, kako sam se s Milanom upoznala — Pričaj!To me jako zanima. — Primetila sam, da je on tražio priliku, da se sa mnom upozna, a i ja sam to želela. — Pa to je onda moglo sa svim lako biti!Ti si želela da se s njime upoznaš, a on je opet želeo, da se s tobom upozna, pa onda je gotovo. — Nije to baš tako lako, kao što se čini.U toj želji prođe mnogo dana, dok se najposle ne dogodi krasan slučaj, koji ispuni našu želju. — Kakav to beše slučaj, koji je stvorio toliku sreću? — pitaše Minka. — Divan slučaj!Ja se i sad radujem, što se tako dogodilo, — odgovori Zlata. — A šta je bilo? — Šetajući sa svojom malom sestrom po Tuškancu, sretnem Milana, i u onaj čas, kad je on mimo mene prolazio, padne moja lepeza na zemlju, koje ja ni sama ne znam kako se dogodilo.On ju je iz učtivosti podigao i rekao mi: Gospođice izvolite vašu lepezu, vi ste je ovaj čas izgubili. — Zaista krasan slučaj — primeti Minka. — Ja mu se zahvalim na dobroti, a on mi reče, da mu je vrlo milo, što mi je tu uslugu učiniti mogao.I tako počesmo razgovor, idući zajedao.On mi se pokaza vrlo mio.Osetila sam da me ljubi isto tako, kao i ja njega. — Ti si srećna, draga prijateljice, i ja se radujem tvojoj sreći. — Srećna sam i od srca se radujem, što imam tebe, vernu prijateljicu, sa kojom se mogu razgovarati o sreći svojoj. — A i on je za celo isto tako srećan, kao i ti, jer ga ti ljubiš. — Može biti...A znaš šta mi je rekao toga dana pri rastanku? — Šta? — Rekao mi je, da će se i sutra dan na istom mestu i u isto doba šetati, zapitavši me na to: da li ću i ja možda sutra dan doći u šetnju u Tuškanac.Ja sam mu odgovorila, da hoću.A i šta bih drugo odgovoriti mogla, kad sam dobro razumela to njegovo pitanje. — To je odgovaralo želji srca tvoga, je li, draga Zlato?I ti si sutra dan opet srećna bila. - Tako je.To beše srećan dan u mome životu.Dugo smo se tada razgovarali.I on mi je najposle izjavio svoju ljubav, i govorio mi je dosta o ljubavi i njenom značaju.I utvrdismo ljubav, koja će trajati, dokle i nas samih traje...“ Na to se začu u hodniku uzrujan muški glas, koji reče: „To me je užasno ražljutilo!“ Zlata prenu i ućuta.Beše to glas njenog brata, koji stupi u sobu zajedno sa svojim prijateljem Ivanom Zagorcem. Pozdraviše se i rukovaše, te sedoše svi. - A šta te je ono „užasno ražljutilo“, Zorko?Što si tako uzrujan?Ti se i sad još ljutiš, - govoraše Zlata svome bratu Zorku Ivekoviću, pravniku četvrte godine na zagrebačkom universitetu. - Ko se ne bi ljutio! - odgovori Zorko. - A šta je bilo?Šta se dogodilo? - Pomisli samo: Srbin! a rodio se u Hrvatskoj! - Opet si se prepirao sa tim zlokobnim Srbima - reče Zlata, naglasivši naročito poslednju reč. - Kako se ne bih prepirao, kad mu čovek ne može dokazati.On je sebi uvrtio u glavu, da je Srbin - i on će ti ostati Srbin, pa makar mu kako dokazivao, da to ne može biti. - To su baš čudnovati ljudi; ja ih nikako ne trpim - primeti Zlata. - A ko bi ih mogao trpeti - prihvati Minka. - Ko bi ih trpeo, kad nam vređaju naše hrvatsko pravo - umeša se Ivan. - Ja ih strašno mrzim, užasno mrzim, - reče Zorko. - Rođeni su u Hrvatskoj, a ne će da budu Hrvati, već Srbi; pa na to čovek da se ne ljuti! - nadoveza Ivan. - Zaista je to čudnovato - reče Minka. - Ja i Zlata više puta smo se o tome razgovarale, i ne mogosmo se načuditi, kako to može biti, da Srba ima u Hrvatskoj — reče Minka. — To je zaista čudnovato! — primeti Zlata. — Kako bi to moglo biti, to ja nikako ne razumem — zboraše Zorko. — Moj um to ne može da dokuči.Srbin! a rodio se u Hrvatskoj!Ta to je smešno!Pa onda da ih čovek ne mrzi.Svaki valjan Hrvat mora ih mrzeti! — Tako je! — odobriše svi. — Živeo Zorko! — uzviknu Ivan — Tako treba uvek da branimo naše hrvatsko narodno pravo! — Ali onome ću ja pokazati! — prihvati Zorko. — Šta misliš, kako je bezobrazan!Ja njemu dokazujem, da je on Hrvat, jer je rođen u Hrvatskoj, a on mi reče: „Zar za to, što sam rođen u Hrvatskoj, da moram biti Hrvat?!To ne stoji, jer mesto, gde se ko rodio, ne odlučuje o karakteru, ni o imenu, pa na o narodnosti.Kad bi tako bilo, onda, da ste se vi u štali rodili, zar bih ja vama smeo reći da ste konj!“...Šta misliš — kako je bezobrazan!Ali ja ću njemu već pokazati!Imaće moj revolver posla!Pokazaću ja njemu, kako će on sa mnom govoriti, kad ja branim hrvatsko narodno pravo!Neka dobro zapamti, kad je spomenuo štalu i konja!...Na dvoboj ćemo, da!... junački da se ogledamo!Izbiću ja njemu Srpstvo iz glave! — Nemoj se ljutiti, Zorko. — reče Zlata. — Što se ljutiš zbog toga?! — Hoću da mu pokažem, s kime ima posla.Na dvoboj sam ga pozvao! — Na dvoboj!Zaista? — Kliknuše Zlata i Minka u jedan glas. — Dakako! na dvoboj! — Ti se šališ samo; nisi ti takog srca — reče Zlata svome bratu. — Ja se nikad ne šalim. — Tu nema šale — primeti Ivan. — Manimo se sad takvog razgovora; počnimo drugo što, — reče Zlata. — Dabome!Počnimo drugo što — prihvati Minka. — Zlato, sviraj nam u glasovir. — Ako je svima po volji? — Molim, gospođice, ja uživam u svirci — reče Ivan. — Sviraj nam hrvatsku koračnicu: „Oj banovci, oj Hrvati, hajdemo!“ — predloži Zorko. Zlata sede za glasovir i zasvira tu pesmu, Zorko i Ivan pratiše je, pevajući i afektujući rukama. Kad je svršila pesmu, kliknu Ivan: „Živela!” A Zorko reče: „Ivane, daj sad onu našu.“ Ivan se stavi u važnu pozituru, spremajući se, za tim poče, te Zorko prihvati, i obojica pevahu, mlatajući rukama, kao da prete: — To je „moto“ našeg programa! — kliknu Zorko, kad svršiše pesmu. — To je „succus” naše ideje! —- doda Ivan. — Živeli! — kliknuše Zlata i Minka, koje su među tim ustale bile, te među sobom nešto poverljivo govorile. — Živeli Hrvati! — uzviknu Ivan. — Živela velika Hrvatska! — nadoveza Zorko. — Gospodine Ivane, — reče Zlata. — Vi ćete nam oprostiti, što vas moramo ja i Minka ostaviti, jer moramo ići našoj prijateljici, kojoj smo posetu obećale. — Molim, izvolite samo; obećanje se mora držati — odgovori Ivan. Minka i Zlata spreme se, te se oproste sa Zorkom i Ivanom, pa odu. Zorko, ostavši sam sa Ivanom, reče: „Jedva čekam, da se približi čas, kad ću se junački ogledati sa tim Srbinom — tim Srbinom u Hrvatskoj...Da mu pokažem, šta je Hrvat! — Još dva sata i deset minuta, pa je vreme dvoboju — reče Ivan, izvadivši sat iz džepa i gledeći u njega. — Sad mi se valja spremiti na to sveto delo — govoraše Zorko, pa ode u drugu sobu i donese revolver. — U slavu Hrvata i velike Hrvatske ovaj će se revolver danas horiti po Tuškancu.A žrtvom njegovom biće onaj sin Hrvatske, koji ne poštuje ideju velikog Hrvatstva.Neka pozna... neka vidi, šta je Hrvat kadar učiniti!Ta hrvatsko sve će biti od alpijskih kršnih gora do obale crnog mora! — Živeo, Zorko! — Živela velika Hrvatska! — Živela! U to se začu s polja, gde neko peva: — To je ludi Joja, — reče Zorko. — Stari Ilirac! — prihvati Ivan. — Joja, Joja!Hodi ovamo! — vikaše Zorko. Joja se pojavi na vratima i uđe u sobu skakućući i pevajući: Preseče Joja, lupivši besno nogom, i stade kao ukopan pred Zorka i Ivana, gledeći ih ukočenim pogledom. — Šta je, Joja? — Kako je, Joja? Joja poče opet skakutati i pevati: Tako pevajući skakutaše on prema vratima i ode. — Taj ništa drugo ne zna, već uvek samo: hop — pop!... hop — top! — reče Zorko, kad je Joja otišao. — A šta ćeš, kad je lud! — prihvati Ivan. — Pre nekoliko godina nije ništa drugo govorio, nego uvek samo o Ilirstvu. — Dobro ga poznajem.To je čuveni Ilirac. — On beše prvi među onima, što su stvarali Ilirstvo. — Da!On je bio pokretač Ilirstva.. haha!Da krasna pokretača! Zorko pregledaše revolver; otvori ga, pa opet zatvori; za tim ga metne u džep. — Tako!Sad je u redu!Sad bi mogli ići pre svega na koju čašu piva. — U slavu velike Hrvatske! — uzviknu Ivan. — Živela velika Hrvatska! -- kliknu Zorko. U to se pokaza pa vratima Stanimir, slep starac, otac Zorkov, ulazeći u sobu sa malom Jelkom, koja ga vođaše. — Šta radite deco? — reče on, idući nesigurnim koracima uz svoju kćer Jelku, koja ga za ruku vođaše prema jednoj naslonjači. — Baš se spremamo da odemo — odgovori Zorko. — A kuda, sine? — pitaše Stanimir, došavši do naslonjače i pipajući je rukama, da sedne. — Za poslom — reče Zorko. — A kakav je to posao? — zapita Stanimir, namestivši se u naslonjači. — Imamo vrlo važan posao — javi se Ivan. — A! ti si, Ivane!Ne vidim, pa i ne znadoh da si tu.A kakav to važan posao imate?...Je li to istina što sam čuo? — Šta ste čuli? — zapita Zorko. — Ako je istina, onda nije lepo od tebe.Čuo sam, da si nekoga na dvoboj pozvao i da hoćeš da se biješ. — Ko vam je to kazao?Ja sam se samo pred Zlatom i Minkom šalio. — Ako je šala, nije dobra šala.Sinko, pazi šta radiš.Ne valja biti nagao. — Ne bojte se; ja uvek pazim šta radim. — I treba da paziš, sinko!Čovek više puta u naglosti učini štogod, pa se posle kaje, ali dockan!A vi mladi ljudi danas vrlo malo razmišljate o onome, što radite ili što hoćete da uradite. — Ja sve radim onako, kako treba i kako mora da bude.A u odbranu svoga imena i svoje časti spreman sam sve učiniti, što se od mene očekuje. — Dobro zboriš, sine!Samo imaj uvek na umu i to, da isto tako, kao što si spreman da svoje ime i svoju čast braniš, treba i tuđe ime i tuđu čast da poštuješ.To je pravi čovek, koji tako radi, i taj neće nikad pogrešiti. — Hvala vam na savetu!Mi sad odlazimo.Hajdmo, Ivane! — Zbogom! — reče i Ivan starcu. — Zbogom, deco!Samo pazite šta radite. — Ne brinite se; mi smo ljudi! — reče Zorko i ode sa Ivanom. Stanimir ostade sam sa Jelkom, koja seđaše blizu njega na stolici. — Čini mi se, da moj sin nije iskren prema meni — zboraše Stanimir, misleći na glas. — Nešto je zbilja naumio, pa taji od mene.Ako me vara, i sebe vara.Zlata mi reče, da je kazao, da će na dvoboj da ide.On veli, da je to samo šala bila.O, ovaj današnji mladi naraštaj sa svim se izopačuje....A moja deca — moja deca!Ja sam slep, pa ne mogu da ih upućujem na pravi put, kao što treba i kao što želim.O, Bože! za što si mi vid oduzeo, da ovako bedno živim na svetu, nevideći sunca ni lica dece svoje... U to se pojavi Joja i uđe u sobu skakućući i pevajući: I stade pred Stanimira, gledeći ga mirno. — Ti si to Joja! — poče Stanimir.Dragi Joja!Pruži mi ruku, da je se dotaknem. Joja pruži ruku i rukova se sa Stanimirom, pa stade mirno kraj njega gledeći suludasto. — Dragi Joja, dobri moj druže!Gde su ona lepa vremena, kad smo nas dvojica srećni bili!Bolje smo mi radili, no što današnji naraštaj radi.Mi — Ilirci, propovedali smo slogu i bratstvo među narodnim suplemenicima našim.A danas!..Danas mesto sloge i bratstva vlada mržnja i razdor. — Joja otstupi od Stanimira i počne skakutati i pevati: Tako pevajući skukutaše on po sobi, pa na jedan put dohvati vrata i ode. — O, bedni Joja! uzdahnu Stanimir i diže se sa stolice.Jelka mu priskoči, uhvati ga za ruku i izvede iz sobe. Zagrebačko šetalište Tuškanac leži odmah kraj varoši na brežuljcima, koji su obrasli šumskim drvetima.Na desnoj strani Tuškanca, kad se od varoši ide, dosta podaleko nalazi se jedna visoravanj sa nekoliko klupa, koju posetioci ređe pohađaju, ma da je hladovita i za šetnju udešena. U jednom kraju te visoravni stajaše usamljen mlad čovek, koji zamišljeno hodaše pored jedne klupe tamo i amo, te čas po čas zastajkivaše, kao da bi hteo svoje misli bolje da pribere.Najposle zastade sa svim i gledaše okolinu, goru i vinograde, koji se na daleko prostirahu. Obuzet zanosom mišljaše on: „Kako divno miriše ovaj predeo, kao da rajski lahori u njemu leću!Kako su krasni, kako pitomi brežuljci ovi! kako li divni vinogradi, koje je vešta ruka vrednoga ratara tako lepo udesila, da ti oko u njima najveće čari nalazi!Darežljiva ruka božija lepo je ukrasila zemlju ovu....Pa otkud pade na takvu zemlju klica razdora, klica nesloge!U mesto lepe sloge i ljubavi ovde rasti mržnja u srcu ljudskom!...O, krasna zemljo, narode bratski!Dođoh ovamo iz dalekog kraja, da vas upoznam — da upoznam zemlju, krasotu ovu, i narod ovaj, vrline njegove; da upoznam jednokrvnu braću svoju, potomke Zvonimira, negdašnje slave Hrvatske, koju ista gotovo sudba prati, kao i srpski narod moj.Divne slike bratske sloge, bratske ljubavi i zajedničkog potpomaganja treptahu pred mojim očima kao najlepši uzori mojih želja.I dođoh ovamo, da nađem braću i da budem braći brat.Dođoh u zao čas! jer padoše uzori moji, srušiše se divne slike i ruševine njihove pritiskoše moje grudi.Mesto radosti suze mi na oči nagle! mesto ljubavi bratske — pakleno zrno ovo“ (izvadi revolver iz džepa) „sprema se, da prohuji kroz grudi i srce bratsko!O bože! za što si slabost u srce ljudsko usadio!Zar nije lepši, zar nije savršeniji stvor razborit, ponosit, uzvišen?!..Zar nije?... ah!A zar čovek mora biti slab?!..Zar ne može biti razborit?!Zar ne može biti uzvišen nad slabostima i strastima?!O, može!..I takav hoću da budem ja....“ Iz toga zanosa trgoše ga veseli ženski glasovi, koji se začuše sa desne strane. — Oh, bože! čiji to čujem glas! — uzdahnu on, metnuvši revolver u džep — To je Zlata, uzor moj u zemlji ovoj! Zlata i Minka pojaviše se, te on iđaše pred njih, pozdravi ih i rukova se sa Zlatom, rekavši: „Milo mi je, što vas vidim.“ — Osobito mi je milo — reče Zlata, pa se okrenu prema Minci i predstavi ih — Moja prijateljica Minka Bankovićeva... gospodin Milan Dančić. — Milo mi je, što imam čast — reče Milan, rukujući se sa Minkom. — Meni je osobito drago — odazva se Minka. — Minka je moja najvernija prijateljica — reče Zlata. — Najvernija! — prihvati Milan — To mnogo znači.Srećni su oni, koji imaju vernih prijatelja. — Još od detinjstva besmo uvek takve; življasmo kao sestre — zboraše Zlata. — Da! kao sestre — potvrdi Minka. — To se zaista pohvaliti mora — primeti Milan. — Delile smo uvek iskreno i slatke i teške čase — reče Zlata. — To je lepo.Vernost i iskrenost to su najlepše vrline, koje prijatelja krase. — Vernost i iskrenost, da, tako je! — prihvati Minka, — A to znači, da nikakvu tajnu ne sme prijateljica tajiti od svoje prijateljice. — Tajnu! — A kakvih tajana imate? — upita Milan. — Vrlo lepih!A najlepša je među svima ona najnovija, koju mi je Zlata poverila i koju ću ja kao najveću svetinju štovati. — Minka će biti anđeo naše sreće i naše ljubavi; njoj sam poverila tu tajnu svoga srca — reče Zlata. — Tako dakle?!Vi ćete nam biti anđeo hranitelj — reče Milan Minci. — Ja ću uživati u sreći svoje prijateljice.A kao prvi znak moje radosti i moga uživanja u toj sreći biće mirisavi venac, što ću ga splesti od divnog onog cveća, što se tamo onako lepo šareni.Ja volim cveće.... idem da ga naberem — govoraše Minka i otskakuta u cveće, koje se viđaše u blizini na maloj poljani. — Kako je dobra! — primeti Zlata, — Pravi anđeo! reče Milan. U to se pojavi Jaja, dolazeći sa strane i pevajući: Tako pevajuću i skakućući ode dalje, prošavši mimo njih. — Siromah Jaja! — reče Milan. — Uvek se rastužim, kad vidim toga čoveka.On ništa ne govori, već samo tako peva i skače — zboraše Zlata. — Eto šta je čovek na svetu — primeti Milan — Pa još da nije ljubavi... draga Zlato... ja sam srećan!Kako se radujem, što sam se s vama sastao!Srce mi je zadovoljno; svet mi je miliji, kad ste vi blizu mene. — Ja sam srećna uz vas. — Vi me ljubite, Zlato. — Ljubim vas odavno; tajno sam vas ljubila onda još, kad o ovoj sreći ni misliti smela nisam. — Mila Zlato!Isto tako i kod mene beše.Ja sam vas ljubio od onog časa, kad sam vas prvi put video. — Vi me ljubite, i uvek ćete me ljubiti.... — Ljubiću vas kao život svoj. — I uvek ćete mi veran biti?! — I uvek ću ti veran biti, mila Zlato!... tako mi časti! tako mi ponosa! tako mi srpskog imena moga! Zlata prenu i stupi malo dalje od njega: — Vi ste Srbin dakle!Oh Milane!.. vi ste Srbin!... oh, Bože! U tom trenutku začu se u blizini oštar glas, koji izreče: „Ovde nam je ročište!“ I odmah za tim pojaviše se Zorko i Ivan. — Evo Srbina, tu je!.. čeka već!Sad ćemo junački da se ogledamo — reče Zorko, spazivši najpre samo Milana, a za tim, videvši i Zlatu, reče iznenađen: — A otkud ti ovde!Koji te udes amo dovede! — Šećemo se — poče Zlata zbunjeno. U to dotrča Minka sa cvećem u ruci i reče: — Šećemo se tuda; uživamo u divnoj prirodi: a gospodin Milan nam je to uživanje povećao svojim lepim pričanjem. Zorko ih pogleda obe ljutito: — S njime se šećete.... s njime zar? — On s vama zar!On... vuk meću ovcama! doda Ivan. — Gospodo, vi me vređate — reče Milan. — Gospodine! vi ste mene strašno uvredili, i ja sam vas za to na dvoboj pozvao. — Uzviknu Zorko. — Ja sam gotov za boj! — Vi ste uvredili naše hrvatsko narodno pravo. — To ne razumem, jer to nikad učinio nisam. — Vi se nazivate Srbinom, vi, koji ste u Hrvatskoj rođeni.Nije li to vređanje narodnoga prava hrvatskog, koje ja kao pravnik i valjan Hrvat braniti moram. — To su prazne reči.Ja kao pravnik ne poznajem takog prava, koje bi se vređalo time, što se ja Srbinom nazivam.A na protiv baš vi vređate moje ime, moju narodnost. — Vi ste drzak čovek.Vi sve poričete; nikome ne date za pravo!Vi ste Hrvat, jer ste rođeni u Hrvatskoj, a odričete se svoga imena — nazivate se Srbinom, dakle prezirete ime hrvatsko. — Ne prezirem ime hrvatsko.Narod hrvatski mio mi je isto tako, kao i srpski, jer to su dva bratska naroda, koji treba u slozi i ljubavi da žive, ako teže svome napretku i sreći svojoj. — Kad Srba nestane, onda će Hrvatska srećna biti.A dotle ću ja kao Hrvat, svakome onome, koji vređa i koji gazi pravo hrvatsko, ovako suditi — govoraše Zorko i izvadi revolver iz džepa. Milan izvadi takođe revolver i reče: — A ja ću se od svakoga obesnog napadača ovako braniti! Zlata je među tim prestavljena klonula na klupu, koja se blizu nje nalazila, i drkćući gledaše, šta se zbiva.Minka seđaše uz nju i u strahu držaše Zlatu za ruku. Ivan se povukao u stranu i posmatraše Zorka i Milana, pogledajući čas po čas guste oblake, koji su se među tim iznad planine podigli bili, te se čula i grmljavina i videlo sevanje munje. — Na deset koraka daljine — viknu Zorko. — Na deset koraka — odazva se Milan. Obojica držahu revolvere u rukama. — Stojte na svom mestu — reče Zorko i stade brojati korake od mesta gde je Milan stajao. — Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset — i okrene se prema Milanu. — Spremajte se! — Ja sam spreman! — Bože! šta sam dočekala — zboraše Zlata kroz strah i plač. — Oh, Zorko brate!Oh, Milane! — Svedoci dvoboja od moje strane neka bude moj prijatelj Ivan i ova dva ženska stvorenja — reče Zorko. — Moj svedok neka bude visoko nebo, što se tamo tako naoblačilo i namrštilo.O Bože! i nebo se srdi... ljuti se na nas, koji smo evo digli ruke, da strašni zločin učinimo — ubice da postanemo! — Haha! eto kukavice! — potsmehnu se Zorko. — Ubice da postanemo — produži Milan, neslušajući Zorka. — A za što?..Ni za što drugo, no iz puke mržnje, koja bratsku krvcu hoće da prolije.To je grozno!... to je neoprostivo!...Ne, ne! to ja ne ću učiniti.Moja mi savest to ne dopušta. — Haha!Tako govore kukavice, koje se smrti plaše. Zlata na to uleti među njih i padne na kolena pred svoga brata, preklinjući ga: — Zorko, brate!Preklinjem te majčinim grudima, koje su nas jednakom ljubavi odojile, — ne čini strašnog zločina!Ne uznemiruj tihi pokoj majke naše, koja u grobu počiva!Ne prolivaj plemenitu krv najvećeg narodnog srodnika našeg. — Dalje!Dalje od mene, kukavni ženski stvore — odgurnu je Zorko ispred sebe, i ona se povuče natrag, drkćući i uzdišući: — O, majko, gde si da me vidiš sada! Milan spusti dole ruku, u kojoj držaše revolver, i okrenut prema oblacima i grmljavini, koja se čula, zboraše: - Silna mržnja u grudima strasnim zversko srce u čoveku stvara, strašni otrov u njega uliva, uništava klicu čovečanstva, te je kadar svetinju oskrnit’, koja nosi za njega spasenje!....Al’ zar čovek tako slab da bude, da se poda besu i strastima, da mu pamet sasvim preokrenu! — Ne!.. ne!..Ja se ne dam!Tako nisko nikad pasti ne ću.Moja snaga jača biti mora. — U to digne revolver iznad svoje glave: — Ovo zrno stvora paklenoga, što je bratu mome namenjeno, da mu srce prožeže u grudma, moja ruka plavom nebu šalje, neka znaju nebeski svodovi, da se čovek dig’o nad strastima... Ispali revolver prema nebu i baci ga na stranu.Pucanj se pomeša sa grmljavinom, koja u tom trenutku zatutnji. — A ti brate, čelični Hrvate, evo udri u srpske mi grudi!Ja ću umret’, a ti srećan budi!Ali ove zapamti mi reči: Dok se braća krve među sobom, dotle dušman obojicu gnječi!..Evo grudi! evo grudi srpskih — udri u njih, ako su ti mrske, nek se priča po zemlji Hrvata, da je bratac svog ubio brata!... — Takve reči za me ništ ne vrede.Nisi Hrvat, pucam za Srbina... reče Zorko i ispali revolver na Milana. Milan se uhvati levom rukom za desnicu i klone na zemlju, uzdahnuvši: Bože, oprosti mu!“ — Oh Zorko — proklet! — uzviknu Zlata, i jecajući klekne pred Milana. — Ah, Milane.... Milan dižući se grčevito, primi levom rukom Zlatinu ruku: — Hvala vam, gospođice Zlato.... U to se začuše sa strane uzrujani muški glasovi, koji se približavahu. Zorko otrge Zlatu od Milana i uhvativši je pod ruku zamakne s njome u stranu i pobegne, a za njima i Ivan i Minka. Nekolicina ugledne gospode pojaviše se i dođoše na mesto dvoboja, gde zatekoše Milana, kome beše desna strana krvava od rane u desnoj mišici.Pošlju odmah po fijaker i sprovedu Milana u bolnicu. Zlata beše sama u svoj sobi, uzrujana i nemirna.Čas sedne na stolicu čas pak ustane i hoda, govoreći sa nekim grozničavim zanosom: — Otrgoše me od njega.Odvedoše ga u bolnicu, a meni ne dadoše tamo.Ne dadoše da idem s njime, da mu rane vidam, mojom rukom melem da previjam, O, Malane, ti si usamljen tamo!Tuđa ruka melem ti previja; tuđa ruka tvoje rane vida...Oh, bože!...I umrećeš možda.... od ljute rane, koju ti zadade ruka moga brata...Brata moga!...O, sudbo zlokobna, što me goniš!... što me ubijaš!...Zar sam ja to zaslužila!Brat — ubica!Brat — dušmanin moj!...O, Milane, ti možda sad i mene proklinješ, ostavljen od sviju, pa i od mene.Ne! ne!Ne proklinji me!Ja te nisam ostavila i nikad te ostaviti ne ću Ja sam tvoja!... tvoja dok živim na ovom svetu!... Na to klekne na sred sobe, sklopi ruke i okrenuta prema ikoni, koja na zidu beše, govoraše dalje: — Bože, smiluj se!Ti si silan, svemoćan.Povrati sreću moju, održi život Milanu, zvezdi sreće moje!... zvezdi koja će mi uvek sijati, pa i onda kad zaiđe ispred oka moga.... kad se spusti zapadu svome....Svemoćni bože!Ja ti se molim.Ostavi zvezdu moju, nek sija na nebu mome.Ne daj da zaiđe....Svetlost njena to je život moj; zraci njeni to je sreća moja...Pa te zrake da ne vidim više!Oh, bože!Ja ih mora videti — moram u njih gledati!Moram videti ma poslednji otsjaj njihov!Moram, idem u bolnicu... Ustane naglo, dođe do vrata, htede da ih otvori, ali ona behu zaključana. — Oh, bože!..O, Zorko — nebrate! ubico!.. šta činiš sa mnom!... zatvorio me.... zatvorio... Plakaše ona i kidaše se od razdraženosti. Na to se vrata otključaše i Zorko uđe u sobu: — Zlato, šta je tebi?!Što me toliko mučiš?!Za kime plačeš — za Srbinom! Zlata se okrenu srdito od njega: — Bože, šta sam ti skrivila!..O sudbo.... o, Milane... — Zlato, umiri se.Više da nisam to ime čuo iz tvojih usta! zaboravi na njega, jer on je dušmanin naš, dušmanin velike naše ideje — velike Hrvatske.A svoga dušmanina ne smeš ljubiti — mrziti moraš! — Milana nemrzim!Da ga ne ljubim!..Da ga mrzim!O, ja ću ga uvek ljubiti, i to mi niko zabraniti ne će! Zorko sedne kod stola i nasloni glavu na ruku: — Ti njega ne smeš ljubiti.To bi bila sramota i za mene i za tebe.Pomisli samo, šta bi mi na to rekli moji drugovi, pobornici ideje velike Hrvatske. — O ljudi!... niste ljudi — zverovi!Učinite sve, što god možete!Oduzmite mi slobodu.... zatvorite me!Oduzmite mi sve što imam — sve!Ali osećaje — njih mi ne možete oduzeti....Oni leže duboko u srcu mome.S njima bi iščupali i srce moje. — Šta sam dočekao! — uzdisaše Zorko. — Sestra moja da pogazi ime hrvatsko, da voli Srbina, neprijatelja Hrvatske! — O, Milane!Ovde ne poznaju plemenito srce tvoje.Ne će da ga poznaju!Nazivaju te neprijateljem svojim, tebe najvećeg prijatelja naroda našeg!...Zar nisi čuo one lepe reči Milanove, one plemenite misli njegove o slozi Hrvata i Srba?! zar nisi čuo!Zar ih ne poštuješ!O, kako te je on nadvisio!Kako se uzdigao nad tobom!Zar to ne uviđaš? — Dosta!Ni reči više o tome! — ljutio se Zorko. — Više da mi ne spomeneš ime njegovo! — — Da ne govorim o njemu?! — — Zaboravi na njega. — Da zaboravim na njega?! — — Da!Zaboravi na njega. — To ne mogu. — Nemoj misliti na njega. — Da ne mislim na njega!?Ko je još nad mislima gospodariti mogao!Ko je još misli svoje ograničiti mogao!Ko može zapovediti umu, da ne radi!Ko može zapovediti srcu, da ne kuca, i grudima, da ne dišu! — Pa koga voliš, Zlato!... — Srbina... da! — Neprijatelja našeg! — Prijatelja našeg! — Neprijatelja Hrvatske! — Prijatelja Hrvatske, koji isto onako oseća za Hrvatsku, kao i najveći Hrvat. — Dosta!Dosta sam čuo! — ljućaše se Zorko. Na to uđe mala Jelka, sestra Zorkova i Zlatina, i pade u naručaj Zlati. Zlata sedne na stolicu i držaše Jelku, koja joj se na krilo naslonila i obgrlila ju. — Srećna sam bila, dok bijah ovako mala, — govoraše Zlata. — Bijah bezbrižna i vesela u krilu matere svoje.A sad?Majke nemam, da joj jade kažem. Jelka plakaše i stiskaše se uz svoju sestru. — Ni reči više da ne čujem! hoću da bude mir, — brecnu se Zorko. — Ja ne mogu mirovati.Ti hoćeš da me unesrećiš! — reče Zlata. — Još te jedan put opominjem, da prestaneš o tome.Ja znam šta radim.Radim ono, što je moja dužnost, koju mi nalaže ideja velikog Hrvatstva.Jelka, hodi sa mnom! — reče Zorko, pa uzme Jelku za ruku, otrgne je s krila Zlatinog i ode s njome. Zlata osta sama u sobi, klonula je na stolici, premišljala dugo, pa onda na jedan put ustade i kao u nekom zanosu i bunilu govoraše sama sebi: — Moja sreća za malo trajaše.O, Milane!Tek što počeh slobodno u lice tvoje gledati, već te otrgoše od mene.Razdvojiše nas... razdvojiše srca naša baš u onom trenutku, kada najčvršći savez sklopiše.I ne dadu mi, da se s tobom sastanem.Hoće da nas rastave za navek...O, bože!Ja ću poludeti!... poludeti!...Onda bi mi dali za pravo, kad bih poludela!Onda bi se smilovali.Onda bi ih pobedila.Al’ onda bi docne bilo, kad bih poludela...A zar ja ne bih mogla poludeti pa opet ozdraviti?!Zar ne bih mogla?!...O Milane, ti si dokazao, da me voliš — dokazao si meni i svima.A ja?Je sam li ja dokazala, da tebe tako isto volim, kao ti mene?..O, jesam!Evo su svi to uvideli, svi to znaju — svi!Ali šta ti misliš o meni?Ti ne znaš jade moje — ne vidiš borbu moju, pa i ne poznaješ veličinu moje ljubavi.Ne znaš za ovaj plamen, koji u srcu mome tako silno plamti.Ti ležiš na bolničkoj postelji, usamljen, ostavljen.Ti me možda i osuđuješ, misleći da sam te ostavila — izneverila!O, Milane!Mene zaključaše, da tebi ne odem.Zaključaše me među ove zidove. — Okrećući se po sobi dođe ona među tim do vrata, uhvati za kvaku i otvori ih: — Ha! otvorena su!...Slobodna sam...Idem... u bolnicu...Idem! — reče ona i ode. Posle nekoliko trenutaka uđe u sobu Magda sobarica i začudi se kad nikoga ne nađe! — Nema nikog ovde! — čuđaše se ona. — Pa ni gospođica Zlata nije tu!Sirotica, baš je nesrećna!Već dva dana niti može da jede, niti što radi.A celu noć ni oka svela nije.Razboleće se od tuge i jada.Kako mi je žao!Ona je tako dobra; tako blaga, tako mila!..A taj naš mladi gospodin Zorko, baš je pravi Zorko, jer gotovo uvek u zoru kući dolazi!...On je tako dosadan!Uvek je naprasit...Pa ovda se uvek prepire i svađa o Srbima.Sve mu Srbi smetaju, uvek ih grdi, kao da su to poslednji ljudi na svetu.O, bože moj!..Ta moj Jevrem, moj dragi Jevrem, i on je Srbin, — pa kako je dobar, kako je pošten!On me voli, pa će me uzeti za ženu.Da! uzeće me za ženu, pa ćemo biti srećni.On je pandur, a ja ću biti onda gospoja pandurovica, ili pandurica - - kako li se to kaže?Kako je bolje: „pandurovica“ ili „pandurica“?...Čekaj... kaže se: general — generalica!..Onda se mora kazati: pandur — pandurica!Dakle: pandurica — to je bolje!..Ja ću dakle bita gospoja pandurica! i to kroz dve nedelje.Kad prođu još dve nedelje, onda ćemo se venčati.Popa Amvrozije već nas je jedan put navestio u crkvi.Kaz’o je svima, da ću se ja udati za Jevrema.O moj slatki Jevrem —- i on je Srbin!Pa kako ga volim!Pa kako on mene voli, ma da sam Hrvatica! — Na to uđe Zorko naglo u sobu: — Gde je Zlata?Kamo je otišla? — pitaše on Magdu. — Ne znam.Ja je nisam videla, — odgovori Magda. — Kud je nestala? — reče Zorko i ode u drugu sobu da vidi, da nije tamo. — Bože moj! kakav je to nemir u ovoj kući.Tome je svemu ovaj kriv, ovaj ubojica! — zboraše Magda dignuvši pesnicu i preteći prema vratima, kroz koja je Zorko otišao. — Pa ni stari gospodin nema mira zbog njega. Zorko se među tim vrati iz druge sobe i reče: — Ona je za celo otišla u bolnicu onome nesrećniku — onome Srbinu. Pa za tim ode žurno. — O, sirota gospođica, moja dobra gospođica!Ljubav je mori... ljubav je vuče! — reče Magda, pa i ona ode. Stari Stanimir, koga mala Jelka vođaše za ruku, uđe u sobu: — Deco moja gde ste?Zorko Zar niste ovde?Jelka, dete moje, ima li koga ovde? — Nema nikoga, — odgovori Jelka, vodeći svoga slepoga oca do naslonjače, gde on sedne, pitajući: — Kuda su otišli? — — Ne znam, — odgovori Jelka. — Zlato, ćerko! gde si?Hodi ocu svome!Hodi dobra, ćerko moja!..O, bože, što si mi vid oduzeo, da ne vidim milog lica dece svoje!Evo već je šesta godina, kako me oči izneveriše.Šest godina naskoro će se navršiti, kako ne vidim rujne zore ni sunašca, ne vidim bela sveta ni lica čovečijeg — ne vidim lica mile dece svoje.O deco moja! i umreću, a lica vam videt’ ne ću!...O, bože! je li to tvoja volja tako!... Tako zboraše Stanimir tužan i neveseo.Među tim dođe Minka, te mu reče, da je Zlata otišla u bolnicu, a Zorko da je odjurio za njom, da je natrag dovede. Stanimira potrese ta vest, podiže se sa svoga sedišta, kao da htede poći naglo nekuda, no slepoća mu to ne dopuštaše, i on klonu opet na naslonjaču, uzdišući: — Oh, bože!O ćerko — Zlato, dete moje!Kakve muke tebe muče...Razumem... razumem!Tvoje je srce uvek osetljivo. — A sad je podleglo osećajima svojim, — primeti Minka. — Da!...Podleglo je... — I niko je za to koreti no može; pa i vi je zacelo nećete koreti. Ne mogu je koreti.Ne smem je koreti, jer njena je ljubav plemenita. — Priroda je čoveku u srce ljubav usadila.To je zakon prirodni. — Tako je.To je zakon prirodni, — prihvati Stanimir. — Teško onome, koji ne poštuje zakon taj!Onaj je nečovek, nesrećnik!Ja to dobro znam.I ja sam nekad...O, bože moj!Al’ što me sada mučiš!Što mi mučiš dete moje, ćerku moju!Zar je tako moralo biti?!Za što si doveo u iskušenje nevino dete moje?!...Ona nije to zaslužila...O sine, Zorko! ti si tome kriv...Ti si uzrok nesreći njenoj.Prokleta svađa, ta šuplja politika mladoga naraštaja našeg: svađa o narodnosti, razdor među jednokrvnom braćom.... svađa, — ona je svemu kriva.... Na to se otvoriše vrata, i Zorko stupi unutra, vukući Zlatu za ruku: — Htela je u bolnicu, a ja sam je stigao i natrag doveo. — Deco moja!Zlato, kćeri moja, — zboraše Stanimir kroz plač, dižući se sa stolice. Zlata mu pade na grudi i plakaše: Oprosti mi.Ja sam nesrećna.Ja ne gospodarim nad sobom više.Postadoh robom svojih osećaja.Oprosti mi.... — Oprošteno ti je, kćeri moja.Ja te i ne krivim.Ja nisam tiran i ne ću taj da budem.Ali svladaj se, ćerko moja.Umiri se.Tvoja sreća nije iščezla.Bog će dati, dobri bog. — Mili oče, ja ne mogu ovo izdržati.Mozak me boli; teški bolovi muče mi gruda moje.On će umreti bez mene, — govoraše Zlata, kleknuvši kod oca svoga a oči joj gledahu ukočenim pogledom. — Priberi se, draga Zlato — reče Minka, uhvativši je za ruku. Zlata odbije Milkinu ruku i skoči, te ih sve gledaše uzverenim pogledom i zboraše kao izvan sebe: — Ja moram ići tamo.... da ga uverim...On leži tamo sam... umire!..Pa bez mene da umre...Da me proklinje.A vi me zadržavate... ne date mi, da ga uverim.... da moja reč nije bila prazna reč... — Draga Zlato, ne očajavaj.On ne će umreti, — reče Minka pristupivši Zlati i uhvativši je za ruku. Zlata odbi njenu ruku i viknu besno: — Dalje od mene, dušmani!... Minka se trže od njenog glasa i pogleda joj, i povuče se natrag. — Bože!Krv se u meni sleđuje.Zlato, ćerko! hodi ocu svome! — reče Stanimir uzdrhtalim glasom. — Ja moram tamo gde on leži!On me zove... zar ne čujete!On umire, izdiše.. i mene zove.Zar ne čujete!..Pustite me! — zboraše Zlata razdraženo, pa se dohvati vrata i istrča iz sobe. Zorko odjuri za njom. — Kako joj je glas čudnovat.Na jedan put se sva promenila! — reče Minka, pa i ona ode za Zlatom. — Bedno dete moje — uzdahnu Stanimir, klonuvši u naslonjači. Posle kratkog vremena dotrča Magda i reče usplahireno. — Gospođica Zlata trči udicom.... trči, a ljudi kažu... — Šta kažu ljudi?Šta kažu? — pitaše Stanimir uzdrhtavši i dižući se sa sedišta. — Kažu, da je poludela... — Poludela!Bože! pomozi joj!Spasi dete moje, Zlatu moju... ćer moju! — zavapi Stanimir i nagne prema vratima, a mala Jelka uhvati ga za ruku i izvede iz sobe. — Sirota gospođica... kažu da je poludela!Zar ona da poludi... dobra moja gospođica! - uzdahnu Magda, pa i ona ode. Zlata seđaše kod svoga glasovira i udaraše snažno prstima, izvađajući nepravilne tonove.Lice joj beše bledo, pogled ukočen, a kosa u neredu, raspletena i zamršena pala po grudima i plećima. Počela je svirati pesmu: „Ko je srce u te dirn’o“ — s početka lepo i harmonično, no za tim na jednom pređe u čudnovatu disharmoniju i udaraše jako prstima, prelazaše celu skalu gore i dole.Pa onda na jedan put ustane i stane skakati tapšući rukama i govoreći sama sebi: — Pravo gospođice... pravo!...Vi krasno svirate... vi ste prava veštakinja...Krasno, divno, veličanstveno!Šteta što javno pred publikom ne pokažete svoju veštinu!..Zaista, velika šteta!Publika bi vas obožavala, divila bi vam se.Sve bi letelo cveće oko vas iz ruku slušalaca!Pa venci!... venci!Ni broja im se nebi znalo!..Pravo!.. pravo!..Još jedan put!..Fora! fora!... Tapšaše ona sama sebi, klanjajući se na sve strane, pa zatim sedne opet za glasovir i počne snažno udarati prstima, i izvađaše pojedine kratke odlomke dosta pravilno; po tom prelazaše ona čas u najviše čas u najdublje tonove, i najposle svrši sa najvišim tonovima, udarivši jako prstima, pa onda ustade i skakutajući stade po novo tapšati, govoreći sama sebi: — Gospođice Zlato, ja vam čestitam!Divno! izvrsno!Baša veština ushićuje, očarava....Živela! živela! Po tom sedne na fotelju i zavali glavu: — Hahahaha!Pravo! živela!... Klone i ležeći mirno ćutaše neko vreme.Za tim se trže, prenu kao iza sna i opet poče: — Šta sam ja ono htela?Šta je ono bilo?...Neki ljudi.... nešto su mi oteli... iščupali odavde... I tu pokaza na srce i steže grudi rukama. O ljudi, ljudi?...A šta su ljudi?...Stvorovi, koji divnih vrlina imaju!...Haha!... vrlina!..A strasti?.. a slabosti?...Strasti, slabosti!Ko za to pita!Ko o tome računa vodi!..A osećaja?.. a ljubavi?Ko za to još mari! haha!Ah! i ja sam ljubila... ali... Tu klone i dremajući govoraše dalje isprekidano: — Vrline... ljubav... strasti... slabosti... čega ima više u ljudi?...Ko za to pita!...Ko o... tom.... još... ra... ču... na... rodi!..Ha... ha... ha... Tu zaćuta, zaspavši u naslonjači. Posle nekoliko trenutaka uđe Zorko lagano u sobu, i spazivši je, gde spava, zastane. — Spava!Već toliko dana i noći nije spavala.Sad joj se ipak smilovao san....Nju je pamet ostavila... poludela je!A ja sam tome kriv — ja, brat njen!..O sestro, oprosti mi! oprosti! - - - Politika, hrvatska politika!... rodoljublje!... ideja velikog Hrvatstva!.., plemenska svađa u domovini Hrvata — to je uzrok.O sestro, ti si žrtva svega toga...Bože, smiluj se — izbavi sestru moju, povrati joj razum — razum joj povrati!... Klekne pred Zlatu u daljini od dva koraka: — Sestro, oprosti mi.... oprosti bratu svome!.. — Ti me voliš... uvek još— prošaputa Zlata kroz san. — O, jadnice! — uzdahnu Zorko. — Milane, ti me voliš... ljubiš me istinito, kao i ja tebe — šaputaše Zlata opet... — Ona sanja, o njemu sanja.Ona ga vola, ljubi.A ja htedoh da ugušim ljubav tu, i eto šta sam učinio.Ja sam ubica sreće njene. — Kunem ti se životom svojim.Ja te nisam izneverila.Kunem ti se.Veruj kletvi mojoj! — govoraše Zlata u snu, i tu se diže i korakne prema Zorku. — Oh bože! — uzdahnu Zorko, prihvativši Zlatine ruke, koje mu je pružila. — Zlato, sestro! — uzviknu Zorko uzdrhtalim glasom. — Ah! — ciknu Zlata otvorivši oči i otrgnuvši ruke. — Ti!Ubico! ubico! — Zlato, sestro moja! — preklinjaše Zorko, ustavši. — Ubico!... ti!Jesi l vidio krv! — vikaše ona, i pobegne u drugu sobu, od koje behu vrata otvorena. Zorko klone u naslonjaču, gde je Zlata sedela: — Ja sam je unesrećio, ja brat njen! — Krv, njegova krv... ovde je bila na mojoj ruci.Ja sam ga ljubila, i on mi je ostavio krv!..Ovde na mojoj ruci bila je njegova krv, — govoraše Zlata u drugoj sobi. — Bože, smiluj se, spasi sestru moju! — uzdisaše Zorko. — On me je ljubio; ali krv — ostala je na mojoj ruci!Krv je istekla, i on je umro...Al’ ne!On, nije umro — njega su ubili!... ubili! -— plakaše Zlata. — Ona je sebi uselila u glavu, da je on umro od rane, koju mu je moja ruka zadala... moja ruka, da! neznajući, da će ovaka biti posledica.A on nije umro.Živ je, i na skoro će sasvim ozdraviti.On — Milan njen.Nek’ bude njen!..No šta da radim.Ona drži da je on umro, a on je živ.Kad bih je uverio o tome, možda bi došla k sebi, možda bi joj bolje bilo. — Srce!..To nije ništa u svetu...Da, u svetu!..A kod ljudi?..Kod ljudi! haha!Šta su ljudi?..Koliko ljudi ima na svetu?..Bome vrlo malo!..Ima li ih barem toliko, koliko prstiju na mojim rukama? — govoraše Zlata, pa podiže ruke visoko, brojeći prste. — Jedan, dva, tri, četiri, pet!Oho, — pet!..Pet ljudi, al’ pravi ljudi na svetu!..Gotovo da ih ima dosta!..Nije dosta!..Ima ih valjda više?Evo i druge ruke!Jedan, dva, tri, četiri, pet!Još pet!..Pa to je onda deset!...To je dosta!To je mnogo!Deset ljudi na ovom svetu, al’ pravi ljudi!...Kako je on bio plemenit!To je bio čovek!Pa za to su ga i ubili, što je bio čovek.Al’ kakav čovek?!Takog nema više!On je umro, pa sad nema takvog više. Zorko ustane sa fotelje i stane kod vrata od sobe, u kojoj Zlata beše: — Ja ipak moram pokušati.Zlato, sestro, čuj brata svoga!Oprosti bratu svome.On nije ubio Milana tvoga.Milan je živ — ozdravio je. — Haha! živ!Ubico! — viknu Zlata i poleti na Zorka, koji se ukloni ispred nje. — Umiri se, Zlato!Milan nije umro — on je živ. Živ ili mrtav!Al’ osveta! osveta!Ubico! — vikaše ona besno i poleti opet na Zorka. Na to uđe Minka, zastane kod vrata i pruži Zlati ruku: — Zlato, šta radiš? Zlata prihvati Minkinu ruku, ali je odmah i odbije, pa pobegne natrag u drugu sobu, vičući: „Osveta! osveta!“ — Ona je sebi uselila u glavu, da je Milan umro; a on je živ.No nju ne može niko uveriti o tome.Stalno drži, da je on umro i o tome neprestano govori, — zboraše Zorko Minci. — Morali bi je uveriti, da je Milan živ i daje ozdravio, — primeti Minka. — Al’ kako da je uverimo? — Mogli bi Milana zamoliti, da dođe ovamo.On je ozdravio, i ja mislim, da bi rado došao, kad bi ga pozvali. — I ja sam pomišljao na to; ali se bojim, da bi je to iznenadilo, potreslo joj živce još većma, pa bi onda moglo još i gore biti. — Valja udesiti tako, da je to ne iznenadi.Treba je pripraviti, da ga dočeka. — Al’ ona ne sluša nikoga, ne veruje nikome. — Pokušajmo ipak.Ja ću vam pomoći. — Pa šta da radim?Kako da pokušamo?.. — Napišite Milanu pismo.Molite ga, neka zaboravi na ono, što je među vama bilo, pa neka dođe ovamo. — Učiniću tako.Odmah ću napisati pismo, — reče Zorko i sedne za sto, uzevši pero, mastilo i hartije, pa počne pisati. Minka među tim stupi na vrata druge sobe, u kojoj Zlata beše, i pokuša, da se razgovara sa Zlatom. — Zlato! — reče ona. — Šta hoćete?Ko ste vi? — — Pa ja sam Minka.Zar me ne poznaješ! — Koga tražite? — Tebe tražim, draga Zlato! — Nemam vremena!Osveta! osveta! Zorko dovrši pismo, savije ga u kovertu, adresuje i zapečati, pa udari prstom u zvonce, koje na stolu beše, te Magda sobarica dođe i reče: — Šta zapovedate, gospodine? — Odnesite ovo pismo gospodinu Milanu Dančiću. — Gospodinu Malanu? — začudi se Magda. — Da! gospodinu Milanu.Znate li, gde je on? — Znam. — Odnesite dakle i predajte mu ovo pismo. — Na službi! — reče Magda, primivši pismo, i ode. — Osveta! osveta!Pomoć! da se osvetim! — vikaše Zlata, pa utrči u sobu, gde behu Zorko i Minka, i poleti besno na Zorka. — Ubico!Jesi’l video krv! Zorko se zakloni sa sto: — Zlato, sestro, oprosti bratu svome! Zlata stane, gledeći ih oboje ukočenim pogledom. — Zlato, draga Zlato! — reče Minka, pruživši joj ruku. Zlata se rukuje sa Minkom: — Haha!Šta želite? — Zlato!Ja sam ti donela pozdrav. — Hahaha — smejaše se Zlata suludasto. — Znaš ko te je pozdravio? — Hahaha! — Milan te je pozdravio, — ponovi Minka. — Hahaha!Osveta! osveta! — vikaše Zlata, odbivši Minkinu ruku, koju je dotle držala, i pobegne u drugu sobu. Za tim nastade tišina.Minka i Zorko ćutahu, a i Zlata beše Mirna u svojoj sobi. Stanimir se pojavi na vratima, a vođaše ga mala Jelka.Za njima iđaše Ivan. — Bože, smiluj se! — uzdahnu Stanimir, došavši do naslonjače i sednuvši, — Kako je bolesnici? — Ništa se ne menja. — reče Minka. — Bože što si poslao proklestvo u kuću moju! Hahaha! — začu se Zlatin glas iz druge sobe. — Bože, spasi je! — uzviknu opet Stanimir. — Hahaha!Šta je srce!..Ko to može kazati?..U njemu žive osećaji — ljubav!..Ljubav, da!A mržnja? a osveta?..Osveta! osveta! — vikaše Zlata u drugoj sobi, ustavši sa divana, na kom je ležala, a preteći pesnicama.Za tim ode u dnu sobe, otvori mali orman, izvadi iz njega neke hartije i bacaše ih po sobi.Među tim spazi mač i jatagan, koji su na zidu visili, i zagleda se u njih. — Ha!Osveta osveta! — viknu ona, dohvati jatagan sa zida i digne ga u vis. — Krv!Krv! — Poleti u drugu sobu, potegne jataganom na Zorka.Minka cikne, a Zorko pojuri na vrata, da pobegne.U to se pred njim otvore vrata, i Milan stupi u sobu sa zavijenom rukom. Zlata, spazivši Milana, ispusti jatagan iz ruke i padne na pod, onesvešćena. Nastade nemir i zabuna. Milan zastane preneražen: — Dakle, istina je! — reče on i sagne se kraj Zlate i uhvati ruku njenu. — Bože, daj mi vid za trenut samo! — jecaše Stanimirov glas. — Zlato! — reče Milan. Zlata ležaše mirno na podu, neotvarajući očiju. — Zlato! — reče opet Milan. Ona se počne kretati. Minka i Ivan pristupe, te podignu Zlatu na fotelju.Milan i Minka sedoše kraj nje, držeći je za ruke.Ostali, osim Stanimira, stajahu okolo i gledahu. — Zlato! — šaputahu Milan i Minka naizmence. Zlata otvori oči i gledaše začuđeno Milana i Minku. — Zlato! -- reče Minka i zagrli je. Zlati udariše suze na oči. — Došla je k sebi, — reče Zorko. — Bože, hvala ti,! — uzdahnu Stanimir. — Deco moja!Zlato, kćeri moja! Zlata prene i pogleda u Stanimira, digne se i klekne pred njega, te savije ruke oko nogu njegovih, plačući. Stanimir joj prihvati ruke: — Ustani ćerko moja! Zlata ustane i padne svome ocu na grudi, rekavši: „Oprosti“! — Šta da oprostim, ćerko?Oprošteno ti je! — reče Stanimir plačnim glasom i poljubi Zlatu u čelo. Zlata se opet spusti na kolena pred Stanimira, podiže oči i pogleda u Milana, koji kraj nje stajaše, pogledom, kojim kao da ga je nešto molila. Milan klekne pored nje pred Stanimira i poljubi mu desnicu. — Bože! pokloni mi vid za trenutak samo! — uzdisaše Stanimir. — Baš blagoslov!.. reče Milan, držeći Stanimirovu desnicu. Stanimir položi ruke na glavu Zlatinu i Milanovu: — Da ste blagosloveni, deco mila!Bože! hvala ti na milosti, kojom usrećuješ danas srca ova i okrepljavaš dušu moju.Deco mila, da ste blagosloveni! — govoraše Stanimir, pa ih prihvati za ruke i oni oboje ustanu i poljube mu desnicu. -— Primite me, da se radujem s vama, — reče Zorko, pristupivši Milanu i Zlati, te se rukova s njima. — Zaboravite što je bilo među nama. — Sloga i ljubav neka budu od sad s nama, — reče Milan. — Sloga i ljubav! — potvrdi Zorko. — Sloga i ljubav među Hrvatima i Srbima! — kliknu Minka, pa pritrči Milanu i Zlati i rukuje se s njima. — Živela sloga među Hrvatima i Srbima! — prihvati Ivan, pa i on pristupi Milanu i Zlati i pozdravi se s njima. U to se pojavi Joja na vratima, skačući i pevajući.Magda iđaše za njim vukući ga za rukav natrag, da ne uđe u sobu.No on se otrgne i skakutaše po sobi pevajući: Za tim stane u kraju sobe i gledaše mirno i radoznalo. — Draga deco moja! — zboraše Stanimir. — Složni budite, poštujte se, jer u tome je sreća i napredak.Budite postojani, mudri i razboriti.Uzdajte se u se.Ne dajte se ničim zavesti, ničim zaslepiti... — A a!A-a! — uzviknu Joja. — Dragi Joja! — reče Stanimir. — Hodi prijatelju svome!O, kad bi me ti sad mogao razumeti. Joja priđe Stanimiru i položi svoju ruku na njegovo rame: — Ilirci!Ilirci! — klicaše on. — Da!Ilirci! — prihvati Stanimir. — Nas dvojica besmo glavni pokretači Ilirstva.O Joja, srećna vremena behu tada!Ne beše tada razdora među Hrvatima i Srbima.Besmo braća, složna braća!Deco mila!Ugledajte se na nas.Budite složni.Poštujte se i ljubite se!U ljubavi leži sreća, u slozi napredak.Hrvati i Srbi, složni budite — poštujte se!Deco mila!Dobro zapamtite ove moje reči.Današnje osećanje i raspoloženje duše vaše neka stalno ostane u grudima vašim.Poštujte se i ljubite se.Hrvati i Srbi potomci su jednih pradedova.Hrvati i Srbi su jednokrvna braća.Poštujte se — složni budite! Joja stade skakutati i pevati! Tako pevajući i skačući ode on iz sobe, a i Magda za njim. — Pravo Joja!Živela sloga! — kliknu Ivan. — Živeli naši verenici, Srbin i Hrvatica, Milan i Zlata! — Oni nek nam budu vidljivi znak sloge i ljubavi među Hrvatima i Srbima, — prihvati Minka. — Živela sloga!Živeli verenici! — kliknuše svi. — Tako, deco moja! — reče Stanimir. — Sad vas rado slušam, kad tako govorite i kad se ne zanosite lažnim rodoljubljem, koje se osniva na razdoru i mržnji; no se oduševljavate uzvišenom idejom sloge, ljubavi i bratstva, koja oplemenjuje srce i dušu i jača karakter i snagu narodnu.Ljubite se, složni budite i poštujte se, jer u tome nam je spas!...Složni budite, i radite neumorno na tome, da i sve svoje drugare oduševite tom uzvišenom idejom, koja jedina samo vodi opštoj sreći i napretku.Radite, deco moja, radite na tome, — osvetlajte obraz očevima i dedovima svojim: pokažite, da ste dostojni sinovi slavnih predaka svojih!.... Prošlo je nekoliko nedelja.U kući slepoga, ali dičnoga i mudroga starine Stanimira Ivekovića behu za to vreme dvoji svatovi.Njegova krasna ćerka Zlata venčala se sa dičnim Srbinom Milanom Dančićem.A tako isto i njegova sobarica, Hrvatica Magda, venčala se sa izbranikom svoga srca, sa Srbinom Jevremom. Mlada gospođa Zlata sa svim je zdrava i uvek vesela.Od duševne bolesti ludila ne beše na njoj ni traga.U istini pak ta bolest nije kod nje ni pre postojala, ona ju je samo simulirala, da bi time pobedila svoga brata, mladoga zanesenjaka Zorka Ivekovića.To je znala njena drugarica Minka, s kojom se i dogovorila beše, da tako učini, te joj je ova i pomagala u tome. Jednoga dana, kad seđahu njih dve sa Milanom, ispovedi Zlata tu tajnu svome dragome mužu Milanu, kazavši mu sve, kako je bilo: kako je iz ljubavi prema njemu načinila se ludom, te na taj način pobedila svoje protivnike, koji joj inače nebi nikako dopustili, da za njega pođe.Kazala je i to, kako se sa Minkom najpre dogovorila bila, kako to da učini, i kako joj je Minka u tome pomagala, te su Zorka sa svim pobedile i dovele ga bile do očajanja, u kome je proklinjao i sebe i svoje zanesenjačke ideje, te se izlečio od njih i postao razboritim čovekom i istinitim rodoljubom, te sad radi oduševljeno za izmirenje Srba i Hrvata. Sa osobitim zadovoljstvom, sa ushićenjem saslušao je Milan Zlatinu ispovest.Radovao se, jer je u tome video jasnu crtu Zlatinog karaktera, koji se tim svojim delom uzdigao do savršenog uzora, do idejala.Kako je Zlatu dotle silno ljubio, tako ju je sad još i više poštovao, upravo obožavao — davio joj se.Pa i Minku je zbog toga jako poštovao, izjavio joj je svoju zahvalnost, što se kao drugarica prema Zlati pokazala tako plemenita i uzvišena, te mnogo doprinela srećnom rešenju njihovoga bračnog pitanja. Vi ste učinili dva plemenita dela. — govoraše on Minci. — Zlatinu i moju ljubav okitili ste vencem pobede i uspeha.Uništili ste u duši Zorkovoj tešku zabludu, ono lažno rodoljublje, koje vodi očitoj propasti, i uputili ste ga na pravi put, kojim treba svi Srbi i Hrvati da idu, ako žele sebi napretka, sreće i spasenja.Dičite se i ponosite sa takim delom.Ja želim da se sve Srpkinje i Hrvatice u tome na vas ugledaju, te da složno porade, da se zavađena braća izmire, slože i ujedine. — To će nam biti dužnost, da na tome radimo, koliko god leži u našim snagama, — reče Zlata. — Sloga i bratstvo Srba i Hrvata to će nam biti od sad deviza!Radićemo na tome, gde god možemo i koliko god možemo, — prihvati Minka oduševljeno. — Stvorite kolo takvih radenika, — zboraše Milan. — Ja sam uvek s vama, željan, da vas potpomognem!Stvorite kolo, koje će ozbiljno raditi na izmirenju, slozi i bratstvu Srba i Hrvata.Ženski rad može u tome mnogo koristiti, ženska reč može u tome mnogo odziva naći! Posle nekoliko dana beše u kući starine Stanimira Ivekovića svečana večera, na kojoj behu dvanaest ženskih, Srpkinja i Hrvatica, i dvanaest muških, Srba i Hrvata.Zorko i Milan u sporazumu sa Zlatom i Minkom zajednički su pozvali te goste. Društvo beše složno i jednodušno.Večera prođe u veselom i prijateljskom razgovoru. Posle večere ustade Zlata kod stola i prozbori: — Mili i dragi moji gosti!Dozvolite mi, da kao domaćica kažem ono, radi čega smo se ovde sastali.Mi svi ovde sinovi smo i kćeri jednih pradedova, jednih praotaca.Po narodnosti jedno smo, jedan narod.Govorimo svi jednim jezikom, srpskim ili hrvatskim, — jednim istim jezikom, koji krstimo sa dva imena, za to, što se i kao narod krstimo sa dva imena.No na žalost baš to, što se kao jedan narod krstimo sa dva imena, razdelilo nas je u dva dušmanska tabora, koji na našu nesreću hoće od jednoga naroda da načine dva.I ovako nas je malo, te smo slabi prema ogromnim masama drugih naroda, pa ako se još budemo cepali i delili, biće nas onda još i manje i bićemo još i slabiji.Žalosno je, ali mi svi znamo, da je razdor između Hrvata i Srba zbog narodnosti tako daleko doterao, da je prešao već u dušmansku mržnju.Omrazila se braća zbog imena toliko, da su postala već sami svoji dušmani.Mi to svi dobro znamo, a znamo i to, čemu to vodi; znamo da je to naša nesreća, a možda i propast.A kad to znamo, onda treba da se trgnemo, da razmislimo šta radimo, te da se osvestimo, — da se opametimo, i da pružimo jedni drugima bratsku ruku, da se izmirimo, te da budemo jedan narod, kao što i jesmo, i da u slozi i ljubavi napredujemo; jer samo u tome leži naša sreća i naš spas!...Zavađen je naš narod, zavađena su rođena braća, pa treba da se izmire.Istina, to nije lako; no ne će biti baš ni teško, ako budemo ozbiljno za tim pregnuli.Treba samo raditi na tome.Za to ja u ovom malenom krugu našem predlažem, da osnujemo društvo pod imenom „Bratstvo Srba i Hrvata“.Tome društvu biće zadaća, da radi na izmirenju i slozi Srba i Hrvata.Članovi toga društva, i ženski i muški, širiće svoje društvo po svima krajevima našeg naroda i propovedati slogu i bratstvo.Predlažući vam to kličem: živelo bratstvo Srba i Hrvata! Svi oko stola odazvaše se sa burnim usklicima i oduševljenim odobravanjem. Milan ustade i reče: — Na predlog moje mile Zlate izjavljujem svečano, da se radujem, što je ona taj predlog učinila.Ja se upisujem u to društvo i radiću neumorno na tome, da se ostvari „Bratstvo Srba i Hrvata.“ — Živeo! — kliknuše svi. — I ja sam član toga društva i radiću za ostvaranje njegove zadaće, — reče Minka. Za tim izjaviše svi jednodušno, da prihvaćaju Zlatin predlog i upisaše se za članove društva „Bratstvo Srba i Hrvata.“ — Živeli, deco mila! — zboraše Stanimir. — Narod, koji ima takove sinove i kćeri, kao što ste vi, draga deco moja, ne može propasti, no naprotiv mora napredovati i pobediti neprijatelje svoje.Sloga i bratstvo jesu velika sila, koja je kadra savladati sve neprilike, koje se usuprot stavljaju.Za to, deco moja, i ja, star i iznemogao, kličem s vama zajedno: Živelo bratstvo Srba i Hrvata!Živela sloga! U to se pojavi Joja na vratima, uđe u sobu i skakućući pevaše: — Živeo, Joja!Živela sloga Srba i Hrvata! — kliknuše Zorko i Ivan. — Joja, hodi ovamo!Sedi do mene!— reče Stanimir. Zorko i Zlata namestiše stolicu i posadiše Joju kraj stola do Stanimira, te ga ponudiše jelom i pićem. Joja gledaše društvo, mereći ih sve redom; jeo je i pio; među tim čas po čas pevao je svoju pesmu, lupkajući nogama o pod, kao da htede sam sebi davati takt. Zorko ustane s čašom u ruci i nazdravi zdravicu slozi Srba i Hrvata, koju svi oduševljeno prihvate i proprate sa pesmom pevajući: 4 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 4 BAKONjA FRA-BRNE NjEGOVO ĐAKOVANjE I POSTRIG SIMO MATAVULj DRUGO IZDANjE U BEOGRADU ŠTMAPANO U DRŽ.ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBIJE Dalmacija ima: šest biskupa, četiri mitronosna opata, šest kaptola, deset bogoslovskijeh sjemeništa, četrdeset dekanata, dvjesta devedeset i sedam parohija, sto trideset i tri kapelanije, sedamdeset i tri manastira i u njima oko dvije hiljade pet stotina manastirske čeljadi. U Dalmaciji ima katoličkog naroda oko četiri stotine hiljada duša; ona je siromašna, te se njezina djeca klančaju na sve četiri strane svijeta, radi hljeba nasušnoga, pa ko to zna, taj bi mogao reći da u tome vinogradu gospodnjem, prema prostoru zemljišta i broju čokota, ima rabotnika i odviše.Ali većini Dalmatinaca i danas je jad na Francuze koji, početkom ovoga vijeka, ukidoše još toliko biskupija, opatija, kaptola, sjemeništa, dekanata, parohija, kapelanija, manastira i crkava. Kao god što se mnoga dalmatinska plemena ponose svojim junacima u prošlosti, koji su se odlikovali u ratovanju s Turcima, tako se isto mnoga plemena ponose svojim „misnicima,“ koji su se borili protivu „nevirni rkaća;“ kao god što u Dalmaciji ima bratstava, koja su u neprekidnome nizu dala do trideset, četrdeset serdara, barjaktara itd., tako isto ima ih, iz kojih je izašlo toliko fratara, ili popova (fratar je više cijenjen). Taka se plemena zovu: svete loze. Taka je sveta loza Jerkovića u Zvrljevu koja je, do danas, dala manastiru V. dvadeset i pet fratara. Ima jedna knjiga u kojoj su životopisi sviju fra-Jerkovića do polovile ovoga vijeka, njih dvadeset trojice.Ja sam bio srećan, da tu knjigu imam u rukama, za njeko vrijeme, te sam iz nje ispisao glavnije podatke o njekolicinji glavnijeh fra-Jerkovića, a ovdje ću navesti samo pet bilježaka, da čitaoci vide zasluge tijeh ljudi. Prvi broj znači godinu rođenja; jedan krst znači, koje se godine čovjek zafratrio, dakle, kad je umro za svijet; a dva krsta znače godinu u kojoj je zbilja umro, - onako kao što i mi mremo. Evo tijeh bilježaka u bunjevačkom govoru, sa svijem kao što je u pomenutoj knjizi: „Fra-Brne II, (✝✝ 1519).Priveja je puno puka iz staroga zakona u katoličku viru, u čem su mu baš vridno na ruku bili: E. Moćenigo, Providur u Zadru, T. Pilotić, kapitan u...; R. Patak Alfijer u..., kako svidoči jedan zapis od ruke istoga fra-Brne, u kome rečenome zapisu (od godine 1502 na glagoljskome časoslovu, na kome ima još mnogo zapisah) rečeni f. B. priporučuje redovnicima, posli sebe, da spominju na maloj Misi imena tih ljudih...Još se pripovida o njemu u Zvrljevu da je lipo piva uz gusle, po vlaški, i da je moga dozvati čovika na jednu uru dalečine, tako je jak glas ima.“ „Fra-Martin, (1545. ✝ 1565. ✝ 1630.). Župnikova je u...Biža je od Turaka priko vode dva puta...Bija je ranjen iz puške od Rišćanah...Ima jedan zapis od njega: da nije nikada okusija ribe, ni varene, ni pečene, ni morske, ni ričke, jerbo je nije moga podniti, što je baš jedan čudan sekret od naravi!“ „Fra-Jerica, (1631. ✝ 1652. ✝✝ 1710.).Naodija se u Kotarima, kadno srdari: Janković i Nakić prognaše Turke....Mlogo je podnija u bigstvu, a još više od zlih i kovarnih ljudih, koji ga napastvovaše za niki veliki greh, zašta je i pedepsan bija.Za njegovo vrime, umra je jedan mladi Jerković u manastiru, kao dijak, a drugi Jerkovića ditić pobiga je iz manastira, te se samo treći zaredija...Pri svrsi bija je fra-Jerica ispovidnik Biskupa i od njega puno ljubjen...“ „Fra-Bortul, (1709. ✝1729. ✝✝ 1776.).Ovi slavni redovnik, kad je bila velika glad, priveja je mlogo familijah iz grčke vire u našu katoličku.Zato ga je đeneral našega reda zva u Rim i prikaza S. O. Papi Klementu, i učinili su mu mlogo počasti, ali je u povratku, putujući iz Zadra pa konju, pa i ulomija nogu, od šta je dugo bolova....Kad je jopet bila glad (1756), on je zakupija žito i proda ga dobro puku, a za dobit kupija je, u gornjem kraju, manastiru vinograde, koji danaske vride priko 30.000 f.“ „Fra-Vićenco, (1774. ✝ 1793. ✝✝ 1835.).Kad je Princip propa, odija je s ostalom Gospodom Dalmatinskom k Svitloj Kruni Bečkoj, radi pokorenja Dalmacije ćesaru, kako bihu poslate Deputacije od sve Dalmacije.Bija je kod Krune na ručku i razgovara se s Njom...Kada Francezi zabraniše naš S. Red, on osta sam u manastiru za 8 godina a Redovnici se razbižaše po župah...U to je vrime pritrpija mlogo od rišćanskih ajdukah, koji onda bisniše straovito.U jednome susritu rečeni ajduci odsikoše mu desno uvo i osta bez uva do smrti.“ - - - U naše doba ima desetak kuća Jerkovića, ali se već od poodavna dijele na tri grane, koje se prezivlju: Brzokusi, Zubaci i Krkote... Mogao bi ko, zbog tijeh nadimaka, pomisliti, e su Jerkovići prezreni među svojim zemljacima, a to nije istina.Ne samo po župama sv. Frane, nego čak i u Zvrljevu, niko nikoga ne zove pravijem prezimenom, ni pravijem imenom, nego svako čeljade ima nadimak.Isti fratri, i ako su, poslije Boga, najviše štovani, ne mogu izmaći tome narodnjem krštenju.To je, dakle, prosto običaj, njeki zao običaj, ako ćete, ali ništa drugo.A da je kuća Jerkovića zaista u puku poštovana kao sveta loza, tome ima sila potvrda, a mi ćemo odabrati samo dvije, tri. Prvo i prvo, ne samo u Zvrljevu, nego i po okolini, kad se što priča iz starine, obično se dodaje: „to je bilo u vrime fra-Martina Brzokusa, ili fra-Bortula Zubaca, ili fra-Vice Krkote,“ itd. — baš kao kad Bošnjak reče: „za Kulina bana“ a Hercegovac: „u doba hercega Šćepana!“... Drugo, Milušani, ljudi jako „privatljivi“ (kako se onamo kaže za lupeže) radije će „privatiti“ Jerkovićima odojče, nego li drugome kome ovcu jalovicu, e uvjereni, da je meso od Jerkovića stoke mnogo slađe od mesa ičije druge stoke. Još jedan primjer, pak je dosta.Prije njekoliko godina sporječka se jedan Jerković sa njekijem susjedom.Jerković se našao prznica, te udari susjeda, a ovaj imao u ruci sjekiru, pa zamahne oštrijem put Jerkovića, ali se brzo predomisli i obrne ušice, pak ušicama zvizne Jerkovića po čelu i ubije ga.Pitan u sudu, zašto to tako učini, ubica odgovori: „Nije mi, valaj, ža, šta sam ga ubija, ali ne bi nikad prižalija, da sam mu krv prolija, jer je njiova krv teška i devetom kolinu“... Jerkovića se soj razlikuje po mnogom čemu od ostalijeh doseljenijeh i starosiockih bratstava.Brzokusi i Zubaci mahom su krakati, duga vrata, koštunjavi i kosmati.Krkote su, većijem dijelom, maloga rasta, jedri i golopuzasti.Svi Jerkovići imaju velike zube, i gotovo svaki je malo razvratastijeh usta, smeđe dlake i sijerijeh očiju.Svi su veoma ništi duhom (u jevanđelskom značenju), miroljubivi, slatkohrani, i vrlo malo „privatljivi.“ Samo se po sebi razumije, da je među Jerkovićima najodabranija ona grana, od koje je živi fratar.Fra-Vice, (1774. ✝ 1793. ✝✝ 1835), onaj, kojemu su „ajduci odsikli desno uvo i koji osta bez uva do smrti“ bio je Brzokus.A Brzokus bješe i fra-Brne (III), (1819. ✝ 1838. ✝✝ ?).Ovaj pošljednji imao je tri brata: Jeru, Juru i Baru, ili kako se u Zvrljevu zvahu: Kušmelja, Čagalja i Šundu.Kušmelj, zato što bijaše veoma rutav, Čagalj s toga što je bio suh kao kuka, a Šunda, zbog toga što je govorio kroz nos.Pošto je ovoga vijeka sveti čin bio u grani Brzokusa, a Kušmelj bio starješina u bratstvu, — mi ćemo o njemu i njegovoj porodici progovoriti na po se, u ovoj drugoj glavi. Jere Jozov Jerković, Brzokus, Kušmelj, bješe štaponog, vrata kao u divokoze, glave okrugle i tvrde, da je mogao njom bukovu dasku razbiti.Riđi mu brci zatiskivahu nozdre i dopirahu do ušiju.Zubima mogaše nagristi pletu, a šakama slomiti čvrstu suhoricu.Mogao je pojesti pečeno dvize, ali piti je slabo mogao.Pored svega toga bješe mirnjačina, te ga je sitna i žoljava Barica, žena mu, ili kako je zvahu: „Osinjača“ (zbog zelenijeh očiju), mogla karati do mile volje... Kušmelj življaše ponajbolje među svojima, a bijaše odijeljen od braće.A kako bogatstvo nije na odmet ni u svetoj lozi, i kako je vrijedio znati, koliko treba da čovjek ima, pa da bude najbogatiji u Zvrljevu, čujte, šta je bilo njegovo. Od nepokretnijeh dobara Kušmelj imadijaše: kuću pod pločom, petnaest lakata dugu; uz kuću naslon; pod kućom vrt i desetak dana grohota, kao što je sva zemlja u Zvrljevu; pod brijegom, oko petnaest motika vinograda i nješto zagajene ograde. Od kretnog imetka imao je: ženu Osinjaču, tri sina, dvije kćeri, dvije krave, dvadesetoro vunjači, dvoje magaradi i svinju za posjek. U rodnoj godini Kušmelj se mogaše ishraniti svojim žitom do Božića, a od tada do Petrova-dne, namirivaše kutnje potrebe, prodavši vino, ako je i ono rodilo, prodavši vunu i smok, prodajući voće kad mu je doba, i drva preko sve godine u gradu.Uz to, Osinjača je tkala po vas dan, a njezino je tkanje bilo na cijeni. Eto tako se u kući Kušmeljevoj sastajao kraj s krajem, u rodnoj godini.Do duše njihove potrebe ne bijahu prevelike.Neka je svagda pure izobila, svečanikom po malo mrsa i po malo kominjaka, da se zalije suhi zalogaj; neka je mrkadine, da se tijelo pokrije, — pa dosta!Po tome možete suditi, kako su životarili Čagalj i Šunda, a kako i svi ostali Jerkovići.Ali siromaština nije sramota nikome, a najmanje svetoj lozi!... A kad bi ljetina izdala? A kad bi ljetina izdala, bogme, i onda se njekako dolazilo kraju.Osinjača bi tkala po vas dan i po svu noć, magarci, natovareni drvima i za njima Kušmelj, kasahu češće put varošice, a, što je najglavnije u takvoj nevolji, i Kušmelj i Osinjača i Kušmeljići stegli bi se u pojasu.Duša valja, u zloj godini fra-Brne je pomagao najviše starijega brata, ponješto i onu dvojicu.To je dujo činio kao dobar čovjek, ali tome bješe i jedan krupan uzrok, - nije vajde kriti.Rekosmo poprijed, da su Jerkovići maličak prihvatljivi, a glad je glad, a ljudi su ljudi, pa eto fratru bruke gotove, ako ne preteče zlo! Sad da prijeđemo na ono, što je pretežnije. Kušmelj kao da bješe i najpošteniji među svojim zemljacima.Velimo: „kao da bješe,“ jer ne znamo pouzdano.On se kleo, da nikad nikome nije ništa ukrao, osim stričevima dvije koze, i to prije no što se oženio, i to po nagovoru pokojnog strica Jurete; ali su se i Zvrljevljani kleli, da on ima na duši bar trideset grla, što sitne, što krupne stoke, i još mnoge manastirske stvari.Sad, ko bi u tom mogao pravo presuditi?Odista se pretjerivalo i s jedne i s druge strane.Tako je kanda i carska vlast mislila, te prebivši na polak i uzevši na um, da kad je čovjek iz Zvrljeva, a nije prihvatio više od petnaest glava životinje, da taj čovjek nije prešao iz granica čestitosti, te da može biti narodnijem glavarom.I postavi vlast Kušmelja knezom u Zvrljevu.A Zvrljevljani u toj prilici rekoše: „Lako je onomu biti svetac, kome je Bog otac!“ Biva: „Fra-Brne je Bog, pak ti je lako, Kušmelju!“ A i jest fratar Kušmelja ljubio mimo braću i mimo sve rođake, ljubio ga je „kao kruh vino.“ Samo da znate, koliko je puta s njim jeo, baš s njim za jednijem stolom i u manastiru i po župama!S njim je i putovao.Dva puta idoše zajedno čak do Zadra!On ga je od duga oslobodio, on mu je krov popločao, on stoku kupio, njegova ga je preporuka digla na kneštvo, itd. Čagalj, Šunda, Kljako, Rdalo, Rkalina, Rora i svi ostali izdanci svetoga korijena ne zaviđahu Kušmelju toliko ni jedeno jelo, ni putovani put, ni oduženi dug, ni pokriveni krov, ni zapaćenu stoku, ni stečeno kneštvo, sve mu to ne zaviđahu toliko, koliko nješto, čemu se Kušmelj nadao. A Kušmelj i Osinjača zebli su u srcu, da im se nadanje neće obistiniti.O tome su svakog večera govorili, a uvijek jedno te jedno.Ne samo što svake bogovjetne noći ponavljahu iste misli, nego ponavljahu isti istovjetni niz riječi, tako da im djeca naučiše na pamet te razgovore, baš kao kakve molitve. Po večeri žena bi započela: — Čmanjak nije za to!Aja, brate, aja, aja, aja!Ovako slab i beduast, niti bi umija stricu čizme očistiti, niti bi moga vode dopiti, ni kamaru pomesti, a kamo li da se diže u zoru da zvoni Zdravu Mariju, a kamo li da prati pišice strica, kad digod na konju pođe, a kamo li da bude svuda skokom, kuda redovnici okom, ka šta je, bome, red najmlađem dijaku!Aja, brate!A i da nije svega toga, nego da ga pušte da lastvuje, pa da samo knjigu uči, zar bi ovo tele božje ikad knjigu naučilo?Ma na koga si se uvrta, ne bilo te!.... Poslije tijeh riječi nastao bi tajac, i svi bi se pogledi stekli na Čmanjka, a on bi oborio glavicu, znajući lijepo, da je kriv, što dođe na svijet slabunjav i „beduast“... Tome djetetu, pravo ime bješe: -Jozica.Materino pitanje: „na koga se uvrgao,“ imalo je zaista smisla.Jozici je bilo već trinaest godina, a glava mu ne bješe veća od dobre kruške, a prema glavi sve ostalo tijelo, i trbuh mu utonuo pri rtenjači, — ele, šaka jada, sašta ga i prozvaše Čmanjkom... Za tijem bi Kušmelj, uzdahnuvši najprije što dublje može, probesjedio ovako: — Bakonja, Bakonja, nesritno dite!Ti bi sve moga, što Čmanjak ne može, moga i ter kako, da te vrag nije obrnuja na svoju!...Bakonja, vrat slomija, oćeš li se ikad okaniti galijotstva, oćeš li se ikad pameti dozvati?....Bakonja, grom te ubija!Ti ćeš zlo svršiti, na višalima ćeš svršiti, ka niko tvoj!Ti si priličniji za ajduka, nego li za redovnika, ti ka da si po sto puta od rišćanske krvi!....Nesritno dite!Nesritno dite!Ubija te grom!... Rekavši to, Kušmelj bi obično briznuo u plan, a Bakonji ni brigeša za to, no bi se raskoračio i gledao malo podrugljivo »ćaću.« Ive, ili Bakonja, „vtororođeni“ sin Kušmeljev, bijaše od dvanaest godina koliko drugo napredno dijete od petnaest, rumen i zbojit, živolazan, veseo i gotov uvijek na „galijotstvo.“ On je odmetao kamenom i starijima od sebe, odskakao i u trci utjecao svijem svojim vrsnicima, mogao se popeti na drvo kao vjeverica, mogao je uzjahati gola konja, a imao je srca da se pobije i s kojim brkonjom.U cijelom Zvrljevu ne bijaše djeteta, koje ne bi imalo biljege od Bakonjine ruke, ali i njegovo tijelo bješe puno možulja, ama se nikad ne uteče ocu, da ga on brani, nego se svetio sam, koliko je mogao, i trpio junački.A najviše ga odlikovaše od druge djece njegova tvrda volja; što bi naumio, to bi i učinio, pa mu stotinu smetnja na putu bilo; što bi hotio zatajati, ne bi odao, pa da ga na muke mećeš.Po njekad bi zasuo riječima, a po gdjekad postao bi mučaljiv, kao stanac kamen. To je sve čudnovato, ali je čudnovatije, što je Bakonju Osinjača više ljubila no i Kušmelja i Čmanjka i dvije kćeri Galicu i Krivu.Ne ćaše dati prst jedan njegov za koje od njih, a pregorjeti ćaše sve skupa za njegovu lijepu glavu.Planula bi, kad bi i malo što skrivile curice, iskalila bi se na svima u kući, kad bijaše ljuta, a Bakonji ne samo što nikad ne reče grke riječi, no ga je zaklanjala u svakoj prilici, i onda, kad je njegovo galijotstvo bilo i suviše očito.Koliko i koliko puta Kušmelju prevri, pa skoči da istuče „nesritno dite“, a Osinjača se onda nakostriješi put muža, baš kao kvočka braneći pilad.A rekosmo poprijed, da se silni knez Kušmelj bojao žoljave Osinjače!Đavo neka razumije, kako je to moglo biti, ali vi ćete razumjeti, da je malome s toga lako bilo raskoračiti se i slušati podrugljivo očine prijekore... Poslije Bakonje, najmiliji bješe materi podjevojčar Škembo (ili Roko), djetence od četiri godine.Pošto bi se Kušmelj isplakao, uzela bi ona Škemba preda se, pa mu počni ovako tepati: — Evo, ko će biti naš redovnik, naš biskup, naša kruna!....Je li da oces, moj kopicane (koprcane)?Ja šam maji, maji, maji, maji, pa cu biti viki, viki, viki, pa cu biti bikup, bikup, bikup!Duso materina, sice materino, diko naša!.... — Pa onda: cmok! cmok! cmok! ižljubi ga i ljuljuškaj, dokle ne zaspi... — Bog će sve na dobro upraviti! rekao bi najposlije knez, nakon dugog razmišljanja. — A da ko nego Bog! prihvatila bi zijehajući Osinjača, pa bi svi legli. Tako je za dugo trajalo pod krovom najstarijeg Brzokusa, a tako hoćaše trajati još, da se ne dogodi nješto. Bješe u početku jeseni.Jednoga radnoga dana odmah po sunčanom smiraju, Kušmelj i njegovi okupili se oko trpezine, na kojoj se dimljaše pura u drvenoj zdjeli.Sjever je jako duvao.Prije no što će sjesti da jedu, začatiše svi jednogrlice „oče naš“ i baš izrekli „priđi kraljevstvo tvoje,“ kad li Bakonjino tanko uho, kroza svu vjetrenu hupu, ču konjski bahat, te poteče k vratima, pak viknu: — Fra-Brne!! Kušmelj i Osinjača istrčaše u avliju i vidješe — prvo što vidješe, bješe najdeblji dio fratrov, jer kulaš obrnuo sapi vratima, a fratar se povio na kulašu, pa s nategom izvlači desnu nogu iz uzenđije.Sejiz, njeko crnomanjasto momče, odjeveno po kotarsku, sa čitom kubura za pašnjačom, držaše konja za uzdu.Kušmelj dopade, izvuče bratovu nogu, pa obuhvativ ga oko širokog struka, pomože mu da siđe.Pa onda se braća poljubiše u sumit dva puta.Osinjača cjeliva djevera u ruku, a Bakonja prinese k usnama konop, kojim se opasuju franjevci. Fra-Brne, bješe svom glavom manji od brata, ali kad bi Kušmelj obrijao brke, pa mu se naduli obrazi, šija, trbuh, i — sapi, bio bi isti fra-Vrne. - Bižmo u kuću, e pomete! reče duhovnik, pa doda s praga: valjen Isus! — Vazda Isus i Marija! prihvatiše Kušmelj i Osinjača.Ona zbunjena stade se muvati po kući ne znajući šta će. — Pa kako? kako? pita dujo. — Vala Bogu i prisvetoj Divici, nije zla!Jeto, gladi nije, a bolesti nije, pa se životari, veli knez Kušmelj. — Dede, nevisto, metni malo sukna na stolicu! reče fra-Brne. Osinjača prostrije „kličano“ rakno. — Ta-ko! reče fratar.Sad mi izuj čizme i metni mi kladu pod noge, tako.E, sad zapali sviću! U svakoj katoličkoj kući nalazi se po jedna voštanica, osvećena na Sretenje (na Kandeloru), a čuva se u kući, za upotrebu samrtnicima.Osinjača se prekrsti i prošaputa: oprosti, Bože i majko Kandelorice! pa zapali svijeću i usadi je u čašu žita. Brne naslonio pleća na poviju od tronožne stolice, prepleo prste na trbuhu i obrće palac oko palca. Sejiz unese bisage, a Bakonja sedlo. — Ne znam šta ću! reče Kušmelj češkajući se no glavi.Hoćeš li da zakoljem jednu kokošicu? - Bog s tobom! odgovori fratar.Jesi li pri sebi?Nije li danas petak...Ne misli ti za večeru...Kamo vam ostala dica? - Srame se, pa se sakrila iza tare, veli domaćica. - Ajde večerajte, živi bili!Stipane, daj da se i mi založimo.I ti ćeš sa mnom večerati, Jerolime. Domaćica metnu svoju zdjelu na tle, a trpezicu donese pred djevera, pa onda dovede: Čmanjka, Škemba, Krivu i Galicu, da poljube konop stričev. Stipan izvuče iz bisaga jednu guku, zavijenu u hartiju, koju odmota.Bjehu tri pečene pastrmke.Za tijem, izvadi desetak jaja, jedan sirac, prijesnu pogaču, viljušku, nož i čašu. Kušmelj, češkajući se jednako po glavi, biće mislio: „Lako je tako postiti!“ — Odi, Jerolime, sidi, veli fra-Brne. — Ma, ja... onaj.... kao... — poče se nećkati. — Odi, odi!Sidi i ti, Stipane, s namikare. I sva trojica složiše.Na polju se nadimaše vjetar na mahove, te treskaše vratnicama.Torni pas Kušmeljev vijaše u naslonu.Osinjača je šaptala s djecom, a Bakonja zaboravio na jelo, pa zinuo put strica. Bakonja je mislio, kako je lijepo biti fratrom!Kako je lijepo jahati dobra kolja, voditi uza se sejiza, nositi čisto rublje, spavati na meku, u suvoti i toplini, jesti mesa i ribe, piti vina i kafe svakog bogovjetnog dana!Kako li je lijepo da te svuda narod pozdravlja!Iz daleka ljudi skidaju kape, a žene se klanjaju!Ko ti se primakne, ljubi ti ruku i konop oko pojasa!...Bakonja duboko uzdahnu. — Šta ti je?Zašto ne ideš? zapita ga mati. Bakonja odmahnu glavom. Do malo otvoriše se vrata i uđe gomila Jerkovića. Prvi uđoše: Čagljina i Šunda.Za njima Kljako i Rdalo, sa dvojicom svojih momaka.Pa onda pet Krkotića: Rkalina i Rora sa svoja tri sina. Jedan za drugim svaki nazva: „valjen Isus!“ i svaki poljubi fratra u ruku, pa posjedaše. — Kako, Jure?Kako, Bare?Kako, Šimeta?Kako, Vice?..Kako svi? pita fra-Brne. — Vala Bogu i Divici, sa zdravljem smo dobro, a mučimo se kako možemo, odgovori Čagljina u ime sviju. — Tako! reče fratar i nastavi jesti. Bratstvenici izvadiše lule s kratkim kamišićima, te zakurnjaviše. Pošto se nagledaše „vra-Naćvara“ (to je bio nadimak Brnin) pogledi im se stekoše vrhu ognjišta, gdje višaše njekoliko butina ovnujskih i svinjskih porebrina.Jedno momče Krkotića, gledajući to, šapnu najbližem: „Gledaj, molim te, blaga Božjeg u gubavoga Kušmelja!“ — „Ej, da nije krov popločan, ili bar da je šira badža!“ odgovori onaj uzdahnuvši. Pošto ona trojica pojedoše ribu, domaćin dohvati s police jedan zemljani vrč, duhnu u nj, i naglo odmahnu glavom, jer milioni zrnaca prašine izletješe iz njega.Bakonja priđe ka ocu sa voštanicom te obojica otidoše ka bačvama, koje bjehu iza razboja.Svijeća se ugasn, te Kušmelj reče: — Zapali je jopet, vrag je odnija! — Odnija ti pamet, beštijo muška! reče tiho Osinjača.Zar se kandelorica pridaje vragu — Pravo kažeš, nevisto! reče glasno Rkalina.Grijota je sviću grditi i kad nije kandelorica, a kamo li još vriđati Boga, prid dičicom i prid duovnikom. — Valaj smo baš beštije, kad se ni prid redovnicima ne možemo uzdržati!A da šta lajemo, kad nas oni ne čuju? dodade Kljako. Hoćahu odista, Rdalo, Rora i Čagljina svaki po nješto još reći, da se fratar ne bijaše zagovorio sa sejizom, te ih ne slušaše. — Tako! veli fra-Brne, dignuvši čašu vina prema oku.Je li ovo staro vino, ili je novo, a, Jerolime? — Jest, staro... nije, nego novo... nije baš ni staro ni novo! odgovori knez Kušmelj, toliko se bješe zbunio od ljutine zbog zamjeraka bratstvenika. — Kako to? — reče Brne.Nije ni staro ni novo? pa ne sačeka odgovora, no ispi čašu, i ostavi je pred Stipana. — Jevo vidiš, kako.Priteklo mi je pet barila od lanjskoga, a cina mu je bila pala prid trganje, te ti ga ja smišaj s novim; a novoga sam naša trinaest barila, te ti ja sve uspi u onu bačvu; a ona bačva bere malo više od 18 barila, te ti ja... — A je li čemu? prekide Osinjača, pitajući fratra. — Vire mi, nije loše! odgovori Stipan pa poče ljuštiti jaja. — Taa-a-ko!A oćeš li dati braći da skvase grla?...Jeste li večerali, ljudi? — Jesmo, jesmo! — Taa-a-ko!Pa daj da piju! — Vala! vala! Kušmelj uze bardak ispred djece, pa krenu put bačve, ali ga Rkalina ustavi. — Nećemo da mišaš s tim kominjakom! — Nama kominjaka i kod kuće pritiče! viknu Čagljima. — Ne, ne, zagrajaše svi. Kušmelju bi kao da ga pčela upeče uvrh nosa, te odiže obraze i brke, a zube iskezi, pa im veli: — Ma, ljudi, šta će vam cilo vino.Ovdi nema ni dvi čaše dropinjaka! — Ima, križa mi, gotovo pun bardak! reći će njeki Zubatac, nadnijevši se. Svi prsnuše u smijeh. Osinjača istrže mužu sud iz ruke, preruči kominjak, pa ode k bačvi.Svi povukoše dušu u se, te se čulo, kako mlaz šiče.„Bra-Naćvar“ u toliko izvadio njeki list, pa stade čitati. Čagljima primivši od snahe pun bardak, ustade i skide kapu. Svi poustajaše i poskidaše kape. Fratar, ne dižući glave, reče: — Stipane, namiri konja!To je najglavnije.Za tim se pobrini za moju ložnicu odma! Momak izađe, a za njim i Bakonja. Čagljina se nakašlja, onako, kako se čini, kad se hoće da privuče čija pažnja.A kad to ne pomože, on zovnu: — O, vra-Brne! Fratar diže glavu. Brat mu tad započe: - U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, ka šta je u vike bilo naše drage dobroprošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš ka mudrost među volovima, da nas provedri i prosvitli, ruža naša, ka svića kroza dim od tamjana!Po tom, da ti bude u svru, prid Bogom, prid carom, prid biskupom, provincijalom, gvardijanom, narodom i na onome svitu za život, a na ovome za dušu!Po tome, ka šta si se stega svetim konopom, da stegneš boljitak, začetak, virovanje i strpljenje i svako blagoslovljenje; jer duša ne umi di su dvi, jer na kraju visi pokajanje i moljenje; a svra je velika, da ti, ružo naša, budeš doša ka vist blagovist od dive Marije, od Isusa slatkoga, od Jozefa pravednoga!Po tom, kako je Isus sakrušija bogoljubnu zmiju, tako je u svoja grka justa metnuja kitu cvića, a prokleti sotona prosuja otrov!Ka što su vridni bili svi paši misnici, dvadeset i tri do tebe, tako će i nakon tebe!A ti, pisme pivaš i molitve divaniš.Ka Bog što sve zna, — jer mudros, čestitos, bogoljubnos, skrušenos, kripos, lipos, milos, duševnos, rados, poniznos, u tebi su ka u vrići!A po tom i po tom, naš dragi i blagosloveni, slavni, virni i mirni, ka što si nosija, posija, prosija, raznosija, dolika do vode, gorika do brda, dakle, u glavi čuješ, a u ušima vidiš, a pod petama je lako onome ko je obuven, a u duši ko je križom umijen, dakle, neka se liči koga boli ovom svetom svrom, ka ti vra-Brne, ka i oni naši svi prošli duovnici!Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne! — Živija! uzviknuše Jerkovići. — Ko će napiti ka on! veli Rkalina, mašući glavom. — Niko ka on! — Viru mu njegovu, da je učija, kakva bi to glava bila! — Ja sam mu malo koju rič razumija! — A ja baš ništa! I svi se diviše tome govoru, koji ne razumješe, — jer po župama svetog Frane, kad se napija učenu čovjeku, ili kad se u kakvoj pretežnijoj prilici govori pred učenijem ljudima, treba govoriti, da drugi ne razumiju.A Čagljina bijaše pravi vještak u tome, takav vještak, da on sam nije razumijevao, šta je govorio.On je tako dvaš triš, besjedio u manastiru, a njekoliko puta u gradu prilikom općinskih izbora, i uvijek bješe potresen najviše on, pa svi oni, koji bi ga najmanje razumjeli. Besjednik nagnu bardakom.A kao da ni u tome poslu ne bješe pošljednji, jer mu jabučica skakaše kroza dugačko grlo, od kotlaca do podbratka.Pošto preduši, huknu, i dodade sud bratu Šundi. — Un zdravljen vran!Donbro donša! napi Šunda, pak odape ništa slabije od starijega brata i dodade sud rođaku Rkalini Zubacu. A Rkalina, nakon dobrijeh deset gutljaja, dodade sud Osinjači, jer bješe već prazan. — E, ovoga još nije bilo! reći će Kušmelj tiho, kako su ga najbliži mogli čuti.„Oblaporne gube, dočepale se muktiša, pa naginju ko će bolje: klju-ka, klju-ka, klju-ka!Ka da meni s neba pada!Ej! ej!...“ U to se vrati sluga noseći naručje sijena, kojim napuni najbolji krevet.Bješe ih u kući svega tri, otesanijeh sjekirom od bukovine, kao što su obično po dalmatinskim selima.Povrh sijena, sluga prostrije čiste plahte, koje izvadi iz bisaga, a svrh toga metnu pokrivače. Za njim bijaše uljegao Bakonja, pa se raskoračio pred pragom, gledajući koso stričeve i rođake. Osinjača je nješto šaptala s mužem, pak napuni drugi bardak, kojijem se obrediše: Rdalo, Kljako i Rora.Pa onda treći, kojim završiše momčad Krkote i Zubaci. Stipan pripali cigaru fratru pa se poizmače. Jerkovići razumješe sad, da je blizu čas, u kome će se izleći ono, oko čega se sve obrtalo, te umukoše, i pogledaše Čagljinu, a on skupio prstima mrske na čelu, kao da pribere misli. Ovi očekivahu, ko će prvi progovoriti i kako će. Prvi probesjedi sluga Stipan: — Ljudi Božji, ala ste divlji! taj vaš duvan smrdi, vire mi, ka kuga, i štiplje za oči, te će tribati rastvoriti vrata i badžu, pošto izađete!Ljudi Božji, ala ste divlji! Na to se uzmigoljiše, ali mudri Čagljina odmah povrne: —- A da šta smo, nego divlji!Mi smo, bolan, ka zvirad! Pa ugasi lulu, što i drugi s mjesta učiniše. — Pa onda još ništo, — nastavi Stipan.Mi smo pošli iz manastira u podne, pa je, bogme, dujo umoran i on bi lega, a vi zasili... Na to svi jedanak poustajaše. Fratar glednu na svoj časovnik i mahnu put njih rukom, ali kako u taj mah razjapi usta, od zijehanja, zastadoše svi. — Ostanite... jo... š ma.... a... lo, još malo! Posjedaše opet. — Ta-a-ko!A kako je sad ov... ov..? - I opet mu zijehanje prekide riječ, ali svi razumješe šta pita, jer je gledao Bakonju. Osinjača brzo ustade, pokloni se, stavi ruke za pojas, na poče: — Duše mi, vra-Brne, pravo da ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi od druge dice, ali, jopet, dade se i svitovati, ima niko vrime!... — Hm! Čagalj se značajno nakašlja, što učiniše i svi njegovi. — Nije baš po sve loš, ali je mudar, moj vra-Brne, Divice mi, mudriji u mnogim stvarima od ćaće!.. — Ta-a-ko! Jače kašljanje među Jerkovićima. — Od ćaće i od drugih, viruj ti meni, vra-Brne!Jeto prikojuče došli Ličani, da kupuju vino.Jere traži po jedanaest viorina barilo, a oni nude po devet.Tako je trajalo sve jutro.Najposlinak Jere tijaše da da, ali mu Bakonja reče: „Ne daj, ćako, jere sam se ja prikra, kad su se razgovarali, pa sam čuja, di govore, da je vino po drugim selima skuplje od našega, a slabije od našega.Još rekoše, da bi se u naše moglo usuti treći dija vode!“ — Taaa-ako, taa-ko, tako!Anu, amo, odi amo, od’, od’, od’! reče fratar. Bakonja poljubi strica u ruku. — Pa šta misliš, a?Oćeš li galijotati, ako te povedem u manastir, a? - Ja ću te slušati i biću dobar! odgovori Bakonja, gledajući strica otvoreno u oči. — Ne govori tako, divlje dite, nego reci: slušaću vas, čestiti oče, i biću vašoj dobroti pripokoran! popravi Stipan. — Slušaću vas, čestiti oče, i biću vašoj dobroti pripokoran! ponovi Bakonja, i poljubi opet strica u ruku. — Tako, moj lipi Stipane, — reče Osinjača — zdravljica se nanosija, a tako ti tvoje srićice pouči neuko dite, jer mi smo ka goveda... — Taa-ko!Dosta sad! prekide dujo.Mali će doći na ćud, ja se nadam, a ako li ne dođe, ja ću s njim natrag!A sad dosta i za dosta!Ti mu, Barice, spremi malo prtenila i što znaš, pa neka iđe sutra sa mnom.A ti me, mali, izuj! Osinjača dopade i ižljubi obje ruke djeveru.Za njom pristupi Kušmelj.Oboje zavodnjelo očima.Ona se obrne ka sluzi, pa htjede i njega u ruku cjelivati. — Taa-ko! — Dosta, dosta! reče Brne.Vrime je leći! Pak ustade, i nagnu se put Stipana.Stipan uhvati za ramena od mantije i povuče k sebi, te fratar osta u pantalam’, prsluku i goloruk.Takav se činjaše mnogo deblji i kao njeko drugo čeljade. Čagalj, Šunda i Rkalina, šaptahu nješto živo među sobom.Čagalj upro kažiputom u svoje čelo, pa kucka u nj. Osinjača reče djeci: „Ajte, poljubite ruku stricu i recite: vala, naš lipi dujo!“ Čmanjak, Krivica i Galica učiniše tako, a mati diže Škemba, te i on ćuki strika. - Taa-ko!Ajte lezite!Ajte i vi, braćo! — Bi molija za jednu rič! poče Čagljina, skinuv kapu i primaknuvši se ka ognjištu.Svi se Jerkovići naslagaše iza njega. - A šta to, Jure? pita nemarno dujo, češući se po listovima. - Bi molija, a prosti ka stariji i pametniji.Jevo šta.Mi... onaj... da rečem, mi jevo ne želimo zla nikome, a teliš svojoj krvi, svome bratu, ali... ali... — Ajde, brajo Jure, ajde kući, živ bija!Ajte svi, i onako je već kasno! prekide ga Osinjača, blijeda kao krpa. — Ali... triba da kažemo, da mi nismo kajeli... — A šta kajeli? šta kajeli? gubo pijana! prekide ga Kušmelj, i spopade vatralj. Ali stade među njih Šunda i zašunda, dignuvši ruku visoko: — Ajan!Ovdin nen ponmaže stranšiti!I min monžemo slonmiti konme renbra!I jonš kanko! — Šta? viknu fratar zaprepašćen.Da se bijete?!Prida mnom?!A zašto?! — Prije svega, reci ovoj magarčini, da se ne zagoni, jer ako ga svaki prstom dovati, neće ostati paprička od njega! veli Čagljina. — Taa-ko!... — A tvoje će se isto brojati, ka uvik dujo, ali je dobro, da nas čuješ! veli Kljako. — Taa-ko!... — A njemu, šta će biti od riči?Zašto se jidi, ako mu je duša mirna? veli Rdalo. — Taa-ko!.... — A najglavnije je, da drži ruke pri sebi i jezik za zube, on i Osinjača, jer...Rkalina zaškrguta zubma. — Taa-ako!.... — Anko jonpet nansrne, dan gan zvinznem po ćinvenrinci, Krnkontiću, dinte! veli Šunda. — Ah, Isuse!Isuse! uzdahnu dujo i stropošta se na stolicu, pak diže obrve, valjajući očima s jednoga na drugog.Stipan stade iza njega, a Kušmelj i Bakonja prisloniše se uza krevet. — Jesam li ja među braćom, ili među ajducima noćas? poče fratar. — Moj dobri vra-Brne, molim ti se, čuj me! zače meko Čagljina.Jesam li ja reka šta rđavo?A jesam li i mislija šta rđavo?A on nas tira iz kuće, na ovaj način!Mi jesmo u njegovoj kući, ali smo se radi tebeka skupili, i ja imam tebika da rečem ništo, u ime sviju, jer imamo dogovor. — Taa-ko! reče Brne, povrnuvši se maličak. — Tako je! tako! zagrajaše svi. — Dakle, jevo šta je.Malo prije sam reka, da mi nemamo zle primisli na našu krv, jer u krvi je milos i kripos, a pritom bogoljubnos... — Nemoj tako, nemoj ka ono malo pri, nego kaži u kratko i bistro šta imaš! reče fra-Brne. Šunda odgurnu brata, pa stavši na njegovo mjesto: — Um krantko jen ovo: min nenćemo dan vondiš Bankonju um mananstir! — Taa-ko?Vi nećete?!A ko meni zapovida? Kljako oturi Šundu i stade na njegovo mjesto: — Mi ti ne zapovidamo, niti možemo, ali krvi mi Isusove (a ona je priskupa!) kajaćeš se, ako ga povedeš, jer će te ovo dite osramotiti i nas sviju! — Taa-ko!A ja ću s njim natrag, ako ne bude za to. - Zlo je i da pođe! reče Rora. — Dokle ga poznaš, može učiniti što se već neće moći ispraviti! veli Rdalo. — Ma sve su to prazne riči, i ja ne znam, šta oćete najposli? Žestoki Rkalina škrgutnu zubima, odgurnu sve, pak se usići pred fratra. — Jevo mene, da ti kažem, bez zavijanja, najkraće i bistro.Ti odabra sina Kušmeljeva, da uči knjigu, pa da s vrimenom bude redovnik!Ti s nama večeras ne progovori tri riči, nego nas zadrža, da vidimo tvoj izbor.Ali ćeš čuti istinu, pa čini, kako znaš.A istina je ovo: U Zvrljevu do sad nije bilo lupeža, palikuće, ubojice, ni drugoga vražjega stvora, ka što će biti ovaj Bakonja!On se umetnuja na pokojnog strica Juretu, ni uzmi ni podaj, i obršiće ka on.... Kušmelj jeknu kao ranjen vo.Osinjača i Bakonja plakahu. Nemilostivi Rkalina nastavi: — To si ti sve zna, ali ti nama ne viruješ, nego si se upija u tvoga Kušmelja. — Ja nisam zna to! — Jesi, jesi!Jesenas smo ti kazali sve potanko.Kaza ti je i Čagalj i Šunda i Kljako i Rora i ja, a kašće ti i sve selo, jer je sve selo na čudu s njim!Vidiš, kako sad plače uz mater, kako se pripodobija!A džigerice bi ti izvadija za krajcaru.Eto, mati mu priča, kako je mudar, kako se privuka, da sluša, šta Ličani govore, a neće da kaže da im je ukra iz kola dva pršuta i da su i’ zajedno pojili.... — Lažeš! reče Osinjača kroz plač. — Muči, ženo, muči, nemam ja kad, a moga bi lipi stvari izređati...Dakle, razumija si sve, pa sad ga vodi!Čuće mu za zdravlje tvoja braća vratri, a ni sv. Vrani neće biti lako, jer će ga oguliti, ako bude moga, ka što će i pravo imati! — Dosta, grišniče, dosta! prekide ga fratar, više žalostivo nego li oštro. Ali Rkalina planu na to, pak sastavi ruke na krsti i reče: — Ko je viši grišnik, ja ili onaj, što zaklanja ovake lupeže, a, vratre?... Tada Stipanu prekipje te viknu: — Natrag, ti Rkalino, kako li te zovu, jer ću ti mozak proliti! i maši se oružja. Bakonja se stani u tren kraj Stipana, a Kušmelj opet spopade vatralj.Osinjača zaleleka.Fratar se ukočanji na stocu. — Natrag! povikaše sva trojica. Rkalina pogleda prezirno Stipana: — A što se ti uplićeš, ti skitaču, ti vratarski tavolizu, a!?A znaš, da ću ti uzeti te crvaljike iza pasa, na ću i’ slomiti oda te!.... — Pokušaj! reče Stipan, izvadivši kuburu. Fratar ugasi svijeću. Čuše kako krcnu kokot na pušci. Brna stade pomaganje. — Jere!...Jeste li mi braća!Za muku Isukrstovu, za sv. Franu, ne dajte, da se krv proliva...Ajme! ajme! u-ju! jo!....Stipane, Stipane, nemoj, dite!... — Ne boj se, vratre, ništa biti neće, — reče Kljako, propirujući glavnju. - Nen bonjimo sen min ti’ prinkovođana, tin onružani denlija! veli Šunda. Brne poče grliti Stipana i odmaknu ga u ćošak, pak se se obrnu k Jerkovićima: - Za ime božje, šta oćete od mene? - Oćemo da izbereš od naši ditića, koji bude najdostojniji! reče Rkalina.Jer mi znamo put i do biskupa i do kralja! - Pa ja nisam reka, da neću! odgovori fratar, malo mirniji. Jerkovići počeše gurkati Rkalinu u pleća, i svi zagrajaše: — Pa lipo!Kud li će se lipše!....Pa dobro!...Ka pametan čovik!.... dobri naš vra-Brne! Onda Čagljina stupi na svoje pređašnje mjesto, pa će medeno: — A šta je tribalo, da se do ovoga dolazi?Zašta ne pustiste mene da govorim, nego ovaj maniti Rkalina: dam! bam! tum! pum! ka da se ne može ljudski.... — Dobro! dobro!Ajte sad! — A moj dobri, moj lipi vra-Brne! - nastavi Čagljina — nemoj ti misliti, da smo ti mi izgubili rišpet, i da ja nisam zna, da ćeš ti učiniti, kako je pravo! reče i poljubi ga u ruku. Svi ostali redom pristupiše mu ruci, preklinjući se svaki, da mu nije „izgubio rišpet“ i moleći, da oprosti.Njeki još povikaše: „Dobra noć, brate Kušmelju, prosti i vala ti na časti!“ Rkalina se zaplaka na polasku.„Ni-i-sam ni mi-sli-ja da.... da te vriđam!“ — Ajde, živ bija, ajde! veli fratar, pak se otetura do kreveta i izvali se, uzdahnuvši, kao da bješe svalio teret od stotinu oka. — Taa-aa-ko!Uf! neka vas vrag nosi sve, sve, sve, koliko vas je!.... — A prokleti antikristi! lupeži! galijoti! žbiri! ajduci! ubija vas Bog!A platićete! platiti! ako živ bude Jere, govoraše Kušmelj. — Jeto, moj dobri divere!Jeto kakvi su, vidiš sam, pa još viruj njima! — plakaše Osinjača. — K vragu svi! svi! svi!Uf! stenjaše jednako fratar. U zoru, po naredbi fratrovoj, Stipan osedla konja, te se krenuše. Kušmelj, pošto pomože bratu da uzjaše, stade pred konja, pa se češka. Fratar blijed, kao da je bolovao, gleda u vrh od čizama i veli: „Pa onaj... vidićemo!....Tamo po Božiću!“ — Ja... onaj... kako god ti rečeš! veli Kušmelj. Fratar se još dublje zamisli, pak će najzad odlučno: — Pa baš neka pođe odma!Peka iđe!....Baš neka iđe odma! — obode konja i odjezdi. Kušmelj i Osinjača izgrliše Bakonju, preporučujući mu, da sluša strica Brnu, da zapazi, kako ga Jerkovići ljube, pa neka se baš za njihov inad podobri.... Stipan i Bakonja pođoše. Muž i žena stajahu u dvorištu, dokle ih god iz vida ne izgubiše, pak uđoše u kuću. Bakonja i Stipan iđahu, što su bolje mogli, ali zaostajahu iza dobra fratrova konja.Kušmeljić, pored sve trke, ne dade odušiti sluzino, ga pitaše za ovo i za ono, koje je ono selo, kuda vodi onaj put, od kuda teče rijeka itd.Koga god sretu, svak pozdravlja fratra, i svak pita Stipana, gdje je bio dujo, i čiji je klapčić.Bakonja se čudio gdje toliki narod poznaje strica, a eto su odmakli Bog zna koliko od Zvrljeva!Kad u njekoj prodolini htjedoše prijeći cestu, dva konja letijahu put njih, upregnuta u gospodska kola.Fratar ih pričeka, pa i kola stadoše pored njega.Na prednjem mjestu sjedijaše čovjek sa fesom na glavi, koji lijepo pozdravi: „valjen Isus!“ Za njim, u košu, izvalila se dvojica, kakve Bakonja nikad ni u snu ne usni (jer Bakonja nikada ne bi u gradu).S desne bješe starac sijede brade do pasa, a na glavi mu njekaka kapa, kao golema pečurka.S lijeve čačurak njeki, suh, ispijen, a na kukastu mu nosu stakleni prozorci.Obojica začavrljaše razmahujući rukama, dok u njeke, starkelja izvadi kutiju i pruži je stricu, a stric uze među dva prsta crna pepela iz nje, šmrknu ga i kihnu.Stipan je na čudu bio, da malome sve razjasni. — Onake haljine i kape nose po varošima sva gospoda.One prozorke nose ljudi, koji dobro ne vide.A onaj se pepeo šmrče da se osnaži vid.Onaj jezik, što je slušao, zove se talijanski i njim govore svi učevni ljudi.„Prke“ znači: zašto; „ši“ znači: da!; „že“ znači: jest, itd. Sunce bješe odskočilo tri koplja, kad stigoše ka rijeci.Stipan i vozari na svu muku uvedoše konja u splatu, jer se propinjao i bacao zadnjim nogama.„Koji mu je vrag jutros!?“ — veli fra-Brne.Najposlije, vesla udariše i lađa se otisnu.Stipan stao na sred nje, držeći jednom rukom konja za uzdu, a drugom zaklanjajući oči od sunca.Fratar osta na obali, ogradio objema rukama usta, pa im dovikuje: „Po-lako! po-la-kooo!Ču-vajte, da se ne pri-paneee!Čuvajte, da ne pri-bije noge, kad iza-đeee!“ Bakonja stojaše iza fratra.Slušao je on mnogo i mnogo pričati o svemu, što mu sad bijaše pred očima, ali je sve kud i kamo drukčije, nego li što je on zamišljao!Eto voda krklja i krklja kao da u hiljadu lonaca vri kupus.Ama od kuda tolika voda!?U Zvrljevu ima samo ubala, pa kad ljeti presahnu, red je hoditi na daleko, do njekog izvorka, pa i tu bude slomljenijeh glava, jer je naloga i svak traži da prije ugrabi!A ovdje mogla bi piti sva čeljad, što je ima na svijetu, i sva stoka, što je ljudi drže, i sve zvjerke i sve tice, pa ne bi otpili toliko da se pozna!.... — A kake su ono tice, što lete tamo amo nad vodom?Onakijeh nema u Zvrljevu!Poviše su od golubova, a oštrijeh i dugačkijeh krila.Sad, gle! gle! gle! jedna sleti u vodu, pa iznese nješto, što joj se koprca u kljunu!Iznese ribu!Eno i druge kljucaju i love ribu!Tice love ribu!!E, šta sve ne biva u manastirskijem vodama!!....Sad Bakonja poželje, da mu je bućnuti u vodu, pak se prosušiti u „ajeru“, pa opet pljus! i sve tako, dokle ga od te pomisli ne uhvati mala ježnja....Pa onda se sjeti, e je slušao, da ta rijeka otiče u more, a more da je široko kao nebo.Pogleda niz rijeku, što je dalje mogao, dokle je nazrije tanku kao konac, gdje se krije među brda... —Za tijem, obrnu oči put ostrvca, na kome bijaše manastir.Eto voda optočila zemlju, pa se dva rukava sastaju i čine širinu.Jedan trak rastoke bijaše modar, a drugi zelenkast.Bakonji bi žao, pomislivši da voda mrvi zemlju, onu lijepu crnicu, što se nakosila, kao da bježi od svoga neprijatelja.Na njenoj okrajici, skrkle se vrbe, a od njih ništa dalje ne vidi do opet zelene česti i vrhu njih gvozdeni krst na zvoniku.Bakonja se prope na prste, a u taj mah mlaznu mu u oči silna svjetlost iz manastira.Bješe staklo na crkvenom prozoru, od koga se odbijahu sunčani zraci.Bog zna, šta on pomisli da je, te se opet stade propinjati, a tada gaknu nješto odonuda: gaa-aaa... — Šta je ono? viknu Bakonja. Stric mu se poplaši od toga uzvika, pa se obrnu i udari ga po obrazu. — Magare od magareta!Tako me pripade, a?....A što te vrag nije ponija s njima u splatu, nego i ti čekaš brod, ka gospodin! — pak se opet obrnu i stade dozivati vozare. Bakonja briznu u plač....Ja.... ja.... ja.... — Šta: ja.... ja.... ja....!? osiječe se dujo.Svetoga mi Frane, velikoga mi svetoga Frane, fališ li malo što.... izgubiš li rišpet, meni ili kome od redovnika, ili se pobiješ s mlađima, onda ću ti najprije odalamiti pedeset tojaga, pa ću činiti da s noge na nogu izađeš iz manastira i reći ću ti: „Ajde natrag, gubo, u svoj tor!“ Jesi me razumija?Jer ste svi gube i pogrde, kakvi’ nema u cilom kršćanstvu!Gori ste od rkaća. — A šta radite više, vrag vas odnija, a? obrnu se k vozarima, koji živo veslahu natrag. — Nismo mogli prije, oče!Pomamija se konj, nije tija da izađe, nego sve udr’ udr’ nogama, i udrija je u bedru mlinara!.... — Taa-ko!?Koji mu je vrag danas!?A je li izaša zdrav? — Jest, oče, ali će mlinar odležati barem pet dana... — Taa-ko?A jesu li svi redovnici ovdi? — Jesu, jeno baš side pred manastirom.... — Ajd’ ulazi! viknu sinovcu sjedajući na krmi. Bakonja otr dlanom oči i namjesti se na kljunu.Kad se navezoše na širinu, on glednu poda se u vodu, ali mu se svijest poče obrtati, te se uhvati za bočinu.Tako je sjedio, klanjajući se na svaki odboj, dokle se opet razlijegnu ono gakanje. — Šta je ono?Je li ono kakva tica? zapita vozara šapatom. — Ono je jedna velika zvirka, veli jedan. — Koja će te izisti, ako se ne budeš čuva! doda drugi. Bakonja se isprsi gledajući podrugljivo tu manastirsku fukaru i njihove prutaste plave pantale, pak im obrnu leđa, a kad brodić uljeze u pristanić, on iskoči kao vižle.Vozari izvedoše Brnu, pa legoše pod rakitu. Stric i sinovac pođoše mučeći kroz dubravu.Lišća još bješe na staroj drevadi, ali još više šušnjarka po ledini.Nakon njekijeh pedeset koraka, puče tratina, a na njezinu kraju, iza dva reda visokijeh stabala, izdigli se pravi vilinski dvori. Tako se učini Bakonji, koji stade.Razjapio usta i izbuljio oči. — Poljubićeš svakog redovnika u ruku i poklonićeš se prid svakim, jes me razumija?Pak ćeš se izmaknuti i stajaćeš gologlav, jes me razumija?Taa-ko! — reče stric ne gledajući ga i krenu se pred njim, malo brže. Bakonji bjehu prionule oči uz manastir te se prepade, kad mnogi glasovi zagrajaše: — Vazda Isus i Marija! fra-Brne! A imao je Bakonja šta i vidjeti! Sedam fratara izvalilo se na klupi pod orasima.A kakvi su da od Boga nađu!Petorici se kulja nadula, svakome jednako zadrigla šija, svakom jednako pucaju obrazi, svaki jednako otromboljio obrijane usne.Dvojica samo bjehu mršavi ljudi. — A je li ti to sinovac? zapitaće ponajstariji, dignuvši naočari s nosa na čelo. — Jeto jest...Ajd’ učini svoju dužnost! Bakonja poljubi redom sedam ruku, pokloni se sedam puta, pak se vrati na pređašnje mjesto, obrćući kapicu među prstima. — A koliko mu je godina, Brne! — Dvanajs... — Šališ se, čoviče!Nije moguće! — Nije moguće! više mu ima! ponoviše svi u čudu. — Ma virujte, da i’ nije ni napunija! — pak sjednuvši obrnu talijanski da im nješto priča. Fra-Vice (gvardijan), fra-Dume, fra-Brne, fra-Lovre, fra-Šimun, fra-Jakov, fra-Bare, i fra-Antun zapodjenuše razgovor, prekidajući i pretječući jedan drugoga.Tako ih je crkva krstila, ali po narodnom krštenju zvahu se: Pirija, Tetka, Naćvar, Blitvar, Duvalo, Srdar, Vrtirep, Žvalonja. Bilo je još njekoliko postriženika manastirskih, ali su se oni nalazili „u tekovini“, po parohijama.Samo kad koji oboli, ili kad je kome potreba da se odmori, doći će za njeko vrijeme „kući“ sa parohije, a nastaniće se u njoj, kad se godine natovare na pleći, kao pomenutoj osmorici.Ovi, dakle, u miru preživahu što je dao Bog i sv. Frane. Bakonja stade gledati manastir.Bješe na jedan pod, ali je imao oko dvadeset prozora u licu.Crkva je svojim obijeljenim pročeljem prilijepljena uza nj.Zid manastirski nije zaklačen, te se vidi u njemu četvrtasto kamenje, okruglo, ploče, škrile i komadi opeka.Maleni prozori niti su jednaki niti u jednoj vrsti, te da nijesu još četvrtasti, moglo bi se misliti da su topovska zrna zid isprorešetala.Kapci su svakojake boje i raspadaju se od starosti. Iz daljine se ta zgrada svakome činjaše lijepa, jer je začinja zelenilo, ali Bakonji ni iz bliza ne poružnje. Fra-Brne, jednako prkelaše, pogledajući sinovca, pa kad i tome dođe kraj poče naški. — Jeto tako!Nisam čuja lipe glasove za nj, ali, ako se ne bude vlada kako valja, ja ću fi-ju! (pokaza rukom, kako će ga istoljagati), pak nek iđe, od kud je i doša. U to se pomoliše na vratima dva đakona i tri đačića u dalmatinskoj varoškoj nošnji.Na svakome bijahu: pantale, kružat sa srebrnim pucima i gunj optočen gajtanom, sve od crne svite, pa onda šareni pojas i pljosna crvena kapica.Tako se nose trgovčići po dalmatinskijem varošicama i fratarski đaci, dokle se ne „obuku.“ (Obući se, u njihovu govoru, znači: nositi mantiju). — Biće on bolji, nego misliš! reče gvardijan, ustajući.Pak mu se poprimače i potapša ga prstima po obrazu.„Je li da ćeš biti dobar, a?“ Bakonja se oslobodi, pogleda staroga kulješu otvoreno, pa ponovi, što bješe putem naučio od Stipana. — Biću pripokoran, pripoštovani oče! — E, pa lipo!Ajde sad sa onim dijacima.Ajde povedite ga! Bakonja prođe sa đacima ispod svedenoga ulaska, i nađe se odmah u dvorištu, gdje vidje, da je manastir ozidan na lik tvorila.Jednu stranu zahvataše crkva, a ispred triju strana bješe široki trijem, poduprt stubovima.Trijem bješe pokriven daskama, pločama, opekom, kako gdje.Između krova od trijema i krova od cijele zgrade, na mnogo mjesta, dim je ostavio žute mlazove. Dvoje kamene stube, sastavljene od nezgrapno otesanijeh kamenova, izvođahu na trijem.Duž trijema vrata od ćelija i od drugih suvota bjehu nejednaka, i različito obojena.Između jednih i drugih bjehu izdubene panjege, a u njima se nahođaše svetiteljskih kipova, polupanih lonaca, krpa itd.Pod na trijemu bijaše pokriven njegdje daskama, njegdje pločom.Kad obrnuše drugijem laktom trijema, Bakonja vidje u kutu jedne stubice na lik svrdla; one ometahu prolasku, a ne vođahu nigdje, jer njekadašnji otvor iza njih bješe zazidan.U trećoj strani zateče još veću zbrku.Tu bješe prozora gdje bi bolje dolikovala vrata i obratno.Najzad stigoše do kraja. Tako jednijem gredom obiđoše manastir.Kušmeljić izračuna da će u toj kući biti oko četrdeset suvota, a kad se tome doda tavan i podrum, onda bi se u manastir mogao smjestiti gotovo sav zvrljevski narod! Dva đakona svrnuše lijevo, kroz velika vrata, nad kojima bijaše ikona i kandilo.Bakonja je mislio da je iza tijeh vrata njeka svetinja, ali proza njih dopiraše ono „blagovonije,“ koje dopire iz manastirske kujine. — A jesi li kad bija ovdi? zapitaće ga jedan mališa, pošto ostaše s njim na trijemu. A kako te zovu! pita drugi. — Ime mi je Ive, odgovori Kušmeljić. — Al’ te zovu Bakonja! dodade treći smijući se.Ocu ti je nadimak: Kušmelj.Majci: Osinjača.Jednome bratu: Čmanjak.Jednoj sestri: Galica, drugoj: Krivica.Najmlađem bratu: Škembo.A stričeve ti zovu: Čagljina i Šunda.Reci da nije tako. I svi se slatko smijahu. — A šta si radija kod kuće? — Pasa je koze!A ovdi ćeš pasti guske, razumiš li?A nije lako čuvati guske, brajko!Prije svega, triba svakoj da nadineš ime, jer ti ni jedna jutrom neće izaći, dok je ne zoveš po imenu.Pa, valja da iđeš prid njima ovako (pokaza mu kako će se gegati), ako li koja uteče niz riku, moraćeš trčati za njom niz obalu, dok je ne suzbiješ. Poslije tijeh uputstava, uđoše za đakonima.Uđoše u prostranu dvornicu, u kojoj bješe veliki sto.Iza pročelja, na stijeni, bješe razapeti Isus, go i ništa manji od Kušmelja.Pa drugoj stijeni višaše slika, koja prikazivaše gomiluljudi, što sjede oko stola.Svi su bili kosmati i svi, osim jednoga, imadijahu njeki svijetli lopar oko glave.Pred tom slikom bijaše nalonja i na njoj otvorena knjiga. Bakonja sa svojim drugovima prijeđe u manju sobu, gdje bješe jedan manji sto sa dvije starinske klupe, a na stjenama police pune krugova i zdjela. Odatle uđoše u kujinu. Pred visokim ognjištem stojaše postariji fratar, ljevajući čorbu, kroz gvozdeno cjedilo.Bakonji se učini čudnovato da redovnik vrši take poslove; pričeka dokle onaj položi lonac, pa priđe i cmoknu ga iznenada u masnu ruku. Đakone i đake poduši smijeh. Kuvar se snebi, pa zapita dječka: — Koji si ti?Koga tražiš? — Ja sam sinovac vra-Brnin. — A!Živ bija....Vidiš.... ovaj... ja nisam redovnik, nego lajik... ali jopet, lipo je štovati starije.... ja bi tebi po godinama moga biti otac....A šta se smijete? bezobraznici! viknu na đake.Čudna mi čuda, što me dite poljubilo u ruku!Metni kapicu, dite, metni.Meni je ime Grgo, zvaćeš me: „šjor-Grgo“ Ladaj se lipo, a ja ću te u svemu poučiti.Ali, svr svega ne budi ka ovi tvoji drugovi.Ajde sad tamo, odmori se. Bakonja zbunjen, vrati se u prednju sobu, gdje bijahu oni pet, te ga opet počeše zadirkivati. — Zašta nisi i mene poljubija u ruku, a, guščaru? pita ga, tobož oštro, jedan izvijeni đačić, tri četiri godine stariji od njega. — Nemojte tirati sve jednu te jednu komendiju sa ditetom! reče visoki, bolešljivi đakon, koji se jedva držaše na nogama. — Jeto fra-Tetke!Bižmo! viknu najmlađi, te svi izađoše osim Bakonje, koji se začudi vidjevši fratra, što je sjedio do strica.Dakle to bješe fra-Tetka. — Oće li brzo biti gotovo to, Grgo?Jesi li manjistru usuja? — Nisam još, oče, odgovori Grgo zlovoljno. — Ma vrag te odnija, jesam li ti reka, da manastirska ura izostaje!Jezo već podne!I Tetka ljutito izađe. Bakonja stupi ka prozoru i ugleda prostran vrt, za manastirskim naličjem.Iza njega bijaše red omanjih zgrada.Pred jednom potkivahu konja.Tu se bješe načetala gomila slugu, među kojima poznade Stipana.Iza tijeh kuća, pružila se livadica, a pod njom odmah tekla je rijeka, šira no na drugoj strani ostrvca.Preko vode pružila se ravnica, a iza nje naslagala se brda, zatajena vinovom lozom i maslinicima.Sve to bješe krasno, u jesenskom vedrom danu, te Bakonjine oči letijahu na sve strane, dok se ne ustaviše na granju jednog stabla usred vrta. — Isuse moj! šta li je ono? zapita sam sebe Bakonja, izbuljivši oči. Vidi da je dugački tičji rep, a na njegovu kraju, na sjajnim perima, u zlatnim kružićima, njekakve modre pjege.U taj mah ušeta u baštu fra-Tetka, pa kad je bio pod drvetom, gaknu ona tica vrhu njega, a on dohvati grumen zemlje i baci je nada se, te sleti tica i poče trčati nezgrapnijem dugijem nogama, a kako trči, povija joj se tanki vrat i na glavi mala perjanica.Od njekuda pritrčaše k njoj njekakve sive i kusaste kokoši, koje činjahu: gr-gr-gr-gr.... Bakonja uđe u kujinu. — Molija bi vas, šjor-Grgo, za jednu rič, reče Bakonja, pa se i nehotice obliznu, pogledavši na pečenje. — Šta ćeš, dite? — Kako se zove ona tica zlatna repa? eno je u vrtlu. — Ono je pajun.Ajde, sad. — A one druge kusaste? — Ono su varaunke.Ajde, sad. — Pajuni i varaunke, ponovi Bakonja, sjednuvši opet.Sve je ovdi čudno, sve!Zbog onog sam pajuna dobija jutros ćušku od strica!A jeto ovdi je i kuvar u vratarskim haljinama, a kažu da nije vratar!A od kud oni galijoti znadu nadimke ćaći, materi i ostalima!?Da im to nije Stipan kaza?Zar je i Stipan galijot? S tom teškom sumnjom Bakonja prekloni glavu i zaspa na klupi. Nakon pola časa, probudi ga vrdanje u fratarskoj trpezariji.Oni su čatili molitvu, pa počeše pokretati stolice, pa se začu zveckanje posuđa i onda mrmoljenje kroz nos.Bakonja se primače vratima i vidje ona dva đakona pred nalonjom; jedan čita, drugi prati očima.Poslije njekoliko, onaj drugi poče da čati, a prvi da gleda, dok gvardijan ne zabobonji nješto, na što se đakoni pokloniše, pa i oni sjedoše za sto. — Mali Jerkoviću! viknu ga kuvar, sjedajući u pročelje druge trpeze, te Bakonju posadi do sebe, a ona trojica đačića malo se odmakoše.Bakonja prionu svojski.Jadnik se ne bješe omrsio Bog zna od kad, a još toga dana pješačio četiri časa.Kako li se ugodno iznenadi kad mu, poslije dobra komada goveđine, šjor-Grgo podnese pečenje i salate, pa onda jednu krušku, pa punu čašu vina. U fratarskoj trpezariji čas bi se digla graja, čas bi se smijali i šaptali, dok opet zavrdaše stolicama, opet začavrljaše molitvu, pa izađoše. Grgo ode u kujinu, a Bakonja se došunja za njim, pa reče umiljato: — Ako šta zapovidate da vam pomognem, šjor-Grgo. — Ja vidim da si ti dobro dite, da si zafalan, reče kuvar dirnut.Ali danas mi nećeš pomagati, jer si umoran, nego opet ajde legni na klupu, pošto je i stric otišao da se odmara.Posli, ja ću te razbuditi i povesti da vidiš crkvu. Bakonja se povrati u đačku trpezariju. — Ma ti ka da ne begenišeš ovo naše vino, reče onaj đačić, koji ga je i dotle zadirkivao, pokazujući na Bakonjin tek načeti dio.On nagnu čašom, ali poslije jednoga gutljaja, lice mu se zgrči a oči mu zasuziše, te zamanu čašom i udari njom po glavi varalicu. Ona dvojica skočiše na Bakonju, ali snažni Kušmeljić zalijepi šakom jednoga i drugoga u tinji čas. Grgo dopade. — Šta je!?Zašta se tučete? Bakonja mu pruži čašu, a kad Grgo primirisa i poznade da su mu papriku stavili, viknu: — Đavolski sinovi, zar se tako dočekuje drug, a?Dobro si učinija, Jerkoviću!Ako te tuže ne boj se, izvući će oni deblji kraj...Izlazite odma, ili ću sad ka gvardijanu. Kad oni odoše, Grgo dade Bakonji sredine hljeba da žvaće, pa ga svjetova da legne, što Bakonja i učini odmah, pa brzo zaspa, i ako mu se još ne bjehu osušile suze na obrazima. Grgo ga ostavi tako puna dva časa, pa ga onda odvede u crkvu. Bakonji se učini da je na jezero stupio, tako sijahu crvene i plave ploče od poda, a tako isto i mramorne stubice ispred sedam oltara.A šta je to prema pozlaćenim stubovima, svijećnjacima, krivoletima, kandilima, prema slikama i kipovima, što plijenjahu pogled sa sviju strana!Na krajevima bijelijeh trpežnjaka višahu ružičaste čipke.Grgo mu obrati pažnju na hor, gdje sijahu cijevi na orguljama, kao da bijahu od suhoga zlata. Iz crkve, Grgo ga odvede u konjušnicu, gdje su grizla četiri dobra sedlanika i četiri tovarna.Tu se prilično dugo zabaviše, jer su konji bili velika ljubav Bakonjina.Iz konjušnice svrnuše u naslon, koji je toga maha bio prazan, ali mu Grgo kaza, da je to mjesto za šest krava muzara.Odatle obiđoše mlin, gdje se Bakonja upozna sa mlinarem i kovačem, koji uvijek drugovahu.Viganj je bio na njekoliko koraka odatle.Najzad otidoše u novu mađupnicu. Njekada su sluge jele u manastiru, ali prije desetak godina, fratri sagradiše za naličjem manastirskim kuću za mlađe.Bješe to dosta prostrana zgrada, podijeljena na troje; sredina bješe ograđena niskim zidom, pri dnu koga bijaše kameni kolomat za sjedenje; pri jednoj stijeni prigrađena bijaše jedna peć za hljeb; na sred poda bijahu dva gvozdena prijeklada, gdje je gorjela vatra.Sa strana te srednje zgrade bijahu dvije klijeti: spremnica i mlječar.Cijela se kuća zvaše novom mađupnicom.U staroj mađupnici u manastiru, zimi se grijahu fratri, kao god što stari mlječar pridadoše ka riznici. Sve to Grgo potanko ispriča novome đaku i još mnogo što šta a osobito kako on dolazi jutrom i večerom, da dijeli mlađima obroke.To je ustanovljeno prije deset godina, i to bješe vrlo dobro po mišljenju Grgovu, jer tako mlađi, bez velike potrebe, ne unose noge u manastir. Bakonja je sve to slušao njekako rasijano, od kad u novoj mađupnici ču njeki razgovor između dvojice slugu, koji ležahu, te se i ne mrdnuše kad kuvar uđe.Bakonja je jasno čuo gdje jedan od onih reče: — Boga ti, ko je ovaj klapčić sa Baleganom (Dakle šjor-Grgu zovu Baleganom)? reče u sebi Bakonja. Kad je bilo doba večernji, Kušmeljić se pribi u kut crkveni.„Blagoslov“ (večernju) služaše fra-Vrtirep.Ostalih šest redovnika sjedijahu sa strana velikog oltara.Dva đakona klečahu malo dalje.Od tri đačića: jedan bijaše u stiharu, a dvojica posluživahu.Dakle, nije bilo naročitog zvonara ni crkvenjaka.Od jednom zabrujaše orgulje, te se Kušmeljiću kosa nakostriješi, jer dotle ne bješe čuo te svirke.On se obrnu da vidi ko to svira, kad ali Tetka sjedi ispred cijevi i rešeta glavom. Večera prođe istijem redom kao i ručak.Drugovi ga i ne gledahu a kamo li, da bi ga zadirkivali.Striko Baletan namignu Bakonji, kao da hoćaše reći: „Viš da dobre šake pomažu i u manastiru, više nego pamet!“ Poslije večere Naćvar zovnu Balegana. — A, Grgo, a di je ono moje dite?Vire mi, ja ga i zaboravija bija.Je li galijota šta? — Nije, dujo, križa mi, nego, koliko mi se čini, baš je mudro dite. — Taa-ko! e, e „nova neva svaka je valjana“!Dovedi ga posli k menika. Balegan odvede Bakonju u srednji trijem, gdje je Naćvar imao svoje dvije sobe, kao i svi ostali fratri.U prednjoj bješe veliki orman knjiga, četiri naslonjače, divan, a po stjenama njekoliko slika i jedan časovnik sa utezima.Kroz druga vrata vidjela se Naćvareva ložnica, u kojoj takođe klopotaše jedan časovnik, istoga oblika kao i prvi.Kuvar iznese iz te sobe u prednju jednu pustinu, pokrivač i kožni podglavač; koje predade Bakonji.Dok je to radio, on i fratar govorahu talijanski. — Taa-ko! reče najzad Brne zijehajući.Izuj se prid kamarom, pa ćeš onda tu leći, a sutra zorom uzmi onaj sud i donesi vode sa česme.To jest, najprije ćeš odzvoniti budionicu, pa ćeš na vodu.A kazaće ti Grgo, di je česma.A sad laku noć! — Brne se zatvori. Grgo osta još malo, da pouči dijete, pa otide. Bakonja se hitno prekrsti, duhnu u svijeću i odmah zaspa kao zaklan. Šta li se sve nije vrzlo po njegovu mozgu te noći?!Nepoznati krajevi, seljaci na putu, stari gospodin sijede brade i njegov suhi drug, burmut, rijeka, galebovi, paunovi, lađa, vozari, manastir, crkva, orgulje, mlin, viganj, dobro jelo, paprika u vinu... U potonju Bakonja snijevaše sve ljepše i ljepše.Baš usni, e oni đaci, s kojima se bio, dobili krila pa lete po „ajeru“ i njega nose a on ih preklinje, da mu kažu svoje nadimke.Pa onda još oko njega lete „pajunovi i varaunke“, pa od njekuda doleti i fra-Tetka, sjedeći na oblaku i kucajući prstima po zupcima od orgulja.Sva ta mješavina letijaše na više, na više, a za njom letijaše onaj bolešljivi đakon, vrlo tužan što ne može da ih stigle, i baš kad hoćahu da zađu za njeki rumeni oblak, razbudi Bakonju treska u sobi i stričev glas: — Diži se, magarčino!Jesi di se u Zvrljevu navika da spavaš do ovo doba, magare od magareta! Šest nedjelja poslije odlaska Bakonjina, nasta rđavo vrijeme u Zvrljevu.Magla napuni doline, pa silni vjetar od mora razagna maglu, a donese pljusak.Žedna zemlja pijaše brzo vodu.Za tijem poče tiho ali trajno rominjati ona kiša, što pastirima prodire do kostiju. Čmanjak, najstariji Kušmeljić, gurio se tijeh dana u jednoj pudari, čuvajući stoku.Kroza suhe grane, kojima bješe pokrivena koliba, proticala je kiša, te Čmanjak prozebe, tako, da ga čas poduzimaše vatruština, a čas se tresijaše od studeni.Pored svega toga, kukavac se ne požali, nego se otimao bolesti i posrćući hodio.Ali jednoga večera, smrklo se u velike, a Čmanjak ne javi stoku kući.Tada otac otide da ga traži i nađe ga nesvjesna.Osinjača odmah pogodi šta mu je.„Nagazija je nesritnik! veli, pa potrča ka Controni Čagljininoj, koja bješe vješta tijem rabotama.Controna, i ako ne govoraše sa knezom, dođe.Pošto pregleda Čmanjka, reći će: „Nagazija jest, to je cigurno, ali se ne zna, je li na sugreb ili na čini!Ako mu izađu šklopci po tilu, onda je na sugreb, i ozdraviće lako!Ali, ako su čini, onda...“ zavrti glavom.Osinjača joj donese odmah živoga ugljevlja i zdjelu vode.Controna baci prvi žeravak u vodu i zapita: „Jeli ovome kriva Pešnjetina?“ Ugljen zacvrča, ali ne potonu.„Je li Čvrlja Ožegova?“ nastavlja Controna.„Je li Žlandra Ćukova?“...„Je li Vrlja Kukumarova?“...„Je li Čandrljaka Kokina?“ Na sva ga pitanja žeravci cvrčahu, ali nijedan ne potonu. Najzad, Osinjača, koja dotle mahaše glavom, baci žeravu, pitajući u sebi: „A da nije baš tome kriva ova Controna?“ Na to žeravak: cvrrrrr!... pa potonu kao olovo. — A kojoj si to naminila, vire ti, Barice, zapita je jetrva gledajući je podozrivo. - Neka je vrag nosi koja je da je, nego pomozi, Cvito, pa ću te napojiti dobrim vinom! reče Osinjača, a zabašuri svoju zabunu kašljem. Controna zapoji Čmanjka tri puta onom vodom, u kojoj bješe gašeno ugljevlje i otide, odnijevši za svoj trud vrč vina.Jetrva pljunu za njom tri puta, gazeći pljuvačku i mrmoljeći nješto, pa nastade oko djeteta. Sutra dan, rano, Čmanjak izjede dva popržena jaja i popi čašicu vina.Strina mu Controna, obišavši ga još jednom, podjemči svojom dušom, da će ozdraviti. Tada Kriva zamijeni bolesnika kod otoke, Barica i Galica tkahu, a knez je tesao njeke nauznice, i svakoga trenutka izlazno pred vrata, da vidi mijenja li se vrijeme. Tek u popaslo doba osjeveri i ukaza se maličak problijeska na nebu.Tada knez, Osinjača i Galica otidoše na potkutnjicu, da beru klipove.Vratiše se pred mrak, kad i Kriva dođe.Čmanjak je spavao, a Škembo se igrao u pepeljaku.Domaćica usu u lonac kukuruzno brašno, koje knez izmiješa.Tek nakon njekoliko zalogaja progovori Osinjača: — Bože moj, šta radi sad naš Ivica?Davi li se i on purom kao mi!Je li kisnulo danas moje zlato?Je li se obika u manastirini?Kako li ga pazi stric Naćvar? Knez je pogleda začuđeno. — A šta si izdreljija te očurine u mene!? Zar ja ne smim spominjati svoje dite?Sram te bilo!Jer tebi baš ka da je ža što se tvoje slutnje ne ispuniše!Ma neće to Bog dati, ne, ne, ne, pa ti zakovrnuja od zloće, od... Njeko zalupa na vratima. — Ovo ti je jopet ona krivorepa Controna, gubava vištičina!Misli da će se i večeras mukte opiti!Ma nećeš, Controno, valaj, makar crka i Čmanjak. — Ne govori tako, kršćanice! opomenu je knez. Opet se začu lupanje. — Ajde, Krivetino, otvori, neka je vrag nosi. Na veliko njihovo čudo uđe Bakonja. Bakonja, blijed u licu, glibav do koljena, u ruci mu štit od kiše, a o ramenu šarena torbica.Sjednuvši nazva Isusa, pa snimi kapu, pa tresnu njom o koljeno, te strcnuše kapljice na sve strane.... — O, Bože...Bože!... progovori jedva jedvice mati.Šta sam ti zgrišila, čudni Bože, da me vako kaštigaš!!?Šta će sad re... ći o... vi na... ši is... ko... pa... ni... ci!O! o! o! Tada se i knezu odriješi jezik. — A, nesritno dite, ubija te grom!....Zna sam ja, zna!.... Škembo, Kriva, Galica, pa i Čmanjak, koji se u to bješe probudio, povedoše se za roditeljima, te u čas nasta plač i ridanje u domu Kušmeljevu. Bakonja skoči. — Prikinite,.... ja sam poslom doša! — Kakim poslom, grom te ubija! veli knez. — Kažem ti: poslom!Ajde odma po Kenju Krkotića. — Štaa? — Ajde po Kenju, kad ti velju.Reci mu, da je njegov posa i njegova korist, ali se čuvaj da te ne čuje njegov ćaća. Kušmelj zinuo, te ga žena gurnu. — Ajde, šta se primišljaš, ka da moje dite ne zna šta govori!Ne vidiš li, da je vratrova poruka! Knez utrvši dlanom oči uze guku pure i izađe. — Dakle te nisu izagnali, dušo materina, srce materino? pita Osinjača, ljubeći Bakonju po obrazima i po šiji.Dakle si baš poslat?I to baš Kenju, gubavom Kenju?Šta to može biti? — Molim te, majko, skloni dicu, jer sam gladan! reče Bakonja, pa izvadi iz torbice pogače i sira i poče jesti. Mati otkloni djecu, ispričavši mu šta je bilo sa Čmanjkom.„I to mu je strina Controna darovala.Niko neg ona!“ Bakonja na to usta, poljubi brata, pa se opet vrnu na pređašnje mjesto.I ona se pribi u ugao, pa poče ispod glasa. — Pa oš li majci kazati, šta je to? — Ma čućeš sad, čim dođe ćaća. — Znam, ali bi rada, da te posavitujem.Ali, jopet, radi kako znaš.Oćeš da te izujem?Nećeš, veliš!Pa ti, po ovome vrimenu, oklen doklen!Valaj, ni vra-Naćvar nema srca!I šalje te radi gubavog Kenje!Ma šta to može biti, dite?!Cigurno nika velika stvar.A šta ćeš ti raditi, ako dođe i stari Krkota s njim?Znaš, odma mu reci: „Rš! nisu tvoji posli!“ Tako učini.Ladaj se mudro, drago dite! Poslije jednoga časa dovede knez Kenja. Bješe tome Kenju oko osamnaest godina, a bješe snopast, vrljav, kao i svi Krkotići. — Valjen Isus! nazva Kenjo.E! a ti Ive zar jopet doša kući? — Ja jevo doša, da se s tobom razgovorim. — Sa mnokarce? — Jest, da mi kažeš, di je stričev kulaš, reče Bakonja, gledajući ga dobro u oči. Knez i Osinjača skočiše sa stolica.Kenjo ih plaho pogleda i poče mucati. — Ja, vire mi, ne razumim, šta me pitaš!Zar je nestalo konja vra-Brni?Zar ga je niko ukra? — Ukrali ste ga vi... ti već znaš, koji vi, reče Bakonja oštro.Ne pomaže tu zabašurivati ni trošiti riči u vitar....Sve se zna. — Ma ko je to slaga, trista mu krsta i svetaca?! Tada se knez umiješa i napravi lice kao da sve zna. — Ne psuj, magarčino, nego kazuj di je konj. — Dosta je jednu rič reći, pa da osvaneš sutra u slipiću, veli Bakonja.A tebi će biti najteže, jer ostali, kad odleže niko vrime, otići će kući, a tebe će otpraviti u soldate. Kenjo poblijedi. — U soldate, razumiš li, nastavi Bakonja, jer je stric najviše na tebe kivan.Ovako je reka: „Onoga ću galijota poslati priko mora, di će mu svakog jutra odadirati po deset batina, i to će trajati deset godina.“ — Tako su baš lani poslali jednoga iz Primorja, te je crka od šiba, veli Kušmelj. — O Isuse!O Divice!O Jozefe pravedni, šta se još na svitu neće čuti, uzdiše Barica. — Ma dobro, ali di su svidoci, pita Kenjo. — A od kuda bi ja zna, i zašto bi mene stric sla po ovom vrimenu, kad on ne bi počisto zna, ko mu je konja ovdeja. — Ma, ja, ka velju da.... — Čuj do kraja, prekide ga Bakonja.Meni se sažali za tobom, pa stado moliti strica: „Nemojte, dujo, dok se ja ne sastanem s Kenjom.Ko zna!Može se sve to još na lipe svršiti, a može biti, da je Krkotić najmanje kriv.“ Tada fra-Brne odmeknu i reče: „Ajde pokušajmo i to, neka ga vrag nosi.Ako se pokaje i vrati odma paripa, podaj mu ovi’ pet talira!“ — Zar još pet talira! viknu knez. — O Isuse!O Divice!O Jozefe pravedni! poče opet Barica. Bakonja odriješi iz jednog krajička od ubrusa pet krunaša, pa ih ponudi Kenju, kome oči sinuše, te ćaše da prihvati novac, ali se na vrijeme popravi. - Valaj, baš ću gledati da doznam, pa da prosočim... — Ne, nego s mista kaži di je konj, ili ću ja odma dati ćaći stričevu knjigu. — Kaku knjigu? zapita knez. — Stric je ovako zapovidija: „Ako Kenjo ne tine odati, a ti podaj ćaći ovu knjigu, neka je odma odnese u grad u sud, pa onda je lako.“ Bakonja izvadi iz torbice njeko pismo zavijeno novinama. — Daj amo! viknu knez.Odma daj amo tu knjigu! — Ma šta može biti to! reče Kenjo s malom dušom. — Šta može biti?Ovo je leporat, u kome se nalazi sve kako je bilo, kako ste konja odveli, kud ste ga proveli, sve, sve, sve, do najmanje sitnice. — Daj, dite! viknu opet knez.Ja ću odma Kenja svezati i odvesti u grad, kad već ima leporat.Šta da gubu štedimo....Daj, Barice, konop. — O Isuse slatki!Divice pričista!Jozefe pravedni! kliče Barica ustavši. — Nemoj striko, kazaću sve, ako će me ćaća i ubiti, jedva izgovori Kenjo, a znoj mu probi kroz čelo. — Di je konj?! breknu Bakonja. — Di je konj?! ponovi Kušmelj. — Konja na sridu, gubo od gube, reče i Barica. - Jeno ga pod Crnim Kukom, u sinici strica Rore. — Trči ćaća! veli Bakonja davši Kelju novce. — Brzo, moj lipi Jere, doda žena. — Ajdemo, reče Kušmelj, uzevši kuburu s oružnice, pa istura Kenja pred sobom. Bakonju spopade takav smijeh, da se izvrati nauznak.Kad se Osinjača povrati, Bakonja se još smijao, ali od silnog umora i dremljivosti nije mogao više da govori, nego ode na krevet i leže, moleći mater, da ga odmah probudi, čim se oni povrate. Barica zapali svijeću pred „Divicom“ kleče i poče govoriti „krunice.“ Kad izgovori deset krunica, izađe pred kuću, da vidi idu li, pa opet nastavi moljenje.Tako je trajalo do pred zoru, kad Barica začu konjski topot, te razbudi sina. Kenjo uđe vodeći za oglav kulaša, koji, sav blatav, pokriven rakancem, zarza videći Bakonju.Za konjem uđe Kušmelj, držeći u ruci nategnutu kuburu. Bakonja zagrli konja i stade ga ljubiti i tepati mu. — Borme, sinko, za dlaku je škapula! veli knez.Sutra zorom hoćaše ga Krkota odvesti na bosansku granicu.A znaš šta su bili smislili?Da slažu stricu, kako si ti izda konja drugim nikim lupežima! — O Isuse slatki!O Divice pričista!Srića da je vra-Brne na vrime dozna sve! reče Barica. Bakonja složi ruke na kulašu, pa pogledavši pobjednički oca i majku, reče: — Moj dobri ćaćo, i moja dobra najo, ništa stric za to ne zna.On i sada, ovoga trenutka, cigurno misli da mu je konj na drugoj strani. — Šta veliš?....Kako to? pitaju roditelji, a na Kenjovu licu pokaza se viši užas no prije. - Kažem vam: od svega ovoga stric ne zna ni ovišno! (to rekavši zape noktom za zube).Jevo ću vam po redu sve iskazati, dodade Bakonja sjedavši.Kad prikojuče u jutro dopade Stipan i kaza, da prikovođani ukradoše kulaša, ja odma reko u sebika: nisu, borme, „prikovođani“ nego Krkotići!Ka da mi je sam Bog to na uvo prišanuja, tako sam uviren bija, da je to njiov posa, i da im je namira da mene u to uplitu.Kad stric i Stipan odoše priko vode, ja sam se puno mučija, pa najposli kažem kuvaru Baleganu svoju sujmu.Dobri Balegan lipo me svitova, šta ću činiti....Jeto ti kako je bilo.... Kenjo huknu, pak se odmače u prisjenak. — O mudro moje dite, o lipo moje dite, reče knez zagrlivši sina. - Blago nama do vika, doda Osinjača otimljući Bakonju iz očina zagrljaja.Jesam li ti ja uvik govorila, Jere, da je ovo dite odvojilo mudrošću, da je za njega malo da bude vratar!.... — Dakle, ko je bija s Kenjom?Šta kaže? zapita Bakonja, gledajući krivca preko ramena. — Bija mu je ćaća i Rore, veli knez.A zbilja, ko je dakle napisa taj leporat? — Ovo je prosta kartina! reče Bakonja razvivši list nepisane hartije. — O Isuse slatki! ima li još ko ovakoga diteta!? uzviknu Barica, pa koliko je bila vesela natoči čašicu rakije, i ponudi Kenju. A knez se uputi k njemu, viknuvši: „Daj krunaše odma!“ - Šta? da vratim.... Knez ga ščepa, i naredi Barici da izvadi talijere.Pa onda knez obrnu Kenja, pa što najbolje mogaše, udari ga nogom gdje bješe najmekši, tako, da Kenjo preskoči preko praga.Pošto se sa svim razdani, Bakonja uzjaha na kulaša, a otac pođe pred njim, te se krenuše ka manastiru.Gotovo svi Zubaci i Krkote i Brzokusi bijahu po dvorištima, kad otac i sin prođoše, ali se niko ne javi, niti se učini vješt toj stvari. Kušmelj i Kušmeljić stigoše u ručano doba ka vodi.Dugo su morali čekati vozare.Kad najzad dođoše pred manastir, zatekoše sve fratre pred njim, baš kao i onda kad je Bakonja prvi put došao.Možete zamisliti, kako li se svi začudiše.Fra-Brne ode bratu u susret, te mu brzo prišapta: —- Vidim šta je, ali ispričaj drugovačije. Kušmelj izmisli, kako je to rabota Milušana, kako se njegov sin tome dosjetio i došao da mu javi, kako je on digao hajku i našao konja čak na granici.Kako je dao dvadeset talijera sodžbine.Ali kad bješe na samo sa Naćvarom, ispriča mu po tanko svu istinu, samo prećuta, da je oteo od Kenja onih pet krunaša, i još izmisli da mu je obećao drugih pet, koje Naćvar odmah dade, pohvalivši Bakonju. Poslije ručka, sin isprati oca do voza.Na rastanku reče Bakonja. Ćaćo, kupićeš mi još ove nedilje dvi priobuke novi’ dijački’ aljina, jer ja neću da služim po manastiru u benevrecima i opancima! — Ma moj sinko, i to je na tebi novo....Pritrpi se za niko vrime! — Neću valaj, ćaćo, nego, ako mi ne budu aljine do nedilje, ja ću kazati svu istinu stricu, jer najposlinakarce, ja sam zamirita ti deset talira... Ali se Bakonja ne ponese.No sutra dan opet zamijeni najmlađega đaka pred sobom, u nižim rabotama, kao i dotle, te je zvonio budionicu, meo crkvu, raspremao stričeve ćelije, i najviše pomagao Baleganu — ele, bio vrlo vrijedan pustođak, ali samo pustođak. Tek o novoj godini Bakonja poče učiti knjigu.Bolešljivi đakon Škoranca (pravijem imenom: Inoćentije Lovrić, — sin jednoga obućara iz grada) poče mu pokazivati glagolicu.Po vas dan Bakonja mrmoljaše: az, buki, vjedje, glagoli itd. i mučaše se da nauči pisati one čudne grabulje i škorpije, što se zovu glagolica.Takođe nauči „odgovarati“ jutrenju i misu.Bakonja imadijaše umiljat i snažan glas, zbog čega veoma omili fra-Tetki, koji, premda bješe najučeniji fratar u V., opet je više to tražio od đaka, no marljivost u nauci. Evo kako je Bakonja provodio vrijeme, prve godine svoga đakovanja. Pošto bi odzvonio budionicu, očistio obuću stricu i donio mu vode, odastajao jutrenju i pospremio stričeve ćelije, onda bi čekao svoga „Vra“ (tako u kratko zvaše fra-Brnu), da se vrati sa doručka. — Jesi li zatvorija ponistre? pitaše Vra sa trijema, jer, i ljeti, bojaše se ući u sobu, ako stakla nijesu zatvorena. — Jesam, duovniče. — Jesi li istresa tapiće i prašinu otra? — Jesam, duovniče. — Da nisi dovata karte na tavulinu ili orlođe? — Bože sačuvaj, duovniče! — Taa-ko! Svakoga bogovjetnoga jutra, Naćvar bi izređao sva ta pitanja, a Bakonja uvijek jednako odgovaraše. Na stolu „ Vraovu“ bješe gomila hartija (većinom Naćvareve pjesmice), a Bakonji bijaše najoštrije zabranjeno da ih ne dotiče, no ih je Vra slagao, čisteći guščjim perom prašinu ispod njih.Za tijem bi se Vra izvalio u nasločanju, pa stavio preda se dva špagna, zlatna časovnika.To mu bijaše uživanje, da sluša kako klopoću ona dva velika na stjenama i dva mala pred njim.Ako se noću koji ustavi, onda bi se Vra odmah probudio; ako se dva slože u kucanju, onda bi se docnije probudio. Od strica, Bakonja bi otišao ka svome zaštitniku Baleganu, da „struni rosu sa srca“, kako kažu naši.Inače, po običaju, đački doručak bijaše komad hljeba.Iz zahvalnosti, Bakonja bi pomogao kuvaru isjeći meso, ili očistiti ribu, ili operušati kokoš itd., pa onda bi se opet vratio ka stricu. Sad, ako Vra nadme obraze i pregne glavu, Bakonja dohvati sa police jedan tanki, odjeljani prutić, pa ga lagano udjene stricu pod košulju i češka ga po plećima.To trajaše najmanje polak časa, jer poslije kucanja časovnika, to bješe Vrau najveće uživanje, to ga njekako spremaše da uzmogne s nasladom čitati najdublja bogoslovska djela, i pisati stihove.A ako Vra odmah ne nadme obraze i ne pregne glavu, onda Bakonja čeka dok to bude, jer bez toga nijesu se razdvajali jutrom. Poslije toga, izašao bi Bakonja i obrnuo bi drugim laktom trijema, protivnijem pravcem od kujine, te bi zakucao i ušao kroz jedna vrata između riznice i gvardijanovih soba. Tu je bila knjižnica, a u isto vrijeme i „skula“. Najprije bi Bakonjin nos osjetno zadah vlage i prašljivijeh knjiga, pa onda bi njegove oči otišle ka velikom Isukrstu na stijeni, i na katedru pod njim, gdje bi sjedio jedan fratar.Bakonja bi na vrh prsta otišao, da ga poljubi u ruku, pa bi otišao na svoje mjesto, u treću klupu.U prolasku morao se pokloniti đakonima Čimavici i Škoranci, koji sjedijahu na stolicama, između katedre i klupa.Škoranca je vrlo često izostajao, zbog bolesti.Najzad bi sio Bakonja, kao što rekosmo, u treću klupu, iza trojice svojih drugova: Mačka, Bujasa i Lisa, koje ispitivaše jedan od đakona. Bakonja bi izvadio svoj bukvar i počeo mrmoljiti iz njega, ili bi gledao slike oko sebe. Svud unaokolo bijahu veliki ormani puni knjiga, koje su mahom miši načeli, a povrh knjiga velike slike svetaca, papa, provincijala itd. na platnu.Bakonji se reklo da su njeke od tijeh slika od velike vrijednosti, a to bijahu: sveti Frane, suh i bezbrk, drži njeku tičicu na dlanu, a miluje ju drugom rukom; sveti Lovre, mršav, visok, mlad čovjek, drži roštilj, na kome su ga krvnici pekli; sveti Jeronim („naš zemjak“), sijede brade do pojasa, grbasta nosa i krupnijeh očiju, koje je izbuljio gledajući ljudsku lubanju, te se činjaše da se čudi on njoj, a ona njemu; najzad, njeki koštunjav i napolak goli svetac, kleči u vazduhu, visoko, povrh jedne gomile ljudi, a raširio ruke i zakovrnuo očima. Predavanje obično počinje gvardijan sa đakonima.To je trajalo samo njekoliko minuta.Ako bi Bakonja i stigao na vrijeme da sluša odgovore đakona, to njemu bijaše sa svijem kao turski, toliko je mogao razumjeti.Gvardijana bi zamijenio fra-Duvalo, te ispitivao đake, ili bi naredio Čimavici, da ih preslišava.Duvala zamijeni fra-Vrtirep, i tada bi Bakonja bar nješto razumijevao, jer se tumačahu „kriposti“ bogoslovske i kršćanske, „dila milosti“, dužnosti redovničke, izreke svetijeh otaca itd.Najzad bi Vrtirep izazvao Bakonju, da, po stoti put, piše glagolicu.Ređe bi tražio da Bokonja sriče rečenice, koje se nalažahu pod svakim slovom.Ispod „az“ bješe: „a-ki“.Ispod „buki“: „bes-mrь-tь-nъ“.Ispod „vѣdѣ“: vь-se-drъ-ži-te-lю“. Vrtirep bi preporučio đakonima i đacima da „pritvrde“ maloga Jerkovića, pa bi ih sve predao fra-Tetki, koji je predavao pjevanje. Tada bi i đakoni sjeli sa đacima, a tada se isticaše Bakonja, i ako mu bješe prva godina „skuljenja“. Tetka bi se prošetao gore dolje, ispred njih, pa bi zamahao prutićem, a na to bi se složili glasovi.Bakonjine su oči sjaktile, prateći svaki pokret prutića, a kad bi se vršak toga prutića k njemu obratio, te on dao maha svome zvonkome glasu, tada bi sinule oči Tetkine. — Bravo Jerkoviću!Dede jopeta sam: Kr-ste u-sliši nas!Kr-ste po-miluj nas!Ki-i-i-pi-je elejson!... I tijem bi se svršilo predavanje. Srdar se nije miješao u to, on se bavio privredom.Fra-Blitvar je bio zauzet drugim poslom, on je vodio manastirske račune.Naćvar je predavao crkovnu povpjest, dogmatiku, ermeneutiku i... sve više stvari, ali samo poslije „sijeste“. Iz skule, opet bi se Bakonja javio svome Vrau, da vidi treba li mu što, pa bi otišao da odzvoni časove.Iz crkve bi sa ostalijem drugovima pratio fratre u ručaonicu, te posluživao. Poslije ručka, fratri bi otišli na svoju sijestu, a đaci na svoju, u skulu, gdje bi se obično zavrgla komendija.Svaki se šalio na svoj način, a Bakonja prikazivaše sve fratre, kako idu, govore, njihove uzrečice i druge osobine.Bakonja je bio pravi glumac. Poslije sijeste, otišao bi da češka strica po listovima od nogu, pa bi zajedno u skulu.Iz škole bi na večernju, sa večernje u konjušnicu, da pomogne Stipanu i čistibaši Škelju napojiti konje. To bješe najmilije doba Bakonjino.Lijepo ga bješe vidjeti, onako stasita i okretna, kad uzjaše na gola konja, koji se pod njim malko propinje, ili grabi sitnijem kasom, ili igra „zečki“.Stipan proricaše: da nikad nije bilo crnorisca binjadžije, kao što će biti s vremenom taj mali Jerković.I Srdarina reče više puta: „ Ovaj Kušmeljić ka da nije od njiove bagre!Ovo će biti junačina, — dobar vojnik sv. Frane!“ Tako se Bakonji nizao dan za danom u manastiru.S njime rastahu „lipos, kripos, bogoljubnos, milos“ (kako je ono govorio stric Čagljina); ali je on slabo napredovao u Bukvaru, čemu nije bio on kriv, niti je kriv bio dobrodušni đakon Lovrić, koji je Bakonju od prvoga dana zavolio, ali koji ga je slabo mogao poučavati, zbog svoje bolesti.Ako je kome to na duši bilo, bilo je fra-Brni.Ali, opet, i fra-Brne se mogaše opravdati, jer čovjek koji lomi glavu sa djelima Jeronimovim, Tome Akvinskoga i pedeset drugih otaca, taj se ne može baviti početnikom. U ostalom fra-Brne bješe potpuno zadovoljan sa sinovcem, i ako fratar to nije ni kad izrično potvrdio.Ali se to moglo suditi po njekim biljezima, ali najviše po tome, što na kraju ljeta reče bratu Kušmelju, koji dođe da raspita: — Jeto jes magareće krvi, ali jopeta ne mogu se puno tužiti na nj.Vidićemo, vidićemo s vrimenom! Možete zamisliti, kako je to knez iskitio u povratku i kako to odjeknu po Zvrljevu. Krkotići i Zubaci pucahu od jada, ali, pored svega toga, Čagljina, došavši poslom jedared u manastir, tražio je — baš je tražio — da se umili Kušmeljiću.A mudri Kušmeljić odazva se najljubaznije stricu i pozdravi Roru, Rdala, Krkotu, Contronu, Čandrljoku i sve, sve s reda. Kad prispje vrijeme berbi, svi se iz manastira raziđoše preko vode, osim gvardijana, Škorance i Balegana.Bakonja osta četiri nedjelje sa stricem u vinogradima, i svijem seljacima omilje, i njegovo se ime razglasi i dalje od župa sv. Frane. Pa onda opet nasta mrtva jesen i nastavi se jednolični život manastirski.Tako hoćaše trajati do proljeća, da se, licem na novu godinu, ne desi nemili događaj, koji je imao čudnijeh pošljedica. Na prvi dan nove godine uždio sjever, rek-bi sve ponese!Rasklimane štice vrhu trijema i nezakačeni kapci na prozorima luparahu na sve strane.Fra-Tetka, jedini ustalac od sve braće, izlazio je noću dva tri puta iz svoje ćelije, te obilazio trijem, bojeći se, da vjetar ne ponese otkle žeravak i ne nanese ga na trulinu. U praskazorje sva četiri zvona oglasiše jutrenju, ali im se zvuk jedva mogaše čuti kroz vjetrenju hupu.Fratri, ogrnuti kabanima, protrčaše trijemom do crkve. Tri najmlađa duhovnika obukoše se u crkvene haljine i služba otpoče.Bakonja i Mačak, u stiharima, kađahu pred njima.Balegan je vukao konope iza orgulja, a fra-Tetka, kuckajući po zupcima, tapkao je nogama, da ih zgrije, vrtio je glavom, da mu se vrat ne ukočanji, a kad god mogaše ugrabiti, prinosio je šake ustima da duva u njih.Tako činjahu i svi ostali, a uz to derahu se svi skupa, jer se zbilja čovjek njekog jada ugrije pjevajući.Kad ta „derba“ doprije do najvećeg nesklada, fra-Tetka se najedi, pa i on poče nemilice udarati po zupcima, te iz cijevi izlijetahu svakojaki glasovi. Ali kad sunce granu, vjetar poče slabiti, pa, malo po malo, utoli sa svim, onda se povrati sklad i u crkvi.Svako se prepade svoje grješne rabote, pa da pokaje, poče svaki umiljato pojati. Poslije službe, fratri odoše u trpezariju.Pod Isukrstovom večerom bješe već poređano osam stolica, te fratri posjedaše, sve po godinama i po starješinstvu.Pošto posrkaše kavu, Balegan otvori vrata.Prvi pristupi đakon Čimavica, te cjeliva gvardijana u ruku, rekavši: „Na zdravlje vam mlado lito.Daj Bože da i’ mnogo doživite!“ Gvardijan mu dade njekaku knjižicu crvenijeh korica, pa reče: „Jevo ti, sinko, ovi mali, ali dragocini dar.Ovo je „Cvit Kršćanski’ Kriposti“ našega učenoga fra-Jerolima Alatovića.Štij ovaj libar, sinko, dan i noć, i ladaj se po njemu, zarad spasenja duše svoje.Amen!“ — Đakon ga po novo poljubi u ruku, pa to isto učini svakome, ponavljajući istu čestitku.Za njim priđoše đačići: Mačak, Bujas, Lis i Bakonja.Svaki primi po pletu od gvardijana.Za njima Balegan, i on primi dukat.Za kuvarom čestitaše: mlinar Boban, kovač Trtak, konjušar Stipan, pak vozari Beljan i Dundak, a najzad govedar.Fra-Pirija kolendisa, koga više koga manje, prema godinama službovanja.Najzad Balegan rasječe njekoliko jabuka, i pošto ponudi služinčad, nali čašicu rakije, pak nazdravi: — U ime Božje, a za dobar početak!U zdravlje našeg pripoštovanog oca gvardijana, i sviju redovnika, koji su ovdi i koji nisu ovdi, i svega puka kršćanskog i njegovog poglavice, svetog oca pape! — Živili! zagrajiše mlađi. — A šta je s Lovrićem?Je li mu ko kavu ponija? zapitaće gvardijan đakona Čimavicu, posred graje. Čimavica smignu ramenima pak izađe. Dundaka nagonjahu drugovi, da nazdravi svakome fratru, a uz svaku zdravicu da iskapi po čašicu.On se smije, a sve pogleduje fra-Piriju kome, uzgred budi rečeno, taj nadimak ne bje zaludu dat).Fratar namignu, a na to Dundak, u tinji čas, sali u se sedam kupica rakije, uz nazdravice. — Sad, neka iščati molitvu! reče Boban. — Kakvu molitvu!? zapita fra-Tetka. — Ma, dujo, niku rišćansku molitvu!Čućeš je! Fratri se zgledaše smijući se, a to posokoli Dundaka, te razmahnu rukama.Napravi se kolo oko njega, on se prekrsti tri puta sa tri prsta „po rišćansku“, metanisa tri puta, šapućući nješto, pa prekrsti ruke na grudima, diže glavu pa poče popijevajući: — „Zelembaća koze vraća, po duboku, po široku, da napase, da namuze, da nakupi ugnju masla, da namaže žvale i nadimale!Nadimlji se crni vraže, ka ’no Grci po polici.Oni jesu dobri lovci.Strijeljahu jednu goru i uvatiše ticu srnadicu.Iz nje vade taloga, da namažu takole.Takoli riču, takoli buču, takoli idu šešarskijem putem i nalaze šešarskoje dijete.Dijete u.... opanke kiselilo, prstom nabadalo, a zubma okruživalo... gospodi pomiluj, amin!“ Po novo zače da klanja i da se krsti. Usred te graje dopade Čimavica, blijed kao krpa, a kose mu se nakostriješile. Jedva jedvice izgovori: — Zlo! pa gutnu pljuvačku i zavrti glavom i opet će: „zlo!“ — Zlo Lovriću? zapita gvardijan. — On je pri-mi-nu-ja! — Šta? — Da.... umra!.... umra je!.... Svi potekoše u đakonsku ćeliju, koja se nalazila između Naćvareve i Tetkine.Zbilja jadni Škoranca ukočanjio se, a otvorene mu oči.Na krevetu i na podu dvije lokvice krvi.Kraj njega, na stoliću, njekoliko sklenica ljekarija.Haljine mu pobacane vrh pokrivača.Prema njegovu krevetu, uz duvar, bijaše drugi krevet, na kome spavaše Čimavica. Pošto se gvardijan razabra malo, zasu grdnjama Čimavicu. — Gade, gubo, rđo, izmetu, smrdljiva Čimavico, tako li si pazija druga, a?Tako si se brinuja za nj!... Svi navališe na đakona, ko će bolje.Fra-Srdaru ne bi ni to dosta, no ga udari dva tri puta, a da je mogao od naloge u tijesnoj sobi, ćaše ga i nogom napinati. Fra-Brne nadimlje obraze i drži se za trbuh.Kad god bi vidno što nemilo hoćaše ga zaboljeti u kulji. Svi graju.Balegan otkrio mrtvaca, pa ga kuca prstima po utonulu želucu, a drugom rukom maha i govori nješto.Dundak stade otvarati sklenice ljekarija i svaku mirisaše.Boban digao suhu nogu mrtvoga, pa joj mjeri prstima debljinu.Jedini Stipan sastavio ruke na grudima i gleda. — Ma šta sam ja kriv?Šta sam kriv, za rane Isukrstove? kuka Čimavica, kad ga jedva dopade red da ga čuju.Šta sam moga učiniti?Jeto sinoć uvatija ga oganj i kašlja je i znojija se, ka i svaku veče!A to ste znali svi.Baš sinoćke, bi mu lakše i razgovarali smo se i smijali.Još reče, da će jutroske na matutin, ako vitar ujenja. — „Ma isto nemoj me buditi, ako se sam ne probudim,“ — reče mi.A jutroske, posli prvi zvona, ja ga dva puta polako zovnu: „Inocenco!Inocenco!“ Pa kad sam vidija, da spava (jer sam mislija, da spava), ja ga ostavi, jer šta bi drugo činija?... — Taa-ko!Dakle, on je preminuja još noćaske? pita fra-Brne. — Pa to se zna!To se odma vidi! veli Tetka. — O, Bože!Bože! pa ovako?Bez ispovisti i bez pričešća! — Šta ćemo, de?Šta ti je, tu ti je! — Sad ne pomaže karabulina, nego da se uredi, što triba urediti! reče fra-Tetka. — Ali, šta sam ja kriv?Šta sam moga učiniti, za blaženu Divicu? kuka jednako Čimavica. — Ma, bolan, ko tebe krivi?Ko kaže da si šta kriv? tješi ga fra-Brne. Sad svi počeše tješiti đakona. — A zašta me onda bije? pita đakon. — Zašta! zašta! veli gvardijan.Jeto tako!Potriba se čoviku iskaliti, a ti si mlađi, a.... ajdemo! ajdemo-te! da se svrši, šta je triba! Stipan, koji odavno imađaše zub na Fra-Srdara, izlazeći, prostrijelja ga očima, pa reče oprho: — Lako se iskaliti na nejačem i na mlađem, ali nije pravo, a, križa mi.... — A šta, križa ti? planu žestoki Srdar, šta bi bilo da sam tebe, a? de? Razdvojiše ih odmah. — O, o, o! poče tiho Fra-Blitvar.Ti, Stipane, kanda gubiš rišpet redovnicima, o! o! — Ja, vire mi, dujo, malo marim, kad ko oće da tabači, pa da je i biskup, razumiš li?A onaj ditić nije kriv, a mene boli kad vidim nepravdu. Fra-Srdar se zagna na nj, ali ga srećom njegovom ustaviše, jer odista ćaše nagrajisati. Gvardijan s mjesta isplati najam Stipanu i izagna ga.Fra-Brne, hučući jednako i držeći se za kulju, darova mu pet krunaša zato, što mu je dobro pazio kulaša.I tako delija Stipan iznese stope iz manastira. Pa onda poslaše momka s pismom u grad majstoru Bortulu Lovriću obućaru, i javiše mu da mu je sin Inocenco nenadno preminuo. Pa obukoše mrtvaca i preniješe u crkvu, gdje mu, na poređe, počeše čatiti bdjenja. Bakonja je lio četvorostruke suze i nije se micao od mrtvaca.On jedini u manastiru bješe veoma rastužen. U fratarskoj trpezariji, za objedom, zavrže se žestoka bogoslovska raspra.Fra-Tetka dokazivaše, da se o velikijem godovima ne može, bez nevolje, opojati mrtav svećenik.Fra-Duvalo je protivno tvrdio.Pirija i Naćvar bijahu mišljenja Duvalova, a ostali pristajahu uz Tetku.Svaki se naprezao, da se sjeti kakvijeh riječi iz svetijeh knjiga, kojima bi mogao potvrditi svoje mišljenje.Vrtirep se opkladio sa Naćvarom, da će nješto naći u njekoj knjizi, pa je s toga hodio u manastirsku knjižnicu i izgubio opklad.Najzad osta svak pri svome mišljenju. Sutra dan dođe majstor Lovrić. Bijaše to čačurak, ali žilav i okretan, dugačkijeh crnijeh brkova i crvena nosa.Mogao je imati oko pedeset godina.On ne pokaza prevelike žalosti.Najbolje ga utješi Dundak, s kojim je do podne osušio oku mučenice. — Viš! — reče mu Dundak.On bijaše briljuzak, brate.Ti znaš, šta mi u Kotarima zovemo briljuzak?To je, znaš, jaje, koje se izleže bez kore.A on je bio tako jaje, pa je pukao od studeni.... — Sakrrr — viknu majstor.Na koga se uvrgao, sakr!?Ja sam se dvadeset godina lomija po Taliji, po Češkoj; bija sam tri godine u Beču, četri godine u Moraviji, u Štiriji, u Šlovaniji, Salizburgu, Špilibergu, Trentu, Triještu, Veroni, Mantuvi, Pjačenci, pa u Ungariji, — svu sam Ungariju obiša ka ovaj dlan, razumiš li?Bija sam u vraga doma!Bija sam u papinoj zemlji i tuka se s Francezima.Drežda sam pa polju, po noći, kisnuja, odija pišice po deset ura na dan, pa nikada ni da sam se naladija.A on.... što ti kažeš.... briljuzak dođe na svit bez dua!Zato ga i dado ovdi među ove (dodade šapatom) site dokonjake, pa, na, jeto sve jednako, sakrrr.... — Ali, može biti, da baš njemu utrnuše zubi s toga, što si ti ija nezrila voća? reče Dundak, kome se, kao i svoj manastirskoj čeljadi, zakačila u pameti po koja izreka iz svetoga pisma. Majstora Lovrića, u mladijem godinama, otpravi općina na silu „u soldatiju,“ jer cijela varoš nemade mira od njegova bakočenja.Kad se, nakon petnaest godina, vrnu doma, oženi se jednom slabunjavom, a već zrelom, curom, koja imađaše nješto svoga.U vojsci nauči crevljarski zanat, pa je u gradu prolazio lijepo.On je izrađivao obuću fratrima, s toga mu i primiše sina.To bješe jedini đak, kojemu ne bijaše rod nijedan fratar.Žena Lovriću umrije poslije četiri godine, a eto vidjesmo kako sin svrši u dvadeset prvoj godini svoga jadnoga vijeka. Sahraniše nesrećnog đakona, pak se malo po malo, poče povraćati stari red u manastiru, ali se, u isto vrijeme, poče osjećati „žapa.“ Čimavica pošto je četiri dana ležao gdje i prije, od jednom navali, da ga premjeste.On pe htje kazati od čega se prepao, no kad ga ko zapitaj o tome, on se naburi, a na licu mu se čitahu strašne priče.Toliko bješe dosta, da strah obuzme đake.A kad još Čimavica zaiska i dobi dopust, da ode doma na njeko vrijeme, onda se strah useli u sve sluge pa dohvati i fra-Brnu.Zlosrećni Čimavica ne ustavi se ni na tome, nego pisa iz svoje kuće stricu fra-Pinjati Ćuku, koji u to doba držaše parohiju u O. U pismu se moli, da ga stric premjesti u koji drugi manastir, jer da je radiji „svući se“, no se povratiti u V., pošto je kuća sjenovita („mnogo sinovita“).Fra-Pinjata povolji sinovcu, a njegovo pismo pošlje fra-Piriji, dodavši sam: kako bi dobro bilo, da braća očate bdjenje za pokoj Škorančine duše.Sad prionu strah i fratrima, osim Tetke i Srdara.Zaludu se ova dvojica opirahu, da se bdjenje ne čati, jer da će se tek nakon toga raspaliti mašta mladeži.Fra-Brne je dokazivao da treba, a uza nj pristajahu još četiri brata.Zapodjede se žestoka bogoslovska parba, te se prizivali sveti oci u pomoć.Ali, kako obično biva u takijem prilikama, nadjačani se većma ražestiše i ostadoše pri svojoj.Junački fra-Srdarina ne umijaše se preti, no im vikaše: „Ona guba, ona smrdljiva Čimavica, izmislila koješta, samo da nađe izvit, kako će se proskitati, a vi odma: tum! bum! odma po sridi svete oce i korabljice!Valaj je dobro učinija, što se očistija odavlen, jer da se opet navrati, napipa bi ga nogom, di je najpošteniji!Ćuk od ćuka, kao što su svi njegovi, a najviše Pinjatina!...A mrtvi Škoranca neka se meni javi, ako je kadar!“ Bakonja je pio riječi Srdarove.Bakonju zanošaše sve što je muško i sokolasto, te i ako se čudio učenosti ostalijeh fratara, divio se, još više, srčanosti Srdarevoj.Ne bojati se mrtvoga Škorance, nego ga još čikati! Drugoga večera pošto stiže pismo Pinjatino, sjeli fratri da večeraju.Bujas za paponjom poče da čati život svetitelja, čiji je dan. — Mali Jerkoviću! zovnu Srdarina, prekinuvši štioca. — Šta velite? odazva se Bakonja, ušav k njima. — Ajde mi donesi ubrus iz kamare, jevo ti ključ! Bakonja se obazrije, mignuvši Mačku. — A kuda ćeš ti? pita Srdar Mačka. — Ja... onaj... — Ti, onaj, ostani di si, a ti, Jerkoviću, donesi šta sam ti naredija. „Štioc“ nastavi: „blaženi že slišav to ot angela, pade nic na zemju, i pokloni se, i glagola...“ U tome se Bakonja povrati, blijed kao krpa, i predade ubrus.Fratri ga svi pogledaše.Bakonja se — u đačkoj trepezariji — stropošta na klupu i poče brisati ledeni znoj sa čela. — Vidija si ga, je li? pitaju Mačak i Lis. Bakonja zavrti glavom, pa jedva izgovori: „Nisam, ali mi se sve činilo, da mi je iza leđa...“ — Škopiću! viknu fra-Tetka. — Šta velite? odazva se Mačak. — Ajde mi donesi onu kutiju praška iz moje kamare!Zaboravija sam ga, a triba da ga pijem s vinom! Mačak nemade kud ni kamo.Vidi zlu igru fratarsku, ali je red slušati.Kad je bio prema školskoj dvornici, stade ga dreka, pak, se vrati. — Šta je? pitaju ga. — Ajme meni!Vidija sam ga... — Koga? zapita Srdar, pa skoči i stade prema njemu. — Ja ne znam... fra... može biti, učinilo mi se.... Srdar izađe, psujući.Za njim poteče Tetka. Onda Mačak pade na koljena prema Isukrstu. — Tako mi ovoga raspela, duovnici, bija je on...On, Škoranca glavom! — Učinilo ti se, budalo. — A, nije, kad vam se kunem!... Gvardijan i svi ostali ne htjedoše slušati dalje, nego otidoše. — On, on — nastavi Mačak đacima.Naslonija se uza zid, a izdreljija oči na meneka!Ajme meni!Ajme meni!Kako nisam umra na mistu!... — E, sad se već nema rašta kriti! poče Balegan.Do sad sam krija radi mira domaćega, a sad se već nema rašta kriti!I ja sam ga vidija! Možete zamisliti, kako to tek prenerazi đake. — Jesam.....Ono, što jest, jest, a vi znate, da u mene nisu dvi riči!Prikojuče, u oči nedilje, kad ste svi bili na velikom blagoslovu, u prvi suton, ja se naslonija na ovaj prozor, pa gledam, kakvo će vrime.Gledam, gledam, dok mi se oči poniše put greblja, a, tamo, on pomolija glavu priko zida, a izdreljija ovolike oči u meneka!A meni, brate moj, priviše se noge ka dva konca.Oću da izmolim „pozdrav gospin“ a ne mogu!Kako je moga dopriti glavom do onolike visine?Biće se popeja na grob pokojnog fra-Felicijana Felicijanovića... Još im Balegan kaza, da se Škoranca javljao Bobanu, Beljanu, Trtku i govedaru, ali da se to krilo „radi mira domaćega“, a sad se već ne može kriti! Razumije se da su toga istoga večera, doznali i fratri, svaki od svoga đaka.Sutra dan, poslije blagoslova, okupiše se svi u pokojnikovu sobu, gdje se čatilo veliko bdjenje. Ali, na veliko čudo svačije, ne pomože ni bdjenje.Škoranca se poče javljati još češće.Najzad op sam objasni Dundaku zašto nema mira. Dundaka srete Škoranca usred bijela dana, kad je išao od voza k manastiru.Dundak, slobodan, a vješt kako se treba ponašati u takijem prilikama, prekrsti se, izgovori polako „pozdrav Divici“, pak zapita pudalinu: „Dušo kršćanska!Šta želiš od meneka?“ — „Želim, da ti se ispovidim!“ — „Dušo kršćanska!Ajde ka kome redovniku sporadi toga!“ — „Ne, nego baš onome, koga prvoga udesim!Tako mi je naređeno, za pedipsu šta sam to propuštija učiniti u oči smrti.Dakle, slušaj....“ Dundak morade slušati svu ispovijest do kraja, sve krupne i sitne grjehove Škorančine, čak i to kako je krao duvan fra-Duvalu, pa ga slao ocu u grad.Za tijem pudalina kaza, da se zaludu pojalo bdjenje, jer da neće imati mira ni stanka u grobu, dokle on Škoranca ne otpjeva misu u manastirskoj crkvi.A to će biti noću.A biće, kad se navrši vrijeme, koje bi proteklo, i da je živ, do „mlade mise!“ Čim se to razglasi, fra-Brne ne puštaše iskraj sebe Bakonju, te se poče s njim razgovarati koje o čem, pa, najposlije, poče ga zapitkivati o onome, što bješe naučio kao đak.Bakonja sve svoje znanje istrese pred stricem u manje od po ure.Onda se Vra tače duše, pa mu sta kazivati glavnije stvari. Srdar se ljutio na „izumisli dičurlije“, a najviše na fra-Brnu, koji je baš „poditinjija“.Ali kad je morala njegova ljutnja doseći do vrška, onda baš omeča, te ne karaše nikoga. „Baš nije loše, da se ove budalaštine razglase!“ reče on fra-Tetki na samo.„Naši se ljudi više boje jednoga mrtvoga, nego li stotine živi’.A bolje po nas, ako se prikovođani pripanu, osobito ove godine, kako je slabo rodilo!“ Zaista se preko vode razglasi, kako se đakon potenčio, te se ne ćaše niko osloboditi, da se noću došunja, pa da bi znao, e će blago „privatiti“. Protekoše dvije godine, bez kakvih znatnih događaja u manastiru, pa opet nasta vrijeme puno udesa. Pa dan sv. Frane Saleskoga (29 januara po rimskom) u zoru, poprši malo snijega na ostrvu.Ne pade ga ni koliko poplat da pokrije, ali je i to neobično u onom župnom mjestu, gdje je vazda kopnina i gdje bajam cvjeta oko Svijećnice.Dan zimskoga sv. Frane nije zapovjedni praznik narodu, ali fratrima jest, te otpojaše veliku misu, a u podne će i đaci imati jedno jelo više.Fratri i đaci taman izašli iz crkve, a kroz velika vrata uđe u dvorište visok seljak, u bukovičkoj nošnji.Čudan đavo!Glava mu obla, oči velike i sijere kao u ćuka, desni mu brk dulji od lijevoga, na razdrljenijem grudima čitavo runo zakovrčenijeh dlaka.Na njemu bješe ječerma sa jošte njekoliko ilika, a ne može se raspoznati, kakve je masti.Kožna mu pašnjača, sva načičkana pulama, a u nju zadjenuo kuburu i arbiju.Benevreci mu panuli ispod dimnjaka, te mu je trbuh pokriven samo košuljom, a kroza promahe vidi mu se glibavo meso.Na koljenima mu se naduli benevreci, a pod koljenima stegao potkoljenice kožne.Na nogama mu povrh izdrtijeh nazuvaka, ispriječane opančine!Koliko je hladno, nije obukao bukovički „aljak“ no se ogrnuo njim, a jednu ruku stavio iza oružja. — Kakav je ovo zavrzan, ako Boga znaš!? veli Srdar. — Odakle si ti? — Ja!Je li? reče kao iz badnja Bukovičanin, gledajući blesasto. Svi prsnuše u smijeh. Bukovičanin se useknu sa dva prsta, pa opet pripita: „Ja?Je li ja?“ — Ma ti, oklen si?Šta si doša ovdi? — A jeste li vi vratri? — Jesmo! Bukovičanin brzo skide kapu, pa poteče da im ljubi ruke, govoreći: — Ja, onaj, čuk, da vam triba konjušar, pa, onaj, kao rekok, da pođem do u manastir, kao velju: moga bi ja... — A odakle si? — Ja?Je li?Iz Bukovice, iz Zelengrada.... — Ma ti si rišćanin? — Ja?Je li?Nisam, ni dao Bog, nego sam iz Zelengrada, a u Zelengradu nema rišćana, a nema ik ni u Medviđoj, nema ik u ta dva sela, a sve ostalo, znaš, sve je po Bukovici rišćanluk... — Pa bi li ti umija timariti konje? pita Naćvar. — Ja?Je li?Bik, bogme! — A kako te zovu? pita gvardijan. — Mene, je li?Zovu me Grgo... — Čegović? — Prokasa!Grgo Prokasa, znaš, iz Zelengrada... — Ne bi nam falilo nego još da ovake životinje uzimljemo u službu! reče talijanski fra-Duvalo. — A zašto ne? reče Srdar.Šta nama smeta, što je suklata!Ovaki i jesu baš za službu dobri. I Naćvar i gvardijan mišljahu kao i Srdar.Dokle oni „prkelahu“, Bukovičanin tako blesasto gledaše da su se đaci kidali od smijeha. — A, bi li smija, ko velju, da prostite, ući u crkvu, ko velju, da mi se Bogu pomoliti? zapita Grgo. — Pričekaj, pa ćeš! odgovori gvardijan, pa obrnu talijanski: „Vidite, ovo mi se sviđa!Prva mu je misa crkva!Što će reći prost, pravi, nepokvareni seljak, kakvima se gubi trag!“ Pa onda ga opet zapita: — Dakle bi ti umija timariti konje?... Bi, veliš!....A koliko bi najma iska za godinu? — Ja?Je li?Ja, oče, da mi daš opanke, i košulju da mi daš, i ranu da mi daš, a novca, ko velju, koliko ti vidiš, koliko zamiritam.No, molim ti se, da me pustiš u crkvu. — E, ajde se pomoli Bogu, ka pravi kršćanin, pa ćemo te okušati za nikoliko dana.E, ajd, ajd! Fratri odoše na kafu a đaci odvedoše Grga u crkvu. On zinu, čim prijeđe preko praga, pak se pruži koliki je dug i širok i poljubi ploču.Đaci se glasno smijahu.Grgo ih zapita, gdje je sveti Vrane.Oni ga povedoše pred glavni oltar, gdje se Grgo previjao i busao u grudi, što je ikad mogao.... Poslije njekoliko dana Bukovičanin ugodi fratrima.Koliko je bio glup, opet je dosta vješto radio oko konja. Prozvaše ga Bukar, radi velike mu glave, i u oči ga tako zvahu, a on se nimalo ne jeđaše.Đacima i slugama služaše za sprdnju.Kad su god mogli, okupi se oko njega, pa komendijaj.A najsmješnije bi, kad mu kazaše da se Škoranca potenčio!Smijući se njegovu pretjeranu strahu, svaki se po malo oslobodi svoga straha. Čim bi svršio dnevni posao u konjušnici, spopao bi Bukara, ili Boban, ili Trtak, prosto, ko ga prije ugrabi. Hajde, sad da vuče mjehove u vignju, da udara velikijem maljem, ili da rastovarava i na plećima nosi vreće uglja, što bi vozom došle; da u mlinu zasiplje u koševe; da kupi brašno; da gazi vodu, ako se što zakačilo među kašike, ako je ustavu voda ponijela, ili se jaža zatrpala.Kad bijaše pomljelaca i pokovalaca ispreko vode, Bukar se nješto pomagao; dali bi ljudi, ko lulu duvana, ko malo mrsa, ili po koji novčić — i ako su se na sav mah rugali glupome Bukovičaninu. Ali kad rijeka naraste, nema pristupa prekovođanima, te mu red bješe rabotati bez začina.Boban je zapinjao vrške svakoga večera, te prije mitio čobane, da mu ih pred zoru vade, a sad je to Bukar činio; ako iznese koji mrenić, dopao bi ga jedan ili dva, ali pastrve ne okusi nikada.A Boban je brao lijep novac od fratara za ribu!A kad Bukara ne trebahu ni mlinar ni kovač, onda ga odista trebahu vozari, da vuče splatu, u kojoj oni sjeđahu, smijući se i pušeći.Pa ga trebahu svakog časa Balegan i đaci, a u veče govedar.A što je za čudo, koliko su mu svi dosađivali i brecali, on se nikad ne namrdi, niti reče: „Neću! ne mogu!“ Nego je bio zadovoljan; i u ono malo trenutaka, kad bi ga pustili da preduši, „pio“ je iz svoje lule.»Kamo te, Bukaru!“ — »Ja?Je li?Evo me, ja!Pušti me, vire ti, da ispijem po lule!“ odgovarao je obično. Jednoga večera, zasijala mjesečina kroz omeč, bi rekao: proljetnja je noć!Duhovnici, poposidjeli malo u staroj mađupnici, pak se raziđoše.Mačak, Bujas i Lis uzeli među se Bakonju, pak, sve idući za fratrima, nješto mu šapću.On se kao ščinja; kao hoće li, neće li pristati na nješto.Najzad, Lis naburi usta put njega, kao iz prezrenja, a na to mu Bakonja pruži ruku, pak se rukova i sa Mačkom i sa Bujasom, pak preteče strica, te mu otvori ćeliju. — Taa-ko!Vatrica me razgrijala, pa ću s mista zaspati.Dobra noć!Dobra noć svima! veli fra-Brne. — Dobra noć!Dobra noć! zdrave se svi. Osmora se vrata zatvoriše, pak reze iznutra zazvečaše, pak nasta tišina. Kad mjesec odskoči, tada Lis odškrinu vrata svoje ćelije, pak na vrh prsta izađe na trijem, držeći obuću u ruci.Pak izmilje Mačak, i on bos, i mahnu rukom Lisu i pođe k njemu.Nijesu se ova dvojica još ni sastala, izađe Bujas. — Beštija!Kušmelj od Kušmelja!Ako ne izađe, strah me da nas ne prosoči! šapnu Lis. — To nije kadar!...To nije kadar!... veli Mačak.Pričekajmo ga još malo. — Ajdemo prid Naćvarevu kamaru, pa ću se ja i nakašljati, ako ustriba! reče Bujas. I sva trojica, držeći obuće u rukama, prođoše trijem naokolo. Čekali su dosta, ali u njeke škrgnu mandal, vrata se lagano otvoriše, i Bakonja se promoli. — Ne boj se!...Ta znaš da Brnu ni lubarde ne bi probudile u prvome snu! — sokole ga drugovi. — Ajme meni!.... šapti Bakonja, ali pođe za njima niza stube u dvorište. Bujao i Mačak otrčaše pred podrum, gdje bijahu drvene ljestve, koje oni poniješe i ispraviše uza zid od groblja, što za desetak lakata vezuje crkvu za kujinu.Lis šćede prvi da se popne, ali ga Bujas ustavi. — A di je ono?...Znaš?... pak nagnu šakom put usta, da ga podsjeti na piće. Na to Lis otkasa sam k podrumu, a Bujas istrča kao vjeverica uza ljestve, pak uzjaha na zid i stade se obuvati.Za njim se prope Mačak, pak Bakonja, te sva tri jašući na zidu čekahu Lisa, koji se teže uspentra, jer nošaše nješto o ramenu obješeno.Sad izvukoše ljestve, pa ih premetnuše na drugu stranu i nasloniše na grob fra-Felicijana Felicijanovića.Đaci se zaustaviše, gledajući njekoliko redova bjelijeh grobova, osvijetljenih mjesečinom, pa onda sastaviše poglede, na najnoviji grob, što je završio treći red. — Jadni moj, dobri Inocenco! reče Lis, prekrstivši se.Bog da te prosti, i ti si više od jednom ovuda slazio!...Izrecimo barem po jednu „Zdravu Mariju“ za njegov pokoj! Drugovi ga, šapućući molitvu, stigoše, pak položiše ljestve vrh Felicijana, pak izađoše iz groblja. — Sad odanimo najprije! reče Lis, kad bijahu na tratini prema novoj mađupnici!A ti, Bakonja, u pamet se.Mi smo, jevo, ovako činili prije smrti Škorančine, kad god rika nareste, te nema u mlinu prikovođana...Kad smo ono najprije... znam, da je bilo one zime, kad je Stipan doša... — Vridni naš Stipan! reče Bujas i uzdahnu...Onaj Srdarina!Onaj Srdarina!... — Ostavi sad jadikovanje! — nastavi Lis. — Dakle, razumiš li Bakonja, jevo je peta godina, da mi tamo idemo na silo! (Pokaza mu rukom put nove mađupnice, od kuda se čula velika graja).Niko to od fratara ne sluti, a sluge nas ne smiju odati, jer im nije u interesu.Dakle, u pamet se!...Ne velim, da bi ti moga izneviriti nas, ali, ka bojim se, da Srdar kako ne nanjuši, pa da te ne iskuša.Ti znaš, kakav je on... — Ajde, prođi se predikanja! prekide Mačak, pa krenu put mađupnice.Šta da ga tu katekižaš, kad sam zna, da bi ga Naćvar otira kad bi dozna! Bujas udari petom u vrata, koja se otvoriše.Od silne svjetlosti zabliještiše đacima oči. — Dobro ste došli! viču im iznutra. — Baš ste dobro došli, posli toliko vrimena, a još s obrazom! reče Boban, koji iskoči na susret i skide kapu.Reko li ja, da će oni doći s obrazom, a?Vidite li!?Pa i Jerković, soko od sokola!Prvi put k nama na posilo, a Jerkoviću?Ama baš lipo, ama baš dobro!Dobro došli! Njih četiri sjedoše na kolomat, između Trtka i Bobana. — Škeljo, Dundak, Beljan, govedar, posadili se jedan do drugoga, svi na kolomatu, a od silne jare zaklanjahu lice rukama. — Pa kako ljudi? kako se živi, a? pita Lis. — Vire mi, nije loše, a jeto, ako Bog podrži, s vama dobro! odazva se Škeljo namigujući drugu do sebe. — Baš dobro, i lipo, i bratski, i kako baš triba! poče sladiti Trtak.Mi smo svi sluge svetoga Vrane.Ono, da rečemo, nismo svi jednaki, jer ni prsti na ruci nisu jednaki; niko je misnik, niko dijak, niko izmećar; ali, jopet, svi smo jedan drugome potribni.Je li tako, braćo? — Tako je, tako! zagrajiše svi. — E, pa u ime toga da ste mi zdravi! nastavi Trtak.Za zdravlje ovi’ vridni’ dijaka i njiove lipe mladosti.Bog im daj, da dožive ono, za čim iđu! Sluge poustajaše i skidoše kape. — A u ovoj prilici triba se sititi još dvaju njiovi’ drugova, od koji’ je jedan u životu, a drugi je u Božjem dvoru!Daklenka, prid dušu i za pokoj pokojnoga Lovrića! — Amen! zapojaše svi. — A za zdravlje Čimavice, di god bija! — Živija! I svi se obrediše. — Valaj nam je jadni Škoranca od vajde i mrtav! reče govedar Lisu.Promisli, dijače, od kad je njega Bog uzeja, pa se, jeto, pročuli, da se diže, ne sme ti od tada vraži prikovođanin amo u krađu!Svi možemo spavati bez brige. — Ka onaj, koga je Bog blagoslovija i živa i mrtva! doda Dundak. Sad se zavrže razgovor o svačem, a najviše o prošlim sijelima.Svi se rado sjećahu Stipana i njegove šale. — Ma, di vam je Bukar? zapita Bujas.Ja ga zaludu tražim očima? — Jeno ga tamo u zapećku.On je zaspa ima i dvi ure.Anu, prikinite govor, pa ćete čuti, kako rče! veli Škeljo. Zaista Bukar hrkaše, kako ne bi dvojica da sastave zajedno. — Zovnite ga! reče Lis. Govedar ga gurnu nogom. — Diži se! — Je li ja? pita Bukar. — Ti, magarčino, a da ko je drugi u tvojo koži?Zovu te dijaci! Grgo se primače k ognjištu razbarušene kose i raspas. Đake spopade smijeh. — Dajte mu odma da nazdravi! zapovjedi Lis. Bukar izreče nješto smeteno, pa nagnu buračom. — Pij, pij, koliko god moš! viče mu Lis. Nakon dvadeset gutljaja, Bukar preduši valjajući očima. — Još!Još! viču đaci, i ako ostalijema to ne bješe milo. Grgo opet nagnu: kljuka! kljuka! dokle se ne nadu kao tenac; pak sjede nasred poda i poče puniti lulu. Sad ga svi okupiše, zadijevajući ga na stotinu načina.A on, brblja nješto, brblja, dokle mu poče zapinjati jezik. U njeke reče mu Boban: — Ajde, Grgo, obađi naslon i štalu, jer je red da niki od nas to čini, a ti si najmlađi po službi! — Je l’ ja, je l’!? tepa Bukar.Sve ć’ te p’slušati, a-ma-ma sve, sve pri-i-ko dan, ali s’d, na ’vu uru, ja, a-ja!... — A zašta ne sad? — A-ja-jak!Da mene Šk-ško-ran-ran-ca... vu... u... u. — Pak odgmiza opet u zapećak, gdje opet zahrka. — Strašljiv je ka koza! veli Boban smijući se. — Ma ćemo mu opraviti šalu jedne noći! reče Bujas. Đaci su dugo sjedjeli, pa se istim načinom vratiše u manastir. Sutra dan začudi se fra-Brne, što mu sinovac ranije ne donosi vode i žerave u mangalju; zovnu ga, dva, tri puta, pak otide u prednju ćeliju, a kad tamo Bakonja slatko spava. — Ta-ako!! veli Brne, pak brzo dohvati sa police onaj prutić, kojim ga je obično sinovac češao po leđima, i njim ga ošinu. — Ta-ako, magare od magareta!Počeja si se već gospoditi, a!?Da te ja budim, je li?... Koliko god taj kolač bješe nemio Bakonji, opet mu prva pomisao bi: „blago meni, kad stric ne zna!“ — pak otide po vodu.Ali pošto brzo raspremi kamare i krenu na jutrenju, obuze ga sumnja, da koji od fratara nije doznao, ili Balegan, koji mu iđaše u susret. — A šta si to noćas radija, a? zapita ga kuvar iz daleka. Bakonji se prekide dah i noge mu počeše klecati. — Pitam te: zar nisi spava noćas, kad nisi moga ustati ranije, nego da ja zvonim! — Bo... lija me trbu! dosjeti se Bakonja. — A, trbu te bolija! reče blaže Balegan.A, moj sinko, zašta ideš onoliko?Zašta si ija onoliku ribu sinoćke?Ajde, brže naredi što triba, reče, davši mu ključ od crkve. Bakonja se nješto pribra, ali mu drhtaše trska u ruci, kad je palio svijeće.Muvajući se po crkvi, moljaše se: „Moj lipi sveti Vrane!Oslobodi me ovoga puta, pa jevo ti se za... (ćaše da reče: „zaklinjem se“, ali se predomisli) pa jevo ti davam rič, da neću više!“ Fratri uđoše.Srdarini bješe red da služi.Kad bi on obrnuo njima pleći, a lice k oltaru, onda je Bakonja gledao svoje drugove, koji čavrljahu molitve, kao obično, zijehajući; ali kad bi se Srdar okrenuo put njih, da ih blagosilje, onda bi Bakonja oborio glavu, jer se bojaše Srdareva oštrog pogleda, koji bi mogao prodrijeti do dna duše Bakonjine, te vidjeti veliku tajnu — ako već ne zna za nju. Pošto duhovnici izađoše, on lagano krenu za njima, pereći uši, da uhvati što govore.A kad prolažaše trpezarijom, držao se zida, gotov da zagrebe, ako Srdar sjekne put njega: „A di si bija noćas, a, mali Jerkoviću, a?“ Jer, sve mu se činjaše — čim onaj otvori usta, da će čuti to kobno pitanje.Ali Srdarina sjede da srče kafu, ne osvrćući se ni na koga.Onda Bakonja odahnu, i poče se udvarati Baleganu, više nego obično, pričajući mu koješta, i smijući se.Drugovi ga, mamurni, pogledahu začuđeno, pa odoše.Onda on zamoli Grga, da ga izvini kod strica.Za tijem se Bakonja javi fra-Tetki, pitajući ga, treba li mu što.Poslije toga oslobodi se čak da ponudi i Srdaru svoju službu. — Baš mi tribaju mala klišta.Ajde i’ donesi iz vignja! reče Srdar. Bakonja svrnu u novu mađupnicu, gdje nađe Bukara sama.Bakonji se učini, da, koliko je naglo kročio preko praga, da je u Bukara sa svim drukčiji izraz lica, nego li obično.Ali to mu se samo trenom priviđe, jer na njegovo pitanje, šta se osamio, onaj poče svojim vječitim: „Je li ja, je li?“ gledajući glupo.Odatle Bakonja ode ka kovaču, te uze kliješta. — Danas ti je sinovac vrlo vridan, reče Srdar za objedom. — Zato, što je dobija jutros poparu, odgovori Naćvar, pa ispriča što je bilo, i dodade lagano: „A sad mi je ža, jer sam poslin od kuvara dozna, da ga je bolija drob!“ To ču Mačak, pak ispriča družini, a na to Bakonja udari u plač.Zaludu su ga drugovi tješili, zaludu ga i Balegan mazio, on jednako lijaše suze.Docnije u skuli umiri se nješto, ali kad počeše govoriti, da će iste večeri na sijelo, on planu: — Da Bog da, ja nogu slomija, ako ću tamo više!Ti si mi kriv, ti si me naveja! poče koriti Lisa. — Pa dobro, ne triba da se kuneš, ni da se inadiš!Ne moli te niko, a ne nagoni te niko! odgovori Lis mirno.Mi smo toliko godina išli bez tebe, pa se nismo sićali da nam ko vali.A veliš, da sam ja kriv!Pravo veliš!Kriv sam, te dosta, što sam te drža za druga!... — Nećemo tako! umiješa se Bujas, nego ćemo da budemo pravi drugovi.Šta je tebi teško, to ja razumim, jer je i meni teško bilo s početka.Ti misliš, da je veliki gri’, proveseliti se malo u ovo doba, uz mesojeđe, a u našim godinama!Ja ne velju, da baš nije gri’; ali je sa svim mali, uprav griščić, koji se može otpostiti.Te stvari ja bolje znam nego ti, ka šta su bolje znali od mene pokojni Škoranca i Čimavica.... — Nije to, nego je on strašljiv! reče Mačak. — Ti lažeš! viknu Bakonja.Nisam ja strašljiv!Nisam ja okle si ti, di su ljudi ka koze!....Jest, ka koze, jer bi jedan naš tira vas pedeset... U mal’ što ne dođe do ruku.Bujas mu objasni: — Ma, ne veli on, Ive, da si strašljiv od stra, nego, znaš, od strica, da ne dozna, pa da te ne istira.A jevo ti se kunem, da do toga dođe, tribalo bi da nas sva četiri istiraju, jer bi mi sva tri klekli na kolina, pa rekli: „Nemojte! jer koliko je on kriv, mi smo deset puta više!“ Dakle, orazumi se, bolan, pa iđimo večeras! — Neću! pa neću! Nećkao se dva dana, a oni ne htjedoše bez njega.To ga dirnu, te trećega pristade, i sva četiri, istijem putem i načinom, otidoše na sijelo. Kako je rijeka jednako nabreknuta bila, sijelo je bivalo njekoliko noći zasopke.Bakonja se naviknu, te je mogao i ustajati ranije.Koliko se s prva ustezao, toliko je sad više navaljivao da se ide. Tako je trajalo do ustavaka mesojeđa, koje te godine bijahu u polovini marta.Toga dana u veče, skupljale bi se i sluge u staroj mađupnici, u manastiru, i slobodno se bješe i đacima proveseliti.... Poslije časova, pred podne, Škeljo, omrčena nosa, dočeka fratre pred crkvom. — Ovaj je počeja za rana! veli fra-Tetka. — Ja sam doša da vam javim, fra-Brne, da će tribati još danas potkovati kulaša, jer je obosija u obi pridnje. — Ta-ako!A ti ajde odma!!Neka se naredi sve što triba, a jevo mene za tobom. — Ajdemo i mi, kad je vako lipo vrime! reče gvardijan, pak odšetaše svi, i đaci za njima. Tamo se okupile sluge, svaki omrčen po malo, a Bukar sav crn, kao Arapin; oko vrata mu objesili vijenac luka, a za pojas mu tisnuli vatralj. — Nema tu govora o potkivanju! veli Naćvar.Pripanuja bi se i đava, a kamo li ne plašljiv konj! — Baš ga i triba navikavati! veli Srdar...Izvedite vi njega! Bukar izvede kulaša, koji je pratioca po prijeko gledao.Bakonja ga poče milovati.Škeljo mu podnese zob u rešetu.Tri, četiri momka ga opkoliše, rastegnuvši konop, kojim će mu stegnuti noge, da se prevali — jer je bio uporan, niti je bilo drugoga načina da se potkuje. Kulaš prinjuši zob, pak poče valjati očima od jednoga do drugoga.Sluge, misleći da je već zgoda, povukoše konop za krajeve, ali konj ugrabi prije, te se prope, odigavši Bukara, pak se, dva tri puta zaosob, baci nogama.Kad mu se opet primakoše, on učesta gađati i poče trčati oko Bukara, koji je čvrsto držao oglav. — Drž dobro!Drž! viču mu. Fra-Brne se primače, a kulaš naperi put njega kopita, i da Bukar ne povuče svom snagom k sebi, razbi konj svome gospodaru kulju.Pa onda pobjesni, te se i fratri i sluge odmakoše. — Drži, Grgo, drži! Bukar vuče, što igda može, tako, da mu je oglav dlane prežuljio, pa najzad potrča uza nj malo. Konj ote mah i poteče u sav trk. Onda vidješe čudo. Vidješe gdje čovjek trči uporedo s konjem! — Pušti ga!Pušti! dovikuju svi. Bukar ne pusti, nego skrati oglav, pa ni stope da zaostane, te se nije moglo znati ko je brži. — Može li se ovo očima virovati!? reče, krsteći se, Srdar.Je li ovo smeteni Bukar?Je li čovik, ili pas? — Brzi su Bukovičani, oca im njiova! veli Boban, ali je ovo jopet priko mire! Konj i Bukar proletješe ispred kuća, pak saviše duž rijeke.Fratri, đaci i sluge prepriječiše između vignja i mađupnice, te stadoše prema vodi. Sad vidješe drugo čudo. Kad je konj dopro do njeke vrbe, preplaši se, pak poskoči malko na stranu, a u taj mah Bukar mu uplete prste u grivu, pa skoči na nj, polegnu se i potjera ga u sav trk, krajem ostrva, te ga izgubiše s očiju. — E, ovo je za pripovist! veli opet Srdar, udarajući se rukom po stegnu.Da može vaki binjadžija biti ko mu drago, a ne smeteni Bukar!E, ovo je za pripovist! Svi se čuđahu.Do malo se vrati Bukar.Sa konja je curio znoj, a konjik ne izgubi onaj vijenac luka oko vrata, ni vatralj iza pasa! — A viteže! viču mu drugovi. — Je li ja? je li?Ja ka velju... — Nosi te vrag beštijo! progovori Naćvar koji jedva dođe k sebi od čuda.Nagrdi mi konja, beštijo!...Uvedi ga, Škeljo, i istari dobro!... — Je li ja? je li?Ja ka velju... — Ma da nisi ti onaj iz Zelengrada, što može skočiti iz bačve u bačvu? pita ga Srdarina. — Kako to? reče gvardijan. — Ma priča mi je fra-Martin Karinjanin, da u Zelengradu biše čovik, koji je moga uteći najbržemu konju, i da je moga trupački skočiti iz bačve u bačvu!...Đavo bi ga zna, kaza mi je i ime, ali sam zaboravija...Znam samo da je bija smeten. — Da nisi ti taj, Grgo, bolan?...Kaži, jesi li? pitaju. — Je li ja? je li?Ja ka velju... — Nemate ga rašta pitati, umiješa se Trtak.Nikada vam neće odgovoriti na ono, šta ga pitate, nego se onda još više smete...Puštite vi mene!...Slušaj, Grgo!...Ako si kapac skočiti iz bačve, ajde, recimo, i na ledinu, a ne u drugu bačvu, daće ti duovnici pletu?...Oćeš li?... Grgo se češkaše. — Daćemo mu i dvi plete! reče Tetka. — I tri! prida njeki. — I šest!...Šest tvrdi pleta! viknu Srdarina. — Čuješ!Šest tvrdi! pleta!Ajd! ajd! — pa ga odgurkaše pred mađupnicu, gdje sluge izvaljaše jednu bačvu, od prilike petnaestaču, i uvališe ga u nju. — Daklenka: op! viknu Dundak. Bukar promoli glavu. — Doli!Doli! viču svi.Čučni pa: op! — Ja bi ništo reka! zatutnji Bukar u bačvi. — Pa reci!Šta je? — Ja ka velju, ako pribijem gnjate... — Neka te vrag nosi! izdera se Srdarina...Kad si već tu, moraš skakati, pa obi noge slomija.Ajde: op!... Bukar izletje trupački i stade pravo pred njima. — Bravo! viknu prvi gvardijan plještući rukama.Svi zapljeskaše i dadoše mu odmah novce. — Po podne se i đaci obukoše u maškare, te zajedno sa slugama manitahu sve do prvijeh hladova, a tada se izmiše i preobukoše, te svi pođoše u crkvu na oprosnu molitvu.Iz crkve, sluge pođoše u staru mađupnicu, gdje im Balegan bješe spremio masnu večeru i vina izobila. — Tako je bivalo tri ili četiri puta u godini. — Malo docnije, dođoše fratri i đaci, pak sjedoše na po se iza prijeklada. Boban nazdravi gvardijanu. Bujas, maličak veseo, ponuka Bukara da i on napije. Bukovičaninu oči zakrvavile, ljulja se, pa započe zdravicu, bez glave i repa, već kako samo on umijaše. Fratri se previjahu od smijeha. Tako je trajalo do ponoći, a tada je red bio da zazvone zvona, znak da počinje veliki post. Sluge, kolijećući se, pođoše i poniješe Bukara, jer nije već znao za sebe. Balegan ih isprati i zaključa vrata na manastiru, i sve se utiša... Bakonji bučaše glava, kad se probudi.Bješe se počelo prozirati.Nebo se navunilo; od mora duvaše silna bjelojužina.Bakonja, teškovoljan, postaja malo na trijemu, pa zakuca na gvardijanova vrata, da primi ključ od dvorišta, pa kroza vjetruštinu stiže pred crkvu i odzvoni budionicu, dva puta dulje no obično, kao na prvi dan velikoga posta.Odatle otide na česmu, gdje sjede i zakloni lice rukama, govoreći: — „Bože i sveti Vrane, oprostite mi moje nepodopštine!“ (Ovu riječ bješe naučio u manastiru).„Dajte mi vrimena, da se pokajem, da postanem dobar dijak!...A ako li Bra dozna sve, pak me istira, utopiću se, a kući neću, viruj mi, moj lipi sveti Vrane!...A ti znaš, ko me naveja, da se skitam po noći, da gledam kako se tvoja muka krade!A ja ne bi nikad sam na tu misa doša, nikad!...Dakle, smilujte se, Bože i sveti Vrane, menika grišniku!...“ Da je u njegovoj vlasti bilo, po svoj prilici, ne bi se on toga časa smilovao svojim drugovima, ni slugama (osim Bukara), nego bi ih sve rado u rijeku podavio, a najradije Trtka i Bobana.Predoči mu se i Stipan, njekad mili Stipan, a sad crnji od đavola, jer taj mahniti Kotaranin bješe začetnik svake „nepodopštine.“ Pa onda stade misliti o svemu, što je doživio i stade ispoređivati ono, što je njekad mislio o manastirskoj čeljadi, s onijem, što je sad znao... Njekoliko kapljica kiše padoše mu na ruke, te se prenu od sanjarije i pogleda put istoka, gdje kroz oblake sunce granu.Pogleda svuda oko sebe, i učini mu se, da su brdeljci i stabla i kukovi — i sve stvari, što mu bjehu pred očima, njekako kao zamišljene i ozbiljne, kao da sva priroda osjećaše, e je nastao časni post, doba kajanja i velikih i teških molitava.Bakonja, potresen, prekrsti se i pokloni prema suncu, pa se hitrim korakom vrnu natrag, misleći o lijepim crkvenim službama uz post, zamišljajući sama sebe, kad bude velike nedjelje pjevao „muku gospodinovu,“ kao i lani, a proletnji miris bude dopirao s polja.Prekovođani opet pitaju: je li ono mali Jerković, što onako lipo piva?... — Bakonji sve kika rastijaše ma tu pomisao, pak se toliko odobrovolji, da se iz daleka javi Dundaku, koji goluždrav bješe izišao pred mađupnicu....„A kako bi bilo, da otiđem onamo, da i’ sve poizbudim?To bi bila prva korist, što bi jutros mogao učiniti manastiru!Baš da odem!“ Bakonja ostavi sud, pak otrča pred mađupnicu. — Kovaču!Dižite se!Sunce je granulo!Ustaj i probudi Bukara! Sluge promrmoljiše nješto iznutra.Vraćajući se, Bakonja se živo sjeti jučerašnje trke i skakanja Bukareva.„Nema ti, brate, što Bukovičani!“ poče se razgovarati sam sobom.„Ovaj smetenjak, on je jedan s reda, pa šta je kadar učiniti!A da kakvi su oni, koje bi čovik probra!...Skočiti iz bačve, to je primnogo!...A Bukar kaže, da njiov kovač može rukama slomiti konjsku potkovicu!...Pa zar nisu ti Bukovičani zmajevi?E, jesu, brate!Ma ću i ja da skočim na konja, u trku, pa ma obi noge slomija!“...Bakonja se ustavi kraj suda, pa gleda sebe, kako trči uporedo s konjem, pa odjednom đipac na nj.To biva o „proštenju“ (o slavi manastirskoj) pred mnoštvom naroda, a svjetina mu pljeska rukama.Za tijem Bakonja naređuje, da se izvaljaju dvije velike bačve, svaka viša od čovjeka, pak uđe u jednu, pak iz nje skoči u drugu.Tada se narod čisto pomami, jer se Dalmatinci mnogo zanose takijem rabotama!... Kad se Bakonja sagnu pod sud, ode mu pogled put konjuške, te vidje, da su vrata otvorena.Opet ostavi sud, i zaboravi ia strica, pa poteče onamo.U taj mah udari kiša.Bakonja gurnu u vrata i s praga poče tepati: „kujas! a di si, moj kujas!“ jer mu konj poznavaše glas, te bi mu se uvijek odazvao ržući.Ali mu se kujas ne javi.Bakonja uđe i vidje.... ne vidje ni kulaša, ni brnjaša Srdareva, ni dorata Blitvareva, ni vranca Vrtirepova, ni dva najbolja tovarna konja.„A di su?“ zapita Bakonja.One dvije mrcine, što grizahu iz jasala, pogledaše ga zlovoljno, pa obrnuše glave od njega, kao da ćahu reći: „Nas ne pitaj!“ Bakonja, kao bez duše, otrča ka mađupnici. — Di je Bukar? pita on. — On se, brate, zagna u san, pak mu ostaje jošte dosta, dokle dopre do kraja! veli Dundak, sjedeći na pragu. Bakonja se izdera, da je svima u ušima zazvonilo: — Nije do šale, zlo vam jutro!...Brzo izađite, nestalo je konja!...Razumite li?...Konjuška je otvorena, a nema konja! Svi potekoše za njim. Konja nema, ali brava nije razvrtana. — Ti si, Škeljo, zaboravija zaključati sinoć! reče kovač. — Nisam ja, nego je Bukar zaboravija.... — Muči, beštijo! viknu kovač.„Bukar je zaboravija!!“ A nismo li ga ponili sinoć ka mrtva?...Nego, ja mislim, da nije zla.Konji ne bili privezani, a vrata otvorena, pa pošli k vodi.Ajdemote tragom!... Zemlja je bila vlažna, te se tragovi jasno raspoznavahu, ali među konjskim kopitima bješe i ljudskijeh stopa.Tragovi iđahu k vodi, ali od vode ne bješe ih ni na lijevo ni na desno. Svi se ukočanjiše od čuda. — Ma šta je ovo? pita Bakonja. — Potopili se, na moju dušu! poče Dundak trljajući crvene oči.Dojadio život konjma, pa lipo složno i dogovorno rekli: „Ajde da se utopimo!“ I što su rekli to izvršili, ka što jeto vidite.... — Ti se šališ, kad nije do šale!.... Dundak udari u smijeh i povrnu: — A šta ću drugo, kad oćete da benetate?Vidite lipo konjski trag, ali vidite i bose noge prikovođana, a vidite i goveđe papke.... — Jest, Isusa mi! reče govedar.Jezo i volujskog traga!....Ajme meni, biće odveli i krave! — pak otrča put naslona, ostali za njim.Govedar, čim bi pred vratima, obrnu se k njima i raširi ruke.Dopadoše svi.Vrata razvrnuta.Uljegoše svi zajedno.Krava nema. — Ajme meni, nema ih! reče govedar. Dundak poče: „Daj mi kavu s mlikom!“.... — Nema mlika, šjor!....„A zašta nema mlika?“.... — Zato što su prikovođani poveli krave, šjor!....„A zašta su i’ poveli?“ — Zato što nisu imali svoji’, šjor!.... Drugovi se malko smijahu, a Bakonja, blijed, prostrijelja ih očima i stade da ih grdi: — I vi ste sluge svetoga Vrane!....I vi ste pošteni kršćani!.... — Polako, ti mali! osiječe se na nj mlinar.Nisi ti još sta da zapovidaš i da brektiš, nego ajde za svojim poslom!.... Za tijem mlinar iskoči, vičući, koliko ga grlo služaše: — A na noge!....A za svetoga Vranu i njegove rane, pokrade se manastir!....Amo-te, amo, bee-ri-ja! — U zvona! u zvona! i pucajte! viče kovač. Trojica se objesiše o konope, te zaljuljaše sva četiri zvona; ostali prihvatiše oružje iz mađupnice, te učesta pucnjava, kao da se krajina zavrgla. Kiša jednako padaše. Svi iskočiše iz manastira.Fra-Brne, bez mantije, ogrnut kabanom.Srdar prvi dopade. — Šta je?.... Čim razumjede, šta je, poteče k vodi, sluge za njim, đaci za slugama, a ostali fratri lagano za njima... — Niko se utopija! misli Pirija. — Ta-a-a-ko!Pa šta-a ćemo mu mi?! — Ali, može biti, da je i šta drugo! veli Tetka. Kad vidje Srdarina da se tragovi ne razmeću, poteče duž rijeke ka splati.Ostali svi istijem redom za njim.Bakonja sustopice za Srdarom.Kad stigoše ispod rusja, ali nema ni splate ni lađe. Dundak zazvijuka i zavitla rukom. — Šta misliš, Dundače? pita ga Srdar. — Mislim, da su i’ potopili ako su imali vrimena... ili puštili niz vodu. — A zar ne bi mogli di zapeti? — Moglo bi i to biti, jer voda nije velika. — To ćemo najprije viditi! reče Srdar, pa se vrati istijem putem natrag.Je li sve konje povelo? zapita Bakonju. — Ne.... ostala su dva tovarna! — Ajd.... sokoliću.... ti si najbrži.... ajd poteci, pa i’.... izvedi.... Bakonja odleti.Zaludu ga stric, koji s ostalijema čekaše gomilu, ustavljaše. — Šta je, za Boga? zapitaše Srdara. — Kako šta je? viknu ljutito Srdar.Zar još ne znate, da smo pokradeni!.... U to Bakonja dovede konje. Srdar okroči boljega, pa ga gonjaše u vodu. — Udrite ga! viče Srdar. — Ne za Boga u vodu!Neka vrag nosi šta je ponija, a čuvaj se ti! moli gvardijan. — Udrite kad velju, a za mnom ko oće! viče Srdar. Bakonja ćuši nogom konja, koji zagazi, pak se malo po malo oslobodi i zapliva.Voda ga je nosila poprijeko.Srdar je mahao rukama, i obadao ga petama, i prepliva. Prekovođani stigoše i svi jedanak zagrajaše, a tako isto manastirska čeljad s druge strane, te zaglušiše jedni druge. Bakonjin konj dva puta potonu, te malome ostajaše samo glava iznad vode.Diže se velika vika. — Spaste dite!....Ko je plivač?....Spaste dite!.... vikaše fra-Brne. Bakonja vrtijaše glavom, da ne treba pomoći, pa popusti oglav, a izmače se na sapi. Srdar i Bakonja krenuše se niz vodu pred senjacima. — Sad vi svi ajte na skelu, da budete u pomoći ako dovezu splav! naredi gvardijan. — A di je Bukar! pita Tetka. — Jadi ga znali!Kako se sinoć opija, zar još spava! odgovori njeki. — E, pa zovite i njega, jer bi on moga valjati koliko vas tri. Sluge pođoše, gdje im bi naređeno, a fratri i đaci put manastira. — Ajte vi otvorite crkvu, jer nije razlog, da jutros ne bude službe! reče Duvalo đacima. — Ovo nije moglo biti bez domaće izdaje!Ovo se vidi da je domaći prst! poče gvardijan hučući. — I ja sam to odma pomislija!I ja sam odma posumnja, a znate na koga? — Na koga? — Na Stipana, valaj, reče Duvalo. — Dobra ti je ta! povikaše svi. — A šta ti misliš Brne? pita ga Vrtirep. — Ja mislim da mi je vrag odnija dvista talira, jeto ti šta mislim!A šta mi pomaže, da se dozna, ko je krivac?Konja više ja ne vidi’, jer je on do sad, na turskoj granici... — Tako je, vire mi! prihvati gvardijan.Četiri sedlanika, računaj, po dvista talira s opravom; pak dva tovarna, metni po pedeset, to je devet stotina talira; pa šest krava, metnimo, ne više no po dvadeset, to je sto i šezdeset.O, sad dodaj dva brodića i splatu, recimo, opet stotinak talira — to ti je oko dvanaest stotina očišćeno jutros na čistu sridu! — Tako je, bome!....Jeto, tako je!A kamo li da će se prikovođani pripasti od Škorance.... Lis se vrati. — Ključ je ponija Jerković! — Jeto ti sad! veli gvardijan....Ajde u viganj, pa donesi šta triba, da razvrnemo mala vrata. Fra-Brne, držeći se za trbuh, zamliječi očima, pak će im: — Ja, braćo, ne mogu više!Jedva sam i dovle dopra!Stoji mi vrka u drobu, ka kad kupus vri! i pođe lagano uza stube u svoju ćeliju. Za njim ode i Duvalo. U tome se Lis vrati sa oruđima, te, on, Mačak i Bujas, počeše razvraćati mala vrata. Fratri se šetahu oko dvorišta. — Domaća, domaća i domaća izdaja, drukčija ne može biti! veli Tetka.Promislite samo ovo: lupeži su mogli znati sve, što u nas biva na sinošnji veče; znali su, da su sluge u manastiru do kasno, kao svakih godina na taj dan; znali su.... — Nije tribe, sve to nabrajati! prekide ga Vrtirep.Moglo je biti i bez domaće izdaje, jer koliko je skitača služilo kod nas, pa posli razmetnulo tragove svuda!Osim toga godina je gladna, a puk se pokvarija! — -Ja jopet jedno: tu je Stipanova ruka! veli Blitvar.Ja sam čuja, da je Stipan posli bija kod kaluđera u službi. — Pa pričekajte da svršim, reče Tetka.Nemojte me prikidati, a imaćete kad kazati svaki svoju!...Ja ne velju, da Stipan nije posrid toga, ili da jest, ili da bi moga biti Petar, a ne biti Pava!....Ja sam samo tija reći, da lupeži nisu mogli odjaviti životinju na vidnoj noći priko naši župa, između naši kmetova, to nisu nikako mogli učiniti, bez ruke pomoći iz kuće!A kad venju „domaća ruka“ ne mislim samo ovo naši pet šest slugu, nego mislim i najbliže prikovođane!...Virujte vi meni, da među onima, što sad trče za fra-Jakovom niz vodu, ima i’ dosta, koji se sad smiju pod brkom...Sto sam vam puta reka: grđi su od rkaća! — Nemoj, bolan, tako! reče Vrtirep. — Kako nisu grđi!Rkaći bar otvoreno govore: „Udri po bunjevcu!Ne žali bunjevačko.“ Tako barem govore, pa si barem na čisto s njima!A naše rđe kad spomenu ime sv. Frane, tope se, tobož, od bogoljubnosti, a ovamo, kad god što mogu očapre nam, i kožu bi nam zderali....Od lani bijau se, tobož, pripali od Škorančine ustravice, da nas lakše poaraju, kad se najmanje budemo nadali!..A šta mi najviše potvrđuje sujmu, da su i sluge u dogovoru s lupežima, to je, što su sinoćke nagonili Bukara, da pije.Bojali su se, da bi Bukar moga ustajati po noći! jer, vidite, kakav je da je, jopet imam najviše vire u njegaka. — I ja! veli Blitvar. — I ja! potvrdi Vrtirep. — Menika je zlo! reče gvardijan, kome se lice bješe zajaprilo, a vratne žile nabrekle. — Ma, zbilja, šta je tebika? pita Tetka.Ja sam, od malo pri... — Zlo mi je, brate!Bije mi u slipim očima, ka maljem, a blišti mi se, i sve ka da mi mravi gmižu po desnoj nozi i ruci.... — Pa ajde lezi, brate! veli Tetka. — Ajde! ajde! rekoše i ostali. U taj mah diže se graja iz crkve.Đaci bijahu razvrnuli vrata i ušli. — Koji je vrag jopet?...Šta to jopet može biti? rekoše pošavši k crkvi. Mačak, Bujas i Lis, sretoše ih, svaki blijed i uzdrhtao. — Poaralo crkvu, duovnici. — Poaralo crkvu. Fratri s njima potekoše, ali gvardijan zastade, zakolijeća se i pade nauznak, kao svijeća.... Fratri i đaci stadoše se motati u sumraku po crkvi, ne smijući se razdvajati. — Otvori velika vrata! viknu najzad Vrtirep. Tada tek vidješe sav užas! Ni na jednom oltaru ne bješe ništa zlatna ni srebrna, svete trpeze ispremetane i iskaljane, po podu: svijeće, knjige, palme... Tako se šta moglo vidjeti samo u staro vrijeme, kad su janjičari pustošili! Vičući od užasa, pođoše svi u gomili pred glavni oltar. Sv. Frani odnijelo s glave zlatnu krunu, a sa grudi mu tri niza dragocjenih zavjeta.Pa kao da to ne bijaše dosta, nego mu još provrtilo nožem jedno oko, a ugljenom ogarilo mu nausnicu!Pa odnijelo ispred njega veliko kandilo i tri mala; pa odnijelo ispod njega zlatnu kutiju u kojoj se hrani presveta oštija; pa odnijelo starinsku pričesnu čašu, svu od zlata, prilog bosanskoga kralja Stjepana Tomaševića, koju su fratri njekad od tuda donijeli; pa odnijelo šest teškijeh srebrnijeh svijetnjaka, takođe starinskih; pa odnijelo... a šta nije odnijelo, što je valjalo! — E, e, e, poče Tetka. — E, e, neka sad ko reče da su ovo učinili prikovođani i naše sluge, a ne rkaći! reče Vrtirep. Uputiše se, da pregledaju prvi oltar na desno, ali u taj mah utrča Balegan sa raširenijem rukama, pa se obrnu tri četiri puta u kovitlac, pa poteče ka velikim vratima, vičući: „Umra je!Umra je!“ pa sta zvoniti, odskačući lakat od zemlje. Pomisliše da je kuvar naprasno poludio, te pođoše k njemu, ali s malijeh vrata privuče im pažnju pomaganja fra-Brnina, koji vikaše sa trijema: „Ta izlazite, izlazite, vidite šta je tome!...Ko to leži ka mrtav?“ Izađe i Duvalo na trijem, ogrnut rakancem, pa viče: „Ko je ubija redovnika?Koji je to poginuja?“ A jadni gvardijan ležaše nauznak, modra lica. Svi izgubiše svijest, svi govorahu u jedan mah, motajući se oko njega. Balegan jednako zvonjaše, vičući nješto. Najzad, Naćvar i Duvalo razumješe da je i crkva poharana, te uđoše u nju, a kad vidješe grdilo oko sebe, pogledaše se u oči, sumnjajući, da li je san ili java.Sad ih prenu graja slugu ispred velikih vrata, te potekoše tamo, ali ne mogaše izaći od Balegana, koji je odskakao. — Prikini odma! viknu Duvalo, a kad ga kuvar ne posluša, on ga uhvati za uho i odmaknu, pa poče govoriti slugama: — Kuda ćete vi amokarce?...Ti ajde, a ti stani... ne, nego ajte svi, jedan tamo, a dva ovamo... — Za likara u grad, dodaje Brne. — Ama, šta je to jopet? pita mlinar. — Kako šta je!?Umra je gvardijan... — Gvardijan umra! — Stante svi! viknu Vrtirep, dotrčavši u taj mah.Ajte naokolo u manastir!Pa odgura fratre i kuvara u crkvu, zakračuna vrata iznutra, pa izađe pred njima u dvorište.... Kad sluge uđoše s druge strane, nasta opet metež i vika. — Dakle, umra gvardijan!?...A ko veli da je crkvu porobilo!?...Aj, da vidimo! — Natrag! viknu Vrtirep, pa videći da ih ne može ustaviti, istrže pušku iza pasa mlinareva, nategnu je i naperi u gomilu....Natrag! pasji skote!Niko da se odavde maka nije, nego da me svak sluša...Nožić mi daj kogod i vode donesite!Ta ne vidite li da je čovik pri smrti!Brzo, dvojica donesite štramac (dušek) iz njegove kamare.Nožić amo ili britvu! Vrtirep turi pištolj za svoj konop, pa hitro raspori mantiju gvardijanovu i reznu mu mišice na dva mjesta, pa ga poprska vodom i naredi da ga prenesu u sobu.Mačka ostavi pred crkvenijem vratima, da stražari, a on pred ostalijema otide u manastirsko „škritorje“ (pisarnicu), te hitno napisa dva lista. — Jevo dvi knjige, jedna sudu a druga likaru.Daklem, koji može priplivati, pa da nađe dobra konja priko vode, pa da ode u vas trk u grad?Ala-te, momci, jer dajem tri talira jabuke! reći će novi privremeni starješina. — Nije to zbogu jabuke, nego... oću pokušati, ako ćete viknuti prikovođanima, da mi dadu konja! reče Dundak. — Ja bi se najbolje pouzda u Bukara, reče mlinar. — A, zbilja, di je Bukar?...Kamo ga?...Brzo po nj! Škeljo otide, da ga traži. Vrtirep i Tetka izađoše sa mlađima pred manastir.Ostali fratri otidoše ka gvardijanu. Dugo su tražili Bukara. — A ko zna da nije on baš i učinija sav ovaj pokor! veli Dundak svlačeći se.Govedar mu vezivaše haljine na jednu motku. — Tebika je uvik do sprdnje, pijanico, reče Tetka.A meni je baš za misa šta je sa siromajom! — Ne triba mu se bojati glavi, duovnici, veli kovač.Bukar je strašljiv ka koza, pa se pripa, pa se zabija nigdi u rakitama, a izmiliće kad ogladni. Dundak zapliva, držeći jednom rukom motku sa gukom haljina na vrhu.Svi sačekaše dokle on prepliva, dok se obuče i otide u selo. — Bliži prekovođani, kako već vidjesmo, pošli bjehu za Srdarom i Bakonjom niz vodu. — Tada Vrtirep naredi preostaloj četvorici slugu, da paze neće li oni sa Srdarom dovući splatu, a ako to bude, neka im pomognu, a jedan neka dođe u manastir, da mu javi.Pa on i Tetka otidoše ka gvardijanu. Svi šest fratara ostadoše njeko vrijeme kraj bolesnika, kome se samo po dihanju moglo poznati da je još u životu, pa, ostavivši kod njega đake, oni otidoše u crkvu. Ispred sv. Jeronima bješe takođe odnijelo sve, ali njega ne bjehu lupeži nagrdili. — Vidi se, da su imali rišpeta, jer je bradat, ka kakav njiov kaluđer! reče Vrtirep. Na drugom i na trećem oltaru, svete: Vićentija Perejra i Roka, bijahu bezbožnici isprorešetali.A na četvrtom, gdje bijaše naslikan sveti Brnard, koji kleči i digao ruke put neba, lupeži mu rastegli brk s uha na uho, tako da se i Vrtirep malo osmijehnu. — Ma, ubija i’ Bog, kako su imali vrimena da se igraju! čudi se on. — Po svoj prilici ušli još s večera.I nije i’ bilo malo.Jedni su čistili ovdinak, a drugi čuvali na vozu, dokle smo mi jeglenisali u mađupnici. — A šta bi bilo, da je koji od nas izaša’? pita Brne. — E, šta bi bilo!Štedili bi tvoju lipu glavu! reče Vrtirep...Ma zbilja, mi se ne pitamo: kuda su antikrsti ušli, kad su oboja vrata bila zatvorena! — Jevo tragova od opančina, veli Tetka.Ja odavno to gledam.Jevo i’ iđu u šakrištiju (riznicu).Ajmo tamokarce. Riznica se izbočila u groblje, a ulazak je u nju iza glavnoga oltara.Svud naokolo bjehu starinske skrinje od orahovine, pune crkvenijeh stvari i haljina; skrinje bijahu obijene i ispremetane.Jedini prozorak, na kome su dotle bile jake gvozdene rešetke, sad stajaše razjapljen. — Daklen, ovuda su ušli! — Kako su mogli izvrnuti gvožđa! — Ne vidite kako! veli fra-Tetka.Tri, četri, antikrsta svana potkopali ćuskijama pragove, pa i’ zajedno s pričagama izvalilo.I moram priznati da je to vrlo višto, jer se zid s one strane mrvi ka kruv.Vidi se, vidi, da su u napridak sve znali i proštudijali, a to je moga učiniti čovik koji je poduže ovdinak boravija. — Daklem, opet sujma mora pasti na Stipana! veli Duvalo, propinjući se, te promoli glavu kroz prozor.A jest, duše mi, sve kako ti kažeš!Jeno rešetke cile cilcate, a tri se praga drže zajedno, a četvrti se razbija na dva komada. Pošto se svi obrediše, gledajući kroz prozor, vratiše se, da pregledaju i ostala tri oltara, koja bjehu poharana i oskvrnjena kao i ostali. U tome ih zateče podne. — Šta ćemo sad? pita Vrtirep...Oprostite, braćo, ja se ne namećem ka starišina, ali, videći, da ste svi izgubili bili glavu više nego ja, ja.... — Ti si se ponaša ka pravi čovik! reče prvi Tetka, i ja ti zafaljujem! I svi počeše hvaliti Vrtirepa. — E, daklenka šta ćemo sadak?Jevo već dvanajst uri.O oficijama i drugim službama ne može biti ni govora.Triba da crkvu zapečatimo doklen ne dođe komišijun iz grada.Pa jeto nema ni splate ni brodova.... — Pa, ajdemo da štagod pojidemo.Nećemo, zar, da sad još crkavamo od gladi, reče Brne i ode prvi. Drugovi mu, zapečatiše vrata, a na prozorak staviše dvije palice na krst, pa ga stigoše u ručaonici, gdje Grgo iznese zelja i suhe ribe. — Daklenka si se ipak pobrinuja za ručak, vridni naš Grgo! veli Blitvar.Evalaj ti ga! — A šta će se, duovnici!Božja je volja da čovik mora isti doklenka je živ, pa se ne znam šta dogodilo!Ali, virujte mi, ja sam još izvan sebekare.Ovi strašni događaj uzeće mi najmanje pet godina života!I još je niko ima duše da me poteže za uvo!Ej, ej... Duvalo poče jako kašljati. — Ta-a-ko! poče fra-Brne.Pet godina, veliš!Ja bi prista i na deset za meleka.Ja ne znam šta će s menom biti! — Ne bojim ti se ja glavi, Brne! reče mu Vrtirep.Nisi ti primeka srca, i ako nisi za čovik!Nego čuvaj se, da ti... krk!... znaš, da ti ne krkne žila ka siromaju fra-Vici jutroske. — Ali ja nisam nikada mlogo pija. — Nisi pija, ali mlogo se raniš i mlogo ležiš!A sam kažeš, da te od nikoga vrimena, štiplje za palce od nogu.To može biti podagra, ka pokojnom fra-Felicijanu. — O, Bože sačuvaj i blažena Divice!....Šta govoriš?....Prođimo se šale i zadirkivanja na ovaj crni dan, na koji će sve kršćanstvo procviliti... Dođe Škeljo. — Jeto vuku splatu i brodiće!Puni su prikovođana. — Dobro je i to u volikom zlu! reče Vrtirep ustajući.Ajdmo, braćo! — Ma ja ne bi pušta puk amo za danas i sutra! opazi Tetka. — A kako ćemo im zabraniti!...U manastir, možemo da i’ ne puštamo, ali, najposli, neka i’ isprid mađupnice! Desetak prekovođana vucijahu splatu (vesla bjehu potopili lupeži) punu ljudi, među kojima bjehu Srdar i Bakonja.A brodiće bješe odnijela voda. — Sve sam čuja i razabra, sve... i za crkvu i za gvardijana! reče Srdar izlazeći s nategom.Ja ne mogu više!Dobro će biti, ako i ja pe platim glavom.Iđem odma da legnem.Naredite da mi se donese u kamaru vruće rakije. Zaista izgledaše čovjek kao da je godinu bolovao! Za njim se izvere Bakonja, takođe jedva se držeći na nogama. Stric pođe da ga prati. Božjače, nesrićo, gubo, izrode, magare od magareta.Tako, je li?Ti, da se junačiš!Ti, da se ugledaš na onoga manitova!Šta bi ja još doživija od tebe, kad bi te kraj sebeka trpija!Ali je ovo poslidnji razgovor među namikarce!Sutra još neka te vrag nosi od kud si i doša, jer taki nisu za redovnike, nego za ajduke.Ajde u četu Radekinu, ajde se poajduči ka kakav rkać, pa araj crkve i manastire. Ali Bakonja ne hajaše za te riječi, nego uze suhe haljine, pa se skloni iza vrata, da se preobuče. Tada Brne otide u kujinu i zamoli kuvara da mu i sinovcu odnese vruće rakije.Ali kad njih dvojica dođoše, Bakonja već spavaše.Fra-Brni ne osta drugo, no da legne i on. U sumračak probudi se Naćvar nješto voljniji. — Diži se, Ive!....Ustani, moje dite i donesi vode!.... reče blago. Bakonja, jako začuđen, pođe. — Činilo mu se, da je protekla godina, a ne jedan dan od kad je pošljednji put hodio na česmu; činilo mu se, da se on prometnuo u njeko drugo čeljade, i da se sve oko njega skroz izmijenilo, — da je manastir mnogo manji, a tako isto i crkva, da je voda oko ostrva široka kao more, a da se oko vode, svud naokolo, nalaze njeki divovi, od kojih strepe čak i sveci u crkvi, kojima ni sv. Frane ne može ništa, no im dopušta, da mu oko iskopaju!....Obuze ga velika tuga i strah, i vjera mu se pomjeri, te ne znadijaše, kome da se moli, pošto ne bješe navikao, da se obrće pravce k Bogu; plačući gorko, zaželi smrt prijeku, nevidovnu smrt, koja bi ga jednijem mahom makla iskraj zlijeh ljudi, iskraj nejakijeh svetaca, koji nijesu kadri ni sebe odbraniti, a kamo li će njega!.... Ali domalo obuzeše ga drukčija osjećanja: ražali mu se nješto na Franu, Jeronima, Vicenca Perejra, Roka, Brnarda, Dominika i Hristifora; vidi ih poništene, pa mu se ražali, pa bi htio da ih utješi, jer mu se toga maha činjaše, da je nad njima....Na onda se prepade od te pomisli, jer mu se vidje, da su sveci strašniji onako nakaženi i da su „mogućniji“ no što bijahu prije...„Oni su se pritajali, pa čekaju vrime, kad se niko već ne bude nada osveti, da udare, iznebua na prokletnike!“ sinu mu kroz pamet i krv mu se zaplamti od bjesnila, te zaškrguta zubima.... Sad vidje sebe u fratarskim mantijama na pomamnu konju, sa golom sabljom u ruci; za njim se slegao sav kršćanluk, koliko ga je od mora do Kozjaka i Velebita, sve, brate, po izbor momci, konjici i pješaci.Bakonjin konj kao i da ne staje na zemlju, nego kao munja oblijeće tu silnu vojsku, a Bakonja na njemu, držeći u lijevoj ruci krst, u desnoj đordu, sokoli ljute ratnike, pa pred svima pregazi njeki dug most, preko njeke široke vode i stani se u jednu prostranu ravan.Tu najprije uredi vojsku, pa pod šatorom očati svetu misu, kao što njekada činjaše fra-Ivan Kapištran i Šurić don-Stipan, prije nego bi na Turke jurišali („Pisme“ o tijem dvama junacima, „kako ih spivao fra-Kačić,“ slušao je Bakonja više puta od Lisa).Za tijem vojvoda Bakonja opet pojaha dora od megdana, i krenu se pred svojima na divove.Idu, idu preko širine, sve tutnji pusto polje pod njima.Kad se bjehu odmakli, sjeti se vojvoda, da je i fra-Srdarina među vojnicima, pa ga stade tražiti, a kad ga nađe, ižljubi se s njim, i s mjesta ga postavi za glavara lijevome krilu, a Vrtirepa metnu na kraj desnoga, a sam pred svima.Pa onda sila pođe zornije; ali nakon pomanjeg razmaka, ugledaše visoke planine i pod njima strašne divove, koji bjehu razvili bojna krila, da se jedva mogahu pregledati.Tada malaksa srčanost vojnicima, pa i vojvodi.On stade i ustavi vojsku, pa strašnijem glasom iščati tropar sv. Franu.Kad svrši molitvu, obrnu se k neprijateljima, ali tamo mjesto džinova.... šta vidje?Bukovičke golje i raskalašni Kotarani!....Tad se povrati srčanost vojvodi, te viknuv: „juriš na rkaćine!“ pogna konja u sav trk, a svi ostali za njim....A rkaći „pleći daše, i bježati staše!“....Bože mili, što se od njih čini!....Kršćanluk ih siječe, gazi, kuće im i crkve ruši i spaljuje, vješa im kaluđere za bradine!.... Vraćajući se sa česme, Bakonja je morao naknaditi sve propušteno češkanje. Dockan u noć stiže iz grada „komišijun.“ Dođe Škeljo da to javi fra-Brnu, te Bakonja izađe sa stricem pred manastir, gdje već čekahu ostali fratri.Četiri lacmanina odjahaše sa konja, na Dundak za njima. — Za divno čudo, kako ste mogli stići! reče Vrtirep rukujući se sa najstarijim.I svi se fratri tome čudiše, a pretur poče, da se hvali kako su sve u kas došli od grada. Bakonja prihvati jednu kožnu torbicu, koju mu pruži jedan mlad gospodin, riđe brade, suh i živolazan. — Ko je ovaj jarčić? zapita Bakonja Dundaka. — To je likar.Čini mi se da je rkać, jer govori kao i oni. Gospoda sve „prkelajući“ uđoše u manastir. — A ova je baba—pretur! govoraše Bakonja gledajući sa strane staroga bezbrkoga čačura. — A ko je onaj pogureni kulješa? — Ono je ađunta, odgovori Mačak.Kažu da je puno učen čovik, da umi latinski ka i fra-Tetka. Za njima iđaše pisar, visok mršav neznatan mladić. Blitvar odvede „komišijun“ u trpezariju, a ljekar s ostalijema otide ka gvardijanu, te mu, odmah, otvori zažeto oko, koje se sklopi čim mače prste; pa mu zatvori drugo, a ono se samo otvori; pa ga uhvati za bilo, gledajući na svoj časovnik; najzad, namrgodi se i zapita Tetku. — Je li ovaj čovjek....? medik nagnu palcem vrhu usana. — Pa jest, prilično.... malo i odviše ako hoćete, odgovori Tetka, razumjevši mimiku. — Kamo torba? reče ljekar Bakonji, pa izvadi iz nje njekaku zašiljenu cijev, kojoj vrh zamoči u vodu, a potegnu k sebi šipku iz cijevi.Čineći to, govoraše nješto talijanski fratrima, koji s velikom mukom obrnuše gvardijana potrbuške i svukoše mu gaće.... Da je ko rekao Bakonji, da će se toga crnoga dana još čemu moći začuditi, Bakonja to ne bi vjerovao; ali kad vidje šta ljekar učini, Bakonja se prenerazi.... — Eto, tako ćeš mu, dijete, opet pred zoru učiniti! reče ljekar Bakonji, davši mu štrcaljku. — Ja?! reče Bakonja blijed i sav se uzdrhta.Ne bi ja to činija ni svome ćaći! — Mrš! kozaru zvrljevski! viknu Vrtirep.Ti da mi se tu razmećeš, ka da si mi ti niki gospodin, a ne naš izmećar!Mrš! s očiju mi! Naćvar udari Bakonju po glavi. Poslije večere zavrže se živ razgovor između fratara i lacmana.Bezbrki suđa, kanda bješe šaljivac, jer se često svi smijahu.Pristav je malo govorio, ali je svakome potvrđivao glavom.Ljekar, odmah poslije jela, zakurnjavi debelu cigaru, gledajući slike po stjenama.Pisar, odista hotijaše da pokaže, kako je razmažen, te je sitno jeo i srkutao, a dizaše čašu dvama prstima. Govor je najprije tekao o poharama; sudija ispriča, kako su oplijenjene četiri latinske crkve te zime u njegovoj oblasti.Govorio je o četi Radekinoj, koja zimuje po Kotarima i po Primorju, a ljeti se stanuje po bosanskim planinama, i dopire čak do srpske granice.Govoreći o jatacima sudija, nastavi: — Šve na Radeka!Šve na Radeka, a druga galijota šine kraja na njegovo konto! veli on.A di je to Radeka?....Može on arivati tu, tu, tu, na švo mišto?Eto, moj gošpodin, šetiri kolona pandura, što uvika šeta tamo vamo po Bukoviša, po Kotare od jedno šelo do drugo, od montanja do montanja, a Radeka nima! — „Nima,“ borme, reče Srdar smijući se. — Nima!A koliko še dinara troši ža špijuna, koja kaže: „Eto, Radeka tu, na!“ A ta išta špijuna Radeka kaže: „Eto, pandura tu, biži!“ Je tako, moj gošpodin!....Ja vama kaža: Dalmašija ima pedešet iljad ajduk!....Tu nima rimedijo (lijeka), nego višala! višala! i višala!.... Premetnuše razgovor na bolesnika. — Dakle, doture, šta vam se čini o našem gvardijanu? — E, može ostati a može i umrijeti. — Čudne mudrosti šapnu Bakonja drugovima, koji se bjehu zbili na vratima.Mudra li je ova jarčina rkaćka, zbogu koje sam dobija trisku!O da mi ga je počešati po leđima. Ljekar ispiri dugačak mlaz dima, pa im poče objašnjavati, šta je kaplja. — Da oće Bog dati, da se osvisti, te da ga pričestimo, veli Blitvar. — Bolje bi bilo da i ne dođe k sebi, ako već mora umrijeti, reče ljekar. — Nije to tako, moj doture, doda Brne, male su muke na ovome svitu prima onima, što nas čekaju na drugome, ako se na vrime ne potkripimo svetim sakramentom pokajanja!Nema mnogo vrimena da je, naprasno, nespreman, umra jedan redovnik, pa, poslinak, nije ima mira u grebu, nego se javlja, čas jednome, čas drugome, svitujući svakoga, da u vike bude gotov za poslidnji čas.... — To su bapske, prekide ga ljekar, gotovo ljutito. — Nisu to bapske, reče pristav, koji je dotle ćutao.Barem, po našoj viri nisu.... Fra-Brne se uhvati za to, te sta prizivati u pomoć Jeronima, Avgustina, Akvinca, a najposlije dokazivati kako su nelogične sve one vjere hrišćanske, koje ne priznaju „čistilište“ (purgatoriju) a ipak se mole za mrtve....„Jeto, doture, bez zamirke, vi rišćani, ne virujete, da ima čistilišta, a zašto onda plaćate salandare i parastose za mrtve?Recite mi, molim vas, šta im to pomaže?Ko je u paklu, molitve ga ne mogu izvaditi, a ko je u raju, njemuka ne tribaju?Je li tako?E, kad je tako, šta, dakle, pomažu molitve za vaše mrtve? — Ne pomažu, bogme, ni našijem, ni vašijem, no su dobro došle popovima! Suđa se nasmija, a pristav pocrvenje, pa poče pričati, kako su svi pravoslavni u opće slabo obaviješteni u stvarima svoje vjere: — i najobrazovaniji su u tome puke neznalice.Ljekar je najprije poricao potrebu toga obavještenja, pa onda čak i potrebu vjerovanja, ali kad pristav prevrši mjeru svojim hvalama latinskoj crkvi, tada i doktor poče hvaliti svoje pravoslavlje, da, zaista, bolje ne hoćaše ni zadarski vladika. Vrtirep naglo usta, a za njim i „komišijun,“ te otidoše u gostinske sobe, a ljekar sa fratrima ka bolesniku. Bakonja svrati u staru mađupnicu.Ona bješe puna prekovođana.Ljudi nagađahu ko je mogao poharati manastir i kako je to moglo biti.Opće je mišljenje bilo, da je to učinila Radekina četa, u kojoj je bilo najmanje trideset druga, razumije se, sve „rkaća“.Većina ne vjerovaše, da je Stipan provodno hajduke, nego to je mogao učiniti koji drugi sluga, od onijeh, što su prije Stipana služili, po svoj prilici „kakav pritajani rkać.“ A što se tiče Bukara, svi su bili već uvjereni, da je poginuo.Biće nesretnjik izašao, te se sukobio sa razbojnicima, pa (od straha, a ne da izazove uzbunu), počeo vikati, te ga premlatili i bacili u vodu.Ta je sumnja bila osnovana, jer se i Škeljo u potonju sjetio, da je njeko izlazio iz mađupnice, a sve nazočne sluge odricahu, da je izlazio koji od njih. Kuvar prekinu te razgovore, viknuvši s vrata: — Je li tu koji od dijaka?Neka odma iđe u crkvu!I vi, ljudi, izađite da ispratite prisvetoga! (tj. onu zvijezdu, u kojoj se drži „oštija“). — Zar je baš na umoru vra-Vice? zapita njeki. — A zar nije ukralo i prisvetoga? zapita šapćući Bakonja. — Muči, nesritno dite! odgovori mu, takođe lagano, Balegan.Naši ljudi viruju, da niko ne može dignuti prisvetoga, osim redovnika, zato ne valja da to čuju....Ajte, braćo, ajte! Ni Bakonja, ni seljaci ne bjehu dotle ulazili u poharanu crkvu, te se zaprepastiše videći sav pokor!Crkva je još strašnije izgledala prema zapaljenim voštanicama, koje držahu Bujas i Lis pred velikim oltarem.Bakonja uđe u šakrištiju, odakle na skoro izađe u stiharu, klepećući zvoncem, znak da će se za njim iznijeti „prisveti.“ Seljaci klekoše.Mačak razape svileni šator nad Tetkom, koji iznese nješto uvijeno zlatotkanom krpom.Za njima iđaše Vrtirep, noseći kutijcu svetoga ulja.Za Vrtirepom ostalijeh pet fratara, pristav i pisar, svaki sa zapaljenom voštanicom.Ka njima se pridruži Balegan sa seljacima, sve po dvojica, pa prođoše mračno dvorište, pa uza stube, pa trijemom, do gvardijanove ćelije, pred kojom svi lajici opet klekoše, a redovnici se zbiše oko kreveta, čateći molitve.Bakonja se prope na vrh prsta, ali ne vidje ništa. - Dijete se pitaše: „Ama čim će ga pričestiti, kad nema prisvetoga, a oštija se ne smije nositi u golijem rukama?“ Tek, kada se oni razmakoše, Bakonja vidje pomodrelu, besvijesnu glavu gvardijanovu.Tada poče obred miropomazanja, koji se, kao što je poznato, kod katolika vrši nad samrtnicima!Fra-Tetka pomaza uljem bolesnikove vjeđe, čelo, slijepe oči, itd., pa ga onda njih sedam blagosloviše i rekoše narodu da se razilazi. Bakonja je to jedva čekao.Premda je spavao oko četiri časa poslije podne, opet bješe veoma umoran.On otide u ćeliju, te sjede s prutićem u ruci, kako će „Vraja“ pročešati čim dođe, ali Bakonju savlada san, te zaspa obučen. Probudi se kad bješe sunce odskočilo, i vidje da je stric već izašao; i to mora da je se naglo naredio, jer bješe prosuto vode pod umivaonikom, a utirač bijaše na podu.Bakonja brzo otide u gvardijanovu ćeliju, koju zateče raspremljenu — krevet namješten, sve obrisano, — baš kao da je fra-Pirija izašao u šetnju.Bakonji se kosa nakostriješi, te poteče ka staroj mađupnici, iz koje kuljaše dim i dopiraše graja, što nikad nije bivalo preko dana.Tu su prekovođani obrtali dva ovna, a Beljan i Škeljo nastojahu oko velikoga kotla, u kome je, kanda, vrio kupus.Bakonja otide u gornju kujinu, gdje nađe Balegana i Bujasa, u veliku poslu oko ognjišta. — Šta?....Zar je priminuja gvardijan? pita ih Bakonja. — A di si ti, jadno dite? reče Grgo.Šta je s tobokare?Ja sve pitam od jutroske: Ama di je mali Jerković, kako to da njega nema, kad mi je najviše od priše?A znaš li ti, da će danas biti na ručku najmanje dvadeset redovnika, i provincijal? — I provincijal!...Ama, daklenka je umra gvardijan? — Nije, nego će čekati dokle ti ustaneš, veli Bujas.Umra je taman u jednu uru posli ponoći, a prinili smo ga u crkvu u sedam uri.Bile su već i tri mise.Ja mislim da sad četvrtu divani tvoj stric.... — Kako to?Zar se može divaniti misa u poaranoj crkvi? — Odija je Škeljo priko vode, do najbliže parokije, te je doša vra-Tome i donija prisvetoga i sve što triba za jedan oltar, jeto ti, reče kuvar....Ajde, moje dite, popi malo kavice, pa otiđi u crkvu, da poljubiš gvardijana u ruku, pa se odma vrati.Ako te fra-Bare Vrtirep, ili stric, ili koji drugi misnik, bude ustavlja, reci im, da sam i’ ja molija neka te pušte, jer menika tribaš, puno mi tribaš, a Ante (Bujas) može otići. — Zbilja, zar će se danas mrsiti? zapita Bakonja doručkujući.Danas, drugi dan korizme! — Kad su vake prilike, ima se „dišpenšacijun,“ reče Bujas, s takvim izrazom na licu, koji je značio: „Bakonja, ti još i ne razumiš šta je to: dišpenšacijun“. — A je li komišijun još ovdinak? nastavi Bakonja. — Odnija i’ vrag za rana.Prije nego šta smo prinili mrtvo tilo bili su u crkvi i zapisali sve....Fra-Tetka cini da ima štete oko dvaest iljada talira!Ona babetina pretur i ona koza rkaćka likar, smijali su se gledajući onakažene svece. — O! ona rkaćina, reče i škrgutnu zubma Bakonja, polazeći u crkvu. Šest sporednijeh oltara bijahu zastrti crnijem zavjesama.Nasred crkve ležaše mrtvi gvardijan, na istome „katafalku“, koji je služio za Škorancu i mnoge druge prije njega.Iza glave pokojnikove zbilo se do trideset seljačkih ljudi i žena, iz bratstva pokojnog fra-Vice.Bakonja se začudi, kako prije stigoše.Na glavnom oltaru sv. Frani bješe zakrpljeno ono probušeno oko, a i brk ispran; pred njim bješe palama i svijeća mnogo više no dotle na tri oltara.Žvalonja je služio misu.Sa strana, osim domaćih, klečalo je još šest sedam fratara.Njeke od tijeh Bakonja je gledao o „proštenju“, ali mu većina bijaše nepoznata. Iz crkve otrča Bakonja u novu mađupnicu, koju takođe bjehu zagušili prekovođani, i gdje se takođe gotovljaše jelo.Pa je bilo stranijeh ljudi i u mlinu i u vignju.Bakonji bi milo, čuvši što jedan govori o njemu. — Vidite li — veli — ovoga dijačića?Ovo je sinovac Naćvarev, ali se, gospe mi, nije na nj uvrta.On je juče pripliva riku na konju, ka i Srdarina!Šta mislite, dite, a još mi rekoše da ne umi plivati! — Pa, poznajemo mi dobro Bakonju! reče drugi, odista manastirski pronjar. Bakonja otrča k vozu, ali ugledav Srdarinu na obali, ustavi se.Dundak i Trtak bijahu sa splatom na drugoj strani, gdje se, kanda, sporečkaše sa gostima.Gostiju je bilo mnogo i svi se tiskahu, ko će prvi u lađu.Bakonjino oštro oko poznade u gomili oca i stričeve: Rkalinu, Rdala, Roru, Kljaka.S njima bješe i tutuš fratar zvrljevski (Za čudo, uvijek su manastirci slali za zvrljevsku parohiju najneznatnijeg fratra.Od dvadeset i tri fra-Jerkovića, koji zemanom „biše i duovaše“ jedva da njih trojica duovaše u svome zavičaju).Bakonja se vrati ka svome Baleganu.U povratku sve je mislio o nesrećnom Bukaru, i veoma mu se ražali, te ne htje izlaziti dokle se ručak ne svrši, i ako mu je Kušmelj dva puta poručivao po Bujasu.... Bakonja, Bujas, Škeljo i njeko lacmanče iz grada jedva mogahu odoljeti poslužujući oko fratarskoga stola.Lis se nješto uzjogunio, pa ni da se mrdne iz đačke trpezarije.Mačak je čitao žitije.Bakonjine se oči kradom ustavljahu na provincijalu, u začelju.Bijaše to gojazni starkelja, sa duplijem podbratkom, koji je i jedući kunjao i kome kao da se na licu čitaše uzvik: „Oh, da znate kako mi je sve ovo dosadno!“ Provincijal nije stanovao u gradu, nego u najbližem manastiru, a odavna bješe u tome visokom činu.Bakonja je čuo da je taj starac na glasu „glagoljaš.“ Tek u polak ručka Bakonja smotri u trpezariji ono, što ga je najviše moglo začuditi.I to ne opazi sam nego (kad bijahu već mirniji posluživanjem) Bujas ga gurnu i zapita: — Je li da mu lipo stoje? — Šta lipo stoji?....Kome lipo stoji? — Ma, brate, Mačku fratarske aljine!Zar ne vidiš da se „obuka“!Zar nisi zna? — O, Isuse!O Divice! uzviknu Bakonja gledajući Mačka iza nalonje u novišatoj mantiji sa bijelim kao snijeg konopom.Iz kukulje, činjaše se, da je Mačku vrat još duži, a one mačje oči — zbog kojih i dobi nadimak — još mačkastije.Bakonja se začudi, kako to nije još odmah vidio, pa onda pomisli, da su se, eto, u manastiru počeli nizati događaji munjevnom brzinom; sad se dešava u minutama, za što je prije trebalo godina! — Ma kako je to?Je li se zađakonija? Na sva pitanja, brzo je dobio odgovore. Nije se zađakonija još, ali oće sutra, pošto se izabere novi gvardijan.Nije sve doučija, ali je potriba manastiru đakona, pošto se Čimavica neće vraćati.Ne bi mu ni to pomoglo, ali je Mačkov ujak, Duvalo, stari prijatelj provincijalov.Pa onda fra-Žvalonja tija je, da provincijal zađakoni Lisa, ali to ne može biti, zato je Lis ljut.Zato Žvalonja, odma čim se svrše „ove stvari“ iđe na jednu upražnjenu parohiju, a Lis u jedan drugi manastir....Pa ima još jedna novost.Jedan fra-Tetkin brat doveo je sinčića, i ostaće kao đak. Sve te novosti učiniše dubok utisak na Bakonju, a zbog pošljednje posta veseo.Dakle, neće on više biti najmlađi đak u manastiru!...Kako najmlađi, ta on je sad odmah za Bujasom po činu!Dakle, do dvije godine — najdalje do tri — može se zađakoniti, samo neka prione oko knjige!....Hoće, prionuće svojski.Pa lipo je i to, što će sad biti dva fratra manje, i što naduti Lis iznosi noge.Ta to je prava blagodat.Bakonja hoćaše poigrati. I opet ga uhvati mala vrtoglavica od pomisli: kako se sve to dešava preko noć!A svega toga ne hoćaše biti da rkaći ne poharaše manastir, da fra-Vice ne umrije na prečac!Bože oprosti, čovjek bi mogao biti čak zahvalan... — A ko, najzad, poznaje tajne Božje putove, o kojima nam govori bogoslovska nauka! Poslije ručka, Vrtirep predloži da pogreb bude odmah, te da se bar veći dio seljaka raziđe.Na provincijalovu licu, uz izraz: „O, kako mi je sve to dosadno“, pojavi se još kao njeki znak pitanja, koji je značio: „Kako?Zar da se ne prilegne poslin blagovanja?“ I svi ostali fratri to pomisliše, ali se starac u tren predomisli, te reče, zijehajući: — Onaj... na kraj kraja fra-Bare ima pravo, jer je primlogo svitine, pa... noćas... ne bi... bilo... lipo.Pa onda i druge stvari da se što prije svrše. Narediše đacima da s mjesta zvone.Mlađi fratri otidoše, da urede seljake za sprovod.Bakonja vidje oca na trijemu pred mađupnicom i manu mu rukom, te Kušmelj pođe za njim.Kušmelj bi prijatno iznenađen vidjevši, koliko je Bakonja narastao za godinu i po, od kad se ne vidješe. — Lipo moje dite, reče on, pošto se poljubiše. — Nemamo kad, ćaća, nego samo malo riči!I, hodeći, Bakonja mu ispriča sve izmjene, koje će nastati, i svoja nadanja.Jedino mi je za misa kakav će mi biti novi gvardijan, a biće cigurno Vrtirep, a on, znaš, ne gleda nas lipim okom, nas Jerkoviće...A poznaješ li Tetkina brata?Di li je to njegovo dite, taj novi dijak?Jedva čekam da ga vidim... Bakonja pobježe, jer ču iza sebe glas strica Čagljine. Opijelo se brzo svrši, pa fratri obniješe gvardijana tri puta oko crkve i uniješe ga u groblje, gdje Naćvar poče „rič“.Bakonja ču samo početak, — tj. šta kažu Jeronim, Aguštin i još njeki sveti oci o smrti, — a kad hoćaše doći ono, što bi možda, i on razumio, tada mu se primače kuvar i prišapta: „Ajdemo, dite moje, jer ne možemo dangubiti.Triba nam očistiti ribu i umisiti kakvo posno tisto.“ Bakonja je strugao mreniće i pastrmke, a glava mu bučaše od vreve misli.Između ostaloga, pitao se: da li je zaista došao taj mali Tetkin, i da li će se i Pirija potenčiti. Balegal mu je samo na ovo drugo pitanje umio tačno odgovoriti: „Pirija se neće povampiriti, jer odavna nije puno grišija.Istina, da je, sam, večerom u kamari, pija malo više, ali jopet: umra je naređen, koliko toliko“. Dokle su oni tako razgovarali, dopiraše na mahove iz groblja stričev glas, pa se začu njeki žagor, pa, do malo, zatutnjiše koraci pred malijem crkvenijem vratima.Kuvar i Bakonja otidoše na prozor.Iz crkve se isuka dugačka povorka fratara i seljaka.Nasta gužvanje i graja.Srdar i Vrtirep iđahu od jednoga do drugoga.Oko provincijala okupiše se gvardijanovi bratstvenici; oko Mačka — njegovi, oko Naćvara — Jerkovići.Sa Tetkom odvoji se jedan lijepo odjeven seljak i uza nj jedan dječko od 12 —13 godina.Bakonji srce zaigra, te se bolje nadviri.U tome ga opazi Kušmelj, pa se uputi ka stubama. — Kuda ćeš, ti, Jerkoviću? viknu Vrtirep. — Pa iđem da se pozdravim sa svojim ditetom.Jeto sam zbogu njega jedan dan odija, pa se jeto ni vidili nismo.Kako je to!?I zvrljevski knez dostojanstveno ode gore. Bakonja mu strča u susret. — Ma šta ovo čine vratrine? reče on ditetu.Izgone ljude iz kuće sv. Vrane, — ljude, koji su, otkle, dokle, došli na požalovanje!....A, ovo nisu lipe bilige, ovo... — Nemoj, ćaća, činiti škandalu, ako Boga znaš!Nemoj, zbog meneka... — Ma, ja sam ima puno razgovora s vamikare, sa Brnom i s tobom!Ja moram ostati!... — Ne možeš, ćaća, jer onda bi ostali i mnogi drugi, a ja sam čuja šta su fratri danas odlučili.Ajde, ćaćo, i pozdravi maju, i sve, sve ostale... Kad se Bakonja povrati ka prozoru, vidje u dvorištu samo provincijala sa pet šest starijih fratara. Malo prije večere, dovede fra-Tetka u kujinu svoga sinovca i predade ga njegovim drugovima.Bakonja ga srčano zagrli.Bješe to krasan dječko, zdrav kao jabuka, milokrvna lica, koga zbog njegovih opunačkih obraza krstiše odmah imenom „Butre“. Večera je prošla istijem načinom kao i ručak.Mačak je opet „štija žitije“, pa sjede s njima.Brne je pogledao sinovca i nadimao obraze.Bakonja se slatko smijao, pomišljajući da je to prvi dan, od kad je u manastiru, a da strica ne češka, ni po leđima ni po listovima.I onda još, to je prva noć kad Bakonja neće noćiti u stričevoj ćeliji, gdje je već Bujas spremio za trojicu gostiju.Bakonja, Bujas i Butre spavaše u trpezariji! Ali tek sutrašnji dan bi „dan od događaja“ kako reče Bakonja. Poslije jutrenje bio je u trpezariji zbor radi izbora novoga gvardijana.Izbor je bio pismenijem glasanjem.Kad skupiše cedulje i pročitaše, a to „žrebija“ pade na fra-Brnu.Uzalud se on tome protivio, navodeći svoju bolest u palcima, morao se primiti da bude starješina za tri godine. Poslije toga bila je velika misa, na kojoj zađakoniše Mačka.Bakonja je samo istrčao iz kujine, da vidi taj obred, pa se opet vratio.Ali, kad do malo dođe Škeljo da javi, e se prevoze kolonaši (panduri, koji u ono vrijeme gonjahu hajduke), Bakonja istrča pred manastir, gdje već bijahu iskupljeni svi fratri, đaci i sluge.Oko dvadeset kolonaša dolažahu od voza.Ne zna se, koji je od koga prikladniji i stasitiji!Na svakome: toke, koporan s pucima, za pasom čit kubura i nož; svakome o ramenu, jali štuc, jali šešana. — Pomozi Bog! duhovnici! viknu harambaša, skinuvši kapu, na kojoj bješe kićanka, što mu je do ramena dosizala. — Pomoz Bog! nazivlju jedan za drugim, pak stadoše oko svoga glavara.Trojica ih samo zaređaše da ljube ruke fratrima, vičući: „Valjen Isus!“ —- Bog vam pomoga!Vazda bija faljen Isus i Marija otpozdravljaju fratri. — Sidajte, ljudi!...Dones rakiju, dite!... Posjedaše na klupe. — Nema ti što rišćanin! veli Bakonja u sebi....Jevo ovdinak tri naša, pa nisu ni nanesi prima ovima!....Pa kako ti se drži rkać, kako oolo gleda, ka da je mali car!....A ne bi ni jedan nazva: “faljen Isus!“ niti bi ruku poljubija fratru, da mu glavu odsičeš!... Drži svoje, brate!...Ali jopet, Bože mi oprosti, miliji su mi nego naši!... Harambaša poče: — Čusmo, duovnici, i razabrasmo za sve, što se dogodilo.Srdar nas je poslo to toliko da preslušamo sluge...A već radi drugoga čega nema se rašta dangubiti, no nam je red prije popasnije’ doba na ročište ka gospodinu.Dakle, ovđenak ćemo pred vama ispitati sluge. To nije dugo trajalo. — Da je ovdinak Bukar, on bi sigurno bolje ispriča! veli Dundak. — On bi sad počeja: „Je li ja?Je li?“ doda Beljan. Mlađi udariše u smijeh, sjećajući se zavrzana. — A ko bješe taj... kako ga zovete...Bukar? pita harambaša. — Smetenjak jedan, što je u nas služija ni pune četiri nedilje; pa ga nestalo od prikojuče! odgovori Naćvar. — A odakle bješe i čegović? — Bija je iz Zelengrada i zva se Grgo Prokasa... Harambaša i drugovi mu pogledaše jednog okoštog pandura, koji zavrti glavom. — Ja sam, duovnici, iz Zelengrada, ali u nas nema toga prezimena.... Manastirci se zgledaše. — A kažite mi, kakav bješe pa oči taj čoek? pita harambaša. — Bija je visok, suv, velike glave, očiju siri’. Harambaša skoči kao oparen, i nastavi: — Jedan mu brk bješe dulji od drugoga, je li?...Bješe još runjavije’ grudi, a tankije’ nogu, je li? — Jest! izreče Srdarina, blijed kao krpa. — Todorina! na moju dušu, Todorina!....Niko drugi do Todorina glavom! viče harambaša, pljeskajući dlanom o stegno. — On!...On! viču panduri. — Kakav Todorina?...Koji Todorina?...Šta je taj Todorina?... — Todorina Drakčević iz G....Najveći ajinin, što ga je ikad zemlja dala!...Desna ruka Radekina...O, brate, čudna srca!...On se prepodobiti, da je smeten, i doći da služi!... — Ajmo-te, momci, ajmo-te živo, jer nemamo već rašta gubiti vrijeme! reče glavar. — Zar Bukar!!!... Neka zamisli, ko može, kako je to otkriće prenerazilo svaku duhatu dušu u kući sv. Frane. „Bukar! pripredeni ajinin....Bukar desna ruka Radekina!!!Bukar, koji nas je za nos vuka misec dana!!!“ — E, e, to je samo rkać kadar učiniti! reče Bakonja i onda se sjeti kako je jednom zatekao Bukara, usamljena, sa drukčijim izrazom na licu....Ja, kad se dobro promislim, ja bi skinuja kapu prid Bukarom!...Srce je to, pamet je to, lukavstvo je to, ubija ga Bog. Nije moguće opisati „karabulinu“, koja zavlada ušljed toga otkrića.Svi izgubiše svijest.Novoga gvardijana odmah zabolje trbuh, a Duvala spopade sipnja, te obojica legoše.Provincijal, Žvalonja, Lis i svi ostali gotovo pobjegoše.Srdarina je škrgutao zubma, tražeći koga će izbiti, te se najzad iskalio riječima na novome đakonu, a šakama na Škelju. Bakonja se prvi razabra.On odvede Butru u crkvu, pokaza mu za koji će konop vući svake zore, pa mu svečano predade metlu, rekavši: — Jeto, sad već znaš sve svoje dužnosti.Bićemo prijatelji, ali me ti moraš štovati ka svoga starijega.Zapamti još ovo: čuja si da me zovu Bakonjom, ali me ti ne smiš tako zvati.Ja sam dijak Jerković! Nasta velika tišina, kao što biva poslije velikih potresa.Brne je desetak dana sastavljao cirkular, namijenjen svijem manastirima i sabornim crkvama, u kome bjehu po tanko ispričane nesreće, što zadesiše dom sv. Frane, te se dirljivim riječima moljaše za bratsku pomoć.To dugačko pismo trebaše razaslati u njekijeh dvjesta prijepisa, te su svi, osim Vrtirepa, pisali po cio dan.Bakonja nauči na izust sav cirkular, od riječi do riječi. Bezdušnom Todorini moralo se štucati, toliko je njegovo ime bilo spominjato u manastiru, po župama, na sudskim hartijama i svuda gdje je cirkular dopro; morao je, ako ništa drugo, ružne snove snijevati, toliko je, sa sviju strana, kletava bilo upravljeno na njegovu veliku glavu.Osim kletava, bješe određena i ucjena od 300 talijera na pomenutu glavu, jer se pouzdano znalo, da se Bukar nalazi u planini, sa Radekinom četom.Što se tiče zlatnijeh i srebrnijeh stvari, sumnjalo se, da one prođoše preko ruku njekoga trgovčića u obližnjoj varošici.Sud je premetao kuću toga čovjeka i njega vrgao u tamnicu za njeko vrijeme, ali ga, najzad, morade pustiti. I tako, malo po malo, za dva mjeseca, iščeze nadanje da će se išta od pokradenijeh stvari moći povratiti. A i odziv na cirkular bješe vrlo slab.Ponajviše stizahu mali novčani prilozi, praćeni dugačkim pismenim sažaljenjem, ili crkvene stvari, koje bijahu na odmet šiljaocima.Do duše, opošteniše se postriženici manastirski, koji se nalažahu po parohijama.Njih sedam porevenaše se, te kupiše četiri tovne krave („da bude mlika, šjor!“ i dva tovarna konja.Samo fra-Pinjata Ćuk, stric Čimavičin, ne prista u revenu, no još posla pismo, puno grdnje novome gvardijanu, kriveći braću da ne paze kako valja imovinu sv. Frane. To je sve mnogo utjecalo na fra-Brnu i to, valjda, pomože da mu se čudna balest raširi iz palaca u stopala.Onaj mladi ljekar iz varošice propisa mu njeke kapljice, ali na samo, pred Tetkom i Duvalom, zavrti glavom. Zaista, to bješe njeka čudna bolest!Po čitavu nedjelju ni traga od bolova, pa onda dan, dva, ni da stane na noge.Fra-Brne se brzo uvjeri da mu kapljice nimalo ne pomažu, a da mu dobro čini gladovanje.To mu je bilo zagonetno i to ga jeđaše, te će jednom Tetki: — Koga đavla ima posla iće sa stopama, ne razumim!Jeto razumim, da kad je štumak pun, da je onda teži i da je oslabilim nogama teža cila težina tila!To jest, ali sam prova i ovo: kad, recimo, ne večeram, pa mi je sutra dan bolje, ja ondak uzmem dvi teške katrige (stolice) i nosam i’, ako ćeš, po ure, a ne ćutim da se težina odziva u zglobovima!Daklen, vidiš da je stvar nerazumljiva! A njemu će Tetka: — Moj dragi Brne, od dobra ića jača je krv, pa je jača i bolest.Zato tebika osobito udi spavanje posli ručka.Ti ne smiš ni trena spavati posli podne, ka šta ti je likar reka. — Ne valja mi isti, ne valja da spavam posli ručka, ka šta sam navika ima trideset godina, onda šta će mi život! veli Naćvar ljutito.Pa onda će blaže: — A kako bi bilo, Dume brate, da ja živim ka i do sadak, a da češće mećem pijavice, da se krv razridi, a? — A-ja, reče Dume.Prije svega, siti se, oni zlatni riči skule šalernitanske ingleškome kralju: „somnum fuge meridianum“. — Nemoj mi, brate, spominjati tu tvoju skulu! prekide ga Brne.Nemoj dalje! Ne prođe mnogo, a fra-Brne posta mračan i nemaran prema svemu.Za divno čudo, to se desilo u jeku ljeta, kad ne samo, što ne osjećaše nikakvijeh bolova, nego kad bješe uvjeren da je potpuno ozdravio, te se već ne umjeravaše u jelu.I postade nastran.Prekide svoje jutrenje šetnje do mađupnice i sjedenje u hladovini pred kapijom, pa poče tražiti samoću.Po čitave časove sjeđaše na trijemu, pred svojom ćelijom, gledajući ukočeno u kakvu stvarčicu u dvorištu, kokoši ili mačke, pa čak i dim koji se izvijaše iz kujine.Čim bi se uputio k njemu kogod, on bi šmugnuo i zatvorio se iznutra.Bješe li to koji mlađi, koji je naročno došao da primi njeko uputstvo, Brne mu, u najkraće, kaže, što ima, iza vrata.Ponjekad je to činio bez ikakva očita uzroka, tj. ne bježeći ni od koga.O ručku i večeri govoraše samo koliko je najpotrebnije, ali mu svaka riječ bijaše na svome mjestu, te govor nimalo ne pokazivaše, da mu se pamet pomjerila.Šta više, kad ga jednom Vrtirep zapita: „Šta je, oče Brne?Da nije... onako šta... da nije kakav crvić u pameti?“ Brne mirno odgovori: „Moja je pamet, fala Bogu, zdrava, a ja se ne moram ispovidati: šta mi je!“ U drugoj prilici odgovori Tetki: „Ja se nalazim, brate Dume, u onome stanju, o kome govori.... ne znam sad, da li Aguštin, ili Akvinski.... ele, u onome stanju, kad čovik ćuti da ima samo kožu, a iznutra ka da je pun praznine, ka da nema ni kostiju, ni mesa, ni krvi, nego ka da je pun samo arije“... — Ja to ne razumim, niti se spominjem da je to reka koji sveti otac, reče Tetka zabrinut.Nemoj, brate Brne, mećati take misli u glavu. — Ja ti kažem da je to reka niki otac, a ja ne mećem nikakve misli u glavu. Više nijesu o tome govorili.Brne nastavi svoj novi način života, koji je samo Bakonja znao u potankostima.Pošto je stric danju spavao po dva, tri časa, a noću gotovo nimalo, to bi tek s večera počele muke Bakonjine.Vra bi najprije za dugo slušao klopotanje i kuckanje časovnika, pa bi legao potrbuške, a Bakonja ga moraše češkoliti po listovima, po leđima i biskati po glavi, što bi tako dugo trajalo, da bi Bakonja sam prestao, a to ne bi prošlo bez riječi.Za tijem bi Vra pokušao da zaspi, ali bi, najdalje do jednoga časa, ustao i počeo hodati po sobama, hučući i bobonjeći.Bakonja se učini kao da spava, ali ga Vra probudi i zapitkuje za ovo, za ono, što je bilo preko dana, pa bi ga grdio, pa bi klekao i počeo se moliti Bogu, te i njega nagonio da to čini.Jednom mu naredi, da izgovori onaj cirkular, što bješe naučio naizust.Poslije to tražaše svake noći redovno.Ele, vidi Bakonja da se Vra podjetio; i zabrinu se veoma Bakonja, ali o tome, što se noću radilo, ne reče nikome ni riječi. I manastirci se, malo po malo, navikoše na nastranosti novoga gvardijana, ali njegova nemarnost prema uobičajenom redu i prema općim poslovima, kao da prijeđe na sve njih, upravo kao da ih zarazi, te sve pođe sunovrat. Butre bi, istina, savijesno odzvonio budionicu i pospremio što treba u crkvi, ali bi se jutrenja (Bože oprosti!) pregrizla; poslije doručka, fratri bi odmah u razmet, bez zbora i dogovora; Balegan već ne nadgledaše šta se radi u mađupnici, a i u svojoj kujini oslanjaše se suviše na Bakonju; ispred „časova“, novi đakon i tri đaka posjedili bi u skuli, gdje učitelji češće ne dođi no dođi, — ali je Bakonja pohlepno čitao, uprav gutao sve što bi mu do ruku došlo, te je začuđavao drugove i fra-Tetku svojim vanrednim pamćenjem, sjem toga, on je s ljubavlju poučavao maloga Butru, a zato je Bakonji Tetka počeo predavati latinski u višoj mjeri; podnevni časovi trajali bi njekoliko trenutaka, pa bi fratri ručali ćutke i brzo, kao da će na vojsku, pa bi svaki otišao u svoju ćeliju, samo bi Srdarina uzjahao na svoga novoga vranca, pa pošao sa Škeljom preko vode... Poslije podne, đaci bi se opet skupili u „skuletinu“, da leškare do večernjih zvona; večernja bi se brzo svršila, kao za opkladu; večera je uvijek bila loše zgotovljena, jer u općoj čami i šjor-Grgo poče tražiti utjehe u čašici, — „što jest grih, ali jopet nije takav da se ne može otkajati“, kao što on reče Bakonji, govoreći o pokojnom Piriji. Vidjeli smo kako je bivalo noću u glavnoj ćeliji, ali ni u drugima ne bješe redovno stanje. Tetka, čim bi se zatvorio, zapali lulu, pa hodaj gore i dolje kroza dvije sobe.Puši čovjek, bobonji nješto u sebi, pije vodu, pljucka, hoda i hoda, dokle ne padne mrtav sustao.Iz jutra, kad bi Butrica rastvorio prozore, kuljao bi dim kroza njih, kao iz dimnjaka.Brne ga jednom blago savjetova: „Nemoj tako, Dume brate, jer ćeš i ti propasti prije vrimena, — ti koji znaš na pamet sva poučenja šalernitanske skule“...A Tetka će njemu tužno: „Ne brini se za moje zdravlje, Brne brate!Oprosti šta ću ti reći, ali ima priči’, mlogo priči’ stvari, za koje bi valjalo da se brineš!“ Bujas je čitao stricu Blitvaru, dokle bi ga uspavao.Čitao je što mu drago, i na preskok, i naopačke, samo da se toroče, — kao što njeki mlinari ne mogu zaspati, ako im se vitao ne obrće. Novi đakon Mačak imađaše težega posla sa ujakom Duvalom, koji je, dva časa poslije večere, za dugo „kiselio“ noge u mlakoj vodi sa mekinjama, pa onda mu sestrić „na prezuru“ davaše njeke kapljice, što utoljuju zaduhu, i njeka zrnca što ublažuju bolove u želucu, — jer sipljivi Duvalo jeđaše večerom više no Naćvar, te ga, gotovo svake noći, hvataše račac. Inokosni Vrtirep nije s večere ni ulazno u sobu, no bi šetao trijemom, pijući rakiju i mezeteći je bijelijem lukom, kao što čine hajduci.Kad bi se ražestio, onda bi promijenio šetalište, onda bi hodao ispred gvardijanove ćelije, udarajući jako petama.To je Brnu mnogo uznemiravalo, ali ne smjede opomenuti pakosnog Vrtirepa. Drugi inokošnjak, Srdarina, jeglenisao je sa Škeljom.Nije dosta što se do mraka ne razdvajahu, što se „klančahu po kmetovi ka obaćetni pasi“ (kako jednom reče Vrtirep), nego su i po noći pijančili u ćeliji.Pošto je Srdar bio dobra srca, opomenu ga jedared Naćvar, da je njegovo ponašanje protiv „regula“.A na to će Srdarina oprho: „A ko se već ovdinak drži regula, Brne bolan!?Zar da se ja ustavim na brigu, kad je sve pošlo sunovrat?A, najposlinak, ako ti je krivo šta se držim sa slugom, onda daj mi Bakonju da me razgovara!“... Najzad, u velikoj trpezariji goraše svijeća po svu noć, te se moglo nagađati da i Balegan bdije. Ele, u manastiru, i danju i noću, sve iđaše sunovrat. Sluge su pak radile što ih bješe volja.Trtak i Boban, kad bi ugrabili, po vas dan zapinjahu vrške i radi toga se zavađahu sa Dundakom i Beljanom, koji su tvrdili da imaju preče pravo na ribanje, — ili bi Dundak i Beljan uranili, te ugrabili bolja mjesta, puštajući protivnike da se vajkaju.Ali, odmah s večera, nestalo bi svake gložnje, no bi svi, i kovač i mlinar, govedar i oba vozara bratski posjedali iza mađupnice, prema vodi, te bi „krvlju Isukrstovom“ blažili tugu za poharanom crkvom.S početka se čuđahu šta se događa u manastiru noću. — Koji je đava vratrinama, na jedan ma, sad kad bi baš bilo vrime da se razaberu! veli Boban.Brate, ka da su svi povilenili, pripovida Škeljo!Ma šta to može biti? — Ja mislim, da im se prikazuje vra-Pirija! reče Dundak. — Muči, beštijo, da je to istina, zar se ne bi i tebika javija, ka i pokojni Škoranca? reći će Trtak, namigujući kovaču. — A ko zna bi li, brate?On je bija veći gospodin od djakona, pa, može biti, neće da se druži sa izmećarima! reče govedar. — Ama koji je đava Naćvarini?Šta je njemukare? — A sugranija se čovik malika, reče ozbiljni Beljan, predušujući od pića.Posli onakoga pokora, nije čuda da uvati nika ustravica duševna čovika.A vra-Brne je jopet duševan. — Lipa mi njegova duševnost kad odire ljude kamatom!Ja znam da po svima našim župama nema prijuba imućnijega čovika, koji mu ne duguje, niki po sto, niki i po dvista i trista talira, sa četrnajst po sto! veli Dundak. Beljan se naljuti. — To je istina, to mi znamo, ali šta kažeš za Duvalinu, za Blitvara, za vra-Ćuka i mnoge ostale, koji pozajmljuju i po dvadeset po sto?Pa, je li naš vra-Brne ikada koga poruba, ka šta oni čine?I, najposlinak, šta je namika do toga, nego reci ti meni: Je li vra-Brne duševan nami?Kinji li nas on, ka šta je činija maniti Vrtirep ono dana kad je bija starišina. — To je istina! rekoše svi.Bog da živi vra-Brnu! — Znala bi nam duša, da je onaj manitac osta za gvardijana, nastavi Beljan.On bi sad bija ustalac i vridan ka mravak, bolan....Čovik bi moga pomisliti da je to niko čudo, jer svi znamo kako je Vrtirep proveja mladost, svi znamo da je bisnija, da je bija razdarušne ruke, da su mu ženetine sve pojile, da je danaske jedan od najsiromašniji’ vratara.E, sad se zar taka duše, pa bi teka za sv. Vranu?Bi, ka i moj pokojni ćaća!On bi prikaziva račune tamoka di oni šalju, a sebika bi napunija kesu, jer čovik vidi kako je pod starost bez jaspri! — To je zna i provincijal i svi ostali, zato ga i ne izabraše, veli kovač.Ne bojte se da će on ikad biti starišina.Ako Naćvar otegne (šta ne daj Bog!) onda bi ga zaminija jali Tetka, jali vra-Tome sa parokije. Tako su se sluge razgovarale na sijelu.Kao što se vidi nijesu imale šta zavidjeti Škelju.Baš kad jednom bješe govor o njemu, reći će govedar: — Ja se sve bojim, da nas jarčina ne prošpija! — Ko da nas prošpija! viknu Dundak: Zar požmirep Škeljo, koji je strašljiviji od ijedne koze, na koga ja pljujem, jer ja ne bi činija šta on čini.... — A šta čini? pita govedar. — Ruvijan, jeto šta!Zašto iđe sa Srdarinom svakoga dana priko vode? — Dundak zapjeva poskočki: — Muč! viknu mlinar. — Zašta „muč“?Koga da se bojim? — Bukara! šapnu njeki. — Vi se još sprdate sa Todorinom! reče Dundak, ali gospe mi i gospina mi sina, ja ga ne bi ni spominja!Ja sam ga kinjija i magarčija manje nego ijedan od vas, pa jopet se bojim da skupo ne platim, a teliš vi!Šta mislite da se Todorina neće svetiti? — Muč!Muč! zaokupiše ga svi, jer svi pretrnuše.Njeki se i obazrije, baš kao da bi Bukar mogao bahnuti iza leđa.A taj njihov strah posokoli Dundaka, koji nastavi: — Oće se Todorina svetiti, tako mi svetoga Vrane, kome je on oko iskopa!....Todorina, ja, Todorina, bolan, koga mi prozvasmo Bukarom, koji je svakoga trenutka govorija: „Ko, je li ja, je li?“ M’ ajde šta nas privari, nas neuke, ali kako je moga vući za nos redovnike!E, šta ti je rišćanin...Vidite, ja nikada ne kažem „rkać,“ nego lipo rišćanin, jer, najposlinak, dvi su zdile, a jedan je Bog, a oni su naša braća! — To nije bratski od tebeka, poče Boban medeno (baš kao da ga Bukar slušaše).Mi jesmo ka malo jeglenisali s njim, ka šalili se, misleći da je bedujast, ali mu nismo ni zla želili, ni činili, Bože sačuvaj!Niti ja mrzim Bukara. Prekovođani se odbiše od crkve, ali su njeki često dolazili u gvardijanovu ćeliju, a odlazili smućeni.Kad bi se pak koji pojavio, Brne bi poslao njekud sinovca... Tako se nizao dan za danom, bez velike izmjene.Fra-Brni se ne povraćahu bolovi, i ako mu noge bjehu otečene, i ako noću ne mogaše spavati.Jedan put kad on sinovcu naredi da izdeklamuje cirkular, mali će, češkajući se po glavi: — Ako smim, šjor, ja ću ništa drugo izdivaniti na pamet. — Tako!A šta to? zapita Vra prilično začuđen. — Pa znam puno stvari.Znam i žitije svetoga Grigorije. — Tako!Zar cilo cilcato? — Cilo cilcato, samo ako me ne prikinete u riči, veli Bakonja, pa, i ne čekajući dalje, zažmuri, prekrsti ruke i poče: — „Blaženi Grigorij postavjen bist patrijark svetej crkvi rimstej, a prižde patrijarš’stva crioriz’c bi v manastiri svetago apostola Andriji...“ Tako je govorio popijevajući, valjda, polak časa, predušujući samo kad bi se zamorio.Brne ga pohvali i poče tražiti nješto među svojim rukopisima, a Bakonja posokoljen ispriča još njekoliko odlomaka iz žitija, pa izređa oko dvadeset kratkih latinskih rečenica, koje je prevodio na „naški“ i koje ovako izlažahu: „Duša je neumrla tilo.Je umrlo janje iđe.Tica leti stol je.Okrugao a kuća....“ — Dobro: Dobro! prekide ga Vra, pružajući mu jedan požutjeli listić, a Bakonja samo što preleti očima po njemu, reče: — Ja odavno znam tu pismicu na pamet.Nju me naučija vra-Zakarija. — Nemoj izgovarati „vra,“ — stotinu sam ti puta to reka!....Nisi ti, bolan, više težak!....A je li ti kaza fra-Zakarija ko je spiva tu pismicu, a? — Ja znam da je vaša, i da i’ ima puno vaši; i stric Čagljina umi nike, ali i’ izvrće.... — Dobro, dobro, de da čujem tu, kad je već znaš! Bakonja opet zažmuri, prekrsti ruke i započe: — Stan!Vidiš li da ne znaš!Ta poslidnja dva verša, to su od „Muke Gospodinove“.Ali svejedno!Sad slušaj.Ja ću ti proštiti jednu moju novu pismu, o nesrićnom događaju, koji nas je zadesija, pa ćeš je ti naučiti na pamet! — I Brne poče svoje najnovije sačinjenje, koje je bilo u njekoliko stotina stihova, i koje se počinjaše: A svršavaše se: Tijem načinom Bakonja po novo napredovaše u stričevoj milosti, ali ga đavo natenta, da ispriča fra-Tetki te njihove večernje zabave.Tetki se htjede da otpravi jednu šalu Brni, te ispisa njekoliko latinskijeh stihova, koje Bakonja brzo nauči.... — Ako zapovidate, šjor, znam ništa novo. — Tako! veli Naćvar sjedajući u široku naslonjaču iza stola.De, da čujem, ako je šta lipo! Bakonja obori oči, dignu kažiprst i poče, sjecajući njim: Već čim je Brne čuo prve riječi, izbulji oči, pa se lagano diže i primače ka Bakonji, te ga tako žestoko ćuši, da mu se glava obrnu ka ramenu. — Magare od magareta! reče zagušeno fratar.Ti, da smiš.... da se usudiš! — Šta sam vam skrivija? zapita Bakonja izmičući se.Jesu li to kakve ružne riči?To je fra-Dume.... — To je baš ono zašta ćeš mi platiti, nastavi stric u bjesnilu i spopade vrč, a Bakonja iskoči u trijem i pobježe desno, da se ne sukobi sa Vrtirepom, koji se, kao obično, šetao ispred svojih vrata, i koji poče vikati: — Kuda ćeš ti, Jerkoviću?Šta ćeš u ovo doba u kužini? — Imam posla! reče Bakonja ne ustavljajući se, pa se pope u trpezariju. Tetka, Srdar, Blitvar i Duvalo izađoše iz ćelija.Vrtirep sta grditi Bakonju i htjede poteći za njim, ali ga ustaviše.Pa onda Tetka i Srdar otidoše ka gvardijanu, koga zatekoše gotovo bez svijesti. Balegan se, kao obično, šetao po dugačkoj trpezariji, pa skloni sud s vinom i otvori, a kad vidje Bakonjino blijedo lice, ustuknu prestrašen. — Šta se dogodilo?Da nije što stricu?Da nije umra? — Za meneka je umra, odgovori Bakonja, strovalivši se na klupu.Ja s njim ne mogu više.Bolje bi mi bilo da skočim u vodu. Prije no što kuvar doznade istinu, dođe Srdarina i odmah poče ljubazno: — Ajde, Ive, ajd vrati se, moje dite!...Stric je stric, pa ako te i pokara, to je za tvoje dobro! — Lipo mi je to dobro, kad mi dava triske ni za šta i magarči me svake druge riči!Meni je došlo, fra-Jakove, da štagod učinim od sebeka.Jevo četiri godine, od kad ga virno služim i uz njega muke mučim!Šta sam mu ja kriv?Jesam li ja kriv šta ne može da spava po cilu noć, šta su mu noge otečene.Ne, ne mogu više, nego iđem u koji drugi manastir, pa ako me ne prime, a ja ću tražiti službe.Mogu biti konjušar, ako ne ništa drugo. — Kakvo bižanje! kakav konjušar!Šta sve bulazniš! reče Srdar, vodeći ga.Nisi ti za to rođen, nego da budeš misnik i da drugima zapovidaš....Dobra noć, Grgo!....Ajdemo, ajdemo! Kad su bili na dnu stuba, Srdar ga uhvati za ramena i poče šapatom: — Ludo dite, kako ne pomišljaš samo na jednu stvar, kako ne vidiš da ti je stric kratka vika, da ti, danas, sutra, može svanuti....Razumiš li šta oću da kažem? — A zar sve njegovo ne pripada manastiru? zapita Bakonja. — E, baš si dite! reče Srdarina ugodno dirnut, videći da je Bakonja ipak nepokvaren.E, baš si dite! ponovi on, tapšući ga po obrazu...Ja ne mislim da poaraš strica, Bože sačuvaj! nego on će ti sam priručiti jaspre, ka svojoj krvi, ka šta svi čine!I njemu je pokojni fra-Vice prida nikoliko stotina talira, i meni je moj ujac ništa ostavija, i tako svi rade.Daklen, Ive, u pamet se!Sićaj se one: „Ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne nagrija!“ Trpi i budi pokoran još za nikoliko, pa će ti dobro biti.A sad ajmo, jer smo se i onako puno zadržali! Pošto prijeđoše dvorište, kad su bili u dnu drugih stuba, Bakonja stade. — Ja bi vas molija, fra-Jakove, da mi privedete nike latinske verše! — Kakve latinske verše! reče Srdar u čudu.Šta ti sada pada na um?.... — Ma jeto nike....Ja neću imati mira cile noći, ako i’ ne razumim!....Ja vas molim, puno vas za to molim, fra-Jakove.A nema i’ mlogo.... — Dobro, de da čujem, prekide ga Srdar jednako u čudu, pa skupi obrve i zinu, jer bješe slab latinista.Bakonja jasno izgovori dva stiha, ali u polovini trećega zape.Za njekoliko trenutaka Srdar stojaše nepomičan, zakovrnutijem očima, pa od jednom udari u takav grohotan smijeh, da se odjek morao razlijegati čak do mađupnice. — Ha-ha-ha-ha, parce mero... coenato parum.... curas tolle graves... ponavljaše Srdar među nastupima silnoga smijeha. Fra-Tetka strča niza stube. — Dosta, za muku Isukrstovu, fra-Jakove!Šta činiš?Oćeš li da ubiješ čovika?....A ti (obrnuv se Bakonji), zar moraš sve pripovidati? — Ja nisam ništa kaza, odgovori Bakonja namračen.Ja oću da razumim one pogrdne riči, zbogu koji.... — Muči, muči, tiše govori! veli Tetka, jer mu se učini da škrinuše Brnina vrata....Ajmo, odma gorika....Nisu to pogrdne riči!Nisam ja taki čovik! — Ja oću da i’ razumim! ponovi uporni Bakonja. — Pa dobro, jevo da ti i’ privedem, poče Tetka penjući se.„Ako ćeš da budeš zdrav, ako ćeš da ozdraviš, odbaci velike brige, ne ljuti se!“ Vidiš da su to lipe riči!Pa onda još kaže: „Ne pij vina puno; malo večeraj; ustani poslin ića; ne spavaj poslin podne“... — Ma šta je sva ta tandara-mandara, fra-Dume, tako ti Isukrsta? pita Srdar.Oli sam ja poludija, oli nije čisto s vamikare! Dume brzo dodade nješto talijanski. “Ajde, dite!“ I on uvede Bakonju u ćeliju.Vra je ječao na krevetu.Tetka se malo zadrža, pa ih ostavi. Tada Brne poče svoja naricanja: — Proklet bija dan, u koji sam se rodija! ka šta je reka pravedni Job.Proklet čovik koji viruje čoviku! ka šta je jopet reka Job.Teško onomu, koji dobra čini! ka šta kaže puk.Dakle, do toga se došlo, da vas manastir uzbuniš, ako te ja pokaram!?Dakle, tako mi odvraćaš za moja dobročinstva!Dakle, tako si mi zafalan, šta sam te od ušiju otribija, šta sam nastoja da te čovikom učinim...A, Jureta, Jureta, ti si dida Jureta, bolan, onaj šta je pokra sve Zvrljevo i sva sela naokolo, šta je trunuja u tavnici pet godina....A, Jureta, noge mi pokri, Jureta, zašuškaj me dobro iza leđa, i po trbuju me pokrij rakancem, nesritno dite, a sutra ćeš dobiti što je priostalo. I kud će đavo da nanese Kušmelja baš sutra dan! Sjedi fra-Brne poslije doručka na trijemu, zlovoljniji nego obično, kad mu bahnu knez Kušmelj sa torbicom o ramenu i s tojagom u ruci, pa razvuče usne sa kraja trijema. — Valjen Isus, vra-Brne!Zdrav uranija! — Od kuda ti u ovo doba? pita fratar naduvajući obraze. — Ja poša još sinoćke.Ka, velju, lipa ladovita noć, a po danu vrućina.... — Dobro, dobro, pa zašta si doša, a? Kušmelj se snebi zbog taka dočeka. — Bogmekarce, da viđu tebeka i ono dite.Barica je ništa ružno snivala.... — Ta-ako?Jeto si mene vidija, a vidi i dite, pa onda ajde od kud si i doša!I Brne uđe u ćeliju, pa se zatvori. Knezu zatreptaše brčine.Zaokruži glavom, da li ko vidje tu bruku.Srećom, ne bješe nikoga.On namjesti usta na ključanicu, ogradi usta šakama i poče: — Moj lipi vra-Brne, ti si ništa idak, a ja nisam zna, nego prosti.... — Nosi te vrag! prekide ga iznutra Brne.Odma da si otiša, ako ne želiš, da mi više nikad prid oči ne izađeš. — Oću, oću, kad veliš!Oću, odma, na ma, s ovi isti stopa!Zar ja tebe da ne poslušam: A!S Bogom! Kušmelj otide drugijem laktom trijema, pa naišavši otvorenu trpezariju, prođe kroza nju i kroz malu đačku, pa s kujinskijeh vrata nazva: „Valjen Isus, o šjor-Grgo!Zdrav uranija?“ Balegan, koji strugaše ribu, nanišani jednijem okom na nezvanog gosta, pa odgovori suho: — Vazda bija valjen Isus i Marija!....Ajde, brate, dolika gvardijanu. Tada kneza ostavi strpljivost. — Ma nisam doša, brate, da prosim, neg sam doša, da vidim svoje dite!....Di mi je dite? — Ajde, brate, kod gvardijana! ponovi Grgo i obrnu mu pleća. Kušmelja štipnu nješto za srce, jer pomisli da se Bakonji što desilo, pa poteče natrag, obiđe opet sav trijem, zaviri u crkvu, ali ne vidjevši nigdje žive duše, viknu koliko je ikad mogao iz dvorišta: — Ooo, Ive Jer-ko-vi-ću-uuu! Odmah se vrata pootvaraše na ćelijama. — Šta je?....Ko to viče tako?....Šta se ti dereš, ej? zapita Vrtirep. — Nosi te vrag, magarčino jedna! veli Brne.Šta reveš?Odlazi magarčino! — Baš vam fala, gvardijane, šta nazvaste brata pravim imenom! reče Vrtirep. Srdarina pođe k njemu sav nakostriješen.Tetka se uputi, da razdvoji Vrtirepa i Srdara.Naćvar, Blitvar i Duvalo, opet se zatvoriše.Bakonja, škrgućući zubma, strča i izvede oca iz dvorišta. — Valija si još ti da podjariš smutnju!Zašta mi, bolan, nisi poručija po kom sluzi?... — Ma, prije svega, kaži ti meni šta se jopet ovdinak dogodilo?Šta je stricu?Šta je svim vratrinama?A šta je i tebi, nesritni sinko?Jeto si iskopnija, kanda si godinu dana bolova! — Zlo je, ćaća!Nije se dogodilo ništa, šta bi očima moga viditi, ali je zlo veliko.Od nikog vrimena, sve je pošlo sunovrat.Niko nikoga ne gleda lipim okom, nego bi jedno drugoga otrovalo.Da Bog sačuva!Meni je došlo da bižim! — Ne luduj, nesritno dite! reče mudri knez, obzirući se.Sad, kad baš triba da otvoriš oči, a ti...Sve ću ti iskazati.Ajdemo dalje!Ajdemo dalje! Bjehu došli u šumarak, blizu voza, te sjedoše u hlad. — Dakle, ima ništa nova i kod vas, kad veliš da ćeš mi sve kazati?Da nije šta zlo? Knez zavrti glavom i huknu. — Nije zla, vala Bogu i Divici, nego....Ali, da iđemo redom!Dakle, jevo zašta sam doša.Znaš li ti da stric škađa sve dugove, sve, sve, šta i’ ima u puku?Znaš li ti to? pita Kušmelj gledajući dobro u oči sina. — Ne znam! reče Bakonja nemarno.Pa šta onda? — Kako: pa šta onda? nastavi knez.Znaš li da će do Male Gospojine zgrnuti silne jaspre u ćeliju?Jer do toga roka traži i glavno i dobit od svakoga.Jeto, samo u našem selu, dužni su mu Piždrići do dvista talira.Vajkaju se ljudi: šta će? ali, pukli, crkli, moraju mu vratiti jaspre, jer je zapritija da će s kartama naprid, pa jeto im onda i sudski trošak za prid!Tako je isto zapritija i ostalima.Sad, zašta to čini?Ćuti li, može biti, da će brzo umriti?Baš je i Barica ništa ružna snila.... — Ostavi se, ćaća, križa ti, snova, nego ajde pravo na ono šta si tija reći! — Pa jeto šta: ove će jeseni biti blago kod strica, pa.... ovaj.... ako bi to palo u druge ruke.... — Ćaća! viknu Bakonja i sav preblijeđe. Knezu opet zatreptaše brčine, pogleda sina začuđen, pa nastavi: — Ja kažem: otvori dobro oči, da vidiš kuda će stric s jasprama, jer ne virujem da će i’ držati kod sebe. — Pa opet razvuče usne i dodade šapćući: „A ti si pomislija da te nagovaram, ka da i’....“ Bakonja okrete glavu. — Gospe mi, dala bi se i o tome rič progovoriti.... — Nemoj više ni jedne, nego ajde kući! veli Bakonja ustajući. — Ma stani, nesritno dite, zar me se i ti odričeš?Zar se ni s tobom ne mogu našaliti?Kako je to: „ajde kući, ajde od kuda si doša!“ Ka da će vas čovik očima opliniti?I vi, najposlin, nemate dirita da tirate ljude odovlen, ovo je komunsko, ovo su naši stari podigli. - Ma koji: vi? pita Bakonja. — Svi s reda!Prvi Naćvar, koji mi ne privati ni Isusa; pa onaj Balegan, koji me otira iz kužine; pa eto i ti sad, ti moje rođeno dite....Lipo ću obradovati Baricu i sestru Krivu, koja se udaje.... — Šta?Udaje se Antica!Za koga?Pa šta to odma ne kažeš? reče Bakonja, sjedajući po novo. — Jeto sa srićom isprosija je onaj stariji Jurićev.... - Je li Šimeta?Šimeta Oškopica? prekide ga Bakonja.Pa, vire mi, dobar i lip mladić.Baš se radujem! — Žalosna mi lipota, žalosno mi radovanje, kad je nemam čim opremiti!Triba mi najmanje dvadeset talira gotovi’, osim domaćega troška.S toga sam, bolan, i doša!Nada sam se: daće mi Brne.Sad ne znam šta da radim!Ja ću se jopeta navratiti poslin podne; te!.... ako bude bolje volje kad se ispava!...Žalokanj ti sam šta nisam posluša Baricu!Ona me odma slala, prije nego je Jurić da zlato!„Ajde,“ kaže, „odma k Ivi!Red je da Ive zna, prije nego se zlato primi!On je sad dijak, dakle najpritežniji od nas, pa je red da on prvi reče: pristajem!“ Jeto, moj Ive, moje dite, kakvu ti novost donosim! Bakonja se zamisli.Kako se brzo sve mijenja u svijetu!Udaje se Krivica za Oškopicu, koji je, istina, stariji od njega sedam osam godina, ali koga je on, više od jednom, kamenicama tjerao!Iz toga će braka na skoro izmiljeti mali Jurići, koji će njega zvati „ujcom“ i ljubiti mu konop kad dođe u Zvrljevo!I maja je htjela da se on pita pristaje li da se Kriva da za Oškopicu!Sirota, dobra maja!To, istina, nije učinjeno, ali tek to pokazuje, da ga ona ne gleda kao dijete, da nije više za „triske.“ Pa onda na skoro će se udati i Galica, i oženiti Čmanjak, i dorasti Škembo,.... i sav sitni zvrljevski naraštaj brzo će omatoriti, a stariji u grobove leći!Pa se Bakonji ražali videći maju sijedu, pogurenu, krezubu, i on duboko uzdahnu.... — Daklenka, kad veliš da mu se najavim! pita otac. To trže Bakonju iz snijevanja. — A?Stricu da se najaviš?....I ne misli o tome!On već misli da si otiša!Bože sačuvaj da te jopet vidi!Pomamija bi se! — Ma, da šta ću ja, sinko?Meni triba dvadeset talira, pa mi sad oči štrkle, a od kutnjega čega, ne mogu i’ izvaditi...Šta da ti dalje govorim, kad sam znaš! — Ja ti ne mogu pomoći! reče Bakonja sjetno.Pritrpi se za nikoliko dana, pa ću gledati da iskučim stricu pet šest talira, pa ću ja da ti i’ donesem. — Aja!Aja! reče knez, vrteći glavom.Niti mi je dosta pet šest talira, niti želim da sad dolaziš u Zvrljevo, jer kako se sugranula vratrina, moga bi te i ne primiti natrag.... — Ma šta ti, dakle, mogu ja? reče najzad Bakonja, ustajući.Pa onda, nadu obraze i nastavi: Jeto zamoliću fra-Jakova, da mi uzajmi pet talira, pa ću i’ ja poslin tražiti od strica, da i’ čoviku vratim! — E, to te sami Bog prosvitlija i naučija! viknu knez, ustajući.E, zlatno moje dite... ali ne pet, nego dvajest, Ive, kruno moja.... Bakonja odmahnu rukom i otide. Poslije ručka, kad Brne zaspa, Bakonja se svrnu u konjušku, da pregleda Srdareva vranca, pa brzo otide u šumarak, gdje začu krupno smijanje.Bakonja se ustavi i poznade glasove Bobana i Dundaka, kojima je Kušmelj nješto smiješno pričao.Kad on dođe, sluge odmah otidoše, a otac načini tužno lice. — Na, jevo ti pet talira i.... — nemoj, molim te, da išta govoriš, nemoj trošiti riči zaludu! dodade, vidjevši da se Kušmelj mrgodi i da hoće nješto da zausti....Ti si iska dvajest, znajući da to donosi pet.To se već razumi!Sad, daklenka, možeš ići, i pozdravi maju i Anticu i Mariju i Jovicu i Roka, pa i stričeve....Zbilja, šta oni rade? — A, moje dite, kako me vriđaš, pa onda zabašuriš! veli knez, stavljajući srebrnjake u kesicu.Ja da ištem dvajest, da iskučim pet!Ej, ej, moj Ive, ne mogu te povaliti za tu rič!Mlogo si primija od vratrina u malo vrimena!Ali, jopet, nadam se u Boga i svetoga Vranu, da ćeš s vrimenom biti milostivijega srca prima svojima....A pitaš za stričeve!Šta rade?Šta i nesriće jedne!Šundi je izašla živina na listu od desne noge.Ne može makac sobom.Neće ti dugo!Rorina brblja kao uvik, i pije kad ima, kad vištičina Controna zaradi ličeći dicu, kojoj je pritrunila.Rdalo se zavadija sa vra-Zakarijom, zbog Ane....Kljako je bija u pržunu dva miseca, zbog jednog bravčeta.Sad najviše privaća Žmirko Rorin.Kenjo je otiša nigdi u svit.Kažu da služi u nikoj krčmi.Ona naša ne govori ni sa Bakricom, ni sa Žlandrom....Kuda ćeš ti? — Iđem da provodam konja fra-Jakovljeva.S Bogom ćaćo!Pozdravi sve i ajde za rana! — Ne mogu, dite, ja sam umoran.Ovdi ću konačiti.Ustavija me kovač na večeru.Gospe mi, pošteniji je kovač od....Ajde, ajde, ne boj se, neće me vratrine viditi.Ja ću spavati ovdinak do noći. Bakonja se preveze s vrancem, pa kasom zaokoli selo, u kome nije bio poslije pohare.Kad stiže ka jednoj stazi, koja iz prijeka vođaše ka kraju sela, vranac htjede da svrne i Bakonja vidje, iza jedne međe, puštenicu Jelicu, koja svojom jedrom mišicom bješe zaklonila oči od sunca.Bakonja obode konja na protivnu stranu i naiđe na njekoliko momčadi, koja leškahu u hladu kod ovaca.Svi se ljubazno pozdraviše s njim, pa jedan zapita: da se Srdar nije razbolio, pa poručio što u selo? a na to se Bakonja zacrvenje i pođe dalje.Ali, podalje, srete se sa jednom djevojkom njegovijeh godina, koja vođaše dva konja na pojilo.Oboje se zbuniše.Ona stade, dokle on prođe, a on ustavi vranca. — Ta tiraj, dijače! reče cura, sva zažarena i smijući se, ali ga ne pogleda. — Molim te, Jelo, ovaj.... kako bi moga da se vratim k vozu, a da se ne vratim istim putom? pita Bakonja, gledajući preko nje. — A moga bi naokolo, ali je daleko... a nije daleko na dobru konju! i otide. — S Bogom! viknu Bakonja za njom i poteče u sav trk, pa se u trku obazrije, te vidje da se i ona okrenula. Ta Jela, kći jednoga imućnoga seljaka, bijaše poviša od Bakonje, tanka u pasu, a širokih grudi, crne kože, malena čela i blagih, plavijeh očiju.Bakonja se s njom poznade u berbi, ali su malo govorili, nego se često kradom pogledali.Pa kad su jednom prstenjkali, Jela ga je nemilice tukla uvijenim rupcem po dlanu, tako nemilo da su se njemu suze zavrtjele a svi se ostali smijahu.Pa, poslije, ču kako joj drugarice pripijevaju „dijaka Bakonjicu,“ zbog čega ih je ona izgrdila.Sad se Bakonja sjeti svega toga i sam sebe prekori što nije bio slobodniji pred njom i zareče se, da će je šalom osloviti, onako kako čine drugi momci, čim je opet udesi.Od te zamišljene šale isuka se čitav roman u mašti Bakonjinoj, te već ništa nije vidio do voza. Poslije večere, Vra i on ne progovoriše jedne riječi, no je Vra ležao potrbuške mnogo duže nego obično, a Bakonja ga češkao. U to doba knez je jeglenisao sa slugama iza mađupnice.Govorilo se o Bukaru.Svi su se čudili njegovu lukavstvu.Dundak, već prilično nakresan, viknu: — Zaludu, brate, nema ti meštra nad rkaćkog lupeža, osobito planinskog rkaća! To kanda zagolica Kušmeljev ponos, te će: — Ima, brate, i kršćanski lupeža, još kako višti, samo šta nisu bezdušni.Neće, recimo, da diraju crkve, ali ostalo, da rečemo.... — Ma, nema i’ višti’ ka šta su njiovi! opet će Dundak, čisto ljuteći se što kršćani toliko zaostaju. Tada knez poče pričati šta je radio u mladosti sa čuvenim stricem Juretom; kako su „privaćali“ stoku po okolini; kako su jednom odjavili plug volova iz dvorišta, pa su, pored sve potjere i pucnjave, spasli sebe i sklonili volove; kako su jednom dočekali ličke kiridžije u njekoj gori, te im uzeli novac, i ako je Ličana bilo mnogo više i svi oružani...„Jer je pokojni stric Jureta, Bog da mu dušu prosti! moga, svakoga trena, minjati glas, te bi se ti zakleja, da čuješ puno ljudi...Daklenka, mi zapali iza drva, pa pokojni viknu: „stoj!“ pa ondak: „stani! stoj! stan!...“ i sve tako, ka da deset ljudi viču jedan za drugim, a svakoga puta nategne pušku, te sve čuješ: „škloc! škljoc!“ I ondak im reče dunbokim glasom, zanoseći na rišćansku: „Brzo vadite novce i ostavljajte na cesti, jer će sad, lje! planuti petnajes pušaka, vjere mi!Svaki neka ostavi polovinu od onoga što ima!“...„Malo je, arambašo!“ viknuh ja.„Malo je, malo je, malo je...“ jopet će Jureta, minjajući glas, pa od jednom zatutnji, ka ono prije: „Dosta je!Što reko, ne poreko, jer u Jovana Kutlače nijesu dvije riječi, đeco!Ded, putnici, ne premišljajte mnogo, jali ću ja puštiti društvu na volju“.A Ličani se zgledaše, pa svaki izvadi kesu i ostavi po ništa, — našli smo oko dvajest talira“. — Ja, to je, borme, majstorski bilo! reče kovač. — Majstorski, bora mi! potvrdiše Beljan i Trtak...A Kutlača je onda ajdukova? — Kutlača je onda žarija i palija, reče knez u zanosu, prihvaćajući ponuđenu mu bukaru, pa nastavi: — Ali ja sam i sam ništa učinija, čega se ne bi postidija ni vaš Bukar!A čisto mi ne biste virovali, da vam to stanem pripovidati! — Ja ti jevo kažem u brk, da... prekide ga Dundak, da se Ličani... tako...Ličani nisu Boduli.Gospe mi! — Muči, beštijo, zašta bi čovik laga? veli mlinar.Oni jesu slobodni, ali iz guste gore, a onako višto... Svi začavrljaše.Dundak prišapta nješto govedaru, koji se izvrati nauznak od smijeha.Kad se povrati tišina, Kušmelj, kome takođe bješe jezik otežao, poče: — Virujte, braćo, ove mi svete krvi Isusove, nikome to nisam kaziva ima dvadeset godina, ali viđu da sam među prijateljima, a, jopet, to je davno bilo. — Je li to, šta si sam učinija, bez strica? zapita mlinar.De, to nam pripovidaj! — To!To! rekoše svi, — i Dundak. — Iđem ja iz grada.Bilo je lito, a prid veče.Od silne vrućine jedva se moglo dijati, a prašina cestom, da te zadavi.Prida mnom nikoga, za menom nikoga.Kad sam bija dvi, tri milje od grada, a to pri dnu jednoga briga soldati se muštraju, — poligaju, pa potrče, a sve pucajući.Tu sam postaja malo, pa pođem dalje i vidim na jednu dva puškometa čovika, di tira natovarena konja menika na susrit.Kolika je vrućina, a on začalmija glavu.Vidim: gornji čovik!Tira u grad šenicu.Gledam dobro iza njega, na daleko, nema žive duše.Tada mi pade na um šta ne bi ni đavolu, polegušim se, pa potrčem pravo k njemu i ustavim se bez duva...„Kuda ćeš, jadniče?Biž, dokle si na vrime!“...„Što je to, što?“ pita gornjak, već priplašen.„Buna, brate!“ reko vukući ga za ruku.„Biži, dok si na vrime!Soldati ubijaju koga god sritu.Ne čuješ li puške?Jeto se primiču.Sa mnom je bilo još sedam ljudi iz moga sela, i svi su izginuli.Ja jedva izmaka.Biž!“ Ja svrnem s ceste i prilegnem ispod jedne međe, a moj gornjak dade nogama maove na drugu stranu.Konj ostade nasrid ceste.Tada ja brzo dotrčem, pririžem kolan, obalim tovar, uzjašem na gola konja pa: ajdede! ajdedec! pravo cestom.Čujem gornjaka, di se dere, pa ’nda: „zi-ju“, prožvižda mi kraj uva zrno iz puške, ali ja uteko zdrav, i poslin prodam konja na sajmu u K. Svi ga obasuše hvalama.Dundak reče: — E, gospe mi i gospina mi sina, jesi veliki vrag!Ja ću ti jevo u brk reći šta sam do sad mislija o tebi.Ja sam čuja di govore: „Kušmelj, brat Naćvarev, to ti je beštija i sprdnja ciloga Zvrljeva!“ Anu, sad recite: ima li mu para!E, u tvoje zdravlje! A knez će skromno: — Za mloge se veli da nemaju pameti, zato šta se oni pritvaraju, bolan, ka jeto i Bukar. I opet se povede riječ o Bukaru.Diviše mu se, uznosiše ga mimo ljude. — — — Bakonja opet poče zabavljati strica, govoreći na izust njegovu dugačku pjesmu, koju je Vra na mahove ispravljao.To je trajalo njekih desetak noći, i Naćvar postajaše sve voljniji.Najzad, jednoga svečanika, iznenadi on braću poslije ručka.Razgovarao se ljubazno, pa izvadi iz mantije rukopisni svezak. — Ako ćete mi pokloniti malo pomnje, da vam proštijem jedan moj spiv, — reče ne dižući očiju.Daklenka čujte: „Zafalna pisma Gospodinu, koji nas je izbavija od velikoga zla, kad je bija poaran manastir“. — Pa kako nas je oslobodija, kad je sve pokradeno i umra fra-Vice? reče Duvalo. — Da čujemo! reče Tetka, pretječući Vrtirepa.Najposli, zar ne bi bilo veće zlo da su zapalili manastir i nas pobili!?...Štij fra-Brne! Brne poče: — Početak mi se ne sviđa! reče Blitvar. — Pa to je onda svemogući kriv!Bože mi oprosti! viknu Vrtirep.Ko je tu koga doveja u manastir?Ne valja to zrno boba! Brne se uzdrhta. — Kako ti možeš suditi kad i ne znaš šta je pisma? — Ne valja zrno boba, ni ta, niti i jedna tvoja pisma!To kažu i pametniji od meneka, samo šta ti neće u oči da reku.Jeto i fra-Dume... — Šta ja?Šta sam ja reka?Kad sam ja to reka? poče Tetka.Nemoj ti zavađati... — Jesi čuja, Bare! viknu Srdarina, gužvajući pokoljenik.Ja sam ti već reka, da ćeš sa mnom imati posla, ako budeš prilazija granice! Svi zagrajaše.Duvalo i Blitvar stadoše uz Vrtirepa, „koji najposli ima dirita da kaže šta misli“. — Neka sluša do kraja, pa neka onda govori! reče Tetka. — Neću da slušam do kraja! viknu Vrtirep, nego odma s početka oću da se to prikine, a vi koji ćete da slušate njegove pisme, ajte u njegovu kamaru, a ovo je refertorijo!...Pa onda ima i druga.Sve se obija o Bukara, ali se ja ne bih zakleja, da on nije ima drugova i u Zvrljevu.... — Šta govoriš? viknu Srdar. Fra-Brne je blijedio i crvenio se. — Nemoj, bolan, pritiravati, veli Tetka. — Kad se sitim, da je jedan lupež ija s namikar za istim stolom, da je ukra konja bratu posli nikoliko dana nego šta je doveja sina na naše jasle... Bakonja zaškrguta zubima i pognu se, kao lav kad se sprema da skoči na svoj plijen, ali srećom na vrijeme to vidje Srdar, te ga odvuče u kujinu. Među fratrima nasta vrdanje i graja.Tetka ih utiša, pa poče blago: — Nemoj tako, bolan!Mi svi znamo kako je bilo!Konja su ukrali rođaci, a ne brat, pa se mali Ive sitio da je to njiov posa, te je otiša u Zvrljevo, te on i otac našli konja i doveli.A šta su bacili krivicu na druge, to bi bolan i svaki od nas učinija.I najposli, znaš šta ću ti reći?Neka svak turi ruku u svoju škaršelu, pa će naći u njoj mrvica!Ti me razumiš dobro!Ti imaš braće i rođaka, pa se može pitati: jesu li svi čisti? — Ja to ne znam, preuze Vrtirep, ali sad čujte ovu.Taj knez Kušmelj bio je tu skorice ovdinak.To znate; ali ne znate, može biti, da je noćio u mađupnici i da se opija, pa pripovida svoje junaštvo. — I Vrtirep poče od riječi do riječi, da pripovijeda kao i Kušmelj.Kad doprije do onoga, kako je Kušmelj ukrao natovarena konja gornjaku, Blitvar i Duvalo počeše se smijati.Među tim vrati se i Srdar, te uhvati gvardijana ispod ruke. — Ta-ako?...Je li to taako fra-Bare?Ja to nisam zaslužija od vas!Bog mi je svidok i moja savist, da ja to nisam zaslužija.A lako bi vam se mogao osvetiti, i sad ovdi ričima, i drugim načinom, samo kad bi tija.Ali ja to neću, jer držim da se Bog služi s vamikarce, da me kuša i da me pedipše.Daklenka, neka bude njegova volja!Ali, nas dvojica ne možemo više zajedno.Daklen, ili tražite sami primeštaj, ili ću vas ja tužiti, a za to vam dajem tri dana na promišljenje. Od tada Naćvar ne izlažaše iz ćelije, nego mu Bakonja donošaše jelo, a Tetka i Srdar pohođahu ga.S dana na dan Brne je postajao mračniji.I prođe petnaest dana, od velike zavade, i Vrtirep otide da zamijeni na cijelu jesen njekoga bolesnoga paroha, a Naćvar nikako da se razabere i da izađe.Zaludu su ga svjetovali Tetka i Srdar i dokazivali mu, da će se razboljeti, Brne jednu te jednu: „Ja iz kamare ne mogu, jer mi se čini da bi se odma raspa, čim bi izaša na veliku ariju“.Tako im je s početka odgovarao, pa prestade i da govori.Tetka je morao javiti događaj provincijalu, od koga stigoše dva pisma: jedno bješe „dišpenšacijun“ fra-Brim, da može štiti časove u svojoj ćeliji, samo da se pričešćuje što češće, dokle ga bolest ne mine; drugo bijaše naredba fra-Tetki, da se odmah primi gvardijanskih dužnosti. Fra-Tetka živo uspostavi red među mlađima.Kovač i mlinar prionuše na rad, te prekovođani počeše dolaziti.Vozarima svanu, što se ta dvojica moradoše otkaniti ribanja.Govedar je bolje pazio stoku, a Škeljo konje.Baleganu se uze ključ od pivnice.Đakon i đaci počeše redovnije pohađati skulu.Duvalo morade uzeti na se da bilježi račune, a Blitvar da služi u crkvi.Srdar je pak u svemu bio desna ruka Tetkina, i ako je često odlazio preko vode. Bakonji je bilo lakše, pošto je stric malo što od njega iziskivao.Iz jutra bi Vra jedva se nakanio da ustane i da prijeđe u prednju ćeliju na doručak.Dotle bi Bakonja uredno i provjetrio stričevu ložnicu, gdje bi se fratar opet povratio i sjedio kraj prozora, čitajući i razmišljajući po cio dan.Ali je Bakonja mnogo žalio strica, te bi kud i kamo radiji bio, da mu je i teže, samo da ne vidi nesrećnoga starca u onakvome stanju. Tako ih zateče i berba.Preko vode otidoše: Tetka, Srdar, Mačak, Bujas i Butre, a ostadoše u manastiru: Naćvar, Duvalo, Blitvar, kuvar i Bakonja, a od slugu samo vozari, jer o berbi zatvorahu se mlin i viganj.Za četiri ili pet nedjelja, koliko je berba trajala, u manastiru je bilo kao u grobnici.Bakonja prionu uz knjigu, te se za to vremena više načita, nego za dvije prošle godine. Među tijem razglasi se ne samo među prekovođanima, nego i u Zvrljevu i dalje, da je gvardijan Jerković izludio.„Metnuja je u glavu — vele — da je sav od cakla, pa se boji da izađe iz kamare, jer bi, misli, odma prsnuja u komadiće“.Tako se govorilo.Taj glas zaprepasti Kušmelja, a, zbog drugih razloga, i dužnike Brnine, Kušmelj dođe do voza, ali ga Dundak ne htjede prevesti, nego ga otpravi ka novome gvardijanu u kmetove, koji umiri Kušmelja. — Ja sam govorija sa likarom, veli Tetka, i likar je priporučija, da ga za sad ostavimo na miru, a posli će se viditi.Ja te ne mogu puštiti k njemu, jer znam da bi ga to jače uznemirilo.A ti dođi o sv. Frani. U povratku sa berbe Tetka i Srdar nađoše Brnu gojnijeg i mračnijeg nego što ga ostaviše.Na prozorima bijahu najdeblje knjige, a pored njega na divanu ogrtači.Na njihove zamjerke kako mu je u sobi zagušljivo, on ih plašljivo pogleda, kao bojeći se, da ne bi nenadno otvorili prozore, pa prebaci razgovor na ljetinu, pa spomenu sinovca i preporuči ga Tetki, pa je raspitivao za đakona, Bujasa i Butru, pa obeća da će im i dalje predavati, samo neka dolaze k njemu.Onda im pročita svoju ostavku na gvardijanstvo, — pismo jezgrovito i dobro smišljeno, tako da ni fra-Tetka ne znađaše šta bi prigovorio, i ako bi to želio, nego obeća, da će ostavku istoga dana poslati.Brne im onda kaza dvije, tri tamne izreke njekoga svetoga oca, i kaza im kako ih on tumači. Dokle je on govorio, ona se dvojica pogledahu.Kad ode za knjigu sa tamnijem izrekama, Tetka reče drugu: — Vidiš li, da su sve njegove misli zdrave, osim jedne, koju ne iskazuje, a koja mu je povr sviju!Na rastanku reče mu Srdar: — Jeto, brate Brne, ti bi nam moga biti meštar u svemu, a zavrtija si u glavu da bi prsnuja ka vodeni mijur, čim bi izaša na ariju!Kako se to može razumiti? Brne ih opet pogleda nepovjerljivo, pa ih zamoli da ga ostave. — Triba ga spasti, dokle je na vrime! reče Tetka, pošto izađoše.Ali šta da se radi?Likarima ne viruje, a neće poslušati ničije savite, ničije, ni papine, kad bi mu i’ da. — Kako bi bilo da učinimo niku šalu? reče Srdar.Recimo, da se od čega pripane, pa da iskoči iz kamare? — I ja sam o tome razmišlja, ali se bojim da mu ne pane kaplja.Ta ti znaš kako je strašljiv...Nego, jopet, o tome se da razgovarati.Vidićemo poslin, imamo kad!... Bakonja dočeka drugove, što ’no se kaže, kao ozebao sunce.Osobito ga razgovori mali Butre, koji mu je po tanko ispričao sve što se govorilo i radilo preko vode.Bakonji je laskalo, što su ga prekovođani često spominjali i što su za njega raspitivale ženske, a najviše crnpurasta Jelka.Zanimalo ga je i što je slušao o Srdaru, koga bi svakoga dana, poslije podne, nestalo iskraj poslenika, — a već, ne samo što svak znađaše kud bi se dio, nego bi se u to doba pjevale pjesme „o jedroj Jelici, našoj lipoj kmetici!“.... Još nedjelju dana trajaše vrdanje po manastiru, jer su prekovođani donosili kljuk i kukuruze, pa se povrati red, kakav bješe zaveo Tetka prije berbe. Kad Bakonja prvi put povede Mačka i Bujasa ka stricu, ta dvojica ne bijahu mirna srca.Đakon oborene glave i gotovo dršćući izreče ispred vrata: „Molitvama sveti otaca naši, gospodine Isukrste, pomiluj nas!“ „Amen!“ odgovori odmah Brne, pa s izrazom velike dosade na licu, dodade: „Zatvorite vrata! — Zašta odma ne zatvorite?Odite naprid, ako oćete, i sidite!“ Ali, malo po malo, posta ljubazniji i tako se zagrija u govoru, da su se oni čudili.Najzad, zamoren, nadu obraze i leže potrbuš, te ga sinovac poče češkati, a oni izađoše. Bakonja je nestrpeljivo očekivao, da dozna mišljenje svojih starijih drugova o stricu, te otrča za njima i zateče ih pred skupom.Oni baš govorahu o Brni.Đakon se obrati Bakonji. — Meni se čini, da sam na čisto šta je s njim!Njegova je pamet, ka i prije šta je bila, dakle, drugo ne može biti nego niki zavit. — I ja sadak to mislim! veli Bujas. — Kakav zavit? zapita Bakonja. — Lipo!Čovik se zavitova, da neće izlaziti iz kamare za niko vrime, ili, najposlin, i do smrti.Zar se ne sićaš da ima taki primira u žitijima?To je pokora ka i druga, može biti i teža od drugi; a ne bi bila pokora, kad bi on to kaza.Ko ti zna, kakav gri oće da otkaje!Istina je, ne iđe u crkvu, ali je za to dobija dišpenšacijun i zato se moli u kamari dvojstruko više.Pa i šta je s lecijunima prionuja oko nas, i to potvrđuje da je u pokori — zar je njemu lako onliko smišljati i govoriti?A i to šta kupi dugove, ja mislim da će učiniti niku zadužbinu. — Može biti da će kupiti nove kancelare svetome Frani! veli Bujas. Bakonju veoma iznenadiše ta nagađanja.To podjari njegovu bujnu maštu, te se sjeti mnogih sitnica iz skorašnjeg stričeva života, koje kao da potvrđivahu tu postavku.Najzad, pošto mu milije bješe vjerovati da je stric izabrao nastranu pokoru, nego da je šenuo pameću, povjerova ono prvo.Ali kad đakon spomenu zašto stric kupi dugove, onda se sjeti Srdarevijeh savjeta i očinih nagovijesti, te se prvo namršti pak se nasmija. To đačko tumačenje Brnine nastranosti primiše i sluge, te preko njih rasprostrije se i među kmetiće.A kako fratri nijesu to pobijali, i kako Brne nastavi da savijesno predaje đacima najteži dio bogoslovske nauke i kako se glasno moljaše Bogu u svojoj ćeliji, tako da se ispred manastira moglo čuti, to osta kao istina.Do duše, Balegan bi, u podne i u veče, odvajajući obilate obroke za fra-Brnu, malko posumnjao u istinitost te pokore, ali ga Mačak uvjeri da se taj „griščić“ može naknaditi bogoslovskim „kripostima“... Te godine avgust bješe veoma kišljiv.Svako se zlo pojača.Brne je malo ustajao, tako isto i Duvalo.Balegan sta jednoga dana s velikom bukom iskati od Tetke, da mu poveća obroke vina, što Tetka i učini.Srdar posta nemiran što nije mogao odlaziti preko vode, te je češće odlazio u novu mađupnicu.Blitvar poče zakašnjavati u crkvu.Tetka je opet noću hodao po sobi i pušio. Jedne noći Brne i Bakonja legoše dockan kao i obično.Tek što Vra zakunja, osjeti da se časovnik na desnoj stijeni ustavio.U isti mah ugasi se kandioce na drugoj strani i drugi časovnik presta kucati.Naćvaru se prekide dihanje od straha, te se jedva ispravi na krevetu i jedva prikupi paru, da vikne sinovca.Bakonja se ne probudi.Tada Brne dohvati čizmu s poda i baci se njom u vrata, pa riknu kao da ga kogod kolje.Bakonja skoči, pa, misleći da su lupeži kod strica, istrča na trijem i poče vikati.Svi fratri i đaci dotrčaše. — Šta je? pita Srdar. — Ne znam.Može biti da je veliko zlo. Kad svi uđoše za Srdarom i zapališe svijeću, a to Brne dahće i zažmurio.Srdar, neopažen, pokrenu jedan časovnik, a Tetka drugi.Brne se osvijesti, pa im ispriča šta je bilo.Oni ga uvjeravahu da je to snio, a da se kandilo ugasilo kad otvoriše vrata.Tetka posla sve, pa osta s njim dokle ovaj ne zaspa. Drugi pokušaj Tetkin i Srdarev ispade smiješan.Bilo je početkom septembra.Kiša je bila prestala, nastala pohladna jesen.Tetka i Srdar sjeđahu kod Brne do kasno u noć.On im je, kao obično, opet tumačio njeku nejasnu misao iz jedne bogoslovske knjige, i baš raširio ruke, a digao obrve pred najtežom izrekom, kad s polja, ispred prozora, sinu munja.Nebo je bilo vedro bez mjeseca.Tetka i Srdar se zgledaše, a Brne izbulji oči u njih.Do trena opet proletje plamen u protivnom pravcu, ali se jasno vidje njeka mračna pruga, koja je za plamenom izašla.Ona dvojica ustadoše, ali se u taj mah plamen ustavi pred prozorom, te i Brne vidje da je to zapanjena guka na dugačkoj trsci.Srdar naglo otvori prozor i odgurnu trsku, grdeći, pa udari u smijeh.Ni Tetka se ne može uzdržati od smijeha.Brne videći, da se prozor otvara, brzo leže i pokri glavu rakancem. I ako stvar bješe suviše očevidna, opet Srdar vješto zabašuri izmislivši, kako je vidio, da se u pukotini ulegla njeka tičurina, pa je naredio slugama, da je tijem načinom istjeraju.U istini, njih dvojica bjehu nagovorili Dundaka, da mahne njekoliko puta zapaljenom krpom, kad oni budu izašli, što je valjalo da on dozna po njekome znaku, neće li Brne iskočiti, ali se Dundak opio, pa pe sačeka znaka i još mu zape trska za granje od brijesta pod prozorom.Kad se Brni riječ povrati, on se strašno naljuti na Srdara, što je prozor otvarao, pa zovnu Bakonju da ga trlja vunenom krpom.... Njekoliko dana prije Male Gospojine, javi se prvi dužnik Brnin.Bješe to njeki imućni seljak iz parohije fra-Tomine.On izbroji dvjesta talijera, što glavnoga, što dobiti, uze priznanicu, pa se vrati s Bakonjom vozu.Po stričevoj naredbi, Bakonji je valjalo paziti, da se seljak ne sastaje s kojim od slugu.Bakonja osjeti kao njeki prelom u sebi, kao da mu snaga pridolazi, kao da stupa u njeki novi život.Kad se povrati u stričevu sobu, oči mu i nehotice prionuše za gvozdeni kovčežić, koji je jednijem bokom virio ispod kreveta.Poslije, kad đakon i Bujas dođoše na obično predavanje, i njihovi pogledi (valjda povodeći se za Bakonjinim) prilijepiše se za kovčeg. Od tada, svakoga dana poslije jutrenja, Bakonja iđaše na voz, da dočekuje dužnike, pa bi ih dopratio k stricu, pa ispratio, a za to bi dobio „jabuku.“ Kovčeg se punio, ali posta nevidljiv radoznalijem očima.Govoreći o tome s drugovima, Bakonja je prilično smanjivao primljene svote, a kad je dug bio gotovo utjeran, on je pred njima prćio usne, kao tobož nadao se, e će biti više.... Početkom novembra u manastiru se činjahu velike pripreme za dan svetoga Frane jesenskoga, kad se stjecaše narod i postriženici.Te godine je još imao da bude izbor novoga gvardijana, jer Tetka samo zamjenjivaše Brnu, a ovaj bješe razriješen.Već u oči pomenutoga dana dođe osam fratara, među kojima bješe Vrtirep, Žvalonja i Pinjata.Tetka nagovori Vrtirepa da se izmiri s Naćvarom, na što Vrtirep odmah i pristade, — po svoj prilici zato, što mu je brat bio dužnik Naćvaru, a duga ne platio.Izmirenje je bilo svečano i javno.Vrtirep otide sa Tetkom i onom sedmoricom, što s njim dođoše, u sobu Brninu, pa ušavši prvi, reče raširiv ruke: — „Brate u Isukrstu! prosti mi moje uvride!“...„Bog neka ti prosti ka i ja,“ odgovori Brne poljubivši se s njim, pa i sa svijem ostalijem. Sutra dan osvanu krasan jesenji dan, a već oko prve mise dođe mnogo najbližih prekovođana.Nasta obični metež.Većina fratara sjeđaše po ispovjednicama.Ljudi i žene, podijeljeni na gomilice, čekahu reda, — jer je prva dužnost na dan „proštenja“ odstojati jednu misu, pa se ispovjediti i na drugoj se misi pričestiti.Ta prva najezda oproštenika naredi se s Bogom pa otide ka Tetki u trpezariji, da piše priloge, načinivši mjesta drugoj najezdi u crkvi.Tetka ih primi ljubazno, zapisa svačije i najmanje priloge, a Balegan i Mačak časte po rakijom, pa onda ljudi i žene otidoše, njeki na trijem, njeki u dvorište, te posjedaše i počeše jesti.Za tijem prvijem kolom oproštenika, naiđe drugo u trpezariju, pa i ti ugrabiše mjesta u manastiru, — jer svi žele da se odmore u njegovijem zidinama.Bakonja je stražio iza vrata prednje stričeve ćelije.Stric mu sjeđaše na divanu, strecajući od svakog koraka, koji bi zatutnjio trijemom, jer se bojaše pohoda. — Ko je to proša?Koji su to prošli?... pitaše Vra, svakoga trenutka, a Bakonja lagano odškrine, zviri pa kazuje stricu.Njekoliko puta promoli glavu na polje i viče da se i dalje čuje: — Fra-Brne je bolestan.Ne može vas primiti.Ne može ni divaniti. — Da nije koji od dužnika? pita stric.Da nije koji spominja za dugove, a? Bakonja odmahne glavom, s izrazom na licu, koji je značio: — „Ja to znam!Već bi ja dužnika nanjušija, i da se ne javi!“ Među tijem kako je narod navirao (a već za rana bješe ga mnogo više no drugijeh godina) Bakonji je mašta kipjela.Sjećao se živo prošlijeh proštenja: prvoga, kad je bio pustođak, kad se ono proslavio našavši stričeva kulaša; drugoga, pred smrt Škorančinu, kad su se ljudi čudili, kako on odmeće i odskače ne samo vršnjacima, nego i starijima; trećega, kad je pred veče jahao na doratu i vodio još tri sedlanika na pojište, pa kad ugleda Zvrljevljane, a on sitno poigraj, tako da je maji (onda je bila došla maja sa Krivicom i Galicom) srce igralo; četvrtoga, kad je već bio ozbiljniji, te se nije ačio junaštvom i hitrinom, no je strijeljao očima crnpurastu Jelku, s kojom se bio već poznao...Bakonja duboko uzdahnu.On nije sad žalio za kojekakvijem sitnicama, ali je tek žalio za slobodom, te zavidio Bujasu i Butri, koji, istina, imaju mnogo posla po crkvi ali, tek u tišmi nalaze promjene, a njemu se noge ukočanjiše stražeći iza vrata.Pa onda to ga je i ponižavalo.Kakva je to uloga, njemu, đaku pete godine, da krišom gleda ko prolazi!....Od jednom otvori šire vrata, te promoli i trup. — Šta je?Ko je? pita Brne. — A, ništa, ništa, reče on ne obzirući se.Mislija sam da je jedan dužnik, ali nije, privarija sam se!I zagušujući uzdah, zatvori vrata.Bješe prošla Srdareva „jedra Jelica“ sa materom, a za njom, poslije jedne gomilice, druga Jelka sa njekijem djevojkama.Bakonji se tek sad mašta izoglavi.On zažmuri i zvekećući talijerima, koje je imao u špagu, zanese se na krilima snova.Bakonja vidje sebe u mantijama, na dobru konju, koji pod njim podigrava kroz njeko lijepo selo.Ispred kuća kud on prolazi, ustaju žene da mu se klanjaju.Muški su na raboti, po polju.Njeka ga baba đavolasto pogleda i dade mu prstima znak, kuda će okrenuti, a on odleti na stranu, pa će u šumu, ili u njeki zaklon, gdje ga čeka Jelka.Ona je već udata, dabome, u njegovoj parohiji.Pa onda se eleknu i zamisli svoju parohisku kuću.Tu je konjušar i kuvar, ali ima više vrata.Od jednijeh on sam ima ključ, a nosi uvijek uza se i ključić od stričeva kovčežića....Stric je umro, Bog da ga prosti, već poodavno, a on je novi fra-Brne, Jerković XXV.... — Zar si ti, magarčino, zaspa? viknu stric.Ko je to isprid vrata? Bakonja se trgnu, te kad povuče vrata sebi, udariše ga u čelo, a u isti mah začu se više glasova. — A, dite moje, tu li si? veli Kušmelj. — Ive moj! viknu Krivica, odjevena kao nevjesta. — Valjen Isus, dijače! nazivaju: Čagljina, Rdalo, Rora, Kljako, Controna, Žlandra... — Jevo puno naši! reče Bakonja prestravljen, i prije nego što je mogao primiti stričevu naredbu, Zvrljevljani ga otiskoše, pa s neopisanom grajom sjatiše se oko fra-Brne, te mu ljube ruke i konop.Brne jedva dođe do riječi, te viknu: — Zatvori vrata, đavo te odnija!....Šta vi...Zar se tako ulazi, zar oćete da me ovako nemoćna zagnjavite....A, Isuse, uvik li mi neprilike činite, uvikarce.... — Diko naša, — poče Kušmelj — kad je Bog da, da si take glave!Bogu vala, milostivom Bogu i Divici, a mi mislili... a mi čuli.... — Nisam ja ništa virova od svega šta sam čuja, — dodade Čagljina, zvjerajući očima po sobi.Jeto, zdrav si.... Svi začavrljaše, tako da Brne zatisnu uši rukama.Bakonja se jedva oslobodi iz sestrina zagrljaja, pa tek vidje da mu je i zet s njima.Ovaj opet htedje da mu se o vrat objesi, ali mu se Bakonja izmače, pa otkloni podalje oca i sve ostale, koji jednako grajahu. — Prikinite malo, pa ćete govoriti redom, ako imate šta! viknu Bakonja.Zar ne vidite da je fra-Brne nemoćan?Njemuka škodi i najmanji nemir.Sidi, ćaća, tamoka, i ti striče....Svi se izmaknite, tako! — Ta-ako! reče najzad Brne.Podaj im, dite, rakije, pa.... jeto, pa, šta ste to bili čuli? — Da Bog sačuva! reče Čagljina.Ti znaš, da svako govorenje nema uvike svoje mišljenje, da je boles di nije ludos, a baš može biti i mudros di je zatvorenje... — Da Bog sačuva i od tvoga govora! prekide ga Bakonja ljutito.Šta sve drobiš, a.... — E, dijače, sinovče, nisi ni ti svu mudros posuka žlicom! odazva se Čagalj.Ja bi reka.... Opet svi zagrajaše.Bakonja nješto prišapta ocu, na što ovaj ustade, pozdravi se s bratom i pođe.Svi se krenuše. U taj mah njeko zakuca na vratima.Bakonja otvori, pa rukom skloni svoje na stranu, jer se pomoli fra-Tetka.Za njim htje ući njeki omalen, brkat seljak, dugačka spletena perčina, koji mu sastrag dopiraše do pasa.Taj čovjek bijaše lijepo odjeven, ali, po kroju haljina, kao i zle uspomene Bukar; za pasom je imao veliki nož.Ta nošnja odmah Bakonji napomenu Bukara.Riđi brci, sitne sijere oči, spljošteni nos, davahu mu lisičji izraz.Pa onda i sva snaga bješe mu čudnovato skrojena.Trup mu bješe suviše kratak prema nogama, a jedna mu se noga savila kao gudalo, ali nije hramao.Ele, bješe jedan od onijeh ljudi, koga kad vidiš na sajmu, među hiljadama, ili sretneš na putu, ne možeš zaboraviti. Svima Jerkovićima prionuše oči na čudnovatog čovjeka. — Ko je ovo?Poznaješ li ga? zapita Bakonja Kušmelja, otisnuvši nepoznatog. — Ne znam! veli knez, tiskajući se na polje.Dede, ako ikako možeš, izađi.Ja ću se odvojiti od naših beštija, pa ću te čekati di ti rečeš. — Čekaj me posli ručka iza mađupnice, prišapta Bakonja.Ajte s Bogom!S Bogom!Pošli s Bogom! veli svojima.I Tetka zastade dokle ne izađoše Jerkovići, pa mahnu rukom na stranca, da pričeka pred vratima. — Koja dobra, Dume? pita Brne, čudeći se što on dođe u to doba, a znajući da nema vremena na pretek. — O, brate, puk navra, ka nikad do sad! veli Tetka duvajući....Dobro je, dobro!Ima sami veliki misa do sad blizu stotinu (tj. plaćenih velikih misa).A pomisli, teke je deset uri!Još će puka doći! — E, Bože pomozi i sveti Frane! prihvati Brne.Sidi, Dume brate, ako imaš malo vrimena.Sidi, odmori se! — Ne mogu! reče Dume.Nemam ni trenutka vrimena.Prid refertorijom čeka me prava vojska.Svi smo u velikome poslu.Da je još deset misnika, svi bi imali pune ruke posla, dakle, možeš misliti, je li velika priša, kad sam ja k tebi sadak doša.... — Ma to baš ne razumim!Šta to može biti? — Nije ništa, i jest velika stvar, — kako uzmeš, reče Tetka smijući se.Doša je jedan seljak iz daleka, čak iz ti’ strana ispod Velebita.Bogat čovik.Možeš zamisliti zapisuje dvadeset misa!Daklenka kaže: „Nisam se još ispovidija, ali želim da se ispovidim!“ „Pa ajde, brate!“ reko ja i pomisli da nije čiste pameti, kad dolazi iz crkve, a nije se naredija.„Ajde, brate, u crkvu, pa čekaj reda ka i drugi kršćani, pa poslin, kad dobiješ proštenje, dođi ako ćeš štagod da priložiš.“ „Ma ja oću da se ispovidim kod onoga bolesnoga vratra, kod vra-Brne, a njega nije u crkvi...” — Neću ni da čujem o tome! viknu Brne, ustajući.Ja sam nemoćan, ja ne mogu.... — Ma stani, brate.Ti ne znaš kakva bi se škandala mogla izleći iz toga, reče Tetka namršten.Stani, da čuješ do kraja!Seljak nastavi: „Po duši — veli — ja ne poznajem vra-Brnu, nikada ga nisam vidija, ali sam usnija, da se kod njega ispovidim.Ništo mi dođe u snu i reče mi lipo i razgovitno: ajde u manastir.... pa se ispovidi vra-Brni.Zapamti dobro da se zove vra-Brne, i još ćeš ga poznati po tome, što ga noge bole.Tako mi ono reče u snu.I jevo ja potego dva dana hoda.Sad, ako je taj vra-Brne još duvat, ako samo može usnama micati, neka me pripušti, da skinem s duše veliko brime, a, bora mi, i on sa svoje, jer se ja drugome ne mogu ispoviditi, a imam šta li!Imam šta li!“....Tako veli taj seljak i još dalje razveza, ka šta oni čine.Sad, brate Brne, da tu nije bilo puka.... — Dakle, bilo je tu još svita! — Bilo je puno refertorije, a on još viče, — a čućeš kako skiči kad govori, i ljudi se počeše krstiti i rekoše mu: „Blago tebika kad si usnija!“ Ti sad vidiš, kakva bi se škandala izlegla kad bi ti odbija!Zato sam, brate, i doša!Ti znaš da bi se reklo: jeto čovik posega dva dana oda... — Ta već razumim! prekide ga Brne uznemiren.A osim toga i jest čudno da je tako sanja!... ako nije šenuja. —- Ma nije, brate, nego zdrav i pametan čovik.Doja je na svom konju i još vodi momka uza se.Ja ga mislim zadržati i na ručak i na večeru.Jedno što je bogat, kako se vidi, a drugo što je iz oni krajeva odakle do sad nije niko dolazija.Zato, brate Brne, triba da ga svojski privatimo, zbogu mlogo razloga, a najviše.... — Pa zovi ga!Di je?Ive, daj štolu!Metni ovdi katrigu, ovdi pod raspelo!...Oću, Dume brate!Zovni ga, — govoraše Brne na predušak, obrćući se na jednome mjestu. Slušajući te razgovore, Bakonja češće otvaraše vrata i gledaše bogatog seljaka, koji stojaše na trijemu oborenijeh očiju i veoma zamišljen, tako zamišljen da se ni obzirao nije na gužvu svijeta, koja se oko njega motala.Osobito ga žene radoznalo posmatrahu.Svakoga trenutka mogahu se čuti ovake opaske: „Ovo je onaj što je doša ispod Velebita, da se ispovidi vra-Jerkoviću!...Kažu, doša mu na san!...Dakle, vra-Brne je moguć kod Boga, kad mu on šalje ljude na ispovist!...A šta niki kažu da je taj vratar poludija!?“...Kad stric zaiska štolu, Bakonja mahnu rukom strancu.U isti mah Tetka se uputi k vratima, vičući: — Odi, Pivalica, odi! — Valjen Isus, duovniče! reče, upravo veknu, taj Pivalica ušavši.Glas mu bješe kao u jareta, te ko bi ga slušao a ne gledao, mogao bi pomisliti da njeko dijete podražava jarića.Bakonju poduši smijeh i obrnu glavu. — Jev, ovo je fra-Brne, kome ćeš se ispoviditi, pokaza mu Tetka, pa izađe s Bakonjom.Tetka rastjera svijet sa trijema, pa se ustavi sa đakom ispred svoje ćelije. Pivalica prekloni glavu i poljubi Naćvara u ruku. — Tako!A odakle ono ti biše, a?A kako je bilo?Sniva si? pita ga fratar, pošto sjede i stavi štolu. Pivalica, jednako oborene glave i obrćući kapu među prstima, ponovi ono što je pričao Tetka. — Ajde klekni, kršćanine dobri! reče mu najzad Brne.Vidiš, ja sam nemoćan i imam oslobođenje od svoji starišina, da ne radim nijedne redovničke dužnosti, ali kad je ovaki slučaj, za tvoju ljubav oću...Od’, od’, bliže, bliže, da ne moram puno glasno govoriti. Pivalica baci kapu na stolicu, izvuče jatagan pa ga stavi vrhu kape, pa kleknu i sklopi ruke. — Daklen, kršćanine, kad si se ispovidija poslidnji put? poče ispovjednik. — Ima uprav dvanajs godina, odgovori Pivalica, uzdahnuvši. — Šta naopako?....A zašta se nisi ispovida za toliko vrimena? — Zato što mi je sotona obuzeja dušu, reče Pivalica spuštajući glavu sve niže.Ja sam ti, oče, najveći grišnik na svitu...Ja sam sav ogriznuja u krvi...Ja sam zaslužija ne višala, nego da me živa peku... Pivalica zaćuta.Brne vidje kako mu se ramena malko tresu i ču kako mu cokoću zubi.Brne se zgrozi, te jedva reče: — Ti si, dakle, baš veliki grišnik!Tome se nisam nada.E, pa kaži sve šta imaš. — Prije dvanajs godina ubija sam jednoga čovika.Ubija sam ga iz puške na srid puta, između grada i našega sela.To je bilo u zoru.Niko nije vidija.I danas se misli da ga je niko drugi ubija... Pivalica ispriča to na pretrg, pa zastade, kao očekujući šta će na to ispovjednik, koji dihaše kao ciganski mijeh.Pošto je čeknuo njekoliko trenutaka, nastavi istijem glasom, a tresući se jače. — Iste godine, posli niki pet miseci može biti, čuva sam svoj vinograd.Jedno seosko dite prođe onuda.Ja ga udarim velikim kamenom u slipo oko.Dite pane mrtvo.Ja ga odnesem do bunara, nedaleko od vinograda, i bacim ga u nj.Ni to se nije doznalo, da sam ja učinija... — Ma zašta si ubija čovika?Zašta si ubija dite? pita Brne, jedva došav k sebi. Ali Pivalica kanda ne ču to, no nastavi, kao u njekoj groznici, govoreći brzo: — Pa ’nda sam bija svu drugu godinu bolešljiv.Pija sam puno, opija se svaki dan.Zapalija sam komšiji sino i zakla mu dva vola.Jopet sam ubija čovika iz jedne pećine povr sela.Pa više nisam zla činija za dvi godine, ali sam jopet ubija vratra... — Ta jesi li ti pri sebi, čoviče! viknu Brne, sav drkćući, i izmače se. — Kamo srića da nisam! reče Pivalica, primičući se na koljenima.Čuj dalje.Najposlinak sam svoju ženu obisija o trišnju prid kućom, pa reka, da se sama obisila. — Ma zašta si činija ta krvna dila?Ne kažeš mi. — Zašta? ponovi Pivalica, spustivši ruke niza se. — Da, zašta?Šta ti je učinija oni čovik, ono dite, oni drugi čovik, fratar i tvoja žena? — Ništa.Pri Bogu, nisam ni poznava one ljude.Niko mi ništa od nji nije bio kriv. — Ma kako to? pita Brne s malom dušom. — Jeto tako.Žedan sam krvi.Dođe mi ništa, pa bi onoga trena ubija svakoga, ko mi se namane.Zato svake noći zaključavam dicu u jedan prigradak, pa obisim ključ visoko o jednu čuklju... — Ma šta ti dođe?Kako ti dođe? — Ne znam.Uđe mi sotona u krv, — uvati me protezavica, valjam očima, škrgućem zubima, a ruka mi sama traži nož ili pušku.Najslađe mi je zaklati...Ali, daj oče, svituj, pomozi,... ja sam grišnik, ali, ali... — Šta je... št’! dreknu Brne klisivši sa stolice, jer Pivalica silno škrgutnu zubma i izvrati očima, a ruka mu pođe k jataganu.Dokle se Pivalica okrenuo, Brne je već bio na trijemu.Tetka mu poteče u susret. — Šta je, Brne brate?Šta se dogodilo, ako Boga znaš? — B-b-b, oće da me ubije! — Ko oće da te ubije? pita Tetka tobož preplašen i uze ga pod ruku.Ta nije zar? — B-b-b, bižmo! — Ma od koga da bižimo?Ta evo nema nikoga za tobom!A onaj je Pivalica zar osta u kamari.Je li se ispovija? Brne, izvan sebe, okrete se, a to Pivalica ide k njima, razvukao usne, te mu sijaju pljosni zubi, i veli: — Eto vam ga zdrava zdravcita!Jesam li vam ja reko, da će on iskočiti, a da ga ni prstom ne dotaknem!Eto neka reče.A ne zamjerite vra-Brne, šala je od Boga, teliš kad je čojeku na dobro! — Šta?...Šta je to? poče Brne. — To je, da si ti izaša iz kamare, a i ne znaš da si izaša! reče Tetka veselo.Jevo te u koridoru zdrava i čitava, a nisi prsnuja ka mijur.Ajdemo u moju kamaru, jer jevo svit dolazi.Ajde, Brne!Ajde, Pjevalica s nama na rakiju.Ajde ti, Ive, zatvori stričevu kamaru....Daklenka (nastavi, pošto zatvori vrata, te preteče preneraženoga Brnu, koji hoćaše da nješto zausti), ovo ti je čuveni narodni likar Pjevalica iz B. Ja sam odavna sluša za nj i da je višt likar, i da je veliki domišljan.Ja sam poručija po njega i sve mu ispripovida šta je s tobom.Kakav je domišljan, jeto, možeš sam da sudiš, a kakav je inače likar, to ćeš viditi posli.A sad, brate, sazuj bičve, da ti obađe noge.Dede mu ti Pjevalica svuci. Brne pusti da čine s njim što hoće.On ih je samo gledao.Pjevalica mu opipa listove i stopala.On je to činio tako nježno, tako laganom rukom, da je Brnu samo golicalo.Pjevalica najposlije zazvižda i odmahnu rukom. — Za njekoliko neđelja nestaće svega ovoga, samo da privijaš što ti ja dam, i da odaš! — Ma, dakle, ti si rišćanin? progovori najzad Brne.U tome se vrati Bakonja, koji se ne mogaše iščuditi. Fra-Tetka okrete talijanski.Za dugo je govorio razmahujući rukama.Brne se više i više vedrio, dokle mu, u potonju, ne zaigra osmijak oko usana. U trijemu nasta tutnjava i graja.Tetka izađe. — Ma je li istina, oče, da je vra-Brne ozdravija u jedan ma?Da je Bog učinija s njime čudo kad je ispovida onoga čovika? pitaju seljaci. — Jest, braćo!Bog uvik čini čudesa nad dobrim ljudima.Evo našega fra-Brne zdrava.Sad će s namikarce u crkvu.Ajdemo, brate Brne. Nije mu bilo druge, no pođe.Tetka ga uze ispod jedne ruke, a Bakonja ispod druge.Pjevalica za njima, a seljaci pošljednji.U dvorištu pridruži se velika gomila, te svi uđoše. Fratri, koji su misili, videći fra-Brnu, ukočanjiše se pred oltarima; a oni koji su ispovijedali, promoliše glave iz ispovjednica.Svak povjerova da se njeko čudo desilo. Brne se dugo i toplo molio, pa izađe istijem načinom, samo što još pristaše Kušmelj i Rdalo da ga drže s leđa.Tetka uđe sam sa Pjevalicom i s Brnom.Pjevalica izvadi iz fišeklije njekakvu žutu smolu i predade je Brni, poučivši ga kako će s večera njom namazati dva lista repuha, pa ih privijati na listove.Poslije toga, primivši jabuku, po nagovoru Tetkinu, on otide odmah. Brne nije izlazio, niti je puštao koga k sebi na veliku žalost Kušmeljevu, ali sutra dan, prvi je bio na nogama i hodao je po trijemu. A riječ ode od usta do usta, po velikom dijelu kršćanstva, kakvo je čudo Bog učinio sa vra-Brnom „kad je ispovida jednoga velikog grišnika“. A rkaći pod Velebitom pričahu: kako njihov Pjevalica izliječi vra-Brnu! Ljeto je.Zora je.Bakonja spava u prednjoj stričevoj sobi, kao i uvijek.Noge mu presižu dušek, koji mu je toliko godina dugačak bio, a kako leži nauznak, dušek malo što nije uzak pod njegovijem širokijem leđima.Na podu, kraj glave, nalazi se fjorentinska mjedena lampa sa četiri noska, rasklopljena knjiga posuta pepelom, duvana u hartiji, zemljana lulica sa kratkim kamišem i ogledalce.Podalje su razbacane haljine.Na Bakonjinim bijelim i rumenim obrazima, osjenjenijem prvom dlakom, ogleda se mladićsko zdravlje; oko usana lebdi mu osmijak, a kako je pružno snažnu, bijelu mišicu, prilika je da snijeva e mu na njoj počiva vršnjakinja.... Budionica zazvoni.Iz stare navike Bakonja se prenu i prekrsti, ali ne skoči kao njekad, no leška dokle ne izumre pošljednje zujanje zvona, i zamišlja veseloga Butricu kako poskakuje držeći se za konop.Najzad sjedne; proteže se i s ponosom omjera svoje jake udove, pa dohvativši ogledalce i gladeći se po bradi, pomišlja na crnomanjastu Jelku.... Prije događaja sa Pjevalicom, Bakonja bješe svega dva tri puta, Bujasovom brijačicom, ošurio „maovinu“ s lica; ali od kad mu buknu česta dlaka, stric mu pokloni britvu, a od kad mu Jelka reče da joj se prsti ježe kad ga pomiluje, Bakonja se poče brijati svakoga drugoga jutra.Dakle, taj dodir ruke sa prvijem znacima muževnosti napominjaše mu Jelku. Za dugo, čim bi Bakonja otvorio oči jutrom, milina bi mu ispunila grudi i on bi pohitao ka prozoru, da otpravi prvi pozdrav njojzi preko vode, znajući pouzdano da i ona o njemu misli čim se probudi.Nije rijetko bivalo da on, kroza zimnju kišu, kroz proljetnju maglu, ugleda u daljini kao njeki mali kameni kip, a on je znao da su očice toga kipa uprte ka manastiru, da uzdasi lete k „milom Bakonjici,“ da se ruke savijaju grleći njegovu priliku, te bi se i Bakonji suze zavrtjele i, prožet onijem milijem osjećanjem, sve što rađaše, rađaše kao u bunilu.Poslije podne, kao što sunce rasprši maglu, tako bi on snagom svoje vonje razvedrio svoju glavu, te znađaše da šmigne neopažen preko vode.Za to je, osim pomoći vjernoga Dundaka, trebalo dosta hitrosti i pregaoštva, ali to titranje sa svojom sigurnošću (jer, bez svake sumnje, kad bi se doznalo, bio bi s mjesta istjeran) imađaše osobitu čar za Bakonju.Kad bi svoje zlato prekorio što jutrom zebe i kisne, ona bi mu umjela odgovoriti samo suzama radosti i jačim privijanjem na svoje grudi, kao da mu hoćaše reći: „Ta vidiš li da te moja jaka želja i privuče i provede nepovrijeđena kroza pogibli!“ Tu je misao Bakonja čitao na licu Jelkinu i vjerovao da je tako.Osim toga, oboje morahu vjerovati, da njeki naročiti svetac štiti njihovu tajnu, kad ona osta skrivena od matere (Jelka nemađaše ni oca ni braće, no dvije mlađe sestre), od susjeda i pastira.Najzad, Srdarina, koji se jednako „klančao po kmetovi ka obaćetan pas,“ zateče ih na osami, ali se učini nevješt.Bakonja, nemirna srca, vrati se k vozu, gdje zateče namrštena Srdara.Ovaj mu pođe u susret, takijem načinom, kao da će ga ščepati za gušu, a kad Bakonja ustuknu, Srdar udari u grohotan smijeh i zagrli ga govoreći: „Ej, ludo dite, zar da se fra-Jakov za take stvari ljuti!I misliš li ti zbilja da ja za to nisam odavna zna?Ta znali smo mi odavno.... i ja i Jelica.Još smo se čudili vašoj neopreznosti.Jelica me više puta nagovarala da ti ponudim, da se s tvojom Jelkom kod nje sastaješ, di ćeš biti siguran ka u svojoj kući.„„Ža mi je, veli, one lude dice, jer će najposlin zaglaviti!““ Ja je nisam tija poslušati, znajući da je zabranjeno voće mlogo slađe, kad se do njega kroz trnje dokradeš, ali već videći da ste izgubili svaku bojazan, ja sam vas otimice zateka.Sad kako znaš!“ — Od tada nesta svake opasnosti.Bakonja je na novom konju novoga gvardijana gotovo svakoga dana uza Srdara išao preko vode i odmarali se kod Jelica.Fra-Tetka je drage volje pristao da mu Bakonja ukroćuje zazorljivog mladog „bilca,“ koga bješe kupio od njekog dužnika fra-Brnina.... Tako je njekad bivalo, a sad? Sad, nakon deset mjeseca poslije prvoga, prisnog, zanosnog sastanka, Bakonja, kao god što se iz puke navike brijao svakoga drugog jutra, tako je iz puke navike gledao preko vode, tresući uzgred duvanski pepeo.Nestanak sviju preprijeka, znatne promjene u Jelkinim crtama, dodir sa Srdarevom Jelicom, Srdareva pričanja iz svoje prošlosti, pouke koje se iz njih mogahu crpsti i, osobito, vidjelo u kom Srdar prikazivaše ženski svijet, sve je to, malo po malo, utjecalo na Bakonju i činilo da vehne svježina njegove ljubavi prema Jelki.Do duše, Bakonja se ljutio na sebe zato što postupno osjećaše kako iščezavaju draži pri djevojci, koja mu se iz velike ljubavi sa svijem predala, koja ga je jednako ljubila do ludila, ali nije mogao ratovati sa svojim srcem, niti se mogao pretvarati.Sve što je mogao to je da je sažaljava, i on je iskreno sažaljavao.Da nije toga bilo, on hoćaše poodavno s njom raskrstiti; a da se skoro ne desi prilika koja razbudi njegov ponos, on bi bio to učinio tijeh dana.Tu je priliku stvorio Bujas.On je znao za drugarevu tajnu, a poznao valjda i preobrt u njemu, te počeo oblijetati oko Jelke, koja se požali Bakonji, a Bakonja podnese šake u oči Bujasu.Sad Bakonja, gledajući s prozora, žaljaše što je od staroga druga načinio novoga neprijatelja i što se, na njeki način, vezao da i dalje provodi ljubav s Jelkom.Ali na mah opet mu se ražali, jer se sjeti da mu je Dundak pričao kako je očajnica tri dana zasopke dolazila na voz i tamo dugo čajala... Bakonja, namršten, sta raspremati sobu.Jedna neugodna misao izazva drugu.Doista mu Bujas zamješta zamke!A onaj gadni Mačak, od kad nestrpljivo očekuje da se zafratri i da dobije parohiju, postao je taka pritvorica, da se čovjeku ne mili pogledati na njega!Pošto pak, u pošljednje vrijeme, obojica zaviđahu Bakonji, prirodno je da su se potajno združili, te rade protiv njega!...Ali šta mu, najposlije, mogu?...E, da vidiš, mogu!Ako su se „izuli“ Vrtirepu (koga, za nesreću Bakonjinu, ne trpe ni kao pomoćnika na parohiji), pa Vrtirep uzme konce u svoje ruke, kako je prepreden, moglo bi se lako desiti da Bakonja padne u zamku.Pa i njihovi fratri, Duvalo i Blitvar, pristali bi rado u hajku na Bakonju.... Iz tijeh crnijeh misli trže ga kucanje na vratima iz trijema.Bakonja otvori i, sukobivši se sa vedrijem licem maloga Butre, razvedri se i sam. — Dobro jutro, Ive!Jevo čizme i jevo topla voda, a ladnu ću doniti odma reče dijete, proseći očima lijepu riječ od Bakonje. — Dobro, moj Butrice, dobro! prihvati Bakonja tapšući maloga po gojnom obrazu, na što on odleti kao strijela, a on diže svoje čizme, da vidi jesu li dobro očišćene, pa ih stavi iza sebe, pa unese vjedricu tople vode, pa spremi duvan i lušu u svoj kovčeg, pa sta uređivati knjige u polici, koje je sinoć razmetnuo, tražeći što za čitanje. Već je godina od kad ga Butre poslužuje.On u svome srcu nije razdvajao svoga učitelja Bakonju od strica.Bakonja mu bješe ideal.Što Bakonja reče, to je sveto, što se protiv Bakonje reče, to mu Butre odmah javi, zato se Bakonja smiri ne čuvši ništa novo.I on je djetetu vraćao milo za drago i bio mu od koristi, učeći ga svakoga dana, čim se učvrsti u milosti Tetkinoj. Kad Butre donese hladnu vodu, Bakonja mu dade čvočicu u nos, pa unese vjedricu u stričevu sobu, hvaleći Isusa.Brne reče, stenjući: — Ti si jopet pušija, nesritniče!Jeto sav vonjaš na duvan, a noćaske sam opazija... — Nisam, odgovori Bakonja otvarajući prozore.Nisam pušija, nego sam sinoćke sidija kod fra-Dume, pa je on pušija, a meni se upija dim u odiću....Ako zapovidate, voda je tu! — Tako! reče Brne sjedajući s nategom.Bješe dosta posijedio i izmijenio se za tijeh deset mjeseca.Obrazi mu splasli, podvoljak se spustio više no prije, na šiji mu se koža nabrala, te se činjaše kao da su mu šklopci izašli. — Tako! ponovi on, spuštajući lagano niz krevet naduvene noge, koje Bakonja odvi i opra, pa ih namaza žutom mašću Pjevaličinom, obloži ih listovima svježega repuha, uvi ih povojčićima, stopala mu zavi krpama, nazu mu prostrane svitne cipele i pomože mu da sjedne u naslonjaču.Sve to Bakonja uradi brzo i vješto kao kakav bolničar, pa se vrati u svoju sobu, da se spremi, i otide na jutrenju. Da ispričamo u kratko kako je fra-Brne proživio tijeh deset mjeseca, od kad ga Pjevalica istjera iz sobe. Prvo, što treba spomenuti to je, da je priložio crkvi pedeset talijera, a ne dvjesta ili trista, kao što su se svi u manastiru nadali.Pošto su toliko isto priložili: Blitvar, Duvalo, Žvalonja, fra-Tome i Zakarija iz Zvrljeva, a novi gvardijan dvadeset i pet talijera više, to i Brne poslije pridade, da se izjednači sa Tetkom. Što se pak tiče liječenja Pjevaličinijem načinom, fra-Brne uvede ovaki red u svome životu.Jutrom, pošto bi mu sinovac sve učinio kao ono sad, Brne bi izašao tačno u osam časova, pa bi, jednakijem, odmjerenijem korakom, otišao do kraja hodnika, pa se vratio do drugoga kraja, tako, gore i dolje, četiri puta, pa bi se vratno u sobu, sio na najnižu stolicu, a noge digao na krevet.Tako bi se odmarao i čitao dokle strjelica na časovniku ne pokaže, tačno deveti čas.Tada bi opet izašao na trijem i prošao ga gore i dolje osam puta, pa bi se vratno da se odmara, kao i prije.U početku desetoga časa, „učinija bi dvanajs šetnja,“ kako on to zvaše, i popio bi polak čašice rakije sa lincurom; u početku jedanaestoga, učinio bi šesnaest šetnja i ispio drugu polovinu grkače, pa bi otišao na molitve u crkvu, gdje bi presjedio, a odatle na ručak.Poslije podne, tačno u dva, počeo bi opet sa četiri šetnje, pa sve tako tjerao dalje, dodajući po četiri.Đaci bi došli na predavanje poslije drugoga izlaska, a tada Bakonja moraše paziti da ne prijeđe vrijeme.Tako bi fra-Brne iščepukao dužinu trijema trideset i šest puta dnevno i ispio dvije čašice rakije sa lincurom.Po njegovu mjerenju i računanju, uložno bi vremena na kretanje: 107 minuta i kročio 4253 puta. I Brne se osjećao svakoga dana bolje, za koliko trajaše suha hladnoća, do pred Božić (Pjevaličinu mast bješe potrošio dvije nedjelje prije, a privijao je repuh).Ali oko Božića udari kiša, te Brni najprije poče vrtjeti u gležnjima, pa se bolovi rasprostriješe u svaku žilicu od stopala, pa mu obuze žar listove, pa mu poče sijevati u koljenima, pa.... leže logom i ne mogaše kopornuti nogama i ne mogaše zaspati.U strašnijem mukama, Brne predavaše đavolu Pjevalicu i narodnu medicinu, Tetku i salernsku školu, grđaše Bakonju i sav njegov magareći soj, Balegana i njegovo gotovljenje i sve na svijetu, dokle mu bolovi ne oduzeše riječ.Tada mu se prepadoše za život, te poslaše po mladoga ljekara iz varošice.Rkać dođe po najvećem pljusku, prepisa što i prije, i ostavi zrnca, preporuči mu da se umjeri u jelu, pa, uzevši za putninu i prijegled dvadeset talijera, otide i ne odmorivši se ljudski.Brni je bilo najgore sutra dan, pošto uze zrnca.Pa onda, kad se nebo malo razvedri, bolovi odminuše, a kad se natušti, bolovi ojačaše.U toj trzavici, Brne naumi da ide u „grad“, čim se bude mogao držati konja, svakako da ide u „grad“, gdje ima iskusnijeh ljekara na odmet.I poče sračunavati koliko će trošiti za sebe i Bakonju, dnevno, mjesečno, itd.Bakonja ne znađaše šta da želi.S jedne strane, plijenjaše ga pomisao da ode u grad, ako će i za kratko vrijeme, s druge, opet, bojaše se da stric ne umre tamo, pa šta bi on sam među lacmanima, i šta bi poslije bilo s njim!Ali čim se stric pridiže, prvi mu je posao bio da pošlje čovjeka pod Velebit, ka Pjevalici.Senjak se vrati s drugom gukom masti i s porukom od vidara, da Brne ipak hoda i da pije surutku, što više može.Brne poče tako činiti.Preuze prvašnje šetnje istijem redom, samo što bi iza svake popio po čašu surutke, te bi se do noći naduo kao tenac.To mu pokvari želudac, te je već slabije mogao jesti, a u tome mu je bio njeki boljitak.I tako ga eto zatekosmo. Kad Bakonja uđe u crkvu, bješe protekla trećina jutrenje.Svi se pogledi stekoše na nj, jer, ne dalje nego juče, gvardijan ga bješe oštro prekorno zbog toga zakašnjavanja.Oči Mačkove, Duvalove i Vrtirepove bijahu pune jeda.Bakonja zažmuri, zatrese malo ramenima i poče najprije iz tiha slagati uz opće pjevanje, pa jače i jače popusti mah svome silnome glasu i još sta njim izvijati i treperiti, kao što davno ne bješe, tako da Butre od miline zinu i ukočanji se kao kip.I svi ostali, manje više, podlegoše čaru, a Tetkino se lice postupno vedrilo dok ne primi izraz zanosa. Kad izađoše iz crkve, Vrtirep, videći da Tetka ne govori ništa, reče oporo: — Ti, Jerkoviću, ostaćeš danas bez ručka! Svi se zgledaše.Bakonja se uzdrhta. — Jes razumija šta sam naredija? — Pa razumi se, da je razumija! prihvati Srdar i hitro namignu Bakonji, — jer kad se ticaše kazne za nemarnost prema crkvi, onda je bilo škakljivo miješati se. Fratri pođoše.Mačak, gledajući preda se, dodade sa svijem zbiljski: — Uzmi, brate Ive, skrušeno tu malu pedipsu! Bujasa spopade smijeh i uhvati Bakonju za ruku.Nije se mogao povratiti od smijeha, no stade prema njemu, pa ga gurkaše nazad, bojeći se da Bakonja ne kidiše na Mačka, tako je bio razjaren. — E, jes guba! reče najzad Bujas....Sad viđu kakva je guba!Nemoj se, Ive, žestiti, da ne učiniš kakvu ludoriju!Ajdemo k Baleganu kroz mala vrata! U tolikoj gorčini, Bakonji slatko pade to neočekivano ponašanje Bujasovo, te mu prijateljski stište ruku i ćutke otidoše u kujinu gdje zatekoše preplašenoga Butru kako priča Baleganu strašni događaj. — Muči ti, mali! reče mu Bakonja.Ajde u skulu!....Daj mi, Grgo, kafu za strica! — Sidi ti i pij svoju, a ja ću odliti stricu! povrnu kuvar, pa ljevajući đacima, zatoroka: Sve su to budalaštine i pizma i pritvorstvo mladoga djakona, koji oće da se na pričac posveti zar, šta li?I s menom je sad taki.Ne gleda me u oči i govori mi pripokorno, ka da će se ispovidati u meneka.Šta je to, pitam vas ja?Jesu li to škale priko zida ob noć, pa priko greblja ka slugama po svu noć, kad je.... — Šta to govoriš, Grgo? prekide ga Bujas u čudu.I Bakonja streknu i diže glavu. — Govorim šta znam, ali ne da odam, ni za prikor, nego da se zna da nisam poditinjija i da se zna da držim jedno oko otvoreno po noći u vike, i onda kadak je Bukar služija...Ja ću viknuti fra-Jakovu ovako... Oba skočiše, te otjeravši Butru, stadoše preklinjati Grga, da ne govori dalje.Ali ih Grgo ne slušaše, no ljutito brbljaše dalje, miješajući svakojake misli.Najčešće je tvrdio da nije „poditinjija“ i tada bi se gotovo razgoropadio.Đaci se zgledahu.Već je prošlo polak godine od kad se stari sluga podjetio, te bjehu navikli slušati njegove razgovore bez glave i repa, ali je dotle uvijek tiho govorio.Biće, dakle, da je baš toga jutra čuo gdje njeko kaže tu riječ, kad ga je ona toliko pekla, a uz to ga naljutio postupak Vrtirepov, jer je Grgo milovao Bakonju uvijek jednako.Đaci se začudiše gdje on zna njihove tajne od toliko godina, a nikada da im što nagovijesti o tome, ni u šali.Oni se sad prepadoše od pošljedica.Bakonja sklopi ruke i načini žalosno lice.To privuče pažnju Baleganovu, te ućuta. — Striko moj! poče Bakonja plačnijem glasom, na što se Bujas, razumjevši majstoriju Bakonjinu, okrete k zidu, da sakrije smijeh.Striko moj!Jesi li i ti zar moj krvnik?Oćeš li i ti da me turiš u provaliju?Oćeš li da me zakolješ bez noža? — Ja!? veli zaprepašćeni Baletan.Ja tebe, dite moje? — Pa ti, striko!Šta spominješ škale i prilaženje priko zida, kad znaš da sam i ja bija u tome grišnom poslu?Dosta je da to čuje fra-Bare, pa onda svršeno je sa mnom za u vike!I Bakonja pokri lice rukama, a Bujas izađe, tobož i on pogružen. — Ja da moje dite unesrićim?O, o, o!Jezik mi se slipija, ako ja o tome više spomenem!O, o, o!Bog da i Divica... Bakonji već nije drugo što trebalo, te ponese kafu stricu.Idući, pomišljaše koliko li je samo mijena podnijelo njegovo srce od kad je ustao, za nepuna dva časa, kako se morao savlađivati, on, kome je u krvi bilo da uradi što namisli! Stric ga dočeka grdnjama što je zakasnio s doručkom.Bakonja mu mirno i, gotovo s njekom nasladom, ispriča šta je bilo, pa se najedi i izvadi iz kovčega lulu i duvan. — Tako!Šta je to? — Evo šta je.Slaga sam vam da nisam pušija, ali neću više, — reče i razbi lulu o prag, a duvan prosu kroz prozor, pa sta raspremati stričevu sobu. Brne je u strahu posmatrao sinovca.Na njegovu blijedom licu treperaše svaka žilica, njegovi snažni i gipki udovi bijahu tako pokorni njegovoj volji, da to strica neugodno dirnu, te, ne znajući zašto, sjeti se svojih predaka: fra-Jerice, o kome se pjesme pjevaju, i još slavnijega strica Jurete. Bakonja uze rukopisna predavanja i jednu knjigu, otide u učionicu, pa sta šetati. Te godine bijahu stalni učitelji: gvardijan, Duvalo i Vrtirep.Predavanje, kad ga je bilo, teklo je istijem redom i načinom, kao što je opisano u glavi šestoj.Bakonja stiže Bujasa u nauci, te ih izjednačiše, a kako je on, pored svega ašikovanja i jeglenisanja sa Srdarem, mnogo čitao, to je svojim pitanjima često dovodio u zabunu i učenoga fra-Duma.Onu pak dvojicu slabo je cijenio, a nije to ni krio, te ga najviše zato i pomrziše.Mačak odavno nije dolazio na predavanje, jedino je išao ka fra-Brni, dokle je on primao.Već su tri mjeseca od kad svakoga dana nestrpljivo očekuje poziv da otide, da se zafratri, te već i ne izlazi iz stričeve sobe, osim u crkvu i u trpezariju.Butre je pak dolazio kasnije, kao ono njekad Bakonja. Bujas uđe. —- Nema skule! veli on.Imaju niki sastanak.Eno i’ sviju u gvardijanovoj kamari...Pa kako svrši sa Grgom? Bakonja sjede i nalakti se.Oči su mu sjaktile.Na lijevoj strani čela utonula mu brazdica, u koju se Bujas zagleda. — Šta ti je sad?Je li ti ža što smo se pomirili? — Neću više tamo, reče lagano Bakonja, dišući uzbuđeno.Dajem ti rič, da neću više priko vode! — E! učini Bujas i diže visoko obrve. Bakonji se odmah lice zažari i oči pomutiše, te Bujas vidje da ga obuze stid, kajanje, srdžba i mnoštvo drugih nejasnijeh osjećanja, i on se krenu, da izađe. — Stani! reče Bakonja.Ti ne znaš kako mi je!Ja to nisam reka da...Ja te cinim ka prijatelja, pa zato oću da ti ovo kažem.Meni je ža nesritne divojke.Ako ja budem i dalje iša, ona se neće udati, a bilo je prilike i do sad da se uda...Razumiš li? Bujas potvrdi glavom, slegnu ramenima i izađe. Tada Bakonja briznu u plač, u silni plač.Učini mu se da mu suze izviru iz dubine srca, a ne osjećaše da mu biva lakše.Tako mu nikad nije bilo.Što je najčudnovatije, osjećaše da nije kriv, ali da je pravo što zbog toga trpi, da bi bilo pravo i da mnogo više podnese.On pokuša da razmišlja o toj pojavi, ali odmah udari na bogoslovske prečage o grijehu i kajanju, koje su mu se gotovo užljebile u mozgu, te mu se pažnja na tome malko zaustavi, pak se rasplinu. Butre, odškrinuvši vrata, zastade bojažljivo i nakašlja se.Bakonja se po novo razvedri. — Odi, Butre, de!Ajd’ da vidim jesi li naučija. Dijete sjede do njega i poče čavrljati iz časlovca.Tako je trajalo duže od jednoga časa.Tako ih zateče fra-Tetka koji samo zvirnu, a tako malo docnije i Srdar koji otvori vrata s lupnjavom. — Ajdemo, momci!Jutros ćemo ranije, kad već nemate skule! Njih dvojica pođoše k njemu. — Ja jutros neću! veli Bakonja.Boli me glava. — Baš zato ajde.Šta si tako blid?Zar zbog one sprdnje?Ne ditinji, bolan!Ja sam reka Baleganu da ti pošlje ručak u moju kamaru, a za pedipsu neka bude dupli obrok...A, jevo i Bujasa.Ajdemo, dakle.U redu za mnom, ma-a-arš!I Srdar diže čibuk, pa pođe pred njima. Bakonja svrati stricu, pa ih, trčeći, stiže pred mađupnicom, gdje Butre uze utirače, pa sam otrča k vodi. — Je-li-te, fra-Jakove, zašta je bija skup kod gvardijana? zapita ga Bakonja. — Poradi nikog duga manastirskoga.... ne znam po čisto.Misliš li da ja slušam take stvari?Nu, ti si se sadak razabra i voljan si za razgovor.Daklenka, reci mi, šta misliš?Oćemo li posli podne tamo?Vrime je već... — Posli ćemo o tome razgovarati, odgovori tiše Bakonja, mignuvši put Bujasa, koji je išao podalje, s desne strane Srdareve. Butre je već bio u vodi.On se držaše rukama za žile jedne vrbe, koja bješe naročito odsječena do dna, da joj plivači s panja skaču.Bujas se u trenutak svuče i otpliva uz maticu.Srdar pušaše lulu.Bakonja zamišljen gledaše u vodu, dokle mu se pogled ne srete s Butrinijem, a tada se i on brzo svuče i stade na panj, obrnuvši leđa vodi, pa, kao i uvijek na komandu Butrinu: jedan, dva, tri!Bakonja skoči i hitnu ruke u vis, pa se u vazduhu obrnu i bućnu na njekoliko koraka od obale.Za tijem se povrati ka Butri, uze ga za glavu i poče ga učiti da pliva.Među tijem i Srdar zaroni jednom, pa odmah izađe i onako mokar sjede na sunce i pripali.Tako je on vazda činio, jer se, — kaže, — uvjerio da mu bolje pomaže „banj u ariji“ no u vodi.Pošto se osuši, on se još jednom zagnjuri, pa nastavi pušenje. Bakonja izađe prije Bujasa, pa ne obrisav se, sjede do Srdara i obori glavu među koljena. — Ja vas molim ka Boga, fra-Jakove, za jednu veliku ljubav, poče on uzbuđen. — E!Šta to?Šta ti je jopeta? — Da rečete tamo, da...Nije vajde, triba najprije šta izmisliti.Recite da se fra-Brne jopet teško razbolija, da ga ni za trenutak ne mogu ostaviti, pa onda molim Jelicu da, malo po malo... — Dakle, misliš da raskrstiš s malom? prekide ga Srdar, odbijajući guste dimove. Bakonja potvrdi glavom. — Da sa svim raskrstiš?Da ne iđeš više nikako tamo? Bakonja odreče glavom, pak se ispravi. — Recite Jelici, da joj se kunem Bogom i svetim Franom i svim na svitu, da, čim se zaredim, čim dođem do novaca, neće joj faliti lipa jabuka ako skloni malu da se uda, i to šta prije.Razumi se, triba, najprije, da se mala navikne šta ja ne dolazim, da joj se kaže... — Ma na šta sve tolike pripreme i ta tvoja zebnja? — Zato što bi mogla učiniti štagod od sebeka.Nemojte se smijati.I juče je dolazila na voz i sidila više od ure, kaže mi Dundak.I potavnila je, kaže, u licu ka zemlja.Mogla bi se utopiti, a onda bi se i ja utopija.Odma, onoga trenutka skočija bi u vodu.A nemojte misliti, da se onda ne bi sve proćukalo, da bi i Jelica i vi na miru prošli.Ja to ne kažem da vas pripanem, jer, vi znate, da bi ja prije sebi želija zla nego vami, i da baš s toga i govorim!... — I tako razložeći, Bakonja uspje, da mu Srdar odobri namjeru i da mu obeća da će se zauzeti kod Jelice.Uglaviše kako će.Najprije će biti smetnja velika bolest Brnina.Pa onda će se reći, da je gvardijan nješto načuo, ne baš istinu, nego da Bakonja odlazi preko kode, te da mu se red pričuvati.Poslije će nastati berba i da ako se tad odluči na udaju. U povratku, Bakonja vidje gdje Vrtirep viri kroz svoja vrata.U stričevoj sobi ču razgovor.Brne vikaše: — Nema tu: „ali“, ni „ovo“ „ono“, nego kad nisi donija jaspre, ajde, brate, s Bogom, a ja znam šta ću.Ako nema brat, a on neka nađe di zna, jer meni triba za ličenje. Izađe Krste, brat Vrtirepov, koga je Bakonja poznavao, čovjek maloga rasta, širokijeh pleća, široka lica i spljoštena nosa. — Idak je ništa duovnik.Valimo te Bože! oće li se raziditi do koliko? pita Krste Bakonju, koji mu ne odgovori, no uđe k stricu. — Odma, s isti stopa da iđeš u varoš, da poneseš fra-Boni jedno pismo, a avokatu drugo.Uzećeš jednoga tovarnoga konja, pa ga osamari.Uzećeš jednoga seljaka, da te prati, ali mu ne daj više od dvi plete nadnice.Ajde, naredi se! završi Brne i poče nješto pisati. U varoš!Čuje li to Bakonja zbilja, ili snijeva?Da ide u varoš, on, glavom Bakonja, koji se sad vraća s kupanja, koji je namislio da ne ruča, samo da ne zaboravi Vrtirepovu uvrjedu, koji je tako daleko bio od te pomisli, kao od pomisli da će postati biskup! — Ajde, spremaj se, šta si tu blenuja! reče Brne, pogledavši ga preko naočara. Bakonja otide ka gvardijanu.Jedva je mogao progovoriti. — Da mi učinite dobrotu, da mi date bilca...Šalje me stric u varoš s nikom prišom.Ja ću ga čuvati... vašega bilca... ka oči u glavi, a, vire mi, nije zgorega da se zamori, jer je plaovit. — Pa, dobro, uzmi bilca, reče gvardijan mirno.Ali nećeš zar po ovoj pripeci?Kakva je to priša? — Bojim se da se stric ne pridomisli.Znate, nisam nikada bija u varošu! — Nisi nikada bija u varošu! ponovi Tetka u čudu.Kako je to moguće! Zaista kako je to moguće!Bakonja, koji je uzeo devetnaestu godinu, koji je sedam godina đak, koji je preživio prvu ljubav, koji je rođen na dva koraka od varoši, koga je varoš na polak othranila kupujući očina drva, pa nije nikada bio u varoši!A bio je Čmanjak, prve godine poslije njegova odlaska, bio je Butre, bila i Jelka, — a ko nije bio!To je jedna sramota Bakonjina, koju je krio, ali je tek istina da nije bio.Ali na čast i varoš, kad bi putovao na osamarenu konju, sa seljakom, koji bi ipak njekako poznao da on tamo nije bio!Ta mu je misao odmah rashladila zanos, zato i dođe ka gvardijanu.Sad se prisjeti nječega drugoga. — Pa znate, nisam bija ni kod kuće, jevo je prošlo šest godina.Zato, ja bi večeras kući, di bi prinoćija, pa sutra zorom u varoš, pa sutra u veče da se vratim ladom. — Pa dobro, dobro, uzmi konja, samo mi ga čuvaj. Kad Bakonja javi stricu da ima konja i da mu ne treba pratioca i da želi svrnuti u Zvrljevo, Brne ga gledaše začuđen. — Dakle si ti zbilja mislija da ću tebe poslati?A ko bi meni privija noge? — Pa jeto Škeljo!Škeljo će to činiti ka i ja.On će i spavati ovdi....Ako ćete, ovdi će spavati fra-Jakov.Pa, najposli, promislite, šest godina da nisam kod kuće bija, da nisam braću vidija, a nikad ne bija u varošu!....I sad kad sam najžalosniji, kad mi je ništa došlo da bi život prigorija, kad bi mi tako dobro došlo da se malo prođem, kad vas je sam Bog naputija da me pošljete.... sad vi!.... — Pa dobro, ajde, ići ćeš, reče Brne sjetivši se jutrošnjeg njegova ponašanja.Ići ćeš kad zaladi. — Bolje je odma, da ne morim tuđega konja i da dođem ranije kući!I Bakonja hitro strpa svoje nove haljine u bisage, uze pismo, primi dva talira putnine, poljubi strica u ruku, otide ka Baleganu te uze hljeba i mrsa, javi se Srdaru, pa od njega pravo u konjušku, gdje osedla „bilca,“ pa na voz.U splati spavahu Beljan i govedar.Dundak legao na bok, pod rakitom, i pokrio se haljkom.Bakonja ga otkri i začudi se vidjevši kako je požutio. — Šta je tebi, Dundače? — Niki mi se vrag uvalija u drob, jedva izgovori vozar.Ostavi me, molim te. Ona dvojica prevezoše Bakonju i on odjezdi uz vodu, daleko od sela.Odahnu tek kad izgubi pošljednje kuće iz vida i tek tada osjeti kako se preporađa.Navališe uspomene.Tuda je pošljednji put prošao s ocem, dovodeći stričeva kulaša.Sjeti se sebe, u benevrecima i opancima, glibava i smetena, pa onda, u svijem potankostima, razgovora s ocem i njihovijeh snova.Kako je sve to daleko i kako je sve drukčije bilo ono, što je zamišljao da će biti! U popasna doba Bakonja se odmori i ruča u jednoj šumici, pa se krenu dalje, maštajući o budućnosti.Kad bi naišao na kakvo selo, onda bi se ukočio i pritegao vođice, dižući prašinu i divljenje, a kad ugleda Zvrljevo, onda obode pomamnoga „bilca“ pa proleti preko prljuša, na kojima čeljad okopavaše kukuruze.Niko ga ne poznade.Bakonja odjaha pred dvorištem, gdje je Kušmelj popravljao samar.Kušmelj pušti njeki glas, nješto između „a“ i „e“, što je odavalo radost, ali što bi dolikovalo i da ga je ko nenadno bupnuo u leđa.Barica iskoči iz kuće.Oboje mu se objesiše o vrat i zasuše pozdravima i pitanjima.Barica istrča pred dvorište, pa sta dozivati Roka, a, da i drugi čuju veseli glas dodavaše: „Brzo, brzo, amoka-a-a!Doša ti je brat, dijak, di-ja-k!“ Najzad dođe s polja: zdravi, zbojiti dječko od deset godina, u košuljici, sa širokom tkanicom oko pasa, pa, smijući se, potrča u naručje Bakonjino, koji ga slatko ižljubi.Bakonja se čudio, koliki je Škembo.Dođe i Galica noseći vučiju vode.Galica, već zrela djevojka, stidljivo se pozdravi s bratom, pa uđe u kuću.Bakonja otide da pozdravi fra-Zahariju.Gotovo sve žene Brzokusa, Zubataca i Krkota izađoše mu na susret.Među njima nađe i dvije nevjeste, skoro dovedene, koje ga poljubiše u ruku.Dalje naiđe na Čagljinu, Kljaka, Rdala, Rkalinu, Roru i ostale seljane.Sa svakijem se Bakonja ljudski pozdravi.Fra-Zaharije ne bješe doma.Bakonja otide ka zetu Oškopici i zateče Krivu samu.Nakon podužeg razgovora s njom, vrati se kući gdje se već bio i Čmanjak vratio sa stokom.Čmanjak je njekoga jada porastao, ali osta „šaka jada“. Poslije večere bilo je sijelo u dvorištu.Dođe fra-Zaharija; dođoše svi stričevi, i Šunda s ranjavom nogom, pa i njihovi odrasliji sinovi.Knez ih počasti vinom.Svi su se nadmetali ko će više polaskati Bakonji.Nije šala.Danas, sutra, on je fratar, pa čije „dite“ on odabere, toga je i Bog odabrao.Kušmelj, Bara i Kušmeljići pomišljahu: „Kakva razlika između večerašnje večeri i one kad se ovi okupiše oko fra-Brne!E, što su ti naše jarčine!“ Razgovor se razgrana.Govorilo se o pohari, o Bukaru, o bolesti Brninoj i Pjevalici, o starijem fra-Jerkovićima, o starijem vremenima i ratovima, o stricu Jureti i njegovu junaštvu.Bakonji se činilo da snijeva.Jutros je ostavljen bez ručka, kao kakvo đače, a večeras je dočekan kao kakav velmoža! Prije zore, Bakonja odjaha put varoši.Poslije dobra časa, prijeđe s putanje pa široku, ubijenu cestu.Kako bješe pazarni dan, prolazilo je mnogo naroda.Njeki su gonili tovare na konjma i magaradi, njeki nošahu o ramenima kokoši i tuke, drugi gonjahu stoku, i svak će se obazrijeti na lijepoga konja i konjika.Kad sunce granu, Bakonja ugleda podalje njekoga rkaćskog popa i momka pred njim.Bakonja obode bijelca i stiže ga.Bješe krupan čovjek, velike, progrušale brade, vesela lika.Bakonja bješe dotle samo jednom vidio rkaćskoga popa, te ga je sad želja da se s ovijem pozna.Sjeti se jedne Srdareve pričice, u kojoj je bila praktička pouka, — kao u svijem Srdarevim pričama.„Sreli se, veli, fratar i kaluđer.Faljen Isus, kaluđere!Bog ti pomogo, fratre!Šta ti radiš, kaluđere?Ja varam narod, fratre, a ti?I ja to po malo; a kako ti to činiš?Ja: gospodi pomiluj, gospodi pomiluj, pa u torbicu.A ti?A ja: ora pro nobis, pa u zobnicu!I onda se, veli, pobratimiše.“ Bakonja nazva „dobro jutro“, a pop mu prihvati pozdrav, te zavrgoše govor o vrućini, o prašini, o tome kako je bolje uraniti itd. dok se, najzad, Bakonja kaza, a pa to pop uzviknu: „Ta fra-Brne je moj prijatelj iz mladosti!Mi smo drugovali toliko godina zajedno, kad je bio paroh u K!“ I pop Ilija (tako se zvao), poče da priča o njihovu drugovanju.Hvalio je fra-Brnu kao duševna čovjeka, koji je lijepu uspomenu ostavio i među pravoslavnima.Raspita se za njegovo zdravlje i za događaj sa Pjevalicom.Bakonja se začudi što se to razglasilo, tako na daleko, ali ispriča sve kako je bilo.Pop je sve to znao po tanko, pa i on obrnu u šalu, i Bakonja poznade još jednoga pravoga Dalmatinca, u kome nema lukavstva, kome je šala duša, koji se mogaše pribrojiti ka Srdaru i Tetki.Poslije ovlašnijeh razgovora, pop Ilija poče govoriti o osobinama naših seljaka.Kaza da među seljacima do skora ne bješe vjerske mrzosti, da su se ljudi obiju vjera među sobom ženili i kumovali, da su to podržavali popovi glagoljaši, ali sad, od kad su počeli latinci potiskivati glagoljaše, sad se i narod počeo trovati, te rkać misli da nije grehota poharati bunjevačku crkvu, a Bunjevac opet tako isto za rkaćsku, kao što svjedoči pohara manastira, u kome je Bakonja, i pohara jedne pravoslavne crkve u susjedstvu pop-Ilinu.Bakonja ne bješe čuo za taj događaj, te zamoli popa da mu ispriča.Priča je bila kratka.Obilo vrata, odnijelo sve zlato i srebro, ockvrnilo ikone.Lupežima se nije našlo traga!Bakonja vrćaše glavom, ali u srcu se radovao.To mu u njekoliko namiri štetu i uvrjedu, te se izmiri sa rkaćima. U tijem razgovorima zaominuše jedno brdo, te se pomoli varošica.Bakonji se lice zažari.Međer ona bješe drukčija, nego što je zamišljao.Bješe ružnija.Na maloj ravni skrkle se kuće, iz kojih strše dva tri zvonika.Popov momak prekrsti se, pa to učiniše i pop i Bakonja.Na njekoliko koraka bješe krčma, pred kojom je bilo dosta putnika.Pop reče da pe svrnuti na kafu i malo se urediti.I Bakonja prista na to, te odjaha, izmi se i presvuče.Pa opet odjahaše uporedo, razgovarajući se o povratku.Pop reče da će se krenuti na trag oko tri časa, a tako mišljaše i Bakonja.Pošto pak neće preko Zvrljeva, nego pravce, preko Velike.Oštarije, to im je sve dotle put zajednički, a to je oko tri časa.Odatle do manastira ostaje mu još dva časa, a na dobru konju i manje, te se može odmoriti u čuvenoj oštariji.Dogovoriše se da se sastanu u krčmici, pa se razdvojiše pri ulasku u varoš. Bakonja pođe korakom glavnom ulicom, gledajući nizove kuća, varošane, a osobito varošanke, gdje bi se koja pomolila.One što ih vidje, učiniše mu se jedna ljepša od druge, jedna čistija od druge.I seljački je narod vrio ulicom.Mnogo mu se „prikovođana“ javi, ali on ne htje jednoga od njih da zapita gdje je manastir.Kad stiže na kraj ulice, gdje bijahu najveći dućani, gdje ga s prozora gledaše njeka mlada gospođa, Bakonja pritegnu vođice, te mu „bilac“ poče poigravati.U taj mah protrča ispred njega njeki dronjo, u iznošenijem lacmanskim haljinama, noseći dva suda za vodu.Dronjo stade i trenutno se zagleda u konjika, pa ostavi sudove i uhvati konja za oglav viknuvši: „Bakonja!Zar si ti to!“ Bješe Kenjo.Snopasti i vrljavi Kenjo u lacmanskim oderinama i bos!„Nosi te vrag, gubava lupežino!“ viknu Bakonja i obode konja.A Kenjo sta vikati iz svega mozga: „O, Kušmeljiću Bakonja, iz Zvrljeva!O tavolizu, izmećaru, špijune vratarski, jesi li se pogospodija, jesi!Stani bolan da popijemo po jednu kafu zajedno.Ta braća smo, bolan!....Jesmo, križa mi, braća, gospojo.Ovo je sluga vratarski“.... Bakonja, pjeneći od jeda, svrati u drugu ulicu, te ustavi konja pred njekom babom, koja se prepade od njegova izgleda i pobježe.Ta ulica bijaše tijesna, prljava, krivudasta.Kuće nejednake.Pred njekima bijahu dvorišta, druge puste.U jednoj mračnoj kafanici pjevahu promuklo njeki adrapovci.Do nje, sa jednoga prizemnoga prozora, na kome se nadimaše bijela zavjesa, promoli se ženska crvena glava i viknu: „Kako to, mladi gospodine, ni mukajet!Ta, sjašite, pa svratite, ima ko konja pridržati!“ Odmah se promoliše druge — bijaše i lijepijeh — te vikahu, jedna za drugom: „Kud tako, lipi mladiću?Stanite, lipi gospodine!“ Bakonja pogna kasom.On se sjeti što mu je Srdar pričao o tome mjestu i pomisli: „Kuda će me đavo naniti, ovuda!“ Najzad izađe iz ulice, pa naiđe na rupčage pune đubra, i na smetlišta.Lijevom stranom, do kuća, bijaše putić, te, zatiskujući nos, pođe njim i svrnu u poširu ulicu, koja mu se prva namahnu, i gle slučaja! nakon njekoliko koraka, duž jednoga visokog zida, naiđe na crkvu, u čijoj panjezi bješe kip sv. Frane.Iz crkve dopiraše pjevanje uz brujanje orgulja.Od crkve protegla se kuća, mrke zidine, sa gvozdenijem prečagama, — manastir dakle.Bakonja zakuca alkom.Otvori mu vratar, koji mu u mnogom napominjaše Balegana.Bakonja mu kaza ko je i koga traži.Vratar mu reče da najprije ostavi konja gdje zna, pa da dođe.To začudi Bakonju, ali vidi, nije druge.Među tijem se načeta gomila dječurlije oko njega i svaki se nudi da mu odvede konja u najbolju oštariju, za banovac.Bakonja pođe za dječacima, koji sad skakutahu pred njim, prepirući se.Ta graja privuče pažnju po kućama, te se svuda otvarahu prozori, a on se crvenio.Najposlije smjesti konja, pak ode u crkvu i sta do vrata.Misa bješe pri svršetku.Po klupama bilo je njekoliko postarijih gospođa.Fratri, jedan za drugijem njih deset, prođoše mimo njega.Za njima izađoše tri đakona i pet đaka, u nošnji kao i njegova.Po opisu na mah poznade fra-Bonu.Bijaše čovjek stričevijeh godina, stasit, prav, bijele kože i pitoma lica.Ostali, kako koji, većinom stari.Od đaka upade mu u oči jedan zdepast, neobično široka lica, sa velikom brnjicom u uhu.Bakonja izađe pošljednji, pa zapita druga debeljka, koje je fra-Bone. — En oni, ča je vetji od ostalih! odgovori drug.Bakonja zinu od čuda, čuvši taj govor.Zar su ovo boduli? pomisli.On je, po pričanju, znao kako ostrvljani govore, ali nikada dotle, ne vidje koga.U toliko, debeljko viknu: „Fra-Buone!Traže vas!“ Bakonja pristupi Boni, poljubi ga u ruku predajući mu pismo, pa zaređa da ljubi i ostale.Svi zagrajaše idući lagano uza kamene stube. — Kako!Stara kuća!Dakle to je naslidnik fra-Brnin!Lip ditić!Divan budući redovnik!...Pa kako to da nisi bija nikad ovdi!A koliko ti je godina?A jesi li već počeja učiti pastirsku bogosloviju?A je li ti fra-Brne pravi stric, ili rođak?... Bakonja, odgovarajući lijevo i desno, a jednijem uhom hvatajući riječi đaka iza sebe, dođe u trpezariju, gdje mu odmah dadoše doručak sa ostalijem đacima.To mu se svidjelo što đaci jedu sa fratrima na jednom stolu, samo podalje.Sad ga đaci zaokupiše pitanjima, a sve ljubazno.Vidi da su sve naši ljudi, osim jednoga čakavca, i da ga svi poznaju po čuvenju; kanda se osobito razglasio poslije pohare, kad je preplivao rijeku sa Srdarem.Bakonja se oslobodi, te im sta potiho pričati smiješne stvari iz svoga manastira, naročno iz onoga vremena, kad se javljala Škorančina pudalina.Đaci se glasno smijahu, osobito Bodul, te je to privlačilo pažnju fratara, a fra-Bone mu reče, polazeći: „Dakle, imaš žicu stari Jerkovića, da miluješ šalu, a ne ka fra-Brne! Bone ga odvede u glavnu ulicu, k advokatu.U predsobi bješe mnogo seljaka, u pisarnici takođe.Advokat, videći fratra, ostavi sve, pa im priđe.Bone mu prikaza Bakonju i predade pismo Brnino.Advokat, omalen, suh, čitajući pismo, zakovčavaše i otkovčavaše jedno puce na kaputu, pa odmah potraži svežanj hartija, uze klobuk i otide s njima dvojicom u sudnicu. U trijemu sudskom, među drugim seljacima, Bakonja vidje Krsta, Vrtirepova brata, koji je juče dolazio u manastir.Kako Bone i advokat uđoše ka sudiji, rekavši njemu da čeka, Bakonja se skloni u kut, te slušaše nastavak Krstova pričanja: — Iskopa me iz temelja, bezdušnik!Ka što vam reko, učinija mi je zvaće za sto i pedeset talira glavnoga, šta mi je zajmija prikolani, i za trijest talira dobiti.Neće, koza, da pričeka do Lučina, nego navalija sad: Daj!Pa jeto sad će otići kartama naprid i robiće me do desetak dana, kukav ti sam! — Ma je li davno isteka rok? pitaju ga. — Jes, tu skorice, bolan.Nego sam se uzda u brata.On se bija podjemčija, on bi ga i sad moga ustaviti, da se nisu ništo zagrizli među sobom, pa Naćvar, da se osveti njemukarce, oće da umete menekarce!A taj je Naćvar s dušom u nosu!Neće živiti dalje od Božića, a sve će njegovo ostati jednome mu lupežu sinovcu, koji se i do sad nakra.Barem tako mi je brat pripovida. — A ko ti je brat? prekide ga njeki. — Vratar, bolan, jarčina ka i Naćvar!Moga zovu Vrtirep, jer se vrcka, iđući, kad je bija mlađi.Svi su oni jarčine, bolan, a mi siromasi... U tome izađe Bone s advokatom.Krste, koji ga prije ne bješe vidio, dosjeti se svome jadu, pa se poče previjati oko njega: — Oče moj, ja sam brat vra-Barin.Da sam ti priporučen, ako su na tebeka došle karte...., ali mu se prekide riječ kad ugleda Bakonju, koji ga omjeri od glave do pete, te se vrati s Bonom u manastir. Bilo je već deset časova.Bakonja zamoli Bonu, da mu da jednoga đaka, koji bi ga proveo po varoši.Bone odredi najmlađega, i oni pođoše.Bješe, valjda, dvije, tri godine mlađi od Bakonje, sitan, oštroumna lika.Zvao se Šimeta.Bakonja htjede da najprije vidi pravoslavnu crkvu, te ga Šimeta odvede u jednu ulicu, uporednu sa glavnom, gdje bijaše nova crkva, licem ka ulici.Bakonja se nagleda bradatijeh svetaca, kojih bješe, zar, pedeset, što sitnijih što krupnijih u šarenom ikonostasu, virnu kroz male dveri u oltar, pa reče drugu, da ga vodi najprije u „opalat“, gdje će kupiti Srdaru cigara, pa onda u najbolji dućan, da kupi svilenijeh rubaca.Vratiše se u glavnu ulicu, te ga Šimeta uvede u jedan dućančić, sav načičkan kutijama.Iza tezge usta curica od petnaest šestnaest godina, bjelolika, crnijeh očiju, lijepo skrojena.Ona čitaše kad oni uđoše, pa ostavivši knjigu, uprije pogled na Bakonju i oboje pocrvenješe.Bakonja zatraži pedeset cigara po tri krajcara, pa dokle ona to opremaše, on pogleda na knjigu i vidje da je srpska.Na polasku, opet se oboje zarumenješe i on se obazrije s vrata, a one crne oči, kao da ga hoćahu ustaviti.Čudna sudbina! mišljaše on, da ga najviše dira ono što je rišćansko!Idući k dućanu, Šimeta mu ispriča, da je djevojka jedinica u matere i prilično imućna.Od jednom Bakonja se trže i ustavi.Sredinom ulice iđahu: Controna, Vrljoka i Bakrica.Bakonja se prepade da nije za njima pristao Kenjo.Sad već ne bi moglo proći da ga ne progruva, ako bi što lanuo, pa puklo kud puklo.Srećom, žene prođoše ne vidjevši sinovca dijaka, a Kenja ne bješe.U dućanu, gdje uđoše, bješe naloga — najviše žena.Gazda i dva šegrta ne mogahu odolijevati, ali gospodar videći stasita mladića, lijepo odjevena, rastura gomilu seljanaka, pa mu iznese kutiju svilenijeh rubaca.Žene se skrkoše oko njega.Jedna ga nevjesta bocnu palcem u stegno i prostrijelja očima, a njezin topli dah grijaše mu šiju.Bakonji se zaplamtješe obrazi, a učini mu se da mu se kapa obrće u vrtolac na glavi, te, onako zbunjen, ne umjede se ni pogađati, no plati za dva rupca dva talijera i dvadeset karantana.Već mu je bilo svega dosta, a već bješe i vrijeme ručku, te se vratiše. Poslije ručka, Bakonja se oprosti sa fratrima, otide sa đacima u skulu te su se po novo narazgovarali, pa ga svi ispratiše do konjuške.Na rastanku drugovi se ižljubiše s njim i on uzjaha na bijelca, pa se krenu ka glavnoj ulici, gdje, prema opaltu, okrete konjem dva, tri puta i učini da se propne, tako da se svijet razbježao, a duvandžinka istrča pred vrata, sva blijeda.Bakonja, smijući se, skide kapu prema njoj, pa odleti u sav trk.... Pop Ilija čekaše ga već u krčmici, te se odmah krenuše.Nastade povjerljiviji razgovor nego ono jutros.Bakonja pričaše starcu sve što mu na um padaše, samo neka je smiješno, a popo njemu isto tako, od svačega na dohvat, pa onda poče dugu istoriju fra-Brnina ašikovanja sa krčmaricom na Velikoj Oštariji.I Srdar je to pripovijedao Bakonji, koliko je znao, ali ovaj đavolski pop znao je sve do ižice.Priča je toliko razgolicala radoznalost Bakonjinu, da je jedva čekao da pozna krčmaricu, koja je, kako ga uvjeravaše saputnik, još mladolika, gotovo da je izbarabariš sa kćerju, kojoj je tek šesnaesta.Rekavši to, popo gledaše Bakonju žmureći i dva tri puta povi obrvama. — Znaš šta, sinko? reče pop, ustavivši konja, kao da se sjeti nječega.Poslušaj ti mene sve što ti velju.Ajde ti sam, a ja ću prečim putem kući — neću s tobom, jer je Maša lisica.Ona bi se odma sjetila da sam ti ja pripovijedo.A ti, pošto se odmoriš, pošto te ona zapita ko si, učini se nevješt i kaži nemarno da si sinovac Brnin.E, već zamišljam šta će biti. — E, baš ću tako učiniti! — Ali se nećemo rastati dokle mi ne obećaš, dokle mi ne zadaš poštenu riječ, da ćeš mi doći u goste kad uzmožeš.Oćeš li ti to obećati starome popi, starom prijatelju tvoga strica?Ja bi te i sad poveo, pa bilo i na silu, da nije tako sa fra-Brnom, kao što si mi kazao.Dakle, dijete? Bakonja skoči s konja, pa priđe k popu te se ižljubiše. — Dajem vam časnu riječ, da će prva moja pooda, kad se zaredim, kad budem svoj, biti vama, uzviknu Bakonja, i opet se poljubiše.Pop svrnu sa ceste. Poslije po časa Bakonja stiže pred Veliku Oštariju.Bakonja tu ne vidje ništa „veliko“.Pod golijetnijem brdima bješe kao tkanica dubrave.Pod njom selo.Od sela ka cesti rasprostrla se tratina, a na njoj obična kuća na jedan pod, pak, niže, zgrade za štale.Ali je Velika Oštarija znatna bila što bješe na sredokraći između dviju varošica i što se pred njom poštanska kola mijenjahu.Pred krčmom bješe golemi orah i njekoliko jasenova.Pod orahom odmaralo se njekoliko putnika.U sjeni od konjuške ležaše stoka. Bakonja odjaha i priveza konja za omanje drvo, pa sjede na kolomat od oraha, licem prema vratima od krčme.Tamo, na vratima, ukaza se njeki mladić, goloruk, u varoškoj nošnji; onda izađe žena u varoškoj težačkoj nošnji, brišući ruke opregljačom.Bijaše osrednja, jedra, lijepo srazmjerena, lijepa, „čista“ lica, živijeh crnijeh očiju.Najljepša joj bijahu usta, — mesnata, ali ipak mala, nješto naprćena.Do duše, razdjeljak vrane joj, njekada bujne, kose bješe se proširio, te se rumenjaše koža, ali pored svega toga, da Bakonja ne znađaše e je preturila četrdesetu, mogao bi misliti da nije napunila ni trideset petu. — Dobro došli, gospodine! reče Maša.Zapovidate li štogod? — Molija bi vas za jednu kafu i čašu vode, odgovori Bakonja, prenemagajući se kao da je veoma umoran i držeći ruku na čelu. — Jednu kafu, Tome! viknu Maša, ne mičući se s mjesta, pa dodade: Jednu kafu, ali dobru, čuješ!A vi umorni, gospodine?Putujete iz daleka? U isti mah promoli se kroz prozor sušta Mašina glava, ali mlađa gotovo za dvadeset godina, pa je odmah nestade. Bakonji se zače osmijak, ali ga on savlada.Oči pak ne mogaše savladati, no mu se smijahu na sav mah, te ih uprije na Mašino lice, a od Bakonjinijeh divnijeh očiju i ona se u tinji čas preobrazi, — posta mlađa. — Ja ne znam di sam vas vidila, poče Maša, zaboravivši prvo pitanje, i sjedajući do njega, — ali sam vas nigdi vidila!...Vi ovuda niste prolazili? Bakonja zamaha glavom i htjede da načini zamišljeno lice, ali mu oči otidoše ka kamenijem stubama, niz koje silažaše djevojka.Na njoj bješe plava, nabrana suknja i svilena opregljača.Gunjića nije imala, te kako je plela viđahu joj se bijele mišice u širokijem rukavima od košulje, a i vrat od korijena bijaše go.Pa nogama imaše crvene čarape u otvorenijem mestvama.Pravo je rekao pop: taka je morala biti Maša djevojkom. Sve je to Bakonja jednijem pogledom vidio, zato odgovori Maši odmah. -- Ne, ja nisam ovdi nikad bija.Pa otide da nješto mrdne oko konja.Kad se povratio, Maše već ne bješe.Poslije njekoliko minuta, eto ti iz krčme djevojke, nosi na poslužavniku vodu i kafu.Bakonju podiđoše trnci kad je sa svijem iz bliza vidje, a i ona ušeprtlji.Oboje kanda se silno začudiše kad se pogledaše, pa se oboje postidješe. — Zapovidajte! jedva reče ona i pođe natrag. — Fala! jedva izgovori on.Ispi vrelu kafu, ostavi banovac, pa, kao da ga ko tjera, odveza konja, uzjaha i odletje. Bakonji je srce žestoko igralo, te kad svrnu s ceste, odjaha i leže kraj puta, nalaktivši se.Ne samo što nestade one veselosti, koja ga bješe obuzela uz popa, nego nju zamijeni njeko osjećanje koje ne bješe gorčina, ali se njoj primicaše.I u jedan mah učiniše mu se ništavi svi planovi o budućnosti, koji su ga dotle zagrijevali, i nemio mu posta manastir.On nije razmišljao, nego osjećao. Sunce već bješe naglo ka zapadu, kad se Bakonja trže.On pohita.Sad, za naknadu, mašta mu poče tkati zlatne snove, ali kad se primakao k vozu, opet ga obuze golema tuga.Beljan i govedar dovezoše splatu.Oba bjehu gologlava. — Šta to znači? pita ih, mrdnuvši glavom na više. — Saranili smo Dundaka, reče Veljan tužno. — Šta? dreknu Bakonja.Umra Dundak! i već je saranjen!Šta je to bilo? — A jeto vidija si ga juče kakav je bija.Proguta je puščano zrno, pa se spetljalo u crivima, nije moglo izaći.Izdanuja je sinoćke posli Zdrave Marije, a danaske, poslin podne, zakopasmo ga. — Ma kakvo zrno?Zašta je guta zrno? — Da pročisti criva, — objasni mu govedar.Nesritnik, mislija je da je jošte mlad, da može to podniti, pa je zaglavija.A, vire mi, to je dobar način za mlade, jake ljude.Kad proždereš zrno, poslin nikoliko vrimena, ćutiš se lasan ka pero!... Bakonja se prekrsti od čuda i otide u manastir, predavši konja Škelju koji mu kaza kako je strica strašno porazila nenadna smrt Dundakova.Bakonja zateče Brnu u naslonjači; oborio glavu i uhvatio se za trbuh.Kad diže glavu i ugleda sinovčevo lice, Brne dreknu i u mal’ se ne obesvijesti.Pa onda poče šapatom: — Ti si odma vidija na meni da....Ti si se sad pripa kad si me vidija, je li?Pitajući to, Brne kao da iščekivaše svoju presudu, tako je gledao Bakonju, a on, sustao tjelesno i duševno, ne znade šta reći, no pokri lice rukama, pa otrča ka gvardijanu i Srdaru, preklinjući ih da odu, da razgovore strica. Obojica su sjedjela do ponoći kod Brne, koji je, na mahove, prebirao brojanice i molio se, te onda razgovarao se.Kad htjedoše poći, probudiše Bakonju, koji bješe zaspao obučen na divanu u prednjoj sobi.Sad on uze da mu čita žitija, dokle ga nije uspavao. Sve što bješe Bakonja doživio za ta dva dana, bješe mu zaliha za četiri mjeseca mrtvila, koje za tijem nastade.Stricu je bivalo svakoga dana gore, te se malo i odmicao od njega, a i koliko je mogao da razbije brigu, nije tražio, i posta mučaljiv.Svi su se čudili šta je Bakonji.Srdar je zaludu tražio svakijem načinom da ga razgovori.Malo ga je dirnulo: i što se „mala“ udala, i što je Vrtirep opet otišao na parohiju, i što se Mačak uklonio, i što se Bujas obukao, te je i njemu blizu rok za to.U to je vrijeme i ćaća jednom dohodio i čudno se što mu „dite“ po novo kopni i korio ga i „nagovišćava nike stvari o kojima bi se dalo govoriti“, ali i to slabo pomože. Fra-Brnu udari kaplja licem treći dan Božića.Odnese mu svu lijevu stranu, ali osta pri svijesti.Ljekar, po običaju, prorokova da može umrijeti na skoro a, može biti, i kasnije.Gvardijan reče Bakonji da se odmah naredi za put.Šalje ga u grad da se zađakoni.Hoće da to bude još za života Brnina.Bakonju će pratiti Srdar.Bakonja zamoli da ga najprije pusti kući za jedan dan, da, prije nego se „obuče“, uzme blagoslov od roditelja, kao što je običaj.Gvardijan mu to dopusti.Bakonja urani i otide protivnijem pravcem, te oko osam časova stiže na Veliku Oštariju.Već se zbog vremena nije moglo sjedjeti pod orahom, a krčma bijaše puna seljaka, kao ’no ti oko Božića.Maša nješto sračunavaše kredom na tezgi, a sin joj Tomo posluživaše ljude.Njega Bakonja sad prvi put vidje iz bliže, i, po licu, poznade da je glup.Kad Maša opazi Bakonju pred vratima, istrča smijući se i uhvati ga za ruku. — A ti li si?A doša si?A zašta mi se nisi kaza onoga puta, i zašta onako pobiže?Mislija si da neće Maša doznati?O, lipoto moja, kako si stidljiv?Čekaj da te tetka poljubi (cjeliva zablenuta Bakonju).I ti ćeš se, tako lip i šestan, zafratriti?Tešto, najposli, tobože će ti faliti nevista!Sve će se za tobom mamiti kad budeš na parokiji. — A begenišeš našega dijaka? reče jedan napiti prekovođanin, koji u taj mah izađe, te bješe čuo njezine pošljednje riječi. — Da sam mlađa, dala bi za nj tri careva grada, što se u pismi kaže, veli Maša.A naći će on prima sebi!Ajdemo gori, u kamaru, dodade pošavši ka stubama.Sve mi znamo o tebi, Ive.Mi često o tebika razgovaramo.Čućeš samo šta moja Cvita o tebi zna...A, zbilja, di si poša?Čula sam od slugu da je fra-Brni sa svim loše, da je pri skončanju?... Bakonja nije mogao doći k sebi.U silnoj vrevi misli i osjećanja koje izazva taj doček, u sred loma koji se u njemu učini, hoćaše najzad da prevlada njegov muški ponos, jer mu se učini i suviše smiješno da se čini stidljiv i djetinjast prema takoj ženi; ali kad Maša tako nemarno i kao uzgred zapita za „skončanje“ čovjeka, koga, ako ništa drugo, moraše sažaljavati, Bakonji se zgadi, on se namršti i dođe mu da je zaspe grdnjama, pa da pobjegne.Nego Maša, ne sačekavši odgovora, otide u drugu sobu.On ču šaptanje i vrdanje, kao da otvarahu kovčege.Bakonja opet vladaše sobom, te je dočeka razvukavši usne i načinivši đavolast pogled. — Dakle tako, ti sve znaš o meni?Šta je to sve?De, pogodi zašta sam pobiga onoga puta i šta oću sad da s tobom govorim? — Ajd, đavole! reče ona povlačeći očima i udarivši ga prstima po licu...Eto male!Oćeš li da ti donesem kafu?I izađe. Cvita uđe i zbunjeno nazva: „Valjen Isus!“ Bijaše opet u svečanom ruhu kao i prije, osim što je obukla pleteni vuneni gunjić.Bakonju na mah ostavi pouzdanje, otvori prozor, zatvori ga, otide do vrata, vrati se, traži nješto oko sebe.Djevojka naherila lijepu glavu i prati očima njegove pokrete. — Šta ste izgubili? zapita ona najposlije. — Izgubija? reče Bakonja dišući isprekidano.Nisam ništa izgubija.Nisam ima šta da izgubim.Baš nisam ništa izgubija. — Pa sidite! ponudi ga Cvita i sinuše joj svi zubi i utonuše joj dvije jamice na obraščićima. Bakonju spopade vrtoglavica, srce mu je pomamno igralo.On zažmuri i zasmija se, pa lagano, lagano pruži obje ruke, a kad osjeti njene meke i tople u svojima, on ih privuče, te im se u trenutak šljubiše grudi i usta... Poslije polak časa, kad Maša donese kafu, zateče sama Bakonju, tužna.Oni se jedno drugom dobro zagledaše u oči.Mašine oči govorahu: „Ludo dite!Ti si se na prvi pogled u Cvitu smrtno zaljubija, ti si se sve, do sad otima, ti si jutros doša, da mi kažeš, da si gotov izaći iz manastira, ako ti je dam za ženu! (I ona je o tome buncala!) Ti bi to učinija, ali bi se pokaja posli nikoliko miseci.Ne znaš ti kako je teško živiti!A šta će faliti ako ti nju lipo udaš, ka što smo i mi činili, ka što svi čine?De, ne luduj, nego ajde starim, utrvenim putem, a ja ću Cvitu za to spremiti, koliko nije spremna!“ Bakonjine oči govorahu: „Strašna ženo, ja sam u Cvitu tako zaljubljen, da ne bi na to prista, kad ona ne bi bila tvoje dite, kad ne bi zna da je ona na to spremna i da, ako neću ja, oće drugi!Neka vrag nosi!Ja ne mogu biti bolji od drugi!“ - Pij kafu, lipoto moja! reče Maša, naslonivši mu ruku na rame.Šta si tako zabrinut?Ža ti je strica!E, pa fala Bogu, umrićemo svi, ko prije, ko posli. — Tako je! potvrdi Bakonja uzdahnuvši.A ja moram da iđem kući, pa ću sutra jopet ovuda.Ovo je poslidnji dan da sam u ovoj odići.Sutra ću se obući, pa iđem u grad. Maša pljesnu rukama i zovnu Cvitu, ali se predomisli i zašapta: „Nemoj ništa govoriti, da vidimo kako će se začuditi sutra.“ — E, baš oću da joj kažem, veli Bakonja, okrenuvši se ka blijedoj Cviti, koja uđe.Dakle, sutra ću biti u mantiji!E, s Bogom! Bakonja nemilostivo tjeraše konja.Kad ga već morade pustiti da odahne, onda jače osjeti komešanje u sebi.Bio je veoma nezadovoljan sa sobom.Osjećao je da je zaista nješto „izgubija“, nješto dragocjeno, što se već nikad neće naći; osjećao je da nikada više neće ni dati, ni primiti onakoga poljupca.Zaludu se pravdao da, kad bi inače učinio, da bi onda uvrijedio strica, koji bi se sa svijetom rastavio kunući ga, a tako bi ga kleli i roditelji; zaludu je i sam sebi napominjao, da i ostali tako čine.Opet pogna konja u sav trk, — i sve tako na izmjenu, te stiže u Zvrljevo oko podne. Kušmelj čim razabra o čemu se radi, namisli da i on ide u grad.Bakonja se opirao, navodeći za razlog, da otac nema konja, koji bi se mogao isporediti sa Tetkinijem i Srdarevijem, ali njekako i Osinjača bijaše uz muža.Bakonja morade popustiti, te se dogovoriše, da ćaća dobro urani i da ih čeka na Velikoj Oštariji.Pa onda nastade dirljiv prizor.Knez dozva bratstvenike koji se navrstaše oko ognjišta, Osinjača pruži vreću na koju kleče Bakonja, pa ona započe kroz suze: „Da si prost i blagosloven, lipi moj sinko, da srićan budeš u svetome redu, da svojoj majčici i mrtvoj duši olakšaš“... dalje nije mogla od plača, nu mu odreza bič kose, koju ižljubi i odnese da spremi.Knez tada preuze: „Ive, dite moje, Bog ti da“... ali i njega zagušiše suze.Tada svi Jerkovići začavrljaše ljubeći se s njim.Knez ih počasti pićem.Čagljina poče zdravicu: „Danas je naše govorenje.Kuća Jerkovića rodi ditića, kome su justa od ditinjstva okrenuta na Jerusalim“ ....Bakonja mu reče da ne zaboravi na kojoj je riči, pa se pozdravi sa svima i otide. Sutra dan obuče Bakonja mantiju (poklon Tetkin), i uzevši blagoslov od strica pođe sa Srdarem u grad.Kušmelja zatekoše u razgovoru sa Mašom i Tomom u krčmi.Cvita je bila na prozoru.Maša pljeskaše rukama, kunući se da nije vidjela mladoga fratra, kome bi mantija tako dolikovala kao Bakonji.Cvita sađe, da poljubi Srdara u ruku.Bakonja gledaše na stranu.Srdar se začudi koliko je Cvita odrasla i kako se „rascvitala“ za tri ili četiri godine od kad nije bio u Oštariji.I po njegovoj šali s Mašom vidjelo se da su stari znanci.Najzad se njih trojica krenuše u grad... — Trebala bi čitava knjiga da se opiše sve što je Bakonja vidio putujući čitav dan do mora: njihovi razgovori na putu, prvi utisak grada na nj, prijam kod biskupa, misa u sabornoj crkvi, gdje je služio sam biskup, i obred đakonstva.Sve je to prenijelo Bakonju u drugi svijet, i on je mislio da se već ništa ne bi moglo desiti, što bi ga još potreslo, toliko je zasićen bio promjenama i iznenađenjima.Kad poslije ručka otide da zahvali biskupu i da se oprosti, biskup mu reče: „Ostani, sinko, još sutra i dođi na misu!“ Šta to može biti?Srdar nagađaše da bi ih biskup mogao zvati na ručak.Knez se kunjaše da bi mu to milije bilo, nego da mu pokloniš polak Zvrljeva.Bakonja nije to vjerovao, ali ne mogaše razumjeti što ga ustavlja a zna da je u hitnji došao.Ali kakvo bi njegovo iznenađenje kad mu sutra dan u crkvi rekoše, da će ga toga jutra biskup zafratriti — sa svijem zafratriti.On i Srdar zgledaše se.Kušmelj pade ničke na stube pred jednijem pobočnijem oltarom, pa osta sve tako dokle ne zabrujaše orgulje.Tada diže glavu i vidje Bakonju u svoj zlatotkanoj opravi gdje kleči pred biskupom, opkoljenim četom svećenika.... Bakonja se prometnu u fra-Brnu!Jednoga dana đakon, drugoga fratar!Je li to još ko vidio. To je bilo iznenađenje fra-Tetkino, koji to izradi kod biskupa, svoga školskoga druga! Bakonji se činilo da sniva.I cijelijem putem u povratku, kao god što se Srdar i Kušmelj ne triježnjahu, no pridavahu u svakoj krčmi, tako se i Bakonja ne mogaše osvijestiti i uvjeriti da nije više Ive no fra-Brne, baš „fra“ kao što ga eto zovu ćaća i Srdar.Knez je nalazio izgovora da ustavlja svakoga putnika i da mu kazuje kako je „onaj mladi, lipi redovnik njegov sin, kome je sada ime vra-Brne!Dvajest peti „vra“ u mome rodu, bolan!“ Novi fra-Brne nije ni po što htio da se svrće kod Velike Oštarije, no da se zaomine.Stidio se da ga Cvita vidi probrijane glave. I tako stigoše u manastir četvrtoga dana u mrak.Mladi fra-Brne otide prvo ka stricu, te kleče i isplaka se kraj postelje, pa otide ka fra-Dumi, pa Duvalu i Blitvaru.Bujas se poljubi s njim kisela lica.Balegan je plakao i rastorokao se u beskrajnost.Butre je jednako oko njega skakutao i ljubio mu ruke.... Stric pokloni Bakonji stotinu talijera.On dariva mlađe, pa se krenu s ocem u Zvrljevo, gdje je odslužio prvu misu.Pirovanje je trajalo tri puna dana i svršilo se tijem, da su se Krkotići i Rorići potukli.Bakonja pokloni ocu i materi polovinu od onoga što mu preteče, pak se vrati u manastir.... Stari fra-Brne živio je jošt šest mjeseca, uvijek pri svijesti, uvijek strahujući od smrti.Najzad joj podleže. Mladi fra-Brne dvorio je strica sinovskom nježnošću, ali, u isto vrijeme, svakoga drugoga jutra odjahao bi zorom na Veliku Oštariju, to već ne bješe tajna ni vrapcima, kakvoj je on sili podlegao. Protekla je godina dana od smrti fra-Brne Naćvara.Bakonja fra-Brne stigao je na svoju parohiju u K. da zamijeni fra-Pinjatu Ćuka.Tri dana mladi fra-Brne bijaše kao gost u parohiskom domu.Njegov lijepi zelenko grizao je u nuglu konjuške, a njegov sejiz (jedno momče Krkotića) libio se uz staroga slugu Pinjatina.Fra-Brne je imao po vas dan službenoga posla, pišući inventar crkvenih i parohiskih stvari.Pakosni Pinjata navlaš je odugovlačio i cjepidlačio, ali fra-Brne ne izgubi strpljenja, no je sve, čak i uvredljive riječi primao sa osmijehom.Viđeniji seljaci dolažahu odvojeno i u gomilama da se poznadu sa novim parohom.Njegova slava bijaše ga davno pretekla.Znalo se, da je mlad kao kaplja, lijep kao upisan, binjadžija kao kakav beg, snažan kao rslan, srčan kao hajduk, uz to i bogat i ogranak jedne stare svete loze.Da se sve te osobine nalaze pri jednome čovjeku, to je teško bilo vjerovati, ali i one koje bijahu na prvi pogled vidljive zanošahu njegove parohijane.Fra-Brne je prijateljski susretao svakojega i svakim načinom nastojao da oni odmah osjete razliku između njega i suhoga fra-Pinjate.I seljaci odlažahu zadovoljni.Jedino mlađi ljudi vrćahu glavom, jer po samome čuvenju pomamilo se, bolan, „žensko uvo“, gdje im dođe fratar, kakvoga nema Dalmacija!A šta će biti kad ga vide iz bliza i kad ga čuju kako pjeva!Jer, zbilja, kažu i da pjeva divno... Najzad fra-Pinjata očisti stope.Fra-Brne naredi, da se okreči svijeh pet soba, pa na gornjem spratu rasporedi svoj lijepi novi namještaj, koji bješe kupio u varošici.Odmah pri ulasku, gdje je dotle bila soba slugina, biće od sad „kancelarija“ da seljaci ne bi švrljali po kući tražeći „vratra.“ A da bi se to ozbiljnije prepriječilo, fra-Brne dade napraviti rešetku pred stubama.Osim toga sta uređivati dvorište i vrt, koji bjehu prilično zapušteni. Sve je to zauzelo tri, četiri dana.Po selu se pratio svaki njegov pokret i raznosila svaka njegova riječ.On je svakoga jutra „divanio“ malu misu, ali kako bješe vrijeme najvećeg poljskog rada — okopavanje kukuruza — nije niko dolazio ni u crkvu ni inače k njemu. Najposlije ogranu i nedjelja. Sve, i staro i mlado, spremaše se crkvi.Ljudi su se brijali, žene su vjetrile zubune i opregače, uzajimao se sapun po kućama, natakali se višci rakijom, burače vinom, trgali se šipci sa tavana, brbale se dunje po dnu kovčega, združivala se stoka, kako će i više čobana moći na bogomolju.Već čim sunce granu, uz brujanje zvona, pokrenu se sav šareni narod, te zaguši crkvu i pritisnu prostrano groblje oko nje.Starci sjeđahu pred fratrovim dvorištem.Krkota, u novim haljinama, držeći ruke na krstima i zviždukajući, šetukaše po dvorištu, kao vojnik na straži.Kad se knez uputi u kuću, Krkota diže glavu i zamaha njom, — samo toliko. Dugo se čekalo i gledalo put otvorenijeh prozora, na kojima lepršahu kitnjaste zavjese, predmeti velikog ispitivanja i nagađanja ženskom „uvu“.Stari crkvenjak, koji je služio osamnaestoricu paroha (jer se u K. često mijenjahu), sjeđaše pred crkvom oborene glave.Možda je promišljao o svijem prošlijem svečanostima, pri prvoj misi novoga paroha, jer od jednom diže glavu i reče: „e, ovoga nije nikad bilo!“ pa otide u parohisku kuću, ne osvrćući se na Krkotinu zabranu.Ali se na vratima srete sa fra-Brnom, te ustuknu. Sav narod poustaja.Svi oni koji dotle ne vidješe fra-Brnu zinuše od čuda.A on dostojanstven i lak, štiteći bijelom maramom glavu od sunca, prođe između staraca i uđe u groblje.Sve se skrknu oko njega.Za dva minuta obje mu ruke i konop bjehu vlažne od cjeliva.Jedva se oslobodi te uđe u sakristiju da se obuče. Za tijem, više od dva časa, plijenio je milinom srećni pastir svoju novu pastvu.Od trenutka, kad svojim zvonkim glasom prvom zapoja, do trenutka, kad, poslije mise, na kraju svoje pozdravne besjede ne reče „amen“, niko ne skide očiju s njega. Pošto izađe, crkvenjak i Krkota izniješe rakiju iz kuće, da časte narod, a primljena uzdarja stavljahu pred Brnu, koji većinu toga podijeli među djecu.Onda se uhvati kolo, a starci se s parohom skloniše u vrt, gdje ga uzeše na ispit, onako, seljačkom lukavošću.Bakonja se dobro sjećaše Srdarevih pouka, te njeke primijeni.Šta ga sve nijesu pitali!?Jedan je tražio lijeka njekoj bolesti, drugi je iskao savjeta zbog njeke parnice, treći je iz daleka navodio da mu treba novaca a da ne bi žalio dati dobar zalog itd.Bakonja stade sa svijem po tanko, uprav dosadno po tanko, ispitivati onoga prvoga o njegovoj bolesti, pa onda zasu savjetima o liječenju, koje je opet toliko trajalo; tako isto postupaše i sa pitanjem o parnici, a učini se ne čuo ili da nije razumio nagovještaj onoga trećega.Tako ga je vazda Srdarina svjetovao: „Govori u beskraj o onome što ni malo ne zasijeca u tvoje interese, a čim se seljak dotakne stvari, koja bi ti mogla donijeti zanovijeti, napravi se nejasan pa, ako hoćeš, i nedotupavan.“ Pred podne se narod raziđe.Ljudi odniješe mišljenje da je pametan, žene da je skroman i milostiv prema djeci.Još se izniti čitava priča, kako kuću drži čisto i gospodski, ali da se hrani sa svim prosto, pošto mu jedan njegov rođak gotovi.Još se vidi da nije u duši ponosit, kad on i drugima kaže da mu je Krkota rođak. Poslije podne Bakonja projaha kroza selo, te se pred svakim dvorištem ustavi i porazgovara, ne gledajući u oči mlade ženske, i ako su ga njihne oči pile.Toga je večera ipak odjeknulo zbog njega dosta udaraca po nevjestama — pa i ako pod sa svim drugijem izgovorom... Tako je trajalo za njekoliko nedjelja, dokle se narod ne utvrdi u mišljenju, da je fratar sa svim drukčiji, nego što bi se moglo misliti videći ga onako mlada i bujna! Jednoga radnoga dana u veče dođe iz varošice (ne one, kojoj je pripadalo Zvrljevo, nego one, kojoj je pripadalo selo K.) jedan debeljko lacmanin i s njim jedan fakin noseći veliku kotaricu.Fakin odmah otide a debeljko ostade.To je bio kuvar, koji je dugo vremena služio kod njekoga imućnoga samca. Sutra dan pred podne stigoše: pop Ilija, Srdar i Toma, Mašin sin, sa Velike Oštarije.Bakonja im se nadao, jer je svakoga trenutka izlazio iz kuće i izgledao.Bakonja je održao riječ zadanu popu Iliji, jer, prije no što dobi parohiju, bio mu je gost dva dana.Pop Ilija bješe udovac bez djece, a na glasu bješe njegova dočekljivost.Sad se Bakonji obraza ticalo, da mu se tako oduži, da se i to razglasi, pa makar njegovi parohijani promijenili mišljenje o njemu; a već ne treba kazivati kako je svojski želio Srdara, i zbog čega mu je dobro došao i Toma. Četiri dana neprekidno trajaše gozba.Domaćin i Srdar očatili bi mise, pa bi tek tada budili pop-Iliju.Onda bi svi u šetnju na konjima.Kuvar se uprav ačio svojom vještinom, te je svakoga obroka zadivljavao popa Iliju, koji je mogao suditi o tijem rabotama.On i Srdar osobito se izdovoljiše morskom ribom, koje bijahu željni, i za kojom se tako slatko pije.Poslije ručka „spavnuli“ bi svi, pa bi se opet šetali do večere, koja se dockan počinjaše... Pop Ilija i Toma otidoše, ali Srdar osta.Sutra dan otide i Bakonja tobož da pohodi rodbinu, kako reče glavarima, a zamijeni ga Srdar u parohiskim dužnostima.Na Velikoj Oštariji osta dva dana, pa ode u Zvrljevo opet na dva dana jer se Galica udavala.U povratku je opet imao posla na Velikoj Oštariji za jedan dan, pa se vrati u svoju parohiju, i s mjesta se uvjeri, da je Srdar već omiljen među seljacima, jer ga zateče s velikom gomilom u groblju gdje piju... Protekao je već mjesec dana od kad Srdar gostuje i Bakonja odlazi svake nedjelje za jedan dan.Do duše, zuckalo se o tome, ali nikome nije krivo bilo, što se mladi fratar bakoči izvan sela... U početku berbe Srdar se vrati u manastir, a počeše dolaziti pohode iz Zvrljeva.Najprije dođoše Kušmelj, Škembo i stari Krkota, te začamaše.Kušmelj i Krkota švrljahu cijeloga dana po vinogradima, upoznajući se sa ljudima.Knez je svuda lijepo priman bio, te se svak čuđaše njegovoj neobičnoj snazi, kad bi kao iz šale dizao badnjeve sa kljukom.A Krkota zaglušivaše svakoga pričajući o raznim osobinama Jerkovićeva soja.On je uvjeravao da nikad ne bješe njihove odive vještice, te se ženici uvijek grabiše oko njih.Obojica pak od lupeža strica Jurete napraviše njekoga znatnoga junaka, koji je bio strašilo rkaćima... Poslije njih dođoše: Osinjača, Kriva, Čmanjak i stric Čagljina.Kako Osinjačina namjera bješe da oženi Čmanjka, to ona i Kriva stadoše vrlo vješto sijati riječi o tom, a kako se Čagljina dosjeti tome, a bješe mu potreba od njekih dvadeset i pet talijera, to on progluši selo pričajući o čestitosti Kušmelja i Osinjače, i njihovu velikom imanju.Najzad, na veliko čudo Bakonjino jednoga večera „izuše se“ pred njim.To je Čagljina, razumije se, iskazao u jednoj zdravici, u kojoj privuče pažnju dujovu ova izreka: „A da velika bogoljubnos tvoja sveže malo i daleko Zvrljevo sa ovim bogatim i plemenitim selom, to je po sridi naše dite Jovica, koje tvoja bogoljubnos može usrićiti“... — Šta je to, zapita Bakonja namršteno...Kazujte čisto i jasno kako to da razumim. Čmanjak pobježe. — Bora mi, stvar je na polak gotova.Ne triba ništa, no da ti rečeš rič, poče mati.Ti znaš da meni triba zaminica, da... — Znam, znam, prekide je nestrpljivo sin, nego s kim ste vi to ugovorili, na koju ste oko bacili? — Pa na niku Vicu Jeretinu.... — Vicu! uzviknu fratar u čudu, jer ona bješe udovica, starija od Jovice najmanje deset godina, a tako krupna, da bi ga, što no kažu — mogla za pas zadjenuti.On odmah razumjele šta ih je navelo na taj izbor.Vica je bila imućna udovica bez djece. — Jeste li vi pri sebi? reče on.Di je ona za beduastog Jovicu!Osim toga, di li je ona za naše selo i za našu kuću!Ona je navikla živiti u ravnici, pa, borme, i u svakom izobilju. — Lako je za sve to, ako ti samo oćeš, umiješa Kriva. — A šta tu „krupna“, „bogata“, „starija“ i šta ti ja znam, veli Čagljina.Glavna je stvar: čast.Ona je mudra žena, koliko sam ja pozna, i ona što najviše želi, to je da se nazove snajom jednoga vra-Brne Jerkovića. Dugo su o tome raspredali, i najzad Bakonja ne može drukčije nego pristade, a Čagljina sutra dan predade zlato i smete Vicu i zvanice jednom zdravicom, kakvu nikad prije nije smislio. Treću najezdu sačinjavahu: Galica, muž joj, Rora, Kljako, i Controna.Ti dođoše ispred Božića.Bakonja se veoma bojao, da Kljako i Rora nijesu došli da razgledaju zemljište, kako bi im poslije lakše bilo „privaćati“ te su kuvar i Krkota imali naredbu, da im nikako ne dopuste da se trijezne.To je bio jedini način, da se paroh obezbijedi.Contronu pak nije mogao zaustaviti, da ne liječi djecu po selu, od sugreba i uroka.... I tako selo imade priliku, da pozna gotovo svu rodbinu Bakonjinu.I ako veći dio njih ne načini rđav utisak, opet su se seljaci čudili, na koga se Bakonja uvrgao. Poslije praznika dođe opet Srdar u goste, te Bakonja jedva odahnu i otputova malo, a pošto se vrati, novi prijatelj, Vicin brat, poče zidati prilično opsežnu kuću, nedaleko od parohiskog doma.Sve je selo znalo, da je on puki siromah, te se nagađalo da je to Vicina namisao, i da će dovesti muža u ulještvo.Brat o tome nije ništa govorno, i ako su ga često pitali.Bakonja je pak imao dvije krupne stvari na vratu, dvije svadbe, bratovu i Cvitinu.Cvita je već bila isprošena za jednog udovca, propalog trgovčića u varošici, a Jovica već bješe tri puta oglašen.Više je brige fratru zadavalo ovo pošljednje, jer se bojao bruke, i često govoraše o tome sa Srdarom.Da ne bi njega, moguće je, da bi Bakonja tu svadbu odgodio, pa i pokvario.Ali mu Srdar, ne dade premišljati, no učini da sa tim pohita.Radi toga Srdar ode u Zvrljevo, i dođe sa svatovima.Seljaci se začudiše uvjerivši se, da se Vice zbilja preseli u Zvrljevo. Među tijem, nova kuća bješe pokrivena, pa se zaključa, i ostade tako pusta. Vicin brat se jadaše da nema više novaca za dalju opremu, a u isto vrijeme nejasno nagovješćivaše, da ga je njekako sestra prevarila.Čuo je bio da će vlast poslati žandare u selo, pa im je htio spremiti stan. To je bilo pred crkvenu slavu, koja biva u jesen.Toga dana, po običaju, steče se mnoštvo naroda, svećenika i varošana.Među ovijema bio je i njeki trgovčić iz dalje varošice, sa svojom ženom.Taj čovjek bješe u godinama i ružan, a žena mu, ne samo mlađa dvadeset godina od njega, nego i tako neobično lijepa, da bi joj teško mogao para naći, te, u svoj nalozi, ona veoma upade u oči, a i on zbog protivnosti.Njemu je bilo ime Ivan a njojzi Cvita.Oni baš kao da htjedoše privući na se pažnju seljana, s kojima su se najviše i miješali.Cvita je bila blage, slatke riječi, a Ivana kao da mnogo zanimaše nova kuća, koju je za dugo i pažljivo pregledao.Govorio je da bi je kupio, jer mu je to davna želja, da ima gdje u selu kuću i malo vrta, gdje bi o ljetnjoj pripeci mogao doći na hladovanje.Kako je seljacima laskalo da sjedi jedan imućan varošanin u selu, to ga svi nagovarahu da kupi, navalivši na prodavca, te popusti u cijeni.Ivan kupi kuću. Fra-Bakonja imađaše punu kuću gostiju, tako da su po dvojica po trojica smješteni bili u jednoj sobi.Među gostima, razumije se, bijahu Srdar i pop Ilija. Toga tek dana seljaci poznadoše koliko vrijedi fra-Bakonja.Kad se poslije večernje momčad poče bacati kamena s ramena, Bakonja je za dugo bio među gledaocima, pa pošto se izvede na čisto, koji je najbolji umetač, fratar uze kamen, pa kao iz šale dobaci.Taj najbolji umetač bješe njeki rišćanin iz pop-Ilijine parohije, mladić visok i neobične snage.Bješe mu ime Stojan.Svi se veoma začudiše, jer Stojan bješe odmetnuo i poboljima oko tri stope. — Šta učini, duovniče, ako Boga znaš! reče Stojan, smijući se preko volje.Ti, ko iz šale, dobaci, a vjeri mi, ti bi daleko prebacio. To govoreći, Stojan svuče ječermu, stegnu se pasom, pa postupajući tri puta, pade za kamenom i prebaci za jednu ped. Diže se velika graja.Rišćani vikahu: „A, ko će ko Srb.“ Katolici pak, u ogromnoj većini, a jetki što rkać odnese slavu, navališe moliti fra-Bakonju.On se za dugo ščinjao smijući se, ali kad ču njeku podrugljivu zamjerku od jednoga druga Stojanova, Bakonja zavi rukav od mantije.Pedeset ih potekoše, da mu donesu kamen.On ne htjede postupati, no s mjesta, samo što previ koljena i stisnu zube, pa odbaci Stojanu po koraka. Diže se prava bura, ali se Bakonja ukloni.Njegovi parohijani stadoše ga veličati i pričati začuđenim gostima, sve što on može učiniti.Njemu je kao od šale preskočiti trupačke najboljeg konja, ili skočiti iz bačve u bačvu, ili slomiti potkovicu, ili pogoditi iz puške gdje okom nazrije. — Boga mi, brate, on je pravi Srb! reče jedan knez rišćanin. I slava Bakonjina raznese se na daleko. Fra-Bakonja ne samo što ugodi svojim parohijanima, ne samo što se kršćanluk na daleko ponosio njim, nego zbog viteške svoje ćudi, zbog duševnosti i iskrenosti steče mnogo prijatelja i među rišćanima i njihovijem popovima. On je pak sam o sebi govorio. — Svi kažu da sam dobar čovik, a niki kažu da sam rđav fratar!Može biti i jedno i drugo!Kad sam se rodija, ja nisam izbira šta ću biti, a sadak sam kakva me dadoše Bog i ljudi! Uključeno u ELTeC korpus 2021-10-13 Godina 1. ZABAVNIK „MALIH NOVINA“ Knjiga 1. BEOGRADSKE TAJNE Istoriski roman iz srpske prošlosti, s kraja prošlog veka! Skrećemo pažnju štovanih čitalaca da dvoje Beograd, u koji ćemo malo čas ući, od ovoga našeg današnjeg Beograda.Jedno je Beograd prošlosti a drugo Beograd sadašnjosti; prvo je Beograd kojeg nema više, drugo jo ovaj živi Beograd što se evo diže na naše oči.Čitaoci znaju sadašnji Beograd, a u toku ovih pričanja mi ćemo ih postupno upoznati s negdašnjim Beogradom, s Beogradom starinskim, s onim Beogradom koji danas ni u slici nemamo. Beogradsku tvrđavu, ili kao što se to u svakidanjem govoru obično rekne, beogradski grad opasivala su visoka i debela gradska platna, sazidana od ciglje i kamena. Sa savske i dunavske strane gradsko platno bilo je s polja obloženo belim, tesanim kamenom, koji je, kao neki oklop, štitio bokove gradske od bujnih i neumornih talasa pomešanih voda Save i Dunava, što od vekova zapljuskuju onu zidinu, biju se i lome o nju, pa odbijeni u žuboru jure dalje svojim dalekim putem, čak u Crno more. Tu, na sutoku Save i Dunava, na samom uglu gradskom, ne daleko od Su-kapije (današnje gradske Savske kapije) uzdizala se visoka, okrugla kamena kula, sa šiljastim, visokim olovnim krovom. Ova kula završivala je čitav niz drugih omanjih kula, koje su bile poređane duž celoga gradskog platna, i koje su, već od vekova, tu stajale, kao nepomični stražari i nemi svedoci tolikih krvavih megdana što su oko ove tvrđave vođeni. Iz kog je doba bila ova kula, ko je sazida i za kakvu potrebu upravo? — to se sa sigurnošću nije moglo reći, a ono malo nagađanja, što se o njoj još bilo očuvalo, spomenućemo malo niže.Po načinu zidanja, po debelom crnom talogu, koji je vreme bilo naslagalo po kamenim zidovima ove kule, kao i po čvrstoći i temeljitosti njene izrade moglo se zaključiti samo toliko, da je ova kula mnogo starija od ostalih, da su je gradili bolji majstori no one druge i da je zidana u vremenu kada se imalo od kuda potrošiti na ovaku jednu građevinu. U celom nizu bila je samo još jedna kula, koja bi se po jačini donekle mogla meriti s ovom, i to je kula Nebojša.Ali i po visini, i po obimu, i po lepoti izrade, Nebojša je kud i kamo zaostajala iza ove kule. U visinu ova je kula mogla imati 8—9 hvati, kad se računa od površine gradskog platna, nad kojim se uzdizala, a više i od 12 hvati, kad se računa od dunavskog vodenog ogledala.U širinu ova je kula mogla imati do 6 hvati.Na celoj kuli nije bilo nigde nikakva otvora ni prozora, sem što se, pri samom vrhu, nalazio svuda u naokolo red malenih, vrlo uzanih otvora, više nalik na ubojne mazgale, no na prozore. No kad se bliže priđe, i kad se bolje zagleda, moglo se poznati po lepim mramornim svodovim, da je po sredini kule bio čitav red četvrtastih prozora, ozgo svedenih na luk, prozora, koji su docnije zazidani, da se nikada više ne otvore.Sva je prilika da su ovi prozori zazidani onda, kada je kula prestala služiti svom prvobitnom cilju, kome je bila i namenjena, a dobila neku drugu zadaću. No najviše je padalo u oči to, što na ovoj kuli nije bilo nikakvih vrata ni ulaza.Možda bi se moglo misliti da je takvih vrata bilo, no da su docnije i ona zazidana kao ono i prozori.Ali ni najbrižljivijim ispitivanjem nije se moglo naći ništa, što bi bilo ma samo i nalik na zazidana vrata.No tome se mora uzeti, da je ova čudna kula još odmah u početku bila sagrađena bez vrata i ulaza. Na drugim kulama jasno se videlo da su bile namenjene ili za odbranu tvrđave, ili su služile kao kule motrilje sa kojih se na daleko moglo videti da li se tvrđavi primiče prijatelj ili neprijatelj. Ali ova kula nije bila ni za jednu od tih potreba.Ona je morala imati sasvim neku drugu i drukčiju zadaću. Kao što smo napred spomenuli, postanak ove kule uvijen je u tamu.O tome postoje samo više ili manje verovatne gatke.Tako je govorilo jedno predanje, da je ova kula sazidana po zapovesti najvišega turskog duhovnog suda i da je bila namenjena za večitu tamnicu Šeik-ul-islamu Muhamedu El-Zembili, čoveku od velike učenosti i duboke mudrosti, no koga je njegova velika nauka bila zanela toliko, da je uzeo dokazivati kako Muhamed nije bio nikakav svetac i veliki prorok i poslanik božiji, već običan, mudar čoček — greh za koji je bio svrgnut sa svojeg velikog čina i osuđen da ceo vek provede u tamnici. Drugi su govorili da je ovu kulu mnogo pre Turaka zidao nekakav hrišćanski princ, a namenjena je bila da bude riznica njegovom ogromnom blagu. Najposle znalo se još i ovo, i to je bilo najverovatnije: U jednoj tulbi, u gornjem delu beogradske tvrđave, koja se zvala „Svetla tulba“ nalazio se starinski koran, na čijem je krajnjem listu bilo zapisano ovo: „Sunce istoku i zapadu, gospodar u tri dola sveta, Car careva, Sultan Sulejman Veličanstveni, pošto se zbog čestih i dugih ratova po Ugarskoj, mnogo bavio na ovim stranama, sazida u Srbistanu, u velikom i tvrdom gradu Darol-džihadu, na sutoku dve velike i sveštene vode, najlepši i najtvrđi dvor za tri ljubimice svoje: Đurđijanku Fenumu, Grkinju Jelenu, i najlepšu ružu iz dolina širaskih, anđelsku Kari-Zade, da mu budu vazda blizu srca, i da mu zaslađuju i blaže časove blagoslovena života.I okiti ga zlatom i srebrom, i išara ga rezanom košću slonovom i skupocenim raznobojnim kamenom i prozračnim kristalom, i postavi ga svilom i kadivom i skupocenim šalovima indijskim i mekosvilenim ćilimima persiskim, i napuni ga ružama i mirisom, i unese u njega najlepše tice rajske, i stvori od njega lepše i svetije mesto od najlepše sveštene bogomolje, i napravi ga iznutra da je raj, a s polja da nije ništa lepši i ugledniji od obične kule zatočnice, i ne beše druga ulaska u ovu zgradu, jedinstvenu pod suncem, do ulaska iz blagoslovena mesta, na kome pobedonosni car careva prinosi molitvo svoje velikome Bogu....I tako, voljom promisla, posta ova čudna građevina, stvorena jednom pomišlju carevom, u jednoj mučnoj noći bez sna, kad oko prvih pevaca ustade sa svilene postelje svoje, moren žudnjom i sladostrašćem za ljubimicama svojim, koje bejahu daleko od njega, te zaželi i stvori da mu budu blizu i da su vazda kraj srca njegova.Ali zao duh pozavide ovome lepom delu ljubavi i nađe načina da svojim kužnim dahom otruje i ovo svetilište srca.Jedne burne noći, kada je veliki car svu brigu svoju poklanjao vojsci, koju je voljom velikoga stvoritelja svetova poveo da njome kazni i uništi dušmane prave vere, zao duh otpadnik, u obliku i prilici jednog neverničkog plemića i kneza franačkog, prodre u one nepristupne odaje, i tri dana i tri sladostrasne noći provede u naručju ove tri dotle božanstvene žene, ali koje sad bejahu sablažnjene, a nevernička kost Evina ne umede odbiti kušanja nečastivog, no mu se podade.I bi nacrnji greh pod suncem, i iz pehara ljubavi, namenjena da se iz njega napaja samo sveštena osoba velikoga cara, tri dana i tri noći srkaše slađani šerbet zanosna sladostrašća i ovaj nevernički pas, koji četvrtog dana, zajedno s nevernim ženama ispusti nečisti duh svoj, na najstrašnijim mukama, i pomeša trulu krv svoju s krvlju izdajničkih ljubimica.A veliki sultan, u zanosu neobuzdane ljubomore i neutoljiva gneva, naredi da se uništi i spali sva unutrašnja sjajnost ove divne kule, i da se pohvata šest rodova najopasnijih guja prisojkinja, i da se uzme šest pari otrovnih krastavih žaba i šest pari krilatih gušterova, i potreban broj sovuljaga i mnogo druga gada, donesena iz dalekih krajeva sveta, i da se sve to baci u ovu kulu, neka se u njoj namnoži i neka je ispuni smradom i otrovom, i neka se guje legu u odajama, gde su blagovale neverne i izdajničke žene.Zatim naredi da se isprovaljuje zid u osnovi kule, da u nju prodre voda i vlaga, da nikne otrovna mahovina, da buđ i plesan ispuni kužnim zadahom celu građevinu, da se tako od nje stvori najužasnije mesto, i to da bude osveta prokletoj uspomeni nevernih žena i tako da ostane, da koleno kolenu kazuje čudnu sudbu ove čudne zgrade, nad kojom danas stoji proklestvo svemogućega,“ Tako priča zapis u starom koranu i, nema sumnje, da se ovo kazivanje tiče ove kule, „Darol-Džihad“ znači turski „Dom ratova za veru“, a taj nadimak Turci su češće davali Beogradu.U „dve velike sveštene vode“ lako raspoznajemo našu Savu i Dunavo, a podudara se istoriski i ono kazivanje o sultanu Sulejmanu II., jer je on zbilja za vreme svojih pohoda na Ugarsku češće svraćao u Beograd i duže se u njemu bavio.Upravo Beograd je bio njegov omiljeni grad, jer ga je on prvi i osvojio od Srba i Mađara i prisajedinio ga moćnoj turskoj carevini. (1521 god.) Zapis dakle govori o ovoj kuli, pa i ako ima u njemu nekih tavnih mesta, on opet za to dosta jasno kazuje i postanak i dalju sudbinu ove zagonetne građevine.Naravno, ostajalo bi još otvoreno pitanje u koliko je pouzdan sam taj zapis i da nije sve ono što u njemu stoji samo kakva gatka, koju je negde čuo i zapisao kakav vredni derviš turski. Ova se sumnja mogla poroditi u toliko lakše, što je bilo i drugo jedno predanje, koje je postanak ove kule prenosilo u ranije doba, dok Turci još nisu bili ni uzeli Beograd, i dok je on još bio u rukama mađarskim. Pričalo se naime ovo: 1491. godine sultan Bajazit II. sa žudnjom je pogledao na Beograd i krojio planove kako li bi ga osvojio.Još otac njegov, Sultan Muhamed II., docnije slavni osvajač Carigrada, opsedao je Beograd golemom vojskom i kušao da ga osvoji, ali se, posle sedam meseci uzaludne opsade, morao povući natrag s grdnim gubitcima u vojsci. Što nije mogao postići otac silom i junaštvom, to je sad hteo da postigne sin mudrošću i lukavstvom.S toga Sultan Bajazit II. poruči svome veziru u Smederevu, Sulejman-paši, da gleda da se koristi smrću mađarskoga kralja Matije Korvina (1490), i neredima koji su usled toga nastali u Ugarskoj, pa da stupi u prijateljske pregovore s komandantima i većim vojnim starešinama u Beogradu, i da im obeća velike poklone i veliku milost carsku, ako predadu Beograd turskoj vojsci. I Sulejman-paša zbilja to i pokuša, 1491. god. komandant Beograda Ladislav Razgonja ode poslom u Ugarsku, a u Beogradu ostanu kao njegovi zastupnici erchercog od Srema Lorenco Ujlak i prijor joanitskog reda neki od Aurani.S ovom dvojicom Sulejman-paša i stupi u pregovore i vodio ih je tako vešto, da ovu dvojicu potpunce zadobije, a oni posle stvore u Beogradu čitavu vojničku zaveru, koja je čekala samo zgodan trenutak, pa da preda Beograd Turcima.Naravno sve ovo produžavalo se nekoliko godina, i 1494. god. u zimu ceo plan je već bio sazreo za izvršenje. No te zime temišvarski knez Pavao Kiniš pređe s vojskom preko zaleđena Dunava u Srbiju i plenio je Turke oko Smedereva.Tom prilikom on sazna od nekih zarobljenih Turaka i o toj zaveri u Beogradu, te, po povratku u Banat, brže bolje pohita Beogradu, uđe u grad, pohvata zaverenike i strahovito ih kazni.Vođe su lišene svojih zvanja, a zatim su mnogobrojni zaverenici zatvoreni u mračnu kulu, tu zazidani i ostavljeni da pomru od gladi. Ovi nesretnici prvo su dugo trpeli glad, pa onda reše da kockom svakog dana odabiraju po jednog koga će zaklati, ispeći i pojesti. Tako su mesecima živeli u svojoj strašnoj grobnici, jedući jedan drugoga, dok najposle nije ostao jedan jedini, koji je najzad poludio i umro od gladi, u sred ogromne gomile oglodanih ljudskih kostura.... Ovi užasi, vele, izvršeni su u zlokobnoj kuli o kojoj je ovde reč, i predanje veli, da je ona tada i podignuta, i da joj je namena bila da se u njoj izvrši ova užasna kazna. Pričalo se dalje da su docnije za vreme Turaka, u ovu kulu beogradski veziri bacali svoje neverne žene i svoje buntovne činovnike.Još docnije, ova je kula, kažu, upotrebljavana kao gubilište za velike državne prestupnike kojima su tu odsecali glave, a slati su amo često iz najudaljenijih krajeva prostrane turske carevine, kad god se hteli da se nekome tako za navek izgubi svaki trag, kako ga rodbina i prijatelji ne bi mogli više ni tražiti ni svetiti. Najzad, postojala je i ova priča.Pri kraju sedamnajestoga veka vezir Mustafa Ćuprilić, po naredbi svoga gospodara Sulejmana III. u ovoj je kuli prvo udario na strahotne muke, a posle tu i pogubio tri mlada carevića, tri princa od carske krvi, tri rođena sina sultanova. Optuženi su bili da su, zbog neke lepotice ugarske, učinili izdaju prema caru ocu i prema celoj carevini: da su preko te divne žene šurovali s neprijateljima i pomogli neprijateljskoj vojsci, koja je opsađivala Beograd da prodre u grad i da ga osvoji. (Kurfirst bavarski 1688.).Docnije se, vele, doznalo da je ova optužba bila neistinita, jer su kod najstarijega evnuha carskog uhvaćena pisma, koja jasno svedoče da su bedni prinčevi izginuli nevino. Kad se za to saznalo, sultan otac pao je u golemu tugu, jer su to inače bili njegovi ljubimci, a najstarijem tek je bilo 22 god., kad mu je odsečena glava.Teška srdačna bolja podgrizala je srce sultanovo kao crv, i on je najposle s tom razjapljenom ranom i u grob legao, niti mu je išta moglo utoliti njegovu tešku setu. Od kad se saznalo, da su tri mlada princa nevino posečena, naređeno je, te je svake godine o kurban-bajramu dolazilo iz Carigrada u Beograd dvanaest derviši iz raznih derviških redova, a uvek ih je predvodilo kakvo više duhovno lice, te su po čitavu nedelju dana na mestu, gde su prinčevi izginuli, čitali pokajničke posmrtne molitve i molili se u pokoj duše nevino pogubljenih. No sva ova pokajnička očišćenja kao da nisu bila kadra da očiste sasvim ovu kulu od grehova, šta su na nju natovarili nebrojeni zločini, u njoj izvršeni.Ona je bila kod Beograđana na ružnom glasu, naročito kod Turaka, građana i vojnika, što su stanovali u samoj tvrđavi, a osobito kod onih što su bili u neposrednoj blizini ove kule. O njoj se obično govorilo da je nečista.Pričalo se da se noću viđa nekakav Arapin bez glave, gde tumara oko kule, a ko ga god vidi, tome se, najdalje u roku od 3 meseca, mora desiti kakva nesreća. Drugi su kazivali da se u izvesne dane preko godine iz ove kude čuju u gluho doba razni glasovi i uzvici, i ako se znalo da u kuli već od mnogo i mnogo godina nama žive duše.Po nekad se, vele, čuje vesela svirka, udaranje talambasa, pesme i jasno kikotanje, a po nekad opet neko cviljenje, jauk i tužno jecanje, da čoveku srce zaplače. Vojnici, što čuvaju stražu kod te kule, često zlo prolaze.Ili ih tu nestane, i nikad ih više ne nađu, ili ih tu spopadne kakva bolest, od koje se posle nikad više ne izleče.Jednom je tu nađen u jutru mrtav, go-nag stražar, sa strašnim modricama po telu.Jedan stražar osvanuo je tu nem, izgubio je govor, niti je ičim mogao objasniti kako se i sa čega se to desilo, da zdrav čovek tu preko noć onemi. Sve to ulivalo je vojsci i stanovništvu neki sujeverni strah: svi su zazirali od ove kule i verovali su da njome vladaju neki nečastivi dusi, te su i danju, a osobito noću, daleko obilazili oko nje. Ova kula imala je upravo dva imena.Po predanju ona je nosila tursko ime, zaostalo od starine, i zvala se Kanli kula (Krvava kula), a pored njega dobila je i novo ime, kojim su je obično zvali mesni stanovnici — Šejtan kazan (Đavolji kotao).No ovo poslednje bilo je usko, pomesno ime, za koje se van Beograda nije znalo. U dobu, kad se ova naša priča počinje, Kanli-kula bila je već od mnogo vremena pusta i prazna.Poslednji put bila je upotrebljena u tursko-austriskom ratu od 1739. god., kada ono Austrijanci onako grozno nastradaše kod Grocke. — Kad bi sve lepe žene, što ih ima u jednom narodu, stavile svoju lepotu isključno u službu narodnih interesa, taj bi narod mogao postati gospodar sveta. — Dokle god bude ljudi na zemlji, čovek će se vazda oduševljavati i večito će ginuti za onim što je lepo i harmonično. — Lepota je najveća svetska velesila: moćnija je od najveće vojske najstrašnijeg osvajača — Lepe žene vladaju svetom, ili bi bar mogle da vladaju. Svi ukusi dolaze i prolaze s dobom, samo je lepota za sva doba; ona je slatka od kolevke do groba. — Sve je prolazno — samo je ljubav večna! Retka je varoš na svetu oko koje se bilo toliko bitaka, prolilo toliko ljucke krvi, i koja je toliko puti bila rušena, spaljivana, do temelja razoravana, pa posle opet obnavljana i podizana, kao što je to bio slučaj s Beogradom. Ali u tome rušenju i podizanju bilo je nekih mesta koja kao da su imala naročitu povlasticu, da uvek očuvaju svoj prvobitni karakter i svoje prvo naznačenje.U taka mesta spada i onaj stenoviti čot, što kao kako orlovsko gnezdo visi upravo nad samim stokom Save i Dunava. Od kad je beogradske tvrđave, ovaj čot vazda je služio kao mesto na kome su starešine gradske ili gospodari ovih krajeva podizali svoje dvore. Tu su bili sjajni dvorovi Stevana Visokog i njegovi čuveni „perivoji“: tu su docnije mađarski gospodari Beograda podizali svoje bogate i raskošne palate: pa kada je sve to u borbama i ratovima bivalo porušeno i spaljeno, Turci, po osvojenju Beograda, opet su tuna podizali dvore i saraje svojim vezirima, i punili ih basnoslovnim istočnjačkim raskošom. Tu je i sada bio sjajni dvor turskoga vezira, pun svakojakih lepota, kakve je samo mogao dati daleki istok i bogati zapad. Bila je divna tiha mesečina.Četiri prozora na haremu beogradskoga vezira bila su preko običaja širom otvorena, ma da je već i ponoć bila blizu.U najlepšoj odaji haremskoj, kraj otvorenih prozora, sedela je, ili upravo leškala je na svilenom divanu neopisano lepa ženska, smeđe kose, kao nebo plavih očiju, vitka i srazmerna stasa, odarena svima dražima što mame, osvajaju i zanose.Na njoj je bilo lako, ali veoma ukusno i raskošno tursko odelo.Kraj nje je stajao i držao je za ruku povisok, lep, crnomanjast Turčin, od svojih 35—6 godina, u lakom spavaćem odelu, preko koga bejaše nebrežljivo nabacio na ramena širok, tanan ogrtač od ugasite plave svile. — Mare!Osećaš li kako ruže mirišu? — Da, svetli vezire, prijatan je to mirne. — Mare!Vidiš li kako pun mesec depo greje? — Vidim, svetli vezire. — Maro!I maleno tičice na grančici osećaju toplu ljubav! — Jamačno, gospodaru! — Mare!I cveće se ljubi, jer karanfil, osvežen u tihoj noći i okupan blagom rosom, diže zaljubljenu glavicu svoju, da domaši nabubreli pupoljak rumene ruže, što se tu nad njim ljuljuška, traži da se dodirnu, da ujedno spoje mirisne duše svoje, pa da u zagrljaju tako dočekaju svetlu zoru. — Vama nije dobro, svetli vezire, vi ste u vatri: ruka vam tako grčevito drhti... No Turčin kao da ne ču ovu opomenu, on produži dalje, čisto kao u nekom zanosu: — I zvezde se ljube, Mare!I one se utrkuju koja će lepše sijati, da se što više dopadne draganu svome...Ljube se sunčani zraci, što zagrljeni munjevitom brzinom presecaju bezmerne prostore bezimene, da slete dole i da zagreju hladne, rapave grudi ove stare zemlje.Ljube se kapljice bistra potoka, što jedna drugoj u naručiju hitaju golemoj reci ili sinjemu moru, da se izgube u bezmernim širinama njegovim.Rumena zora ljubi se i ašikuje s lakim momčetom, s belim, vedrim danom...Sve se ljubi, Mare.Na kućnom krovu guče golub i peva ljubavnu poemu golubici svojoj.Na mirisnoj kedrovoj grančici grče grlica, te slatkom pesmom od ljubavi zove dragana svoga.Laka košuta u zelenom gaju čupka mirisnu travu i naslanja glavu na mlado jelenče, jer se i njih dvoje ljube, zajedno pasu, zajedno piju vodu s bistra izvora, a kad bura srdito zatrese planinom zajedno se kriju u suhotne špilje i pećine, i opet im je dobro, jer se ljube, jer su jedno uz drugo...Sve se ljubi...Priroda, vaselena, nebo, zemlja, Bog! Turčin kleče, a ženska se malko ispravi na divanu.On uze njenu ruku u svoje obadve ruke i pritište je na usta.Rasejan pogled pribra i upravi ga na ono bajno žensko lice, što se, „ljepše sunca, zore i meseca“, tu sijalo pred njim na blagoj tihoj mesečini, pa potresenim, malaksalim glasom reče: — Mare!Sve se ljubi, sve.Je li, đule moj, i mi se ljubimo?... Ženska mahnu glavom odričući, no on kao da to i ne opazi, već živo i uzbuđeno produžavaše dalje: — Alah je premudar!Kad stvori jednu dušu i rekne joj „ljubi“, on odmah stvori i anđela, koji će biti ljubljen, zadahne ga osećajima uzajamnosti i rekne mu: „Bićeš ljubljen, ali ljubi i ti dušu, koja tebe ljubi.Po tu cenu kupićeš blaženstvo sedmerih nebesa.Alah je preblag; on zna da duša ljudska ne može živeti na svetu samohrana i bez drugarice svoje, i on vodi grešne korake naše i upućuje ih stazama, gde ćemo se sresti s dušom, koja je duša duše naše...Alah je premilostiv, on ne zaboravlja one, koji se njega sećaju, i ne ostavlja bez odziva one, koji ga viču i zapomažu za pomoć njegovu.A kad u dušu ljudsku ulije žeđ ljubavi, on ujedno stvori i slatki napitak: poljubac ženski, kojim će se ova žeđ utoljavati.Njegova moćna desnica zažegla je u duši mojoj ovaj strašni oganj, koji me sagoreva i proždire, ali mi je ona i tebe predala, neizmerna srećo, slatko nadanje i sveštena molitvo moja! Turčin dočepa no sredini ovu žensku, strastno je stište u svoja naručija, obasu poljupcima njenu glavu, kosu, ramena, i stište je u dug, dug zagrljaj. Posle kao mahnit dohvati u obe šake lepu glavu njenu, okrete je k sebi, pogledom se upi u one njene lepe, kao more duboke, sanjaličke oči i, gledajući je tako u zanosu, on prošaputa: — Ti me ljubiš Mare?Je li da me ljubiš?Kaži, reci, otvori mi raj, spasi dušu moju, koja gori u mukama i tone u bolu neizvesnosti! Stisnuta u njegove snažne šake, ona nije mogla ni maći glavom, ali njene rumene usne prošaputaše: — Ne, svetli vezire! Turčin riknu.Glas mu je bio više nalik na riku besna tigra, no na glas čovečiji. — Šta reče, ženo?! riknu on, a oči mu se u mah pomutiše i nališe krvlju. Strašno je bilo pogledati ovo onakaženo lice, na kome nekakav strašan unutrašnji bol bajaše nagrdio svaku crticu. — Šta reče, ženo? — ponovi on u dva tri maha, ali mu poslednje reči zasedoše u grlu. Mare ga je gledala tužno, ali ništa ne reče.Turčin ju je još držao u naručju. — Ti me ne ljubiš, ženo, demone, užase moj!.Ti me ne ljubiš! — progovori on burno i tako je snažno stište, kao da ju je hteo ugušiti u naručju svome, a za tim je oturi od sebe tako silovito, da ona u malo što ne pade preko divana, na kome se zadrža levim laktom. Turčin zaglaba obadve ruke u gustu, kovrčastu, lenu kosu svoju i čisto jauknu: — O... o, da goleme nesreće moje!O, tri put prokleta dana i časa, kad te poznadoh!Veliki tvorče, šta sam ti zgrešio da me ovako strahovito mušaš! Mare se već bejaše oporavila od onoga silovitog potiska, ona priđe očajnom Turčinu, metu mu ruku na rame i reče blago: — Zašto tako razdirete sami sebe, svetli gospodaru? Turčin opusti obadve ruke, okrete joj glavu i gledaše je čisto začuđeno razrogačenim očima. — Jesi li ti žena, ili si demon, kog su mi zli dusi poslali, da mi pogubi i telo i dušu, da me sagori na ognju rođenog srca mog? — reče joj Turčin zagušljivim, promuklim glasom, a među tim gledao je u nju netremice, kao da je hteo pogledom da prozre u samu dušu njenu. — Kakva je nužda svetom veziru, da drži u dvoru svome jedno stvorenje, koje mu donosi samo bedu, muku i strašno trzanje?Jedna vaša reč, svetli vezire, i mene više neće biti ovde.Ostavite me, pustite me, vratite mi moju slobodu i moju sirotinju, a vama će se brzo vratiti srdačni mir i duševno spokojstvo.Obadvoje ćemo dobiti. No Turčin kao da nije čuo ove reči, on produži dalje, a izgledalo je kao da govori prostoru, daljini, tami, kao da govori nekome, koji nije tu, ali koga on nazire negde u maglovitoj daljini. Ljubav! šta je to ljubav i gde je sedište njeno!Je li u glavi, u mozgu, u srcu, u duši, ili je u celom organizmu, u celom biću čovekovom, u svakom dahu njegovom, u svakoj pomisli, u snu koji ga za trenutak vara čarobnim slikama svojim?... Gde sam ja? šta je, šta se ovo učini sa mnom?Kuda ode moja namet, moja volja, moja snaga, šta bi od moći moje, pred kojom su hiljade drhtale?Jesam li ja danas gospodar ili rob, zapovedam li ja, ili kao crv puzim po prašini od prdzrenja, nemoćno dižem glavu svoju i uzaludno zapomažem za jednim milostivnim pogledom, kao što prosjak moli za parče hleba, da od gladi ne skaplje.O.. o.. o! ženo! — Nesretnik se udari što god može šakom po čelu. — O.. o.. o! mila, sveta, prokleta ženo! šta ovo bi sa mnom, šta se ovo učini od mene? — Ali ne, ovo se ne može izdržati više, ovako se ne može više živeti, ovim mukama mora biti kraja!... I Turčin pokri lice šakama i očajno spusti glavu, kao čovek koji gorko i očajno plače.Za tim spusti ruke, nađe očima lepu ženu, dugo je gledao ono bajno lice, pa onda reče živo i uzbuđeno: — Mare, sudba je naša u tvojim rukama!Mi ili ćemo živeti zajedno, idi ćemo zajedno umreti? — Po zapovesti se može umreti, svetli vezire, ali po zapovesti se ne može ljubiti. Turčan opet priđe lepoj ženi, i opet je uze za ruku. — I ti mene mrziš, Mare. — — Ne, gospodaru moj, ja vas ne mrzim. — Ali me i ne voleš? — Šta da činim?Osećajima svojim niko ne može zapovedati! — A zašto me ne voliš, Mare? — A znate li vi zašto mene volite? — Da li ti izgledam ružan, gadan, odvratan? — Svetli je vezir savršenstvo muške lepote! — Ili ti je što malo u dvoru mome? — Ne, gospodaru. — Ili si možda ranije već dala kome srce svoje? Na ove reči vezir se upi pogledom u lepu ženu i gledaše je netremice.Nju podiđe laka rumen, ali ona odgovori mirno: — Ne, svetli vezire. — Govoriš li istinu, ženo. — Bog je istina — reče Mare, i dade rukom selam, kao što se to čini pri turskom načinu pozdravljanja. — Pa šta je onda? — Treba di opet da ponavljam, vaša svetlosti, sve ono što i sami znate, i što sam već toliko puta i nakratko i nadugačko govorila. — Ponovi! — Vaša je zapovest, gospodaru — reče Mare i smerno se pokloni.Jeo, vi ste mlad i lep čovek, vi ste čovek bogat i od golema položaja, vaša je karijera svetla i sjajna i staza vaše budućnosti cvećem je posuta.Vi zbilja imate sve što jedna obična žena može poželeti, pa da bude s vama pupo sretna i da uz vas proživi vek kao što se samo u raj živi.Ali ja, gospodaru, ja, na moju nesreću, ne spadam u red tih žena.Ja sam čudno, nesretno stvorenje.U meni je pomešana krv roba i gospodara.Moj otac otpočeo je svoju karijeru kao zarobljen šiparčić hrišćanski, iz lepe grčke zemlje, i njegova čudna zvezda navela ga je na visinu da bude vezir carski.Nekada sam rob, on je sad robio druge, i moja majka, ćerka srpskoga primorja, stara vlastelinka po poreklu, postala je robinja njegova.Ali moga oca stigla je nekakva teška kletva.Zanesen slavom i bogastvom, on je postao carski odmetnik, i umro je u tavnici u dželatskim rukama.A moja nesretna mati! — Ona je morala s golom dušom bežati u svet, vodeći sa sobom od sedmoro sinova jednu jedinu devojčicu, najmlađe dete svoje — mene! Ona za trenutak zaćuta, posle dodade bono: — O... o!Kamo lepe sreće njene da je i mene izgubila!Koliko bi manje bile njene muke! Posle opet produži mirnije. — Vaspitana od žene koja je među pretcima svojim imala 6 velikih knezova, a doživela da jedinicu svoju vaspitava služeći drugome za parče hleba, ja sam još iz rane mladosti zapojena iz pelen-čaše života i ta gorčina još i do danas je ostala u srcu mome.Taj izuzetan položaj, u kome sam odrasla i vaspitana, napravio je od mene ovo što sam... — I ja imam srca, svetli vezire: i ja znam šta je ljubav: i ja umem da osećam sve sladosti njene, ali, kako rekoh, ja sam prokleta i meni nije dovoljno ono što je dosta drugim običnim ženama.Ja ne mogu da volim lepo telo, ja prvo moram da zavolim plemenitu dušu čovekovu.Ja ne mogu da volim čoveka, koji mi je blizak telesno, a koji je dušom tako daleko od mene, čoveka, koji zapoveda i mirno gleda kako na njegove oči usijanim klještima kidaju nesretnim robovima komad po komad krvava mesa: ja ne mogu da volim tirana: ja ne mogu da ljubim čočeka koji nemilice proliva krv onoga naroda, iz koga je ponikla jadna majka moja....Oprostite mi, gospodaru, izvinite slobodu i drskost moju: od mene jo daleko i sama pomisao da vama činim kakve prekore.Vi ste vezir carski, vi ste Turčin, vi ste gospodar nad jednim pokorenim narodom, ali narodom buntovnim i junačnim — vaš je položaj takav, vaše službene dužnosti to donose i zahtevaju — i ja bih morala biti bezumna kad bih vam to prebacivala i za to vas korela.Ali vi ste me pitali i ja sam rada da vam bar koliko toliko nagovestim zašto duša moja ostaje hladna i pored tolikoga žara vaše razbuktane ljubavi. Ona ućuta.I vezir je ćutao namršteno.Ona produži: — Mislite li vi, svetli vezire, da je meni mila i laka ova užasna borba što je od toliko meseci s vama vodim!Zar ja nisam mlada?Zar ja nisam žudna sreće i života?Zar ja ne umem osećati šta je slatka, uzajmna ljubav, i zar ja ne bih bila rada, kad bih mogla da vas zavolim, da smirim sudbu svoju s vašom sudbinom i da nađem sreću u vašoj sreći?I mislite li vi, svetli vezire, da ja nisam na stotinu načina kušala i činila sve što mi je u vlasti samo da vas zavolem, da vam se predam dušom kao što sam vam se po nevolji predala telom, pa da budem srećna s vama.Vi ne znate, ali Bog mi je svedok, i svedok su mi suze moje, kojima sam tako često topila postelju svoju, kolika je bila želja moja da otvorim srce svoje ljubavi vašoj.Pa ipak su svi napori moji ostali bezuspešni.Vi ste moj gospodar, vi možete gospodariti telom mojim.Ali vas ja ne mogu ljubiti sve dotle, dok s ruku vaših bude tekla krv zarobljenog plemena mog.I tu nema nikakve pomoći.Nad svojim osećajima niko nema vlasti i ja ne mogu zapovediti srcu mome da ljubi onog, pred kojim se ono samo zatvara i bolno beži od njega.Ja mogu da vam se predam telom, ali ja ne mogu da vam dam dušu svoju, ne mogu da vam donesem ljubav svoju.Kad bih bila pritvorna i neiskrena, ja bih mogla činiti ono što obično čine sve ženske, mogla bih se pretvarati da vas ljubim i pustiti vas da živite u obmani.Možda bi to i za me i za vas bolje bilo, ali eto ja ne mogu to da činim i smatram da bi to bio greh kad bi se i takim srestvima služila. Da me nije postigla zla kob, koja me je amo dovela; da smo se našli negde u svetu i sreli se kao slobodni ljudi — sva je prilika da bi vi, svetli vezire, bili oličenje one bajne slike, koja mi se počela priviđati u snovima još od 16. godine moje, i koja još i sada lebdi nad dušom mojom. Ovako pak, gde smo se prvi put sreli?Ja u položaju robinje, vi u položaju gospodara, koji tu robinju kupuje. — Tu o ljubavi ne može biti govora.Bar ja ne mogu zapovedati svome srcu.U ostalom, ja ne razumem i što će vama moja ljubav, kod tolikih žena vaših, kod kojih možete imati sve što želite, a koje vas čekaju raširenih ruku. — Ah, ne spominji mi moje žene — reče vezir očajno i mahnu rukom. Mare produži. — Pokazujete mi goluba i golubicu, govorite mi o cveću koje se ljubi, spominjete mi košutu i jelena — ah, gospodaru moj, jes, cela se priroda ljubi, jer je cela priroda slobodna.Golub guče i peva pesmu od ljubavi, jer pred njim stoje neizmerne plave vazdušne prostorije, pupe sunca i slobode, i dokle god ga mogu odneti njegova laka krila, njegova je volja i sloboda.Jelen je sretan uz košutu svoju, jer su oboje slobodni i beskrajni zeleni lug njina je slobodna domovina, a svaki šumarak njina je ljubavna ložnica.Sloboda je izvor i majka ljubavi.U stegi, prinudi i ropstvu raste samo pritvornost i gruba razbluda, kao što u mraku i tami niču samo zakržljale blede parazitske biljke, bez boje, bez cveta m mirisa!Ne, ne gospodaru moj, srce je ljudsko tvrđava koja se nikad silom ne osvaja.Ali i što će svetlom veziru ta čudnovata sigračka, što se zove srce žensko; naročito što će mu jedno skamenjeno, jedno od bolova sleđeno srdo jedne nesretne žene, kod tolikih divnih žena, koje pune hareme vaše i koje se surevnjivo otimaju koja će vas pre ugrabiti u žarki zagrljaj svoj. Vezir bolno klimnu glavom: — Rekoh ti ne spominji mi moje žene.Od kad je tvoja noga stupila u ove odaje ja ne poznajem više moj harem, i za mene ne postoje više druge žene na svetu, osim tebe. — Zato i ide šapat od usta do usta, kako je nova đaurska robinja benđilucima i vradžbinama zavrtila mozak veziru, te po vazdan i po celu dragu noć kaplje samo u njenom haremu.Prenebregao je svoje zakonite žene, zaboravio i napustio svoju porodicu i svoju decu, zanemario svoje vezirske dužnosti, od svega digao ruke, pa se samo vije oko lukave i pritvorne đaurske zmije — reče Mare ozbiljno. — Ćuti — preseče je vezir očajno!. — Mogu i ćutati, gospodaru, da nikad ni usta ne otvorim.Adi kad već jedem vaš hleb, ma to bilo i kao vaša robinja... Vezir je naglo dočepa obema rukama i strasno se upi ustima u njene rumene usne... — Nisi ti moja robinja, ti si carica moja! — reče on nežno. — Nije vreme za tolike nežnosti, svetli vezire!Bolje čujte me šta se sve govori, kakvi se glasovi pronose, kakva se gunđanja čuju, kako nezadovoljničko roptanje ide od usta do usta, od najnižih slojeva društvenih pa do doglavnika vaših, do onih kavaza što čuvaju stražu na vratima vašim.Uljuljkani u ljubavni zanos, vi niti što vidite, niti što čujete, ali oko vas se plete golema intriga, zamiču se zamke, koje mogu pootkidati mnoge glave, prvo moju i vašu, svetli vezire, pa onda i mnoge druge. — Zaplašili te, lepoto moja — reče vezir nežno i uze je milovati po obrazu. Opa uze njegovu ruku, skide je od obraza, stište je u svoje obadve ruke i metu je sebi na koleno.Vezir je osećao da mu je tako dobro.Najmanja nežnost s njene strane za njega je bila golema sreća.On se pritaja, a ona nastavi. — Uplašili me!Još me ne poznajete, svetlosti — reče ona vrteći glavom, a usne joj se razvukoše u jedva primetan osmejak. — Malo me poznajete.Mene ništa više ne može da uplaši kao što me teško šta može da uzbudi i razdraga.To možda izgleda čudio i neverovatno kod jedne slabe ženske strane, kad rekne da se ničega ne plaši.Ali u istini je tako.Ja znam, da iza onoga što u životu izgleda najstrašnije, na kraju krajeva ipak ne stoji ništa drugo do smrt!A za mene smrt nije ni malo strašna.Ja sam o njoj tako mnogo i tako dugo mislila, da su mi te misli postale nekako bliske, rođene.Po nekad mi smrt čak izgleda lepa.Pomislite, to je kao kakav sladak, večiti san.Potpun mir, apsolutna tišina, neprekidno odmaranje!Jedno je što me po nekad žasne, to je kad pomislim na mučenje.Ali ja se uzdam da bih u takoj prilici uvek našla načina da sama sebi skratim život.Grumičak otrova!To je tako prosta i tako laka stvar!A ima divnih otrova, koji dejstvuju u trenutku.Dva tri grča — i sve je svršeno!.. Vezir ee strese i metu šaku na usta svoje ljubimice. — Ćuti, reče vezir, prekorno — zašto govoriš take strašne i nesretne stvari?Odkuda take mračne i užasne misli u ovoj lepoj glavi?Što da pomišljaš na ubistvo, na smrt, na mučenje, ti, koja bi trebala samo o ljubavi da sanjaš i samo o cveću da govoriš!... Mare zavrte glavom odričući, a na usnama joj opet zaigra onaj njen lepi, setni osmejak. — Nisu takva vremena svetli vezire.Čovek bi morao biti pravi blesan, pa da može misliti i baviti se samo o cveću i ljubavi u ove naše burne i krvave dane, kada mračni genije rata i bunta rastresa, svoja krila nad čitavim pokrajinama, kada sam vazduh zaudara na paljevinu i prolivenu krv ljucku.No da se vratimo našem ranijem razgovoru.Ja osećam da sam dužna da vam reknem istinu, jer vam to nema ko drugi kazati.Jes, vas optužuju da ste se za mnom zaneli toliko, da više upravo i niste vezir.Naravno, to je preterano, ali u tome ima i dobar deo istine.Vi ste doista olabavili u dužnostima svojim... Ona ućuta, vezir je gledaše razrogačenim očima.Ona opet nastavi: — Kakva razlika između vaših dnevnih poslova pre šest meseci, kad sam ja došla amo i sada!Ogromna razlika!Onda ste po ceo dan bili kod vojske, kod novih utvrđenja: obilazili ste grad, odlazili u baruthane, nadgledali izradu vojenog odela, delili pravdu raji koja dolazi na davu vezirskoj kapiji — u veče ste se vraćali kući umorni, ali veseli, kao čovek koji je ceo dan proveo u poslu.Sad, gde ste da ste — ovde ste.Ili izađete ili ne izađete do u konak.Večito ste rasejani, tužni; često bez uzroka razdraženi.Jedini posao koji još vršite s nekom kivnom energijom, to je kažnjavanje onih kukavaca, što ih svakog meseca posečete po deset-petnajest.To vam se još jedino dopada.Idete na gubilište, gledate krv, gledate kako se dželat bori s kakvom snažnom žrtvom, i po tri put udara nožem dok joj glavu smakne.Vama se to dopada; u veče mi pričate te užase, a svaka taka priča vaša sve me više udaljuje od vas... Mare stade za trenut da odahne.Posle produži: — Naravno, svet nije slep; on to vidi, i počinje roptati; njegovo roptanje opravdano je.Istina, oni greše kad mene optužuju da vas ja na to učim i navlačim; ali, najposle, ljudi vas vide neprestano u mom haremu, pa šta i da misle drugo... — „Vaši mlađi koriste se tim vašim nemarom i vade iz njega svoju hasnu.Vrše se globe, vrše se nepravde i krađe: vojska dobija rđav hleb i ropće. Protiv vas se pišu i spremaju tužbe u Carigrad, koje potpisuju najugledniji fanatičari turski.U jednoj se takoj žalbi veli, da ima dosta nezadovoljnika i među samim oficirima no ne smeju da se pokažu. Mare je od vremena na vreme zastajala da da veziru prilike ako bi hteo što primetiti: ali on je uporno ćutao.Ona produži. — Znate li kakve su reči pale pre tri dana u svađi izmeću hamala i vojnika.Vojnik je rekao: „Ja carska vezira služim“, a hamal je opsovao vezira i uzviknuo: „Vaš je vezir đaurkinja Mare.“ Sve je ovo bilo javno, u Sali-aginoj velikoj kavi.Tu je bilo preko 50 duša Turaka i ni jedan se ne nađe da što zameri hamalu.Na protiv, mnogi su mu vidljivo odobravali. — Sinoć se među stražarima na maloj kapiji vodio onakav razgovor: „Nešto nam se vezir sad retko viđa“ - reći će jedan vojnik.“ - „Nema kad, po vazdan sedi u haremu kod svoje lepe đaurkinjo i uči đaurske molitve.Kažu da mu noću potajno i nekakav papaz dolazi, te ga krsti, prevraća ga u poganičku veru i daje mu svako veče da proguta po jedno parče krmetine“ — prihvatiće drugi. — „Uh čoveče, šta govoriš, primetiće prvi. — „Tako je već nikako, njegova đaurska bula uzme parče krmetine u usta, on mora da joj priđe i da uhvati zubima krmetinu za drugi kraj, tako je raskinu, pola pojede, ona, a pola on.Tek kad tako to po tri put ponove, kad vezir pojede tri parčeta krmetine i udari na se đaurski krst i otklanja tri đaurske molitve, tek ga onda ona pušta u svoju ložnicu. — Zlo je, moj vezire, kad se taki razgovori vode na vašim rođenim stražama.Vi znate vaše neprijatelje, vi znate prljavo vrelo iz koga potiču sve te intrige, kao što znate i to, kakve opasnosti mogu otuda ponići. — Ali otkuda ti to sve znaš? — zapita vezir začuđeno. — Otkuda znaš kakvi se razgovori vode po kavanama beogradskim; a ko li ti tek kazuje šta se pak noću na gradskim stražama divani! Mars se opet blago smešila: — Znam sve to, gospodaru, jer držim otvorene i oči i uši, i svraćam pažnju na malene stvari i malene ljude, za što znam da je u njinim rukama često sudbina velikih: a što gospodar ne zna, to često zna najmanji od najmlađih slugu njegovih. Vezir se zagleda u lenu ženu i dugo ju je gledao nepomično; za tim reče kao u nekoj dvoumici: — Onda bi to značilo da ima nešto i zbilje u onoj skaski, koja se o tebi protura, da si član nekakve tajne družine, koja je raširena na celom balkanskom poluostrvu, koja ima svojih članova od sviju naroda balkanskih, kojoj pripadaju mnoge visoke i ugledne ličnosti u carevini, koja ima svojih agenata kod sviju većih paša i vezira i koja prema tome sve zna, sve čuje, sve vidi, svuda dospe i može što niko drugi ne može.I još se dodaje da si se ti navlaš dada zarobiti, samo da bi tako dospela u moj konak. Mare je gledala vezira pravce u oči, a sa njena lepa lica nije silazio onaj tako moćni blagi poluosmeh.Kad Mare tako gleda u ovoga roba svoje ljubavi, on oseća kao da ga u taj mah greju dva mila, dva blaga, topla plava sunca, i tada čisto ne sme da diše, ne sme ni rečice da prozbori, jer se čisto boji da svojim govorom ne rasplaši i nerastera one meke zrake Marina pogleda koji ga tako toplo greju i tako životvorno krepe. — Dakle imam i ja šta od vas da čujem!Tako, dakle, o meni govore!Član sam tajnoga društva!Eto vidite, svetli vezire, kakvo se sumnje porađaju.Pa nije li onda bolje da me pustite da idem.Moj odlazak sve će preseći.Prestaće i skaske o mome članstvu u tajnoj družini, i vi nećete više trpeti neopravdane prekore.Ovako, vidite kako ide.Najposle će izaći to, da ste čak i vi član kakve tajne družine! — Pa neka izađe.Šta ja marim šta će besposlena fukara benetati.Ona za to i jeste tu na ovome svetu, da svojim zlim jezikom ogovara one koji stoje nad njom tako visoko da ih ne može rukama domašiti. — Pa ipak, svetli vezire, ta je fukara često obarala i same sultane carigradske, i tolike paše i veziri pali su kao žrtva njene neobuzdane jarosti. Vezir ustade i pljesnu se šakom po grudima: — I naišla je najposle ovde na čoveka koji će njoj glavu pojesti.Ne brini se ti za mene.Samo mi ti otvori srce svoje da zbog tebe ne budem u tuzi i večnim duševnim trzavicama, pa je onda sve u svom redu, onda se ja više ničega ne bojim. U poslednjoj četvrti prošloga veka ovo je ime prozvučalo od Jadranskog mora pa preko hercegovačkih i bosanskih krševa niz Drinu, Savu i Dunav čak do Vidina, Silistrije i do Mora Crna.U drugome pravcu ovo se ime pronelo do gornjomadžarskih ravnica, pa preko Srbije, Bugurske i Rumelije čak do Jegejskog mora. U jednom delu Madžarske, u Hrvatskoj i Krajnim, u svima balkanskim zemljama čulo se za ovo tajanstveno ime i neko vreme ono je zvučalo od usta do usta, od ubogih koleba seljačkih, pa do sjajnih dvorova velikaških: i svuda je izazivalo divljenje, često poštovanje, a po nekad i sujeverni strah. Na ovo su ime bile vezane svakojake skaske, mnoge čudne priče, isprepletane velikim planovima o nekakvom strahovitom buntovnom pokretu, koji bi imao da obuhvati celo balkansko poluostrovo i da učini kraj turskoj vladavini u Evropi. „Crni ratnik“ čas je predstavljan kao prost hajduk, čas kao nekakav kraljevski princ, koji će na osnovu starinskih prava svoje kraljevske porodice osnovati novu balkansku kraljevinu, i pod svoj skiptar iskupiti sva ratoborna balkanska plemena. Šaputalo se o njegovom ogromnom bogatstvu, što sa svima znacima kraljevske vlasti i dostojanstva, s krunama, zlatnim štitovima, s mačevima iskićenim dragim kamenjem, s drugim nebrojenim dragocenostima i s devet kazana punih zlata — stoji sakriveno u nekakvoj pećini, gde je i zlatan presto kraljevski i zlatne kraljeve kočije. Među prostim svetom pričalo se i o čudotvornoj moći „crna ratnika“ i verovalo se u njegovu mađioničku silu. Svi porobljeni narodi u Turskoj polagali su goleme nade na ovoga tajanstvenog junaka.U brdovitim krajevima, na onoj petomeđi između Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine i Stare Srbije sačuvao se odlomak jedne pesme u kojoj se kazuju te nade. Ovo ime „Crni ratnik“ javilo se na balkanskom poluostrvu kao sjajni meteor, koji je senuo preko neba, preleteo preko obzorja i nestao ga onako isto nenadno i neočekivano, kao što se nenadno i pojavio.Niti se znalo od kud se pojavio, ni kuda je iščezao.Ovo je bio tajanstven svetlac, koji je iz mraka iskrsao i u mrak se skrio — ostavljajući za, sobom slabi odsjaj, koji se ubrzo izgubio u ratnoj huci i zveki oružja, što je nastala naskoro posle njegova tajanstvena nestanka. Osećaji Turaka spram ovoga tajanstvenog čoveka bili su podeljeni.Neki su ga smatrali kao opasna dušmanina turske carevine, drugi su gledali u njemu apostola sloge i ljubavi, koji će njih, čija vladavina propada, izmiriti s rajom, koja je dugo robovala, ali čije carstvo sad nastaje.U tome su mirni Turci gledali svoje spasenje i jedini način da očuvaju svoja dobra, s toga su rado pristajali uz svakoga koji ih je mogao zbližiti i sprijateljiti s hrišćanima. Kako bilo da bilo, tek „Crni ratnik“ bio je neznana i tajanstvena sila, od koje su tirani strepili, a ugnjeteni izgledali zračak slobode i polagali u njega najlepše nade svoje. Narodno verovanje nije mnogo razbiralo šta je i ko je on?Ono je u njemu gledalo hrišćanskoga kneza koji će slomiti tursku silu, osloboditi i ujediniti sve balkanske zemlje, osnovati jednu moćnu balkansku državu, a turske gospodare odagnati preko mora otkuda su i došli. — To je bilo dovoljno da „Crni ratnik“ na celom tropolju postane simvol narodne slobode i vaskrsnuća.Što su ga turske vlasti više mrzile i gonile, to je on postajao sve veći i slavniji u očima potčinjene raje. Da li ste kad god hodili po okolini beogradskoj?Da li ste kad god dohodili onom izbrešku kraj Dunava, što danas stoji pust, razgolićen i oburvan, i što nosi mračno i nemilo ime Karaburma, a nekada je bio pun zelenila, hladovine i mirisa, pokriven krasnim gustim šumarkom, koji se pružao gore kosom i spajao se sa zelenim lugovima, što su sa sviju strana kitili ove sadašnje gole visove oko Beograda, a naročito ove sadašnje razgolićene kose s višnjičke strane. Dole, opaj je šumarak išao gotovo do same vode, ostavljajući uzanu poljanicu od dvajestak koraka, koja se vijugala kraj sama Dunava. Ovo je nekada bilo mesto za provođenje i uživanje.Gore kitnjasti gaj, koji postupno prelazi u sve veće i veće šumarke, a dole lepa zelena dolja s nekoliko brsnatih drveta, a sva zarasla u meku, mirišljavu travu, iz koje hiljadama cvetića pomalja svoje šarene glavice, nudeći voljno svoje pune medene pehare malim, vrednim čelicama, što u gomilicama tuda zuje slećući s cvetka na cvetak. U toj dolji dan i noć žuborio je debeo mlaz studene, kao kristal bistre vode, koja na žuti tučeni lulak bije i pljuska, padajući u ogromno mramorno korito, iz koga se posle odliva i kao malen potočić vijugajući sliva se u Dunav. Ova krasna češma bila je sazidana od samoga belog tesanog mramora, a široka, mramorna ploča na začelju, sva išarana elegantnim zlatnim turskim natpisima, kazivala je žednom teferičkom gostu, da je tvorevina prvoga osmanliskog osvajača beogradskog, sultana Sulejmana, prozvanoga „Sulejman Sjajni.“ Iz kitnjasta gaja, onde gde obala strmo silazi Dunavu, bili su urezani i namešteni za lako silaženje široki i udobni mramorni stepeni, koji su vodili do samoga Dunava.A baš na tom mestu, gde silaze stepeni, dno Dunava bilo je plitko i tek se postupno i blago spuštalo sve dublje i dublje, tako, da si za čitavih 30—40 koraka mogao zagaziti u reku, a da ti voda jedva stigne tek do ispod miške.Na celoj ovoj prostoriji dunavsko dno s početka je bilo patosano velikim četvrtastim belim i crvenim mramornim pločama, a dalje posuto krasnim šarenim šljunkom, koji se kroz prozračnu vodu prelivao u stotinu raznolikih boja — sve udešeno za letnje kupanje i za uzimanje sveštenih pranja po obredima turskim. Ova mirisna poljanica polako prelazi u još mirisniju dolju, svu obraslu u čitavu šumu od ruža, jorgovana i lijandera.Od rana proleća, pa do mrtve jeseni ova je dolja puna slavuja, od čije pesme oživljuje čitav ovaj kraj.Sa čega je i dobio lepo ime Bulbul-dere (Slavujev do).A kad se u lepe proletnje noći, na divnoj mesečini, prospe miris od ruža a maleni slavuj počne pesmom utoljavati od ljubavi nabreklo maleno srdašce svoje, onda ti ova dolja izgleda kao kakav čarobni kraj s kakvoga drugog neznanog sveta, s neke daljne zvezde, na kojoj samo sreća cveta, gdi su nepoznate patnje što zagorčavaju ljucki život na ovoj našoj grešnoj zemlji. Jes, tako je nekad izgledalo ovo isto tužno i jadno mesto, ovaj isti izbrežak kraj Dunava, koji danas stoji samotan i napušten, i služi kao tačka, na kojoj naše društvo svodi poslednje račune sa svojim odmetnicima: mesto, koje danas samim imenom svojim izaziva jezu i mučno osećanje, jer napominje mnoge strašne prizore iz mnogobrojnih streljanja, koja su na njemu izvršena. Ali mi se nećemo doticati žalosne sadašnjosti naše Karaburme, no ćemo se vratiti vremenima kada ona nije bila prokleto mesto za streljanje, već divan, mirisni teferič beogradske turske gospoštine. Bila je burna, jesenja noć: vetrina je strahovito hučala, a iz mračna, natuštena, kivna neba šibala je hladna jesenja kiša. Holujina je svojim snažnim krilima poduhvatala ogromne vodene mase razlivena Dunava, izdizala ih u vis kao lako perce i gradila od njih čitave bregove, a za tim je jednim udarom cepala ove ogromne vodene kule do samoga dna, gradeći strahovite provalije i dižući sa dna reke šljunak i mulje. Pomrčina je bila, što no reč, nožem da je režeš, a cela priroda bila je puna huke i urnebesa. U ovoj strašnoj noći sve se živo bejaše skrilo, uteklo i sklonilo ma kud, samo da izbegne gnev uznemirenih i razdraženih elemenata. Pa ipak je bilo živih stvorova, koje je kobna sudbina njihova gonila da tumaraju i po ovoj strašnoj noći. Upravo je bila ponoć, kad se s brežuljka na Karaburmi začu glasno, produženo zviždanje.Ono je bilo tako jako, da se sasvim razgovetno čulo kroz najjači urnebes bure.To se zviždanje ponovi tri put, a za tim umuče i opet se čula samo strašna huka i lomnjava vetrine, što se promeće u stotinu raznolikih glasova.Strašni glasovi!Čas ti se čini kao da čuješ neobuzdan lavež pasa iz hiljade raznolikih grla: čas ti se opet pričinja da čuješ od nekuda iz daljine, gde nesretni, zalutali putnici s potopljena i razbijena broda jauču i viču za pomoć, a čas opet kao da čuješ nemoćno, bolno cviljenje samrtnika, koji se s dušom bori. Ne potraja dugo, pa se na ovo zviždanje odazva drugi jedan glas, nalik na hukanje sovuljage.I taj se glas ponovi tri put, a dolazio je iz obližnjeg šumarka, što se protezao kosom više Karaburme. Za tim se na obronku Karaburme ukaza nekakva svetlost, o kojoj se nije moglo razabrati od kuda upravo izlazi, a zraci joj se prosuše kao uzana svetla pruga preko celog Dunava, dopirući vrhom svojim čak do obližnja ostrva (ade). Ova svetlost u tri maha se palila i gasila, a za tim njeni dugački zraci opisaše ogroman svetao krug, koji kao munja opasa celu okolinu, tri put se savi oko nje, pa na jedared opet svega nestade. Ova je svetlost bila čudna, neobična; po beloći svojoj ona je bila nalik na sunčevu svetlost, a po jasnosti i brzini, kojom se palila i gasila, ličila je na električnu svetlost. U blizini Karaburme, za nekoliko stotina koraka uz Dunav, dizalo se ogromno trokatno zdanje, s mnogobrojnim tremovima, doksatima i ćoškama, nalik na sve lepše i uglednije turske građevine ove vrste. Nekada teferič i letnjikovac bogatoga Uzun-Fazli-paše, ova je građevina sada stajala skoro pusta i napuštena.Njen gospodar bio je žalosne sudbine.Pošto je mnogo godina bio ljubimac sultanov, on je najposle pao u nemilost i bio je prognan duboko u unutrašnjost carevine.Zaostala porodica u Carigradu slabo je i znala gde šta ima, i ova ogromna zgrada ostala je bila upravo u rukama slugu. Jedini stalni stanovnik ove velike građevine bio je sada Džan-Nuri-Edin, stari sluga Uzun-Fazli pašin, poštena duša i veran rob, koji je i sada, posle punih 10 godina, još mislio na svoga starog gospodara, još ozbiljno za njim tugovao, i još jednako sanjao, kako će se jednog dana opet širom otvoriti velika konačka kapija, i kako će on ugledati svoga starog gospodara, gde na besnom hatu, u pratnji bogate svite, ulazi u mermerli avliju, kao što je nekada ulazio i kao što ga je Džan nekada gledao.I ako je stari Džan to očekivao svaki dan, i ako je prošlo već 10 punih godina, od kad se on tome nada, on još ni sad nije gubio nade, da će to ipak doživeti, i tvrdo je verovao da on upravo s toga i živi, što ima još to da doživi, „jer je tako u knjizi sudbine“ — rekao bi on. Ima jedna vrsta ljudi, koji su nalik na guštere.Oni ostaju na ruševinama nekada bogatih i sjajnih obitelji i onda, kad ih sve drugo napusti i zaboravi.Grad je davno porušen, njegova je slava davno pala; ugašeni su čak i poslednji zračci sećanja na sjaj i veličanstvenost njegovu, ali verni gušteri još ne napuštaju ove tužne razvaline: oni trčkaraju po mračnim ruševinama i još napominju da je tu nekada tekao bujan i veseo život ratnika i gospodara, koji su stanovali i uživali po sjajnim odajama sada opala i zapuštena zamka. Oko ovoga konaka širila se ogromna, krasna bašta, zasađena najlepšim i najukusnijim blagorodnim voćem, a široke poljane služile su kao bogati rasadnici, koje je Džan-Nuri-Edin obdelavao, i od njih vadio trošak i hasnu za svoje skromno izdržavanje. U ovoj burnoj noći ova se kuća jedva raspoznavala.U mraku i noćnoj huci ona je izgledala kao ogromna crna masa bez ikakva znaka i zračka od života. No posle onih čudnih znakova na Karaburmi, posle onih zviždanja i hukanja sovuljaga, posle onih tajanstvenih svetlih zrakova, na ovoj mračnoj, ogromnoj zgradi na jedared se osvetli jedan prozor na donjem spratu.Na njemu se pojavi jasna, rumena svetlost, koja je sipala zrake na sve strane, te je ovaj jedini osvetljeni prozor izgledao kao ogromno zakrvavljeno oko! Na jedan sahat posle ovih čudnih pojava iz mraka počeše nicati nejasne tajanstvene senke.Dolazile su s raznih strana, a sve su silazile u dolju pravce Uzun-Fazlinom konaku. Pođimo za jednom od njih. Evo, iz šumarka više Karaburme pojavi se visoka, mračna figura, uvijena u dugačak, crn, resnati gunj.Krupnim koracima ova prilika pređe malu poljanu, siđe konaku, snažnim pokretom ruke otvori malu vratnicu i nađe se u konačkoj avliji. Vratnica se iznutra zaključavala i valjalo je znati naročito mesto gde treba jako pritisnuti pa da se ključanica otvori.Inače je pristup bio nemogućan, jer je cela avlija bila opasana visokim i debelim zidom. Našav se u avliji, neznani noćni gost pođe pravce južnom uglu konaka.Tim uglom vila se poširoka cev od lima (bleha), koja je dolazila odozgo s krova, pružala se do zemlje, gde je bila ukopana.Spolja, ta je cev ličila na običan oluk za odvod kišnice i nikome nije padala u oči.Ali ovaj čovek pomeri jednu kariku na toj cevi i tu se ukala malen, duguljast otvor, na koji on nasloni usne i tri put nešto prošaputa. Odatle tajanstvena prilika zađe na pozadnu stranu konaka, priđe osniskim i uzanim vrataocima, gde stade i zakuca.Vrataoca se tiho otvoriše i prilika uđe u uzan, dugačak i slabo osvetljen hodnik, u kome su na dva kraja njegova jedva gorucala dva slabačka, bleda žiška.Čudnovat i neobičan bio je ovaj hodnik.Pre svega on nije bio ravan, no se dosta strmo spuštao na niže tako, da se njime išlo kao kakvom nizbrdicom.Dalje, što je više silazio ovaj je hodnik bivao sve uži, tako, da je na donjem kraju imao jedva za polovinu one širine kakva mu je na početku, pri ulasku.Upravo ovaj je hodnik ličio na ogroman levak, a kao levak bio je i okrugao, jer je tavanica bila zasvođena belim, tesanim kamenom, gdegde tek prešarana cigljama.U polovini (od prilike na dubini od 2 metra) ovaj je hodnik bio pregrađen teškim železnim vratima, užljebljenim u glomozan, masivni ragastov istesan onako iscela od najtvrđa stanca kamena. Visoka prilika dođe do ovih vrata, izvadi ispod pojasa poveliki ključ, zavuče ga u vrata i tri puta okrete.Na visini čovečija boja na vratima se otvori okrugla rupa, zamrežena gvozdenom rešetkom, gustom i jakom.Rešetka je bila upravo debela železna ploča, izbušena na više mesta okruglim uglačanim rupama razne veličine. Visoka prilika maši se rukom za silaj, izvadi tri čelične kuglice i s dva prsta proturi ih jednu po jednu kroz tri razne rupe na rešetki.Kuglice su bile nejednake i udešene tako, da su taman mogle proći kroz rupu.Kroz dugačke cevi od dima, ove tri kuglice padoše nekud dole, a naskoro za tim ču se nekakva lupa i treska, kao da se na lancima pokreće nekakva mašinerija.Železna vrata otvoriše se lagano i nečujno.Neznana prilika uđe unutra, za njom se vrata opet sama zatvoriše, a u tom zatvaranju zatvori se opet i ona rešetka na vratima. Za po časa tako je prošlo kroz ova vrata oko dvajestak ljudi.Svi su bili uvijeni u dugačke ogrtače; neki su nosili dugačke crne gunjeve, neki crvena japundžeta, a neki duge kožuhe. Iza železnih vrata, niz 7 stepena kroz drugi poprečan uzan hodnik, dolazilo se u podzemnu dvoranu, nalik na ogroman podrum, zasvođen uzanim, crvenim i zelenim cigljicama, a takim cigljama bili su i duvarovi podzidani. Ova dvorana nije imala nikakvih prozora.Osvetljavana je uvek iznutra.Vrata, i jedna četvrtasta rupa na sred tavana, bili su jedini otvori na ovoj podzemnoj odaji. Ova četvrtasta rupa bila je zatvorena debelom železnom rešetkom, uzidanom u svod, a stajala je u vezi s kućnim dimnjakom.Od te rupe spuštao se dole ogroman metalni levak, nadnesen nad samo ognjište, koje je bilo podzidano i namešteno na sred ove odaje.Dim s ognjišta skupljao se u ovaj levak i dizao se dalje kroz dimnjak, a na taj se način i vazduh obnavljao. Da uđemo i mi u ovu podzemnu zbornicu, u koju evo uđe već preko 20 ljudi. Na sred podzemne dvorane gorela je na ognjištu ogromna vatra.Njen plamen osvetljavao je dvoranu, no to je bila slaba i malaksala svetlost, tako slaba, da je u po dvorane bio sumrak, a u uglovima savršen mrak. Oko golema ognjišta — neki malo bliže vatri, a neki malo dalje — sedelo je na malim drvenim stoličicama dvajestak ljudi. Uz samo ognjište, na prostrtom sidžadetu, s podvijenim nogama, sedela su dva Turčina, s ogromnim belim čalmama, i ćutećki pušili iz dugih čibuka. Malo dalje, na maloj stoličici, sedeo je visok Arnautin, s vezenim čepkenima i belim nabranim fistanom.Dalje su se ređali drugi. To su mahom bili krupni, snažni ljudi: surova opaljena lica; sve ljudi sredovečni, a neki već i stari. Po odelu ovi su ljudi predstavljali najveću raznolikost.Dok je na nekima bila čoha, pa čak i svila i kadiva, na drugima je bilo najgrublje seljačko sukno i druga prtena tkiva ove vrste. Tako isto, sudeći po kroju odela, ovde je bilo ljudi iz sviju krajeva balkanskih i od sviju balkanskih naroda: Turaka, Srba, Grka, Bugara, Arnauta, pa i Rumuna. Kao ovo odelo, tako je bio šaren i jezik ovih ljudi.Svi su oni govorili po malo gotovo sve jezike balkanske, a mnogi su od njih znali turski i grčki potpuno.U međusobnom razgovoru svi su se služili srpskim jezikom, jamačno s toga, što je među njima bilo najviše Srbalja.No kad god bi kogod od njih gde god u govoru zaneo — on bi bez zazora mesto srpske reči metao tursku, ili grčku, ili arnautsku, ili ma kakvu drugu, te je tako njin srpski razgovor izgledao kao prava vavilonska kula. Pa ipak, te zbrkane reči, iz nekoliko jezika, nisu ništa smetale ovim ljudima da se razumu potpuno i najtačnije.Njina srca, njine duše razumele su se, s toga tu reči nisu ni imale mnogo posla. Svi ovi ljudi, tako različiti po odelu, po govoru, po poreklu, po veri, pa i po stanju i položaju svome — imali su nešto što im je bilo zajedničko, imali su zajedničku ljubav i mržnju — mržnju na ropstvo i tiraniju a ljubav za slobodu. Njihno je opšte i zajedničko ime nezadovoljnici; no oni su u raznim pokrajinama balkanskog poluostrva imali i razna imena.Ovde u Beogradu, Turci su ih prozvali „Kara-Kardašlar“ — (crno brastvo ili crna braća, noćna braća, valjda za to što su svoje skupove držali mahom noću).I sad su se evo sastali na veliki i važan dogovor.Tu je bilo izaslanika iz sviju važnijih balkanskih pokrajina, od sviju balkanskih plemena: tu su bili zastupljeni i predstavljeni svi buntovni i zaverenički pravci i elementi ovoga nemirnoga tropolja, počinjući od hajduka, koji se odmeću u planine, te otuda objavljuju rat turskom poretku i vode s njim javnu, otvorenu borbu, pa do buntovnih paša, koji se još vode i računaju kao verni podanici i sluge Nj.V. Sultana, a u pameti već u veliko kroje opasne buntovne planove, da se odmetnu i da ocepe od carevine čitave pokrajine, od kojih bi stvorili samostalne male državice.Čak i sami carigradski Fenjer — Fanare — imao je na ovom skupu svoga naročitog izaslanika. I na Balkanu i u Evropi stanje je bilo tako, da se već lako moglo pogoditi da mir neće dugo trajati.Držanje Austrije, držanje Rusije, spreme u Turskoj, uzavrelost među balkanskim narodima — sve je to pokazivalo da će uskoro nastati golema politička bura. Ovaj tajni skup, u ovoj podzemnoj dvorani, bio je jedan pokušaj da se vidi: ne bi li se balkanski narodi mogli složiti da svi zajednički i jednodušno dočekaju tu borbu, i da složno porade na svom oslobođenju od svačije sile, — pa bilo to turska, ruska idi austrijska.Misao o savezu slobodnih i nezavisnih balkanskih državica bila je već posejana. Docnije ćemo videti resultate ovih savetovanja, a sada ostavljamo ove nepoznate ljude neka se savetuju. Suton se hvatao, a pred Su-kapijom skrhala se nepregledna gomila seljačkih kola, natovarenih senom.Poslednji redovi pružili su se čak do Trokata čardaka a prvi redovi već su bili ušli u grad i razmestili se na prostoriji između Kanli-kule i barutane, što i danas stoji tu, u samom uglu gradskom, prineta kao kakvo lastavičino gnezdo uz sami kameni odsek, koji se, kao testerom odrezan, diže u visinu nekoliko hvati. Neka od ovih kola bila su još zapregnuta: kraj drugih ležali su ispregnuti mali, pupavi i čupavi seoski vočići.Kroz ovu nepreglednu gomilu od kola snovali su, muvali se, prolazili i dolazili, zajstajkivali i dovikivali se dronjavi i bosonogi seljaci, s propalim čupercima kroz pocepane, izbledele vesove.Mnogi su bili gologlavi pa uvili glave kakvom prljavom krpom; mnogi su bili opasani i obuveni likom: u sviju razgolićene ruke i grudi, a jedva na desetom da je bilo kakvih drugih haljetaka, sem poderanih gaća i košulja. Jadan je to bio svet, jer koliko su bili telesno goli i pocepani, još su više bili duševno slomijeni i utučeni.Na svakome licu ogledali se strah, patnja i mračno očajanje. Jedan jedini čovek bio je meću njima nešto malo bolje odeven i malo slobodnija držanja, i to kao da im je bio neki starešina. Mali u strani stojalo je desetak Turskih vojnika, s puškama i nataknutim bajonetima, a među seljacima išao je od kola do kola postar Turčin, dobro odeven, s jataganom m srebrnjacima za pojasom, s tevterom u rukama i s kandžijom o kuku.Okaj čovek zastajao je kod svakih kola i uzvikivao: „Ej, more, rajo, ko je, biva, sajbija ovih kola?“ — na što obično pritrči kolima po koji seljak, a Turčin ga upita kako mu je ime i odakle je, pa pošto obiđe oko kola i pregleda seno, zapisuje seljaka u tevter, pa ili mu rekne da je „serbez“, ili grdi i psuje. Ovaj Turčin bio je nešto jako ljut, često je potrzao kandžiju i šibao seljake i po glavi, i po leđima, i po rukama, udarajući kud dohvati, a uz to je jednako pričitavao, grdeći ih da su „naopaki milet“, da nikad ništa neće učiniti bez zora i sile i da za svašto čekaju „poslednju dekiku“.Srdio se zašto zarana nisu doterali seno na vezirsku kapiju, kad se može ljucki i na tenane pregledati, već dolaze sad, u noć, kad sve mora ići na vrat na nos.Govorio je, da je to njin „širetluk“, da po mraku proture buđavo seno, a što će posle od toga lipsavati carski ajvani, njima to nije brige, samo da što pre teslime. Govoreći tako, Turčin je išao od kola do kola, što bejahu poređana do same barutane, i jednako je srdito vikao: — Đubre!Ne biva!Preži i goni gad odavle, pa za tri dana da si doćerao lijepo sijeno, da ti nas naju ne grebe. Seljaci su se pravdali, da su birali što najbolje ima, da je seno kao smilje; ako po negde i ima malo kvara, taka mu je bila godina, bile su duge suše, pa posle naglo nastala jesenja močar.Kroz plač su preklinjali, da ih aga ne vraća; da ns skapavaju opet ponovo s ovom vajnom stokom, koja je i onako već na nogama polipsala. No aga je slabo slušao ova pravdanja i zapomaganja seljačka, već bi samo srdito viknuo: „Goni dinsuze“! pa bi po koga i kandžijom opaučio i onda bi otišao dalje. Među tim, čim se aga udali od kola, onaj ubiti, dronjavi seljak odmah čisto oživi, lice mu dobije drugi izraz, oči mu se zasvetle, on se pažljivo obazre levo i desno, pa onda popritegne i što brže može trkne do teške, okovane kapije, što zatvara ogromni visoki zid, koji opasuje barutanu i tu na vratima kucne šapućući: „daj“! Na taj znak teška okovana vrata odmah se otškrinu, a iznutra dve ruke dodadu seljaku po dve tri povelike džakuljice, koje seljak pažljivo primi, trkne s njima natrag do kola i odmah ih zavuče i sakrije ispod sena.Posle opet zvera, opet trkne do železnih vrata, opet nešto primi, opet krije pod seno, i tako se to ponavlja po tri četiri puta. Kad tako strpa u kola no deset-petnajest povelikih platnenih kesa, seljak kreće kola i, hučući i vajkajući se, prolazi kroz gradsku kapiju, gde na straži kunjaju nemarni turski stražari, idi, šetkajući gore dole, zvižduću po kakvu lepu, zanosnu anadolijsku ljubavnu pesmu, i ne gledajući na dronjavu rajetinu, što se tuda provlači. Drugi stražari, što nisu s puškom, čuče tu u kapiji, naslonjeni na zid, i kad vide kakva iole odevena rajetinu, oni će ga obično, onako sedećki i ne mičući se, dohvatiti za rukav, povući i upitati: „Var tutun?“, našto obično seljak razdrlji grudi, rastrese pojas i kune se svim na svetu, kako nema ništa do gole duše: Turčin ga opauči po turu, ili mu skreše što onako po turski, a selja pusti krake i grabi što življe napred, sretan što je tako olako prošao. Čitava tri sahata trajalo je ovo noćno primanje sena i tajanstveno tovarenje nekakvih kesa, i tako je natovareno preke dvadeset kola, sve tovari koje je aga pratio zbog buđava sena.Kod šesnajestih kola, mesto onih platnenih džakuljica, tajanstvene ruke iza okovanih vrata, počele su dodavati puške i pet šest poslednjih kola njima je natovareno.Puške su brižljivo krivene i zavlačene u seno, kao što je i s kesama činjeno, a zatim je sve neprimetno izvezeno iz tvrđave.Neki seljaci, idući pored svojih vraćenih tovara sena, čak su i na glas plakali, jadujući se na strogost aginu.Gledajući ove jadne, ucveljene i izmučene ljude, kako se očajno vuku pored svojih pregladnelih, mršavih vočića, kome bi i na um palo, da su ovo opasni krijumčari, koji kradom izvlače džebanu iz sred sultanove tvrdinje, iz nepristupne barutane, preko čije visoke i tvrde ograde, što no reč, ni tica ne bi mogla preleteti. Noć je već bila duboko zahvatila, kad se sve ovo svrši. Već od dva sahata aga je radio prema venjeru, beležeći u tevter šta je primljeno, a šta li je odbijeno, te se mora naknadno dovući da se popuni količina onoga sena, što ga, iz okolnih sela beogradskih, raja pod kuluk donosi na vezirsku kapiju, a za potrebu beogradske turske vojske. U neposrednoj blizini do barutane, bejaše ostalo samo još nekoliko araba (kola), pa i one su već bile spremne da pođu, jer i njino seno aga bejaše vratio kao buđavo.Kod ovih kola bejaše i onaj malo bolje obučeni seljak, koga su ostali zvali „knez Jova“ i koji je do sada već nekoliko puta pristajao uz agu i molio ga da ne vraća seno.Ovaj čovek bejaše se sada sagao kod jednih kola, klekao na levo koleno, kao da nešto zagleda ili opravlja oko glavčine i čivije.U taj mah aga prođe pored njega i dodirnu ga prstima u teme, a nekako baš u tom trenutku sveća u venjeru dogore i ugasi se, te aga prazan venjer, u kome se još samo pušilo debelo sveštilo (fitilj), spusti nehatno na kolsku rudu i nešto progunđa srdito.Klečeći, ne dižući se, seljak, što su ga zvali knez Jova, diže glavu i pogleda u agu. — Sto i trideset ćesija praha, i trideset i dve puške.Hajd sad pa pamet u glavu!Kroz Savamalu teraj brzo, da te đe ne ustave; pozdravi mi pobratima Janka. Onako u mraku, seljak dočepa aginu ruku, obasu je poljupcima toplo i strasno i prošaputa uzbuđeno: „Bog ti pomogao, dobri naš aga!“ „Bog ti dao!“ „Bog ti dao!“ Aga već bejaše odmakao podaleko, a čiča, klečeći, još je neprestano šaputao: „Bog ti dao!“ „Bog ti pomogao!“ Zatim obrisa suze, brzo skoči, viknu na ostale seljake da kreću, i naskoro i poslednja kola sa škripom prođoše kroz gradsku kapiju, izvijugaše kroz tesne i krive sokačiće na Savi, i dohvatiše se širine. Na ovom prolazu svo je prošlo mirio, samo što kod „Alaske kavane“ nekoliko turskih ribara bejahu uhvatili jednoga od ovih Srba kulučara, i počeli ga biti, kriveći ga, da im je kolima obalio plot, gde su im se sušile ribarske mreže, i načinio im štetu, i poderao im preće.Seljak je iz glasa kukao, a Turci su ga udarali i pretili, da će mu onoga trenutka zapaliti seno, ako ne plati pocepano sertme.Ispadoše iz kavane i drugi Turci, dođe i knez Jovo, još s dva tri kulučara (ostalima bejaše zapoveđeno da grabe što pre iz varoši), da vide šta je, i da bi stvar legla, Srbi moradoše platiti tri i po groša globe (austrijski zlatni dukat vredeo je u to vreme dvanajest groša).Posle ovoga izravnanja Srbi kulučari pohitaše te što pre izmakoše iz strašna Beograda, a turski alasi odoše veselo u svoju kavu, da slatko popiju olako zarađenu globu. (Ova „Alaska kava“ bila je onde, gde je danas carinarnica — đumruk beogradski). Te iste noći, jedan putnik konjanik, praćen još dvojicom, koji su kasali za njim, srete pod Avalom dugačak red seljačkih kola, natovarenih senom.Seljaci, što su pratili ta kola, bili su neobično veseli.Pevali su što god mogu na glas i to naizmence, sve dva i dva, a od ruko do ruke išla je ogromna, opšivena čutura, puna stara ritopečka vina. Baš kad konjanik naiđe, jedan seljak bejaše počeo nazdravljati i s podignutom buklijom prema mesečini blagosiljao je: — Srbi, braćo, da nam bog da, što poslovali sve nam svetlo i čestito bilo, i što poumili Bog nam poum.., No u tome se začu kroz noć konjski topot: neko od seljaka viknu: „Pst!Turčin!“ i seljak odmah umuče, a bukliju brzo zavuče i sakri u seno. Neko od seljaka reče: — Baš ti nema gora života od ovoga našeg. Drugi jedan seljak huknu i iz svega glasa uzviknu: — Jao, moja majko, gde se noćas pogibe! Naravno, da je pesma odmah umukla i veselje prestalo, čim se čuo konjski bahat.No konjanik u crvenom japundžetu nazva lepo Boga i upita ljude od kud idu?Ne raspoznajući čoveka u mraku, seljani su još dvoumili, da li je Turčin ili Srbin, tim pre, što su ga videli na konju a za njim idu dvojica kao neka pratnja, te odgovoriše jadanjem i žalbom, kako su kulučari, kako su gonili seno u Beograd na vezirsku kapiju, i kako su vraćeni jer im se reklo, da im je seno buđavo. — Pa, valjda, morate imati koga od seoskih knezova koji vas je pratio, kad ste kulučari? upita neznani putnik. Seljaci kazaše da imaju, i da je s njima knez Jova iz Ritopeka.Odmah ga i dozvaše.On u početku ne poznade čoveka, ali mu posle priđe bliže, zagleda ga, prekreti se i reče: — Vala Bogu, sine Đoko, jesi di ti to? — Ja sam, no ćuti — odgovori neznani putnik. — Od kad te, dijete, nisam video — reče starac očevidno obradovan.Izmeniše još nekoliko reči, pa putnik obode konja, sa svojim pratiocima nadminu kola i izgubi se u mraku, a kmet Jova produži put polako sa svojim kulučarima.Prvašnje veselje opet se povrati među seljake.Skupljeni oko kmeta Jove, mnogi su ga radoznalo zapitkivali ko mu je onaj Đoka, što se sad ovako slučajno sretoše ovde u mraku?Čiča je oćutkivao i izbegavao pravi odgovor.Samo toliko reče: — E, moja deco, ako nas kadgod naše srpsko sunce ogreje, od ovakih će nas ogrejati, kao što je ovaj Đoka Topolac, viš! Kad i poslednja seljačka kola izađoše iz tvrđave, aga-nadzornik odahnu dušom, priđe onoj gomilici vojnika što je tu na poljani pred Kanli-kulom stajala kao gradska straža na Su kapiji.Vojnici se već bejahu razbaškarili.Vilo je muvtaluka u senu, i oni behu načupali velike gomile i svaki sobi napravio čitavo leglo od sena.Većina ih se bejaše poređala oko velike vatre, a mnogi su i čibuke zapalili. Aga pričučnu kod njih i žalio se kako je jako umoran; psovao je seljake što ga toliko izmučiše, a ponajviše sa gola širetluka svoga.Tu aga, zavrćući rukave na svojoj svilenoj anteriji, manu glavom i čisto srdito primeti, kako se na raji već poznaje da nema gospodara koji bi joj čvrsto pritegao dizgine, jer već počinje uzimati đem pa zub.Trebalo ih je bar dvojicu ovde pod kapijom o čengele obesiti, što su dognali buđu mesto lepa sena, pa bi oni drugi put otvarali oči.Ali ovako, vezir ćuti, gleda im kroz prste, a ja što ću, da se nosim kao hala s berićetom ne mogu ni ja — reče aga, i beznadežno klimnu glavom. Svi mu vojnici odobriše.Aga se ogreja tu još malo kraj lepe vatre, pa se diže i uputi se uzanom ulicom uz brdo, što je spajala donji deo tvrđave, gornjim. Ovome Turčinu bilo je ime Redžep-aga, a rodom je bio iz Srebrnice u Bosni.To je bio čovek od svojih 55—56 godina, povisoka rasta, prosede brade i kose lepih, blagih, plavih očiju i u opšte pravilna i simpatična lica.Na čelu je imao dve bore, koje su bile naročito karakteristične i koje su davale markiran izraz celom njegovom dicu.Na Redžep-agi bilo je čisto, novo, mahom polusvileno tursko odelo; u opšte to je bio čist i otmen starac. Za mladosti svoje, Redžep-aga bio je daleko čuven kao izvrstan nišandžija i vanredno jak čovek, naročito je, kažu, bio snažan u rukama.Vele, da je rukama previjao i lomio najdeblju ploču konjsku, da je najtvrđi orah i lešnik razbijao u dva prsta.Kad bi koga stegao za ruku svom snagom, na mah bi mu popucala sva koža, a jednom je, vele, jedno ždrebe godišnjače na mesto ubio, udariv ga pesnicom u čelo. Redžep-aga je bio janičar, ali od mnogo godina bio je u ličnoj službi kod tadašnjeg vezira beogradskog. Vilo je u početku 1787. godine.Posle veoma žarka leta, ove godine bejaše nastupila veoma stroga i jaka zima, kakvu odavno na ovim krajevima ne pamte.Dunav i Sava bili su zaleđeni, i na mestima, gde su pokušavali proseći led, nailazili su na hvat i po debele sante.Usled jake pripeke prošlog leta, trava je bila spržena, ljudi su ostali bez sena i na onoj jakoj suvomrazici stoka je gomilama lipsavala od gladi i zime.Inače godina je bila prilično rodna, ali najveći deo hrane pokupili su bili Turci za svoje posade u Beogradu, Smederevu i Šapcu.U sva tri ova grada te godine turska vojska bila je pojačana, jer se zuckalo o novom ratu između Austrije i Turske.Usled toga bilo je i mnogih opravaka oko beogradske, šabačke i smederevske tvrdinje, i raja je preko celoga leta, do u mrtvu jesen, mnogo kulučila oko tih tvrđava, gde je propalo dosta ljudi i stoke.Tek ogromni sneg, koji je pao licem na Badnji-dan, prekratio je kulučenje i raja, iz bliska i daleka oko Beograda, razišla se svojim kućama, da malo odahne dušom od straha i da odmori svoju izmučenu i malaksalu snagu. U samom Beogradu, prošle godine, morila je jaka ospa (male boginje), a bilo je među Turcima beogradskim dosta smrtnih slučajeva i od velikih, crnih, arapskih boginja.Ove strašne boleštine bejahu malo oduminule od kad je nastala stroga zima, ali mnogi domovi u Beogradu, i srpski i turski, i grčki i jevrejski, bili zavijeni u crninu, jer su pretrpeli velike gubitke. Beogradski Turci, i erlije i vojnici (janičari), bili su se nešto osobito prozlili, i slučajevi ubistva na sred čaršije bili su dosta česti. Najposle, prošle godine bili su u Beogradu mnogi i jaki požari, koji su progutali mnoge domove i u srpskom i u turskom kraju varoši.U dva maha palio se čak i sam beogradski bezistan; nagoreli su mnogi dućani i mnoga trgovačka i zanatliska roba.Usled svega toga, u Beogradu se osećala sad mnogo veća sirotinja i oskudica no obično, i stara 1786. godina, završila se dosta mračio i žalosno.Naročito je u žalosnom stanju bilo beogradsko hrišćansko stanovništvo, s toga su o novoj godini iz grudi bedne raje uzletele nebesima mnoge tople i srdačne molitve, da im proviđenje pošlje bolje i blažije novo leto, no što je bila stara, minula godina. I doista, blagi tvorac kao da je saslušao skrušene molitve pobožnih hrišćana i pogledao na njih svojim blagim okom, jer nova, 1787. godina, bejaše donela beogradskim hrišćanima jednu novu i veliku utehu - beogradski vezir, licem na novu godinu, dao je dozvolu beogradskom mitropolitu, da može opraviti i proširiti opalu i teskobnu crkvicu pravoslavnu, koja je jedva virila iz zemlje i koja je već bila u ruševinama. Ovaj ferman, za opravku nove beogradske crkve, bio je velika radost za beogradsko hrišćansko stanovništvo, i Srbi, Grci i pravoslavni Jermeni pili su o novoj godini iskreno za zdravlje beogradskom veziru, verujući čvrsto, da ovaj sretni početak novoj godini predskazuje sreću i blagoslov u celoj 1787. godini.Mitropolit beogradski, Dionisije Papazoglu, držao je tom prilikom u crkvi svečanu besedu, u kojoj je „nebeski dar sultanski“ i veliku milost vezira beogradskog u zvezde kovao, moleći svevišnjega, da ih za dugo i mnogo održi u dragocenom zdravlju, „na slavu i ponos cele raje.„ Ali na skoro, Beograd je dočekao još jednu radost, samo što je ova druga sreća bila, tako da kažemo, tajna i ograničena samo na ugledne prvake grčke u Beogradu. Pilo je u početku februara 1787. godine.Na polju je ležao ogroman, skoro čitav hvat debeo sneg, a magla se malo razbijala tek pred podne, da oko zaranaka opet ponova zavije ceo Beograd. Na Sahat-kuli, na beogradskoj tvrđavi izbi 10 časova.Na Stambol-kapiji udari buljukbaša u železnu zvečku, i objavi promenu stražara.Nova straža zauze svoja mesta i odmah narediše te se pred kapijom naloži velika vatra, da razgoni maglu, da se bolje mogu videti putnici, koji kroz kapiju prolaze. Baš u taj mah stigoše na Stambol-kapiju male saonice, zapregnute s dna čupava izgladnela kljuseta, a u saonicama, sem kočijaša, bilo je još dva zamotana i uvijena stvora, o kojima se na prvi pogled nije moglo kazati šta su.No buljukbaša viknu im da silaze, i iz saonica se iskobeljaše dva prljava i pocepana kaluđera, jedan star i prosed, a drugi sa svim mlad.Buljukbaša viknu im srpski, no kaluđeri mu odgovoriše turski i rekoše, da su Grci i da ne znaju srpski. Buljukbaša prvo premetnu i zagleda po saonicama, pa onda potraži pasoše.Stari kaluđer izvadi i pokaza što su imali.Pošto je zagledao hartije i s desna i s leva, Turčin ih vrati kaluđeru i dade im jednoga zaptiju da ih sprovede do mešćeme, gde su imali da im se pregledaju hartije.Čitav sahat morali su gu čekati prozebli kaluđeri, dok ih muselim pusti preda se, mlad, osorljiv Turčin, koji ih uze ispitivati šta su, odakle su, i od kud idu? Stariji kaluđer primeti da se sve to vidi iz njihnih pasoša, no Turčin se obrecnu da on njega ne pita šta je u pasošu, no neka mu odgovara na ono što ga pita.Tada kaluđer kaza, da su iz Svete Gore, iz manastira Vatopeda, da su bili po pisaniji za manastir po Besarabiji, po Vlaškoj i Moldavskoj, po Bugariji, i da su sada došli amo, a već ima dve godine kako su na putu. Turčin zagleda u pasoše, zagleda u kaluđere, i, ne našuv ništa podozrivo, otpusti ih.Pri polasku upita ih, gde misle na konak.Kaluđeri smerno odgovoriše da će zakucati na vrata kod prečasnoga oca vladike, pa da ako ih on kao siromahe primi na konak. Turčin kao da se nešto priseti, zapita ih sad kako su prošli s pisanijom, jesu li mogli skupiti što poviše za manastir.Stariji kaluđer požali se da su vrlo zlo prošci.Svet je osiroteo i nerado daje.Turčin im primeti, da bi dobro učinili da ostave kod njega ako što para imaju, a on će im dati priznanicu koliko su ostavili; inače, kao strancima, može im se desiti da ih ko pokrade.Stariji kaluđer odgovori snuždeno da nemaju nigde groša, jer čim što malo skupe, odmah šalju manastiru, pošto je i tamo velika beda i oskudica.Najposle Turčin mahnu rukom i kaluđeri odoše. Te iste večeri, kod beogradskog vladike Dijonisija Papazoglu (Popovića), bila je bogata gozba i velika čast.Ceo konak vladičin bejaše oživeo i neka svetla radost sijala se na svačijem licu. Dva svetogorska kaluđera primljena su u vladičnom konaku s mnogo većom poštom i pažnjom no što bi se u prvi mah mislilo da može pasti u deo običnim kaluđerima.Vladika je izašao sam lično da ih odvede u spavaće odaje i ukazao im je počast, smeštajući ih u neposrednoj blizini do svoje spavaće sobe. Te iste večeri javljeno je poverljivo nekolicini grčkih prvaka beogradskih, da izvole večeras na poselo kod deda-vladike, koji je dobio miloga gosta iz Grčke. I zaista, u prvi sumrak vešto i neprimetno, onako kako to umeju samo mudri Grci, 5—6 najuglednijih i najbogatijih grčkih prvaka zamakoše u vladičin konak, ograđen visokim kamenim zidom.U neposrednoj blizini konaka bila je turska straža, koja je ujedno služila i kao straža na kapiji vladičanska konaka.Po večerašnji gosti vladičini nisu udarali na veliku kapiju, već su dolazili ostrag, na kapidžik, gde ih je dočekivao vladičin ćirica i jednog po jednog sprovodio kroz baštu do u konak. Oko 2 časa noći (8 čas. u veče), svi ulazi na konaku bili su pažljivo zaključani: straža od najpoverljivijih gavaza vladičinih bila je razmeštena, i sakupljeni gosti mogli su sad bezbrižno otvoriti jedan drugom srca svoja. U prostranoj i toploj odžakliji vladičinoj, sedelo je desetak, mahom postarih ljudi, u živom i zanimljivom razgovoru.Prostrana odaja bila je ukusno nameštena, i po turskom običaju zastrvena bogatim istočnjačkim ćilimovima.U kaminu gorela je, u ogromnom bakarnom mangalu lepa velika vatra, a kraj nje sedeo je sam prečasni otac vladika, visok snažan čovek, bujne kose i brade, po kojima se već beše prosulo inje starosti.Sveti otac prometao je kroz prete krupna ćilibarska brojanična zrna, i pažljivo je slušao govor svoga novoga gosta, a čas po čas njegovo živo, crnpurasto, markirano lice, s velikim, pravilnim nosom i krupnim, crnim očima na mah bi se zasijalo nekom plamenom, grozničavom energijom, koja je celom izgledu vladičinom pridavala strasan, fanatičan, gotovo strašan izraz. Malo dalje od odžaka stajao je i živo govorio onaj stari kaluđer, koga smo malo pre videli kad je stigao u Beograd.Očišćen, preobučen u nove drehe i povraćen od zime, ovaj starac nije sad bio ni nalik na onoga prljavoga i poderanog kaluđera, kakav nam je utisak učinio pri prvom sretanju. Ovo je bio otmen, lep starac, kome je iz svake crte na licu prosijavala neka plemenitost i duševna dobrota, a iz njegovih blagih, mirnih očiju sijala je duboka misao i bezgranična predanost nekom višem božanskom delu. Isto tako bio je izmenjen i njegov mladi saputnik, koji je sada odmah na prvi pogled poražavao čoveka svojom vanrednom mladićskom lepotom i nekim čudnim umljem, koje je disalo iz celoga bića njegovog.„Pametno lice“! to je prva reč, koja bi se svakom otimala, čim pogleda u ono sićušno, suptilno vižljasto lice mlada kaluđera, s rumenim usnama, s neobično živim pametnim očima.Delikatan sklop tela ovoga mladića podsećao je na potomke kakve starinske plemićske porodice, čija su se pokoljenja u dobru i bogatstvu kroz dug niz godina prilično raznežila.Mladić je skromno sedeo u jednom uglu odžaklije, i mirno je slušao šta stari kaluđer priča i razvija. Malo dalje od kamina, od jastuka i sidžadeta bejaše napravljen poširok otoman na kome je, sa skrštenim nogama, sedelo 2-3 stara čoveka, pred kojima su stajali zarfovi s fildžanima, u kojima se pušila crna kava, a kraj svakoga od njih, kao šarena zmija, vila se dugačka cev od nargila. Tako isto sedelo je malo dalje po minderlucima još 5—6 ljudi, među kojima je bio i jedan kaluđer — protosinđel i poverljivi pisar vladičin. Ovi ljudi nosili su mahom dugačke svilene anterije, s čohanim, bogatim kožama postavljenim ćuredima i džubetima.To je bilo obično trgovačko koolo po celom Balkanskom tropolju. Svi ovi ljudi pažljivo su slušali staroga kaluđera, koji im je pričao čudne i zanošljive stvari. Stari kaluđer pre svega nije bio stari kaluđer, već je to bio čuveni grčki rodoljub Petros Mavrogeni, upravnik više grčke škole u Jašu, brat od strica vojvodi Mavrogenu, knezu moldavskom. Tako isto ni njegov mladi pratilac, niti je bio manastirski đak, ni mladi kaluđer, već oduševljeni grčki patriota, pesnik i filosof — Riga od Fere, čovek koji se tek pre dve tri godine vratio iz Pariza, gde je proveo preko dve godine, i gde se zapojio duhom slobodoumlja na samom vrelu nauke i filosofije, na vrelu gde je još neograničeno carovao upliv moćnih francuskih enciklopedista, i gde je još u punom vrenju bio onaj neizgladljivi utisak na sve umove, koji je potekao od dva kolosa ljudske misli, od Ruso-a i Voltera. Ali i starac Mavrogeni i mladi Riga sada su dolazili iz Rusije, gde su mnogo videli, još više čuli, i gde se baš tada spremalo jedno veliko, smelo i upravo drsko delo, delo, koje bi moglo pokrenuti da čak i mrtvo grčko srce toplo zakuca, delo — obnovljenja i vaspostavljanja stare grčke slave i veličine, stare grčke-carevine. Stari Mavrogeni m njegov mladi saputnik iz nužde su se bili prerušili u sirotne grčke kaluđere.Vremena su bila mutna: Turci, priklješteni s jedne stane od Rusije, s druge strane od Austrije, s nepoverenjem su gledali na ove dve moćne države, čiji su se vladari češće sastajali na zajedničke gozbe, krojeći planove, koji nisu mogli značiti ništa dobro za Tursku.To nepoverenje prenosilo se posle i na raju, koja je imala svojih suplemenika i starinskih veza i s Rusijom i s Austrijom.Naročito se s nepoverenjem gledalo sada na sve, što je dolazilo iz Rusije, gde je tek pre nekoliko dana carica Katarina II. davala u Hersonu sjajnu gozbu svome prijatelju, imperatoru austrijskom, Josifu II.A baš otuda, s tih strana, dolazio je stari Mavrogeni, s toga je i morao preduzimati naročite mere, da bez opasnosti dođe u Beograd i svrši svoju rodoljubivu misiju. Mavrogeni i Riga dolazili su iz Hersona, gde su tek pre dve nedelje prisustvovali sjajnim gozbama i svečanostima, koje je ruski veliki vojskovođa i ljubimac caričin Poćomkin bio priredio u čast velike carice svoje, Katarine II., koja je u Januaru ove, 1787. godine tu gostovala, u društvu sa svoja dva krunisana prijatelja, s austrijskim carem Josifom II. i poljskim kraljem, Stanislavom Ponjatovskom. Grčki rodoljubi svojim su očima videli sve te sjajne svečanosti, kojima, možda, nema u povesnici ravnih, a ujedno, imali su čast da govore tom prilikom s prvim doglavnicima caričinim, i iz njenih usta da čuju slatke reči od nade i utehe, koje su rajskom slašću ispunjavale svaku dušu grčku. Stari Mavrogeni pričao je sad svoje utiske, i crtao u krupnim potezima velike i svetle planove budućnosti, na čijem se ostvarenju sada u Rusiji ozbiljno radilo. To je bila divna, rečita, zanosna priča; to je bila najlepša pesma grčkoj slobodi i najuzvišenija apoteoza jelinskom umu, jelinskom duhu i jelinskoj slavi i veličini.Beogradski grčki rodoljubi slušali su tu priču s isprekidanim disanjem, s razdraganim srcem, i s radosnim suzama u očima, a vladika Dionisije počešće je ustajao i uzbuđeno ponavljao: — „O kirije imon, kirije imon“! Oduševljeni Mavrogeni pričao je stvari koje su začeđene još pre dvajestak godina, no koje su sad, sudeći po svemu, već bile sazrele za izvršenje. I ako nisu bili nikakvi naučnici, otmeniji grčki beogradski trgovci imali su tada dosta jako opšte obrazovanje i dosta su dobro znali suvremenu povesnicu evropsku.Oni su pratili tadašnju grčku književnost, znali su i po koji strani jezik, naročito talijanski, nemački i francuski, i prilično su bili obavešteni o toku događaja u glavnijim evropskim državama. Prema tome, oni su znali značaj, koji je i u Francuskoj i u celoj obrazovanoj Evropi imao veliki francuski filosof Volter.U Parizu, kao i u svima velikim gradovima evropskim, bilo je tad dosta bogatih Grka, koji su stajali u vezi sa svojim zemljacima amo na Istoku, i upoznavali s jedne strane zapadnu Evropu sa stanjem grčkoga naroda u Turskoj, a s druge strane svoje zemljake Grke sa stanjem na Zapadu.Na grčki jezik tada su već bili prevedeni mnogi bolji radovi francuskih filosofa i humanista, i ime Voltera, kao grčkog prijatelja, bilo je poznato i beogradskim grčkim prvacima. Mavrogeni je pričao, kako je Volter bio prvi koji je dao misao ruskoj carici Katarini II. i pobudio je da oslobodi od Turaka balkanski poluostrv i sve zemlje vizantijske grčke carevine, te da obnovi grčki sjaj i veličinu, i povrati grčku, vizantijsku imperiju iz doba Paleologa. U Rusiji ta misao mogla je naći odziva s toga, što je ovde bila reč o jednom hrišćanskom pravoslavnom narodu, koji ispoveda s Rusima jednu istu veru. Ali Volter gledao je na tu stvar sasvim drukčije.Volter je smatrao krstaške ratove protiv Turaka kao neku najluđu i najbezumniju pojavu u povesnici.S toga on i nije pozivao veliku rusku caricu da digne pravoslavni krst na čuvenu stambolsku Aja Sofiju, najlepšu i najbogatiju crkvu na Istoku, koju su Turci sad držali pretvorenu u džamiju, već je pozivao moćnu caricu, da oslobodi „domovinu Sofokla i Alkibijada“ od varvarskih Turaka, „koji šire čumu i preziru književnost.“ „Bezbožnik“ Volter ne govori o tome, kako će carica Katarina povratiti i obnoviti porušene hramove hrišćanske, već joj priča kako je njena dužnost da rastera turski mrak s divne zemlje starih grčkih neznabožačkih mudraca, i da podigne napuštene i davno zaboravljene akademije grčke, a novi Zevksisi i Praksiteli ovekovečiće lik i podobu velike severne carice i napuniće svet njenim slikama, kojima je suđeno, da u jedan isti mah prestavljaju tri boginje grčke: Veneru, Junonu i Cereru. Ne ulazeći u diplomatska pitanja, koja se tiču Turske, Volter, u ime čovečanstva i civilizacije, moli Katarinu da jednom konačno svrši s Turcima, i da spase Evropu od stida, što još trpi u svojim nedrima ove azijatske divljake, Volter, govoreći o tome, pada u pravedan gnev protiv hrišćanske zapadne Evrope, koja mirno gleda kako šaka azijatskih varvara vlada nad jednim slavnim istorijskim narodom, koji je dao civilizaciju celoj Evropi.U tom pismu Volter dolazi u ekstazu, i izgovara ove proročanske reči: — „Ja zbilja mislim, ako Turci kad god budu izgnani iz Evrope, to će ih izgnati Rusi“. U prvi mah Volterovo zauzimanje za Grke naišlo je na hladan odziv, čak i na otpor kod carice Katarine. „I Grci i Špartanci izmetnuli su se potpuno; njima je danas draža pljačka od slobode“, pisala je carica Volteru. Prema ovome je izlazilo: kad bi još postojali i živi bili neznabožački Grci, pravoslavna Rusija mogla bi se i zauzeti za njih.Ali novi Grci, Grci pravoslavni, nisu dostojni slobode niti za nju mare. Videći da nije uspeo tim putem, Volter je počeo dokazivati velikoj carici moralnu pretežnost Novoga Zaveta nad Alkoranom, i gledao je s te strane da pobudi Katarinu.Naravno, ta sva prepiska Volterova bila je protkana onim obilnim njegovim humorom i sarkazmom, kakvim su se uvek odlikovali njegovi spisi i njegova pisma. Za taj mah, dakle, pokušaji Volterovi ostali su bez resultata za Grke i izgledalo je da od njih neće biti druge vajde, sem što je to velikoj carici i velikom filosofu dalo zgodnu priliku, da se prijatno prepisuju nekoliko meseci. Stari Mavrogeni sada je pričao dalje, šta je radio on u društvu s ostalim grčkim rodoljubima, da ne dadnu da propadne ono seme, što ga je u duši Katarininoj posejao veliki filosof francuski. Izabrali su nekolike od najuglednijih porodica ruskih i stavili sebi za zadatak, da za grčku stvar pridobiju pojedine uglednije članove iz tih porodica.Odboru, u kome je radio Mavrogeni s moldavskim grčkim rodoljubima, palo je bilo u deo, da dejstvuje na mognu kneževsku porodicu rusku, knezove Orlove.Toga radi sam Mavrogeni naročito je putovao u Moskvu i blisko se združio s Aleksijem Grigorovičem knezom Orlovim.Pridobiv ga za grčku stvar, oni ga nagovore da pod izgovorom slaba zdravlja ode u Italiju, i da se nastani na mestu, odakle će lako moći da prati pokret među Grcima, kako na ostrvima, tako i na kopnu, jer su tuda putovali često grčki trgovci i putnici, a i inače u Italiji je bilo vrlo mnogo grčkih emigranata.Orlov se nastani prvo u Neapolju, a poode u Brindizi, gde uhvati velike veze i poznatstva s grčkim patriotama iz Jelade.Među tim, i Mavrogeni iz Moldavije starao se da mu i sam upućuje takve emisare, koji će umeti Orlova da zadobiju i koji su mu se javljali kao predstavnici narodni i uveravali ga, kako je od Kandije i Krfa na do Dunava i Carigrada sve gotovo da skoči na oružje, samo neka Rusija objavi rat Turskoj. Orlov je stajao u neposrednoj prepisci sa samom caricom, a prepise od tih pisama slao je Mavrogeniju i njegovim prijateljima u Jaš, i oni su mu često spremali i same koncepte kako će odgovarati carici. Tako je malo po malo carica Katarina sve više uvlačena u plan da objavi rat Turskoj, i u slučaju uspeha da obnovi staru grčku carevinu.Najposle, zbog spora oko poljskih zemalja, došlo je do zavade s Turskom.Carica Katarina pošlje svoju flotu u Arhipelag, a suvozemna vojska pređe turske međe i napadne na portine pokrajine.Rat je otpočet 1768. godine i vođen s ogorčenošću sve do 1774. godine. Orlovu, koji je mnogo doprineo da do ovoga rata dođe, poverena je bila uprava nad arhipelaškom ruskom flotom.Ruska vojska izvojevala je sjajne pobede.Rumjancev na suhu, a Orlov na moru naneli su teške udarce turskoj carevini, a u znamenitoj bitci kod Češme, turska flota bila je sasvim uništena.Usled tih poraza Porta je bila popustljiva.Tako je je 1774. godine zaključen čuveni Kučuk-Kajnardžiski mir, kojim je Rusija obezbedila sebi velike dobitke, i dobila zakono pravo da štiti pravoslavnu veru u Turskoj. Dok je stari Mavrogeni ovo razvijao, podsećajući svoje slušaoce na događaje od pre dvajestak godina, u prostranoj odžakliji vladala je mrtva tišina.I ako su mnoge od tih događaja i sami znali, slušaoci su ih opet zato s pažnjom pratili, znajući, da je to samo uvod za važnije i novije stvari, koje će tek sada čuti.No vladičin sekretar, protosinđel Đenadije, ne oćuta ovom prilikom: on primeti polako, ali sa svim razgovetno: — Rusija je dobila, to je istina; ali u tom dugom ratu grčka je zemlja krvlju okupana, a iz te krvi za nas Grke nije nikla ni najtanja stabljika slobode i dobra.Vi, plemeniti oče, govorite s oduševljenjem o tome ratu, a njega cela grčka zemlja proklinje kao najljuću nesreću svoju, i smatra ga kao neku kaznu božiju.Kao šiparac od svojih petnajestak godina, ja sam bio u Tesaliji za vreme tih krvavih godina, i još mi se koža ježi kad se setim užasa, koje je tada pretrpeo naš jadni grčki narod.Mi smo stradali a plodove su pobrali Rusi i Vlasi s Moldavanima, koji su tom prilikom dobili neka prava svoja. Dok je Đenadije ovo govorio, mladi Riga gledao ga je iz prikrajka simpatičnim prijateljskim pogledima, a na licu mu se mogla čitati misao: — „Zdravo da si mi druže i jednomišljeniče!“ Ove simpatične poglede opazno je i stari Mavrogeni; on se osmehnu, i, pokazujući rukom na Rigu, reče: „Eno ti druga, rodoljube Đenadije.“ U odžakliji nasta trenutni tajac, koji Mavrogeni brzo prekide.Živim bojama i energičnim izrazima on uze razvijati ove ideje: Omladina nije zadovoljna tokom političkih poslova kako ih vode stariji jelinski rodoljubi.Mladež nalazi da se starci i suviše predaju nadama, to na Tursku, to na Rusiju, to na Austriju, to na Veneciju ili na drugu koju evropsku državu.Uzdajući se preko mere u tuđine, oni često i nehotice služe tuđinskim interesima, i mesto da Grci dobiju što god od drugih većih i moćnijih država i naroda, ono biva na protiv, Grci služe tuđim interesima i svojom krvlju potkusuruju tuđe političke račune. Tako misli bujna omladina i to je sa svim prirodno, jer ona ceni događaje više po strasnim udarcima svoga mladoga srca, no po hladnoj i svestranoj oceni surova praktična života.Poslednji rusko-turski rat nije ostvario nade, koje je grčki narod na njega polagao, i nestrpeljiva omladina gotova je usled toga da prokune ceo taj rat, i da ga osudi kao kaznu božiju, koja je stigla nezasluženo bedni grčki narod. Ali tako shvatanje istorijskih događaja, govorio je Mavrogeni, iz temelja je pogrešno.Ono ceni važnost kakvog povesničkog čina po onome stanju, koje nastupa neposredno posle tog čina, a ne meri šta su ti događaji doneli za dalju budućnost, na koju se i polažu najveće nade. — Jes, poslednji rat nije vaskrsao našu staru imperiju, ali on je udario temelj za tu veličanstvenu zgradu, i danas je samo pitanje vremena kada će velika zamisao biti ostvarena — reče Mavrogeni uzbuđeno. — Baš od toga rata naš upliv u Rusiji postao je tako reći svemoćan, i mi smo danas u mnogome sami kovači svoje sreće.Carica Katarina ovom prvom pobedom nad Turcima okuražena je, i ona danas tvrdo veruje, da je istoriski zadatak Rusije, da progna Turke iz Evrope, i da obnovi staru vizantijsku imperiju.I ne samo što carica danas to želi, nego ona i tvrdo veruje, da Rusija ima i snage da to izvrši.Od kolebljive, nerešljive carice, pune sumnje i u vojnički uspeh svoje vojske, i u istorisku mogućnost obnovljenja naše imperije, carica Katarina postala je danas najsmeliji pobornik našega vaskrsnuća, i javni barjaktar, koji otvoreno pred celom Evropom uzdiže zastavu našega oslobođenja.Zar je to mala dobit?Mi slobodno možemo reći, da smo od poslednjega rata kulturno zavojevali Rusiju, i da je velika severna imperija postala upravo oruđe jelinske velike ideje, oruđe kojim se proviđenje služi da vaskrsne svoj izabrani jelinski narod. — Pogledajte samo šta je učinjeno i kakve su promene izvršene u Rusiji baš od poslednjeg rata.Pre se u Rusiji s nepoverenjem gledalo na sve što je grčko.Cela naša stara civilizacija smatrana je kao plod zabludelih bezbožničkih umova, i stoga je prezirana i zabranjivana.Dela Aristotela, Platona i drugih mudraca gonjena su i spaljivana kao jeretičko učenje bezbožnika.Mi novi Jelini smatrani smo kao izrođeno i onakaženo pleme.A kako je sve pošlo drugim pravcem, od kad smo mi učvrstili naš upliv kod ruskoga dvora!Malo po malo, grčko ime počelo je teći glasa, dok najposle nije, tako reći, ušlo u modu sve što je grčko.Rusija je počela javno isticati misao da je njen zadatak da obnovi staru grčku imperiju.Već je spremljen i naslednik, koji bi imao sesti na obnovljeni carski presto slavnih Paleologa.To je drugi unuk caričin, koji se rodio 27.Aprila 1779. godine i kome je nadenuto ime Konstantin, u čast osnovaoca Carigrada (Konstantinopolja) kao i u čast poslednjega imperatora vizantijskog Konstantina, koji je pao na zidinama carigradskim, braneći svoju prestonicu od Turaka. — Odmah po rođenju, veliki knez Konstantin Pavlović bio je okružen Grcima i još iz kolevke zapojen grčkim duhom.Na svečanosti, koju je Poćomkin priredio u proslavu ovoga srećnoga roćenja, pevane su pesme na jelinskom jeziku, i tim povodom skovana je naročita grčka medalja.Na jednoj strani te medalje predstavljene su u obliku mladih ženskinja: vera i nada, a kraj njih stajala je i treća ženska prilika, boginja ljubavi, držeći u rukama mladenca.Ove slike odozgo su bile obasjane sunčanim zrakama, u sred kojih je stajao natpis „sъ simi“ što potseća na izreku: S ovim ćeš znakom pobediti!U daljini, s desne strane, video se hram Sv. Sofije, a u levo je more sa zvezdom, koja nad njim izgreva. — Namere Katarinine nisu mogle ostati tajna: za njih dozna engleski poslanik i odmah je o tome izvestio svoju vladu. — Brinući se o izvršenju svoga plana, velika carica počela je sad prikupljati oko sebe sve važnije i uglednije Grke, a to je baš ono, čemu smo i mi sami težili.Da bi pridobila za se grčku omladinu, carica, po našem planu, osnuje „Grčki kadetski korpus“, čime je stvorena mogućnost da naša omladina dobije temeljno vojničko vaspitanje i da se spremi za svoj veliki istorijski zadatak. — Sve grčko počelo je ulaziti u modu na dvoru carice Katarine: grčka klasička književnost: grčki živopis, gde se podražava grčkom ukusu, pa čak i grčka nošnja.Sama carica smislila je nov kroj ženske grčke haljine, koju je nazvala „Grkinjom.“ Na jugu Rusije, u pokrajini što nosi naziv „Nova Srbija“ (između Dnjepra i Buga) osnivaju se novi gradovi s grčkim imenima, kao što su: Herson, (Hersonesos - poluostrvo), Tiraspolis, Olviopolis i dr. Govori se, da je Herson namenjen da bude prestonica nove grčke crnomorske imperije, naravno, dok se ne bi osvojio Carigrad i predeli stare Jelade.Vlaška i Moldavija, pod nazivom Dakija, treba da pripadnu toj našoj novoj crnomorskoj carevini, i mogu vam reći u poverenju, da je plan caričin da te dve pokrajine prvom prilikom proglasi za nezavisne, ali, naravno, da ih zadrži pod svojim uplivom, kako bi ih u zgodnom trenutku prisajedinila novoj grčkoj imperiji. Stari Mavrogeni zastade za trenutak i obazre se oko sebe, kao da se bojao da ga kogod ne prisluškuje.Zatim kroči bliže vladici i, poniziv glas, reče kao u poverenju: — Imao sam čast da izađem lično pred veliku caricu.U podužem razgovoru ona mi reče od reči do reči ovo: — „Deleći tursku carevinu, moramo u početku baciti po koji komadić i drugim državama, naročito Ingleskoj, Francuskoj i Španiji, ali ostatak ipak će dovoljan biti pour un cadet de la maison!! — za Konstantina Pavlovića.Govore mi, da će se Turci iseliti, kad mi zauzmemo balkanske pokrajine, u kojima su se danas oni ugnezdili.Neka idu Turci kuda hoće, Grci mogu i sami sastaviti državu za Konstantina Pavlovića.I ako su dugo ugnjetavani, Grci će opet zato vaskrsnuti, i ja im još sad mogu čestitati. — „Istina, veliki knez Konstantin još je dete, ali petnajest, dvadeset, trijest na i pedeset godina jedan su trenutak u povesnici narodnoj.Kroz dvajestak godina Konstantin će iz Sevastopolja otploviti u Konstantinopolj da sedne na presto velikih Paleologa.Mi sada rogove lomimo, a naša deca i unuci doćiće da uživaju.“ — Ovo su reči koje sam tek pre dvajestak dana čuo iz usta same carice, a bilo je svega tu nas troje; velika carica, njen sekretar Hrapovicki i ja.Da, gospodo moja, mogu vas uveriti, da naša stvar u Rusiji stoji briljantno, i ovo što vam govorim, fakta su pocrpena na samom izvoru.Ovaki uspesi, ja mislim da nisu malena dobit za jelinsku ideju. Mavrogeni ućuta, i za trenutak nasta mrtva tišina, koju odmah prekidoše s raznih strana.Prvo vladika Dionisije, pa onda ostali gosti počeše živo pretresati stvari, koje ovoga trenutka čuše od Mavrogenija.Svi su govorili s najvećim oduševljenjem; prvo je bilo nekoga reda u govoru, a posle je govorio kako ko stigne.Sitni grčki govor ispuni brzo celu odžakliju, i presipao se živo i zvučno, kao da brojiš biserna zrna na srebrnom poslužavniku.Do po noći trajali su ovi živi i zanimljivi razgovori, a zatim su se vladičini gosti, redom jedan po jedan, razišli, izjavljujući na rastanku Mavrogeniju, da su u svako doba gotovi doći mu na prijateljski razgovor.On im nagovesti, da još tek imaju da se razgovore o glavnoj stvari.Večeras je ovo bilo samo prijateljsko poznanstvo i kao neki uvod. Na skoro raziđoše se i ostali.Protosinđel reče, da mora još večeras napisati neka prešna pisma, poljubi vladici ruku, primi od njega blagoslov, poželi laku noć starom Mavrogeniju, pa se povuče, a s njim ode i Riga, koristeći se vladičinom primedbom, da je možda umoran s puta. Mavrogeni primetiv, da je mladiću san ono, što je detetu mleko, a starcu čaša dobra vina, reče dalje, kako on po tome najbolje poznaje da je ostario, što sad nema više onoga krepkog, bezbrižnog i dugog mladalačkog sna.Pamti kad mu je bilo neophodno da u 24 sahata spava punih 10 časova, pa se posle ta mera svodila sve na manje, i sad ako u 24 sahata ima 3 časa mirna sna, on smatra da se veoma dobro ispavao. U tom razgovoru on nagovesti, da bi rado još malo posedeo, ako prečasni otac vladika nije dremovan. Vladika uslužno prihvati ponudu Mavrogenijevu i reče, kako i sam pati od nesanice i uvek je rad, kad se što nađe, čime može prekratiti dugu zimsku noć. Tako ostadoše samo ova dva starca. Vladičin kafedžibaša posluži taze kavu i bejaše se spremio da u pobočnoj sobi, kraj odžaka gde je kuvao kavu, bdi sve dotle, dok mu ne legne i gospodar. No vladika roče kavedžibaši, da spremi što treba i da pošlje maloga Ahmeta, pa će on kuvati kave tu u odžakliji na mangalu, a kavedžibaša može ići da legne. Ne postoja dugo, a u sobu uđe malo, kržljavo Arapče, učini poklon po turski, prvo pred vladikom, kome i skut poljubi, pa onda tako isto pozdravi i Mavrogenija, koji ga posmatraše s očevidnim ljubopitstvom i upita ga turski, kako mu je ime.Mali crnojko ne odgovori ništa, ali je gledao u Mavrogenija, ne skidajući očiju s njega.Vladika pohita da objasni, da je siromah Ahmet nem, ali da tako nije rođen: — Ta ga je nesreća postigla docnije i sudbina ovoga deteta veoma je dirljiva. — Pričaću vam to, ako nam kad god dođe na zgodu — reče vladika. Govoreći to, vladika dade rukom znak malom Ahmetu, on otrča, brzo donese sav pribor, potreban za kuvanje kave, namesti sve to na mali stočić kraj ognjišta, kako će mu biti zgodno da kuva kavu na mangalu, pa se onda, kao verno pseto, savi kraj nogu vladičinih i tu se brzo pritaja. — Govorite slobodio: on siromah ne bi ništa čuo, da se sad ceo svet sruši, reče vladika, kome se učini kao da se Mavrogeni nešto usteže pred malim Ahmetom.. — Rat, oče vladiko, to je najveća i najsvežija novost, koju vam donosim iz Rusije. Vladika se čisto prenu na ove reči Mavrogonijeve. — Rat!...Neka je zaštita svevišnjega nad nama!...Rat, velite, rodoljube?Jamačno rat između Rusije i Turske? — Između Rusije i Turske, između Austrije i Turske, pa možda čak i između Prusije i Turske.Svrše li Englezi i Francuzi svoje domaće nevolje s pobunama i amerikanskim ratom, onda mogu ući u borbu i te dve sile.Švedska i Holandija već su tu, a ne može trpeti ni Španija da se u tu stvar ne umeša, i u takom slučaju ovaj rat može se pretvoriti u opšti evropski požar, s toga je on veoma važan — reče Mavrogeni ozbiljno. — Dao bi dobri Bog da se ta beda što dalje odbije od nas i našega izmučenog i malaksalog plemena — reče vladika pobožno. — Nema od toga odbijanja ništa sveti oče!Rat između Rusije i Austrije s jedne, i Turske s druge strane, svršena je i zaključena stvar.To je tako sigurno, da možete smatrati kao da je rat već i oglašen.Tu odluku ruskog i austrijskog monarha ne može izmeniti i pokolebati ništa na svetu.Rat je na pragu, neće proći ni nekoliko meseci, a vaš Beograd će opsesti silna imperatorska vojska.Opet će planuti celo balkansko poluostrvo.U ostalom, od toga se ne treba toliko bojati.Ko ništa nema, najlakše može da rizikuje: ko ništa nema da izgubi, taj u takim rizicima može samo da dobije.Naravno, našem narodu opet predstoje nove žrtve, ali bez žrtava zar je moguće postići i manja dela, a kamo li obnoviti jednu izgubljenu i propalu carevinu.Ne, ne, sveti oče, ja ne delim vaše zebnje, i ne dočekujem ovaj rat s prokletstvom na usnama.Na protiv, ja ga izgledam radosna srca, ja ga čekam raširenih ruku, ja ga dozivam i pozdravljam, jer u njemu gledam vaskrsnuće naše porobljene domovine. Mavrogeni je govorio s uzbuđenjem, a ovaj patriotski žar tako je lepo dolikovao njegovim srebrnim vlasima. Vladika ga je slušao pažljivo.Posle male počivke, Mavrogeni opet uze reč i govorno je u istom pravcu.Razvijao je misao, kako se mirnim čekanjem ništa ne može iščekati, kako su Grci i suviše malobrojni, da bi sami svojom snagom mogli salomiti tursku carevinu i da se moraju nasloniti na kakvu velesilu, da ih ona oslobodi.Vekovi su protekli, dok su se stekle ovako povoljne prilike za Grke.Ko zna kada će opet na ruski presto sesti vladalac, koji će biti tako srdačno predan grčkim interesima, a koji će ujedno imati snage i potrebne čvrstine karaktera, da veliko započeto delo i dovrši.Prilike su izredne i njima se valja koristiti u punoj meri.Grčki rodoljubi učinili bi samrtni greh, kad bi propustili ove zgode, koje se u istoriji obično neponavljaju.Rat će doći, žrtve će biti teške i velike, ali rezultati će biti sjajni — stara grčka slava i veličina opet će vaskrsnuti, a na Bosforu iz mora prolivene krvi javiće se podmlađena Vizantija. Vladika je osećao kako govor Mavrogenijev i njega polako oduševljava.Sad ustade, okrete se Istoku, oseni se krstom svetim, i izgovori s puno pobožnosti: „Doksa si, o teos imon, doksa si“ (slava tebe bože naš, slava tebe).Dao bi preblagi bog, dragi rodoljube, da se sve vaše lepe nade što skorije ispune. Za tim je Mavrogeni pričao, kako je došlo do ugovora između Austrije i Rusije, da zajedno zavojšte na Tursku.Još 1780. godine car Josif II. pohodio je caricu Katarinu u Petrograd i tom prilikom između njih dvoje uglavljena je pogodba u Carskom Selu.Austrija predaje Rusiji na milost i nemilost Tatare (Krim) i Tursku, zarad izvesnih dobitaka u kojima bi Rusija polagala Austriji u Holandiji i u Nemačkom savezu.Za tu stvar Katarina je umela zadobiti čak i pruskoga kralja Fridriha Velikoga, koji se nadao da pomoću Rusa dobije od Poljske tvrđave Torn i Dancig. Ovo što je pre 7 godina u Carskome Selu pogođeno i utvrđeno, sada je pre nekoliko dana u Hersonu svečano obnovljeno, dopunjeno i s obe strane ujamčeno.Dok se pre Austrija obvezivala da dade Rusiji pomoć samo u tom slučaju, ako Turska napadne Rusiju, sad je utvrđeno da Rusija i Austrija zajednički napadnu na Tursku — i Austrija će imati odrešene ruke da pritisne zemlje do Balkana, dakle Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, a pred Rusijom stoji Vlaška i Moldavija, Bugarija i Carigrad. Rusima je do sad mnogo smetalo što su njihne vojske pri svom prodiranju na Balkansko poluostrvo vazda imale s levoga boka i u pozadnosti opasna neprijatelja krimske Tatare.Sad je to sve svršeno.Krim je postao ruska pokrajina, a veliki vojvoda Poćomkin doneo je i naselio tamo preko 60.000 kozaka.Prilike su dakle iz temelja izmenjane i prodiranje ruske vojske preko Dunava ići će sad i brže i lakše. Glavno je, da hrišćanski stanovnici balkanskoga poluostrva budu spremni za doček Rusa.Oni treba raširenih ruku da dočekaju svoje oslobodioce, da im budu u svemu na usluzi i da podvoz i hranu daju ruskoj vojsci besplatno.Najposle, što je i najlažnije, hrišćansko stanovništvo balkanskog tropolja, dočekujući Ruse kao svoje oslobodioce, treba pred njima da se pokaže kao pobornik velike jelinske ideje, a sva balkanska plemena da pozdrave novu grčku imperiju kao svoju rođenu domovinu. Grčke patriote opazile su da se poslednjih godina među balkanskim plemenima počinju javljati struje, koje teže da iscepkaju ta plemena u zasebne nacionalne grupe, od kojih bi svaka derala na svoju stranu.Tu bi Srbi hteli da obnove i stvore svoju zasebnu državu.To isto rado bi prihvatili i Bugari.Čak i sami Arbanasi, podsticani iz Italije, počinju sanjati o svojoj zasebnoj, nezavisnoj Arbaniji. Ti bezumni pokreti najveća su opasnost za veliku jelinsku ideju, i protiv toga treba ustati najodsudnije.U prvom redu, to je dužnost rodoljubiva grčka sveštenstva, koje je utvrdilo svoju vlast nad celim balkanskim poluostrvom.Ovako, kao što sada vlada crkva grčka, tako mora politički zavladati i misao grčka, nacionalnost grčka, kultura grčka.Crkva je prototip i ugled za državnu organizaciju.Gruba slovenska plemena na Balkanu mogu da budu dobar materijal, koji će se uzidati u veličanstvenu zgradu grčke kulture, ali na Balkanu se može stvoriti samo jedna država, — grčka država.Pomisli na stvaranje nekakvih srpskih, bugarskih, arbanaških, crnogorskih država, to je ludilo, to je opasno, đavolje seme, koje valja u klici satrti. Dok je Mavrogeni razvijao ove ideje, vladika ga je slušao pažljivo, a češće je nabirao čelo u bore i sumnjivo vrteo glavom.Mavrogeni to primeti: — Šta?Sumnjate u pravičnost mojih pogleda? — upita on žustro. — Ne, rodoljube, ne sumnjam u njinu pravilnost, ali sumnjam u njinu praktičnost, u mogućnost njinog izvršenja.Vaše su želje rodoljubive i svete, ali duh narodne podvojenosti daleko je otišao i teško da se može stuknuti.Bar ovde što se Srba tiče — tako je, a kako je tamo, dublje u Turskoj, ne znam. Mavrogeni objasni vladici, da njima i nije mnogo stalo o ovim krajevima srpskim, koji će jamačno doći pod Austriju.Glavno je da se od Beograda ne stvori srpski centar, a od beogradskog pašaluka zametak srpske države, koji bi posle uticao i na sve ostale predele, gde su Srbi u većini.Od ovoga se treba bojati u toliko više, što sama Austrija može doći na misao, da stvori poluzavisnu Ilirsku kraljevinu, koja bi bila pod njenim uticajem i koju bi mogla u svako doba prisajediniti svojim vladavinama, a koja bi kao polunezavisna ipak bila veliki mamac za ove ostale Slovene u Turskoj.Ova plemena za nas, govorio je Mavrogeni, u toliko su opasnija, što smo mi s Rusima srodni samo po veri, dok su oni i po veri i po plemenu.No, Bogu hvala, o toj plemenskoj jednakosti u Rusiji danas niko i ne sanja.Taj fakt tamo niko i ne uzima na um, i tom se okolnošću treba koristiti.Sad je tako, ali tako neće ostati do veka.Slovenski duh može se na jedared probuditi, i onda će sve ići kud i kamo teže.Mi, čija je dužnost da proziremo u budućnost, moramo tom našom uviđavnošću bar 50 godina izmicati pred događajima. Ponoć je davno i davio bila prevalila, počela se već i zora pomaljati, a dva grčka rodoljuba još su sedela kraj lepa ognja u vladičinoj odžakliji, a ozbiljnim rodoljubivim razgovorima ne bejaše kraja.Mali Ahmet ustajao je od vremena na vreme, i na mangalu brzo i vešto kuvao kavu, čiji se ukus Mavrogeniju jako dopadao.Milujući mala sirotana, on ga je hvalio kako nikad do sad nije pio bolje kave. Na jedared, kroz noć, do ušiju ovih ljudi dopre puščani pucanj.Prvo puče jedna puška, pa dve-tri, pa se onda osu čitav plotun.Za tim nasta kratak prekid, pa posle opet učesta pucnjava. Mavrogeni upita usplahireno, šta li to može biti sad u ovo doba?Vladika reče, da će to, po svoj prilici, biti krdžalije.Čuo je, veli, još juče, da su u oči toga dana stigle u Beograd iz Tesalije nove čete krdžalija, da ih ima na broju više od 200, da su se razmileli po celoj varoši, da napadaju čak i na privatne domove i da se juče pred podne od njinoga besa morao zatvarati čak i bezistan beogradski.Te skitnice jednako tumaraju po mehanama, jedu i piju džabe, a ko potraži naplatu, plate mu po grbini.Mora biti da su se pobili, ili među sobom, ili s kakvom stražom erliskom ili janičarskom. Ovaj događaj svrati razgovor na druge predmete.Mavrogeni primeti, da kod njih u Jašu nema takvih slučajeva.Vladika reče, da se u Beograd stiču najgore skitnice iz cele turske carevine, a da i sama Porta amo progoni najveće nezadovoljnike svoje. — S toga smo mi ovde u Beogradu uvek u halinim ustima.U celoj turskoj carevini možda je još jedini Bagdad, koji bi se s Beogradom mogao sravniti u tom pogledu.Od bezbrojnih plemena, koja žive u ogromnoj turskoj carevini, sve usijane glave i nemirni duhovi idu u Bagdad i Beograd da tu okušaju sreću svoju reče vladika. Međutim pucnjava pušaka prekidala se, pa se opet obnavljala. — Ovo je čitava bitka — reče Mavrogeni. — Doznaćemo sutra šta je bilo — primeti vladika. Kroz tustu jutrenju zimsku maglu na dalekom Istoku već se počela belasati zora, kad se ova dva grčka rodoljuba raziđoše da u udobnoj postelji odmore svoje stare kosti. Izišav iz vladičine odžaklije, Riga pođe u svoju spavaću odaju, a Đenadije se ponudi da ga otprati i da ga upozna s novim boravištem.Napred je išao ćirica sa žiškom u ruci, a za njim ova dva mlada prijatelja, jer i ako je već bio protosinđel, otac Đenadije jedva da je imao nešto niše preko 30 godina.To je bio čovek odličnih sposobnosti i vrlo simpatična držanja.S Rigom se veoma brzo sprijateljio i posle one reči Mavrogenijeve njih obojica zbilja su se osećali da su jedan drugome bliski, kao da se od detinjstva znadu. Uđoše u malu ali vrlo prijatnu odaju, lepo zastrvenu i okićenu mnogim molovanim i rezanim ikonama.Odaju je zagrevala ogromna zidana peć, s puno zelenih lončića, uzidanih u bokove njene.Ova je peć grejala dve sobe, a kraj peći, pored zida, ostavljen je bio čitavu šaku širok otvor, te se iz jedne sobe videlo u drugu sobu.Otac Đenadije pokaza Rigi, da u ovoj pobočnoj sobi spava on, da je pozadi za njih spavaća soba vladičina, a odma do nje spremljena je spavaća soba za Mavrogenija, — Računali smo da mu može ko dolaziti, s kime bi želeo da bude na samo, pa smo mu s toga dali zasebnu odaju — pohita Đenadije da objasni Rigi, zašto su ga odvojili od Mavrogenija. Ćirica uglavi u veliki četvorokraki tučani svetnjak dve velike voštanice, spremi velike žute mumakaze, namesti sve to na mali stočić, popravi kandioce, što je treptalo pred ikonom svetoga Đurđa, obazre se po sobi da li je sve u redu, učini po turski dubok temen, i izađe, želeći gostima mirnu, laku noć. Među novim prijateljima otpočeše se obični prethodni razgovori: Odakle je ko?Od kad je u današnjem položaju? i druge slične stvari, kako to već biva pri prvom poznanstvu.No Riga se požali, da ga danas na putu jako išibao vetar, da mu glava drmi i da se čisto oseća kao u nekoj groznici.Otac Đenadije prijateljski ga uze za ruku, prisloni mu šaku na čelo i reče, da je zbilja malo u vatri, pa ga ponudi da se svuče i rahatliše i da se pruži u krevet, pa se mogu i tako još malo razgovoriti, a brzo i on ići jer još ima posla. Riga se uze svlačiti i kad htede promeniti košulju, Đenadije opazi na levoj mišici Riginoj ogroman ožiljak, na kome se i sad raspoznavalo da je od snažnoga udarca jataganom, koji se okliznuo niz kost i zgulio skoro za čitav čeperak sve mišiće do same kosti. Oca Đenadija ovo iznenadi.Njemu je dosad Riga izgledao više nalik na kakvu devojčicu no na junaka, a gle sad, kakve ovaj rane nosi na sebi! — Ala je ovo bio muški udarac! uzviknu otac Đenadije, skoči i s ljubopitstvom uze zagledati Riginu ranu. — Udarac bogme, te još kakav udarac — primeti Riga hladno. — Zbilja, je li ovo jatagan smajstorisao? — upita otac Đenadije, gledajući Rigi pravo u oči, a prstima je pritiskivao onu guku na ožiljku, i upita ga, da li ga to boli? Riga odgovori, da je celo to mesto neosetljivo, kao ono kad utrne, a rana je zbilja od jatagana. — A gde je to moglo biti, po bogu brate?Kad si ti tako mlad već imao vremena da dobiješ taku ranu? — Kad se čovek rodi pod kobnom zvezdom, onda nikad nije suviše mlad da ne bi mogao biti punoletan za primanje nasledstva, koje mu ostavlja njegova verna zaštitnica, — nesreća — reče Riga mračno. — Kako tako, tek ovo je moralo biti vruće, gde se jataganom ovako mlatilo — reče Đenadije, zavirujući još jednako oko rane Rigine. Međutim Riga mu ćutećki pruži obadva dlana svoja.Otac Đenadije pogleda i čisto ga prođe neka jeza.Rigini dlanovi i prsti, uzduž i popreko bili su pokriveni dubokim zarezima i plavkastim prugama, po čemu se videlo da su zaseci terali do same kosti. — K, ovo je svojski istrandžirano! — reče otac Đenadije. — Da je ko sedeo pa navlaš reckao, ne bi više išarao.Čitava geografska karta urezana jataganima pa telu živa čoveka!Nego bez šale, rodoljube, ovo je morao biti strahoviti tesnac, kad se ovako za oštro gvožđe hvatalo; ovo se vidi da je hvatano za sečivicu! Mladi Riga klimnu samo žalosno glavom i ne odgovori ništa.Ali, otac Đenadije bejaše jako zainteresovan.On uze navaljivati na Rigu da mu propriča štogod iz toga krvavog događaja. — Ah, ostavi dobri oče Đenadije, tužna je to povest, te pri samoj pomisli na nju, srce mi se bolno krvlju zaliva Ova rana što je s polja vidiš, nije još ništa, to je samo neznatni ožiljak.Prava, istinska rana, rana bez prebola, rana otrovna iz koje večno čemer curi, te bolom i gorčinom truje i telo i dušu, ta je rana duboko u srcu mome, i kad-tad od nje će mi grob biti. Govoreći to mladi Grk izvadi iz džepa nekakvu podeblju knjižicu, uvezanu u fini sahtijan i snabdevenu metalnim kopčama, koje su knjigu zaključavale.On otvori tu knjižicu, zagleda u nju, prevrte nekolike listove, otvori je na jednom mestu, pa je spusti na sto pred oca Đenadija.Tu su na dve strane perom i crnim i crvenim mastilom bile nabacane neke slike. Otac Đenadije upita je li slobodno da razgleda slike? Riga mu dade znak glavom, da slobodno gleda. Slika je predstavljala more, a u daljini se videlo kopno.Dva broda bila su zakačena jedan za drugi, i na njima se vodila strahovita borba.Borci su bili izmešani i bili su se pustimice čim ko dohvati.Po odelu, moglo bi se suditi, da se ovo bore Turci i nekakvi Evropljani, po svoj prilici Talijani, ali se video i po koji grčki kleftinski fistan.Pozadi, oko jednog čadora videlo se nekoliko ženskih prilika, prestravljenih i u najvećem užasu.Obadva broda bila su u plamenu, i dok su se jedni bili, drugi su gasili brodove. Malo dalje bila je druga slika.Desetak čamaca i baraka gonili su se po moru.Čamci, u kojima su bili Evropljani, bežali su, a čamci i barke s Turcima gonili su ih.Neki su se čamci bili stigli i tu se opet vodila krvave borba.U jednoj barci bilo je četiri veslača, a ogromna gorostasna ljuda, u živopisnom grčkom odelu, stajala je raskoračena u sred barke i ogromnom gvozdenom kukom smlaćivala u more jednoga po jednoga Turčina, koji su iz dve barke nasrtali na njega.Pozadi, iza ovoga golijata, ležala je, no svoj prilici onesvešćena, nekakva lepotica u turskom odelu, s prosutom kosom i krvavom penom na ustima.Čelo njene glave borio se nekakav mladić, a naslikan je bio u trenutku, kada je levom rukom uhvatio za jatagan jednoga napadača, a desnom rukom sjurio je svoj jatagan u bok drugome napadaču. Dalje, na zasebnoj slici predstavljen je trenutak kako 5—6 Turaka savlađuju ogromna golijata, na kome zjape mnoge rane, hvataju ga i bacaju u more. Najposle, slika je predstavila bojno polje po svršenoj borbi.Morem plove mrtva telesa, turska i hrišćanska, plove komadi odeća, pokrhana vesla, razlomljeni čamci i dve barke.U jednoj od tih baraka, na kojoj gori jedrilo, leži poleđuške onaj mladić, što se borno s dvojicom, a kraj barke poznaje se u moru ogromna telesina grčkoga golijata.On se jednom rukom grčevito drži za ivicu barke, i ne zna se da li je mrtav ili živ.Malo dalje vidi se nekoliko turskih čamaca i baraka gde izmiču, a u jednom čamcu, na krilu stara, gadna Turčina, leži ona mlada onesvešćena ženska, a izgleda kao da je onaj Turčin povraća i nečim zalaže. — Ovo si ti, rodoljube! — reče Đenadije, pokazujući sliku mladića koji se prvo bori s dvojicom, a posle leži poleđuške kao mrtav. Riga potvrdi Đenadijevo pitanje. — Ovo je, kako vidim, nekakva bitka: tu su pomešane i ženske.Izgleda kao da se oko njih borba i otpočela.Nešto je, svakako, i strašno i interesno, samo po ovom crtežu teško je pogoditi šta je.Ova ženska ili ti je kakav god rod, rodoljube Riga, ili je možda to kakva ljubav tvoja?Mnogo bi me obvezao, rodoljube, kad bi mi ma i najkraće ispričao tu stvar, naravno, ako nije kakva golema tajna. Riga je pozadugo ćutao, ne govoreći ni reči.Pogled mu je lutao nekud u daljinu, a njegovo lepo, kao mramor glatko i belo čelo, čas se vedrilo, čas oblačilo i na njemu se moglo čitati, kako jedna misao zamenjuje drugu, kako tugu za časak razvedri kakvo svetlo sećanje, dok opet ne naiđe teška senka srdačne bolje, baš kao ono kad gledaš kako se nebom gone mutni oblaci i kako se obzorje čas razvedri, a čas opet stušti i zamuti.Ovda onda usne bi mu grčevito zadrhtale, a iz grudi mu se oteo isprekidan, dug uzdah.Najposle Riga mahnu rukom preko čela, kao da je hteo odagnati odatle neke crne misli, koje mu smetaju govoriti i on prozbori: — Jad je to, moj oče Đenadije, što bih ti imao pričati.Upaljeni domovi, porobljene porodice, poklane nevine žrtve, rastavljeno ono što su ljubav i Bog spojili: nasilje, zločini, — stvari koje su danas u Turskoj na dnevnom redu.Eto, to ti je i moja priča.Šta te tu može interesovati?Srećan si kao i ja te si turski podanik, pa si jamačno ovake nesreće često i rođenim očima gledao — reče Riga mračno. — Pa ipak, stvar me živo interesuje, jer vidim da je spletena sa sudbom i životom tvojim — reče Đenadije. Posle podužega ćutanja, Riga poče: — Pre dve godine vratio sam se iz Pariza u Carigrad, i pošto sam tu proveo nekoliko meseci, odem na ostrvo Paksos, gde sam imao jednoga rođaka po materi, koji je bio u venecijanskoj službi. (Paksos, kao i ostala jonska ostrva kao što znaš u vlasti su mletačke republike).U Paksosu ne nađem moga rođaka, ali doznam da je još pre dva meseca premešten na ostrvo Krf, gde je dobio novu službu.S toga se krenem za Krf. Tu zbilja nađem moga rođaka, koji me dočeka raširenih ruku.To je bio mlad, obrazovan čovek, veoma vesele naravi i otmena držanja, tako, da je bio omiljen u celoj okolini svojoj, i ako je bio novajlija. — Tri poslednje godine moga napregnutog študiranja u Parizu prilično su bide oštetile moje zdravlje.Jedno dakle potreba, koju sam osećao da se odmorim, a drugo srdačan prijem moga rođaka, sinjora Kalonidi, (on je bio mletački podanik i, kao mletački vaspitanik, gotovo je sasvim već bio postao Mlečanin) odluče me, i ja se rešim da ostanem tu na Krfu da provedem iduću zimu.Klima je blaga, a moj rođak imao je izvrsno, veoma prijatno društvo. — U društvu sa sinjorem Kalonidi ja brzo napravim poznanstva s ostrovljanima, kao i sa strancima koji dolaze iz sviju krajeva sveta na ovo lepo ostrvo da tu provedu zimu. — Između ostalih, ja tu upoznam jednu skromnu porodicu, koja je naskoro privukla svu moju pažnju i prikovala celo moje interesovanje. — To je bila malena porodica: sastojala se samo iz majke, ćerke i sina, pa i to za ovoga poslednjega upravo je bila stvar sumnjiva, jer je taj brat dolazio veoma retko i obično dolazio je noću, pa je po noći i odlazio, tako, da se niko od poznanika nije nikad s njim sastajao.Dakle, tu je bila majka i ćerka.Ja se s njima poznam i sprijateljim. — Mati je bila stara, vanredno mudra žena i imala je u sebi nešto što uliva štovanje i uvaženje. — No glavna osoba bila je ćerka.To je bila krasna, mlada devojka, od svojih dvadeset i dve-tri godine, s divnim, kao nebo plavim i vedrim očima, i s ogromnom smeđom kosom. — No da ostavimo spoljni izgled, to je u opšte bila vanredno lepa devojka.Ali ona je imala drugih nekih osobina, koje su od nje gradile magnet što svakoga privlači.To je bilo čudno, neobično stvorenje.Bistrina njena uma, dubina njenih pogleda na ljude i događaje, smelost i nezavisnost misli, čvrstina njena karaktera, vanredno junaštvo, i upravo neka fanatička vera u svetliju i bolju budućnost, gradili su od nje upravo neko više stvorenje.Ona je imala u sebi nečega proročanskog, i zbilja je ličila na one retke i velike ljude, koji prave epohe u povesnici roda ljudskog, koji postaju proroci i osnivaju nove vere za kojima posle milujuni idu. — Njen uticaj bio je upravo svemoćan.Ona je sve privlačila.Lako i sa svim prirodno ona je ubrzo postajala centar, oko koga se skupljalo celo društvo iz njene okoline, i svaki je radosno i voljno priznavao to njeno starešinstvo. — Zamisli sad sve te vanredne osobine kod jedne mlade, veoma lepe ženske, koja i po lepoti crta, i po srazmeri celoga kroja predstavlja savršenu lepotu, i ti ćeš lako pojmiti kakav je utisak ta ženska morala napraviti na me, koji sam se s njom upoznao baš u doba, kada se kod mlada čoveka prvi put javlja ona prava i istinska neodoljiva potreba mladosti — ljubav. Riga pokri šakom oči i dugo je tako ćutao. — Šta da ti govorim, produži on za tim očajno — Bilo je ono što je moralo biti: pošto sam dva put govorio s tom čudnom devojkom ja sam bio lud... lud od ljubavi, i takav sam ostao i do danas.I kad bi se hiljadu godina živelo, ja bih hiljadu godina za njom umirao i ludovao.Ali kratak je, veoma je kratak bio moj prvi ljubavni san... — O ovoj porodici malo se što znalo pozitivno, ali, zato se o njoj mnogo što šta pričalo i nagađalo.Na ostrvu se znalo samo toliko, da se ova porodica pre nekoliko godina iskrcala ovde na ostrvo s jednog broda, koji je dolazio iz Ismida, i da od tada tu živi skromno i povučeno.Da li je to ime nosila iz ranije, ili je tako prozvana od kad se nastanila na ostrvu, tek ta je kuća bila poznata pod imenom Ilirska porodica.Materi je bilo ime Stane, i kažu da se kod vlasti tako zapisala da je rodom iz dalmatinskog primorja.Ona sama nije nikad govorila o sebi, ali, kad se dogodilo da što spomene o svojoj prošlosti, ona je obično to spominjala tako, da je izlazilo kao da je ona bila žena nekog morskog kapetana, i kao da je dobar deo života provela lutajući po raznim morima. — No na ostrvu se šaputalo o toj porodici nešto sa svim drukčije.Tako se na priliku pričalo, da je materi pravo ime Merdžan-Begzade, i da je bila prva hanuma velikoga vezira Nuri Rašid-paše, dok on nije pao u nemilost kod sultana i bio strahovito kažnjen.Tada je, vele, vezirova hanuma morala bežati i došla je amo, pošto je Krf pod vlašću mletačkom, gde se nije imala od Turaka šta bojati. — Držanje, govor, celo ponašanje bilo je kod te žene tako otmeno, da se zbilja moglo misliti da je ona bila nekakva velika gospođa.Ali, da li ima čega u istini od pronesenih glasova — stvar je ostala nepoznata. — Po tim glasovima Marijola (tako je bilo ime ćerki) bila bi ćerka velikoga vezira, ali je meni bila golema neverica, da bi u haremskoj tami mogao biti odnegovan jedan ovako sveži cvetak, podignuta i vaspitana jedna devojka ovako smela i nezavisna duha, kakav je golema retkost i kod samih muškaraca.Pored ove dve ženske glave u ovoj porodici, kako ti rekoh, bio je još jedan muškarac.Marijola je govorila da joj je to brat, ponekad bi u razgovoru spomenula i njegovo ime.Zvali su ga Srd, no ja mislim, da to nije njegovo pravo ime. — Taj je čovek bio neka zagonetka.On je neprestano putovao nekuda.Odlazio i dolazio, a niko nije znao kuda on ide i šta radi.Mesna policija imala ga je na oku i saznala je da počešće prelazi na kopno, da se sastaje s uglednijim ljudima među Grcima, Arbanasima i Srbima, da je često odlazio čak do Skadra, a tumarao je i po svim ostrvima u Arhipelagu; u opšte u celom njegovom držanju bilo je nešto zagonetno i tajanstveno.Kad su ga vlasti uzele o tome pripitivati, on je odgovorio: da vrši ulogu trgovačka agenta i posrednika, da putuje po svakovrsnim trgovačkim poslovima, i da su njegovi sastanci s ljudima svake vrste sa svim prirodna i neophodna posledica njegova zanimanja.To sam doznao od moga rođaka.Ovaj čovek dolazio je samo noću, bavio se tu veoma kratko vreme i opet ga je nestajalo da se po čitave nedelje ne pojavi. — Marijola i mati joj živele dosta povučeno i slabo izlazile u svet, sem što su obilazile sirotinju, bolesnike i bile pomoćnice u mnogim dobrotvornim društvima.Ali njih je opet zato znao ceo Krf (Varoš Krf prestonica ostrvu Krfu).Njina skromna kućica bila je, tako da reknem, umna žiža celome gradu.U tu kućicu sticalo se sve što se u Krfu brojalo u red učenih i genijalnih ljudi.Tu su dolazili najugledniji profesori, najviša sveštena lica, koja su ubrajana u mislioce i filosofe.Tu su se viđali članovi naučnih društava, najčuveniji veštaci i najkrupniji prestavnici staroga plemstva krfskog.Pored direktora krfskoga pozorišta tu sedi vladika pravoslavni, čuvar plamenitih moštiju sv. Spiridona, a kraj visokoučena vladike katoličkog smestio se skromni profesor grčke seminarije.Predsednik krfske lože slobodnih zidara razgovara tu prijateljski s fanatičkim predstavnikom afričkog misionarskog jezuitskog društva, a ponosni ogranak plemstva grčkog, koji se hvali da njegova kuća vodi poreklo čak od zlatne vreže careva grčkih, pažljivo sluša priče staroga klefte, koji sedi tu mirno u živopisnom odelu narodnom, no od čijih je hajdučkih četa pre 30 godina treptala cela Rumelija, a od samoga spomena strašna imena njegova jalovile se bule u Stambolu. — Kad sam tako po nekad u veče sedeo setan gde god u prikrajku, i iz sumračna ugla posmatrao kako stara Stane dostojanstveno služi čajem svoje goste, a kako mlada Marijola, kao kakva krilata nimfa, lako i graciozno priskače od gosta do gosta, od gomilice do gomilice i svuda unosi živost, bujnost i radosno klicanje, ja sam se radoznalo pitao: kakva je to nevidovna, natprirodna sila, koja skuplja i drži u zajednici celo ovo šareno društvo sastavljeno od ljudi potpuno raznolikih i po rasi, i po dobu, i po zanimanju i po svemu — pitao sam se i nisam umeo sam sebi dati odgovora.Pitao sam se tada, a što ja sedim tu?Šta ja tu čekam i šta je to što mene prikiva za ovo mesto?Pitao sam se ali i ovde nije bilo odgovora — ja samo osećao sam jedno, da mi ne bi bilo dugo ni dosadno kad bi i čitavu večnost ovako proveo, samo kad sam u blizini njenoj, kad dišem onaj isti vazduh koji ona diše, kad čujem njen medeni glas, kad gledam onaj neugasni sjaj njenih anđelskih očiju! — Jedne noći opet smo tako sedeli u društvu mlade ilirske lepotice.O! nikad neću zaboraviti tu kobnu noć.Sa svima nesretnim pojedinostima svojim ona se tako živo urezala u pamćenju mome, da ću je se i na strašnom sudu sećati.... — Sedeli smo tako i ja sam te večeri bio osobito sretan.Lepa domaćica bejaše mi poklonila naročitu pažnju i upustila se sa mnom u prepirku oko jednog istoriskog pitanja.Govorili smo o poslednjim carevima vizantiskim i njinom patriotizmu.Ja sam ih branio kao ljude mudre i predane interesima svoga prestola i svoje otadžbine, ali kao ljude koju su bili u veoma teškim prilikama i koji su se morali povijati pod bremenom zlih vremena.Ako su dakle činili dela koja istorija mora osuditi - oni su to činili iz nužde, to je bila povesnička neophodnost i povesnica će ih osloboditi od svake odgovornosti. — Marijola je odgovarala.Ona je zastupala suprotno gledište.Bilo je to baš u trenutku, kad ona bejaše počela govoriti o raskošluku poslednjih vizant. careva i o onoj smešnoj meri, da se vizantiska svila i druge skupocene vizantiske tkanine ne smeju prodavati na stranu.Na jedared, u sred toga razgovora, u sobu uđe stari sluga porodični i reče nešto Marijoli nekim meni nepoznatim jezikom.Ona na jedared sva preblede i izbaci pet šest užurbanih reči tim istim varvarskim dijalektom.Sluga joj opet odgovori nešto kratko.I ako sam ceo taj govor najpažljivije slušao, ja razumedoh samo toliko, da se u njemu dvaput pomenulo ime Srd.Lepa domaćica izvini se s dve tri reči, što nas za trenutak ostavlja, i sva usplahirena izlete napolje.Stari sluga izađe za njom polako, vrteći glavom ozbiljno.Mene ovo prilično zbuni, ali ostali gosti kao da i neopaziše šta se amo u našem uglu desilo. — Ja sam čekao s nestrpljenjem.Marijola se dugo zadrža, ne bejaše je skoro puna po časa, i gosti počeše već raspitivati gde je.No ona se naskoro vrati.Kad uđe, ona je bila bleda.O! ja nikad neću zaboraviti ono anđeosko božansko lice njeno.U tom trenutku ona mi je izgledala još triput lepša no obično.S početka je bila bleda, ali je naskoro podiđe nežna rumen, a njene sjajne oči blistale su sad kao dve jasne zvezde. — Gospodo, imam da vam saopštim jednu veliku i tešku vest.Još pre no što nastupi ova zora, na naše ostrvo naići će veliko i teško iskušenje!Strašni „Kara-Juluk“ („Crna Pijavica“) proslavljeni morski razbojnik turski, napašće naš grad.On je samo još dve tri milje daleko od naših obala i približuje im se utrojenom brzinom s tri velika broda i s preko petnajest velikih baraka.Vlasti su izveštene i one će, nema sumnje, činiti svoju dužnost, ali opasnost je velika, napad će biti nenadan i besomučan.Ako dođe do potrebe, i mi građani činićemo svoju dužnost (ona u razgovoru nije nikad pravila razliku između muškinja i ženskinja, i nazivala je oboje građanima).Predlažem da se raziđemo svaki svome domu i da čekamo dalji razvoj događaja....Ona se još u nekoliko reči izvini što kao domaćica tako reći tera svoje goste. — Nije moguće opisati iznenađenje i gužvu koja nastade u odajama.Svi poskakaše, svi potrčaše domaćici, padalo je tu stotinu pitanja, svaki je hteo da dozna po nešto: Od koga je to čula?...Možda je glas izmišljen....Napadaj bi bio drzak i bezuman....To je ujdurma same Porte. — Ti i stotinu drugih uzvika čuli su se sa sviju strana.Neko doviknu da od svega toga neće biti ništa.Neko čak predloži da tu ostanu do ujutru, da dočekamo i sam napad ako ga bude.Meni se lično najviše dopadao ovaj poslednji predlog i ja bejah gotov da ga prihvatim, da lepa domaćica ne reče odsudno, da joj je žao, ali da to ne može biti.Njen je brat tu i ona za sve vreme mora biti s njim. — Ja ne znam zašto, ali kad čuh tu reč da je tu brat, mene nešto neprijatno dirnu, no tu se nije imalo sad kad domišljati i razgađati; mi se brzo raziđosmo.Na rastanku ja strasno poljubim ruku lepe devojke i poželim joj mirnu i spokojnu noć.Ona se slatko nasmeja i reče: da noćas od pokoja i mira nema ništa, i da će noćas biti u Krfu kao ono u paklu kad je tamo vašar. — Ne znam da li si bivao u Krfu, oče Đenadije, ali taj je grad sazidan po ugledu na Veneciju, ulice su mu tesne i često krive, kuće višekatne i gorostasne, dole sa stubovima i arkadama.Još dok smo izlazili iz kuće, na ulicama se čula trka, zveka oružja i dovikivanje ljudi.Naskoro odjeknuše i zvuci ubojnih truba i rogova, a ču se negde u daljini i lupa doboša.Na svetlećoj kuli u pristaništu pojavi se crvena svetlost — znak uzbune, signal da vojska staje pod oružje i da je pristanište u opasnosti.Na sred centralnog trga, pred opštinskom kućom puče veliki gradski top aberdar, i taj se pucanj ponovi tri puta — znak da je grad u ozbiljnoj opasnosti. — Ja pođoh dalje ulicama i sretao sam gomile građana: svi su hitali pristaništu i iskazivali svakojaka nagađanja.Negde u daljini čulo se kloparanje teških tovarnih kola, i po zveki lanaca i batu konjskom poznadoh da je to artilerija.Malo dahe sretoh peticu vojnika, koja je žurno hitala pristaništu.Prolazeći pored guvernerovih dvora, videh da su straže udvojene.Ceo je grad bio u živom pokretu.Meni se nije spavalo i ja uzmem švrljati tamo amo.Išao sam bez ikakva cilja.Ceo ovaj događaj nije me skoro ni malo potresao.Da će šaka gusara osvojiti grad, koji čitave vojske nisu mogle uzeti, — to mi nije ni na um padalo i ja se za Krf ni najmanje nisam bojao.Pa ipak zato ja sam na duši osećao neku tešku neodoljivu tugu; slutilo mi se neko neočekivano zlo, koje će mi samo srce smrviti.Mislio sam, otkuda to može dolaziti, šta to može biti i na moja pitanja nisam nalazio odgovora.Na jedared pade mi na um da noćas može izaći kud god Marijola.Kako je drska i neustrašljiva, ona se lako može izložiti opasnosti i završiti svoju avanturu nesretno, fatalno.Obuze me neka jeza, i pod utiskom ovih osećaja moji se koraci gotovo nesvesno uputiše Marijolinoj kući.Baš kad sam izlazio iza poslednjega ugla, odakle se vidi poznata kapija doma gde sedi ilirska porodica, ja videh gde pred ta vrata stade konjanik, koji je za sobom vodio još dva osedlana konja.Ja zastadoh pun radoznalosti.Naskoro zatim iz kapije se pojaviše nekakve tri osobe.Jedno zbog mraka, a drugo što su te osobe bile uvijene, ja ih nisam mogao raspoznati.Prvo što mi nade na um bilo je, da je to brat Marijole s kakvim svojim drugarima.Ta misao još se više učvrsti u mene, kad ugledah kako sve tri one osobe pojahaše konje.Oni pognaše pravo k meni: ja se bejah spremio da ih dobro zagledam, i ako je žižak nad kapijom susednoga doma slabo svetlucao, ja bih ih ipak mogao poznati.Ali, na desetak koraka preda mnom, neznani konjanici saviše u levo, i ja čuh samo gde neko od njih reče turski: „pravo starom pristaništu“.Topot se već gubio u daljini, a ja sam još stajao na mestu nepomičan... — Na jedared meni sad senu kroz glavu misao koje se dotle nisam ni sećao.Ako ona tri konjanika budu mati, ćerka i sin!Pa to će zacelo oni i biti!I majka i ćerka izvrsne su jahačice i one jaše potpuno kao muški.Ova misao na mah me tako obuze celoga da ja više nisam ni najmanje sumnjao da je moja slutnja potpuno istinita.Ne razmišljajući ništa dalje, ja tada prosto udarim trčati kao da me goni čitav čopor gladnih vukova.Znao sam dobro ovaj kraj grada i, hvatajući preče i bliže ulice, ja se brzo nađoh na poljani van grada, odakle je vodio put za stare pristanište.Mesto koje je nosilo to ime, služi danas kao zatona, gde sklanjaju svoje barke ribari, drvari koji pristaju tu sa svojim splavovima, a među njima se nađu i svakojaki krijumčari sa svojim lakokrilim lađicama.Tu na obali bilo je nekoliko koleba.Uputim se tamo.Moje slutnje ubrzo su se obistinile.Uz obalu stajao je brod koji se žurno spremao da se otisne.Jedva s mukom puste me unutra.Do pred zoru plovili smo tiho u južnom pravcu, ali još jednako na dogledu ostrva.U zoru duhne povoljan severoistočni vetar i mi se otisnemo u široko more.Ja nisam znao kuda plovimo, ali, sudeći po pravcu, rekao bih da je naš brod grabio Siciliji.Sem mrnara, na brodu je bilo još dosta drugih ljudi, oni su mahom bidi naoružani.Sve do svanuća ja nisam mogo ugrabiti priliku da vidim Marijolu.Ona je bila u jednom čadoru na pozadnjem delu broda, gde je bilo još dve-tri ženske.Videli smo se kad je već u veliko bio dan.Moje prisustvo nju je veoma iznenadilo.Čisto nije mogla doći k sebi.Kad me je prvi put upitala odkuda ja tu i kuda ću, ja sam se zbunio i počeo šeprtljiti i lagati.Rekoh da putujem svojim poslom; ali kad me ona upita kuda? i kad reče da ovo nije običan putnički brod, ja joj priznam da sam pošao za njom onako na sumce i da i sam ne znam kuda ću.Ona me ozbiljno prekore za moju lakomislenost. — Učinilo mi se da ste vi u opasnosti i hteo sam da se u tom trenutku i ja nađem pored vas, pravdao sam se ja. Ona mi zahvali za toliku predanost, ali ponovi da je to s moje strane ipak velika lakomislenost. Riga najedared umuče, spusti glavu među šake i tako je dugo ćutao. Otac Đenadije očekivao je produženje priče, ali Riga je još jednako ćutao. — Jamačno ste dremni, rodoljube Riga, upita ga otac Đenadije čisto bojažljivo. — Nisam, odgovori on, ne dižući glave. — Pa šta bi dalje? upita Đenadije. — Ništa, sve je svršeno — odgovori Riga.Ja sam se zaneo, upustio sam se u sitnice koje nemaju za te nikaku važnost, ali meni je sveta i najmanja sitnica iz tih uspomena, i jadna duša nalazi neko, žalosno zadovoljstvo da što iz bliže zagleda ove krvave srdačne rane. Riga opet malo poćuta, zatim nastavi: — Da, sve je svršeno.Pola časa docnije izvidnica s vrha katarke javi: da se na obzorju pojavila dva broda koja svom snagom jure za nama. — Mi smo bili stignuti, napadnuti, razbijeni, pobijeni a nju su oteli i odveli.Malena pomoć, koja nam stiže, nije nas mogla spasti.Razbojnici su bili mnogobrojniji, spremniji i jači.Kako sam docnije doznao, među gusarima više od polovine bilo je vojnika s turske ubojne brodarice.Oni su naročito poslati.Poslao ih je sam kapudan paša Mehmed-Arifi.Kao što znaš, on je gotovo neograničeni gospodar nad svima turskim ostrvima u Elgejskom i Sredizemnom moru, i svake godine izlazi s brodovljem te obilazi ostrvo, naplaćuje arende i bajagi kontroliše kakva je gde uprava.Tako je učinio i te godine, pa je tu priliku upotrebio da izvrši i jednu svoju osvetu.On je, vele, i Kara-Juluka najmio da za njegov račun napadne na Krf.Po celoj stvari, dakle, opet izlazi da je bila istinita ona vest o poreklu Marijolinom.Ona je zbilja bila ćerka velikog vezira Nuri-Rašid paše.Još kao šiparicu od 16 godina zaprosi je Mehmed-Arifi, ugledan velikaš na Porti, adi ona odbije njegovu ruku.Otac je nije hteo prisiljavati.Vele, da je docnije njegovom padu i propasti Mehmed-Arifi mnogo pomogao, sveteći mu se za taj kćerin otkaz.Kad Marijola s materom posle očeve smrti nadne u bedu, morala se skloniti iz Carigrada na azijsku stranu, u maleno mestašce Kartal.Među tim Mehmed-Arifi postane kapudan paša (baš za zasluge što je pomogo da se otkrije Nuri-Rašid pašina „zavera“).U takvim prilikama Arifi se nadao da je nekada ponosna i tvrdoglava ćerka vezirova omekšala i da će mu sad rado pružiti ruku.Pošlje joj prosioce u skrovito mesto Kartal, ali lepa devojka i sada odbije Arif-pašinu ruku.Ona je sad za to imala jedan razlog više, ruke nametnikove bile su poprskane krvlju njenoga oca.Kapudan-paša rikne za osvetu.No mudre ženske znale su već šta ih čeka, s toga se potajno spreme i izmaknu na Krf.Kapudan-paša za dugo nije znao gde su, ali najposle nekako prokljuje.Njegova strast bila je neutoljiva i kad nije mogao steći Marijolinu ljubav, on se i dušom i srcem predao osveti.Da bi dobio u svoje ruke Marijolu, da joj se osveti i da je ponizi, kapudan paša nije žalio da stavi na kocku i vlast, položaj, na čak i glavu svoju.Prosuo je grdan novac potkupljući ljude, koji bi ukrali i odvukli Marijolu.Kad mu to nije ispalo, on se posluži Kara-Julukom dajući, mu veliku potporu od svojih vojnika.Razbojnik je trebao da napadne grad i time da privuče opštu pažnju, a međutim četa najamnika, uzetih tu sa samog Krfa, imala bi da prodre u stan Marijolin i da je odvede zajedno s materom.Na zgodnom mestu stajao je naročiti brod koji bi ih primio.Doznav za sve to, Srd pohita da izvesti o tome nadležne krfske vlasti i da za vremena spase sestru i mater.Ali sudbina je drukčije htela.Mesto da ih spase on ih je upravo odveo hali u usta.Da li je Kara-Juluk slutio ovako begstvo, ili se tako desilo slučajno, tek mi smo se našli među dve vatre, i bili smo smrvljeni.Kapudan paša zadovoljio je svoju ćud.Divna devojka bila je, kako kažu, više od 6 mes. robinja u njegovom haremu.Šta je bilo dalje od nje — ne zna se.Jedni kažu da je još i sad tamo; drugi vele da ju je grozni Kapudan poklonio jednome svome sluzi, a ovaj je prodao nekim algirskim gusarima.Najzad neki vole da je udavljena i, s kamenom o vratu, noću spuštena u Bosfor, kao što to u Carigradu često biva s jadnim haremskim robljem.... — Ah! ovo poslednje još je najverovatnije! Riga pokri lice šakama i čisto se savi u klupče od teška srdačna bola.Po njegovom belom, povijenom vratu na mahove su prolazili laki talasi drhtavice, bedni mladić stresao se celim telom i izgledao je kao da jeca.Tako je po duže ostao; najzad on skoči. — A ja se bednik još nadam, još živim u carstvu slatkih snova iz prošlosti, još u mrkloj noći ili na jasnoj mesečini priviđam njenu divnu sliku, a u gluho doba noći dopiru do mene zvuci njenog slatkog, anđeoskog glasa, i sve mi se čini da čujem kako me ona viče, zove me po imenu, traži pomoć od mene, a ja bolnik tako sam nemoćan, tako nemoćan!O, rano ljuta, o jadio srce moje! Bled kao smrt, nesretni mladić povode se, prihvati se rukom za peć i stropošta se na crveni sanduk kraj zida: glava mu klonu na grudi, oči mu se zatvoriše, hladan ga znoj probi, i izgledalo je kao da ga život sasvim ostavlja. Otac Đenadije uze ga na svoje snažne ruke i namesti ga u krevet. Zora je odavno već zavirivala kroz prozor skromne sobice u vladičinom konaku, a otac Đenadije, s brojanicom u jednoj, a s knjigom u drugoj ruci, još je sedeo kraj postelje Rigine. Mladić je ležao poleđuške.Njegovo lepo, izmučeno lice izgledalo je sad, ovako u snu, još lepše.On je spavao mirnim, dubokim snom pravednika. Ove iste noći, kada su se u vladičinom konaku vodili ovako zanimljivi razgovori, u beogradskoj tvrđavi desilo se nešto neobično i strašno.Oko tri časa po ponoći razvodnik patrole u donjoj tvrđavi (donjem gradu) krene se da obiđe straže, koje su bile vod njegovim područjem.Tu su spadala sva šiljbočna mesta od sadašnje Vidin kapije pa do Savske kapije. Noći su u to doba bile veoma hladne, i starešinama straža bila je izdata naredba, da se straže smenjuju češće no obično, i mesto što se redovno stražarilo tri časa da se sad stražari samo čas i po. Razvodnik se krene sa svojim ljudima, i prvo se uputi Dunavskoj kapiji.Noć je bila mračna i maglovita, ali razvodnik je išao dobro poznatim stazama: mehanički je znao koliko upravo koraka mora napraviti dok dođe do kog stražarskog mesta, i mogao bi slobodno žmurećki obići straže a da nigde ne pogreši. Ali evo, on se primače Dunavskoj kapiji do na dva tri koraka, a od straže niko ne izađe pred patrolu i ne viknu joj da je zaustavi i da je upita ko je, kao što to straža obično čini. — Ovi su pospali — reče razvodnik patrole, i opsova krupno turski.Priđoše još bliže — Opet nikakva java.Razvodnik viknu srdito.Njegov glas odjeknu pod visokim svodom gradske kapije, ali se opet niko ne odazva. Razvodnika prođe jeza.Ovde pod kapijom bora vilo je pet janičara, koji su noću naizmence čuvali stražu, a sva petorica smenjivali su se jedared u 24 časa.Dok jedan stražari, ostali se odmaraju u stražari, što je odmah tu s desne strane u zidu, kao neki kazamat. Razvodnik lupi kundakom u vrata od stražare i viknu srdito da ustaju.Unutra je bio mrak, ali otuda ne bi nikakva java. — Ovde se morala desiti kaka nesreća — reče razvodnik i viknu da kogod od vojnika ukreše vatru.Brzo ukresaše trud, zaviše to u guku sena i mahanjem raspiriše, pa na plamenu od sena zapališe zublje luča, koje su vojnici nosili pod pojasom ili u jandžiku.Čim planu prvi plamičak, Turci ugledaše grozan prizor.Stražar je ležao u jednom uglu potrbuške, a pod njim se usirila čitava lokva krvi.Glave nije imao i nađoše je tek posle, otkotrljala se čak u drugi kraj.Tako isto nije bilo tu ni njegove stražarske puške, kao što mu je odneseno i sve ostalo oružje, pa čak i fišeklije, palaske i kresivo. Uzvik užasa ote se iz sviju usta.Jurnu u stražaru.Otuda zaudari nekakav neprijatan, veoma težak zadah, od koga se čoveku odmah svest muti.Iz stražari, je kuljao ljut dim, koji ujeda za oči.Četiri janičara ležala su po patosu, ali u takom neredu da se jasno videlo, kako su se u snu koprcali i prevrtali.Pokušaše da ih izbude, ali ni jedan ne mogade otvoriti očiju ni što progovoriti.Jedan, što se bejaše otkotrljao čak za vrata bio je hladan, a kad mu opipaše srce, nađoše da se jedva opaža slabačko kucanje.Dok su jedni ovo razgledali po stražari, drugi javiše da gradska kapija stoji otškrinuta i da se poznaju stope, kao da je neko skoro iz tvrđave izašao napolje — i takih tragova ima od više ljudi. Razvodnik patrole bio je u nedoumici?Kako se i kad se moglo sve ovo desiti, kad je tek pre dva sahata on sam lično bio ovde, i tada je još sve bilo potpuno u redu.Gradska kapija sinoć je kao i obično bila pažljivo zatvorena.Najposle, nije se čuo nikakav pucanj, nikakva vika, nikakav šum, koji bi, ako niko drugi, čuli bar obližnji stražari, kojih ima i levo i desno.Pa onda, kakve su ovo stope što vode iz grada napolje?!Izgleda kao da je neprijatelj bio unutra u tvrđavi, pa otuda izašao napolje i uzgred počinio ove pokore.Ovi ljudi u stražari izgleda kao da su davljeni i ugušeni nekim dimom. Razvodnik patrole pošlje vojnika da odmah izvesti o tome svoju nadležnu stariju vlast.Kapiju ponova zaključa, ostavi dvojicu da tu stražare, a unutra u stražari nalože veliku vatru, pa onda pođe obilaziti druge straže. Odmah tu kod Dunavske kapije popenje se uz stepenice na bedem i pođe da pregleda prvo sva bedemska šiljbočna mesta.Kad se primače prvom bedemskom stražaru, ponovi se ista scena — patroli se niko ne javi i ne zaustavi je.Na određenom mestu stražara nije bilo.Zivkaše ga, tražiše, pališe luč, zagledaše s polja i iznutra u podnožju bedema, ali ne nađoše nigde traga ni java, ni od živa ni od mrtva čoveka.Razvodnik i tu ostavi dva stražara pa pođe dalje.I treće šiljbočno mesto bilo je pusto, ali kad zagledaše s polja, nazreše kroz mrak, prema kolebljivoj svetlosti od luča, da se na ledu nešto crni.Zagledaše bolje i videše da je to ubijen stražar.Ležao je ničice, a puška mu odletela daleko napred. I ovde se učini što treba i patrola pođe dalje.Dalja stražarska mesta po bedemu bila su ispravna kao i obično, stražari su bili živi i zdravi, i na pitanje, da li su što vanredno opazili u svojoj okolini, odgovarali su odričući.Pošto je obišao i stražu na Su-kapiji, razvodnik ode da obiđe još poslednju stražu kod velikog barutnog magacina, što je ležao malo niže današnjega gradskoga hamama.Adi i tu ne nađe stražara.Potraže u naokolo i nađoše ga malo dalje u snegu, s raspolućenom glavom.Izgledalo je da je ostrag udaren sekirom po glavi i to tako jako da mu je čak i vrat rasečen. Međutim u tvrđavi već beše nastala uzbuna.Izvešten o izvršenom pokolju straža, komandant posade, Sajib paša, odmah zapovedi da udare bubnjevi na uzbunu i da vojska odmah stane pod oružje.Vezira je međutim već bio izvestio o događaju.Ali ne čekajući njegove naredbe, on izda nužne zapovesti svome vrednom ađutantu, mladom Vahti-Beju.Ovaj odmah preduzme opširne mere, da obezbedi tvrđavu od sviju mogućih iznenađenja.Jake konjičke patrole odmah budu poslate niz Dunav i uza Savu.Zadatak im je bio da pažljivo promotre celu okolinu i da opkole ceo Beograd, pa oni što su izašli na Dunavsku kapiju, da se vrate kroz Savsku, a oni što su izašli na Savsku da se vrate kroz Dunavsku.Orta janičara odmah izađe te, kao lanac, opaše beogradsku tvrđavu svuda s polja pored bedema, a take iste guste pešačke straže budu puštene i niz Dunav i uza Savu, jer su se bojali kakvoga prepada s austrijske strane. Dok su preduzimane ove spoljne mere, bejaše već ustao i sam vezir, te odmah pozva k sebi komandanta Sajib pašu.Pošto je od njega saznao šta je, i snjim se posavetovao, vezir naredi da se na tri četiri zgodna mesta u tvrđavi nalože velike vatre, tako, da se osvetli ceo prostor.Straže, što su do ovoga trenutka bile na službi, odmah da se smene i svi ti ljudi, da ne bi pričanjem širili strah, da se odvoje u zasebnu odaju i da se ne mešaju s drugima.Nad njima da se preduzme strog ispit.Da se odberu tri četiri otresita čorbadžije, da se svakome da izvidnica od dvajestak ljudi, s kojima će izići da pregledaju i pretresu celu tvrđavu, da obiđu sva važnija mesta, da zagledaju svaki ugao, da zavire kod svaka prolaza, naročito da pregledaju podzemne prolaze i lagume, a na barutni magacin, gde je poginuo stražar, da se svrati osobita pažnja, da motre na trag, da izvide nije li gde god podmetnuta vatra ili poturen kakav fitilj.Ako se nađe ma šta sumnjivo da se javi njemu.Ličnosti, na koje bi pala ma i najmanja sumnja, odmah da se zatvore i da se stave pod jaku stražu.Vojska da bude spremna pod oružjem, ali iz odaja svojih da ne izlazi. „Dok su se preduzimale ovake mere u tvrđavi, izaslane konjičke patrole krstarile su oko Beograda.Odeljenje što bejaše otišlo niz Dunav, izvršilo je svoju zadaću bez velikih nezgoda, i posle jednog časa, obišav ceo Beograd, vratilo se natrag u tvrđavu kroz Su kaniju.Nije tako bilo s odeljenjem što je pošlo uza Savu i što se imalo vratiti natrag u tvrđavu kroz Dunavsku kapiju. To je odeljenje predvodio poznati Uzun-Alija, prozvani Rnjavi, zato što mu je još izmalena neko bio udarcem prebio nos, te je celoga veka ostao ružno rovašen.Uzun-Alija bio je janičarski čorbadžibaša.To je bio čovek veoma drzak i neustrašljiv, ali zato i veoma svirep i nasrtljiv.Njega je znao ceo Beograd i cela beogradska okolica.Po Beogradu on je išao od kavane do kavane, zametao kavgu i tražio prilike da po koga hrišćanina isprebija na mrtvo ime, pa još da traži otkup od njega.On je obično pratio Sajib pašu ili vezira, kad bi ovi izlazili kud god malo dalje van Beograda na teferič.Uzun-Alija postupao je u takim prilikama veoma svirepo sa seljacima, koji su morali izlaziti da carske ljude pričekaju.Istraživao im je gozbe i časti, kakvih u selu nema, i nečovečno ih tukao i mučio, kad njegove ćudi nisu mogle biti zadovoljene.S toga, dokle god je dopiralo njegovo ime širila se i mržnja protiv njega. Izišav sa svojom patrolom (oko desetak duša na broju), Uzun-Alija udari uzbrdo, sve pored šanca, koji su pri poslednjem otimanju Beograda Nemci gradili, kao opsadni pojas oko Beograda.Došav od prilike do one raskrsnice, gde se sad odvaja put što ide preko brda za Topčider, patrola opazi kroz mrak neke crne ljudske prilike i vikne za njima.Te utvore ništa ne odgovoriše, već štukoše u mrak.Tu u blizini bio je tada opširan kameni majdan, koji su otvorili još Nemci za vreme svoje dvajestogodišnje vladavine u Srbiji, no koji je pod turskom upravom bio zapušten i prenebregnut.U tom majdanu bile su tada ogromne urvine i veliki podzemni hodnici s mračnim pećinama i dubokim uzanim jarugama.Izgledalo je kao da se one mračne prilike sakriše u ovaj majdan.Nemogući ih goniti na konjima, patrola izbaci nekoliko metaka onako na sumce na majdan, pa htede poći dalje.Ali u taj mah, na veliko iznenađenje patrole, iz mračna majdana planu nekoliko pušaka, i jedan konjanik bi pogođen po sred čela, tako, da na mestu osta mrtav. Ovo veoma iznenadi, ali još više razdraži i najedi džandrljiva Uzun-Aliju.On naredi te konjici sjahaše.Povezaše konje za obližnja drveta, pa, rasuti u lanac, pođoše pravo mračnom majdanu.No tek što su se primakli, njih dočeka vatra iz pušaka, našto i patrola odgovori pucanjem.Tako se zametnu čitav boj.Patrola je pucala na sumce u onaj mrak, jer je ceo majdan izgledao crn i jednostavan, dok se međutim patrola na belom snegu lakše dala videti iz majdana.Paleći, patrola se nagonila do u sami majdan, ali duboko unutra nije smela ulaziti, ne poznavajući ove urvine.Međutim, tajanstveni napadači iz majdana energično su palili i vatra je sevala čas iz jednog, čas iz drugog ugla, često iz blizine od desetak koraka.Jedan patroldžija pogibe na dva koraka od Uzun-Alije. Videći da ne može ništa učiniti, Uzun-Alija već je pomišljao da prekrati ovo uzaludno puškaranje, i još je pucao samo u nadi da će na prvoj straži kod Trokata-čardaka valjda čuti ovo puškaranje i poslati mu potkrepljenje.Ali baš u taj mah dogodi se druga nesreća.Turci, napadajući na majdan, na jedared osetiše da se iza njinih leđa nešto komeša, osvrtoše se i u prvi mah nisu mogli raspoznati šta je, ali u brzo stvar se pokaza, i patrola vide s užasom, gde se neke crne neznane prilike dočepaše njinih ostavljenih konja.Prema svetlacu od pušaka moglo se videli da su jedni već pojahali konje, dok su drugi žurno sekli ulare, drešeći konje. Patrola potrči sad tamo; Uzun-Alija prvi isuče jatagan.Tu se pomešaju i za nekoliko trenutaka radio je samo nož i sablja, i samo se čulo strahovito: „pljes, šljep“, kako hladno gvožđe udara po krtini i rubi toplo, krvavo meso i cepa i drobi čvrste junačke kosti... Mračnih neznanih napadača bilo je više na broju: njima se pridružiše i priskočiše im u pomoć i oni iz majdana.Otvori se strašna seča, koju je tek ovda onda začinjavao po kakav pucanj pištolja.Patrola izgibe skoro sva.Uzunu neko strašnim udarcem bejaše iskrojio čitav ćulav od temenjače, tako, da mu je glava izgledala kao ćup bez poklopca.Sem toga na njemu je zjapilo još nekoliko rana, od kojih je svaka za se bila smrtonosna.Od cele patrole ostaše među živima samo trojica.Dvojica, što se ranjeni bejahu otkotrljali u jendek i tu ostali zaklonjeni, i jedan treći, koji s kuršumom u leđima bejaše utekao do prve stražare kod Trokata-čardaka i javio za pogibiju svojih drugova. Brzo se sakupe obližnje straže i potkrepljenja i preko sto janičara potrče u pomoć nesretnicima.Ali, došav na krvavo razbojište, oni zatekoše samo onakažene leševe, komade pocepane odeće, polomljeno oružje i jednoga ranjenoga konja, koji je stenjao u snegu. Pri svetlosti upaljenih buktinja, Turci pokupe svoje pokojnike i odnesu ih.Za čudo da od protivnika niko ne bejaše pao; adi je mnogo verovatnije da su oni možda svoje mrtve i ranjene uklonili. Jake poternice budu izaslane u svima pravcima, a oko majdana postave stražu, koja će ga čuvati do svanuća. Kad su javili veziru za ovu novu pogibiju bio je van sebe od ljutine.U neobuzdanom gnevu kleo se prahom predaka svojih, da će njegova osveta biti strašna. „Ovo je prava vampirska noć.Drskost hajdučka prešla je već svaku meru.Počinju nas klati na pragovima harema naših“ — uzviknuo je vezir potreseno. Do svanuća on više nije oka sveo, hodao je uzbuđeno prostranom odajom i mračne, osvetničke misli, kao mutni oblaci, prolazile su jedna za drugom kroz uzrujani, napregnuti mozak njegov. U svanuće dođoše izvidnice koje su bile razaslane na razne strane da gone drske noćne napadače.Jedna od tih izvidnica dognala je dva čoveka od kojih je jedan bio ranjen i mislilo se da će oni biti iz hajdučkog društva.Vezir zapovedi da se bace u najdublju tamnicu: želeo je sam lično da ih uzme na ispit. Sutrašnji dan osvanuo je krasan, vedar, sunčan.Jasne luče sunčeve odbijale su se od iglica zamrznuta snega i iskrilo se kao da se prosulo rastopljeno zlato, a nepregledno belo snežno pokrivalo širilo se dokle god okom možeš dogledati, dajući celokupnoj prirodi nekakav tih, veličanstven izraz mira i spokojstva, što je čudno kontrastovao s hukom protekle noći. Posle one burne i krvave noći svaki je osećao neko unutrašnje zadovoljstvo i sigurnost kad nasta jasan dan. Izmoreni bdenjem, vojnici su prilegli da ugrabe bar po jedan san.Međutim, po gradu već bejaše pukao glas o noćašnjem krvoproliću, i beogradske kavane bile su pune žagora i razgovora o noćašnjim nesrećama.Na istinite događaje nadovezivalo se stotinu izmišljotina i fantastičkih dosetaka, mračne slutnje i neki neodređen, zloslutni strah polako se potkradao u dušu Turaka; svak je slutio nešto neočekivano i strašno od najskorije budućnosti.Turci su se kuražili, pretili su, ali na svakome se poznavalo da se strah već uvukao duboko u dušu njinu, a mračne slutnje, kao ogromne crne tičurine, već su uveliko graktale oko njih. Sastanak austriskog cara Josifa II. sa slavoljubivom ruskom caricom Katarinom II. i one silne svečanosti, kojima je propraćen taj sastanak u Hersonu, izazvali su zebnju i ozbiljno strahovanje na Porti. Rusija je u poslednje doba nanela Turskoj mnoge i teške udarce.Ona je ne samo prigrabila mnoge pokrajine, koje su ulazile u sastav turske carevine, no se slobodno može reći, da je potisla Tursku na svima linijama, i u dvorskim ruskim krugovima već se otvoreno govorilo o nasleđu turske carevine, o zauzimanju Carigrada i o progonstvu Turaka u Aziju.U Hersonu, pri poslednjoj svečanosti, između ostalih sjajnih priprema, bila je podignuta i jedna triumfalna kapija, na kojoj je zlatnim slovima pisalo: „Ovuda vodi put za Carigrad“.Osnivanje nove grčke carevine na Balkanu, kojoj bi Carigrad bio prestonica, bio je plan, kojim se ruska carica ozbiljno bavila, i, kao što smo videli, već je bio spreman i kandidat, unuk caričin, koji je imao sesti na vizantiski presto starih Paleologa. Zebnje Portine bile su, dakle, potpuno opravdane, i u Carigradu su sasvim pravilno računali, kad su carski sastanak u Hersonu uzimali kao krupan politički događaj.Bilo je sasvim ispravno uverenje, da su tom prilikom između Rusije i Austruje učinjene pogodbe na račun Turske i da će te pogodbe u skoro doći na izvršenje. Usled svega toga, na Porti su se nadali u skoro kakvom iznenađenju od strane Rusije ili Austrije, s toga su i prionuli da preduzmu mere, kako ih događaji ne bi zastali nespremne. Na sve vezire i upravnike po golemoj turskoj carevini razaslata su bila s Porte razna uputstva, šta imaju raditi i kako im se valja držati, da ih kakva politička olujina ne bi iznenadila. Naročito vezirima i pašama, što su bili na međama Rusije i Austrije, upućena su opširna izvešća o svršenim događajima i upustva za dalje držanje. Među svima starešinama turskim na ovim krajevima, bio je tada najvažniji vezir beogradski.S toga je bilo odlučeno na Porti, da mu se, pored pismena uputstva, isprati još i naročiti činovnik s Porte, koji će mu usmeno dopuniti važne pismene dokumente, i koji će se lično uveriti o stanju i položaju amo na ovim krajevima.Ta važna misija bila je poverena i važnome čoveku.Jedan od ljubimaca sultanovih, njegov nećak i najugledniji mlađi dvoranin Sadulah-Bej, krenuo se za Beograd baš ove noći, kada su se u Beogradu odigrali ovi krvavi i tajanstveni događaji, gde su poginuli toliki Turci.Sadulah-Bej imao je da se zadržava uz put po većim gradovima a da svrati i u dunavske tvrđave Ismail, Galac, Silistriju i druge, tako da se računalo kako će u Beograd stići tek posle mesec dana.Beogradski vezir zazirao je od ovog dolaska, u toliko više, što je između njega i jednog dela beogradskih uglednih Turaka vladala razmirica, a ovo je sad bila živa zgoda za Beograđane, da ga optuže kao čoveka popustljiva i nemarna, koji je svojom mlitavošću toliko napustio hajduke, da po sred Beograda gomilama kolju pravoverne i u Beogradu već više ne gospodari vezir, no hajduci. Vezir je znao da će njegovi protivnici kod carska izaslanika u tome pravcu dejstvovati.Da bi oslabio njin uticaj, on se bio rešio da u ovo poslednje vreme upotrebi taku strogost i neumitnost prema raji, kako će zadrhtati ceo pašaluk, a strah i užas ispuniti sve duše.Pod utiskom tih događaja beogradski Turci moraće zanemiti.Tako će im u poslednjem času biti izbijeno iz ruku najopasnije oruđe i oni u brzini neće imati kad da nađu drugo, koje bi im tako zgodno poslužilo. Usled toga vezir izda naredbu, da se po celom beogradskom pašaluku pregledaju sve tavnice i gde god ima zatvoren kakav veći zlikovac, da se uputi njemu u Beograd.Tako isto izdata je najstrožija naredba područnim agama i muselimima, da hvataju sve podozrive ljude i da ih okovane upućuju u Beograd.Namera je vezirova bila, da od sviju tih ljudi posle probere najkrivlje i da priredi strašnu seču, od koje će sav Beograd zaudariti krvlju. No u tome sreća se osmenu na vezira i s druge strane, od kuda se nije ni nadao.Njemu na jedared dopade šaka čitava jedna četa hajdučka, koja je brojala preko 20 drugova.A što je najvažnije, računalo se, da je u toj četi i Crni Ratnik, koji je sam za sebe vredio koliko čitava jedna vojska hajdučka. „Crni Ratnik“ bio je poznat kod Turaka pod imenom Kara-Jiđitler (Crni borac) ili Gjidže Dilaveleri (Noćni ratnik), i ovaj naziv bio je donekle opravdan time, što je taj tajanstveni junak sve svoje vojničke pohode mahom vršio noću.Noću je napadao, noću pobeđivao, noću je osvajao i noć je bila njegov elemenat, kao što je tici vazduh i ribi voda. Čim se desila u beogradskoj tvrđavi ona tajanstvena seča stražara, pa posle onaj nenadni napad i seča na Topčiderskom drumu, odmah se počelo slutiti, da je negde u blizini Crni Ratnik i da ovo vrše kakve njegove izvidnice, koje još samo pipkaju i pokušavaju šta se može učiniti, a njin mračni vođa jamačno sprema i planira kakav veći, krupniji napad.Ime „Crni Ratnik“, koje se u poslednje vreme bejaše počelo zaboravljati, sad ponova iskrse i sad je opet lebdelo u svačijim ustima. I Turci se nisu varali.Njine slutnje bilo su opravdane.Crni Ratnik doista je bio u okolini beogradskoj. Rudniče, Rudniče, ponosna planino srpska, vekovni svedoče naše slave i veličine i našega pada i stradanja, verni saputniče promenljive sudbe plemena srpskoga, dično boravište vila srpskih, verni čuvaru slobode srpske, riznice i hranilište divne pesme i slatke reči srpske, utočište slobodna duha i svete vere Srbinove, dragi aleme u kitnjastoj kruni srpskih planina, — tebi pristupamo! Imala je pravo bujna fantasija narodna, kad je izabrala bregove i kitnjaste planine kao boravišta starih neznabožačkih Bogova i svetinja. Šume i planine zbilja su utočište svega, što je jednom narodu milo i sveto, i to se najbolje ogleda u teškim sudbonosnim vremenima, kad na kakav narod naiđu mučna istoriska iskušenja i kad u pitanje dođe sam opstanak njegov.To je rečito posvedočila i burna povesnica našega ponosnog Rudnika, koji bi u istoriji srpskoga naroda mogao imati svoju zasebnu bogatu istoriju. Nekada izvor velika bogastva sa obilnih ruda svojih, koje su se, tako reći, same pomaljale iz utrobe matere zemlje, nudeći vredne ruke da se njima koriste; nekada živ privredni centar, u koji se iz dalekih krajeva cela balkanska poluostrva sticali putnici i trgovci, da što kupe, prodadu i prepazare, — Rudnik se za dva tri poslednja stoleća pretvorio u tihi samostan srpske pobožnosti i u tvrdi oklop srpske slobode — u utočište slobodnih hajduka, koji su po pećinama rudničkim uz tužne zvuke gusala razbijali junačku brigu i napajali dušu slatkim skaskama iz daleke lepše prošlosti. Bilo je burno studeno zimsko doba, kad snežne vejavice ne prestaju po nedelju dana, kad strašne zimske olujine po čitave dane i noći neumorno pevaju svoje ledene, smrtonosne, hučne pesme, od kojih se sama duša mrzne. Pored razbuktana ognja sedeo je u skrovitoj kućici manastira Blagoveštenja sedi arhimandrit Melentije i, gledajući u živu žeravicu koja se jaglila na ognjištu, bejaše se zaneo u duboke misli, koje su ga odvodile daleko, daleko od ovoga skromnoga ognjišta. Sećao se Jerusalima, gde je pre tri godine dočekao Sretenje Gospodnje.Sećao se onoga velelepna sjaja, s kojim se sve hrišćanske svetkovine proslavljaju u ovome dalekom svetom gradu.Sećao se... . . .U kuću banu krupan, kosmat čovek, u dugačkom resnatom crnom gunju, s golemom crnom jagnjećom šubarom na glavi, s puškom o ramenu a s pištoljima i jataganom za pojasom.Otac Melentije se prenu, ali kosmata ljuda smerno se pokloni pred njim, i još smernije izusti: — Blagoslovi, sveti oče! — Bog blagoslovio, sinko, svaku rišćansku pomisao tvoju! Nasta trenutno ćutanje.Posle obojica progovoriše u isti mah: — Kojim dobrom, sinko? — Junačka nevolja, oče duhovniče!Turske poćere s jedne a zima i glad, s druge strane, — reče neznani došljak. Otac Melentije sav se prenu.On brzo ustade i reče zabrinuto: — Hajduci!Uh, po Bogu sinko, a ja baš sad imam ovde na konaku dva čauša Sali-agina sa sedam drugih janičara! — Da ih pokoljemo kao štence — reče hajduk. — Ne govori to, po Bogu sin da si mi!Lako ih je poklati, tu bi im ljubav mogao i ja sam učiniti s mojim đacima, ali kud posle da se denemo od Sali-age!Zar da se popali ovo, što se vekovima zbiralo kamen po kamen! — Arhimandrit pokaza rukom na manastir. — Ne govori to, no beži amo u mutvak i daj nekako da te preobučem pa da vidimo šta ćeš...No, vaistinu, od koje si braće ti?Ko ti je harambaša?Mileta, boj se? Hajduk se ponosio isprsi: — Kakav Mileta, oče ladiko! — Ti pretera, sinko, nisam ja vladika, — preseče ga otac Melentije. — Sve jedno!Daj bože zdravlje, bićeš i to.No ti šćedoh reći: kakav Mileta!Krupnija su naša posla.Crni Ratnik je naš vojvoda. — Crni Ratnik! — Otac Melentije zažmuri a lice mu se čisto za čitavu ped izduži: — Crni Ratnik!Pa to je onda cela ova okolina puna hajduka? — Nas oko vojvode ima dvadeset i sedam, a ostali su u manjim i većim četama prsnuli po cijelom pašaluku.Neki su, mislim, čak pod Biogradom. — Gde ste na konaku? Hajduk se obazre, primače se ocu Melentiju i prošaputa mu na uho: — Orlovska pećina, više mostovske stijene. —Posle dodade glasno: — Treba nam bar tri brava i 50—60 oka hljeba.Rakije i vina, ako ima.Samo za vojvodu moraš naći makar bilo jedno bardače.Ja imam spremne ljude, koji će sve to ponijeti.Oni čekaju dolje u jazbini.Sve je gotovo, samo vi pohitajte. — Pritaji se ti tuna, sinko, očekni, dremni malo, ako hoćeš, samo zaključaj vrata da ko ne tumarne unutra, a ja ću narediti sve što treba i što biti može, a čega nije — nemojte, bogme, ni istraživati. — Hljeb je najpreči — odgovori hajduk, poznat u družini pod imenom Miljko Britva ili, kako su ga obično kratko zvali — Britva. —Najpreči, ali je i najteži.Brašna će se naći, ali da se umesi i ispeče 50—60 oka hleba, treba najmanje bar tri sahata.Pa i posle svega toga opet vam moram dati presan hleb, a njega valja koliko toliko natrti da ne bude sasvim gnjecav. — Oče ladiko, da se mete na jednu kamaru hljeb, što sam ga ja do danas umjesio, bi bila veća gomila i od ove svete bogomolje, bože prosti.Carska bi se vojska mogla nahraniti hljebom koliko sam ga ja kroz moje ruke propustio.Da sklonim đe god ovo oružje, daj mi kakvu đačku anteriju, pusti me u mutvak pa će za tili časak biti hljeba kolima da ga vučeš.Imate li samo pećku za hljeb? Nije prošlo ni četvrt časa a u mutvaku su već odjekivala dva sata — Britva i još jedan đak manastirski živo su sejali brašno.Noć se već u veliko bila uhvatila, a Britva je još sedeo s ocem Melentijem u manastirskoj odžakliji kraj lepa ognja i još lepša srpska razgovora. Dve pune vreće velikih hlebova, tri zaklane ovce jalovice, s jednim povelikim nazimetom i s dva meha vina i velikim đugumom rakije već su odavna bili otpravljeni hajducima u pećinu.S toga je Britva mogao sad na tenane ćeretati s ocem Melentijem. — Nije ti druge, oče ladiko, moraćeš poć!Svi će biti tamo, a taka je i vojvodina zapovest. — Ama što ti mene jednako vladikaš, kad ja vladika nisam? — Pravo da ti kažem, ne mogu jednako da lomim jezik preko onoga akrimadrit...Eto, ne umijem ga ni izgovoriti, pa ti volim reći da si više no da si malje. — Zovi me, čoveče, prosto duhovniče. — Tvoja volja, ali duhovnik je i onaj tvoj Stevan kod manastirskih goveda.No najposle sve jedno.Od mene ti je jedna počast pa ma kako te zvao...Već, kako rekoh, da odbijemo po jedan san, pa da se krenemo.Uglava je taka da svi ljudi budu tamo akponoć.Mi ćemo odavde slećeti za časak.Do pred zoru vi ćete površiti posao, pa se ti onda vrati, a mi?.... — hajduk ućuta i mahnu rukom. — A šta misliš kuda li ćete vi? — To jedan Bog zna. — I vaš vojvoda. — Ne zna uvek ni vojvoda!Koliko puta ceo se dan spremamo za jednu stranu, a kad bude u veče mi okrenemo sasvim na drugu.Izađemo, pođemo kud smo bajagi isplanirali, pa razgovor s prvim čobančetom, koje sretnemo, pokvari sve naše planove, i mi okrećemo drugijem pravcem.Mi smo ti, oče duhovniče, kao tica na grani. — Mučan život i pun opasnosti. — reče otac Melentije. — I jes i nije, oče Melentije.Kako se uzme.Umor, gladovanje, nesanica, toga svud ima, a posle čovek se na to sve i nauči. — A pogibija?! — Ona nađe čovjeka i u postelji, kad mu dođe suđen dan.Eto, ja otišao po ovome zlu zanatu i dosad sam bivao bar u pedeset okršaja, pa evo me, hvala Bogu!Kod kuće mi ostane mlađi brat, popne se na grm da vadi neke nesretne čele, strmekne odozgo i ostane na mestu mrtav.Opet dakle izlazi na onu narodnu: „Nema smrti bez suđena dana!“ — A i kad dođe suđeni čas, bar ginete za svetu veru, za svetli obraz junački, za lepo ime srpsko, ginete kao ljudi, kao junaci, čije će se ime blagosiljati. Hajduk je netremice gledao u žeravicu, dok je otac Melentije ovo govorio.Za tim pljucnu u prpor, odbi dva dima iz kratka čibučića s crnom, malom lušom, podiže veđe, mahnu glavom i reče! — Ginemo! ko ti zna zašto ginemo!Ako hoćeš najpravije, ginemo za svoj ćev!Eto na primer, uzmi mene.E ne bih ti ja trpeo siledžiluk i obijest onoga našeg šilopajskog razmetljivog krvnika, pa da bih znao izgubiti obadva svijeta!I ja ga mlatnem budakom ka krme među uši, pa gurnem u čestu.Zar sam ti ja onda pomišljao na vjeru, na srpski obraz i na druge take stvari!Od toga doba tumarao sam, bio sam prvo u četi pok.Gavrila harambaše, a kad on, Bog da ga prosti, pogibe u đurevačkom groblju, ja sam onda tumarao nešto sam, nešto s drugijem novajlijama, dok se ne namerim na hajduka Trišu iz Srema.S njim pređem u Ćesariju.Tu u Fruškoj Gori namerim se na našega sadašnjeg vojvodu i od toga doba od njega se ne odvajam.On zna šta hoće.On ima velike planove, a mi?... mi idemo za njim, kao ono ždralovi za predvodnikom svojim, idemo za to, što niko od nas ne zna šta bi imalo drugo bolje i pametnije.Ti nešto spomenu za ime za svijetao spomen.Đe ti je hajdučki spomen?Nema ga, ka što nema ni hajdučka groblja, i ako je do sad izginulo toliko hajduka, da bi sve staze i bogaze mogli okititi svojim grobovima.Ostaće ime vojvodino, on će se pominjati, a mi - Britva mahnu rukom.A i koja vajda!Kad se legne pod zemlju, bogme ti je jednako i onome što ga pominju, baš ka i onome koga se niko i ne sjeća.Ono istina, lijepo je kad koga braća i družina i potlje smrti dobrijem pomene.Ama koji ti se toga sjeća za života i rada svoga, da bajagi na to stvar dogoni.A od stotine što ih pane, Bog zna da li će se i jedan pominjati.Eto mene istoga, kako me gledaš, oče duovniče.Bogme sam ti u vatri i na svakoj junačkoj muci ka i najbolji među nama.A sutra da gde god zakovrnem, ko bi me se sjetio!Kaki smo mi valjastijeh drugova imali i pogubili: pa koga nema, bez njega se more...Tako je to!Pa i opet.Eto sad mi je četrdeseta.A kad bi se nešto moglo sve iz početka, pa da me ko upita šta bi? ja bih opet pre izabrao ovo, no da trpim tursku objest u selu ka i ostala raja.Pa koje vajde teškati se.S toga, oče duovniče, ja bogme i jesam vazda dobre volje, i smijem ti se i na najgrđu nevolju.Po đekad me družina i kara.Vele, on se ni za što ne brine, sve okreće na šegu.A da i što ti je ovaj naš život do neka luda đavolija, jal suviše mudra šega.Za moj račun čovjek ti je ka i ova jedna pahuljica snijega, što se skovitla odozgo, pane i nestane je.Niti znaš od kuda se javila, ni đe se izgubila: lećela je za jedan tren oka — eto to ti je naš život.Šta ga ih je pod zemljom, šta ga ih je što će za nama doći...Ko će pohvatati rakam svemu ovome!-Za to je najbolje i ne lupati mnogo glavu oko toga.Živi doklen se more, budi čovjeku čovjek, a vragu tucaj rogove.Uz dobre prijatelje nakreni čuturicu i popjeni, neka se srce okupa u vinu i u pjesmi, a smrt kad dođe — dobro došla, ponukaćemo i nju.Neće li — čuturom ćemo je po vrh glave!....I zdrav si mi, oče duovniče! — reče Britva raspoloženo, i nateže bukliju, koja mu je stajala uz koleno. Otac Melentije slušao je hajduka s golemom pažnjom.Njegov govor iznenadio ga je.Sad primeti s osmejkom. — Boga mi, sinko Miljko, ti govoriš kao da si ti duhovnik, a ja hajduk... — Ne dao Bog, oče!Da nisam što zgriješio jali što gođ neuputno rekao? — Ne dao bog, sinko!Svaka ti je kao da si iz knjige čitao.No ja se vaistinu čudim takim mislima kod čočeka koji je pošao po takom zanatu ka to ti. Još su dugu i dugo razgovarali gorski hajduk i smerni služitelj, oltara, i njihov razgovor mogao bi se produžiti i do zore, da Britva, u neko doba, ne skoči i ne reče: — Da krećemo, oče duovniče, vrijeme je! Otac Melentije ustade i duboke uzdahnu. — Dakle veliš, biće i Levajac iz Donje Gojkovice i Lomo iz Dragolja i ostala? — Biće prvi ljudi iz cijela kraja. — Onda nije vajde, da se ide.Samo se brinem da se ovi moji zlosretni gosti ne izbude dok se ja vratim.Bojim se tražiće me i pašće im u oči da me nema oko ponoći.Istina, dobro su se oljoljali na pivnicama, ali bojim se istrezniće se do mojega povratka. — Aber da nemaš ako ti je samo to briga.Idem ja da ih maleno okadim, pa ti neće ustati ni do podne ako hoćeš. — Bojim se da im što ne bude!Rekli bi posle potrovali ih kaluđeri i manastir bi stradao. — Ne boj se ništa, duovniče!Ne bih ja ni sam da te bacam u kaku bijedu.Neće im ništa biti, koliko meni i teb!No dajde mi malo žeravice na vatralju ili još bolje na kakvoj crepini, pa mi pokaži njinu odaju. Otac Melentije nađe poklopac od ćeramide; Britva nagrnu žeravice, izvadi iz jandžika nešto crno i usukano, kao upletena gužva sena, iskriža ga nožem i baci na žeravicu, od čega se diže gust, ali prilično prijatan dim.Nije ni malo udarao i pre bi se moglo reći da jako miriše.Britva otškrinu vrata, i uturi ovaj kad u sobu, gde su po patosu spavali razuzureni janičari, posle opet zatvori vrata i reče: — Neka ih sad tako malo, pa ćemo posle ući da vidiš kakvi će ti biti. — More samo da im što ne bude — vajkao se otac Melentije. Posle dobra četvrt časa Britva pozva Melentija da vidi svoje goste.On se branio: — More, mrtve ih gledali, neka ih, hajdemo mi sad našim poslom.Ali Britva nikako ne htede.On širom otvori vrata, uđe slobodno i prvoga janičara, što se bejaše razbalaćio po patosu, gurnu nogom i povika glasno: — Ustaj, ago, žalosna ti nena tvoja! Ali Turci su hrkali kao poklani.Dođe i Melentije sa žiškom u ruci.Čudan je to prizor bio. Dobro natreskani, Turci su ležali po patosu bez reda i razmeštaja, bez prostirke i pokrivke, bez uzglavlja i bez ikakve postelje.Oko njih i preko njih stajali su razbacani gunjevi, džoke, jeleci i druga odeća, a belo resnato ćebe, kojim se jedan od čauša jamačno hteo pokriti, stojalo je usukano i odgurnuto, čak iza vrata. Turci su ležali natrpani i zgurani jedan kraj drugoga i jedan preko drugoga, kao da su vilama nabacani, ili kao da su iz kakva topa izbačeni.Jedni su ležali poleđuške, drugi potrbuške, treći zgučeni u klupče — da ih je čovek navlaš premetao ne bi ih gore izvršljao.Odaja je bila puna prokisla vinska zadaha i odvratna zaudaranja od znoja i nečistoće, a uz otužnu zaparštinu mešali su se dosadni zvuci hrkanja, ripanja i šikanja. — Da grdna gada, reče otac Melentije. — Carski sinovi, primeti podrugljivo Britva, a zatim ih uze razgledati.Pipao ih je, vukao, prevrtao, a oni su spavali kao poklani i nijedan se nije mogao probuditi. — Šta ga sam ih puta gledao ovako mrtve, kad ih tako po negde zgodno zatečemo.Za čudo da se nađe među njima uvek i po kakav nesretni rišćanin.Jamačno je koji i od ovijeh; ne može valiti.Obično se poznaju po tome, što im se nađe na tjelu po kakav krst. Govoreći to, Britva je razdrljivao grudi jednom po jednom Turčinu i razgledao ih. — Evo, na! — reče on — pokazujući kod jednoga plav krstić, upisan u kožu, upravo nad levom sisom. — Gle, istina! — reče otac Melentije, pa se saže i sam da zagleda. — I to se ne može nikad izbrisati ni izgladiti? — Nikad! — odgovori Britva.Posle nastavi: — Sirota njegova majka!Šta li je ona jadna mislila, kad mu je ovo gradila?Možda je, kukavica, računala da joj sin nekad bude neko duovno lice, te je šćela još iz rana da ga osjeni krstom svetijem.Možda je i drugo!Možda je osjećala opasnost koja prijeti vjeri njena đeteta, te je hitala još iz rane mladosti da ga stavi pod zaštitu sveta krsta, da ga on brani i zaklanja od nevjerstva koje sa svijeh strana na njega zija.Ali, za ludu ti muka, ojađenice!Nijesi ga spasla!Evo ga, na, među Turcima ti je; turski se nosi, turski zbori, turski se Bogu moli, turski radi.... Britva je ovo izgovarao čudnim nekim glasom, gledao je nekud u daljinu i izgledalo je kao da sam sa sobom govorio.Njegove krupne, crne veđe neprestano su se mrštile. — Nar to žene rade? — upita otac Melentije. — Britva, koji je do sad čučao kraj Turčina, ustade, uspravi se i reče ozbiljno: — Ne znaš ti, duovniče, šta pati ovi naš jadni narod!Bi ste ovđe još zaklonjeni; sela su čista srpska, nema mješavine, nema poturčenjaka; što vas je, svi ste svoji, a Turci su odozgo kao neka skrama, koju prvi vjetrić može otpiriti.Jadi su onđe, đe su Turci kao živa rana ozlijedili cijelo tjelo, đe su progrizli, što no riječ, do kostiju, đe se po selima smješao Turčin i Srbin, pa Turčin svuđer jači.U svakom selu izvilo se po jedno, pa bogme i više munareta, u svakom selu puno otpadnika i poturčenjaka, o kojima se znade, da im je vamilija do pre dvajestak godina bila srpska, a puno ih je koji se i sada turče.Do juče bio Srbin, danas je Turčin, i gori je od svake Turkuše.Da može utro bi celo Srpstvo da mu ne bode oči, da ga ne podsjeća na njegovu izdaju, da ga ne kori za prevjeru vjere prađedovske.... Britva duboko uzdahnu, pa odmah nastavi: — Taka ti je naša tužna Bosna, taka je plačna Stara Srbija, a još je najcrnja robinja Maćedonija.Sve sam to prošao, svo viđeo, 15 je godina kako se bijem po hajdučiji od nemila do ne draga, i viđeh već sve jade Srbinove, a ponajviše oči mi se otvoriše od kad sam s ovijem našijem vojvodom.On nije samo vojvoda, on je učitelj, on je duovnik naš. — Kad on sjedne, kad on uzme govoriti i kazivati šta smo bili iz starine, a što li smo sad, mrki gorski hajduci plaču oko njega kao slabe žene.... Otac Melentije htede nešto reći, ali mu reč bejaše zasela u grlu, i on ućuta.Britva produži. — I ovaj jadnik mora da je otuda od nekud iz Stare Srbije, ili iz Maćedonije.Tamo je ovaj običaj zakršćavanja jako raširen.Drže ga kao neku svetinju.Majka vjeruje da spasava dušu svoga đeteta, ako stavi na njega obeležeje sveta krsta.Gledao sam ih kad to rade.I vavijek me je u srce diralo kad vidim majku s kakvom vjerom i pobožnošću ona to vrši na svome rođenom đetetu. — To se bocka iglama, pa se posle čini mi se, trlja nekom vodicom? — upita otac Melentije. — Izbocka se iglom i natrlja barutom; posle se barut upali, a na koži ostane kao neka rana.Kad se ta koža zguli, onda ostane na telu plav krst, ili drugi koji znak. — Turčin, što je imao ovaj znak na grudima, bio je mlad, vrlo ugledan momak, srednja rasta, pun, razvijen, s velikom, kao zift crnom bradom. — Pogledaj der ga, oče duovniče! — reče Britva. —- Pogledaj ga, kako je to lijep, otresit čovjek; u svomu odvojio od ostalijeh Turaka...Srpska krv, srpsko mlijeko, — poznaje se: ali razgubalo ga to srpsko mlijeko kad ga je tako zaboravio.... Ali ko zna na kakvim je jadima bio.Možda su ga i malena poturčili, kad nije ništa ni razbirao — dodade Britva, kao da je sam sebe svetovao. — Jadan ti je i ovo život.Ništa nisu utekli od nas hajduka.I ovo ti živi od danas do sutra, i ovo ti je kao tica na grani, bez kuće, bez kućišta, bez rodbine, bez prijatelja, bez igde ikoga svoga.Dok dura vura! bije se i gine, a ni sam ne zna ni za što ni za koga...No da grabimo mi, oče duovniče — ponoć je tu. Dok je Britva ovo govorio žižak dogore, ugasi se, njih dvojica ostadoše u mraku, a u sobi se samo čulo hrtanje pijanih Turaka! Vetrina se bejaše prilično utišala, ali sneg je još vejao, kad se arhimandrit Melentije i hajduk Britva kretoše za Orlovu pećinu, gde je bio na konaku čuveni Crni ratnik s ostalom družinom svojom. Britva je svuda išao napred, ukazujući ocu Melentiju kuda može zgodnije proći.Melentije se bejaše prerušio u prosta seljaka, osećao se lak, bez duge kaluđerske odeće i koračao je živo i lako.Videći Britvu, kako s pouzdanošću gruva kroz planinu zavejanu snegom, Melentije mu primeti: — Rekao bi čovek da znaš ovuda sve staze i bogaze. Britva odgovori da poznaje, što no reč, svaku bukvu, i svaku stenu, a iz dalja razgovora izađe da je on rodom iz Kačera, i to mestimice iz sela Šilopoja, gde i sada ima veliku rodbinu.U hajduke je otišao još pre 15 godina, i od toga doba izhodio je sve srpske zemlje — od Vidina do Soluna i od Vitoša do Jadranskoga mora i Muhača. Nisu dugo išli a već počeše nailaziti na hajdučke straže.Melentije se čudio tolikoj opreznosti.I ako su u sred puste planine, i ako je studena zimska noć tako opaka da Turčin ne sme nosa pomoliti van svojih tvrdih karaula, Crni Ratnik ipak bejaše preduzeo opširne mere da ničim ne bude iznenađen.Straže su bile istaknute na čitav sahat daleko od pećine.Britva je davao lozinku hučući kao jeina, i hajdučke straže na taj glas propuštale su ga.Najzad, kroz pustu noć odjeknu glasna pesma kosovića. — Tu smo! — reče Britva, jer ova slatka pesma značila je da je pećina na dogledu.Melentije se čudio kako čovek podešava glas kao istovetni kos, a Britva mu primeti. — Taki nam je rufet oče!Moramo da naučimo sve životinjske glasove.Moramo s ticama da pevamo, s vucima da arlučemo, s psima da lajemo.Koliko sam puta njiskom kao ždrebac namamljivao grabljive Arnaute, koji se polakome i potrče na moje hrzanje, misleći da će naići bogatu ergelu i lijepe hatove, a zabasaju samo u zasjedu, đe glavom plate.Šta ga puta kroz tihu noć odjekne za šumarkom jasan zvuk ovčarske mjedenice, čuje se blejanje jaganjaca i mrkanje ovaca, čuje se ono poćerivanje i pogonjenje čobansko r.. r.. r.! r.. r.!, — lopovski Tatarin već se prikrada i vreba da ugrabi, ne ovcu i dvoje, već cijelo stado.Ali kad je zvjere već gotovo da naskoči na svoj plijen, ono pada pronizano vrelijem purkom ili oštrijem vrhom handžara, a mješte onijeh janjaca, što su malo čas blejali, ti začuđeno gledaš pred sobom mrke gorske hajduke.Što će se!Takav nam je zanat!Dovijaju se ljudi kako će jedan drugom pojesti glavu — završi Britva svoj govor. Ovčar i Kabler!Jeste li čuli za ova dva zvučna imena, jeste li gledali ova dva ponosna brega srpska, što kao dva nema stražara vekovima čuvaju ulaz u uzano i kršno ždrelo burne Morave, i stvaraju takozvani tesnac kablarski. Kroz taj tesnac juri hučna Morava, i, kao ono besna lavica, s razbarušenom grivom, tako njeni zapenušeni talasi skaču sa stene na stenu i jure kroz ponore i provalije, dok ne dospeju do prostranih ravnica, kroz koje posle teku tiho i glatko, da se kod Kamidžore zagrle s burnim Ibrom, s drugom ponosnom rekom srpskom, koja nam s juga donosi svoje bujne vode. U tome kršnom ždrelu moravskom, u toj nemoj samoći i pustoši planinskoj uzdiže se čitav niz bogomolja, čitav niz manastira, sklonjenih tu od mrskih pogleda nasilničkih turskih osvajača. Kao što kazuju sami natpisi na tim bogomoljama, one su postale „u vremena teška i nuždna“, a dizane su da iz opštega mraka, bar kao slabački žižak, svetle umornoj duši Srbinovoj i da je čuvaju da ne zaluta sasvim u strašnoj noći, koja traje već nekoliko vekova.Ti su manastiri mahom u kamenjaru i stoje tu prilepljeni uza stene kao lastavičina gnezda. Tu dolazi prvo manastir Nikolje na levom bregu Morave, baš uz reku, pod Kablarom. No sahata niže Nikolja diže se manastir Jovanje, a oko po sahata više leži manastir Preobraženje.Malo više Preobraženja diže se Blagoveštenje. Ali i pored ovolikih manastira, u ovim krševima ima mesta tako pustih i divljačnih, bih se zakleo, da tu noga čovečija nije kročila od stvorenja sveta.Tu je puno ždrala, provalija i mračnih ponora, iz kojih zija mrak i studen.Tu ima i mnogo pećina, naročito u onim krajevima, gde su planine od samog krečnjaka.Osobina je ove stene da se u njoj stvaraju šupljine, koje često uzimaju ogromne razmere po obimu i dubini.Ti otvori u rapavim grudima ove stare zemlje, traju od kad i ona traje, i u raša doba povesnice zemljine, njina je uloga bila razna. U prastaro predistorijsko doba, tu u šupljoj utrobi krečne planine boravio je glomazni pećinski medved i vodio neprekidnu borbu s opakom pećinskom mačkom, otimajući se o plen.Tu je bio i prvobitni predistorijski čovek, ratoboran i strašan sa svojim kamenim oružjem.On se tada borio o prevlast sa ostalim životinjama, i u dugom i dugom nizu vekova on ih je savladao.Večiti mir u ovom podzemnom mračnom carstvu tada je prekidao samo urlik pobeđene životinje, a vlažni svodovi pećinski obasjavani su samo razbuktanom vatrom, koju su naši divlji predistoriski pretci palili, tarući brzo drvo o drvo. Sada, posle mnogo hiljada godina, svuda u drugom naprednijem i slobodnijem svetu, ove pećine postale su samo predmeti interesnih naučnih ispitivanja.Ali u Srbiji, i u ovom dobu o kojem govorimo, ovake pećine postajale su utočište slobode i hajdučki logori. Takva jedna ogromna pećina bila je i više manastira Preobraženja i tada se zvala „Orlovska pećina“.U toj je pećini bio noćas na prenoćištu „Crni ratnik“, i otac Melentije s hajdukom Britvom tamo su hitali. Pećini se prilazilo uzanom, veoma strmom i opasnom stazom, pa i nju su ljudi „Crnoga Ratnika“ tek sinoć prokrčili, inače pristup u pećinu bio je skoro nemogućan.Kad Britva i otac Melentije naiđoše na ovu stazu, u jedan mah začu se s leva i desna tiho: „pst“!Obojica stadoše.To su bile hajdučke straže.Previjen preko dva jatagana, što su mu u grudi opirali, Britva im prišaputa na uho odziv, pa pođoše dalje.Na ulasku u pećinu nađoše taku istu stražu.Pošto su i tu kazali ozdiv propuste ih u pećinu. Pećina je bila mračna i nema.Samo na mahove, od nekuda daleko iz dubine, dopirao je po koji pramičak nejasne, mutne svetlosti, koja se brzo gubila.Pođoše napred. S početka uzana, pećina se sve više širila, i što su dublje zalazili, tama se sve više razbijala, mrak se pretvarao u sumrak, a sumrak je postupno bivao sve ređi i pećina se polako osvetljavala. Otac Melentije radoznalo je zagledao ove ogromne kamene svodove, koji su se nad njim uzdizali.Pećina je bila golema.Pet-šest hvati u širinu, ona se valjda dva put toliko dizala u visinu, i izgledala je kao gorostasan veličanstven crkveni svod.Išli su nekom mekom putanjom, a odozgo, s vlažnih svodova, iz ogromne visine, padala je kap po kao.Uznemireni prisustvom neobičnih gostiju, ogromni pećinski ljiljci kružili su nad glavama naših putnika i preletali tamo amo kroz beličast sumrak.Cika ovih ljiljaka, šum njinih svilenih krila i nejasni odjeci vodenih kapljica bili su još jedini zvuci koji su se čuli u ovim gorostasnim podzemnim dvorima. Što su zalazili dublje, svetlost je bivala sve jača, a pećina sve veličanstvenija.Zidovi pećine sijali su se kao da su obloženi belim atlasom i na malo jačoj svetlosti prelivali se u bezbroj sjajnih boja.Levo i desno otvarale su se druge šupljine, što izgledaju kao pobočne galerije.U ovim galerijama videli su se čitavi nizovi stubova, vitkih, ukusno srezanih, bi rekao da ih je izvodila najveštija ruka umetnička.Imalo je mesta koja tako liče na oltar, da je otac Melentije začuđeno zastajao i sam se pitao, je li moguće da ono nije stvorila ruka čovečija. Najzad stigoše do jedne male uzbrdice.Tu se pećina na jedared tako sužavala, da je izgledalo kao da je zidom pregrađena.Ostajao je samo jedan otvor, koji je ličio na velike svedene dveri.Do tih dveri pelo se preko dvajestak stepenica, urezanih u divni stalagmit plavkasto-žute boje.Na te dveri prosipala se dosta jaka svetlost.Na ulazu stajala su dva stražara, uvijena u dugačke crne gunjeve, s ogromnim crnim šubarama na glavi.Iznutra čuo se potmuo žagor od više ljudskih glasova. — Tu smo — reče Britva Melentiju. Ispod ogromna svoda, koji je izgledao kao kakvo gorostasno crkveno kube, buktala je velika vatra.S ovoga golemog ognjišta dim se dizao u vis, skupljao se gore u kube, a odatle se posle odlivao polako niz pećinu kao kakva mutna beličasta reka.Oko vatre po navaljanim kladama i panjevima sedelo je deset — petnajest ljudi, mahom sredovečnih, a meću njima je bilo i mladića i neka dva sveštena lica, po prilici kaluđeri.Svi ovi ljudi bili su oružani i mahom dobro odeveni.Kad priđe bliže, otac Melentije zagleda ih mnoge odmah poznade i nekima priđe da se pozdrave.No oni njega kao da ne poznadoše odmah s početka ovako prerušena u seljačko ruho, ali čim otvori usta svi mu radosno prihvatiše pozdrav. — Što se čoveče tako nakaradi — reče jedan od duhovnika? — Ne dao bog da je nakarada metuti na se ono što narod nosi — primeti drugi duhovnik. Otac Melentije dodade: — lako je tebi oče Maksime, — to je bio iguman iz Nikolja, — tebe neće niko presretati kad se vratiš, ali ja sam ostavio punu kuću peksijana i gorim na dve vatre. Napraviše mu mesto i otac Melentije sede kra lepe vatre. Sem ovih ljudi što su sedeli oko vatre, bilo je još i drugih, koji su se videli dalje u pećini.Pećina se vijugala i savijala, a iza tih savijutaka, dublje unutra, videle su se još dve tri omanje vatre, oko kojih su ležali neki ljudi.Od vremena na vreme dolazili su sve novi i novi gosti, i zauzimali mesto među onima, što sede tu napred oko prvog ognja.Tu je bilo i ljudi iz raznih nahija koji se među sobom nisu poznavali, i mogao se čuti šapat kako jedan za drugoga pitaju. Prošao je čitav sahat od kad je otac Melentije došao, kad u dubini nasta neki pokret, među prisutnima prođe šapat: „Ustao je vojvoda, eto vojvode!“ I doista, iz pozadna, slabije osvetljenog deda pećine pojavi se visoka, krupna ljudska prilika, za kojom su, na dva koraka rastojanja, išla dva čoveka s puškama u ruci.Visoka prilika koračala je pravo velikoj vatri, a čim je ugledaše ljudi, što su tu u naokolo sedeli, poskakaše i malko stukoše od vatre. Visoka prilika priđe i nazva boga.Ljudi ga otpozdraviše, skidajući pri tom kape, a on zađe redom od čoveka do čoveka, i sa svakim se zdravio i pitao.Neke nije poznavao i tu primeti: — „Ovoga brata ne znam“, na što su drugi hitali da mu kažu ko je to i odakle je. Kad se svrši pozdravljanje, vojvoda ponudi ljude da sednu.Odmah mu primakoše jedan panj i on sede i sam kraj lepe vatre. To je bio visok, još mlad čovek, jer jedva ako je imao trideset i pet-šes godina.Bio je crnomanjast, ali mu je lice bilo vanredno belo i tako fino i glatko, da bih se zakleo, e je od mramora izrezano!Imao je gustu, crnu ali veoma kratku bradu, a crni, zgodno povijeni brčići, veoma su lepo dolikovali na onom glatkom, bledom dicu.Usta su mu bila tanka, srazmerna, usne pripijene i veoma devo skrojene.Na ovom lepom, gospodskom licu naročito je padao u oči izraz nekakve bolne, duboke ozbiljnosti, izraz koji je natkriljavao sve druge osobine i bio naročita karakteristika ovog čudnog lica.Oči su bide crne a pogled na mahove veoma oštar, naročito kad pogleda ispod oka. Ovo lice, koje bi inače podsećalo više na žensku lepotu, da na njemu nije lebdio onaj izraz neke neobične zbilje, ovo lice imalo je čudnu snagu da osvaja pravce samu dušu čovekovu i da budi neograničeno poverenje i predanost, koja tera do samopregorenja i požrtvovanja. I ako je bio snažan i razvijen, ruke su mu bile suptilne, bele, meke; u opšte cela pojava ovoga čoveka pravila je utisak da je ovo potomak gospodskoga roda i kolena, i da nije rođen da kao hajuduk tumara no planinama i pećinama. Kao što je bio telom isto je tako bio i odelom otmen i gospostven.Sve na njemu bilo je od čohe, od svile i kadive.Na glavi je imao kalpak od samura s velikom svilenom kitkom.Inače ostalo odelo bilo mu je mnogo nalik na staro srpsko vojvodsko odelo, kako su ga nosile naše vojvode i kako je opisano u našim narodnim pesmama, naročito u onoj gde se opisuje Kajica vojvoda.Dolama mu je bila od zelene čohe, bogato izvezena višnjevom bućmom i mestimice prešrana zlatom.Na nogama je imao kratke, lake čizme od sahtijana.O bedrima mu je visila sjajna bogato iskićena sablja, a povrh svega ogrtao je veliki trokatni ogrtač od crne dibe, koji mu se spuštao do same zemlje. Prvo se vodio razgovor onako u opšte, vojvoda je raspitivao ljude o raznim privatnim poslovima, dok malo po malo reč ne pređe na opšte narodne stvari, a kao povod za to posluži skorašnja smrt kačerskog obrkneza Stanka iz Nakučana, koji tih dana bejaše mučki ubijen, kad se podockan u veče vraćao s Rudnika kući. — Od nekoga doba tako su se grdno prozlili i pohasili, da baš ne daju živeti, dao bi bog da im ovo bude pred glavu — reče otac Melentije, govoreći o zločinima, koje su Turci počinili u poslednje doba. Vojvoda ustade, međ družinom nasta mrtva tišina.On prođe dva tri put gore dole pored vatre, a ispod oka je pogledao na ljude što su sedeli u naokolo. — Da li smo svi na okupu? upita on.Glas mu je bio snažan, pun, gladak.Govorio je brzo i kratko. Ljudi se zgledaše oko sebe.Brojali su se i računali po među se i nađoše da im malo ko nedostaje, gotovo su svi tuna.Tada uze reč vojvoda.U govoru on napomenu kako je amo dolazio pre tri godine i kako su tada držali jedan zbor nalik na ovaj.Reč je tada vođena o istoj stvari, o kojoj će se voditi i sad, samo što sad imaju tri godine iskušenja više, i o čemu se onda samo nagađalo, sada se zna posigurno.U suštini pak i tada i sada pitanje je jedno i isto; ono je prosto i jasno: Hoće li ovaj narod da se bije ili neće; drugim rečima, da li mu je nasilje tursko dodijalo toliko, da ga više ne može podnositi, i da mu je lakše izložiti se riziku da pogine s oružjem u ruci, no ginuti sigurno bez zaštite i odbrane, ginuti kao stoka koju premlaćuje gde ko stigne. Pre tri godine reklo se, kako je nasilje Turaka zulumćara dosadilo i samim mirnim Turcima, kako se sprema velika molbenica sultanu, koju će potpisati i mnogi Turci, kako će tu molbenicu odneti u Carigrad dva ugledna Turčina i dva ugledna Srbina, kako na Porti ima sad jedan moćan čovek, koji je rodom odovud iz naših krajeva i koji će se rado zauzeti za pravednu stvar narodnu.Govorilo se kako će i sam ćesar austrijski pomoći narodne molbe, kako su najlepši izgledi za uspeh, kako bi oružan pokret u narodu sve to pokvario, i kako zbog svega toga treba stvar ostaviti da legne i da se još očekne.Sad je i očeknuto i pričeknuto i sve se videlo.Videlo se da od sviju tih nadanja nema ništa, da su sva ta uzdanja naprazno, i sad samo ostaje pitanje: Šta će biti dalje?A izbor je kratak: ili se treba odreći svake nade na neku olakšicu i spasenje, pa poviti vrat i trpeti zlo, ili se uhvatiti s njim u koštac, pa što bog da. Vojvoda je ovo izlagao jasno, razumljivo, pozivao se na primere, ukazivao je na ljude koji su tako gledište zastupali i koji su od to doba ili glavom platili, ili na svojoj rođenoj koži iskusili, kako je velika bila njina obmana, pa svoj dug govor završi ovim rečima: — Svi znate šta je bilo pre tri godine.Kao ovo sada, ja sam i tada kastile bio došao da čujem šta ste vi naumni.Vi ste tada svi bili da se očekne.I očeknuli ste.Tri je godine od toga doba.Da li ste što iščekali vi to najbolje znate.Sad su opet nastale prilike gde bi se ustanak mogao dići s nekim izgledima na uspeh.I sad je opet red da vi kažete šta mislite i da se odlučite na jednu stranu. Vojvoda stade i za trenutak njegov strogi, gotovo mračni pogled preletao je s jednoga na drugog od prisutnih gostiju. Tada se diže sredovečan čovek, u dolami, s dugim, na široko opletenim perčinom, koji mu je visio niz leđa.To je bio knez Teodosije iz Orašca.On se prokašlja, izađe malo napred iz gomile, i pogleda po sakupljenoj braći pa reče: — I pre tri godine ja sam se najviše zauzimao da se kavga ne zameće, pa se uzdam da mi braća neće zameriti, ako i sada prvi uzmem reč, a noć je duga kazaće i drugi šta misle. Za tim je knez živim bojama uzeo crtati žalosno i bespomoćno stanje u kome se narod nalazi, i koje nije bilo ni malo povoljno za ustanak, niti je obećavalo kakav uspeh.Turci besni i osioni, a sirotinja zaplašena, zastrašena i uglavu utucana.Naučeni iskustvom iz prošlih godina, Turci su po svima krajevima, skoro u svakom selu, podigli jake čardake, u kojima drže spremne, ratoborne, do zuba naoružane i oružju vrlo vešte krdžalije ili janičare, u opšte ljude bećare, koji žive za ćar i pljačku i kojima nije ništa poginuti.... Slobodni od posla i brige za komad hleba, jer im raja mora spremiti sve što im je potrebno za ugodan život, Turci provode sve vreme u lovu, u vedžbi s oružjem, u projahivanju dobrih kolja, u obilaženju okolnih sela.Na taj način oni sada znaju u svakome selu sve putove i rasputice, sve staze i bogaze, sva skrovita mesta i od njih je danas teško ma šta za duže vreme sakriti.Sem toga oni poznaju sve uglednije domove, znaju sve otresitije ljude i pri prvom pokretu pohvataće ih i potrpati u gradske tamnice, ili će ih prosto iseći.... Kod Turaka je sila, ali kod njih je i bogatstvo.Što ne mogu silom, oni dostižu novcem.Gde god se u narodu pojavi kakav otresitiji i smeliji čovek, čovek ubojnik, oni, ili ga smaknu, ili ga pridobiju za se, dobro ga plate, načine od njega svoga poslušnika, koji im vrši krvavi izmet i po njihnoj zapovesti tamani svoju braću.Na taj način na sve strane razmnožili su se i špijuni, potkazivači i došaptavala, od kojih se ne možeš svojski ni bogu pomoliti, a da se to ne došane i ne dokaže Turcima na čardaku.U ovu gadnu službu uvrbovane su čak i neke ženske.Mladi Turci imaju po selima svoje mlade jaranice, koje im sve dokazuju, i svoje stare đuvendije, stare veštice, koje će za dobar bakšiš prokljuviti i gde je sinoć vrag večerao... Usled toga svi bolji i otresitiji ljudi žive u večitom strahu, i, što no reč, sklanjaju se i od senke svoje, samo da ih kakva napast ne snađe... Zlo je od ljudi, pa je zlo i od Boga.Ovo je već treća godina kako letina obmanjuje.Tek je polovina zime a već je nestalo hrane i za stoku i za ljude.Uz to su udarile i strašne boleštine.Polane je morila čuma, a sada arapske boginje već skoro čitava godina dana kako ne izbijaju iz seljačkih domova.Najzad još se pamti kako je narod grdno prolazio što je u ranija vremena pristajao i bunio se, pa je sad ušla neka strava u svet te nikome ne veruje i od svakoga se boje.Turci su pokupili i poslednju britvicu od naroda, te, što no reč, nema čime drvce zarezati da zub pročačka, a kamo li izaći u otvoren boj!Grdne globe prebiljušile su i poslednju paricu; ne bi imali za šta kupiti praha ni koliko čovek može na dlanu sagoreti.Sve je to ređao knez Teodosije, pa svoj dugi govor završi ovim rečima: — Na jednoj strani stoje odmorni i za boj orni, siti i napiti, smeli i junačni, spremni i naoružani, bogati, jaki i udruženi Turci, a na drugoj strani gola, raspojasana, prestravljena, pometena, od boga i od ljudi napuštena raja.Ili, ako hoćeš drukčije: na jednoj strani stoji oštra turska sablja, a na drugoj podbrijana srpska glava.Digne li se glava, na nju će pasti sablja, pa što ko povuče.Ko tu sme primiti greh na dušu, da krene narod na sigurnu pogibiju!Hajducima je lako!Oni ogledaju, pa ako pođe dobro, dobro je!Okrene li zlo, oni gurnu u šumu... danas su ovde, a sutra na drugom kraju: bilo pa ih nije, i šta im ko može.Ali tako se ne može sa sirotinjom.Ceo narod ne može se odmetnuti u planinu.Za to ja i nisam da se mahnita već da se miruje, pa ako se može što lepim načinom — dobro, a ako se ne može, bolje trpeti i ovo, no uzmutiti narod da posle sa svim s glave propadne!Tako ja mislim, a eto i druge braće, pa neka i oni govore. Pošto je dovršio svoj govor, knez Teodosije povuče se među ljude.Crni ratnik saslušao ga je ćutećki, pa je ćutao i sad, pogledajući ozbiljno i mračno po sakupljenoj družini.U pećini zavlada grobna tišina.Čulo se samo kako vatra puckara. — Da čujemo i drugu braću — reče Crni ratnik, videći da se niko ne javlja da govori. Ustade omalen, prićos čovek, živih, vatrenih očiju.Vojvoda ga nije poznavao, te ulita pogledom Britvu: on se primače i šanu mu, da je to Damnjan Matović, prozvani Krdža, iz sela Ločevna (sad u srezu crnogorskom), dobar domaćin a i dobar junak: kod Turaka na dosta dobrom glasu. Krdža reče da će on posle kazati što ima, sad, ovako uzred, hoće da dopuni samo nešto od onoga što knez Teodosije malo čas pominja o spremi turskoj. On, Krdža, ima Turčina pobratima, Suljagu Redžepaliagića, spahiju iz Gornjih Branetića.Ovo dana pobratim Suljo zvao ga je k sebi na čardak, na prijateljski eglen i razgovor, i tom! prilikom rskao mu: — „More, pobratime Krdžo, neki naši opet spremaju da gurnu ugarak u vilajet.“ Krdža mu primeti da on o tome ništa ne zna: na šta će mu aga reći: — Nisam te ja ni zvao amo, pobratime, da te ispitujem znaš li ti to ili ne znaš, već da ti kažem, da ja to sve znam, a da to znaju, bogme, i drugi Turci, i da ti, kao mome dobrome dostu i pobratimu reknem, da ne umačeš tvoje prste u to varzilo i da se čuvaš mahnitih ljudi, kojima je, mesto mozga, vetrina u glavi.Sve što je do sad bilo, sve to ide u jedan ćitap, a ovo što će sad biti to će imati sa svim drugi hesap!.... I tu je sad Suljo ispričao svome pobratimu, kako su se Turci spremili da metu sve pod nož, ako se najmanji pokret oseti u narodu.Gde god bukne plamen, krvlju će se pogasiti.Sela će biti popaljena i do temelja porušena.Što god se živo uhvati, biće poklano ili u ropstvo otprćeno — takav je izun od cara iznađen, da se s ovim buntovnim i nepokornim narodom jedan put tako svrši.Car se dugo odupirao, ali, videći kako raja u svakoj prilici pristaje uz bečke ćesare, i buni se protiv svoga zakonita cara, rešio je da se jedan put istrebi sve što se nazvalo hajdučko i buntovno.Ovuda će se posle naseliti drugi narod, doći će Tatari te će carevina bar s ove strane biti mirna i sigurna od Švabe.A vaši kršteni kraljići prvi su pokazali da to tako može biti, da se jedan narod koji od pamtiveka živi na jednom mestu, odatle progna i razjuri, a tu da se dovede drugi narod i drugo pleme.Tako je nedavno uradila s Tatarima u Krimu ona „pjana moskovska rospija“ Katarina, a pomoćnik joj je bio ovi „zmijoglavi bečki uskogaća.“ (Car Josif drugi).Padišah se, biva, zatekao da im ovde vrati žao za sramotu.Nego će izaći ono: „bile se jetrve preko svekrve“!Dok se oni gore nakusuraju, dotle će ostati mnoga kapa pusta.No ja ka velim, mi koji smo se ispilili u jednom gnezdu, (Suljaga je starinom bio iz Novog Pazara) trebalo bi da zaklonimo vilajet od te napasti.Zato sam te i zvao da čuješ kakva sablja nad Šumadijom visi.Od kad je ovoga kraja i ovoga naroda ovude, nikad strašnija hala nije zijala na ovaj vilajet.Ovo šala nije, a sigračka nije, s toga sad valja brati pamet u glavu — rekao je Suljaga.Posle je dodao: Što ćemo, Turci smo, i moramo se držati zajedno i jedan drugog zaklanjati, ali, eto, na — pet prstiju na ruci, pa ni dva nisu jednaka.Ima među nama Turaka koji bi jedva dočekali da se sutra što zakuva, pa da oni žare i pale po svojoj.I da mogu čisto bi sami duhnuli u oganj, samo da što pre plane.To ti kazujem kao rođenom bratu svome, kao što mi i jesi brat no bogu.S toga se čuvaj danas više no ikada.I senci svojoj nemoj verovati.Glava je samo jedna, a vrat nije kao vrbov panj: ove godine ga sasečeš, a do godine izbiju novi mladari. Tako je Suljaga govorio svome pobratimu Krdži.Pa da bi ga uverio kako je to sve sušta istina, vodio ga je svuda no čardaku i u poverenju mu pokazao, kakva je sprema učinjena za svaki slučaj.Čardak je obnovljen i utvrđen; odozdo je udaren nov zid s mazgalima, kome bez topova niko ništa ne bi mogao učiniti.Ima navučena oružja, i svakojake vojničke spreme i oprave.Samo tu moglo bi se naoružati preko dvadeset ljudi, a zahire imaju mesecima da se drže.Da bi se za sve obezbedili, čak je u čardaku, dole u podrumu, iskopan bunar.Za slučaj da budu opsednuti u čardaku, imali bi se čime i pojiti, a da im opsadnici ne mogu preseći vodu. Iz svega, dakle, izlazi: Turci nešto slute, oni se nečemu nadaju i spremaju se da budu gotovi za svaki slučaj.Suljaga je na rastanku rekao pobratimu Krdži: — Čuješ, pobratime krdžo, ove će godine biti više krvi nego vina i više mesa nego kruha.S toga pripazi i na se i na sve svoje, a ja ću motriti da ti na vreme dam haber s koje se strane primiče holujina. Posle ove priče Krdžine opet nasta kratko ćutanje.No naskoro iz gomile se javi sed, ćelav, krupan čovek, u crvenom koporanu.On nije ustajao.Govorio je s panja, onako sedećki kako se zatekao.Nije besedio dugo, ali ono što reče, bilo je kratko, jasno i sabijeno.Njegov se govor svodio na ono: Sve je onako kako veli knez Teodosije, ali opet zato on se ne bi bojao Turaka, i bio bi za to da se sutra na njih ustaje, kad bi znao da ćemo imati posla samo s ovim našim domaćim Turcima.Ma kako da su oni jaki, spremni i junačni, a mi golotrbi a nespremni, opet smo mi od njih uvek jači, i svakad možemo s njima prečistiti račune. Ali kao god što je jasno i bez dvoumice da bi s ovim našim Turcima mogli izaći na kraj, isto je tako jasno i bez dvoumice, da protiv cele turske carevine mi sami ne možemo učiniti ništa.A kad je tako, onda je tu lako uhvatiti hesap, valja li rizikovati i dizati se na ustanak, ili ne valja.Ako ima kakvo veće sile, kakve carevine ili kraljevine, koja će se uhvatiti s Turskom u koštac, da se ova zabuni o svome jadu, a nas da ostavi da se sami iskusuramo s ovim našim domaćim Turcima — ako to ima, onda se može ustajati, jer se možemo nadati nekom uspehu i tekovini.Ali ako toga nema, ako ćemo biti ostavljeni sami sebi, onda o ustanku ne treba ni pominjati, pošto bi to značila čista i sigurna pogibija, bez ikakve slave i koristi. Razloživ to, starac je tražio od vojvode da on kaže, kako stoji ta stvar, i da li je prilika, da bi kakva krštena a jaka država htela i mogla pomoći jadnom srpskom narodu da strese tursko ropstvo i da progleda svojim očima. Starac je rekao dalje, da oni, seljaci, iz onih gudura i planina, ne mogu ništa znati, ni videti dalje od svog nosa, i da je njih uzalud o tome zapitkivati.S toga neka kaže vojvoda što zna, i to će biti presudno za celu stvar. Mnogi odobriše starcu.No crni ratnik opet ne uze reč.On primeti samo toliko da će govoriti docnije, i tu će kazati sve što ima, a sada da se još saslušaju druga braća. Neko iz družine primeti: — Javnite se koji od duhovnika!No duhovnici su se zgledali, ali niko ne uze reč.Otac Melentije primeti samo poluglasno drugu do sebe: „Lako ćemo kazati mi šta mislimo; no ovde je stvar vojnička; tu treba da govore prvo ljudi ratnici, a za nas je lako. I opet u pećini nasta grobna tišina.Bilo je očevidno da govor nešto zapinje, da savetovanja ne idu živo, da govornici nisu toliko zainteresovani koliko bi se moglo očekivati prema ogromnom značaju, koji ima stvar o kojoj su se savetovali. Videći da se ljudi snebivaju i oćutkuju, Crni Ratnik uze sam zapitkivati jednog po jednog. — Kakvo je tvoje suđenje u ovoj stvari, buljubaša Lomo? — upita on omanja, visoka, krupna čoveka u dolami, podugih a retkih brkova, smeđa i s pletenicom iza leđa. — Hvala ti, vojvodo, na sećanju — odgovori Lomo tankim, zvučnim glasom — ja oćutkujem, ka’ velim ima starije braće, da njih prvo saslušamo.Ali voljan si me pitati i ja ću reći što mi je na duši.Moja je kratka, vojvodo!Ja sam za to da se orjati gone iz ove lepe zemlje, da se kuga trebi: neka je jedan Turčin manje, pa je zauvar — reče Lomo živo.Posle dodade malo mirnije. — Knez Teodosije veli „ako se što može učiniti lepim načinom“!Ko bi od toga bežao, kad bi se to moglo!Ko bi se bez nužde laćao sile i oružja, kad bi se mirnim načinom i sporazumom moglo postići bar toliko da nas Turci ne ubijaju kao stoku bez suda i puta!Ali evo jada gde se to ne može.Ja upravo i ne razumem kako to i misli knez Teodosije, kad veli „lepim načinom“?Kakav bi to bio „lep način“ s Turcima?Meni to izlazi na onu priliku, kao kad bi jaganjci tražili da se na „lep način“ sporazumu s vukovima, da ih više ne kolju.Ne zna kurjak šta je „lep način“ i sporazum, već njega treba kocem uz rebra! Dok je Loma ovo govorio, iza njega se oseti neki pokret i šuškanje.To je knez Teodosije nešto šaputao s omlađim crnomanjastim čovekom, veoma karakteristična, obeležena lica.Videlo se kako taj čovek odobrava Lomi, a knez Teodosije mu nešto spori.No Lomo produži: — Knez Vićentije opet kaže, ako nas se primi kakva krštena kraljevina onda može što i biti od nas, drukčije nema ništa.Od ovih naših domaćih Turaka mi smo istina jači i mogli bi se od njih oteti, ali sultan otud iz Carigrada pratiće na nas drugu vojsku i praćaće ih sve dotle, dokle nas ne istrebi sasvim.Šta hoće i šta može sultan, ja ne znam.On je car, a do cara je daleko.Ko može pogađati šta je caru u pameti.Ali što ja znam, to je, da mi je za vrat zaseo zulumćar i da me bez prestanka tuca maljicom no temenu.Mogu li ja samo da ga svučem, i da mu prospem utrobu, bogme ću ja to učiniti, pa da bih znao da će me odmah sutra drugi zakoračiti.Trpeti ja besna psa u kući, samo za to što sutra može doći drugi ako onoga prvog oteram — ja to boga mi nikad ne bih činio.S toga ja i nisam da se mnogo mudrijaši, no da se dogovorimo ovde kako ćemo i šta ćemo, pa čim zene proleće a mi da napunimo planine, pa šta bog da. S nekoliko strana ču se odobravanje, ali ono je dolazilo od mlađih i sredovečnih ljudi.Crni Ratnik, kao s nekim zadovoljstvom, baci letimičan pogled na ove ljude.Njegovo čelo kao da se za trenutak malo razvedri, ali se brzo opet vrati onaj obični strogi izraz. Knez Teodosije primeti glasno: Lako je Lomi, Loma je i sam hajduk, a uz to ima dva starija brata kod kuće.Oni već ne bi tako govorili, a Lomi je lako!Kutnje sleme nije na njegovim plećima. — Nemoj tako, kneže, — ljutnu se Loma. — Lako nije nikome, ali kad nešto mora biti! Crni Ratnik upre pogled u oca Melentija; — Oče duhovniče, šta ti veliš? — Stvar se tiče boja i megdana, vojvodo, s toga sam mislio red je da prvo govore ljudi ubojnici, što te poslove razumu.Ja sam nemoćni starac i bliži sam grobu nego domu.Služitelj sam sveta oltara, i po činu i pozivu svome trebalo bi da propovedam mir i bratsku ljubav meću ljudima.Ali naši sveti oltari stoje danas porugani a sa njina podnožja puši se nevina krv srpska.Naše su svetinje obesvećene, naša je vera pogažena, naše sveštene utvari oskvrnjene su, naš je zakon naložen stidu i podsmehu, a naši hramovi liče danas više na crne ruševine gde sovuljage pevaju ponoćne zloslute pesme svoje, no na bogomolje hrišćanske, odakle se nebesima šilju smerne molitve smernih služitelja i isposnika. — Svi vi, braćo, živi ste svedoci ove goleme bede i ovih strašnih iskušenja, u koja je došla sveta vera naša.Pre tri meseca besni buljubaša Dost-aga s konjem je uletio u maleni hram naš i tragovi njegove bezbožne ruke stoje još i danas po svetim ikonama.U grudima prečasne Bogorodice stoje i danas tri kuršuma sindžirlije, koje je ovaj bezbožnik nabio iz pištolja svoga.Od ikone sv. Jovana Krstitelja još stoji otcepljena široka iverica, zasečena oštrom sabljom turskom.Svetom odeždom, koja se oblači strasne nedelje, pokrivan je konj svirepa bezbožnika i sutra dan nađena je uvaljana u mokraći konjskoj.Listovi sa sveta jevanđelja cepani su i usukivani, da njima Dost-aga pali lulu svoju, i taj izmet morao je svojom rukom vršiti jedan služitelj oltara.Iz svetog putira krvnik je, u podsmeh, šikao rakičinu, pa ga je onda bacio daleko, te i danas stoji ulubljen i nagrđen.Samo srce u meni plače a grešna duša moja, kao bespomoćni crv, u mukama se vije sa nemoći i jada svoga, jer vidi bedu, a ne može da je otkloni, jer čuje plač, a ne može da ga uteši, i vidi krvavu suzu sirotinje srpske, ali je slabačka i nejaka ruka da je ubriše. — Na šta da činimo u ovoj veljoj bedi i preteškoj nevolji našoj?Da li da ćutimo, da trpimo, i bez roptanja da podnosimo strahovite udarce biča varvarskoga?Ja taj greh ne bih smeo uzeti na dušu da ikome to savetujem.Držim da bi time samo to dokazali, da smo ravnodušni prema svetinjama svojim, da ne marimo za veru praotaca svojih i da nas ne tište rane njene.A ja osećam da te rane mene tište.Ona tri kuršuma sindžirlije, u grudima prečasne bogorodice, mene tište kao da su u mojim rođenim grudima.Kad se noću trgnem iz sna, ja osećam bol, ja osećam kako ti kuršumi škrguću u ovim starim, razdrobljenim grudima mojim.A plačno lice plačne bogomatere javlja mi se tada u sumraku na kolebljivoj svetlosti slaba kandioca, i ja čujem duboke uzdahe njene, i vidim krv kako lopi iz razjapljenih rana njenih, i čujem bolno cviljenje: — „Zar nema hrišćanske ruke da isceli prostreljene grudi moje!“ Tada u stravi skačem s tvrde postelje isposničke, pripadam na kolena i tražim utehe u toplim molitvama.U tim strašnim trenutcima neki pakleni oganj, ili možda neki svešteni oganj sažiže grudi moje.U tim trenutcima dolazi mi pomisao da zbacim obuću s nogu svojih i kapu s glave svoje, da se odreknem sna i odmora da se odreknem doma i krova, da zaboravim na jelo i piće, da osmudim ove sede plasi, da razgrebem i nagrdim lice svoje, pospem glavu pepelom pokajničkim i mesto putničke palice da uzmem veliki krst pustinjaka Jovana, pa da pođem po selima i gradovima, da zakucam na svačija vrata, da obiđem i poslednju ubogu kolebicu, da pregazim brda i doline, da posetim svaki skup gde god se i dva hrišćanina sastanu, i na svima ulicama, sa sviju raskrsnica, na svima pragovima, sa sviju brežuljaka da dovikujem: „Na oružje!Na oružje!Za veru i otadžbinu!“ — Jes, „Na oružje!Na oružje!Za veru i otadžbinu“! — taj sveti uzvik treba da odjekne s kraja na kraja Srbije, treba da prozvuči kroz polja i dubrave i da prohuči kroz brda i gudure srpske.Kao plameni dah on greba da zagreje smrznuta srca srpska, i da otkravi zaleđenu krv u grudima srbinovim.On treba da zapali sveti žar rodoljublja i požrtvovanja, i kao oganj očišćenja da se razbukti po svima krajevima srpskim, da sprži i uništi sve što je grešno i nisko, a da ostanu samo čiste i prekaljene vrline jednoga junačkog plemena. — A moj slabački propovednički glas da je da se pretvori onda u gromovitu riku, koja će buditi uspavani duh srpski, oživljavati i podizati obamrla srca srpska, kao što anđeoska gruba iz grobova doziva i diže davno istrunule mrtve, da izađu pred poslednji strašni sud boga pravednoga. — Ali i to je još malo: da mi je glas koji će nadvikati celu prirodu, koji će nadrikati besnu holujinu, nadjačati huku pomamne planinske reke, nadsiliti i beskrajno šuštanje stoletne planine, i vijuk vejavice, i arluk gladna vuka, i kliktanje orla, i pesmu slavuja, i sve zvuke u prirodi.Jes, sve da nadsili, sve da natkrili, pa da cela priroda progovori jednim jedinim glasom, da kroz nju odjekne samo ta jedna jedina lozinka.„Na oružje, na oružje, za veru i otadžbinu!“ — Jes, te svete reči treba da odjeknu u svakom zvuku prirodinom, u svakom glasku, u slakom šumoru njenom; njih da čujemo svuda i na svakom mestu, uvek i u svako doba; njih da nam zbori i rika besne holujine, kad srdito trese brda i planine, i huka šumne reke, koja s vrtoglavih visina, zapenušena u besnilu svome, džinovskim skokom juri u mračne ponore, šireći na daleko večiti šum svoj; njih da nam zbori vijuk mećave, kad kroz ponoć svira samrtničku pesmu svoju, i arluk gladna vuka, kad na okrajku puste šume javlja okolnom stadu strašno prisustvo svoje, i kliktanje sura orla, kad na pustoj litici grakće jednoliku pesmu svoju; njih da čujemo i u miloj pesmi mala slavuja, kad se u prozorje dremovno ljuška na grančici, ispredajući u zanosu svilene glase svoje, i u blejanju malena janjca, kad prestravljeno traži izgubljenu mater svoju, i u plaču odojčeta na grudima materinim, i u lakom povetarcu, što u suton tiho žubori kroz brsnate grane i zeleno lišće, i u onom zanosnom mirisu od cveća, što se u suton s rosnih poljana do nas podiže, i u onom blagom treptanju sićanih zvezdica, što nam u tihoj noći iz daljnih daljina, iz prostora bez kraja i imena šalju nejasne pozdrave spoje. — Jes, cela priroda da odjekne jednim jedinim jekom i da prozbori jednom jedinom rečju: „Na oružje!Na oružje!“ I onda neka nastane strašni suđeni dan, neka buknu u plamenu gradovi i sela,. neka vreli kuršumi i oštri jatagani isparaju grudi ljudske i otvore obilna vrela krvi, neka krv provri iz svake stope ove mučeničke zemlje, neka bude jedan strašni sud ovde na zemlji, pa ili neka se utre srpsko pleme, da ga više nikako nema, ili neka ova lepa zemlja bude očišćena od aziska gada i prokletstva, pa, okupano u plamenu i umiveno krvlju, neka ponovo sijne svetlo lice majke Srbije!.. Sedi otac Melentije duboko se zakašlja, zagrcnu se, okrete se na stranu i izbaci veliku loptu krvi.Ljudi ga pridržaše.Okrenuv se družini, on pritište obadve ruke na spoje suhe, šuplje grudi, izgledao je bled kao smrt i grdno izmučen, pogled mu se otimao gore nebesima, a on polako izusti: — Eto, takav sam ja!Ne mogu da se setim ovih peksijana, ne mogu da govorim o njima a da mi se sva krv ne uzmuti.Oprostite mi, namučio sam vas mojim govorom!Govorio sam i što ne treba, ali takav sam ja!.. Starac se opet zakašlja i spusti se na jednu kladu. Ljudi su ga sa žaljenjem pogledali.Otac Melentije bio je čovek uvažen i ljubljen u celom kraju.Turke je mrzio strasno, a bio je na mestu, gde je radi manastira morao mnogo što šta da trpi i mnogo koje čemu da gleda kroz prste.To ga je strašno mučilo, i obično bi rekao, da će mu od toga i grob biti. Govor oca Melentija izazva življi pokret u društvu.Mlađi su mu strasno odobravali.Knez Teodosije reče, kako otac Melentije lepo govori, divno govori, ali bi taj govor zgodno pristao za kakvu pesmaricu, mogao bi se ako hoćete i uz gusle pevati, da ljude oduševljava, ali gde se rešava o glavi i imaću, tu ovaki razgovori ne vrede mnogo. Neki su nalazili, da je ova ocena kneza Teodosija vrlo stroga i uzeše ga koreti.On se smeškao i peckao je Melentijev govor dalje.Izrodi se živ žagor.Crnom Ratniku očevidno su se dopadale ove prepirke.On ih je pažljivo slušao, koračajući ćutećki tu porod vatre.Ovaj kratki žagor bolje mu je pokazao kakvo raspoloženje veje ovom družinom, no svi dosadašnji dugi govori.Promatrajući ko drži stranu Melentiju, a ko Teodosiju, brao se videlo da je na Melentijevoj strani ogromna većina.No naročitu pažnju Crnoga Ratnika svratio je onaj crnpurasti omlađi čovek, markirana lica, što se nalazio u blizini Teodosijevoj i još ranije nešto se prepirao s njim.Nije ga poznavao, ali mu se ovaj čovek veoma dopadao.Bejaše čuo od njega, onako uzgred, neke razloge, koji su se i njemu veoma dopali.Upita ko je i doznade da ga dvojako zovu: Đoka Viševac ili Đoka Topolac. Crni Ratnik upotrebi ovu priliku, okrete se Đorđu i upita ga šta on misli, je li prilika da bi se moglo ustati na Turke? Đorđe je dotle mahom ćutao, ali je sve govore pažljivo slušao.Kad su knezovi na široko razglabali kako je ustanak opasan, na Đorđu se videlo golemo nestrpljenje, premeštao se s mesta na mesto, vrteo se i nestrpljivo je grickao nokte.Upitan, on sad odgovori, gotovo srdito.Govor mu je bio isprekidan, glas jasan, ali tanak kao u žene, i ako je on sam bio veoma snažna i razvijena ljuda. — Ovo se gata i beneta, kao kod kazanice, kao da smo negde na saboru, na gozbi a ne u planini, u ustaškom logoru, na vojničkom dogovoru.Čudim se tebi, vojvodo, što ti puštaš, te se toliko mrljavi, kad se ovde jasno vidi šta je.Knez Teodosije, knez Arsenije nisu za ustanak, oni to nikad neće ni biti, njima je, Boga mi, lepo i ovako: Starešine su, gospodari su, neka se sutra okrene na najbolju što može biti, oni ne mogu dobiti više no što imaju sad.S toga njih ja ne bih u ove stvari ni mešao.Od njih je dosta nek sede s mirom, i ako neće pomagati narodu, bar peka ne idu ni Turcima na ruku, da narod varaju i zastrašavaju. Dok je Đorđe ovo govorio, Teodosije ga je prekidao i upadao mu u reč.Kod primedbo da njih nije trebalo ni pitati, Teodosije reče srdito: — Nije, no će se pitati hajdučki harambaša, kud valja povesti narod.Za harambašama idu hajduci, ali narod ide za knezovima.I vojvoda, koji hoće da radi s narodom, mudro čini kad pita knezove. Teodosije bi jamačno i dalje zatrakivao, da Đorđe ne škrgutnu zubima i da ga ne prostreli svojim malim, ako kao žeravica živim očima. — Kneže, kad si ti govorio dobro pola sahata ja sam ćutao. Posle ovih reči knez Teodosije se umiri, i Đorđe produži govor.Govorio je ljutito, vikao je, izgledalo je kao da se svađa s nekim. — Uzeli nas ljudi razbrajati i rezati u raboš koliko ima nas, a koliko Turaka, i da l će jedna strana moći da podmeri drugu!Baš kao da su to veprovi i da se mere na kantaru, pa koji su deblji i ima ih više oni i pretežu.Kad bi to tako bilo kako bi moglo biti da često jedna dobra složna i junačka družinica od sto ljudi razbije i kao plevu razvije čitavu vojsku od tri-četiri hiljade.Kad bi tako bilo, kako bi se onda vekovima mogla održati majušna Crna Gora, prema tolikoj sili turskoj, koja se oko nje sklopila sa sviju stana.Pa Crna Gora, bogu hvala, eto, opet živi.Nema je ni koliko jedna naša nahija, pa je opet za 400 godina Turska nije mogla progutati. Đorđe je govorio sve dalje i dalje u tom istom pravcu: napominjao je kako po onom hesapu ovih knezova male državice ne bi u opšte mogle ni postojati.I kad se ovako napamet računa, onda uvek izlazi, da država dva put veća, mora osvojiti i zauzeti državu dva put manju. A u istini, države po desetak puta manje vekovima žive pored država po desetak puta većih, pa ništa.Spomenu Mletke, koje u stvari nisu ništa drugo, do jedan grad na vodi, pa su malo po malo postali velika sila, koja se, evo, vekovima kolje sa silnom turskom carevinom.Na primedbe ranijih govornika, da kod Turaka ima mnogo oružja, Đorđe reče da je baš to vrlo dobro, jer će to oružje Srbi oteti od Turaka i onda će imati čime da se bore.Tako je i sa džebanom, s hatovima i svakom drugom opremom. Na napomenu knezova, kako se ceo narod ne može odmetati u planinu, Đorđe reče kako je narod i sad mahom u planini.Ono malo krovinjara što ih je po selima, a bilo, a ne bilo, ništa mnogo ne znači.Svaki seljak za 3—4 dana može opet napraviti takvu kuću, a drugi neki mal i imanje gde mu je?Kad mete sekiru na rame i zadene duvankesu za pojas, onda je krenuo gotovo sve pokućanstvo svoje što ga ima u jadnome domu svom.Sve što preko toga preteče može žena poneti preko ruke, i to još preko jedne ruke, jer neće imati šta da metne preko obadve. Naravno, drukčija je stvar kod knezova.Kod njih su prostrane i lepe kuće šindralije; tu su podrumi puni vina i rakije, tr su konjušnice, torovi, obori, koševi, vajati i druge zgode.Tu se ima bogme šta i ostaviti, i ima se za čim i požaliti. Đorđe se ograđivao da on ovim nikoga neće da kore i da kome što prebacuje: lepo je kad se čovek ima, i kamo sreće da svi imaju.Ali on nabraja samo kako je u istini, i nalazi da od knezova ne treba ni tražiti da oni prednjače u bunama i ustanku. Svoj govor Đorđe je završio ovako.Kako je po drugim krajevima on ne zna, ali što se tiče ovuda Šumadije, pa gore uza Savu, pa uz Drinu, uz Bosnu, uz Unu, čak gore do Uvca, pa preko kršne Hercegovine dole do Skadra i Bojane, pa uz Crni Drim i niz Vardar do reke Crne i Strumice, pa otuda preko planina čak na balkanske vrhove i dole do Dunava preka Iskru i Nikopolju, i gore posle uz Dunav do Beograda — sav taj ogromni prostor on je lično obišao, svuda se poduže bavio, i slobodno momo reći, samo dobrih i junačkih vođa, pa da se za dva-tri meseca ceo taj kraj upali, da sve ogrezne u plamenu i da za nekoliko meseci nigde više ne bude Turčina u otvorenom polju, sem što bi se zbežalo u kasabe i pojedine utvrđene gradove.Raji je osuda prekipelo, ona i ovako svaki dan gine, i ljudi su gotovi na očajnu i upornu borbu, borbu na život i smrt.Tako stoji stvar u istini! Pošto je sve ovo pobrojao, Đorđe na jedared umuče i svi su mislili da je on završio i da više nema šta ni govoriti. Među tim čulo se se baš s te strane neko šuštanje.To je Đorđe srdito gunđao.Na jedared on se istače napred, primače se vojvodi i čisto podviknu svojim tankim, gotovo ženskim glasom: — Kojekude, jes;....Sve je onako kako sam rekao.Ali ja ne umem da govorim kao iz knjige i da nameštam da ti se svaka reč lepi za usta kao medena.No ja tebi kažem vojvodo ovo: „Ako ti je istina do ustanka i bitke, i ako si se rešio da gaziš i gineš, nemoj više ništa nikog pitati.Sutra razvi barjak i sutra će se hiljade steći pod njega.Ljudma je prevršio već ovaj zulum turski, i niko živi neće više trpeti onu njinu obest.A što ovi knezovi ovde zanovetaju te no znam kako se može poginuti, to kako će se sela popaliti, te kako narod može postradati, to su sve zaludice i zloslutne trtmrtice....Može se izginuti?A da kako, da će se ginuti!Te još kako će se ginuti!Hoće Tura da zašilji kolac pa će još žive na kolac da naprca!Zato se i biraju junaci, koji će poći na onakav posao.Zar Turci nisu ginuli, dok su ovo osvojili i pridobili?Ali ko ti vodi računa o pogibiji? — Zar se ne umire i ovako svaki dan: ko će ostati da doveka živi? bolje čuvati obraz, a život i smrt u božijoj su ruci.Tako mislimo mi prosti ljudi, a, bogu hvala, nas je u ovoj zemlji više no knezova. — S toga ti opet velim, vojvodo, ako istinski što misliš, gazi!Ovakih kao ja, doći će ti ih hiljade.Ja nisam ni za nokat na malom prstu nekima i nekima, kakvih ima junaka.Na to ti i opet slobodno kažem: Seci bez dvoumine!Ta bićemo Turkuše da im smrdljiva traga ne ostane u ovoj lepoj zemlji.Valjada ni oni nisu od ne znam čega, već od mesa i kostiju i valjada od njih teče krv! — Jadna im majka njina!A knezove? njih ti ostavi.Oni bi hteli i da napravo kajganu a da ne lupaju jaja.Kneževska su posla boš posla.Nego pravo veli otac Melentije: „Na oružje“ „za vjeru i otadžbinu.“ „Smrt turcima!“ Đorđe umuče, ali pećina odmah za tim odjeknu od burnih uzvika: — Na oružje za veru i otadžbinu!Na oružje! Crni ratnik priđe Đorđu, zagrli ga desnom rukom i prijateljski i srdačno se s njim rukova. Uzvici „na oružje“ i „smrt Turcima“, jasno su pokazivali kakvo raspoloženje vlada u ovoj družini.Ova vika i živi žagor rastresoše i starce.Neki od mlađih prekorno su prigovarali starijima. „Mi se mlađi snebivamo: kao velimo, red je da govorite prvo vi stariji, a vi ćutite kao zaliveni: bože prosti, čisto ste podremali, kao da se ovde ne presuđuje sudbina cela vilajeta.“ Starci su se pravdali: „Baš zato je mučno i govoriti, deco, što svi znamo i vidimo da je reč o tako krupnom i važnom poslu.Ne ćutimo mi sa nemara, već sa teške dvoumice, jer nije lako pregnuti ni na jednu ni na drugu stranu.“ U tom se začu: pst!.. pst!.. govori vojvoda, vojvoda govori.I zbilja, Crni ratnik bejaše uzeo reč. On nije govorio dugo.Napomenu odmah u početku to, kako on ne bi ni dolazio amo u ovaj kraj, da su prilike redovne, i da nije na pragu važan događaj, koji bi grehota bilo upustiti da protutnji, a da se ne okuša, može li se što učiniti za boljitak ovoga naroda. Tada još jednom baci pogled po celoj družini, kao da je nekog tražio, pa primeti: Ovde nas ima podeljenih u mišljenju, da li Turčinu valja izaći otvoreno u koštac, ili ga treba biti iz zasede.Razilazimo se dakle u načinu kako ga valja biti.Ali mislim da nema ni jednoga među nama koji bi mislio da Turčina ne treba biti i koji bi mogao Turčinu prijateljovati.Sa sviju strana povikaše: „Nema! nema!“ — a uz to su se još čule, po neke kratke adi oštre psovke protiv Turaka.Crni ratnik saopšti onda sakupljenim ljudima ovu važnu i značajnu vest: da će još ove godine Austrija s jedne a Rusija s druge strane zavojštiti na Turke. Radosni usklici odjeknuše kroz pećinu.Seljaci su skidali kape i pobožno su se krstili, pogledajući blagodarno gore u visine, gde boravi večni i pravedni sudija i stvoritelj svetova, od koga je i došla ova milost ugnetenom srpskom rodu. Kod sviju ovih ljudi u taj mah bila je u glavi jedna jedina misao, svi su oni verovali da je kucnuo poslednji čas srpskome spasenju i da je rat Austrije i Rusije izbavljenje Srbije. Da ih je ko u tom trenutku upitao, zašto i po čemu tako veruju, oni ne bi umeli kazati. Svi su oni znali da je Rusija i pre vojštila na Tursku, da je austrijska vojska i pre upadala u ove krajeve, ponekad i pobeđivala i na daleko osvajala, ali za malo pa se opet vraćalo sve staro — jest, svi su oni to znali, i opet zato svi su u ovaj mah iskreno verovali, da sada neće biti tako, da će sada biti drukčije i bolje. No Crni ratnik ne bejaše dovršio još svoj govor.Kad se prva graja malo utiša, on produži. Sad je govorio o tome, kako su razne balkanske zemlje, Srbija; Bugarska, Grčka, nekada imale svoje samostalne, dosta napredne države i da bi to očuvale i do danas, da su htele i umele biti složne. Ali one su se otimale da jedna drugu pokore, da jedna drugu nadvlada.U toj međusobnoj borbi čas su pobeđivali jedni, čas drugi, ali time su svi jako malaksali i svoju snagu istrošili.Kad je došao neprijatelj s polja, kad su nagrnuli Turci, tri glavna balkanska plemena, Srbi, Grci i Bugari bili su već iznureni i redom jedni za drugima svi troje su postali robovi turski.I evo, već ima četiri veka kako robuju, i bog sveti zna da li će se više ikada osloboditi i povratiti svoju negdašnju samostalnost. Na poslednje reči Crnoga ratnika ču se žalostan odziv sa raznih strana: „Bogme ne će!“ govorili su ljudi tužno, i za trenutak opet potavni ono pređašnje radosno raspoloženje. Vojvoda je govorio dalje: — Tursko je ropstvo najteže, zato, što su Turci nekršten, surov i divlji narod, ali ničije ropstvo nije lako narodu koji robuje pa makar to bili i krštenoj državi. — To pije bilo davno, kada su Austrijanci držali ove krajeve, a cela Šumadija bila je pod njima oko nekih 30 godina.Pa kako se veliko dobro upamtilo iz toga doba?Čak je bivalo trenutaka kada su ljudi s uzdahom pominjali turska vremena.S toga napaćeni iskustvom pa prošlosti, Srbi treba sad da zapnu sami što više mogu, i gde god mognu sami da raščiste s Turcima, neka ne čekaju i ne traže tuđu pomoć, jer ko u ratu bude radio, taj će posle i u miru najviše prava imati.Ako Srbi pregnu pa sali očiste kasabe (palanke) od Turaka i sami tu postave svoju vlast, posle đe im lakše biti da sami to i održe, a gde prvo ulegnu austrijski soldati, tu će docnije oni i ostati, i mučno će ih ko krenuti. — U prvi mah glavna austriska vojska zabaviće se oko glavne turske vojske, gde ova bude.Dok se te dve vojske lome među sobom, narod treba da skoči i sam da očisti sav kraj.Turci po unutrašnjosti biće tada prestravljeni, osećaće se sami i napušteni i njin otpor će biti osobito jak. Tako je u glavnome govorio Crni ratnik, pa je još jednom naglasio da se ni pošto ne treba varati niti se mnogo u tuđina uzdati.Valja vazda imati na umu: Što više zasluga na bojnom polju, to sve jača reč u mirno vreme. Najzad, Crvi ratnik iskaza nadu, da će se valjda jednom blagi Bog smilovati i na balkanske narode; valjda će ih opametiti i njino dugovečno stradanje, da se jednom slože i sporazumu, a kad bi pregli na zajednički rad, niko im više ne bi trebao — oni bi i sami mogli kršiti račune s Turcima. Posle ovih razgovora vojvoda se kao malo ukloni na stranu.Jedan po jedan za njim se izdvojiše 5—6 ponajglavnijih ljudi i stojećki su tako poduže razgovarali.Posle se opet svi vratiše vatri.Vojvoda je, stojeći malo po dalje od ognja, poduže razgovarao s Đorđem Topolcem.U družini su to primetili. Krdža pokrete pitanje o zakletvi: — Ovo je dogovor za ustanak, dali smo jedan drugom reč i držaćemo je: ali ovde igraju glave, pa što ne bi i zakletvom potvrdili.Ko pošteno misli, nema se čega bojati zakletve.... Mnogi su mu odobravali.Krdža ustade da upita i vojvodu.On sleže ramenima i reče, ako ljudi sami hoće, on nema ništa protivno.Što? dobro je da zakletvom pritvrde svoja obećanja, no da li će koji od duhovnika imati potrebne crkvene utvari. Javnu se otac Melentije.Kao dobar ratnik što uvek nosi sa sobom svoje oružje, tako je i on vazda nosio sa sobom svoje duhovno oružje — časni krst.Nije ga bio zaboravio ni sad kad se ovako prerušio u obično seljačko odelo. Britva nađe u svom jandžiku tamnjana.Krst i tamnjan — to je već bilo dosta da se zakletva može otpočeti.No otac Melentije bejaše se nešto s Lomom zagovorio: — Očekni ti još malo — reče mu Loma — da im ja još koju reknem.Pošto je nešto upitao vojvodu, Loma se okrete družini i reče: — Braćo, ovde je među nama bilo svakojaka razgovora; stvar je teška i dobro je da se odmeri sa svakoje strane.Bilo nas je koji smo govorili i da se ne ustaje, no da se gleda s Turcima lepo, pa kako bude.Ali kad nam vojvoda kaza, da će na Tursku zavojštiti i druge dve kršćene države, mi se onda složismo svi da se ustaje.Je li tako, braćo! Svi povikaše: „Tako je! — Ima li ko god, koji bi hteo što god drukčije? — Nema, nema! — Dakle svi hoćemo na oružje. — Svi svi!Na oružje, na oružje! — I svaki od vas, braćo, zna šta mu valja činiti, dok ne kucne suđeni čas.U prvom redu valja ćutati da se naša namera nigde ne pročuje.Dalje, svaki u svojoj okolini treba da sklanja bolje i otresitije ljude i da ih pridobija za stvar, a od sumnjivih valja izbegavati i čuvati se da što ne osete.Ko god može treba da štedi po koju paru, da mu se nađe kad zatreba.Tako isto oprezno, ispod ruke, treba nabavljati oružje i džebanu, treba pripremati barut i kriti ga na zgodno mesto da se ne ovlaži.Jednom reči, treba se ispotaje polako spremati ali sve oprezno i polako, da nikome ništa ne pada u oči.Jesmo li svi za ovo, pitao je sad Lomo, a sa sviju strana odjeknu: „Jesmo, jesmo“. I hoćete li svi da se na ovo zakunemo? — Hoćemo! hoćemo! — Onda, hodi, zakuni, oče Melentije. Pošto je okadio svuda u naokolo, Melentije reče svima da pristupe bliže, da skinu kape, da sastave tri prsta na desnoj ruci i da je dignu u vis, pa da viču: „amin,“ za onim što on bude govorio. Zakletva Melentijeva bila je kratka ali jedra.U njoj su prisutni priznavali svemogućega Boga za svedoka, da će održati sve kako je tu na bratskom dogovoru utvrđeno, pa se onda dodavalo: „I kako održali ovu svetu zakletvu, tako nam Bog pomogao, i ovoga i onoga sveta“.... A ako izneverili i izdali braću svoju i ovo sveto delo narodno, izdalo nas svako dobro i svaka sreća: izdalo nas zdravlje i veselje: poželeli nogom kročiti a ne mogli: u sinji nam se kamen pretvorilo sve što se našim nazvalo, i seme u polju, i začetak u utrobi majčinoj, i mozak u rođenoj lobanji našoj!Ako izdali ovo sveto delo, krvlju nam se prelili božićni badnjaci i svečarsko koljivo: u krv nam se pretvorilo i ono mleko što ga odojčad sisaju s nedara majčinih: ne dočekali nikakve sreće, radosti i veselja; ludilo nam u dom udarilo te se u njemu sve zgranulo i u svet se razbeglo: kuća nam se crnim kocem zatvorila i trag nam se utro, da nam se ime nigde ne pominje.“ Tako je glasio završetak otac Melentijeve kletve, a dok je on ovo nabrajao, prisutni su neprestano ponavljali: „Amin da bog da!“ Kad se zakletva svrši, prvo vojvoda, pa onda svi redom prilazili su da celivaju sveti krst.Otac Melentije svakoga je redom blagosiljao. Dok se sve ovo dešavalo prošlo je dosta vremena i već je valjalo misliti na razlazak.Razgovor je još malo trajao pa se onda jedan po jedan uzeše praštati s vojvodom i spremati za odlazak.Odlazili su jedan po jedan ili najviše po dvojica trojica u gomilici, da ne padaju u oči. Kad Đorđe Topolac priđe da se pozdravi s vojvodom, ovaj mu reče kako se veoma raduje što su se poznali, a, bože zdravlje, tamo pod jesen jamačno će se opet sastati.Vojvoda se nada da će u Đorđu imati dostojna ratna druga. Đorđe reče kratko: — Ako moj spahija potera i dalje ovako kako je okrenuo od ovo 3—4 meseca — eto mene k tebi u četu, vojvodo, čim zene proleće.Ubiću ga, po duši ga, pa da mu je carska čelenka na glavi. Vetrina se bila već sa svim umirila: sneg je prestao padati.U pustoj planini, zavejanoj snegom, vladala je mrtva tišina.Na dalekom istoku nebo je već bilo počelo ruditi, a otac Melentije, u društvu s Britvom, grabio je uz planinu, hitajući da stignu manastiru dok se Turci još nisu izbudili.Britva je išao da uzme novu proviziju za hajduke a za njim malo docnije imala su doći dva troica koji će poneti ono što on s ocem Melentijem u manastiru spremi.I ako je bio i star i slab, otac Melentije koračao je sad nekako lako i dobro. — Boga mi, duhovniče, koračaš kao neki đetić od 20 godina, kao da ne nosiš na plećima punih 50. — I više i više, sinko, ali sada mi je tako nekako lako na duši i tako se nešto osećam okrepljen i telesno i duhovno, da bih čisto prhnuo: čisto bih poletio, čini mi se, jer eto je u meni probuđena neka slatka nada na lepšu i sretniju budućnost.... One iste noći, kada je u orlovskoj pećini držan ovaj narodni dogovor, iz Čačka izjaha neznani putnik, od glave do pete uvijen u crveno japundže.Jahao je dobra vranca, uranjena i gospodski osedlana, s takumom od crvena sahtijana, i s bogatim silimbetima. Da li od vejavice ili zbog čega drugog, tek ovaj noćni konjik tako je jako bio nabio na glavu veliku kukuljaču svoga ogromnoga japundžeta, da mu se lice nije moglo sagledati ni iz najbliže blizine.Ali, da je bilo koga da iz bliže zagleda dobroga vranca, on bi u njemu lako poznao jednoga od dobrih konja iz konjušnice čačanskoga muselima Ibrahima.Ali u ovo gluho doba, a na ovoj strašnoj vejavici, čačanske su ulice bile puste i neznani putnik izjaha iz Čačka neviđen i neprimećen. Niz moravsku dolinu vetrina je hučala pomamno a sneg je kivno sipao, salećući konja i konjanika sa svakoje strane.Noć je bila mračna i urnebesna, ali dobar jahač na dobru konju prosecao je mrak i vetrinu kao dobro odaneš strela i žurno je hitao napred.U jednolikoj noćnoj huci čuo se samo lakonogi konjski topot i zveka konjska nakita, kad dobar hat ovda onda frkne na nos i ponosno uzmahne glavu. Kakva li je nužda, koja goni svoga neznanog putnika te kroz mrklu, burnu noć hita nekoj dalekoj, možda samo njemu jednom poznatoj meti?A ta meta mora da je daleko, kao što mora biti žuran i razlog koji smela putnika tamo nosi, jer i pored veoma živa ravana konjska njemu se sve čini da mu konj ne ide dosta brzo, te bi ga češće požurio dodarnuv ga oštrom bakračlijom. I ako se ispod ogromna japundžeta nije ništa videlo, ovaj noćnik bio je dobro odeven i dobro naoružan.I odelo i oružje bilo mu je onako, kako su u to doba obično nosili Arnauti, a kako u mnogom i danas nose.Ali lice njegovo nije bilo arnautsko.Ono upravo nije bilo ničije, jer nije imalo svoga određena tipa.Sićušno, smežurano, ćosavo, bez i jedne dlačice u bradi i brkovima, ono je više ličilo na lice kakve babo, no na lice muža i junaka. U levoj ruci putnik je držao dizgine, a desnom bejaše grčevito stegao jabučicu dugačka, šiljata, arnautska pištolja.Srce mu je uzbuđeno lupalo, a misli su se uporno vrzle oko jednog te jednog predmeta koji je punio svu dušu i obuhvatao sve pomisli njegove. Zadubljen u svoje krupne misli, putnik je živo odmicao, i posle dobroga, napregnuta marša, on, u drugi sahat posle ponoći, zakuca na vratnice kod brusnička muselima.Tu se nije dugo bavio.Posle dobra pola sahata krenuo se dalje, samo što je sada imao sa sobom jednoga saputnika.Zora ih je zatekla na dogled Kragujevca. U Kragujevcu neznani putnici odmore se, ručaju, izmenu konje i krenu se dalje.Posle burne noći bio je jasan i tihi dan, putnici su grabili žurno, i noć ih zatekne u Hasan Pašinoj Palanci.Ali za putnike noć nije značila odmor; to je važilo samo za konje, ali ne i za ljude.S novim, odmornim konjima oni još iste noći poteraju dalje, a sutra dan prvi kosi zraci malaksalog zimskog sunca zatekli su ih oko careve ćuprije pod Avalom. Beogradski vezir tek je bio ustao, kad mu javiše da je stigao iz Čačka od muselima Ibrahima tatarin, s knjigom i važnim porukama.Vezir ga odmah primi.Zadržao ga je čitav sahat, a za tim je zvao k sebi mnoge od svojih važnijih doglavnika i u ošite, celo to jutre bilo je nešto osobito živo u pašinom konaku.Držan je čak i kao neki mali vojeni savet, na kome se prilično vikalo.Posle podne mnogi janičari dobili su preko reda platu i preko reda su bidi pušteni u grad da pazare što im treba, a preporučeno im je da spreme svi opanke i drugu putničku opremu, jer će noćas krenuti na poduži put.To im je kazano u poverenju i zabranjeno im je da o tome što govore i pričaju. Tako isto to posle podne pozvane su u tvrđavu neke abadžije i kapamadžije, te je i njima u poverenju izdata naredba, da u prvi sumračak donesu u tvrđavu sto čifta suknena odela, kakvo nose seljaci u Šumadiji, a sto čifti kako se nosi po Bosni i uz Drinu, oko Sokola i Užica.Pokupovano je i po telalnicama mnogo staro i polovno seljačko odelo; kupovali su ga ljudi privatni, pa je u sumrak i to odneseno u tvrđavu. Nešto te noći, a nešto sutra dan i iduće noći, iz beogradske tvrđave krenulo se preko 200 janičara, koji su u raznim pravcima otišli u narod. Svi ti janičari bili su iz srpskih krajeva, govorili su srpski kao i ostali Srbi, i kad se preruše u seljačko odelo, niko ih nije mogao poznati šta su upravo. Svi ovi ljudi razišli su se u malim gomilicama od 10—15 ljudi, a išli su kao radnici, argati, majstori, strugari ili dunđeri. Ove gomilice vodile su najbolje janičarske poglavice, juzbaše, a vrhovna komanda nad svima bila je poverena dobro poznatom janičarskom Sadi-Egber-agi, posle pokojnoga Uzun-Alije najpouzdanijem sluzi vezirovom među mlađim starešinama njegove vojske. I ako su bidi prerušeni, svi ovi janičari bidi su veoma dobro naoružani, i svaki je nosio po 60 metaka. Da bi prikrili puške, mahom su uzeli bili kratke šešane, i nosili su ih sakrivene u velikim svojim gunjevima.Drugi opet, koji su imali krdžalike ili arnautke — puške veoma dugačke — pomagali su se time, što su ih, kao duge strugarske testere, uvijali u sukno i tako ih nosili preturene preko ramena. Ovoga dana i ove noći, kada su, u nepoznatoj nameri, iz beogradske tvrđave odašiljane u raznim pravcima ove gomilice prerušenih janičara, ljubimac vezirov, Redžep-aga Srebrnica bio je bolestan; pozledila mu se jedna od starih rana, i četiri dana nije ustajao iz postelje.Tek drugog dana po odlasku janičarskih gomilica on dozna šta se desilo, i bio je jako zabrinut. Iz one zbrke svakojakih i najrazličnijih glasova, koji su se u poverljivim vezirskim krugovima šaputali o pobudi i zadatku ovih prerušenih izaslanih janičarskih četa, Redžep aga mogao je izvesti samo toliko, da je skrojen nekakav veliki plan protiv srpskih rodoljuba, ali šta je upravo i kome je kraju udarac namenjen — to nije motao razabrati.S toga pregne da prvo dozna gde je bio početak celome ovom poslu. Na svoj način Radžep-aga brzo dozna da je celu stvar pokrenuo Ibrahim-aga, muselim čačanski, a nije mnogo raspitivao, pa nađe i njegova tatarina koji je od Ibrahima i doneo aber o toj stvari i koji se još bavio tu u Beogradu. Redžep-aga brzo dođe do samoga vrela cele ove rabote.On upotrebi novac i prijateljstvo i preko svojih ljudi brzo se zbliži s njime.To je išlo u toliko lakše, što nađoše da su nekakvi zemljaci i davnašnji poznanici. Ibrahim aginom poslaniku bilo je ime Toksikos efendija, bar tako su ga zvali za sad, a ko zna da li nije u veku izmenjao više imena no što ima prstiju na obema rukama. Toksikos-efendija bio je rodom Grk, ali, kao davnašnji doseljenik u srpsko krajeve, govorio je dosta dobro srpski i čak je znao i čitati i pisati srpski, bolje no mnogi rođeni Srbi.Za mladosti tumarao je po svima krajevima balkanskoga tropolja, a od 5— 6 poslednjih godina nastanio se u Šumadiji i bilo je dve pune godine ćirica kod žičkoga vladike Save, s njim je češće izlazio i u narod i na tome kraju ko god je znao vladiku, znao je i njegovoga vrednoga i veštoga ćiricu „Tošiku“ (tako su seljaci prekrstili grčko Toksitos, tegobno za srpski jezik.). Kad vladika Sava pade u nemilost kod Turaka, te bude uhapšen i prognan u Anadoliju, „Tošika“ je prvo nekolko meseci sedeo besposlen, a posle stupio opet u službu kod čačanskog prote Samuila.Služio je za majušnu platu, ali se pravdao kako je naučio oko sveštenih lica, i kako voli tu služiti i za koru hleba, no na drugom mostu za bog zna kakve pare. U početku kad je vladika Sava uhapšen, uzelo se zuckati i o „Tošikinom“ izdajstvu, govorilo se da je on sam svojeručno predao beogradskom veziru vladičina pisma, iz kojih se doznala njegova krivica, pa je opet ta pisma vratio na mesto gde su i bila, te na njega nije mogla pasti nikakva sumnja o proneverenju.No Tošika je toliko žalio za osuđenim vladikom, tako je javno iskazivao svoju žalost, i toliko je vikao protiv Turaka, da su ga najposle s toga i hapsili, pa se čak govorilo da su ga u hapsani i tukli, a sve te „žrtve“, naravno, povratilo su Tošikin ugled.Pošto je tako 2 — 3 godine ostao kod prote Samuila, on izađe iz službe, živeo je sam za sebe, prehranjujući se uštedama koje je sačuvao iz mlađih godina.No bilo je nevernika koji su govorili da „Tošika“ ovako iz prikrajka služi Turcima kao špijun. Takva je, eto, bila osoba, s kojom Redžep-aga stupi sad u bliže poznanstva. Svojom veštinom Redžep-aga je ubrzo saznao celu stvar. Toksikos je zbilja bio u turskoj službi i dužnost mu je bila da motri šta rade viđeniji ljudi među rajom.Nad protom je vodio naročiti nadzor, i pošlo mu je bilo za rukom, da ulovi jednu ceduljicu koju je Crni ratnik pisao proti i koja je izdala celu stvar.S tom ceduljicom Toksikos je poleteo Ibrahim agi, a od njega je bio upućen pravo veziru u Beograd da njemu razloži celu stvar. Stvar je bila u ovome: Pošto se nasigurno znalo da će Austrija i Rusija skoro zavojštiti na Tursku; pošto je narod u Šumadiji bio voljan da skoči na oružje i da se bori za svoje oslobođenje; pošto su oni krajevi bili prvo ograšje, gde će se sukobiti turska i austriska sila, to je Crni ratnik našao da bi za ovu godinu dalje hajdučko četovanje bilo štetno i bez celji, ljudi bi se morili i ginuli, a time ne bi ništa bilo dobiveno, jer vreme hajdučkom četovanju bilo je prošlo, a nastajalo je doba ozbiljna ratovanja s planom i sa zadaćama u napred utvrđenim.Pošto je sve to tako, za to i usled svega toga, Crni ratnik našao je za mudro da raspusti svoju hajdučku vojsku, da pusti ljude neka se malo odmore, neka odu kućama, koji ima kuće; neka posvete ovo nekoliko meseci svojim privatnim poslovima, pa kad tamo na leto kucne suđeni čas, onda će, u ime Bota, opet svi pod zastavu, i onda ćemo videti dokle će ponosni krstaš barjak srpski odneti junačne i odmorne desnice srpske! No kako je u velikoj hajdučkoj vojsci Crnoga ratnika bilo i takvih ljudi, kojima je hajdučija stalno zanimanje, ljudi neumornih, koji ne bi mogli sobe savladati da pet-šest meseci miruju, to Crni ratnik dozvoli pojedinim odeljenjima svoje vojske da po volji hajdukuju i dalje.Pod zasebnim harambašama, na svoju ruku i na svoju odgovornost, takve četice mogle su krstariti između Beograda i Niša, s jedne, između Novog Pazara i Oršave s druge strane — to je bio krug njina kretanja i tu su mogli činiti što im srcu drago, plaćajući, naravno, svojom glavom i svojom krvlju svaku omašku i pogrešku svoju. Jedna od tih četa bila je i ona koja je drznula da siđe u sami Beograd i da pod garavim ždrelima beogradskih tvrđavskih topova, iseče turske straže i da iskroji temenjaču Rnji Uzun-Aliji, koji je bio desna ruka beogradskom veziru. Puštajući družinu da bira sebi zanimanje za ovo nekoliko meseci, Crni Ratnik izabrao je za sebe da se s dvajestak najuglednije momčadije svoje nastani u Čačku i Karanovcu.Tu bi se, kao mirni građani, zanimali kakvim običnim poslovima, a, zaklonjeni tako od Turaka, zgodno bi se mogli iz potaja spremati za velike događaje koji su na pragu. Sve ovo bilo je sada pozlato i beogradskom veziru.Izaslani janičari imali su zadaću, da se neprimetno prikupe oko Čačka, da izbliže saznadu mesto gde će biti skriven Crni Ratnik, da to mesto opkole i u zgodnom trenutku izvrše napad i hvatanje. Znajući junaštvo Crnoga Ratnika, njegovu nedostižnu ratnu veštinu, njegovu dovitnost da se pomogne i u najtežim prilikama i da izmakne čak i onda, kad potera misli da joj je već u rukama, — vezir je bio pregao sad i da nadjunači i da nadmudri svoga opasna protivnika, s kojim se do sad sukobljavao mnogo puta, ali uvek ostajao pobeđen.S toga su bile preduzete opširne i mnogostruke spreme, a sem prerušenih janičara, kao pomoć čačanskom muselimu Ibrahimu otišla su još i dva najveštija lična služitelja vezirova, ljudi naročito izvedžbani u špijunisanju, u veštini da sve prokopkaju i doznadu. Okolnim muselimima oko Čačka otišli su takođe naročiti tatari s naredbama, da se nađu na ruci Ibrahimu, i da mu pomognu u svemu što zatraži.Naravno, sve ovo izvršeno je u tišini, neprimetno, da ne izaziva pažnju i radoznalo zapitkivanje. Već je prošlo četiri puna dana, od kad je cela ova bulumenta prerušenih janičara i drugih slugu vezirovih otišla u narod, a otuda ne bejaše još nikakvih glasova, i vezir ih je uzbuđeno i s nestrpljenjem iščekivao. Tako je bilo stanje, kad za ovu stvar saznade Redžep aga Srebrnica.Crni se oblaci navukoše na njegovo mudro čelo: bio je zlovoljan i teško brižan. Posle duga razgovora, koji je tek malo čas imao s Toksikosom u svojoj kući, Srebrnica se bejaše uputio vezirovom dvoru.Bled i malaksao, on se upravo peo uz široke konačke stepenice, kada se na vrhu tih stuba ukaza sam vezir. Videći starca, kako, iznuren bolešću, jedva korača uz stepenice, vezir ga blago oslovi: pitao ga je za zdravlje i ljubazno ga pozdravi, kad se starac ispe gore. Srebrnica nije krio svoje raspoloženje.Reče da je više bolan od teška derta, no od pozleđenih rana.Bajagi carska zemlja i oni, Turci, u njoj gospodari, a ovamo raja ih drži zatvorene u tvrđavi, kao mačak kad nagna miša u rupu.No i to kao da je bilo malo.Sad su se počeli uvlačiti i u samu tvrđavu.Izginuše tolike straže na bedemima.Pokojni Uzun Alija Rnja pogibe na samoj kapiji carskoj, i kako je pošlo, možemo biti spremni da jedne noći budemo poklani u svojim rođenim posteljama, u sred tvrdinje beogradske, na oči cele vojske carske. Dok je Srebrnica ovako govorio, vezir se u dva tri maha mrštio, no sad mu se opet razvedri čelo i on reče Srebrnici, kao tešeći ga: — Polako, polako Redžep-aga!Kukureknuo je, čini mi se, i njima crni pevac.Sav taj kabajet činio je Crni Ratnik, ali njegova glava podmiriće sve ove gubitke. Srebrnica na ovo razvuče usne u lak osmeh, pun bola i podrugljivosti: — Svete su reči tvoje, svetli vezire, skupoceno je perje u sokola, ali šteta što je soko još u planini! — Jes, jes, ama ta vrana zagraktaće, čini mi se, skoro u mome kavezu. — Neka bi veliki Bog uslišao mudru želju svetloga vezira — reče Srebrnica, klanjajući se duboko. — Bio si bolan pa i ne znaš šta se desilo, — primeti mu vezir, i tu u kratko ispriča kako se Crni Ratnik pojavio u okolini Čačka i kako je protiv njega poslana jaka potera. Srebrnica se ceo izmeni, kad mu vezir to kaza.On još više poblede, njegove blage oči zasvetlucaše kao dva upaljena žiška; pesnice mu se grčevito stiskoše: — Gospodaru, bojim se umaći će ti opet!Pusti me da i ja pođem... — reče Srebrnica potresenim, isprekidanim glasom, a donja vilica sva mu je drhtala od silna uzbuđenja. — Mislio sam i sam na to — primeti vezir, — ali eto si bolan, nemoćan si, na nisi ni za što! — Ako mi igde ima leka tu će mi biti... pusti me — nastojavao je Srebrnica. I vezir se odluči da ga pusti.Može poći sutra, ako dotle ne stigne kakav haber od Čačka.Redžep-aga bio je blagodaran veziru i ovo dopuštenje kao da ga malo razvedri. — Spremi se, a pred polazak opet ćeš mi se javiti — reče mu vezir i otpusti ga da se sprema za put. Ceo taj dan Srebrnica se sprema za polazak, naravno u tišini i ne govoreći nikom ništa.U veče ranije otpusti sluge: žalio se na glavobolju i reče da hoće što pre u postelju, kako bi se što bolje odmorio, pošto je rad sutra dan da izađe malo do svoga spahiluka u Ostružnicu.Ali kad se sve razišlo m utišalo Redžep-aga ne leže da spava.Na protiv, obuče ćurak koji već bejaše skinuo, i, pošto je prvo poduže izvirivao kroz prozor na polje u mrak, on dohvati s minderluka nekakav omanji zavežljaj, strpa ga pod mišku, izađe iz kuće na pozadni kapidžik, oprezno zaključa vrata za sobom i nestade ga u mraku. Te iste noći, u haremskim odajama, gde je boravila lepa Mare, sve je bilo tiho i mirno.Zaljubljeni vezir obično je odlazio svojoj miloj kaduni podocno u veče, kad posle obilne večero oseti neodoljivu žudnju da nežnim ljubavnim maženjem zasladi svršetak sviju svojih dnevnih poslovanja. No večeras lepa Mare beše poručica veziru da ne dolazi, žaleći se da ima laku glavobolju i da joj je najbolje kad je sama.Vezir se s početka bejaše poplašio da nije bolest ozbiljna, i molio je da dođe makar na jedan trenutak.Ali Mare ga umiri da je najobičnija glavobolja i ponova ga je molila da ne dolazi večeras. No ostav tako sama.Mare se te večeri nije odmarala, i ako je odmor bio izgovor da izmoli poštedu od vezira.Prvo je dugo i dugo hodala, i već po hodu se moglo poznati da je uzbuđena.Čas je koračala brzo i krupno, kao da nekud hita da ne zadocni, a čas bi opet zastajala zamišljeno i tako bi ćutećki i nepomično stajala po čitave minute.Posle je sedala za svoj majušni šimširovi sto, vadila iz potajne fijoke neke hartije i zapise, koje je dugo zagledala, čitala, ponova nešto zapisivala, pa je onda opet sve vraćala na staro mesto i opet je uzimala hodati po sobi zamišljeno.Češće je pogledala na vrata kao da nekoga očekuje. I doista, u neko doba noći laka haremska vrata nečujno se otvoriše, a u odaju stupi visoka ženska prilika, sva od glave do pete uvijena u debelu drnu feredžu. I ako je koračala po debelom persiskom ćilimu, na kome se gubio svaki glas, crna prilika uđe oprezno, na prstima i čisto strašljivo obazre se do odaji. Mare joj poleti na susret i prijateljski joj pruži ruku. — Ah, dragi Redžep-aga, s kakvim vas nestrpljenjem iščekujem! I doista, iz crne feredže izmota se Redžep-aga. — Biše od sahata kako čekam u sobi stare Zajide; nikako zgode da se amo promaknem, svetla kaduno — reče Srebrnica, udarajući pred Marom dubok temen. — Pa naša bolest, baš sad u ovo doba!..Vi ste ležali, a u stvari ja sam bolovala!..Tolika strahovanja, tolike brige ovo poslednjih dana!Čini mi se da sa svakim danom i opasnosti sve više rastu i gomilaju se.Bivalo je trenutaka, kad mi se činilo da nas i sam Bog napušta.I do sada je bilo teških dana, ali nikad me nisu spopadale ovako crne slutnje, kao ovo sad!Kakvi su vaši glasi?Šta vi čujete?Ima li što novo od sinoć? — Ništa novo; najnovije je to, da ja sad u zoru polazim. — Polazite? kuda? — Tamo kuda su otišli i ostali. — U poteru?!Jamačno vas gospodar šilje. — Jest, u poteru, ali me ne šilje on, no sam ja sam tražio da pođem.Pravo da ti kažem, svetla hanumo, i meni se ne sluti ništa dobro, pa kao velim, da se nađem što bliže na mestu, valjda će biti prilike da čim god mogu koristiti. — Idite, idite, dragi Redžep-aga, i dao bi Bog da vaš odlazak bude od vajde!Ali, zna li se gde su oni sad upravo i kuda vi prvo mislite? — Oni su u Čačku, u Karanovcu, ili tu gde god u okolini, a tamo ću i ja. — Ne znate koliko li ratnika on ima uza se? — Ne znam tačno, ali neće ih biti mnogo, dvajestak najviše.Ostali su raštrkani.Ima ih čak i ovuda po okolini beogradskoj.Ako se ne varam, ovde će biti harambaše Mijat, a možda i Mrkonić sa svojom družinom. — Kako bi bilo da se da aber ovim četama, da pohitaju Čačku, da se nađu u blizini za slučaj potrebe? — Mislio sam i sam o tome, ali se opet dvoumim.Pomišljam i na najgori slučaj.Ako vojvodu zbilja uhvate, onda će ostati još jedini spas da ga uz put, pri sprovodu amo za Beograd, gde god otmu.Za taj nosao, opet, bile bi najzgodnije čete Mrkonića i Mijata.One bi morale biti slobodne, da izberu zasedu gde će najzgodnije dočekati Turko s njinim plenom. — Dakle, u opšte, ovako odavde iz ovih zidina nezgodno je ocenjivati šta će biti bolje i pametnije da se uradi: to se najzgodnije može videti tamo na mestu, s toga se ja i uzdam mnogo u vaš odlazak.Samo, dao bi bog, da ne odocnite, da stignete na vreme! Redžep-aga opet udari duboka temena i reče: — Pohitaću, gledaću, činiću sve što mognem, a uspeh je u božjoj ruci, svetla hanumo! — U čemu bih vam ja mogla biti od pomoći? Redžep-aga sleže ramenima. — Sama sam mislila o tome ranije i spremila sam vam poveću sumu novaca — reče Mare i ne čekajući njegov odgovor. — Daću vam i jedno stakaoce mrtvačke vodice, koja se čuva kao najveća tajna društvena.Vi znate osobinu te vodice.Njena je upotreba i teška i opasna.Samo u krajnjoj nuždi smeli bi je primeniti.Ja ću vam je dati pod zakletvom, kako je propisano, a na vama će ležati sva teška odgovornost za upotrebu, kao i za moguću zloupotrebu. — Poneću je za svaki slučaj, ali sva je prilika da je nikad neću upotrebiti.Junaštvo i zlato, to dvoje što učine biće učinjeno. — Pri povratku morate mi predati natrag ili zapečaćeno staklo, ili vaš pismeni izveštaj o upotrebi. Redžep-aga se duboko pokloni. — Da se u zdravlju vratimo, posle će sve biti lako. — Inače šta bi vam još moglo trebati?Kad za uspavljivanje jamačno imate? Redžap-aga klimnu glavom u znak potvrde. — Drugo?... šta bi imalo još drugo? — reče Mare, zažmure i osta tako jedan trenutak zamišljena. — Vreme prolazi, svetla hanuma: valja nam hitati. Mare se čisto trže i otvori oči. — Da, valja hitati — reče ona rasejano, i strese se celim telom. — Valja hitati!Ko zna šta se sve događa ili šta se možda već dogodilo u trenutku dok mi ovde stojimo. — Ah bože! — Mare opet pokri lice rukama — Gde li je on sad?Šta li je s njim?Šta li on sad radi?Dala bi večno blaženstvo da ga sad u ovom trenutku mogu videti makar i za jedan trenutak samo...O, jadne li smo ti mi ženske!Kako je slabačka duša naša: kako je nejaka moć našega trpljenja; kako je majušno srce naše u danima velikih iskušenja... ... — Ali gore, gore na nebesima ima jedan koji teši i krepi... Mare skide s očiju obe ruke i htede ih dići gore u vis nebesima, ali u taj mah ona se prenu, sva preneražena stuknu natrag, i, s razrogačenim očima, bleda kao smrt, ona prošaputa ugušenim, izlomljenim glasom, koji je dušu potresao: — Eno ga!...Je l to on?Pa ona krv; ona strašna rana na grudima: oni ključevi krvi što iz rane biju!...Pa ono divno oko; ono ponosno čelo!...Ah, on pliva u krvi svojoj, on se davi, on umire!Teško meni!...Teško meni!... Mare očajne pokri lice rukama, povede se, posrte, i bi ničice pala da je Redžep-aga ne pridrža i ne spusti polako na sniski divan, gde ona osta nekoliko trenutaka nema i nepomična.Hladan znoj orosi njeno bledo, mramorno čelo.Redžep-aga je uze tešiti.Ona je umorna, iznurena brigom i nespavanjem, a razdraženi živci stvorili su pred njom strašnu sliku od koje se toliko prestravila. Mare je ležala sa zaturenom glavom i zatvorenim očima, ali je čula svaku reč Redžepovu i sad mahnu glavom žalosno u znak neodobravanja. — Ah, kamo sreće, moj dobri Redžep-aga, da vi imate pravo — poče ona umornim, malaksalim glasom — kamo sreće; ali na žalost nije tako.Moji su živci zbilja razdraženi; ali to napregnuto razdraženje pomoglo je samo da vidim ono što inače ne bih mogla videti na takoj daljini.Ali ona slika što se ukazala preda mnom nije plod moje bolesne fantazije; ona je bila u istini; ja sam videla javu koja se desila sad, možda baš u ovom istom trenutku kada se i meni ovde prikazala.On je pao, on je teško ranjen!O! bože!Smiluj nam se!Teško meni, teško meni! — i ona opet pokri lice rukama. Redžep-aga tešio je prestravljenu i zabrinutu ženu, ali je u stvari i sam verovao u njeno priviđenje jer je čak i on nešto video. U prostranoj a osniskoj odaji gorelo je svega dva žiška.Jedan je visio o tavanici, u širokoj crvenoj staklenoj ćasi, natkrivenoj okruglim staklenim zvonom, iste boje, što sve daje lampi oblik nojeva jajceta.Ove ukusne arapske lampe okićene su mnogobrojnim staklenim i metalnim ukrasima, o koje se prelama blaga svetlost žiška, te se u odaji širi nejasna ali veoma meka i veoma prijatna svetlost. Drugi žižak bio je u pozadnjem uglu, u žbunu među cvećem, te je izgledao upravo kao svetla noćna bubica kad padne na rosni cvet.Od žućkasta stakla, poprskana pegama, napravljena je bila šarena lala, a u peharu te lale sijao se maleni žižak, dopunjujući svojom slabom, beličastom svetlošću blagu svetlost što se razlivala odozgo s tavanice. Pri takom osvetljenju po uglovima odaje vladao je blag sumrak.Kad je prestravljena Mare u jedan od tih uglova pružila uzdrhtane ruke svoje i preplašeno jauknula: — „Eno ga!“ — Redžep-aga video je u tom uglu nešto neobično, ali nejasno i neodređeno.U uglu se prosipala nekakva nejednaka svetlost, nalik na sjaj koji izdaje zapaljen fosfor.Ta svetlost kao da je izbijala iz patosa.Kao što jak vodeni mlaz u šedrvanu (vodoskoku) odozdo izbija jednostavan, pa se posle gore sve više deli i širi, dok se najposle ne razaspe u bezbroj sićušnih kapljica, koje u neredu padaju dole u basen, tako se isto prosipala i penušila ova svetlost u uglu, stvarajući čitav niz nejasnih oblika.Laka, sjajna zamaglica, kao pramenovi pozlaćena oblaka, nosila se nad ovom fosforastom svetlošću, i, čas gušća, a čas ređa, stvarala je nestalne, nejasne oblike, koji su se brzo gubili.Sve to trajalo je nekoliko trenutaka, pa je onda opet svega nestalo.To je sve što je Redžep-aga video.On nije bio ni razdražen, ni rasejan, i sve što je video, za njega je bila java.Mare je videla više.One nestalne, svetle senke, koje su se kod Redžepa rasipale u stotinu nejasnih oblika, Mare je videla u jasnom, određenom obliku Crnoga Ratnika, samo što je ta slika i kod nje bila prozračna, vazdušasta, laka, nalik na prozračnu senku kroz koju se proziru i vide predmeti na protivnoj strani. Redžep-aga je pokušavao da umiri i uteši Mare, ali kroz njegove rođene reči vejala je sumnja i dvoumica, s toga one nisu ni mogle biti od uticaja. — Svršeno je - reče Mare beznadežno — naslanjajući glavu na svoje malaksale ruke.Svršeno je, moj dobri Redžep-aga.Vi ste odocnili i vaš odlazak postao je izlišan!... — Pa ipak, svetla hanumo, ne mora biti sve onako kako se vama pričinilo.Ima i praznih priviđenja.U boga je jedina istina. Mare žalosno mahnu glavom. — Zaludu me tešite, dobri Redžepe.Nije ono meni prvina da mi se takva predskazanja javljaju.U ostalom vi znate da su meni poznate i neke tajne... a možda bih sretnija bila da ih ne znam — reče Mare kao s nekom dvoumicom. Za mladosti svoje Mars je imala uza se jednoga starog derviša, koji je ostavio dubok utisak i na njen karakter i na njeno vaspitanje. Taj starac dobegao je iz Kalkute, a govorilo se da je bio tamo pomešan u neku pobunu i da je bio jedan od čuvenih fakira indiskih.Kao učevan čovek uzet je da obučava Mare u staroj arapskoj i persiskoj književnosti i filosofiji.On je ujedno bio i kao neki hećim (lekar) kod Mare i češće je besedio s njom o čovečijem telu i duhu i o osobinama njinim.Tako, malo po malo, on je svoju mladu učenicu upoznao s mnogim tajnama svoje tajanstvene nauke.Mare je sad to nagoveštavala, spomenuv kako su njoj poznate mnoge tajne za koje se obično ne zna. — Ma šta da se desilo, svetla hanumo, opet je najpametnije da ja činim što sam naumio, da pohitam Čačku i da se nađem tamo na mestu.On može biti ranjen, adi neuhvaćen: može biti i ranjen i uhvaćen, a opet da se može spasti; mogu biti svakojake slučajnosti, koje se odovud ne mogu ni predvideti ni pogoditi; s toga da idem, a ovde i tako nemam nikakva posla. Mare se ćutećki saglasi s Redžepom.Ona ustade i predade mu sve što je za njega bila spremila.Kad Srebrnica htede već poći, Mare ga i opet zaustavi i predade mu majušnu duguljastu kutijcu od uglađena tuča. — U ovoj kutiji ima mada kristalna flaša, a u njoj je gusta, crno-zelenkasta tečnost sa jakim mirisom.Dođe li trenutak da vojvoda umire, okvasite ovom tečnošću parče pamuka i protrljajte mu slepe oči i očne kapke; tako isto podajte mu da nekoliko puta pomiriše iz ove flašice.Ali, upamtite dobro, sve to samo u slučaju ako baš vidite da čovek umire.Pri upotrebi pazite da vam tečnost ne kane gde god na kožu. Redžep se sad opet zamota u svoju crnu feredžu i izađe: Mare ga isprati do praga i požele mu srećan put. Priviđenje, što ga je Mare videla u svojoj odaji, bila je žalosna java i desila se baš u onom istom trenutku kada se i amo prikazala kao priviđenje.Događaj se razvijao ovako. Pošav iz Beograda u raznim pravcima, prerušene čete janičarske četvrtoga dana već su sve bile prikupljene oko Čačka.Vođene veštim predvodnicima, koji dobro poznaju sve te krajeve, one su neprimetno, bez huke, bez sustizanja i smetanja jedna drugoj neosetno prošle kroz mirna sele ta srpska, i čačanska okolina napunila se Turaka, a u narodu nije to niko ni slutio. Ovi Turci ponajviše su bili skriveni po čardacima i okolnim selima, a bilo ih je dosta i u Čačku, kako kod muselima Ibrahima, tako i kod drugih uglednijih Turaka.Oni su se u čardake uvlačili noću, neprimetno, a tu su ih posle držali zatvorene ne puštajući ih nikuda.Neki su se i onako otvoreno zaustavili po selima, izdajući se za radnike, koji su krenuli da traže posla u pitomijim krajevima, naročito posla strugarska i tesačka. Kad je tako prikupio svu vojenu silu svoju, i zgodno je rasporedio da zauzme sve staze i bogaze i da posedne sva važnija mesta u okolini Čačka, Sadi-Egber-aga smatrao je da je nastao trenutak kad može izaći javno na megdan Crnome Ratniku i on to učini. Sadi-Egber-aga bio je poreklom Jermenin, i odlikovao se lukavstvom i mudrošću, a naročito sposobnošću da jednu stvar odmeri i oceni sa svake strane i da uoči u njoj i takve sitnice koje obično lako izmiču iole površnoj pažnji.On je dobro poznavao karakter i osobine Crnoga Ratnika kao i karakter i osobine i samoga naroda, i ovde u ovom slučaju koliko se god uzdao u junaštvo i dobar vojnički raspored svojih četa, toliko je isto polagao i na moralno dejstvo koje će proizvesti mere što ih je on smislio i pripremio. Crpi Ratnik i dvajestina njegovih drugova bili su se sklonili u Čačku.On je bio skriven kod jedne daleke rođake prote Samuila i živeo je sasvim sklonjen, u potajnoj odaji naročito za to udešenoj, a u malenoj kućici, koja se gubila u gustom voćnjaku, te se sa sokaka skoro nije ni opažala.Ta je kućica bila podalje od čaršije, u mirnoj, retko naseljenoj mahali.Tu je Crni Ratnik imao sve što mu treba, tu su mu ovda onda dolazila na dogovor ono dva-tri prijatelja što su znali za njegovo tajno boravište, dok on sam nije izlazio nikad nikuda. Njegovi hajduci razmestili su se po Čačku mahom kao sluge i zanatlije; radili su kod privatnih ljudi i malo je ko znao šta su oni upravo.Ono malo poverljivijih prijatelja čuvali su opet oprezno tu tajnu i hajduci su bili bezbrižni i zadovoljni. Ovo poslednjih dana Crni Ratnik bavio se po vas dugi dan pisanjem nekoga manifesta, koji je želeo otpratiti u Staru Srbiju, Makedoniju i Tesaliju, kuda su ovo dana imali poći neki iz njegova hajdučka društva, koji su bili iz tih krajeva, pa su hteli da se koriste ovim raspustom četa i da odu do svoje rodbine.To je bila vrlo zgodna prilika, da po pouzdanim ljudima ispošlje ovaj važni dokumenat, koji je obuhvatao ceo plan budućeg pokreta i u kome je upravo trebalo da bude izloženo političko „vjeruju“ sviju balkanskih naroda, koji bi idućeg leta imali ustati na odsudnu i krvavu borbu za svoje oslobođenje.Naravno, da se tako važan spis nije smeo poveravati tek koje kome, a Crni Ratnik mnogo je na to polagao, da ga na vreme dostavi svojim mnogobrojnim prijateljima u tim dalekim pokrajinama. Ali, progutan radom i mislima oko spreme toga manifesta, Crni Ratnik baš ovo poslednjih dana niti se s kim sastajao, niti je u opšte što pomišljao o svojoj bezbednosti.Upravo bio je prenebregao jedno od glavnih svojih pravila, da je večno na oprezu i da večno vodi najstrožija računa o nužnim merama bezbednosti. Bilo je 4 časa u jutru, i Crni Ratnik baš se spremao da sedne za svoj pisaći sto kraj tople peći, kada začu žurno kucanje na kućnim vratima.Oprezna starica, domaćica ovoga kućerka, brzo istrča da vidi ko je, a na skoro za tim na odaji Crnoga Ratnika širom se otvoriše vrata, i na njima se ukaza prestravljeno lice babino i široka, kosmata prilika hajduka Britve. — Odstupi ti, babo, idi tamo i sjedi mirno, — reče on, pošto je prvo nazvao vojvodi „dobro jutro“.Zatim zatvori vrata babi ispred nosa, kroči bliže unutra i reče ozbiljno: — Vojvodo, mi smo izdani i prokazani!Iz Biograda potajno je došla čitava vojska.Njen je predvodnik lukavi Sadi-Egber-aga.Ovoga trena janičarski lanac razvija se da opaše ceo Čačak.Konjičke straže krstare svijem glavnijem sokacima, a na izbrežak više varoši izvučena su tri topa i okrenuta amo na grad.Spremni bubnjaši i talambaždžije sad će ižljeći u varoš, da na svakom ćošku odbubnjaju i oglase strašne naredbe, koje je spremio lukavi Egber.Ja ne znam još kakve su te naredbe, ama mi rekoše da ih ima i napisanijeh, i da će, čim se razdani, biti izlijepljene svuđ po mjestima, kud narod prolazi.Za nas, a i za tebe, znaju da smo ovđe u gradu, samo što ne znaju đe smo upravo, i jamačno će poć od kuće do kuće da nas traže.Ja sam dao avaz svijem našim ratnicima što su gođe na domaku, da budu spremni, pa dopadoh evo tebi, da ti javnem i da čujem što ćeš zapovjediti.Oli ćemo izać javno da skrašemo s Turcima dim u dim, pa što kome Bog da, ili ćemo ih pustih nek se lome i traže, a mi da šutimo đe smo koji? Crni Ratnik bejaše skočio i dok je Britva govorio, on je mirno stajao i gledao u njega.Sad upita mračno: — Jesi li o svemu dobro obavešten?Stoji li sve kako reče? — Sve je istinito, kao što onako istino ja pred tobom stojim. — Da li je varoš do sad opasana? — Jamačno jeste.Zauzeti su i svi izlazi i ulazi na sokacima.Ja sam morao udarati preko ograda i razmicati prošće, da se amo do tebe probijem. — Da li su izvešteni svi naši drugovi? — Javnuo sam svijem. Dok su oni još to govorili, iz daljine se začu tanko pištanje turske zurle i ono strašno, jednoliko bubnjanje turskih bubnjeva i talambasa, što prati svaki pohod turski, kad janičarske čete zađu od sela do sela, da robe, pale i da pod nož meću sve što uhvate. Srpska raja dobro je poznavala ovu krvavu svirku, od koje raste kosa na glavi i jeza podilazi i najhrabrija srca.Kad srpskim dubravama odjekne ova mračna pesma od užasa, onda jauk i kuknjava napune vazduh, a pred zamućenim pogledom javljaju se samo preneražene, od strave izbezumljene gomile nejači, koja beži glavom bezobzirce, ne znajući ni sama kuda će ni šta će.Tu se u golemom strahu skače u vodu, koja guta i odnosi, ili se s grdne visine otiskuje sa stene u ambis i provaliju, te kost s koskom ne ostaje, ili se uleće u mračne, neznane podzemne pećine, gde nevoljnike guta mrak i bezdan da se nikad više ne povrate; tu matere bacaju nejaku decu svoju, samo da mogu lakše bežati; posle se kaju, vraćaju se da spasu porod svoj, dok potera ne stigne te ginu i majka i dete. Da, strahoviti su zvuci janičarske svirke; njih uvek prati zadah od tople, tek prolivene krvi i zagušljivi gar i zaudaranje dima od upaljenih krovova nad glavama gole sirotinje srpske. I ti strašni zvuci odjekivali su sad ulicama ovoga mirnog, uspavanog srpskog grada, koji se tek budio.Prestravljeni jezivim zvucima ove užasne svirke, koja je kroz jutrenje prozorje odjekivala kao pogrebna, samrtnička pesma, svet je preplašeno skakao, a od usta do usta preletalo je: „Teško nama!Šta je ovo?“ Ove kobne zvuke, koji su na daleko odjekivali kroz tišinu vedra, studena zimska jutra, slušao je i Crni Ratnik, i u njegovoj junačkoj duši svijao se crn, mračan oblak, pun napregnute munjevine i teške ledene tuče.Teško onima nad čijim glavama ovaj oblak isprazni smrtonosnu utrobu svoju. — Egber-aga mora da je smislio nešto pakleno kad se rešio na ovakav napad.Imaćemo težak sukob.Valja biti spreman na sve.Ali pre svega valja saznati šta će Turčin objaviti raji.Najveća je opasnost da zbog nas ne postrada sav ovaj svet, ni kriv ni dužan — reče Crni Ratnik zabrinuto. — Onda da trčim ja, ako mognem što doznati? — primeti Britva. — Pokušaj!.. a ja ću se dotle spremiti. U ozbiljnim sukobima, koje je Crni Ratnik uvek smatrao kao svečane prilike, on se obično svečano i oblačio.Metao je na se svoje vojvodsko ruho, u kome smo ga već videli, i borio se, ne krijući se da je prvak i vođa.I ako su ga od toga uvek odvraćali, i ako je i sam znao da u tome isticanju ima goleme opasnosti za njega, on je ipak tako činio.Sad ne učini tako.Dok se Britva bavio napolju da sazna šta će objaviti Egber-aga, Crni Ratnik obuče prosto sukneno hajdučko odelo, samo što uze svoj skupoceni vojvodski pusat — no sablju ipak nije pripasao.Tako spreman, on je čekao. Britva se brzo vrati.Čak i njegovo ledeno hajdučko lice, koje je izgledalo kao železna obrazina, činilo se sad bleđe no obično, a levi brk često mu je podigravao, što je kod njega bio znak najveće ljutine. — E, ako je poganac, baš je poganac! — reče Britva i opsova ružno Muhameda. — Hoće, kurva, da mu vlaške žene i đeca pohvataju hajduke, jera njima prijeti i njih će sjeći i paliti, ako hajducima ništa ne mogadne!E, nije mi žao danas poginuti, samo da mi je napiti se krvi ovoga odljuda! Govoreći to, Britva pruži Crnom Ratniku debeo tabak hartije, na kome je krupnim pismenima bila napisana zapovest, koja je još sinoć u mrak razaslana na daleko po svoj okolini čačanskoj.Sad je ta zapovest rasturena i ovuda po Čačku; naročiti čauši, praćeni svirkom i bubnjevima, išli su od ulico do ulice i na uglovima glasno su vikali i kazivali šta je u zapovesti. Crni Ratnik maši se za tu hartiju i uzbuđeno je stade preletati očima. U zapovesti se prvo šilje selam i pozdravlje svoj vernoj carskoj raji od beogradskoga vezira i carska većila, od Ibrahim-age, muselima čačanskog i njega, Sadi-Egber-age, vernoga sluge čestitoga vezira. Zatim se priča, kako ocevi, dedovi i pramiram-dedovi verne raje carske od mnogo stotina godina žive pod senkom svemoćne desnice velikoga padiše i kako su vazda bili srećni i zadovoljni i zakonitome caru svome verna i pokorna raja. Ali u poslednje vreme u narod su se počeli uvlačiti neki nesretni i propali ljudi, koji s pravdom i poštenjem nigde ne bi mogli zarađivati koru nasušna hleba, te su s toga udarili u grešno i stidno delo varanja i obmanjivanja prosta i bezazlena naroda, buneći ga protiv zakonita cara, kome je sam bog predao da vlada i upravlja narodima u tri dela sveta, što, naravno, bez božje volje i naredbe nikad ne bi moglo biti. Ti prokleti ljudi, koji su iz pakla izašli i koji će se opet u pakao vratiti, rade kao oni bezdušnici, koji ulaze u složnu porodicu, pa gledaju da posvade plemenita oca s dobrom i poslušnom decom.Ali, kao što bi u takom slučaju postupila pametna i istinski blagodarna deca, tako i ovde treba da postupi verna raja carska: ona treba da pohvata sama te gadne smutljivce i da ih preda vlastima da ih po zakonu kazne. Sad je dolazilo ono, što je u celom ovom proglasu bilo najvažnije, i zašto je on upravo i pisan.Tu se napominjalo, kako se od ovo dve tri godine na ovim stranama amo pojavio nekakav probisvet, koji vara ljude da je od plemenita starinska gospodska roda i plemena: da su mu pretci, bajagi, bili veliki gospodari i kneževi, i da će to i on biti, jer će mu kraljevi pomoći da povrati svoje gospodstvo i ovoju dedovinu.U istini, pak, to je obična varalica, kome se i ne zna poreklo, jer se gubi u mraku ništavila i neznatnosti svoje.Taj jadnik hvali se bogatstvom svojim, a živi od pljačke što kao svaki lopov ugrabi od slabih žena i nezaštićenih porodica, koje pljačka i ucenjuje, kad mu na zgodu dođu.On se hvali svojim junaštvom a još nikad nije smeo izaći da se javno i otvoreno sukobi s poterom, koju za njim šilju, već uvek bira mrak, i samo udara iz potaje, u opšte služi se mučkim, gadnim i crnim sredstvima, sa čega su ga ljudi i prozvali prljavim, mračnim ratnikom.Sve njegovo junaštvo i sva mudrost njegova u tome su, da se krije i provlači, a kad dođe opasnost, on kukavički uteče, a ostavlja da stradaju nevini ljudi, da propadaju čitava sela i čitavi krajevi, gde se on krio i koji moraju da odgovaraju za njegove zločine.Takvu kukavicu raja treba da progna ognjem i batinama iz sredine svoje i da mu se nigde ne da skrasiti.To od nje zahteva njen obraz a i njena rođena korist.To od nje s pravom traže većili carski, kojima je povereno da vode brigu o sreći ovoga vilajeta. Pa kako se od verne carske raje traži samo ono, što je časno i pošteno, to je raja dužna i pred Bogom i pred carem svojim da ispuni tu obvezu svoju.Ko to ne htedne, on je i sam izdajnik i buntovnik, i s njime će se kao s buntovnikom i postupiti. U to ime, a po zapovesti čestitoga vezira, on, Sadi-Egber-aga, u društvu i dogovoru s muselimom čačanskim Ibrahimom, i sa svima okolnim vlastima i služiteljima carskim, zapoveda i naređuje i daje carskoj raji na znanje sledeće: „Ko uhvati hajdučkog harambašu i pustahiju, što se zove Crni Ratnik, i dovede ga živa, ili prokaže mesto njegova boravišta i pomogne da se uhvati, dobiće od čestita vezira deset kesa (jedna kesa 500 groša). „Ko ubije istoga harambašu i donese njegovu odsečenu glavu, ili prokaže gde je i pomogne da se ubije, dobija nagrade osam kesa. „Ko sazna boravište ovoga pustahije i to prokaže dobija pet kesa. „Svi ukućani, od najmanjeg do najvećeg u onome domu, gde bi se krio ovaj pustahija, a niko ga od njih ne bi prokazao, biće zatvoreni u kuću, a kuća će biti upaljena da izgori zajedno s njima.Okolo će biti postavljene straže da ubiju svakoga, ko poumi uteći iz plamena. „Mesto, gde se nađe i zateče Crni Ratnik, pa bilo to selo ili grad, ako od sada pa za 24 časa ne prokaže da se u njemu nalazi haramija, biće opasano vojskom i spaljeno da izgori zajedno sa svima stanovnicima svojim.Na tom mestu ne sme se više podizati nikakva kuća ni zgrada u opšte, i to mesto ostaće za navek pusto. „Tako isto postupiće se sa svakim gradom, selom i zaseokom, za koje se dokaže da je u njima bio Crni Ratnik od sinoć, pa na dalje, a oni ga nisu prokazali ni zaustavili, no ga prikrili ili ga pustili da umakne dalje. „Najzad, tako isto biće spaljeno svako mesto, a njegovi stanovnici poubijani svi do jednoga, za koje se mesto dozna, da je Crnome Ratniku dalo ma kakvu potrebu, hleb, vodu, odeću, hranu, džebanu, ili ma kakvu drugu potrebu, pa makar Crni Ratnik i ne nailazio na atar toga sela, no mu to bilo izneseno daleko izvan mesta.“ Najposle, pri kraju ove svirepe zapovesti prizivan je Bog za svedoka, da će sve do poslednje reči biti izvršeno onako kako u naredbi stoji napisano, s toga svaki neka zna u napred šta ga čeka, pa prema tome neka se i upravlja. Smer Egber-agin bio je dakle jasan.On je hteo da utiče u dva pravca — na narod, da ga zastraši, i na Crnoga Ratnika da ga stavi u tegoban položaj da sam mora napustiti svoje boravište i bežati daleko od sela i gradova, da ne bi navukao na njih strašnu kaznu, kojom im se u naredbi preti.Ne učini li tako, Crni Ratnik će jamačno navući na se mržnju celoga onog kraja; svak će reći: „što da strada čitav grad ili celo selo zbog njega jednog!“ No Sadi-Egber računao je na častoljublje i ponos Crnoga Ratnika i nadao se pouzdano da će ga ova mera krenuti sa njegova potajna skloništa. Turčin je dobro računao.Čim je video šta je, vojvoda naredi da se kreću.Čačku je pretila opasnost da bude spaljen, a njegovi stanovnici poubijani — valjalo se dakle što pre uklanjati odatle, da grad ne padne s njega u tu bedu.Izda Britvi potrebne naredbe gde će se prikupiti s družinom i otpravi ga.Babi naredi gde će što skloniti od stvari što kod nje ostaju; da joj poveću sumu novaca i naredi joj da sedi mirno, da nikom ništa ne govori i da se ništa ne boji.Spali u peći sve hartije, mnoga spremljena pisma, pa i proglas na kome je već nekoliko dana neumorno radio.Za tim sedne i napiše ovako pismo: „Sadi-Egber-agi, zvaničnom hajduku i haramiji. „Čitao sam tvoju naredbu, koju si najviše mene radi i pisao, i mnogo se čudim tvome ludom poslu.Izašao si da pljačkaš ovaj goli i nezaštićeni narod, ali nemaš ni toliko hrabrosti da to izvršiš prosto i otvoreno, kako to obično rade ostala tvoja braća haramije, no ti je trebalo da se za nekoga zakloniš, i tu si sad zgodno našao mene i moju družinu. „Pretiš selima i gradovima paljevinom, a ovoj jadnoj, nemoćnoj raji sečom i ubistvom, da ih time nagnaš da ti plate velike otkupe.A da ti poštene carske sluge ne bi što zamerile, misliš da si iznašao golemu zgodu, kad objavljuješ da sve to činiš bajagi mene radi, da bi me isterao iz sela i gradova, i da bi zastrašio ljude, da me ne primaju na konake i skloništa. „Ne konačim i ne sklanjam se ja po selima i gradovima, jer znam da bih time samo tebi išao na ruku da bolje pljačkaš, već je moj stan i sklonište slobodna planina, kojoj čak ni tvoja obest ništa ne može. „Ne traži me dakle po mirnim gradovima, već ako mi smeš izaći na mejdan, hajde Orlovoj pećini, tu je moj logor i tu megdan da podelimo. „Inače možeš pisati kakve hoćeš zapovesti, ceo svet vidi da je tebi jedino stalo do pljačke, do bogatoga plena, i kad bi mi obraz dopuštao da se s tobom upuštam u prljave pazare, tvrdo sam uveren, da bih te mogao kupiti za pare i zlatom načiniti od tebe slugu, koji će služiti mojim interesima, dok se ne bi ko našao da ti plati više da i mene izdaš. „Ja Turke mrzim kao tirane i s njima se borim, ali poštujem njihovo junaštvo.Tebe, pak, mogu samo prezirati, jer si kukavica, koja svu nadu polaže na prevare i ujdurme. „Spominješ neko junaštvo, kao da jedan sitničarski bazrđan (trgovac), kao što si ti, može znati šta je junaštvo i junačka čast. „Govoriš o nekim zasedama i prevarama, a sam si se krišom i prevarom noću ulunjao u taj mirni grad, opseo si ga sa svojim najamnicima i protiv mene jednoga i šake mojih drugova digao si čitavu vojsku, poseo si sve ulice, opkolio varoš, upravio topove na mirne domove pokorne carske raje, pa izdaješ budalaste zapovesti, kojima nagoniš kukavnu raju da me ona hvata golim šakama, jer ako me ne uhvati i tebi ne preda, pretiš joj sečom i paljevinom. „Tako rade sve pržibabe.No ako si muško, i ako ne štetiš taj carski hleb za badava, ostavi ti raju na miru, pa dođi ti da me uhvatiš ili da mi odsečeš glavu, te ćeš bar dobiti onih obećanih deset kesa, za kojima ti srce pogibe. „Jes, dođi ti da me uhvatiš, a mene evo ovde u planini, i otvoreno da poznaš kako te se malo bojim i kako malo zazirem od tvojih pretnja. „Ovo ti je pozdrav od mene.A kad bi bog dao da se gde god sukobimo samo ja i ti, prsa u prsa, ja bih ti umeo dati i drugi pa i drukčiji odgovor. „Ali mudar si ti.Čuvaćeš se ti dobro takoga sukoba. „Toliko od mene, narodnoga vojvode, Crnoga Ratnika.“ Pošto je ovo napisao na brzu ruku, vojvoda navuče široki gunj, prebaci peševe da pokrije oružje i htede krenuti.On je mislio da prođe sam kroz turske straže, koje su opasivale Čačak, pa bilo to mirno ili silom, ali verni Britva bojao se da ostavi vojvodu sama.S toga bejaše pohitao i sad pristiže još s dvojicom drugova. Videći ga, vojvoda se čisto ljutnu i upita ga, na kome je ostavio da prikupi ljude, i da li oni neće odocniti i ne stići na vreme na urečeno mesto, kad on — Britva — nije kod njih? No Britva umiri vojvodu da se ništa ne brine, ljudima je dat aber.Svi oni znaju zborio mesto i najdalje za jedan sahat svi će tamo biti.Data im je i lozinka za svaki slučaj, a naglašeno im je i to, ako gde čuju jaku pucnjavu, neka odmah izašlju koga da vidi šta je. Spremljeno pismo valjalo je sad poslati Egber-agi; ali kako i po kome?Da bi mu se koliko toliko verovalo, pismo je trebalo da dođe s polja, iz planine.Ali ko da se promakne kroz tursko straže koje opasuju ceo grad? — Da je tu „Orlić“ on bi jedini mogao to isposlovati — primeti vojvoda. Britva se osmehnu: — Ako je tako, vojvodo, onda bog još vodi brigu o nama.Orlić je ovde; sinoć je došao kao naručen. — Šta!Orlić tu?Dajte ga odmah amo — reče vojvoda obradovan. Dete je bilo sklonjeno kod babe u kući.Britva ga dovede.To je bio suvonjav, bled dečko od svojih 10—12 godina, simpatična lica, sa živim, veoma pametnim očima.U običnim seljačkim haljinama, s opančićima na nogama, ovo dete po izgledu nije pokazivalo ništa osobito, i svak bi mislio da je ovo kakvo obično seljače. U - stvari Orlić je bio vanredno, neobično dete.Dve je već godine kako se on ne odvaja od vojvode i njegove čete, i slobodno se može reći, da je za to vreme učinio hajdučkoj družini više usluga no i jedan posebice od sviju ratnika njenih. Dete poljubi vojvodu u ruku i on ga očinski pomilova po glavi: — Sine, treba odneti pismo komandantu turskom. — — Da ga odnesem, oče! Tu nije trebalo duga razgovora.Orlić je po prvoj reči pogađao šta se od njega traži.U njegovoj maloj ali svetloj glavi brzo je bio gotov plan za izvršenje celoga toga posla.On će se provući kroz turske straže; pismo će uglaviti u procep (dugačak štap) kao što to obično rade seljaci kad nose kakvu narodnu molbu turskoj vlasti.Tako će se javiti turskim stražama oko varoši.One će ga jamačno odvesti komandantu.Njemu će reći da je čobanče; da su ga hajduci uhvatili u planini i primorali da ovo pismo donese amo.Turci će videti njegov strah, njegove suze i verovaće mu.Ako ga metu pod stražu, on će uvrebati priliku da uteče.Tako je Orlić sam razvijao svoj plan. Vojvoda ga upita kako se misli izvući iz varoši.Orlić odgovori da još ne zna, ali će videti: naći će on već zgodan put.Na donjoj strani varoši ima jedna ritina.Tu se razliva Morava i leti gradi široke močvari.Te ritine i zimi se ne mrznu, one se uvek puše i tek na najvećim mrazevima ako se malo potkoruše.Turci tuda nisu mogli postavljati svoje straže, jer bi propale u duboki glib.Ako se malko i poledilo odozgo, ta kora ne može da izdrži stražu, vojnike, ali će možda izdržati njega malog i lakog. Već se razdanjivalo: valjalo je hitati.Orlić primi pismo, zavi ga u parče mušeme i sakri ga u usta, pošto je bio izvežban da i mnogo veće predmete krije u usta.Vojvoda mu još jednom preporuči da bude oprezniji no ikada, pa se dete na brzo izgubi kroz beličast jutrenji suton — Mali Orlić ode. Sad je valjalo ostati bar sahat-dva da se sačeka, hoće li biti kakva resultata od poslata pisma.Vojvoda osta da čeka, Britva s dvojicom svojih drugova iziđe da na razne strane promotre, gde su kako razmeštene straže oko varoši, na koju je stranu svraćeno najviše pažnje i gde bi se najlakše moglo prodreti. Ovo čekanje bilo je Crnom Ratniku veoma nezgodno.Što nikad, sad su ga spopadale najcrnje slutnje.Prvo ga uze mučiti misao, ako Turci što posumljaju u Orlića, pa ga udare na muke.To čudno dete umreće a ništa namerno odati neće.Ali slučaj može izdati celu stvar.Svirepi Egber tada bi svu srdžbu izlio na Čačak.I varoš i stanovništvo grdno bi postradali...Da li ne bi bolje učinio da nije ništa ni pisao, no da je odmah pokušao da gde god prođe, kako je u prvi mah i mislio.Bilo je i mnogih drugih zloslutnih misli. Britva dugo izostade, pa sad je i to morilo Crnoga Ratnika: da nisu gde god zapali, da ih nije kakva straža ulovila! No kad se iz daljine začu još pucanj pušaka, nestrpljenje Crnoga Ratnika dostiže vrhunac.Nije mogao više ostati u sobi, tu ga je gušilo, činilo mu se kao da su na njega pali oni zidovi sobni, i on istrča napolje i ako je u tom izlasku moglo biti opasnosti, jer zapovest Egber-agina već je bila objavljena i njuškala, žudna novca i goleme ucene od deset kesa, već su počela tumarati tamo amo. Napolju je bilo hladno, ali vedro i jasno zimsko jutro.Dokle je god oko dopiralo širilo se belo snežno pokrivalo.Pod golemim snegom predmeti su izgledali kao sahranjeni.Pretovarene snegom, gole crne grane osirotelih drveta žalosno su se povijale pod bremenom napadala snega, kao i da ne slute čarobno proleće, koje će kroz koji mesec opet obnoviti život u njima, vratiti im njin lisnati nakit i zelenilo, i opet ih uzdići da ponosno i smelo teže visini, suncu i svetlosti. Svuda u naokolo carovala je mrtva tišina, i ceo ovaj prizor budio je u duši Crnoga Ratnika čudne, setne misli, koje pred borbu i u časovima opasnosti nikada do sad nisu na njega nailazile.Najteža mu je bila pomisao da zbog njega mogu stradati čitavi krajevi.Na jedared dođe mu misao da više ne čeka nikoga, da sam pokuša izlazak iz varoši, pa ako prodre, — dobro, lako će se posle naći s društvom, padne li, bar niko neće zbog njega stradati. Možda bi Crni Ratnik i pregao da što učini pod utiskom ove pomisli, da se baš u taj mah ne pojavi Britva. — Zlata vrijedi naš mali Orlić — reče Britva zadovoljno.Za tim ispriča vojvodi ove novosti. Egber aga naredio je da se iskupe kod muselima svi opštinari i svi prvi i ugledni ljudi iz varoši.Eno ih sad sviju tamo u konaku gde ih sam Ibrahim saslušava: znadu li što o vojvodi i mogu li jamčiti i zakleti se da on nije ovde u gradu.Ljudi se pravdaju i kunu se da im nije ništa poznato.Muselim kupi potpise i uzima zakletve i pismena obećanja od ljudi, da u svojoj sredini nemaju hajduka i da ih neće ni trenuta trpeti, već čim bi što saznali, odmah će javiti vlasti.Britva je bio mišljenja, da je ovo posledica poslatoga pisma — znači, Orlić je uspešno izvršio svoju ulogu.Čim se svrši ova komedija kod muselima, Turci će s glavnom silom krenuti Orlovoj pećini, a oko Čačka će ostati samo slabe straže — tako je bar utvrdo verovao sam Britva.S toga je navaljivao na vojvodu, da još malo očekne.I ako mu je teško bilo čekati, vojvoda se ipak morao odazvati razlogu; on se ponova vrati u svoju odaju i reši se da pričeka još neko vreme.Međutim, Britva opet izađe da malo postražari u okolini. U doba o kome ovde govorimo, stanovništvo po srpskim gradovima bilo je šareno i jako izmešano. Domorodaca tu je bilo veoma malo, a pretežna većina bili su doseljenici sa strane.Bilo je tu dosta Srba, ali su to mahom bili Srbi iz raznih krajeva u Staroj Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini i sa drugih srpskih strana.Sem toga, tu je bilo dosta Grka, Cincara, hrišćanskih i muhamedanskih Arnauta, Primoraca i Turaka.Sve su to bili ljudi, koji su svikli na tursko gospodstvo i svoj način života prilagodili turskim potrebama tako, da su i oni Turcima, i Turci njima, bili nekako bliži no ostala raja na ovim krajevima, a naročito seljaci.Prema tome, varošani su donekle izgledali kao neki povlašćeni stalež prema seljacima.S toga su i njini odnosi bili prilično hladni.Seljaci su gledali na građane kao na turske ulizice, a građani opet smatrali su seljake kao grube prostake, koji često preteruju i samo draže Turke. S toga Britva, kao hajduk i seljak, nije delio veliko strahovanje vojvodino da se što zlo ne desi građanima.Njemu je glavno bilo da se spase vojvoda i da zdravi čitavi izađu hajduci, koji za ovu zemlju što vrede, a za građane — kako im bude.Umeće oni uvek da se naravnjaju s Turcima, — samo kad tresnu dobro kesom. S druge strane opet, ni građani nisu mnogo marili za hajduke, i, u najmanju ruku, bili su bar ravnodušni, da li će ih Turci pohvatati.Sem čačanskog prote Samuila, koji je bio poznat kao veliki patriota, svega ako je još bilo 5—6 građana, koji su istinski prijateljevali s hajducima. Turdi su poznavali ovo stanje stvari i prilično su verovali građanima, kad su im ovi davali zakletve, da neće trpeti hajduke u svojoj sredini. Predviđanja Britvina doista su se opravdala.Posle abera kod muselima, zlatan deo turske sile krene se u planinu... Šta se međutim desilo?Je li to bio slučaj ili izdaja?Sad, u ovom trenutku, nije se imalo kad na to ni misliti, jer, u sred najboljih izgleda, od jedared je nastala najveća opasnost. Pošto je razabrao šta se dešava kod muselima, pošto je dočekao da čuje kako su se pojača odeljenja već krenula da traže hajduke u planini, Britva se zadovoljan vraćao kući, radujući se u napred, što će vojvodi odneti prijatnu vest, da se već razilazi mutan oblak, koji se nad njima bio skupio. Ali gle!Koračajući zamišljeno, Britva na jedared ču gde nešto puče na dnu šljivaka, kao da se prelomi kakva suha grana.Pogled mu se ote na tu stranu, i on prvo ugleda jednoga, pa posle dva tri, pa posle čitavu gomilu ljudi, gde se provlače kroz prošće, i, polegnuto, krišom, primiču se kući gde je bio sklonjen vojvoda. Britva imade samo toliko vremena, da dovikne dvojici svojih drugara: „Potecite!Opkoliće nas!“ pa kao srndać, u dva skoka, jurnu u kuću i u dve reči kaza vojvodi šta je. Dok bi udario dlan o dlan, oni iskočiše iz kuće i nagnuše bežati suprotnom stranom.Srećom, potera ih ne opazi odmah.Tako se hajduci dočepaše plota i iskočiše iz šljivara na utrinu.Britva je gruvao napred a dva njegova druga hvatali su levo i desno, starajući se da vojvoda uvek bude u sredini.Ali on sam ispadao je čas napred, čas u levo, čas u desno, kao da mu je smetalo ovo zaklanjanje. Potera se bejaše zaustavila oko kućice, i sva je prilika, da nije ni smotrila hajduke kad su iskočili, te bi tako ovi možda mogli i umaći, da se nije desilo drugo nešto. Baš u trenutku kad hajduci iskočiše iz šljivara, utrinom su išla dva Turčina, građanina, koji ih odmah ugledaše.U početku oni zastadoše i gledali su iznenađeno ova četiri čoveka kako trče.Posle se valjda prisetiše da će to biti hajduci, te obojca povadiše pištolje i jedan i opali.Opalio bi jamačno i drugi, da vojvoda ne zastade i ne doviknu Turcima srdito, čistim turskim jezikom: — E, baš si pametno učinio!Hajd, pucaj još jedanput!Hoće junak jamačno hajduka da ubije!.... Pri ovoj reči vojvoda pršte u grohotan smeh, mahnu rukom i doviknu: — Tamo, tamo junače; idi tamo gore, u planinu, aka si se baš tako rešio da ubiješ hajduka, a nemoj pucati ovuda u sred grada na mirne ljude, koji trče svojim poslom. Britva već bejaše razumeo dosetku vojvodinu i da bi mu pomogao, on i sam viknu turski: — More hajde, odocnićemo! ostavi te budale! Veoma je važno bilo da hajduci zametnu trag da se ne zna bar odakle su izašli.S toga je Crni Ratnik i pokušao ovo lukavstvo, koje zbilja i pomože, jer ona dva Turčina, pošto su još malo pogledali za hajducima, metnuše pištolje za pojas i odoše mirno dalje. Ali puška već bejaše pukla i kobna posledica ovoga pucnja ubrzo se javi.Pucanj namami poteru i ona naskoro stiže. Izmičući dalje, hajduci ugledaše pred sobom 3—4 gomilice Turaka, koje su očevidno bile tu kao straža.Da ne bi padali u oči ovim Turcima, vojvoda reče da idu običnim korakom i da hvataju više u desio, kako bi obišli straže. Ali na brzo hajducima je bilo jasno da obići ne mogu, jer dokle su god mogli okom dogledati, videle su se sve nove i nove straže turske.Nije ostajalo drugo no ići pravo najbližoj gomilici, pa, ili je prevariti i provući se, ili je napasti pa se probiti. To je bilo jasno i Crnome Ratniku i njegovim pratiocima, i oni su se razumeli bez mnogo reči, tako reći jednim pogledom. — Reći ćemo, da smo karanovački Turci, da smo stigli noćas, i da smo krenuti da gonimo hajduke...U ostalom, ja ću govoriti a vi ćutite, reče vojvoda kratko. Ali, dok su hajduci premišljali kako će se spasti jedne nevolje, stiže i druga.Prvo se čuše dva kera, koji iz daljine lajahu, kao ono kad po tragu teraju zeca.Za tim se ukaza i potera, koja je već bila naišla na trag begunaca. Taj trag jasno se poznavao po dubokom snegu, a i psi su svratili na nj pažnju potere, jer to su bili naročito za taj posao spremni i izučeni psi, kojima su se Turci služili u svome lovu na ljude. Crni Ratnik bio je sad upravo u klopci: pred njim se pružao dug niz turskih straža a za njim se žurno primicao čitav lanac od potere.Tu se za časak oko njega moglo sklopiti 30—40 Turaka, i šta bi on tu mogao učiniti sa tri svoja druga, pa ma kako da su hrabri?Borba, sila, tu je obećavala malo uspeha.S toga Crni Ratnik odluči da prvo pokuša neće di što učiniti veštinom, dosetkom, pa tek ako to ništa ne pomogne, u poslednjem, očajnom trenutku da okuša i silu. Trenutak je bio kritičan i odsudan.Potera jedva da je bila daleko 400—500 koraka a do straže napred, nije bilo ni 300 koraka.Valjalo se na štogod odlučiti.Vojvoda se lomio u mislima, čega da se lati.Britva je bio mračan i namrgođen, misliš, iz čela će mu tuča udariti.On je češće pogledao vojvodu, a taj pogled kao da je govorio: šta ćemo sad? Videći ovaku opasnost sa sviju strana, oni za trenutak zastadoše. — Vojvodo, vežite mene pa poćerajte i recite na straži da na mene nešto sumnjate.Dok se oni oko mene zabave, vi možete umaći.Docnije ću se izvući i ja. Vojvoda manu glavom zlovoljno: — I onako nas je malo, pa sad još i tebe da ostavimo!To ne ide.No pokušaćemo, da na poteru bacimo sumnju kod straža.Motrite na mene i činite što ja budem činio. I sad opet ubrzaše korake.Kad se primakoše stražama toliko, da se moglo doviknuti, vojvoda viknu turski: — Hej, Turci braćo!Ako nemate straža na donjoj strani — on pokaza rukom u desno — odredite koga, neka trči odmah tamo, sva je prilika, da će dole naići neki sumnjivi ljudi. Vojvoda ponovi to dva tri put, opominjući ih da na donju stranu paze, a dovikujući to, on je s družinom išao pravo prvoj straži, koja je stajala pred njima. Kad dođe na dvajestak koraka, on reče glasno: — Mašalah!Šta od nas napravi svetli vezir.Obuče nas u ove đaurske drehe, te da izginemo ne poznajući jedni druge.Janičari nose gunjče i čakšire, a hajduci obukli binjiše i šalvare! Straža je ćutala ne govoreći ništa, samo što se primakoše bliže stražari s leva i desna, a poizdalje s desne strane dođe mlad, povisok čovek, koji je svakako ovde bio neki starešina nad stražom. — Oduvud idu oružani i u bojni red postrojeni dvajestak nekih ljudi.Obučeni su tako, da bi ih pre uzeo za đaurske hajduke no za turske vojnike.Svakojako, ne bi bilo zgorega, da budete na oprezi i da izašljete nekoliko ljudi napred, da se uvere ko su i šta su — reče crni Ratnik, prišav straži na 5—6 koraka. Mladi starešina, koji je dotle ćutao, zapovedi straži da zaustavi ove nepoznate ljude, a sam izađe pred Crnoga Ratnika i upita ga hladno: — A ko ste vi, i šta tražite ovde? Crni Ratnik odgovori, da su Turci iz Karanovca, da su jutros kroz zoru došli s družinom amo, pa da im je družina odmah upućena dalje u planinu, a njih četvorica zadržala su se u varoši poslom.Sad hitaju da stignu svoju vojsku. Mladi starešina mahnu glavom sumnjivo i reče, zagledajući Crnom Ratniku pravo u oči: — Ovuda nije prošla nikakva vojska!Imate di kakve teskere, (pismeno, pasoš)? — Šta će nam teskere!U Čačku mi smo kod svoje kuće, kao i u Karanovcu.Tu nas zna cela čaršija.Ko ne zna Karafejzulovu kuću. Karafejzulovići bili su jaka i starinska (upravo poturčena) porodica. — A zar si ti iz doma Karafejzulića? upita mladi Turčin s očevidnom nevericom, a očima začkilji i gledao je netrenice prvo u Crna Ratnika, pa posle u njegove drugove redom. — I bio, i jesam i vazda ću ostati. — A što će na vama te kaurske haljine? — A na vama? — reče vojvoda i pokaza rukom na turske stražare, koji su mahom bili u gunjcu i u čakširama. — Nas je naterala nužda; trebalo nam se dovde provući čak iz Beograda. — E, nije od dobra i serbezluka ni kod nas...Tako su nam stariji zapovedili. Dok se među vojvodom i starešinom turske straže vodio ovaj razgovor, u daljini se pokaza potera. — Eno ih! — primeti vojvoda.To su oni, za koje velim da se ne zna jesu li Turci ili đauri.A svakojako valjalo bi biti na oprezi, da vas ne iznenade. Starešina straže metnu šaku na oči i zagleda se u daljinu. — Očeknite vi ovde, a ja idem da vidim kakvi su to ljudi. Govoreći to, on mahnu rukom i pozva 5—6 okolnih stražara da s njim pođu. Crni Ratnik ostade na mestu s tri svoja druga.Dočekati tu dolazak potere, za njega bi značilo propast, jer bi ga potera odmah vezala, a u njoj je jamačno bilo i takvih ljudi, koji ga lično poznaju.Valjalo se dakle koristiti trenutkom i umaći. Crni Ratnik pogleda oko sebe.Tu u blizini ostalo je svega 3—4 stražara.Istina, lepo i desno, malo podalje, bilo je još straža ali, dok bi se one prikupile i obavestile u čemu je stvar, Crni Ratni mogao je izmaći prilično daleko. I on preže na jedno, i reši se da izmiče s drugovima. — Bogme mi nemamo kad dugo čekati.I ovako smo mnogo zadocnili i izostali od družine, reče on kao da se obraća onim stražarima oko sebe.I govoreći to, vojvoda se krete polako. Sve oči i cela pažnja kod stražara bila je naperena na ljude, koji su iz daljine dolazili.Od njih slabo ko i ču šta govori vojvoda.Ali kad se on krete, najbliži stražar viknu mu da stane.Crni Ratnik se obrecnu i reče srdito, da on ne sme vazdan izostajati od svoje družine, i čekati ovde svršetak, koji bog zna dokle se još može protezati.Govoreći to, Crni Ratnik dade znak družini i oni brzo uzeše odmicati i ne osvrćući se na proteste i viku stražarevu. Međutim, i potera već bejaše stigla i komandant straže brzo razabra šta je u stvari.Njegove sumnje dakle bile su opravdane.Ona četvorica što su se javili stražama bili su hajduci.No komandant se prenerazi, kad ču uveravanje potere, da će među onom četvoricom biti glavom i sam Crni Ratnik.Uzbuđeni, oni svi potekoše straži. No tu ih je čekalo iznenađenje.Prvi upitani stražar reče nemarno da su ona četiri Turčina otišla.On ih je, veli, zaustavljao, ali oni rekoše da moraju hitati i odoše. Starešina straže ciknu kao guja i sasu stražaru pištolj u grudi.Nesrećnik pade, i dok se on koprcao u krvi, komandant je očajno čupao kose, uzvikujući s penom na ustima: — Gde su hajduci?Zašto pustiste hajduke?Sve ću vas pobiti! No sve ovo desilo se u trenutku, i hajduci su bili na domaku i na dogledu.I ako je dalje već nastajalo lomno i brežuljkasto zemljište, a u daljini se crnile puste šume, izvedžbano oko janičarsko ugleda hajduke kako izmiču u daljini i pokazaše starešini straže.Rastojanje nije bilo veliko.Potera, udružena s najboljim momcima od stražara, poteče za beguncima, a napred je jurio sam starešina straže, mladi Sali-aga. Među tim, da bi dala haber drugim odeljenjima, potera ispali nekoliko pušaka. Hajduci odmah opaziše, da se potera za njima naturila, i sad je nastalo pravo utrkivanje, ko će brže poteći i umaći.Hajducima je bilo glavno da se dočepaju planine, a potera je naprezala sve sile, da ih prestigne i od planine odseče. U prvi mah hajduci su se držali u desno, jedno s toga, što im je u tom pravcu najbliže bio jedan planinski ogranak, a poglavito s toga, što je na toj strani bilo zgodno mesto, koje je Britva iznašo za ostalo njino hajdučko društvo, koje je imalo da izmakne iz Čačka. No Turci ih na skoro odsekoše od ove strane.Pružajuću sve dalje svoje levo krilo, potera najposle preseče hajducima sasvim put na ovu stranu i oni su sad morali bežati upravo. Već ovim odsecanjem bilo je veoma mnogo izgubljeno.Udruženi, oni bi mogli i odbiti ovu poteru što ih goni, ali ovako sami, njih četvorica jedino su se mogli uzdati u dobre noge. No i ako su bili lakonogi i vični na svake umore i napore, dugo bežanje opet poče ih najzad zamoravati, i rastojanje između njih i Turaka bivalo je sve manje i manje. Razleže se puščani pucanj i kuršum prosvira pored glave Crnoga Ratnika.Potera je, dakle, bila već toliko blizo, da se mogla služiti oružjem protiv begunaca. Crni Ratnik stade kao ukopan.Odmah se zaustaviše i njegovi drugovi.Okretoše se nazad.Oni su bili u dolji, a na ivici brežuljka, što se pred njima uzdigao, tek se ukazalo pet šest Turaka od potere.Crni Ratnik kleče i nanišani.To učiniše i njegovi drugovi.Prvo planu jedna pa posle u jedan mah još tri hajdučke puške. Visok, mlad Turčin, koji je napred trčao, suljnu se nizbrdicom, pobode teme u zemlju i ni nogom više ne mrdnu.Levo i desno od njega padoše još dvojica.Od četiri hajdučke puške, samo je jedna promašila. Mladi Sali-aga, dobar junak i viđen Turčin, plati prvi glavom svoje drsko junaštvo. I Turci opališe.Britvu lako očeša jedno tane po levom laktu, a Crnom Ratniku kuršum prebi debelu gvozdenu harbiju za pojasom.Da nije bilo harbije, kuršum bi se umotao u creva. — Dobar početak! — reče Crni Ratnik odgrizajući fišek koji sasu u pušku. Potera se opet produži, ali nenadna smrt Sali—agina prilično je zaustavila Turke i hajduci su im opet za koju stotinu koraka dalje umakli. Ali na jedared iskrse nova opasnost.Jamačno namamljena pucnjavom pušaka, jedna gomilica od 5—6 Turaka bejaše se uputila amo. Bežeći lomnim, brežuljkastim zemljištem, hajduci su čas zamicali u doljače, gde ih potera ne vidi, čas se opet ukazivali na ivici kakva brežuljka, viđeni sa sviju strana. Isto tako i oni su čas gubili poteru iz vida, a čas su je opet viđali celu ili u odeljcima. Ali na jedared pred umorne hajduke iskrse iza jednog brežuljka ova nova gomila Turaka.Jedva da ih je razdvajalo sto do dvesta koraka....Ostrag potera, napred zaseda — položaj je bio opasan! U prvi mah Turci zastadoše zbunjeno.Nisu mogli odmah da razberu šta je tu upravo i da li su ona četvorica što trče Turci ili đauri.No u tome se pojaviše na suprotnom brežuljku prvi redovi potere, koja na hajduke odmah skresa vatru, a začu se i vika: — Hej!Ko je Turčin poteci za hajducima! Prava zabuna prođe i Turci razabraše da su ovo hajduci.Odmah potegoše puške.Hajduci se nađoše u zabuni.Zastadoše za trenutak, pa onda udariše u stranu, kušajući da se provuku između dve turske vatre. Međutim i potera i ova nova gomila Turaka prosuše na hajduke jaku vatru.Jedan od hajduka rani se u petu. Malo je trebalo još pa da hajduci budu sasvim opkoljeni.Britva ponudi Crnom Ratniku da se on spasava, a oni će stati da zaustave Turke vatrom.Kao odgovor na to, vojvoda se okrete, diže pušku i najbliži Turčin zakoprca se na ledini.Pripucaše i ostala trojica.Turci su im odgovarali.Kako nije imao kad više da puni pušku, vojvoda trže pištolje, i obadva ih skresa u najbliže Turke. Dok bi udario dlan o dlan, četir hajduka bejahu izmetnula već preko desetak metaka i nekoliko mrtvih i ranjenih Turaka već se valjalo po poljani.Ali i jedan hajduk pade.Bio je pogođen po sred čela. Britva dohvati samo pušku i višekliju svoga pokojnoga druga pa opet nagoše bežati. Turci kivno napadoše na ubijena hajduka i u jednom trenutku razneše ga na jataganima, naravno, pošto su ga prvo opljačkali. No u trenutku kada se njih tri-četiri, kao gavranovi bejahu nakupili nad hajdučkom lešinom, Britva se okrete, nanišani i reče — Ovo za tvoju dušu.Milutine brate, — pa skresa u gomilu Turaka.Ostali odskočiše, ali jedan pade ničice preko mrtva Milutina. — Tako! — reče Britva zadovoljno — za života krvnički se klati, a gle sad kako se bratski zagrliše!Gavranovi će obojicu prijateljski oglodati. — Njih malo niže, nas malo više, razlika neće biti velika — primeti podrugljivo hajduk što još ranije bejaše ranjen u petu te već poče naramljivati i zaostajati. — Vala i ako će Lazo, a danas smo se dobro naplatili — reče Britva. I ako su od Turaka neki bili pobijeni a više njih ranjeno, potera je opet zato veoma živo gonila hajduke a njina snaga bila je već jako iscrpljena.Moglo je već biti čitav sahat kako se Turci gone — s hajducima i krajnji izlaz ove borbe mogao se lako predvideti.Turci su istina skupo plaćali poteru, ali njih je bilo mnogo na broju i gubitci su uvek popunjavani novim silama, dok su hajduci bivali sve slabiji i slabiji. Planina nije bila još daleko, ali potera je jako sustizala i na mahove se dogonilo da između hajduka i Turaka nije bilo više od 50—100 koraka rastojanja.U ovakim kritičnim trenucima najmanja slučajnost mogla je biti fatalna.Trebalo je samo da Crni Ratnik gdegod zapne, da se spotakne i padne, ili ma čime da se za trenutak zabavi, pa da bude pristignut, umlaćen ili čak i živ uhvaćen. Među tim puške su neprestano grmele.Ova pucnjava morala je svratiti pažnju i drugim odeljenjima turskim, koja su bila tu u okolini. Turci su palili na hajduka što češće mogu.Hajduci pak činili su to izređe, kad im se kakav Turčin suviše blizu primakne. U sred ove očajne i kritične situacije, javi se jedna nova činjenica.Iz daleka ču se sviranje vojnička roga.Malo za tim na visovima pred hajducima ukazaše se neki ljudi, prvo nejasno kao crne pege, pa posle sve jasnije i razgovetnije, dok se najposle, na belom snegu, sasvim lepo ne ukazaše dugi redovi turske vojske. Istina, ova vojska bila je još dosta daleko, ali ona se brzo može spustiti odozgo s kose, a onda su hajduci uhvaćeni kao u kavezu. Svršeno je, dakle — Crni Ratnik sa svoja dva druga bio je opkoljen. Poteri čisto porastoše krila, kad ugleda kakva joj nova pomoć stiže.Turci halaknuše i udvojenom snagom potekoše za hajducima.Međutim Crni Ratnik stade!Zastadoše i njegovi drugovi, i to sad kad je svaki trenutak bio dragocen i sudbonosan, sad, kad bi oni upravo trebalo krila da imaju, pa tek da se mogu spasti.Ali vojvoda je jednim pogledom shvatio svu dubinu njina očajna, bespomoćna položaja. — Da bar dobro napunimo kratke i duge puške — reče Crni Ratnik mirno.Posle kratkog ćutanja on dodade — Valja izabrati zgodno mesto, pa naliti do poslednja višeka. Brzo napuniše puške na onda okretoše opet izmicati.No Crni Ratnik sad je izostajao.Izgledalo je kao da se dvoumi da li u opšte vredi dalje bežati. — Nemoj tako vojvodo — reče Britva osvrćući se, — Još se mi možemo spasti.Dok oni psi odozgo pristignu mi se možemo dohvatiti šume.Eto gde je; nema dva-tri dobra puškometa. Crni Ratnik ne odgovori ništa, ali ubrza korake. Sad su bežali uz brdo.Zemljište je bilo kamenito, zasejano trnjem i izvaljanim stenama, a sve pokriveno velikim snegom.Može se misliti s kakvim je teškoćama bilo vezano bežanje na ovom zemljištu.Nije bilo lako ni Turcima, ali ohrabreni lepim izgledima na uspeh, oni su lakše snosili sve napore. Turci su pristizali sve bliže, a kod hajduka je bivalo sve manje nade na spasenje. — Hej, rajo, predajte se, ne ginite ludo! — doviknu nekakav Turčin hajducima. Vojvoda zastade i diže pušku na oko — dođi ti da primiš roblje — reče on i u isti mah skresa.S povisoka kamena ponajbliži Turčin strmeknu u provaliju pod sobom. Ali i hajducima kao da su već bili časovi izbrojani.Od vojske; koja se bejaše ukazala gore na brdu, jedan deo bio se već odvojio i brzo je silazio dole hajducima.Sad je već bio na takoj blizini da je mogao upotrebiti oružje i već pripucaše prve puške s one strane. Među ovom novom vojskom ili je bilo boljih nišandžija, ili je to bio slučaj, tek prvi metci s one strane raniše Britvu u vrat. Videći da će brzo biti opkoljeni, hajduci potrčaše u levo da zauzmu što bolji položaj za odbranu.Nisu trčali dugo, kad naiđoše na iskrivudan, dubok planinski potok.Potok je bio uzan, ali neobično dubok.Planinske vode, derući tuda vokovima sa strmih visina prolokale su sebi uzanu ali duboku stazu prorezanu kroz sami stanac kamen, od koga pršti i odskače tvrdi čelik, a progriza ga mekani zub lake vodene kapljice, glođući ga uporno kroz duge i duge vekove. Na mestima ovaj potok bio je tako uzan da se mogao iz trke preskočiti, a na mestima tako dubok da mu se dno nije videlo a šuštanje bujna planinska potoka čisto se gubilo kao da dolazi od nekuda daleko ispod zemlje. Obadve obale ovoga potoka bile su obrasle sredovečnom, ali kržljavom i jako proređenom šumom. Pošto je ovo bio krajnji izdanak jedne od mnogih planinskih kosa, tu je bilo dosta sitnija i krupnija razdrobljena stenja, što se sve zgodno dalo upotrebiti kao zaklon i busija u borbi. Kad s jedne strane pristiže potera, a s drugo priklješti ovaj novi napadač s brda, Crni Ratnik zapade sa svoja dva druga za jednu veliku stenu i otvori vatru protiv napadača. I Turci zauzeše busije, pa dok su jedni tukli hajduke, nekoliko njih odvoji se da se neopaženi provuku kraj potoka i da napadnu hajduke iznenada jataganima i prsa u prsa. Hajduci su neobično dobro gađali.Pucali su samo vojvoda i Britva, a treći drug punio je samo puške i brzo dodavao, da vatra traje neprekidno. Hajduci su pucali tako brzo, da bi čovek rekao deset ih je za onom stenom, a ne trojica. Turci su se krili i zaklanjali, ali čim se iza stene ukaže kakva obrijana turska tintara, vojvodin idi Britvin purak odmah je prosvira. No ova borba nije dugo trajala.I ako su hajduci zorno motrili da im se Turci s koje strane ne prikuče suviše blizu, ipak su bili iznenađeni.Na jedared oni začuše kako im se upravo nad samim glavama zahori strašno tursko: „Alah! alah!“ i pet-šest Turaka napadoše ih golim jataganima sa sviju strana. Odmah u prvom sukobu hajduk Laza dobi samrtnu ranu u glavu, ali ionako ranjen, on jednome Turčinu sabi oroz i ceo taban u temenjaču a drugoga ščepa svojim snažnim hrapavim hajdučkim rukama za gušu pade zajedno s njim i udavi ga na mestu. Čelični hajdučki prsti propadoše i udubiše se u grkljan i jednjak turčinov, kao kad oštru železnu vilu zabodeš u trulu bundevu.Nesretniku iskočiše obadva oka i on osta tako mrtav kraj mrtva Lazara. Vojvoda i Britva iskočiše iz zasede, te između njih i napadače nastala krvava borba prsa u prsa.Crni Ratnik bejaše iskočio držeći u obe ruke po jedan pun pištolj.On ih skresa najbližim napadačima u prsa jednom jedan, a drugom drugi.Za tim praznim pištoljem mlatnu trećeg po glavi, te se pištolj prebi do same cevi.Očajni vojvoda poteže jatagan, ali njime jedva uspe da zakloni glavu, nad kojim se već bejahu ukrstila tri turska jatagana. Dok se Crni Ratnik ovako borio, Britva je iza njegovih leđa radio to isto, starajući se da bar ostrag zaštiti gospodara od pozadnih udaraca. Ali Turci počeše priskakati sa sviju strana; Crni Ratnik bejaše već dobio dva udarca po desnoj mišici — još trenutak samo i on bi formalno bio raznesen na noževima, kad se na jedared javi neočekivano i neslućeno spasenje.U tom najstrašnijem trenutku na jedared se zahori gromovito: „Hura!Udri za krst časni!“ Iza obližnje stene skoči desetak naoružanih ljudi, koji kao risovi s golim jataganima jurnuše na Turke.Iznenađenje je bilo ogromno.Preplašeni, Turci prskoše na sve strane.Neočekivani spasioci ščepaše vojvodu i Britvu i brzo ih povedoše sa sobom, jer su znali da ovaj trenutni spas ne znači još potpuno izbavljenje iz aždajinih čeljusti, u koje su bili zapali. Čitaocu je lako pogoditi da su ovi nepoznati spasioci — bili družina vojvodina.Po sporazumu s Britvom oni su čekali na uročenom mestu, ali videći da vojvoda ne dolazi, a čujući amo na ovoj strani pucnjavu, oni se amo upute, i, kao što smo videli, stigli su u najodsudnijem trenutku, kao da ih je sam Bog poslao, da budu izbavioci svome vođi. Tek sad, kada se nađoše koliko toliko u nekoj sigurnosti, vojvoda i Britva osetiše da su ranjeni i to obojica dosta ozbiljno ranjeni.Ali o odmoru i pravilnom privijanju rana nije moglo biti ni reči.Na brzu ruku zaustave samo krv i zasole ranu, pa pođu dalje.Na trenutak suzbijeni, Turci se počeše opet brzo prikupljati, i svoju poteru produže još s većom energijom.Hajducima je ostalo da se prema tome upravljaju. Položaj je sad bio ovakav: s jedne strane bilo je u najmanju ruku oko sto pedeset Turaka, mahom odabranih među najboljim momcima, dobro oružani, dobro spremni, a vrh svega podstaknuti krupnom novčanom nagradom: koja je obećana za glavu Crnoga Ratnika. S druge strane bilo je najviše do dvadeset i pet-šest ljudi, istina vrlih ratnika, ali nedovoljno oružanih, jer su pošli naglo i nenadno, a izvlačeći se iz varoši pored turskih stražara, mnogi nisu mogli proneti svoje puške. Između ova dva neprijatelja otvorila se sad borba na život i na smrt.Hajduci su uzmicali dublje u planinu, starali se da se dočepaju planinskih gudura, gde im se teško moglo dosaditi: Turci, opet, naprezali su sve svoje sile, da odseku hajduke od planine, da ih opkole i tu da ih utamane. Borba je ova bila surova i neumitna: obadve strane vodile su je s kivnošću i jedovitom pakošću koja je već prelazila u životinjstvo. Hajduci su jednako uzmicali, a Turci su ih oštro gonili.Puške su neprestano groktale i žrtve u mrtvacima i ranjenima množile su se na obadve strane.U svom odstupanju hajduci su se starali da uvek osiguraju sebi pozadnost, kako bi uvek mogli nazad odstupiti, i kako ih Turci ne bi mogli sasvim opkoliti.Turci opet gledali su da nagnaju hajduke na nezgodno zemljište, gde bi se izlomili sami ili bi ih mogli pohvatati u klopci, kao pacove. Tri puna sahata trajala je ovako krvnička borba.Od Turaka pao je ogroman broj ljudi, ali i hajduci su bili već izgubili četvoricu od najsmelih mlađih boraca svojih, a dva put toliko bilo ih je koje lakše koje teže ranjenih.Njihova mala družinica topila se kao grudva snega u vreloj ruci. Potiskivani i potisaivanp, naši junački borci najposle budu saterani u jedan tesnac.Koristeći se nadmoćnim brojem svojih trupa, Turci brzo zatvore ovaj tesnac i hajduci se tako nađu opkoljene sa sviju strana. U tesnacu se nije moglo duže ostati, jer su Turci s okolnih visova bili hajduke upravo u teme. Položaj je bio opasan i vojvoda pomisli na poslednje očajno srestvo da se iz tesnaca spase.On naredi hajducima da se penju strmim i veoma uzanim putanjama, kojima samo koze prolaze.Tim putem vojvoda je mislio da izvede svoju vojsku na vrh brda, odande se može zgodnije braniti a od kuda će valjda naći i odstupnicu, jer ovaj vis jamačno stoji u vezi s drugim visovima i mora imati blagih kosa, kojima će se hajduci povući dublje u planinu. Odstupanje k vrhu iz tesnaca otpočne se odmah i izvrši se brže i lakše no što se mislilo.Hajduci su odstupali jedan no jedan, pa i ako su Turci prosipali jaku vatru, rani se samo jedan jedini hajduk. Ali ovaj vis nije bio ono što se očekivalo.Zgodan za odbranu, on je bio veoma nezgodan za odstupanje, jer u pozadnosti nije imao veza s drugim brdima, već je stajao zasebno, kao kakvo jaje.S toga je ovaj vis lako bilo i opkoliti i držati ga u škripcu i s malo ubojne snage.Turci se odmah koriste ovom okolnošću i brdo opsednu.Crni Ratnik bio je sad istinski opkoljen i drugo spasenje nije mu ostajalo, no da se probije kroz opsadu.Ali i ovaj jedini ishod bio je naskoro presečen. Hajduci su prispeli na vrh brega u najžalosnijem stanju.Mnogi su bili ranjeni i osakaćeni, a svi grdno izmoreni i malaksali.Ranjenici su izgubili mnogo krvi, i sad su osećali kako ih u utrobi prži nekakav strašni unutrašnji oganj, koji telo proždire, a um muti i pomračava.Oružje im je bilo oštećeno i pokrhano, municija istrošena, sve pohabano.Ova mučna, krvava i ranjava vojska nije htela a nije ni mogla dalje.Ljudi su u jedan glas zahtevali da se ovde stane, da se malo odmore, da se napiju vode, da operu i priviju rane, da pregledaju i doteraju oružje, pa ako se već moraju probijati kroz Turke, onda bolje da to učine doveče, noću, odmorni i spremni no sad, ovako grdno izmoreni i već popadali. Sve je u istini bilo tako, i vojvoda je i sam uviđao umesnost ovih zahteva.No glavno je pitanje bilo, da li će ih Turci ostaviti sad bar na miru, ili će produžiti svoje napadaje i gonjenja? Rešiše se da tu pričekaju.Puščana vatra postupno se ugasi, i sve se utiša.S brda se moglo videti kako se Turci u podnožju pribiraju i uređuju.Hajduci su, dakle, bili ostavljeni na miru, ali za malo. Turci su zaustavili svoje napadaje jedino s toga, što su bili poslali glasnike, da dovedu nova odmorna odeljenja i da jave Egber-agi, da je na jednom visu opkoljen sam Crni Ratnik. Kad je Sadi-Egber-agi stigao ovaj glas, on brzo prikupi do 80 momaka, probranih sve bolji među boljima, pa odmah pojuri u planinu, kuda stiže petog dana oko zaranaka.Čim dođe.Egber se obavesti, kako stoje stvari, uze svu komandu u svoje ruke i izdade ljudima zapovest, da se spreme za napadaj i svaki na svom mestu da čeka dalju zapovest. Za tim Egber izašlje tri izvidnice, u svakoj po tri čoveka, da promotre kakvo je penjanje uz brdo i kakav je položaj gore, kao i to šta rade tamo hajduci, da li se tu utvrđuju ili se spremaju da beže dalje.Izvidnicama je naređeno da se prikradaju što tajnije, kako bi se privukle što bliže, i da idu napred sve dotle, dok na njih ne počnu pucati. Dok su se Turci ovako u podnožiju brda pripremali za dalji napad, gore, na vrhu, hajduci su pribirali poslednju snagu za poslednji očajni napor, jer je svak znao i osećao, da je nastao svečan trenutak, gde se deli život ili smrt cele družine. Na vrhu brda bila je poširoka poljanica, te je breg izgledao kao zarubljeno jaje.Na sredini te poljanice zijala je ogromna vrtača, nalik na gorostasni levak.Po planinama češće se viđaju ovake rupčage.U njih se obično skuplja planinska voda od plahe kiše, od otopljena snega, i tuda posle otiče nekuda u neznan, gubeći se u mračnoj utrobi planinskoj. Od ovakih vrtača ponekad se stvaraju podzemni potočići, koji se probijaju kroz planinu, vijugaju kroz kamenito srce brdsko, dok negde, na velikoj daljini, ne izbiju kao jako planinsko vrelo ili kao čitava reka. Ova vrtača bila je sad zavejana snegom.Hajduci su kušali da bace kamen u nju.Kamen je s tutnjavom propadao nekuda u mračnu dubinu, od kuda se za dugo čula njegova podzemna lupa. Odmah iza ove vrtače, dizala se, u sred ravne poljanice, ogromna stena, koja je izgledala kao da je od nekuda amo donesena i tu rukom naročito nameštena. Pred tom stenom hajduci su razgrnuli sneg i naložili veliku vatru.Voda od topljena snega slivala se u vrtaču, gradeći sebi put kroz dubok sneg. Oko stene bio je mali šumarak.Hajduci su se tu razmestili, sem istaknutih straža koje su, prikrivene na ivici brega, motrile da ih Turci od kuda ne iznenade. Od podnožja do vrha brega moglo je biti oko dve hiljade koraka.Bokovi ovoga brda bili su goli, samo s jedne strane dizala se sitna bukova šuma.Turske izvidnice udarile su ovom šumovitom stranom, kako bi se lakše mogle prikriti. Ne prođe mnogo, kad se na predstražama ču puščani pucanj.Hajduci se uznemiriše i istrčaše da vide šta je.No naskoro opet se vratiše s izveštajem da se pojavilo nekoliko Turaka, ali posle prvih metaka s hajdučke strane, opet su se povukli nazad. Vojvoda je ležao kraj lepe vatre, kad donesoše ovu vest. — Valja nam se spremiti za otpor!Turci će nas napasti, pre no što se smrkne.Ovo su jamačno bile turske izvidnice, — reče on i polako se ispravi. Po izgledu, po govoru, po izmučenom, tužnom pogledu, jasno se videlo, da vojvoda mnogo strada od rana i da je grdno iznuren.Ipak on sam lično uze komandu nad svojim ljudima i sam je naređivo sve što treba.Već to jedno ulivalo je zbilju u svačiju dušu.I ako su svi i pre shvatali svu težinu svoga očajnog položaja, opet zato ovako ponašanje vojvodino dirnulo ih je, i svaki od njih mirio se s mišlju da je nastao samrtni čas, kome valja i kao čovek i kao junak muški zagledati u oči.S toga se na svakom licu ogledalo nekakvo ponosno saznanje, da je njima namenjeno da budu blagorodne žrtve jednoga velikog i rodoljubivog dela. Crni Ratnik išao je od čoveka do čoveka.Ranjene je hrabrio, pokazujući im svoje rođene teške rane, nekima je davao kratke savete o čuvanju oružja i o držanju u boju, kako u vreme borbe, tako i u vreme odstupanja; najzad s nekima se i šalio, a sa svima je u govoru bio blag i nežan. Vojvoda se nije varao u svome predviđanju; ne prođe ni polovina časa, a predstraže javiše, da se odozdo, s podnožja, čuje neko komešanje i šuštanje.Stvar je bila jasna, Turci se spremaju da napadnu. Crni Ratnik izađe u sredinu svojih junaka i reče im nekoliko toplih oduševljenih reči koje završi ovako: — Braćo.Srbin je imao svoju sjajnu prošlost, svoju veliku državu, svoje careve i kraljeve, a danas je sve to propalo a ostalo je samo ovo malo srpska obraza i poštenja, koje branimo mi hajduci.Obraz junački to je ona sveštena varnica, iz koje ima da se razbukti oganj srpskoga rodoljublja i da nikne i vaskrsne budućnost narodna.Mi hajduci čuvari smo te svete božanske iskre.A srpski hajduk znao je vazda šta mu je sveta dužnost.Napred junaci! Hajduci izađoše i zauzeše busije po okrajcima poljanice. Kratak zimski dan primicao se kraju.Poslednje blede i malaksale zrake kržljava zimska sunca gubile su se na dalekom zapadu, kad pustu planinu na jedared oglasi jasan puščani pucanj, koji se u onoj tišini razli kao zvuk trube predvesnice, koja oglašuje veličanstveni dolazak strašne smrti. I zdravi i ranjeni hajduci, koji su dotle mirno čekali u svojim busijama, sad na jedared osetiše kako im srca počinju življe kucati, a ratoborna drhtavica prođe im celim telom.Još jedan trenutak i bojni urnebes potrese i ispuni vazduh, a puščana vatra, kao kakav plameni pojas, opasa ceo brežni venac: puške su groktale i osipale se sve u grozdovima. Turci udariše odmah s neobičnom silinom: naletiše upravo kao strašna, neodoljiva bujica i odmah već u prvom naletu prolomiše tanak hajdučki ubojni lanac i usred krvoprolitna gušanja ugrabiše dve hajdučke glave. Sva je prilika da bi Turci odmah tu i rešili ceo sukob, da u najopasnijem trenutku ne priskoči u pomoć sam vojvoda.Videći, da su hajdučki redovi probijeni, Crni Ratnik jurnu tome prolomu, praćen od 3—4 najhrabrija druga, i oni svojim grudima zapušiše provaljeni red i zguraše dole Turke, koji, kao vihor, u gustom roju bejahu nadrli na ovo mesto.Hajduci i Turci bili su se tu pomešali i bili su se pustimice kundacima.Ta krvava mešavina trajala je samo jedan trenutak, ali je bila strahovita.6 Turaka ostalo je mrtvih na mestu, a Turci odnesoše 2 hajdučke glave.Ranjenih je bilo vazdan s obadve strane.Ne potraja dugo, a dve odsečene hajdučke glave pojaviše se u turskim redovima nabijene na dugačka koplja.Turci propratiše ovo isticanje glava gromovitim urlikom. Tada vojvoda naredi da poodsecaju glave izginulim Turcima i da ih bace dole niz brdo u turske redove.To je bio odgovor na isticanje hajdučkih glava. Među tim borba je plamtila na sve strane.U dobrim položajima, na ivici ovoga brdskog visoravna, hajduci su bili kao u kakvoj prirodnoj tvrđavi.Napadajući odozdo, Turci su se morali peti uz strmu kosu, a to je jako otežavalo njin položaj.Ali grdna brojna pretežnost i fanatizam turski činili su te je prevaga ipak bila na turskoj strani. Suzbijeni na jednom mestu, Turci su s besnilom, uz neprekidno urlikanje i halakanje, nasrtali slepimice na drugu stranu i ponavljali svoje napade s novom žestinom i novim uporstvom. Vojvoda je preletao s jednog kraja na drugi hrabrio svoje ljude, a samo njegovo prisustvo kao da je nosilo sa sobom uspeh i pobedu, jer gde god se on pojavi, tu se položaj odmah izmeni na bolje, pa ma kako zlo da je pre toga stojao za hajduke. Ali ni on nije mogao stizati svuda i na sve strane.I njegova snaga imala je svojih međa i bila je najposle iscrpena.Sem toga, odmah u prvom palenju vojvoda je bio ponova ranjen u glavu.I ako rana sama po sebi nije bila opasna, opasnost je dolazila od mnoge istočene krvi, sa čega je nastupala malaksalost u celom telu. Umor se opažao i kod ostalih hajduka, jer se tu borio jedan protiv desetorice, pa i više.Crni Ratnik gledao je s bolom u duši kako hajdučka ubojna linija biva sve tanja, a njina puščana vatra sve ređa i slabija.Jedan po jedan od hrabrih drugova padao je, ili mrtav, ili onesposobljen za dalju borbu.Hajduka je bivalo sve manje, a Turci su udarali sve besnije i silnije.Istina, i njini prvi redovi bidi su grdno prorešetani i izlomljeni, ali pozadi stajale su nove odmorne trupe, spremne da kidišu u trenutku kad se kod hajduka opazi prvo kolebanje, slabost i ustupanje. Već je više od sahata kako hajduci junački suzbijaju slepu navalu tursku.Još malo, pa će i sumrak priteći u pomoć slabijoj napadnutoj strani, da je sakrije u svoja mračna nedra i da je spase od kivnosti turske. Ali to sve vide i Turci i baš s toga oni evo sad i naprežu poslednje sile, da otmu pobedu od mraka, i da svrše borbu pre no što se spusti noć na pustu planinu. — Za vreme ove borbe Egber-aga stajao je na jednom brežuljku, zgodno zaklonjen debelim bukvama i odvaljenim stenama.Odatle on je zgodno mogao promatrati ceo tok borbe i kontrolisati ko napreduje, a ko li gubi.On je odatle po razređenoj puščanoj vatri hajdučkoj poznao da su hajduci malaksali i da su im gubitci golemi.S toga naredi da se sad preduzme opšti juriš i, koštalo šta koštalo, da se hajduci izagnaju iz zaseda, da se potisnu s ivice brdske i da se zauzme poljanica na vrhu brega.A ovo je značilo da se hajduci unište — jer, ne imajući puta za odstupanje, njima je jedino ostajalo ili da svi listom izginu, ili da se predadu. Meću tim kod Turaka se diže graja i galama, kad im ovu naredbu saopštiše.Odmorna rezerva odmah se krete u boj.Prvi iznureni i malaksali redovi turski rasklopiše se, te propustiše ornu i odmornu potporu, koja odmah napade hajduke sa svom žestinom i neobuzdanošću. Navala je bila neodoljiva.Turci su naleteli kao neobuzdani vihor i rušili su i obarali sve pred sobom.Istina, turske lešine brzo išaraše ivicu brdsku, ali hajdučki ubojni red bio je probijen i hajduci su u neredu morali odstupati iz svojih zaseda. Ohrabreni ovim uspehom, Turci polete za njima i gonili su ih uzastopce.Naskoro od svega načini se samo jedva krvava gužva, spletena od Turaka i hajduka, koji su se dušmanski klali i jedan drugoga mlavili. U tomi gušanju hajduci i Turci bejahu se dognali blizu do one vrtače o kojoj smo napred govorili.Hajduci se ovde koristiše svojim poznavanjem zemljišta te nagnaše u vrtaču nekih desetak Turaka.I ne sluteći da je to strašna provalija, Turci nagaziše na vrtaču, popadaše, otiskoše se i uz strašne i očajne uznike nestade ih u mračkom ambisu.Padajući oni su pokušavali da se uzdrže; grebali su noktima za golo stenje, ostavljajući krvav trag za sobom: hvatali su se jedan za drugoga i za trenutak zastajali, pa se onda opet otiskivali, dok ih na posletku sve ne proguta strašna, mračna provalija. Ovaj neočekivani slučaj stuče malo Turke, jer, preneraženi, mnogi udariše natrag.Ovo dade hajducima malo vremena da se priberu, no slabo se šta imalo već i pribirati. Većina hajduka, kao i većina onih Turaka, što u prvom jurišu bejahu izdrli na poljanicu, već su ležali rasuti po snegu, ili mrtvi, ili teško i samrtno ranjeni. Sama sudbina još kao da je navlaš štedila Crnoga Ratnika s nekoliko njegovih najboljih junaka, među kojima je bio i Britva.Ali i njini trenuci bili su već izbrojani.Šta bi i moglo učiniti ovo desetak hajduka, što se još držalo na nogama, protiv gustih turskih redova, koji su sad sa sviju strana još bešnje navaljivali na ovu šaku ljudi. Potisnuti i priklješteni sa sviju strana, hajduci se zbiše oko one stene što se uzdizala tu odmah iza one vrtače, i koja je sad hajducima zgodno poslužila kao pozadni zaklon. Povlačeći se nazad, hajduci se pribraše pod tu stonu i, naslanjajući se na nju leđima, branili su se s preda od turske navale.U tome im je pomagala i ona vrtača, koja je bila upravo ispred stene, te je tako prečila Turcima bliži pristup. Crni Ratnik zauzeo je bio položaj u sredi, a oko njega s desna i leva poređalo se ono malo njegovih drugova, što još beše za borbu sposobno. I hajducima i Turcima bilo je već jasno da je glavna borba svršena, da je pobeda turska nesumnjiva i da je u pitanju još samo koji trenutak i još koji život.S toga su Turci vikali: — Predaj se, rajo, ne gini ludo, a tvrda je turska vera, ništa vam se zlo učiniti neće. Hajduci su i sami znali da se ne mogu odbraniti ali su uzimali da je ovo sad borba za obraz i da i im kao junacima valja junački poginuti. Slušajući ponude turske, Crni Ratnik reče svojoj družini: — Odužili smo se bogu, otadžbini i obrazu.Ako bi kogod hteo da se predaje, može to učiniti bez zazora.Prosto mu i od mene i od sve družine! Ali hajduci su mrgodno gledali i niko ne htede prihvatiti ponudu.Samo Britva reče skoro osorljivo: — Ne, po bogu, vojvodo, nemoj nam zagorčavati poslednje trenutke!Ako ne možemo ništa bolje, možemo bar kao ljudi umrijeti. Među tim, goro na poljanicu bejaše se već iskupila sva turska vojska.Tu je čak bio i sam Egber-aga, koji se poznavao po velikoj pratnji što se oko njega okupila.Egber-aga bejaše i izdao zapovest da se hajduci pozovu na predaju.Računao je da će Crni Ratnik biti među njima, i mnogo je polagao na to da ga živa uhvati.Tako isto odmah je izdao naredbu da se ne seku i ne mrcvare izginuli i ranjeni hajduci, koji su ostali na ponjani u turskim rukama.Zapovedio je da se svi, bilo živi, bilo mrtvi hajduci, iskupe na jednu gomilu, gde će ih čuvati straža, pa će on docnije narediti što bude trebalo. Kad hajduci odgovoriše plotunom na turski poziv o predaji, Egber naredi da se borba produži i dovrši. Turci navališe sa sviju strana.Hajduci su odgovarali vatrom.U dva maha Turci pokušaše juriš, ali obadva puta bili su suzbijeni, pri čemu se jedan opet omače u vrtaču. Morala je biti strašna smrt ovih nesretnika, koji nađoše grob u ovoj mračnoj podzemnoj provaliji.Otisnuti odozgo, oni padaju na oštro, šiljato stenje, na kome ostaje parče po parče njina nesretna, krvava tela, a onakažena trupina juri sve dalje i dalje u mračnu provaliju, dok najposle razdrobljena, krvava masa od mesa i kostiju ne nađe gde god večna mira u kakvom mračnom, podzemnom kutu, gde nikad nije dopirala zraka sunčeva, niti je igda moglo zagledati oko čovekovo. U dva maha suzbijeni, Turci se i po treći put vratiše na juriš i to kivni i razjareni sa golemih gubitaka svojih.Kuršumi se prosuše kao da ih kogod šakama sipa... Svršeno je!I poslednji otpor bio je već savladan.Većina hajduka, valjala se već u svojoj krvi, uspravno su stajala samo još četiri čoveka — Crni Ratnik i tri njegova druga.... Strahovito i gromovito „Alah il Alah“ još jednom potrese vazduh; ogromna gomila Turaka rinu se na ova četiri čoveka; stotinu ruku, stotinu golih jatagana diže se na njih... Jedan od njih pade, dvojicu uhvatiše žive...A treći!Šta bi s njim?Eno uhvatiše i njega!... Da li ga uhvatiše?Ili ga posekoše?..On kao da pade?Šta ono bi... Poslednji iz hajdučke družine još nije pao.Eno ga!Na njega se diglo stotina ruku.Ali nijedan ga se ne dotače ni malim prstom.Gibak kao tigar, on vešto odskoči napred!Sad diže ruku! „Živela slobodi!“ Zahori se gromovito kroz suton studene zimske večeri.A onoga što to viknu na jednom nestade.Crnoga Ratnika proguta mračna podzemna provalija, u koju sam namerno skoči. „Alah ćerim, alah ćerim!“ uzvikivali su preneraženi i zaprepašćeni Turci, blenući s užasom u onu tajanstvenu mračnu provaliju, koja ovoga trenutka proguta živa čoveka! Otkucavala je ponoć.Brišući znoj s čela, koji je naizmence bivao čas vreo, čas hladan, Mare se nestrpeljivo vrtila na svilenom divanu, iščekujući svaki čas važne vesti, koje su je grozničavo interesovale. Čim bi što najmanje šušnulo, Mare je usplahireno skakala i tada bi nemirno obilazila sve kutove u svojoj haremskoj odaji, kao da je sumnjala da se gde god nije sakrilo kakvo ljubomorno surevnjivo oko, koje će je motriti i uvrebati iz zasede i prikrivene busije. Zamorena dugim bdenjem, Mare poče već sklapati oči.Za trenutak nju je hvatao laki nastup sna, i u tom trenutku pred nju su izlazile svakojake slike, i mile i strašne!... Morena teškim slutnjama, već od nekoliko dana, ona je bila upravo sva naelektrisana.Usled toga kod nje se java mešala sa snovima i mnoge prizore koji su se kod nje u istini desili, ona nije mogla razlikovati da li su java ili san. Haremska vrata polagano škripnuše i na njima se ukaza visoka, mrka figura, kojoj Mare radosno potrča u susret. — Šta je za Boga, dobri moj Redžepe?Kakvo mi glase nosite? — Crne i nesretne, hanumo. — odgovori Redžep skrušeno! — Jesu li već tu? — Jesu! jesu, na nesreću našu! — I on! — Jes!Tu je i on! — reče Redžep žalosno klimajući glavom. — Živ, mrtav, ranjen? — Živ, ali teško ranjen. — Rođenim očima si ga video? — Rođenim! — Teško meni!...A rana je li opasna?...I gde je ranjen?O bože!... Mare je uzbuđeno hodila tamo amo, kao da je neka unutrašnja vatra goni da nigde nema stalna mira i pokoja. Njene raspletene, dugačke mrke vitice talasale su se niz divna, kao mramor bela i jedra pleća.Cela njena pojava bila je nešto čarobno, zanosno, što pleni i osvaja i nagoni ljude da padaju u prah i da se klanjaju uzvišenoj lepoti, koju samo nebesa šalju grešnoj zemlji, da je podsete na raj! Redžep-aga često je viđao Mare, i znao je svu silu njenih draži.Ali sad, u ovo pozno, gluho doba noći, gledajući u ono izmučeno, bledo lice, i njemu se učini, kao da na toj ženi tek sad prvi put opaža neke nove, neodoljive draži, koje sve osvajaju i kojima ništa nije kadro protivstati. Gledajući ovu divotnu ženu, stari Redžep čuo je zvuk njenih medenih reči, ali on još nije mogao razabrati potpuno ceo značaj njenih pitanja.Tek u neko doba, on se prenu kao da je bio u nekom zanosu ili kao da se trgao od teška sna, te poče odgovarati na pitanja: — Video sam ga rođenim očima, svetla hanumo!Sav je u ranama, uvijen je od glave do pete, i ne mogu znati gde je najveća opasnost, dokle ga naš hećim ne pregleda. — A znaju li ovde pouzdano ko je on? — Svi nagađaju, pa i vezir drži da je on Crni Ratnik.Ali pouzdano to ne zna reći ni jedan. — Pa to bi onda još moglo biti nade da ga prikrijemo pod tuđim imenom. — Na to i sam najviše računam. — Koliko je drugova s njim i ima li koji od poznatijih? — Ima ih 15—16, a koliko ih ja poznajem, jedini je Britva od najuglednijih među njima. — Gde su zatvoreni? — U najtvrđi kazamat pod Sahat-kulom. — To je dobro!Tu imamo pristup i možemo se koristiti tajnim ulazima. — Naročito sam nastojavao da tu dođu. — Kako sam ti zahvalna, dobri moj Redžepe. — Činio sam samo svoju dužnost. — Znaju li se namere vezirove? — Koliko sam ja mogao razabrati, veziru je glavno da se ovim slučajem koristi pred carskim izaslanikom s Porte.Beogradske dahije rade su da ga optuže kako je on mek i popustljiv prema raji, a on je nameran da baš ovom prilikom pokaže svoju strogost.S toga su svi izgledi da će hajduci biti poubijani svi od reda, bez izuzetka i milosti.No, kako rekoh, to pogubljenje ili će biti pred sami dolazak carskoga izaslanika ili možda baš i za vreme njegova bavljenja ovde.Do sad se nakupilo oko trijestak pohapšenih hajduka i haramija.Lepa će to kasapnica biti, kad izvedu preko trideset ljudi, i oni se poređaju da im dželati, jednom po jednom, odseku glave.Ako carski izaslanik vole takve krvave prizore, onda će to biti za njega lepa prilika da vidi, kako će poteći čitava reka krvi. — Nama dakle ostaje još dvajesetak dana na raspoloženju.Za to vreme treba spremiti sve....Da li su o ovom nesretnom slučaju izveštena ostala braća da priteku u pomoć ko čim može. — Amo na našim krajevima izveštene su sve lože.Javljeno je niškoj, sofiskoj, skopljanskoj, novopazarskoj, sarajevskoj, sem toga izveštene su sve lože u Vlaškoj kao i velika loža u Carigradu.Njina pomoć svakako neće izostati, samo je zebnja da ne stigne docne, i da nas vezir ne pretekne izvršenjem svoje presude. Još je poduže vođen razgovor između Redžepa i ove lepe žene.On joj je ukratko ispričao neuspeh sa svojim putem, jer istoga jutra, kada se hteo krenuti, dobi vest, da Egber-aga već dolazi sa zarobljenicima. Dalje je pričao oduševljenje s kakvim su Beograđani dočekali pohvatane hajduke. Posle se razgovor opet vrati na ličnost Crnoga Ratnika.I ako je još teško bolestan, od mnogih rana, vezir ga je već u dva maha dao izneti preda se, kušajući da dozna što pouzdano o njegovoj ličnosti.Ali su mu do sada svi napori ostali uzaludni.Zarobljenik uporno poriče, a vezir nema drugih znakova po kojima bi mogao tačno suditi. — Onda i naši napori treba da budu na to upućeni, da razbijemo vezirovu sumnju i da ga uverimo, da to ni u kom slučaju ne može biti pravi Crni Ratnik.Radi boljega uspeha u tome treba, u što skorijem roku da se javi iz planine drugi Crni Ratnik, koji bi se podsmehnuo veziru što misli da ga je zarobio, dok on slobodno šeta po planini kao pravi gorski car. — Imate li što spremno za poslednji očajni trenutak, ako sve ostalo izneveri? — upita Mare. Redžep sleže ramenima. — Činiće se sve što uzmognemo — reče on skromno. — A jeste li pomišljali na silu? — Kako misli svetla hanuma? — Kad zarobljenike povedu na gubilište da se uzbuni svetina, koja bi nenadno udarila i otela ih.To bi učinilo veliki utisak, ali to je veoma teško izvršiti; to priznajem i sama.Ali ipak nije stvar nemoguća; samo kad bi bilo vremena da se poizdalje i ozbiljnije na tome poradi. — Mogu se s braćom i o tome razgovoriti.Do sad nam ta misao još nije dolazila na um. Mare se za tim izveštavala kako se postupa sa zarobljenicima i da li su okovani i oni koji su teško ranjeni.Redžep aga odgovori da se sa zarobljenicima prilično postupa: daju im dovoljno jela i pića, ranjene obilazi hećim, samo je zatvor nesretan, mračan i memljiv, a najgori su okovi, naročito težim ranjenicima.Ali najteže od sviju okovan je sam vojvoda.On je upravo sav ukovan u lance i vuče na sebi više od 20 oka železa.Okovi kod njega nisu samo na nogama i rukama, već je okovan i po telu.Oko pojasa udaren mu je širok debeo gvozden prsten, koji mu ne da slobodno sesti ni ustati, već ako sedne ne može ustati, a ako ustane ne može više sesti, dokle mu ko god ne pomogne.Od toga nesretnog prstena idu lanci, koji unakrs vezuju obadve noge i obadve ruke.Najzad, odatle se pružaju debeli lanci, koji su utvrđeni za drugu železnu kariku, udarenu oko vrata bednom vojvodi.Pri najmanjem pokretu ovi lanci strahovito zveče, i osobito su noću prvo mučenje, jer ta zveka svaki čas trže patnika iza sna.A najgore je što toliki okovi smetaju uspešnom lečenju rana, a Crni Ratnik ima ih po celom telu i dosta i opasnih. Slušajući Redžepovo kazivaše u kakvom se žalosnom stanju nalazi bedni zarobljeni vojvoda, Mare pokri lice rukama i osta tako poduže nema i nepomična. Kad malo posle diže glavu, njene lepe oči bile su okvašene. — Ima li kakva god puta i načina, dobri Redžepe, da se ovome stradalniku olakša njegova gorka sudba?... — I sam jednako o tome premišljam.Hećim bi mogao tu štogod učiniti.Kad bi rekao veziru da rob mora umreti, ako duže ostane u ovakvom stanju, to bi jamačno moglo pobuditi vezira da mu skine okove.Samo ne znam kako bi pustio to u uši hećimu. — Kakve je narodnosti taj hećim, i kakav je inače, kao čovek? — Poreklom je Grk, ali se davno poturčio, i sad je revnosni musulmanin.Bar tako se javno izdaje. — Da li bi se na njega moglo djejstvovati novcem?On će nam i inače trebati.Dobro bi bilo da ga pridobijemo za se... upravo da ga kupimo. — Bilo bi dobro, svetla hanumo, samo je teško s koje strane da mu se priđe.Opasno bi bilo poveriti mu se...No ja ću opet pokušati. Nasta kratko ćutanje. — Ima li svetla hanuma još kakvu naredbu za me? Mare osta jedan trenutak zamišljena.Posle prevuče šakom preko čela, kao da je htela odagnati neke teške i nemile misli. — Jadna moja glava, reče ona za tim setno! — Sada, kad valja najviše misliti, kad treba iščupati smrti iz nokata žrtvu, koju je već u pola progutala; sada, kad najviše treba da posluži — moja bolna glava kao da mi otkazuje svoje usluge... Mare uze hodati po sobi, produžujući dalje uzbuđeno. — Ja sam bolna i izmučena, dobri moj Redžepe!Duša je moja bolesna; misli mi se često grozničavo spleću i brkaju.Stotinu ideja javlja mi se eto tu — ona pokaza rukom na čelo — i meni se sve čini, među njima je i ona prava, ona spasonosna misao, koja bi imala da popravi zlo, da otkloni katastrofu i nesreću i da spase sve.Ali kad pokušam da tu ideju shvatim, da joj dam živ, realni oblik, ona mi nekako isklizne, izmakne, upravo pretvori se u dim, baš u trenutku kad mislim da sam je već jednom ulovila.Ta borba traje već toliko dana i toliko noći uzastopce.Čak i kad sklopim oči, posle duga bdenja, da spokojno trenem ma iza jedan časak, nadraženi mozak i uzbuđena duša radi dalje s grozničavom energijom, i misli, započete na javi, produžuju se i u snu.Tako se najposle kod mene evo smešala java i san, i često mi trebaju dugi trenuci razmišljanja, dok se jasno setim da li je što bilo u snu ili na javi.S toga, moj dobri Redžepe, vi morate sad uzimati moje misli i predloge s velikom rezervom.Ja ću vam izneti neke moje kombinacije i zamisli, ali vi ih morate najozbiljnije proceniti, jer ja sama ne mogu stajati dobra da je kod tih planova bar temelj zdrav. Posle ovakvog okolišnog uvoda, ona pređe na samu stvar.U malo reči, ona je istakla tri četiri zdrave zamisli, za koje je valjalo samo imati energičnih izvršilaca. U prvom redu, vezira treba uveriti, da je Crni Ratnik još slobodan u planini.Mare je prvo mislila da se udesi kao da to sam Crni Ratnik javi veziru, i da mu se naruga, što misli da ga je uhvatio.No sad joj se taj put ne dopada i misli da je bolje podmetuti, da vezir uhvati pismo, iz koga će saznati da je Crni Ratnik još na slobodi. Da bi se u ovo još bolje poverovalo, u brzo treba da se učini kakav drzak napad, kakve obično vrši samo Crni Ratnik. Najzad, trebalo se pobrinuti da se organizuje smela četa, koja bi udarila i pokušala da silom otme zarobljenike, u trenutku kad ih povedu na gubilište.A da bi se u tome uspelo, u oči pogubljenja valja stvoriti zabunu u vojsci, kakvom nenadnom katastrofom. Mare je imala još jednu zamisao — prividnom smrću iščupati Crnog Ratnika iz vezirovih ruku.Ali tu je kvarila stvar ova sigurna pretpostavka, da će vezir zapovediti da se Crnom Ratniku odseče glava baš kada bi on i zbilja umro.A zameniti njegovu glavu drugom glavom, nije bilo moguće, pošto je vezir u dva maha dugo i brižljivo promatrao Crna Ratnika i dobro zapamtio njegove crte. Redžep-aga je s pažnjom i interesom saslušao mišljenje lepe žene, i uzeo na se da sve izbliže promotri i izvidi. Na posletku, Mare pomenu još jednu okolnost.U dugim i besanim noćima padale su joj na um mnoge fantastične misli.Reče, kako se seća, da je od nekoga slušala da iz Kanli-kule ima podzemni lagum, koji vodi u gornju tvrđavu, a odatle podzemnim potkopom izlazi se nekuda daleko čak van varoši.Govorilo se, da su taj potkop napravili Turci, još onda, kad su prvi put opsedali Beograd, i da je to docnije čuvano kao najveća tajna.Kad bi se sad kako god doznalo gde je taj prolaz, možda bi se zarobljenici mogli koristiti da tuda izmaknu.Ali, da li od beogradskih Turaka ko god zna sad za taj prolaz, i kako li bi se to moglo saznati?Mare je znala za onaj zapis što se nalazi na jednom koranu u „Svetloj Tulbi“ gde se veli da ulazak u Kanli-kulu polazi s onoga mesta „gde car careva prinosi molitve svoje velikome bogu!Ali gde je to mesto? — To se nije znalo. Redžep-aga reče, da će o svemu razabrati, a govoriće i sa starim Ahmetom, koji evo već devedeset godina živi bez prekida u beogradskoj tvrđavi, pa je tu ostao i za sve vreme dok su ovo poslednji put Nemci držali ovu zemlju i Beograd kao njeno glavno mesto.Činiće dakle sve.Položaj zarobljenika u opšte veoma je težak, a izgledi za spasenje slabi su, adi valja činiti dužnost, pa što da Bog. Izmenjaše još neke misli o pojedinostima ovoga dela, koje ih je toliko interesovalo, pa je Redžep trebao već da pođe, no Mare ga zaustavi još za je dan trenutak i upita ga, da li se on može u skoro sastati s Crpim Ratnikom? Redžep odgovori, da su ti sastanci skopčani sa velikim teškoćama, a mogu biti tek iz retka i to uvek u prisustvu dežurnog oficira, kod koga takođe stoji jedan ključ od tamnice.Redžep štedi da se koristi takim sastankom onda, kad se ukaže kakva preka nužda. Mare skide s ruke veliku zlatnu burmu, steže je među dva prsta i otklopi je, a iznutra se ukaza druga manja burma. — Uzmi ovo, prijatelju moj, — reče ona uzbuđeno, pružajući Redžepu manju burmu — uzmi ovo, pa kad ti se ukaže prva zgodna prilika, podaj mu je ili mu bar pokaži da je vidi: on će to razumeti, znaće da ga još ljubim, da o njemu mislim, da se za njega borim, i lakše će snositi svoju gorku sudbinu. Redžep primi dragocenu burmu i obeća da će prvom prilikom ispuniti poruku. Na burmi je bilo urezano sitnim elegantnim pismenima „ljubav i nada“.Izmenuše još nekoliko reči o teškoćama ovakvih noćnih sastanaka, pa se Redžep povuče. Ko zna unutrašlji sklop beogradske tvrđave, tome ona ne izgleda biše kao utvrđeno mesto, već kao kakvo živo čudovište, nad kojim lebdi nekakva strašna tajna. Spolja okovano u oklop svojih tvrdih zidina i bastiona, to čudovište ima strašnu mračnu utrobu, u čije dubine niko još nije zagledao, utrobu punu ljudskih kostiju i mračnih duhova bezbrojnih mučenika, što tu nađoše smrt svoju. Na tihoj mesečini čini ti se kao da vidiš senke, koje se iskradaju iz mračnih dubina podzemne tvrđave beogradske, i kao da čuješ bolne jauke i žalosna jecanja izgubljenih, za navek propalih bednika, koje su progutali ti neznani i nemereni mračni labirinti grada beogradskog. Ali, da li su to samo strašna noćna priviđenja?Da nema tu i žive jave u ovim sanjaličkim priviđenjima, što u gluho doba noći vaskrsavaju iz ovih mračnih grobova, na kojima počiva tvrđava beogradska?! Pođimo za jednim od ovih uzdaha, što se kroz noćni sumrak do nas prikradaju.Siđimo u jedan kazemat beogradski. Silazimo i po teškom zadahu možemo suditi da smo sišli dosta duboko pod zemlju.Svuda unaokolo caruje neprogledni mrak.Na jedared do nas dopire nekakav nejasan zračak.Pođimo k njemu.On nam, evo, pomaže da razberemo gde smo. Mi smo u nekakvoj grobnici.Da, ovo ne može biti drugo što, do grobnica, samo velika, ogromna grobnica, spremana za mnogobrojne žrtve. Odozgo je crn, memljiv svod, sazidan od sitnih, tankih cigljica, tvrdo zalivenih malterom, što se sve sad tako zapeklo, da izgleda kao da je svod izrezan u jednostavnom stancu kamenu. O svodu visi zemljana ćasa, a u njoj škilji mali žižak, čiji slabački plamičak jedva goruca, trepereći kao teški bolnik, kad se s dušom bori. Svuda unaokolo, oko zidova, na protruloj slami leže bleda, izmučena, osuđenička lica, a oko svakog, kao crna, strašna zmijurina, savijaju se teške i glomazne alke od okova.Svi su okovani u noge.Kod nekih je sputana unakrst po jedna ruka i po jedna noga; neki su skovani po dva i dva zajedno: kod njih 3—4 vide se grdni železni beočuzi ne samo na nogama i na rukama, no i na vratu... Malo dalje, u mračnom uglu, uzdiže se poširok ozidan banak.Na tom banku leže, jedan do drugog, dva čoveka.Jedan od njih bolno ječi. Pod mračnim svodovima tamničkim oseća se ružan, vlažan zadah; zagušljiva para ispunjava celu ovu ogromnu mračnu podzemnu prostoriju. U tavnici je mirno i tiho.Čuje se samo neko zagonetno šuškaranje.To dolazi od nekih crnih, krupnih bubetina, što mile po podu i šuškaju po slami.Još se čuje raznoliko disanje uspavanih osuđenika, negde lako i odmereno, negde teško, zagušeno, negde isprekidano i pomešano s hrkanjem ili bolnim stenjanjem. Po katkad promrmlja ko god nešto u snu, ili pod mračnim svodovima odjekne po kakav prestravljen uzvik. — To kogod od kukavnih zarobljenika priviđa u snu strašnu javu, koja će se uskoro ispuniti — sanja, možda, da se nad njim zavitlala krvava dželatska sekira. Inače u tamnici nikakva java, nikakva i:ivo-ga, nikakva pokreta. Ali na jedan put začu se nešto nalik na struganje.Čulo se veoma tiho, veoma tiho.Izgledalo je kao da negde u daljini kakav mišić što god glođe.Posle se ču veoma tanak i slab glas, glas, nalik na tanku tananu, jedva čujnu škripu vrata, koja se polako otvaraju.Ali škripa vrata to nije mogla biti, pošto su na tamnici bila jedna jedina vrata, i ona su stajala nedirnuta, tvrdo zaključana i zaprečena železnim polugama, a spolja, kraj vrata, stajala je jaka, budna straža, pored koje ni tica ne bi mogla neopažena preleteti, a kamo li da se ko provuče. Glas, nalik na škripu vrata, produžavaše se malo, — posle opet sve umuče. Postoja malo.Na jedan put u dnu tamnice, u mračnom kutu, iskrsnu jedna čovečija senka.Ona je klizila kraj duvara nečujno, zastajkujući ovda onda. Sad stade i dade za sobom znak rukom. Na to se za njom ukaza druga senka.I ona se tako isto kretala — obadve su se prikradale sredini tamnice oprezno, nečujno. Prva senka zastajala je na mahove, okretala se i rukom davala znak onoj drugoj.Druga senka ponovila je take iste znake i pokrete, dajući ih nekom za sobom. Na to mahanje druge senke u mračnom uglu pojavi se još jedna, pa još jedna i još jedna. Sad ih je bilo svega pet.Sve su bile crne; sve su se prikradale polako, a išle su jedna za drugom na rastojanju od dva-tri koraka. Prva senka dođe već do sredine tamnice, gde je o svodu visio malaksali žižak.Na mutnoj, nesigurnoj svetlosti raspoznade se čovek u drugom crnom ogrtaču, nalik na popovsku mantiju, s crnom, priljubljenom maskom na licu. Raspoznadoše se i druge senke, i sve su to bili ljudi u crnim rasama i s crnim obrazinama. Čovek, koji se bejaše prvi pojavno, dade ostalima znak rukom, i za tili časak sve ove tajanstvene utvore rasuše se po tamnici.Kao aveti, kao tajanstveni crni duhovi, zađoše oni od jednog zarobljenika do drugog: svakoga su zagledali u lice i videlo se da neke sužnike naročito traže. Kad tako koga nađu, tajanstvene prilike nečujno kleknu kraj njega, i tu neko vreme nešto oko nevoljnika baju. Pođimo za jednim od ovih tajanstvenih ljudi, da vidimo šta rade kod zarobljenika. Evo jednoga.On je klekao više glave jednome od mlađih sužnika, okovana u teške okove: — noge, ruke, vrat, sve je bilo u debelim železnim halkama. Tajanstvena prilika izvadi iz nedara crnu kutiju s crnom smesom, nalik na mast, koju rastrlja među dlanove i podnese je uspavanome pod nos.Mast je brzo vetrila i naskoro dlanovi su opet bili suhi.Tada je tajanstvena prilika iz druge kutijice vadila nekakvu crvenu mast, od koje uzme grumičak kao lešnik i rastrlja ga oprezno zarobljeniku po slepim očima.Posle ovoga opaža se na svakom osuđeniku da lakše i mirnije diše.Tada se tajanstvena prilika brzo laća posla.Ona vadi kao guja oštru tananu čeličnu testericu, brzo pregleda okove na zarobljeniku i kad nađe najzgodnije mesto, počinje seći.Testera je tako oštra i čvrsta, a radnik tako vešt i snažan, da se pod njegovom veštom rukom tvrdo železo podaje kao da rubiš parče obična meka drveta.Kao palac debela čivija prestrugana je za nepunih 10 minuta.No čivije nisu presecane do kraja.Uvek je ostavljano na čemu će se gvožđe držati, ali iole jači udar mogao ga je slomiti. I ako je u tamnici ovako radilo pet testera, ni od jedne se nije čuo ni najmanji glasak.Ljuti čelik grizao je tvrdo gvožđe ćutećki.Prestrugano mesto zamazivano je smolom da se rez ne pozna. Dva časa bavili su se u tamnici ovi tajanstveni ljudi i ispresecali okove kod petnajest zarobljenika, a za sve to vreme ne ču se ni jedan glasak, ni jedna rečica, ni jedan šušanj.Ovi crni ljudi izgledali su kao crne seni i kretali su se tako lako i tako nečujno, kao da nemaju tela, i kao da koračaju nestajući na zemlju. Pošto je sve ovo izvršeno, ovih tajanstvenih ljudi nestade iz tamnice; nestade ih isto tako kao što su i došli.Jedan po jedan izgubiše se u mračnom uglu.Izgledalo je kao da se rasklonio ogroman, debeo tamnički zid i progutao ih. Te iste noći, pred zoru, otvoriše se škripom teška tamnička vrata.U tamnicu uđe Redžep-aga i još dva Turčina, a pratio oh je načelnik osuđeničke straže. Na škripu vrata neki se apsenici izbudiše. Začuđeni i iznenađeni, oni su sedeli na svojim vlažnim legalima i trljali dremovne oči. Redžep-aga zađe od jednog do drugog i kod svakog je zagledao okove stoje li čvrsto i dobro i je li sve u redu. One, što su spavali, gurnuo bi nogom i viknuo- „Ej more, Vlahu, ustani!“ Pitao ih je imaju li rodbine, imaju li kakvih poruka za svoje i naglasio im je da budi spravni „zašto je došao zeman i za koji dan valja poći bogu na istinu“.Kao utehu napomenuo je da svi umiru, da neće niko ostati večito da živi.Upita ih, imaju li bolesnika?Rekoše mu da imaju više ranjenih, ali dvojica su samo teško bolesni, i oni pokazaše na uzvišeni banak. Redžep aga priđe ovome banku, viknu bolesnike i kad se ne odazvaše, on zapovedi sluzi što je za njim nosio fenjer da priđe bliže. Sluga prinese fenjer.Redžep-aga zagleda bolesnike, drmnu ih, opet ih zagleda, i opet ih povuče. Hladne lešine ležale su nepomično. Redžep-aga viknu: — More, rajo, pa ovi su vam bolan, ispuhnuli! Ču se zveka okova, sužnici se iskupiše oko banka.Na hladnom zidu ležala su dva hladna trupa.Obojica su bili krupni, razvijeni ljudi: možda su nekad bili i lepi ljudi: to se sad nije moglo raspoznati ispod grdne kosurine i neočešljane bradurine, u koju su sužnici bili obrasli. Jedan je od mrtvaca bio još mlad, tek ako mu je bilo trijestak godina.Drugi je bio prosed; obojica crne masti.Jedan je ležao s otvorenim ustima; kod onoga mlađeg opet bilo je otvoreno jedno oko.Ovo mrtvo oko strašno je izgledalo.I ako je bilo mrtvo, ono se sijalo kao što se sija parče leda kad se od njega zgodno odbije sunčana zraka.I ako je bilo nepomično, ovo je oko gledalo; pa nije samo gledalo, ono je čak i govorilo, ono je mnogo, mnogo kazivalo — činilo ti se kao da je ovaj mrtvac namignuo na nešto što samo on vidi u dalekoj budućnosti i da se ovim mrtvim okom razgovara s nečim, što je još neznano, što je još tamno, što je još skriveno plaštom budućnosti, nešto što ne vidimo i ne proziremo mi živi, ali što po nekad tako jasno vide mrtvaci! Ova dva mrtva čoveka ležala su tako blizu jedan do drugoga, da su im se ruke dodirivale.Glave su bili primakli jedan drugom kao da je jedan drugom hteo došanuti: „ja umirem!“ Na obojici su bili teški okovi.Desna noga mlađega i leva starijega bile su skovane u jedno puto.Mlađi imao je još debelu alku oko vrata a na obadve ruke, više laktova, po lisicu, koje su se spajale dosta debelim lancem, što je izgledao kao ono konopac kod ljudi, kojima vežu ruke naopako.Drugi lanac spajao je vratnu alku s onim lancem, što je išao od ruke do ruke preko leđa. Nema ništa strašnije i odvratnije od mrtva čoveka u okovima, valjda s toga, što smrt prestavlja apsolutan mir i apsolutnu nemoć, a okovan čovek prestavlja tek za vreme ukroćenu silu.Ta dva pojma isključuju jedan drugi.Otuda, valjda, gnušanje kad ih vidiš ujedno spojene. Bilo je čudno kad pre i kako na jedan put umreše ova dva čoveka.Ali oni su bili mrtvi, o tome nije moglo biti ni najmanje sumnje.Ruke, noge, sve je bilo hladno i ukrućeno.Samo ko bi zavukao ruku pod mišku, osetio bi veoma i vanredno malo neke vajne toplote.No to je bio samo dokaz, da su ljudi skoro pomrli. — Ih, bolan, biva, kako vi pomriješe ovi ljudi kod nas živijeh a niko ne osjeti? — Ama, to se i mi čudimo, reče jedan od osuđenika.Istina, bili su veoma slabi, ali do 4 sahata novi (ovo je računato no turski) baš sam ja još s njima razgovarao.Ko bi mislio da će tako brzo, pa još obojica umreti! Mladi oficiri turski, načelnik tamničke straže što beše ušao u tamnicu s Redžep agom, ponovi ovde stihove jedne arapske pesme, koja govori: Živeh je čovečiji kao ono zvezda što, otkinuta od nebesnog svoda, za trenut preleti preko obzorja.Nit znaš kad se pre pojavi, ni kad je pre nestade.I opet taj tili trenutak, što je spram večnosti tako majušan, da se ni čim ne da izmeriti, ispunjava ludost i sujeta ljudska mukom i borbom.Jer ljudi drže u ruci kondire pune čemera, i utrkuju se ko će kome naslužiti veći i puniji napitak.Častite se, častite se čemerom, ludi bezumnici!Delite pelen iz pakosnih srdaca svojih i uzajamno se zalivajte njime, dok nam gorčina ne obuzme svaku kaplju krvi; tamanite se, bezumnici, jer svi podjednako hitate u bezdan što se zove ništa. Ovaj mladi turski oficir bio je potresen, izgovarajući ove stihove na divnom, zvučnom, bogatom arapskom jeziku.On završi, obrnuvši se Redžep-agi, turski. — Kako je ništavan čovek! — reče on pokazujući rukom mrtvace. Redžep-aga uzdahnu; okrete se jednom od Turaka što beše s njime i zapovedi: — Ovi mrtvaci da se otkuju.Prebacite sad jedno ćebe preko njih. On pođe.Izgledao je zamišljen.Mladom turskom oficiru reče: — Bolje im je ovako no onako kao što će kroz koji dan završiti ovi drugi. Jedan osuđenik priđe Redžep-agi: — Aman, aga, hoće di biti za nas kakve milosti od svetla vezira? — Na hajduke nema milosti! — reče aga nabusito. — Da se vrši što dalje treba s ova dva mrtvaca.Pre svega otkovaćeš ih, kako ti već rekoh.Za tim ćeš narediti da se spreme dva velika platnena džaka, pa ćeš ih navući na mrtvace.Kad tako budu spremni, meti ih na nosila da ih momci odnesu u bolnicu, a ja ću već narediti gde da ih ostave privremeno, dok ne stigne dželat da ih primi.S njima se ne sme preduzimati ništa dalje, dok se svetli vezir o svemu ne izvesti. Redžep-aga govorio je sve ovo turski mladom oficiru.Osuđenici za to vreme stajali su tu malko u strani od njega, i ko je znao turski, s pažnjom je pratio razgovor Redžep-age.Među tim Redžep-aga nešto je ošljario, izgledalo je da nema posla više, a opet se nešto tuda vrti.Ovda, onda bacio bi pogled na gomilu osuđenika; izgledalo je kao da očima nekoga traži.Neki od njih bejahu opet posedali na svoja ležišta, neki su čak i kunjali.Za čudo što po neke od njih beše spopala neka neodoljiva dremka. Vezir je držao u kazamatima oko dvadeset zarobljenih hajduka, ali ono što ga se najviše ticalo još nije znao pouzdano.Da li je među zarobljenicima i Crni Ratnik, to je za pobedonosna vezira još bila tajka, a to je gradilo sumnjivom i samu njegovu pobedu. Drukčija je njegova pobeda ako mu je u rukama Crni Ratnik, a sa svim drukčija, ako je to drugi kakav hajduk, pa ma kako važan on bio.Crnoga Ratnika niko nije mogao zameniti, jer je to bio i kod Turaka i kod Hrišćana predstavnik jednoga pravca, predstavnik celog jednog načela.On je bio nosilac ideje: „rat Austrije protiv Turske i oslobođenje balkanskih naroda.“ Uhvatiti takvoga nosioca u sred naroda, kome je došao da propoveda te ideje, značilo bi dokazati, da ta misao nema korela u narodu, da narod za nju ne prianja, jer inače on bi lako mogao dati utočišta i odbrane svome apostolu.Dalje, pogibija Crnoga Ratnika bila bi znak za Austriju, da za njom u Šumadiji ne mare, i da njeni planovi tu ne hvataju korena, jer je u diplomatskom svetu Crni Ratnik smitran kao agenat austrijski.Smrt Crnoga Ratnika bila bi zasluga, koja bi se veziru u samom Carigradu veoma dobro zapisala. Ali, baš s toga što o tome tajanstvenom čoveku i u Carigradu vode računa, rizično je bilo tvrditi službeno, da je Crni Ratnik uhvaćen.Kad se to docnije ne bi potvrdilo, moglo bi se uzeti kao hotimična obmana, a vezir se toga bojao i kao sluga carski i kao čovek kavaljer, koji ne voli ujdurme i obmane, i prezire uspehe dobijene prevarama. Okretano je sa svake strane da se sazna istina ali svi rezultati bili su odrečni.Sve je tvrdilo da hajduk, koga vezir drži za Crnog Ratnika nije, u istiti to.Okušano je i mito, i pretnja, i obećanje milosti, pa čak i samo mučenje, ali svi hajduci u glas su tvrdili da rečeni zarobljenik nije Crni Ratnik, već njin drugar, Mijat-harambaša, čovek koji je ranije vodio omanju zasebnu hajdučku četu, dok se nije docnije spojio s Crnim Ratnikom i stupio pod njegovu komandu.O Crnom Ratniku svi su tvrdili da je on ostao u planini, i da u poslednjem sukobu nije ni učestvovao. Među tim glasovi o spremi Noćne Braće sve su se više množili.Govorilo se da spremaju nekakav napad na vezira i njegove ljude, i da je među samim Turcima sklopljena čitava zavera.Jedni su tvrdili da će se taj napad činiti da se otmu zarobljenici dok su drugi uveravali da je glavna namera da se ubije vezir.Čak se nagađalo da ovaj napad sprema stara turkuška fanatička partija, koja vezira mrzi što joj ne da da po volji globi i cedi raju, pa se Noćna Braća ističu samo da se zabašuri i prikrije trag. Sem ovih glasova bilo je i nekih znakova koji su tvrdili da se nešto doista sprema.U nekim kućama nađeno je skriveno oružje.Opaženi su neki tajanstveni ljudi, koji se u sumrak prikradaju oko bedema tvrđave i zaviru oko njenih kapija. Da bi presekao sve to, vezir se bio rešio da što pre izvrši pogubljenje pohvatanih hajduka, te će bar onda otpasti taj jedan razlog da napad može biti zarad spasavanja zarobljenika. Naslonjen na minderluk, vezir je pušio svoje jutarnje nargile i srkao iz trbušaste čašice neku plavetnikastu tečnost, koja se zvala Tatli-ičik (slatki napitak), a u stvari nije bila ništa drugo do neka vrsta jaka likera.Pred njim je stajao njegov tefterdar, i podnosio mu izveštaj o svima važnijim događajima, koji su se desili za poslednja 24 časa. Redžep-aga bio je prvi poverljiv čovek vezirov.On je vezira o svemu izveštavao, a kao svome čoveku, vezir mu je poveravao sve svoje važnije poslove, ma da to često nije ni spadalo u delokrug tefterdara. Tefterdarev izveštaj otpočinjao se ovako: — Dva hajduka noćas su skapala, svetli vezire. — Dva!A koji su to? — upita vezir s nestrpljenjem. — Britva i oni njegov drug, što su bidi zajedno skovani. — Veliki bože!Crni Ratnik mrtav! — reče vezir i skoči. — Pomrli!Kad su pomrli?Da tu nije kakve prevare, Redžep-aga?Da ih ko ne potrova; da se nisu sami usmrtiti? — Ne, gospodaru, njina je smrt sasvim prirodna.Obojica su bili teško ranjeni.Teško bi preboleli i pored najbolje nege, a ovako, od glave do pete u lancima, bačeni u vlažni kazamat, morali su propasti.Elim kara deve dir ki her kapudan čoker. (Smrt je crna kamila koja pred svačija vrata klekne). — Ali to ipak nije moralo tako biti.Zašto na ranjenike nije obraćana voka pažnja?Jesam li ja zapovedio hećimu Jusuf-agi da mi naročito pripazi na te bolesnike?Ako je bilo potrebno, zašto nije predložio da im se olakšaju okovi!... Vezir se srdio, a Redžep-aga gledao je da ga stiša, dokazujući da u tome nema ničije krivice, već je tako bilo napisano na nebu, i to je sobom donosila zvezda Crnoga Ratnika, ako je ono zbilja bio on.Takva je bila volja božija i njoj se valja pokoriti bez roptanja. Poduže je trajalo dok se vezir jedva malo umirio.Naredio je da mrtvace uzme Redžep-aga, i da ih pod svojom odgovornošću čuva do dalje naredbe vezirove, a on će doći sam lično da ih vidi, i narediće dalje šta bude trebalo. Tefterdar je raportirao dalje: — Govori se da su Noćna Braća imala ovde u Beogradu tajni sastanak, na kome je bilo izaslanika iz sviju balkanskih zemalja.Pustio sam svoje ljude i nadam se da ću propipkati sve, ako je što u istini bilo... — Govori se da među buntovnicima, koji će ovo dana biti pogubljeni, ima i takvih, koji su iz društva Noćne Braće, i da će ovi pokušati da ih spasu. — Spašće ih — reče vezir podrugljivo. Redžep-aga produži: — Uhvaćena je nekakva đaurska babetina, kod koje su našli u šupljem štapu ovu hartiju: — Kušao sam da ovo pročitam i ništa nisam mogao razabrati.Baba se pravda da ni sama ne zna od kuda je ta hartija u njenoj debeloj tojagi.Veli, sva je prilika da su deca, igrajući se, ćušnula tu hartiju u njen šuplji štap.A za samu palicu objasnila je da svi prosjaci nose takve šuplje tojage, te u njih kriju ono malo para što isprose, iz zebnje da im zli ljudi to ne otmu.Pozivala se da se vidi i kod drugih prosjaka, pa će se, veli, i kod njih naći take šuplje štake i budže. — Kako se ta veštica mogla uvući u tvrđavu? — upita vezir. — Vodila je nekakvu slepu devojku te prosila zajedno s njom.Slepica peva lepe đaurske i turske pesme i igra neke čudne igre, nalik na obrtanje naših čigrik derviša posle čega pada u neki zanos, iz koga proriče ljudima sudbinu i kazuje šta će kome biti do posletka. — Baba što vodi ovu čudnu slepicu, gleda još ljudima u dlanove i pogađa im kakve će sreće koji biti, te time dopunjuje proricanja devojčina.To je i učinilo te su ih pustili u grad i puštali ih da idu od kave do kave, gde su i Turcima i đaurima pevale, zabavljale ih i proricale im, dok slučajno nije baba uhvaćena. — Gde su sad ta dva ženska čuda? — Obadve su u hapsani, odgovori Redžep-aga. Vezir je držao u ruci zagonetnu ceduljicu i zagledao je sa svake strane, kušajući ne bi je mogao odgonenuti. Redžep-aga produži: — Govori se da su đaurskom vladici ovo dana dolazili neki nepoznati ljudi, za koje se priča da su iz Carigrada i neko pismo doneli, u kome mu fanar nešto poručuje.Tvrde da se i te poruke tiču vladičina držanja spram Noćne Braće. Vezir mahnu glavom: — Hoće da me namuči taj đaurski jarac, da mu ja sam osmudim bradu... — Straža kod Zelene Kule opazila je noćas, da su se kroz mrak niz Dunav spustila 3—4 čuna.Stražar je vikao da stanu i ispalio dva metka, adi čunovi su otplovili brzo niz vodu i sakrili se u mrak.To je sve što za danas imam kazati svetlom veziru — reče Redžep-aga i pokloni se duboko. — Zar ništa više? — Ništa, svetli vezire. — Šta rade osuđenici?Znaju li da će im za koji dan dželat smaći glave? — Mirni su kao i obično.A što se pogubljenja tiče, oni se tome nadaju svaki dan, od kad su dopali tamnice, jer znaju svoje zločine. — Hajde sad!Noćas tri put obiđi straže, pazi da gde god ko ne zaspi na straži, a sutra posle jutrenje molitvo opet da si ovde kod mene. Redžep-aga pokloni se i izađe. Preksutra kad muzejin na jaciju vikne, odrubiće dželatske sekire trideset i dve buntovničke glave. Veliki posao, za to se čine pripreme. U dželatsko odeljenje, što se nalazi u pobočnim odajama Madžarske kapije, doneše Cigani dvanajest tek otočenih dželatskih sekira. To su bile ogromne derviške sekire, nalik na polumesec, a nasađene na duže ili kraće držalje. Glavni dželat Elhadž-Esad-Mehmed zagleda redom svaku sekiru: okuša svaku prevlačeći dlaku preko oštrica, zapovedi sluzi da ih namaže lojem i da ih mete u njine kožne kanije.Za tim dozva svoja tri mlađa dželata i njinih pet pomoćnika, i svima izdade naredbe šta će preko sutra ko raditi. — Posao će biti veliki, a kazni će prisustvovati i sam vezir, s toga treba da paze da se ne osramote. Sad se tu podiže čitav red brsnatih lipa, što celu okolinu pune zanosnim mirisom svojim, a zemljište je obraslo gustom bujnom travom; ovde onde prorezane su staze, a kraj njih nameštene klupe.Veseli posetioci Kalimegdana zaustavljaju se tu da se na klupama odmore, da se u hladovini osveže, da se nadišu divotna lipina mirisa, da poslušaju slavuja koji u obližnjem čečvaru konponuje nedostižnu najnoviju operu svoju, ili da čuju veselu sinfoniju g. Čižeka: „Jedan dan iz živoga beogradskog garnizona“. Danas niko i ne sluti da je ovo divno mesto nekada bilo mesto straha i užasa, mesto suza i uzdaha, mesto koje je svakoga meseca po jedan put bilo preliveno i obilno natopljeno toplom krvlju srpskom: mesto na kome su se valjali razuđeni trupovi, odrubljene glave i nagrđene lešine kukavnoga roblja srpskog: mesto mračno i prokleto, koje je s pravom nosilo kobno ime „Dolina plača.“ Jes, tako se zvala ona udoljica, što se pribila gotovo uza sami zid gradski, ne daleko od onoga kruga kalimegdanskog, gde leti svira muzika: udoljica, preko koje prelazimo penjući se stazom što pored krajnjeg zida gradskog izvodi na savsku kalimegdansku promenadu. Kalimegdan je bio pusto golo polje, zasejano cigljama, izriveno krtičnjakom i obraslo sprženom, kržljavom travom, a u majušnoj dolji, o kojoj malo čas govorismo, bilo je namešteno crno i krvavo gubilište. U sredini je stajala okrugla tribuna na koju se pelo preko tri-četiri stepena, a određena je bila za vezira i njegov dvor, odakle se iz neposredne blizine promatralo izvršenje kazne. — Na tri četiri koraka od tribune, svuda u naokolo, bili su pobijeni crni, ogoreli trupci, a na ovim truncima bilo je sa strane poređano nekoliko železnih kuka i beočuga, za koje su zamicali konopce kad je valjalo privezati osuđenika za trupac i namestiti ga da mu na njemu odseku glavu. Trupac od trupca bio je udaljen po tri koraka, taman kako će dželat zgodno stati i imati mesta da izmahne dželatskom sekirom.Okolo, celim krugom, od panja do panja bio je iskopan jarak za oticanje krvi, koja se slivala dalje u obližnju rupčagu, naročito za to napravljenu. Okolo, na dva tri koraka u polje od trupaca, ostavljeno je bilo mesto kuda će se razmestiti radoznala svetina što obično dolazi da gleda izvršenje smrtnih presuda. Dalje se širilo pusto kalimegdansko polje, po kome su grbave kamile čupkale sprženu travu, a koje je po nekad bivalo puno turske dečurlije i svakojake radoznale svetine, kad god je imalo da se gleda izvršenje kakve poveće osude nad poviše lica. Takih osuda bilo je u poslednje vreme poviše, ali ni jedna nije bila toliko zainteresovala Beograđane — i Hrišćane i Turke — kao kazna koja se sad očekivala, kazna nad blizu trijestak zarobljenika, među kojima je bilo i uglednih Srba, optuženih da su spremali bunu i stajali u vezi s tajnim zavereničkim družinama, s hajducima i sa ćesarovim ljudima preko Save. Što je ovu kaznu pravilo naročito zanimljivom i interesnom, bilo je to što se pronosilo da se među osuđenicima nalazi i Crni Ratnik — ime dobro poznato i Srbima i Turcima. Istok je rudio; to se zora pomalja iz daljine.Na mahove duhnuo bi lak jutrenji povetarac.Bilo je sveže.Na dalekom obzorju gasile se zvezde. U raskošnoj odaji haremskoj, u onom krilu gde je bilo odeljenje lepe Mare, još se sijala svetlost. Sama, s prekrštenim rukama na prsima, ona je hodala prostranom odajom, izgledala je zamišljena; po svemu se videlo da cele te noći nije spavala. No ona nije izgledala klonula i umorna.Naprotiv, dugim bdenjem živci su joj bili tako jako nadraženi, da je u celoj snazi osećala neku prijatnu lakoću, a naelektrisani organizam bio je pun neke neobične energije.Pokreti su bili živi i laki.U celom licu njenom bilo je nečega što je teško bilo odrediti, a nemoguće opisati.Takav se izraz javlja kod ljudi rešenih na veliko delo u kome svesno i voljno sami sebe prinose na žrtvu za kakvu veliku ideju.U tom trenutku lepa Mare bila je još tri put lepša. Kod lepih žena čovek upravo ne zna šta vole. One lepe oči?Ne, on je i drugi put, kod drugih žena viđao take iste oči, pa ga one opet nisu toliko zanosile da samo o njima misli, da na javi o njima budan bunca. Ona božanska, sladostrasna usta? — Ni to nije... Tu se voli sve, celina. Lepoj ženi ne smetaju male nepravilnosti.Naprotiv: one kao da dopunjuju njenu lepotu i čine je pikantnijom. Još se vole i duh. Lepa žena a uz to još žena duhovita — to je ogromna sila. Da tu silu pretvori u svemoć, potrebno je da uz sve to dođe još i čvrst, odlučan karakter, spojen s blagošću i razboritošću. Mare je imala sve to. Mare je hodala. Na prostranoj odaji bilo je šest prozora, četiri s fronta i po jedan sa strane.Svi su prozori bidi zaklonjeni zavesama, brižljivo spuštenim, tako, da ni jedan zračak nije prodirao na polje.Samo jedan prozor sa strane okrenute Dunavu ostao je potpuno nezastrt.U sumraku on se blještao kao ogroman zlatan četvorougao.Jaka svetlost iz odaje, kao bujna reka, prosipala se kroz ovaj prozor na polje. Mare je hodala: na jedan put na osvetljenom prozoru ukaza se nekakva senka, nalik na crven kolut.Veliki crven kolut pojavi se, postoja malo, pa ga nestade, opet se pojavi, opet ga nestade, i tako tri put. Izgledalo je kao da ova senka na prozoru dolazi iz daljine, i kao da je pušta i povlači nekakva sprava, jer se i javljala i gubila u mahu. Mare zastade. — Hm, hm! — reče ona i uze tražiti nešto po nedrima. Ona izvadi iz nedara malenu čeličnu spravicu, koja nije bila nalik na ključ, a u stvari je bio ključ, priđe zidu i pritiskom čelična ključa otvori mala vrataoca, kroz koja se nije moglo proći dok se čovek ne sagne. Ova vrataoca vodila su u malenu odaju, zatvorenu oda svuda a osvetljenu kandilom što je visilo u jednom uglu malene odaje.Taj ugao izgledao je kao mali oltar. Još odmah, čim je pala u vezirski harem, Mare je otvoreno objavila veziru da je ona hrišćanka, da se ne želi odricati svoje vere i da moli vezira, da može u svojoj odaji udesiti jedan ugao, koji će joj služiti kao malena, sklonita crkvica, gde bi mogla, po obredima svoje vere, prinositi Bogu tople molitve. Vezir nije mogao ništa odbiti svojoj ljubimici, i tako je u haremskoj odaji otvoren ovaj skroviti kutak, u koji sad Mare uđe. U ovo sklonito mesto niko nije ulazno.Za njega, sem vezira i poverljive posluge Marine, niko nije znao. Da li je samo čista pobožnost pokrenula Mare da stvori sebi ovo sklonište, mi ne bi umeli reći.Za sad vidimo samo toliko, da pored zlatnog krsta, srebrnih svetnjaka i drugih sveštenih utvari, ovde stoje i drugi neki predmeti, koji nemaju nikakve veze s verom i pobožnošću.Ali ti predmeti, ako ne služe bogu, oni možda služe otadžbini, a služba otadžbini zar nije služba bogu!... Mare se saže i drugim krajem one iste čelične spravice, kojom je otvorila vrata, otvori železni kovčeg, što u obliku duguljasta ormana stajaše u jodnom uglu.Iz njega izvadi ona jedno žuto sanduče, a iz sandučeta izvadi neku spravu nalik na četvrtasti fenjer.Ovaj se fenjer rasklapao, izvlačio, imao je unutra neke okrugle metalne cevi, ispregrađivane staklom, a u sredini fenjera stajala je povelika metalna čaura, poklopljena metalnim zaklopcem, probušenim na više mosta.Unutra u čauri bilo je dva okrugla reda tankih fitilja. Mare izvadi iz istog kovčega jedno staklence sa zelenom tečnošću, zagleda ga prema svetlosti od kandila, mućnu ga, opet ga zagleda, pa ga opet vrati u kovčeg, a izvadi drugo staklence.U njemu je bila neka crnkasta tečnost.Ona i nju zagleda, pa je onda nali u čauru i nakvasi njome fitilje.Za tim sa dna žute kutije izvadi nekoliko metalnih pločica na kojima su bile izrezane razne slike.Jednu od tih pločica, što je prestavljala zvezdu sa zrakama, ona uglavi u prednji deo fenjera.Posle celu spravu namesti na maleni stočić iskićen sedefom, što je služio kao nalonje u malenoj crkvici, pa taj stočić namesti prema otvorenim vratima tako, da je upravo stajao prema osvetljenom prozoru na velikoj odaji.Mare upali fitilje u fenjeru: kroz rupice na zaklopcu izbi desetak modrikastih plamičaka, a kad ona skide kožni zaklopac s prednje cevi u fenjeru, u koju beše uglavila metalnu pločicu, na velikom osvetljenom prozoru haremske odaje ukaza se ogromna crna zvezda.Mare uze okretati jedan točkić što beše pritvrđen na zadnjem delu fenjera i pri svakom okretu crna zvezda na prozoru po jedan put se javljala i no jedared je nestajalo, pa se posle opet javljala.Kad se točkić brže okreće i zvezda se brže javlja i gubi, isto tako biva da se zvezda lakše i pojavljuje i nestaje kad se točak lakše okreće. Na nekoliko trenutaka, pošto se na osvetljenom prozoru javila crna zvezda, pojavi se veliki crven krst.I on se javljao i nestajalo ga.Njegovi krakovi bili su pokretni, čas su se zbližavali čas udaljavali, krst je menjao svoj oblik, bivao je čas veći čas manji, najposle svio se u okrugao crven kolut pa ga nestalo. Mare izmeni metalnu pločicu u prednjem delu fenjera, na prozoru se ukaza tamna slika nalik na čitav niz bajoneta... Tako su se naizmence na svetlom prozoru haremskom pojavljivale čas crvene čas crne slike, kojih je posle raznih pokreta nestajalo.Te su slike bile raznolike, tu je bilo ukrštenih sabalja; po nekoliko uzdignutih ruku; čovečija glava; oblici konja, kule i t. d. Crne slike videli smo da su dolazile iz Marinog fenjera.Crvene pak slike dolazile su od nekud iz daljine, a kome bi bila svraćena pažnja, pa da se dobro zagleda, mogao bi opaziti ako je bistra oka, slabe, veoma slabe zračke, koji su polazili sa najbliže dunavske ade, što je malko niže od Savine utoke, pa se preko cele tvrđave pružale čak do vezirova konaka.Te slabe zrake padale su na osvetljen haremski prozor i na njemu gradile one crvene slike, a koga se ticalo on ih je iz daljine mogao i durbinom čitati.Bilo je očevidno da se, pomoću ovih tajanstvenih slika na svetlom prozoru, Mare s nekim razgovara, što joj daje znake čak otud iz preko Dunava. Ne potraja dugo, a sve je opet bilo na svom mestu.Tajna crkvica bila je zaključana, a lepa Mare opet je hodala po sobi.Posle ovog razgovora s tajanstvenim slikama izgledala je još zamišljenija. — Riga ovde! mislila je ona u sebi, a ta pomisao izazivala je u njenoj duši žive i bolne uspomene iz prošlosti, uspomene, koje su tako duboko ostale urezane u srcu njenom, da ih nisu mogli izgladiti ni one teške bure koje su od toga doba prešle preko njene glave... — I od kuda baš sad da se nađe u Beogradu Riga, sad, kad je zla kob, kao zarobljenika, amo dovela i njegova premca Crnoga Ratnika.Kakva čudna, kakva neobjašnjena sudbina lebdi nad životom ova dva čoveka, čije duše kao da su dve polovine od jedne iste nebesne iskre. — Obojica imaju jedne iste ideale; obojica izabrali, ako ne iste, a ono bar slične putove; obojica posvetili svoj život interesima domovine, i time obojica upućeni da budu nerazdvojni drugovi i prijatelji — ali tu sad dolazi strast, ljubav i ona hoće od njih da napravi krvne dušmanine... — Rastali se pre nekoliko godina u trenutku najveće pogibije, a sada se evo stiču u jedan grad u trenutku kad život Crnom Ratniku visi o koncu, tako, da se pre može smatrati kao pokojnik, no kao živ čovek. — Riga, Riga ovde u Beogradu!I da li on zna da sam i ja ovde, i da li mu i na um pada da je ovde, samo na koju stotinu koraka od njega udaljen, njegov strašni ljubavni suparnik, čovek, koji mu je oteo jedno srce, što ga Riga smatraše već kao svoje. Takve misli ređale su se jedna za drugom i Mare je uzalud kušala da ih odagna: uzalud se spuštala na divan i zatvarala oči, kušajući da domami san — sna nije bilo.On je daleko begao s njenih lepih očiju, rasplašen zebnjom, brigom i teškim mislima o najbližoj budućnosti. Tako dođe i svanuće. Dan je svitao.Bela dnevna svetlost padala je kroz nezastrt, širok prozor i, mešajući se sa žutom svetlošću haremski fenjera, nejasno je osvetljavala predmete. Mare dade znak.U odaju uđe haremska posluga.Digoše zavese s prozora.Mare naredi da se još s dva prozora spuste i one rešetke, što uvek zaklanjaju prozore na odajama u kojima borave turske žene.Ona naredi te se otvori gornje okno na jednom prozoru.Posluga izađe.Mare stade pred otvoren prozor.Jutarnja svežina strujala je u široku haremsku odaju ispunjenu mlakim vazduhom. Mare je gledala na daleko obzorje, koje se gubilo u magli.Pogledala je na istok, na kome se već ukazivale prve zrake još ne izgrejala sunca.Mislila je na sudbonosna dela, koje će se izvršiti za koji dan. — Možda će od toga što se ovo dana svrši zavisiti sloboda ove lepe zemlje.Možda će to presudno uticati i na slobodu celoga balkanskoga poluostrva.Možda će za koji dan početi da se ostvaraju njene davnašnje, njene zavetne želje...A možda će ovo biti i njen poslednji dan. Takve su joj se misli vrzle po glavi. Na haremskim vratima ču se tiho kucanje. Ovo je valjda bio jedinstveni slučaj, da turski vezir u svoj rođeni harem ulazi tek pošto kucanjem upita je li slobodno.Vezir je činio sve za ljubav svoje lepe kaurkinje. Mare je znala da to vezir kuca.Izađe mu na susret.Imala je da izmoli danas što šta od njega, za to je bila ljubaznija no obično. Vezir je dočeka raširenim rukama.On je pritište u naručja.Mare se bez protivljenja predavala njegovom slatkom grljenju. — Kako su ti tople ruke? reče on, milujući njenu meku, lepu ručicu.Zagleda je u lice. Stojeći na prozoru na jutrenjoj studi, njezini obraščići behu se zarumenili, a njene sjajne oči bile su još sjajnije sa nadraženih živaca od neprospavane noći. — Ti si mi nešto uzbuđena, Mare? upita je vezir. — Svu noć nisam trenula. — Za što? lepoto moja, upita je vezir s čuđenjem, a upita je njenim maternjim jezikom. Vezir nije znao srpski, ali je još iz najmlađih godina imao u svom haremu dosta žena srpskog porekla, pa je od njih naučio pojedine reči, poglavito reči od milošte.Kad je hteo da bude osobito ljubazan, on je pokušavao da rekne Mari što srpski.Inače s njom je obično govorio turski, a ona je govorila ne samo turski potpuno i savršeno, no je tako isto znala i arapski i persijski.Na njenom stolu vazda su se nalazile pesme najodabranijih pojeta arapskih.Arapsku pojeziju, kao i neke persijske pesnike, veoma je cenila.Imala je običaj reći: da samo istočni pesnici vade svoje pesme iz srca, dok zapadni, nemački, francuski, crpe svoje pesme iz glave.Od ostalih naroda još je jedino cenila pojeziju talijansku i špansku.„Topla je krv na toplije i pesme“ rekla bi obično. — Nije hteo doći san. — Ali zašto, mila moja.Ti si mi brižna.Šta mi te tako uznemirilo? — Svetli vezire, kroz koji dan će se proliti tolika ljudska krv! Veziru prelete preko čela taman oblak; za trenut ukazaše se dve tri bore. — Šta mi tu možemo?Bivalo je od kad je sveta i veka i biće dok je sveta i veka, da se nezadovoljni bune, da se bune ugušuju a buntovnici kazne.Ko je kriv ovim nesretnicima što će kroz koji dan izginuti. — Ali, svetli vezir biće učesnik ovoga velikog krvoprolića. Vezir uze hodati po sobi. — Šta mogu ja tu?Oni su bili hajduci; stvarili su zavere, spremali bune.... Vezir je postupno dolazio u vatru. — Oni su pobili tolike pravoverne, produži on živo.Koliko je porodica sa njih u crno uvijeno.Koliko je siročadi ostalo.Najposle, do čega bi došlo kad se nebi kaznili i ovaki prestupi.Mi, Turci, ili moramo ovako činiti — ugušavati svaki buntovnički pokret i buntovnike primerno kazniti, ili onda treba da skupimo naše hareme, pa da idemo odavde.Ove su zemlje na sablji dobivene.One se sabljom i silom moraju čuvati i braniti.Drugčije ne može biti.Turci su danas gospodari, ali su oni to svoje gospodstvo skupo platili.Mi nemamo pravo da poklonimo a još malje da izneverimo ono što nismo mi stekli no nasledili od slavnih predaka naših.Ja sam vezir beogradska pašaluka, Beograd je alem-kamen u kruni sultanovoj.Smem li ja dopustiti da taj kamen izvale buntovničke ruke đaurske?...Ne, to neće, to ne sme, to ne može biti.Sve što bih mogao ja, kao pošten čovek, to je, da napustim ovo mesto, da dam ostavku na vezirstvo, da se povučem.Ali kakve vajde?Ne bi li sutra na moje mesto došao drugi, i ne bi li on bio za raju teži i opasniji?Ako hoćeš što da tražiš od mene, traži što god što može biti: traži što bolje, razumnije, lakše. — Ja tražim od čoveka milosrđe za ljude, ja verujem da gospodari imaju tako isto pravo, da brane svoje gospostvo, kakvo imaju robovi, da se protivu njega bune....Ali, što da se pletem u stvari koja ne dolikuje jednoj ženskoj!Bolje da pođem od tačke u kojoj mi ženske imamo pravo, baš s toga, što smo ženske.Ja ne znam i neću da znam ko je prav a ko je kriv u ovoj krvavoj borbi, koja se vodi između ljudi moga naroda i vas Turaka, koji ste gospodari ovim zemljama, ja znam samo toliko, da je milosrđe vrlina, koja nikad nije donosila štete; na protiv, koja je vazda bila od koristi i služila na diku onima koji su je vršili; ja ne tražim od svetla vezira ništa drugo no da bude milosrdan. — Kako?Kako da budem milosrdan?Šta da činim?Mare, kaži šta tražiš od mene? — Tražim manje no što bi svetli vezir ikad mogao misliti.Tražim nešto što bi se moglo možda uzeti kao nerazložna ćud ženska, ali što za mene ima golem značaj.Oko trijestak ljudi treba da propiju krv svoju kroz koji dan... — Od tolike gomile jedva ako njih 5—6 znaju zašto ginu; sve su ostalo slepi grešnici, koji su se poveli za tuđom pameću, koji bi sutra isto tako odano služili tebi, kao što su se sada, obmanuti i zavedeni, bacili u službu slovoljubivih buntovnika.To su, dakle, nevine ovčice, koje će izginuti a ni same ne znaju zašto.Ako pravda traži da se kazne krivci, koji svesno tvore zlo, ta ista pravda mora nalagati da budu pošteđeni ovi „ništi duhom“, čija smrt niti će koga poučiti, niti će kome biti od koristi, a biće jedna nepravda više.Želi li svetli vezir da bude istinski pravedni prestavnik pravedna i milostiva suda careva lako mu je pogoditi taj put.Pravda je tu blizu, na domaku, valja samo pružiti ruku i uzdići je visoko da je svak vidi.. Mare priđe veziru bliže i pruži mu ruku, koju on žudno prihvati. — Dobri gospodaru!Kad ti je Bog dao da si na visini sa koje mudrim i pravednim delima možeš na daleko sinuti, budi ti sam dobrovoljno taj svetli stub u tami naših žalosnih i krvavih dana.Od trijestak suđenila proberi 5—6 istinskih krivaca, i kazni ih za primer i ugled drugima, a ostale pusti, pod pogodbom, da ćeš svakome bez milosti odrubiti glavu ko se u buduće uhvati u najmanjoj krivici.Tim ćeš zadovoljiti pravdu, a izbićeš oružje iz ruku protivnicima i s leva i s desna, i onima koji te okrivljuju da si suviše blag, kao i onima koji te tuže da si odveć svirep. Vezir je zamišljeno gledao u svoju lenu sabesednicu.Kad ona svrši on prvo ćutećki poljubi vrhove njenih prstiju, a zatim klimnu glavom i reče: — Lako predložiti, al teško stvoriti, mila moja.I ja znam da pravih krivaca nema više od 5—6, ali ko da ih nađe i odabere među tolikom gomilom, kad još ni prava imena ne znamo svima.Najvažniji od njih eto i skapao je već a ja još ne znam posigurno ni to da li sam imao u rukama Crnoga Ratnika, ili kakvoga drugog važnijeg hajduka.Izdvajajući pet— šestoricu iz gomile od njih trideset, najlakše se može desiti da mi baš najkrivlji umaknu, a za njih glavom da plate baš oni, koje ti hoćeš da spaseš.Šta bi se time... — poče vezir, ali on na jedared preseče govor i upre u Mare razrogačen, usplahiren pogled. — Šta je tebi, lepoto moja; tvoja ruka drhće; tvoje lice bledi; tvoje čelo bolno se mršti; tvoje usne grčevito igraju; tebe je nešto porazilo?... da nije!... — Vezirov pogled senu zloslutnim sjajem i njegova dva crna oka, kao oštre kandže, čisto se ukopaše u srce lene žene. — Da nije on!.. da nije vest o njegovoj smrti unela trepet i drhtavicu u tvoje telo, kćeri Evina! - reče vezir... al ne, ne reče već čisto riknu, prostenja, menjajući se u licu kao gušter na nemirnom odsjaju sunčevom. Marino bledo lice probi sad laka rumen.Ona ćutećki diže ruku vezirovu i nasloni je na svoje grudi, spusti je na mesto, gde je mlado i bujno srce njeno tako nemirno, tako buntovno kucalo.Tim pokretom ona kao da je htela reći: „Evo vrela svemu nemiru i potresu mome!“ Ona je ćutala ali vezir je razumeo ove pokrete njene. On još jače pritište ruku na burne grudi Marine, a njegove dve zenice kao dva otočena noža prorezivala su ona obla prsa ženska, starajući se da zavire u samo srce ove mile, ove zagonetne žene. Dok se vezir ovako nemo pogledom upijao u najdublje dubine Marinih osećaja, teška mračna sumnja kao mračan oblak vitlala se u duši i u srcu njegovu. Ali na Marinim usnama zaigra jedva primetni osmejak; ona mahnu glavom, i prošaputa prekorno: — Zar svetli vezir ne zna kako ja često patim od srca?... a već sam toliko meseci tuna.Ili, valjda, svetli vezir misli da mi je srce zaigralo kad sam čula vest o smrti Crna Ratnika!... Mare se ironički smešila: — A zašto da ne bi moglo biti baš i to? — Zar bi bilo što čudno, kad bi ja, kao dobra kći svoga naroda, simpatisala čoveku koji svoju glavu zalaže za oslobođenje toga naroda.Time bi ja samo to dokazala da sam dobra patriotka.A zar bi to bilo ružno!...Bar svetli vezir, kao dobar patriota, mora visoko ceniti i tuđe rodoljublje. Iz ovih reči vejala je čudna ironija i vezir je osećao da se taj nežni potsmeh njega tiče, bio je u zabuni: bojao se da ne izgleda smešan i glup pred ovom lepom i mudrom ženom.Kolebao se.No Mare ga istrže iz zabune.S osmehom na usnama, ona klimnu glavom i reče, gledajući veziru pravo u oči: — He, moj gospodaru!Kamo da vam je Crni Ratnik u šakama!Ali moje je tvrdo uverenje da ga vaše oči još nikad nisu videle, niti je njegova noga ikad prekoračila prag vaše tamnice.Ljudi, kao što je Crni Ratnik, ne kriju nikad svoga imena, i ako vam on kad god padne šaka, znajte da će vam se on sam prvi javiti ko je....Ali ja sam evo opet mirna, lak potres u srcu prošao je i mi opet možemo produžiti naš raniji razgovor.Ja opet ostajem pri mojoj molbi da svetli vezir podeli kazne, i da kazni samo prvake, kolovođe, a ostalu fukaru da pusti slobodno.Ta to je i tako sve jadno, bolno i ranjavo, te će i samo poskapati.A uz ovu prvu molbu ide još i jedna druga: Neizvršujte kaznu ovde pod bedemima gradskim, svetli gospodaru!Ove mračne zidine i bez toga su obilato natopljene krvlju.Nemojte ih još i vi prelivati.Nemojte mamiti mrtvačke senke obezglavljenih buntovnika da se moraju, u gluho doba noći, vrzmati baš ovuda oko ovih mesta, gde je naše stalno boravište, gde je i moje stalno boravište i gde vi tražite tiha mira i nežne sreće domaće!Nemojte da kroz nemu ponoć moram slušati stravične jauke duhova, što po tami pipanjem traže svoje odrubljene glave.Nemojte da u svežem jutrenjem vazduhu moram udisati nečisto isparenje prolivene krvi buntovničke.Eto, ima puno drugih mesta, zgodnih za izvršenja kazne: eto, tu je Topčider, pa izvedite ih bar tamo, gde će po gustim gajevima tihi večernji povetarac uskoro raspiriti opori zadah njine žučne krvi. Vezir, koji se za trenutak bejaše umirio, sad opet pogleda Mare začuđeno. — Da ih vidim van grada?I to mi ti predlažeš Mare!A ne znači li to da ih odvedem hajducima u ruke, da ih uvedem možda u spremljene, gotove zasede, gde bi oni upravo nad nama izvršili pogubljenje.I to mi ti govoriš, ženo! Vezir joj priđe i pogleda je začuđeno, starajući da se prozre u dušu i misli njene. Mara se osmejkivala.Onaj lepi osmejak razbijao je svaku sumnju.Ništa zlo i ružno nije se moglo zamisli da se skriva pod onom čudnom lepotom. — Nije tako strašno, reče ona smešeći se.Nisu hajduci tako blizu.A u vezira ima dosta vojske.Jaka vojnička pratnja bezbedno može provesti osuđenike ne do Topčidera, no kroz celu carevinu.Valjda nismo dotle došli, da od hajduka ni do Topčidera ne smemo izaći.Noćna braća nisu valjda još postala tako svemoćna. — Svakako njima moć raste.Žrtve, što padaju od njinih podmuklih udaraca, ovakim se danom množe.Okolinu beogradsku namučili su užasom.Samac Turčin, zaista, ne sme nikud van varoši.Čim se pokaže van međa varoških, zakolje ga guja.Iza svakog džbuna, iza svake stene i udoljice vreba prikriven ubilac.U poslednje vreme toliko su se osmelili, da upadaju u samu varoš.Ispred same gradske kapije onomad je poginuo Sali aga, u prvi sumrak.Spopala ga tri konjanika, i na očima tolika sveta ubili ga, na na trku utekli na dobrim konjima.Pre desetak dana zaklana su tri Turčina kod „Careve Ćuprije“.Tu, nedavno, u šumarku više Azli-agića čardaka, nađen je obešen Turčin.Sva ova ubistva pripisuju se njima.Pa ako baš i ne vrše sve oni, svakako oni su izvor sviju ovih zločina, jer hrabre raju i stvaraju ukus za zločine.Uče je, slobode je, da se odaje zločinu.Posejali su u svet neke nade, neka očekivanja.Usled toga, svet se otpađuje od rada; množe se besposličari, puno je ljudi bez srestava, bez zanimanja, i od njih lako postaju zločinci i hajduci.Svemu je tome kriva ova nesretna družina.Mi moramo s njom voditi borbu na život i smrt.Neko će nekome dohakati glavi. Na sav ovaj govor Mare se smešila.Taj osmejak po nekad je više kazivao no i same reči.Sad je u ovome osmejku ležalo pitanje: „Zar se carski vezir uplašio od nekoliko hajduka?“ Vezir kao da je nagađao te njene misli.On produži: — Prava je opasnost ne tolika od one družine, koliko od postrekača koji je pokreće.U ovaj su posao upleteni prsti ćesarovih ljudi.U ćesariji se opet nešto muti.Sva je prilika, da ćemo se s ćesarijom opet zaratiti.A ove su zabune za nju desna ruka.Kad god je ulazila u rat s nama, vazda je prvo spremala bunu u ovim krajevima, da joj buna uravna put i olakša prodiranje.Austrijanci su tako reći još juče bili ovde, njin je trag ovde još i suviše svež.U tome leži najveća opasnost.... Mara se smešila.... — I u tome leži vaš spas, reče ona, kad vezir za časak ućuta.Za dvajestak godina austrijske vladavine u ovoj zemlji austrijanci su uspeli da se pokažu u svojoj pravoj bori. — Narod ih je poznao, i on ih mrzi.Oni su ostavili veoma ružne uspomene.I ako su hrišćani, ovaj narod ne voli ih ni malo više od Turaka.Je li moguće da vi Turci ne znate ta raspoloženja.Zar nije u poslednjim ratovima turska vojska pobedila poglavito s toga, što je narod u stvari bio uz Turke.Sećate se austrijske pogibije kod Grocke?I tu je bila zasluga srpske raje.Srbi su pomogli da ćesarova vojska onako grdno postrada.To bi bila divna lekarija za vas, kad bi samo vi Turci hteli ma što naučiti iz bogate knjige prošlosti. Vezir je znao za ovu činjenicu, o kojoj mu je Mare s razlogom napominjala.On je priznavao fakt, da Srbi ne miluju Austrijance, ali je fakt i to, da će Srbi opet za to uvek naginjati Austrijancima, kad god imaju da biraju između njih i Turaka. — Ta da, da.Od dva zla Srbima se uvek čini da su Austrijanci manje zlo, ali do Turaka stoji da se to mišljenje promeni u njinu korist primeti Mare. Vezir je priznavao da bi se taj obrt zbilja mogao postići, ali za to su potrebne duge godine uporna, smišljena rada koji bi se izveo po jednom planu, u interesu jedne velike, zajedničke, jasno istaknute zadaće.Jedan čovek tu ne može učiniti ništa, a najmanje može tu što pomoći on jedan. Razgovor se još zadugo vodio.Najposle vezir obeća da će učiniti za osuđenike što bude mogao.Svakako kazna teško da se može izbeći, i najdalje će za 2—3 dana buntovnici će biti posečeni. Ali i ako je ovako odsudno odbija molbe svoje lepe kadune, ne dajući joj skoro nikakve nade, vezir je opet bio pokoleban šta da radi sa zarobljenicima i neće li biti suviše strogo da ih sve od reda iseče.S tom dvoumicom on je i harem ostavio.Ali pre rastanka njemu nešto pade na um.Zaustavi Mare i pokaza joj jedno parče hartije.To je bilo ono zagonetno pisamce, što ga je Redžep-aga našao u palici đaurske slepice.Mare je već znala od Redžepa za taj pokušaj i ne iznenadi se kad joj vezir pruži ovu harticu. Mare zagleda harticu i reče da će to po svoj prilici biti onako kakve cifre, poređane bez ikakva smisla i namere.No vezir joj svrati pažnju na neke karakterne osobine i Mare se saglasi da to može biti i kakva šifra.Vezir joj ostavi ceduljicu da je na tenane bolje razgleda. Veliki skup Noćne Braće, držan u Uzun-Fazli-pašinom konaku na Karaburmi nije ostao bez velikih posledica.Događaji, što su se posle toga zbora razvijali, i koje smo u ranijem izlaganju do nekle već i opisali, javljali su se u mnogome kao posledica toga skupa i onih odluka koje su na njemu donesene. Kao što smo već ranije napominjali u zajednicu Noćne Braće ulazili su različni elementi, skoro iz sviju naroda balkanskih.Ali svi ti ljudi raznoga doba, stanja, obrazovanja i porekla imali su, kako smo nagovestili, tu opštu i zajedničku težnju: da izmene red stvari na balkanskom tropolju, da turskom isključnom- gospostvu učine kraj, a da balkansko poluostrvo postane sloboda domovine slobodnih naroda balkanskih. Teška i sudbonosna pitanja bila su na rešenju pred ovim zborom, te nije čudo, što su i sporovi, vođeni oko tih pitanja, bili i dugi i burni: niti su se mogli svršiti za jednu noć.I ako je u razvlačenju ležala golema opasnost, Noćna Braća opet zato morala su tri noći u zastopce produžavati svoje sastanke i savetovanja dok se jedva došlo do nekih pozitivnih odluka. Prvo pitanje, koje se istaknulo, bilo je pitanje: hoće li se balkanski narodi u najskorijoj budućnosti, možda još u toku iduće godine, odvažiti na borbu protiv Turske, i da će tu borbu pokušati sami, ili će iščekivati akciju kake druge velike sile, koja bi napala na Tursku, pa da se njoj pridruže. Najugledniji članovi ovoga zbora i najbolji govornici polomili su svoja najoštrija govornička koplja u prepirkama oko ovog pitanja. Bilo je smelih i oduševljenih boraca, koji su toliko bili zaneseni verom u snagu balkanskih naroda, da su iskreno zastupali misao da Balkancima ne treba niko s strane i da će oni sami svojom rođenom snagom biti kadri da slomiju tursku silu. Uz ovo mišljenje pristajali su Turci i Arbanasi, ne toliko što bi verovali u uspeh toga posla, već što im se činilo zazorno da se neko treći meša u njine odnose s rajom. Jes, grešna turska gospoština u Carigradu zastranila je, ona ugnjetava pravoverne isto kao i raju.Ona je nasilnik podjednako težak i hrišćanima i pravim, poštenim Turcima, s toga tu tiraniju i treba oboriti.Ali to treba da izvrši raja, u družbi s istinskim, pravovernim Turcima, a da se u taj posao ne mešaju tuđi carevi, koji će porobiti i jedne i druge. Ovo mišljenje imalo je za sve izaslanike mnogo draži i mnogo privlačne sile, ali hladnu, strogu kritiku ono nije moglo izdržati.Posle burnih, dugih prenja došlo se do zaključka, da bi to doista bilo najbolje, ali da je to, pri sadašnjim prilikama, samo lepa pusta želja! Kad se jednom došlo do rešenja, do naslona na neku stranu državu mora biti, onda se izrodilo pitanje: na koju?Venecija je bila u opadanju: ona je odavno prestala da nasrće na druge, i bila je sretna ako nju ostave na miru.Ostala je u pitanju samo Austrija i Rusija. Koja je od njih dve povoljnija da bude pomagač i zaštitnik balkanskih naroda?Mišljenja su bila podeljena.Ali izađoše ljudi vični diplomatskim poslovima i objasniše, da u poslednje vreme politička radnja Austrija ide korak u korak s političkim radom Rusije; te su dve države sprijateljne, jedna drugoj su bliske: one će jedna drugu pomagati, i po tome naginjati jednoj od njih znači toliko isto koliko naginjati i drugoj.Pitanje može biti samo u tome, kome je gde bliže i zgodnije da se obrati na jednu ili na drugu od ove dve saveznice.Rumuni i Bugari stoje bliže Rusiji, dok, međutim, Srbi, jedan deo Rumuna i Arnauta stoje bliže Austriji i njenom uticaju.Što se Grka tiče, oni su morem bliski tako isto Rusiji kao i Austriji, samo što bi u povoljnim prilikama Austrija mogla pre prispeti u grčke vode sa svojom pomorskom silom. I ako je rešeno da se u svojoj radnji naslanjaju na Rusiju i Austriju, Noćna Braća želila su da u svojim kretanjima budu što samostalnija, s toga su naročito istakli pitanje, kakve mere moraju preduzeti da bi gornji cilj dostigli. U nizu tih mera naročito jedna zaslužuje da se na njoj s pažnjom zaustavimo. Rušenje još moćne i žilave turske carevine moralo se otpočeti s periferija njenih, s pokrajina, na međama carstva, a za to je naročito bila zgodna severozapadna međa od reke Pruta pa do Jadranskog mora. Među tim baš na toj strani žive Srbi i oni zauzimaju najveći deo te ogromne linije.S togo su Srbi i bili važan elemenat koji će igrati uglednu ulogu u toj kolosalnoj borbi između Turske s jedne i Rusije i Austrije s druge strane.Noćna Braća nisu previđala ovu važnost, s toga su u prvom redu i uzeli u pretres mere koje valja u Srbiji preduzeti. Naravno, kad se stvar ticala Srbije tu su Srbi prvi i imali da kažu svoju reč i da iznesu svoje mišljenje o tome.Posle dugih savetovanja, najposle su donesene nekolike važne odluke, od kojih ćemo neke spomenuti. Treba razviti žive agitacije da se narod u Šumadiji spremi za ustanak, i taj posao treba otpočeti odmah. Pred samu objavu rata ustanak treba da plane i narodne oružane čete treba da navale da očisti unutrašnjost od Turaka pre no što austriska vojska uđe u zemlju. Ovo je važno s toga što krajeve, koje sam narod oslobodi, može posle lakše i zadržati za se, nepuštajući u njih austrisku vojsku, iz prosta razloga što ta vojska tu neće biti potrebna. Ako bi se uspelo da se tako oslobodi cela Šumadija, onda bi ona kao celina mogla postati centar odakle bi Noćna Vraća kao organizovana snaga dejstvovali dalje. Toga radi bilo bi od neocenjene koristi ako bi srpske oružane čete narodne mogle odmah u početku osvojiti koji od većih gradova, gde bi odmah postavili svoju vlast i stvorili kao neku narodnu vladu, koja bi uzela u svoje ruke vođenje narodnih poslova i pojavila se kao politički predstavnik narodni. Najviše bi koristi bilo ako bi srpske oružane čete pred objavu rata same, bez pomoći austriske vojske, mogle osvojiti Beograd.Tada bi srpske posada ostala u beogradskoj tvrđavi i posle prelaska austriske vojske, jer ne bi bilo razloga da se uklanjaju oni koji su grad osvojili, a grad da se predaje drugima. Toga radi Noćna Braća staviće toj stvari u službu sve što im bude u vlasti, i poradiće svom snagom da urede i organizuju zaveru za napad i zauzeće Beograda.U to ime spremiće se četa smelih, odvažnih ljudi, koji će izvršiti nenadan noćni prepad i pokušati da zauzmu tvrđavu.Biće preduzete i sve ostale mere, koje se pokažu potrebne radi uspeha. Kao važna društvena tajna, ova odluka o zauzeću Beograda neće se objavljivati u sednicama pomesnih skupova Noćne braće, niti će se sad upisivati u protokole ovih sednica društvenih. Pod ličnom odgovornošću sviju njenih članova, ova velevažna odluka poverena je beogradskoj sekariji Noćne Braće, da je ona izvrši. Redžep-aga bio je u teškoj brizi i golemoj zabuni.Već je treći dan kako otima od smrti dve skupe žrtve i evo gde će sve muke ostati zaludu, gde će najzad smrt opet nadjačati i odneti svoje.Uzalud je dobri Redžep gnevno škrgutao zubima i preteći dizao svoju snažnu pesnicu, stara pakosnica nije se toga plašila.Naprotiv, što se on više srdio, to mu se ona sve prkosnije u oči kezila, kao da ga čisto začikuje u nemoći njegovoj. Videli smo u kazamatu dva mrtvaca i čuli smo naredbe koje je vezir Redžepu o njima dao.Eto, tim mrtvacima valjalo je sad spasti život, i to je ta briga koja je Redžepa sada morila. Da bi spasao Crnoga Ratnika od dželatske sekire, Redžep je, u dogovoru s Marom, pokušao jedno očajno, upravo poslednje srestvo da kod Crnog Ratnika i Britve izazove prividnu smrt i da ih tako kao mrtvace spase iz vezirovih ruku.Pokušaj je učinjen.Po upustvima Marinim, zarobljenici su popili ponuđenu tečnost, namazani su nekom čudnom mašću, koju je Redžep takođe od Mare dobio, i prividna je smrt nastupila.Ona je bila tako slična istinskoj. pravoj smrti da bi je i najveštiji lekar teško raspoznao.Ali baš u toj sličnosti ležala je golema opasnost, jer se lako moglo desiti da se bolnici nikad više i ne probude.Valjalo je dakle paziti da im se na urečeno vreme pritekne u pomoć srestvima koja će ih povratiti iz mrtvih.To povraćanje moglo se izvršiti samo u određene sahate.Ti su sahati nastupali tačno pošto proteče 88 časova od trenutka kada je prividna smrt nastupila.Kad dođe taj 88 sahat, onda se povraćanje može izvršiti samo u roku od 4 časa.Propuste li se ti časovi, svršeno je sve, prividna smrt prelazi u pravu i — životu je kraj. Među tim mi smo videli s kakim je iznenađenjem vezir primio vest o smrti Crnoga Ratnika, i kako je odmah izdao naredbu da mrtvace uzme Redžep pod svoj ličim nadzor i da ih čuva tu do dalje vezirove naredbe.Od toga doba prošlo je već punih 50 časova, a vezir ne bejaše izdao nikakve naredbe, i ako je svaki dan pitao za mrce.Videći da se približuje čas kad umrtvljene treba buditi, Redžep potseti vezira da bi mrtve valjalo ukopati, jer već počinju prelaziti u trulež.Vezir je na to rekao da će doći sam lično da pregleda mrtvace, a za tim će narediti da im se odrube glave i da se njemu donese.Nameran je bio da ih s glavama drugih važnijih krivaca, koji će ovo dana biti posečeni, pošlje u Carigrad. Tako je umrtvljenim pretila sad dvojaka opasnost: da proteče rok kada bi mogli biti povraćeni, ili da im budu odrubljene glave. Našav se u toj tegobi, Redžep je kušao da uveri vezira kako mrtvac nije Crni Ratnik, već običan hajduk, te mu ne vredi odsecati glavu i slati je čak u Carigrad.Povod mu je za to dala ona zagonetna ceduljica, uhvaćena kod neznane prosjakinje.Mare je razrešila šifru, to je bilo pisamce koje, bajagi, Crni Ratnik šalje iz planine zarobljenim hajducima, drugovima svojim, hrabreći ih da istraju u muci i da se nadaju, a on vodi brigu o njima i jednoga dana doći će da ih spase. Ali i ako je pismo svedočilo da je Crni Ratnik slobodan u planini, vezir ipak ne hte odustati od svoje namere da dvojici mrtvaca odrubi glavu sa svima formalnostima kao da su i živi.Usled toga izdata je bila naredba da se mrtvaci pridrže do sutra, kada će biti opšte pogubljenje sviju osuđenika, pa da se tada iznesu i oni na gubilište kalimegdansko, gde će im se, kao i ostalima živim, odrubiti glave, u prisustvu vezira i pred ogromnom gomilom sveta, koji će nagrnuti da gleda ovu seču. Tako je očajan bio položaj u kome su se nalazili umrtvljeni Crni Ratnik i njegov verni pratilac Britva kada se desi nešto nenadno i neočekivano. Osvanuo je i strašni dan pogubljenja.Još od rane zore Beograd je bio pun vreve i komešanja, jer se sve bejaše krenulo da gleda jedno ogromno krvoliptenje, užasnu seču, gde će pod dželatskim udarcima poletiti preko 30 glava. Bilo je rano jutro.Na belom konju, u svom bogatom ruhu, mladi vezir stajao je ispred svog konaka i predavao poslednje zapovesti Redžep-agi, koji se imao starati da kazna ispadne što svečanije. — Jo si li naredio da se mrtvaci iznesu kako bi... Vezir ne dovrši govor.Konj se žasnu, odskoči, vezir posrte i u malo ne pade s konja.I Redžep-aga posrte i uhvati se rukom za čelo, kao da bejaše o nešto udario.Šta to bi? Dogodi se nešto neočekivano, prolomi se strašna grmljava, kao da se sama nebesa survaše.Zemlja se tako silno potrese, kao da se preko polovine rascepila: vazduh se uskoleba, kao da u blizini izniče iz zemlje čitava bura.Na svima prozorima okrenutim severoistoku stakla poprskaše. Komadi razbijena stakla na konaku sa zvekom popadoše u sobu, a cela kuća ljušnu se iz temelja.U jednom uglu harema odvali se veliko parče lepa od tavanice i pade na patos.Izgledalo je kao da se negde tu u blizini zemlja provalilo. Odmah za tim ču se kuknjava i bolno zapomaganje.Vezir i Redžep-aga bili su bledi kao smrt.Njini se pogledi susretoše, kao da su se očima hteli upitati: šta bi ovo? Žalosno jaukanje opet se ponovi.To je bio glas čoveka, koji bolno zapomaže.Taj glas dolazio je tu negde iz blizine. Tu, malo u strani, stajao je porušen jedan deo baštenskog zida.Porušio se jedan ugao, a iz tih razvalina pomaljao se čovek, pretrpan zemljom, kamenjem i ćerpičem.Videla mu se-samo glava i gornji kraj ramena.Po glavi je bio sav krvav.Kušao je da se izvuče iz onih ruševina i žalosno je zapomagao.Iz obližnje stražare trčalo mu je u pomoć nekoliko ljudi.To je bio konački stražar, koga su zatrpale razvaline. Vezir je gledao ćutećki ovaj porušeni zid, preko kog se sad videla dalje mala gradska poljanica, na kojoj se ukaza nekoliko vojnika.Neki od njih bili su još neobučeni.Vezir je gledao sve ovo, ali još ništa nije razumevao.U prvi mah pomislio je da je ovaj potres došao od pada ovog zida.No odmah je bilo jasno, da jedno oboreno ćoše nije moglo proizvesti onoliki potres.Na protiv, sam zid morao je pasti od nekakva druga, jača potresa. Vezir viknu stražare i upita ih: Šta je to?Glasovi odgovoriše da je nešto puklo dole kod Vidin-kapije, i da stražar s kule tamo pruža crven barjak. Baš u taj mah sunce ispliva na dalekom obzorju, kao ogromna zlatna kugla.Njegove prve jasne zrake prosuše se po sjajnim metalnim krovovima gradskih džamija, te su na belom, sjajnom metalu treptale kao bezbroj užeženih svećica.Prvo su se pojavljivale na najvišim šiljcima vitih munareta, gde se polumesec na mah zasija kao da se u plamen pretvorio.Posle su, kao svetle iskre, preletale s krova na krov, širile se sve dalje, dok najposle široki, jasni zraci već izgrejala sunca ne obasjaše celu tvrđavu jasnom, vedrom jutarnjom svetlošću. A u toj svetlosti, dole, u pravcu gradske Vidin kapije, na jedan put se pokaza ogroman stub gusta, beličasta dima. U ogromnim kolutovima ovaj se dim dizao polako u vis, a laki povetarac najlak ga je povijao ka Dunavu, otkidajući od njega pramen po pramen. Vezir još više preblede u licu. — Barutana! reče on začuđeno i posle dodade jedva čujno — i ovde je njin prst! I ovaj strahoviti prizor zbilja je spadao u pripremu za današnje pogubljenje. Strahoviti pucanj dolazio je doista od upaljene barutane.Ogromni barutni magacin, što je bio nedaleko od mesta, na kome je danas gradski hamam — odleteo je u vazduh, porušio i pretrpao ruševinama svu okolinu, a što je najgore, odvalio čitavo jedno krilo kasarne i pobio stotine vojnika. Razorenje je bilo strahovito.Na mestu, gde je bila barutana, zijala je sad ogromna, crna, opaljena rupčaga, nalik na pakao, a iz nje se dizao zagušljiv, gust dim. U blizini, u naokolo, bio je čitav kvart, mahala zaseljena isključno Turcima, puna malih kućeraka i tesnih sokačića. Od strahovita potresa sve veće zgrade bile su porušene i oštećene, a kućerci isprobijani ogromnim kamenjem i pretrpani u ruševine.Ciglje, kamenje, čitave stene poletele su kao bombe i probijale i rušile kud udare.Izginulo je mnogo naroda, a mnogi su bili osakaćeni.Ceo grad bio je u samrtnom strahu. Tu u gradu, na drugoj strani, bilo je još i drugih barutana.Strah uđe u svet da i one ne planu.Niko nije znao, ko ubaci vatru u ovu barutanu, i svak je strahovao da to nije i po drugim barutanama. Usled toga sve živo uzme bežati iz kuća napolje.Kako je sve ovo bilo u rani jutrenji čas, mnogi su pobegli na ulicu još neobučeni.Preko reda i običaja, mogao si videti turske žene kako, otkrivena lica, s feredžom u rukama, beže kroz tesne zakrčene sokačiće. Sve se skrklo, ljudi, žene, deca, vojnici, pa i same životinje.Bilo je u toj gomili i otkinutih konja, koji su se oteli iz porušenih konjušnica, i prestravljenih pasa. Žene su kukale, deca su vrištala, vojnici su psovali, psi su arlukali, a poplašeni konji udarali su na gomile i gazili, što nije uspelo da vrdne s puta.Sva ova gomila pojuri iz grada na praznu poljanu što se pružala od Gradske-Vidin kanije.Strah je bio toliki da svetinu niko nije motao uzdržati. Ali ne potraja dugo, pa se javi i drugi užas. Dok su ove prestravljene gomile gmizale po poljani, začu se s donje dunavske strane pucnjava pušaka. Svi pogledi okretoše se na ovu stranu.Na svetlom zraku jasno su se videli pod vedrim, plavim nebom gusti, crni stubovi dima.Dim se dizao od krajnjih kuća dorćolskih.Za prvim stubom dima ukaza se drugi, pa treći i tako dalje rodom, sve uz Dunav penjući se gore gradu. Na crnim dimom ukaza se naskoro i sjajan, crven plamen.Za malo, pa je goreo ceo ovaj kraj.Požar se mašao čak do Pirinčane i onoga reda visokih, kamenih domova, što bejahu ostali još iz vremena austrijske vladavine.Svuda unaokolo bilo je tursko-jevrejsko predgrađe, i ono je sad celo bilo u plamenu.Suve drveno kućice planule su kao luč. Metež na poljanici još više poraste.Počeše pridolaziti i gomile naroda iz upaljenog kraja.Treba rođenim očima videti pogorelce, da bi čovek mogao sebi predstaviti kako to žalosno izgleda.I ovde je vladao užas.Prestravljeni ljudi pričali su samo kako je njin kraj na jednom planuo, a niko nije umeo kazati odkuda je došla paljevina?Ova neizvesnost, ova tajanstvenost ulivala je u ljude još veći strah.I doista, niko pametan nije mogao verovati da se ovi neočekivani i čudni užasi vrše slučajno.Naprotiv, moralo se verovati, da sve ovo rukovodi nekaka nevidljiva, ali vrlo opasna i vrlo moćna ruka, ruka tajanstvena, koja svuda dopre, koja sve može, koja ume da se maši i provuče čak i kroz nepristupnu stražu, i da podmete upaljen fitilj u barutanu, koja je tako pažljivo i brižljivo čuvana. Prosti Turci, građani i vojnici, samo su slutili da ima nekakve zavere i znali su toliko, da zavere pravi raja. No beogradski vezir i njegovi doglavnici znali su nešto i više: oni su znali da ta čuda čini zaverenička družina „Noćna Braća“; znali su da je to društvo koje nije ograničeno samo na Srbiju: znali su da je to upravo ogromna zavera, koja je zamrežila celo balkansko poluostrvo, uhvatila korena kod sviju balkanskih naroda, razgranala se u sve društvene slojeve; družina, koja raspolaže mnogobrojnim ljudima i jakim novčanim srestvima: najposle družina, koja nalazi odziva i potpore kod austriskih ćesarovih vlasti, koje joj nabavljaju sve ubojne potrebe, pomažu je novčano, a u slučaju potrebe daju utočišta njenim članovima. No bilo je mnogo što šta nepoznato i samom veziru.On nije znao da u toj zaveri ima mnogo i muhamedanaca, pa i pravih Turaka, nije ni slutio da su u tu zaveru uvučene i same neke paše, starešine nad čitavim krajevima; nije ni sanjao da „Noćna Braća“ imaju svojih članova u neposrednoj njegovoj blizini; da je njegov tefterdar agenat „Noćne Braće“, da je njegova lepa i draga Mare tako reći jedan vođ te zavere. Na konju, u pratnji samo 5—6 kavaza, vezir je jahao niz meit-sokak (mrtvački sokak silazeći iz gornjega u donji grad. Vezir je bio srdit, pa je ražljutio i konja pod sobom.Dobar hat besno je frkao na plamene nozdrve, i krešući kopitama varnice po kamenu ljutiku, skokovima je silazio tesnom ulicom.Kavazi su se jedva držali na konjima, jureći niz brdo za svojim gospodarom. Siđoše do porušene kasarne.Čitavi redovi pobijenih i ranjenih vojnika, svi krvavi, ležali su tu poređani na poljanici pred kasarnom, a gomilice vojnika izvlačile su iz ruševina sve nove i nove žrtve. Sajib naša, komandant vojske, izađe pred vezira i saopšti mu ukratko šta se desilo.Svoje izvešće završi kazivanjem da će, po njegovom računu, biti do blizu 130 vojnika, koje pobijeno, koje teško ranjeno. Vezir je slušao ovo izvešće ćutećki, ali gnevno i srdito. Kakva je bila straža? — upita on nabusito. — Trostruka, svetli vezire, kao i uvek kad je izuzetno, opasno vreme — odgovori Sajib-paša. — I opet su buntovnici uspeli da im zavuku fitilj u g.... — Gde je ta straža? — viknu vezir srdito. — Gotovo svi su izginuli.Ne znam da li ima još 2—3 u životu, pa i to su teško ranjeni. — Njina sreća! — reče vezir kivno. — Inače sve bih dao povešati...Svršujte tu!...Je li ko poslan da gasi požar? — Otišle su tulumdžije i jedno 200 vojnika — odgovori Sajib paša. Od kasarne vezir je izjahao kroz Vidin-kapiju u poljanu pred gradom i projahao kroz gomilu sveta, što tu beše izbegao.Prekoreo je nekoliko starih Turaka, što ih tu srete, zašto su tako malodušni, čega se boje, i zašto su svi pojurili iz tvrđave? — „Poslednja vremena! — rekao je vezir srdito— „Dođe zeman da se Turci boje i od miševa kaurskih!Tako se ne čuva carevina“! Odjahao je dalje i nagnao konja kroz zapaljene ulice. Suhe čatrlje buktale su kao luč.Veliki plamen dizao se s obadve strane.Vezir nagna konja po sred uske, upaljene ulice, a za njim naže i njegova mala pratnja.Za časak pa su i vezir i pratnja njegova bili u sred živa plamena, koji se već beše počeo hvatati repa i grive konjske.Prestravljeni konji udarali su u stranu i uletali još više u plamen.Veziru se beše učinilo iz daljino da će moći projuriti kroz zapaljenu ulicu, no sad, kad se nađe već u plamenu, on vide da se prevario, s toga savi u prvu pobočnu ulicu, što mu se srećom otvori s leve ruke, i sav osmuđen iskoči iz plamena. No tek što vezir savi u onu pobočnu ulicu, u koju požar još ne beše prodr’o, on opazi na kraju uzane ulice dva Turčina gde nešto tu rade.Pretrčavali su preko ulice i kao da su nešto zakačinjali.Ulica je bila puna dima. — Vezir vide ona dva čoveka, ali ne svrati nikakvu osobitu pažnju na njih.U njinoj pojavi nije bilo ničega čudnog.To je bio i turski kraj.Kakvo čudo, ako kakvi sirotani kušaju neće li moći da spasu svoje sirotinjske domove! Od silnog dima izlazak ulice nije se jasno video.Jedan od konjanika istrča napred i pojuri da vidi kakav je izlaz.No na jedan put, konj mu se strahovito spotače, konjanik strmeknu i tresnu o kaldrmu.Preturi se i sam konj i uze se praćkati, kušajući da se digne.Ona dva Turčina nestade.Štuknuše u jednu avliju. U tome pristiže i vezir s ostala 3—4 svoja pratioca.Svi su bili veoma začuđeni kad videše da je izlazak ulice bio isprepletan jakom žicom, nameštenom na visinu taman kako će se konj zgodno saplesti.To je i bilo s prvim konjanikom.On je bio sav ugruvan i jedva se mogao dići.Konj se još koprcao, zapleten u žice.Prednje noge bile su mu jako povređeno: zategnuta žica urezala se do same kosti. Dok je vezir i začuđeno i kivno gledao na ove zamke, na jedared otvoriše se kapci na prozorima na dve kuće, spram kojih je vezir stajao, a sa obadva prozora poče na jedan put prskati unakrsna vatra.Šibala je u mlazevima kao voda, a gde god je padala kakva kaplja ove tečne vatre, sve je palila, kao rastopljena, upaljena smola. Prvi mlaz ove strašne vatre dokači vezira po grudima i odmah upali haljine na njemu.Da je mlaz šibnuo samo malo više, udario bi ga upravo u lice, i tu bi mu možda bio kraj. Vezir trže kubure i skresa ih u otvoren prozor.Poprskani vatrom, konji se pomamiše, a zapaljeni vezir, preneražen, gotovo nesvesno, džarnu konja još i oštrim uzengijama i nagna ga napred. Dobar arapski hat strahovito skoči i jednim snažnim udarcem pokida razapete žice. Dok bi udario dlan o dlan, vezir je već bio iskočio iz ove grozne ulice, te se nađe na čistini spram Dunava.Tu se brzo smače s konja i obema rukama uze gasiti svoje zapaljeno odelo. No konja nije više mogao uzdržati, jer oprljeno živinče, pod utiscima strahovita bola, beše čisto pobesnilo.Otimajući se, on otkide uzdu u uteče u polje. U tome pritrča i pratnja vezirova, koja se za njim beše takođe progruvala kroz razapete žice. Konjanicima jedva pođe za rukom da ugase vezira, koji beše sav oprljen po rukama!..Gde god je kanula vatra, svuda mu beše napravila plikove i rane no rukama. Van sebe od gneva, vezir upravo nije znao šta da misli o svemu ovom.On, vezir beogradski, zaštita carevine na ovim stranama, u malo ne plati glavom u sred svoje prestonice, u sred svojih telohranitelja, u sred jednog turskog kvarta, na nekoliko koračaji samo od gradskih kapija, upravo reći u svojoj rođenoj kući!I kako to sve bi?Tako nenadno, tako neočekivano!Kad se pre doznade da će on ovuda proći!I zar nije on svratio u tu ulicu slučajno, s toga što se velikom ulicom nije moglo proći od vatre?!I kad pre sve to bi? i kad se pre svo to spremi, i ono žice, i ona vatra? — i sad ono što se izvrši tako podmuklo i onako nenadno i brzo! Bilo je doista čemu čovek da se čudi.A bilo je i rad čega da se srdi. S oprljenim rukama, s ogorelom odećom, vezir se upravo stideo sam sebe.Njemu da se desi takva sramota, njemu!... On je s nestrpljenjem pogledao hoće li se ukazati vojska, po koju beše poslao kavaza.Želja mu je bila da se opkoli sav onaj kraj, da se pretrese svaki ugao i da pohvata podmukle napadače, koje bi odmah dao umoriti najvećim mukama. Vezirove želje nisu se ispunile.Vojska je došla, pretresala, tražila, — ali sve bez uspeha.Tajanstvena ruka, koja je od jutros počela činiti ove užase, skrila se opet u mrak iz koga se bila i pomolila, skrila se da tamo u tami spremi nova iznenađenja, nove udarce, nove potrese. Kad se vezir vratno u konak, bilo je već blizu podne.Tu ga odmah uhvati jaka groznica.Strahoviti potresi, koje je od jutros pretrpeo, rastrojili su mu bili sve živce.Nije pamtio da ga je ikada išta toliko potreslo i rasrdilo, kao ovi jutrošnji događaji.Znao je da su to dela zavereničke družine „Noćna Braća“ i rešio se bio da se s njom bori na život i smrt.Znao je da su sve ove nesreće i užasi sračunati da izazovu strah i zaprepašćenost i da podejstvuju da vezira zaplaše.Rešio se bio da na drskost buntovnika odgovori još tri put većom drskošću. Drskost zaverenika nije dakle poplašila vezira, no ga samo izazvala na uporan otpor i probudila mu opreznost. Prema drskim napadima, koji su od jutros izvršeni, vezir se već mogao svačemu nadati.S toga reši odmah da preduzme sve mere, kako ničim ne bi bio iznenađen. Sam u grozničavom uzbuđenju, on je tu grozničavost preneo i na sam rad, na sve poslove i zapovesti svoje.Njegove stroge naredbe odmah su oživele ceo grad.Sve se živo krenulo na posao, što je kome bilo za poslom. Vezir je odmah napravio plan svome radu.Iako je on shvatao svoj zadatak, valjalo mu je raditi u dva pravca. 1.) Da obezbedi grad od novih iznenađenja i napada? 2) Da se ničim ne dadne omesti u izvršenju kazne nad osuđenicima. U ovome poslednjem vezir je upravo gledao založenu čast svoju.Smatrao je da bi to bio njegov lični poraz, kad bi ga razni napadi buntovnički sprečili da ne mogne izvršiti smrtne osude.Ako toga dana već pogubljenja ne bi moglo biti, ono se imalo izvršiti u najkraćem roku, možda još sutra. U to ime on je odmah naredio: Da se na svima stražarskim mestima udvoje straže. Da se postave straže na sva ona mesta, na kojima se u obično vreme ne stražari, ali se na njih pazi u vremena mutna i opasna. Na tačke, koje su naročito bile izložene opasnosti, kao što su barutane, podzemni lagumi, lako dostupne kapije i t. d. Sva ova mesta bila su obeležena crvenim polumesecima na planu beogradske tvrđave. Naredio je dalje da se na sva uzvišena mesta, na kule i tornjeve postave ljudi koji će motriti na sve strane, po gradu i oko grada, a svakome je od njih data po buktinja da odmah može vatrom dati znak, ako od kuda god opazi štogod ili ako se gde javi kakva opasnost. Na svima glavnijim bastijonima pregledani su i namešteni topovi, a kod svakog topa postavljena je posluga i privučena potrebna džebana. Pregledano su sve barutane, kasarne, tajidžinica i sve druge javne zgrade, da nema gde što podmetuto. Jedan deo vojnika bio je upućen u varoš da gasi nožar — drugi deo dobio je bio zapovest da se drži na oprezu, kako bi mogao svako vreme poteći kud zatreba. Svaki vojnik dobio je potreban broj metaka, a ko ima tuno oružje naređeno je da ga odmah izoštri. Određene su straže krstarice, koje će neprestano obilaziti okolo sve bedeme i unutra sve ulice i ceo grad. Pokretni mostovi spremljeni su da se u slučaju potrebe odmah mogu dići. Kod tamnice postavljena su čitava odeljenja kao stražare i saopšteno im je, da lično odgovaraju za osuđenike i da će svojim glavama zameniti njine, ako bi ih upustili da im izmaknu. Jednom reči, bilo je naređeno i preduzeto sve što je bilo potrebno da obezbedi grad i izvršenje presude. I sve je ovo bilo naređeno tako reći za tili čas, a odmah je i izvršivano. I tako, vezir je za kratko vreme upravo naelektrisao sav grad. Uznemirena i van grada izbegla svetina bila je opet vraćena u tvrđavu.Sve se opet stišalo, samo se na svakom koraku opažalo da je vojska na nogama i da je ona u mnogo življem pokretu. Sprema u tvrđavi prenela se i na samu varoš.Sluteći da se primiče neka opasnost, Turci građani po celom Beogradu i sami su se uzeli spremati.Sve je bilo na oprezu. Tako je u grozničavom radu protekao ceo dan.Može se slobodno reći da toga dana nije bio u groznici samo vezir, već skoro celo tursko stanovništvo Beograda.Velika groznica beše obuhvatila ceo ovaj veliki grad. Sunce se klonilo zarancima.Dnevnu toplinu počela je rashlađivati večernja stud.Nad beogradskim gradom vladala je duboka tišina.Stražari sa visokih kula videli su samo gomilu vojnika gde gamižu po gradu, ili spremne četice, gde stoje ovde onde, ili pojedince, gde prenose puške, kese s barutom, ili drugu municiju, ali sve to vršilo se bez huke i larme, te se svuda širila blaga tišina. Samo ovda onda prokreštalo bi kroz vazduh rastrojeno, rapavo graktanje mnogobrojnih čavaka, koje su u jatima letelo nad gradom; čas padale čas se opet dizale i u letu graktale svoju ružnu promuklu pesmu. Na jedan put ovu duboku tišinu prolomi tanak, jasan glas, koji kao zvuci srebrna zvonceta zatrepera u vazduhu, ispuni ga prijatnom slatkom melodijom — pa se onda u talasima razli i postupno izumre pod vedrim, plavim nebesnim svodom. Taj tako prijatni, tako slatki i meki glas, što je ličio na glas anđela, koji u večnoj svetlosti, kraj prestola tvorčeva, peva pesmu od slave i pohvale premudrome i prevečnom — taj glas bio je glas pobožnosti i molitve, glas priziva nebesima, glas što proslavlja ime božije. Na ovaj glas svaki dan više od 200 milijuna ljudi padaju ničice pred spomenom velikoga imena tvorčeva. Meki, prijatan glas prozvuča i pronese reči: „Alah, il-alah, Mehmed rasulah-alah, il-alah (Samo je bog bog, i Muhamed je njegov prorok, a bog je jedan i samo je on bog.) To prvi muzejin s glavne džamije gradske daje znak za bogomolju i priziva pravoverne na večernju svetu i pobožnu molitvu. Ko hoće pravu, istinsku, pobožnu molitvu treba da vidi tursku molitvu: niko se ne moli tako toplo, tako srdačno, tako pobožno — kao muhamedanac.U njegovoj molitvi ogleda se duboka vera njegova.On oseća da je u onom trenutku u istini pred samim bogom i moli mu se s punom verom i ubeđenjem da je on tu, da ga sluša i da čuje svaku njegovu reč. — Alah il-alah.... Za prvim glasom razleže se uskoro i drugi, pa treći, četvrti i tako redom. Za malo pa je nad Beogradom odjekivalo stotina pobožnih glasova, sa stotine visokih munareta — prelivajući se s onih visina pa sve strane. Pravoverni su se molila Bogu.Možda je njina večerašnja molitva bila usrdnija no obično.Protekli bio je dan nesreće: on je koštao toliko ljudskih života: jedan kraj varoši još se u razvalinama pušio.Pod takim utiscima i surove neverničke duše okreću se bogu i traže ga, a ljudi pobožni još se više utvrđuju u pobožnosti svojoj. Večernja je molitva otklanjana, pobožni bogomoljci razvedreni izlaze iz džamije.Pred vratima zastaju da nazuju jemenije, koje su tu bili ostavili, pošto se u tursku bogomolju ne ulazi s obućom.A dok se obuvaju, sa sviju usta leti jednoliko pitanje: — Je li sad pogubljenje? — Hoće li se večeras pobiti oni buntovnici? — Da li će vezir održati što se zahvalio, da ga niko ne može sprečiti da ne poodseca glave ovim hajducima? Turčin nikad nije ljubopitljiv.On smatra za ružnu naviku brzopleto zapitkivanje.Kad se već i on reši da što zapitkuje, onda interes i uzbuđenje za tu stvar treba da su dostigli vrhunac. I doista, ova stvar toliko se protezala, o njoj se tako mnogo govorilo, i tako svašta govorilo da je u Beogradu sve živo bilo do krajnosti zainteresovano — da vidi šta će biti, naročito posle sviju ovih današnjih užasa, koje je i publika tako razumela, kao pokušaj zaverenika da spreče vezira u izvršenju ove kazni. Nije dugo trajalo, pa je svaka sumnja bila otklonjena, stvar se već znala na čisto, vezir će održati reč — večerašnja noć pašće u Beogradu na krvavu zemlju, natopljenu krvlju preko 30 srpskih mučenika. Čas je blizu — čine se još poslednje pripreme. Čitav red vojnika poređan je od hapsana do gubilišta na kalimegdanu. Osuđenici će u redu proći kroz dva reda vojnika. Lako vojničko odeljenje zauzelo je položaje oko gubilišta i obuhvatilo ga sa sviju strana, ostavljajući samo široke prolaze za one, koji su imali posla oko gubilišta. Ogromna gomila svetine beše se skrkala oko gubilišta i sve se to gura, muva, dovikuje, psuje, kreće, upravo vri kao u loncu — a od ove gomile diže se potmuo žagor, kao ono zujanje uznemirenih pčela u košnici. No pada u oči da u toj svetini niti ima uglednih Turaka, niti iko od Srba čaršilija. Tu se mahom skupili samo poslednji slojevi društveni — sluge, pokućari, hamali, lađari, prosjaci, i gomila stvorova o kojima upravo ne bi znao reći šta su.Po narodnosti niti su Srbi, ni Turci, ni Grci, ni Jermeni, ni Arnauti; no neka smeša od svega toga.Tako im je i odelo, takav im je govor, pa tako im je i zanimanje.Oni su sve i ništa.Čas ih viđate kao neke vajne trgovce.U zembilju nose svoj dućan na leđima — pazare, ćare, prave „ališ — veriš“.Prilično su i obučeni. Posle po godine sretnete ga i jedva ga poznajete u poderanom alaskom odelu.Sad je od trgovca postao ribar. Još docnije iznenađuje te u kući koga bogata Turčina, gde te dočekuje lepo obučen u gospodskom ruhu kavaza ili telohranitelja gospodareva. Takve svetine bilo je najviše u ovoj gomili, što se beše iskupila da gleda kako će dželatska sekira odrubiti preko 30 glava.Posle bilo je nešto Grka, prilično Jevreja, Jermena i gomila Cigana. Na jedan put među ovom svetinom nasta živo kretanje.Sve se ustalasa.Neko viknu: — Evo ih! — Svetina jurnu na tu stranu.Mislili su da već vode osuđenike. Drugi neko reče: „Vezir dolazi“ — a svetina kuljnu sad na tu stranu, otkuda se taj glas čuo.Gomila se prelivala kao ono tečnost u sudu, kad ga nagneš čas na jednu, čas na drugu stranu. U stvari nije bilo još ni osuđenika ni vezira, dođe samo gomila Cigana kovača, zaprćena čekićima, turpijama i ostalim kovačkim spravama, i razmesti se oko gubilišta. Zbog suviš opreznosti vezir beše naredio da se osuđenici, preko običaja, poubijaju u okovima, pa tek posle s mrtvih da se okovi poskidaju. Sve je bilo spremno.Očekivalo se samo da na sahat kuli otkuca 12 sahati (po turski) pa da se izvedu osuđenici. Tako isto očekivao se još vezir, koji je imao doći na konju, sa svom pratnjom i sjajnom svitom svojom. U sred ovog očekivanja začu se na jedan put jasno, ubrzano, čisto bi rekao žurno sviranje mezuldžiskog roga. Vično uho odmah je moglo raspoznati da je ovo sviranje surudžiska roga. I doista, glavnom ulicom, što vodi od stambol kapije, pa u pravcu tvrđave, ukazaše se dva konjanika. Napred je jahao čovek u arnautskom fistanu i štogod može duvao u mezuldžiski rog. Za njim je, malo pogrbljen na konju, jahao drugi čovek, takođe odeven u arnautsko odelo, samo što je njegov boli fistan bio mnogo belji, a njegovi čepkeni i jeleci mnogo bogatije izvezeni zlatom. Prvi konjanik vodio je za sobom još jednog konja koji je, vezan za sedlo, kasao. Drugi konjanik imao je na glavi veliki, vrlo visok ves, s ogromnom kićankom, koja mu je padala do preko ramena.Okolo vesa imao je uvijenu poširoku zelenu šamiju — kalemćarku! U to doba ovake vesove i ovake šamije oko vesa nosili su samo carigradski tatari — mezuldžije s toga se već po ovakoj kapi dalo poznati, da ovaj surudžija dolazi iz Carigrada... „Tatar ide veziru“...„Carigradski tatar stigao veziru!“ „Otkuda baš sad Tatar?“ „Zašto baš sad Tatar?“... Takav se šapat za časak razli po celoj gomili.Svak se s čuđenjem pitao: „Šta li nosi Tatar s visoke Porte?“ Svak je slutio da će ovaj neočekivani dolazak Tatara biti u nekoj vezi s krvavim događajem, koji je imao večeras da se izvrši. Prvi konjanik rogom dade znak straži da otvara put skoroteči, koji nosi carsku zapovest.Za to je bilo naročitih znakova u mezuldžiskom sviranju u rog.Gradska straža poravna se na kapiji, a Tatar projuri i uputi se pravo vezirovom konaku. Vezir je srkao poslednje dimove iz svoje večernje nargile. Izlomljen groznicom, on beše naredio da mu se spremi jaka kava i nargile, gde je tumbećija bila pomešena s podosta opijuma, da na taj način malo utiša upravo iskidane živce svoje. I taman vezir dovršivaše poslednji dim i već beše zaustio da vikne: „konja“! pa da izjaši na gubilište — kad se vrata na odaji polako otvoriše a u sobu polako uđe verni Redžep-aga.Je li sve spremno Redžepe? — upita ga vezir, kako ga ugleda s vrata. — Imamo novost, svetli vezire — primeti Redžep aga, klanjajući se duboko. — Novost!Vezir se prenu. — Kakvu novost? — Šta je. — Mezuldžija s Porte, svetli vezire. Vezir ustade. — Sad? — Otkuda baš sad.Šta nosi? — Arzi Mahnar. — Koji je mezuldžija? — Nov — svetli vezire; nov; s toga i dođoh sam da ga prijavim.Čudno mi pada... Vezir mahnu rukom nestrpljivo — Šta ti pada!.. u ostalom.... gde je mezuldžija? — Evo ga u arzi-odaji.Kad se vidi knjiga, sve će se znati.A ja bih i njega propitao. — Daj ga ovamo — reče vezir žurno i uze nestrpljivo hodati odajom. — U sobu uđe visok, još mlad čovek, suvonjav, koštunjav, veoma crne masti, s povelikim jagodicama, s velikom ispalom jabučicom na dugačkom vratu.Obučen je bio arnautski.U ruci unese poveliku kesu od uštavljene kože.Kako uđe, on udari dubok temen veziru. — Otkuda momče? — upita ga vezir, gledeći mu pravo u oči. — Iz Stambola — odgovori mezuldžija kratko i oporo. Po prvoj reči vezir poznade da pred njim ne stoji Turčin. — Ti nisi Turčin — reče mu vezir, gotovo s prezrenjem. Na reč: „ti nisi Turčin“, mezuldžija spusti na zemlju svoju kožnu torbicu, upravo je bacnu, isprsi se, stupi jedan korak bliže veziru, desnu ruku metu na pusat (oružje), a levom se pljosnu po grudima, i rapavim glasom izgovori ove reči: — Nisam Turčin, ali sam Kurd!Tri put bolji muslemanin od mnogih Turaka! Ovo malo reči bilo je izgovoreno s takim naglaskom, s takim ubeđenjem, s takom verom u istinitost onoga što se govori, s takom silinom, da mu reči izleteše iz usta kao odapeta strela, tako da vezir čisto oseti, kako mu preko lica pređe topla struja vazduha, istisnuta iz snažnih grudi govornikovih. Kad je mezuldžija rekao da je Kurd, vezir pogleda na Redžep agu, koji brzo izađe, a vezir se obrte mezuldžiji: — Polako, videćemo, reče vezir. Vezir već nije više mešao podrugljivost u svoj govor; na protiv, u njegovim poslednjim rečima ogledala se puna ozbiljnost, pa čak i srdačnost. — Kurdistan je najlepši alem u kruni presvetla padišaha — dodade vezir, kao da se trudio da zagladi nespretnost svojih prvih reči. Vezir upita mezuldžiju, kad je iz Carigrada. — Ovaj kaza. Vezir zatraži pismo s Porte i mezuldžija domaši torbu, nasloni je na pusat, otključa katanac i razveza remene, pa izvadi veliko, zapečaćeno pismo i pruži ga veziru.Sem toga on izvadi još i punu šaku drugih pisama i uze ih zagledati. Otvarajući svoje pismo, vezir ga upita: kakva su mu to druga pisma. Mezuldžija odgovori da su to privatna pisma na pojedine beogradske Turke, od njinih prijatelja i rodbine.Molili ga, da ponese i on je primio. Vezir uze od tih nekoliko pisama i stade ih zagledati.Razna hartija, razno mastilo, razni rukopisi, razni pečati.On uze razgledati adrese na tim pismima.Sve su to bili ugledni i poznati Turci beogradski, na koje pisma glase.Bilo je i nekih oficira iz garnizona. Treba pozvati te ljude da im se predaju pisma i da vide ko im to piše, i je li to doista rukopis njinih prijatelja i rođaka. Vezir udari dlan o dlan, u odaju utrča crnac.Razgledajući pisma, vezir reče: „Vikni mi odmah Kara-Fazliagu.Ali odmah!“ U taj mah u sobu uđe tefterdar Redžep-aga i s njim jedan juzbaša.On je bio Kurd poreklom, a Redžep ga dovede po želji vezirivoj da govori s mezuldžijom i da ga malo propita da vidi da li je doista Kurd. —Ah, evo jednoga od tvojih zemljaka — reče vezir mezuldžiji. Ovaj se okrete, i kad vide juzbašu za sobom, čoveka, koga odmah po izgledu poznade da je Kurd, on ga oslovi: „Jesmo li jedna kost?“ Među njima se otvori razgovor.Juzbaša ga je pitao odakle je, gde mu je zavičaj u Kurdistanu, kad je iz domovine, kojim je putem došao iz Carigrada? i t. d. Mezuldžija je na sve davao tačne, jasne odgovore. Dođe i bina-emin, star čovek, s dugom sedom bradom.Kad mu pokaza vezir pismo; starac ga primi uzdrhtanom rukom, brzo izvuče naočare i prinese pismo nosu.Ruke mu počeše drhtati, naočari se zamagliše; starac uzme ljubiti pismo: „od sina, od moga sina, od jedinca moga, svetli vezire“ — reče starac uzbuđeno. — A! od njega, a poznaješ baš da je od njega. — Ah, kako ne bih poznavao; njegovu ruku zar da ne poznam!U hiljade bih je poznao. I starac opet uze ljubiti pismo. Ovim je razvejana i poslednja sumnja: nikakve dvoumice više nije moglo biti, da je pismo istinsko, da je doista s Porte. Vezir ga je već bio pročitao mestimice.Sad zapovedi svima da iziđu u drugu odaju, a zadrža samo Redžep-agu. Pismo, što ga je vezir dobio s Porte, bilo je kratko, ali ga je vezir opet dugo i dugo čitao, zagledao i pokazivao Redžep-agi, koji je takođe začuđeno u njega blenuo. Je li to samo običan slučaj, ili se neka viša sila u to meša, da vezirovi zarobljenici dobijaju nenadnu pomoć i spasenje baš u onom trenutku, kad je sve spremljeno da izginu!Jutros onaj strahoviti pucanj, one ruševine, pa nožar u varoši, a sada ovo čudno, zagonetno pismo, koje stiže baš u ovom trenutku kad je trebalo izvoditi osuđenike na gubilište! Pismo je bilo u punoj formi, s potpisom velikog vezira.U njemu se kratko, ali odlučno i neporečno naređivalo da vezir zadrži izvršenje presude nad svojim zarobljenicima, dok u Beograd ne stigne portin izaslanim Sadulah-bej, koji se već krenuo iz Carigrada i koji će za 10—15 dana biti u Beogradu. — Ovi nevernici imaju čudnu sreću — primeti Redžep-aga. Vezir diže glavu i dugo je gledao u Redžepa ćutećki. — Veruješ li ti u ovo pismo? — upita on na jedan put. — I ne bih mu verovao, ali nije mi na ino. — Zar ne misliš da je i ovo kakva ujdurma noćne braće da spasu svoje zarobljenike? — Moguće je, ali u tom slučaju oni su morali uticati preko Carigrada; jamačno su tamo gde god podmetuli svoju polugu, kojom misle poremetiti i izvrnuti sve ovo što je ovde protiv njih spremljeno. — Onda je tu jamačno umešan i fanar i heterija i celo vrzino kolo raznih zavereničkih družina.Svi se oni slože i skrde kad im zagrozi kakva istinska opasnost.I baš to, što se sad toliko upinju da spasu ove zarobljenike najviše me utvrđuje u misli, da u rukama zbilja imam njinu najbolju uzdanicu — Crnoga Ratnika. Kad vezir nomenu ime Crnoga Ratnika, Redžep-aga se čisto trže. — Bože moj, šta li je bilo s mojim mrtvacima!U ovoj zabuni ja sam na njih i zaboravio.Bili su smešteni u starom teferiču u blizini barutane, koja je odletela u vazduh.Prolazio sam tuda, ali ne znam, ne sećam se da li je zakačen i teferič...Ako dopusti svetli vezir da izađem sam, ili da pošljem koga da vidi šta je, jer mi se ne sluti najbolje. — Otkuda tu da ih ostaviš? — upita vezir mrgodno — Pa tu mi je bilo najzgodnije.Blizu je mom stanu, a stari teferič zasebna je i prazna kuća, gde su se mrci najbolje mogli skloniti. — Trči, trči, vidi — mahnu glavom vezir. Redžep-aga poteče, ali se na vratima sukobi sa slugom koji je nosio neko nismo veziru.Redžep poznade da je pismo od Mare, i zaiteresova se da vidi šta je, s toga prihvati nismo da ga sam preda veziru. On ga žudno otvori.Pismo je bilo kratko.Mare blagodari veziru na pažnji, što je danas nije zaboravio.I ako je bio u najvećom poslu i zabuni, on joj je tri put javljao šta je u tvrđavi, šta je u gradu, izvestio je o požaru, o eksploziji barutane i hrabrio je, da se ništa ne boji i da za njega — vezira, — nema opasnosti.Dalje Mare veli, da je ona mirna i predana sudbini jer je u mučnoj školi života stekla nepokolebljivo uverenje da ništa krupno ni značajno ne može biti bez volje božije.A gde promisao svemogućega određuje putove i događaje tu su sile i želje ljudske slabačke i ništavne.Ipak, ona moli vezira da joj ukaže pažnju i, ako je ikako moguće, da večeras ma u koje doba, svrati kod nje u harem.Kao uzgred, ona mu je na kraju pisma javljala, da je razrešila onu šifru koju je od njega dobila.To je pisamce, kojim Crni Ratnik iz planine hrabri svoje drugove u zatvoru, da ne klonu duhom i da se nadaju... I ako je bio sav obuzet svojom neodoljivom ljubavlju spram lepe žene: i ako za njega nije moglo biti veće radosti, no kad ga ona sama zove k sebi u harem, opet zato u ovom trenutku za vezira je bilo najvažnije ono nekoliko uzgrednih reči što ih je Mare na kraju dodala o razrešenoj ceduljici. Vezir kaza Redžepu šta mu javlja Mare o uhvaćenoj zagonetnoj ceduljici, i pitao ga je šta on misli o tome.Redžep sleže ramenima i oćuta.Ali vezir je izrekom zahtevao da Redžep kaže šta misli.On poćuta malo, pa onda reče skromno: — Pravo da kažem, gospodaru, i ja mislim da je Crni Ratnik živ i zdrav gdegod u planini. — Ali on je, nasigurno, bio u onoj četi što je kod Čačka uništena, a iz te čete svi su danas u našim rukama, ostali su samo oni koji su tamo na mestu pobijeni, ali i njima su glave poodsecane i amo donesene.Živ umakao nije ni jedan, pa od kuda bi sada Crni Ratnik mogao biti u planini!!. — A da li je baš tako pouzdano, gospodaru, da je Crni Ratnik bio u toj četi? — Sve što mi je došlo do ruku potvrđuje tu pretpostavku. Redžep opet sleže ramenima, a posle kratkog ćutanja dodade: — Oprostite, gospodaru, ali ja treba da trčim za mojim mrtvacima da vidim šta je s njima. Prošao je čitav sahat, a Redžep se još ne vrati.Vezir je nestrpeljivo hodao tamo amo po odaji, a dušu su mu razdirali čudni i pomešani osećaji, derući svaki na svoju stranu. Mlad, zdrav, krepak, bogat, na vrhuncu svoje slave, odaren svima blagima zemaljskim i neštedice obasut milošću svetloga padišaha, ovaj čovek opet nije bio zadovoljan, a u ovom trenutku osećao se skoro nesretan!Kad bi ga upitali sa čega je taj osećaj, on vam ne bi umeo reći.Ali u njemu je živelo nešto što je bilo stalni izvor njegove sete i njegovih duševnih trzavica.On je nosio u srcu nezadovoljenu, neumirenu, gladnu ljubav, i to je pomračavalo sve njegove svetle radosti.On je taj jad osećao kao ono što se oseća zaboden nož u srce: osećao ga je pri svakom pokretu, pri svakoj reči, pri svakom uzdahu, pri svakoj pomisli i želji, budan kao i na snu, u sred bela dana kao i u po burne crne noći... A da di ima leka toj teškoj bolji?Oh ima ga, ima, i on je tako blizu!...Kad bi lepa Mare izustila samo tri slatke, tri svete reči, koje on njoj tako često ponavlja, a koje su kod nje tako skupe, svete i moćne reči: „Ja te ljubim“.Oh, kad bi!.... Iz ovih misli vezira trže neobično, ubrzano sviranje vojničkih rogova.Svirano je na uzbunu!..Šta je to sad?Kakva je golema nevolja mogla nagnati vojničke starešine da sad u sumrak duvaju na uzbunu, sad posle ovako nesretna i burna dana, gde još strah, briga i zla slutnja obuzima sva srca!.. Vezir je bio i preneražen i van sebe od ljutine.Zašto da se oglašuje uzbuna pre no što je njemu o tome javljeno.Ma šta da se desilo, on je tu, na desetak koraka, te se uvek moglo prvo njemu javiti, ovako ova uzbuna može sad napraviti najveće nesreće, bacajući novu vatru u umove, koji su i inače već pomućeni i bolesno razdraženi usled današnjih užasa... Zvuci uzbune bivali su sve jasniji i širili se sve dalje i dalje.Vezir žurno pozva poslugu, ali u nestrpljenju on nemade kad dočekati je, zgrabi sablju i jurnu napolje. Mrak se već bio uhvatio; vezir nazre pred sobom kroz pomrčinu gomilice janičara koje su žurno trčale tamo odkuda su se razlegali glasovi uzbune.Zapovednik svite vezirove i nekoliko vezirovih telohranitelja sretoše ga.On ih upita šta je.Niko nije ništa znao.Rekoše samo toliko, da je prvi znak uzbune došao od Sahat-kule, otuda gde se čuvaju zarobljenici.Vezir polete u tom pravcu, ali ga srete i zaustavi mlad juzbašija.Njega je bio poslao sam Redžep-aga, poslao ga je da izvesti i po mogućstvu umiri vezira i da mu kaže šta je.Međutim on sam, Redžep-aga, ostao je da vidi šta to može biti, i kako se moglo desiti ovo čudo. Vezir nije mogao odmah razabrati šta mu mladi oficir govori; on je čuo reči, ali njegova svest uporno se protivila da shvati pravi smisao tih reči i da primi kao fakt ono što one kazuju.Najzad on se jedva razabra.Neočekivana, nenadna novost javljala je da je zarobljenika na jednom nestalo, da su se nenadno izgubili, kao da su u zemlju propali.Udvojene straže stoje svuda oko tamnice, jedna jedina tamnička vrata stoje zaključana i pritvrđena teški železnim polugama; tamnica je iznutra cela i zdrava, ni jedan kamičak nije na njoj povređen, sve je u redu i onako kako je bilo, samo je jedno promenjeno — zarobljenika nigde nema! Još pre dva sahata oni su bili tu.Načelnik straže čuo je razgovetno njin govor, zveku njinih lanaca, njino kretanje, ali na jedared njih je nestalo.Kad su iz aščinice doneli kotlove da im se podeli večernji obrok, našli su tamnicu praznu.Užas je spopao sve stražare a starešine straže pale su skoro u ludilo.Preko trideset okovanih zarobljenika nestalo je, izgubili su se, kao da su bili sitne iglice. Kako? kuda? gde? — Pamet je stajala, svest se pomračavala i načelnik straže leteo je kao bezuman od ugla do ugla, gruvao nogom u tvrde zidove tamničke, vičući: robove mi daj!Gde su robovi moji?! Sem jednih jedinih vrata, bio je još dimnjak jedini izlaz što iz tamnice vodi.Ali prvo taj dimnjak je tako uzan da kroz njega ne bi ni dete moglo proći: a drugo, on je na tri mesta bio pregrađen debelim železnim rešetkama, koje su bide nedirnute.U krajnjem očajanju zapovednik straže naredio je, da se svira uzbuna.Odatle to javljanje uzbune prenelo se dalje i raširilo se po celoj tvrđavi. Prizor je bio strašan.Jezivi zvuci uzbune iz tankih vojničkih rogova užurbano su odjekivali na sve strane.Tako isto na sve strane buktali su spremljeni vatreni znaci, koji su bili namešteni na najvišim kulama i građevinama po tvrđavi i određeni da se popale u trenutku kad tvrđavi zagrozi kakva velika, opšta opasnost.Prestravljeni stanovnici tvrđave žurno su zaključavali vrata i ćepenke, ali, gonjeni radoznalošću, opet su provirivali i s uzdrhtalim srcem osluškivali šta li se dešava napolju. Po užurbunom sviranju uzbune, po upaljenim signalima, po uzmuvanoj trci vojnika i zveki oružja, po hrzanju izjahanih konja i zvučnom topotu, koji se kroz noć razlegao po goloj kaldrmi gradskoj, po prestravljenoj vici, koja se ovda onda čuda, po žurnom zatvaranju tvrđavskih kanija, koje su se, usled ove uzbune, pre vremena zaključavale, po celoj ovoj huci i jurnjavi kroz mrak, izgledalo je kao da je tvrđavi došao suđeni čas, kao da je opasnost tu na pragu, a neprijatelj tek što nije napao.Niko nije ni slutio da se cela stvar tiče nenadno nestalih zarobljenika i da je sva ova uzbuna naperena na to, ne da se tvrđava od nečega brani, već da se pohvataju odbegli zarobljenici, o kojima niko nije znao ni gde su ni šta su. Naravno, onde, gde iz zatvorena kazemata nečujno i neopaženo može da nestane preko trideset okovanih robova, tu od bede nije daleko i tu se lako mogu očekivati i svaka druga čuda!Ali tek za sada nikakve bliske opasnosti nije bilo i prestravljeni obitaoci tvrđave mogli bi biti spokojni kad bi znali na čemu je stvar upravo. Doznav šta je u stvari, vezir prvo izda naredbu da odmah prestane sa sviranjem uzbune i da se popaljeni signali odmah pogase.Sam pak poteče tamnici, jer je hteo sam svojim rođenim očima da se uveri o čudu, koje mu je izgledalo tako neverovatno. Sretajući uz put ljude, vezir im je dovikivao da ničega nema, da tvrđavi ne preti nikakva opasnost i da svaki mirno ostane na svome mestu. Ljut kao ris, vezir stiže kazematu, gde još nađe stražu u punoj opremi i zapovednika straže kako u očajanju kose čupa. Ćutećki, vezir upade u kazemat i razgledao je pažljivo svaku stvarčicu po njemu. Tu nađe i Redžep-agu, bleda i prestravljena i prođe pored njega bez jedne reči.Tek pošto je sve pregledao, a nigde ne nađe ni traga od kakva nasilna provaljivanja zida, vezir zastade pred Redžepom, s kojim se ponova srete, i upita ga promuklim glasom. — Aga, šta je ovo? Uzdrhtanim glasom, sav potresen, Redžep aga jedva promuca: — Svetli vezire, evo moje glave, ja sam rob pred nogama tvojim, ali moja je namet mala da ovo razume i oceni. — Je li ovo delo ljudsko, božije ili đavolje? — reče vezir očajno. Redžep pokorno povi glavu: — Samo je šejtan mogao biti saveznik zločinaca u ovom strašnom ne delu — reče on. — Pa sad, šta će se sad? — reče vezir zabrinuto, a za tim dodade žurno: — Je li što pokušavano?Je li izašiljana straža u okolinu?Je li od sve muke pregledana tvrđava? — Pamet mi se muti, svetli vezire.Naredio sam ono, što mi je u ovoj golemoj zabuni prvo palo na um, izaslao sam vojsku koja će opsesti tvrđavu i motriti da niko ne promakne ni u tvrđavu ni iz tvrđave.Begunci ne mogu biti daleko, oni nisu umakli izvan tvrđave; oni se jamačno tu negde kriju, brižljivo premetanje svakojako mora ih naći. I ako se Redžep trudio da ovim utiša vezira, opet ga je teško bilo umiriti.Pomišljao je kako će njegovi protivnici radosno dočekati ovu nesreću njegovu: kako će mu se posmevati i kako će taj događaj na sto načina izvrtati i klevetati.Svaka taka pomisao palila je u njemu neobuzdunu srdžbu i on se, od velja jada, ujedao za usnice da krv prosane. Kad se malo pribra, vezir najstrožije naredi ponova da se sa sviranjem uzbune prestane i da se popaljeni signali odmah pogase.Zatim zapovedi, da kroz tvrđavu u nakrst prođu dobošem koji će udarati marš na spavanje i pozvati sve građane da mirno spavaju, jer je svuda red i tišina, niti za tvrđavu ima ma odkud kakve opasnosti.Dobošari su još uzgred objašnjavali da je iz kazemata pobeglo nekoliko osuđenika, i da je otud sva ova uzbuna, da bi njih pohvatali. Ponoć je bila odavno prevalila, a ova uzbuna i skalamutnja još se vrzla po tvrđavi i tek se postupno slegala i utišavala. Među tim čaša gorčine još nije bila ispijena sva do dna.Pored strašne jave da je najedared nenadno nestalo 30 zarobljenika, vezir je imao da čuje još jednu nemilu novost da je u onoj gunguli nestalo i telesa pomrlih osuđenika, koji su Redžepu bili predati na čuvanje.No Redžep nije dao ni pomenuti da, je tih telesa nestalo.On je tvrdio, da su ona tu no da su pretrpana pod ruševinama, jer se pri eksploziji, od silovita potresa porušio, i stari teferič gde su mrtvaci bili sklonjeni.Među tim vezir je tražio da mu donesu makar glave, u krajnjem slučaju, makar jednu glavu, od ta dva zarobljenika, pa da može verovati da su oni tu.Inače on je bio gotov da veruje kako je čak i u to umešan strahoviti prst neumorne noćne braće. Redžep-aga je ostajao pri tome da su mrtvaci pod ruševinama, i da će ih on naći, čim se krvava poljana malo raskrči.Dok su vezir i Redžep-aga ovako nagađali šta li može biti, veziru su po njegovoj naredbi, svako pola sahata dolazila izvešća, od izaslanih patrola, kojima je bilo stavljeno u dužnost da brižljivo pretresu svaki kutak tvrđave, da ispitaju sve prolaze, sva sklonitija mesta, a naročito sve podzemne hodnike i prolaze, za koje se govorilo da ih ima i takovih, koji izdušuju čak negde tamo daleko izvan grada. Svi ti izveštaji dosada su glasili odrečno, nepovoljno, jer su svi napori patrola ostajali bezuspešni.Ne samo da nisu naišle na osuđenike, no čak nisu mogle nigde opaziti ni najmanji trag njinoga begstva.To je sve bacalo još u veće čuđenje.Ta da je prošlo trideset lakonogih zečića, pa bi od njih ostao kakav god trag, dok je ovde bilo preko trideset teško okovanih, a mnogo i bolesnih robova, na sad nigde ni traga ni java od njih, kao da su nekud u nebo prnuli, ili kao da su se pretvorili u laku paru, koju je prvi vetrić neosetno razvejao na sve strane.Ta tajanstvenost budila je strah i brigu i nehotice izazivala teške i sumorene zebnje. Kao ono kad se zatalasa široko more, te pokrenute i uznemirene ogromne vodene mase dugo i dugo kipe, burlaju i lome se i ako je davno i davno prestala bura koja ih je pokrenula iz mračnih neizmernih dubina morskih, tako je isto i u ovom uznemirenom gradu pokret uzbunjene i prestravljene gomile još dugo i dugo trajao, i ako se već davno bilo saznalo da za tvrđavu nema nikakve opasnosti.Zora je već davno bila počela ruditi, a uznemireno stanovništvo beogradsko još je bdilo, prekraćujući strašnu noć, prikladnim pričama, iz bliskih i dalekih prošlosti i srčući kavu za kavom iz bakrenih ibrika, koji se nisu odmicali od ognjišta. Muškarci su još uz to slatko srkali guste dimove iz dugačkih čibuka od pasjakovine, koji su na vrhu nosili krupno ćilibarsko zrno.Samo deca što su bila pospala, a inače sve, i muško i žensko, još je bdilo, grčeći se jedno uz drugo, i stežući jedno drugo za ruke, kad priča sedoga dede počne bivati tako strašna da se i odraslima diže kosa na glavi. Tako je provedena ta noć u većini srpskih domova u Beogradu.Svet je bio uznemiren i svačija su usta bila puna razgovora o poslednjim prigodama.. Među tim, upaljeni kraj Beograda goreo je cele noći.Kroz noćnu tišinu ovda onda čulo se krhanje i treska — to se ruše i padaju dogoreli krovovi i popucali zidovi pojedinih većih kuća. Malaksao i iznuren i telesno i duševno, vezir je ostao na nogama još dugo iza ponoć.Kad se stala i zora primicati on ode u harem, gde nađe Mare još budnu i uzbuđenu. „Živela sloboda!“ — viknuo je Crni Ratnik, i dok se ovaj uzvik još horio kroz studeni večernji suton, njega je nestalo u mračnoj i tajanstvenoj podzemnoj provaliji, u koju je sam dobrovoljno skočio, samo da ne padne šaka krvožednom Egber-agi i njegovim janičarima.To je bilo u sred puste planine i tu smo se poslednji put rastali s ovim odvažnim pobornikom slobode? Šta je dalje bilo s njim? Da li je mračna kamenita provalija, u koju se tako očajno rinuo, postala njegova večna grobnica i učinila jednom za svagda kraj njegovom burnom i čudnom životu, kao što se najprirodnije moglo misliti? Ili je možda ćudljiva sudbina i ovde opet umešala svoj samovoljni prst i ponova ga otela od smrti, koja ga je već bila obzinula svojim ledenim čeljustima. Čudnovati su putovi sudbine ljudske, a neobična su sredstva, kojima se Proviđenje služi da ostvari velika dela i povesničke zamisli svoje. Široki putovi, obasjani toplim sunčanim zrakama i posuti mirisnim cvećem liče ponajčešće na putove rajske, ali vrlo često oni vode u mrak, propast i zaborav.Putovi uzani, neprokrčeni, tavni i studeni liče često na putove što u pakao silaze.Idući njima vi se spotičete na svakom koraku, zapinjete o česte prepone, gazite po oštrom stenju na kome ostaju krvavi komadi iskidanog mesa vašeg, kao što na oštrom trnju ostaju komadi poderane odeće vaše, ali često baš ti putovi izvode na svetlost i visinu i dovode do slave i do najslađe sreće, gde s rukom na srcu, mirne duše i mirne savesti možeš reći: ja sam svoj dug prema otadžbini ispunio i moja trudba nije bila bez uspeha za opšte dobro. Smrt je ćudljiva!Ona ponekad zakuca na vrata kad joj se najmanje nadamo i kad je ni najmanje ne želimo.Ona često nasilnički upada u naše domove baš onda, kad se mi spremamo da se predamo bezbrižnoj radosti i vedroj sreći, dolazi dakle kad mi želimo da je na sto koraka od nas daleko, kad je proklinjemo i tonimo i kad samo ime njeno budi kod nas ljutu srdžbu i izaziva škrgut zuba. Ali list sudbine prevrne se i život stane pred nas okrenut svojom mračnom i mrskom stranom.Mi tada žudno pogledamo smrt; čeznemo za njom, kao za srećom i izbavljenjem našim: vičemo je iz daljine i molbeno je prizivamo da pohita, da nam što pre dođe; širimo pred njom otvorena naruča i dozivamo je u slatki zagrljaj. — A ona, ćudljiva pakosnica, baš tada daleko obilazi oko domova naših; brižljivo izbegava naš susret, večito se krije od pogleda naših i pakosno nam dovikuje: „Živite, živite!Ta život je tako sladak, a moji puti tako su daleki!Ja odoh čak na drugu zvezdu i vratiću se tek onda, pošto prvo obiđem i posetim mnoge bračne ložnice, i porodiljske postelje, i vereničke gozbe, i sva druga vesela mesta gde mi se ne nadaju i gde me najmanje žele!“ „Živela sloboda!“ — i Crnoga Ratnika nestade u mračnoj provaliji. S početka je osećao kako brzo pada i očekivao je svakog trenutka kada će tresnuti o tvrdu stenu i tu sav prsnuti i razbiti se da kost s koskom ne ostane zajedno.Posle primeti da on ne leti slobodno kroz vazduh, da ne pada u praznu provaliju, već da se kotrlja ili upravo sulja niz nekakvu veoma strmu i veoma glatku ravninu. No i to nije dugo trajalo.Glatka ravnina brzo posta rapava i on je sad jasno opažao kako mu odeća zakačinje o šiljasto stenje, kako se usled toga za trenut uspori njegovo padanje, ali odeća se kida, popušta i on opet leti sve dalje i dalje u mrak i propast... Padajući tako, Crni Ratnik bio je kao u nekom bunilu i tegobnoj nesvestici.Iz toga bunovnoga stanja na jednom ga za trenutak istrže oštar, ljut bol.Rapava stena derala je ne samo njegovu odeću već je počela odgrizati i komade njegove kože, što je budilo neodoljivi bol.U tom trenutku kratka rasvešćenja Crni Ratnik razgovetno je saznavao, da je u naručju smrti i da je ovo upravo umiranje što on sad još oseća da živi. „Ja umirem!Još trenutak dva a od mene će biti samo krvava gomila iskidana mesa i polomljenih kostiju...Ja umirem!...Zar se ovako umire?...Pa smrt nije tako strašna“!... U istom trenu, kad su mu ove misli senule kroz glavu, Crni Ratnik ču nekakvo šuštanje: „To je smrt!To ona maše svojim ogromnim mračnim krilima“ — mislio je on... No šuštanje je bivalo sve jače i paćeniku se učini kao da od nekud pršti neka voda i kao da ga ta voda kvasi po glavi i po licu. Na jedared strahoviti pad...On udari o nešto hladno i ljigavo, glava mu odskoči i silovito tresnu o stenu!...Nešto puče; nesretnik oseti da mu se mozak pomeri i okrete u lobanji: nešto toplo bljunu i prosu se iz glave; stradalnik jedva mogaše pribrati misao: „Ovo je smrt!...Ovo se mozak prosu iz moje razmrskane glave.“ Za tim nasta mrak, mrtvilo, praznina, ništa!... Nedogledna, beskrajna, pusta, peščana ravan!Gore vedro, bezoblačno usijano nebo; dole jednoliki žućkasti usijani pesak!...Kao gorostasno kristalno zvono, nebo se u daljnoj daljini naslanja na beskrajnu ravnicu i sliva se s njom u jednostavnu celinu.Ogroman prazan prostor između povijena nebesna svoda i ravne peščane pustinje puni samo usijan vazduh koji igra i treperi od silne jare, što bije s usijana peska.Na sred te beskrajne ravnice uzdiže se jedno jedino drvo — usamljena, osirotela, gorostasna, vitka palma.Pod njom leži poleđuške nag Crnac.Snažan nubiski lav, nakostrešene grive i iskeženih zuba, stoji kraj oborena crnca, Crži mu prednju desnu šapu na prsima i gleda ga svojim užagrenim, zakrvavljenim, strašnim očima.Visoko gore, u plavom vazdušnom moru, slobodno šestari veliki krstaš orao, potresajući ovda onda jedva primetio svojim ogromnim vitim krilima.Ova vita palma, ovaj Crnac i lav pod njom i onaj orao gore nad njom to je sve što se vidi u ovoj nedoglednoj ravnici.Inače na sve strane, dokle god oko može dogledati, nigde žive duše, nigde ni jednog jedinog predmeta, ni drvceta, ni žbuna, ni brdašca, pa čak ni oblačka na okupanom, vedrom, jasnom nebu. Bedni, bespomoćni stvore, jadni Crnče, ti što ovako napušten i zaboravljen ležiš u sred ove beskrajne peščane pustinje — ko si ti, otkuda si i kakva li te teška nesreća nagnala da se odmeteš samac u ovu nemu pustoš, gde ćeš postati plen grabljivih životinja! A gle!Pa ovaj crnac to je on, sam Crni Ratnik — bar tako on misli! Jes, to je on!Grudi ga tako bole!...To je s toga što mu je lav u grudi zakopao strahovite nokti svoje... A sad evo sleta i onaj orao iz plavih visina, silazi dole, pada mu na glavu i svojim snažnim, kukastim kljunom kljuca ga prvo u čelo, pa posle i u čelo i u obadva slepa oka. Pa kako su strašni, kako su boni ti udarci!Paćenik oseća da mu svaki taj udar mozak pomera. A od kuda u njega mozak!Ta on je mrtav!A zar mrtvaci imaju mozga i zar taj mrtvi mozak može osećati, zar on može boleti?! Ili on možda nije mrtav?Ali onda gde je on ovo?Kakva je ovo peščana pustinja, u kojoj je ponikla samo jedna jedina palma!A ovaj strašni lav, što mu grudi razdire i što ga ovako strelja svojim krvavim, vampirskim očima!...On se upinje da pribere svoje pomućene, iskidane misli, ali neka teška magla pritiskuje ga i ne da mu da se osvesti.Na jedared prođe ga jeza: — Možda ja on zbilja mrtav; ova nedogledna pustinja možda je samo jedan krajičak pakla.U ovom strašnom položaju možda će on večno trajati.Ovaj lav i ovaj orao možda su mučitelji njegovi, određeni da se večito hrane njegovim mesom i poje krvlju njegovom.I on će tako u strahovitim bolovima trajati čemerni posmrtni život svoj, iščekujući dan strašnoga suda, kada će mrtvi oživeti i stati ponova pred lice gospodnje, da prime u večnom blagovanju ili u večnom stradanju nagradu za dela svoja... Ali, zar je on jedan jedini grešnik?Zar nema drugih nesretnika, koji dele sudbinu njegovu?Ili je, možda, i ova usamljenost jedna kazna i jedno proklestvo, namerno udešeno, da stradanje paćenikovo u samoći bude još teže... Ali šta je on mogao tako teško zgrešiti, da zasluži večno mučenje!Ako je i bilo grehova, zar ih nije mogla iskupiti vrlina voljna umiranja za rod svoj?Mogao je živeti u miru, bogastvu i izobilju?Sam je dobrovoljno izabrao borbu, stradanje i mučeništvo, samo da olakša manjima i slabijima od sebe.Jedna je glava — i on je nije žalio; jedan je život — i on ga je voljno prineo na oltar otadžbine.Zar ove zemaljske vrline na nebu ništa ne vrede?Zar se ovakva dela na sudu pravednoga i sveznajućeg ni u šta ne računaju?Zar su pojmovi o dobru, o pravdi i vrlini, o zasluzi i požrtvovanju sa svim drukčiji na nebu, a drukčiji na zemlji?!I ako je tako, kako i po čemu mi možemo znati kakva treba da su naša dela, da bi zaslužili večno blaženstvo?Gde je to otkrovenje, koje bi ljude uputilo, šta treba a šta ne treba tvoriti?! Takve su se misli ređale u pameti patnikovoj, ali ti trenuci pribrana razmišljanja bivali su veoma kratki, pa su ih opet zamenjivali dugi proplanci tame i nesvesti. Koliko je vremena proveo u tom bunilu i mrtvilu, Crni Ratnik nije znao.Njemu se tada činilo, da je to trajalo čitavu večnost, i bio je docnije veoma začuđen, kad je razabrao da sve to nije zauzimalo ni dobar sahat.Boreći se tako da se razabere u nizu maglovitih, nejasnih priviđenja, stradalnik na jednom kao da ču neko daleko graktanje, koje je dolazilo sve bliže i bliže.Na mah gusti oblaci nekih krupnih tičurina naletiše i zakloniše nebo nad njim.Ta crna jata kružila su visoko u vazduhu, grakćući iz hiljade i hiljade rapavih grla svoju zloslutnu jednoliku pesmu.To je graktanje prvo bilo promuklo, neprijatno, nejasno.No malo po malo ono je postajalo sve razgovetnije i, na svoje veliko čuđenje, stradalnik na jednom primeti da on po nešto razumeva iz toga graktanja, koje mu je sad sve više i više ličilo na ljudski govor.Na jedared od nekud udari neka jaka svetlost i bolnik otvori oči.U tami, koja se širila na sve strane, on jasno raspoznade tri-četiri čoveka s velikim buktinjama u ruci.Ti su ljudi govorili među sobom turski, a dolazili su mračnim hodnikom, koji se pružao na desno.Crni Ratnik razabra sad sa svim razgovetno, kako jedan od tih ljudi reče turski: „Stanite, ovde ima nekakva voda, reka, jezero, šta li je, a s one strane čuje se kao da neko stenje i ječi.“ Sad mu je već bilo sve jasno: on nije mrtav.Mora da je ranjen i jako ugruvan, jer oseća na više mesta ljute bolove.A oni ljudi, što se vide onamo u mraku s buktinjama, to su jamačno Turci, koji su našli ulazak u podzemnu provaliju, i pošli da traže hajduke i svoje ljude, koji su propali u ovaj ambis. Tako je i bilo. Posle strašne hajdučke pogibije na visu, pobednički Egber-aga naredio je da se iskupe svi mrtvi i ranjeni hajduci i da se svi brižljivo pregledaju.Pa kako je još ranije bio izdao strogu zapovest, da se ranjenici ne ubijaju, a uz to je još bila obećana lepa nagrada svakome borcu koji dovede živa hajduka, to su s hajdučke strane bili mrtvi samo oni, koji su ubijeni u samoj borbi — svi drugi bili su ranjeni, ali živi. Ali Egber-aga uzaludno je tražio među njima Crna Ratnika: njega nije bilo među pobijenim ni među ranjenicima. To je jako ljutilo radost pobediočevu i smanjivao značaj njegove pobede.Među tim Egber-aga bio je uveren, da je Crni Ratnik bio u onoj uništenoj hajdučkoj četi, pa kad ga već nema među mrtvima, ni među ranjenima, onda nije drugo, već je morao biti među onima koji su se otisli u provaliju.Egber-aga rođenim je očima gledao, kada je poslednji hajduk sam dobrovoljno skočio u provaliju, samo da ne padne Turcima u ruke i njemu bejaše zaselo u glavu da to neće biti niko drugi do Crni Ratnik. Kad već nije bio sretan da ga živa uhvati, pobedonosni Turčin želeo je da bar dobavi glavu proslavljena vođe.S toga naredi, da se učine pokušaji u dva pravca.S jedne strane pokušano je da se veže za konopac jedan Turčin, pa da se spusti odozgo u provaliju, da vidi, je l koliko duboka i šta je dole bilo s onim nesretnicima, što su u ovoj mračnoj vrtači našli grob svoj!S druge strane bila su odaslata dva odreda, u svakome po desetak ljudi da obiđu svuda unaokolo celo to brdo i da potraže neće li gdegod odozdo u podnožju brega biti kakav otvor, koji vodi u podzemni ambis što proguta toliko ljudi. Spuštanje odozgo na užetu nije dalo gotovo nikakve rezultate.Čovek je sišao na veliku dubinu od preko petnajest hvati, raspoznao je trag kuda su nesretnici padali; nailazio je na komade poderane odeće i na okrvavljene stene, ali ništa više.Pod njim je zijala mračna bezdana provalija, čija se dubina nije mogla tačno odrediti, ali je po njegovom mišljenju bila ogromna.Pokušavao je da bacne kamičak, ali njegova tutnjava gubila se u dubini, a on nije mogao odrediti kolika je ta dubina.Pokušavao je da baci upaljenu buktinju, no ona se uvek gasila na izvesnoj dubini.Vikao je, pozivao je po imenu nesretne Turke, koji su nehotice u ovoj ambis strmeknuli, ali njegov se glas gubio u mračnoj vrtači, a niko mu se nije odazivao.Tako je najzad ovaj Turčin morao dati znak da ga izvuku i vratio se natrag, ne doznav ništa što je želeo doznati. Bolje su sreće bila ona odeljenja što su pošla da obiđu brda u naokolo.Pošav u raznim pravcima, ove izvidnice brzo su se spustile do na podnožja brega, pa su onda brižljivo ispitivale svaki kutak, svaku špilju i jarugu.Držeći se prizemne brdske kose, odeljenje koje je pošlo na zapad imalo je daleko da obilazi, ali njegov vešti vođa, sudeći po zemljištu, nadao se da će baš s te strane naći kakav otvor, ako ga u opšte ima. I nije se prevario.Posle duga traženja oni naiđu na uzanu pećinu i počnu se kroz nju provlačiti.U početku otvor je bio tako uzan, da su četvoronoške morali ulaziti.Ali dalje pećina se sve više širila dok se najposle ne otvori čitav podzemni hodnik. Kad su Turci stigli na ulazak ove pećine, već je bila noć.No oni se ne htedoše vraćati natrag, već produže svoje istraživanje.Na to ih je podbadalo i obećanje komandantovo o velikom bakšišu, kao i slavoljublje vojničko, da baš oni budu ti koji će uloviti strašnoga vođu hajdučkog i odvesti ga pred noge svetla vezira.Buktinje su bile spremljene iz ranije; Turci ih sad upale i krenu dalje kroz pećinu. Ispod zemlje Turcima nije bilo lako razabrati u kom pravcu ide pećina i da li ih ova podzemna šupljina vodi baš na onu stranu, kuda su oni želeli.No oni su uporno išli napred.Put je bio uzbrdan a mokar i klizav, s toga je napredovanje bilo sporo.Ipak posle dobra pola sahata hoda, Turci čuše iz daljine nešto što im privuče pažnju.To je bio nekakav zvuk, nalik na bolno stenjanje.Ubrzaše korake i pred njima se naskoro ukaza strašan prozor.Krvava slika, koja se tu šprica, morala bi potresti i najsvirepiju dušu.Tri čoveka, zgruvana na jednom mestu napravili su strahobnu gomilu od polomljenih kostiju, iskidana mesa i istočene krvi koja je sve prelila.Jedan od ova tri nesretnika još je bio u životu, a obadve noge bile su mu izdrobljene na stotine komada.Prebijene, isprskale razgolićene kosti strčale su visoko kroz proderanu kožu.Nesretnik je tiho cvilio — crna duša još nije htela izaći iz raskomadana tela.To je bio hajduk iz družine Crna Ratnika, ona druga dvojica bili su Turci.No oni su svoje muke bili već izmučili.Milosrdna smrt već ih bila primila u svoj hladni zagrljaj. Jedan od janičara, čujući onog patnika kako ječi, sažali se i reče svojim drugovima: — Ovoga bi sevap bilo ubiti. Oni mu odobriše.On izvadi sablju i u tri udarca odrubi mu glavu, i baci je u svoju torbu, da je po Egber-aginoj zapovesti ponese. Posle ovoga nije se imalo šta čekati.Pretresu izginule, pokupe ono malo stvari od vrednosti što se kod njih nalazilo, proberu što je bilo bolje od odela, pa krenu dalje.Zagonetno im je bilo odkud da nađu samo trojicu, kad ih se više omaklo u strahovitu bezdan.Oni su svi morali padati u jednom pravcu, prolaziti istim fatalnim putem i svršavati na jedan isti način, pa odkud sad ovde samo ova trojica, a od ostalih ni traga ni pomena! Izvidnica je išla sve dalje i dalje, dok najposle stigoše do nekakve vode koja je izgledala kao čitavo podzemno jezero.Videli smo kako je tu Crni Ratnik, prvi put posle strahovita pada, čuo ljudski govor i poznao da će to biti Turci koji njega traže. Pasti sa onake strahovite visine, proći kobnim putem koji vodi pravo u smrt, pa opet ostati živ i dočekati da te Turci ponova stignu, nađu, uhvate — to je slepa fatalnost od koje se kukavni čovek uzalud otima.Pojava Turaka čak i ovde u ovom podzemnom grobu izazvala je kod Crna Ratnika taj mučni osećaj da ga goni samo Proviđenje i da su mu uzaludni svi napori za spasenje.S toga nije hteo više ni pomišljati na neki otpor i odbranu.Predao se bio svojoj ćudljivoj sudbini i ostavio je slučaju, neka on dalje određuje šta će biti i ne biti. Ležeći tako u polu bunovnom stanju, Crni Ratnik osećao je na nekoliko mesta po telu oštre bolove i znao je da to dolazi od uboja.Ali on se bojao da se maši rukom i da opipa bolna mesta, strepeći da će napipati kako strče izlomljene kosti. Meću tim Turci, što behu prispeli do podzemna jezera, dovijali su se sad kako će ga preći, pošto je jezero bilo dosta duboko.Najzad doviše se i tome.S desne strane, po okrajku, jezero je bilo prilično plitko.Oni pokušaše da tuda pređu, i to im pođe za rukom. I ako je bio obučen u obično hajdučko odelo, Crni Ratnik se opet odlikovao od ostalih hajduka otmenim izgledom, drukčijim držanjem i celom pojavom svojom.S toga se Turci veoma obradovaše kad tu kraj jezera nađoše čoveka za koga se drži da je vojvoda hajdučki.Odma su bile preduzete mere da se Crni Ratnik podigne odatle i da se uputi gore komandantu vojske.To je brzo i izvršeno.Jedan deo izvidnice pođe dakle da otprati uhvaćena roba, a ostali produže svoja istraživanja u pećini. Zarobljeni vojvoda bio je veoma malaksao od mnoge prolivene krvi.Na telu je imao oko 17 rana, po najteža je rana na potiljku, koja je presecala kost i prodirala do samoga mozga.Egber-aga bio je u velikoj radosti kad donesoše novoga roba.Odmah naredi da se stradalniku rana privije i da se ostavi do polaska na miru, naravno pod najjačom stražom. Dok su ovako gore raspoređivali s novim robom, izvidnica dole u pećini produžila je svoja istraživanja i našla je i sve ostale koji su imali nesreću da propadnu u ovaj mračni podzemni grob.Među njima bio je u životu samo još jedan Turčin, ali za koji čas i on je morao svršiti.Svi drugi bili su već izdahnuli. I tako od desetak ljudi, koje je progutala mračna provalija, izginulo je sve sem Crnog Ratnika.Sem njega jedinog ćudljiva smrt primila je ravnodušno sve drugo, samo je njega uporno odbijala od sebe, njega, koji je za njom naročito trčao, koji je sam dobrovoljno skočio u provaliju, samo da ne padne Turcima u ruke, da ne ponese strašno ime rob.Ali sva njegova otimanja bila su uzaludna.Smrt ga nije primila, i teški ropski lanci sputali su se oko njega. Crni Ratnik spasao se od smrti prostim slučajem.Ali da se taj slučaj baš njemu desi — on je u tome gledao čudnu igru ćudljive sudbine. Provalija, u koju su popadali toliki ljudi, gore se počinjala jednim otvorom i to prilično uskim.Kao kakav levak taj se otvor pružao dole na dubinu do 5—6 hvati.Tu se sad taj levak delio u dva kraka, desni i levi i tako razdvojeni, bežeći sve dave jedan od drugoga, ti su kraci išli do samoga poda, dole do zemlje.No tu je izlaz bio sasvim različan.Desni krak izlazio je na oštru ispupčenu stenu, dok je levi vodio jednom jezeru i to upravo okrajku tog jezera. Zbog ovih raznolikih izlazaka bila je i različna sudbina onih jadnika, koji su u padanju udarali levim ili desnim olukom.Većina ih se omaklo desnim krakom i oni su se svi porazbijali o golu stenu, da im kost s koskom nije zajedno ostala. Crni Ratnik na protiv imao je sreću ili nesreću da pogodi u levi oluk, a pri padu udario je tako zgodno, da je pao u jezero upravo kraj same obale, na mesto gde je voda bila i dovoljno duboka da se ne ubije, i dovoljno jaka da ga izbaci a obala opet bila je tako blizu, da ga je voda odmah pri prvom izbacivanju sa dna otpljusnula na kamenitu suhotu gde je od silna potresa i udara odmah pao u nesvest. Još dvojica su propala ovom istom levom stranom kao i Crni Ratnik, ali oni su oboje zlo prošli.Jedan je bio odbačen daleko u jezero i tu se udavio, dok je drugi udario u samu obalu jezersku i tu se na oštrljastoj steni upravo na dvoje prebio. Tako se Crni Ratnik čudnom slučajnošću spasao od jedne smrti, da kao rob padne Turcima u ruke gde ga je na sigurno čekala druga smrt, možda mnogo strašnija i stidnija no ova ovde u podzemnoj mračnoj provaliji. Tako se svršila Egber-agina pobeda nad hajducima.Kad je sve bilo gotovo, pobedonosni Turci krenuli su se s krvava visa, koji je video retku očajnu borbu, što traje dok ne padne i poslednji borac.Mrtvim hajducima poodsecane su glave i u triumfu ponesene, nataknute na dugačka koplja.Ranjeni hajduci pokupljeni su i povedeni — lakše ranjene terali su; teško ranjene nosili su na konjima.Za Crna Ratnika spremljen je hat samoga Egber-age, koji je, sem svoga jahaćeg konja, uvek vodio u povodu još po dva dobra hata kao rezervu. Krupan, snažan janičar useo je na hata aginoga a polumrtva Crna Ratnika uzeo je preda se i pridržavao ga obema rukama.Tako se dojahalo do Čačka.Odatle su za teške ranjenike spremljena bila kola, da ih sve sprovedu do Beograda. U Čačku je bilo prvo saslušanje nad Crnim Ratnikom.Ispitao ga je sam Egber aga, ali rezultat nije bio nikakav.Zarobljenik nije hteo govoriti skoro ništa, a nije upravo ni mogao, jer se još kolebao između života i smrti.Na pitanje je li on Crni Ratnik, odgovarao je odsudno da nije.Dalje nije davao nikakva objašnjenja i ako je lukavi Egber sve pokušavao da mu izmami ma što. Iz Čačka Crni Ratnik prenesen je u Beograd, zajedno s družinom svojom.Tu su svi sputani u teško železo i bačeni u podzemne tamnice, gde su iščekivali dalju sudbu.Spremano im je pogubljenje, a šta se sve događalo s njima i oko njih za to vreme već smo videli.Izvršenje kazne nenadno je obustavljeno, usled onoga čudnog pisma s Porte, a na skoro zarobljenika je tajanstveno nestalo, i još niko nije znao šta je s njima i gde su. Među tim, kao što smo već videli, Crni Ratnik je još ranije bio iznesen iz tamnice, zajedno sa svojim vernim Britvom.Redžep-aga ih našao obojicu mrtve, digao ih otuda i smestio u stari teferič, ubrzo za tim bila je bačena u vazduh gradska barutana, a tom prilikom porušen je i stari teferič.Po uveravanju Redžep-aginom, Crni Ratnik ostao je tu pod razvalinama porušena teferiča, i naći će se čim se malo raspreme ruševine.Bar tako je tvrdio i zajamčavao pred vezirom njegov stari tefderdar Redžep. A da di je baš bilo tako kako starac tvrdi?Njega bi uzalud dalje zapitkivali.On je jedno rekao i pri tome će ostati.S toga bolje da ga i ne pitamo no da se vratimo natrag za nekoliko dana i da vidimo šta je sedi Redžep radio one noći kada će sutra u jutru odleteti barutana u vazduh. Bila je ponoć.Redžep je sedeo sam u svojoj sobi i pažljivo čitao nekakav stari, požuteli rukopis, brižljivo uvijen u meku, učinjenu kožu.U tom rukopisu bilo je uputstvo o upotrebi neke čudotvorne vodice i Redžep ga je pročitavao još jednom pred što će se krenuti na nosao.Uz to počešće je zagledao u sahat, videlo se da nešto iščekuje.Kad se primače blizu jedan čas po ponoći, on skoči: brižljivo savi rukopis, metu ga u nedra, uze pod mišku nekakvu malu torbicu od mušeme i uputi se u baštu. Ta bašta sučeljavala se s visokim zidom koji je opasivao stari teferič — veliko, dvokatno zdanje, no jako opalo, sa čega je sad stajalo pusto i napušteno. Na visokom zidu bio je mali kapidžik, zaklonjen gustim žbunovima zove, tako da se na danu nije opažao, dok ga čovek ne bi naročito potražio.No Redžepu mora da je taj kapidžik bio dobro poznat, jer on, onako u mraku, uputi se pravo njemu, raskloni spletene grane zovine, otvori kapidžik i uputi se pustom teferiču. U mraku ova stara kuća izgledala je crna i mrgodna.Sve je bilo nemo i pusto; nigde zračka, nigde kakva glaska ni java. Redžep aga onako u mraku otvori polako vrata, uđe unutra, opet zaključa vrata za sobom, pa se pipajući uputi drvenim stepenicama na gornji sprat. Tu aga uđe u prostranu odaju, na kojoj su prozori s polja bili zakovani daskama, a iznutra zastrti debelim zastorima.Tek sad oprezni tefterdar upali svoju malenu lampu, koja je na sve strane sipala jaku svetlost.Prostrana odaja zasvetli kao da je u njoj upaljena čitava vatra.Jarka svetlost obasja čudan i jeziv prizor. U jednom uglu, na zdepanom drvenom krevetu, zastrtom asurama i medveđim kožama, ležala su ona dva pokojnika, što smo ih jednom već videli u podzemnom kazamatu, odakle su ih izneli kao mrtvace.Bili su hladni, ukočeni, crni kao zemlja — po svemu pravi pokojnici i ni kod jednog nikakva traga od života.Redžep priđe ovim pokojnicima, sede im čelo nogu i s izrazom punim bola i tuge gledao je ona pomodrela, zemljana, mrtvačka lica, a među tim bejaše izvadio svoj sahat, otvorio ga i metuo preda se na krevet, kao čovek koji na minute nešto iščekuje. Dok je stari tefterdar tako sedeo i čekao, na donjem boju ču se neko šuškanje.Ne potraja dugo, a odozdo se pojaviše dva čoveka.Vukli su neke glomazne stvari. Prvo donesoše dva velika korita i namestiše ih do kreveta gde su ležali mrtvaci.Posle su izvlačili redom jedno za drugim: dva velika kotla, puna vruće vode; veliki mangal od medi (bakra) pun žive žeravice: tri velika ovna, koje jedva uguraše gore uz stepenice i od kojih je jedan počeo tako blejati, da su mu morali nataći zobnicu na glavu da ga ućutkaju; dve velike učinjene medveđe kože, dva debela ćebeta uvaljana od kamilske dlake, neke pečurke, lončiće, i puno drugih sitnih stvari, kojima običan čovek ne zna pravu upotrebu. Sve je ovo pripremljeno i uneseno ćutećki bez glaska i bez jedne jedine reči.Samo ovda onda Redžep bi upravio pogled na ova dva nema poslenika, ili bi im rukom dao kakav znak, i oni su poslovali dalje, kao da potpuno razumu taj „nemušti jezik.“ Kad je sve bile spremljeno, dva pomagača Redžepova čučnuše oko topla mangala, jer je u odaji bilo dosta hladno.No aga dade rukom znak, i jedan od njih uze kožnu torbicu, što je Redžep bejaše doneo, otvori je i povadi iz nje razne stvarčice, koje pažljivo poređa po jednoj dasci.Tu su bile neke flašice s raznobojnom tečnošću, kutijice razne veličine s belim i crvenkastim praškovima i puno drugih stvari, a između ostalog i jedan mali mehčić, kakvi su obično mehovi za duhanje, samo što je meh bio metalni i mogao se sklopiti na četvoro. Kad je sve bilo spremno, nasta iščekivanje.Ravno u dva časa posle po noći Redžep dade znak te mrtvace skidoše s kreveta i položiše ih na prostrte dušeke.Tada Redžep uze stakoce s nekom crvenkavom tečnošću i istrlja pokojnicima slepe oči, zaušnjake i žile oko vrata, a tako isto nakvasi ih tom tečnošću ispod mišaka i žurno je trljao dok sva tečnost nije bila upijena.Posle toga nastao je kratak odmor, a nakon desetak minuta, trljanje istom tečnošću produženo je po donjim delovima tela; naročito su dobro istrljana kolena, žile u pregibalima, listovi, članci i tabani.Vršeći ovo trljanje svojim snažnim rukama, Redžep-aga je toliko pritiskivao, da su ispod njegovih prstiju ostajali jasni beli tragovi.I gle, za malo pa se istrljana mesta čisto zagrejaše i zacrveniše, bi rekao da u mrtvima krv počinje ponova raditi. Dok je Redžep vršio ove operacije, njegova dva pomoćnika neobičnom brzinom i veštinom prihvatiše se druga posla.Dok bi udario dlan o dlan, tri ovna bila su zaklana i krv od njih uhvaćena i sasuta u spremljena korita.U tu krv, još onako vruću, polože obadva mrtvaca i počnu i njome trljati po celoj snazi.U tu krv bilo je još dosuto prilično tople vode i neke tečnosti, čiji snažan miris ispunio bejaše celu odaju. Kad su stradalnici tako dobro istrveni, njih odatle izvade, uviju ih u kamilska ćebad i polože na dušeke, a odozgo po glavi pokriju ih medveđim kožama, obrnuv dlaku unutra.Tako su ostavljeni dobro pola časa na miru. Među tim, Redžepovi pomoćnici brzo oderu poklane ovnove, pa u te kože, dok su još onako vruće, strpaju stradalnike, pošto su ih prvo dobro namazali po celom telu nekom mirišljavom i lepljivom mašću. Kad je sve to bilo gotovo, Redžep uze neku metalnu cevčicu, koja je na jednom kraju imala kuglicu koliko osrednji orah, a na drugom kraju bila je svedena u tanak oštar vrh, i napuni je čistom belom tečnošću, pa šiljati kraj cevi zavuče stradalniku pod kožu ispod pazuha i duvajući u kuglicu uštrca i jednom i drugom pod kožu onu belu tečnost. Sad su stradalnici ponova namešteni na dušeke, i oko njih u malim zelenim kalenicama zapaljene su neke pečurke (trud), koje su se dimile, zgorevajući polako i puštajući jak, ali veoma prijatan miris.Da se taj kad ne bi rasturao po celoj odaji, stradalnici su odozgo dobro pokriveni ćebetima i tako su ostavljeni na miru opet čitavo pola časa. Kad im je za tim Redžep otkrio glavu, lice i ceo izgled njin bio je sasvim promenjen — to više nisu bila mrtva, skamenjena, kao zemlja crna lica, s hladnim crtama i mrtvilom u celoj pojavi: dah života opet je bio zadahnuo ove hladne trupove, i oni su se povraćali u život kao ono Lazar, koji je već tri dana ležao u grobu. Gledajući one paćenike, kako im crte na licu mekšaju, kako se toplota polako vraća, i razliva po celom telu, kako prve gutljaje neka napitka, koji im Redžep sasu u stisnute vilice polako progutaše, kako se srce lagano počinje kretati i kucati, Redžep je osećao kao da u njegovim rođenim žilama počinje strujati nov život i nova snaga, puna vere što krepi i slatke nade što uzdiže i podmlađuje.U oku nežne matere koja gleda jedinca svoga kada se iz mrtvih povraća, ne može biti više radosti i sreće no što je u tome trenutku sijalo iz onih mekih, blagih očiju Redžep-aginih. Oko 3 i no časa po ponoći bilo je buđenje.Crni Ratnik i njegov verni saputnik Britva, povraćeni su iz obamrlosti u kojoj su proveli više od tri dana.Još su bili veoma slabi, krajnje iznureni, a i rane su još zadavale dosta brige, ali glavna opasnost već je minula i sretno je postignuto dvoje: izbavljenje iz tamnice i povraćaj iz prividne smrti. Pokušaj s veštačkim obamiranjem stvar je veoma ozbiljna i veoma rizična, a naročito onde gde se taj opit vrši nad čovekom slabim i bolešljivim, poglavito pak kad slabost dolazi od rana.Tu najmanja neopreznost, tu prosta slučajnost može dati celoj stvari veoma nesretan izlaz i uspavani može tako i ostati da se nikad više ne probudi. S toga se taj rizični korak jedino i preduzima u časovima krajne opasnosti, upravo onde gde već više nema izbora, gde na jednoj strani stoji sigurna smrt, a pa drugoj bar neka nada da može biti spasenja.Takav je slučaj bio i ovde.U trenutcima očajne beznadežnosti, Redžep se odlučio da pokuša i ovo poslednje sredstvo, da prividnom smrću spase dragocena sužnika od okova i tavnice.Ali za ovo dva tri dana, od kad traje to mučno stanje i čekanje u neizvesnosti, koliko se i koliko puta već stari Srebrnica od srca pokajao, za što tako učini, i ako se već mora mreti, što ne ostavi da i vojvoda umre od dušmanske ruke, kao što će pasti i svi njegovi drugovi, već ga uze on — Redžep — na dušu, i svojom rođenom rukom dade mu smrt, on koji bi tri života dao, samo da njegov spase. Pa još docnije kao izgledaše da je sav taj rizik upravo uzalud učinjen, jer vezir zahtevaše da se Crnome Ratniku odseče glava i ako je mrtav.Izmučen i iskidan tim užasnim sumnjama i iščekivanjem u krajnoj neizvesnosti, Redžep je povraćanje vojvodino dočekao kao trenutak najveće sreće i radosti, koju bi tako rado podelio sa celim svetom, no koju je u ovoj prilici samo pogledima i zavodnelim očima mogao nagovestiti svojim vernim ali nemim pomagačima. U golemoj radosti što pred sobom ponovo vidi živa čoveka, čiji mu je život bio toliko drag, stari Srebrnica i ne opazi kad pre protrča vreme, i čisto se trže kad ugleda da je već prošlo 4 časa po ponoći.Bilo je već krajnje doba da se uklanjaju odatle, i aga dade znak svojim vernim momcima da bolnike tovare na nosila i da ih jednoga po jednoga snesu u njegov harem, gde je za njih bila spremljena zasebna, udobna sobica. Nije prošlo ni pola časa a već je sve bilo u redu po Redžepovoj zapovesti: bolesnici sklonjeni, odaja raspremljena, upravo uklonjen je svaki trag koji bi mogao izdati šta se ove noći dogodilo u ovoj pustoj i napuštenoj kući, što će sad za koji čas biti pretvorena u razvaline i poleteti u vazduh zajedno s velikom barutanom, u čijoj se blizini nalazila. Tako je Crni Ratnik izmakao od dve smrti, koje su u kratkom razmaku bile zinule na njega da ga nemilosrdno progutaju, ali obadva puta sretan udes spase vrla borca, da ga pričuva za nova dela, nove napore, nove uspehe, a možda i za nove muke i stradanja, koja tako često uzastopce prate onu retku i dragu gošću što je zovemo srećom ljudskom. Crni Ratnik bio je redak čovek, redak po sposobnosti, po junaštvu i prirodnom daru za dobra vojskovođu, a najviše po sreći i velikom glasu, na koji je izašao kod sviju balkanskih naroda. Glas, autoritet, ime koje čovek steče, to je po nekad snaga tako velika da joj upravo nema mere i cene.Jedno ime po nekad više vredi no čitava jedna vojska, i jedan čovek tu može da pretegne tisuće drugih ljudi, među kojima može ih biti stotina koji su mu po svemu drugome ravni, samo ne po imenu, po glasu koji uživa, po veri u njega. Jer čovek ne vredi onoliko koliko upravo vredi, već onoliko koliko svet o njemu misli i veruje da vredi. Bivalo je velikih vojskovođa, koji su probijali i pobeđivali gde god udare jedino s toga, što su njini vojnici verovali i bili tvrdo ubeđeni, da je poraz pod tim vojvodom nemogućan i da oni moraju pobediti gde god udare s njim.Čvrsti u toj veri, oni se tako bore da zbilja moraju pobediti.Za njih ne postoji mogućnost uzmicanja i odstupanja.Bili su ubeđeni da kod njih povlačenja ne može biti, s toga o tome niko i ne misli, te nikom i ne pada na um da to pokušava.Tvrdo uvereni da moraju pobediti, oni znaju samo za jedan pokret — pokret napred.Na tome putu može se poginuti, može se raniti, a može se proći i zdrav i čitav — to je sve što može biti.Ali ništa dalje.A koja će od one tri mogućnosti kome dopasti u deo, to je sad slučaj, tref, ili ako hoćete sudbina, i tu naša dobra volja ništa ne može pomoći, i sve što mi možemo činiti to je, da vršimo svoju dužnost, da pomognemo uspehu opšte stvari, uspehu otadžbine a pojedincu neka bude što bog da. Izgleda da su po neki ljudi za to stvoreni da posluže proviđenju kao oruđe za ostvarivanje velikih istoriskih događaja.Takvi ljudi postaju spona za rascepkanu i radnu snagu narodnu, da je prikupe, ujedine i od rasutih zraka da skupe žižu, koja sve pali i sažiže.Takvi ljudi tisuće težanja spajaju u jednu težnju, tisuće volja slivaju u jednu volju, tisuće snaga udužuju u jednu snagu, daju joj jedan pravac, i upućuju je jednom cilju.Takvi ljudi mogu što obični smrtni ne mogu: oni stvaraju prelome u narodnom životu i ostavljaju vidan trag u povesnici. Kod takvih ljudi njin glas i njina slava idu uvek daleko, daleko pred njima, krče im put, ravnaju zemljište, otklanjaju prepreke i stvaraju im iskren, srdačan doček.Kud god dođu, takvi ljudi dolaze kao mili gosti i stari dobri znanci, kojima se sve odziva i za kojima sve ide. Takav čovek bio je i Crni Ratnik.Njegovo samo prazno ime vredilo je na balkanskom tropolju koliko i čitava jedna vojska.Takav čovek s takim imenom i takom verom kod narodnih masa bio je od necenjene vrednosti za družinu Noćna Braća.Takav čovek u službi takve jedne moćne i opširne družine mogao je biti veoma opasan za sve koji su bili zainteresovani da Balkanski narodi ostanu i dalje u tuđem sužanstvu.S toga su o Crnom Ratniku vodile računa čak i susedne velike države.A što god je bio veći ugled i značaj Crnoga Ratnika sve su veće bile i one nade, koje su noćna braća na njega polagala.I na jedan put sve je to došlo u opasnost, u veliku, strašnu opasnost: — teško ranjen, sputan u teške okove, Crni Ratnik bio je u rukama beogradska vezira i u njegovoj najvećoj tamnici brojao poslednje dane svoje, koji se brzo primiču kraju. Tako je glasio poslednji izveštaj koji je stigao u Carigrad vrhovnom odboru Noćne Braće, koji je bio kao neka narodna vlada za sve balkanske narode. Usled toga odmah je još iste večeri sazvan odbor u naročitu vanrednu sednicu, koja je trajala 6 časova bez prekida, i na kojoj su donesene mnoge važne odluke, između ostalih i odluka, da se u krajnjem slučaju pribegne sili, i ako ništa drugo ne pomogne, da se pokuša ne bi li se nesretni vojvoda i njegovi drugovi mogli oteti silom, u trenutku kad budu povedeni na gubilište. Sem mera, koje je preporučio vrhovni odbor iz Carigrada, beogradskom glavnom odboru, koji je bio centar za sve ove krajeve, ostavljena je bila puna sloboda, da upotrebi sve mere koje mu se pokažu kao korisne i neophodne, i učini sve što mu je u snazi za spas sužnika. Usled toga stavljene su u pokret sve poluge, uzete su u pomoć sve ličnosti, upotrebljene su i krajne mere, ne žaleći ni veliku trudbu, ni znatne izdatke, samo da se spase čovek od koga se tako mnogo očekivalo. Rađeno je svom snagom i zbilja dosta znatan uspeh već je bio i postignut.Istina, vojvoda i njegova družina još nisu bili spaseni, ali samrtni udarac koji je već bio počeo padati na njinu glavu, odbijen je i krvavi rasplet bar je odložen, ako i ne smemo još reći da je sasvim otklonjen. Kao što smo već videli, uspelo se toliko te je Crni Ratnik, s vernim Britvom iz tamnice izvađen, iz obamrlosti povraćen i kod Redžep-age privremeno prikriven.Družina vojvodina, sretno je izvučena iz tavnice i skrivena tako, da je do sada nisu mogli naći, i ako je brižljivo pretresen svaki kutić u tvrđavi. Ali svo ovo bio je tek samo početak spasenju i to početak veoma fizičan i opasan.Jer kad bi se ova prevara uhvatila i saznala postradao bi ne samo vredni Redžep-aga, koji je tako pouzdano i tako revno i sretno služio interesima tajne družine, već bi nastala ozbiljna opasnost da bude obelodanjena i ona dvostruka uloga koju je igrala Mare kao ljubimica vezirova i kao veoma viđen i odličan član društva Noćne Braće. S toga je valjalo hitati, da se što pre izvuče iz ovoga opasnog položaja.I vojvodu i njegove drugove valjalo je što pre izvoditi van tvrđave.Ali kako da se izađe iz grada gde je svaka kapija, svaki prolaz, svaki osniži zid posednut udvojenim stražama, a duž sviju bastiona i danju i noću stoje redovi oružanih vojnika.Kako da se izađe odande, gde bi i tici bilo teško preleteti neopažena, a kamo li provesti više od 20 ljudi, među kojima je bilo i bolnika i teških ranjenika!Stari Srebrnica bio je čovek dovitan i umeo se pomoći u svakoj neprilici.On je i ovde dostigao velike uspehe, jer se poglavito njemu imalo zahvaliti što je sprečeno pogubljenje, koje je već bila rešena i u pravo svršena stvar.Ali ovde je sad zastajala i njegova pamet, ovde nije mogla ništa dalje ni njegova vanredna dovitnost. Ali, baš u ovim trenutcima očajanja i izgubljene nade javlja se pomoć sa strane, od kud je najmanje očekivana. Grčki rodoljub Mavrogeni došao je u Beograd s naročitom misijom da se meću poverljivim rodoljubima obavesti, u koliko su prilike amo na ovim krajevima povoljne da se pokuša pokret u korist svete grčke stvari. Ali kako su baš u to doba u Beogradu nenadno iskrsle prilike, koje su mogle biti od uticaja i na ceo tok daljega poslovanja, to se grčki rodoljub zadrži u Beogradu više no što je u prvi mah mislio, a njegov mladi saputnik Riga dobije naročitu misiju da proputuje sve okolne predele i da se blisko pozna s naprednom omladinom na ovim krajevima, šireći svud duh slobode i revolucije.Ali kako je još trajala zima, te je za putovanje bilo neudobno, Riga se bejaše bacio na jedan posao, koji ga je jako zanimao, a koji je docnije u zgodnoj prilici mogao biti od neocenjene koristi.Na ime, Riga se bejaše poduhvatio da temeljno prouči položaje Beograda, njegovu prošlost, njegovo sadašnje stanje i značaj, a poglavito njegovu vojničku vrednost, kao i njegove slabe strane, kako bi se najlakše mogao osvojiti, i s koje je strane pristup najzgodniji.Za to proučavanje Riga je nabavio sve potrebne materijale i izvore, a naročito mu je u tome bio dobro došao prepis jednoga starog rukopisa, koji mu je poslao jedan prijatelj iz Carigrada, a prepisan je, kako taj prijatelj tvrdi, s listova neke stare knjige, koja se čuvala u carskom seraju u Carigradu, a u kojoj su jedno za drugim bili zapisani svi važniji događaji, što su se u toku od 150 godina desili u Beogradu. Tu u tom rukopisu bila je jedna glava koja je naročito govorila o tome, kakvi tajni prokopi i podzemni putovi postoje u beogradskoj tvrđavi, kao i u samoj varoši, kuda ti putevi vode, gde izlaze, gde se počinju, koliko su dugački i kad je koji građen i za kakvu potrebu. Taj odeljak privuče naročitu pažnju Riginu, i on ga je proučavao do najmanjih sitnica.Sam je crtao mrežu tih podzemnih prolaza i u opšte starao se da stvori sebi jasan pojam o tome interesnom predmetu. Na njegovo veliko iznađenje on nađe da ispod Beograda postoji čitav lavirinat putova i prolaza — prave katakombe, da se čovek lako mogao čak i izgubiti. Istorija mnogih tih podzemnih putova bila je veoma zanimljiva, i tu je svaki prokop imao tako reći svoju zasebnu povesnicu. Čudnovato je bilo i postanje mnogih od tih prolaza.Neki su građeni za vojničku potrebu; neki su udešavani da posluže kao skriven izlaz iz tvrđave u varoš, ili čak i izvan varoši, a nekima opet postanak je bio uvijen providljivom maglom zanimljivih ljubavnih priča i događaja, gde razdvojeni ljubavnici upotrebljavaju skrivene ljubavne prolaske da jedno drugom dođu na slatke zanosne ljubavne sastanke. Duševno stanje u kome se Riga nalazio kao mlad ljubavnik s prevarenim nadama, naročito ga je mamilo da se što duže bavi baš ovim ljubavnim podzemnim stazama.I on ih je zbilja do sitnice proučio, a činilo mu se da bi ih sa svezanim očima i u najgušćem mraku mogao pogoditi, samo ako stvar u istini onako postoji, kako je u starom rukopisu zapisano i naznačeno. Među tim, baš u to doba, kad se Riga neumorno tim bavio, desili su se događaji koje smo napred spominjali, i koji su izazvali živo interesovanje u celom Beogradu. Kao član družine Noćne Braće, Riga je znao za sve ove događaje i tu mu se nenadno ukazala prva prilika da korisno i veoma sretno primeni svoje poznavanje beogradskih podzemnih putova. Kao dobrom poznavaocu toga predmeta, njemu je sa svim prirodno prvome pala misao da se zarobljenici spasu kojim od podzemnih prolaza, koji vodi izvan tvrđave.Nije dugo tražio i već je mogao tačno obeležiti put, kojim bi valjalo okušati spasenje.Kad je celu stvar uredio teoriski, on izađe pred poslednji zbor Noćne Braće s gotovim predlogom, da se nađe pogodan čovek, da ispita prolaze koje će on pokazati na planu, pa ako se potvrdi da su ti prolazi i sad otvoreni, onda je pitanje o spasenju zarobljenika stvar rešena. Prvi pokušaj poveren je bio Redžep-agi da ga on izvede i stvar ispita preko svojih ljudi.Vredni starac svojski je bio prionuo oko posla i početak je ispao sjajno.Po uputstvima Riginim, Redžep je našao podzemni hodnik, koji je polazio od tamnice gde su bili osuđenici, pa vodio iz gornje tvrđave u donju. Po planu koji je bio nacrtao sam Riga, taj prolaz trebao bi tu negde oko savske kapije da izvodi van tvrđave, pa, savijajući sve dalje uza Savu da izađe najposle u jedan zidan kanal, koji dolazi iz sredine varoši, a služi za odvođenje nečistote.Idući malo dalje tim zidanim kanalom, izlazilo se na obalu savsku — što znači na slobodu... Tako je bila obeležena putanja na planu i prva polovina tako se pokazala i u stvari. Izvešten o tome Redžep se jako obraduje.Još se samo na sahate moglo brojati vreme kada se osuđenici mogu spasti — propusti li se i to, onda je svemu kraj. Isto je tako gonio na žurbu i rizičan položaj u kome se tada nalazio Crni Ratnik.Očekivalo se njegovo povraćanje iz obamrlosti, ali tako povraćen on je mogao ostati skriven kod Redžepa samo dan dva: dalji ostanak doveo bi sve u opasnost, pošto je nemoguće bilo na duže sačuvati kao tajnu da se u haremu aginom nalaze prikrivene dve muške glave. U toj žurbi i navali nije se imalo kad čekati dok se staza do kraja ispita, jer to se ispitivanje moglo vršiti samo noću u određene sahate.Pa kako u prvi mah nije mogao biti ispitan ceo prolaz, moralo bi se čekati čak do druge noći, a izvođenje sužnika tada bi moralo ostati čak za treću noć.Toliko, naravno, nije se moglo razvlačiti i zarobljenici budu propušteni iz tamnice u podzemni hodnik, s čvrstim pouzdanjem da će ih izvesti na slobodu, kao što je plan i pokazivao. Zarobljenika je nestalo!Zabuna i prestravljenost obuzela je sve duše, i dok su gore na površini zemlje preduzimane sve mere i izašiljana potera za poterom da begunce hvata, trijestak robova preduzimalo je dole čudnovat podzemni pohod, nalik na ono biblisko putovanje kroz pustinju u daleko sretnu „obećanu zemlju.“ Čudan je to bio put — išao je kroz tamu, a trebao je da izvede na svetlost: polazio iz tamnice a trebao je da izađe na slobodu; sastojao se iz jedne jedine uzane staze, a opet si mogao na njemu zalutati kao u najvećoj pustinji. No zarobljenici su pošli napred smelo i odvažno.Nada na skoro spasenje davala im je snage i kreposti da sve izdrže. Staza je bila uzana i oni su morali ići jedan za drugim — tek gde gde mogli su poći po dvojica pa i po trojica uporedo.Napred su bili pušteni najzdraviji i najsnažniji, da po potrebi krče put, a ostali su išli polako za njima.Tako se ovaj podzemni pohod bio protegao na dužinu od 30—40 koraka.Imali su dva žiška, ali su upalili samo jedan i isturili ga napred.Drugi su štedili da im se nađe u slučaju kakve nužde.Slabački žižak u uzanom, iskrivudanom prolazu jedva je osvetljavao prostor na 3—4 koraka i ona 3—4 prva čoveka.Sav ostali sprovod kretao se u potpunoj pomrčini.Tako se polako napredovalo.Teže bolnike morali su nositi na rukama i to je još više usporavalo hod. Staza je s početka išla dosta strmo uz brdo, bila je neravna i zasuta kamenicama i oburvanom zemljom.S početka uzana, ona se sve više širila što se više pela.Na mestu gde je dostizala najveću visinu, staza se najedared toliko širila na obe strane, da je gradila priličnu prostranu okruglu podzemnu dvoranu, gde su se mogli skupiti svi ovi čudni podzemni putnici. I zbilja, oni tu zastanu, priberu se i prisednu da se odmore.U sredini je treperio slabački žižak, ali iz sumraka sijalo je mnogo sjajno, junačko oko, nalik na crne plamičke koji odsevaju iz tame.Posle sigurne smrti, nenadno se javio zračak nade na brzo i skoro spasenje i prosuo žar od oduševljenja u sva srca, te je nadom ogrejana duša zasijala u mnogome oku.Usta su ovde ćutala, ali u toliko su rečitije govorili oni živi, vatreni pogledi.Odmaranje nije dugo trajalo i naši podzemni putnici krenu se dalje. Odatle staza je na jedared savijala u levo i strmo se spuštala na niže.Silazak je bio težak, a mestimice i opasan.S niska svoda kapale su krupne kaplje, a tako isto iz pobočnih duvarova silazila je voda, sa čega je putanja bila mokra i ljigava.Pojavila se još jedna nezgoda — što su više silazili staza je bivala sve uža. Boreći se s ovima teškoćama, sužnji su se kretali veoma lagao: morali su na svakom koraku zastajati, pipati levo i desno, ozdo i odozgo i pomagati se rukama, gde se u mraku nisu mogli poslužiti očima. Mileći tako sve stopu po stopu niz brdo, oni su se spuštali evo već više od dva dobra časa, a jedva da su za to vreme prešli 2—300 koraka.Ali na jedared sprovod zastade, s preda javiše da stanu malo, ali to „malo“ pretvori se posle u čitavu večnost.Dobar sahat stajali su tako, a oni po zadi još nisu mogli tačno razabrati ni to sa čega su se tako na jedared zaustavili.Jedva u zlo doba sprovod se opet krete napred polako, i tek kad su poslednji stigli tamo, gde su bili zastali prvi, videše da je uzrok zastajanju bio u tome, što se staza na jedared tako sužavala, da se čovek tek četvoronoške mogao provući kroz taj sužen prsten.Pa i taj uzani otvor, sudeći po oburvanoj zemlji, izgleda kao da je provrćen tek sad.Ova smetnja prilično je bacila u brigu naše paćene putnike jer su se stali pribojavati, da se ovake nezgode ne ponove češće i još u težem obliku. Bojali su se, ali se nisu ubojali.Posle pola sahata sprovod je opet zastao, ali se nije dugo čekalo da se sazna pravi uzrok.Nije prošlo ni nekoliko trenutaka, a kroz celu družinu, od prvoga do poslednjega, proleti kobna vest: „Staza je zatvorena, dalji je prolaz nemogućan: oni su ušli u klopku bez ishoda“.Da se nad glavama ovih patnika srušio onaj sniski mračni vlažni svod, ne bi ih to teže porazilo, no ova kobna i nenadna vest. „Nema izlaska, nema spasenja, mi smo živi sahranjeni u mračnu podzemnu grobnicu, u koju smo sami dobrovoljno ušli, uzdajući se da će nam ona pružiti put spasenja.Tu je pamet stajala: tu niko nije znao ni šta da rekne, ni šta da počne, i čitavo pola časa u podzemnom hodniku vladala je mrtva tišina. Među tim, i ne sluteći šta se desilo pod zemljom, zabrinutom Redžep-agi bila je glavna briga da i povraćena Crna Ratnika spusti u podzemni prolaz, kojim su otišli i ostali, i koji se tada smatrao kao put spasenja, kao staza koja iz tame i ropstva vodi na svetlost i slobodu. Velikih muka stalo je Srebrnicu dok je uspeo da postigne što je hteo, jer, kako smo videli, ulaz u podzemni hodnik bio je iz tamnice, a tu su sad čuvale straže i neprestano se nalazila gomila vojnika. Smetalo je jako i to, što su i Crni Ratnik i Britva bili tako slabi, da ih same nije bilo moguće pustiti.Morao im se dodati neko treći, da ih vodi i pomaže.A proturiti neopaženo tri čoveka onde, gde se na sve strane živo pazi — bilo je i rizično i veoma tegobno. Ali i ovde stara sreća nije izneverila staroga Srebrnicu; pomogao je nenadan sretan slučaj i Crni Ratnik bude spušten u podzemni hodnik, u društvu s Britvom i jednim od ona dva pomoćnika Redžepovih, koji su mu bili na ruci pri povraćanju vojvodinom iz mrtvih.Bar Redžep je tada verovao da je to neobično veliki uspeh i vanredno golema sreća što se vojvoda jednom dočepao podzemna hodnika i time izašao na put spasenja. „Posle sviju tegoba i opasnosti, posle strašnih trenutaka, u kojima je izgledalo da je sve izgubljeno i propalo, Crni Ratnik i njegova družina opet su evo izvedeni na put spasenja, i njino potpuno oslobođenje samo je još pitanje kratka vremena.“ Tako je mislio Redžep aga posle ovoga poslednjeg uspeha, i u tom trenutku osećao je da se s njega skinuo ogroman teret, koji mu je gnječio i dušu i srce i koji je strahom i bolom punio celo biće njegovo. „Spaseni su! — mislio je starac u sebi, i u tom trenutku osećao je kako se čisto podmlađuje, i kako u njemu opet bujno oživljuju eve one lepe nade i svi oni mili snovi, kojima se još od davne mladosti krepi i hrani duša njegova. I doista, da je koga bilo da toga dana bolje zagleda staroga Bošnjaka, opazio bi da se starac sad čisto ispravio, da nije više onako pogrbljen, da korača sigurnije, da nosi glavu više, da pogleda ponosnije, i da mu iz blagih plavih očiju sija nepomućena radost i čista sreća... „Pa kako li će se tek ona obradovati!O kako će njena čista duša plivati u rajskom blaženstvu, kad čuje da je uzor i ljubimac njen sretno istrgnut iz nokata crne smrti, i da se već nalazi na putu spasenja, koji će ga možda još ove noći izvesti na slobodu.“ Tako je mislio radosni starac, i jedva je čekao trenutak kada će dobiti priliko da svoju radost podeli s lepom Mare, koja je u brizi žudno iščekivala svaki glasak, da joj u onome mraku od sumnje i očajanja sine kao zračak nade. No ova lepa radost nije dugo trajala. Izmeću Redžepa i sužnika, koji su pošli podzemnim hodnikom, bilo je ugovorenih znakova, kako će se sporazumeti kad patnici jednom prodru do izlaska.Za slučaj da naiđu na kakve smetnje i da ne mogu proći do izlaska svi, ugovoreno je da pošlju bar jednoga, koji će paljenjem spremljene gomile suvih drva dati znak da je sprovod u neprilici i nevolji. Ali eto prođe taj dan, pa prođe i cela iduća noć a još se niko ne pojavi na izlazu prema Savi.To Redžepa strašno zabrinu.On je upravo bio preneražen, i, strepeći od teških posledica, on preduze mere da se prisutni članovi odbora Noćne Braće još toga dana pred noć sazovu u vanrednu sednicu na bratski dogovor. Sednica je trajala dugo i bila je veoma burna.U koliko su pre više verovali u spasenje, u toliko je sad svakome teže padalo da čuje za nove teškoće i nove opasnosti, koje prete da upropaste sve dosadašnje uspehe. Riga je s najvećom uverenošću tvrdio da izlaska mora biti i da je njegov plan sa podzemnim putovima tačan; pogreške može biti samo u tome, ako su putnici u mraku pogrešno udarili drugim pravcem; jer ima rasputica i levo i desno.Palo je zameraka i Redžep-agi — prebaciše mu da se suviše žurio; naročito su ga koreli što je uputio i vojvodu u tu neizvesnost, ne sačekav da vidi kako će proći oni prvi. Srebrnica se pravdao da je čekanje i oklevanje bilo nemoguće i da bi značilo sigurnu pogibiju.Njegovi razlozi bili su umesni, ali kao što obično biva u teškim položajima bez ishoda, ljudi krive jedan drugog, i ako sami osećaju da nemaju dovoljno razloga za to okrivljivanje. Govorilo se dugo i mnogo, a još ništa nije bilo odlučeno.Prepirke počeše najzad uzimati oštar, zajedljiv oblik.Duboko potresen prekorima koji u ljutini i protiv njega padoše, osetljivi Riga istače se u sred skupa i javno uze na se svu brigu i odgovornost, da sam siđe u podzemne hodnike, da se pridruži zalutalim putnicima i da ih izvede na slobodu.On je za to jamčio čašću i glavom svojom.Njegova drska uverenost i samopouzdanje ohrabrilo je i druge i zbor se razišao prilično umiren i razgaljen. Posle svršena zbora Redžep i Riga ostanu na samo.Na Redžepu je ostala obveza da uvede Rigu u tvrđavu i da ga spusti u podzemni hodnik istim putem, kojim su prošli i svi ostali, što su sad pod zemljom.Među tim teškoće su bile ogromne, i već tu u samom početku uspeh je bio vrlo sumnjiv, ako opet ne pomogne kakva slučajnost, kao što je bilo prilikom svođenja Crnoga Ratnika.Istina, Riga se nadao da bi u slučaju krajnje nužde mogao naći i drugi ulaz, a da ne mora proći kroz tamnicu, odakle su ušli ostali.Ali za to traženje trebalo je više vremena no što su ga oni imali, jer bi inače oni pod zemljom umrli od gladi i žeđi, pre no što im stigne pomoć odozgo.Svakako valjalo je da se Redžep i Riga iz bliže razgovore i da se potanje obaveste o svima pojedinostima, pošto u takim stvarima jedna jedina propuštena sitnica može da pokvari ceo posao. U podužem razgovoru Redžep-aga pomenu ime lepe Mare.Ali i ako je to bilo samo uzgred i slučajno, opet je privuklo Ritinu pažnju. Progutan golemim interesom one glavne stvari, o kojoj se vodila reč, Riga u prvi mah nije mogao pribrati dovoljno pažnje na ovoj drugoj, za taj mah sporednoj stvari.On je čak nije ni toliko zapamtio, da bi se mogao odmah setiti šta je to, što ga je tako blisko zainteresovalo.On je jasno i razgovetno pamtio samo jedno, da ima nešto važno i za njega dragoceno, o čemu će on misliti, o čemu mora misliti, ali to će biti posle, docnije, onda kad jednom utvrdi i spremi ovu glavnu stvar, koja mu sad stoji na vratu. I doista, kad su se o svemu potanko razgovorili i utvrdili čitav plan, kad će i kako će otpočeti posao, Rigine misli neprimetno i čisto neosetno za njega sama pređoše s ovoga glavnog predmeta na ono sporedno, na ono nešto što ga je tako interesovalo, a čega se nije mogao jasno setiti. U početku Riga se osećao kao ono čovek koji je negde u gunguli video nekoga od starih poznanika, pa sad ne može jasno da se seti ko je to bio i kako upravo izgleda. Ali on je mislio uporno i bio se zaneo toliko, da ga Redžep-aga čak i upita, što se tako na jedared zabrinuo. Misleći tako uporno sve o tom jednom te jednom predmetu, Riga je osećao kako mu u glavi biva sve vedrije, sve jasnije, kako mu ono što traži dolazi sve bliže; kako je evo već tuna pred njim, još ih deli samo jedna jedina tanka zavesa, a najposle nije ni zavesa, to je samo kao neka laka, beličasta zamaglica koja se evo sama proređuje i gubi...I na jedared Riga prošaputa dosta glasno: Mare!Njemu se učini kao da mu je neko sad tu na uho prišanuo to ime a on ga samo ponavlja onako kako ga je čuo. „Mare — mislio je Riga dalje. — Mare!Otkuda mi sad na jedared to ime, i što će mi ono, i otkuda mi ono dolazi sad na um!...Ah da!Mare, Mariola!Sličnost u imenima, to je dakle ono što me je zainteresovalo.Najmanja sitnica koja me na nju potseća mila mi je i draga!...Ali ko pomenu prvi to milo ime?Da li ga ovaj starac ne izusti malo pre?Ili se to meni samo tek tako učinilo?Ili to ime zbilja nosi kakva ženska, koja ima neke veze s glavnim predmetom o kome smo se ovde malo čas savetovali!I ako doista ima takve ženske, ko je, šta je i gde je ona?...Ah! da to nije ona čudna hanuma vezirova, o čijoj duhovitosti toliko pričaju.Ali ja sam o njoj i ranije nešto slušao.A posle, ona čini mi se nosi drugo ime.Kako ono bejaše!Nije Arifa! drukčije je.Da li sam zbilja ja slušao ranije za njeno ime“... Tako se Riga zapletao i spoticao o stotinu mutnih, nejasnih pitanja.Najzad okrete Redžep-agi. — Spomenuste li vi malo čas kakvo žensko-ime? Redžep se zamisli.On se zbilja nije sećao. — Ne znam, ne sećam se; da nisam slučajno uzgred pomenuo ime Mare! — Jes, jes — prekide ga Riga. — Jes, Mare; tako ste rekli!...A ima li ženske s tim imenom?I ko je ona? i gde je, gde je sad? Riga je ovo izgovorio tako, da ga Redžep pogleda začuđeno, i gledao ga je tako dugo, ne govoreći ni reči.Najzad jedva se trže. — Oprostite mi, mladi prijatelju — reče on sad blago i prijateljski — nešto sam se bio zamislio pa i ne saslušah dobro vaša pitanja.Pitate ko je Mare i gde je sad?... — Jes, jes, to sam pitao — pohita Riga da objasni. Redžep pogleda Rigu još jednom pažljivo, a kroz glavu mu prođe misao: Ovo ovoliko interesovanje ne može biti naprazno: ovde se jamačno krije kakva tajna.Usled toga stari Bošnjak odluči u sebi da s mladim Grkom mora biti pažljiv i vrlo odmeren, u toliko pre, što su tu pažljivost nalagala i sama pravila društvena. Naime, po statutima Noćne Braće, sem ostalih odlika, članovi su još bili podeljeni i po godinama.Ova podela naročito je važila pri oceni i upotrebi članova kad su im poveravani kakvi važni praktični poslovi, gde su imali da dolaze u dodir s drugim ljudima. Po toj podeli imalo je društvenih tajana, za koje su članovi mogli doznati samo onda, kad napune izvesan broj godina, a pre nikako, pa bili oni ma kako sposobni i za stranku zaslužni. Među te tajne spadalo je i pitanje, koji su članovi u društvu Noćne Braće. Obične članove, tako da reknemo rekrute strankine, mogao je znati svaki redovni član i to nije kriveno unutra među članovima.Ali članovi višega reda, koji zauzimaju važne položaje u društvu i svojoj družini, mogli su biti poznati samo starijim članovima.Najposle oni članovi, čiji je društveni položaj takav, da bi za njih veoma opasno bilo, kad bi se saznalo da spadaju u redove ove družine, mogli su biti poznati samo starim članovima, koji su u društvu najmanje pet godina, i koji su navršili tridesetu godinu života.Riga nije spadao u red tih članova već ni no svojoj mladosti, što se videlo na prvi pogled.S toga Srebrnica još odmah u početku bejaše rešio da mu ne kazuje ništa bliže o lepoj Mare, u toliko pre, što se s razlogom moglo sumnjati da ovde ima spletene još i neke druge tajne. S toga Redžep odgovori hladno, da je Mare prva hanuma vezirova, mlada, lepa i duhovita ženska, ali inače žena kao i sve druge žene. Riga se interesovao od kad je ona kod vezira, i da li se zna kakva je porekla, iz koje je pokrajine, da li je bila udata pre no što je dospela u harem, i da li ima koga od rodbine? Sva ova pitanja izazvaše kod Redžepa još veće sumnje, naročito kad ču neke pojedinosti, za koje je znao da se potpuno podudaraju s prošlošću lepe Mare.S toga je na Rigina litanja odgovarao izvijeno, i po neke stvari naročito je prestavljao sasvim u drugoj boji, no što su bide u istini. Znajući neodoljivu snagu lepote Marine i gledajući ovo mlado, delikatno, divno momče, za koje bi rekao da je celo celcato od samih živaca, Redžepu se tako reći sama naturala misao, da su se ovo dvoje morali negde videti i da Riga još boluje za lepom ženom.S toga se s razlogom bojao da se može pokvariti cela stvar i da će Riga jednim mahom biti onesposobljen za svaki dalji posao, ako dozna da je žena, koju on obožava, u njegovoj blizini.I ma da nije bio siguran, da li sve to baš tako stoji, opet je smatrao kao meru mudre predostorožnosti, da kod Rige razbije svaku sumnju, te mu je prema tome i odgovore davao.Utisak je bio pametno sračunjen.Posle nekoliko zgodnih odgovora Redžepovih, kod Rige se opet pogasiše plamičci razbuktane nade i on je bio uveren, da između vezirove lepe Mare i negdašnje njegove božanske Mariole nema ničeg opšteg i zajedničkog. Ali ovaj slučaj opet je ostavio na njemu osetan utisak.Još te noći on je sretno bio spušten u podzemni hodnik.Ali i ako je to silaženje pod zemlju bilo vezano s mnogim tegobama i bliskim opasnostima, za sve to vreme Riga se više bavio sećanjem na ovaj raniji razgovor no na nezgode i opasnosti, koje su ga okružavale sa svake strane. Sišav dole pod zemlju, Riga prvo preduzme brižljivo ispitivanje i pregledanje hodnika, kojim je prolazio.Na prvom mestu njegovu živu pažnju privukao je onaj čudni mehanizam, koji je pomagao da se u sred tamničkog zida otvaraju široka, potajna vrata, na koja su i izmakli zarobljenici. Ova naprava bila je veoma majstorski udešena.Na jakim železnim stubovima bio je pritvrđen širok, masivan železni ram, vešto popunjen tesanim kamenom, kojim je bio postavljen i ceo ostali zid tamnički.Tako udešena, ova vrata bila su klinasto srezana, te su pri zatvaranju nailazila u žljeb glatko i nečujno.Krajnji kamenovi oko pervaza bili su tako uglačani a fuge (jaružice gde se kamen s kamenom sastaje) tako podešene, da ni najbrižljivije istraživanje ne bi moglo otkriti gde su ta vrata.Iznutra, iz tamnice, ova vrata nikako ne bi se mogla naći, baš da se sve i kaže: Evo u ovom zidu ima potajni prolaz. Druga izvrsna osobina ovih potajnih vrata bila je ta, što su se veoma lako i otvarala i zatvarala, a kad se jednom zatvore, onda drže tako čvrsto da se ni najvećim čekićem ne bi mogla obiti.Među tim za otvaranje dovoljno je bilo da se u jedan isti mah na dva razna mesta pritislo s tri prsta jedne i s tri prsta druge ruke.Gde su ta dva mesta, gde je valjalo pritiskivati, kao i to kako treba namestiti prste pri pritiskivanju, to je trebalo unapred znati, jer bez toga vrata se drukčije nikako ne bi mogla otvoriti. Najzad, kod ovih je vrata bilo dobro i to, što se kucanjem i lupom nisu mogla pronaći, kao što to obično biva kod šupljih prostora u zidu, i kao što bi bilo i ovde, da pažljivi majstor nije pri građenju na sve mislio i svačemu se dovio. Snabdeven malom, za nošenje zgodnom lampicom, koja je imala tu dobru osobinu što dugo traje i jako svetli, Riga je prvo najpažljivije pregledao i upravo proučio ova potajna vrata i tek je onda pošao dalje. Na prvim koracima on primeti u ovom podzemnom prolazu drugu jednu osobinu, po kojoj je odmah poznao, da se nalazi u prokopu, koji je u jednom starinskom planu i rukopisu obeležen kao „samrtnički prolaz“.Riga uze brižljivo pregledati svodove ovoga prokopa i brzo se uveri, da zbilja sve onako stoji, kako je zabeleženo u starom rukopisu. Čudan je ovo bio prolaz i namenjen je za osobite prilike i slučajeve.Počinjući od potajnih vrata, pa na dvajestak koraka, tavan ovoga prokopa bio je zasvođen kamenim pločama.Na rastojanju od tri četiri koraka, uzdizao se naročiti kameni pojas, koji se kao luk povijao i služio kao potpora i naslon zasvođenim pločama, da se imaju o šta opirati i da tako ceo svod bude jači.Na rastojanju od dvajestak koraka, dokle traje ovaj svod, bilo je svega četiri ovaka kamena luka.Svaki luk bio je sazidan od naročito skrojenog i tesanog kamena, koji je bez ikakva maltera i lepa prosto naslagan jedan na drugi.Svaki luk gore u sredini zasvođen je i zaključen velikim klinastim kamenom, koji zatvara i drži ceo svod.Takvi su bili svi ovi lukovi. Prema tome dovoljno je bilo da se iz svakoga luka izbije onaj kamen iz sredine, što zaključuje svod, pa da se na celom ovom prostoru od dvajestak koraka zemljište sruši i prolaz zatrpa.Ovaj deo prokopa za to je namerno tako i načinjen.Izlazeći iz tamnice i ulazeći dublje u prokop, čovek je mogao za sobom zasuti prolaz na čitavih dvajest koraka i time preseći put onome, koji bi iz tamnice za njim gonio.Isto tako, dolazeći obratno iz prokopa u tamnicu, mogao je čovek zaroniti put za sobom, da ga ne mogu stići, ako bi ga iz prokopa gonili.Dakle, ovaj je prokop pravljen za neki naročiti cilj. Ali, da bi ovo rušenje prolaza za sobom bilo što lakše i brže, duhoviti majstor pobrinuo se još za nešto.U svakom onom velikom kamenu, što zaključuje svod, bila je izdubljena naročita rupa, koja se sa strane zgodno zatvarala, a u koju je mogla stati skoro čitava pregršt baruta.Još je bio namešten i naročiti fitilj, koji je na zavojac ulazio u šupljinu, a spolja se mogao po želji ostaviti duži ili kraći, prema tome, kako se telo da ranije ili docnije sprovede vatru do baruta.Upotreba je, dakle, bila prosta i jasno.Ko hoće da zatrpa prokop na čitavih dvajest koraka, dovoljno je da upali četiri fitilja, pa da se ukloni, što se sve moglo izvršiti u trenut oka.Kad fitilj dogori i oganj zapali barut, zaključni kamen na svodu prska i ceo se luk ruši.Čim su porušeni lukovi, ruši se i cela tavanica od kamenih ploča, a za njom i rovito zemljište ozgo i sa strane, i prolaz je zatrpan. Za čitavu ovu napravu Riga je doznao prilikom brižljiva proučavanja podzemnih prolaza u beogradskoj tvrđavi, i sad se samo divio, da zbilja sve onako nalazi, kako je u starom rukopisu bilo opisano.Riga je sve ovo promatrao s velikom radoznalošću i bio je veoma začuđen, kad nađe da su šuplji kamenovi zbilja napunjeni barutom i da stoje čak i spremljeni i namešteni fitilji, kao da je sve ovo nedavno neko naročito spremao.U stvari ovo je ovako stajalo već više od pola veka, o čemu se Riga uverio brižljivim razgledanjem nameštenih fitilja. Za sve ovo znao je sada samo on jedan jedini.Nikome od zarobljenika, koji su ranije ovuda prošli, nije ni na um palo da ovo razgleda i proučava, niti su oni imali vremena za to, niti su pomišljali da im tako što može trebati. Idući dalje pustim podzemnim hodnikom i pregledajući brižljivo svaki korak, Riga je nailazio još sveže tragove kuda su prošli zarobljenici.Ujedno on je pažljivo motrio da nema kakvih pobočnih izlaza i putanja, koje bi mogle biti vratima zatvorene, jer je iz opisa znao da ima i takvih prolaza.Zagledajući tako pažljivo svaki korak, on je sporo napredovao, ali je dobit bila u tome, što je bar temeljno upoznavao pređeni prostor. Svoja promatranja na ovom podzemnom putu Riga je vršio s onom predanošću i pažnjom, koja je bila jedna od karakternih osobina njegovih.Delikatna telesna sastava, on je bio veoma energična i smela duha, i kad se lati kakva posla, vršio ga je sa strasnom upornošću — upravo s poetskim zanosom.Takav je on bio u svemu što radi.Obično on se nije hteo ni primati posla, koji mu nije po duši, ali kad se nečega lati, onda je to za njega sveta obveza i on je kadar skapati na takom poslu.To je u najlepšem smislu reči bio junak rada. S takom predanošću Riga se latio i ovoga posla.Dok nije sišao pod zemlju još je bio rasejan i potresen mislima, što ih kod njega izazva sličnost imena Mare i Marijole.Ali, čim je bio jednom na poslu, taj ga je posao progutao i on se ceo celtat bejaše zaneo za svojom idejom, da mora naći izlaza iz ovoga podzemnog hodnika. Zanet brižljivim proučavanjem svega što je nalazio na svom podzemnom putu, a što je moglo biti od koristi glavnoj stvari, on nije ni opažao kako vreme brzo prolazi.S toga je bio veoma začuđen, kad u neno doba pogleda na svoj časovnik i vide da je već puna četiri sahata pod zemljom.U isti mah do njega dopreše i neki nejasni zvuci.To ga podseti da je u blizini ljudi, koji u očajanju lutaju pod zemljom i kojima on treba da odnese spasenje i slobodu.Tada mu se učini da je u daljini nazreo nekakav slab zračak svetlosti.Zakrsti znak na duvaru da bi znao dokle je pažljivo ispitao prolaz, pa se onda brzo krete napred da se nađe i sastane s očajnicima, koji mu se i ne nadaju. Zarobljenici bili su u očajanju.Pošto su naišli na prepreke, koje zatvaraju dalji put, jadnike spopadne užas.Ali nije bilo vajde ni očajavati.Valjalo je ma šta pokušati.I oni su pokušavali da kopaju na mestima, gde im je izgledalo da je zemlja rovita i da se oburvala.Kopali su rukama i komađem kamenja, ali posle silnih napora nije bilo nikakvih rezultata.Tada neko predloži i oni rešiše, da se vrate natrag, i da se iskupe svi na onom prostranom mestu, što je upravo na najuzvišenijoj tačci, na pregibu gde se iz gornje tvrđave silazi u donju i gde je stajao širok zaokružen podzemni otvor, nalik na veliku, mračnu, podzemnu dvoranu.Tu su se rahat svi mogli smestiti i skupiti u blizinu jedan do drugoga, da se dogovore i posavetuju šta da se čini u ovoj golemoj nevolji. Oni su tu većali više od dva sahata, kad iz daljine Riga bejaše nazreo zračak svetlosti i krenuo se za njom. Malaksala, očajna, većina sedela je u naokolo oborene glave i skrušena srca, nemoćna ni da što smisli ni da što novo preduzme.Na sredini stajala su obadva upaljena žiška i svojim malaksalim zrakama jedva upola razgonila gusti mrak, koji je vladao u ovom gluhom podzemnom prostoru.Govorili su i još se prepirali samo njih pet-šestorica, i to od onih, koji su bili najzdraviji, najsmeliji i čija duša nikad ni u najstrašnijim trenutcima nije malaksavala niti se podavala strahu i očajanju. Crni Ratnik, koji je s Britvom već bio stigao među ovu družinu, sedeo je u jednom uglu, bled i ponikao u teškim mislima.Na njemu se ogledala krajnja fizička iznurenost.Grudi su mu burno i nejednako odskakale pod udarcima nadražena i uznemirena srca i teška ubrzana disanja.On je ćutao sa stisnutim zagriženim usnama, na kojima se tek ovda onda zmijugao boni i gorki osmejak.To je bio podsmeh zloj sudbini i onoj nadi, s kojom je pre nekoliko sahati silazio amo pod zemlju.Nadao se da je izašao na put spasenja, a on je taman bio sišao u mračnu grobnicu, iz koje će možda samo slobodna duša izleteti, ako istina ima još nekoga života tamo negde gore, sem ovoga života zemaljskoga. Bejaše upravo nastao trenutak opšteg ćutanja, kad se iz daleka čuše nečiji koraci.Svi se prenuše, jer su znali da niko od njinoga društva nije otišao tamo na tu stranu, od kuda se sad razgovetno čulo nečije koračanje.Svi upreše poglede na tu stranu, ali gust mrak prikrivao je i najbližu daljinu. No koraci su se primicali sve bliže i bliže.Najzad čuše se već na samom ulasku u podzemnu dvoranu.Neki od sužnika kročiše korak dva bliže izlasku, zavirujući u mrak.Najedared pred njima se ukaza vitka, suptilna pridika mladoga Grka.U onom sumraku mnogima se u taj mah učini da gledaju pred sobom nekakav duh, neko neznano stvorenje, koje dolazi s drugoga sveta, da ih, očajne, pohodi i da im, beznadežnima, donese nade i utehe.Mnoga srca toplo zakucaše i ako još niko nije mogao ni slutiti od kuda na jedared izniče iz mraka ova neznana prilika, koja tu pred njima stoji nema i nepomična.Je li to kakav podzemni duh, koji dolazi da im objavi, da su sad u njegovom carstvu i da od ovoga trenutka nastaje njegova vlada nad njima?Ili je to kakav dobri anđeo, koga nebesa šalju, da njima patnicima donese radostan glas izbavljenja?Ili je to, najzad, prvi vesnik turske potere, koja za njima goni, koja im je već nanjušila trag, i koja će za koji trenutak ispuniti vikom i užasom ove mračne prostorije?.. Bejaše nastao trenutak napregnuta ćutanja.Reči se svakome zamrzle na usnama i samo nemi pogledi uzajmio preleću i pitaju se ko je ovo. — Sretan čas našega sastanka! — odjeknu sad sa usana bleda mladića, na sitnom, mekom grčkom jeziku. Mnogima se učini, da je to zbilja anđeo progovorio.Ovako sladak, ovako mek glas nemaju smrtni ljudi. U prvom trenutku niko ništa ne odgovori.Ali prvo iznenađenje brzo prođe, i dva tri glasa u jedared odgovoriše grčki.Ti su glasovi izgovorili razne reči, ali sve te raznolike reči kazivale su jedan isti pojam, jednu istu misao i jedan isti osećaj, kazivale su ono što je u tom trenutku svakom bilo na duši... „Dobro nam došao!Neka blagoslov prati svaku stopu tvoju!“ — glasio je opšti odgovor. Riga je razumeo zabunu ovih patnika, s toga pohita da im objasni stvar. — Ja sam izaslanik naše svete družine — reče on stupajući bliže — i poslat sam amo da potražim put spasenju, i da vas izvedem iz mraka na svetlost i slobodu.Po ugovorenim znacima očekivalo se da će se ko od vas još jutros pojaviti na izlasku kod Save.Ali kako nikoga ne bi, družina se pobojala da vam se nije desila kakva nesreća te je po mogućstvu preduzela mere za vaše spasenje.Ja sam poslat amo, a druga dvojica upućena su da zađu od izlaska sa Save i da pokušaju, neće di otud moći da prodru amo do nas.Ja temeljno poznajem ove podzemne staze i bogaze u ovoj tvrđavi, i uzdam se u Boga i u dobru sreću, da ćemo naći izlaska.Ne očajavajte, braćo, no da se saslušamo i poslušamo.Da čujem šta ste pokušavali do sad i da vidim šta se može učiniti dalje. Govor Rigin saslušan je s napregnutom grozničavom pažnjom.U golemoj nevolji, u tesnacu bez ishoda, ljudi su bili skloni da lako poveruju u sve što uliva neke nade ili bar sluti na spasenje. Riga je dočekan kao izbavitelj, a to je još jače budilo njegovu usplamtelu energiju.U ostalom i sam položaj cele ove družine gonio je da se hita.Ljudi su bili bez ikakvih sredstava za život.Ono malo komadića, što im je zaostalo od poslednjega hapsanskog obroka, i po savetu iskusnih starih hajduka bilo poneseno da se nađe, „zlu notrebalo“, već je bilo pojedeno.Gladovanje je već otpočelo, a od samoga početka većina je bila upućena da pije prljavu i nezdravu vodu, što se ovde onde mogla naći u prokopu.Ono malo zdrave vode, što je uzeto iz tavnice, čuvano je za bolnike, kojima je voda upravo bila lek.Sve je to upućivalo da se hita.S toga je Riga odmah bez odlaganja pristupio poslu. Prva mu je briga bila da se potanko izvesti o faktičkom stanju stvari.Oni su mu kazivali, a on je brižljivo beležio: kolika je svega ljudi; šta imaju sa sobom; dokle su išli i šta su našli; šta su do sad pokušavali; za koje su vreme snabdeveni osvetljenjem, koliko ima bolesnika? i t. d. itd. Iskazi su bili veoma nepovoljni.Sem potpune oskudice u hrani, Riga je s golemom brigom primio vest, da imaju svega dve male motičice za kopanje, a samo jedno jedino sekirče.Pa i te dve motike doneo je tek nemi vojvodin pratilac i to još obadve bez držalje, jer ih je u pronosu valjalo kriti.Među tim lako se moglo desiti da se naiđe na kakav stari prokop, koji se na više koraka zaronio, te će trebati da se otkopava.Položaj je bio nesretan, ali oduševljeni mladi Grk uzdao se u dobru sreću i verovao je da će samo proviđenje biti naklonjeno mučenicima i junacima, namenjenim da posluže svetom i velikom delu oslobođenja jednoga plemenitog, ali nesretnog naroda.S toga on nije davao da se na njemu poznadu tragovi brige i sumnje, već veseo i vedra lica krene na posao. Riga odabere šest dobrovoljaca, koji su se sami istakli i ponudili, rasporedi ih, pa se krenu u istraživanje.Promatranje je otpočeto odande gde ga je Riga bio prekinuo, i trajalo je puna četiri časa, dok se došlo do kraja hodnika, dokle su dolazili i ovi pre njega.Brižljivo je pregledan svaki pedelj duvarova, ali izlaska nije bilo nigde.Na nekoliko mesta bivalo je pobočnih otvora, ali to su sve bili duži ili kraći ćor-sokačići, putovi bez izlaska, koji pođu 5—6 ili desetak koraka, pa dalje ni maći.To je bio rezultat do koga je Riga došao u svom prvom istraživanju.Očajan rezultat!Ali on još nije očajavao... Na kraju glavna hodnika, gde je prokop na jedared prestajao, bilo je nekih tragova po kojima se moglo uzeti da je dalji prolaz zasut, oburvan, a da je ranije prokop išao dalje napred.Brižljivim ispitivanjem Riga steče potpunu uverenost da stvar tako stoji.Prema tome sad je bilo glavno pitanje: koliko traje to oburvano zemljište, upravo, koliko je koraka debeo taj srušeni sloj zemlje, što je tako nesretno zapušio dalji prolaz?Ta debljina mogla je biti jedan korak, a mogla je biti i sto koraka.Na pamet se nije ništa moglo pogoditi.Riga izda naredbu da se živo kopa. Ljudi se bace na posao i radili su s onom voljom i energijom, s kakvom bi živ-zakopan čovek zapinjao da što pre otkopa svoju nesretnu grobnicu.Bilo je samo dve motičice, s toga su mogli raditi samo dvojica.Kad se jedni umore, zamenjivali su ih drugi.Zemljište je bilo peskovito, rovito i lako za kopanje.Rad je brzo odmicao, i za nepuna dva časa otkopali su blizu pet koraka.Ali što su dalje išli, rad je postajao sve tegobniji.Posle peskovitog zemljišta naišao je šljunak, a posle šljunka dolazile su sve veće i veće kamenice, dok se radnici na jedared nisu našli pred jednostavnom stenom, koja je prečila svako dalje prodiranje. Pokušaju da tu stenu obiću desno — Ne ide!Pokušaju da je obiđu levo — opet ne ide!I desno i levo jednostavna stena zagrađuje put. Da li su u kopanju pomeli pravac, kojim je išao stari prokop, pa udarili u stranu; ili prokopa dalje zbilja nikada nije ni bilo — ko bi to mogao znati!Jadni Riga uzalud je sve bliže i bliže primicao lampu, i sve više i više zavirivao u svoje crteže, planove i hartije — one mu ovde nisu davale nikakva obaveštaja. Već je bilo osam časova uzbuđena, napregnuta rada: osam časova kako su ljudi pošli puni vere i nade u srećni ishod, i u koliko je sahat za sahatom prolazio, u toliko je nadanje njino s trenutka na trenutak opadalo!Sad su već pri kraju.Pred njima stoji ogromna, jednostavna, kao čelik tvrda stena, a oni se okamenili pred njom, iznureni, malaksali, očajni, bez zračka nade i bez trunke pouzdanja!.. Bled kao smrt, Riga je stajao u njinoj sredini.Dva jasna žiška osvetljavala su ovu grupu očajnika.Dugo su ćutali, dugo su gledali u zemlju, u stranu, u mrak!Najzad pogledaše jedan u drugoga!Njini umorni, malaksali pogledi susrestše se. Najhrabriji od sviju iz družine držao je jedan žižak u levoj ruci.On ga sad ispusti, pokri lice rukama i reče promuklim glasom: — Braćo, Bog nas ostavlja!On je okrenuo svoje lice od nas i mi smo osuđeni da skončamo u užasu i očaju u ovoj mračnoj kosturnici!.... Rigu tri četiri puta prođe strahovita drhtavica.On se zatrese, povede, pa onda on se zaplaka od golema jada! — Braćo, neće, ne može, ne sme biti da nas blago proviđenje sasvim, konačno i bez povratka napušta i ostavlja.Ja još verujem u milosrđe nebesno!...Ja još ne očajavam!Ja još verujem u spas i izbavljenje!...Nebo nas kuša!Budimo junaci!Izdržimo do kraja!... I on se mirno saže, diže upušteni žižak, pripali ga i polako, ali mirno i dostojanstveno pođe napred.Ostaci okretoše za njim ćutećki i poniknuto. Jadni Riga otimao se od očaja i branio se junački, ali njegova plemenita duša podnosila je u tim nesretnim trenutcima najužasnije muke. Toliko ljudi dočekalo ga je s nadom, s verom, s tvrdim pouzdanjem.I sve to gladno, umorno, malaksalo, bolno i ljuto izranjavljeno sedi sad u onoj mračnoj podzemnoj dvorani, sedi i čeka kakav li će mu glas doneti on — oo koji se tako iznenadno javio kao dobri anđeo izbavitelj. I sad on treba da izađe pred te ljude i da sam svojom rođenom rukom iskida sve njine nade i jednom jedinom reči da ubije sva njina uzdanja.Sama pomisao na to Rigi je stezala srce.U ovom trenutku on se nije ni sećao da misli na se i na opasnost u kojoj se na jedanput sam našao.Svi osećaji, sve pomisli njegove bile su upravljene na družinu, kojoj se javio kao spasitelj, koja ga je tako oduševljeno dočekala i koju je on na mah tako srdačno zavoleo.S tim očajnim mislima Riga se polako vraćao družini, birajući u pameti reči kako bi joj što štedljivije saopštio ovaj očajnički glas. Kad se Riga dva put javio među ovu družinu, Crni Ratnik je bio kao u nekom dremljivom zanosu.Krajnje iznuren i malaksao, on je sad počešće dolazio u neko čudno stanje, koje je bilo kao neka sredina između sna i jave.Tu bolnik sve čuje i svesan je svega što se oko njega dešava, ali je nekako uzet, ne može da vlada svojim organima i ne može da dade od sebe znaka koji bi hteo. Na priliku neko nešto govori.Bolnik to čuje i on zna da ono ne stoji onako kako o njoj govori.Hteo bi da mu odgovori i da ljude obavesti.Ali on uzalud mrda usnama, uzalud se napreže, on nikakav glas ne može da dade od sebe, a ako što i protepa, to su zamršeni, nerazgovetni zvuci, a ne jasne i razumljive reči.I bolnik saznaje tu svoju nemoć.U prvi mah njemu se čini kao da on jasno govori, ali oni ljudi oko njega navlaš i za inat neće da ga razumu, upravo grade se da ga ne razumu.To ga onda strahovito jedi.U taj mah on gleda ona lica oko sebe ljutitim, kivnim pogledom i čisto bi da ih proguta ili ustreli očima. No malo po malo on počinje razbirati, da nije krivica do ljudi, već do njega, što ga drugi ne razumu.I on sad počinje da se srdi na se i na svoje bespomoćno stanje i toj srdžbi posle nema mere.U tim mučnim trenutcima bolnik ima samo jednu jedinu jasnu, određenu žudnju, da sam sebi zada smrt i da se tako izbavi od muka koje trpi.Srećom te stradalnik u tim očajnim trenutcima ne može da vlada ni rukama, ni nogama, inače pokušaji samoubistva bili bi neizbežni. Tako užasno stanje često traje po čitave sahate.Tu bolnik trpi najstrašnije muke, za koje sem njega niko drugi ne zna, jer se ni no čemu ne poznaju.Jedino je, što bi pažljiv promatralac mogao opaziti, usplahiren, nemiran, gnevan pogled, koji je uvek pouzdan znak da je duša uskolebana i potresena. Posle tih strašnih trzavica kod stradalnika nastaje nov umor, nova krajna malaksalost, koja se završuje dubokim, dugim, mirnim snom, posle čega se bolnik budi okrepljen, utišan i oporavljen.U duši mu tada caruje neobičan mir, i neko blago, dobro raspoloženje i osećanje razliva se no celom telu. Kad se Riga na jedared onako nenadno javio iz mraka pred ovu družinu, Crni Ratnik bio je tada upravo u tom mučnom stanju bunovna zanosa.Slušajući govor Rigin on se živo sećao da mu je taj glas poznat, da ga je nekad negde već slušao, i da je to bilo u nekoj važnoj prilici, gde je rešavano nekakvo krupno, upravo životno pitanje, koje se njega tako blisko ticalo.Ali kad je i gde je to upravo bilo, vojvoda se nikako nije mogao setiti, kao što se nije mogao doviti ni to, koji je ovo čovek i kako mu je ime.Znao je samo toliko, da je taj čovek za njega veoma važan, veoma važan! Riga opet, sa svoje strane, zanet jednom jedinom mišlju da što pre nađe izlaza iz ovoga mračnoga carstva, nije imao kad ni da razgleda društvo, koje mu je sve od reda bilo nepoznato.U onom sumraku on je jedva zapazio tek nekoliko obličja i to mahom kod ljudi koji su bili na sredini podzemne dvorane, bliže žišku.Crni Ratnik bio je tada u prikrajku i prisenku i Riga jedva da ga je i smotrio u onom uzbuđenju i sumraku. Sasvim je drukčije stajala stvar sada, kad se Riga vraćao tužan i malaksao sa svoga prvog pokušaja.Crni Ratnik već se bio povratio i u punoj svesti on je baš u taj mah ozbiljno razmišljao o očajnom položaju u kome se nalazi sa svojom družinom.Ali i ako je celo stanje bilo vrlo očajno, vojvodino raspoloženje bilo je mirno, blago i on je s najvećom hladnoćom i s neobičnom jasnoćom proziranja odmerao jedan po jedan fakt i jednu po jednu mogućnost, računajući šta može, a šta ne može biti, na šta se mogu još uzdati, a koje su nade sasvim izgubljene. Čim je Riga stigao među družinu, svi su videli da uspeha nema.Nije trebalo da to Riga rečima kazuje, to je kazivao njegov pogled, celo njegovo držanje i ako se, jadan, usiljavao da prikrije svoje pravo raspoloženje. — Braćo moja, računam da imam posla s ljudima i junacima, s toga ću vam reći celu, neprikrivenu istinu.Mi smo celu stazu brižljivo pregledali i izlaza nema.Pokušavali smo da na kraju prokopa kopamo dalje.Otkopali smo za 5—6 koraka, ali smo naišli na jednostavnu stenu, koja preči dalje prodiranje.Prema svemu tome izgleda da za nas nema spasa.Ali ja još ne očajavam.Daleko je još do očajanja!Još imamo da okušamo i sreću i snagu.Do sad mi smo pregledali samo pobočne duvarove levo i desno.Sad valja još da pregledamo isto tako brižljivo pod i tavanicu, jer lako može biti da ima otvora koje gore ili dole imaju ulaz u kakav novi hodnik.Dalje na više mesta ima i levo i desno zadnivenih pobočnih sokaka.Valja okušati da se i tuna u njima kopa, jer lako može biti da je to kakav zaronjen prolaz.Veoma sam umoran.Odahnu ću koji trenutak, pa ćemo ponova na posao.Daćete mi samo sveže radnike i bar jednoga s kojim se mogu sporazumevati.Vas ostale molim da mirno i strpeljivo čekate kraj cela posla. Dok je Riga ovo govorio, Crni Ratnik slušao ga je pažljivo, čisto s prijatnim disanjem.Odmah po prvoj reči njemu se učini glas tako poznat, tako blisko poznat.Pa onda on govori grčki.Ah! to je on... on je!... Riga još nije bio izgovorio ni desetak reči, a vojvoda je već znao ko je to i jedva se uzdrža da ga ne vikne po imenu.Ali sad, kad Riga svrši svoj govor, Crni Ratnik progovori. — Građanine Riga, viknu on nešto uzdrhtalim, ali opet za to jasnim, zvučnim glasom. — Građanine Riga!Jeste li to vi, po Bogu! Na ove reči Riga se strese, kao da ga je šinula najjača električna struja.On nije dobro čuo svaku reč; on čak nije jasno razumeo ni glavni smisao tih reči; ali onaj glas, onaj čudni glas!... — Jes, to je njegov glas: to me je on viknuo po imenu.Takav glas samo on ima; tako može samo on govoriti, on... on... on! Ali ko je to on?...On je moj izbavitelj; on me je spasao iz najžešća okršaja...Sam ranjen, on je izneo mene polumrtva i spasao me!... Zar on mene spasao!...Ta on je ubica moj, najstrašniji zlotvor moj!...On mi je ukrao moje najveće, najdragocenije blago, ukrao mi dušu, život pamet, sreću... ukrao mi nju!...Spasao mi ubijeno telo, a ubio mi živu dušu!...Ah kako je sve to davno bilo!Tako davno!Jedna čitava večnost prohujala je od toga doba.Od tih događaja mene deli čitavo more mraka.Da li se ja dobro sećam; da li je baš sve tako bilo kako se meni čini?.Možda i nije!...Možda mi on ništa nije ukrao!Možda je on prav i nevin!... Ali jedno je jasno i nesumnjivo — to je on! Sva ova gužva isprekidanih misli i osećaja obrte se u jednom trenutku kroz Riginu glavu.On bejaše zastao, kao da se na mah skamenio; ali se brzo pribra. — Jes to je on, moj davnašnji poznanik Srd, čovek koji se tako dugo izdavao da je brat lepe Marijole, a ovamo je bio njen obožavalac i ljubaznik! I Riga je bio nepokolebljivo uveren, da se nije prevario, da je to doista taj čovek.I ako se s njim rastao pre više godina, i ako je sad čuo samo nekoliko nerazgovetnih reči, on je opet znao bez ikakve dvoumice da je to Srd.Ne po glasu, ne po rečima, Riga je to znao po osećaju.Celom dušom, celim svojim bićem on je osećao da ona crna, nejasna masa, što se gubi i sliva s pomrčinom tamo u onom uglu nije niko drugi do on — njegov kobni suparnik Srd.I da nije vojvoda progovorio i da se nije javio, Rigi se činilo da bi on sad ovoga trenutka onako sam doznao, da je to taj čovek.Ta to se za boga samo kaže, to se samo po sebi oseća; iz onoga ugla bije taka studen, da se to mora osetiti.I on bi to morao još ranije opaziti, samo da nije bio toliko uzbuđen i zanesen svojim rođenim mislima o spasavanju družine. Tako je mislio Riga u sebi, ne skidajući ukočeni pogled s one nerazgovetne mračne prilike, čiji se oblik gubio u sumraku. — Priđite, građanine Riga, da se vidimo iz bliže — reče vojvoda, pokazajući mesto kraj sebe, gde bi Riga imao da sedne.Riga kroči bliže, ali na prvom koraku on se povede; prosto je osećao da mu se u glavi muti i brka.Ali on pribra poslednju snagu i priđe Crnom Ratniku. U drugom raspoloženju, vojvoda bi možda sasvim drukčije dočekao Rigu.Ali sad je kod njega bila nastala ona tiha duševna maina, ona dobrodušna raspoloženost, koja obično nastaje posle jakih živčanih kriza i koja je bila jedna od karakternih crta u sadašnjoj slabosti vojvodinoj.On pruži ruku mladome Grku, i reče dostojanstveno, ali srdačno: — Građanine Riga, pružam ti ruku s bratskom iskrenošću.I ako prošlost možda nije još sasvim zaboravljena, prilike u kojima se nalazimo, jedinstvo zadaća kojima težimo, i golema svetinja opšte stvari, kojoj obojica predano služimo, dovoljne su da preko prošlosti spuste debeli zastor zaborava.Sam taj fakt što te vidim sad ovde s nama zajedno, sve mi kazuje i ja iskreno mogu reći, da sam kadar predati prošlost potpunom zaboravu... Crni Ratnik ućuta: nasta kratki tajac.Riga htede reći: „mogu i ja!“, ali te mu reči nekako zastadoše u grlu, kroz glavu mu prođe misao, da bi to bila laž, kad bi tako rekao i mesto onoga što bejaše zaustio, Riga čisto prošaputa: — I ja bih bio veoma sretan, kad bi mi pošlo za rukom da nađem izlazak iz ove grobnice. Razgovor polako pređe na očajan položaj, u kome se svi nalaze.Ali i o tome nije se imalo šta mnogo govoriti.O tome su svi mislili i osećali skoro isto.Pade još nekoliko opštih pitanja: Od kad je Riga u Beogradu?Kako izgleda u gradu i tvrđavi, od kad je nestalo zarobljenika?Šta govore Turci i nagađaju li bar približno kuda su mogli pobeći.Na sva ova pitanja Riga je odgovarao kratko i hladno.Razgovor se jedva vukao i nije se vezivao.Riga je češće sklapao oči, kao ono čovek, kad ga odoli dremka.Crni Ratnik ponudi ga da se tu gde u uglu malo odmori, što Riga jedva dočeka i odmah ustade. Prisutni koji su znali grčki, čuli su ovaj razgovor između vojvode i mladoga Grka.Dakle njih se dvojica poznaju.I ne samo to, no su čak i neki sukob imali.Šta li je to moglo biti, o čemu vojvoda veli da ga treba pokriti „zastorom zaborava“?Ali svakako ovo je neki važan čovek, kad mu vojvoda posle svega toga opet prijateljski pruža ruku i nudi mu upravo svoje prijateljstvo. Ta i mnoga druga pitanja na mah su se počela šaputati kroz gomilu.Međutim, Riga već bejaše legao u jedan ugao da malo otpočine.Uslužni prijatelji, koji su u njega još gledali kao u spasitelja svoga, bejahu našli dva ćebeta i napravili mu dosta udobnu postelju.No Riga nije spavao. Umoran i duševno i telesno, pa još ovako potresen nenadnim sretanjem s čovekom, koji je imao tako odsudna uticaja na celu sudbinu njegovu, Riga u prvi mah bejaše zbilja zaspao.Ali to je bio tanak, upravo paučinast san, i on ga nije mogao pritvrditi.Jedva da je spavao i nekoliko trenutaka, kad se na jedared žestoko trže, bejaše ga prepao nekakav čudan, strašan san.Sanjanje je bilo kratko. On, Riga, sedi kraj morske obale i gleda mirno, glatko, kao metal sjajno, morsko ogledalo, uživa u divnom izgledu i misli u sebi: — Bože moj, kako je veličanstveno, kako je divno more i kako ga ja odavna nisam ovako mirno posmatrao! Ali, na jedared, na sred one glatke i sjajne površine počinje voda nemirno vriti i ključati i penušiti se, kao da je odozdo negde na mah podložena najjača vatra. „Šta li to može biti? — kao misli on — da se tu nije na jedared provalilo morsko dno; ili se javio kakav podvodni mali morski vulkan; ili se možda tu na tom mestu biju kakve krupne morske životinje, ili je najzad nešto sasvim drugo, nešto novo, njemu nepoznato“? Dok je on, tako začuđen, nagađao, na jedared ona usključala voda poče se dimiti i sve više ključati i dizati se, dok najzad ne naraste u visinu za čitava dva tri hvata.Tada se ceo taj paroviti, magloviti i zapenušeni stub na jedared krete i neobičnom brzinom polete pravo obali, pravo amo njemu, Rigi, a u isti mah začu se i neko neobično šuštanje. Dok bi udario dlan o dlan, taj čudni stub prilete obali i Riga sad s nemim užasom primeti da se u tome zapenušenom stubu kovitla i nekakvo živo, žensko stvorenje.Raspletene kose, naga tela, dugih u vis podignutih ruku, to je čudno stvorenje ličilo pola na furiju pola na morsku nimfu, koja se iz pene rađa.Njeno lice bilo je onakaženo, nagrđeno, nekim užasnim pakosnim osmehom, ali i kroz te nagrđene crte on je raspoznavao i jasno poznao nju... svoju milu, svoju božansku Morijolu. Sav zaprepašćen, Riga skoči, ali pre no što je mogao i korak kročiti dalje, čudna prilika dolete na obalu, izvihori se iz mora na suho i kao strašni neodoljivi vihor dočepa ga, obuze ga cela, okrete ga u kovitlac, diže ga sa zemlje i, vihoreći dalje sa strahovitom brzinom, diže ga u vis i nosila ga je sve dalje i dalje, sve više i više, dok na mah i zemlja i sve, što je dole na zemlji ne poče tonuti i nestajati u njenoj magli.A on je čuo samo neko neobično šuštanje i osećao da se penje sve više i više... Adi na jedared svega nestade; presta čudno šuštanje; nesta one magle, koja ga je uvijala, nesta svega, a on ostade sam, ostavljen, napušten u sred ovoga neizmernog, nedoglednog praznog prostora, i odmah poče padati dole!Padao je sve brže i brže, sad već leti kao najbrža strela, a ogromno rastojanje između njega i zemlje postaje sve manje i manje... Riga se trže!Već nekoliko trenutaka blenuo je u onaj sumrak, a još je jednako osećao kao da mu u ušima zuji vazduh od brza padanja!... Neko vreme Riga je tako ležao, ne shvatajući potpunce da li je ovo san ili java.Ali malo po malo svest se pribirala; on krenu desnom rukom i dodirnu hladan, vlažan duvar.Ovo ga sasvim rasvesti, i on se sad sasvim jasno sećao i gde je i šta je s njim, i šta je s drugima, i sve!Tako je trajalo neko vreme; posle ga opet poče spopadati kao neki dremež.No to nije bio san, spavanje, već zanos u mislima, koje su ga odnosile u daleku prošlost.Osobito mu jasno iziđoše pred oči neki i neki trenutci iz prošlosti i to, za čudo, baš oni trenutci koji su imali neke veze s njegovom lepom Marijolom.Da li je na to sećanje uticao onaj čudni san, gde je svoju divnu boginju na jedared video u onom onakaženom strašnom obliku, ili je pokretač tih sećanja bio Srd, s kojim se Riga tako nenadno sastao?Sve jedno, tek on se najjasnije sećao baš onih trenutaka kada je zbog lepe žene došlo do burnih pa čak i krvavih sukoba sa Srdom. Divna, tiha noć; odozgo sija meka, blaga mesečina, bolnika da leči svojim čarobnim, čudnim zracima.On, Riga, sedi u mirisnom vrtu.Slab je; tek je počeo ustajati iz kreveta, tek je počeo prezdravljati od teških, skoro smrtonosnih rana.Kraj njega sedi njegov izbavitelj i vrli prijatelj Srd, brat Marijolin.On se raduje što se Riga počeo oporavljati, on ga još mazi kao malo dete i sve mu čini po volji. — Ja sam mnogo buncao za vreme bolesti? — pita on, Riga. — Mnogo — odgovara mu Srd i sve si buncao o Marijoli i jednako si je pozivao da preskoči u drugu lađu, pa da bežite zajedno. Riga se na ovo bolno smešio, a u sebi je mislio: — Srd je tako dobar; on me neguje kao brata svoga, on me tako iskreno voli, za što mu ne bih poverio svoju tajnu.Odmah će mi biti lakše na duši, čim ma s kime podelim jade moje.I u plamenim strasnim rečima on kazuje Srdu kako je bezumno, do zanosa, do ludila zaljubljen u njegovu sestru, u lepu Marijolu. Ali za čudo, Srd tu ispovest prima hladno i kad je Riga već bio svršio ispovest, on samo dodade suho: To su ludorije i mladićske fantazije! To je prva slika iz prošlosti.I ona je sad tako jasna, i tako razgovetna pred njegovim očima. Sad dolazi druga slika, druga scena. Opet je noć; on i Srd opet su zajedno: opet se nalaze u gradini, samo što sad nema one divne mesečine već vlada prilično gust sumrak.On ne može kroz taj mrak da sagleda lice Srdovo, ali on oseća da je to lice natušteno, namrgođeno, kivno. — Čudna je to ljubav koja postaje bez ikakva povoda, bez ikakva razloga, bez ikakva znaka od uzajamnosti, bez ikakve nade da će ikada naći odziva kod ženske koju obožavamo! — veli Srd ljutito. — A zašto moja ljubav ne bi mogla nikada naći odziva kod lepe Marijole? — pita Riga naivno. — Za to što ne može! — prodera se Srd gnevno. — Ali za što, za što ne može?! — pita opet Riga. — Ne može!I dovoljno! kad ja tako kažem ciknu Srd i razjareno lupi nogom o zemlju. — Ja sam se bar nadao — odgovara Riga. — Ti nisi imao pravo da se na to nadaš, ona ti ničim nije dala povoda da se na to nadaš. — Nije mi dala povoda!A po čemu vi to znate? — Znam po tome što drukčije nije moglo biti. — Ali ako bih ja tvrdio da je bilo. — Onda bi ti bio nitkov i podlac, jer bi lagao! — čisto riknu Srd. — Srde! ja nikad ne lažem! — I Marijola nikad ne laže! — odseče Srd kivno. — Ne velim ni ja da laže, ali ona je ipak znala za moju ljubav i predusretala je štedljivo i pažljivo, znači podgrevala je. — Lažeš! — viknu Srd grozno — Lažeš!Marijola nije mogla podgrevati tvoju ljubav.Njoj podgrevci nisu ništa trebali, jer već je imala čoveka koga ljubi. Rigi se učini da se cela ona bašta okrete oko njega.On jedva prošaputa. — Ona imala čoveka koga ljubi!Ko je taj čovek! — Ko je da je šta se to tebe tiče! — Najposle neka je baš i imala.Ko meni može zabraniti da je ne volim! — Ja, ja ti mogu zabraniti, i ja ti eto zabranjujem.Njeno ime da niste nikad više uzeli u usta — prodra se Srd grozno. — Vi ste njen brat, ali vi nemate pravo da činite takve zabrane. — A po čemu vi znate da sam ja njen brat! može biti da ja nisam njen brat. Riga pogleda Srda začuđeno. — Pa niste valjda vi taj njen zaručnik? — A po čemu vi znate da ja ovo jesam i da ja ovo nisam.Možda ja nisam njen brat; možda ja nisam njen zaručnik.Šta tu vi zlate i šta se sve to tebe tiče. Mešajući čas „ti“ čas „vi“.Srd je neobuzdano napadao na Rigu, dok je on na protiv bio tako miran, da se upravo i sam čudio svojoj hladnoći. To je druga slika iz prošlosti, koja sad na jedared bejaše jasno uskrsla u uspomeni Riginoj. Za tim se sećao drugih scena.Sećao se one kobne večeri, kad je između njega i Srda opet došlo do jakoga sukoba, a neko iz mraka na jedared nanese Srdu opasan udarac nožem u slabinu.Srd je u prvi mah mogao verovati da je taj podmukli napadaj delo Rigino, i da je to izvršio kakav njegov najamnik.Tek mnogo docnije ta se sumnja rasejala, pošto je sam Riga neumorno gonio napadača i tragao za njim sve dotle, dok mu zbilja nije ušao u trag. Najzad, Riga se sećao i onih očajnih trenutaka, kada je, posle besnih sukoba sa Srdom, slomijen i utučen dolazio u svoju odaju, padao ničice, oblivao se u suzama i gorko se pitao: — Pa oko čega se ovo koljemo kao rčkovi nas dva ludaka, nas dva nesretna čoveka?Otimamo se o nju, a nje nigde nema: sporimo jedan drugom pravo, kao da će onaj koji pobedi odmah odatle otići pravo u njeno naručje, a ovamo od nje nema ni traga ni java.Ona se izgubila, nestalo je i naše je oči nikad, nikad više neće videti!...Pa o šta se onda otimamo, bednici!O ime njeno, o uspomenu njenu, o praznu, hladnu senku njenu. To je bila poslednja slika iz prošlosti koja se javi Rigi u punoj jasnosti.Za tim na jedared od prošlosti njegove misli munjevitom brzinom okretoše se sadašnjosti i u nju zaroniše duboko. „Nema je, izgubljena je... mi se otimamo o uspomenu, o hladnu senku njenu!...Je li to tako?Jeste ili nije?...Nije tako, živoga mi boga!Ona više nije izgubljena, ona sad nije u daljini; ona je tu blizu, u neposrednoj okolini našoj i to ona živa, ona telesna, topla, sveža i mirisna, ona na javi, a ne u priviđenju... Take su se misli počele vihoriti u glavi Riginoj, i što dalje, one su preletale sve brže i burnije. „Jes, mislio je on dalje — ona je ovde, tu u Beogradu, u tvrđavi, u haremu vezirovom.Ona lepa i mudra Mare, o čijoj se duhovitosti toliko priča, nije nikoja druga do moja anđelska Marijola.Stari Redžep navlaš je to od mene prikrio.Jamačno je prozreo moje osećaje a znao je kako stvar stoji u istini!... „A ovaj zagonetni čovek, ovaj Srd, koji se tako dugo i tako uspešno izdavao za brata njena, nije niko drugi do njen zaručik, njen ljubaznik, koji je jamačno s toga i dopao tamnice, što je došao bio u tvrđavu da nju otme, da nju dočepa i odvede iz harema.Pokušaj nije ispao, uhvaćeni su u klopku i sad treba ja da ih spasavam odavde!...Oh ludi, oh bezumni Riga! „Tako je i drukčije ne može biti.Stvar je jasna do očiglednosti.Oni su ovde imali u prvom redu svojih ličnih, svojih sebičnih ciljeva i smerova, a kad je stvar posrnula, onda joj je dat opšti patriotski značaj, da se dedaci kao što sam ja, lakše uhvate na lepak...O, bezumni, mahniti Riga!O ti si još verovao, kukavče, da se žrtvuješ za sveto i veliko delo slobode!...Jes, da oslobodiš haremskih veza jednu kadunu vezirovu, kako bi što pre mogla pasti oko vrata jednom probisvetu, jednom hajduku!... Riga gnevno škrgutnu zubima, krv mu burno jurnu u glavu, smrče mu se pred očima, a u ustima nasta čudno šuštanje: u slepim očima lupalo je kao da udaraju čelični čekići. U tom trenutku jedna neočekivana, nenadna nakazna misao niče u bolnoj glavi Riginoj.On oseti strahovitu žeđ, u grlu ga je palilo, stezalo, peklo.Ali on je osećao da tu žeđ ne bi mogla ugasiti ni voda, ni vino, ni rakija — krv ljudska, krv Srdova, bila bi jedino piće koje bi mu ugasilo ovu čudnovišnu, paklenu žeđ, što mu celo telo sažiže. I Rigi dođe jasno i razgovetno odlučna misao, da skoči, da se kroz sumrak prokrade do Srda, da mu nenadno i duboko sjuri nož u grudi na dva tri mesta.Krv će jurnuti, a on će prisloniti usne na one krvave rane i piće, piće, piće; piće dok se ne nasiti; dok topli napitak ne rashladi ovu žeravicu, koja mu peče utrobu, koja mu je usijala sve živce te se iskre kao žice usijana čelika. Riga se zbilja diže i sede; pipnu se za dvorezi, kao guja oštar lezginski kratki mač, koji mu je visio s pred o pojasu.Kao krvožedna okovana zverka, ljuto oružje visilo je o svom lancu.Malo dalje u uglu videla nazirala se nejasna, crvenkasta masa — to je postelja vojvodina, gde on leži ispružen poleđuške.U podzemnoj dvorani vladao je grobni mir.Sve je dakle bilo u redu.Nikad bolje prilike da izvršim svoju nameru i da utolim ovu strašnu žeđ — mislio je Riga u sebi.I on se polako, pažljivo podiže i ustade na noge. Da ga zakoljem: jes, jes, idem da ga zakoljem...Idem pravo odavde.I to sad odmah, bez odlaganja, bez propuštanja!.. Riga je izgledao miran, staložen, pribran; činilo mu se da mu je sve jasno i razgovetno, da zna i šta hoće, i kako hoće i zašto tako hoće.U stvari pak u njegovoj glavi vladao je sad nepregledan mrak, a njegove misli bile su kao ogromna grdno zamršena gužva. Što dangubim!Šta čekam!Što ne idem?.. — mislio je Riga, ali noga mu se još nije kretala... Na jedared Riga ču nekakav glas.Neko ga upita: „Kuda ćeš?!“ bar Rigi se tako učinilo da je čuo to pitanje.U stvari to je progovorio glas njegove probuđene savesti.On se trže, uplaši se, bi mu kao ono čoveku kad ga nenadno uhvate baš kad se maši da što tuđe ukrade ili poumio da učini što rđavo. Bedni mladić uhvati se oberučke za glavu.Krupne kaplje hladna znoja curile su niz njegovo lepo, bledo mramorno čelo. — O bože!Šta je ovo od mene!Kakva se ovo bura digla u izmučenoj duši mojoj!Kakve su ovo gadne i bezumne misli koje me saleću sa svih strana!...O Bože! kakav je strašan mrak u mojoj glavi; moje se misli brkaju; ja sam na putu ludila!..Čekaj, čekaj da vidim šta je ovo!Daj da se priberem; daj sve od početka da pregledam i ocenim.Da li ja zbilja imam razloga da ovoga čoveka ovako mrzim?Da li je on u istini moj zli duh, moja nesretna kob, ubica sreće moje!Ili je sve to samo prazno, suludo uobraženje moje, koje u istini nema nikakva osnova. Riga se opet polako spusti na zemlju, sede, uze glavu među šake i udubi se u teške misli. Mislio je dugo i logično; na pojedine misli, koje su mu bile nejasne, povraćao se po dva tri put i pretresao ih s početka do kraja: mislio je ozbiljno, kritički, na ipak rezultati do kojih je došao bili su mračni i neveseli. Evo šta je on izveo na čistinu i smatrao od sad kao nesumnjivu neporečnu istinu. Lepa Mare vezirova nije niko drugi do ona ista bajna ženska, koju je on nekada poznavao, za kojom se zanelo sve umlje i otišla sva duša njegova. Srd je zaručnik ili ljubaznik te lepe žene.On za njom gine, a jamačno i ona za njim. Nije verovatno da je Srd bio ravnodušan što lepa žepa provodi svoje dane u vezirovom haremu, on je morao težiti i raditi da je spase otuda.To ga je jamačno i namamilo te je pao Turcima u ruke i dopao tamnice. On, Riga, došao je sad da spase Srda iz opasnosti u koju je zapao.To znači on stavlja na kocku svoj rođeni život, da bi spasao Srdov, kako bi mu ovaj posle što sigurnije mogao uzeti ispred nosa žensku za kojom on sam gine i boluje već od toliko vremena!Zar to nije bezumlje i krajnje ludilo? Ali Srd je ugledan član, upravo vojnička glava znamenite družine Noćna Braća.Svi balkanski rodoljubi polažu na tu družinu najveće nade svoje.Najbolji ljudi među Balkancima stavili su se u službu te družine i dušom i telom: sve dobre patriote gotove su u svako doba da za nju umru.Pa zar je onda malena stvar spasti čoveka, koji je vojnički genije te družine, upravo duša njena, najglavniji stub njen, pošto se, na kraju krajeva, ipak jednom mora apelovati na silu, a tad će uspeh biti toliki kolika bude sposobnost vojničkoga vođe.Dakle ne spasava Riga jednoga švalera koji će mu preoteti žensku za kojom i sam umire, već on u stvari izbavlja jednoga rodoljuba balkanskog, čija bi propast bila veliki gubitak za sve balkanske narode. Tako je tekla borba misli kod Rige.Ali na gornje postavke javljali su se sve novi i novi prigovori. Jes, Srd je stekao glas velikoga junaka i sretnoga vođe, ali koliko će sve to poslužiti čisto grčkoj stvari i velikom povesničkom zadatku, koji stoji pred velikim i slavnim grčkim narodom. Srda svi hvale, ali teško da njega kogod bolje poznaje no on — Riga.Srd je poreklom Srbin i u duši je vazda ostao veliki Srbin i u prvom redu on je srpski rodoljub.Da li će to biti od istinska interesa po jelinsku stvar, kad se na čelu celokupne vojničke snage balkanske istakne čovek koji gaji druge i drukčije ideale no što su ideali plemenitih grčkih rodoljuba. Istina, Srd je mnoge godine proveo u sredini grčkoga naroda, i on je tu stekao glas velikoga jelinskog rodoljuba.U mnogo prilika on je voljno zalagao glavu svoju za uspeh grčke stvari, ali tu je uvek uspeh grčki bio ujedno i uspeh srpski.Ali šta li će biti onda, kad jednom stvar sazri i dođe do izvršenja, pa se u tome, recimo, pokaže neki antagonizam između srpskih i grčkih interesa.Ko nam jamči da će Srd izdržati i to iskušenje!Nije li, na protiv, vrlo verovatno, da će se onda u njemu pojaviti u svoj silini plemenski instinkt i naklonost, što bi ga dovelo do odluke, da jelinske interese potčini a možda i žrtvuje srpskim interesima.U najboljem slučaju Srd bi se tu mogao javiti kao apostol pomirljivosti, koji bi tražio da se uzajmnim popuštanjem dođe do sporazuma i sloge.Uzmimo da baš tako bude, što je najbolji slučaj, pa ne izlazi li čak i tada da bi Jelini morali mnogo što šta žrtvovati i popustiti od svojih zahteva za ljubav sloge sa Srbima.A te žrtve, ta popuštanja, zar to nije čist gubitak, kad se uzme kako sad stoje stvari, gde je uticaj jelinski znatno pretežan, niti ikome i na um nada da tu pretežnost osporava i suzbija.Ne bi li dakle na kraju krajeva najkorisnije bilo, da toga čuvenog i proslavljenog Crnog Ratnika sasvim nestane.Na njegovo mesto bez sumnje bi se istakao kakav Grk i jelinska stvar bila bi u dobitku.Usled svega toga, mesto da ga izbavlja, Rigina dužnost možda bi bila baš obratna, da ovde u ovoj podzemnoj grobnici sahrani Srda, i da ga više ne pusti na beo dan! Ali tek što je ovako dolazio do jednoga rezultata, navrtale su se druge misli, drugi razlozi, drugi osećaji da potru i ponište prve. — Ako je Srd zbilja takav kako ga ja sebi sad predstavljam, kako to, da to ne opaze toliki drugi ljudi, koji su s njim dolazili u dodir, a koji se odlikuju velikim iskustvom i odličnim poznavanjem ljudi i ljudske duše.Oni su u toliko prilika mogli videti Srda na delu, pa kad svi oni nalaze da za spas toga čoveka treba napregnuti svu snagu naše družine, onda neće li biti pre verovatno da iz mene govori zavist i ljubomora, no da su svi oni slepi, a ja jedan okat!... „Zavist, ljubomora!...Pa neka je baš i tako; zar ja nemam pravo da mu zavidim i da budem ljubomoran?Otkuda ti osećaji u meni?Jesam li ih ja navlaš tražio?Je li od moje volje zavisilo hoću li zavoleti tu žensku ili ne?Zar ja ne bih bio i mnogo mirniji i mnogo sretniji da je nikad ni poznao nisam, da tu ljubav nikad osetio nisam.A kad su ti osećaji nikli bez moga učešća, bez moje volje i želje, nikli meni samo na jad i muku, kako onda mogu ja biti odgovoran za njih, kako mogu biti kriv za ono što bez moje volje i dolazi i traje i prolazi. Tako se Riga mučio da prevari sam sebe.Ali tek što je prividnim razlozima utišao svoje sumnje i dvoumice na mah iskrsne nova povorka suprotnih postavaka, i izmučeni mozak radi dalje. „Ako je dopušteno da čovek odmah pođe za svakom svojom požudom, da popusti svakoj svojoj strasti koja u njemu bukne, pa ma ona bila i štetna po njegove bližnje, onda kakva je razlika među dobrim i zlim, među karakternim i beskarakternima, među moralnim i nemoralnim ljudima?!Požude se javljaju, strasti niču, ali čovek je tek u toliko čovek i karakter, u koliko bude kadar da savlada, da utoli i pobedi te svoje neobuzdane strasne polete i požude“... „Pa onda, vrede valjda što god svi ovi drugi ljudi.U svojoj strasnoj zaslepljenosti protiv Srda Riga je na njih i zaboravio.Ali oni su tu, oni u njega gledaju kao u spasitelja svoga i vrebaju svaku reč, svaki pokret njegov.A njina sudba vezana je sa sudbinom Srdovom.Nije moguće izbaviti njih, a ostaviti njega.Propast ili spas mora biti zajednički“... „Ne, ne!Ona ružna, ona gadna misao o osveti ne sme nadvladati i održati pobedu.Kao vazda do sad, Riga tako mora i sad ostati čovek i junak; on mora savladati svoju strast i ispuniti svoju dužnost do kraja.On je došao amo da spase ove ljude i on ih mora spasti, a kad to izvrši: kad se jednom nađu na slobodi, onda će mu biti odrešene ruke, i slobodan čovek od slobodna čoveka može tražiti kakva hoće zadovoljenja.... „Pa onda, ko zna, možda bi bilo puta i načina da on, Riga, steče ljubav njenu i pored živa Srda, i ta ljubav onda ne bi bila otmica!...Oh bože! — Riga pokri lice rukama i osećao je kako sama pomisao na to puni dušu njegovu nekim čudnim blaženstvom. Dođoše mu na um neke sitnice iz davno zaboravljene prošlosti, krupne sitnice, kojih se on sad tako živo sećao. „Ona je tada rekla „možda“! — mislio je Riga u sebi. — Jes, tako je rekla.Govorila mi je o svojim političkim idealima, o svojim nadama, o nemogućnosti da nađe potpunu sreću u svojoj ličnoj sreći, dok gleda svuda oko sebe jad, čemer i gorko ropstvo tursko... Opšti jad, narodno stradanje čisto je ugušilo u njoj ženske osobine i donekle predrugojačilo njenu žensku prirodu.Eto, ona je mlada, zdrava, bujna ženska, u najboljem dobu, kad strasti imaju najveću moć nad mladom, svežom dušom.Ali, eto, ona opet za to još ne može da se priveže za koga svim žarom čiste ženske ljubavi.Njene naklonosti nekako se uvek okreću onome, ko je najzaslužniji na širokom polju velikoga narodnoga dela.Može to biti i stariji, fizički neugledan čovek, samo ako je veliki junak narodni i veliki trudbenik na svetom delu narodnoga oslobođenja — takav čovek nju privlači i zanosi.A to je najbolji dokaz da tu malo imaju udela čisto ženski osećaji, već preovlađuje patriotska misao i potčinjava sebi sve druge osećaje. Tada joj je on, Riga, stavio pitanje, bi li mogla ljubiti takoga čoveka, kao što je on, kad bi to u jedno bio i veliki junak i veliki rodoljub.Ona se na to grohotom nasmejala, ali to nije bio zajedljivi podrugljivi smeh, već dobrodušno smejanje mlada i vesela srca i tu je rekla! Možda bi i mogla! „Kad je ona izustila ovo „možda“, ja sam tada bio još golobrado momče, koje tek stupa u život i koje dotle nije imalo nikakvih istinskih zasluga na polju narodna oslobođenja.Od toga doba tu je nastala temeljna promena.Pre svega ja sam od toga doba u borbi za nju, štiteći je mojim rođenim grudima od grabljivih ruku janičarskih, dobio teške i duboke rane, od kojih u malo što nisam glavom platio.Široki tragovi tih strahovitih rana poznaju se i danas po snazi mojoj.Nije moguće da lepa žena, koja je tako poštovala tuđe rane bude neosetljiva spram rana koje su u neku ruku njene rane, zadobivene u odbranu njene časti i njene ličnosti. Najzad on će se sad ovde u ovoj prilici javiti kao izbavitelj cele jedne patriotske družine, a što je najglavnije kao spasitelj samoga Srda, čija je sudbina evo u njegovim rukama, Riginim rukama.A onaj koji pomaže i spasava uvek je veći od onoga koji prima pomoć.Tu će Riga, dakle, stajati iznad Srda, biće veći i ugledniji od njega, pa za što se onda ne bi moglo desiti da lepa žena njemu dade prevagu i da njega usreći svojom ljubavlju“... „Kakva bi neizmerena sreća to bila, kakvo blaženstvo!Ta radi same nade vredi to okušati. Riga oseti kako se u njegove umorne i malaksale udove polako uliva nova snaga i nova krepost; on oseti kako je na jedared opet osposobljen da se bori, da se nada i da pobeđuje i on skoči sa svoje vlažne postelje. Pribran i ohrabren, Riga se krenuo na novo ispitivanje i traženje.Opet se odabralo 7—8 ljudi, koji su s njim pošli da mu pomognu i da mu se nađu na ruci. Šes punih časova trajalo je ovo napregnuto, do sitnica brižljivo ispitivanje; činjeno je sve što su bili kadri učiniti odvažni neumorni, a očajni ljudi.Ali svi ovi napori nisu dadi nikakva rezultata, nikakva uspeha.Jedna jedina sporedna i privremena dobit bila je ta, što su u tome tumaranju našli u jednom kutu depo izvorče s koga su se mogli napiti bistre i hladne vode.To je bilo sve.Ali o spasu, o izlasku, o slobodi — ni pomena. Sad se već ni Riga nije ničemu više nadao.Iznuren do krajnih međa, on sad bejaše pao u nekakvu ukočenu, tupu neosetljivost.Vid, sluh, govor, kretanje, sve mu je otkazivalo uslugu.Jedva se dovukao do očajne družine i jedva je mogao reći nekoliko promuklih beznadežnih reči: — Učinjeno je sve što se moglo.Izlaza apsolutno nigde nema.Ni mišić se ne bi mogao odavde izvući, a kamo li čovek.Propali smo i sahranjeni!...Bar na mene se više ne uzdajte, ja dižem ruku od svega. Posle ovih reči Riga je kao samrtni ranjenik pao na zemlju; pao je u neposrednoj blizini do Crna Ratnika, pao je i odmah zaspao kao zaklan. Kad se ovo desilo, Crni Ratnik bio je budan i priseban.On je jasno shvatao sav užas očajna i bezishodna položaja, u kome se nalazio s družinom, i srce mu se stezalo od bola. Strahovit je bio utisak, što su ga poslednje reči Rigine učinile na ovaj zbor paćenika.Već od tri dana bez hrane, bez svetlosti, bez čiste vode i vazduha, a mnogi i bez sna, ovi ljudi bili su i inače slomijeni i popadali.Još ih je jedino krepila nada na skoro spasenje i ona živa nada, kojom ih je do sad Riga umeo da zadahne i oduševi.Ali sad je i toga nestalo.Uzvik očajna jauka potresao je ove mračne podzemne svodove, kad su muklo izumrle poslednje reči Rigine.Šta da rade ovi krvavi paćenici, koje su već odavno ljude napustili, koje sad evo i Bog napušta, i pred kojima stoje mračni, natušteni i zatvoreni i zemlja i nebesa. Izgledalo je da im ne ostaje ništa drugo, no da legnu i da umru... Ali, ah!Bedni čovek stostrukim strunama privezan je za ovaj paćenički život, a proviđenje ga je obdarilo čudnom osobinom, da se još nada čak i onda kad je svaka nada prosta i očigledna besmislica.Smrt je tu, ona stoji pred čovekom besrdačna i neumitna, već je digla svoju samrtničku kosu, već ga je zakučila njome, već ga reže, već ga je u pola, već ga je skoro cela pokosila, a on se još nada i jednako se nada!Kad bi ona mrtvačka glava, što je ispod dželatska noža sletela s krvava panja, mogla kazati šta misli i oseća, mi bi čak i tu čuli varljivu reč „nada“ i dokučili bi veliku tajnu, kako čak i u smrti ima nade za život. Otpočelo je burno i živo savetovanje.U očajnom trenutku Crni Ratnik opet je uzeo komandu u svoje ruke i skupio sve ljude, da se još jednom ozbiljno i svestrano posavetuju. Čudna su to bila savetovanja!Što je stanje bilo očajnije, što je izgleda bilo manje, što se manje imalo šta reći — to se sve više govorilo.Niko nije znao da predloži ništa pametno i korisno, što bi vodilo spasenju.Ali baš za to, što gotovo niko nije imao šta da kaže svi su govorili dugo i mnogo. Predloga je bilo svakojakih.Jedni su predlagali da uhvate jedan pravac pa da kopaju koso na više.Možda će tako probiti na površinu i možda će taj izlaz biti gde god van tvrđave.U tom slučaju možda bi mogli udesiti da na površinu izbiju noću, tako možda ne bi bili opaženi i možda bi se spasli. Drugi su primećivali da je ovaj predlog nemogućan i neizvršljiv.Oni su još u tvrđavi, to je van svake sumnje.Izbiti tu na površinu znači doći Turcima opet pravo u šake.A kad bi se to baš i htelo, ne može se prokop načiniti zubima, a dve lopatice, koje su imali, već su polomljene i skoro neupotrebljive. Bilo je i drugih svakojakih predloga, među njima i mnogo očajnih i bezumnih.Predlagano je da se kopa dalje u započetom pravcu, pa ma koliko to trajalo.Kad odveć odoli glad, da bace kocku, pa na koga padne, da ga zakolju i pojedu. Predlagano je da se njih 2—3 vrate natrag, da okušaju ne bi li se mogli neopaženo provući do Redžepa i doneti mu aber o očajnom stanju u kome se nalaze.Iznošeno je i to da tu ostanu svi i tako zajednički da dočekaju smrt.Najzad istaknuto je da se još jednom ozbiljno traži duž cela prokopa, pa ne nađu li i tada ništa, onda da se vrate natrag u tavnicu svi, opet Turcima u ruke, pa što im bog dade. Sve ove prepirke i savetovanja trajala su vrlo dugo.Za to vreme Riga je spavao.Kad je u pretres uzet već i poslednji predlog o povratku natrag u tamnicu, on se bejaše probudio i slušao je, ali nije razumevao taj razgovor.No po burnim prepirkama pogađao je da se pitanje tiče nekoga odsudnog koraka. Najzad prelomljeno je na jedno.Posle svestrane ocene rešeno je da učine tako, da još jednom traže, pa ne bude li izlaza da se vrate natrag u tamnicu.Posle rešenja pristupljeno je izvršenju. Sve što je bilo zdravije i snažnije krete se da još jednom ponova pregledaju ceo prokop.Crni Ratnik nije otišao.On se osećao nemoćan i ležao je.Čelo nogu njegovih ležao je pritajan ali budan Riga.Vojvoda ga oseti da je budan i oslovi ga. — Budni ste, građanine Riga? — Budan! — Nešto ste se ućutali.Jamačno ste potonuli u daleke misli.Možda se i kajete što ste došli amo. „Ah ha!„Daleke misli“ Kakve su to „daleke misli“?To me on dira za ono, za prošlost, za Marijolu“....„Pa onda „možda se kaješ“!Ovo mi se on podsmeva.Ruga mi se: došao junak da spasava druge, pa sam pao u klopku!...Jes to je podsmeh, podruga, ujed... — mislio je Riga u sebi, a gnev, mržnja i osveta opet ga počeše osvajati.U tom trenutku on opet oseti onu neodoljivu potrebu, da skoči, da sjuri Srdu do balčaka mač u grudi i da se napije, sit da se napije njegove tople krvi. — Jes, građanine Srde mislim na prošlost; sećam se lepe Marijole i pomišljam kako bi slatko bilo i umreti ovde u njenom zagrljaju!... Riga je navlaš bacio ove zajedljive reči, - on je osećao čudnu, neodoljivu potrebu da uvredi, da ujede Srda. Jetke reči dostigle su željeni uspeh.Kad ču ime Marijola, vojvoda se sav bolno naježi i uzdrhta ceo; kao da ga guja peči za samo srce. — Ne verujem da bi vam ona, baš da ste i na samrtnom času, ukazala tu čast i milostinju, ma da je inače veoma milosrdna — reče Crni Ratnik, osećajući nepobednu žudnju da čim bilo vrati udarac. Riga se podrugljivo nasmeja. — Pravo velite rodoljube Srde.Pored tolikih drugih, teško da bi na mene i došao red.U ostalom sva nada još nije izgubljena.Ta njeno je srce veoma prostrano.Najbolji je dokaz za to što u njemu, kraj rodoljuba Srda, već od toliko meseci sasvim komotno kvartiri i mladi vezir beogradski!... Crni Ratnik planu. — Vaše su dosetke i glupe i podle, mlado Grče!Nisko je od tuđe nevolje i ropstva praviti predmet za svoj smeh i zadovoljstvo...U ostalom ko je vama dao prava da takim tonom i s takim očiglednim neuvažavanjem govorite o jednoj osobi, koja u svakom pogledu stoji kud i kamo više od vas!...Najzad, znate li vi, gospodine kavaljeru, šta je meni ta ženska, o kojoj vi imate drskost da se tako nedostojno izražavate. Visokomeran ton vojvodin još više razdraži već i inače rastrojena Rigu.On opet pršte u smeh i sad je navlaš birao izraze sve teže i uvredljivije. — Da li znam šta vam je?O, pa naravno da znam, otmeni gospodine.Ona je vaša ljubaznica, vaša naložnica, konkubina.Ona je vama danas takav isti rod, kakav bi sutra mogla biti meni i drugome, i celom svetu; takva ista kakva je noćas bila mladom veziru beogradskom i kakva će iduće noći biti prvome koji je dobije u svoju vlast, možda i konjušaru vezirovom.A prvi, privilegovani milosnik, kao što ste vi ovde, može imati samo to prvenstvo, da posle sviju drži poslednju smotru nad svojom draganom i da podeli s njom platu, koju dobije za raskrčmljenu ljubav svoju! Da ga je grom u teme pogodio vojvoda ne bi bio teže poražen i zaprepašćen.Još odmah čim se otpočela ova bezumna zavada on je osećao da će mu Riga baciti u lice teške uvrede.Ali ovo je nadmašalo sva njegova očekivanja i prevazilazilo sve vrhunce najkrvavijih i najstidnijih poruga. Crni Ratnik ne mogaše više reči jedne prosloviti: on samo riknu i skoči kao besna ranjena zver. — Brani se, kučko smrdljiva — ciknu on, i njihovo se jatagani u trenu ukrstiše nad glavama njihovim.Varnice sunuše iz ljuta čelika, i dok bi udario dlan o dlan, komadi polomljena oružja poleteše oko boraca.Gnevni vojvoda udarao je svom snagom.Strašni udarci, od kojih bi jedan bio dovoljan da raspoluti čoveka od temenjače do karlice, padali su brzo jedan za drugim kao udarci munje.Ali vešti i okretni Grk zgodno ih je dočekivao, i uvek sretno odbijao: odbijao ih je čak i onda, kad mu u ruci bejaše zaostala samo još polovina jatagana i to sva grdno iskrzana i izasecana. No ova svirepa i očajna borba ipak ne bi mogla još dugo trajati.Riga se branio sad samo još jednim patrljkom od jatagana, a niz lice strujala mu je gusta, crna krv, slivajući se u nedra i slepljujući mu oči.Odbijeno parče oštrica bejaše odskočilo i zabilo se, kao da je rukom usađeno posred leve obrve.U desnoj slabini on je osećao oštar nesnosan bol, a desna čizma već je bila gotovo puna krvi.Već ranjen na dva mesta, još minut-dva i Riga bi bio raznesen na iskrzanom, ali još celom jataganu vojvodinom, da se među njih ne baci 5—6 ljudi s uzvicima užasa i zaprepašćenja. Borci su silom razdvojeni, ali zaprepašćeni i preneraženi prijatelji još stoje oko njih zabezeknuti, ne mogući da se razberu šta se to moglo desiti u trenutku i šta je to bacilo vatru među ova dva čoveka, koji upravo tek što su se sreli i sastali. Među tim njih dvojica stajali su krvavi, mračni i natušteni, kao mrkla nepregledna jesenja noć.Oni reči jedne nisu proslovili, a prisutni prijatelji bojali su se da ih zapitkuju.No Rigi je oticala silna krv, s goga prijatelji prionuše da mu što pre rane zaviju i krv zaustave. Bez rezultata i uspeha ostali su svi napori i sva istraživanja da se pronađe izlaz iz podzemna hodnika.Sva savetovanja i premišljanja dovela su najzad jednom jedinom zaključku, da se vrate natrag u tamnicu, iz koje su umakli, da opet idu u ruke Turcima i da se izmire s mišlju, da izginu od dželatske ruke, ako ih ne spase kakvo čudo, kakva neobična nečekivana slučajna sreća.Riga je jedini bio protivan takom povratku. Da žalosna svršetka, posle tolikih muka i napora!Da nesretnih ljudi, koji su junaštvom svojim zasluživali da budu bolje sreće! U podzemnoj prostoriji vladao je mrtvi mir.Pre no što se krenu Turcima u ruke, bedni mučenici legli su da bar još jednom odspavaju jedan miran, siguran san.Jer ko zna šta ih čeka kad se opet pojave među Turcima.Možda će odatle pravo na gubilište! Svi su spavali.Pod mračnim svodovima čulo se samo ravnomerno disanje, prekidano ovda-onda glasnim stenjanjem težih ranjenika.Ovo žalostivno ječanje bolovi su i u snu istiskivali iz ranjeničkih grudi, i baš za to što bolnik spava, ovi tužni zvuci imali su u sebi nečega što potresa i za samo srce hvata. Ali san, blagosloveni san došao je da bar za koji trenutak zaboravom pokrije i ranjeničke bolove i čemer očajna položaja, pa i ako su se na mahove čudi bolni uzdasi, uspavani patnici nisu osećali sad nikakav teret i tonuli su u srećnom zaboravu sveta i života. I on je spavao!Iznuren oticanjem silne krvi, Riga bejaše klonuo i pošto su mu rane oprali, i privili hajdučki vešto i udesno, on se pritaja i na skoro zaspa. Koliko je taj san trajao, on ne zna.Ali na jedared on se trže.U glavi mu je bilo mutno i /on za dugo nije mogao da se razbere gde je.No krvavi prizor i sukob s Crnim Ratnikom živo mu se javi pred očima i on oseti kako ga probija hladan znoj. Međutim čelo mu je bilo usijano, a iznutra iz lobanje osećao je takav napon da se u istini bojao da mu glava ne prsne.Činilo mu se da se od silnoga žara mozak pretvorio u paru i da ta para sada navaljuje i napire iznutra, da ma gde nađe oduške. On se oberučke uhvati za glavu i dugo se tako držao kao da je hteo šljubiti dve naprsle polovine da se sa svim ne rascepe. Strašna bura besnila je u duši Riginoj; neizmerna gorčina trovala je svaku kaplju njegove krvi; neobuzdan gnev derao je na komade njegovo krvavo srce, a misli su mu u burnom vihoru jurile u kovitlac kroz bolnu glavu. „Ceo jedan otmen zbor pouzdao se u njega i poslao ga amo da spase ove ljude, čiji je život tako dragocen za opštu stvar.A šta je on učinio!Sišao u ovo podzemno carstvo mraka i mesto da spasava ove ljude, on se s njima seče jataganima!..Kakav stid!Kakva neizmerna sramota!...I zar će on posle svega toga moći opet da pogleda u oči svima tim ljudima!... Takva se misao zarađala u vreloj glavi njegovoj.Ali vihor je jurio dalje. „Sekao sam se noževima s vođom ove družine.Ali za što sam se sekao?Jesam di ja na njega udario?Ili je valjda trebalo da povijem vrat, i da ga podmetnem neka što bolje odrubi!Kakva bi jadna kukavica bio ja da se ne odazovem, kad besan čovek jurne golim nožem na me i vikne brani se.Ne, ne!Ja sam činio samo svoju dužnost.Svaki pošten čovek na mom mestu morao bi činiti to isto!...Sramota pada na njega, nasrtača.On je naletio.Ja sam se samo branio. „I ja se još pravdam sam pred sobom za to branjenje!Kakva ludorija!U ostalom on je mene ranio, a ne ja njega.Krv je tekla; ali to je bila moja rođena krv!.... „Jes, jes!..On je mene napao.I to gde?Mene samca, tuđina, neznana stranca, čoveka koji je metao na kocku svoj rođeni život, da spase njega i njegovo društvo, on je papao u sred svojih ljudi i svojih potčinjenih vojnika.To je nisko, podlo, kukavički.To je upravo podmukao, razbojnički napad, i mesto da on kleči preda mnom i moli za oproštaj, ja trzam i kidam sam sebe prekorima što nisam pustio da me raščereči!...Kukavica sam ja!Jer da sam bio čovek na svom mestu ja sam trebao da ga oborim pri prvom udaru i da nogom razmrskam onu aždajsku glavu, koja samo otrov oko sebe bljuje... No ovaj vihor prolazi, a evo ide drugi novi i veći, bešnji i neobuzdaniji. Jes, on je mene napao, ali za što?Za što me je napao?...Jes, zbilja, gde je bio početak?!.. „Počeo se razgovor...O čemu je bio taj razgovor!... Riga je osećao kako ga prolaze žmarci dok se oko ovoga priseća.Na jedared ga nešto štrecnu; on se seti! O njoj!...O njoj je bio razgovor.On je nju branio, a ja sam je napadao!...Ali zar ja nju napadao!..To nije mogućno, to nije istina; ja bi pre iskopao svoje rođene oči no što bi nju napadao!...Ja nju da napadnem!Ne, ne ja sam napadao, ali sam napadao njega!...On je prvi počeo mene vređati!...Jes, sad se svega dobro sećam...On je prvo vređao mene.Rekao je oštre, uvredljive, otrovne reči; rekao je da ona ne može voleti ovaku nakazu kao što sam ja...Možda ja zbilja i jesam nakaza, to je tako; ali je li to moja krivica ako sam nakaza.I otkuda njemu to pravo da se meni u oči podsmeva kako sam nakaza, i kako me ona nikad, nikad ne može voleti, jer ima njega, koji nije nakaza, koji je šta više lep, ugledan čovek!... „Jes, on je lep, ugledan čovek; on je uz to i sretan čovek, jer ga voli ona!...O kako je to blaženstvo biti ljubljen, biti voljen od nje!Kako bih ja blagodario nebesima da je ta sretna sudbina meni pala u deo!Ja bih tada zagrlio ceo svet: ja bih onda voleo i najcrnje neprijatelje svoje.Reč mržnja izbrisala bi se za navek iz moga pamćenja.Njena ljubav pretvorila bi u ljubav svaki dah moj, svaki delić moga tela.O! kako bih ja onda bio dobar, nežan i pun ljubavi spram sviju onih jadnika, koji nemaju tu neizmernu sreću da uživaju njenu ljubav.A onaj stradalnik, koji bi sam goreo od ljubavi za njom, a ne bi nalazio odziva njena — taj bi bednik bio predmet najveće pažnje i najnežnije ljubavi moje.Ja bih ga tešio; ja bih plakao zajedno s njim; ja bih mu olakšao da trpeljivije snosi tešku sudbu svoju; ja bih mu otvorio srce svoje, i ja, ljubljen od nje, mojom ljubavlju spram njega preneo bi tako preko sebe makar i jedan delić njene ljubavi i na njega.Ja bih takvog čoveka uzeo k sebi; dao bih mu da poljubi njenu sliku da mete na srce predmete, koje su stvorile njene vrdne ruke, čitao bi mu njena pisma i duhovno bi ga zblizio s njom preko sebe.Kako bi mi blagodaran bio takav čovek. „A on, šta je radio on... ovaj divljak!On zna sve muke moje; on poznaje neizmernu nesreću moju — ljubiti, a ne biti ljubljen!On je gledao sva stradanja moja; ali mesto žaljenja i naklonosti u svirepom srcu njegovom probudila se guja pakosna svećenja, i on se zverski rinuo na me da me uništi!... „Jes! kad je kao besna zver na me skočio, on je onda imao jednu jedinu nameru — da me ubije.Čak mu smeta i senka moja, smeta mu i prazno ime moje: hteo je da me ubije, kako me više ne bi ni pominjali...To je on hteo!... „To, to je on hteo!Da me uništi!Pa za što onda ne bih i ja imao isto pravo da mu vratim ravnom merom?Što da ja njega ne uništim.Kad ne ume da bude velikodušan u sreći svojoj: kad skvrni onu božansku ljubav njenu, što da ga ostavljam da živi!Ona ne zna; ona se zanela za njim, pa i ne opaža kako on nije dostojan nje i kako će za nju biti prava nesreća ako svoju sudbu za navek veže s njegovom sudbinom.I zar tu ne bi bila moja dužnost da je spasem od te nesreće, da je spasem i mimo njenu volju, pa čak i protiv njene volje!...Jes to je moja dužnost i ja ću je ispuniti.On je hteo da ubije mene, zato ću ja ubiti njega!... „Da ga ubijem!Ali kako da ga ubijem?Gde i kad da ga ubijem?...A posle?Šta će biti posle?Njega da ubijem, a ja da izađem da živim dalje, da u duši nosim jednu krvavu tajnu, da krijem kako sam mu ja oduzeo život!...Ne, ne! to ne može biti!...A i šta će meni život?Za što ja imam da živim?I zar bih ja u opšte mogao živeti bez nje!...A do sad?Do sad kako sam živeo!...No to nije sve jedno.Do sad je bilo drugo, a drugo je sad.Do sad ja nisam znao ni gde je ona, ni šta je s njom, ni da li je u opšte u životu.Tu se još koje kako i moglo živeti...Ali sad...Ona je tu, u blizini, još u pupom cvetu zdravlja i mladosti — pa sad živeti bez nje, živeti bez nade da će ikada biti moja! — Ne to nije mogućno; to ne može biti...To nadmaša moju snagu i ja valja da mrem“... „Ja da mrem, a on?Zar on da živi, da bude sretan, da se u sreći svojoj s podsmehom i porugom seća moje nesreće. — Nikada!Jes, obojica, zajedno... svi mi zajedno moramo umreti!...A to je i najpametnije, mnogo bolje no ići živ Turcima u ruke.. Ugašeni pogled Rigin opet zasija čudnim žarom snage i života.Izgledalo je kao da je u njemu na jedared prosijala neka nova, vanredna misao, koja mu sad prvi put dolazi na um. No ova grozničava vedrina nije dugo trajala; posle nekoliko trenutaka Rigino lice opet pokriše crni oblaci i duša njegova još se više natušti. „On je jedan, a njih je toliko; ako bih i imao pravo da svršim s njim, može li to biti opravdanje i za tolike druge nevine ljude...U ostalom s njima je i bez toga svršeno.Kad izađu odavde njih će dočekati Turci i njina je pogibija sigurna...On neće poginuti, on će naći puta i načina da se spase.Prema tome ja ne dosađujem njima no samo njemu... „A najzad neka bi bilo i nepravo ono što činim. — Ko vodi danas računa o pravdi.Zar je pravo ovo što je sa mnom učinjeno?Čime sam ja zaslužio onako dušmansko ponašanje od strane Srdove.Je li to zavisilo od moje dobre volje da zavolim ili da ne zavolim tu čudnu žensku, koja se na jedared tako odsudno splela s celom sudbinom mojom? — On, Riga, to nije želeo, on bi po hiljadu puta bio sretniji da nikad nije ni čuo za tu žensku.Ali šta da čini kad se sve to tako desilo, bez njegove želje i pitanje!...On je eto nesretan!I valjda je dosta to što je od boga...Za što da tu nesreću još više uveličavaju rđavi ljudi?Za što da teraju pizmu nad njim, koji do sad nije nikome nikakva zla učinio.A njemu evo čine zla; na njega podmuklo nasrću.Zar je Srd premišljao kad je s nožem naletio na njega da ga proburazi.I da se nije odbranio, on bi ga preklao kao pile.Pa šta veže njega?Zar za njega postoje druge dužnosti, druge obaveze, drugi moralni zakoni no za ostale ljude, no za Srda, na priliku.Pa kad je Srdu dozvoljeno da postupi tako s njim, otkuda može biti zabranjeno njemu, da mu vrati istom merom! „A najzad, gde u opšte ima pravičnosti u prirodi, i zar nije sve osnovano na grabežu i davljenju!Prvo, po kakvom pravu kobac, hvata i proždire šarenu malu tičicu, koja bezbrižno i nevino peva u lugu, i koja nije ni bogu ni ljudima ništa skrivila, nije ništa skrivila čak ni onome kopcu, koji je ubija!..A po kakvom pravu opet ta ista mala, šarena tičica na letu hvata i proždire nevinu mušicu, koja se malo čas tako veselo igrala u zraku.Ta njen je život i onako kratak; on traje možda samo od rođenja pa do zalaska sunca, samo jedan kratki dan, nekoliko prolaznih časova, pa eto ni to joj ne dadu da proživi na miru.Po kakvome pravu vuk kolje janjce; po kakvome pravu ljudi tamane tolike životinje: po kakvome pravu ova mala bezobrazna buva sedi na mojoj ruci i sisa krv moju?Po pravu što njoj to treba, što ona od toga živi, što je za nju tako bolje i lepše!...Pa i za mene je opet onako bolje i lepše?Pa zar ono prave što ga ima i vuk i kobac, pa čak i ova buva da ga nemam ja, čovek, „stvor po obrazu i podobiju božijem“!To bi bila besmislica.Ja to pravo imam; treba samo imati kuraži, mašiti se i uzeti ga. I Riga polako ustade.Izgledao je miran.Njemu se u taj mah zbilja činilo da nije osobito potresen i da radi sa svim svesno i pribrano.Čak se čudio svojoj velikoj mirnoći, pred događaj od tako ogromna značaja.Jes, on diže ruku da uništi toliko života pa to čini tako hladno, kao da podiže ustima čašu sveže vode. „Pravedna stvar, s toga nemam griže savesti!“ — proleti mu kroz glavu. U stvari ovaj mir bio je samo prividna spoljna obrazina.Svi živci, sav organizam, sva duša Rigina bila je u stanju krajnja razdraženja i najveće napregnutosti.Sve živčane strune bile su zategnute toliko, da se svaki čas moglo očekivati da u jednom trenutku sve poprska.Na Rigi je bio u pokretu i treptanju svaki končić, on od silna uzbuđenja čisto nije zemlju nogama dohvatao, upaljene strasti čisto su ga podizale u vis, a njemu se činilo da korača mirno, hladno i pribrano. Od čitave gužve misli i osećaja, što su se u kovitlac munjevitom brzinom vrtili u bolnoj glavi Riginoj, jasno se izdvajala jedna jedina misao, koja je neprestano lebdila na njegovim usnama, obučena u ove reči: „Da živim?Bez nje?Ne mogu! I to isto ponavljano je nebrojno puta i to su neprestano šaputala usta njegova, čas glasnije i jasno, čas opet tako nečujno da se samo videlo kako mu usne mrdaju. Tako isto sve druge osećaje nadsiljavao je jedan jedini osećaj mrska odvrata prema svemu, što ima veze sa životom.Živeti — to mu se činilo nisko, gnusno, podlo, i veoma teretno: pri samoj pomisli da se opet vrati gore na zemlju, među ljude, spopadala ga je jeza.Oni bi se iskupili oko njega, zapitkivali bi ga šta je, gde je bio, šta je učinio?A on šta bi im odgovorio?Možda bi ih lagao!...Oh, kako je sve to podlo i dosadno! I u taj mah on je osećao nekakvu tupu ljubav prema smrti, prema mraku, prema mrtvilu, gde više nema šta ni da se misli, ni da se radi, ni da se počinje, ni da se svršava i gde ga niko ni za šta neće zapitkivati.Nešto teško kao olovo vuklo ga je zemlji. „Samo brže, brže!Oh kad bi se jednom i to svršilo!Što brže to bolje, to sve bolje...“ — mislio je on u sebi. U takom je stanju bio Riga kad ustade sa svoje vlažne postelje i rasejano pogleda oko sebe.Oteklo mu je bilo mnogo krvi, a kroz ispražnjene žile čisto je lizao plamen od neke strašne unutrašnje vatre.Na mahove Riga je osećao da mu se misli tako brkaju, da jedva-jedva može da očuva kraj, da mu se klupče sa svim ne zamrsi.Posle se opet povraćao i opet mu je bivalo sve jasno.Tako je bilo i sad.On je znao jasno i šta hoće, i kako hoće, i za što hoće!Noge su mu drhtale, ali on se napreže i čvrstim pouzdanim korakom priđe sredini podzemne dvorane, obilazeći pažljivo, da gde god ne pogazi uspavanu družinu. Na sredini podzemne dvorane goreo je malaksali žižak.Riga priđe i uze ga.Kad se saže da prihvati žižak, rana ga tako ljuto zatišta, da se jadnik čisto prokrivi i glasno jauknu.Na to se jedan od uspavanih patnika probudi, upravo trže se, sede i sanjivo je trljao oči.Kad ugleda Rigu, čisto se začudi.Bio je jedan od onih, koji su ga pratili na prvom istraživanju, i sad ga upita prijateljski: — Ne spavate, građanine Riga? — Ne spavam — odgovori on suho. Videći ga gde uze žižak i hoće nekud da pođe dalje, on opet dodade: — Idete kud god, građanine Riga? Riga zastade, pogleda pitača čudnim podrugljivim pogledom i reče kao u podsmehu: — Jes, idem; idem da vas zakopam.Međutim vi spavajte mirno, a ja ću vas sve zakopati, tako ću vas zakopati, a ovo je divna, opširna kosturnica; ima mesta za sve, može se svaki pružiti koliko hoće, i svak može svoje kosti namestiti kako mu duši volja.Godinama, stotinama godina tu će ležati te kosti, pa da ih ne žulji. Čovek je slušao ove neobične reči Rigine, ali niti ih je razumevao, niti je znao da li je to kakva šala ili zbilja. On će ih sve saraniti, lepo, udobno; kosturnica je tako prostrana!..Šta to sve znači?Pa oni su u istini već i saranjeni.Jamačno Riga na to i podseća. — Pravo velite, građanine Riga, poče on — mi smo ovde doista živi saranjeni kao u kakvoj grobnici. — Saranjeni!To još niste.Ali ja ću vas saraniti.Sad još imate izlaz u tavnicu.Ja ću vam i to zatvoriti, zatrpaću sve i ostaviću vas ovde da jedan drugoga pojedete. Čovek se nasmeja; smatrao je da je to nekakva šala Rigina.No Rigu ovo čisto kao da uvredi.Njegove usne grčevito zaigraše.On se primače čoveku i prošaputa mu polako. — Ti odbijaš ovo na šalu: misliš hoću tebe da diram.Ja idem da vas žive sahranim.Tamo na kraju hodnika ima jedan svod, u kome valja izbiti samo jedan kamen pa da se sve sruši i da izlazak bude zatrpan na desetak metara debljine.Razumeš li sad? Čovek osta skamenjen, ne znajući šta da misli.Riga ga zagleda još jednom, zagleda ga dugo i značajno posle razvuče usne na osmejak i reče kao u šali: - Ha, ha! uplašio si se, eto koliki ste vi junaci! pa onda završi rečima: Čuvaj tajnu! ha ha ha! Riga se izgubi u mraku.Budan hajduk posede neko vreme, pa se onda diže i pođe polako za Rigom.Da ga je ko upitao kuda će, on ne bi umeo jasno kazati, ali nešto ga je vuklo napred i on je koračao. Dugo je tako išao ne opažajući ništa u onom mraku.Na jedared on u daljini ugleda neko svetlucanje.To je jamačno Riga sa svojim žiškom, pomisli on i ubrza korake, žudan da izbliže vidi šta je ovaj zagonetni čovek učinio.Riga je poizdalje čuo njegove korake, i izašao mu na susret.Pogađao je da će to biti onaj isti čovek, s kojim je malo čas razgovarao, i on je osećao čisto neku nasladu da mu sad i delom pokaže kako mu otoič nije govorio neistinu i kako su njegove otoičnje reči bile istinite. Riga čisto istrča pred ovoga čoveka, dočepa ga za ruku i povuče ga napred. — Pogledaj, reče on — pokazujući mu prstom daleko napred u mrak, kroz koji se jedva na zor po malo naziralo. Oštro oko hajdučko opazi u daljini tri-četiri plavičasta plamička, koji su lebdeli na vrhu mračnih svodova, ali ovako iz daljine nije se ništa moglo razgovetno poznati. — Vidiš di one plavčaste plamičke? — upita Riga živo. — Vidim, a šta je ono? — Ono su posmrtne svećice, zapaljene u pokoj duše sviju nas što smo ovde — reče Riga zlurado...Jes, ono su plamičci od fitilja udešenih u zaključnom kamenu na svodovima.Kad fitilji dogore, planuće zapaljiva materija, što je unutra u šupljem kamenu; pod naponom silnih gasova, koji će se tu razviti, kamen će se strošiti i prsnuti u tisuću komadića, i svod će biti otvoren.Od strahovita potresa pomeriće se i uzdrmati sva okolina; zemlja će se srušiti i na desetak koraka dubine prolaz će biti zaronjen.... „I to će biti, sad ovoga trenutka, s toga beži da se uklonimo.Potres će biti tako silovit, da nas može baciti na daleko, može nas i osakatiti — hajdemo! I Riga opet dočepa čoveka za ruku i snažno ga povuče napred. — Stoj, ovde možemo stati, reče on, kad stigoše kod jedne udoljice, gde jedan krak ovoga hodnika savija u desno, gradeći kratak lakat. — Stoj, ovde smo zaklonjeni, odavde ćemo sve lepo čuti, a štićeni smo od potresa i odlomaka, koji mogu poleteti na sve strane. Hajduk se pokoravao volji Riginoj, a osećao je kako mu srce u grudima uzbuđeno udara.Mučio se da se pribere, ali je pod utiskom ovih čudnih saopštenja čisto bio kao omađijan. Međutim Riga je izgledao sa svim ravnodušan i neobično miran; on je o celoj toj stvari govorio kao o nečemu vrlo običnom, što upravo tako i mora biti. Dugo su tako stajali, ali pucnja ne bi; prođe čitavo pola časa, a još je sve bilo tiho i mirno.Hajduk se poče polako hrabriti i povraćati.Može biti, da od svega toga nema ništa ozbiljno; možda se to Riga šalio s njim.Kad ga je pitao zašto tako čini, on je odgovorio: za to što je lakše i lepše umreti no živeti.To ne može biti ozbiljan odgovor Rigin.On se jamačno šalio. Međutim i Riga je izgledao začuđen i iznenađen.Dok se hajduk bavio ovim utešnim mislima, on uze žižak i ponova trknu napred onome mestu, gde su se pre iz bliže videli oni plavkasti plamičci. Riga dospe ponova pod kamene svodove i veoma se začudi — svi fitilji bili su pogašeni.Ovo učini na Rigu dubok utisak. „Pogašeni fitilji!A ko ih to pogasi?Pogasili se sami.Da to nije kakvo predskazanje.Nije li to opomena i znamenje nebesa, da ne treba činiti ovo što sam ja naumio. Misleći tako, Riga je osećao kako mu dršće ruka u kojoj drži žižak.U njemu je ponova bila nastala borba da li da izvrši naumljeno delo ili ne. — Ako proviđenje hoće da ovo ne bude, ovi fitilji, koji se se malo čas sami pogasili, — neće se upaliti — proleti Rigi kroz glavu. I on diže žižak i prisloni ga uz fitilj!... Pošto su se prvo malo pušili, fitilji planuše živim, plavkastim plamenom, i osvetliše pocrneo mračni svod... Riga se brzim koracima udalji ispod ovih kobnih svodova.Još nije bio ni dostigao ono mesto, gde je malo pre stajao s onim drugom, kad kroz prokop duhnu silovita vetrina; nešto zamirisa ružno na ogoretinu, zemlja se zatrese tako silno, da Riga posrte i jako se udari laktom o zid; strahovita grmljava prolomi se kao da se pola sveta ruši, i oko četrdeset ljudi jednim mahom biše živi zakopani.Prostor od preko 15 koraka bio je pretrpan i zaronjen, a podzemni hodnik time odsečen od celoga ostaloga sveta.Strašno je bilo i misliti, kakve li paklene muke očekuju bedne žive sahranjene sužnike, koji ostadoše da nađu groznu smrt u ovoj golemoj podzemnoj grobnici. Od kad je onako zagonetno nestalo cele hajdučke čete, mladi vezir bio je neobično razdražljiv i mračan.Stari Redžep godinama je proveo oko svoga mladog gospodara, ali, od kad ga zna, nikad ga nije viđao ovako strahovito potresena i zabrinuta.Bivalo je trenutaka kada se Redžep ozbiljno pribojavao za umlje vezirovo.Posle strašnih nastupa srdžbe, vezir je padao u neku neodoljivu mračnu setu, i u takoj jednoj prilici Redžep ga je zatekao gde plače.Vezir nije skrivao svojih suza.Pod teretom ogromna bola, on je pao oko vrata vernome starom služitelju i očajno je uzviknuo: — Ja hoću da umrem, dobri moj Redžepe!To je najpametnije i najbolje što u ovom položaju mogu učiniti.. Redžep je odmah razumeo, da ova teška duševna boljka mora stajati u vezi, i to u tesnoj vezi, s predusretljivošću koju vezir nalazi kod svoje lepe, mile žene. Kad je Mare popustljiva i nežna prema veziru, on je vazda vedar i raspoložen, pa ma kako inače teške bile druge neprilike, s kojima se mora boriti.Na protiv, kad iz harema lepe Mare duhne hladan, neprijatan vetar, kad kod nje plane stara zlovolja te vezir iz njena divna oka pročita stroge osude i prekore, koji mu dovikuju: „Ja sam robinja tvoja, ne traži od mene ljubavi i uzajamnosti,“ tad se toplo srce vezirevo na mah sledi, njegov bistri um pomrča i dovoljna je jedna jedina noć, da od njega krepka i sveža, i telesno i duševno, načini strašnu razvalinu, u koju je žalost pogledati. A tako stanje nastupilo je baš sad u poslednje doba, baš sad, kad su teške političke prilike zahtevale da je najpribraniji i najdurašniji u radu i borbi. Međutim, stvar je bila prirodna.Sama trzana, sama pod teretom golemih briga, Mare nije mogla savlađivati sebe u toj meri, da vezir ništa ne oseti od ove goleme promene kod nje.Naročito od kad je sudba zarobljenika tako nesretno na jedared udarila kosom, strmoglavom nizbrdicom, te se nije moglo znati s pouzdanošću ni toliko, da li će iko živ od tolikih ljudi izneti glavu iz ove pogibelji, ili će izginuti svi do poslednjega, i to izginuti tako zagonetno, da im se čak ni grob ne zna. Što se najteže dalo snositi, to je da je, ovaj teški udarac došao baš onda, kad su svi računali da je spasenje i izbavljenje stvar gotova i svršena.Pronađen podzemni izlaz, teškim naporima vojvoda spasen iz prividne smrti i upućen za drugima, da „putem spasenja“ iz tvrđave izađu na slobodu, i na jedared svi ti ljudi, skoro njih četrdeset na broju, iščezavaju, gube se, niti se čuje da su živi ispod zemlje, niti gde god izbijaju na površinu. Javlja se zračak nade.Šalju Rigu da ih on izvede iz mračnoga podzemnog labirinta, u koji su zalutali evo već treći dan, a ni od njega ni traga ni glasa.Danas, pred zaranke, čuje se ispod zemlje strahovit pucanj, čuje se baš s one strane, gde bi od prilike morali biti zalutali patnici.Je li to pucanj što spasava, ili je to pucanj što ubija, ili je to radosno oglašivanje vaskrsa, ili poslednji zvuk koji pokojnika u grobnicu prati! To se moglo samo slutiti.Svakojako valjalo je pričekati bar koji čas, da se vidi hoće li biti dalje kakvih znakova. Među tim ovaj podzemni pucanj imao je drugi neočekivani rezultat. Zaplašeni nenadnim rušenjem velike barutane, koja je tako čudnovato i tako neočekivano odletela u vazduh i počinila tolike štete, stanovnici beogradske tvrđave bili su na najvećem oprezu i pazili su i na najmanji potres ili pucanj. U ostalom, u tom smislu izdata je bila i oštra naredba, u kojoj se preporučivalo, kako vojnicima tako i svima ostalim stanovnicima tvrđave, da strogo paze na svaki pucanj, na svaki potres i da odmah izveštavaju najbližu vlast o tome, čim bi što čuli ili primetili. Kad se čuo ovaj poslednji prolom, koji je, kao što smo videli, dolazio od rušenja podzemna prokopa, jedan stari Turčin — erlija — komšija Redžep-agin, ustade zabrinuto i ode svome komšiji da se s njim o tome razgovori. Stari Turčin kaza Redžepu svoje sumnje i ispriča mu ovaj slučaj. „Još dok sam bio dete, sedeo sam u jednoj kući ovde na Jaliji, tu odmah ispred tvrdinjske Vidin-kapije.Sedamdeset mi je godina sada, a ta kuća još stoji ista onaka, kakva je i nekada bila.Ništa se na njoj nije promenilo, pa čak i onaj stari orah pred kućom stoji i sada isto onako granat i ponosan.Pa kad se tako ništa nije promenilo, onda je verovatno da tu još i danas stoji onaj isti zidani lagum, kroz koji smo se mi deca provlačili čak amo do u samu tvrđavu.Taj je lagum išao u ovome pravcu i po svoj prilici, protezao se kroz celu tvrđavu, i, možda je izlazio čak tamo negde s druge strane tvrđave, a možda se svršava i gde god tu pod zemljom u samoj tvrđavi.Čuvši sad ovaj pucanj i potres, prvo što mi je palo na um, bilo je sećanje na taj lagum.Razbirao sam i, kako sam doznao, u toj kući sada stanuje nekakav Jermenin, koji trguje konjima.Ko zna kakav je i šta je taj čovek.I zar ne bi bilo mogućno da baš on pripada kakvoj zavereničkoj družini.Ili ako ne to, zar se taj čovek nije mogao kupiti za pare, da bude na ruci zločincima, koji kroz lagum mogu prodreti u sredinu tvrđave, tu uneti ogromne količine baruta i drugih zapaljivih materija, pa baciti u vazduh čitav deo tvrđave i najvažnije zgrade u njoj?Zar se tako ne bi mogao potkopati i sam konak vezirov, i ako je na visu?I ovaj poslednji pucanj zar ne bi mogao dolaziti od podzemna rušenja, gde zločinci sami sebi krče put i prokopavaju sve dalje i dalje.“ Starac je završio svoj govor napomenom da svakako stvar valja uzeti ozbiljno i ispitati, stoji li i sada taj lagum i dokle se može kroz njega prodreti. Redžep je pažljivo slušao, ali dok je starac ovo govorio, njegove misli bile su zauzete sasvim drugim predmetom.Mislio je o tome, kako bi se ovim novim potkopom, ako ga zbilja bude, mogao koristiti da sazna štogod o nesretnim, pod zemljom zalutalim hajducima. — Možda ovaj lagum zbilja ide bar do sred tvrđave.Možda on stoji u vezi s ostalim lagumima, s kojima sastavlja čitavu jednu zajedničku sistemu.Idući tim lagumom, možda bi se moglo doći do zalutalih patnika, ili im se bar primaći ma s koje strane.Ili bi ih, možda, mogli ovim lagumom i spasti, izvući ih otuda. Ova misao toliko je bila zanela Redžepa, da on čisto i ne opazi kad stari Turčin prekide govor, pa udubljen u zamršena razmišljanja, i sam je neko vreme ućutao nepomično. — Ba, da se okuša sreća, i to još danas, sad odmah — reče Redžep živo, čisto kao da se trže iz duboka zanosa u mislima. Obradovan u prvi mah, što se ma od kuda ukazuje ma i najmanji zračak nade, Redžep nije odmah ni opazio, s kakvim je teškoćama skopčano ono što je on zamišljao da izvede. Valjalo je ispitati postoji li zbilja lagum i kud on vodi, ali sve to valjalo je učiniti preko pouzdanih i poverljivih ljudi, koji bi umeli i stvar izvesti, i koji bi bili predani toliko da ćute i da ne izdaju ništa, ako bi ih lagum doveo u dodir sa zalutalim stradalnicima pod zemljom.S jedne strane, dakle, valjalo je stvar kriti, a s druge strane ispitati je pažljivo.Ne kazivati o tome ništa veziru, bilo je veoma nezgodno; a kazati mu moglo je biti opasno, jer bi on mogao narediti koga od svojih bližih i mlađih ljudi, da lično učestvuju u ispitivanju ovoga laguma. Pomisao na ove teškoće malko je stišala prvu revnost Redžepovu, i on obeća starom Turčinu samo toliko, da će stvar najozbiljnije ispitati, a njega zamoli, da za sad ne govori o tome nikom ništa, i da u opšte ćuti, pa ma šta doznao o ovome, dok se prvo ne bi s njim razgovorio. U ovakom sticaju prilika, a poglavito zbog mračnog duševnog stanja, koje bejaše nastalo kod vezira, stari tefderdar osećao je potrebu da se vidi s Marom i da se s njom o svemu posavetuje.Valjalo je i da je izvesti o ovom najnovijem glasu o novom lagumu, a i da joj objasni neke okolnosti prilikom Riginoga odašiljanja, pošto je ona znala samo toliko, da se nekakav stranac, Grk, ponudio da nađe izlaz iz podzemna labirinta, u koji su begunci zapali. No i sastanci s Marom postali su sad teži i opasniji.Nemirno raspoloženje vezirovo često ga je gonilo, te je u nedoba skakao i odlazio u harem lepoj ženi, a češće bi došao samo do vrata i tu bi katkad po čitave sahate očekivao pritajen, zanemeo, žalosan, pa bi se onda polako, oborene glave, opet vraćao natrag i ne ušav u harem, i ne dirnuv čak ni vrata haremskih. Redžep je morao dugo merkati da izbere zgodan čas i tek oko po noći ugrabi povoljan trenutak da uđe kod lepe žene.Ona je bila spremljena za njegov dolazak i očekivala ga je s nestrpljenjem. Samo kratko vreme mogli su ostati zajedno, s toga su oboje hitali da se razgovore bar o najvažnijim stvarima. — I još nikakva glasa, dobri Redžepe? — Nikakva, svetla hanumo!Vidi se da se Riga i suviše u se pouzdao.Precenio je svoju snagu. — Riga, Riga!... - reče Mare mršteći se, kao da se nečega prisećala. — Riga! kakav je to Riga?Šta je on: od kad je ovde? Redžep se čisto pokaja što je tako otvoreno izrekao Rigino ime, videći kakav utisak ono čini na lepu ženu.Ali sad se već nije moglo više natrag.A najposle to se jednom svakako moralo objasniti, i možda je bolje da bude što pre.I Redžep produži odlučno: — To je mladi Grk, koji se od poduže vremena bavi ovde kod vladike.Smeon čovek; veoma predan član naše svete družine.Golema šteta ako taj čovek propadne u.... ... — Ah, vama je zlo, svetla hanumo... — uzviknu Redžep i priskoči da prihvati malaksalu ženu.Ali ona odmahnu rukom i spusti se sama na divan.Bila je bleda kao smrt, a oči su joj ugašeno lutale kao da nešto traže u dalekoj prošlosti. — Vama je zlo!Kako ste bledi, svetla gospođo! — Ništa!Proćiće!... dajte mi samo malo vode — prošaputa Mare slomijenim glasom. Nasta kratko ćutanje.Redžep se bojao da otpočne a Mare je osećala kako su joj vilice grčevito stisnute, i kako ih ne bi mogla otvoriti baš i kad bi htela.Osećala je dalje kako se na mah bejaše sva ohladila, kao da joj je na jedared iz tela istočena sva krv.No damari počeše opet življe raditi i malo po malo Mare se povrati. — Kakva strašna fatalnost! — reče ona žalostivno. — Riga došao da spasava Srđa!I gde da se nađu njih dvojica: pod zemljom u carstvu mraka!.. Ona bolio mahnu glavom: — Ne, ne!Ništa dobro ne može izaći iz njina sretanja.Duševno stanje kod obojice mora da je u najvećoj napregnutosti.Svaki končić njinih živaca naelektrisan je.Jedna jedina reč, jedan osmeh, jedan pogled može ih razdražiti i izazvati da se kao besni zverovi rinu jedin na drugog...Kako mi ranije ne kaza, dobri Redžepe, da izbegnemo ovo kobno sretanje!... — Ko je mogao i slutiti, svetla hanumo!..Eto, ja ni sad još ne razumem celu stvar.Vidim samo da nešto nije dobro.Prokleta mržnja! — Ili bolje reci, prokleta ljubav!Jer ovde je mržnju ljubav rodila.O ljubavi vele da je kći nebesna, pa ipak ta anđelska ljubav mati je tako gnusna poroda, kao što je mržnja, za koju bi s pravom mogli reći da je kći pakla. — Pa ipak može dobri Bog dati da se sve okrene na dobro, onde gde se najgorem nadamo, — reče Redžep. No Mare kao da nije ni čula ove roči njegove, jer produži dalje, kao da je sama sebi govorila: — Međer pravo kaže jedan pesnik i filosof arapski, kad pevajući himnu ljubavi, naziva je suznom i krvavom, i veli da je zbog nje proliveno mnogo više krvi i suza, no rad mržnje, osvete i laži ukupno...Kako je sasvim drukčije prijateljstvo!Ja sam prijatelj jednome čoveku, prijatelj si mu i ti, i za to što smo nas dvoje prijatelji nekom trećem, mi smo prijatelji i među sobom.To je kao ona matematička istina, da dve količine, ravne nekoj trećoj, i među sobom su ravne.Pa tako biva i u mnogim drugim stvarima.Ja volim muziku, voliš je i ti.Ta sličnost ukusa zbližava nas i sprijateljuje.Ja volim neki predeo, voliš ga i ti.Zajedno ga posećujemo, zajedno uživamo u njemu, sretni smo oboje, i jednolikost u naklonosti zbližuje nas i veže.Samo je kod puste ljubavi drukčije!Tu jednolikost ukusa razdvaja, odbija i od prijatelja gradi najgore dušmane.Od kuda to?Jamačno s toga, što je ta vrsta ljubavi, ljubavi polne, egoistična, samoživa i nečista.Tu se čovek pojavljuje kao grabljivac, koji hoće sve za se, a ništa ne da drugome.Čovek ima lepa kolja i milo mu je, kad se taj konj i drugome dopada.Ima lepo oružje, lepe pse, lep dom, lepe teferiče — eve se to pokazuje i bližnjemu svome, i ako se sve to i njima dopada, on uživa u tom dopadanju.I baš s toga voli takve ljude, koji vole njegov mal i kojima se dopada njegovo dobro i njegova tekovina.Samo žene svoje čovek trpa u harem, zatvara ih pod guste rešetke, uvija ih u nepregledno feredže i gotov je da isuče nož na onoga, ko bi mu rekao: „More, baš mi se dopada tvoja žena!“ Čak mu nije dosta ni to, kad je potpuno uveren u ljubav svoje žene i kad nesumnjivo zna, da njeno oko ne zamiče za drugim.Bar tada, bar u tom slučaju moglo bi se dozvoliti tom ljubavniku bez nade i izgleda, da iz pristojne daljine uzdiše neuznemireno za predmetom svoje ljubavi.Ali, strašan egojizam ljudski ni to ne da.On hoće sve za se i gotov je da drugome sjuri nož u grudi za prost osećaj, koji se bez naše volje i pitanja u nama rađa.Čovek voli jednu ženu: ako je po nesreći zavoli i drugi, onda su njih dvojica neprijatelji i ništa ih izmiriti ne može.Ni jedan od njih neće da se upita: da li ta ljubav dolazi po ličnoj volji i želji; ni jedan neće da rasudi, da ni drugi ne može da zapoveda svojim osećajima kao ni on svojim, pa bar da budu trpeljivi i snishodljivi jedan spram drugoga.Gine, a oproštaja nema!Taki su ljudi, pa take su i žene, ali ne svuda.Na istoku, gde je mnogoženstvo zakon i pravilo, ženske su već privikle da njih po 2—3, pa i 5—6 mogu u društvu i zajednici voleti jednog istog muža.I to je baš najbolji dokaz da ova opaka surevnjivost u ljubavi nije nikakav prirodan i neminovni osećaj, već zla navika koja često otruje živog čoveka kroz ceo vek i od pitomih ljudi načini divljake, koji bi jedan drugoga rahat mogli pojesti.Tako su možda i oni jedan s drugim učinili!...O, bože!O hude sreće moje! Redžep je i pre slutio ovu stvar.Još po rečima Riginim on je video, da je tu ljubavna surenjivost zakopala svoje otrovne nokte.Sad mu je bilo sve jasno.Mare je u jadanju svome sve kazala.Redžep je žalio lepu žepu.„Valja je ohrabriti i utešiti“ — mislio je on u sebi. I bez velikoga uvoda, on joj uze kazivati o izgledima koji se iznova pojavljuju, ako se obistini vest o lagumu, za koji je čuo od staroga Turčina. Mare nije na to mnogo polagala.To će jamačno biti kakva kratka šupljina, koja ide dvajestak trijest koraka, koja nikuda ne vodi niti ikuda izvodi.Da taj lagum dopire do zalutalih bednika, oni bi i sami njime pošli, a ne bi čekali da ih tek oni odovud opominju.Ipak i ona je bila za to da se stvar brižljivo ispita.Poverljive ljude za taj posao valjalo je uzeti iz varoši, pozajmiti ih upravo od družine Noćne Braće i zavetovati ih, da o toj stvari ne govore nikom ništa, dok se ne vidi krajni rezultat. — Ali ako sve to ne pomogne, kao što i neće pomoći, — reče Mare očajno i skoči zbunjeno s divana, na kome je dotle naslonjena leškarila — ako ništa ne pomogne, onda... o, bože, onda nam ti jedini budi na pomoći!Ja ću onda pregnuti i učiniti jedno očajno delo, koje će u jedno bitni poslednje sredstvo, pa ili propast, ili spasenje! Mare je to izgovorila takim tonom, da stara tefterdara čisto jeza prođe. — Bože moj, šta li je ova žena naumila? — mislio je on u sebi, a sa usana mu se ote — Samo nemojte ništa prenagliti, svetla kaduno! — Prenagliti!Tu se nema šta prenagliti, dobra starino.Tu će biti kraj, svršetak, prelom...Ali dosta o tome.Za sad je to još rano.Okušaćemo još druga sredstva.Kako je veziru?Stara Zelida kaže mi, da je noćas dva put dolazio do mojih vrata, bavio se poduže pa se opet vraćao natrag. — Vezir je jako uzbunjen, svetla gospođo, te baš to i htedoh vas moliti.Svratite malo više pažnje na njega.Budite milostiva.Bojim se da u teškom očajanju i golemoj razdraženosti ne učini kakvo zlo. Mare obeća da će činiti sve što uzmogne.Izmenjaše još nekoliko misli, pa se Redžep krete da ide. Čitav dan trebao je Redžepu dok je našao pogodne ljude, koji će okušati sreću s novopronađenim lagumom.Tri pouzdana čoveka upućena su da izvedu stvar onako, kako im je to Redžep skrojio i isplanirao. U ime vlasti oni su ušli u stan Jermeninov, i zbilja on im je odmah pokazao lagum, koji nekuda vodi, ali koji je on bio na desetak koraka pregradio i od njega napravio štalu za konje.Zid je probijen i tri islednika pošli su dalje.Prošli su oko 300 koraka i tu su naišli na mesto, koje je jasno pokazivalo, da su tu zidine tvrđavske i da dalji prokop uvodi u tvrdinju. Našav se u tvrdinji pod zemljom, ovi ljudi, po savetu Redžepovom, sada su počeli na svakih 5—6 koraka davati znake, ne bi li ih sahranjeni jadnici čuli, ako su gde god u blizini.Ti su znaci davani udarcima čekića, a udarci su kombinovani tako, da ih je mogao davati samo onaj, koji to naročito zna, niti se ikad moglo desiti da ko god nehetice običnim kucanjem pogodi te znake.Ti su znaci bili poznati među hajducima, i oni su ih jedan drugom davali, kad su gde god u šumi i kad zbog blizine neprijatelja ne smedu drukčije da se javnu jedan drugom.Take znake davali su sad i ova trojica, udarajući u obadva pobočna zida, u patos, pa i u tavanicu. Nada je bila, da će zatrpani patnici čuti i da će odgovoriti, ako se nađu gde god u blizini.I tada bi ostajalo, da se u tome pravcu prokopa izlaz i da se stradalnici izvedu u ovaj kanal. Tri izaslanika radila su pažljivo.Napredovali su veoma polako i na svakom drugom trećem koraku kucali su i kucali.U tom istraživanju proveli su celu noć i zaustavili se tek onda, kad ih je krajni umor savladao.Tada legnu da otpočinu. Ne zna se koliko su spavali, ali svakako prošlo je bar 3—4 časa.Na jedared jedan od njih trže se i s početka je bio zbunjen, i nije najjasnije razbirao gde je upravo.Ali na jedared on se prenu.Učini mu se da od nekud s visine čuje neko kucanje, i to kucanje po taktu, onako kako se daje hajdučki znak. — Da ne sanjam?Ili mi se od onoga silnog kucanja pričinja da i sad slušam tako kucanje? On protrlja oči i ustade.Sad je još jasnije čuo poznato kucanje „tik-tik, tak, tik-tak-tak“. Sav usplahiren on se saže i žurno uze buditi svoje drugove. — Lupaju, lupaju!Javljaju se! — vikao je on radosno. Drugovi poskakaše.Ali u onoj zabuni još nisu mogli dobro razabrati šta im upravo govori. — Lupaju, javljaju se! — reče on, i u taj mah opet se razgovetno ču „tik-tik, tak, tik-tak-tak“. — Čujete li? — upita ih on radosno. I oni su zbilja čuli. — Šta da radimo sad? upita jedan. — Da otkopavamo, šta ćemo drugo!Mogli bi im istina, i onako kucačkom azbukom javiti ko smo, ali to bi trajalo dugo.Najbolje ovako da im damo dva tri put ovaj običan znak, pa će već po tome znati da smo njini ljudi, a onda odmah da počnemo kopanje. Na tome se složiše.Jedan već dohvati čekić. Dok su oni ovako razgovarali, čulo se još jednom razgovetno kucanje odozgo u tavanicu. Sad kucnu i ovaj odozdo.Kucnu u dva maha, pa onda ućuta. Sva trojica su očekivali da će im sad odozgo još življe i jače odgovoriti, i svi upreše poglede u tavan.Ali odozgo se niko ne javnu. — Što li ne odgovore? — reče onaj što je kucao? — Možda te nisu dobro čuli, možda nisi dosta jako kucao.Ček da udarim ja — reče drugi, skoči i dohvati čekić. On je udarao izmauške celom snagom.Ceo je podzemni hodnih odjekivao — ali odozgo opet ne bi nikakva glasa ni java.Čekali su i čekali, ali odozgo ćute.Opet su kucali, opet su čekali, ali se odozgo niko ne javi. — Bože moj, šta li sve to može biti!Kako to do malo čas kucali sami, kucali onda kad im se niko nije odzivao, a sada evo mi kucamo a oni ćute, i to ućutaše baš onda, kad smo mi otpočeli kucati. Nastadoše svakojaka nagađanja: — Da se nisu udalili baš u onaj mah, kad smo se mi spremali da počnemo lupati. — Ili se, možda, boje da ovo nije kakav mamac od strane Turaka. — Ili se valjda kucanje odozgo ne čuje? Bilo je još i puno drugih raznolikih nagađanja.Najzad se rešiše da kucaju i okušaju uspeh kucačkom azbukom, gde će kucanjem i zaustavljanjem na raznim pismenima sklopiti reči i kazati ko su.Otpočeše i taj posao i za nepun sahat bili su i s tim gotovi.Ali sve uzalud!Ozgo im se niko više ne javi. Tada su preduzimali druge razne i upravo očajne mere.Lupali su i u tavanicu, u oba zida, i dole u zemlju.Trčali su lagumom daleko i u jednom i u drugom pravcu, ali ni od kuda nikakva odziva. Pošto su u tom uzaludnom istraživanju ljudi proveli nekoliko punih časova, popadaše opet od umora i teška derta.Kidala ih je čisto nekakva zloba, kako to da se tako bezumno stiču i spleću te proklete okolnosti, da uvek pogine stvar baš onda, kad se javi najlepši zračak nade.To su smatrali kao neku mračnu fatalnost, koja neprestano goni zalutale patnike.Ali sva srdžba bila im je uzalud, ona nije ništa doprinela da se stvar okrene na bolje. Pokušan je još jednom jedan i brz i brižljiv pohod, u kome je lagum ispitan čak do kraja svoga, ali svi napori bili su uzaludni. Na jedno 50—60 koračaji od mesta, gde su prvi put čuli kucanje odozgo, hodnik se ovaj na jedared jako sužavao i posle nekoliko trenutaka sasvim se zatvarao.Ceo taj prostor ispitan je što se najbolje moglo, ali bez uspeha. Puni gneva i očaja, izaslanici morali su najzad rešiti da se vraćaju natrag.Njin zadatak ostao je nesvršen.Nada koja im se ukazala za jedan kratki trenutak, brzo je izbledela kao zalutala zraka na sunčevom zahodu: izbledela je, nestalo je, a zgusnuo se opet mrak beznadežnoga očajanja. Tako je bilo onima nad zemljom i onima pod zemljom: izgubljenima i onima koji ih traže; Crnome Ratniku i Rigi, kao i Redžepu i Mari. Kad su se tri izaslanika vratila, ne svršiv ništa, Redžepa obuze očajanje, u kakvo nikad do sad nije padao. „Sve je svršeno!Crni Ratnik i Riga i celo njino društvo, skoro 40 najpouzdanijih boraca, sve je to za navek propalo.Propast Crnoga Ratnika ubiće Maru.Ona neće moći izdržati taj udarac.Ona je i inače duboko potresena, a ovo će je sasvim iskidati.A kad nestane i nje, pored ovolikih drugih gubitaka, onda je u pitanju sve, onda je propalo sve!“ — mislio je očajni starac. Njegovo očajanje bilo je u toliko veće, što je prošle noći doznao još jednu strašnu istinu. Dobio je prilike da okuša, radi li još ispravno onaj čudnovati mehanizam u zidu tamničkom, koji se na jedared rastvarao, te su tuda i hajduci bili umakli.U krajnjem, očajnom trenutku, Redžep se još uzdao da će se patnici možda kako god moći spasti vraćajući se kroz ovaj otvor natrag.Ali prošce noći, na svoj veliki užas, on je video da je taj mehanizam pokvaren, da se, dakle, svod iza tamničkog zida sasvim srušio, mehanizam pokvario i potajna vrata za navek zatrpao.Time je očajnim stradalnicima zatvoren i ovaj jedan jedinstveni izlaz. „Da li da joj kažem, ili da još ćutim?Ali na što je to ćutanje i dokle ono može trajati?Da li da joj kažem celu istinu, idi da izvijam, da ulepšavam?Na što je to ulepšavanje i kome ono može pomoći?Našoj ogromnoj nesreći valja otvoreno i slobodno pogledati u oči.To je najpametnije, što se u ovome očaju može učiniti“ — mislio je Redžep.I on se reši. — Još iste noći on je bio u Marinom haremu. Ona je poznala da su zli glasi, još odmah čim ga je videla. — Dakle, svršeno je? — upita ona, i ne čekajući ga da on počinje. — Svršeno! — odgovori Redžep. — Dakle, nikakve nade više? — Nikakve, svetla hanumo! — Baš nikakve, nikakve? On bolno sleže ramenima i reče jedva čujno, tako mu glas beše salomljen: — Nikakve!Bar ja je ne znam. - Onda red dolazi na mene, — reče Mare suho i odlučno, i skoči s divana, na kome bejaše prisela. — Jes, onda red dolazi na mene.I ja ću učiniti svoju dužnost, — reče ona, a one lepe oči zablistaše nekim čudnim žarom, u kome se na mah ogledala i krajna odlučnost i gotovost na poslednju žrtvu. ... — Pa i neka umrem — produži ona dalje, čisto u nekom zanosu, kao da je govorila sama sebi. — Jes, pa i neka umrem!Dosta sam i živela...Istina, još sam mlada, ali i bolje je umreti mlada.Kako je to teško gledati, kad opada sve što je čoveku nekada bilo tako milo i dragoceno: i mladost i zdravlje, i umlje, pa i sama lepota!Bolje umreti mlada, bolje umreti u cvetu mladosti — taku samrtnicu gotovo svi žale...A mene će i on žaliti...On mora doći još jednom, da me pogleda onaku ledenu, krvavu, onakaženu...On će gledati iskasapljeno i poprskano krvlju ovo lepo telo; sećaće se da je ono nekada bilo toplo, sveže, da je bilo u njegovom naručju, da ga je on grlio, ljubio i njemu će biti žao...A ja?Ja tada neću ništa osećati.To će biti kao neki miran san bez sanjanja, san koji večito traje...Ako duša nadživljuje telo, moja duša ne može se mučiti posle smrti, ona će znati da je ispunila svoju dužnost i ne može se osećati nesrećna.A posle, ona će se tamo naći s dušom njegovom i opet će biti srećna, jer će biti obadve zajedno...A tamo će biti i on koji je ovde na zemlji samo uzaludno uzdisao.Možda ću tamo drukčije gledati na njega; možda će tamo njemu biti bolje; možda će u opšte svima nama biti bolje...Tamo negde, tamo na kojoj od ovih sjajnih udaljenih zvezda. No da li duša očuva sećanje na ovaj svet?Da li ćemo se gore negde, kad ugledamo amo dole našu zemlju kao majušnu zvezdu, sećati i znati da smo nekada bili dole na njoj, živeli životom njenih sitnih briga i strasti i tonuli u besmislenim zaludnicama koje se zovu velika dela čovečanstva!... Mare je bila kao u nekom polubudnom zanosu: oči su joj sijale čudnim, toplim sjajem, ali inače to je bio miran, vedar pogled čoveka odlučena i čvrsto rešena. Redžep je odmah poznao da je kod Mare izvršen nekakav prelom.Nikad je on taku nije viđao.Njegovo izvedžbano staračko oko kao kroz prozor zagledalo je bez teškoća u svačije srce.On je i Maru dobro poznavao i pokreti njene lepe duše vazda su mu bili i jasni i razumljivi.Ali sad pred njim se iz dubine uzdizalo nešto maglovito, mutno i neznano, i on više nije poznavao dušu svoje gospođe; t. j. u toj duši nešto se zasijalo, što on nije znao, šta je.Video je samo toliko, da se Mare rešila na nešto što do sad nije nikad činila, i to ga je strašilo. — Svetla hanumo, vi ete se odlučili na nešto očajno; ja strepim od toga vašega rešenja!...Da se ne prenagli! — Mare ne odgovori ništa: zaneta u mislima ona je lutala nekuda daleko, daleko po prošlosti i budućnosti.Tek posle poduža ćutanja ona se prenu... — Nešto ste rekli, dobri Redžepe! On joj ponovi svoju prvašnju zebnju. — Da se prenagli!Pa nema se šta prenagliti.Gore biti ne može no što je sad.Sve je propalo!Za čoveka koji se davi u bari do kolena nema nikakve opasnosti, ako i u more skoči.Ni tamo mu ne može biti ništa drugo, no da se udavi. Opet nasta ćutanje: razgovor je zapinjao: Redžep se ustezao da pita Maru o njenoj nameri, a da govori o drugom čemu nije mogao, kad mu je to zaselo u glavu i obuzelo sve misli njegove.Čekao je da ona sama što rekne, i ona zbilja progovori. — Jes, rešila sam se — reče Mare, ustade i uze hodati po odaji krupnim, teškim koracima — rešila sam se i moje je rešenje i kratko i jasno.Ubiću srce svoje, da spasem ono što mi pamet veli da treba spasavati.Veliko delo narodnoga oslobođenja u rukama je nekolicine ljudi.Obično vele: ljudi ne stvaraju prilike, već prilike grade ljude i ljudi stvaraju priliko.Istina je da se neko istorisko delo može izvršiti samo tako, ako su sazrele prilike za to.Ali te su prilike i u ljudima.Neka nestane glavnijih ljudi, u čijim je rukama sad delo narodnog oslobođenja i sve će doći pod pitanje i u sumnju.Mnogi od tih ljudi već su skoro izgubljeni.Ja pokušavam poslednji očajni korak da ih spasem.Njin je spas mogućan jedino tako, ako se za njega založi beogradski vezir.Ja ću pokušati da pridobijem vezira... ... — Šta, šta? — reče uzbuđeno Redžep, koji je dotle mirno slušao. — Šta, da pridobijete vezira, da on spasava hajduke, dušmane svoje, ljude zarad kojih on i stoji ovde, da njih goni i tamani?...I ne pokušavajte to, svetla hanumo; ja dobro znam vezira.Od toga neće biti ništa; ne može biti ništa!...Nikad, nikad! — Nikad ili sad! — reče Mare vedro. — Jes, i ja znam da se to na prvi pogled čini kao neko čudo, koje je nemogućno.Ali ako je ljubav zbilja ono što o njoj pevaju pesnici sviju naroda i propovedaju mudraci sviju vremena, ako je ljubav doista sveta, velika i svemoćna, ona će biti kadra i čuda da čini i ona će stvoriti čudo i izbaviće iz mrtvih već skoro prežaljene drugove i prijatelje naše.Obmane može biti samo u jednoj tačci.Da li je vezirova ljubav spram mene istinska, prava, puna ljubav, ili je to može biti, samo kratko privremeno osećanje raspaljenih požuda, koje će isto tako jednog dana neosetno nestati, kao što se nenadno i pojavilo. Redžep je preseče: — To nije.Ja vezira dobro poznajem; njegova je ljubav iskrena i duboka... — Onda je i naš uspeh prilično verovatan.Ja ću veziru ispovediti sve, kazaću mu sve, i tražiću od njega milosti za nevoljnike.Dadne li on milosti, ja ću je platiti ljubavlju.Istina niko ne može zapovediti svome srcu da ovo voli, a ovo da ne voli, ali moja je volja jaka i ja ću imati dovoljno snage, da se jednom za svagda odreknem sviju nada na svoju ličnu sreću i da od sad živim samo za sreću drugih i u korist onih velikih ideala, kojima je još iz detinjstva zapojena duša moja. — Biće goleme nesreće, ali vajde neće biti nikakve.Vezir će pre pristati da sebi život oduzme, ako dođe u sukob s dužnošću svojom, ali dužnost neće napustiti.O, ja njega dobro znam — reče Srebrnica brižno. — Duša je u podgr’ocu.Mora se rizikovati poslednje sredstvo.Ne pomaže li, onda ću ja prva glavom platiti svoju lakovernost. — Ta već kad dođe do glava, svetla hanumo, onda je sve jedno, kojim će se redom ona dati i da li će biti prva ili druga ili deseta. Mare ga preseče: — O vama neću govoriti ni reči, upravo prikriću sve što se vas tiče, i vi ćete ostati nedirnuti, nepovređeni — reče Mare s toplim saučešćem. — Pošto svi vi propadnete i nestane vas!Ala bi to tek bio besmislen živog, gori od svake smrti.Nije ovde reč o meni, no ja se dvoumim, šta će biti od cele te stvari.Da se to samo mene, ticalo, ja bih do sada bar 10 puta sam ispričao stvar veziru i kazao mu sve što znam.No tu čoveka vežu drugi obziri; sudbina tolikih drugih ljudi svezana je s tom stvari. — Baš s toga se ta stvar i ne sme sad ostaviti ovako kako je.Naša je dužnost da okušamo sve što nam je u snazi, a uspeh je u božijoj ruci.Ja sam rešena.Meni se ovakav ishod odavna slutio i ja sam dugo i mnogo mislila o ovome odsudnom koraku.Ovo je kao ono, kad bolesniku u očajnim prilikama daju otrov kao lek.Gde nema nikakve druge pomoći, nekad i to pomogne. I ako je u početku bila uzbuđena, Mare se dosta brzo umirila i sad se čisto čudila, kako je mirna i pribrana. Redžep joj je svraćao pažnju na razne okolnosti, koje će uticati na vezira, ali se iz odgovora Marinih videlo da je ona prilično na sve mislila i prilično sve predvidela.Pa kad je ipak ostala nepokolebljiva i odlučna u svojoj nameri, Redžep je smatrao da je više ne treba mučiti sumnjama.Ona veruje u uspeh: valja je pustiti — možda će Bog dati i da pomogne. Rešena, da sve otkrije veziru, Mare nije htela razvlačiti svoju odluku.U ostalom moralo se hitati već i zbog onih nevoljnika pod zemljom.I ovako je mnogo proteklo; svaki čas odlaganja mogao je učiniti da pomoć i milost docne stignu i padnu na mrtva telesa.Valjalo je dakle hitati. Odma sutra dan Mare poruči veziru da ima veliku i tešku molbu na njega.Da bi mu objasnila sve u čemu je stvar, valja im da imaju bar pun jedan sahat na raspoloženju.S toga ostavlja njemu da izbere vreme, kada će mu biti najzgodnije, a moli ga samo toliko da se stvar ne razvlači. Vezir nije ostavio lepu ženu da na njega dugo čeka.U poslednje doba ona je mahom bila tužna, zlovoljna, neraspoložena, što je i na njega ubistveno dejstvovalo.Bio se već uželeo njena osmeha, njene meke, blage reči, njena vedra, razdragana pogleda; s toga se veoma obradovao, kad mu dođe njena poruka.Još istog dana pred zaranke on ode u harem lepoj ženi, a po sluzi je naređeno da se niko ne usudi uznemiravati ga, pa ma se šta desilo, ma ko ga tražio. Očekujući vezira (napred je bila izveštena o njegovom dolasku) Mare se nalazila u čudnom duševnom raspoloženju.Ti osećaji mogli bi se donekle sravniti s osećajima mlade ženske, kad venčana kao nevesta, prvo veče pod vencem očekuje dolazak mladoženje, koji će je svesti u bračnu postelju. Ali taj osećaj nije bio sam; uz njega se pripletao drugi jedan. — Mare je nosila u duši nešto nalik na ono što bi osećala mlada isprošena, još nevenčana, ali već bolna, prebolna ženska, kojoj bi rekli: „Tvoj se čas približio; do mraka tebe već neće više biti među živima; smrt lebdi nad tobom: ali ti si mlada, ti si prošenica; nemoj umirati kao obično, no se spremi i obuci, obuci se kao nevesta, meti na se sav svadbeni nakit svoj, pa tako dočekaj smrt; neka vidi da je se ne bojiš, neka zna da si joj se nadala, i da je čekaš smelo. Pod utiskom tih osećaja Mare se zbilja naročito spremila da dočeka vezira, i ta sprema bila je ne samo duševna, no i telesna.Ne dajući sebi tačna računa o tome, za što sve to čini, ona se doista tako spremila, kao da će odatle u crkvu na venčanje, ili u grobnicu na opelo.Otišla je prvo u svoje haremsko kupatilo i tu se veoma brižljivo okupala.Nikada je njene mlade robinjice, koje obično uzima sa sobom u hamam, nisu tako dugo i tako brižljivo trljale đul-vodom, kao sad; nikad njene divne kose nisu tako pažljivo natirane mirisnim zejtinom; nikad mirišljavi kadovi, koji ispunjuju hamam za sve vreme kupanja, nisu bili prijatniji, zanošljiviji, lepše podeljeni i pomešani.Tri puna sahata ostalo se u hamamu, i sve ovo vreme bilo je posvećeno jedinstveno i isključno nezi onoga lepog tela.Mare je zaista bila savršenstvo ženske lepote, lepša od svega što je do sada stvorio najlepši polet duha čovekova, a izrezalo dleto najvećih majstora, počinjući od Praksitela pa do Mikel- Andžela i suvremenog Kanove — lepša, jer ono je mrtav, hladan mramor, a ovo je živo, toplo telo, sa živom dušom u njemu. Da se shvati, da se oseti ova svemoćna lepota, trebalo je videti ovu divotnu ženu, kad je, kao vila vodičarka, ili kao ono nekad drevna najada, izašla iz mlaka, kao suza bistra kupatila, kad je svojom bosom nogom stala na divni rumeni mramor, pa pred ogromnim mletačkim ogledalom digla u vis svoje oble, kao mramor bele ruke, nagnuv malo u stranu svoj vitki vilinski struk, dok su dve mlade lagane robinjice mekanim ubrusom od svilorune kašmirske vune utirale s tela kapljice mirisne vode. Taj je prizor trebalo videti.Tek tada moglo bi se donekle osetiti, šta je lepota.Jer to se ne da ni reći, ni opisati, ni naslikati, ni izrezati, pa čak ni opevati — lepota se samo može osetiti; ona se samo dušom shvata: a ko nju jednom sagleda, on je posle za dugo slep za sve druge predmete, jer u duši bukne plamen, koji osvetljuje samo taj jedan jedini predmet, lepotu, koju smo osetili, stvor, koji je postao predmet naše ljubavi. Mare je dugo stajala pred ogledalom golišava: ona je i sama uživala gledajući ono divno telo. Posle hamama nastalo je oblačenje.Mare je metula na se lako haremsko odelo od bledoljubičaste svile, ukusna i spretna kroja, gde ne ostaje otkriven ni jedan nežniji deo tela, a gde se opet zato razgovetno vidi oblina i gipkost divna ženska struka. Mare nije bila unapred rešena da se danas namerno što ukusnije odene i što lepše prikaže, ali to je išlo nekako samo od sebe, skoro i nehotice, i ona je čisto s čuđenjem primećavala, kako je danas probrala i najukusniji nakit i najlepše odelo, ali to je opažala tek onda, kad je stvar već bila svršena. I sam izraz lica bio je danas kod Mare nekako nežniji i dirljiviji.Izmučeno dugom borbom i teškim mislima, ono živo, ono pametno lice dobilo je kao neki odsenak tuge i tiha bola, što mu je pridavalo još veće draži. Kod ljudi, a naročito kod ženskinja, često biva da se jedno isto lice, u razne dane, ili jednog istog dana u razno doba, pokazuje čas lepše, čas ružnije.Te su promene po nekad tako velike, da čoveka čisto poraze.Svikao si se na jedno lice da ga smatraš kao lepo, simpatično, veoma dopadljivo.I gle, jednog dana ono ti izgleda surovo, grubo, nemilo, skoro ružno i čisto bi se zakleo da to nije ono isto pređašnje lice.Isto tako biva i obratno.Lice, koji ti obično izgleda ružno, po nekad ti se za čudo dopadne.U njemu na jedared prosija neka nova, mila i simpatična crta, koju obično nisi opažao, i to ti lice onda izgleda lepo i milo. Tako je sada bilo kod Mare.Ona, obično lepa, danas je bila najlepša, najmilija, prosto, zanosna. To je opazio i sam vezir, čim je ušao.Siromah čovek!Pošto je u nju prvo dugo i dugo gledao, držeći je prema sebi, on na jedared ispusti njene ruke iz svojih ruku, pokri lice šakama, i čisto jauknu- — Mare, mila Mare! oslepeću od tvoje lepote! Zbilja kao ono u suncu, u lepoti ove divotne žene bilo je nešto što zasenjuje i zaslepljuje, nešto što tako blešti, da čisto ne da u se gledati. Mare je ćutala.Vezir se rinu prozoru, i kao da se obraćao nekome koji stoji tu pred njim, sluša ga i može mu odgovoriti, on upita potreseno, bono, s puno gorka prekora. — Stvoritelju!Šta si hteo kad si sazdavao ovu strahovitu lepotu!Kakav ti je bio smer, kad si uzeo obličje najlepše hurije nebesne i poslao ga amo na ovu bednu zemlju, među grešne ljude?!Kakav je plan tvoj, kakva je velika i sveta zamisao tvoja, rad koje je stvoreno ovo nepresušno vrelo strasti i ljubavi, ova čudna žena, koja, kud god prođe, pronosi i širi za sobom strašan požar ljubavi.Jer ne može biti da je ovo stvoreno tek onako, slučajno, bez određena smera.Ta svaka zrnka peska na obali morskoj ima svoju zadaću i svoj put, veli pesnik; pa zar je mogućno da je ova riznica lepote i duha stvorena besputno i bez zadatka svoga!...Ne, ne!To ne može biti!To bi bilo bezumlje u prirodi, a u prirodi nema bezumlja; ono je samo u delima ljudskim, a stvorenje ove nepostižne lepote delo je božije!.... Vezir je bio burno i strasno raspoložen.Već desetak punih dana on nije video ložnice svoje mile žene.Još od samoga početka, on je bio postavio pravilo, da posećuje ložnicu Marinu samo onda, kad ona to ne zabrani izrečno, i kad se ne odupire toj poseti.Strasno zaljubljen, on nije propuštao ni jedan sastanak s njom, a da je ne zamoli za golemu milost, da mu pokloni koji trenutak u svojoj ložnici.Te su molbe ponajčešće bile neme.On se nije usuđivao da je pita rečima.On je to činio pogledom, poljupcem, otiskivanjem ruke, bolnim, strasnim uzdahom, ili prostim uzvikom: Mare! Ona je tako isto mimikom i znacima odgovarala.Ili mahne glavom odrečno, ili rukom odgurne vazduh od sebe ili tužno uzdahne, ili napući usta i namršti čelo, ili rekne samo (i to uvek srpski, ma da su inače vazda turski govorili među sobom, jer on, sem nekoliko ljubavnih fraza, nije znao pišta srpski), a po nekad bilo je dovoljno samo to, da ga ona strogo i ozbiljno pogleda, i on je već znao da toga dana njegove bujne strasti moraju mirovati. U početku on je pokušavao da prema lepoj ženi upotrebi one obične mere i strogosti, kakve se upotrebljuju prema lepim ćudljivim novim robinjama, koje gospodar udostoji milosti da ih uzme u harem svoj.Ali to je bilo samo jednom.Odmah na prvom koraku on je poznao da Mare nije obična ženska, niti njoj mogu vrediti one obične mere.Sve se može oteti, samo ljubav ne!To je vezir odmah poznao i uvideo pri prvom svom sastanku s Marom. Od tada on se starao uvek da izmoli ako ne ljubav, a ono bar njenu tihu trpljivost.Pa tako je i bivalo!Kad češće, kad ređe, ona je ćutećki pristajala da ga primi u svoju ložnicu.Ali to nikad nije bio poziv, već ćutljivo pristajanje na njegova navaljivanja.On je zagrli: obaspe je poljupcima; ona se ne otima: pasivno prima njegovu strasnu miloštu i milovanje.I on je tada srećan i zadovoljan.Ali ni u tim trenutcima strasna zaborava on nikad nije smetao s uma, kako je to samo polovna, bleda, hladna sreća.Šta je to u sravnenju s onim blaženstvom, koje bi on osećao, kad bi ona sama, voljno raširila svoj zagrljaj, pružila mu ruke, i rekla: „hodi, mili moj!“ O.. o.. o! za jedan trenutak take sreće on bi dao polovinu života svoga! Poslednjih desetak dana on je bio neobično uzbuđen.Ali kad god je dolazio k njoj, zastajao ju je hladnu, zamišljenu, tužnu.Na sve njegove milošte ona je odgovarala samo tužnim mahanjem glave.I on se tada, sav slomijen, s ognjem u žilama, vraćao setan i razbijen u svoje usamljene, puste odaje.O! kako se nesrećan on osećao u tim mučnim časovima.Jednom u bujnom zanosu bio se zaboravio toliko, da se strasno rinuo na nju i silom je savio u svoje naručje.Ona se priklonila, ali naskoro on je osetio kako njene vrele suze kaplju po njegovim rukama, koje su je grčevito držale i stiskivale.Te suze bile su strašnije od rastopljena čelika, koji bi mu kapao na samo srce.On je u pomami skočio, pustio je i nije joj više smeo pristupiti tri puna, za njega tri duga, preduga dana. Posle desetodnevne hladne odvojenosti on je sad opet stupio u njen harem, i to po naročitoj želji i pozivu njenom.To je bilo nešto neobično, vanredno.U njegovoj zaljubljenoj glavi rojilo se stotinu svakojakih misli, sve jedna od druge sladostrasnija i življa.Šta mu nije dolazilo na um; naravno ponajviše stvari za kojima je tako strasno žudela duša njegova.S toga je on ušao u odaju Mare uzbuđen i pun neke mile, slatke nade i radosna iščekivanja.Ali njena ga lepoga zanese odmah na prvom koraku, i njegova je prva reč bila da iskaže svoju veliku predanost i svoje obožavanje te lepote.„Mare! oslepeću od tvoje lepote!“ — bio je izraz njegove strasne predanosti lepoj ženi. Ni sama ne bi umela kazati za što, ali Mari je sad godilo ovo vezirovo zanosno obožavanje njene lepote.Ona je mirno saslušala sve njegove ljubavne izlive, pa ga onda uze krotko za ruku, privede ga divanu i povuče ga da sede kraj nje. Vezir je osećao kako mu ruka drhti od samoga dodira Marinog i on pođe za njom kao pitomo jagnje. — Gospodaru, — reče ona, pošto ga je posadila kraj sebe — Gospodaru, imam s vama ozbiljan sudbonosan razgovor, razgovor od čijega ishoda zavisi sva budućnost, sva sudba moja, upravo od toga zavisi i sam život moj.Ja imam jednu molbu, golemu, strašnu molbu za vas... — Govori, mila moja.Nema ništa na svetu, što bi mene teško bilo učiniti za tebe.Kazuj samo!Daj mi prilike, da čim bilo zaslužim naklonost i simpatiju tvoju.O, kako bi slatke bile one muke koje bih podnosio kao otkup za ljubav tvoju. — Tako govorite, gospodaru, jer i ne slutite svu ogromnu težinu dela koje ću vam izneti. — Daj jednu planetu, da je natovarim na pleća, tebe radi, lepoto moja.Ta šta meni može biti teško za tebe! — Da li se kod vas kad god porađala ozbiljna sumnja protiv mene? — otpoče Mare. — Sumnja?Kakva sumnja? — upita vezir zamišljeno. — Da li vam je kad god dolazilo na um, da ja mogu biti član kakve političke družine, kakve tajne družine? — Na priliku član društva Noćne Braće — presrete je vezir. — Jes, padalo mi je to na um, i ako se dobro sećaš, ja sam ti to jednom prilikom i nagovestio...Onda, kad si me ono molila da se osuđenici izvedu van tvrđave i van grada, da se ne kazne pod zidinama gradskim...Na što?Da se nije obistinila moja sumnja?Da nisi, zbilja, član „Noćne Braće“? Mare mahnu glavom potvrđujući.Vezir je zagleda dobro u oči: — Mare, ti zbijaš šalu sa mnom. — Rekoh čistu istinu, gospodaru! — Ti, ti član krvave Noćne Braće?! — Ja! — Znam, član iz daljine, na odstojanju, član po čuvenju, po praznim simpatijama; ti si čula za te ljude; o njima pričaju svakojake poetske skaske i bajke; to te jamačno oduševilo i zanelo i ti to zoveš tvojim članstvom. Mare mahnu glavom odričući. — Šta?Nije tako, nije to!No kako je? — upita vezir živo. — Pravi, stvarni član.Znam lično sve prvake toga opširnog bratstva, lično sam s njima bivala i verena sam za Crnog Ratnika. Vezir skoči.Ove poslednje reči odbaciše ga s divana, kao da je nepažljivo stao na kakav jak čelični feder. — Ti Mare! ti zaručnica Crnoga Ratnika!Ti zaručnica jednoga grubog krvavog hajduka, jednoga običnog razbojnika, koji kolje ljude po drumovima i pljačka njine imetke! — dreknu vezir preneraženo. Mare se jedva primetno osmejkivala.Ona opet mahnu glavom odričući!..! — Šta! nije hajduk, nije zver, krvolok, bez duše i srca; gruba divlja životinja?Zar nije, zar nije on to! Mare ustade, diže desnu ruku i metu je veziru na rame.On poumi da je uhvati za ruku, ali ona odmahnu rukom u stranu, a za tim je opet spusti na vezirovo rame. — On je sav drhtao.Ona reče mirno: Gospodaru, ako želite da kažem sve što imam i da raspravimo stvar razložno, ja vas molim pokorno, uzdržite za vreme svoj gnev i saslušajte me mirno.Ja sam krivac, ja sam državni zločinac, ali ja sam u vašim rukama: umaći vam neću: uvek ćete imati vremena da me kaznite i da osvetite žrtve popadale pod udarcima naše moćne družine. Vezir se uhvati oberučke za glavu, kao da se bojao da mu zbilja ne prsne. — Govori — reče on promuklo — govori, govori! — Da, gospodaru, ja sam zaručnica Crnoga Ratnika.No ja ga neću ovde braniti.A i na što bi to služilo!On je vaš protivnik, on je dušmanin Turaka, vi ga morate mrzeti, kao što i on vas mrzi.Ali kao što on ne bi imao pravo kad bi vas nazvao dželatom za to samo što vi kažnjavate pohvatane buntovnike, tako isto i vi njemu činite nepravdu kad ga nazivate grubom i krvavom haramijom, običnim razbojnikom, koji zasreće i pljačka ljude po carskim drumovima.Nije on ni grub ni krvav, kao što nije ni razbojnik.Na protiv, to je otmen, plemenit i uglađen čovek, pun časti i junačka ponosa.U ostalom, vi ste imali prilike da s njim govorite lično.I ako je bio teško ranjen i upravo jednako onesvešćen, opet ste mogli poznati kakav je to karakter... — Ja lično bio s Crnim Ratnikom!Dakle ipak moji osećaji nisu me prevarili kad sam zaustavio pažnju na onom čoveku.Šteta, šteta, što ga ne očuvasmo živa.Svakako ga valja naći i izvući ispod onih ruševina.... — mislio je vezir za se. Mare je pogađala ove misli. — Crni Ratnik nije mrtav i nije pod ruševinama.On je s ostalim osuđenicima u begstvu, i ako se oni spasu, spašće se i on s njima! — Mare!Je li ovo java ili težak bunovan san?Čuju li dobro uši moje, ili je to prazna tlapnja jedne istrzane duše! No Mare je govorila dalje: novost za novošću i fakt za faktom padali su kao udarci čekića no temenjači vezirovoj. — Da, Crni Ratnik je živ, on je još ovde u Beogradu, još je u vašoj vlasti; još njegov život zavisi od vaše dobre volje, i ja evo u ime njegovo, i u ime njegove družine, i u ime celoga moćnog bratstva „Noćne Braće“, hoću da vam predložim jednu pogodbu, upravo da vam ponudim jedan otkup.No u napred vam kažem, da je cena, koju nudim, nesrazmerno malena prema onome što od vas tražim za nju. Mare zastade za trenutak.Vezir je slušao okamenjen.Mare produži istim tonom, mirno, hladno, kao da govori o pregrši krušaka, a ne životu svome, o celoj sreći svojoj. — Da ne odugovlačim stvar.Kad sam počela ispovest treba i da je svršim.Ponuda je naša kratka i jasna.Ja, zaručnica Crnoga Ratnika, stvarni član i prvakinja u družini Noćne Braće, odričem se i svoga zaručnika, i družine, kojoj sam godinama verno služila, predajem zaboravu celu prošlost, i ostajem jednom za svagda, od sad pa doveka druga i verna saputnica u životu mome gospodaru sadašnjem, mladom veziru beogradskom, vama gospodaru moj.Ja vam se jednom za svagda predajem, i dušom i srcem, predajem se voljno, iskreno i svesrdno, a kao cenu i nagradu za to vezir otpušta slobodna Crna Ratnika i svu njegovu družinu.Stvar se ta svršava među nama i ostaje u tajnosti, kao poverljiva pogodba čisto između vezira i mene.To je sve gospodaru što sam imala podneti pred vas i metuti pred noge vaše s pokornom molbom da procenite stvar svestrano i da je rešite najdalje u rok od 5—6 časova, posle može biti sve dockan. Mare je iznela sve što je imala i sad je iz vezirovih ruku izgledala dalju sudbu svoju.Trenutak je bio svečan; oboje su ćutali i ovda onda kradimice pogledali jedno na drugo.Kod obojih osećaji su bili skoro jedni isti.Vezir je u ovom trenutku isto tako kao i Mare osećao da od ovoga momenta zavisi sva dalja sudbina njegova: i on je stajao u takom istom nemilom strahu kao Mare.Oboje su prividno izgledali mirni, ali kod obojih besnila je u duši teška bura i lomljenje. Mare opet progovori. — Najzad imam još jednu molbu.Ako svetli vezir odluči da odbije moju ponudu i da udari putem strogosti i kazne, onda molim jednu jedinu milost: da ne dozvoli mučenje nada mnom, da me ne predaje u dželatske ruke, već da mi kaže samo šta je nauman, pa ću se onda ja sama ukloniti; sama ću sa sobom svršiti!... U taj mah Mare se zbilja bejaše setila jednoga običaja, koji je jako rasprostrt kod Turaka.Kad im sa neverstva, ili iz drugih kakvih uzroka, omrzne žena, koju su nekad ljubili, onda je oni predaju pouzdanim dželatima da oni s njom svrše.U takim prilikama grubi dželati udaraju svoje žrtve na strahovite muke, i ove nesretne žene često trpe mučenička stradanja, pre no što ispuste dušu.Po nekad čak u strašnim predsmrtnim mukama podnose stidne, ciničke nasrtaje na čast svoju od surovih i razvraćenih sladostrasnika, kakvih se uvek nađe u okolini dželatskoj, ako nije baš on sam.Mare je imala prilike da čuje mnoge ovake priče i sad je zbilja osećala kako je jeza prolazi pri samoj pomisli na tu mogućnost. Na poslednje reči Marine vezir diže glavu i poduže je gledao u nju ćutećki. — Kako me muči! — reče on gorko i prekorno — kako me muči!... Opet ćutanje.Vezir je blenuo nekud u daljinu.Gledao je a ništa nije video.Grlo mu je bilo suho zapečeno i on je počešće nešto gutao.Mišići na donjoj vilici na mahove su se praćkali. — Ovo je, strašno, užasno, grozno, — planu on na jedared, a iz očiju mu senu zao, zloslutan oganj.Kao ono kad džarneš u oganj te sune jato varnica, tako se iz njegovih velikih, crnih očiju na jedared prosuše čitavi mlazevi ognjenih iskrica.On je izgledao strašan. — Izdaja! — viku on očajno — izdaja i neverstvo na sve strane, na svakom koraku, pri svakom dahu.Izdaja u vojsci, u dvoru, na straži, u haremu, u bračnoj ložnici.Neverstvo i spred i sa otrag, ozdo i ozgo, s leva i s desna!Neverstvom i izdajom otrovan je svaki ugao ovoga doma, svaki sasud u kući mojoj, svaki končić na odeći koju nosim!...Nevere su moji oficiri, moji vojnici, moja straža, moje sluge, moje žene.... ah pa i ti strašna, kobna ženo!Ta kako bi drukčije i moglo biti da se kuju zavere, da se zaštićavaju hajduci, da se upravlja buntovnim gomilama iz sred harema moga, koji treba da je nepristupna svetinja, u koji ne sme pasti ni tuđa senka, a kamo di stupiti tuđa nečista noga.A amo je jamačno čak i on dolazio!...Jao! teško meni! — i vezir se što god može pljesnu šakom po čelu. Njemu je na jedared senula nova misao koja ga baci u pravo besnilo: „Crni Ratnik morao je dolaziti u ovaj harem; on je gazio po ovoj prostirci, disao ovaj vazduh, delio s lepom nevernom ženom ovu ložnicu!...“ Vezir riknu od bola i razdera haljinu na sebi. — On je bio ovde — zagrme vezir, a glas mu je više ličio na lavovsku riku, no na govor čovečiji — on je bio ovde, disao ovaj vazduh, dodirivao ove predmete, uzimao te u svoje ruke... Gnev ga uguši i poslednje reči jedva su se mogle razabrati, jer su od ljudska govora postupno prešle u životinjsku riku.Mare je za sve to vreme mirno ćutala, ali sad, kad vezir od silna uzbuđenja već bejaše i glas izgubio, Mare uvreba njegov pogled, ugrabi da mu pogleda pravo u oči, i da time njegov pogled prikuje na sebi, pa onda mahnu glavom zabrinuto i reče mirno: — Vi ste bolni, gospodaru!Vaši su živci suviše nadraženi i vi primate za stvarne pojave prazne senke i varljive slike, koje stvara vaša rođena mašta.Sad ste uobrazili da je čak ovde, u vašem haremu, bivao Crni Ratnik, i ta pomisao hoće da vas uguši.A ta je misao prazno uobraženje; ni dah Crnoga Ratnika, nije nikad stupio u ove odaje, a kamo li noga njegova. — Nije, ti veliš nije, strašna ženo!Govoriš li istinu? — riknu opet vezir, jurnu na Mare, dočepa je oberučke za glavu, izvi je na stranu, i tako joj se zagleda pravo u oči, kao da je hteo svojim pogledom da razbije ono staklo od zenica njenih, onaj prozor, koji kao da mu je smetao da zagleda u samu dušu. — Istina je što rekoh, njegova noga nikad nije prešla ni jedan prag u celome domu ovom, a kamo li da je mogla stupiti čak u ovaj harem. — Ali ti si njegova zaručnica ti si to sama rekla — ciknu vezir i tako je grčevito steže rukama, da je u malo ne uguši. — Jes, ja sam njegova zaručnica, ali blizu već tri godine moje ga oči nisu videle.Ni senka njegova nije se od toga doba preda mnom javljala, a kamo li on živ. — Nije, nije, ni senka njegova veliš ti; on ti ni u svu nije dolazio, ti nisi nikada, ni u sladostrasnim proviđenjima ružičastih snova oskrvnila postelju našu: ni kao senka, ni kao senčasto priviđenje što se javlja u snu u tihim i vedrim mesečinim noćima letnjim, ti ga nisi zagrlila u svoje naručje, nisi ga obasula poljupcima i usrećila svojim čarima.On ni kao senka nije dolazio, ni u priviđenju nije dolazio — reče vezir živo, brzo, sipajući po nekoliko reči na jedanput i saplećući se preko njih, a neprestano je držao glavu Marinu izvijenu i piljio joj je u oči. — Nikad, nikad, ni na javi, ni u snu, ni u priviđenju, ni u samoj pomisli on nije stupio u ove odaje, ni on, ni duh njegov, ni senka njegova. — Nije, nije — ponovi vezir čisto sav obasjan nekom neiskazanom unutrašnjom radošću — on nije dolazio, ni u snu nije dolazio..Oh, blago, blago meni!... razdraga se vezir i snažno, strasno stište Mare u vatren, grčevit zagrljaj, i nekoliko trenutaka osta tako ne puštajući je.Mare je osećala kako vezir ubrzano nepravilno diše kako mu srce na mahove, burno i neuredno udara, čas zaigra i tako lupa, kao da će iz grudi iskočiti, a čas se opet tako pritaji kao da ga i nije u grudima. — On nije dolazio!Kako je to lepo. — Kako je to dobro: na duši mi je tako lako...Ah, mila, rajska moja Mare! — čisto je šaputao vezir, ne dižući još glave s njena ramena i ne puštajući je iz svoga zagrljaja.Ali na jedared on se trže, kao da ga je iz njenih nedara nenadno zmija ujela; trže se i tako je odgurnu od sebe, da jadna Mare u malo ne pade. — Šta je ovo, šta radim ja?Ja sam poludeo; ja činim bezumne, nemoguće stvari, ja vršim samoubistvo nad sobom, ja se rugam najvećim svetinjama predaka mojih, ja gazim svete zavete njihne, ja sam postao nevernik, izdajnik, bezumnik...Ne, ne, to ne sme, to ne može biti, ja treba da se priberem, da dođem k sebi, da povratim izgubljeno umlje, da kaznim zločin i neverstvo, da razmrskam glavu lepoj, šarenoj, otrovnoj zmiji, koja se tako lukavo savila oko srca moga, spustila na njega svoju hladnu, pljosnatu zmijsku glavu i sikće u njega ljuti otrov...Da bežim... da bežim!... I zbilja, vezir jurnu i izleti iz harema, ostavljajući za sobom širom otvorena vrata.Posle kao da se nešto predomisli, povrati se natrag, zatvori vrata i šta više zaključa ih, pa ključ strpa u džep, što do sad nikad nije činio. Vezira nestade a Mare ostade tužna, žalosna, plačna, ali nepokolebljiva, čvrsto rešena da dostojno živi i umre i da srpeljivo snosi sve što je snađe. Strah je zavladao u celome konaku kad su videli kakav je bio vezir po izlasku iz haremskih odaja svoje najlepše žene.Sviknuta da ga viđa razvedrena i razgaljena kad se otud vraća, posluga je bila preneražena, čujući kako je vezir strahovito viknuo, da u harem kod Mare niko ne ulazi dok on ne naredi.Čak su se pobojali da nije došlo do zločina i ubistva, tako je strašan i promenjen izgledao vezir. Van sebe od gneva, u strašnom duševnom rastrojstvu, vezir se, po izlasku iz harema, zatvorio u svoju odaju.Prestravljena posluga i vezirovi dvorjani sa zatajenim dihanjem iščekivali su šta li će dalje biti.Vezir nije trenuo cele te noći.Osluškujući, mlađi su ga čuli kako se na mahove pritaji a posle opet hoda.Češće su ga čuli kako duboko i gorko uzdiše.Pred zoru čulo se kako nešto lupa u odaji, kao da se razbacuju nekakve stvari.Još docnije straža s polja videla je kako se prozori na jedared zažariše, kao da je unutra u odaji zapaljena bila kakva velika vatra.Po drhtanju svetlosti jasno se moglo opaziti, kako plamen biva čas veći, čas manji dok se najzad sasvim nije ugasio.To je vezir spaljivao neke svoje hartije. Strašna je bila ta noć za vezira.Za desetak časova tu je kroz njegovu glavu prošlo više no što po nekad ljudi prežive za čitavih deset godina. U prvi mah vezir se bio rešio da kazni Mare, da najstrašnijim mukama pomori sve one koji su s njom bili u vezi, da pohvata hajduke i da im svečano svima poodseca glave, jednom reči, da učini ono što je smatrao da mu je dužnost kao carskom veziru i kao potomku čuvene i slavne loze koja je carevini do sada dala mnoge velike državnike i verne služitelje prestola i svete vere Muhamedove. „Pa zar je drukčije i moglo biti“, mislio je on u sebi „zar je mogao, zar je smeo on postati nevera i izdajnik velikoga cara, koji ga je još tako mlada odlikovao tako visokim i otmenim položajem, zar se i za trenutak mogao kolebati kad je bilo pitanje na koju će stranu stati, kad na jednoj stoji čast i dužnost a na drugoj izdajstvo i sramota?Šta, zar on, vezir carski, zbog jedne lepe žene da metne pod noge svu sjajnu budućnost svoju, da baci stidnu senku na čitav niz svetlih predaka svojih, koji su ponos celog Turstva, da se umeša među mračne, prestupne buntovnike, što niču iz prljave nizine porobljene, ugnetene raje, namenjene da, kao i svaka druga stoka, posluži višoj blagorodnoj rasi turskoj: zar da sutra pukne glas od Beograda do Bagdada kako se beogradski vezir dao omađijati od jedne veštice đaurske, i njoj za ljubav napustio svoje vezirske dužnosti i združio se s buntovnom rajom: zar da dočeka da ga uhvate, okuju i kao roba pognaju kroz ona ista mesta, kuda je prolazio kao zapovednik, gospodar i verni većil sultanov?Ta on nije tikva bez korena, on nije samac na svetu, on ima veliku rodbinu, ima živu mater, ima braću, sestre, ima decu svoju.Pa zar sve to da zakuka u jedan glas i da zaplače krvavim suzama!?Zar sve to da upropasti, da ubije, da sahrani on, on lično, on svojeručno!...Ne, ne, to prosto ne može biti!...“ I u tome trenutku, vezir se čisto čudio, kako mu je moglo i na um pasti da može biti drukčije; kako je mogao i za trenutak sumnjati i kolebati se kojoj će se strani privoleti i koji će put izabrati. Ali baš u tom trenutku kad mu se činilo da je njegova sudbina rešena, da je njegovo držanje jasno i određeno i da se samo po sebi razume šta i kako mora činiti, njemu se na jedared zamagli pred očima, a iz te magle pred njim polako izniče i vaskrsava bajna, čarobna slika njegove divne Marijole.Ona tada stoji pred njim tužna, plačna, nema, a iz onih njenih divnih, čudesnih očiju otima se prekor. „Oholi vezire, zašto si tako neveran i sebičan?Zar ti možeš zbilja verovati da će tebe na zlo navući jedno ovako čisto i nevino stvorenje, jedna ovako nežna i anđelski dobra duša?!Zar ti možeš istinski verovati, da u ovakvom divnom telu može stanovati pakosna, satanska duša, koja će tebe mamiti na zlo i gurati te u sramotu?Zar te nije žao, zar ti nije greh pomisliti da ona usta lažu, da one oči pritvorno gledaju, da ono srce neiskreno kuca, kada se nudi: — uzmi me da za navek budem tvoja, a taj veliki dar plati samo jednim velikim milosrđem, koje bi ti, ako si čovek a ne zver, trebao i sam da učiniš, da te niko za to naročito ne moli, da ti se za to ne daje nikakva naročita naknada“. Da, u tim trenutcima pojavi se pred njim bleda, izmučena slika lepe žene i mladi vezir već ne može više da izdrži ni njen pogled, ni njene uzdahe, ni njenu tihu, pokorenu setu.On u tom trenutku oseća da je njegova privezanost za tu ženu dublja od pučine morske, viša od najudaljenijih visina nebesnih, šira od beskrajnosti i jača od svemoći. I kao god što mu se malo čas činilo, da je za njega tako jasno i određeno da mora odbaciti lepu ženu, tako mu isto sad izgleda i jasno i razgovetno, da on bez nje ne može živeti, da pre može sam sebi odseći glavu, pojesti svoje rođeno srce i ispiti svu svoju krv, samo se ne može nje odreći, niti može bez nje biti. I vezir se tada čudio, kako je mogao i za trenutak pomišljati na što drugo no što je to, da se potpuno preda volji i punom raspolaganju ove čudesne ženske, pa što ona hoće, to će od njega i biti. U takim trenutcima gnečen neodoljivim strašnim osećajima s dve suprotne strane, on se na jedared osećao tako nemoćan i tako majušan, da nije video spasa ni izlaza ni u čemu drugom, no da jednim udarcem svrši sve, da reši strašno pitanje bežanjem ispred njega — da od grozne zagonetke života, koja je pred njim stala kao nerazrešljiv Gordijev čvor, pobegne u smrt.U takim trenutcima vezir je ozbiljno pomišljao na samoubistvo, i ono mu se javljalo kao najlakši i najprirodniji izlazak iz teške nesavladljive borbe. Ali odmah za tim javljao se protest mlade, sveže sile, koja nikako nije mogla pristati da se tako olako pod zemlju zakopa.Junačka krv turska bunila se protiv samoubistva, i vezir je tada osećao poziv da istraje do kraja, da se bori protiv zlih prilika, ali da uvek bude spreman i na poraz i na pogibiju.Pobedi li ipak, onda će pobeda biti u toliko slađa i slavnija. U takoj mučnoj borbi vezir je proveo celu noć.Po desetak puta on se rešavao na jedno, pa se opet predomišljao, vraćao se drugome i otpočinjao borbu nanovo. Pred zoru za jedno pola časa bejaše se primirio.Posle se opet čulo teško koračanje po sobi.Tako ga je zatekao i dan.Ali prvi sunčani zraci zatekli su vezira već rešena i odlučna. Čim se razdanilo vezir je tražio da mu dovedu decu, i to najstarijeg sinčića, kome je bilo 5 godina, i najmlađu ćerčicu koja je tek progovarala. Ovaj zahtev još je više prestravio sve ukućane.Do sada vezir nije to nikada činio, ni tražio da mu docu dovede u njegovu odaju.Kad je hteo provesti koji čas u krugu svoje porodice, on je obično odlazio u harem svojim ženama, i tu se često po čitave sahate igrao s decom.Nikad on nije tražio decu van harema.Otkuda sad ovaj izuzetak? Svoju malu ćerčicu vezir samo ižljubi i pomilova, pa je vrati natrag dojkinji, a starija sinčića zadrža kod sebe. To je bilo umiljato, jedro detence, lepo kao anđelak, a rumeno kao majska ruža.Otac ga uze k sebi na koleno, i dugo je s njim razgovarao.Mali Ahmed pričao je ocu stotinu svojih dečijih pošurlija, a sumorni vezir starao se da ga po mogućstvu što pažljivije sluša.Često bi na njegove sveže, rumene obraščiće spustio vreo, strasan poljubac pa bi ga posle opet mirno i ćutećki slušao. Vezir se bio rešio da ostane veran svojim dužnostima i svome pozivu, rešio se dakle da žrtvuje Mare i spremao se da ode sad k njoj, da poslednji put s njome govori i da joj kaže... On upravo nije znao šta da joj kaže, nije mogao dati sebi tačna računa ni o tome, šta će sad kod nje, kad je već jednom stvar prelomio — ali on je osećao neodoljivu žudnju da je još jednom vidi i smatrao je to upravo kao neku svoju dužnost. A ovamo opet bojao se slabosti!Bojao se kad divna žena stane pred njim u punom blesku lepote svoje, kad ga pogleda onim bajnim očima, kad ga saleti svakovrsnim razlozima, koje joj njen fini, gipki um vazda u izobilju stavlja na raspoloženje — bojao se da u tom trenutku opet ne posrne; da se njegovo „tvrdo i nepokolebljivo“ rešenje opet ne pokoleba. S toga, je potražio potpore i ukrepljenja u nejakom sinčiću svome; uzeo je k sebi nevino dete, da ga njegova anđeoska čistota štiti od sablažnjivih i grešnih misli, za kakve je on sad smatrao svoje pomisli i požude za Marom. Vezir je dugo gledao svoga prvenca, starajući se time da što više raspiri svoju roditeljsku ljubav, koja je ovde trebala da bude kao neki štit protiv ljubavnih strela Marinih. Na jedared vezir skoči, okrete se svetoj ćabi, kleče na molitveno sidžade, namesti sinčića kraj sebe i uze se toplo i srdačno moliti bogu, udarajući često čelom o pod. Naučen iz najranija detinjstva, a videći sad oca gde se moli bogu, mali Ahmed uze i sam klanjati.Njegova malena ustašca šaputala su razne molitve, od kojih je vezir ovda onda čuo po kakvu reč.Ali kako mu je bilo, kad ču slatke reči detinje, gde se moli bogu da pomogne ocu njegovom.Sav potresen, vezir dograbi u naručje sinčića svoga i dugo ga je tako držao, predan svom dušom najtoplijoj i najusrdnijoj molitvi velikome tvorcu nebesa i zemlje. Za koga se on molio u tim trenutcima?Za sebe, za čedo svoje i — za onu koja ga je naučila da se moli bogu za oca svoga.Posle mnogo vremena vezir se sad prvi put s ljubavlju i toplom blagodarnošću setio zakonite žene svoje, koja mu je decu rodila.Ovo sećanje on je sam smatrao kao srećan znak da mu se duša počela trezniti od zanosne ljubavne opijenosti za lepom Mare. Vezirova molitva bila je duga i on je posle nje ustao okrepljen i prilično umiren.Osećao je neku novu snagu u sebi...Dete predade natrag ženama, a sam se uputi u harem lepe Mare. Vezir je ušao u harem hladan i namrgođen; ušao je polako, nečujno, oprezno.Mare je ležala na divanu obučena.I ako je na polju bio dan već odavno, u haremu su još goreli žišci, a zbog spuštenih zavesa izgledalo je kao da još traje noć.Kad vezir uđe Mare se ne pomače i osta mirna na divanu. „Da li spava?“ — prošaputa vezir i pođe joj polako na prstima.Mare je ležala nasatke, ali je lice bila okrenula u vis.Prema malaksaloj svetlosti ovo izmučeno lice bilo je samrtnički bledo, a na njemu je lebdila nekakva čudna, neizmerna seta, sa koje bi i studeni kamen prosuzio.Vezir opazi taj izraz i sav se strese. Marina desna ruka bila je pravo pružena niz telo i naslonjena na desno beduo.Leva ruka, pak, visila je opuštena niz divan.Jamačno je prvo bila na divanu, ali, kad je posle u snu olabavila, ona se smakla i obesila se niz divan.Ceo položaj lepe žene bio je nekako suviše opušten i mlitav, više je ličio na položaj kakve mrtve figure od voska, no na živo telo.Jedino onaj bolni izraz na licu podsećao je na život. „Da nije učinila što zlo sa sobom; da se nije otrovala!... — senu veziru kroz glavu, i on joj čisto priskoči.No Merine oble grudi ravnomerno su se dizale i spuštale, i vezir zastade pred njom kao ukopan. Dugo i dugo gledao je on u nju zorno, žudno, netremice!Na jedared se polako spusti i kleče kraj divana.Najlak, sav uzdrhtan, on uhvati oprezno njenu klonulu ruku i prisloni je svojim usnam.On ih nije ni opazio, ali suze, koje su odavno već počele teći, kanuše na ruku lepe žene i ona se trže.Povuče ruku i otvori oči.Pogled joj se susrete s pogledom vezirovim.Ona se prenu i ispravi se na divanu.Nasta trenutak nema gledanja. Šta da joj reknem, čime da počnem?!“ — prođe veziru kroz glavu. — Kako ste nečujno ušli, gospodaru! nisam vas ni osetila! — reče Mare. — „Kako ste nečujno ušli!...“ „Gospodaru!...“ Sve obične reči!...Ona mi govori kao i obično; kao da nije ništa ni bilo,... kao da nije već sve svršeno,... kao da ona ne zna!...Pa ona možda i ne zna!...Naravno, ona i ne zna o mojoj odluci...Jes, ja sam to rešio za sebe; samo sam za sebe; to sem mene jednoga niko više i ne zna!Čak ni ona ništa ne zna...Kako da joj kažem?Kako, kako? — Gospođo... poče on — Mare ga pogleda začuđeno.Nikad do sad nije ona iz njegovih usta čula tu suvoparnu, hladnu reč „gospođo“!..No on produži. — Gospođo.Mučio sam se cele noći; moja je borba bila očajna, ali ja sam je najposle savladao, ja sam se rešio... Mare se još bolje ispravi na divanu, a vezir već bejaše ustao i stojao je pred njom mirno i skrušeno. ... — Rešio sam se da ostanem veran dužnosti svojoj, i vaši saveznici hajduci svi će izginuti pod udarcima dželatske sekire. „Gle, rekao sam joj vaši saveznici“ ... to je dobro, sad i ne treba da joj više govorim „ti“ — to je prošlo.... to je staro!.... — prođe veziru kroz glavu. — „Staro... staro... ali koliko je slatkih, koliko dragih uspomena vezano za to „staro“, za to što je „bilo i prošlo“, za to što se nikad više neće povratiti Nikad više!...„I bedni je vezir osećao da mu se pri toj jednoj reči samo srce kida! „Nikad, nikad više!“ — mislio je on a osećao je kako mu se u glavi počinje mutiti i smrkavati. Mare je opazila ovu zabunu i pometnju vezirovu; njeno bistro oko odmah je poznalo kako je golema razlika između onoga što govore usta, i onoga što oseća srce vezirovo.S toga, mesto da je ogorče njegove surove reči, ona ga je u duši iskreno i srdačno žalila. Ali u ovaj mah na njenim usnama ipak zaigra lak podrugljiv osmejak. — Svetli vezir zaboravlja da hajduci nisu još u njegovoj ruci.Moje saveznike vi bi mogli metnuti pod dželatsku sekiru samo onda, kad bih ja bila dovoljno podla da ih izdam.Ali, znajući moj karakter, to valjda neće od mene očekivati ni moj gospodar.Ja sam vama nudila jednu časnu pogodbu u ime hajduka.Vi je niste primili, i tu je kraj.Time je pitanje o hajducima presečeno i oni su ostavljeni i dalje svojoj rođenoj sudbini.No ujedno ja sam vam otkrila i jednu moju ličnu tajnu.Zato se vi možete sa mnom računati i naplaćivati kako vam je volja: možete me kao buntovnicu kazniti.To je sve u vašoj ruci.Ali sudba hajduka nije u vašoj rudi, jer još ne znate njino boravište, i dokle vam ga ne bih kazala ja vi vašu pretnju ne možete izvesti. I zbilja, vezir tek sad primeti da on o hajducima još ništa pouzdano ne zna i da mu Mare još nije kazala gde su oni.I ako je cele noći mislio o toj stvari, ovo što je najbliže i najprirodnije ne bejaše mu palo na um.To ga sad veoma iznenadi.Zadivljen, on stade sad pred Maru začuđeno je gledao u nju i onda reče, kao da je sam sebe pitao: — Pa šta sad? Položaj vezirov zbilja je bio smešan i Mare se čisto osmehnu odgovarajući mu: — Pa ništa!Sa mnom ćete učiniti što vam je volja, a hajduci će ostati kao što su i bili, poskapaće, ali vi nećete doživeti to zadovoljstvo da im vaš dželat jednom po jednom odrubi glavu. Vezir se duboko zamisli: u njegovoj jadnoj glavi opet je bilo mračno i mutno.On je bio voljan da žrtvuje svoju ličnu sreću svojoj dužnosti i državnoj koristi, samo kad bi tu korist mogao videti jasno.Ali dok mu je s jedne strane bilo sasvim razgovetno, kako je golema žrtva koju podnosi, s druge strane bio je u golemoj dvoumici o koristi koju će otuda ma ko imati.I upravo u trenutku kad se on bori, kad se muči i napreže da nazre tu opštu korist, Mare, kao da čita njegove misli, pita ga baš o tome istom (ovo je već po drugi put kako ona pogađa misli njegove, i traži mu odgovor, koji on još ni za sebe nema. — Za što je svetli vezir rešio da žrtvuje i sebe, i mene, i mir svoj, i sreću svoju, i sve?... — upita Mare, gledajući vezira kako zanemeo bejaše zastao, pa i ne čekajući njegova odgovora, ona produži: — Ta ja nisam slepa; ja jasno vidim kako je u duši vašoj i ma koliko se vi silili da prikrijete osećaje svoje, ja vidim kako se ranjeno srce naše bolno trza i bije u uskom prostoru svome.Radi čega sve te goleme žrtve, mili gospodaru? Mare ućuta; ona je čekala odgovor. — Radi čega? — ponovi vezir — radi države, radi prestola, radi slave i jačine sultanove, radi održanja gospodstva turskog — reče vezir čisto kivno, ne verujući ni sam u svoje rođene reči. — Šta će pomoći gospodstvu turskom, što svetli vezir sebe muči? — učita Mare. — Ali će mu pomoći kad nestane Crna Ratnika i njegove buntovne gomile — primeti vezir. — Golema zabluda, gospodaru moj.Počela sam ozbiljan razgovor s vama, i kad sam vam već nešto kazala, kazaću vam i ostalo.Za vas ne može biti tajna da se Austrija sprema za rat.Ona je bacila oko na ove lepe zemlje, i kao što nije ni do sad žalila ni krvi ni novaca, tako neće ni od sad žaliti samo da ih za se ugrabi.Ako bude živ Crni Ratnik on će biti golema smetnja ovim prohtevima austriskim. — ...No vi ćete možda reći: Ali on se ne će odupirati Austriji u korist Turske, već u ime svojih narodnih ideala, želeći da na Balkanu stvori samostalnu balkansku kraljevinu.Dakle, Turskoj je sve jedno, jer tu je upravo pitanje između vraga i đavola.I ako bi ona morala izgubiti podunavske zemlje svoje, njoj je onda baš sa svim sve jedno ko će ih prigrabiti, da li Austrija, ili kakva nova balkanska kraljevina.Tako ćete možda misliti, svetli vezire, a na prvi pogled tako se i čini.Ali u istini nije tako, a za Tursku je od ogromna značaja u čijim će rukama biti ove zemlje, ako ih ona jednom moradne izgubiti.To je pitanje tako od bitnoga značaja, da bi Turska imala golema razloga, pre sama da ustupi ove zemlje malim balkanskim narodima, no da se izloži riziku, da joj ih Austrija otme i prigrabi.Stvar je prosta; tu govori prost najobičniji račun, gde je interes Turske.Ali baš s toga, što je cela ta stvar i vrlo prosta i vrlo jasna, turski državnici previđaju je i prolaze pored nje bez pažnje.To je nekako u prirodi ljudskoj, a naročito je to slučaj kod diplomata, da uvek beže od prostih stvari, jer im se sve čini: ono što mi tražimo i što je tako uzvišeno, važno i presudno, ne može biti tako prosto.... Vezir je s napregnutom pažnjom slušao lepu ženu.Ona je motrila svaki pokret na njegovom licu i nije joj izmaklo, kako on čisto guta svaku reč njenu.Ona ustade, blago uze vezira za ruku, povuče ga najlak i reče nežno: — Sedite, gospodaru, stvar je ozbiljna i valja je hladno proceniti sa svake strane.Za ono što vi hoćete nikad nije docne.Mač je lako spustiti, ali kuda on jednom prođe, tu više nema popravke!... Vezir se pokoravao ćutećki; on sede kraj Mare.Ona nastavi svoj govor: — Pitanje je prosto.Turska i Austrija vekovni su neprijatelji; njih se dve vekovima kolju, ali je važno da za ova dva poslednja stoleća turska sila neprestano uzmiče pre silom austriskom, i Austrija Tursku sve više potiskuje.Sto pedeset godina vladali su Turci Budimom, a sad je Budim stoni grad bečkoga ćesara, koji je metuo na svoju glavu i krunu mađarskog kralja.Stopu po stopu, Turci su dogurani do Dunava, Save i Kulpe.Tu treba da bude kraj austrijskoj sili.Turska mora založiti svu snagu svoju da ne da Austriji dalje preko ovih reka.Jer stane li jednom bečki ćesar čvrsto nogom na desnu obalu Save i Dunava, onda ga treba čekati pod zidinama Carigrada.Osvojenje Balkanskog polostrva biće onda samo pitanje vremena.Od sposobnosti austriskih vojskovođa zavisiće tada, da li će Austrijanci doći pod Carigrad za 10 ili 50 godina, ali da će doći — to je van sumnje.Ovde na Dunavu, dakle, treba braniti Stambul.Beograd je ključ bar jedne kapije carigradske, a jedna otvorena kapija dovoljna je da se osvoji ceo grad.Je li tako gospodaru? — Tako, tako, sve je tako...Ali dalje, dalje — reče vezir žurno i nastrpeljivo. Mare nastavi. — Austrija se dakle ne sme pustiti na desnu obalu Save i Dunava — to je prvo osnovno pravilo, prva glavna tačka, koja se nikad ne sme gubiti iz vida. — Ali kako može Turska zadržati Austriju na Savi i Dunavu? — U prvom redu silom, je li tako?I to doista treba okušati: ove zemlje treba braniti silom, snagom, vojskom.Ali tu sad odmah nastaje pitanje: kako i dokle?Jest, dokle se treba ograničiti samo na silu i odbranu oružjem, da li do kraja, do iscrpljenja, do pada, dotle dok neprijatelj ne otme Beograd i Srbiju, i ne uđe u Bosnu, ili izglede borbe valja odmeriti i proceniti u napred, pa se na silu uzdati samo dotle, dok ima neka izgleda i verovatnoće da se silom može uspeti.Ja držim da je mudro ovo poslednje.Ne treba biti uporan i tvrdoglav, pa reći: na sablji smo dobili, na sablji hoćemo i da izgubimo.Sabljom se dobijaju bitke, ali se carevine čuvaju pored sablje još više mudrošću, veštim doskakanjem neprijatelju, jer najposle i pamet je oštra sablja, koja po nekad dublje zaseca no najoštriji i najtvrđi čelik.Da budem jasna.Turska treba da brani ove zemlje oružjem samo tako, ako imadne sigurna izgleda da ih može odbraniti.Čim to dođe u sumnju i postane verovatno, da će neprijatelj odneti pobedu, ako dođe do rata, onda odmah treba tražiti druga sredstva za odbranu, i mesto oružja poslužiti se politikom.Kakva bi politika ovde mogla pomoći?Šta radi čovek kad se brani od požara?Ako može on gleda da ga ugasi — to je najbolje i najsigurnije sredstvo.To gašenje slično je vojničkoj oružanoj pobedi.Ali ako je oganj oteo mah, ako je požar tako silan, da se ne može pogasiti, onda se između požara i predmeta koji hoćemo da odbranimo, stavlja kakva pregrada, kakva prepona, kakav drugi predmet, koji požar ne bi mogao ni preći, ni spaliti.Takav je slučaj i ovde.Ako su izgledi da Turska neće moći oružjem suzbiti austrisku silu, onda bi mudrost zahtevala da Turska za vremena između sebe i Austrije stvori kakvu pregradu, koja bi ih odvajala, pregradu, preko koje Austrija ne bi mogla kidisavati na Tursku.A takva bi pregrada bila — podunavska hrišćanska kraljevina, dame baš ono za čim teži i Crni Ratnik.I tako, baš da nema Crnoga Ratnika, Turska bi, u izvesnim prilikama, imala računa i interesa da stvori sama ono, za čim sad žude i o čemu sanjaju mnoge balkanske patriote, s Crnim Ratnikom na čelu.Takva hrišćanska država doista bi bila pravi bedem za Tursku protiv austriskih nasrtaja.Jer u ime čega i po kakvom pravu navaljuju danas Austrija i Rusija na Balkansko tropolje?U stvari one to čine iz svojih rođenih računa, jer teže da rašire svoje međe.Ali pred svetom, kao izgovor i zgodan povod za rat, uvek se uzima oslobođenje hrišćanskih naroda na Balkanu i zaštita gonjene vere hrišćanske.Stvaranjem hrišćanske kraljevine balkanske taj izgovor bio bi izbijen iz ruku i Austrije i Rusije.Naročito kad bi sama Turska, uzela inicijativu u stvaranju te balkanske države, de ne izgleda kako se to otelo od Turske silom, već da se vidi da je ona to dala sama dobrovoljno, po svojoj rođenoj volji i uviđavnosti... Mare zastade za trenutak, posle brzo dodade. — Da je ovo gledište pravilno, najbolji je dokaz to, što ga dele i mnogi uviđavni Turci, ljudi koji gledaju daleko u budućnost, a nisu im pogledi utonuli u uske međe mutne svakidašnjice. Mare ućuta.I vezir je ćutao.Tako prođe nekoliko trenutaka.Najzad vezir uze levu ruku Marinu, i, ne govoreći ništa, pritište je na svoje vrele usne...Tako isto ćutetki on ju poljubi u čelo.Posle su opet ćutali nekoliko trenutaka.Za tim se među njima otvori dug, tih, pažljiv, ali veoma iskren i simpatičan razgovor. Vezir napomenu kako bi takva hrišćanska kraljevina na Balkanu mogla postati opasnost za samu Tursku.Tako bi se moglo izmetnuti, da je Turska sama skovala nož kojim će je zaklati. Mare je obarala to gledište.Takva hrišćanska kraljevina ne bi mogla biti opasna po Tursku već i po tome što je od nje kud i kamo manja i slabija, što s Austrijom već nije slučaj.Dalje, stvorena po dobroj volji same Turske, hrišćanska kraljevina bila bi u nekoliko obvezana Turskoj, morala bi je smatrati kao svoju dobrotvorku i stajala bi pod njenim pokroviteljstvom.Da se ne oslanjamo mnogo na kolebljive osećaje blagodarnosti, tu bi se mnogo što šta moglo utvrditi ugovorima i pogodbama, koje bi novu kraljevinu vezale za njenu dobrotvorku Tursku.A posle, treba računati što i na stvarne zajedničke interese, koji bi u istini postojali između nove kraljevine i Turske.Mlada kraljevina vazda bi morala biti na oprezu od alapljive Austrije, koja očigledno teži za osvajanjem na Balkanu, dok na drugoj strani ne bi imala ništa prezati od Turske, koja ju je svojom dobrom voljom i stvorila.Treba verovati najposle i u patriotizam i uviđavnost rodoljuba, koji bi stojali na čelu mlade kraljevine.Nije moguće da bi oni ostali slepi prema tako jasnom i očevidnom faktu, kao što su zajednički interesi Turske i takve balkanske kraljevine.Balkanci su bistri i uviđavni ljudi, a sama nas povesnica uči, da oni nisu baš tako slepi privrženici i izmećari Zapada, kao što se to obično misli.Nedavna prošlost daje veoma poučne primere o tome.Srbi su se u masi borili protiv Turaka u redovima ćesarsko-austriske vojske.Austrija je ostala pobedilac i zahvatila jedan deo Srbije.Ali je dovoljno bilo samo dvajestak godina austriske vladavine, pa da Srbi omrznu Austrijance gore no Turke.Danas već nije više tajna ni za koga, da je, pre 50 godina, veliki vezir Elhadž-Esad-Mehmed paša kod Grocke opako grozno smrvio austriskog feldmaršala Valisa samo s toga, što su simpatije Srba bile na turskoj strani.I Austrijanci su usled toga morali napustiti celu zauzetu Srbiju.I to je bilo onda, kad je Srbe po odlasku Austrijanaca očekivao ponova težak jaram turski.A kako li će izgledati stvar tek onda, kad Srbi budu imali birati ne između austriskog i turskog jarma, već između austriskog jarma i svoje rođene slobode? Upoznata s povesnicom balkanskih naroda, čak i do sitnica, Mare je lako mogla za trenutak navesti gomilu primera za svoja tvrđenja, s toga je njen govor bio težak na vagi razloga i veoma ubedljiv. Najzad, Mare je ukazivala primere na pokrajinama, kojima je Turska u svojoj golemoj carevini već bila dala izvesnu samoupravu i slobodno unutrašnje uređenje, pa te polunezavisne pokrajine nikad nisu bile kakva ozbiljna smetnja i opasnost za Tursku.Ne može drukčije biti ni s novom mladom balkanskom kraljevinom. Što se razgovor dalje razvijao, vezir je sve dolazio do uverenja da Mare shvata položaj pravilno i da gleda na događaje s čudnom bistrinom i proziranjem.Naročito je bio iznenađen dubinom njenih pogleda na najbliže događaje, koji stoje pred njima i koji će uskoro navaliti s elementarnom neodoljivošću, te se za njih treba spremati iz ranije. Na ime, Mare je uzela da razvije, s koliko će izgleda Turska ući u rat, ako na proleće bukne vojna između Turske s jedne, a Rusije i Austrije s druge strane. Da između Austrije i Rusije postoji ugovoren vojni savez — Mare je s tim bila na čisto.Katarina, prozvana Velika, tek je bila uništila krimski tatarski halat.Počinjući od toga strašnog primera, Mare je živim bojama nacrtala sastanak carice Katarine s austriskim ćesarom Josifom II., izvodeći otuda logičan zaključak, da ti sastanci niti su obične šetnje, ni viđenja radi ličnih potreba već su tu morali biti u igri veliki istoriski događaji.A kako su i Rusija i Austrija naperile poglede na lepe balkanske zemlje, to se sporazum njinih vladalaca jedino mogao ticati turske kože.Ne treba se varati: savez postoji, i sad bi samo moglo biti pitanje, — da li će Turska biti kadra da odoli udruženoj sili Austrije i Rusije, kad obadve grunu u isti mah. Razgovor je bivao čas bujniji, čas tiši, ali u opšte vođen je hladno i pribrano i vezir je sve više i više ulazio u poglede i planove ove darovite, ove tako umne i tako lene žene. Najposle razgovor je završen potpunom pobedom Marinom.Vezir je još ćutao, još nije izjavljivao svoj pristanak na njene planove, ali unutrašnji prelom bio je već svršen.Vezir se već bio pomirio s mišlju da mu nije moguće oteti se od uticaja ove čudne žene i da je najpametnije što može učiniti u takim pridikama, da pođe za sudbinom, pa kud ga ona odvuče. Mare je poznala ovaj obrt po samom pogledu vezirovom.Pa i ako je on za ovaj mah otišao iz harema, ne dav joj nikakva odsudna odgovora, opet je ona bila umirena.Potavnela nada počela je opet prosijavati. — Vezir ne može dugo izostati — mislila je Mare u sebi - on će uskoro opet doći, i tada će njegov dolazak biti presudan — on će tada doneti obrt, prelom, spas. Pa tako je i bilo.Posle dva časa bilo je ono čemu se Mare tako s pouzdanjem nadala, Mare je postala veziru zvezda vodilja.On je upravio korake onom stazom, koju su osvetljavali zraci njenih lepih očiju i njene jasne duše. Pitanje o spasavanju živih zakopanih hajduka bilo je formalno rešeno; ali do praktičnog izvršenja ostajalo je još mnogo.Vezir je pristao da se hajduci iskopaju, kad mu je Mare kazala gde su, ali to iskopavanje trebalo je tek izvršiti.A to izvršenje nije bilo lako.Pre svega gde da se otpočne kopanje da li iz tamnice, počinjući od zasuta otvora, ili na kom drugom mestu?Ako se pođe od tamnice, neće li zasuti prostor biti tako dugačak, da će saranjeni bednici pre poumirati od gladi, no što potkop do njih stigne?... Možda bi bilo korisnije i brže da se gde god odozgo prokopava uzan bunar, koji bi se spustio dole do u lagum?Ali tada bi valjalo znati u kome pravcu ide zaronjeni prolaz kod zemljom, a to gore niko nije znao. S druge strane, opet, ovaj se posao mora raditi krišom, neprimetno i preko poverljivih ljudi.Jer i ako je vezir pristao na Marin plan, to je sve moralo ostati u najvećoj tajnosti, da se ne raščuje među Turcima fanatičarima.Ta oni bi vezira živa pojeli da doznadu — kako on pušta uhvaćene hajduke i vraća slobodu strašnome Crnom Ratniku, od koga je propištalo Turstvo na celom balkanskom tropolju. Najzad, i ako se zbiljski iskreno ispovedila veziru, Mare je opet prećutala fakt, da je i stari Redžep član društva Noćne Braće, jer je osećala da bi to na kraju krajeva opet ostavilo težak i nepovoljan utisak na veziru.Ostajalo je da sam vezir traži zgodne ljude kojima će poveriti taj poverljivi posao.Mare je znala da će on za to uzeti Redžepa; znala je da vezir sumnja na njega kao na prikrivena člana Noćne Braće, ali je ipak morala ostaviti sve to da reši i raspravi sam vezir, a ona da se čini nevešta, kao da i ne zna ništa o Redžepu. U opšte, teškoće su bile ogromne i Mare se s razlogom bojala da će pomoć zakopanim patnicima stići docne.Usled njenoga navaljivanja vezir je hitao, ali pre iduće noći ipak se nije moglo ništa preduzeti.No dotle se uspelo bar toliko, te je sve bilo spremno i u prvi mrak posao je već mogao biti počet. Srećom, izvršiocima bejaše pala na um jedna sretna misao.Predloženo je bilo da se radi s dve strane — iz kazemata, pravcem zasuta podzemna hodnika, i van tamnice, odozgo s površine zemlje, ali tako da se odozgo ne kopa bunar, kao što se u prvi mah htelo, već da se uzme poprečan rov, t. j. prokop koji bi se ukrštao s podzemnim hodnikom, te će tako lakše naići na njega, pa bilo da savija jako levo idi desno.Da bi se zaklonio ceo ovaj rad od radoznalih očiju, mesto gde se kopa bilo je ograđeno visokim daskama. U istini, u stvarnom životu često ima tako čudnih slučajeva i prigoda kako nikad ne bi mogla stvoriti ni najbujnija upaljena fantasija ljudska.Takav jedan čuven slučaj desio se i ovde. Zalutale i pod zemljom sahranjene hajduke mi smo ostavili u onom očajnom trenutku, kada je Riga u nastupu svirepe ljubomore, kao bezumnik poleteo izlazu podzemna hodnika i na prostoru od čitavih 15 koračaji porušio svodove i za navek zatrpao jedini izlaz, kuda su mogli izaći iz svoje strašne podzemne grobnice.Da vidimo šta je bilo dalje. Pošto je izvršio svoje pakleno dedo, Riga se polako i mirno uputi svojoj družini.Dok nije izvršio svoju strašnu zamisao, on je osećao neku neodoljivu mračnu silu, koja ga na to goni.Sad pak, kad je zločin bio izvršen on na mah bejaše izgubio svaki interes za svoje delo i bio je prema njemu ravnodušan toliko, da je čisto i zaboravio šta je učinio. Vraćajući se tako mirno družini, on je uz put mislio o nekim svakidašnjim sitnicama iz svog života, baš kao i da nije pod zemljom, no gde god na slobodi, u kakvoj pustoj ulici beogradskoj. Adi kad dođe bliže mestu, gde su hajduci ostali spavajući, on srete usplahirena, zbunjena lica.Od silnoga potresa neki hajduci bejahu poskakali i s čuđenjem su zverali oko sebe, ne znajući čime da objasne onaj strahoviti potres. Tek sad, kad ugleda ove ljude, Rigi dođe jasno u glavu šta je učinio.Ta on je sahranio u jednoj jedinoj grobnici skoro 40 živih ljudi!Pri toj jednoj jedinoj pomisli on oseti kako mu čelo ovlaži hladan, mrtvački znoj. Bunca li on: je li ovo san ili java, je li on, Riga, on, čovekoljubivi Riga, zbilja mogao učiniti tako užasno, tako zversko delo, da zakopa preko 30 živih ljudi!Ne, ne, to ne može biti; to je samo gadno demonsko priviđenje. Ali u taj mah pogled Rigin pade na Crnoga Ratnika, koji se bejaše podigao i naslonio na lakat, te, bled kao smrt, razmatraše mračne, natuštene gomile hajduka, koje se spremaju da se malo čas sami predadu u turske ruke. Tek što sagleda svoga takmaca, Rigu obuze neka neodoljiva, neiskazana pakosna radost. — Ovaj misli sad za koji trenutak da izađe odavde, da ugleda opet sunce, svetlost dana, videlo, zrak.A! a! hoće! sad — senu Rigi kroz glavu, i on oseti da ga obuzima nekakva divlja, neobuzdana pakosna radost. Ne dajući sebi nikakva računa o onome što radi, on na jedan put priđe Crnom Ratniku, stade pred njega, poduže ga je promatrao ćutećki, a za tim reče podrugljivo, izazivajući: — Jamačno mislite da izađete odavde, da odete njoj, da se pojavite opet među živima, da se opet govori o vama, da opet čujete vaše ime, opet da bruji vaša slava. — Sve je to bilo i prošlo — reče Riga mahajući rukom da pokaže kako je to prošlo — vi ste sad saranjeni mrtvac!Hajd, idite probajte, hoćete li izaći!Hajd probajte!I to sam vas ja saranio: ja! — on se ponosno pljesnu po grudima. „Ovaj bunca! — pomisli Crni Ratnik gledajući Rigu gde stoji pred njim, s odrešenom ranom, s upaljenim očima, iz kojih su sipale varnice, i s čudnim, fanatičkim izrazom na licu — „jamačno mu je istekla mnoga krv, te je sad u vrućici i zabuni„. U takvim mislima Crni Ratnik ne odgovori ništa Rigi, on ga samo prezrivo odmeri od glave do pete, a za tim se obrati najbližem hajduku i reče mu da vidi šta se to tako prolomilo. — To je plotun, koji se ispaljuje u čast tvoga saranjivanja, veliki vojvodo! — reče Riga podrugljivo, i osta na mestu kao da je navlaš čekao da vidi kako će na Crnoga Ratnika podejstvovati kad mu donesu glas o zatrpanom izlazu. Međutim hajduk ode i naskoro se opet vrati bled kao okrečen. — Mi smo živi zakopani, vojvodo, reče on potresenim, sleđenim glasom. — Kako živi zakopani? — upita vojvoda mračno, ne shvatajući još potpunice svu težinu odgovora. — Na dvajestak koraka zaronjen je prolaz za nama. Ovaj odgovor čuše svi, koji su tu bliže stojali i utisak je bio vanredno težak. Crni Ratnik ustade. - I to ste učinili vi — obrati se on Rigi. — Jest, to sam učinio ja, i učinio tebi za ljubav. — Raduj se!Tako veliko delo samo je tebe dostojno.Saraniti preko trideset živih ljudi — to ne može svako. Među prisutnima nasta burno komešanje.I ako su bili izmireni s mišlju da odavde idu na sigurnu smrt, jer idu kivnim Turcima u ruke, hajducima je opet za to veoma teško pala ova užasna vest da su živi saranjeni.U dželatskim rukama umire se pod jednim udarcem, umire se na zraku, na slobodi, na širini.Pre no što počine, čovek tu gleda nad sobom visoko plavo nebo, gleda oko sebe daleke široke vidike gomile šarena sveta, čuje razgovore, uzvike, živu reč.Kako je laka takva smrt, u sravnjenju sa strašnom smrću u gustom mraku, u pustom vlažnom i zagušljivom podzemnom trapu, gde se umire od gladi i žeđi i gde pre smrti obično nastupa strašno ludilo, čovek pobesni od gladi te zubima otkida svoje rođeno meso i jede istruleo leš svoga ranije preminulog druga. Takav strašan svršetak čekao je sad hajduke i oni su bili kivni i očajni. Slušajući njine međusobne razgovore, žalbe i vajkanja, Rigi se u prvi mah učinilo kao da čuje neko nerazgovetno luparanje.Ali što je prisluškivao dalje ovaj metež od reči i glasova, njemu je bivalo sve jasnije, da je ovo skup nekakvih ljudi, kojima je učinjena neka teška nepravda, da se oni sad s pravom jadaju, da je s njima doista postupljeno svirepo, nepravedno, gadno. I kod Rige se budila istinska, iskrena bolja i saučešće u sudbi ovih nesretnih ljudi: on ih je žalio od srca i duboko. Ali iz toga saučešća postupno se budio osećaj gneva protiv onih, koji su tako svirepo ucvelili ove dobre, ove nesretne ljude. U prvi mah Rigi se činilo, kao da je za ovu njinu nesreću kriv Crni Ratnik.Mutno, nejasno, ali tako sećanje živelo je u duši Riginoj.U tom trenutku on bi bio gotov da ubije Crnog Ratnika samo da osveti ove jadne ljude. No sad počinje polako da se razbija ovaj mrak. „Otkud Crni Ratnik?Kako Crni Ratnik?Otkuda on da je kriv za nesreću ovih ljudi?Šta li im je on to učinio? I na jedared Rigi svanu sasvim jasno pred očima.On! on, Riga! unesrećio je ove ljude, on ih je žive zakopao, on je ta svirepa zver, protiv koje se sad ovako žalosno i ovako bespomoćno vajkaju ovi bedni, unesrećeni ljudi. Riga oseti da mu nešto puče u grudima: silna, zapenušena krv kuljnu mu na nos i na usta: on mrtvačkim pogledom obuhvati sve one ljude, pruži im ruku i zinu, kao da bi hteo što reći, pa se onda povede i ničice tresnu o zemlju.Dugačka bara krvi poteče od njega. Crni Ratnik dade znak da ga dignu odatle i nameste gde god u kraj.Za tim sazva sve drugove da se posavetuju bi li se šta moglo preduzeti u ovom očajnom položaju. Mračan je to bio skup; preko trideset ljudi, obrečeni da umru najstrašnijom smrću, stali su jedan do drugoga i pogledali se mrko i nemo, ne znajući čime da počnu i šta jedan drugom da reknu. Najzad otpočeta su savetovanja.Malo je govoreno jer niko nije znao šta da predlaže i savetuje.Svi su se složili u tome, da se okuša otkopavanje zaronjena izlaza, premda niko nije verovao da se što ozbiljno može učiniti s dve već iskrivljene i izlomljene motičice.A i radnici su već bili malaksali i iznureni, peti je dan kako se gladuje i više od pola ljudi već je bilo bolesno, a 2—3 od teže ranjenih bili su na umoru.Svi su se divili da se Crni Ratnik još tako držao, jer njegove goleme rane još su bile stalna opasnost za život.Srećom tu pod zemljom našli su vode u dovoljnoj količini i dosta čiste da se može piti.To je mnogo značilo u ovako žalosnim prilikama, gde se imalo umirati od gladi, jer pored vode mogao se život produžiti bar za 3—4 dana. Nećemo opisivati dalji tok ovih mračnih događaja.Oni su bili i suviše jednoliki da bi se imalo o njima šta govoriti.S toga ćemo se dotaći ovoga mračnoga perijoda samo s nekoliko krupnijih poteza. Posle očajnog poslednjeg zbora nastala su natčovečna usiljavanja, da se zaronjeni prolaz otkopa, i pokuša, da se na kojoj drugoj strani nađe izlaza.Dok su jedni naizmence neumorno kopali u zaronjenom hodniku, drugi su se razmileli na sve strane po podzemnom prolazu i tuda su zavirivali, ne će li ma gde naći oduške i izlaska. I tu u tom istraživanju desilo se sad nešto kobno i fatalno.Tumarajući no podzemnim hodnicima, dvojici od ovih podzemnih stradalnika čuju na jedared u jednom poprečnom hodniku neko odmereno kucanje, koje je išlo po određenom taktu i koje je svakojako trebalo da nešto znači.Nerazumevajući značaj toga kucanja oni polete da to jave svojim drugovima koji se odmah dosetiše, da će to biti poznato hajdučko davanje znaka čemu se neobično obraduju i polete da na kucanje: tik-tik, tak, tik-tak-tak) odgovore istim znakom.Ali kad dođoše na mesto gde se pre tako razgovetno čulo ovo kucanje odozdo pod nogama, njega više ne bejaše; vladala je mrtva tišina i nikakvo kucanje nije se čulo. Čitaoci će se setiti da su ovo kucanje davali trojica Redžepovih izaslanika, da iz jermeninove kuće kušaju prodiranje kroz lagum u tvrđavu. Kao što je rečeno ranije, ovi Redžepovi izaslanici nekoliko sahti uzastopce davali su ove znake kucanjem, ali, na nesreću zaronjenih, oni su ga čuli tek u poslednjem trenutku, onda kada su Redžepovi izaslanici umoreni i obeskuraženi dugim kucanjem davali već poslednje znake.Zatrpani očajnici pod zemljom čuli su upravo poslednje kucanje Redžepovih ljudi i dok su se oni vratili s drugovima koji razumu ta kucanja, tri Redžepova izaslanika već su bila legli i zaspali.Hajduci su odmah, po dolasku na mesto, otpočeli kucati dajući isti znak tik-tik, tak, tik-tak-tak.Ali njino lupanje bilo je u zalud!Četiri puna časa kucali su oni i dole u pod od kuda se prvo kucanje čulo i gore u tavanicu, i s obadve strane, levo i desno, ali — sve zaman!Odgovora nije bilo ni s koje strane.A nije ga bilo prosto s toga, što su, baš u to doba, Redžepovi izaslanici, grdno izmoreni, spavali tvrdim, mrtvačkim snom. Kako već rekosmo, četiri puna sahata kucali su hajduci, ali na njino kucanje ne bejaše nikakva odziva.Malaksali i očajni, oni su davali još tri poslednja kucanja, i baš u taj mah probudili su se iz duboka sna Redžepovi izaslanici. — „Nema ništa!Ili ste prečuli ili su oni što su se javljali otišli kud god dalje.Nije vajde više kucati.I očajni hajduci odoše natrag u svoju očajnu družinu. Ah! kako im ne pade na um da ostave ovde kakvu stražu, makar jednoga čoveka koji bi motrio ne će li se opet čuti kakvo kucanje! Ali, fatalnost je tako htela.Očajni hajduci otišli su svi s ovoga mesta baš onda kada su se Redžepovi izaslanici iz sna budili i čuvši poznato ugovoreno kucanje pohitali da mu se odazovu. Čudnovat udes ćudljive sudbine hteo je, da Redžepovi izaslanici dovrše svoje kucanje i da se predadu snu baš onda, kad su stigli hajduci koji razumeju ovo kucanje, pa se onda ta fatalnost ponovila, te su očajni hajduci prestali kucati i otišli baš onda kad su se Redžepovi izaslanici probudili, i čujući poslednje kucanje pohitali da se odazovu. Moglo je biti sa svim drukčije.Ležući da se odmore, Redžepovi ljudi mogli su na izmence ostavljati po jednoga da stražari i pazi.Tako isto odlazeći, posle četiri časa u zaludna kucanja, hajduci su mogli ostaviti koga da stražari i osluškuje.Sve je to bilo blizu i pameti i sa svim prirodno, pa opet zato ni jedna strana nije učinila onako kako bi se moglo misliti, već sa svim suprotno.I to je ono što se, zove kob i fatalnost! Tako dakle, zračak nade koji se za trenutak bejaše ukazao živo sahranjenim hajducima, ubrzo je izbledelo i potavneo, te je ostao samo neprovidni, strašni mrak i mračno očajanje nasilne gladne smrti. Tada je nastao perijod strašan i užasan, doba umiranja od gladne smrti. Jedna gomilica naelektrisanih i očajanjem oduševljenih junaka neumorno je radila na otkopavanju zatrpanog prolaza.Druga gomilica tako isto naelektrisanih junaka, koji se ni u najočajnijem trenutku nisu hteli miriti s idejom o bliskoj smrti, tumarala je po mračnim podzemnim hodnicima, ali većina stradalnika već je bila podlegla i polumrtva, oni su ležali rasuti oko centra svoga strahovitog i mračnog podzemnog boravišta.Četvorica već su bili upokojeni, a s matematičkom sigurnošću moglo se računati da najdalje kroz 7—8 dana ta ista sudba čeka i sve ostale. Tako je prolazio dan, drugi.Užasna je bila slika ovih podzemnih robova.Crni Ratnik mračan i natušten kao najcrnja zimska noć, već pola obamro, ležao je u svome kutu beznadežan i predan smrti.Levo, desno, na svakom koraku ležali su iznureni polumrtvi očajnici, dok su mnogi u polu umnom stanju kao senke bludili kroz ove mračne podzemne hodnike.Smrt se već bila uselila u ovo podzemno carstvo mraka i svaki dan gutala je po neku žrtvu. Riga za sve to vreme ležao je obamro u svom kutu i tek iz retka davao je od sebe po neke znake žalosna života.U tim trenutcima povraćaja on se pridizao i sedećki govorio sam sa sobom.Njegov govor bio je zbrke, bezumnih i poluumnih reči, bez ikakva smisla, ili s čudnim fantastičkim smislom.Čas je nekoga nežno mazio i milovao, tepajući mu najslađe reči od milošte; čas je opet, škrgućući zubima i stiskujući pesnice, grmeo najstrašnije reči od poruge, obasipljući prenjom i porugama nevidljivo mračno biće, s kojim je njegova obolela duša stupala u uporan dvoboj i gloženje.Po nekad je opet odbacivao sve reči, pa je bolnim jaukom koji za samo srce ujeda, tužno i žalostivno ječao.Zatim je opet nastupao mir i letargični san i zanos, koji je trajao po čitavih 10—15 sahati. Užas i groza neograničeno su carovali u ovoj ogromnoj grobnici, koja je progutala blizu do 40 ljudi.Mračni podzemni hodnici čas su bivali nemi kao da u njima nema ni jedne žive duše pa ih onda tek na jedared oglašavao po kakav strašan glas — čas samrtničko krčanje i jezovito stenjanje što dušu istiskuje; čas očajan jauk koji beznadežno viče za pomoć; čas patnički uzdah i kivno prokletstvo nebesnima, a čas opet bezuman ludački kikot od gladi poludelih nesretnika.I sve to odjekne u ovim pustim podzemnim hodnicima, prolomi vazduh, odbije se od hladnih vlažnih zidova, pa opet sve umukne, i opet zavlada strašna grobovska tišina. Ovda, onda, čuje se neka tutnjava i trka kroz puste mračne prolaze.To u nastupu gladna ludila jure tamo amo izbezumljeni gladni očajnici. Ovde onde leže gomile izmršavelih ispijenih patnika toliko malaksalih, da se već ni s mesta ne mogu krenuti.Na dva tri mesta skrkle se strahobne gomilice, gde se prijatelj uhvatio za prijatelja, jedan drugoga stiskao grčevito i samrtnički pa čisto reže jedan na drugoga, očima gutaju a vilice se i same grčevito stežu — prijatelji su gotovi da jedan drugoga živa pojedu i samo čekaju kad će jedan drugoga zagristi, kada će jedan drugom početi krv da piju. Četiri puna dana trajalo je ovo užasno bespomoćno stanje.Više od polovine stradalnika bilo je već obamrlo u zanosu, a sedmorica već su bili mrtvi, i zadah od njinih upokojenih telesa počeo je već dosađivati. Među preostalim bilo je i takvih, koji su pokušali da jedu meso od pomrlih drugova svojih.Ali pri prvom zalogaju zagriženo meso čovečije povraćeno je s gnušanjem — od gladi usukan stomak otkazao je uslugu da primi u se živo meso čovečije. Nada na pomoć i izbavljenje davno je bila već sa svim utrnula, kad petoga dana posle poslednjeg savetovanja, (a jedanajestoga dana posle užasnoga tamnovanja pod zemljom) nenadno sinu nov zračak nade — u blizini, upravo nad glavama svojim, nekoliko očajnika čuše neke udarce i odjeke nalik na udarce budaka koji kopa u dubini. Već premrli očajnici pribraše poslednje sile.Nađoše u blizini odlomke kamenja i počeše njima lupati u tavanicu, starajući se da im dadu znaka života. Ova vest brzo je javljena i svima ostalim stradalnicima koji su još bili pri sebi.I sve što je imalo snage brzo se dovuče i skupi oko mesta, gde se čulo s visine neko potmulo udaranje i kopanje.Može se predstaviti s kakvim je napregnutim osećajima iščekivano dalje kopanje, koje je bivalo sve jasnije i razgovetnije.Najzad, čuli su se sa svim jasno udarci pijuka i razgovori ljudi.Ti su razgovori bidi turski, pa ipak s kakom su slašću oni slušani i s kakvim su nestrpljenjem ti Turci izgledani.Tu se tek videlo kako je u krajnjoj bedi čovek čoveku blizak i mio, pa ma koje vere bio, i ma kojim jezikom govorio!Ovi polumrtvi i od gladi skoro zaludeli ljudi, ovi hajduci, koji su vazda tako mrko i krvavo pogledali na Turke, sad su bili gotovi da zagrle i poljupcima da obaspu ove musulmane čiji razgovor evo čuju sad gore nad sobom.Jes, ovi će ih Turci posle pobiti, ali to će biti posle, posle, a sad prvo daće im parče hleba da zahrane i da povrate iz mrtvih svoje već odbegle duše... Nećemo dalje opisivati ovaj dirljivi prizor.Reći ćemo samo toliko.Kad su Turci doprli do podzemna hodnika i napravili otvor na njemu, tada se upravo hvatao mrak.Još te noći hajduci su svi bili poiznošeni iz svoje podzemne grobnice, mrtvi su pokopani, a oboleli posakrivani su po kućama da se za koji dan oporave, jer nije bilo ni jednoga jedinog koji bi se mogao držati na nogama i poći dalje. Oporavljanje hajduka išlo je brzo, tako, da su petoga dana već mogli biti otpušteni. Za čudo, teške rane Crnoga Ratnika baš u ovim nepovoljnim prilikama vanredno su brzo zarašćivale i ono dugo gladovanje čisto kao da je ubrzalo njino isceljenje.Samo je s povraćanjem Rige išlo dosta traljavo, on je bio jako oboleo, a prezdravljanju najviše je smetalo to što njegov oslabeo stomak nije mogao da zadrži nikakvu hranu.Ali on nije imao kuda daleko ni ići, i mogao je svoje lečenje dovršiti u Beogradu kod vladike, gde se i nastanio. Veziru bejaše došla u glavu čudna misao.Razabrav da je i Riga očajni obožatelj lepe Mare, vezir se zainteresuje da se pred rastanak vidi i s Rigom i s Crnim Ratnikom, i da im rođenim ustima ispovedi, kome imaju najviše blagodariti što su spaseni iz mračne podzemne grobnice, i što sad slobodni odlaze iz ruku njegovih.On je ozbiljno žalio ova dva nesrećna ljubavnika i činilo mu se da će im dati neke utehe i da će ih pustiti od sebe ohrabrene, kad im kaže da za sve imaju blagodariti jedino lepoj ženi, koju oni sva trojica tako neodoljivo i tako bezumno ljube.„Neka ponesu utehu da ih se je sećala, da je mislila na njih, da je uzimala saučešće u njihnoj sudbini, to će im olakšati da durašnije snose svoj veliki gubitak.Oh, ja po sebi sudim, kako mora biti sad njima“... mislio je vezir u sebi.On nije ni slutio da će time samo pozlediti duboke srdačne rane obojice ljubavnika. Bila je ponoć kad po zapovesti vezirovoj dovedoše pred njega Crnoga Ratnika i Rigu.On ih primi stojećki, ali ih odmah ponudi da sednu, što oni nikako ne htedoše učiniti pre njega.I ako su već znali nešto o namerama vezirovim, opet su bili prilično iznenađeni ovako ljubaznim dočekom njegovim.Još više ih je iznenadio njegov izdržljiv ton no je tek pri kraju tako omekšao, a u početku bio je prilično gospodarski i zapovednički. — Veliki prorok porazio je najljuće protivnike svoje i predao ih u ruke meni, malenom ali, usrdnom sluzi svome! — primeti vezir, gledajući na stranu i izbegavajući pogled sužnika, kao da je ovo govorio sam sebi, a ne njima. Crni Ratnik odgovori odmah kao, da je unapred znao pitanje i u napred držao spreman odgovor: — Da sam na mestu svetloga vezira i da verujem u proročansku misiju Muhamedovu, ne bi mu nikad činio tu nepravdu, da ga predstavljam kao obična osvetnika koji se progoni, parniči i svađa s ljudima i kad mu se ukaže zgoda tera pizmu i osvetu nad njima!...U ostalom ne znam po čemu smo mi bajagi dušmani prorokovi, pa još najljući!,.. — Dušmani ste obrecnu se vezir — dušmani ste jer kušate da oborite ono što je on uradio i ostavio ovde na zemlji, jer dižete drsku ruku protiv svete carevine otomanske, koja proslavlja i kroz svet pronosi veliko ime njegovo. — Mi kušamo da uzdignemo iz ropstva pali narod svoj i borimo se za oslobođenje svoje otadžbine.U istini to ne bi moglo biti protivno ni proroku, ako je on u istini učio ljude, da ljube domovinu svoju i da štuju prag i grobove otaca svojih! — reče Crni Ratnik. — Čudan je to pojam oslobođavati svoju domovinu, ćuškajući je u ruke Austriji!! — Za nas balkanske narode Austrija je to isto što i Turska, i baš s toga što je hrišćanska država ona je još opasnija, jer lakše joj je zavarati svet spoljnim varljivim izgledima i sitnicama. — Pa s toga ste jamačno i prionuli da se što pre ocepite od Turske, kako bi što pre pripali Austriji, jer valjda ni sami ne verujete u tu fantasiju, da se mogu obnoviti stare balkanske države Srbija, Bugarska, Grčka? — Eto vidite, a baš u tu „fantasiju“ mi verujemo i za nju živimo!Naravno, nije ovde reč o obnovljenju starih balkanskih država.U pređašnjem obliku svome one se ne bi mogle danas ni pojaviti.No mi nećemo iz bliže ni određivati njin stroj, ni njinu veličinu, pa čak ni sam oblik njine vladavine.Sve su to pojedinosti koje ostaju za praktično izvršenje, i ljudi, kojima padne u deo ta zavidna uloga da se o tome brinu i taj uzvišeni posao da vrše, jamačno će u neiscrpnom vrelu svoga patriotizma naći dovoljno mudrosti da to i izvrše kako valja.Ne, u što mi danas naročito polažemo i u što tvrdo verujemo, to je: da su balkanski narodi gorkim iskušenjem u mnogovečnom robovanju stekli toliko pameti i iskustva, da mogu danas jedan drugom bratski pružiti ruku, i zajedno jedan drugome pomoći, da svi ukupno stanu na noge i da se oslobode tuđega gospodarenja, stvarajući jednu balkansku zajednicu za odbranu i čuvanje spoljne nezavisnosti — a iznutra neka se svaki narod uređuje kako mu najbolje godi... Vezir neverički klimnu glavom. — To nikad biti neće: to nikad biti ne može — reče on skoro žalosno. Crni Ratnik čisto plasu. — Zašto da neće, za što da ne može biti!Ta ove lepe balkanske zemlje, po prirodi i položaju svome spadaju među najsretnije zemlje na svetu.Nigde priroda nije tako mnogo učinila da ljudi mogu sretno i zadovoljno živeti i imati sve što im treba, no što je to slučaj ovde kod nas na Balkanu.Ovo divno poluostrvo ima sve što mu treba i može živeti kao kakav mali sretni svet za sebe, može upravo biti raj na zemlji.Ova bogata zemlja može u izobilju hraniti naseljenje od dvajestak milijuna stanovnika, pa opet svakome da bude i prostrano i slobodno.To je bez Vlaške i Moldavije, koje istina po zemljištu ne pripadaju Balkanskom tropolju, ali koje su po istorijskoj sudbini svojoj za njega nerazdvojno vezane, i čija će sudba vazda, manje više, teći istim tonom kao i sudba ostalih zemalja balkanskih.Ukupno uzete, sve te zemlje za 50—60 godina slobodna razvijanja mogu umnožiti svoje stanovništvo preko dvajestak milijuna.U zemljama, pak, kao što su balkanske, gde svaka zdrava i odrasla muška glava čini po jednog borca i vojnika, to znači do Balkansko tropolje u slučaju potrebe može izbaciti preko dva milijuna dobrih, junačkih boraca.A kod take sloge ko će poći tek tako olako da osvaja Balkanski poluostrv!... Crni Ratnik bejaše se oduševio i raspalio; plan za planom, i slika za slikom nizale su se iz njegova oduševljena, vešta razlaganja i vezir je osećao kako ovaj topli, srdačni govor i njega sve više i više zagreva i osvaja. Među tia razdragana duša prekaljena borca-rodoljuba uzletala je sve na veće i veće visine. Kako bi divno moglo procvetati Balkansko poluostrvo kad bi, u bratskoj slozi, gospodarili njime samo njegovi narodi! Pre svega kakav krasni narodnosni mozaik!Grci, Arbanasi, Srbi, Bugari, Rumuni, evropski Turci!Pet-šest raznih naroda, gotovo podjednako brojno jakih, poređali se jedan pored drugoga, upućeni samom prirodom da jedan drugom pruže ruku i da se pomažu. Pa kakav divan materijal ljudski, kakva snažna rasa!Telesno krepki, razvijeni, zdravi i odareni čudnom lepotom obličja i telesna stroja; duševno mlađani, vedri, bistri, odareni visokim sposobnostima uma i uzvišenim poletima čiste duše svoje.A uz to junačni, ratoborni, plemeniti, rodoljubivi, gotovi na svakojake žrtve; najzad veliki ustaoci, vredni, žudni znanja i nauke, a sposobni za najozbiljnije umne radove — ovi narodi lako bi mi mogli postati pioneri kulture i dika celokupna napretka ljudskog, da cela Evropa s ponosom može pogledati na Balkansko tropolje... Pa za što, za što da ovi narodi nemaju svoju slobodnu domovinu i za što im čak odricati i mogućnost da će je ikad steći, za što proglašavati kao fantasiju i same težnje za tim!Ne, ne! to nisu prazne senke i snovi pojedinih rodoljuba!Balkan ima budućnosti; balkanski narodi moraju biti svoji, slobodni i srećni! — On, Crni Ratnik, u to veruje i za to će se boriti do poslednjega daha, s tvrdom verom da se bori za dobru, plemenitu i razumnu stvar. Vezir je odavna znao za Crna Ratnika, i od nekoga doba i lično ga je poznavao.Ali sad je video da je to sa svim drukčiji čovek, no što ga je on zamišljao.On je uzimao da je to jedan od opih darovitih i silnih vlastoljubaca, kojima žudnja za vlašću obuzima celu dušu i postaje meta života i idol kome se sve prinosi na žrtvu.Takvi ljudi obično su mračni, ćutljivi, čvrste volje i tvrda srca, nepristupačni nežnim i blagim osećajima iz lična i porodična života.Jednom reči, to su železne prirode, u kojih je duša čelična, a osećaji kameni; retki osobenjaci, koji žive samo za svoj ideal, a ideal im je da gospodare nad drugima ljudima potpuno i neograničeno. Takvih tipova ima počešće među Turcima, i ponajviše izlaze iz vojničkog roda, a prema prilikama postaju, ili velike vojskovođe i zapovednici, koji skoro samostalno vladaju celim pokrajinama, ili buntovne paše, koji kušaju da pojedine zemlje ocepe od sultana, ili najzad, drski razbojnici na suhu ili moru, od kojih godinama drhte čitavi krajevi! Tako je vezir mislio o Crnom Ratniku, a sad se uverio da se njegova slika ni malo ne podudara sa stvarnim, živim vojvodom hajdučkim.Ceo razgovor, a, naročito poslednje zanosne reči beležile su Crnoga Ratnika više kao oduševljena, zanesena pesnika, no kao mračna i krvožedna ratnika.Pa ipak, u toj mekoj, nežnoj duši, koja sanja o ljubavi i bratstvu balkanskih naroda, o srećnom dobu, kada će izmireni i zbratimljeni slabački narodi balkanski jedan drugom pružiti ruku da sklope čvrst nesavladljiv savez — u toj nežnoj duši, velimo, bilo je dovoljno snage da razvije ogromnu energiju, da okupi oko sebe najjunačnije i najsmelije karaktere među svima narodima balkanskim, da svome vođstvu i svojoj vojvodskoj vlasti potčini sve te bujne, nepokorne prirode, sve te gole i bezdomne sinove, kojima je puška i jatagan sve dobro njino.Jest, taj nežni taj osetljivi Crpi Ratnik bio je kadar da uzdrma celo balkansko poluostrvo, da probudi učmale i skoro izumrle težnje za slobodom, i da sklopi jednu ogromnu organizaciju, koja je kao mreža prekrilila celo balkansko poluostrvo, u kojoj rade hiljadama ljudi raznih jezika i raznih vera, i opet sve ostaje u najvećoj tajnosti, niti je ikome do sad pošlo za rukom da pohvata konce i otkrije skrivene planove tajne družine, poznate na celom balkanskom tropolju pod čudnim imenom Noćne Braće. Da, ovaj oduševljeni poeta, čiji ideali graniče s fantasijom i nemogućnošću stvorio je najveću i najpraktičniju organizaciju za oslobođenje balkanskih zemalja; stvorio je upravo ono što se do njega smatralo nemogućno i kao nešto što natkriljuje sile čovečije. Vezir je čisto kao s nekim čuđenjem gledao na ovoga čudnoga čoveka, divio se golemoj snazi duha njegova i onom poetskom zanosu, koji se očuvao i pored tako strašne borbe u životu, kroz kakvu je do sada Crni Ratnik prolazio. Tada se seti ljubavi vojvodine i njegova zanosa za lepom ženom, koju i on sam obožava.I u tom trenutku veziru se učini da između njega i Crnoga Ratnika ima nekoga duševnoga srodstva i to baš s toga, što zajedno vole jednu istu žensku.Ali vezira je zanimala još jedna tačka iz opšte političke stvari, i on uze da svrši prvo s njome pre no što pređe na tugaljivi razgovor o ljubavi, koja ih obojicu podjednako zanosi. — Da govorimo otvoreno —- reče vezir blagim, znatno mekšim tonom — u vašoj tajnoj družini jamačno ima mnogo i Turaka? Crni Ratnik pogleda vezira zamišljeno, poćuta malo pa reče zvučnim, jasnim glasom. — Ima, carski vezire, ima Turaka, Arnauta, muhamedanskih Srba; u opšte, u našoj organizaciji ima mnogo musulmana, i oni su možda najratoborniji vojnici njeni. — Dakle vi zbilja verujete da među balkanskim narodima može biti neke veze i zajednice i tu dajete mesta i Turcima, i ako su oni došljačka, gospodareća klasa? — upita vezir. — Zašto ne bi verovali u taj savez!Ta, zaboga, i same se životinje udružuju, kad nađu da im je to potrebno i korisno?Pa zašto ne bi mogli pametni i svesni ljudi stvoriti jednu zajednicu, kad su tako očevidne koristi od nje, i kad je tako jasno da je to jedini put da budu slobodni na domu svome i da žive mirno, kao srećni i nezavisni narodi, koji svoju sudbu drže u svojoj rođenoj ruci.Što rekoste o došljacima, to je kako se uzme.Svi smo mi u neku ruku došljaci ovde na balkanskom tropolju, samo što su neki došli ranije, a neki opet docnije.Ne znam za što bi ta razlika u vremenu, kad je ko došao, davala jednom veća a drugome manja prava!Svi smo mi podjednako deca prirode, a ova lepa zemlja naša je zajednička domovina, mila Turcima tako isto kao i nama Hrišćanima i narodima drugoga porekla.Što se pak tiče gospodareće klase, nje biti ne može, i naša sveta družina za to je i postala, da uništi to gospodarenje jedne klase nad drugom.Turci koji ulaze u našu družinu mudri su i uviđavni ljudi.Oni vide da su Turci istina klasa koja danas vlada, ali oni proziru tako isto i to, da ta vladavina ne može dugo trajati, i da nastupaju vremena gde bi Turci od klase koja vlada, lako mogli postati klasa kojom se vlada.S toga je u njinom rođenom interesu da toga gospodarenja klase nad klasom u opšte ne bude, i mesto gospodara i robova da se utvrdi red slobodnih građana i slobodne složne braće. — Potišteni vazda sanjaju o slobodi.Tako je kod sviju plemena, pa je tako i kod Turaka.Tako, kako vi velite, mogu misliti samo Turci iz nižih radničkih staleža.Takvi su jamačno i stupili u vašu družinu.Sve što je više, bogatije i gospodska roda i porekla, to žudi za gospodstvom i teži za vlašću.S toga u vašoj družini jamačno i nema nikoga iz viših staleža? Crni Ratnik se osmehnu na ove reči vezirove. — Nema nikoga — reče on, a lice mu čisto prosija — nema nikoga, samo počinjući od Visoke Porte i sultanovih odaja, pa do poslednjega subaše u najzabačenijim krajevima balkanskoga tropolja, svi redovi činovnički dali su bar po jednog predstavnika svoga za našu veliku tajnu zajednicu.Misli li svetli vezir da je pošteđen od toga bar njegov dvor i da bar odavde nema nikoga koji je s nama u društvu?.... — Šta, zar i među mojim doglavnicima izdajice i zaverenici?... — uzviknu vezir, pretvarajući se kao da ga je ova vest grdno iznenadila — Zar i među mojim doglavnicima zaverenici!Ja u to ne verujem. Dok je vezir ovo govorio, Crni Ratnik gledao ga je blago i s osmejkom na usnama. — I bolje, i bolje, svetli vezire, i bolje je što ne verujete; tako ćete bita mirniji i spokojniji. — Da, da! „mirniji i spokojniji!“ — ponovi vezir za vojvodom, pa onda zaćuta i zamišljeno je gledao nekud u daljinu, kao da tamo traži nešto, što je davno zaboravljeno.Po njegovom licu postupno se razlivao nekakav nov izraz tihe, blage tuge, pomešane s nečim, što je u toj tuzi slatko i prijatno.Setan osmeh na mahove jedva je primetno razvlačio rumene usne vezirove, ali na brzo njega je opet smenjivala obična hladna zbilja. — „Mirnije i spokojnije“, ponovi opet vezir, i zagleda se u Crnoga Ratnika, kao da je tim upornim pogledom hteo da privuče k sebi svu pažnju vojvodinu.Za tim na jedared produži brzo i živo, kao da je hitao da ga ko ne pretekne. — A i zašto ne bih bio ja miran i spokojan, kad me okružuju ljudi, koji igraju uglednu ulogu u zavereničkoj tajnoj družini, kad imam u haremu kaduna, koje preobučene odlaze noću na tajne hajdučke sastanke; kad je moja najmilija žena, haremsko sunce moje, kad je lepa Mare, duhovni vođ i duša tajne družine, i to njeno poglavarstvo priznaju ne samo mladi zaverenici, kroz čije žile juri bujna mlada krv, već i stare sede glave, oćelavile pod bremenom i stopama mnogih godina, što su prošetale preko glava njinih. Ove reči vezirove udariše kao grom.Riga, koji je dotle sedeo mirno i nepomično, sad na jedared pobledi kao krpa, sav zadrhta i jamačno bi klonuo, da ne nasloni glavu na jastuk, uz koji je sedeo. Crni Ratnik planu; njegove usne grčevito uzdrhtaše, kao da je hteo što reći, a preko obraza suknu mu plamen, koji odmah za tim zameni samrtno bledilo, pa onda opet udari plamen. — Vi kao da se obojica interesujete za tu žensku, reče vezir, starajući se da bude hladan. Riga nije mogao izustiti reči; on je samo blenuo u vezira razrogačenim zamućenim očima, a njegove blede zapečene usnice na mahove su grčevito drhtale. Crni Ratnik oberučke stište srce, kao ono što čini čovek, kad ga ljuto rane, pa rukama steže ranjeno mesto, da utiša strašni bod.Iz njegovih grudi ote se težak uzdah i on prošaputa promuklim, hrapavim glasom: — Aman, Turčine!Ne zledi tu otrovnu ranu. — Pa ipak, za vas ne može biti bez interesa, da čujete što god o ženi, čijoj velikodušnosti imate zahvaliti, što ćete iz moga ropstva izaći slobodni i izvesti svu družinu vašu.To je njena zasluga i žrtva; ona me je molila za vas i ona vas je upravo iskupila.Ja sam pristao da vam vratim život i slobodu, po cenu njene ljubavi... — Zmija!... — ciknu Crni Ratnik kao da je po sred grudi dobio duboku ranu. — Nepravedan si i nezahvalan — reče vezir hladno. — Huliš na anđela, koji je podmetnuo grudi, da tebe zakloni... — I tebe, dodade vezir ukazujući rukom na Rigu. — Dakle, čula je za me!.,.Zna da sam ovde!... — prošaputa Riga, kao da se sam sa sobom razgovarao. — A zar ima što, šta ona ne zna?Ona sve zna, ona sve vidi, ona sve može, ona je svemoć, ona je proviđenje, ona je Bog!... — reče vezir uzbuđeno i kao u nekoj ekstazi. Crni Ratnik diže svoje zakrvavljene i zažarene oči i pogleda vezira kivno i dušmanski. — I ti si, dakle, idolopoklonik!I ti klanjaš pred njom!Carski vezir ljubi đonove na papuči jedne đaurske robinje. — Idolopoklonik!Jest, ja sam idolopoklonik pred njom; ona je moje božanstvo, moj raj, moje spasenje!I zar može biti greha u tome, što slabo srce ljudsko pada u prašinu pred svetlom iskrom božanske ljubavi, oličene u jednom anđelskom stvoru!...Jest, ja sam idolopoklonik i sto večnosti malo bi mi bilo, da proslavim njenu anđelsku lepotu i božanski sjaj njen!... — Srećni Turčine, uzviknu vojvoda bolno. Te reči izgovorene su takim glasom, da vezira doista u srce darnuše.On uze za ruku Crnoga Ratnika. — Pa i ti si srećan, vojvodo, njene misli oko tebe se vrzu, njena usta sa slašću pominju ime tvoje, njene oči tebe pogledaju, a iz naručja moga njeni uzdasi često k tebi lete!...Moja je java, ali tvoje priviđenje predmet je njenih snova.Ja imam telo, ali duša i duh njen za tobom lutaju; ti si srećniji od mene.Ono što ja iznudim, tebi se pruža voljno.O!... kad bi uz vladu telom mogao zavladati dušom njenom, bar u onolikoj meri, u kolikoj ti njome vladaš!Ja sam gospodar njen, ali ljubavnik duše njene, to si ti!... Crni Ratnik skoči.Sad on oberučke dohvati vezira za mišicu i ubrzano, nasrtljivo stade govoriti, stiskajući neprestano vezira i drmusajući ga. - Šta?!...Šta reče?...Reci opet...Ona mene ljubi,... ona za mnom uzdiše,... ona o meni sanja,... ona je moja.Je li zbilja tako?!...Govore li istinu usta tvoja?!...Ona je moja,... pa što će onda ona kod tebe, otkuda u haremu tvome?Ti si je oteo, zarobio, kupio, da je držiš u ropstvu i sužanjstvu; ti si mučitelj i dželat njen!... Govoreći to, bedni vojvoda vukao je za ruku vezira i drmusao ga, stiskajući ga za mišicu iz sve snage.Vezir je ćutao, puštajući zanesena nesrećna ljubavnika da mu protutnji prvo uzbuđenje.Kad vojvoda najposle umuče i stade opet mirno, upirući na vezira svoj rasejan, mračni pogled, on mu reče nežno i prijateljski: priberi se, džanum!Sudba je sudba, šta koga snađe, treba junački da snosi.Svi mi imamo jednako pravo da se otimamo za sreću.I ti da si na mom mestu, ne bi drukčije činio.Ja nisam kriv što je u duši mojoj buknuo ovaj ljubavni požar za lepom ženom.Proviđenje, koje je upalilo u srcu mome ovaj oganj, već tim samim dalo mi ja i pravo da ga gasim i da tražim pomoći, da mi na njemu ne izgori i duša, i telo, i srce, i um. Crni Ratnik slušao je ovaj razgovor, ali on je čuo samo nekakav zvuk, a smisao ovih reči bio mu je potpuno nejasan; znao je samo toliko da vezir govori nešto, sa čim se duša njegova ne može nikad izmiriti. Vezir je to primetio; on je opazio da ga vojvoda ne razume, i znajući da ovake bolove samo vreme leči, on ga ostavi i okrete se Rigi. — Mladiću, i tvoja se duša ogrejala na suncu ljubavi, koje je nas spržilo.Ti si najmlađi i tebi će biti najlakše da preboleš ove rane.Tvoja mlada, vedra duša lakše može da prne i do druge kakve ljubavne zvezde; lakše može da se zanese i oduševi i drukčijim idealom, lakše može da nađe za se nov predmet ljubavi, a kao uteha neka ti služi to, da je ova lepa žena u svome srcu imala mesta i za tvoju sliku, da je i na te mislila, o tebi se brinula i spasla ti život. — Bolje bi bilo da sam ostao pod zemljom u grobnici, koju sam bio spremio i za sebe i za sve ostale. — Očajanje je tvoje veliko — ali vreme leči sve rane. — Koja vajda što ću rane preboleti, kad je samo srce umrlo. — Tako se čoveku uvek čini u takim prilikama, ali u tim godinama taki se udarci opet izdrže.Mlada priroda pod njim se povije, ali se ne prebije. Dok je vezir ovako tiho razgovarao s Rigom, Crni Ratnik stajao je mračan i zamišljen.Na jedared on se opet okrete veziru. — I ona je kod tebe!Ti je držiš u haremu tvome!...Držiš je silom, kao robinju, kao plen svoj — viknu Crni Ratnik gnevno. Vezir uzdrhta.To je bila rana koja ga je vazda tištala, a vojvoda dirnu sad baš u tu ranu. — Ne, — odgovori on žurno.Ona je u početku bila robinja, ali je posle postala gospodarica.Ali ne, nisam dobro rekao.Nikad ona nije bila robinja.Ona ne može biti robinja.Ona će vladati svuda, gde god bude.Ona ostaje ovde po dobroj volji svojoj, jer je ovo položaj sa koga može najbolje poslužiti velikom delu, za koje ona živi i za koje je vazda gotova da umre... Crni Ratnik dočepa za ruku vezira i povuče ga. — Da posluži velikom delu!O kakvom veli kom delu govoriš ti, Turčine?!Ona ostaje ovde da gove tvojoj ljubavi... Vezir ga preseče. — I ljubav je jedno veliko delo.Ali ovde ja ne govorim o tome, već o onom istinskom velikom delu, kome i ti služiš, za koje se i ja počinjem zagrevati na plamenu njena oduševljenja, i ako ga pamet moja još ne shvata potpuno. Crni Ratnik podrugljivo se nasmeja. — Blago nama, kad i beogradski vezir postane naš drug, saučesnik i borac za balkansku slobodu! — Pa on je to već postao — reče vezir, upirući kažiprst u svoja prsa — on je to već postao, čim vas pušta da idete slobodni, a mogao bi vas istrebiti sve do jednoga.I to je samo njena zasluga.Koračim li i dalje, to će opet biti njena zasluga.Ona vredi više za stvar, za koju se borite, no čitava jedna vojska! — Jes, jes, ona služi velikom delu oslobođenja time, što se valjuška po svilenim minderima tvoga sjajna harema!O!... ja bi je udavio za te njene velike usluge! — ciknu vojvoda i grčevito stište desnu pesnicu, a oči mu zasijaše kao u tigra. Vezir planu. — Huliš na proviđenje!Da l te je ona amo dovela?Da li si njenom krivicom zapao meni u šake?Znaš di šta sam spremao i tebi i svima tvojima!Glavama tvojih hajduka okitio bih bedeme gradske, a tvoju bih poslao u Carigrad da je izlože na ulasku pred Visokom Portom.Bože prosti, sam Bog bio je nemoćan da vas spase te sudbine.A, ona vas je, eto, spasla!Ona je učinila čudo.Primite tu milost s blagodarnošću i blagosiljajte čas, u koji je njena noga stupila u harem moj. Dok je vezir ovako srdito praskao, Riga se bejaše povratio.On ustade. — Bi li mi moglo biti dopušteno da se sastanem s Marijolom? — upita on pokorno, glasom punim molbe. — Mladiću — viknu vezir i pogleda ga razrogačenim očima. — Tvoja je želja bezumna i to je hula na obraz moj.U drugim prilikama taku drsku reč ne bih ti nikad oprostio. — Zašto, svetli vezire?Zar i u pogledu može biti kakve sablazni!Moja ruka ne bi se kosnula njena tela.Ja bih hteo samo da je vidim, da osetim jedan trenutak blaženstva u prisustvu njenom; vrhom prstiju da dotaknem samo rub njene haljine i da poljubim stope njene!...I to bi bilo jednom za svagda...Sad i nikad više.Nikad, nikad više!... Riga nije mogao dalje; njega ugušiše suze i on je plakao kao malo rastuženo dete. Za to vreme Crni Ratnik gledao je na Rigu s kivnim preziranjem.Sad uzviknu: — Ah, i ja osećam neodoljivu žudnju da je još jednom vidim!Ovde gori strašna, neutoljiva vatra — on se oberučke dočepa za srce. — Ali ja neću od tebe Turčine tražiti dopuštenje da uđem u harem njen.Ako budem živ, ako se ja jednom dočepam slobode, ako još jednom u mojoj ruci zaigra britka đorda, ja ću sam, bez tvoga i njenog pitanja, prodreti u taj harem, i prodreti u nj s ognjem i mačem u ruci.Bog je veliki i on će ispuniti ovu moju želju. Vezir ga preseče: — Veliki Bog suviše je mudar, da bi mogao pomagati tako lude želje — reče vezir dosta mirno. Razgovor ove trojice ljubavnika primicao se kraju.I ako su im osećaji u suštini bili istovetni, kod svakoga se to pojavljivalo u drugom obliku, i dok je Riga plakao kao malo dete, Crni Ratnik osećao je neko olakšanje u tome, da se izviče i ispraska.Vezir je branio svoju lepu ljubimicu, zaklanjajući je od sviju prekora.Razgovori su bivali na mahove krupni, i vezir se čisto kajao što je ove ljude izvodio preda-se.Utisak, kakvome se on nadao, nije bio ovde postignut.Najzad valjalo je hitati.Još te noći hajduci su trebali biti otpušteni sa svojim vođem, i to otpušteni neprimetno, tajno, a to nije lako udesiti. Na rastanku vezir je pružio ruku obojici nesretnih ljubavnika i izgovorio im nekoliko reči, kojih su se obojica docnije često s čuđenjem sećali. Pođite s bogom — rekao im je on — i dao bi bog da vaše ljubavne rane što skorije zarastu i da u opštem dobru nađete i vi svoju ličnu sreću.Putovi ljudski neznani su, jer njima upravlja prst božji.Možda ćemo se još kad god sresti u životu i moja bi želja bila da tada jedan drugome možemo pružiti ruku kao prijatelji i kao ljudi, koji se sretaju na jednom opštem poslu.Na balkanskom tropolju možda će skoro otpočeti da se zida zgrada narodne slobode.Možda će biti volja promisla da se na toj zaradi nađu, kao slobodni zidari njeni, svi vrli sinovi balkanskih naroda.Ja ne vidim još dobro, ali, gledajući očima ove svetle žene, ja kao da počinjem polako nazirati sjaj u mraku.Budućnost je u rukama proviđenja.Jedno i danas imamo zajedničko — opšte poštovanje prema ovoj velikoj ženi!Pođite s bogom. Tako je vezir ispraćao svoje robove.Na rastanku dao je obojici po nešto za spomen — Rigi jednu maramu od bele svile, na kojoj je lepa Mare svojom rukom bila izvezla ime vezirovo; a Crnom Ratniku zlatan prsten u obliku zmije, koja drži obzinut svoj ren.Mesto očiju sijala su dva velika rubina.Tako savijena zmija u mitologiji je bila znak večnosti.Šta li je vezir mislio kad je taj znak dao čoveku, koji se malo čas, na njegove oči, zaklinjao kivnom osvetom protiv njega?! Bilo je pod jesen znamenite 1787. godine.Tursku je još ljuto tištala rana, koju joj zadade Rusija u Kučuk-kajnardžiskom ugovoru (1774 god.), po kome je od Turske ocepljen znatan deo Krima, divne pokrajine, koju su sultani s pravom i ponosom zvali svojom desnom rukom. Pa ne samo to, no je taj kobni ugovor otrgao od Turske i važne gradove Azov, Jenikale i Kerč i Rusi su dobili znatne povlastice u plovidbi po Crnome Moru. Slavoljubivi sultan Abdul-Hamid I. nije mogao dalje podnositi stidne veze, u koje ga je Rusija bila sputala tim ugovorom, i on na jedared pregne da ih se oslobodi. U to doba u Carigradu je bio ruski poslanik Bolgakov.Jednog dana njega iznenadi veliki vezir čudnom tražnjom.U ime svoga gospodara, sultana Abdul-Hamida, on je tražio od Bolgakova da se Kučuk-kajnardžiski ugovor raskine, i da njegove obveze za Tursku više ne važe, no da Rusija vrati sve zemlje i gradove, koje je po tome ugovoru uzela od Turske. Bolgakova veoma začudi ovaj zahtev sultanov, ovako u sred mira, i bez ikakva povoda s ruske strane.On odgovori veziru da ne može dati nikakvu odsudnu reč, dok prvo ne upita o tome svoju vladu.Kad je vezir o tome doneo vest sultanu, ovaj plane i naredi da Bolgakova bace u tamnicu, i njega još te večeri zatvore u jednu od najtvrđih tako zvanih Sedam kula (Jedi kule). Ovaj događaj sve je prenerazio.Od gneva sultanova zadrhtala je cela turska carevina.Svak je znao da hapšenje svoga poslanika silna i pobedonosna Rusija veće otrpeti, i da će rat uskoro opet buknuti duž sviju međa turske carevine u Jevropi. Ova drhtavica odjeknula je i u dolinama tiha Dunava, i razlila se po svima krajevima, gde živi nesretno ali ratoborno pleme srpsko. Austrija je prva prenula na ovaj potres iz Carigrada.Surevnjiva na Rusiju zbog njenih velikih tekovina, koje je u poslednje vreme otela od Turske, Austrija je i sama krojila planove kako bi zahvatila što više zemalja na balkanskom poluostrvu.Ona je još sanjala o planu koji je izradio njen poslanik Talman, po kome bi Austrija postala prava nasledica gotovo sviju turskih zemalja u Jevropi. Po tome planu Austriji bi imalo da pripadne sva Vlaška i Moldavija i najveći deo balkanskoga tropolja.Počinjući od Ruščuka, imala bi se povući preko Balkana prava linija, koja udara na Plovdiv, a odatle na Kavalu na Jegejskom moru.Sve zemlje što su sa zapadne strane ove linije, pripale bi Austriji, gde bi došle, sem Srbije i Grčke, još i dobar deo Bugarske, cela Stara Srbija, Maćedonija, Crna Gora, Dalmacija, upravo najveći i najlepši deo celoga balkanskoga tropolja.To je bio ideal kome je Austrija težila, a od toga ideala ona je prema prilikama ostvarivala koliko se kad može.Za sad bila je zadovoljna da zauzme Srbiju s Vidinom do Loma i Sofije, pa onda Staru Srbiju do sutoka Beloga Drina s Crnim, pa dalje niz Drin sve do njegove utoke u Jadransko more. Ali, bojeći se da ne prođe zlo od Turske, kao što je prošla u poslednjem ratu (1739.), kada je ponova izgubila Beograd, ona se starala da radi oprezno.Prividno ona je mirovala, ali u potaji grozničavom brzinom preduzimate su razne vojničke mere i ratna spremanja.U tu spremu ulazilo je i to, da se ratoborno i junačko srpsko pleme oduševi za rat protiv Turaka i pripremi za ustanak. Koristeći se tom okolnošću, što u Austriji žive milijuni Srba, koji stoje u neprestanom dodiru i mešanju sa svojim zarobljenim suplemenicima, što još žive pod turskim jarmom, Austrija je krenula stotine agenata i emisara, koji su se razmileli po srpskim pokrajinama u Turskoj, propovedajući krstaški rat protiv Turaka. U srpskom narodu ubrzo je nastalo revolucionarno vrenje i komešanje. Sve što je moglo pušku nositi počelo se krišom iz potaje oružati i spremati za borbu; ljudi su prodavali volove iz jarma da nabave oružja i potrebnu džebanu.Hiljadama pušaka i drugoga krupnijeg i sitnijeg oružja krilo se po šumama, po šupljim kladama i panjevima, ili se, zavijeno u mušeme, zakopavalo u zemlju.Imućniji i otresitiji ljudi vodili su tajne pregovore i slali pouzdane izaslanike u ćesariju da nabavljaju topove i kumbare, kako bi mogli osvajati i tvrđave turske. U gluho doba noći, po sklonitijim manastirima, ili usred puste samotne šume sastajali su se potajni zborovi narodni, da se dogovore, i da uhvate veru, besu među sobom. U narodu se pojaviše mnogi slepi guslari i tužni zvuci gusala, i proročanske reči sedih, slepih pevača odjeknuše kroz poljane i gudure srpske, opevajući stari sjaj i slavu, i zagrevajući srca zarobljenih sinova srpskih, da se dižu na oružje i da stresu stidno ropstvo tursko. Šume i gudure srpske napuniše se hajduka, i oružane čete od po pet-šest, od dvajestak, pa i više oružanih boraca već su krstarile po svoj Šumadiji, i ovde onde već počele napadati omanje posade i čardake turske. Barut je već počeo mirisati, zadah prolivene krvi već se osećao, a dah bune i revolucije, kao tajanstveni šapat i šuštanje već se pronosio nad Srbijom. Strašan krvavi rat primicao se i zveka oružja i ratna okršaja već je potmulo brujala iz daljine. Zarad lakša i lepša izgovora, Dubrovčani ženska imena Mara, Stana, Jana itd. pretvaraju u Mare, Stane, Jane itd., dajući im na prvom slogu mesto dugoge oblo akcenat, kao što umekšavaju i mnoge druge reči. Ovaj stih ponavlja se i dalje neprestano. Fanar — fenjer — zove se jedno predgrađe u Carigradu, koje je dobilo ime od fenjera — svetleće kule, — koja je bila tu na tom kraju.Fanar je s južne strane zaliva Zlatni Rog, po tome dakle u Stambolu, turskom delu Carigrada).Fanar se sastoji iz uskih, krivih ulica, pun je starodrevnih, kamenih domova i zaseljen je skoro samim Grcima.Tu je i sveta patrijašija.Mnogi stanovnici Fanara vode svoje poreklo još od starih plemićkih porodica grčkih, iz doba grčkih careva, kao što su Mavrokordati, Monezi, Inenlanti i t. d. Još pod Muhamedom II, osvajačem Carigrada, grčki patrijarh podigao je svoj dvorac uz jednu malu i sirotnu crkvicu Sv. Đurđa, u sadašljem predgrađu Fanaru, te se tu oko njega odmah prikupe i nastane ostaci starih plemićskih grčkih porodica.Starešine porodične zvale su se knezovi: njine supruge nosile su titule „domna“, a kćeri „domnica“. Turci su dugo s nepoverenjem gledali na ovo gnezdo preostala grčka plemstva, i tamošnjim Grcima bilo je teško da steku kakav politički upliv.Ali, malo po malo, fanariote dobijale su sve veća uticaja, dok u drugoj polovini 17. veka (1660 g.) nije postao običaj da Visoka Porta uzima svoje dragomane iz njinih redova.Time je fanariotama otvoreno široko političko polje.Njin je značaj još više porastao u 18. veku, kada bejaše utvrđeno (1731 g.) da se gospodari Vlaške i Moldavske uzimaju iz fanariotskih plemićskih porodica. Svojom mudrošću, svojim ogromnim bogatstvom, svojim lukavstvom, carigradske fanariote doterale su bile u prošlom veku dotle, da su, tako reći, oni bili gospodari na celom balkanskom poluostrvu, a jak im je bio upliv čak i u Rusiji.Ugledna mesta na Porti, svi vladičanski činovi, ne samo kod Grka, no i kod Bugara, Srba i Rumuna zauzeti su bili fanariotima, i u mnogo prilika fanariotsko sveštenstvo bivalo je desna ruka Turcima pri ugnjetavanju raje.S toga fanariote nisu se baš osobito obradovale ni grčkom ustanku (1821 g.), a već na srpski ustanak otvoreno su mrzili.S nazivom Fanariot svezan je bio pojam mudra, lukava, a često i nevaljala čoveka.No među fanariotima bilo je i velikih pobornika slobode, koji su se svojski zauzimali za oslobođenje balkanskih naroda. Trokata čardak bio je od prilike onde, gde je sad kavana „kod Spuža“ na savskoj obali.To je bila stražara, podignuta za čuvare međe duž Save. Trenutak, minut, od grčke reči deka— deset. Imaš li duvana? Turci računaju vreme drukčije no mi sada.Kod njih 1 sahat počinje u jutru i tera do 12 u veče, tako, da dan za sebe čini 12 satahi, a noć za sebe opet 12 sahati.Prema tome, po turskom računanju na podne je 6 sahati, a kad je kod nas 6 u veče, onda je kod njih dvanajest.Tako su tada računali vreme i hrišćani u Beogradu i u ovoj knjizi sahati se uvek računaju po turski. Klefte su grčki hajduci. Veliki admiral — komandant cele turske flote. Znači poverljiv čovek, koji vodi računa o primanju i izdavanju, upravo nadzornik finansija.Dolazi od persijske reči defterdar. Čigrik derviši to je jedna derviška sekta kod Turaka, koja vrše bogomolju time što se po čitave sahate vrte i okreću kao kakva zaošijana čigra. Zelena kula bila je na bastijonu gradskom niže Nebojše kule, u blizini gradske Vidin-kapije. Madžarskom kapijom zvala se ona kapija u donjem gradu u bizini današnje kasarne, od koje i danas strče neki goli ostaci — svod i spoljni ukrasi od tesanog kamena, među kojima se vide izrezane i neke ratničke slike s oklopima i šlemovima. Meit-sokak bio je kriva, uzana ulica, što po severnom boku gradskoga brega vodi iz donjega u gornji grad.Ta je ulica izdušivala jednim krakom u groblje u gornjem gradu, te se s toga jamačno i zvala mrtvačka udica, što su njom obično pronosili mrtve, noseći ih u groblje. Tatar — Tatarin — Skoroteča, postiljon, pismonoša.U ovome značenju ova je reč došla k nama iz persiskog.Tatari imaju osobiti dar da upamte mesto, kroz koje makar jednom samo prođu.Uz to su izvrsni konjanici.S toga su ih Persijanci i upotrebljavali na službu skoroteča, te je tako reč Tatar dobila značenje skoroteče.Otud i kod nas imena Tatar — Bogdan; Tatar — Indža, što znači skoroteča, kurir. Naročiti duvan što se upotrebljava za nargile. Arapska reč — bila je u jakoj upotrebi i kod nas.Znači akt, pismeno, u kome se izlaže stanje kakve stvari ili kakvog pitanja Čekaonica, predsoblje, gde se čeka na ulazak. Stotinaš, kapetan, u vojsci, zapovednik nad 100 vojnika. 12 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 12 PRVE ŽRTVE PRIPOVETKA IZ SRPSKE PROŠLOSTI ANDRA GAVRILOVIĆ U BEOGRADU ŠTAMPANO U DRŽ.ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBIJE Nad tvrdim i ponositim Serom razvila je svoja krila mirna i tiha letnja noć.Za toplim danom nastupila je hladovina, koju s vremena na vreme pomaže lak povetarac, što se, reko bi, odbija od visokih bedema gradskih, pa se razliva u sitne pokrete po mirnom podgrađu. Sve je tiho, sve je živo leglo, da se snom okrepi.I hrti i žeravi, i sokoli i sokolari traže odmora posle bogatoga lova minulog dana.Sluge su u gradu umorne od dnevne službe bogatoj vlasteli srpskoj.Vlastela su zamorena od brige, koju im zadaju česti glasovi sa raznih strana raskomadane srpske carevine.Sve se predalo odmoru, sve je utonulo u san. Samo stražari budni sanjaju.San im osvaja trepavice, duša je pomućena glasovima, što slučajno čuše kad se vlastela među sobom razgovarahu o teškim danima.Ali se ipak snu ne podaju. Budni su stražari, a od njih je budniji — njihov gospodar. Sa visoke kule motrilje u tvrdome Seru danju se vide bezbrojni planinski lanci, kako se u beskrajnost pružaju; vide se na zapadu Gvozdena Vrata; na severu je kameniti Melnik na Bistrici; južno se otvara pogled niza Strumu sve do njenog ušća u širokom Orfanskom Zalivu Beloga Mora. U mirnoj i zvezdanoj noći, kad mesec posrebri gradske bedeme ogledajući se u mestimičnoj dubini rečice, što ispod podgrađa serskog teče — čini se na visokoj kuli motrilji, da se oseća, kako se nebesni svod spušta, da svojom milinom zadahne jače zemlju i njen svet. I na toj kuli ima nekoga sad u pozno doba, kad se straža na glavnim vratima prvoga bedema dva puta već promenila, i kad je zvono sa visokog tornja na istim vratima oglasilo podgrađanima da je ravno pola noći.Po odelu se malo može poznati neznani noćnik, jer je tek u pola obučen i ako je, očevidno, toliko pripravan, da bi mogao s mesta produžiti put u neodređenu daljinu.Ipak visoka, teška i od crvene kože izrađena obuća kazuje, da je noćnik veliko lice u zemlji.Snažnom, junačnom i zdravom telu ne dolikovaše očajna zbilja, što mu na licu stalna izgledaše, kao što ni njegovom belom gospodskom licu ne bejaše potrebna gusta i puna brada, koja samo povećavaše surovost izgleda ovoga mož’da u duši plemenitoga čoveka.Al’ jedno, što svaka crta lica, svaki pokret tela kazivaše, bejaše neiscrpna odlučnost. Prošlo je već prilično vremena kako je u lakom odelu ali u bogatom ogrtaču izišao na kulu motrilju. Češće je i danju i noću izlazio na ovo mesto.Gubio je svoje poglede preko granice susedne Bogdanove vojvodine s jedne i niz pučinu.Orfanskog Zaliva s druge strane.Očima je tražio na severozapadu despotovinu Kostadina i Dragaša braće Dejanovića a pravo na zapadu preko velikoga Vardara Vukašinovu kraljevinu.Ali od nekog doba danju upravlja poglede svoje na istok putem krstopoljskim, a noću, opet tamo okrenut, očima motri zvezdu jednu, neobično sjajnu, na nebu. I sada je utonuo u to gledanje, zaneo se očima pitajući zvezde tako, da nije čuo, kad se ženska jedna prilika uspela uz strmenite stepenice visoke kule, niti je osetio, kada mu se približila. — Gospodaru! oglasila se žena. On nije čuo, gledao je zvezdu, sve življim očima, sve nemirnijom dušom, pa joj nije ni odgovorio. — Gospodaru!Despote! ponovi žena. On je opet oćutao na njen pozdrav.Nije je opazio.Ali je, predan gledanju sjajne zvezde, pošao dušom, okom, sluhom za njom, ka njoj, dignuvši ruku upravljenu nebu. — Gospodaru, Uglješa! — bojažljivim al’ dosta snažnim glasom ponovi žena, stupajući mu još bliže. On se trže, okrenu i, spazivši svoju dragu Ljubu, pruži joj ruke. — Despotice, od kuda ti ovde i u ovo doba? — reče joj, držeći je za ruku. — Dođoh za tobom, gospodaru! — odgovori ona smerno ali jasno. On blago nasloni svoju ruku na njeno rame: — Ali u ovo doba? — ponovi još blaže svoje pitanje. — U isto doba, kad i ti, svetli despote! — odgovori Ljuba. — Ovde na kuli motrilji? u ovo doba? — Svuda i uvek, gde i kad ti.Srdiš li se, despote?Oprosti, ali ja mislim, da te nije težak državni posao pozvao noćas ovde.Zato dođoh. On je značajno pogleda, a ona brzo nastavi: — Gospodaru!Nije noćas prvina, da te pratim, kad u pozno doba noćno pođeš iz odaje svoje sam, brižan.Toliko sam ti se puta htela javiti ovako isto na ovom mestu i u ovo doba, ali sam se opet uzdržala.Sada ne mogah više.Tvoja duša pati, tvoje srce strada, a ja ne znam uzroka.Uglješa — i ona mu nasloni svoju lepu glavu sa crnom dugom kosom na grudi, koje se snažno nadimahu. — Ljubo, kol’ko si dobra! — progovori Uglješa. — Ti se brineš za me.Nemaš razloga, verna moja ljubo! — Imam, gospodaru.Zar bez razloga misli tvoje blude u trenucima, kad se u dvoru našem svako dobro stani?Zar bez razloga često puta ostaviš bogatu trpezu i goste naše za njom, pa odlaziš uzbuđen, uznemiren, da te posle, puna brige za tobom, nađem ovde kao i sada.Despote, Uglješa!Ima neko doba, kako ostavljaš pevača u trenutku kad u pesmi stane ređati najlepše junačke slike iz skore prošlosti naših krajeva; skupoceni pehar najboljeg kiparskog vina ostavljaš u trenutku, kad ti ga valja ispiti u čast viteštva, u slavu naših pobeda; sa nebom i zvezdama njegovim razgovaraš onda, kad svaki govor prestaje, kad sve živo traži mira i pokoja, da se okrepi u slatkom snu!Gospodaru, šta je tebi, duši tvojoj? reci mi — mož’da smem znati — i ražaljenim glasom dodavši: — kaži, molim te! — spusti glavu na njegova prsa, da od same sebe sakrije — suze svojih lepih očiju. Za trenutak nastade tišina.A za tim, osetivši i sam njene suze, despot je nežno uhvati za levu ruku i privede kraju, gde je, naslonjen na malu ogradu, malo pre stajao. — Mila ljubo moja!Kazaću ti čistu istinu, i ako mi je nemila.Duša moja nema mira.Ali svetinju njenoga spokojstva ne naruši nikakva želja za sjajem i bleskom sujetnoga življenja.Ti me bar znaš!Nije spokojstvo duše moje poremećeno nikakvim zlobnim glasom, koji bi osumnjičio moje prijatelje, ni dostavom, koja bi ciljala da baci senku na iskrenost i ljubav našu.Toga ne može biti, jer takim sumnjama nema mesta u duši mojoj.Navršilo se već petnaest godina, kako si mi postala ljuba verna.I ko zna, koliko bi duša moja više stradala da joj u časovima sumora nisi ti bila uspešni vidar nepomućenom vedrinom duše svoje!Ne bejah baš golobrado momče, kad sam s tobom stupio pred oltar.Dosta sam dotle već podnosio, dosta proživeo.Ali me ti seti mladosti, ti čisto vrati moje godine nazad, i od mene, prilično okoreloga ratnika, stvori mekog ljubavnika, blage duše, tihih i srdačnih želja.Pa ipak ostadoh vatren u jednoj želji, za koju se moja porodica založila, ostadoh nepokolebljivo odan jednoj misli, jednom uzoru svome.A težnja za tim i jeste ono, što duši mojoj ne da mira.Da sam mislio ostati u Seru i na ovome, što imam, ne bih se ni na ovu lestvicu zemaljske časti ispeo!Dalje idu moje misli, dalje žudi moja duša, jer bez toga nema života ni opstanka ni ovome, što je do sad stvoreno. U tihoj zvezdanoj poći izgledaše Uglješa kao strasni pokajnik pred blagim ispovednikom, stajaše uzrujan pred mudrom i dobrom despoticom Ljubom. — Poznaješ li još u onom zvezdanom jatu moju zvezdu? — upita despoticu, obgrlivši joj stas levom rukom a desnu pruživši jednoj grupi zvezda, koje su bile istočno od njih. — Poznajem, eno je! — brzo odgovori despotica Ljuba — ona je i sada onako sjajna i čista, kao vazda do sada. — Ne, varaš se.Čuj me.Po njoj sam vazda cenio budućnost svoju.Od kako sam je zapazio — a to je davno bilo — ona me nije izneveravala.Bivala je sve sjajnija.Pred najkrvavije bitke sjala mi je sve jačom svetlošću, i ja sam znao da ću izići pobediocem.U teškim prilikama u Prizrenu pre četiri godine, kad sam video, koliko su se osilili naši protivnici pod zgodnim izgovorom da rade protivu nas jedino iz odanosti carskoj zavetnoj misli, u trenucima, kad je i brat mi Vukašin dolazio do klonuća — ona mi je zvezda kazivala, da ipak ne ćemo podleći. — Tebe Bog štiti, gospodaru moj! — kliknu despotica. — Ali ima — produžavaše Uglješa — neko vreme, kako zvezde u mome jatu trnu, blede i nestaju, pa i sama moja zvezda gine, tamni.A na suprot njoj, eno pogledaj, malo dalje na istoku zvezdano se jato množi, a sjajna jedna zvezda preti da nadsija moju zvezdu — vodilju.Ona je sve svetlija, u koliko je ova bleđa.Slutio sam, al’ od kako je pre tri meseca onaj čudnovati isposnik proročki naglasio najezdu Azijata na naše krajeve, ja više ne dvoumim.Ti ga se sećaš, Ljubo.Jedne je večeri nenadno pao u Ser.Ja sam pojmio njegove reči.Njega je nestalo, otišao je tajanstveno ko što je i došao, mož’da da traži viteza, koji će ga bolje razumeti.Ali se vara.Uglješina je duša upila u se svu ozbiljnost njegove zanesenjačke propovedi protivu nekrsta.Niko ga tako neće shvatiti.Ja u miru oštrim mač za ratne dane.Kad sudba meni namenjuje da ponesem steg u odbrani Srpstva, ja moram biti spreman.Ja ću prvi odlučno ukrstiti oružje sa novom silom turskih zavojevača.Pa ili ćemo ja i moji biti prvi pobedioci ili — prve žrtve!Pa ipak mi se čini da se sjaj moje zvezde pretapa u svetlost nove zvezde novih zavojevača.Znam — Despotica pisnu: — Stani, zaklinjem te živim Bogom, ne dalje!Odbij sumnju, što ti dušu mori.Osvoji li ona, ti više nemaš snage neće više biti tebe.Ne, ne, sve je to varka oka, obmana.Nemoj verovati zvezdarskim tumačenjima, jer smo onda propali.Evo — i ona se lako spusti na kolena — preklinjem te — — Ustani, mila ljubo moja — zvaše je Uglješa, dižući je. — Zaboravi ovu pošalicu moju, ona nije za te ni bila.A ja ću se brinuti, da ti i delom dokažem, da nije nestalo u meni snage ni izdržljivosti.Zaboravi sve to. — Hvala gospodaru!Ali vreme je da ti kažem, da i ja ne smećem s uma proročke reči čudnog isposnika.On reče da Azijate ti potražiš, jer je sve propalo, ako oni nas prvi nađu.Despote, tvoja je slava doprla i do tog atonskog pustinjika, i on u tebi gleda spas! Kroz noćnu se tišinu razleže trubni znak jedan put, dva put pa onda i treći put, a malo posle ču se zveka lanaca na pokretnom mostu kod bedema i škripa ključeva u velikoj gvozdenoj bravi na gradskim vratima. Despotica pogleda Uglješu. — To je kakav poklisar, mož’da čak od granice — odgovori Uglješa pa, pošavši sa despoticom niza stepenice, koje se otvorene uvijahu oko spoljne strane visoke kule, kao i nehotice pogleda na zvezdano jato. Ljuba to spazi, a on joj, da je preuhitri, reče: — Ne boj se.Ma kakve mi glase poklisar doneo, odmah ću doći, da ti ih saopštim.Čekaj me u ložnici. Posle kratkog vremena Uglješa stupi u sobu, gde ga je despotica očekivala. On je bio jako potresen i iznenađen dobijenim glasovima, a ona mu pođe u susret. — Glas, koji mi je doneo — reče joj on — noćas glasnik, nije mio, nije dobar, daleko je od dobra. — Ipak ne očajavaj! —- hrabraše ga ona. Te ga se njene reči još više neugodno takoše. Pogleda je pravo u oči, i reče: — Ljubo, tebe se više tiču.Budi hrabra! Ona se trže, preblede, i brzo upita: — Da nije — — Otac tvoj — — Otac? — Umro je.Posle tolikog bolovanja ipak je podlegao. Despotica ciknu, a Uglješa je iznemoglu prihvati i spusti na meko sedište. Za tim ona briznu u plač. — Ljubo! — reče joj Uglješa posle nekog vremena. — Budi hrabra.Ti si izgubila oca a ja prvog pomagača svog.Despotovini je taj gubitak nenaknadan.U tome je i tuga, ali tebi, grančici sa stabla njegovog, neka u tome bude i utehe. — Ah, oče moj! — Glas je kratak i nepotpun, ali u toliko više tužan.Ljubo, ti ćeš mi poslati iz Drame što pre opširnije. — Hvala ti, gospodaru. — Al’ nije to sve.Drugi je glas da je — Drenopolje palo! Tuga despotice Ljube čisto stade.U njoj planu žar svesnoga častoljublja, i ona laganim ali pouzdanim glasom reče: — Gospodaru, ne čekaj, spremaj se i pođi na susret dužnosti.Ja ću ti pomoći!.... Kad po zapovesti Uglješinoj uđoše k njima dvoranke, da, i same plačne, teše despoticu, Uglješa se udali, očevidno i sam potresen gubitkom najpouzdanijeg krila na granici. — Jedna sa svim utrnu! — reče skoro poluglasno izlazeći. Sutra dan rano iz jutra uđe u sobu despotovu vojvoda Toma Teologita, čovek lepa lika, crnih malo potuljenih očiju, koje kao da sakrivahu lukavstvo, što odavahu crte lica a osobito donja vazda pritegnuta usna. Uglješa ga je očekivao, pa ga je odmah, još pre no što ga je Toma mogao pozdraviti kao svoga vladara, dočekao: — Zvao sam te, vojvodo, da ti saopštim jednu svoju odluku, koja se tebe tiče.Drenopolje je palo.Ćesar Vojihna, gospodar Drame i tast naš, preminuo je.Ostavio je najvažniju stranu moje despotovine u času, kad mi je njegov glas, mudrost njegovog uma i junaštvo srca njegovog bilo najpotrebnije.On je upravljao dramskim krajem gotovo neograničeno.Ja nisam imao ni potrebe ni razloga da svoju prevlast ističem, jer je on ipak odano vršio svoju dužnost.Dramska je oblast na granici, a Drama je predstraža Seru.U Drami je ostala uzvišena tašta naša, ćesarica Ana, ali vojsci dramskoj valja naknaditi staroga ćesara Vojihnu.Možeš li se pouzdati, da primiš upravu nad dramskom vojskom Vojihninom? Toma Teologita se duboko pokloni: — Svetli despote!Zapovedaj i ja ću slušati bez pogovora. Uglješa sede, i rukom pokaza Tomi da i on sedne, ali Toma osta stojeći. — Prilike su teške i nepovoljne — produži Uglješa. — Tako je, despote.Zahvaljujući velikom poverenju tvome, nije mi nepoznato stanje, u kome se pojedini delovi srpske države nalaze. Uglješa se malo namršti, a Toma brzo dodade: — Ali ja ipak nalazim, da tako mora biti.Bolje je, velim, da se delovi spasu no da sve za ljubav celine ide u propast. — Vidiš, — produži Uglješa. — Lazar je otišao pod zakrilje ugarsko, priznao je vrhovnu vlast njihovu.On kao gospodar Srema ne misli više na održanje carevine.Siniša, carev stric, ustao je u ime carevine a protiv carevine.Bogdanovo je vojvodstvo malo a i izloženo je mogućnim napadajima i gusarskih družina i krstaških četa.Brat naš Vukašin prvi je razvio zastavu održanja srpske prevlasti na jugu.Nije li on u borbi protivu Matije Kantakuzena izišao kao savršeni pobedilac?Kad je car Siniša ustao da zadovoljavajući svoje lične prohteve i nenasite želje udari klin u jedinstvo srpske otporne moći sa ovih strana, nije li pred snažnom odlukom i gvozdenom voljom brata nam morao ustuknuti kao pobeđen i prognat?Nije li se valjalo spremati za sve slučajnosti, koje mogu lako i nenadno nastupiti?Je li Vukašin oklevao?Za sreću naše otadžbine uzeo je čast kraljevsku pre šest godina onda, kad i ja despotsku.Mi bejasmo jedini, koji se oduševljavasmo mišlju o održanju one snage, koju ovde na jugu zatekosmo.Šta je dalje bilo, poznato ti je. Toma se lako pokloni, a Uglješa produži: — Radnju prizrenskoga zbora ja ni danas posle pune četiri godine, ne mogu priznati.Ona se protivi rečenoj misli, za koju se ja i brat mi založismo.Posle svega toga mi nismo mogli drukčije postupati do onako, kako smo i učinili.U ime misli o jačini srpskoj, koja će moći dati otpora svakoj najezdi na ove krajeve, ja sam uzeo upravu nad ovom oblašću u svoje ruke, nezavisno od carice Jelene.Što sam ja učinio u Seru, uradio je Vukašin u Prilipu. — Snažnoj ruci tvojoj stao sam tada u službu bez pogovora, — reče Toma, pažljivo posmatrajući Uglješu. — Zatekao sam mnogo ruševina, iz kojih je valjalo stvarati tvrde bedeme i grudobrane.To sam i učinio, utvrdivši gradove.Ali je valjalo i dušu ovoga naroda umiriti.Uspeo sam, te sam carigradskoga patrijarha ublažio.On je digao tešku anatemu, koja je na narod srpski bila bačena, kad je srpska crkva postala samostalna sa svojim patrijarhom.I to je donelo potrebnog duševnog mira.Taman sam mislio, da je već toliko otporne snage prikupljeno, da nas nikakvi događaji ne mogu iznenaditi, a dođe pad Drenopolja.Od toga časa nemam mira ni toliko, koliko sam dotle mogao imati.Savez tuđih vladara raspao se pre, no što je išta mogao i preduzeti.Mi smo ostavljeni sami sebi, ostavljeni smo da gledamo, kako na oči naše raste nova sila, nova snaga divljih Azijata, Turaka. Uglješa ućuta, i gledaše neko vreme preda se, a onda diže glavu, i reče Tomi: — Tebi je sve ovo poznato bolje nego drugima.Zato i naznačih tebe za zapovednika dramske vojske. — A ja primam visoku milost tvoju — odgovori Toma — u nadi, da ću je ma i naknadno zaslužiti. — Dobro, — reče Uglješa. — Sve ostalo ostavljam tebi, da dobro razmisliš i rasudiš.U Drami će ostati i dalje gospodar ćesarica Ana.Ne treba ni jedne reči da ti kažem o tvome postupanju prema njoj.Pazićeš uvek da je, ostarelu i slabu, pogruženu i savladanu pod teretom najnovije žalosti, ni u čem ne preuhitriš, što bi vređalo njeno častoljublje.Ona će, nadam se, svu pažnju svoju posvetiti obitelji svojoj, te ćeš u toliko slobodniji biti u svojim postupcima, a vojskom ćeš upravljati samo u ime moje slobodno i neograničeno. — Nadam se, da neću biti bez vrednih pomagača, — reče Toma. — I ja tako mislim.Gojko, mladi vojvoda u Drami, bio je starom Vojihni desna ruka u mnogom njegovom preduzeću.Junačan, smeo, plemenit i otvoren privući će tvoju pažnju još prvih dana.Stari otac njegov Vlastoje, drug je Vojihnin Bio mu je savetnik u ratnim i državnim poslovima a takmac uz zveku pehara.Tamo je i Rajko, ćefalija, građanski sudija, Trilisa našeg.Njega sam pridao Vojihni u pomoć, jer razume vojnu bolje no i sam zakonik.On je valjan sinovac nenadmašnoga viteza Momčila.Na njih se sve možeš osloniti kao na najpouzdanije stubove. — Biću srećan, ako i ja svome despotu uzmognem reći o njima to, što od despota čujem, — reče Toma pritvornim raspoloženjem. — Nemoj gubiti iz vida, da Drama do skora bejaše kao zasebna oblast.Stari je Vojihna i oči sklopio, ne hoteći nikad izrično priznati zavisnost Drame od Sera.Ali — a tebe zato baš i šaljem — ne smeći s uma ni jednog trenutka veliku misao o jedinstvu i snazi našoj na jugu. — Moj se despot neće pokajati, što me je obasuo milošću, — reče Toma. — Drama je — produži Uglješa — najvažnija tačka cele despotovine i to baš sa one strane, sa koje smo najslabiji.Dok je još bila u punom sjaju snaga vizantiska, Drama je bila često puta najkrvavije poprište za probu oružja srpskog i vizantiskog.Danas, kad je u međusobnoj borbi napuklo ili je mož’da i sa svim već skrhano oružje srpsko i grčko, Drama je jedan od prvih i najlepših zalogaja, na koje je zinula gladna čeljust zmaja osmanskog, koji je glavu svoju preneo ovamo a telom i repom po Aziji traži plena još.Danas mi i Vizantija imamo jednog zajedničkog neprijatelja.To treba da je vodilja svakog rada i našeg i vizantiskog.Pazi dobro.Za padom tvrdog Galipolja došao je eto pad velikog Drenopolja.Za padom Plovdina i Drame doći će propast Sera, a sa njom će se i Carigrad pretvoriti u ruševine. — Veruj mojoj iskrenoj ispovesti, uzvišeni despote.Ne bih se nogom makao iz ovih tvrdih zidina, kad ne bih verovao u uspeh posla, koji mi ti poveravaš.Mene moja nada ne vara! — prilično ubedljivim glasom i sa nekom svečanošću reče Toma Teologita. — Ali meni moja slutnja drukčije govori, — reče Uglješa.U licu dođe trenutno bleđi, ali na mah ustade: — I despotica će poći s tobom.Ići će na grob svoga preminulog oca.Poći ćete još sutra u prvi osvitak zore.Za sve ostalo, što ide uz novi položaj tvoj, ja ću se brinuti. Toma Teologita tri puta se duboko pokloni i pun skromnosti iziđe iz sobe Uglješine.Ali čim zaklopi velika vrata za sobom, oči mu sevnuše punim izrazom sujetne oholosti, i on oholo iziđe iz hodnika na terasu, od koje su se spuštale stepenice u gradski vrt. Uglješa ostade u sobi sam. Dugo je zamišljeno hodao po sobi krupnim koracima. — Pa ipak se ruši, lagano ruši! — reče poluglasno. Bilo je to znamenite i tužne 1370 godine, kada je i Drenopolje palo iz ruku vizantiskih u turske ruke. Teške su bile prilike, al’ opet nije bilo nestalo i poslednje nade.Ujedinjenoj snazi srpskoj ne bi još bila strašna sila novih zavojevača Turaka, za koje se već videlo da se stalno misle na Balkanu nastaniti.Ali razdeljenoj, nesložnoj i zavađenoj gospodi srpskoj strah je bio sve moćniji neprijatelj iz Azije.Južni i severni delovi srpskih zemalja stajahu jedni prema drugima kao otvoreni neprijateljski logori.Doglavnici cara Uroša, Lazar Hrebeljanović i Vuk Branković, ne mišljahu niti se nadahu, da bi u gospodarima južnih krajeva, braći Mrnjavčevićima, ikad mogli naći brata i prijatelja.Ne mišljahu ni malo bolje ni Mrnjavčevići, Vukašin i Uglješa, o njima.Između severnih gospodara i Uglješe prostirala se despotovina Kostadina i Dragaša Dejanovića, graničeći se na severu Kozjakom i Vitošem, na jugu Gvozdenim Vratima a sa zapada Ovčim Poljem, koje je bilo u Vukašinovoj kraljevini, gde su i gradovi Prilip i Skoplje, Kačanik i Bitolj i mnogi drugi.Južno od braće Dejanovića bila je, Solunu ponajbliža, omanja vojvodina njihovog strica Juga Bogdana.Ali se Uglješina despotovina produžavala najviše na istok, od sastava Strume i Strumice pa sve do velike Marice.Stolica je celoj despotovini bila u Seru, najznatnijem gradu među svima svih južnih državica.Tu je bila i Drama, drugo znatno mesto u despotovini; tu je i kamenita tvrđava Melnik, i Krstopolj na Belome Moru, i Periteorion, negda krvavo razbojište i pogibija srpskih levenata.Struma i Mesta, Bistrica i Mutnica i mnoge druge reke, što se u pravcu od severa ka jugu, za Belo More, kreću, natapahu plodne ravnice među tvrdim i bogatim gradovima, na morsku obalu naslonjene, despotovine Uglješine. I ako se granicama nigde ne dodirivahu, Uglješa i Vukašin postupahu u svemu složno, dogovorno i bratski.A taj sporazum ne samo da im ne otežavahu Bogdan i Dejanovići, već ga i sami pomagahu, jer i sami bejahu u njihovom savezu.Pa ipak ne bejaše lako ni jednome a najmanje despotu Uglješi, koji je imao da izdrži prve udarce turskih zavojevača. Uglješa, izmirivši protivnosti između mnogih starosedelaca svoje despotovine, kojom je samostalno zavladao 1366 kad je odrekao pokornost carici materi Jeleni, i svojih ljudi, koji dođoše u zemlju, do skora pod jakim uticajem Vizantije, sa svojim navikama srpskoga života — nasta da izmiri i crkvu srpsku sa carigradskom.A kad i to srećno postiže, imao je slobodnije ruke za spremanje na otpor Turcima.Ali baš u časovima, kad se oduševljavao mišlju o potpunom izgnanstvu turskom u Aziju i kad je strahovao za uspeh tako velikog preduzeća, sruši se silno Drenopolje a u isto doba ostavi ovaj svet njegova desna ruka, otac njegove verne ljube, ćesar Vojihna, koji kao poluzavisni gospodar Drame ode Bogu na istinu. Vojihna se već bio više puta okušao u bitkama sa Turcima, koji olako dođoše do istočnih granica njegove dramske oblasti.Sad je valjalo da ga u ratničkim poslovima zameni Uglješin vojvoda Toma Teologita, dok je ćesarica Ana i dalje ostala u časti, koju joj je položaj preminuloga Vojihne davao.Tašta odvažnog i razboritog Uglješe nije imala mesta da strahuje za se ni posle smrti svoga muža, pa se mogla više povući u se i sa svojom nećakom Marom, — koja je, izgubivši i oca i majku u jednoj opsadi Mosinopolja, mesta na putu iz Krstopolja za Periteorion, odrasla, brižno odnegovana, kod tetke svoje, ćesarice Ane — u miru provoditi dane. Ali se ipak dogodilo nešto, što je poremetilo mir, tako potreban i domu i duši stare ćesarice. U jednoj odaji maloga dvora, što se pruža kao krilo velikog dvora sve do gradskog platna velikog grada Drame sedeli su za kamenim stolom, na kome je stajao kondir sa peharima, stari Vlastoje, negda dvoranin a docnije drug Vojihnin, monah Isaija iz manastira Svetog Jovana Preteče, zapovednik gradske straže u Drami Ljuboje i Rajko, triliski ćefalija. Drugovi su se češće doticali peharima, praznili ih i nalivali, razgovarajući se prijateljski. Vlastoje nije u mirno doba ni imao drugog zadatka.Tako je želeo pokojni ćesar Vojihna u znak zahvalnosti, što mu je Vlastoje jednom kod Krstopolja na obali Belog Mora spasao život od morskih gusara.Krupna junačina, koja je prevalila preko šeset leta, sede kose, brade i brkova al’ rumena lika i ne pomišljaše, da će se ikad od Vojihne rastaviti.Al’ kad je Vojihna brzo i nenadno preminuo, starac se promeni.Izdade ga muško držanje, osvoji srce, pa se nad mrtvim Vojihnom zaplaka kao dete.Danas je već sedmi dan, kako je Vojihna sahranjen u maloj gradskoj kapeli, a on se tek prvi put nađe za to vreme u društvu.Govori, pripoveda i pita, al' sve je manje, kraće i mirnije.Još mu je sva nada u jedincu Gojku, čestitom mladom vojvodi u službi dramskog ćesara i njegove ćesarice. Isaija je monah velike učenosti i od glasa.U Menikejskoj Gori, između Sera i Drame, među različitim većim i manjim manastirima i bogomoljama bio je u to doba najčuveniji manastir Svetog Jovana Preteče.Isaija je bio u njemu sam.Želja za mirnim životom i tišinom, u kojoj bi svoj književni i prevodnički rad mogao produžiti, oterala je i Isaiju iz Sera, gde je služio u crkvi istoga manastira, u Menikejske Gore.Tu je na miru nastavljao svoj prevod bogoslovske knjige grčkoga pisca Dionisija Areopagita, prekidajući posao s vremena na vreme, kad je valjalo obilaziti veliko manastirsko imanje, darovano mnogim carskim poveljama.Tu je spadao i jedan mlin na Mutnici, rečici nedaleko na zapad od Drame, sa zaseokom gotovo na samom putu iz Sera za Dramu.Kad god je dotle došao, nije žalio taknuti i do Drame, ne toliko radi gospodske malvasije koliko radi viđenja sa svojim vrsnicima Vojihnom i Vlastojem.Godine i bure života navališe na nj, te salomiše nekadašnju njegovu durašnost.Ređe se kreće u poslednje doba iz svoje manastirske ćelije, a sada ga je u Dramu dovela tužna svečanost pri pogrebu Vojihninom.Tu se zadržao i posle toga nekoliko dana po želji svih a naročito despotice Ljube Uglješine, kćeri Vojihnine i Anine, koja je časove tuge svoje razgaljivala u učenom govoru sa starim monahom. Protivno mirnoći ove dvojice stajala je snaga Rajka i Ljuboja, čestitih junaka, koji se gotovo dopunjavahu u karakterima svojim.Rajko je, i ako dosta stariji, bio junak, koji slabo pomišlja na svijanje gnezda svoga, a Ljuboje je i o tome razmišljao vazda a u poslednje doba i više, no što njegovoj mlađanoj plahovitosti priliči. Razgovor se među njima poglavito vodio o padu Drenopolja pa onda o prilikama, koje je ostavio njihov pokojni gospodar Vojihna, i o despotici Ljubi, koja je došla na pogreb svoga oca.Govorilo se o tuzi u domu Vojihninom, o starim danima ćesarice Ane, o mudrosti despotice Ljube, o blagosti i dobroti lepe rođake dvorske Mare.Samo su izbegavali govor o novom zapovedniku dramske vojske, Tomi Teologiti. Vlastoje je taman prosto i bez kićenja ali lepo i dirljivo bio ispričao kako je despotica pisnula od bola, kada je ulazeći u tvrđavu videla porodični grb Vojihnin na glavnim vratima pokriven crnim prevesom, i kako su joj se tužnim piskom odazvale majka i sestra Mara — pa je u njihovom društvu nastupila nema tišina. Tišinu prekide Gojko, crnomanjast mladić podužih brkova a bez brade, koji u punoj ratnoj spremi uđe u njihovu odaju. — Znao sam — reče posle pozdrava — da ste ovde, pa dođoh da se oprostim.Sunce već koso bije sa zapada, moram se žuriti. Oni ga začuđeno pogledaše. — Do pre nekoliko trenutaka nisam znao, da ću biti putnik.Uzvišena ćesarica mi je naložila da u morskoj tvrđavi u Krstopolju osvanem sutra, i da utišam uzrujanost među stanovnicima, koje s mora gusari na glas o smrti ćesara Vojihne počeše uznemiravati.Put je veliki, a rok kratak.Valja mi leteti.S bogom!Blagoslovi, sveti oče! Oni ustadoše da ga isprate, ali on, zdraveći se sa njima, reče: — Ostanite.Izgubio bih mož’da koji trenut vremena u vašoj pratnji, a časovi lete. I na mah iziđe.Rajko se priseti, i brzo pođe za njim, a ostali produžiše da, uz lagano srkutanje dobrog kiparskog vina, nagađaju o prilikama u Krstopolju, važnoj tački prema ostrvu Tasu u Velom Moru. Rajko stiže Gojka na malim kamenim stepenicama. — A zna li za tvoj nenadni odlazak Mara? — upita ga tiho i ozbiljno. — Ne verujem.Ja joj ne mogah javiti,— odgovori Gojko. — Onda ću ja, — požuri se Rajko. — Dockan.Ja odlazim s mesta, — zadrža ga Gojko, pokazujući mu jednoga kopljanika, koji im privođaše dva osedlana i spremna konja: jednog za Gojka a drugog za sebe. Tada Gojko uhvati Rajka za ruku: — Ti si mi prijatelj? — Bio i ostajem! — odgovori Rajko. — Bićeš mi i kad — — Ne budeš ovde.Ne brini. — Hvala ti! Stiskoše jedan drugom junačke desnice, Gojko skoči na konja, pa se sa pratiocem izgubi pogledu Rajkovom među gradskim platnima. Kad je izlazeći iz malog tamnika stupio na poslednji most među bedemima gradskim jedna mu ruka pruži kroz malen otvor noćne stražare kitu pomenka.On brzo uze, i rukom milo otpozdravi ona dva sjajna crna oka Marina, koja ga blago ispraćahu. Ćesarica Ana bila je plemenita gospođa i obrazovana ženska, koja je znala shvatiti ozbiljnost prilika, što od nekog doba nastaše u srpskim zemljama.Pa ipak se ona vrlo malo mešala u upravljanje oblasnim i državnim poslovima.A kad je dobila žensko dete, potonju despoticu Uglješinu, još se više povukla sebi i svome domu, odlično se starajući da čedo svoje podigne i oplemeni.Zauzimljivoj majci i razboritoj gospođi to je i pošlo za rukom.Ljuba je rasla, crpući u duši svoje majke blagost i tiho suđenje a u viteškom karakteru svoga oca odlučnost i postojanstvo.Bila je u šesnaestom letu, kad se u nju zagledao Uglješa Mrnjavčević, pa je i zaprosio.Ona mu je po pristanku roditelja svojih rado pružila ruku.Vizantiski učitelji njeni, dadilje i dvoranke većinom su se posle toga razišli, a na domu Vojihninu ostala je samo nekadašnja dojilja njena Vidosava.Njeno mesto u domu Vojihninom docnije zauze sestra joj Mara. Ana je imala blizu šeset godina, kada je Vojihna umro.Ali je sudba njena, česta u doba državne nestalnosti, učinila, te je, islabela, izgledala starija. Mara je bila tada u osamnaestoj godini.Lepa, na suprot toplom suncu svoga zavičaja, plavojka privlačila je na se pažnju i duševnim i spoljnim ukrasima.Stari se Vlastoje slagao sa dobrim monahom Isaijom, da je ona najlepši cvet, što je poslednjih godina iznikao na plodnim, ali često puta krvlju natapanim, dolinama južne despotovine srpske.Mišljenje svoga oca delio je vrlo rado i njegov Gojko, pa je u mislima i željama i dalje išao.A Mara se baš najviše i paštila, da sazna njegove misli, za koje joj je slatka slutnja naglašavala da odgovaraju njenim željama. I saznala je, pa je kazala dobroj staroj Vidosavi, a Gojko je tajnu svoje sreće poverio svome vernom Rajku. Na viteškom megdanu, jedan put, zabave radi Gojko je sa svojim konjicem Labudom bio gotov srnuti u propast.Opomene starijih na pogibao takog kušanja sudbine ne mogahu Gojka zadržati.Izjavljujući da ga samo reč iz jednih usta može zadržati, on je sa Labudom naleteo na rov i preletevši bezdan, u kome ga je očekivala gotova smrt, požnjeo je uspeh, praćen gromoglasnim klicanjem svih gledalaca.A kad je hteo da po novo kuša sudbinu, Mara se odluči da i ona svoju sreću proba.Pristupila mu je uzbuđena, jer je znala da od odgovora njegovog zavisi i sreća njena.Posluša li je, spasao je sebe, i kazao joj, da je ljubi.Ne posluša li — on će poginuti a ona uvenuti. — Viteže, — rekla mu je ona pred svima glasom, koji je izdavao svukoliku neizvesnost sudbine njene u tome času — i ja želim da se dva puta Bog ne kuša! Gojko je veselo vratio svoga Labuda vojniku, a sam je Maru odveo u društvo, iz koga se bila izdvojila prilazeći njemu. Od toga je dana ona bila srećnija, on veseliji, a dobra Vidosava nije odricala svojih usluga radi milih poruka dvaju zaljubljenih srdaca. Ali je na skoro za tim nagla smrt Vojihnina pomutila vedrinu sudbine njihove, kad je i Gojko morao na neodređeno vreme otići. Mara je istinski tužila sa Anom i Ljubom za preminulim ćesarom.U crnom ruhu sa raspuštenim vlasima oplakivale su smrt njegovu. Bdenja, molitve i pomeni, koje su smireni služioci oltara Božjeg čitali za pokoj duše staroga ratnika, a još više suze, livene iz dubine istinskog osećanja žalosti, olakšaše bole i tugu njihovu.I posle prve silne žalosti nastupi majina tužnog i tihog razmišljanja. — Gladnog nahrani! uči nas gospod, — govoraše Ana češće.A jednom zovnu dvoranina: — Blagoje, je li razdeljena u podgrađu sva hrana, koju odredih da se siromašnim domovima izda za pokoj duše dobrog našeg gospodara? — Jeste, uzvišena ćesarice! — Je li koja duša ostala gladna posle toga? — Na moju dušu greh, al’ ja mislim, da je bilo dovoljno, — iskreno odgovori dvoranin. — Odavno — reče malo posle Ana — nije u nas postavljena trpeza sirotinjska.Mož’da bi moglo to biti sutra? — Ako naredi uzvišena ćesarica, — odgovori dvoranin. — Onda neka bude. — A ja ću, majko, nadgledati posao, — reče despotica Ljuba. — Zajedno ćemo sa Marom. — Ali, majko, — seti se despotica — je si li tamnicu otvorila? — Hvala Bogu i ne bejaše nikoga za tamnovanje, dete moje, kad izdahnu tvoj otac.Tamnica je prazna, slava Bogu!... Drugi put pak dok je Mara tražila zabave u Vidosavinom pripovedanju čudnovatih doživljaja njenih, Ana, a još više Ljuba, blažila je tugu u mudrim rečima učenoga Isaije. Monah Isaija u časovima književne zabave sa despoticom Ljubom čitao bi joj odlomke iz svoga prevoda bogoslovskih dela sa grčkog jezika, ili bi sa njom raspravljao o starijim književnicima i besednicima vizantiskim. Isaija se preko svega oduševljavao besedama Jovana Zlatousta, a despotica mu je davala za pravo, hvaleći sa svoje strane pobožnu poeziju Damaskinovu. — Meni se — govoraše despotica — ne sviđaju pevanja pesnika Manojla Filona, i ako on veliča carski presto i skiptar.U viteškim delima i plemenitosti, koju pevaju naši pevači — a ja sam to češće slušala — nalazi duša moja više uživanja.Mož’da to dolazi i otuda što mnogo cenim naše junake, čija sam viteška dela očima svojim gledala. — Onda će despotica sa nasladom čitati priče o Aleksandru Velikom, — reče Isaija. — Čitala sam već i odista sa punom milinom. — Ja sam tek nedavno naučio grčki u starim godinama svojim.Ali ne žalim za trud.Imao sam se oko čega i namučiti, — dodade Isaija. Tako su prošli dani prve žalosti u dvoru Aninom, a malo za tim otišao je i Isaija, obećavši da će češće pohoditi despoticu, koja će u Drami ostati do jeseni. Za to je vreme i novi zapovednik dramske vojske Toma Teologita uspeo da sazna glavni tok dnevnoga života i poslovanja u gradu i podgrađu dramskom. Došavši u trenutku najveće žalosti ćesarice Ane bio je primljen bez ikakvih većih znakova odlikovanja, koje njegovo naimenovanje donosi.Brzo je poznao ljude i procenio je.Jedne je više prizivao, druge izbegavao. O njemu se nije prvih dana govorilo, i ako je njegov dolazak sve iznenadno a neke i nemilo dirnuo.Nije im bio nepoznat, jer je sa Uglješom više puta dolazio u Dramu i išao dalje, ali ne bejaše nikoga, koji se u početku obradovao njegovom dolasku. — Tuđin je, — rekoše jedni. — Vizantinac rođenjem, — dodavahu drugi. — Ali ga je despot poslao, a on se mora slušati, — raspravljahu treći. I na tome se obično svršivalo. Među tim je i Toma Teologita imao već svoj sud o njima. Teško je reći, šta je i kako je Toma o sebi mislio, niti je lako bilo zaviriti u njegovu dušu i misli pa proceniti, da li je bio ohol iz uverenja o velikoj vrednosti svojoj ili je ohološću mislio da naknadi nedostatak, koji u tome ni njemu ne beše nepoznat.Jedno pak, čime se neobično odlikovao i što ga je Uglješi vazda preporučivalo, bila je mogućnost da, dobro posvećen u nemoć vizantiskog carstva, uvek iznosi stanje stvari u svetlijoj boji.To njegovo, namerno udešeno, ružičasto gledanje na tamne strane državnih prilika Uglješu je u početku obmanjivalo o veličini njegove duše i širini njegovih pogleda. Ali je u toliko lakše reći, šta je Tomo o drugima mislio. Gojka je malo znao, ali po Rajku, koji mu se ne dopadaše ni malo sa otvorenosti svoje, nije mario ni za Gojka, saznavši da su oni iskreni prijatelji.O starom je Vlastoju mislio, da ga ne valja vređati zato, što mu nije ni u kom slučaju ni malo na putu.Ani se prividno pokoravao, ali je svu pažnju svoju usredsredio u pomisli, da despoticu Ljubu neprestano obasipa hvalom, uslužnošću koja ne bi lomila njegove interese, i predusretljivošću, koja je bila napred proračunjena. Jedina je bila Mara, prema kojoj je bio neusiljeno pažljiv, pa ipak i tu sa posebnim svojim razlogom. Kad se jednog predvečerja u doba sunčeva zalaska pred velikim dvorom ćesaričinim iskupilo gotovo celo društvo gradske gospode, Toma se pokazivaše prema svima veoma ljubazan a prema Mari i suviše pažljiv. Za vreme viteških proba i pošalica zabavnih Mara opazi kako se daleko u oblaku više njih vije neka grdno velika orlušina, pa je pokaza junacima. Toma uze luk i tetivu i, nanišanivši, pusti.Pa ne časeći ni časa uze drugu strelu i okom uhvati orlov let, kako se bejaše uputio dalje na zapad.Ovaj drugi hitac ne promaši, i orao vijući se u kovitlac sa raširenim krilima pade kod najnižeg gradskog bedema. Toma se okrete Mari pa joj galantno reče: — Vi ste to želeli, i samo ta pomisao učinila je, te mi je ruka, puštajući prvu strelu, zadrhtala. Ljuboje, čuvši te reči, mrko okrete lice u stranu. Ali Tomine laskave reči dopreše i do opreznoga Rajka.On oštro premeri Tomu očima, pa za se prošapta: — Ovaj tuđin ima oči za lepotu ove devojke! Prošlost Tome Teologite bila je isto tako tamna i nejasna, kao i njegov karakter.U Drami su, razume se, o njoj razbirali i gledali da iz napabirčenih delića sastave ma i nepotpunu sliku. Najviše je pak svetlosti na Tominu prošlost bacio Rajko pričanjem svojih uspomena o stricu svome, čuvenom vojvodi Momčilu.Kad je jedan put u govoru spomenuo Toma bitku kod Periteoriona i neko malo svoje učešće u tim krvavim događajima, Rajku se obnovila u sećanju slika nekoga Vizantinca, koji je kao begunac bio neko vreme u srpskom logoru. Evo čega se Rajko opominjao. Njegov stric Momčilo bio je na glasu junak-leventa, a zemljište prvih njegovih viteško-hajdučkih dela bila je planina Rodopa.Za prvih godina svoga viteštva Momčilo se već bio pročuo na daleko.Čuven junak osećao je da mu pored odvažnosti i srčanosti treba i više ratničke veštine pa i gospodske uglađenosti.Kad je Momčilo baš razmišljao u gradu svome o tome, jave mu sluge da je u grad dovedeno neko sumnjivo lice.Radoznalost nagna Momčila, da pusti preda se neznanoga tuđina.U razgovoru sa tim došljakom, Momčilu pa4"/> Došljak rado pristade.To bejaše — Toma Teologita, momče u dvadesetim godinama svoga veka, živo i okretno, gdekad mnogo govorljivo a gdešto i vrlo ćutljivo. Rajko se seća, da se Momčilo njime hvalio.Kad mu je Rajko sa svojom majkom došao jednom u posetu, Momčilo je u veliko bio učenik mladoga Vizantinca, koga Rajko u jednodnevnom bavljenju svome i ne vide. Lukavi učitelj birao je svakog dana po što šta neobično, zanimljivo, pa je u šarenim, iskićenim slikama pričao svome neobičnom učeniku.A ovaj je prirodnom otvorenošću i iskrenošću svojom verovao, mnogo verovao mladom Vizantincu. Vešti učitelj brzo je svikao navike svoga junačnog učenika.Udarao je u citru, kad je Momčilo ispijao pehare rumenike, pevao je veseleći učenika-gospodara.Momčilo se odista znatno upitomio, razbirao je za način življenja u prvih Vizantinaca toga doba, trošio je nagomilano blago na skupocene ukrase sebi, svojim vojnicima i — učitelju svome. Rajko nije zapamtio ni ime toga neobičnog druga njegovoga strica Momčila. Kad se lukavo Grče napilo najlepšega vina, napevalo i nauživalo, stade nagovarati Momčila, da se pokaže kao vitez u većim državnim delima. Niko nije znao, šta je Momčila navelo da se pridruži sa svojom vojskom otpadniku od cara vizantiskog Jovanu Kantakuzenu, ali su oni, koji su bili bliže Momčilu tvrdili, da su u dva maha zaticali Tomu sa nekim grčkim poklisarima u tajnom razgovoru i šaputanju, a danas Rajko i ne veruje da je Toma tada tek slučajno došao Momčilu za druga i učitelja. Ipak je sva odabrana družina Momčilova pošla sa njim. Toma je dotle uspevao u svojim skrivenim namerama, da Momčilo služi Kantakuzenovim planovima.Ali se posle nekog vremena okrenuo tok stvari.Što je Momčilo više ratovao sa svojim konjanicima protiv carstva vizantiskog, sve ga je više oduševljavao odblesak i ako jako klonulog ipak još mnogo primamljivog carstva vizantiskog.Kantakuzen je bledeo u očima njegovim.Zalud se Toma trudio, da zadrži Momčila u savezu protiv carevine.Visoko odlikovanje činom despotskim, koje je dobio od Vizantije, raskinulo je svake veze između njega i Kantakuzena.Oni postadoše neprijatelji. Momčilo se oženi i nastani u gradu Ksantiji, odakle je gospodario ravnicom u primorju Beloga Mora.Tada je k njemu došao i Rajko ali Tome nije tu zastao. U češćim bojevima, koje je dotle nepobedni junak Momčilo vodio protivu Kantakuzenove vojske i njegovih saveznika, turskih četa, i Rajko se izveštio ratničkim poslovima i očeličio srce svoje.Priljubio se uz Momčila kao sin uz oca, jer Rajko nije svoga oca ii zapamtio. Poslednja bitka Momčilova bila je njegova pogibija kod Periteoriona, grada nedaleko od obala Belog Mora.U oči samog boja došao je u stan Momčilov Toma.Dugo se na samo razgovarao sa MomčilOm, i ostao je u njegovu stanu. Momčilo je imao do četiri hiljade izvežbanih konjanika, sa kojima je stupio u boj na otvorenom polju protivu mnogo nadmoćnije turske vojske. — Boj je bio strašan, — pričao je Rajko. — Nebo se prolamalo od ubojnih uzvika, od piske ranjenika od pokliča živih ratnika.Zemlja je tutnjela od trke pouzdanih žerava.Vazduh je pištao od fijuka strela i uzmahivanja sabljama.Bio sam ranjen u levu ruku, ali sam jezdio za stricem svojim.On je bio krvav i strašan.Uzvikom je, užasnijim od krika ranjenog lava, plašio neprijatelja, sabljom ga je tlačno, konjem gazio.U sred najvećeg okršaja okrete se meni i reče: "Sinovče, idi i naredi neka vrata na gradu budu otvorena za nas.Sreća nas izdaje!" — Odjezdio sam brzo.Ušao sam u grad Periteorion, ali sam svladan i drugom ranom pao i onesvestio se. — Kad sam došao sebi, bilo je sve već svršeno.Gradsko je polje bilo opšta grobnica za Momčila i njegove vitezove. — Šta je bilo sa Tomom, ne znam.Docnije sam čuo, da se moj stric mogao spasti, ali da su vrata na gradu bila zatvorena. — Mnogo sam sumnjao, ali ništa nisam mogao pouzdano razabrati.Toma je, veli, bio lako ranjen u tom boju.Ne znam. Toliko je znao i prijateljima poverljivo pričao Rajko. Među tim Toma se nije više vraćao Kantakuzenu, za koga se moglo znati da će propasti.Nije mu se vratio ni onda, kad je on bio postigao trenutan uspeh, nametnuvši se za namesnika maloletnom caru vizantiskom Jovanu V. I nije se kajao za to.Kantakuzen je svršio svoj život kao zbačeni carski namesnik u manastiru, a lukavi Toma Teologita produžio je svoje napredovanje u službi despota Uglješe, gde se posle dužeg lutanja po srpskim oblastima na posletku skrasio. Sa svim neznatnog roda iz obične kuće carigradske, doživeo je da u punoj snazi svoga veka primi upravu nad vojskom čuvenoga ćesara dramskog Vojihne. Vraćajući se jedne večeri sa malog izleta na konjima Toma je bio dobro raspoložen.U društvu sa Ljubojem, zapovednikom gradske straže, Toma bejaše prilično izmakao ispred ostalih pratilaca svojih. Došavši blizo dramskog podgrađa Toma i Ljuboje pustiše konje hodom, pa nastaviše ranije prekinut razgovor. — A vojvoda ti je Gojko dobar prijatelj? — upita Toma Ljuboja. — Jeste — ili upravo bio.Rado priznajem, da je u početku još pri prvom poznanstvu našem budio u meni ne samo osećanja ljubavi već i poštovanja.On je u reči mudar, umom okretan, njegovi su odgovori puni, kratki ali smišljeni.A nada svim mu je mio pogled.Oko njegovo prodire, čini mi se, u svačiju dušu.Al’ baš taj njegov pogled mene je — oprosti, velmožo — — Govori iskreno.Mi prijateljski razgovaramo.Zar nije? — Tako je.Mene je taj njegov pogled, kanda, stao skupih žrtava. — Ne razumem te, — pritvorno reče Toma. — He, velmožo, al’ ja razumem, a voleo bih da ne razumem.Nego na što kriti?Dobro se zagrejasmo vincem, i počesmo po duši govoriti.Ako si, velmožo, kadgod imao nada, želja i snova, i ako si za njih kakve lepe i blage noći mislio, da će se svi ispuniti dok svane dan — onda ćeš razumeti jačinu mojih nadanja.A ako si posle toga dočekao mutan i oblačan dan, koji je odneo sobom i tvoje dobro raspoloženje — onda ćeš pojmiti i mene sada. Toma se osmehnu: — Evo ti ruke! — reče kao u šali, dižući svoju desnu ruku. — Zašta? —iznenađeno pitaše Ljuboje. — Da postigneš sreću, za kojom žudiš, — reče Toma. Ljuboje se zarumene: — A od kuda ti, velmožo, znaš, u čemu je moja sreća? — Znam, jer umem čitati ljudska srca.Ti si me čudno pogledao u jednom trenutku, kad sam streljao orla pred ćesaričinom ljubimicom.Ne plaši se, ali — i poveri mi se, — reče Toma, smešeći se, pa obode konja. Ljuboje se požuri, da ne izostane za njim, jer ih i pratioci bejahu već sustigli u prolazu kroz podgrađe Drame. U Krstopolju je od dolaska Gojkovog bilo sve mirno, pa se i preplašeno stanovništvo po novo odalo svome svakidašnjem poslu.Ali u duši Gojkovoj nije bilo mira.Bez pogovora poslušan pokojnom ćesaru i njegovoj ženi Ani, Gojko je s mesta poslušao njenu naredbu i iz Drame otišao ne oprostivši se dobro ni s Marom, koja je za njegov nenadni i brzi polazak saznala od Vidosave.Jedva je uspela da ga pričeka pri njegovom izlasku iz grada i da mu kitom cveća kaže, da će na njega neprestano misliti i njemu se nadati. Gojko je nju razumeo.Ali ga je mučila neizvesnost poslova u Drami, koja je dobila novog gospodara, pa je strahovao i za svoju ljubav.Često je sa visokog bedema krstopoljskog pogledao uz put što vodi Drami, pa je očekivao glasove ako ni od koga drugog a ono od vernoga prijatelja Rajka.Ukaže li se na daleko pramen magle i putne prašine, u njemu srce silnije zakuca i on žudno izgleda glasnika iz Drame. Tako je provodila svoje dane i Mara u Drami, a Vidosava joj je bila jedina uteha, jedina duša, kojoj se mogla bez ustezanja poveriti. — Ti opet tuguješ? — pitala bi je često Vidosava posle odlaska Gojkovog. — Vido, ti znaš moje misli, moje osećaje.Pa mogu li drukčije? — Razume se, i možeš i valja drukčija da budeš.Zašto tužiš?Valj’da zato što je mladi vojvoda Gojko otišao na krvavu vojnu?Otišao je u poverenju svetle ćesarice naše, a kad se vrati ona će mu poveriti i drugu dužnost.Poveriće mu — tebe i tvoju sreću. Mara se obično na take i slične reči zarumeni, oči joj pogledaju veselije, a misli idu daleko, slikajući i oživljujući najlepše snove njene mlađane duše. Ali ne misli o njoj samo Gojko.Njena je lepota zanela i Ljuboja, zapovednika gradske straže i valjanog momka u vojsci ćesarovoj.Lagano i neopaženo ljubav je osvajala srce Ljubojevo, dok ga nije potpuno osvojila.Ali to nije niko znao, jer je Ljuboje i samog sebe obmanjivao uveravanjem, da je to tek samo pošalica srca.Pa ipak je neko naišao i na tu tajnu stazu saznanja ljubavnih snova Ljubojevih.A to je bio glavom prepredeni Toma Teologita. Jedan pogled Ljubojev, gde je osećaj oteo uzde razumu, bio je dovoljan da probudi sumnju Tominu.A jedna ma i najmanje osnovana sumnja kadra je bila privući svu pažnju Tominu, samo ako bi bila u opreci sa njegovim željama. Toma je mislio, da je Ljuboje već u njegovim rukama.I odista se Ljuboje sve više lepio uz toga, dotle nemilog mu, došljaka.A pijući u društvu sa njime, Ljuboje je bivao sve ređe sa starim drugovima svojim. Među tim ni sam Toma Teologita nije bio slep prema sjaju Marinih vrlina, i ako njegove misli ne idoše niti+ mogahu ići tako daleko kao sanjalačke žudnje Ljubojeve. — Ona je igračka za zabavu u ovom gradu, među ovim divljim stvorovima. Tako je kadšto mislio Toma. — Igračka se i ne uzima u ruke sa drugom namerom no da nas zabavi, a poslednja zabava, koju nam može dati, to je njeno kršenje. To je drugi put mislio. — A ne bi, na posletku, bilo na odmet i da se jednom skrasim posle tolikog lutanja.Ta ja bih se mogao i oženiti i biti ćesar u Drami.Ima u ovim zemljama i zlata i blaga svakojaka, i vina i ponude, i gospodstva — pa opet šta je sve to!Igračka, naivna ili zlobna igra — svejedno ! Na to su se svodile misli Tome Teologite. U tome se bilo već u veliko zašlo u jesen.Despotica Ljuba očekivala je Uglješu, da je vrati u Ser. A kad se čulo da će Uglješa za kratko vreme i doći, počele su se činiti velike pripreme za njegov doček. Kad truba sa gradskog bedema oglasi dolazak visokoga gosta velika se gradska vrata otvoriše širom a zvona sa gradske crkve zazvoniše.U Drami nasta svečan trenutak. Despot Uglješa dolazio je u pohode svojoj tašti ćesarici Ani, dolazio je da vodi svome dvoru svoju ljubu, pa je, na posletku, i kao vrhovna poglavica obilazio potčinjenu mu Dramu i njenu oblast. Ćesarica Ana izišla je sa svitom svojom do samog ulaska u grad.Sveštenici i duhovnici stajali su u odeždama a gradska posada sa svojim vojvodama u ratnoj spremi svečanoga izgleda. Uglješa je išao na konju sam.Ispred njega jahala su dva kopljanika a po zadi njega bila je njegova ostala pratnja, pred kojom je bio Toma Teologita. Kad pređe veliki most na jarku, što sa strane glavnih vrata odvaja ceo grad od zapadne strane gradskog podgrađa, Uglješa se uputi pravo velikim vratima, na kojima je još stajao preves, što je pokrivao grb Vojihnine kuće. Ćesarica Ana držeći despoticu Ljubu za ruku iziđe dva, trn kroka napred, a Uglješa skoči sa svoga konja.Jedan kopljanik iz pratnje prihvati uzde od Uglješinog konja, koji je na mah stao kao ukopan. — Pozdravljam te, gospodaru naš i mili zete moj!Budi skromnom domu našem milostivi gospodar i dragi gost! — pozdravi Ana Uglješu, pa se okrete i sa srebrnog služavnika, koji prinese jedan dvoranin, uze so i hleb, podnoseći ih Uglješi. — Zdrava nam budi, uzvišena ćesarice i draga nam majko mile ljube naše! — otpozdravi je Uglješa uzevši hleb i so. Za tim se sa njom zagrli, pa se poljubiše u lice, a kad je Uglješa sa iskrenim poštovanjem poljubi u ruku i ona njega u čelo — staroj ćesarici zablistaše u očima suze, koje se kao krupan biser skotrljaše niz obraze.Ona ih nije krila, a one, neobrisane, sijahu kao najlepši ures u času radosti ožalošćenoga lika staričinog. Držeći za ruku Anu, Uglješa se okrete i pođe sa njom ka Ljubi.Tada pusti staricu pa se sa despoticom od srca poljubi. — Dobro mi došao, mili gospodaru moj! — pozdravi ga Ljuba. — Budi mi srećna i zdrava, despotice moja! — odgovori joj on. Za tim uze Anu s desna i Ljubu s leva od sebe i pođe s njima.Kad priđe ostalima, prva se ruke njegove maši Mara, a on joj se blago obrati.Posle toga se pozdravi sa vojvodama, koji ga gromoglasnim klicanjem radosti dočekaše.Stari se Vlastoje poljubi sa njim, pa svi laganim svečanim hodom pođoše napred. Prošavši i konjanike na pretposlednjim vratima, dođe Uglješa sa ostalima do poslednjih, gde ga dočekaše sveštenstvo i duhovnici. Najstariji među njima, nastojnik crkve svetog Prokopa, s krstom u levoj i bosiljkom u desnoj ruci stupi korak ispred braće svoje: — Blagosloven od sada pa do veka Gospod, koji te, rabe Božji, posla k nama! Uglješa poljubi, prekrstivši se, zlaćeni krst, a đakon nastojnikov iziđe pred Uglješom sa osrednjom, u zlato uokvirenom, ikonom svetoga Prokopa, zaštitnika Drame. — Neka jaki Gospod s nebesa osnaži moju slabu desnicu, da bude moćni zaštitnik svete crkve naše! — uzvišenim glasom reče Uglješa primajući na dar podnesenu ikonu. Gomile naroda, muškog i ženskog, starog i mladog, koje se bejahu iz podgrađa iskupile u prostorijama pred velikim dvorom, glasnim klicanjem pozdraviše gospodara svog. Tako je Uglješa svečano pohodio Dramu prvi put posle Vojihnine smrti. Kad su gospoda ušla u dvor, zvona prestadoše, a veseo se narod uhvati u dva velika kola.Držeći se za ubruse u kolu zapevaše pesmu, pa se po njoj stade kretati lesa igrača. To bejaše prvo javno veselje u gradu posle smrti Vojihnine. Usred najvećeg veselja iziđe iz dvora logotet Uglješin s pergamentom u ruci. Sa njim je bio Toma Teologita i nekoliko vojvoda. Logotet se pope na kameni naslon, koji je stajao u sred dvorišta služeći kao stepenica radi lakšeg uzjahivanja i sjahivanja s konja, pa odvi pergamenat. Kopljanici i narod slegoše se oko njega, a on visoko diže odvijeni list pa stade čitati Uglješinu povelju. Da bi obeležio i u trajnijem spomenu sačuvao svečanost pohode svojoj tašti, Uglješa objavljivaše, da Anu utvrđuje u gospodstvu, koje joj pripada po zaslugama preminulog Vojihne, i daje joj vlast ćesarskoga sana.A uz mnogobrojne poklone i darove osobito izdašnom milošću obasipa presveti hram svetog Prokopa u Drami, dajući mu nekolika sela u metohiju.Pa, najposle, skidajući neke terete dažbina i despotskog kuluka sa stanovnika Drame, despot priziva blagodet Božju na se i svoja grešna dela. Kad logotet završi čitanje, Uglješa se pojavi na prozoru s Anom i Ljubom, a svet ih veselo pozdravi, pa, pijući i pevajući, opet obnovi kolo. Ana zatraži Maru, da i ona s njima iziđe, ali nje ne bejaše. Ona je među tim u svojoj sobi a na grudima Vidosavinim lila suze, jadajući se: — Dobra Vido!Milost despotova nije zahvatila onoga, koji je nje najviše zaslužan.Do Gojka, zabačenog i zaboravljenog, ne dopiru glasi ovoga veselja. Vidosava je tešaše, al’ ona produži: — U mesto toga onaj mi tuđin dosađuje.Vidosava je, malo iznenađena, zapita: — A čim, čedo moje? Mara je pogleda pravo u oči, htede joj nešto više reći, ali samo dodade: — O, Vido... pa zagušena jecanjem spusti svoju glavu naj Vidosavine grudi. Za vreme dok se Uglješa bavio u Drami i dok je obilazio omanje tvrđave prelazeći i na levu obalu Meste bliže granici, Toma Teologita bejaše udvojio svoju pažnju.Do kraja pažljiv prema Uglješi i despotici Ljubi, Toma je znao da ta pažnja ide samo u korist njegovu.Tako je Uglješa sve pregledao i našao da je sve opako, kako je ostavio ćesar Vojihna izdišući.A on je i tim bio potpuno zadovoljan, jer je obično bivalo, da u oblasti nastupi nered i rasulo, čim nestane pravog oblasnog starešine.I ako je znao, da je ovom uzdržanom redu u oblasti dramskoj više pripomogla sama ličnost Anina, koju su svi neobično cenili i poštovali, ipak je Uglješa nalazio da će tu biti i kakve zasluge novog zapovednika dramske vojske Tome Teologite.A i sam granični položaj dramske oblasti dosta je učinio, da se novo stanje bez pogovora primi, jer se svima valjalo bojati sukoba na granici sa neprijateljem. Tomi je bilo malo nepravo onako Uglješino isticanje i odlikovanje ćesarice Ane, ali je to ostalo samo u njegovoj duši. Kad se već približio kraj gostovanju Uglješinu, ćesarica Ana željaše da sve slavlje ne prođe bez uobičajenog velikog lova, te zabave najmilije i velikoj i maloj gospoštini, i starim i mladim. Ana sama nije mogla ići, ali je nastala da spreme za lovački pohod budu što svečanije. Sokolovi su, željni plena, kliktali na dvorištu, kad su osetili čas polaska.Hrtovi su cičali i otimali se, a lovački su se rogovi probe radi razlegali preko gradskih zidina. Bio je već kraj meseca oktobra, kad i izdašna južna priroda počinje lagano ustupati pred prvim jačim koracima zime. U prazorje se krenulo odabrano društvo na čilim konjicima.Tu je bio despot Uglješa sa oružjem i pozlaćenim rogom lovačkim; tu despotica Ljuba i lepa Mara na obučenim konjima svojim sa lakom strelom i tulom o ramenu; tu je Toma Teologita, zabrinut da se danas ne desi štogod, što će mu doneti nemilosti gospodareve; tu su Rajko, Ljuboje i druge vojvode.Za njima a pokadšto i pored njih jahali su sokolari sa izučenim sokolima na ruci, a hajkači mož’da već nestrpeljivo izgledaju na označenom mestu dolazak lovaca. Društvo je, izišavši iz grada, prešlo preko puta, što daleki Samokov kod Balkana vezuje sa Krstopoljem na moru, pa se, ostavljajući u levo put za Ser, dohvatilo kratke ravnice na levoj obali reke Mutnice. Kad granu zora i oni stigoše pod istočne ogranke Menikejskeh gora, a što je sunce više osvajalo i oni su sve dublje zalazili u šumsku hladovinu. Društvo je bilo raspoloženo, jer im skoro svima bejaše ovo prvi lov od letos, od smrti Vojihnine. Uglješa, Ljuba i Mara izmicahu u razgovoru napred, a za njima se žurio, još jednako zabrinuti, Toma.Poneko od mlađih vitezova, kad mu se dosadi držati neprestano na uzdi svoga konjica, skrene s puta pa dohvativši se više prostora obode čiloga konja svog.Zemlja zatutnji, suvo lišće poleće sa nje u visinu, družba kliče, i posle nekog vremena vitez se vraća u red sa dobro oznojenim i malo primirenim žeravom. Sokolari draže sokole, pa se onda sa njima svađaju, a na kraju celog pohoda dva se dvoranina, na omanjim konjićima, šale: — A kako da ti ne budem, sinko, neveseo — veli jedan od njih — kad sam noćas snio nemile snove! — Ništa, ništa, čika Blagoje.Kaži san, pa ako ti ne raskujem tajnu bez raskovnika i ne rastumačim sam bez vražbina, evo moje ruse glave, — odgovara onaj drugi, mladić. — Istinu veliš? — Nego?Zar ne znaš da je moja porodica učena?Zar si zaboravio, da je jedna moja strina videla, istina malo po iz dalje, i samu svetu Sofiju carigradsku?Šta ćeš više! — Dobro, — osmehnu se starac.Evo sna, pa ga tumači.Ljuškao sam se na oblaku dugo, dugo, dok ti se oblak kao provali ili razvuče, ne znam ni ja, pa me ispusti.Nisam dugo leteo ozgo, pa bućnem u neku vodu.Kad tamo, a ono nije to obična voda već neko more, po njemu svuda sama pena al’ crvena kao sušta krv, a ja tu penu hvatam, more me ljuška, a ja spavam. — Vrlo dobro, starče! — veselo reče mladić. — Daleko je od dobra, sinko, — kao zabrinuto veli starac. — Poginuću ti prvom prilikom. — Ha, ha, ha!Poginućeš da Bogme, i to još danas al’ od vina, starče!Ha, ha, ha! — Požurimo malo ovu našu kljusad, jer smo. mnogo zaostali, — reče starac, i obojica obodoše konjiće. Na utoku velikog planinskog potoka u Mutnicu, čekali su hajkači sa hrtovima gospodu.A nedaleko je odatle i veliki mlin manastira svetog Jovana Preteče sa ostalim zgradama. Stignuvši na ugovoreno mesto, družina se poskida sa konja, koje prihvatiše kopljanici.Taman se razdanilo, te lovci videše da će ih poslužiti vreme jednim od najlepših dana pozne jeseni. Odmorivši se malo, ostaviše konje, iz kojih je bila čitava magla od pare, pa se počeše odvajati u omanje lovačke grupe po ugovorenom planu i sa jednom lozinkom. Tako se društvo brzo smanjivalo i na posletku iščeze.Na dati znak hajkači sa drugih strana počeše svoj posao.Za malo pa se već čuje lajanje pasa, kliktanje, odjekivanje lovačkih rogova i po neki nejasan odziv sa drugog vrha planine.Već klonula priroda čisto ožive. Despotica Ljuba nije išla sa lovcima samo iz običaja da se uveliča društvo, već je i sama bila strasan lovac.Sada je u njenom društvu — više radi nje — bila i Mara. Vrlo vešti poznavači planine i svih dolova i urvina u njoj bejahu određeni za njihove pratioce.Čuvši posle tolikog vremena kliktanje i dozivanje rogom lovačkim, despotica Ljuba ožive, oči joj svetlije pogledaše a grudi se burno nadimahu.Ona odvažno zađe u planinu, vešto tragajući divljač. Na jednoj kosi ona se, sluteći plen, odvoji od Mare i u lakom je skoku nestade.Mamljena sve dublje među stoletne grmove despotica se i ne sećaše da je Mara po želji njenoj očekivaše. — Despotica je duboko zašla, — reče Mari stari dvoranin Blagoje, koji zaostade kao jedini pratilac njen. — Nedaleko je — produži on — odavde stari zamak, podignut u doba, kad je ovde bila međa granična. — Vodi me tamo, — reče Mara. To bejaše na samoj ivici planinskoj, onde gde kroz sredinu planine zija velika provalija, podignuta poveća sada gotovo opustela kamenita kula ovalnoga izgleda. Dvoranin uvede Maru u donji deo iz koga su polazile strme stepenice za gore.Mara pođe tim stepenicama i iziđe na gornji boj, gde su bile dve malene sobe sa jednim predsobljem. — Stanuje li kogod ovde ? — upita Mara dvoranina. — Niko.Samo se po malo održava kao svratište gospode, kad iziđu u lov. — A svraća se ovamo? — upita Mara, ulazeći u sobu, pa videvši lovačku torbu na divanu u njoj, dodade: — Ovo je valj’da sada neko ostavio! Sa uskog prozora kroz debele zidine bio je lep pogled.Tamo preko provalije nastaje niži deo planine a preko nje se vidi daleko na jug. U blizini se začu rog. — Ako bude despotica, kaži joj da sam ovde, — reče Mara i starac se udali. Mara priđe prozoru. Očima brzo prelete niži deo Menikejskih Gora i dalje ravnicu, kroz koju se pružao put, što je spajao Dramu sa Serom.Ali se ni na tome ne zaustavi.Pogled se njen pusti kroz beskrajni vazdušasti prostor, i tražaše da se zaustavi tamo, gde je držala da je Krstopolj. Našavši se usamljena u sredini sumorne al’ još dosta krepke prirode, u divljini, koja nije ni bez svojih osobitih čari, Mari srce zakuca brže a grudi joj se burno širahu.Za očima joj čisto odoše i dah i osećaji, a duša njena šaputaše: — Daleko, daleko je on, koga volim i koga oči sada uzalud traže! — Zavidim moru, koje zapljuskuje obalu na kojoj se on odmara, ko što zavidim i nerandži, koju sada mož’da siše! — Sva se sada pretvaram u zavist, jer je taka zavist — ljubav neodoljiva! — I evo ovde, u osami ovih gora, bliže jedinom gospodu Bogu, kunem se, da drugog greha nemam niti ću imati do samo te zavisti! — Ždrale, ponositi brodaru neizmerne nebeske pučine, ti što letiš jugu da tražiš svetlijih sunčanih zrakova, pričaj tamo, da ovde ima jedno srce, kome bi na sjaju jednih očiju i toplini duše jedne bilo svuda dobro i u večitom ledu toplo! — Kaži da studen, što nastupa, i vihor, što hita da obnaži lisno drvo, ne mogu zamrznuti ljubav moju! — S Bogom, mili glasniče! I Mara, kao i nehotice, mahaše rukom opraštajući se sa jatom ždrala, koji se sve dalje gubiše ka jugu. Vrata se na jedan mah otvoriše, i na njima se ukaza — Toma Teologita. Mara preblede, a Toma, iznenađen, zasta za trenutak na vratima, ali se opet brzo pribra i uđe, zatvorivši vrata za sobom. — Izvinite, kneginjice, ali mene je ovamo puki slučaj naneo. Mara ne mogaše ni jedne reči reći, a Toma joj priđe još jedan korak bliže.Za tim se okrete, te jednim pogledom premeri sobu, pa onda, gotov sa odlukom, reče: — Sumnje nema, kneginjice, ovo je Fatalan susret.Uklonio sam se iz društva da u samoći osećam tajnu, što je u mojoj duši duboko urezana.Naišao sam na ovu kulu, pa željan da se trajnije sklonim od lovaca, koji mogu na me naići, uđoh u ove zidine.Uđoh da ovde premišljam o onome, koga ovde — nađoh — — Velmožo! ja — — Ne, kneginjice, nisam velmoža, već rob, rob svoga srca i — tvoje milosti! Nedaleko od kule začu se rog lovački.Mara se ohrabri: — Velmožo, to nije lepo, da se vitez koristi slučajem i šali — — Duša moja strada, a kneginjica misli da se tek šalim!Sudbina mi je, vidim, dala ovaj dan, da bude do kraja moj! — toplinom prekipele strasti izusti Toma, i sa svim se približi Mari. — Ja ću se silom braniti — ciknu Mara. — Ali bez uspeha! prekide je Toma. — Vikaću, zvaću u pomoć — — Nigde nikoga u blizini nema. Slabljenje zvuka od lovačkog roga kazivaše da se ta grupa lovaca opet sve više udaljuje od kule. Mara zadrhta, a Toma stade nepomičan. Vetrić, što je skidao lisni ures drvlju, unese kroz prozor jedan požuteli list.Toma ga rukom u vazduhu uhvati, pa silom savlađujući se, reče: — Ovaj nam list šalje priroda, da nas opomene na prolaznost veka čovečjeg.Ne gubimo vremena.Ma šta bilo — i Toma bacivši listak diže ruku da takne Maru. U očima mu je sijao oganj južnjačke prirode, u njemu je kipela strast, a razum je lako ustupio svoje mesto osećajima. Mara sa rukom na lovačkom nožu odstupi poslednji korak do zida, Toma zanesen učini i taj korak, vihor zašumi kršeći suve grane visokih grmova, a na vratima se te sobe ukaza — Rajko. Toma odstupi natrag, a Mara viknu: — Spasite me! — Velmožo! — zagrme Rajko, — šta je to? — Ha, ha, ha! — usiljeno se nasmeja Toma. — Kneginjica se bez razloga preplašila. Rajko sevaše očima: — Kakva sreća te ovde ostavih svoj lovački pribor, da za nj dođem baš kad treba!Velmožo, ovde može biti svemu kraj! — Ne, nastao je tek početak! — odgovori Toma, dokopavši se vrata i stepenica. Mara je ćutala o tome nemilom događaJu.U duši joj je bilo teško, ali je ipak uvidela da nije bez zaštite, i ako je Gojko daleko. Kad je sa Rajkom došla do mesta, gde se imala cela družina sakupiti, despotica Ljuba već bejaše tamo stigla.Ali Uglješe i Tome Teologite sa još nekim lovcima ne bejaše. Skup je bio određen u jednom proplanku sa severne strane, a odatle je valjalo prilično ići do manastirskog mlina, gde se spremala potkrepa za utruđene lovce i hajkače. Posle nekog vremena stiže i Uglješa.Sunce je već naginjalo zapadu, a Tome još nema. Oni se krenuše i bez njega, a ostaviše glasnike, koji će ga obavestiti o njihovom odlasku. U bogatom manastirskom mlinu dobra večera očekivala je izgladnele lovce, a i sam monah Isaija potrudio se i došao iz svoga manastira. Uglješa, Ljuba i Mara odoše na kulu, koja je mlinu i njegovim zgradama davala izgled nekog utvrđenja, a ostali se odmarahu oko mlina na polju, i ako je već jače bilo zahladnelo. U sumrak se pristupilo večeri. Gospoština je sa monahom Isaijom večerala na kuli a ostali lovci i hajkači okupili su se oko velikih vatara u dvorištu, te se u društvu zalagahu pogačom i mesom a zapajahu dobrim vinom manastirskim. Vetar je hujao i raznosio uvelo lišće i sitne grančice, raspaljujući samo jače vatru na dvorištu.Da odgone studen, koju noć sa sobom donese, lovci su pili, a da dadu oduške izazvanim mislima svojim u ovakim prilikama počeše razgovore i nastaviše priče o prošlim danima, lovovima i ratnim prilikama. Sve je prolazno, sve bledi i ugine, pa i nekadašnje oduševljenje za velikoga cara.S toga, kad dođe na red ljutnja na mnoge neugodnosti, koje se danas osećaju zbog meteža i razdvojenosti, jedan od lovaca reče: — Neka je slava i hvala gospodu Bogu gore i našem milostivom despotu na zemlji, ali ja mislim da je za sve ono, što je nastupilo posle smrti cara Stefana, kriv on sam. — Ko? veliš. — Car Stefan. — Gle! — Sa svim.Osnovao je carstvo i podigao patrijaršiju ali nekako čudno.Ne bejaše, braćo moja, taj posao rađen po zakonu Božjem i kao što treba već onako, kako nije vredno bilo. — Slava našem gospodaru, što nam povrati mir dušama i izmiri nas sa crkvom carigradskom! — reče jedan. — Gle, sad, a od kad se ti poče brinuti za mir duše, kad niti postiš ko što treba, niti što priloži crkvi? — nasmejaše mu se mnogi. — Ne, braćo!Nije toliko ni do jela koliko do dela.A milostinje ne mogu činiti, kad i sam živim od milosti dobrog gospodara, — branjaše se onaj pola u šali. — Tako je, tako !E, pa živeo dobri starac Isaija, kad nam je ovako dobro vince pripremio! — Živeo! I velika drvena, u kožu omotana čutura neprestano kružaše iz ruke u ruku. — I vino veseli srce čovekovo! — reče jedan pošto se dobro potkrepio. — Da Bogme! — odgovori drugi. — Vi, koji ste bili manastirski đaci pa pobegli zato što ne trpite miris od vina, znate to najbolje! Svi udariše u smej. — A, zbilja braćo, šta mislite o onom snu, što se priča? — upita jedan ozbiljnije. — A kakav je to san? — navališe neki sa pitanjima. -— Neko proročanstvo, šta li? ne znam ni ja, ali sam tako čuo.Hrišćanskom caru javio se u snu anđeo Božji, uzeo mu iz ruku krvavu sablju i predao Turcima.Zla kob! Teška slutnja pade i ostalima na dušu.Ućutaše i zamisliše se. Nemu tišinu prekine pokadšto hujanje vetra. Na nekoj kladi više mlina pod bregom huknu buljina. Neki se prekrstiše, a jedan poluglasno reče: — Na tvoju glavu. Malo posle zaškripeše vratnice i zaklopotaše točkovi od dvokolica.To bejaše probrana, danas ulovljena, divljač. Vozari, prolazeći tuda, pozdraviše lovce, ali niko ne ustade da razgleda lov.Činjaše im se, u nastaloj ozbiljnosti, da svemu tome nije ni malo prilike. Vozari stadoše pred mlin i uneše divljač. Tada priđoše vatri Isaija i Rajko.Ni oni ne bejahu veseliji. Silazeći niz stepenice na kuli, gde ostaviše Uglješu sa njegovima da se snom krepe, nešto šaputahu. — Nevaljalac je on.Nije ni čudo — tuđin je, pa ga i ne boli srce za ovim narodom, — reče Isaija. — Ja sam odmah sve javio Gojku po pouzdanom momku, — šapnu mu Rajko. — Pogrešio si. — Što ? — Valjalo je malo razmisliti. — Razmislio sam i našao, da mi je dužnost. — Onda, bar za sad, nikome ni reči. U tom priđoše ka vatri. Oni ustadoše, da im načine mesta, pa onda i sami sedoše. — Evo, otac Isaija će nam kazati što više o sudbini dana, što dolaze, — reče jedan. — A šta bih ti znao, sinko, i kazivati!Teško mi je, kad stanem razmišljati o sudbini.Imao sam brata Matiju, koji je uvek govorio: dok sutra postane juče kazaću ti šta je u njemu! — Tvoj brat, oče'? — zapita Rajko. — Da. — To nisam znao, — reče Rajko. - Ni mi, — dodadoše ostali. — Njega više nema, po svoj prilici.Nestalo ga je, kad su Azijati zauzeli Galipolje. — Reci nam, oče, što.Mi ne znamo, — nekolicina se njih obratiše Isaiji. — To nije bilo tako davno.Tek je šesnaesta godina nastupila od tog doba.Galipolje je malen ali jak grad.On je branio prelaz iz Azije ovamo, pa je u svako doba mogao brodove zadržati i prekinuti svaku vezu među Belim i Mramornim Morem.Tu u Galipolju živeo je moj mlađi brat Matija kao trgovac, koji je zbog svojih usluga, što ih je činio đenovskim i dubrovačkim trgovačkim brodovima, bio na daleko čuven.Ali Turcima je trebao baš taj gradić.I oni ga uzeše.Dva poverenika carevića Sulejmana sednu u čamac pa se navezu, da preko moreuza pređu u Galipolje.Noć je bila mrkla i vrlo vetrovita.Omanje su se lađe pribojavale za se, ali ta dva Turčina pređu na trošnom čamcu.Njih poštedeše morski talasi, jer oni bejahu — nema sumnje — glasnici Božje kazne nad pokorima, što se u Vizantiji počiniše.Oni se izvezoše na suvo, a slučaj ih nameri baš na stranu, gde bejaše vinograd moga brata.Vinogradar mu je bio neki Grk.Plašljivica se prepade od Turaka, pa im posta verna sluga a izdajica i svog roda i svoga gospodara.Oni ga prevedoše natrag careviću, kome plašljivac pričaše sve što se imalo reći i o gradu i o posadi u njemu.Ređaše im sve, što u Galipolju vredi, a naročito ih, prokletnik, nagovaraše da napadnu na moga brata.Pošto mu carević dade dostojnu nagradu — skide mu glavu sa ramena, naveze se na splavovima sam sa nepunom stotinom prvih vojnika.Na Galipolje napadoše oko pola noći.Braćo, strašno li je moralo biti, kad je obest agarjanska pala u domove vernih!Isekli su, što je pod nož palo, a što se spaslo u noćnoj tmini, iznelo je samo golu dušu.Pa i to je gotovo sve propalo.Neke su bezdušnici, koji su izdajom hteli da steku milosti, prokazali Turcima, i oni su glavom platili.Drugi su poskapali na putu bez igde ičega.Tada je nestalo Matije i njegove kćeri, rumene jabuke i najvećeg blaga u našoj porodici.Sumnje nema pali su ili sagoreli u plamenu njihovoga doma.Nikad i ništa ne mogah o njima doznati, a već u Galipolje se nije više moglo ni odlaziti. Rajko je za vreme pričanja monahovog bio prebledeo, dah mu u grudima bejaše čisto zastao, dva puta je hteo da prekine pitanjem Isaiju, ali mu reč u grlu zastajaše.A kad stade Isaija, on uzbuđeno zapita: — A, veliš oče, tvoj se brat zvaše Matija? — Jeste, — odgovori Isaija. — A kći njegova? —- upita opet Rajko i nemirno ustade. — Ona je, zlatna jabuka naša, bila dete od deset, dvanaest godina, a zvaše se — monah bolno uzdahnu — Jelena. — Jelena? — ponovi Rajko tako, da svi u njega pogledaše, a Isaija, posmatrajući ga čudnovato, reče: — Da, Jelena! — Ah! to je ona! — jeknu Rajko, al’ se na pitanje monaha, koji, takođe uzbuđen, skoči, brzo pribra: — Slušao sam od nekih brodara o njima. - Za oca njenog rekoše da je presviskȏ od žalosti, a ona je ostala i nekuda otišla. — Mož’da.Bog bi dao da je bar ona živa.Robom ikad al’ grobom nikad!Za njega sam slutio da je pod zemljom, Bog mu dao u raju naselja! — tužno dodade Isaija pa se prekrsti. Za tim opet sedoše kraj vatre, a Isaija reče: — Ja sam tada bio po poslovima carskim u Dubrovniku, pa sam sve tek docne saznao. Teško je bilo dalje govoriti.Isaija je utonuo u tugu, a Rajku je bilo teško kao da se neke tužne uspomene u duši i pred očima njegovim gomilahu. Lovci se nasloniše na ruke podlaktivši se, da malo prodremaju.Pevci učestaše.Znak da je skora zora, kad se valja kretati natrag U Dramu. U tuzi svojoj bejahu budni samo još Rajko i Isaija.Obojica ćutahu i gledahu u plamen, koji se postupno gasio.Drvo plane, pucka, toplinom greje a plamenom svetli daleko oko sebe, pretvori se u žar pa opet od njega ostaje samo ugljen i pepeo.... A to baš i mišljahu Isaija i Rajko o sudbini čovečjoj! Kad se Toma Teologita onako neprijatno rastao od Rajka i Mare, udario je kosom, niz koju se lako spustio ka istočnoj strani brega.Tu, kraj jednog studenca, nađe Ljuboja, koji se u samoći odmarao.Ljuboje je nekada bio strasan lovac, a od nekog je doba ohladneo.U lov je sada izišao više od nevolje, da se ne zameri, nego što ga je srce vuklo.A kad se našao u planini, odaslao je svoje lovačke pomagače, pa je sam ostao kod studenca. Tu ga, na položenom deblu jednog skoro obaljenog hrasta, zateče i Toma. — A zar ti, vojvodo, ne tražiš lova? — upita Toma Ljuboja, sednuvši do njega. — Slabo. — Ni ja ne tražih — produži Toma — ali naiđoh na čitavu zasedu ljubavničku.Pohvatao sam tičice!Ti me, bez sumnje, ne razumeš?Dobro, slušaj.Bio sam svedok neobično poverljivog i prijateljskog razgovora između ćefalije triliskog i naše lepe kneginjice. Ljuboja teknu u srce, a Toma dodade: — Nisam se nadao — — Ja jesam, slutio sam i naslutio, da ona ljubi Gojka vojvodu. — Ali ja rekoh, Rajko — — On je samo tumač njihovih želja. — Onda valja tamo na izvoru tu vezu preseći. Ljuboje ćutaše, a Toma se nešto zamisli, pa onda prekide ćutanje: — Vojvoda je Gojko i inače zreo.O njemu postoje već čitave priče po Krstopolju.Mi moramo još sada poći u Dramu. — Zašto? — začuđeno upita Ljuboje. — Tako zahtevaju i naši i opšti poslovi.Čućeš i videćeš.Ti želiš kući pokojnog Vojihne dobra? — Kao i sebi samom! — iskreno reče Ljuboje. — Onda je sa njim lako! — Ali i Gojko mi je dobar prijatelj. — Koji svome prijatelju sreću ubija, dušu tamni, nadu oduzima.Ipak čućeš.Gde smo sad? — Odavde do mesta, gde nas očekuju konji sa momcima, nema mnogo.Ja sam naredio da oni budu tu, da nas umorne prihvate, — reče Ljuboje. — Dobro, hajdemo. I oni obojica pođoše, a posle nekog zaobilaženja i stigoše tamo. — Ti ćeš biti glasnik, — reče Toma jednom razboritom kopljaniku.Otići ćeš na svom konju do našeg lovačkog stana kod mlina, nađi svetloga despota i reci mu: „Velmoža Toma i vojvoda Ljuboje otišli su u Dramu, kuda ih je uzvišena ćesarica nenadno pozvala.Ipak - reci — nije ništa strašno da bi se svetli despot sa svojom svitom morao žuriti. Za tim Toma i Ljuboje sedoše na svoje konje i požuriše se. Bilo je oko zaranaka, kad pođoše, a u Dramu stigoše docne. Ćesarica se iznenadi, kad joj se javi Toma, pa preplašena skoči.Ali je on umiri.Za tim su lagano produžili razgovor.Ana je bila iznenađena. — Uzvišena ćesarice, ja mislim da ne smemo oklevati.Držeći sve to u najvećoj tajnosti, ipak se moramo žuriti. Posle nekoliko trenutaka Toma joj reče : — Ja se stavljam na raspoloženje, da odmah pođem.Vojvoda je Ljuboje sa mnom. — Dobro, on neka ga za sad i zameni.Ali budite vrlo pažljivi prema Gojku.Njegova porodica ima velikih zasluga za naš dom.Ovde niko ništa ne sme za sad o tome znati, da ne bi glas dopro do starog Vlastoja, koji se poboleo. — Po vašoj zapovesti, uzvišena ćesarice!Ne brinite, jer je vaša stvar u pouzdanim rukama mojim, — reče Toma, sa punom gotovošću poljubi ćesarici ruku, pa se brzo udali, ostavivši Anu zbunjenu nemilim glasovima, koje joj je doneo. Posle nekoliko trenutaka iziđoše iz grada na konjima Toma i Ljuboje sa jednim pratiocem konjanikom i okretoše južnim putem, koji je vodio pravo u Krstopolj. Po mračnoj noći jezdili su konjanici vrlo brzo. Sva trojica bejahu uvereni da im se valja žuriti: Toma, što je znao da gvožđe valja kovati dok je vruće, Ljuboje — što mu je Toma reko da im treba hitati, a pratilac — što je morao da ide za njima. Kad su lagano prelazili preko prvog većeg mosta, što dolazi kad se pređe trećina puta od Drame ka Krstopolju, Toma reče Ljuboju: — Gojko je buntovnik, koji sprema Krstopolj, da se +ocepi od dramske oblasti, pa da ga preda gusarima. — To nije mogućno! nije istina! — odlučno reče Ljuboje, a Toma čisto uplašeno pohita: — I meni i ćesarici javljeno je u isto doba.Ja ću Gojka vratiti u Dramu, a ti ćeš ga za vreme zameniti.Tako sam u sporazumu sa ćesaricom našao za najbolje. Ućutaše i obodoše konje. Valjalo im je punih deset časova jahati, zato u Krstopolj stigoše sutra dan u jutru. Kad stražar sa tvrđave oglasi dolazak njihov, Gojko im pođe na susret. Njihov ga dolazak iznenadi ali i obradova, pa i ne zapazi kako se Ljuboje čisto ustezaše da se sa njim poljubi. Gojko ih odvede na kulu, gde je on stanovao i odakle je lep izgled na more. Na pitanja njegova Toma odgovaraše nepotpuno, samo mu iskreno reče da je stari Vlastoje znatno bolan. Gojko sabra veđe: — Kosa je smrtna u veliko udarila u njegov pojas.Godine su prevalile.Jedva čekam, da se vratim u Dramu. — — I dočekali ste, — reče mu Toma, pa mu onda isporuči: kako ga je ćesarica pozdravila da upravu u Krstopolju preda Ljuboju, jer je on potreban Drami. Gojku zasija lice od radosti: — Hvala uzvišenoj ćesarici na takom pozdravu a i vama, što ste mi ga doneli!Brate Ljuboje, hvala ti na zameni! Za čas su vojnička posada i onaj malen broj krstopoljskih stanovnika znali, da su dobili novog zapovednika. Za Gojkom su svi žalili, ali su se nadali da njegov zamenik neće biti rđav, jer je iz njegovog društva.To su čuli od Gojka, I bili su mirni Kad je sav taj posao bio svršen, javi se, neopažen, Tomi neki Grk iz Praviste, koja je nekoliko časova na zapad od Krstopolja. — Od kuda ti ovde, Anđele? — iznenadi se Toma. — He, he! — smejaše se ovaj satanskim smehom — ja sam svuda, gde znam da ću ti trebati.Zar si zaboravio na onu moju uslugu?A bejaše, zbilja, lepa devojka!Kao pupoljak ružin!He, he, a ko joj je kriv, što je bila tako lepa! — A gde si ti sada? — upita ga Toma. — Svuda i nigde.Od nekog sam doba u Pravisti, a spuštao sam se čak na dno Grčke.Đavo me odneo, ako znam, šta mi je pravo zanimanje!Ja sam i vojnik i vidar i trgovac i brodar.Ovamo češće dolazim.Kakva sreća što slučajno dođoh, kad i ti stiže! — Šalu na stranu, ali ti si mi odista potreban.Jesi li ti još onaj stari Anđeo? — To jest đavo!Da Bogme! — A jesi l’ tačan kao pre? — Da! — I pouzdan? — Da! — Koliko možeš imati valjanih pomoćnika? — Toliko, koliko treba! — Dobro.Za dobru uslugu bolja nagrada.Pred veče da mi se javiš. Anđeo ode, a malo posle i Toma se sastade sa Ljubojem. — Jesi li primio zapovedništvo? — upita Toma Ljuboja. — Jesam, i već sam počeo izdavati zapovesti, — odgovori Ljuboje. — A straža večeras? — Ja sam je već odredio.Noć se spušta. U taj se mah vrata na njihovoj sobi otvoriše širom, a na njih stupi Gojko strašnog izgleda.Ogrtač mu se sa desnog ramena malo spustio, te se u sumraku videlo, kako mu mišica nabrecuje, kad mu se grudi od silnog uzbuđenja nadmu.Očima je streljao, u licu je bio crveno-crn, a levom je rukom bio podigao korice s mačem, da mu bude bliže desnici. Tomi u jedan put postade sve jasno.Trže mač i stupi korak nazad.Ljuboje bejaše sa svim iznenađen, u zabuni izvadi i on brzo mač, i ako ne znađaše zašto sve to biva. — Varalice, preljubnici pogani! — grmnu Gojko glasom razdraženoga lava. — Sve sam saznao!Ili zar tvoje gospodstvo — streljajući očima Tomu — misli, da su svi ljudi pokvareni, kao što si sam.Tražio si nevinu ljubav, da kandžama raskineš.Ali si našao sudiju! Toma, sav zelen, škripnu zubima: — S tobom je svršeno! I pođe na Gojka, zapovednički viknuvši Ljuboju: — Vojvodo, napred! Ljuboje kroči jedan korak napred, ali stade i osta nepomičan. Gojko dočeka Tomu tako silno, da Toma na mah izgubi smelost, i baš u trenutku, kad Gojko izmahnu da mu mač sa svim izbije iz ruke — dvojica ga napadoše s leđa, a jedan ga teškim gvozdenim stupcem udari po vratu tako, da Gojko posrnu.Toma priskoči, pa ga polusvesnog tvrdo vezaše, i krenuše, da ga kroz otvor na podu spuste u tamnicu. — Hvala Anđele! — reče Toma jednom. — Ti uvek stižeš, kad treba! Uspavano nemilom slutnjom a pod utiskom teške i neprijatne jave, lovačko se društvo Uglješino i probudilo u sumornom raspoloženju.Posle onih, malo veselijih, dana po dolasku Uglješinu u Dramu došlo je doba, da se za one trenutke nade i radosti plati čitavim nizom sumnjičenja i sumornosti.Gotovo se niko i ne truđaše, da se pokaže veseliji, no što je u stvari bio. U takom se raspoloženju i krenuše rano iz jutra za Dramu, a kad ovamo stigoše, naiđoše na još hladnije i zategnutije prilike. Uglješa je odmah saznao od Ane, šta se dogodilo.Čuo je o neverstvu Gojkovu i zadaći Tomina putovanja u Krstopolj.Razboriti despot mahnu glavom, i reče: — Sumnjivo! Ali ništa dalje ne uradi, savladan nekim čudnovatim osećajima. — Ljubo! — reče u ime ispovesti despotici — juče sam u lovu naišao ia drvo sa tičjim gnezdom.Majka je mladunaca bila nedaleko odletela, mož’da je otišla u brizi da nabavi hrane svojoj deci.Dok se ona tamo bavila, za trenutak se primakla gnezdu grdno velika zmijurina.Ja sam je hitcem jednim skinuo i oslobodio sirotane, ali je to bilo sa svim slučajno.Dok se majka brinula za dobro sa jedne strane, prilazilo je zlo sa druge.Ko meni može kazati, sa koje će strane nesreća na despotovinu našu navaliti?Vrlo lako može da dođe sa one, od koje se nikad nisam nadao !Teška je neizvesnost pritisla dušu moju.Ona pati i strada. Sutra dan dođe iz Sera glasnik i donese glase, kojima se Uglješa ni malo ne obradova. Dugo je sam razmišljao, pa onda zovnu despoticu. — Ljubo, — reče joj on — ti znaš, o čemu se misli moje bave.Ti znaš, kako mi je teško, kad se prepreke tome stanu javljati.Evo nemila glasa.Moj brat kralj Vukašin sprema vojnu u savezu sa Balšićem a protiv Nikole Altomanovića. — To je stara mržnja ! — reče despotica. — Da, staroj omrazi daje maha, kad treba na novoj misli raditi.Valja štedeti i suviše istočenu krv za novo bojište, na kome ćemo biti — rekoh ti jednom — ili prvi pobedioci ili prve žrtve! — Pa šta si smislio preduzeti? — Poći ćemo u Ser, pa ćemo udvojiti bdenje nada svim, što biva.Vukašina ustavljati neću i ne mogu.Al’ hoću i mogu da učinim, da ne založi svu snagu u toj vojni. — Dobro, gospodaru! — Ja ne smećem s uma atonskog propovednika. — Tako moraš i činiti, jer si ti prva straža srpskoj slobodi na ovoj strani! I oni se kretoše natrag u Ser.Sa njima pođe i ćefalija Rajko, kome je bilo teško ostavljati Dramu posle svega što je onomad u lovu doživeo a osobito sad, kad nije ni Gojko tu.Ali je došlo vreme kad Rajko mora da obiđe Trilis. Kad je sutra dan po njihovom odlasku došao Toma, iskreno se obradovao raščišćenim prilikama, kakve je u Drami zatekao. — Meni — pomislio je u sebi — nekakva sila pomaže.Bila ona časna ili nečastiva, dobro mi je došla! Zadovoljan je stupio pred Anu, da joj saopšti rezultat svoga poverenstva. — Uzvišena ćesarice! — rekao joj je Toma. — Vaš je nalog izvršen.Ali samo još nekoliko časova da smo docnije stigli, on se ne bi nikako ni mogao izvršiti. — Kako? — pitaše začuđeno Ana. — I ovako je išlo teško, a onako bi bilo nemogućno.Plod bi đavoljeg truda bio toliko sazreo, da bi tamo opasno bilo i pristupiti.Evo pogledajte! — i Toma povuče na više levom rukom rukav sa svoje desnice pokazujući Ani još krvavo-modru belegu: — Ovim me je darivao vaš nekada vam veran sluga, vojvoda Gojko, kad sam otišao da ga u ime vaše smenim sa dužnosti njegove.Nije hteo pristati, pokušao je pobunu.Ali, preuhitren, savladan i zatvoren, danas može razmišljati dugo o svome nevaljalstvu! Ana bejaše nemilo dirnuta: — Hvala vam, velmožo !Ali ja nikad ne mišljah, da je Gojko nevera.Volela bih, da sam drukčije glase od vas čula.Ah, to je strašno!Hvala vam! Među tim je Mara neprestano tužila u samoći.Kad se vratila u lovačkoj sviti despotovoj, Mara se jedva uzdržala, da odmah i pred svima na dvorištu ne padne Vidosavi na grudi i da joj u suzama sve ispriča. A kad je došla u Vidosavinu sobu, otvorila je srce svoje, da pusti tugu sa njega, neka oteče.Ispričala je sve Vidosavi, i ova se ne mogaše uzdržati: — Jadno dete! — uzdahnula je, i sama brišući suze. A ni Mara ni Vidosava još i ne slućahu, šta se sve u Krstopolju dogodilo. Kad je Anu prošao prvi potres i tuga zbog krstopoljskog događaja — onakog, o kakvom joj je ispričao Toma — odluči, da seče ruku zarad spasa celoga tela.Pregorevaše i zaboravljaše prošlost, o kojoj je sama naglašavala Tomi pri njegovom polasku u Krstopolj. — Mi smo — reče Ana Vidosavi — ostavljeni od svih i svakoga.Najpouzdaniji stubovi, koji su držali kuću našu, počinju se rušiti i izdavati. Pa za tim ispriča Vidosavi ono, što je i sama znala o Gojku u Krstopolju. Vidosava bejaše preneražena.Činjaše joj se, da je nastupio smak sveta, o kome se govori i veruje.Ali kad Ana nastavi: — Jedini iskreni prijatelj moj u dramskoj oblasti danas je velmoža Toma ! — Vidosava se seti Mare, i nesavladljiva ljubav prema njoj i bolećivost u teškom položaju njenom probudiše u Vidosavi toliko smelosti, da se usudi kazati Ani, kako ne treba suditi pre, dok se sve o svakom ne sazna.Na mah se odluči, da naglasi Ani događaj u lovu.I ona ga reče kratko i nejasno.Ali je još više ubi, kad Ana na to odgovori : — Ko zna, šta se krije u najbližoj budućnosti!Mož’da će se Mara i velmoža sa mnom i tobom još i smejati svemu tome! Vidosava razume sa užasom, kuda Ana cilja, pa joj upade u reč: — Ne, ćesarice milostiva!Samo nemojte na to misliti! Posle nekoliko trenutaka Vidosava je pričala Mari sve, što je od Ane saznala. Mari je bilo i suviše.Ona ne bejaše daleko od postelje teške bolesnice. — Šta sad, dobra Vido, da radimo ? — pitaše Mara jecajući. — Da se borimo! — reče Vidosava posle malog razmišljanja. — Kako ? — Nevolje u ranoj mladosti mojoj nagoniše me, da se sa njima borim, pa da ih i pobeđujem.Da se borimo!Pričekaj me, i umiri se. Vidosava iziđe, pa se posle nekog vremena vrati: — Dozvaćemo oca Isaiju, — reče Vidosava. — On će nam pomoći.Stari dvoranin Blagoje već je opremio jednog pouzdanog konjanika, koji zna šta će monahu poručiti.Daj onu amajliju sa groba Spasiteljeva, što si od oca Isaije dobila.To će mu kazati, da je velika nevolja. Mara skide s grudi amajliju, koja joj je na svilenom gajtanu visila o vratu, poljubi je i dade Vidosavi, a ova je uze i brzo iziđe. To je bilo jednoga dana iz jutra.Još pre zaranaka istog dana Isaija je bio već u Drami. — Mora biti, da ga je konjanik zatekao još u mlinu, te nije morao ići manastiru, — govoraše Vidosava Mari. — To je sreća za nas, inače ne bi stigao dobri monah do sutra u veče. Tako je i bilo. Vidosava se sasta na samo sa Isaijom, i kaza mu sve. Stari se monah jedva držaše na nogama od silnog i teškog iznenađenja. — Dobro je — reče —- što ste me zvali.Odmah valja nastati.A zna li što o tome otac Gojkov, Vlastoje? — Ništa! -— reče Vidosava. — Dobro! — reče Isaija, pa se uputi odeljenju, gde je Vlastoje bolovao. Posle nekog vremena Isaija se vrati otud, pa se javi Ani. U razgovoru sa njom Isaija pomenu, kako je Vlastoje vrlo slab.Ana dodavaše, kako nema izgleda da će i ustati sa bolesničke postelje, pa ga iskreno žaljaše. — Zvao me je, kad je čuo da sam amo svratio, — reče Isaija. — Tražio je, da ga ispovedam, ali sam ga odbio, uveravajući ga, da tome još nije vreme.Onda mi reče, da te zamolim, da narediš, milostiva ćesarice, da neko ode i zameni njegovoga Gojka.Želi stari ratnik da zagrli svoga jedinca.Veruje da će mu lakše biti.I ja te, uzvišena ćesarice, molim. Ana bejaše u nezgodnom položaju. — A sme li njegov sin izići ocu na oči? Pa onda ispriča sve. Isaija se prividno iznenadi. Posle kratkog ćutanja on reče: — Saslušaj me, grešnog, milostiva gospođo.Stvar onda, dobija drugi izgled.Otac — samrtnik, sin — rob.A šta govori prošlost o njima?Neće to biti zla namera Gojkova već malo veća sloboda, koja donekle mladosti i priliči.Ali ja ne govorim da ga branim.Drugo je nešto, što mi dušu tišti.Ti si sada u nezgodi: i po Božjim i po ljudskim zakonima ti bi sagrešila, ako uskratiš ocu na samrti da zagrli sina jedinca.Čini, gospođo, kako te Bog uči, ali — Ana zadrhta: — Ne, ne, oče, pustiću ga, učiniću, što Bog zapoveda.Odmah ću narediti, neka dođe ovamo.Neka ocu bude samo sin, a meni će za tim odgovarati kao prestupnik. — Hvala ti, velika gospođo! I dok je Isaija oprezno tražio Maru i Vidosavu, da ih obraduje, dotle je Toma već bio dobio zapovest, da odmah naredi, da se Gojko pusti iz Krstopolja. — Vidiš, Anđele, da sam imao pravo, što sam držao da ćeš mi i sad trebati! — govoraše Toma Anđelu, koji je bio sa njim došao u Dramu. — Gotov sam na svaku uslugu! — Dobro, — reče Toma. — Ona mi je sada najpotrebnija.Onaj, od koga si me pre nekoliko dana spasȏ u Krstopolju, pustiće se za neko vreme slobodan.On će se odmah, čim se oslobodi, krenuti ovamo.Ali on ne treba da stigne u Dramu nikad.Razumeš li! — Potpuno! — Možeš li izvršiti? — Sve!Poginuće od zasede na putu. — Vrlo dobro On treba da bude napadnut i ubijen.Drugi neko biće u isto doba samo napadnut. Anđeo gledaše Tomu, tražeći obaveštenja. — Vidiš, — reče mu Toma. — Ne sme pasti ni senka sumnje na nas za to ubistvo.Da tako bude, postupi ovako: onda, kad pogine Gojko, neka drugi tvoji ljudi napadnu na ćesaricu Anu i njenu lepu poćerku.Ja ću već pripremiti mesto i način.Naći ću se u blizini napadnutih i spašću ih.Time sam postigao dvoje: stekao sam prava na neograničeno poverenje i ljubav njihovu, i ćesaricu ću uveriti da su napadači bili najamnici Gojkovi.Ona će i po odelu njihovom tome poverovati.A ti napadači, srećno odbijeni, ljutito su se bacili na podbadača Gojka, i sa njime svoje zavereničke račune krvavim putem prečistili.To je moja misao.Izvedi je tačno još sad, pa mi više neće trebati tvojih usluga.Ti ćeš se odmarati na vencima milosti moje. — Tako će i biti! — odlučno reče Anđeo. Ostavši sam, čim je otišao Toma Teologita, Ljuboje se povuče i razmišljaše o nemilim događajima, što se u Krstopolju pred njim odigraše. U njemu se boriše s jedne strane suparništvo u ljubavi, uverenje da Gojko nije bez krivice i sviknutost da se volja starijega bez pogovora izvrši, a s druge strane stajaše neokaljana prošlost Gojkova, dugogodišnje drugarske veze i sumnja u pravičnost velmože Teologite. I prvi razlozi popustiše pred ovim drugim. Ljuboje zovnu starešinu gradske straže. — Je li vojvoda Gojko oslobođen veza? — upita ga Ljuboje. — Po tvojoj zapovesti vojvodo, još jutros rano, odgovori starešina. — Dobro.A u gradu se ne zna, šta je s vojvodom Gojkom učinjeno? — Tako je. — Kad se doveče sa svim smrkne, sići ćeš Gojku, i otvorićeš mu slobodan izlaz.Kazaćeš, da činiš po mome odobrenju. — Učiniću, ali ako on ne htedne bežati? Ljuboje se zamisli. — Reći ćeš mu, da ga pozivam ja, da dođe k meni, — reče posle nekog vremena starešini. Tako je i učinjeno. Toga dana u veče sedeo je Ljuboje u svojoj sobi, koja je bila slabo osvetljena.Očekivao je Gojka. Borba je u duši njegovoj bila još veća.Koreo je sebe, što nije onda odlučno stao na stranu Gojkovu.Prebacivao je u isto doba sam sebi, šta hoće sad sa Gojkom.On, vojnik i sluga despota i ćesara svoga, traži tajne noćne sastanke sa oglašenim protivnikom njihovim. Prvo mu je govorilo osećanje prema Gojku, drugo dužnost prema starijima. Sa stepenica se ču škripa.Neko dolazi.Ljuboju srce jače zakuca, a u licu se za časak promeni. Vrata se otvoriše i uđe Gojko sa starešinom gradske straže. Ljuboje mahnu rukom i starešina se udali.Obojica ćutahu.Gojko je oštro gledao Ljuboja, kome ne bejaše lako. Kad se po glasu, koji sa stepenica dolažaše, poznalo, da je starešina straže zbilja otišao, Ljuboje reče Gojku: — Vojvodo!Dok si ti tamnovao, važni se događaji zbiše.Ti si i nehotice učesnik u njima. Gojkova pravedna srdžba popusti.Na mah mu sinu misao: — Ko zna, šta je moglo biti ? On progovori: — Reci mi: ko sam? zatočenik ili slobodan vojvoda? — Vojvoda Gojko, — odgovori Ljuboje odmah. — Nisam, — reče Gojko. — Gde mi je oružje, gde su znaci moga čina? — Eto ih, — reče Ljuboje pokazujući na zastor — koji je o zidu pokrivao šlem i oružje Gojkovo. — Uzmi, tvoje je! Gojko priđe Ljuboju, koji ga uhvati za ruku i posadi do sebe. — Najvažniji događaj za ovo doba bejaše, što ja prestadoh biti što sam pre bio: prijatelj prijatelju i mlađi starijem.Jedno se dogodi onomad a drugo sad. Gojko ga sa svim razumede. — Nije tako, — dodade on. — Ti ostade prijatelj prijatelju u nevolji i osta verna sluga kad sazna da je gospodar mož’da obmanut. — Gojko, mi moramo otvorenije govoriti, — reče Ljuboje. — Ti si postao zatočenik, što si na velmožu digȏ ruku? — A zašto digoh? — Ne znam. — Zbog ovoga, — reče Gojko, i iz nedara izvadi pismo, kojim mu Rajko javlja događaj sa Marom u gorskoj kuli. Ljuboje pročita i zadrhta: —Užasno! —viknu on. — Ja sam bio potpuno obmanut. — Sada verujem da je tuđinčev posao i moje imenovanje za zapovednika ovoga grada i kraja.Ha, sad mi je sve jasno. Među njima nastadoše opširna pričanja.Obojica se potpuno obavestiše. Za tim se bratski kucnuše peharima. U razgovoru dočekaše zoru. Gojko predloži, da ostane za kratko vreme u Krstopolju, dok Ljuboje ne obavesti ćesaricu o svemu. Ali to ne potraja dugo. Posle nekog dana Ljuboje dobi od Ane zapovest, da Gojko dođe u Dramu ali ne ka ćesarici već ka svome ocu, koji je na samrti. Gojko se požurio i odmah krenuo. Išao je bez ijednog pratioca, da bi brže putovao.Odmorni je Labud leteo. Prevalio je bio polovinu puta, kad uđe u jedan ne mnogo veliki klanac.Levo i desno dizali se kameniti bregovi, a među njima je tekla jedna daleka Strumina pritočica.Put je Gojka vodio pored rečice. Sjahao je bio Labuda i priveo da ga napoji, tapšući ga po belom vratu njegovom.Taman je žedni konjic dohvatio vodu, kad se oko njega i njegovog gospodara stadoše ukrštati strele.Jedna okrznu po ruci Gojka, koji se na mah lati mača i uzde konjske.Naučeni konjic oseti zvuk strelina leta, diže glavu, načulji uši i očima čisto tražaše pravac, kuda mu valja poleteti kad ga gospodar obode. — Ne umače nam više! — grmnu nečiji glas. To bejaše Anđeo, koji se sa brega zalete s kopljem u ruci pravo Gojku.A kad dođe bliže pusti oštro koplje, i ono se prebacivši Gojka, koji na mah kleče, prebi o stenovit šiljak, koji se iz vode izdizao. Labud strahovito zahrza, a Gojko dočeka Anđela mačem, i njegovom krvlju poprska pesak i kamenje kraj vode. Savladavši ovoga, Gojko se spremaše da produži borbu sa drugim napadačima.Ali se oni ne pojaviše.Samo se sa druge strane reke jedan poveći kamen odvali i odronjavajući za sobom zemlju i potiskujući sitnije kamenje padaše ka reci Jasno bejaše, da je odatle zaseda na mah pobegla. — Beže kukavice, — jasno reče Gojko — kad najgora rđa među njima pade.Grče lukavi, to ti je plata za uslugu, što si poganom tuđinu učinio, i zato što sam ispred tvoga koplja morao kleći!Tako — Gojko prekide reč, i brzo skoči na Labuda, jer spazi, kako u klanac stupiše neki konjanici u velikom trku. — Pomozi Bože! — prošapta Gojko, namače kalpak na oči, prikupi dizgine Labudu, pa ga obode.Labud silno frknu, skoči pa se kao strela vinu. — Vojvoda! vojvoda! — kliknuše konjanici poznavši Gojka i njegovog Labuda. To bejahu pouzdani momci, koje je oprezni Isaija u poslednjem času, sumnjajući na Tomu i nepoznatoga mu Grka, poslao da jure u susret Gojku. Njih su opazili Anđelovi ljudi, te se, poremećeni i propašću Anđelovom, skloniše dublje ne kušajući dalji napad. Nedaleko od Drame a blizo velikog mosta, što je na južnom putu za morsku obalu i Krstopolj, bila je stara neka crkvica, posvećena svetom Prokopu, istom svecu, kome je posvećen i veliki hram u Drami.Stari su ljudi govorili da se sećaju kako im je pričano, da je ova crkvica upravo metropola novije dramske crkve.Do crkvice je bila kapela sa jednom odajicom, u kojoj je stanovao neki osamdesetogodišnji starac, sveštenik, koji je služio u crkvici.On je u isto doba bio u celoj užoj okolini jedina čovečja prilika, jer crkvica ne imaše čak ni svoga klisara. Tu je Ana češće dolazila na večernje ili zorom na jutrenje. Jedan put joj Toma Teologita pričaše kako stari sveštenik razbira što nje u poslednje doba nema, bojeći se da je nije što i u čemu nesvesno uvredio. To je duši Aninoj bilo dosta.Ona se sa skupocenim poklonom, koji se sastojao iz jednog čisto zlatnog putira sa ostalim utvarima potrebnim za pričešće, krete da pohodi dobrog starca i da bude na večernji.S njom pođe — po njenoj želji — Mara i samo jedan pratilac, stari dvoranin Blagoje. Toma se jedva održao, da se ne izda od silne radosti, kad je video da se njegov plan do kraja izvršuje.On pođe u priličnoj daljini nazorice za njima, a kad one sa svojim pratiocem stupiše već u dvorište crkveno, Toma se brzo izgubi u šumarku, što se sa zapadne strane puta pružaše od Drame pa daleko na jug iza crkvice. Ana je sa puno pobožnosti i istinske bogobojažljivosti odstojala večernju s Marom, a za tim se, zabrinute što se veče brzo spuštaše na zemlju, požuriše gradu. Kad se pojaviše iz crkvice, začu se jak pisak, koji je dolazio nedaleko od crkve, negde oko njene ograde.Njemu se odazvaše u dva maha slični znaci iz šumarka.Ali to ne opaziše ni Ana ni Mara, a još manje stari dvoranin, koji bejaše prilično zaostao u razgovoru sa sveštenikom. Ana i Mara dosta brzo odmicahu.A kad dođoše do mesta, gde se savija put, te donekle ide kroz tu šumicu, pred njih iskočiše tri, do zuba naoružana, čoveka, koji po svemu podsećahu na morske gusare s juga. Ana i Mara prestravljene pisnuše i stadoše, a jedan od one trojice pritrča i uhvati Anu za ruku.Priskočiše i ona dvojica, a jedan od njih izvuče nož.Treći govoraše Ani nešto brzo grčki ali tako pokvareno i nejasno, da ga ona ni u povoljnijim prilikama ne bi mogla razumeti.Ana je očajnički i nesvesno grčila ruku, za koju je bejaše napadač uhvatio, a drugu je podigla prema onome, što držaše go nož.Mara kleče do Ane i sklopljenim rukama moljaše razbojnike. Sve je to bilo u jednom trenutku. Na mah se začu bahat konjski, ali se napadači, za čudo, i ne osvrtoše. Onaj zamahnu nožem, a Mara raskide ogrtač pod grlom, i rukom zgrabi, trže i otkide nisku krupnog bisera, koji joj je bio pod vratom a ispod ogrtača.Biser se prosu po putu, a ona ostatak pružaše šakom napadaču. U tome se trenutku iza šiblja ukaza i u dva skoka stiže na znojavom Labudu Gojko.Napadači, iznenađeni, pustiše Anu i Maru, i, preplašeni, preskočiše jarak kraj puta, pa iščezoše u šumi.Gojko, zbunjen neočekivanim susretom, zaustavi Labuda, skoči sa nj, grmnu na zlikovce, koji već okrenuše, i prihvati onesveslu Anu.Mara ne mogaše ni reči progovoriti.Mesto nje govorahu rečitije tople suze, što se iz njenih očiju proliše na ruku Gojkovu... — Sinko, neka te Bog blagoslovi!Rado predajem zaboravu sve što je bilo, — govoraše posle nekoliko trenutaka Ana Gojku. — Neću da se to ikada preda mnom spomene! — Ne, uzvišena ćesarice!Ne zaboravljaj, već ispitaj i kazni krivca, — reče Gojko oduševljeno. — Sve nek tone u zaborav! — završi Ana. Tada stigoše i Gojkovi pratioci a sa njima i stari dvoranin. — Junaci, zlikovci nam umakoše, ali im žrtve ne dadosmo! — doviknu im Gojko. — A mi jednu i spasosmo! — odgovoriše oni, pokazujući na starog dvoranina. — Ni kriva ni dužna uhvatiše me dva napasnika — pričaše starac — te mi mačevima ugrožavahu, dok me za vrbu privezaše, pa odoše u šumu ne rekavši ni reči.I da me grlo ne posluži, da dobaci moje muke i nevolje do braće, koja prolažahu nedaleko od moga mučilišta, ko zna šta bi od mene još bilo.Ne govorah ja zalud da je s oružjem i molitva u svetom hramu pouzdanija! — Na ipak neće našoj srdžbi na svagda umaći! — završi Gojko. Prošlo je od tog doba tri, četiri meseca hladnijih zimskih dana, pa je došlo proleće 1371 godine.U Drami je za to doba bilo mirno i prilično obično.Stari je Vlastoje neprestano ležao čas oporavljajući se a čas opet padajući u težu bolest.Monah Isaija obilažaše češće dramsku gospodu, a Ana je još neprestano pričala, kako su ih razbojnici iznenadili na putu od stare crkve ka gradu.Vidosava se radovala Marinoj sreći, a Mara je manje uzdisala a više pripovedala Vidosavi, kako je ona slutila, da će se sve ipak dobro svršiti. Ljuboje je i dalje ostao zapovednik u Krstopolju, i s njim su bili u Drami potpuno zadovoljni.Gojko je pak vazda bio razdragan, i da mu nije izvesna smrt čestitoga roditelja mutila dušu, na nebu njegove sreće ne bi bilo, mišljaše, nikakvog oblačka. Na skoro posle njegovog dolaska vratio se u Dramu i triliski ćefalija Rajko. Pobratimi su se iskreno zagrlili i bratski ižljubili. — Hvala ti, od srca ti hvala! — reko je pri sastanku Gojko. — Ne, ja sam samo svoju dužnost činio, — govorno je Rajko — pa mož’da sam propustio što i od dužnosti učiniti! — A to je — — Trebalo je da poganom tuđinu mačem srce potražim, i onda bih bio siguran, da nisam ništa propustio, što mi je u dužnosti bilo.A ovako — — Ovako si uradio, kako je trebalo.Ostavio si, da se stvar svojim tokom razvija.Tako je i bilo i mi smo pobedioci.Hvala ti! Drugi put je Rajko reko Gojku, da neće više ostati u Drami, ako Toma Teologita tu bude. — Govoriš iz moje duše, — odgovorio mu je Gojko — ali ipak i ja i ti previđamo dve stvari.Jedno je, što ćesarica ne želi čuti ni reči od svega, što je do sada bilo.Drugo je, što su dani vrlo roviti.Nama predstoji borba i ko zna koliko duga i mučna vojna s Turcima.Između nas i Vizantije bilo je i prošlo.Despot je računao na grčku pomoć.Otuda je i bio toliko zauzet da se što pre svrši izmirenje naše crkve sa carigradskom.Ovuda je svuda stanovništvo mešovito.Nije mali broj onih, što su ostali na svome domu, kad je vizantiska sila ustukla ispred naše.Despot računa i na njihovu snagu.Uklanjanje s visokog velmoškog mesta danas Tome Teologite bilo bi nezgodno iz tih razloga.Ono, što je Tomu i dovelo ovamo, to ga i sada jošte održava! Posle toga je i Rajko odustao od svoga zahteva, ali je produžio sve više mrzeti Tomu. Još jedan put je poveo reč o Tominu uklanjanju. — Njega bi valjalo smaći, — reče on — ali naše nije da bijemo iz zasede.To je njegovo.A na nas on nikada neće otvoreno i viteški napasti. — I sam tako mislim, — odgovorio mu je Gojko, i na tome je njihovo razbiranje o uklanjanju Tominom svršeno. Među tim Toma se zbilja bio u opšte povukao. Kad mu je igračka sa ćesaricom i Marom kod stare crkvice osujećena, Toma je bio van sebe od gnjeva. Ne pomišljajući da njegovom opakom savezniku Anđelu može ikada kakvo preduzeće iskliznuti iz ruku, Toma je bio bezbrižan s te strane.On se, naprotiv, bojao, da napadači ne postupe i suviše zlikovački prema napadnutom ženskinju, te da njegova pomoć ne dođe kasno.Kad je jedan od zavereničke družine, koji je bio kod same crkvice, u šiblju kod ograde, prikriven, zviždanjem kroz prste javio, da su Ana i Mara izišle iz crkvice i pošle putem, dvojica su stali vrebati starog dvoranina. i uhvatili su ga, čim se rastao od starca sveštenika.Ostala su trojica dočekali žrtve, a Toma se spremaše, da se napadnutim nađe u pomoći nu sve to pokvari nenadna pojava Gojkova. Napadačima je, u ostalom, bilo i to pravo, samo kad su izneli glavu.Što se tiče novaca, oni su već u napred dovoljno dobili od Anđela, kome je Toma češće puta u životu predavao svoje pune kese blaga. Ali Tomi nije bilo svejedno.Najveća mu je pogibao sada grozila od Gojka, koji je pored svih zaseda ipak došao zdrav i čitav Al’ i da nema te pogibli, dosta bi Tomi bila i sama pomisao, da je i nehotice sebi odmogao a Gojku pomogao, da steče prava na milost Aninu i ruku Marinu. Jako poremećen u svojim namerama, Toma se vratio u Dramu toga dana docne po noći, pa je, praveći se iznenađen tim slučajem, izaslao pojedina odeljenja da prokrstare po okolini, ne bi li naišli na napadače i u opšte na sumnjive ljude.Ali nije zaboravio i da im tačno označi mesta, do kojih će tragati za zločincima, pa, ako ih ne nađu, da ne idu dalje, već da se vrate u grad.Time je osigurao begstvo svojim saveznicima. Sutra dan rano Toma se u jakoj pratnji vojničkoj krenuo na istočna krajišta.Obilazeći krajišnike i celu istočnu granicu, on se naročito zadržavao i gledao da se ne vrati što duže u Dramu.On je sad želeo samo osvete, a znao je, da njoj nije još vreme. Tako je na putu proveo dobra dva meseca. Zato je u Drami bilo još mirnije. U jedno se doba učinilo dobroj Vidosavi da ne treba više tajiti od Ane ljubav između Mare i Gojka. I ona reče Mari. U Marinoj duši nastupi bura.Ona se lomila, dok je Gojko ne oslobodi neizvesnosti. Kad je jedan put Mara sama u gradskom vrtu obilazila cvetne sadove, koji bejahu od studeni klonuli, uđe u vrt Gojko, i pristupi slobodno Mari. — Maro, — reče joj on — ti si već moja pred Bogom.Ali svet to ne zna, a valja ti to biti i pred njim.Ne brini, bićeš.Moj dobri otac boluje bez prebola, ali ja molim Boga, da mu da toliko snage, da može jednoga dana dati blagoslov očinski svome jedincu.Do sad ne dočekah takog dana, ali Bog je milostiv.A dotle ne brini. Koliko su god reči Gojkove o njegovom starom ocu ožalostile Maru, toliko su je isto i umirile reči, kojima joj je Gojko jasno kazao šta misli i smera.Vidosava nije više navaljivala, pa ni onda, kad se u Dramu vratio sa svoga dugog puta Toma Teologita, koga je ona držala za domaću nesreću i zlu kob. Ni Vidosavi a još manje drugima nije bila tajna, da od dolaska Tomina češće dolaze njemu neki nepoznati glasnici sa dalekog puta. Razabraše samo toliko, da su poklisari od granice, a jedan put čuše da su čak od Plovdina, ali ništa više niko ne sazna. Poklisari doista bejahu od Plovdina, tvrdoga grada na polovini puta između Drenopolja i Sredca. Plovdin bejaše u junačkoj nevolji.Opsela ga silna vojska turskog cara Murata, brata preminulog carevića Sulejmana, srećnog osvojača nesrećnog Galipolja. Plovdin je bio još kao oaza u pustinji zaostao u rukama bugarskim, zahvaljujući visini i jačini svojih zidova i opkopa. Ali je turska sila postajala svakog dana sve veća a plovdinska se posada naglo smanjivaše. Zapovednik se Plovdina uzdaše jedino u srpsku pomoć.Zato se i obrati srpskoj strani.Posada se junački držala nekoliko nedelja, dok su poklisari, provlačeći se kroz turski logor, dohodili u Dramu i iz nje se vraćali. Plovdinski je zapovednik nudio svoj grad Uglješi, ako dođe i odagna Turke oko njega.A ta baš ponuda ne bejaše po volji dramskom zapovedniku Tomi, u kome je po novo sinula misao da su bolji i Turci nego srpska prevlast. I tako su sve molbe i sva preklinjanja plovdinske posade nalazili svoj grob u Tomi, koji je obećavao i — varajući ćutao A turski se gvozdeni lanac sve jače stezao oko Plovdina.... U to doba u Drami, gde niko drugi nije znao niti je mogao slutiti šta se kod Plovdina događa, ugasio se život jednoga starog viteza.Umro je vojvoda Vlastoje. Bio je jedan od toplijih prolećnih dana u mesecu martu.Brižni je Gojko veselije pogledao, jer mu se činjaše, da je grešio što je mislio, da je boljka dobroga mu oca bez prebola.I toga se dana počeo nadati. — Oče, — reko je Vlastoju — sad, kad se vraćaš ka životu, kad razveseljavaš dušu moju, obraduj i srce moje, i blagoslovi svoga sina, da sme s tvojim blagoslovom stupiti pred sveti oltar, kad tome bude vreme! I Gojko kleče do bolnog oca, pa saže glavu. Vlastoje zadrhta, po licu mu se razli neka veselost, diže ruku, koja se tresla, i spusti je na glavu Gojku: — Da si blagosloven! — prošapta starac, pa za tim ponovi: — Da si blagosloven! To bejaše znak da govori iz čistog uverenja i istinskih osećaja. Gojko poljubi tu suvu ruku, a starac mu dade znak da se digne.On ustade, pa sede do oca na postelju.Otac uze njegovu levu ruku u svoje obe, pa, gladeći je, upita ga: — A devojka, sinko? — Kneginjica Mara, oče! Starac se zadovoljno osmehnu, pa poče prekidajući na mahove, pričati Gojku o svojoj ljubi a njegovoj majci, koja je rano umrla i koju Gojko nije ni zapamtio. Tako je Gojko dočekao veče. Starac je ućutao, sklopno oči, i lagano ispustio ruku Gojkovu. Posle dužeg vremena Vlastoje teško otvori oči, u licu poplave, nešto nerazumljivo stade šaputati i rukom pokazivati na grudi. Gojko skoči, a Vlastojev sluga otrča. Na mah se iskupiše svi.Tu bejaše Ana, Rajko, Isaija i ostali.Vlastoje se s dušom borio. Gojko klečeći držaše desnom rukom očevu glavu a levom pokri lice i oči svoje, da njome zaustavi suze, koje srce ne šteđaše.Ana držaše veliku voštanicu a Isaija pričesti samrtnika. Vlastoje ih još jednom pogleda, zaustavi pogled na Gojku, oči mu još jednom sinuše — i izdahnu. Gojko zajeca, vitezi skidoše kalpake, Isaija šaputaše svete molitve, i ne bi oka, koje ne orosi suza. U taj mah stražar sa kule na bedemu oglasi da gradu dolazi neki nenadni gost... To bejaše tužna noć: zvezda poslednjeg viteza, koji je s minulim junacima stvarao veličinu i carstvo srpsko, utrnu onda, kad zapovednik nepobednog Plovdina, ogrezao u krvi i ranama, dolazi da na opšti užas i iznenađenje bude zao glasnik, da je Plovdin — pao! U Seru drži Uglješa malo porodično veće, pa kome su samo on i brat mu kralj Vukašin Ozbiljnog lica zasela su braća Mrnjavčevići za kameniti sto u velikoj bogatoj odaji Uglješina dvora.Noćnu tamu razganjaju u sobi velike voštane sveće, koje u pozlaćenim svetnjacima stoje na stolu. — Mi idosmo do sada odvažno za zvezdom sudbine svoje! — obnovi Uglješa razgovor posle nekog ćutanja. — Borismo se neumorno i samo znadosmo za pobede! — dodade Vukašin. — A sada? Vukašin se zamisli, a Uglješa sam sebi odgovori: — I sada! — I od sada? — upita Vukašin. — I od sada! — odlučno odgovori Uglješa. — Dobro.Al’ ko da nam pomogne, đavo ili Bog? — Bog! — Možemo li se i dalje pouzdati u staru sreću? — Ne znam! — Već? — U staru desnicu! — A nije li ona iznemogla? — Ne! — I ja tako mislim, — odgovori Vukašin. — Ruku ovu ne zamori ni jedan neprijatelj carstva ili kuće naše. — Tako je.Matija Kantakuzen je tome svedok.Neće poricati ni Siniša.Lazar nam je vajkadašnji protivnik, ali će i on isto reći.Upamtiše nas Grci, neka nas ne zaboravljaju ni Turci. — Stvari stoje čudnovato.Mi smo istina, sa Balšićima u rodbinskoj vezi ali to nije dovoljno da bismo se mogli na njih pouzdati. Moja kći a tvoja sinovica Milica, žena zetskog gospodara Đurđa Balšića, ne može biti dovoljna zaloga za trajno prijateljstvo, i iskreno savezništvo između nas i Balšića.Još se manje smemo osloniti na mlađega brata Balšu, gospodara severne Arbanije.Od kako je prošle godine umro najstariji njihov brat Sracimir, plahe ali viteške prirode, nisu više Balšići ni u koliko pouzdan stub za izvođenje naših misli.S Nikolom Altomanovićem, moćnim gospodarom užičkim, ja sam u otvorenom neprijateljstvu.Samo je još nekoliko dana trebalo pa da se vojske naše sukobe.Đurađ Balšić mi hoćaše tu biti koristan saveznik, ali — samo tu.O Lazaru Hrebeljanoviću i Vuku Brankoviću ne smemo ni pomišljati.Oni su nam veći neprijatelji od ovih, radi kojih se i dogovaramo.Moj Uglješa, kad ne bi bilo ljudskih grehova više no što ima vrlina, svi bi se ti stekli s nama u jednu zajednicu protivu strašnog novog neprijatelja svih nas.Pa kad bismo se oslobodili pogibli, onda bismo mogli opet produžiti među sobom borbu da raspravimo na kome od nas valja da ostane carstvo!Al’ toga nema, a ja oružje svoje neću položiti pred gorima.Car nije bio podoban da održi veliko nasleđe.Neko je morao vladati i njim i carstvom.Znao sam sve, koji su u milosti kod cara.Procenio sam njih i njihovu silu, pa ne nađoh onoga što carstvu nudismo mi.I mi ustasmo protiv njih.Car stade uz njih.Mi bejasmo tada i protiv cara. Ali ne zahvatismo toliko snage, koliko nam treba, da sami na svojim plećima iznesemo celo breme briga o prostranoj carevini.Mi stojimo među njima kao jači od svakog posebice, al’ i kao slabiji od njih svih skupa.Sad se javlja nov neprijatelj.Mi nećemo odstupiti pred njim, kao što se ne poklonismo pred njima! — Tako je! — A Toma Preljubović u Janjini? _ — On je istina primio upravu nad epirsko-tesalskom kraljevinom u ime svoga tasta Siniše, koji je u dubokim godinama na samrtničkoj postelji, ali nam ne može biti od pomoći.On je sin ćesara Preljuba, ali ne i prejamnik duha njegovog! — Onda nam ostaju samo braća Dejanovići, Kostadin i Dragaš, i njihov stric vojvoda Bogdan.Na njih možemo računati? — Možemo.Na vratima despotovine braće Dejanovića već kuca osmanliska sila kod Samokova ispod Rila.Oni moraju s nama.Oni će se rado odazvati našem pozivu.Tako isto i Bogdan.Njegova vojvodina može trajati samo dokle nije sama — bez naših država. — Njih ćemo i pozvati — i samo njih, jer od Bugarske se nemamo čemu nadati.Od kako je pre pet godina umro njen car Aleksandar, ona brzo ide svome kraju.Tri cara, tri nova njena vladara ne osećaju dužnosti svoje. — Pouzdaćemo se u oštro gvožđe naših mačeva i kopalja, — pouzdanim glasom reče Uglješa. — Na Carigrad najmanje možemo misliti, — napomenu Vukašin. — Da.Tamo je na prestolu ubica svoga sina.Jovan peti Paleolog ne može se boriti protiv azijatskih varvara.Na njemu je pravo proklestvo.On je sina svoga oslepio.On nije dostojan da gine za svetu misao! — Moji sinovi moradoše ostati kod savezničke vojske moje i Balšićeve protivu sile Altomanovića.Raspravi li se i ta zađevica pre našeg pohoda na Osmanlije, i njihovo će oružje biti pored našeg. — Mladi vitezovi!Vukašine, to je sve na šta se osloniti možemo! — reče značajno Uglješa, gledajući pravo u oči Vukašinu. — Dosta je! — odlučno dodade Vukašin. — Brate, mi ćemo i sad pod okriljem zvezde našeg roda poći u boj za jednu misao! — oduševljeno reče Uglješa, i ustade pruživši ruku Vukašinu. — I stati brat uz brata pa pobediti ili biti pobeđeni! — odgovori Vukašin, stište ruku Uglješinu, i ustade. Braća se zagrliše i poljubiše. U dvoranu stupiše despotica Ljuba i vojvoda Gojko. — Oprostite, ali ne dolazimo da vas obradujemo, — reče despotica. — Hrabri branilac i zapovednik jakoga Plovdina predao je svoj duh Gospodu! — Bog da ga prosti! — s iskrenim bolom rekoše Vukašin i Uglješa. — To bejaše čestit junak! — dodade Uglješa. — On je svoju dužnost savesno izvršio.Nije bio Srbin ali opet bejaše valjan hrišćanin.Odlikovaše se od svojih zemljaka. Posle nekog vremena Uglješa se okrete Gojku: — Vojvodo!Ti si čestitog pokojnika dopratio ili bolje doneo na rukama u moj dom.Ti si cenio njegovo junaštvo i njegovu plemenitost, pa se nisi odmicao od postelje njegove.Ti se pobrini, da se vrlom vitezu oda poslednja počast, koju je istinito zaslužno.Blago mojih riznica stoji ti na raspoloženju. Gojko se pokloni, a despotica prihvati: — Sve je već učinjeno, gospodaru.I ja ću suzu zahvalnosti kanuti na odar valjanog viteza! Za tim se despotica okrete Vukašinu: — Zapoveda li previsoki kralj i mili dever moj da se uklonimo ? Vukašin se požuri: — Ne, mila snaho moja! — Ili je mož’da previsoki kralj umoran sa dugog puta? — Ni to ne.I ako sam večeras stigao iz logora vojske naše, što je nedaleko od Trebinja, ipak ne smem još misliti na odmor.Ne dođoh da se odmaram, već — na poziv bratski — da s vama poslujem. — Gojko, — reče za tim Uglješa, — ja nemam pouzdanijega glasnika od tebe.A vojvode pričaju da se sa tvojim konjem ne može meriti ničiji u brzini i izdržljivosti.Ti ćeš, dakle, biti glasnik.Ići ćeš na dosta veliki put, i do uspeha tvoga poklisarstva stoji mnogo.Odnećeš od nas knjigu despotu Kostadinu Dejanoviću i njegovom bratu despotu Dragašu.Ti ćeš ih pozvati na zajedničku vojnu protivu Turaka.Mi polazimo s namerom, da turskom gospodovanju u našim i vizantiskim krajevima učinimo kraj.Mi verujemo u srećnu zvezdu naše sudbine! — Svetli despote! — radosno prozbori Gojko. — Hvala na takoj zadaći i velikoj milosti.A ja ću biti prvi vojnik pod tom zastavom. — Gospodaru,— u radosnom uzbuđenju oglasi se i despotica, — veruj sa previsokim bratom svojim u pobedu tvojih uzvišenih misli, veruj i vera će te tvoja spasti! — Dobra snaho, — osmehnu se Vukašin — kod take ljube nije teško Uglješi biti veliki! Posle trn dana, kad je već Gojko bio na putu, a drugi glasnik odjezdio Bogdanu, ušavši jedne večeri u sobu Uglješinu, despotica zateče svoga vojna pri otvorenom prozoru, sa koga se lepo video jedan deo zvezdanog neba. — Gospodaru, ti si od silnog posla današnjeg umoran? — upita Ljuba Uglješu. — Ne znam, dobra moja Ljubo, — odgovori Uglješa. — Ali kad ti veliš, bez sumnje je tako.A ti si, mož’da, opazila ono, što ja nisam.Opazila si, mož’da, da mi nestaje zvučnih al’ mekih reči, kad s tobom govorim.Videla si, mož’da, da bóre s čela moga ne slaze ni onda, kad slušam tvoje lekovite reči.Mož’da sam više divlji a manje pitom, mož’da i ne ličim više na tvoga, Uglješu.Ali — oprosti! — Gospodaru moj!Ne, nisam to mislila, niti sam to na tebi opazila.Ali jesam nešto videla, i to ću ti rado kazati.Dobri Uglješa moj!Vojna je krvav nosao, strašan i koban.A ti se ove vojne ne plašiš.Ti si uveren da se krv mora proliti za svetu misao uskrsnuća srpske snage i jedinstva.I to ti daje vedrine.O, kako sam se osetila srećnom, kad si onomad rekao, da ipak veruješ u srećnu zvezdu svoju... — Hodi, ljubo moja — prekide je Uglješa — pogledaj na ono zvezdano jato.Vidiš li moju zvezdu?Ona je sada sjajnija.Je li? — Jeste, dragi gospodaru! — Da, ljubo moja, sjajnija al’ samo zato, što joj daje jačeg sjaja ona svetla zvezda do nje.Ti to mož’da ne vidiš, al’ je mojim očima jasno, kako se sjaj jedne u drugu preliva.To je tvoja zvezda.Moja je zvezda nestalna — to je zvezda promenljive ratne sudbine; tvoja je stalna u sjajnosti — ona je zvezda mira i ljubavi! Nedaleko od Radovišta a u oblasti gornje Strumice u despotovini braće Dejanovića blizo puta bila je jedna poveća koliba.Uz neke stare ruševine pastiri su naslonili otesana debla i utvrdili glavne delove skromnoga obitališta, koje su posle izvodili u manje pregrade, pokrivajući sve to slamom i krovinom.Od te kolibe počinjali su katuni i trla, koji su se produžavali severno i preko prvih ogranaka planine Plačkavice. Jedne letnje večeri sedeo je pred tom kolibom neki starac u pastirskom ruhu sa velikom čupavom šubarom na glavi i dugačkom palicom u ruci.On je bio prvi pastir i starešina nad ostalim svojim drugovima u prvom ravnijem katunu.Sunce je bilo već zašlo, a vetar je nagonio oblake, koji su se skupljali na nebu.Izgledalo je, da će biti burne noći, ali se starac nije plašio.Pogledao je, s koje se strane gomilaju oblaci, pa je bio bezbrižan, Mrak se brzo spustio, a kad vetar poče da šiba kapljicama, koje po malo promicahu, starac ustade i uđe u kolibu. Cela se koliba delila na tri dela.S polja se ulazilo u prostran prednji njen deo, koji je bio ograđen visokom ogradom od slame, pritvrđene mestimičnim prepletom između dva poveća koca.Ovaj deo ne bejaše pokriven.Iz njega se ulazilo u druga dva dela, koji su, pokriveni, stajali jedan do drugog kao dve odaje u zidanoj zgradi.Među njima je bio prolaz, te su obe bile u vezi. Starac uđe u prednji otvoreni deo, koji je onim dvema pregradama služio i za ogradu okolnog dvorišta.Pregleda još jednom, koliko se moglo razabrati, po nebu, pa se saže i podstače oganj, koji je na sred toga dvorišta lagano goreo.Namesti sitnijeg granja oko dveju omanjih klada, koje su bile u preklad složene, pa uđe u pokrivenu, pravu, kolibu. Vetar je već bio prestao, a krupna se kiša spusti. — Održaće se, i neće se zagasiti, jer će kiša brzo proći, — reče starac za se, kad se naže, te iz kolibe pogleda, kako se plamen odupire kiši. Prođe još neko vreme, a starac, naslonjen leđima na poveću kamaricu slame i sedeći na nekoj kožnoj prostirci, mirno posmatraše oganj i njegovo postupno slabljenje. U duši i sećanju njegovom lagano nicahu jedna po jedna uspomena.Prvo se pojavi samo nejasna kontura kao kad talasi pomole okrajke nekog potopljenog predmeta.Za tim se jedna po jedna crta i sličica sve jače otimlje od zaborava, sve vidnije iskače na površinu, dok se na posletku ne zablešti cela slika u punom sjaju mile svetlosti svoje.I tada se starac zagreje.Gleda pred očima prošlost, najlepše trenutke, koje je doživeo, i budan sniva, prelazeći s jedne slike na drugu i od jedne uspomene ka drugoj Gotovo od kad pamti za se večito je po katunima, pa se svikȏ na samoću po nekoliko nedelja.On ume čitati zvezde, zna svakoj jasnijoj zvezdi njeno ime onako, kako su ga stariji pastiri u njegovoj mladosti učili.On poznaje koji će vetar doneti dobro i lepo a koji zlo i ružno vreme, koji će naterati malo lepe a koji mnogo štetne kiše.On zna, na kojima se izvorima skupljaju vile, gde se kupaju, kakvu travu treba naći pa biti vidovit.Tražio je tolikih leta tu travku, pa je ne mogaše naći, a zna je opisati, kao da ju je nebrojeno puta imao u rukama.On dobro razume i tičji jezik, zna i po letu njihovom naslutiti, kakvi će — mili ili teški — događaji nastupiti. Bio je momak od dvadeset leta, kada je bila međusobna vojna.Rođena se braća podelila na dva logora.Jedni su branili starog kralja Dečanskog, drugi su bili uz mladog Dušana, za koga je tada slušao da je njegov vrsnik.Strašno li je tada bilo!Katuni i trla bejahu puni begunaca, nemoćnih staraca, slabih žena i nevine dečice!Ali nije, hvala Bogu, dugo tako trajalo.Pre nego što je zapljusnulo do njih na visovima, more se međusobne zavade stišalo.Istina, mnogi su zaplakali, kad su čuli da je stari kralj bio žrtva, ali su njihov plač na brzo zagušili radosni usklici onih, koji su pozdravljali sjajne uspehe mladoga kralja.Vojne su bile dosta česte, ali se na njih išlo veselo.Mladi su ljudi verovali, da Dušanovu vojsku niko ne može pobediti, pa su rado u nju stupali.Tada je i on postao vojnik.Prošao je prvi put tada kroz krasnu vardarsku dolinu, video je i Strumu i Strumicu, i mnoge tvrde gradove.Stari su sumnjali u srećan svršetak svih tih preduzeća, pa su vrteli glavom, kad se vojska pobedonosno vraćala.Nisu smeli govoriti što su mislili, ali se ipak znalo, da oni veruju, kako na Dušanu nema pravoga blagoslova.Ni sam sjaj carske krune ni skiptar srpskog patrijarha ne mogahu da oduševe stara sumnjala.I odista oni imađahu prava! Starac zaklopi oči, kao da bi hteo oživelu sliku večito zadržati pred sobom.A kad pogleda ponovo, oči mu bejahu vlažne.On diže ruku i obrisa — suze. Uzdahnu, pa se okrete na stranu, a rukom podlakti glavu. Ne, odista su starci pravo govorili!Pa šta je od careve tekovine?Gospoda se carska zavadila odmah po njegovoj smrti, a pravi naslednik, nejaki Uroš, moli, kune i preklinje, da se stišaju.Oni se razlaze kao neprijatelji i dele u tabore.Zalud je tu Uroš sa carskim skiptrom i krunom, kad na njoj nema istinskog blagoslova!Gospoda se sa svim ocepiše od cara svoga.Šta je sa njim?On nema snage — jer nema blagoslova!A mož’da nije više ni živ?Potuca se od nemila do nedraga.A takav je život težak, grob je miliji.Vele čak, da su ga i ubili.Ko zna!Gde nema Božjeg blagoslova, nema ni života! Kiša je sve neprestano padala i ako već mnogo slabije.Nebo se razvedravalo, još malo pa se s jednog kraja počeše i zvezde pokazivati. Tada začu starac hrzanje konjsko i neki glas, koji kao da dozivaše nekoga.Lagano ustade i protrlja oči, na koje se već počeo san navlačiti.Iziđe u dvorište, i priđe vatri.Ona se već bila zagasila, samo je jedan krnjadak lagano tinjao.Starac se saže, jednim drvetom razgrnu pokisli pepeo i puhor, pa ono malo ognja metnu na suvo mesto.Za tim nabaca na nj tankog granja, birajući sa velike gomile ono ozdo, koje kiša nije mnogo ovlažila, pa ustade i uputi se na polje, odakle je po novo čuo glas. — Pomozi Bog! — pozdravi došljak starca, i skoči s konja, pa ga povede ka ulasku u kolibu. — Bog ti dobro dao, putniče i namerniče, — odgovori starac, gledajući došljaka, njegovu dugačku iskislu kabanicu i dobroga konja. — I jesam putnik, koga ova kiša natera da svrati malo do tebe.Iz dalje sam zapazio vatru na ovome brežuljku, pa se uputih sa pravoga puta u stranu, — odgovori putnik. — Dobro mi došao ! I oni uđoše u dvorište, a putnik uvede i konja, pa ga priveza za jedan kolac. Kad priđoše vatri, koja se bejaše jako razgorela te plamenom osvetljavaše na daleko, čisto pozlaćujući žutu slamu unaokolo, putnik skide kabanicu i razastre je po gomili granja kraj vatre da se suši, pa sam sede na veliku jednu glavnju s druge strane ognja, a domaćin podstače vatru. Tada starac poznade po odelu da je njegov namernik neki mladi vojvoda. Obojica ćutahu poduže, dok starac, na posletku, prekide ćutanje: — Iz daleka si, vojvodo? — Iz daleka, i idem dosta daleko.Ja sam od strane despota Uglješe. — A, tako! — proteže starac. — A je li tamo sve mirno i dobro? — Do sada jeste, hvala Bogu! — Bog će dati, da i dalje bude ! — Ne.Na pragu je vojna. — Vojna? s kim? — S nečastivom silom agarjanskom, s Turcima, što preko mora dođoše. — Oni se ne krste, vojvodo? — Ne krste. — Dako nam Bog milostivi pomogne! Po tom se starac malo zamisli, pa kao za sebe reče: — Despot je junak!To sam i slušao i očima gledao, — pa produži pričati iz svoje prošlosti. A posle zapita: — A on, valj’da, ima i dobrih vojvoda?Ima, ima — ja sam čuo za jednog njegovog vojvodu mladog Gojka.Hvale ga na daleko, da je čestit junak.A despot ga, vele, zove bratom svojim.Ti ga znaš? Vojvoda odgovori kratko: — Znam. — A nije li tamo i vojvoda Vlastoje?On je sada, svakako, star.Valj’da kao i ja.On mi je, kad smo opseli jednom Ser, život spaso u jednom nenadnom ispadu grčke vojske.Od tada se nikad više ne sretosmo. — On je skoro umro, — lagano odgovori vojvoda. — Umro?E, Bog da ga prosti! — reče starac i podiže šubaru. Posle toga ustade, uđe u kolibu, i iznese ražanice, skorupa i mleka, da se vojvoda založi. Vojvoda odista bejaše gladan, pa rado prihvati ponudu, a starac mu zadovoljno pričaše o svome poznanstvu s pokojnim Vlastojem. — Videćeš, vojvodo, — završi starac — hoću li i sada, ma da sam u ovim godinama, što god vredeti na bojnom polju. — A zar misliš, starče, još jednom pa bojište? — upita vojvoda. — Mislim, Bogme! Naložiše po novo vatru, pa ćutahu.A kad štogod osobito u pameti naiđe, napomenu kratko, pa opet utonu u misli. Nebom je plovio mesec, i bacao svoju svetlost na uspavanu zemlju.Zvezde treptaše pa onda počeše utrnjivati. Nebo postajaše bleđe. Vojvoda se prenu iz misli.Skoči, ogrnu suvu kabanicu, i priđe konju, koji je, ostavivši nabacanu mu travu, dremao. — Labude, — reče vojvoda pljeskajući konja po vratu, — hoćemo li na put? Verni se konjic čisto osveži, i kopaše nogom, kao da bi hteo odgovoriti svome gospodaru. — S Bogom, dobri starče! — reče vojvoda, pruživši mu ruku. — S Bogom, vojvodo, sreća te pratila na putu! — odgovori starac. Pa se onda priseti: — A hoćeš li mi, neznani junače, kazati svoga imena, da znam ko me u ovoj noći samca tako milo razgovori? — upita starac vojvodu, koji već bejaše na konju. — Vojvoda Gojko, sin pokojnog vojvode Vlastoja! — odgovori Gojko, i pusti Labuda. Starac zadrhta od iznenađenja i miline: — Ti? — izusti u čudu, ali ga Gojko već ne mogaše čuti. Labud se bejaše spustio niz brežuljak, i nošaše svoga gospodara, leteći preko polja ka glavnom putu, a starac se sav pretvori u pogled, kojim htede prodredi kroz tanki veo zorine pomrčine da prati vrlog viteza. U despotovini braće Dejanovića a osobito u glavnim gradovima njenim, u Žegljigovu, Velbuždu i Kratovu, kipeo je život bujnošću pridošle reke planinske.Bogati gradovi davahu u svojim rudnicima srebra i zlata gospodi, kao što travni pašnjaci po visoravnima bejahu obilati hranom za blago mnogobrojnih pastira. Ni strašan glas o padu Drenopolja nije zaustavio napredovanje tih gradova ni razvijanje života u njima.Pa i sada, kad se saznalo za krvav i tužan pad Plovdina, koji je bio bedem protiv osmanske navale, nije toga života nestalo, i ako se znatno povukao u skromnije granice. Pomišljalo se na vojnu, a svet je znao čak i to da se mlađi brat despot Dragaš od toga doba neprestano nalazi na granici i oko ogranaka rilskih, utvrđujući gradiće i dobijajući glasove od strane plovdinske, odakle i preti pogibija.Stariji despot Kostadin bio je u Žegljigovu, gde je dobijao znatno blago od zakupaca bogatih rudnika, nagoneći često puta rudare da preko ugovora i za njega rade. Poslednjih dana dogovore se rudari i pošlju jednog monaha, koga su umolili da podseti Kostadina na pogodbu i ma njihovo pravo, da samo za sebe kopaju a despotu da daju ugovorenu naknadu. Monah se odazvao molbi vrednih rudara i učinio svoje. Despot Kostadin ne samo da ne popusti, već ljuto prećaše i rudarima i monahu. Tada se smireni sluga božjeg oltara razgnjevi i planu: — Kad nećeš, despote, da poštuješ svoju reč, da Bog da u skoro slušao tuđu! To se po gradu i podgrađu za čas raščulo.I dok su neki nagađali, šta će ljutiti Kostadin uraditi sa smelim monahom, dotle je dojezdio glasnik i javno, da je Plovdin pao i da je došao red na despotovinu Dejanovih sinova. Monah je bio zao prorok, a njegove reči u vezi s plovdinskim događajem zabrinuše i narod u podgrađu i gospodu u gradu. Kostadin stade razmišljati o sakupljanju vojske. U tom stiže u Žegljigovo i poklisar Gojko. I dok su jedni pričali o njegovom dolasku, dotle su drugi raznosili glas, da je dobri monah umro od tuge, što je u srdžbi prokleo i ukleo svoga gospodara a sa njim i domovinu. Dejanovići su i do sad dočekivali poklisare od Mrnjavčevića s puno poštovanja prema onima, koji ih šalju.Sada je Kostadin primio Gojka i s istinskom radošću, a kad je razabrao kakve mu poruke šalje Uglješa s kraljem, odmah je dao pristanak u ime svoje i svoga brata. Kostadin je Gojka zadržao tri dana, da počasti svoga gosta i da ga bolje uveri o gotovosti odazvati se Uglješinu pozivu za opštu vojnu protiv Turaka. Sad više niko nije sumnjao o ratovanju.Glasnici su leteli iz Žegljigova na sve strane despotovine, pozivajući vlastelu i gradske ćefalije a krajišnicima, gospodarima nad krajištima, nosiše zapovesti da svak svoje čete povede. Za zborno mesto vojske Dejanovića bejaše određen Velbužd, mesto puno ponosa sa nedavne slavne pobede srpskoga oružja. Gojko je, zadovoljan i srećan svojim uspehom poklisarskim, bio veseo.Častio se s gospodom u gradu, pa je slazio u podgrađe, veliku varoš, što se oko grada naselila nedaleko od samog glavnog okna rudničkog.Obilazio je i okolinu, lutao po obalama žegljigovske reke, posmatrao njeno ušće, i — mislio o Drami i svojim milim u Drami. Vraćajući se jednom pored obale rečne, Gojko srete jednu žensku, koja je htela u lakom čunu preći na drugu stranu.On se zagleda u tu žensku, koja mu se učini nešto neobična sa svoga slobodnog kretanja i neke junačke ponošljivosti, pa zažele da s njom prozbori. Povisoka i krupna ženska, s nečim gospodskim i ponošljivim na liku i u pogledu, crnih očiju i raspletene kose, koja joj je padala niz leđa — odista i ne ličaše na običnu ni vlasteosku ni nižega reda žensku. A i ona je malo začuđena stala pred nepoznatog joj viteza, kad ju je Gojko pozdravio i kad mu je ona Boga prihvatila. Iz prvih reči sa njom saznade Gojko, da je ona u službi i milosti gospođe jednog od najvernijih dvorana Kostadinovih, i da je po gospođinu poslu pošla u vinograd, nedaleko na brdu s druge strane reke. Gojka njena otvorenost još više začudi, a kad mu ona reče, da nije rodom iz Žegljigova već daleko s mora i da je mnogo putovala i još više prepatila, izgledaše mu kao neka plemenita Amazonka.On pođe u razgovoru sa njom, a ona ga prevede preko malog uskog mosta, koji je bio malo više onog mesta, gde je ona htela na čuniću preći. Gojko joj o sebi reče, ko je i odakle je, toliko, koliko su i drugi u gradu mogli već znati. — Nepoznati mi brate, viteže, ja bih još rado s tobom razgovarala.Evo odavde nastaje vinograd moje dobre gospođe, a ja imam samo da ga obiđem, jer se gospođa sprema da ovih dana iziđe ovamo na letovanje.Ako ti nije zazorno, pođi sa mnom do one jele, pa me pričekaj na klupi, ja ću se požuriti. Gojko bez reči pristade, a kad je ostao sam pod jelom, ne mogaše se dovoljno razabrati od utisaka koje na nj učini ta ženska. Sunce je naginjalo zapadu, ali je bilo još dosta visoko nad zahodom. Gojko, razdragan u krasnoj prirodi lepog letnjeg dana, očekivaše svoju novu, još mu nepoznatu, poznanicu, koja se na skoro vrati ka jeli. — Viteže, — reče ona Gojku — ti si meni kazao ko si, šta si i odakle si.Istina, ja bih sve to rado htela znati više i opširnije, jer si, vidim, čestit junak, ali ja tebi za se ne kazah ni toliko.A to nije pravo. Gojko se neobično obradova takom njenom govoru, zamoli je, a ona poče : — Tvoja je postojbina u pola bliža mome mestu rođenja i prvoga detinjstva no što je mesto, na kome smo sada.Ja sam iz Galipolja u moreuzu lepoga Mramornog Mora.Tu sam i odrasla u nezi svoga dobrog oca, jer majke, tužna, ni zapamtila nisam.Galipolje su Turci osvojili, popalili, porušili, a moj otac, dotle bogat trgovac, izbeže sa mnom, da spasemo golu dušu. „Jelena, kćeri moja!Mi ništa više nemamo, jer moja tekovina, eno pogledaj, plamti u ognju, da osvetli puta nekrstu, koji preko mora, našeg mora, prelazi ovamo!" Tako mi je otac, potresen, reko, kad smo iz daleka kao begunci pogledali na tužno mesto naše. Dotle je bio život.Odatle nastaje patnja. Navezli smo se na more, da se za vreme sklonimo negde oko Svete Gore. Ali se milost Božja, koja nas aše ostavila, više ne vraćaše. Bila je bura sa svima neprilikama, koje se na takom putu mogu doživeti.Gusari nas opljačkaše, a moj otac, koji se, kako jedan govoraše, još tužne noći u Galipolju prekinȏ, jedva iznese dušu do Svete Gore.Tu je na brzo sklopio oči, a ja, tužno siroče od nepunih dvanaest godina, ostadoh bez igde ičega. Kad sam s očeva groba, na kome sam onesvešćena ležala, ustala, prihvatila me je jedna milostiva ruka.To bejaše stari iguman hilendarski, koji me iz poštovanja prema mome stricu monahu uze i posle posla u grad Manastir svome dobrom prijatelju a mome drugom ocu, vlastelinu Srdanu. Dobri poočim moj bio je starac, samac, a ja ga, kad me minu prva tuga, veseljah i oživeh kuću njegovu.Tu sam, viteže, rasla i od deteta postala devojka.Tu sam snivala prve snove svoje devojačke sreće, koja mi se ukazala u mladom vitezu jednom.Taj je vitez bio iz ovih severnih krajeva, ali je — pričaše — polje njegovih megdana južno primorje.On je u dva maha dolazio kao poklisar na dvor moga poočima, i oba se puta duže zadržavao.Ja sam mislila, da je moja sreća nesumnjiva, ali je sudba drukčije htela. Mladi je vitez bio otišao, kad je moj dobri poočim pao u postelju, sa koje se nije više +ni digao. Kršila sam ruke, klečala, plakala, molila Boga da mi pomogne, ali — sudbina gonjaše napred. Dobri je poočim sklopno svoje oči, a ja sam sama stajala kraj njegovog odra i tužila.Te iste večeri sudba ode i dalje. Vojvode na dvoru moga poočima i oni iz župe iskreno žaljahu svoga dobrog gospodara.Ali jedan ne bejaše takog srca. To je bio neki tuđin, koji je živeo povučeno i koga sam ja tu zatekla.On je bio mome poočimu više savetnik u miru no pomagač u ratu... Te noći, kad sam bila sama pogružena kraj mrtvog poočima svoga, ušli su u tu odaju neki nepoznati mi ljudi.Nisam ih ni opazila.Oni me uhvatiše, zatvoriše usta, i, od straha onesveslu, odneše nekuda. Kad sam došla sebi, našla sam se u nekoj kućici blizu puta za Solun a van oblasti moga poočima.Kod mene je bio taj tuđin.Govorio mi je lepo, laskavo i pozivao me da sa njim idem.Pa da ne bi moj odgovor čuo oš jedan, koji je u kutu te sobice bio, on mu se okrete i reče: „Hvala, Anđele, ti si svoje učinio!" Taj iziđe, a ja u mesto odgovora jeknuh, i zaneh se u tešku boljeticu, od koje dugo vremena bolovah. Tuđina je nestalo, otišao je, bez sumnje ljutit, što mu se želja ni u koliko nije ostvarila. Ja sam pomoću jednoga putnika, poklonika grobu Spasiteljevu, otišla u Voden, gde sam se oporavljala, negovana dobrim sestrama u manastiru kod Vodena... Na mesto moga poočima došao je drugi vlastelin, na koga su se svi žalili.Nesuđeni vojno moj dolazio je u grad Manastir — kao što sam docnije čula — kad sam ja bila u Vodenu.Ali mu niko nije znao kazati šta je u istini, te je otišao i on neznano kuda pod teškom mož’da slutnjom, da sam mu nevera... Ostavila sam jug i sklonila se ovamo, al’ sva moja razbiranja biše u zalud... Jelena ućuta, a Gojko, koji je nekoliko puta u uzbuđenju zadrhtao dok je ona pričala prihvati: — Neobični događaji, sestro moja!Al’ je i tvoja duša velika, kad je sve to podnela.Ti se nadaj, tvoji su dani, što nastupaju! — Oprosti, viteže, al’ ja govorah iskreno.Duši će mi biti lakše! — A šta je o tvojim stricem, sestro?Zar ti se on ne mogaše naći u pomoći? — Ne mogaše, jer se nikad od tada ne sretosmo u životu. Gojko zausti da zapita o nesuđenom zaručniku njenom, al’ se trže i seti da joj, bez sumnje, ne bi bilo pravo, pa reče: — A ime tvoga strica, sestro? — Monah Isaija! Gojko iznenađen skoči s klupe: — Isaija? — Da.Da ga ne znaš, viteže? —- Znam, sestro mila! — I on joj onda pričaše o Isaiji, monahu manastira svetog Preteče u Menikejskim Gorama. Jelena bejaše potresena: — Viteže, hoćeš li me njemu voditi? — Rado od srca, sestro !Ja sutra polazim. — I ja ću s tobom! — odlučno reče Jelena. — A ako me mnogi znaci ne varaju i krvnika tuđina naći ćemo, — reče Gojko. — Duša mu prokleta!Al’ viteza onog nigde ? — Bez sumnje — nigde! Kad se Gojko vratio s Jelenom u Ser, ovde je već bilo otpočeto kupljenje vojske, koja se i dalje preko celog leta sve do jeseni lagano sabirala. U Seru je bio glavni logor južne vojske, koju je imao despot Uglješa lično da povede u boj protiv Turaka. Osem prostrane despotovine Uglješine i omanja vojvodina Bogdanova slala je svoje čete u Ser na zborno mesto.Pozvan od Uglješe, Bogdan je u mesto svakog odgovora poslao u Ser svoga stegonošu sa glavnom vojvodskom zastavom i sa stotinom dobrih konjanika, koje je pri sebi imao.Za tim je razaslao glasnike po župama, da se skuplja ostala vojska, koju je on u Kukušu dočekivao i ispraćao u Ser. Kralj Vukašin je odmah posle sporazuma s Uglješom otišao u Prilip a odatle u Skoplje, jedno, da je bliže onom odeljenju svoje vojske, koje je pod njegovim Markom i zetom mu Đurđem Balšićem stajalo prema sili Nikole Altomanovića, a drugo, što je Skoplje označio za zborište svoje vojske iz prostrane mu kraljevine. Uglješa je u Seru bio zadovoljan brojem i valjanošću četa, što su pristizale.A kad još toj vojsci doda junake iz dramske oblasti, u koju se mnogo nadao, onda se osećao srećnijim i zadovoljnijim.Vojska je u Seru logorovala u polju niže podgrađa, mnogi su bili u samoj varoši — podgrađu, a neki i u gradu. Najpouzdanija je Uglješina vojska bila ona, što je još sa njim došla iz severnih krajeva pa se i zadržala ovde.Oni su bili lični čuvari Uglješini, koji ih je dobro pazio.Među njima je bilo čestitih junaka ali ljudi, koji nisu imali ni kuće ni kućišta.Oni jedva pamte, koji im je boj bio prvi, a ni jedan od njih ne zna, u koliko je bitaka bio, koliko puta ranjen, pa i koliko je kad blaga zadobio.Svoju glavu i mišicu, svetlo oružje i dobra konja stavljao je svaki od njih u službu svome gospodaru iskreno i verno.A kad po neko od njih naumi, da sa svim prekine sa viteškim leventovanjem i da ostane na svagda kod svoga gospodara, Uglješa mu je rado davao pronije za uživanje.Na toj zemlji stari je ratnik postajao u neku ruku baštinik i kućanik, al’ ne prestajaše biti i dalje vojnik, niti napuštaše svoje časno mesto u redovima konjice despotove. Ta je vojska Uglješina stanovala sada u samom gradu, i ona bejaše prava lična snaga Uglješina, koji se snažio neprestano dolaskom mnogih krajišnika i njihovih četa.Oni dovodiše svoju vojsku zajedno s ostalom većom i manjom vlastelom i županima, koji vođahu svoje župe. Nije bilo kuće baštiničke i seoske, koja nije poslala bar po jednog vojnika, a iz mnogih se kuća krenuše po nekoliko glava na vojničko zborište. — Našeg vlastelina zove njegov gospodar, — govorahu oni — on zove nas, mi ćemo rado svuda sa njim a pod Božjim blagoslovom. Ova se vojska u gomilama ili dugačkim redovima peške sticala u gradsko polje pod Serom. Despotove stegonoše, koje bejahu po pojedinim župama, razviše svoje stegove, te se u gradskom polju lepršahu dvoglavi orlovi na njima, a svaki steg bejaše poboden u sredini svoje župske vojske. A kad se proču, da se u Seru sabira velika vojska, pridružiše se njoj mnogi zalutali vitezovi i vešti ratnici, koji kao dobrovoljci stadoše u redove odabrane najamničke garde Uglješine. Ta vesela i šarena vojska, sastavljena od starih srpskih ratnika, od najamnika i dobrovoljaca, od težaka, baštinika, građana i gradskih zanatlija, stegonoša, velike i male vlastele — bejaše zadovoljna, što će se krenuti protiv tuđina i zajedničkog neprijatelja.Zato u njenim redovima bejaše veliki broj i grčkih stanovnika Uglješine despotovine. Uglješa je bio u velikom poslu, primajući i sređujući vojnu silu svoju.A despotica Ljuba provodila je po nekoliko časova na visokim gradskim bedemima ili na kuli motrilji.Izgledala je ide li još kakva pomoćna vojska, pa kad bi daleko u magli ili u oblaku od prašine razabrala, da je vojska, koja nesumnjivo ide u pomoć srpskoj sili, radosno bi se žurila da obraduje svoga vojna.A tada je opet izlazila s Uglješom i nagađala, čija li je župa i koji li je stegonoša... Glasi, koje je Gojko doneo despotu, obradovali su sve u Seru.Despot je bratski zagrlio mladoga vojvodu, pa ga je onda pustio, da se sa svojom lepom saputnicom požuri Drami i njenom logoru. Bilo je sa svim docne pod noć kad ćefalija Rajko iziđe iz dvora Anina, gde je bio neki mali ratni savet. Na polju je bila slaba mesečina. Rajko iziđe iz dvora, pa mesto svome stanu on skrete pored dvora i na mala vrata uđe u veliki dvorski vrt, koji se na kraju završavao šumicom. Bio je setan i zabrinut. Prođe dugačkom stazom do polovine, pa sede na kamenu klupu s leve strane. Gledaše zvezde, koje su slabo treperile na nebesnom svodu, pa onda spusti glavu u obe šake od ruku, koje bejaše podlaktio na kolena. Tako je neko vreme ćutao i mislio. Oproban i srećan ratnik, u početku se obradovao glasu o skupljanju vojske.Ali kad se vojskovođe iz pojedinih župa sa svojim odeljenjima stadoše prikupljati, Rajku se ni u koliko ne dopadaše, što još neprestano zapovednikom te vojske bejaše nepouzdani Toma Teologita. I večeras je u veću Toma vodio prvu reč, a Rajko mišljaše, da njemu u opšte ne bi trebalo ni da ima mesta na takom zboru i svetovanju. Izišavši s veća, Rajko nije pri slaboj mesečevoj svetlosti ni mogao opaziti neko lice, koje stajaše blizo hrasta, kuda je Rajko imao da prođe ulazeći u svoj stan.Ali to lice opazi Rajka i vide, da on uđe u vrt.Brzo i oprezno kao mačka pređe prostor do ograde od vrta, uhvati se za zid i lako se na nj pope.Leže po njemu, posluša malo, pa se prekrete na stranu, odgurnu se rukama i u vrtu se dočeka na noge, klecnuvši.Tako postoja neko vreme, pa se lagano stade provlačiti kroz vreže od bršljana i kupine, prilazeći Rajku s leđa.A kad dođe blizo, pritaja se, i nepomičan ćutaše nekoliko trenutaka.Vetrić je ćarlijao, a zeleno je lišće na drveću šumilo. Rajko s glavom u rukama tonjaše sve dublje u misli. Nepoznati lagano ustade, i, držeći u desnoj ruci nož, priđe, malo pognut, na jedan korak do Rajka, ispravi se, izmahnu nožem u stranu i zamahnu da Rajka udari sa strane u desna rebra. Nož sinu, nešto zakrklja, napadač pade na zemlju, a nečiji se glas prodra: — Zlikovče, nećeš tamo! Rajko skoči, okrete se i u čudu vide gde stari dvoranin Blagoje davi nekoga, koji se sa zemlje otimao.Brzo priskoči, al’ starac bejaše već savladao napadača, pa mu svojim kanicama vezivaše ruke i noge. — Šta je to ? ko je to dole? — pitaše brzo Rajko. — Zlikovac, nevaljalac, najamnik!Jedan od onih što su mene pre vezali za vrbu, kad su napali uzvišenu ćesaricu našu, — govoraše starac, pa ustade. — Tako, gade grčki! — dodade, gledajući vezanoga. — Ko si ti? šta ćeš ovde? — oštro pitaše Rajko ovoga. On samo stenjaše. — Rekoh, ko je, — odgovaraše mesto njega starac. — A šta će? pitaš.Tvoju glavu, ništa manje.Od juče skota poganog vrebam.Došao sad, kad se vojska sleže, da ga niko u ovom metežu ne opazi.Nešto traži, pitam ga srpski, on sleže ramenima pa odgovara grčki.Jedan put videh, kako iziđe iz dvora velmože Tome.I tamo je nešto tražio.Pratio sam ga večeras uzastopce.Čekao te je, ćefalijo, pod hrastom, pa onda za tobom ovamo.On za tobom — ja za njim. — To je mnogo!Dakle, sad je došao već red na mene.Još sutra ću stati nogom zmiji na glavu! — značajno reče Rajko. -— Je l’ ovome? — umeša se starac. — Njemu? a? tome, što me vezao za vrbu!Pusti me, da mu ja sudim. — Njemu?Njega ti veži za onu istu vrbu! — reče Rajko. — Pa da gađam, je l’?Baš ću tako da radim, — odgovori starac. U tome truba dade znak, da neko dolazi U grad. To bejaše Gojko s Jelenom... Toma Teologita još se ne nadaše Gojku, niti znađaše šta je sa njim.Jelenu pak ne očekivaše nikada. Njegove se misli zaustavljahu na novom preduzeću.Sam, u neosvetljenoj odaji svojoj, seđaše Toma posle večerašnjeg veća.Uznemireno očekivaše glasnika o pogibiji Rajkovoj.A kad vide, da ga nikako nema, Toma slućaše nesreću. Ustade, zabravi vrata i u nesanici očekivaše zoru. Rajko se seti, da, mož’da, truba objavljuje Gojkov povratak. — Tako, tako ti učini sa njim, — reče on starom dvoraninu — tvrdo ga veži za onu istu vrbu i ostavi neka mu gavran oči ispije. — Baš će mu tako i biti.Al’ njega za noćas valja u podrum baciti — odgovori starac. — To ću i da uradim.Da mi ko pomogne ubaciti tamo zlikovca. Rajko se uputi iz vrta na dvorište i dalje, od kud se glas stražarev čuo. Starac, mrmljajući nešto, iziđe brzo i ode da traži pomagača. Rajko poznade da zbilja dolazi Gojko, pohita mu na susret pa se bratski sa njim zagrli i poljubi.A kad vide, da je nedaleko od njega neka ženska prilika, koju u mraku ne mogaše bolje zagledati, on zausti da glasno upita Gojka, pa se trže i lagano dodade: — A ona ženska? — Veoma dobra duša, sve ćeš saznati, — odgovori Gojko. Momci prihvatiše konje, a jedan osvetli buktinjom stepenice, kuda se ide u Gojkov stan. Gojko povede Jelenu do stepenica, pa je onda pusti.Ona se poče peti, a Gojko iđaše za njom. Na stepenicama, gde se savijaju oko mramornog stuba, Gojko se okrete i Rajku, koji je išao za njim, ša’nu: — Sinovica monaha Isaije! Rajku klecnu noga, srce mu ubrza, krv jurnu U obraze, i on, ne mogući prikriti nenadnu uzbuđenost, gotovo glasno viknu: — Ona? Jelena ču, pa se seti da se to nje tiče.Htede se okrenuti, al’ joj u taj mah sluga pokaza osvetljenu sobu, u koju ona uđe a za njom i Gojko. Rajko zastade na stepenicama.Jedva dođe sebi, a onda ponovi: — Ona? Pa se za tim uputi na više. Gojko vide, da se Rajko jako iznenadi.Za čas mu mnoge misli sevnuše u pameti, al’ ne mogaše kraja uhvatiti. U tom se Rajko ukaza na otvorenim vratima. — Stupi, Rajko! — pozva ga Gojko. Jelena se trže, pogleda svojim krupnim očima Rajka, preblede, rukom se prihvati za kameni sto, do koga stajaše, a usne, malo otvorene, razmakoše se, gotove da odadu i smeh i plač i uzdah i vrisak. — Ona je, ona, Jelena! — viknu Rajko radosno, pa joj brzo priđe. — Vojvoda Rajko! — ciknu Jelena, pa se zatrese. Rajko je uhvati za ruku i pridrža: — Jelena? ti sada! — Da, vojvodo! — povrati se Jelena. — Jelena, moja Jelena! — reče Rajko, al’ se brzo trže: — Ti si, mož’da, već — — Devojka još! — odgovori ona. — Onda ipak: moja Jelena! — dovrši Rajko. Za tim dodade: — Od kad se ne videsmo!Pa ipak — — Hvala Bogu! — reče Jelena. Gojku bejaše sve jasno. — Da nije — reče radosno Jeleni — to onaj vitez? — On je! — veselo odgovori Jelena. — Ti, dakle, znaš? — upita ga Rajko. — I da i ne do sada.Sad znam sve, — odgovori Gojko. Sedoše, pa u mnogobrojnim pitanjima i odgovorima nastade uzajamno obaveštavanje. — Tebi, dakle, imam da zahvalim, brate! — reče Rajko Gojku. Pruži mu ruku, pa se bratski opet poljubiše. — Ti si, bez sumnje, umorna od putovanja? — upita Rajko Jelenu. — O tom ne govori, — reče ona. U tom se sa stepenica začula neko dolazi. — Dakle došao? — čujaše se nečiji glas otuda. — E, dobro nam došao takav soko! — To je njegov glas, — reče Rajko. — Sad već docne! — nastavi Gojko — ne spremismo ni nju ni njega. — Tvoj stric, monah Isaija! — reče Rajko Jeleni. Gojko bejaše izišao na vrata, i dočeka Isaiju. — Dobro došȏ, viteže! Gojko poljubi Isaiju u ruku, a monah ga blagoslovi, pa dodade: — Ama s takim junakom hoću da se i u lice celivam! — raširi ruke, zagrli Gojka pa se srdačno poljubiše. Kad stupiše u sobu, Rajko ustade s Jelenom, koja je bila silno uzbuđena. Za Rajkom priđe i ona i poljubi Isaiju U Ruku. — Živa i srećna bila, kćeri moja, — blagoslovi je Isaija. Jelena ne mogaše više izdržati.Pokri lice rukama pa zajeca. Isaija pogleda u Gojka pa u Rajka, pitajući ih očima i izrazom svoga lica. — Bog mi je dao sreću, da te obradujem, dobri oče!Pozvah te preko glasnika iz Sera, da odmah dođeš ovamo, al’ ti ne rekoh, da ti vodim — tvoju sinovicu Jelenu, — brzo izgovori Gojko, pokazujući na nju. — Gospode preblagi! — viknu Isaija. — Bože! Polete napred i zagrli Jelenu, koja mu, lijući krupne suze, pade na grudi. Isaija je poljubi u čelo i kosu, oči mu zablistaše suzom, a on, držeći je na prsima, diže svoju glavu i očima gledaše gore, kao da tražaše nebo i na njemu Gospoda. — Tebe, Boga, hvalim! — ote mu se iz razdragane duše njegove. Stari dvoranin brzo probudi jednog svog druga, pa ga, kazavši mu u čemu je stvar, povede sa sobom u vrt. Ušavši, starac dovede druga do klupe, gde je Rajko trebao da glavom plati svoju čestitost. — Evo ovde je to bilo, — pokazivaše starac — a zlikovac je hteo otud iza leđa napasti.Je l’ tako bilo, nesrećo grčka? — okrete se starac mestu, gde je vezao napadača. Odgovora ne bi. — Ćutiš, a? ama progovorićeš, dok te pritegnem uz vrbu, uz onu istu vrbu, gde ti mene veza! Obiđoše klupu. — Razumeš li, a? — govoraše starac, pa se saže da rukama opipa vezanoga. Prođe jedan trenutak, a starac viknu i ustade pljesnuvši rukama: — Krst i anđeo! njega je odneo nečastivi! I starac se prekrsti. — Nema ga? — Nema, svetoga mi Petra!U poteru za njim!On je mogao samo na ovu stranu umaći. I oni brzo pođoše ka ogradi, zaklonjenoj vrežama od kupine. — Ovde je i ušao u vrt, —- pokazivaše starac, kad dođoše do ograde. Nešto zatrese kupine. Oni stadoše. — Tu je zlikovac! — reče starac i izvadi nož, pa korači napred. — Ha, nećeš umaći! — jetko viknu kad nagazi na napadača. Begunac vide da nema kud.Iskoči iz vreže, držeći u ruci svoj nož, koji mu starac zaboravi uzeti, kad ga je vezao.Pomoću tog noža on je i presekao na jednom mestu lagano kanice, kojima je bio u kvrgu, ali dosta labavo, vezan. Iskočivši, on napadne na starca, koji vrdnu malo u stranu, te ga nož dohvati po -odeći.Starac zgrabi napadača za ruku, pa mu vešto izbi nož.Tada se dohvatiše u koštac, a starac, pritežući ga rukama, držaše u jednoj svoj nož. — Neću, da te ubijem odmah, već da te mučim, Grče nevaljali! — vikaše starac. Onaj drugi dvoranin vide, da tu više nema šale, priskoči u pomoć i stade jednoga daviti. Starac htede nešto reći, ali se priseti, pusti begunca, brzo izmahnu nožem, pa ga zabode više od polovine s desne strane u vrat Grku, koji na mah pade, a iz rane šiknu krv. . U tom i mesec sa svim izgreja. — Hu, jedva se oprostih napasti! — vikaše starac, pa se obrati ubijenome: — Nisam mislio, da tako brzo svršiš, nevaljalče!Ali zahvali za tu sreću ovom mom prijatelju. Drugi ga dvoranin začuđeno pogleda. — Jest, baš tebi!Ti u mraku napade mene, steže me za grkljan, te u malo ne zevnuh.U nevolji izmahnem nožem, i prekratim celu stvar. Onaj se ne mogaše dovoljno čudu načuditi. Starac se saže, dobro razgleda ubijenoga, pa onda ustade: — Više mi nećeš umaći !Dobro je bilo! Za tim se okrete drugu: — Hajdemo!Hvala ti, a ne dao Bog da budeš u nevolji, znaj da ću ti se bratski odužiti! Oni iziđoše iz vrta, pa se starac uputi odeljenju Tome Teologite, a onaj drugi ode, da produži spavanje, čudeći se: — E, e!A prsti se pusti dočepali mekote pa ne umeju pustiti!Šta sam ja mogao znati u mraku ! Starac uđe i kucnu na vrata Tomina. Toma, polubudan, skoči: — Ko je? šta je? — Krv u vrtu, ubijen čovek! — odgovori starac. — Dakle ipak dobro! — pomisli Toma, pa se maši da odbravi vrata. — A je li mrtav?—pitaše on otvarajući. — Kako da nije?Nisam mu dao ni zevnuti.Da se samo malo odocnih, Bog da prosti ćefaliju Rajka! — govoraše starac, ulazeći u sobu. Tomi bejaše sve jasno, planu ali se brzo pribra: — Pogrebite ga još pre svanuća, pa o tome događaju ni reči!Ne treba uznemirivati svetlu ćesaricu ni vojsku! Nenadni sastanak s Rajkom, kome se nikad više nije nadala, i s Isaijom, koga je jedva bila i zapamtila, učinio je, te je od amazonke Jelene počela na brzo postajati meka ženska priroda, kakva Je u početku Jelena i bila.Njoj je život bio težak i mučan, a staze životne posute trnjem i nevoljama.Takom se životu nije radovala, i samo smeona i izdržljiva njena priroda mogla ju je održati u životu.Ali je sad Jeleni na jedan put iz mrkle noći svanuo sjajan i vedar sunčan dan.I ona se životu sada prvi put posle tolikih neprilika u dugom vremenu obradova.Radovala mu se kao dete što željno pruža ruke za mirisnim cvetom i šarenim leptirkom. Starom se Isaiji obnoviše u pameti slike detinjstva i mladosti, a tome bejaše uzrok Jelena i srećni slučaj, koji ju je k njemu doveo onda, kad joj se on prestade na svagda nadati. Rajko je bio vedar i veseo, nadajući se boljim danima u svojoj budućnosti.Otklonila se sumnja, koja je njegovu dušu često morila, a na mesto njeno došlo je milo i radosno saznanje.Prazni dani minulog života njegovog dobiše obilate naknade.I on poče po novo verovati u tihu sreću skromnoga ali punog blagoslova ognjišta svog, svoga gnezda, koje će rado sviti sada. Jelenu je ćesarici Ani i njenom dvoru prikazao monah Isaija. — Uzvišena ćesarice, evo tvojoj milosti i zakrilju privodim listak sa stabla, na kome sam i sam bio do sada jedna i to po gotovu suva grana! — reko je tada Isaija. Ana je Jelenu primila sa svom ljubavlju materinskom. — Bogu hvala što mi je dao i treću kćer ! — reče ona, kad poljubi Jelenu u čelo. Jelena je odmah postala nerazdvojna druga Mari, koja je već sve od Gojka bila saznala, a dobra Vidosava osećaše se i sama ojačana u dobrim željama svojim prema kući ćesarice i njenih prijatelja. Tako život pođe napred veselije i bujnije... Vojska iz dramske oblasti bejaše gotovo sva prikupljena, a od važnijih vođa očekivaše se samo još Ljuboje.On stiže baš onda, kad se u gradu povede reč o njemu i njegovom zadocnjenju, i ako je bilo župa udaljenijih koje su već bile stigle. Ljuboje je doveo na hiljadu ratnika. Pa čelu viteškog pohoda jahao je Ljuboje u bogatom zlaćenom odelu vojvodskom s visokim kalpakom, na kome se lelujala čelenka i veliko šareno pero nojevo.O bedrima mu je visio široki paloš sa pozlaćenim balčakom, koji se završavao zlatnim krstom.Levom je rukom držao uzde krupnoga vranca bez belege a desnu je spustio na koleno.Za njim su išla dva časnika a do njih trubač na zelenku.Na čelu konjanika, koji su u lepom i pravilnom poretku išli, jahao je na dobrome belcu stegonoša.Široki i zlatom izvezeni steg sa dvoglavim orlom i krunom držao je stegonoša u desnici na dršku od bojnoga koplja.Za njim je išla konjica, a za konjicom vojnici, koji su se peške borili.Ceo pohod završavahu ljudi, koji su vodili tovarne konje s vojničkim i logorskim potrebama. Viteški odred Ljubojev ušao je u dramsko logorište lagano i svečano oko zaranaka krasnoga dana prve jeseni. Sav logor, sav grad i njegovo podgrađe ustaše i krenuše se da vide najkršnije momke, najbolju opremu, najbolji deo dramske vojske. Kad Ljuboje uđe u logorište i pozdravi ratnike sa starom ćesaricom i njenim dvorom, grmnuše hiljadama grla radosnim klicanjem, koje se više nikako i ne prekidaše, pa ni onda, kad se Ljuboje zaustavi na praznom polju, gde je imao ulogoriti svoju vojsku.Stegonoša visoko uzdiže steg pa tri puta zavitla njime po vazduhu, da vidi sva vojska.Za tim siđe s konja i pobode steg.Vojska pristizaše i razređivaše se.Pratioci tovarnih konja požuriše se za njima, i za časak se u polju zabeleše novi lepi čadori Ljubojeve vojske. Logorske vatre planuše, svirka i pesma nastaše, a u tom se i suton uhvati. Ljuboje ode u grad, u kome je do sada veći deo svoga službovanja proveo. On bejaše sad preporođen.Gledaše drukčije, otvorenije i veselije, a govoraše otvoreno, nezamišljeno. Kad se malo posle kucnu peharima sa svojim starim drugovima i prijateljima, Ljuboje pričaše: — Svaki mora da odboluje snove mladosti.To nije ni mene mimoišlo.Ali, hvala Bogu, dođe trenutak, kada se čovek osvesti.Tako je i sa mnom bilo.Kad prođe sanak, dođe groznica osećaja, a posle nje — zdrava duša, čisto srce, krepka volja.Tako je braćo!Pijmo pehare rumenike, Božjeg blagoslova!Pijmo, ispijmo do dna, i živimo za čast i ime svoje i svoje otadžbine! Malo docnije uđe u sobu Gojko, koji dolažaše iz Anina dvora. — Braćo, — reče on. — Trenutak je tu. Za neki dan smo još ovde, a posle polazimo u ime Božje! - — Živeo !—radosno se odazvaše vojvode. — Dobar si glasnik! — dodadoše drugi. — Sad je stigao glas od svetloga i moćnog despota.On će ovih dana stići ovamo sa svom svojom vojskom, a kad primi i naše junake, poći ćemo pravo ka Drenopolju.Ali ima jedna mala nezgoda.Kralj Vukašin je skupio svoju vojsku u Skoplju, i krenuo se sa njom preko despotovine svetle braće Dejanovića.On će u Velbuždu uzeti i njihovu vojsku, koja se tamo letos sakupljala, pa će onda u ime Božje preći granicu neprijateljsku.Ali u toj vojsci nema kraljevih sinova, nema naročito junačkoga mu sina Marka.A to je šteta, velika šteta!Marko je s braćom morao ostati pred onim delom kraljeve vojske, koju je kralj bio poveo na Nikolu Altomanovića.Baš kad je Marko mislio poći ovamo — tako javlja kralj našem despotu, a on nama — napao je na njegovu vojsku Altomanović.On misli, da se koristi našim ratom s Turcima. — Prokletnik!Izdajica! — zagrmeše vojvode. — Al’ nek se dobro drži posle naše pobede nad Turcima! — dodadoše neki. — Pa ni to nije sve, —- nastavi Gojko.— Kraljev zet Đurđe Balšić, koji mu je bio saveznik protiv Altomanovića, kao da je okrenuo list i prevrnuo verom. — Gle, gle! — On je trgao natrag svoju vojsku ispred Altomanovića, i smera da napadne na kraljev grad Prizren. — Pomogne li Bog nama, Balšić je svršio ! — reče Rajko odlučno. — Za to će — dovrši Gojko — biti u našoj vojsci tri junaka manje.Ali opet —- — Dosta smo i mi Turcima! — odazvaše se ostali. Bilo je veče u veliko, kad su kod kamena za sjahivanje, usred dvorišta, stajale Jelena i Vidosava, razgovarajući se o vojni, koja je na pragu Jelena, govoreći s Vidosavom, uoči nekog konjanika, koji uđe u dvorište, pa ga neopaženo posmatraše, a kad on bejaše blizo, ona upita Vidosavu; — Kako se zove ovaj vojvoda! — To je taj tuđin, velmoža Toma Teologita, — odgovori joj lagano Vidosava. Jelena čisto zadrhta.Znala je već iz obaveštavanja s Rajkom, da je Toma uzrok njene onolike tuge i žalosti.I Rajko, koji se u vrtu zareče, da će još sutra dan odmah raskrstiti s Tomom, zanesen nenadnom srećom svojom, zaboravi na to.Tek kad je saznao za Tomino zločinstvo i prema Jeleni, planu po novo i odluči da učini svoje još pre polaska cele vojske. Jelena sada zadrhta, ali se brzo pribra, i ponosito diže glavu.Toma, idući lagano na konju, prolažaše već pored njih, gledajući ih ispod očiju.A kad bi sa svim blizo, Jelena ga jasno ali prezrivo pogleda pa okrete glavu na stranu. Toma stiže svome dvoru, a i one odoše Ani. Toma sjaha i uđe unutra. I ako se vraćao iz logora, ipak do kuće bejaše misli o vojni zamenio drugim mislima. — Te oči? — reče u sebi, kad uđe sam U sobu. — Gde sam ih to mogao videti?Gde?— pa mu preko pameti prelažahu različite slike i scene iz šarenoga mu života. — Sve jeste i opet — nije.Al’ te oči! Hodaše sobom gore i dole. Na jedan put stade i lupi rukom o ruku: — Ona je! Stojeći tako nekoliko trenutaka, zamisli se po novo, pa opet reče: — Ona! I on se jako strese... Pogodio je! Za malo dana stiže u Dramu i Uglješina vojska a sa njom Uglješa, despotica Ljuba i vojvoda Bogdan, čovek u najboljim godinama, osrednjeg rasta, jakih mišica, dobre duše al’ namrštena lika. Kad se serska i dramska vojska sastaše, prolamaše se nebo i razlegahu se gore od veselih ratničkih klicanja, a Uglješa bejaše zadovoljan dramskim odeljenjima. Tu je vojska imala da se odmori tri dana, pa da se sva krene put Drenopolja. Bila je već polovina meseca septembra, a blaga jesen kao da bejaše skupila svu draž svojih dana te ih smesti u sam početak svoje vlade. Uglješa i Bogdan, kome se ukazivaše svaka čast, svakog dana izlažahu iz grada, te obilaziše vojsku, i još se ni jedan put ne vratiše u grad neveseli i nezadovoljni. Jedne večeri Uglješa sazva ratničko veće na kome određivaše nove dužnosti vojvodama i izdavaše naloge za prethodnu spremu pre polaska. Najviše bejaše iznenađen — Toma Teologita.Uglješa na njegovo mesto za zapovednika vojske cele dramske oblasti naimenova vojvodu Gojka, a Tomu pozva da se nađe uz njega — despota -— svojim savetom i znanjem. Veće veselo primi tu novinu, a kad Gojko oduševljenim rečima ponovi Uglješi, kako mu stavlja na uslugu mišicu i mač, glavu i život, zahori se velika dvorana od radosnog klicanja. — Budi vitez, kao što si i do sada bio, pa si mi brat a ne mlađi! — odgovori mu Uglješa. Toma je bio od jeda zelen.Ne rekavši ni reči, jedva dočeka kraj veća.A tada se brzo povuče u svoj dvor. On je već znao, da je bio stao na poslednju i najvišu lestvicu časti, koju je mogao ovde imati.Odatle se samo mogao spuštati na niže.Zato je gledao da to spuštanje ne dođe, bar ne tako brzo.Ali sad je ono već otpočelo.Uklonjen je s najvidnijeg mesta u istočnoj polovini Uglješine despotovine, a na nj je uzdignut najveći protivnik njegov. Vredi li više ostati ovde?Ne, ni u kom slučaju ne!On je pažljivo sisao slast, gde god ju je mogao naći, kao što vredna čela ne ostavlja u vrtu ni jedan cvetak.Nije se samo dotakao onoga — čega nije mogao.On je imao oči za lepotu i volje za uživanjem.To je tražio i većinom našao.Sad će nastati vojna, za koju on nije u stvari nikad mario.Teško bi u nju stupio, i da je ostao u časti, koju je do malo pre imao.Ovako — nikako. On ovde više neće ostati.Ide, al’ kuda? Da Vizantija nije tako jadna, tamo bi mu bilo ponajpre mesta.Ali ona ne može njemu dati ono, što on traži.I još nešto.Ne može ona srušiti sreću njegovih neprijatelja.Zar da tamo sluša on, kako se oni, koji ga oturiše, slave i veličaju, kako odnose megdane na bojnom i ljubavničkom polju ?U ovim je krajevima jedan još gospodar, kome on nije služio.A taj je gospodar silan, krepak i mlad.On će za neki dan ukrstiti oružje svoje sa serskom i dramskom gospodom.Njemu valja pomoći, da pobedi, da njih salomi, uništi, a njega — pomagača — da opet uzdigne. Njegova je odluka gotova. Bilo je pola noći, kad se sporedna mala gradska vrata s južne strane otvoriše, da propuste -— begunca Tomu Teologitu... Nekoliko trenutaka posle toga neko kucnu na prozor Jelenine sobe.Ona ustade i priđe prozoru.Na polju je mesečina, te mogaše odmah poznati Rajka. — Ti si, Rajko? — Ja.Važne ti glase donosim.Toma Teologita umače sa svima svojim grehovima. — Neka ga gospod ukloni daleko od ove kuće, od nas i svih čestitih, — odgovori Jelena. — Ne, nije tako.On je svrgnut. — Znam. — I žigosan time. — Znam. — On treba da plati glavom zločin prema tebi, prema meni, Gojku, Mari, ćesarici.Sve se bejaše skupilo, da se slomi nad njim, a on hoće da izbegne. — Ipak će ga stići ma kad. — Ali on odlazi da smišlja i izvršuje nova nedela. — Šta? — Odjuri da traži nove žrtve, novu Jelenu, Rajka — — Prokletnik!On ne sme stići nikakvom cilju više. — On odjezdi da spremi nove zamke nama- — U njih treba njega uhvatiti. — I da neprijatelja srpskog imena, mož’da, pripremi da nas dočeka. — Ali zar nema u ovom gradu junaka, koji će učiniti kraj biću njegovom? — Ima! — I ruke, koja će se posvetiti? — Ima! — I žerava, koji će stići njegovoga konja? — Ima ! — Pa hoće li se vitez požuriti ? — Da! — A ko je on? — Ja! Iz Jelene progovori opet amazonka: — Bog ti bio u pomoći! — Ne očajavaj, nadaj se.S Bogom! I Rajka nestade. Po svršenom veću Uglješa s Gojkom ode u Anine odaje.Tamo bejaše Ana, Mara, Jelena, Ljuba i Vidosava. — Učinio sam po želji vlastele, a znam da nisam ni vašu volju prekršio, — reče im blago Uglješa. — Tuđina Teologitu uklonio sam sa dosadašnje mu časti, koja je pripala časnijem, — i Uglješa pokaza rukom na Gojka. — Što god ti uradiš, dobro je ! — odgovori Ana. — A sada i najbolje ! — dodade despotica Ljuba, pa produži: — Dobra majko!Nije jedna suza kanula u tvojoj kući zbog tog tuđina, a ti nisi ni znala.Naša mila Mara— — Šta?Mara? — začudi se Ana. — Jest, ona će ti mnogo pričati, — produži Ljuba — pa ćeš znati onda, i šta je moglo biti s napadom na tebe, i šta je prepatio plemeniti vitez — Ljuba pokaza na Gojka — i drugi junak, Rajko, a dušu njegovu kakvom bojom zna slikati tek prošlost dobre devojke, Jelene! Ana od čuda klonu i sede, a Ljuba joj zadovolji prvu radoznalost. Ana jedva verovaše, pa se i sama poče dosećati. — Saznao sam sve to i ja, — reče Uglješa — pa sam znao, da on i bez toga ne bi smeo ugaziti u vojnu, a da bude ovo što je.Ali mi je on za neko vreme bio potreban baš za to što je tuđin, jer u mojoj despotovini ima mnogo tuđina njegovoga roda.Mnogu sam bedu srećno minuo samo zato, što sam u trenutku upotrebio pogodnu ličnost, koja je mogla tvoriti mnogo zala pa ipak dati koristi, a ne znati čime i koliko koristi.Za izmirenjem crkve, koje sam preko posrbljenih Grka izvršio, morao sam još neko vreme popuštati, dok je sve uravnjeno i prokrčeno.Danas više ne razlikujem u mojoj despotovini ništa drugo, do samo verne podanike.Sutra, prekosutra ukrstićemo, Božjim blagoslovom, oružje s neprijateljem, i tada ću videti, koliko sam dobro učinio, tako radeći. Svrgnuće Tomino i uzvišenje Gojkovo obradovalo je sve i svakoga u gradu, al' nikoga više od onoga, koji je u duši najviše patio — od Mare. Ona je sad već bila potpuno uverena, da joj je granuo dan sreće i Božjeg blagoslova... Malo posle stajali su u vrtu Gojko i Mara.Razgovor je bio živ, pun, kao što im je i srce bilo nade puno. — Još ću da ti govorim, viteže! — govoraše Mara Gojku. — Duša se moja raskravila, pa tuga sa nje otiče, a ja se žurim da ti nejasnim rečima kažem što srce oseća.Čuj me još malo, i ako znam, da ti je najmilija zabava, da s mislima svojim i dušom govoriš! — Odista mi je takav razgovor najmi liji, kad sam bez tebe! — A sada? — Samo mi daješ maha krilima osećaja i razuma, da se lakše uzdignu do shvatanja sreće naše.Ti, je li, više ne strahuješ za me? — Ne.Kad vidim, kako junački dereš maticom, rasecajući talase velike zlobe ljudske, ja se i sama čeličim, a neki sveti oganj dušu mi zagreva. — Tako je.Budi bezbrižna..Mož’da još sutra polazimo — — A ja ću ti slati pozdrave po oblacima, vetru, uzdahu, no lakoj tici, suncu i svetlim zracima njegovim! — Vojna neće dugo trajati.Azijatska se sila ne može meriti s našom snagom.Ovim se vitezima niko odupreti ne može.A kad se posle pobede vratimo, ne brini se, ako na meni bude rana s viteškog megdana — — Ja ću ih izvidati! — U napred evo da ti platim trud! I Gojko je svim žarom plamene ljubavi svoje zagrli, pritište na grudi, i na čelo joj stavi prvi, tako dugo žuđeni, poljubac... —- Maro, moja Maro!Ti si moja sa blagoslovom Božjim — — I mojim! — oglasi se Ana, koja iziđe iza guste vreže bršljana, što se obavijaše oko jednog drveta.Za njom se pojavni Vidosava. Mara, preplašena, lako ciknu, a Gojko zbunjen, okrete se strani, odakle im priđe Ana. — I ja vas blagosiljam! — ponovi Ana. — Ja znam već sve! — Ja sam bila, mila Maro, izdajica za ovaj mah, — radosno se požuri Vidosava. — Hodite, deco, — reče Ana, pa im stavi ruku na glavu, kad oni klekoše. — Bože, ti spoj, ti blagoslovi! Mesec zasija u punoj svetlosti, izišavši iza oblaka. — Tako se vama rađa novi život! — dodade Vidosava. U koliko je sunce jače osvajalo, u toliko je prostrano logorište velike dramske vojske postajalo sve praznije.Gusta odeljenja odvajahu se sa svojim stegovima i zapovednicima, te se puštahu putom, što vodi istoku preko granice za Drenopolje. Stari je monah Isaija odslužio svečanu službu za srećna puta srpskog despota i njegove vojske.Nikada nije starac tako pojao, nikada se nije tako duboko dušom posvetio u molbi Gospodu, niti je ikada jače osećao sveti poziv svoj, da bude tumač misli i grešnih želja ljudskih pred licem Gospoda Boga! Sve se, što bejaše za megdana, krete, a u gradu ostade od muških samo nešto slugu i staraca. Napred, pred svom vojskom, jahao je u zlatnom ruhu na bogato ukrašenom žeravu despot Uglješa, a oko njega bejahu veliki vojvoda Bogdan, vojvoda Gojko i nekoliko starijih i mlađih vitezova. Despotica i Ana sa svitom svojom pozdravljahu na prvom bedemu vojsku, koja pored njih prolažaše.A mnogo ženskinje iz podgrađa i okoline s nejakom dečicom i zaostalim starcima stajahu pokraj puta s obadve strane. Kad Uglješa bi pored despotice, kliknu muški i otvoreno: — S Bogom! — pa obode konja. Gojko jedva stiže da mahne rukom, pa se pusti da ne izostane za despotom. — S Bogom, gospodaru! — S Bogom, vojno! Konjica u trku prolažaše. — Bože, Bože, — reče neko od onih što posmatrahu vojsku, — koliko li ima vera ovde? — Koliko ? — odgovori drugi, — sve je to jedna, srpska vera. — He, brajko, ima tu i Grka i Vlaha! — Pa ako!Opet je, velim ti, sve jedna vera. — Dabogme! — umeša se treći. — Za veru i polaze na nevernika. — Vera će i pomoći, da se pobedi nekrst. — Bože daj!Al’ i mišice i pamet viteških gospodara vrede mnogo. — Nego šta misliš?Kud oni, tu sve živo. — A da šta bi bilo, da se srpska gospoda ne zauzeše protiv zla, što nastupa! — Sam ih Bog vodi! — Tako je. Za silnom konjicom naiđoše pešaci, a za njima ponosnici i druga posluga. Kad već prilično bejaše izmakao sa svojim pratiocima, Uglješa opazi na vrhu stene, ispod koje je kraj puta studenac, nekoga, koji, s drvenim krstom u ruci, prekrštaše kroz vazduh njega i nepregledne redove vesele vojske. Uglješi oči sevnuše još jačom svetlošću, a rumen mu poli obraze.Poznao je — atonskog pustinjaka... Kad se velika vojska despotovine Uglješine i vojvodine Bogdanove izgubi za plavim bregovima, koji je zakloniše od željnih pogleda onih, što ostaše u Drami — prestadoše zvoniti zvona sa zvonika a Drama i logorište ostadoše pusti, tihi i nečujni. Despotica se Ljuba za časak povuče u samoću, pomoli se po novo Bogu, pa uzdahnu a preko pameti joj preletahu najlepše slike najradosnijih časova iz bračnog joj života.U očima joj zablistaše suze i jedna se skotrlja pa joj ovlaži obraz i pade na ruku.Ona se trže, pa brzo, da je ko ne zateče, obrisa suzne oči, i truđaše se, da bude veselija...Kako je krasan rastanak njen bio!Despot se vrlo dugo zadržao u logoru sinoć.U gradu su mnogi od ljudi bili pospali, a od ženskih niko budan ne bejaše.Samo ona očekivaše svoga gospodara.A njega jošte nema.Tako ga je više puta očekivala.I zora je po kadšto zateče, njega nema, al’ i ona ne trene.A kad je umornu savlada i prevarom osvoji san, ona na mah skoči, jer joj se učini da čuje rog, koji objavljuje Uglješin dolazak.I u tome se ne prevari.Radosna poleti svome vojnu u zagrljaj.Ali je sinoć Uglješa došao neopažen, te mu nije mogla ni jednog koraka prići u susret.On je bio vrlo veseo, pa se i ona razdragala. — Došao sam sad k tebi, da me minu svi boli, svaka tuga, svako očajanje. Pa joj je onda govorio dugo i živo, govorio je i kao despot i kao muž, i kao junak i kao čovek od srda, pa kad je hteo da kruniše reči svoje, priđe ka prozoru i očima tražaše zvezdu svoju.Ona ne opazi, kako ga se teško kosnu srca, što joj o sjaju svoje zvezde ne mogaše ništa reći.Ona je slušala samo njegove reči i njima se zanosila. A sad, kad je despot otišao s vojskom, oko nje je mirno i tiho, pa se i ona nešto izmenila.Postala je rasejana, jako zamišljena... Tako je prošlo nekoliko dana, i despotica je već bila, zabave radi, na pozlaćenom đerđevu svome počela neki vez.Jednog je dana radila lagano, misli su joj se sve više otimale i odlazile preko nekih neprohodnih urvina, kuda ona pije nikad u veku prošla, gledala je u mislima provaliju, ispod koje je maleni potok kvasio velike stene, a na vrhu provalije ukaza se na konju neki junak, koji je jurio pravo u propast...Ona skoči, oturi đerđev, prekrsti se, pogleda okolo sebe pa priđe te pogleda, šta su ruke, same sebi ostavljene, za te časove izradile.Čelo joj ispuniše bore, a ona tužno posmatraše — žalosnu vrbu, lako obeleženu na đerđevu u mesto malenog krina, koji je u početku htela. Puna teške slutnje iziđe brzo u dvorište, gde stajahu Ana, Mara, Jelena i Vidosava, a monah Isaija pričaše im nešto živo i veselo... Ana je u poslednje vreme pod teretom briga i bremenom vremena znatno klonula, a vojna, o kojoj očekivahu glasove svakoga časa, držaše slabe živce stare ćesarice zategnute i uzbuđene. Vidosava je imala sada dva puta više posla u društvu s despoticom i Marom, a Jelena, naviknuta na nevolju, trpeljivo snošaše teret, ali se i nadaše. Mara se ipak prevarila u svojim očekivanjima i datoj reči Gojku.Ona sebe do sada ne poznavaše, jer sad vide, da je mekša, mnogo mekša, no što je mislila... Despotica Ljuba priđe ka njima. Monah Isaija pripovedaše, da je došao ovog časa konjanik od despota Uglješe, i da je doneo prve, dobre glasove.Despot javlja da je sa svojom vojskom prešao granicu i stupio u tursku zemlju, da neprijatelj u strahu iščezava, i da će se za dan dva njegova vojska sastati s vojskom kralja Vukašina, koji je opseo Plovdin, i ostavio despote Kostadina i Dragaša Dejanovića, da ga sa svojom vojskom prinude na predaju, a sam se krepu da se sastane sa Uglješom, pa da zajedno napadnu na tursku prestonicu Drenopolje, koje će mož’da i bez boja zauzeti. Svi se jako obradovaše, glas prolete kao munja kroz grad i podgrađe, a zvona udariše na blagodarenje i bogomolju.I posle nekoliko trenutaka iz crkve se, u kojoj bejahu despotica i ćesarica s ostalim i narodom, čujaše oduševljeno „Tebe Boga hvalim“ i „Vazbranoj vojevodje“ Isaije, služitelja Božjeg oltara. Toma je, izmaknuvši iz Drame, znao da će se svaka pretpostavka u gonjenju njegovu osnivati na uverenju, da je on udario najkraćim putem do granice. Za to pođe putem, što ide južno ka Krstopolju, pa se onda dohvati puta, što se odvaja na istok i preko Mosinopolja i Periteoriona prelazi granicu pa okrećući na sever udara na Didimotiku do Drenopolja. Kad se osetio dovoljno zaštićen u oblasti turskog carstva, Toma uspori bežanje, pa se češće i odmaraše. Na putu iz Ipsale za Didimotiku Toma srete kod stare, dobro mu poznate, grčke krčme jedan mali odred bogato odevenih konjanika turskih.Oni se spremahu, da produže put za Ipsalu i dalje, pa se moglo opaziti da se žure. Toma stiže baš kad oni usedahu na kolje.Zagleda se u vođu njihovog i učini mu se poznat. Pozdravi ga grčki. Onaj se iznenadi, pa i sȃm odgovori grčki.Toma brzo pritera svoga konja ka vođi, koji već bejaše useo zelenka, pa mu nešto brzo govoraše. Vođa se sve više čuđaše, pa sumnjivo mahnu glavom.A kad Toma produži govor, kojim je očevidno uveravao vođu o nečemu važnom, vođa mahnu rukom svojima, da odsednu, pa i sȃm siđe s konja. Dok su se ostali čudili, šta to može biti, Toma i vođa produžiše na samo razgovor, lagano se udaljujući od krčme putem. Taj vođa bejaše glavom čuveni Jevrenos-beg, jedan od najveštijih ratnika turskih, poturica grčkoga porekla. On govoraše Tomi: — Sultan Murat je u Maloj Aziji.Opseo je s vojskom grad Bigu.U Drenopolju je glavni naš zapovednik Lala-Šahin, al’ vojske ima vrlo malo.Silan je strah ovladao u Drenopolju, od kad se čulo, da je sudar sa maćedonskim vladarima neizbežan.Despot Uglješa živi je strah za naše.Posle dužeg razmišljanja i savetovanja odlučili smo, da ponudimo mir despotu.Toga radi ja sam i pošao.A pogodbe su mira za nj povoljne.Nudimo obavezu da na njegove zemlje nećemo napadati pa ni na zemlje njegovih saveznika, već smo voljni priznati mu i stareštvo, pa i danak plaćati, ako se drukčije ne može mir iskupiti. — Ne, ja velim ne! — odgovori mu Toma — Despot Uglješa već kuca teškom rukom svojom na vašu granicu.On ne ide ovuda, i vi ga nećete sresti.Sa mnom hajdete natrag u Drenopolje.Ja znam i Uglješu i njegovu vojsku.Jesu hrabri, jesu mnogobrojni, ali nije sreće u njih.Ja ću vam biti na usluzi.Poslušajte me! Jevronos-beg razmišljaše, a Toma lukavo dodade: — Ili još bolje: ne mora Lala-Šahin o tome ništa ni znati.Mi ćemo svršiti posao srećno i ranije, no što on i pomišlja.A slava biće tvoja! To pomože. Slavoljubivom Jevronos-begu to bejaše najjači razlog, i on reče: — Dobro, vratimo se lagano u Didimotiku da dokonamo.A ti mi daješ dovoljno razloga da verujem, da si pošten čovek.Ti si progonjen, veliš, s toga, što si navaljivao da se rat ne počinje? — Da, čestiti pašo! Pratioci se skameniše od čuda, kad Jevrenos-beg naredi, da se konji obrnu natrag Dan hoda od Drenopolja na severozapad ka Plovdinu nalaze se Črnomenski Lugovi na levoj strani velike reke Marice.Lugovi se sa severne strane završuju velikim potokom, koji malo niže, presecajući put utiče u Maricu, a još dalje na severu uporedo sa njim teče još jedan potok, koji se, tako isto, uliva u Maricu.Između ta dva velika potoka, s istoka i zapada i bujne Marice s južne strane prostire se prostrano i ravno krasno polje, koje se duboko sa severa završuje povećim visovima. Tu bejaše sastanak Uglješine i Vukašinove vojske, tu i prvo logorište udružene srpsko sile južnih srpskih gospodara. Odatle se spremaše vojska srpska da grune na zidine turskoga Drenopolja, koje bejaše zbog toga u strahu i trepetu. Bilo je pred veče 25 septembra 1371 godine. Od veselih ratnika, koji znaju vrednost svoje snage, vri, tutnji zemlja, ječi vazduh. Bezbrojni čadori prekrilili polje kao tice labudovi.A junačka vojska peva i uživa u viteškim igrama, kao da ne pođe u vojnu već na svadbu najboljega junaka svoga... Na jednom se mestu bacaju ratnici kamena s ramena. — Ha, ništa je to, brate sa primorja.Tebe je žarko sunce razmazilo, te ne poznaješ snage planinske, — veli jedan sa plačkavičkih katuna Dejanovićevih mladom ratniku s obale Orfanskoga Zaliva. Pa onda uzima i sȃm težak kamen od petnaest oka i njime proba podbacivanje.Izmače se korak nazad, pa kroči napred, povi se i oturi kamen daleko napred, pa zadovoljno dodade: — Ne rekoh li?Nit’ me ko dobaci a kamo li prebaci! Priđoše drugi i počeše brojati stope rastojanja. Pa onda uzeše i drugi Orfanci. Snažno zapinju i vešto odbacuju ali katunjanima ne dobacuju. Znoj im se cedi niz lice, a oni ne prestaju. — Junaci, Bog s vama! — priđe im jedan drugi sa Strumice. — Zar nađoste da se sa njim nadbacujete?Svi ste vi junaci i vrli vitezovi, zna to sva kraljeva i despotova vojska, pa zato baš i hoće da se pred vama pokaže ovaj sa katuna više Radovišta.Njega je vila, kad još dete bejaše, u planini zadojila, pa mu, ovako malom, dala snage za četiri druga.On to krije sada, a kad je bio dete i sam je pričao.Zna on reći i za što je to bilo.Okupite ga, da pripoveda ako ne sve a ono bar onoliko, koliko mu neće biti zazorno. Orfanskim junacima čisto bejaše milo, što ih ne pobedi kakav običan ratnik, pa rado navališe na onoga, da i njima poveri tajnu snage i veštine svoje... Ispred jednog čadora nadmeću se vojnici u skakanju. — Koliko mi kopalja, neznani brajko, daješ? — pita jedan, koji se sprema da osvetla obraz sebi i svojima u skakanju. — Tebi iz Kukuša vojvode Bogdana ?He, koliko da ti dam?Dosta će ti biti i polovina ovoga moga zemljaka Skopljanina.Ne dopada ti se?Hajde, zasluži više! Onaj se, malo ljutit, krete i podvati nogama zemlju, a družina ga radosno pozdravi. — Meri, brajko, sad! — reče on ponosito. — Vidi koliko sam izostao iza tvoga zemljaka, ili je, čini mi se, on od mene. — Al’ ti si, bez sumnje najbolji među svojima iz Kukuša? — priseti se Skopljanin. — Pa da vidiš, nisam baš ni rđav, jer, Bogu hvala, takih u nas i nema.A hoćeš li da posvedočim belegu?Ja ne bežim sa megdana!... — Daj čuturu međedinom opšivenu! — viče ispred jednog čadora neko iz družine, što je u okrug posedala. Jedan vojnik iziđe iz čadora i iznese veliku čuturu s vinom. — Tako, dakle, vi u planini čuvate stado?Ovo vam je u pomoći! — našali se jedan, kuckajući čuturu. Ona pođe od ruke do ruke okolo. — Nije naše vino tako.Malo je bolje, a ovo je iz Plovdina od loze plovdinke.Natočih kad se malo pozabavismo tamo, dok Azijate u grad saterasmo. — He, da znađah za ovu rumeniku, dok tamo bejasmo, bih se i ja izmolio da opsađujem Plovdin! — doseti se drugi... — Al’ gusle, gusle ovamo! — u veseloj družbi jednoj dovikuje jedan. Gde ćemo gusle sad naći? — Kako gde?Ta zar ne znaš, jad te ne znao, da ono nit’ je kuća, nit’ je u njoj ljudi, gde gusle ne gude!Ako si ti Bogme bez toga pošao ja nisam.Nezgodno mi je sad ići čak do čadora našeg, al’ vala ne mogu ti bez gusala, kad mi samo na um padnu. — Hajde, požuri se! I malo posle, a pevač okupio oko sebe četu skušalaca, koji se stekoše, da čuju pesme o svetom kralju i boju na Velbuždu, o smrti vojvode Momčila i o drugim junačkim delima... — Pevaj, pevaj, sinko, sreća ti vazda pevala! — govoraše pod čadorom svojim stari dvoranin Blagoje jednom mladom grčkom pevaču, koji držaše u rukama citru. — Pevaj Bogme, brajko, ako nećeš sada ja kada ćeš! — dodavaše onaj drug Blagojev, što mu u vrtu pomagaše protiv napadača Rajkovog. — I hoću! — oduševljeno prihvati mladi pevač. — To mi je sve, što imam.Kao što se sve okreće oko zemlje i njoj služi, tako i moje živovanje ne može se zamisliti bez ove moje mile citre.Kad sam ljubio, ona je ljubav slavila; kad sam sa ljubavi plakao, ona je jecala; kad sam pehare praznio, ona mi je nektar sladila; kad se životu zaradujem, ona je tumač moje radosti; kad smrt poželim, ona mi peva pogrebnu pesmu!Ona mi je I otac i majka, i brat i sestrica!Ona mi je jedino blago!Drugi — vele — imaju otadžbinu, a ja ni to.Rodio sam se na malom ostrvu u Arhipelagu.Ljubav me, čista ljubav, dala svetu, pa zato ne zapamtih roditelje.Idem, pevam veseloj družbi, bio sam i u mnogim logorima, mnogog ohrabrio a mnogog podsetio, čega se ne bi mož’da setio pred smrt.Pošao sam sad s vojskom vojvode Bogdana.I njemu sam pevao.Ala je to vitez!Vino i pesma — to je njemu sve.A to, Boga mi, lepo stoji njegovom ozbiljnom izgledu, mnogo lepše, no što neki misle.Pa hajde da i vama što otpevam! Pevač oproba citru, pa posle stade udarati i pevati: „Il’ voliš crne oči, il’ su ti plave milije? „Ako si junak od megdana, ti ljubi crno oko i crno vino pij! „A ako dušom pevaš i šarne snove snivaš, za plave oči podaj sve! „Jer crne oči, morska dubina, kazuju strast al’ i neveru. „A šta je drugo viteška ljubav i ratna sudbina? „Plave su oči beskrajno nebo Božje milosti, blage i tihe al’ stalne i nemenljive ljubavi. „Pa opet, opet — poljubi crne oči i krvav traži boj, ako hoćeš da budeš vitez pravi i da te slavi pesma moja!” Na vratima od čadora pojaviše se Gojko i Rajko. — Krasno, mladi pevaču! — reče Gojko — i ako bi se istini tvoje pesme moglo malo i prigovoriti.Al’ ništa zato, pevaj! Pevač se pokloni, a kad oni produžiše dalje po logoru, on sede i zapeva drugu pesmu, rekavši: — Sad jednu grčku.I ova je bila grčka, al’ vojvoda Bogdan hoće da mu je pevam srpskim rečima... Gojko i Rajko prolažahu redom pored čadora gore i dole, desno i levo. — I tako ostade u zalud moja žurba.Tome ne stigoh, a pouzdano držah, da ću ga ovim putem, kuda i vi dođoste, stići, — govoraše Rajko. — Ipak ćemo ga stići kad tad! — odgovori Gojko. — I ja tako mislim. Produžiše ćuteći.Posle nekog vremena Rajko reče: — Iz Drame nikakvog glasa? — Stigao je glasnik despotu.Sve je zdravo i mirno i veselo našoj izvesnoj pobedi, — odgovori Gojko. — I tvome skorom venčanju! — Koje neće, brate, biti bez tvoga. I odoše dalje u veselom razgovoru... U velikom svilenom čadoru na sredini logora kralj Vukašin, despot Uglješa i vojvoda Bogdan razgovaraju se o ratnom pohodu svome. — Mi ćemo se još noćas ovde odmoriti, pa ćemo sutra poći na Drenopolje, — veli kralj Vukašin. — I ono će nam pasti u krilo kao zrela voćka, — dodaje bezbrižno vojvoda Bogdan. — Bože daj! — veli Uglješa. — Naša je vojska snažna.Broji preko šezdeset hiljada ratnika.Turska je sila manja.Ima nas po četvorica na jednoga njihovog.Ali ne zaboravite, da pobeda nije uvek na strani jačega.Ona se još radije kreće, da bude mio gost mudrijem. — Nadmudrio sam lukave savetnike nemoćnog i povodljivog cara — odgovori malo osorno Vukašin. — Ne zaboravi, Uglješa, da mi svet ne upisa u greh do sada nesmišljenost. — Ne rekoh ružne reči, — veli dostojanstveno Uglješa. — Ali ne zaboravi, brate, da se teška pogreška ne može učiniti dva puta.Ona traži maha samo za jedan trenutak.Više joj ne treba, jer je svoje postigla. — Pa šta hoćeš ti? — prekide ga Vukašin. — Ne mnogo.Prvo, nek se pokore dvojica trećem — — Ja — ne! — upade mu Bogdan u reč odlučno. — Onda ćemo sva trojica četvrtom! — bolno reče Uglješa. — To bi bio koban dan!—dodade Vukašin. — Mož’da i noć! — završi Uglješa. Za nekoliko trenutaka nastade tišina, posle reče Bogdan: — Kaži ostalo. —Sve ističe iz toga, — odgovori Uglješa. — Moja kruna ne trpi slabiji sjaj, tvoja pamet ne priznaje slabiji razlog, a Bogdanova samostalnost ne sluša tuđu volju! — reče Vukašin. — Ali ne zaboravi, kralju, da naši skiptri i crveni sandali nisu bez prekora. — — To neću — grmnu Vukašin. — Ni bez kletve! — gromko dovrši Uglješa. — Nevolja državna nagoni nas da u ime njeno glave dignemo! — oštro govoraše Vukašin. — Ona nas sada goni, da glave priklonimo jednoj glavi.Danas je dužnost najumnijoj glavi, da bude na svome zapovedničkom mestu.To mesto nije moje il’ tvoje il’ njegovo — ono je svojina sreće i časti srpskoga juga i — opomeni se, Vukašine, — doma gonjenih Mrnjavčevića. Uglješa je govorio jačinom proročkoga glasa. Vukašin omekša: — Istina je.Nek mine ova noć, a kad sutra sunce grane naći će naše misli u jednom umu i žudnje u jednoj duši. — Nek tako bude ! — pristade i Bogdan... U tom se i mrak na zemlju spusti.Hiljadu logorskih vatara planu za čas i osvetli mrklu noć, a život u logoru posta još življi.Izmešaše se stari i mladi ratnici, sa raznih krajeva dveju despotovina, jedne vojvodine i kraljevine, a nada svim šarenilo nakupljenih dobrovoljnih ratnika i levenata. Samo još pobodeni stegovi označavahu po prostranom logoru središta pojedinih župa i gradskih uprava. A kad još ponosnici, koji vodiše tovarne konje, prineše vojsci potkrepe u dobrom vinu i brašnenicama — stan zabruja od veselja i bezbrojnih priča, što se počeše nizati kraj logorskog ognja. Dobri konjici, koji su isprekrštali prolaze oko čadora, kao da bejahu uznemireni tolikom živošću, te nemirno kopahu nogama i rzahu. Ali taj život prekrati bura, koja otpoče jakim vetrom, a za njim sklopi silna kiša. Vatre se počeše naglo gasiti, a mnogi se ratnici skloniše u najbliže im čadore, ne znajući po pomrčini naći svoje. Kad se ratnici stadoše uklanjati od vatara, žuraše se od jednog ognja do drugog neki krupan starac, vojnik iz Dejanovića vojske.On raspitivaše za čador vojvode Gojka iz Drame. Niko ga ne znade po mraku pravo uputiti, i on lutaše i dalje po logoru s oštrim kopljem i nožem u ruci i štitom o levom ramenu. Taj strašni ratnik bejaše glavom onaj mirni starac pastir, kod koga je Gojko nedaleko od Radovišta prenoćio na svom putu za Žegljigovo. On lutaše i onda, kad u logoru sve spavaše tvrdim snom. Silnoj kiši, koja nikako ne prestajaše, odupiraše se samo jedna vatra gotovo na samom južnom kraju logora, gde bejaše vojska triliskog ćefalije Rajka. Rajko ne bejaše zaspao.On je ležao do samih vrata od čadora, kao daje hteo da prkosi kiši, koja ga, kad je vetar sa strane nanese, dohvati kapljicama.Ležeći tako, gledaše u vatru, koja se, u početku jako, založena, već bejaše predala sudbini da, kao i ostale, utrne. U jedan mah Rajku se učini da pored vatre prolaze lagano dvojica na konjima.Napreže vid i spazi, kako se jedan odvoji i vrati brzo natrag putem ka Drenopolju, a drugi lagano produžavaše pokraj same vatre naviše uz potok prema Črnomenskim Lugovima.Kad konjanik bi kraj vatre, odlomi se komadić od panjića, koji je dogorevao, rasplamte se za trenut i malo posle ugasi, ali Rajku posluži njegova svetlost, da pozna konjanika. — On je! — zadrhta Rajko, skoči i pritrča mrkovu, koji je, dobro pokriven, kisnuo na polju. U tom i poslednji plamičak ognja utrnu. Hrt je naišao na zečji trag.On dalje ide po nagonu. Begunac oseti gonioca.Gonilac se namerno na begunca. Beguncu bi jasno, šta gubi, bude li stignut.Goniocu nije tajna, šta begunac dobija, ako umakne. Begunac gonioca ne zna ali sluti.Gonilac begunca zna, al’ greh mu ceo ne sluti. Beguncu je put malo poznat.Goniocu je tek u bledom sećanju. Obojica obodoše konje. Begunac okrenu konja i preskoči potok, pa se uputi severoistoku ka Tundži, koja se kod Drenopolja uliva u Maricu. Gonilac ne izosta. Konji se poviše, zemlja tutnji, kišne se barice dele. Begunac ide, da spase glavu iz dželatske torbe.Gonilac ide, da metne glavu u torbu. Zmaj goni đavola. Begunac će u mrkloj noći lako otići s konjem u provaliju, naići na visoke obale bez mosta, razmrskati se o stenje ili onesvesnuti, lupivši o stare grmove. — Ako! On samo toliko misli. Gonilac ni toliko. Ali beguncu nije taka trka prva Gonilac samo njih i zna. A kakvi gresi? Beguncu dolaze samo iskrice, koje mu u sećanju bude prošlost. A jedna zasja malo jače, i on na njenom sjaju vide poslednji prestup svoj u najvećem obimu. Bejaše mu jasno. Traže ga razorena sreća čestite devojke, uvređena čast besprekornog viteza, ponižen ponos čitave zemlje. On se pripi uz konja, a ostruge se izgubiše u rebrima dobrog nosioca. Kud juri gonilac? Za ubicom prve radosti i tihe sreće svoje, za junakom bez vrlina, za osumnjičenim izdajicom! I dobri mrkov grabljaše napred pod novom opomenom na dužnost njegovu. Kiša je već popustila ali se vihor snaži i obnavlja. I kiša stade, a on se razuzda. Huje stoletni grmovi, ječe brda, razležu se dolovi, talasaju se Tundža i Marica, a vrh svega fijuče vazduh kao da pišti pod kletvom stoletnih grešnika. Ni jedne zvezde, ni jedne vatre, nigde ognja, iskre, svetlosti. Zna li begunac, kuda ga sada nosi već u pola iznemogli dorin njegov?U početku: da; sada već: ne. Gonilac ni onda ni sada. U divljoj huci uzbunjene prirode začu se topot potmulom lupom Begunac je naišao na most. Gonilac napreže sluh. Potmula lupa presta pa opet nasta.Begunac je sišao s mosta, gonilac na nj naišao. Među njima je, dakle, samo toliko rastojanja, koliko je dugačak most. To znaju sad obojica. Konji sustaju al’ se naprežu. Dalje grabe i lete. Ko zna koliko vremena jezde?Begunac za celo ne, gonilac još manje. Vek je sad dug koliko i most.Što kraći most, kraći i vek. A kuda li prođoše za ovaj dobar sahat vremena?Da li idu poljem? il’ gorom? il’ brdom? il’ vodom? il’ putem? il’ stranputicom? Al' to je sakriveno od svesti njihove. Koliko puta naiđoše i obiđoše smrt ? Toliko, koliko puta konji kročiše u brzom letu svom. Vihor — al’ se opet nešto čuje. Al’ nije kiša sa neba već zemlje, kiša, što je oba konjica gotovo u isti mah digoše jureći preko rasplinute rečice! A prvi kvasi kopitama drugoga. Tu Su. -Begunac i gonilac čuju jedan drugome dah, osećaju plamen mržnje međusobne. Begunac izvitla mačem više glave. Gonilac spremi teški paloš, držeći ga, rukom za balčak, na ramenu sa vrhom daleko i pravo napred isturenim. Strahovito lupi, zveknu i jeknu nešto. Verna životinja razmrska teme o tvrdo stenje, što obeležava početak kamenitog brda i pade mrtva. Begunac se povede, a oštri paloš naiđe na vrat i glavu njegovu, i ne zaustavi se. Gonilac se sa uslužnim mrkovom svojim skrha preko pobeđenoga begunca i dobrog konjica njegovog. Al’ mrtvi — Toma Teologita za nj više ne hajaše! Kad je kiša prestala, rasterana jakim vetrom, koji se s nova podiže, sa tri strane neprijatelj priđe srpskom logoru. U tačnom redu i gustim grupama konjica se turska razdeli na tri dela na severnom kraju Črnomenskih Lugova.Dva odeljenja zaobiđoše srpski logor sa gornje severne strane njegove, pa se jedno primače severoistočnom a drugo severozapadnom kraju i prvim najbližim čadorima srpske vojske.Treće se odeljenje spusti niz potok črnomenski pored samog logora pa se zaustavi na polovini istočne ivice logorske.Južnu je stranu graničila bujna Marica, a zapadna strana, od kuda je došla sila Vukašinova, bejaše otvorena. Lagano, kao što otrov ulazi u krv zalazeći sve dublje u telo nošen krvnim tokom, uticaše turska konjica sa golim sabljama u rukama.Svako se odeljenje razdeli na po nekoliko redova, i svi u jedan put stadoše pažljivo ispunjavati dugačke prazne prostore među poređanim čadorima.A ti prolazi odvodiše sa svake strane do same sredine logorske.Pored svekolike opreznosti ipak prvi grabljahu da što dublje uđu u stan srpski neopaženi. Nije dugo trajalo to uticanje, jer se turska vojska, jedva četvrtina ukupne srpske bojne sile, u dugim, mestimice prekinutim, linijama brzo utapaše u logor srpski. U prvim redovima čadora triliskog odeljenja, koje bejaše pa udarcu turskog odreda što sa istočne strane napadaše, začuše nekoliko ratnika u dva, u tri maha tutanj, nalik konjskog topota, i neku nejasnu zveku, koja se s vremena na vreme pažljivo otklanjaše. Jednome se učini odjek vihorova jauka, drugi mišljaše da je lepršanje iskislih stegova, a treći se ne mogaše razabrati u raznolikim glasovima, koji dolaziše nejasno i neodređeno. Al’ kad se još jednom ponovi sumnjiva zveka, neko ispod čadora jako viknu: — Ko je to? Odgovora nema.U mesto njega on ču neke uskorene korake. — Ko je to? — grmnu vojnik ponovo, u u pola ustade a srce mu zakuca brže. Ni odgovora niti kakvog znaka. On poćuta i oslušnu. Ne ču ništa.Htede se opet spustiti, al’ mu se učini da ču glasan govor. Skoči i malo pognut pođe ka izlazu iz čadora. U tom se trenutku sa svih strana oko njegova čadora zahori: — Alah, il-Alah! To ne bejaše glas ljudske pitomosti i srca, koje zna da nije večito.To bejaše rika ranjenoga tigra ili uzdah podzemnoga sveta. I kao tuča na rodnu njivu spusti se ruka svakog konjika turskog na žrtvu, koja mu bejaše najbliža. — Alah, il-Alah! — ponavljaše se stokratno, valjajući čitave talase zabune na logor, koji se na mah prenu iz kobnoga sna. — Oružje! — Junaci na noge! — Azijati! — Izdaja! — Konja! — Oružje i konja! — Alah, il-Alah! — Prevara! — Bože, pomozi! — Žerava, žerava mog! — Vojvoda!Gde je vojvoda! — Držimo se! — Alah, il-Alah! — Naš steg! — Znak, kakav znak! — Bože, oprosti! — Uzbuna! — Vojvoda! — Pomoć! — Despot! — Alah, il-Alah! U moru različitih uzvika, straha, iznenađenja, zabune i očajanja, junaštva i pregorevanja, u času izvesne smrti — nastade strahovita seča Čadori za trenut oka dignuti, pogaženi, pokrhani i polomljeni; konji, što su oko čadora privezani dremali, poplašeni se otkidoše i sa izvrnutim sedlima i spuštenim uzdama jurnuše levo i desno, napred i nazad gazeći i tlačeći sve, na što naiđu, udarajući i ubijajući nogama, dok i sami ne padnu pod teretom zadobijenih udara i rana; vika i piska, jauk i kletva, dozivanja i odzivanja, vrištanje konja, zveka sabalja i štitova, fijukanje džilita i kopalja — pomešaše se u jedan strahovit glas, koji se odbijaše u kotlu, gde je među bregovima logorište, te se sa jačom snagom vraćaše onima, od kojih poteče. Vihor utišavaše po kad što svojom jačinom ljudske glasove, donoseći malo posle sa dalekih krajeva nerazgovetne zvuke i lelek još veće bede i nevolje. Prvi redovi bejahu najviše iznenađeni i koristeći se njihovom zabunom, konjica turska prodre brzo duboko u logor, ali do središta ipak ne dospe. Mnogi ne bejahu zanoćili pod svojim čadorima, mnogima oružje ne bejaše pri ruci a mnogi se ne mogahu dočepati svojih dobrih konja.Ali taki ne bejahu svi.Dokopavši se konja i oružja, drugi za časak znadoše sa koje strane neprijatelj ulazi u logor. Ratnici se ustremiše jedni na druge, pa što u noćnoj tmini dade kome Bog. U najvećem okršaju, što se na ivicama sa svih strana logora vodio, zahvatajući sve jače ka srcu ratnog stana, iz sredine se začuše kroz burnu noć tanki zvuci ubojnih truba, koje strahovitom cikom svojom zvahu na uzbunu. Ti sitni i brzi zvuci izazivahu i hrabrost i strah.Oni ječahu i dovikivahu, da su svi na nogama, da svi znaju za nevolju i da se svi složno odupiru, ali govorahu sem toga Turcima, da je veliko more srpske sile, gde oni utonuše, a srpskoj vojsci da je opšta pogibao i kralju i despotu onaka ista, kakva je i prostom pešaku i skromnom ponosniku. A tada se zače opšte klanje u svemu prostoru, i da noć ne krije neprobojnom crninom svoga prevesa videlo bi se, da se barice od kišnih kapljica davno već izgubiše prema potočićima junačke krvi... — Vojvodo Ljuboje! — grmljaše Uglješin glas s konja, — gde je najbolja vojska moja? — Ovde je, despote; opasali su neprobojni zid od svojih grudi i štitova oko tebe.Paloš turski ne dohvati tebe! — Vojvodo, ja hoću napred da zaplivam u mutne talase turske krvi.Rasklon’te se, junaci! — Despote, ni jedan se neće maći.Ja sam ih zakleo, da svojim kostima stvore bedem za odbranu tvoju, kad grudi njihove budu za to nemoćne! — Vojvodo, opozovi zakletvu, da mi ne izleti strašna reč, koja žigoše izdaju.Ja hoću spasa svima a ne sebi! — Despote, pobedio si me Al’ pusti mene da pre tebe poginem Otvor’te izlaz, junaci! — Najviše što ti mogu dopustiti: budi uza me!Napred, junaci! — Živeo despot! I kao bujica grunuše gusti redovi krstopoljske vojske sa despotom i svojim vojvodom, te za čas raščistiše prostor oko sebe. — Živeo despot ! — prolamaše se vazduh, raznoseći daleko na sve strane logora nove nade u srećan svršetak. Turci se pokolebaše. — Alah, il-Alah!- valjalo se iz daljine, ali ovi, koji se stekoše u sredini logora, glavom platiše smeli pokušaj svoj. — Napred, vitezovi! — kliknu Uglješa a vihor prihvati njegovu reč Trube oko despota ne prestajahu davati znake srpskoj vojsci. Uglješa obode konja, i on kao strela polete kroz noćnu tminu.Ostali za njim. Naiđoše na četu vojnika.Trube oglasiše znak, a četa kliknu: — Živeo despot ! — Alah, il-Alah ! — riknu novi talas turske sile i slomi se na despota i njegov odred. U krvavu seču utonu sve... — Još sjaje zvezda nad Prilipom! — kliktaše kralj Vukašin, kad se sukobi na severoistočnoj strani logora sa Turcima. — Junaci, smelo napred!Nije to sila cara Siniše, koga ipak pobediste.Junaci, napred!Nije to vojska silnog Matije Kantakuzena, koju s mukom razbiste. Turci odgovarahu jednim uzvikom: — Alah, il-Alah! To bejaše opšta lozinka njihova. Pod Vukašinom pade konj, pogođen kopljem u grudi. U isti mah se, dohvaćen džilitom, zaljulja na svome konju jedan krajišnik do Vukašina. — Konja! — viknu Vukašin. — Evo, odgovori krajišnik — uzmi moga vranca.To je poslednja usluga, koju kralju mogu učiniti. I svladan teškim ranama junački krajišnik klonu konju na vrat, pa pokuša da se skine, al’ ga snaga izdade i on pade pod noge turskoj konjici, koja s nova pridolažaše. — Vitezovi, najbolji junak izdiše.Osvetimo ga! — vikaše Vukašin, kad usede krajišnikova vranca. — Živeo kralj! — Alah, il-Alah! I ponovo se udariše grudi u grudi. Stari ratnici drže se viteški, a kad osete da su se proredili, ponovo se okupe oko kralja, i novom snagom daju otpora. Al’ turska vojska bolje znađaše mesto, na kome je, i kralj poče sa svojima korak po korak odstupati dublje u logor... — Nek naše krilo dođe sebi, za ostale ne brinite, — reče vojvoda Bogdan, kad sa svojima uđe u seču na severozapadnoj strani logorskoj, da povrati red. Turci i ovde vešto i odlučno napadoše. — Vojvodo, ti se možeš skloniti.Na strani, od kud dođe danas kraljeva vojska, nema još neprijatelja, — reče jedan od Bogdanovih stegonoša. — Tebe nije trebalo ni povesti! — ljutito odgovori Bogdan. — Varaš se, uzvišeni vojvodo ! — uvređen stegonoša reče. — Ovamo dolaze samo junaci! — dodade Bogdan. — S Bogom, vojvodo !Oprošćavaj! — takim prekorom ožalošćen pisnu stegonoša, pa obode konja i zapade u najljuću seču. - Za njim! — viknu Bogdan, pa sa ostalima jurnu na gusti buljuk Turaka. — Živeo vojvoda! Al’ Turci i ovde odgovoriše fanatično: — Alah, il-Alah!... — Našeg viteškog ćefalije nema!On je morao prvi poginuti! — vikahu Rajkove stegonoše, potisnute sa ostatkom svoje vojske bliže sredini bojišta. — Ko? — viknu neko. — Ćefalija Rajko! — Živ je još njegov pobratim Gojko!Za mnom, junaci! — Živeo vojvoda Gojko! — grmnu ohrabrena vojska, pa za Gojkom utonu u seču, koja se u sredini bojnog polja sve većom žestinom obnavljaše. Vojske se izmešaše, lomeći koplja i kršeći mačeve. — Junaci, ovuda je put u večni život.Ko je vitez, neka ne oprašta! Tako grmljaše Gojkov glas, a Labud, krvlju okupan, zavrišta i skoknu tri koplja u napred. — To je njegov glas!Hvala Bogu! — reče glasno sedi ratnik, starac sa Radovišta, pa sa ostalima naže za Gojkom. Gojko zapade u najgušću seču. Jedan turski konjanik izmahnu na nj palošem, a starac ga kopljem skide s konja, pa i sam, proboden sa strane, pade na zemlju. — Hvala Bogu, ja sinu vratih, što ocu bejah dužan! — prošapta starac, pa se nesvesno zanese. A sva ova lomljava vođaše se na krajnjoj desnoj strani guste lese, koja se oko Uglješe neprestano savijaše. — S Bogom, desnice moja! teško jeknu neko. — Više nećeš nikome prebacivati viteške belege kamene! — Još sinoć sam svakome izmicao u viteškoj igri i junačkom skakanju, a sada čekam, da me kopite konjske raznesu, — uzdahnu malo dalje neko. — Da se još jednom krenem, polako — ah! — i on se stropošta ponovo na zemlju, ogrezao u krvi. A boj se sve jače raspaljuje... — Da strašne noći, da silne žalosti! — uzdisaše mladi grčki pevač, držeći svoju citru. — Sinoć pevah dobrim starim dvoranima čestitog dramskog gospodara, a sada već više ne mogu oni čuti moju citru!Padoše, braneći svoga vojvodu.Vešti guslar nadmetaše se sinoć sa mnom, a mlada dobričina jedna hvaljaše plovdinsko vino, kad im priđoh.A sada su gusle raslupane, i mesto vina čestiti je mladić prolio plemenitu krv svoju!Ja volim ove ljude.Ja cenim vojvodu Bogdana.A on je, mož’da davno već otišao Bogu na istinu!Šta će i meni život!Citro moja!Sinoć si još pevala o crnim i plavim očima, a sutra može gavran piti oči moje!Oprosti, ali — ti mi više nećeš trebati!Evo, ovo, što nogama gazim, bez sumnje je mač kakvog poginulog viteza.On će mi sada dobro pomoći. Mladi pevač oštrim mačem preseče žice na citri.Žice tužno pisnuše, a pevaču oči zasuziše. — Tako!S Bogom! Poljubi citru, pa je odbaci, a sa mačem u desnici pohita ograšju, gde ga je hladna smrt neminovno čekala... Kraljeva vojska odstupi lagano do središta, gde se držaše Uglješa, a vojvoda Bogdan tražeći vezu sa njima i sam se krvavim koracima približi sredini. Sve se tu sleže, i bojni beo dostiže vrhunac svoj. Ali sad nasta nova nevolja.U gusto sabijenim redovima mnogi padoše od bratske ruke, a noćna tmina primi tako prolivenu krv na svoju dušu. Tada se razleže razbojištem glas turski: — Hadži-Il-beže! veseli se, primiče ti se pomoć Jevrenos-bega! A gusti redovi srpske vojske počeše se razređivati i odvajati levo i desno u pojedine gomilice, bijući neprestance boj na dugoj liniji dok trajaše jednoga ratnika.Pojedine se čete povlačiše jugu ka Marici te u njoj mnogi, teško ranjeni, nađoše grob svoj. U tom i zora zabele; za malo — pa videlo poče jače osvajati. Hladan je vetrić pirkao po razbojištu ispunjenom hiljadama poginulih ratnika, polomljenim kopljima, svilnim stegovima, ubijenim viteškim konjicima od megdana, a natopljenom potocima ljudske, i srpske i turske, krvi.Pusto čadorje stoji razvučeno, pokrhano i poderano. Mnogi se junak još bori sa dušom, neki se upinje da se digne, da bol olakša i pada dole iznemoglo, stotina izdiše snivajući jednu kap vode.A gdegde žerav, koji je negda leteo od munje brže, stoji kraj mrtva ratnika pa tužno vrišti, a za tim kopa nogom i hrže, ne bi li probudio dobroga gospodara. Marica teče mutna i krvava, i odnosi konje i junake, toke i čelenke. A sa severa se od planinskih ogranaka žuri nepregledno jato crnih gavranova. U prazorje pade u Maricu kod samog mosta, što niže krvavoga razbojišta prelazi na drugu, desnu stranu njenu, još jedna žrtva tužnoga pokolja. Kad se sklopiše krvavi vali Maričini nad njom, jedan mladi Turčin, koji je stajao na obali odakle se žrtva i predala Marici, uze zagledati na dvoje prebijen mač.Bogati ga ukras bojna mača iznenadi, i on pusti pogled niz mutnu vodu, kao da tražaše junaka, koga samrtno ranjena poseče na obali uzevši mu ostatak oštroga mača.Ali se žrtva ne javljaše više.A kalpaci i čelenke, što krvavom rekom plivahu, ne privlačiše pažnju mladoga Turčina. Na jedan put mu se učini da čuje topot konjski.Posluša bolje.Mož’da su đauri?I on se brzo skloni niz Maricu, bacivši prelomljeni mač. Posle nekoliko trenutaka na most stupiše mož’da poslednji, koji se sa srpske strane vraćaju kući.To bejaše vojvoda Bogdan s Rajkom, Ljubojem i još dvojicom svojih pratilaca. Oni iđahu na konjima lagano, više u očajanju nego u opreznosti.Pređoše most, pa se uputiše pravo poljem, kad jedan od pratilaca obode konja i priđe Bogdanu. — Vojvodo, sumnje nema, ovo je mač kakvog našeg velmože.Nađoh ga tu kod mosta. Oni stadoše.Bogdan uze mač, od koga se držak sa gornjom polovinom bejaše sačuvao.Ruka mu zadrhta i klonu, a on tužno dodade: — Mač kralja Vukašina!I on dakle! — I kralj? — Da, i on! Junacima zablistaše suze u očima.Uzeše mač i poljubiše. — Njegovo je znamenje! — dodade Rajko. — Dosta je kletve na tebe palo, — govoraše malo posle kao za sebe vojvoda Bogdan maču.Ali si se ti ipak salomio u borbi za Srpstvo.Sveta desnica, koja te nosila!Večan ti pokoj, junački kralju ! Suze mu ponovo linuše, on opet poljubi dvoglavog orla na dršku, i krenu konja. U silnoj tuzi pođoše za njim i ostali. — Moja je rana laka, — reče malo posle Bogdan. — A tvoja, viteže? — upita on Ljuboja. Ljuboje iznemogao i bled, držeći se usiljeno u sedlu, pogleda Bogdana, htede odgovoriti, ali mu reči zastaše.Glava mu klonu na prsa. — Njegova je rana bez prebola, — reče Rajko lagano Bogdanu. — On neće živ videti Drame.Blago njemu! Ućutaše, a malo posle Rajko dodade: — Al’ sa čim se ja vraćam?Teško meni!Docne stigoh iz potere za krvnikom.Ja sam dužan krvi srpskom. rodu! Lagano su tako odmicali... Četvrtoga se jutra zabeleše daleko u magli vrhovi tvrde Drame. — Ja idem putem krstopoljskim, — reče Bogdan. — Moram se žuriti da svoju vojvodinu zaštitim sa solunske strane, sa koje je vazda najslabija.Oprostite, braćo!Prosti junače! — i Bogdan zagrli Ljuboja. — Vojvodo — s Bogom — vojvodo... i Ljuboje klonu na konja. Rajko ga prihvati, pa ga skidoše, i spustiše na zemlju. Ljuboju se lice smrači, zagleda se u Rajka nepomično, mahnu levom rukom i — sklopi oči. — Brate! — pisnu Rajko i zagrli Ljuboja. — Ćefalijo, nosi ovaj prelomljen mač kraljevom Marku i reci, da žrtve odoše brzo jedna za drugom! — završi Bogdan. Dan hoda na zapad od onog krvavog polja kod Črnomenskih Lugova a blizo puta, što vodi u Plovdin, nedaleko od Srpskog Gumna pojavi se na bregu, koji strmo padaše, u krvi i ranama ogrezao vitez. Jedva se držao na konju, koji se lagano spuštaše niza strmen.A kad siđe dole između dva brega naiđe pod jednom žalosnom vrbom kraj studenca na jednog vojnika, glasnika braće Dejanovića. Glasnik pomože ranjeniku da siđe s konja, pa ga pridržavaše i spusti na travu ispod žalosne vrbe. — Ti si glasnik? — upita lagano ranjenik. — Jesam.Svetli despoti Dejanovići šalju me da viteškom despotu Uglješi i kralju Vukašinu odnesem radosne glase: juče je pao Plovdin u naše ruke! — Ne idi.Tebe nema ko čuti više.Bolje otidi u Dramu, i kaži da si ti učinio poslednju uslugu despotu Uglješi.Reci, da si ga ovde sahranio, ovde ispod ove žalosne vrbe ili mi, ako voliš, kopaj grob onde više, na onom obronku.Pozdravi sve — ah — sve — i despoticu, i kaži da je Uglješa činio svoju dužnost, ali da ga je — zvezda — zvezda izdala... Glasnik jedva dođe sebi od bola: — Avaj nama! — bolno pisnu, pa pokri lice rukama, kleče pored Uglješe i od srca zajeca. — Junače, — dodaj mi — malo vode — prozbori Uglješa. Glasnik zahvati u lipovu koru vode i zapoji despota.On ćutaše, teško dihaše i sklopi oči.Posle ih polako otvori i sa naprezanjem skide prsten sa desne ruke.Pruži ga glasniku, htede nešto reći, oči mu još jednom življe sevnuše pa se sklopiše, i — ugasiše na svagda! Prošla je ponoć, a u dvoru Lala-Šahina u Drenopolju još traje veselje. — I sam se Alah sa svojim moćnim prorokom raduje! — veli jedan časnik turski u velikom mermernom predsoblju, iz koga vode široke kamene stepenice na polje. — Tako je, — odgovara mu njegov drugar. — I sultan je zadovoljan.Baš kad je pobedonosno ulazio u buntovničku Bigu, stigȏ mu je glasnik naše pobede. — Hvala Alahu i proroku, a kako smo Plovdin bili ponovo izgubili i kako su se đauri nadali, mogao je i drukčije glase sultan dobiti. — Hvala i srećnom slučaju.Kad je bila najveća nevolja javio nam se u pomoć jedan nepoznati tuđin — đaur.On je i odveo naše u stan neprijateljski, pa ga je posle nestalo.A Hadži-Il-beg, koji je sa njim bio pojurio našima, videći da se đauri ne nadaju napadu, nije imao kad da ide do Jevrenos-bega, koji je sa vojskom čekao na polovini puta između Jedrena i Črnomena.Sam sa svojom vojskom, koja mu je bila pri ruci napao je, a Jevrenos-beg došao mu je posle u pomoć.Odvažnost Hadži-Il-begova donela nam je pobedu.Većina je, istina, od naših izginula, ali smo pobedili. — Zato je Hadži-Il-beg sada u velikoj časti kod svakoga.Sultan mu je u radosti poslao zlatnu sablju, a šta će tek biti kad sultan stigne amo!I veliki ga Lala-Šahin sada časti.Njegova je zasluga, što su već stigli — i ako je tek dve nedelje od boja — poklisari srpskog vojvode Bogdana i Dejanovića, koji napustiše odmah Plovdin.Svi oni nude pokornost i danak.A zemlja hrabroga Uglješe, koji nam zadade najveće jade, već će se početi zauzimati našom vojskom. — Sve je dobro!Maču smo našli megdana.Ali i velikom proroku Alahovom valja pridobiti novih slugu. — I to će biti.Lala-Šahin želi da se i to večeras počne.Prvo će doći na red najplemenitiji.Onaj junačni đaur, što je ranjen i poluživ nađen na razbojištu, biće mio proroku.Đaur se malo oporavio, od velikog je, bez sumnje, roda.Ponuđeno mu je, da primi svetu veru našu.On je odbio.Noćas ćemo upotrebiti kolo.Ono će pomoći.Hodi sa mnom! Obojica siđoše niz velike kamene stepenice, koje se sjaju na mesečini.Jedan zapovedi nešto stražaru, koji je bio na stepenicama, i stražar ode. Posle nekoliko trenutaka zazvektaše teški lanci, a u njima priđe prvi rob — vojvoda Gojko. Okružen jakom oružanom pratnjom Gojko stade pred časnike. — Opomeni ga naše ponude, — zapovedi jedan časnik tumaču. Tumač upita Gojka, hoće li se pridružiti zastavi moćnoga proroka Alahova. — Nikad! — bejaše lagan ali odlučan odgovor. — Kaži mu, — zapovedaše već gnjevan časnik turski tumaču — da će biti docne, kad se, bačen na kolo, bude pokajao. — Nikad! — ponovi Gojko. — U mučionicu, na kolo, nek mu se raskinu prkosni — Kao avet probi se kroz redove Gojkovih čuvara — atonski pustinjik. — U ime Boga i krsta! — viknu on i pruži Gojku go nož. Gojkove oči sevnuše ponovo već izgubljenim sjajem.Steže desnicom nož, i pre, nego što preplašeni Turci mogahu i pomisliti, šta im valja raditi — šiknu krv iz plemenitog srca njegovog. U tom kao besom gonjen izlete iz odaje, gde su se gostili, jedan derviš. On se zaustavi na širokim mermernim stepenicama, što se spuštaju pravo u dvorište, pa očajno ciknu, što ga grlo donosi: — Pravoverni!Budite se i ustanite!Najveći junak naš Hadži-Il-beg glavom je platio svoje junaštvo, koje nam je donelo Srb-sindigi, srpsku pogibiju.Zavidljiv slavi njegovoj, sada ga na gozbi otrova Lala-Šahin!Naša će sila rasti i poplaviti brda i doline, reke i dubrave, otići će daleko u hrišćanski svet, ali njoj nema večnoga života.Proći će vekovi, pa će se zgaženi krst dići, a potomci izginulih Srba na Srb-sindigiju ljuto će nas kazniti.Nama će Alah uskratiti milosti svoje, kad prvi vitez naš pade kao žrtva zavisti! Derviš kleče i diže ruke prema mesecu: — Zakloni lice svoje od nas prokletih! U nemoj tišini blage jesenje noći strahovito se razlegaše kletva fanatičnog derviša. Mesec zađe za oblake, a pravoverni čuše kletvu i zadrhtaše od straha... U dvorištu manastira svetog Jovana Preteče sretoše se jednog dana pred veče dve monahinje.Jedna bejaše despotica Ljuba — sada već monahinja Jefimija, a druga njena sestra Mara.Sa njom iđaše pogružena Vidosava, koja svoje dobre gospođe ni sada ne ostavljaše. — Sestro, ti si plakala? — upita Mara. — Grehota je, ali jesam. — I ja. — Još su mi blizo dani varljive sreće u ljudskom životu, još su krvave rane na duši mojoj.Još ne mogu da sa tim raskinem.Blago i urese, znake taštine zemaljske, — dadoh svetoj obitelji; dadoh Jeleni, da njime vida rame hrabrih ratnika u družini viteškoga Rajka i Marka kraljevog; dadoh tužnom glasniku sa Srpskoga Gumna.Ali to dadoh rukom, a duša — duša još boli. — Bog i njegova milost! — Bog i njegova milost!Bog je bio milostiv našoj dobroj majci.On je nju primio pre no što je mogla čuti crne glase sa tužnog razbojišta. Obe se prekrstiše i poluglasno dodadoše: Mir i pokoj vam, mučenici! — Sestro, — reče malo posle Jefimija, — svi oni izginuše za veru, za ime i čast.Al’ dokle oni ginuše, ne kretoše se drugi gospodari srpski.Il’ bejaše Božja volja da steg odbrane srpske pređe u druge ruke?Budi volja njegova! Za tim sve tri lagano uđoše u ćeliju starog Isaije. Na rukama njegovim izdisao je — atonski pustinjak. Monahinje priđoše i klekoše, a Isaija produži tiho svete molitve. Malo posle pustinjak otvori oči: — Blagosloveno ime srpsko !...Proste prve žrtve protiv nekrsta!...Primi me, Gospode, i oprosti grešnom, al’ ja mišljah da vršim tvoju volju... Za tim se pritaja i mirno sklopi oči.Isaija mu spusti glavu na uzglavlje i prekrsti ga još jednom. Vetar duhnu i suvo lišće obnaženog drveća pozne jeseni zašušta, razletajući se dvorištem.Kapci se na oknima zatresoše a dah prve zime stade na zapovedničko mesto svoje. U taj se mah Isaija naže nad samrtnikom, pa diže glavu i reče monahinjama: — Pomolimo se Gospodu za dušu njegovog raba, dobrog pustinjaka. JANKO M. VESELINOVIĆ PRIPOVETKA IZ SEOSKOG ŽIVOTA SA 12 SLIKA ŠTAMPANO U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBIJE CENA 2 DINARA JANKO M. VESELINOVIĆ PRIPOVETKA IZ SEOSKOG ŽIVOTA PREŠTAMPANO IZ „OTADžBINE“ ŠTAMPANO U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBIJE NjENOM VELIČANSTVU, KRALjICI NATALIJI DELO OVO POSVEĆUJE Od kako je gavran pocrneo, veće galame nije bilo u malenom selu Salašu, nego što je bilo onoga dana, kad je čiča Ilija Nedeljković udav’o svoju jedinicu Anđeliju.Sleglo ti se tu sveta tma božja!Ljudi, žene, devojke, dečurlija — vri k’o u košnici....Prijatelji sa strane posedali po rastovim klupama, piju rakiju, i, uz rakiju, pričaju čiča Iliji o njegovom prijatelju Pantiću; kako je to „valjan“ i „sladak ”čovek“, kako su mu zadrugari „mirni ljudi“ i kako se „lepo žive“...Komšije posluju oko peciva.I oni razgovaraju o Pantiću, i, — da je sve onako, kako kažu — potvrđuju krnjavim bardakom....Čiča Ilija trčaše na sve strane.On je i razgovar’o s prijateljima, i nadgled’o pos’o; zaviriv’o u kuću, gde se jelo gotovi, i u kačaru, gde se piće toči.Usturio tunos na pola glave te se lepo vidi, kako mu se, sa sede kose, sleva znoj niz zborano čelo i slepe oči....Smiljana njegova domaćica, samo miri redare.Ove se prokletnice opile — pa izgiboše; — Zar ćeš ti mene učiti kako se čorba gradi? — Ta nije Miljo, ludo, ja samo velim.... — Šta veliš - a?....Ukloni — de se, jer ću te kutlačom po zvezdi? — Koga, jadna? — Tebe! — viknu Miljana, i priši još nešto što se ne piše u knjige. — Eja, tužna ti si! Miljana zamanu kutlačom. — Miljana, Petrija!Šta vam je bog s vama bio! Što ste poludele, što ne pijete tu rakiju? viknu Smiljana. — E boga mi! — reče Petrija, pa dokopa tikvu. U taj par čiča Ilija rupi u kuću. — Šta radite vi? — Redujemo — odgovori Smiljana. — Samo požurite — reče i izađe. Redare se po jedared obrediše pa ućutaše.... Neke od žena stoje u avliji a neke se zabile u sobu.Govore žene, govore, pa nameštaju: kako se Anđa „u srećan čas rodila,“ kako će — ako umedne — proživeti, „k’o bubreg u loju“....„Ej bože!... da li mi je da i ja moju tako udomim!...“ uzdiše jadna — a druga joj kroz suze progovara: „eja, sejo moja!.. da mi je samo živa, pa da bi otišla u najsiromašniji dom!....“ Devojke stale uz plot pa samo šapuću...Šta li to, bože, šapuću?...Ko zna!.. ne može jedan čovek sve znati!....Deca se okupila oko oguljena junca pa ga zagledaju i uzvikuju: „Ajoj g’ava!...“ „Nuto, nuto rodovi!„Aj, evo meni node!..“ Mlada vođevina Anđelija beše u vajatu.S njom su bile još dve drugarice, Ilinka i Stanija, i tetka Spasenija.Ona beše spremna.Obukla je od svog odela samo ono što je trebala da obuče; ostalo će joj se doneti.Na njoj duga, bela košulja išarana oko vrata i duž rukava crvenim i plavim pamukom; po košulji — s preda opasala „lekedov;“ na nogama čarape išarane raznim pletivom; dugu kosu oplela u perčin — u koji nije upletala „uročice“ i „kalajlije“ — pa je spustila niz leđa. Bila je, vala, i naočita.Odrasla, krupna pa zdrava.Čelo visoko, obrve crne, tanke pa se sjaje; oči crne pa velike, obrazi k’o prišt, usne rumene k’o trešnje kad zarude, prsa okrugla pa jedra: lepo vidiš dojke kako opiru u košulju....Da joj saviješ ruke oko vrata, da te pogledaju one oči, da poljubiš one usne i obraze, da te taknu ona prsa, i da te zapane miris one čiste devojačke duše — pa da umreš!...Jes, boga mi!... a bog nije mala zakletva.... A umela se i vladati što je retko...Oćeš li da dočeka, da isprati, da posluži — ni varoška joj nije ravna!Nema joj mane ni u čemu — pa to ti je!Kad razgovara pametno razgovara, kad pođe devojački pođe; a kad stane s drugaricama, lepo vidiš da je odvojila. — Tako, dijete, sad si spremna — reče joj tetka — Tvoje opanke podaj Iki neka nosi, da bi i ona pošla tvojim tragom. — A Staniji? — upita ona šapućući. — Nju povuci za nos kad iz avlije pođeš....Jes upamtila? reče tako isto tetka. — Jesam tetka. — Pa onda, rano moja, ne spremaj u tvoj prtljag igle i druge stvari. — Zašto tetka? — Ne valja se! — Dobro. — Pa onda, sejo moja, kad sutra — ako bog da — na venčanje pođeš, razdreši sve zaveske i čvorove na sebi. — Oću tetka. Tako njoj lepo kazuje Spasenija o svemu pa onda reče: — E, rano moja, tako ti poslušaj tvoju tetku.Nemoj da bi što zaboravila!...Pa kad dođeš u svoju kuću ti ovako radi: prvo i prvo, gledaj da se ne zameriš svekru i svekrvi; budi uvek gotova da ih uslužiš: kud oni okom — ti skokom!Oni su ti od jako i otac i majka...Devere pazi k’o i svekra!Ti nemaš rođene braće, pa ako im se budeš dodvorila — paziće te k’o rođena braća...Sa jetrvama se pazi i slaži!Nemoj nikad da im ideš „uz kosu“, uvek popusti, jer si mlađa...Zaovice prizovi, očešljaj ih, poljubi i prošali se s njima...Dečicu izumivaj i očešljaj....Uvek se nađi u poslu!Budi svagda vesela: smeši se — i ako ti se ne smeši; pevuši — i ako ti se ne peva!...Onda će morati pomisliti da si ti valjano čeljade i da ti je mila njina kuća — pa će te zavoliti. Anđelija ćuti, Spasenija nastavi: — Pa i njega nadgledaj, dete moje.Gledaj da mu je uvek obuća čista i ometena, da ima čiste rubine — pa kad u narod izađe neka reknu: alal joj materi!Moli se bogu neka ti on zdravlja da pa radi!Nemoj da nam obraz crveni!Ja oću, kad tamo dođem, da me slatko dočekaju; neću da mi reknu ovaj i onaj i da se na me mršte!To je, istina, po teško, ali ti se promuči!Nema ništa bez muke!Mlada si, pa ti neće ništa valiti.I šta vali meni, šta vali tvojoj materi? — ništa.A mi smo se, bogme, mnogo namučile...Od čega su mi sedi ovi čupci — nisu valjda, od bela bosiljka!..Pa, rano moja, čuvaj svoj obraz i poštenje, to neka ti je svetinja!Sveta ima svakojaka.Nemoj da te poperu po ustima, jer, to bi ti ubilo i oca i majku...Volila bih te videti i mrtvu nego nepoštenu!Neka imaš carevo blago a nemaš poštenja — nisi ništa: a imaj poštenja, imaš sve!...To ti tetka kaže, pa ako me poslušaš ti ćeš me blagosiljati, a ja volim da me pomeneš po dobru nego po zlu... Kad to reče ustade i ode redarama u kuću. Anđelija dugo osta ćuteći oborene glave.Drugarice je samo glede.Onda ona pogleda po malenom vajatiću, uzdanu duboko pa sede.Misli joj leteše k’o leptirići od stvarke do stvarke.Sve što je u tome malom vajatiću, sve joj je bilo milo i drago.To beše njeno detinjstvo, koje je prošlo, i njena sloboda, koju joj oduzimaju....Eto, ovaj mali drveni krevetac!..Koliko je puta na njemu ona s majkom spavala!Koliko je puta — i ovako odrasla — turala majci ruku u nedra..Pa ovaj tavančić!Šta se puta penjala na nj!K’o da još čuje kako je mati viče: „Anđo, siđi — pašćeš!...“ Pa ove dugačke motke i ove krasne šarenice o njima!..Koliko se puta tu krila!....Pa i onog večera kad je „pare“ primila, došla je tu, te je zaronila glavu u šarenice i plakala..Pa onda, svaki ćošak u ovom vajatiću bio joj je mio i drag!...Eto, u ovom, ona je držala svoje „mlade“ ; u onom kod vrata bila je jedared bijena, što je od babinih kuršuma pravila „salivorke..“ Pa ovo — pa ono: — sve joj beše drago.Ovaj vajatić beše joj miliji od najlepšeg dvora... Pa onda babo i nana..Kako li će njima biti!Oni su naučili da ih jedinica poljubi u ruku.A kad ona ode, pa osvane jutro, a oni se okreću po kući...A ona u tuđoj kući!Niti koga poznaje — niti ko nju poznaje.I ona dvori te tuđe ljude, pa mora da se smeši i da im se umiljava, da ih naziva svojim, da služi i dvori, da joj se ne zna kad će leći ni kad će ustati, i da se ne sme ni s kim našaliti, da ih ne bi naljutila... Oči joj se navodniše a ribići na usnama počeše se otezati.Htela bi da zaplače, ali se pusto srce sledilo i okamenilo, pa oseća kako joj sa srca zima celo telo prožmava...Obuze je neki laki drhat i zevanje. „Baš je svako žensko prokleto!“ mišljaše ona. Pa onda pogleda Iku i Staniju pa reče: — Blago vama! .. Glas joj je po malo drht’o. — Kako? — upita Ika. — Lepo. — Blago i tebi! — reče Ika. — Ne d’o ti bog biti u mojoj koži! — Kam’ sreće! Anđelija razrogači oči: — Šta veliš? ! — Kam’ sreće! reče Ika. Ona je pogleda.Pogleda je takim pogledom koji je govorio kao reč: ludo jedna! — Šta ti oćeš! — viknu Ika. ’Naki momak, k’o zlatna jabuka — pa ti je još nešto krivo. — Ne manišem ja momku, ni daj bože!... ali, eto moram da ostavim svoju kuću! — Pa to bi najposle učinila.Ne misliš, valjda, da je bolje sede plesti! —Al ja se nisam čestito ni nadevovala! — viknu Anđelija.... U taj par uđe joj mati noseći sinicu sa jelom.Jadna majka!...Ovamo se gradi vesela, a sam bog zna kako joj je na srcu. — Šta radite, deco? — Eto sedimo. —Jeste li gladne? — Ja nisam — reče Anđelija. — Sedi ti, diko, te jedi, — dugo je do mraka.Ajte i vi, cure. Devojke, stideći se, uzimahu jelo iz činija.Anđelija je jela samo meteri za ljubav.Ućutale se — muvu bi čuo da proleti. — Što ste se ućutale, deco? — A ja šta ćemo? — Govorite što god! — Nemamo, vala, šta — reče Anđelija. Opet nastade tajac...Na jedared odjeknu pucanj...Ove poskakaše i povikoše u jedan par: — Svatovi!... Smiljana zgrabi sinicu pa s njom na polje.Anđeliju k’o da neko gurnu; srce joj zalupa jako.Ona zadrhta i primače se krevetu te se privati rukom za zaslon.Mog’o si lepo videti kako joj košulja na grudma poigrava.Ika i Stanija stadoše do nje: jedna s jedne, druga s druge strane.Sve tri su bile blede. — Šta je, — tu je! — reče Anđelija i uzdanu... Svatovi ujezdiše u avliju.Napred su išli konjanici (bilo ih je do trideset); pred svima jahu barjaktar i zet sa velikim barjacima.Za konjanicima su išla kola.Na svakim beše po petoro-šestoro.U prednjim kolima sedeo je stari svat sa mladoženjom; za njim iđaše kum sa deverom, za ovim svatovi, a za svatovima domaćin, čiča Stevan Pantić iz Glogovca.S njim na par sedela je njegova sna Marta, koju je poveo da se nađe kod vođevine.Bogato je Marta bila odevena i okićena.Na njoj su bleštili taliri i dukati. Čiča Ilija i Smiljana dočekaše svatove na ulasku u avliju.Konjanici vezivahu svoje konje; koji su došli na kolima skakahu s kola. — Pomaže bog prijatelju! — Bog ti pomog’o! — Jesi li rad gostima? — Dobrim, ako bog da! Pa: cmok, cmok! Kad se pozdraviše čiča Ilija ih pozva te posedaše, a on uze svog prijatelja Stevana za ruku i odvede na stranu da se razgovore o „prstenu“.Snaše i devojke služe svatovima rakiju; žene, koje su došle na ispratnju Anđeliji, razgovaraju o silnom Pantićevom bogastvu i o lepoti i nakitu snaje Pantićeve; deca ostavila drvljanik pa zagledaju konje svatovske. Kad se poče postavljati sovra, čiča Stevan viknu Martu pa joj reče da zovne devera i da ponese stvari prstenske. Marta kaza deveru.On ustade, ode do kola i izvadi zavežljaj u kome su bile stvari za snaju, pa sa zavežljajem i čuturom ode u vajat. Anđelija ga dočeka i poljubi se s njim.On spusti zavežljaj na krevetac, uze čuturu i poli joj vinom: da bi mu bila zdrava i rumena.Ona se pljusnu nekoliko puta po licu.Onda on, iz džepa na vermenu, izvadi peškir i dade joj da se ubriše i da ga zadrži.Ona se ubrisa i zadenu peškir za pojas, a on iz zavežljaja izvadi „jemelije“, metnu u njih „polutak“ pa joj pruži da ih obuje.Kad se ona obu on joj predade venac i ostali dar pa izađe. Kad dever izađe uđe u vajat čiča Stevan sa Martom.Anđelija poljubi čiča Stevana u ruku a sa Martom se poljubi u lice.Marta dodade čiča Stevanu dve bele pogače.Na gornjoj beše „prstenski dar“: prsten, svila, dve niske malih i jedna velikih dukata, jedna niska talira „orlaša“, igle „perišani,“ ukovice sa zlatnim i srebrnim novcem, i dva cveta.Čiča Stevan baci još jedan dukat na pogaču i pruži Anđeliji.Ona ga poljubi u ruku i primi dar.Gornju pogaču sa „prstenom“ zadrža za sebe, a donju izlomi i dade Iki i Staniji da jedu (valja se).Čiča Stevan još pruži i svadbeno ruvo pa izađe, ostavivši Martu da pomogne Anđeliji. Anđelija je gorila sva u nekoj vatri.Mrtvi znoj obli joj celo telo.Ona je bila u onom „beutu“ u kom čoveku pišti u ušima i grmi u glavi.Nije znala šta radi.Uzimala je stvar po stvar koju su joj pružali.A kad je počeše oblačiti ostavila im je sve na volju.Opasaše joj „roklju“ mesto pregače; namestiše joj venac na glavu i pritvrdiše prevez raznim iglama; kitiše je i — diviše joj se.Nje se nije ništa ticalo.Ona k’o da nije čula uzvike Martine: „Jetrvice, al ti stoji k‘o smišljeno niti šalu Ikinu kad su joj venac metnule: Da znam da će i meni venac tako stajati — sutra bih se udala!“...Ona je samo sebe žalila i kroz glavu joj jednako proletaše misao: „al sam nesrećna, al sam nesrećna!“... Među tim su svatovi zaseli za sovru.Novi prijatelji čiča Stevan i čiča Ilija otišli u sobu da ručaju; taki je red.Čiča Stevan poneo od kuće čuturu rakije, čuturu vina, pogaču i pečeno prase.To su oni pili i jeli.Smiljana jednako oko čiča Stevana.Moli ga da bude blag na spram Anđelije. — Nemaj brige, prijo — reče čiča Stevan. — Boga mi prijatelju, ona je dobra!Umešna je, poslušna je, samo joj zapovedi pa ćeš videti... Čiča Ilija se grdi po malo sa čiča Stevanom.Znate: valja se, ne vredi da se prijatelji umiljavaju jedan drugom. Svati već počeli ručati.U vrh sovre zaseli kum i starojko a između njih mladoženja.Ostali su svatovi seli po starešinstvu.Svi jedu — mladoženja ne jede; svi razgovaraju — mladoženja ćuti.Cigani stali iznad kuma i starojka pa razvukli: Svatovi se smeju.Neke šaljivčine viču ženama što oko sovre služe: „Dajte meso, dajte meso!..Čorbu ostavite redarama!“ Neki motriše po sovri, da li ima šta što bi se moglo „dići“.... Odmah iznesoše kuvanje. Marko, zet Stevanov, takođe nije sed’o za sovru.On je zet — pa ne sme....Znate li šta je zet u svatovima?.... On je sve i — sva...On mora biti i najbrži i najokretniji, i najsmeliji i najdosetljiviji.On ne sme nikom dužan ostati: mora vratiti svakom žao za sramotu.On mora znati: i gde je sedalo, i gde je svinjac, i gde je kačara.Svi se s pravom mogu na njega obratiti.Ako nema baruta— „zete, kamo barut?“ Ako nema vina. — „zete, kamo vino?“...I opet velim: on je sve i sva!..I ako „svatovi nisu ljudi“ — zet je najmanje čovek.... Dakle on nije smeo da sedne za ručak.Oće nesrećnici — domaći — da mu ubace kaku „bruku“ u kola — pa kud će onda od sramote.On se „privat’o“, onako, stojeći.Čas ode kolima, čas redarama u kuću i tu se s njima grdi.One, pusnice, jezične pa ga zorli tovare, a vala ni on njima dužan ne ostaje...Pada reč k’o kiša.... Počeše iznositi pečenje.Marko izlete iz kuće i ode pred vajat; uz put zagledaše da li mu je pištolj dobro podasut...Otvoriše se vrata od vajata i na pragu se ukaza Milinko, Anđelin brat od čiče.U desnoj ruci držaše zapet pištolj a levom držaše Anđeliju za ruku.Čim korači preko praga, on okinu... puče k’o sinji grom.Marko mu ne dade ni izdušiti — opali i on...Milinko povede Anđeliju sovri. Anđelija koračaše lagano pored brata.Svatovi je gledaju pa se sašaptavaju; „baš valja!... nismo se džaba trudili!....“ Milinko priđe — s njom — kumu i starojku i pozdravi se s njima, t. j. poljubi ih u ruku.Anđelija je ljubila u ruku svakoga koga i Milinko, a s kim se on poljubio —- ona ga je ljubila u oba obraza...Pošto se tako sa svatovima pozdraviše, stadoše iznad kuma i starojka. Čiča Stevan i čiča Ilija već ručali.Čiča Stevan — reda radi — bacio je jedan „zdrav“ cvancik na trpezu, pa onda izađoše međ svatove. Sad nastade darivanje.Smiljana priđe zetu noseći na ruci košulju.Poljubi se s njim; on nju poljubi onda u ruku i primi dar.Čiča Stevan dade „babi“ uzdarje...Sad navali ženskinje: strine, snaje, sestre, rođake i komšike.Svaka se ljubila sa „zetom“, darivala ga i dobila uzdarje.Pred mladoženjom ležaše krš košulja, čarapa i peškira.Iskitile ga onim cvećem pa se šareni k’o detlić.... Na posletku priđe čiča Ilija.On nosaše vodenu, išaranu čašu, punu vina, spusti u nju dukat pa je pruži zetu.Ovaj se diže, skide kapu, poljubi starca u ruku i primi čašu.Otpi malo pa je pruži starom svatu.Starojko popi u kap pa i čašu i dukat metnu u džep.Mladoženja se prekrsti, usta iza sovre i ode kolima. I svatovi se digoše; samo starine ostaše da još malo piju i razgovaraju.Mladići pozvaše svirače da im „odsviraju koju“; čiča Stevan viknu Martu i predade joj dar mladoženjin da ga u kola smesti, a zet Marko ode da iznese sprem devojački i da ga potovari.Kad je doš’o vajatu vide da je zaključan. — Otvaraj, more, obiću! —- viknu on. — Plati pa ćemo otvoriti! — odgovoriše mu iznutra. — Pa da platim kad nije druge.Koliko tražiš? — Koliko daješ? — Cvancik. — Malo je! — Ja koliko? — Tri. — Mnogo je! — Nije! — Ne dajem ja novaca tako ludo.Otvori, da vidim šta plaćam! — reče Marko. — Jok! — Evo još „polutak!“ — Jok! — Ni pare više od dva cvancika! Vrata se otvoriše.Na pragu se ukaza Mara, najmlađa sna Anđelina. — Daj pare! — reče ona. Marko izvadi kesu iza koporana, uze jedan „zdrav“ i jedan bušen cvancik — i pruži joj. — Daj oba zdrava! — reče Mara. — Nismo godili. — Zatvoriću vrata! — Ala vi globite k’o Turci! — reče Marko vadeći „zdrav“ cvancik. — E!... al dobiti onaku punicu! zar je to mnogo? — Jesmo li namireni? pita Marko. — Jesmo — reče Mara uklanjajući se s praga. — Sad da se poljubimo! — reče Marko. — E da? — Ja, valja se! — Neka, neka baš! — Ama red je! — Pa ako!... — More, Marko, šta je sa spremom?Eno ti ubaciše burag u jedna kola! — viknu nekoliko njih. — Šta veliš?!. jeknu Marko. — Baš u tvoja kola! (On je došao na konju, a njegovi ukućani na kolima).Nagovorile redare jednog đavolana.... Svi prsnuše u smej, a Marko priši nešto krupno redarama. — Vratiću ja njima šilo za ognjilo — ne berite vi brigu!De ponesite!.... I u mal’ ne zatvori sanduk podižući ga.A sanduci u kojima je sprem devojački ne smeju se zaključati pre venčanja — zbog poroda. Nekoliko momaka digoše ostale stvari i odoše da ih rasporede po kolima, jer ne mogahu sve u jedna kola stati. Marko priđe svojim kolima.U njima stoji burag.Kraj kola je staj’o njegov najmlađi brat. — A gde si ti bio? viknu Marko na nj. — Ja samo malo odmakoh pa.... — „Ja odmakoh“, a jesam li ti kaz’o da ne odmičeš?...De’ sad izbaci!... — Jok ja!... ti si zet!... reče mu brat. Oni oko kola popucaše od smeja.Marko se prepe na kola i izbaci burag pa onda ode redarama. — Zar tako — a? — upita ih. — Ha, ha, ha!.. hi, hi, hi!... he, he, hej!... smejahu se redare. — A koja je? — Miljana. — Što lažeš — kad je Petrija? — Od kud sam ja!... ti si, sestro, boga mi!... ti si nagovorila Peru!... Za malo pa se redare zavadiše.Marko im zavara oči, zgrabi dve kutljače, tikvu s rakijom, jedan nož i jedan toprak pa doturi nekima na polje koji odmah sakriše. Onda poče da ih miri...Jedva ih izmiri.... — Ajde Marko! — viknuše svatovi. — Šta, zar polaze? — Ja! — Zbogom! I izlete na polje.Za njim se ču vika: žene traže stvari... Polazak prekrati sve.Izađoše da se pozdrave s Anđelijom. Ona stajaše s bratom iznad kuma i starojka.Spustila prevez na oči pa ispod njega pogleda na ovu gužvu naroda što ga ostavlja. — Gledala je avliju, zgrade, voće... ama sve.Gledala je rumeno lice svoga oca i pogureni stas i žalostivi lik svoje majke.Iz onih tamnih očiju bila je žalost....„Ej, moja nano — mišljaše ona — praviš se vesela — a srce ti samo plače!“...Steže joj se srce — ali suza nema.Ta da te bar jedna da kane pa bi joj la’nulo, skinula bi joj se stena sa srca..Ovako — samo guta pljuvačku.... U taj par viknuše da se ide.Cigani počeše svirati, narod se uzmuva: svako iđaše svojim kolima.... Dever priđe Milinku, poljubi se s njim i spusti mu cvancik u ruku.Milinko se poljubi sa sestrom i predade je deveru. Kako je taknu deverova ruka, ona se strese k’o da je zmiju videla; krv joj pojuri u glavu: u kotlacu je nešto steže — ali ona proguta, stište jače ruku deveru, korači nekoliko puta i zaustavi se pred ocem.On joj pruži ruku — ona poljubi. — Zbogom, babo! Čiča Ilija zavodni očima, privati je za glavu pa je poljubi u oba obraza. — Zbogom pošla, ćeri!Živa i srećna bila!...Nemam, ti, sinko, mnogo govoriti....Slušaj starije i čuvaj obraz i poštenje!...Nemoj da mi osramotiš ovu sedu kosu!!... Ona priđe majci. — Zbogom, nano!... I podiže prevez da je u ruku poljubi...Ali kad ugleda ono smežurano i suzama umrljano lice; kad ugleda one raširene uzdrhtale ruke, ruke koje su je gajile, ruke koje su je čuvale i od vatre i od vode i od nazeba — odvugnu i njeno srce...Suze je obliše i padahu na ruke majčine.Zajeca k’o sisanče...Reči nije mogla prosloviti samo je ljubila ruke materine; a majka joj ljubljaše i kosu i oči i obraze i usta i grlo, pa joj napričavaše mnogo što šta... Bi joj lakše.Pozdravi se sa tetkom i drugaricama; čak nije zaboravila ni Staniju za nos povući.Tetka je izazva na stranu, pa joj nešto šaputaše...Onda je dever povede kumovskim kolima.Tu ona još jedared poljubi u ruku i oca i majku pa se pope na kola i stade izmeđ kuma i devera. (Običaj je da vođevina nikako ne seda). Svatovi se već pozdravili sa domaćima i posedali u kola; konjanici pojali hitre konje; svirači sviraju a puške ne dadu jedna drugoj izdušiti. — E, prijatelju, zbogom! reče čiča Stevan pruživši ruku. — Zbogom poš’o, prijatelju, i srećan ti put! Pa se izljubiše.Čiča Stevan se pozdravi i poljubi sa Smiljanom i drugim ukućanima, pa se pope u kola. — Jesmo li gotovi? — Jesmo! — Polazi! — Zbogom, domaćine! — Zbogom pošli! — Oprosti šalu! — Nek je bogom prosto.... Marko uzj’o svoga dorata, pa onako s konja ispija „za srećna puta.“ Taman da pođe, a redare ga opkoliše. — Stoj, prijatelju! — Kam’ moj toprak? — reče jedna — Kam’ moja kutlača? — reče druga — A gde je tikva? — pitaše Miljana šapatom. On im pokaza rukom na kola i reče: — Tamo je sve! — A, evo moga noža!— dreknu Petrija i polete Marku rukom za pojas. Marko je odbi rukom. — Nije te ni sramota — reče on — darivala me pa oćeš da otmeš! — Od kud sam te darivala? — viknu Petrija. — Nismo te, valjda, i mi darivale? — viknuše ostale. — Ja šta ste radile! — Pa kamo uzdarje? — pitaše one. — Eto vam! — reče on nasmejavši se i pokaza na burag — Zbogom! Darnu konja petama i odjuri trkom.... Tako im je odšalio šalu... Dan beše lep.Nebo čisto k’o ogledalo, samo mu plavetnilo došlo nešto bleđe od sunčeva sjaja....Sunce greje, vetrić pirka, a po plavom zraku leti ona jesenja paučina („babinjaci“) te se vata svatovima po ruvu i licu; laste proleću tamo i amo te vataju mušice; po jendecima plove guske i patke, pa kako svatovi naiđu — one prnu i beže u avliju; ljudi i žene stoje na kapijama i glede za kićenim svatovima, a svatovi nakićeni s polja a „obučeni iznutra,“ naginju čuturama, pevaju i grme iz pištolja. Anđelija stajaše između kuma i devera pa ih obojicu zagrlila.Podigla je prevez te gledala na sve strane.Ona se pozdravljaše sa onim velikim rastovim krstom što stojaše na raskršću pred njenom kućom....Šta je puta tu, sa drugaricama, u kolo izlazila!....Pa onda svako drvo kraj puta budilo joj je po neku uspomenu.Ovde je brala džanarika — onde višanja; ovde se penjala te tresla dudinje — a onde, pod onim brestom, sedela u ladu....Evo Stanine kuće; eno vajatića gde su jedared noćile ona i Ika — i sve tri nisu svu noć zaspale...Pa evo i Ikine kuće, pa eno Vemine (s njom se jedared nešto sporečkala, ali su se opet pomirile)...A ovo je kuća čiča Stanka što nju jednako dira; sve joj se ruga: kako je tepala kad je bila mala.... Kola iziđoše iz sela...Ali njoj je opet sve poznato: ovi potesi, travnjaci i lugovi...Svud je ona išla.Eto njene livade!Pod onim klenom jedared se sa Ikom valjala po travi; galicale su se, smejale i skakale.Pa se onda — sa stidom — seti kako ih je zatekao čiča Đurađ i povikao: „Šta radite vi, cure?“... a one su samo ciknule pa pobegle....Pa evo i groblja!..Tu su njih tri, ove godine, brale, „Ivanjsko cveće“ i plele vence.Prvi venac koji su oplele mutnula Ika Staniji na glavu pa joj veli: „Ala, Stajo.. al ti lepo stoji venac!“ — „Slave ti, veliš?“ — „Još će ti i bolje stajati kad sa Perom pred oltar staneš!...“ A Stanija rumeni i smeje se....U taj par Pera Ivanov među njih.„A tu ste!“ — veli on.One pobegoše, ali on se nadade za njima, stiže Staniju, uvati je za ruku pa joj nešto govori; a Stanija se zajaprila pa se smeje i bije ga rukom po prsima....„Kako li je to lepo kad se paze ovako!....Da mi je i meni da se s kim pazim! mislila je onda ona.... Kola juriše sve danje.Evo i njenog travnjaka!Tu je ona lane sa majkom ovce „jagnjila“.Eno i kolebe!..Pa kako je malu jagnjad nosila u kolebu da razgreje.Pa, kad je sa svim oslavilo proleće, kako ih je gledala gde skaču jedno preko drugog i igraju se...Tu je i trešnjevo voće!Kako je pre — kad je bila manja — gulila koru sa matorih trešanja i pravila „lile,“ i kako — kad u oči Petrova-dne popale lile — njena najduže i najbolje gori.... Kola odmicahu sve danje..Nastaše nepoznata mesta...Anđelija uzdahnu...I imala je za čim!... I ovo su njive, i ovu su livade, i ovu su pašnjaci, i ovo su lugovi — ali ne poznati.Njena noga nije ovud nikad koračila...Pa opet, sve to beše dosta nalik na njezin „sent“. Ona spusti prevez na oči pa se zamisli: „A kako li će mi biti tamo gde idem? ’Oće li mi biti mesto nalik na moje rođeno?A kućani, kaki li će mi biti oni?...Da li ću im se moći dodvoriti, da li ću im moći umostiti?...Čini mi se da je svekar blag a jetrvica umiljata...Kaka li će biti svekrva i druge jetrve?.. ’Oće li biti to narod k’o i u mojoj kući?.. da neće jordaniti?... Onda se poče sama kuražiti: „A što da jordane, što da se ponose?..I to je tamo narod, i oni imaju srca!..Zar oni nemaju svoje u tuđini?..Pravo veli tetka, treba se njima umiliti...Pa i moja jetrva je iz drugog sela, pa evo je, vala bogu, vesela k’o grlica!..Sve su to ljudi; ne bi, valjda, mene babo dao u dušmane; on njih dobro poznaje?... — Evo nas već! — reče dever. Ona podiže prevez...Nekoliko konjanika poče se utrkivati.Zet Marko izmače ispred sviju i ode na „Muštuluk“. Za malo pa se ukaza i selo.Kuće ušorene; oko kuća zasađena voća.Anđelija gledaše: sve beše k’o i u njenom selu....Hvala bogu!.. a ona je mislila drukčije...Sad joj čisto la’nulo na srcu... Taman oni na savijutak, a Marko pred njih.On prebacio košulju što je, k’o muštulugdžija, dobio — preko ramena, pa u jednoj ruci drži ćevap a u drugoj ruci čuturu.Svatovi stadoše.Neki uzeše po režanj od ćevapa i — čutura pođe od ruke do ruke.Pošto se po jednom obrediše — pođoše... Narod izaš’o pa ulicu da vidi svatove.Konjanici razigrali svoje malene ali oštre konje: konji u kolima podigli glave okićene ubrusima: svatovi se usprsili da bi izgledali dičniji a pucanj za pucanjem samo grmi.. Ujezdiše u avliju.Mladoženja skoči s kola a jedan od aščija dodade mu kokošku živu.On izvadi nož iz cagrija i zakla je. (To je za to: ako bi vođevina što gatala da joj ne važi). Kumovska se kola obrnuše pre kućom; kum iskoči. Jedna od žena dade Anđeliji muško dete od tri godine.Ona ga podiže u vis pa ga poljubi u oba obraza: — to je nakonče...Onda ga dariva košuljicom pa ga predade materi.... Među tim svirači udesili igru, te se oko kola uvati kolo.Anđelija se maši u nedra i izvadi jabuku.U jabuci beše „polutak;“ virio je iz jabuke...Manu nekoliko puta njom ko da varka pa je onda pusti.Kolo se raspršte i igrači poleteše za jabukom; zet, onako dugačak, dočeka je u ruku. Onda ona skoči s kola a s njom i dever te je povede u kuću.Na pragu joj jedna od žena dade dva leba, koje ona metnu pod pazuve, u ruke uze so — pa uđe.U kući je dočeka svekrva, uze lebove i so, poljubi se s njom a Anđelija nju još i u ruku.Svekrva joj priveza na nisci — nekoliko velikih dukata oko vrata; pa je onda uze za ruku i privede ognjištu. Anđelija se seti, šta joj je tetka pri polasku, šapćući, kazala — uze ugarak, pogleda na badžu — da bi uvek budna bila — i poče „kresati“ vatru: — Ovoliko sreće i zdravlja! — šaputaše ona. — Ovoliko napretka domu u koji dođoh!Kako ova varnica ’itra bila — tako i ja lakonoga bila!Kako ova varnica svetla bila — tako i ja svetlila radom i ugodbom, obrazom i poštenjem!... I onda složi ugarke da bi se braća u domu slagala. — Živa bila, ćeri! — reče joj svekrva. Pa je uze za ruku i povede u „gostinsku“ sobu; sa njima iđaše i dever.U sobi već zaseli: kum, stari svat, čiča Stevan i još nekoliko staraca. Još od vrata poče se Anđelija klanjati.Zaustavi se pred svekrom i opet mu se pokloni pa ga onda poljubi u ruku.Tako pred svakim.Onda im prođe iza leđa i poče dvoriti... — Noć se spusti na zemlju.Sa neba sjajaše pun mesec; zvezde oretko svetlucaju; svetnjaci se usproletali tamo-amo...Svatovi seli te večeraju; žene se ustumarale oko sovre, dogovaraju se među sobom i grde sa zetom Markom koji jednako kavge traži... Posle večere beše življe.Mladež se iskupi oko svirača; stariji, razgrejani pićem, počeše življe besediti; Marko prikupio nekolicinu njih oko sebe pa se dogovara, kako će — tamo oko po noći — skidati ćurke i kokoši sa sedala; nekima opet smetaše šljiva što je pred kućom, pa se dogovaraju kako će je izvaliti; u dnu avlije dere se Dragojlo Čolin kod pune vidrice; „Ima, ima!..“ Oko njega se prikuplja mladež i pije velikim kutlom.... Svirači zastviraše — kolo zaigra.Najpre se vataše samo momci; malo po malo prošara se kolo i ženskinjem....Starci glede pa se smeše.... malo vino; malo „junačko srce“ — digoše se i oni. — ’Oćemo li, Mašo? — Šta? — Malo starinski.... — Da igramo zar? — Ja! — Batali! — Što? — Boleće noge! — ’Oće ja!.. ajde! — Šta mu drago; ajde!... — Čuješ, Vaso! — Čujem, mulim ti, gazda Marinko — viknu ciganin. — Dede jednu ”Mačvanku“. — 'Oćemo sad! I zasviraše „Mačvanku“.Starine se po’vataše sve jedan do drugog; čiča Stevan vodi kolo.Izmeđa staraca po’vatala se mladež. — Razvuci! — viče čiča Stevan — Kolaj! — viče Marinko Mandić. — Kolaj dok ugrejemo noge! — viče Maksim Sinđić. — Ovamo, baba! — viče opet čiča Stevan svoju domaćicu Živanu. Kolom se razlegaše smej. — Mesta! — viknu Marinko. Svirači zasviraše „mesta.“...Zatreperiše starine k’o list na jasici; reko bi čovek ne igraju nego — lebde. I tako do po noći.... — Još s večera opremio je čiča Stevan Anđeliju sa deverom da spava.Ona ga je — razume se — poslušala. Sa deverom, Martom i Milenijom (zaovom) uđe ona u mali vajatić.Marta i Milenija pomogoše joj te skide venac i prevez.Milenija joj reče pri polasku: — Sutra ću te probuditi. — Dobro — reče ona. — Laku noć! —- Laku noć! I Marta sa Milenijom ode iz vajatića. Anđelija leže s deverom u krevet i zagrli ga.Na skoro ovaj zaspa. Sveća goraše na sandučiću koji stajaše uz krevet i Anđelija promatraše vajatić...Eno i krevet i tavančić i motke i šarenice...Sve isto k’o što beše i kod njene kuće...I avlija joj se učinila obična pa i narod dobar.Svekar joj blag starac, svekrva ista tetka, zaovica blaga i umiljata, deveri dobri ljudi. „Što sam se ja poplašila? pitaše se ona. — Baš sam prava luda!Eno ih igraju i vesele se a to je sve što su radosni... sigurno je za to!..A još kad se razmanem pa počne raditi — šta će onda reći?..Onda će me morati voliti!..Pravo veli babo: sve su to dobri i pošteni ljudi!“... Dugo je gledala u sveću, koja je — ko i svaka lojana sveća — samo tinjala i puckarala.Ona oseti da joj se trepavice sklapaju — pridiže se, pirnu u sveću, okrete se deveru, zagrli ga i — zaspa... Na polju larma.Starci igraju i podvikuju; zet Marko vitla kokoši i ćurke, koje je sa sedala rasplašio; mladići pale iz pušaka a Draža se promuklo dere: „ima, ima!“... Anđelija sanjaše: K’o ubrađena već pa trči te radi.Kako se pojavi iz kuće, piljež joj trči i skače na ramena; ona ode kravama: — one joj trče i umiljavaju se a ona im daje kukuruza.Pođe dalje, uđe u voće: — svinje jure otud iz svinjca i ciče oko nje...A ona k’o uzela cveće pa se zakitila, pa se smeje od milote i pevuši od radosti...Svekar joj viče; „Tako, ćeri, srećna bila!“..Sunce greje — a njoj nije nikako vrućina; samo trči i radi.Svekrva je blagosilja, jetrve se šale s njom a zaovica je samo miluje.... Na jedared, k’o čuje ona kola.Istrči na kapiju, pogleda: — a ono njen babo, nana i tetka.„Što li će, bože, oni sad?...A!.. došli u pohode!“...I ona trči te im otvora kapiju pa ih ljubi u ruku; ukućani istrčali svi, pa — da mogu od radosti — u nedra bi ih metnuli...Oni posedali tako, pa pitaju za nju.A, k’o svekar joj veli: „vala prijatelju Ilija, ako je ko kome šta sa alalom dao — ti si meni ovo dete!Bog neka ti plati!I neka nam je, brate, živa i zdrava!“ ....Babi k’o milo, bože, milo, a naja samo plače.Tetka ćuti i gleda je.Na posletku progovori: „poslušala si me?“ — „Jesam, tetka!“ — „Samo da ti je bog još u jednom sreće dao! — A u čemu tetka? — U deci, u deci nećeš srećna biti!... Oni se vesele i smeju i šale, a ona k’o opet trči i radi.Dok neko je viknu; ona pogleda; — kad, a on stoji za vajatom i maše na nju rukom.Ona mu priđe a on reče: — „Vala, dijete, — to mi je pravo!..Nemoj ti mene gledati... jok!... gledaj samo nek si njemu prava i dobra — pa ja do neba!...Za me je lako.... i šta tu meni treba?... samo nek imam da promenim rubinu — pa ja odoh plugu!“.... Dever se uze nešto okretati, pa je munu laktom i probudi je.Pogleda između brvana na vajatiću i učini joj se da je zora.Ona usta i prekrsti se... Srce joj lagano bijaše u grudma a po pameti joj se vrzoše svakojake misli.Ona, onako u mraku, namesti venac i prevez na glavu (posle će „dogoniti“), obu obuću i sede na krevet...Na polju beše tišina; — sve pospalo.Ni pas da regne, ni pet’o da kukurekne.Ona mišljaše o snu; sve joj se urezalo uglavu; ni jedne rečce nije zaboravila. „Šta li će da znači?...Ne dopada mi se što sam onako bila vesela i što sam se smejala i pevala.Pa posle i tetka... što da me onako gleda; nikako nije trenula!..Kako ’no mi ono reče?...„U deci, u deci nećeš biti srećna“ !..More nek ja onako budem srećna; nek oni mene paze i vole — šta ja drugo tražim!...Čula sam od starih žena gde vele: da bog čoveku u snu predskaže sve, a naročito kad u kojoj kući prvi put noći.Da se nije meni predskazalo?...Može biti!..Pa posle, kazivale su mi i to: da kad ti se jave na snu čovek ili žena pa ti kažu: biće ti ovako ili onako — i zbude ti se....Samo da se nisam onako smejala i pevala!...A onako, vala, rekla bih, da nije ništa rđavo....“ Pa joj onda senu kroz glavu druga misao: „Bože a ja za moje i zaboravila!Šta li sad rade moji kod kuće?...Oni sigurno spavaju...Jok, ne spavaju!...Nana sedi sad u ponjavama pa misli: i’ kako je meni ovamo.Sad ona veli: ”moja Anđa nikako ne spava, ona jednako plače“.Ej, moja nano! znam, kako ti je!...Ja, bože, bože, sve ti je to ona znala!Znala je ona, da će ovako sa mnom biti, pa me je sve lepo učila: „Nemoj ti meni ovako ili onako — radi ovako; otići ćeš ti u svoju kuću, pa ja neću da ti kažu, da te je ludak rodio!...“ — Snajka! — preseče je u misli glas s polja. Ona skoči. — Čujem! — Zar si budna? — Ja! — Otvori! Ona otvori vrata i na pragu se ukaza veseo lik njene zaove Milenije. — Gle!... ti se obukla već! — Ja!... reče Anđelija i priđe te je poljubi. — A ja mislila da te probudim; tešto baš!...Oćeš li sa mnom na bunar. — ’Oću. — E ajdemo! I obe izađoše iz vajata. Nebo se cakli od vedrine k’o plavo oko devojačko; po njemu „plovi“ mesec i trepere zvezde; neki ladan vetrić popiruje te šušti požutelo lišće; po neka kokoška zaleprša se na sedalu pa se onda gnjezdi; petli kukureču, a tamo pod istok pukla belina: — zora.... Uzeše vidrice i odoše na bunar.Anđelija po malo drhtaše od jutrenje ladnoće. Zavatiše vode pa poliše jedna drugoj.Anđelija izvadi iza pojasa svoj peškirić te se obrisaše, pa se onda zajedno pomoliše bogu. — Sad da naspemo sudove — reče Milenija. Anđelija dovati kovu. — Nemoj ti, snajka! — Što? — Polićeš se.Daj meni! — Umem se ja čuvati — reče Anđelija i poče spuštati kovu u bunar. Milenija je pogleda pa reče: — O, snajčice. — Čujem! — Ajde da se pazimo! — Zar ti mene voliš? — upita Anđelija. — ’Voliko! — reče ona i raširi ruke koliko god može. Anđelija se nasmeja. — E, dobro, da se pazimo! Milenija je zagrli. — A znaš li ti da si lepa? — E? — upita Anđelija. — K’o vila...P’onda naja veli.... Anđeliji zaigra srce. — Šta veli? — preseče je. — Veli — nastavi Milenija — da ćeš biti dobra i valjana.A naja se nikad ne vara!Ona zna po tebi!..Veli: nije ono džaba gajio prijatelj Ilija; poznajem ja kad korači koliko vredi!..A snajka Marta jednako te ’vali i veli da tvoga rada nema na blizu...Je li snajčice; ’oćeš li i mene izučiti radu?... — ’Oću, zaovice! — Znaš kako ćeš me zvati? — „Dilberkom“ — reče Anđelija. — Marta me zove ”dilberkom.“ — A ja ću „golubicom“ — reče Anđelija. — To je baš lepo!...Ja ću biti tvoja „golubica“ a ti moja snajčica!...I’onda znaš šta još? — Šta? —- Tata sinoć veli, da mu je baš po volji što te je dobio.Ja, tako, služim, a on veli kumu: „Šta ćeš brate?Ako ’oćeš što dobro — ti traži od vamilije; od vamilije se danas i pseto traži“!..A i kum veli da je dobro naš’o....Pa da vidiš batu!...Ja ga samo diram i Marta ga dira — a on se smeši i veli: „bog mi je dao!...“ A ja ga pitam, da li te voli, a on meni veli: „A što ti pitaš?“.. a ja velim da ’oću, da znam.On se onda poče smejati pa veli: „kazaću ti sutra“!... pa onda skoči i pobeže na polje.A Marta veli: „ne sme samo Zlatan pred-a-mnom da kaže, a dobro znam voli je k’o oči“!...Vidiš, snajčice — svi te volimo!... — I ja vas! — reče Anđelija. — E to je baš dobro!Ajdemo! — reče Milenija i uze sudove te ponese. Anđelija pođe za njom.Prsa joj se nadimahu od neke miline, pa — da joj se može — ona bi viknula i kazala celom svetu kako je radosna....Juče je stezala srce od žalosti — a danas ga steže od radosti!...I uđe za Milenijom u kuću. Milenija ostavi sudove u dolap pa onda poče ložiti vatru. — O, golubice! — Čujem, snajčice! — Kaži ti meni lepo, kakvi je red u vašoj kući. — K’o i u svakoj kući, — reče Milenija. — A kako da radim pa da se dodvorim tati i naji? — upita Anđelija. — O, za to ne beri brigu!Tata je vrlo blag; samo se šali...Znaš kako mene zove?... šeprtljom...On svima izdene ime — to mu je duša....Naja je već drukčija. Ona samo ’oće da se radi.Kad ti što zapovedi da uradiš — nek je pouzdano.... i onda si joj prava....Čiča Nini samo poli iz jutra, dodaj mu njegovu čuturu — on se napije dva-tri puta pa ode u njive.Do mraka nikako i ne dolazi!...Očiju mi, snajčice, u našoj kući nije teško umostiti!... — Ako je za rad i uslugu ne bojim se, vala, ni jedne; samo kad su svi tako dobri!.... Ko, zar naši?...Vidićeš, vala, je li istina!..A Marta će ti sve onako pokazati!I Stana će te poučiti.A ja ću, moja lepa snajčice, ja ću ti u svemu pomagati; pa ću onda ustati i oko naje i oko strine.... ta moraće te zavoleti!... Anđelija je poljubi. — Moja slatka golubice!..Baš ti ’vala!..Ne beri za mene brigu, kad je tako. Puna srca neke radosti korači i stade na prag, pa sa njega pogleda u avliju....Sve joj se mililo.I ove zgradice i ova rodom okićena drva, pa joj čak omili i belov što je ležao pred kućom.Ona se okrete Mileniji. — O, golubice! — Čujem, snajčice! — Daj mi parče leba! — Što će ti? — ’Oću da dam belovu. Belov se diže, poče vrteti repom i umiljavati se oko Anđelije.Milenija pruži komad leba Anđeliji i ugleda kako se belov umiljava, pa reče: — Sad vidim, snajčice, da voliš našu kuću! — Po čemu? — Neće se pas umiljavati oko neprijatelja, tako veli naja. Anđelija baci psu lebac a on ga uze i ode za kuću.Ona se vrati unutra. — Ovde mi se dopada! — reče ona. Pa onda uze metlu i počisti kuću.Pomože Mileniji te uspremiše.U taj par Marta uđe. — Dobro jutro! — Bog pomogo! — Vi ustale već! — Ja! — A ja išla da te probudim!...Dockan sam i legla.Nesrećni zet ne dade mi mira svu noć!Svu noć je vitlo mene i Stanu!Jedva se smiri pred zoru. — Baš je đavo! — reče Milenija — Pomlati sve ćurke i kokoši, pa onda dokopi Dražu onako pijana — pa s njim u kolo.Draža tetura tamo i ovamo — a mi da pomremo od smeja... — Jesi li ti mogla zaspati? — upita Marta Anđeliju. — Jesam. — Jesi li išla na vodu? — Jesam. — Kako ti izgleda, mo’š li se navići? — Mogu — odgovori Anđelija. — Ne brini se ti ništa!Sve ću ja tebi pokazati....Daj-de da ti namestim taj venac, ne stoji ti dobro... Anđelija sede na stoličicu, a Marta joj poče nameštati venac; Milenija joj pomagaše. — Uči se, dilberka, i tebi će trebati skoro — reče Marta. — Baš si ti, snajčice!... reče Milenija porumenivši. — Šta sam ja?...'Đavo je l?...Otkuda ja da vidim sinoć, pa još u mraku, kako moja dilberka ašikuje sa Milanom čiča Marinkovim. Milenija joj zapušavaše rukom usta i pogledaše je prekorno pokazujući Anđeliju. — Ne boj se!...Neće ti jetrvica ništa.Je li, jetrvice? — Što je diraš toliko? — upita Anđelija. — Boga mi, snajčice!... — Voliš ga! preseče je Marta. — E pa volim, šta ćeš mi! — Tako kaži!..E sad je gotovo..Badava, što jes’ jes’ : — baš si lepa, jetrvice! — Lepša je od tebe! reče Milenija. — Pa i mlađa je, treba da bude lepša — reče Marta. — Ja nju sad bolje volim nego tebe! — reče Milenija. — I treba da je voliš!Ona je sad nova — treba da je volimo svi!I ja je volim...A ti, dilberče moje. ti po malo varaš da mene ne voliš. — Nemoj tako više; može čuti naja... — Ne boj se!... I izmiriše se.... Narod poče ustajati.Anđelija ode sa Milenijom, da polije svekru, kumu i starom svatu. Klanjajući ko i sinoć uđe ona u sobu dade im obuću pa se vrati za vodu.Opet klanjajući uđe, poli im i obrisa ih.Onda joj dadoše češljeve te ih očešlja.Oni se onda pomoliše bogu.Ona izađe i vrati se sa čuturicom u kojoj beše rakija.Pokloni se pred svekrom, poljubi ga u ruku i dade mu čuturu.Onda im stade iza leđa dvoriti. — Ala u mene buje tabani! — reče kum. — More — nije, more, nego, kume—mene bole noge! — reče čiča Stevan. — Ala se — izigrasmo: da bog pomaže!Neka ih, neka bole do doveče, a doveče ćemo opet! — reče starojko. — Zar ti pada na pamet? — upita čiča Stevan. — More, kako ne pada!Nisam se izigr’o ’nako ni kad sam moga Milovana ženio! Na polju se digla larma! — Zete, kamo rakija? — Nisam ja mejandžija! — viče Marko. — Evo Draže.Razboleo se! — Šta je Dražo? — pita ga Marko. — More, mani: — Da nisi bolestan? — Ja šta sam! — Čime da te lečim, po bogu brate? — Klin se klinom izgoni; od čega bolest od toga i lek! — odgovori Draža. Svatovi se nasmejaše. — Punice, daj rakije!Imam ovde puno bolesnika! — reče Marko Marti koja izađe iz kuće. — Sad ću baš! — Čuješ li: — biće svašta! — Marim ja! — reče Marta. — E sad ćeš upamtiti ko je zet! — reče Marko pa potrča za njom.Ona pobeže. — Ja zla zeta, moj brate! — reče stari svat. — Ko vatra! — dodade čiča Stevan. — Sinoć načinio čitav pačariz. — I ti ćeš doveče platiti! — A moram....Nije lako sina oženiti; valja da i ja svatove nasmejem.... Pošto popiše onu čuturicu rakije i oni izađoše napolje.Svatovi posedali pa piju ko varenu ko ladnu rakiju.Diraju Dražu, a on im odgovara onako od ramena.Svima im kaže da su sinoć bile gore budale nego on.„Samo je Markić pametan čovek!“ — veli on. — A zašto baš on da je najpametniji između sviju? — pitaju ga svatovi. — Za to što on traži sedalo, a ne lupa se i ne skače tu k’o budala....Ako mu baš i dođe da prigrli žensko — on dokopa punicu koju prvo stigne, prigrli, poljubi — pa onda opet jede pečenja i pije vina. Svatovi se opet zasmejaše. — Baš si ti, Draže, neki nesrećnik! — rekoše mu svatovi. — To velim i sam, jer da sam srećan — drukčije bi moja ševa pevala. Čiča Stevan diže se da vidi je li pecivo prestavljeno; žene postavljahu sto za doručak a mladež puca iz pušaka....Cigani opravljaju žice na ćemanima, koje su noćas pokidali, i rakijom „dogone“ grlo za pesmu, jer, vele oni; „rakija grlo otvara a vino zatvara.“ Svatovi sedoše za sovru; zet služaše rakiju; žene donašahu jelo, a Anđelija ode u vajat da se oprema.... Oko ručanice svatovi osedlaše i zapregoše konje.Sve se to ustumaralo: neko traži uzdu, neko kandžiju, neko jastuk.. kome šta vali..Čiča Stevan naređuje gde će da se postavi sovra; zet otiš’o tamo gde se pečenje peče, pa sa vrućeg jagnjeta seče plećku za popa...Spremaju se na venčanje. — Pa kojim putem veliš da idemo sad? — upita starojko čiča Stevana. — Na Đurića kuću, a vratićemo se drumom. — E lepo. Svatovi nikad ne idu jednim putem u crkvu i natrag, nego jednim putem idu ia venčanje a drugim se vraćaju.To je za to, da ko ne bi bacio čini kakve na put — k’o što ima dušmana — te omrazio mladence. Starojko zapovedi da se seda u kola; svatovi poslušaše.Sa starim svatom sede mladoženja Miladin, a sa kumom Anđelija.Red, kojim su svatovi išli, bio je k’o i juče: napred barjaktar i zet sa barjacima; za njima konjanici, za konjanicima stari svat, pa kum, pa svatovi na kolima i na posletku domaćin. — Trke neću!... viknu starojko. — Ko se bude utrkivao dobiće dvadeset i pet!..Sad kreći!... Svirači zasviraše, puške zapucaše, momčad zapevaše, konji zavrzaše... sve se to krete veselo i ponosito crkvi. Anđelija opet stajaše između kuma i devera.Sad beše mnogo mirnija.Ne mišljaše više o tome: kaki je narod u kući i da li će moći umostiti — s te strane ona beše mirna od kako je jutros s Milenijom razgovarala.Ona je mislila o onom što joj je tetka govorila; starala se da ništa ne zaboravi.Pre polaska razdrešila je sve čvorove i zaveske na sebi; Marta joj je pričala: da je svekrva naredila njemu da joj ne steže ruke na venčanju.Sad je imala samo da kaže nekoliko reči kad pređe preko ćuprije.I ona je te reči brižljivo u sebi ponavljala. Naiđoše na ćupriju na Batru.Čim kola pređoše opa prošaputa: „Pređoh vodu ne ugazih — rodih dete ne osetih!“.. — Ovo je opet naše selo — reče joj kum. — A kako se zove ovo što sad pređosmo, — Sovljak. „A, u Sovljak je udata Krsmanija Ignjatova; bar ću imati drugaricu na blizu“ — pomisli ona. Dođoše na savijutak.Ona ugleda crkvu: „Ala im je lepa crkva!“ — pomisli.„A ovo do crkve mora da je čkola.... i ona je dosta dobra....Pa, boga mi, ima i lepih kuća ovud oko crkve“... Kola ujezdiše u crkvenu portu; ona siđe.Dever je odvede pred crkvu, pred kojom beše još nekoliko vođevina....Čiča Stevan ode sa kumom i starojkom pod ladnik popovima; za njim zet Marko nosaše lebac, meso i čuturu vina o ramenu...Svirači zasviraše — mladež zaigra.Svatovi, koji su pre stigli vatahu se takođe; nema tu: — ovo su svatovi ovoga a ono onoga... svi igraju zajedno.Po neki pucanj tek odjekne..Momci merkaju i glede cure — a cure opet glede njih; oni se razgovarahu okom namiguju, a one šapatom... Pošto popovi doručkovaše digoše se u crkvu da vrše venčanje.Počeše redom: koji su pre došli njih pre i venčaju. Dođe red i na Anđeliju.Zovnuše je pred oltar i rekoše joj da stane s leve strane.Popa joj zapovedi te celiva ikonu Bogorodice.Strepela je od neke „strave“.Po drhtanju poznaje se da se uplašila.Nikako nije smela pogledati u mladoženju. Pop im dade sveće i metnu prstenje na ruke.Pošto kum izmenja prstenje izađe pop iz oltara a njih uputi crkvenjak za njim te stadoše na sred crkve; kod jednog malog stola, na kom bejahu venčani venci, peškir, što je Anđelija donela, i čaša vina.Tu pop poslednji put upita: — Imaš ti Miladine dragu i istinitu volju uzeti ovu djevicu Anđeliju sebi za večitu suprugu? — Imam — odgovori on polako. — Da se nisi obećao kojoj drugoj? — Nisam. — A imaš li ti, Anđelija, dragu i istinitu volju poći za ovog momka Miladina koga vidiš do sebe? Nju obuze stid; obrazi joj se zarumeniše i ona obori oči duboko zemlji. „Ko će sad kazati!..Ja, bože, bože, al me stavljaju na muke!... pomisli ona. — A? — upita pop. — Imam — prošaputa opa, ali tako, da se čulo samo „mam“. — Šta veliš? — upita pop. — Imam — reče ona malo jače. — Tako kaži!Da se nisi obećala kome drugom? — Nisam. — Već svojom dragom voljom? „E nije nego još nešto!“ — pomisli ona ljutito. — A? — Ja! Popa im uze sveće iz ruku i dade kumu i starom svatu, koji stadoše po zadi, za tim sastavi im ruke pa pokri peškirom što stajaše na stolu.Onda čita nešto, čita, uze jedan venac pa metnu Miladinu, a drugi Anđeliji na glavu, zapoji ih vinom i reče im da idu za njim.Obvede ih triput oko stola pevajući, pa im onda skide vence, diže peškir, razdreši ruke i pruži im desnicu te poljubiše...Onda izljubiše oboje u ruku: kuma, starojka, čiča Stevana i druge starije ljude.Popa primi dukat, reče: „nek su srećni i od boga blagosloveni!“ i venčanje beše svršeno. Pištolj Markov to odmah oglasi. Još malo posedeše kod crkve — dok stariji sa popama popiše po neku i dok mlađi po jednu — dve odigraše — pa se krenuše kući... Kod kuće ih dočeka puna avlija sveta.Anđelija izljubi sve: koga u ruku, koga u oba obraza — pa ode da isprati kuma koji — po običaju — posle venčanja ide svojoj kući i tek sutra dan na „čast“ dolazi. Pošto kuma ispratiše, zasedoše svatovi za gotovu sovru da ručaju.Anđelija je dvorila starog svata....Svekra i svekrvu ljubila je svaki čas u ruku, jer — običaj je; — da svekra i svekrvu, koliko god puta sretne, u ruku poljubi — razume se, pošto se najpre pokloni. Svatovi se šale i zadirkuju jedan drugog.Marko dira Dražu, koji se od jutra opet napio. — O, Dražo! — Oj, Markiću! — Gde ti tako „okisnu?“ — Ovde, kod redara. — Po bogu brate, a mi se podavismo prašinom! — E, taka vam narav! reče Draža. Svatovi se zasmejaše. — Bogme vi ste pametni! — reče Marko. — A zar ima što pametnije i dosetljivije od žene? — upita Draža. — Ima čovek — reče nekoliko njih. — Kaki čovek, jadna mu keba!..Eno zapitaj Milinka Bojičića iz Zasavice pa će ti kazati...Samo, šta on priča!...Navadile se u njega žene na rakiju — na k’o smukovi.Pogibe lepo čovek s njima!...Šta nije radio: i zabranjivo i grdio i tuko i sramotio pred ljudima — ajak, ne pomaže ništa!..Jednog dana on ti lepo sakrio nategu pa otiš’o u selo.Kad se vrati oko podne, zaviri nešto u dolap i — nađe više od po lonca rakije.Stade izbičkavati i doznade da su od zove, koja je bila uz kuću, načinile nategu pa vadile.On poseče zovu i odnese u njivu, bajagi, da zagradi nešto misleći: sad vala, nemaju čim!...Ali ne lezi đavole!Jednog dana nađe on njih sve u kačari.One udesile procep od drveta, u procep umetnule povesmo pa spuštaju na vranj.Povesmo upije rakiju i one ga izvuku i cede u toprak...Kad je to video Milinko, on se samo prekrsti pa ode te nađe slavinu i udari u bure.„Evo vam pa pijte do mile volje“.. reče on na posletku.Za to vam velim: nema stvora pametnijeg i dosetljivijeg od žene i lisice... Svatovi se zacenuše od smeja.... Izneše pečenje. — Šta je to? — upita Draža. — Pečenje, zar ne vidiš? reče mu Marko. — Daj, Markiću, slave ti, da i ja jedan put jedem pečenja; nisam ga jeo ima petn’est godina.... — Što varaš? — upita Marko. — Nisam sreće mi!... — Kako? — upitaše svatovi — zar nisi, makar, sinoć jeo? — Jok! — Zašto? — Zato što sam se opio!....Ima petn’est godina kako se opijem rakijom još uz čorbu, pa šta dalje bude — ja ne znam!... Svatovi se opet zasmejaše; čak se i ozbiljna Anđelija nasmeji. — E, evo ti sad pa se najedi, nek ti bude opet dosta za petn’est godina, jer — ako je tako — mučno ćeš sutra znati za pečenje! — reče Mirko i metnu plećku pred-a-nj. Posle ručka stariji posedaše u ’ladove, pa, pijući, gledahu kako mladež igra — — — — — — — — — Sutra dan starine se nešto uspavale; a kad ustadoše oni se samo vataju za noge i uzdišu.Mnogi od svatova otišli kućama da „čast“ spreme i donesu. Anđelija beše u vajatu.Sa njom beše svekrva i još nekoliko žena koje su došle da je ubrade. Svakoj je vođevini najtužniji ovaj dan — pa i Anđeliji.Ma da je bila umirena — što se ukućana tiče — opet nije mogla da se ne zaplače kad je konđu ugledala, tu nesrećnu konđu, koja joj oduzima sve što joj je najmilije, a to je: devojaštvo i sloboda.Tužne joj se misli vrzoše po pameti; ona se praštaše sa svojim devovanjem: „Zbogom, moja radosti, zbogom, moje carovanje!...“ A žene, bajagi, da je uteše — pa je još više ražališe: — Šta ti je ludo jedna?Pa ti si znala, da — dok se udaš — moraš biti ubrađena.Baš si luda!...A šta nama vali?Ništa, boga mi!...Ono, istina, bolje je biti devojka; ali kad se ne može do veka devovati — onda je lepo biti i žena....A biti žena u ovakom domu — bolje je nego nekaka devojka!...Baš si luda!... — Nemojte da je grdite — reče Živana, njena svekrva. — Zar ste vi drukčije radile?Eto, baš ti Đurđija, ti si plakala k’o malo dete kad su ti konđu metali; to ja znam, jer sam videla pa sve ste plakale; i ja sam plakala...Nije lako raskinuti sa životom na koji smo navikli!Pomislite kako je vama bilo onda — pa ne dirajte nju danas!..Ne boj se, rano moja! — okrete se ona Anđeliji...Usud nam je tako usudio!...Al, pošto znam kako ti je, neću te dvojiti od moje Milenije...Ne boj se dakle!... To beše melem za Anđelino srce; ona je pogleda blagodarnim pogledom pa je onda poljubi u ruku. — Dajte meni češalj, ja ću da je očešljam.Sedi, rano! — reče Živana. Anđelija sede na malu stoličicu.Živana uze češljeve, rasplete joj dugu vranu kosu i očešlja ’je.Onda namesti konđu i pridenu iglama, poveza je maramom pa je pogleda pogledom punim milošte i reče: — Ćeri moja, — ne bud uroka — ti si lepa k’o upisana!... — Jeste vala! — rekoše žene diveći joj se. Živana izvadi iz jedne marame „prekoglavlje“ ili („šljoke“), a to je pet — do šest niski samog cvancika.Te niske su ponizane na platnu i preklapaju jedna drugu.Ona joj metnu preko glave i pritvrdi.S leve i desne strane namesti po jednu „ukovicu“ u kojima beše po talir i dve „krstatke“ (srebrn novac od 6 groša), a na čelo opet „ukovicu“ sa tri dukata. Anđelija ustade.Živana joj priveza đerdan od talira i cvancika koji joj dopiraše do pojasa; vrh đerdana dođoše njene niske dukata. Tako okićenu izvede je dever međ svatove Ona beše divna.Blesak srebra ne davaše u nju gledati... Počev od svekra ona opet izljubi sve: koga u ruku koga u obraze, pa — s deverom — stade dvoriti starojka.... — Već beše ručanica.Sovra je postavljena; samo su očekivali kuma.Na posletku eto i njega.Čiča Stevan, starojko, Živana, Anđelija sa deverom i još nekoliko svatova izađoše pred-a—nj... Popiše još po neku pa zasedoše za sovru. Pojedoše čorbu i kuvanje pa onda počeše iznositi „čast“.Svaki od svatova što je doneo iznese na trpezu.Zovnuše Dražu da čast prikaže. — Zar baš ja'? — upita Draža. — Ti, Dražo, ti! — viknuše svatovi. — Zar nema nikog pametnijeg?— upita Draža opet. — Ima — reče Marko — al za druge stvari; za ove si ti najpametniji. Na redu je da se prvo prikaže kumovska čast.Kum iznese pečeno prase, gibanicu i još nekih kolača pa dade Draži, koji je bio stao trpezi s boka.Draža podiže sve u vis i reče: — Braćo i svatovi!Naš čestiti kum i brat doneo je, na ovaj srećan dan, našem domaćinu pečeno prase, gojno i lepo, i još neke zajire... ’Vala kume i brate!Čast činio — čast doček’o!Srećan bio kud odio!...Neka ti milostivi bog naspori i u domu i u polju.Tvoji volovi bukali — tvoji dušmani ukali!Bog neka ti da u domu muško, u toru žensko, u busu busato, u klasu klasato, u dnu modro a u vr’u rodno.Sa prijateljima pio — s prijama se grlio i ljubio; a ko ti manis’o manuo vrećom pred tvojom kućom — ti njemu brašna u zajam — a on tebi i ženu i decu u najam....Kume i brate!... tebi na glas — domaćinu i nama na čast: amin svatovi!... — Amin, da bog da!.., viknuše svatovi. Draža metnu kumovsku „čast“ na sovru pa uze starosvatsku....I starosvatsku i deversku prikaza ovako isto, bez zadirkivanja.Kad prikaza sve tri onda uze „čast“ Marinka Mandića; podiže je iznad sebe i viknu: — Braćo i svatovi!...Naš čestiti brat i svat Marinko Mandić, bogat čovek, bogatu i čast doneo, debela brava, gojena gavrana — ’oću reći — ćurana; da ga na mrtvu voštinu cediš ne bi kapatke masti iscedio!...'Vala brate Marinko!Od koga je i — mnogo je!...Čast činio i bolju doček’o!..Znam, brate, da nisi doš’o ovde što si gladan i žedan — nego samo da se najedeš i napiješ!..Tebi, brate, na glas, domaćinu i nama na čast: amin, svatovi!.. — Amin, da bog da!... viknuše svatovi smejući se. Svaku „čast“ propratio je sa šalom i zadirkivanjem; naziv’o je svatove pustosvaticama, prebaciv’o im je alapljivost i tvrdičenje..Svatovi se siti nasmejaše —- ali se niko ne naljuti. Pošto ručaše Draža poče da prikazuje „dar.“ Na redu je bio Živanin kojim ona darivaše svatove; vođevina daruje samo devera i ukućane.Na jednoj motki držaše zet i Marta „dar“, a Živana uzimaše parče po parče i — namenivši kome će — davaše Draži, da prikaže. Draža je sve darove — i Živanine i Anđeline — prikaz’o zadirkujući.Za košulju veli: „Evo naša lepa vođevina daruje svekra tananom košuljom.Glatka k’o patka, tanka k’o ponjava: kud se njom počeše koža će sletiti; provukla bi se kroz prsten, da je prsten gužva oračica pa dva da vuku a četiri da tuku“ !...Za jedne čarape veli: „evo mu čarapa, može u njih mačka obuti“! (za to što su male)...Šala njegova zacenjivaše smejom svatove.Na svaki njegov „prikaz“ oni odgovarahu: — Amin, da bog da!... Svrši se i to.Draža poiska jednu čuturu.Oni mu dadoše.On se prekrsti, pomoli se bogu za zdravlje doma i domaćina, mladoženje i neveste, kuma i starojka, devera i kićenih svatova — napi se pa sede. Stari svat uze jedan zemljani čist tanjir, odreši kesu, izvadi „svatovsko“ tri groša i baci u nj.Onda podnese tanjir kumu; kum uradi to isto.Svatovi počeše drešiti kese.Stari svat iđaše od jednog do drugog i naplaćivaše.Kad od sviju prikupi on pruži onda i tanjir i novac Anđeliji.Ona izruči novac u džep—-jer to beše njeno. Za starim svatom pođe aščija sa kutlačom da se naplati za trud.Svatovi davahu koliko ko može.Za aščijom iđaše Vasa Ciganin sa ćemanetom.Kum i starojko platiše koliko je pogođeno (kum i starojko plaćaju svirače) i prebaciše nekoliko groša „bakšiša.“ I svatovi dadoše „bakšiš“-.. Onda se digoše iza sovre i uvatiše kolo. Igrali su do pred veče, a kad sunce beše na smiraju, uvatiše se i kum i starojko i domaćin i domaćica i mladoženja i nevesta — jednom rečju: i staro i mlado, sve što je umelo igrati, te odigraše „šareno kolo“.Starojko sa zetom sastavi u kolu mladoženju i nevestu, te proigraše malo, pa se onda kolo pusti... Kad mrak pade na zemlju, digoše se kum i starojko kući.Anđelija ih poljubi u ruku i isprati. Odmah za tim zet Marko sa deverom uze za ruke Miladina i Anđeliju pa ih „svede“ u vajat... Dever ode, svatovi se raziđoše svi.Samo osta zet koji će se sutra — sa komšijama i redarama — pročastiti — pa će i on — ako bog da — prekosutra kući.. . Da vidite, u kakvi je narod došla Anđelija!... Još u vreme, kad je Kara-Đorđe zakrajinio — pobegnu od turskog zuluma iz Međaša iz Bosne dve porodice: čiča Panta Krstin i Nikola Mandin i dođu u Glogovac, gde je bio bimbaša Sima Katić.Panta je bio kum Katiću — jer je i ovaj iz Bosne, iz Dvorova — te tako Katić i njemu i Nikoli odredi po nešto zemlje da se nastane.Tu oni podignu kućerke kakve su mogli. Panta je imao samo jednog sina po imenu Petra.Petar je bio oženjen i imao je tri sina: Simu, Stevana i Ninka.Sima je bio već stas’o za ženidbu, a Ninko je bio još malen. Katić odmah uzme Petra za pandura, a čiča Panta ostane sa unucima Simom i Stevanom da zirati ono malo zemlje. Petar je retko dolazio kući i slabo je mario za motiku.Duša mu je bila dobra puška i nož.Katić je pozn’o u njemu junaka pa ga nije odvaj’o od sebe.On mu je bio kao neki starešina nad pandurima.Njemu je samo smeo poveriti najstrašnija mesta — na da se ni malo ne brine. Katić je imao jedan čudan običaj.Čim se Turci zaćute nekoliko dana — on odmah krene svoje pandure pa prelazi Drinu i napada Turke u Bosni.Mnogo je puta Petar osokolio u tim napadima i skoro nikad se nije bez plena vratio. No jedne noći oni pređu Drinu, a Turci ih dočekaju u zasedi, baš na samom izlasku, i obore vatru na njih.Katić sa momcima odmah povata busije; ali, videći da su Turci nadmoćniji, viknu: —- Dosta, junaci!Dršte se za moga kulaša, on će nas svi sedamn’est preneti preko Drine!Noć je mračna — Turci nam neće moći ništa učiniti!... I nagaziše na Drinu.Turci nisu smeli iz svojih zaseda, jer su se bojali prevare, nego pucahu u mrak. Zrna su zviždala oko Katića i njegovih momaka, ali ni jedno ne pogodi.Već su bili na drugom kraju i Petar, primetivši da konj gazi, pusti se i pođe obali.. Puče potonja puška i — na nesreću — pogodi Petra baš u potiljak....On se samo prostre ne pustivši ni glasa.Surep smotri, pritrča i iznese ga na obalu... Katić zapovedi da ga ponesu.On je iz sveg srca žalno ovakog junaka.... Doneše ga kući....Čiča Panta pade po njemu i zakuka.Ljubio mu je kosu, lice, oči i usta.Naric’o je tako tužno, da ne bi oka koje ne oplaka.Mirjana — žena njegova — ništi k’o guja u procepu; Stevan i Ninko plaču i busaju se u grudi, a Sima ne beše kod kuće. Za malo eto i njega.Kad vidi šta je, on se samo uhvati za oči.Ovi zaćutaše....On diže ruke s očiju, skide kapu, priđe posrćući mrtvom telu očevom,prekrsti se i celiva ga....Onda mu se maši pasa i povadi oružje.... — Šta ćeš s tim '? — upita ga deda kroz plač. — Zar misliš da ću sedeti skrštenih ruku? — upita Sima zadevajući oružje za svoj silaj. — A ja! Sima sleže ramenima. — Ko će mene stara ’raniti; ko će meni oči zaklopiti?!... uzviknu deda očajnički videći da mu i ovaj odlazi. — Eto Stevana! — reče on. — A zar oca nećeš saraniti makar?! — viknu Mirjana videći da ’oće da ide. On se vrati natrag. A pošto Petra saraniše — Sima ode Zeki Buljubaši u Parašnicu. Sa hrabrosti i junaštva — Sima postade Zeki desna ruka.Nikud se ovaj div bez Sime ne micaše.Njemu se dopadaše kod Zeke, a Zeki se opet dopadala najviše njegova dosetljivost i kuraž u najvećim opasnostima. A kad vezir Deren-delija udari na Ravnje 1813 godine, i kad vojvode srpske prebegoše u Srem — Zeka sa svojih „pedeset golaća“ izađe iz šanca i poče se tući s Turcima.S njim je bio i Sima.Zeka ga pogleda pa reče: — Da ginemo, Simo! — Do jednog buljubaša! — Da ostavimo spomen! — Spomen, kojim će se Srbi ponositi! — odgovori Sima. I oni su se borili k’o divovi.Kad je nestalo baruta — Zeka zapovedi da kolju....A kad se i noževi otupiše, kad od oružja osta samo komađe, kad se Zeka očajnički pitaše: šta da radi — Sima se doseti i pruži prst na sadevene hvatove drva....U jedan mah digoše zaostali „golaći“ i njihov buljubaša cepke i jurnuše u Turke...Pogibe junački Zeka, izgiboše „golaći“ pa pogibe i Sima.... Glas o smrti njegovoj ubio je starog Pantu.On izdanu na rukama Stevanovim.... Spade kuća na Stevana.Radio je siromah i dan i noć; nije znao šta je to umoriti se, samo da bi koliko — toliko zadovoljio i razgovorio ožalošćenu mater svoju. Ali ona je venula k’o list na drvetu.Njena bolja dolažaše od srca: ona je živela među živim a mislila o mrtvim....I kad se navrši godina od Simine smrti — ona nagna Stevana te se oženi — pa na skoro, posle njegove ženidbe, umre... Stevan osta sa Živanom i Ninkom.Ninko je već prirast’o pa je pomag’o u radu; a Živana se nikad nije ni odmarala.Radili su od rana jutra do mrkle večeri.Dobra mačvanska zemlja davala im je bogatu žetvu.Malo po malo — i Stevan proširavaše svoje imanje...A kad gospodar Miloš potuče Turke na Dublju — i on danu dušom.... Mir osigurava život zemljoradniku.Kad je mir, na njega se sreća smeje....Kuća Stevanova poče napredovati.On oženi Ninka i dobi još dve vredne ruke.Njegova Živana rađaše mu sinove.On gledaše u budućnosti svoj porod i napredak doma svoga — pa mu se milio svaki rad... Njegova se avlija punila lepim zgradicama.I on— gradeći te zgradice — namenjivaše ih deci svojoj.Njegova stoka beše gojna, njegove njive donošahu dosta ploda.... Sve, što je počinj’o, ispadalo mu je za rukom, srećno.On postajaše svakog dana bogatiji.Davaše bogu božje a caru carevo...Njegovo srce ne darnu nikakva žalost više: što je porodio — to je podgajio.On beše potpuno srećan...Za to je išao uvek veseo i nasmejan; za to je pev’o po svojim njivama i lugovima i šalio se i izdev’o imena deci svojoj.... U takom živetu doček’o je prvu radost: — oženio je Mojsila; doček’o je drugu: — oženio Savu; dočeko je najveću: — dobio unuka....Sad je oženio i Miladina.Još da dočeka da uda i mezimicu Mileniju.... al na to i ne pomišlja... Starost je na njega došla kao i zima: — s ruku i nogu.I šta je starost u životu čovečijem — ako nije što i zima u dobu godišnjem....Osetio je najpre nemoć u rukama i nogama, pa onda u celom telu.... Da vam ga samo opišem!... Ali to nije nužno....Starac je — starac.Uzmite koliko ih ’oćete — svi su nalik jedan na drugog..U svakog je pogureno telo, u svakog je zborano lice, u svakog su uzdrhtale ruke od rada i noge od tumaranja....Tako je i čiča Stevan... Samo da vam još kažem, da je im’o jednu naviku, koje nije mog’o da se otrese....Kad ustane od spavanja nigde se nije hteo umiti nego na bunaru.To je činio bilo leto — bila zima, bio zdrav — bio slabunjav.... Živana je bila mudra i pametna, žena.Omalena, žoljava, suva k’o škripac — ali vredna k’o krtica.Nemaš je šta videti — peka mesa — ali ona je stekla sa Stevanom i Ninkom ovo imanje.S njima je ona radila poljske radove i gotovila ručak; gledala je kuću i gajila i čuvala decu.Kod tolikog rada — ona ni jedno ne oprlji i ne onakazi; čuvala ih je i od vatre, i od vode, i od kola, i od svega što bi im moglo nauditi. Njojzi ne beše teško uraniti.Kad je čiča Stevan saziv’o mobu da mnoge radove sradi — nju je onda zora zaticala sa punom vurunom pečena leba za radine.Ona je imala kad i da radi poljske radove, i da mesi i da čisti, i da tka, i da reže i šije košulje.Čiča Stevan i deca išla su joj uvek čista i odevena.... Pa i ovako staroj nije joj se teško sagnuti ni ukaljati.Do duše sad je nadgledala pos’o što joj snaje rade.Njih je ona upućivala i učila svemu dobrom.Kod nje ne beše „osobine“, njena sna nije mogla kazati: ovo je moja kvočka, moja ćurka, moja guska; ni jedna nije smela pomenuti da se deli vuna i kudelja i ćeten — sve to beše opšte...Zajedno je sređivano i metnuto na kamaru, pa je s te kamare svaka uzimala, koliko joj treba.Ona se brinula da ni jednoj ne bude krivo, a od njenog se oka ništa nije moglo sakriti.... Čiča Stevana je slušala i brinula se da mu uvek ugodi.Njegova želja bila je njojzi zapovest.Ona ga je — pravo da reknem — volila....I oni su se, zbilja voleli!...A zar se starost ne može voliti?...Može, bogme, te još kako!...Mladić voli bujno — starac nežno; mladić voli telo — starac dušu....Mladalačka se ljubav topi u poljupcima — staračka u pažnji....Mladalačka je ljubav osnovana u pogledu — staračka u poznavanju!...I, kažem vam, ne verujte nikad mladiću koji kaže: volim moju dragu — jer je poznajem!..On je ne poznaje; on poznaje samo njeno lice, njen osmejak, njene oči, njenu kosu — njenu spoljašnost; —ali verujte starcu — jer on poznaje njenu dušu.Mladić je poznaje mesec — dva; ali za starcem stoji niz godina mučnih i srećnih, tužnih i veselih i — on ju je gled’o i u dobru i u zlu....Sevapnije vam je ne zažaliti mladića, kad tuži za svojom dragom — nego se smejati starcu, kad tuži za svojom staricom.Mladost lako zaboravlja i mladiću je tim skinuta jedna prepreka da traži drugu ljubav; ali starac je više ne traži, a tu ljubav zaboravlja tek onda „kad pukne budak više glave“... — Ninko je bio miran čovek.Sve što je on znao, to je motika i sekira; da ga od kud pred sud izvedeš, on bi se uplašio k’o da mu je smrt došla.Njegova je najveća radost bila da obilazi njive; a govorno bi najviše samo onda, kad je hvalio imanje....Muške dece nije im’o nego samo žensku.Jednu je ćer udomio.On je bio jedan od onih ljudi, koji neznaju za svoju sopstvenost.Zapitaj ga: — Čija je ovo njiva, Ninko? — Naša, odgovorio bi on. — Čije je ovo dete? — Naše — odgovorio bi, pa ma bilo i njegovo sopstveno. Sve, što su imali, to je bilo zadružno. Sinovi Stevanovi bili su zemljoradini k’o što je i Stevan i Ninko.Oni su znali samo ono, što su iz Stevanovih usta čuli, i radili što im je on zapoved’o. Žene su slušale Živanu.To je išlo k’o u košnici.Nije, dakle, čudo, što se Stevan tako obogatio.Ovo je bila prava seoska zadružna kuća.... Zora zaplavila.Mesec beše na smiraju; zvezde se gasiše; ostajahu samo krupnije ali i one počele da blede; nebo beše čisto bez i jednog oblačića....Malo po malo istok poče obuzimati belina, snežna belina a ispod beline ukazivaše se rumen, rumen jasna, lepša od obraza nevine devojke — božanska rumen....Sa zemlje se polako dizaše bela providna magla; petli učestali, senica cvrkuće; svinje ciče a „bronze“ — na volovima u „otavi“ — zvone.... sve drugo spava... A Anđelija uranila.Odložila vatru, uspremila i počistila kuću, pa uzela sudove da vode donese.... Ima osećaja, koje čovek ne može da iskaže.Duši je telo tada maleno i tesno, i ona se diže nebu da boga traži....Taki su osećaji ovladali Anđelijom....Ona je gledala rumenu zoru i plavo nebo i slušala setni i nejednali zvuk zvonaca....Osećala se laka k’o pero.Srce joj je živo bilo u grudma k’o da bi htelo da izleti.... Zavatila vode pa se pljuskala po licu, onda se ubrisala svojim peškirićem pa se molila Bogu: „Gospode Bože!Daj mi zdravlja i vesela; daj života mome babi, i nani, i tetki, i svima mojim!...Daj, Bože, zdravlja i tati (svekru) i majci (svekrvi) i svima ukućanima, i daj mi, Bože, da me paze!...I, molim ti se, Gospode, daj mi: da mogu raditi a da se nikad ne umorim, i daj mi lak san da se mogu odmah probuditi!I, daj mi, Gospode, da sam uvek vesela i da se sve smešim i pevušim!...Molim ti se, Gospode!... molim ti se, Gospode!.... molim ti se, Gospode!.... Prekrsti se još nekoliko puta duboko klanjajući. Onda nali sudove, diže ih lako k’o da su prazni i uputi se u kuću. Iz avlije gledaše vatru na ognjištu kako veselo puckara...Taman da korači preko praga a Živana pred nju.Uranila starica da snaju „pouči“. — Dobro jutro, majko! - — Bog ti pomog’o, ćeri! — reče Živana i nasmeši se videći pune sudove. — Uranila si već? — Jesam, majko. — E, neka, neka, živa bila! — reče Živana. Anđelija unese sudove u kuću.Živana uđe napred. Osvrte se starica po kući i vide, da je sve u redu. — Ti si dobro uranila? — Jesam, majko. — I ja uranih da ti red pokažem.Jesi li strljala obuću? — Jesam, majko. — Uspremljeno je sve! — reče Živana više za sebe. — Sve, majko! — Ti već znaš red.Vidi se, da si u dobroj kući bila.Radi uvek tako, pa ćeš mi biti prava. — ’Oću, majko! Srce joj igraše od radosti i zadovoljstva.Ona pogleda Živanu, pogleda joj u oči mirno, k’o čovek, kad svesno vrši svoju dužnost, pa reče. — Kaži ti meni, majko, i druge moje poslove. — Lepo, ćeri!...Kad ti svekar ustane, odnećeš mu obuću.Onda ćeš s njim izaći na bunar da mu poliješ — jer on se samo na bunaru umiva — ponećeš tamo čist peškir da ga ubrišeš.To ćeš isto učiniti i brati (Ninku).Kad se vrati u kuću, ti ćeš ga očešljati. — Dobro, majko. — Onda ćeš mu poslužiti rakiju i to ladnu, jer on ne pije varenu. — ’Oću, majko. — Onda ćeš izaći te naraniti piljež. — Dobro majko. — Pa, ako on htedne kuda ići — produžavaše Živana —- ti ćeš ga ispratiti. — ’Oću, majko. — To ti je pos’o za jutra.Redovati nećeš — jer moja sna ni jedna u prvoj godini ne reduje — ali ćeš pomagati redari u svemu i nadgledati decu....Moraš biti uvek čista i uredna, jer — naša je kuća ukraj puta — nama treba svakog dočekati pa ko bio — da bio — razumeš? — Razumem, majko! — Naša je kuća do danas bila prva u selu — ja ’oću, da i od danas bude! — I biće, majko! — U veče ćeš svekra i bratu i starije devere izuti i noge im oprati.To ti je pos’o. — Sve ću raditi, majko! — Još nešto, ćeri!...Od kad sam ja ovde, u našoj je kući mir i sloga.Ja ’oću da i od danas to bude.Neću da čujem svađe, niti da ti, kad u ponjave ležeš, govoriš Miladinu ovo ili ono....Sve se mora pretrpiti....Ako me poslušaš — blagosiljaću te, a ako ne poslušaš — prokleću te!... — Poslušaću te, majko! — E, dobro, ćeri!..Sad znaš šta ti je pos’o — pa tako radi!...Nego Marta mi je kazivala — a i sama sam videla — da ženske radove dobro radiš.Ćeri moja, poučićeš u radovima i moju Mileniju... Tu starica posta nežnija. — ’Oću, majko, što god znam! — odgovori Anđelija radosno. Starica je poljubi u obraz a ona nju u ruku. — Ajde, ćeri, poli mi da se umijem! Anđelija joj poli.... Malo po malo počeše se dizati i ukućani.Anđelija odnese obuću svekru.... Traže od nje da radi, da sluša, da se lepo živi sa ukućanima — pa šta je ona i mogla drugo tražiti i želeti nego to!... Anđelija otpoče raditi.Polila je svekru, ubrisala ga, očešljala i naslužila mu rakiju, onda ga je ispratila, jer čiča Stevan ode do sudnice. Živana viknu. — Čujem, majko! — Ćeri moja, sad ćeš se ti brinuti i o konaku.Tamo mora biti uspremljeno i namešteno za goste. Anđelija ode u svoj vajat te iznese nekoliko šarenica pa ode u konak. Tamo poli i počisti pa šarenicama zastre krevete i klupe.O prozore poveša nekoliko kita bosiljka da miriše.Stvari u konaku razredila je tako lepo, da bi smetala jedna kad bi na drugom mestu bila. Živana dođe za njom u konak.Zaradova se starica, kad vide Anđelinu uredbu. — Tako, ćeri, sad mi se dopada! — reče ona. Anđeliji srce prepuno.Ona je trčala od stvari do stvari k’o čelica od cvetka do cvetka.Sam rad davaše joj uživanja a pohvala Živanina dizaše je u nebesa.Osećaje njene mog’o bi sravniti sa osećajem devojčice kad prvi preglavak izradi, ili, sa osećajem đačića kad prvo slovo napiše. Ona je trčala i dalje.Svaku ne uspremljenu stvar u avliji uspremila je.Onda je trčala redari u kuću pa joj je posticala vatru ili donela vode. Svu je decu umila i očešljala.Ona trčahu oko nje k’o pilići oko kvočke, a ona im je davala: kome voćku, kome poljubac a kome osmejak.Svakom je ime nadenula kao: golub, labud, kadivica, devesiljka itd. pa ih je tim imenom zvala.Deca su je mnogo zavolila.A zar oko dece treba mnogo ustajati i umiljavati se?....Jok brate!....Ti njima osmejak — oni tebi dušu.... Oko podne dođe čiča Stevan sa kmetom.Anđelija ih dočeka na kapiji, pokloni im se i poljubi ih u ruku.Oni odoše u konak a ona u kačaru da rakije natoči. Pošto je — klanjajući — ušla i poslužila najpre svekra pa onda kmeta — čiča Stevan reče: — Idi de, dijete, vidi što god ručka. Ona se pokloni i ustupaše korak po korak u nazad, klanjajući, dok na vrata ne izađe; ni pošto nije smela njima zadnji deo okrenuti — jer to je ne uljudno. Kmet reče: — Dobra ti sna! — Dobra. — Ume i da se vlada, i da usluži, i — šta oćeš. — A od kake je vamilije — i ne umela! — reče čiča Stevan. — Ja, znam Iliju.Noćio sam jednu noć kod njega kad idoh u Mitrovicu.Čestit čovek! — Ko, zar prijatelj Ilija?... — Ono ti nema pod nebom! — I nema! — reče kmet.... Oni produžiše razgovor o čiča Iliji. A Anđelija se sa redarom staraše za ručak... Dođe i veče.Svi se ukućani iskupiše.Anđelija zaređa od jednog do drugog te ih izu sve osim Miladina; njega je izula Marta.Posle im opra noge i poli te umiše ruke, pa ode da postavlja siniju. Čiča Stevan reče: — Da se molimo bogu! Svi se digoše.Čiča Stevan prilepi zapaljenu voštanicu za zid.Anđelija mu dodade u zemljanoj kadionici žara.Čiča Stevan pirnu u žar, metnu zrno — dva tamnjana, prekrsti se, okadi sveću, sebe i ukućane, pa onda dade kadionicu Anđeliji, a on se poče moliti bogu.... Kad se molitva svrši čiča Stevan pirnu u sveću, reče: „na zdravlje molitva“ — pa onda zasedoše za siniju.. Anđelija je dvorila.Redara se brinula da ima jela na siniji, a Anđelija je ujedno i decu nadgledala kojima je obaška postavljeno. Za večerom se vodio razgovor o orbi.Živana se dogovaraše sa čiča Stevanom i Ninkom gde da poseju ćeten. .. Pošto su večerali digoše se i posedaše oko vatre.Anđelija sede sa redarom za večeru. Čiča Stevan posede još malo pa ustade.Diže se i Ninko i sve muškinje.Anđelija poljubi u ruku svekra i Ninka, isprati ih da spavaju pa se onda vrati. — Vi, deco, uzmite rad pa radite — ja ne mogu boga mi! — reče Živana. — ’Oćemo. —- A sad, laku noć! — Laku noć! Anđelija je poljubi u ruku, isprati je pa ode u svoj vajat da rad uzme. Kad se vratila u kuću Marta, Stana i Milenija, zasele oko vatre pa ćeretaju. — A, evo mlade! — reče Stana. — Šta ti radi momče? — pita je Marta. — Šta će raditi? — spava — odgovori Anđelija. — A što si se tako dugo zadržala — da ga nisi budila? — upita Marta smejući se. — Tražila sam rad! — odgovori Anđelija porumenevši. — E, baš je taj rad!...Vi’š ti njega kako se on to zavuk’o!...Mora da je bio na dnu sanduka!... — Baš si ti jetrvice!... — Šta sam ja? — Nije te stid, makar, pred golubicom!.... reče Anđelija prekorno. — Boga mi baš!...Samo nekako i golubica traži goluba! ..Milenija skoči pa uvati Martu za usta; Stana se smejaše od sveg srca... — Neću te više dirati, neću boga mi! — reče Marta. — Ako mi još jedan put rekneš to — zavadićemo se — reče Milenija puštajući je. — Neću kad si taka!...Pa, najposle, priznala si i sama pred jetrvicom.Šta se sad, bajagi, stidiš? — Opet ti?... — A znam da ćeš joj sve i sama pričati....Nemoj, nemoj ustajati — neću više! ’Oću da pripovedam. — E, dela! — ’Oćete li strašno ili smešno? — upita Marta. — Smešno! — viknuše sve tri. — Dobro.Sedi jetrvice! Anđelija sede. — Bio, tako, jedan čovek, pa im’o jednog sina kome je bilo ime Milan....Ne boj se, ne boj se!.... pa taj Milan zavolio jednu devojčicu, kojoj je bilo ime Milenija.... Milenija skoči. — E neću ni da pričam više! — reče Marta. — Bolje nemoj: — pobićemo se! — reče Milenija. — Čuješ dilberče! — reče Marta — nemoj biti luda!Vidiš, nas tri znamo sve, a oćeš da kriješ od jetrvice.Nemoj, jadna, tako!Ne znaš ti da te može jetrvica zakloniti neki put — te još kako!...Nas četiri treba da smo jedno: što jedna zna — sve da znaju!... — Tako treba! — reče Stana. — Pomisli, bolan, da bih ja stradala jedanput da nije bilo moje snaje Petre.Otišla ja Sinđića kući na prelo.Niko me nije video kad sam otišla samo Petra.Kad, na đavola, mene naja potraži noću....Sutra dan sva se nakostrešila — da me satre!....„Gde si ti bila?“ — pita me ona. — „Spavala sa mnom u vajatu“ reče Petra k’o da je bog nauči. — „E kad je tako — onda je druga stvar; a ja mislila da je bila kod Sinđića sa Savom!“ — „Nije, vala, nano, svu noć je sa mnom spavala!“....I da ne bi Petre pa — zlo.... — Tako je! — reče Stana. — Pa ne treba, dilberče, da se ljutiš na me. — Ne ljutim se ja — nego me stid! — reče Milenija. — Čuda bože!...A zar ona nije nikad sa momkom stajala? Milenija pogleda u Anđeliju.Ona manu glavom u znak odobravanja.... Lepa devojčica beše Milenija.Protegljasta, crnih očiju i kosice, rumenih obraščića, još mlečnih usana iza kojih provirivahu sitni beli zubi — E, pa kad je tako, — onda šta da krijem — ja stojim s Milanom! — Pravo mi reci, kadivice, što ću te pitati — reče Stana. — Oću, vala! — Je l’ te poljubio koji put? Milenija obori oči i porumene k’o rumenika. — A? — Što je vajde kriti?... jeste! — reče Milenija. — A gde? — U oba oka i oba obraza. — A kad? — Letos, na mobi kod nas.Igrasmo, igrasmo, a on ti mene povuče za ruku.„Šta ćeš?“ — pitam ga ja. — „Odi — veli — da ti kažem nešto“... na me povuče u prisenak za tvoj vajat i — poljubi.. — A jesi ti njega? — upita Marta. — Nisam. — Varaš? — Očiju mi nisam! — Dobro, dobro — ne moraš se kleti!...A pravo mi kaži, voliš li ga? — Hm, hm!... — Baš mnogo? — Sve o njemu mislim!..Neku sam ga noć i sasnila... — I bićeš njegova!...Ne beri ti brige dok je tvojih snaja!Mi ćemo to sve lepo udesiti — pa kad pogledaš — a ono ti za Milanom!... Milenija se zamisli.... — ’Ajde da pevamo! — reče Marta. — ’Ajde vala! — De ti, jetrvice! — Što vi najpre? — upita Anđelija. — ’Ajd najposle.Ded Stano!„Maglica se poljem povijala“... I zapevaše: — Šta veliš, jetrvice? — upita Marta. — Lepa pesma! — reče Anđelija. — De ti jednu! — Ne mogu da se setim! — Šta ne možeš?De jednu devojačku! Anđelija se zamisli. — Jesi l’ se setila? — Jesam. — Dela! — rekoše u jedan glas i Marta i Stana.Anđelija zapeva: Anđelija ućuta. — Čisto me minu želja! — reče Stana. — I mene! — reče Marta. — Vidiš, kadivice, kako se dogovara? — Vidim — reče Milenija. — Kako ti šaraš te čarape? — upita Marta Anđeliju. — Eto, vidi. — Daj-de ovamo....Ala je ovo lepa šara! Stana zastade s vretenom pa se naže da vidi; i Milenija takođe. — Baš ću te moliti, snašice, da i meni tu šaru daš da prepočnem — reče Milenija. — Daću golubice. — A ’oćeš li umeti? — upita je Marta. — Pa pokazaće mi ona. — ’Oću golubice. — Ala u tebe, jetrvice, ima lepih radova.Pravo mi kaži: je si li ti ono sama radila? — upita je Marta. — Jesam — odgovori Anđelija. — A ko te je naučio? — Snaje. — Jesi l ti klečala i onaj ćilim? — upita Stana. — Jesam. — I ja ću početi.Daćeš mi da prepočnem. — Daću. — Imaš, vala, i pojaseva lepih.Ne znam od kud ti onaki! — Pa, kažem ti, da sam sve od snaje dobila početke. — Tamo, kod vas, lepše rade nego kod nas — reče Marta. Anđelija poče hvaliti svoje mesto rođenja.Ne može a da ne pohvali Iku i Staniju kako su dobre radenice — Nisam ja ništa!Da ti vidiš samo Ikin rad, jetrvice!Ama k’o molovan!...Nećeš ti u nje naći končića da nije na svom mestu!... — Pa, veliš, još je devojka? — Moja drugarica. — Kako bi bilo da ja govorim mojim pa da nju isprose za Peru? — reče Stana. — Kog Peru? — upita Anđelija. — Mog brata...Bila bi ti bar blizu. — Molim te govori! — viknu Anđelija...Očiju mi mojih, nećete se prevariti!Eto i jetrvica, Marta, zna je — znaš ona krupna što je bila samnom u vajatu. — To li je ona? — upita Marta. — Ja! — Pa, boga mi, dobra prilika; ne bi se pokajali — reče Marta. — Kako pokajali!..Ono je žensko.Što očima vidi — to rukama stvori! ...Ala bi to bilo lepo: ja i Ika u jednom selu!Pravo da vam kažem: kad bi mi bila ona ovde — ne bih ni pomislila na svoj „sent!“... — Kad je ti tako ’vališ — govoriću im — reče — Kaži im, slobodno, neka je prose — neće se kajati. — A kako li je njen otac sa stanjem, jer moj otac traži i dobru devojku i dobra prijatelja. — Ko, zar čiča Blagoje Vukašinović'?..To je jedan — po jedan! — A kakve je ona naravi?Znaš, i to se mora znati. — Ama zar Ika!...Ta ti ne zna šta je to: naljutiti se....Ona i jetrvica Marta k’o da su sestre!..Pomisli ti, bolan, diramo ja i Staja nju — a ona se samo smeje, pa nam tek po koju prišije — a mi da se poizvrćemo od smeja. — E, kad je ti tako ’vališ — mora da je dobra! — reče Stana. — Ama k’o dobar dan! — Dobro.Sutra će i onako dolaziti moja mati ovamo — pa ću joj kazati. — Kaži joj slobodno: neka ne traži na drugom mestu.Mogu proći svet — ali onake ne mogu naći! — A je li zdrava; da nema kakve valinke na njoj? — Ama kažem ti: k’o tresak!....Eto i jetrvica Marta zna.... — Zdrava je! — veli Marta. — E onda će je tata isprositi — ne može valiti! — Daj bože! — reče Anđelija. Razgovor pređe ma druge stvari.Milenija je samo podsticala vatru, a Marta je zagonetala i pričala razne priče strašne i smešne...Milenija se sa svim ućutala. — Što si se ti ućutala, dilberko? — A... ništa! — Kako ništa? — Ništa, ne govori mi se! — reče Milenija — A ti pevaj! — Ne peva mi se! — Kako to: ti tako mlada, pa ti se ne peva?...Ja, kad sam bila devojka, ja sam pevala kud god’odim.. — Ja ne mogu! — Da ne smeta Milan? — Jest, on smeta! — reče Milenija. — Marta poče vragolasto pevušiti: — E nije nego još nešto! — reče Milenija srdito..Dugo su se šalile.... Bilo je gluvo doba kad su se razišle.Ništa se nije čulo osim popka gde peva; ništa se nije videlo osim po kog svetnjaka...Sve je drugo zaspalo.,.. Ona je vršila svoje poslove na zadovoljstvo sviju; naročito je Živana bila s njom zadovoljna.Nigde nije stajala — svakad je posla nalazila.Živana se svuda njome hvalila.Dođu žene iz komšiluka — kad je kakav svetačac — na poselo, a ona ne ume da je se nahvali.Jedared joj baba Simana reče: — Novo sito o klinu visi, Žiko! — Nije to!...Znam ja šta je — šta!...Pogledaj joj oko, pogledaj korak — pa vidi šta vredi!...Ne varam se ja!.. A da bi Anđelija veselija bila — isprosi Stanin otac Marko, Iku za Peru.Kad je to čula, k’o da se iz nova rodila.Veli Stani: — Ne bih bila veselija da mi se moj otac doselio u Glogovac!.. Jednog jutra — a to je na petnaest dana po svadbi — viknu čiča Stevan Savu pa mu reče: — Dede, more, opremi se, pojaši konja, pa da odeš do u Salaš i da mi pozdraviš prijatelja Iliju.Reci: čekam ga u nedelju, da mi dođe „u prijatelje.“ Anđeliji zalupa srce živo.Ta evo doći će joj babo i nana i... dal će tetka?.. doći će i tetka sigurno...Pa da ih opet vidi, da ih ljubi u ruku,. da im kaže da se ne brinu jer je njoj dobro. „O Bože, hvala ti!.. o Bože, hvala ti!“ — šaputaše ona u sebi. Pa po Savi pozdravlja po iljadu puta: i babu, i nanu, i čiku, i tetku, i strinu, i snaje, i decu — ama sve... Toga dana išla je k’o u nekom zanosu.Mislila je samo o svojim ukućanima. „Do sad je „braća“ (Sava) već stig’o...Sad ga nana jednako nudi da jede i pita: „pa kako moja Anđa; je li zdrava; jel se navikla?..O moja majko!..Dobro mi je, lepo mi je; paze me k’o da sam njihova, k’o da sam u njihovoj kući odrasla... ali majko moja, nema tvoje nege, tvoga milostivog oka, nema tvoga zagrljaja, nema tvoje nauke!...Ovde glede kako radim — ali me ne uče ni čemu...“ Pa joj srce zažele majke.Požele da' još jedared bude devojka, da devuje, da devuje, da devuje do smrti.Ona je, istina, znala da je ludo od nje što to misli, da to ne može nikad biti — ali njoj beše slatko misliti o tom, i nije se trudila da te misli odagna od sebe...Begala je od ukućana, tražila je posla u avliji —- samo da bi bila sama. „Sad bih znala živeti — mišljaše ona — sad bih se ja znala vladati!..Kazala bih Iki: vrati „pare“ ludo jedna!... pa bih s njom i Stajom samo drugovala.Nikad se ne bi nas tri rastajale!Ili bi bile kod moje ili njihovih kuća...A kad bi mi ko loš’o da me zaprosi — ja bih mu kazala: „idi ti podaj tvoje pare onoj koja ’oće da se udaje — ja neću!...“ A kad bi mi nana kazala: „vreme je Anđo, rano, da se i ti udaš“, ja bih joj rekla: da ’oću da ostanem u kući dok su oni živi; da ’oću da je nadgledam, da se, pod starost, ne vuče k’o guja da sebi vode dovati...“ „Ala bi to bio život; ala bi to bila slast...Ustanem iz jutra, umijem se, očešljam, odem u kuću da vidim ima li kakva posla — pa ako nema — ja uzmem Marinog Filipa na ruke pa se s njime igram.On mi tepa: „teta, teta!... a ja ga izlupam po gojnom telu, pa ga dam opet materi...Onda zaređam te pokupim perje kokošije po avliji — pa u vajat te uzmem rad...Pred veče se dignem do Ike.Nana me pita: „kud ćeš Anđo?“ „’Oću do Ike.“ — Noću ne spavamo!Tu ti je šala, tu ti je smej...Grlimo se, ljubimo; Ika se pravi muško, pa k’o dolazi te prosi mene.Staja mi bajagi, mati, a Ika je pita: — „Je li ti ovo ćerka?“ — ”Jeste vala!“ — „Pa kaka je ovo devojka — pravi muškobanja?“ — „Takve su u mene ćeri.“ — odgovara Staja. — „Da vidim ja“ — veli nesrećna Ika pa mi turi ruku u nedra...Smej do neba...“ — O Anđo! — viknu je Živana. Ona se trže.Bila je gotovo zaboravila šta je; ali kad ugleda Živanu dođe sebi. — Čujem, majko. Idi-de, ćeri, te donesi vode. — Sad, majko. Uze sudove pa pođe na bunar.Uz put htede da nastavi započete misli — ali one je ostaviše.Kao da odoše u vedro nebo...Ona je probala na silu: „Pa, onda, onda Ika... pa, onda, Staja...Ika turi ruku u nedra, pa“... Prekinut nit!...Ne beše više ni one slasti; ne podilazaše je mravci kad te reči izgovori.Brbljala ih je k’o malo dete — kad progovara — pa kad što nauči... Dođe joj krivo i teško.U prsima k’o da joj ležaše nešto, što bi trebala da izduva; obuze je k’o neka zlovolja... Ali kad se vrati natrag -— opet se uze smešiti.Šta će — mora!...Ko bi se smeo nakomrštiti?Živana bi je po sigurno pitala šta joj je — pa šta da kaže?.. Prođe dan.Pred veče ona nešto barataše po avliji.Začu se konjski topot...Brže bolje otrča ona te otvori kapiju. Sava skoči s konja.Ona pritrča te uhvati konja za dizgine.Streptela je ko da će čuti najgore glasove. — Šta je, „braća,“ — jesu li zdravi? — upita. — Zdravi su. — Šta radi babo? — Zdravo je. — A nana? — I ona je zdrava. — A ukućani? — Svi su zdravi i pozdravili su te. — Od Boga im zdravlje!..A ’oće li doći koje? — Doći će ti i otac i mati. — A kad? — Pa u nedelju — zar ne znaš kad je tata kaz’o. — Vala Bogu samo kad su zdravi. Za večerom je Sava prič’o kako su ga lepo dočekali kod prijatelja. — Prija Smiljana, brate, — mani je!Kidisala jednako: ama jedi prijatelju, ama pij prijatelju!.. „ Pa malo, malo, pa pita za snaju: kako je, sluša li? — A šta veli onaj matori — grdi li? — upita čiča Stevan. — A, mnogo ti koješta govori! — reče Sava. — Boga mi ima i kome!...Dok mu samo odem — napraviću pačariz po kačari! — Bogme i on tebi to isto preti! — Imaće posla dok našoj kačari naudi! — reče Ninko ponosito. — A šta veli prija Smiljana? — upita Živana. — Ona se sirota samo snebiva — odgovori Sava. — Samo o snaji.Veli: „kaži, prijatelju, prija Živani neka mi pouči Anđu u kućanskom redu.Kaži joj da sam je molila po sto puta.Anđa je pametna — ona brzo sprima!..“ Anđeliji zasuziše oči. — Nemam je, vala, čemu učiti — ona je nju izučila svemu dobrom i valjanom... — Dođe i nedelja.Anđelija uranila pa usprema i uređuje.Čiča Stevan naređuje da se prase peče; Živana određuje koje od živine da se zakolje.Sve se ustumaralo tamo i amo.A kako i neće! kad treba dočekati „prijatelje“. Čiča Stevan — pošto je naredio šta treba raditi — diže se do crkve i mejane da zovne popu — koji zbog ženidbe sinovčeve nije mogao na svadbi biti — i još neke svoje prijatelje. Anđelija ga isprati do kapije pa se opet vrati u konak da namešta. Kad je bila gotova dođe Živana te pregleda je li sve u svome redu. — E, ćeri, sve je dobro.Idi sad te se i ti obuci i namesti. Oko ručanice eto ti čiča Stevana sa popom i kmetom.Njih Anđelija lepo dočeka. — Eda prijatelja? upita čiča Stevan. — Nema ga još — reče Anđelija. — A je l gotov ručak? — Gotov je. — Sad će i on.'Ajdemo popo, ’ajde Živko, ’ajdemo u konak. Oni odoše u konak a Anđelija u kačaru po rakiju. Služi ona njima rakiju — dok tek viknu Živana: — Trči, snajo, otvori kapiju: — eto ti oca! -Anđelija spusti čuturu na sto, pokloni se i izađe na vrata a odatle polete na kapiju. U avliju uleteše vranci čiča Ilini.U kolima seđaše Smiljana i Spasenija u „zakošarku“ a čiča Ilija sam držaše uzde.On se nije mog’o odreći svoje stare navike da sam kočijaši.Kraj njega seđaše Milisav. Svi ukućani behu izišli da dočekaju goste.Čiča Ilija ustavi konje pa s kola viknu: — Pomaže Bog! ' — Bog ti pomog’o! Čiča skoči s kola.Sava stade pred konje, a Anđelija priđe te poljubi oca u ruku. — Živa bila ćeri! — Nuto, nuto matorog kako skače — k’o da je mladić! — reče čiča Stevan. — Boga mi i jesam!Eto prije nek presudi!..Kako si? — Vala Bogu! I tu se izljubiše. Čiča Stevan priđe kolima a čiča Ilija se zaređa ljubiti: sa Živanom, s popom (pošto je najpre rek’o; oče blagoslovi!) s kmetom, Ninkom i drugim ukućanima.Mladež njega ljubljaše u ruku. Smiljana i Spasenija izljubiše se takođe sa svima, osim samo što su popu poljubile u ruku. — ’Ajte u konak — reče čiča Stevan. — Ama ima nekih stvari u kolima — reče čiča Ilija. — Doneće se sve!...Nisi, valjda, doš’o u lopovsko selo! — Pa dobro, dobro! Pa se diže s popom i kmetom u konak.Smiljana i Spasenija odoše sa Živanom i Anđelijom u kuću, a čiča Stevan naredi Savi da ispregne konje i odvede u ar.. Onda se i on vrati u konak. — Pa, kako prijatelju? — ’Vala bogu! — reče čiča Ilija. — Je li na domu sve zdravo i mirno? — Sve, bogu vala! U taj par uđe Anđelija. — Pa kako moja Anđa? — K’o jabuka! — reče čiča Stevan. — Sluša li? — Sluša. — Čuje, valjda, sve? — Nije, bogme, nego ti je k’o čela.Što uradi — urađeno je! — E neka, neka!To mi je milo čuti! — reče čiča Ilija. Anđelija nasluži rakiju. — Dede, ćeri, pa idi tamo malo materi, a ovamo pošlji Mileniju, — reče čiča Stevan. Anđelija posluži sve, pokloni se i iziđe.Malo zatim dođe Milenija... — Pa kako, prijo, ume li moja Anđa da posluša? — upita Živanu Smiljana. — Ume, prijo. — Je li okumešna? — Oko svega! reče Živana. — A ja sam je svemu i učila.Velim: trebaće joj. — Imala si koga i učiti!...Neka nam je živa i zdrava pa da se ponosimo s njom!... Smiljani kuca srce a vrkću suze. — Samo ti s njom, prijo, lepo.... —- Sa ovakom se mora lepo.... — ’Vala bogu! — reče Smiljana.Dan-noć samo sam o njoj mislila....Velim mlada je: — 17 godina, prijo, sestro! — neće umeti....A ono, viš....E, neka, neka.... — A kako se vlada? — upita Spasenija. — K’o matorka! — reče Živana.Uvek je čista.Kad gost dođe dočeka ga k’o varoška.Pa što najviše volim to je: što nije zavezana vreća.Ama razgovara k’o i ja!... U taj par uđe Anđelija. — Zar ti nisi tamo? — upita Živana. — Tata reče da tamo ode golubica, a mene posla ovde. — E, dobro, dobro. — Pa, prijo, kako su kod kuće sa zdravljem?... pita Živana. — ’Vala bogu! — Kako snaje: slušaju li? — Slušaju — ja šta će. — E, neka, neka.... ’Ajd, sedite vi tu malo — idem ja gore, do prijatelja, da vidim šta i on radi. I ode. Kad Anđelija osta na samo s majkom i tetkom — ona pusti srcu na volju.Oči joj se zablistaše od suza, popusti u onom krutom nevestinskom držanju i savi majci ruke oko vrata. — O nano, nano! — reče i zaplaka se. — Šta ti je rano?! — upita Smiljana poplašeno. — Ništa rano. — Kako ništa — kad plačeš? — Od radosti nano. — Da ti nije rđavo ovde? — upita Spasenija. — Nije tetka.Dobro mi je, lepo mi je, paze me k’o svoje — ali sam se zaželela nane; mnogo sam je poželela. — Nemoj plakati.Bogu neka je vala kad ti je samo dobro!...A sad umij se!De, ja ću ti politi. I Spasenija uze kut’o, zajiti vode iz vidrice i poli Anđeliji. — A sad budi mirna i gledaj kakva posla, pa ćemo se doveče narazgovarati. Iz konaka viknuše da se postavlja.Anđelija ode postavljati sovru. Za vreme ručka razgovarali su se o radovima; čiča Stevan po malo i diraše čiča Iliju; čiča Ilija opet — sa svoje strane — ne ostajaše dužan — k’o prijatelji; popa pričaše kako se namerio na dobra prijatelja, kako i njemu njegov prijatelj preti da će mu podviknuti jednog dana: „srećna ti kačara, prijatelju pope!“ — A vala neka ga nek podvikne — reče popa — ali kad ja iskupim nekoliko „žednih“ u njegovoj kačari, videćemo šta će biti!... Kad se ručak svrši — Smiljana se diže te donese dar.Po redu, njena je dužnost da kad ćeri prvi put u pode dođe, donese dar svima ukućanima od najmanjeg do najvećeg.I ona je donela i sve darivala. Posle darivanja Smiljana i Spasenija ustaše iza sovre i odoše Živani.Ljudi su sedeli i pujući razgovarali.Anđelija je dvorila i služila ih pićem. — Ama dobri ti volovi u otavi pod kućom — reče čiča Ilija. — Ja. — Javlja li se trgovaca! — Javlja. — Pa što ne daš? — Ne možemo da se pogodimo — veli čiča Stevan. — Šta ti daju? — Ajde vidi najpre pa ću ti kazati. I digoše se svi te odoše u livadu. Žene razgovaraju o svojim poslovima.Živana priča kaki je red kod nje u kući: priča im o Anđeliji o njenom radu i vladanju.Smiljana joj samo blagodari... Posle večere posedeše malo.Čiča Ilija potraži zeta da vidi.Miladin dođe pocrveneo sav k’o rak kad se ukuva.Priđe starcu ruci. — Živ bio!Pa kamo se ti, more, danas? — upita čiča Ilija. — A, to mi je ratar! — veli čiča Stevan — on jednako po gradinama. — Pa kako, more — a? — ’Vala bogu! — veli Miladin a oborio glavu i gleda u nosove od opanaka. — A kako ti snaša, slušate li vi vaše starije? — He, he, he!... slušamo — ja šta ćemo! — odgovori stidljivo Miladin. — A slušajte, bome, sinko!Kad nećete svoga starijeg — ja koga ćete?Vama nema boljeg prijatelja od vaših roditelja.Meni je vrlo milo da o vama lepu reč čujem....Pazite se, slažite se; pa kad je i sloga i pažnja i vrednoća tu — onda i sam bog pomaže.Sad ste mladi — pa radite da bi zaradili da imate pod starost da problagujete....E, ajd, ajd, sad!Tebi treba raniti — mi možemo malo i posedeti.Dan je za rad — a noć za odmaranje.... Miladin ga poljubi u ruku pa izađe.I oni posedeše malo pa onda se raziđoše svaki na svoje legalo. Anđelija je tu noć spavala sa materom u svome vajatiću.Smiljana joj je pričala sve što je od Živane čula, pa ju je savetovala da i dalje tako radi. — Ne boj se ti, nano!Neću ja osramotiti ni našu kuću ni tvoju sedu kosu! — reče Anđelija s ponosom i pouzdanjem. Onda je pitala za ukućane, za svako po naosob; od najmanjeg do najvećeg....Prešlo je pola noći kad su zaspale.... Sutra dan pošto su ručali, čiča Ilija zapovedi da mu se upregnu konji.Kad sve bi gotovo pozdravi se sa prijateljima, posavetova plačnu Anđeliju i Miladina, reče Smiljani i Spaseniji — koje nešto šaputahu Anđeliji — da sedaju, pa — pošto ove sedoše — prekrsti se, uze uzde te sede i sam. — Zbogom prijatelju! zbogom prijo!... — Zbogom pošli! — viknuše svi. On ošinu konje i izlete na kapiju koju Anđelija beše otvorila.... Posle nedelju dana i čiča Stevan dobi poziv od prijatelja.Anđeliji srce igraše u grudma.Ta videće opet svoju kuću i svoje drugarice!... Prva subota koja dođe beše veliki god za Anđeliju.Posedaše u kola: čiča Stevan, Živana, Draža i Anđelija — i odvezoše se u Salaš roditeljima Anđelinim.Miladin — po redu — ide tek docnije i to sam. Tamo su pili i veselili se; a za uzdarje Anđelija je odnela dar svima svojima bivšim ukućanima... Prođoše lepi dani: nastupi „pozna“ jesen sa velikim kišama.Vreme beše gadno.Mrzi čoveka i iz kuće da izađe.A i kako da ga ne mrzi?...Vlaga ozgo — vlaga ozdo; zemlja se rasplinula od silne vode pa pišti pod nogama....Po nebu se vitlaju silni oblaci; a „tmora“ (sitna kiša) sad udari — sad prestane....Ugledaš po neki put krajičak plavog neba; srce ti zaigra od radosti, rekneš: „’vala bogu“.... tek od jedared — oblak ga prikrije i odnese ti svu nadu i radost...Dođe veče — ono se izvedri.Tek samo pod zapad vidiš koji oblačak a i munju gde „meće.“ Kladiš se da će sutra biti lepo vreme; pokazuješ onome koji ti spori treperave zvezde — a kad se trgneš iza sna ono — pljusak!..Da bog sačuva!... Kome god nije nužde — ne ide u take dane nikud od kuće; šta više ni iz kuće ne izilazi.Svaki ti to zauzme svoje mesto oko vatre, gleda veseli plamen na ognjištu i gadno vreme na polju.Dune po neki put jači vetar te vrati dim — što je na badžu izlazio — u kuću — on stenje, sklapa oči da ih dim ne okolje, govori nepcima, zagrcne se — ali ne ostavlja svoga mesta... veli: „dok se dima ne nadimiš — ne možeš se vatre nagrejati.“ Tako je svuda po seoskim kućama — pa tako je i u čiča Stevana. I oni su seli oko vatre te smetaju redarama.Ko o čemu, one se samo tuže na ružno vreme. — Ala je ovo jad! — veli Stevan. — Baš, boga mi! veli Ninko. — E što jest — jest — poštenija je zima, — Kako nije poštenija?Uvati mraz, padne sneg, a ti se utopliš, pa suv ti i opanak i obojak.Ovako — kud god makneš moraš bos — potruli obuća — veli Ninko. — Donesi-de dijete još rakije! Samo Anđeliju nije mrzilo izići.Ona trčaše na sve strane.Tražila je posla i gde ga nema — jer ništa nije teže nego dvoriti i stajati na jednom mestu. Donese — rakiju i nasluži. — Neka, dijete; daj čuturu amo — a ti gledaj posla. — Idi-de jetrvice donesi vode — reče Marta, koja je bila redara. Anđelija ode na vodu. Tek što se vratila, a deca u sobi digoše larmu. — Vidi — de, ćeri, šta im je! — veli Živana.... — Jetrvice, donesi-de koje drvo. I tako u dugu danu. A kad se u veče izda večera, kad se stariji ogreju i odu da ležu, onda rad u ruke — pa do po noći. Sve je Anđelija radila...Sa svima je bila u miru i ljubavi.Sa Martom i Stanom pazila se k’o sa sestrama; Mileniju je poučavala u radu; bila je spram nje k’o starija sestra — te je tako — za kratko vreme — i postala njen povernik.Sve, ama sve, opričala joj je Milenija; u nje ne beše tajne pred Anđelijom...Decu je nadgledala i milovala. Dođe joj po neki put i teško, ali ona sama u sebi rekne: „Treba pretrpeti — nije ovo do veka....Baš da vidim mogu li!...“ I tada se opet nasmeši. _ - U kući su o njoj govorili: „Ovo je zlato; ovo je božji dar!“ a u komšiluku: „ovo je anđeo!..Baš jo ova Živana srećna: što god snaja imade — sve valjane!..“ I sama baba Simana koja jedared reče Živani za Anđeliju; „novo sito o klinu visi“ — uvide da je pogrešila, i, što je najglavnije, priznade svoju pogrešku javno — što nije nikad dotle učinila — rekavši jednog dana Živani: — E, Žiko, ja pogreših kad ti ono rekoh za tvoju Anđu! — E, priznaješ li? — Priznajem.Ovako što nisam u svome veku videla. — Eto pa vidi! — Ama, jel uvek ovaka? — Uvek. — Ovo će biti ili odviše srećno — ili odviše nesrećno! — veli baba Simana. Anđelija je čula da je svuda hvale i tim se ponosila. „’Oću i od danas ovako!'Oću da budem vredna, ’oću da budem umiljata, ’oću da budem poštena!...Molim ti se, gospode, ne daj mi druge pameti, i daj mi zdravlja!..“ Miladinu je igralo srce od radosti.On je toliko volio svog oca i majku, da nije više ništa ni tražio.Kad god bi ona htela da ga malo bolje usluži — a to je uvek činila kad je dobila priliku da bude s njime na samo; inače je beše stid, — on bi rek’o: — Neka, dijete, neka!Samo ti gledaj da si njima prava — a za me ne beri brigu!..Ja to mogu sve sam... Pravo da kažem: prvih dana ona nikako nije ni mislila o Miladinu.Njih dvoje behu k’o dva putnika kad se sretnu: glede se, vide da su ljudi — i to je sve...Dok joj je na očima i misli o njemu; ali kako odmakne — k’o da ga nikako i nema.U duši njenoj ne beše ni jednog osećaja za njega; sva njena briga bila je: da zadovolji svekra i svekrvu, za to je o Miladinu slabo mislila. Ali, pošto je prebrinula tu brigu, pošto je videla da je svi u kući lepo glede — ona je onda htela još nešto...Čudna je duša čovečija!Ona nikad nije zadovoljna sa onim što ima: — za čas začama pa i ako joj je dobro....Ona, dakle, traži promene traži novih slasti... Tako je i sa Anđelijom. Pošto se dodvorila starijim i pošto se umilila mlađim — pošto je skinula teški teret sa duše, ona htede i da voli i da je vole.Ljubav je potrebna duši čovečijoj k’o što je potreban vazduh i lebac telu njegovom.... Miladin beše naočito momče.Kao blag vetrić na vrućini, zapa’ne te zdravlje i snaga njegova; stas imađaše momački a telo vito.Na vitom telu počivaše lepa glava osenjena svionom kosom.Čelo mu beše vedro k’o nebo u proleće; oko smeđe i sjajno, ali sjaj njegov ne bijaše drsko k’o iz crnog oka — nego nekako nežno; obrazi puni i jedri, usne malo ispupčene k’o u kakvog dobričine. Mladost voli spoljnu lepotu — i Anđelija ju je zavolela. Miladin beše blag i dobričina.Njegova najveća želja bila je da zadovolji oca i majku.Ništa ne beše pod nebom što on za njih ne bi učinio.Najviše se samo onda radov’o kad su oni radosni bili — i on je zavolio Anđeliju što je ocu i majci mu na zadovoljstvo služila. Ova dva mlada putnika kroz život — sastala su se slučajno na jednoj stazi.Njihova cilj beše jedna ista.Njihovi putovi behu jednu isti...Oni su se najpre sprijateljili, pa onda zavolili.Zavolili su se onom silnom ljubavlju, onom večitom ljubavlju koja do groba traje; a posle smrti kao cvetak na grobu miriše i oživljava... Neću vam pričati o onom što je bilo u vajatu; nije da ne umem — nego neću.To će znati svaki onaj koji je oženjen i svaka ona koja je udata — i bez mene; a koji su neženjeni i neudati — znaće za kratko vreme... ta život bar brzo prolazi!.. Oni su krili svoju ljubav i pred mlađim i pred starijim.Kad god bi morao Miladin koju reč sa Anđelijom progovoriti — u prisustvu ukućana — on bi oborio glavu i porumeneo: tako isto i Anđelija.Oni se nikad nisu zvali imenom, nego, Miladin je nju zvao: dijete a ona je njega dovikivala uzvikom: ej ti, ili: o ej ! — Dijete! zove te nešto Marta. — Sad ću! odgovorila bi Anđelija. — Ej ti! zove te tata u sobu. — Eto me sad — odgovorio bi on... Prođe „pozna“ jesen.Nebo se izvedri.Mrazevi učestaše; jedan nije još popustio a drugi već steg’o. Po putu se poče već dizati prašina.Beše suvo i lepo k’o u proleće — samo beše ladno.Ljudi vuku drva ili „trape“ povrće u trapove; žene iznose razboje iz soba u kojima treba zimovati, a stoka bega pod tople naslone od zime.., Jedno jutro uranio čiča Stevan pre sviju i iziđe na polje.Anđelija tumaraše po kući. — Jes’ uranila, snajo? — Jesam, tata. — Oho! ovo duva baš! — Zima je. Čiča izađe, pa — kad se vrati natrag reče: — Imaćemo danas snega.Nego ti, snajo, naloži dobro vurunu. — Oću tata. Nebo ubelelo k’o samrtni pokrov; oblaci se na njemu staložili pa gotovo pali na zemlju; „madžarac“ (severac) ujednačio pa reže k’o brijačicom; vrapci žalostivno cvrkuću...Nastala je tišina, ona nema tišina, koja uvek predhodi promeni vremena, i u kojoj ti svaki glasak jasnije zvuči... Na jedared poče oretko padati pero po pero, veliko okruglo i izreckano: čini ti se da zvezde padaju; malo po malo počeše padati sitnija ali češće.... dok osu.. . — Sneg, sneg!... Deca pojuriše na prag; stariji se nagoše pa gledaju kroz procepljenu artiju na prozoru...Svima srce radosnije zakuca; svi rekoše: — 'Vala bogu!... A sneg samo padaše.Već je ubeleo zemlju; pobeleše i krovovi na zgradama; samo kućni krov još nije s toga što je ugrejan te se na njemu topio. — Daj-de, dijete, malo snega ovamo! — reče čiča Stevan otvorivši prozor. Jedno od dece dodade mu. — Suv k’o pesak!..Ala će biti s’onika! —reče čiča. — To će valjati! — veli Ninko. — Moći ćemo oseći i dovući japiju. — Moći ćemo...Deco, u sobu!Gle ti njih kako jure! I čiča Stevan gledaše zadovoljno kako stope dečije ostavljahu traga u snegu. Ne sedi se čiča Stevanu nikako kod kuće; sve da mu je da kuda iziđe. — Ko je otiš’o da položi kravama? — pita on. — Sava. — Ko je otiš’o u lužnjak svinjama? — Miladin. — Snajo?....Daj-de mi nađi moga konja (štap) da i ja kuda maknem; nikako mi se ne sedi kod kuće. Sneg veje kako je bogu volja.Čiča umota glavu šalom; na ruke nabi rukavice i uze štap.Anđelija ga isprati.... Toga večera okupiše se kod čiča Stevana: Marinko Mandić, Živan, kmet, Draža i još nekoliko njih.Došli da posede i razgovaraju i da prekrate dugu noć „k’o carevu godinu.“ Anđelija je dvorila i služila.Ljudi se razazurili k’o kod svojih kuća; diraju Dražu i šale se jedan s drugim.Sve to začinjavahu čuturom što je Anđelija dodavala. — Vidi-de, dijete, pada li još snag! — reče čiča Stevan. Anđelija iziđe, pa kad se vrati reče: — Pada. — E idi sad donesi još pića. ’Oću da pijem jer sam raspoložen..Samo da neće skoro prestati..Ala će ovo da bude s’onik!..Dede, Dražo, javi jednu.Volim ti gusle nego tamburu, a za „muzuke“ (ćemane) ne marim nikako. Anđelija ode po piće a Draža uze gusle, zagude, zagude, pa onda poče pevati. Pola noći je davno prevalilo.Draža jednako nakarada: čas peva uz gusle čas zadirkuje sve.Ljudi se smeju ili slušaju a Anđelija dvori i služi.Čim nestane u čuturi, ona ide i toči.Kad god bi se natrag vratila čiča Stevan je pita: — Pada li još? — Pada — odgovorila bi ona. — Ama što ti tako jednako raspituješ za sneg? — upita čiča Stevana Marinko. — Ne znaš kako volim kad sneg pada! — odgovara čiča. — Ja znam i zašto voleš! — Veli Draža. — E, čik pogodi! — Za to što je sneg beo, a i ti si beo. Svi se zaceniše od smeja. — More, ’oćemo li kući? — reče kmet. — Sad ćeš, kmete.Duga je noć: imaš kad i odspavati, — veli čiča. — More nije meni za nas.Mi sutra možemo i do ručanice, ali ovo dete... — Mlada je — nek dvori. — E, brate, nismo se mi džabe trudili.Nek nas i posluša malo — šta će! — veli Draža. — Treba i njoj odspavati — reče kmet. —Lako ćemo za to!...Dede ti meni, dijete, jednu „varenu.“ — Što će ti — bog te video — zar ne vidiš da si pijan — reče mu Marinko. — K’o zemlja! — Pa što će ti? — Da se lečim. — Zar „varenom?“ — Ja! — Ko je to još video? — Vidićeš i ti — jer i tebi već treba!Dede, snajo, sreće ti! Anđelija iziđe smejući se.Spotaknu ugarke na ognjištu — vatra planu.Ona uze jedan lonac, usu u njega rakije i prestavi uz vatru.Onda ode tražiti med. Živana izađe iz sobe. — Šta radiš, ćeri? — Varim rakiju, majko. — Jesi l zadremala? — Nisam još. — Dobro se držiš!A šta ćeš ćeri: svi znamo da nije lako biti mlada.Tri put nokti preko zime — s nogu spadaju....Najteže je u zimu... I Živana ode u sobu. „Nek spadaju, vala! — mišljaše Anđelija.Ništa nije lako na ovom svetu; sve je teško što god čovek radi, samo ako ’oće da uradi k’o što treba“.... Uzvari rakiju, usu u čašu i ode da posluži Dražu. — Baš ’oćeš da piješ?— pita Marinko Dražu. — Boga mi, ’oću! I popi punu čašu. — ’Oćeš li još? — upita Anđelija. — Neću više — dosta je. — Sad ćeš biti još pijaniji! — reče mu Marinko. — Jok, bogme!Sad sam baš trezan.Lepo osećam — kad pijem — kako mi odnosi pijanstvo iz glave.Sutra me neće ni glava zaboleti — a ti ćeš biti k’o izlomljen. Posedeše još malo pa se i oni digoše kućama. — Ama ljudi — reče čiča Stevan — najbolje će biti da vi noćite. — Jok! — rekoše oni. — Pomrčina je — Nije; sad je od snega ubelelo pa se vidi k’o u po dana — reče Draža — laku noć! — Laku noć! I odoše.Anđelija ih isprati do kapije, pokloni im se i izljubi ih u ruku, pa se vrati u kuću da svekra namiri. — Dete moje, samo me pokri — pa idi i ti spavati, već je dockan. Anđelija ga' pokri, reče: laku noć, pirnu u sveću i iziđe. Kad je u svoj vajat došla — Miladin je u velike spav’o. Spusti se i ona u krevet i zaspa k’o zaklana.... Svi su ukućani — k’o što rekoh — volili Anđeliju, ali je — čini mi se — niko nije volio k’o čiča Stevan.Nikud on na dalj bez nje ne bi iš’o; nikakvo veselje u selu — na koje beše-pozvat — nije bilo bez Anđelije.Čiča beše naučio da ga ona dvori.On je bio čovek, koji ’oće kad i kad da protera ćev, koji oće da se ponosi sa onim što ima.Reknu mu ljudi: — Dobra ti sna. — A kad je u mene šta bilo rđavo? — zapit’o bi on ponosito. — A Anđelija vala i beše za hvalu.Ako su gde god na svadbi — k’o ono kad su Iku za Peru Markovog doveli — mlade dvore svoje svekrove. — Anđelija odvojila od sviju; i po lepoti, i po visini, i po vladanju...Nije dakle čudo ako je mnogi mladić za njom uzdan’o...Ja ću da vam pričam za jednog. To je bio Vuk Srdanović. Ima kod-nas na selu ljudi koji su pola seljani a pola gospoda.Seljaci su samo po odelu — a gospoda po svemu ostalom — jer ne kopaju i ne oru.Među taku sortu ljudi spada i Vuk... Bio je jedinac u oca i matere, pa nešto to, nešto bolešljivost njegova u detinjstvu — pa ga roditelji razmaze.Ništa nije gore od mazna deteta.Niko mu u kući nije bio prav.Od radova nije hteo ništa da radi, to ga tako otac i mati dadu u školu, koja od vajkada postoji u Glogovcu. On je bio darovit i vrlo lako učio, tako, da ga je učitelj u početku „Psaltira“ postavio za „najstarijeg“ đaka.Osim toga on i pevaše lepo k’o slavuj; a učitelj opet imao je tu manu da sve kroz prste gleda onom koji je dobar pevač...Dakle i učitelj ga je mazio.A on, videći, da mu niko ništa neće, tuk’o je nemilice svoje drugove.Ako bi se ko na njega potužio učitelju — taj bi strad’o posle... Tako on svrši i „Psaltir.“ Učitelj posavetuje oca njegovog da ga da u Šabac „na nauke.“ Ovaj pristane i tako Vuk ode u Šabac. Ali u Šapcu ne beše k’o u Glogovcu.I tamošnji učitelj je volio dobre pevače, ali je i kaznio svakog koji bi bio bezobrazan.Za onu godinu izeo je Vuk više batina nego što ima kose na glavi. Kanio se nekoliko puta i da bega kući, i to bi zaista učinio samo da nije bilo Kitoga.U to vreme Kitog je bio obrast’o gustom šumom; a Vuk se opet mnogo boj’o svojih imenjaka što u šumi žive — pa ga je to zadržavalo. Izdrža junački godinu dana.No otac ga opet dade i druge godine, i to opet kod istog učitelja da se još „malo pouči.“ Opet izdrža po godine.Tada mu umre otac, i njega stric vrati kući. Beše već čitava momčina, ali ništa ne rađaše.Badava je stric vik’o na nj’ — ništa ga se nije ticalo.On je vrlj’o po vas dugi dan po selu, nalazio se oko kmeta i tamo je kad što piskar’o. Izaš’o je na glas kao „žestok“ ćata; a što je umeo „sočiniti“ to ne beše više; nije se u tome boj’o ni kapetanova ćate. Stric ga, najzad, oženi, ne bi li ga kući okren’o — aja ne pomaže!...Mesec — dva radio je, vajno, kod kuće, pa onda odusta sa svim.Sve se nalazio kod sudnice, u mejani sa ćatama kapetanovim, pa im najposle poče i tamo odlaziti „da se — veli — poučava.“ — Šta ću — govorio je stricu — kad me je bog ovakog stvorio?Ne mogu ja motikom ni kosom maći.Meni je bog ovo odredio. — Stric beše čovek prost.On mišljaše da je to istina; da je bogu ugodno da pusti na njegovu kuću „nakazanije“ za njegove znane i neznane grehe — sleže najzad ramenima, reče: „božja volja“... i više nije ni navaljiv’o na Vuka da radi. Vuk je i dalje agov’o i blagov’o. Radio je što je hteo.U kući je zapoved’o i morali su ga slušati k’o god i strica domaćina.Odlazio je u varoš, kancelariji — jednom rečju: svuda gde je hteo.Zarađiv’o je na pisanju i trošio nemilice.Nije on bio od onih ljudi koji su kajišarili da bi stekli — on je kajišario da bi blagov’o. Sa osmejkom bi tek rek’o: „đavo don’o — đavo i nek nosi!...“ Prema tome nije nikako čudo što je post’o „noktaš.“ Žena njegova posta mu gadna.On tumaraše po selu od kuće do kuće, i što je god video mlado i lepo — smatraše da je njegovo.Najveće mu je zadovoljstvo bilo: da zatre čednost u mladom čeljadetu... Ja bih volio da vam nisam ni pominj’o o njemu: u meni se muti utroba i gadi mi se kad o njemu pričam, a naročito o toj njegovoj gadnoj navici — ali moram!..Verujte mi, ne bih ja ni pomen’o imena njegovog — da i on nije im’o udela u jadnom životu Anđelinom...Ja sam Srbin, i ništa ne bih volio, nego da pričam samo mile i lepe događaje iz života moga naroda — ali — kad sam uzeo pero — ne vredi mi lagati.Ja moram izneti podjednako i dobro i zlo... Da vam ga opišem samo: Srednjeg rasta suvonjav i prav k’o sveća; oči i kosa plave, ali mu iz očiju bijaše nešto što mogu krstiti: bezobrazlukom.Kad bi u stare žene bile onake oči — seljaci bi je nazvali vešticom.Lice mu beše duguljasto optočeno malom kestenjastom bradom; na sred lica seđaše veliki kukast nos, ali tako, k’o da ga je neko posle usadio, jer beše nakrivljen na desnu stranu.Na gornjoj usni behu mali brčići ispod kojih — kad govori ili se smeje — provirivahu sitni beli zubi.Telo mu beše dosta snažno i zdravo. Po nošivu bio je „kevilj“.Lepe košulje, srmajli ječerma i tozluke, prepleteni opanci, šarene čarape, višnjev ves sa svilenom kićankom—ispod koga beše uglađena i začešljana kosa — sve beše čisto k’o da je sad iz dućana. Eto, taj se čovek bio zagled’o u Anđeliju. Šta nije činio i radio ne bi li mu pala šaka.Po čitave noći mišljaše samo o njoj.Tražio je po selu momčad i plaćao koliko nije pravo samo da je iz kuće izmame...Kad je video da to ništa ne pomaže — onda je kidisav’o žene da to one učine...Ali, Anđelija beše pametna, pa kad joj Petrija Mitrova to pomenu — htede je smožditi. — Sram te bilo! — reče joj. — Zar mene sram; mene matore žene? — uzviknu Petrija. — Ti nisi ni žena!..Jer da si žena, ti bi gledala tvoju decu i tvoju kuću, a ne bi se bavila ćoravim poslovima! — Ko nije žena?..Dobro, dobro, ćerko, kazaću ja to tvojoj svekrvi!Pitaću ja tebe kome ti to kažeš! — Tebi, kažem, a ti idi pa se tuži kome ’oćeš! — Znaćeš ti za Živanu! — Da li ću ja znati, to ne znam; ali da ćeš je ti upamtiti — to znam u tvrdo!... I Petrija ode da odnese Vuku crne glase... Prvi put toga večera — od kako je u ovu kuću došla — Anđelija beše ozbiljna.Na njenim rumenim usnama nije lebdeo osmejak.Njoj beše tako krivo i teško k’o da je nešto najdraže izgubila. „Ej moj lepi Salašu! — mišljaše ona. — U tebi bejah srećna.Mogla sam po volji tumarati po čitave noći, a da mi niko ni jedne skaradne reči ne kaže..Jesam li ikad pred kim šta učinila; da li sam rekla koju sramotnu reč?...Pa od kud da mi sad ova Petrija tako što govori?.. “ I dođe joj otužno...Ona se gadila, ona se ljutila na ovu ponudu.Njena čista i čedna duša nije mogla da se ne gnuša; njena pamet nije mogla mi da pojmi, a kamo li da svati dubinu ponora u koji htedoše da je gurnu...Ona se samo pitala: „3ar ima takvih ljudi!..Zar njih neće bog da potre gromom?...“ Od jedared oseti potrebu da ispriča kome šta joj se desilo.Ali kome će?..Ne, samo Mileniji ne!..Ko mu sme kazati, i kako će mu kazati?..A kako bi bilo da kaže Marti?..Najbolje da kaže Marti.Ona će je moći i posavetovati šta da radi. I ona izazva Martu i sve joj ispriča. — E, moja jetrvice, nisi ti prva.To je jedan strašan čovek.Ja sve pazim — kad kuda idem; sve se bojim da me on ne sretne.Tata ga je zorli omrz’o pa se i zavadio s njim. Od to doba Anđelija se poče plašiti Vuka. Ali joj ni savest ne beše više mirna.Nju je grizlo što to sve nije kazala i njemu, Miladinu.Toliko puta kanila se pa — ne sme. „Može me pitati: „kad je to bilo; što mi nisi još onda kazala“?.. pa šta da mu odgovorim?..O bože, bože; ala je teško živeti kad ima poganih ljudi!..On, sad, — i ako ništa nije bilo — može pustiti reč da jeste; može to učiniti i ona matora nesreća, Petrija — pa šta da radim onda?..Uh strašno!..“ I ona se zgrozi od pomisli: da tako što čuju tata i majka, pa onda babo i nana, pa tetka, pa on... „Ja ne bih mogla više živeti — ja bih se ubila!..Ili bih otišla pa skočila u drinske „vilimane“ (vrtloge) — samo da me nestane sa ovog sveta!..“ Jednog večera uđe u vajatić da legne.Miladin davno zasp’o. Ona sede na krevetac i izu se.Ne leže k’o što je obično radila — nego osta sedeći. Grozna slika lebdijaše pred očima njenim.K’o puk’o glas o tome, pa k’o dočuli svi, pa čak i njeni kod kuće, pa k’o Ika išla tamo i donela joj poruku od oca: „Neka mi više ne ide na oči: ona više nije moje dete; ona, ona je đavolska....“ A k’o svekrva stala pred nju pa veli: „eto! ja se s tobom ponosila k’o proleće cvećem — pa ti tako da obrukaš i sebe i mene i moju kuću!Stid te bilo ćeri moje sede kose i tvojih poštenih drugarica!.“ I ona se zaplaka.Suze k’o kiša poliše joj jedre obraze. Miladin se poče meškoljiti, pa kad ču plač — diže glavu. — Dijete! — viknu on. Ona se steže i jedva polako odgovori. — Čujem. — Šta je tebi? — Ništa, ništa. — Ama ti plaka, čini mi se? Htede odgovoriti da nije — pa ne može zaplaka se. — Šta ti je?! upita on i skoči: nešto ga lednu. — Kriva sam! — reče ona i ne znajući šta govori. — Kriva!..Da se nisi s najom.... — Nisam — preseče mu ona reč — nisam ni s kim!..Ali sam kriva pred tobom. — Pred-a-mnom? — Ja!Nisam ti ništa kazala: nisam smela: bilo me stid. — A šta? I ona mu ispriča sve; i kako je Vuk slao Petriju, i što je Petriji odgovorila, i kako se boji. — Ama je li to istina? — Istina je.I jetrvici Marti sam pričala. — Ništa, ništa.Ako nikoga — mene će Vuk upamtiti!A ti, ’ajd spavaj, nemoj ludovati! — Samo se bojim: popraće me po ustima, pa kud ću onda? — Ja ću onda ubiti i njega i Petriju! — viknu on ljutito. Anđelija leže.I ako se bojala glasova — opet joj beše lakše kad je njemu kazala. Srećom, ovima to nije ni padalo na um.... Dani su prolazili u radu, a noći u dvorbi i ugodbi.Anđelija je strahovala — ali joj se slutnje ne obistiniše.Jedva se malo primiri.U tom prođe i zima. Nekako prvih dana proleća ode Anđelija ocu i majci.Kad se vraćala otud u potesu glogovačkom srete Vuka. Dan beše lep.Po kaljavoj zemlji ukazale se meke lepe staze.Drva napupila; ševa peva; nebo se plavi; sunce greje blago; njegova toplota prožmava ti celo telo, pa ti milo k’o da te miluje ruka majčina. Anđelija se zamislila o svojima, sagla glavu dole, pa ga nije ni opazila. — Pomoz’ bog, snašo! Po navici — i ako ga je poznala — Anđelija se pokloni i odgovori; — Bog ti pomog’o! Pa onda siđe sa staze da mu puta načini. — Kako si? — ’Vala bogu! — Gde si ti bila? — Kod oca. On onda stade i upilji u nju.Ona obori glavu. — Pa gde si ti, more? Anđelija ćutaše. — Ja pogiboh za tobom! — nastavi on.Nema noći da te ne sasnim! Anđelija opet ćutaše. — Da mi je, bar, da te po češće viđam — bilo bi mi lakše.Ovako, lepo poludeh! — Skloni-de se da prođem — reče Anđelija. — Čekaj malo!Što žuriš, kad imaš kad? — Skloni se kad ti velim! — Da mi te je poljubiti — volio bih neg’ da mi bog zdravlja da! — reče on ne mičući se s mesta, a sav pocrveneo k’o ćuran. — Eno ti tvoje žene pa ljubi — a mene pusti da idem! — Ko da ljubi babu?Da su mi ovaki obrazi, pa da ljubim do smrti! I tu se maši rukom jedrih Anđelinih obraza.Ona mu odbi ruku, pa pođe preko blata da samo izmakne.Ali on stade pred nju. — Ne idi Anđo, anđele božiji!...Što mrziš, bolan, na me?Zar je bolji onaj tvoj smolja, Miladin?Ti si, bolan, mlada i lepa.A on?..Eto, kad si dovedena, pa nemaš ni trbuva!..Dok si mlada ti treba da proživiš, da se posle ne bi kajala!...A što će nam život ako nećemo jedno drugom ljubav učiniti!.. I tu, drhćućom rukom, pođe prsima Anđelinim.Ona planu.Obrazi joj buknuše; iz očiju joj senu plamen gneva; krv joj pojuri u glavu; žile joj zabreknuše od silne navale krvi. — Da me se nisi taknuo! — viknu ona i podiže pesnicu. — Pa udri!... udri bog ti dao!Šta ću kad ne mogu drukčije?Ubij me, ali mi ne odreci! Obrazi mu se zacrveneli gadnom strašću; na oči zaškiljio k’o da je dobio „ćorilo“, a telom drhtaše k’o da ga je „greba“ uvatila. — Dalje od mene ili ću te mlatnuti k’o džukelu! — To će biti samo kapara! — reče on. — I opet pođe rukom prsima Anđelinim. Više nije videla šta bi.Obuze je takav gnev, kakav je od rođenja nije obuzeo.Spolati Vuka k’o dete i gurnu ga daleko od sebe.Vuk pade u blato. Nije umela ni da bega.Stala na onom mestu k’o da se okamenila.Vuk se diže. — Zar tako, snašo? — To ti je od mene kapara! — Upamtićeš ti mene! — reče on skidajući blato sa sebe. — Ako mi se još jedanput približiš — ti ćeš biti izlupan k’o niko tvoj! — Neću ja to!Sad ćeš čuti tvojih gusala po selu? — Onda.... onda ću te ubiti! — viknu Anđelija van sebe gotovo kad se seti na šta on nišani. Ova pretnja k’o da učini svoje: Vuk obori oči dole i ućuta.Ničega se nije plašio k’o smrti. — Jača sam od tebe, upamti! — reče Anđelija.Ako budeš ti, ili ma k’o proneo ma kakvi glas — onda ja neću živeti!Ali pre nego što umrem, zaklaću ti jedinče, zapaliću ti kuću, pa ću tebe u onaj plamen baciti!...Jes’ upamtio'?.... I drhćući od silne razdraženosti—ona se uputi selu. Vuk osta ćuteći.A kad ona odmače on reče: — Ja zle žene!....Ovako šta ja nisam video u svom veku....Ali neka!Doći će tebi Vuk glave makar za deset godina!.... Prođe proletnja ravnodnevnica.Jarik već nik’o; kukuruzi od tri pera — taman za kopanje.Čiča Stevan dao motike da se klepaju, a Ninko samo priča: kako je šenica gusta k’o četka, kako su kukuruzi modri k’o čivit, i kako će biti letina i rana i dobra. Žene srađuju svoje radove i trude se da budu gotove pre kopanja. Jednog dana stoje Marta i Anđelija na bunaru.Marta ispira rubine. — Daj-de, jetrvice, uspi još jednu kovu — reče Marta. Anđelija se maši rukom za kovu, ali je brže bolje trže, uvati se za pas i sva pocrvene.Marta je baš u taj par pogleda. — Šta je, jetrvice? — upita. — Ništa — reče Anđelija. — Kako, ništa? — Ništa kad ti velim! — reče Anđelija i pocrvene još većma. — A, znam sad! — reče Marta. — E, jetrvice, sestro, nek ti je sa srećom!..Moram kazati majci... — Šta, zar njoj? !K’o sestru te molim, jetrvice, ne kazuj joj! — reče Anđelija sklopivši ruke. — ’Ajd, ne luduj'.Ona mora znati da ti ne bi odredila pos’o što nije za te. — Ali kad te molim! — Ti misliš da to sakriješ!A kad se to moglo sakriti?...Onda će da grdi i mene i tebe. Anđelija ne reče više ništa; a Marta — pošto izapra i razastre rubine po sušilu — ode u kuću, izazva Živanu na stranu i kaza joj. Živana dozva Anđeliju, uvede je u sobu, i posavetova je kako da se vlada u sadanjem stanju. Od to doba Anđelija ne obuče više svoje mladačko ruvo.Pazila je na mnogo što šta: nije smela preći preko oborene sikire, niti preko vila; nije smela nositi nikakvih semena, kao pasulj, kukuruz i t. d. u krilima da joj ne bi to po detetu izlazilo; nije smela celivati krsta, niti se prečestiti, da joj ne bi dete dobilo padajuću bolest; nije se smela na Đurđev dan okupati, da joj se ne bi dete udavilo; nije smela ložiti klina na vatru; nije smela jesti ni ribe ni puževa....Jedan put zaboli je zub.Ona htede da ga izvadi.Beše ga već i koncem omotala, kad smotri Živana. — Šta ćeš to? . — Boli me, oću da izvadim. — Ne, ne šali se. — Što? — Nikad, kad si „nejaka“ nemoj zub da vadiš!Onom detetu, koga nosiš, biće krvi u svatovima.... Anđelija odmota konac. Živana je nju u svemu poučavala.Jedared joj reče da ode u komšiluk, Mandića kući, da nešto donese, pa se priseti i reče: — Nemoj ti — nek ide Marta....Ono ja ne sumnjam na Marinkove ukućane — ali ko zna šta može biti? — A šta, majko? — E, ćeri, sveta ima svakojaka.Nisu svi ljudi jednaki.Vidiš kad tako odeš kome u kuću, „nejaka“ pa što poiskaš — moraju ti dati, jer će im miševi sve stvari izgristi ako ti ne dadu....Ali ima dušmana, pa kad ti dadu što — onda pošto ti odeš, uzme sikiru i zaseče dovratak, te se dete rodi rasečene usne pa izgleda nagrda. — Zar ima i takvih dušmana? — Ima ćeri sveta svakojaka.Neko misli o slavi — neko o bradvi — reče joj Živana. — Pomoz bog! — reče baba Simana i uđe u kuću. — Bog pomog’o! — Šta ti radiš? — Eto, učim snaju. Anđelija poljubi u ruku babu. — Živa bila.A čemu je učiš? Anđelija iziđe. — Znaš, prosti me, nejaka je. — E onda, da ti kažem nešto.Ova tvoja Anđa je „slatke krvi...“ Videla sam samo kako decu zabavlja..A ti znaš da je slatkoj krvi teško podgajiti porod. — Pa šta da radim? — E da ti kažem.Ovako isto bila je i moja sna što je za najmlađim bratom.Rodi dete, ono — umre.Tako jedno, tako drugo, tako treće....Mati mi se zorli zabrinula...Dok eto ti jednog dana jedne matore Ciganke.Mati s njom u razgovoru pa je, nekako, uz reč, upita da li ona zna što god. — „Je l’da se drže deca?“ — upita Ciganka. — „Ja!“ — reče moja mati. — E, pa znam ti — veli — puno gatnji, al znam jednu najbolju.Šta ćeš mi dati da ti kažem?“... — „Nećemo se rasceniti!“ — veli moja mati. — „E onda da ti kažem.Kojoj se ženi ne „drže“ deca — ona je „slatke krvi“.Da bi joj se deca držala ona treba — kad oseti da je ponela — da uvati vrana petla bez belege.Tome petlu da raseče krestu i da uvati malo krvi.Tu krv da zamesi sa kvascem i vinom i da napravi kolačić.Onda treba da uzme još jednu srebrnu paru i vitlić zlata — pa sve to da ušije u pojas i da nosi sa sobom do porođaja.Osim toga treba da gde god na putu nađe podlogu iz opanka, i tu podlogu da umetne u svoju obuću, pa i nju da nosi do porođaja. — „Kad se bude trudila, da to sve povadi, pa kolačić da metne u vino da se kiseli.Kako se dete rodi, žena koja babičuje. treba da uzme ono vino, da ga uzmuti i zakane kap detetu u usta.Uz to da govori: — „Kad nestane u svetu leba i vina, kvasca i petlova glasa — onda se detetu dosadilo!“.. — „Tri put treba dete zapojiti i trp put ovo kazati. — „Na mestu gde je dete glavom udarilo treba da iskopa rupu ta ista žena.U rupu neka metne: glavu od prednjeg vratila na razboju, onu srebrnu paru, vitlić, podlogu i još iz glave da izvadi jednu „čivadu“ (čijodu) i da rekne tri puta: „Zemljo bogomajko!...Dadoh glavu za glavu, dadoh telo za telo, dadoh zlato za zlato; paru dadoh otkupih roba od groba a podlogu u zalogu.“ — „I onda da zakopa rupu.“ — Pa je l to radila tvoja mati? — upita Živana. — Jeste. — Pa pomože li? — Pomože, boga mi!Osim toga ona je još i ovo radila: Našla je u selu tri Stane.Od njih tri uzela je tri krpe.Trećoj je Stani dala da sašije košulju u stanu (oboru) i kazala joj da — dok košulju šije — ni s kim ništa ne govori.Kad se dete rodilo ona — pošto ga je okupala — obuče u tu košulju, iznese na polje i proturi kroz prozor u sobu...U sobi bio baš otac glavom.On primi dete i plati rublju — k’o otkupio ga. — Pa je li živo’? — Eno ga danas kmet. — Baš ti vala što mi to kaza!Kako ’no bi molim te? I Živana ponovi nekoliko puta tu gatku dok ne nauči na izust. — Ja došla nekim poslom do tebe — pa se zagovorismo. — A kojim? — Da mi daš tvoje brdo — reče Simana. I Živana joj dade brdo... Otpoče kopnja kukuruza..Radi Anđelija—muškarca se ne boji.Ninku se samo smeši brk. — Da su mi — veli — ovakvi svi kopači, ne bih se boj’o po sela! A Anđelija se pregla pa gleda pos’o. Retko će gde baš sam domaćin velike zadruge da uzme motiku...On radi, ali samo kosom, ako je dobar kosac.Tako i čiča Stevan. On samo dođe malo na podne da vidi šta mu rade kopači.Posedi malo gde god u ladu; obiđe da vidi koliko još ima da se kopa; načini koju primedbu n. pr. koji kukuruz treba poseći a koji ostaviti — pa se onda vraća kući. — Sluša li mladež, Nino? — pita on brata. — A... zorli — odgovara Nina. — A radite, bogme, deco, k’o sebi — veli čiča Stevan. Pa onda obiđe još nekoliko puta oko radina pa ode kući. U veče je Anđelija pomogla redari postaviti večeru i dići sudove.Pošto su noći okračale, posle večere je valjalo na spavanje. Pošto su svršili kopanje — onda je došla žetva.I tu je Anđelija osokolila.Ne samo da je žela nego i vezala snoplje — a, bogme, za vezanje trebaju muške ruke.... — Prođe godina Anđeliji.Niko se na nju ne potuži.Ni jedna reč rđava za njom ne polete. (Vuk nije smeo ni obeliti).Sa njom beše svako zadovoljno i u kući i u komšiluku.Za nju je bilo samo lepih reči.Njezin se san — što ga je prve noći, kad je u Pantića kuću došla, snila — obistini.Piljež joj je skakala na rame kad ju je ranila; marva je trčala za njom; deca su je volila, svekrva se njom ponosila; ukućani — da su mogli — u nedrima bi je nosili, a Miladin joj nije ni jedne okorne rek’o. Ona se smešila i pevušila od nekog unutrašnjeg zadovoljstva; izuzev ono nekoliko mučnih trenutaka — ona je mogla reći: „ala je lep život!“... Primila je red i redovala je, k’o i ostale žene.Beše zadovoljna sa svojom sudbinom.Radovala se najviše što joj je Ika tu, pa joj se mogla pohvaliti i pokuditi — Živana joj nije nikad zabranjivala da Iki ode.... Na kratko posle toga — ona se porodi.Rodila je muško dete, lepo k’o upisano.Sama Živana je babičovala.Ona je uradila sve što je znala; nije odbacila ni baba Simaninu gatnju.Dete su krstili i nadenuli mu ime Lazar. Za ručkom — po krštenju — služio je sam deda Stevan.Ninko se bavio oko peciva. Neka radost sjala je čiča Stevanu iz očiju.On govoraše kumu i popi: — A šta ćete?Ovo mi je čini mi se — poslednje veselje, pa ’oću i ja da se zadovoljim.A ja se ovako zadovoljavam!... Posle ručka nasta dar.Anđelija je darivala kuma, popu, čiča Stevana i Ninka košuljama.Razume se da su dali dobro uzdarje. Posle uzdarja nasta pijanka.I Ninko zasede za sovru ma da mu to ne beše običaj.Seo do Draže pa s njim iskapljuje čašu po čašu. — Za sreću i zdravlje moga kumčeta i njegovih roditelja, njegovih đedova i baba, njegovih čiča i strina i cele vamilije! — nazdravi kum. — Amin da bog da! — viknuše svi i iskapiše. — O Nino! — Oj Dražo! — ’Ajd da zapevamo po jednu od starine! — reče Draža. — ’Ajde vala. — Koju ćemo? — Koju ti oćeš! Zaturiše jedan drugom ruke za vratove pa zapevaše: — Alal’ vera Nino! — viknu popa. — Nema, nego mu „grojiće“ guša! — veli čiča Stevan. Ninko skoči, iskapi čašu, udari se rukom po prsima pa viknu: — Ama ko?Zar ja?..Jes čuo ti, pojka, i ti, kume!..Ja kad samo... ovaj...Nema ti tu kod mene! — Pevaš valjano nije vajde! — reče popa. — Ama koji '?...Evo Draže neka kaže!... .Ja sam danas veseo...Naš Miladin, pa onda naš unuk Lazar...Kako ’no ti popo pevaš?...Znam sad.Lazarja, Lazarja!...Je l tako? — Tako je! — veli popa. — U mene ti nema tamo — amo!Ja što velim!... Eto naš unuk...Lazarja... neka ga bog poživi!...On jes? on... ’nako...Nema tu, jer kad ja... ja kako!... I tu iskapi čašu. — O kume naš i popo naš i vi ljubitelji naši!..Ne zamerite!...Ja sam malo onako... ali milo mi je!... ’Oću da vam kažem sve što mi je na srcu. — Dela, dela, Nino!... — Srce... srce... jes...A ja vam velim: Ovaj mali švrća, naš švrća Lazarja, on će... u njega, ovaj... ja!...On samo kad... ej, loj li mu detenji!...Neće ga biti u... u... ovaj... nema to!...Ja kako!...Ne sluša me jezik — uspi-de dijete i ovu čašu, valjda će poslušati!... — Poslušaće, Nino — ja šta će! — reče Draža.Svi se nasmejaše.Nina isprazni čašu pa se i sam nasmeja. — Vi mislite da sam ja pijan?..Ono jes, ali, ovaj... kako da kažem!... ovaj.... od radosti!Jes, od radosti!...Naš će mali Lazarja čitati knjige, pa će meni... šta meni; zar ću ja doživeti?..A što opet neću doživeti, k’o bajagi?...Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam.Šta mi je to sedam godina?...Još ću ja puno živeti, ovaj... još mnogo... ja moram živeti.... ’oću!... ja kako!... — Doživećeš ti, Nino! — rekoše svi oko sovre. — Oću ja, da meni moj mali Lazarja čita, kako je ovaj... ja!Kraljević Marko i... i... sve!To mora biti!.. Čiča Stevan se naže popu i kumu pa reče: — Ne znam šta mu je sad?Nikad ovako nije radio. — Ostavi ga, kume, razveselio se. — Ta ako vama nije krivo — a što se mene tiče, ja mu ne branim. — Nije Stevo, brate! — reče popa. Nina je još mnogo prič’o kako ’oće ovo i ono, i jednako je pio s Dražom.Na posletku se diže i iziđe, a Draža poiska gusle. Sedeli su do po noći pa se onda razišli nakićeni i veseli.... Na nekoliko dana posle krštenja, dođe Marinko Mandić i isprosi Mileniju za Milana.... I ode kućna grlica svome golubu.Svi su ukućani volili što je otišla u Mandića kuću — ali svi su je žalili.Ona je bila mezimica čiča Stevanova, ali i maza njegova.Šta bi se puta on sa njom nasmejao!...Živani je ona bila duša; braći milostivna seja — a snajama odgovor pred starijim. Po njenom odlasku svako osećaše neku prazninu.Sve je tu, svi su zdravi — ali opet nema nečeg milog i dragog.Živana je češće odparknula plotu Mandićevom, a čiča Stevan, koliko da bi se uspokojio, rek’o bi: — Vala je bogu!Opet nam je dao zamenu....Daj-de, snajo, Nininog „Lazarja“.... Dete Anđelino posta kućni razgovor.Oni bi se smejali njegovom osmejku; zacenjivali bi se od smeja, kad bi dete uvatilo za njegove čupave brkove. — Čupaj, čupaj, loj ti detenji!Ja volem kad me ti čupaš! — veli mu Nina. A dete tek razvuče usne. Anđeliju s početka obuzimaše stid.Obrazi bi joj gorili k’o vatra.I, da je mogla, ona bi dokazala detetu da to ne valja...Da je mogla ona bi ga sakrila od sviju; ona je mislila da je stid —imati dete.... Držala ga je čisto.Svakog jutra ona bi ga okupala i obukla, jer čiča Stevan kako ustane traži ga.Kad ne ode kud — on sedi pored njega.Zapovedi Anđeliji da ga raspovije pa onda gledi njegove pune ručice i njegovo punačko telo kako se grgolji...Sasma se raznežio.A kako i neće?...I gde bi mog’o deda da se ne razneži kad vidi unuče?..Naginj’o se nad njega; svojim nosom dodiriv’o je njegov; rukama ga je vat’o za trbuščić, za prstić od noge; bekeljio se, i kad bi se dete nasmejalo, nasmej’o bi se i on k’o dete...Deca se okupe oko njih pa i ona: — Nuto, nuto, đedo, kako se smeje! — vikala bi. — Nemojte da ga dirate! — viknuo bi on njima —' ne valja se! A on ga je najviše dir’o. Živana rekne po koji put redari: — Podetenjio starac!... A dete je raslo k’o mlada travka.Glavica — koja beše duguljasta — poče se zaokrugljivati; po lobanji poče rasti smeđa, zlatna kosica; oči mu ne lutahu više onako besvesno sa lica na lice, nego gledaše onoga ko mu govoraše i smejaše se na njega; poče da i guguće k’o golubić; crte na licu postajahu određenije. — Jetrvice!Na te nalik; oči sušte tvoje! — veli Marta. — Ali obrazi i nos bracini. — veli Stana. Anđelija je volila svoje dete; ali za živa boga ne bi ga ona zadojila niti poljubila pred ukućanima.Više bi je puta čiča Stevan za to i nakar’o. Ali, kad ga unese u vajatić — tu mu je izljubila celo telo.Nije mogla da odustane od njega.Srce joj samo nalagaše: još, još!...Stopila bi se u oči njegove, u ručice u osmejak njegov.Tumaranje i rad celoga dana nisu joj mogli sna na oči naterati kad je pored njega...I kad bi legla, i kad bi zaspala — dovoljno beše da se dete vesne pa da se probudi. I onda bi ustala, uzela ga na ruke iz njegove male bešike, zadojila bi ga; pa bi mu onda tepala i pričala šta će majka sa njim raditi, kako će on majku nadgledati kad ostari...A dete bi svojim velikim crnim očima gledalo u nju k’o da razume šta mu govori... Tada bi ga metnula ponovo u bešiku, pa bi ga ljuljuškala i pevala mu pesmice tijim i lepim glasom svojim, dok bi ga uspavala.Često puta sedeo bi sa njom i Miladin te se detetom zabavlj’o... A kad bi osvanuo dan pa ga, posle kupanja, unela u kuću — među narod — opet bi nastupila ona njena krutost i ozbiljnost... A Milenija'?...Moje pero nije u stanju da opiše njenu radost... Naše narodne pesme pevaju o svemu: o junaštvu i piću, o ljubavi i bratstvu; pevaju i o izdajstvu; pevaju: kako je ljuba svoga muža izdala; pevaju: kako muž ženu sagoreva; kako majka dete svoje šilje na smrt; kako ujak nećaka ubija; kako otac svoju decu daje u taoštvo Turcima — ali nigde nema kako je seja brata izdala....U pesmama našim — sestrino je srce izvor ljubavi, milošte i požrtvovanja.Ona daje sina, da svom bratu glavu odmeni.. Prema tome zamislite i sami koliko je Milenija volila maloga Lazara, bratića svoga.... — Odi tejki, diko moja! A dete naučeno na svakog, pruža obe ručice. Milenija se s njim razgovara: — A voliš li tejku, zlato tejkino? Dete je gleda svojim crnim očicama i smeje se. — Voliš li? — Gu-gu!... A Milenija ga onda stisne na grudi pa mu ljubi i crno oko, i zlaćenu kosicu, i jedro lice. — A koliko me voliš, oko moje? — pita ona opet. A dete maše svojim punim ručicama i guguće i smeje se. — Zar toliko? — Gu... gu!... Milenija zaroni svoje lepo lice u njegovo puno telo, pa onda trči od jednog do drugog, i priča: kako joj se bratić s njome razgovara. — Moraće biti brbljov i šeprtlja k’o i ti! — veli čiča Stevan. — Jes ja?...Što, tajo, bolan, diraš njega tako malog? A čiča Steva priđe i šopi detence po jedrom mesu; ono se zasmeje...Milenija ga sklanja i krije pa najposle pobegne s njim u kuću.. . Dete prosede pa i propuzi.Ama svuda će dopreti.Izađe na polje pa se ukalja evo k’o prase.Nađe kakvu baricu pa sedne u nju.Onda digne svoju oblu ručicu pa brblja a prstom nešto dokazuje.Anđelija kad smotri vikne na nj: — Šta ti radiš? A ono je samo gleda, smeje se i brblja.Ona ga digne pa ili zapere ili presvuče.... Jednog večera razbole se Lazar.Obraščiće mu poduzela neka vatra a očice sklopno pa trnja.Nikako da se razabere — sav gori. Svi se poplašiše.Anđelija drhtaše sva k’o prut, pa se stresa od misli koje joj kroz glavu prolaze.Čiča Stevan zapovedi da se dete prenese iz vajata u njegovu sobu... Dete kad i kad otvori očice pa baci pogled. mutan pogled na dedu.Onda ih sklopi pa odjedared vrisne. Svi se skoliše oko postelje. — Šta bi detetu, po bogu brate? — pita čiča Stevan. Niko mu ne umede kazati.Anđelija plače u ćošku. — Kako bi bilo da ga iznesemo malo na polje da se razladi? — upita čiča. — Nemoj — reče Živana. — Ja kako bi bilo da se malo pronosa po sobi? — pita Ivko. — To može. Anđelija ga uze nosati.Čiča Stevan prilazi svaki čas te ga vata za nožice. — Šta da radimo—gori evo? — reče on tužno. — Da mu se čita molitva — reče Ninko. — Dockan je sad... — Da ja vidim da nije urok — reče Živana. — Vidi, vidi! — povikaše svi. Živana iziđe u kuću, uze jedan zeleni čanak i reče Marti da donese vode.Kad Marta donese ona usu ne načetu vodu u čanak, pa priđe ognjištu. — Uzmi-de ti, snajo, dete, a Anđa nek ode i nek nađe „strelicu“ u mome sanduku — reče ona Marti. Anđelija joj donese „strelicu“ a ona je spusti u čanak.Tada uze na vatralju žara pa onda mašicama skide jednu žišku i pusti je u čanak pitajući: — Je li urok? Žiška cvrknu i potonu: Dakle jeste. Živana uze drugu žišku: — Je li crnih očiju? upita. Žiška cvrknu i osta ploveći. — Je li plavih? I opet spusti žišku.I ona osta ploveći. — Je li zelenih? Žiška cvrknu i potonu...Dakle od zelenih.Koja li je to? — Je li Đurđija? Žiška osta ploveći. — Je li Mirjana? Žiška opet zaplovi. — Je l’ Petrija? Žiška pade na dno. Ona manu mašicama u nakrst po vodi, k’o kad pop vodu blagosilja, tri put, i tri put izgovori ovu basnu: „Urok sedi na pragu, uročica pod pragom; urok uriče, uročica odriče.U uroka devet braće: od devet-osam, od osam-sedam, od sedam-šest, od šest-pet, od pet-četiri, od četiri-tri, od tri-dva, od dva-jedan, od jednog nema ni jednog...Idi, boljo, i u goru i vodu, u visoke visine, u duboke dubine, gde pet’o ne peva, gde koka ne kakoće....“ Onda poiska dete. Umi ga onom vodom; ugljenom ga nagari po čelu; opruženom šakom prekrsti ga no licu; uvati ga i povuče za nos i cvrkutnu ustima k’o da ljubi vazduh. — Sad neka bog pomogne! Dete uneše u sobu.Malo posle, ono k’o da dođe sebi; ona silna vatruština popusti i dete otvori oči. — ’Vala je bogu! — reče čiča Stevan. — ’Vala je bogu! — rekoše i ukućani. Anđeliji svanu.Njoj k’o da neko odnese strah sa duše.Srce joj bijaše lagano u grudima, a ona očima punim milošte gledaše čedo svoje. „’Vala ti, gospode!..Učiću ga da se samo tebi moli, i da radi što je dobro i pošteno.Samo ti se molim: održi njega u zdravlju i životu!...“ šaputaše ona. Od to doba Živana posta svetinja u očima Anđelinim.Dotle ju je poštovala samo k’o majku.Ne beše saveta koji bi joj Živana dala, a da ga ona ne posluša.Ni za čim nije težila koliko da i ona postane onakva k’o i Živana... „I sam je bog voli i sluša! — mišljaše Anđelija — A zar mu se ona džaba moli?Onaka pamet, pa posle onaka sreća...Ne da to bog svakome!..“ Lazar prohoda i progovori.Umeo je da kaže: deda, baba, nana, tata i puno, puno reči...U dugu danu trči po avliji tamo i amo; gradi kućice od iverja; vitla kokoši i ćurke.A kad smotri čiču Stevana ili Ninka, — on trči, pa se smeje i viče: — Deda, deda! — A šta je dedino? pita čiča Stevan. — Tuca, tuca! (kuca). — A šta radila kuca? — O. o. o... I na tom i ostade. Čiča Stevan ga onda uzme na ruke pa ga malo podrži.... Kad dete malo orazumi — Anđelija ga je učila da ljubi u ruku.Kako se iznenadno jedared čiča Stevan, kad mu unuče uđe u sobu i poljubi ga u ruku! — Živ bio, rode!..A ded, u drugu.... a u oko... a ovo drugo... a obraz... a drugi?... Dete ljubljaše svud, a dedi veselom teku suze od radosti.Milo starini da ga taknu meka usta detenja.Kao da ga anđeo nebesni ljubi, tako ga neka jeza radosti prožmava. — A ko te nauči rode tome? — Ja! odgovara dete. — Ko te nauči da ljubiš dedi ruku? — Nana. — Živa i srećna bila!..O Živana, Živana! — Čujem — odazva se Živana. — Odi-de ovamo. Živana uđe. — Dede, rode, ljubi babi ruku! Dete poljubi. — Ama zar još i ovo ja da dočekam!Ama zar i ovo meni Gospod darova!... — ’Valim te, Gospode!. ’Valim te, Gospode!... — Ko će k’o bog? ’Vala mu! reče Živana. — Nikad ja, babo moja, nisam smeo ni pomisliti da ću od moga Miladina dočekati unuče!Znaš kad sam ono bio bolestan — ja rokoh: ni svadbe dočekati neću! — E, al bog dao!... — Puno je srce moje danas.Ništa više ne tražim od Gospoda nego da mi da lepu smrt, da ne bih doček’o kakve žalosti za života. — I ja se za to bogu molim! — Deca su nam dobra: paze se i slažu; imanje nam dobro — imamo ih na čemu ostaviti. — Jeste, čoveče. — Sad samo lepu smrt! — Samo lepu smrt: — reče Živana. Nastaše opet zimnji dani.Vejavica ne prestaje nikako, pa koje ona, koje studen vetar i lapavica — ne dadoše nikud iz kuće. Čiča Stevan već nije ni mog’o više nikud: starost ga oborila u postelju.On kašljaše.Kašalj mu se nagonjaše po nekoliko puta na dan i to tako žestok da se videlo da mu nema života. U dugu danu Živana beše sa Anđelijom uz njegovu postelju; a kad padne noć i kad Anđeliju drem savlada — Živana ju je slala da, bajagi, vidi dete — a ona je ostajala i dalje da lebdi nad svojim starim drugom. — ’Oćeš li vode? — pitala ga je. — Daj mi malo — iskaše on, tek da joj ne učini na žao. — Baš se ne može nikud? — Baš nikud! — Pada li ti što na um da jedeš? — Ništa... Živana bi tada zaćutala i gledala ga.U tome i zoru dočeka. No jednog jutra čiča zakovrnu zorli.Srećom još behu svi kod kuće i Živana reče Anđeliji da ih zovne u sobu. Uđoše svi.Ninko priđe postelji bolnikovoj. — Kako je, bato? — upita. — Biće bolje! — Je l ti malo lakše? — Daće bog—biće i lakše!..Jeste li svi tu? — Svi smo. — Neka uđu i snaje. Miladin iziđe te ih pozva sve u sobu... Nastade tajac.Muški poskidali kape pa stali na jednu stranu a ženskinje na drugu; Anđelija mu stajaše više glave, a Živana seđaše kraj njega na krevetu. On prekide tišinu rekavši: — Pridigni — de me, ćeri. Anđelija ga pridiže pa podmetnu još jedan jastuk pod plećke. On disaše kratko.Lice mu beše došlo tamno a jabučice iskočile — mnogo beše oboleo. — Brate moj, druže moj, i deco moja!....Ja polazim na dalek put sa koga se ne vraća — ali tako je božja volja.Za to ’oću da vam kažem nekoliko reči i da se pozdravim sa vama pre nego što pođem. Tu ućuta malo.Tišina beše takva da bi čuo muvu kad proleti. . — Čujte, deco! ovo je brat moj, a ovo je drug moj, i majka vaša.Sa njima sam ja stek’o ovo krova nad glavom i ono malo imanja.Dosta smo znoja prolili i dosta smo muke imali dok smo ovo pribrali.Za to sam vas pozv’o da vam kažem i da vam nakričim: da čuvate ovako isto ovo imanje.Živite na njemu.Ima ga dosta i vama i deci vašoj...Ali, čujte me!.. ni jedan da se nije usudio da išta odeli!I taj, koji htedne cepati na parčad naš znoj i našu muku — neka je proklet!... Tu opet malo poćuta. — Deco moja!...Pošto ja već polazim na put, to sam vam odredio i starešinu Nina će vam od jako biti starešina.On, koji je ovo umeo steći — umeće i očuvati.Slušajte ga, deco moja, k’o što ste i mene slušali!Nemojte da svet rekne: umre Stevan — posrnuše Pantići!...Onda će mi se potresti kosti moje u grobu!..Ja ’oću da i od jako Pantićeva kuća bude prva u selu — k’o što je i do jako bila!Ja ’oću da se priča po svetu o vašoj slozi i ljubavi — k’o što je se i o nama pričalo!Ja ’oću da se priča o vašoj vrednoći i o vašem radu — k’o što je se i o nama pričalo. Suze su kipile iz očiju i lile potokom: već otpoče i jecanje.I samom se čiči sažali.On pusti dve tri suze pa opet nastavi: — Ovo ovde, ovo je majka vaša.Slušajte je i pazite k’o najbolja deca!Osladite joj poslednje dane negom vašom!...Nemojte da bi joj na žao učinili jer — teško onom na koga padne suza majčina; teško onom koga ona prokune!...Vi plačete?...Blagodarite bogu što mi je dao ovako lepu starost.Ja umirem srećan, deco moja!...Moja je kuća puna i moje dece i moga truda.Bog mi je dao te sam doček’o i unuke; dao mi je zdravlja dosta; a sad kad mi dade bolest ’oće da mi uzme i život...A to je baš ono što je najbolje, jer bi bolestan namučio i vas i sebe... — Čuli ste što sam vam rek’o a sad odite da se oprostimo i da vas blagoslovim!.... Mojsilo mu priđe najpre i poljubi ga u ruku. — Oprosti tata! —reče on. — Da je bogom prosto!A ti mi, sinko, bio živ i srećan! Onda priđe Sava, pa Miladin.On i njih oprosti i blagoslovi. Sad dođoše na red žene: najpre Stana, pa Marta, pa Anđelija.On se oprosti sa svima pa reče da mu dovedu decu. Jedno po jedno prilažaše mu ruci i on ih ljubljaše i blagosiljaše; ali kad mu priđe mali Lazar i kad ga poljubi — njemu udariše suze. — O moja poslednja i najveća radosti! — reče on.Ti si mi zasladio moje poslednje dane.Za to neka ti bog da da budeš svetao i viđen među svetom ko što je mesec međ zvezdama...Podigni ga, snajo. Anđelija diže Lazara na krevet. — De, ljubi dedi usta! — reče on. Dete poljubi. — De oko. Dete opet poljubi. On ga izljubi i reče Anđeliji da ga skine. — Sad iziđite na polje.Ti, Nino, ostani, a ti Miladine otidi mi zovni Mileniju i prijatelja Marinka. Svi iziđoše. — Sedi, Nino. — Brato, po bogu, zar baš dotle došlo — upita Nina kroz suze. — E šta ćeš?...Božja je volja! —reče čiča Stevan.Nina zaćuta jer ga suze behu obuzele.Živana beše ustala pa stala u zapećak; i ona plakaše. — Živana! — viknu čiča. — Čujem. — Odi bliže...Sedi tu. Živana sede — Nemam vam mnogo govoriti.Vi znate želje moje.Samo te molim Nino, brate, gledaj Živanu k’o sestru! — ’Oću, brato! — Nemoj da joj bude na krivo u domu našem. — Nikad joj, brato, krivo biti neće.Nisam ja zaboravio što je ona meni učinila. — A ti, Živana, druže moj, slušaj Ninu i dogovaraj se s njim k’o što si se i sa mnom dogovarala! — ’Oću! — A sad da se oprostimo! Pruži ruku Ninku, poljubi se s njim i reče: — Oprosti brate, i praštam ti! — Nek ti je bogom prosto! — reče Nina. On se oprosti i sa Živanom i onda se ponova spusti u krevet. Za malo pa dođoše i Marinko i Milenija.Milenija beše sva umuzgana od suza — samo što nije digla zapevku.Marinko priđe krevetu. — E, došo si? — reče čiča. — Ja, dođoh.A šta je! — Da se oprostimo. — Zar baš to? — To baš. Milenija pusti glas; ne može se više uzdržati.Pritrča mu pa okrete ljubiti mršavu ruku.On reče da ga pridignu.Oprosti se i s Marinkom i Milenijom. — Spustite me na zemlju — reče. Marinko i Ninko spustiše ga.On poleža malo pa reče da ga iznesu u kuću. Čeljad beše sva na okupu; samo plaču. — A što vi, deco, ne idete na pos’o? — upita on. — Sad će, brato. — reče Ninko. On posede malo kraj vatre, pa onda opet reče da ga unesu u sobu. Spustiše ga na krevet. — Nemojte na krevet — ’oću na zemlju. Anđelija — koja i sama beše ušla u sobu — prostre ponjavu.Spustiše ga.Živana dade voštanicu Marti da zapali, pa kako poištu da donese. On poćuta nekoliko trenutaka...Na jedared proteže vrat i zenu. — Sveću ovamo!... sveću ovamo!... povikaše i Ninko i Marinko. Marta je dodade Anđeliji. U kući nasta zapevka. Starac otvori oči, zenu drugi put, stište usne i — glava mu klonu....Onda se posveti: lice mu požute k’o limun.Marinko mu metnu sveću u ruku i reče: — Bog da ga prosti! Čeljad iz kuće povrve u sobu.Diže se zapevka do neba.Muškarci stali u kraj pa plaču... Malo po malo poče dolaziti svet iz komšiluka.Babe uprtile čitave bokore bosiljka.Ljudi dolaze i čude se: — Šta bi, po bogu brate? — Od kad je on tako bolestan? — Je li se mučio? — Nije nikako! — odgovori Nina. — Et’ mene i prijatelj’ Marinka u mal’ ne prevari; u mal’ te ne umre bez sveće. — Zar tako lako? — Ama samo što dva put zenu; u mal’ ne prevari — Ja lepe smrti — po bogu! Malo po malo nagomila se sveta puna avlija.Svaki je žalio pokojnika.Draža i Marinko odoše da ga okupaju i obuku; Miladin ode da javi da se zvoni; Ninko sa dvojicom trojicom ode da vidi talpine za sanduk, a; žene samo zapevaju. Živana turila ruke pod pojas pa lagano nariče Anđelija uzela Lazara, skinula mu kapicu pa nabraja detetu dedine milošte.Naricala je tako tužno, a onaj jasni glas zvonio je po prostranoj avliji — da je mor’o čovek oplakati — već ’ko mu je kameno srce; Milenija ne zna šta radi od sebe.... morali su je već i ućutkivati... Pošto su ga okupali i obukli — žene odoše u sobu da nariču.Živana naredi Marti šta treba za ručak kuvati, pa i ona ode u sobu. Ljudi se okupili u avliji, a Ninko im naređuje pos’o. — Ti, imenjače, idi sa Miladinom te doterajte junicu; ti Mojsilo otidi da javiš popi; ti Pero, Mijate, Stanko i Jovane — vi ćete tesati sanduk.... Zvono na crkvi zazvoni. — Bog da mu dušu prosti! — rekoše seljani krsteći se, a kape behu odavna poskidali. Mudrim staranjem Ninkovim i Živaninim — sve iđaše uredno.U kući ne beše nikakve galame oko ognjišta, ni u avliji oko poslovanja — svako znađaše svoj pos’o. Narodu se na vreme izdade užina pa je posle opet svaki poslov’o. Kratak zimnji dan prođe brzo, k’o što brzo svi dani u poslu prolaze.Nasta noć. Žene se raziđoše po sobama, neke da odspavaju a neke da razgovaraju.Ljudi su sedeli kod mrtvaca i razgovarali.Pričali su sve što su o njemu znali — naravno, izbegavali su njegove mane. — E, brate, ala se proveseli o svadbi: k’o da je znao!...Bog da ga prosti! — Nije malo, nego kad poče igrati — ja sam se zaprepastio.Kad on nauči igrati? — More — veli Draža— stari je on igrač! — Beše dobar čovek — reče Mitar Jelenić. — Ko, zar on? — Ja!...Kad ono ja htedoh ženiti moga Marjana dođem njemu.Znaš, nestalo mi para.Nazovem boga i pozdravim se.„Koje dobro?“ — veli.Kažem ja njemu sve, onako iz početka, pa mu kažem i kako nemam para.„Imam — veli —ja, pa ću ti dati te ga sastavi s kućom“.I lepo ode u sobu i iznese šest dukata.Na — veli — vratićeš mi; nije na tome nikad propalo!... — I meni je pomog’o: — veli Petar Ranđić. — I nikad nije tražio na pismeno niti kakve zarade k’o Vuk. — Jok! — More, čovek je bio — bog da ga prosti!... I tako su celu noć razgovarali. Sutra dan opremi Ninko šestoricu da grob kopaju.Oni ostali pomagali su ukućanima.Neki su samo sedeli i pili rakiju. Kad prevali podne dođe popa sa učiteljem i đacima, jer je Ninko hteo da ga đaci prate; osim toga hteo je i da opelo bude u crkvi; zahtev’o je da se popale sva kandila i poleleji: — Zaslužio je — bog da ga prosti! — reko bi Ninko svakome. — Je l gotovo? — pita popa. — Gotovo je. Popa ode sa učiteljom u sobu te očitaše, spomen. — Koje neće na groblje nek celiva pokojnika — reče popa. Redare uđoše u sobu celivaše krst i nadadoše zapevku.Draža dođe da i on celiva jer je on pek’o „dušnog brava.“ Onda izneše telo pokojnikovo i poneše crkvi..Pratnja je bila velika.Napred iđaše čiča Maksa sa mrtvačkim krstom, za njim đaci — obučeni u bele stihare — koji pevahu „Svjati bože“.Za đacima popa i učitelj: za njima šest ljudi nošahu pokojnika na nosilima za ovima seljaci, koji su došli na ispratnju, a pozadi žene naričući. Vreme beše prestalo; po nebu se gomilahu snežni oblaci; nekaki ladan vetar leđaše i srce u grudima.Sa crkvene kule razlegahu se zvuci zvona i mešahu sa naricanjem žena i pevanjem dečijim... Posle opela spustiše starinu u grob.Zapevci i naricanju ne beše kraja.Mojsilo baci prvi busen ocu čelo glave; popa preli pokojnika; narod bacaše busen po busen u grob. Kad zemlja pokri sanduk mrtvački, žene se digoše kući.Uz put su razgovarale tijo o životu i smrti pokojnika. Trudbenici zasuše grob i usadiše krst čelo glave, pa i oni iziđoše iz groblja.Ninko ode u crkvu da plati što treba — pa onda sa popom i narodom krete se i on kući. U avliji ih dočeka Anđelija pa im poli te ruke opraše.Popa ode u kuću da sveti vodicu. Večernji suton padaše na zemlju; zapad se crveneo k’o da u vatri gori.Ljudi glede i vele: — Biće sutra vetra. Sovra je bila postavljena pred kućom.Kad popa iziđe — Ninko u jednoj čaši iznese panajiju i metnu na sovru da popa očita.Mojsilo razdavaše ljudima „svetnjake“. Popališe se sveće, popa metnu „petrajilj“ na vrat i očita panajiju.Ljudi se moliše bogu.Onda se popa prekrsti, reče: bog da mu dušu prosti! i uze zrno-dva od panajije i pruži čašu onom do sebe. Ljudi uzimaše panajiju; dadoše svetnjake Mojsilu — koji ih sve sastavi i prilepi za drvo iznad sovre da gore — pa onda zasedoše za sovru. Ninko nasluži popi čašu. — Za ispokoj duše našeg dobrog druga i prijatelja Stevana!Laka mu zemlja, prosta mu duša!...Bog da mu dušu prosti! — Bog da mu dušu prosti! — reče narod. — Bog da mu dušu prosti! — reče popa. — Bog da mu dušu prosti! — Bog da mu dušu prosti!—reče i po treći put popa. — Bog da mu dušu prosti! — ponovi narod za njim. Popa ispi čašu. Sinovi Stevanovi i Ninko služahu gologlavi duž cele sovre rakiju.Žene iznosiše jelo na sovru.Ljudi su jeli i tijo razgovarali i to samo o pokojniku....Nikakve larme ne beše; svaki je pio umereno; a kad nije više hteo samo je, ne primivši više čašu, rek’o: bog da mu dušu prosti! Kad je svršena večera i kad Ninko opet nasluži popi čašu, popa reče: — Kome je za dušu — bog da mu dušu prosti; ostatku život i zdravlje! — Amin da bog da! — reče narod. Pošto piše svi za život i zdravlje ostatka — Ninko nasu čašu i pruži je popi.Ovaj je primi pa je punu spusti na sovru. — Puno zatekli — puno i ostavili — reče, prekrsti se i ustade. Svi se prekrstiše i digoše iza sovre. Onda je ženskinje selo da večera.... Pošto je sve večeralo — onda se raziđoše tijo, bez ikakve larme.Ninko uđe u sobu gde je pokojnik umro, zapali voštanicu i metnu na ono mesto gde je izdanuo — pa se onda i ukućani tužna srca raziđoše da spavaju... Sutra dan izdali su čiča Stevanu trećinu, u deveti dan devetinu a u četrdeseti — četresnicu. Živana nije dočekala polugodišnjicu Stevanovu.Nešto starost, nešto nemoć, a nešto i nazeb na sami dan pratnje — oboriše je u postelju. S dana na dan ona bivaše sve slabija; već ne mogaše poradi sebe ni na polje izaći...A jednog jutra proletnjeg i ona ispusti dušu. Saranili su je pored čiča Stevana.... Kuća Pantića poče opet živeti svojim životom.Ninko beše dobar starešina.On je naređiv’o pos’o, a mlađi su slušali.Samo se nije mog’o čestito da navikne: da tumara oko sudnice i da tamo kupovine uređuje.Uvek bi u tim prilikama rek’o: — Ej, brato, brato!...Nema tvoje pameti ni u carevini!.... Anđelija je mnogo žalila svekra i svekrvu, naročito svekrvu.K’o da joj je majka umrla!....Od onoga večera, kad je Živana zavarčila urok Lazaru — ona ju je smatrala za najpametniju ženu i nešto silno vuklo ju je Živani.Naročito se sećala smrti njene. — Odi de ćer’i! — reče joj Živana...I tada joj je govorila o mnogom koje čemu što ima da radi.Naređivala joj je da čuva i slaže braću da se ne bi izdelila; poučavala ju je u svemu a naročito kako će da dete gaji i uči. — Nikad se, ćeri, nećeš pokajati ako me poslušaš!Može se bogu prohteti da te i muči — ali mu se ti samo moli!Bidi poštena i čestita k’o što si i do sad bila.Tvoj čovek i tvoje dete nek su ti najveća radost i briga!....Ja sam te zapazila još od prvog dana, kad si u ovaj dom došla; videla sam da si od moje sorte....Za to te i prizivam i nakričujem ti...Ćeri, da si blagoslovena i srećna!... oprosti i — praštam ti!.... Anđelija je poštovala amanet: Miladin i Lazar i bili su njena najveća briga.Ninku i deverima umaštala je što je bolje mogla.... A dete je raslo. Anđelija ga je učila redu i pristojnosti.On je ljubio starije u ruku; iš’o je iz sobe gde su stariji razgovarali i sluš’o što su zapovedali. Bio je punačak k’o lane.Njegova zlaćena kosica dobijaše smeđinu; lice rumeno i lepo smešilo se na svakog — a bio je uvek čisto odeven. Da sad kažem!... Anđeliji se zaista nisu držala deca.Rađala je još osim Lazara, ali uvek umru u prvoj godini.Neku nije ni donela do vakta. Za to je sklopila ruke oko Lazara i gledala ga k’o božiji blagoslov. — Ono će morati biti srećno: —njega su svi blagoslovili, — šaputala bi ona gledajući ga gde se igra. I ukućani su ga rado gledali.Ninko, valjda, što i sam ne imađaše muške dece, volio ga je k’o oči.... Kad je dete poodraslo — Ninko dozva sinovce i reče im: — Ama kako bi bilo da damo malog Lazarja (on ga je i sad tako zvao) u školu? — Pa dobro, čijo. — Ja velim, i red je.Ovaka kuća — k’o što je naša — pa samo jedan pismen. — Nek bude i on — rekoši oni. I tako Lazara dadoše u školu. Anđeliji je igralo srce od radosti.Metnula mu torbičicu na vrat pa stala na kapiju i gleda za njim. „Ala će to biti lepo! — mišljaše ona. — Ala će to biti krasno!....Moj Laza će da izuči knjigu pa će znati sve!....“ Pa onda zamisli: k’o on izučio već a Ninko ga zove da mu vidi neke artije.On se samo namrgodi malo pa čita k’o vodu, a, k’o, Ninko mu veli: „alal vera!....“ Pa, k’o, on piše, piše sve što god ’oćeš, i čita svaku knjigu.... Pa onda, k’o, odrasto, pa ga opremaju u Šabac da prodaje ranu. ,,Ti si — k’o vele mu — pismen — umećeš izračunati...“ Pa, k’o, ljudi u selu, ’oće da biraju kmeta. „Koga ćemo, koga ćemo?...“ „A Lazara Pantića koga ćemo drugog!On je i pismen a, vala, i dobar....“ Lepa je mašta majčina!.... Lazar već psaltirac — pa još najbolji đak.Učitelj se svuda s njime hvalio i ponosio — a Anđelija — u ime blagodarnosti — šiljaše učitelju uvek lepu „regraciju“. Baš, nekako, pri kraju školovanja, jednoga dana dođe Lazar ranije nego što treba kući; nešto se pokunjio. — Šta je rano; zar tako rano pustio učitelj? — upita ga Anđelija. — Nije, nano — nego sam bolestan. Anđeliju nešto lednu. — A šta ti je, kućo moja? — Evo vidi. I dete okrete glavicu. S desne strane, ispod uva, skočila micina, ali tako velika da se Anđelija uplašila. — Bole li te, rano moja? — K’o u oko! — reče Lazar. Anđelija viknu Martu. — Jes videla ovo kad god jetrvice? — upita ona. — Nisam tako nikad. — Pa šta da radim? — Da mu se čita molitva. I Anđelija odvede dete popi. Tu noć oko na oko.Dete se previjaše od bola k’o crv.U licu pozelenelo k’o trava.Miladin seđaše kraj njegove postelje; Anđelija lebdijaše nad njim i moljaše se bogu. Ništa bolje.Ono čudo došlo veliko, pa dve glave u deteta.Ono se sa svim zbunilo pa očiju ne otvara a jednako ječi. — Šta da radimo? — pitaše Anđelija Miladina. — Ja ne znam. — Kako bi bilo da ga nosimo vračari? — upita ona. — To je još po najbolje — reče on. Upregnuše konje u kola.Anđelija spremi rakije i jestiva; metnuše dete u kola — pa u Crnu Baru, Cveti vračari.... Ima vračara koje žive od vračanja, samo da se lebom rane, ali ima ih koje su potpuno ubeđene da je njima to Bog rek’o. Među ove poslednje spada i Cveta vračara. Ona je bila ćerka jedne udovice sirotne, koja je pod starost vračala.Od nje je Cveta naučila mnoge gatke.Ona je pomagala svojoj materi u pribiranju raznih trava i već je k’o devojka znala koje su trave lekovite.Devojke su je još tada prozvale: vračarom. Nešto to, nešto što je bila siromašna, a najviše što je bila ružna — niko je od momčadi ne hte ni pogledati, a kamo li da je uzme za ženu. U to vreme doseljavali su iz Bosne u Srbiju, koji su begali od turskog zuluma. Elem, doseli se i jedan bećar, neki Bogdan, koji je, vele, ubio Turčina.Nastani se kraj „Studene Bare“, i tu, od pruća, oplete sebi kućicu i pokri krovinom....E, ali je za kuću trebala i domaćica — i on se oženi Cvetom. Kako je-tako je: tek je Cveta dobila čoveka, i s njim je radila i kućila; a kad joj umre mati ona se sa Bogdanom preseli u svoju kućicu. Tu su oni živeli lepo.Cveta nije rađala dece pa im nije mnogo ni trebalo.Živeli su tako oko nekih petnaest godina i tada Bogdan umre. Ostavši sama — Cveta se baci na vračanje.Iz početka to je radila, koliko da ne umre od gladi, jer ju je mrzilo raditi; ali, pošto izleči nekoliko bolesnika, pošto se uveri da u tom ima sreće — ona se baci sa svim na taj pos’o.... Kupila je trave, učila je razne basme, trčala je na sve strane i lečila sve bolesti. Svet joj je dav’o i jelo i piće tako, da je svega imala u izobilju.Nije više jela suvu proju. Za kratko vreme ona nauči mnoge basme, upoznade nepoznate trave, i — kad vide da joj se može — ona više ne iđaše od kuće. Nije bila čistunica.Kuća joj je bila i s polja i iznutra jadna i čemerna.Ona je išla dronjava i čupava — jer, mišljaše, i tim se svet navraća. Ona imađaše neku sreću da su bolesnici ozdravljali od njenih lekova.I ona sama verovaše da može što god ’oće..Za to se i pročula na daleko... Bila je malena rasta.Lice joj okruglo i mrasavo od krasta, oči zelene a kosa bela.Bilo leto, bila zima — ona je nosila neku kožušinu na leđima. Miladin zaustavi i Anđelija skoči s kola pred Cvetinom kućom. Cveta je dočeka sedeći kraj ognjišta i samo ukrlješti svoje zelene oči u nju. Anđeliju obuze neko neprijatno osećanje. — Pomoz bog! — Bog pomog’o!...Koje dobro? upita Cveta. — Pa i nije dobro.... — A, bolest! — preseče je Cveta. — Pa dobro!...To je božja volja.On napušta bolesti, ali on je dao leka.Ako bolesnik ima veka—biće leka...U mene ima svega!Ima trava „bljušt“ koju sam brala izmeđ Gospođa.Ona leči od svake bolesti oko vrata...Ima trava „petlovo pero“.Nju stuci sitno i saspi u komovicu — ona leči od kostobolje....Ima trava „prečica“ — ona leči od očiju.Ima „siljevina“ i „čibukovina“ — one leče od groznice.Ima „srce-puc“ — od izedi.Nju treba ukuvati Ima „odolen“ i „razbojnik“ — od vrućice, i to: odolen da jede sa trnometom, a razbojnik useći sitno pa piti u komovici.Ima „lincura“ — od kašlja.Ima „revendija“ — nju kad čovek jede biće zdrav i jesti k’o dete od 12 godina.Ima „ustupnik“ — to ti je trava za svaku bolest... — A ima li leka od micine'?— prekide joj nabrajanje Anđelija. — A ko ti leži micinu? — Moje dete. — Pa gde je? — Evo ga. — Donesi ga ovamo. Miladin unese Lazara u kuću...Dete beše u zabuni.Cveta zagleda. . — Ajoj! — Ovo je čudo! Miladin i Anđelija ćutahu. — Ček’ da vidim nešto. I Cveta ode na bunar te donese vode.Usu u čanak, pa onda uze žara na vatralj i mašicama spuštaše žišku po žišku u čanak šapućući....Onda diže glavu. — Ovo je detetu nametnuto! — reče. — Nametnuto? — upitaše i Miladin i Anđelija u jedan glas. — Ja! — A ko bi taki dušman. — Jedna žena zelenih očiju — reče Cveta. — To je Petrija! —jeknu Anđelija. — Pa ima li pomoći? — Koja Petrija? — pitaše Cveta. — Ta nekog Mitra Zeljića. — A znam je!...Bogme je ona dušman! — Ima li leka? — Biće.Spustite dete. Anđelija prostre po zemlji šarenicu i Miladin spusti Lazara. Cveta ode u sobu i iznese otuda parče voska i jednu suvu šipčicu. — Vidiš, dijete!Ovo je „mrtvi vosak“ a ovo je „neprim kalem“. Onda umi ruke i priđe detetu.Zasuka levi rukav do lakta, pa domalim prstom leve ruke uze kružiti oko micine govoreći: — Leva ruka krsta nema — ova bolja mesta nema.Bez oca se rodila, bez popa krstila, bez imena uginula: ustuk mico, ovde ti mesta nema! I kružeći prstom izgovori tri puta ovu basmu. Onda uze mrtvi vosak opet u levu ruku i poče kružiti njim i govoriti: — Kad čele — što su ovaj vosak nosile — oživele — onda i ti, boljo!K’o što čele zamrle — i ti, boljo, zamrla! I ovu basmu izgovori tri puta.Tada baci vosak u vatru i reče: — Koliko ovaj vosak goreo — toliko bolelo! Sad uze „neprim“ kalem u levu ruku.Okruži i njim, i reče tri puta: — Kad se ovaj kalem primio — onda i ti boljo!Kalem usanuo — i ti usanula! Onda ostavi kalem, pa opet uze rukom kružiti: — U mice devetoro dece: od devet —osam, od osam — sedam, od sedam — šest, od šest — pet, od pet — četri, od četri — tri: jedno Stanko, jedno Stanoje, jedno Staniša.Stanko slep, Stanoje nem a Staniša gluv.Slep ne vidi, nem ne govori, gluv ne čuje: ustuk, mico, ovde ti mesta nema!... I onda se podiže. — Sad sam obajala — reče. — Neka bog pomogne! — reče Miladin. — Sad treba da mu previješ na micinu krastavac pečen u tiju pepelu — reče Cveta. — Dobro, previću. — Šta je tvoje? — upita Miladin. — A šta mi daš.Ja se nikad ne cenjkam. Miladin izvadi rublju i dade joj, pa onda ode i donese s kola ono što je Anđelija spremila. — ’Vala vam! — reče Cveta. — ’Vala i tebi! — rekoše oni. — A šta ću?Bog nek pomogne! Dete otvori oči. — Šta ćeš, diko? — upita ga Anđelija. — ’Oću vode — reče Lazar. — Evo, evo, rano.Sad će tebi da da baja vode '— reče Cveta. I dodade detetu vode. Onda se digoše da idu.Miladin dovede dete i prepe ga u kola.Pozdraviše se sa vračarom, sedoše na kola i kretoše se najlak kući. — E, zna mnogo! — reče Miladin. — A vračara je, brate! — I baš to Petrija učini! — Petrija!Kako reče: „žena zelenih očiju“ — ja se odmah setih. — Treba nju izmlatiti, k’o bog đavola, pa, posle, da se krsti! — reče Miladin. — Platiće joj bog!Ima i ona svojih. — To je zbog onog, znaš? — Znam.... Čim su stigli kući, Anđelija prvo ode u baštu te nađe krastavac i zapreta ga u pepeo....Kad bi pečen, ona ga raspoluti i previ Lazaru na micinu....Čim se toplota dotače micine — dete zaplaka. — Skini, najo! — Neka, rano, biće bolje! — Ali boli! — To je za malo. Nasta noć.Ukućani, koji su vazdan radili, pospaše: zaspa i Miladin.Samo Anđelija seđaše kraj Lazara koji malo oči svede... Ona iziđe na polje.Nebo se osulo zvezdama.Tišina vladaše selom.Nikakvog glasa osim tičijeg, nikakvog šušnja osim šapata lišća što se na granama lelujaše...Iz daljine se čujaše ukanje ćuka i neki glasovi što ih samo noć ima...Beše gluvo doba... Ona se vrati u sobu.Sede opet na krevetac, kraj deteta....Sveća je tinjala i puckarala, a mali popak pevaše svoju pesmu u zapećku. Anđelija se zamisli... Seti se detinjstva.Sve joj sitnice iziđoše pred oči: igranje, trčanje, kupljenje iverja, pravljenje topova od blata.... ama sve...Pa, onda, devovanje, pa proševina, pa svadba, pa mladovanje...Pa otac i majka, pa svekar i svekrva, pa rođenje Lazarevo, pa Leposavino, pa Stevanovo, pa smrt ovog dvoga... Sve joj to beše pred očima.Ona se seti svog sna koji je snila prvo veče kad je u kuću došla i.. zgrozi se... dobro se sećaše reči tetkinih u tome snu....„U deci nećeš srećna biti!“....Pa se seti kako je onda mislila: „da je meni da se ja njima dodvorim — a za decu mi nije briga“....A sad, sad bi dala sve za ovo dete i uspomene na detinjstvo, i na devovanje, i život, i dušu... „Samo da mi je živ i zdrav, pa da bih prosila pa ga lebom ranila“... I pogleda u dete.Onda se diže pa se stade moliti bogu: „O Gospode svemogući!Ja ti se molim: daj mome Lazaru života i zdravlja!I, ako mu htedneš Gospode život ukratiti, onda oduzmi meni najpre!...Ja sam se naživela, Gospode: videla sam u mojim godinama i dobra i zla; zaznala sam i za radost i za žalost...A on, on je k’o mlada travka.Ne pokosi je, Gospode, dok ne sazre!..Molim ti se, Gospode!Molim ti se, oče nebesni!"... Prekrsti se pa se opet lagano spusti na krevetac. Sveća je opet puckarala; popak je opet pev’o; Miladin lagano rkaše a Lazar je dis’o ravnomerno. Na polju se čuše petli. „Zora već“ — pomisli ona. Dete se promeškolji, okrete na drugu stranu i — pisnu. — Šta je, rano? — viknu Anđelija poplašeno i naže se te ga diže. Detetu se niz obraz cedila sukrvica. — Uvredih se, nano! — ’Vala Bogu, diko moja, provalilo se! — ’Oće li me još boleti? — ’Neće, rano. I Miladin se trže iza sna. — Šta je; šta je? — Dobro je; provalilo se! —reče ona radosno. I uze brisati detetu obraščiće... — Dete je kroz nekoliko dana opet pošlo u školu.Za uvom mu osta rupa, gde je micina bila — ali ne mari ništa. Anđeliji lanulo.Samo se bojala da dete ne bi opet na šta nagazilo, za to mu reče: — Rano moja!Pazi kad ideš!Nikad ništa nemoj uzimati što na putu nađeš — ne valja se! — Neću, nano — obeća Lazar. Godina za godinom klizila je neosetno u poslu i radu Ninko mlogo ostario; ne beše više u stanju da mane kosom; Mojsilo već ud’o prvu ćer; Lazar odrast o momčina k’o tresak — već mu i curu merkaju. I Anđeliji prođoše godine, ali ona ipak nije izgubila mnogo od svoga zdravlja.Bila je ono što u pas kažu: „držeća ženska“.Radila je k’o i pre.Kad je njen red u kući — mog’o bi, odakle oćeš meda laznuti — tako je čisto držala. Istina, za to vreme pomreše joj otac i mati — ali je ona opet bila srećna.Da joj se ne bi zamerilo — kazaću, da ih je ona ožalila k’o roditelje; ali ona ne beše više samo dete — ona je bila i majka.Po sebi je znala kako strahuje za Lazara; a kako bi bilo njenom ocu i majci kad bi pod starost dočekali, da se njojzi što desi?... Lazar je bio njena sreća, njen ponos i snaga, njen razgovor.Srce joj igralo od radosti kad bi videla, kako Ninko mnogo što šta poverava Lazaru.Na svakom koraku samo bi se njim hvalila....A Lazar opet odavaše njojzi poštovanje koje je i zaslužila.Nikud ne bi on otiš’o da se njojzi ne javi. ništa nije hteo uraditi a da to najpre njojzi ne kaže... U tome dođe nesrećna 1866 god. kad poče moriti kolera. Veseli Glogovac i suviše je propatio od Turaka, ali mu bi suđeno da mu i kolera u pode dođe... Bolest poče uzimati mah.Svet padaše u postelju da se više pe digne.Groblje posta vašarište: jedni izlažahu — drugi ulažahu.Selom se poče razlegati žalostivna pesma.Majke žaljahu decu, žene muževe, ljudi porodicu....Nisi mog’o da nađeš trudbenika koji će grob da kopaju, jer nema kuće koja ne beše u crno zavijena.Nema žene koja ne žali ja muža, ja sina, ja svekra, ja devera, ja jetrvicu, ja zaovicu... A mora — mori.Svet padaše: — neko od bolesti — neko od stra....Nema nikoga ko bi ovom jadu doskočio... Popa trčaše na sve strane.On imađaše pune ruke posla. Za vreme kolere najviše platiše zadruge. Tako i Pantići. Prvo se razbole Ninko, ukućani svi skoliše njegovu postelju.Ali i plaćaše za to...Za Ninkom pade Marta, za Martom Mojsilo, za njim Miladin, za Miladinom Sava, za Savom Stana pa deca... — Sklanjajte se koje je zdravo!Zar ne vidite gde izgibosmo? — vikaše Ninko. I Anđelija skloni Lazara i ostatak — a ona sama tumaraše oko bolesnika. Stra je ovlad’o njome.Ona se nije bojala za sebe nego za dete.Kud god išla samo se Bogu molila: „Bože, očuvaj mi ga!Bože, očuvaj mi ga!... — J’oj, podigni me! — J’oj, okreni me! — J’oj, crkoh! — J’oj, umreh!.. — J’oj, pomozi, ako si brat! Jauk i samo jauk razlegaše se celom kućom. Anđeliji već zaglunuše uši; noge je jedva držahu.Nadgledala je i zdrave i bolne.Nije se imala kad brinuti za ručak.Na brzu ruku utuče belog luka, pa ga pomeša sa sirćetom i jede sa zdravima; bolesnici nisu ni tražili jela. Žalosno je bilo pogledati po velikoj sobi: samo se povaljalo k’o snoplje. — O bože!Ili daj smrti ili prediži! — Dijete! — viknu Ninko. — Čujem. — Zovni popu nek čita što god makar! Anđelija ode popu.Za malo i dođe s njim. — Čitaj mi, popo, veliku molitvu. Popa očita. — Čitaj i Mojsilu! reče Ninko. Popa očita. — Ded i Savi... — Ded i Miladinu... Popu probi znoj, ali očita. — Dela i snaji Stani. — Ne mogu! — reče popa a sav pozeleneo — ne mogu više ni reči, ni slova.Kad si tako hteo, što nisi kaz’o, pa da čitam svima u jedan put! I posrćući iziđe na polje... Groza me vata kad pričam.Pero mi drhće — ali ja vam pričam celu istinu! Ni jedno što je palo ne diže se — sve pomre.Sanduk za sandukom iznošen je iz kuće.... Anđelija je samo naricala.Ovde svekar — onde muž; ovde dever — onde jetrvica; ovde sinovac — onde sinovica...Svi joj behu mili, svi dragi.Sve to beše njen narod, njen razgovor, njeno drugovanje i njena nega, njena ljubav i njeno pouzdanje....Ona i Milenija behu dve kukavice koje su kukale od jutra do mraka.. Šta da radi sada?Kuda da se okrene?S kim da kući?....Ta ovo behu sve deca koju je ona na rukama održala.Šta će s njima i kako da ih lebom rani?.... Ovoliki udari satrli su je.Ali ona se ne smede podati.Ova deca iskahu leba.I ako ikad — sad je morala da živi.... Prođe kolera..Narod se zgledaše.Prebrojavahu mrtve. — Šta li bogu zgrešismo? — pitahu se jedni. — Ali nas i kazni! — rekoše drugi. — Ukide potop a pusti koleru! — rekoše treći. — Ko će k’o on! — To je, braćo, zbog naše kavge! — reče jedan starac. — I zbog psovke! — reče drugi. — E, njegova volja!... rekoše seljaci. Anđelija sada beše sve u ovoj kući: i čovek, i žena, i gazda, i sluga.Radila je junački.Ona je trčala na sve strane.Njive je obilazila; šumu nadgledala da se ne seče; gledala stoku i živinu, tražila sprežnika, išla u vodenicu, kad bi Lazar or’o; gotovila ručak; prala rubine, tkala i prela; jednom rečju: vršila je sve, i muške i ženske poslove... Pošto bolest pritajiri — sud se pobrinu te pregleda i popisa imanje Pantićevo i posla spisak starateljskom sudiji.Ovaj ne hte oduzimati imanja za to, što je Lazar dosta jatoran bio, nego im ostavi da ga rade; samo da ne bi otuđili, postavi im dva staraoca. I tako imanje osta pred njima. Anđelija se trudila da nabavi radina, te da se ne bi imanje neradom zaparložilo.Koliko su bili jedini — opet im je na vreme bila svršena i orba i kopnja, i žetva — a za to se ima blagodariti trudu Anđelinom. Ona je ustajala oko pola noći i išla u njive da vidi: da li ko nije razvalio ogradu ili pustio stoku.Mrtvi znoj probij’o joj čelo, kad izađe u onu ponoćnu tišinu, pa ne čuje ni petlova glasa. Ona se bojala i vukodlaka i veštica i utvari i svega.Nije joj se čuditi — to je verovanje sa majčinim mlekom posisala.Ali je ona opet išla; zazirala je od svoje senke, od svakog šušnja, od svakog panja i trna — ali je opet koračala. „Moram! — mišljaše.Ako neću ja — ko će?“.... A po njenom mišljenju — imanje se moralo nadgledati; ono se nije smelo upustiti.To je zahtevao napredak njenog Lazara i amanet.... Kad bi pet’o zapev’o — njojzi bi se skinuo teret s duše, jer kad se čuje pet’o onda se sve utvore sklanjaju. Ali i ako je tako trčala, i ako je visilo sve o njenom vratu — ipak Lazar beše domaćin u kući.Nije ona njega pravila sama domaćinom — to su davno pre nje učinili narodni običaji i Anđelija, radeći tako, radila je ono, što su običaji zahtevali. „Muško, da je k’o makovo zrno — ono je opet starije od ženskinje“ — veli stara izreka. I Anđelija je davala svakom prilikom starešinstvo Lazaru.Kad bi se u veče ili iz jutra Bogu molili — Lazar je palio sveću i kadio ukućane.Kad su u veče sedali oko vatre — mesto starešinino beše mesto Lazarevo. Nije htela ni uraditi ništa dok se s njim ne dogovori. — Lazo, rano! — Čujem, nano! — Šta veliš, da uzoremo „Strnjike“ pod ječam? — Pa dobro, nano. — A „Ječmšite“ možemo ostaviti za jarik? — Dobro, ostavićemo. Kad bi nastupile duge zimnje večeri Anđelija bi sela sa preslicom pored vatre, pa bi im pričala o njihovom pradedi Panti, o dedovima: Simi i Stevanu i o živovanju u staro doba.Deca bi slušala pa i zadremala.Kad bi sva legla da spavaju — onda bi i ona ostavila preslicu i otišla da legne, ali ne da spava — nego da misli. Svake je nedelje odlazila na groblje i tu je naricajući razgovarala sa mrtvima.Tužila im se kako joj je teško — k’o da bi je oni mogli čuti. Svečanikom i nedeljom dolazile su joj Ika i Milenija.Sa njima je razgovarala dugo i ispovedala im svoje muke i patnje. Taki je bio sada život Anđelin.... Jednog dana dođe joj Lazar sav bled.Kako ga smotri — ona pretrnu.Noge joj se podsekoše pa ni maći. — Šta je, kućo moja? — upita ga. — Ništa, najo — odgovori on. — Kako ništa, kad si sav k’o krpa? — Ništa, ništa. Ali ga Anđelija okupi toliko, da joj najposle reče: — Udari me Vuk. — Vuk?! — Jes on.Baš vrljikom preko pleća. — A što? — Ušla njegova goveda u naš pašnjak, pa ja poter’o u obor.Taman ja na vratnice, a on ti otud.Ne nazva ni Boga, nego reče: „Kud ćeš ti tu marvu?a — „’Oću u obor“ — velim ja. — „Ostavi!“ — reče mi....Ali ja ne htedoh ostaviti nego zajmim.On stade pred-a-me.„Ostavi, kad ti velim!“ — reče mi. — „Pa ja sam naš’o u mojoj njivi“ — „Da si naš’o ne znam gde — sad vrati!Ja tako ’oću!“.... — „E, i ja ’oću da teram u obor!“ —rekoh ja. — On ti onda skide vrljiku, opsova mi mater, pa vrljikom: tup! — Udari! — viknu Anđelija. — Puče vrljika na dva komada! — Pa šta bi s marvom? — Ote. Anđeliji igraše meso. — A gde je on? — Otera volove kući. — Platiće mi za to! — jedva izgovori Anđelija od jeda. — Platiće on meni! — reče Lazar. — De, rano, da vidim gde te je udario krvnik.Lazar skide haljinu, raskopča sapinjač na ogrlici i svuče košulju na niže....Na plećkama beše zguljena koža. Anđelija zaplaka od muke.Da joj je samo da ga dočepa pa da udavi k’o mačku.U jedan ma htede da ide kući njegovoj — ali Lazar reče: — Nemoj, nano, pustiće on marvu opet. — Da ga ’oće đavo nadariti! — ’Oće, nano!On veli da je ono njegova njiva — E dobro.Ja ću ići — pa nek je otme od mene! — reče Anđelija. — A ja ću ga tužiti sudu! — reče Lazar. — Nemoj, kućo!...Tužio on — da Bog da — od velikih krasta!.... Sutra dan ode Anđelija u pašnjak i, zbilja, opet nađe volove gde pasu. — Sad ću ja vas u obor; ali bi volela da sam tu našla i gazdu! I zajmi volove. — Ko je to? — upita Vuk iza jednog trnjaka, Anđeliji zalupa srce od neke divlje radosti.Ona odgovori: — Ja sam! — A šta to ’oćeš — a? — ’Oću da teram u obor! — Ostavi-de taj mali, dok si mirna! — reče Vuk. — Dođi da ga otmeš! I zajmi volove te potera vratnicama, Vuk stade pred nju. — Ostavi mal! — reče. — S puta! — Ostavi mal— reče opet Vuk i ošamari je. Anđelija planu i polete na nj, ali on poteže pištolj. — De sad! — reče. Ali Anđelija nije videla ništa; krv joj pade na oči.I ona ga dokopa za gušu. On ispusti pištolj i polete rukama da otkrljepi njene ruke.Ona ga stezaše sve više i više; lice mu najpre pocrvene, pa onda pomodri; oči izbuljio....Ona zaljulja njim tamo i amo, pa ga onda tresnu o zemlju... On ležaše onesvešćen....Ona se okrete oko sebe, pa kad smotri pištolj — nju nešto štrecnu. „3ar je on im’o pištolj'?....Pa to je bio mome Lazi spremio kolač....On je njega hteo da ubije!...Hteo je od jedared da se osveti i meni i njemu, i da zatre u koren našu kuću!“ — pomisli. — E nećeš, Vuče — dolij’o si! riknu ona. I dokopa pištolj pa polete na Vuka.Uze cev u ruke, a jabukom htede da mu glavu razmrska. — Ne, Anđo, živoga ti Boga! — reče on došavši sebi. — Čim me zaklinješ? — upita ona jarosno. — Jedinca ti tvoga! — moljaše Vuk. — Zar si ga hteo da ubiješ, pa me sad zaklinješ njime? — Nisam. — A šta je ovo? — upita ona digavši pištolj. — Prazan je..Ja sam hteo da ga samo poplašim. I Anđelija otvori kašiluk.Ne beše podasut.Dunu u cev — ona odisaše.Ona baci pištolj pred-a-nj; baci ga tako prezrivo k’o kad psu baca pomam. — A šta imaš posla u mojoj njivi? — upita ga. On ćutaše k’o zaliven. — Što si mi tuk’o dete juče? — Psov’o mi mater — reče Vuk. Anđelija planu.Ništa nije mrzila k’o laž. — Što lažeš — sram te bilo!Što lažeš, da ti je psov’o kad, si ti njemu opsov’o? — Jeste, sreće mi! — Kako pravo govorio — onako ti bog dao!....A zar si mor’o da ga tučeš vrljikom; zar nije bilo pruta? — Ja njega vrljikom? .. — čuđaše se, bajagi, Vuk....Nisam, boga mi! Anđelija zaneme, kad ču toliku laž.Nehte više ni reči reći sa takim čovekom — i ona pođe. On se diže sa zemlje, uze pištolj, i stade kraj plota.Kad vide da Anđelija zajmi volove, on je viknu. — Šta ćeš? — upita ona. — Vrati mi volove. — A.... to neću! — reče ona. I ode opet terati. Na jedared ču ona tutanj.Okrete se, kad — a Vuk spolatio vrljiku pa trči za njom.Kad vide, da se ona okrete, on viknu: — Ostavi volove, il’ ćeš poginuti!.... — E, odi ovamo! — reče Anđelija. Vuk pritrča i podiže vrljiku.Anđelija je dočeka dignuvši ruku i istrže....Onda zamanu, udari Vuka jedan put po slabini a drugi put po glavi.On pade.Crveni mlazevi obliše mu lice..!. Anđelija baci vrljiku na njega pa otera volove.Išla je mirno k’o da je učinila kakvo dobro delo.... Puče po selu glas.„Brzokonjici“ prokopsaše odmah o svemu i pričahu svakome kako je bilo.Govorilo je o tome i malo i veliko, i muško i žensko. — Alal joj materi! — veli jedan. — Boga mi baš! — Da mi je jedan onaki kućanik — pa da ga platim! — Ne može se ono platiti! Žene drukčije nameštahu: — Jes čula — sejo — šta je bilo? — Ja, čula sam. — O ’natema je bilo, kako smede! — I zar ona jača od njega? — Još nisam čula, da je žena čoveka istukla...Nek bude i to jedan put — nek se priča.... Vuk nije tužio — pa ni Anđelija nije odgovarala...Tek cena joj je skočila.Ljudi su je prozvali: muškobanjom.... Od to doba svaki je zazir’o od njenih njiva. Namiri se godina pomrlim ukućanima; Anđelija im izdade i poslednje podušje, godišnjicu — onda naumi da oženi Lazara. A i vreme je jedared!....Lazar je već primio imanje u svoje ruke, a vojska ga je obišla za to, što je jedin. Elem, jednog jutra zovne Anđelija zeta Milana, pa s njim sede na kola i ode u Klenje Srećkovićima da vidi devojku. Kad su tamo došli ukućani ih lepo dočekaju.Razgovarali su o raznim stvarima iz najpre, dok najposle Milan ne pomenu: — Ama, Jovo, brate, ja dođoh sa mojom punicom da vidimo tvoju sestru. — Dobro, brate — reče Jova. — Pa već videli smo, nego šta veliš: kad ćeš doći da vidiš kuću? — E, danas je subota.... doći ću u ponedeljnik. — Ručaše tu, pa se krenuše kući.Uz put razgovarahu: — Šta veliš, zete? — Ja ne manišem devojci baš ništa.Lepa je i od dobre je vamilije.Onaka treba za tvoju kuću! — I mirna je, čini mi se — reče Anđelija. — Vala, za to ne brini!....Nema se od jako s kim svađati. — Ta ono i nema!....Ja samo, k’o, velim.... — Nemaš šta da govoriš!....Što je najglavnije: devojka je zdrava k’o dren!.... I ućutaše. Anđelija se zamisli....Ono, istina, ovo joj je prvo njeno veselje, ali ona se morala zamisliti.Kakva će biti njena sna: da li dobra ili rđava; ’oće li se slagati sa ukućanima, t. j. s njom i Lazarom: ’oće li biti vredna i poslušna; ’oće li ona, kad joj bude doš’o smrtni čas, moći mirno zaklopiti oči i reći: ne brinem se sad, ima mi se ko o kući brinuti?... Sve to, pa onda još i tuga za pomrlim. .. „Ja činim veselje, ali mi je nekako zima oko srca.Ja neću moći ni zaigrati ni zapevati....Ej, tužna ti sam!....Da su živi oni.... da je bar on, otac Lazin, pa da se i on veseli!".... — O, punice! — preseče je Milan u mislima. — Čujem, zete. — U ponedeljnik pozovi popu na ručak, nek i on bude, kad nam dođu prijatelji. — Dobro, pozvaću. — Zvaćemo ga da s nama i na proševinu ide. — Dobro. — Znaš, nekako je važnije. — Samo ako htedne. — ’Oće, dobar je popa; a posle, on je lepo živeo sa vašom kućom. — Ne može lepše biti — reče Anđelija. — A posle, on i Lazu svakad priziva sebi. — E, onda će valjati!..Kad posedamo — pa još i popa sa nama... ’Ajd, đogate!... I ošinuvši dešnjaka on se zamisli. I Anđelija nastavi iste misli: „Jest, baš će lepo biti kad dođemo tamo s popom...Odmah je drukčije!... „’Oćete li? — „’Oćemo“ — „Koliko tražite devojci?“ — „Brojte!“....I mi brojimo.„Je li dosta?“ — „Dosta!“;..Koliko ’oćete u kuću?“...I opet dosta.... „P’onda svadba...Svatovi jure po ovom potesu, pucaju puške, pevaju Cigani...A mlada dvori kuma u kolima, pa skoči s kola i ljubi mene u ruku... „I radi, radi, trči, smeje se; mene zove: „majko!“ i ljubi me u ruku....A dođe Ika i golubica pa pitaju: „kako je; sluša li?“ ...A ja odgovaram: „k’o što je Vogu volja!“... „P’onda, unuče!...Ih, bože unuče!..Muško pa nalik na Lazu; pa stislo pesnice i diglo ručice i trepće sitno!...A ja ga uzmem na ruke pa nosam, nosam, i tepam mu, i milujem ga, i velim: „’Vala ti Gospode!...Ti se opet nasmeja na me i na našu kuću, i, evo, Gospode, neću te srditi; moliću ti se i neću kukati za ovima, koje si ti odazv’o sebi na istinu“... Kola uđoše u selo.Za malo i oni biše pred kućom.Vukosava im otvori kapiju i oni uđoše u avliju.. U ponedeljnik Anđelija reče Lazaru, da pozove popu.Oko ručanice dođe popa, Milan i Pera Ikin.Za malo pa evo i Jove Srećkovića. Pozdraviše se, pa posedaše. — Kako kod kuće, Jovo? — pita popa. — Vala bogu, pojka, dobro su. Izneše rakiju.Popa nazdravi Jovi, Jova onom do sebe... i tako do ručka. Ručaše, pa onda Jova iziđe sa popom i seljacima, koji su s njim došli, te provrljaše malo po avliji. — Ovo je dobar gazdaluk? — reče Jova. — Dobar — veli popa. — Imaju li još imanja osim onog, što se sučeljava sa našim zemljama? — Dva put toliko! — reče popa. — To je, bogme, mnogo!... I kad htede poći, Jova pozdravljajući se sa Anđelijom, reče: — Dođite u subotu — ako bude bog rek’o — da se oprijateljimo. I ode... U subotu se opremiše rano: popa, Anđelija, Milan i Lazar — pa odoše u Klenje.... Toga večera u selu se vodiše ovakvi razgovori: — Ala gruva!... — Ženi Anđa Lazara. — E!...A odakle? — Iz Klenja. — Od koga uzima devojku? — Od Srećkovića. — Zar Anicu? — Pe znam, kako joj ime.Znam samo, da je Jovina sestra. — To je!...Baš valjana cura!...Neće li se bog i na Anđeliju nasmejati!... ' — Ala i jeste mučenica! — Nije lako: — onolika kuća i imanje — nigde ne staje! — E, da se ’oće odmoriti!.. A Anđelija toga večera beše vesela.Trčala je od neke radosti na sve strane; htela je o svemu da misli, pa je zaborovila i pos’o za kojim je pošla. — Zašto ’no ja dođoh, pitala je sama sebe. —Aha! da natočim rakije. Pa bi onda otišla u sobu i rekla: — Eto, popo, od radosti sam postala zaboravna!..E, e, baš je prijatelj Jova!... — Ja! — veli Milan — Pristade čovek na sve, i to brate, nekako pametno.Nema ti u njega dusanja.Te ne znam: broj još!... te: malo je boga mi!...Jok!... „3a vas je, pa podajte joj koliko ’oćete“.. — E moj Milane!Lako je s pametnim ljudma! — Ono je baš pametno! — reče Anđelija. — A... dobri su oni ljudi!... veli popa — znam ja njegove stare... Anđelija iziđe da donese večeru, koju se gotovile Ika i Milenija... Ugovoreni dan za svadbu bio je nedelja po Mitrovu-dne.Anđelija ode u Šabac da naruči za snaju odelo, a Lazar otiš’o u vodenicu da brašna samelje. A na nekoliko dana pred svadbu, Milan uze čuturu, koju Anđelija okiti niskama cvancika i smiljem, i ode zvati: kuma, starojka, devera, rodbinu i prijatelje u svatove.... I dovedoše mladu Anicu i naveseliše se i naigraše, i napiše — pa se raziđoše domovima svojim. Anđelija vesela i razgovorna, gledi mladu snaju, pa se seća svoga mladovanja i veli: — Sad joj treba nega i razgovor.Njoj treba omiliti našu kuću, jer: što čovek iz prva zavoli — to voli do veka; a što zamrzne — mrzi do smrti....Ja ću nju svemu naučiti!Ona će svetliti međ svojim drugaricama svojom dvorbom i ugodbom!.... Anica beše krupna i zdrava plavojka kakvih ćete mnogo naći po našim selima.Lice njeno ne beše bog zna kako lepo, ono beše sa svim obično.Veliko, vedro čelo, gotovo bele obrve, plave oči, veliki nos, okrugli jedri obrazi, velika usta, krupni zubi, široka prsa i pleća, jake ruke, snažno telo — i, eto vam njene spoljašnosti.Seljak, kad bi je video — on bi rek’o: „a!.. zorli dobra!..“ Ona je odrasla kod brata.U kući njenoj bio je sa svim drukčiji red, nego u kući Pantića.Ona je gledala, češće puta, veliku svađu pa — po neki put — i boj...Kako joj je majka davno umrla — ona je bila ostavljena sama sebi.Naučila je: da zna šta je njeno; pa tuđe nije dirala, a svoje nije dala nikom.Osim toga ona je bila iskrena, gotovo i suviše iskrena; kad se što god naljutila — ona je vikala javno i grdila sve koji su joj krivi.Nije se obzirala ni na braću...Tako isto nije se umela ni umiljavati; ako zapazi što god smešno — ona se smejala, da bi to čoveka i naljutilo.Nije umela sebe savladati nikad.Osim toga ona beše i tvrdoglava.Nikad nije htela oćutati nikome, pa da bi to bio i stariji; nije htela priznati krivice — pa baš da i sama uvidi da je kriva.... Jednog dana sela Anđelija pa joj priča kako su se stare žene patile i mučile.Poče joj pričati kako je ona dvorila svekra i svekrvu, pa kad reče kako je klanjala — Anica se nasmeja. Anđelija je pogleda začuđeno pa upita: — Čemu se smeješ, snajo? — Ala je to bilo smešno!...Ha!... ha! ha!... — A šta je smešno, dijete? — upita opet Anđelija. — Pa to tvoje klanjanje, najo!...Al’ si bila smešna kad si klanjala! Pa se opet zaceni od smeja. Anđeliji bi krivo — A što sam bila smešna?Taki je bio običaj!I ti bi klanjala da si onda bila mlada. — Nikad! — reče Anica. — Šta nikad? — Nikad ja ne bih tako što god ludo radila. — A zar je to bilo ludo? — Kako nije?..Eto pomisli: uđem na vrata poklonim se, pa opet, pa opet...Ha!.. ha!.. ha!....Danas ne bi ni najluđa tako što god uradila!.... To smo mi sve onda bile lude?! upita Anđelija ljutito. — Gotovo, vala. — Šta veliš? ! — Gotovo. — Dakle, lude smo bile: što smo poštovale starije; što smo čuvale braću da se ne izdele, što smo trpele jedna drugu što.... — Ti se, najo, ljutiš? — Kako da se ne ljutim?! — A za što? — Za to, što sam slomila moju grbaču, što sam čuvala i spretala — pa danas nisam ništa drugo nego luda! — Ćuti, boga ti, ćuti! — Jest; sad treba da ćutim! — Pa šta sam ti ružno rekla? — Nisi ništa!....Al ti si moja prva radost; o tebi sam sanjala i dan i noć. — pa mi je žao da tako što od tebe čujem! — Ia šta oćeš ti?..Nećeš, valjda tražiti da i ja sad klanjam?.. — A kad bih tražila?.. — upita Anđelija. — Ja te ne bih poslušala!..Što je ludo — ludo! Anđelija se diže i ode u kuću. „Bože, bože!Al ti ovaj mator svet za čas poludi! — mišljaše Anica. — I šta ona meni tu! ’Oće da klanjam!..Pa još se naljutila što sam joj kazala da je to ludo....Pravo veli bata Jova: ama dok čovek ostari on treba da umre.“ Što da živi kad nije za života?“.... A Anđelija seđaše oborene glave kraj ognjišta.Ona beše uvređena, do dna duše uvređena.Zar sve ono, što je ona držala da je pošteno i pametno — da jako bude ludo!... da joj je to ko kaz’o iz druge kuće — pa ajd, ajd! ali da joj to kaže njena sna, njena uzdanica, njena jedinica, sa kojom je ona zidala kule po vazduhu?.... Ta to je mnogo!.... I dođe joj na žao.Oči joj se zavodniše; samo je srce zabole. „Što me, bože, ne uze da samo ovo ne doživim?!..Kako ću tamo, na onom svetu pogledati u oči tati i majci!Šta da im kažem?..I kako da im kažem to?...Pa moj Laza!Šta će on jadan!Ja sam njega učila svemu dobrom i poštenom, pa kako će on sa njom živeti kad ona kaže da to nije pametno?“... I ona oseti neku ladnoću i prazninu oko srca.... Dan za danom prolazaše.Anica se vlada sa svim po svojoj volji.Iz najpre i slušaše Anđeliju, a posle joj reče da je nemože da sluša više; — Red ti je —red mi je! — reče joj. — Dosta sam ja redovala, snajka! — reče Anđelija. — E?.. pa sad veliš: evo je nek rinta i za me i za se — a?Ne mogu, boga mi ni ja sve, najo!Nisam moju grbaču na putu našla! — A ja sam mogla!I ja sam moju našla — a? — upita Anđelija. — Šta si ti radila —ja ne znam; ja znam samo za mene! — Lepo, ćeri! — reče Anđelija. — I onda, tvoje rubine ti peri a ja ću moje. — A ovu decu; ko će njih prati? - reče Anđelija i pokaza na siročad. — Peri ih ti! — reče Anica. — Dobro; Ja i oću!..Ima li još što? . — Ima. — A šta? — Oću da mi odrediš od živine i da mi kažeš: koje je moja kokoš, koje je moja ćurka, koje je moja guska i patka. — Ovo je sve moje! — reče Anđelija — ja sam ovo odgajila...A posle, u našoj se kući to nikad nije delilo. — Pa lepo!Ja ću meni ili kupiti ili zaraditi! Anđelija se trže.Ničega se ona nije bojala koliko da se ne pronese kakav glas o njoj i njenoj kući. — A što, snajo; što tražiš ti to? — upita ona. — Evo što tražim!Dođe mi ko od mojih — ja oću da ga ugostim. — Pa zašto je ovo gajeno — nego za to? — reče Anđelija. — Vidiš, najo, ti si na „kraj srca“ — pa ti može prasnuti ćev da mi onda ne daš, pa ja da se sramotim..Ti misliš da ja teram inat kaki — jok, boga mi!...Samo za to ja tražim. — Sve je naše! — Odeli ti meni moje — biće najbolje! I Anđeliji se nemade kud, nego razbroja sa Anicom živinu i ustupi joj polovinu. — Je l ti pravo? — upita. — Još nešto. — A šta, po bogu? — Da podelimo vunu, kudelju i ćeten. — Zar i to? — I to! — Ej, snajo, snajo!....Bog ti sudio! — Nemoj se ljutiti, najo!..Najbolje je da znamo svaka svoje! Anđelija podeli sve. — Je l ti sad pravo? — Pravo mi je! — Da bog da, dijete, što ti od mene činila — i od tebe tvoja deca to isto!... — Nemoj kleti, najo!Ja što sam uradila — pametno sam uradila!Zar bi to bilo lepo da se gložimo oko svačega, te da nas svet popira po ustima.Ovako je naj- bolje!Ni ja tebi kriva ni ti meni dužna! Anđelija joj ništa ne odgovori nego se samo skloni ispred nje. „Šta meni bog dade?“ — mišljaše ona. I omrze Anicu.Prosto, nije mogla da je pogleda a da se ne naljuti.Dođe joj po neki put i ona uskipi, pa bi da ogleda da li joj može suditi. „Ona mi ote sve.Ote mi dete, ote mi imanje, ote mi moju jedinu radost: da se odmorim!“.... Ali se opet primiri i reče: — Taka mi je valjda, sudbina!... I umorno telo opet poče raditi.Okrenula se siročadima.Njima je prela, njima je tkala, njih je prala, njih i milovala: jednom rečiju: posta im majka.. .Vukosava beše njen pomoćnik i njen razgovor.S njom bi se ona dugo razgovarala pa i nasmejala ćeretanju njezinom.Vukosava beše ista Marta, mati joj; onako beše i đavolska. Nije se tužila svetu na svoju sudbinu; nije šta više, ni Lazaru.I od njega je krila.Ona se sklonila da ne bude svađe, među njima.Jedina stvorenja koja su zavirila u njenu dušu, behu Ika i Milenija.Njima je ona opričala sve, njima se izjadala i one su je žalile. U selu su smatrali Anđeliju k’o srećnu ženu.Iz njene kuće nikad ne polete reč.Jedina je Pantića kuća koja nije popirana po ustima.... Anica je sve više otimala ma u kući.Ona je bila potpuno domaćica.Anđelija joj popuštaše.Ona odstupaše — od svoga prava.... nikad joj više ni reči ne reče; šta više, ona mišljaše: da joj je bolje da bude sluga nego da Anici bude gazda. I izgubi sve... Jednog dana zagledala se ona u jednu suvu trešnju u avliji a Vukosava je upita: — Šta gledaš, strina? — Gledam, dijete — veli — ovu suvu trešnju.Dok je na njoj bilo lista i trešanja svi su trčali pod njene grane; a sad je samo za vatru.Tako i ja.Dok sam valjala — valjala; sad sam za smrti!.... I opet prolažahu dani za danima, i meseci za mesecima, i godine za godinama.Anđelija je provodila to vreme nekad u tuzi a nekad i u veselju.Najslađi joj časovi behu pokraj unučadi; ona je bila njihova dadilja; ona im je tepala, pa — po gde koji put — i pevala im one mile i lepe stare pesme....Vukosava se već udala, Živko, (Mojsilov najmlađi sin) stas’o za ženidbu....A Anica je radila k’o i pre.Ona beše vredna i okretna; samo se uvek podsmevala pričama Anđelinim... Lazar je bio već zreo čovek.Do duše, nikad se nije hteo pačati u posla svoje majke i žene; opazio je šta je među njima; ali kako se nije ni jedna ni druga tužila, i kako su u selu držali da je sreća nad njegovim domom raširila krila — i on se činio nevešt. On je nadgled’o i radio imanje, pa bogme, po malo se bavio i opštinskim poslovima.Sa prvim ljudima u selu živeo je lepo — osim samo s Vukom, koji beše kmet.Bio je odbornik u opštini pa je na odborskim sednicama bio Vuku kost u grlu.I Vuk ga je grozno omrz’o. U to doba iziđe zakon o opštinskoj samoupravi.Narod ga je jedva dočekao — da bi se samo oprostio siledžija.Bilo je, istina, po nekih koji su sa kmetovima dobro stajali pa su mnogo strepeli od toga zakona. I Glogovac se pocepa na dve strane.Na jednoj je bio popa a na drugoj Vuk.Ljudi su se kupili i oko jednog i oko drugog.Obojica su dokazivali da je pravda na njihovoj strani, i kad bi popa priter’o Vuka do duvara — on bi rek’o: — Gledaj ti, popo, tvoj „petrailj“ i tvoj „trebnik“ — a ne pačaj se u posla koja nisu tvoja! — Gledam ja sve to!Ko god je mom „trebniku“ priš’o — on se poklonio!...A što ti meni kažeš da ovo nisu moja posla — ja ću ti pokazati! — More, ti si pop! — I ja mislim da sam!Ali osim toga ja sam i građanin!...I ja plaćam porezu i prireze, i ja snosim sve terete opštinske — ako ne više nego ti, a ono bar k’o i ti! — To ti niko ne poriče! — veli Vuk. — Pa onda šta imaš da mi govoriš? I Vuk bi ućut’o.... Naredi se dan izbora.Popa istače Lazara za kmeta.Narod pristajaše uz-a-nj.Vuk opet istače sebe.On trčaše i danju i noću od dužnika do dužnika.Govorio im je, govorio: vik’o na popa i Lazara; pretio popu „gospodinom kapetanom“ i govorio: kako „gospodin kapetan“ jedva čeka, da popa ma u čemu uvati, pa će mu platiti.... . Ljudi su ga slušali, odobravali mu i hvalili ga u oči; a kad bi odmak’o od njih — oni bi rekli: — E, vidiš ti Vuje, molim te! — Ja! — Baš mu se ’oće da kmetuje! — Zorli mu se ’oće! — Ama neće omediti! — I ja mislim... — Ne prima mu se „varba“ — lag’o je dosta, pa veli: daj da i jako malo! . — On je bio — pa proš’o!... Ova borba probudi i Anđeliju iz njene čamotinje.Ona podiže glavu, koju je dotle spustila bila; krv joj jače prostruji kroz žile, a čelo joj se razvedri i čisto zasija od nekog ponosa....Ne osećaše umora; ovi glasovi povratiše joj snagu....Ta njen je Lazar dozvan i prizvan!Prvi se ljudi, pa čak i popa i uča bore za njega!I ko mi je protivan?A ona je i sama davno rekla da je Vuk rđa, pa, eto, i svi mu bolji i pošteniji ljudi to rekoše!... Pa, onda, gledaše Lazara.On joj se učini i veći i nekako.... drukčije pogleda: seče okom!...Pa kako zapoveda!...Isti deda Ilija, otac njezin. „Baš mu i dolikuje!.... mišljaše ona....Eno samo kako korači!.. pa kako rekne reč; oseče k’o na panju! .I ja njega rodila!...Gotovo ne smem ni da pomislim o tom kad ga vidim!...Ej, bože, bože!...Da mi je da sad nešto ustane pokojni tata, pa da ga vidi!Pa pokojni čija!...Znam da bi kazao: „Znao sam ja za moga Lazarja; nije on tikva bez korena!“....I eto on!... ja ga rodila pa bio duguljaste glave, pa žmiri k’o slepi miš!A sad!...“ Pa, onda, i Anicu nekako drukčije pogledaše.K’o ona joj sa svim mala; i ne boji je se jako.Anica reduje pa pogleda. — Šta ti je, najo? — upita. — ’Ajd radi, radi! — odgovara Anđelija ponosito. A njen ponos i njeno oko k’o da vele Anici: „Šta oćeš ti, bubo jedna?Nazivaš mene ludom; a zar može luda roditi onakog čoveka, koga poštuje ceo svet!....Ti si luda!...“ I onda izađe iz kuće.Deca se igrahu i trčahu po avliji. — Od’te baji, od’te baji!.... Deca se iskupe oko nje. A ona ih miluje i grli i ljubi, a njezin ponos i deci govori. „Rastite, srećo moja!..Rastite, nado bajina!Pa se ugledajte na svoga oca — nemojte na mater nego na oca — on je najbolji čovek na svetu!...“ I onda ode Lazaru.On se zamislio nešto. — Šta si se zamislio, kućo moja? — pita ga ona. — A... ništa, nano! — Da to nije zbog Vuka, one rđe i nesreće? — Nije, nano!I ne pada mi na pamet! — A ja mislim zbog njega; pa htedoh da te pitam, kako bi bilo, da ja njega još jedared propustim kroz ruke? — A zar bi mogla? — O!... smrvila bih ga k’o vodenički kamen što smrvi zrno kukuruza!...I njega i svakog ko na te reč rekne!...Imam ja još snage!..reče Anđelija i zasja okom. — Ne treba, nano!On je već utučen kako je ’naki! — I treba!...On je gori od džukele, gori od... eh!.. reče ona i manu rukom, k’o da bi tim htela da kaže ono što rečima ne mogaše. — Kaki je — onako mu jeste!Pravo vele stari ljudi: što ko radi — sve sebi! — reče Lazar... I popa uradi što je naumio: narod izabra Lazara za kmeta. Vuk da se pomami.On vikaše: da će da se žali „gospodinu kapetanu“, da će da tuži popa što se meša u opštinska posla, pa onda poče pretiti svojim dužnicima: — Sve ću vam prodati za dug: i pepeo s ognjišta!Pocrkajte i sa ženama i decom — ja ću se onda smejati!Kad vi birate moga dušmanina da me upropasti — onda ću i ja vas da upropastim! I ode neprestano vičući. — A...' ha! — viknu jedan od Lazareve strane za njim. — Ne daj se!Oštro, gazda Vujo! —viknu drugi. — Niz plot! — viknu treći... A on samo viče....Okrene se po neki put pa preti pesnicom.... Posle osam dana Lazar se zakle da će pošteno i savesno vršiti dužnost kmeta, i primi pečat opštinski i ključ od sudnice.Da je im’o što drugo da primi, ja bih i to kaz’o — ali nije.Naš’o je u sudnici nekoliko svežnjića artije što se zovu „akta“ i jedan groš pored evanđelja — i to mu je bilo sve. I Lazar poče kmetovati. U odboru koji su takođe izabrali, seđaše i Vuk — ali tu beše i popa. Popa je prikupio oko sebe nekolicinu bogatijih ljudi, pa se svi sloške potrudiše da održe Lazara.Ovaj, pak, nije ništa hteo bez njegovog saveta uraditi. — Šta da radim? — pitaše on. — Prvo i prvo podigni ogradu oko škole i crkve.Sve je palo pa je sramota za selo! — veli mu popa. — Tako je! — rekoše i oni. Lazar podiže ogradu, pa još — po savetu popinom ogradi i groblje i iskrči trnje po njemu. — Šta ću sad? — Sad naspi put u selu.Evo dolaze svečanici pa sve to možeš uraditi u dane kad narod sebi ne radi. Lazar i to uradi. — Uradio sam — reče on. — Sad uredi potes.Ne daj da ičija marva štetu čini. Lazar odredi „poljake“ , ali se i sam trudio.Zora ga je zaticala u potesu, i što bi god tamo od stoke naš’o, on teraše u obor opštinski.Za kratko vreme uredio je tako: da niko svoje marvinče ne pusti u polje, dok se sva rana ne digne. Dođoše kuluci. — Kako ću sad? — Prvo nas! — reče popa.Pa kad nas isteraš na nasip — onda ti se niko nesme protiviti!....Mi smo tvoji prijatelji, treba da te spomognemo u svemu! I Lazar odredi popu i sve svoje prijatelje na kuluk.Seljaci kad videše i njihova kola gde vuku šljunak rekoše: — Oho!....Ovaj se bogme, ne šali!U njega nema k’o u Vuka da gleda ater.... Mnogo posla imađaše Lazar oko uređenja samog suda.Seljaci navikli da i te stvari uzimaju olako.Ako kome dođe poziv on veli: — Lako je njemu tamo piskarati; ne zna on za moje muke!....E, baš neću otići danas — neka ga nek piše još!... Ako se zove sastanak — on veli: — Evo ode Pera ili Ivan.Čuću i od njega šta je — ne moram ići!.... Ako je koji odbornik, pa ga zovu u odbor — on veli: — Eno mu i onih pa nek svrši!Može to biti bez mene jedan put!.... Ali Lazar i to uredi.Za kratko vreme — i nikog ne bi u selu koji bi izost’o od sastanka ili od poziva.On je kaznio svakog i apsom i novčanom kaznom koji bi se protiv zakona uspinj’o.... Nije čudo, ako je za to stek’o i neprijatelja.Razume se, da je na prvom mestu bio Vuk.Kad je prvi put bio kažnjen za nedolazak u odborsku sednicu, on — kad iz sudnice iziđe — stade vikati: — Šta je ovo ljudi i braćo?....Ovako ni Dajije nisu radile!Ovo je Turska pravda, jes, boga mi, turska pravda!.... Lazar ga pozva u sudnicu.On uđe. — Šta je Vuče; šta si se razvik’o? — upita ga Lazar. — Vičem na nepravdu! — Ja sam tebe, Vuče, na osnovu zakona kaznio. — Kakvog zakona!....I ja sam bio kmet pa ne znam za taj zakon! Lazar planu. — Ja sam te kaznio po zakonu, pa — ako ti nije pravo — ti idi pa se žali! — reče. — To je turski zakon! — viknu Vuk ljutito, zaboravši i gde je i šta govori. — Šta? — To je turski zakon. — E, dobro, Vuče!Iziđi malo. I on osudi Vuka na zatvor. Vika i larma Vukova probi uši.On se ne htede odmaći od vrata.Kneščić ga opominjaše — ali on ga gurnu; ovaj udari o vrata, ona se otvoriše, i on pade u „zasedanje“. Lazar beše žestok čovek.On skoči i podviknu onima koji su oko sudnice čekali: — Vucite ga u aps! — Koga? — pitaše Vuk. — Vucite ga! — Ja ’oću da se žalim! — Žali se posle!Vucite ga! I Vuka odvukoše u aps.... Od to doba Vuk ne ostavljaše Lazara.Gde je god mog’o on je gled’o da mu napakosti.On opet poče svoju stoku sagoniti u Lazarevo imanje; jedan put mu poseče i vola tovnika što je Lazar sprem’o za prodaju...Iljadama iljada neprilika pravio mu je.On je pis’o tužbe i žalbe protiv Lazara.Trč’o je svaki dan vlastima i žalio im se.Ništa za njega ne beše stidno — samo ako je mog’o s tim upropastiti Lazara. I Lazar je odgovar’o na sve tužbe i žalbe.On beše prav pa mu je lako bilo i odgovarati. Ali je Lazar — k’o što rekoh — bio žestok čovek.Njega je grizlo — kad mu se podmeće ono što nije.U tome beše sušta Anđelija.Sećamo se kako je mučila Anđeliju i pomis’o: da će Vuk o njoj proneti nepošten glas....Tako je isto bilo i sa Lazarom.On je mro od muke.Po čitave noći oka na oko ne mogaše sklopiti.... I Lazar ne izdrža potpun rok.Nešto to, nešto neprilike u životu, nešto naprezanje u radu, a najviše nazeb kad je „uzvlačio“ vodenicu i — on pade u postelju... Poplaši se Anđelija.Bolest Lazareva ne izgledaše joj obična.On pade; jagodice na licu iskočile; oči upale duboko u glavu a pri tom kašljaše. — Boli li te, rano moja, što god? — Ništa, nano. — Pa što kašlješ? — Teško onom, nano, koji ne kašlje! — Ali, tvoj kašalj nije običan, kućo moja! — Pa od nazeba je, najo.Dok sazre, biće lakše! I sazre njegov kašalj — on propljuva krv. Doš’o je senka od Lazara; nos mu se ušiljio; jabučica ispod grla iskočila; po rukama se viđaše splet žila koje su poplavile; osušio se sav k’o vejka: da se čudi čovek u čem duša stoji. Anđelija trčaše neumorno na sve strane; ona iđaše od vračare do vračare; davaše mu razne trave i upotrebljavaše sve što bi čula da može pomoći. Ali ništa ne pomože Lazaru; on bacaše krv i dalje; glas mu iznemog’o, a snagu je već sa svim izgubio. Dolazio mu je i popa i prijatelji njegovi.On se jedva razgovaraše sa njima. — Što ga ne nosiš doktoru? — upita popa Anđeliju. — Sad ću, vala, i doktoru, samo dok čujem šta će mi kazati ova kartara. — Koja kartara? ' — Ima, vele, u Lešnici jedna što razbacuje karte. — Ala i te vaše vračare i kartare, baš čoveku krst izedoše!.... reče popa. — Vodi ti njega doktoru! — Šta ćeš popo? — Ovo niko ne čini od besnila nego od nužde!Ići ću i doktoru, ali i tamo će biti slaba vajda!.... Najzad, Anđelija ga metnu u kola te odnese i doktoru....On ga pregleda, manu glavom nekoliko puta, pa onda sede te mu napisa lek, i Anđelija ode u apoteku te ga kupi. Donela ga je kući i davala mu lekove.Bolest podjednako: ni bolje ni gore.... Mučno je opisati ono što je se zbivalo u duši Anđelinoj!....Njeno raspoloženje zavisilo je od prilika: kad vidi da mu je baš rđavo — ona je drhtala od svojih rođenih misli; a kad od koje vračare stignu dobri glasi — i ona se razveseli i obraduje....Među tim jednako je bila oko postelje Lazareve. Ogrešio bih se o pravdu kad bih kaz’o da i Anica nije bila uz postelju.Ona je volila Lazara i dala bi sve što je imala kad bi mu mogla život produžiti. Ali bolest ne popuštaše; šta više još poče napredovati....Mutni dani behu gori za bolesnika, i jednog večera Lazar — koji je najviše volio ćutati — zovnu mater. — Šta je, rano? — Sedi. Anđelija sede. — Najo!.... što je — tu je! — reče Lazar. — Šta, kućo moja? ! —- upita Anđelija i zadrhta. — Valja mreti! Anđelija jauknu k’o da je neko nožem udari.Lazar manu rukom. — Ne jauči! — reče — Ne pravi galame: ovo je noć. — Da pošljemo koga po popu — reče kroz plač Anica. — Ne treba.Ja ću kazati — što treba — vama.Onda poćuta malo.Anđelija se okamenila. — Nano!Eto tu, u astalu je kesa.... Pa, k’o da se umorio, ućuta. ....u njoj ima — nastavi on — pet stotina i trideset dinara....To su pare opštinske....Tu je i pečat....Sve to predaj sutra popi.... — A šta meni veliš? — upita Anđelija nekim čudnovatim glasom. — Tebi?... ’Vala ti na mleku i na pažnji....A drugo.. neka ti bog bude prijatelj!.... Pa onda opet ućuta i disaše kratko i ne jednako.Anđelija je ćutala kraj njegove postelje. — O nano! — reče on opet posle kratkog ćutanja. Anđelija manu glavom.Od teške žalosti ona ne može progovoriti — Nek ode Živko nek zovne tetka i tetku....Anđelija pogleda Anicu; ova izađe da naredi. On uze njenu ruku, poljubi je, pa je onda milovaše...Nju poli potok vrućih suza i ona zajeca. — Zar i tebe da izgubim!.... — Ćuti, nano! — Ne mogu!Oči plaču, srce plače, duša plače — ne plačem ja!.... I njemu se zasja suza u oku, suza velika, krupna pa sjajna k’o dragi kamen, ili k’o rosa na proletnjem cvetu. — Nano!....I ti ćeš tamo k’o i ja.... svi ćemo tamo!.... — Ja neću nikad!....Mene je bog osudio k’o kukavicu, da kukam dok je sunca!.... Dugo su oboje plakali. — Kaz’o bih ti nešto, nano, a ne smem! —- reče Lazar. — A šta, rano? — Da mi gledaš Ljubu i Raju!... — I njih!....Gledaću ih.... — Samo za života!.... jer... ovaj.... i Lazar ućuta ne znajući ni sam šta govori. U taj par uđe Milan i Milenija. — Šta je, Lazo, po bogu brate? — upita Milan. — Zovnuh vas, tečo, da se oprostimo. — Zar već? Tu je!.... . I kad nasta praštanje svi oplakaše.... Posle oproštaja Lazar se zavali u postelju i ćutaše dišući isprekidano.Svi su ćutali, a tišina beše takva da se lepo čulo kako on diše.Ništa ne prekidaše tu nemu tišinu; i popak se ućut’o,... Lazar se na jedared promeškolji; pojmi da se digne ali ne može. Anđelija se naže nad-a-nj. — Šta je, kućo? On zausti da rekne nešto, ali ne može....Pogleda mater i decu; suza zasja i pade na svenule obraze. — Šta je, srećo moja? — jeknu Anđelija. Ali on je više ne slušaše.Njegovo se oko ukočilo... — Daj sveću! — viknu Milan. Upališe sveću, ali je Lazar bio već pokojni.... Nasta plač i zapevka.Anđelija se busaše u grudi i čupaše svoje sede vlasi....Iziđe na polje, u onu tiju i mirnu jesenju noć — i zajauka...Glas njen razleže se po svemu selu.... Dotrčaše komšije....Anđelija opet ušla u sobu pa se bije.Ljudi je uzdržavahu: — Nemoj, Anđo, ostavi se toga! — Ostavi ti mene! — Ama nemoj biti luda ’ — Bog mi je dao ludilo!.... ’Oću da se lupam!....Šta ću ja više ovde? !.... I ljudi je ostaviše.Jedni vele: — Izvećala je! — Nije, brate, nego joj i jeste muka....Pomisli koliko grobova ima ona!.... — veli drugi. Tek nikog ne beše da je ne zažali.... Anđelija nije svu dragu noć trenula.Ona se primirila i sela kraj samrtnika.Nije kukala nego je mislila: „Ja dočekah i ovu žalost!....Je li to bila božja volja: da se ja ovako mučim?....I ako jeste — šta hoće taj bog od mene?Zar mu malo bi što mu dadoh: oca i majku i svekra i svekrvu, i drugog svekra, i jetrvice, i devere, i sinovce, i sinovice; zar mu je sve to mala — nego mi još uze i njega!....Zar sam se ja za ovo njemu molila?....I sad me ostavlja da živim — a uz’o mi život, srce i dušu — uz’o mi sve: Pa šta ću sad; kud ću sad?....Oću li opet da mu se molim?....Zar ja?...O!.... nikad!....On je najveći krvnik; on je izmučio svoga sina što ga Turčin ne bi izmučio!....On ne vidi muke i patnje svetske; on boguje!. ..Ta pre bih se zamolila Vuku Srdanoviću nego njemu!....I da sam se zamolila Vuku za ma što — on mi ne bi odrek’o!.. “ I bi joj krivo, i bi joj teško na boga...Da joj je bilo moguće da ga gde nađe, ona bi se s njim tukla na smrt i na život!Srdžba njena gorila joj je u grudima k’o vatra.Ona je ispunila celo telo njeno, te joj se za to nadimahu grudi da prsnu!.... „Ne treba srditi boga!...“ prokrade joj se jedna misao. „Šta ne valja; šta ne valja!....On meni oduz’o sve pa da ga ne srdim!...Ja ga se ne bojim!.... ni malo se ne bojim!....I šta mi još može? !....Valjda da mi oduzme život!....E pa čik!.... čik!.... nek mi ga oduzme!....Valjda da me ubije gromom!....A zar me nije ubio?!....Valjda da me muči i da mi ne da umreti!....Pa eto muči me!....Valjda pak’o?....A kud će mi gori!....De! — ima li koja muka gora od ove?....Ni on ne može ništa izmisliti — da me većma muči!....Ne bojim ga se!....Ne bojim ga se!....“ Cela joj noć prođe u očajanju.... Ljudi se iskupili pa tešu sanduk.Anica u kući naređuje šta treba, a Anđelija sedi i nemo gleda u mrtvaca....Zovu je, govore joj da iziđe na polje....Ona nikom ne odgovaraše, ne okretaše ni glave.Njene crne oči gledahu netrenimice u mrtvaca. Prođe gotovo dan.Lazara već smestili u mrtvački sanduk; žene dolaziše i kitiše jesenjim cvećem mrtvaca; neke doneše jabuka i sapuna i sve to potrpaše oko njega tako, da se jedva videla glava i žute ruke na prsima.. Ika uđe u sobu. — Anđo! — viknu je ona. Anđelija kad ču njezin glas okrete se. — Ustani, sestro! — A kuda ću? — Ostavi se.Znaš kako vele stari; „što je od boga — slađe od meda!“ — A meni je gorčije od čemera! — reče Anđelija promuklo. — Nemoj tako, sestro!Ja znam da ti je teško!....Treba malo i proplakati, ali činiti „bez sebe...“ — Ja ne mogu da plačem! — reče Anđelija. — I ja sam gubila decu pa.... vala bogu.... — Jest, ali ti se imaš kuda okrenuti — ti ih imaš još! — Sve je to jedno.Poseci po ovom prstu bole, poseci po ovom bole.... — Jest, ali ti imaš još osam prsta.A komarcu iščupaj nogu — iščupaćeš mu i creva.... — Ajde, sestro, iziđi malo.Evo i popa ide I Ika izvede Anđeliju u avliju!U taj par uđoše popa i učitelj u avliju.Popa priđe, nazva boga i pozdravi se. — Pa, baš, tako Anđo...Laza umre! — Umre — odgovori Anđelija. — E, božja volja! — reče popa. — Vala, popo, što bog od mene danas učini — ja ne bih od gurbeta Ciganina!.... — Ćuti, Anđo! — rekoše joj ljudi. Popa joj ne reče ni reči.Nije, prosto, umeo čovek ništa da rekne.... Posedeše malo i porazgovaraše pa onda popa upita: — Je l gotovo? — Jeste — reče Milan. — E, ajde, učitelju. — Učiniše „spomen“ u sobi i izneše pokojnika na polje....Pratnja se uredi, popa se prekrsti i zapeva „Svjati bože....“ Pratnja pođe. Anđelija vide gde joj poneše sve njeno blago....Mrak joj se navuče na oči; srce je zaboli, zaboli k’o da ga je neko uvatio usijanim klještima pa ga vuče za onim sandukom;...Ona se uvati oberučke za glavu; nešto joj pred očima senu, pa onda puče...I ona uze posrtati k’o da je pijana.... Ika joj pritrča ta je pridrža. — Ajde, Anđo, sejo, ja ću te povesti do groblja. — Požuri o...do..še.... I tu odvugnu srce njezino a iz očiju poteče reka suza....Nije se mogla javiti od silnog jecanja. Popa svrši opelo i nastade celivanje, poslednje celivanje....I Anđelija celiva Lazarevo ladno čelo, lice, oči, obrve — sve....Više se puta ustavljala da suze obriše jer ne valja da suza na mrtvaca padne, povampiriće se.... A kad uđe u groblje — ne osta suva oka.Plače i pop i učitelj i narod i đaci: a ona sva umuzgana od suza iđaše od groba do groba, pa je grlila i ljubila crnu zemlju i zvala mrtve te im je preporučivala Lazara: „Nadgledajte mi Lazu.On nije tamo poznat, vi ga poučite u svemu.On se, soko, zaželeo dede i babe, i oca i stričeva, pa ode ispod krila majčina; a ja ostah da vas oplakujem!....O, tajka i majko moja!Oprostite detetu vašem, Anđi vašoj!Ja sam na vas i zaboravila; ja vas nisam pohodila — za to mi, valjda, i odazvaste Lazu....Ali od sad ću vam češće dolaziti....“ To je bila žalosna pesma koja je zvučala iz usta Anđelinih....Ona je zvonila k’o zvono; ona je bila tužna k’o što samo majčina zapevka može tužna biti.... I vratiše se s groblja kući i piše daću pokojniku i raziđoše se trudbenici.... Sve selo spava Anđelija sedi i jedva čeka zoru da java dade.... A kad se zarumeni istok i kad zapevaše petli — i Anđelija zajauka. — Ono, sigurno, razastire stvari njegove? — reče Živka Simina Stameni Živojinovoj. — Ja! — reče Stamena.. — Jadnica! — Uh!.. ja bi poludela!.... A Anđelija razastiraše po sušilu ponjave i košulje u kojima je Lazar umro i ljubljaše te stvari kao samog Lazara. Bi pa i prođe....Obeleše vrane kose, smežura se jedro lice, zamutiše se crne oči, opade ono divno telo — sve odnese vreme i žalost.... Anđelija se sa svim izmenila.Od one snažne žene posta nejaka starica, koja je ostatak svog života provodila na groblju....Tamo joj beše život — tamo joj je sve zakopano....Kad bi kuda išla glava joj beše na groblje okrenuta.Čim bi dobila malo vremena — otišla bi tamo....I tamo bi dugo sedela pa bi zapevala ili prosto plakala. Na kuću se više nije osvrtala; nije ju se ticalo ništa, i možda bi tako i ostalo do poslednjeg dana njezinog, da se ne desi ovo što ću vam opričati. Beše lep jesenji dan...Čisto čoveku milo da postoji na suncu i da ga greju topli zraci njegovi. Anđelija svršila svoja posla pa kud će — nego na groblje.Uze dve tri jabuke, kao ponudu mrtvim, i ode... Sedela je celcati dan tamo kod grobova.Sunce već naginjaše zapadu a ona nikako ne može da se odvoji od one crne zemlje...Na posletku zaspa na grobu Lazarevom. I sasni ovaj san: K’o još noć a ona se probudila pa je nešto silno vuče da ide na groblje.I ona iziđe u kuću, nađe u jednoj vidrici vode i umi se.Ubrisa se rukavom, uze svoj štap pa se uputi groblju. „Šta li je ovo sad; od kud da zavrljam? — pomisli ona kad vide da je u jednoj velikoj šumi.Neki ladan vetrić pirkaše a njoj zima, bože, zima...I tumaraše kroz šumu tamo ovamo dok ne naiđe na jednu lepu baštu. „Čija li je ovo bašča ovako lepa? — pitaše se ona. I, k’o uđe unutra.A ono divno, bože, divno!..Sve pograđene staze pa posute najlepšim cvećem; a oko staza zasađeno cveće pa miriše, miriše tako lepo kako Anđelija i ne mišljaše da može cveće mirisati...A iza cveća mlada šumica od svakojakog voća, pa tice pevaju i proleću tamo amo....A kroz baštu k’o žuborka potočić; talasići mu se penju na lepo šareno kamenje, a on bistar k’o suza, pa se presjava ono kamenje u njemu...I k’o one male tičice sleću pa piju vode i brčkaju se..,. . Bio je onako, suton, ali se sve lepo moglo videti k’o i na danu...Na jedared iza jednog brdašca, što je iza one šumice od voća, sinu nešto.Anđelija se trže. „Šta li je to, bože moj!.. A ono tek iziđe sunce sjajno i lepo pa mu se zraci prelivaju k’o zlato...A k’o sunce obasja ovu baštu i na jedared zapevaše tičice i usproletaše leptirići; a od potočića se odbija zraka i on se sav zasjaji k’o da je od srebra.... „O, bože!...Gde sam ja?... upita se Anđelija. — A ko si ti? — upita je jedan poznat glas iza leđa. Anđelija se okrete i, k’o, ugleda Živanu, svoju svekrvu. — A ti si? upita Živana. — Ja sam, majko. — A od kud ti ovde? — Zavrljala sam. — A gde si bila? — Bila kod kuće, majko, pa pošla na groblje pa zavrljam i tako dođem ovde. — odgovori Anđelija. — A što rano? — E-ja, moja majko, umro mi Laza, pa... — Znam da je umro.Evo ga ovde kod nas. — Zar ovde? — Ovde! Anđeliji k’o zaigra srce. — Molim te, majko, da ga vidim! — Očekni malo, videćeš sve naše — reče Živana pa zamače u jednu čestu od ruža. „Ovo mora da je „onaj svet“ — mišljaše Anđelija. I za malo eto ti Živane sa Lazarom i sa dvoje dečice koja letijahu oko njih.Ona, k’o polete da zagrli Lazara, ali je Živana ustavi. — Nemoj, još ne!... — A što, majko? — Skoro će i to biti!..A zar ne vidiš ovu decu?To su ti Leposava i Stevan. — Pa šta će im krila, majko? — Oni su anđeli. — Pa gde sam ja? — U raju. — U raju? — Jest.Ono što si malo čas videla ono se sunce rađa. — Ala je ovde lepo!... reče Anđelija, — I ti ćeš skoro ovamo!..Bila si mnogo zgrešila!Anđelija se seti kako je vikala na boga i obori glavu. — Oprošteno ti je! — Da mi je da ne idem odavde! — reče Anđelija. — Moraš još tamo biti!..Ali za malo.Samo, poslušaj me, da više ne trčiš ne groblje svakog dana! — Nego šta ću? — Gledaj kuću!Gledaj decu!...Čini svoju dužnost! — Ali sna!... — Ona je od novoga sveta !...K’o god što si ti mislila da je dobro što ti radiš — tako isto i ona misli da je dobro što radi...Nemoj da je diraš; ostavi je!.. — A zar ti, Lazo, kućo, nećeš majci ni jedne kazati? — upita žalostivo Anđelija. — Skoro će doći vreme pa se nećemo ni rastajati..A sad idi! — Samo još malo, majko, molim te! — Idi, idi!...Skoro ćeš nam doći pa se nećemo nikad razdvajati! I Anđelija pogleda još jedared svekrvu i decu svoju, pa tužno iziđe iz bašte... Opet naiđe na šumu i opet je obuze ladnoća..Ona se trže... Mesec sjajaše na vedrom nebu, a sitne zvezde trepere...Anđelija pogleda oko sebe i vide krstove i belo kamenje.Seti se da je u groblju i prekrsti se... Ne plašeći se iziđe iz groblja; neka čudna mešavina beše u duši njenoj, i ona oseti potrebu da kome ispriča šta je snila. Pa ode popinoj kući. — Popo! — Čujem — odazva se popa. — Jesi l zasp’o? — Nisam još... a ko je to? — Ja, Anđelija. Popa iziđe. — Od kud ti u ovo doba? upita je. — Idem s groblja. — Zar do sad tamo bila?! — Ja!...Imam nešto da ti kažem. — Šta? — Da ti se ispovedim. — Pa ajde ovamo — reče popa. I Anđelija uđe za njim u sobu.Popa reče da ukućani iziđu, ali Anđelija manu rukom. — Mogu i ostati — reče. I ispriča svoj san.... Od to doba Anđelija se poče opet sa decom zabavljati.Šta više i smejala se s njima....Što je god mogla — ona je radila; u dugu danu tumarala bi po avliji i uspremala. A kad bi zvono zazvonilo na večernje ili jutrenje ona bi uzela u svoj peškirić bokorić bosiljka pa bi — preko groblja — otišla u crkvu i tu se najusrdnije molila bogu...Kad bi čula da zvono oglasi da je ko umro — ona bi se uvek prekrstila i rekla: bog da mu dušu prosti!“ Iz kuće nije nikud izlazila, retko kad bi otišla do Ike i Milenije i tamo bi se s njima razgovarala. U selu su je veoma poštovali sa njezine patnje.Devojke i momčad ljubile su je u ruku; ljudi bi se uvek sa njom lepo pozdravljali a žene bi tek rekle — Eja, jada, pa se i nasmeši! — A šta će sestro?...Ne pomaže joj pa da sebi oči vadi! — Vele da je bilo mučenica...I ona je mučenica. — Ja šta je!!.Posaranjiva sve što imade!.. Nekad bi čula a nekad ne bi šta žene govore, ali se nikad nije tužila... No jednom dođe kraj i njenim patnjama i mukama.... Nastupila beše opet pozna jesen.Ona postala zimozebna, pa se i ne micaše nikud iz zapećka koliko sebe radi... Jednog jutra pođe na polje.Kiša padala svu noć pa streje kapahu.Ona prekorači preko praga, no noge joj izleteše, i ona pade te se udari o prag... Bol beše jak, pa je od muke uvati toga večera groznica.Ona beše u vatri svu noć.Sutra se malo razabra i oseti da joj je blizu suđen čas... I ona se moljaše bogu: Molim ti se, oprosti mi znane i znane grehe moje...Održi, Gospode, ovaj dom i ovaj narod i podaj im zdravlje i napredak!“ Pa onda zovnu decu sebi; zovnu i Anicu. Kad ova uđe reče joj da zovne ukućane. Svi se iskupiše oko nje. — Deco moja!...Ja osećam da mi se bliži suđen čas, te vas za to pozvah da se pozdravimo i oprostimo...Imala bih vam, deco moja, mnogo pričati i kazivati, ali, prvo: ne mogu, a drugo; što će to?...Jedno, što ću vam kazati, upamtite!Neka je sloga i ljubav među vama, jer samo u slozi može kuća napredovati; samo u ljubavi i pažnji možete srećni biti....Slušajte se, pretrpite jedno drugo — jer ako to ne budete činili — onda nema tu ni kuće ni života!... I onda se oprosti sa svima. To veče uvati je opet groznica....Nije dočekala da se razbere.... Osvanu jadan i gadan jesenji dan.Kiša padaše a vetar zviždaše kroz golo granje. Zvona sa kule crkvene čisto jaukahu i vetar nošaše njihove tužne zvuke po dugoj i širokoj ravnici mačvanskoj. — Šta je, što li zvone zvona? — Umrla Anđelija. — Zar Pantića? — Ja! — Ej! ... nije umrla nego se rodila!....Bog da je prosti! Pantića kuća ne propade i ako je se Anica udala za jednog bogataša u Pocerini.Živko se oženi i uze domaćinstvo u svoje ruke.Ljuba i Gaja su mu dobri pomoćnici.Na posletku oženi i Ljuba, i sad imaju punu kuću dečice.Slažu se ne može bolje biti.... CELOKUPNA DELA PERE TODOROVIĆA 1. KNjIGA Smrt Karađorđeva Istoriski roman iz nedavne prošlosti Sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića Štampan kao podlistak u „Malim Novinama“ za 1892. i 1893. godinu Smrt Karađorđeva Štampa „Planeta“, Beograd, Uskočka ulica broj 10. Bilo je to u početku Marta 1817. godine.Zima protutnjala, dani počeli dužati, iz daljine već zenulo proleće.Kukurek oglasio buđenje prirode, a nežna ljubičica u podnožju stoletna hrasta, u zagrljaju njegovih snažnih žila, već pomalja svoju plavu glavicu, šiljući u mirisnom dahu radosne pozdrave prvim zrakama blaga jutrenja sunca. Šarena bubamara, već izišla iz svoga neznanog zimnjeg skloništa i viđam je svaki dan kako nekuda žurno hita uz tananu stabliku na, čijem su vrhu nabubreli jedri pupoljci. U Rogači smo pod Kosmajem!Sunce tek što se smirilo, i na dalekom zapadu trepti još samo poslednji rumeni odsjaj njegovih umornih, ugaslih zraka.Suton kao da mili i silazi polako s okolnih brežuljaka na kojima se crne šumarci gustih, mladih gajeva.Dan se svršava, a noć nastaje, i u ovom svečanom trenutku, u celoj prirodi kao da beše ovladala nekakva pobožna svečana tišina.Ali ko bi bolje oslušnuo, čuo bi kako se kroz ovu tišinu tiho, skoro nečujno nosi nekakav prijatan, čaroban šum. Od kuda to tiho brujanje?Narodna pesma veli: da se može čuti „kako trava raste.“ I pesma pravo veli.Kad se u proleće budi, priroda ima svoj dah.I ovo tiho žuborenje, koje ovako milo lebdi sutonu mirne, vedre i tople martovske noći — to je ravnomerno disanje velike i veličanstvene prirode, koju je zadahnulo proleće i koja se evo budi. Ali ovu slatku večernju toplinu najedared pokvari neka čudna i, za mirno selo neobična, vreva. Prvo se čuše dva tri pucnja uzastopce, onako kao kad neko šenluči, pa se onda razleže tanka, glasovita pesma, praćena svirkom zurla i lupom bubnja i talambasa.Pesma je bila turska. Naskoro zatim ukaza se kragujevačkim drumom čitav buljuk Turaka, njih dvajestak na broju, svi na dobrim konjima, a do zuba naoružani.Mirno selo Rogača nije odavna viđalo ove crne goste, i strah obuze sva srca.Seoski knez, obamro od straha, potrča pred Turke. Ali Turci ne učiniše selu nikakva kvara ni zijana.Oni se zaustaviše pred mehanom i potražiše da piju.Iskali su bojagi vode, a primali su i cevčili vino, ponajviše rakiju.Kad su se dobro podnapili i konje malo odmorili kretoše dalje, uz pesmu i graju, govoreći da će tako pravo u Beograd. Ovi Turci, vraćali su se iz Kragujevca.Njih je bio izaslao beogradski vezir Marašli-Ali-paša, kad mu dopadoše prvi glasi o Cukićevoj i knez Siminoj buni. Ali knez Miloš nije dao Turcima da se mešaju u unutrašnje vilajetske poslove.On ove Turke zaustavi u Kragujevcu i vrati ih natrag, a veziru poruči da bude serbez, i da se o miru i tišini u narodu ništa ne brine.On, knez Miloš, odgovara za mir i red, i on će sam pohvatati buntovne vođe, i opremiti ih čestitom veziru, samo neka vezir ne pušta Turke u narod.Pojava Turaka u mirnim srpskim selima samo bi uzbunila narod, a to bi išlo buntovnicima na ruku. I knez je svoje obećanje održao.Jedan od buntovnih knezova već je bio na putu za Beograd. Iz daljine još se čula pesma veselih Turaka, kad u Rogaču uđe druga jedna gomila konjanika, u mnogome drukčija od one prve. Istina i tu se čula pesma, ali je ta pesma bila više nalik na bolno jadanje krvavog i nesrećnog srca.Ova je pesma bila srpska, a srpska je bila i pratnja koja je sprovodila ovoga čudnoga pevača. Bilo ih je na broju desetak duša.U sredini je jahao nevoljni pevač, a oko njega sklopili se mrgodni, zlovoljni pratioci.Ljudi mračna izgleda i mrka zakrvavljena pogleda.Svi dobro odeveni i dobro naoružani, te se na prvi pogled moglo poznati da su verne sluge kakva moćna gospodara. Tužna je to bila pesma, što se kroz večernji suton razlegala kao poslednji vapaj prepukla srca. Neznani pevač tužio je u pesmi za milim zavičajem i praštao se s njim.Sećao se detinjstva, kada je kao veselo čobanče sa svilorunim stadom svojim provodio sretne dane po zelenim mirisnim dubravama srpskim; kako je docnije kao mlado momče, slušajući goluba kako guče, iz njegove pesme naučio šta je ljubav i kako se prvi put svešteni oganj ljubavne milošte razbuktao u srcu njegovom; opevao je muško zrelo doba, kada je, u danima slave i veličine srpske, kao soko preletao s bojišta na bojište, s golim nožem uletao u gomile neprijateljske i razgonio ih kao kobac nejake tiće, sve u slavu imena srpskog; pominjao je kako od valovite Drine i Novoga Pazara pa da Poreča i tiha Dunava nema ni jednoga povećeg mesta, u koje on nije svratio, ni jedne planine kroz koju nije prošao, ni jedne reke koju nije brodio ili na kojoj se nije zaustavljao da napoji dobra konja svoga; spominjao je prijatelje i dobre znance, s kojima je delio žalost i radost, s kojima je plakao i pevao, tužio i veselio se, a sada je evo došlo doba, da se sa svima rastane, da sve ostavi, da nikad više ne vidi ona mila mesta, za koja su vezane tolike drage uspomene, gde je ostao po jedan komadić njegovoga života i po jedno parče njegova krvava srca! Sve je to nabrajala tužna pesma, uzimajući poslednje zbogom od sviju tih milih i dalekih mesta i prijatelja, s kojima se tužni pevač za navek rastajao.A na kraju svakoga odeljka, pesma je, kao s nekom ironijom, ponavljala ove drastične reči: Gorak podsmeh sudbini veje iz ovoga podrugljivog napeva. „Čuven čovek, slavni muž, zna za njega cela zemlja, a eto nestaće ga, pa ne samo da ljudi neće znati šta bi s njim, no će se čak čuditi i sama gora i trava šta bi od njegove bujne glave, koju su poštedile tolike sablje neprijateljske, da je najposle u tami i neznanju odrubi bratska sekira“.To je kazivao i slutio onaj gornji napev, a mračna sumnja naskoro je postala crno delo. U sumrak ova pratnja stiže pred han u Rogači.Mrak se hvatao i starešina sprovoda naredi da se tu konakuje.Cukić je poznat amo po ovim krajevima i ima tuda dosta prijatelja.Svet je, istina, preplašen i niko ne sme javno da se zauzima za okrivljene knezove, ali noću, iz mraka, moglo bi biti napadaja i pokušaja da Cukića otmu.S toga je, radi svake sigurnosti, bilo bolje prenoćiti u hanu. Pratioci poskakaše s konja i predadoše ih handžijama.Cukić je još sedeo na konju; on se nije mogao sam skinuti.Čudno je bilo ovo njegovo poslednje jahanje. Jahao je okovan. Na nogama je imao teške bukagije, udarene pošto je uzjahao na konja.Te bukagije zakovale su mu noge ispod konja, te se nije mogao skinuti dok se bukagije ne otključaju.Ključ od tih okova nosio je starešina ove pratnje, Petar Lazarević, jedan od uglednijih momaka Miloševih. Kad ga skinuše s konja, Cukić nije mogao stati na noge.Bile su mu utrnule i odumrle od stege u okovima. — Spustite me deco, da sednem malo na ovu meku mladu travicu, da još malo pogledam ovaj beli svet! — reče Cukić momcima, koji ga skidoše s konja. Spustiše ga.On se pritaji, izgledalo je kao da nešto osluškuje.Za tim dodade: — Čujete li kako iz daljine lepo odjekuju čobanske medenice?Kako sam ih drukčije slušao pre četrdeset godina! — Ej, mladosti, mladosti! Posle opet poćuta, opet je izgledalo, kao da nešto osluškuje.Za tim reče zamišljeno, kao da sam sebe pita, i kao da sam sebi odgovara: — Bože moj!Da li je istina što ljudi govore, da duša posle smrti za četrdeset dana obilazi sva ona mesta, kuda je čovek za života prolazio!...Ala bi to lepo bilo, kad bi doista bilo života i posle smrti! Vraćajući se s rada, neki seljaci zastadoše pred hanom i počeše se kupiti oko Cukića.Buljubaša Petar dade mig momcima da uvedu Cukića u han, gde ga skloniše u jednu mračnu odaju. Na odaji gde je zatvoren Cukić, bio je samo jedan prozor i to mali, četvrtast, pregrađen debelim drvenim kolenikama.No Petar buljubaša opet naredi, da se to prozorče iznutra zakuje daskama.Cukiću dadoše da jede i pije, što je hteo i što se u hanu našlo, pa ga onda zatvore i ostave na miru. Spolja postave dva stražara, jedan da čuva stražu kod prozorčeta, a drugi da obilazi oko kuće. Na vratima tako isto postave dva stražara.Sem toga Petar prostre svoje ćebe i legne pred sami prag, naoružan i s punom puškom ukraj sebe. Handžiji je bilo naređeno, da ništa ne kazuje koga ima u odaji, i da što ranije zatvori han. Još neko vreme svetlucao je oganj u hanu i ovda, onda čuo se isprekidan govor, pa onda sve umuče i potonu u gusti mrak. Stražari su stajali kao crne, nepomične seni.Iz Cukićeve odaje čulo se po nekad lako kašljucanje i po kakav težak uzdah; buljubaša Petar škripao je u snu zubima i ovda onda po štogod bi promrmljao, kao da sanja nekakav težak, neprijatan san.Inače, svud je carovala noć i mukla tišina. Tako je trajalo do u gluho doba, ali tako nije dočekana zora. Moglo je biti sahat po ponoći, kad se najedared iz daljine začu konjski topot, a iz mraka naskoro se ukazaše dva crna konjanika, uvijena u dugačke crne gunjeve.Konjanici su išli pravo k hanu.Dva spoljna stražara primakoše se bliže, da vide hoće li neznani putnici proći ili će se pred hanom zaustaviti. Konjanici stadoše, a stražari izađoše pred njih, da ih upitaju ko su i šta žele. Jedan od konjanika, upita stražara rapavim, nabusitim glasom, je su li oni momci gospodarevi, i je li Petar s njima? Stražari poznadoše odmah ovaj glas, i prvi došanu drugome: „Buljubaša Marko“! Odmah probude Petra.On se veoma začudi, kad vide u ovo doba ovoga čoveka, što ga njegovi stražari nazvaše buljubašom Markom.Ali nije se imao kad mnogo čuditi, Marko ga izazva na stranu, i među njima se otpoče ovakav razgovor: — Gde je onaj? — Eno ga tamo u odžakliji. — Šta radi, spava li? — Ne znam, valjada spava.Umoran je s puta. — Je li okovan i vezan? — Okovan jeste, a vezan nije.Nije bilo nužda da ga vezujem. — Nema ništa od oružja kod sebe? — Nema!Pretresli smo ga, kad je poveden iz Kragujevca. — Psa valja ubiti! — Pa to će mu i biti!Zar, ga misliš, što bolje čeka kod vezira u Beogradu! — Kakav vezir, kakav Beograd!Sad ovoga časa valja njemu odrubiti glavu.Ko ti je od momaka za to najzgodniji? — Ne, po bogu brat Marko, ja sam dobio zapovest od gospodara da ga predam veziru u grad, i rečeno mi je da njegovu glavu zamenjuje moja. Marko se srdito obrecnu: — Muč ne budali!Dobio si zapovest od gospodara!A koga ja služim i po čijoj zapovesti ja radim!Jamačno po svojoj glavi, ili me amo poslao moj deda iz groba, da se u gluho doba noći prebijam po ovim gudurama i planinama!...No kako rekoh, ko ti je od momaka najpouzdaniji da izvrši taj posao? — Pa kako ti to misliš, buljubaša Marko? — Šta kako mislim?! — Kako misliš da se taj čovek pogubi? Marko se oseče nabusito: — Zatrokuješ mi tu kao neka baba!Kako misliš!Šta imam još tu da mislim?Valja ući u sobu pa zlikovca sekirom u čelo!Treba premlatiti psa i odseći mu glavu, pa ti s glavom idi u Beograd, a ja ću se sa srcem vratiti u Kragujevac gospodaru. — Ama sreće ti i očiju ti, buljubaša Marko, da li ti je to baš tako sam gospodar naredio?Ja se sve bojim, da tu ne bude kakve pometnje i pogreške.A kad se tako jednom učini zlo, onda ga posle niko više ne ispravi...Što bi gospodar menjao svoju nameru?Meni rekao jedno, a sad po tebi poručio drugo! Marko se jetko i podrugljivo osmehnu: — Pa šta?Ti sad hoćeš da uzimaš gospodara na odgovor, kako sme menjati svoju nameru, i po meni poručivati drugo nešto, kad je tebi već rekao jedno.Nemoj ludovati, no govori što te pitam, koji će od momaka biti najzgodniji?...Da li bi to mogli svršiti Jova i Damnjan? Buljubaša Petar Lazarević još se dvoumio i ćutao je zamišljeno.Marko ga dočepa za rame i surovo ga prodrmusa: — Hej, momče!Da nisi zadremao?Što si se ućutao?Vreme prolazi. Petar sleže ramenima. — O, jada mojih!Ja ne znam šta da činim ovde.Ja ne smem toga čoveka uzeti na svoju dušu, a ti buljubašo Marko, eto te, pa kako znaš!... U mraku nije se moglo videti, kako ovi ljudi izgledaju, ali, sudeći po govoru i držanju, Marko mora da je bio jako srdit. Kad Petar spomenu kako ne može uzeti Cukića na dušu, Marko srdito progunđa krupnu psovku, i jetko se potsmehnu Petru s njegovom brigom o duši. — Vrata mi odmah otvaraj, svršiću ja i sam šta treba!Take trice i nisu za ovake poslove — šgrgutnu Marko zubima. Nije se imalo kud ni kamo, Petar već vide da mora zažmureti.Nema sumnje, zapovest je od gospodara.Ne bi ni Marko to smeo uzeti tek onako na svoju odgovornost — mislio je Petar u sebi. — Kad je takva zapovest gospodareva, valja joj se pokoravati — reče on sad glasno. — Miči se! — ču se opet nabusiti Markov glas. Vratiše se opet natrag pred odaju, gde je bio zatvoren Cukić. — Da li da budim sve momke? — upita Petar. — Što će ti?Samo da je više galame!Uzmi samo dva trojicu, koji su ti najpouzdaniji.A najposle ni to ti ne treba.Ako već nemaš čoveka, koji bi bio pouzdan da sam uradi, onda batali, ne diraj ništa!Ja ću sve svršiti sam sa mojim Nikolom. Nikola Šatrić bio je momak Markov, koji ga je noćas dopratio.U njega je Marko imao veliko pouzdanje.Obično je govorio: — Meni zapoveda gospodar, a ja mome Nikoli.Gde gospodar okom, tu ja skokom, a gde ja skokom, tu on mora zapeti i rukama i nogama i zubima, jer mu ode glava dok okom treneš.Kad sam ga uzimao za momka, imao sam s gospodarem ovakav razgovor, on mi je Nikolu i preporučio i veli mi: „Uzmi ga, valjan je!“ — Ja velim, hoću gospodaru, ali kad me ne posluša, da ubijem! — Da biješ možeš!Ali da ubiješ biće mnogo! — A šta da činim ja gospodaru, ako zbog njega ostane kakva tvoja zapovest neizvršena?Ja njega ne uzimam da služi mene, no da mi pomogne da što bolje ja uslužim tebe.Pa hoćeš li ti onda razbirati, da li je kriv Marko ili Nikola, kad se ne učini što valja, ili ćeš ti po meni odozgo? — Gospodar se nasmeja i reče: „Ja ću tebe za vrat, a ti drži njega, eto ti ga“!I ja imam izun da ubijem Nikolu kad god me ne posluša. Nikola je znao, da Marko ovu svoju pretnju u šali može u zbilji izvršiti, i s toga je dobro otvarao oči da tačno izvrši svaku njegovu zapovest. Marko sad uze sam da naredi šta treba.Stražarima spolja i iznutra bude izdata naredba, da nikoga ne puštaju i da ćute, pa ma šta iznutra čuli.Handžiska momka koji je tu spavao, otprate čak daleko na izvor, božem da donese taze vode. Kad je sve bilo spremljeno, Petar polako otključa vrata i oprezno uđe unutra, da vidi da li spava zarobljenik. Kad se Petar ukaza na vratima, sa zubljom luča u ruci, koračajući oprezno, kao mačka, Cukić je ležao poleđuške na podu kraj ugašena kamina, pokriven po glavi kabanicom, ispod koje su mu virile samo okovane noge. Za Petrom uđoše na prstima Marko i njegov sluga Nikola.Nikola je nosio u ruci osrednju sekiru, pokrivenu ostrag pod gunjem, a Marko je držao jednu ruku na jataganu a drugu na pištolju. Slaba i nemirna svetlost od luči jedva je razgonila gusti mrak u odžakliji, gde se oganj na kaminu odavno bejaše ugasio. Petar zastade.U ovom sumraku na njegovom oštrom licu bio je ispisan strah, bol i teška duševna trzavica, kad savest čovekovu razdiru najužasnije sumnje. — Stani, živoga ti Boga, — prošaputa on bolno. Ali njegov izraz kazivao je više no njegove reči.U pogledu, u stisnutim usnama, koje su se nekako bolno ukosile, u podignutoj ruci, u premrlom dahu ogledalo se preklinjanje, da se Marko zaustavi bar još za koji trenutak. Ali stari hajduk samo škrgutnu zubima, mahnu glavom i stište rukom jabučicu od pištolja, kao da je hteo reći: „nemoj da od tebe počnem!“ U taj mah Cukić najedared skoči, zbaci kabanicu i onako sedećki, upre razrogačene oči u ove nemile noćne goste i upita začuđeno: — Šta je Pero!?...Šta ćeš tu?...Ko ti je to? U tome zagleda bolje, ali Marka ne mogade videti, jer on odstupi za dva tri koraka nazad i stade u senku, kraj vrata, a u tome se i luč kod Petra ugasi, da li slučajno ili hotimice, mogao bi samo Petar reći. — Nije ništa gospodaru!Ja sam ovde imao nešto — reče Petar zbunjeno, pa se onda okrete Marku i navali na nj, šapatom: — Njegov sam hlebac jeo!Bogom te bratimim izađi samo za jedan trenutak, samo za časak!Evo, vrata neka stoje oškrinuta.Da progovorim samo reč dve s njim!Možda će imati što da poruči porodici, a neka se i Bogu pomoli.Jazuk je da kršteno stvorenje umire kao mrcina! Govoreći to, Petar bejaša oberučke obuhvatio Marka i gurkajući ga tako polako, izvede ga napolje. Nikola bejaše izašao pred njima.Petar se opet vrati unutra, noseći veliku cepanicu upaljena luča, koju odmah pobode na sred odžaklije. — Šta je to, sine Pero?To je neko bio s tobom?Ko je to bio? — upita Cukić uznemireno. Petar odgovori tužno. — Buljubaša Marko, gospodaru! — Koji crni Marko?!Je li Marko Štitarac? — On, gospodaru. Cukić skoči.Teške bukagije odjeknuše na njegovim nogama. — On je na moje zlo ovamo došao! — Nije na dobro, gospodaru! — Pero, ne bio ti haram moj hleb, koji si pojeo, kaži mi što je došao Marko i šta hoće on? Petar je ćutao. — Govori Pero!Od ćutanja nije vajde ni meni ni tebi. Dobio je nesretnu zapovest, gospodaru. — Kakvu zapovest?Da me ubije?... Petar sleže ramenima ćutećki. — A ko mu je izdao tu zapovest? Petar je ćutao. — A šta ti na to veliš, Pero? — Ubi me, gospodaru!...Bolje da me nema, no što sam ovo doživeo! Cukić za trenutak kao da potonu u mračne i teške misli.Posle dodade kivno: — Ako će!...Pravo ima Milošenda!...Ovako će on svima nama glave pojesti, kad nismo mi umeli!...Osušila ti se, Cukiću, ka’ i što će, što ne stuca zmiji glavu dok se još zmija nije bila otkravila!... — S koliko je ljudi došao taj krvnik? — upita on posle kratkog ćutanja. — Više ih je od deset!...Opasali su celu kuću...Ako zatreba, upaliće i han, i ubiće i mene i tebe, ako se najmanje što usprotivimo. — Doturi mi jedan pištolj, koliko da ne mrem bez zamene!Da bar ubijem toga psa, da ne upropašćuje druge ljude. — Evo ti moj pištolj, gospodaru, pa njime prvo ubi mene, a posle što ti drago! — Hoće li krvnik čekati bar dok se razdani? — Jedva sam, gospodaru, zamolio nekoliko trenutaka, ako bi imao što poručiti čeljadi na domu. Cukić se nasloni rukom na odžak. — Pa baš da se mre Pero — reče on ne dižući glave, kako se beše naslonio na ruku. — Petar prosuzi. — Znao sam ja to čim sam ovako poteran amo...Samo sam računao, da će to svršiti onaj trorepi carski izmećar u Beogradu (vezir), a ne ovaj kusi kršteni Turčin ovde u šumi...Takav je bio i njegov plan u početku...Što li ga sad ovako izmeni?Jamačno se đidija pobojao, ispapući ću se ja kako god od vezira...A onda zna šta bi ga čekalo!...Ne bio Cukić, ako ga ne bih živa odrao kao jarca...Ne bi mu pomogle ni njegove kabadahije, ni stražari, ni niko!...Ovako je sad sablja u njegovoj ruci. Opet nasta mrtva tišina.Luč je puckarao, puštajući širok plamen i oblačak dima, koji se nad njim širio. Cukić se najedared trže, diže glavu, koju je dotle držao poklopljenu na ruci i upre u Petra strašan, zakrvavljen pogled, a svaka dlaka i na kosi i u brkovima, uspravi mu se.On je izgledao užasan. — Da poginem!...Da me ubiju mučki, potajno, da me ubiju kao krmka sekirom u čelo!...Da padnem bez osvete bez zamene po volji jedne krštene turkuše, jedne ulizice turske!...Ne, ne!...To neće, to ne sme da bude!...Pero, daj amo tvoje oružje reče Cukić, rapavim, isprekidanim glasom, gušeći se upravo od srdžbe. Petar izvadi obadva svoja pištolja iza pojasa i pruži ih Cukiću sa rečima: — Evo, gospodaru, moji pištolji, a tvoj sevap; ubi mene prvoga njima, pa ti ostalo sve prosto!...Na tu junačku veru evo ti moga oružja! Cukić žurno jurnu napred i dohvati pištolje iz ruku Petrovih, i sav je drhtao od silna uzbuđenja. Petar razdrlji grudi i stade pred Cukića. Cukić je stajao pred njim s obadve uzdignute ruke, s naperenim pištoljima Petru u grudi, a prsti su mu grčevito drhtali na obaračama od pištolja! — Kreši, gospodaru! — reče Petar, gledajući Cukića pravo u oči.Trenutak je bio kritičan.Trebalo je da Cukić samo najlak povuče za obarače i kuršumi sindžirlije iz dva pištolja razneli bi grudi Petrove. A to se najlakše moglo desiti u ovakom uzbuđenju i raspoloženju, u kakvom se Cukić sad nalazio.Pa opet zato Petar je stajao nepomično.Tako ostadoše nekoliko trenutaka, gledajući jedan drugom pravo u oči. Najzad Cukić kao da ne mogade više izdržati ovaj pogled.Njegove ruke malaksaše i klonuše.On spusti glavu i očajno mahnu njome. — Ne!...Nema ništa!...Došao je zeman, valja da se mre!...Na, sine Pero, uzmi tvoje oružje!...Ti si bio čovek, ti si mi bio bolji nego rođeni sin i ja bi bio poslednji nevaljalac kad bih od tebe što više tražio...Na, uzmi!... — i pružajući Petru pištolje Cukić ga zagrli i poljubi i dodade: — Drugih svedoka nema, ali pred Bogom te priznajem i primam od sad za sina svoga. Petar je molio Cukića da to ne čini.On nije dostojan toga.Sin prema ocu ima druge i drukčije dužnosti, koje on u ovoj prilici nije kadar ispuniti. Ovakav razgovor vodio se još nekoliko trenutaka. Najzad, Petar izjavi zebnju, da Štitarac što ne posumnja, što se ovoliko zadržaše i da ne grune unutra. — Zovi ga — viknu tada Cukić. — Je li more, Marko, šta sam ja Milošu na putu, te hoće ovako mučki i nečoveški da mi seče glavu noću u planini? — upita Cukić Štitarca, kad ovaj uđe na poziv Petrov. — Ne seče tebi, gospodaru, Miloš glavu, već vezir traži tvoju jal’ njegovu. — Pa Milošu jevtinija moja i nju hoće da pošlje. — Nije što je jevtinija, no što si ti kriv, vojvodo! — Ja kriv!I to ti znaš, Marko?!A zašto li sam to kriv? — Zašto si kriv!Znaš i ti zašto si.Guraš opet vatru u narod.Tek se ova jadna sirotinja malo smirila i progledala očima, a vi hoćete opet da upalite vilajet, a kad dođe do gustoga, vi ćete onda u Nemačku, kao što ste i naučili, a fukara neka plaća kožom i glavom vašu obest.E nećemo, beli, više tako, gospodaru Pavle. — Ej, Cukiću, kukala ti majka, bolje da si se udavio u babino močilo, no što si to dočekao, da ti slugeranje Milošendine čitaju ovake vakele! — uzviknu Cukić i gorko se nasmeja.Posle dodade: — Guram vatru u narod!A Miloš ne gura!...On se nije bunio!Ta on laže i Turke i sirotinju!Buni se Hadži-Prodan pre njega — nevalja!Miloš tu bunu ugušuje zajedno s Turcima.Bunimo se mi posle njega — opet nevalja, i evo gde meni za to hoće glavu da otkinu!Dakle dobro je, i za sirotinju berićetno samo onda kad se Miloš buni!Samo on ume da pogodi kad buna nije od štete no od vajde!On je sad čak i od Vožda pametniji.Sad ni Vožd ne zna šta ovoj zemlji treba, samo to zna Miloš Tešić! — Cukić podrugljivo naprći usta. — Voždovo je bilo i prošlo.On je svoje proigrao.Njegovo je umrlo čim je on ostavio i napustio ovu zemlju! — Umrlo!E, moj momče!Mnogo će proteći vode Savom i Dunavom dok Karađorđevo prođe i umre!Misliš od vaše su se sile Turci preplašili, te se sad s Milošem pogađaju i udešavaju.Da ne bride njima još leđa od Karađorđevih udaraca ne bi vas niko vermao ni da ste živi!Da ne pamte Turci krvavo još iz Karađorđeva vremena što je kadra da učini ova zemlja, kad je doteraju u škripac, sutra bi nas Turci pregazili, što no reč, kao Vlah pitu.Što kraljevi za nas danas znaju i što Turci vode neka računa o nama, to od prve do poslednje sve je Voždova tekovina i zasluga.Njegovo junaštvo, njegova ljubav za ovu zemlju, njegovo poštenje, njegov obraz i njegova vrednost, kapital su od kojeg i mi danas živimo.Miloš jede iz hambara koji je Karađorđe napunio.Miloš, i svi što se danas oko njega kupe, vise još o Karađorđevom piklju.Svi oni glockaju još njegovu tekovinu!Da nije bilo njega, ne bi bilo ni njih danas.Gotovom detetu lako je biti otac, brajane moj — reče Cukić živo. — Karađorđe je podigao divnu bogomolju, namamio u nju što više sveta, pa je onda obesvetio, pljunuo na oltar, pa zaključao crkvu, upalio je sa četiri strane i utekao u svet...U mojim očima to je krvopija, dušmanin, poganac, kome treba, kao guji prisojkinji, što pre glavu razmrskati! Dok je Marko ovako govorio, Cukić je bledio i zelenio u licu, dok na posletku ne pocrni kao zemlja. — Pi! (on otpljunu) poganih usta, prokleta ko ih rodi!Miči mi se ispred očiju da te zubima ne zakoljem, pogani jedna!Odlazi! — privika Cukić i stade besno udarati nogom o zemlju. Vičući „napolje“, „napolje!“ — Cukić beše nasrnuo na Marka, a ovaj, već je držao u pola izvučen jatagan, i malo je trebalo, pa da tu odmah legne krv. Videći da u trenutku može biti mesa, Petar obište i oko Cukića i oko Marka, preklinjući ih naizmence da se bar za trenutak umere i stišaju. No ni jedna strana nije bila voljna za smirenje.Što ih je Petar većma utišavao oni su se sve većma raspaljivali i svaka njegova pomirljiva reč izazivala je kod obe strane sve ljuću razdraženost i zavadu. Gurkajući se tako, Petar i Marko najzad dođoše do vrata prepirući se živo, pri čemu je Marko strahovito grdio, a Petar se blago izvinjavao i molio svoga druga da se ne srdi. Videći ih tako dognate do samih vrata, Cukić najedared nenadno gurnu šakama obojicu; jednim potiskom izbaci ih tako napolje, i brzo zalupi vrata za njima. Izbačen napolje, Štitarac riknu kao besan vuk, i s divljim urlikom napade na zaključana vrata.No vrata su bila od debelih rastovih dasaka, i nije ih bilo lako otvoriti ni razbiti, baš kad se i sila upotrebi. Štitarac odmah naredi da spolja donesu debelu gredu, koju uzeše četvorica na ruke i njome stadoše obijati vrata.Uz to donesoše odmah i veliki železni kaveni tučak, kojim se kava tuca, te i njime, kao ćuskijom, počeše izglavljivati vrata. Najzad nije zaboravljena ni sekira.Snažnim udarcima sam Štitarac udarao je u vrata to sečivicom to ušnikom, starajući se da ih obije. Petar se bejaše malo sklonio na stranu.I dobro je to učinio.Ljutit i kivan, Marko je prosipao najstrašnije pogrde, a u nastupima gnjeva mogao je od čoveka čuda učiniti. — Ah, Petre, Petre!Ti si mi kriv za sve ovo, ponavljao je Marko gnjevno. Prošlo je dobro po sahata u ovome obijanju vrata.Najzad i ona popustiše.Pod silnim udarcima daske prskoše, još jedan napor i razglavljena vrata s treskom odskočiše unutra. Spreman za napad, Marko odmah ubaci u odaju veliku gužvu upaljena sena. Plamen osvetli odžakliju, a Marko i njegov verni sluga Nikola upadoše unutra s naperenim pištoljima. Nadali su se da će ih Cukić dočekati kivan i spreman za otpor, ali kako se iznenadiše kad odžakliju nađoše mirnu i praznu. Marko je začuđeno zverao u naokolo i prva mu je misao bila da je Cukić nekuda utekao. Ali kad?...Kroči bliže.Kraj odžaka ležala je na podu nekakva crna nerazgovetna masa.Marko zagleda bolje.To je bio Cukić.Ležao je zgučen potrbuške, i odozgo je bio pokriven kabanicom.Marko zastade za trenutak, kao u nekoj dvoumici.Zatim mahnu rukom odlučno i dade znak Nikoli. Za trenutak u odaji je vladala mrtva tišina.Nejasan sumrak od zapaljene gužve sena postajao je sve gušći.U tome sutonu Nikola zadenu pištolje za pojas, saže se, uze nešto što je stajalo spolja do vrata, i krijući ga iza leđa, polako i oprezno se stade približavati pritajenom Cukiću. Najedared, Nikola oberučke snažno izmanu, nešto se diže i senu u vazduhu; ču se tup, nejasan, mokar udarac; nešto škrgutnu i zdrobi se; ona crna nepomična masa ožive; kroz nju kao da šinu moćna električna struja; u jednom snažnom pokretu Cukić se praćnu i izvrte poleđuške, upaljena gužva sena dogore; u mračnoj odaji čulo se samo hrapavo krkljanje, nalik na odvratne zvuke koji se čuju kad stojimo uz priklano marvinče... Odžaklija je opet jasno osvetljena, dve velike cepanice luča bukte kraj odžaka.Nikola briše rukavom oči, jer ga debeo mlaz krvi bejaše zapljusnuo pravo u lice.Cukić je ležao pokriven kabanicom, ispod koje se bejaše otegla velika bara krvi.Malo dalje stajalo je nešto uvijeno u poveliku šarenu bošču!Još dalje, na tronožnoj stoličici, stajala je velika zelena kalenica, puna vode, a u njoj je ležalo nekakvo poveliko srce, na kome su bile ostavljene za dva tri prsta i obadve glavne žile što iz srca vode. — Pohitaj, pohitaj ti Nikola!Šta radiš vazdan?Operi dobro ono srce, da ne krvavi bisage, pa naj, zavi ga u ovaj jagluk, meti ga u levu malu pregradu u desnom bisagu, pa bisag zaključaj — reče Marko sluzi. Posle se okrete Petru, koji je tu stajao nepomičan i nem. — A tebi eno u onoj bošči što ti je za potrebu.Odnećeš je u Beograd veziru.Bakšiš ti ne fali.No prvo se postaraj te ovo ukopaj, zatrpajte tu gde god u potoku.Samo duboko da svinje ne izriju.Hajd sad! U bošči je bila odsečena glava Cukićeva. Bila je blizu ponoć.U to doba u srpskom selu obično vlada gluha, mrkla noć, bez java i svetlosti.Do toga doba ljudi pospe, vatre se pogase, čak i psi poležu i selo utone u tamu i tišinu. Ali tako nije izgledalo sad u Trbušnici, malenom seocetu u beogradskoj Kolubari.Tu je vladala neobična živost.Po sokacima, po avlijama svet je vrio.Na više mesta gorele su pred kućom velike vatre. Osobito je bilo živo u jednoj velikoj avliji u sred sela, gde se kroz gust, mlad šljivak video visok šiljast kućni krov od šindre, a okolo puno malih zgrada s novim crvenim krovovima od ćeramide. U toj avliji gorele su vatre na tri četiri mesta, a oko njih videli su se mnogi naoružani ljudi. Unaokolo za plot bili su povezani mnogi spremni konji, a neki su bili smešteni i po okolnim stajama. Na više mesta bile su postavljene straže, naročito na glavnoj kapiji i unaokolo oko velike kuće.Na samom ulasku u kuću stojala su na vratima četiri kršna momka u bogatom odelu, naoružani od glave do pete, s dugim puškama u ruci, stražarili su i na samom ulasku u kuću, a kraj njih je bio još i jedan peti, kome se morao prijaviti svaki koji hoće da uđe u kuću.Po svemu je izgledalo da je tu pao na konak nekakav važan čovek. U stvari tako je i bilo.U Trbušnicu je došao na konak Miloš Obrenović, čovek koji se za ovo 2—3 poslednje godine istakao kao vođa narodni i koji je sad javno nosio titulu i potpisivao se: „Vrhovni Serbie Knjaz.“ I knjaz Miloš i sva pratnja njegova stigli su amo na konak tek docne u veče.Međutim proveli su ceo dan na konjima, jureći po seoskim rasputicama, gudurama i gustim gajevima i šibljacima, tako da su na konak pali i gladni i žedni i umorni, s toga je sad svaki gledao da naknadi što je preko dana pretrpeo. Pečeni mladi jaganci, dobra šumadijska šljivovica i dobro vino bili su u veče nagrada ovoj zamorenoj vojsci knjaževoj. Posle teških dnevnih napora, knjaževa pratnja tražila je sada bogatu naknadu u jelu i piću.Bilo se već prevečeralo, samo su još pune buklije išle od gomilice do gomilice, koje su se okupljale oko velikih razbuktanih ognjeva, naloženih da razgone suton ove hladne martovske noći. Živi razgovori, veselo ćeretanje, zanimljive priče vrile su u ovim raspoloženim gomilicama oko velikih ognjeva.Neki su odlazili i dolazili, neki su pregledali oružje, neki se spremali da legnu. Dok se ovako veselo grajalo u selu, sasvim drukčije izgledalo je u seoskoj okolini.Tu se odigravao tužan prizor! U dubokoj jaruzi, koju je sa sviju strana opkoljavala gusta šuma, bilo je iskupljeno desetak seljaka, koji su se nešto živo među sobom prepirali. U sredini gorela je mala vatra, tako da je jedva na dva tri koraka unaokolo osvetljivala. Svi ovi ljudi bili su oružani, a po izgledu srditi, kivni, grdno zamoreni, puni jada i neka neiskazana bola.Na njima je bilo nešto što te podseća na ranjenu zverku, koju su dugo i dugo nemilosrdno gonili, i koja i sad čuje u blizini strahoviti lavež pasa od čega je strava poduzima. U sredini ovih ljudi, na trulom panju, sedeo je visok čovek, dugih obraza i velikih brkova, naslonjen na dugu pušku, koju bejaše čvrsto stegao u ruku.Sedeo je ćutećki, oborene glave, i na sva navaljivanja svoga društva odgovarao je samo žalosnim odmahivanjem glave. — Ako je došlo da se mre, onda da mremo svi, a ne da se ti kolješ sam svojom rođenom rukom — primeti mu jedan seljak. — Ama istina, Dragiću, kakva je tebi golema nevolja da živ uskačeš vuku u čeljusti?Zar će Miloš požaliti danas tvoju glavu, kad je onomad pojeo Cukićevu?Jesi li ti zdrav, da ideš krvniku u šake i da sam podmećeš glavu pod dželatovu sekiru?...Eto gde je Nemačka!Za noć možemo pregruvati do na Savu, pa ako se ne može drukčije, makar go preplivaj, samo iznesi glavu.Istina, Miloševe potere i danju i noću šušnjare na sve strane, ali mi znamo staze i bogaze i provešćemo te da ti dlaka jedna ne vali.Spasi glavu pa onda idi sam lično u Rusiju gospodaru Đorđu, ispričaj mu kakve jade mi ovde trpimo i hajte zajedno s njim amo u Srbiju.Ceo narod dočekaće vas kao ozebao sunce. Dragić žalosno klimnu glavom — kao što nas je i sad dočekao — reče on podrugljivo. — Pa šta hoćeš više!?Narod je bio spreman i listom bi skočio.Ali, šta da se čini, kad ste vi i knez Sima odocnili da izađete u narod, a Miloš doznao, jurnuo sa svojim kabadahijama, pohvatao tolike ugledne ljude i prestravio svet.Sad se nije vajde vajkati, što bi ovako i što ne bi onako, već valja spasavati glavu, pa tamo posle gledati šta se može. Dragić diže glavu i oštro pogleda prijatelja, koji je na njega toliko navaljivao. — Da spasavam glavu?!..A što će mi, psi je pojeli!Da vidim kako će se onaj erski pas nalokati krvi takvog dičnog Srbina, kao što je knez Sima.Pa ja to da preživim, Bože me sačuvaj!To nikad biti neće!Nemojte se uzalud mučiti!Bežite, razilazite se, dok nije otkudgod bahnula kakva Miloševa razbojnička četa, a ja odoh da se predam i da s knez Simom zajedno mrem.Biće mu lakše kada me vidi kraj sebe.Bar će znati, da ga nisam i ja izdao. — E, ovaj je čovek danas na nešto nagazio!Hej, po Bogu, kapetan Dragiću, je si li ti pri sebi, kad tako govoriš!Pa bolan kapetane, Miloš to boga i moli, da mu još ti padneš šaka.Cukiću je već smrsio konce; knez Simu ulovio, sad uzdiše još samo za tobom.Još da se napije tvoje krvi, pa je posle miran.I ti hoćeš da mu odeš na noge, kao poručen!Ne, po Bogu kapetane!Mi smo tebe dosta slušali!Evo i sad smo na tvoju reč pošli i ne žalimo, pa ma šta s nama bilo.Ali poslušaj jedanput sad i ti nas!Nemoj ići Milošu u ruke, da mu se ne sladi tiransko srce.Poslušaj nas, kapetane, kad te evo, svi ovako zborski molimo. Dragić skoči s panja kao oparen. — Ne tako, gazda Ivo!Sve ću vas drugo poslušati, samo ovo ne mogu.Bože prosti, sam Bog savaot da me za to moli, ne bi mu mogao to učiniti.Ja sam knez Simi zadao moju poštenu reč, da ću s njim istrajati do kraja, i ako dođe da se mre, da ću mreti naporedo s njime.Junačka je besa data, i ja bih sad bio poslednja kukavica kad ne bih održao zadanu reč. — Ama, zar zadana reč prema Milošu?Zar da sveruješ veru u korist onoga prokletnika? — ciknu starac, što je malo pre govorio. — A šta će knezu Simi pomoći tvoje društvo?Zar nije bolje spasti glavu pa docnije bar osvetiti kneza Simu, kad mu se sad ne može ništa pomoći.Osvesti se, priberi se, kapetane Dragiću, i učini što te molimo. Dragić viknu srdito i odsečno: — Ništa me nemojte više moliti, niti mi i jedne o tome govoriti.Što ne može biti, ne može.Ja sam čovek i ne mogu imati dve vere, dve reči i dve zakletve.Jednom sam se zarekao i to mora biti.Hteli smo dići bunu, nismo mogli i sad treba to platiti glavom.Da smo mi uspeli, plaćali bi glavom drugi, propali smo, pravo je da platimo mi.Da knez Sima nije uhvaćen, stvar bi bila druga!Mogli bi se zajedno ukloniti; ali ovako, on da pogine, a ja da se spasem, bože sačuvaj, to nikad ni do veka neće biti!Za takav nitkovluk, ja bi sam sebi grkljan iščupao.Batalite me, dakle, nemojte tražiti od mene ono što biti ne može.Ja sam kao čovek pošteno živeo, i kao čovek hoću pošteno i da umrem.Ako ste mi prijatelji nemojte od mene tražiti da se u ovom teškom samrtnom času pokažem kao kukavica.Ta, bolan ljudi — Dragić raširi obadve ruke i strašnim vatrenim pogledom streljao je oko sebe — ta, bolan ljudi i braćo moja, pomislite, šta vi od meni tražite!Da budem lažljiv i varalica na samrtnom času!Pomislite, šta bi mogao misliti knez Sima u trenutku kad se nad njegovom glavom zavitla krvava dželatska sekira!„Eto, kako me i Dragić prevari i izdade!Ja ginem a njega ni otkuda“ — Tako bi morao pomisliti knez Sima.Pa zar s tom mišlju da ode na onaj svet!S mišlju, da sam ga i ja izdao!...I ja to da otrpim!O, ne daj Bože!... — Dragić se tri put prekrsti — O, ne daj blagi Bože!Molim ti se!Ta bolje je po sto puta da umrem!Bolje bi bilo sto glava pokloniti krvavom Milošu, neka ih svih sto pojede, samo ovaj strašni greh da ne učinim... Seljaci već videše da Dragića nije vajde više moliti. — Pa dobro, šta si sad nauman? — upita ga čiča Iva njegov seljak iz Ropočeva. — Odoh pravo Milošu da mu se predam. — A on će ti ili odseći glavu, ili će te poslati veziru u Beograd, da on to svrši!... — Tešto!...Iz ove kože u drugu ne mogu!... — A šta da činimo mi nesretnici? — produži čiča Ivan. — Potecite odmah svojim kućama i činite se svemu nevešti.Po selima su vaši ljudi; neće vas izdati, a sklonite se malo i u planinu oko stoke, dok ova vatra ne prođe. Neki od seljaka ponudiše da ga isprate do u selo, no Dragić odbi tu ponudu.Bojao se uhvatiće ih Miloševe straže. — Ne idem na svadbu, no na pogibiju, pa što će mi društvo? Izljubiše se i rastadoše.Sahat docnije Dragić je bio već pred Miloševim vratima. Na sred kuće gorela je velika, lepa vatra.Malo dalje, kraj vatre, bejahu sa strane odorine, a u sredini nabijen debeo sloj lepe meke slame, zastrte debelim, mekim šarenicama i lepim ćilimima.Odozgo je bila nabacana čitava hrpa jastuka, velikih i malih.To je bila knez Miloševa postelja. Ali, i ako je ponoć već bila prevalila, ova postelja još je bila prazna.Udesno od postelje, bliže vatri, na maloj drvenoj, tronožnoj stolici, preko koje beše prebačeno meko persisko šilte, sedeo je čovek srednja rasta, jaka sastava i okrušaste snage.Moglo mu je biti, po izgledu, do 40 godina.Lica je bio okrugla i kao malo prićosa, a pogled mu je bio živ i vatren.Kad bi progovorio, govorio je brzo i kratko, a glas mu je bio jasan i gromovit. Odelom ovaj čovek je potsećao na odžakoviće i uglednije knezove iz onoga doba.Na glavi je imao visok, crven ves, s kratkom, plavom kićankom, koja se u krug širila.Na grudima je nosio šarenu gajtanli anteriju, odozgo čohan jelek, pa čohano ćurče, a dole plave čohane čakšire s vezenim pačalucima.Opasivao se velikim svilenim pasom, preko koga su dolazili široki silaji, a na nogama je imao široke i kratke crvene čizme.Od oružja sada je imao za pojasom dva srebrnjaka, s običnim zelenokorim nožem i vezenom arbijom.Kraj njega na postelji ležala je kriva turska sablja, s bogatim srebrnim koricama. To je bio glavom knjaz Miloš Obrenović. Knez je sedeo zamišljen s laktovima uprtim o kolena, s glavom naslonjenom među šake.Malo podalje od njega, sedeo je na drugoj postelji, pokrupan, crnomanjast čovek s perom u ruci i pisao je nešto na kolenu, po turskom hadetu. Na mahove knjaz Miloš je dizao glavu i onom što piše nešto kazivao.Ovaj bi to beležio, a kad celo pismo bude gotovo, pročitao bi ga knjazu.On bi tada ili odobravao ili bi primetio: — Činiš 'voliko, nisi mu sve rekao.Kaži ti njemu sve da zna, šta mu ja poručujem, da se posle načisto vidi do koga je krivica, a da ne bede posle mene prava i zdrava. Upravo je dovršavano jedno ovako pismo, namenjeno Germanu, srpskom zastupniku u Bukureštu, kad u kuću uđe jedan od ljudi knjaževih. — Gospodaru, ovde je Dragić — javi on. — Koji Dragić? — čisto se prenu knjaz. — Dragić... Knez skoči. — On tuna!Ko ga uhvati?Ko ga dovede? — Dođe sam!...Kaže, hoće da se preda. — Šta?...Hoće da se preda!...Dragić Gorunović?...A gde je on i s kime je? — Evo ga ovde pred kućom, sam je! — Sam!? — knjaz se nešto zamisli i nekoliko puta kroči dole gore po kući — Sam! a je li oružan? — upita knez dalje. — Oružan je, gospodaru; nosi i dugu pušku. — Pa šta je tražio, da ga tako pustite k meni? — Pitao je za te, gospodaru, i reče toliko, da je rad tebi da se preda. — Razoružajte ga! — reče knez polako — pregledajte ga dobro, i pripazite da gdegod što ne sakrije od oružja, pa ga onda pustite amo k meni. Za malo pa u kuću uđe čovek povisoka rasta, knjaz ga dočeka, njini se pogledi susretoše i neko vreme gledali su se nemo i nepomično. — A dođe li Dragiću, dođe — reče knjaz prvi. — Dođoh, gospodaru Milošu, koliko tek da ne rekneš, da te se bojim i da sam ispred tebe pobegao. — Pa jes, vi ste junaci; samo što vas moram iz kaca vaditi (ovo je bio podsmeh knezu Simi, koga su pre 2—3 dana uhvatili u selu Đelijama, gde se kod nekih prijatelja prikrio u veliku kacu).Ne bežiš!A kako si radio trebalo bi da bežiš sto dana hoda, da bežiš u nevrat otkuda se nikad ne dolazi... Dragić ga preseče: — jamačno od tvoga zora i junaštva — — Ne od moga zora, već od sebe sama, od obraza svoga, ako ga još imaš, da bežiš od sramote i izdaje svoje i prokletstva ove sirotinje koje će te i na onom svetu stići, nesretniče moj; — reče Miloš ledeno i kivno. Dragić se podrugljivo nasmeja: — A tebi Milošu, baš prirasla sirotinja za srce; čim otvoriš usta, ona ti je na jeziku.A otkud je ti žališ i pomažeš, odonud joj koža puca!Od kad si ti počeo kupiti harač po narodu, ljudi počinju žaliti za turskim haračlijama.Tvoji momci gori su od najgorih janičara.Kudgod oni prođu za njima ostaje kuknjava i jad.Koliko su ljudi isprebijali samo za ovo nekoliko poslednjih dana!Hvališ se da si odagnao i stuknuo Turke, a ovamo sam si se načinio paša, i gori si od onoga u Beogradu...Sakupio si oko sebe čitavu tevabiju skitnica i beskućnika, nahranio ih i odeo novcem otkinutim od siromašnog zalogaja, pa s tim kabadahijama gnječiš ovu sirotinju te krvav znoj iz nje cediš.Kakav paša, kakav vezir, ti si se načinio veći gospodar od njih.Od tebe i tvojih zulumčara sirotinja danas gore pišti, no što je pre tri godine pištala od Skopljaka.Od tebe moraju ljudi da kriju svoje žene i kćeri, kao od najgore Turkuše. Dragić bi i dalje govorio da ga Miloš ne preseče, on ciknu kao guja i privika da Dragića odmah vuku, i da mu udare bukagije na noge i na ruke. ...— Mesto da se pravda i brani, on uze napadati, optuživati i ujedati kao besno pseto!...Zapinju im za oči Miloševo bogatstvo i gospodstvo.Pakosni zavidljivci, svi bi hteli da budu knjaževi i gospodari!Šteta, što nema negde u svetu kakve carevine bez gazde, pa da se tu svi ponameštaju za knezove i vojvode.Tek što je otrljao krmelj s očiju, a već svako ti to hoće da je gospodar i vojvoda.Ali nisu za to krivi ovi slepci ovde, već oni matori dušmani otuda iz Rusije.Oni, oni, Bog ih posekao!Utekli kao kurve i đidije, a ostavili ovu sirotinju samu, pa sad videli gde narod počinje malo povraćati dušu i već im zinulo grabljivo srce za vlast.Sad bi se opet vratili, opet bi upalili vatru u narodu, samo da se oni kako god dočepaju gospodstva i vlasti...Ali nećete kuda ste naumili!Vi ste u vašu tekovinu gurnuli ugarak i spalili je.Ovo je Miloševa muka, i dok je on živ nećete omastiti brka.Svak bi sad umeo doći na gotovo i ofukati ono što je drugi stekao.Ali za te gotovane spremljen je ušnik i gotovanluk će se glavom plaćati. Tako je knjaz Miloš vikao i praskao, dok momci bejahu spopali Dragića da ga izvuku napolje. — Verujem ti!Ne bih ti verovao kad bi rekao, da ćeš lepo i kao čovek dočekati stare vojvode i zaslužne muževe i trudbenike, koji su za otadžbinu svoju krv lili.A da ćeš ih dočekati sekirama i ušnicima, to ti verujem.Ti si to i naučio.Lane si pojeo glavu Moleru i vladici Melentiju, onomad Cukićevu, a sad ćeš naše, pa tako redom dok i tebe jednom ne udavi ljudska krv. Dok je Dragić ovo govorio momci su ga vukli, i on je jedva mogao isprekidano reći ovo nekoliko reči.Jedan ga momak bejaše udario šakom preko zuba, pa je sav bio obliven krvlju.Međutim knjaz Miloš je u najvećoj jarosti vikao. — Vucite mi ispred očiju toga psa, da ne poganim ruke o njega — U taj mah upade u kuću Sima Paštrmac.On savi ruke oko Miloša, koji se već bejaše mašio za pištolj i povika: — Ne, gospodaru, ako Boga znaš!Ako je on mahnit, nemoj ti prljati to svetlo oružje, na kome se dosad blistala samo dika i slava srpska. — Odlazi mi odavde, ti Amidža; nemoj mi bar ti stajati na muku!...Zar ovo marvinče zaslužuje što drugo, no da ga ovde premlatim. — Pa baš zato ga i ostavi neka od drugoga nađe, a kakav je, neće to dugo tražiti.Za premlaćivanje marve ima drugih; vrhovni knjez ima druga, bolja posla. — Ponosite se — reče Dragić podrugljivo, brišući rukavom krv, koja mu je lopila iz povređene gornje vilice — ponosite se, ovo i priliči junacima kao što ste vi, koji udaraju po pedeset na jednoga i koji oružani kidisavaju na čoveka golih šaka, koji im je sam dobrovoljno došao u ruke.Jazuk, vajni vojvodo!... — vikao je Dragić, i htede i dalje, ali ga Paštrmac s momcima izgura napolje. — More, tornjaj se odavde, bedo, vidiš gde ćeš glavom da platiš, Bog te ubio — reče Paštrmac srdito izbacujući Dragića. Miloš je šgrgutao zubima i siktao jetke i neobuzdane napade. Paštrmac ga je ublaživao, salećući ga sa svake strane.Spomenu mu kako su Dragić i ostali, najposle, ljudi koji možda nisu ni imali zle namere u srcu, ali su se poveli za nadom da će ono biti bolje što oni skroje i isplaniraju. — Ne bi ja mario da su oni sami došli na tu ludu misao, da sad u najgore doba mute i buntuju narod.Oni ovde vide šta je, pa im to ne bi moglo ni doći na um.No oni su podbodeni sa strane, oni su samo mašice u tuđim rukama.Sve je to maslo onoga Crnoga psa, crn mu obraz bio, kao i što je, oni su ti što ne daju ovoj sirotinji dušom dahnuti; oni su i ove budale podboli i navukli ih, da sada svojim ludim glavurdama plaćaju nesretne zločine svoje; njih, da je meni dobiti u šake, s njima da se ja razračunam, mleko ih srpsko razgubalo — vikao je knjaz Miloš. — I ja sam slušao da ih podbaduju oni iz Rusije.Samo, što je meni teško u to verovati.Ako iko, Crni Đorđe zna šta je rat s Turcima, i bar on ne bi tako olako uvaljivao ovaj narod u novu krajinu. Miloš ga preseče. — Zna!Da bome da zna.Ali zar je tu zapelo samo do znanja i neznanja?Zna i đavo šta je pravo, moj Štrbo, ali neće da radi!Zinula im hala za gospodstvom, pa im i pamet pojela. I ako je u drugim prilikama bio voljan, da starim vojvodama prizna njine muke i zasluge, sad ovako ljutit, Miloš im je sve poricao, tvrdeći da su to dušmani srpski i da bi najveću uslugu učinili zemlji da izaberu najdublji vir u Crnome Moru, pa svi u njega da poskaču. Paštrmcu je bilo glavno da Miloša umiri, s toga mu je sve povlađivao i ako, u istini, nije sve onako mislio. Dok je Miloš ovako praskao, a Paštrmac ga blažio, momci javiše da su Dragiću, po kneževoj zapovesti, udarili bukagije na noge, a lisice na ruke, pa su pitali šta im valja dalje činiti. Paštrmac je očima davao znak momku da ne zapitkuje i da nije trebao ni dolaziti, kad ga niko nije ni zvao.Knez Miloš opazi ovo miganje i ispreči se na Paštrmca, preteći da će i s njim ovako učiniti kao i s Dragićem.Paštrmac se pravdao da nije ništa zlo mislio, samo je hteo potsetiti momka da ostavi stvar do sutra. — A što da je ostavljam i odlažem do sutra?Neću ga ostavljati ni jedne dekine (minute), znaš li ti to! — vikao je knez.Posle se okrete momku: — Konje spremajte, pa ovoga trenutka da se krenete!Misliš da razvučeš, da odužiš dok se stvar ne ohladi, pa posle tvojim šeretlucima da ga izmoliš, kao što si i lane izmolio onoga psa, pa je si l’ video čime je platio i meni i tebi! (Ovde je Miloš mislio na kneza Simu, koga je hteo još ranije pogubiti, no ga pusti na molbu i navaljivanje ljudi).Ali nećeš, Štrbo, kud si naumio, ne! — Okrete se Miloš sad Paštrmcu. I Paštrmčeve molbe zbilja nisu ništa pomogle.Dragić, istina, nije krenut te noći, ali je, odmah sutra dan rano u jutru pod jakom stražom odaslan u Beograd veziru, kome je, dan pre, bio upućen i knez Sima.Međutim, Cukićeva glava bila je stigla u Beograd, i već od dva dana zijala je nataknuta na kolac i istaknuta na bedem beogradski odakle se zgodno mogla videti i iz tvrđave i iz varoši. Pošto se tako oslobodio tri svoja opasna protivnika, Milošu čisto odlanu na duši.U ovome uspehu, koji je postigao i lakše i brže no što se nadao, Miloš je video prst i volju božiju, a verovao je da je sam Bog tako hteo, da ga spase ove bede i napasti.Knez Sima po ugledu, pameti i rečitosti svojoj; Cukić i Dragić po junaštvu i smeloj odluci — bili su u ono doba vrlo opasni protivnici Milošu, i on nije ni malo preterivao, kad je toliko polagao na postignuti uspeh protiv njih.Umiren i obradovan njinom pogibijom, on iz Trbušnice krene dalje kroz vilajet, nauman da proputuje svih šest nahija, u kojima su buntovnici bili upalili vatru. Ovaj put, ovi dočeci, ovi sastanci Miloša s narodom bili su za njega nov triumf, nova slava, i on je i ovu priliku umeo zgodno upotrebiti da svoj ugled uzdigne i da svoje veze s narodom učvrsti. Pa kako se uspehu svak klanja, to i na ovom putu Milošu su najviše vikali „ura, živeo“ i najdublje mu se temenisali baš oni, koji su pre nekoliko dana na njega najviše vikali i krivili ga za najteže zločine. 8. je mart 1817. godine.Velika kava na Zereku, velikog dahije Aganlije, prepuna je dima i gostiju.Više od 40 pari jemenija, svakojake veličine i kakvoće, stoje poređane pred minderom, što se pruža duž sva četiri kavanska zida, a gore na minderu sedi oko 50 ljudi i ćutećki srču svoje nargile. Patos je sav zastrt hasurama, a levo i desno, po uglovima, prostrti su ćilimi i sidžadeta, na kojima sede u gomilici po 7—8 i po desetak postarijih gostiju. Svi sede skrštenih nogu a pred svakim, sem nargila, stoji još i fildžan s crnom kavom, po negde uglavljen u ukusne, bogato izvezene zarfove od žute i bele tenećke ili od same srme. Nasred kavane na ogromnom ćilimu, na kome se preliva stotina živih boja, sede tri Turčina u visokim zelenim turbanima i duvaju u neke dugačke trščane svirajke, koje daju tanke, razvučene tužne zvuke. Uz pratnju te čudne svirke, koju dopunjuje vešto udaranje dahira, što kao perce igra u rukama razdragane igračice, mlada, visoka ženska izvodi tešku i zamornu igru, pri kojoj drhti svaki mišić na telu, te krupne kaplje znoja iskaču po zarudelim obrazima crnpuraste istočnjačke lepotice. Sve oči uprte su u divnu igračicu; sem nje niko ništa ne vidi i niko ništa ne čuje. Ali, ona evo dovrši svoju čudnu igru; zvučno dahire odjeknu još jedanput, zanosna igračica još se jednom okrete na peti, još se jednom previ preko glave dodirujući skoro zemlju, još jednom zadrhtaše svi mišići na njenom oblom, kao prekaljeni čelik gipkom telu, pa onda na mah sve prestade, sve umuče, sve izumre i u velikoj kavi nasta tajac, kao da u njoj nije žive duše. — Čokjaša! (živela) — reče jedan stari Turčin prekidajući tišinu.Sa sviju strana začuše se odobravanja.I ako Turci obično ne iskazuju svoju radost i dopadanje vikom i pljeskanjem, ovde su glasno i sa sviju strana izjavljivali svoje odobravanje.No igračica pođe da kupi bakšiš, i u velikoj kavi opet ovlada mrtva tišina.No nju na brzo prekide sredovečan, prosed Turčin, koji preko cele kavane, upita gosta, koji je čak na drugome kraju sedeo. — More, bolan, Radžo, kakvi je to baksuz udario u vas raju, te vi sad tikve žešće polijeću no priđe kad je Skopljakova čorda sijevala!A jeste, rzusi, kukali sa Skopljaka, e već grđih jada od njegovijeh ne more biti! Sredovečan čovek sedeći na šiltetu u dnu kave, diže glavu, sleže ramenima i reče: Ne znam ti ja ništa od te rabote, Aga Džone, to moja posla nisu i ja se u to ne mešam. — Kako, bolan, nijesu tvoja posla, a da čija je ono glava što već treći dan zija na bedemu?!Turska, beli, nije, no vaša!... — Gađaju je, bolan, naša djeca busenicama, pa nikako da je pogode — okrete se Aga-Džon Turcima do sebe, a zatim se opet obrati Srbinu dole u dnu kave. — Kažu, bolan, Radžo, to vi je bio neki vaš prvijenac, bojse Čukić (Cukić) mu je ime, pa ga, bolan, posjekao vaš Kodža Miloš, a nije da ga je i posjekao ka’ što bi priličilo iksanu, no kažu, bolan, sjekirom mu glavu odrubio, isto ka’ i svakom krmku. — Jazuk, jazuk — ču se s mnogih strana.Ovo su Turci izgovarali vrteći glavom. — Ako je knez Miloš tako učinio, onda je jamačno tako i trebalo da bude.Zna on bolje od mene i od tebe Aga-Džone, šta valja a šta ne valja. — Znade, more, pa još kako znade on za sebe, samo ne znam... — poče Aga-Džon, no Srbin ga prekide. — Dobro je, hvala Bogu, i nama.Šta nam vali! — E pravo veliš!Ta ti Carigrada vrijedi, i vaistinu ništa vam ne vali, samo što vam Miloš jednom po jednom tuca glave ka’ ono što vi đauri o vašem Vaskrsu tucate crvena jajca.Ne da vi, bolan, glave dići.Šta sam ih ja samo s mojega ćepenka gledao, što im je po tužbi Miloševoj odsječena glava.Ovo dana opet će dvojicu posjeći.Bojse, sinoć su ih dognali amo u tvrđu! — Pa tešto!Dognali dvoje; neka ih dognaju i dvesta!Ako poleću, naše glave poleću!Šta to vas boli!Od kad to vi Turci počeste tako žaliti za našim glavama! — reče Srbin s donja kraja kavane i ustade. — A, pjan bio, ko ti veli da Turci žale za vašim tikvama?Ispalo oko koje za njima zaplakalo!Nije riječ o žaljenju, no da poznate, bolan, da Turci nijesu onako zli, kako ste se vi, dinsuzi, svuđer jadali.Eto vi sad vaš čovjek i bogme vi je triput gori od svaka Turčina. Čovek, na koga su upravljene ove reči, bejaše ustao da pođe i baš u taj mah plaćao je kavedžiji. — A što, bolan, bježiš, što?Ako ti je što gođ krivo, eto neću te dirati ni pitati. — Nije mi ništa krivo, ali nisam došao u kavu da vodim take razgovore.Najposle, mali smo i ja i ti, Aga-Džone, da ocenjujemo da l’ valja ili ne valja što urade knez Miloš a i svetli vezir — reče Srbin i pođe. — Kako more, kako?Zar su kod tebe, đaurska rđo, svijetli vezir i tvoj knežić Miloš jedno isto, te ih barabariš?Naš svijetli vezir sjedi ovđe mješte cara, neka mu je slava, i u njegovo ime vlada i zapovjeda.A u čije ime zapovjeda vaš Miloš?On je prosti sluga vezirova.Sjutra ako hoće more mu glavu ukinuti, ka’ i orozu (petlu), pa da ga niko ne upita šta učini.Miloš je izmećar svijetla vezira.Što vezir zapovjeda, Miloš mora da poljubi pa da učini, uisalo mu jal’ ne uisalo! — Pa što onda krivite Miloša za odsečene glave, kad on sve radi po vezirovoj zapovesti — reče čovek hvatajući se za vrata da izađe. — To mu, beli, nije niko zapovjedao.Što će svijetlom veziru vaše krmeće glave?No one Milošu kvare rakam (račun), te ih on jednu po jednu potkresava. Srbin ne odgovori ništa.On mahnu rukom i izađe napolje.Dole u kavi bilo je još Srba, no oni su ćutali.Turci produžiše razgovor sami među se.Govorili su polako, ali, kako svi ostali ćute dok jedan govori, u kavi je vladala mrtva tišina, te se svačiji razgovor čuo jasno i razgovetno. Turci prvo počeše raspitivati Aga-Džona, kakva su to dvojica što veli da su sinoć dognati.Aga-Džon imao je svoj dućanić baš na kalimegdanskom uglu, kuda se prolazi za tvrđavu (onde gde je sad gostionica „Srpski Kralj“) i sedeći tu s prekrštenim nogama na ćepenku, on je video svakoga ko uđe i izađe iz tvrđave.Kazivao je i ono što je sinoć video, ali to nije bilo bog zna šta.Znao je toliko da su sinoć u sumrak, pod jakom stražom, Miloševi momci doterali dva čoveka okovana u lance od glave do pete, a veli se da su neki buntovnici, i da ih je Miloš poslao veziru da ih poseče.Toliko je znao Aga-Džon.Ali tu u kavi bio je Bekren-Ašar-aga, mlađi pomoćnik gradskog tamničara, i on će valjda znati što više da kaže. Svi Turci upreše poglede na mlada, lična Turčina, koji je zamišljeno sedeo u gornjem delu kavane.Mladi Turčin bio je uvijen u čitav oblak dima, kroz koji je jedva prosijavalo njegovo bogato gospodsko odelo. — E, vala, čoče, kaži ako što više znadeš — reče stari Turčin, koji je sedeo s desna do Bekren-Ašar-age. Mladi Turčin srknu dva tri put ubrzo rashlađeni dim iz nargila, pogleda unaokolo ispod očiju, diže veđe i reče: — Ne imam vam što mnogo kazivat.Isto je kako reče Aga-Džone.Doćerali su dva buntovnika, i za koji dan biće posječeni. — A koji su, dina ti? — upita sedi sused s desna. — Knez Sima iz Velika Borka, i njegov pobrat kapetan Dragić. — Ama šta reče, čoče? — primeti stari Turčin, a s više strana ču se čuđenje i dvoumica. — Viđeni ljudi i društvo Miloševo! — reče jedan. — Znadem ih obojicu, a osobito Sima.Kad se bejaše ono i Miloš pohasio, Simo mu je bio desna ruka.Kakva mu nevolja, da mu on sad glavu siječe? — primeti drugi. — Nije na ino, no su se morali uvaliti u kakvo krupno zlo, da ih ovo snađe.Nije se zabadava zucalo o novoj buni!Ne more bit’, da nijesu i oni tu zamočili svoje prste — domišljao se treći. — Blizu dogonite — reče Bekren-Ašar-aga — ama nijeste još pravu pogodili.Jesu bili viđeni ljudi, ama su zlice.Imali su dosluh s Crnijem Đorđijem, i od njega su knjige primali.Velikoga šejtana nosili su oni pod klobukom, za to će im i pojest glave.Krojili su bunt da potekar upale ceo vilajet.Svijetlom veziru dokaže se za to, te on prizove Miloša i zatraži da mu u kratku zemanu pofata hajduke, ili će veli, on sam izać u narod na „teftiš“ pa onda neka niko ne kuka, i što ko proguta to mu je.Ako ti ne moreš naći te hajduke i smutljivce, što bune narod, ja ću ih, beli, naći... poprijetio je svijetli vezir.Što je drugo i mogao činjeti Miloš, no poslati hajduke.Prvo je došla Cukićeva glava, a sinoć dognaše i ovu dvojicu. — Alah šućur (bogu hvala), sve je kako Alah hoće!Vrag je bio prelastio i ovu zemlju i ovi narod! — Sve je bilo pošlo đavoljijem tragom, i devet punijeh godina turskom imenu i turskom dinu (vera) nije bilo stanka ni pomena u ovome vilajetu.Ali Bog dade i crnome đavolu Đorđiju dođe kraj.Stucaše se i njegovi rogovi.On pobeže u đaursku Moskoviju, a vođe osta Kodža Miloš.U začetku i on je, naopako mu bilo, bio zabrazdio daleko; i on je htjeo tragom onoga Crnoga.Ali kao mudar čovjek brzo je video da na onu ruku ne ide više, i on okrete drugu.Četvrta je godina od onoga zemana.Znam sve, kao da na prste brojim, šta se desilo od toga doba.I slobodno mogu reći, da bi do sad bilo bar 3—4 istinske, goleme i opasne bune, da to sve nije utulio i pregazio Kodža Miloš.Za sadašnji rahatluk poglavito treba blagodariti njemu, Milošu, i svijetlom veziru koji Miloša čuva i njime se mudro poslužuje.Neka im je slava obojici — reče krupan star Turčin, dopijajući poslednji gutljaj svoje kave. U drugom uglu, sedeo je omalen kao ovca sed Turčin smežurana lica, a veoma živih vatrenih očiju.Dok su ostali razgovarali, on je nemirno pogledao čas na jednu, čas na drugu stranu, a ovda onda usne su mu grčevito drhtale, kao da nešto za se šapuće.Njegovo suho, smežurano bezbrojnim borama izbrazdano lice bilo je veoma osetljivo i pokretno; svaki osećaj na njemu se izražavao i brzo i jasno.Razgovetno se moglo poznati kako oblak za oblakom nailazi i silazi s visoka čela starčeva, prema obrtu razgovora koji se tu vodio.Ova poslednja hvala Miloša i vezira kao da naročito dirnu starca.On čisto podskoči s mindera, kao da ga nešto upeči i pun nestrpljenja, uze mahati desnom rukom, kao da nekome preti.Njegov suhi kažiprst s velikim dobro očuvanim noktom, požutelim kao ćilibar od duvanska dima, pravio je kolute po vazduhu, kao da ukazuje nekuda tamo daleko, na daleku budućnost, ili kao da piše po praznom prostoru neke tajanstvene znake, čiji proročanski smisao samo on razume.I ako je kod Turaka običaj da mirno govore i onda kad su u najvećem uzbuđenju, starac se sada podrugljivo nasmeja i uz neprekidno mahanje i ruke i glave on poče ovako: — Dobar Miloš, dobar vezir, dobri đauri, dobri Turci, svi smo mi dobri, sve je kako najbolje hoćeš, a polumesec opet sve niže i niže obara rogove, turska sila sve je besilnija, a Turstvu su skuti sve kraći i kraći!Gdje je Beč i gdje Biograd?Juče se za Beč mašali rukom, a danas blagodarimo Alahu što nam i Biograd uzdrža.Hej, sabljo turska, grdno li si se istupila, kad ne moreš danas jednijem mahom da prerubiš ni ovu paučinu, što se zove šumadiski đaurluk!... Starčić je ovo izgovorio kivno, jetko tako, da svi prisutni obratiše pažnju na njega. — Ama što je, hodža Izedine, što si, bolan čoče, tako karli?Bojse, jad ti neki pao na srce? — reče mu onaj krupni prosedi Turčin. — Jad!A da, što me drugo može i sretati u ovi naš crni zeman?Gdje je to sunce, od kojeg bi me moglo kakvo dobro ogrijati?Viđeste li kako, ne od godišta do godišta, no od sahata do sahata propada i opada sve što je naše bilo i našijem se nazvalo.Gdje je priješnja turska sila, turski sjaj i tursko gospodstvo, i gdje li naš prijašnji rahatluk?Usred Biograda naše bogomolje stoje opale i porušene i sa paučljivih munareta jejina pjeva zloslutnu pjesmu svoju.Za sretna zemana Biograd se sa Stambolom nadmetao po sjaju i ljepoti svojoj.Šta bi i kud se dede sad sve to?Gdje su danas bogati dvori i sjajni biogradski turski teferiči?Gdje su one rajske bašče, što su se mogle meriti sa Bakči-sarajem krimskijeh kanova?Gdje su osioni i prebogati Turci Biogradci, koji su nekada do Stambola i Šama bili čuveni sa junaštva, sa bogatstva i gospodstva svojega; koji su za sobom vodili sjajne svite sve u suhu zlatu i alemu, da se sa sultanskijem barabariti mogu; koji su čitave vojske izdržavali o svome harču i ajluku?Gdje su na daleko čuveni bezisteni i pazari biogradski, u koje se sticala najljepša i najskupocenija roba iz tri dijela svijeta?Jes, gdje je naš stari sjaj i sila, te smo danas ovako grdno posrnuli, i vidimo se kao božjaci, zahvalni ako im ko udeli mrvice, koje padaju s tuđe gospodske trpeze?...Ja, gdje je sad sve to.Viđite domove naše, viđite hareme naše, zagledajte harove naše, naše riznice i pusatnice (oružnice), i pogledajte niz nas same!Sa svijeh strana proviruje opadanje i siromaština; sve je u rušenju i posrtanju, sve ide sa zla na gore; uboštvo nam se već kezi iz svakoga ćoška, a uz privratak domova naših već stoji naslonjena prosjačka palica s kojom ćemo u svijet poć....Je li tako Turci ili nije? Sa sviju strana ču se odobravanje, a mnogi su žalosno vrteli glavom, priznavajući s bolom, da su zbilja nastala već poslednja vremena. Starčić je žustro pogledao po onim rastuženim i zabrinutim licima, kod kojih je njegov govor zbilja izazvao setno raspoloženje.Sad opet prihvati reč živo i energično: — Pa kad je tako, što mi onda hvališete Miloša i što li vezira?Kakva smo dobra i rahatluka od njih dočekali?Zar ne vidite vi kuder ovo gura i našto će naposletku izaći?Vidite li vi da će nas baš ovi vezir i njegov Kodža Miloš odagnati u prosjake!Što su drugi započeli, oni će dovršiti na našemu upropašćenju.Vezir je dobar čovjek, ali njega je sam šejtan (đavo) amo pratio na našu veliku nesreću.Njemu treba para, mnogo para, on drži Miloša da mu to daje, i kad mu to dade, onda more činiti što hoće.Lukavi Miloš tako i radi, i malo po malo on postaje gospodar i raji i Turcima... — Da ne da Alah! — ču se s nekoliko strana iz gustoga dima, koji je punio kavu. Čičine oči senuše i on je srdito zverao po družini.Sad produži kivno: — Ama šta, bolan, da ne da!Ama, dao vam je već sve, i ne ima vam ništa više davati. Starcu su tako brzo navirale reči na usta, da su ga čisto gušile, i on je na mahove morao zastajati da odahne.Sad opet ponovi: — Molite Boga da ne da silu đaurinu!Ali vaša molitva docne stiže.Sila je već prešla u đaurske ruke.Zar vi ne vidite kako Miloš raste iz dana u dan, dok naš vezir biva iz dana u dan sve manji i manji.Vičete na Kara-Đorđija, ama on je za nas bio manja nevolja od Miloša.Kod njega nije bilo dva lica, i znao si vazda što ti misli.On je bio otvoreni dušmanin turski, i lakše nam je bilo od njega se braniti.Miloš je podmukao; na njegovijem ustima je pokornost i poslušnost caru.On samo o svojoj vjernosti govori, i kad gođ prigrabi po koju novu vlast u šake, on veli: „Ovo je da bolje i vernije poslužim caru!“ Uz to je oprezan kao stari lisac, onjušiće gde gođ ima kakve opasnosti za njega.Ko mu gođ može biti opasan, toga uklanja, a amišan je za novce i sabraće ogromno bogatstvo.S tijem parama biće on još tri put opasniji.Biogradski veziri biće njegovi plaćenici, i pamtite moju reč, Turci braćo, doći će vremena kada će ovi isti Miloš sedećki primati biogradske paše i vezire i šamarima ih izgoniti iz svojeg konaka. Dok su se ovaki razgovori vodili u velikoj turskoj kavi, onaj Srbin što izađe iz te kavane, prvo zastade kod vrata, kao da se nešto omišlja, i posle savi na više i nestade ga u mraku. Posle četvrt časa on se zaustavi pred vratima nove dvokatne drvene kuće, prema današnjoj Sabornoj Crkvi u pravcu ispod Staroga Zdanja. Ta je kuća bila skoro građena, donji boj je kuće bio od ćerpića, a gornji mahom od drveta, ali je po turskom kroju lepo izvedena i ukusno išarana.Ulazak je bio spolja, vodio je kroz dugačak, uzan hodnik, a levo i desno povijale su dvoje stepenice za gornji sprat. Čovek dođe pred kuću, stade, oslušnu, pa onda udari tri put zvekirom u železni kolut na vratima.Vrata se brzo bez škripe otvoriše i čovek ustrča uz stepenice. Na vrhu ga dočeka čovek povisoka rasta, prosed, krupnih brkova, a izbrijane brade.Na njemu je bila čohana, vezena dolama i u opšte čohano čaršilisko ruho iz onoga doba.Znanci se pozdraviše i uđoše u odžakliju. — Dobro te nađoh; zadržao sam se kod Turaka u velikoj kavi, pa sam se bojao bićeš kuda izašao. — Kuda bih u ovo doba!A šta govore Turci? — Ne mogadoh ostati do kraja.Ostao je Baća da čuje.Ako ranije svrše svratiće i on amo. — Pa šta misliš sad, hoćemo li spasavati kneza Simu i Dragića? — upita domaćin zlovoljno. — Nije pitanje hoćemo li, već možemo li i kako ćemo?To mi kazuj, ako što znaš. — Što ja znam, to je: oštra sekira pa Milošendu za vrat ušnikom.Kad on sekirom ubija druge, pravo je da od sekire i sam pogine — reče domaćin kivno. — More prođi se toga belaja i ne govori to, Miloševa pogibija neće spasti ovu dvojicu od pogibije, a sad prvo to treba gledati. — Vala, da mi je videti da poleti njegova glava, pa tešto, makar i oni glavom platili. — Nemoj tako molim te.To je govor tek onako od bede.Mi prvo moramo gledati da ovu dvojicu spasemo i daj o tome da se posavetujemo.Kako bi bilo, da molimo neke i neke viđenije bazrđane (trgovce), da uzmemo i Turke i Grke i Jermene pa da idu svi u grad da mole za njih vezira. Domaćim je nevernički vrtio glavom. — Ništa od toga ne može biti! — reče on mračno — Vezir će ti odgovoriti, kao ono što je odgovorio kad smo ga lane molili za Molera.Izgovorio se na narod i Miloša.Tako će biti i sad.U istini pak, Miloš njemu plaća za svako tako pogubljenje.Za samoga Molera platio mu je 6 kesa da ga pogubi.To sam čuo od jednoga poverenika vezirova, koji je i Milošev veliki prijatelj. Ovde za ovu dvojicu daće još i više.Kad bi bilo otkuda pustih para, pa da mi ponudimo više, no što daje Miloš — to bi možda jedino pomoglo. — Nije valjda dotle doterao, po Bogu!Do sad su knezovi davali otkup vezirima, da spasu glave zarobljenih Srba, a ne da ih za tu platu Turčin poseče. — Nije!Tebi se sve čini neverica.Ti računaš kako su radili drugi i kako bi trebalo da se radi.Ali ovo je Miloš, ej Miloš — viknu domaćin srdito. — Ako je Miloš nije valjda Turčin!Pa do juče je i on strepio!... Domaćin ga preseče. — Šta nije Turčin!Tri puta je gori od najopasnija Turčina!Slađe mu se napiti srpske krvi no da ga medom nahraniš.Nego tu nema druge pomoći; njemu valja vratiti onakom istom merom kakvom on pozajmljuje.Njemu su jevtine tuđe glave.Ni njegova ne sme biti ni nama skupa. — Ti opet zabrazdio!I njima je tu jedini spas.Milošendi treba poslati krvav fišek i pismo krvlju napisano, gde će mu se reći: „Znamo da si ti predao veziru da poseče ova dva čoveka.Ti jedini možeš ih i spasti.Ne htedneš li to, ovaj ti je fišek naše pozdravlje.Kunemo ti se živim Bogom, i mučeničkim grobovima njinim, i krvlju ovom kojom ti ovo pišemo, i očnjim vidom našim, i da Bog da slepi i nemi svetom hodili, ako te ne smaknemo pre, no što na njinim grobovima trava nikne.Sav Stambol da te čuva, učuvati te ne može, niti ćeš se ti nanositi glave, ako po nesreći njine odlete.To ti javljamo i to ti se zaklinjemo nas petoro prijatelja i drugova kneza Sime i kapetana Dragića.Javljamo ti ovo da ne rekneš da je bilo sile, da smo te napali krišom, i da ti nismo javili za vremena dok se stvar još mogla popraviti.“ — Zar ti misliš da bi to pomoglo? — To je još jedino što može pomoći.Znam ja te kukavice što su tako brze na kidanje tuđih glava.Oni su svirepi sa golema kukavičluka svoga.Ubijaju, jer se boje za svoju glavu. — Ne bih rekao da je Miloš strašljiv.Bio je u tolikim bojevima. — Slušaj ti što ja tebi kažem.Ako išta može spasti ovu dvojicu, to je strah Milošev. — Ali ako sve to ne pomogne? — Onda ćemo ubiti Miloša!Mi s njime i tako moramo jednom svršiti, ili će nam on svima doći glave.Ja i za gospodara Đorđa od njega strepim.Ja se sve bojim, da će on Karađorđu glavu pojesti. — More, ne brinem se ja za gospodara Đorđa.Istina, knez Miloš je danas sila, ali opet je on mali da može Karađorđu i na senku stati, a kamo li što drugo.A posle, gospodar Đorđe je daleko.No ded ti, šta ćemo mi s ova dva roba ovde, kojima glave vise o koncu i kojima još sutra može za navek smrknuti. — Nije valjda baš tako prizorilo. — Bogme jeste, te još kako prizorilo.Već to, što su zarobljenici sprovedeni pravo veziru, sluti na zlo.Da je Miloš mislio razvlačiti stvar, on bi ove ljude poslao preko narodne kancelarije, kao što je bio red, a ne bi nas obilazio.Ovako se bojim, poješće i ovu dvojicu pomrčina isto onako, kao ono pre 5—6 dana Cukića.A posle, mrtvoj glavi leka nema! — Pa gde su upravo zarobljenici? — Gde su baš sad u ovaj mah ne znam, ali prvo su bili zatvoreni u kazamet više barutane, baš na savijutku gde se iz gornjega grada silazi u donji, pored lekovite vodice.To je grozan kazamet, možda najstrašniji u celom gradu.Turci ga zovu ćor-kula, valjda s toga, što je izrezan u samom kamenu i nema nigde otvora za svetlost. — Znadu li drugi knezovi da su ova dvojica dognati? — Znadu, ali ovde ti ih sad i nema mnogo, svega nas trojica.Da smo svi bar, pa onako zajednički da izađemo pred vezira i da ga zamolimo. — A zar bi ste smeli od Miloša? — upita domaćin podrugljivo. — Pa slobodno je valjda bar moliti. — Boga mi, vas bi Milošenda za to žive oderao kao jarčeve.„Slobodno je bar moliti“, ali za koga Miloš rekne da je kriv ne smeš ni moliti.I okrećite vi stvar kako hoćete, drugoga vam spasa nema no da se uradi onako kako ja velim.Prvo, da se Milošu ozbiljno zapreti, a posle ovde se može činiti još štogod i pored toga. Tako je navaljivao domaćin, no gost nikako nije pristajao da se počinje pretnjom.Pretnju posle valja i izvršiti, to bi značilo ubiti Miloša — a ko bi tu odgovornost smeo uzeti na se i pred Bogom i pred narodom!... — Nije tu u pitanju jedna srpska glava manje ili više, već Miloš se sada javlja kao predstavnik i nosilac jedne misli narodne, ubijajući njega, ne bi li bila ubijena i ta misao narodna... Domaćin planu, preseče gosta i ne dade mu da dovrši. — Teško ovome narodu, ako je još i Miloš nosilac njegovih misli i nadežda.Miloš je udvorica turska i sutra će prodati i zemlju i narod i što god hoćeš za jedan rep turski. — U tome se ne možemo nikad složiti.Miloš je na muci; mora se dovijati, mora po nevolji ugađati Turcima, ali on njih ne voli. — Ne velim ni ja da ih voli.On ne može nikoga voleti.Njegovo je srce tako pakosno, sebično, grabljivo!On voli samo sebe, a poginuo je za gospodstvom i vlašću.Prodaće sto srpskih prava samo da se gospodstva dočepa...Kamo ti Petra Molera, kamo ti vladike Melentija Nikšića, kamo toliko drugih uglednih ljudi?!Sve ih je on pobio!Knez je, ali njegov put kojim se popeo do te visine zasut je ljudskim kostima.Takim je putem on pošao, takim će i dalje ići; njegova slava i veličina dići će se na grobovima sviju boljih i otresitijih Srba, ako se ne nađe pametnijih ljudi da tome zlu što skorije stanu nogom za vrat. Dok se ovakav razgovor vodio između ova dva političara, u drugoj srpskoj kući, u jednoj naherenoj straćari, što se gotovo gubi u gomili ostalih kućeraka siromašnog kraja u Savamali, dešavao se drugi i drukčiji prizor.Kraj ognjišta, na kome je buktala lepa vatra, sedela je na skromnoj postelji, zavaljena na visoko uzglavlje od jastuka, stara kukuljava starica oko koje, s desna i s leva, bejahu prisele dve mlađe žene. — Kako ti je sad, nano? — upita mlađa žena s desna. Starica ništa ne odgovori; njene male, upale, sure oči ukočeno su gledale u žeravicu. — Podaj joj neka srkne još malo te vruće rakije, vidiš kako je to povrati — reče žena s leva. Pružiše joj i starica proguta gutljaj dva.To je doista malo oživi.Sa mrtvački bledih, smežuranih obraza njenih nestade one samrtničke ukočenosti i lice dobi strog ali živ i simpatičan izraz. Kako je mnogo govorilo ovo suvo, spečeno lice; kako je dugačka i strašna bila ona priča prepaćena života, što je na njemu bejahu ispisale one bezbrojne sitne i krupne bore!... Ovu staricu znao je skoro ceo Beograd.Više je od trideset godina samo, kako je svi znaju pod imenom baba Jane.A koliko je tek godina prošlo dok je dobila tu počasnu titulu baba Jana, ona je mnogo i mnogo pamtila. Sama baba Jana, često je uzvikivala: — „Dugo, dugo, oh kako ja dugo živim!.Ova jadna duša — valjda za kakve teške grehe moje — spekla se u telu pa nikako od njega da se odvoji!“. I doista baba Jana odavno živi i mnogo, mnogo pamti!Ona je kao kroz san pamtila, kad je vezir Ćuprilović oteo od Nemaca Beograd, i pričala je strahobe kakve su pretrpeli Beograđani, kad su Ćuprilićevi topovi zapalili austriske barutne magacine i čitave krajeve varoši porušili i popalili. O austrijskoj dvadesetogodišnjoj okupaciji Srbije pričala je, kao da je juče bila.Kad je udaren temelj znamenitoj građevini Pirinčani, ona je bila već po drugi put udovica...Da, dugo i odavno živi baba Jana.Strašno je reći: ova nejaka starica nosila je na svojim pogrbljenim plećima ogroman teret od preko sto trideset godina!Rođena pri kraju 17. veka, ona je evo već u veliko bila zakoračila u vek devetnajesti.Ona je imala retku sudbinu da vidi tri razna veka.Da živi u 17, 18. i 19. stoleću, da nadživi najmračnije doba srpskoga robovanja i da vidi kako počinje rudeti dan srpskog vaskrsa.Rođena pod vladom Sulejmana II, ona je nadživela vladavinu deset raznih sultana turskih.Ahmed II, Mustava II, Ahmed III, Mahmud I, Osman III, Mustafa III, Abdul-Hamid I, Selim III, Mustafa IV, bili su sultani čije je stupanje na presto i silazak s prestola ona preživela i evo je doživela vladavinu Mahmuda II, o kome se tada nije još ni slutilo, da će jednog dana to biti strašni uništilac janičara. Odavno, odavno živi baba Jana!Mnogo su i mnogo videle one njene male, sure oči, što sad onako uporno gledaju u jasnu žeravicu na ognjištu. — Je l’ti lakše, nano? — ponovi žena s desna, brišući starici znoj s čela, i uklanjajući jedan pramičak sede, proređene kose, što se samovoljno bejaše odvojio i pao starici po nabranom, izbrazdanom čelo. Starica malo poćuta; posle pogleda desno, pogleda levo, zaustavi pogled na jednoj pa na drugoj ženi, što su kraj njene postelje klečale; nekakav blag, srdačan izraz razli se po njenom smežuranom licu i ona prošaputa. — Dobro mi je ćero, dobro mi je dijete, ostavite me samo ovako malo da odahnem. I dve žene pritajaše se, kao da se boje, da i svojim disanjem ne uznemire ovu slabačku staru dušu. Starica se brzo povraćala.Sad je već mogla sama dići ruke, izvući ih i metnuti odozgo po pokrivaču. Ovo ohrabri žene i ona s desna prozbori šapućući: — Za Boga miloga, nano, što ti je to tako bilo na jedanput?Kažu nam, da si na sred ulice pala kao sveća. Baba Jana, bila je poznata u celom Beogradu, znali su je i u okolini na daleko kao vidaricu, koja od mnogih bolesti bolje leči no ikakav doktor.S toga starica nikad nije imala stanka ni mira — vukli su je na sve strane. Tako je bilo i danas.Pozvana na razne strane bolesnicima, ona se jutros krenula od kuće rano i oko raznih bolesnika bavila se sve do pred noć.Toga dana u celom Beogradu, po svima domovima srpskim, a i po mnogim turskim, govorilo se po najviše o skorošnjoj uzrujanosti u narodu, o Miloševim naporima da tu uzrujanost stiša, i o merama, koje je on preduzeo protiv kolovođa. U jednom domu, gde je živela jedna daljna rođaka kneza Sime, potanko su pričali o Cukićevoj glavi, koja se već evo nekoliko dana suši na kocu turskome u tvrđavi.Tom prilikom govoreno je i o dvojici zarobljenika, koje je knez Miloš poslao veziru i koji će ovo dana biti posečeni.Ljudi su mahom žalili što je dotle došlo i osuđivali su kneza Miloša, što tako lako uzima na dušu prve ljude u narodu. Baba Jana pažljivo je slušala sve ove razgovore i cenila ih na svoj način.Slušajući kako danas svoj svome radi o glavi, i kako knez Miloš sam hvata i šalje veziru svoju rođenu braću Srbe, da ih Turčin na mukama umori, baba Jana je osećala s toga teški teret na duši, tvrdo uverena, da se Miloš teško ogrešio o svoju rođenu braću i da Bog taj golemi greh neće i ne može ostaviti bez teške kazne. Zaneta tim mislima, starica se pred noć vratila domu svome, kad joj se na jedared teško smuči.Snaga je izdade i ona bi tu pala na zemlju, da se u blizini ne nađoše dobri ljudi, koji je prihvatiše i donesoše kući skoro polu mrtvu. Kod kuće je baba Jana dugo ležala onesvešćena. Dok je bila u zanosu, nepristupna za spoljne utiske, duša ove starice kao da se vinula u daleku budućnost i nazrela u njoj nešto mračno i krvavo, jer su blede usne babine šaputale čudne i strašne reči.Ona je žmurila, ali njene zatvorene oči kao da su prozirale u daleke događaje, koje ni najbudniji vid ne može da nazre.Ona u tim trenutcima kao da je bila obdarena nekom proročkom snagom.U nesvezanim rečima, no čiji se smisao ipak mogao razabrati, ona je kazivala događaje, koji su se zbili tek nakon 50 punih godina. Dok je baba Jana tako u zanosu, sa zatvorenim očima, čitala u knjizi daleke budućnosti, one dve žene kraj nje, — njene kćeri — prestravljene su slušale ova čudna proricanja babina. Kad se docnije pribrala i povratila, kad se osvestila toliko, da je opet mogla i budna govoriti, starica je uzbuđeno šaputala vrteći glavom setno: — Deco, deco, čudna li ćete vremena vi doživeti!Ja sam preturila preko glave vremena mračna i užasna za Srbe; ja sam gledala redove na kolje nabijenih mučenika srpskih, i videla sam najteža mučenja, na koje se može udariti živ čovek.Ali ja sam gledala, kako to čini sa Srbima tuđa vera, dušmanin, Turčin.Vi ćete doživeti nešto žalosnije i mučnije — gledaćete, kako Srbin Srbina mučki ubija, kako jedan drugome jezike čupaju i ruke do lakata odsecaju. Ova godina nosi u svojim nedrima jedan strašan zločin.Neće proći ni nekoliko meseci, a desiće se najstrašnije oceubistvo pod suncem — rođena deca skočiće i odrubiće glavu ostarelom roditelju svome...Nebo će proplakati, i samome Bogu biće teško i žao sa ovoga strahovita zločina... Pedeset godina proći će a njina teška stopala još neće moći da razgazi i utre trag ovome zločinu.Kroz pedeset punih godina padaće plaha dažda, sijaće toplo sunce, poduhivaće tih povetarac, tutnjaće strahovite bure, nizaće se redom godišnja doba, padaće studeni snezi, izumiraće cela priroda, a debela ledena kora pokrivaće zemlju; posle će opet dolaziti blagosloveno proleće da otopi snegove, da raskravi ledenu koru, da vrelim ljubavnim dahom zagreje zemlju i izmami iz nje hiljadama plodnih kličica, da zelenim mirisnim uresima ponovo okiti brežuljke i doline, da opet domami odbegle tice pevačice, ala ni te dažde, ni ti snezi, ni te bure, ni sve te i velike i mnogostruke promene, koje za sobom nosi čitava polovina jednoga stoleća, još neće biti kadre da utru trag strašnome zločinu, da speru krv ubijena roditelja i da skinu kletvu s grešne dece, koja su prestupničku ruku digla na oca svoga!... Izrodiće se nova pokoljenja, nastaće novi adeti, nestaće mnogo štošta od današnjice, a nastaće mnoge novine, koje mi danas i ne slutimo; deca će postati muževi; mladež će ostariti, sinovi će postati ocevi i ocevi će sići u mračne grobnice svoje, a doći će nov svet, čije ruke neće biti krvave, i na čijoj se odeći neće poznavati poprskana krv ubijena praoca. I taj novi svet počeće da živi novim životom i radovaće se mladosti svojoj i zdravlju svojem, i pevaće bezbrižnu pesmu nevinosti, i imaće mirnu savest govoreći: „Ja nigda nisam umočio prste svoje u nevinu krv bratsku i roditeljsku!“ Ali, usred te radosti, usred najlepših nada, na jednom će iz mraka iznići zločini i s krunisane glave spašće sjajna kruna i razbojnički noževi iskomadaće mlado telo plemenita Srbina i velika vladaoca, a zao duh srpski iz tame će se podrugljivo i zlurado kikotati, a s visine čuće se zvuci: „To je osveta za grešno oceubistvo!“ Tada će mrak obuzeti Srbiju, u po dana smrknuće se kao u sred gluhe noći, a u grobovima potrešće se i prevrnuti kosti grešnih sinova, opterećenih oceubistvom, jer će znati da sinovi njini ispaštaju sa njinoga teška greha. Baba je zastajkivala na mahova i tada bi poduže nemo ćutala.Ona je upirala pogled nekud u daljnu daljinu u kojoj kao da nešto vidi i otkuda kao da nešto čuje.Pa bi onda na jedared njene obamrle usne opet počele mrdati, a njen slabački glas opet bi se čuo. Izvikali su ga da je prvi, ne da im on seče glave, no da ih zakloni i odgovori pred silnim i obesnim Turcima.Zlo radi Miloš i ne valja što radi.Pravdaju ga, da je vezir tražio te glave.Jadno je to opravdanje!Turski vezir vazda će tražiti glave prvih sinova srpskih, ali Miloš zato i jeste knjaz da mu ih neda.Vezir danas traži od Miloša tuđe glave, a sutra će od drugoga tražiti glavu Miloševu.Hoće li to biti dobro, ako se kogod nađe da ovako isto ponudi i dade glavu Miloševu, kako on danas daje tuđe, pa se izgovori da to vezir traži, kao što se danas Miloš izgovara... Posle ovakih reči baba bi zatresla glavom strogo i srdito, a posle bi opet nastavila. Vele, kriv je bio Cukić, kriv je knez Sima i Dragić.Neka su baš i krivi!Pa krivom se i daje milost; praštanjem krivcu i tvori se delo milosrđa.Pravom i zdravom niti treba milosti, ni praštanja, ni milosrđa — sve te vrline jedino i postoje za one koji pogreše i skrive.Milosrđe je kod običnih ljudi, lep nakit duševni, a kod onih što su u sili i vlasti milosrđe je dužnost i obaveza koja ističe iz visoka položaja njina.Ako u Miloša neće biti više milosti i praštanja, no kod običnih ljudi, onda što su ga učinili da je veći od sviju, i dali mu vlast da svima sudi i zapoveda!Ako će Miloš vršiti sve što beogradski vezir zaište, onda u čemu je on bolji od obična poslušnika vezirova, i da li je onda vredilo zapinjati toliko, da taj poslušnik bude Srbin Kodža Miloš a ne Turčin stari Suljaga, koji je i pre bio doglavnik vezirov i vršio taj posao!Neka ga pravdaju kako hoće — on je u mojim očima kriv. Na jedared babino lice silno se natušti i pomrači, kao da se nekakav težak oblak duševni savi po onim izbrazdanim borama njegovim, — Ja ne umem sve po redu da kažem, ali ja ovde osećam i evo ovde mi govori da Miloš ne radi dobro. Baba se kucnu prstima po svojim suhim, koštunjavim, praznim grudima koje čudno odjeknuše. — Skup je čovek!On se ne izvodi iz ljuske kao pile, no ga valja na srcu nositi, dok ugleda bela sveta.A koliko tek muka i nege posle treba dok se od nejaka crvića podigne zreo čovek.Niko ne zna pravu cenu čoveku kao majka!Jes, nesretna mati, ona koja ga na srcu nosi; koja ga devet meseci hrani krvlju svojom, koja posle toči iz grudi svojih najplemenitiji sok pod suncem, svešteni napitak čovečanstva — mleko majčino, da njime zahrani porod svoj, da trošenjem svoga rođenoga tela, da zgorevanjem svoje rođene snage osnaži njega i ojača njegov slabački porast — jes, majka, jadna majka, ona jedina zna kako je skupocen život čovečiji, koji posle lakoumni vlastoljupci na trgu života tako u bescenje prodaju.Miloš majke cvelja, i teško onome koga matere prokunu... Starica se zagrcnu.Dugo je ćutala i žmurila...Posle dodade ne otvarajući oči: — I ovo je tek početak!Kad se bratskim glavama počinje, da čime li će se onda svršiti! Babi seda glava žalosno klonu.U sirotinjskoj odaji nasta blaga tišina, koju nije prekidao ni najmanji glasak. Svet se u svačemu usavršava, pa i u tome kako će lakše ubijati ljude. Da ne govorimo o ratu, gde je ubijanje na gomilu doteralo do pravoga savršenstva — samo ubijanje krivaca, danas je kud i kamo odmaklo od onoga kako se taj društveni posao vršio u staro doba. Dok su stari narodi razapinjali na krst, spaljivali, bacali žive ljude da ih divlji zverovi rastrgnu, u opšte, tražili načina da učine ubistvo težim, a kaznu strašnijom, dotle moderni narodi hoće da su blagi i s onim, koga ubijaju, koga uklanjaju iz društva kao štetna i opasna zvera.Em te ubijaju, em se trude da ti ne učine ništa neprijatno.Ubijanje po svima pravilima etikecije. — Tako su slavni plodovi prosvećenosti. Francuzi, koračajući na čelu civilizacije, odmakli su i u tome.Oni su izumeli mašinu prozvanu giljotina, koja jednim udarcem odseca glavu, kao da je glavica kupusa.Sam njen tvorac, hvaleći svoj pronalazak pred doličnim skupom revolucionarnih patriota rekao je: „Gospodo, ova moja sprava za sečenje glava divotan je pronalazak; to je prava blagodet za čovečanstvo.Pre svega ona radi veoma brzo, i za jedan sahat može odrubiti preko 100 glava; a drugo, ona vam tako brzo odseče glavu, da to upravo i ne osetite.“ Amerikanci hitaju sad da preteku i Francuze.Kao čuveni električari, oni kušaju da primene elektricitet i na ubijanje osuđenika.U golemoj želji da krivac što manje strada pri izvršenju kazne, došli su čak na misao da osuđenika ubijaju pri spavanju.Prava amerikanska nježnost! No u početku ovoga veka, za te nježnosti ništa se nije znalo, osobito amo na ovim našim stranama, u našem lepom Beogradu. Današnja srpska kraljev. prestonica imala je tada (u početku 1817 god.) dva gospodara — staroga gospodara Turčina, čije je gospodstvo izumiralo, i mladoga — Srbina, čija je snaga i gospodarstvo tek počelo jačati i snažiti se. Kao deca prirode, Turci su uzimali stvar prosto.Kad nekoga hoću da kaznim, onda ta kazna treba da bude teška i osetna.S toga, što god je veća krivica — kazna treba da bude sve teža.A kad se neko kazni čak smrću — onda ta kazna treba da bude pravo mučenje.Kao što vidite — i svirepost ima svoju logiku. Došav do uverenja da smrtna kazna treba da bude mučenje, Turci se nisu mnogo mučili kako će postići to mučenje, a nisu hteli izmišljati ni naročite sprave za to, kao što je činila bogobojažljiva inkvizicija prosvećene Evrope. Neprosvećeni sinovi aziskih pustara, u prostoti svojoj, mislili su da će pravdi dosta dobro poslužiti i tako proste sprave, kao što su kolac i čengeli, i da će i to biti dosta dobro mučenje, kad živa čoveka udare na kolac, ili ga obese čengelima za rebra, pa ga tako ostave dok ne izdane. Ali i Turci su pravili neku razliku pri izvršivanju smrtne kazne.Velike zlikovce obično su vešali.Spram paša i vezira, bili su tako učtivi i pažljivi, da su im obično sami slali u pismu iz Carigrada svilen gajtan, što je značilo: „Svetli pašo!Mi znamo sve tvoje vrline i visoko cenimo tvoje odlične sposobnosti.Prema tome, tvrdo uvereni da ćeš milom otečestvu najviše koristiti, ako se sam što pre obesiš, šaljemo ti ovde svojeručno potrebni konopac, i toplo ti preporučujemo pohitaj živo te taj hitni rodoljubivi posao što pre svrši.Gotov gajtan šaljemo ti da se ne bi sam izlagao trošku, a gajtan je svilen da te ne bi žuljio.“ Paše su obično dobro razumevali ovu poruku iz Carigrada, i nisu čekali da im se dvared ponavlja.Ko je bio tugaljiv oko vrata, obično je gledao da što pre kud god strugne. Ko to nije umeo, naravno, svršavao je sam s gajtanom, a posle je „uz opšte saučešće“, sahranjivan s počastima i o državnom trošku. Tako su prolazili pravoverne paše i veziri.Sasvim drukčije je postupano s neverničkim buntovnicima.Njima su obično odsecali glave, pa ih slali u Carigrad, gde su pred carskim Sarajem isticane na ugled fanatičke carigradske svetine. Ta je sudbina čekala sad i tri bujne glave trojice uglednih prvaka srpskih — Cukićevu, koja je pala od srpske ruke, još pre 7—8 dana i knez Siminu i Dragićevu, koje će turski dželat sutra smaći. Tri je dana kako ova dva sužnja kaplju u kazametu beogradskom i izgledaju svoju sudbu iz ruku vezirovih.Njini prijatelji u Beogradu činili su sve da ih spasu, ali su svi pokušaji ostali bez uspeha.Marašlija je bio neumitan.Na sve molbe on je uporno odgovarao: — Ne sečem im glave ja, no Miloš.On mi poručuje: „ako hoćeš da održiš mir i red u zemlji, pogubi ovu dvojicu.Oprostiš li im, ja skidam odgovornost sa sebe i već ni zašto ne mogu odgovarati, jer će nemirni ljudi poznati da je moja ruka kratka, i niko me neće više vermati, a ti ćeš tada morati sam izaći u narod da mu daješ odgovora i dževapa“.Šta mogu ja tu sad pomoći.Ja s tim ljudima nemam ništa, i meni oni nisu smetali.Ali eto, Miloš ih ne trpi. I tako sudba dvojice zarobljenika bila je rešena.Niko im više nije mogao pomoći, njine glave sutra će pasti pod udarcima sablje dželatske. Današnja prestonica kraljevine Srbije 1817. god. još je bila prava turska varoš, ni jedne ulice, ni jedne javne građevine, ni jednog doma, ničega što bi potsećalo na suvremene evropske gradove.Ono malo lepših, zidanih zgrada, u dunavskom kraju, što je ostalo od okupacije austrijske, stoji opalo, porušeno, zaraslo u đubre i korov, a uz njih i povrh njih Turci i Jevreji, prilepili kao lastavice gnezdo, svoje žalosne, trošne drvene kućerke!...Nigde širine i živa bujna javna života — svuda sniski kućerci, tesne krive ulice, visoki baštenski zidovi, iza kojih jedva ovde onde, proviruju zeleni osmanluci, brsnati bademi, i u opšte blagorodno voće, jedini ukras turskoga Beograda. Dakle naš ponosni Beograd, bio je tada običan istočnjački turski grad, sa svima karakternim crtama turskih gradova, kakvi su i danas mnogi u evropskoj Turskoj. Srpski živalj bio je tada u Beogradu još nejak i tek je bojažljivo počinjao dizati glavu.Sve što je bilo slobodnoumnija i odvažnija duha sklanjalo se podalje od Beograda, gde su živeli svi veći dostojnici turski u Srbiji i gde je tursko gospostvo još bilo u punoj vlasti.Od narodnih ljudi, u Beogradu su se tada bavili samo oni, koji su tu bili po kakvom poslu narodnom, kao knezovi narodne kancelarije i drugi neki.Inače, kao stalni građani tu su mogli opstati samo ljudi mekši, mirniji i pogodniji, da se prilagode potrebama krute turske vladavine. Gradsko polje, gde se sada podiže krasan park kalemegdanski, tada je bilo pusta, razrivena poljana, puna kamenja, cigalja i drugih otpadaka zaostalih od opravke tvrđave.S rana proleća tu je bujao gust korov, koji se na velikim letnjim pripekama spari i sasuši, te celo polje izgleda kao opaljeno.Po tome polju igrala su se turska deca, valjala se gomila lenih turskih pasa, a ovde onde švrljale su tuda vezirove grbate kamile, čupkajući mršavu travicu. Ali od vremena na vreme ovo pusto polje najedared oživi, napuni se sveta i burne huke i vreve, te po čitav dan izgleda kao kakav ogroman lonac, u kome kipi, vri i presipa se, dok sutra dan opet sve ne umukne i opet ne ovlada mrtvilo. Ali ti dani bujne vreve i života bili su za beogradske Srbe ujedno i dani straha i tuge, jer oni su nastupali samo onda kad je valjalo kakvoga Srbina kazniti i odseći mu glavu, što se obično vršilo na Kalimegdanu. Takav burni i tužni dan osvanuo je 9 marta 1817. god.Još od ranoga jutra gomile sveta vrvile su tesnim ulicama s Dorćola i Zereka, sa Save i od Sindžir-džamije i okupljao se na poljanici gde je sad Realka i gostionica „Srpski Kralj“. Tu na samom uglu današnjega parka kalemegdanskog bio je raščišćen i poravnjen krug, spremljen za gubilište, gde će se toga dana izvršiti pogubljenje kneza Sime i njegovoga druga Dragića. 9. Mart 1817. godine osvanuo je turoban i namršten.Od vremena na vreme poduhivao je hladan severac, a sneg se nekoliko puta navrtao, ali je na skoro opet prestajao.Najzad, pred podne, vetar se sasvim utiša, a posle podne oko dva časa, slabunjavo zimsko sunce probi se kroz oblake i obasja mokru hladnu zemlju. Jedna zraka njegova prokrade se kroz debele železne prečage, što gusto ukrštaju maleno prozorče na kazametu ispod Sahat-kule, i pade na gomilu vlažne slame, na kojoj su u kazametu sedela dva bleda, iznurena čoveka.Jedan od njih čisto se trže od onoga nenadnoga zraka i skoči na noge.Lanci na njemu zazvoniše tako zvučno da odjeknu cela tamnica.Drugi bled čovek, što još seđaše na slami, zatvori na to uši i reče čisto očajno: — Polako, po Bogu pobratime, baš mi ta lupa lanaca kroz mozak dere. — Neće vala dugo, pobratime — odgovori čovek što beše ustao. Nasta poduže ćutanje. Ova dva čoveka bili su knez Sima i Dragić. Stojeći, Dragić se bejaše zagledao u onaj svetli zračak, što je tako čudno treptao u mračnoj tamnici, a misli su mu lutale bog zna kuda po dalekoj prošlosti. Na jedared onaj zračak poblede, malaksa, zadrhta i ugasi se. — Zbogom moje milo, moje drago, jarko sunašce, mi se nikad više nećemo videti.Ovaj tvoj slabački zračak izgleda kao da je navlaš došao da nas potraži u ovoj grobnici našoj, da nas vidi i da nam rekne poslednje zbogom.Kad tvoji topli zraci opet siđu na zemlju, oni će naći mesto nas samo dve gomile sveže mokre zemlje, a naša hladna mrtva tela nikada se više neće na njima ogrejati.Hej živote, živote. Dok je Dragić ovako glasno jadikovao, knez Sima bejaše stiskao glavu među šake i tako poklopljen ćutao je nemo i nepomično. Baš u taj mah spolja se probi do u tamnicu neki buran nejasan žagor. Skrušen, knez Sima ništa ne ču, ali Dragić razgovetno poznade, da je to odjek od burne, šumne gomile, koja se talasa tu negde u blizini tvrđave. „Svetina, gomila, gungula — to se jamačno nas radi skuplja; samrtni čas primakao se; još malo i sve će biti svršeno“ — sevnu Dragiću kroz glavu. U taj mah knez Sima diže glavu i upita promuklim glasom: — Jutros si nešto poduže govorio s tamničarem.Šta ti reče?Ima li što? — Ne reče mi ništa odsečno, ali po njegovom govoru ja bih sve rekao da će s nama još danas biti svršeno. Poslednje reči još ne bejahu sišle s usana Dragićevih, a iz daljine začuše se teški stražarski koraci i zveka tamničkih ključeva.Oba sužnika stadoše osluškivati.Koraci su se primicali.Sad zastadoše.Zahrđala brava škripnu, tamnička vrata širom se otvoriše. — Tu su! — reče Dragić i upre pogled na svoga druga. Knez Sima ustade. — Rajo, ako hoćete, možete se pomoliti Bogu po svome zakonu.To je milost vezirova i to vam je dopušteno.Svršite to, ako hoćete, pa ćemo poći. Došao je bio trenutak smrti, i sužnici ga nisu hteli razvlačiti.Osvrtoše se po tamnici.Nisu imali šta uzeti ni ostaviti.Prekrstiše se i pođoše. Tu pod svodom Sahat-kule zaustaviše ih da im skinu okove.Posle ih uvezaše debelim konopcima i poteraše. Knez Sima napred, a Dragić za njim.Oni su išli ćutećki, mirno i dostojanstveno.Pratila ih je četa janičara i 5—6 činovnika vezirovih, kojima beše povereno da izvrše ovo pogublenje.Sam vezir nije hteo izlaziti ni prisustvovati ovoj seči.Znao je da u ovome nema slave ni za koga, pa se nije hteo ni isticati da u tome traži kakve zasluge za se.U ostalom, Marašlija je bio čovek takve prirode, koji malo mari za krvave svečanosti i pirovanja, začinjena ljudskom krvlju.On je voleo miran, mekušan, raskošan život, haremska posela i duge noćne terevenke, začinjene običnim evropskim ugodnostima, na koje se ovaj Turčin bio svikao još iz mladosti svoje. Osuđenici su koračali polako, ali čvrstim pouzdanim korakom.Ovda onda pogledali su oko sebe, ali njini pogledi su sretali samo tuđa, nepoznata lica, ravnodušna i bez i jednoga znaka saučešća. Pri izlasku iz tvrđave, sprovod zastade.Valjalo je ukloniti ogromnu gomilu svetine, što se beše nakupila pred gradskom kapijom. Kad osuđenici izađoše iz tvrđave napolje, svetina nagrnu sa sviju strana da ih vidi i vazduh se napuni vike i žagora.Nekoliko glasova dočekaše osuđenike uzvicima „Čok jaša!“ (živeli). Da li su to bili uzvici podsmeha ili izjava osećaja da bi osuđenike valjalo poštediti i ostaviti ih da žive! Dragić diže glavu i razgledao je, neće li opaziti ko to tako uzvikuje, ali u burnoj vrevi, u ogromnoj gomili, koja sabijena, izgledaše kao kakvo čudo od hiljadu i više glava, ništa se razgovetno nije moglo razabrati. Od gradske kapije pa do gubilišta, sprovod se kretao polagano, stopu po stopu.I ako su dva reda janičara opasivala osuđenike, svetina se opet zato utiskivala sa sviju strana i sprovod se jedva silom probijao napred.Dvajestak spahija na dobrim konjima i pod bogatim sjajnim oružjem, jahalo je napred da prosecaju put, kroz sabijene redove radoznale svetine.Njini plahi konji na mahove su se srdili i tako podigravali da su im varnice sipale iz kopita.Ali i to je malo pomoglo.Svetina se za trenutak razgrne i ukloni, ali odmah zatim, kao ono burni talasi, opet nabuja sa sviju strana i opet se sklopi oko jahača presecajući im put. Tako se sprovod lagano kretao, ali put im nije bio dalek.Sto do dvesta koraka i već su bili pred gubilištem. Najedared turska banda, sa svojim tankim instrumentima, grmnu sultanov marš, a iz hiljade grla odjeknu: — „Čokjaša padiša“! (živeo padiša)!Sprovod zastade.Već su bili stigli na tužno mesto krvava gubilišta. Janjičari brzo razguraše gomilu i otvoriše put osuđenicima.Svi pogledi bili su upravljeni na jednu poljanicu, koja je bila određena za gubilište i na koju je već stajao turski dželat sa svoja dva pomoćnika. To je bila ogromna ljuda s grdnom prosedom bradom, koja mu je stizala skoro do pojasa. Krupan u licu, s velikim zakrvavljenim očima, s ogromnim crvenim turbanom na glavi, a odeven u bogato izvezeno ruho od tanke, kao krv crvene čohe.Ovaj čovek je izgledao strašan.Uzdignute glave, naslonjen na svoju ogromnu golu sablju dželatsku, on je ponosno gledao oko sebe, kao da bi hteo reći: — Pogledajte me, ja sam onaj što odsecam glave i kaznim u ime sultanovo. Malo dalje od njega, u polukrugu stojali su vezirovi velikodostojnici, određeni da prisustvuju ovome pogubljenju.Svi su oni bili u svečanom ruhu, s ravnodušnim izrazom na licu, kao da prisustvuju kakvoj dosadnoj pozorišnoj predstavi koja ih tako malo zanima. Na gubilištu je vladala mrtva tišina, samo su tanki zvuci skladne turske muzike burno odjekivali, budeći u srcima davnašnje uspomene: iz maglovite, izbledele prošlosti. Najedared u gomili nasta metež i kolebanje; četiri janjičara pojaviše se na gubilištu, vodeći pod ruku kneza Simu i Dragića. Mrtva tišina opet zavlada na gubilištu, a u daljini čulo se samo nejasno komešanje i šuštanje gomile, nalik na šum koji dolazi od kakva daleka vodopada. Cela kalemegdanska poljana bila je pritisnuta šarenom sabijenom gomilom, gde je bilo ljudi svakojakih vera, sviju doba i uzrasta, svakoga stanja i položaja i obojega pola.I sve se to sada tiskalo i guralo da se primakne što bliže, da se popenje što više i da vidi što bolje.Sve okolne kuće bile su pune, načičkane sveta, po prozorima, po kapijama, po krovovima i dimnjacima, po visokim drvljanicima i drvetima — i sve se to otimalo da vidi kako će turska sablja odseći dve srpske glave.Tu je bilo staraca od stotinu leta i dece, koja tek počinju saznavati za ovaj svet, bogataša, koji ne znaju broja svome blagu i sirotana, koji po tri dana zalogaja ne okušaju; ljudi meka srca, koji neće mrava zgaziti i zlikovci, koji bi zaklali čoveka kao pile; mudraca, koji prirodnom pameću shvataju najsuptilnije stvari, i tupana, koji neznaju ništa dalje od nosa. Pa ipak svi ovi ljudi, tako raznoliki po svemu, s jednakim interesom i primamom žude da vide, kako će oštro gvožđe zaseći u meko meso, prerubiti kost i rskavicu; iseći žile i rastaviti glavu od trupine; kako će kuljnuti krv, kako će se odsečena glava otkotrljati, i obezglavljen trup klonuti kao mrtva masa. Vidi se da i smrt ima neke primamljivosti i da prolivanje ljudske krvi izaziva nekakvo čudno draženje živaca, koje deca ruzumu tako isto kao i starci i koje se dopada nežnom ženskinju isto kao i surovim ratnicima. Dok se ovo more od ljudi talasalo i tiskalo da što bolje vidi, upirući zorni pogled na gubilište, zapovednik ove krvave svečanosti dade znak rukom da se posao otpočne. Janjičari predadoše zarobljenike dželatskim pomoćnicima i ovi odmah otpočeše pripremu. Prvo im raskopčaše odeću i odgolitiše vratove.Posle, dok bi udario dlan o dlan, potsekoše im kosu ostrag i povisoko podbrijaše vratove tako da se belio skoro sav potiljak. Dok su pomoćnici dželatski ovako spremali same stradalnike, glavni dželat uze poslednji put da zagleda hladno gvožđe, koje će se za koji trenutak zagrejati u toploj krvi ljudskoj.On diže prema sebi široku, krivu damaskinju, oštru kao ljuta guja, a vitku kao kajiš, sablju koja je do sada odsekla bar 50 glava.Zagledao ju je redom, počinjući od petice pa idući gore vrhu.Njegovo oštro oko opazilo bi da je igde bilo i najmanje krzotine.Ali sablja je bila ispravna i na dželatovom licu ukaza se izraz zadovoljstva i ponosa. Dželat izvadi iz mazalice parče pamuka, natopljena zečijim lojem, pa ga dva tri puta prevuče preko sablje.Posle je stište u svoju snažnu, izvežbanu ruku, potrese je, dva tri put mahnu njome kroz vazduh tako snažno i okretno, da ljuta damaskinja čisto pisnu kroz zrak kao guja prisojkinja. Sad je bilo sve u redu i gotovo, dželat je očekivao samo da mu se dade znak, pa da otpočne svoj krvav posao.Ali taj se znak ne pojavi.Na protiv, na gubilište stupi mlad, stasit Turčin, držeći u ruci nekakav svezak hartije.Prvo se okrete istoku i napravi dubok temen; posle tako isto temenisa pred vezirovim zastupnikom; najzad diže hartiju, koju je držao u ruci, poljubi je, metu je na čelo, opet je poljubi i ponovi tako tri put uzastopce; najzad je razvi i uze čitati. To je bila kao neka presuda protivu kneza Sime i Dragića.U njoj se govorilo kako su njih dvojica pokušali da dignu bunt među mirnom carskom rajom, te će im s toga biti glave odrubljene i istaknute na ugled, za strah drugima. Presuda je bila kratka i čitanje se brzo svrši.Tada vojna muzika opet zasvira prvo marš Sultanov, pa onda neku ubojnu pesmu tursku, i uz pratnju tih tankih i zanosnih zvukova dželati otpočeše svoj posao. Kneza Simu namestiše da sedne. Ruke su mu bile vezane i dobro utegnute ostrag.Pred njim je stajao snizak podebeo drveni trupac.Simu primakoše i namestiše tako, da nogama zagrli taj trupac, pa mu onda i noge dobro vezaše.Tada mu jedan od pomoćnika dželatovih namače kaiš na glavu, udešen kao zamka, koja je spred obuhvatala grlo i ostrag išla ispod ušiju pa okolo preko potioka, hvatajući sve ivicom, dokle mu je kosa bila podbrijana.Tako udešena zamka dobro je stezala i vezivala glavu, i opet je vrat ostavljen slobodan i razgolićen, kako kajiš ne bi smetao udaru sablje.Kajiš se napred produžavao u dve struke.Dva snažna pomoćnika dželatova dočepaše, jedan za jednu drugi za drugo struku i povukoše.Bedni knez Sima povi se napred, a usled toga tegljenja vrat mu se taman zgodno nasloni na drveni panj.Položaj je bio zgodan.Dželat uze svoju krivu damaskinju oberučke hitro izmanu i snažan udarac pade po povijenom vratu kneževom!... Krv šiknu i poprska daleko u naokolo, ali na veliko čuđenje prisutnih velikaša, glava nije bila odrubljena.Šta više, vrat nije bio ni do polovine presečen! Dželat preblede i uzdrhta.Potresen i srdit on izmahnu i udari i po drugi put.Krv opet šibnu, a naokolo se ču izraz nezadovoljenja i gunđanja.Ni drugi udarac nije presekao vrat.Sablja nije pogodila po prvom rezu, već malo više, te je tako samo napravila dve duboke, krvave rane, koje su zjapile jedna kraj druge. Posle ovoga neuspeha, dželat čisto klonu.Navršilo se 20 godina kako se bavi tim krvavim zanatom i još mu se nikad nije desilo ovo što mu se sad desilo.Surevnjivi Turčin, verovao je da je to neko nebesno predskazanje, da njegova snažna i vešta ruka, ovaj put tako nevešto i nesretno udara.Spopade ga neka drhtavica i on nije mogao dalje. Osakaćeni nesretni knez Sima, bolno je stenjao i grčevito se trzao.Pri svakom pokretu rane su se još više otvarale i krv je u mlazevimo strujala. Dok se sve ovo dešavalo, Dragić je stojao iza kneza Sime i gledao ukočeno i prenaražen ovaj mrski prizor.Sad se na jedared čisto trže, donja mu vilica zaigra, a zubi zacvokotaše kao u groznici. — Ah, bulu ti tvoju! — ciknu Dragić, streljajući očima bleda i malaksala dželata. — Što drhćeš kurvo, što se treseš, što ne sečeš junački, kukavico, kad sečeš vezana čoveka!Ta ja sam odsekao 80 glava turskih, pa nikad mi nije ruka zadrhtala ovako kako tebi drhće. Prizor je bio užasan i svi su zbunjeno pogledali na gubilište. U taj mah, ostrag u gomili nasta komešanje.Nekakav čovek progura se kroz svetinu i iskoči na gubilište.On nikog ne upita, nikome se ne obrati, priskoči samo dželatu, nenadno mu istrže sablju iz ruku, dok je ovaj zbunjeno gledao, on vešto izmahnu i jednim udarcem odrubi glavu žrtvi, koja već bejaše sva oblivena u krvi.Pošto je to izvršio, ovaj neznan čovek pogleda pobedonosno u naokolo, pogleda i dželata koji je kao okamenjen stojao tu pred njim, klimnu na njega glavom kao da je hteo reći: „kukavico, evo ovako se seku glave“!Zatim baci sablju pred dželata i štuče u gomilu. Sve je to bilo u trenutku.U prvi mah niko nije znao ko je taj čovek, jer ga upravo nisu dobro ni videli.Jedva su po odeći primetili toliko, da je to neki Turčin. Tek kad neznani čovek nestade u onoj gunguli, gomila poče malo po malo dolaziti k sebi.Izrazi pohvale i odobravanja čuše se prvo u prednjim redovima, najbližim gubilištu, pa se za časak, kao burni talasi, razliše po celoj ogromnoj gomili i radosna graja, uzvici i pljeskanje ispuniše vazduh. Vezirov zastupnik bejaše se zaiteresovao za veštoga glavoseču; želeo je da ga obdari te upita, ko je i šta je taj čovek.Šapat ode od usta do usta i sretna Turčina brzo nađoše.To nije bio niko drugi do naš raniji poznanik Aga-Džon, skromni dućandžija, čije je dućanče bilo tu na uglu prema Kalemegdanu, čovek koga smo već jednom videli u velikoj kavi, gde se sa Srbima prepire o knjazu Milošu. Kad se knez Simina glava kotrljnu, Dragiću potekoše suze. — Zbogom pobro, zbogom dobro moje!Ti ode Bogu na istinu, a evo će odmah za tobom i tvoj verni pobro.Obojica ćemo izaći pred onoga što sve vidi i sve zna, i obojica ćemo tužiti krvavoga Miloša, jer ovo je njegova sablja što nam danas glave seče. Dragić je ovo izgovorio glasno; svet se bejaše utišao i njegove reči na daleko se čuše. U taj mah neko ostrag prošaputa Dragiću: klekni i moli za milost!Možda će ti i oprostiti!... Da ga je guja upečila ne bi se Dragić žustrije okrenuo.Razrogačenim, zakrvavljenim očima on je zverao i tražio da ugleda onoga koji mu to nudi da klekne i moli za milost! — More, Turci, ko me to udari? — Nije te niko udario...Vala te nije niko udario — reče neki sedi Turčin s dugačkom belom bradom, koji je stajao tu iza Dragića, i kome pade veoma čudno što čovek govori ono što nije. — Jeste more!Udari me neko od vas, i to me udari blatom posred lica.Ili zar može biti gora i stidnija udarca, no kad mi došaptavate da molim za milost onoga, pred čijim se nogama valja krvava glava moga najboljeg druga, i najmilijeg brata!Da se Dragić, moj Turčine, smrti bojao, ne bi on sam dobrovoljno došao u šake krvavome Milošu.Jadni Turci, vi sami strepite od smrti, pa mislite i Dragić je takav!More Srbo je ovo, Turo, Srbo, hej!Secite danas vi meni glavu, ako Bog da, sutra će vama drugi.Doći će red i na vaše šije.A ne poginete li od srpska handžara, poginućete, što naša pesma veli: „baš od Boga od stara krvnika!“ I šta će bojagi, vaša smrt biti lepša od moje!Valjda za to što ćete skapati u meku dušeku, u svojoj rođenoj pogani!Žao mi je samo jedno, što ne pogiboh gde god u junačkom okršaju, no dočekah da me vi ovde mrcvarite, jer kakve ste rđe, ne umete ljucki poseći čak ni mirna, vezana čoveka!... — Ali mrcvarite!I ja sam se moga veka sit nasekao turskih tikava.Čitavo jedno groblje samo sam vam ja napravio!Nisam mnogo živeo, ali ne bih moj život trampio za hiljade drugih.Nasekao sam se silne turadije, najahao turskih bedevija, nanosio ruha i oružja, napio se rumenoga vina, naljubio lepih turkinjica, pa sad vala secite; imate... Dragić ne dovrši.Njegov drski govor vređao je Turke i zapovednik dade znak da se Dragiću odmah bez oklevanja odrubi glava. Spodbiše ga dželati i htedoše ga namestiti isto onako kako je bio namešten i knez Sima.Ali Dragić ugrabi još jedan trenutak.Onako vezanih ruku, on pljunu glavna dželata pravo u lice i viknu mu podrugljivo: — Što me petljaš i vezuješ, kurvo i đidio.Ne možeš da odsečeš ni jednu glavu, dok je ne vežu kajišima i ne vuku, a ja sam u bitci, na junačkom megdanu odsecao po dve tri uzastopce.Jamačno bi i u okršaju tražio da ti neprijatelj prvo pruži glavu, da je vežeš kajišom i da daš dvojici da vuku, a ti odozgo da sečeš!Ha, ha, ha! — Evo, bre, ženo gola, evo glave, a evo vrata.Seci, kurvin sine, a ne bio ja Dragić, no pasju veru verovao, ako ti za dlaku mrdnem i ako okom trepnem.Stoka se vezana kolje, a junak slobodan dočekuje smrtni udarac.Seci bre, muhameda ti tvoga! Dželat, koji je dotle stajao bled i zbunjen, sad se najedared zacrveni kao paprika, i pun jarosti škrgutnu kivno zubima, on viknu svojim pomagačima da ostave Dragića, da ga ne vezuju, a sam dohvati sablju, odskoči korak nazad, izmanu i sablja se spusti po razgolićenom vratu Dragićevom. Izgledao je kao da udarac nije bio osobito jak, bar nije izgledalo da je dželat mnogo zapinjao.On samo prevuče sablju preko vrata, upravo, onako kriva kao što je, ona kao da sama skliznu, ali u isti mah glava Dragićeva odskoči i otkotrlja se za čitav korak. U tom kotrljanju glava pade i stade onako, kako obično stoji na ramenima, te je izgledalo, kao da proviruje iz zemlje, kao da je na živom čoveku, koji je do grla zakopan u zemlju. Ovako u ovom položaju ova je glava izgledala strašna.Oči razrogačene, svetle, vlažne, još žive oči; bih rekao i bih se zakleo, da ove oči još gledaju, da još vide i u njima kao da zablistaše dve suze, dve poslednje suze... Jezik ispao, ali još se grči, uvlači i opet se plazi; u dva maha nešto problebeta, reče nešto — dve poslednje nerazumljive, zagonetne reči, što ih odsečena glava kaza prostoru i večnosti. Dželat priskoči i dočepa obadve odsečene glave.Jednom rukom jednu, a drugom drugu, on ih diže visoko nad glavom i pokaza ih gomili.Burni uzvici radosti i odobravanja razlegaše se na sve strane.Ali u ovu veselu graju i nečujno su se mešali i zvuci pritajenih bolnih uzdaha, i mnogo srpsko oko tu je krišom zasuzilo. Važan državni posao bio je svršen i prisutni predstavnici vlasti počeše se razilaziti.Vezirov zastupnik maši se rukom u džep i baci pred dželata šaku srebrnih para.Uslužni sejizi privedoše konje, gomila se razdvoji i velikaši okretoše u tvrđavu. Dok se sve ovo dešavalo, u blizini gubilišta stojao je jedan simpatičan, siromaški obučen dečko, koji je sa zavodnelim očima i s pritajenin disanjem netremice pratio sav ovaj krvavi prizor.Njegov nejaki, detinji um nije potpuno shvatio svu težinu krvava događaja, što je malo čas ovde na njegove oči odigran.Ali on je dobrim i mekim srcem svojim naknađivao ono, što nije dostizao slabački um, i dete je pojmilo, da se ovde desilo nešto grozno i strahovito.Pod tim utiskom ono je stajalo kao okamenjeno.Ali na jedared iz toga zanosa trže ga snažno drmusanje.To je bio dželat, koji ga tresaše svojom krvavom snažnom rukom.I na jedared on mu uprti krvavu odrubljenu glavu Dragićevu i zapovedi mu da je nosi napred.Druga glava bila je data drugom dečku da je ponese. Tako dve odrubljene glave dvojice junaka srpskih nosila su u naručju dva malena neodrasla dečka srpska.Ovaj prvi dečko bio je potonji naš Ilija Milosavljević-Kolarac, čije ime danas blagosiljaju tisuće usta srpskih.Kakav udes! Cilj opravdava sredstvo. — Za ovu izreku vele, da su je stvorile jezuite, ljudi koji su danas na vrlo ružnom glasu, ali u oceni čije duge i burne prošlosti nepristrasna povesnica još nije potpuno složna.Upravo o njima vladaju dva potpuno suprotna mišljenja, jer dok ih jedni smatraju kao oličenje svega što je zlo i nevaljalo u prirodi ljudskoj, drugi gledaju u njima velike apostole morala i duševne čistote ljudske. Cilj opravdava sredstvo.Da bi dostigao dobro, slobodno ti je da se poslužiš i rđavim, nevaljalim sredstvom.Da bi spasao tisuće, slobodno ti je da ubijaš pojedince.Da bi izbavio od greha i pakla dušu čovekovu, dozvoljeno je da mučiš pa i da ubijaš telo čovekovo.To su teoriska načela.Primenjena u praktici ona se pojavljuju u bezbroj raznolikih oblika. Ako je istina, da su izreku „cilj opravdava sredstvo“, i izmislile jezuite, slobodno se može reći, da su u praktičnom životu to isto načelo mnogi i mnogi vršili kud i kamo pre jezuita. Jezuite su osetile potrebu, da neke društvene pojave i postupke podvedu pod princip, i da ih opravdaju načelom.Ali mnogo pre njih, ljudi su vršili takva ista dela, nagonjeni potrebama praktičnoga života, i ne lupajući glavu o tome, da sve te pojave generališu, izjednače i podvedu pod jedan zakon. „Cilj opravdava sredstvo“ — ova izreka zvoni prilično naučno, i u prvi mah dosta je nerazumljiva za ljude, nesviknute da se bave izrazima, koji beleže pojam nevezan za kakvu materijalnu stvar.Ali se slobodno može reći da su od najdavnijih vremena i najprostiji ljudi veoma često vršili ovo, što kazuje izreka „cilj opravdava sredstvo“, i ako za nju nisu nikad čuli, niti su kad o njoj premišljali, a tako će biti i u buduće.Valjda će biti više onih, koji po ovoj izreci rade pod pritiskom društvenih prilika a tek ređi pojedinci vrše propise ove izreke svesno, s planom i posle čistih i svedenih računa sa svojom savešću. Bilo je rano u proleće 1817. godine.Posle duga putovanja po narodu, knez Miloš se bejaše vratio svojoj kući u Crnuće, da se odmori, da se pogosti s prijateljima, a bogme, i da se poverljivo razgovore o mnogim narodnim poslovima.Vremena su bila burna, mutna, nestalna, pa se svaki čas moglo desiti što god što će sve poremetiti.Sam narod još od zimus bio je nešto jako uzavreo.Bili su se pojavili neki agenti, koji po narodu mute, prosiplju razna obećanja i podbadaju ga da se buni.Tu nedavno, u početku marta, u malo što nije planula buna, koja je već bila spremljena i raširena u šest nahija. Od kad se Miloš pomešao u narodne poslove, a osobito kad se istakao kao vođ narodni, njegova kuća u Crnuću, vazda je bila puna gostiju i strana sveta.Vojvoda rudnički postao je polako knez srpski.Odnošaji u zemlji još nisu bili uređeni, s toga se u njegovom domu i sticao svak, koji je imao kakav krupniji posao, a često su mu i za sitnice dolazili čak s drugoga kraja Srbije. Ovi ljudi, što su sad pali u dom knežev, nisu obični posetioci i gosti.To su mahom bili prvi i glavni prijatelji kneževi; ugledne starešine, s kojima se on obično savetovao u svima težim i krupnijim poslovima narodnim.Tu je bio knez Aksentije Miladinović iz Čibutkovice, Prota Smiljanić, Hadži Melentije i mnogi drugi.Po ovim ljudima već se mora ceniti da će knez s njima imati važne razgovore.Ali, pre no što se počnu zajednički onako u skupu svetovati, knez je želeo da se na samo razgovara s nekim od njih. Već je bila ponoć.Posle obilne i duge večere, knez se bejaše povukao u svoju spavaću sobu, i rahatlisao se, ali još se nije spremao da legne.Na protiv, hodao je po sobi krupnim koracima i izgledao je zamišljen. Kneginja Ljubica uđe i unese gostaru s vinom i dve čaše.Malo posle unese ibrik s kavom i dva fildžana, pa sve to spusti na kube.Po toj spremi videlo se da knez Miloš nekoga očekuje. Kneginja je ulazila i izlazila ćutećki.Kad poslednji put uđe, ona priđe malenoj klupici, na kojoj je stojao svećnjak s lojanom svećom, i obrisa je.Izgledalo je kao da bi htela nešto reći Milošu, ali ne može da počne.Međutim, on je u dva maha bacao na nju kradimične poglede ispod oka.Sad zastade i upita je: — Gde je duhovnik? — Tu je, napolju, sad će — odgovori ona.Posle malo poćuta pa dodade: — Šta ćeš da ćeš s ovim ljudima, molim te, poslušaj i ti koju njinu!Nemoj sve na svoju ruku.Neka je i najpametniji jedan čovek, opet ne valja, kad sve radi o svojoj pameti i nikoga drugoga neće ni za što da posluša.Kako mi je danas bilo kad čuh gospodara Aksentija!Kaže, Miloš nas zove bojagi na dogovor, da bi pred svetom izgledalo kao da i nas ostale knezove po štogod pripituje, a posle opet radi o svojoj glavi i što on hoće. Ona još ne bejaše svršila, ali je Miloš preseče. — Ama zar to rekla ona drtina!... No kneginja Ljubica prekide sad njega. — Eto, vi’š kakav si ti! — Kakav sam!Što kakav sam!... — viknu knez da sva odaja odjeknu.No kneginja obište oko njega i sa sklopljenim rukama uze ga moliti da se ne ljuti i da ne viče.Jedva ga je utišala.Najzad, knez je govorio srdito, ali spuštenim običnim glasom. — Ja bogme!Njima ništa ne valja što Miloš uradi.Kad je stvar svršena, onda su svi oni pametni.Kad se desi štogod, pa se učini šteta što nije pohitano da se stvar na vreme preseče, onda je kriv Miloš, što nije naređivao, što nije zapovedao, svršavao.„Šta si čekao? — vele; — ako mi često čekamo na tebe, ti bar nemaš čekati ništa ni od koga, pa što nisi naređivao i poslovao!“ Učinim li opet štogod, pa ne ispadne kako valja, onda viču: „Što je hitao? što nije sačekao i pripitao i druge, pa ne bi ispalo naopako!“ Čak im nije pravo ni onda kad učinim štogod dobro.Onda se domišljaju, kako bi to dobro moglo biti još i bolje, samo da sam njih pitao.A kad dođe kakva prpa i tegoba, pa se vijem kao crv pod korom i ne znam na koju ću stranu, onda njih nema da ponude svoje savete; onda svi oni imaju svoja preča domaća posla, i svaki gleda da se izvuče.Kamo ga, gde je bio taj mudri knez Aksentije, onda kad ono polane bejahu stisli Turci sa sviju strana, kad Marašlija bejaše pao na Moravu, a Kuršid na Drinu, i svaki vodi po jednu golemu vojsku.Što onda nije došao Aksentije da ponudi svoj savet, već se krije u mišije rupe i hvata pobratimstvo s turskim zulumćarima?Kad je trebalo, Miloš je u tri dana po dva puta leteo sa Drine na Moravu i s Morave na Drinu.Kad je valjalo metuti glavu u torbu, pa otići ljutome Kuršidu, onda je Miloš bio dobar a sad, kad se nešto zakopitilo, sad su svi oni mudraci i pametnici, i svi bi hteli da su na Miloševom mestu.I zar ti ne vidiš, boga ti, za čim njima oko zapinje.Mare ti oni za narodne poslove kao za lanjski sneg!Da je njima da su svi knezovi i na mome mestu — eto tu je njima muka! Knez je govorio srdito.Kneginja ga je slušala pažljivo.Kad on za trenutak zastade, ona ugrabi i reče: — Zavide!Pa tešto, neka zavide, Bogu hvala, imaju i na čemu!Ali ti to i ne uzimaj na um i primaj njine zamerke baš kao da ti dolaze od rođenoga brata, ja li od najbolja prijatelja narodna.Hvala Bogu na njegovu daru, on je nama do sad lepo dao.Istina to je tvoja zasluga, ali tu ima mnogo i narodne muke i zapinjanja.Za tebe ne može biti zazorno da to priznaš i da rekneš narodu srdačno hvala.Jer neka je i najveći, najači i najmudriji, jedan čovek, opet ne može ništa sam bez društva i naroda.Bog je svemogućan, pa, Bože prosti, bez ljudi, naroda, ni bog ne bio bog, niti bi mogao bogovati, niti bi imao ko slaviti sveto ime njegovo! Kneginja je još govorila kad se sobnja vrata tiho i nečujno otvoriše.U odaju uđe visok, prosed, dostojanstven kaluđer, kome kneginja odmah ponudi jastuk da sedne.Duhovnik se spusti i uze se vajkati što se do sad zadržao. — Uzeli se nešto u razgovor s knezom Aksentijem, o gospodaru Đorđu, pa sve do sad — reče on smerno, a glas mu je bio jasan i prijatan.Kneginja izađe, a duhovnik i knez odmah zagaziše u živ razgovor. — Duhovniče, da te nešto pravo pitam, ama pravo da mi kažeš — poče knez Miloš. — Gospodaru, kao vazda i do sada. — Valja li mi duhovniče, ovo ovako kako sada radim i kabuliš li ti to? — Boga mi, gospodaru, ima mnogo što ne valja, a da ti ja sam i kabulim, koja vajda, kad drugi svet ne kabuli. Miloš se namršti: — Ja ne pitam svet no tebe — reče on brzo i prilično osorno. Melentije se pritaja i sleže ramenima — mučno je, gospodaru meni biti sudija tvojim poslovima. — A što oče duhovniče? — reče Miloš omekšavajući glas. — Za to gospodaru, što sam ja kaluđer, a ti knez i gospodar; ja poslujem knjigom, a ti sabljom. Miloš je do sada hodao.Sad zastade, diže obrve i ćutećki pogleda duhovnika zorno i netremice.Otac Melentije oseti, kako ga od toga pogleda prođe jeza. — Duhovniče, meni se čini da ti ja razgovetno rekoh: pravo te pitam i hoću pravo da mi kažeš! — Pa pravo, gospodaru! — reče duhovnik s očevidnom zabunom. — Toliko mogu reći sa sigurnošću — ljudi negoduju, vajkaju se, zameraju! — A kao šta mi najviše zameraju? — reče knez nestrpljivo. — Pa jamačno si i sam slušao, gospodaru!...Ova ovolika ubistva!Kažu, tek je dve godine kako je uzeo vlast u ruke, a pobi tolike ljude.Ubi Molera, pa vladiku Melentija, pa sad ovu trojicu.Ja sam pravdao.Velim, nemirni ljudi, bune narod, a Turci ne znaju za drugoga no za gospodara Miloša, i da što bude, oni bi njega za vrat, pa mora da pazi.Ali ljudi kao ljudi!Svaki ima nešto drugo u glavi.Nije to, vele, no on se boji da mu oni ne preotmu slavu i gospodstvo. — Pa jes, jes!I ne dam da mi preotmu.Nego šta!Da pustim da mi kaluđer otpaše kneževsku sablju, kao što je onoga Crnog — prevario i ukrao mu preko 10 hiljada dukata.Ja ga pratio u Carigrad, da gleda narodne poslove, a on se upustio s Turcima u trgovinu, pošto bi mu prodali da on postane gospodar u Srbiji, kao ono što su vladike u Crnoj Gori.More, Melentije da ima sto glava, pa ne bi platio sve što ga je kojekakvih nesreća on počinio.U ostalom, ja njega nisam ni bio ni ubio.Ubili ga hajduci za pare. Nasta kratko ćutanje.Miloš opet progovori. — Pametan si čovek duhovniče, pa ded mi kaži ti, onako slobodno i po duši, sme li se upustiti ovo malo rahatluka što ga sad imamo i što se tako teško i krvavo steklo, a za ljubav nečega što se još ne zna šta je?Šta bi bilo da ja, da Bog sačuva, nisam za vremena doznao za ovu vatru što su je Cukić i ostali spremali, no da je buknula i narod se pobunio u čitavih 5—6 nahija.Turci ne bi meni verovali da nisam za to ništa znao, pa da im se živ na žeravici pečem.Marašlija bi grunuo s vojskom u narod, popalio bi sela, pokupio roblje i učinio trista jada, osobito kako su Turci sad kivni i srditi na sve nas, što smo se za ove dve godine malo otrgli i otresli.Ako bi to vojske bilo malo, za 3—4 dana skrhalo bi se u Srbiju triput toliko pošto je u Nišu, u Vidinu i Zvorniku skupljena mnoga vojska.Mene bi okrivili da sam se udružio s buntovnicima, a pali bi pod sumnju i svi drugi ugledni ljudi.Sve ovo što se s toliko muke i jada nakrpljalo za ove dve poslednje godine, bilo bi slišćeno za nekoliko dana, i Srbija i Srbi ponova bi pali u golemu nemilost kod sultana.Zar sam smeo ja uzeti na dušu toliku sirotinju i pustiti da se učini ta nesreća, koja se više nikad ne bi mogla povratiti?Ko bi smeo uzeti na se toliku odgovornost?Zar nije bilo bolje, da padnu tri mahnite glave, no da se baci na rizik toliki narod.Hajd, eto reci da si ti bio na mome mestu, pa bi li smeo i bi li mogao drukčije činiti no što sam ja činio?Ako se hoće pravo da govori, ovo što je bilo moralo je tako biti, i ovo je najbolje što je moglo biti. Razlozi Miloševi bili su teški.Melentije reče da bi i sam tako morao činiti i ovo je sad rekao iskreno i od srca.Ovo odobravanje duhovnikovo odobrovolji kneza i još mu više odreši jezik. — Popo — reče knez Miloš srdačno i stade pred duhovnika skrstiv ruke na pojasu.Duhovnik se primetno razgali i čisto se obradova kad ču reč „popo“ kojom ga je knez Miloš obično zvao kad je istinski i srdačno raspoložen prema njemu, i kad mu više ne govori kao gospodar, već kao brat i prijatelj. — Popo moj, ti najbolje znaš koliko nas je muke stalo, dok smo skunatorili ovo malo narodne nadstrešnice nad glavom, i tako da kažem, zaklonili se da nas turski kijamet ne šiba sa svake strane, i da nam ne zasiplje za vrat.Ako su sad drugi zaboravili, ti još dobro pamtiš, u kakvom je stanju i jadu ostao narod, kad Crni strugnu u Nemačku i ostavi obezglavljenu sirotinju.Pamtiš li?...A, jabogme da pamtiš onaj strašni i krvavi trenutak na Ljubiću kad ono polete ti i diže Raketin razbijeni doboš, i uze u njega dobovati da ohrabriš i prikupiš našu razbijenu vojsku.Podseti se kako je onda o koncu visilo celo veliko delo naše i kako nam sam Bog pomože, te ukapismo Đaja pašu, i onako sretno razbismo njegovu već pobedonosnu vojsku.Činiš ’voliko, moj popo, pređi sad u pameti sve one goleme muke i tegobe naše, što se od toga doba pa do danas preturilo preko glave i od Turaka i od svojih.Pa kad sve to tako lepo promisliš, onda hajde da se razgovorimo ozbiljno i prijateljski o jednom poslu. Miloš malo zastade, pa onda opet produži. — Da manemo ovo što je do sad bilo.Ako ima greha za ovo dosadanje, ja ga slobodno uzimam na svoju dušu, i ako smo krivi pred Bogom, neka moja duša u paklu ispašta za sve.Da manemo dakle, celu dosadašnjicu — za nju sam ja uvek gotov da odgovaram i dajem računa i Bogu i ljudima — jer sam uveren da sam radio za dobro naroda — no da pogledamo u budućnost i da te tu nešto zapitam kao duhovnika i kao rođenoga brata moga.Ali pre no što ti i jednu proslovim o tome, hoću da mi se zakuneš časnim krstom, i očnim vidom, i srpskom verom tvojom, da nikad nigde i nikome nećeš ni jedne kazati od svega što ti ja sad ovde poverim...Zaklinješ li se?... Duhovnik se maši za veliki, lepo izrezani i u srebro okovani drveni krst, koji mu je visio o vratu, podiže ga prema sebi, prekrsti se i poljubi ga i reče jasno: „zaklinjem se“. Miloš se i sam prekrsti, maši se za krst i poljubi ga.Zatim obrisa znoj, koji ga beše probio, prokašlja se i reče: — Na amanet mi je kazano, pa na amanet i ja tebi kazujem.Crni se sprema da se amo vrati.On skuplja četu da s njom bahne u Srbiju... Duhovnik ga preseče: — Ama koji Crni?Je li gospodar Đorđe? — zapita on začuđeno i čisto preneraženo.Knez Miloš nastavi živo: — Jes, on glavom, Crni Đorđe, sprema se da upadne amo nenadno, i da opet upali celu zemlju.Meni je pratio ljude, da mi u najvećem poverenju, i na božiji amanet to kažu i da me pozovu da se za to spremim i da Crnoga dočekam, pa da zajednički grunemo na Turke.Tražio je da mu odgovorim crno ili belo, hoću li ili neću.Ako pristanem veli, moje zasluge biće mi priznate i koliko sam sada viđen i proslavljen, još deset puta više biću kad to učinim.Ne htednem li, on mi, kao preti, da to narod neće ništa omesti, on će učiniti što je naumio, i na mene će, veli, pasti prokletstvo, kao na novog Brankovića, koji je rod svoj dušmaninu izdao.Činiš 'voliko, popo, tako ta stvar stoji, pa mi reci sad, šta ti misliš o tome? Duhovnik se duboko zamisli, poniče i Miloš i poduže su obojica tako ćutali. — A, šta veliš, popo? — reče Miloš najzad. — Po Bogu, gospodaru, da li to Crni Đorđe radi sa znanjem careva i po njinom uputstvu, ili je to prelomio onako po svojoj glavi? — Ne znam, — odrubi Miloš. — Eto, to je ono što i meni ruke seče! — Pa zar ti ništa za to ne javlja? — Ništa!Pitao sam ga, poručivao mu, i on sve nekako vrdaka i na to ne odgovara; sve odgađa i veli: „kad dođem tamo znaćeš sve!“ Izgovara se kako su to stvari krupne, te se po drugome ne poručuju, no ide iz usta u usta.Nukao sam mu da mi zavijeno u pismu kaže, pa to još gore nije hteo. — Onda će, boga mi, biti da on to nešto sam kuva, kad tako neće ništa da kaže. — Ne znam!To je i meni dolazilo na um.No posle računam, da on to ne bi smeo sam.Osobito, dok je još tamo u Rusiji.Jer, ti znaš kako je to kod Rusa jevtino.Ko malo vrda, šiknu oni njega u Sibir, pa mu posle, Bože prosti, ni bog ne pomože!A posle, mislim i to, kako je on pre Ruse za svašta slušao.Po njinom je nagovoru i iz Srbije otišao, i ostavio ovaj narod da ga Turci muče i ubijaju.Teško je verovati, da bi se sad odvažio na nešto bez njina znanja. — Jes, jes!To pravo veliš.Slušao ih dok je još bio ovde, u svojoj kući, a da bez njinoga znanja i pitanja radi sad kad je njin gost.Ba, nije prilika!...Nego, kako bi bilo gospodaru, da koga pratiš odavde da tu stvar izvidi? — Poručivao sam Germanu u Bukurešt.Ali nisam se smeo ni njemu poveriti da mu sve kažem, no sam tražio, onako kao poizdalje, da razabere i da me izvesti gde je sad Crni, ko je s njim, sastaje li se često s ruskim važnim ljudima, i da li se što spremaju, i šta li hoće?German mi je mnogo stvari javio, ali za taj glavni punkt, opet nema ništa jasno.To toliko, što sad znam, da Rus sam ne misli skoro na Turčina.No to opet ne znači, da on ne bi rado potpustio drugoga koga. — Onda bi, preko poverljivih ljudi, valjalo učiniti pitanje kod samoga dvora ruskog.Ako ne bi i kazali odlučno, opet bi se po njinim odgovorima moglo koliko toliko prozreti. — A ja sam opet mislio da pođem s druge strane, da kao tužim Crnoga kod Rusa — reče knez. Miloš je sad uzeo objašnjavati kako misli izvesti taj svoj plan. Pisaće Germanu da ga obavesti o poslednjim događajima u narodu i da mu kaže kako se to desilo te su neki knezovi nedavno izginuli.Ispričaće mu kako u poslednje vreme kroz narod počešće mute nekakvi sumnjivi strani ljudi, koji mahom dolaze otuda s tih strana, iz Besarabije, Vlaške i Moldavije, te pronose kroz nahije svakojake, buntovne i tajanstvene glasove, koji se lako primaju i brzo šire.Tu se priča o skorom ratovanju, o dolasku ruskih carskih ljudi amo u narod, i kako će ti ljudi doneti golema, nebrojena blaga, i dovesti učene oficire, i doneti mnogo oružja da se narod diže na bunu... Ovi strani ljudi nađu ovde po koga lakovernog narodnog starešinu i po koga prostijeg kneza narodnog, pa ili ga obrlate te im istinski poveruje, ili mu podmaknu po štogod, te se gradi da veruje.Te domaće ljude ovi strani upotrebljavaju posle kao svoje senzale i kalauze, ovi im služe kao agenti i šire po narodu gornje glasove, jer njima svet kao domaćim više veruje, i lakše se za njima povodi. Zbog toga u narodu nastaje uzrujanost, ljudi se otpađuju od posla, trgovci ne smeju da ulaze u veće kupovine, mnogi se ispod ruke potajno počinju oružati i došaptavati.U opšte, kroz narod prohuji neka ustalasalost, koja ceo svet usplahiri, te se na svakome može poznati da je nešto uznemiren, zabrinut i nešto očekuje. Sve ovo ne može da se sakrije od Turaka, oni brzo saznadu i opaze da u narodu ima nekakva komešanja, te se i sami usplahire i zabrinu.Kod njih onda nastaje opšte nepoverenje prema Srbima, ne veruju njemu, ne veruju našim vlastima, ne veruju knezovima, ne veruju narodu, ne veruju nikome.Uzme ih strah i sumnja da se protiv njih nešto u potaji sprema, i onda se prozle i ispizme; nasrću na ljude i njihov mal i čine grdne štete i nezgode, sa kojih narod mnogo strada i štetuje. Lako je uvideti da ovakav rad i ovako stanje ne može biti korisno po narod, po mir, napredak, rad i trgovinu.S toga je dužnost svakoga dobrog Srbina da suzbija ovake glasove i smutnje, a osobito on, knez, prinuđen je da oštro goni take ljude, jer od njega Turci prvo i traže račun, a beogradski vezir odmah ga počne gledati popreko, sumnjičati i ucenjivati.Mnogo i muke i troška košta narod, dok suzbije ove smutnje i Turke malo odobrovolji i ohrabri. Tako u poslednje vreme, usled ovih smutnja, svet je bio uzavreo u čitavih šest nahija i malo je falilo, pa da dođe do otvorenog bunta, kome su se bili istakli na čelo neki knezovi. Turci su to omirisali i uzeli se spremati, da ispadnu u narod.Od njega (Miloša) tražili su ili glave buntovnih knezova, ili njegovu.Kad narod to vide prepadne se od Turaka, sam pohvata nemirne knezove i preda ih beogradskom veziru, te ih ovaj pobije. On, Miloš, jednom je već spasavao iste knezove, kad su se lanjske godine isto tako bili umešali u što ne treba.Nadao se, daće se trgnuti i osvestiti, ali oni su ove godine poterali još i crnje.Pomoći im nije više bilo i oni su ove godine platili glavom. Tako je tekla ta stvar.Ako bi se tamo u Rusiji čulo drugčije, to German da izvesti gore gde treba, kako je bilo u istini. Što se tiče onih smutljivaca, što dolaze sa strane, otuda od Vlaške i Rusije, to su mahom praćenici, koje amo šalju bivše srpske vojvode i narodne starešine, koje su odovud izbegle, i sad se bave tamo po Rusiji, gde imaju pomoć i izdržavanje od ruske vlade. Na te bivše narodne starešine ovde je velika povika i prokletstvo, njih narod kune, što su ga sa Turcima zavadili, pa ga napustili i u svet utekli.S toga samo za njima niti bi ko pošao, niti bi njima verovao.Ali ovde se zna, da su oni kavaljeri ruskog ordena i da primaju od Rusije penziju.Po tome štogod oni poruče otuda, svet smatra kao da je poruka od ruskoga dvora i za to joj veruju.A tako prima tu stvar ne samo prost svet, no i ljudi ozbiljniji to prihvataju; sve računaju ne bi valjda oni to smeli činiti sami na svoju ruku, kad se zna da će se to ranije ili docnije prokljuviti. No i ako svet tako mahom uzima tu stvar, on, Miloš, vazda je bio pokoran caru, te ne može verovati, da bi ruska vlada njega obišla, ako ima kakvih planova i namera po ovoj stvari. Da se ne bi, dakle, i u buduće dešavale takve neprilike, on, Miloš, moli da se nad bivšim starešinama srpskim vodi strožiji nadzor i da im se ne dopušta da preko svojih izaslanika unose vatru u narod. Po njegovom mišljenju najbolje bi bilo, da se te bivše starešine srpske trgnu kudgod dublje u Rusiju, gde bi nadzor nad njima bio lakši i otkuda ne bi mogli tako lako potajno izašiljati svoje agente u Srbiju. A ako bi Ruski dvor istinski što planirao i spremao, Miloš moli, da mu se to blagovremeno naglasi, i on će već umeti da spremi i izvede sve što treba. Najzad, dodaće i to, kako se ovuda pogovara da pređašnji vrhovni vožd namerava sam lično doći i upasti u Srbiju, što bi izazvalo grdan metež i nered.On, Miloš, nada se da to Rusija neće dopustiti, no ako bi se ipak tako što desilo, on, Miloš, skida sa sebe svaku odgovornost, niti će se u što mešati. Duhovnik je pažljivo slušao Miloša.Plan je bio umesan i praktičan.Po odgovoru kakav dadu Rusi svakako će se znati bar to: rade li bivše srpske starešine sami na svoju ruku ili po ruskom uputstvu.S druge strane, Rusi će iz ovoga videti da nemaju nužde obilaziti Miloša, i ako što ozbiljno misle, s njim to mogu bolje izvesti no ma s kim drugim. — Mene panjkaju u Rusiji naše stare vojvode, da sam ja kuliza turska i da trgujem s pravima naroda, da bi za sebe što izvukao.Hteo bih da ih vidim šta bi oni radili da su ovde na mome mestu.Da mi je Dušanova sila, umeo bih i ja s Turcima drukčije razgovarati.Ali šta da se radi, kad se sve silom ne može?Dobro je te nas se Turci i ovoliko pribojavaju — reče Miloš. Duhovnik je zamišljeno ćutao. — Što si se zamislio, popo? — Nešto mislim, da li istina Crni Đorđe pomišlja da se opet kadgod vrati amo, i šta li bi bilo da on ponova dođe. — Kako da ne misli!On ni o čemu drugom i ne misli do o tome.Pričaju mi ljudi, koji su kod njega bili, kako je pred njima plakao i govorio: ogreših se, vele, o taj narod!Bolje da sam vrat slomio, no što sam amo došao.Kamo moje lepe sreće, da sam u svojoj zemlji, među svojom braćom, kosti ostavio, bar bi mi duša bila mirna.Kaje se on sada šta je učinio.Ali docne! — Baš istina, gospodaru, mora da mu je veoma teško.Tuđa zemlja, tuđi ljudi, tuđi običaji!Devet godina bio ovde gospodar zemlje, pa sad ništa.Ko ti tamo njega verma.Velika Rusija, carevina, toliki knjaževi, velikaši, gospoda; on prost i siromašan — njega niko i ne vidi među onim velikašima.Mora da mu je teško! Miloš se namršti. — Teško!Jakako, da je teško!A on, činiš 'voliko, bio sedeti u svojoj zemlji!Zar je meni bilo lasno kad svi utekoše, a ja ostadoh ovde skoro sam da gorim na sto vatra!...Onda je trebalo misliti kako će biti do posletka.Sad je uzalud balaviti. Milošev je glas drhtao.Duhovnik poznade da se on počinje ljutiti. — Sve je tako gospodaru!No ja samo to kažem, mora da mu je teško!A možda će moći kadgod i da se vrati! Miloš planu i preseče ga. — Nikad! — viknu on potresenim glasom.— On je sve svoje prokockao!On nema kud više ovamo!... Pošto je malo poćutao on dodade blažije: — Manj ako ga nešto carevi silom nature!Ali i onda ne znam kako bi prošao od naroda!Ne zna narod za velike politike, već ko njega jednom prevari i upropasti, on hoće da ubije. I ako se usiljavao da prikrije ljutinu, na Milošu se videlo da je ljuto gnjevan.Jabučica mu je igrala, i to je kod njega vazda bio znak preke srdžbe. — Nikada! — ponovi on posle kratka ćutanja — Dok su Turci gospodari ne sme se čuti ovde ni ime njegovo, a kamo li da sam dođe.Oderali bi ga kao jarca, živa bi ga na kolac nabili, čim bi im pao šaka.A ako Bog da, te ovaj narod kadgod progleda očima i dobije vlast u svoje ruke, onda će valjda imati ko drugi pametniji da upravlja ovom zemljom, te neće baš spasti na ludoga Cigan Đorđa! Miloš je uzbuđeno i usiljeno disao; nozdrve mu se široko otvarale, a reč mu je rapavo zapinjala u guši. Duhovnik vide da je i nehotice probudio srdžbu kod Miloša i u sebi se već vajkao što se tako desilo.Ali poslednje reči Miloševe bile su tako grube, da otac Melentije ne mogade sakriti, da ga je takav govor o bivšem gospodaru srpskom duboko ožalostio.Na njegovom otvorenom, vedrom licu pojaviše se jasni znaci bola i teške žalosti. — Šta, žao ti ga! — reče Miloš jetko i podrugljivo. Otac Melentije odgovori snuždeno, ali razgovetno i odsečeno. — Malo mu vajde, gospodaru, od moga žaljenja.Žalim nesretnu sudbinu srpsku, a ne njega. Miloš ga priseče: — Nesretnu sudbinu!A što duhovniče, nesretnu sudbinu!Zar je nesretna sudbina s toga, što ovaj narod neće više da zna za pangaloze, koji su ga jednom tako lolski prevarili i upropastili!Zar oni utekli, pa sad oni dobri, a mi koji smo ostali ovde i sve izdržali i očuvali dušu ovome narodu, mi sad nevaljamo!I sad mi da se uklonimo a oni da zasednu i da aguju onako na gotovom!... — Ne mislim ja to, gospodaru.Ti to dobro znaš da ja nisam od onih kojima ništa nije pravo što se radi od ove dve-tri godine na ovome.Ja bih hulio donekle svoje rođeno delo, kad bih osuđivao ovo što je do sad učinjeno, zašto tu ima makar malo i moje mučice.Ne uzdišem ja za onim što je bilo i prošlo, i što se nikad više povratiti ne može.Drugo je što mene boli.Zašto da smo baš mi Srbi tako nesretni, da kod nas večito mora biti zavere, gloženja i preterivanja, čim se malo neki uspeh postigne i do neke tekovine dođe!...Eto, slobodno me karaj, gospodaru, možda i zaslužujem da me izružiš, ali ja ne mogu da oćutim i ne mogu da sakrijem, da me samo srce boli kad čujem take reči, kao malo čas ona tvoja „ludi ciganin-Đorđe!“ Ja tako ne bih mogao reći o čoveku, koji je 9 godina bio gospodar ove zemlje, pa baš da je on od istine crni Ciganin!Što da u drugom svetu, i kod drugih naroda može biti puna zemlja i kneževa i velikaša i barona, pa se opet svi to slažu i pomažu i žive ljudi prijateljski jedan uz drugoga, a kod nas svega na svega istaklo se desetak uglednijih ljudi i prvaka narodnih, pa i to krv i nož, da se iskolju među sobom i da jedan drugom oči povade. — Zašto vas dvojica, ti gospodaru i gospodar Đorđe, ne bi mogli biti zajedno u svojoj otadžbini, pa da joj obojica budete od vajde, da joj obojica poslužite i da joj se nađete na nevolji, kad, da Bog sačuva, do nevolje dođe.Zar je ova zemnja tako mala da ne bi mogla obojici dati sve što vam treba?Zar bi vama bilo tesno da ste ovde zajedno, pa da ne mora ni jedan lutati po tuđem svetu, da ne mora jedan liti gorke suze u ledenoj tuđini, a drugi kod kuće prezati svaki čas, kao zverka u gori, da otkudgod ne pukne osvetnička puška!...I zar može biti sreće i blagoslova gde se tako radi. Ocu Melentiju zavodniše oči.Psuj me, gospodaru, možda je i ludo što ja govorim, ali meni to ide iz srca. — Jes, i ja vidim da ti ide iz srca, a ne iz glave.Šteta samo, što se ovake stvari ne rešavaju kako bi to čovek po srcu želeo, već kako po pameti mora biti — reči Miloš, starajući se da prikrije svoju srdžbu, jer je i sam osećao da se izrekao više no što bi trebalo. — Teško svakom poslu, gospodaru, gde se srce ništa ne pita — reče Melentije tužno. Obojica zaćutaše. Milošu nije bio običaj da kazuje šta misli.Donekle, on je bio već po samoj naravi pokriven i ćutljiv.I ako je u dobrom društvu umeo i da se razveseli, da se našali, i slatko da ćereta, u te šale i u take razgovore on nikad nije mešao svoje ozbiljne i krupne poslove.U društvu se ćeretalo o ženama, o piću, o smešnim prigodama, što su se kojekad desile, i Miloš je umeo bolje no iko da se našali, da čoveka zadene i da izazove opšti smeh. Tako je terana šala, ali o svojim poslovima on je najvoleo da ćuti, da misli sam, i jedva izretka ako bi s najboljim prijateljem po štogod o tome progovorio i to okolišno, ne kazujući nikad celu misao svoju. U koliko je ovako držanje poticalo iz same naravi Miloševe, u toliko, i još više, na to se on bio svikao u školi praktična života, koju on uči evo već od 10—12 godina, prvo uz svoga polubrata vojvodu rudničkog Milana Obrenovića, a posle i sam za se. U toj surovoj školi života, Miloš je naučio da nikad ne valja kazivati sve što misliš i sve što znaš.Kao god što ne valja vojnik, koji ispuca sve metke, pa posle ide golotrb i s praznom puškom, tako isto ne valja ni čovek, koji rukuje narodnim poslovima, ako je kod njega odmah sve na drumu što i na umu. Sviknut da tako misli, pa tako i da radi, Miloš se srdio sam na se, što je ovaj put prekoračio obične međe svoje iskrenosti. Istina, otac Melentije njegov je „popa“ — čovek, koji ga vole kao brata rođena, i koji mu se do sad našao u najtežim i najočajnijim trenutcima.On je njemu i do sad poveravao svoje najveće tajne i svoje najozbiljnije namere, i dobri duhovnik nikad se nije pokazao nedostojan toga poverenja.Miloš se ne boji ni sad neke obmane s njegove strane...Ali, ipak, ipak!..On nije trebao pred njim da se izleće!.. Popa je duhovnik, a inače je blage naravi.On po srcu svome nikad ne može da odobri i da se složi s oštrim merama koje su politici često neophodne.Otac Melentije bio je mekog srca i spram samih Turaka, koji su toliko puta na njegove oči palili srpske manastire.Na Ljubiću, otac Melentije zaslužio je besmrtnost, i dosta mu je bilo nepunih 10 minuta, da za večna vremena izvojuje sebi besmrtno i vidno mesto u povesnici srpskoj.Razbijena srpska vojska počela je bežati.Šanac na Ljubiću već je bio napušten, još nekoliko trenutaka i Turci bi možda u njega uskočili, branioci šanca izginuli bi; tu bi možda i on, Miloš, poginuo, i ceo pokret svršio bi se isto onako nesretno, kao i pokret Hadži Prodanov... Ali, u tom opasnom trenutku, javlja se on, Melentije, skromni kaluđer!... On dohvati bačeni vojnički doboš, veša ga o vrat, dobuje, pribira razbeglu srpsku vojsku, spasava šanac i daje celoj bitci drugi ishod, uz pripomoć srpskoga nišandžije Vase iz Knića, koji u tom istom trenutku srećno pogađa i ubija turskog zapovednika vojske — Ćaja pašu — i nagoni tursku vojsku u begstvo. Ali kad je pobeda svršena, kad Turci bezobzirce beže i misle samo o spasenju bezumnih glava svojih, onda se smerni služitelj oltara, koji je za trenutak postao grozni ubojni osvetnik, opet povraća da bude blagi zaštitnik duša, te sa sklopljenim rukama moli pobedonosna a kivna vojnička zapovednika — njega — kneza Miloša glavom, moli ga da bude blag i dobrodušan prema turskoj nejači, prema njinim ženama, pa i prema samim pobeđenim Turcima, koje su u gomilama dovodili pred njega — Miloša. Krvavi Ljubić, bio bi još tri puta krvaviji; on bi za Turke postao strahovito mesto krvi i užasa, kako je on, Miloš, bio ljut i kivan, da se u taj mah nije pored njega desio njegov krotki „popa.“ On ga je razgalio i ublažio; on ga opomenuo kako će mu blagost, koju sad pokaže, docnije mnogo pomagati; Turci će mu se lakše predavati, kad znaju da ih kod njega ne čeka go nož, već blago, čovečno postupanje; bule će ga blagosiljati za se i za nejač svoju, a među Turcima, izaći će na glas kao dobar junak, ali i kao velikodušan čovek, što uz junaštvo tako lepo pristaje.Po njegovom savetu, on je tada pobeđenim Turcima ostavio oružje, vratio im sav novac koji su pogubili ili im je bio opljačkan, ostavio im konje, a za njine hareme čak je i kola nabavio da se lakše isele iz Čačka. Svega toga sećao se sada Miloš, i prebacivao je sebi, što da se izleti u ljutini pred blagim duhovnikom, i što da mu pominje čak i o mogućoj smrti Karađorđevoj.Da bi koliko, toliko zabašurio svoj otoični govor on reče dalje: — Bez srca!Čovek bez srca!To se često rekne ali, u istini, malo je takih ljudi.Ja sam prek i ljut, a i ne bio, šta se o moju glavu bije, pa opet kamo njegove lepe sreće da Crnog Đorđa stigne samo ono, što mu ja želim.U ljutini svašta reknem, ali zar ja ne umem rasuditi, kako je njemu jadnom u tuđem svetu, i kako je gorak hlebac, koji se iz tuđe ruke očekuje.Da je na moju volju i pitanje, ja ne bih mario sutra neka dođe i bio bih gotov ja da mu načinim konak, gdegod hoće i poželi.Misle neki, bojim se ja preoteće mi vlast.Prazno zanovetanje!Što je kome suđeno, nit mu ko može oduzeti ni dodati.Eto slobodno naroda, pa ako mu je milije i više u volje da mu kuma Đoka zapoveda, ja reči jedne ne bih rekao, neka opet on uzme vlast u ruke i neka naređuje, a mi smo pokazali da bar umemo biti dobri poslušnici.Istina, ne bi mi bilo pravo da mi se silom otima, ako bi narod naginjao više mojoj strani i želeo da ovako ostane, kako sam ja otpočeo.Za taj slučaj, prijatelji bi imali da nagovore Đorđa, da i on ne tera stvar na silu i inat... ako bi on to mogao!..Ama, mučna rabota, boga mi, znaš ti njega kako je prek: reč dve, pa za pištolj, i onda ili beži ili gini!...No možda se i on sad, u tuđini, namučio i od mnogo koječega odvikao.No, ovo je upravo prazan razgovor.Koja vajda Đorđu od moga dopuštanja da se vrati.Nije on od mene ni utekao odavde, već od Muje, a Muja mu, vala, i danas misli isto onako i ono što i pre tri godine.Mislim, slađe bi im bilo njegovu glavu na kolcu nabiti, no da im Muhamed sad iz groba ustane. — Hesapim, gospodaru, da to zna i sam Đorđe.Neće valjda, ni on sam dolaziti amo, dok se ne bi što naredilo i našao se neki način za njegov povratak. Miloš se zagleda u duhovnika.Izgledalo je, kao da se predomišlja šta će reći. — More popo, ako Crni grune amo, neće on doći da se pogađa sa Turcima, no da se bije s njima.Pa šta da činimo mi za taj slučaj?Eto, tu je čvor, koji pomozi razdrešiti.Govorismo otoič, ako je sa znanjem careva, onda kao da valja tako pustiti nek ide, pa u zgodnom trenutku da pristanemo uz druge i mi.Ali, zar ne može nastati da carevi s nama i probu grade?Zar ih mi skupo koštamo?Ako se nađe među nami mahnitih glava, koje pristaju da ulete u vatru, što, na priliku, ruski car to da ne pusti?Njegov je račun jedan. Ako bude napredka, on će docnije prihvatiti i Rusi će reći: to naša muka i tekovina i jeste.Zaglavimo li mi, oni mogu otresti skute i reći: što tražili to i našli; mahnitali su u svojoj glavi, pa sad neka sami hlade svoje podbijene tabane.Sećaš li se, kako smo se ono polane vili kao crv pod korom?Počesmo i ulazismo u vatru, pa posle trči za carevima po celoj Evropi i obijaj pragove kod sviju dvorova, pa ništa i ništa!Mi ovde brojimo na sahate, hoće li se otkudgod ukazati kakav zračak nade a oni po čitav mesec dana neće da prime naše poslanike, makar bilo i na desetak reči. Miloš ućuta a i duhovnik je ćutao zamišljen.Najzad otac Melentije pogladi svoju gustu, dugu bradu, pogleda u Miloša i reče: — Ovde je u napred mučno rešavati.Ko zna, kakve prilike mogu nastati!Bićemo tu, pa kako bude najbolje, onako ćemo i činiti.Jedino što zasad mogu reći, to je da ovo što se ima, ne treba davati za ono, što se ne zna da li će doći.Rizika mora biti u svakom poslu.Ali kad čovek nešto rizikuje, valja bar da zna, šta tim rizikom može dobiti.Meni se čini, da mi tu treba da budemo kao ono orači kad bacaju seme u zemlju.Čovek baca seme u zemlju i nada se da će mu ono doneti bogata ploda, koji će stostruko i hiljadostruko naknaditi u zemlju bačeno seme.Istina, može biti i tako rđavih godina, da se čak ni seme ne uhvati, ali to je golema retkost.Druga bi stvar bila, ako bi čovek bacio seme, recimo u taku pljoštu, koja svake godine do proleća stoji pod vodom a tek retko po nekad, suva je još s rana proleća.Sejati u takvoj njivi, znači ići na sigurnu propast.Tako nećemo sejati. — Ako sam te dobro razumeo, popo, ti od prilike veliš, kao ovako: — Ako vidimo da ima kakve sigurne dobiti, mi ćemo pristati uz Crnog.Dođe li on s nečim šta je sumnjivo i nesigurno, mi ćemo dobro stegnuti i čuvati ono što imamo, a njega ćemo pustiti neka okuša sreću, pa kako mu Bog da.Mi nećemo ni smetati, ni pomagati, ali ćemo uvek čuvati ovo što imamo.Našim ljudima i svakome ko nas sluša nećemo dati da se meša u njegove poslove, a on sam s onim, što pođe uz njega, neka čini što može.Je l’ tako? — Pa tako je — reče Melentije sležući ramenima. — Ujutru ćemo imati razgovor s drugom braćom što su ovde.Hesapim da nas dvojica govorimo ovako, a da vidimo šta će i oni reći.Ako budu znali što god bolje i pametnije, od dobra niko neće bežati.Je’l tako? Duhovnik opet odobri, i na tome se, u glavnome, svršio njin razgovor te večeri. Sutra dan bila su važna savetovanja u domu Miloševom.Sakupljeni prvaci narodni dogovarali su se o onoj istoj stvari, o kojoj je sinoć Miloš govorio nasamo s ocem Melentijem.Samo što je pred njima Miloš bio ćutljiviji i skriveniji no pred svojim popom.Upravo, ostavio ih je da se sami savetuju, a on ih je više slušao.Samo u početku izložio im je radi čega ih je upravo potrudio da do njega dođu: „Knez Sima, Cukić i njina družina bacili su bili vatru u narod, i da je nisam srećom onako brzo utulio, Turci bi ispali u narod i bilo bi grdne nesreće.Dok sam ja ovde na ovome mestu ja to nisam smeo dopustiti.Ali na mene se sad diže povika što je vezir buntovnike pobio.Ima ih koji mi iza leđa šapuću čak i to, da je sve ovo moje maslo, i da sam ja one nesretnike opanjkao kod vezira, što se, bojagi, bojim da mi ne preotmu gospodstvo.No, bar vi što ste sa mnom bili, znate da je buntovne knezove sam narod pohvatao, i da ja nisam strogo zabranjivao, njih bi sam svet pobio, ne bi ih ni pustio da odu živi veziru.Pa to sve ne smeta pakosnicima, da mene okrivljuju.I kad je tako sad, šta li bi bilo sutra ako nešto istina grune Crni Đorđe, kao što se govori, zucka, pa on baci vatru u narod.Ja znam da ih ima koji će i za njim poći, a znam dobro i to da gustiš, gomila, narod neće lako uletiti u novu vatru, osobito kad Muja zagudi iz Beograda topovima.Ovaj svet, što još jednako kune Karađorđa, onako prestravljen od Turaka, može jurnuti kao stršljenovi i premlatiti gdegod i Crnoga i njegove ljude.Neću posle da mi se i to tovari na dušu.Evo vas, pa kako god rešite i hoćete, onako neka vam i bude.Ja ću onda samo otići veziru i skinuti sa sebe svaku odgovornost, a da skinem i ovaj narod s duše, da ne odgovaram više za ovu sirotinju i pred Bogom i pred ljudima, pa vala, kako vam god drago, i neka upravlja narodnim poslovima ko god hoće i zna bolje.“ Pošto im se ovako upravo požalio, Miloš je ostavio sakupljene prvake da sami većaju, šta im valja činiti, da se svet malo smiri od onih podbadanja, što jednako dolaze iz Rusije, od puštanja glasova o povratku Karađorđevom, kao i to, šta bi na slučaj da se Karađorđe doista vrati. Savetovanja su dugo trajala.Otac Melentije mnogo je govorio i revno je zaštićavao one poglede koje je sinoć u razgovoru s Milošem od njega čuo.Živo je crtao opasnosti, koje mogu nastati od Turaka.Iznosio je kako je sve rovito i neutvrđeno, i kako bi Turci upravo i voleli, da se poremeti ovo što je sad, jer im se sve čini, da su raji mnogo dali i popustili. Bilo je i oštrih govora, a palo je i dosta oporih reči.Milošu su zamerili da mnogo štošta radi na svoju ruku, a da bi valjalo da počešće pripita i druge narodne prvake.On se nije mnogo pravdao.Rekao je samo, da se poslovi moraju brzo otaljavati i da on ne može svaki čas zivkati skupštinu. No opšti rezultat savetovanja bio je ipak veoma povoljan za Miloša.Rešeno je, da se zborski piše ruskom caru i umoli da srpske begunce, naročito Karađorđa, trgne dublje u Rusiju i da im zabrani mešanje u srpske poslove. Za slučaj da Karađorđe nenadno bane u Srbiju, rešeno je, da ovde prisutni prvaci neće uz njega pristajati. Ovo poslednje rešenje doneseno je upravo od straha pred Milošem, jer se svak pobojavao da ga Miloš ne uzme na oko kao prijatelja „voždovog“, i da ga tako ne obeleži pred Turcima, zašto bi se u nezgodnom slučaju moglo i glavom platiti. Milošu su bila veoma po volji ovaka rešenja, osobito kad mu je dozvoljeno da on piše u Rusiju u ime knezova. U ostalom, kad je sazivao ove ljude, on nije toliko polagao na njino rešenje, no glavno mu je bilo da ispita raspoloženje kod ljudi od uticaja, kako bi se unapred mogao spremiti za svaki slučaj. Da su ova rešenja ispala nepovoljno za Miloša, on je već unapred bio rešen, da ih ne verma.U toliko mu je sad milije, što je sve svršeno onako kako je njemu po volji, zašta je glavna zasluga pripadala ocu Melentiju. Malo po malo, i jednog po jednog, Miloš je već bio uklonio sve glavnije suparnike, koji su mu do sad mogli smetati. Kao najopasniji bio je Petar Moler, i on je već uklonjen.Uhvaćen je bio usred narodne skupštine, koja se lane (1816. god.), o Đurđevu - dne, bejaše iskupila u Beogradu, da posvršava neke narodske poslove, i odatle je predat Turcima, koji su ga u tvrđavi udavili. Svršio je i Melentije Nikšić, vladika šabački i to opet lane (1816.), naskoro za Molerom. Kad su knezovi predali Molera Turcima, i u pismu tražili smrt njegovu, vladika Melentije potpisao se prvi na tome pismu; a posle nekoliko meseci i sam je pao od ubilačke ruke Marka Štitarca, koga je knez Miloš poslao da Nikšića ubije. Sad su svršili i knez Sima, Pavle Cukić i Dragić, i tako su prilično prečišćeni svi od kojih je Miloš najviše zazirao. Još je ostao jedan, ali najopasniji — Crni Đorđe — on sam glavom. Još poodavno Miloš je u sebi bio rešio da se i njega otarasi, isto onako, kao što je skinuo s vrata i ove druge.I to je bilo rešeno onako u opšte.Ali glasovi o dolasku Đorđevom, sve su češći i češći, a sad evo i on sam poručuje da će doći i priprema Miloša da ga prijateljski dočeka. — Šta da se čini? — ovo pitanje nikad življe nije stalo pred Miloša kao ovo baš sad, kad sakupljeni narodni prvaci evo rešiše da neće pristajati uz Karađorđa, baš i da dođe. Toga istoga dana, kad se to desilo, Miloš je u veče bio vrlo zabrinut, i ako mu je rešenje knezova bilo sasvim po volji. — Jes, oni tako govore, ali da Crni nešto grune, da uzbuni narod, da ga povuče za sobom, da se dohvati negde s Turcima i da ih samo jednom smlavi, kao što bi to i bilo — od sviju ovih rešenja bilo bi ti posle luk i voda.Sve bi onda okrenulo za Crnim, i ko bi onda, bojagi, imao da pita knezove, što ne drže zadatu reč!...Nije, dakle, tu vajde uzdati se u njino obećanje, već ja treba da sam na čisto, šta ću ako Crni grune.Zaista, ako ja ne budem odlučan i ne svršim odmah, no Crni uzme maha, onda ode sve ovo moje kao da nije nikad ni bilo.No ja moram s njim ovako kao što sam do sad s onima drugim.A ako se on ukaže ma gde u Srbiji, valja da ga ucmekam, a posla što Bog da.Mrtva glava ne govori. S tim mislima Miloš je u veče otišao u svoju spavaću sobu, gde je o duvaru visilo mnogo bogato oružje. Ova soba bila je u opšte bogato nameštena za ono doba i za one prilike.Patos je bio zastrt prvo asurama, pa onda krasnim bosanskim, kao koža sabijenim ćilimima, koji su blistali u sjaju od stotinu živih boja.Svuda unaokolo bili su meki minderi, a ovde onde po uglovima krevetski nasloni i okrugla, od jastuka udešena sedišta, gde se lepo daje sedeti s prekrštenim nogama.Duvarovi su mahom bili zastrti skupocenim ćilimima i bogato izvezenim ašama i kadifli ćebetima, po kojima se ređalo mnogo svakovrsno oružje. Velika zemljana peć prošarana zelenim grnićima, dizala se u jednom uglu, kao neki spomenik.Prozori su bili podlepljeni hartijom — pendžerlijom, s toga je ova soba danju izgledala mračna.Sad u noć osvetljavana je sa dva žiška, koja su po sobi rasipala žutu, prljavu ali dosta jaku svetlost. Bilo je tek dva sata noći, kad Miloš uđe u ovu sobu.Kako su ceo taj dan proveli prvo u radu, pa posle u gozbi, u veče niti su bili orni za jelo, ni za piće, a umor se osećao kod sviju, gde više, gde manje.S toga Miloš još rano s večera ponuka goste da sednu za punu trpezu, i dade im primer.Ali posle jednog-dva časa, videći da ni jelo ni razgovor ne ide, gosti se uzeše razilaziti.Miloš se žalio na glavobolju; otac Melentije navika na njega da ide da se odmori; obećavao je da će ga on zameniti, i Miloš se zbilja naskoro pozdravi s gostima i ode u svoju spavaću odaju. Ušav unutra, Miloš uze hodati.Koračao je pognute glave i duboko zamišljen, a ovda onda igrao mu je glatko izbrijan, tek primetni podvaljak, što je kod njega vazda bio znak velikoga uzbuđenja. Ovda onda, zastao bi i tada bi glavu oborio još niže i niže, kao da je hteo da prozre u mračnu utrobu crne zemlje, i tamo da nađe rešenje čudnim zagonetkama, koje su mu dušu trzale. Po katkad zaigrao bi mu na usnama zametak nekakva čudna osmeha, u kome se mešao i stapao u jedno — osmeh Bogorodice koja, predana dušom i srcem, u punom materinskom blaženstvu, posmatra na grudima svoga božanskog mladenca, i osmeh satane — prelasnika, koji gleda u svojim kandžama već ulovljenu i upropašćenu nevinu dušu, i uživa u paklenim mukama njena očajanja. Miloš je u taj mah sudio jednog čoveka. Taj čovek bio je tada i veći i slavniji, i zaslužniji, i junačniji od njega.To je Miloš i nehotice saznavao u sebi, ako možda i ne bi to priznao kad bi mu ko tražio takvo priznanje. Ali to, ma i mutno unutrašnje saznanje, budilo je u njemu teške sumnje i one duševne trzavice, što ih mi obično zovemo griža savesti. U njemu se porađala sumnja: Imam li ja pravo da sudim toga čoveka?Ja njemu da sudim!...I ako mu sudim, imam li prava da ga osudim?...I ako ga osudim, imam li prava da tu presudu izvršim?...I ako za sve to imam pravo, imam li pravo da to činim sam, ne pitajući nikog drugog, krijući sve to od drugih: — Sam da ga tužim, sam da mu sudim, sam da odobravam tu presudu, sam da je izvršujem, i to tajno, krišom od celoga sveta!Je li to onda suđenje ili mučko ubistvo?...I zašto ja to sve krijem?I od koga ja to krijem?Od sveta, od ljudi!Ta to znači da taj svet i ti ljudi ne bi hteli da se on ubija.A ovamo ja velim, da ga jedino zbog tih ljudi i ubijam!Njima, tim ljudima, tom svetu, narodu je on opasan, s toga ja i dižem ruku na njega!... — S goga?A ko je meni dao to pravo, da ja spasavam ove ljude i da ja vodim brigu šta će biti s njima?...Ko mi je dao to pravo?Čudno pitanje.Pre svega to i nije nikakvo pravo, to je dužnost.A drugo, to se nikad ne daje, to se uzima.Ko je dao pravo Karađorđu da oslobađa Šumadiju?Ona ga nije zvala i molila; on je sam došao, nametnuo se, a posle je bilo dobro...Pa koliko je ljudi tek on pobio!...Zar nije i moj Milan pao kao njegova žrtva?...A ona zver, Mladen, htede me vezati i nazva me usred skupštine, rutavim „psom“, samo stoga što sam na skupštinu došao neobrijane brade, od žalosti za bratom Milanom. — Jedan zapoveda a stotinu i hiljade slušaj.Zar sam ja to izmislio?To je od Boga tako ostalo, tako je svud, tako mora biti i kod nas.Ko je pametniji, onaj i zapoveda.Ko mu smeta, treba da ga ukloni.Zar bi oni sa mnom drukčije?I zar mi oni sad, bojagi, što bolje spremaju?... — Jes, jes, zar mi oni što bolje spremaju?Zar mi Crni ne bi skresao kuburliju u prsa, koliko bi me sagledo?...Zar bi on pomišljao koliko sam dobra ja učinio ovoj zemlji samo za ove tri četiri godine, od kad oni utekoše!Zar bi njemu, bojagi, s toga zadrhtala ruka, što sam ovome narodu do sad ja očuvao dušu i zaklonio ga da ga Turci sasvim ne sliste?Pa šta onda ja imam prezati?Ovo što je sad, moja je muka i tekovina.Morao bi biti krajnja budala, da sad ovo drugom ostavljam i da gledam mirno, kako će mi dići ispred nosa sve što se krvavo i gorko steklo, mećući po stotinu puta glavu na kocku. Razgovarajući se ovako sam sa sobom, Milošu se činilo da on sad rešava pitanje šta bi učinio s Crnim Đorđem, da se ovaj nešto zbilja povrati u Srbiju, kao što poručuje.U stvari pak, Miloš je to pitanje bio rešio davno i davno, mnogo pre toga, i u dnu njegove duše odavno stoji jasno i nesumnjivo zapisano, da Karađorđe mora poginuti. Još pre 3—4 godine, još onda, kad ga je ono Jakov na Zabrežju nagovarao da i on s ostalim starešinama pređe u Nemačku, kuda je Karađorđe već prešao, Miloš je mutno i kao kroz neku maglu a iz ogromne daljine, osećao to, da on Karađorđa mora ubiti.On nije mogao da pribere jasno u pameti ni zašto će, ni kada će, ni kako će to biti, ali njemu se samo tako slutilo, tako mu se pričinjavalo, da on jednog dana mora ukloniti Karađorđa.Još onda kad je trčao da zauzme Užice, da se nađe makar jedno jedino mesto još slobodno i u rukama Srba, kada se pobedonosni carevi sastanu, posle prvog poraza Napoleonovoga, Milošu se javkala ta misao.Docnije, ona je sve više rasla.Najzad, ona se tiho staložila u dubini njegove duše, i tu čisto kao zaspala.On ju je sad osećao u sebi, i u ovaj mah, kad mu se činilo da rešava pitanje šta bi činio s Karađorđem, u stvari, on se bočio s davno donetim rešenjem da Karađorđa ubije. Ta borba bila je duga i uporna.Tek što zaćutka uznemirenu savest razlozima, kao što su oni što smo ih malo čas videli u njegovim nemim monolozima, a ona se s nova probudi i ponova naleti na njega s novim sumnjama i prekorima. Uzalud je on sam sebi razlagao, kako je tadašnje političko stanje njegova tekovina, u koju niko nema prava dirati, kad jedan jedini trenutak sumnje na jedared zbriše celu tu rovitu zgradu zavarkavanja: — Ubiti Karađorđa!Zar Karađorđa ubiti, njega, „vožda“, Srbina, pred kojim su prvi put, posle Kosova, Turci zadrhtali; njega koji je devet punih godina proslavljao ime srpsko; njega koji je iz mrtvila probudio obamrlo telo srpsko, i iz mrtvih dozvao odletelu dušu Srbinovu!Njega ubiti!Pa to bi bilo crnje zločinstvo, no ubistvo mladoga cara Uroša.Ja bih bio novi izdajnik, nova nevera, nov Branković!... I grozničava jeza prolazila je Miloša celim telom; on je zastajao kao ukopan, a pred oči su mu iskakali raznobojni kolutići, među kojima je bilo najviše crvenih, i ti kolutići igraju, sijaju se, okreću se i nestaje ih, nalik na crvenkaste krvave mehuriće koji jedan za drugim prskaju. U takvim trenutcima, Milošu se činilo: „Sve je uzaludno, ja na njega ne mogu dići ruku.I baš kad bih se i odlučio, u poslednjem trenutku naći će se nešto, što će me omesti“.Ali se onda javljala druga misao: „Ali šta će onda biti od mene?Ako ne ubijem ja njega, neće li on ubiti mene?Ili treba da navučem na se kabadahijsko odelo i da budem momak Karađorđev?Pa i onda, Bog zna, da li bi me trpeo...Za mene nema izbora, nema izlaska, ja moram s njim svršavati, jer se lomi samo između mene i njega, ili ja ili on“. Ali misao je gonila misao, i posle primirenja opet su navaljivale sumnje.Samo ime „Karađorđe“ po nekad je bacalo u drhtavicu Miloša.U dugim godinama mučne borbe, on se bio svikao, da gleda u Karađorđu ono, što je u istini i bio — junaka i rodoljuba.Pa pošto je i sam imao od obadve te vrline, znao je njihovu cenu i priklanjao se pred veličinom Karađorđevom.Osećaji dužnosti borili su se s osećajima samoljublja i slavoljublja, i na mahove prevlađivali su čas jedni, čas drugi. Najbolje je da ne mislim o svemu tome.Da ostavim, pa kad nastanu te prilike onda, prema prilikama, i videću šta valja činiti“ — starao se Miloš da sam sebe umiri. Ali u isti mah, on je osećao kao da ga neko čisto vuče za ruku i da mu veli: „Ej, stoj, ne beži, kuda ćeš?Hoćeš da se sakriješ, hoćeš da utekneš, a da ne kažeš šta si naumio s Karađorđem?To ne ide! Tada se u Milošu ponovo otpočinjala borba, koja je trajala cele te noći.Šta je mučnih misli prohujalo za to nekoliko časova kroz njegovu bolnu glavu! Kao ono burno, strahovitom vetrinom šibano more što se u mrkloj, nepreglednoj noći bije i lomi o tvrde kamene obale, i sve zapenušeno, u svirepoj srdžbi, do nebesa baca uzburkane vale svoje, tako su se cele te mučne noći, bile i lomile misli i osećaji Miloševi, stisnuti u tesne međe jednoga srca i jedne lobanje!Zora se već pomaljala, a on je još bio na nogama.Sav u grozničavoj vatri, on je hodao iz ugla u ugao, i u glavi mu je brujalo kao da iz neke dubine odjekuje stotinu zvučnih zvona.Sve misli sabile se u jednu spletenu gužvu, iz koje tek ovda onda, kao usijan čelični šiljak, izbije po koja nepokorna, oštra, buntovna zamisao. Smrvljen i telesno i duševno, Miloš pred zoru klonu na krevetac u uglu, i zaturiv glavu na jastuke, upre u tavanske šašovce svoj zamućeni i ukočeni pogled. A oni usijani čelični šiljci, od raznih iskidanih misli, jedan po jedan prožigali su njegov umorni mozak i izbijali čas ovde, čas onde. Što si onda pobio tolike ljude, kad si znao da ne smeš ići do kraja, i da ćeš prezati od same senke Karađorđeve...Da si terao do kraja; da si uspeo; da si održao svoje, još bi se moglo reći, da je onako moralo biti, da su one glave i Molerova i vladičina i sve ostale, pale u interesu otadžbine.Ali šta da rekneš i čime da se opravdaš sad, kad sam napuštaš i ostavljaš ono, radi čega su toliki ljudi glavom platili...Krv ona dva nevina deteta, što ih grozni Štitarac kao jaganjce pokla, da ne pričaju ništa o krvavom ubistvu vladike Nikšića, pašće sad na tvoju glavu.Kako ćeš odgovarati za nju, kada na strašnom sudu izvedu preda te ona dva mučenička deteta, pa ti ona pokažu svoje strašno razjapljene rane, i stanu te optuživati da su po tvojoj naredbi onako grdno osakaćena!...Ne, ne!Ti ne smeš zastajati, kad si jednom pošao tim tragom, ti moraš ići tako do kraja.Do sada prolivenu krv može sprati samo krv, koju od sada proliješ.Ko ubije jednog čoveka, on je ubica.Po zapovesti Napoleonovoj ginu svaki dan hiljade — i on je za to samo veliki vojvoda, ponos Francuske i slavan čovek u celom svetu...“ A najposle, zar se to mora kazivati celom svetu!Zbilja, zar se to ne može sve lepo sakriti, pa da nikad nikome ni na um ne padne...Kako ima zgodnih mesta, gde bi se mogla sakriti lešina, pa da joj nikad ni vrana kosti ne nađe!“... I Milošu se učini, kao da se na jedared nađe na pustoj i divljačkoj kosi, u podnožju Maloga Šturca, gde stoje kao džinovi ogromni hiljadugodišnji hrastovi, gde izlomljeno stenje stoji razbacano i nagomilano, kao da ga je neka svemoćna ruka u neredu prosipala levo i desno, a u mračnoj provaliji, koju je odozgo pokrio gust spleten pavitnjak, čuje se večito šuštanje lakoskoke Krive Rijeke, koja iskače ispod brda i otima se da što pre siđe u mirne daleke ravni... Svuda unaokolo vlada mrtva tišina, i čoveka čisto podilazi jeza od ove pustošne usamljenosti, u kojoj kao da se krije nekakvo pritajeno čudovište, koje za časak može iskočiti iz mračnih gudura. Miloš je tu.On stoji sam usred ove mrtve pustinje.Na zemlju se počeo spuštati sumrak, a on u sebi kao misli: „I ovo je vrlo dobro, i ovaj će me mrak zakloniti, ako bi me kakvo radoznalo oko otkuda i vrebalo“... Usred mračna šumska gustiša, gde se prava i oborena stabla, povijene grane i suhi polomljeni ogranci, skrkli u neprolazan splet, stoje dve ogromne, trule kladurine, zasute starim suhim lišćem i ogromnim oljuštenim korubama, što su se izvitoperile i odvojile od staroga stabla, koje se već počelo pretvarati u prladinu. „Ovde, među ove dve klade — misli Miloš u sebi — jes, ovde ću ga sakriti, gde ga niko nikad naći ne može, gde ni sunčev zrak ne može do njega dopreti.“ On se saže i oberučke uze izgrtati između klada mokro, polutrulo lišće, izbacivati odlomke kora, a uz to je osetio kako ga zagušuje mokri natruli zadah što otuda bije. Mrak je.On jedva nazire, ali ipak vidi da je dosta duboko iskopao. „Telo je ogromno, misli on u sebi, ali opet će stati ovde u ovu šupljinu između dve klade. I on dohvati mrtvo, krvavo telo i utura ga među klade.Jedna ruka bejaše se isprečila i ne mogaše zgodno stati.On skoči na kladu i štogod može udari odozgo čizmom po toj isprečenoj ruci.Koska se prelomi u mišici i Miloš lepo ču kako puče i kako kosti škrgutnuše; ruka se previ i namesti se zgodno pored tela. „Tako, sad je dobro, sad ništa ne strči!“ mislio je on, pa uze živo nagrtati lišće i sitnije komade otpale kore.Lišće se nagušeno dizalo u vis.Miloš zađe i potapka ga odozgo nogama, sitneći sve stopu uz stopu.Kad stade onde, gde je od prilike bila glava, ispod nogu mu se nešto izmače.Izgledalo je, kao da se glava, koja se dotle samo na končiću držala i koja je bila uklještena među klade, sad najedared otkinula, promakla i otišla dole.Miloš posrte, ali se uhvati za granu i opet ne pade. Pošto je sve kako valja ugazio, on nasu odozgo još trula lišća, nabaci puno onih kora i većih i manjih, a odozgo ovde onde opet poseja lišćem, te je izgledalo kao da nije ni dirano u klade. „Baš i da ko dođe, baš i da zagleda, ne bi mogao ništa poznati! — mislio je Miloš u sebi: „Sad je sve gotovo, sad valja ići, valja bežati, valja se ukloniti što pre, da me niko, niko ne vidi.“ I on beži, beži iz sve snage što ga noge mogu poneti, no u taj mah dolazi mu na um, kako ne valja ovo što radi.Da ga ko vidi kako trči, svakome bi moralo pasti u oči i svak bi se pitao što li ovaj trči?Jamačno beži!Od koga li beži?Da nije učinio kakvo zlo?Ne valja trčati, i on umeri korake i pođe lagano. Odavno je izašao iz planine.Sad ide ravnicom, ide zasejanom poljanom, gde se i s jedne i s druge strane dižu lepi, zeleni kukuruzi, skoro u vrh čoveka.Ovaj sumrak još jednako traje, samo je sad još gušći.U prirodi je tišina, a ovde onde, na dalekom obzorju senu svetlaci, znak da negde u daljini ima bure, koja se možda polako primiče.Miloš se čudi, otkud to da su ova polja ovako pusta?Eto, tu u blizini ima kuća, stanova, obora, pa kako to da se ni otkuda ne čuje nikakav glas, ni jav, ni od ljudi ni od stoke. Najedared, Miloš čuje da u kukuruzu nešto šušti.On se okreće i daleko za sobom, kroz sumrak, vidi kako drumom trči za njim nekakva čudna prilika, nalik na čoveka bez glave.Ta prilika maše na njega rukama, kao da bi mu htela reći: „Stoj, pričekaj!“ Miloša prolazi jeza: „Da nije on!Da nije ustao, povampirio se i sad trči za mnom?“ Od same ove pomisli njega hvata samrtni strah i on htede nagnuti da beži, da beži što brže može, ali u isti mah opet se ponovi ono šuštanje iz kukuruza, i pred njega izlazi njegova majka Višnja. Ona mu prilazi polako, hvata ga za rukav i veli mu mirno ali sasvim razgovetno: „Ti si ubilac!Gle kako su ti ruke krvave!“ On diže obadve ruke i s užasom primeti da su mu zbilja krvave.I nehotice, on ih uze trljati o čakšire i kriti iza leđa. Ali ona ga uhvati za ruku, povuče je čudnom snagom i diže u vis. — Što kriješ?Zar se to može sakriti!Ta to je krv kumovska — isto što i krv roditeljska!Ta krv peče, od nje će ti obadve ruke izgoreti; ona govori, ona optužuje, ona viče; od njena vapaja ti nećeš imati mira ni stanka; ona će te s užasom iz sred sna trgnuti; na njenu viku ti ćeš u gluho doba noći skakati prestravljen iz postelje i naginjaćeš da bežiš daleko, daleko, ali joj nećeš uteći.Ona će te stići ma gde i ma kad.Da se spustiš u morske dubine, da prneš u nebeske visine, da odeš na kraj sveta, ona će te stići i naći...Teško tebi!...Svaka kaplja ove krvi pretvoriće se u po jedan glas koji viče i koji te javno optužuje; svaka kaplja ova pretvoriće se u po jedan vreo kamen, i to će te kamenje zatrpati.Teško, teško tebi!Teško i meni, majci tvojoj!Zbog tebe potresće se u zemlji i moje trule kosti.Kakav greh, kakav teški greh!... Tako je govorila stara Višnja; a Miloš je osećao da mu svaka ta reč kao rastopljen čelik kaplje na samo srce. No u taj mah začu se neka potmula graja, neka gungula, nalik na udaljenu grmljavu, koja se sve više primiče.Miloš s premrlim srcem uze osluškivati ovu nejasnu graju.Ona je rasla; sad je bila nalik na tisuću ljudskih glasova koji se u jedno slivaju. — To su oni — reće babe Višnja.Jes, to su oni, osvetnici mrtvaca, oni pobijeni, oni što dolaze da osvete i sebe, i druge i ceo mrtvački rod svoj.A mrtvaci su složni; oni idu jedan za drugim i ginu jedan za drugoga.Eto i ja, ja sam majka tvoja, pa opet sam se odazvala i došla da ti pokažem krvave ruke tvoje i da budem svedok protiv tebe. Zbilja, Miloš se tek tada seti da je njegova majka davno umrla.On pogleda bolje onu ženu i vide kroz sumrak da je njeno teme gola kost, da su joj oči šuplje, da je vilice stoje obnažene, gole, bez mesa, a od nje cele zaudara buđa i truleš. Miloš htede bežati, ali ga ona dočepa za ruku i steže ga kao železnim kleštima. Hoćeš da bežiš, da utekneš: strah te; a kad je trebalo prolivati tuđu krv onda te nije bilo strah!.. .Bojiš se za svoju glavu, mila ti! je li?...A zar onim ljudima što si ih ti pobio, zar njemu nije bila mila njegova glava?Pa opet si je ti odsekao.Onda si bio junak!Junak si da udaraš sekirom po čelu, a nisi junak da primiš ušnik među oči!Ha, ha, ha!...Ali čekaj!Oslobodićeš se!Evo njih, idu, oni će te osloboditi. Okupan u znoju od straha i uzbuđenja, Miloš se otimao iz hladnih, koščanih ruku svoje mrtve matere, ali se nije mogao oteti. Međutim, kivni glasovi, uzburkana graja i povika puna srdžbe i uzmućene pakosne osvete, kao ogromni talasi neodoljivo su zapljuskivali sa sviju strana i Miloš je osećao da će se sav taj urnebes sručiti na njegovu glavu. „Ubiće me, razčerečiti, rastrgnuti, učiniće od mene trista čuda i trista bruka — mislio je on i kušao da kudgod šmugne u onu gomilu.Ali hiljadama uzdignutih pesnica maše se protiv njega, a hiljadama rapavih glasova viču: dole s ubicom, ubite ga, rastrgnite ga.“ Hiljadama ruku maša se za njega, i on već oseća kako ga tresu, trzaju, kidaju i raznose u komade.Jedna ledena ruka, kao oštro željezo, probi u same grudi njegove, noktima dočepa prestravljeno, krvavo srce njegovo, i poče ga gnječiti i čupati. Neodoljivi bol obuze Miloša i on je osećao kako mu od toga ljutoga bola mrkne svest i kako počinje padati u nesvest i tamu!... A oni strašni i užasni glasovi sve jače i jače odjekuju i lome se oko njega, nazivajući ga krvavim ubicem i tražeći njegovu smrt.Bol u grudima dostiže sad takav stupanj, da nesrećnik poče na glas stenjati i kukati.I on je zaista viknuo, viknuo je što ga grlo donosi, a u isti mah tako se praćnuo, da u malo ne spade s niska mindera, na koji beše prilegao. I Miloš se trže iz bunovna, teška sna, sav okupan u znoj i suze, koje su onako u snu obilno tekle, i ako je inače na javi bio veoma tvrd na zuzi. Miloš skoči i protrlja šakama lice i žmirnu nekoliko puta, kao da se hteo uveriti, je li ovo još san ili java.U grudima je osećao da ga nešto istinski bole, naročito ispod leve sise, gde je srce.Seti se one strašne ledene ruke, što se kao oštro željezo zabi u grudi i dočepa ga za samo srce, te se čisto strese i jeza ga prođe i ovako na javi.On se prekrsti, prekrsti se tri puta i polako prošaputa: hvala Bogu, samo je san. Još ne bejaše dobro izustio poslednje reči, kada se najedared žestoko trže.Čisto podskoči sa zemlje.Neko bejaše iznenadno lupio na prozorski kapak, i ova lupa neobično preseče Miloša.Da se pola doma srušilo, ne bi se toliko prepao. U prvoj zabuni nije znao šta da čini, ali lupanje se ponovi i Miloš opsova lupača veoma ružno.Poznade po lupanju ko je, i beše mu veoma krivo što da se tako trgno, a ni za što. — Je si li ti Vrljo? — upita on skidajući ćerćivo. — Ja glavom, gospodaru! — Po materi te ružim, što lupaš toliko kao lud, kad vidiš sveću u odaji?Nisam ja valjada gluv da toliko gruvaš? U istini, lupanje je bilo obično, šta više tiho.No Miloš je hteo čak i pred samim sobom da zabašuri svoje neumesno trzanje. — Otkuda noćas, anatemnjače? — Iz lova, gospodaru, no molim ti se otvori, odvališe mi ramena ove torbuljače. — Kako prođe od pasa?Je si li budio koga od momaka? — Nikoga.Ali ja poznajem Krdžaliju (psa), a on je starešina svima ostalim.Kad on regne i kaže im: „ovo je naš čovek, ne dirajte“ — neće posle ni jedno lanuti da ga jašem. — Nesretnik, nesretnik!On razume čak šta i psi govore — reče knez Miloš i pođe da otvori vrata, jer sav ovaj razgovor vodio se kroz prozor. Unutra u sobu uđe krupan, kosmat, čupav čovek, kome jedno oko izgledaše veće od drugoga. Oružan od glave do pete, ovaj čovek bio je surova, divljačna izgleda.Ono veće oko izgledalo je nekako ukočeno, strašno i pojačavalo je ovaj nemio, grub izgled.Tako isto i u glasu bilo je nečega rapavog i surovog, što ti čisto uši para.Podupirući se dugom puškom, koju je držao u ruci kao batinu, on je nosio preko desna ramena, prebačenu na levu stranu, nekakvu veliku torbuljaču, nalik na kostretne zobnice konjske.Mora biti da je u zobnici bilo nešto što je vrlo teško, jer je ljuda levom rukom podržavao i podizao torbu da olakša ramenu. Ušav u sobu, on prisloni pušku uz vrata, zatim smače torbu i pusti je da tresne o patos štogod može.Iz torbe se začu jasan, ali izdrobljen zvuk, kao ono što zveče pare, potvrdo stegnute u kakvu krpu. — Šta ti je to, nesretniče? — reče knez i gurnu torbu nogom. — Vala, sve žut dukat, meka rušpa i mahmudija, i kao mleko beo talir, gospodaru, ako ti počem nije krivo — reče neznani osobenjak. Knez Miloš se saže, otvori odozgo krpu, kojom je bila zastrta torba, zahvati novac onako u šaku kao što se obično zahvata žito, i izruči ga opet natrag, sipajući odozgo s visine komad za komadom. — Crni nesretniče, gde pokrade ovolike pare? — Bog dobre ljude nikad ne zaboravlja — reče Vrljo s podrugljivim šeretskim osmehom na licu. — Vala, ako bi se još i ti brojao u dobre ljude, onda ne znam ko bi otišao u anatemnjake.Istina, gde upljačka ovolike pare? — Istinski ti velim, gospodaru, dao mi Bog — ponovi Vrlja ne menjajući izraza na licu. — Pa šta, dao ti Bog ovako zajedno sa zobnicom?!Kakav li je to mutavdžija što čak tamo u raju kozinu drnda i prede, da bi Vrljo na zemlji imao u čemu nositi poharane pare — reče Miloš raspoloženo. Iznuren i namučen tegobnim, ružnim snovima, umoran i telesno i duševno, Miloš je sad nalazio čisto kao neki odmor i razgaljenje u ovoj nenadnoj pojavi hajduka Vrlja, koji ga je na mah otrgao od ličnih i gorkih misli i priviđenja, što su ga do malo čas trzala. Ovaj krvavi, bunovni san učinio je na njega tako težak utisak, da se sad osećao čisto srećan, videći što taj san nije java.Prisustvo Vrljino još je većma brisalo te sumračne utiske i Miloš je navlaš govorio, govorio je mnogo, jer je osećao kako ga taj govor vedri i razgaljuje. — Govori more — klimnu glavom Miloš, upirući pogled u Vrlju, koji je još jednako ćutao. — Pobih one pse, gospodaru! — Koje pse, nesretniče?Kakvi su to psi s tolikim novcima?Gde su takvi psi, pa da ih ne bijemo, no da ih gojimo bolje no račanskog krivorepog duhovnika? — Pobih one bosanske kučiće, što oguliše pola nahije.Dve godine kako sastavlja sirotinja paru na paru, da se otkupi od njih, pa da pokloniše kome makar izlizan groš!Lane odneše čitave seisane.Srce me je bolelo.U dva maha izlazio sam, te ih presretao, ali uvek, setim se i tvoje pretnje i zapovesti, pa spustim već naperenu pušku.Zimus oko Božića odneše opet grdan novac.Boga mi sam oplakao, gledajući kako se užičke kobilice povijaju pod teretom srebra i zlata.Pre dvaestak dana dočujem da su opet došli u berbu.Kotilo ti tursko tvoje, pomislim ja, nećeš ga, vala, ti žnjeti usred zime, kad niko ne žanje, i rešim se, da ih pomlatim, pa makar mi posle ti tvojom rukom glavu odsekao... — Šta, nesrećniče.Ti pobio begove Atlačiće?Jao, živi te Bog posekao, ko će sad dževapa dati Carigradu?Znaš li, dobro te ne znalo, kako će propištati sela, gde se ubistvo dogodilo, a šta li tek da odgovorim ja kad me pritegnu i upitaju: zar kod tebe hajduci tako gospodare, da prvi begovi turski nisu ni glavom sigurni?... — Ne, po Bogu, gospodaru!Nije to bilo ovde; nisam ni ja bio budala, da ih u Srbiji ubijam.Prešao sam, zajedno s njima u Bosnu, pa ih dopratio čak do Majevice i tu im popio za dušu.Ne boj se ti ništa za to, gospodaru! Milošu se malo razvedri lice.Vrljo je bio drzak i opasan hajduk, čuven na celom jugozapadnom kraju Srbije.Kad su posle Karađorđeve propasti Turci ponova zavladali Srbijom, Vrljo se odmetnuo u hajduke (a hajdukovao je po Bosni i Novopazarskom okrugu još i pre toga) i svetio se Turcima gdegod mu padnu šaka. Bio je ludo hrabar upravo dolazio je u toj hrabrosti do bezočne drskosti.Jednom je u Valjevu, samo s pet druga, napao u sred bela dana na veliku tursku kavu braće Biragića, tu razoružao i povezao preko 15 turaka, oduzeo im sav novac, bolje odelo i oružje, pa živ i zdrav umakao u planinu s društvom, i ako je među Turcima bilo i čuvenih ubojica, naročito dva brata Zafiragića, što su svojim zulumima bili dosadili celoj okolini. U Požezi bio se raščuo na daleko neki Suljaga Čimbarlija.To je bio pravi Bekri-muja, opasan zulumćar, i ružan razvratnik, kome iole lepša ženska nije smela izaći pred oči.Otmičar i ubojica, on je uvek imao para kod sebe, a u takim okolnostima lako mu je bilo naći svagda po pet šest oružanih skitnica, koje je vodio sa sobom i koji su ga pratili skoro svuda, a po najčešće kad izlazi u okolna sela. Jednom prilikom Čimbarliji bejaše ponestalo para, a on nasred druma sretne seljaka s kolima, ispregne mu volove i proda ih u bescenje nekim turskim trgovcima.Uz to još otme čoveku dvanajestogodišnjeg sinčića, te ga sa svojim haramijama skotski oskrnave i obeleže.Nesretni otac, kukajući vratio se kući, a slučaj ga nameri na Vrlja.Narod je tada (posle Karađorđeve propasti) tako bio zastrašen da se upravo nije smeo ni žaliti na zulume turske.Vrljo uzme pitati seljaka što kuka, a on mu ne htedne ništa kazivati, bojeći se da ko ne dokaže Turcima kako se žalio, te će proći još i gore, jer mu je Čimbarlija bio zapretio da će ga zajedno s njegovom čeljadi, u njegovoj rođenoj kući i zajedno s kućom, živa spržiti, ako se ma gde požali. Vrljo pozna da seljak oćutkuje, s toga, što su mu Turci zapretili da se ne žali, pa stade navaljivati da mu kaže šta je.Kad seljak nikako ne htede, Vrljo ga onda veže i bojem ga nagna da kaže sve kako je bilo po redu pa se onda pusti u poteru za Čimbarlijom.Nađe ga pijana s družinom u jednoj mehani krovinjari kraj druma, i odmah ga napadne, i ako je Vrljo imao samo tri druga, a Čimbarlija sedmoricu sa sobom. Pobiju se vatrom iz pušaka, i nije prošlo ni po časa a Turci su već bili svi povezani (dvojica su poginuli).S ostalim Vrljo se naplatio kako je najbolje znao, ali Čimbarliju ojadi tako da više nije valjao ni bogu ni ljudima. Odsekao mu obadva uha, a za tim ga opremio tako nesretno, da je u Požegu ušao go golcat, privezan za konja s glavom okrenutom dole, sa zadnjicom u vis, iz koje mu je strčao zaprcan ogromni volujski rog. Posle te nesreće Čimbarlija se nije smeo više pojavljivati u selima; a retko je kad i u varoš smeo izaći od goleme sramote.Posle 5—6 meseci umre od posleđenih rana na levom odsečenom uhu, ali podsmeh i ruga nadživeli su ga i pamtili mnogo godina docnije.Obično bi se reklo za neuputna i obesna čoveka: „More, boga mi će i ovaj negde da naiđe na rožinu kao ono Čimbarlija.“ Kad se knez Miloš zakrajini s Turcima, Vrljo je pristao uz ustanak, ali je vazda vodio zasebnu, odvojenu četu, kad manju a kad veću, s kojom se provlačio između turske vojske, udarao je s leđa, s bokova, napadao je noću, zbunjivao je i zavaravao da ne zna otkuda će udariti prava srpska sila, a najradije bi napadao na pozadnja odeljenja, koja gone zahiru i hranu za vojsku, plenio ih i vazda se vraćao s bogatom pljačkom. Kad se docnije primirilo, Vrljo se vratio u selo, ali plug i motika nisu mu išli od ruke.Ponajčešće se nalazio oko kneza Miloša, i bio je vazda gotov da izvrši svako drsko delo, na koje se niko drugi ne bi smeo odvažiti.Knez Miloš ga je upotrebljavao za poverljive, opasne zadatke, kad je trebalo kazniti kakva turska zulumćara, koji se jako iztakne, a javno mu se ne sme ništa, ili za druge slične poslove.U takim prilikama knez Miloš mu je obično sam lično izdavao naredbe šta će i kako uraditi, i ti njini razgovori nikad nisu imali svedoka.A Vrljo je bio ćutljiv kao grob; što on zakopa u svoju surovu dušu, to nikad više ne izlazi na beo dan. Jednom prilikom, posle jedne krvave seče, u kojoj je i sam Vrljo bio opasno ranjen u glavu (lečio se krišom u knez Miloševoj konjušnici), knez Miloš ga upita: — „Bre, Vrljo, da te nešto skovitli teška preteška bolest, pa da ti se rekne, kako nema druge pomoći, no da se ispovediš duhovniku i da kažeš sve što si kad zgrešio — bi li bogati ispričao šta si radio?“ — Bože sačuvaj!Sto puta bi pre umro. — A da te nešto uhvate i udare na muke? — Ne bih ni onda govorio.Trpio bih dokle mogu, a baš kad prizori ja bih odsekao sebi jezik. — A ako ne bi imao pri ruci sečivo? — Iščupao bi ga prstima. — A kad bi ti ruke bile vezane? — Onda bi odgrizao jezik zubima. I Vrljo je bio zbilja kadar da to i učini, takav je on bio čovek. Pojava Vrlje razgalila je i razvedrila kneza Miloša.Gledajući ovoga drskog, odlučnog čoveka, koji nikad ni pred kim i ni pred čim nije zastajao zbunjen, Miloš je čisto i sam dobijao duha i hrabrosti da bude odsudan i rešen. Pošto su se razgovorili i obavestili o novcu i šta s njim valja činiti, Vrljo primeti: — Bojim se da me ko nije opazio; imaš neke ljude na konaku, gospodaru? Miloš mu kaza kakvi su gosti, pa mu napomenu i radi čega su došli. — Dogovaramo se da li da dozovemo opet Crnoga da amo dođe — reče Miloš onaka kao uzgred. — Vala, ako nemate druga preča posla, i ako vam je toliko stalo da budete njegovi panduri, dovedite ga slobodno. Miloša čisto žacnu ova primedba Vrljova. — Šta da se radi kad narod tako hoće. Miloš još ne bejaše svršio, Vrljo ga naglo preseče. — Šta zna narod!Narod je kao i svaka druga stoka, kuda ga čobanin povede on onamo i ide. — Jes, samo što nije lako biti narodu čobanin. — Drugom možda i nije, ali tebi je sad lako.Ne daj samo da ti drugi otme ono, što si sam svojom rođenom mukom stekao kroz tolike godine. — Baš bih rado čuo, šta bi ti radio da si na mome mestu? — Šta bih ja radio?Spremio bih ga lepo kao onomad na noć ove Turke, pa mirna krajina. — Lako je reći, ali mnogo je teže izvršiti — primeti Miloš. Vrljo se nasmeja. — Šta bi tu, bojagi, bilo teško!Koliko sutra, ja bih mogao otići za njim u Rusiju, kao god što sam sa ovim Bošnjacima prešao u Bosnu, i zaklao ga usred rođene kuće njegove.Dosta je on drugih pomlatio! Kroz Vrlju bejaše pregovorila stara osveta.On je imao rođena brata, koga je Karađorđe zbog neke pljačke bio ubio svojom rođenom rukom, i Vrljo se bio zarekao da mu se osveti kad tad, pa bi jamačno to i učinio, da Karađorđev odlazak iz Srbije nije osvetu sprečio. Milošu se osobito dopadoše ove reči Vrljove, nekoliko puta mahao je glavom i u dva puta ponovi: Boga mi, možda imaš i pravo, gotovo imaš i pravo. Ovim razgovorom bejaše izazvan kod Miloša nov red misli, u koje se po najčešće mešala pomisao, kako bi to zgodno bilo da Karađorđa nešto zbilja nestane tamo negde u Rusiji. — Ali, zar bi to tako olako prošlo?Zar bi Rusija dopustila da u njoj pogine jedan Karađorđe, a da se ne istraga ko ga tu ubi i po čijem upustvu i nagovoru?Tako ubistvo bacalo bi senku na Rusiju, i to se ne bi dopustilo.Da si tica ne bi im umakao; našli bi te u mišju rupu da se zavučeš — primeti Miloš. — Onda je najbolje domamiti ga amo, pa ga ovde ubiti — reče Vrljo. — Što ga domamljivati kad će on doći i sam.Čuo si valjda kako jednako poručuje i raspituje, birajući zgodu za povratak — primeti Miloš. Miloš, koji je dotle hodao, stade sad i čudno se zagleda u Vrlja, posle onih njegovih reči. — Boga mi, Vrljo, pametan si čovek i ova ti nije ni malo luda. — Ne znam, ja ka’ tako računam u svojoj prostoti; bar ja bih tako s njim radio. Na ovome se presekao ovaj razgovor s Vrljom.Govorili su još poduže, ali o drugim, bližim stvarima; reč o Karađorđu nije više potezana. No ako je za ovaj mah napomena Vrljova o domamljivanju Karađorđevom, i ostala bez daljih posledica, Miloš je docnije o toj stvari često i dugo mislio, a događaji će pokazati da ta duga razmišljanja nisu ostala bez nekih rezultata. Međutim, Vrljo je od toga doba ostao kod kneza Miloša kao njegov stalni momak.Kao što smo videli ranije, on se i pre počešće nalazio oko Miloša, ali sad je ostao sasvim stalno.No to nije bilo odmah.Za jedno pet-šest nedelja, Vrljo se bio uklonio i povukao u svoje selo dok se vidi da li će se što o njemu zuckati za pobijene Turke.Kad je sve prošlo na miru, knjaz Miloš razbere preko Vrlja, koliko je koje selo platilo otkupljujući se od onih Turaka koje je Vrljo pobio.Pošto je taj račun uhvaćen, jedan deo upljačkana novca, na zgodan način, povraćen je selima od kojih je otet. Docnije, Vrljo je rado pričao ovu stvar i hvalio se, kako je učinio veliko dobro narodu. Knez Miloš je u Vrlji našao vernog slugu i svirepo tačnoga izvršioca svojih naredaba, koji je, pored Marka Štitarca, bio upravo oličenje udaraca kneževih, udaraca, koji su u onim mutnim i krvavim vremenima često bili zli i krvavi. U pograničnom ruskom gradu Kišinjevu, u udaljenom predgrađu, gde već nastaju polja i livade i gde su nastanjeni mahom sirotniji stanovnici grada, koji se bave zemljoradnjom i kočijašenjem, stoji u malom ali lepom vrtu, skromna drvena kućica, nalik na kuće po srpskim selima. Početak je maja, i gradina je sva u cvetu i mirisu. Šiparčić, od svojih desetak godina, u društvu s devojčicom, kojoj je jedva moglo biti šest godina, nadao se za jednim šarenim leptirom, gde mu ne da nigde stati.Ogromni leptir poleti pet-šest koraka pa stane na kakav cvetak, širi svoja šarena krila, striže dugačkim crnim brkovima, i kao da osluškuje hoće li ga i ovde uznemiravati njegov mali gonitelj. — Polako, Lekso, sagni se da te ne vidi — uči šiparčića njegova drugarica u igri, dok se on sav zaduvan, sa zajapurenim obraščićima, i kao žeravicom živim očima, polako prikrada opreznom leptiru, držeći u ruci spremljenu kačketu da ga pokrije i ulovi. Ali, ah! tek što je mali lovac nabacio na cvet kačketu i pobedonosno uzviknuo: „evo ga!“ šareni leptir već je prnuo i veselo letuši dalje kroz sveži zrak, izmanjujući radosno svojim šarenim kriocima, kao da bi hteo reći: „Cic, dete! hitriji sam ja od tebe“. — Što ga nisi uhvatio, braca Lekso — srdito ga kore mala drugarica, gotova skoro da se zaplače, što ih je šareni leptirak opet oboje nadmudrio. — Ne umeš da uhvatiš, ja bolje umem; ja bih ga bolje uhvatila — ja sam juče tri uhvatila — srdi se mala lepojka. — Oh, ne umem! pravda se uvređeni mališan. — Ti samo tri, a ja kad sam bio pre kod naše kuće u Topoli, ja sam hvatao po čitav protak!Ja i još jedno dete, Mirko, nahvatamo tako po pun protak leptirova, pa nagradimo lađice od hartije, a naš momak Sima izčupa nam dlaka od babina belca, pa povežemo leptirove za dlake, a dlake zakučimo za lađice, pa ih pustimo u baru kod naše češme.Leptirovi lete i vuku lađice, a one za njima plove, tako lepo plove... pa sve žene stanu pa gledaju i smeju se, a i ljudi se smeju...E... e, da ti znaš i da ti je da vidiš kako je u Topoli!...A ovo ovde nije ništa!Ovde nisu ni leptiri tako lepi, a posle, ovde nema ni babovih belaca pa ni naš momak Sima nije ovde!Kakve je lepe zečiće on meni donosio!A jedared doneo mi iz Bukulje veliku srnu!... — A gde je Topola, braca Lekso, i je li daleko — pita devojčica radoznalo. — E, dete moje, da ti znaš gde je sebe Topola — odgovori Leksa, ponosan, što on zna i takve stvari, o kojima njegova mala drugarica ni pojma nema. — Da ti znaš gde je sebe Topola; čak tamo preko tri vode.Pa tamo je šuma, nije ovako kao ovde, sve samo polje.A kod naše kuće uvek puno, puno ljudi; sve s puškama, s noževima, pa crvena japundžeta, a konji privezani za plot.Mnogi ljudi nose perčine; velike perčine, kao kod žena, pa spleteni i pušteni niz leđa.A i babo je onda bio drukčije obučen, nije kao sad, i on je uvek nosio pištolje. A — što nismo mi sad u Topoli, braca Lekso? — pita dalje devojče. — E, što nismo!Ne dadu nam.Ja mislim da su sad tamo u Topoli Turci, naja tako kaže!Kako je naja plakala kad smo polazili!Pa sve ljubi prag i plače: „slatka kućo moja“. — A što ljubi prag, braca Lekso? — pita radoznalo devojče; — Ljubi tako!...Tako se valja...Žao joj.A mene odvela pred ikonu, pa smo se molili Bogu. - I ja sam se molio Bogu.Posle mi naja rekla da poljubim zemlju; veli, poljubi sine slatki, evo ovde si se rodio, čedo moje; poljubi našu lepu i slatku srpsku zemlju, bog zna dali ćemo je kadgod još videti!...Pa je plakala, plakala, sve je na glas plakala; sprema stvari a sve nariče.Tako celu tu noć nismo spavali, i u zoru smo se krenuli.Ja sam bio zaspao, kad sam se posle probudio, a mi smo bili negde daleko, daleko. Tako je mlađi sinčić Karađorđev, Aleksandar, pričao svoje detinjske uspomene svojoj drugarici, ćerki Čolak-Antinoj, kod koje bejaše došao u goste da se zajednički igraju. Karađorđeva porodica u to doba stalno je živela u Hotinu, ali ovda onda stara Karađorđevica odlazila je u Kišinjev gde je tada bilo ponajviše Srba, mahom vojvoda i drugova Karađorđevih, koji su zajedno s njim izbegli iz Srbije.Oni su tu živeli sa svojim porodicama, s kojima je Karađorđeva porodica bila u ljubavi i prijateljstvu, te su se s toga češće pohodili i jedni drugima u goste dolazili. Karađorđe je tada imao dve starije kćeri i dva mlađa sina.Ženske su bile udate i to Stamenka u Hotinu, gde se Karađorđe kao izgnanik nastanio, a Sara je bila udata još u Srbiji.Od muškaraca starijem, Aleksi, moglo je biti oko 14 godina, a mlađem, Aleksandru, tek desetak. Ali, i ako je bio mali, Aleksandru se živo bila urezala u pameti ona kobna noć, kad je s materom iz Topole morao bežati.I ako je od toga doba već prošlo preko tri godine, on se još jasno sećao sviju onih utisaka. Čudna je to bila slika, koju je predstavljala tadašnja srpska emigracija u Rusiji. U rimskoj istoriji iznosi se kao redak primer, dostojan da se preda i najdaljem potomstvu na ugled i poštu, kako je veliki Cincinat u vreme rata oblačio svoj ratnički oklop, uzimao ubojni mač i stavljao se na čelo vojsci, da porazi neprijatelja, da posluži domovini, da uzdigne njeno ime, da ga učini slavnim i strašnim, a kad se rat svršio, kad je zveka ubojna oružja prestala, Cincinat se vraćao domu svome, laćao se pluga i kao mirni zemljoradnik orao i topio znojem plodna polja svoja. To što je kod Rimljana činio jedan Cincinat, to su u doba oslobođenja činile sve vojvode naše. Veliki ratnici u borbi i junačkom okršaju, oni su se pretvarali u vredne, štedljive trudbenike, kadgod se na međama Srbije ma i za kratko vreme stišavala ubojna zveka oružja, te su srpski ratnici mogli mirno otpasati svoje svetlo oružje i svoje krvavo ratničko ruvo, zameniti skromnim građanskim gunjićem ili jelekom. Ali nisu vojvode srpske, Karađorđeva doba, ličile na Cincinate samo po spoljnim znacima i držanju svome, već su to bili pravi Cincinati i po veličini duše i srca svoga. Zato se i moglo desiti, da se od jednom nađu u tuđini bez groša u džepu i bez ikakva imetka, oni isti ljudi, koji su oko desetak godina stajali na čelu sviju glavnih poslova državnih; koji su imali pod svojom upravom čitave nahije i pokrajine; koji su zapovedali hiljadama ljudi i preturili preko svojih ruku svake godine hiljade i hiljade dukata. Kad je nesretne 1813. godine, Karađorđe najedared onako nenadno i neočekivano napustio zemlju, i prešao u Austriju, s njim i za njim nagrnu i sve uglednije vojvode njegove. Težak je bio rastanak.Ostavljali su domove i ognjišta svoja, ostavljali bojna polja, na kojima su toliko puta brali pobedničke lavrove, ostavljali su sve što su zvali svojim, pa s porodicama svojim odlazili u neznanu i hladnu tuđinu.Što je koji imao mala i dobra svoga, to je mahom sve moralo ostati.Ljudi su se spasavali mahom gole duše.Jedino ako je koji imao što gotovine u novcu, to se jedino u onoj brzini moglo poneti.Ali novca je malo bilo kod srpskih vojvoda, za to ih i vidimo gde odmah po prelasku u Rusiju sirotuju, muče se i laćaju se i najobičnijih poslova, samo da što zarade i svoje porodice ishrane. Ko je imao malo više para, uzimao je pod zakup spahiska sela, plaćao spahiji odsekom, a on posle sabirao sa sela koliko se i šta se moglo.Tako su držali spahiluke Milenko, Petar Dobrnjac i drugi Vojvoda Luka Lazarević (pop Luka) držao je tako pod zakup spahisko selo Konjušnju. Ko to nije mogao, radio je obične poslove, kojim se pre ustanka bavio.Tako Čolak-Anta, nastanio se u Kišinjevu i radio je tu svoj ćurčiski zanat.Stojan Simić i Petar Andrejević, „Kraga“ — gradili su i prodavali burmut.Drugi su otvorili aščinice i trgovali pićem. Istina, Rusija je davala neku pomoć srpskim beguncima, ali za ogromnu većinu ta je pomoć bila veoma neznatna, a posle nije se uredno ni izdavala.Tako je većina bila upućena na svoju ličnu zaradu. To je bilo u toliko teže, što su gotovo svi begunci bili familijarni ljudi, te je svaki bio poveo i svoju porodicu.Nastanjivali su se najviše u gradovima Kišinjevu i Hotinu u Besarabiji.Tu je tada bilo toliko Srba, da se u ponekim ulicama čuo samo srpski govor, a u čaršiji, na svakom koraku, sretao si „srpske emigrante,“ u njinom živopisnom narodnom odelu. U početku srpski begunci nosili su svoje obično odelo, kako im se zateklo od kuća.Samo su morali odmah poskidati vesove, a mesto toga dobili su neke kačkete, s povelikim prednjim obodom.Na kačketama bila je crvena povezica (port) kao naročito obeležje za srpske begunce.Ovo je ovako naređeno po zapovesti iz Petrograda.Docnije, kad je doneseno ruho oveštalo i poderalo se, sirotniji i prostiji, nosili su se kako je ko mogao i imao; samo su po neke prve vojvode i veliki knezovi sačuvali svoje narodno ruho. Ženske su se nosile srpski.One su uporno čuvale svoju narodnu nošnju i onda, kad su im se muževi po odelu sa svim pomešali s ostalim tamošnjim meštanima. Živ je bio saobraćaj između srpskih emigranata u Rusiji i njinih prijatelja, rođaka i poznanika, koji su ostali u Srbiji.Osobito, od kad je u Srbiji 1815. opet buknuo narodni pokret i sinula kakva takva nada za povratak ranijih sloboda iz doba Karađorđevih i za oslobođenje od turske sile. Naročito su se interesovali za događaje u Šumadiji prvaci i uglednije vojvode, koje je ljuće no druge tištala sadašnja potištenost i neugled prema slavi, ugledu i počastima, koje su uživali u domovini za vreme devetogodišnje borbe i uspeha svojih.Nada na oslobođenje i vera u vaskrs srpske slobode bila je još živa i čvrsta u duši i srcu srpske emigracije. Živeći tako u nadi na skoro obnovlenje pređašnje slave svoje, srpski emigranti nisu upravljali svoje poglede samo na Srbiju.Njih je isto tako interesovalo šta se radi i kod drugih balkanskih naroda.Osobito su simpatisali Grcima, kod kojih se tada osećalo živo kretanje, jer je heterija grčka razvijala svoj rad u najvećem jeku. Talasi toga kretanja živo su se osećali tada u Vlaškoj i Moldaviji, gde je bilo mnogo grčkih rodoljuba, koji su tu stvorili snažno središte za raspirivanje duha slobode i duha bune i ustanka za sveto delo grčkoga narodnoga oslobođenja. Kneževina Vlaška i Moldavija bile su tada, istina, proste turske pokrajine.Vlaška sloboda legla je u grob zajedno sa poslednjim braniocem svojim, junačkim Stevanom Kantakuzenom, prozvanim Stevan Čel Mare (Stevan Veliki) i u početku 19. veka bejaše se već ugasio i poslednji zračak njen. Od toga doba presto bukureški prodavan je u Carigradu na „ko da više“ i bogati Grci iz Fanare bili su najbolji kupci njegovi.Prvi zakupac bio je čuveni carigradski Fanariota Mavrokordati, a posle, kroz čitav vek, ređali su se na njemu bogati Grci. S gospodarem prestola dolazili su i mnogi drugi Grci koji su zauzimali pojedine spahiluke i malo po malo hvatali sve dublji koren u Vlaškoj i Moldaviji. Grčke kolonije po vlaškim i moldavskim gradovima bile su i mnogobrojne i imućne.S toga je i heterija (tajna družina) grčkih rodoljuba našla ovde veoma plodno zemljište. Tražeći na sve strane saveznike i pomoćnike, koji bi olakšali borbu grčkoga naroda za slobodu, heteriste nisu mogle ostaviti bez pažnje srpske emigrante, među kojima je bilo toliko velikih vojskovođa, koji su na delu pokazali da umeju pobeđivati Turke. Mladi rodoljubi grčki, gledali su upravo s nekim strahopoštovanjem na osedele, u ljutom boju oprobane ratnike srpske, i naročito su tražili veze i dodira s njima.Osobito je „vožd“ uživao ljubav i poštu Grka, i najveće ličnosti smatrale su za osobitu čast da učine lično poznanstvo s Crnim Đorđem, s junakom koji je iz mrtvih krenuo obamrlu slobodu srpsku i devet punih godina visoko držao vazda pobedonosnu zastavu nezavisnosti narodne.Crni Đorđe bio je za heteriste grčke upravo legendarni junak, koji je zanosio sva srca. U neprestanom dodiru i mešanju s prijateljima iz Srbije, s grčkim heteristima i s vlaškim rodoljubima, koji su u društvu s heterijom krojili najlepše planove za budućnost, srpski emigranti gajili su neprekidno misao o novom pokretu, o novoj borbi, o novim pobedama, slavi i uspesima i cela njina duša bila je puna tih nada, planova i smišljanja.Međutim, prilike u Turskoj mutile su se sve više i više i heterija je hitala da dovrši svoja spremanja, kako je događaji ne bi pretekli i iznenadili. Jedno od najkrupnijih pitanja, bilo je pitanje o savezu Grka s ostalim balkanskim narodima i državama. Mudre vođe narodne grčke stvari računale su pravilno, da će Grci ugaziti u borbu sa sve većim izgledima na uspeh, u koliko ustanak bude opširniji, kako bi turska vojnička snaga bila pocepana, te da ne mogne sva gurnuti na Grčku.S toga je mnogo polagano na to, da ustanak u isti mah plane u Vlaškoj, u Srbiji, u Grčkoj, a po mogućstvu i u Bugarskoj, Maćedoniji, Epiru i Tesaliji. Međutim, od sviju tih pokrajina Srbija je tada imala najveći značaj i ugled. Pre svega, svima je još bilo živo u pameti, da je to zemlja, koja je koliko juče izdržala 9 punih godina neravnu borbu s mnogo nadmoćnijim vojskama turske imperije. Drugo, to je bila jedina balkanska zemlja, koja je imala čitavu vojsku spremnih, ratovanju vičnih boraca, vaspitanih u praktičnoj školi Karađorđeva devetogodišnja ratovanja.Mnogobrojne srpske vojvode, četnici, barjaktari, i u opšte vojne starešine bili su divan oficirski kadar za novu ustaničku vojsku. Najzad od sviju balkanskih zemalja, Srbija je bila jedina koja je u to doba imala neku svoju polunezavisnu unutrašnju samoupravu, pri čemu je tursko mešanje i uticanje u narodne stvari bilo suzbijano i potiskivano vlašću narodnoga vođe (Miloša).Sve to činilo je, te je Srbija u očima Grka, a i svih drugih balkanskih rodoljuba, imala najveći značaj i od njenog učešća u pokretu zavisio je u opšte uspeh cele stvari.S toga se veoma mnogo polagalo na to, da u opšti pokret bude uvučena i Srbija.Upravo od nje se tražilo da se stavi na čelo celoga pokreta t. j. da ona prva i otpočne borbu. Na učešće Srbije, Grci su veoma mnogo polagali i s toga, što je Srbija slovenska zemlja.Ona je koliko juče bila ratna saveznica Rusije.Rusija i danas vodi velika računa o Srbiji, i stara se svakojako da očuva i učvrsti svoj upliv u njoj.S toga je i najverovatnije i najlakše preko Srbije zainteresovati Rusiju za narodni pokret na Balkanu, i izazvati je da uzme narodnu stvar pod svoje okrilje i zaštitu. Sve te prilike činile su, te su srpski emigranti bili krupna činjenica u očima sviju balkanskih rodoljuba, s toga su svi oni i bili u živom dodiru i međusobnom mešanju.Naročito su Grci stupali u vezu sa srpskom emigracijom i starali se, da Karađorđa sprijatelje sa svojim težnjama i namerama. Bilo je u polovini aprila 1817. godine.Petrograd je u to doba bio kao neka ćaba balkanskih rodoljuba.Slomiv Napoleonovu silu, Rusija, na čelu koalicije, vodila je prvu reč u Evropi i ruski car držao je upravo u svojoj ruci sudbinu evropskih zemalja i naroda.Njegova reč bila je tada presudna i svemoćna.To se znalo i po seljačkim kolebama na Balkanu.S toga su rodoljubi raznih naroda balkanskih i trčali u Petrograd, nadajući se da tamo nađu zaštite i potpore svojoj ugnjetenoj domovini. U to doba tamo beše stigla i jedna srpska „deputacija“.Tu su bili i Petar Todorović Dobrnjac i Mihajlo Todorović German, kao glavni zastupnici kneza Miloša, koji se obraćao ruskom dvoru s jednom čudnom molbom.U ime srpskog naroda i u ime sviju vojvoda u Srbiji, knez Miloš je molbenicom, na kojoj je bilo potpisano dvanaest najvažnijih knezova, preklinjao ruski dvor, da bivše srpske starešine i vojvode ukloni što dalje od srpskih međa.Naročito da Karađorđa sprovedu kudgod dublje u unutrašnjost Rusije, gde ne bi mogao dolaziti u dodir sa Srbima i raznim izaslanicima iz Srbije. U molbi se nabrajalo, kako Srbi još stenju pod „igom“ turskim, i kako su u večitoj opasnosti, da Turci na njih što ne posumnjaju o spremi za novu bunu, pa da ih sve od reda iseku, pobiju i porobe.Tom kostrešenju turskom najviše daju hrane bivše srpske starešine, koje šalju u Srbiju buntovna pisma i podbadaju narod na bunu i nemire.S toga sav narod i knezovi s knezom Milošem na čelu, mole „blagonaklono dvor ruski da milostivim okom pogleda na mnogostradalnu naciju srpsku“, i da je zakloni od novih beda, udaljavanjem pređašnjih starešina srpskih. To je stajalo u pismenoj molbi. Ispod ruke pak, usmeno, knez Miloš je poverljivo, preko Germana, poručivao Rusima, da ruski dvor treba samo na vreme da mu javi, kad što bude smerao protiv Turaka, a on je tu, i vazda će biti gotov da, po zapovesti svetlog cara, krene na Turke. U to doba Karađorđe je i sam bio u Petrogradu, kuda je naročito bio pozvan od ruskih vlasti.Doznav za ovu srpsku deputaciju, on je sam potraži i tako se sastanu u jednom udaljenom kraju Petrograda, u tako zvanom predgrađu, „Na Peskoh“, gde je srpska deputacija bila privatno odsela. Sem izaslanika iz Srbije tu su bili i Petar Todorović Dobrnjac i Mihajlo Todorović-German, ljudi koje je knez Miloš bio poslao da mu svrše neke poslove u Petrogradu, a poglavito da izrade da se srpske vojvode u Rusiji trgnu što dublje u unutrašnjost velike ruske carevine i da im se zabrani mešanje u narodne poslove u Srbiji. Dobrnjac je odavno bio u zavadi s Karađorđem, još od 1811. godine, kada je zajedno s Milenkom Stojkovićem, bio proteran iz Srbije, što nisu hteli pristati na neke uredbe, koje je Karađorđe zavodio po savetu Mladena Milovanovića, u nameri, da ograniči vlast vojvodsku. Dobrnjac je bio krupan, plav čovek, raspoložen i vrlo rečit.Prognan iz Srbije, on se bio nastanio u Rusiji, gde je od ruske vlade dobio 300 dukata godišnje penzije, i od to doba tu je živeo, uzimajući pod zakup spahijska sela. German je bio Milošev zastupnik u Bukureštu i održavao je žive veze između Miloša i ruskoga dvora, a naročito između Miloša i ruskoga poslanika u Carigradu, koji se živo interesovao za događaje u Srbiji. — Crnite me pred dvorom kao dušmanina srpska!Kuda će vam duša, bolan!I ko je onda prijatelj Srbiji kad od mene gradite neprijatelja! — reče Karađorđe mračno i prekorno. — Duša će nam, gospodaru, taman onamo kud će i tvoja, kad ono pre nekoliko godina istera mene i Milenka iz Srbije, i sa naših ognjišta otera nas u tuđ svet, da se prebijamo od nemila do nedraga.Zar smo mi onda bili neprijatelji srpski!...Ja, gospodaru, onda ti nisi ni slutio da ćeš nekad i sam poći našim tragom, no Bog je spor ali dostižan! — odgovori Dobrnjac živo i plahovito. — I ti sad hoćeš da se svetiš?Blago Srbiji, ala će propevati, kad njeni prvi sinovi, čak i u tuđini ovako jedan drugoga predusretaju.Ti mene gađaš, a pogađaš Srbiju. German se umeša. — Nije to osveta, gospodaru.Golema nužda goni kneza Miloša da čuva red i mir u zemlji.Vojvoda Dobrnjac rad je da pomogne knezu Milošu u njegovom današnjem teškom stanju, i baš da ste ti i Dobrnjac najbolji prijatelji, on bi morao ovako isto raditi protiv tebe, kad ti kvariš ono, što se mi svi mučimo u Srbiji da napravimo — primeti German tiho, nižući reč po reč. Karađorđe čisto planu: — Ja kvarim!Šta ja to, bojagi, kvarim?Ko se međutim više od mene radovao, kad je Milošu ispala zgoda da ponovo ustane na zulumćare.Nisam li mu ja odmah poručio gde će iskopati bombu sa šest hiljada dukata, koju sam ja bio sklonio, i poslao mu ljude da mu pokažu gde ima zakopana oružja i dva topa, da sve to utroši na narodne potrebe. — Ja nisam gledao na to što će se drugi uzdići i doći do vlasti i slave; da sam sam bio tamo, ne bih mogao više i bolje želeti.Računao sam: neka bude dobro zemlji, pa će biti dobro i nama svima.A gle sad šta radi kuma Miloš!Dočepao se vlasti, pa da mu je da nestane sviju starih vojvoda i knezova.On pobi, bolan, tolike ljude, a sad mu smetamo čak i mi ovde.Šta će misliti ovde u carskom dvoru, kad vide kako se gložimo i jedan drugome oči bodemo. — „Šaka ljudi, još im turska sablja visi za vratom, a oni se već dave.Psi su to, a ne ljudi.“ — Tako će nam reći, i imaće pravo. Karađorđe je bio uzbuđen, glas mu je drhtao; reči su mu na mahove grčevito zastajale, i što je više govorio, sve se većma srdio. — Kome sam ja ovde na putu?Kome ja smetam da se protiv mene čak kod cara tužbe dižu?I to ko me goni?!Ljudi koji su do juče bili moji poslušnici...Ali, ako, ako, to mi je blagodarnost što sam pre 5—6 godina spasao kuma Miloša, kad ga ono o malom Božiću na skupštini u Beogradu Mladen htede surnisati zbog onoga uhvaćenoga pisma.Ja tada njega izvlačio, a on me sada crče gurajući da što pre potonem... — A ti bogme, gospodaru, bio mirovati.Mnogo je mučice video Miloš dok je malo umirio i sredio onaj narod u Srbiji, a tek što je podignuto malko krova nad glavom, a ti hoćeš ugarak pa pod strehu!To bogme niko ne da — reče Dobrnjac odrešito. Karađorđe bejaše pozelenio.On nije bio sviknut da sluša ovake drske razgovore.U pređašnja vremena nije bilo u celoj Srbiji čoveka koji bi i polovinu od ovoga smeo kresnuti Karađorđu u oči.Ne bi on dovršio ni prve reči svoje, a strašan srebrnjak Karađorđev senuo bi, i smeli napadač već bi se valjao u svojoj rođenoj krvi.Ali ta su vremena bila i prošla.Sad se i Karađorđe morao svikavati da guta mnoge gorke prekore. — Ja ugarak pod strehu?!A, „kojekude“, po duši vas, pod čiju strehu?!... — Pod Miloševu, pod narodnu — preseče ga Dobrnjac živo. — To danas i deca u Srbiji znaju, da se odovud jednako džara i podbada; svaki čas iz Rusije i Vlaške lete u Srbiju kuriri i tajni agenti, koji podbadaju narod u Srbiji i raspiruju nered i nemir.Sve te kalamutnje od tebe potiču.Što se protiv mene niko ne žali?Ako na tebe viču, gospodaru, to je s toga, što ti ne miruješ, i Rusija, ako istinski želi dobra onoj zemljici, trebala bi da vas kudgod skloni — i tebe i neke tvoje — i da vas sklone kudgod gde srpsko uho nikad za vas čuti ne može! Karađorđe je morao upotrebljavati golemo naprezanje da se uzdrži da ne plane i da ne kidiše na Dobrnjca, koji ga je tako izazivački napadao i vređao. U dva maha snažna ruka Karađorđeva i nehotice se dizala i mašala za ono mesto gde je nekada dremao strašni srebrnjak njegov, ali je malaksalo opet morala klonuti dole. Karađorđe bejaše grčevito stiskao zube i posle Dobrnjčevog govora, dugo je ćutao.Kad se tako malo utišao, on progovori opet, a njegov tanki glas bio je sav hrapav, promukao i nejednak. — Jes, jes, da me oteraju gde srpsko uho za moje ime nikad čuti neće...A možda bi još bolje bilo, da me ubiju.To je najsigurnije.Tada već nikome ne bih bio na dosadi, a onaj turkešanja u Srbiji bar bi jednom danuo dušom!...Jest, sviju treba da nestane da bi Milošenda mogao pašovati.Briga je njemu za Srbiju; on će sutra prodati sva prava srpskog naroda samo da dobije vezirski turban i da postane paša učtuglija. (od tri repa). — Boga ti, gospodaru, veruješ li ti u to što govoriš — upita German živo. Karađorđe podiže svoju crnu jagnjeću šubaru, prekrsti se i reče uzbuđeno: — Živoga mi boga i ovoga mi pečata, verujem! — To je onda strašno — prihvati German zaprepašćeno. — To je strašno, ali onda dajte da se kao ljudi razgovorimo, od onakva razgovora, kako ste vas dvojica otpočeli, ne može biti nikakve vajde, manj da se dobro izgrdite.A ja mislim da se mi nismo ovde sastali da se grdimo. Dobrnjac ga preseče: — A ja, boga mi, nemam s Crnim Đorđem nikakva druga posla, no da mu bar iskrešem jednom u oči sve ono što mi se nakupilo na duši za ovo 5—6 godina lutanja po tuđini.Jes, da se ljudski izgrdimo, ako hoćeš pravo.A naši zajednički poslovi i razgovori ostali su još pre šest godina tamo u Srbiji, ostali su onde, gde gospodar Đorđe, usred slave i sile svoje, nemade nikakva druga preča posla, no da mene i Milenka odjuri iz zemlje, za koju smo barabar s njim krv svoju prolivali.Boli to, moj Đoko, boli, ja kako! Đorđe se zagleda u Dobrnjca i dugo ga je gledao netremice. Dok je Karađorđe tako nemo gledao u Dobrnjca, ovaj je počešće dizao oči, i njini su se pogledi susretali, Karađorđev pogled u početku je bio plamenit i kivan, ali se postupno sve više blažio i smekšavao.Najzad, u njemu zasija neka čudna blagost i setna duševna dobrota, a onaj nežni izraz čudno je odsjaivao na strogom i surovom ratničkom licu Đorđevom.On diže sad obadve ruke i prekrsti ih onako, kako to obično čine ljudi kad se bogu mole.Đorđe progovori: — Boli te progonstvo iz Srbije!A mene misliš, to ne boli!Srce mi je crnje od ugljena.Ništa me tako ne ubija kao sećanje na nepravde, koje sam kojekad nehotice počinio.Ali šta da radim!Čovek sam i grešio sam.Uvredio sam i tebe i Milenka.Oprosti te!I bog prašta!Ako bude života i povratka, trudiću se da popravim!... U Karađorđevim upalim, svetlim očima zablistaše suze.On okrete glavu na stranu i ubrisa ih kradimice.Sad su oči bile suhe, ali srce mu je plakalo groznim, krvavim suzama.U odaji zavlada mrtva tišina.Posle duga ćutanja, nju prekide dubok uzdah Karađorđev. — Jedno prežaliti ne mogu.Što ne slomih vrat, kad sam prvi put kročio da ostavim Srbiju i da tumarnem u tuđinu.Izmamiše me, triput prokleti bili — reče Karađorđe bolno. Dobrnjac prihvati. — Ali sve je to bilo i prošlo.Ti si otišao i i povratka ti više nema.Tvoje mesto zauzeo je Miloš.S grdnom mukom uveo je malo reda u zemlji i koliko toliko zauzdao Turke.To sad treba čuvati.Zato ja i pomažem Milošu koliko mogu.To je pomoć Srbiji i onom jadnom narodu.Zato se ljutim na tebe, gospodaru, što podbadaš odovud, i zbog mržnje na Miloša, hoćeš da dođeš glave i onoj jednoj sirotinji. — Miloš uredio!I vi se nadate nekom dobru od ovoga krpeža, što ga je Miloš spetljao!I toga radi vi hoćete da propustite najbolje prilike, kad bi se mogla upaliti cela turska carevina i osloboditi celo srpsko pleme!Ko je još šta dobio od Turaka mirnim putem, sporazumom!U to se mogu uzdati samo ludaci, koji Turke ne poznaju, ili šereti, koji i sami ne veruju u ono što pričaju.Turci su sve dobili na sablji i na sablji će jedino i izgubiti.Na lep način ne daju oni nikome ništa — reče Karađorđe živo. — A zar bi sad bila ta prilika? — upita Dobrnjac radoznalo. Đorđe ga pogleda podozrivo, a kroz glavu mu prolete: da li ovaj mene kuša, pa da me posle izda Rusima? Rusija je u to doba imala pune šake posla u Evropi i brižljivo izbegavala da ne dođe u sukob s Turskom, što bi joj u tim prilikama bilo veoma nezgodno pa i opasno.S toga je budnim okom pazila, da razni srpski, grčki i arbanaski emigranti, kojih je tada bilo u Rusiji, ne bace kakvu varnicu u potrulelu Tursku državnu zgradu, vazda gotovu da odmah bukne.Usled toga je i nad Karađorđem vođen strog nadzor, i praćen je svaki korak njegov, da ne bi što zamutio u Srbiji i na Balkanu.Za to je Đorđe sad i pogledao na Dobrnjca onako sumnjivo, bojeći se da ga ovaj ne kuša, pa da još bolje nakiti svoju tužbu protiv njega kod ruskoga dvora. — Ne velim ni ja sad — reče Đorđe oprezno — već govorim onako u opšte.Kad jednom zato dođe zgodno vreme. Dobrnjac brzo prihvati: — „Zgodno vreme!“ — Kad dođe zgodno vreme pa i Rusi skoče, onda jamačno ne može ni Miloš sam mirovati, nego pitanje je, gospodaru, za sadašnjicu i moja je tvrda vera da se za sada ne može učiniti ništa pametnije, no što Miloš radi.Njega treba, dakle, pomoći, a ne da mu se podmeće noga, kao što se odovud radi — reče Dobrnjac ozbiljno. — Niko njemu ne podmeće nogu — reče Karađorđe hladno, — ali Miloš naopako i nesretno radi.U očima balkanskih naroda, Srbija je do sad važila kao gnezdo slobode, i njena junačka devetogodišnja borba stekla joj je ljubav i uvaženje kod sviju Balkanaca, pa čak i kod samih Turaka.Na nju su dosad gledali kao na zublju slobode, kao na divni uzor, pred kojim se svaki rodoljub klanja, kao na krunu slobodoumlja balkanskog, koji se svi s njome podjednako ponose i smatraju za diku, kad mogu reći: „Srbija je naša domovina“.To nije mala dobit, moj Pero, što je Srbija stekla da joj dobrovoljno i bez naturanja priznaju prvensto i poglavarstvo na Balkanu.Neka bog da, da se balkanski narodi koliko toliko oslobode i svojim očima progledaju, pa ćeš ti tek tada videti kako to mnogo znači što se Srbiji priznaje prvenstvo. — Ali to, što je s teškom mukom i golemim žrtvama stečeno, valjalo je i očuvati.A čuva li to Miloš?Teško nama pored ovaka njegova čuvanja.Srbija špijuniše danas šta se radi u susednim državama, pa to Miloš brže bolje javlja u Stambol.Miloš troši goleme sume da dokuči šta smeraju pojedini rodoljubi balkanski, koji su izbegli u Vlašku i Rusiju, pa to kazuje veziru i javlja na Portu, da vide Turci kako im je on veran i pouzdan.Miloš hvata pojedine rodoljube balkanske i predaje ih Turcima, da ih umore strašnim mukama.To je stidno za Srbiju, koja je dosad bila divna zatočnica slobode, a sada Miloš od nje gradi prljavu sluškinju turskog despotizma i tiranije. Tako je Đorđe sve više i više padao u vatru i najposle uzviknu pun negodovanja: — Jazuk, jazuk za Srbiju!Stid i grehota šta se od nje danas radi! — Preterujete, gospodaru!Nešto je možda istina ali nikako ne može biti, da je sve tako kako vi prestavljate.Miloš se udvara Turcima!To je lako reći i osuditi, ama da vidim kakvi bi mi morali biti sami, da smo nešto na Miloševom mestu.Da je Srbija imala snage, silom da suzbije najezdu tursku, suzbio bi je ti, gospodaru, pa bi danas mirno boravili, u svojoj otadžbini.Ali sila nije mogla učiniti ništa više.Svojom rođenom snagom Srbija se držala punih 9 godina, ali ta je snaga najzad bila iscrpena.Oružana Srbija pala je, i ti si morao bežati.U tom očajnom vremenu javio se Miloš.Na srpsku snagu on nije mogao računati.Pa šta mu je drugo ostalo, nego da pribegne lukavstvu i veštini.I on je, siromah, to i okušao, a Bog je dao te je njegov pokušaj sretno ispao.Što sad on mora da uvija i da vrda pred Turcima, to je nevolja i radi se iz nužde, a ne od dobre volje.Ko će ogrešiti dušu i zakleti se da je Milošu miliji Turčin od hrišćanina, i da on više teži Turskoj no hrišćanskoj strani.A što on, u prvom redu, gleda naše srpske interese, ja mu to pre računam u zaslugu no u greh.Lepo je to govoriti o grčkom, vlaškom i bugarskom bratstvu, ali svi ti narodi gledaju prvo svoje rođene interese.Svi oni traže da ih Srbija pomogne, ali ne u svom, no u njihovom interesu — reče German živo. — Ti su interesi jednaki, ako se istinski razumu.Sam za se ni jedan balkanski narod ne može stvoriti ništa trajno ni pouzdano, niti može biti istinske sreće kod jednoga, ako je kod drugoga zlo i nesreća.I dobro i zlo njino doći će im podjednako svima, s toga i rad za budućnost treba da bude sporazuman, složan i zajednički.To su odavno razumeli svi istinski rodoljubi balkanski, i štogod rade oni rade, zajednički — reče Đorđe živo. — Pa jes!Kako čujemo grčki heteristi izabrali su te nedavno za vođu, i već ste i zakletvu položili.Ali po našoj pameti, to je samo grčko lukavstvo.Hoće mudre glave grčke da za njih vade kestenje iz vatre srpske „kondrokefale“.Videli kako ti pogibe za vlast, pa su ti to i ponudili da ti zamažu oči, kao vele, neka krene on Srbiju i pomogne da oslobodimo Grčku, a već posle što će videti vajde od svoga vođstva... to neka se poraduje! Dok je Dobrnjac ovo govorio, Karađorđe se mrštio i na mahove nestrpljivo mahao rukom a dva puta progovori ljutito: — Nije vala!Po duši ga, ko slaga! — Kojekude, baš pogan svet!Samo sedi pa izmišlja!Kud im sad to pade na um, bojagi, mene Grci izabrali za vođu!Čuli da zvoni, al’ ne znaju u kojoj crkvi.Šušnuo miš, a oni pričaju kako su videli sto medveda.Pre nekoliko nedelja knez Ipsilanti davao večeru, gde se povela reč o devetogodišnjoj borbi srpskoj protivu Turaka.„Da je Grčka imala vojskovođu kao što je Đorđe, jamačno bi i oni ustali na oružje“. — rekao je Ipsilanti jednom prijatelju, koliko tek da polaska meni, pošto sam se i ja tu desio kao gost, a gledaj šta su oni načinili od toga! — reče Đorđe, starajući se da prikrije svoje uzbuđenje. U istini stvar nije stajala onako kako ju je Dobrnjac predstavljao, ali nije bila ni onako neznačajna, kako je to iznosio Đorđe.Izbor, istina, još nije bio svršen, ali je bilo već sve spremljeno i misao je potpuno sazrela, da se Karađorđe istakne kao vojskovođa i zapovednik sviju balkanskih naroda, kao njin politički poglavica i neograničeni vođ cele njine oružane snage.Spreman je opšti pokret, i Đorđe je bio istaknut da stane na čelo toga pokreta, a svi balkanski rodoljubi i manje vojvode bili su gotovi da priznadu njegovu vrhovnu vojvodsku vlast, da pođu za njim i da ispunjavaju njegove zapovesti. Stvar je bila od golema značaja i krivena je kao najveća tajna.Karađorđa je veoma iznenadilo, otkuda je za to mogao dočuti Dobrnjac, kad se od njega i njegovoga društva baš naročito krilo, pošto se znalo da su kivni na Karađorđa i jedva bi dočekali da ga optuže pred Rusima. Bojao se da se nije izrekao ko od Grka, koji nije poznavao Dobrnjca, a svakako stvar je valjalo zabašuriti, i Karađorđe je to i pokušao.U tome zgodno mu je došao govor Germanov, koji tvrđaše da bi on morao znati kad bi bilo kakvoga pokreta u tom pravcu, kao što Dobrnjac misli. Pošto su se oko toga malo prokoškali, vratiše se opet na prvašnji razgovor, na odnose između Đorđa i Miloša. — Da vas izmirimo to će biti najbolje! — reče Dobrnjac, kao u šali, osmejkujući se pri tom levim brkom. — A što ćeš nas miriti!Kad mi u mojoj nevolji ne možete pomoći, ostavite me bar na miru i mir je među nama gotov.Ja od Miloša ništa ne tražim, ali je sramota da on za mnom šalje ljude, koji će me čak amo po Rusiji panjkati i sramotiti.Eto ti, vojvodo Petre, za celo bi mogao imati druga poštenija posla, a da me ne optužuješ ovde kod Rusa, kao da mi je malo ova gomila špijuna što sad za mnom kasa kudgod maknem i ne da mi oka otvoriti.Prođite me se i ostavite me na miru — to je sve što ja od vas tražim. — Ni mi od tebe, gospodaru, ne tražimo ništa više.Ostavi i ti na miru Miloša i Srbiju, pa se tebe niko neće ni sećati, a kamo li da te kod Rusa panjka. Karađorđe je srdito grickao nokte. — Kojekude, po duši vas, pa šta hoćete vi od mene? — viknu on uzbuđeno. — U mišiju rupu, ja se sad pod starost zavlačiti ne mogu, niti mogu batinom terati ljude koji k meni dođu da me vide i za zdravlje upitaju.To je sve što ja radim.Ali u straha su velike oči.Vi odmah vidite zavere i prezate, sad ću ja podići bunu u Srbiji.To je najbolji dokaz kako i sami malo verujete da je Miloš stvorio štogod stalno i trajno.Vičete na moje mešanje i smetanje.Pa dede, po duši vas, dajte mi makar i jedan jedini dokaz, zato da se ja što mešam.Vi samo vičete, a dokazati ne možete ništa. — Pa ako ne mognemo ništa dokazati, onda na ruskom dvoru neće nam ni verovati.To je opet tvoja dobit — reče Dobrnjac podrugljivo. Karađorđe se jetko nasmeja. Jes, ono je car ovde, kao ono naš knez u selu, pa ćemo ja i vi stati pred njega da se parničimo; vi ćete me optuživati, a ja ću se pravdati i braniti.Vidi se, koliko znate, kuda ste i kako ste pošli. — Štogod mi luđe uradimo, sve ćeš pametniji izgledati ti, pa je opet sve u tvoju vajdu — reče Petar zajedljivo. Karađorđe je dugo ćutao i grickao nokte.Najzad progovori. — Čujte me ljudi!Gledajte vi svoga posla, a ostavite mene na miru.Kažite i poručite Milošu neka mi ne potpraća svoje špijune da mi broje svaki zalogaj koji pojedem.Put je širok, a vi možete rahat proći da o mene ne zapinjete.Nećete li to, onda nemojte se ništa čuditi, ako me jednoga dana nagnate da i ja učinim ono što nevalja i što nikad nisam mislio činiti.I mrav se brani kad ga nagaze.A vi se pričuvajte, da gazeći na guštera ne nagazite na guju prisojkinju.Nemojte me goniti da pod starost opet idem u hajduke — reče Đorđe bolno i jetko. — Pa ovo se onako kao preti — reče Dobrnjac podrugljivo. — Ja rekoh što rekoh — dodade Karađorđe. Na tome je svršen ovaj razgovor, kojeg se Dobrnjac docnije tako često sećao. Odavno poistija spremana velika grčka pobuna zalazila je u novu menu i primicala se svojim prvim pokušajima i opitima, gde se od reči prelazi na delo.Plamen bune trebao je da plane na tihom Dunavu, pa da odjekne čak do atinske gole ravni, do rasejanih ostrva po grčkom Arhipelagu, i duž cele belomorske obale maloaziske, gde od pamtiveka živi sada zarobljeno ali bujno i junačko pleme grčko, koje sa suznim očima već tako dugo pogleda na božanski Olimp, kad li će na njemu opet jednom sinuti osveštana zraka davno ugasle slobode. Ali spremajući se za nov ustanak, Grčka nije zaboravila krvavu lekciju iz poslednje pobune svoje.Daleko odvojena od pravoslavne Rusije, na čiji je poziv bila ustala, svi udarci još moćne Turske bili su na nju prikupljeni, i ona je pod njima na skoro pala i podlegla, daveći se u svojoj rođenoj krvi.Stoga je sad udešavala, da se takva pogibija više ne ponovi. A da se takva nesreća izbegne, smišljen je sad bio drugi i drukčiji plan.Pokret je trebao da pođe od Vlaške i Moldavije.One su pravoslavne zemlje kao i Grčka i imaju iste interese s njom, jer su i one isto tako turske robinje kao što je i lepa Jelada. No njin je geografski položaj drukčiji.Dok je Grčka preko sveta od Rusije, Vlaška i Moldavija upravo su pod rukom, i u slučaju preke nužde uvek se mogu na nju nasloniti i spasti. Međutim, grčki uticaj u ove dve podunavske zemlje dovoljno je jak, da ih može krenuti na borbu.Presto bukureški bio je kroz dug istoriski period u rukama grčkih rodoljuba iz Fanare (Carigradsko predgrađe), pa su i sve više državne službe Grci zauzimali.Najzad, veliki broj spahiluka bio je u rukama grčkih zakupnika.Pa i ako je porta odavno uništila čak i samu senku vlaško-moldavske nezavisnosti, i napravila od njih proste turske pokrajine, pređašnji uticaj grčki opet se sačuvao.Šta više, od početka ovoga veka, on je još i ojačao, jer su Grci pokušali da se jave kao prijatelji rumunskoga naroda, i od pređašnjih gospodara, oni su mu sad postali saveznici i drugovi.Veliki broj grčkih heterista radio je u Moldavskoj, Rusiji i Vlaškoj da pripreme zemljište za ustanak.Radili su u društvu s rumunskim rodoljubima i to im je osiguravalo uspeh.Još je valjalo u to kolo uvući i Srbiju, pa bi plan bio ostvaren.Međutim, dok se zajednički radilo na zajedničkom pokretu u celoj evropskoj turskoj, grčki rodoljubi, u potaji za se, negovali su nadu da prvo plane buna na Dunavu, i tek onda, kad se glavna turska sila slomije i nagrne na ove strane, krenula bi se i Grčka. I Grčka i sve okolne pokrajine, ostale bi tada s malo turske vojske.Grčki ustanici time bi se koristili.Jednim strašnim naletom oni bi zahvatili čitav južni kraj balkanskog tropolja.Oslanjajući se docnije na ove znatne dobitke u zemljištu, oni bi onda mogli zaključiti s Turskom što povoljniji mir.Ako bi prilike zahtevale, oni bi mogli i zasebno pregovarati s Turskom, i na taj način možda što više iščupati za se, no kad bi u svakom slučaju vezivali sudbu Grčke sa sudbom Srbije i podunavskih kneževina.Tako bi možda tekle stvari docnije.Ali sad za početak, za Grčku je bilo od neocenjene koristi da su s njom podunavske zemlje, i to da one stupe za nju u borbu! Toga radi čim se u Rusiji i Rumuniji pojavila srpska emigracija, posle nesretne 1813. godine, grčke heteriste počele su hvatati s njome veze i poznanstva. Kad je docnije Miloš u Srbiji poveo nov ustanak, Grci su se obraćali njemu.Ali on je brzo došao do nekih uspeha, pa dalje nije hteo ništa čuti za Grke. Međutim, baš ti novi uspesi Srba probudili su kod Grka i novu nadu i novu žudnju da što pre i sami okušaju svoju ratnu sreću.No videći da kod Miloša ne mogu učiniti ništa, oni su se okrenuli sasvim Karađorđu.Tada su stupili s njim u bliže odnose i poznansta, i da bi ga što bolje zadobili, donekle su ga upoznali sa svojom spremom i planovima, iznoseći, naravno, samo ono što se Karađorđu kao Srbinu i junaku moglo dopasti i zaneti ga. Tako se negovanjem tih odnosa, malo po malo došlo do toga, te se javila misao o izboru Karađorđa za opštega vođu, za vojvodu balkanskog, pod čiju bi komandu došla sva oružana snaga i srpska i grčka i rumunska.U opšte, on je trebao da povede sve balkanske narode u zajednički boj, za zajedničku slobodu. Naskoro posle ovoga sastanka kod Dobrnjca, Karađorđe je imao drugi noćni sastanak u Petrogradu, sastanak koji je bio odsudan po ceo njegov ostali život. Na tome sastanku bilo je dvajestak ljudi, mahom nepoznati Karađorđu, no koji su njega vrlo dobro poznavali. To su bili predstavnici sviju balkanskih naroda a po najviše je bilo Grka.Predsednik skupu bio je čuveni grčki heterista Ipsilanti. Između ostalih, tu su imali svoje predstavnike i oba rumunska gospodara, vlaški i moldavski.U skupu se govorilo mahom grčki.Karađorđe nije razumevao taj jezik, no uz njega je sedeo neki Naum Ohridac, koji mu je sve tumačio.U ostalom, ovde i nije bilo mnogo govora, pošto su svi izaslanici bili složni u glavnom pitanju, kad treba krenuti ustanak i koga valja uzeti za vođu. Ovaj skup bio je u podzemnoj odaji ogromne palate kneza Paškova.Opširne prostorije jedva su bile osvetljene s dve olajne lampe, nameštene na dva kraja dugačkoga stola, koji je zauzimao sredinu odaje.Izaslanici su sedeli podalje u prisenku, a u blizini za stolom sedeo je samo predsednik Ipsilanti i neki mlad, grčki rodoljub, koji mu je služio kao sekretar. Pred Ipsilantom stajao je svežanj hartija.On izvuče jedan tabak i prozva po njemu sve prisutne, da se uveri da li su svi na broju.Taj spisak, kao i sve druge hartije, nije bio ispisan običnim pismenima, već nekom drugom tajnom azbukom, kojom se heterija naročito služila, da skrije tajnu svojih pisama baš i onda kad bi u slučaju bila uhvaćena.Tako isto i imena prozvana po spisku nisu bila prava imena učesnika ovoga zbora, već je svaki imao svoje naročito izmišljeno ime.Đorđe se odazva na proziv Matropuloki (crna tica). Kad se svrši proziv, Ipsilanti objavi da su svi na skupu. Posle ovih formalnosti valjalo je preći na glavnu stvar.Ipsilanti objavi da na današnjem skupu imaju da svrše veoma važan posao — da izberu vođu, koji će u svoje ruke uzeti celokupnu vojnu upravu u narodnom pokretu, koji je na pragu i koji će planuti u najkraćem roku. Tim povodom rodoljub Đorđe Jorgać, želeo je da kaže koju reč, s toga se Ipsilanti ukloni, da svoje mesto ustupi Jorgaću. To je bio čovek srednja rasta i srednjih godina, ali veoma otmena i junačka izgleda.Osobito mu je oko bilo sjajno i oštro.Naročito kad se u govoru oduševi i zanese, njegova dva sjajna oka sijala su kao dva crna živa ugljena. Jorgać je govorio kratko, skoro nabusito, ali svaka njegova reč palila je kao živi plamen, što se odmah poznavalo na skupu slušalaca. On je u malo reči tako živo nacrtao žalosno stanje balkanskih naroda, da se mnogim pokazale suze na očima.I ako im je sve ovo bilo i pre toga poznato, niti su od Jorgaća čuli išta novo, opet je njegov govor bio od silnog uticaja. Ali on svrši govor onako u opšte, pa pređe na Jeladu, na robinju Jeladu; na onu istu Jeladu, koja je nekada bila sunce celokupne civilizacije, celoga roda ljudskoga.A sad se pretvorila u divljačku pustinju iz koje kulja samo mrak i varvarstvo. Po vrletnim planinama, koje su nekada bile svete gore, pune opevanih i proslavljenih bogova i božica jelinskih, vlada sad nema pustoš, koju tek katkad prekida kliktanje tica grabljivica, arlukanje gladnih vukova ili pucanj očajnoga Klefte. A lepe cvetne doline nekada blagoslovene Jelade, stoje sada spržene, gole i prašljive.Tu se čuje samo cviljenje ojađene matere jelinske, koja kuka za porobljenom ili isečenom decom svojom; odatle se diže smrad i varvarstvo, jer tu vlada lenji dremljivi Turčin, a turski smrad udavio je jelinsku civilizaciju. U tome duhu i pravcu govorio je Jorgać, a svaka njegova reč, kao oštar dvorezni nož, zabada se pravo u patriotsko srce iskupljenih rodoljuba.I naskoro u poluosvetljenoj dvorani ču se glasno jecanje. To je plakao jedan starac dostojanstvena gospodska izgleda, duge sede brade i bleda izmučena lica.Ostali su ga nemo gledali.Niko se ne usuđivaše da prekine ovaj sveti bol jednoga rodoljubivoga srca. Jorgać je završio svoj govor pitanjem: smedu li sinovi Jelade još oklevati, još očekivati i šta mogu drugo iščekivati sem sramote za se, a robstvo za svoju domovinu?Balkansko je tropolje uzavrelo.Sad ili nikad, prilika je da se jednim snažnim udarcem smrvi tiranska aždaja turska.Borbu treba voditi na život i smrt, a vođstvo treba predati u jednu čeličnu ruku, koja će sve voditi i svima zapovedati.Takoga vojskovođu treba sad ovde izabrati.Istina, glasanje je tajno, ali on će kazati svoje mišljenje javno i otvoreno.On ne poznaje boljega, on glasa za najdostojnijega — on daje svoj glas za Crnoga Đorđa, junaka od koga je Stambol drhtao, i koji je devet punih godina sa šakom junaka šumadijskih branio svoju lepu domovinu.On je udahnuo duh slobode u sve balkanske narode; on će biti najdostojniji da to veliko delo dovede do sretnoga i uspešnoga svršetka. Jorgaćev predlog primljen je s odobravanjem.Odmah je preduzeto glasanje i ubrzo je svršeno.Kad su glasovi prebrojani našlo se da je Karađorđe izabran jednoglasno. Kad je ovaj rezultat objavljen, skup je pozdravio novoga izabranog vođu burnim usklicima.Karađorđe je ustao da se zahvali na velikoj časti i poverenju, i odmah tu spremljeno je i sve ostalo što treba da se položi zakletva.Oni da se zakunu njemu na vernost i poslušnost, a on njima da će živeti i umreti za veliko skupoceno delo narodno koje je s poverenjem njemu predato. U svome govoru Đorđe je bio kratak i suh, gotovo bih rekao nabusit.No zato je opet iz svake njegove reči virila veličanstvena junačka zbilja, koja svakome uliva pouzdanje i svetu veru u pobedu pravedne stvari, koju će on zastupati.Đorđe je obećao, da će svom dušom i svom snagom služiti velikome delu oslobođenja. No svi napori njegovi opet bi morali ostati bez uspeha, kad bi on bio upućen samo na se i na svoju snagu, i na prostu masu naroda koja će za njim poći.Ali on gleda pred sobom najodabranije sinove Jelade, spremne da za sveto delo slobode isto onako prinesu na žrtvenik sebe i sve svoje, kao što je rešen i on — Đorđe.To ga najviše krepi u nadi da će njini napori biti blagosloveni uspehom. Dalje je napomenuo, kako je on poreklom doista Srbin, ali u ovoj svetoj borbi, on neće znati za uske narodnosne međe i uspeh ma koga naroda balkanskog — biće mu isto tako drag kao i uspeh njegove rođene braće Srba. Najzad, spomenuo je i to, da on svoj rad stavlja pod javnu kontrolu sviju boraca i učasnika i proglašuje da i poslednji ratnik ima pravo da ga ubije.Ali tako isto i on traži apsolutnu pokornost i slušanje bez pogovora; njegova reč mora biti svetinja i zapovest, i on u napred kaže, da će svojom rođenom rukom ubiti svakoga ko bi se usudio da mu odreče poslušnost. U opasnim ratnim vremenima stroga vojna disciplina jedini je spas od mnogih štetnih slučajnosti i iznenađenja. Đorđev govor dočekan je s odobravanjem.Zatim mu je Ipsilanti u ime svojih drugova i u ime zarobljenoga naroda grčkog podneo na dar lepu, bogato iskićenu damasku sablju, sa željom da Đorđe njom jednom za svagda preseče lance prokleta robovanja koje pritiskuje narode balkanske. Đorđe primi sablju s golemom blagodarnošću (jasno se poznavalo da ga je to jako obradovalo).Pošto ju je prvo zagledao spolja, on je na jednom izvadi, prekrsti se, poljubi je u sečivici i zakle se njome, da kad je jednom izvuče nikad više je neće metuti u nožnicu dok ne vidi balkanske narode slobodne.A ako bi izdao braću svoju ili ma u čemu izneverio ove lepe nade koje se na njega polažu — da bog da mu ova njegova rođena sablja glavu odsekla — zakle se Đorđe uzbuđeno. Svi prisutni pozdravili su ga sa burnim živeo. Tako je Karađorđe izabran za vođu balkanskog, pod čiju je komandu imala stati sva oružana snaga sviju balkanskih naroda.On bi bio kao neki vojni diktator i raspolagao bi neograničeno u svima čisto vojnim stvarima. To je bila golema moć i golemo poverenje.Ali samo po tu cenu mogla se dobiti složna pomoć ratoborne Srbije. I Grci su doista verovali Đorđu.Oni su u njemu poznali onu veliku junačku dušu, koja ne poznaje krive i prljave staze lukavstva i obmane, i koja korača samo širokim i svetlim putovima časti i slave. Pa ipak se pomišljalo i na najgore, pa su se pobrinuli i za taj slučaj.I ako se verovalo Karađorđu, pored njega je bio namešten pouzdan čovek, koji će ga svuda pratiti.To je bio Naum, koji mu je služio ujedno i kao tumač u razgovoru s Grcima, Turcima i Arnautima.Naum je bio kadar da pogine za Karađorđa, ali je isto tako bio gotov i da ga ubije u svako doba, kad to zahtu veliki interesi heterije.Takva mu je naredba i izdata.On je išao pored Đorđa i kao njegov anđeo hranitelj i kao njegov anđeo smrti. Po ranijem dogovoru, Karađorđe je imao posle ovoga izbora da pređe u Srbiju i tu da pokrene nov ustanak. U isti mah planula bi buna i u podunavskim kneževinama Vlaškoj i Moldaviji.Tu bi mesni komandant bio sam Ipsilanti, i zapovedao bi rumunskom vojskom nezavisno, dok se ne bi sjedinile sa Srbima.Ali čim bi se očistile dunavske obale od Turaka i obe vojske došle u dodir, vrhovna komanda prešla bi na Đorđa. Tako je isto bilo udešeno i za druge pokrajine.Svaka od njih imala bi u prvi mah svoga zasebnog vođu.Ali čim bi se stupilo u dodir sa srpskom vojskom, Đorđe bi i nad tim pokrajinskim vojskama postajao vrhovni vožd. Pitanje je bilo kako će na sve to gledati Rusija.Sva pažnja velike severne carevine bila je u to doba obrnuta zapadnoj Evropi, s toga u Petrogradu nisu rado gledali nemirno kretanje balkanske emigracije, i s toga su joj preporučivali da miruje i da ne muti po Balkanu, pošto im Rusija u tim prilikama ne bi mogla ukazati nikakvu pomoć. Ali emigranti su se uzdali poglavito u se i u sopstvenu snagu samih balkanskih naroda.Dovoljno je bilo da ih Rusi ne ometaju u njinom poduzeću i da im pomognu čim mognu, novcem i oružjem, ako ne mogu ljudima! Ali što je stvar postojala ozbiljnija, Rusi su bivali sve strožiji.Sad je već bilo došlo dotle da su emigranti sve svoje pokrete morali vršiti u najvećoj tajnosti. Pošto je izabran za zajedničkog vođu, Karađorđu bejaše zasela u glavu samo jedna jedina misao, koja ga je pratila i dan i noć, koju je danju na stotine načina prevrtao u pameti i noću o njoj sanjao.To je bila misao kako da pređe u Srbiju, i kako u Srbiji da pokrene stvar s uspehom. Tome su stajale na putu mnoge i goleme smetnje.Na prvom mestu ta se stvar morala kriti od Rusije, pošto mu Rusi nikako ne bi dali da se vraća u Srbiju.Đorđe je bio pod ruskom zaštitom, primao je novčanu pomoć od Rusije i upravo se smatrao kao ruski čovek i najamnik.Čim bi se pojavio u Srbiji, i Turska i Austrija smatrale bi ga kao ruskoga agenta, a Rusija nije imala interesa da na nju padaju sad take sumnje.S toga je Karađorđe stavljen pod prismotru, te se pazilo na svaki njegov korak.U takvim prilikama vrlo je teško bilo izmaći iz Rusije. Druga golema smetnja bila je držanje kneza Miloša u Srbiji.On je vodio čitavu borbu protivu pristalica Karađorđevih, i mnoge je pobio.Samoga Karađorđa, kao što smo videli, optuživao je pred Rusijom i molio da ga uklone kudgod dublje u unutrašnjost carevine.German i Petar Dobrnjac išli su u Petrograd s naročitim zadatkom da kod ruskoga dvora izrade to udaljavanje Karađorđevo. Ali najedared u držanju Miloševom nastupila je iznenadna promena.Karađorđe čisto nije mogao verovati, kad je slušao prvo pismo Miloševo, u kome se sad govorilo sasvim drukčije no što je dosad govoreno.Dosad je Miloš naprezao sve sile da udalji Karađorđa što dalje od Srbije.A gle sad!Najedared, on ga je zvao k sebi! U pismu se govorilo kako su svi pokušaji Miloševi, da s Turcima putem pogodaba osigura narodu neka prava, ostali bez uspeha, i kako sad i on sam uviđa da nema drugoga načina, već se valja ponovo dizati na oružje i oružjem očistiti Srbiju od Turaka.Pa kako taj veliki i sveti posao niko ne može povesti tako uspešno i srećno kao on, Karađorđe, to ga Miloš i poziva da dođe u Srbiju, gde će ga narod jedva dočekati, pa zajednički, kao braća, da rade i zapovedaju. Sadržina ovoga pisma bila je tako čudna, da Karađorđe u početku nikako nije hteo verovati da je to zbilja Miloševo pismo. U toj sumnji još ga je više utvrđivala ta okolnost, što na pismu nije bilo Miloševa pečata. Ali s druge strane, kako da se ne veruje kad to pismo donosi najpouzdaniji glasonoša Milošev.On se kleo živim bogom da mu je pismo predao svojom rukom sam knez Miloš glavom, kao što mu je svojom rukom i novac izbrojao što mu je na put dat. — Što nema pečata, ne treba se čuditi.Turci su počeli sumnjati na gospodar Miloša i prate mu svaki korak, pa se jamačno bojao da mene gdegod ne uhvate i da mi pismo ne uzmu.Ne daj bože take nesreće, ovako bi se još mogao i odgovoriti.Mogao bi reći da je pismo pisano bez njegova znanja.A da je na pismu mur, takav izgovor ne bi mu pomogao i to bi mu pismo moglo glavu pojesti.Miloš je obazriv i mudar.S toga nije ni udario mura, ali ti gospodaru Đorđe, ne treba ništa da sumnjaš — tako je govorio Milošev glasonoša. Karađorđe se dvoumio.Poverovao je donekle, ali samo u pola. No za prvim došlo je ubrzo drugo pismo Miloševo.Istina, i ono je bilo bez mura, ali uz njega je išlo pismo gospodara Vujice, kneza smederevskog, koji u pismu moli Karađorđa da primi čoveka koga šalju i da veruje „pismu prijatelja“, jer je ono od njega, i sve je onako kako se u pismu govori. A u tom pismu ponovo se tvrdilo, kako narod Karađorđa jedva čeka, kako bi ga sad od blata gradio i kako će sve listom skočiti, čim se Karađorđe pojavi. Dalje se u pismu kazivalo, kako se narod u Srbiji odavno sprema; kako ima mnogo navučene džebane, oružja i svakojake vojne spreme, ali je zebnja da Turci što ne nanjuše.S toga treba pohitati da se stvar što pre krene, dok se Turci još ne nadaju, te će sve lakše poći. Bilo je pred Đurđev dan 1817. godine.Već od tri nedelje Miloš se bavio u Kragujevcu, raspravljajući mnoge važne narodne poslove, koji su mu stizali sa sviju strana. Bilo je pozno u noć.Miloš se bejaše povukao u odžakliju da se tu nasamo, pored ognjišta malo poodmori, a u prednjoj sobi čula se graja od dvajestak glasova, koji su svi govorili na jedan mah.To su bili knezova i drugi ugledni ljudi iz naroda, što ih Miloš bejaše sazvao da se dogovore o mnogim narodnim poslovima pa, između ostaloga, i o tome što je vezir tražio da se spahijama naknade njini desetci, propali i neisplaćeni u vreme bune pre dve godine (1815). Miloš je s njima proveo celo veče, ali za sve to vreme pamet mu je bila na drugoj strani, jer je još odmah, u prvi sumrak, dobio aber da mu dolazi jedan od najpouzdanijih glasonoša njegovih; čovek koji je od Miloša nosio najpoverljivija pisma raznim srpskim vojvodama u Rumuniji i Rusiji. Taj čovek imao je sad da izvrši naročitu misiju, da primi pisma koja će odneti samom Karađorđu, s kojim do sad Miloš nije bio ni u kakvim odnosima. Miloš se jako dvoumio, da li u opšte da ulazi u ovu prepisku.Računao je, da Đorđe može i odbiti njegovu ponudu, pa bi onda izašlo, da je Miloš kazao sve što zna i namerava, a Đorđe pametno kupio od njega sve planove, pa ga onda odbio i ne hteo ući u njegovo društvo. Ali, ma kako bilo, na nešto se sad trebalo rešiti, pošto je od svega najgore bilo ostajati i dalje u neizvesnosti. Pošto je prvo sam dugo hodao po odžakliji i redom jedan za drugim merio i ocenjivao fakt za faktom, šta će biti ako učini ovako, a šta može nastupiti ako postupi onako.Miloš najposle reši, da pozove dva najbolja svoja prijatelja i da njih pripita šta da učini i na što da se reši. Stvar je bila u ovome: — Pošto je uzalud pokušavao da odbije Karađorđa od srpskih poslova i da uguši i ućutka ljude, koji su se u Srbiji pojavljivali kao njegovi agenti, njemu se najzad javi misao: kako bi bilo, da sam domami Karađorđa u Srbiju i tu da svrši s njim jednom za svagda.Taj savet čuo je od samoga vezira beogradskog i od toga doba, ta ga je misao pratila i danju i noću kao rođena senka njegova. — Nema druga izlaska ni druge pomoći; moram umočiti ruke u krv, pa što da bog!Kumstvo je sveto!Kum je kao brat, kao i rođeni otac — ali i rođeni otac da je, ni njega ne bih mogao u ovakvoj prilici štediti...Za obojicu nema mesta na ovom svetu; jedan mora da se ukloni — jedan mora da mre!...Ja ili on!Pozvaću ga dakle!Dođe li, znak je, da mu je tako suđeno; takva je bila volja božija...Ako štedim ja njega, neće štediti on mene.On mene za celo ne bi požalio...Ta on nije žalio svoga rođena oca. Tako je Miloš razgovarao sam sa sobom, hodajući uzbuđeno po sobi.Štitarac uđe, da donese kavu. — Gde je gospodar Vujica i Pavlić (Pavle Sretenović-Lisović) — upita Miloš. — Tu su napolju, gospodaru — odgovori Štitarac. — Neka uđu amo. — Šta mislite vas dvojica? — upita Miloš kad malo posle Vujica i Pavle uđoše. — Ako bog da, dobro, gospodaru; ti zapovedi šta treba, a mi ćemo vršiti — reče Pavle. — Šta misliš ti Vujo, šta ćemo s Crnim? — Da se kurtalisavamo belaja, gospodaru — reče Vujica. — Da se kurtalisavamo, Vujo, ali kako ćemo!Da neće biti što zazorno!? — Kako ćemo? — Sekirom u čelo.Mrtva usta ne govore.A bog vidi, da je od nužde a ne od obesti. — Jazuk!Devet godina bio je on gospodar naroda!Kad bi se kakogod moglo drukčije, ja ne bih umakao ruke u krv.Ali ovako ne vidim druga izlaska!... — reče Miloš. — To je valjda njegova sudbina!Ni ja nisam to tražio namerno.Ali vidim, da drugoga puta nema! — primeti Vujica. Na dve vatre gorim zbog njega, bog ga živi posekao — reče Miloš srdito posle poduža ćutanja. — S jedne strane umirem od straha da što ne prokopkaju Turci, a oni to jedva čekaju, kako bi opet našli izgovora da jurnu u narod kao vuci među jaganjce.S druge strane opet sledi me zebnja da narod ne sleduje, da se gdegod ne ponove pobune i neredi, te bi opet imali izgovor da globe i kolju sirotinju.S toga mi eto nije do čekanja.Crno-belo, stvar bi nekako trebalo svršavati.A kako da je svršim ne znam ni sam.Molio sam ga i poručivao mu da se smiri — on neće.Molio sam carski dvor da ga trgnu kudgod dublje u Rusiju, pa još nemam odsečna odgovora.No i tu kao da neće biti ništa, kako mi German piše.A Crni, crn mu obraz bio, kao i što je, mesto da se skloni i ćuti, još on, on nešto viče i jada se.Da vidite samo kakvo mi je pismo pisao. — Ko? — upitaše Vujica i Pavle u jedan glas. — On Crni! — Ama zar pisao?Očiju ti, gospodaru, šta veli? — Miloš viknu Ljubicu.Malo posle ona donese poveći kožni jandžik, iz koga Miloš izvadi prilično izgužvano poveće pismo, na debeloj plavkastoj hartiji.Mlado golobrado kaluđerče uze ga čitati, dok su skupljeni radoznalo slušali okolo. Posle prvih pozdrava i običnoga uvoda, u pismu se govorilo ovako: — „Ne znam da li si ti ispratio ove ljude amo u Petroburg i naučio ih da ovako ružno govore o meni, i da me ovako dušmanski panjkaju pred dvorom ruskim i pred carskim ljudima. „Ali, ako je ovo iz tvoje glave i otud od vas knezova, koji se sada tamo nalazite, onda je to i i grehota i sramota i jazuk je za vas i za celu zemlju. „Šta sam ja tebi skrivio i učinio da mi ne date mira čak ni amo u tuđoj zemlji, kao da je meni malo mojih jada, no još vi otud pohitali da mi rane pozleđujete, i da me za samo srce ujedate. „Žali te se i tužite me što se ja vode sastajem ponekad sa ljudima koji otud dolaze, i bedite me da ja odovud podbadam narod tamošnji da se buni i na oružje diže. „Za sastanke ja neznam, šta bi vi upravo hteli?Hoćete li zar to, da ja bežim od ljudi koji me se ovda onda sete i to vrlo izredka, te po koji dođe želje radi da me vidi.Hteli bi valjada, da ja take ljude odbijam i da se od njih krijem, da vas ne bi mučio strah od tih sastanaka.A što ne pomislite i sebi i od sebe, i bi li vi ono radili što sad od mene tražite? „Što se tiče panjkanja, to je čisto na čisto presna laž, i izmišljotina.To Đorđev običaj nikad nije bio da druge gura u rat, a sam se izvlači.Je sam li ja takav, kuma Miloše? — Ti to najbolje znaš.Pa kako možete onda govoriti ono u šta ni sami ne verujete?!... „Kad ja budem mislio da Srbija treba da ustaje, neću ja tada druge podbadati, već ću sam doći i poći ću prvi napred, kao što sam i dosad uvek radio, i kao što sam i naučio.Nemojte, dakle, varati tamo prostodušne ljude, pa čak i amo carski dvor.“ Pošto je pismo pročitano, prisutni su poduže ćutali. — Vidite li vi što iz ovog pisma — reče Miloš najzad. Ostali slegnuše ramenima: — Vidi se da je bio srdit kad je pisao — prineti Vujica. — More što je bio srdit, to nije ništa.Drugo se nešto vidi odavde.On smera da nenadno bahne u Srbiju.Jeste li čuli ono njegovo, kako će on sam doći, da povede narod kad bude smatrao da je vreme za ustanak.To je kao neka pretnja.I on će tako i učiniti. — Pa neka ga, nek dođe.Taman ga Turci i čekaju!On misli ovo je sad kao što je bilo pre za njegova doba.Ne zna da sad za njim ne bi ni besan pas pošao — reče Pavle. Vujica je ćutao i vrteo glavom, Miloš prihvati: — Pa opet bi mi mogao napraviti trista jada.On će doći tajno; banuće iznenada; može sobom povesti još i poveću četu bećara i skitnica, kojih uvek tamo ima po Vlaškoj i Moldaviji.A imalo bi ih i ovde koji bi ga jedva dočekali.Dok bi Turci stigli mogle bi planuti čitave nahije; moglo bi se učiniti čudo!Nego ja se nešto lomim.Kad će već prelaziti amo, i kad će doći onda, kad je nama možda najgore i kad mu se niko i ne nada, onda neka dođe sad odmah. Miloš ućuta, a ona su se dvojica zgledali. — Kako to misliš, gospodaru? — upita Vujica. Miloš kao da se dvoumio.Najzad reče: — Da ga dozovem sam! Pavle i Vujica, zgledaše se i za dugo ostadoše nemi i začuđeni. Poslednje reči Miloševe učinili su na njih dubok utisak.No oni u početku kao da nisu razumeli sav značaj njin.Tek su se postepeno pribirali.Prvo progovori Vujica. — Sam te je bog umudrio, gospodaru.Ja se toga jada ne bih setio da živim sto godina... — Sad, bog ili đavo — preseče ga Miloš — tek to će biti najzgodnije.Onaj crni antikrst vezirov, moj pobratim, Hadži-Ali-aga (poverenik beogradskog vezira), u dva maha govorio mi je o tome kad sam poslednji put bio u Beogradu kod vezira.Ne znam, da li je to iz njegove glave ili je imao kakav razgovor sa svojim gospodarem, tek on mi je prvi to pomenuo i baš je navaljivao.A ja u dva tri maha, poumih da se razgovorim o tome sa samim vezirom, da čujem šta bi mi on rekao, te nekako baš ne mogadoh.Ne htede reč da mi se prevali preko jezika, kao da je od tovara težine.Ako se baš rešimo na to, moraću ponova ići veziru da ga o tome izvestim, da mi se posle što ne nakači zbog toga — reče Miloš zabrinuto. Dok su Vujica i Miloš ovako govorili, Pavle je ćutao i gledao u zemlju.Sad podiže oči. — Je li to prvo palo na um Hadži-Ali-agi, gospodaru? — upita on. Miloš malo kao ućutnu. — Jest, — dodade zatim — tako u razgovoru jednom, ja mu se požalim na Crnoga i on mi reče: „Što li ne ubiješ pseto?“ Pobratimili smo se od nevolje, kao što znaš — te se ja našalih.„E moj pobratime, velim, lako bi ja i to učinio, ali daj mi pušku koja bije odavde u Rusiju“.On prvo odgovori: „Ako nema take puške, ima ruke!Prati pouzdana čoveka neka ga tamo ucmeka, pa kraj.“ No posle se kao nešto predomisli, te dodade: — Aja, veli, nije dobro ni tako.U Rusiji bi se to uvatilo.Ulovili bi čoveka koga si poslao, te bi posle pala njegova krv na te.A ne bi imao ni zgodna izgovora, zašto si ga ubio, šta ti je smetao kakvo je zlo hteo učiniti, te bi svi povikali da ga ubi iz straha da ti ne preotme gospodarstvo i vlast nad narodom.“ „Već njega treba namamiti amo.Treba ga dozvati da pogine kad htedne pobuniti narod, pa će se posle lako i proturiti i poverovati, da su ga ubili sami ljudi iz naroda, koji su se bojali da će ih opet posvaditi s carem u Stambolu, pa on kao što je i naučio, uteći, a ostaviti sirotinju da cvili i propada...Tako, tako, to je najbolje.Domami ti njega amo“...Eto tako mi je govorio Hadži-Ali-aga, moj pobratim.I od toga doba to mi ne izlazi iz glave — reče Miloš i obrisa znoj s čela. — Prava turska zamisao!...Ali neka ga, kotilo mu njegovo!Što nije ostao ovde u zemlji da s braćom junački pogine, te bi mu se ime do veka slavilo.Ali Rusi, Rusi — oni ga odmamiše.A bolje da su ga ubili — reče Pavle isprekidano, i kao da je sam za se govorio. Miloš ga pogleda mrko.Vujicu i Pavla on je smatrao kao svoje najvernije i najodanije ljude.Osobito je do sad Pavle bez pogovora slušao sve zapovesti njegove, a sad baš on kao da se nešto predomišlja i vajka!... — Šta, a ti ga žališ? — reče Miloš jetko, a donja mu usna zaigra. — Šta ću ga žaliti?Pas mu glavu pojeo!Kako je radio onako će i proći.No tek onako se nešto predomišljam. Miloš ne reče ništa više, ali se po njemu videlo da ga je ovo vajkanje Pavlovo dirnulo, i da je još vrlo jedak.Borba u njemu samom još nije bila potpuno svršena.Čas se odlučivao na tu stvar s najvećom odsudnošću, tvrdo ubeđen da drugačije ne može biti, i da je to upravo od boga suđeno.U takim trenutcima, on se čisto čudio kako je mogao i za trenutak dvoumiti o tome i ustezati se. Ali posle ovake odsudnosti, vraćali su se ponova trenutci dvoumice.Miloš je tada osećao kako ga nenadno spopada samrtni strah, pri samoj pomisli na šta se odlučio. „Doznaće se, razglasiće se, čuće se i razumeće ceo svet, da je on namerno domamio čoveka i spremio mu zasedu da ga ubije; i to njega — kuma svoga!Crnoga Đorđa!Šta će se tada reći o njemu?Pa onda, Karađorđe još ima prijatelja koji ga kao sveca obožavaju.Oni će proklinjati ubilca; oni će javno pokazivati prstom na njega — Miloša — a ko zna, da se kogod od njih ne odvaži i na osvetu, da ubistvo ubistvom pokaju...Tada bi i on sam mogao pasti od podmukle ubilačke ruke. Tako se eto menjalo raspoloženje Miloševo.Tako je on bivao prema prilikama, čas drzak i neobuzdan čas opet strašljiv, da je i od svoje senke zazirao. Strah ga je obično spopadao u jutru, kad se trezven i s odmorenim mozgom digne iz postelje, pa se seti šta je sve sinoć docne u noć planirao, naređivao i govorio. U veče na protiv, bivao je mahom odlučan i na sve rešen.Ko mnogo hoće, mora mnogo i da sme.Smelost često osvaja zemlje i gradove, a strašljivo dvoumljenje gubi i ono što je već gotovo bilo u rukama.Smelost i uspeh često su dve razne reči za jednu istu stvar. No kako kod Miloša ova unutrašnja borba još nije bila svršena, no je i dalje trajalo kolebanje, to je on bio veoma osetljiv na sve što se ticalo toga pitanja.Tu ga je najmanja sitnica mogla dirnuti, jedna jedina neznačajna reč Pavlova. Hodajući natmuren po odaji, Miloš se sad čisto kajao što je ovu stvar govorio drugima, pa ma to bili i najprisniji prijatelji.No posle se seti, da to nije učinio od obesti, ni s toga koliko tek da se govori, već što je trebalo taj posao poslovati dalje.Stvar je bila odlučena i sad je valjalo pristupiti njenom izvršenju — valjalo je pozvati Đorđa. Da ga zove preko ljudi, znao je da Đorđe to neće poverovati.Da mu piše, pismo se može uhvatiti, pa još crnje i gore.Najzad se Miloš rešio, da tu stvar poveri još kome i da u taj posao uvuče još koga vernog čoveka koji će mu pomoći.Tako su pozvani Pavle i Vujica. Dakle tu sad nije vajde oćutkivati.Kad se s ljudima mora raditi, onda s njima valja dovršiti započeti razgovor, pošlo to glatko ili rapavo.Tako je mislio Miloš u sebi i opet se okrete Pavlu. — Žališ ga!Kao da ga ja ne žalim, i kao da je meni lasno baktati se oko tog nesrećnika.Ali kako će se drukčije.Ded, kažite ako znate što bolje, pa ću vam ja prvi reći: ejvala!Ja vas nisam ni zvao amo da vam ja zapovedam, a vi da slušate, no da vam se požalim, pa ako vi znate bolji lek, ko je od dobra još bežao! Pavle i opet reče, da on Karađorđa ne žali i čisto se čudio što ga Miloš toliko napada. Pošto se Miloš malo smirio nastala su savetovanja, koja su trajala čitav sahat, a završila se sporazumom da prvo pismo Karađorđu napiše sam Miloš sa svoje strane, a naskoro zatim da mu piše i Vujica, i da ga pozovu da se vrati u Srbiju.Reći će mu kako ga narod jedva čeka, i kako ga je toliko željan da bi ga od blata gradio.Kazaće mu i to, kako se s Turcima više ne može mirovati i tu, najdalje ovoga leta, tikva mora pući, nego da se za taj slučaj nađe u zemlji pripravan, a svi će s njim i uz njega. O ovome koraku neće se nikom ništa govoriti, i čuvaće se kao najveća tajna.Da bi bio još pouzdaniji da se nigde neće reč izreći, Miloš pozva duhovnika koji ih svu trojicu zakle na čuvanje tajne.Po tom dogovoru Miloš je trebao da ispitka kako o toj stvari misli vezir, pa ako bi on bio voljan da smakne Karađorđa, onda njemu i da se preda, a oni da ne prljaju ruke njegovom krvlju. Plan Milošev bio je dobro sračunjen i već je počeo sazrevati.Valjalo se dakle spremati da se na vreme i plod ubere. I ako je na prvo pismo Miloševo oćutao, neverujući mu, Karađorđe se nije mogao dugo držati za tom busijom. Duša, srce, osećaji, misli, celo biće njegovo, sve ga je vuklo u Srbiju.I on je danju budan o tome mislio, a noću u snu o tome sanjao.Uz tako raspoloženje, pozivi Miloševi i njegova uveravanja, kako ga narod čeka raširenih ruku, našli su pripravno zemljište kod Karađorđa i on im je poverovao posle kratke borbe i kolebanja.Stvar je krio za se, ali na osnovu tih poziva, već se počeo spremati za polazak u Srbiju.Miloš je za to saznao, pa se i on počeo spremati da Karađorđa dočeka.U prvom redu, valjalo je da izvidi kako stoji stvar kod Marašli-Ali-paše, vezira beogradskog, i Miloš se toga radi kastile krene u Beograd. To je bilo u početku maja 1817. godine. Da bi prikrio pravi povod ovome svome putu, Miloš je svuda govorio da u Beograd odlazi po pozivu tamošnjih srpskih trgovaca, koji su se žalili da im Turci otimaju čitav jedan red dućana na Stambol kapiji. Sad su Turci ponova tražili, da im se ti dućani povrate i pretili su da će ih silom uzeti, ako ih Srbi ne htednu dobrovoljno dati.Međutim, Srbi su se okružili oružanim momcima i pokazivali gotovost, da oružjem brane svoju imovinu.Tako je došlo bilo do zapetih odnosa, koji su se svaki čas mogli izroditi u krvavi sukob.Miloš je dakle uveravao, da odlazi u Beograd da traži načina kako bi izravnao ove opasne zavade.U stvari videli smo šta mu je bio glavni smer. Došav u Beograd, odmah drugog dana Miloš je bio već kod vezira.Marašlija ga je dočekao ljubazno i raspoloženo.Ponudio ga je da sedne naspram njega i za dugo su srdačno razgovarali. Vezir je raspitivao kako je u narodu, pa uz reč upita i to, kakve glase ima Miloš s donjeg Dunava, odakle su već počele dopirati nerazgovetne slutnje o vlaškom pokretu i o rovenju koje tamo vrši grčka heterija. Miloš ugrabi ovu priliku da navede govor o bivšim srpskim starešinama i da iskaže svoju zebnju, kako se boji da se i oni ne umešaju u taj opšti pokret, te bi ga mogli preneti i amo preko Dunava na srpsku raju. Vezir mahnu glavom i reče, kako on ne zebe mnogo otuda, jer raja valjda ne bi bila toliko bezumna da se za njima povodi i da se buni, čime bi pokvarila sav svoj sadašnji rahatluk. Miloš se slagao u tome s vezirom, ali opet napomenu kako je svet, svet.Prosti ljudi lako se daju zavesti veštim obećanjima, a kad se jednom zaglibe onda gaze dalje iz straha od odgovornosti. Govoreći o tome, Miloš vešto, onako kao uzgred, pusti i to, kako je nešto načuo da je Crni Đorđe nameran da se vrati ponova u Srbiju. Miloš je ispod oka pažljivo promatrao, kakav će utisak učiniti na vezira ova vest o Đorđu. — Ako dolazi sa znanjem careva, sretno mu bilo i dobro nam došao!Neka javi samo kada će, pa da mu ja svoje rođene hatove pošljem nasusret.Ali ako dolazi krišom i bez pitanja, onda je on podmukli hajduk i glava mu je ucenjena kao i svakom drugom hajduku — reče Marašlija. Dok je vezir ovako govorio, Miloš je sumnjivo vrteo glavom. — Ja sam mislio da će to čestiti vezir bolje znati od mene. — Ja ništa ne znam, niti sam što o tome čuo — prihvati vezir. — Onda će biti da i carevi o tome ništa ne znaju.Jer da je ma što rešeno, kome bi se to pre javilo no čestitom veziru. Marašlija se saglašavao da bi po redu on prvi trebao da zna štogod o tome, ali je dopuštao da može biti i kakva zadocnjenja.A možda i Karađorđe neće tako brzo dolaziti; svakako ako je što među carevima uglavljeno i za to, javiće se i njemu — veziru. — Ali šta ja da činim, ako Crni jednog dana nenadno bane u Srbiju, a čestiti vezir ništa mi ne javi, kako da se vladam za taj slučaj — pitao je Miloš. — Prati aber odmah meni amo, pa ću ti ja odgovoriti, šta valja činiti. — Ali ako za to vreme, dok mi jedan drugome šaljemo abrove i poruke, Đorđe upadne u narod, uzbuni svetinu i okruži se mnogobrojnim oružanim gomilama, ko će onda biti kriv.Ja za taj slučaj ne mogu odgovarati, a ja mislim da bi tu najbolje bilo, da u takvoj prilici sam čestiti vezir vodi i brigu i odgovornost zato. Na ove reči Miloševe Marašlija ustade, na što i Miloš odmah ućuta. — Govorio sam ti više puta, sinovče, i opet ti velim: za red u narodu odgovaraš mi ti, i kako je pre bilo, tako i sad ostaje; ti odgovaraš meni a narod tebi.Đorđe je jedan i samac, a ti imaš toliki narod na raspoloženju, pa bi bilo jazuk i grehota, da se ti još njega pribojavaš. Miloš se pokloni na ove reči vezirove. — Ne bojim se ja Đorđeve jačine, već se bojim njegovoga glasa.Da je to običan čovek, dosta bi bilo da pošljem pred njega dva moja pandura.Ali ovde je nevolja — opasno je pustiti ga, a još opasnije ubiti ga.A mirno da se uhvati i gdegod skloni dok se stvar ne bi razvidela, on to nikad ne bi dao, niti bi na to pristao.Eto, to je ono što mene buni!Da uzmem na se odgovornost, da se posle rekne kako je Đorđe od moje ruke poginuo to ne mogu i ne smem, dok mi ne bi izrekom zapovedio svetli vezir. Marašlija je prilično poznavao Miloša i dosta je dobro prozirao njegovu „politiku“, ili, kako je on to obično zvao „širetluk.“ On je i sad razumevao šta upravo hoće Miloš.On bi rado izun od vezira, da po potrebi može ubiti Karađorđa.Javi li se docnije potreba za to ubistvo, Miloš će se pred narodom odgovarati, da je Karađorđe poginuo po naredbi vezirovoj i pokazaće izun, kako je Marašlija i njemu zapovedao da to učini, al’ on, bojagi, nije mogao i nije hteo grešiti duše.Pred Turcima opet, hvalisaće se kako je njegova zasluga što je Karađorđe ubijen, i tražiće u Stambolu čak i priznanje i naknadu zato, dokazujući kako je spasao carevinu od jednoga opasnog i golemog neprijatelja...Dogodi li se pak, da Karađorđe dođe u Srbiju sa znanjem careva, te mu ne smedne niko ništa, Miloš će se onda i tu umeti da nađe.Pustiće glas da je Karađorđe davno već bio osuđen i ucenjen, da je izdata čak i pismena buruntija o tome, da se kao hajduk ubije gdegod se uhvati, ali je sve to predupredio i na dobro okrenuo on, Miloš.I tada bi on pokazivao vezirovu naredbu o ubistvu i hvalisao bi se, kako ga je stalo i mnogo truda i mnogo para da tu opasnost otkloni, i da očuva Karađorđa u prkos vezirove pismene naredbe za ubistvo. Sve to preletilo je sad, u jedan mah, Marašliji kroz glavu, a shvatio je dobro i to, kako Miloševi životni interesi zahtevaju da Karađorđa jednom nestane sa sveta, i lukavi je Turčin planirao, kako bi iz svega toga on opet izvukao što veće koristi za se. Karađorđe je u nekoliko bio i zgodno sredstvo za Miloša, jer je njime zgodno mogao plašiti i ucenjivati Turke.Karađorđe mu je davao zgodnu priliku da pred Turcima pravi upoređenje između sebe i njega da dokazuje, kako je Karađorđe bio neumitljiv, nepomirljiv dušmanin turski, koji nikada nije hteo pristati ni na kakvo ravnanje i pogađanje s Turcima, dok on, Miloš, baš na protiv, brižljivo je izbegavao svaki sukob i čini sve što može, da se s Turcima na lep i sporazuman način nasude. Strah od Karađorđa mogao je dakle nagnati Turke da Milošu dosta što-šta učine, i tu mu je Karađorđe bio dobro došao. Ali s druge strane, Karađorđe je bio za Miloša stalna i golema opasnost, osobito u slučaju kakvih buna, nereda i ratova. Da se sutra zarate Rusi s Turcima, oni bi u prvom redu apelovali na Karađorđa i njega bi istakli kao vođu, koji bi trebao da krene Srbe i druge balkanske narode. Da sutra upadne u Srbiju, prema raspoloženju kakvo je u narodu, Karađorđe bi našao puno pristalica koji bi za njim potegli, da ponovo okušaju ratnu sreću. Čim su nešto malo nezadovoljni s Milošem, narodne starešine odmah okreću poglede severu i traže Karađorđa, što se do sad pokazalo u više prilika, gde je pokušavan čak i otvoren bunt protiv Miloša. Iz sviju ovih razloga, Miloš je morao želeti da Karađorđa jednom nestane, jer se samo tako mogao osloboditi stalnoga strahovanja od njega. Odmeriv sve ovo u pameti, Marašlija je došao na zgodnu novu zamisao, koja bi bar za neko vreme mogla okrpiti njegovu večno poderanu kesu. Sviknut na istočnjački sjaj i bogatstvo Marašlija je bio golem raskošnik.Svi ogromni prihodi beogradskog pašaluka nisu stizali da podmire njegove neizmerne izdatke i ako je on te prihode i pribirao i trošio bez ikakve stvarne kontrole.Duboka kesa Miloševa i do sada je češće morala popunjavati te nedostatke i praznine, pa je to trebalo da bude i sad. Hodajući po zastrtoj odaji, s rukama na leđima, a oborene glave, Marašlija je učio nešto krupno u pameti.Ovda onda, pogledao bi ispod očiju na Miloša, koji je stajao tu pred njim skroman, miran, ćutljiv, a ovi pogledi kao da su govorili: „Da li ovaj pogađa o čemu li ja sad lupam glavu?“ Bar Miloš je tako razumevao te poglede, pa je od vremena na vreme i on pogledao Marašliju, a ti njegovi pogledi opet kao da su govorili: „Znam čime sad razbijaš glavu: krojiš planove kako ćeš me što bolje oguliti.“... Bar tako je Marašlija razumevao te poglede Miloševe.Njih su se dvoje dakle razumevali. A Marašlija je zbilja o tome mislio, kako će od Miloševa strahovanja od Karađorđa načiniti nov izvor za svoje prihode. Karađorđe je bio mrzak i opasan Turcima, a naročito je od njega morao zazirati beogradski vezir.Ali znajući, da će Miloš u svom rođenom interesu otvoriti četvore oči da se Karađorđe ne uvuče u Srbiju, Marašlija je nalazio da se može pokazati ravnodušan prema Karađorđevom povratku.To će nagnati Miloša da najposle izađe otvoreno sa svojim željama.A da bi mu vezir ostavio potpuno slobodne i odrešene ruke prema Karađorđu, Miloš će to morati da kupi, da plati. Takav je bio plan Marašlijin. — Volja je i zapovest je svetloga padišaha — da je vazda pobedonosan — da u njegovoj golemoj carevini svi budu srećni i zadovoljni i da uživaju svaki rahatluk, koji im je milostivi car poklonio.Njegova je presvetla volja da ni poslednjem prosijaku, koji se nazvao carski podanik, ne može povaliti ni jedna dlaka s glave, dok ne bi što skrivio pred carem i pred ćitapom.Dabogme, da tu nije lako ugoditi šta će se s Karađorđem. — Toliko se samo zna da bih pred carem ja morao odgovarati, da se Đorđiju što dogodi što ne treba.Car bi tražio hesapa za njegovu glavu od mene, a ja, sinko Miloše, od tebe.S toga otvaraj oči i pazi šta radiš.Za ovo dve godine, šućur bogu, dobro si postupio, dosta si se učvrstio te i narod otuda i sultan odovuda priznaju te kao prva čoveka.Samo sad pazi da što ne ukvariš, da štogod ne pogrešiš, za šta bi izgubio milost padišinu.Jer velim ti i opet, volja je velikoga padiše da svak uživa ovaj carski rahatluk u njegovoj ogromnoj carevini u kojoj nikad sunce ne zalazi. Slušajući ove reči Marašlijine, Miloš je u sebi mislio: „I ovo meni govori onaj isti Marašlija, koji je onomad obesio jedno srpsko momče samo zato, što je iz jednog jevrejskog dućana ukralo jednu puliju; onaj isti Marašlija, pred čijim su konakom pre nedelju dana tojagama na mrtvo ime isprebijali tri srpska kiridžije kulučara samo s toga, što je jedan kiridžijski konj u prolazu obrstio jednu lipovu grančicu!I to mi je taj rahatluk koji raja uživa!Ali neka, vezir je pa mu se tako može!...Ali para ja ne dam više!I ma kako ti udešavao lepe reči, moj Marašu, prebijena parića više dobiti nećeš!“... Vezir ućuta da čuje šta li će Miloš reći.Međutim Miloš se trže iz gornjih misli.On je jasno uviđao ovu razliku između Marašlina prva govora i ovoga što govori sad, pa je rešio da i on udari u dubar, i prisloniv obe šake na prsa Miloš se pokloni pred vezirom i reče: — Carska je volja, a vezirova zapovest!Kako vi naredite za tu stvar, ja ću onako slušati.Malo čas je svetli vezir rekao da s Đorđem treba postupati kao s hajdukom, ako se bez znanja careva amo vrati.Ali sada svetli vezir drugačije misli, volja je njegova, može je menjati kako hoće. Marašlija pogleda Miloša i posmatrao ga je dugo i pažljivo. „Da li me ovaj ozbilja ne razume, ili se samo gradi da me ne razume, ili me možda i suviše dobro razume, više no što bi i trebalo — mislio je Marašlija, ne skidajući pogleda s Miloša, koji je izgledao nešto malo bled i bolešljiv zbog velikih napora i briga, koje je podneo u poslednje doba. — Ti znaš sinko, da sam ti ja vazda bio što i otac rođeni; ni on ti ne bi mogao više dobra želeti.Raja mora imati kakvog starešinu nad glavom od svojih ljudi, i meni je milije da to budeš ti, no iko drugi.To valjda i sam znaš.Što se pribojavaš Crnoga to pravo imaš.Turskoj je deveta briga za njega.On je ovud mogao žariti dok je carevna bila zapetljana u druge važnije poslove.Ko ti se može sećati buve u obući, kad mu stoji mačka na glavi.Ali čim smo skinuli Rusiju, ti si video šta je bilo s Đorđem.Nije se mogao održati ni mesec dana.Ali za tebe je drugo; tebi on može istinski biti opasan.I ja ne bih mario da ti dam izun da ga slobodno možeš ubiti, čim naiđe u naš pašaluk.Ali ovde ima druga muka.Karađorđe je oštetio mnoge Turke i mnogi se žale i spremaju se da traže naknade za svoja oteta imanja.U njinom je interesu da Karađorđe ne pogine.On ima ovud po Šumadiji dosta zakopanih para i kad bi ga pritegli, on bi imao otkud da plati.Eto, s toga moram paziti da se Đorđe lepo uhvati, ako amo dođe. Miloš je već jasno video kuda Marašlija nišani.Sad je trebalo Miloš samo da rekne: „Pa ako je do novaca stalo, svetli vezire, narod će to platiti“. Ali Miloš se bejaše uzjogunio i baš ove reči, koje je Marašlija tako žudno očekivao, sad ne htedoše preći Milošu preko jezika.Na protiv, mesto očekivane ponude Miloš odgovori: — Da se ima, bogdice, otkud, narod bi rado dao, svetli vezire, samo da se otkupi od ovoga hajduka.Ali se nema više otkud; ogoleo je do gole duše! No Marašlija se učini kao da dobro nije čuo ove Miloševe reči, šta više, učini se kao da ih je prečuo, te odgovori žurno: — Pa i bolje je da plati, svakojako to će ga manje stati, no i najmanji nered, koji bi se mogao izroditi zbog Đorđeva dolaska. Tada Miloš ponovi glasnije: — Ali ja rekoh, svetli vezire, da narod nema otkud; platio bi, ali nema! — Ima, ima sinko!Narod uvek ima.Kod dobra starešine narod uvek nađe šta mu treba za njegovo dobro.A i ja bih nastao kod ovih Turaka, navalio bih da ne zacenjuju mnogo i da odseku svi ukupno, pa da se to jedanput za svagda svrši. Miloš je odrečno vrteo glavom. — Osiroteo je narod i nema otkud — reče on odsudno — no posle poduža ćutanja opet dodade: — A i Turci će jamačno mnogo zacenjivati — ko zna šta bi oni tražili.Zato najbolje, eno im Crnoga Đorđa, pa neka se s njim kusuraju. Ovako koškanje između Miloša i vezira još je poduže trajalo.Vezir je govorio blago, a Miloš je sve više omekšavao i popuštao.Ali je još dugo tvrdio pazar prezajući da mu Marašlija ne zapne s ogromnom ucenom. Najzad su stvari doveli dotle da njih dvoje prekinu među sobom, da Miloš bude dužan predati Marašliji koliko se pogode, a Marašlija posle neka ravna Turke kakogod zna.Naravno, Miloš je unapred znao da od tih novaca Turci neće videti ni parića, i da Marašlija sve to ugađa samo za svoju dušu.No njemu je najzad bilo sve jedno. Popuštanja je bilo s obadve strane, pa ipak na tom prvom sastanku opet se nisu mogli pogoditi.Šta više, rastadoše se gotovo srdito.Marašlija je tražio hiljadu i dvesta kesa, i pristajao je da se to pokupi u narodu u roku od godine dana. Miloš je čisto podskočio kad je čuo tako ogromnu sumu i u prvoj vatri reče, da se to ne može od gologa naroda isterati ni za hiljadu i dvesta godina. Marašlija se ljutnu na to i prebaci Milošu tvrdičluk: da on predaje porez po starim haračkim spiskovima, a sad je više naroda, a uzima i tri puta veći prihod sa skela i đumruka. Miloš na to odgovori dosta oporo, kako su u svetla vezira velike oči, pa mu se samo tako čini, a neka dođe da sam kupi dacije po narodu, pa će videti kako je seljački groš skup i koliko se muke vidi dok se dobije.Vezir je prostrane ruke, on oberučke rasipa, pa misli da se tako to lako i zarađuje. Vezirov ćurčibaša, koji je služio kao tumač, nije smeo sve ovo ovako ni prevoditi veziru.Reče mu samo nešto od ovoga i to ublaženo, pa ipak se vezir namršti i reče zlovoljno, da on tu ne traži ništa za sebe, već mora da zaštićuje pravoverne, koje su Srbi oštetili. Tako su se oni rastali s uzajamnim prekorima.Dva dana docnije Miloš je bio po drugi put kod vezira i sad je stvar išla već lakše.Preko ljudi, koji su bili i Milošu i Marašliji dobri prijatelji (jer su od obojice dobijali lepe bakšiše), put je bio izravnat unapred i sve je išlo glatko.Posle kratkog objašnjenja pazar je prekinut.Miloš će na račun oštete Turaka položiti veziru u roku od godine i po 600 kesa, a vezir će dati Milošu pismenu naredbu da čuva međe od Karađorđa, i ako ovaj gdegod upadne tajno u zemlju, Miloš ili da donese njegovu glavu ili će svojom odgovarati. Bilo je u oči belih poklada 1817. godine.U ruskom gradiću Hotinu, u skromnoj kućici, iza koje se pružala velika bašta, sedele su u jednom sobičku dve ženske i nešto se živo razgovarale. Obadve ženske bile su u srpskoj narodnoj nošnji, s vesovima na glavi.Starija od njih bila je žena krupna stasa, markiranih crta na licu i oštra stroga pogleda.U celom njenom držanju bilo je nešto ponosno i dostojanstveno. Druga žena bila je mnogo mlađa i manja; ona starija u razgovoru obično bi joj rekla „ćero.“ Tek su bile ostavile posao, koji su dotle zajednički radile — navijale su neko platno — te bejahu sele da se odmore, pa tako malo pomalo ušle u razgovor.Sedele su u mraku, jer se napolju tek bejaše počeo hvatati suton, a one još ne bejahu užegle žižak. — Sređujem ga ovde, a ko zna gde ću ga otkati — reče starija žena o platnu, koje je malo čas navijala. — A što, najo!Da se nećete kudgod seliti?Moj Anta reče mi tu pre negde, da je aga Đoka govorio da se i vi preselite u Kišinjev. — U kakav crni Kišinjev, bog s tobom bio, ćero!Zar smo se malo seljakali za ovo dve tri godine — reče starija žena, čisto prekorno, a zatim pošto je malo poćutala, ona spusti glas i dodade: — Ja, u ime boga, mislim da se mi opet vratimo u Srbiju, da opet založimo vatru na našim opustelim ognjištima, slatka ćero moja!O bože, ispuni mi samo ovu jednu želju, pa ne marim makar odmah onde oči sklopila, samo da još jednom vidim moju Topolu, da siđem u moj Krćevac, da još jednom prođem onim stazama i bogazama kuda sam, jadna, nekad prolazila!O slatka zemljo srpska — reče Karađorđevica (jer je ona to bila), a dubok težak uzdah ote joj se iz snažnih grudi. — Za boga, najo, zar istina misliš da bi se sad mogli vratiti?Pa kuda bi u Turke!Moj Anta (Čolak Anta), boga mi, drukčije kazuje.On veli, da nama nema tamo povratka dokle god carevi štogod za nas ne narede, da se našim ljudima kao oprosti što su vojevali protiv sultana, pa tek onda ako se mognemo vratiti — reče Jela, domaćica Čolak Ante. — More prođi se ti ćero, sultana i vraga!Teško nama ako bi mi morali čekati dok sultanu i carevima padne na um da se i na nas sete.Jadan moj Đorđe spade s nogu, obijajući cele zime pragove velikaške po Petroburgu, pa opet nigde i ništa.No ja se, u ime boga, u drugo uzdam. Tu Karađorđevica još više spusti glas. — Ako bog da, ćero, mi ćemo u našu Srbiju i bez pitanja sultanova, pa opet pušku za kraj, ka što smo i naučili.Kuma Miloš i kuma Vujica već nam dosadiše pozivima...No nemoj se ti gdegod izreći što zato, a tebi mogu kazati. — Ja se, boga mi, najo, pribojavam za Bata-Đoku! — reče Čolak Antinica, nameštajući kopču na svojoj dugačkoj anteriji, koju je odozgo nosila kao vistan. Karađorđevica razrogači svoje krupne vatrene oči. — A što, ćero, ako boga znaš? — Boga mi, najo, sve nešto prezam da Bata-Đoki ne dosade štogod knez Miloš i Vujica.Ja ti sama ne bi to ništa ni znala, no dolaze tako ljudi kod moga Antonija, pa sam tako čula da se među se razgovaraju.Tako kazuju, da je Miloš poginuo da zapoveda i da se on sam napravi gospodar u zemlji, kao što je pre bio Bata-Đoka.Kažu, kogod što zucne protiv toga, on odmah ubija.Pobio je, vele, tolike ljude, i to ne tek onako neke sitne ljude, već najbolje vojvode.Tako kažu, da je on dao Turcima te su udavili vojvodu Molera, a na dušu ga makao, vele, baš on glavom — sam Miloš!Posle je, vele, pratio svoga momka Marka Štitarca, te je noću na legalu ubio šabačkog vladiku Melentija.Kažu, bože sačuvaj, da je nesretni Marko tom prilikom ubio i neka dva šiparčića, što su se tu desila u vladike. — Ćuti, po bogu ćer da si — reče Karađorđevica čisto stresajući se. — Načula sam i ja nešto zato, pa ja sve velim, biće da to svetina nagađa, a u istini da je bilo sasvim drugačije. — Daj bože, najo, to bih i ja volela.Ali mučno da će biti tako.Ja još ne umem to sve ni da kažem, kako to Anti pričaju ljudi što dođu iz Srbije.Ne znam ti ja ni desete, kako to oni kazuju.Kad sam tako pre dvajestak dana slušala šta govore neki ljudi što tek bejahu stigli iz Srbije, a meni se čisto koža naježi.Tada sam i to prvi put čula kako Miloš ne bi prezao da i s Bata-Đokom učini onako, kako je učinio s drugima! Karađorđevica mahnu rukom preko čela, kao da je htela odagnati neke sumorne i crne misli. — Prođi se zla, ćero!Ako je za vajdu, nesreća smo dosta preturili preko glave, pa je vreme da i mi malo progledamo očima.Bogme će moj Đorđe ovo dana da krene u Srbiju, pa kako bog da.A bog će dati te će dobro biti. — Daj bože, najo, samo se ja bojim, da mu ti vaši kuma Miloš i kuma Vujica ne pojedu glavu!... — Jezik presekla! — reče joj Karađorđevica zlovoljno. Nasta kratko ćutanje.Obadve žene osećale su kao da im je nešto zaselo u grlu, dok Karađorđevica, kao starija, opet prva ne progovori. — Naslušala sam se svakojakih lagarija pa te čisto uhvati neka strava, i štogod rekneš sluti na zlo.Ne mislim ni ja da tamo naše čeka neko smilje i kovilje, ali neće biti baš ni to, da je tako strašno, kako oni govore.Najzad baš neka bi bilo i onako, Đorđu i prvim vojvodama, valja da gaze i da toj opasnosti iz bliza u oči zagledaju.A i ko će drugi, ako oni neće.I kamo lepe sreće naše, da se nije ovoliko oklevalo!Kud bi bio naš kraj sad, da Đorđe nije nikako ni dolazio amo, no da se sklonio, gdegod u okolini Srbije!Sad bi mi već odavno bili u Topoli, i sve bi danas drugčije bilo.Ali šta da činimo!Dođoše onda ljudi, navališe na Đorđa i prelomiše ga.Brani se jadan, brani, pa najposle popusti.Sećam se one crne noći u manastiru Feneku.Jadni, jadni moj Đorđe.Bojala sam se da čovek iz pameti ne izađe.Dva dana i dve noći tada niti je legao, ni oka sklopio, ni što u usta uzeo sem vode, niti je reči jedne progovorio.Treće noći uđem u njegovu odaju.I sad me jeza prođe kad se setim, kako je strašno onda izgledao.Bejaše se toliko promenio i tako porđao, da sam ga ja jedva poznala.Do moga dolaska Đorđe nije nikoga puštao k sebi, a na vratima neprestano su mu držali nekakvu stražu.Bojagi, to su mu postavili iz neke počasti, a u istini ta ga je straža čuvala kao zatočenika. Kad ja uđoh, a bila je upravo ponoć, zatekoh ga gde sedi pognut, laktovima odupro o kolena, a glavu zaronio u šake.Kad me opazi, diže glavu i dugo me gledao nepomično i ćutećki.Oči su mu sijale iz sumraka kao dva živa razduvana ugljena žeravice, a grozničava unutrašnja vatra beše mu jako raširila obe zenice.Celo lice bilo je tako omršavilo i promenilo se, da ja u malo što u čudu i jadu mome ne uzviknuh: ovo nije Đorđe, ovo je samo senka njegova! — „Sedi“ — reče mi on, pošto me je prvo dugo i dugo gledao.Posle me upita koje je doba i koji je upravo dan danas. Kad mu kazah da je nedelja, on se veoma začudi i posle kratka ćutanja dodade: — Dakle, treći dan!A ja bih se zakleo da nema ni 2—3 sahata kako sam ovde! Posle me uze zapitkivati: Ko je tu napolju pred vratima, je li dolazio ko da ga traži, i ima li tu koga od vojvoda?Kad sam mu na sve odgovorila, on je zapitkivao dalje — jasno se videlo da mu to ništa ne treba i da sve to raspitkuje jezik samo, a pamet je otišla bog sveti mu znade kuda. Tako smo ostali skoro do zore.Tada izgovori ovo, čega ću se do groba sećati: „Vila gnjezdo tica lastavica.Vila ga je devet godin dana.A desete poče da razvija!...“ „Je si li čula za ovu pesmu, ženo?!Eto, tako ti je sad s nama, ili bolje da reknem sa mnom.Devet godina dizao, gradio, pribirao kamen po kamen, a jednoga dana dođoše ljudi iz bela sveta, privikaše pusti, pusti, ostavi... i ja digoh ruke, i sve se sruči, i od čitave jedne zemlje načini se strašna razvalina po kojoj će od sad samo guje i akrepi trčati!...Ej meni do boga, šta se učini!Ej Đorđe, Đorđe, ej Đorđe, Đorđe! — I moj se jadni Đoka pljesnu po čelu i skoči kao oparen, pa udari koračati dole gore po odaji.Najedared stade i okrete se meni; opet me je dugo gledao, pa me onda zapita pola začuđeno a pola čisto prekorno: — Za boga, Jelo, kako bar tebe bog ne umudri, da mi ne dadneš da učinim ovu nesreću i ludoriju. — Ama, koju Đorđe, brate? — reknem mu ja, žaleći ga, jer čisto vidim kako se čovek prosto iskida i nikako ne može sam sebi da oprosti, što je nešto učinio, a nije učinio ništa do ono što i svi drugi. — Koju! — reče on čisto kao začuđen, pa onda dodade živo i brzo: — Koju drugu do ovu, ovu istu!Šta ću ja ovde?Kuda ću ja?Kud sam krenuo i za čim sam krenuo?Zar je ovo moj put, zar je ovo moje mesto?Zar ovako da završim ja koji sam svojom rođenom rukom ubijao vojnika, kad za korak odstupi sa svoje pozicije? — Pa šta da činiš, brate? — počnem ja da ga tešim. — Nisi se ti od besa uklonio, niti si otišao iz zemlje ti jedan.Branio si dokle se moglo, ali odolela sila, pa šta ćeš ti sad?Ne možeš ti jedan tvojim grudima zaustaviti čitavu vojsku tursku.Beže i toliki drugi viđeni ljudi i junaci, pa ne može biti nikakve sramote ni za tebe što si se uklonio.Što rekao pokojni Ćurćija, nije čovek vrbovina pa da se na proleće podmladi i da na odsečenom vratu izbiju novi mladari, već kad se jednom skotrlja glava, onda je sve svršeno.Pa zar nije bolje ukloniti se ispred sile i prištediti se za bolja vremena, no poginuti u ludo, bez slave za sebe i bez koristi za zemlju? Tako sam mu govorila i nekako mi se bejaše odrešio jezik, te sam brojala kao iz knjige da čitam.A on je opet za čudo bio mek.Nikad on sa mnom nije govorio ovako blago i druževno i žalosno kao onda.Uvek dotle on bi obično samo izdao naredbe šta da se radi, a nikad se nije upuštao da se sa mnom savetuje, osobito o narodnim poslovima.Šta više, kad bi se po kadgod ja sama silom umešala, on bi mi obično rekao: „Gledaj svoje naćve i ne mešaj se u što ti nije red!“ U najtežim i u najopasnijim prilikama on je ostajao hladan i bio je uvek jedan isti. I što veća opasnost, on je obično bivao sve nabusitiji i kraći u razgovoru.Sad je bilo sve drugčije; videlo se da mu je ovo najteži trenutak u životu i baš sad on je bio nekako dobar, blag i razgovoran. — Jelo, o ženo!Što me pravdaš i braniš, kad me odbraniti ne možeš, i kad za me opravdanja nema.Što mi pričaš šta su učinili drugi; drugi su drugo, a ja sam drugo; ono su vojvode, a ja sam bio „vožd“ narodni; oni su oni, a ja sam Đorđe, a jedan jedini Crni Đorđe bio je u celom Srpstvu!I šta učinih sad!... reče on, pun teška očajanja. — Pa šta si mogao činiti drugo, za boga, Đorđe? — reknem mu ja. — Šta sam mogao?Mogao sam i trebao sam pošteno da poginem.Onda bi u Srbiji bio jedan nov Sv. Đorđe.I moje mrtvo ime učinilo bi više za narodni vaskrs i njegovu slobodu, no što ću ikad učiniti ja živ.Bio sam prost čobanin.Bio sam slušče Fazlibašino u Palanci; bio sam pusti gorski hajduk, i od mene, tako malena i neznatna, sreća i junaštvo načinili su gospodara cele jedne zemlje.Narod me je digao na visinu na kojoj su sedeli stari carevi i kraljevi srpski.Zašto nisam poginuo na toj visini, no sam pobegao amo da opet budem niko i ništa.Zar nije bilo po stotinu puta bolje, plemenitije i mudrije da umrem kao vladalac srpski, no da živim kao pandur austrijski ili ruski!Ah, Jelo, Jelo, ah ženo moja!Kako tebe bog ne umudri kad sam ja od bolesti bio propao i izgubio se... — Jamačno znaš, ćero — okrete se Karađorđevica Čolakantinici — jamačno znaš, ćero, da je moj jadni Đorđe baš nekako pred tu nesreću, kad će nastati propast, bio pao u tešku boljku, spopala ga terlema, i jedva je kukavac živ ostao.Bejaše mu opala sva kosa, bio je malo i nagluv, a i jezikom je zapinjao.Ta ga je nesretna boleština sasvim ubila.Tek kad smo prešli u Austriju, on se počeo brzo oporavljati.U Srbiji, za sve ono vreme, kad je najviše trebalo trčati i raditi, on je bio čisto kao uzet.Ni onaj čovek ni daj bože!Kad se posle počeo malo po malo popravljati, a njemu je bilo kao god ono čoveku koji se budi iz duboka sna.Na mahove zaboravljao je gde je i šta je s njim!Ali kad se najedared sećao strašne promene, da je sve prošlo, da je sve propalo — on je onda dobijao drhtavicu i s užasom je pitao: Je li istina da je sve prošlo?Je li istina da je sve propalo? Tako je bilo i tada. — Prekoravao je mene, što se bar ja ne nađoh pametna da ga zaustavim od begstva, kad je već on bio pometen od bolesti, pa najedared planu i srdito se prodera: Je li moguće, je li istina da Srbije nema više!Zar jedna strašna, vampirska noć nasilja i zločina srušila veliku tvorevinu borbe i slobode, na kojoj su punih devet godina radili najbolji, najhrabriji i najplemenitiji sinovi celoga jednog plemenitog i junačkog naroda! O bože!O veliki stvoritelju svetova i pokoljenja!Kakva mora biti tajanstvena i nedokučljiva promisao tvoja, kad si dopustio da celo jedno tako veliko i tako sveto delo padne kao žrtva jedne mračne gomile nenasitih varvarskih grabljivica! Srbije nema više!Slobodna Šumadija opet je robinja turska!Čitava pokolenja, koja su rođena u slobodi i provela detinjstvo u slavnim danima junačke borbe, valja sada ponova da poviju vrat i da se ukoškaju u strahoviti ropski jaram turski!... Zar opet da umuknu pesme slobodnih kćeri srpskih; opet da ogluve polja i dubrave, koje su se do juče razlegale od veselih pesama naših; zar opet da zamuknu bogomolje srpske i da izumru zvuci crkvenih zvona, koja su skladnim brujanjem svojim sa sviju strana prizivali na molitvu pobožne hrišćane srpske.Zar opet da potamni sjajnost krsta hrišćanskog i zar opet krst da se pokloni i padne pred ostrorogim, šiljatim, strašnim polumesecom, znamenjem sile i gospodstva turskog!O strašni dane!O užasni čase, o nesretna godino srpska!...I ko to mene prokle strahovitom kletvom, da ja sve to doživim, da ja sve to rođenim očima vidim, da ja živ dočekam svu ovu neizmernu nesreću nesretne zemlje srpske! Srbije nema više!A gde je Mišar, gde je Loznica, gde su Ivankovci, gde je Varvarin, gde je Suvodol, gde je Nišor, gde su tolika polja krvave borbe i megdana; gde su tolike pobede; gde su tolike žrtve; gde je tolika prolivena krv srpska; gde su toliki divni junaci naši?...Zar sve to nestalo, propalo, izgubilo se, izginulo i opet od svega toga da nema ništa; i opet da jadna Srbija bude samo robinja turska; i opet da srpsko junaštvo ništa ne pomaže; i opet da srpske patnje nikoga ne diraju, a srpska suza da nikoga ne može ražaliti!... I zašto sam ja morao doživeti svu ovu neizmernu nesreću srpsku, ja koji sam video lepše i svetlije dane; ja koji sam nekada tvrdo verovao u vaskrs propale carevine srpske!...Ne, ne!Ja sam trebao da poginem te da svojim očima ne vidim ovo strašno novo Kosovo srpsko!... O, što se ne nađe srpska ruka da me ubije, kad sam prvi put poumio da učinim ovaj nesretni korak. Karađorđevica za jedan trenutak zamuče.Glas joj bejaše oslabio i uzdrhtao.Spomen na ova teška vremena bejaše i nju samu duboko potresao.Pričajući kako je u to doba Karađorđe bio duboko poražen i očajan, ona je i sama u svojoj duši osećala bolni odjek toga očaja.Reči joj same počeše zapinjati u grlu i ona je morala odahnuti. — Strašni su to bili dani, ćero moja, i ne dao bog, ni u snu da se više povrate — reče ona malo posle.Kad je onda ostao živ i pri čistoj pameti, moj će Đorđe sto godina živeti.Najgore sam se bojala da u onom očajanju ne učini štogod sam sebi.Da mu je bilo slobodno i da su ga austriske vlasti htele pustiti, bi ti se on onda vratio natrag u Srbiju, i ako je tamo već sve bilo propalo, i ako bi ga Turci živa na kolac nabili da su ga uhvatili.No Austrijanci su ga držali kao zatočenika.Nisu mu dali nikud maći, sve dok ne dođoše iz Rusije ljudi, trošak i zapovest da se tamo krenemo.To je sve bilo po naredbi ruskoga cara.Od toga doba Đorđe se nešto malo smirio; ali opet pamet mu je jednako u Srbiji.I pre, kad su mu otuda pretili, on se opet otimao da ide.A sad, kad ga otuda svi pozivaju, pa čak i kuma Miloš, ne može ga niko ni vezana zaustaviti. — Vi to bolje znate, najo, ali boga mi, meni je sve nešto hladno oko srca; sve mi se sluti da to neće biti na dobro i sve se bojim da to nisu navlaš tako udesili. Karađorđevica uzdahnu: — Ono i meni je svašta padalo na um!Ali opet se uzdam u boga.A posle i Đorđe će otvarati oči; nije ni on dete.Kad se umeo čuvati i sačuvati dosad, kad je bio i mlađi i neveštiji, da ako umedne i sada, kad je već glava obelila — reče Karađorđevica odlučno. Čolakantovica prihvati: — Ono ni ja se ne bih toliko bojala da je on jednako bio tamo u Srbiji.Znao bi tamošnje prilike, a znao bi i ljude, pa bi se umeo čuvati.Ali ovako!Već od tri četiri godine nije tamo; a od toga doba sve se promenilo, pa i ljudi postali drukčiji.A što je najrizičnije, braca Đorđe je tako žudan Srbije, da mu sve sad izgleda lako, samo da se još jedanput dočepa njenih planina... Čolakantinica još ne bejaše dovršila poslednju reč, kad se sa sokaka začu neka zveka zvoncadi. Karađorđevica oslušnu.Ček’der — reče ona, i opet oslušnu. — Boga mi će ovo biti on!Čini mi se kola stadoše pred baštensku kapiju.Ček’ da vidim!... I ona žurno istrča pred kuću.Izađe za njom i Čolakantinica.Napolju je već bio mrak. Pred baštenskom vratnicom stajala je ruska trojka, zapregnuta sa tri vatrena mrkova i pokrivena platnenim arnjevima.Karađorđevica brzo otvori vratnicu i kola uđoše u baštu.Iz njih izađoše dva čoveka, jedan srednja rasta, a drugi neobične, ogromne visine.Obojica su bili ogrnuti u crne ogrtače.Obadve žene priđoše im ruci. To je bio Karađorđe još s jednim drugom. On upita ima li koga u kući i kad mu žena reče da nema nikoga sem dece, on se uputi tamo, uđe sa svojim drugom u krajnju sobu i odmah naredi ženi da zaključa sva spoljna vrata.Zatim je Karađorđe rekao ženi da nikoga ne pušta u kuću, a niko joj valjda neće ni dolaziti. Posle je tražio, da im na brzu ruku štogod spremi za večeru. — Mrtvi smo gladni, ceo dan nismo zalogaja jednog okusili.Pri polasku nezgodno nam je bilo da što spremimo, a posle uz put još nezgodnije da svraćamo u krčme, te tako ceo dan gladni! S Čolokanticom Karađorđe je dugo razgovarao; zapitkivao je o vojvodi, kako mu ide posao i kako ga služi zdravlje.Najedared bahnu nenadno s pitanjem: — Bogati, snajo, seća li se Srbije i pominje li što o povratku? Čolakantinica se čisto kao nešto zastide. — Kako se ne bi sećao, brato, bog s’ nami!Nema skoro dana, kad se o tome ne govori.Ali o povratku on i ne misli, dok ne bi odovud car štogod naredio. — Ja, tako je, tako — reče Karađorđe i okrete razgovor na drugo. Večera je bila brzo gotova.Đorđe i njegov drug Naum jeli su halapljivo.Posle večere Naum je odmah legao, a Đorđe je otišao u drugu sobu sa ženom, gde su ostali skoro do svanuća. Nekoliko puta žena ga je podsećala da legne, da se i sam malo odmori, ali on nikako ne htede. Tek je bilo tri sahata po ponoći, a istok se već beše počeo belasati.Đorđe je dotle počešće provirivao kroz prozor napolje u mrak, a sad izađe pred kuću i kad se otud vrati, on reče ženi: — Vreme je, treba da se krećemo.Probudi ti Nauma, a ja odoh da vidim konje. Posle po časa Karađorđe i Naum otputovali su.Na rastanku žena ga poljubi u ruku, a on joj reče samo: — Pazi decu, ja ću se javiti. Još je bio sumrak, kad se Karađorđe krete sa svojim drugom.Njegova verna žena stajala je na vratnici i gledala u mrak za kolima.Laka trojka letela je ravnicom kao ono lastavica kad raširi svoja vita krila.Jelena je stojala teško zamišljena, a obadve šake bejaše zadela za pojas.Trojka se polako gubila u jutrenjem sumraku i njena zvrka čula se sve slabije i slabije. Jelena je stajala nepomično kao kakav kip, a njene misli bejahu se nekud izgubile u daleku, neznanu daljinu... Ali i u toj zanosnoj daljini ona je nalazila samo ono što je tako blisko i tako drago duši njenoj, ona je i tamo videla svoga Đorđa, a u ušima i sad su joj zvonili oni razgovori, što ih je imala s njim ove poslednje noći, gde su puna četiri časa razgovarali neprestano, a na svršetku opet su osećali kako im ostaje još mnogo i mnogo, što bi imali jedno drugom da kažu.Dva nabrekla srca izlivala su se jedno pred drugim četiri puna časa i opet su obadva ostala puna. I svi ti razgovori, sva ona strahovanja; one teške brige, one nežne reči, sve to sad ponovo bejaše oživelo u duši ove verne žene, koja je ceo vek svoj provela u najtežoj borbi s najtežim neprilikama u životu. Trojka i njena lupa već se bejahu izgubili u sumračnoj daljini, odnoseći sobom Đorđa, da ga ni žena ni deca nikad više ne vide, a Jeleni se činjaše kao da još sedi s njim u odaji i još toplo razgovaraju. Đorđe zaseo u vrhu na minderluk i raspalio čibuk tako, da se skoro ne vidi iz dima. Ona, Jela, sedi na maloj stoličici nedaleko od njega i hvata pažljivo svaku reč. Prvi mu je razgovor bio to, da je upita šta ona misli o pozivu kuma Miloševom iz Srbije? Na ovo pitanje ona se prilično uzmuči.Šta da mu kaže?Pa najzad reći će mu ono što misli!A i šta bi drugo? — Ako je do zebnje — reče ona — zebem i ja.Ali opet ko velim neće kuma Miloš tebi baš to spremati.On je i sam bivao na muci, a posle ima i on dece! Nasta kratko ćutanje. — Vlastoljubiv je preko svake mere; pogibe da mu je da zapoveda i gospodari.Ako pokuša kakvo zlo, s toga će ga pokušati — reče Karađorđe zamišljeno. — Pa eto mu vlasti, nemoj mu dirati; ostavi mu najviše činove, neka bira... najposle sporazumite se i zapovedajte zajednički — reče Karađorđevica naivno. Karađorđe je puštao guste dimove i pozadugo ne progovori ništa.Najzad reče: — Ako bude pametan da za vlast ništa i ne pominje u početku, no da pomogne da zajednički oslobodimo zemlju! — Srbija sama ne može sad ništa.Njena sudbina vezana je sa sudbom ostalih balkanskih naroda i zemalja.Da je Miloš pametan, pa da pomogne da se sve ovo oslobodi, tu bi onda bilo mesta za sve.Na ogromnoj prostoriji od Crnoga do Beloga Mora bilo bi dosta megdana, gde bi se moglo zadovoljiti i njegovo neobuzdano vlastoljublje.Ovako, ako udari u zlo, neće biti dobro ni za me ni za njega; mi ćemo obojica izgubiti da dobije i uživa neko treći. — Neće, neće on gaziti u taka bezakonja.A neće mu to dati ni ljudi koji budu oko njega.Tu će biti i kuma Vujica, a i drugi.Pa ima još u Srbiji junaka i čestitih ljudi, koji neće hteti da prljaju svoj obraz mučki prolivenom krvlju — reče Karađorđevica... a malo posle dodade: — A najzad, nećeš ni ti ići onako tek nasumce, no ćeš otvoriti četvore oči, a tvoji stari ratnički drugovi samo dok čuju za tvoj dolazak, mislim da će svi listom za tobom krenuti. Ove poslednje reči Karađorđevica je izgovorila čvršće, odsudnije i s više pouzdanja. — More, meni samo da je da se zdravo i na miru dočepam Rudnika, i da vidim samo 50 odabranih drugova oko sebe, pa se posle ne bojim nikoga do boga — reče Karađorđe tako isto odlučno i pouzdano.Na tome se ovaj razgovor i svršio.I oni ubrzo pređoše na drugi. — Šta li će, bože, činiti Turci, kad čuju za tvoj dolazak.Tek oni će se pomamiti kako valja.Ja mislim, oni će krenuti za tobom potere odmah na sve strane — reče Karađorđevica. — Tešto, neka krenu!Taman će tako najbrže krenuti i narod na ustanak, i nagnati ga da se odmeće u hajduke i da trči k meni.Turaka se ja ni najmanje ne bojim! — reče Đorđe nemarno. — Bože, istina, čim se ti pojaviš u Šumadiji ratovanje će opet planuti, a niko ne zna gde mu je kraj, kad će se i kako će se svršiti.Daj bože, da kraj bude dobar, a već dotle podneće se goleme muke i mnoga će kapa ostati pusta — primeti Karađorđevica. — Šta da činim, kad drugoga puta nema!Sila te opkoračila, pa sad ili povi grbaču pa ćuti, trpi i snosi, ili, ako si junak, a ti glavu u torbu i pušku u šake, pa goni dušmane.Ginuti se mora.Bez mesa ne može da prođe ni jedna svadba, a kamo li da se oslobodi cela jedna porobljena zemlja — reče Karađorđe. Posle ovoga razgovora opet nasta poduže ćutanje.Jela samo upita muža da li bi hteo leći, jamačno je umoran.No Đorđe odmahnu glavom i procedi kroz zube: kakvo leganje noćas! Tajac je poduže trajao.Iz Đorđa je kuljao dim, kao iz kakvog vulkana.Najedared on skoči s mindera i uze živo hodati po sobi.Nekoliko je puta ispod očiju pogledao na Jelu, koja je skukuljena sedela tu pred njim na stoličici.Izgledalo je kao da se Đorđe nešto dvoumi, kao da se bori i lomi.Najzad se reši i progovori. — Možda nije red da o ovim stvarima govorim s tobom, sa ženom.Ovake stvari ljudi obično dele među sobom i prijatelji ih kazuju jedan drugome.Gde toga nema — tu ih čovek odnosi sa sobom u grob.Tako bih činio i ja, da je ovo kakva obična, kakva moja lična stvar.Ali ovo se tiče cele zemlje; tiče se rada i napora celoga jednog kolena, pa bi bila i šteta i grehota da ove stvari ostanu nepoznate i da posle narod proklinje one koji nisu ni za šta krivi, i koji su jadni učinili sve što im je bilo u snazi — da spasu zemlju... — Da su druge prilike, ja bih imao kome ispričati sve ovo.Ali danas su vremena teška i opasna, čovek mora prezati i od senke svoje, s toga se ni ja ne smem poveravati nikome drugom do jedino tebi i bogu.Pamti svaku reč koju ćeš večeras čuti, i ako ja ne budem živ, postaraj se ti bar da nađeš koga pismenog, koji će pobeležiti sve ovo.Bar toliko da nas svet i u grobu nevine ne proklinje. Posle ovih reči Karađorđe se čisto zagrcnu i ućuta; malo posle prokašlja se i opet produži.Glas mu je bio jasan, jedar, ali pun neke tuge. — Najveća kletva pala je na me i moje društvo zbog odlaska iz Srbije nesretne 1813. godine.Turci su pritisli zemlju, ceo narod nije mogao izbeći i odseliti se, i oni što su ostali da podnose najstrašnije muke prokleli su nas prvake što smo se sklonili i utekli.Njima se činilo da bi im bilo lakše da smo i mi ostali, pa da zajednički trpimo i ginemo. — I ako znam da od mrtve glave nikom nije vajde, opet meni ne bi ni na um padalo da ostavljam Srbiju, da se tu ne nađe Rusa, koji su me odmah uzeli savetovati da se uklonim iz zemlje.Čak su mi i to iznosili da će time biti učinjena velika olakšica narodu. „Kad znadnu da si ti preko u Austriji, ostaviće obezglavljen narod na miru.Na protiv, ako bi bio u zemlji oni bi od naroda prezali; zazirali bi da svakoga časa može planuti nova buna i ne bi dali narodu zenuti. — Turske poternice krstarile bi po selima i danju i noću, i narod bi propištao mleko majčino.“ — Tako su mi govorili.Ovo je u istini bilo ovako; ali opet zato, to nisu bili nikakvi razlozi, jer ja ne bih ostao u zemlji da se od Turaka krijem, već ili da poginem ili da štogod s njima pogodim i uglavim.Ali to baš ono i jeste što se Rusima nije dopadalo.Oni nikad nisu dali ni da se pomene o tome, da mi možemo što sami za se udešavati s Turcima.Oni su uvek hteli da to sve ide preko njih.Dok se bijemo, bijemo; tu nas ponajčešće ostavljaju same, niti su se ikad osobito žurili da nam poviše i pojače pomognu, a kad dođe da se pregovara s Turcima i da se uglavljuje mir, onda mi u zapećak, a celu stvar preduzimaju Rusi, i kako oni pogode, onako nam i ostane; kako nam oni skroje kapu, onako je posle i nosimo. Tu se Karađorđe pljesnu rukom po čelu i reče čisto očajno: — Kamo moje lepe sreće, da sam ja još ranije uvideo ovo što sad znam, pa da sam se s Turcima pogađao odmah, kad mi se prvi put ukazala zgoda zato.Ta ja bih još odmah u početku, još 1807. god. ja bih dobio od Turaka povlasticu da se Srbija uredi kao vazalna kneževina, koja bi Turskoj plaćala danak, a inače u zemlji upravljalo bi se po svojoj volji, kako narod hoće... — Pa nije to bilo samo jedanput!Za ovih devet krvavih godina Turci su nekoliko puta davali prilike i čisto nas nukali da se sami naravnamo: Ali mi onda digli glave pa od Rusa nigde da se odvojimo. Karađorđe duboko uzdahnu. — U ostalom, ja sam i hteo, ja sam nešto i pokušavao, ali tu se isprečiše ostale vojvode pa ne dadoše oka otvoriti. — Da su Rusi istinska braća, da je njima stalo do našega dobra, oni bi nas pomogli čime mogu, ali nas ne bi vezivali da se moramo uvek držati s njima, već bi nas pustili da se prema prilikama pomažemo, kako nam je gde bolje i lakše.Ali Rusi gledaju prvo svoju korist i voleli su da mi i propadnemo samo da ne odemo Švabi ili Francuzu u društvo.Ili da smo s njima ili bolje da nas i nema.To je njin plan i prema tome udešavali su i sve ostalo.S toga su i mene izmamili iz Srbije da ne bih mogao ništa preduzimati bez njih.Koristili su se mojom zabunom, u kojoj sam bio posle teške bolesti, i nevoljom u kojoj se nalazila zemlja.Kad su me mamili, med im je tekao iz usta, kako će me u najkraćem roku vratiti; kako će mi dati čitavu jednu vojsku ako zatreba; kako će kazniti Turke što nisu održali pogodbu, utvrđenu u bukureškom miru; kako će Srbija opet propevati samo dok oni jedanput svrše s onim aktihristom Napoleonom, pa posle, od svega toga ne bi ništa.Docnije oni odoše, odoše čak u Pariz, oslobodiše ceo svet, samo se jadnih Srba niko ne seti.Uzalud prota Nenadović i druge srpske vojvode trče za carem po celoj Evropi; uzalud džonjaju po čitave mesece pred vratima carevim, njih niko ne vidi, njih niko ne čuje, njinim jadima niko ne zna leka, i da Miloš nije bio pametan da sam s Turcima napravi kaku taku pogodbu, turska sablja bi još i danas sevala po Šumadiji, braća Rusi za celo ne bi potekli da ih zaklone.Mene opet drže ovde kao kakva roba, prate mi svaki korak i ne daju mi nikud maći.Dali nam ovo malo penzije da glođemo, pa sad misle učinili su bog zna šta za Srbiju.Sa mnom je dakle učinjena jedna nepravda i jedna obmana.S toga predaj deci našoj u amanet da znaju i upamte: proklet bio ko Rusima verovao.Od njih možeš računati samo na ono, što imaš u rukama, a njina obećanja prazna su zavarkivanja, u koja niko ne treba da veruje. — Neka me ne kune srpski narod.Nije mene strah od smrti amo doveo, već su me Rusi domamili, uveravajući me da ću time učiniti dobro za samu zemlju. Posle ovog razgovora, Karađorđe čisto odahnu, kao da mu se s grudi skinuo težak kamen.Ali to nije bilo sve što je pritiskivalo dušu njegovu.Malo posle on opet uze reč.Sad je govorio o svome povratku u Srbiju.Iz njegova govora jasno se videlo šta ga tišti.Dok se s jedne strane bojao da ga istorija ne osudi kao kukavicu i strašljivca, koji je u najopasnijem trenutku utekao iz zemlje, s druge strane njegovu je dušu mučila zebnja da se njegov povratak u Srbiju ne protumači kao žudnja za vlašću i nasilnički pokušaj da preotme Milošu gospodstvo, koje je ovaj svojim junaštvom i svojom pameću stekao.Oko toga se sad i vrzao ceo govor Karađorđev. — Vraćam se u Srbiju i nije mi drukčije, no kao ono mrtvacu koga okupaju da ga metu u mrtvački sanduk.Ja ne mislim više o životu, a imao bi samo jednu želju, da pošteno i kao čovek umrem.Ovo ti kazujem s toga, što mnogi misle da ja odlazim vlasti radi.Želeo bih života, želeo bih uspeha, ali samo toliko da pokajem raniju pogrešku i da osiguram uspeh poslu koga se laćam.Toliko ljudi polažu na me svu nadu svoju i veruju da sav uspeh od mene zavisi.Da mi je da to njihovo nadanje ne ostane naprazno!Ah, samo da mi je to postići! Đorđe ustade i uze hodati po sobi. — Najgore se bojim — govorio je on dalje — poginuću ubrzo, a neću imati kad da učinim ništa, po čemu bi se videlo zašto sam se povratio u Srbiju, pa će mi posle tovariti na vrat i ono što mi nikad nije ni na um padalo.Ja se ne vraćam u Srbiju, da što tražim, da ponovo što tečem za se, ne idem ja tamo da što uzmem već da dam još jedino dobro što mi je ostalo, a to je ovaj goli život! — Tek ako postignem uspeh, moći ću da dokažem da se nisam grabio za vlast, jer će svet videti kako dobrovoljno ustupam drugome ono što mi je u ruci.Ne bude li uspeha, niko mi neće verovati i reći će: „hteo je ali nije mogao“.Eto, zato činiću sve što mogu, da dođem do uspeha! — Bilo je doba, kad se i meni otimalo srce za slavom, za imenom, za vlašću.Sad sam svega sit; sve mi je dotužalo; jedino što bi želeo: — bilo bi mi milo da vidim onu jadnu zemlju da se jednom smiri, da prebole duboke rane, koje su joj i prijatelji i neprijatelji hotimice i nehotice nanosili.Milo bi mi bilo i, čini mi se, duša bi mi se i s onoga sveta radovala, da vidim ovaj izmučeni narod da jednom dahne dušom, da digne glavu, da pribere razgnanu porobljenu čeljad svoju; da ogradi porušena ognjišta svoja, da zaseje i obradi napuštena i zaparložena polja svoja; da opet propoju porušene bogomolje srpske; da se iz šuma i gudura povrate odbegli kaluđeri i učitelji srpski; da drumovi i polja srpska opet budu bezbedni i sigurni, da ne mora strepiti za glavu i čast svoju ko se god malo makne od doma svoga; jednom reči, da narod jednom slobodno pogleda očima, da odahne i da blagodarno sme reći: „Ovo smo s Đorđem stekli i izvojevali — bog da ga prosti!“ — Eto, to je jedino, to je sve što ja želim.I jedina milost, za koju još molim boga to je, da mi podari toliko života da ovo svojim očima vidim, da ovu pobedu dočekam, pa bih onoga trenutka zadovoljno sklopio oči i rekao bih da umirem kao najsrećniji čovek na svetu. Karađorđe je na mahove zastajao u govoru, kao da je hteo da odahne ili da dade ženi vremena da što i ona rekne, ako bi što htela reći.No ona je ćutala i netremice gledala u njega, a on je onda produžavao: — Od kad sam otišao, našlo ih se koji su me uzeli optuživati da sam bio preko mere strog i surov; da sam ubijao ljude, palio i raskopavao domove, istrebljivao čitave porodice.Prstom su pokazivali i govorili: „evo, ovu je kuću Karađorđe iskopao!“ Da bi pokazali kako sam ja bio krvožedna zver i ubijao ljude ne iz velike nužde i nevolje, već od besa i inata.Pričali su od usta do usta kako sam ja odašiljao moje momke čak u druge daleke nahije da tamo pobiju rođake kakva čoveka, koji je tu kod mene štogod skrivio.Eto vidiš, kako sad svet govori.A ti bar znaš, kako mi je uvek bivalo posle takvih nesreća!Svaku takvu kaznu ja posle teško odbolujem i po čitave mesece idem mračan, natušten i otrovan. — Niko ne zna šta mi je; niko ne sluti sa čega sam ja tako zlovoljan i žalostan; ja idem, poslujem, izgledam zdrav, a u istini meni je bolna i prebolna sama duša, na srcu mome stoji ogromna, razjapljena krvava rana — i to je sve zbog tih strašnih i nesretnih kažnjavanja.Kazneći druge, ja uvek kaznim i sama sebe.Ali one krvave rane na srcu mome ljudske oči ne vide i ljudi vele: „Đorđe je zdrav; njemu je dobro, on ne mari!“ A što ja po čitave dane reč ne progovorim; što mi se po čitave nedelje dana čelo ne razvedri, što po čitave mesece idem mračan kao mrkla noć, zato oni vele: „taka mu je narav!“ Da, da: „taka mu je narav!“ Jes ja nisam čovek; mene srce ne vuče za veseljem, za radošću, za srećom!... Karađorđe zastade, preko njegova raspaljena pogleda kao da prelete lak, vlažni oblačić, potom nastavi živo: — Jes, kažnjavao sam, ubijao, palio i raskopavao kuće, istrebio sam čitave porodice, ali sam doterao dotle, da je šaka Srba, šaka jučerašnjih robova razbijala sa sigurnošću tri četiri puta jače vojske sultanove, najbolje vojske što ih ima pod suncem...U strašnoj bitci na Suvodolu, prema meni je stajala skoro cela Arbanija, sve birani junaci, sve lavovi a ne ljudi, i mi smo s dvaput manjom silom smrvili i razvejali vojsku kao ono kad neodoljiva holuja dohvati i raznese stog slame. — Deset godina ratovanja jako je uzdiglo vojnički duh narodni — produžavao je Karađorđe sve življe i življe — i to je bila za narod čitava ratnička škola.Pa opet kakvu je muku imao Miloš, kad je pokušao ponovo da podigne narod.Izašli na Ljubić, pa se u najnesretnijem trenutku razbežali.I da nije bilo srećna slučaja da Ćaja paša pogine, ceo bi pokret bio ugušen odmah u klici. — A šta sam tek ja imao da savlađujem!Dugovečno robovanje ubilo u narodu i ponos, i junaštvo, i nadu, i načinilo od ljudi najgadniju životinju, koja samo drhti za svoj zlehudi život.Kudgod se okreneš, puno strašljivaca i izdajica, gotovih da od straha služe Turcima protiv svoje rođene braće.Na svakom koraku neverstvo, izdaja, špijunisanje, kukavičluk.Kaznim jednoga, a sutra je mesto njega jednog njih deset pošlo istim putem i tragom.Danas kaznim jednog brata — sutra drugi brat ponavlja tu istu pogrešku.Šta mi je onda ostajalo drugo no da udarim u strogost, koja jeste svirepa, ali bar i leči zlo u korenu.Jes, za izdaju neprijatelju ja sam naređivao da se istrebi cela izdajnikova porodica, ali to je posle i nagnalo celu familiju da paze jedan na drugoga, i da jedan drugome ne dadu da pogreše.Kad znaju da će cela familija da strada zbog izdaje jednoga člana, onda oni sami vode jedan nad drugim najstrožiju kontrolu i ne dadu jedan drugome maknuti.Jes, moje su kazne bile strašne, ali one su jedine bile kadre da od raspuštenih narodnih gomila naprave urednu, poslušnu, disciplinovanu vojsku, čijoj bi disciplini mogle pozaviditi mnoge carske vojske!...Ali što ja tebi ovo govorim.Ti si ženska glava, ali ti ovo znaš tako isto dobro, kao i ja.Da mi je da se s onima razgovorim što me sad bede!Ali znadu i oni sve to, ali oni neće sad da znadu to.Zgodnije im je da se grade nevešti.Ali ako, ako!... Karađorđe duboko uzdahnu, sede i zaroni glavu među šake.Dugo je tako ćutao.Izgledalo je kao da ga za trenutak bejaše ukrao san.Karađorđevica ustade polako i na prstima izađe napolje, pa se malo docnije vrati s lončetom dobre crne kave.Đorđe diže glavu i pogleda je. — Mnogo si govorio, pa ti se i grlo osušilo Uzmi popij kavu, razgaliće te — reče ona nežno i milo.On ćutećki pruži ruku, uze šolju i opet zadimi.Ćutao je i srkao kavu, polako puštajući guste dimove.Kad dovrši kavu i lulu on skoči: — Jelo, ženo moja!Ja odlazim i bog sveti zna, da li ćemo se ikad više videti.Sva je prilika da nećemo — tako mi se nešto sluti!Ali kako bilo da bilo, pamti i kaži kome ustreba to: „Đorđe odlazi u Srbiju da učini svoju poslednju dužnost kao Srbin.On ne traži ništa za se; on odlazi da posveti rodu još jedino dobro koje ima — život svoj...Danas je petak.Računam da ću u Srbiji biti u iduću sredu najdalje.Do prve, do druge nedelje, već ćeš čuti glase iz Srbije.Dok ti ja ne pratim čoveka, nemoj se nikud kretati. To su bile njegove poslednje reči u dugom poverljivom prijateljskom razgovoru...I Jela se sad sećala svega toga, živo, jasno, neodoljivo.Na trepavicama joj zastadoše suze.Ona ih obrisa i vrati se u kuću, gde su se deca već počela meškoljiti i buditi se. Drug, s kojim je Karađorđe putovao, bio je rodom Grk, po imenu Naum Krpara, ali je znao dobro srpski, jer se mnogo bavio po južnim krajevima Rusije, gde je tada bilo dosta Srba.Od kad se približio Karađorđu, Naum mu je služio kao poverenik, kao pisar i posrednik, naročito u odnosima s heterijom.Naum je i sam bio član heterije i naročito je kod srpskih emigranata zastupao njene interese, živo i uspešno, što mu je jako dizalo ugled u ovoj velikoj i moćnoj družini. Krpara je bio čovek vrlo umešan u ophođenju s ljudima, jako obazriv u svakom poslu, a uz to neobično hrabar i odvažan, što se Karađorđu najviše dopalo, jer je odmah uočio tu odličnu crtu kod Krpare.Sve ove osobine učinile su te je heterija Naumu bila poverila velevažni zadatak — da bude kao neka njena (heterina) kontrola nad srpskim vođom, i da je tačno izveštava o svima radnjama njegovim.Poverenje što ga je Krpara uživao kod samoga Karađorđa, naročito mu je olakšavalo da što bolje ispuni zadatak koji su mu grčki rodoljubi poverili. Ali sem toga zadatka, Nauma je samo srce vuklo da se nađe kraj Karađorđa i da bude u njegovoj blizini.Kao junak čovek, on je bio žudan boja i megdana, a računao je da će ih ponajbrže naći, ako se drži uz Karađorđa.Družeći se sa srpskim emigrantima, sve ljudima koji su igrali velike i značajne uloge u slavnoj desetogodišnjoj borbi za oslobođenje, Naum se bio upoznao sa svima velikim ratnim uspesima srpskim, znao je mesta gde se što dogodilo, znao je od prilike kako je šta teklo, i tako je malo po malo, po pričanju i kazivanju drugih, naučio da voli i poštuje Srbiju; da žudi za njom i da je smatra kao drugu domovinu svoju. Međutim, još od samoga početka, kako su se poznali, između Karađorđa i Nauma bilo se utvrdilo neko osobito zbliženje.Izgledalo je, kao da su se srele i poznale dve junačke duše i odmah se zagrlile, da tako posle ostanu do u samu smrt.A da je bilo kakva vidovita oka, ono bi jamačno moglo prozreti i to, kako je tajanstvena ruka smrti već bila udarila svoj kobni žig uništenja na obadva ova ponosna i junačka čela. Putujući iz Hotina za Kišinjev na kolima, Karađorđe i Naum mahom su ćutali.Karađorđe se češće gubio u daleke misli i u prošlosti i u budućnosti, a Naum ga nije hteo trzati i ometati.A kad se ovda onda i progovorila po koja reč, ona se opet ticala one glavne zamisli, koja je sad obuzimala svu dušu naših putnika. Tako će jednom upitati Naum, šta misli Đorđe, gde je za sad najveća opasnost za stvar, kojoj su se odali. Karađorđe brižno mahnu glavom i reče: — Sve što je — za sad je ovde u Rusiji.Ovdašnje vlasti mogu omesti sve i pokvariti celu stvar.Ako odavde srećno odemo, stvar je već u pola dobijena — tvrdio je Karađorđe. — Onda ćemo mi morati da putujemo krišom, pa čak i pod tuđim imenom — primeti Naum. Karađorđe klimnu glavom odobravajući, — No kako ćemo doći do pasoša?Na to se sad vrlo strogo pazi, osobito u pograničnim mestima. — Pobrinuto je za sve.Naši prijatelji iz Petroburga sve su nam spremili — reče Karađorđe mirno. — Samo pripazi sad kad budemo ulazili u Kišinjev da poznamo čoveka koji nas čeka. Na tome je razgovor opet prekinut.Trojka je jurila preko nepreglednih besarabskih ravnica, a dva putnika opet se udubiše u čitave oblake svakojakih misli.Tako se putovalo sve dalje i dalje. Žarki letnji dan bio je na izmaku; sunce se već bejaše davno smirilo, a na dalekom ravnom obzorju još je treptalo silno rumenilo, nalik na odsjaj kakva ogromna požara, koji se gubio tamo negde, čak tamo iza same ivice prostrana vidika. Baš u taj mah na kišinjevskom drumu ukaza se obična ruska trojka, pokrivena arnjevima, koje beše popao debeo sloj prašine.Umorni konji kasali su malim kasom, koji je počešće prelazio u običan hod. Ispod arnjeva, ovda onda, promaljala se glava sredovečna, crnomanjasta čoveka, pa pošto bi razgledala okolinu, tek bi je nestalo pod zaklonom. Međutim drum, koji je u početku bio pust, sve je više oživljavao.Sretali su se putnici, radnici, vozari, poslenici peške i na konju; deca sa stokom, gomile žena, koje su se vraćale s rada i čitavi čopori sitne i krupne stoke.Što je trojka više izmicala napred, ova sretanja su bivala sve češća, a međutim, pri svakom susretu iz kola se pojavljivala sredovečna glava i brižljivo je zagledala sve s kojima se njena trojka sretne.Ova česta sretanja, pokazivala su, da se naši putnici primiču kakvom povećem mestu, u koje se i sticao sav ovaj svet što vrvi širokim ravnim drumom. No blizina kakva poveća grada opažala se i inače, već se čulo ono nerazgovetno brujanje, onaj šumni dah velikoga grada, koji se često opaža na čitav sahat hoda.Ovda onda kad bi na drumu za trenutak zamuklo kloparanje kola i jaukanje stoke, kroz večernji suton čulo se veliko brujanje crkvenih zvona. Karađorđe skide šubaru i usrdno se triput prekrsti — da l’ ti čuješ jeku zvona? — upita on svoga saputnika.Ovo sigurno zvoni na večernje, sutra je sveta nedelja.Krpara skide kapu, pa se i sam prekrsti. — Jes, zvone zvona — reče on.Još malo pa ćemo u grad, a onoga čoveka još nema. Karađorđe ne odgovori ništa, već opet promoli glavu ispod arnjeva i dugo je razgledao celu okolinu. — Nema ništa — reče on kad se opet vrati pod arnjeve.Bojim se da toga čoveka nije što omelo. Međutim, trojka već stiže u grad; krajnje raštrkane kuće po rumunskoj mahali već su nastajale; i levo i desno u sumraku se lepo videlo kako kroz otvorena vrata ovde onde sija iz kuća razbuktana vatra. Trojka se kretala polako, držeći se glavne široke ulice.Ali tek što bejaše minula krajnje kuće, iz pobočna sokačića s desna ispade visok kosmat, prosed čovek i uputi se pravo pred konje i zaustavi ih.I Karađorđe i Naum promoliše glave da vide šta je.Videći nepoznata čoveka pred konjima, oni ga obojica skoro u jedan mah upitaše šta hoće. — Ja čekam moje ljude, i ako se ne varam vi ste to — reče starac čisto srpski, i priđe bliže Đorđu i Naumu.S kojim espapom radite ove godine? — upita ga Karađorđe. — Trgujemo lisičijim kožama — reče starac jasno, i naže se da bolje zagleda dvojicu neznanih putnika. — On je.Okrenite kola za njim — prošaputa Đorđe Naumu, i trojka povrte desno u prvu tesnu ulicu. Vijugajući iz jedne krive ulice u drugu, trojka s našim putnicima zađe prilično duboko u tako zvanu rumunsku mahalu.Pred njom je išao kao vođ onaj isti starac što je presrete, dok se najzad ne zaustavi pred opalom vratnicom, iza koje se video gust voćnjak.Uteraju kola unutra, gde ih presrete dečko, koji prihvati konje, a starac povede goste u skromnu, onisku kućicu, koja se s ulice nije ni videla iz gusta šljivika. — Ovde ste bezbedni i sklonjeni; budite kao u svojoj kući, pa i ako je dom sirotan, bogato je srce i može se naći sve što zatreba dobrim ljudima — reče starac usrdno, uvodeći goste u kuću. Malo zatim on dodade: — koliko znam, na konaku će ostati ovde samo jedan od vas.On neka zapoveda, cela mu je kućica na raspoloženju, a tu je i dečko da ga usluži.Drugome od vas, koji će poći u grad, stojim ja na raspoloženju, kadgod zapovedite. Karađorđe nije govorio ništa; spusti se na malu stoličicu i kao da bejaše zamišljen. Naum zahvali starcu, i reče da će on tu ostati; posle mu pokaza očima na Karađorđa i prošaputa — za ostalo kako naredi gospodar! Kad se već dobro uhvatio sumrak, Karađorđe ustade da pođe.Starcu reče samo toliko da ga odvede do Čolak-Antine kuće, a posle se može vratiti.Naumu dodade: — Ti se odmori tu.Do pred zoru slobodno možeš spavati bezbrižno — a dotle doći ću i ja. Izašav na ulicu, Karađorđe reče starcu: — Udri najkraćim putem, striče. Starac pođe napred; pređoše nekoliko ulica ćutećki.Izađoše na čaršiju.Na lepom letnjem večeru mnogi svet sedeo je pred oniskim dućanima; deca su se u gomilicama igrala po ulici.Starac i Đorđe išli su levom stranom čaršije, koračajući krupnim koracima.Najedared starac se osvrte i progovori polako: — Evo ovde! — zatim preseče ulicu i na drugoj strani zaustavi se pred dućanićem, pred kojim su rasla dva ogromna jablana. — Ovde je dućan, a kuća je unutra u avliji.Mi ćemo obići ovuda — reče starac i gurnu mali kapidžik, pa provede Đorđa tesnim prolazom između dve kuće. — Ovde je veliš — reče Đorđe, kad uđoše unutra.Starac potvrdi.Đorđe mu reče da se on sad može vratiti.Na starčevo pitanje da li da dođe docnije, Đorđe odgovori da nije potrebno. — Ja ću i sam naći put, ti se vrati.Samo spremite sve što treba da ne bude pometnje i čekanja kad ja dođem. Na tome se rastadoše. Starac se vrati, a Karađorđe se uputi kući, u kojoj je već gorela sveća i zakuca na zatvorena vrata.Iz kuće ispade omaleno crnpurasto devojče od svojih 13—14 godina, koje se trže kad ugleda nepoznata čoveka.Karađorđe nazva: dobro veče! i upita: — je li ti, dušo, babo kod kuće? Tek sad poznade ga devojče, brže pripade ruci i reče da otac nije tu, malo čas je izašao u čaršiju, ali tu su čika Kraga i čika Stojan (Simić). Dete uvede Karađorđa u sobu i dade mu stolicu da sedne. — Šta rade Stojan i Kraga? — upita on sedajući. — Baš sad seju burmut, deda.I ja sam im do sad pomagala.Da ih viknem?Kako će se obradovati, kad čuju da si ti došao!Baš jutros su govorili, pa čika Stojan veli, da ti ovoga leta nećeš ni dolaziti iz Petroburga. — E, eto dođoh!...Hajd baš, javi im!A oni su, valjda, ovde u kući?Jamačno ste se od skora ovde doselili? — reče Karađorđe razgledajući po sobi. — O Đurđevu-dne, deda.A pre znaš gde smo bili.Ovde je prvo uzeo bio kuću čika Stojan zbog dućanića, da mu je zgodnije prodavati burmut.No kuća je bila za njega samog velika, te ponudi i babu.A njih evo ovde — čuje se sito kako lupa! Sve ovo devojče izgovori u letu, u trku, dok udariš dlan o dlan, i dok su joj poslednje reči lebdele na usnama, nje nestade iza oniskih, starih počađalih vrata. Zapasani dugačkim boščama i obojica crni kao ugljari, Kraga i Stojan Simić baš su dovršivali poveću partiju burmuta, kad u sobu uskoči lakonogo devojče i zajapureno od radosti povika: — Čika Stojane, čika Krago, recite dragička!Znate ko je ovde!Deda Đoka!...Evo ga u sobi!...Sad je došao!Kazala sam mu da ste ovde, pa on veli, hajd baš, vikni ih!Što se zgledate?Mislite, ja se šalim?Nije, očiju mi!Evo ga ovde u sobi.Evo izađite da ga vidite — brbljalo je devojče podigravajući od radosti.Ali videći da ljudi još stoje zabezeknuti, ona priskoči Stojanu, trže mu burmutsko sito iz ruku i dodade živo: — Ama, što si se smrzao, čika Stojane, ako boga znaš?Ostavi to sito, daj ga ovamo meni, pa odite da vas otresem od prašine i da se malo umijete, ne smete ovako izaći pred dedu.Kao Arapi ste crni od toga bumuta!I ne znam kako se to uvek uprljate po obrazu?Eto, i ja sam radila, pa ja opet nisam tako crna.Vi ne umete da se čuvate, hvatate se garavim rukama po obrazu, a i znojite se.Nego ded ovamo!... Dok je ovako brbljalo kao čegrtaljka, veselo devojče već bejaše priskočilo i odrešilo Simiću bošču, koju bacnu u stranu i njega povuče za rukav i posu mu odmah da se umije tu u sobi, u uglu. — Ded i ti čika Krago!Hodi i tebe da polijem; evo vam i ove čiste bošče, pa se ubrišite...Hajd vi sad, a ja otrčah dedi da ne sedi sam. Simić i Kraga hitali su da se očiste da što pre izađu pred Karađorđa, ali se na obojici opažalo da su uzbuđeni i smeteni.Okretali su se tamo amo i po 2—3 puta uzimali jednu istu stvar i opet je ostavljali.Najzad se opremiše i izađoše — Simić napred a Kraga za njim. Kad se javiše, Karađorđe ustade da se s njima pozdravi.Pruži im ruku da se rukuju, no oni obojica ugrabiše i poljubiše ga u ruku. — Jeste li živi, jadni! — upita ih Đorđe glasom punim saučešća. — Pa eto živi smo, gospodaru; ali jadan je ovo život.Sad smo postali burmudžije; gradimo i prodajemo burmut, da zaslužimo parče hleba! — reče Simić žalosno, a oči su mu bile pune suza. — Propali smo ti, gospodaru, kao niko naš.Gdegod je bila koja crkavica sve se pojelo.Što je bilo malo boljih haljina i to se isprodavalo.Već smo dognali da sa žena skidamo i za hleb prodajemo njine ženske nakite!Ako nas je ko kleo, baš nas je ukleo — reče Kraga tužno, i ubrisa oči...Ali i ne marimo što se sirotuje; na neki dovlet nismo ni naučili.Ama me sama duša boli što ovde ovako čamunjamo i propadamo kao roblje nezarobljeno, a mogli bi tamo u Srbiji biti od vajde i sebi i drugima, samo da je nekoga načina da se ode. Kraga zamucnu, kao da ga nešto steže za gušu, ali se brzo otrese i produži. — Ali kako da odeš?U džepu ni groša, a ovde ne dadu o tome ni pomenuti.Pre neki dan nagovestim nešto našem policiskom pristavu (član policije) a on se nakostreši, ne dade mi ni reč izustiti. — Ćut! — veli — o tome ne pominji; da čuje prefekt obesio bi i mene i tebe.“ — Tako on!A otud iz Srbije gude još crnje i gore.Kao da nismo i mi juče otud.Gledaju na nas kao na dušmane, i veruj da bi nas plotunima dočekali da tamo odemo.To je, što me najgore kolje.Jer da su oni tamo u Srbiji drukčiji, sve bi nama odovud bilo lako.Iščupali bi se kako bilo iz ovih nokata i prebegli u Srbiju.Ali tamo bi digli na nas hajku kao na besne vukove — reče Kraga i uzdahnu duboko. I Karađorđe uzdahnu duboko. — I kod vas isti jadi.Ja sam mislio samo mene more te crne misli!...On mahnu rukom preko očiju, skide šubaru, metu je na koleno, smaknu kosu s čela i nastavi: — Ali i tome će doći kraj.Ovako ne može dugo ostati.Ne treba očajavati.A i u Srbiji mora uskoro duhnuti drugi vetar.Imate li kakvih skorašnjih vesti otuda?Kad ste dobili aber iz Srbije poslednji put?U Hotinu se čulo da je Miloš pisao neka pisma i pozivao stare vojvode da se vrate.Znate li vi ovde što o tome? — Mi smo čuli, gospodaru, da je Miloš tebe pozivao i kažu da je tebi pisao.Mi ovde to toliko što smo čuli, a nama nije niko ništa donosio, niti nas je ko što pitao.No mi smo se radovali za te.Kao velimo, da hoće dati bog samo da se ti jednom vratiš u Srbiju, pa bi posle sve drugo bilo lako, reče Simić. Karađorđe klimnu glavom u znak potvrde, ali ne reče ništa.Tek što je prilično poćutao on dodade: — bez carskoga dopuštenja ne bi mi dali nikud maći odavde. Na ponudu Karađorđevu posedaše i njih dvojica.Razgovor je još s početka bio srdačan, ali opet nekako služben i zategnut.No sad se malo po malo kravio i postajao sve topliji.A predmet razgovora bio je uvek isti, sve to, te to: žudnja za Srbijom i želja da se što pre opet tamo vrate. Karađorđe je raspitivao za ostale vojvode što su živeli u Kišinjevu ili u okolini po mušijama.Naročito je razbirao za vojvodu Luku Lazarevića, Nenadovića, Iliju Čarapića i druge glavnije ljude iz Srbije.Raspitivao je šta li oni misle, čemu se nadaju, da li pomišljaju na povratak u Srbiju i na kakav način. Simić mu je kazivao što je znao.Sve su vojvode mahom tu u Kišinjevu.Rade ko se čega prihvatio.Za Srbijom žude svi, ali nemaju načina da se vrate, i tako čekaju. Razgovarajući o svemu tome, Simić i Kraga plakali su i vajkali se za žalosno stanje u koje su sad svi od reda zapali.Svi ti razgovori svršavali su se nadom: valjda će i svemoćni ruski car na njih jednom pogledati svojim blagim okom i naći puta i načina da se opet povrate u Srbiju. Domaćin Čolak-Anta bio je izašao u čaršiju nekim poslom, kad je stigao Karađorđe.Pa kako se prilično zadržao, Karađorđe nagovesti da bi dobro bilo da kogod vikne Antu, a da jave i drugim vojvodama o dolasku njegovom, ako se koji tu trevi.Kraga odmah skoči da sam potraži Antu, a Simić ode da vidi hoće li naći koga od ostalih vojvoda. Čim su čuli za Karađorđev dolazak, svi su pohitali Čolak Antinoj kući, i osniska sobica Antina brzo se napuni. Čak dođe i momak od srpskog mitropolita, koji takođe bejaše čuo za dolazak Karađorđev, pa ga je molio, da mu ukaže tu čast i da dođe večeras na večeru pa ako želi i na konak. Karađorđe se zahvali mitropolitu i obeća da će svakako doći na večeru, samo može biti malo docnije; ali ako se suviše zabavi, g. mitropolit neka ga ne čeka. Dva puna sahata trajao je razgovor između Karađorđa i ljudi što se ove večeri bejahu iskupili oko njega.A tu su bili gotovo svi ugledniji predstavnici srpske emigracije u Rusiji, sem Dobrnjca koji se tada bavio u Petrogradu, i koji se u ostalom već istakao kao javan protivnik i neprijatelj Karađorđev.Predmet tih razgovora bili su srpski poslovi i novo stanje u Srbiji. Kako se Karađorđe nedavno bio vratio iz Petrograda, svi su žudno raspitivali šta se tamo misli, i da li ima kakvihgod izgleda da će se učiniti na neki način da se stare vojvode mogu slobodno vratiti u Srbiju na svoja ogništa. Đorđe je otvoreno govorio, da se on za sad od Rusa, ničemu ne nada.Car je i suviše zauzet svojim velikim planovima u Evropi, i njegove su brige poglavito na to upućene da dovrši delo koje je započeto pobedama nad Napoleonom i kome je cilj da se za u buduće Evropa obezvedi od revolucionarnih ispada iz Francuske.Sve to Karađorđe je beležio ovim karakternim rečima: „Car kozači Francuze“. — Sa punim šakama posla u Evropi, Rusiji nije sad do toga da se zapleće i amo na istoku.Naprotiv, ona se brižljivo čuva da amo na ovim stranama ne poremeti mir, a naročito da čimgod ne izazove Tursku.S toga je verovatno da bi Rusija ostala na miru i ne bi se ni u što mešala baš nešto i da plane sad kakva buna i nered u Turskoj. Naglašavajući naročito, kako se za ovaj mah od Rusije ne mogu ničemu nadati, ali se nemaju čega ni bojati od nje, Karađorđe je hteo da vidi kako će to uticati na vojvode; imaju li oni kakva pouzdanja sami u se, i da li se bar kod kogagod od njih javlja misao da bi ovo sad bio zgodan trenutak da balkanski narodi sami, na svoj rizik, rasčiste svoje račune s Turskom, bez mešanja i uticanja stranih država. I doista, odmah se moglo opaziti, da srpskim vojvodama ta misao nije bila nova, nju su sad širile grčke heteriste i o njoj su premišljale i srpske vojvode.Samo što skoro ni jedan od njih nije verovao u uspeh, te su tu zamisao smatrali kao lepu ali praznu želju! Od sviju prisutnih jedino je Kraga bio oduševljen da se borba opet otvori i da se sreća ponovo okuša, pa šta bog da. — Ja sam ne mogu ništa, pa s toga i sedim ovde; a sutra da se krene kogod od vas ja bih mu bio prvi drug — govorio je on. Čolak Anta je govorio da je u Srbiji sve uzavrelo.Narod je nezadovoljan ovim stanjem i gunđa na Miloša.Sam Miloš, koji se do skora nadao da će moći lepim da suzbije beogradskog vezira, da se ne meša u narodske poslove, već uviđa da od mira ne može biti ništa.Marašlija podbada jednoga po jednoga kneza, puneći im uši, da ni Miloš ništa nije bolji od njih, pa bi oni mogli svaki u svome kraju zapovedati nezavisno.Samo da slušaju njega, vezira, a on bi im u Carigradu izradio carske berate, da budu nezavisni knezovi.Ova podmukla radnja Marašlijina ogorčila je Miloša, a prilično ga je i uplašila.S toga on sad drukčije gleda na stare srpske vojvode, što su izbegle iz zemlje i radovao bi se da se oni opet povrate.Bar take je glasove on, Anta, slušao ovo poslednje doba od ljudi što su dolazili iz Srbije. Drugi su gledali na stvar sasvim drukčije.Sve to što se sad javlja o nekoj promeni kod Miloša, sve su to njegove smicalice i ujdurme.On je prvo okušao da kod ruske vlade ocrni vojvode; da ih okrivi za rovenja po Srbiji i izradi da ih prognaju kudgod u dubinu Rusije.Kad mu to nije pošlo za rukom, on se sad pretvara kako je bojagi promenio mišljenje i kako su mu sad vojvode dobrodošle.To je samo zamka da ih namami u Srbiju, gde bi ih posle ubrzo pojela pomrčina, kao što je bilo i s tolikim drugim uglednim ljudima.S toga na te poruke i obećanja Miloševa ne treba ništa polagati. Ovo gledište naročito je zastupao Jakov Nenadović, koji se takođe tu našao na večeri. — U tuđini nije nikad kao kod svoje kuće — to znaju bog i ljudi.Ali volim i ovde u tuđini ostati svoj, no otići u Srbiju, pa služiti i slušati goreg od sebe!Ne želim ni ja ostaviti kosti u tuđoj zemlji i uzdam se u boga da se jednom opet povratim u Srbiju.Ali to će biti samo onda kad mognem otići tamo onako kako mi priliči, kao gospodar, a ne kao nevoljnik, koji od Miloša prosi milost — govorio je Jakov. Karađorđe je mahom ćutao.Izustio bi po koju reč samo onda, kad je trebalo da koga izazove da kaže šta želi.Videlo se da je hteo da sasluša sve, ali sam svoje misli nije kazivao nikome. I kad su svi već po nekoliko puta govorili a svaki svoje poglede izneo, Karađorđe je mogao napraviti ovakav zaključak: „Svi ovi ljudi vajkaju se na svoje stanje, ali niko od njih nije nameran da kida s njim i da napušta svoje novo boravište, gde se nastanio s porodicom.Svaki od njih latio se kakva posla te malo zarada, a malo ova penzija što je dobijaju iz Rusije, daje svakome kakav takav način života.Ostaviti sad sve to, napustiti porodice, pa tumarnuti u Srbiju, gde se ne zna šta ih čeka — to neće ni jedan. „Dok su bili u Srbiji; dok je trajala borba, u koju su jednom pregli i zagazili; dok je bilo nade da se nešto može izvojevati, oni su vojevali, bili se i zbilja bili junaci.Ali kad je nesrećne 1813. sve to palo i propalo, oni iz Srbije otišli, i ovde u Rusiji našli miran kutak, gde su bar bezbrižni za glavu i za porodicu svoju — ni jedan nije više imao volje da ponovo gazi u opasnu borbu i rizike i ponova da stavlja na kocku i sebe i svu porodicu svoju. „Negdašnji krvavi ratnici pretvorili su se sad u mirne građane, koji se svijaju oko svoje porodice.Moralo bi se desiti nešto osobito, pa da ih iz toga stanja iščupa i opet rine u borbu. „Ove unutrašnje vatre, koja sažiže i dušu i telo, koja neda ni mirna sna, ni slatka zalogaja, ni slobodna daha; koja i dan i noć podžiže samo jednu misao, jednu težnju, jednu neodoljivu krepku volju, da se ponova otpočne borba i pokaju stare pogreške — toga unutrašnjeg nagona, koji je Karađorđa moćno zanosio — kod njih nije bilo“... I Karađorđe je to odmah poznao.Slušajući ove ljude kako gomilom praznih reči i bacanjem krivice na drugoga — zaklanjaju svoju rođenu slabost, Karađorđe je najedared osetio kako je ogromna razlika između njih i njega...To nisu više njegovi drugovi, njegovi ratni pomoćnici, ljudi koji dele sa njim zlo i dobro, koje oduševljavaju jednake misli, jednake nade i uzdanja.Ne, to su sad dva sveta, i to dva sveta koji se više čak i ne razumu. Da, Karađorđe je to saznao i to ga je saznanje ljuto tištalo.Ali jadanju nije sad bilo mesta, i on je stegao srce i trpeo; trpeo i ćutao.I kao ono u početku ustanka, on je sad ponova osećao da je opet došao na njega red, da on prvi povede kolo, da on prvi korakne, i da od njegova odsudna i uspešna prva koraka zavisi sve... apsolutno sve!... Usled toga sumorna i natuštena duša Karađorđeva još se više naoblačila, naježila i čisto se povukla u sebe samu, te usred svojih negdašnjih ratnih drugova i ličnih prijatelja, on se nekako osećao sam i napušten. „Da idem i da okušam sreću sam s ljudima koje nađem u Srbiji.Ako bog da te pođe dobro, za mesec dana svi će ovi dojuriti tamo i biće mi pouzdani pomoćnici kao što su i pre bili.Ali sad da ih zovem i sad da se uzdam u neku potporu njinu, to bi bilo bezumlje, koje bi se u najboljem slučaju moglo svršiti time, da i meni samom bude ometen odlazak, ako ne bi još pod stražom bio vraćen natrag u Petrograd.“ To je bio zaključak do koga je došao Karađorđe, i njegov razgovor s vojvodama bio je završen. Od Čolak Ante, Karađorđe je otišao srpskom mitropolitu na večeru, i tu se bejahu iskupili i ostali ugledniji članovi srpske kišinjevske kolonije.Blizu do posle ponoći ostali su tu svi zajedno, pa se posle jedan po jedan počeše razilaziti. Oko ponoći Karađorđa i mitropolita nestade iz društva, i više od pola časa ostali su zajedno u pobočnoj sobi, gde su se poverljivo razgovarali.Kad se opet vratiše u društvo, na mitropolitu se moglo opaziti da je ćutljiv i zamišljen.Đorđe je sedeo mračan i zadubljen, grickajući nokte i pogledajući počešće ispod oka. Posle pola noći, gosti se već jako prorediše i naskoro ostadoše samo domaćin, Đorđe, Čolak Anta i Simić.Čolak Anta je nukao Đorđa da noći kod njega, ali mitropolit reče da će ga zadržati kod sebe.Đorđe se žalio da ima jaku glavobolju i mučno da će trenuti cele noći. Na rastanku s gostima Karađorđe je govorio da će, kao sutra dan, izaći tu u jedno selo u okolini Kišinjeva, gde ima da svrši neke račune s jednim prijateljem, pa će posle opet natrag u Hotin.Na napomene vojvoda, da će se sutra opet videti, on je odgovarao odobravajući. Kad se i poslednji gosti raziđoše, Karađorđe je neko vreme ostao naslonjen na minderluk, sa šakama na licu tako, da je izgledao kao da spava.Mitropolit je u dva maha dolazio do njega, s namerom da ga vikne i da mu ponudi krevet.Ali videći ga, ne htede ga dirati i obadva puta polako se povuče. Najedared Karađorđe se trže i čisto skoči.Trže sahat; bilo je jedan i po čas po ponoći.On nešto progunđa. Sluga, koji je čekao kunjajući na ulasku u odaju, kad ču šum, uđe unutra i ponudi Đorđu da ga odvede u sobu gde će konakovati.Karađorđe upita šta je s gospodinom mitropolitom.Sluga ga izvesti da je g. mitropolit u sobi i da je naredio da mu se javi kad se on — Đorđe — probudi. — Nemoj mu javiti ništa — reče Karađorđe.Mene boli glava i izaći ću malo da se prohodam po svežoj noći.Ako zalutam kudgod podalje, mogu svratiti i kod Čolak-Ante na prenoćište.S toga ako ja i ne dođem, neka se g. mitropolit ništa ne brine. Govoreći to, Karađorđe spusti momku u šaku veliku rublju Katarine II, reče laku noć i nestade ga u noćnom sumraku. Koračajući krupnim koracima, Đorđe se prekim ulicama uputi pravo onom skrovitom kućerku, gde bejaše sinoć ostavio svoga druga. Neopaženo, on brzo stiže tamo, a još s vratnica presrete ga ono isto momče, koje ga je i sinoć dočekalo. — Sve je spremno — reče momče još dok su išli kroz šljivar. I odista, pred kućom je čekala spremna trojka, s drugim odmornim konjima koji su, privezani za rudu, u slast jeli neku mirišljavu otavu, što je brižljivi kočijaš za njih bejaše nakosio. U kući Đorđe nađe budna i spremna Nauma.On je rano legao i do pola noći već se bio naspavao.Sem njega i starca Srbina, domaćina kuće, Đorđe tu nađe još dva čoveka — jedan je bio suvonjav, sed starac, otmena izgleda i mudrih živih očiju.To je bio jedan od glavnijih poverenika heterije na ovome kraju, mudri Đorđe Mavrogeni, koji bejaše naročito određen da sprovede i isprati Karađorđa preko moldavske granice. Drugo je bila ogromna ljuda, Suliot Krasis, dugogodišnji hajduk epirski, no koji se od 2—3 godine bavio u Vlaškoj i Moldaviji, gde je za tada bila usredsređena glavna radnja heterije. Krasis je bio naoružan, što no reč od glave do pete, ali je sve to pokrivala ogromna, bela suknena kabanica kakvu obično nose rumunski seljaci na tome kraju.I inače Krasis je bio obučen kao seljak, a i rumunski je znao tako, da ga niko ne bi mogao raspoznati da nije rođeni Vlah. Po rasporedu Mavrogeni i Naum imali su da idu napred tako, kako će za jedno pola sahata svuda ranije stizati od Đorđa i Krasisa, koji su imali da krenu za njima.Tako je i učinjeno.Posle kratka razgovora između Mavrogena i Karađorđa, prvi se krene s Naumom.Njih su čekala druga spremna kola pozadi kuće.Na pola sahata za tim, krene se i Karađorđe s Krasisom.Bilo je ravno tri časa po ponoći, i zora se već bejaše počela belasati na dalekom istoku. Karađorđa je nestalo i niko nije znao kuda se deo.Izašao je od mitropolita u gluho doba, sišao u tamno dvorište, mrak se sklopio za njim i više se nije znalo ništa, gde je i šta je s njim, kao ono kad more proguta utonula brodara, sarani ga u svoje neizmerne dubine, a gore opet ostane glatka mirna površina, kao da nije ništa ni bilo.Tek posle nekoliko dana, kad je iz Srbije dopro prvi nenadan glas o pogibiji jednoga velikoga čoveka i velikoga Srbina, mrak se polako poče razbijati. Ali sutradan, po nestanku Karađorđa, u Kišinjevu je bilo trke. Tek se bejaše rasvanulo, a pred Čolak-Antinu kuću stadoše gospodska kola, zapregnuta s dva krasna zelenka, koje je ceo Kišinjev poznavao.Iz kola izađe sed čovek u generalskoj uniformi, okićen mnogim ordenima, a bez jedne noge.Čim se starac pomoli, sakupljeni svet pozdravi ga s puno dirljive pošte.Svi su ga poznavali.To je bio kišinjevski general gubernator Stoljetov.Ali što li će on kod skromnoga srpskoga emigranta Čolak-Ante!? Starac uđe u kuću šaleći se s Čolak-Antom, s kojim se lično poznavao, koga je voleo sa njegove prostodušne iskrenosti, a koji ga sad, prilično zbunjen i iznenađen, presrete na kućnjem pragu. — Noćas mora da je Turke jako svrbeo vrat, jer kad se sastao vojvoda s voždom svojim, onda jamačno cele noći nije ni o čemu drugom govoreno do o turskim vratovima — reče đeneral šaleći se i potapka Antu po plećima, dodajući: — zdravo vojvodo! Čolak-Anta odgovori: — Zdravlje želajem vaše visokoblagorodije! — Kako je „vožd“?Je li se odmorio od puta?Jamačno je već ustao?...Istina ja sam malo suviše podranio! — reče Stoljetov. Čolak-Anta bejaše se prilično zbunio. — Vožd!...Hvala Bogu... zdrav je, vaše blagorodije.No on nije noćio kod mene...Sinoć je bilo poduže... Đeneral ga preseče: — Šta?„Vožd“ nije spavao ovde?Pa gde je prenoćio?!Gde je on sad? — Zar nije ovde? — pitao je Stoljetov žurno, a njegovo veselo obasjano lice, u mah se natušti. Anta je objašnjavao: — Sinoć smo svi bili ovde.Sedeli smo poduže.Posle smo otišli do gospodina mitropolita.Gospodar Đorđe je tamo ostao i na konaku.Jamačno je i sada tamo.Ja sam baš malo čas hteo poći da ga potražim.On je došao poslom; ali ne verujem da je kuda izlazio.Jamačno je još kod njegovog preosveštenstva. — Mislite, da je tamo!Onda idem i ja pravo k njemu — reče starac i okrete se žustro na jednoj nozi.Posle opet zastade: — A da ne bude otišao kome drugom od vojvoda?Dobro bi bilo da ja pošljem koga od mojih ljudi da ga potraže i kod drugih...A, šta velite?Gde mislite da može biti, ako nije kod oca mitropolita? — Ja mislim da je tamo.Ne verujem da je izlazio kudgod ovako rano — reče Čolak-Anta. — Onda ja idem tamo.A doći ćete, velite i vi.Hoćete li da vas povezem? Anta se zahvali, rekav da ima još nešto malo da naredi čeljadi kod kuće, pa će odmah i sam mitropolitu. U brzom trku sjajna kola đeneralova odjuriše mitropolitu i zaustaviše se pred njegovim stanom.Đeneral Stoljetov iskoči živo iz kola, lakim pokretom ruke otpozdravi ćiricu mitropolitova, koji ga s dubokim klanjanjem predusrete na vratima i s pitanjem: — Je li doma njegova svetlost? — naže uza stepenice, preskačući lako kao divokoza sa stupnja na stupalj. Momak odgovori da je g. mitropolit tek ustao, i protisnu se kraj đenerala napred da ga povede mitropolitu i da otvori vrata pred visokim gostom. Sastanak vojnika i duhovnika nije dugo trajao.Prva reč đeneralova bila je: gde je Karađorđe? Mitropolit odgovori: da je „vožd“ bio ostao da noći tu kod njega, no da je oko dva časa po ponoći izašao da se malo prošeta po čistom zraku, jer se žalio da ga boli glava, pa se od toga doba nije više ni vraćao.Jamačno je otišao da konakuje kod Čolak-Ante ili kod koga drugoga od uglednijih emigranata srpskih. Stoljetov čisto preblede na ovaj glas. — Zbilja velite „vožd“ nije kod vas noćio?Onda je on jamačno izbegao.Ah, kako da se ja toga ranije ne setim!Njega nije trebalo tražiti ovde i kod Čolak-Ante, već ga je valjalo čekati na drumu, koji iz Kišinjeva vodi preko rumunske granice.„Vožd“ je utekao, i sad će u pitanju biti samo to, ko je brži, ili on da utekne, ili ja da ga stignem. Govoreći to, đeneral hitno pozdravi mitropolita i žurnim koracima čisto iskoči iz njegove odaje.I dok je mitropolit zabezeknut stajao i premišljao o značaju đeneralovih reči.Po zapovesti gubernatorovoj, već su odjurile hitre kozačke izvidnice da gone Karađorđa, i gde ga god stignu, pod stražom da ga vrate.Svaka izvidnica imala je naročitog komandira, koji je lično odgovarao za rezultat potere.Ali i ako je potera bila veoma oštra i trajala puna tri dana, rezultat je bio nikakav.Karađorđa je nestalo, kao da je u zemlju propao. Dok je potera gubernatora Stoljetova tumarala po bliskoj i dalekoj okolini, obigravajući sve drumove i raskrsnice i zaustavljajući svaka putnička kola „da u njih zaviri,“ Karađorđe s Naumom boravio je skriven u jednoj rumunskoj seljačkoj kućici, gde je za njih bilo spremno naročito podzemno sklonište.Međutim, Krasis i Mavrogeni, prerušeni u stočarske trgovce, nalazili su se u obližnjoj okolini, spremajući za Đorđa ugodan prelazak preko rumunske granice. Trećega dana potera je uhvatila dva podozriva čoveka, koji su, po njihovom rođenom pričanju, u neznanju preturili Đorđa preko granice.Njin opis čoveka koga su preveli i pokazivanju zlatica koje su od neznana putnika dobili, sve je to utvrđivalo Stoljetova u misli, da je „vožd“ umakao, i da je sad već svaka dalja potera besplodna. Stoljetov je u očajanju čupao svoje sede kose i proklinjao trenutak kad mu je povereno, da goni „staroga lukavog šumadiskog hajduka.“ A u tom vajkanju — starcu nije ni na um padalo da su ona dva čoveka naročito bila podmetnuta da pronesu glas o odlasku Karađorđevom preko rumunskih međa i da zavaraju đenerala da više ne šalje svoje izvidnice, kad je tica već umakla iz kaveza. Međutim, petoga dana posle odlaska iz Kišinjeva, Karađorđe i Naum u gluho doba noći izađu iz svoga skrovita skloništa i u najvećoj žurbi pohitaju rumunskoj granici.Mavrogeni i Krasis nisu ih pratili uzastopce, ali su se jednako nalazili u njinoj blizini, čas ih pretičući, a čas ostajući iza njih, kako je kad zahtevala sigurnost otmenih putnika. Međutim, za vreme svoga bavljenja u skrovitoj seljačkoj kućici, Karađorđe se bejaše prerušio tako, da ga je teško bilo poznati. Svoju progrušenu kosu Karađorđe je bio ovranio, a tako isto i svoje prosede mustaće.Promenjeno je bilo i odelo, a pasoš mu je glasio na ime bugarskog trgovca Jordana, koji putuje sa svojim momkom. Tako je Karađorđe neopažen i neuznemiren izdro preko rumunske granice, dočepao se Ćesarije, projurio i kroz nju i došao do Dunava prema Ramu, gde je imao da se preveze u Srbiju. Uzalud je srditi kišinjevski đeneral gubernator, jedno za drugim izaslao tri kurira, da jave austrijskim vlastima o begstvu Karađorđevom i da ih zamole, da ga bar one zaustave — sve je to bilo dockan.Karađorđe se već bio dočepao srpske obale. Sunce je već davno bilo zašlo, a posle žarka letnja dana bejaše se spustilo tiho sveže veče.Svi predmeti izgledali su kao da se odmaraju i odišu u večernjoj tišini, posle dugotrajnje zagušljive jare.Golema reka, široko tiho Dunavo, ćutećki je valjalo na niže ogromne vodene mase svoje, a njegova prostrana, kao staklo glatka površina, iskrivila se ovde onde, kao da kakva nevidovna ruka na mahove prosipa čitav roj sjajnih zlatali kraljušaka. Čitavi rojevi sitnih ribica, u gustim masama plivale su polako površinom mlake vode, praćkajući se veselo.Na najmanji šušanj one štuknu u vodene dubine, nestane ih najedared kao kakvom čarolijom, da malo posle opet izbiju na površinu čilo i veselo, te se od njih voda zacrni. Jata ptica, što su preko dan dremale po gustim zelenim dubravama, skrivene od dnevne prepeke, sad se iskupljaju na svežem večernjem zraku i od njina vesela cvrkuta vri cela okolina. Baš u ovo tiho, svečano večernje doba, na banatskoj strani ukaza se crna gomilica od nekoliko ljudi i uputi se onome mestu, gde se zaustavljala skela što prevozi između Rama sa srpske i Moldave s ugarske strane. — Ovo su neki ljudi koji hoće da se prevezu, Jovane.Izađider te vidi — reče momku knez Maksim iz Staroga Vlaha, koji je u to doba bio skeledžija tu na Ramu, pošto je onda Ram bio veoma važan prelaz za sav taj kraj i tuda se vodila velika trgovina. Momak Jovan izađe na skelu i dade znak nepoznatim ljudima na suprotnoj obali, pitajući ih hoće li da se prevezu.Oni mahanjem odgovoriše da hoće. — Svega ih je dvojica, mislim biće dosta da uzmem srednji čamac? — reče Jovan. — Ja bih rekao da ih je troje — primeti knez Maksim, koji takođe bejaše izašao na skelu. — Jesu trojica, ali dadoše mi znak da će ih samo dvoje preći amo. — Onda sedite pa veslajte, idite ti i Stevan — naredi knez Maksim. Trebao je čitav sahat dok se dva neznana putnika prevezoše na srpsku stranu.Prevoz je svršen brzo, ali su se na banatskoj strani dugo zadržali, jer jedan od ove dvojice, što pređoše, nešto se dugo razgovarao nasamo s onim što ostade u Banatu. Kad su prešli na srpsku stranu, mrak se već bejaše u veliko uhvatio.Knez Maksim radoznalo je zagledao nepoznate goste, ali ih u sumraku nije mogao dobro raspoznati u licu.Samo mu je jedan od njih jako padao u oči svojim ogromnim rastom i svojim čudnim ponašanjem.Čim je stupio na srpsku zemlju ovaj čovek kleče; prostre se po zemlji ničice, triput se prekrsti i triput poljubi zemlju, šapućući poluglasno: — „Slatka moja majko, sveta zemljo moja je si li mi oprostila?“... Ovo čudno ponašanje ovoga nepoznatog čoveka jako je začudilo kneza Maksima, i on se bejaše živo zainteresovao da dozna koji li je ovo čovek. Čim ga bejaše zagledao, knezu pade na um Karađorđe.Ovako je on bio visok.Za čudo, ovako je nekako i hodio.Pravi „vožd“ — mislio je Maksim u sebi. On ponudi putnike da uđu u kuću, ako bi radi da se malo odmore kraj lepe vatre, koja je buktala na ognjištu.A valjalo je da im se i pasoši pregledaju. No putnici odbiše ponudu.Nisu umorni, a valja im još večeras stići prijatelju koji ih očekuje u obližnjem selu.Ali formalnost oko pasoša opet se morala izvršiti.Predajući im pasoše natrag, knez Maksim zagleda dobro u oči onoga dugajliju. — Boga mi, gospodar Đorđe!On i niko drugi! — mislio je knez u sebi. Pasoš je bio u redu i putnici se nezadržano krenuše dalje.Pošto oni odoše, knez Maksim će reći latovu Panti: — Boga ti, Panto, koga mi ovo prevezesmo? Panta je oklevao s odgovorom; posle dodade vrdajući: — Ne znam, boga mi kneže, ne poznajem ni jednoga.A nisam ih ni zagledao!...Ti si ih bolje video. — Prevezesmo ti mi, moj Panto, gospodara Đorđa.Prerušio se, ali ja ga opet poznadoh.U dva maha htedoh da mu se javim, pa se opet trgoh.Bejaše mi nekako zazorno, kao velim, kad se on krije i neće da se kaže, nije red ni ja da ga izazivam silom. Sve se ovo desilo 28. juna 1817. godine u oči Petrovdana. Prešav kod Rama u Srbiju, Karađorđe je još te iste večeri krenuo dalje sa svojim pratiocem Naumom i sutradan, licem na Petrovdan, bio je već u Požarevcu. Karađorđe je, kao retko koji, poznavao gotovo sva mesta u Srbiji i znao u glavu sve uglednije ljude u svakom kraju.Premda se za četiri poslednje godine, od kako je on izbegao iz zemlje, mnogo što šta bilo promenilo, ipak Đorđe je znao kuda mu valja proći i gde može svratiti. Došav u Požarevac izjutra, on se uputi tabačkoj čaršiji i svrati u mehanu nekoga Živka Lužičanina, gde se odmore i doručkuju.Odatle krenu Moravi da se prevezu na skeli kod Orašja. Tu Karađorđe naiđe na kmeta Stojadina, koji ga, i ako je bio prerušen, odmah poznade.U ostalom pred njim se Karađorđe nije ni krio. — Možeš li ti mene, brate, gdegod prikriti za koji dan, dok ne posvršavam neke poslove i razašljem aber ljudima, da znaju da sam stigao. Kmet se kolebao: — Mogu gospodaru reče on najzad — imao bih, bogu hvala, gde i da te primim i carski ugostim, ali kuda ću posle ja, kad se za to dozna i raščuje? — A pod kime bejaste vi; ko vas drži? — upita Karađorđe dalje. — Drži nas gospodar Vujica. Karađorđe se čisto razvedri. — E hvala jakom bogu, kad ste pod gospodar Vujicom, onda se ništa ne brini.Gospodar Vujica je moj čovek i on će me skloniti kao rođeni brat što bi.Nego, bi li ti meni mogao naći gospodara Vujicu i dovesti ga amo, a za dalje da se ne brineš? — pitao je Đorđe. — Jutros smo Gospodar Vujica i ja zajedno ručali u Palanci, pa posle, ja se krenuo amo, a on osta još malo u Palanci i obeća da će večeras u Veliku Planu na konak. — E, e!...Onda je taman kako valja.Nego, da ti nas sad gdegod skloniš dok ne dođe gospodar Vujica, da se s njim razgovorim.A posle ćemo sve lasno.A neće ni tebi biti krivo. I ako se pribojavao da ne strada od kneza Miloša i njegovih ljudi, što je primio „vožda,“ kmet Stojadin ipak se prelomi i odvede Đorđa i Nauma, te ih skloni u svoj podrum, u seoskim pivnicama. — Evo, gospodaru, ovde ima vina, ovde je opet rakija, a eno i natege onamo za tavanskom gredicom — sve je ovo božije pa vaše, raspolažite kao u svojoj rođenoj kući — reče kmet Stojadin, kad uvede putnike u podrum. Tada Karađorđe izvadi zlatan dukat ruski i dade ga Stojadinu da nabavi što treba za jelo.Još mu preporuči, da ništa ne govori o njegovom dolasku, sem ako bi se namerio na kakva osobito dobra i pouzdana prijatelja.Na tome se te večeri rastanu. Sutradan, licem na sv. Pavla, kod pivnice gde je bio sklonjen Karađorđe, spreman je povelik ručak.Na ražnju vrtela su se dva jagnjeta, a kraj ognjišta, na prporu, stojala je velika tepsija gibanice, što je bejaše umesila domaćica Stojadinova.Jer i ako se krilo, za dolazak Karađorđev već se bejaše raščulo među poverljivijim ljudima, i nekoliko prijatelja već bejahu potegli da ga vide.Među ostalima bio je tu i Rista Parezan i još neki. Tu se ručalo, pilo i razgovaralo.Karađorđe je bio osobito raspoložen.Pričao je neke događaje iz rane mladosti svoje, još kad je kao slušče Farazlibašino služio u Palanci, i u dva tri maha grohotom se nasmeja, što je kod njega i u redovnim prilikama bila retkost. No ovo je ujedno bio i poslednji Đorđev veseo i vedar ručak u društvu nekoliko istinskih prijatelja, koji su se iskreno radovali što ga opet vide u svojoj sredini. Toga dana pod noć, Karađorđe se sastao sa Vujicom Vulićevićem, knezom smederevskim, a kumom svojim.Našli su se u Vel.Plani kod groblja, kuda Vujica bejaše izašao po poruci Karađorđevoj.Sastanak je bio prilično hladan.Pošto se pozdraviše, Vujica će reći: — Po bogu gospodaru, što dođe sad baš u ovu vatru? Karađorđe odmah planu: — Ene sad!...Zar me i ti tako presretaš.Po duši vas, gori ste od pudljivih baba.Bojite se i senke svoje.I ti mene pitaš što sam došao!A ti ne znaš zašto sam ja došao, no tek treba da ti kazujem!Pre ne mogu da se odbranim od vaših pisama i zivkanja, a sad se pričuđate što sam došao! Videći Karađorđa ljuta, Vujica se uze pravdati.On nije mislio ništa zlo.Niko se toliko ne bi radovao Karađorđevom dolasku kao on, kad bi bilo po srcu.Ali on se boji za samoga njega, za Karađorđa.Turci su se ujazbili, prezaju od svačega i gotovi su na krvoproliće; narod se komeša; knez Miloš gori na dve vatre i niko ne zna šta će doneti sutrašnji dan. Malo po malo utiša se i Karađorđe; još jednom je prekoreo Vujicu a zatim pređoše na prisan prijateljski razgovor. — Šta će reći Miloš kad čuje za moj dolazak? — reče Karađorđe. Vujica sleže ramenima. — Bog ga sveti znao!Ali, šta misliti?Pa ja velim dobro.Ne sme ni on protiv volje careva.A ja računam, nisi ni ti gospodaru došao o svojoj glavi. Posle ovih reči Vujica se zagleda u Karađorđa, očekujući šta će reći na ovo poslednje pitanje. Đorđe je ćutao, grickao nokte i gledao u zemlju.Posle najedared kao da se trže, reče. — Spominjete volju careva, a gde je vaša rođena volja?Razbirate šta li bi hteli carevi iz sveta, a ne znate šta hoćete vi sami.Hoćete da budete slobodan narod, da imate svoju državu, svoje upravljače, a jednako se obzirete levo i desno da li će vam kogod sve to doneti na peškeš! — reče Karađorđe prekorno, a zatim dodade: — Nema peškeša, moj kneže, već valja sam zapeti i podupreti svojom rođenom grbačom!Ovo što je danas ne dolazi svake godine.Mnogo će vode proteći Savom i Dunavom dok se opet steku ovake prilike kakve su sad, da se svi balkanski narodi slože na jedno opšte zajedničko delo, kako su se sad složili.I ako se ova prilika upusti, onda je svemu kraj; onda bog da prosti sva nadanja naša.Usamljeni mi nećemo moći ništa veliko da učinimo, a baš da se što i počne svršiće se s neuspehom. Vujica je odobravao govor Đorđev i malo po malo onaj prvi led među njima sad se sve više kravio.Kako se već hvatao suton, Vujica pozva Karađorđa da svrate tu na jedno trlo nekoga poznanika njegova, gde su proveli blizu do pola noći i ovde je Karađorđe i prenoćio s Naumom. Tu u razgovoru Karađorđe je otkrio Vujici ceo plan i nameru svoga dolaska, samo je prećutao da se to ne radi sa znanjem i volji ruskoga dvora; naprotiv, kad je Vujica baš o tome zapitkivao, Karađorđe mu je odgovorio tako, da je Vujica utvrdo mislio kako se sve ovo radi i sprema sa znanjem careva. To je bila politika Karađorđeva.Takim predstavljanjem on je hteo osloboditi duhove, da s većim pouzdanjem uđu u pokret, a već docnije stvar bi se obelodanila sama po sebi. To je bila ona ista politika, kao ono što su u početku ustanka 1804. god. govorili da oni ne vojuju protiv sultana, već protiv buntovnih janičara. U daljem razgovoru Vujica je navaljivao da odmah jave Milošu za njegov — Đorđev — dolazak, ali Đorđe je to odbio.Istina, Miloš ga je sam zvao da dođe i on mu je isto tako kum kao i Vujica, ali opet... opet!... — Oko njega (Miloša) ima svakojakih ljudi.A posle, ko zna šta i njemu može najedared lupiti u glavu.S toga će bolje biti da s tim javljanjem pričeka, dok on (Karađorđe) razvidi malo kako stoji stvar; dok se s ljudima sastane i porazgovori šta bi i kako bi valjalo preduzeti, pa posle može i Milošu javiti. Tako je mislio Karađorđe.Vujica opet bio je sasvim drugog mišljenja.On je nalazio da bi baš to bilo opasno, kad bi se od Miloša krilo da je Karađorđe došao.On to može dočuti s druge koje strane, te bi odmah pomislio da je Karađorđe došao da njega obori i da protiv njega radi, kad se eto krije i nije hteo odmah sam da javi za svoj dolazak.Tada, u ljutini i strahu za svoj položaj, Miloš bi bio kadar da učini sve.Ovako, kad mu se Đorđe sam javi i pozove ga, da se sporazumu i dogovore šta može, a šta ne može biti, tu onda Miloš nema kud i mora pristati da se sastanu i razgovore.Dok se sve to udesi i Karađorđe će imati vremena da se sastane i sa drugim ljudima, pa će posle videti.Ako mogne s Milošem da se sporazume, dobro; ne mogne li, on će onda gledati šta bi se drugo moglo. Karađorđe se mučio.Poznavao je Miloša, sećao se šta je ovaj počinio za 2—3 poslednje godine i bojao se da mu se poveri.S druge strane opet, Vujica je s razlogom izlazio, kako će opasnost tek onda biti najveća, kad Miloš razbere da se Đorđe krije od njega. „Da nije došao da o mome zlu radi, što bi se od mene krio!Da je došao po volji careva, da zajednički udesimo rad protiv Turaka, on bi se meni prvo obratio i sa mnom bi sporazum gradio!“ — Tako će misliti Miloš i druge nije, no da mu se odmah javi, da ne bi dočuo s druge koje strane — navaljivao je Vujica. Ponoć je već bila prevalila, a njih dvojica još se ne bejahu složili šta upravo da rade.Najzad će reći Karađorđe. — Kume Vujica!Jedna je glava, i ja sam moju tebi poverio.Da sam hteo verovati Milošu, ja bih njemu otišao, a ne bih tebe tražio.Ja sam sad eto, na tvome amanetu, a ti čini šta znaš.Da javljaš Milošu — ja ti to ne bih savetovao.Ti dobro znaš šta je Miloš učinio s Molerom, s vladikom, s Cukićem i s toliko drugim.On je duboko zagazio s Turcima i ne verujem da može više nazad.Njega Marašlija zove svojim posinkom, i kad mu Turci potraže moju glavu, boga mi će je on dati.Ja ti eto toliko velim kume, a ti sad, kojekude, kako znaš! I Vujica je bio zamišljen, ali posle kratka ćutanja on se prelomi na jedno: — Gospodaru!Uzdam se u boga, da će sve biti dobro, a ti se ništa ne brini.Ti ćeš se sutra skloniti na Dragićevom trlu a ja ću narediti što je nužno i sve će biti dobro i srećno.Budi bezbrižan, odmori se noćas i laka ti noć! Na tim rečima Vujica i Đorđe rastali su se posle prva njina sastanka.Karađorđe je ostao da tu prenoći s Naumom, a Vujica je još te noći otputovao za Palanku. Brižan i zamišljen jahao je te noći Vujica za Palanku, pošto se rastao s Karađorđem.Celog puta morile su ga svakojake slutnje i dvoumice.U Palanku je stigao kad je počelo svitati.Svrati u Hasan-pašin han do kamene ćuprije, i odmah posla ardžiju da mu vikne Stanimira Bataveljića. Taj Stanimir bio je već star čovek, preturio pedeset, ali je još bio krepak i držeć, naročito je bio poznat kao izvrstan hodac.Za mladosti Stanimir je bio hajduk.Pre ustanka, neko vreme hajdukovao je zajedno s Glavašem, no posle se preda, smiri, oženi i izrodi decu.Najstariji sin Stanimirov služio je sad kao momak kod kneza Vujice.Ali i njega, Stanimira, knez je počešće upotrebljavao, osobito kad je trebalo odneti kudgod brzo i pouzdano kakav aber.Stanimir je znao celu Srbiju unakrst i prekim putem uvek je pre stizao peške kad se kuda pošlje, no što bi mogao stići najbolji konjanik.S toga je Vujica sad njega tražio i posla ga da ide u Smederevo i da odnese poruku sekretaru Anti Protiću da odmah nezadržano pohita u Palanku. Toga dana u podne Anta je već bio u Palanci.Vujica ga odmah uzme na stranu, izađu ispred konjušnice do Jasenice, i tu mu Vujica kaže da je došao Karađorđe. Anta je lično voleo Karađorđa i veoma se obraduje njegovom dolasku, ali kad mu Vujica kaza kako stoji stvar, da Karađorđe mnogo preza od Miloša, i Anta se zabrinu i bio je gotov sve da čini, samo da se Karađorđe zakloni od opasnosti. Tu se malo posavetuju i reše da Anta odmah ode u Beograd Milošu. — Idi gospodaru Milošu u Beograd, zakuni ga da nikom živom ne kazuje što ćeš mu reći, pa mu onda od moje strane kaži, da je vožd amo došao po zapovesti ruskoga dvora i da mu je plan da ponovo digne narod na Turke, a za njim će odmah ustati i druge hrišćanske poglavice na Balkanu.Nego vožd je rad da se razgovori i sporazume s njim — Milošem, pa, ako ne može biti, onda da proturimo gospodara Đorđa, neka se skloni u Crnu Goru do boljih prilika.Zato neka gospodar Miloš uzme izun od vezira da može doći do Palanke ili do Požarevca.No, ako ga vezir ne bi puštao od sebe, onda neka dođe bar do Rakovice da se tuna sastanu, a gospodar Đorđe doći će mu tu na razgovor. S takom porukom Anta poleti u Beograd i izađe pred Miloša.Pogodio je bio baš u trenutku, kad su kod Miloša bile i mnoge druge starešine, koje on beše sazvao radi nekoga savetovanja. Anta je s nestrpljenjem očekivao da se ljudi raziđu, pa čim ostade sam s knezom Milošem, on ustade, zaključa vrata i metu ključ u džep. Prestravljen, Miloš upita: — Šta je to, more?Šta to učini? — Ne bojte se ništa, gospodaru, nije nikakva zla namera, no imam da ti kažem važnu jednu stvar, a bojim se, jer znaš kako se veli, da i duvar ima uši. — Pa šta je to, jadan!...Šta to može biti? — reče Miloš radoznalo. — Kazaću ti, gospodaru, ali te prvo zaklinjem živim bogom i sv. Jovanom da tajnu čuvaš samo za sebe, i da je nikom ne izdaješ, bar za neko vreme. Miloš se bejaše uzneverio. — Ama šta je, more!Govori jednom šta je!... — Zakun mi se, gospodaru, da ćeš ćutati! — E, eto, zaklinjem se, ćutaću, kako ne bih ćutao ako je stvar takva već!No kazuj jedan put šta je! — Ovde je vožd gospodaru! — reče Anta. Miloš preblede kao krpa i uhvati se za ognjište od odžaklije da ne padne. Anta je zorno gledao Miloša i ne bi mu milo što se on toliko uzbuni.Ali opet se tešio da je to možda samo golemo iznenađenje.U tome se Miloš povrati. — Crni tu!Čuh li ja dobro, Anto? — Jes, gospodaru, „vožd“ je tu, i mene je amo pratio gospodar Vujica da ti sve to javim. — Pa šta veli gospodar Vujica? — preseče ga Miloš. — On, ako bog da, gospodaru, dobro veli! ... I tu sad Anta kaza knezu celu poruku Vujičinu. Miloš ga je slušao pažljivo; hvatao je svaku reč njegovu.Kad Anta svrši Miloš prihvati živo. — Pa tako, tako!Dobro veli gospodar Vujica.Tako i da činim kako je on naredio.Nego da pošljem ja odmah moga Dimitrija (pisara) veziru da uzme izun za izlazak, pa da se stvar odmah svršava i da se ne dangubi — reče knez Miloš žurno. Anti se razvedri, videći ovu predusretljivost kneževu. — Hvali ti, gospodaru!Do neba ti hvala za to! — reče Anta sa suznim očima i poljubi kneza u ruku. — A ja sam se pribojavao.Kakvi mi jadi nisu dolazili na um.Svačega sam se bojao.Ali ko će kao bog i gospodar!... — dodade Anta. — Ama ja, bolan ja!On je svima nama bio gospodar; on je blizu deset godina zapovedao celom ovom zemljom, pa je naša dužnost da ga sad po mogućstvu prihvatimo i sklonimo.Njemu ne sme biti ružno među nama. Tako je nameštao Miloš, i Anta je plivao u radosti, nadajući se da je sad sva briga zbrinuta i sve kako valja uređeno, kad je samo knez Miloš primio tu stvar u svoje ruke i uzeo da se o njoj brine. A ono je tako i bilo — samo u drugom pravcu. Miloš je još dva tri puta zapitkivao Antu i o Karađorđu i o Vujici i kad je saznao sve što mu je Anta umeo kazati, on naglo izađe iz odžaklije.Anti reče samo to toliko: — Sad ću ja narediti sve što treba; očekni ti — pa ode. Anta je čekao i u mislima radovao se kako će oveseliti i Vujicu i Karađorđa, kad im donese ovako vesele glase od Miloša. Ali tek on bejaše u toj misli, kad u odžakliju banu Nikola Novaković, momak Milošev.On se ispreči na Antu, gurnu neka pobočna vrataoca, što su kroz podugačak uzan hodnik vodila u nekakav mračan, tesan sobičak i pokazujući rukom na taj ćumez, viknu Anti: — Vuci se unutra! Anta se prenerazi i htede nešto reći. — Unutra se vuci! — viknu Nikola hvatajući se za pištolj — da ti sad ne sručim ovo u te pasje grudi! Anta vide šta je.On sleže ramenima i uđe u mračni pregradak, u kome se jedva naziralo.Novaković prilupi vrata, namače rezu i udari katanac, pa ode. Ovaj Nikola Novaković bio je pre momak Vujičin, ali ga od neko vreme bejaše uzeo knez Miloš u svoju službu, jer ga je poznavao kao verna i poslušna.Na Karađorđa je Nikola imao pizmu, što mu je osudio brata na smrt, koji se bio odmetnuo i činio razna nedela.Miloš je znao da mu je on pouzdan, s toga prvo njega i posla, da skloni Antu, a njemu je odmah i namenio glavnu ulogu u ovoj stvari.Anta nije trebao da čuje šta se sprema i da zna šta se radi.S toga je Miloševo prvo i bilo da njega skloni. Rastav se s Antom, Miloš je odmah bio pozvao Nikolu, naredio mu da Antu zatvori, pa je s mesta skupio oko sebe prijatelje, koji su se tu desili, da ih upita šta da se radi i kako da se počne. I ako je sam bio načisto šta mu valja činiti, knez Miloš pozva svoje doglavnike da čuje šta oni misle o toj stvari. Svi su bili potreseni, kad čuše da je Karađorđe došao i svaki se utrkivao da kaže svoju osudu. Među doglavnicima Miloševim bilo je ljudi koji su mrzili Karađorđa, ali je bilo i takih koji su ga visoko cenili i poštovali. Ali ni jedan od njih nije sad govorio ono što misli, već je svaki udešavao kako će se knezu Milošu dopasti.Sećali su se šta je nedavno Miloš počinio s drugim svojim protivnicima, te se svak bojao da rekne dobru reč za Karađorđa.Kad su N. Ička upitali šta da čine s Karađorđem, kažu da je on rekao: „Činite s njim to, što se čini s prasetom o Božiću.“ A Pavle Sretenović (Lisović) uzviknuo je ljutito — Kamenom u glavu treba stucati tu zmiju, jer je to zverka, pobuniće narod, pa će nam svima doći haka.A i ovoga Antu i Vujicu treba upljeskati, jer evo i oni nešto s njim šuruju. Miloš je stajao u sredini sakupljenih doglavnika svojih i streljajući očima čas jednog, čas drugog, slušao je šta ko govori.Njegova glatko izbrijana brada na mahove je poigravala, i kogod je poznavao Miloša, lako je mogao opaziti kako je sad vrlo uzbuđen. Ali videći, da svi skupljeni govore onako, kako je njemu najmilije, Miloš malo po malo oseti neko olakšanje. — Govorite, braćo, sad što ko ima; nemojte se posle vajkati: „e, da bejasmo ovo, da bejasmo ono.“ Tako isto neću posle da se izgovarate da sam ja navaljivao, već eto vas pa kako naredite onako neka i bude. Tako je sad govorio Miloš.Ali ljudi su ga pogledali ispod očiju i niko nije ozbiljno uzimao ove reči njegove.A i šta su mogle tu reči vrediti, kad je svak prozirao šta je u duši Miloševoj. Više od sahata vodio se razgovor šta i kako da se čini.Reč „da se ubije“ počešće se čula, no Miloš se na to činio nevešt, puštajući ljude da se svi izgovore. Videći da svi naginju za oštre mere, Miloš se čisto vajkao: — More ljudi, teško je tu biti pametan.Do juče je to bio gospodar!Pa, činiš voliko, kako sad da ga ukloniš! Ali uslužni doglavnici odmah su dizali graju, prosipajući protiv „vožda“ svakojake povike pa i same psovke. Tada se najzad kao i Miloš skloni.Šta će kad nema druga izlaska, a stvar je trebalo vršiti brzo, da što Turci ne osete. No sad je nastajalo pitanje: ko i kako da ukloni Karađorđa? Miloš je za sve vreme malo govorio.Ponajviše je puštao da drugi kažu šta misle, a on je samo odobravao taj govor, ili se mrštio i dizao u vis levu obrvu, kad mu se kakva reč ne bi dopadala.U celom razgovoru Miloš ni jedan put nije spomenuo reč „ubije“ ili „ubistvo“, on je govorio samo o tome, kako da se Karađorđe ukloni.Ali svi su oni znali pravi smisao te reči. No ko će da pođe i kako i gde da izvrši smišljeno delo?Šta da se kaže Vujici; hoće li se stvar kriti od njega ili da mu se sve poveri?Kako li će on to primiti?Da se ne odmetne i on s Karađorđem?Ko da vodi nadzor da se ceo taj posao brzo i pametno izvrši, bez larme i uzbune, koja bi mogla uzrujati svet?... Dugo su se mučili i stalo ih je krvava znoja, dok su sve te pojedinosti utvrdili i ugovorili. Najteže je bilo to, što se na Karađorđa nije smelo napasti javno.Miloš nikako nije hteo da javno, pred narodom, na njega padne krv Karađorđeva i da se on obeleži kao ubica ovoga velikoga čoveka.Pred Portom i Turcima on će već smrt Karađorđevu izneti kao svoju zaslugu, ali pred narodom srpskim s tim se nije smelo izlaziti.Valjalo je dakle celu stvar izvesti potajno, a to je išlo teško. Pa i tu prva misao opet je došla od Miloša. — Vujica ga je primio, Vujica neka za njega i odgovara — reče Miloš onako kao uzgred. To odmah prihvatiše i svi ostali. — Tako i jeste.Od Vujice treba tražiti ili da pošlje glavu onoga crnoga psa, ili da idem ja da donesem njegovu rođenu — rekao je srdito Lisović. — Tako i da se čini — prihvatiše svi — Vujica je s Crnim i onako šurovao.Oni su jedan drugom slali poruke i amanete; Vujica je Crnoga zivkao, pa je pravo da sad on s njim i svrši. Ili Đorđeva ili njegova glava! To je bila opšta lozinka. Svi su bili složni u tome i sad je ostajalo samo da Miloš naredi što je potrebno za izvršenje. Miloš je jednako hukao, kao čovek kad ga snađe neka golema beda.A nije mu ni bilo lako.I ako je imao oko sebe sve same pokorne sluge i poslušnike svoje, ipak on, čak ni pred njima, nije hteo sad isticati svoju volju i svoju zapovest. Naprotiv, sve je ugađao tako da izgleda kako su celu ovu stvar drugi prekinuli, a on je samo pristao na gotovo, kad već nije bilo drugog izlaza. Hućući i uzdišući, Miloš se rastade sa svojim doglavnicima i reče da se nađu na meti, ako bi mu uskoro opet što zatrebali, a sam ode da naredi dalje što treba. Tek kad se nađe nasamo, Miloš oseti kako ga Karađorđev dolazak u Srbiju pritiskuje kao kakva, strašna mora.On sad više nije hukao i uzdisao, ali zato su njegove sure oči sijale kao živa žeravica. Prolazeći kroz nameštenu odaju, on zastade pred ogledalom na zidu.Pogleda se i čisto da sebe ne pozna.U obrazu je izgledao crn kao zemlja, a crte na licu bejahu mu se nekako razvukle i iskrivile tako, da je celo lice izgledalo poremećeno i onakaženo.Miloš škripnu zubima, okrete glavu od ogledala i ode dalje. Viknu Lisovića i naredi mu da probere najpouzdanije momke a povešće i Nikolu Novakovića.I sam da se spremi za polazak, a o celoj stvari da ćuti kao zaliven. Posle Lisovića, Miloš pozove svoga pisara da mu u pero kaže kakvo pismo da napiše Vujici. Pisar Dimitrije sedeo je prekrštenih nogu i na kolenu pisao, a Miloš je kivan hodao po sobi i srdito odsecao: — Piši, more, i pazi dobro što govorim.Ovde svaka reč glave vredi...Piši Vujici!Ovako mu piši: „Kume Vujica!Sa soglasijem svih dvanajest knezova zaključili smo ovi čas da Karađorđa ukloniš i s njime svršiš brzo i neodložno i njegovu glavu amo da pratiš nama, ako si rad da ostaneš u gospodstvu i povereniju koje od mene i od naroda imaš.U protivnom najstrožija zapovest izdata je tebe istoga usjekovanijem glave kaštigovati za nevjerstvo i izdaju roda.I tako, kume Vujica, dobro razumi i znaj: Karađorđeva glava ili tvoja; i na to ti se kunem živim Bogom i svetim Jovanom i kumstvom našim, te da znaš da nikakvoga oproštenija ni milosti ne može ti biti.A za greh kakovi ako se sumnjaš i bojiš, ja slobodno na se primam svaki greh zato, i odgovornost pred Bogom primam na se i na potomke svoje, zašto se ovde radi o miru i sreći celoga naroda ovoga, pa je bolje da pogine jedan Karađorđe no da ginu nevina deca i odojčad i sva ova sirotinja, koju je Bog na amanet nama starešinama predao.Nego, kume Vujica, da sovršiš sve ispravno kakono ti se ovde strogo i najstrožije preporučuje i zapoveda, te da glavom i malom svojim ostaneš kao što si i bio, a ja i narod još ćemo ti i priznatelnost našu ukazati.Tvoje je da djelo svršiš, a za sve drugo naša je briga i odgovornost i pred Bogom i pred narodom.“ Tako je glasilo pismo Miloševo.Čim je bilo gotovo, on pozva k sebi Pavla Sretenovića — Lisovića — i zapovedi pisaru da mu pismo pročita. — Ovo ćeš, koliko noćas, odneti Vujici — reče Miloš. — Spremaj momke kao što sam ti rekao, a i sve drugo što ti treba za put, pa ćeš se odmah krenuti.Pismo ovo pročitaćeš Vujici i pokazaćeš mu ga, ali ga davati nećeš.Samo će se ovde na kraju potpisati, da ga je pročitao i da znade šta mu se u pismu naređuje. Toga istoga dana u sumrak, iz Beograda je otišlo smederevskim drumom 12 konjanika, na dobrim hatovima, oružani od glave do pete.To su bili najpouzdaniji momci Miloševi, a vodio ih je Lisović, čovek rešen na svašto i knezu Milošu bezgranično odan. Pred polazak Miloš je Lisovića ponovo zvao k sebi.Ostali su zajedno skoro puna pola sahata.Tu je Miloš razložio Lisoviću sve potanko šta mu i kako mu valja činiti i najstrožije mu zapovedio da se bez glave Crnoga Đorđa nipošto ne vraća. Pored saveta i strogih naredaba Lisović je dobio i novaca, da se i tim posluži, u koliko mu ustreba. Na rastanku Miloš mu pruži nekakvo malo crno staklence, povezano belom kožicom i čvrsto zapušeno.Jako je mirisalo i Lisović ga, i nehotice, prenese nosu. — Ne, nesrećniče, ne miriši to...To je najljući otrov.Pet kapljica od njega dosta je da ubiju najjača čoveka.Ovo ti dajem neka ti se i to nađe; za svaki slučaj nije zgorega i to imati. Pošto je tako sve bilo spremljeno i otpravljeno, Miloš pohita da odmah o celoj stvari izvesti beogradskog vezira.I ako je već padala noć, on zaiska svoje nedeljno ruho i uze se spremati, a svoga pisara posla da unapred izvesti vezira o svom dolasku.Marašlija je odmah znao da mora biti štogod važno kad Miloš dolazi tako u nedoba, i zapovedi odmah da ga svečano prime, sa svima paradama običnim za taj slučaj. Kad je Miloš stigao u tvrđavu već se bila u veliko uhvatila noć.Upaljene mašale osvetljavale su hodnik kroz koji Miloš prođe, a unutra u odaji čitava grontuljica žižaka rasipala je blagu svetlost po raskošnoj, istočnjački sjajno ukrašenoj dvorani.Marašlija, sa još dva stara Turčina, pušio je sedećki nargile kad Miloš uđe.Pri pojavi Miloševoj vezir ne ustade, ali stari Turci pođipaše i ostadoše na nogama dokle vezir i Milošu ne dade znak da sedne. Posle običnih pozdrava i pitanja o zdravlju nasta poduže ćutanje. Marašlija je čekao da Miloš sam pomene radi čega je došao, a Milošu je opet bilo nezgodno da o stvari ovako važnoj i tugaljivoj govori pred drugima.To je naskoro i Marašlija uvideo, te dade znak Turcima da izađu, a ostaše samo Miloš i njegov tumač. Čim se nađoše nasamo, razgovor se otpoče. — Važne vesti, svetli vezire.Karađorđe je ovde. — reče Miloš. Marašlija skoči: — Ovde?Karađorđe ovde?!Gde ovde, u Beogradu? — Ne, svetli vezire, već u smederevskoj nahiji.Otuda je on i rodom; tamo ima najviše prijatelja, pa se tamo i sklonio. Počev tako, Miloš je redom ispričao veziru sve najglavnije o Karađorđu, naročito je udario glasom na to, da je Karađorđe došao da digne bunu, i da mu to neće biti ni teško, ako mu se odmah ne stane na put. Čuvši take glase, Marašlija se jako sneveseli.Dugo je hodao tamo amo po sobi i ćutao.Ovda onda zavrteo bi glavom i duboko uzdahnuo.Najzad stade pred Miloša, zagleda mu se dobro u oči i reče jasno, ali potreseno. — Ako je Karađorđe došao amo sa znanjem i odobrenjem ruskoga dvora, onda mu poruči neka slobodno dođe pravo k meni, i tvrda je turska vera, dok je na meni glave ni dlaka mu jedna s njegove ne sme valiti.Ako li je pak Karađorđe došao hajdučki, onda s njim kao s hajdukom valja i postupiti.Za slučaj taj, Milošu, ja te opominjem da ostaneš veran našem svetlom padišahu i da održiš mir u narodu.Ako nemaš pouzdanja u svoje ljude, ja ti stavljam na raspoloženje celu moju vojsku, a ako bude potrebe, ja ću ti za najkraće vreme skupiti još 50 tisuća ljudi.A sad je prilika da posvedočiš kakva si sluga carska, je si li pravi sin njegov i može li se sultan u tebe pouzdati. Na ove reči Marašline Miloš se duboko pokloni i prozbori: — Golema hvala svetlom veziru na velikoj časti i golemom poverenju, koje mi se ukazuje, kad mi se stavlja na raspoloženje tolika vojska carska.To je najveća milost, za koju sam ja vazda gotov glavu svoju položiti.I ako je veliki padišah ikada imao verna roba i pouzdana i predana slugu svoga, to ga ima sad u meni, svetli vezire, i ja se mogu samo radovati, što imam novu jednu priliku da posvedočim koliko sam veran velikom sultanu našem.No što se tiče turske vojske, ona mi neće trebati, i ja se utvrdo uzdam da ću celu stvar svršiti brzo i pouzdano s ono mojih ljudi što ih imam. A ima li koji od uglednih vojvoda s Karađorđem? — pitao je Marašlija. Miloš odgovori, da nema za sad nikoga.Karađorđe je došao sam; dopratio ga je jedan Grk.Ali čim se dozna za njega, samo dok se raščuje po narodu da je Crni tu, sve će njemu povrveti, i to se posle bez jada ne može zaustaviti.S toga treba hitati i bez odlaganja svršavati što je potrebno. U ostalom, sad su bile nastale one prilike, o kojima je Miloš još ranije imao reč i pogodbu s vezirom, i Miloš se sad na to pozivao, da se taj sporazum ispuni, i da mu ruke ostanu slobodne prema Karađorđu.On jamči za red i mir u narodu, a s Karađorđem što učini da je učinjeno. To je tražio Miloš, a u ovoj prilici ni vezir nije mogao želeti ništa drugo, s toga je njin sporazum brzo bio gotov. Još su se poduže razgovarali, pa se onda rastadoše, obojica zadovoljni s postignutim rezultatom, u kome je svaki gledao svoju ličnu korist. Ali na ovom sastanku pokrenuto je prvi put pitanje, koje je docnije bilo od golema značaja za celu noviju povesnicu srpsku.Tu je prvi put učinjen kao neki sporazum između Marašlije i Miloša, da Marašlija pomogne u Carigradu Milošev zahtev da dobije pravo naslednoga kneza srpskog, a Miloš da to bogato nagradi i pozlati. Za Marašliju, sem bogatih darova od Miloša, to je bila još i nova zgoda da pred divanom u Stambolu potvrdi kako je njegova uprava mudra i pravedna, jer je evo umeo da umiri i održi u redu jednu nepokornu, buntovnu pokrajinu, koja se do sad tako često i tako uporno bunila, a sad evo sama hvata buntovne vojvode svoje i predaje ih Turcima.Za Miloša, opet to je bila vrlo podesna prilika da posvedoči svoju odanost prema sultanu i svoju tvrdu odluku da održava red u zemlji, a to mu je davalo novu snagu da što življe nastane oko izvršenja svoje zavetne želje, koja se već bila duboko ulegla i u dušu i u srce njegovo.Ta se želja sastojala u dobro skrojenom planu, po kome je on imao jednog dana da postane nasledni knez srpski, i tako da osnuje novu dinastiju srpskih vladara. Ogromna misao, kojoj je začetak bio tako skroman i u tamu zavijen! Miloš je izašao od vezira zadovoljan.U koliko se mogao osloniti na reč Turčina; on mu je obećao i zajemčio sve što je hteo.Naravno, da bi vezir održao svoja obećanja, valjalo je da što duže ostane kao vezir beogradski, a tu je opet ležala na Milošu obveza da po mogućstvu pomaže te namere vezirove. U mislima o svemu tome, Miloš se vrati u svoj konak već docno u noć, ali njegova glavna misao ipak je bila jednako tamo dole na onim stranama, gde je u to doba boravio Karađorđe, i gde je uskoro imalo da se izvrši jedno grešno i krvavo delo. I ako je Vujici bilo napisano pismo, koje traži Karađorđevu glavu ili njegovu; i ako su Lisoviću, koji nosi to pismo, izdate bile usmene naredbe još strašnije i groznije, no što se u pismu pisalo; i ako je Miloš poznavao Vujicu, kao pokorna i bojažljiva čoveka, opet on u duši nije mogao biti miran i celu tu noć proveo je u nesanici, hodajući tamo amo po prostranoj odžakliji. Nekoliko puta pokušavao je da prilegne, onako obučen, na minderluk, ali tek što bi sveo oči, iz sna su ga trzala strašna priviđenja i maglovite krvave slike, što su iz nebuha izlazile pred njegovu uzburkanu dušu i uznemirenu savest. Najviše se bojao, neće se izvršiti stvar onako kako treba i Karađorđe će umaći, na delu obavešten o zločinim namerama koje su protiv njega krojene.Pomišljao je na stotinu slučajnosti koje se mogu desiti, pa da stvar ometu, i na mahove čisto se kajao, što nekako nije potekao sam, da se nađe u blizini, i da on lično kontroliše tačno izvršenje izdatih zapovesti. Mučen tako grozničavim mislima, Miloš jedva dočeka da se ukaže zora, te odmah izbudi poslugu i naredi da spreme konje, da izjašu bar do Rakovice. Međutim, dok se Miloš ovako duševno borio, izaslana četa kabadahija vršila je strogo izdate joj naredbe.Pavle Lisović, s tri momka, među kojima je bio i Nikola Novaković, uputio se pravo Smederevu da odnese pismo Vujici i da mu preda usmene Miloševe poruke, pa da onda zajedno krenu Plani.Ostali, na broju njih 18, vodeći sa sobom kao zarobljenika Antu Protića, upute se Palanci, gde su imali da sačekaju dalji razvoj događaja, pa ako Vujica ne ubije Karađorđa, onda da udare oni i da ubiju i Vujicu i Đorđa. Došav u Palanku oni svi odjašu u mezulani s leve strane Jasenice, pa tu, u jedan sobičak, pritvore Antu, a oni se odmah razdele i svaki preduze ulogu koja mu je još ranije bila namenjena. Četvorica su bila izaslana da se nađu na putu između Plane i Palanke, kako bi jedan drugome što brže mogli doturati potrebne vesti, a njih šestoro nalazili su se sklonjeni u jednoj kući na kraju Palanke, kuda su im bili i konji dovedeni, kako bi odmah mogli poteći u poteru, ako se javi potreba zato.Tako razmeštene, kabadahije su očekivale dalje vesti i novosti iz Plane. Međutim, Lisović stiže u Smederevo i odmah nađe Vujicu, koji se baš tada spremao da krene za Palanku.Lisović ga zovne nasamo u sobu, pa držeći u ruci Miloševo pismo, reče mu ovako: — Gospodaru Vujica, kod tebe je negde sklonjen onaj crni Antikrist.Nego imaš poruku i strogu zapovest od gospodara Miloša, da Crnoga ubiješ i da mi njegovu glavu predaš, ako nisi rad da tvoju odnesem u Beograd.S toga odmah ovde da mi kažeš šta si naumio činiti, a evo ti te prvo pročitaj i ovo pismo gospodarevo, koje je napisano u sporazumu s knezovima. Na ove reči Vujica bejaše zanemio i uzev pismo u ruke, on je još dugo blenuo neznajući šta upravo da počne.Najzad huknu i jedva prostenja. — Uh za boga, ljudi, nemojte to od mene iskati, kum mi je, ako boga znate! Lisović se ispreči na njega: — Pa dobro, kneže; kad ti je njegova glava skuplja od tvoje rođene, onda ćemo tvoju poneti u Beograd. Vujica podiže oči i pogleda Lisovića u lice. — Slobodno me gledaj, kneže, ali i to znaj, ne bio ja Srbin, već klanjao i tursku veru verovao, ako te mojom rođenom rukom kao pile ne zakoljem, samo ako se usudiš da što činiš protiv ove naredbe gospodareve. Vujica je ćutao, zamišljeno bejaše oborio glavu i dugo je gledao u patos. — Ih meni nesrećniku, šta učinih i od sebe i od njega! — reče najzad bolno. Posle je pokušavao ne bi li na kojigod način mogao otkloniti krvavo nedelo, pa bilo da Karađorđa vrati natrag u Austriju ili da ga krišom proturi do u Crnu Goru, gde bi se za vremena sklonio.Vujica bi čak pristao da i on sam s Đorđem ode, pa neka se Miloš kod Turaka izgovori da su utekli, ako se s te strane što boji da će ga Turci što kriviti kako da upusti Karađorđa da umakne. Ali od svega toga sad nije moglo biti ni jedno i Vujica je imao da bira samo između Karađorđeve propasti i svoje rođene. Međutim, dok se ovako oko njega plela opasna mreža, Karađorđe je mirno boravio dane, sklonjen u senovite lugove jaseničke, koji su mu bili tako poznati i tako mili.On je iščekivao kakve će glase Vujica doneti, jer on bejaše uzeo na se da providi može li što biti od ustanka i kako je narod raspoložen za novu borbu. U prvi mah Karađorđe se bio sklonio u ataru sela Radovanja.U to doba sva ta okolina bila je obrasla gorostasnom starom šumom, a tek ovde onde bili su omanji proplanci, gde su naseljena sela i raskrčene utrine za njive i livade. Neki Dragić Vojkić imao je tu u šumi radovanjskoj svoje trlo.Tu su mu bili svinjci, a imao je tu i svoj kovanluk!...Eto, to je mesto Vujica bio izabrao za sklonište Karađorđu i posle njina prva sastanka, Vujica ga je tu uputio, poručiv Dragiću da mu u svemu bude na ruci. Sutra dan Dragić je kosio u svojoj livadi, kad Karađorđe dođe s Naumom.Dragić mu se nadao po poruci Vujičinoj i lepo ga dočeka.Gledeći kako Dragić kosi Karađorđe reče: — Bože moj, od kad nisam uzeo kosu u ruke!Ne znam da l’ bi sada i jedan otkos mogao isterati, a nekad je trebalo tražiti ko može samnom barabar kositi...Dajder, Dragiću, da vidim mogu li. I posle je skoro ceo dan taj tu kosio, a Dragić je za njim prevrtao plastove.Uveče su otišli na Dragićevo trlo.Tu je ostao dan dva.Posle mu padne na um da promeni boravište.Vujica se nešto mnogo zabavi i Karađorđu je to počelo bivati sumnjivo s toga uveče, kad se mrak već bio dobro uhvatio, on pređe na boravište nekom Jovanu Bukovičkom, koji je imao svoje trlo kod vode Doćana, a odveo ga je tamo Stojan Paunović—Adžibegovac.Izgleda da se Karađorđe pribojavao da ga kogod ne napadne noću, pa je želeo da Vujica bar do svoga povratka ne zna njegovo pravo prenoćište.Ovaj prelazak na Jovanovo trlo svršen je baš onoga istog dana kad se Lisović iz Beograda krenuo za Smederevo, s krvavim pismom za Vujicu (7. Jula). Tu je Karađorđe proveo tri četiri dana.Izlazio je po okolini, sastajao se i s nekim ljudima, ali je ponajviše vremena proveo u razgovoru s Naumom i u premišljanju o velikom delu koje je stajalo pred njima, i radi koga su i došli u Srbiju. No poslednjih dana počeo je bivati jako nestrpeljiv.Teško ga je mučilo što se Vujica toliko zabavi, i kako do sad nema nikakva glasa od njega, a otišao je još pre 5-6 dana i rekao da će se vratiti najdalje za 3-4 dana.Međutim, osvanu već i petak, 11. juli, a od Vujice ni traga ni java. Toga dana u petak, 11. jula, Karađorđe je bio srdit i zlovoljan i odmah s jutra posla pouzdana čoveka da ode do Palanke, te da razabere čuje li se što za Vujicu, gde je taj čovek i šta radi?... Pouzdanik ode i preko noć se vrati s glasom, da su u Palanku stigle neke kabadahije Miloševe i da se utvrdo očekuje da će sutra i gospodar Vujica doći. To Karađorđa još više zabrinu.On je opažao da se nešto plete oko njega.Ali još te iste večeri stiže čovek od Vujice.On donese poruku Karađorđu, da je sve dobro!Da se ništa ne brine i da će sutra stići i sam gospodar Vujica i sve će biti dobro. To Đorđa tako oveseli da je te večeri čak nešto malo i uz gusle svirao, što nije činio već od toliko godina. Međutim, dan greha primicao se i strašna krvava smrt već je bila pružila svoju ledenu avetinjsku ruku za junačku glavu voždovu. Kao što smo videli, dakle, 11. jula, u petak, Karađorđe je zanoćio na trlu kod Jovana Bukovičkog, kome je bio otišao sam, po odlasku Vujičinom.Ali sad se Vujica opet vraćao i već odmah po prvom čoveku bejaše poručio Karađorđu da se ponova vrati na Dragićevo trlo, pa tu da ga čeka, jer su tu sklonitiji i za razgovor i za sastanak i za sve.No kako je u petak uveče taj aber došao docne, ostalo je da se izvrši sutra. Beše osvanuo 12. juli 1817, a padao je u subotu u oči letnjeg sv. Aranđela. Toga dana Karađorđe je rano ustao.Još se ne bejaše ni rasvanulo, a on izađe do na izvor sa svojim vernim Naumom, da se tu onako šakaile ispljuskaju hladnom vodom i da je se našte srca siti napiju. Posle se vrate trlu Jovanovom, tu su se malo prihvatili i dugo se razgovarali.Posle podne krenuli su se za Dragićevo trlo, jer po poruci Vujičinoj tu su trebali da se sastanu te večeri. Celoga toga dana Karađorđe je bio dobro raspoložen.Na putu za Dragićevo trlo on je često zaustavljao Nauma da mu pokaže divnu okolinu, koja je pri samom pogledu dušu zanosila. Na tri časa odstojanja od Palanke, a na sat mesta od carigradskog druma, uzdiže se brdo Kruščica, od koje se dalje na jug pruža blag brdski povijarac, koji je tada bio obrastao gustom gorostasnom hrastovom šumom. Na jugozapadnoj kosi Kruščice, upravo usred guste šume, nalazio se poveći proplanak, gde je Dragić bio pogradio svinjce za svoje svinje, a malo niže bio mu je i kovanluk, kao što smo već napominjali. Tu na jednu veliku trokraku granicu, Dragić je bio naslonio nekoliko vrljika i proštaca.I to je eto bilo to kobno trlo Dragićevo, kome je sudbina bila namenila da uskoro postane krvava pozornica jednoga teškog zločina. Na putu Dragićevom trlu, Karađorđe je prijatno ćeretao s Naumom i pričao mu razne sitnice iz svoga detinjstva, kad je još bio sluga kod Fazlibaše iz Palanke. Silazeći tako niz jedan brdeljak, Karađorđe se zaustavi i pokaza Naumu rukom ka Palanci.Odatle se lepo videla sva ona okolina, gde se začeo prvi srpski ustanak i ovde je Karađorđu, još iz rane mladosti, polako rasla i sazrevala velika misao o svesrpskom oslobođenju. I Karađorđe uze brojati redom sve one kose i šumovite brdske glavice, što su na dalekom obzorju opasivale čitav jedan krug, vezujući za svaku po koji istoriski događaj sa koga je ona važna i vredna spomena. Govorio je poduže i govor mu je bio živ i pun poleta.Završujući ga on reče: — Vidiš, Naume, ovde je niklo prvo seme srpskog oslobođenja, pa je pravo da ovde dozre i poslednji plod njegov.Ljudi slaba srca ne veruju u preporođaj balkanskih naroda i čini im se, da je sloboda Balkanskoga tropolja prazan san, koji se nikad neće ostvariti...Ali ja ne mislim tako.Ja ne precenjujem snagu balkanskih naroda, ali ja je i ne omalovažavam.Ja sam budio iz petvekovnog ropskog sna moje Srbe i dobro znam s kakvim je teškoćama skopčano političko vaskrsnuće jednoga naroda, koji je izgubio skoro i samo sećanje na negdašnju državu, na negdašnju slavu i veličinu svoju...Ali baš u tim tegobnim prilikama ja sam naučio i to, da visoko cenim odlične osobine i divne karakterne odlike naših balkanskih naroda...Evo, uzmi samo naše Srbe.To je čudan narod!Dva Srbina gde se sretnu otimaće se o vlast, ko da bude stariji i ko da zapoveda među njima.Inadžije su do zla boga i za inat, što no reč, poturčiće se i tri glave da ima, sve tri će za inat žrtvovati.Ali neka se nađe čovek junačka srca i čista karaktera, čovek pravičan i zapojen istinskom ljubavlju prema narodu, i on će sutra postati neograničeni gospodar i zapovednik ovome nemirnom i nepokornom narodu.I ovi isti ljudi, koji na prvi pogled kao da nikoga ne vermaju, poći će za junačkim i dostojnim vođom kao pokorni jaganjci za čobaninom svojim, i rođenim će glavama zaklanjati da vođi ne povali ni dlaka na glavi... Ja ovo ne govorim na pamet.Ja sam moje Srbe na delu video, a tvrdo se uzdam da neće drugčiji biti ni tvoji Grci, potomci slavnih junaka jelinskih, kojima se, kroz hiljade godina, ceo svet divi! Eto, zato ja verujem u vaskrs balkanskih naroda i u obnovu pređašnje slave i sjaja njina.Samo treba junački pregnuti na veliko delo ustanka; smelo treba razviti zastavu balkanskog oslobođenja i gromovitim glasom pozdraviti sve balkanske narode, da se bratski iskupe pod zastavu slobode.Naša je stvar pravedna, naše je delo sveto, bog je s nama, i mi ćemo pobediti — uzviknu Karađorđe i visoko podiže svoju veliku jagnjeću šubaru. Tako je Karađorđe poslednji put video i tako se poslednji put rastao s onim povesničkim mestima, gde je prvi put začeđena gorostasna zamisao o srpskom oslobođenju iz koga se imala roditi sloboda sviju balkanskih naroda. Tako u živom i oduševljenom razgovoru, Karađorđe i Naum siđoše Dragićevom trlu. Sunce je već bilo na zarancima kad tamo stigoše.Dragića zatekoše gde nadeljava obruč na bakvicu za vodu, a jedno od njegove dece, muškarčić, od svojih desetak godina, pomagao mu je u tome.Dragiću nešto beše podnadulo levo oko, tako, da se gotovo sasvim zatvorilo. Nazvav „dobar večer“, Karađorđe se zaustavi pred Dragićem. — Ene der!A šta ti je to na oku, jadan ne bio?Da te nije ko maznuo kakvom cepanicom? — upita on raspoloženo. — Nije, gospodaru, no sam nešto zagledao oko trmaka, pa me pčela ujela — reče Dragić. — Vidi se da ne umeš oko pčela.Valja znati kako se pčelom rukuje, pa da te nikad ne dirne, ako ćeš je u nedrima nositi...Ja sam se nekad mnogo zanosio oko pčela.I čudo što su mi išle od ruke, dok se nešto ne sporečkam s najom, te od toga doba batalim sve.Sad ima tri, četiri pa i pet godina, kako nisam okusio meda.Nego, Dragiću, da istresemo jednu sad, baš mi pade na um da uzmem malo meda, pa pamti koliko će ti ta košnica dati na jesen. (Dragić je docnije pričao da mu je dala 15 oka meda). Dragić se radosno odazove toj želji Karađorđevoj i odu odmah te jednu košnicu podrežu.Karađorđe pojede tu malo meda, pa onda ustade, prohoda malo, i za to vreme dva tri put je zagledao u sahat. — Što li to nema kuma Vujice! — reče u dva maha, kao vajkajući se, a posle prisede na travu, između velikih rastovih žila i nasloni se na široko, mahovinom obraslo rastovo deblo.Tako naslonjen Karađorđe u dva tri maha zenu, pa se onda pritaja. U prvi mah Dragić je mislio da Karađorđe spava.Ali on pogleda bolje i vide gde Karađorđe leži sa otvorenim očima i to levo oko bilo je otvoreno sasvim, a desno samo u pola.No te otvorene oči nisu gledale i nisu videle.One su ličile na prozor koji je iznutra zamazan kredom.Te otvorene oči izgledale su u ovom trenutku strašne.Dragić se poboja da nije Karađorđu što pozlilo te upita Nauma šapatom: — Gospodaru kao da nije dobro?Da mu se nije što smučilo od onoga meda? — upita on. — Ukloni se ti, Dragiću; spava on sad i ako su mu oči otvorene.Nego skloni se ti malo dalje s detetom, da ga ne probudiš, a ja ću se naći ovde oko njega — reče Naum. Dragić se polako udali.Ali još on ne bejaše zamakao za kolibu, kad se Karađorđe trže i skoči. — Ej šta usnih, deco, za boga!...A kuma Vujice još nema!Šta li to učini čovek do sad, za ime boga velikoga — reče Karađorđe neveselo. San što ga je Karađorđe usnio bio je strašan: Pukla široka nedogledna poljana, otvorena sa sviju strana, a u njoj ni grma ni trna, samo svud nabujala lepa zelena trava. Usred te poljane stoji ogromno drvo s gorostasnim granama, što su se pod nebo izvile, a svuda po granama puno tica, šarenih leptirova i rojeva pčela, koje se jamačno gnezde tu u dupljama moćnoga hrasta. On, Karađorđe, stoji pred tim divnim hrastom, gleda ga kako je ponosan i gorostasan i čudi se njegovoj lepoti. Kraj sebe, naslonjen na desno rame, Karađorđe kao drži veliki, u vrh njega visok zlatan krst, saliven od samog žeženog zlata.On ne zna otkuda mu i ko mu dade taj krst, samo zna toliko, da mu je dat da ga digne na gorostasni grm, i da ga usadi gore na vrh vrška, kako bi se mogao videti iz najveće daljine i sijati do na kraj nedogledna obzorja. „Kako je lep ovaj čudni hrast“, misli Karađorđe u sebi — „ali kako će tek onda divotno izgledati, kad na vrhu zablista ovaj krasni, zlaćani krst koji se tako blešti, da čisto ne da u se gledati.“ „Ali kako da se popnem i kako da ga namestim na ovakoj strahovitoj visini, koja se pod samo nebo izvila!“ — brine se kao Karađorđe. Đorđe gleda u vedre nebesne visine i vidi kako odozgo sija jasno toplo sunce.Ali od vremena na vreme nebom promakne po koji crn oblak, koji za trenutak zakloni svetlo sunce i tada na mah zemlju zastre nemio sumrak, pun neke čudne strave i teške zloslutice.No oblak brzo mine, i opet je sve vedro, jasno, preliveno sunčanim zracima i blagom životvornom poplavom njegovom. „Nije vajde oklevati...Što će biti jesenas, neka bude večeras...Meni je povereno ovo veliko i sveto delo, i ja ga moram izvršiti.Čekati nemam koga!S toga da počnem“ — tako misli Đorđe u sebi i u junačkom pregnuću, na mah zaboravlja sve teškoće i počinje se penjati uz gorostasni grm. Ne ide lako, ali penjanje ipak odmiče.Karađorđe se već uspužao uz gorostasno deblo i dočepao se grana.Sad mu je već lakše.S grane na granu, on se penje sve više i više, i već je dospeo do poslednjih gornjih ogranaka.Još jedan napor i on će biti na vrhu i gorostasni zlaćani krst zasijaće s vrška golema hrasta, da njegov sjaj dopre u najdalje krajeve prostrana vidika.Ali, baš u tom trenutku Karađorđe ugleda na dalekom obzorju nešto mračno i strašno. Prvo se ukaza na dalekom kraju istočnoga vidika kao neka siva zamaglica.S početka to je izgledalo kao pramen laka oblačka, koji se polako leluja baš na onom rubu gde se nebo oslonilo na zemlju, te se nije moglo lako razlikovati, da li oblak silazi s neba ili se diže sa zemlje. Ali taj oblačak najedared poče naglo rasti i širiti se.Bivao je sve veći i veći i sve crnji, i brzo je prekrilio i nebo i zemlju, kao ono kad bi kuljnuli talasi kakve strahovite reke od samog mraka i guste, zbijene tame.I sva ta tmuša najedared krete napred i neobičnom brzinom stade se valjati pravo amo, gde se nalazio Karađorđe. Iznenađen, on zastade u penjanju i s čuđenjem je gledao u onaj urnebes što se primicao sve bliže i bliže. Prizor je postajao sve strašniji i užasniji.Ona crna tmuša kao da je gutala nebo i zemlju, jer dokle ona god dospe, svega je nestajalo sve se u njoj gubilo. Sad se začu i strahovito šuštanje, iz koga su se na mahove izdvajali pojedini jači zvuci, nalik na isprepletane jauke koji se gube u daljini.U isti mah oseti se jak dah bure, od čega zatreperi svaki listak na gorostasnom hrastu, a sitnije grančice njegove poviše se naglo na jednu stranu. Cvrkut ptica na jednom umuče, pesma se izgubi, milo zuzukanje pčela prestade i sve zanemi. „Šta je ovo?Nov potop ili smak sveta, iza koga dolazi carstvo mraka i tmine“ — misli Đorđe u sebi, gledajući onu strahotu pred sobom. Međutim, strašna tmuša ispunjavala je svu ogromnu šupljinu između neba i zemlje i urnebesom se valjala kao jedan jedini grdobni mračni talas, plaveći svet grozovitom tminom i potresajući zemlju iz najdubljih dubina. Iz daleka se čulo kako strahovito bura dakće, ali dok bi udario dlan o dlan, urlik olujine odjeknu jasno tu u neposrednoj blizini i neustrašivi Karađorđe oseti kako mu srce zaigra u grudima. Kao da su se nebesa survala, ili kao da se ova grešna zemlja preko pola cepa i drobi, taka strašna lomnjava ispuni sav prostor između neba i zemlje, i Đorđe čisto oglunu od strahovite rike, koja potrese nebo i zemlju. Tmuša stiže i sa silinom, koja bregove valja, mrak i vetruština naleteše na gorostasni hrast, na čijem se vrhu Đorđe nalazio.Debele grane moćnoga hrasta žalosno zajaukaše i poodkidane, kao slabi listići, razleteše se na sve strane u strahovitoj lomnjavi i pucanju.Karađorđe upusti zlatan krst, koji je sve dotle čvrsto držao, i oberučke se dočepa za debelu granu, na kojoj je stajao. Ali gorostasni hrast u taj mah bi iščupan iz korena i Karađorđe oseti samo, kako i njega i to polomljeno džinovsko drvo proguta tmuša i nekud ponese strašna holujina. U tom trenutku on se probudi i reče: — Uh, deco, kakav san usnih! Posle ovoga strašnoga sna, Karađorđe je bio potresen i zlovoljan.Već se hvatao sumrak, a Vujice još ne beše.To nije slutilo na dobro. — „Šta učini do sad i gde li se toliko zabavi?“ — ponovio je Karađorđe bar desetak puta, hodajući nemirno tamo amo. Najzad u mrkli sumrak eto ti već jednom i Vujice.On dođe s čitavom bulumentom, s velikom gomilom oružanih ljudi i momaka svojih, što Karađorđu odmah pade u oči i ne bi mu pravo. — Za boga, kume, što će ti ovoliki ljudi i cela tevabija!?Ta ti si krenuo gdegod si koga imao, kao da na svadbu ideš, a znaš da meni sad nije do besa i strepim kao od žive vatre, da se među Turcima što ne raščuje, te da krenu na me poteru, koja bi dosadila i meni i ovome narodu. Vujica se pravdao.Momke je poveo sa sobom baš s toga što hoće da Karađorđe bude obezbeđen, a što se Turaka tiče on se nema čega bojati, jer je u smederevskoj nahiji on, Vujica, gospodar a Turci se u njegove poslove ne mešaju. Tako je govorio Vujica, ali ovo hvalisanje i slobođenje nije moglo zamazati oči Karađorđu da ne vidi, kako se Vujica bejaše grdno promenio od kad se poslednji put video s njim.Jer i ako je došao s gomilom oružanih momaka i govorio ovako slobodno, na Vujici se poznavalo da je nešto jako zbunjen i smeten; ni ovaj čovek, koji je bio pre 5—6 dana, ni daj bože. Međutim Karađorđa je najviše peklo da čuje kakve glase nosi Vujica od Miloša; da li mu je javio za njegov dolazak i šta li je Miloš odgovorio. Njih se dvojica ukloniše na stranu da se o tome razgovore.Odgovori Vujičini bili su neodređeni. Razgaljivao je Karađorđa da se ništa ne sumnja — sve će biti dobro, ako bog da, ali odrešita odgovora od Miloša ne kaza mu.Reče samo toliko, da je poslao u Beograd pouzdana čoveka no da se još nije vratio, te da ga očekuje svaki čas preko Palanke.Međutim privatno, preko nekih ljudi, koji su sinoć stigli u Palanku, Vujica veljaše, da je doznao da je knez Miloš povoljno primio vest o Karađorđevom dolasku, da je i sam rad da se s njim sastane, ali ako baš ne mogne, on će mu poslati u Palanku svoga pouzdanika s pismenim porukama.Elem, na kraju krajeva nije ostalo ništa drugo, no da se još koji dan pričeka.Tako je Vujica teškao Karađorđa, a reče mu kako će zato vreme i sam ostati tuna, da se nađe uz vožda. Dok su Karađorđe i Vujica ovako razgovarali, sklonjeni u kolibi, malo podalje pred kolibom desi se ovaj prizor. Vujica je bio doveo sa sobom dva svoja i 5—6 Miloševih momaka, među kojima je bio i onaj Nikola Novaković, koga je Karađorđe poznavao, ali ni za njega ni za ostale nije znao da su u službi kod Miloša, već je mislio da su zbilja Vujičini momci. (Lisović koji je iz Beograda poveo za Smederevo ove momke, s jednim se momkom bio sklonio tu u blizini ne dolazeći Dragićevom trlu, i ne izlazeći pred Karađorđa). Ovi momci, naoružani do zuba, hodali su tu oko kolibe i motrili na svaki korak Karađorđev.Čisto je izgledalo, kao da stražare oko njega i motre da im kud ne mrdne. No tu se nalazio i Dragić sa svojim sinčićem.Nikola je dva tri put pogledao mrko na Dragića, pokazujući mu da mu nije pravo što ga tu vidi. No kad se Dragić ne ukloni, a već i noć nasta, Nikola mu priđe, škrgutnu zubima i reče: — Šta si se, ti bre Vlahu, ovuda upleo, te se ne tornjaš odavde. — Bog s tobom brate, kuda ću ja od svoga trla; ja tu mislim i konakovati. — Vuci se odatle s tim tvojim kučetom, da ne spljiskam za dušu i tebi i njemu sad ovoga časa, — škrgutnu opet zubima opaki Novaković, a desnom rukom maši se za svoj belokori jatagan. Videći zlo očima, Dragić se ukloni s detetom i ode malo dublje u šumu, gde je tu pod jednom granicom posle i prenoćio. Bistrom oku Karađorđevom nisu mogli izmaći zločinački pogledi Novakovićevi, koji se u dva tri maha ćuškao oko Karađorđa pozveckujući oružjem. — Otkuda kod tebe ova skitnica Novaković, i kud baš njega dovede amo?Izaziva me, lola, da učinim s njim što ne treba.Dva tri put me je tako bezobrazno pogledao, čisto kao da mi nešto preti! Vujica ga je razbijao. — Nije, boga mi, gospodaru, to se tebi tek onako učinilo.Nikola je vredan i pouzdan momak; hitar je, a i slobodan, na trojicu bi udario. Karađorđe odmahnu glavom na ovo hvalisanje Vujičino, ali umiren nije bio. Već se uhvati mrak; momci naložiše veliku vatru malo podalje od kolibe, a raspiriše oganj i u kolibi, gde bejahu Đorđe i Vujica. — Da što povečeramo, gospodaru, znam da si gladan — reče Vujica, vadeći iz kožnih bisaga veliku pljosku sa šljivovicom, što je bejaše sa sobom doneo. Karađorđe reče kako i ne oseća glad.Ipak njih trojica — tu je bio i Naum — posedaše za trpezu. Vujica je bio doneo sa sobom lepu pogaču, koju je Karađorđe vrlo milovao.Izvadi veliki zastrug mlada sira i izredna kajmaka, izvuče i dve plećke, jednu praseću a drugu jagnjeću, pa sve to poređa po širokoj dasci, koja im je služila kao trpeza.Vujica je užurbano sve ovo spremao, a Karađorđe ga je sa strane gledao pažljivo, a po glavi mu se sve neprestano vrzlo: „Ovaj čovek ima nešto na duši što ga muči što krije od drugih.I to se sve oko mene vrze.“ Takvom raspoloženju Karađorđevom pomagalo je i samo držanje Vujičinih momaka, čiji je šapat dopirao do Đorđa i s čijim se mrkim, zakrvavljenim pogledima susretao njegov junački pogled. Dok su njih trojica tako večerali u kolibi, Nikola Novaković dođe i nasloni se spolja na gredice od kolibe. — Pij, gospodaru, ti ništa ne piješ, a ova je rakija tako dobra, bolan njome da se leči — reče Vujica pružajući Karađorđu pljosku sa starom šljivovicom. — Ostavi me, brate, nije mi do rakije, svaki mi gutljaj evo ovde zastaje — reče on pokazujući prstom gušu — ne mogu da gledam očima onoga psa, što se onde isprečio; on ružno pogleda; on nešto zlo smera; — reče Karađorđe, pokazujući na Novakovića, koji je zbilja zakrvavljeno gledao u kolibu. Vujica viknu Novakoviću — Nikola, pripazi der te vi noćas na konje; otidi te obiđi da ne naprave momci kakvu štetu, osobito pazite, da vatrom šumu ne zapalite. Nikola se mače, a Vujica da bi razbio svaku sumnju Karađorđevu reče, kako će i on sam te noći spavati tu u kolibi zajedno s njima. Kad Vujica i Naum ustadoše od sovre, Karađorđe osta još poduže; kupio je polako mrve što se bejahu rasule po njegovom krilu i sabiraše ih sve u levu šaku; zatim se prekrsti, poljubi one mrve, razgrnu žeravicu na ognjištu i sasu ih tamo sve. Pošto se večera tako dovršila, Vujica izađe napolje u mrak, da još izda momcima poslednje naredbe, a Karađorđe i Naum ostaše sami u kolibi. — Kakve glase donese Vujica, gospodaru, i hoćemo li se skoro kretati odavde? — upita Naum kad ostaše nasamo. — Još da se čeka Naume! — reče Đorđe. — Ih za boga, gospodaru!Zar još ovde da se čami!Mene već muka uhvati.Pa onda, pada li vama štogod u oči; čini li se vama sumnjivo ovo vrdakanje Vujičino?Ja bih rekao da se ovde nešto plete... Karađorđe mahnu rukom, kao da bi hteo preseći dalje sumnje Naumove, pa dodade samo: — Ostavi Naume, sve je u božijoj ruci... a pazićemo i sami... Međutim, izišav u mrak, Vujica se uputi dublje u šumu i iza jedne lipe stade s Nikolom Novakovićem, progovorivši samo ovo nekoliko reči: — Jesi li spreman? — Jesam,...Ako ne mognem sekirom, ja ću poizdalje puškom, ubićemo i ovoga Grka s njim. — Nesigurno je puškom.Snažan je, neće odmah pasti od puške, a možeš i promašiti. — Pa šta da činimo, ako ne zaspi, — obrecnu se Nikola. — Vrebaj dobro, mora zaspati, makar pred zoru.Pazi da se ne pometeš... — Sutra do podne mora se svršiti pa bilo kako bilo. — Dobro, ne brini.Idi ti sad, a za dalje moja je briga. Na tome se rastadoše.Vujica se vrati u kolibu Karađorđu, a Nikola štuče u mrak. Bila je ponoć u oči letnjeg sv. Aranđela (pada 13. jula).Nasred kcarevenaolibe gorela je lepa vatra.Okolo videla su se tri čoveka.Naslonjen na granicu uz koju je sagrađena koliba, Karađorđe je ležao ispružen, a ukraj sebe bejaše metuo veliku hrastovu dasku, koja ga je zaklanjala sa strane. Levo od njega, s druge strane vatre, pokriven kabanicom po glavi, ležao je čovek čije se lice nije videlo. — To je bio Vujica. Dole, u pročelju, u kraj nogu Karađorđevih, bejaše se pružio Naum, naslonjen na panj, on je više sedeo no što je ležao i počešće se mašao da postakne vatru. Karađorđe se često meškoljio i češće otvarao oči; videlo se, da i on ne spava, ili da bar ne spava tvrdo. Samo se Vujica beše pritajio i ležao je kao mrtav; čak mu se ni disanje ne čujaše. Napolju je bila lepa, topla ali kao pakao crna noć, jer nebo behu zastrli gusti teški oblaci. Iz te mrkle noći dopire do u kolibu ovda onda, po kakav nejasan šum.Čas je to topot konja, povezanih tu u blizini, čas usamljen krik kakve tice, koju je u nedoba štogod rasplašilo s gnezda; čas je opet neko nerazgovetno šumorenje, kao da negde u daljini žubori kakav neumorni potok, ili kao da se kroz mrak plašljivo došaptavaju duhovi, što nad zemljom lebde. U blizini kolibe čuje se kako jedan konj slatko vruska seno i na mahove duboko uzdahne, pa se opet čuje jednoliko vruskanje. Karađorđe kao da nešto sanja.Ovda onda, on promrmlja po kakvu nerazgovetnu reč, ili pusti po kakav zagušljiv uzvik, a glas mu je hrapav i promukao.Počešće on se trgne, razrogači oči, usplahireno zvera po kolibi, pa mu se očni kapci polako opet zatvore, po nekad samo do pola, i tada to poluzatvoreno oko izgleda strašno. Verni Naum počešće brižno pogleda u Karađorđa, tada mu se iz grudi otme dubok uzdah, koji se brzo izgubi u gluhoj noći, pa je opet sve nemo i muklo. Dok se ovo dešavalo u kolibi, mrkla noć napolju prikrivala je ovaku priliku: Povisok, vižljast momak, crne masti, a veoma oštra pogleda, stajao je spolja, naslonjen na kolibu.U levoj ruci držao je za vrh od držalje osrednju sekire, a iza silaja strčale su mu dve srebrne jabučice od pištolja i belokorast srmom izvezen jatagan.Stajao je baš na onom mestu, gde je ležao Karađorđe, tako, da je kroz razređene talpe jasno video jedan deo Karađorđevog tela i to pojas i grudi.Naročito mu je češće padala u oči jedna srebrna palacka Karađorđeva, koja je odsjajivala prema plamenu, kadgod vatra jače bukne.Po čitave minute gledao bi ovaj čovek u tu sjajnu palacku pa se onda najedared trgne i strese, kao da se povratio iz kakva zanosa, i tada grčevito stisne u šaki držalju od sekire. Ovaj je čovek bio Karađorđu tako blizu, da mu je razgovetno čuo disanje.Glavu mu nije mogao videti, jer je nezgodno bila zaklonjena debelom hrastovom daskom, ali on se trudio da po disanju raspozna spava li Karađorđe ili ne, i brižljivo je osluškivao svaki dah, svaki i najmanji šum, što je dolazio iz kolibe. Tako je ovaj čovek, nem i nepomičan, stajao tu dugo i dugo, pa bi se onda, na prstima, najzad udalio odatle, da se posle nekoliko trenutaka opet povrati.Očevidno je vrebao nešto... Tako je trajalo do pred zoru.Leti su noći kratke, a dugački letnji dan veoma se rano ukazuje na obzorju.Tek ako je minulo bilo 2 sata po ponoći, a mrak se već počeo razređivati.Negde duboko u lugu beše se probudio neki stari kos, te poče veoma zvučno izvoditi svoju jasnu pesmu, a glas mu se vio kao tanka žica prekaljena čelika, po čemu se i poznavalo da je starunac. Malo zatim, pa na pesmu kosova odgovori jedan slavuj.On prvo pusti 2—3 zvučna trilera, kao da ogleda svoj glas, pa se onda najedared prosu čitav potok od pesme, koja se kao miris, rasu po zelenom lugu i ode daleko, daleko kroz svečanu jutarnju tišinu. Dok je slavuj pevao, kos bejaše ućutao, kao da ga i on sluša.Ali, kad pesma slavujeva postupno izumre, kos opet pusti svoje jasno zviždanje, iz koga se lako dalo poznati, kako se trudi da natpeva svoga suparnika i da mu pesma bude i zvučnija i lepša od njegove.Posle njega opet odjeknu pesma slavujeva; i tako su se ova dva šumska pevača u zelenom lugu dugo natpevala, pozdravljajući lepu, letnju zoru na uranku njenom. Budila se cela priroda; noćna tišina i izumrlost postupno je ustupala mesto dnevnoj živahnosti i šumu.Negde u daljini ču se čobansko zvono; daleko u selu glasno je lajao nekakav pas; još malo i iz daljine prvo dođe nekakav nerazgovetan šum, posle se ču udaljena škripa kola; najzad iz dubrave s desna odjeknu zvučna i skladna pesma; jato vrana prolete nad kolibom, šušteći svojim garavim krilima i grakćući u gomili; mrak seknu i u naokolo zabelasaše se predmeti u jutarnjem rasvitku. Vatra u kolibi dogorevala je, i dugo neposticana, beše već pokrivena belim puhorom. Vujica ležaše još nepomičan i bez java, kao što smo ga ono u ponoći videli. Naum polako ustade, protegli se i videći da je i ova mučna noć srećno minula, i ako je bila ispunjena tolikim slutnjama i svakojakim strahovanjem, on podiže kapu i pobožno se prekrsti.Obazre se oko sebe i videći da Đorđe ravnomerno diše, a oči mu stoje lepo zaklopljene, on pomisli u sebi: — „Hvala bogu, lepo je zaspao, bar će se sad pred zoru odmoriti“ — i bojeći se da ga ne probudi, Naum polako izađe napolje. Pred kolibom on zastade i obazre se svud u naokolo.Sve je bilo tiho i mirno.Posle turobne i oblačne noći na dalekom istoku ukazivalo se provedreno jutro.Konj, što je bio vezan tu u blizini do kolibe, bejaše dovršio svoj obrok, pa se spustio i legao kraj gloga, za koji je bio vezan.Sve je bilo kao i obično.Ne videći ništa, što bi izgledalo sumnjivo, Naumu bi čisto krivo, što je noćas toliko strahovao, kad eto niko i ne pomišlja da učini Karađorđu kakvo zlo.S tim mislima u glavi on se uputi obližnjem potočiću, da se umije i da zahvati hladne jutrenje vode. Taj potok bio je jedva za sto koraka udaljen od kolibe, ali je bila mala nizbrdica.U koji mah Naum pođe potoku, iza obližnjeg debelog cera izviri onaj isti čovek sa sekirom, što je noćas onako pažljivo vrebao kod kolibe.On se sav naže napred i zorno je gledao Nauma, koji sve više zalazaše u dolju i vide ga, kad priđe potoku i čučnu da se umiva. U tom trenutku, ovo vrebalo iskoči iz svoje zasede.Vitak i okretan kao tigar, on u dva tri skoka prileti kolibi, ali tako pažljivo i nečujno da ni jedan listak ne šušnu pod njegovim nogama. Došav do kolibe, on se naže i oprezno proviri kroz rupu između prislonjenih dasaka.Gledao je zorno u kolibu za jedan trenutak.Zatim nasloni sekiru u kraj sebe, oberučke uze jednu dasku i ukloni je na stranu.Sad ukloni i drugu i pred njim se napravi poširak otvor tako, da je Karađorđe ležao upravo prema njemu. On zastade malo i za jedan tren oka gledao je Karađorđa.Zatim se obazre, grčevito dočepa sekiru, malo se raskorači, izmahnu i iz sve snage lupi Karađorđa ušnikom u grudi... Đorđe promuklo riknu, kao ranjen lav, pojmi da se digne i dočepa desnom rukom za balčak sablje, koja mu je ležala preko krila, i izvuče je do pola... No u tome stiže i drugi udarac.Ovo je sad bio udarac sečivicom.Žrtva potmulo prostenja i sasulja se sa svoga ležišta, krv šibnu u mlazevima i poprska ubicu po rukama i po licu.Jedan debeo mlaz šiknu i preli kabanicu, pod kojom je Vujica ćutao nepomičan.Tada on skoči, zbaci kabanicu sa sebe i bezobzirce uteče iz kolibe. U taj mah čuše se dve puške.Druga dva momka ubiše Nauma, onde na mestu, kraj potoka, gde se umivao...Sve je bilo svršeno.Veliki Karađorđe, moćni genije koji je iz petovečna sna probudio zaspalo i već obamrlo pleme srpsko; junak, pred kojim je zadrhtao gordi Stambol, pogibe mučki i krvnički ubijen na spavanju, od rođene srpske ruke, po zapovesti i ugodbi dva rođena kuma svoja. Malo posle, u kolibi se nađoše skoro svi momci što ih bejaše doveo Vujica.Jedni su stajali i ukočeno blenuli, dok su drugi po kolibi šnjurali i pretresali svaki ugao.Velika torba Karađorđeva, s kožnim poklopcem, stajala je ispražnjena i bačena u kraj.Zastava, Karađorđevo svečano vojvodsko odelo, njegova odličja, nešto novca i druge sitnije stvari iz te torbe bile su pridignute.Sam Karađorđe, svučen do gola tela — samo u gaćama, ležao je na sred kolibe kraj ognjišta, a na grudima mu je zjapila ogromna, prolomljena rana s crnim, zapečenim ivicama, niz koje su još strujali tanki mlazevi krvi.Kraj njega je stajao njegov krvavi ubica, Nikola, i neko ga vreme posmatrao.Zatim prikleče, isuka jatagan i odrubi glavu Karađorđu, pa je onda dočepa za čuperke, otresnu je dva tri puta, domaši ispražnjenu torbu, bacnu glavu unutra, zaveza je odozgo i dobro priteže pa je pruži momku do sebe sa zapovešću, da je ponese za njim. — Drž, tu torbu pa čuvaj ovo kao oči u glavi; bolje pazi na ovu no na tvoju rođenu glavu — reče Nikola momku i mrko ga pogleda. Pred kolibom ležalo je drugo mrtvo telo, pokriveno nasečenim burjanom tako, da mu se glava i gornji deo tela nije video.To je bio verni Naum.Nikola priđe razbaci burjan pa i njemu odseče glavu, baci je u jednu zobnicu i predade je drugom momku. Malo posle ovoga groznoga prizora, pred kolibom se zaustavi Dragić, čudeći se ko li mu to razgradi kolibu, jer još po izdalje vide da neke daske leže oborene.Zavirujući oko toga, on uđe unutra, i žestoko se trže, sav preneražen.Nasred kolibe on ugleda mrtvo, obezglavljeno i grdno unakaženo čovečije telo, sve umrljano krvlju.On jauknu i štuče iz kolibe. No u taj mah kolibi dotrča Nikola, i videći Dragića gde plače, on mu podviknu; — Kuš, ti bre; umukni tuna, pa da nisi nikome o tome ni reči zucnuo, ili ću te ja sve na režnjeve iseći. — Jao, Sveti Aranđele, zar si nam na današnji blag dan ovo doneo — prošaputa Dragić, pa zamuče pred razjarenim ubicom, koji je zverski na njega očima streljao. Bilo je već u veliko odjutrilo.Među Miloševim i Vujičinim momcima vladao je žagor i živo kretanje.Sedlali su konje i spremali se da se krenu.Malo podalje od njih gorele su dve velike vatre, a prema njima Vujica je drao jedno jagnje.Drugo je još ranije bilo spremljeno i već se peklo uz lepu žeravicu.Te jaganjce bejaše zaklao Dragić za dušu izginulima. Tu su svi momci ručali, napili se dobro rakije, pa oko podne krenuli za Palanku, a odatle će za Beograd, noseći knezu Milošu lepu jabuku — glavu Karađorđevu, na koju su iz njegova konaka tako dugo i tako žudno pogledali i iščekivali je.Kao pride, uz nju je išla i glava Naumova. Hučna tevabija ode; gomila oružanih ljudi, s konjima, pod oružjem, u žagoru i lupi, udali se, noseći sobom dve krvave glave, a u pustoj šumi ostade Dragić sa svojim desetogodišnjim sinčićem i s dva obezglavljena krvava trupa. Odma pošlje dete u selo da mu donese budak i uzgred da zamoli popa Vučka, da neizostavno dođe na trlo i da ponese što treba za opelo, ali da o tome nikom ništa ne govori. Dete se brzo vrati i Dragić odmah poče kopati raku, a sinčić mu je pomagao izbacujući zemlju lopatom.Raka je već bila iskopana, a popa još ne beše.Pop Vučko Popović bio je upravo iz Adžibegovca, ali je pod njegovom nurijom bilo i selo Radovanje, gde se on toga dana i nalazio nekim poslom.Pozvan, njega dugo ne bi.Stiže tek oko zaranaka, i sav se sledi kad vide, kakva naobična pratnja stoji pred njim.Dragić bejaše privukao oba trupa do iskopana groba i tu ih namestio edan do drugog. — Nesretniče, šta si to učinio!? — jedva promuca pop i stuče natrag, kad ugleda dve nagrđene žrtve. No Dragić ga malo ohrabri, ali pop za dugo nije mogao da se razbere i jasno da shvati šta se tu sve desilo.Video je samo nekakav užas od koga mu se duša grozila.Kad se malo povratio on će reći: — S Karađorđem ovako svršiti!S Karađorđem!...Ovo je strašan greh.Ovo ne može proći bez neke teške kazne božije pa ma ko da ga je učinio. Pokojnike su saranili. — Odozdo je položen Naum, pa odozgo preko njega metut je Karađorđe, kome Dragić bejaše navukao jednu od svojih debelih košulja, što mu, po poruci, dete bejaše donelo iz sela.Pop je očitao samrtničke molitve, pa je onda odozgo na mrtve nasuta zemlja, a na brestu uz koji je bio ovaj grob, Dragić ureže nožem mali krstić, koji se dugo poznavao.Ovaj je brest bio udaljen od kolibe jedva za 100 koraka. Posle dve godine, rodbina Karađorđeva dođe te ga iskopa i premesti u Topolu, gde ga sahrani, u porodičnoj grobnici u crkvi koju je Karađorđe za života gradio i gde i danas boravi prah njegov. No tu je samo prah od trupa njegova.Glava velikoga vođe bila je čudne sudbine.Doneta u Beograd i predata Milošu, ona je odatle otišla kao dragocen peškeš beogradskom veziru Marašliji — koji je pošlje u Carigrad.Odrata i napunjena, ona je dugo bila izložena na ugled carigradske svetine.Pod njom je pisalo: „Glava čuvenog hajdučkog vođe srpskog, prozvatog Karađorđe“. Na nadgrobnoj drvenoj ploči u Topoli ima ovakav zapis: „Ovde leže kosti Georgija Petroviča, podavšago srpskomu narodu načatok ko izbavleniju u 1804. letu; bivšago po tom, verhovnim voždem i gospodarom do 1813. leta togože naroda.A u ovom, naveden intrigama neprijatelja srpskih, uklonisja u Austriju, i otuda, posle jednogodišnjega aresta preselisja v Rusiju, gde s vozmožnoju počestiju od pravitelstva primljen; no neizvesno iz kakova uzroka izbeže otuda, i v Srbiju vozvratisja i ovde od turskoga pravitelstva usečenijem glave života lišisja, meseca julija 1817. godine.“ Odmah posle smrti Karađorđeve, knez Miloš piše knezovima, što su u Carigradu boravili kao srpska deputacija, da izmole razna prava za kneza i za narod, pa u tom pismu, između ostaloga veli i ovo: „Eto sad najglavniju stvar ot koje je najveća sumnja bila soveršilismo.Karađorđevu glavu črez vezira previsokom Devletu šaljem, i so tim zasvjedočavamo da naš narod više ni u kakvoj prilici pobuniti se neće, samo ako rahatluk imao bude“. Dalje, u pismu od istoga dana, upućenom Mihailu Germanu, srpskom punomoćniku u Bukureštu, između ostaloga knez Miloš veli: „Ovdašnja obstajatelstva za sad su dobra, sve je u tišini.Od knezova sada ne osećam nikakvoga da što na stranu tegli.Svi su sa mnom u jednom saglasiju.Protivne partije sve sam uničtožio.Narod je u svemu zadovoljan“. U jednom pasmu, pisanom knezovima u Carigrad na dvajestak dana docnije posle ovih prvih pisama knez Miloš veli ovako: „Javiti vam se ne propušča za ovdašnja obstojiteljstva da sljede blagopolučno.Sudbina božija dovela je ovde k nama opet ubitelja roda serbskaga, Karađorđa, koji je u smederevskoj nahiji nekoliko dana u tajnosti živio.Sirotinjski plač i suze ufatiše ga i ubiše, i glavu mu jošt s jednom njegova druga, koji je bio šnjim došao, u Beograd meni poslaše, koje se eto sa soglasijem čestitog vezira šilju obe oderane u Carigrad“... Ovo su dokazi istoriski sačuvani u pismima, i pred svojim prijateljima Miloš nije krio, da je Vujica ubio Karađorđa po njegovoj zapovesti.Ali javno pred narodom on to nikad nije priznavao. U docnijim godinama oko 1825 — pa na dalje, kad se protiv kneza Miloša počela javljati snažna opozicija, između ostaloga, počinju ga okrivljavati i za ubistvo Karađorđevo. Tada je on počeo navaljivati na Vujicu, da mu vrati ono pismo što mu je pisao i u kome mu je naredio šta da izvrši s Karađorđem.Vujica nije pismo davao iz ruku a izgovarao se da ga je negde izgubio.To ga je dovelo u opreku s knezom Milošem i to ga je posle i glave stalo. Bile je burna urnebesna ion. jedna od onih strašnih noći, kada ti se čini da je nastao smak sveta, da su se udružili i uzbunili svi elementi prirodni, složni da zdrobe zemlju i da survaju nebesa, da sve pretvore u pustoš i razvalinu. U toj strahovitoj noći sve živo davno je uteklo i sakrilo se u sigurna boravišta. I ljudi i životinje potražili su skloništa od ove svirepe i nemilosrdne pustošne noći, koja je pretila da do zore poruši sve s čime se sukobi. Pa opet zato kroz ovu urnebesnu noć lutala je jedna živa čovečija duša, ali duša bolna i pretovarena teškim grehovima bez oproštaja. Pomamna vetrina strahovito je zviždala svoju samrtničku pesmu preko pustih snežnih poljana gružanskih; a kroz taj urlik burin i nečujno je odjekivao uzdah jednih slomljenih grudi, koje su naročito tražile buru i urnebes da njihnom hukom i grmljavom stišaju svoju rođenu unutrašnju buru, koja ih je nemilosrdno cepala i razdirala. Bila je mrkla noć i sve je bilo pusto u ovom strašnom noćnom urnebesu.Pa ipak oštro oko opazilo bi i kroz ovaj zgusnut mrak, kako kroz pustu poljanu, kao crna avet luta jedna čudna ljudska prilika na dobrom konju, ali na konju koji je već malaksao bludeći bez cilja i određene namere čas na jednu, čas na drugu stranu. Mračni noćnik čas ide u korak ostavljajući konja da korača po svojoj volji, čas mu opet najedared prikupi dizgine i džarne ga mamuzama tako da jadno živinče u pomami juri kao munja niz golo polje.Posle najedared konj se zaustavlja, a jahač tada raskopča grudi, obnažuje pred olujom srce svoje, posle se obraća njoj i šalje joj čudne i nerazgovetne reči, koje niko ne razume.Zatim stane i osluškuje hoće li progovoriti zemlja, hoće li s javnuti nebesa, hoće li bar bura ova biti toliko milosrdna da izusti onu veliku, onu svetu reč, za kojom on gine, koju godinama traži, za kojom ovako po noći bludi, reč koja bi iscelila bolnu dušu njegovu, reč — milost i oproštaj. Jest, on traži milost i oproštaj i rado bi i u pakao sišao da mu ko rekne: tamo ćeš ih naći. Ali za njega tih reči nema. Uzalud ih on moli i od burne noći, i od vedra dana, i od blage jutarnje rose, i od plodne bujne dažde, i od ljudi koji ga ovako pometena s čuđenjem sreću i od životinja koje nemo slušaju čitav potok njegovih ubedljivih reči.Jest, on preklinje padajući ničice i crnu zemlju i visoko, nedomašno nebo kome se obraća, čupajući kose svoje.On cvili i moli celu vaseljenu da mu oprosti, da primi njegovo pokajanje i da bude milostivna duši njegovoj; ali je vaseljena gluha i nema, ona se ne odziva jadima njegovim. Tada, obremenjen saznanjem strahovitoga greha svoga, on u gluho doba skače iz tople postelje, beži iz mirna doma svoga, raspojas i bosonog baca se na ramena svome dobrom konju, koji vazda čeka spreman i opravan.Beži od ljudi u puste poljane i celu bogovetnu noć, kao smušen i bezuman juri pustim poljanama, beži od sebe samoga, beži od grehova svojih.U daljini traži olakšanje obremenjenoj duši svojoj, ali sve što sreta, dočekuje ga prekorom i kletvama.Ni otkuda ni jednoga glaska, ni jedne reči od milosti, od proštaja i utehe. Pomaman u teškom duševnom bunilu, on tada zameće borbu s celom prirodom, on se svađa s burom, on se prepire s hučnim vetrovima, on drsko vraća zemlji i nebesima natrag prokletstvo koje mu oni šalju.On prkosi za trenutak celoj vaseljeni. Ali naskoro nastupi trenutak malodušnosti, saznanja ništavila svoga.On tada plače krvavim suzama; on noktima grdi lice svoje; on iščupava pramenove kose svoje daje buri da ih ona razveje; on kleče u blato i blatom pokriva glavu svoju, pa tako ponižen i s blatom sravnjen cvili i preklinje za jednu jedinu milost i za jednu jedinu reč do utehe, za reč — oproštenje. Ali oproštenja nema. Šest je godina kako ga nesretnik prosi u milosrdna neba, ali nebesa su zatvorena.Ona ne čuju njegove jauke, ona ne primaju njegovo kajanje.Ni smrt neće da čuje preklinjanja njegova; ni ona neće da bude toliko milosrdna da se odazove cvilenju njegovu i da ga primi u mračna naručja svoja. I tako, kao strašni primer božje kazne, ovaj teški grešnik 6 punih godina evo živi u ludilu svome, neprestano ganjan strašnim priviđenjima krvava zločina svoga. Njega je znala okolina cela.Kad je kroz gluhu zimsku ponoć u mirna boravišta tihoga sela srpskoga dopirao strašan mučenički jauk, koji srce para, ljudi su se s pobožnošću krstili i prestravljeno šaputali: To jauče nesretni Nikola. A kroz tihu ponoć plačno i tužno odjekivala je ludačka pesma ili kuknjava Nikolina: Đorđe, o Đorđe... prosti! I najzad se nebo smilovalo. Jedne burne februarske noći nesretni Nikola Novaković opet je na konju besomučno jurio kroz puste snežne ravnice i molio za milost zemlju i nebesa. Najedared konj mu se poplaši od jednog ogorelog panja i udari u stranu.Nikola izgubi ravnotežu i posrte s konja, ali mu desna noga ostade zakučena u uzengiji.Tako obešena, konj ga prenese preko urvina i ograda, preko klada i panjeva i vukao ga je preko svakojakih prepona.Nesretnik je tužno jaukao, ali njegov bolni jauk nije niko čuo.Ni jedne duše nije bilo da čuje njegova zapomaganja i da se na njega sažali.Tako jureći, konj dolete do na obalu reke Gruže. Dole je stajao strahoviti ambis u kome je Gruža hučala, a gore nad rekom u hladnoj zimskoj noći dizala se sivkasta magla koju je bura brzo razgonila.U najbešnjem trku konj skoči i nestade ga u onoj magli. U istom trenutku ču se dole nekakav užasan krš.Nešto se rogobatno sruči, zdrobi, pršte, a kroz maglu iz duboka ambisa izvi se samo poduže samrtničko stenjanje i bolno isprekidano jecanje u samrtničkom ropcu. Svršeno je.Nebo se najposle smilovalo i razrešilo od toga jednu crnu, nevinom krvlju prelivenu i preteškim grehom obremenjenu dušu. Te iste burne i urnebesne noći u jednoj udaljenoj i usamljenoj kolibi, daleko odvojenoj od drugih seoskih kuća u ataru sela Azanje, sedeo je kraj vatre omalen skukuljen starac. Sitna rasta, veoma crne boje, a grdno mršav i spečen, ovaj je čovečuljak izgledao kao neka avet, kao mrtvac koji je sav buđav ovoga trenutka iz grobnice ustao. Na smežuranom, borama duboko isparanom licu sijala su se samo dva živa, dva još sjajna oka, u kojima kao da se beše prikupio sav zaostali život koji se već otima da uteče iz ovog trošnog i oburvanog tela. Lice starčevo bilo je tužno i mračno, oko tankih zapečenih usana igrao mu je samrtnički osmeh, pun bola i beznadežna očaja. Starac je gledao u vatru koja se postupno gasila a misli mu bejahu otišle u daleku, daleku prošlost.Sećao se negdašnjeg sjaja i veličine svoje, a to je činilo te mu je sadašnja nevolja njegova izgledala još triput gora. Najedared vrata na kolibi nenadno se otvoriše i unutra upade povisok, ugledan, dobro odeven seljak. Starac se veoma začudi ovom pohođenju.Ta njega niko ni danju ne pohodi, a kamo li u gluho doba, pa još po ovakoj urnebesnoj noći.S toga je zabezeknuto gledao i tek kad čovek progovori, on ga poznade ko je. — Ja sam pobratime, reče gost, ja, Gitarić, tvoj pobratim iz Selevca, pa sam došao da te obiđem i da vidim šta radiš. Starac ustade, a kolena su mu drhtala.Priđe ćutećki Gitariću i pruži mu obadve ruke. — Dobro mi došao, pobratime — reče on Gitariću i ponudi ga da sedne. Namestiše se kraj vatre i među njima se odmah otpoče živ razgovor. Vujica — jer je on bio ovaj napušteni starac ljuto se žalio na svoju hudu sudbinu.Svi su ga zaboravili, svi su ga napustili, njegova najbliža rodbina beži od njega, i ne doturaju mu ni najnužnije potrebe za život, a star je i nemoćan da bi mogao sam što zaraditi.Ali baš i da pođe po kakvoj zaradi, niko ga ne bi smeo uzeti; od njega svi begaju kao od čume.Niko ga ne bi smeo primiti u svoj dom, ni pod svoj krov.Eto tu odmah u selu ima toliku rodbinu, ali niko ga se ne seća, kao da ga i nema ka ovom svetu.Još jedino živi od milosti jedne stare žene, neke daleke kume svoje, koja ga obiđe jedared u desetak dana, donese mu po jedan hleb i po kotarčicu variva — to je sve...Suze ga zagušiše i starac pokri lice rukama. Gitarić je pokazivao kao da sluša starca s pažnjom.Sad reče kao s čuđenjem: — Pa otkuda sve to, za boga, pobratime? Vujica produži: — ...Eto ni košulje nemam na sebi.Ovu jednu nosim već tri meseca; skoro će se na meni raspasti.Celo mi je pokućanstvo ona tikva za vodu, ono krnje lonče i drvena kašika, koju sam sam izdeljao.A pitaš me otkuda ovo?Ali ne pitaj mene, pitaj one gore na ćutuku.Štogod mi je zlo, od njih mi je. — Ali za boga, pobratime, pa što ne daš knjazu Milošu to nekakvo nesrećno pismo?Ja čujem da je sve zbog njega cela ta omraza među vama.Kad bi mu to pismo vratio, on bi ti opet povratio vlast, ti bi došao među ljude i opet stao na staru nogu. — Ne mogu, ne mogu, ne mogu...To nikako ne mogu reče Vujica brzo, a zatim posle kratka ćutanja dodade: — A ja toga pisma i nemam.Bilo je ali se izgubilo.Ja bih ga sad možda... Gitarić ga preseče: — Ne, po bogu, pobratime, stari smo ljudi, nemoj grešiti duše i govoriti da ne znaš i nemaš, kad to pismo mora biti kod tebe.Ono ti je negde sakriveno, sklonjeno, možda u zemlju zakopano... — i Gitarić uze razgledati po kolibi kao da je očima tražio, gde bi to pismo moglo biti. Vujica je ostajao pri svom prvašnjem tvrđenju da pisma nema. Čitav sahat vodio se ovakav razgovor između dva pobratima, ali bez ikakva uspeha.Na sve predstavke Gitarićeve, Vujica je odgovarao jedno te jedno: nemam i nemam. Tada se Gitarić učini kao da ga se ta stvar ništa i ne tiče, već je rekao samo onako uzgred pošto bi želeo da se Vujica opet vrati u svoje prvašnje stanje, a čuo je da mu samo to prokleto pismo najviše kvari. Prešav na obične razgovore, Gitarić se maši torbe, te izvadi iz nje pogaču, zastrug sira i tikvicu šljivovice pa ponudi Vujicu da se prihvati. Izgladneo, ispošćen dugotrajnom mršavom hranom, Vujica je žudno pogledao na ovo jestivo i kad mu Gitarić pruži parče, on ga prihvati oberučke. Jeo je halapljivo, a oči su mu se češće otimale tikvici što stajaše tu kraj kolena Gitarićeva. — Dajder, pobratime, te mučenice malo da povratim dušu!Znaš li bolan, da je nisam okusio već od toliko nedelja. Gitarić mu pruži tikvicu pa okrenuv glavu malo u stranu, reče: — Samo pojaka, pobratime.Bojim se da ti što ne škodi kako je odavna nisi pio. — Neće, neće, reče Vujica — ona će mi dušu povratiti... — i govoreći to, on diže tikvicu i povuče iz nje dobro. Dok je Vujica pio, Gitarić ga je gledao ispod oka veoma pažljivo. — E, na zdravlje ti pobratime.Rakija je dobra.Znam da ćeš zaspati od nje kao obajen.Nego de povuci još jednom. — A ti?Ti i ne okusi — primeti Vujica. — Ja neću ni okušati.Ja sam ovo tebi doneo.Za mene je lako.Ja pijem svaki dan.Ovo je samo tebi namenjeno.Nego ded nagni još jednom. Vujica naže tikvu dobro i po drugi put. — Tako! — reče Gitarić.Sad smo gotovi, sad je svršeno sve.Bar ćeš znati, kad te je pobratim rakijom počastio... Rekav to, Gitarić ustade i reče jasno: — Zbogom, pobratime. — Zar već odlaziš? — htede reći Vujica, ali mu jezik zape i on samo ukočeno pogleda Gitarića pa mu malo posle pruži ruku.Gitarić uze tu ruku, ona je bila hladna.On to odmah opazi: — Radi čast — reče on. — Tako si i ti pre desetak godina počastio kuma svoga. Vujica ču ove reči, ali im smisao još nije dobro shvatio.U glavi mu se mutilo.Najedared on se preturi s male tronožne stoličice na kojoj je sedeo, pade poleđuške i diže noge u vis. — Tako!Sad je sve u redu — reče Gitarić i zalupi vrata na kolibi. Dva dana docnije nađoše seljaci Vujicu mrtvog u kolibi.On je strahovito izgledao.Po rukama bio je sav izgrižen, po licu grdno izgreben, po čemu se poznavalo da se u samrtnim mukama dugo i očajno borio.Desna noga u koprcanju pala je u žeravicu i grdno se ispekla.Jezik mu je bio na pola presečen, odgrizao ga je u mukama svojim rođenim zubima. U takom stanju on je ležao već puna dva dana, kada ga seljaci slučajno nađoše, i već je bio počeo zaudarati. Tako je svršio Vujica Vulićević. JEDAN RAZOREN UM L. KOMARČIĆ SRPSKA KRALjEVSKA AKADEMIJA DOSUDILA JE OVOME DELU MARINOVIĆEVU NAGRADU ZA 1893. PARNA ŠTAMPARIJA D. DIMITRIJEVIĆA JELENSKA UL.BR. 1. Ovaj roman bio je podnesen Srpskoj Kraljevskoj Akademiji nauka pod naslovom Kant našeg doba i pod tim je imenom i nagrađen ovogodišnjom nagradom iz Zadužbine pok.Nikole J. Marinovića. Ali, kako su ocenjivači, prema čijoj mu je preporuci nagrada dosuđena, našli, da je ovo ime nezgodno i da bi ga trebalo zameniti drugim, podesnijim, pisac je, usvajajući ovu napomenu, promenio prvobitno ime romana i dao mu ovo drugo.Prvo je ime bilo pozajmljeno od njegovog junaka, dok ovo drugo nagoveštava nesreću, kojoj je on podlegao. Sve je bilo spremno za polazak.Uzeo sam Sovru.Malo je poskup, ali ima dobra kola i konje.Milina je kako vozi.I taman da sednem u kola, a gazda Mile će me, od jednom, upitati: — E, momče, a da ti nisi zaboravio uzeti pasoš? — Šta će mi?Putujem na kolima.A, posle, Sovru poznaju svud — kao crvenu paru — odgovorim i pogledam u Sovru šta će on reći. — Ovaj, vi’š, kako ću ti kazati?...Ovo su burna vremena....Bolje ga je imati.Zlu ne trebalo.Može nas poslednja seoska lola na sred druma zaustaviti i upitati:„imate li pasoš?“ I rekneš li mu samo da ga nemaš, on te otera u selo kmetu, a kmet kapetanu; a ako se i kapetan desi kakav dženabet — strpaće te u aps, i tamo će te i Bog zaboraviti....Hranićeš apsanske buve i stenice — dokle god ne stignu odgovori od vlasti, da si dobar i pošten, — odgovori Sovro, skraćujući u dešnjaka levu štrangu. — Dobro govori Sovro.Sa svim je tako.Šta više, sad ga nije lako ni dobiti.Trebalo bi ti uverenje od direktora.Sve je to sad prslo — kud koje.Toga smo se trebali ranije setiti, — reče gazda Mile. — Pa šta da se radi?To će nas zadocniti, upitam zabrinuto gazda Mila. — Dobro, ako Bog da — odgovori Sovro.Sešćemo ovako svi džumle u kola, pa — pred policiju.Gazda Mile će da jemči, i mi ćemo za čas imati u džepu pasoš....Kad je sve u svome redu, neka je i to! Tako smo i uradili. U hodniku policijskom puno sveta.Gazda Mile uđe u pasošarnicu, ali mu rekoše da mora čekati dok upravitelj dođe. — Kad nemate opštinskog uverenja, onda se pasoš daje samo po dopuštenju upraviteljevom, — odgovori jedan od činovnika. Morali smo, dakle, čekati.Onda su bile vlasti — vlasti.... U jedan mah začu se dole u avliji: „A joj moja majko!...Gospodine, života mi moga — ja nisam kriv!“ I onaj svet nagrnu na prozore.Pogledam i ja. Jednoga tuku, a njih desetak čekaju na red.Jedan gospodin, s aktima pod miškom, stoji i broji, a ona dva žandarma biju.Žestoko biju!...Videlo se, da su svoj zanat ispekli.Rekao bi čovek, da Bog zna koliko i ne zamahuju, ali ne udare po dva tri put, a oni im se prutovi na vrhovima rascvetaju.I oni ih onda bace, pa uzmu druge.Malo u levo, u jednom uglu, iz jedne kade virilo je nekoliko snopova leskova pruća.Ovo je bila rezerva ako se ona dva već razdrešena snopa potroše. — Šta su skrivili ovi ljudi? upita gazda Mile jednog gospodina, koji beše do nas stao da i on seiri. — Pohvatali su ih po turskim kućama.Ludaci jedni!Ono što je valjalo, davno je i davno razgrabljeno....Kad ljudi neće da slušaju naredbe vlasti! odgovori onaj gospodin. — Da si mi po Bogu brat! viknu jedan od onih, što su na red čekali....Ja i moj brat nismo krivi.Mi smo pošteni ljudi.Pitajte koga hoćete za kuću Smiljanića iz Ljuboviđe — kazaće vam.... Onaj gospodin ni glave da okrene.On je kao mramorna statua stajao i brojao.I tek bi, kad se navrši dvadeset peti udarac, rekao: „dosta!“ Onda bi prozvao drugog.... — A joj moja rođena majko!...Ja ću ti sad umreti! previjalo se jedno golobrado momče pod onim gvozdenim obručem i grivnama.Jedva ako mu je bilo sedamnaest do osamnaest godina. Ona su dva žandarma, kao dva automata, polako zamahivala i samim vrhom leskovaka dohvatala debela mesa ovog veselnika. — Nemo’, gospodine, našeg doma sramotiti — tako ti živo bilo, što ti je najmilije! — povika opet onaj, što reče, da je iz kuće Smiljanića. To beše mladić od svojih dvadeset do dvadeset i četiri godine.Već samo odelo kazivalo je, da je iz dobre kuće.Bela, kao sneg, lanena košulja.Po crnim suknenim tozlucima, po malom gunjčetu bez rukava, s plavim vunenim gajtanom, — videlo se, da je Podrinac.Onaj drugi, što se beše uz ovo seljače, tako reći, pričinio, bio je u nemačkim haljinama.I njemu je moglo biti osamnaest do dvadeset godina.Njegovo se čelo beše natuštilo, a crte na licu razvukle u nekakvu divlju prestravljenost.Ceptio je kao prut.U njemu nije bilo kapi krvi.I kad bi god koji nesrećnik jauknuo od malo žešćeg udarca, on bi se čisto trg’o, a pogledi bi mu nesvesno pošli po onom ostalom svetu.Desna mu je ruka bila obešena o nekakav dugačak beo zavoj, koji mu je o vratu visio. — Da, nije, kojim slučajem i on od onih ranjenika od 3. i 5. Juna? pomislim. Ja nisam ni opazio, kad je gazda Mile sišao dole.On priđe onom gospodinu, što izvršuje presude.Poče mu nešto živo govoriti.Onaj ni da ga čuje. — Ja poznajem, gospodine, ovu decu. — Ti si Stepanov sin, je li? okrete se on onome seljačetu. — Jes, gazda, sam te je Bog poslao!...Jes, ja sam Stepanov, a ovo je moj brat....On ovde uči čkolu — on je Dakin....Njegova će se majka ubiti, ako ovo s njim bude. — Kako se vi smete s osuđenicima razgovarati?!... povika izvršitelj.Odmičite iz ovoga kruga!...Ja ovde vršim samo zakon....Ili ću.... — Žalostan je to zakon, koji vi ovde nad nama vršite! povika onaj mlađi u nemačkim haljinama.Dok su drugi pljačkali, ja sam se bio i krvavio kod džamije: a kad su taki junaci, kao što ste vi, begali i krili se po Topčideru, Rakovici i Tašmajdanu, ja sam, pod vatrom gradskih topova, podizao đačku barikadu!...A sad?...Zašto se ono ja tukoh?!..Otadžbino! zar tako ti nagrađuješ one, koji za slobodu tvoju svoj život zalažu?!.. — Kakva je to larma dole?!.. povika jedan oštar glas iza mojih leđa.Onaj se gospodin, što beše do nas stao da gleda, smota na prva kancelarijska vrata.Svet beše sav gologlav.Skinem i ja kapu.To je bio sam upravitelj. — E, gazda Mile, drugi put nemoj tako!...Kako si, bolan, mogao nagovarati činovnika, da ne izvršuje krivične presude?!..A osobito sad, kad se u zemlji opaža vrenje na sve strane.A čuo si i ono što je bilo u palilulskoj kasarni!Još da vlast ovako ne priteže, ko zna, gde bi se čir provalio, a gde drugi počeo da gnoji.Rđavi su se ljudi razmileli — kao gusenice, kad im je na jednom votnjaku nestalo lista....Zbilja, ko reče da su ti ovo? — Samo dobri ljudi.Ja za njih glavom jemčim.Pitajte koga hoćete za dom Smiljanića iz Ljuboviđe.Ovaj ovde uči školu.U prvoj je godini prava.Sin je Damjana Smiljanića, kmeta ljuboviđskog — ovo je punih dvadeset godina.Jedinac u oca i majke.Bog ih je pod starost obradovao....Ovo drugo momče — brat mu je od strica, zadrugar u kući, sin Stepanov....To je najčuveniji svinjarski trgovac u tome kraju. Upravitelj je bio čovek strog, ali i pravedan.Dorastao svome položaju.On je znao i da, koliko toliko, zadovolji ljudsku pravdu i da zakon i autoritet vlasti održi na svojoj visini.Kad nekad nešto učini, reklo bi se, da je zakonska cepidlaka, pedant prvoga reda, a po nekad tako uđe u liberalnu primenu i to dosta jasnog zakonskog propisa, da bi čovek rekao, da ovo nije ni onaj čovek ni daj bože. Pa i opet svemu bi se našlo svoga, razloga. Dok mu je gazda Mile pričao o čestitosti doma Smiljanića, on beše oborio glavu i nešto premišlja.Ali se na jedan mah ispravi pa pogleda u onog đaka: — Pa ja šta ste tražili po turskim kućama? upita upravitelj, kao s nekim prekorom. — Mi nismo bili ni u jednoj turskoj kući. — Neće biti?!Ja kako vas je tamo mogao naći žandarm? — On nas je našao na kapidžiku Alibegovića.Tu besmo zastali.Kapija širom otvorena.Duge aleje šimšira, zeleno džbunje jorgovana i zove, silno bokorje ruža, pa onda čitavi svodovi osmanluka; pa onaj živopisni, na tulbu nalik, kiosk, što je sav obučen lozom, zimzelenom i drugim puzavim biljem — ležalo je u jednoj strašnoj ruševini, kao, da je po svemu besomučnost svoje kolo vodila.Priznati moram, da su me ove ruševine do srca ganule.Moja se duša bunila, što se tu video trag srpskih ruku.Ja neću da su Srbi vandali. — E, nije nego broć!Tebe će neko sad pitati šta ti hoćeš, a šta nećeš!Nego, kaži ti meni, je li tebi bila poznata moja naredba, kojom se zabranjuje tumaranje po turskim kućama? — Nije. — Ja gde si ti bio za ovo mesec dana — U bolnici. — U kojoj bolnici.... — U vojnoj. — A što u vojnoj? — Da se lečim, odgovori onaj s nekim ponosom i pogleda u svoju zavijenu ruku. — Šta ti je ruci? — Ranjen sam. — E, ranjen si!A gde? — Pred đačkom barikadom. Upravitelj se zamisli.Posle će opet reći: — Pa što tako nisi kazao na ispitu? — Kakav žalosan ispit!Tu nam nisu dali ni prosloviti.Onaj, što isleđuje, a to je onaj što i izvršuje, upita samo žandarma: „jesi li ti njih našao u turskoj mahali gde tumaraju po turskim kućama?“ „Na kapiji Alibegovića“, odgovorio je žandarm. „Vodi ih dole.Najpre ih pretresite!“ — To su i učinili.To je bilo sinoć, a jutros nam obojici saopštiše presudu: da nam se udari po 25 batina i da se prognamo, odgovori đak glasom koji je još drktao od uzbuđenja. Upravitelju buknuše obrazi.To beše neko unutrašnje zastiđenje.On se zamisli.Posle dočepa ona akta.Nešto zapisa na njima.Za tim udari u zvono. Jedan žandarm oškrinu vrata. — Zovide mi.... onoga....Perišu! reče nekim glasom, punim ruge i gnušanja. Malo posle, eto ti g. Periše.To je bio onaj isti što je malo pre izvršivao one presude. On stade kao ukopan.Ni u koga nije gledao, već pravo u upravitelja.Ja, nešto, pogledam, i vidim da mu se lepo nogavice od pantalona tresu. Upravitelj ustade.Promeri malo izvršioca.Htede mu nešto reći, pa opet zastade.Uze sa stola onaj akt, pa mu ga pruži.Izvršitelj primi akt.Ona mu se hartija tresla u ruci.Bio se prestravio. — A sad — kući!Vidite, vlasti su što i živa vatra, nekog ogreju, nekog opeku, a po nekog živa sagore....Što od te vatre dalje, to po vas bolje, okrete upravitelj onim veselnicima. — Hvala vam, gospodine! uzdahnu ranjenik, pa se okrete gazda Milu: — A sad — zbogom, prijatelju!...Da vas, malo pre, sam Bog od nekud ne posla, nad nama bi se izvršilo jedno strašno, jedno sramno delo.I ja ne bih smeo posle one sramote ni sahata živeti....Vi ste spasli čast našoj kući, ponos mome ocu i mojoj majci, a meni — život. — Zbogom, moj lepi gazda! reče onaj u seljačkim haljinama, a oči mu behu pune suza — — — — — — — — — — — A šta vi čekate? okrete se meni upravitelj, koji kao da me tek sad smotri da sam tu. — Ama, eto, gospodine, prihvati reč moj gazda Mile, ovaj moj ukućanin pošao svojoj sestri i zetu na Ljuboviju, pa smetnuo s uma, da izvadi pasoš.Kola ga već čekaju.Sad da traži svoga direktora, ili da se obraća opštini za uverenje — odocnio bi.Za to i ja dođoh da vas zamolim, da mu date pasoš. — Dakle i ti si đak? — Jesam, gospodine. — U kojoj si godini? — Ja sam još u gimnaziji.Ja sam malo stariji pošao u školu. — E, Boga mi, da nije bilo tvoga pasoša, ona bi ti dvojica prošli kao Janko na Kosovu.O svemu se opet Bog stara, reče upravitelj dosta tronuto i zazvoni. — Kaži Luki neka ovome mladiću izda pasoš, reče on žandarmu, koji se na vrata pomoli. — — — — — — — Posle jednog sahata već besmo u Makišu.Sovro siće s nasipa, pa udari preko livada.Put beše uglačan — kao tepsija.Leteli smo, a nismo išli. I onda Sovro zapeva svojim lepim, zvonkim glasom: Sovro je održao svoju reč.On je bio neka vrsta pravog sahata.Sahat nikad nije nosio, a opet je uvek znao, koje je doba dana, ili noći.Ma u koje vreme da u veče legne, opet je u jutru mogao da ustane u koje hoće doba.Umeo je da odmeri, koliko mu treba, dok konje otimari, napoji i upregne.Mene je probudio kad je konjma natakao zobnice.I taman sam bio gotov i počeo da pijem kafu, a on dođe, pa mi reče: — Sve je gotovo.Možemo poći. I kad smo stigli na sam okomak Proslopa, beše već lepo svanulo. Sovro ustavi konje, protrlja im oči, povuče ih za uši, i oni se stresoše od jutrenje studeni, pa onda oba frknuše na nos, te iz njihovih širokih nozdrva, kao iz kakvih sulundara, izbiše gusti koturovi pare. Istok se beše opasao s nekoliko plamenih oblačnih pojaseva; a na jednom mestu poče se ocrtavati jedan u hiljadu vatrenih boja opervažen nebeski krater, iz koga se beše pomolila jedna treperava, do polovine neba raširena, ispolinska lepeza.Od ove se ognjene lepeze beše zapalilo čitavo nebo; a ovršine planina kao da behu polivene rastopljenim zlatom.Medvednik se beše primakao, e bi rekao, sad ćeš ga rukom dohvatiti.Starac se, čisto namrštio.I ako mu je njegovo granitsko čelo jutarnjim zracima ozareno, opet su se na njemu videle duboke brazde, što su ih tu ostavili bezbrojni vekovi.A kao kakvim džinovskim skutom svoje tamno-zelene dolame, beše ka zapadu bacio dugačku senku.U ovoj su se senci videli silni prolomi i dubodoline.U njima kao da je sve još spavalo svojim dubokim snom. Desno i levo, dokle oko čovekovo može dosegnuti, beše pukla nepregledna panorama — planinskih litica, ovršina, i, ovde onde, od vrha do podnožja prolokanih okosina, baš kao da im je kakva ispolinska ruka, svojim džinovskim noktima, u samo lice zaparala.I ova se panorama gubila daleko na istoku u plavim konturama rudničkih i užičkih planina, dok se na severu stapala u sive pruge Cera i Vidojevice, pa se dalje isprelamala u nebrojeno planinskih sedala, dok se, najposle, nije zaustavila na kamenim obalama hladne i valovite Drine, da odatle pozdravi svoju ostalu braću i sestre u ponosnoj Bosni i kršnoj Hercegovini. Kad se pođe drumom od Pecke Ljuboviji, ide se blagom uzbrdicom.Malo se kasa, a malo ide odom.I što se čovek više približuje onome povijarcu, što polazi od Medvednika pa se veže dole sa sokoskim planinama, pred njim se sve razgovetnije stane izdvajati jedan vis.U prvi mah čoveku se učini, kao da se tamo negde, na sred druma, isprečila kakva gorostasna kamila sa obe svoje grbe.Te su grbe brat i sestra.Jedno je Bobija, a drugo proslopski vis.I što se bliže njima primičeš, Bobija ti, malo po malo, zamiče za proslopski vis, dok je sa svim nestane.I onda pred sobom vidiš jedno samostavno brdo, odovud golo, bez šume, a ozgo, po vrhu, štrče nekoliki grmovi i bukve, te izgledaju, kao kakvi grdni pramičci kose na kakvoj džinovskoj glavi.Odmah ispod ovih perčina čovek opazi nekakvu grdnu grebotinu.I kad se na sam proslopski vis dođe, onda se tek vidi, da ova grebotina nije ništa drugo, do jedan planinski žleb, koji ovo brdo deli na dve pole.Sredinom ovog gorskog žleba juri Ljuboviđa, bistra kao suza, a brza kao oči. Ova prva pola blagog je nagiba.Po njoj su inžinjeri usekli put na cik-cak — sve dole do u reku.Ona druga pola otišla je od podnožja pa do vrha, do, čini ti se, pod same oblake.Ali je njena formacija jedno pravo prirodino čudo.Ona je obrazovana od samih skamenjenih kapnica.Celo brdo izgleda kao kakva gorostasna voštana sveća koja je vekovima gorela i klapila se.Pred ovim prirodnim samotvorom, čovek se i nehotično sam zaustavi.Pod samim vrhom gore vidite jednu ljudsku priliku.Raširila ruke, a lice okrenula nebu — baš kao da se za nekog Bogu moli.Odmah ispod ove prilike vidiš jednu grdnu orlušinu.Rekao bi čovek, — hoće da poleti; ama su joj i krila i noge za brdo srasli.S desna i leva dižu se gigantski stubovi, obrazovani od samih skamenjenih kapnica.I, ovde onde, kao da se iz brda promaljaju nekakve džinovske ruke, da ove stubove pridrže, da se ne stropoštaju dole u reku. Na samom okomku, odmah više Trajanovog mosta, bi se čovek zakleo, da visi jedan gorostasan polelej okićen bezbrojnim kamenim svećama i ledenicama.Po neke od ovih ledenica dohvataju do polovine ovog skamenjenog brega. Sve ove slike i prilike, što ih je priroda vekovima stvarala, ozgo pa na niže, prevučene su mlazevima mokrine. Ovo bi se brdo moglo nazvati: breg plača, breg večitih suza. Pošto su se konji dobro izduvali, mi se krenemo.Ja pođoh peške.Kako je nasip otišao na nebrojene savijutke, ja se uputim jednom putanjom.Ovuda pešci silaze.To sam odmah poznao.Na ponekim mestima tako je staza bila strma, da čoveka počne nesvest da hvata!Srećom ne pođe se mnogo, pa se opet izbije na nasip.I što sam se više spuštao, ona druga polovina brega uzdizala se preda mnom, kao kakav veličanstveni ikonostas.A ono zanosno hučanje reke, koja se lomila i penušila preko svoga neravnog kamenog korita, postajalo je sve razgovetnije i snažnije.Činilo mi se, kao da hiljadu podzemnih horova uznose slavu tvorčevu i pozdravljaju prve sunčane zrake, koji sad baš obliše onu stranu u nekakvu čarolijsku plamenu rumen, kroz koju staše odsijavati čitave mirijade rubina i smaragada. Trebalo nam je čitavo pola sahata dok se u reku spustismo.Još iz daleka sam opazio onaj znameniti rimski most, koji je ovde podigao onaj isti rimski car, što je prosecao i dunavsku Demir-kapiju.Ovaj se most isprečio s kraja na kraj ovoga planinskog žleba.U jednom je luku, a pri vrhu se sveo u jedan mali ugao — rekao bih sad će se tu prolomiti.Ama kao da je od sira srezan.Rekao bi čovek, da su majstorski čekići tu juče radili.A nije.Od to doba minulo je oko dve hiljade godina!... Kad prođosmo i Trajanov most, Sovro zaustavi konje.Sednem u kola.On samo viknu: — Brnjo! I konji poleteše.Ravan put kao dlan, a beleo se, kao da je po njemu prostrto ubeljeno platno. Kad smo bili blizu Ljuboviđe, iz jednog planinskog zakutka izbi jedan deran.Jedva ako mu je bilo deset godina.Živ i lagačak kao srnče.Na njemu bele rubine — kao sneg.Lepo se obuo.I on k’o ima kaiše.Gore maleno gunjče bez rukava, a s plavim gajtanima.Na glavi polovan fes, ali mu se još dobro održala kićanka. Goni troje, četvoro svinja.Jednu krmaču, jednog nerastića, dva nazimeta i troje prasadi, koja su već davno projela kukuruz. Ona matora krmača ciči i beži.Za njom pristaje i onaj nerast, a nazimad i prasci sve izostaju.A onaj sin ne da im dahnuti.Poleti kao purak, te krmaču i nerasta presretne i na put ih izagna, pa posle skupi i onu nazimad.I tako goneći i braneći da mu koje kud u čestar ne umakne, on je nešto, na svoj način psovao.Jednom sam čuo: „Odijan vam vaš!...Nećete tamo! znam ja kud bi vi hteli?!Lukava poganijo!Kao da zna kud ću s njima!...E nećeš, pogani skote!...“ i onda se kao strela vinu, da pred krmaču izleti, koja se beše ustremila pravo jednom gustom jošiku i uzgred počela da ciči, baš kao da je onoj svojoj deci htela reći: „Brže, ovamo za mnom, da se od ove napasti spasemo!...“ Stignemo ih.Ja rekoh Sovri da malo stane. — Dobro ti jutro, momčiću! viknem mu.Zdravo svanuo! On stade.Promeri me, od glave do pete, pa mi reče: — Bog ti svako dobro dao, brate! — Boga mi si ti to jutros dobro poranio?!... — Ama Jablan mi nije tu, otišao dole bati za Beograd....A ovi nas Milosavljevići lepo satrše.Našao sam ih u njivi u Zeleniku.Da ti je da vidiš samo šta su nam jada počinile — da se čovek zaplače!I govori, i govori, da svoj mal pričuvaju, pa ja njima govorio, ja ovoj crnoj zemlji.Čika opet dobar.Od dobra ne valja.„Ja, veli, kmetujem selu, a ne sebi!“ A ovi mu rsuzi uhvatili verak, pa — ne mo’š od njih živeti! izgovori mi onaj mališ, kao kakav matorac, a neprestano me merio....Dok će me od jednom upitati: — Boga ti, kako se zoveš? — Stevo — a što pitaš? On malo savi glavu i spusti je na levo rame, i stade me gledati nekom simpatičnom detinjom naivnošću, pa će mi reći! — Da si živ i zdrav!...Isti moj bata!!.. dodade kao u sebi. To reče, pa se okrete i pogleda za svinjama: one behu već daleko izmakle i ona matora dojara neprestano ciči i naginje gore uza stranu. On pirnu kao vetar.I taman da ih stigne, ali se one šmurnuše u gust jedan šiprag. Ja sednem u kola.Sovro ošinu konje.I još mi i ne stigosmo do onog šumarka, a one svinje izbiše dole na drum.Ne prođe malo, izbi i onaj dečak.Odlomio jedan leskovak, triput duži no što je on, pa ih saleteo.Oka im nije dao otvoriti.I, najposle, kad i svinje videše s kim imaju posla, one se umiriše i uhvatiše nasip, pa pođoše, kaskajući i po malo cičeći. I mi ih opet stigosmo. — I ti im baš ne dade umaći? upitam ga, kao šale radi. On se smešio i rubio jednim malim nožićem onaj svoj leskovak. — Čij si ti, Boga ti? upitam ga. — Stepana Smiljanića, eto tu iz Ljuboviđe....A, ako Bog da vi? — Dole na Ljuboviju. — Ene: baš dobro!...Ama, kaži de, bolan, dole za ovaj naš belaj.Ovo se više od njih živeti ne može.Trpimo, trpimo, pa će nam se, najposle, smrći pred očima.Još dok se Jablan vrati, pa mu i ovo kažem, ja ne znam šta će on raditi.On im neće oprostiti, beli.... — A ko ti je taj tvoj Jablan? upitam ga. — Moj stariji brat.O’čo je u Beograd bati.Kažu da su već i tamo prestale čkole.I nas je naš učitelj raspustio.Nešto se i ovi naši Turci kostreše....Jadna li im nena njihova!.... „Aha“, povika od jednom i ustremi se za svinjama, koje behu nagle dole reci u jedan gust vrbak... Sovro ošinu konje, i mi se već nađosmo pred prvim kućama ljuboviđskim.Gore u strani, na jednom lepom zaravnju, videla se jedna lepa grupa kuća.Na sred srede beše jedna gotovo dvokatnica, lepo okrečena i ćeramidom pokrivena.Na njoj su bili srčali-pendžeri.Pravi konak.Oko ove se kuće behu, kao kakav venac, poređale sve ostale zgrade, i sve behu šindrom pokrivene i mahom okrečene, sem ambareva i kačara od rastovih dasaka.A avlija beše tarabom ograđena — milina je bilo pogledati.Sva je pod konac obrezana; a svemu su opet, kao kita cveća bile one visoke i ćeramidom pokrivene vratnice. U taj mah ispade pred nas jedan džigljast momčić, on me pogleda, a po licu mu plinu neko milo iznenađenje.Ja reknem Sovri te malo utiša konje, — Čija je ono kuća gore u strani? upitam onoga momčića. On me začuđeno pogleda. — E, ti ko tokorse ne znaš? — Pa da znam, valja da, ne bi bio lud da te pitam. — On se još nešto iščuđavao.„Ovaj nema četvrtu dasku,“ pomislim, pa onda reknem Sovri da pođe brže. — Brnjoš! povika Sovro i bičem ošinu po arnjevima.Konji poleteše kao vetar. U to je doba moj zet Marko Perović bio ćumrugdžija na Ljuboviji.Dočekao me je kazati se ne može.Sestra je plakala od radosti.Bila je čula, da su neki đaci izginuli, pa se poplašila, da se i meni ne bude što dogodilo.Bog da joj dušu oprosti!Ona je meni bila i sestra i majka.Ja druge majke ni utuvio nisam.Kako se ko otkud navrati, ona mu rekne: „Evo, ovo je moj brat!...Bogu hvala, kada sam ga samo živa i zdrava videla!“ I oči bi joj se napunile suza.Od kad sam nju izgubio, ovaj mi je svet drukčiji.Čini mi se, kao da sam u nekoj pustinji, gde nema ni hlada ni odmorka: ni gde stati ni gde otpočinuti! — — — — -— — Sa Sovrom sam ugovorio, da me čeka tri dana, pa me je čekao šest.Ovo je morao s njim udesiti moj zet.Ne, odista, imao sam dobrog zeta.Sa svima je lepo živeo.Mala čaršijca, pa ono malo činovnika — kao jedna porodica.A ima prilika, gde jedno drugom hoće oči da povade.Ja upravo, i ne osetih kad brže prohuja ono šest dana.Na jedno mesto na ručak, na drugo na užinu, na treće na večeru, pa, posle, hajd iznova. Dođe i dan polaska.Nešto mi je teško na srcu.Ni sam ne znam zašto.Moj zet, moja sestra — spremaju gospodsku večeru u čast moga polaska.Pozvali su sve svoje prijatelje.Kapetan s kapetanicom dođe prvi. — A što nije došla Roksa? upita moja sestra. Meni buknuše obrazi. — A, što, sestro?Mališa ne sme sam da ostane, odgovori g-đa kapetanica. — Pa što niste i njega poveli?Bože moj, da ostavite samu decu!Nemoj, života ti, da pošaljemo Tomu, nek ih dovede.Neka smo svi tu.Dela — da malo posedimo!Neću da posle rekneš: „Mićo, da idemo — deca su sama!“ navaljivaše moja sestra. — Mićo, čuješ li šta hoće seka Jelica?...Da pošljemo Tomu po Roksu i Mališu. — Pa ja ti nisam rekao ni da ih ostavljaš, odgovori kapetan. I Tomo pandur ode.Meni se skide onaj kamen s grudi.I ona avlija, i ona kuća, i oni gosti, sve mi to sinu nekom divotnom svetlošću.Šta se to sa mnom zbivalo, ni sam ne znam.Od onoga dana, kad sam ručao u kući kapetana Miće, ovaj mi se svet predrugojačio, a duša preobrazila. Malo za tim dođe i Jovo pisar, pa onda, eto ti i oca Vilina i njegove poše: a već Savatija, latov, i njegova Vida nisu mogli izostati.On zaturi šalu još s vrata.Svi su ga pazili: a iz kuće moga zeta nije izbijao.Najposle, eto ti i Tome pandura.On je vodio maloga Mališu.Dete od pet šest godina.Za njim uđe — Roksa....Moje se grudi počeše nadimati.Osetio sam, kako mi srce lupa.Ko bi oslušnuo — mogao bi ga, čini mi se, čuti.Moje se oči s njenim susretoše.U njima sam video jedan čitav svet.Svet meni do sad nepoznat.To beše svet blagosti, svet dobrote, svet što nas uzdiže gore negde u plave regione nebeske....Preko njena bela, nešto malo crnpurasta, lica, preleti laka rumen: a njeni se veliki kapci, s dugim i crnim trepavicama, spustiše, te mi zakloniše onaj svet blaženstva; a ona lagačka senka, što je njene duge trepavice preko lica ocrtaše, upi se u moju dušu....Kad u veče legnem, kad oči sklopim, ova mi anđeoska slika izađe pred oči.I onda? — Zbogom, sanče, zbogom, blagi noćni odmorče!... Moga zeta nekud nesta.Sve mi se čini, da mu Toma pandur, kad dovede decu kapetanovu, nešto na uho šanu. Savatija latov ode pričati, kako je čuo, da je car iz Stambola poručio knezu Mihailu, da ne miče vojsku, pa će mu dati sve gradove redom, pa i sam Sakar i mali Zvornik. — Jest, jest, bez Sakara i malog Zvornika među nama i Turcima mira biti neće, reče Jovo pisar. U tom se na vrata pomoli jedan čovek od svojih 45—50 godina.Seljak je; ama je opet u čohanim haljinama.Za njim uđe i moj zet. — Jeste radi gostima? upita onaj novi gost. — A, Stepane, otkud ti tako? upita ga g. kapetan. Roksa priđe, te ga poljubi u ruku, a tako isto i Mališa.On se sa svima rukova, pa onda reče: — Eto, vala, ja pravo od kuće.Čuo sam da se dobro častite i provodite, pa i ja dođoh, da vam budem drug, — odgovori on, smešeći se.I od jednom mu se pogledi zaustaviše na meni. Moja mu sestra priđe. — Eto, gazda Stepane, ovo je moj brat, o kome sam ti govorila. — Neka ti je, gospođo, živ i zdrav, srećan i čestit!Baš mi je milo.Ja sinoć dođoh s puta, a moji mi kazaše, da je jedan mladić kroz selo prošao...Jes, dobro su uočili.Isti moj Velja....I, Boga mi, da se on u svetu izgubi, tvoj bi brat dig’o Veljinu očevinu. — Ama, odista, g. Stevo liči na Dakinog Velju, prihvatiće i g. kapetan.Njegova me Roksa pogleda ispod očiju.Ona joj rumen opet sinu preko obraza, a preko usta joj prnu jedan blažen osmeh. Meni nešto prođe kroz srce kao hladna letka. — — — Večeralo se i veselilo se, pilo se i pevalo se....Nazdravljalo se za moga srećna puta.I mene bi onda teknulo.I u taj baš mah pogled bi me Roksin presek’o, kao da mi je hteo reći: „Nemoj ići, bolan, još za koji dan!...“ Ama, što me opet meri onaj čiča Stepan?!...Jednom se okrete mome zetu: — E, g. Marko, jes ovo neko čudo.Eno ima i onu belegu na čelu.Velike crne oči.Pa nos, pa usta, pa brada, pa sve....A kaže meni Živančić: tvoj Veljo prođe pa pita: a čija je ono kuća.Misli ja ga ne poznajem.Pa i moj mi kića reče: „video sam jednog gospodina, isti moj bato....Ode dole na Ljuboviju — valja da će kapetanu...“ A, drukčije nije.Sutra mora svratiti našoj kući.Neka ga vidi Veljina majka.Bože, ja njene radosti!... Tako smo i uradili. I mi opet odocnismo.Sovro reče da se i on uspavao.Ali u tome njegovom izgovoru beše nečeg sumljivog.Opet je tu bilo zetovog masla. — E, ne može to tako da bude, reći će moj zet, kad ja počeh da se teškam, kako smo odocnili.Valja vam se malo i prihvatiti.A još nam nema ni gazda Stepana.Taj ti dom valja videti.Njegova dočeka nema na daleko.A i ukućani su mu — ne zna se, koje od koga bolje i dočekanije.Ako ima gde ovde na ovoj grešnoj zemlji božjeg blagoslova, onda ćeš ga poznati u kući Smiljanića. Meni se ništa nije jelo.Ta pred zoru smo gotovo i legli.Pa i opet mi je godilo ovo zastajkivanje.Mučno mi beše rastati se s ovim dobrim ljudima.Ona malena čaršijica, oni njeni kućerci, ona živopisna okolina — kao da se behu srodili s mojom dušom.Činilo mi se, da mi šapore: „idi, idi!Ali i tvoje srde i tvoja duša ostaju ovde s nama.“ I onda bi se preda mnom stvorila ona anđelska slika.I ja bih se tad udubio u neke tužne misli. Taman sedosmo pod hladnjak da doručkujemo, a eto ti nam g. Jove pisara.Spremio se i on za put.Za njim ide Gavro pandur.Vodi dva konja pod opremom.Jednog putaljčića i jednog kulaša.Cela sprema na kulašu beše gospodska; i sedlo i uzde i terkije i kolani i uzengije i — sve.I kao da je to i sam kulaš osećao.Čisto se ponosio.Savio lepo vrat, a ovlaš gricka žvale od uzde i po kašto frkne na nos i desnom nogom stane da kopa, kao da se srdio, što se već jednom ne polazi.Malo, malo, pa bi svoga druga gricnuo ozgo po grivi, a ovaj bi tek njisnuo, a videlo se da mu to nije baš toliko krivo.Znao je on, da je to od milošte; a, posle, kao da je i putaljčić osećao, da kulaš ima neko starešinstvo; a već je opazio, da je i njemu uvek bolje, kad ovako zajedno kud u sela izađu. — Ene, živa mi je majka!-Ja sam se bojao, da niste izmakli, a ono, evo, gde udarih na punu sofru, reče g. Jovo - pisar, kad nam dođe pod hladnjak....Baš dobro!Ja ću malo do Tornika, pa ćemo do Ljuboviđe zajedno.Eto, sad će i gazda Stepan.Ostade kod g. kapetana. I onda ošinu korbačem po svojoj desnoj čizmi.Na ovaj pucanj kulaš se čisto skupi — kao ono kad se sprema da što preskoči. — Kulaš!...Miran!!... viknu mu Gavro pandur.I kulaš se umiri, ali ne može da otrpi, a da putaljčića opet za vrat ne gricne.Putaljčić odnjisnu i na tom se sva kavga svrši. — Ama, ja smotrih da Toma sprema kapetanova kola.Ne verujem da i njegovi neće nekud, reče g. Jova pisar i onda pogleda u me. Osetio sam, kako me svega poduze nekakva toplina. „Bože, da neće i oni da nas doprate do kuće gazda Stepanove?“ pomislim. — Evo ih gde dolaze, reče g. Jova pisar.Ja pogledah.Kapetan Mića i gazda Stepan uputili se ozgo od kancelarije pravo nama.Nekako momče vodi za njima osedlana vranca.To je bio gazda Stepanov vranac. Moj ih zet dočeka na kapiji. — Dobro vam jutro!Jeste poranili?Znao sam ja.Hoćete u Valjevo na konak?!..Ne ide to uvek kako mi hoćemo!U selo kad hoćeš, a iz sela kad puste! ode se šaliti g. kapetan. — Ne, g. kapetane, ja sam to kriv.Ovaj moj zadrugar — k’o mlađi — čekao je na me, ode me pravdati gazda Stepan. U tom izađe i moja sestra, pa im priđe ruci. — — Hajde, što se ti ne spremaš? reče joj g. kapetan.Eto, sad će i moji.Gazda Stepan navaljiva, da i ja pođem.I meni je žao, što ne mogu; a baš bi mi drago bilo; ali se ne može.Granica je, pa, onda, ova burna vremena.Svaki čas može što iskrsnuti...De, šta si stala?!Idi, spremaj se!Ja i moj prika ostajemo — da čuvamo Drinu i drinske brodove. U tom zvrknuše kola. — To su moji! povika g. kapetan.I doista, to su oni bili.Lepa gospodska kola — sa „sicevima.“ U kola upregnuta dva doračića — da prsnu od jedrine i punašnosti.Kočijašio je Toma pandur.Nešto sam i ovog Tomu zavoleo!U kolima g-đa kapetanica i g-đica Roksa i Mališa.Preko lica Roksinog beše se prosula nekaka anđelska radost.Meni poče srce lupati —- da iskoči iz grudi. „Kakav je ovo belaj sa mnom?“ pitao sam se. U tom stade njiska konja.Kulaš beše dočepao vranca za vrat —- hteo je da se i s njim malo pošali; ali ovaj neće da zna za šalu, već okrenuo čivteta.Kulaš se nađe na nevolji, pa stade da vrišti: ali mu putaljčić priskoči u pomoć.Dok bi čovek udario dlan o dlan, on se okrete i stade vranca gađati čivtetima.Jednom ga baš dobro maznu, da je i vranac vrisnuo.Ali ih brzo rastaviše. Ja odem i pozdravim g-đu kapetanicu.Rukujem se i s g-đicom Roksom.Njena je ruka u mojoj zadrktala.To sam lepo osetio.Preko njena lica sinu opet ona rumen.Ja joj htedoh nešto reći; ali, prosto da priznam, beše mi se jezik svezao. — Eto, hoćemo i mi malo do čiča Stepanove kuće.Ja imam tamo jednu drugaricu — ćer čiča Stepanovu....Vama nije krivo, što ćemo do tamo zajedno? upita me ona s nekom anđelskom naivnošću.Ja zaustih da joj nešto odgovorim.Još nikad nisam osetno da sam ovako smeten.Ali me ona opet izvuče iz ove zabune. — Pa šta čekamo sad? upitaće ona.Vi rekoste da ćete u Valjevo na konak.Boga mi, nećete moći. I onda se okrete svojoj majci. — Mati, g-đa Jelica neka sedne s nama u kola.Vi se’te gore.Ja i Mališa sešćemo dole... — Pa jes, čedo moje, seka Jelica će s nama, odgovori joj mati. U tom izađe i moja sestra. — Evo i mene.I ja sam gotova...Sad možemo poći. — Ti ćeš ovde s nama, reče joj Mališa...Je li majka? — Jes, jeo, dušice moja, seka Jelica će s nama. — E, sad kako ćemo? okrenu g. Jova pisar.Vi se, valja da, nećete zavući pod Sovrine arnjeve... — Zbilja, umete li jašiti? okrete se g. kapetan meni. — E, ne ume!Gde se on rodio — tamo i nema kola, prihvati reč moj zet. — Vrlo dobro!Eno mu moga kulaša.On se dobro jaše.Može, vala, nositi punu čašu vina na dlanu, pa mu se preliti neće.Ja ću uzjati Gavrinog putalja.A mogu sesti i u Sovrina kola.Meni se već dosadilo klickanje po ovim vrletima, reče g. Jova pisar. Tako smo i uradili. Oprostim se s g. kapetanom i sa zetom, pa se onda bacim na ramena g. Jovinom kulašu.On se u prvi mah poče nešto srditi.Opazio je, da ga je nekakav tuđinac uzjahao.Htede čak da se propne na stražnje noge.Ja ga malo prošašoljim po grivi i pljesnem po vratu.On frknu na nos.Pođe malo u stranu, pa se opet vrati.Stade kao ukopan.Savi onaj svoj lepi vrat, pa poče desnom nogom da kopa... I mi se kretosmo. Napred su išla kapetanova kola.Za njima Sovra, a za Sovrom gazda Stepan, na svome vrancu, i ja, na kulašu.Daleko za nama išao je Gavra pandur, na svome putalju. — Sva nas je čaršija gledala.Male su čaršije radoznale.Ništa se u njima ne može dogoditi, a da se dobro ne vidi i ne proprati.Ovako su me isto gledali i kad sam došao.Dva se Cigančeta iz jedne gomilice izdvojiše.Ona su kaskala pored kola čak dok ne izađosmo izvan čaršije.Pružala su ruke na nas i nešto govorila.Ali kad se dočepasmo nasipa, konji pođoše brže, i mi mimo njih projurismo, a ona su neprestano držala pružene ruke i nešto vikala. E, vrag je onaj moj Sovra!On je kadar da čoveku u dušu zaviri.Kad smo stigli na savijutak, gde nasip okreće u ljuboviđsku dolinu, on lalo zastade s kolima.Dade nam znak da ga prođemo.Opkladio bih se, da je ovo navlaš učinio.I mi ga prođosmo.Pred nama su bila kapetanova kola.Konji behu uzeli mali kas.Ja pogledah u kola.G-đica Roksa desnom rukom pridržavaše svoga malog brata.Naši se pogledi susretoše.Uvek onaj isti pogled.Pogled koji usrećava.Ona nešto reče mojoj sestri.Sestra se okrete i upita me: — A gde su tvoja kola? — Evo ih za nama, odgovorim joj...Nešto zastadoše — ni ja ne znam za što. I g-đa kapetanica se okrete. — A, mi, međer, imamo svoje pratioce!...Brat Stepane — to ti je sad!Idemo ti — kao na zavetinu.Snaši Ilinci zadaćemo posla!... — Ako će.To je našem domu dika — da dobre prijatelje dočekujemo, gostimo i s ljubavlju ispraćamo, odgovori joj gazda Stepan, a svoga vranca beše prignao do samih kola. I dok su se oni ovako razgovarali, ja sam gledao g-đicu Roksu, gledao sam njenu belu ruku, kojom beše brata prigrlila...Gledao sam onu anđelsku blagost, pomešanu s nekom vrstom devojačke stidljivosti, što se beše prosula po njenom svežem licu.Ona se ne usudi da u me pogleda.Kao da je znala, s kakvom je strasnošću grle moji pogledi. Kad nastupismo na ljuboviđski atar, onda će mi gazda Stepan reći: — E, sinovče, eto, odavde počinju naše njive, livade i zabrani...Vidiš li onu kupastu, zelenu glavicu, daleko gore pod onom „Orljom stenom?“ Pod njom su nam stara kućišta.Tamo su nas tri puta palili Turci Sokoljani.Odande do naših današnjih kuća ima dobra dva sahata.I mi, otlen, Bogu hvala, možemo doći svojoj kući, da nigde ne stanemo na tuđu zemlju.Tamo su nam sad stanovi.Stanara je Veljina majka; ali kad je čula za te, došla je kući da te vidi, i da te, mesto svoga sina, zagrli...More, dijete, ti još i ne znaš koliko ličiš na našeg Velju!...Zbilja, ja te još ne upitah, poznaješ li ti njega? — — Poznajem.Video sam ga baš kad sam se hteo krenuti ovamo, odgovorim mu...Ja sam ga i pre viđao; ali se nismo iz bliže poznavali.On je od mene u školi dve godine stariji. — Ne bih rek’o? — On je u drugoj godini prava; a ja tek sad svršavam gimnaziju. — Vidiš, molim te.Ko bi to rek’o?I ti si ga, veliš, video baš kad si se ovamo nama krenuo? upita me gazda Stepan glasom neke nerazgovetne sumnje. — I njega i vašeg Jablana. Gazda Stepan se čisto trže.On me pogleda začuđeno. — A od kud ti poznaješ moga Jablana?!Jes, on je otišao dole — da vidi šta je s Veljom.Ovo je skoro petnaest dana, a od njega ni abera nema.Svi smo se jako okarili.Ne znamo šta je— A gde si ih baš video? — upita me on od jednom, još jednako ne verujući, da sam ja to njih video. Ja mu ispričah sve šta im se htelo dogoditi u policiji. Gazda Stepan od jednom ustavi konja.Ustavih i ja. — I gazda Mile ih je odbranio?... — Boga mi, da se on nije tu desio, oni bi ti oba stradali. — E, Bože tebi hvala!...I ti reče da je Veljo u ruku ranjen? — U ruku. — I on lepo ide? — Kao ovo ja i vi. — Dijete, tebe je sam Bog ovamo poslao!Ja sam odavno čuo crne glase za Velju.Jedni mi kazaše, da mu je top odneo nogu, a drugi: nije, već ruku.Jedan mi reče, da mu je sva vilica razneta.I ja to nikom u kući nisam smeo da kažem.Majka bi mu presvisla....I ti veliš, da si baš video da nosi vezanu ruku? — Jeo.I on se tom ranom ponosi.Ranjen je baš pred đačkom barikadom.Onda kad je ispod topovske vatre begao sav svet, on je, sa još nekim neustrašivim drugovima, podizao barikadu.... Gazda Stepan obori glavu.Preko njegovih usana prnu jedan lak osmeh. U taj mah kapetanova kola skrenuše u stranu.Ja pogledah.Mi smo bili pred kućom gazda Stepanovom.Vratnice behu širom otvorene.Otvorio ih onaj momčić što me je onomad onako začuđeno gledao.Dočekalo nas je i malo i veliko.G-đica Roksa prva skoči s kola.Ona zagrli i poljubi jedno lepo plavsko devojče; posle pritrča jednoj starici, te joj pritište vreo poljubac na ruku.Starica poljubi nju u obraz.Siđe i g-đa kapetanica i moja sestra i Mališa.Svi se odoše grliti i ljubiti.Onaj džigljo jednako drži vratnice.Gleda u me i — kao da se još nešto iščuđava. Poskačemo i mi s konja.Neka momčadija prihvati konje. — Sinovče, reći će mi polako gazda Stepan, o onome što je s Veljom i mojim Jablanom htelo da bude — nikom ni reči!Ne kazuj ni da je Veljo ranjen.Kaži samo da si ga video zdrava i vesela — i njega i moga Jablana. Sav se onaj svet zgrnu oko nas.Jedan se dečak istače, pa me dirnu za ruku.To je onaj što ga onomad stigosmo kad je one svinje gonio u obor.Kao da me je sad hteo upitati: „poznaješ li me?“ Ja ga pomilujem po obrazu i upitam: — Je li se vratio Jablan? — I on će večeras.Dolazi i bato.Sinoć smo dobili aber od kuma Ranisava. — Evo, tetka Joko, ovo je moj brat Steva, reče moja sestra onoj starici što je malo pre g-đica Roksa onako toplo poljubi u ruku. — Veljina majka, šanu mi moja sestra. Starica stala pa me gleda.Dugo me je merila.Nekakav ukočen osmeh pređe joj preko smežuranih usana.Donja joj vilica, rekao bih, zadrkta.Oči joj se od jednom napuniše suza, a grudi se počeše nadimati.Kao da je htela da brizne u plač. Ja priđoh te je poljubih u ruku. — Živ bio, sine moj! reče mi ona glasom, koji je graničio s jecanjem, što ga veselo uzbuđenje rađa.Kao da mi je htela poleteti u naručja; ali se od jednom okrete, pa pogleda u onu iskupljenu čeljad.Ona ih je htela nešto upitati. — Isti bata! prošapta ono lepo plavoko devojče, što beše desnu ruku obavilo oko vrata g-đici Roksi, a levu Mališi. — Odsečena glava! reče jedna druga starica, koja se beše u me zagledala. — — A poznaješ li ti moga Velju, sine? upita me od jednom Veljina majka, i gotovo poče jecati. — Poznajem, mati, odgovorim joj odista potreseno, pa je opet poljubim ruku. Ona me obema rukama zagrli, pa me onda stade ljubiti u čelo, u obraze, u oči, u kosu, pa opet u čelo, pa u obraze. — Moje slatke oči, koso moja, moje vite kovrdže; moje pametno čelo!.. sine moj!!...I ti poznaješ Velju moga?! topila se ova starica u nekakvoj veseloj tuzi.I sav je onaj svet zavodnio očima. — Rekoh li ja tebi, gospođo Jelice, da se moj Velja gde u svetu izgubi, tvoj bi brat Steva mogao doći i uzeti njegovu očevinu, reći će gazda Stepan, pa se onda okrete svojoj čeljadi: deco!... ded... tamo ćemo pod veliki orah!Lepo je.Vetrić ćarlija...A gde je bata? — — Oč’o je dole sudnici.Sad će i on.Rek’o je.... odgovori ona druga starica. I, odista, pomalo je kuća, kao što je kuća Smiljanića.Dom od starina čuven i dočekan.Oko ove kuće i Turci su daleko obilazili.Pametniji su uvek gledali da su s njom u dosluhe.I samo bi po kakav rčin škripnuo zubima, kad bi drumom projahao po koji od Smiljanića, s tankim dževerdarom o ramenu i kojom pećankom za silavom.U vreme ustanka na dahije, kuća Smiljanića brojala je na šesetoro čeljadi i dvadeset dugih pušaka. Gazda Stepan me odvede u sobu — gostinsku.Ona beše lepo nameštena.Visok krevet s kraja u kraj sobe, a po njemu prostrte šarenice.Pored duvara, desno i levo, dušeci, a ozgo lepi klečani ćilimi.Svud u naokolo vuneni jastuci sa krmezli prugama protkani.Desno — ceo duvar pokriven oružjem: dževerdarima, šišanama, arnautkama.Ispod njih se isprečile i dve šoce s bajonetima; a pod ovim, redom, stoje povešani gvozdenjaci, pećanke i dva, kao mlekom, oblivena srebrnjaka: desno i levo, visile su palaske, arbije, mazalice i mnoge druge sitnice, što idu uz dobre pusate i oružje. — Eto, ovaj je dževerdar ubio Osman-Selim bega Srebrnicu.A ovaj je belokorac odsekao glavu Vezli-age od Rogatice; a ova je arnautka ukapila onoga našeg krvnika Usu Omerova...Sinovče, ti se ne bi postideo da si mi odista sinovac!...Svaka ova, i duga i mala, kad bi samo znale govoriti, mogle bi ti pričati: o krvavim sukobima s Turcima; o ljutome boju na Loznici; o nesrećnoj pogibiji na Čokešini; one bi ti znale ispričati o nesrećnoj ženidbi Mirka Perišića; o tome, kako je Omer Ferdarević odveo Zulejku Fatiminu iz Sokola...A ona bi ti šišana gore znala ispričati, kako je Marko Smiljanić, naš đed, propuštao zvornikuše, koje su nosile džebanu vezirovoj vojsci što je bio opseo Loznicu. Gazda Stepan mi još htede pričati o krvavim danima srpskoga mučeništva, ali ona plavooka oškrinu vrata, pa reče: — Babo, sve je gotovo...Došao je i čika!... Hajde da vidiš moga batu, oca Veljinog, reče mi gazda Stepan, kad iz sobe pođosmo.Da vidiš šta će on reći.Ali taj ima srce od kamena. — Niti znaš kad je veseo, ni kad je karli.Ne može biti, da i on nije čuo, da je Velja ranjen.I on opet ćuti— kao studena stena.I kad ja spremih Jablana da ide u Beograd, on me samo pogleda, pa tek reče: „što šalješ ovo dijete samo na tako dalek put?Vidiš kaka su ovo vremena.“ I onda se okrete Jablanu: Pazi na sebe!Gledaj da stigneš na konak u Valjevo.Svrati kod Dike Obradinovića.Svaki će ti kazati gde mu je mehana.Kaži mu čij si.To je prijatelj naše kuće.On će te primiti kao svoga sina.Sutra dan porani — dobro porani, kako ćeš na konak u Obrenovac: a tamo raspitaj za Obrada Ćuka.I njemu kaži čij si.I to je naš znanac i prijatelj.Kod njega ćeš biti na konaku.Sutra dan — u koje doba pođeš, stići ćeš za rana u Beograd.U Beogradu raspitaj za Polivakov han.I Polivaki kaži čij si.On zna gde je i naš Veljo...“ To reče, pa se malo okrete u stranu....Jes, znao je on šta je s Veljom, pa je opet, kao Turčin, ćutao.Posle se opet okrete Jablanu, i ode ga učiti, kako će se u putu vladati.„Pazi dobro s kim ćeš putem drugovati.Ko ti se na zor za druga naturi, ili ga obiđi, ili ga pusti nek on izmakne.Bolje ti je ići sam, no s rđavim drugom....Šta ćeš, da ćeš, pazi konja svoga.Od dobra konja, nema boljeg druga.Nemoj legati, dok njega ne namiriš.Umorna ga ne poj, a gladna ne jaši.Bolja mu je šaka čiste zobi no puna zobnica nečiste.Za to je sam prorešetaj.Ne daj da ga drugi sedla i uzdu mu meće; a ti pazi, kad sedlo mećeš, da se kraj od ćebeta ne podvije, da se kakav čičak, ja što drugo, ozdo nije prilepilo.To može osakatiti konja, pa, posle, niti s njim možeš stići, ni uteći....Kad u mehani plaćaš trošak, nemoj pred svetom drešiti kesu i istresati pare.Ima nevaljalih ljudi, koji samo na to motre, pa će za nekoliko groša ići za tobom preko bela sveta....A sad pođi sa srećom!Kaži Velji nek dođe kući.Čim se ovo stiša i čkole prorade — otići će — lasno....Stani de!Ovo su mutna vremena.Svaki se čas može što dogoditi.Nemojte prvi trčati da vidite šta je.Bolje je da vama pričaju drugi kako je to bilo, no vi drugom!...‘ — Eto, da je batu poslušao, ne bi im se moglo ono dogoditi u policiji, što si mi ispričao, reče gazda Stepan. — Evo, ovo je moj brat, čiča Dako, reče moja sestra jednom živahnom starcu, s belim perčinom, skoro do preko pojasa, svežim crtama na licu i blagim, mudrim pogledom.Njegov zbrčkani podvaljak i one bore na vratu — kazivale su, da je starac duboko zakoračio u godine.U desnoj je ruci držao drenov štap — žut i sjajkast, kao da je od voska saliven.Ja ni sam ne znadoh kad skidoh kapu i priđoh mu ruci — kao kakvom starom svešteniku. — Živ i zdrav bio, sinko! povika on i malo se usprsi, pa me poče da meri...Jes, Boga mi...Dobro nam došao! okrete on nešto malo zbunjen, pa onda priđe i poljubi me u čelo, a ja njega opet u ruku.Veljina majka stala pa gleda.Pune joj oči suza, a preko lica joj se prosula neka, s tugom i radošću pomešana, dobrota duše....Oko nas se iskupila i sva ostala kućna čeljad, i svi uprli oči u me, pa me njima grle i miluju. — E, ljudi, osečena glava! reče jedan seljak, što je s čiča Dakom od sudnice došao. — Ama sve baš, prihvati drugi.I oči, i kosa....Pa ono čelo.Isti, baš!... Onaj kića stao uza me, uzeo me za ruku, pa s nekim ponosom čas pogleda po narodu, a čas digne one svoje pametne oči, pa me pogleda i osmeškuje se.Kao da mi je hteo reći: „eto, ja te volim — kao svoga batu.“ Ja ga desnom rukom prigrlih i pritiskoh uza se.On se nije branio, već se i sam uza me priljubi.To su opazile Roksa i ono plavoko devojče.One pogledaše jedna u drugu, pa opet u nas.Naši se pogledi susretoše.Lako rumenilo prnu obema preko njihovih devojačkih obraza, i, kao na kakvu komandu, obe oboriše oči i pogledaše preda se. — De, deco, šta ste stali tu, na nas gledate?!De da se malo prihvatimo? povika čiča Dako.I onda se od jednom okrete konjušnici. Gavro pandur držaše kulaša, a g. Jova pisar nešto razgleda oko uzde, pa oko terkija, pa oko kolana.Putaljčić stao, pa gleda — kao mlađi.I njemu zaturena o unkaš uzda.Videlo se da su nakani da pođu. — E, g. Jovo! povika čiča Dako zvaničnim, ali blagim domaćinskim glasom....Šta je to?...Boga mi, ti to ne’š učiniti!...Idi de, dijete, vodi one konje u ar: skini im uzde i terkije: popusti kolane, pa im podaj sena!... — Nema od toga ništa, čiča Dako.Kud su sebe Tadića kuće, pa Ranisavljevića, pa Erkovića!Sa svima imam zvaničnog posla. — Poslaćemo čoveka odavde — pa neka im javne da se kod sudnice nađu: a ti sedi da se malo prihvatimo.Zar si mi doveo ovako mile goste, pa da ih same ostaviš?!.. — Kako same?Bog s tobom, čiča Dako!Ja ih ostavljam u dobru i čestitu domu Smiljanića....Ostavljam dobre goste kod dobra domaćina. I sve g. Jova nije još ni izgovorio, a gazda Stepan dočepa za uzdu kulaša, pa ga odvede u ar, i malo za tim onaj momčić, što nam je vratnice otvorio, odnese i terkiju.Putaljčić ode sam za kulašom.Gavro pandur samo se smešio.Kao da je hteo reći: „znao sam ja, da se iz ovog doma lako ne odlazi.“ I g. Jova nije već imao kud. — Vala, čiča Dako — u Ljuboviđi ti kmetuješ, a ne ja.Kad te dvadeset godina sluša tvoje selo, onda i ja nemam kud.Ovaj je sav narod video da sam hteo poći, a da mi ti ne dade.U tvojoj kući ja, valja da, neću zapovedati, reče g. Jova, kao šaleći se, a baš se videlo, da bi mu žao bilo, da ovako lepo društvo ostavi. I onda se okrete Gavri panduru: — Gavro.... Gavra ga gleda pravo u oči — kao soldat. — Jaši tvoga putaljčića, pa otkasaj do Tornika — idi pravo kmetovoj kući!Neka je s ljudima kod sudnice — oko zaranaka.Eto i mene tamo. — Ne tako, g. Jovo.Nego naš Živančić neka uzjaše našeg zelenka.Odmoran je.Ne treba mu ni pun sahat, pa da i ode i vrati se.Neka kaže Obradu tvoju poruku.I on će narediti šta treba, pa, posle, neka i on dođe ovde nama.Posle ćete zajedno.Tako bih ja uradio, a ti— kako ti je drago.Gavro neka ostane kod konja.Sve menjaj, ali konjma dobre seize nemoj. — Pa, neka tako bude, čiča Dako.Tvoje su besede vazda bile mudre.Ti danas zapovedaj, a ja ću slušati! reče g. Jova pisar i mahnu na Gavru da ide konjma. — Hajde, da se malo leba jede!...Šta je Bog dao i milovao!...De, sedajte!Ti, gospođo, sedi tu gore, reći će čiča Dako, glasom dobra i gostoljubna domaćina. — Ja neću, Boga mi.Neka gore sedne ko od muških glava, reče gospođa kapetanica.Ja ću sesti dole sa drugim svojim drugama. — Gospođo, u mojoj kući ja zapovedam; a ja sam vazda sedeo u vašoj kući tamo, gde ste mi vi mesto odredili, reče čiča Dako, kao šaleći se. I gospođa savi svoje skute, pa ode i sede u gornje čelo. — Gospođo Jelice — se’te vi do gospođe kapetanice.S druge strane neka sedne Roksa s Mališom; a ti, posinče, sedi ovde do svoje sestre.G. Jovo — ti sedi ovde do ovog našeg Beograđanina, a — mi ostali sešćemo ovako redom — jedno do drugoga. Gospođica Roksa stade se ustezati.Ona će, reče, posle sa Ikonijom. — Sedi tu, ćeri moja, do svoje majke.S Ikonijom se pazi k’o s rođenom sestrom.To će biti i naša dika: ali, opet, neka si uvek uz koleno svojoj majci.Devojci je najbolja drugarica — svoja majka, reče čiča Dako smešeći se. I, gospođica Roksa, na ove blage i mudre reči, ovoga dobrog i pametnog čiče, savi svoje skute pa sede do svoje majke, a svoga brata posadi do sebe.Mališa, istina, sede, ali nekako čudno namesti usta, a grudi mu se počeše uzdizati i spuštati.Kao daje na silu hteo da zaustavi jecanje, koje gaje, zbog nečega, počelo daviti.Sestra ga pogleda.Razumela ga je.Ona ustade.Pomeri ga do majke, pa ona sede na njegovo mesto.Mali se razvedri.On pogleda po svima nama, i preko lica mu se prosu neka detinja radost. Ja i g-đica Roksa dođosmo jedno spram drugoga.Ovo niko nije ugađao....Moje srce poče da lupa.Ona je gledala preda se.Preko lica joj se beše prosula neka zbunjenost, pomešana s čistom, ni čim nepomućenom devojačkom stidljivošću....Još kad sam mali bio, moja mi je dobra majka pričala o dobroti anđela božjih.I moja mlada detinja uobrazilja malala je te nebeske anđele.Kao da ih sad gledam.Jedni su držali plamene skute Boga Savaota, a drugi su s neba sletali dole na zemlju, te kazivali ljudma volju božju.Jedan od tih anđela seo je sproću mene.To je bila Roksa kapetanova; a drugi, ono plavoko devojče, u beloj, kao sneg, košulji i lepom od zelene svile srmali jelečetu, što je jedva pokrivalo polovinu krmezli tkanica, preko kojih odsjajivahu srmali pavte, potkićene zelenim i plavim kamenjem. Ikonija je služila gospođu kapetanicu i moju sestru Jelicu; a, malo malo, pa bi svojom rukom pomilovala po obrazu malog Mališu, i po nešto šanula svojoj drugarici.Jednom joj reče: — De, uzmi, što se stidiš, ludo jedna!“ i onda pogleda u me.Kao da mi je htela reći: „ovo je sve zbog tebe.“ Ali sam opazio, da i preko njenih obraza prnu laka rumen nekog devojačkog stida.I ona se brzo okrete — otrča - žurno u kuću, da, kao bajagi, nešto donese; a nije.Ni ona ne zna za što je pobegla, ako ne za to — da čujemo kako joj lepo zveckaju njeni, kao mleko beli, đerdani. — Uzmi, jej, sine moj; ne stidi se!Daleko je kleti Beograd!Uzmi, jej!..Ti si ovde k’o kod svoje majke, — malo malo pa bi mi prišla Veljina majka, da me nudi.A posle bi me milovala, i po kosi šašoljila: Moje kovrdže zlatne....Moja koso svilena!...I ti, rano moja, poznaješ Velju moga? — upitala bi me. — Poznajem, majko. — Blago svojoj majci!...A viđaš li ga često? — Viđam. — Radosti moja!...I kad si pošao ’vamo svojoj sestri u goste?... — Video sam ga.... — Diko materina!...Blago majci svojoj!...Uzmi, jej, rano moja!...Nemoj se ništa stideti!...I moj je Velja, veliš, zdrav i živ?...Video si ga, veliš, baš kad si pošao? — — I njega i Jablana! — I našeg Jablana?!A zar ti poznaješ i našeg Jablana? — Kad sam, ’vamo pošao video sam ga i poznao. — Radosti moja!...To su za majku radosni glasi....A ja sam se, nesrećna majka, — brinula; i niko mi ne umede tako da kaže.Tebe je sam Vog poslao, da majci doneseš vesele glase — tebe mi Bog razveselio, sine moj!... Ja pogledah u gospođicu Roksu.Njene oči behu pune suza....Ja te suze nikad zaboraviti neću. Ja i sad ne znam, kako to bi.Ustade i ona, ustadoh i ja.Oni drugi ostaše sedeći.Da li opaziše moju zabunu?Ne znam.Zovnem Sovru.On dođe. — Preži!...Da se ide. — Sve je gotovo....I jes dockan.Jedva do Carine. — A što, bolan, ne počekate dok i bata dođe?Mi ga svaki čas pogledamo, progovori nam jedan srebrn glas.To je bio glas Ikonijin, glas one lepe plavooke.Ona se beše levim laktom naslonila na desno rame Roksino.Obe su me gledale svojim vatrenim očima, kao da su me htele ukoreti, što kvarim ovo lepo društvo. — Hoću da idem, drage sestre moje....Vašeg ću brata jamačno gde u putu sresti.Kazaću mu da pohita — jer ga ovde svi čekaju raširenih ruku. — Da se nisi na koga naljutio? upita me opet Ikonija i pogleda ispod očiju svoju drugaricu.Roksa je okretala zlatnu grivnu oko svoje leve ruke. — Bože, zar se kogod može naljutiti u ovakom domu, među dobrim dušama kao što ste vi? Ikonija pogleda u Roksu, a Roksa u Ikoniju. — Pa kad se ni na kog nisi naljutio, što onda ideš?...Dalje od Carine i onako ne možete; a tamo ćete stići da odavde pođete i posle ićindije, reći će gospođica Roksa, i neprestano još okretaše svoju zlatnu grivnu. — Evo čike....Nemoj, bolan, ići!Ostani bar još jedan čerek! reče mi Ikonija, pa se s Roksom okrete i odoše gore šljivaru. U tom i Sovra istera kola. — Aha, sinovče!...Šta je to?!...Ne ide to tako.Sad ćete!Dalje od Carine i ’nako ne možete; a u Carinu ćete stići — haj, do pođete kad sunce na koplje siđe, reče čiča Dako i pogleda u sunce....E, sinak, nema od toga ništa!Naša je briga kad ćeš ti poći....A ti Sovro — hajd’!Kola pod šupu, a konje u ar! povika čiča Dako. — Šta, zar da ideš, rano moja?Nećeš, života mi!Sad će i moj Velja doći.Hoću da vas obadva vidim ovde....A, Bog s tobom bio, dijete, ti si ovde — k’o u svojoj kući.Ja čak mislim da ostaneš za koji dan....A što k’o ne bi?Kud itate u taj vaš crni Beograd? — Vatra ga ne spalila!...On mi je dosta suza na oči naterao. — Šta, dragane moj, zar misliš da ideš, je li?...Hoćeš sad!Ovde ne zapovedam ni ja ni ti, no čiča Dako Smiljanić!...Na levo krugom! povika g. Jova pisar i korbačem ošinu po čizmama.U taj mah vrisnu konj u aru.Mora da je putaljčić, kulaš gaje opet gricnuo ozgo po vratu. I Sovra okrete kola.Smešio se.Đavo čovek!Kao da je znao, da mi to neće biti krivo. U taj mah vratiše se ozgo Ikonija i gospođica Roksa.Pogledaše za Sovrom, pa se onda uputiše pravo meni.Smeše se.Osetio sam, da me je nešto stid.One prođoše mimo me. . — Hajdemo da čika Daku poljubimo u ruku, reče Ikonija i đavolasto se osmehnu na me. Nije prošlo ni četvrt i ozdo se pomoliše dva konjanika.Poznadoh Jablana.Poznadoh i Velju.Još je nosio obešenu ruku.Cela kuća vrisnu od radosti.Potrčasmo im svi u sretanje.Samo čiča Dako osta pred kućom.On hoće svoga sina tu da dočeka....On se ne da prelomiti — ni u žalosti, ni u radosti.Ovih tipova nestaje u nas.Ja se, od to doba, još ni s jednim susreo nisam. — Mi smo se, gospodine, videli u policiji?.... reče mi Veljo i pruži mi ruku.Videste li šta ono htede biti i od mene i od moga Jablana? Ja opet ostadoh na stanu kod mog gazda Mila.Ovo je treća godina.A i što bih menjao.Gazdarica Jela pazila me — kao da me je rodila.Gazda Mile tako isto.Retko koje jutro da ne bi oškrinuo vrata, da vide da li sam ustao.A ja sam obično ranio.Ono što se jutrom nauči — ne zaboravlja se lako.On bi mi rekao: „a, gle, Boga mi si poranio!Tako, sinak, tako.Čitaj, piši, uči — dok si mlad.Što sad ugrabiš — to ti je....Hej mladosti pusta, ja brzo li prođeš!“ One godine škole su dockan otpočele. U prizrenskoj se legiji govorilo, da se ni otvarati neće.Svaki se čas očekivala objava rata Turskoj.Neki su se počeli i ljutiti, što se ova stvar, na očigled, razvlači.A sve je spremno.Narod je oduševljen.Zbog toga se, kažu, i vojska pobunila.Tražila je — ili da je puste da udari na grad, ili da se kući vraća.Neće ona da je od jutra do mraka pljuju muve.... Neki bi tek rekli: „Kad će nam doći povoljniji uzrok za objavu rata?...Da smo Ašir-paši platili, ne bi nam bolju uslugu učinio.I sad se još okleva!“ A drugi bi dodali: „More, dok one plašljivice okružuju kneza, od ovog posla neće biti ništa — videćete!Ovo je do sad trebalo kao nožem preseći.I puste li, da ovu stvar dočepa lukava diplomacija, onda će sve biti — smućkaj pa proli.Zaludu će nam biti sva muka i naše ležanje,“ „Hej, ljudi, od nas nikad ništa!Ja opet mislim, da smo izdati.Prokleto zlato — kadro je sve da učini!“ govorili su drugi. „Boga mi, i ja nešto od toga zebem.Ovo mi je razvlačenje sa svim sumnjivo.Narod sav stoji — kao zapeta puška.Ala, da ga nešto puste na grad — ne bi se znalo ni gde mu je mesto: sa crnom bi ga zemljom sravnio....Ne, ne, ovo nisu čista posla!Tu je neki đavo zab’o svoj prst.“ prihvati jedan moj drug, što se bio upisao u prizrensku legiju. „Ama, neka me samo puste, ja ću s mojim drugovima prvi uzleteti na gradske bedemove i tu zabosti srpsku trobojku!“ rekao je Rade Šumanac, drug Veljin. Pred samu jesen puče glas, da je izašla naredba da škole otpočnu.Našu je stvar, rekoše, uzela u svoje ruke evropska diplomacija.Mi se svi živi ohladismo. „Eto, dokle nas dovede naše oklevanje“, reče onaj moj drug iz prizrenske legije....„Ako Turci i dalje ne ostanu u Srbiji, vi ovo obrite“, reče on i uhvati se za desni brk. Beše to jedne lepe jesenje večeri.Sunce je na zahodu.Preko njega prevučene dve dugačke oblačne plamene pruge.Kao da su ga demoni vukli u svoje podzemno mračno carstvo.Ono se otimalo.Vodila se očajna borba.Borba mraka s danom; borba života sa smrću; borba ovoga s onim svetom.Nebo se u krv pretvorilo.I tom se krvlju i zemlja oblila; a tiho ogledalo Save i Dunava plamtelo je nekom čarobnom vatrom.Svež povetarac pirušio je ozdo iz neprohodnih ravnica negdašnje Panonije; a već žutnulo topolovo lisje beše počelo da šumori nekakve zanosne večernje bajke. U tom se vrata otvoriše.Na vrata uđoše dva čoveka....Mogu li svojim očima verovati?To beše glavom čiča Dako Smiljanić i njegov sin Velja.Velja mi polete u naručje.Grlili smo se i ljubili, kao dva jedina brata, što su ih duge godine i neznani svetovi rastavljali. On me posle uze za ruke.Steže ih, pa mi se dobro zagleda u oči. — Pa, brate, jesi li mi zdrav?...Znaš li, bolan, da sam jedva čekao da te vidim!...Jesi li nas pogled’o?! — Zdrav sam, dragi Veljo; a vi?...Još pitaš, jesam li vas pogled’o?!Prevarili ste me.Juče sam vas vas dan čekao kod Čukarice.Gazda Mile mi jutros reče, da je od nekog čuo, da ćete tek ovde biti u idući petak. — Hvala ti; a gde je gazda Mile?Eto, otac je došao, da mu za ono blagodari.Htede i majka poći.Htela je da vidi kako ti ovde živiš.More, bolan, ti si mi u kući mnogo mesta oteo!Nema dana, kada se o tebi ne povede reč.Kića uvek doda, da te je on prvi video i s tobom se razgovarao....I on te je pozdravio, i svi su te pozdravili — i čiča Stepan, i naja, i strina Ilinka i Jablan....Tebe je još neko pozdravio....De, čik, pogodi!“ Osetio sam kako mi plamen pođe niz obraze. Čiča Dako stao pa nas gleda.Pune mu oči suza, a kao smeši se.Ja priđoh — da ga poljubim u ruku.On trže ruku.Zagrli me i u čelo poljubi. — Neka ste živi, deco moja!...Pazite se.Vi ste ovde u tuđini.Tuđina je teška, kad se nema svoga, reče on, a glas mu je drktao, kao da će se sad zacenuti. — — — — — — — — — — Eto i gazda Mila.Od nekud čuo, pa dojurio.S čiča Dakom se u obraz poljubi. — Dobro mi došli!Tako vas hoću!A nije, k’o do sad.Dođete i odete, a moje kuće i ne vidite, a koliko sam ja soli i hleba u vašem domu pojeo!...Dobro mi došli!...Šta radi gazda Stepan, snaha Joka i snaha Ilinka?...Jesu li vam svi ostali na domu zdravi? pitao je dalje gazda Mile. — Zdravi smo svi.Bogu velikom hvala!A tvoji kako su? upita čiča Dako. — Svi smo zdravi i veseli, veseli, što u svome domu vidimo svoje dobre znance i prijatelje....Hajdemo gore!A, što će mojoj Jeli biti milo!Pričao sam ja njoj — kako sam se u vašoj kući provodio. I oni iziđoše.Ja i Veljo ostasmo sami.Na polju se ču i glas gazdarice Jele. — — Jesu li moji zdravi?...Znam — odlazio si na Ljuboviju? upitah Velju. Preko njegova lica sinu neka vrsta rumeni.On me pogleda.Kao da me je nešto hteo upitati; ali mu reč zastade.Posle će tek reći: — Zdravi su.Na dan pred naš polazak otišao sam s čičom — da im kažem zbogom.Svi su te pozdravili.To su dobri ljudi.Svi su nas dopratili do naše kuće....Samo kapetan i tvoj zet ostadoše.Oni nikad ne odmiču.Vremena im ova ne dadu odmorka — ni danju ni noću.... Velja htede još nešto reći.Pogleda me pravo u oči, kao da je u mojim očima, na licu mome, hteo nešto pročitati.Jes, to se poznalo po nečemu, što je bilo u njegovu pogledu; po nečemu, što je bilo u izrazu crta na licu njegovu. — Pozdravila te i gospođa kapetanica i....I on opet zastade. — I g. Jova pisar?... — I on te je pozdravio.Pričao mi je, kako si jahao na njegovu kulašu, i kako si se dobro na njemu držao.... „More, onaj jaše!“ povikao je pisar Jova.Kad smo pošli, svi viknuše — i tvoja gospođa sestra, i gospođa kapetanica — da g. Jova uzjaše moga zelenka, a ja njegova kulaša!Tako smo i uradili.Kapetanova su kola išla napred.Mi za njima — isto onako, kako ste ono i vi našoj kući došli.Pričali su mi — sve.... I Veljo se zamisli, pa će od jednom okrenuti: — Ama, je li moguće, da mi jedan na drugog tako ličimo?Oni svi, ama baš svi — i čika, i naja i strina, pa i naš Kića i kapetan i gđa kapetanica i.... i svi, što su te videli i poznali, kažu, da smo — kao rasečena jabuka!... I onda odemo na ogledalo.Ogledali smo se: pogledali se, pa se opet ogledali.Čudo božje!Mi smo jedan na drugog neobično ličili — i rastom i kosom, i očima i pogledom i — gotovo svakom crtom na licu; ali otkud i jednom i drugom ove belege na čelu?...Zamislimo se.Ja sam mislio o gospođici Roksi; mislio sam i o onom plavookom devojčetu.Velja mi ne kaza — da li su me one pozdravile.On o tome ćuti; a malo, malo, pa me pogleda i — zausti da mi nešto kaže, pa — zastane....I sad ćuti.Zamislio se.O čemu li on sad misli?O njoj.To znam.I — pogodio sam. Ovo ćutanje prekide jedan živ razgovor, koji se ču na ulici. — Ta šta ti meni kažeš!Ne poznajem ja Velju!Eto, ovde je svratio — ovoga časa.Ide s jednim čičom.... — Ima li vezanu ruku?... upita neko. — Opet on!Ama da ga vidim u hiljadi — poznao bih ga.Nema vezanu ruku; ali opet.Ovde sam najtanji, ako ono ne bude on. To su bili Veljini drugovi.Ovi iz prizrenske legije. — — — — — — — U dve tri reči bi odlučeno, da Velja ostane sa mnom u stanu, i da se hrani, kao i ja, kod gazda Mila.Od dve se reči pogodiše.Dva dukata mesečno, dvesta oka pšenična brašna; dva debela brava za posek i jednu slaninu.Toliko obeća čiča Dako, a na to pristade i gazda Mile. U veče smo svi zajedno večerali.Gazda Mile dobio od nekud i taze ribe — jednog šarana od dve oke.Žut k’o limun; a i u somčetu je bilo oka, ako ne i više.A svi smo ribari.Čiča Dako naročito. Još ne besmo ni u pola večere, a eto ti i Veljinih drugova iz prizrenske legije.Gazda Mile ih pozva na večeru. — A, mi smo smazali dva ćevapa.U svakom je bilo po aršin, reče onaj što je malo pre dokazivao, da je Velju poznao....Nego dete — ponudite nas čašom vina, pa ćete odmah videti, da mi nismo oni, koji se daju nuditi! I onda svi posedaše.Onoga zbora, one veselosti, onoga ćeretanja — odavno bilo nije.O čemu se tu nije govorilo!I još se jedna tema čestito nije otpočela, a već se prelazilo na drugu.Započelo se o ribi, pa se prešlo na plivanje.Gazda Mile je dokazivao, da nije istina, da je riba nezdrava — samo, reče, kad se dobro zgotovi i kad se vinom prelije.I onda bi odmah počeo da toči čaše.A i beše mu nekako dobro crno vino — da ga u marami nosiš.S gazda Milom se slagao i Rade, Veljin drug: a Sreta Ševrljuga još je neprestano dokazivao, da ribu ne treba jesti u one mesece, u kojima nema pismena „r“.On je to, reče, „iskusio“ sam na sebi.U julu je jednom pojeo pečena jeza, pa ga odmah uhvatila groznica, i držala ga čak do međudnevica.Jedan od Veljinih drugova ode dokazivati, da je ludo verovati, da na ribu može uticati pismo „r“.On u to ne veruje. — E, nemoj ti tu da mi se praviš visokoučen! reći će mu Sreta, koji je mnogo polagao na pismo „r“. Jedan će reći, da ribu ne valja jesti samo na žeške dane.Na to će dodati - Sreta Ševrljuga, da je ovo kraj avgusta, pa je opet topla voda.On se danas s nekim iz prizrenske legije kupao, i, reče, da je dva put ovoga leta Savu preplivao.Danas je, veli, silazio čak do pod grad.Voda mala — što nikad.Oko grada bi mogli i topovi proći, a to li pešaci i konjanici.On misli, da na grad valja ozdo s vode udariti. — More, ljudi, šta ovi naši čekaju?Zar ne vidite, da vojska propade pogledajući. kad će joj se reći — ili da napada, ili da se svojim kućama vrati.Da im je neko platio, ne bi ovako radili.Kamo sreća, da su nas odmah pustili.Danas ne bi ni jedan Turčin bio u Srbiji....A ovako, ja ne znam, je li istina što neki pričaju, da je šest šlepova turske vojske noću protureno koje u smederevski, koje u šabački, a koje u beogradski grad.I sve ih Švabo propušta.Danju idu sredinom vode, a kad se blizu grada nađu, oni k’o nasednu: a kad u jutru, a ono ni lađe ni šlepova. Neki su u ovo verovali, a neki i nisu; ali su svi iz prizrenske legije osuđivali, što već davno i davno nije objavljen Turcima rat.Tu, reče, nije trebalo ni časa časiti.Vojsku je valjalo odmah prebaciti u Bosnu.Tamo je sve gotovo: a ovako — zaludu nam sva muka!... — E, deco moja, učiniće čiča Dako, ja ne znam, kako bi bilo s ovim vašim Turcima po gradovima; ali Bosnu nije baš tako lako osvojiti.Vi to, deco moja, ne znate.Bošnjaka Turčina mo’š oboriti, metnuti mu nož pod grlo, pa će ti i opet povikati: „e, ne’š vlaše; ne’š, beli!“ I priklaćeš ga.I on će izdahnuti, ali verujući, da ga đaurski nož ne može zaklati.Pričao mi je Joveta, hajdučki arambaša, — ima tome više od dvadeset godina — da je sa svojih trideset druga u Majevici sačekao Selim-bega Kavadarevića, besna Turčina, koji je mnogo jada zadavao bosanskoj raji.Selim je jahao na svome jagrzu.Za njim je išlo šest Turaka.Hajduci opale iz pušaka i svu šestoricu obore s konja.Sam Selim ostane.Ni jedno ga tane ni okrzlo nije.Pred njega izleti sam Joveta — k’o i svaki gorski vuk.Nasloni zapet dževerdar Turčinu na grudi i — vikne mu: „Sjaši, Turčine!...“ Turčin se okrene.Njegovi drugovi — ni nogom mrdnuli nisu.A trideset hajdučkih cevi uprto na njegove grudi. I, šta mislite, šta je radio '? upita čiča Dako, a preko usta mu prnu lagačak osmeh, koji je hteo reći: još ste vi mladi, deco moja, za ove stvari. Mi svi zinusmo. — Šta je radio’?Sišao s konja i predao se arambaši, reče onaj, što veli, da je ovoga leta dva put prepliv’o Savu, i da je uvideo, da se na beogradski grad može i s vode jurišati. Čiča Daki prnu lak osmeh preko usana.On nastavi: — Selim-beg baci uzde svome jagrzu na vrat, pa obema rukama raspuča kadivli ječermu, pa razdrlji grudi, pogleda s pravim turskim ponosom preko svih onih, na nj naperenih, trideset hajdučkih cevi, pa povika: „U’dri, vlaše!... a’ja, biva, sjahat neću!...“ — Pa? upita jedan od Veljinih drugova. — Ia, planulo je trideset pušaka, te se od Selimovih grudi načinilo rešeto? — je l’ de čiča Dako? upita onaj, što žali, što prvo nije Bosna uzeta. — Ne.To nije dao arambaša Joveta.On spusti svoj dževerdar, pa manu na svoje drugove, te i oni spustiše svoje diljke. „Hajd’, Turčine, prolazi?Neka ti je prost život!Ti si ga danas zaslužio“, rekao mu je.... Turčin obori glavu.Kao da ga to postide.On ode.Od to doba nije se čulo da je kaka zuluma činio bosanskoj raji.Šta više, mnogi su pričali, da ju je, u više prilika, branio -— od kakvih mahnitih balija i poturica. Ja sam s Veljom ostao u stanu kod gazda Mila, sve do onog nesrećnog dana.Rođena se braća nigda onako zapazili nisu, kao što se ja i Velja zapazismo.Zajedno smo išli do škole, a zajedno od škole kući.Jedan bi drugoga pred školom sačekali, kad bi se desilo, da koji pre iz škole izađe.Ceo nas je svet držao, da smo rođena braća. — Mora da su blizanci, reče glasno jedna starica svojoj drugi, kad u šetnji mimo njih prođosmo. — Baš se vidi da su braća, rekla je jedna gospa na svadbi Miladina Brnjoša, koji je našeg gazda Mila okumio, a nas naš gazda poveo kao svoje prikumke. — Ništa lepše no videti, da se ovako lepo braća paze, primetila je baba Stojka, kad je ono navijala platno našoj gazdarici Jeli. — Pa oni nisu braća, odgovorila joj snaša Peladija, naša lepa komšinica. Baba Stojka zinu.Ona pogleda u Peladiju.Ne veruje joj.A Pela je i bila đavo žena.Često se htela našaliti s baba Stojkom. — Nisu, očiju mi! stade se kleti snaša Peladija. Baba Stojka joj još ne veruje.Ona odmahnu glavom: — Vraže! — Jest, jest, baba Stojka.Oni nisu ništa jedno drugom — koliko ti Peladiji i Peladija tebi, umešaće se u razgovor naša gazdarica Jela.Naš Steva je iz Gorobilja, ozgo od Užica, a Velja je iz Ljuboviđe, tamo negde od Podrinja. Ovo nam je obojici ispričala sama Peladija. kad smo jednom stali pred njenu kapiju i s njom se razgovarali..... Opazio sam odavno, da i sam Velja o ovoj našoj naličnosti rado govori.Jednom je u sred ćutanja rekao: — Ne može biti da tamo, gde stoji sličnost u licu, u očima, u kosi, u stasu — nema i sličnosti duševne....A, zna se, da se simpatije javljaju uzajamno.Antipatije tako isto.Na koga ja, bez objašnjiva uzroka, omrznem, nema primera, da me on može zavoleti...Eto, moj otac, moja majka, moj stric, strina Ilinka, moj Jablan — svi moji o tebi govore s nekom miloštom i toplinom — ama kao da si se u našoj kući rodio!...Posle.... posle — ima tu puno drugih primera, reče on nešto malo zbunjeno. — — — — — Odemo jednom u Košutnjak, da se spremamo za ispit.Toga smo dana i ja i on bili nešto sumorni.Ćuti on, ćutim ja.Ja sam mislio, gde da provedem ferije?...Na moju sestru Jelicu, na moga zeta — na Ljuboviju nisam smeo ni da pomišljam.Ah, Bože, a tamo bi vek vekovao!Setim se Sovre, setim se Proslopa, setim se svega....Setim se onog ubavog putovanja....Ispred mojih očiju prozujaše jedne lepe kočije.U njima sam video nju — anđela duše moje....Posle se obre preda mnom ona bogata sofra i onaj srdačni doček u kući Veljinoj....Ispred mene minu ono plavooko devojče.I kao da mu čuh glas: „bolan, bolan — zar mo’š da nam letos ne dođeš?!..“ — Jedno samo ne znam, od jednom će prekinuti ćutanje Velja....I onda se čisto zabezeknu.Ja ga pogledah.On se zagledao u travu.Bog s nama bio, kao da je sam sa sobom nešto razgovarao.Ne smedoh ga upitati: šta on to ne zna. — — — — Kad smo se iz Topčidera vraćali, on se malo razgali.Razgalim se i ja.On će prvi početi: — A, nema druge!...Ove godine ćemo se lepo provesti.Malo kod moje kuće, malo kod tvoje sestre u Ljuboviji....Videćeš, to će lepo biti.Da poneseš i tvoju violinu!One cigančure ne mogu da slušam....Tebi ću dati zelenka, a ja ću čikinog vranca....More, jest onaj pisar Jovin kulaš!A, gospodski se drži!Po koji put uzećemo i njega.Onaj pisar Jova — zlato čovek....A, šta veliš?...Pristaješ li?... — Kako god ti rekneš. Kad bi u veče, on opet povede razgovor o našem provođenju o ferijama.Poče mi opet pričati, kako su opisivali moj prolazak kroz Ljuboviđu, pa o tome, kako je čiča Stepan uzjahao vranca i otišao da me nađe: pa, onda, kako sam ja jahao pisar-Jovina kulaša — i sve, sve do najmanjih sitnica.On čak pomenu, kako su za nama trčala ona dva cigančeta i vikala, da im udelimo koju paru....I onda od jednom zastade.Pogleda me, poćuta malo, pa će tek reći: — A što k’o ti ne bi sam tamo otišao?...Kad si ti — koliko da sam i ja.Mi smo i onako jedan na drugog nalični. — Bog s tobom, Veljo, šta ti to govoriš?! upitah ga,, a ni sam ne znadoh šta da mu na ovu budalaštinu odgovorim. On oborio glavu, pa gleda preda se.Bog zna gde su mu misli bile.Nije ni čuo šta sam ga pitao.... Pošto smo legli i sveću ugasili, ja dugo nisam mogao zaspati.I taman mi se oči počeše sklapati, a Voljo pršte u jasan smeh.Ja se čisto trgoh. — Veljo! — zovnem ga. On ćuti. — Veljo! — viknem malo bolje. — A! — odazva se, kao iza sna. — Šta ti je, te se smeješ? On opet ćuti.Posle tek reče: — Ništa.Ovamo nešto o pisar-Jovinom kulašu....U malo što ne odvali šarage na Sovrinim kočijama. — — — — Sutra dan kao da ništa nije ni bilo.Nisam ga smeo ni pitati o onom njegovom sinoćnjem smehu. Velja se vrlo dobro učio.Nemački je prevodio bez rečnika.I ako je učio prava, on se beše odao prirodnim naukama.Mnogo je čitao; a po nekad bi se nalaktio i tako udubio u neka razmišljanja. Jednog dana dovuče iz Narodne Biblioteke čitav naramak Kantove filosofije.Prvo sam smotrio—„Opštu prirodnu istoriju neba“...Koliko je puta osvanuo čitajući ove — kupusare — kako ih je nazvao Sreta Ševrljuga, drug Veljin i poznati junak iz — prizrenske legije, onaj Sreta, što je pronašao, da je beogradski grad najlakše uzeti s vode. — — — — — — Jednoga večera, ja sam rešavao jedan đavolski težak zadatak iz jednačina, dok će Velja povikati: — Tako je i nikako drukčije! Ja ga pogledam.On beše ustao.Pred njim je bio otvoren Kant.On se od jednom okrete meni: — Stvar je, dakle, sa svim prosta, reče mi on glasom, kao da i ja znam o čemu je stvar.U pra-pra početku obrazovanja naše sunčane sisteme, sva materija sviju članova što pripadaju sistemi našega sunca, bila je u jednoj usijanoj magličastoj zajednici, čije su granice međile čak iza putanje Neptunove.I to je bio jedan nebeski kolos, jedno sunce, koje se okretalo oko svoje ose, od zapada istoku.I ova se usijana magličasta masa kroz miliune godina hladila rasipanjem svojih zrakova u beskrajno nebeske prostorije.I tako je, prema nepromenljivim svojstvima materije, ovaj nebeski džin počeo da se zbija u sve manji i manji prostor.I u koliko se smanjivao, u toliko mu se pojačavalo obrtanje oko svoje ose.I ta je brzina okretanja na ekvatoru bila strahovita.S toga su se počeli odlupljivati pojedini usijani pojasevi, onakvi, kakav mi danas vidimo u našega Saturna.I čim su se ovi pojasevi odvojili od svoje pra-pra materije, i oni su se počeli brže hladiti, a za tim, opet po poznatim zakonima gravitacije, smotavati u svoje nove centre, neprestano okrećući se oko svoje ose i kružeći oko svoga prvobitnog centra, našeg sunca — uvek od zapada istoku.Tako se obrazovala prva, druga, treća i sve ostale planete našeg sunca.I dok su one bide u usijanom magličastom stanju, i one su se, rasipajući svoje usijane zrake po pučini nebeskoj, rashlađivale i zbijale u manji volumen, a tim ubrzavale okretanje oko svoje ose, koje je na ekvatoru bilo najveće.I od njih se stali ocepljivati obručevi, a ovi se, usled brzog rashlađivanja, počeli skoncentrisavati u svoje centre, neprestano se okrećući oko svoje ose, a kružeći oko svoga centra — planete, a s ovim u društvu, šestareći oko svoga prvobitnog centra, našeg sunca, opet od zapada istoku.Tako su postali pratioci naših planeta!... Pa i sama ona pra-pra magličasta materija naše celokupne sunčane sisteme morala je, u iskoni svojoj, biti u zajednici kakvog drugog, još većeg nebeskog ispolina, pa se od njega, istim putovima i po istim zakonima, ocepila i od njega nasledila i svoje okretanje oko svoje ose i svoje kruženje oko svoga prvog centra — opet od zapada istoku....Vidiš li, da je ovo ovako i nikako drukčije?...Sva nebeska tela stoje u istim odnosima jedna prema drugim, kao što su stajala, dok su u jednoj opštoj zajednici bila.Ona su sva potčinjena jednim i istim zakonima nebeske mehanike, — povika on kao u nekom triumfu, a iz očiju mu je sipao nekakav dosle neopažen oganj.... Posle je seo i nastavio svoje čitanje, baš kao da ništa ni bilo nije. Čovekova duša mora da stoji u nekim, našem umu nedostižnim, odnosima s vesnicima nama nepoznatog duhovnog sveta, što ga naša duša nazire, ali ga mi ne poznajemo.Ona se usred bujnoga veselja i raspoloženosti od jednom okari i okunji, a mi tome ne umemo uzroka da nađemo.Eto, i mene je, isto kao i Velju, neka unutrašnja slutnja spopala.Jedva sam čekao da dođu školske ferije, da se čas pre krenemo ka tako nama drag put: ali što se taj dan više približavao, sve me je veća slutnja spopadala.Jednom sam i sam u sebi rekao: „ti ne idi!...Ti ne smeš ići!...Neka Velja sam ide.“ Ali to prođe, dok bi čovek okom trenuo, pa mi onda izađe pred oči sve ono.Sve baš.I onda duša moja uzleti na jednu čarolijsku uzvišicu, te odatle gleda raj života svoga.I tad lepo osetim kako mi srce u grudima zaigra.Moja duša razgleda onaj prirodni samotvor, ona stane da razbraja one mirijade rubina i smaragada na vilinskom Bregu Plača, na Bregu Večitih Suza, pa mi se i tu javi anđelska slika njezina; moja duša pođe mojoj sestri Jelici, pa se od jednom obre pred lepom slikom kapetanove Roksande....Ni jedan džbun, ni jedan šumarak, ni jednu stazu, što su u tome, meni dragome, kraju ne može da vidi duša moja, a da se iza njih ne pojavi njen viti stas, ubava slika njena!...Kad i kad ispadne preda me i ono živo plavooko devojče.Ono tek prne kao srnče: ali njeno bajno lice i onaj veseli osmeh zaigraju mi u duši i njoj bude čisto lakše.I onda skočim i sam u sebi povičem: „hoću da idem!“ Još je veća bura besnela u duši Veljinoj.On to nije kazivao; ali je to duša moja opažala.Očevidno je, da je sve krio što se u duši njegovoj lomilo; ali i podzemni vulkani, ako i ne izbiju na svoja poznata grotla, oni opet o sebi daju java, bilo dalekom tutnjavom, bilo pojedinim potresima. Tako, jednoga večera, on čita svoga Kanta, a ja Geteovu Ifigeniju.Meni se zadrema.Pogledam na Veljin sto.On se nalaktio, pa misli.Da li o onome što je čitao?Ko bi to znao?Ne htenem ga uznemiravati.Ustanem polako.Svučem se.Koliko sam spavao, ne znam.Tek me probudi neki šum.Ja progledam.Sveća još gori.Velja ustao.Prekrstio ruke, pa oda po sobi.Pođe malo, pa zastane.Gleda preda se i nešto šapori, dok će od jednom okrenuti glasno: „Pa jest, odista, šta je bilo u pra-pra početku sviju stvari?...Jedni vele: u pra-pra početku sviju stvari bio je prostor.Naravno, pre no što bi nešto postalo, moralo je, pre svoga postanka, imati prostor, gde bi se to nešto smestilo....Ta ni sam Gospod Bog ne bi mogao ni zrno peska stvoriti, ako nije bilo prostora, gde bi se to zrno smestiti moglo....Drugi opet vele: ne; čim pomenete a pra početak, tu morate zamisliti i svršetak.To dvoje jedno bez drugoga ne daju se ni zamisliti.Početak je jedna tačka a svršetak druga.Razmak između ove dve tačke, to je vreme.Sve u vremenu, ništa van vremena.Za to je umesnije reći: u početku je bilo vreme....E, ali šta je to, upravo, vreme?Kako se ono javlja u našoj svesti?U promeni stvari oko nas.Kad bi sve, što je oko nas, bilo nepromenljivo, mi nigda ne bismo dobili pojam o vremenu....I to su samo one promene, koje mi golim okom vidimo — vidimo dan, noć, leto, jesen, zimu, proleće....Vidimo kad cveće cveta, kad drva listaju, kad cveće svene, a list opadne.Ali, kad bismo mi imali mikroskopske oči, mi bismo videli i kako trava raste, i kako se sokovi u drveća i šiblja penju i otkivaju ono čudesno tkivo u lista i mirišljave majske ruže i šeboja.I onda bismo tek videli, kako se pred našim očima, u jednoj cigloj sekundi, izvrši više promena, no što ih ovim našim nesavršenim očima umotrimo u jednom čitavom danu.I od svake ove majušne promene do one druge ima jedan razmak vremena.I kad bi se dobro zagledali u ovu neprekidnu snovaljku promena, mi bismo opazili, da u čitavoj vaseljeni drugo ništa i ne postoji do neprekidno, večito kretanje najsitnijih delića materije.I tako, zar ne bi bilo zgodno reći: u početku je bilo kretanje“.... I onda se Velja zamisli.Stajao je tako nekoliko trenutaka.Metnu ruku na čelo, pa će tek reći: „Pa i opet nije tako.Oni što ovo poriču, imaju sa svim pravo....Kako kretanje?!..Da bude kretanja, mora, pre svega, biti nečega što se kreće.A to je materija; a kretanje se materije ne da ni zamisliti bez sile, koja tu materiju stavlja u pokret.Po ovome bilo bi najlogičnije kazati: u početku je bila sila i materija....Pa i opet ni ovo dvoje ne bi moglo proizvesti kretanje, ako ne bi imalo prostora, kojim bi sila materiju stavila u pokret.I tako, okreni, obrni, mi se opet vraćamo na ono prvo.U pra-pra početku sviju stvari bio je prostor....Ali smo sad tek u jednom lavirintu, lavirintu bez izlaska!...“ On opet stade.Opet metnu ruku na čelo.Dugo je tako stajao.Posle se od jednom ispravi.Iz očiju mu je sevao onaj isti oganj, što sam ga opazio, kad je ono razvijao Kantovu teoriju o postanku sveta.I onda se osmehnu, a po licu mu se prosu neka tamna ponositost.On povika: On ima pravo....Niti je bilo kad početka, niti će biti ikad svršetka....Večito je vreme, večito je kretanje, večita je materija, večita je sila, — večit je i beskrajan prostor!...“ Posle je opet seo za sto i počeo da čita.I ja zaspim.Ali me opet probudi jedan šum.Velja ustao, pa oda, čas brže, čas lakše.Po nekad zastane.Misli nešto, pa opet stane da hoda.Prošapće nešto, pa opet počne odati.Po nekad mu se preko lica razvuče pakosan osmeh; a po nekad se namršti i uzme pozituru, kao da bi hteo nogom da lupi o pod: ali to ne učini.Dok će jednom, sa svim glasno, početi: „Tako je.To je izvan svake sumnje!...Ona me više ne voli.To se sa svim vidi.Slep je ko ne vidi....Vidi se po svemu....A što onako ćuti?...Valja da sam ja ćorav....Ona taka nije bila dok njega nije videla; a što ga ne pominje, i to se zna.To je jasno kao sunce.A što toga nije bilo, dok se s njim nije videla?...Posle, mi smo, odista, đavolski jedan na drugog nalik.Tako svi kažu.Ona samo ćuti.I one simpatije, što ih pokazuje prema meni, zbog njega su.Pa on i jes lep čovek.Muška lepota.One žive oči, pa ona muška stasitost, pa onaj smeon, onaj večiti osmeh na njegovim rumenim usnama, morao ju je očarati.Ko je meni kriv, što sam smetenjak?Smetenjaštvo je prvo smešno, pa odvratno, ženama naročito....Ne, ne, ja neću da idem.Ostaću ovde.Hoću da dovršim svoju studiju o postanju sveta.A on? — Neka ide — sam.Ja ću ga nagnati.Neka ih, neka se usreće!...Ja neću ničijoj sreći nogu da podmećem....Njoj i njemu naročito....Jest, jest, poznao sam ja to još onog dana, kada se ono o njemu prvi put povela reč....A šta joj znači ono: „kulaš se prope....Htede da ga zbaci, ali ga on samo pljesnu po vratu i dvaput rukom prevuče preko njegove, kao zlato žute, grive.I kulaš stade — kao ukopan, i samo poče da kopa nogom!“ A kad nam se pogledi susretoše, ona od jednom zaćuta.To sam bar opazio.I još sam nešto tada opazio.Video sam, kako joj uz obraze buknu plamen....Ona misli da ja ne znam šta to znači!...Pa i ono, što me Ikonija jednom upita: „de, čik pogodi, da li kapetanova Roksa tebe više voli ili tvoga Stevu? — Hm.Zar ja to sve ne vidim?!..Ikonija zna sve.Od devojačkog oka ništa se sakriti ne može.“ Posle se malo ućuta.Gledao je preda se.Očevidno je, da su mu misli letele istim pravcem kuda i njegove reči.On se, od jednom, trže.Pogleda u moj krevet.To beše strašan pogled — pogled gladnoga vuka.Moje srce stade lupati....On korači dva koraka, pa zastade.I opet obori glavu.Nešto je i sad mislio.O čemu?To bi jedini Bog znao. Što se više približavao Petrov-dan, dan našega polaska za Ljuboviđu i — Ljuboviju, Velja je postajao sve turobniji, uznemireniji, zamišljeniji.I lepo sam opazio, da se, siromah, otima, ali sve uzaman.Uzeo bi da što čita, ali bi mu se pogledi ukočili na otvorenoj knjizi.On nije čitao.On je mislio.I ove su ga misli ubijale....Stvar je sa svim jasna.On je kapetanovu Roksu zavoleo, zavoleo — do ludila....Ima ljubavi što tinjaju, što planucaju.Veljina je ljubav sagorevala.Ona je bila vulkan, vulkan što za sobom ostavlja pustoš i razvaline. Bilo je krajnje vreme da i ja o celoj ovoj stvari malo ozbiljnije razmislim.Svi se konci ove žalosne drame ukrštaju u jednoj jedinoj tačci.U tome, što ja i Velja u svemu jedan na drugog ličimo.Ja sam Roksandu zavoleo svom dušom svojom....U prvim klicama ljubavi ima puno žilica.Njih nije moguće sve umotriti.Opisati još manje.Istina je, da se njeni obrazi zažare, kad nam se pogledi susretnu: istina je, da se moja duša topila u zracima ove anđelske pojave: ali je istina i to, da u njenim očima sine nekakav nebesni plamen, kad se o Velji povede reč.Naklonost, koju sam opazio prema meni, samo je odblesak njene ljubavi prema Velji.I u koliko me je porodica Veljina obasipala miloštom, u toliko se i u njenoj duši razbuktavao plamen ljubavi prema Velji, a simpatija prema meni, slici Veljinoj.I ja, zvekan jedan, u tome gledah Roksandinu ljubav prema meni.A, kao za inat, nisam hteo da čujem jedan unutrašnji glas, koji mi je često nagoveštavao: „ona voli Velju.“ Ja sam taj glas prvi put čuo za sofrom oca Veljinog.I onda sam skočio — da bežim, da moga suparnika ne dočekam, da svojim očima ne vidim razvaline svoje prve ljubavi.Ali onda i ona skoči.I to me zbuni.Zbunilo bi svakoga.One oči, onaj pogled, onaj viti stas — koga još ne bi zbunili, opili — zaludeli?!..A da sam samo zapazio, kako ona prva s kola skoči, kako vatreno stade da grli i ljubi ono lepo plavooko devojče,- pa kako pritrča Veljinoj majci, te joj vreo poljubac pritište na ruku!...Onako se samo svoja majka ljubi; a zar Veljina majka nije i njena majka?...Oh, pa i opet mi se čini, da to tako nije, da to tako ne može da bude!... E, a od čega se to Velja prestravio?Šta je to njegova duša umotrila?...Još pitam, šta?...Ljubav je večita sumnjalica.Njena je osnova čežnja, a potka je prezanje.Ona se od truna prestravi.Ona u trunu vidi i svoj raj, i svoje razorene nade....Nije mu ni ono bez ičega, kad me ono dočepa za ruke, kad mi se upilji u oči, pa povika: „more, bolan, ti si mi u kući mnogo mesta zauzeo!...“ A on je to hteo reći: „ti si mi u srcu Roksinu mnogo mesta oteo!“ Jest, to je to značilo. To je bilo u oči samog Petrovdana.Ispite smo položili odlično, Velja mi je izgledao vrlo raspoložen.To i mene malo ohrabri.Taman je sad zgoda, da mu pomenem; ali da hoće on, nešto, da počne prvi!Odavno nismo dirali ovo tugaljivo pitanje.Kao da smo se oba nečega plašili.Bili smo ugovorili, da pogodimo Sovru, da nas baš on vozi; ali je Sovra nekud otputovao, kako nam kaza gazda Mile.... — Dakle, i to se svrši, počeće, srećom, prvo Velja....Sutra imamo Petrovdan.Hvala Bogu!...More, što nema tvoga Sovre?Prekosutra ti valja poći, a ja ću, u ime Boga, naksutra. Ona mi se soba okrenu.Šta mu sad ovo znači?I dobro sam se održao.Samo ga, kao šale radi, upitah: — Kako to — „prekosutra ti valja poći?!“ — Ja mislim da si hteo reći: „prekosutra nam valja poći?“ — Imaš pravo.Trebao sam ti ranije kazati; ali sam te hteo — obradovati.... I on me čudno pogleda. — Ja te ne razumem?! On se malo zbuni.To se moglo poznati.Ali se brzo pribra.On poče: — Ja sam umolio našeg rektora, da i meni dopusti, i ako sam pravnik, da s prirodnjacima ove godine idem u ekskurziju.On mi je dopustio.Bi mu još i milo.Čuo je, da se i ja bavim prirodnim naukama....Pomisli samo, ovo nam je maršruta: idemo na Valjevo.Pećemo se na Medvednik....Odatle ću videti Bobiju i — Proslop, a otlen se vidi Baurić, a s Baurića se vidi valovita Drina....On ove poslednje reči izgovori s nekim osobitim naglaskom.Za tim nastavi sa svim hladno: — Posle ćemo sići u Poćutu, a odatle prekrhati preko brda i dohvatiti se Divčibara, Maljena, a odatle sići u nizije Bele Crkve, pa posle se latiti Ovčara i Kablara.U Čačku ćemo praviti mali odmorak, pa ćemo se onda krenuti Stolovima i najposle Željinu.Kao što vidiš, imaću prilike da posmatram i formacije vatre i formacije vode — ova dva najveća neimara na ovoj veličanstvenoj građevini vaseljenskoj....A ti ćeš, u ime Boga, poći i mojima i tvojima — na Ljuboviđu i na Ljuboviju.Pozdravićeš ih sve.Moju majku i moga oca poljubićeš u ruku....Kaži svima, eto mene, na petnaest dana pre, no što ćemo u školu; a otud ćemo, u ime Boga, -zajedno, — „pevajući i puške mećući!“ — Velja mi ovaj svoj plan otkri s neobičnom hladnoćom, ali i tonom, koji je u napred nagoveštavao, da je to njegova tvrda odluka....Stvar se, dakle, okrenula sa svim na bolje.Sad je došao red, da i ja svoje učinim. — Baš dobro, rekoh mu. — Kao da smo se dogovorili....Ja sam baš mislio, kako da ti pomenem?...Moja se braća dele.Hoće oči da povade....Evo ti pisma.Na, pa pročitaj.Ja moram u moje Gorobilje — da braću, kako tako, izmirim....Od onake jake zadruge, pa šta hoće da bude!...Inokosnost na selu, gotova propast, gotova siromaština!A moja je kuća u Gorobilju i prva i najjača, od kad se za nju zna.... U prvi mah spazio sam, da se Veljini obrazi zaplamteše nekom čudnom vatrom, kad ču, da i ja neću da idem na Ljuboviju.Ali kad mu pomenuh braću, njihovu zavadu i deobu i kad mu pružih pismo, on se malo umiri.Uze pismo i stade ga čitati.Ono je bilo kao poručeno.Evo šta u njemu piše: Užice, 4. Juna 18** Dragi moj Stevo! Ako si rad čuti za naše zdravlje, mi smo ti, da rečeš, Bogu hvala, svi zdravi, a što se veselja tiče, ono ti je davno našu kuću ostavilo.I, kako god hoćeš, nikakva nam dobra u kući našoj!...Onaj peksijan, snaha naša, snašla je, da Bog da, gorska neman, kuću nam razori i u čeljad mržnju i zavadu posija!...A oni moj smoljo, ne bilo ga, kako da mu reknem, pustio, te ga ovaj belaj uzjahao i zaviličio, pa š njim vitla, kud joj njena ženska ćud migne!...Zlo, te veliko zlo, u kući nam se rasprtilo!...Tražili smo u kapetana Štula izun, da se dijelimo.Valja bježati od zla, pa ma u goru, ili u vodu.On se mnogo zateza.Veli i on: „šteta je, bolan, da se ovakav dom i ovakva zadruga pocijepa.Ali kad i on viđe, da nam se pod šljeme, Bog s nama bio, podvukao sam nečastivi, on onda reče: „činite šta znate....Ali hoću da i onaj iz Biograda da svoju riječ....“ Eto, sad znaš muke naše.Čim ovaj moj aber primiš, a ti jaši konja, pa polazi ‘vamo nama.Petronije Pivljak snio je dolje nešto luča i katrana....Mo’š i š njim.Dobri su mu konji.A nešto ćemo mu i platiti....Ne dođeš li, onda, do godine, nemaš kome dolaziti!...To ti je naše bracko pozdravlje!... Tvoj brat, Milun. — Na ti ovo, odista, moraš ići? povika on, a na licu mu se ukaza nekaka pritajena radost. — Kao što vidiš. — A kad misliš da mo’š biti gotov?...Ti ovih ferija treba da ideš i tamo našima, reče on i malo se kao zamisli. — To će zavisiti od toga, hoću li moći braću izmiriti. — A ako ih ne mogneš izmiriti? — Onda ću ostati da i ja pri deobi budem.Ako pristanu da se ne dele, pokloniću im svoj deo; a ako ne htenu, odvojiću ga, pa ću ga dati Ciganima, a njima ne. Velja se beše zamislio.Kao da ni slušao nije šta sam mu govorno.I onda poče više u sebi no onako: — Ne ideš ti, a ne idem ja....A kako će nas svi pogledati! — Pa idi, čoveče, ti!... reknem mu.Ali on mi ne dade ni dovršiti.On okrete: — Ne, ne, ja ne mogu.Nikako ja ne mogu — bez tebe naročito.A osobito, ja sam toliko navaljivao na našeg čiču, da mi dopusti, da i ja s njim idem.Pa sad?...Šta bi on rekao?Ne, ne, to bi bilo detinjasto od mene. — Ostavi ti to meni, da ja sve uredim kako treba!...Ima tu tri stotine putova i izlaza.Zar bi, bolan, mogao ostaviti svoju staru majku, da za tobom čezne i da svaki dan pogleda, kad će joj se njen jedinac pomoliti?Ne zna ona za tvoje ekskurzije, ni za tvoje vulkanske i neptunske formacije.Ona zna, da o Petrovu-dne svi đaci idu svojim kućama.Ne, ne, ti moraš promeniti svoj plan.Sem toga, ti bi i meni učinio jednu ljubav.I ja imam tamo koji su mi mili i koji će me pogledati.Hoću da im odeš i da im kažeš, šta me je pomelo, te im ne dođoh.....Posle, hoću, još nekog da mi pozdraviš!... Ja tu ućutah.Opazio sam, kako Velji buknuše obrazi.On me oštro pogleda.U tome pogledu beše nečega, kako da kažem — da ne kažem životinjskog, ali svakojako — tako nešto.... — Hoću da mi pozdraviš i u mesto mene omiluješ i poljubiš malog Kiću.S njim sam se prvo iz tvoje kuće upoznao.I tome poznanstvu imam da blagodarim, što su između mene i tebe i tvojih dobrih ukućana zasnovane ove mile i drage veze prijateljstva i srdačne ljubavi....Upitaj ga, šta učini s onim prokletim Milosavljevićima?...Jesu li se jednom smirili? I dok sam ja ovo govorio, opazio sam, kako se Veljine grudi šire, a lice mu se čisto poče preobražavati.On od jednom skoči.Raširi ruke i pade mi oko vrata..On se, prosto, gušio od uzbuđenja.On povika: — Stevo, brate....Sad vidim...Mi smo, odista, braća, braća rođena.. više nego rođena....Radi kako znaš.Ja ću slušati!... U taj mah začu se neka graja na ulici.To su bili naši drugovi.Među njima je bio i Sreta Ševrljuga.Njegov se glas najpre i čuo.Veseo kao i svakad.Ni malo ga se ne tiče, što je iz jednog predmeta pao, a iz tri nije ni polagao.Ostavio je to za jesen, dok se malo bolje spremi i pribere.A već je, veli, pronašao put, kako će ga pustiti da „ponovo“ polaže.... — Platiće okanicu vina, ako nam budu izmakli!...Hej, goli sinovi!...Jeste tu?!...- povika on i banu na vrata.Za njime uđoše još njih petorica, svi do jednog junaci iz prizrenske legije.Ali opet — to su i dobri drugovi i dobri đaci.Bez njih nikad ni jedno đačko veselje nije moglo da bude.Ta im je osobina ostala još iz doba kad su se, posle bombardanja, spremali da uzmu beogradski grad na juriš.I one smo se večeri, što no kažu, turski proveselili.Bili smo i kod Bare — naravno u jedan po ponoći.Pa i to je bilo na predlog Srete Ševrljuge.Velja se bio raspoložio, što nigda do sad. — — — — — — — — — — — — Sutra dan nam gazda Mile javi, da je i Sovra tu.Bio je čak u Kruševcu.Velja je skakao od radosti — kao malo dete.Bio se rešio, ili da ga Sovra vozi, ili niko drugi....Prvi dan po Petrovu-dne mogli su rahat stići u Valjevo.Tako su bili poranili. Putovanje je što i opijum.Ono ti, malo po malo, dušu uljulja u neke zanosne snove, a srce pokrene na življi rad i otkucavanje.Putovanje je, u neku ruku, zurka, kroz koju naša duša najradije gleda divote ovoga belog sveta: ono nam oškrinjuje zavese, iza kojih je puklo polje naših želja i naših požuda....Putovanje ti svakoga minuta pred oči iznosi neznane draži neznana sveta....Reke, potoci; njihovo zanosno hučanje i šumorenje; kamene klisure, sive i strme litice, daleki plavi vrhovi planinski, što se, rekao bih, kao kakav gorostasni zid, isprečili tamo na dalekom zreniku, te tu međe između ove crne zemlje i gore plavog azurnog neba: isprekidano veskanje tičije, počinjući od nestašne žutovoljke, što kao tren oka iz džbuna u šumarak prne i samo učini: ćuruš-ći, ćuruš-ći!... pa do surog orla u oblaku, što svojim vratolomnim kliktanjem prekida onaj tanani veo neme tišine, što je zaogrnula tamne, neprohodne gudure i dubodoline; od iglene i vesele veverice, što čisto prkoseći i začikavajući svojim vratolomnim skokovima preleće s grane na granu, s drveta na drvo, neprestano držeći korman svojim vunastim crnim repom, te tako održava na kararu povijanja vitih grančica sa njenim vragolastim ljuljuškanjem i obziranjem čas levo, čas desno, čas dole u čestar i šumarak, a čas gore na vrhove zelenih jela i bukava, pa do onog tijanog brujanja mirijada majušnih insekata; od neumorne pčele radenice i malene bube Mare, što lazi preko savela liska, pa do vrednoga mravka rabotnika, što se pod svojim ogromnim plenom ugiba, noseći ga preko svojih dolina, urvina i dubokih udolja, — sve su to, učini nam se, naši stari poznanici, jer oni svi mrmore jednim i istim nemuštim jezikom, koji duša naša i duša sviju naroda čuje i razume. Ono, dok sam otišao do Gorobilja svojoj braći, i ono, dok sam se vratio u Beograd, učinilo mi se, da je to bio jedan kratak i sladak san.Sad sam se probudio.One vesele i tužne uspomene, što se pred mojom uobraziljom razmotavaju kao kakvo sviono nevestino platno, — sad su opet postale jedna tužna java. Brzo sam svršio posao u mome Gorobilju.Braću sam podelio, a to će reći: našu kuću raskućio.Drukčije i nije moglo da bude.Zavada i omraza beše, što no kažu, prešla i na pse i na mačke i — na vrapce na kutnjem slemenu.Jedini spas bila je još deoba.I ja dam svoj pristanak.Poklonio sam im i svoj deo.A šta sam i mogao drugo raditi?I onako bi ga svet razgrabio.Svet je takav.On voli da što tuđe makne, no svoje da očuva.Braća mi kao dadoše reč, da će se od sad paziti.I još mi nešto obećaše.Slaće mi, vele, svake jeseni po kačicu kajmaka, po vreću jabuka i po koju debelu ovčiju pastrmu.Neka se, vele, zna, da ni ja nisam bez nikoga svoga....Pa i sad mi spremiše zastrug skorupa.Nije bilo zgodnijeg suda, a spremili bi, vele, i više.Spremiše mi i jedno pečeno pile.Lepo pečeno!...Samo što je s jedne strane bilo modro, a s druge preplanulo; a ono što je malo donosilo na lučevu smolu, to je za to, što se u nas gore vatra potpaljuje lučem....Zbilja, kad je već reč o luču, moja mi braća obećaše, da će mi o jeseni poslati i koju cepanicu luča.... — Vi to dolje kupujete, reče mi stariji brat. — A mi toga ovde imamo, hvala Bogu, dosta, prihvati onaj mlađi. Kad sam došao u svoj stan, gazda Mile ne beše doma.Gazdarica Jela reče, da je otišao nekud u selo, ne bi li, koliko toliko, veresije prikupio.Ona mi dade i jedno pismo.Pogledam, Veljin rukopis.Predato je na valjevskoj pošti.Pođem da ga otvorim.Osetio sam neki drhat u srcu.Zatvoreno pismo ima u sebi nečega što zastrašava.Ko očekuje zle glase, boji se, preza; ko očekuje, dobre, još više.Po mojoj se glavi prosu čitav roj misli.Misli električnom brzinom nose, i električnom brzinom fotografišu.Učinilo mi se, da sam video sve — i kako su ga dočekali — i kako se s njim sad zabavljaju....„Hej, srećni Veljo!“ otrže se iz mojih grudi jedan dubok uzdisaj.... A trebao sam reći: „Hej, moj kukavni Veljo!“ Ovo pismo kao da je u nekoj hitnji pisano. Neka sam mesta jedva pročitao.Ono je glasilo: „Ljuboviđa, 12.Jula 18** Dragi moj brate Stevo, Eto, jedva ugrabih priliku da ti pišem.Imam mnogo da ti se žalim.Šta je to, te je ceo svet ustao da me izaziva?!I kao da tu ima i tvoje krivice.Pustio si me sama.A morao si znati šta me ’vamo čeka.Da te brat nije pozvao da se delite, zakleo bih se, da si i ti u ovoj zaveri....Pomisli, ovamo svi samo za te pitaju.A za me, ama kao da ni živ nisam.Kako me koji sretne, prva mu je reč: „a što Steva nije došao?“ Pa i moj otac tri put za te pita: a kad mu kazah, da su te braća odazvala da ih podeliš, on mi reče: „šteta!Gde nije jake zadruge, tu nema kuće ni kućenja.“ A mojoj se majci napuniše oči suza.Žali što i ti nisi došao....„On, reče, nema svoje majke!...“ I strina Ilinka upita: „Veljo, rano, a što nam nisi doveo Stevu?!I njega je sva naša kuća pogledala.Mi njega ne dvojimo od tebe.“ Pa i moj čiča Stepan reče: „more, sinovče, pričuvaj der ti ovu tvoju kuću.Jer ako Steva dođe — može ti, bolan, dići očevinu!..." Ali Kića, Kića, on me je dvadeset puta upitao, što nisi došao, a dvadeset, hoćeš li doći?!...Ikonija samo ćuti.A, vidim, i ona bi me upitala.Stidi se.To se lepo poznaje.Na Ljuboviju još nisam išao.Ikonija mi je dva put govorila da odem.Ja nisam hteo....Da si ti ovde i kojekako.Sestra ti je dole.A ja?...Ja tamo nikoga svoga nemam.Čiča Stepan sutra polazi.Zove i mene.Veli mi: ti jaši vranca, a ja ću zelenka....Siromah moj čiča Stepan!...Jedini on stoji još na mojoj strani.Njegov se vranac, znaš, jaše, sve jedno, kao i pisar-Jovin kulaš....Ene, zbilja, u malo što ne zaboravih!Ovde je, bolan, i pisar Jova.Došao je sinoć u sam mrak.Hoće malo, veli, do Valjeva.Njemu ću i predati ovo pismo.U Valjevu ima pošta.Ovde nema.On jaše na kulašu.Blago njemu!...Isto, čuješ Stevo, ja ću to samo tebi poveriti: ali samo — pst!...Evo, neko već dolazi....Pazi dobro!...Do nas stoji, pa da bude cela stvar spasena!...Nego — kad ja tamo dođem, onda ćeš sve čuti.... Tvoj Velja.“ Ovo sam pismo nekoliko puta pročitao.I uvek sam se na njegovom završetku zaustavio.I reči i misli obmotava nekakav avetinjski sumrak.Ono što bih želeo da vidim, ne vidim; a ono, što vidim, nema svoga razgovetnog oblika.Vidiš nešto, ali je to više neko priviđenje.To nije više proizvod zdravoga uma.To je odsenak senke njegove. — — — — — Ceo ovaj dan mislio sam o Velji i onom njegovom pismu.Izađem malo da se prošetam.Više sam lutao no šetao....Šta je to što je uzburkalo dušu Veljinu?Gde li je pravi izvor ovoj zamućenosti duše njegove?Jesam li to ja?Pa, evo, ja sam se povuko.Pustio sam ga, da se sam zagreva na toplini njenih anđelskih pogleda.Ona, upravo, i pripada njemu.Oni su se prvo videli, poznali, pa, jamačno, i zavoleli.Mene je tamo doneo go slučaj....Što je slučaj svijo, neka slučaj i razveje....Ja neću više nikad videti ni Ljuboviđu, ni Ljuboviju.To je što mogu da učinim.I to ću učiniti.Ovaj ostatak školskih ferija provešću ovde.Ima se šta čitati, a ima se gde šetati.Eto, te i take misli vodile su me taj dan po beogradskim ulicama, dok će me jedan dobro poznat glas zaustaviti: — A, gle, jeste vi to, g. Stevo?...Zar ste se već vratiti?...Zar tako brzo?!...A gde vam je drug, g. Velja?...Kakva vas je to sila od njega odvojila i — ’vamo nama donela?!.. Ja se okretoh.To je bila naša lepa komšinica Peladija....Ja sam bio, tako reći, pred svojim vratima, a, Bog i duša, ni danas ne znam, kako sam se to uputio svome stanu. Ja stanem.Ona me gleda onim njenim vragolastim očima.Ne, ona me ne gleda.Ona me sažiže.Priznajem, da me je neka toplina počela poduzimati.Pogledam je.Lepa je, pusta — kao upisana.Oči crne, crnje od trnjina.Lice čisto, belo i večno nasmejano.Jagodice oblila neka providna rumen.Čelo svedeno na okruglastu amajliju, te ovoj lepoj ženskoj glavi daje neku osobitu draž; a oni crni i svioni pramenovi njene kose, što se njima nestašno šalika nekakav tijan povetarac, čisto i dušu i srce u čoveku zanesu, dok, opet, one malene jamice, što se na njenom belom licu, a pod senkom one sveže rumeni, čas jave, a čas iščeznu — kako to već hoće njeni, čas jači čas ovlašniji lepršaji vragolastih osmejaka, — prosto su u stanju čoveka da opiju i da mu na oči navuku onu vrstu sumračja, kroz koje se neosetno srlja u strast, a iz strasti u greh. — Ene, vi ste to, lepa komšinice!I vi se još čudite?...Ne čudite se!Te crne oči šta još nisu kadre da učine od slaba čoveka?! odgovorim joj, tek onako bez ikakva smisla; ali ja za to u mal’ što ne dobih preko zuba onu njenu, kao sneg belu šaku.Zamahnu, pa je spusti.Njena se srditost završi jednim blagim i mekim osmehom, osmehom što zanosi, što opija, što zaluđuje.... — Odista vas pitam, što ste se tako brzo vratili?Do kraja vaših ferija ima još pune tri nedelje....A gde ste ostavili vašeg druga?... Ja joj ispričah sve.Ona me je gledala i slušala — više sanjalački.I onda će mi od jednom reći: — Niste ga trebali puštati sama.G. Velja nije pri svemu zdravlju.Njemu je, po katkad, mutan pogled....Te su bolesti i teške i strašne.I baba Stojka mi jednom reče: „ovo momče jede neka velika iznutrica.Nije samo telo, i njegova je duša bolna.Daj Bože, da to ne bude ona ista boljka, od koje je patio i moj veseli Živa!...“ — A odašta je patio baba Stojkin Živa? upitam je.Ali ona okrete glavu u stranu, i na ovo pitanje ne hte mi odgovoriti. Nasta malo ćutanje.Ona ga prvo prekide: — Pa što ne svratite po koji put?I mome bi Peri bilo milo.I on je mislio da ste vi braća.Sad zna da niste....„Meni je milo,“ rekao je jednom, „kad vidim, da se ovako lepo dva mlada čoveka paze;“ a tu neki dan upita: „ja ih sad slabo viđam....A, ha, zbilja, sad je raspust.Oni su otišli svojim kućama....“ U tom je neko iz avlije viknuo: — Peladija! — Kuku meni, moj Pera! I onda mi brzo pruži ruku.Šta bi, ja ne znam.Tek mi se učini, da joj je ruka u mojoj zadrhtala. Kad sam došao kući, zatečem i gazda-Mila.Vratio se s puta.Kako mu bi milo kad me vide.Prva mu je reč bila: imam li kakvog abera od Velje.U tom i gazdarica Jela donese još jedno pismo.Od koga li je ono?Došlo je preko Krupnja.Otvorim ga.Od Velje.Bože, šta mu je, te je ovako izvrnuo ruku.Ne mo’š da mu poznaš rukopis.Razvučena slova. Neki redovi bliži, a neki dalji jedan od drugoga.Pisato je četiri dana docnije no ono prvo.... — Već je bio na Ljuboviji, pomislim.Neka me jeza prođe. — Kako li je tamo prošao?...Da mu nije preko usana skliznula kaka tamna, a možda i kaka strašna reč?...A reči su odblesci uma, one su ocrtaji naših misli....Evo šta mi, veselnik piše: „Ljuboviđa, 14.Jula 18** Dragi Stevo, Ovo je već drugo pismo što ti pišem.Ti ćutiš.Ni živ se ne čuješ.Sad tek vidim, koliko ja imam iskrenih prijatelja.Nego možda se još nisi ni vratio iz tvoga Gorobilja, a ja te džaba osuđujem.Kako bilo, da bilo, tek meni je teško.Ja tražim, da je oko mene čista situacija, a ona se sve više zamućuje.To se od moga oka ne može sakriti, ma da to svi kriju, pa i sam Toma pandur.Zbilja, bili smo na Ljuboviji.Lepo su nas dočekali.Bar se videlo, da su se trudili, da zamažu onu pogrešku....Kad me je tvoja sestra videla, briznula je u plač.Mora da je i ona opazila.Ona, istina, veli, da je od nekog čula, da su te braća odazvala, da ih podeliš; ali ja vidim, da i ona nekog vraga od mene krije!....Pa i tvome zetu žao, što se to desilo....Kod njih smo bili na ručku, a kod kapetana na večeri....Ah, moj dragi brate Stevo, ja sam ti u pravome smislu nesrećan!...Svi su me držali kao malo vode na dlanu.Ali je to bilo golo pritvorstvo.Ona je samo ćutala; a kad nam se pogledi susretoše, ona sva u licu zaplamti.Izdade se.Zna da mi je neverna....I svi opet njoj drže stranu.Poznaje se to, čoveče!...Malo, malo, pa se o tebi povede reč.I ona opet ćuti.Neće ni ime da ti pomene.Misli da ja to ne vidim.Ali ću ja njima svima doskočiti — samo ako mi ti hteneš pomoći.U te se jedinog uzdam; a ako me još i ti izneveriš, onda nije više vajde ni Bogu verovati!...Ja sam se, među tim, tvrdo rešio....Boriću se — na smrt i na život.Preko mene mrtva mogu, ali preko živa neće!...O ovome samo nikom ništa....Evo ih!Čujem im korake!!...E, nećeš, pogana vero!...Još bi ti nešto pisao: ali i sam vidiš, da sam opkoljen....Gluvo je doba noći....Prosto, sve se protiv mene okomilo!...Sad zbogom!Do skorog viđenja!Kako se ova stvar bude svršila, javiće — tebi prvo.... tvoj Ovo me je pismo još više potreslo.Svaka mi je njegova reč bila sumnjiva....Osvoji li ona jednom sebi kakvo mesto, ona ga posle lako ne upušta.To je neka vrsta zaraze.Do šta se ona dotakne, ona to i okuži.I tamo, gde je bilo bistro, ona zamuti.Kud god prođe, ona ostavlja svoj talog.Sumnja je po sebi mutna.I njen je izvor mutan, i njen je tok mutan: a ono, kud ona dere da izdere, to je tek mračan ponor.Jednog opšteg nerazbora.Isto je tako i s mojim jadnim Veljom.Već i ja razgovetno vidim, da mu je duša bolna.A njegov um — šta je s njim?On, istina je, daje od sebe glasa; ali taj glas nije više onako zvonak, kao što je nekad bio.Kucnite ga....On šoboće.On je napuk’o....S toga su i njegove misli iskočile iz koloseka zdrave logike....One su udarile u ledinu.Obruči zdravog suđenja popucali su.I one sad jure u — neznan!... Mislio sam da mu odgovorim.Nisam smeo.Bojao sam se, učiniću gore.Da tražim lekara da mu pokažem Veljima pisma, da mu ispričam sve što znam....Boljku valja lečiti dok je manja, dok je u prvom poniku?....Ni to nisam smeo.Ta, to bi bilo, u neku ruku, da ja prvi o Velji iznesem tako ružan glas....Hteo sam, najposle, da ovu stvar poverim gazda Milu.On je ocu Veljinom, pa i celoj kući njihovoj, veliki prijatelj.Mož’da bi on što znao.Ni to ne smedoh.To bi bilo da se opet od mene prvo čuje; a to bi značilo ubiti čoveka....Biti čorav, biti slep, biti gluv, nem; biti bogalj — to je sve ružno; ali izneti za koga da je pomerio pameću, to je....I zar da ja to za Velju prvi iznesem?To ne mogu.Za to se rešim da ćutim i da čekam na odredbu samog proviđenja!Samoća čoveka ubija.Ona je što i tamnica.Moji se drugovi razišli.Ja sam kao ono zalutali ždral.Nema mi ni Srete.Jamačno nije ni čuo da sam se vratio.A mome se povratku sad nije mogao ni nadati....Uzmem da što čitam.Ne ide.Misli mi odlete na drugu stranu.Odmah mi Velja pred oči izađe, pa onda eto i njegovih pisama.A to me i tera od kuće.Dočepam kapu, pa pođem — kud bilo.Tako sam i danas radio.Izađem na ulicu.Na koju bih stranu?Na koju bilo.Tek da se kud bilo ode.Pogledam desno.Smotrim na kapiji Peladiju.Ispratila svoga Peru.On ovog časa zamane za ćoše.I taman da pođem na tu stranu.To je htelo da bude — onako samo od sebe; ali u taj mah gazda Mile te preda me.... . — Dobro te ne izmane!...Vrati se!Dobili smo poruku sa Ljubovije.Od tvoga zeta i sestre.Mislili su da se još nisi vratno iz Gorobilja....Velja nam ništa ne valja.Ne smem ti ni kazati šta je.Ne dao Vog ni najgorem dušmanu!Siromah čiča Daka!Šta ga pod starost snađe!...Snaha Joka će, prosto, presvisnuti....Nije šala — to jedno dete, pa da ih to postigne....Ne znam šta učini Sovra?!Evo ti i pasoša.Ni časa pe časi.Svi te preklinju....Hej, moje veselo dijete!...Samo tebe pominje.Nikog sebi ne pušta, pa ni svoju nesrećnu majku....Evo Sovre!...Baš dobro.Održao reč! — Ja prosto ne znadoh šta bi.Spremih se — na dvoje na troje.Oko kola se iskupilo puno dece.Tu je i gazdarica Jela, tu je snaša Peladija.Svi ćute.Sednem u kola.Ne znam, da li kome i kazah zbogom!... Posle jedan sahat, bili smo duboko u Makišu. Mora da je gazda Mile nagovestio Sovri, da malo življe tera.Mogli smo se krenuti iz Beograda oko večernje, a stigosmo na Kolubaru — gotovo za vida.Skela beše na ovoj strani i samo očeknusmo dok se jedan vozar od mehane vrati.Veče beše tiho.Ozdo od Save piruši hladan povetarac, a na zapadu se povukle dve tri zlatno-crvene pruge.Visoko gore na horizontu nekoliko perjastih oblačaka čisto su plamteli u nekoj rumenkastoj pozlati.Okosine Mislođina, vrhovi visokih topola i tankih jasika, dugi, zeleni vrbaci — kao da behu preliveni nekom fosforastom zlatno-rumenom penom; a grgurave borice Kolubare što ih je tijan večernji vetrić, kao na kakav konac, uz vodu nizao, prelivale su se u mirijade treperavih plamičaka, koji su se, rekao bih, u jednom trenu oka i palili i gasili, dok, najposle, ne počeše da blede pod tamnim velom prvog večernjeg sutona.I samo još što kao alem blistaše u vrhovima zelenih drva zlatan krst i jabuka na zvoniku crkve obrenovačke.Ovo se dvoje beše stopilo u jednu sjajnu treperavu zvezdu.To beše potonji odblesak potonjeg sunčanog zraka.........Tamo gore pod Mislođinom, monotono je otkucavalo zvono na ovnu povodniku, a iza ovoga čuje se bleka ovaca, i jedan zvonak glas. I ono: I dok je ovo „oj!... hoj!“ lagacko izumiralo u ovom tijanom večernjem sutonu, dotle je, ozdo drumom, klokoliro kreštavo krckanje tovarnih rabadžijskih kola, što su nosila trgovačke espape za Ub i Valjevo; a gore stranom čulo se opet ajskanje umornih ratara, što su sa stokom svojom hitali kućama svojim.Po koji slepi miš tek bi obeležio mrku brazdu ispred mojih očiju.I oni polaze — na prvi lov svoj....S one strane Kolubare vidi se jedna crna grupa.Neko viknu: Skelu ’vamo daj!...“ A daleko ozdo od starog kolubarskog broda jeknuše dvojnice tiho i melodično, ono poznato: Više mene, gore na jednoj račvastoj topolovoj grani, zacvrkutaše u gnezdu tići.Nameštali su se, da pod krilima svoje matere odspavaju ovu tihu i blagu noć. Odseli smo u Obrenovcu u gostionici kod „Tri vojvode“.Tu smo hteli da se malo prihvatimo, da malo i konje odmorimo, pa da idemo dalje, dok će mi jedan sed starac prići i upitati me: — Ama, jesi li ti to, Veljo?...Što se, bolan, ne javiš?...A zar ti ne znaš gde je kuća Obrada Ćuka, nego da odsedaš po mehanama?!.. — Vi mislite za Velju, sina gazda Damnjana Smiljanića iz Ljuboviđe?...Ja sam njegov drug i dobar prijatelj — odgovorim mu. Na ove reči starac se, čisto, usprsi.Izmače malo glavu i pleća u stranu — kao da me bolje promeri.On odmahnu glavom. — I ti baš nisi ništa rod Velji Damnjanovom? upita on, još jednako mereći me. — Ništa.Ja sam od Užica, a on, eto, iz Ljuboviđe. — E, dijete, neka si zdrav i živ!... a ja bih se zakleo, da si moga prijatelja Dake sin....A ako Bog da?...Užicu? — — Ne.Idem sestri na Ljuboviju.... — Ene, pa ti ćeš proći baš pored kuće Damnjanove i gazda Stepanove!...Znam, svratićeš im — veliš, drug ti je Venja.Pozdravi ih životom i zdravljem!Samo im reci: pozdravlja vas Obrad Ćuk!To je dosta....Šta sam ja soli i hleba pojeo u toj kući, moj dijete!...Čestit dom!...Ama vi k’o rekoste, da sad pođete?Bolje je da poranite.Za jutra je svaka rabota naprednija.A, posle, s večera nema mesečine.On se rađa tek po ponoći.... Tako smo i uradili. Kad sam seo u kola, mesec ne beše odskočio ni za dobro koplje.I taj dan još za sunca stigosmo u Carinu.Dalje se već nije moglo.I konji se behu sa svim zamorili.Sutra dan smo opet poranili.Prošli smo Proslop, a zora još ne beše zabelela.Kad u Ljuboviđu stigosmo, beše se već lepo odjutrilo. Kad su kola okrenula uz onu uzbrdicu, kapiji Smiljanića, beše me obuzelo neko sumorno osećanje.To beše izvesna vrsta strave što je rađa tamna neizvesnost.Bilo je nešto što mi je ledilo i srce i dušu.Preda mnom je zjapio nekakav neznan ponor.Iz njega je pirio leden dah.To je bila nekakva noć.Noć je ta hladna kao led, a mračna kao pakao.Moja je duša pred sobom nazirala jedinu taku noć. Moralo se čuti kloparanje naših kola, kad zatekosmo kapiju širom otvorenu.Jablan nas je dočekao na kapiji.Gore pred kućom behu se svi iskupili.Smotrio sam i čiča Daku i gazda Stepana, i strina Ilinku i —- Ikoniju.Ja skočim s kola.Nazovem Boga Jablanu i upitam ga: — Šta radi Velja? On mi prihvati Boga, pa će tužno odgovoriti: — Velja — ružno radi!...Eno ga gde oda po sobi....Oda — jednako.I danju i noću....Oda i — Bog s nama bio, sam sa sobom govori.Nikoga sebi ne pušta....Od jutros se k’o malo beše primirio....Svi smo se Bogu molili, ne bi li se na naš dom smilovao.... I tako stigosmo pred kuću.Pozdravimo se; ali nemo, bez reči.Čiča Daki priđem ruci.On polako trže ruku, pa prošapta: — Živ bio, sinko!Više ne reče ni reči.Samo što mu se iz grudi ote dubok uzdah.On se okrenu onoj čeljadi.Nešto im je hteo reći.Njegove se oči zaustaviše na Ikoniji.Njene oči behu pune suza.Ilinka stala kod nje, pa joj nešto govori.Ona se zacenu od plača, pa pobeže u kuću.Gazda Stepan mi priđe. — Baš ti hvala, sinovče!Već te od sinoć pogledamo.On samo za te pita.Kad sam mu kazao da ćeš doći, on se čisto razvedri, i tek me od jednom upita: „A vozi li ga Sovra?...“ — Neka Bog svakog obraduje, pa i nas, reče gazda Stepan i okrete glavu u stranu. — Ovde je, rano moja, i gospođa Jelica.Neka joj Bog da zdravlja! — Da nje nije, ne znam šta bi bilo i od naše vesele Kadivke.Hoće žena, prosto, da presvisne.Ovo je treća noć, kako oko na oko nije svela, te je jutros gospođa Jelica na zor odvede — da malo prilegnu, te da se, jadnica, malo malo, odmori.... — A kad si, sinko, iz Beograda? priđe mi opet čiča Daka.Sad se malo kao pribrao. Kažem mu. — Bogme, dobro ste stigli!Daleko se izmak‘o Beograd, kleti!...De, deco, šta ste stali?!..Dete, gore pod veliki orah!Iznesite prostirku i koji jastuk.Da se čovek malo odmori.... Ali u taj mah zašušta nešto preko dvorišta, zašušta kao nevidljiv šum.To je bila Veljina majka.Ona nije ni spavala.Umor beše savladao telo, ali je duša ostala budna.Ona je čula neki šumor pred kućom, čula, pa skočila.Išla je — čas brže, a čas lakše.Kao da je nešto osluškivala.Ja joj pođoh na susret.Ona me ugleda.Gotovo poleti.Pade mi oko vrata, a od sebe ne dade java....To beše više senka, a senke su neme.Grudi su joj se dizale i spuštale, dok od jednom udari u duboko jecanje: — Sine moj.... ti dođe!...Jesi li video moga Velju?...On jednako za te pita!...Bože, smiluj se na me grešnu!... I u taj mah zveknuše okna na jednom prozoru gostinske sobe.I okna i ćerčiva iskočiše — kao da su bila od paučine.Na prozoru se ukaza jedna razbarušena glava.Beše zinula i — zanemila.Ona dva oka svetle nekom potmulom vatrom.Crte na licu razvučene u nekakav samrtan strah, pomešan s nekom vrstom divlje osvete.Veljina majka polete prozoru.Ikonija vrisnu, kao da je na guju stala. — Sine, Veljo, evo tvoje majke!...Ne boj se!... Ona glava samo se ispravi.Ne gleda.Iz nje je kuljao nekakav mrak.Iz ruku mu je loptila krv.Beše se grčevito uhvatio za donji ostatak ćerčiva.Izgledao je, kao mačka, koja vreba miša i namešta se, da na nj skoči.Hteo je da iskoči na dvorište. Ja mu priđem. — Veljo, šta je to, bolan?!..Zar taka dočekuješ tvoga Stevu?!..Imaš pozdrav od gazda Mila i gazdarice Jele....Sreta Ševrljuga trista čuda, što mu se ne javiš.... On stao pa me gleda.Njegova se usta počeše sklapati, a lice prelivati u jedno obličje što budi sećanje na nešto što nam je milo i drago.Gledao me je za nekoliko trenutaka, pa će od jednom okrenuti, sa svim mirno — kao da ništa bilo nije: — Ene, zar i ti dođe?!A šta učini s braćom?Izmiri li ih — ili ih podeli?Zbilja, jesi li dobio moja pisma?Što mi ne odgovori — bar s dve reči?...Što si stao tu?Hajde ’vamo u sobu.Meni ne dadu na polje.Vele — slab sam; a meni baš nije ništa.Malo me boli glava.I to je sve....Ko te je dovez’o?...On je i mene dovez’o. Dobro vozi.Bar će nas odvesti do Ljubovije....A, gle, gde sam se ovo ogreb’o? okrete od jednom i stade zagledati u svoje krvave ruke. Ima jedna viša tajna, u koju se, po kašto, povuče duša naša.To je neka poluprozračna koprena, kroz koju ona vidi svoje praiskonsko poreklo....Ima puno stvari što ih mi naziremo, ali ih ne vidimo.Mi živimo, ali u nekom bunovnom stanju.A ima jedno stanje duše naše, kad je pred njom sve vidnije, sve razgovetnije.Izgleda, da i ona ima i svoj san i svoju javu.Ono što je nama san, to je njoj java; a naša java nije ništa drugo, do jedan varljiv san.Naša je duša vidovita, ali onda, kad sanja....Ima puno momenata, kad ona uzleti na jednu božansku uzvišicu.Ona se tu osvesti, jer se tu osvetli.Ali ona ima i svoju noć....I ona ima svoje nesvestice.I kad ona posrne, kad ona padne, ona se obre u toj noći, u toj tami — na dnu dna večitog zaborava.I ako — kroz guste slojeve mraka po kašto i sine po koji zračak božanskog videla, to bude koliko da se obasjaju one paklene nemani, što se po ovoj jezovitoj tmini smotavaju i razmotavaju. — — — — — — — — Taman htednem da pođem Velji, a neko me uhvati za rukav i polako reče: — Ako Boga znaš, nemoj mu ići sam!...Hajdemo zajedno!To je bila moja sestra Jelica. — — — — — —— — — — Velja se beše sa svim umirio.Bio se čak i raspoložio.Slabo bledilo na licu i nešto malo pomućene oči još behu ostaci njegove teške boljke.Ja i moja sestra sedeli smo s njim u sobi.Ona mu zaustavi krv i priveza rane na rukama, neprestano šaleći se i pričajući nam koješta.Kaza nam, kako je pisar Jova, sad o prošlom Božiću, u najvećem trku, pao sa svoga kulaša.A kulaš, reče, stao — kao ukopan....Pisar Jova skočio, uzjahao kulaša, pa opet u trk — ama kao da ništa ni bilo nije.Posle nam ode pričati, kako se Savatije latov neprestano i sad koška s Turcima iz Bosne i jednako im dokazuje, kako je knez Mihailo već uglavio sa Sultanom, da nam preda Bosnu.A Turci samo odgovaraju: „E, valah, Sabatije, baš to, biva, ne more biti!...Bosna, bolan, nije ni vezen jagluk, ni jabuka senabija, da se kome na pešćeš daje!....Jami, jami, Sabatije, nemoj tu koješta manitati!...Što biti ne more, ne more!...“ Strina Ilinka, u dva maha, ulazi u sobu i donosi nam još lanenih krpa za zavoje; ali one nisu više trebale.Veljine ruke bile su zavijene. I Veljima majka, malo malo, pa nam dođe.Jedan zrak nade blistao joj se na licu i u očima.Ne zna šta da počne od radosti.Tri put nas je pitala, da nismo gladni. — Ručak neće tako odmah biti, a vi od jutros ništa niste okusili....Moglo bi se, na brzu ruku, poprigati koje pile na mladom kajmaku; a ima, reče, i vruća mleka. Mi smo se bili rešili, da ne kvarimo ručak. — — — — — — — — — — Ja sam s Veljom izlazio i u avliju.I sva se kućna čeljad razvedri.Jedna božanska zraka, rek’o bih, obasja ceo ovaj čestiti dom.To beše nada u Boga, da će se opet sve na dobro okrenuti.I čiča Daka se, prosto, razrakolio.Dvaput me je pitao za Obrada Ćuka. — Eto, reče, i on je starinom tu ispod Baurića.Mi jedan za drugog pitamo, pa da smo na kraj bela sveta....Nema, deco, bez prijatelja i dobrih znanaca ništa.Kad ’vako kud pođemo — mi svuda imamo svojih ljudi....U Valjevu kod Dike, na Ubu kod Jovice Obrenova, u Obrenovcu kod Obrada Ćuka, a u Beogradu nekad kod Polivaka, a nekad kod našeg gazda Mila.... I onda bi se opet začudio, kako smo mogli za dan stići iz Obrenovca do u Carinu. — E, ali to Sovra vozi! prihvati Velja i blago se osmehnu. — O, Bože, i majko božja, razveseli svakog, pa i nas! prošapta jedan glas iza mojih leđa. Ja se okretoh.To je bila Veljina majka.Došla opet, pa stala, da se nasluša našeg razgovora. A Kića vek nije od mene ni odmicao.Tri četiri puta ulazila je Ikonija i očima na nj.Zove ga, da mu nešto kaže, a on usuče glavom i vratom.Neće. — — Po celom dvorištu opažalo se živo kretanje.Pod šupom se redi jagnje.I psi se iskupili, pa mašu repom.I njima nešto milo.Po neko tek onako za ništa lane....Sovra izneo prazne zobnice.Zagleda u njih.Vidi se, da su konji sve do zrna pozobali....Gazda Stepan viknu: — Jablane!...De, šta učini?!.. Jablan se odazva: — Sad, sad! I ne prođe mnogo, a Velja će nešto življe upitati: — A kud ono ode JablanU Ja ustanem i pogledam kroz onaj razbijen prozor.Jablan beše već izbio na nasip.Uzjahao zelenka, pa ode sve u kasu...Ode put Ljubovije. — — Ja sam zamolila gazda Stepana, da kaže Jablanu, da ode na Ljuboviju do moga Marka...Da mu kaže, da je moj Steva došao, odgovori Velji moja sestra i rukom me pomilova po obrazu. — — — — — Pred sam ručak izađosmo opet svi na dvorište.Ikonija odazva moju sestru.Sve mi se čini da se stvar ticala pite gužvare.Nju je moja sestra umela majstorski da umesi.Tako su je isto zvali i kapetanovoj kući.I Kića me ostavi.On otrča za njima.I on voli da gleda kad se pita mesi.Ali on još nešto više voli: da gleda kad se pita seče.Njegovo parče mora biti prvo.Kad ovako ima pite o ručku, on i ne ruča.On samo pite ruča....Pod velikim orahom već počeli da postavljaju.Debeo hlad, a ozgo od sokojskih brda po malo ćarlija vetrić.I jagnje je krckalo pored vatre.Okreće ga Živančić.Beše se sav zajapurio.S jedne strane jara od vatre, a s druge ilinsko sunce. Gazda Stepanov se glas čuo dole pod kućom — u podrumu.Zna se i zašto.Podrum Smiljanića nije nikad bez vina.Čiča Daka stoji na kapiji s nekim ljudima.Jedan mu se tuži: — Eto, oni me, lepo, satrše.Ovo se više od njih ne može živo ostati.Da samo odeš do njive u Alijinom ključu — zaplakao bi se.Od muruza nema više ni traga.Samo se crni zemlja crna, crnilo im se, da Bog da, — i na slavi i na svadbi! — Nemoj kleti, čoveče! povika čiča Daka, gotovo srdito....Eto ti ovih ljudi, pa neka ti to uvide!...Platiće, ja šta će....Baš su mi ovi Milosavljevići teži od svega ostalog sela!... — E, vala, čiča Dako, ako im sad ne bude suda, onda mi ne ostaje drugo, nego s onom sirotinjom da bežim u svet!... dodade onaj, što mu je šteta učinjena. Moni se učini, da Velja od jednom zastade.Stade grickati nokat maloga prsta.Gleda preda se.Zamislio se — onako, kao kad ko nešto premišlja.Zagledao se u nekakav predmet, ali je taj predmet neodređen.I onda se odjednom okrete.Uhvati me za ruku.Steže — kao gvozdenim klapnama, pa zakrešta: — A, jesi li sad čuo?!...Evo ih sviju!Na šta me, bolan, navede?!...Opkoljeni smo!... Ja ni sad ne znam, šta mi bi, te mu rekoh: — Bežimo!...U sobu.... I on me posluša.Pusti mi ruku.On ide, ali se jednako obzire.Kad u sobu uđosmo, on samo oduknu.I onda loče po sobi živo da hoda.Nešto je u sebi šaporio.Očima povlači kao da nešto traži.Kao da vreba.Iz očiju mu je zjapio nekakav sumanut strah; a lice mu se razvuklo u jednu nadzemaljsku rugobu.To beše neka vrsta cerekanja, što se ruga, i režanja, što ujeda.Mene poče strava poduzimati.Dao bih čitav svet, da mu nesrećna mati ne bane na vrata....U svakoj sekundi, činilo mi se, da postaje nemirniji i usplahireniji.Hodao je, zastajkivao je, obzirao se, zverao. — I jednom srljnu i nešto zgrabi ispod astala.I onda nešto promrmlja.Ja kao da za nj i ne bejah u sobi.A kad nam se jednom susretoše pogledi, on se, čisto, trže — kao da ga nešto oprži.Zakocaći glavu i stade me meriti, kao ono kroz naočare....I onda poče prema meni da zauzima čudnovatu pozituru.Lepo sam opazio, kako se skuplja i namešta — kao mačka kad miša opazi.I on se, kao divlja zver, ustremi na me.To bi u trenu oka. ~ Ja samo mogoh viknuti: I to bi sve.Ispred mojih očiju sevnuše svetlaci....Sevnuše i — ugasiše se.Učini mi se, da me nešto obli — kao blaga mlakušna kiša.I to me poče da davi.Smrče se....Ispod mojih nogu kao da neko izmače zemlju, i ja se otiskoh u jedan mračan, beskrajan ponor.Kroz ovu tminu promicahu bledunjave senke: vidoh moju braću.... profesora matematike....Petronija Pivljaka.... kačicu kajmaka....Veljina majka sinu gologlava i razbarušena....Jedna vrata širom otvorena....Na njih umače Peladijin Pera.... pisar Jova prolete na kulašu i stropošta se u nekaku provaliju....Ikonija i moja sestra provedoše kapetanovu Roksu....I onda mi nešto pisnu u ušima.Hučalo je kao vodenična brana.Posle i to umuče, ali me ozgo nešto poklopi, teško kao planina, a vrelo kao usijan sač....To beše nekakav mrak, izliven od olova i gvožđa.... To su morali biti teški dani.Kad sam došao sebi, ja vidim da sam na Ljuboviji, u sestrinoj sobi.Kad su me iz Ljuboviđe doneli, ne znam.Sestra je sedela pored mene.Držala me je za ruku.Neopisana radost beše joj plinula po licu. — Šta je s Veljom? upitam je; ali u isti mah osetih, kako me nešto, kao usijana letka, žignu do u sam mozak.Meni sevnuše svetlaci ispred očiju.U sobi mi se smrači, — ali to odmah prođe. — Sad tek opazih, da mi je sva glava uvezana....Moja mi sestra metnu prst na usta.Znak da ćutim.Moja, dobra sejka!... Ne znam kako se to jednom povede reč o kapetanu Mići, dok će moja sestra reći: — Marko, odmah da im pišeš!Još danas!Kaži im: Stevi je, Bogu hvala, sa svim bolje.Njima će, znaš, svima biti milo. Ja je pogledah.Ona me je razumela.Osmehnu se.Žene su jedine, koje su u stanju da zavire u najsakrivenije tajne duše naše, koje su kadre da čuju i osete svaki otkucaj srca našeg....Moja me sestra stade milovati po obrazu, a onaj joj se osmeh neprestano lepršao na usnama.I onda će mi reći: — Pa ti, smilje moje, i ne znaš, da su nam kapetana premestili u Smederevo? Meni se učini, da se ona soba okrenu oko mene.... — I oni su se već i odselili? upitam, a neka mi tuga poče stezati grudi. — Jest, odselili su se.Kapetan Mići je naređeno, da odmah ide.Turci erlije, hoće da se sele, pa je okružni načelnik naročito tražio kapetana Miću, da mu se pri ruci nađe.Oni se znaju još od đakovanja....Dali su mu i klasu....O, to su dobri i krasni ljudi!Ne zna se, koje je od koga bolje i milostivije.Svaki su dan dolazili.Gospođa kapetanica od nekoga čula, da u V. Zvorniku ima nekakav iskusan hećim — Grk.Boga mi, ona navali na kapetana Miću, da on sam ode i dovede ga....„Ti, reče, umeš lepo s Turcima, a i grčki znaš, pa tome Grku kaži sve šta je i kako je.“ I kapetan je posluša.Odmah, sutra dan, spremi se za put, uze od pisar-Jove kulaša, pa s pandurom Tomom ode.Kako su radili ne znam, ali ih eto s hećimom odmah drugi dan....Oh, kako ti je onda bilo!Ne smem ni da ti kažem.Onih muka i onog tvog ječanja ne dao Bog ni najgorem dušmanu!Ali Bog je veliki.On nas je pogledao svojim milostivim pogledom....Kapetan Mića nije hteo da ostavlja svoju porodicu da se posle sama muči ovako dalekim i dosta nezgodnim putovima.Kad su se hteli krenuti, svi su došli da te vide.Ti se beše, istina, malo smirio, ali si bio bled kao smrt.Mi se oprostismo i jedno drugo orosismo vrelim prijateljskim suzama, — reče moja sestra, a oči joj se napuniše suza.I meni bi veoma teško, dođe mi da zaplačem.Ja se okrenem duvaru. Posle ovoga počeo sam se brzo oporavljati.I školske ferije behu se već primakle svome kraju; ali sam bio još slab i iznuren.Kad bi se po koji put iz kreveta digao i pošao preko sobe prozorima, opazio bih neku malu nesvesticu.Tek mi pomili patos ispred očiju.Ove se nesvestice najviše plašila moja sestra.Bojala se da mi opet što ne pogorša.S toga mi još za dugo ne dade ni u avliju da izlazim.Za Beograd nije bilo ni misliti. Jednoga nam dana javiše, da su kukavnog Velju odveli u manastir Bogovađu.Ništa mu nije bolje.Po svu noć se s nekim svađa i govori o nekim zaverama i trovanju. — — — — — — — — — Kad sam već osetio, da mi je sa svim dobro, i kad je nestalo one nesvestice, ja počnem izlaziti najpre u avliju, a posle i dalje.Bože, moje radosti!Činilo mi se, da sam se ponovo rodio. — Ona živopisna okolina, i s naše i s bosanske strane.Ona siva brda i planine, pa oni zeleni drinski vrbaci — sve me je to, činilo mi se, pozdravljalo kao svoga starog poznanika.Jednom išetah čak do Drine!A eno gde je Drina.Drugom jednom prilikom, iskradem se od sestre, te izađem i u čaršiju.Nego što su ti ove male čaršijice!One žive nekim zasebnim životom.I najmanja stvar njih zanima po nekoliko dana.Dođe li kakav stranac, to se od nekud po svoj čaršiji sazna.I gde se dva sastanu, o tome govore: ko je, šta je, što li je došao, kod koga je odseo, s kim se sastajao, šta je govorio: da li je trgovac ili kakav gospodin, hoće li dalje putovati i na koju stranu?...Isto je tako i sa mnom bilo.Kad sam polako išao čaršijom, počeli su da izviruju iz dućana i da gledaju za mnom.Po neko otrči unutra, i malo posle, eto ga, vratio se, pa me začuđeno gleda, baš kao da sam pao iz oblaka, i tek vidim po dve tri glave, kako jedna iza druge vire.Kad sam se vratio, tako isto.I na prozorima su se mogla opaziti radoznala lica.To su bile lepe ženske glave.A kad sam im se približio, one od jednom nekud štukoše.Ovoliku radoznalost, prosto, nisam mogao razumeti.Kad se kući vratim, ja to sve ispričam sestri.Ona se samo osmehnu. — Pa čuli su šta je s tobom bilo i kako si o dlaci ostao, pa kad su te sad, videli, oni se, da bome, čude.A mnogi je za te čuo, a nije te ni video.Tome se nemoj čuditi. Ali kad u veče dođe zet Marko, on nam poče pričati, kako je čuo od nekih Ljuboviđana, da je danas prošao kroz čaršiju čiča Dakin Veka i to sam samcit, i kako ga je sva čaršija gledala.Poveli ga, veli, manastiru, a on se otme i za noć prekrha preko Medvednika, Bobije i Tornika, pa dojuri na Ljuboviju, a nije ni udarao na svoju kuću....Neki su, opet, pričali, da se nije putem oteo, već onda, kad mu je počeo da čita otac Partenije, iguman manastira Bogovađe, molitvu sv. Vasilija Velikog. Moja sestra, prestrašena pogleda u me. — Sreća je te se i ti nisi s njim susreo! povika ona. — Šta, zar si ti izlazio danas u čaršiju? upita moj zet Marko. — Izlazno sam....Išao sam čak do velikih janjeva. — U koje doba dana? — Pa tako pred veče. Moj zet pršte u smeh: — Pa to je on bio. — Ko on? upita moja sestra. — Pa naš Steva. — A jes, očiju mi!...To je ono iščuđavanje!...Oni su mislili, ti si veseli Velja, pogleda u me moja sestra. Sad je i meni sve bilo jasno. Jednoga dana posetio nas je i gazda Stepan.Išao je da luči svinje, pa naročito svratio da me vidi, a već su svi čuti da mi je bolje. — E, sinovče, Bogu hvala, kad sam te samo video, da si se predig’o. Bog je opet dobar.O, da znaš, kako nam je svima bilo, kad te ona nesreća u našoj kući snađe.Mi te zvali, pa da pod krovom doma našeg izgubiš glavu!...Ovo što je našu kuću snašlo, ne dao Bog nikom, pa ni našem najgorem dušmanu!Da smo decu klali, da smo crkve palili, pa bi ovo opet bila prevelika kazna božja!...Šta je, ne znam, ali je ovo golema nesreća za našu kuću.Eto, sad nam se i dušmani mogu svetiti; a Boga mi, sinovče, ako kome ne učinimo kakva dobra, — zla, za celo, ne.Ja i hoću da se ovako po koji put osečem na kaku rđu ili neradina, ali moj bata — nikad.„Nemoj vikati, čoveče!Ako ne mo’š tešiti, nemoj ni cveljati!...One, koje je pritisla rđa i nemaština, šta ćeš im ti još ozgo!...Pred bedom i nevoljom uvek je prst božji.Nemoj pred njim zatvarati vrata doma našeg!“ rekao bi mi. — I činili smo i činimo, sinovče, svi koliko se može i koliko je Bog dao....Pa, eto....I gazda Stepanu se napuniše oči suza.— — — — — — — — —— — — — Pa, sinovče, kad pođeš za Beograd svrati malo....Kad moji tebe vide, kao da vide i našeg veselog Velju....Hej, moj jadni Veljo! reče on, a glas mu se izgubi na međi dubokih uzdaha i teškog ugušenog jecanja. I ja im ne svratih.Prosto, nisam mogao od bola, koji mi stade stezati i srce i dušu, kad ugledah kuću Veljinu.Činilo mi se da je pusta.... Baš onaj dan kad sam se hteo krenuti za Beograd, sestra mi priđe, smešeći se.U ruci je držala jedno pismo.Okreće ga i zagleda.Ona nije znala da čita.Pa opet se činilo, kao da hoće da pogodi od koga je.Ona će mi tek reći: — Ovo je pismo od kapetanove Rokse?.Mene podiđoše mravi.I sve mi se učini, kao da osetih iz dubine onaj žig u glavi.Srce mi poče da lupa. — Na, otvori ga!...Ovo je odgovor na Markovo pismo....De, šta se snebivaš?!... Ja ga uzmem.Otvorim ga.Jest, od njih je.To je kazala prva reč: „Smederevo.“ Ono je glasilo: „Draga moja gospođo Jelice, Kako smo se ja i majka obradovale, kad smo dobile pismo od g. Marka.Otac nije ovde.Otišao je u srez.I ja i majka gorele smo u nestrpljenju, da čas pre saznamo, šta nam pišete; a dana nije bilo, kad nismo o vama govorili....Nesreća, koja je snašla kuću čiča Dakinu i koja je htela glave da dođe vašega brata, neprestano nam je pred očima....Moja majka uzela pismo, pa ga okreće: „Bože, šta li nam pišu?“ veli ona.I onda tek odvali pečat!...„Boga mi, ćeri, ja ne mogu da čekam tvoga oca.Bog zna, kad će on iz sreza doći.On je sad zaokupio iz opštine u opštinu.Hoće da se upozna s narodom....Na, čitaj,“ reče mi ona. O, draga gospođo, a šta da vam k’o krijem?...Lepo su mi ruke drktale, kad uzeh pismo.Bojala sam se nečega, a i sama ne znam čega.Ali kako smo se i ja i mati obradovale, kad videsmo, da je za g. Stevu svaka opasnost prošla.Bog je veliki i milostiv.Nego s druge nas je strane rastužilo, što nam g. Marko javlja, da čiča Dakinom Velji ništa nije bolje.Ne zna se, ko više da se žali: da li on i mladost njegova, ili ona nesrećna majka njegova i onaj dobri čiča Daka.Jedinac sin, i to onako mudar i pametan sin, pa da ih ta nesreća snađe!..Mene, čisto, i sad jeza obuzme, kad se setim onoga večera.Majka je, veli, odavno opazila, da nije dobro....A kad ono iza sofre skoči, i jurnu na polje, vičući: „vi me svi varate!“ ja sva pretrnuh.Siromah gazda Stepan!I on je izgledao bled i poplašen.Čuli smo, da su ga odveli nekud u manastir.Otac kaže: njemu nema leka.I đed čiča Dakin tako je isto prošao.U pola bi noći dočep’o svoj dževerdan, pa bi poleteo na polje, vičući: „hoću da vratim Bušatlijinu vojsku, da nam decu ne pokolje i mal ne zapleni!“ I tako je jedne noći odjurio čak Sakaru i tu s Galičeve stene skočio u Drinu i udavio se.To je ocu kazivao sam čiča Daka.Kad nam je to otac ispričao, celu sam noć provela kao u nekom strahu i bunilu.Taman sklopim oči, a Turci zahalaču i k’o hoće da nas zarobe; a pisar Jova na, svome kulašu leti oko nas i brani nas....Posle kao čujem, kako huči Drina: nadošla, pa nosi drvlje i kamenje, dok će mimo me, sva razbarušena, proleteti nesrećna Veljina majka.Neko nam kaza: „ode za Veljom!...“ Posle k’o i moja, majka dotrča i viknu mi: „ti spavaš, a njega odnese Drina.“ Da li se i to odnosilo na Velju, ne znam.Znam samo to, da sam skočila.Ceptila sam kao prut i sva sam bila u goloj vodi.Nađem mašinu.Upalim sveću.Moja majka spava.Svi spavaju.Na polju grobna tišina.Valja da je bilo gluvo doba noći.I kroz ovu noćnu tišinu odjeknu jedan glas: „Azurhala!“ Zatim odjeknu i drugi, pa i treći.To su se dozivali turski stražari na smederevskom gradu.Posle nisam smela legati sve dok nije svanulo. — — — — — — — — — — Sad da vam popričam kako smo putovali.To sam vam obećala, i to obećanje rado ispunjavam — mojoj dobroj gospođi Jelici naročito.... Kad smo otud pošli, možete misliti, kako nam je bilo žao.Meni osobito.Naš je rastanak došao sa svim iznenada.Mene obuze neka neodoljiva tuga, i to tuga, pomešana s nekim nerazgovetnim strahom.Kao da sam sve, što je duši i srcu mome najmilije, ostavila tamo.Ima puno lepih uspomena, koje su vezane za moju milu Ljuboviju.Ja sam tamo provela svoje detinjstvo....Mi tamo ostavismo tolike naše znance i prijatelje....Baš je ovaj činovnički život, čergaški život!...Gde omrkne, tu može da ne osvane.Nigde da se skrasi.Taman ti jedno omili, s ljudima se upoznaj, s drugama zapazi i sprijatelji: taman svi malo kuće nad glavom, a nekakva nevidljiva ruka — sve to pokida i razori!...Bože, ala sam ja brbljiva!Čini mi se, ja taka pre nisam bila.Ali neka.Ja bih se s mojom dobrom gospođom Jelicom razgovarala od jutra pa do mrkla mraka, od mraka pa do bele zore.Šta je to, ne znam; ali tako je.Tako isto i majka kaže.Otac samo ćuti.On nam jednom reče: „tako ćete isto žaliti i za Smederevom.Čovek se svuda navikne, upozna i sprijatelji s onima, koje zapazi i zavoli: a kad dođe čas rastanka, njemu se učini, da se ono više ne dobija....„Može biti da moj otac ima pravo; ali se meni čini, da Ljuboviju, da Ljuboviću nikad zaboraviti neću....Eto mene opet!...Ne umem da stanem!... Pa pišite nam, gospođo Jelice!Nemojte nas zaboraviti!...Majka mi reče, da vam pišem, da g. Stevu ne puštate, dok se god sa svim ne oporavi: a kad se krene, javite nam.On će nam bar biti bliže.Evo gde je Beograd: a lađe idu sad dva put nedeljno.Otac često odlazi.On je majci obećao, da će ga potražiti — samo ne znamo hoće li uzeti isti stan — kod njegovog i Veljinog gazda Mila.Vidite da sam mu i ja ime upamtila.Njihovoj je gazdarici ime Jela.Eto i to znam...Ene me opet!...Kud ja odoh?!...Prava sam torokuša!To mi je baš mahna: ali će to dobra gospođa Jelica oprostiti svojoj Roksi....Je l’ te?...Istina, hoće li dati Bog da se još jednom vidimo?...Ja sam prava luda!... Pozdravite sve naše prijatelje, a osobito, kad odete čiča Dakinoj kući....O, da je hoće Gospod Bog obradovati!...Sve izgrlite i izljubite u kući, moju milu i dragu drugaricu Ikoniju — po dva put....Majka mi sad reče, da pozdravite od njene i očeve strane životom i zdravljem sve naše dobre Ljuboviđane!...Gazda Jevrema Orlovića i njegovu Stanu: braca Peru i njegovu Milju, tetu Jerinku i njenu Neru: ali ne zaboravite da nam pozdravite g. Savatija i njegovu Vidu.Koliko su nas puta samo oni nasmejali i razveselili!Ene, zbilja, u malo što ne zaboravih g. pisar Jovu.Pun ga pozdravite od sviju nas....Nešto bi volela da vidim čak i njegova ponosna kulaša....E, baš sam prava ćurka!Neću više.Od sviju nas — i od oca i od majke i od Mališe, a od mene najviše, primite svi iskreno prijateljsko pozdravlje!...Vašom bratu svi želimo, da se sa svim oporavi i da što pre u Beograd dođe i škole produži....Sad još nešto.I ja i majka molimo vas, da nam odmah javite, ako veselom čiča Dačinom Velji bude štogod, štogod bolje!...A sad? — Kako bi vas zagrlila i poljubila ona, koja vas je vazda poštovala i volela, a to je — vaša Ovo pismo nisam dao mojoj sestri.Ona se u dva maha zaleta, da mi ga otme.Ali ga ja ne dadoh.Poneo sam ga sa sobom.Ono mi je u daljem životu bilo kao neka amajlija.Koliko sam ga puta do sad pročitao!I već ga na pamet znam; ali opet u veče, kad ceo svet legne da počine, ja ovo pismo izvadim i počnem da čitam.Nema nijedne reči, ni jedne rečenice u kojoj nisam otkrio po kaku za me malu tajnu.I onda moje srce zaigra....A po nekad mi se učini, da je to sve gola i pusta obmana....Nekakav leden ponoćni ćuk duhne, pa mi u neznan raznese sve moje lepe, zlatne snove. Jedva sam čekao da se jednom krenem za Beograd.Ljubovija, negda meni tako mila i draga Ljubovija, danas mi je postala sumorna, pusta, tužna.I taj dan dođe.Moj zet Marko i moja sestra Jelica opet spremili večeru i pozvali nekoliko prijatelja da se malo proveselimo.I večeralo se u ćeretalo se, ali nije moglo da bude one nekadašnje veselosti.Moja sestra sela u jedan budžak, pa se nešto zamislila.Žao joj.Za čitavu godinu dana nećemo se videti, a, ko zna, mož’da i za više.Savatije latov u nekoliko puta započinjao je da zameće šalu, pa mu ne ispade za rukom.Nasmejemo se malo, ali su to bili studeni osmejci, dok će od jednom reći: — More, znam ja, šta nama ovde fali....Nema nam kapetana Miće i njegove gospođe Cane....A, vala, pogrešili su, što su ga kretali odavde.S Turcima je umeo što niko.Kad ono sprovodismo Sokoljane Malome Zvorniku, on se pred njima beše sneveselio, samo što mu, rekao bi čovek, suze ne udare.Jednom mi baš reče: „čuješ, Savatije, pa nešto mi je, bolan, žao ovih Turaka.Ta ovde su se izrodili i njihovi đedovi i njihovi čukunđedovi.Nije lasno, bolan, ostaviti svoj zavičaj, svoju kuću, i svoje ognjište!“ — Kapetan Mića bio je dobar, kao dobar dan u godini, prihvati otac Vilip. — Onakog kapetana Ljubovija neće skoro dobiti, dodade gazda Jevrem Orlović. — On je, istina, bio malo i priljut, ali je hteo učiniti pravdu, pa makar i crnom Ciganinu, reći će Savatije latov.Ja sam se baš desio tu, kad mu ono dođe stari Husein beg Kavadarević.Turčin se u licu zažario, a iz očiju mu sipa oganj nekakve velike srditosti.Čim dođe, on povika: „o kapetan Mićo, odagnaj onog rsuza ozgo s Jastrebove glavice — tako ti obraza i poštenja, tvoga!Ispeo se gorika još od jutros, pa ti ne smijem ni kazati, šta barlija i kake ti riječi ne govori.Jedva stišasmo našu momčad, a svašta bi moglo biti.Ako vam je, biva, car dao, da nas s našeg ognjišta krenete, nije vam dao da nam u obraz dirate: a obraz je, kapetan Mićo, poštenu čoeku preči i od samog života....I još bi te nešto zamolio.Mi se, biva, šjutra krećemo....Gledaj, da ova naša nejač s mirom prođe do Zvornika.Znamo, biva, svi za te, da si dobar i pošten čoek: a i ti imaš svoju đecu....“ I Turčin zastade.Opazio sam, kako mu se počeše vilice tresti, a oči mu behu čisto zavodnile.I onda će mu kapetan Mićo reći: „tvrdu ti veru zadajem, beže Huseine, da ću svakome ovu kuburu u prsa sasuti, koji ma i jednu ružnu reč rekne, ili na vašu nejač ma i mali prst digne.“ I onda se okrete Tomi panduru: „ko je to gore na Jastrebovoj glavici?“ „Ta ona rđa — Petronije Mačak, odgovori pandur. — „ A, je li on?...Baš dobro!...Trči, ovoga časa, da mi ga ovde vezana dovedeš!Uzmi još dvojicu od stražara što su gore....E, vala, taj će dobro utuviti, kad je maukao na Jastrebovoj glavici. — E, biva, kapetan Mićo, opet nemoj da zbog nas strada.Šjutra svi ostavljamo naša ognjišta i naše baštine, i jedini Bog zna, hoćemo li ih igda više vidjeti, pa nijesmo radi, da na nas iko zažali!...Zaprijeti mu, da ono više ne čini nikom, i to je, biva, dosta, reče Husein beg, i jaglukom prevuče preko očiju.I onda Turčin ode. — A šta bi poslije s Mačkom? upita gospođa poša. — Ništa....Dovedoše ga vezana.Kapetan ispita sve šta je bilo, i onda se okrete Petroniju: „E, sad, de, lezi!... I Tomo donese čitav snopčić drenovaka, ama kao da ih je u terkiji poneo.I Mačak leže.E, kreveljio se, nesrećnik, kao jarac, kad nogama zapadne u vrljike....Ali i onaj Toma ima poganu ruku.Ne udari ni dva tri puta, a onaj mu se leskovak na vrhu rascveta i samo vidiš kako odleću cepčice.Za ovo su od nekog morali doznati Turci jer, kad sutra dan, sprovodeći ih, besmo na domak Sakaru i Malom Zvorniku, a kapetanu Mići priđe stari Mustaj beg Osmanović, pa mu reče: „e, valah, kapetane Mićo, na onome ti lijepo hvala od sviju nas Sokoljana!Ko, biva, tuđ obraz čuva, i njegov će onaj ozgo.Od tebekana je bilo sa svim lijepo.Valja svakad ostaviti za sobom po malo penđera.Ti si ga, beli, ostavio.A da nešto nije onakvijeh rsuza i u nas i u vas, ja mnim, da ovoga ne bi bilo među nama....A sad, neka je lijepo zdravlje i air među nama!“ I Mustaj beg obode svoga jagrza, pa ode meću svoje.Tako je to bilo. Sutra dan dođoše da me isprate.Pisar-Jovi žao, što me ne može da isprati bar do Proslopa.Moj mi zet beše našao konja od nekog Ljuboviđanina.Omaleno dorače, ama živo i vatreno. — A gle, zar ćeš da jašeš na ovome jarčiću?!..Ne’š Boga mi! povika pisar -Jova.... Gavra pandur te preda nj. — Hajd’ da se spremiš!Osedlaj moga kulaša, a spremi i tvoga putaljčića, da pratiš g. Stevu do Valjeva. U Gavre nije bilo pogovora. Malo se usprotivi moj zet Marko.Bi ga kao malo i stid, što mi nije našao boljeg konja, pa stade dokazivati, da je Perišin doračić izdržljiv i da se dobro jaše.I ja sam morao uzeti u zaštitu svoga zeta, ali nam ništa ne pomože.Moja sestra ne htede reći ni reči, ali se videlo, da joj je bilo milo što je ovu izmenu učinio pisar Jova, a naročito, što će sa mnom ići i Gavra pandur.Savatije latov reče, da je najbolje, da od Pecke okrenemo na Stave; moj zet primeti, da nam je preče ako udarimo preko Lopatnja i Vragočanice. — Konji dobri, a dobri junaci, mogu, vala, kud im je god drago, prihvatiće pisar Jova. — Ta samo kad ide Gavra s njim, meni sad nije ni pola one brige, reče moja sestra, a pogleda u pisar-Jovu.Ona mu je, bez reči, blagodarila....Moja dobra sejka! — — — — — — — — — — — — — Moglo je biti dobar sahat noći, kad počesmo silaziti niz Brđane.Dole u kolubarskoj dolini treperilo je nebrojeno svetila.To je bilo šeher Valjevo. Ja opet ostadoh kod moga gazda Mila.A i kud bi ni drugu stranu?I on i gazdarica Jela dočekaše me kao svoga sina.Sve su znali.Sve su čuli.Žale jadnoga Velju, kao da su ga rodili.Žale njega, žale njegovu mladost; žale njegovog kukavnog oca; žale njegovu nesrećnu majku, žale celu njegovu kuću.Gazdarica Jela duboko uzdahnu: — A, kaže meni baba Stojka: „ono momče nije pri svemu zdravlju.Jesi li opazila, dijete, kako mu je mutan i plašljiv pogled?...Kao da gledam moga veselog Živu.“ — Pa i ja sam se jednom bila prepala od njegova pogleda.Pođem u saračanu da nešto uzmem.Kad prođoh pored vaše sobe, a on se nešto razvikao.Ne znam šta mi bi da stanem.I lepo čujem kako po sobi hoda i nešto viče, dok će udariti nogom o patos i povikati: „i oni kriju od mene!...Ali se to ne da sakriti.Ja vidim: zavera i ništa drugo; ali ću joj ja pohvatati sve konce!...Ne znam samo da li je u to i on umešan?...Dao bi Bog, da nije....A ja bih mu ovim noktima gušu iščupao!“, I onda se od jednom vrata otvoriše.On me mrko pogleda, pa će odjednom viknuti: „a koga vi ovde prisluškujete?! — „Bog s vama bio, g. Veljo, ja nisam nikog prisluškivala.“ odgovorim mu.On se na moje reči čisto trže.Diže glavu.Pogleda me.I kao da me tek sad poznade.Čisto ga bi stid.On mi samo reče: „a, vi ste to, gazdarice!...Ja sam mislio,“ reče, i rukom pođe čelu, a pogleda preda se, kao da se hteo nečega setiti.I onda zatvori vrata....Eto, to do sad nisam smela nikom da kažem, a i da sam kazala, koja vajda?... — A onako mudar i pametan momak!Kad nešto kaže imaš šta da čuješ....Eto, tako, vidiš — samo da čovek više žali, dodade gazda Mile. — Nego opet, može Bog dati — da i ozdravi.Ima prilika....Kako bi bilo, Mile, da im poručimo za onu ženu iz Male Ivanče?Ona to, kažu, kao rukom odnosi.... — Proj-se, Jelo, Boga ti, bapskih poslova!Tu danas ne pomažu ni najiskusniji doktori, te će što znati tvoja baba Nasta iz Male Ivanče. — reče gazda Mile glasom, kojim je hteo reći: „Velja je bio i prošao!“ U veče mi bi teško kad pođoh da legnem.Soba mi je izgledala pusta.Veljin krevet i astal još stoje.Činilo mi se, sad će i on od nekud da bane.Mene poče obuzimati neka nerazgovetna strava.Samoća nije nigda sama.Ona je sama sobom tajanstvena.Ona nam pred oči iznosi neznane svetove.Samoća je još nešto.Ona je onaj uzvišeni presto, na kome sedi neumitni sudija, što sudi svakoj nečistoj savesti....I ja to veče, tu noć, tu samoću nikad zaboraviti neću.Dugo nisam mogao zaspati.Pred mojim se očima smotavalo i odmotavalo ono čudesno klupče moje prošlosti, moje sadašnjosti, pa čak i moje budućnosti.Sve je to, u najrazličnijim slikama, preda mnom prodefilovalo.I taman mi se počeše oči sklapati, a meni se učini, kao da se neko poče meškoljiti na Veljinom krevetu.Mene podiđoše hladni mravci.Htedoh da viknem — ne mogu.Da ja ovo ne spavam?...Budan sam.To lepo znam.Na Veljin krevet nisam smeo ni da pogledam, pa i opet sam video kako se neko lepo diže.To je bio on.On — Velja.Video sam, kako je zinuo, pa na me gleda i sprema se, da skoči i da me udavi.I on poleti.Mene ono žignu kroz glavu.Bio sam sav u goloj vodi.Lepo sam osetio kako mi srde lupa.Ništa se ne čuje.Upalim sveću.Nema nikoga.Veljin krevet, njegov sto stoje kao i pre.Posle ne smedoh gasiti sveću.I jedva sam pred samu zoru malo zaspao. - Sutra dan odem i upišem se u drugu godinu prava.Neki od Veljinih drugova videše me i stadoše za nj pitati Kažem im.I oni su bili nešto čuli, ali nisu verovali. U veče ih se iskupi oko desetak u mojoj sobi.Dođe i Sreta.I njima sam morao sve redom ispričati.Svi mi priđoše da vide ožiljak, što mi ga je preko čela ostavio Veljin udarac. — More, ovaj baš gađ’o! povika Rajko Mirčetić. — I to po sred ćemaneta! dodade mali Lazica, kao šale radi. — Proj’te se, ljudi, ovo nije za šalu!Zar ne vidite da ovde čovek u dlaku nije platio glavom?! reći će Mika Uzunović. — Pa kaza li ti štogod štogod, kad te ovako dušmanski udari? upita Jovica Lekić. — Ama, zar nisi slušao, kad je čovek pričao, kako je to u trenu bilo?...Šta mu je mogao zgranut čovek kazati? reći će opet Mika Uzunović. — He, tako je to!...Koliko sam ja njemu puta govorio, da se ostavi onog ludog Kanta i njegove teorije o postanku sveta, primetiće od jednom Sreta Ševrljuga.I on me nije hteo poslušati, već šta ko radi, a on istražuje, šta je bilo u pra-pra početku sviju stvari!...Sad je našao šta je tražio!.. Malo po malo, pa je nestalo one uznemirenosti.Veljin krevet i astal gazdarica je jednog dana iznela i ostavila u saračanu; a ja se sav predadoh izučavanju francuskog jezika.Beše mi, od nekud, došla buba u glavu, da će me, kao državnog pitomca, poslati u Pariz, da tamo svršim pravne nauke; i kad bi na koncu godine, izabraše sa svim druge, a moje učenje francuskog jezika ode kao pod led.Ovo me je jako rastužilo.To je prva nepravda koju sam na putu života svoga susreo.Ona me u malo ne pomete.Bio se bejah rešio, da napustim školu.I ja bih to s mesta učinio, da mi gazda Mile ne kaza, da se našao s kapetanom Mićom, da je za me pitao i rekao da ih posetim u dva po po dne, u kući staroga Selaka, odmah više Toskine česme.O, kako me je ova vest obradovala!One srdžbe na nepravdu nesta — kao da je ni bilo nije.Od jedan pa do dva po po dne, učini mi se čitava večnost.U meni se probudiše sve one i mile i tužne uspomene.Jadni mi Velja prvi izađe pred oči.Šta li je s njim?Od kad je odveden u Srebrnicu onome odži što daje zapise od te nesrećne bolesti, — više o njemu ništa čuo nisam. — Gazda Mile mi reče: oni su u stanu kod neke njihove rođe.Dakle, tu je i g-đa kapetanica Cana, tu je i Mališa, — tu je i Roksa. — Kuću staroga Selaka našao sam i bez pitanja.Još iz daleka smotrim na kapiji Mališu, brata Roksinog.Osetio sam kako me poče obuzimati neka vatra.Priđem mu. — Poznaješ li me? upitam ga.On me stade meriti.Osmehnu se, pa će me tek upitati: — Je li to ono, što te je udario čika Dakin Velja? Ja ga zagrlim i poljubim. — Jest, to je ono; ali je, vidiš, prošlo, prošlo sa svim, — odgovorim mu. On me ščepa za ruku. — Hajdemo gore!Mene su poslali da te ovde dočekam, da našu kapiju ne prođeš. Bože, ala su dobri ovi ljudi!Meni se čini, da se oni počinju gubiti u našem društvu....Pođem s Mališom; ali sam lepo osetio, kako me snaga izdaje.Jedva sam se uspeo uz stepenice.Pred nama dugačak hodnik, sav u stakletu.Mališa me pusti.Otrča napred.Čuo sam kad viknu: — Mati, evo g. Steve, došao je!...Odmah sam ga poznao! Ono, što je moja duša u tome trenutku osećala, ne da se opisati.Srce mi je počelo neobično da lupa; a nekaka jara da me prosto uguši....Oni me svi dočekaše na vratima.Kapetana Miću i kapetanicu Canu poljubim u ruku, a oni mene u čelo. Posle pružim ruku Roksi....Ja sad, upravo, i ne umem da kažem, kako je to sve bilo.Bio sam veoma uzbuđen.Roksa mi se učini još mnogo lepša, no što sam je u Ljuboviji video.Po licu joj beše plinula nekaka nebeska draž; a u očima joj se ogledao jedan čitav svet.Da li sam joj što rekao, da se ubijem, ne znam. Kapetanica će reći prvo: O, g. Stevo, kako nam je milo što vas opet, zdrava i vesala, vidimo!A, boga mi smo se i mi bili prepali.Nego hvala je Bogu!...Vidiš, Mićo, pa ovo je lepo zaraslo!Mnogo se i ne poznaje, a kaka je to grdna rana bila!...Onu je ženu sam Bog poslao, da nam kaže za onog hećima u Zvorniku. — Boga mi, neka govori ko šta hoće, ovi su turski hećimi vrlo iskusni. — I ovaj je nekakav Grk, ili Jermenin.Grčki govori — farsi.On mi odmah reče, čim je ranu pregledao: ne bojte se.Neće mu biti ništa.Malo će više ležati i to je sve. — reče kapetan Mića. — Zbilja, kako su vaši?Pišu li vam?Mi Ljuboviju još ne možemo da prežalimo, okrete od jednom kapetanica Cana i pogleda smešeći se u Roksu.Roksa je, među tim, prevrtala nekakav album, ali sam opazio, da joj se obrazi zaplamteše, kad ono njena mati reče: „mi Ljuboviju još ne možemo da zaboravimo.“ — A šta se čuje za jadnoga Velju?...Ništa.... šteta za onog mladića!...A ona crna majka — ubiće se. Ja im ispričam šta sam znao. — Kad ste pošli za Beograd, jamačno ste malo svratili kući čiča-Dakinoj....Šta radi moja drugarica Ikonija? upita će me od jednom kapetanova Roksa, a jednako gleda u onaj album. — Moram vam priznati, da nisam imao kuraži da im svratim.Nego dolazio nam je gazda Stepan.Svi su ostali zdravi, ali su za Veljom kao pobijeni....Zvao me je da im odem; ali ja, prosto, ne mogoh od tuge i žalosti.... — I vi ste mogli proći, a da im ne svratite?!..A njima bi, znam, svima milo bilo, reče g-đica Roksa s nekim anđelskim prekorom. — — — — — — — — — Posle je bilo trista drugih pitanja, dok će kapetanica okrenuti: — Doveče kod nas na večeru!...Istina, nismo kod svoje kuće; ali, svejedno, mi vas ne dvojimo od svoje dece....Šta je dao Bog, Vi ćete biti zadovoljni. Ja nisam znao, šta da joj na ovaj srdačni poziv odgovorim.Stanem se zatezati; ali sam i sam opazio, da mi je to nespretno išlo.To su svi morali primetiti, sem Mališe, koji mi priđe, ščepa me za ruku, savi svojom anđelskom glavicom malo u levo, kao ono kad hoće da se mazi, pa mi reče: — Hoćeš, hoćeš.... da dođeš!...Mi nećemo večerati do god ti ne dođeš! reče mi on kao preteći i pogleda u svoju sestru, kao da je očekivao, da i ona to potvrdi. Roksa je sanjalački gledala preda se; ali se videlo, da su joj misli bile negde na drugoj strani. — A, sinak, nema tu: neću, ne mogu!Valja ti doći, ja kako; a osobito kad te i moj Mališa zove!...Posle, imam i ja da te pitam i za moju Ljuboviju i za moje Ljuboviđane....Bog zna, kad ćemo se ovako opet sastati, — dodade kapetan Mića. Naravno — došao sam.Došao sam na sahat pre večere. Ne znam, kako to bi, te se povede reč o mome školovanju i o tome, kad ću svršiti prava, dok će na to kapetan Mića reći: — Jest, sinko, da bogme, da svršiš prava, da svršiš i nikako drukčije.To ti je potrebno, kao gladnom zalogaj hleba!Neka si samo svršio, pa se za drugo ne staraj!Srbija ide unapred.Ona treba učenih ljudi.Mi smo petljali i krparili kako smo znali i umeli.Vi već morate drukčije otpočeti.Ja ne smem ni da pomenem, šta još valja započeti i dovršiti, pa da Srbija postigne ono bez čega joj pravog života nema.I tu treba ne samo više snage, više volje, no više i veštine i znanja.Zato, sinak, uči, uči dobro!...I — svrši.Kad metneš svedočanstvo u džep da si svršio, onda ti je otvoren ceo svet!... — Pa i te dve godine proći će brzo.Bože samo zdravlje! reče kapetanica Cana, koja je tim htela reći, da se i ona slaže s kapetanom Mićom. Da bi im pokazao, da i ja tako isto mislim, ja im ispričam, kako sam se tvrdo nadao, da će me, kao državnog pitomca, poslati u Pariz, da tamo dovršim prava, i kako sam i dan i noć bio navadio, da se u francuskom jeziku što više izvedžbam, pa izbor pade na druge — kud i kamo nespremnije moje drugove.... Ja još i ne dovrših sve što sam im hteo kazati, a Roksa me čedno pogleda, lice joj se zamrači, a neka vrsta bledila plinu joj preko čeda i obraza.Ona pogleda preda se.Zamisli se i sneveseli.I to nisam opazio samo ja.To su svi opazili. — — — — — — — — — — — Sutra dan im odem opet. — Baš dobro kad si došao, okrenuće kapetanica Cana.Mića ima vazdan kojekakvih službenih „vizita,“ a mi hajdemo malo u Topčider.Lep je dan; a Roksa još nije bila u Topčideru.Neka i to vidi.Bog zna, kad će se ovako opet doći. Da mi je ko ponudio carevo blago, čini mi se, ne bi me tako obradovao, kao ovaj kapetaničin predlog.U tom izađe i g-đica Roksa.Bila je nešto bleda.Pozdravismo se.Ona se, istina, kao malo osmehnu, ali joj je i taj osmeh bio setan i usiljen. „Bože, šta je ovoj devojci?!“ pomislim u sebi. — — — — — — — Odvezemo se u Topčider.To beše odista vedar i prijatan dan.Prošle je noći tiha i blaga kišica osvežila i rashladila vazduh.Putem ni truni prašine.Kad uđosmo u zelene svodove od topola, opazio sam da se lice Roksino poče, malo po malo, razvedravati.Topčiderskom doljom pirušio je tih i svež povetarac, a topolovo i jasikovo lišće šumorilo je svojim zanosnim šumorom. — E, Topčider je mnogo lepši, no što sam ga zamišljala, reče g-đica Roksa, kad pođosmo zelenilom uokvirenim stazama, što se tamo amo granaju i provlače kroz bezbroj cvetnih leja i bokorja, koji su čisto plamteli najrazličnijim bojama ruža, karanfila, šeboja, vrbena, kanačičaka, kadivica, đurđevaka, belih i crvenih kamelija i sviju vrsta bodljikavih kaktusa i drugog svakovrsnog cveća, što je po svima kutovima ovog zanosnog vrta, kao u nekoj čarolijskoj vatri, treperilo i odsjajkivalo. Dođosmo do velikog bazena, okruženog visokim čadorastim lipama i platanima.Stanemo: da se siti nadivimo čudnovatoj igri ovoga divovskog vodoskoka, što svojim snažnim mlazom izbacuje, kao kristal bistru vodu, do iznad vrhova zelenih drva, pa je gore, po sunčanom zraku, rasipa u mirijade brilijantskih kapljica, koje se, opet, čarolijski prelivaju u svih sedam duginih boja, bacajući na sve strane smaragde i rubine i odsjajkujući — i kristalnim sjajem bistrih vodenih kapljica i zelenilom lista i bezbrojnim tonovima boja, što ih je davalo ovo plameno bokorje cveća, rasutog po grdnoj prostoriji ovoga, odista, vilinskog perivoja. — A, gde, Mališa opet nekud štuk’o! povika kapetanica Cana.Ovaj nemirko, čim smo sišli s kola i ušli u park, stao je leteti na sve strane.Nismo ga mogli zadržati.Malo malo, pa mu majka vikne: „Mališa, kud ćeš tamo?...Vrati se!...Ako se izgubiš, šta ćeš onda?!“ I on bi se pokunjen vratno. - Ali sad se stanemo svi na sve strane obazirati.Nema ga.Ja ga, u dva tri puta, viknem — koliko igda mogu; aja, ne odziva se.I g-đa kapetanica i g-đica Roksa uznemiriše se.Obe pogledaše u me, kao da bi me upitati htele: šta da se sad radi?... — Molim vas, vi samo sedite na ovu klupu i pazite da od kud ne izbije, a ja ću njega sad naći, reknem im.I onda pođem onim stazama što su se provlačile kroz visoka drva i gusto zeleno šiblje.Išao sam polako i na sve strane motrio, a, s časa bi na čas, povikao: Mališa!...Gde si!...Mi, bogme, odosmo!...Kočijaš neće da čeka!Viči, zovi, preti, aja!...Nema ga.Kao da je u zemlju propao.Vratim se, da vidim, da se nije vratio sestri i materi.Vodoskok se vidi gotovo sa sviju krajeva parka.Zastanem malo.Šta će oni reći, ako ne bude došao, a vide, da se i ja vraćam bez njega, i taman htednem još jednom da ga viknem, dok on iz jednog džbuna na me: „ba!!..“ Priznajem da sam se čisto trg’o. On me dočepa za ruku i stade skakutati, pa će tek reći: — Video sam te, kad si onamo otišao da me tražiš....Ti me vičeš, a ja neću da se odazovem.Ti veliš: mi odosmo, kočijaš neće da čeka, a majka i sejka sede onde na klupi.Ta ti laž nije dobro upalila!I tako dođosmo do vodoskoka.Majka skoči da ga kao malo pokara, a on otrča svojoj sestri, obesi joj se o vrat, pa joj stade pričati, kako me je poplašio.Ona na njega očima da ćuti, a on svojim obrazom prošašolji po njenom obrazu, pa se od jednom istrže, dočepa majku za ruku, stade je milovati i podskakivati....Živa, a ne dete! — — — — — — — — — — Hajte vi, g. Stevo s Roksom, napred, a ja ću s Mališom za vama.Hoću s njim da se razračunam — što nam je zadao toliku brigu....A, ne puštam ja tebe više, obeško jedan! — povika kapetanica Cana. — Pusti me, majko, boga mi neću više.Ono sam samo hteo da poplašim g. Stevu.I poplašio sam ga.Je l’ de, g. Stevo, da si se prepao?Kaži pravo! — Jest, boga mi, prepao sam se.U malo što nisam dreknuo, odgovorim mu.I on se sa detinjom naivnošću smešio i pogledao čas u sestru, a čas u majku.... I tako ja i g-đica Roksa pođemo napred.Kapetanica Cana i Mališa za nama.Boga mi smo išli poaile, a ni jedno da otpočne razgovor.Naravno, red je bio da ja otpočnem.Meni se čini, da je ona na to i pogledala.Ali, evo belaja, ja sam se bio zbunio što nigda do sad.Sve bih rekao, da je i ona to spazila.Inače, šta bi joj značio onaj nem osmeh, što u dva maha prnu preko njezinih usana?I to me još većma zbuni.Sad sam tek video, kako sam božji smetenjak.I ni sam ne znam, kako izvalih ovu tako omlaćenu frazu: — Baš smo srećni što imamo danas ovako lep dan! — Jest baš se potrevio lep dan, odgovori ona, a onaj joj osmeh opet prnu preko usana. I tek mi tad sinu jedna misao.Ni sam ne znadoh kako, ali ja je od jednom upitah: — Ama, vi ste mi od juče nešto neveseli, gospođice? Ona me samo pogleda onim njenim velikim i mudrim očima, a preko lica joj preleti pramen rumeni.Nema sumnje, ovo joj se pitanje učinilo čudnovato.Ona mi odgovori: — To se vama moralo učiniti, g. Stevo; na protiv, ja sam od juče baš raspoložena....Danas osobito.... — Molim, gospođice, meni se to nije pričinilo.Ja sam to opazio i sinoć i jutros....Sad jeste nešto raspoloženiji; to sam ja primetio još kad smo ušli u one senaste svodove i u ovaj divni topčiderski park....Ali ono sinoć, sinoć?!...Setite se dobro!... Ona zaćuta. — Priznajete '? — A šta bi se to nas ticalo? odgovori ona, a lice joj se zamrači onom istom setom, koju sam i sinoć i jutros opazio. — Ko zna, možda mnogo više, no što bi vi ikad mogli i slutiti, odgovorim joj glasom, koji je, čini mi se, sa dna srca potekao.I odmah osetih da mi srcu bi lakše. Ona me opet pogleda.Rekao bih, trže se.Poćuta malo, pa će tek okrenuti: — Mogu verovati.... da su vas izabrali za državnog pitomca, kao što ste sa sveg srca želeli i za to se i spremali, vi bi danas bili u Parizu, i ne bi danas imali tu nezgodu, da nerazmišljeno otkrijete jednoj devojci svoju slabu stranu, da se, i ne videvši Pariz, umete tako pretvarati!... — Rokso! povikao sam, da je čak mogla čuti i njena majka; ali ona, na moju sreću, beše prilično izostala, čekajući, dok Mališa uhvati nekog grdnog širenog leptira. — Bože, koliko ste viknuli! reče ona, a u licu se zaplamti, i obazre se da vidi, da li me je mogla čuti njena majka.Obazrem se i ja.Kapetanica Cana beše stala, a Mališa joj nešto pokazuje.To je bio onaj veliki šareni leptir.Uhvatio ga. — Dakle vi, gospođice, volite, da ja imam jednu slabu stranu, a ta je, da umem da se pretvaram?...Na protiv, gospođice, ja imam drugu slabu stranu....Ja ne umem da se pretvaram, reknem joj s izvesnom vrstom prekora. — Lasno vam je sad tako govoriti....Mi, palančanke — prave smo ćurke! reče ona i okrete glavu u stranu, a po licu joj odista plinu neka čudna seta. — Ja vas, gospođice, prosto ne razumem. — Može biti.I ja vas nisam razumela....Nisam bila kadra da vas razumem.Juče sam vas razumela.I to ste me izveli iz zablude vi — možda i nehotično.... — Ako Boga znate, razrešite mi tu zagonetku! viknem joj i ščepam je za ruku. — Ćutite!...Eto ide majka! — prošapta ona i polako izvi svoju ruku iz moje ruke; ali sam opet opazio, da joj lice sinu nekom neočekivanom radošću.U tom dotrča i Mališa.Pokaza i nama svoga leptira.Bio je, odista, i veliki i lep.Prelivao se u stotinu boja. — — — Vratimo se.Na samim vratima dočeka nas kapetan Mića. — Od kad vas pogledam! reče on, kao s nekim blagim prekorom.Hajd’ odmah da se pakuje.Sutra se moramo vratiti.Lađa polazi u šest i po sahati izjutra....Pazite dobro, da se što ne zaboravi!I onda se okrete meni: — Hvala vam, g. Stevo!...Kad pišete zetu i sestri, pozdravite ih po stotinu puta!...Valjada će dati Bog, da se još koji put s njima vidimo!...Daleko su pusto!...S vama se već možemo viđati počešće....Ja dolazim skoro svakog drugog meseca.Kad narede — moram; a kad bude o vašem raspustu, mogli biste i k nama malo doći.Evo vam Smedereva, pod nosom: a, opet ove lađe živa zgoda!Samo kad si nam ti ozdravio!...Ali samo da svršiš!Šta Pariz!Ko hoće da uči, ima šta naučiti i u Beogradu....Neka ti nije ni malo žao.Znam ja i one koji su tamo bili.More, kad ono ne valja — ne valja, pa ga ti pošlji i s one strane Pariza!... Ja se lepo oprostim sa svima.Kapetana i kapetanicu poljubim u ruku.Mališu poljubim u obraz....A — s Roksom?...S njom se samo rukujem.I to nigda zaboraviti neću.Onaj mi njen pogled i sad lebdi pred očima....Znam dobro.Njena je ruka u mojoj zadrktala; a njen mi je pogled kazao sve....Ja sam bio blažen, srećan...A ko može biti srećan na ovome svetu?!... Život ljudski — to je jedno večito tkivo.Osnova mu je sebičnost, a potka zaborav.I velike radosti i velike žalosti utkivaju se kao dugačak konac, što ga čunak ljudskoga života tamo amo provlači.I tuguje se, i veseli se, i plače se, i peva, i očajava se i nada; ali se sve, malo po malo, predaje večnome zaboravu!...Svet se nerado bavi prošlošću.On se za sadašnjost hvata kao davljenik za granu spasenja.I nađe li se jednom na suvu, on tu granu pušta, da je voda odnese....Ništa nema što se prežaliti ne može; ništa nema što se zaboraviti ne može.Tuga, žalost, očajanje — to su krbanjci ljubavi, radosti, sreće; a krbanjci se, zna se, najposle, na đubre bacaju....Takav je svet.Ne, takva je priroda života njegova. — — — — — — Ja sam svršio prava.Dobio sam i ukaz.Mojoj veseloj sestri ne bi suđeno da i to dočeka....Bog da joj dušu oprosti!Njena je poslednja želja bila da me još jednom vidi.I ta joj se želja nije ispunila.Stigao sam, ali pošto su je sahranili.Otišao sam joj na grob i sit se naplakao.I moj zet Marko gušio se u jecanju....Tu neki dan dobijem pismo od njega.Evo šta mi piše: Dragi šurače, Imam nešto važno da ti saopštim.Ti si bio svedok moje tuge i moje žalosti.Žalio sam, plakao sam: svaki dan sam joj odlazio na grob.Bilo je trenutaka kad sam žalio što i mene Bog nije primio, kad me je na veki s njom rastavio!...Ah, mnogo bi mi čemernih dana uštedeo!Ali Bog prima, kad se njemu svidi.Naše je, da trpimo.I ja sam trpeo, mnogo trpeo....Ovako se, brate, više ne može.Niti ima ko da opere, ni u veče: ko vatru da naloži.Niti mi se zna ručak ni večera....Kuća bez žene — gotova tamnica!...Mnogo sam se mučio, premišljao, sam se sa sobom borio.I, valja da je božja volja, ja prekrhah na jednu stranu!...Ja sinoć isprosih Vidu pokojnog Savatija latova.Ti znaš — ona je glava bez jezika....Eto, ovo ti pismopišem, a suze mi same teku.Ono se više ne zaboravlja!...Neću praviti nikakve galame.Nije mi do toga.Tako isto i Vida kaže.I ona se, sirota, izmučila.Savatije ležao čitavu godinu.Potrošilo se i crno iza nokta.Ovo ti, evo, javljam.To sam smatrao za dužnost.Sad mi je čisto lakše....Pa piši mi, bolan!Mi ostajemo opet ono, što smo bili....A, sad, primi iskreno pozdravlje od tvoga zeta — Ljubovija 12. oktob. Moji su zlatni snovi prsli — kao šareni sapunski mehuri.Baš onda, kad mi se činilo, da mi samo ruku valja pružiti, pa da me sreća zagrli, — onda ona prhnu ispred mojih očiju kao lepa šarena ptica, kad joj kavez otvorimo da je nahranimo i napojimo, a ona prhne i nestane je u vedrom nebeskom zraku. — — — — — — Ja sam tražio Užice, a oni mi dadoše Beograd.Drugi bi se obradovao.Mene je ovo rastužilo.U Užicu je bio kapetan Mićo sa svojom porodicom.Toga sam dana išao kao otrovana muha.Dođem u veče dockan kući: ali moj gazda Mile još ne beše leg’o. Nešto je po avliji naređivao. — A, to si ti? reče on, kad me vide.A ja sam mislio da si već davno došao, pa pođoh da zatvorim kapiju.Dobro baš.Inače bi morao lupati....Nego, he, sretno, sretno!Baš mi je milo što su te ovde postavili.Bilo bi nam teško da su te poslali kud u unutrašnjost.Mi te već računamo kao svog ukućanina...More, neka si im ovde na očima!Ne znaš ti kako se oni, što odu u unutrašnjost, lako zaboravljaju.Po neko tamo propadne — kao pod led.I kad ga vidiš posle nekoliko godina, a on se promenio — gotovo podivlj’o. Znam ja to lepo!...Nego, zbilja, znaš li šta je novo?Ja mislim da si ti to još pre čuo.Meni kaza Stana Selakova, da je kapetan Mića dao svoju ćer.... — Koji kapetan Mića? upitam ga kao gromom pogođen, i lepo osetih, kako mi noge počeše klecati. — Šta se budiš, koji Mića!...Jedan je kapetan Mića....Onaj Mića, što čim dođe, a on pita za te....Ne znam samo, za koga ono reče, da je dao ćer?...Za nekog pisara, ili, sve mi se čini, za nekog sekretara.... Ni danas ne znam, kako sam posle ovog otišao u sobu i obučen pao u krevet.Vest da je Roksa isprošena, prosto me je zaglunula.Ona mi je kao gvozdenim mengelima zgnječila moć mišljenja, a preko očiju navukla nekaku crnu skramu.Čas mi se tako učini; a čas opet nešto u mome srcu, u mojim grudima, u mozgu mome hoće da eksplodira, hoće svega da me raznese.I ja onda skočim, dočepam rukama glavu, stegnem je grčevito, a iz dubine grudi kao da nešto rukne: „ama, zar Roksa isprošena?!...Isprošena za drugoga!...To nije moguće!...Ta ona mi se ispovedila, ona mi je svoje grudi otvorila....Ona me je volela, više nego što se svoj život voli.I to je duša moja znala, i to je srce moje osećalo, onako isto, kao što je njena duša znala, da je ona moj svet, moj život, moj raj....Ne, ne.Taj je glas izmišljen — izmišljen da me ubije.To je neko gazda Mila obmanuo.Ali opet ne.Varam se.Ja se varam.Ja sam sebe varam.Gazda Milu, je to kazala Savka Selakova; a ona je juče iz Užica došla.Iz Užica!...I ja sam još tražio Užice!Hoće čovek da se približi suncu svome, nebu svome!...A sad? — Sve je bilo i prošlo.Zlatni snovi života moga iščezli su, kao što iščezne pramen magle na čistom i vedrom danu, kad ga laki vetri raznesu!...A, ne.Iz ove strašne neizvesnosti valja pobeći.Ona hoće da me rastrgne kao gladna zver svoju žrtvu....Da idem pravo njoj.I to odmah.Ali dockan je.Koje je ovo doba noći?Ako će.Ne mari ništa.Lupaću dok mi ne otvori.Hoću da je ja upitam: je li Roksa isprošena?“ — I onda poletim na polje.Dočepam za kvaku od kapije.Povuci, cimaj.Ona, pusta, zatvorena. „Gazda Mile, ključ od kapije!“ povičem koliko igda mogu; ali u taj mah, kao da duhnu sa sviju strana nekakav, kao led hladan, vetar.Njegova studen probi mi do kostiju.Kosa mi se na glavi poče dizati, vilice tresti, a zubi cvokotati....Da me čovek ubije, ne znam, šta je posle bilo i kako sam se vratio u svoju sobu.... Posle je nastalo ono.Jest, ono: jer mu ja imena ne znam.Znam, kao sad, da sam metnut na nekakav grdan usijan roštilj.I tu su me počeli da tope.Demonska tortura!...Najgore mi je bilo što mi se beše glava zakocaćila preko onog usijanog gvožđa, pa, malo malo, a nekakav me plamen ozdo lizne.To mi je smetalo da dišem.I nikako da mi jastuk podmetnu!....Hteo sam da vičem, pa ne mogu.I onda mi kroz glavu prođe ona usijana letka.Moja sestra dolazi da me odbrani, ali joj ne dadu ni da mi se prikuči.Znam lepo, da je umrla, ali je opet, sirota, došla! — — — — — — — — — — Posle sam, kao kroz neku tamu, video, kako po sobi prominu neke senke, a iza njih se džilitaju nekakve aždaje, zelene kao trava, s grdnim otvorenim čeljustima.Jurišaju pravo na me; ali jedna gospa u crnini mane rukom na njih i one se nekud smotaju.Posle, eto ih opet.Mene samrtni strah uhvati.Hoću da skočim, da bežim, ali jest, i moje ruke i moje noge behu prikovane za patos. — — — — — — I ono je strašna slika.Ona mi i sad stoji pred očima.Gledam ja kako jednog testere uz duž.Počeli ozgo od glave.Hoće od njega da načine trenice za mrtvački sanduk — Roksi kapetan-Mićinoj.I koliko god puta mahnu testerom, mene žigne do u sam mozak.Posle su me opet počeli prikivati.Samo sad za duvar....I opet one senke, i opet one zelene aždaje, ali pred njima sad ide Velja i Veljina majka....I sve to juriša na me, a ona gospa u crnini mahne rukom, a aždaje kud koja!...Jedna se zavuče i pod moj krevet.I onda me poče opet da liže onaj plamen — hoće, prosto, da me uguši.Jedan put mi je nešto strahovito puklo u ušima.Učini mi se, da se od toga sva zemlja potrese.I onda sam oglunuo i oslepio.Ništa nisam video, do one zelene hale.Sad se više onako ne džilitaju, već se oko nogu one gospe u crnini smotavaju i razmotavaju....Posle ne znam šta je dalje bilo. Kad sam počeo dolaziti sebi, prvo što sam opazio, to je ona gospa u crnini.Nisam je mog’o poznati.Ona mi skide nekakav zavoj s glave.Posle donese drugi.To su bile hladne obloge.Meni bude čisto milo.I onda čujem kako nekaka brana huči. — — — — — Kad sam se jednom probudio, poznao sam Dr. D....On je nešto pisao.Pored njega je stajala ona gospa u crnini.Sad sam je poznao.To je bila naša komšinica Peladija.Ali što je u crnini?!...Malo posle uđe u sobu i moja gazdarica Jela.I onda se tek stanem sećati.Šta je to sa mnom bilo?...Ali me u isti mah poče da hvata neka nesvest.Video sam lepo, kako ona tavanica poče da mili.I ja zažmurim i — opet zaspim. — — — — Onda sam ležao ravnih šest nedelja.To je bila nekakva luda bolest.Jednom mi Dr. D.... kao u šali reče: — Kad ste sad izneli zdrave kuskune, živećete sto godina!...Ala ta beše naoštrila zube!...Ali joj mi, eto, zavrnusmo šiju....Namćor boljka.Kad se na koga naveže, taj je se, šale, ne kurtalisava!Proždrljiva je, kao krmača dojara.Poteraš je na jedna vrata, a ona već pomolila njušku na druga, pa je stoji cika!... Posle udari u neke druge pošalice.Vrag čovek!Natučen od glave do lete.Koliko su me krepile njegove medicine, dva put su me višerazgaljivale njegove šale i lakrdije.Jednoga dana počesmo se i tikati.Od toga smo doba postali nerazdvojni prijatelji.I pošto sam se sa svim pridigao, on me je opet gotovo svaki dan obilazio, dok će mi jednog jutra reći: — Danas da malo izađeš.Ništa se ne boj.Neprijatelj je na svima pozicijama satrven. Naravno, poslušao sam ga.Ta jedva sam dočekao!Onaj svet što sam ga sretao, i kuće i ulice — sve mi se činilo drukčije.Toga sam dana tako izgladneo, da bih, čini mi se, masno ćebe pojeo.I taj mi je apetit s dana u dan sve većma rastao.Iz mene beše, čini mi se, nekaka hala zinula. — Dobro je to, reče mi Dr. D....Priroda čini svoje.Ona se sama žuri da naknadi ono što je sama šćerdala....Ali me je opet on sam prozvao kurjakom. — Tako samo oni mogu da makljaju kad ogladne, reče mi jednom. Jednoga večera, taman htedoh da ugasim sveću i da legnem, a neko opet na moj prozor: „kuc, kuc, kuc!“ . — Ko je to? — Šta, ko je to!De izađi ovamo, pa ćeš videti ko je.Došao je i tebi jednom crn petak.De, šta si stao!... To je opet bio moj doktor. „Otkud on sad u ovo doba,“ pomislim.I onda mu reknem: — Boga mi, dragi doktore, ja sam se već skinuo. - Ništa ne mari.Obuci se! odgovori on tonom, koji je nešto važno nagoveštavao. — Pa hajde ’vamo!... — Neka, ja ću te ovde očeknuti....De, pohitaj.... Ovaj je doktor, prosto, bio ovladao mojom voljom.Šta je ne znam, ali, čini mi se, da mi rekne: skoči u vatru, ja bih ga poslušao. Obučem se.Doktor hoda ispred mojih prozora i puši.Malo dalje na ulici stoje nekakve karuce.Kočijaš se udubio na boku, pa čeka. — Šta je to, dragi doktore, čija su to kola?...Da te negde ne zovu, da samrtniku pridržiš sveću? upitam ga, kao šale radi: jer je on imao običaj da tako kaže, kad ga kakvom bolesniku tek onda zovnu, kad je siromah već u ropcu. — Ne.Sad imam da izvršim jedan drugi, vrlo važan posao....Hoću da mi, što naši kažu, „praviš društvo“ — — S tobom, dragi doktore, do na kraj sveta!... — E, onda, sedaj u kola!...Hvala Bogu, tako daleko nećemo....Bliže je to, kud’ sam naumio da te odvedem. — Bez šale, kuda ćemo u ovo doba, pa još na karucama?!... upitam ga radoznalo. — U ludnicu! odgovori on s nekom tužnom zbiljom. Mene podiđoše žmarci.Ali mi on ne dade do reči doći.On nastavi: — Boga mi ti kažem....U ludnicu ćemo.Zar ti ne znaš, da sam ja sad golema zver?Ja sam ti sad šef ludnice.Istina, ne baš stalni.Stalni je otišao nekud na poduže osustvo.Mene su odredili da ga zastupam.I ja sam ti neki vajni psihijatar.Pošto sam promoviran za lekara celokupnog lekarstva, ja sam naknadno slušao jedan kurs iz psihijatrije.I, kao što vidiš, evo me gde već ukoračujem u ludnicu!...Pre dva dana primio sam dužnost.Sad idem da izvršim prvu „iznenadnu“ inspekciju, pa mi otoič, kad videh da ti gori sveća u sobi, sinu u glavu: „hajde da i Stevu zovnem....“ Imaćeš sad priliku da vidiš jedan zaseban svet: sad ćeš da vidiš onu mračnu visinu, na koju po neki ljudski umovi uzleću!...To obično zovu, da je vrhunac najveće nesreće, koja čoveka može snaći na ovome svetu; ali, ima ih koji vele, da bi o tome valjalo malo razmisliti.Ko zna da u tome peharu najveće gorčine čovekove, ne kipi i kako nama neznano, rajsko piće....Ko je taj koji s pozitivnošću može reći: evo, ovo je vrhunac čovekove sreće; ko zna, da se taj vrhunac ne nalazi u onom jezovitom blaženstvu, što se zove — besvest! reče moj doktor sedajući u kola....Kočijaš se okrete da vidi jesmo li seli.I onda puče bič.Konji poleteše.Lupa kola i točkova stade se razlegati po onoj nemoj jesenjoj noći.I taj se eho odbijao od jedne strane ulice na drugu.Činilo nam se, kao da se s nama utrkuju neki nevidljivi dusi.Prozora na kućana stoji tresak, rekao bih, da i njih nekaka neznana sila trese, otvara i zatvara!... Udarili smo Gospodskom ulicom.Kad besmo na Zelenom vencu, ozdo od Toskine česme, išla je jedna gomila veselih ljudi.Pevali su u horu pesmu: „Pijmo ga pijmo!“ Ali im je refren: „ovaj život ne traje hiljadu godina!“ tekao sa dna duše njihove.Videlo se, da su rešeni, da ma gde nastave prekinuto veselje. Kad izbismo u Knez-Miloševu ulicu, iz kafane, pred kasarnom, brujala je opet nekaka bratija.Neko beše razvezao: A dvojica se vuku pred kafanom. Ja samo čuh: — Nemoj, molim te, da kvariš ovako lepo društvo!...Vrati se!... Blizu Akademije, sretosmo jedne kočije.Idu polako.Latile se one uzbrdice.Pod arnjevima čas zasija jedna, a čas dve cigare.To je sve što se videlo. Mi savismo u ulicu pored Akademije.I tu je mala uzbrdica.Konji utišaše.Prozori jedne osniske kućice osvetljeni.U ovoj ulici nikog živa.Mrtva tišina.U jedan mah plenu jedan tužan glas: Nado materina!...Ponose moj!...Sine, zar ostavi tvoju nesrećnu majku?!..“ Doktor me samo pogleda.Kočijaš ošinu konje.I ja čuh još jedno: Snago materina!!..“ I mi se nađosmo na vračarskoj utrini, a malo za tim, stadosmo pred jednom velikom kapijom.Iza visokog zida, što se pružao i desno i levo, duboko u dvorištu, sirio je crn krov nekakve velike kućerine.To je bila „Doktorova kula.“ Mi smo pred ludnicom. Doktor skoči s kola.Ode kapiji.Izvadi ključ.Zavuče ga u bravu.Okrete ga — dva put.Ništa se ne ču.Kapija se, rekao bih, sama otvori.Doktor se okrete, pa mi polako reče: — Hajdemo! Ja osetih, kako mi poče srce da lupa.Beše me spopao neki čudnovat nemir.Učini mi se, kao da smo pred kapijom nekog podzemnog sveta.Kroz onaj zid moja je duša nazirala senke što lutaju.Ja se sav stresoh.Pred oči mi izađe i on.Ne on, već njegova senka.Još korak dva, pa ćemo biti u ovim mračnim prostorijama, u ovoj večitoj noći.Tu je i on.Doveli su ga još pre dve godine, onda, pošto mu je nesrećna majka presvisla, gledajući, kako joj se jedinac sin, jedina nada njezina, kao divlja zver, o zidove razbija.I njegov je otac umr’o, ali pošto je na ovome strašnome mestu živa sina sahranio.Nego čiča Daka nije umr’o. On se rodio.Ovaj je svet bio za nj studena grobnica.Kad je izdisao, osmehnuo se.I taj se osmeh sledio i, tako sleđen, ostao na starčevim smežuranim usnama.To je bio poslednji svetlac njegove smrvljene duše. — — — Kad uđosmo u dvorište, doktor stade pred jedna vrata.To je bila neka vrsta stražare, stražare bez stražara.On povuče za zvono.Niko se ne odziva.On povuče još jednom, ali malo življe.Daleko tamo pod svodovima one mračne kućerine začu se jeka zvona.Malo posle neko će upitati: — Ko je? Doktor se kaza.Opet se sve ućuta.Čekali smo dva i tri minuta.Najposle, zaškripi brava.Vrata se otvoriše.Ja nikog ne smotrih.Pred nama su bila druga jedna vrata.I ona su bila otvorena.Do njih je vodilo nekoliko basamaka.Ispesmo se.Pred nama je puk’o dugačak hodnik, osvetljen jednom jedinom lampom, što je o tavanu, na sredini, visila.Ona nije svetlila.Ona je više čkiljila kroz jedno naprslo garavo staklo. Pred nas sad tek ispade jedna ljudska prilika.Više je posrtala, no išla.Doktor joj nešto reče.Ona klimnu glavom: pođe napred, a mi za njom.Išli smo polako — kao na prstima.Do mojih ušiju već počeše dopirati neki nerazgovetni glasovi, nalik na smesu od kikota, jauka i dubokih uzdisaja. Doktor mi reče nekom uzvišenom zbiljom: — Eto, vidiš, ovaj je svet večito budan.Njemu je dan noć, a noć dan.Ovde jedni sede na prestolu, a drugi na mučilištu; jedni daruju, vladaju — zemljama i narodima; zapovedaju džinovima i nevidljivim dusima; drugi se biju drvljem i kamenjem protiv čitavih legiona ponoćnih utvara i nečistih halusija...Ovde se javlja neko, i ako tamno, a ono opet nadzemaljsko poreklo čovečje duše i čovečjeg uma; ali je ovde i presto najveće bede i nesreće, do koje ljudski stvorovi ikad mogu doći....Ovde se, u jedno isto vreme, i čovekova duša i njegov um žrvnjaju pod žrvnjem do sad neproučene sumanutosti, koja, kao besni orkan, tuli i poslednji plamičak svesti njegove. Doktor stade. — Najpre da posetimo njeno veličanstvo Belu Caricu, reče on i kucnu na jedna vrata.Neko se odazva. — Ko lupa? — Doktor D.... — Izvolte! Vrata se otvoriše.Ovde kao da su nam se nadali.Pred nama je stajala jedna visoka ženska prilika s dugom, belom keceljom i ubradačom, nalik na belu platnenu kapuljaču.To je bila nadzornica u ovome odeljenju.Na sred sobe, o tavanici, visilo je jedno kandilce.Ono je svoju crvenkastu svetlost podjednako rasipalo po ovoj sumornoj prostoriji.Sve je bilo u nekom providnom sumraku.Pet kreveta s jedne, a pet s druge strane, a sredom širok prolaz.U pročelju ovoga prolaza videla se neka nerazgovetna gomila.Ovde onde, kao da se miču neke senke.U jednom uglu kao da je neko nekom nešto živo govorio.Na drugoj strani ču se jecanje, a neko opet udari u kikot. U jedan mah sinu jedna zraka.To je bio slepi fenjer doktorov.On obasja ovu nerazgovetnu gomilu u pročelju.Prizor tužan i sumoran.Na jednoj staroj kožnoj fotelji sedela je jedna ženska prilika.Na glavi joj kruna od zlatne hartije, a u ruci skiptar, opet od zlatne hartije.Ogrnuta je velikim belim plaštom.O vratu joj visi silestvo niza šarenih đinđuva.Na prsima joj prikačene, u mesto ordena, kokarde u trobojci.Po onom plaštu beše naprikačivano nekih plavih, crvenih, žutih i ljubičastih strizica....Po licu ovoga stvora beše plinula nekaka suverenost; a oko usta mu se lepršao blažen osmeh.Oči prepune nekog nama nepojmljivog svemoćija.Ono je samo sobom kazivalo, da je duša ovoga veličanstva na vrhuncu svoje slave i veličine. Kad ona svetlost pade na njeno lice, ona se malo trže, ali se sa svoga mesta ne pomače, već samo pruži ruke, onako, kao da milostivo dopušta, da se celivaju.Ona nešto i progovori, ali ne čuh šta. Doktor mi polako reče: — Eto, ovo je Bela Carica....Njena carevina počinje tamo, gde se sunce rađa, a svršava se, gde se smiruje.Ni jedan suveren na zemlji nije tako svemoćan, srećan i zadovoljan, kao ovo bedno stvorenje....Eno, pogledaj, sad opet pruža ruke, da ih celivaju njeni srećni podanici, koji neprestano dolaze, da je vide i da joj se poklone....Redak je dan i sahat kad ona svoj presto ostavlja.... Doktor baci svetlost svoga fenjera na drugu stranu.U jednom uglu sobe, jedno žensko stvorenje zabolo glavu u budžak, a desnom rukom iza sebe jednako maše, — daje znak, da joj se niko ne približava.U dva se maha i gicnu, kao da je nekog htela da otera.Ja pogledam u doktora. — Ova je bednica uobrazila, da je sa sviju strana saleću da je poljube.Ona se stidi i brani.Ona, jadnica, eto tu, odstoji, po četrdeset i više sahati, dok je umor i san ne savladaju, te se tu skljoka i zaspi, reče doktor, i fenjerom okrete malo u levo. Svetlost pade na jednu drugu dirljivu scenu.Jedna ženska prilika klekla na kolena, podigla one suve i gotovo crne ruke nebu, a oči uprla u tavan....Po licu joj se prosuto neko neizmerno očajanje.Crte na licu razvučene, a izraz lica samo što nije prešao u plač i jecanje, ali u jedan mah udari u jasan blesast smeh. Doktor se okrete pa mi reče: — Ova se jadnica neprestano Bogu moli, da joj pošalje decu da ih još jednom vidi.Pomrla su joj još pre dve tri godine od nekake nesrećne zaraze.Kad su joj dva najmanja sinčića, u jedan dan, izdahnula, ona je, nesrećnica, stala više njih i strahovito se zakikotala.... Ja je pogledah.Ona od jednom raširi ruke, kao ono kad koga hoće da zagrli.I onda poče dirljivo da tepa: — Odite, odite majci svojoj!... moji pilići zlatni!...Odite, od kad vas majka čeka, da vas vidi, da vas izgrli i omiluje....Odite, što ste stali, zar ne poznajete majku svoju?!...I onda zastade.Zagleda se u tavan i od jednom pršte u jezovit kikot.... Ja okrenuh glavu.Nisam mogao dalje ovaj prizor da gledam.Kao da je ovo i doktor opazio.On svojim fenjerom okrete na drugu stranu.Na ostalim krevetima sve mirno, samo na onome desno, do Bele Carice, jedno se stvorenje pod pokrivačem zgučilo u klupče, pa nešto samo sa sobom govori, čas tiše a čas jače: čas nekoga nešto pita, čas nekom nešto odgovara, dok će od jednom zviznuti, kao ono kad neko okne volovima da stanu!... Bela Carica opet pruži ruke da se celivaju.Njeno se lice ovoga puta smešilo nekim nadzemaljskim blaženstvom, blaženstvom što ozarava i što usrećava!... Doktor se okrete nadzornici i nešto joj polako reče.Ona klimnu glavom.I onda odosmo. — Sad da vidimo šta ovi veselnici rade! reče doktor, kad pred jedna vrata stadosmo.Kod ovih je vrata stajao onaj, što nam je malo pre stražaru otvorio.Sad se beše razdremao.On nam otvori ovo odeljenje.I ono je bilo osvetljeno onako isto.Mi malo zastadosmo.U sobi grobna tišina.Doktor baci jednu zraku iz svoga fenjera.Sve spava.Samo se jedan sag’o pa nešto čuči — onako kao da mu krv na nos ide.Malo malo, pa se stane brisati.I onda pogleda u ruke, pa se opet sagne.Doktor mi polako reče: — Ovaj je veselnik uobrazio, da mu krv na nos teče.Eno ga kako se jednako briše i gleda, je li krv.Krvi ni kapi.A kad ga ko upita, šta mu je te čuči, on se samo obrecne: „zar si ćorav, i ne vidiš da mi krv iz nosa ide?!..Eto, pogledaj, otegao se čitav potok!“ I onda obriše nos, pogleda u ruku, pruži je i rekne: „eto, vidiš — krv!“ Jedan odmah do nas skoči kao oparen.Mora da nas je spazio.On pođe nekud. — Kud ćeš ti? upita ga doktor. — Da stružem drva!...Ostalo mi je samo nekoliko cepki, odgovori ovaj veselnik, pa se uputi pravo furuni.Stade tu.Uze izvesnu pozituru, i, odista, k’o poče da struže drva. — — Eto, reče mi doktor, ovaj jadnik ovako testeri hvatove ima više od deset godina, i jednako govori, da mu je ostalo još samo nekoliko cepki. — — — — Sad imam da ti predstavim Kanta našeg doba.On, siromah, i danju i noću hoda po svojoj Goliji i stvara nove svetove po obrascu i metodi, što nam ih je otkrio veliki filosof Kant.Kad sam onomad prvi put obilazio bolesnike; njega zatečem gde živo hoda po svojoj ćeliji.On odjedared stade, diže ruku u vis i svečano poče deklamovati: „u pra-pra početku nije bilo početka, u svršetku nema svršetka!...Večito je vreme, večito je kretanje, večita je materija, večita je sila, — večit je i beskrajan prostor!...I sve se to okreće oko svoje ose — od zapada istoku...Ja vidim kako trava raste!“ — Pogledaj, eno ga na prozoru!Isturio ruke kroz rešetku, pa nešto hvata, reče mi doktor, a već beše bacio jedan zrak svoga fenjera i osvetlio jedan mali prozor s gvozdenom rešetkom.Meni počeše noge da klecaju, a srce strahovito da lupa. Je li to on — Velja? — Vidim jednu glavu, mračnu, bez lika i oblika.To beše glava nekakog ponoćnog priviđenja.Ono nije kosa.Ono je čekinja.Naježila se.Lice je pokriveno nekakvim nanosom.Koža sa svim odebljala, bez reda i bez života.To beše neka vrsta divljeg otkanja.Još je falila samo čupa.Oči su postale strašno male; ali je iz njih opet sipala nekaka zamorena bestialnost. — Koji je ovo bednik? upitam doktora. — To je nekakav đak, pravnik, filosof, astronom.Rodom je iz Ljuboviđe.Odavno je, nesrećnik, u ovome žalosnom stanju.Bolest odista strašna.Klica joj je u kakom bilo starom nasleđu, bilo po ocu, bilo po majci, bilo po đedu ili pra-đedu.Ovaka klica, zalivena i najmanjim duševnim potresima, brzo nabuja i izaziva katastrofu....Vodili su ga po svima manastirima.Pojeo je, jadnik, zapisa — koliko je težak.Samo ga mučili.Ima dve godine kako je u ovoj bolnici.Njemu leka nema....To je najteži; najopasniji bolesnik u ovoj kući.Nasrće na bolničare — kao gladna zver na svoj plen....Njegov organizam kao da nije od mesa i kostiju, već od gvožđa i čelika. — Dakle on je! — Koji on? upita me doktor. — On, moj kukavni drug Velja....Ovo je od njega, — pokažem mu ožiljak preko čela. Doktor me pogleda iznenađeno.I onda će od jednom reći: — A jest, Boga mi!...Za to on pominje nekog Stevu!...Dakle to si ti?!..Čekaj der!Idi, priđi mu!Rešetke su vrlo jake, a prozor dosta visok i mali....Pitaj ga — šta bilo!Da vidimo, je li mu bar jedna iskra ostala od pamćenja i svesti.Ovo je retka vrsta ludila...- Idi, što stojiš?! Ja mu priđem.Doktor se izmače malo u stranu.Zgodno osvetli svojim Fenjerom i mene i veselog Velju.On se malo trže.Video me.Oči mu zasvetleše nešto življom vatrom; ali njegovo lice ostade nepomično.To i nije bilo lice.To beše nekaka sredina između glave u mrtvaca i — lobanje.Iz nje je pirio leden, grobni zadah.... Mene probi hladan znoj. — Veljo!..Šta radiš?...Poznaješ li me? upitam ga, a glas mi je drktao, kao da me je groznica tresla. On osta nepomičan.Samo sam opazio, da mu se usta još više otvoriše, a nozdrve se počeše, čas širiti, čas sužavati, kao da se spremao, da frkne na nos.Beše se rukama grčevito uhvatio za gvozdene šipke na prozoru; ali ih od jednom pusti.Diže desnu ruku, ponese je polako čelu.Samo je ovo bilo vidno.Ostalo je ostalo nemo i ukočeno....Dok će od jednom reći: — Ene, a kad ti dođe?!Kamo te, bolan, pre?!..Mene, eto, otrovaše — kao šarova!... Posle me stade meriti.Poče se čisto ježiti, pa obema rukama jurnu kroz rešetku.Hoće pravo za oči.Ne može da dohvati.On dočepa za gvozdene rešetke.Stade ih svom snagom cimati, ali pusto gvožđe ne popušta.Sad ga je bilo strašno pogledati.Iz očiju mu je sipao bes, a usta se razvukla u neku besomučnu prestravljenost. U taj mah doktor sklopi svoj fenjer i mi se od jednom nađosmo u pomrčini.On me povuče za rukav. — Hajdemo!...Tu više nema šta da se vidi!... To je bilo u oči nedelje pred Aranđelov dan.Sedim ja i nešto čitam, dok neko zakuca na prozor. Poznao sam.Beše nešto sumoran.On mi reče: — Dobro te sam te našao....Tvoj jadni drug malo pre preminu.Desio sam se i ja tamo.Nadao sam se....Poslednje su mu reči bile: „majko moja!...Ne daj me!!..“ Svratih da ti to kažem.On je, kako si mi kazivao, iz dobre kuće.Ne bi zgoreg bilo da im se to javi....Istina, javiće im se i zvanično; ali je to vrlo zahodan put....Sad — do viđenja.Zvali su me na jedan porođaj....Srpska posla!...Dva dana se žena mučila, a oni sad tek zovu lekara, kad je, kako mi kažu, jadnica izgubila svest.... Doktor ode, a mene obuze teška tuga....„Hej, moj brate Veljo, moj veliki mučeniče, ja goleme li si mi muke promučio!“ same mi se reči iz grudi oteše. Odem gore i kažem gazda Milu i gazdarici Jeli.I njima oči zavodniše. — Bog da mu dušu oprosti!...Rodio se, a nije umr’o! reći će gazda Mile, a maramom ubrisa suze.Ali od jednom dodade. — Uh, kako se to tako desilo!... — A jest, Boga mi!...Vidiš ti!... prihvati gazdarica Jela. Ja ih nisam razumeo.Oni su to opazili. — Sutra se odvodi Ikonija....Ide u dobru kuću.Slušao si za Dragićeviće iz Gole Glave.I oni trguju svinjama.Jedan od njih lučio je svinje u Ljuboviđi i zakonakuje u kući Smiljanića.Vidi Ikoniju.Dopadne mu se.Zaprosi je za svoga sinovca, i Stepan mu je da.Kad čuju za jadnog Velju, biće im teško....He, kako se to desilo....Neka Bog samo okrene na dobro, reći će gazda Mile i odmahnu glavom. — — — — — — — — — — — Još istog večera dogovorim se s mojim doktorom i gazda Milom, te sutra dan, po podne, sahranimo jadnog Velju.To beše mala i skromna pratnja.Pred mrtvačkim kolima išao je sveštenik, za sandukom išli smo mi: ja, Dr. D...., gazda Milo, gazdarica Jela, baba Stojka i naša komšinica Peladija....Od kad je njen Pera preminuo, kako mi u jednoj prilici kaza gazdarica Jela, Peladija retko koju priliku propusti, a da ne ode na grob svoga muža, te upali sveću, priveže na krst po koji cvetak, prolije po koju suzu, pa se onda vrati kući.I odista, čim u grob spustismo veselog Velju, čim zveknu o njegov mrtvački sanduk prvo busenje, — Peladija se nečujno od nas odvoji, pa se izgubi među drvima i onim silnim nadgrobnim spomenicima.... Znam, to je bilo treći dan sv. Trojica.Po podne izišao silan svet u šetnju: a ko se još ne seća onoga divnog šetališta od „Londona“ pa do Vojne Akademije.Izađemo i ja i moj doktor.Dugo smo se šetali.Bili smo prilično i zamoreni, a, bogme, i ožedneli. — E, sad da odemo na čašu piva u pivaru! reče Dr. D.... — Pristajem, odgovorim mu. Eno gde je kneževa pivara.Onda se tamo točilo najbolje pivo.Kad uđosmo u baštu, a svet prekrilio na sve strane.Nigde ni jedne stolice, ni jednog jedinog slobodnog mesta.Dva put smo prolazili dole gore, pa sve uzalud, dok će doktor reći: — Eno tamo, iza onoga stola oni ustaju!Hajdemo, brže, dok ga drugi ugrabili nisu! I mi ubrzasmo korake.Oni poustajali, pa čekaju dok jedna gospa namesti šešir svojoj maloj ćerčici.Majka joj namešta šešir, a ona se, kao čigra, okreće i neprestano koješta zapitkuje.Dva put joj je padao šešir, a tri put se saginjala da nešto drugo dohvati; a koje bi god dete tuda prošlo ona bi se okrenula, da ga malo promeri i da vidi, kakve su njegove haljine. — Mirna budi!...Jovo, odi, odi da vidiš šta radi!...A, drugi put ću ja tebe ostaviti s čiča Tomom! pretila joj je njena lepa majka.Ali ona pruži svoje bele i punane ručice, zagrli svoju majku i stade se umiljavati. U taj mah priđe mi jedan gospodin, stade preda me, iskrenu se malo, kao da me bolje vidi, pa će mi od jednom reći: — Stevo brate, jesi ti to?!..I onda raširi ruke.Poljubismo se.To je bio pisar Jova sa Ljubovije. — Taste!...Pogledajte ovamo!..Možete li poznati ovoga gospodina?...On, onaj isti.Ništa se promenio nije— Nešto malo kosnatiji; a, već ima i nešto brčića...I to je sve....Zbilja, da ti prestavim moju porodicu!...Vidi, vidi, to je moja gospođa, gospođa kapetanica — ona ista Roksa....Nego stanide!...Odi ’vamo ti, ti ocina prepelice!...Evo ovo je ocina curica, ocina grlica — moj šareni leptirak!...Pogledaj ove svilene vitice!...To su ocini čuperci.Njih oco za čas zamrsi; a ona se onda naljuti, pa prne svojoj majci.... I srećni otac pritište vreo poljubac na čelo ovoga milookog anđelčeta. — O, g. Stevo....Otkad se nismo videli?!Ja baš sinoć za vas upitah.Milo mi je....Čuli smo već....Sekretar sudski — u tim godinama, to se zove dobro otpočeti....A, rekoh li ja vama: samo valja svršiti! — reče kapetan Mića. — E, baš nam je milo, što se tako potrevilo, da se opet vidimo....A mi sutra svi polazimo, prihvati kapetanica Cana istom toplinom i simpatijama kao i pre šest godina....A znate li da smo Mališu poslali preko, mnogo nemiran.Neka je malo dalje od ovoga pokvarenog društva.. A Roksa?...Roksa onako isto lepa.Sto puta lepša.Ona mi samo pruži ruku.Ćutala je; ali kad nam se dodirnuše ruke, preko njena lica prnu jedan taman oblačak.Da to ne sinu njena prošlost, njeno devovanje, njeni zlatni snovi?To niko ne zna.To ni ona nije znala.Ima senaka što same lutaju. Ja se svima zahvalim što me se još sećaju. Roksa se saže svojoj maloj ćerčici.Ova joj savi ručice oko vrata, pa joj nešto stade šaporiti.Majka joj odgovori, pa je stade milovati po obrazu. To beše, odista, jedan i veseo i tužan susret. Ja ih sve predstavim doktoru, a doktora njima. Posle se oprostismo.Srdačno oprostismo.Oni hitaju.Jova je sad kapetan na Ljuboviji, a kapetan Mića dobio za pomoćnika u V....Sutra se svi na put kreću.Svaki na svoj posao.Srećna porodica!Nju je sadašnjost tako zanela, da ni jednom reči ne hte dirnuti u prošlost. I bolje. Doktora još odande nekud odazvaše.Ja se uputim sam kući.Dugo nisam mogao zaspati.Kao u kakvoj čarolijskoj galeriji gledao sam kako ispred mene minu cela moja prošlost.Ona je tužna, ali je ona opet lepa....Po nekad je prijatnije sećati se minule tuge, no minule sreće.Posle, ko to još može da odredi, šta je to upravo, prava sreća?...Meni sad tek počinje da sviće: sreća se ne traži.Ona se nađe. Uključeno u ELTeC korpus 2021-05-27 ROBINjICA ZLATA PRIPOVETKA IZ PROŠLOSTI Prota Ž. Jovičić ŠTAMPA KRALj.-SRPSKE DRŽAVNE ŠTAMPARIJE Nakladom knjižare Velimira Valožića ROBINjICA ZLATA Narodna izreka Događaj u ovoj priči ispričan nije izmišljen, nego istinit.Dogodio se u ono doba kad priča kaže. Koliko sam mogao i umeo, trudio sam se da što vernije nacrtam život srpskoga naroda pod turskom vlašću u oči našeg prvog ustanka na Turke.Građu za ovu svoju pripovetku pribirao sam odavno iz pričanja starih ljudi koji su zapamtili ono doba i ondašnji život.Isto tako i život i običaje beogradskih Turaka opisao sam po pričanju osoba koje još pamte beogradske Turke i koje su imale pristupa u njihovim kućama i haremima. Namera mi je bila, da, pored vernoga opisa ondašnjega stanja u Srbiji, iznesem u ovoj svojoj priči odavno staru ali vazda novu istinu: da nikako zlo ne može proći bez kastige.Ovo se tiče onih kojima je tuđa krv jevtina. Koliko sam ovim spojim skromnim radom privredio srpskoj književnosti, to će oceniti pravičan sud mojih čitalaca. Prota Ž. Jovičić PROFESOR BOGOSLOVIJE. Blizu poznije krvavog Deligrada, na lepoj visoravni ispod planine Bukovika, nalazi se selo Mozgovo.Odmah ispod sela pruža se u nedogled seoski atar, po kom pase na hiljade ovaca i ostala stoka.Marva je podeljena na buljuke, po seoskim mahalama, i kod svakog buljuka igralo se po nekoliko čobana i čobanica — ja lopte, ja klisa, ja gudže, ja robova.Jedan buljuk bio je ponajveći, i beše se spustio blizu puta, što ide od Niša k Beogradu.Kod tog buljuka igralo se 6—8 čobana, među kojima behu dve devojčice — Zlata i Smiljana.Smiljana je mogla imati 10—15 godina.Zlata je bila starija, i moglo joj je biti oko petnaest do šesnaest godina; ali je tako bila odrasna, da bi čovek pomislio, da ima i punih osamnaest. Zlata je bila vitka stasa a povisokog rasta.Njeno belo kao sneg lice, s prirodnim rumenilom na jagodicama; njene crne oči — kao trnjine, gajtan-veđe, i ostala lepota lica, tako je srazmerna bila, da su Zlatu računali kao prvu lepoticu — ne samo u Mozgovu, nego i u svima obližnjim selima.Zlata beše prosto obučena: na glavi fes — abenjak, a gornja haljina beše joj starinski zubun s tri kuke, i zapregačom zapregnuta.Bila je obuvena u opanke.Ovo prosto odelo tako je bilo udešeno, da je Zlata izgledala prava lepotica. Pored lepote Zlata beše obdarena i ostalim vrlinama, koje su njenu lepotu začinjavale i još veću pažnju na nju skretale.Ona je bila pametna, skromna, čedna; jednom reči, beše to uzor devojčica.Izraz njenog lica i sve njeno ponašanje oličavalo je u njoj nešto anđeosko, — ono što se zove dopadljivost.Ko je ma i jednom video Zlatu, ona ga je morala zapleniti i srce mu odneti....I ako je Zlata bila tek u šesnaestoj godini, i ako njeni roditelji nisu ni pomišljali na udaju njenu, i pak, mnogi su se momci o nju otimali, i želeli da dobiju njenu ruku. Roditelji Zlatini, Milojko i Marija, behu pripoznati ljudi.Od dece imali su samo Zlatu i Mirka, koji je mogao imati trinaest do četrnaest godina.Oko ovo dvoje dečice behu roditelji skrstili svoje ruke; to im beše i nada i uteha i potpora u njihovoj starosti.Radost roditeljsku i ljubav k svojoj dečici još je više uveličavala ona sloga, koju su roditelji gledali među svojom decom.Brat i sestra nikada se nisu razdvajali.Ako je trebalo ići u crkvu na pričest, oni su zajedno išli: ako je trebalo ići na igru, jedno bez drugoga nisu hteli otići.Ovce su zajedno čuvali, i, tako reći, kod ovaca gotovo odrasli. Beše maj mesec 179.... godine.Šume se behu zaodele zelenilom, sve u prirodi oživelo novim životom.Na jednoj strani Zelenovih Njiva pasle su ovce i tek se čulo kako po peka ovca blekne za odlučenim jagnjetom.U debelu hladu, pod nekim ćopakom, sedeli su čobančići.Behu poskidali svoje torbice i jandžike, spremahu se da ručaju.Taman su počeli ručati, povede se među njima razgovor: koje će se igre igrati posle ručka.Neki od čobana hoćahu lopte, neki klisa, — tek će Zlata reći: „Da se igramo robova.“ Ova gomilica čobana slušala je Zlatu svakad bez pogovora, pa se i sad ne htede njenoj želji protiviti, jer je ona među njima bila najstarija i najrazboritija.Po što su se ovako dogovorili, pristupiše skromnome ručku.Ne behu se ni po jednim zalogajem založili, a jedak od čobana pogleda na severno istočnu stranu, od kuda ja išao put od Soko-Banje preko sela Mozgova, pa presecao: Zelenove Livade, Venac i Plandište. Put od Soko-Banje preko sela Bovna, Banjske Klisure za Aleksinac, vrlo je živopisan.Ko je ma i jednom u svome životu prošao tim drumom, poželeće, da još koji put njime prođe.Od prilike, iz sredine Banjske Klisure, oko Čuminog Groba odvaja se jedan put, te ide uz Bršku Reku, pa preko Mozgova, i sastaje se sa carigradskim putem, tu negde oko Deligrada, blizu Nerićevog Hana.Na taj put beše uprlo svoj pogled ono čobanče, pa će reći svome društvu, pokazujući rukom: „Pogledajte tamo!Čini mi se otuda idu neki konjanici...“ Svi čobančići pogledaše na onu stranu, i odista spaziše neke putnike.Putnici behu podaleko, te se na prvi mah nije moglo raspoznati, da li su Srbi ili Turci.Ali kad se putnici već primakoše bliže, moglo se po belim čalmama jasno poznati, da to behu Turci.Svi čobančići povikaše u glas: „Turci, Turci!...Haj’te da begamo!...“ Ali je već dockan bilo; jer ovu nevinu gomilicu srpske nejači razdvajaše od besnih Turaka samo 350—400 koraka.Čobančići skočiše na noge i stadoše kao ukopani.... Turci su putovali: od Soko-Banje u Beograd.Moglo ih je biti 8—10 konjanika.U povodu beše i jedna seksana.Na kršnom vrancu misirskoga soja jahaše mlad i lep Turčin kome je moglo biti +između 22—24 godine.Po odelu, sve zlatom izvezenom, odmah se moglo poznati, da jo ovo bio kakav turski plemić, — sin bogatih roditelja.Aša na sedlu beše zlatom izvezena; uzda i bilam srebrom okovana i trepetljikama podnizana.Jednom reči: ne zna se ko beše više nakićen - konjanik ili konj.Ovaj mladi Turčin beše poodmakao za desetak koraka ispred gomile Turaka, i podbočivši se desnom rukom, pogledao je ponosito to na jednu to na drugu stranu, sladeći se divnim izgledom veličanstvenoga Rtnja, Ozrena, Šabazovice, Rožnja, đuniskih visova i ravninom binč-moravskom. Kad se Turci približiše čobanima, zaustaviše konje.Onaj mladi Turčin što napred jahaše, osvrnu se i nešto turski progovori seizu, koji vođaše seksanu.Seiz beše krupnog rasta i razvijen čovek; bio je obrijan, i moglo se poznati da nije bio Turčin.On čisto srpskim jezikom poče zapitkivati čobane: odakle su, i čiji su?Čobani su odgovarali kako su znali i umeli.Među tim se mladi Turčin beše zagledao u Zlatu; na licu mu se opažala neka zverska radost i sav je bio usplahiren.Jadna Zlata, i ne sanjajući šta je očekuje, gledala je unezvereno čas na jednu, čas na drugu stranu, a ponajviše u zemlju, samo da se njen pogled ne sukobi s pogledom Turčinovim.Mladi Turčin reče opet nešta seizu.Seiz se okrete Zlati, pa je poče zapitkivati: čija je, ima li roditelje, braću i sestre?Zlata je ispresecanim i uzdrktanim glasom smerno odgovarala: da ima oca i mater i samo jednog brata.Turčin opet nešto reče seizu, i on siđe s konja, pa poče Zlati ovako govoriti: „More devojče, aga se zagledao u tebe i hoće da mu budeš kaduna.Op će te srećnom učiniti.Nosićeš svilu i kadifu, niti će te sunce peći; ni kiša biti.Hajd’ s nama!“ Zlata i njen brat vrisnuše u plač.Ostali su čobani stojali preneraženi, misleći na koju stranu da nagnu begati. Seiz na novo reče Zlati: „Badava plačeš!Ti moraš ići — htela ne htela, — tako hoće aga.Budalo jedna! zar ne želiš da budeš srećna i da živiš kao kaduna, već da po trnju juriš za tim kozama i ovcama?Biraj koga hoćeš konja: volja ti seksanu ili ovog kog sam ja jahao.“ — Ne ću ni jednoga!Ja sam Srpkinja — hrišćanka.Ne volim Turčina“, odvažno reče Zlata. Seiz nešto progovori Turčinu.Turčin planu kao živa vatra, i tok što izusti reč „tut“ (dr’ž je), seiz ščepa Zlatu za obadve ruke.Još jednom ponudi je, da na lep način uzjaše na konja.... Zlata se poče otimati iz ruku ovoga dželata.Pištala je, molila, preklinjala da je puste; ali snažno ruke držale su je čvrsto. Kukavni Zlatin brat beše prekrstio ruke na prsa pred Turčinom, koji oholo na konju seđaše:. pa ga kroz plač moljaše, da mu ne dira jedinu sestru.Ostali su čobani jecali i drhtali od straha. I poslednje kobne reči: „at ati istime“ (metni je na konja) izleteše iz usta Turčinovih.Snažne ruke ščepaše jadnu Zlatu, i dok bi čovek okom trenuo, ona je bila na konju.Turci konje obodoše i zamakoše u jednu šumicu.Prestravljeni čobani i poslednji put čuše topot konjski i pisku lepe Zlate: „Brate, majko, babo!...“ Samovolja i obest turska ugrabi ovaj nevini stvor, ovaj lepi cvetak, i odvede ga, a kuda?Bog sveti zna!... Pored Zlate jahao je na seksani seiz; u jednoj ruci držao je dizgine, a drugom Zlatu za ruku. Ostavimo jadnu Zlatu neka putuje, sa željom: da joj Bog u pomoći bude, a mi za časak da zavirimo u kuću tužnih roditelja, koji izgubiše svoju jedinicu. Toga kobnog dana Zlatini roditelji nisu bili doma; čak u veče u mrkli mrak došli su kući.Kad su bili blizu kuće, na jedan mah zastadoše i napregnuto počeše slušati.Tek će muž zapitati ženu: „Kakva sa ovo zapevka čuje?“ Brže bolje potrče kući; kad tamo, imaju šta čuti: Mirko je naricao za svojom milom sejom, isto onako kao što bi i seja za bratom _ jedincem naricala.Nekoliko komšija beše se iskupilo i vajkali su se, sažalevajući što je nesreća postigla Milojka i njegov dom.... Kad Miko ugleda roditelje, pisnu kao ranjen soko, poleti im u naručje sa rečima: „Zlatu nam Turci danas zarobiše i nekud odvedoše!...“ Roditelji Zlatini, kao gromom poraženi, ništa nisu znali šta se oko njih događa.I tek onda kad je Mirko u kratko prepričao šta se desilo na Zelenovim Njivama kod Plandišta, nastade očajnička zapevka i zapomaganje.Pomeša se zapevka oca i matere sa zapevkom sina; majka je naricala za svojom jedinicom tako, e bi srce od tuge prepuklo.Otac je jurio to na jednu, to na drugu stranu, i samo je vikao „Pomozite, braćo!Spasite moju jedinicu, moju lepu Zlatu, moje milo dete!“ Komšije se vajkahu i utirahu suze.Žive duše ne osta, koja se nije plačem gušila. U sred te zapevke i naricanja, reći će stari čiča Rade Milojku: „Nije vajde, brate Milojko, naricati.Što bi — bi.Nisi ti prvi, niti ćeš biti poslednji koji oplakuješ živo dete svoje.Besni Turci evo već od tužnoga Kosova tako rade; jadan narod srpski odvode u ropstvo: i turče.Ti si još bio u kolevci, pa nisi ni zapamtio, kad su ti rođenu i jedinu sestru Turci zarobili, pa nekud odveli, — ja u Niš, ja u Beograd.Ja to pamtim kao da je juče bilo.Od to doba ništa se ne zna, gde je i kako je, i da li je još u životu...Takav ti je k smet....Gresi i nesloga naših starih svalili se na našu glavu, i mi moramo trpeti....Božja volja!...Zar nisi čuo kako su Turci odveli jedinicu ćerku iz Đunisa, pa oteli rođenu ženu od čoveka?I ko bi mogao izbrojati sve nesreće koje jadni narod srpski trpi od besnih Turaka!...Moli se Bogu!On je dobar, pa će možda izbaviti jadnu Zlatu.“ Ma da ovo beše slaba uteha, ali se i pak Milojko malo stiša, i poče razmišljati, kako bi bar saznao kuda mu je odvedena Zlata. Među tim, majka je sve jednako kukala i naricala: „Jedinice moja! prva radosti moja, da ti crna i nebela majka zna gde ti je grob, lakše bi te pregorela!Lele mene, moje lepo dete!Teško meni, ja izgubih tebe!Kuku ojađenoj! — Ženo, reći će Milojko, nije vajde kukati, smiri se....Meni se sve nešto sluti, da će se naša Zlata izbaviti.Ona je pametna i okretna.“ Kad ovo reče, on saže glavu i opet se zamisli.Za tim se trže i reče: „Sutra je nov dan, nova navaka....“ Do neko doba noći ostale su komšije u Milojkovoj kući.Razgovor se vodio o svačemu: o Turcima niškim, soko-banjskim, kruševačkim, beogradskim, a najviše o Zlati i njenom ropstvu. Oko peko doba noći, reći će čiča Rade: „Razgovoru kraja nema.Vreme je da se i naših kuća setimo.“ Posle ovih reči, sve komšije poustajaše, poželeše Milojku i njegovoj domaćici „laku noć“ i odoše svojim kućama. Jadnu i čemernu noć proveo je Milojko sa svojom domaćicom.Oni nisu svu noć sklopili oči.Čas su plakali, čas jedno drugo tešili da će opet videti Zlatu, čas razmišljali, kako će doznati, kuda je i na koju stranu odvedena. Sutradan kad je majka otišla u vajat i videla ruho Zlatino, tek je tada nastupila prava žalost.Mati je grlila njene haljine i tužno naricala.Iskupiše se ženo i devojke iz komšiluka, i samo se čuo: plač, jecanje i vajkanje....Druge su svoju drugu tešile, ali je nisu mogle utešiti.Majčino srce beše rascepljeno, za njega beše jedini lek — da vidi svoju Zlatu. Dođe vreme, da Mirko izjavi ovce na popas.Kad je došao do tora, on se obazre na kuću, i kao da nekoga izgledaše i očekivaše.Seti se da mu nema seje i da od sad, on sam mora čuvati ovce, — briznu u plač i zakuka iz glasa.Mati i otac pritrče i počnu ga tešiti: „Ne plači, sine!Naći ćemo mi seju.Ona nije daleko; ona će doći....“ Plač ih zaguši, i ništa više ne mogoše reći. Na onom kobnom mestu pod onim istim ćopakom, odakle Turci zarobiše i odvedoše Zlatu, behu se iskupili oni isti čobani, koji su i jučeranjeg dana tu bili i svojim očima videli to zverstvo.Na njihovim licima opažala se tuta i žalost.Mirko je plakao, čobani ga nisu ništa zapitkivali.Žao im je bilo....Ne beše Zlate među njima.... Taj isti dan Milojko se spremi i pođe putem, što ide preko Ražnja u Beograd.Gde jo god koga u putu sreo, on bi ga zapitao: E da li nije video ili sreo kakve Turke na konjma, i da li nije spazio da kakvu devojku sobom vode?Blizu Ražnja dozna od jednog čobanina, da su neki Turci putem prošli, i da je to bilo od prilike posle velikog ručka, ali mu nije umeo kazati, da li su kakvu devojku sobom vodili.U Šupeljaku (današnjem Jovanovcu) takođe dozna od jedne stare žene da je 8—10 Turaka oko zaranaka prošlo, ali mu ni ona ne umede kazati da li su kakvu devojku sobom vodili.Milojko dođe čak do Ćuprije; pa je i ovde raspitivao, ali ništa pije mogao dokučiti.Dođe do na moravsku ćupriju, pogleda preko nje, zaplaka se, duboko uzdahnu, pa će reći: „Sve je propalo!Moju Zlatu nikad više videti ne ću!...“ Kakve su se tužne i žalosne misli rojile u pameti ucveljenoga oca, kad se vraćao svojoj kući u Mozgovo, lako je pogoditi.Gotovo pet dana on je probavio na ovom putu.Nit se gde odmarao ni zalogajem hleba založio.Njega je zanimala misao: šta će da kažo svojoj ojađenoj i ucveljenoj ženi sa svoga puta.... Tek peti dan u mrkli mrak stiže Milojko svojoj kući u Mozgovo.Umoren dugim putovanjem i glađu, op je svojoj domaćici samo nazvao Boga, pa setan a zamišljen seo na stolicu u pročelju.Njegov dolazak beše prava radost za Maru ženu mu.Željno i uzbuđeno ona poče pitati svoga muža: e da li je što mogao razabrati za Zlatu; je li mogao stići Turke?...Milojko je ćutao i ništa nije umeo da odgovori.Tek posle nekoliko minuta uzdahne, pa će reći svojoj ženi: „Uzalud je moj put; išao sam čak do Ćuprije: uz put sam razabrao, da su Turci proputovali, ali o našoj jadnoj Zlati niko mi ništa ne umede reći...“ Uzdahnu i ućuta.Muž i žena zgledaše se i oboje gorko zajecaše. Dok se Milojko bavio na putu, i Mara nije sedela skrštenih ruku kod kuće.Ona je obigrala ne samo Mozgovo, već i sva okolna sela, e da bi što god doznala za Zlatu.Gde god je čula za kakvu vračaru, ona je išla i nosila belegu od Zlatina ruha - ili zapekljač, ili memicu ili drugo što.U isto vreme nosila je — ja tikvicu, ja krčažić taze vode s onog izvora s kog se za kuću voda zahvatala i donosila. Vračare su joj različito govorile.Jedna je rekla, da je Zlata na dobrom mestu, da je živa i zdrava, ali je u velikoj tuzi — za roditeljima i kućom.Druga opet kazala je: da će se Zlata izbaviti, ali će proći dosta vremena i ona reče — da je Zlata živa i zdrava. Najzad Mara smisli da ode nekoj najčuvenijoj vračari, te da čuje šta će joj ona kazati.Zahvati s izvora taze vode, uze Zlatinu košulju i uputi se u selo gde je živela ova stara vračara. U kraj toga sela, na jednom ogumku, beše jedna udžerica — krovinjara, drugo zgrade ne beše.Oko kuće nije bilo ni ograde, niti kakva voćnjaka.Pred kućom beše samo jedan suv dud, na kome su visili nekakvi dronjci.Na jednoj motki koja stajaše na dve sohe, beše prostrt guber — pozdernjak.Ispod kuće stajala su neka batal-kola.Tu blizu beše trlica, a pod trlicom ležao je na pozderu stari pas, koji kad opazi Maru, on samo podiže glavu, dobro je pogleda, pa opet zažmuri a ne lanu.Ispod strehe visio je mali venčić crvenih paprika, a do njega jedan smotak nekakve pređe — streke.Do trg smotka behu obešene stare čarape.Na buništu beše jedan petao, i oko njega dve tri kokoške.Na samom pragu kućnjem beše se pružio stari beli mačak.Na sred kuće tinjao je jedan ugarčić.Nad vatrom, o verižnjači, visile su verige, a o verigama gvozden bakračić.U pročelju beše jedna tronoga stoličica.U gornjem kraju kuće stajaše klupa i na njoj torba brašna.Tu do torbe lončić i u njemu drvena kašika.U drugom kraju kuće viđaše se nekakav dolapić.Iza preklada ležalo je jedno šugavo prase.Sve je ovo bilo jasan dokaz, da u ovoj kući nije bilo muške glave....Tu, u tu kuću ušla je jadna Mara da što god čuje i razbere za svoju robinjicu Zlatu. Ušavši u kuću, zatekla je samohranu staricu, kojoj je moglo biti blizu sto godina.Ona je nešto tutoljila po kući, pa nije spazila Maru...Tek kad joj je Mara nazvala Boga, ona se osvrte, natkvesi ruku nad oči, dobro je pogleda i odgovori joj: „Bog ti dobro dao, ćerko!“ Čudnovat upečatak učinila je ova starica na Maru.Od duboke starosti ona se beše tako pogurila, da je izgledala kao gudalo.Lice joj beše sve smažureno, oči upale u glavu, i behu tako male, da su više ličile na dva zrna sočiva nego na oči.Ruke suve i koštunjave kao dve trščice, glava joj neprestano drhtala, - jednom reči, od duboke starosti, beše se sva skavedala. Iznemoglim i jedva čujnim glasom, zapita Maru: „Koje je dobro, ćeri moja!“ — Nije dobro, moja majko!Velika me jo nesreća zadesila.Turci mi zarobili i nekud odveli jedinicu ćerku, pa sam došla da te kumim i preklinjem, e da li mi možeš nešto god kazati o mojoj jadnoj Zlati, i tu briznu u plač.“ — Šta!Turci ti zarobili ćerku!? — Jest, zarobili, majko!Evo već četvrti dan, i ništa ne znamo kuda su je odveli. — Ej, prokleti i trekleti Turci!Opet zarobili!E, moja ćerko, koliko ja takih jada pamtim; koliko su Turci Srpkinja odveli i poturčili....I još me Bog trpi!...“ Pri reči „poturčili“, Mara se trže, kao da je guja ujede.Opet se pribra, i ponovi radi čega je došla. Starica se poče zanećkavati: „Ja sam, ćerko, stara; više sam na onom nego na ovom svetu.Jednom mi je popa kazao, da je velika grehota vračati, pa ti slabo čujem i vidim, a i ono malo, što sam u mlađim godinama znala nešto od apova, sve sam poboravila.Moli se Bogu, i on neka ti je u pomoć....“ Mara poče staricu materimiti, kumiti i moliti, da joj što god o Zlati kaže. Posle duge molbe, starica će upitati: „A jesi li donela belegu i taze vode s kladenca?“ Mara reče, da je donela. Starica se diže, koštunjavom rukom koja sva od starosti drktaše, otvori jedan mali dolapić i otuda iznese jadnu zelenu kalenicu.Uze od Mare krčažić i nali vodu.Za tim otkide zapekljač sa Zlatine košulje, provalja ga među suvim koštunjavim prstima i načini upoćak.Zevajući i nešto šapćući, prekrsti tri put nad kalenicom i spusti upoćak.Upoćak je plovio povrh vode, i čas o jedan, čas o drugi kraj kalenice dodirkivao.Starica, natkvesivši ruku nad oči, pažljivo je pratila kretanje upoćka i senke mu, šaputala i glavom mahala, koštunjavim prstom nekoliko je puta vraćala belegu na drugu stranu, ali je belega plovila sa svim na protivnu stranu.Starica se nešto zamisli i nekoliko trenutaka poćuta.Za tim podiže malo glavu i pogleda u Maru.Mara je jedva čekala, šta će joj vračara kazati.U ovom trenutku ona je osećala u duši svojoj ono isto, što oseća osuđenik kad mu se presuda čita: milost ili smrt. Vračara zatrese glavom, pa poče ovako: Moć i znanje u Božjim je rukama.Mi grešimo, laćajući se ovog posla, koji je Bogu protivan, a ovako mi je i naš dobri pokojni popa jednom kazao.Neka mi Bog moje sagrešenje oprosti....Ja sam mnogo puta u svom životu grešila i vračala, po nešto i pogodila, više ne pogodila; ali, nikad mi se nije desilo ovako čudo.Ja sam stara i valja mi mreti, za to hoću da ti kažem ovo što sam mogla videti po belezi tvoje ćerke.Belega kazuje, da je Zlata u nekrštenoj kući; ta je kuća imućna; ona će se iz te kuće izbaviti; svoju veru ne će promeniti; ali mučno.... ja... mučno da ćete je....“ Ovaj neodređeni odgovor vračarin veoma je zbunio Maru.Ona se radovala što Zlata ne će verom prevrnuti; ali joj je teško bilo, što joj vračara ništa ne kaza: da li će svoju kćer ikad videti. Mara se sa staricom oprosti, poljubi je u ruku, baci što je bila kadra na belegu, i vrati se svojoj kući. Ono veče, kad se Milojko s puta vratio, Mara mu je ispričala sve redom kod kojih je vračara bila, šta joj je koja rekla, i najzad mu kaže šta joj jo rekla i ova najčuvenija vračara u svoj okolini. Milojku ne beše pravo što mu je žena obišla sve vračare, jer je i on držao, da je to grehota.Ali roditeljska ljubav prema svome detetu nadmašala je sve verske osećaje, te zbog toga Milojko nije hteo ništa zameriti svojoj ženi, samo je uzdahnuo, podigao oči k nebu, i izgovorio ove reči: „Bože! ti budi u pomoći našoj jadnoj Zlati!...“ Tekli su dani za danima; otac i mati tugovali su za jedinicom svojom, brat za jedinom sejom svojom.Oni su živeli u nadi, da je Zlata u životu. Roditeljska tuga za izgubljenim čedom ne da se perom opisati; ona se samo može osećati.Nikakve žrtve nisu skupe za roditelje, samo ako se pojavi i najmanji zračak nade, da svoje dete mogu spasti i iz neverničkih kandža iščupati.Tako su činili i roditelji Zlatini....I oni su tako morali činiti.... Prođe već dva meseca od onog kobnog dana, kad Turci Zlatu zarobiše.Roditelji njeni behu zanemarili gotovo sve domaće poslove.A vreme proletnje, radno doba, kad seljak mora raditi i skunatoriti sebi zimovnik.Oni već nisu umeli misliti o tome.Misao njihova vrzla se samo oko Zlate: gde je ona, je li u životu i da li će je kad god videti.A najviše ih tištaše što o Zlati ništa nisu mogli ni čuti ni doznati. Jedno veče, baš kad su za večerom sedeli, bleknu jagnje u kočaku; svi troje, i Milojko i žena mu Marija i Mirko, trgoše se i ne dišući oslušnuše: jer im se pričini kao da je Zlatin glas.Jagnje još jednom bleknu, i oni videše da su se provarili.... Jedan dan naumi Milojko da ode do Soko-Banje i tamo propita i razbere: odakle su bili oni Turci, koji su kroz Mozgovo prošli i njegovu kćer zarobili.U veče se spremi i sutradan pre zore pođe u Soko-Banju.Došavši tamo, počne raspitivati — jednog, drugog, i dozna od nekakog Turčina, da je zaista pre dva meseca bio jedan bogat mlad Turčin u Soko-Banji kod svoje svojte, Ašim-Begovića, u gostima; da je taj Turčin iz Beograda i da je sin bogatog spahije - Turčina Rašid-Begovića.Najzad Turčin reče Milojku: „Valah, vlaše, ovo ti kazujem kao iz ćitapa, jer sam izmećar u toj kući u kojoj je bio Turčin iz Beograda u gostima.“ Sad je Milojko znao na čisto, gde je njegova Zlata.Malo se prihvati i taj dan vrati se svojoj kući. Idući sam putem, on je svakojako mislio i razmišljao, šta da radi i kako da izbavi svoju kćer.Padalo mu je na pamet da nekoga potplati i da ga pošlje čak u Beograd te da pokuša, ne će li moći kako naći i izbaviti Zlatu.Ali mu sve ovo nekako ne iđaše u glavu.Mislio je, mislio, i na jedno smislio: da ide sam u Beograd, pa šta Bog da!... U prve petle stigao je Milojko svojoj kući.Čukne na vrata.Žena+ zapita iznutra „Jesi li ti, Milojko“ pa čuvši njegov glas odmah đipi i otvori vrata. — „Ja sam se nadala da ćeš ti doći, nisam gotovo ni trenula, sve sam bila na oprezu.“ I odmah zapita Milojka: da li nije dokučio što u Soko-Banji? Milojko joj ispriča sve što je čuo; od onog Turčina, pa će najposle reći: „Vala, znaš šta je, ženo, ja sam se odvažio da zapalim čak u Beograd; te za Boga i sreće, meni se sve nešto tupi, da ću čuti za Zlatu.“ Mara je bila dobra, poslušna i prilagodna domaćica; svome mužu nikad nije kvarila volju, a naročito u ovoj prilici.Pa će mu reći: „Idi, Milojko!Srećan ti put i neka ti je Bog u pomoći.Za kuću ne brini.“ Posle dva dana, sretali su putnici jednog samog čoveka sa štapom u ruci i torbom na leđima.Taj čovek nije pešačio kao što obično ljudi pešače; on je gotovo, trčao, kao da juri nekoga.Taj čovek beše Milojko iz Mozgova.Za što je on tako hitao, lasno jo pogoditi.Pomisao: da će naći, da će videti Zlatu, smetala mu je i da misli o dugom putu i umoru.Putovao je i danju m noću, samo da čas pre stigne u Beograd Dotle Milojko nikad nije bio u Beogradu.U putu je sretao mnoge putnike — i pešake i konjanike.Na jednom mestu, u debelu hladu, kod jednog izvora, zatekne Milojko nekoliko rabadžija, koji se tu odmarahu.Milojko se zdravi s njima, upita ih odakle su i otkud putuju, pa i sam sede da se malo odmori i vode napije.Oni su putovali iz Beograda i vukli espap u neku palanku u unutrašnjosti.Jedan od rabadžija zapitaće Milojka: odakle je i kud putuje.Milojko se kaže, da je rodom iz Mozgova i da putuje u Beograd.Tada će ga drugi rabadžija zapitati: „A kojim dobrom putuješ u Beograd?“ Milojko odgovori: „E, moj brate, kamo sreće da je dobro; ali je moj put daleko od dobra!...Duboko uzdahnu, pa nastavi: Turci prokleti zarobili mi jedinicu ćerku, dokučio sam da je u Beogradu; pa idem zlovajno, ako mognem! da je izbavim....Ali slaba navaka...“ Dok je Milojko ovo pričao, rabadžijo su se zgledale, i sve nešto na jednog od svojih drugara poglede bacale Taj rabadžija beše pokunjio glavu, izgledaše snužden i zamišljen, nikomu nije mogao pravo u oči pogledati.Njegovo surovi i natmureno lice jako je pokazivalo nemir duševni i da taj čovek nije u miru i ljubavi sa svojom savešću.A kakav je teret tištao njegovu dušu, on je jedini mogao znati. Po što se Milojko malo poodmori, prihvati i vode napi, diže se, uprti torbu, uze svoj štap, oprosti se s rabadžijama rekavši: „u zdravlju“, a oni njemu: „srećan put“, i ode dalje putovati. Taj dan u prvi suton stigne u Grocku.Tu namisli da se odmori i samo jedan san prespava.U gluvo doba noći, kad još ni prvi petla ne behu zapevali, krene se iz Grocke.Kad je bio u onoj šumi između Grocke i Boleča, Milojku se nešto čudnovato desilo.On se beše nešto zamislio, kad ali na jedan mah, on ču neki glas da ga zove: „Babo, babo!“ Beše mu taj glas poznat i čisto pomisli da ga Zlata zove.Zastade, oslušnu, ne će li se glas ponoviti....Ništa se ne čuje!...Milojko se prekrsti i reče: „Budi Bog s nama i anđeli Božji!...“ nastavi put, ali ubrzanim korakom. Posle dugog i teškog putovanja, tek peti dan+ stigne Milojko iz Mozgova na ono brdašce više Beograda, na kome je danas Ašik-Mihailova mehana.A stigao je u ograšje, kad prvi zraci sunčani behu počeli odsjahivati na visokim i vitkim munaretima i džamijama turskim.Video je i dve ogromne reke, kakvih nikad u životu nije video.Pogledao je i onamo preko tih golemih reka, pa je video, kako je tamo pukla ravnina, kako se i po toj ravnini beluckaju sela i i vise se neke kule, nalik na turska munareta.Zamisli se, i sam u sebi reče: „Bože moj, pa i tamo narod živi?Koje li je vere, da li i tamo nisu Turci?...“ Baš u taj mah kad je Milojko ovako zamišljeno gledao preko Save i Dunava sremsku i banatsku ravninu, Frušku Goru koja ga podsećaše na Rožanj i Bukovik što se uzdižu nad njegovim Mozgovom, — baš u taj mah iskrse iz jednog čečvara na uskoj putanji jedan konjanik.Na samar beše natovario dve putunje, a u antrešelj sam useo.Nazove Boga Milojku, obode konja i nastavi put. Milojko zamoli nepoznatog konjanika, da malko zastane: I on zaustavi konja. — Moliću te, brate, kaži mi, kako se zove to selo, što se dole pred nama vidi? reče Milojko pružajući ruku na Beograd. Konjanik oholo odgovori: — Kako te selo snašlo!Zar ne vidiš da je ono Beograd?“ Kad Milojko ču da ja to Beograd, on se sav strese i preblede kao krpa.... — Ne znam, brate!Nikad nisam amo dolazio, ovo je prvi put u mom životu.Ja sam čovek jabanac, iz bela svota....Kamo lepe sreće, da prokleti Beograd sad nisam morao videti!Ali šta ću, nevolja me goni... — A kakva te nevolja goni? zapitaće konjanik — E moj brat, imao sam jedinicu ćerku, ne budi ti rečeno, pa mi je prokleti Turci zarobiše.Načuo sam da je ovde u Beogradu, i pošao sam da je potražim ne ću li je naći..Nego te, brate, molim, ti si jamačno poznat u Beogradu, odvedi me bar u kakav han, gde bih mogao prenoćivati, dok moju jadnu Zlatu nađem. — Pa dobro, evo i ja putujem u Beograd, pa možemo u društvu; ja ću te odvesti kod onog handžije, gde i ja padam.“ Uz put je Milojko pitao nepoznatog konjanika: kako se zovu te velike vode što se pred njima vide?Kakva je ono ravnina preko tih voda?Šta se ono beli u tim ravninama?Živi li i tamo narod i kakve je vere?Kakve su ono kule što se vide itd.Nepoznati konjanik kazao je Milojku sve što je znao i umeo, — rekavši mu: da i tamo srpski narod živi, i da se krsti isto tako kao i mi. Posle nepunog sahata hoda, stigoše ova dva putnika u Beograd. Tu negde oko današnje saborne beogradske crkve bila je u ono vreme nekakva „Šarena mehana.“ U tu mehanu dovede onaj konjanik Milojka i kaže mu: „Eto, tu možeš ostati, mehandžija je Srbin, i dobar čovek, a ne će ti skupo naplaćivati.“ Umoran od dugog puta, Milojko sede na jednu klupu; malo ne potraja, on zadrema, metnu torbu pod glavu, leže na klupu i zaspa kao zaklan.Beše prevalilo po dne, a Milojko još spava.Mehandžija i ostali koji su se tu desili, često bi opazili, kako se Milojko u snu trza, a dva put — tri čuli su, kako jasnim glasom viknu: „Eno mog deteta!Evo moje Zlate!Dajte mi moje de-e-ete.... ono je moje, nije vaše.... ja sam njegov otac!....“ I u taj mah iz dubine grudi ču se teški uzdah, a za tim jecanje.... Mehandžija i ostali koji su ovo gledali i slušali, svašta su mogli pomisliti o ovom čoveku, samo nisu mogli znati, kakva je teška tuga na srnu njegovu... Tek oko zaranaka probudi se Milojko, protrlja pesnicom oči, obrte se levo i desno, pa povika: „A gde je moja Zlata?Ona sad beše tu kod mene.... kud ode?“ Mehandžija ga upita: „Kakvu Zlatu ti tražiš?Ovde nema nikakve Zlate!... — Jest nema je.... i ja sad vidim da je nema....Oprosti, brate, sanjao sam....“ I tu zajeca i zaguši se plačem. Mehandžija beše rodom od nekud iz Stare Srbije.Beše mu ime Damnjan.To je bio čovek plemenita srca, blage naravi, — jednom reči: ono što se kaže — rajska duša.Bio je priklonih godina, a došao je u Srbiju kao šiparac, kad mu je moglo biti između 10 i 12 godina.U Beogradu, služeći, odrastao je, poznavao je sve beogradske ulice; znao je u glavu svakog Srbina i Turčina, pa i njihove kuće.Plač ovog nepoznatog mu čoveka tako ga potrese, da op naumi, da po što po to dokuči, kakva je to golema nevolja koja ovakav plač izaziva. Po što se Milojko dobro rasani, mehandžija ga zapita: je li gladan i bi li što jeo?On odgovori: „Nisam gladan, žedan sam; pio bih malo vode....“ Mehandžija mu dodade krčag i on se napi vode.Za tim malo poćuta, duboko uzdahnu, pa će zapitati: „koje li je doba dana?“ Mehandžija mu odgovori, da su već prošli zaranci. Milojko se trže i reče: „Mnogo sam izdangubio, sad je dockan....Sutra ću poraniti....“ Za tim domaši svoju torbu, zavuče ruku unutra, izvadi komadić paučljive proje, jednu glavicu crnog luka, odreši krpicu u kojoj je so zavezana bila, i poče avoljiti. U taj mah beše mehandžija izišao u avliju, i kad se vrati i vide šta Milojko jede, njemu bi teško, i ponudi Milojka da mu on donese jela.Na to će Milojko reći: „Neka, brate, vala ti, ogodan sam troškom.... iz daleka putujem....“ — Ništa ne mari, reći će mehandžija.Bog će dati....“ i odmah mu donese čanče jahnije i somunčić. Milojko zaveza krpicu sa solju, metnu u torbu onaj komadić paučljive proje i onu glavicu crnog luka, — reče mehandžiji: „Vala ti, brate, peka ti Bog za tvoje dobro plati“, pa se prekrsti i poče jesti.Kad je jeo, on otrese dlanove, prekrsti se, i opet reče mehandžiji: „Vala ti, brate!...“ Mehandžija ponudi Milojku i čašu vina: ali on ne htede primiti, rekavši: „Vala, dosta je i ovoliko....“ Beše već prvi suton, a Milojko se sne nešto vajkaše, i tek će reći: „Mnogo sam izdangubio....“ U taj mah u mehani nikoga ne beše do samo mehandžija i Milojko.U to vreme nisu ljudi znali za kafane i mehane, tu su samo putnici padali.... Mehandžija se posadi do Milojka, pa će mu ovako reći:: „Ja vidim da si ti karli, tužan i neveseo; mora biti imaš neku golemu nevolju, kad si potegao toliki put, pa te molim, da mi pravo kažeš, kakva je ta nevolja?“ Milojko se malo promeškolji, poćuta, iskašlja se, pa će reći: „E, moj brate, nevolja, te još kakva nevolja?..Ne ću ti vala kriti ništa, vidim da si dobar i pošten čovek, sve ću ti kazati; ali kakva mi je vajda, kad mi ne možeš pomoći....“ za tim sve redom ispriča mehandžiji: kako mu je jedan bogat Turčin zarobio jedinicu ćerku, kako je doveo u Beograd, kako hoće da je poturči.... „pa sam, veli, eto potegao toliki put i došao amo, e da bih je našao i kako izbavio.“ Mehandžija je pažljivo slušao Milojka, pa će ga najzad zapitati: „A da li nisi dokučio kako je ime tom Turčinu?“ - Jesam, brate, prokleta mu duša!Kazao mi je jedan Turčin u Soko-Banji, da je taj prokletnik nekakav Rašid Begović. Rašid-Begovića porodica bila je najstarija i najpripoznatija u Beogradu.Rašid-Begovići bili su odžakovići.Po kazivanju starih, ima preko dve sta i pedeset godina kako se ta porodica doselila iz Bosne u Beograd.Rašid-Begovići su bili poturčenjaci, poreklom iz Bosne.A na žalost, poznato je, da su poturčenjaci bili veći katili i krvopije srpskom pravoslavnom narodu, nego i pravi Turci Osmanlije.Rašid-Begovići bili su toliko bogati, da već nisu znali, ni šta su imali.Uz to su bili najveće krvopije i katili srpskomu narodu.Svi veći i bogatiji spahiluci u pitomoj Šumadiji bili su u rukama Rašid-Begovića.Strah i užas opi su zadavali kukavnoj raji, kad su izlazili po spahilucima na teferiče, ili da kupe arač i desetak.Vodili su svakad uza se po 30—40 sejmena i krdžalija, koji nisu štedeli ni pola, ni uzrasta, ni rza, ni obraza jadnoj raji. U tu je kuću dovedena Zlata, da bude verna ljuba nekrstu i krvopiji svoga naroda....Tu, u toj kući, čuvali su Turci nju kao ticu u kavezu.... Kad je mehandžija čuo ime „Rašid-Begovića“, on se ubezeknu, malo se zamisli, pogladi mustać, pa će reći: „Bogme, na tvrdom je mestu tvoja kći....“ Za tim se opet nešto zamisli, od jednom đipi, pa će Milojku reći: „Sedi ti tu, sad ću ja doći....“ Blizu u komšiluku, od prilike, gde je danas luteranska crkva, življaše neka stara bula, kojoj beše ime Adile.Po rođenju ona je bila Srpkinja, ali su je Turci u mladim godinama poturčili.I ako je bila turske vere, i pak je Srbe veoma volela, a sa Srpkinjama se najradije družila.Bila je siromašnog otanja, bavila se tkanjem burundžuka, a znala je nešto i od hećimstva.Imala je pristupa u svima znatnijim kućama turskim.Mehandžija izide te reče svojoj ženi, da sutra rano otide do te bule i kako god prokopka: je li ona bila skoro u konaku Rašid-Begovom, i da li nije čula što za kakvu robinju? Mehandžija se za tim vrati u mehanu.Zatekne Milojka na onom istom mestu gde ga je i ostavio.Podlaktivši se, Milojko je nešto mislio, a lasno je pogoditi o čemu. Čim mehandžija dođe, on se kao iza sna trže, upre pogled u mehandžiju, i očekivaše, da li ća mu ovaj što god kazati.Mehandžija mu ni reči ne reče, samo ga opomenu da nikom ništa ne govori. Na onoj istoj klupi, na kojoj se Milojko odmarao kad je s puta došao, prenoćio je tu noć.Nešto od brige za kućom, nešto od uzbuđenja, a naročito od onih reči, što mu ih izgovori mehandžija, svu noć nije trenuo.I ako je to bila kratka legnja noć, i pak mu se učinila duža nego gladna godina.Jedva je čekao da svane.Čim je zora zarudela, on se diže, uze krčag s vodom, opra ruke, okrete se istoku, prekrsti se tri put, pa umi i lice. Mehandžijski momak beše se ranije digao i lebnu furunu potpalio.Malo ne postaja, dođe i gazda. Milojko se nešto uzvrpoljio, i kao hteo bi nekud da ide. Mehandžija ga zapita: kuda će tako rano? Milojko mu odgovori: „Pa onoga, rad bih bio da idem, da je potražim.... — Ni po što, jer ti ne znaš ni sokake po Beogradu, pa možeš zalutati.“ Milojko se smiri. Kad je dobro odjutrilo, onda je mehandžija pustio Milojka da se malo prođe po obližnjim sokacima, ali mu pripreti, da nikom ništa ne govori, niti da kazuje za što je potegao u Beograd. Milojko izađe iz mehane, osvrne se nekoliko puta i dobro utuvi gde je „Šarena mehana.“ Za tim se krene po iskrivudanim beogradsko-turskim ulicama. Po sokacima sretao je mnogo ljudi, i činilo mu se da su sve to Turci.A može biti, da je bilo i Srba.Ali kako da ih pozna, jer su svi nosili jednako odelo.Na jednom mestu sretne jednog čoveka, i kao rekao bi da je Srbin...Zausti i tek što ga ne zapita: „E da li, brate, nisi video moju Zlatu?“ Ali se odmah seti šta mu je rekao mehandžija, pa ne smede prosloviti.U jednom tesnom sokaku sreo je čitav čelep bula.Zastade i mišljaše: da li i moja Zlata nije u ovoj gomili?U malo što i bule ne zapita, da li nisu videle Zlatu; ali se trže, seti se šta mu je mehandžija zapovedio, mahnu rukom i pođe dalje.... Čitavo pre po dne lutao je on tako po sokacima; bacao poglede — to na jednu, to na drugu stranu.Video je sijaset turskih i srpskih čatrlja; video je na pendžerima jake parmake i rešetke.Svuda je očekivao i osluškivao, ne će li iza tih kobnih parmaka i rešetaka čuti glas Zlatin: „Babo, evo me ovde.Izbavi me!“ Najzad dođe pred nekakav veliki konak na kome boše mnogo velikih pendžera s rešetkama.Tu je stao i stajao više od pola sahata, osluškivao je, e da li se ne će iz te kuće javiti Zlata: „Babo, evo me, ovde, izbavi me!“ Sve jo bilo uzalud....Milojko uzdahnu, vrati se, pa se još nekoliko puta obazre.... prekrati disanje i oslušnu.. i riče: „Nema je.... ne mogu da je nađem...Oh, meni ojađeniku!..Oh, meni sinjem kukavcu!...“ Uputi se „Šarenoj mehani“ i posle dugog lutanja jedva je nađe. Beše već prevalilo po dne kad je došao u mehanu. Mehandžija ga zapita: „Jesi li video Beograd?“ Milojko mu odgovori: „Jesam, brate: al’ da ga moje oči nikad više ne vide, kad moju Zlatu ne mogoh naći.Beograd meni nije beli, već crni grad....“ I sumorno se spusti na klupu, duboko uzdahnu, i nekoliko suza skotrljaše se niz suve i preplanule od sunca obraze. Za tim uze svoju torbu i poče iz nje vaditi onaj komadić paučljive proje, glavicu crna luka i zavežljaj sa solju. Mehandžija mu reče, da to ne dira, jer će mu trebati za put, i odmah mu donese u čanku jela i somunić, te se Milojko prihvati. Taj isti dan, rano iz jutra, otide žena mehandžijina kod one bule — Adile, pa je zamoli da ode u konak Rašid-Begovića, da se potrudi i dozna, da li zaista ima kakva zarobljena Srpkinja u konaku Rašid-Begovića.Bula ni časa ne počasi, spremi se, zabuli, obuče feredžu i uputi se pravo u konak Rašid-Begovića Na dva dana ranije, nju su tamo zvali, pa nije mogla otići zbog svojih poslova, a sad joj se beše dala zgodna prilika, da od jednom dva posla svrši. U konaku Rašid-Begovića živela je jedna stara bula, koja se smatrala za harem-ćaju, a beše joj ime Durdžana.Držalo se, da je i ta bula bila poturčena Srpkinja; da je još u mladim godinama zarobljena i u Niš odvedena; da ju je docnije neki bogat Turčin iz Niša, koji je bio rođak Rašid-Begovićima, poklonio.Ona je ostala usedelica, i nikada se nije udavala, a tursku je veru pod moranje primila....Tako se mislilo o Durdžani; ali opa to nikad nije htela priznati.Svi poslovi koji se tiču harema svršavani su preko nje.Ko god od ženskog pola hoće da uđe u harem, morao se najpre javiti ovoj staroj buli. Adile je bila u dosluku s Durdžanom.I tvrdo se uzdala, da će od nje doznati, da li se zaista u konaku Rašid-Begovića nalazi kakva zarobljena Srpkinja.Kad dođe do konačkog kapidžika, Adile kucne alkom na kapiju.Mnogo ne potraja, kapija se otvori, Adile uđe unutra, sluškinja kapiju opet zatvori i Adilu odvede staroj buli u harem.One se po turskom adetu zdraviše; za tim joj Durdžana kaza, za šta ju je zvala, naruči joj, da taj posao što pre izvrši. Posle kratkog ćutanja, zapitaće Adile Durdžanu: „Efendum-kaduna, čuje se, da će mladi aga da se ženi.Je li to istina?“ Stara bula odgovori: „Da, mladi aga beše ulovio dobru prepelicu, zatvorio jo u kavez, ali se kavez otvori, i prepelica odlete, i sad aga za njom jadikuje.... i tuguje.... — Ja te ič ne razumem!Kaži po duši šta se to desilo?“ Durdžana joj prepriča sve: kako je mladi aga bio u gostima u Soko-Banji; kako je zarobio neku mladu i lepu Srpkinju; kako je hteo da je poturči i da se oženi njom, pa joj i ime Đulzaida nadenuo; ali je ta Srpkinja pre nekoliko dana umakla, pa je sad traže svud i na sve strane, a ne mogu nikako da je nađu....Durdžana se pretvarala kao da o tom begstvu Zlatinom ništa nije znala. Za Adilu je ovo bilo dosta.Ona je postigla što je htela, i imala je šta da kaže ženi mehandžijinoj. Po što su posrkale gorku kafu, Adile se oprosti s Durdžanom i ode svojoj kući. Kod kuće već je čekaše žena mehandžijina, da čuje, kakve joj glasove donosi. Čim bula u kuću uđe i vide mehandžijinu ženu, ona kao s nekim ushićenjem povika: „Hairli glasovi!Srpkinja pobegla!“ Za tim sve redom ispriča šta je od stare bule doznala. Žena mehandžijina odmah ode kući i kaže svome mužu. Mehandžija, pun zadovoljstva, odmah ode u mehanu, ali se čini iz najpre nevešt. Milojko je sedeo na klupi kao očajnik, i premišljao: da li da ide kući, ili da još potraži Zlatu.Još ga je tešila nada, da će mu što mehandžija pomoći; pa za to bi često u njega pogledao i iščekivao, e da li mu ne će što kazati.Mehandžija ćutaše.... Milojko se malo promeškolji, počeša zatiljak, iskašlja se, pa će reći mehandžiji: — Gazda, ja ću da idem, nije mi se vajde ovde okretati.Moje Zlate nema, te nema....Nego, brate, da ti platim što sam kriv, pa da idem....“ i poče drešiti kraj od kanica. — Lako ćemo za trošak, reći će mehandžiji, i odmah nastavi: Ja ću ti nešto kazati, ali dobro da čuvaš reč i da nikom ne kazuješ ovo što ću ti reći, jer može stati i moje i tvoje glave.I nastavi: Tvoja je ćerka zaista bila ovde u Beogradu, i u malo što je nisu poturčili, ali ju je pre nekoliko dana izbavio jedan Srbin — izmećar koji je služio u konaku Rašid-Begovića.Ona je pobegla, a kuda?Jedini Vog zna.“ Dok je ovo mehandžija govorio, Milojko je stojao i samo blenuo u njega a ništa nije umeo reći.Od radosti i uzbuđenja povede se i u malo što ne pade na zemlju...Mehandžija ga pridrža.... Za tim se kao iza sna trže i povika: „Je li to istina što mi reče? — Jest, istina....Samo lakše ne viči!...“ Milojko se stiša, podiže oči k nebu, i uzbuđeno će reći: „Hvalim te, Gospode Bože, na tvojemu daru!...Moja je Zlata izbavljena!Ona se nije poturčila!Ona je sad možda kod kuće!...“ Za tim pogleda u mehandžiju pa će i njemu reći, „Vala ti, dobri brate!Ti si danas mene i moju Maru na novo oživeo....I zbilja, moja Zlata nije više u Beogradu!Ona je spasena?O, Bože moj, gde li je sad jadnica?“ Te iste večeri hteo je Milojko da se krene na put, ali ga mehandžija zadrža da prenoći, rekavši mu: „Sutra — nov dan, nova navaka....“ Milojko posluša ovog dobrog mehandžiju, i ostade da prenoći. Tada će reći mehandžiji: „Ja ću sutra da ranim, pa te molim da vidimo šta sam ti kriv“, i odreši kraj kanica.U zavežljaju beše samo jedan bešluk.Milojko, kad je od kuće u Beograd pošao, imao je svega dva bešluka, i obadva je poneo.Jedan je u putu potrošio, a jedan mu za povratak ostao.Ovaj dobri Srbin — mehandžija, ne samo da mu nije hteo ništa naplatiti što je potrošio, već mu spremi u torbu čitava dva somuna i još nekih jestiva, oprosti se s Milojkom, poželi mu srećan put, i još mu jednom pripreti da nikom ništa ne govori....Svom sluzi zapovedi, da Milojka sutradan isprati do Stambol-kapije. Milojko je tu noć proveo kao na trnju.Da je mogao, on bi odleteo svojoj kući da vidi svoju Zlatu.... U to vreme Beograd se nije pružao dalje od šanca, i sav je bio ograđen palisadom, ili — kako se još zvalo — šarampovom.Ovaj šarampov pružao se: od Vidin-kapije, pa na Stambol-kapiju, za tim na Varoš-kapiju i vezivao se za Sava-kapiju.Izvan šanca nije bilo ni jedne kuće.Na onim mestima van šanca, gde se danas uzdiži dvokatnice i trokatnice, behu ziratne zemlje, koje su mahom bile svojina i čifluci beogradskih aga i spahija. Još nije ni zora zarudela, a Milojko se beše spremio za put.I sluga mehandžijski beše se digao i lebnu furunu potpalio. Milojko uprti torbu, uzme svoj štap, prekrsti se i pođe sa slugom. Po beogradskim ulicama vladala je mrtva tišina; nigde ne beše žive duše....Samo se čuje glas stražara s beogradskog grada: „Azurala-a-a“ Sluga dovede Milojka do Stambol-kapije; provede ga kroz one strašne svodove gde su čengeli visili, a na njima često osečene glave srpske nataknute bile, pokaže mu put, oprosti se s njim, i vrati se. Kad Milojko izađe iz Beograda, i vide se u njivama i livadama, on se još jednom prekrsti, pođe carigradskim drumom, ubrzanim korakom. Rumen istočna, prehodnica zore, beše se ukazala na vedrome nebu.I taman je Milojko stigao na onu uzvišicu, gde je danas „Ašik-Mihailova mehana“, sunce granu, i njegovi sjajni zraci igrahu se po tankim munaretima turskim.S onog istog mesta, s kog je posmatrao Beograd kad je pre dva dana u nj došao, i sad ga Milojko posmatraše.I ako mu je bilo skupo vreme, i ako ja hitao da čas pre kući dođe i vidi svoju Zlatu, i pak zastade na ovoj uzvišici — gotovo pola sahata.Dobro je razgledao sremske i banatske ravnine; video je sela po Sremu i Banatu; video je divne crkve i visoke zvonare, — kakvih onda u Srbiji ne beše; video je Frušku Goru, kako se u nedogled kao zmija vijuga, i u tihi Dunav silazi....Na levoj strani pade mu u oči Medvednik i Cer, koji ga potsetite na Rtanj i Ozren, još jednom pogleda na Savu i Dunav, i zapita se: „Valimo te, Bože, da li još gde god u belom svetu ima ovako velike vode?“ Šta je tada još opažao u duši svojoj i kakve su ga misli obuzimale, teško je pogoditi, — tek se ovo zna, da kad je poslednji pogled bacio na Beograd, on je ovako rekao: Za tim nastavi dalje putovati. Kad prođe Boleč i nastupi u onu šumu između Boleča i Grocke, desi mu se — skoro na onom istom mestu onaj čudnovati slučaj, koji mu se desio i kad je U Beograd prolazio.U tu šumu stigao je oko malog ručka, pa idući, beše se nešto zamislio; dok tek na jedan put priču mu se glas iz šume: „Babo! babo!...“ Milojko zastade i oslušnu....Učini mu se da mu je glas poznat....Čitav minut stajao je nepomičan; osluškivao je, e da li se glas ne će ponoviti, i ne čuvši ništa, prekreti se; i nastavi put, — razmišljajući: šta ovo može biti.... Milojko je putovao kao na krilima: putovao je i danju i noću, nije znao za umor....Noću samo jedan san prespava, i malo se odmori, i odmah nastavi put.On je za čitav dan pre stigao iz Beograda u Mozgovo, nego iz Mozgova u Beograd.Šta mu je davalo snage za ovako brzo putovanje, lako je pogoditi.... Uz put, gde god je koga sreo ili stigao on bi ga zapitao: e da li nije sreo ili video taku i taku devojku?I niko mu ništa nije umeo kazati.Kad je došao na ono mesto, gde je sreo one rabadžije, što su iz Beograda putovali i kod izvora sebe i stoku odmarali, on se na tom istom mestu odmori, i pojede malko hleba.Odmarajući se, dođe mu na pamet onaj rabadžija, koji je onako setan i namrgođen izgledao, pa sam sebe zapita: „Bože moj!Što li je on onako izgledao?Da li i njega nije ova nedaća zadesila?Da li i on ne tuguje za svojim detom, kao ovo ja?“ Četvrti dan, baš oko zaranaka, Milojko stigne u Mozgovo.Približavajući se svojoj kući, koje od umora koje od uzbuđenja što će videti svoje milo dete, svoju robinjicu Zlatu, on jedva disaše.Imao je da siđe niz jednu nizbrdicu pa da dođe svojoj kući. Kad je došao na jedan visak s kog je mogao dobro videti svoju kuću, on se tu prilično zadrža.Kao hteo bi da pohita kući, ali ga sve nešto žiži, — od nečega strzi, i čisto opaža da mu je srce prazno. U to vreme sedela je njegova žena Mara u hladu pod jednim orahom i nešto šila.Tu, blizu nje ležaše verni pas, i taman Milojko na kapiju, pas lanu....Mara podiže oči, ugleda Milojka, skoči kao oparena i potrča mu na susret,... Teško je perom opisati ovaj susret Milojka i žene mu Mare...U tom susretu beše se pomešala i radost i žalost, i verovanje i neverovanje.U tom susretu činjaše se — kao da muž ženu a žena muža želi da iznenadi i obraduje....Još muž ženi ni Boga ne nazva, ona povika: „Je si li doveo Zlatu?...Kamo Zlata?“ — Muž pita ženu: „Je li došla Zlata?Kamo je da me sretne.... da je vidim?... Još jednom Mara zapita Milojka: „Ama zar istina nisi našao Zlatu?“ Još jednom Milojko zapita Maru: „Ama je li istina da Zlata nije došla?...“ Milojko reče: „nisam našao Zlatu“, a Mara: „nije došli Zlata...“ I jedno i drugo briznuše u plač.I jedno i drugo uveriše se iz ovog plača, da zaista nema Zlate. Mirko se tada nije desio kod kuće, bio je, kod ovaca....I bolje.... Po što se Milojko prilično poodmorio i malo prihvatio, tada će ga Mara zapitati: „Za ime Boga, čoveče, gde se toliko zabavi?Zar je taj prokleti Beograd tako daleko?Danas je upravo jedanaesti dan kako si od kuće. — Bez traga daleko, odgovori Milojko; učini mi se da odoh preko bela sveta....I da je bar kakve vajde, pa da čovek ne žali truda i muke....“ Mara je nestrpljivo očekivala, da joj muž ispriča, e da li je što doznao o Zlati, ali nije htela na njega odmah navaljivati... Milojko je to opazio; malo se promeškolji i iskašlja pa poče ovako: — Jest, ženo, bih ti ja u Beogradu, svakih se Božjih čudesa nagledah, ali samo Zlatu našu ne videh...“ Duboko uzdahnu i malo poćuta....Za tim sve po redu ispriča svojoj ženi - kako je putovao do Beograda; šta mu se u putu desilo; kako je u Beogradu naišao na jednog dobrog mehandžiju: kako je lutao po beogradskim ulicama; video mloge kuće i na prozorima jake parmake i rešetke; kako je zastajkivao i osluškivao, e da li mu se Zlata ne će javiti, i, najposle, kako je žena onog dobrog mehandžije preko one bule doznala, da se Zlata doista nalazila u konaku Rašid-Begovića; ali je jedan Srbin izmećar izbavio i ona je nekud pobegla i nije poturčena.„Gde god sam koga uz put sreo ili stigao, reče, pitao sam za našu Zlatu, i niko mi ništa ne umede kazati.Uzdao sam se da ću je zateći kod kuće, ali eto vi’š naše nedaće....“ Mara uzdahnu pa će reći: „Nije meni uzalud ona vračara onako nerazgovetno kazala: „Zlata će se izbaviti, ne će verom prevrnuti; ali mučno... ja, mučno da ćete je....“ Za tim ispriča mužu kakav je strašan san snila, i to odmah druge noći po njegovom odlasku u Beograd.„Snim ja“, pričaše Mara, „kao da je nekakav veliki godet; i mi smo kao na tom godetu, a s nama i Zlata.Ona sva u belo ruho obučena, a kao na glavi joj venčić, ali se sve nešto od nas dvoje tuđi.Ja je poglednem i vidim ranu pod njenim grlom.Iz te rane — kao — šibaju mlazovi krvi, i poprskaše belo ruho na njoj.Ja htedoh da pritrčim, ali ona odskoči od mene; na jedan put se kao stvoriše krila na njoj i ona polako poče da leti gore.Poslednje reči koje izusti behu: Proklestvo na tebi i na tvoje koleno“!Kome je to rekla, ne znam; tek sam videla da oči beše podigla k nebu.Ja se trgoh iza sna, i sva sam drhtala.Do svanuća nisam oči sklopila. I Milojko ovaj san ne begenisaše, ali je i pak svoju ženu blažio: „San je laža, a Bog je istina....Dobar je Bog, on će našu Zlatu izbaviti, i mi ćemo je videti....Samo neka da Bog da bude živa....Robom ikad, grobom nikad!“ U taj mah i Mirko dođe kući i dogna ovce.,..Pa čuvši da mu je otac došao, nemade kad zatvoriti ovce u tor, već potrča što je igda mogao, vičući: „Babo, babo!Je si li doveo seju?Je si li našao Zlatu!....Kamo je, gde je, da je vidim?!..“ Milojko se zbuni i ispresecanim glasom poče odgovarati: „Jest.... nije....Zlata je tu... ona će doći....Ne boj se, sine.... ona se nije poturčila....“ Mirko briznu u plač i ispresecanim glasom kroz plač reče: „Bolan ba-aa-bo, zar... zar nisi do-doveo seju?!“ I zacenu se od plača.... I Mara i Milojko gušili su se u suzama. Na glas da je Milojko došao, — beše se iskupilo i nekoliko obližnjih komšija i komšinica.Među njima beše i onaj već nama poznati stari čiča Rade.Svi oplakaše ovaj tužni prizor.Samo je čiča Rade zamišljen ćutao, i naslonivši na usne štap, koji je u rukama držao, izgledaše kao pravi stojik.... Kad se plač i jecaše malo utaloži, onda će čiča Rade reći: — Milojko, i ti, Maro, i ostala braćo!Mi već od Kosova plačemo i oplakujemo naše sinove i naše kćeri, pa nam nije nikakva vajda.Još ćemo toliko kukati i naricati za našom decom, ako budemo kukavice i babe, pa nam opet ne će biti nikakva vajda...Ja sam čovek prilično star; obigrao sam mnoge krajeve gde srpski narod živi.Nigde nisam opazio, da Srbi Turke, niti Turci Srbe miluju.Svuda je ovako isto kao i u nas.Retko je mesto gde po neka majka ne zapeva za svojim sinom, ja li sestra za bratom....Ja, tako je to!S Turcima se na lepo ne može...Vi svi znate da se ja bavim kalauzlukom a po malko i trgovinom.Pre dva tri meseca mak’o sam se i do Šumadije.Mnogo sam što šta doznao.Po Šumadiji se nešto užurbalo, — nešto se radi, kako mi jedan poznanik šanu.....A šta se radi i sprema, to nije za kazivanje... to su krupni poslovi...Može dati Bog te će nam zora slobode otuda zarudeti....Ja sam star pa ću teško to doživeti i svojim očima videti....U ostalom život je u Božjim rukama....Samo ću vas, a i ostale komšije jedno zakleti: Ako me Bog ranije uzme, te ne doživim taj trenutak, da budete složni; da budete odvažni, — dva put se ne umire...A bolje je i umreti, pa svojim očima ne gledati šta rade prokleti Turci s nama i našom decom....Stari čiča Rade ovo vam reče, a vi dobro utuvite, pa ne ćete kukati i lelekati za vašim ćerima i sinovima.“ Kad čiča Rade ovo izogvori, svi, i ljudi i žene, kao iz jednog grla rekoše: „Daj, Bože, i u dobri čas!...“ Niko pažljivije nije slušao ovu prediku čiča Radovu od Milojka.Dokle je god čiča Rade govorio, on je držao stegnute pesnice; a kad je čiča Rade govor dovršio, on u najvećoj jarosti, dignuvši pesnice gore, ovo reče: — „Vala, čiča Rade, kunem ti se mojim Mirkom i mojom Zlat...Oh! nema mi Zlate!... kunem ti se mojim Mirkom: ako dočekam to što mi malo pre reče, ubiću makar jednog Turčina i osvetiti se za moju Zlatu, pa makar posle na kabliće bio isečen!...“ Beše neko doba noći....Čiča Rade potseti komšije da je vreme kući.„Milojko je s puta pa treba da se odmori....“ „Laku noć!“ „Laku noć!“ I svi odoše.... Među tim je Mirko već bio zaspao.Jednu ručicu beše metnuo pod obraz, a drugu na kuk.Spavao je kao jagnje.Rumen mu se beše prosula po obrazu, čisto bi rekao, da mu je rumena ružica na obraz prilepljena. Otac i mati pristupiše mu, i kao iz jednog grla rekoše: „Bože, poživi nam ovo jedinče!A Zlata....Zlate nema više....Još nam je jedina nada ostala, da će doći. Ostavimo roditelje Zlatine neka žive u nadi; jer je to jedini melem ranjenom srcu roditeljskom.Mi da se uputimo za Zlatom, te da vidimo kakva sudba postiže ovo čedo srpsko, ovaj lepi proletnji cvetak.... Evo nas opet pod onim kobnim ćopakom, u onom debelom hladu, gde se ono veselo igrahu mozgovski čobani: klisa, lopte, gudže i robova. — u onom hladu, ispod kog Rašid-Begović zarobi i odvede Zlatu, da mu verna ljuba bude.... Put carigradski u to vreme išao je ovako: Niš, Deligrad, Ražanj, Šupeljak (Jovanovac), Paraćin, Ćuprija, Jagodina, Bagrdan, Brzan.A odatle je skretao u levo, i nije išao ravninom moravskom, već: preko Batočine, Rače-Kragujevačke, Hasan-Pašine Palanke (koja se u starinsko doba zvala — „Bela Crkva“, Kolara, Grocke, pa u Beograd.U svima tim mestima, osim nekih, behu naseljeni Turci.Ovim je putem Zlata dovedena u Beograd. I ako se Rašid-Begović nikoga nije bojao, on je i pak, da ne bi baš tako jako padalo u oči, čim su malo podalje odmakli, zapovedio seizu da Zlatu koliko toliko preruši.Seni izvuče iz bisaga nekakav stari fermen i nekakvu zelenu pocepanu dolamu.To natalari na Zlatu, pa joj zavi malo čalme oko glave.I tako nakarađena jadna Zlata, morala je čak do Beograda putovati, — i to, jahajući i ako nikad nije u svome životu konja uzjahala.A da bi još više zaturili trag, oni joj nadenu ime: Omer. Zlata je dugo uz put plakala i nešto polako naricala; pa kad je od plača već prekrmaukala, prestala je plakati, i samo se čulo iktanje i duboki uzdasi.Nju su po gde gde što zapitkivali, ali ona ništa nije odgovarala, samo je uzdisala. Uz put su je čuvali kao oči u glavi; nudili su je svakojakim jestivima koja su u bisagama iz Soko-Banje poneli; ali ona ništa nije htela okusiti. Bili su joj oštro zapretili, da nikom ništa uz put ne govori, a još manje da pokuša pobeći. Turci su velikodušni prema „ajvanu“.Turčin voli sam gladovati, samo nek mu je konj sit; Turčin će retko kad konja preterati; u veče nikad neće leći dok svoga konja ne obiđe; — a naročito kad je na putu.Ali, ovom prilikom, kao da su Rašid-Begović i njegovi pratioci ovo pravilo prekršili.Jer od Mozgova do Beograda oni su došli za nepuna tri dana a četiri najmanje trebalo je putovati. Treći dan oko janije stiže Rašid-Begović u Beograd, i odsede pred svojim konakom.Vrata konačka behu zaključana; jer Turci su po svome običaju rano kućama odlazili, i posle prvog sutona retko su se po varoši mogli videti. Seiz kucnu alkom na kapiju.Malo ne potraja, ču se glas iznutra: „Ćim-der?!“ (ko je?) Seiz odgovori: „Naši smo.Mladi aga došao s puta.Ač-kapi! (Otvaraj!)“ Vrata se otvoriše, još dva seiza istrčaše i konje prihvatiše. Sa Zlate skidoše onaj fermen i onu i pocepanu dolamu, i ona ostade u svom seljačkom ruhu. Sad prvi put Rašid-Begović uze Zlatu za ruku, i povede je unutra, pravo u onu odaju gde mu je otac boravio. Kad je Rašid-Begović Izedin uhvatio Zlatu za ruku, ona je zadrktala kao prut, i čisto se zatezala da pođe za njim.Izedin je slobođaše, pa joj i nekoliko blagih reči izgovori: „Džanum, na boj se!Ti ćeš biti moja kada.Ja ću tebe srećnom učiniti....“ Šta ja kukavna Zlata tada osećala u svojoj duši, to bi samo ona bila kadra iskazati, a perom je teško opisati.... Pred mladim agom išao je sluga i u ruci nosio fenjer.Došav do odžaklije sluga otvori vrata.U odžakliji na sedžadetu na kome beše i šilte, sedeo je, prekrstivši noge, stari Rašid-Begović.Pred njim beše mala okrugla sinija, a na njoj fildžan sa zarfom, i ibrik s kafom.U rukama mu beše čibuk, gotvo hvat dugačak.Oblaci dima nosili su se po odžakliji tako, da se stari aga jedva mogao videti kao u magli.... Stari aga tek beše večerao, pa sedi, pije kavu i puši.... a od prilike, računao je, da će mu i sin doći... Mladi Rašid-Begović uđe u odžakliju; Zlatu ostavi kod vrata; pristupi svome ocu: duboko se pokloni tri put, i po turskom običaju učini + „temene“.I stari Rašid-Begović učini „temene“ svome sinu, i pozdravi ga dobrodošlicom: „Ošđeldum, sinak!...“ a on ocu: „Ošbuldun, baban!...“ Za tim stari Rašid-Begović zapita sina: kako su mu rođaci u Soko-Banji, kako se proveo na putu i u gostima? Po što se mladi Rašid-Begović pohvalio da mu je dobro bilo u gostima, a u putu još bolje, on dodade, da je uz gred, ulovio jednu prepelicu, kojoj, beli, nema ravne.Za tim pristupi Zlati, uze je za ruku, i privede svome ocu, rekavši: „Evo, babo, to je ta prepelica!Moja je želja, da mi ona bude kaduna.Je l’, babo, da mi ne ćeš kvariti ćef?“ Kad Zlata ču reči „babo“, pade joj na pamet, da i ona ima babu....I pomisli: „Gde li je sad moj baba, i šta li on jadan radi?...“ Stari Rašid-Beg dobro promotri Zlatu, koja i ako beše od dugog puta i gladovanja iznurena, a od straha preceđena, i pak izgledaše lepa kao anđeo.Stari Rašid-Begović zaglednu je još jednom dobro, pa će razdragan reći: „Aferim be, sinak, neka ti je hairli!Srećno ti i neka te Alah blagoslovi!“ Za tim zapovedi Zlati da bliže pristupi.Ona pristupi, on joj pruži ruku, i oni ga poljubi u ruku. Nekoliko blagih reči izlete iz usta starog bradatog Turčina: „Ne boj se, sinak.Ti ćeš srećna biti; ja ću te paziti kao svoju kćer.“ Ona je, sagnuvši glavu, ćutala i ništa nije govorila kao da je bila nema.... Stari Rašid-Begović malo poćuta, pa tek lupi u dlanove.Javi se sluga....Starac zapovedi, da se Zlata odvede i preda na čuvanje nama već poznatoj buli Durdžani.Javi se jedna ostara sluškinja, kojoj je starac nešto mnogo turski govorio, — ali tako tiho da se ništa nije moglo čuti.Sluškinja se do zemlje pokloni, pođe pred Zlatom, a ona za njom.Prođoše dve tri sobe, i tek kad u četvrtu uđoše, ukaza se neka slaba svetlost.Na jodnoj šamli beše šavdan, i tinjala je u njemu lojana sveća-fiskija.Pored šavdana behu mumakaze.U jednom ćošku sedela je, podvivši poda se noge, stara bula Durdžana.Držala je u rukama čibuk; čitavi oblaci dima vili su se po sobi.Ovako sama ličila je više na kakvu utvoru nego pa živi stvor.... Kad sluškinja uđe u sobu, duboko se pokloni Durdžani, i nešto joj mnogo izgovori turskim jezikom.Kad je govor svršila, Durdžana samo reče: „Peki!“ Zatim zapovedi sluškinji da usekne sveću. — Malo jača svetlost sinu u sobi.Durdžana upre svoj pogled u Zlatu, koja sagnuvši glavu, izgledaše kao osuđenik pred svojim sudijom.„Odi, džanum, odi!Ne boj se!“ Zlata i nehotice pristupi, i staru bulu poljubi u ruku.Durdžana se dobro zagleda u Zlatu, pa će reći: „Dobro parče, lepa prepelica!“ Za tim malo poćuta, duboko uzdahnu, i tri put ponovi: „Alah, alah, alah....!“ Opet malo poćuta i pljesnu u dlanove.Dođe sluškinja, i Durdžana joj nešto turski reče, sluškinja donese dušek, i u drugom ćošku sobe namesti postelju za Zlatu. Stara bula ponudi Zlatu da što god povečera; ali ona odgovori „Neka.... nisam gladna...“ Beše već neko doba noći.Durdžana nije htela to veče ništa razgovarati sa Zlatom, nego joj samo zapovedi, da se svuče i legne da spava. I ako je Zlata bila uplašena, i ako je smatrala da je živa u grob saranjena, i pak umorna teškim i dugim putovanjem, čim je spustila glavu na jastuk, zaspala je kao zaklana, pa se jamačno i do zore ne bi razbudila, da je nije probudio jedan strašan san, koji je usnila baš te noći. Sanjala je ona: kao da ide pored nekakvo goleme reke.Na jedan put se ispod njenih nogu obala oburva i ona padne u vodu.Na njeno zapomaganje, kao od nekud iskrsne nekakav nepoznat joj čovek, izvadi je iz vode, spase joj život, i odmah ga nestane.U tom tek od nekud, kao jurne na nju grdno veliki besan pas i pravo i poleti za gušu...Ona čisto oseti njegove ostre zube pod svojim grlom, vrisne i trgne se iza sna, i drktala je kao prut.Kad se malo stišala od straha, sama sebe zapita: gde sam ja ovo?...I dobro razmislivši, jedva se seti gde je....Do zore nije više zaspala. Stara Durdžana spavala je u svom ćošku kao okupana.... Zora rudi i Zlata bi se digla, ali se boji da ne probudi staru bulu.Polagano na prstima dođe do jednog prozora, koji je gledao u baštu.Kroz nekake parmake i česte rešetke videla je Zlata prekrasnu, veliku baštu, i u njoj mnogo cveća i drveća.Za tim se vrati i sedne na svoju postelju....Malo ne potraja probudi se i stara bula... Konak Rašid-Begovića bio je malo niže od one džamije ispod pozorišta, tu negde blizu Čukur-česme.To je bila grdna velika kućurina, sagrađena po turski, načičkana mnogim prozorima i odžacima, a ograđena visokim bondruk-zidom.Gledajući s polja, čovek bi pomislio, da iza toga visokog zida nema ništa....Ali mi molimo čitaoca, da za jedan časak uđe s nama zajedno u ove tajanstvene kuće, te da vidimo, šta se tamo iza tih zidina skriva. Bogatiji Turci obično su imali dve avlije i dve kuće: Kuću s lica koja se zvala „dišerluk“.U toj su kući Turci primali goste — muškinje; tu su živele sluge; bili su arovi za konje, i košara za krave.Pozadi bio je harem, gde su živele samo žene.Sluge bez naročitog poziva nisu smele ni za živu glavu zaviriti u tu avliju, — sem onoga, koji je u bašti radio — pa i njemu se znalo dokle sme dolaziti. Rašid-Begovića bašta bila je velika, čitav dan oranja — a i više. Redak je narod koji je tako tiraćija i toliko obraća pažnju na svoju baštu i voćnjak, kao što to Turci čine. U bašti Rašid-Begovića bilo je: šandudova, dunja, mušmula, kajsija, prasaka, smokava, pa čak i brekinja.Od krušaka: ječmenjača, ilinjača, žutica, karamanaka, arapaka, jaribasana, siraka, mednjaka, vodenjača i dr. Od jabuka bilo je: petrovača, ilinjača, đulabija, bedrika, belojabuka, kolišnjaja i dr. Od cveća: ruža, kartona, šeboja, zumbula, lala, k’načika, mirisaljke, — a bez zimzelena nije bila ni najsiromašnija turska kuća, a kamo li Rašid-Begovića.Na razne vrste grožđa i osmanluke, obraćana je naročita pažnja.Tu je bilo: drenka, dinke, bele ranke, smederevke, kameničarke, prokupca, začinka, gaka i mnogo dr. Pred konakom Rašid-Begovića bio je i divni šedrvan (vodoskok).Jednom roči ovo nije bila bašta već pravi raj zemaljski.Tu baštu nadgledao je i radio naročiti baštovan koji je bio vičan ovom poslu.Bio je to čovek smeran i pošten i uživao je veliko poverenje u konaku Rašid-Begovića. Kakve je vere i narodnosti bio ovaj baštovan, nije se znalo.Govor mu je bio čisto srpski; i kad bi govorio, zanosio jo na hercegovačko-crnogorski. Jedno jutro taj je baštovan nešto po bašti čeprkao i tirišio, i to blizu prozora one sobe u kojoj je Zlata s Durdžanom živela.I Zlata beše poranila; proviri kroz rešetku na prozoru, i vide baštovana.Sunce se tek rađaše.Baštovan dva put kine, i obazrevši se na sve strane, okrene se istoku i prekrsti se...Zlata u sebi pomisli: „Bože moj2 i ovde ima ljudi, koji se časnim krstom krste!...“ I odmače od prozora.... Da zavirimo u kuću Rašid-Begovića. Turske kuće tog vremena obično su bile bondručare.Podeljene su bilo na dva odeljenja.U jednom odeljenju živelo je muškinje, a u drugom ženskinjo — harem.Pri ulasku u kuću vodili su dvoji basamaci — levo i desno.Kad se izađe na gornji boj, ulazi se u veliki trem.Svuda su naokolo vrata, koja vode u sobe.U polje, — u avliju izbačena je divanana - trabazan, gde se obično Turci odmaraju i eglenišu.U tremu se obično držalo posuđe: sahanovi. demirlije, sinije i dr. Sobe su bile zastrte ćilimima; svuda u naokolo oko duvara namešten je minderluk, a na njemu poređani crveni ili zeleni jastuci, koje je krasilo „Solomonovo slovo“.U svakom uglu minderluka bilo je prostrta šilte na kom su se Turci najradije odmarali.O duvarovima visili su različni — vezeni i nevezeni peškiri, a i po koji jagluk i čevre.Uz duvarove ponameštani su bili dolapi za uspremu raznih stvari i spavaćih haljina.Bilo je po jedak ili dva ćilera, u kome su držate dragocenosti i hazna s novcima: urubijama, rušpama, mahmudijama, medžidijama i dr. Tavani su obično bili tavanisani šašovcima.Sredinu tavana u sobama, naročito u sali, krasile su neke četvrtaste rezotine, koje je vešta ruka dogrmadžije izrezivala.Uz spavaće sobe morao je biti amamdžik, u njemu zemljana furuna, a u ćošku pored nje uzidan veliki zemljani lonac, u kome je svagda bilo tople vode. Tu, u taj veličanstveni za ono vreme konak, dovedena je i smeštena Zlata.Sve što je okružavaše, bilo je skupoceno i raskošno.Ona to nikad u životu nije videla.Ali se njoj i pak ova kuća i sve što jo okružavaše, činjaše kao grobnica; nju ništa nije zanimalo, do jedina misao: otac, mati, brat njen Mirko, Mozgovo, Zelenove Livade, Venac, Plandište i mozgovski čobančići, s kojima se najradije igrala: klisa, lopte, gudže i robova. Kad je Zlata ono jutro ustala, obuče svoje seosko odelo i obuje opanke.Htela se malo i očešljati; jer za tri dana putovanja nije se češljala, pa joj se sva kosa beše ućečila i umrsila.A imala je divnu kosu kestenjave boje, koja se spuštala čak niže pojasa.Nemajući češlja, ona je ćutala, a od Durdžane nije smela iskati, — bilo je stid... Još ono veče, kad su je uveli u sobu stare bule, i predali je njoj na čuvanje, Zlati se Durdžana nije dopala.Ona je gledala u ovoj buli svog dželata, ali je svoju mržnju morala kriti. Kad se stara bula digla, pitala je Zlatu: Je li se odmorila, kako je spavala, i je li što sanjala?Za tim se okrete i dobro je pogleda, pa ponovi sinoćnje reči: „Dobro parče, lepa prepelica!“ Zbog ovih reči, ma da su vrlo laskavo izgovorene, Zlata je još više omrznula Durdžanu. Malo ne potraja, dok od nekud iz pobočnih soba navrvi čitava gomila bula.One su s Durdžanom nešto turski govorile, a sve jednako pogledale Zlatu.Ona se jadnica beše unezverila, i zverala je čas na jednu, čas na drugu stranu, — kao tica kad se prvi put u kavez zatvori..... Jedna stara bula izdvoji se i pristupi joj bliže, pa će je blago zapitati: „Odakle si, sinak?“ Zlata poluglasno odgovori: „Iz Mozgova...“ Stara Durdžana, kad ču reč „Mozgovo,“ malo se trže i ubezeknu.... Ostara bula nastavi pitati Zlatu: — Kako ti se dopada ovde kod nas? — Pa.... dobr... onoga.... lepo.... - Ti ćeš ostati kod nas, je l’? - Pa hoć.... ja.... ne znam.... — Ti ćeš biti moja nevestica, ja ću to voleti kao svoju kćer! Zlata jo ćutala.... Lepota i ona prirodna skromnost Zlatina tako se dopade ostaroj buli, te joj priđe još bliže, zagrli je i u čelo poljubi.Zlata bi u onaj mah volela, da je guja pečila, nego što je ova Turkinja poljubila.Ali šta je znala raditi?Tako je moralo biti!... Taj isti dan pozvat je terzija, kome bude zapoveđeno, da uzme meru i pokroji sve novo odelo za Zlatu, i to što pre. Posle nekoliko dana odelo je bilo gotovo i doneseno. U oči petka, na na najsvečaniji način, Zlata je bila prerušena. Staroj sluškinji zapoveđeno je, da je uvede u amamdžik, da je okupa i obuče joj košulju od burundžuka.Za tim joj opletu šiveta, obuku šalvare i bojelek čistim zlatom izvezen; opašu joj svileni bajader; na glavu joj metnu alen fes sa zlatnom kićančicom, a obuju joj mestve i papuče zlatom izvezene. Ovako obučena Zlata izgledala je u očima Turkinja pravi anđeo.Bule, gle- dajući u nju, od ushićenja pljesnule su u dlanove, ali su je odmah malo pljunule, da je ne ureknu.... Ostara bula pristupi Zlati, zagrli je i poljubi, rekavši joj: „Neka te Alah blagoslovi!...“ Ovo beše mati Izedinova, Džemile.... Bule su mislile, da se i Zlata ushićava i raduje što je ovako lepo obučena.Ali kad bi ko mogao u taj trenut zagledati u srce i dušu njenu, video bi nešto sa svim protivno.Ona je sama sebi smešna izgledala, a u sebi je rekla: „Ja sam sad prava dodola!..“ da je jadnici bilo do smeha, bi se za celo grohotom nasmejala!... Džemile nešto dugo razgovara turski sa starom Durdžanom, još jednom zagrli i poljubi Zlatu, pa i ona i ostale bule razidoše se po svojim odajama. Zlata, gde je stajala kad su je ono oblačili, tu je i ostala, nije se ni s mesta pomakla.Ona je jadnica gledala uza se i niza se, i sama se čudila, šta je ovo snađe!Obazirala se — to na jednu, to na drugu stranu, ne će li gde god ugledati svoje seljačko ruho, ali ga nigde ne beše....Na sebi beše zadržala samo jedne kanice.Kad ju je ona sluškinja okupala i obukla joj burundžuk košulju, Zlata je zamoli da joj dopusti, da se kanicama opaše, „jer sam, reče joj, nešto na srcu nelagodna....“ Kad se bulo u svoje odaje razidoše, ostadoše same —- Durdžana i Zlata.Durdžana će je pogledati uz duž i popreko, pa će joj reći: „Ama si, be džanum, lepa da ti nije zlih očiju!...“ — Može biti, reći će Zlata tihim glasom.... — Ama ti reče pre nekoliko dana, da si od Mozgova? — Jesam... — Od koje si kuće? — Ne znam.... — Kako ti je ime ocu i majci? — Ocu Milojko, a majci Mara....Imam i brata Mirka...“ uzdahnu i dve tri krupne suze skotrljaše joj se niz blede obraze. „Ne plači, sinak!Ne boj se!...Veliki je Alah....“ Uzdahnu i Durdžana i dugo poćuta.... Prvih dana Zlata nije volela Durdžanu, ona je čak mrzila na nju.Ali opazivši, da i u Turkinjinim grudima može kucati plemenito srce, koje je žali, koje je bolećivo spram njene tuge, ona poče zavolevati Durdžanu, i Durdžana nju, i one su jedna drugoj tako prilagodile, da već nisu izgledale — kao Turkinja i Srpkinja, već dve prave Srpkinje: mati i kći...Jedina beše Durdžana s kojom se Zlata najradije zabavljala; ostale bule bile su joj mrske i dosadne. Do nekle je Zlata zvala Durdžanu „hanuma“, a posle je zamoli da joj dopusti, da je zove „tetka“ što joj Durdžana i dopusti. Sav harem voleo je Zlatu kao oči u glavi.Džemile, mati Izedinova, dolazila je svako jutro rano da je vidi, i da joj „sabah-hairala“ (dobro jutro) nazove.Zlata se činila da je dobre volje, a kako joj je u duši bilo, to je ona najbolje osećala..... Njoj je svako zadovoljstvo činjeno: ona ni čega nije bila željna.Najskupocenija jela turska: baklava, malebija, kadaif, gurabije, tatlije, gotovljena su i donošena joj.Ona je ta jela samo avoljila, tek da nije gladna; ta jela bila su joj bljutava....Koliko je puta veselnica pomislila: „O, da mi je sad komadić okorele proje, parče sira, slanine, ja suva mesa, te bih se sita najela!...“ Više puta zaustila bi da zamoli Durdžanu, da joj nabavi malo projice i sira, ali se stidela i nije smela da joj kaže. Durdžana se staraše da Zlatu što više zadovolji i razveseli: pričala joj je razne priče iz svog detinstva.Jedan put joj napomenu da je i ona kroz Mozgovo prolazila, da se i ona seća Zelenovih Njiva, Venca i Plandišta, pa bi tek opet zapitala Zlatu: Da li pamti od koje je kuće? Zlata, ka’ bi htela, ka’ i ne bi; ali najzad otpoče pričati Durdžani.U taj mah pojavi se Džemile.Durdžana dade znak Zlati, da ćuti, — i ona ućuta.... Posle kratkog razgovora na turskom jeziku, Džemile ode....Durdžana beše smetnula s uma Zlatinu priču, i ne reče da je Zlata nastavi.A to Zlati beše dobro došlo.... Durdžani je bilo zapoveđeno: da s njom blago postupa; da je slobodi i prilagođava; da je po malo uči turskom jeziku; da joj iznajlak omiljava tursku veru, te tako da je spremi za kadunu.Durdžana je, i bez ove zapovesti, blago postupala sa Zlatom, ali je turskom jeziku nije htela učiti, a još manje joj tursku veru omiljavati.Njoj se po glavi neprestano vrzlo Mozgovo, a radoznalost je raspinjala, da dozna: od kog je roda i porekla Zlata.... Jednog dana beše otišao sav harem u amam.Za Turkinje je najveća svečanost i veselje kad idu u amam.U amamu provedu čitav dan.Tamo se jede, pije kafa, šerbet, limunada, tamo se peva i veseli, a ćočeci igraju. U konaku behu ostale — samo Durdžana i Zlata.Ovo beše zgodna prilika, da joj Zlata ispriča započetu priču.I ona otpoče. Durdžana joj upade u reč: „Ali sve redom da pričaš....“ — Hoću, reče Zlata....Ocu mi je ime Milojko, a materi Mara.Imam jedinca — brata, ime mu je Mirko....Pamtim, da je jednom moj otac pričao, da je njegovom ocu, a mom dedi, bilo ime — Stanimir. Pri reči „Stanimir“, Durdžana se trže.... Zlata nastavi: „Mog oca materi, a mojoj babi, bilo je ime Milana.“ Pri reči „Milana“ još se više trže Durdžana, i duboko uzdahnu, ali se staraše da prikrije svoju uzbuđenost. Zlata nastavi: „Moj otac pričao je: da je imao samo jednu sestru, i ako se dobro sećam, bilo joj je ime Smilja.“ Pri reči „Smilja“, Durdžana se prevari, i u mal što ne izgovori „tako je“; ali na pola reči zastade. Zlata nastavi: „Smilja je bila starija od mog oca.On nju nije ni zapamtio.Tu sestru moga oca Smilju, a moju tetku, zarobiše i nekud odvedoše Turci i za nju se ne zna ništa....Jest zarobiše je Turci kao ovo i mene....“ i tu Zlata briznu u plač.... Dugo, dugo gledala je Durdžana u Zlatu, nije htela tešiti je....I niz njene stare i zbrčkane obraze skotrlja se nekoliko krupnih suza. Zlata je to opazila, pa je mislila: stara Durdžana plače iz saučešća prema njojzi. Od to doba Durdžana još više zavoli Zlatu.Sve što je mogla činila je da je zadovolji, da je razveseli; ali je ona uvek bila setna, nevesela i zamišljena.U ovakim trenucima ona bi dolazila na prozor i kroz rešetku gledala u baštu, a motrila bi, e da li ne će videti onog čoveka što po bašti radi i što se prekrsti. Jednog dana beše otišlo sav harem nekuda na teferič.U konaku beše ostala samo Durdžana i Zlata.Bilo je posle po dne.Durdžana je bila nešto slaba, i gotovo svu prošlu noć nije trenula.Beše legla i tvrdo zaspala.Zlata priđe prozoru, i ugleda baš ispod prozora baštovana, koji okopava karton (beli cvet, znači: „gruda snega“.) Pomisli u sebi: „Da li da mu se javim?“ Okrete se na Durdžanu, oslušnu dobro, da li spava...Durdžana je hrkala....Još jednom pa nasloni usta baš na sam i poluglasno viknu: „Ako si Srbin i hrišćanin, spasi me, izbavi me!.. “ Baštovan diže glavu i pogleda u prozor.I ako je znao da u konaku nema nikoga, obazre se i levo i desno, pa će polako zapitati: „A ko si ti?“ Odgovor beše: „Ja sam Zlata, Srpkinja iz Mozgova.Turci me zarobili....“ U taj mah probudi se Durdžana.Zlata odskoči od prozora.Durdžana jo zapita: šta je to govorila?Ona reče: „Prolete lep beo golub, pa sam ga vabnula.....“ Baštovan kome beše ime Stanko, zaista je bio pravoslavni Srbin, rodom od Plevlja.Beše čovek porastan, osrednjih godina.Od dužeg vremena služio je u Rašid-Begovića; bio veran i poslušan, gazde su ga veoma pazile.On je bio načuo za neku robinju u Rašid-Begovića konaku, ali ništa više nije znao.Reči iza rešetke: „Ako si Srbin i hrišćanin, spasi me, izbavi me!...Ja sam Srpkinja“, duboko se urezaše u njegovu dušu, i od to doba on se najviše bavio ispod onog prozora, s koga je te reči čuo...Znao je sve ulaze i izlaze u Rašid-Begovom konaku a i po komšiluku.... Zlata je opažala onu materinsku milost stare bule prema njoj, ali nije umela protumačiti, — to je znala i opažala samo Durdžana, ali je od Zlate krila, i nikad joj ništa nije htela kazati.Među tim bi je često zapitala: „Zar ti se ne dopada ovde kod nas?Zar ne bi rada bila da ostaneš tu?“ — Ja samo tebe volim, odgovori Zlata, i s tobom bih svoj vek provela; ali.... ove ostale.... ne volim.... ja ih mrzim, i ne bih želela da ih vidim....“ I odmah će zapitati staru bulu: „Zbilja, tetka, što oni drže mene ovde?Šta ću im ja?Što me ne puste da idem?“ Durdžana je ćutala i nije znala šta da joj odgovori....Beše se nešto duboko zamislila, i u mislima sama sebe pitaše: „Kako da joj pomognem da se izbavi?,..Ja joj moram pomoći.... makar me života stalo....Ali kako ću?...“ I tek se na jedan put trže, i dosta glasno roče; „A, znam kako ću!...“ Pade joj na pamet baštovan Stanko.... ona je Stanka poznavala, i znala da je Srbin... Zlata pogleda u Durdžanu začuđeno....Durdžana okrete drugi razgovor, — i zabašuri je. Zlata i ne sanjaše šta je očekuje do desetak dana.Ona je opazila samo to: da se sav harem užurbao; nešto se sprema i gotovi, a za što se to čini, ona ništa nije znala, a još manje pomišljala, da se to sve nje tiče. U Rašid-Begovića konaku, sem staroga age, žene mu Džemile i stare Durdžane, niko nije znao za ovu spremu.Oni su tajno odredili dan: kad će Zlatu poturčiti, uročili čas, kad će biti mali, a kad veliki nišan (obeležje — proševina).... pa čak odredili i dan kad će svadbu pirovati.Bili su namenili i ime Zlati.Samo je trebalo da prođe desetak dana, i ona ne bi više bila Srpkinja Zlata, već Turkinja Đulzaidi. Ne će biti na odmet da uz gred malo iz bliže poznamo naše čitaoce s nekim verskim obredima i svadbenim običajima turskim. Sunećenje se vrši samo nad muškom decom.Bogatiji roditelji, kad sunete svoje dete, uzimaju tom prilikom osmoro do desetoro sirotinjsko dece, i o svom ih trošku sunete.To se smatra u Turaka kao veliki sevap.Ženskom detetu nadevali su ime sami roditelji. Pri turčenju hrišćanina moralo se izvršiti sunećenje i nadenuti ime poturčenom. Kad je turčena hrišćanka, koja se imala udati za Turčina, nije se vršio nikakav obred.Otac i mati mladoženjini nadevali su joj ime i time je sve svršeno. Ženidbu su obično ugovarali roditelji mesto dece.Mladoženja i nevesta nisu se nikada viđali; ni ona njega ni on nju. Kad roditelji ženidbu ugovore, nastaje mali i veliki nišan (obeležje devojke).Prvi, mali nišan šalje mladoženja i njegova porodica devojci.On se šalje u novcu, koji mora biti zlatan. Drugi je veliki nišan, opšti, u kome učestvuje sva svojta, komšije i poznanici.Kad je svršen nišan, onda se kod devojačke kuće iskupi sijaset bula.Svaka donese po jednu paru, ali mora biti zlatna.Jedna od bula igra ulogu „prikazivačice“.Koja god bula dade paru, ova je najpre prikaže: „ta i ta donela je na dar to i to.“ Ove se pare nižu na svilen crveni končić, pa se posle predaju mladi. Svekrva od svoje strane takođe je šiljala dar u zlatnom novcu, koji se niže na ogrlicu, i veže mladi o vrat. U naokolo do duvara posedaju bule na ćilim sve jedna pored druge.U sredini ostavi se prazno mesto; tu se metne velika sinija, puna duvana.Bule puše, piju kafu, šerbet i limunadu.Među tim ćočeci igraju i previjaju se i u daire udaraju.Najveću nagradu dobija onaj ćoček, koji se vešto na uznačke presavije.Novac mu se meće na čelo.Veselje biva zasebno; ljudi za se, žene za se. Kad je svršen veliki i mali nišan, onda ide ispit, i on se vrši između mladoženje i neveste neviđeno, kroz vrata.Momak pita devojku hoće li poći za njega, i ona odgovara iznutra da hoće. Kad se svrši veliki i mali nišan, i ispit između momka i devojke, onda dolazi svadba.Svadba počinje u sredu i traje tri dana.A biva ovako: Iskupi se mnoštvo bula u kući devojačkoj.Za tim se nevesta prati u hamam, i s njome idu samo bule.Taj dan amam se zakupi, i niko nema prava u njega ići. Za dva tri dana ranije, mladoženja šalje o svom trošku dosta k’ne.K’na se zabrka u legenu: tu se zabodu lojane sveće i legen se nosi napred.Pored legena idu ćočeci, pevaju i u daire udaraju, a za nevestom ide pratnja.Kad se dođe u amam, nevesta se okupa i u svečano ruho obuče.Za tim se nekoliko puta obvede oko đubektaša.Pred njom ide jedna bula, koja u toj prilici vrši ulogu odže.Za vreme obilaženja oko đubektaša ćočeci igraju, pevaju i u daire udaraju.Time je venčanje svršeno, i od tog trenutka smatra se nevesta kao žena, a mladoženja kao muž. Ali taj dan nevesta ne ide u kuću mladoženjinu, već u roditeljsku.Sutra dan, opet se iskupljaju bule, gosti, i sad nastaje najzanimljiviji prizor.Mladi namažu k’nom ruke do lakata, a noge do kolena; lice joj raznim bojama išaraju, varakleišu i zlatnim praškom pospu.Po licu se prave različne šare.Od mnoge boje i varka lice se tako zbrčka i stegne, da mlada taj dan ništa ne može da jede, samo joj malom kašičicom sipaju u usta šerbeta ili kave. Za tim se na sred sobe prostre na dvoje presavijen jorgan; mlada se zavije u nekakvo platno, legne na prostrt jorgan; oko nje se upale lojane sveće i ona leži kao mrtvac. U to vreme šaraju se po licu i čelu mladi razne šare i cvetovi.Sem toga oboje joj, se ruke do lakata i noge do kolena; nabiju se platnene kese i na noge i na ruke, te se k’na još bolje uhvati i okori, tako, da ju je teško sprati. U Turaka su bile naročite veštakinje, koje su ovaj posao vršile.Kad je ta veštakinja ove šare šarala, ćočeci su igrali i pevali, a svi domaći, ženskog pola sede oko mlade i plaču.Ovo se smatra da je nevesta — udavača umrla aa tu kuću. Sutra dan — dakle treći, dolazi mladoženja u urečeno vreme da vodi mladu, i dođe na kolima.Običaj je bio da mladoženja dođe po mladu porano, u svanuće.Iz kuće do kapije spremi se put koji je cvećem nakićen i ćilimovima obgrađen.U začelju je put ćilimom zagrađen.Pred tu pregradu dolazi i staje mladoženja s polja, a mlada iznutra.Rođeni brat, ako ga ima, ako ne, onda najbliži rođak, izvodi mladu iz kuće, dovodi je do ćilima, kojim je ulaz pregrađen.Sad nastaje pogodba: Mladoženja traži mladu, i obećava da će dati toliko i toliko novaca.Mlada ćuti, a to je znak da je malo obećao.Mladoženja po drugi put ište mladu, i daje još više novaca.Mlada opet ćuti, što je znak da je još malo.Mladoženja i po treći put ište mladu i istura najveću sumu; tada mu se mlada predaje.On je uzima na ruke i unosi u kola.Za ovakve slučajeve roditelji mladini još u napred nauče svoju kćer koliku će sumu novaca tražiti,— a prema imovnom stanju mladoženje. Za tim nastaje šetnja po varoši, i mlada se šalje u harem, kod mladoženjine kuće. U slučaju razvoda braka, ona suma novaca koju je mladoženja obećao pri primanju mlade smatra se kao njena svojina, miraz.Po turskom zakonu, tu sumu mora Turčin izdati svojoj ženi, ako dođe do razvoda braka. Ko dobro poznaje i naše srpske običaje pri proševini i svadbi, taj će mnogo što šta naći u tim našim običajima, da je čista i ovejana kopija turskih proševina i svadaba....Da li su Turci od Srba te običaje poprimali, ili Srbi od Turaka, to se pouzdano ne zna. Eto, taka je ceremonija očekivala do nekoliko dana i kukavnu Zlatu, s malim izuzetkom; ali se ona spasla ovih glupih, varvarskih, azijatskih ceremonija, — spasla se.... ili po nesreći, ili sreći. Od onoga dana, kad je Zlata ispričala staroj buli, od kog je roda i porekla, Durdžana je bila vrlo često setna, i zamišljena.Dotle je ona vrlo retko iz svoje sobe izlazila, a od tada bi se vrlo često do zuba zabulila, veredžu obukla i nekud odlazila, rekavši Zlati „Sedi ti tu, ja ću sad doći....“ Zlati je ovo palo u oči, pa je sve nešto kopkalo da dozna, kud odlazi stara bula? Jednog dana beše otišao sav harem na nekakvu tursku svadbu.Durdžana se koristi ovom prilikom, zabuli se i obuče veredžu, pa će reći Zlati: „Sedi ti, ja ću sad doći....“ Zlata radoznala priđe prozoru, proviri kroz rešetku, i vide Durdžanu kako s baštovanom nešto polako razgovara.Prisloni uho uza samu rešetku, e da bi čula razgovor, ali ništa nije mogla čuti. Među tim, evo kakav se razgovor vodio između Durdžane i baštovana: Durdžana, ma da je znala, i pak je pitala baštovana: koje je vere i narodnosti? Baštovan je oklevao odgovorom, i izgledaše - kao da nije smeo da kaže.. Durdžana ga na novo zapita, dodavši, da se ničega ne boji, i tvrdu mu veru zadade. Baštovan joj odgovori: da je Srbin, hrišćanin. Tada će Durdžana reći: „Kad si hrišćanin, zaklinjem te Pegamber-Isom (Isusom Hristom) da nikom ne kazuješ što ću ti sad kazati....Daješ li mi tvrdu veru?“ Baštovan malo poćuta, pa će joj odgovoriti: „Vala, kad me zaklinješ mojom verom, ja ti se njome i kunem, da nikome ne ću kazati, što mi kažeš pa makar me glave stalo“. Durdžana malo poćuta, pa će reći baštovanu: „Ja ću da te zamolim da mi učiniš jednu uslugu, daješ li mi tvrdu besu da ćeš učiniti?“ Baštovan opet malo poćuta, pa će staroj buli odgovoriti: „Ako budem kadar, dajem ti tvrdu besu, da ću učiniti to što od mene tražiš?“ Tada mu stara bula sve po redu ispriča: kako se u konaku Rašid-Begovića nalazi zarobljena jedna mlada Srpkinjica; kako se spremaju da je poturče i za mladog bega udadu; kako je ta Srpkinjica setna i nevesela i sve jednako plače, pa će najzad dodati: „I ako sam ja turske vere, opet u mojim žilama ne teče turska.... već....I ja sam nekada bila....“ I tu ućuta....Za tim okrete leđa baštovanu, brknu u nedra i otuda izvadi nešto zavijeno u mušemu, a visi joj na gajtanu o vratu.Dobro razgleda oko sebe, razvi mušemu i izvadi nešto kolutasto; okrete se baštovanu i držeći gajtan, podnese mu onaj kolutić i reče: „Vidi dobro šta je ovo“.Baštovan dobro pogleda i uveri se, da je to neka stara ikonica u srebro okovana, na kojoj beše lik Svete Bogorodice.Na poleđini ikonice viđaše se neki natpis, ali ga baštovan nije umeo pročitati.Za tim se bula opet okrenu, zavi ikonicu u onu mušemu, i metnu je u nedra. Baštovan je začuđeno gledao staru bulu i od čuda nije umeo ništa da rekne. Tada će Durdžana reći: „Vidiš ovu stvar što sam ti sada pokazala, to mi je najmilija i najdragocenija uspomena iz moje mladosti.Nema toga blaga, za koje bih ja ovu stvar dala.Neka te to uveri da s tobom iskreno govorim.Ja te zaklinjem onim svetim likom što ga sad malo pre vide, da mi budeš u pomoći, i nikom ništa ne govoriš za ovo što ću te moliti da mi učiniš, a ja ti se kunem, da ću te za tvoj trud dobro nagraditi.“ Baštovan je čitav minut ćutao i nešto razmišljao; za tim mahnu rukom, pa će reći staroj buli: „Zadajem ti moju tvrdu veru, i kunem ti se onim svetim likom, da ću čuvati tajnu, i pomoći ti ma me zašto molila, pa makar me stalo života!“ Durdžana još jednom zakle baštovana, i tada mu reći: „Ja sam rada, da onu Srpkinju spasem; ja ne mogu gledati da je turče, pa te bratimim da mi pomogneš da je izbavimo i to što pre, jer samo još četiri dana, pa će je poturčiti i za mladog bega udati“. Ma da je ovaj posao bio i suviše opasan; ma da je baštovan znao da u ovakoj prilici može časkom odleteti glava, — opet s jedno strane zakletva i data reč, a s druge — pomisao, da će spasti jednu hrišćansku dušu, jednu Srpkinju, skloni baštovana te preže i reče staroj buli: „Sve što mi zapovediš, činiću....“ Tada mu Durdžana reče: „Ti sad odmah da se postaraš i nabaviš kakve stare muške haljine; da ih doneseš, i eno onde (pokazujući mu rukom) u onaj džbun da ih ostaviš, a šta ću ja dalje raditi, to je moja briga.Za tim da odeš u kakav han gde rabadžije padaju, i tamo da potražiš sigurnog i poštenog čoveka koji putuje carigradskom džadom i kome bi ti Srpkinju mogao poveriti, da je odvede u ono mesto odakle je ona.Samo pazi da čovek bude siguran, i obećaj mu dobar bakšiš“.Za tim stara bula brknu u džep, izvadi pregrš novaca, pruži baštovanu, i reče mu: „Pohitaj, vreme je kratko!..“ I odmah ode... Sav ovaj razgovor Zlata je kroz rešetku iz sobe gledala, ali ga nije mogla čuti.Durdžana je svoju nameru krila od Zlate, što ’no reč, kao zmija noge....Među tim je Zlata osećala u duši neku malu radost, i sve je nešto kopkalo da dozna: o čemu se razgovarala stara bula s onim čovekom što po bašti radi, i što se jednom prilikom prekrsti kad kinu....Čim se Durdžana u sobu vratila, Zlata će joj reći: „Tetka, ja sam sve videla kroz rešetku....Hoćeš da mi kažeš šta si se ono razgovarala s onim čovekom?“ Iznenađena Durdžana ovim rečima, oštro joj zapreti, da nikom ništa ne kazuje šta je videla, a šta je ona s baštovanom razgovarala, to će joj tek docnije kazati... sada nije vreme. Do ovog trenutka baštovan je sumnjao u iskrenu nameru stare bule; ali dobivši novac i zapovest šta mu valja raditi, potpuno se uverio, da je namera Durdžanina iskrena, i odmah se latio posla. Taj dan ode na telalnicu i kupi nekakve stare muške haljinice; odmah ih odnese i sakrije u onaj džbun gde mu je stara bula kazala.Za tim obigra sve tadašnje hanove po Beogradu, i jedva pred sami mrak nađe u nekakvom hanu nekoliko rabadžija otud negde iz paraćinske nahije.Po što ih dobro promeri, on raspita: odakle su i čega su radi došli u Beograd.Dobivši od rabadžija odgovor da su došli radi nekog espapa, baštovan Stanko, kao radostan, reći će: „Baš dobro!“ I ja bih imao da pošljem na te krajeve jednu stvar, pa već nekoliko dana tumaram i tražim priliku pa ne mogu da nađem, a baš bih dobro platio....“ Tada će ga jedan od rabadžija zapitati: „Je li veliki tovar? — Pa i nije — lako se može poneti. Jedan od otresitih rabadžija reći će: Pa kad nije velika stvar, mi ćemo ti učiniti ljubav i poneti.... Stanko ga zapita: „A kad ste namerni putovati? — Do dan — dva.... — Onda dobro.... ja ću sutra opet doći do vas da se razgovorimo. Za tim se Stanko diže i rekavši „laku noć“, mrdnu veđom na onog otresitijeg rabadžiju da pođe za njim. Kad su izišli iz hana, oni se sklone u jedan budžak, i tu su dosta dugo šaputali i nešto se dogovarali, motreći, da ih ko god ne smotri. Stanko je zakleo rabadžiju i uzeo od njega tvrdu reč, da nikom ništa ne će govoriti o onome što će mu on sad kazati.Rabadžija se zakune svojom kućom i svojim hraniteljima, da će čuvati tajnu. Tad mu Stanko sve ispriča: kako su Turci zarobili jednu Srpkinju; kako će do koji dan da je poturče i za mladog bega udadu; kako je ta Srpkinja u najžalosnijem stanju; kako neprestance jadikuje.I najzad kaza rabadžiji i to, kako se s njime jedna stara bula dogovorila, da tu Srpkinju izbave, i kako se s njim pobratimila.Šanu mu još i to, da je kod te bule video jednu malu okruglu ikonu, na kojoj je lik Svete Bogorodice, koju bula u nedrima drži.Za tim dodade: „Ti ćeš učiniti veliki sevap, a dobićeš i dobar bakšiš“. Rabadžija malo poćuta, pa će reći: „Mi smo tamo kao malo načuli, da je nekakva devojka zarobljena, da je jedinica, da je roditelji jednako na sve strane traže, a ne mogu daje nađu.Ti reče, da je ona tu negde?... — Jest ona je tu, i ako se ne izbavi kako god, nju će Turci poturčiti najdalje do tri dana. Tada će rabadžija reći: „Ako možeš iščupaj je iz nekrštenih ruku, predaj je meni, a ja ti se kunem svojom decom, svojom kućom i srećom, da ću je zdravu i čitavu odvesti njenom ocu i materi.A odakle je ta devojka? — Ona je otud negde od Mozgova, odgovori Stanko. — E, pa dobro, to nije od nas daleko. Sad Stanko ugovori dan polaska s rabadžijom, i mesto gde će se sastati da mu devojku preda. Ovaj se razgovor vodio u sredu u veče, i dogovore se da rabadžije pođu u četvrtak u veče.A mesto gde će se sastati da mu Zlatu preda, beše onaj visak blizu današnje Ašik-Mihailove mehane, malo u levo u gustoj šumi, tu negde nad današnjim selom Mirijevom.Ugovore još i ovo: Ako rabadžija pre dođe na određeno mesto, on da čeka Stanka; ako Stanko pre dođe, on da čeka rabadžiju. Još jednom uze Stanko tvrdu veru i poštenu reč od rabadžije, kaže mu: „laku noć“, i „u zdravlju“, i pođe dodavši, da će sutra u to doba opet doći da se vide i dogovore. Sav razgovor između Stanka i rabadžije slušao je iz jednog prikrajka — drugi rabadžija.Čuo je da se pominje neka zarobljenica, čuo je nekakav bakšiš, čuo je i mesto gde će se sastati; ali o tome ništa nije hteo govoriti ostalom društvu. Među tim, čim je Stanko otišao, da po zapovesti Durdžaninoj potraži i kupi kakve stare haljine, Durdžana je iz svoje sobe svaki čas pogledala kroz rešetku na prozoru, i čim je spazila da Stanko dođe u baštu i ostavi zavežljaj na urečeno mesto, ona opet reče Zlati: „Sedi ti, sad ću ja doći!...“ Durdžana siđe u baštu, otide kod onoga džbuna, obazre se na sve četiri strane, zavuče ruku u džbun, izvadi zavežljaj, sakri ga pod veredžu, i uputi se na gornji boj.Čim uđe u sobu okrete Zlati leđa, saže se, otvori jedan dolap, i tu metnu onaj zavežljaj. Čim je stara bula iz sobe izašla, radoznala Zlata pritrča prozoru i pažljivo je kroz rešetku virila, kuda će Durdžana i sve je videla.... Kad Durdžana uđe u sobu, Zlata čisto zausti da je zapita: „Šta si ono, tetka, donela iz bašte?“ Ali se u isti mah seti šta joj je stara bula zapovedila, pa ućuta... Vas taj dan bila je Durdžana zamišljena, i kao htela je nešto da kaže Zlati, ali se uzdržavala.Samo ju je dva put zapitala: „Zar ti se ne dopada ovde?...Bi li volela da ideš odavde?...“ Odgovor Zlatin na ova pitanja behu duboki uzdasi i plač...Jer i ona beše opazila šta joj se sprema, i šta je čeka... Sutradan, a to je bilo u četvrtak, bio je dan amama, kad sav harem i na čitav dan odlazi u amam.Ovaj put hteli su povesti i Zlatu, — jamačno, u nameri da je poznadu s onim đubektašom, oko kog će je obvoditi kad je budu udavali za mladog Rašid-Begovića. Džemile, mati Izedinova, a namenjena svekrva Zlatina, još u veče zapovedi Durdžani, da se Zlata spremi.Staroj buli ovo ne beše po volji, ali se odmah doseti, šta joj valja raditi. U veče kad je bilo vreme za leganje, Durdžana će reći Zlati: „Sutra ide harem u amam, pa hoće i tebe da vode; ali ti ni po što nemoj ići!Sutra rano da se ne dižeš, učini se kao da si bolesna, a ja znam šta ću kazati.“ Zlata tako i učini. Sutradan, kad je bilo vreme polasku u amam, Džemile uđe u sobu Durdžaninu, i pogleda u onaj ćošak gde je Zlata spavala, i vide je da još leži i spava.I kao srdito zapita staru bulu: „Za što se Zlata nije spremila?“ Tada će Durdžana reći: „Zlata svu noć nije trenula.Još od sinoć je nešto zanemogla, i tek pre pola sahata malo je zaspala.“ Ovim odgovorom zadovolji se Džemile, pa nevesela i zamišljena ode u amam sa svim haremom, naručivši Durdžani, da nadgleda Zlatu i da je ponudi kakvim lekom. Čim je harem otišao u amam, Durdžana priđe prozoru i nešto je dugo virila kroz rešetku.U jednom ćošku bašte ugleda Stanka; odmah se zabuli, obuče veredžu i pravo pođe u baštu njemu.Zlata još spavaše. Idući preko avlije u baštu, Durdžana se obazirala — to na jednu to na drugu stranu, dobro motreći, da je ko god iz komšiluka s prozora ne spazi. Čim se približi Stanku, odmah ga zapita: je li našao kakve putnike — rabadžije?... Stanko joj odgovori da je sve gotovo.... Bula će mu reći: „Sutra je petak, a prekosutra subota.U subotu Srpkinja mora biti poturčena.Pa za to još ove noći ona se mora izbaviti....“ Za tim malo poćuta pa će reći: „Doveče, kad se smrkne, i pre nego što će se zatvoriti kapija, ti da se sakriješ u najgušći džbun u bašti; tu da čekaš dok izbije na gradskoj kuli sahat pet.Čim izbije sahat pet, ti očekni jedan čerek; uzmi podugačak prut, polako se prikradi mom prozoru, i samo njime pošašolji po rešetki; a ja ću spremiti sve što treba.Dobro pazi!Budi na oprezu da ne zaspiš!...“ To reče Durdžana pa se vrati u konak. Taj dan Džemile i ostale bule došle su, preko običaja, mnogo ranije kući iz amama.Stara Džemile, čim je došla, odmah je pohodila Zlatu i zapitala je: kako joj je, i da li se bolje oseća?Zlata je leškarila i pretvarala se, po nauku stare bule, da joj još nije dobro. Pred veče, taj dan, otide Stanko u onaj han da se vidi s rabadžijom, i da ugovori kad će poći.Rabadžije su bile spremne, i nameravahu, da se još tog večera krenu na put.Stanko izazove onog otresitijeg rabadžiju i na samo mu kaže, da zadrži društvo i da odmah u veče ne pođe, nego na dva tri sahata pred zoru.Rabadžija mu da reč da će tako učiniti.Za tim Stanko i poslednji put reče rabadžiji: „Ako dođeš na urečeno mesto pre, ti me čekaj; a ako ja dođem pre, čekaću te.“ Stanko se odmah vrati u konak.Beše se uhvatio prvi suton.On polagano uđe na kapiju u baštu i sakri se u jedan ćošak gde beše najgušći zimzelen. Malo za tim i stara sluškinja obiđe i jednu i drugu kapiju, i vide da li su metnute čivije; za tim se malo prošunja po bašti, i videvši da je sve u redu, ode u svoju odaju.Prošla je baš mimo Stanka, ali ga srećom nije opazila. Beše nastupila prva polovina meseca avgusta.Noć divna, kakva samo u tom mesecu može biti.Nebo je bilo šarovito; mesec beše na izmaku, i tek se rađao pred samu zoru.Miris od cveća i voća ispunjavao je divnu i raskošnu baštu Rašid-Begovića.U jednom ćošku te bašte beše se šćućurio Srbin — Stanko, i čisto ne dišući, brojao je sahat po sahat na kuli beogradskog grada.Noć beše tiha.Po toj noćnoj tišini razlegaše se sa zidina kobnoga grada beogradskog glas turskog stražara: „Azurala-a-a!“ Iskuca: prvi, drugi, treći i četvrti sahat...Stanko je sve redom i tačno brojao, a brojala je i stara Durdžana.... Među tim u celom konaku Rašid-Begovića vlada je mrtva tišina.Harem je taj dan bio u hamamu, i razume se bule su spavale kao okupane....Nikom ni na um nije padalo ono, što će se tu noć dogoditi u konaku.... Nigde ni na jednom prozoru ne viđaše se svetlosti.Samo na prozoru Durdžanine i Zlatine sobe tinjala je slaba svetlost — jedva se mogla opaziti kroz onu čestu rešetku na prozoru. Da za jedan trenutak zavirimo u tu kobnu sobu, te da vidimo šta je radila stara Durdžana i Zlata. Čim se sve utišalo u haremu, — a stara je bula već znala to vreme, ona poče isponajlak spremati Zlatu za begstvo.Najpre joj sve po redu ispriča: kako je doznala, da će je u subotu poturčiti, da se za to u veliko čini sprema; za tim da će je udati za mladoga bega, da će svadba biti odmah posle turčenja do nekoliko dana; da su venčane haljine naručene i da su već gotove.U kratko joj ispriča ceo apsenički život koji je očekuje u haremu, i najzad joj reče: da više nikad ne će videti svoje roditelje i svoga brata. Zlata još ne beše saznala pravu nameru stare bule, pa će joj reći: „Tetka, ja sve to vidim i opažam.Za ovo dva meseca i nešto više, meni je ovde bilo kao u grobu.Da ti nisi bila tako dobra prema meni, ja bih poludela!...Meni je ovde teško.Ja sam se uželela svojih roditelja, svog jedinca brata, Mozgova, Zelenovih Njiva, Venca i Plandišta.Ali šta da činim?Ja sam slaba ženska strana, Turci me zarobili, a nema ko da me izbavi....“ I briznu u plač.... Durdžana joj reče: „Ne boj se!Bićeš izbavljena; samo budi pametna i slobodna....Moj život neka ostane u turskim rukama, a ti moraš biti spasena.“ Zlata je sva drktala od radosti.U ovoj staroj buli ona je videla svog anđela čuvara, videla je svoju izbaviteljku; ali još ne beše došlo vreme, da se ta njena mašta i ostvari.... Među tim se približavaše vreme, da i poslednji — peti sahat otkucne. Stara bula uze lojanu sveću, brknu u džep, izvadi ključ i otvori neka tajna vrataoca u zidu od sobe.Uđe unutra i tamo se zabavi nekoliko minuta.Kad otuda izađe, iznese jedan ćemer i metnu ga na minderluk.Za tim zapovedi Zlati da se svuče.Zlata je posluša.Durdžana se saže, otvori onaj dolapić i izvadi otuda nekakav zavežljaj i odreši ga.Za tim pripasa Zlati onaj ćemer, rekavši joj: „Tu imaš dosta!...Bolje je, da ti to nosiš, nego da Turci posle moje smrti žderu i uživaju...“ Iz zavežljaja izvadi staro ruho, i reče: „Oblači se brže!...“ Zlata oklevaše, ali je ona požuri: „Brže!Već je vreme tu!...“ I Zlata se obuče..,. Dok se ona oblačila u muško ruho, Durdžana uze lojanu sveću i njome dobro podmaza šarke na vratima. Na gradskoj kuli otkuca pet sahata...Durdžana zadrkta....I Stanko je u taj mah zadrktao, a srce mu zakuca kako nikad dotle nije.... „Još čerek i Stanko će se javiti,“ pomisli u sebi Durdžana.... Za tim zagrli Zlatu, obli je suzama i čitav minut držala je u zagrljaju.Otkopča jelek, skide s vrata onu ikonicu, prinese sveću, i reče joj: „Zagledaj dobro!Poljubi tu sliku....Neka ti je ona pomoćnica....“ Zlata poljubi ikonicu i stara Durdžana obesi je o vrat njen. U taj mah, ču se šašoljenje pruta po rešetki na prozoru.... Durdžana je imala samo još toliko vremena da rekne Zlati: „Ja sam tvoja nesrećna tetka Smilja, a sada Durdžana!Beži i pozdravi mi brata Milojka!...“ Kad Zlata ču ove reči, ona se baci u naručje staroj buli, pa će joj reći: „Ja ne ću da idem!Ja ću s tobom da živim i da umrem!“ Durdžana joj odsečno reče: „Beži!Beži! jer ćemo obadve propasti....Propašće i dobri Srbin Stanko....“ Za tim polagano otvori vrata, uze je za ruku i svede je niz basamake.... U jednom zalatku čekaše Stanko. Stara Durdžana dovede Zlatu i predade je Stanku.U isti mah dade mu nekakva dva zamotuljka, šanu mu na samo uho: „Jedan tebi a drugi onom čoveku!..“ Kad je Stanko već hteo da pođe ona mu kroz suze reče: „Amanet ti Božji moja Zlata!...Bežite, i ti se više ne vraćaj!...“ Zlata je sva drktala kao prut. Odmah do Rašid-Begovićevog konaka beše jedna osrednja turska kuća, pregrađena visokim zidom.U zidu je bio mali kapidžik, — tako zvana komšijska kapija, kroz koju su bule dolazile jedna drugoj u goste i na poselo. Stanko uze Zlatu za ruku, i polako joj šanu: „Hajd’ samo za mnom....Ne boj se!...“ Dovede je do one komšijske kapije, polagano izvadi čiviju, otvori kapiju, razgleda dobro po bašti i propusti je napred.Za tim i on uđe u komšijsku baštu.I još lakše pritvori kapiju.Za tim uze Zlatu za ruku, pa polagano pored zida, koji beše obrastao bršljanom, dovede je do glavne kapije, što izlazi na sokak — u čaršiju.I iz te kapije izvadi čiviju, polagano otvori vrata, promoli glavu, i dobro razgleda i gore i dole po sokaku, pa kad vide da nema nikoga, on Zlatu proturi napred, za tim i sam izađe i polako pritvori kapiju.Obazre se još jednom uz sokak i niz sokak, pa će joj poluglasno reći: „Hajd’ za mnom!...“ Dugo služeći u toj mahali, Stanku je bio poznat svaki budžak u tom kraju.Čim iziđu iz tog tesnog sokaka, Stanko skrene malo u levo, i dođe do palisada, kojim je u to vreme bio Beograd ošančen.Na mnogo mesta palisad beše otrulio i veliko prošće popadalo, bogaza je bilo dosta.Turske straže stojale su: na Vidin-kapiji, Stambol-kapiji, Varoš-kapiji i Sava-kapiji.Tu negde blizu česme, u današnjoj skadarskoj ulici, provuče se Stanko sa Zlatom kroz jedan bogaz, skrene malo u desno, — podalje od Vidin-kapije, dohvati se njiva i livada, i dođe do Slatkih Voda, tu gde je danas paliluska kasarna. Nešto od brzog hoda, nešto od straha, beše se Zlata umorila, pa će reći Stanku polagano: „Da se malo odmorimo....“ — Sad vala možemo, reći će Stanko, sad se ničega ne bojimo.I tri put se prekrsti, rekavši poluglasno: „Valim te, Bože, na tvome daru!...“ Tek sad Zlati pade na pamet, da je to onaj čovek, koga je ona kroz rešetku prozorsku videla, da se dva put u bašti prekrstio, kad je ono kinuo.Dobro pogleda u Stanka pa ga zapita: „Jesi li i ti srpske vere?“ — „Pa kako bih se krstio, da nisam hrišćanin — srpske vere!...“ odgovori on.Tada se i ona tri put prekrsti.... Posle dva meseca i nešto više ovo je prvi put što se prekrstila. Kad su se malo poodmorili, Stanko pođe napred a Zlata za njim.Došavši do ispod „Bulbuldera“, Stanko skrene u levo malo podalje od carigradskoga druma, pređe potok bulbulderski i dohvati se česte, kojom u to vreme današnji goletni Vračar beše gotovo sav obrastao. Kad su se dohvatili česte, oni pođu lakšim korakom, jer behu van svake opasnosti.Uz put je Zlata o mnogo koječemu pitala Stanka, i on joj je na pitanja odgovarao.Ona mu je pričala sve po redu: kako su je Turci zarobili, kako je tugovala za roditeljima i bratom, kako je jedinica u oca i matere, i kako jedva čeka da vidi svoje roditelje.... Stanko je bio nešto zamišljen, i kad je ona govor svršila, on će joj reći: „Videćeš, ako Vog da!...“ Beše već i zora zarudela....U razgovoru nisu ni opazili, da su već stigli na onaj visak nad selom Mirijevom.Tu je blizu bilo i urečeno mesto, gde će Stanko predati Zlatu.Stanko je sve jednako pogledao niz drum carigradski, koji ide od Beograda.Rabadžije još ne behu stigle.... Malo ne potraja i sunce granu....Njegovi sjajni zraci padoše na limene vrhove vitkih džamija turskih i odsjahivahu s istočne ograne. I Zlata, kao i otac joj, kad ugleda Beograd i onu gomilu velikih i malih kuća, zapitaće Stanka: „A koje je ono selo? — Nije to selo, dete moje.To je Beograd“, reći će Stanko.... Zlata sva pretrnu, i uplašeno reče: „Ama zar je to taj prokleti Beograd gde sam ja tako dugo robovala? — Jest to je Beograd,“ reče joj Stanko.... Ona za tim pogleda na Savu i Dunavo pa zapita: „Kakve su ono goleme vode?... — Ono je Sava i Dunavo,“ odgovori Stanko.,.. Ona pogleda preko Save i Dunava, i kad vide sremsku i banatsku ravninu, što je pukla u nedogled, a po njoj se beluckaju sela i nekakve visoke kule, ona će zapitati: „Šta se ono beli onamo po onoj ravnini?Kakve su ono kule?“ On joj kaza da su ono sela, a one kule — crkve i zvonare. Zlata nikad u svome životu nije čula zvona; jer u to vreme Turci nisu dali Srbima ni da zidaju zvonare, niti da zvona zvone.... A kakav li narod tamo živi?Da nisu i tamo Turci? Nisu, dete moje!Tamo žive Srbi, koji se isto ovako kao i mi časnim krstom krste. Zlata ugleda i Frušku Goru, ugleda Medvednik i Cer, pa zapita: „Koje su ono planine?Da nije ono Ozren, i Stara Planina i Jastrebac? — Nije, dete moje.Te se planine drukčije zovu.Ozren, Jastrebac i Stara Planina daleko su odavde.... Dok je Zlata ovako zapitkivala, Stanko je, odgovarajući joj, sve jednako pogledao niz drum carigradski, i na jedan put kao u radosti uzviknu: „Ha! evo ih!...“ S tog viska video se lepo — kao na dlanu onaj derlac ispod današnje „Ašik-Mihailove mehane,“ a video se i onaj starinski drum kako je uz taj trlac vijugao.Tim drumom behu se navrstala četvora-petora kola rabadžijska.Bivoli, nogu pred nogu, micali su se, i jedva se moglo opaziti da se kreću.Za jedno sto pedeset do dve stotine koraka beše izostao jedan rabadžija od svoga društva, i izgledaše, kao da mu je jedan bivo ukovan. Taj rabadžija navlaš beše izostao od svojih drugova.On je od njih krio, šta je urečio sa Stankom. — A krio je za to, što mu se neprestance vrzao po pameti onaj obećani bakšiš, koji on ne beše rad da deli sa svojim društvom.... Ona četvora kola što behu napred odmakla, prođoše i dalje u šumu zamakoše.Stanko se priseti, da će to biti onaj rabadžija što beše zaostao, s kime je on urečio da mu Zlatu preda.I nije se prevario.Jer čim rabadžija dođe od prilike na spram urečenoga mesta, dobro razgleda i levo i desno, pa onda oknu svoje bivole; metnu jedan panj pod kola, malo postoja pa vrdnu u levo u šumu.Tumarnu ovamo onamo, dok na jednom proplanku ugleda Stanka i pored njega jednog mladog momčića.Stanka odmah poznade, i pravo se njemu uputi.Po što se zdraviše, Stanko će reći rabadžiji: „Jesi li na reči?“ Rabadžija mu odgovori: „Jesam.“ — „Vala ti, brate, ti si pošten čovek....“ Za tim pruži ruku na Zlatu i kaza mu: „To je ta robinjica koju sam iz turskih kandži izbavio, i jednu hrišćansku dušu spasao....Predajem ti je zdravu, čitavu.I sam si roditelj, znaš kako boli roditeljsko srce za svojim detetom.Čuvaj je kao svoje dete, pa će Bog i tvoj porod blagosloviti!“ Rabadžija se zakle svim što mu je najmilije na svetu: svojom decom, svojom kućom i malom, da će Zlatu u putu paziti i čuvati, i da će je sam sobom, čim kući stigne, njenim roditeljima odvesti i predati. Posle ovih reči, Stanko se ukloni malo na stranu i zovnu rabadžiju.Brkne u nedra, izvadi jedan zamotuljak u kome su bili novci i pruži ga rabadžiji, rekavši: „Evo ti za tvoj trud.Budi ovoj jadnici roditelj u putu.“ Za tim priđe Zlati, zagrli je i u čelo poljubi, poželevši joj da živa i zdrava svojoj kući dođe, i svoje roditelje obraduje.Ona ga poljubi u ruku i zahvali mu se na trudu kako je znala i umela.S rabadžijom se Stanko poljubi u obraz, i još jednom preporuči mu Zlatu. Zlata je izgledala kao pravi muškarac.Bila je obučena u nekakve stare izdrpane čakšire i nekakav gunj; na glavi je imala poveliku šubaru, tako da niko ne bi mogao ni pomisliti da je to ženski stvor. A da bi se još bolje zaturio trag, Stanko i rabadžija dogovore se i nadenu joj ime: Radojko. Zlata ode s rabadžijom....Kola se kretoše, i Stanko je s onog proplanka sve dotle gledao, dok kola u šumu ne zamakoše. Za tim se okrete na Beograd i dobro ga pogleda, pa će u sebi reći: „Ja tamo više ne smem....“ Obazre se na sve četiri strane, za tim se prekrsti, uhvati put u desno, pravo na Dunavo.Tu negde niže Višnjice, blizu Velikoga Sela, srećno se preveze u jednome čunu na onu stranu preko Dunava.... Taj isti dan, rano u jutru, beše se podigla čitava graja u Rašid-Begovića konaku.Stara Durdžana trčala je po tremu kao sumanuta, i samo se čula vika: „Nema Đaurke!Nema Zlate!Kud se dela?Drž’ te je?Pobegla je!“ Čak strča u baštu, obigra svuda i na sve strane i kao bajagi, ništa ne našavši, vrati se gore u svoju sobu.Za tim istrča gore u trem, i još jačim glasom poče vikati i u grudi se busati. Na ovu njenu viku dotrča Džemile, i još dve tri bule, i usplahireno i uplašeno zapitaše Durdžanu: „Šta joj je i što viče?...“ Durdžana je samo izgovarala: „Đaurka....Nema Đaurke!Pobegla je!...Aman, pobegla je!..“ Kad Džemile doznade u čemu je stvar, ona se još žešće razgoropadi: trčala je kao besomučna, kao naljućena tigrica — to na jednu to na drugu stranu; preturila je sav harem, zavirila je u svaki dolap i u svaki budžak, e da li je ne će gde god naći.Čisto izgledaše kao da je neko njeno rođeno dete ukrao i odveo....Trčala je i sama po bašti; opet se popela na gornji boj, opet preturala dolape da čak i sav tavan pretrese.I kad nigde ništa ne nađe, ona sede na šilte u onom ćošku gde je Zlata obično spavala, i gorko zajeca....Kroz plač je spominjala Izedina i Đulzaidu....I Durdžana je plakala.... Kad se malo pribrala, Džemile zapita Durdžanu, kako je to bilo, kuda se Zlata mogla denuti, i čisto joj se činjaše neverica, da je mogla pobeći.I opet poče da pretura po dolapima; još jednom siđe u baštu, obigra svaki kutić i svaki džbunić, i kad ništa ne nađe, ona plačna pođe u harem.Uz put pogleda na komšijsku kapiju, opazi da nema čivije; brže bolje otvori komšijski kapidžik; pored zida komšijske bašte smotri neke stope; potrča komšijskoj kapiji, pa kad i tamo ne nađe čiviju u kapiji koja izlazi na sokak, tada joj beše jasno, da je Zlatu neko ukrao te noći i odveo.... Najteže beše umiriti mladoga begovića, Izedina.Kad je čuo da mu je Zlata ukradena i odvedena, on je jurio čas na jednu, čas na drugu stranu kao razjaren tigar.Najzad povika: „Konje!“ i htede poslati poteru na sve strane; ali ga stari Rašid-Begović zadrža, rekavši mu: „Sinak, takav ti je k’smet!Alah nije sudio da bude po našoj želji, i mi se moramo pokoriti toj sudbini....Da je Đaurka volela našu veru, ona bi je i primila; da je milovala tebe, ona bi se za te i udala....A ovako — Alah ćerim — od Boga navaka....“ Da li su ove reči starog Rašid-Begovića i koliko uticale na mladog bega, to se ne zna....Ali se zna to, da se posle Zlatinoga begstva mladi beg, dugo, dugo nije hteo ženiti, toliko je zamilovao svoju nesuđenu Đulzaidu. Taj isti dan učinjena je kao i neka istraga u konaku Rašid-Begovića.U haremu sva težina krivice pala je na staru Durdžanu.Na nju su sumnjali da je ona pomogla Zlati da pobegne.Durdžana se nije mnogo ni branila....Ona je samo govorila: „Neka mi je Alah u pomoći!Greh na moju dušu!...“ Palo je u oči da se taj dan Stanko baštovan nigde nije video....Čekali su ga da dođe u veče, ali on ne dođe.Kad i sutra dan ne dođe, tada je jasna stvar bila, da je on Zlatu ukrao i odveo.... Nekoliko dana govorilo se u haremu i komšiluku o Zlatinom begstvu.Tugovala je Džemile, ali je njen sin Izedin bio neutešan; nekoliko dana nije se nikud maknuo iz kuće, — nešto od stida, nešto od žalosti.... Ostavimo Izedina, Džemile i sav harem neka tuguje za Zlatom (imao je i za kim!], a mi da se uputimo za onim rabadžijom, što se onako strašno zakle: da će Zlatu u putu paziti i čuvati kao svoje dete i zdravu, čitavu njenim roditeljima odvesti i predati.U prvi mah on je tako i mislio, i čisto je gledao kako će se njeni roditelji obradovati kad vide svoje, skoro već prežaljeno dete, da je na novo oživelo i da je opet u njihovom zagrljaju.On je još u napred uživao i čisto plivao u radosti: kako će mu njeni roditelji biti zahvalni, kako će ga poštovati i uvažavati za njegovu veliku dobrotu, koju je njihovom izgubljenom detetu učinio.Najzad u sebi reče: „Vala, kad je odvedem, tri ću dana gostovati kod njenih roditelja!...“ Pa možda bi sve to tako i bilo, i nema sumnje, da bi tako bilo; ali gramzivost, sebičnost ugušiše ove plemenite pomisli!...Nesrećni novac useli antihrista u srce i dušu ovoga čoveka; savest mu se pomrači, on zavadi sebe i čitavo svoje potomstvo s Bogom i njegovom večnom pravdom.... Čim se rabadžija Novak krenuo (tako ćemo ga od sad zvati), ne beše odmaknuo ni dvesta koraka, on se poče po nedrima pipati....Onaj zamotuljak što mu Stanko predade sve ga je nešto žuljio i tištao!Dva put tri vadio ga je iz nedara; pipao ga.Nešto u zamotuljku šušti!Opaža da su pare, — ali ne zna, je li zlato ili srebro i koliko ima.Kad je bio na onom brdašcu nad Bolečom, Novak nije mogao dalje izdržati.Oknu bivole, i reče Zlati: „Počekaj ti malo, sad ću ja doći!“ pa vrdnu levo u šumu.Kad se vide sam, obazre se na sve strane, grčevito zavuče ruku u nedra; izvadi onaj zamotuljak, i kad ga je počeo drešiti, tako su mu ruke drhtale, da ga je jedva odrešio....Lako je zamisliti (a naročito ljudma gramzivim za novcem) kako je Novak razrogačio oči, kad je video u tom zamotuljku čisto — suvo zlato!Tu je bilo: mahmudija, rušpi, i po neka urubija.On htede izbrojati, ali su mu ruke tako drhtale, da je dve tri rušpe u travu ispustio i jedva našao.Kako — tako, zaveza krpu, strpa je u nedra, i reče u sebi: „Koliko je da je, dosta je!...Hvala Bogu na njegovom daru!...Ovome se nisam nikad nadao....“ I baš u tom trenutku, kad se iz šume svojim kolima vraćao, zače se u njegovoj duši paklena misao: da dozna, da li je i Zlata kakav bakšiš iz Beograda ponela....Dođe mu na pamet i Stanko, pa će sam sebe zapitati: „Bože moj, koliko li je onaj dobio?....“ Vrativši se kolima krene dalje, — ali tako polagano da su se bivoli jedva micali.Nešto je počešće pogledao u Zlatu, mahnuo bi rukom, i poče nešto sam sa sobom da govori.... Niz onu nizbrdicu pred Bolečom, uze bivole za porože, i polako svede do u ravninu.Tu stade i čitavo pola sahata odmarao je bivole.Kad je stigao u Boleč, beše prevalilo po dne.Tu zapita mehandžiju: je su li prošle kakve rabadžije? On mu odgovori da jesu, i to dosta podavio. — Gde li sad mogu biti? zapitaće Novak. — Pa ja ne znam, ali su mogli od prilike stići do na onaj visak nad Grockom. Novak se vajkaše, i kao sanćim prekorevaše društvo što ga je ostavilo.Među tim drugovi su njegovi više puta zastajkivali, a u Boleču više od dva sahata odmarali se i čekali ga.Najzad kad ga ne beše da dođe, oni naume da nastave put, i da ga u Grockoj sačekaju. Novak iskoška bivole, položi im da jedu, pa se i sam sa Zlatom malo prihvati.Tu se odmarao čak do zaranaka, i tek tada ukoška bivole i nastavi put, — najlak. Čim je odmaknuo od Boleča za jedan nepun puškomet, počeo je zapitkivati Zlatu — o ovome, o onome, pa će najzad upitati: da li joj nisu što od jela spremili na put, da li joj nije što dao onaj čovek što ju je doveo iz Begrada i njemu predao itd. Ona je na sva pitanja bezazleno odgovarala: da od jela ništa nije ponela, da joj onaj čovek ništa nije dao, pa se tek priseti i reče: „Ha!Baš kad smo hteli poći, moja tetka, stara bula, nešto je oko mene teško opasala.Ja ne znam šta je, samo me mnogo žulji....Može biti da je tu što god metnula!...“ Nešto teško oko nje opasala?...Hm!... reče u sebi Novak. — A šta li će to biti? zapita Zlatu. — Pa ja ne znam, — odgovori ona. — Baš bi dobro bilo da vidimo.... — Pa tešto da vidimo... Novak oknu bivole.... Zlata otpasa ćemer i pruži mu rekavši: „Na!Eto pa vidi!...“ Novaku zadrktaše ruke.Otpeklja pređicu na ćemeru; izvuče mušemu na dugačko a pousko sašivenu.Nagnu na jednu stranu; iz mušeme posukta sve sama rušpa, mahmudija, urubija, i po neki dukat šljivak....Novak tek sad razrogači oči i ču se iz dubine njegovih grudi potmuo glas: „haaa!!!“ Za tim vrati novce u mušemu, zapeklja pređicu, pa pruži Zlati rekavši: „Na, opaši!...“ I Zlata ravnodušno opasa ćemer oko sebe....Ona jadnica nije ni znala šta je to na što je tako Novak oči razrogačio, i toliko se začudio.... Videla je i poznala da su to pare, ali ona to nije umela da ceni.... Krenuše se kola i pođoše dalje.Novaku je jednako bio pred očima ćemer.Zlato istera iz njegovog srca anđela mira, anđela čuvara; na njegovo mesto sede sotona i poče kroz usta Novakova ovako govoriti: Jest, ćemer veliki.... zlata mnogo... ja bih srećan bio, obogatio bih se....Ne bih morao više rabadžijati i ovako se mučiti_ Pa i moja deca, čak i potonji naraštaji bili bi srećni i zadovoljni....“ Da joj uzme onaj ćemer?...Ali može se pročuti....Pogleda u Zlatu, i vide kako smerno s druge strane kola ide i ajiska bivole, da malo brže idu....Sunce se već beše spustilo nad goru....Još malo, pa će i sesti.... Novak je išao polagano.Često je zastajkivao, nešto šaptao sam za se, pa bi po kašto i rukom mahnuo.Jednom je šta više glasno rekao: „Tako je! tako mora biti, pa kud puklo da puklo!...“ Zlata se čisto trže, kad on ove reči izusti, i pogleda ga.... On se činjaše nevešt, i kao bajagi poče ajiskati bivole.... Opet se zamisli, poče češće zastajkivati i šaptati: „Jest, novaca mnogo, ja bih bio bogat čovek....Da joj otmem?Ona će mom društvu kazati....Da je ub...?“ Tu zastade i zamisli se...A moja zakletva, — ona teška zakletva?...Ne, ne ću!Hoću da joj uzmem polovinu....I zaslužio sam, pa i pravo je, jer ću je odvesti roditeljima, obradovaću ih, oni će mi biti zahvalni.... oni će me častiti...Baš, tako ću....“ Sunce se beše smirilo i prvi se sumračak spustio.Bivoli su se polagano kretali....Po neka veverica ja grabljiva noćna tica šušne na šumarku, i Zlata bi se trgla i uplašila...Ali čega se ima bojati, kad je tu čiča Novak? Ali, da mi je i ona druga polovina ćemera, baš bi dobro bilo....Ja bih srećno i zadovoljno živeo sa svojom porodicom.Ali moja zakletva?..Pa šta, zar se ljudi malo puta kunu, pa ne održe zakletvu?To nije ništa....Ja ću priložiti crkvi, manastiru....Ovo je zgodna prilika....Nikoga nema... niko ne će videti....Roditelji su nju već pregoreli....Ko će od mene potražiti računa?...Zar i drugi ljudi ne ubijaju, pa nikom ništa!..“ Jurnu mu krv u glavu, oči mu zakrvaviše, — on izgovori u sebi: „Ćemer mora biti moj!...Ona mora umreti!...“ I na jedan mah oknu bivole...Bivoli stadoše.On viknu: „Zlato!“ Ona se odazva: „Oj!“ — Ja sam žedan.... pio bih vode....Je si li ti žedna?... — Pa i nisam, ali bih se mogla malo napiti, odgovori ona.... — Tu blizu u šumici ima jedan lep kladenac.Neka kola; hajdemo mi da se napijemo vode....“ I pođoše.On napred ona za njim.... Kad su dosta podaleko zašli u čestu, Novak se poče obzirati — to na jednu to na drugu stranu, kao bajagi tražeći gde beše kladenac, i zaustavi se na jednoj rudinici....Čitav minut stojao je zamišljen....Preko pameti pređe mu: i dana zakletva i roditelji Zlatini, i njihova radost kad vide svoju jedinicu, — sve to u trenutku oka prohuja....Mesto tih plemenitih, tih čovekoljubivih misli, pojavi se pred očima ovog kletvo-prestupnika ćemer pun zlata....Zlato mu oči zaslepi i svako čovečansko osećanje ugasi, uguši, poništi....I on — nesrećnik, trže nož iz listova, ščepa Zlatu, obori je na zemlju i zakla je kao nevino jagnje!...Jedan put — dva ču se krčanje ispod guše Zlatine... dva tri put praćnu se jadna žrtva.... pruži ruke k nebu.... spusti ih na grudi i prekrsti....Još se jednom ču tiho i poslednje krčanje pod gušom njenom, i sve se stiša...Zlata je bila nepomična!... Ovaj zver, a ne čovek, ovaj besni pas, koji ono htede Zlatu i u snu da udavi, kad se ona iz one duboke vode izbavila, beše se nadneo nad svoju žrtvu, i osluškivaše, da li još ima znaka od života...Zlata je nepomično u krvi ležala....On grčevito i brže bolje otpasa ćemer od pojasa njenog, strpa ga u nedra, nakrši nekoliko grančica, njima pokri krvavi leš, pa onda kao besomučan jurnu kroz ševarice, dođe svojim kolima i krete se dalje. Još dobre tri četvrti sahata imao je da putuje do Grocke.Bivoli behu umorni, i nogu pred nogu micahu se....A Novaku se htelo da doleti do Grocke....On je bivole muvao, žažalicom bo, ali su oni običnim korakom išli — samo pomahujući repovima...On se sve jednako osvrtao, i čisto mu se činjaše: neko ga juri, trči za njim!...U jedan mah čisto mu se priču, kako baš iza samih njegovih leđa neko viknu: „Stoj, zlikovče jedan!...“ Osvrte se, pogleda.... ali nikoga ne beše....I tek kad je izašao na onaj visak nad Grockom, i video slabo svetlucanje što mu dolazaše od Grocke, on je nešto malo dahnuo dušom.... Bože moj!Šta li je to gonilo, šta li je to trčalo za ovim krvnikom?Ko li je to mogao viknuti: „Stoj, zlikovče jedan?!!“ kad nigde žive duše nije tu bilo, kad niko nije video onaj zločin što ga učini Novak u šumi između Boleča i Grocke?.. „Beži krivac, a niko ga ne juri,“ veli stari mudrac. „Tuđa krv ne da mirovati,“ veli narodna izreka.... „S najvećim neprijateljem možeš se pomiriti i naravnati, ali nikad s nemirnom savešću.Najveći je neprijatelj čoveku nemirna savest.Ko je u zavadi sa svojom savešću, taj je u zavadi s Bogom i večnom pravdom njegovom. „Bog miluje pravednike ali i grešnicima ne ostaje dužan.I na devetom kolenu opaža se prst Božje pravde....“ Da, da, nevina krv Zlatina gonila je ovoga zlikovca....Ta je krv vapila pred prestolom pravde Božje....Pravda Božja viknula je iza leđa ovoga zvera a ne čoveka: „Stoj, zlikovče jedan, ne begaj!...“ Ovaj krvavi prizor desio se u gročanskom ataru.Ova je šuma služila za ispust.Po njoj su čobani čuvali i pasli svoje ovce i koze.Dva tri dana posle ovog krvavog prizora, opazili su čobani, kako se nad jednim mestom viju orlovi i gavranovi..Pođu da vide šta je, kad tamo imaju šta videti....Ugledaju poizdalje nekakav oglodan skelet, priđu bliže, i vide da je to kostur ljudski.Po dugačkoj kosi poznadu, da je to ženski stvor....Na oglodanim grudima spaze i onu ikonicu u srebro okovanu, na kojoj beše lik Matere Božje....A ko je to mogao biti, jedini je Bog video, a Novak dobro zapamtio.... Oko neko doba noći stiže Novak u Grocku.Drugovi njegovi, ostale rabadžije, behu namirili svoju stoku, i hteli su da ležu.Ali kad čuše, da im drugar dođe i oknu bivole pred mehanom, radosno potrčaše i kao u jedan glas povikaše: „Gde si, čoveče, mi izgibosmo čekajući te!?..“ Ispresecanim i potmulim glasom poče Novak zaturati tragove: „Ja! ostavili me samog, pobegli od mene!...I to mije društvo!I to su mi neki ljudi?!...“ Za tim poče pričati: kako mu se najednom mestu slomila palica, na drugom pukla jarmenjača; kako je uz jednu uzbrdicu jedva isterao kola; kako mu je jedan bivo ukovan itd. Drugari njegovi vajkali su se i pravdali: kako su ga na nekoliko mesta čekali, a u Boleču i stoku hranili, i čitava dva sahata očekivali....I u tom razgovoru pomogoše mu te svoje bivole iskoška, uvede ih u han, veza za jasle i položi im sena. Na sred hana tinjaše vatra.Oko vatre behu polegali i pospali neki putnici.Svud unaokolo oko duvarova behu ponameštane jasle.U jednom kraju behu privezani za jasle volovi i bivoli, a u drugom konji.Mehana nije imala ni tavana ni odžaka.Gusti oblaci dima probijali su kroz retke redove ćeramide.Od mnogog dima beše krov tako počađavio, da su ozgo sve nekakve rese visile.Pod jednim krovom odmarali su se i spavali i putnici i njihova stoka....Tada ne beše mehana „po planu“....I bolje!... Kad namiriše bivole Novakove oni svi posedaše oko vatre.Jedan od rabadžija čarnu vatru, plamen buknu i obasja lica.Sve rabadžije pogledaše u svoga druga Novaka.Za tim se među sobom zgledaše....Videše na čelu i obrazima njegovim nekakve pege zasušene krvi....Pogledaše mu ruke.... i ruke mu behu krvave....Oni se još jednom zgledaše i ućutaše....Ćutao je kao nem i Novak. Tada će ga jedan od drugara zapitati: „Ama, kake su ti to pege po čelu i obrazima?...“ Novak se maši rukama i protrlja čelo i obraze.Tom prilikom još se bolje videše krvave ruke.Tada će zbunjeno reći: „Može biti da je blato!...“ (i ako blata ne beše ni trunka, jer je bilo napolju suvo vreme).... Drugi će rabadžija reći: „Ama to kao da nije blato....Nazgoda, to će biti krv....Da se nisi ubio, ja posekao?...“ Ovim pitanjem on izvuče Novaka iz zabune, te odgovori ispresecanim glasom: „Ja.... jest.... i biće krv....Jes.... kad sam sekao i deljao palicu.... mora biti da.... da sam se posekao.“ Za tim se odmah diže, nađe krčag s vodom, pa umi i ruke i lice. Dok se on umivao, ostale su se rabadžije sve jednako zgledale, a jedan od njih zaklonivši usta šakom šanu: „Nisu čisti poslovi!“ Kad se Novak umi, on opet sede pored vatre — ali malo podalje, — zaklonivši se od svetlosti.On je ćutao, ćutale su i ostale rabadžije.... Jedan će ga zapitati: „Da nisi gladan?Hoćeš što povečerati?“ — Nisam gladan, nešto mi se ništa ne jede....“ odgovori on. Umorne rabadžije legoše pored vatre, i zaspaše kao zaklani.Samo jednom od njih, onome što šanu: „nisu čisti poslovi“, beše se razbio san, i dugo nije mogao zaspati, ali se pretvarao kao da spava. Beše legao i Novak; ali se sve jednako obrtao i prevrtao; nešto je zavlačio ruke u nedra i po nedrima brkao....Nešto je stenjao i uzdisao, a jednom se čisto pričini onom drugom rabadžiji, da se Novak najpre kao grohotom nasmeja, a za tim poče plakati i jecati kao malo dete.... I ako beše umoran ovaj drugi rabadžija, i ako je trebalo malo da odspava i da se odmori, njemu se tako san razbi, da čak do pred samu zoru nije ni oka sklopio. Posle dugog prevrtanja i uzdaha, utiša se Novak i kao zlohudno zaspa.Ali to beše žalosno spavanje....On je neprestance nešto buncao, pominjao nekakav ćemer, zlato u tom ćemeru, kako bi on bogat bio, kako bi se roditelji nekakve Zlate radovali; a jednom kao na javi viknu: „A moja zakletva?... moja strašna zakletva?“...U taj mah trže se i probudi.Prevrte se na drugu stranu, i opet vajno zaspa.Opet poče da bunca: „Eno nekoga! juri me!...Ko to viče: Stoj, zlikovče jedan, ne beži!...“ U tom i zora zabeli....Poustajaše rabadžije....Ustade i Novak.On je bio sav podbuo; oči su mu bile naduvene i potkrvavljene, — društvo ga čisto nije moglo poznati.Bio je setan, neveseo, zamišljen....Nešto se pipao oko nedara....Rabadžije su se zgledale.... Vreme je bilo da se stoka nahrani i napoji, pa da se putuje.Rabadžije se digoše i položiše svojim bivolima.Diže se i Novak te i on položi svojim bivolima. Ali je sav njegov rad i ponašanje izgledalo kao preko srca, kao od bede. Jedan od rabadžija slučajno pogleda na Novaka i vide, da mu je košulja na grudima krvava. Dođe vreme da se krenu na put.Rabadžije izvedoše svoje bivole, dovedoše do jarma, izvadiše i metnuše palice pod miške, digoše rudu, i prekrstivši se uzviknuše: „koš!“ Mirni bivoli saviše vratove i metnuše u jaram... Tako je radio i Novak, ali se ne prekrsti kad je koškao svoje bivole!... Do tog vremena, svakad je Novak išao napred i ostalo društvo smatralo ga je za rabadžibašu.Ponudiše ga i sad da pođe napred, ali on ne hte, rekavši: „Sve jedno, hajdete vi!“ Do tog je vremena Novak bio svakad veseo, u putu je pevao i pevušio, pravio doskočice, te svoje društvo veselio....A sad je sve nešto od društva izostajao, bio neveseo, zamišljen i natmuren; nešto šaputao i sam sa sobom govorio.U ovakom ga je stanju video i Milojko, pod onim debelim hladom, kad je ono putovao iz Mozgova u Beograd, da svoju Zlatu traži. Ma koliko da su se ostale rabadžije trudile da svoga drugara razgovore i razvesele, nikako im to nije za rukom pošlo.Oni su se među sobom šalili, jedan drugog zadirkivali, razne doskočice pravili, a Novak je samo išao uz svoja kola i sve je bio zamišljen.Tek iz retka videli bi oni kako se i preko njegovih usta prevuče kao neki osmejak, pa odmah za tim — natmuri se i čisto se strese, a peševe svoga gunja tek namakne na nedra, da se ne vide one pege od krvi na košulji.Nekoliko puta pitahu ga rabadžije, što je tako neveseo, i da nije bolestan.On je kao preko srca odgovarao: da nije bolestan, već da je snio nekakav čudnovat san pa se boji da mu se kakvo zlo kod kuće i u porodici ne desi..,. Kad su bili uz jednu blagu uzbrdicu, ostale rabadžije behu poizmakle za jedno 150—200 koraka; bivoli su micali nogu pred nogu, a oni se skupili u jednu gomilicu, i počeše među sobom razgovarati i svakojako domišljati: kakav uzrok može biti te se njihov drug ovako promenio.Jedni su govorili: „Pa dođe čoveku u životu, te je turoban!...“ Drugi će opet reći: „A može biti, da je zaista snio kakav strašan san....“ Treći će reći: „Sve je tako, ali otkuda mu ona krv na čelu i obrazima, pa mu i ruke behu krvave?Eno pogledajte mu košulju na nedrima, pa ćete i tu videti pege od krvi....To nije bez nikle!...“ Jedan će od rabadžija zapitati: „Ama zbilja, šta bi s onom stvari što onaj čovek u Beogradu ponudi da mu ponesemo, da li nije koji od vas uzeo i poneo, i kakva će to biti stvar?“ Ostale rabadžije odgovoriše, da za to ništa ne znaju.I onaj što zapita, reče: „Vala, i ja ništa ne znam!“ Jedan rabadžija ćutao je dokle se ovaj razgovor vodio, pa će najzad reći: „Meni sad pade na pamet!Kad smo bili u Beogradu, pa kad je ono drugi put dolazio onaj čovek, što je nudio da mu stvar ponesemo, on je dugo nešto govorio s Novakom.Ja sam iz jednog prikrajka slušao i čuo sam kako pominje nekakvu zarobljenicu, nekakvo begstvo, nekakav bakšiš, pomenuše i onaj vis nad Beogradom i da će se tu sastati....Više ništa nisam čuo!...“ Sad se rabadžije setiše, da je njihov drug Novak baš na tom mestu izostao. Onaj opet rabadžija, što u Gockoj nije mogao da spava, ispriča svome društvu, kako je Novak tu noć nemirno spavao, kako je nekakav ćemer i zlato spominjao itd.Ele iz svega toga govora videlo se, da ima nešto, ali niko nije smeo otvoreno kazati.... I ma kako da su nagađali i ovo pitanje na svaku ruku pretresali, i pak nisu mogli ništa pouzdano izvesti; za njih je ta stvar ostala zagonetka. Jedan od rabadžija prekrati govor o tome i reče: „Usta govorila, duša ne patila!Svaki neka odgovara za svoj greh pred Bogom....Samo bih ja grešan rekao, da kod Novaka nisu čisti poslovi!..,“ Još čitava tri dana putovale su rabadžije do mesta iz kog su bili.Tek treći dan kad su se približili svojim kućama opazilo se, da je Novak bio nešto malo veseliji, — jamačno za to, što će skoro videti svoju kuću i porodicu.... Kad uđoše u varošicu X, rabadžije se halališe, rekavši jedan drugom: „Hvala na društvu, i u zdravlju!“ I svaki okrete svojoj kući.Ode i Novak svojoj.... Beše se uhvatio prvi suton kad je Novak stigao svojoj kući.Njegovi domaći po izdalje čuše škripanje kola, setiše se da to otac dolazi s dalekoga puta.Svi do jednog istrčaše da ga presretnu i kapiju otvore.Taman kapiju otvoriše, stiže im i otac.Vodio je bivole za porože, i čim uđe u avliju, spotače mu se jedan bivo; puče palica i poličica na jarmu, a bivo — dešnjak slomi desnu prednju nogu na dva komata!Ovaj slučaj ni malo se ne dopade domaćima; a šta je Novak mislio u taj mah — to je on sam najbolje znao, a i tebi, čitaoče, nije teško pogoditi..... Posle nekoliko dana manjka mu dešnjak bivo, — a to se već tumači kao rđav znak!... Deca su se radovala dolasku svoga roditelja.Jer kad god je na put u rabadžijanje odlazio, svagda se veseo i zadovoljan svojoj kući vraćao i po što god donosio svojoj ženi i deci.To su deca njegova i sad od njega očekivala i izgledala.Ali sad Novak ne beše ništa doneo ni ženi ni deci svojoj.A sam izgledaše neveseo i zamišljen, pa čak zaboravio beše i Boga nazvati svojoj kući i čeljadi! Čim je ušao u kuću, metnuše mu u pročelju tronožnu stolicu; on sede i opet se nešto zamisli....Može biti, da mu je žao bilo, što mu je bivo nogu slomio?...Ne! ne će to biti!On je imao dosta para, pa je mogao i stotinu bivola kupiti....Drugo je nešto njega tištalo!...Tuđa krv beše ga pritisla kao kakva mora....Ta mu je krv dušu vadila, te je često na svoje ruke pogledao — da li još nisu krvave....A svoje bi čelo i obraze još češće brisao, bojeći se od onih krvavih pega....Ali krvavih pega ne beše više na čelu i obrazu; one su našle toplije i zgodnije mesto: dušu i savest njegovu, te da mu otuda do samrtnog časa napominju njegovo zverstvo, što ga učini u onoj šumici između Beograda i Grocke.... Po što se malo poodmorio, domaćica ga ponudi da mu noge opere.On reče: „Ne treba.... noge su mi čiste.Ali....“ Domaćica ga ponudi, da što god povečera.On odgovori: „Nisam gladan!...“ Ona ga silom nagna, te nekoliko zalogaja prožvata, — pa i to preke volje.... Dok je večerao, deca su ga zapitkivala ovo — ono; ali on gotovo ništa nije odgovarao; a ako bi što i odgovorio, to je bilo kratko i nabusito....I žena i deca čuđahu se šta mu je; jer on nikad taki nije bio. Po što je zlovajno malo povečerao, on potraži od žene preobuku da se preobuče, žena mu donese preobuku, on se skloni u jedan ćiler, i tamo se preobuče, ali se nešto poduže zabavi.... Dođe vreme spavanju.Svi polegaše.Novak ode u svoju odaju da i on spava.Sva čeljad u kući pospaše, ali domaćin kućni čak do posle ponoći nije oka sklopio, a među tim bio je umoran od dugug putovanja, pa mu je trebalo odmora.... Da za jedan časak vidimo, za što ovaj čovek nije tako dugo zaspao, i šta je do posle pola noći radio. Čim je spazio da su sva čeljad pospala, on se polagano diže, zapali lojanu sveću, na prstima dođe do vrata onog ćilera u kome se malo pre presvukao.Polagano otvori vrata, i uđe u ćiler, povuče drvenu ključanicu i zaključa vrata.Metnu sveću na jednu poličicu.Izvadi najpre onaj zamotuljak što mu ga baštovan Stanko dade kada mu i Zlatu dovede i predade.Metnu zamotuljak na poličicu pored sveće.Za tim otpasa onaj kobni ćemer, za koji je jadna Zlata glavom platila.Mućnu ćemer, i u njemu šuštaše suvo zlato....On poče da dreši pređicu; ruke su mu drktale od uzbuđenja,...Na jedan mah zastade, razrogači oči, pogleda svoje ruke, učini mu se, da su mu krvave do lakata.Protrlja pesnicom oči, kao htede i da se prekrsti, i poče dizati tri prsta na čelo....Sad mu se učiniše ruke još crvenije i krvavije....On se sav strese i preblede kao krpa....Ruke mu klonuše....Ćemer ispusti na zemlju....Pare zveknuše....U taj mah žena mu se nakašlja....On stojao kao ukopan....Dođe malo k sebi, domaši ćemer sa zemlje, otvori jedan drveni okovan sanduk, spusti u njega i onaj zamotuljak i ćemer.... hteo je da prebroji, koliko ima para, ali mu se nije dalo....Još malo postoja u ćileru, dok mu žena zaspi, pa se onda polagano iskrade i ode u svoju odaju.... Žena mu beše budna, i čula je kad je on bio u ćileru; ali šta je tamo radio, nije znala.... Čim uđe u odaju, on odmah ugasi sveću i leže da spava.Još dugo nije mogao zaspati....Taman on zažmuri, i tek hoće da svede oči i zaspi, krvava slika izađe mu pred oči, on se trgne kao oparen!...Opet zažmuri, i tek da zaspi, učini mu se da čuje onaj glas iz šume među Bolečom i Grockom: „Stoj, zlikovče, ne beži!...“ Tek pred samu zoru uhvati ga malo tvrđi san, koji nije trajao ni dobar sahat.I čudan mu se i strahovit san vide. Sanjao je on, kao da je kod njegove kuće nekakvo veliko veselje.Zvanica i gostiju beše mnogo.Veselje je bilo burno.Dan je bio vedar i lep.Kad su gosti bili u najvećem jeku veselja, na jedan put se od zapadne strane podiže jedan mali oblačak.Taj oblačak postupno je rastao i sve nebo prekrilio.Dan se čisto pretvori u noć....Začu se kao iz dubine potmula grmljava; na jedan put puče tresak, udari u njegovu kuću, i svu je do temelja sruši....Od gostiju nikom se ništa ne desi, samo on i njegova čeljad behu osakaćena i onakarađena.... Kad se probudio, on je sav drktao.Nikomu od domaćih, pa ni svojoj ženi nije kazao šta je snio.... Kad se od spavanja digao, izgledaše sav kao izlomljen.Oči mu behu naduvene i krvave; bio je setan i turoban.Ali ipak, čim se digao, odmah je zapitao: da li ko god nije ulazio u ćiler? Žena mu odgovori, da nije.... Od tog dana, taj je ćiler jednako bio zatvoren; u njega niko nije ulazio do jedini Novak.Često bi ga žena upitala: „Šta ima tamo?...“ On bi srdito odgovorio: „Tebe se to ne tiče, to je moj posao!...“ Ženi njegovoj to ne beše pravo, te bi se s njime često zdrpila i podžaveljala. Među tim, dok on još spavaše, žena njegova uzme onu košulju koju je u veče sa sebe skinuo, i htede je baciti u neprano rublje.Pogleda na nedra košulje, i spazi nekakve krvave pege.Dobro zagleda da nije katran ja blato, pa uverivši se da je krv, ona se malo zamisli....Čim joj je muž ustao, ona ga odmah zapita: „Kakve su ti ono krvave pege na košulji?“ On je upitno pogleda; u isti mah pogleda svoje ruke, a odmah za tim protrlja dlanovima čelo i obraze....Posle prilično dugog ćutanja, on odgovori ženi: „Ne znam....Valja da mi je udarila krv na nos....“ Žena se zadovolji ovim odgovorom, reče svome mužu: „po svoj prilici, to će i biti“; ali je u duši strzela, jer joj ona krv na košulji muževljevoj izgledaše sumnjiva. — A sumnja je otuda dolazila, što je njen muž onako zlovoljan bio kad je u veče kući došao, i što se te noći onako dugo u ćileru bavio. Novak je živeo u jednoj omanjoj varošici u unutrašnjosti Srbije.Ta je varošica bila na samom drumu carigradskom.Novak je bio krupan, razvijen i zdrav čovek.Hvalio se da u svom životu nije znao šta je bolest.Moglo mu je biti okolo 40—45 godina.Nije bio čovek slabog stanja.Imao je dosta dobru i lenu kućicu, 10 — 15 dana ziratne zemlje.Imao je dva čivta bivola.Jedan mu je čivt radio kod kuće, a s drugim je išao u rabadžijanje.Imao je dosta i ostale stoke.Jednom reči, po bogastvu se računao u srednje imućne ljude.Žena mu je bila poštena, vredna i čuvarna.Kad su se uzeli, gotovo ništa nisu imali, do jednu kućicu, jedan ili dva dana ziratne zemlje i jednu kravicu.Oni su se slagali, trudili, radili, pa i zaradili.Živeli su srećno i zadovoljno.Nikad se u životu nisu svađali, nikom ništa nisu imali davati, a pre su imali primati.Bog ih beše obdario divnim porodom.Imali su tri sina, kao tri zlatne jabuke.Bili su im sinovi pošteni, vredni, radni i poslušni, a lepi kao devojke.Imali su dve ćerke posopkinje, kojima po poštenju, vrednoći i lepoti ne beše ravnih.Kuća Novakova tako je brzo i lepo napredovala, da su mu sve komšije zavidele.U kući je bio red, mir, sloga i ljubav.Jednom reči: u ovoj skromnoj kući pevao je večno anđeo....Za najstarijeg sina beše već i snahu isprosio.To mu beše prvo veselje.... Prođe mesec, prođe i drugi....Drugari Novakovi još po jednom i po dva puta bili su u rabadžiluku.Zvali su i njega; ali se on sve izgovarao, da je nešto slab, a i bivoli nisu mu dobri....Tek kako mu drago, od to doba on nije više odlazio u rabadžiluk. Posle nepune godine Novak iziđe na glas kao nabogatiji čovek.Gde bi se god kakvo imanje prodavalo, ja njiva, ja čair, ja kuća, ja vodenica, niko nije mogao ništa kupiti od njega; on je svakad najveću cenu isturao.Komšije su se čudile i jedan drugog zapitkivale: Otkuda ovom čoveku tolike pare?...Još im je čudnije bilo, što je on sve plaćao suvim zlatom.Među tim, po toj se varošici svašta zuckalo o njemu.I njegova žena čula je od jedne svoje komšinice, da se svašta o njenom mužu i njegovom bogastvu govori.... Žena Novakova, koja je dotle retko svog muža ma o čem zapitkivala, od jednom promeni svoju narav, i ne beše dana, kad ga ne bi zapitala: Otkuda mu tolike pare?Za što je zaključao ćiler, i šta mu je tamo u ćileru?On joj je svakojako odgovarao, više je puta opominjao da ga za to ne pita, jer to nije njen posao.Ali je u zalud bilo, — ženi se htelo da po što po to dozna šta ima u ćileru; to je nju sve jednako kopkalo....I tako ti ona naumi, da pripazi kad joj muž uđe u ćiler, pa da i ona za njim uđe. Jednog dana beše Novak kupio neki čajir.Dođe kući da uzme i odnese novce.Žena to spazi, i taman je on otvorio ćiler i ušao unutra, uđe i ona za njim.To ga tako naljuti, da je svoju ženu na mrtvo ime izudarao i isprebijao, — a dotle je nikad u životu ni prstom nije ključio!Od teškog uboja žena propljuje krv; neko je vreme lecala i držala se na nogama, za tim se svali u postelju, i posle nepun mesec dana umre....Sreća je posluži, te je doživela i videla svojim očima veselje svoga sina, a za tim, posle nekoliko dana sklopila je svoje oči za navek. Kad je Novak i ovo nečovečno delo nad svojom ženom izvršio, nikoga ne beše kod kuće.Žena njegova nikome ništa nije kazivala o ovome događaju.Ta je tajna s njome u grob zakopana.I Novak natovari na svoju mnogo grešnu dušu još jedan veliki greh.... Deca su svoju dobru majku dostojno oplakala.Od dana njene smrti činjaše im se kuća prazna....A što još gore beše, ma i da nisu deca znala da je otac uzrok smrti njihove matere, pokoleba se i ohladne u njima ljubav prema svome ocu, kog su dotle poštovali, slušali i voleli kao zenicu svoga oka.... Tekli su dani za danima i godine za godinama.Novak je bivao sve bogatiji i bogatiji.Sva varošica pa i sva okolina nije drukčije zvala Novaka — već „gazda“; i kad se ta reč rekne, onda se zna ko je to.Kome je god bila potreba: da se otkupi od arača turskog, da nabavi sebi vočiće ja bivole, ili je nastupila gladna godina, taj je kod „gazde“ u svako doba nalazio zajma.Ali ko je od „gazde“ uzajmio 100 groša, morao mu je platiti za pola godine 200, 300 pa i više....Ko se „gazdi“ jednom zaduži, taj mu se nikad više ne oduži....Još za njegova života mnogo je sirotinje na njega zaplakalo i zakukalo....Ali njega se tuđe suze slabo ticahu.On je gledao da je njemu dobro, a ostali svet makar sav poskapao. Jest, Novak beše bogat čovek....Njegovo je bogastvo raslo i nadolazilo kao bujna reka....On je imao svačega dosta i u kući i van kuće.Samo mu u kući nešto ne dostajaše, a to je ono, što porodicu čini srećnom i zadovoljnom, ne dostajaše mu: mira, sloge i ljubavi... Što je Novak bivao bogatiji, to je sve više postajao odljud i čovekomrzac.On beše u omrazi ne samo sa svom gotovo varošicom, već i sa svom okolinom.S ljudima se nije mešao i družio; niti mu je ko god u kuću dolazno, niti je on kome odlazio.Jednom reči: izgledaše, da on mrzi na sav svet, i sav svet na njega.Kad bi mu ko god od prijatelja i poznanika rekao: „Za što si, bolan, takav?!To nije dobro, to nije lepo!I kurjaci u šumi traže sebi društva, a ti begaš, ti se tuđiš od ljudi?“ Tad bi se Novak samo pljesnuo po kesi i rekao: „Ovde je meni i društvo i prijatelji!Dok je para biće i prijatelja.“ Da za jedan časak zavirimo u dom ovog bogataša, te da vidimo šta se tamo radi.... Od onoga dana, kad je Novaku umrla žena od uboja, sve se u kući tumbe okrenulo.Dotle su ga deca i kojekako mogla snositi; ali od to doba on je iz dana u dan postajao sve više džandrljiv, nabusit i naprasit.Nije prošao ručak ja večera, a da koje od dece mu ne oplače.Onaj dobri otac, dok se ne beše na nepravedan način obogatio, — otac, koji je u svojoj dobroj deci uživao, što mi je Bog takav lep porod dao: taj, velim, otac, pretvori se u najvećeg tiranina prema svojoj deci....O ručku i o večeri često su deca njegova čula i ovake reči: „Dokle ću vas, štenad jednu, hraniti?!Manje jedite!...Vi ćete mi najposle i glavu pojesti!...“ Deca su donekle trpela svog nesnosnog oca, pa se i njima najzad dosadi....Najstariji sin uze svoju ženu za ruku i malog sinčića, kome je moglo biti 2—3 godine, i pobeže iz kuće očeve, go kao prst... Srednji mu se sin, zdrav čitav razboli, i posle nekoliko dana, u najlepšem cvetu mladosti, ode pod crnu zemlju.Najmlađi sin pobeže nekud u svet, zagrabivši priličnu sumu novaca od svog oca....Obe ćeri poutecaše same i udadoše se, samo da se kurtališu nesnosnoga i džandrljivoga oca.... I Novak osta u svojoj kući, u svom bogastvu, sam samohran kao ogoreo panj!S njime ostade i jedan pas, koji je obično uz kola išao dok je Novak rabadžijao.Imao je svačega dosta, a ponajviše „krvavih para....“ Kako je on u svojoj kući žive, to niko nije mogao znati, jer mu niko nije ni odlazio u kuću, — pa čak ni jedinac sin niti ćerke....Samo se pokašto u poslednje vreme viđao jedan postar čovek, koji je odlazio od vremena na vreme u kuću Novakovu.Pa i on ga je morao najzad ostaviti, ne mogući snositi njegovu tiraniju i osorljivost....Sam pak Novak retko je kad izlazio iz kuće, manj kad je kakva velika potreba bila: da interes, ja kiriju naplati, ili kome imanje za dug proda.... U poslednje vreme prođe čitava tri meseca, a Novak se nikako ne viđaše.Ljudi su se zapitkivali: „Šta je to s gazdom?“ Nešto se ne viđa!...Da li je tu?...“ Beše nastupio mesec jul, a s njime i julske žege.Ispred kuće, pod jednim dudom, ležao je u hladu gazda Novak nepomično kao panj.Pored njega ležaše jedan pas, koji se od gladi beše načinio kao pravi skelet.Pas zalaja promuklim glasom; lajanje mu je više ličilo na arlukanje.A to se tumači: da je predglavica domaćinu kućnjem.Pored kuće Novakove prošla je jedna stara žena, i na nju je pas lajao.S teškom mukom podiže Novak glavu, i spazi tu ženu.Iznemoglim i jedva čujnim glasom viknu: „Stojna, dođi amo!...“ Stojna bojeći se psa, otkrši jedan prut od povije, otvori kapiju na avliji i uputi se pod dud.Pas, iznuren glađu, poče pred Stojnom puziti i umiljavati se...Da je umeo govoriti, on bi u taj mah rekao: „Hleba!... daj mi komadić hleba!...“ Stojna priđe Novaku.Pogleda mu u lice, i odmah stuknu nazad...Novak je bio sav u ranama.Pored njega, na postelji, mililo je hiljadama crvi....Pored glave stajaše mu krčag, ali ni kapi vode u njemu.Iz glave su virila dva oka, te se samo po njima i moglo poznati, da je to čovečiji lik....I zenice i beoca behu potavnila....Te tavne, te strahovite oči upre on u Stojnu, i iznemoglo i moleći prevalja preko jezika reči koje se jedva čuše: „Vode!...Daj mi samo vode!Džaba ti sve moje imanje!...“ Stojna ga zapita: „Ama ko si ti?... — Ja sam nesrećni gazda Novak...“ odgovori jedva čujnim glasom.... Stojna se zamisli i malo postoja, ali od onoga gada i smrada nije mogla dugo ostati.... Bože moj! šta li je mislila u taj mah Stojna!I ona je slušala, da se po varošici svašta zuckalo o Novaku.I njoj je pričala jedna komšinica, žena jednog od onih rabadžija što su zajedno bili u Beogradu s Novakom da joj je muž pričao: kako je video u Novaka krvave ruke, krvave pege na čelu, obrazima i nedrima.I tada je u sebi Stojna pomislila: „Međer je ono bila istina što se o njemu govorilo!..“ Za tim dohvati krčag, mućnu, u njemu ne beše ni kani vode.Odmah otrča na bunar, zahvati vode, udari uz gred na svoju kuću, odlomi komad proje i dođe kući Novakovoj.Psu baci komad proje, a nesrećnog „Gazdu“ napoji vodom, i metnu krčag pored njegove glave. On tihim glasom reče: „Hvala ti!...Bog neka plati!...“ Stojna ode....U brzo posle njenog odlaska proču se po varošici, u kakvom jadu i čemeru nalazi „gazda Novak.“ Bilo je ljudi koji su ga i sažalevali, a ostali su mahom govorili: „Ako Bože mi grešnom oprosti, tako mu i treba!...Kako pravo, tako zdravo!...“ Po neki od komšija počeše dolaziti da obiđu i vide ovog nesrećnog čoveka.Vajkali su se i pitali ga: šta to bi s njime, i kakva ga nedaća snađe?...On je jedva preko jezika prevaljao reči: „Jedini Bog znade!..“ Odmah drugi dan, kad se pročulo u kakvom je žalosnom stanju gazda Novak, dođoše mu i sin i snaha, i unuk i obe ćerke.Stadoše oko njega i nisu ga od teških rana mogli poznati.On je dugo u njih gledao i ništa nije mogao reći....Za tim skotrljaše mu se dve tri krupne suze niz ranjave obraze.Očajničkim glasom on povika: „Kućo moja! deco moja! ženo moja!...“ Još se nekoliko suza skotrlja, i ču se uzdah iz dubine grudi.... Ćerke se odmah latiše, da očiste, okupaju i preobuku svoga oca..Ali od teških rana, kojima sve telo beše pokriveno, ništa nisu mogle učiniti.Iz rana je kiptio crv, kao mrav....I što su ćeri više ovaj gad čistile, činjaše se, da sve više i više kipti.... Ova napast, ova Božja kastiga, snašla je Novaka nekako u aprilu mesecu i otezala se čak do početka avgusta.Za sve to vreme, on niti je umirao, niti mu je lakše bivalo.Dušu je održavao samo vodom....Komšije su mu više puta nagoveštavale da ne bi rđavo uradio, kad bi zovnuo popu: da mu očita molitvu, da ga ispovedi i pričesti; ali je on sve nešto oklevao.Najzad kad mu muke dodijaše on poruči da dođe popa.I popa dođe....Čim ga Novak ugleda, strese se, mahnu rukom i reče: „Sutra!“ Sutra dan dođe popa, ali se opet vrati, ne ispovedi ga.... Prođe dva dana.Novak opet posla da dođe popa.Popa odmah dođe.Donesoše mu stoličicu, i on sede pored njega.Bolesnik mahnu rukom da se svi uklone.Domaći se ukloniše, osta sam bolesnik s popom.Popa metnu petrahilj na vrat, zapali sam voštanu sveću, metnu je u levu ruku bolesnikovu, uze krst, tri put ga njime oseni, i dade mu u desnu ruku.Očita kanon na „Ishod duše“, i „oproštajnu molitvu.“ Bolesnik je na uzničke ležao, nije mogao ni sedeti, dok mu je molitva čitana.Za tim popa u petrohilju sede na onu stoličicu, da bolje čuje ispovest.I započe ovako: „Brate i hrišćanine!Ljudi smo pa i grešimo pred Bogom.Ako osećaš na duši svojoj kakav greh, ako te savest muči i grize za nešto što si uradio, a nije trebalo da uradiš, slobodno mi kaži i nemoj ništa od mene zatajiti.Među nama dvojicom stoji sam Spasitelj nevidovno; On poznaje našu dušu i srce; od mene i možeš sakriti svoj greh, ali od Boga ni na ovom ni na onom svetu.Bog je milostivan otac, On prima kajanje grešnikovo i u dvanaestom času.“ Bolesnik je ćutao....Popa još jednom ponovi svoje reči.Bolesnik posle duge borbe sa samim sobom poče se popi ispovedati.Šta je on popi govorio, niko nije čuo ni znao do njih dvojice.Oni, koji su poizdalje gledali ovu ispovest, pričali su docnije, da se popa nekoliko puta stresao, a jednom prilikom čulo se, kako se u dva maha zgrozio, a iz grudi mu se jasno oteo uzvik: „Uh“!..I sav preblede, i đipi sa stolice.... Popa je bio doneo i sveto pričešće, pa je posle ispovesti trebalo da pričesti bolesnika.Ali se nešto dugo predomišljao, i posle dugog ćutanja i predomišljanja — udostoji ovog velikog grešnika svete tajne pričešća... Veše nastupila poslednja trećina meseca jula.Gazda Novak niti mre, niti mu lakše biva....Poruči da opet dođe popa.Popa odmah dođe.Jedva čujnim glasom reći će mu Novak: „Popo!Da me oprostiš u crkvi pred narodom tri put.“ Popa obeća da će učiniti.Čim prva nedelja dođe, popa posle službe Božje izađe iz oltara, stade na ono mesto gde se apostol čita, pa će jasnim glasom reći: „Braćo, hrišćani!Naš brat, naš komšija Novak, od dužeg vremena boluje i bori se s dušom.Pomolimo se Bogu, neka mu grehove oprosti i neka mu dušu primi!...“ Sav narod u glas reče: „Neka mu Bog oprosti i dušu mu primi.“ Za tim popa opet reče: „Braćo, hrišćani!Oprostimo i mi svi, ako je nas uvredio.“ Sav narod kao iz jednog grla povika: „Neka mu je Bogom prosto!“ U drugu nedelju opet je oproštaj u crkvi ponovljen. Na sam dan Preobraženja bio je treći oproštaj. Čim je svet iz crkve izašao, pronese se glas po varošici, da je gazda Novak umro. Ovo se desilo u početku avgusta meseca baš onih dana, kad je i jadna mučenica Zlata glavom platila.... Oni što se su desili kod Novaka kad se s dušom rastao, pričali su, da je pri poslednjem izdisaju jasnim glasom uzviknuo: „Proklet bio, ko tuđe grabio!“ „Oteto, prokleto!“ „Ništa teže od tuđe krvi nema!...“ Golemo bogastvo Novakovo nasledi njegov sin, ali bi bolje bilo da nije....Ta se porodica, kojoj je rodonačelnik rabadžija Novak, i dan-danji povlači u toj varošici.Ali ona nikad nije: ja bez gluvoga, ja bez nemoga, ja bez ludoga, ja bez zgranovnoga ili drnutoga.... Za onog najmlađeg sina, što mu neznano kud pobeže u svet, priča se, da se stanio u nekoj povećoj varoši u današnjoj Kraljevini Srbiji.Tu je dugo služio i nekakav zanat naučio i radio.Veoma se obogatio.Ostavio je svojoj porodici: i dosta para, i dosta kuća i ostalog imanja, ali vrlo malo zdravlja i porodičnog zadovoljstva. Grehota bi bilo, ne bi pravo bilo, da završujući ovu našu skromnu priču, zaboravimo i ništa ne kažemo: šta bi sa Stankom baštovanom, onim dobrim Srbinom, što izbavi Zlatu; šta bi sa starom bulom Durdžanom, koje da ne beše u Rašid-Begovićevom konaku, tamo bi Zlata i kosti ostavila.I najposle, šta bi s roditeljima Zlatinim, i jesu li dobili što god od Boga u naknadu za svoju izgubljenu jedinicu? Stanko, baštovan, čim je srećno prebrodio tiho Dunavo, uputio se u neko obližnje banatsko selo.Pogodi se kod jednog Srbina za slugu.Taj Srbin bio je pošten čovek i imućan.Imao je u kući samo ženu i jednu ćerku.Ćerka mu beše stasala za udaju.Bila je zdrava kao dren, a lepa kao gorska vila.I Stanko ne beše ružan čovek.Ona se zagleda u Stanka i zamiluje ga.Ista naklonost opažala se i kod Stanka...Kad otac i mati devojčini to doznadu, oni dadu svoj roditeljski blagoslov: da se njihova kći uda za Stanka.Tako i bude.Njih se dvoje uzmu.Srećno su poživeli i lep porod izrodili.Koje imanje roditelja devojčini, koje ono para što je Stanko sobom doneo, pomoglo im je, te su se mnogo obogatili. Kad 1806 godine bio onaj krvavi boj na Beogradu, i kad su Srbi Beograd na juriš oteli, pričalo se, da se u tom krvavom boju borio i jedan Srbin — Banaćanin.To je bio Stanko baštovan, izmećar u konaku Rašid-Begovića....Tako je on pričao tadašnjim borcima srpskim. Posle nekoliko dana od begstva Zlatinog, staru Durdžanu isterali su iz konaka Rašid-Begovićevog.Ona je to i želela.Za tim se viđala po beogradskim ulicama jedna stara bula, koja je prosila i od milostinje živela.Po pričanju to je bila stara Durdžana, rođena tetka Zlatina.I ona je doživela 1806 godinu.Vratila se po novo u veru svojih roditelja, i umrla je kao hrišćanka u dubokoj starosti.... Milojko i Mara, roditelji Zlatini dugo su živeli u nadi, da će im Zlata doći, i da će je opet videti.Nada im se ne ispuni; oni svoju Zlatu za navek izgubiše.Ali Bog im je uslišio molitvu kad su mu se ono veče molili, da im jedinče poživi.Roditelji su svog jedinca Mirka u 18 godini oženili i dočekali da vide svojim očima troje unučadi kao tri zlatne jabuke. Kad su ono 1806 godine krvave bitke na Hajdučkoj Česmi, a docnije nazvanom Deligradu plamtile, Milojko, Zlatin otac, borio se kao lav, osvetio se za svoju Zlatu.U jednom boju, kad je učinjen juriš na krvopije Turke, tursko tane pogodi Milojka, i on samo toliko izgovori: „Da je Bogom prosto!...Ja sam se osvetio za svoju Zlatu...“ I stari čiča Rade bio je srećan, pa je i on doživeo krvave bitke deligradske.Bio je u dubokoj starosti, i nije se mogao boriti u tim ljutim bojevima.Sa visova mozgovskih on je posmatrao krvavu borbu, i iz dubine staračke duše molio se Bogu: „Bože! ti pomozi kukavnoj raji sirotinji!...“ On je preživeo Milojka.On ga je okupao, obukao, oči mu zaklopio i u grob ga spustio, rekavši: „Bog da te prosti, dobri Srbine!Hiljadili se takvi junaci!...“ A onaj seiz, koji je bio u pratnji Rašid-Begovića Izedina, koji je čistim srpskim jezikom pitao Zlatu: čija je, i ima li roditelje; onaj seiz što je Zlatu uhvatio za ruke i bacio je na seksanu — Bože moj, ko li beše taj nečovek, taj izmećar, ta ulizica turska?...Kako se docnije doznalo, taj zlikovac bio je predak onom docnijem zlikovcu što izdade Turcima Fatimu i Jurmusu?.. Trag mu se — da Bog da utr’o!... RADETIĆA MARA PRIPOVETKA IZ SEOSKOGA ŽIVOTA BEOGRAD 1895. NAKLADOM KNjIŽARNICE VELIMIRA VALOŽIĆA PARNA ŠTAMPARIJA D. DIMITRIJEVIĆA, JELENSKA ULICA BR. 1. RADETIĆA MARA Iz moje sobice, puštam te danas Maro, u široki beli svet... Pođi mila, i sretna mi budi! Evo ti moga prvenčeta, moje „Radetića Mare“.Predajući ti je u ruke, imam samo ovo reći: Mara je plod moga života u narodu, baš u onim krajevima, gde je ona ponikla. Još kao dete, voleo sam Mačvu, jer sam i sam u njoj odrastao.Docnije, kao učitelj i policijski činovnik, imao sam prilike, da ove mile krajeve, pune uspomena iz svoga detinjstva, još bolje upoznam. Moja Mara, plod je moga srca. Kad sam je pisao, nisam se osvrtao na to: hoće li u njoj biti, te ne znam nekog „zapleta“ te „otpleta“ te tri sta koje kakvih zavrzlama, što sve traže oni, koji pripovetku hoće da ukalupe. Ja mrzim kalupe i šablone. Naš neumrli Vuk kazao je: „Piši kako govoriš, pa će biti pravilno“.Za pripovetku pak, ja mislim, da ne bi pogrešno bilo reći: Piši kako osećaš, pa će biti prirodno.Jer, ne da se ni zamisliti, da se neprirodno može osećati. Duh ne voli okove, a srce ne trpi da mu se zapoveda.Ono hoće da je gospodar, a duh voli da je slobodan. Može biti, da u tome grešim.Ili možda osećaje svoje nisam umeo lepo iskazati?To ne znam.Kad pročitate moju Radetića Maru, vi ćete mi to kazati... Od prijama moje Mare, kakav u vas bude našla, čitatelji, zavisi: hoću li još koje čedo svoje u svet pustiti, ili će ona, u fijoci moga stola, smrt svoju naći; a ja gledati svoga posla i učiti ove moje mile Užičančiće: buki = az — ba! Na Trojice 1894. godine u Sječoj Rijeci. Od starine čuvena je kuća Radetića, u lepome selu Radenkoviću u ponosnoj i bogatoj Mačvi.Bila vam je to nekada velika, možda po najveća zadruga u čitavoj Mačvi.Ali, volja je božja zar tako naredila, da od velike Radetića zadruge ostadoše samo dva ogranka, dva brata od stričeva: Jovan i Stanimir.... Jovan je bio stariji, a Stanimir nešto mlađi.Živeli su u svojoj zadruzi lepo i slagali se kako samo Bog miluje i naređuje.I ako nisu bili rođena braća, opet to niko primetiti ne bi mogao, tako su se lepo pazili: — O bato! — Oj, rođo! — Ja mislim da sutra žanjemo „Alugu“. - ’Ajde rođo. — ’Oćemo li zvati mobu, ili da zovnem nadničare? — Kako ti veliš? — Ja velim, pre ćemo biti gotovi, da viknemo mobu. — I ja rođo. — Da zakoljemo za sutra onog junčića?Znaš bato, moba je.Valja radine bar dobro na’raniti i napojiti. — Dela rođo. — A kako bi bilo bato, da poručim Marinku, da se i on sa društvom nađe?Mladež je, znaš, rada i da poigra.Ne oseća ona umora na žetvi.I Mara me je molila da te za to pitam, a nju opet njene drugarice. — Zovni rođo.I ja volim da se mladež proveseli.Neka bar zapamte mobu u Radetića. — Kako bi bilo bato, da „Gornju Njivu“ jako uzoremo kuruzima? -— Možemo rođo. — A šta ti misliš za „Krušik?“ — Pa, kako ti veliš. Pa tako uvek.Što jedan rekne, drugi odobrava.Što jedan zaželi, drugi ispunjava.Uvek sloga, uvek ljubav i bratski dogovor. Pa i žene njihove, Jovanova Joka i Stanimirova Stanojka, pazile su se kao rođene sestre. Nikad i ni za šta, nisu se njih dve sporečkale.Kod njih se nije znalo za reči: „moje“ i „tvoje“.Sve je u njihovoj kući bilo zajedničko.Sve su to one zvale jednom reči: „naše“. Jednom se Stanojka beše opasno razbolela.Napade je neka vatruština.Samo dobroj nezi i zauzimanju Jokinom ima da blagodari, možda i za život svoj. — Šta te boli, golubice moja lepa, tepa joj Joka, kaži Joji tvojoj? — Tu Jojo, tu.... jedva izgovaraše Stanojka.A od jake vatre nije mogla oka otvoriti. — Ne boj mi se grlice moja.Čuva tebe tvoja Joja.Ne da ona tebe. Sve što je sirotica znala, upotrebila je.Zvala je od sve muke čak i baba Ranđiju. I ona dođe. — Daj der mi, u jednom topraku rano, donesi s burana nenačete vode. Joka donese. Baba Ranđija, primivši vodu, sede pored ognjišta. U kući vladaše mrtva tišina...Svi sa nekim strahom i nekom poštom gledahu šta baba Ranđija radi. Ona izvadi iz konđe žutu podugačku čiodu.Mašicama izvadi jednu poveliku žeravicu, pa je izlupa.Prekrsti se, pa nabode jednu žišku čiodom i spusti je u vodu.... Ugljen cvrknu i ode na dno. Baba mahaše glavom. Tako još nekoliko. Peki ugljen potone, a neki plivahu povrh vode. Pri ovom poslu baba Ranđija izgledala je dostojanstvena.Za celo vreme, dok ugljevlje bacaše, govorila je u sebi neke nerazumljive, tajanstvene reči.Na posletku poče glasno: Mešajući prstom po vodi, govoraše dalje: — Šta je lepa sestro, upita je Joka. Lice se babino, kao malo razvedri. — Ne beri brige, reče ona. Onom vodom, pošto bolesnici dade, te se triput napi, umi je po licu, a za tim joj istom vodom svaki delić tela pomaza.Kad i to svrši, izađe u avliju i vabnu kera. Ker dotrča, a ona onu vodu pljus po njemu. Ker se strese i pobeže. — Ne bojte se, reče opet baba Ranđija.Nabačeno joj je, ali Bog će dati te će dobro biti... U tom i Stanimir stiže iz Šapca.Išao je doktoru.On mu je pokazao sve kakva je bolest, i doktor je dao lekove: Jedno manje srčence crveno obojene vodice, da pije po šest kašika na dan.Tri pre, a tri posle podne.Jedno mnogo veće srče, u kom beše neka bela voda kao mleko.Za nju mu je kazao da izruče u jednu činiju, i tu da kvase krpe i lade glavu.Čim se krpa na glavi ugreje, onda odmah kvasiti drugu. Stanimir je to sve lepo upamtio. Odmah joj dadoše od onog leka, te popi jednu kašiku.U onaj drugi umočiše čistu krpu i obložiše glavu... Stanojka se umiri.Malo posle pa i zaspa.... Kad se probudila, bila je veselija.To joj se baš i po očima poznavalo. Joka je bila vesela.U sebi je po stotinu puta blagosiljala baba Ranđiju, i šta joj je posle dala, to njih dve najbolje znaju.Glavno je da baba Ranđiji nije bilo krivo. Kad se probudila, Stanojka pogleda u Joku, a u očima joj se zablistaše suze, suze blagodarnosti. — Bi li štogod jela, golubice moja? — Ne mogu Jojo! — ’Oćeš da ti Joja uprži listića? — Ne mogu! — A mlečnicu? — Ni to ne mogu! — Pa nemoj tako kućo moja.Na zor treba da je’š. Ne more se tako živeti, rano moja.Dela, izberi šta bi jela, Joja će ti odma’ spremiti. I tako svaki dan. Rekne li samo Stanojka: — O Jojo! — Oj, golubice moja.... — Da mi je to i to.... — Sad kućo moja.Sad će Joja urediti i doneti. I za tili časak, želja joj je ispunjena.... — Ja, blago njima, kako se lepo paze, govorile bi među sobom komšinice, vraćajući se od bolesnice. — Anđelske duše, deco moja, reče strina Živana. — I ja je, ej, nešto volim, reče seoska alapača Kata. — Nego žene, da vam nešto kažem.Ja sve držim da je to sve maslo one tamo udovice s kraj šora.Misli jadna ti je, uz’o bi je Stanimir.Lepo bi bilo, Boga mi, uvaliti se u bogastvo Radetića.Ali ’oćeš.Mnogo je mačku goveđa glava. — Istina, kako ti računaš, prija Jelo, da l’ bi je Stanimir žalio? — Ja šta, jadna drugo! — Znaš, ja mislim, di nema dece... — Zar je ona, ženo, za to kriva?Bog je tako naredio, reče strina Živana.Voli bo’me nju Stanimir, k’o oči u glavi. U tom se razgovoru raziđoše. Da li od baba Ranđinog ugljevlja, ili od onih doktorskih lekarija, ja vam pozdravo ne umem reći, tek Stanojki pođe na bolje. Jovan i Stanimir, gledajući ovo, topili su se od miline.Ne zna se ko je na koga više uticao.Da li ljubav Joke i Stanojke na njih, ili njihova bratska pažnja na Joku i Stanojku... U sredini ove, Bogom blagoslovene sloge i ljubavi, rasla je i razvijala se, kao mirisna ružica u pitomoj gradinici, pod blagim zracima sunčane toplote, lepa Mara, mezimica i jedinica Jovanova, ljubimica i ponos bogate kuće braće Radetića.... Negom Jokinom Stanojka se sa svim oporavi od teške boljetice.Još više su se od toga doba volele i pazile. Sloga i ljubav carovala je u zadruzi Radetića, pa im je i kuća u svemu napredovala. Dobri domaćini, prijatelji njihovi, često su puta njima svoje mlađe korili: — Sram vas bilo, što se na Radetiće ne ugledate? Ali, bilo je Voga mi u selu i takvih, koji su ovoj lepoj slozi Radetića zavideli.Često puta čućete po nekog od zavidljivaca, gde u seoskoj mehani, pored polića rakije, benaveći se tek počne: — Ja.Lako je Radetićima.Puna kuća svega na sve strane.Što god duša zaželi imaju.Sto i pedeset dana najbolje oraće zemlje, pa sve skoro grupisano.A već koliko imaju kosa livade, da i ne uzimam u račun.Pa zabran ’noliki! Za same grmove iz nji’ovog zabrana, mogli bi, vala ljudi, kupiti sve naše imanje, što nas je god, ’vode jako u mejani. ..Što da se ne paze....Što se ne bi slagali?... — Vala ja kad vidim nji’ove konje i tarnice, čisto mi srce poraste ’vode k’o bundeva.Da mi je steći ’nake konje i kola, pa ništa više ne bih ovog sveta želeo!... — Idi kijače jedan! — A šta bi ti, sa ’nakim konjma, kad bi ti i’ Radetići baš i poklonili? ’Nakim konjma treba nega, treba ’rana.Ni tvoja kuća nije k’o ar Radetića!A nemaš ’di ni onu kravicu da iz’raniš, što ti kuću mrsi. — Ja l’ si lud, bolan.Baš bi se zorli zabrinuo šta bi s njima, kad bi mi i’ ko dao. — Ja šta? — A mog’o bi’, ludače jedan, dobiti za nji’ stotinu žutih dukata. — A ti bi i’ prod’o!... — Ja! — E, zato tebi vi’š, Bog i ne da. Eto tako, neki put, po ceo dan presede seoski besposličari u mehani i preinate se oko sloge i imanja Radetića. Hvala Bogu, te u selu nije bilo mnogo takvih ljudi.Ja bih vam ih mogao vala sve na prste izbrojati.Ali, to baš nije ni od kakve potrebe.Svi su nalik jedan na drugog, i samo se imenima razlikuju, a imena opet, po mom računu, ne čine ništa.Najbolje je, da mi sve njih krstimo jednim imenom: seoski besposličari, pa da ih tako i zovemo. Vi niste čuli za ime Stojana Ribića?...I bolje što ga ne poznajete.Da samo ne moram, i ja vam ga vala ne bih spominjao.Ali ovako mora se.Ima dosta njegove krivice, za ono što se dogodilo, i što hoću da vam ispričam.... Stojan je dobar gosa u Radenkoviću.Skoro svi seljaci računaju ga, posle Radetića, za prvog gosu.Istina, ja ne mogu pozdravo tvrditi, da li je izmakao od čiča Ignjata Dobrića, ali tu su. Imanje je Stojanovo i dobro i veliko, ali on ga ne radi.A ne radi ga vala, ni njegov sin Jezdimir.Sem njih dvojice, u njihovoj kući i nije bilo više muških glava.Bila je još strina Ljubica, i njihova ćerka Ruža, devojka, pravi anđeo. I otac i sin vode trgovinu.Čak su, vele, i kod suda tamo nešto uradili, pa izašlo posle u novinama, kako su oni postali trgovci.Seljaci vele da su „protokolisali virmu“. Ne znam i sve se čudim, ko ih samo na to navrati.Ne bih ja to, ljudi, učinio, pa pošto mi je glava na ramenima. Pravo ono reče jedan moj prijatelj: — Lepo je, veli, nas zakon osigur’o. Šes dana oraće zemlje, plug, volove i drugo što je zemljodelcu potrebno, ne može mi niko i ni za kakav dug prodati, razma za porezu.... Pravo je i rekao, tako i jeste. Duše valja ja se čuvam, da se ne zadužim.Dug je vele rđav drug. I ako nas je zakon tako osigurao, opet ljudi nekako sve to izvitopere. Ako ne može, recimo, da mu proda i da ga tapijom osigura, on mu da pod ureum.Pa kad mu ovaj vrati pare, onaj njemu zemlju.A to već u napred znam, neće nikad biti. Nego, imam vlastima da kažem: hvala, što neće takve kaišare da pomažu i da takve ugovore o ureumu potvrđuju. I Stojan je na taj način dosta imanja prigrabio. Imanje njihovo rade drugi, pa njihovu čistu polovinu k njima donose.Time su, i jedino time, davanjem zemlje pod napolicu, privukli sebi nekoliko ondašnjih.Ovi su ih za ljubav napolice u svemu slušali.Gde su oni bili, bili su i njihovi napoličari.Što su oni voleli ili mrzili, voleli su i mrzili i njihovi napoličari. I Stojan i Jezdimir nisu bili ljudi, onako od reda.I izuzimajući njihovih napoličara, malo su uvaženja imali kod svojih seljaka.Istina zvali su se trgovci, kupovali su i svinje i goveda.Ali, od koga samo jedan put šta kupe, taj se drugi put teško nakani da im proda, manj’ ako su gotove pare. — Pošto oni tvoji volovi Panto? — Prod’o sam, gazda Stojane! — Kome bolan? — Pa, trgovcu gazda Stojane. — Pošto i’ dade? — Četr’est i pet. — Daj i’ meni, dukat ti je više.... — Ne mogu, gazda Stojane Jedva se siromah čovek iskobelja, lažući ga da je volove prodao, i ako nije ni video trgovca. Badava, bili su nepošteni, pa to ti je. Zbog toga se eto zavadio sa čiča Ignjatom, pa čak i sa Radetićima... — Da pazarimo Jovo one svinje. — Ne branim gazda Stojane, samo da se sa rođom dogovorim. — Ta neće tebi rođa pokvariti. — Znam da neće, al’ opet volim, da se dogovorim.Dogovor kuću gradi — reče Jovan. — E dobro, dobro, dogovorite se, a ja ću koliko je sutra doći.Svinje su znaš zrele, a taman mi još ’noliko vali. Došav kući, Jova se dogovori sa Stanimirom.Od trideset i pet komada debelih svinja, što su u oboru imali, rešiše da prodadu trideset, a pet da ostave za domaću potrebu.Istina, mala je zadruga, ali pojede narod, radini... Sutra dan dođe Stojan i pazariše svinje. — Što mi ne daš i oni’ pet? — Ne mogu, to smo ostavili za posek. Stojan izvadi kesu, i odbroja nešto novaca na ime kapare. — Nije potrebno gazda Stojane, ostavi ti to pa podaj potrebitijim ljudma Nama sada, ’vala Bogu, nije zor za novac.Porezu smo još davno izmirili.Kad oteraš svinje i prodaš platićeš nam lako. Stojanu sinuše oči od radosti. — E, baš ti ’vala brat Jovo.I ’nako mi je jako baš potreba za novac.Rad sam da što više odlučim. — Gledaj posla, molim te, reče Jova.Ljudi smo, pa treba jedan drugom da pomognemo.Platićeš ti to lako.Nećeš se, valjade, odseliti iz Radenkovića. — Mnogo ti ’vala, i jako nazdravlje Jovo! — Da Bog da u zdravlje.Daj Bože, da na malu mome vidiš ćara. . — Daj Bože, reče Stojan i ode. Kroz dva tri dana Jova je teslimio svinje Stojanu.,.. Prošlo je od toga dana nekoliko meseci.Stojan svinje davno prodao.Već je i treće i četvrte kupio i prodao, ali se ne seća da Radetićima svinje plati. Jednog dana dođe mu Jovan. — Pomoz’ Bog Stojane! — Bog dobro dao Jovo. — Ja dođo’, znaš, za ono para.... — A... a... pa da vidimo račun, reče Stojan. Tamo, ovamo, sklopiše račun, ali mu zakaišari blizu dvadeset dukata. — Neće biti, tako račun Stojane. — Tako je brat Jovo, tako.Evo ti pa sam vidi: Evo, ovo ti se odbija na „firu“.Ovo što su svinje bile kaljave, na blato.Ovo ti je ’vode doktorsko, a ovo je za pasoše....Eto pa sam vidi....Ne more biti drukčije. Jova se samo menjaše u licu. — Ajde gazda Stojane, ajde.Ali ti kažem da više moga mala ti nećeš uzeti. Stojan se u licu zacrveni, i izdera se: — Il’ uzmi ove pare, il’ ti ne dam ništa, pa eno ti suda. Jova ućuta.Primi onoliko, koliko mu je Stojan hteo dati.Za tim se diže i ode. Došav kući ispriča Stanimiru, kako ih je Stojan oštetio. — Nećemo mu više nikad ništa prodati. — Nećemo rođo. Tako je isto Stojan uradio i sa čiča Ignjatom.Samo tamo je malo drukčije bilo.Došlo je bilo i do kika, i Stojan bi bio izvukao, da samo nije sve pošteno isplatio. — Misliš ovo je mirni Jova Radetić, ciknu čiča Ignjat.Ne dam ja moje crno iza nokta, a tvoje slamke neću... Kad Stojan vide zor, isplati sve lepo i pošteno. — E, ajd jako, pa se ponadaj da od mene šta od jako kupiš. Od tog doba postao je Stojan sa čiča Ignjatom krvni neprijatelj, a i na Radetiće je gledao kao krme na sikiru. I danas se sećam zakletve Stojanove: — Tako mi moga Svetog Nikole, ne pomog’o mi, niti ga im’o sa čim slaviti.Decu moju pečenu na Božić jeo, ako ti se Ignjate ne osvetim.A i ti ćeš Jovo upamtiti, ko je Stojan Ribić!Eda Boga i života. Tako se eto zakle bezdušnik. I zakletvu je svoju donekle ispunio. Proleće je... Sve je oživelo, sve je na sve strane veselo. Kud god okom pogledaš, sve sama radost i milina.I nebo i zemlja, i polje i šuma, sve se raduje, sve se veseli... Pa i lepa Radetića Mara, rano poranila i eno je već pošla da obiđe kod kolibe marvu. Pogledajte je samo, kako veselo izgleda.Igra joj ono vreteno međ’ prstima.Čujte, čujte samo, kao da i peva.Polako samo, molim vas, da nas ne opazi.Plašljiva je kao srna.Lako bi nam se izmaklo zadovoljstvo da je posmatramo, a to bi baš šteta bila. Slušao sam, da veliki i bogati ljudi, potegnu po toliki put, potroše tolike grdne pare, da odu i vide — sliku, koju kakav veštak — slikar — izradi. Bože moj, ja šta li bi ta gospoda dala da vide ovo, što mi eto sada bez sićane pare gledamo!... Baš mi je mnogo žao te velike gospode, tih bogataša, te, ih, kako ’no se smešno zovu, uh, baš sam zaboravio, a lepo sam znao, nekako smešno se zovu, što su se zavukli u one zidine.Oni ne umeju da uživaju, i da se dive lepoti prirode. Sve je to, tamo u njih, udešeno k’o po nekom kalupu.Sve je utegnuto.Za sve ti oni imaju neka pravila.Pa i ne jedu ovako kao ovo mi.Baš sam jedan put gledao, pa, nećete mi verovati, srču levom rukom... A gle, Mara nam izmače.Još se samo čuje njena pesma: To su bile poslednje reči u pesmi.Ali, ja nisam kriv, što smo se zagovorili, pa nismo i početak čuli. Ali, što li Mara ućuta.Hajdemo malo brže da je stignemo. Eno je stade.Gleda nešto u livadu. Eto odavde je možemo baš lepo videti! Kako samo ponosito stoji! Belo joj lice zakićeno dvema rumenim ružicama.Oči crne kao gak, krupne, pa kako veselo gledaju!Viš’ očiju, navukle se mrke obrvice, pa ti izgleda: kao da je Bog, baš tu hteo da pokaže, šta on ume i može....Dugu vranu kosu, začinjenu belim razdeokom po sredini, oplela u perčin pa pustila niz leđa.One puste usnice, rumene joj se kao jagode u proleće... Na njoj bela kao sneg pamučna košulja.Na leđima čovano jeleče, pa napred malo izrezano.Baš onde, gde se bela košulja zategla, pa bi čisto čovek rek’o, da je u nedra metnula dve rumene jabuke.A baš dobro znam, a i vi ćete mi verovati, da nisu bile jabuke, nego samo liči... Ali gle! Ko je ono, što preko livade ide i na Maru se smeši?... Iza jednog žbunića pomoli se momče. Njega je Mara i spazila, kad je s pesmom prestala. Poznajete li ga? Ta to je Stevo, srednji sin čiča Ignjata Dobrića.Iz Marinog je sela.Zajedno su od detinjstva.Odrasli su jedno uz drugo, pa zar je sada kakvo čudo, što se i danas vole da vide. Istina, i Stevo i Mara, imali su još drugara i drugarica, sa kojima su odrasli.Ali, od sviju nekako, Stevo je najvoleo da se s Marom vidi.Voleo je nešto, da sa njom razgovara. Često je puta, baš naročito, išao tamo, gde bi nju mogao videti.Nekako čisto oseti, kao neku radost, kad se s njom sastane.Dobije snagu, da bi, čini mu se, mogao kuću prevaliti.Učini mu se, da bi mogao do neba skočiti, samo kad bi Mara to zaželela... A, kad se od nje rastane, on postane sa svim drugi.Čisto mu nešto k’o krivo, pa sve je nešto ljut, i opet misli, kad će se moći s Marom videti. I sam nije znao, kako to i zašto to?Ali mu se eto činilo, da bez Mare baš ne bi mogao živeti.Da, ne daj Bože, Mari sutra što bude, on bi se ubio... Pa kad su u kolu, najvoli da do Mare igra.Kad je uz Maru ne oseća umor.Noge same igraju.Kad koji od momaka počne Mari što govoriti, a njemu krivo, Bože, krivo, da pukne od muke....A kad se još koji uhvati, da do Mare igra, on bi ga zubma rastrgnuo.Poleteo bi da ih rastavi, ali pomisli: — Kakvu pravu ja imam?Niti mi je sestra, nit’ ’nako kaki rod Tu igru on ne bi igrao... Ali je u sebi osećao kao neku radost, kad vidi, da i Mara ne igra s onakom voljom, kao kad je on uz nju. Od sviju momaka u selu, najgore je mrzio Jezdimira, sina Stojana Ribića.Zato što je on najviše oko Mare obletao.Steva da je mogao, živog bi ga zubima zaklao Tako je eto, osećao Steva. A Mara?... To je znala samo ona, i njena teta Stanojka, kojoj se Mara, u svoj naivnosti svojoj, poverila. — O teto! — Čujem, milje moje! — Ama, ja bih tebi nešto kazala, ali... — Kaži peruniko moja!Zar se ti tvoje tete plašiš? — Pa... ne plašim se ja teto, nego ovaj.... znaš.... bojim se.... da ovaj... U licu se sva kao krv zarumeni, i dalje ne smede govoriti. — Ta šta ti je, ludice moja lepa, kaži slobodno?... — Teto moja slatka, viknu Mara, pa joj se obesi o vrat i stade je ljubiti.Suze joj iz očiju sipahu kao kiša.Zagnjurila glavu u njena nedra, pa samo jeca. Stanojka je poljubi.Stade je milovati po svilenoj kosi njenoj, i čisto moleći reče: — Što ljutiš tetu tvoju?Što joj ne kažeš sve.... sve?Što od tete da kriješ?Ti znaš da tebe teta voli k’o i tvoja doja! — Joj, teto, ne ljutim te sunca mi! — Pa što mi ne kažeš? — Ne smem. — Od koga? — Kazaćeš ti doji i taji, ili jagi.... — Neću, kućo moja! — Zdravlja ti! — Zdravlja mi! — Sunca ti! — Sunca mi! Mara ubrisa suze.Čupkajući krajičak od lekedova i gledajući u zemlju, poče: — Vidiš teto al’ nemoj kazati anđela ti! — Neću, neću! — Vidiš teto, ja ovaj, kad god odem u kolo, pa znaš.... ovaj, kad god igram u kolu.... pa.... najviše volim teto znaš... da igram do Steve Dobrića... Poslednjih pet reči izgovori brzo... brzo, pa se sva zacrveni. Stanojka prsnu u smej. — Što se smeješ teto? — Je l’ to ti imaš da mi kažeš? — Jeste teto. — Pa znala sam ja to milje moje.Misliš ti, nije to teta ’davno opazila....Ali, nije to ništa kućo moja.Stevo je i lep momak i vredan i dobar radin.... — Je l’ da je lep’ teto? — Jeste smilje moje. — Vidiš, ja uvek najvolim da uz njega igram.Najslađe mi je da se s njim razgovaram.Bože teto, da znaš samo kako ume lepo, pa pametno, da se razgovara...Nije on k’o drugi momci....Šta god rekne, baš vredi.Ni jednu u vetar ne govori.Nije on, k’o onaj ludi Jezdimir Stojanov... Uh, što mrzim toga Jezdimira.A on se najviše ’vata do mene....Siroma Stevo sav pobledi, kad se Jezdimir do mene u’vati, i on onda neće da igra.I meni se čisto noge podseku, pa i ja ne mogu da igram. Stanojka je pritište na grudi i poljubi. — Kućo moja lepa!I ti to nisi smela pre da kažeš, ti si to od svoje tete krila? — Nije teto, Boga mi!Sve sam se bojala, da to nije, štogod znaš, sramota, pa nisam smela... — A sad mi eto k’o čisto lakše.Bože, ali sam danas vesela.. ..Pa znaš teto, uvek kad god vidim Stevu i sa njim malo postojim, ja sam posle vesela....Pa i braću njegovu kad vidim, ja sam vesela....A kad prođem pored nji’ove kuće, pa vidim čiča Ignjata ili ti strina Živanu, a meni milo Bože... milo.Kako im je lepa kuća, pa avlija, čini mi se ista naša! Stanojki se napuniše oči suzama.U mislima preleti ona svoju mladost.Seti se svoga devovanja.Seti se vremena, kada je ona, isto ovako ginula za svojim Stanimirom.Za tim brzo preleti i svadbu svoju i prve godine, koje je kao mlada provela, očekujući iz dana u dan, kad će je Bog obradovati Ali, prođe skoro petnaest godina, a Bog nju i Stanimira ne obradova. Pored sve sreće, pored bogastva, sloge i ljubavi koja je u njihovoj kući vladala, ona je osećala prazninu.To ju je bolelo, ali je ona trpljivo snosila, tešeći se: „što je od Boga, slađe od meda.“ Maru je zatekla malu, jedva da joj je bilo tri godine.Ona ju je s Jokom naporedo gajila.U nju je gledala, kao u rođeno čedo svoje. Na jedared se trže iz misli, u koje se beše zanela.Pritište Maru na svoja nedra, i ljubeći je, tepaše joj: — Ne brini se, kućo moja!Dobar je Bog.Ti ćeš biti sretna! Mara je grljaše i ljubljaše. Eto, tako jo mislila Mara o Stevi.... I eno ih sad se sastadoše... — Dobro jutro Maro! — Bog ti dobro dao Stevo, odgovori Mara i sva se zacrveni.Pogleda u zemlju, i uze čupkati pređu na vretenu. — Ti bo’me dobro poranila. — Ja! — ’Oćeš marvi? — ’Oću, reče Mara.Podiže glavu i pogleda ga onim lepim očima. Stevi pojuri krv u glavu.Osećao je kako mu kroz celo telo prođoše kao neki mravci.Srce ga žignu, kao da neko usijanu letku u njega zabode.Učini mu se sada lepša nego ikad dotle.... Izdaleka ju je bio opazio i pošao pred nju.Naumio je bio, da joj puno.... puno koješta kaže....Da joj kaže: kako bez nje ne može živeti, kako je voli...A sad eto, stoji tu pred njom, pa sve zaboravio, što je smislio da kaže. Stoje tako i obadvoje ćute... — O Maro! — Čujem Stevo! — Zar ti baš i jako, moraš presti? — Ja šta ću? — Ostavi bolan preslicu, pa da se razgovaramo. — Pa ne smeta nam ništa preslica.Možemo se i ’vako razgovarati, reče Mara ne podižući očiju. Steva joj istrže preslicu iza pojasa.Konac se prekide i u Marinoj ruci ostade samo vreteno. — Što to učini Stevo? — Tako! Oboje ućutaše... — Maro, pogledaj me bolan! — Daj mi preslicu — Ne dam, reče Steva i prisloni je uz ogradu. — Je li Maro? — Šta? — Je l’ da ti mene ne mrziš? — A što da te mrzim Stevo, reče Mara i opet se zarumeni. Steva se malo okuraži: — Vi’š Maro, i ja tebe ne mrzim.Od sviju devojaka u selu, nekako najvolim tebe da vidim.Jest’ sunca mi!Pa ovaj, sve mi k’o milo kad se s tobom sastanem, k’o da si mi Bože m’ ’prosti rod. Eto i jako, čuo sam te čak od burana u našoj livadi.Pozn’o sam tvoje grlo, pa ovaj, izađoh eto znaš, preda te...Baš si ti Maro lepa jes’ Boga mi....Najlepša si devojka u selu, slave mi! Steva se primače bliže i uhvati je za ruku.Ona je sva drhtala.U licu se zažarila, a grudi se brzo dizahu i spuštahu...Srce joj je lupalo, da iskoči iz nedara... Ona podiže oči.U njima se kao biser zasvetliše krupne suze.Bile su to suze radosti...Htede nešto da rekne, ali joj reč na usnama izumre... Stevu to zanese.U tom trenutku učini mu se da ne stoji na zemlji.Lepo mu se učini kao da ga nešto podiže u visinu, pa ga nosi... nosi.Poboja se za Maru.Pritište je na svoje prsi U času, i sami ne znadoše, kako to bi, usne se njihove sastadoše.Kao ono bolesnik kad dograbi sud sa hladnom vodom, pa ne predišući žudno pije.... pije....Tako isto i njih dvoje.U tom zanosu bilo im je tako milo.... tako slatko.... da bi ceo vek tako proveli.Da ne bi marili i umreti tako... Topili su se u blaženom zanosu čiste i iskrene, prave i nevine, Bogom dane i blagoslovene ljubavi.... Reči tu nisu bile potrebne.Srce srcu kazivalo je, šta je u sebi osećalo... Ko god je ljubio i bio ljubljen, znaće kako je Stevi i Mari, u tom času bilo...Nema pera koje je u stanju to opisati.To, samo srde, treba da oseti!... Mara se prva trže.Učini joj se san, pa joj kao čisto bi žao, što se tako odmah probudila.Ali kad vide da nije san, no baš prava pravcita istina, java.Kad vide da je u naručju njenoga Steve, ona sva uzdrhta.Htede se iz naručja otrgnuti, ali je Steva ne puštaše. — Maro, anđelu moj!Voliš li me Maro? Ona podiže glavu.Pogleda ga onim crnim očima, pa da ništa nije kazala, Steva bi u njima našao ono, što je hteo. Gledajući ga tako i ona se malo okuraži, i njen se jezik odreši: — Volim te Stevo!..... Volim te k’o taju moga, k’o doju moju.Ali nije!Volim te i više i bolje.Volim te k’a Boga.... k’a sunce... Da znaš samo, od kad sam ja tebe volela! — I ja tebe Maro! Ali, nikad eto, nisam smeo da, ti kažem. Koliko sam se puta kanio!Pođem da te tražim, da ti kažem, a kad se nađemo, ja se zastidim, pa ne smem... On je opet pritište na grudi i ljubljaše je....Ljubio je i usta i oči i kosu i sve... sve... — Nemoj Stevo, videće nas kogod. — Pa koga se bojiš Maro? Njemu se tada činilo da je jači od celoga sveta.Učini mu se da je lagan... lagan kao perce.Mogao bi skočiti čak do Marine kuće.... Tada se najedared seti Marinog oca.Šta li će on kazati?Da li će mu Maru pokloniti? — ’Oćeš biti moja Maro? — Tvoja Stevo, il’ ničija na ovome svetu! — A šta će reći tvoj taja? — Moj je taja dobar.Nikome na svetu, nije on na žao učinio.Nikoga nikad nije uvredio ni ožalostio.Zar bi on mog’o jako svojoj Mari nažao učiniti; zar bi mog’o svoju jedinicu ožalostiti? — Vidiš Stevo, pa i doja me voli, i teta me voli, i jaga me voli svi me vole.Svi se oni raduju sreći mojoj.... Pa i tebe oni vole.Slušala sam ja kad se taja i jaga razgovaraju, pa veli taja: — Baš vredni ovi Dobrići. — Ja, veli jaga. — Pa kako su samo pošteni.Ali nije vajde.Od dobre čoje i obojak valja.I stari ča Ignjat dobar je i pošten čovek.Koliko je on samo godina kmetov’o ovim našim selom....I blago beše selu dok on kmetovaše! Tako se oni razgovaraju, sreće mi.A meni milo Bože, milo.Pa sam te od ondaj još više zavolela. Slušajući ove mile reči, Steva se beše zaneo. U mislima već predstavljaše sebi: k’o Mara njegova mlada.Pa kako joj lepo liči u konđi!Čisto je gleda kako leti po kući i avliji, pa sve radi, rasprema i pevuši...U mislima ode još i dalje.... k’o Mara mu rodila sina...Pa kako je lepo detence!Čisto je vidi kako ga drži na krilu pa mu tepa....A on, lola mali, razrakoljio se pa guče... guče.Praćaka se, ’oće iz krila da ispadne....On k’o priđe da ga poljubi, pa se onda trže... Još jedan put pritište Maru na svoje grudi pa se ljubiše.... ljubiše. Onda se rastadoše... Mara uze preslicu i ode pravo putem. Nikad u životu, nije bila tako vesela. — Baš ga volim, mišljaše u sebi.Ala ću ga slušati....Pa u veče kad dođu s rada, a ja im svima polijem pa se umiju.Pa onda sve redom izujem....Pa čiča Ignjata, ih!Njega ću voleti k’o mog taju, a strina Živanu k’o doju ili tetu.A njega ću slušati k’o Boga....Batu Ivana i Milana voleću k’o svoju braću...Ala će to biti život!... Još za dugo stajao je Steva na putu i gledao za Marom. On je u sebi osećao nešto, što nikada dotle osetio nije.Bio je veseo.... neopisano veseo.Sve mu je sada oko njega drukčije izgledalo. Koliko li je puta prošao pored one stare takuše na putu, pa mu nikad nije tako lepa izgledala.A gle sad, čini mu se da je postala lepša.Ponosito uzdignula one grane, pa veselo treperi zelenim listićima, i čisto se smeši na njega. Što god pogleda, sve mu je veselo izgledalo.Srce mu je igralo u grudima...Zaželi da mu je ceo svet da zagrli da ga na svoje grudi pritisne...Crnog Ciganina da sada sretne, ljubio bi ga k’o rođenog brata.Nešto mu je u prsima tesno.Ne zna šta bi pre radio.I plakao bi i smejao bi se.Na jedared mu dođe da trči, da skače.Da mu je da se podigne čak gore do neba, pa da celom svetu sreću svoju kaže.... Još jedan put pogleda za Marom. Onda izvadi iza pojasa sviralu i krenu se. Svirao je, a i sam nije znao, niti je čuo šta svira.Prsti su sami po svirali igrali. Kad pođe i poče svirati, oseti da mu je u prsima malo lakše. Da je ko čuo ovo sviranje, divio bi se milim zvucima, koje sviralica izvijaše.I ako samo malo srca ima, poznao bi da ona kazuje radost razdraganog srca, punog i prepunog ljubavi i sreće... Poznao bi, da je ovo srce rado celom svetu objaviti svoju radost, svoje osećaje... Što je Steva dalje odmicao, i glas sviralice sve se slabije i slabije čuo.Još malo pa Steva zamane, a sviralica se jedva i čula... Na jedared, iza žbuna, blizu onog mesta, gde su Steva i Mara malo pre stajali, iskoči Jezdimir.... Telom je sav drhtao.Oči mu zakrvavile, a u licu sav pomodrio kao čivit.Lice mu je, u ovom trenutku, više ličilo na životinjsko nego na čovečje! Grčevito stezaše pesnice, i gledaše čas na jednu čas na drugu stranu. Promuklim, čisto životinjskim glasom, jedva progovori: — ’Aj, ’aj momče!Nuto der ti njega!Zar baš tako?Da li ima u ovome selu još ko živ okrom tebe?.... Tako mi Voga, upamtićeš me! Ako ja budem živ, Mara neće biti tvoja.A za ovo ću ti se osvetiti....Osvetiću ti se, čuješ...Upamtićeš me dobro! Posrćući kao pijan, ode polako putem, neprestano nešto psujući, i mlatajući stegnutim pesnicama. Bila je baš nedelja, prva ili druga po Maloj Gospođi. A znate li vi, šta je nedelja u selu?...Pravi božji dan.Istina, svi su dani božji, ali je nedelja nekako odvojila.I muško i žensko, i staro i mlado, raduje se ovome danu. Stariji ljudi, obično bi izašli, ređe pred mehanu, nego opštinskoj sudnici, i tu posedali po onoj lepoj rudini, pokrivenoj ćilimom od zelene trave. Tada bi se obično poveo razgovor: ili o bogatoj berbi jesenjeg roda, ili o kakvim opštinskim potrebama, ili o čemu drugom. - Udrži Bože, ’vako kako si dao, pa bolje ne tražimo, reče čiča Ignjat, pa skide kapu i prekrsti se. - Vala ljudi, prihvati Đura, da vam kažem, ja ’vake godine nisam skoro zapamtio.Bilo je da reknemo i do jako rodni’ godina, ali je ova odvojila, pa to ti je.Neka Bog dadne još jedno dve ’vake, pa se gladi beli nećemo bojati. - Ovo je ’nako, k’o što je bilo u stara vremena, reče čiča Jova.Prič’o mi je moj đed Veljko, - Bog da mu dušu prosti - još dok sam bio mladić.Sećam se k’o da je juče bilo.Veli mi on: — Prođoše sinko ona stara vremena.Pa nema više ni oni’ godina, k’o što pre biše.Upamtio sam ja godina, pa naopačke da ga uradiš, a ono valja.Kuruzi k’o gora.Pa žito.... eh!Nema jako više ni one ’rane, sve se to nekako izmetnulo.Ej, da li je sad živ, Bog da ga prosti! I ovo sam od njega naučio.Dobro se sećam kad mi reče: — Sinko, kud god pođeš ponesi što ti treba.Ko nosi ne prosi.Na putu nema tetke.... Govoreći to izvuče iz gunja pljosku.Izvadi okomak, kojim je bila začepljena.Rukom lepo izbrisa usta pljoske.Prekrsti se pa se okrete Ignjatu: — Spasi Bog Ignjo! pa nateže. — Na spasenije, odgovori Ignjat. Za tim on uze pljosku.Skide kapu i metnu je na koleno.Prekrsti se, pa milujući pljosku poče: — Sretan dan.Sretan praznik!U zdravlju i veselju i do godine dočekali današnji dan u slozi i ljubavi.Prijatan vam razgovor braćo, i zdrav mi budi Đuro! — Od Boga ti zdravlje! — Oho, ho!Ovo nešto zorli.Baš je sevap napiti se ’vake rakije. — Ima tu još đedove rakije, reče Jova.Kad je on siroma’ umr’o, zatekla se jedna puna petačka prepečenice.Od tog doba ja i Stanimir štedili smo je.Samo ’vako o svečaniku, natočimo po malo.Ali svakad, koliko odlijemo, toliko druge dolijemo.I petačka je uvek puna.Rešili smo da je čuvamo do Marine svadbe.A onda ćemo je izvaljati, pa šta joj vala i Bog da. — Baš vain rakija, reče Đura i pruži je onom do sebe. — Ama ljudi, što se to mora uvek reći: oho, ho, kad se čovek napije rakije, ja l’ vina, reče čiča Panta i pruži je dalje. Pljoska ode od ruke do ruke i dođe na posletku opet Jovi. — Je li koji od vas ljudi gonio šljiva u Šabac?Kakva li im je cena? upita Radovan. — Vala ja nisam, reče Idija, a i cena me se ne tiče.Ima je ’vala Bogu dosta, pa neka bude pošto ’oće...Znam da je rakiji dobra cena.... Baš juče ido’ tamo šorom Stevinoj kući, pa prođo’ pored kuće našeg birova Jovaša.Pogledam kako mu rodilo ono malo bašče, k’o kitina. Čisto mi bi milo.Pomislim: o ’vala ti Bože!Neka se bar i sirotinja tvojoj milosti obraduje.Ima će siroma’ Jovaš čim odeti i sebe i ženu i decu, i osoliti i omrsiti celu kuću... — Neka im bude samo cene, k’o što su rodile, pa ćemo posle vala lako, reče Pera. — Nego ljudi — prihvati opet Jova — ili je jako zgoda, il’ nikad biti neće, da i mi jedan put imadnemo sve k’o ljudi.Pomislim, baš je ovo zazor za naše selo.Tolike godine bolan, pa nema ono svoje čkole.Kad vidim onu jadnu decu, kud čak idu, u tuđe selo, a meni baš krivo.Zar jedan čovek mog’o podići ’noliku biniju za mijanu, a mi, čitava opština ne moremo čkolu?Pa eno, čujem da je i Salaš rešio da pravi.Zar nas neće biti stid, da’ nas oni preteknu?Ja evo od moje strane na tu cjel dajem trideset dukata. — Bog te živeo Jovo, prihvati Ignjat.To smo ’davno trebali k’o ljudi uraditi.Kad se setim samo, koliko me je muke stalo, čkolujući decu po tuđim čkolama.Pa udari kiša ja l’ izlije voda, a ja k’o brez duše trči pred nji’.Deca su deca. Evo i od moje strane dvadeset dukata! — Od kamena, nikom ni kamena, a kad se ima lako je dati.Neka je i od moje strane prosto deset dukata.Uzmi Pajo i beleži, reče Đura. — Prema guberu valja se pružati, rene Panta.Ali od srda dajem, i nek je Bogom prosto pet dukata.Zabeleži Pajo! Tako svi redom.Neko pet, neko deset, neko dvanaest, koliko je ko mogao, redom zabeležiše. Prevalilo Boga mi preko stotine dukata. Dogovoriše se da odmah nađu kmeta i da mu to jave.Za tim, da kmet zovne sastanak.Tu još bolje da se dogovore, i da izberu ljude koji će uraditi kod kapetana sve što treba i rukovoditi građenje... I kmet i celo selo dočeka to radosno.A stari popa mal’ nije zaplakao od radosti. — Hvala Bogu, da se i moja davnašnja želja jednom ispuni.Nije znao šta je od radosti radio.On je poklonio selu plac za školu, baš do njegove kuće, koja je bila u sred sela. Tako ljudi. A žene?.... Eno pogledajte niza šor. Po dve, po tri, a po negde i više njih posedale po rudini ispred kuća, pa čavrljaju li, čavrljaju.A i šta bi drugo žene radile, kad je nedelja?Žena je žena, bila ona u svili ili u rubini... Hajdemo malo bliže onoj gomilici pred Ninkovom kućom. Gle, tu je i seoska alapača Kata.Sela međ žene, pa se zaturila k’o kakav dolibaša i dokazuje nešto i jezikom i rukama. — Jeste l’ čule, druge, šta je novo? — Šta jadna? — Zar ne znate? — Jok vala! — E ja, pa to zna već celo sedo, a vi niste čule. — Ama šta je časni te ubio, što ne govoriš? — Čudim se ej, kako vi to niste čule.Tu blizu uz vas, a moja kuća pak u drugom šoru.Sinoć Ignjat prosio Stojanovu Ružicu za njegovog Ivana... — Idi ženo.... ta nije valjad!.. — Jes’ zdravlja mi! — Pa šta je’ bilo? — Nije mu dao. Veli: ne dam ja moje dete u kuću balavog Ignjata.Znam ja svoje dete usrećiti.Ja ću nju dati u čaršiju.Nemam mnogo ćeri, nju jednu pa mogu kako ’oću.A baš volim da imam u čaršiji prijatelja.Kad odem, da se ne prebijam po mijančinama. — Ju, lepa drugo, baš jazuk! — ’Naki momak bolan, k’o tresak.A devojka baš prilika njegova.Gledala sam i’ kad se iz kola vraćaju, pa k’o da i’ je jedna majka rodila.Baš stvoreni jedno za drugo... — I voleli su se jadna — produži Kata.Stoje oni ima skoro godina.Da je vidite, kako se jadnica od juče promenila.Ni ona devojka, ni daj se Bože! — Ej, Stojane.Gospod ti sudio!Može jadna devojka i brez sebe učiniti, reče snaša Stana. — ’Oće ja.Luda je valjade, prihvati Jela.I mene moji nisu dali za mog Marka.Ali ja ti bo’me, jedne noći mrak na se i nešto prnja, pa pravo s njime nji’ovoj kući.Pa ’vala Bogu meni dobro.Oni se malo duriše, pa posle opet lepo. — I ona će tako učiniti, videćete žene! — Ja šta jadna.Ko koga voli, otiš’o bi za njim na kraj sveta, a di jal’ preko dve bašče, dodade Kata.Nego ja se zadrža’, a moram nešto ’vamo poslom. — E jako nazdravlje žene! — Da Bog da u zdravlje! — Đavo žena, rene Stana. — More, pravo šilo. — Svude ti ona stigne.Sve ti ona nekako dozna i prokopka.Časni je krst znao kad sve to dospe!... — Baš mi se iskida radeći.... Kata je daleko izmakla.Eno je čak tamo iza one vrbe na sred šora.Stala opet kod jedne gomile žena: — Kako s’ Stanija!Kako s’ ti Marica!Kako s’ ti Draga!Kako ste mi sve tako šta radite?Jeste li mi zdravo, mirno? — ’Vala Bogu, kako s’ ti Kato? — Pa kako ste mi još, reče sedajući. — ’Vala Bogu.Ama di si ti ženo?Nema te ’davno u ’vaj naš kraj. — Od petka, reče Kata. — Eja, grdni’ rana!A meni se čini, da te nisam vid’la od Gospođe. — Pa me nisi ni poželela. — Jesam ej, ima li šta novo? — Pa ništa vala....Svrati’ ’vamo ženama kod Ninkove kuće, pa čujem razgovaraju se, kako je nagrais’o ča Ignjat sa Stojanom.... — Šta jadna? — Prosio — vele — njegovu Ružicu za Ivana, pa mu nije dao. — Kade bolan? — Sinoć. — Ama je l’ to istina ženo? — Istina. Žene se zgledaše. — Pa, ako mu nije dao on, naći će se ko će mu dati. ’Nakom momku i ’nakoj kući, lako je naći devojku, reče Stanija.A u sebi je mislila na svoju Nikoliju. Još su se po dugo razgovarale.Na posletku Kata se diže i ode. Do mraka je o ovome znalo celo selo Kata je tako imala običaj, da uvek po nešto novo priča.Ona bi se ubila, kad ne bi imala ženama šta novo javiti.Ako baš ništa nema, ona bi onda izmislila.Ali, ona je tako to umela vešto udesiti, da se niko ne seti, da je laž od nje potekla. Ali, ovoga puta Kata nije slagala.Ona je kazala pravu pravcitu istinu. Zaista je sinoć Ignjat išao Stojanovoj kući i tražio njegovu Ružicu, za svoga Ivana. On ga je odbio. Mi smo već bili sa Ignjatom.Po njemu se vidi da mu nije nimalo krivo, kao da nije ništa ni bilo....Ni luk jeo, ni luk mirisao. Ali, to ima svoga uzroka. Ignjat je mrzio Stojana još od one svađe, kad mu je hteo zakinuti.Nu, nije to baš ni zbog toga, nego onako baš, nešto ga je mrzio. Kako nije mirisao Stojana, tako isto nije mario ni za njegove mlađe.A Jezdimira baš lepo nije mario pogledati, samo zbog njegovog kicošluka i čavkunluka. — Ih, da li je moj, šiljak li mu detenji, ala bih ga usuk’o! Pa i juče, pre nego što će poći na proševinu Stojanovoj kući, gotovo se zavadio sa svojom baba Živanom. — Ama, ja to ne marim, znaš li! — Nemoj tako — moli ga Živana. — Šta nemoj.Je li ona ćerka Stojanova, a? „Od šta palo, poštapalo“, babo! — Nije tako ej.Nije ona taka, znam ja.A i dete veli: — Nano, kaži babi, ili Ružicu, ili ni jednu.... — Pa neka se ne ženi, ako mu žena ne treba. — Ja te molim da tako ne govoriš.Učini detetu na volju.Seti se kad si ti bio njegovi’ godina--- — E, e, vi’š ti nje, kud ona podliva.Vrag baba.Je l’ da se setim, kad sam s tobom ašikov’o, a?.. . Na jedan put se beše nešto odobrovoljio. Živana to poznade, pa nastavi: — Posle, ja devojku poznajem.Tu mi je pred očima odrasla.Ne liči ona nimalo na Stojana.Ama k’o da nije njegovo dete.Sušta je mati.A ti znaš da je Ljuba pravi anđeo.P’ onda i ja sam omatorila, treba i meni odmena, ne mogu do veka tuđina zivkati... — E, dosta, dosta babo.Poslušaću te baš.Idi naredi sve što treba, pa mi posle spremi stajaće ruvo.I onome kaži neka se opremi. Ja ću već pozvati nekoliko prijatelja, a vi javite Stojanu. Živani je igralo srce od radosti.Ta to će biti njeno prvo veselje.Njega je prvog i rodila, pa posle Stevu, pa Milana. Sve pevajući spremala je ona, što će za doveče trebati. Poslali su aber i Stojanu, da će Ignjat večeras doći.Istina, on nije bio kod kuće, ali su javili njegovoj Ljubici, i ona se sirota mnogo obradovala.Spremila je i ona što je za doček potrebno. Ružica je bila sretna, presretna! Dođe i Stojan.Ljuba mu kaza poruku Ignjatovu. Nije da je se malo ljutio, vikao, psovao i derao se da se sve orilo.Najposle htede poslati da javi Ignjatu da ne ide.Ali dockan.Prosioci behu već na vratnicama. Sirota Ljuba, zbunila se pa ne zna kud da se okrene.Ružica se skamenila, pa ’ladna sva kao led. Prosioci uđoše.... Kako se svršilo, već znamo... — Lepo, lepo Stojane.Ne zameri štogod.Devojačka su vrata otvorena.Ja sam tražio, ti nisi++ dao.Jako zbogom i u zdravlje.Ajdemo te ljudi, reče Ignjat izlazeći iz kuće. U početku bi mu malo krivo, a posle se malo po malo razvedri. — Eto ti jako.To je za ljubav one moje lude babe i ovog derišteta.Eto im sad, pa šta im i drago.Ja i ’nako nisam im’o baš toliku volju. A Ivan? On nije znao kud je išao.Srce mu je lupalo da prsi probije.Glava mu je bila teška kao od olova.U guši ga nešto steglo, pa nit’ može gore ni dole.Lepo se isprečilo i hoće da ga udavi.Prsti su ga boleli, koliko ih je držao stisnute u pesnicu. Jedva je ugrabio, da Ružici, koja je bila bleda kao smrt, došane: — Sutra rano, kod oraja. Nije ga ni Stojan toliko naljutio, koliko ona džgad Jezdimir, koji se smejao za njima, kad su iz avlije izašli. — Moli Boga samo, što si Ružin brat, a ja bih tebi namestio rebra.Načinio bi ti dobar kalendar u leđima — mišljaše Iva u sebi I eno ga sada, ode sa Stevom i Milanom u kolo.Pogledajte ga samo, nije ni malo karli, kao da sinoć nije ništa ni bilo. Što li to? A zar ste zaboravili, šta je sinoć došanuo Ruži na polasku? — Sutra rano, kod oraja. I ona je jedva čekala da zabeli zora.Cele noći nije sklopila oka na oko, a samo je plakala. Tri sta raznih misli vrzlo joj se po pameti.Uzdišući i brišući suze, sećala se sirotica minulih sretnih vremena.Pred oči joj izađe njen Iva u onome trenutku, kad joj je prvi put kazao da je voli.Kad ju je prvi put zagrlio i poljubio i kad mu je ona to vratila.... Srce joj htede prepući od žalosti. Oh, ala to beše život!A sada sve prođe i samo se kao u snu sećala sreće svoje. Najteže ju je morila ta crna misao, da je Iva neće više voleti.U glavi joj se nešto smuti, ona se k’o zanese i pade licem u jastuke.Dugo je tako ležala i plakala. Posle se opet polako diže. — Ali jok, ne more to biti.Dobar je moj Iva ka’ golub.A voli me k’o sebe.A ja! Pa i što bi mi onda kaz’o sinoć: — Sutra rano kod oraja! Tu malo poćuta pa nastavi: — Joj, meni sinjoj, da neće da me ubije!.... Pa neka me i ubije.Volim od njegove ruke i poginuti, nego ’vako živeti Ali što već ne svanjiva? Joj, pusta crna noći, ja l’ si duga.Nikad nisi, čini mi se, duža bila!.... Eto, takve su misli parale srce Ružino celu ovu noć. Od sna ni spomena. Ali i zora kao da se smilovala na ovo jadno stvorenje božje, te i ona pohita..,.Na istoku se već počeše ukazivati beli pramičci..... Ruža to spazi.Skoči s kreveca i prekrsti se. — O ’vala ti milostivi Bože! Otvori vajat i izađe.Uđe u kuću, uze kablove i ode na bunar.Izvadi kovu vode i umi se.Okrete se licem istoku i stade se Bogu moliti.Nikada u životu svome nije se svesrdnije Bogu molila, Nali kablove i odnese u kuću. Za tim izađe. Okrete se dva tri put po avliji, pa se izgubi u gustim redovima zasađenih šljiva. U dnu njihove bašče, bio je jedan stari granati orah, prvi i jedini svedok njene i Ivine ljubavi....Koliko li je slatkih časova, uza svoga Ivu, provela pod tim orahom!....- I sada je pošla tamo.Nešto ju je vuklo napred, jer se bojala da je on već ne čeka. Bilo je prozorje.Predmeti jedva su se mogli raspoznavati.Ali je Ružica ipak videla.Ona je primetila da se ispod oraha nešto belasnu.Za tim je čula krckanje, kao koraci. On je, pomisli u sebi, a srce joj zalupa.On je, njen Iva.Ona ga je poznala. I zaista, to je bio Iva.Celu noć proveo je ne spavajući i došao je tu još odavno.Nekako mu je tu bilo k’o čisto lakše. Primetivši da se kroz bašču nešto belasa, znao je da je njegova Ruža, i pošao joj je u susret.... Znate li šta oseća majka, kad na svoje grudi pritisne izgubljeno jedinče?... To su sada osećali Ivan i Ruža. — Čekaš li me odavno? — Ne čekam Ružo, reče Iva i pritište je na svoje grudi: — Znaš da sam se bojao, nećeš doći. — Zar ja!O moj Ivo, pa ti onda još ne znaš koliko te ja volim! — Znam Ružo, znam.Nego sam se boj’o da oni ne motre na tebe, pa... — A šta mi oni mogu?Ja ću im i sada i posle i svakad kazati, da samo tebe volim i da ću samo tvoja biti. Iva je se topio od miline.Prigrli je još bolje, pa milujući je poče: — Vidiš Ružo, da nam tvoji staju na put.Oni neće da svršimo pos’o, k’o i drugi pametan svet.Oni neće ’nako, kako i Bog i ljudi miluju.Na zato sam te i zvao Ružo.Kad oni neće na lepo i mi ćemo okrenuti drugi list. — Voliš li me Ružo? — K’o sebe, Ivo. — ’Oćeš li me slušati? — ’Oću. — Sve? — Sve Ivo. — E, lepo.Onda budi spremna.Uzmi što ti je najpotrebnije.Nemoj spremati kojekaki’ rka i ženski’ andrmolja.U mojoj kući ima ’vala Bogu svašta dosta. Dan ti još ne mogu na sigurno kazati.Toga večera, kad ti dođeš u našu kuću, babo će da isprosi Radetića Maru za našeg Stevu. Ali, ja ću ti već učiniti aber, da me ’vode čekaš. — Pomisli Ružo, dve svadbe u jedan dan.Moja i tvoja, Stevina i Marina.Ala će to biti veselje. — Ne znaš Ivo, koliko se radujem zbog Mare.Ona je moja najbolja drugarica.Pazimo se k’o rođene sestre.I eto, ’di Bog naredi, da zajedno jednu kuću kućimo. — Nego Ivo, naš Jezdimir nešto mnogo vrda oko Mare.Čula sam ’di on i rodo, nešto šuškaju.Od mene i naje kriju.Ali sam načula da govore nešto o Mari i o kući Radetića.I vas su nešto spominjali. — Znam ja to Ružo. — Ja znam da je on i Stevi o glavi radio.Njegovo je ono maslo bilo, što Stevu oni napadoše na Arsića mobi.I da se ne desismo ja i Milan, ko zna šta bi bilo.Nego, ja sam mu uvek kroz prste gledao, jer je tvoj brat Ružo, a mog’o sam ga do jako sto puta ugnjaviti k’o mače - Ko zna dokle bi se njih dvoje tako razgovarali, da ih glas Ružine naje ne trže.... Dan beše već u veliko oslavio. Pozdraviše se i rastadoše: — Budi spremna Ružo! — ’Oću Ivo! Toga dana Iva je bio u kolu veseo kao nikad dotle. Momci i devojke zgledaju se. — Ne igra on, što mu se igra, nego od derta, reče jedna cura. — Jok jadna, nego da prkosi Ruži... U kolu je bila i Mara. Steva je odveo na stranu.Drži je za ruku i nešto joj polako govori. Ona se u licu menja. — Jes’, jes’ slave mi.Sve je to već svršeno.Babo je obeć’o nani ovo koje nedelje.A Iva je opet udesio s Ružom.Onog večera, kad mi tebe isprosimo, ona će dobeći našoj kući. Posle opet odoše u kolo.Igralo se do pred samo veče... Ruža nije bila u kolu. Mara je opazi pred vratnicama na šoru. I ako nikad dotle nije išla onom stranom šora, sada pređe. Pozdravi se s Ružom, pa su onda dugo nešto šaputale, a pri tom češće jedna drugoj ruku stezale.Na posletku se zagrliše i dugo... dugo ljubiše se, pa se onda rastadoše. Mara ode svojoj kući, a Ružila u avliju. Na nekoliko dana, posle ovog događaja, koga sam vam ispričao, sedeli su jednog večera Stojan i Jezdimir i nešto živo razgovarali. Bili su sami. Čim bi u sobu stupila Ružica ili Ljuba kakvim poslom, oni bi razgovor prekinuli, ili bi ga okrenuli i govorili o kakvoj drugoj stvari. A kad bi opet ostali sami, oni bi nastavili: — Kažem ti Jezdimire, mi ovu priliku ni podašto ne smemo propustiti.Pošto mi je glava na ramenu, ja ne mogu dopustiti, da onaj šmoljavi Steva, balavog Ignjata, ugrabi ’nako čeljade.P’ onda i ’noliko imanje.Samo imanje vredi preko dve ’iljade dukata, a ona jedini naslednik. A od kud ti znaš, da Mara stoji sa Stevom? — Čuo sam. — Od koga? — Ni od koga. — Čuo sam mojim rođenim ušima i video svojim očima. — A ’di? — U potesu. — Kade? — Još proletos. Bilo je to jednog jutra.Mara pošla marvi kod kolibe.Ja je opazim, udarim prekim putem i htednem izaći pred nju.Kad tamo, ali opazim Stevu.Ja se onde u trnje prikrijem da čujem šta će govoriti. Grlili su se i ljubili skoro pun sat.Ja sam sav ceptio od zora.Da mi je kojom srećom bila puška kod mene, ama ubio bi ga k’o džukelu. — Pita on Maru: ’oćeš biti moja?A ona mu veli: — Tvoja Stevo, il’ ničija na ovome svetu. — Zar mu baš tako ona reče? — Tako. — Bo’me onda neće ići ’nako lako, k’o što sam mislio. — I ja se raspameti misleći, šta da se radi. Ja Maru zorli volim, i ne mogu gledati, da ona bude njegova žena. — Pa i večeras sam i’ video.Stajali su baš kod Radetića sena. Čujem je, a on joj veli: — U nedelju ćemo doći da te isprosimo.To je babo sinoć kaz’o nani, a ona meni. Onda se rastadoše i odoše, a ja prođo’ ’nuda.... — Zar jako u nedelju? — Ja! Stojan se namršti.Stište vilice, nabra obrve, a iz očiju mu je vatra sevala. Oba zaćutaše... — Ja prođo’ ’nuda i spazim da se na zemlji nešto beli.Sagnem se i dignem ovaj jagluk. Pri tim rečima, Jezdimir izvadi iz džepa lepo vezeno jagluče i pruži ga ocu. — Či’ li je? — Stevin. — Znaš ti pozdravo? — Znam. — Video sam ga toliko puta u njega, a znam da ga je Mara vezla. Stojanovo se lice razvedri.Oči mu sinuše nekom đavolskom svetlošću.Usnice mu čisto zaigraše od radosti. — Ovo para vredi Jezdimire! Ovaj jaglučić pomoći će nam da Stevu skentujemo. Malo se zamisli. — Idi brzo.Ne smemo ni dekika izgubiti. Idi odma’, zovni mi Puru i Dikana.Ali da sad odma’ s tobom dođu.Kaži im da je hitan pos’o, a reci im da sam se smislio i da ću im dati one zemlje pod napolicu. Ali samo po’iti.Tvoje se sreće više tiče nego moje. Jezdimir ode. Stojan osta sam.Odao je veselo po sobi i čupao brčiće, koji su mu i inače sa svim očupani bili. Hm, Ignjo! ’Oćeš Radetića imanje, je l’.Trebalo bi ti Boga mi.Masan zalogaj i jes’.Ali mućak.Skuv’o sam ti poparu.Mesto lepe Radetića Mare, dobiće ti sin bukagije na noge.A gledaću da i’ i tebi skujem! Tako Stojan ume i zna. ’Oćeš sa Stojanom da se prijateljiš, prijateljila te gora i voda da Bog da... Stojan je dolazio sve više i više u vatru.Nije ni primetio, kad je njegova Ružica ušla u sobu, da nešto iznese.Skamenila se sirota od čuda, čuvši šta joj otac govori... Nije znala ni za što je ušla, a samo je od straha drhtala.Neopažena izađe opet iz sobe i kao luda, hodala je po avliji. — Šta li jako crnik sprema, teško meni jadnoj, uzdisaše Ruža... — Ali što nema onoga budale sa ljudima.Od kad je otiš’o, stig’o bi do jako s kraj sveta, vikaše Stojan u sebi i već se poče ljutiti. Na polju se čuše vratnice. — ’Vala Bogu kad i jako dođoste.Kamo vas? — Ček’o sam Puru, bio u mijani, reče Jezdimir. — Sedite ljudi. — Ti Jezdimire idi donesi rakije.Natoči one znaš.... iz onog burenceta s kraja. Jezdimir ode.Malo potraja pa se vrati noseći poluoku. — Zdrav si Puro, reče Stojan i nateže. Pura prihvati i zdravi Dikanu. Pošto popiše i drugu poluoku, reći će Stojan: — Je l’ ’no ti tražaše od mene Puro moje „Poljice“ da oreš? — Ja, gazda Stojane.Baš mi je zorli potreba, a ono parče nekako mi je zgodno, blizu ono moje malo zemljice.Pa k’o velim, kad bi mi ’teo dati baš bi valjalo. — Daću ti Puro. — I tebi Diko, daću „Gložđe“. — Dao si „Gložđe“ Marjanu, gazda Stojane, reče Dikan. — Sve jedno.Daću njemu na drugom mestu. — E, ’vala ti gazda Stojane.Neka ti brate Bog plati, a mi ćemo ti tvoje pošteno doneti, rekoše obojica. — Nego znate šta, reče Stojan.Tražim da mi vas dvojica nešto uradite.Nećete se kajati.Zemlje koje sam rek’o daću vam ne na pola, nego da i’ orete tri godine u zasap i sve vama.Još ću vam po nešto pomoći i uzorati... Obojici se prosu kao neka radost po licu. — Ako smo kader, reče Pura, uradićemo sve što rekneš, gazda Stojane! — ’Oćemo vala, dodade Dikan. — Nije Bog zna šta. — Ti znaš Puro, ’di su Radetića sena? — Znam. — Koliko i’ ima? — Me š’ čini dvajes’ i šes! — Lepo. — Sad odma’ da ideš tamo.Za po sata, a najdalje za sat, ’oću da i’ zapališ. — Jes’ razumeo?Zapali koliko možeš, a ono će posle i samo jedno o drugo. — ’Oćeš? Pura se malo kao zamisli. Na jedared skoči: — ’Oću gazda Stojane, i odo’ sad.Je l’ više ništa nema da uradim? — Čekaj, reče Stojan.Sutra ćeš da proneseš glas kroz selo, da i’ je zapalio Stevo Ignjatov, je s’ čuo? — Jesam. — P’ onda ćeš i kod vlasti da svedočiš da si ga video, kad je zapalio.... I ti ćeš Diko to svedočiti, ako bude potrebe. — Jeste l’ čuli? — Jesmo. — ’Ajd’ sad ti Puro na pos’o, a ti Diko odi ’vamo. Pura ode. Stojan, Dikan i Jezdimir izađoše u avliju.Nešto su se tamo dogovarali, pa se opet vratiše. — Tako Diko i ti Jezdimire.Ali, da pazite da potrevite da ne cikne.Obijen katanac od obora ostavite nonde. Kad već ubijete, a vi ga onda ponesite preko naše bašče.Tamo kod oraja izvadite proštac i vepra pronesite, ali tako da se prošće okrvavi.Poljem iznad naše i Mirkove bašče, nosite do viš’ Ignjatove, pa ga tu spustite, ali neka se tu na zemlji dobro pozna mesto.P’ onda izvadite proštac iz ograde Ignjatove bašče, i uđite nekoliko puta u bašču, ali noge okrvavite da se pozna trag. Otidite baščom čak do kačare Ignjatove.Kad to svršite onda se vratite.Prošće opet namestite, ali neka se pozna da je vađeno.Vepra zavite u onu ponjavu što sam vam dao, donesite ga ’vamo i ostavite u zgradu. — Jeste l’ razumeli? — Jesmo, rekoše obojica. — E, lepo.Jako ’ajte i pazite da sve uradite ’nako, kako sam vam kaz’o. Pazite da vas kogod ne smotri. Obojica izađoše i odoše. Jezdimir i ako je bio do dna duše pokvaren, ili što ono naši rekli: „nije valj’o od pete do perčina“, opet je se grozio ovoga dela, na koje je sada pošao. Osećao je lepo neku jezu oko srca i celim je telom drhtao Ali, ticalo se lepe Radetića Mare i njenog imanja.A za to dvoje, vredno je Boga mi malo se promučiti pa i nešto rizikovati. — Vaš sam ja neka strina, mišljaše u sebi Jezdimir. — Šta me se tiče.Ovo je najbolja zgoda da se osvetim Stevi za sve njegove ’gursuzluke. Učinio bi’ slave mi ovo, pa da mi je na oko isp’o. Prema glavi i oca po glavi. ’Oće momak Radetića Maru.Stisak sinko!Nije ’nako pile za tebeka.... U tim mislima izgubi se sa Dikanom u mraku. Kad Stojan ostade sam u sobi poče zadovoljno trljati ruke. Sve ide ka’ po loju. — E nazdravlje ti jako Ignjo.Bostan si obr’o, još samo kolibu da zapališ.Nego, otkud ona dvojica baš danas odoše u čaršiju.Mog’o bi i’ ’nako sve poapsiti.Adi ne mari.Dosta je Ignjat i Steva. Za tim se maši u džep i izvadi jagluk. — Kako ga je lepo nacivrala.Nije ni slutila, da će Stojanu u ruke dopasti, i da će on biti najači dokaz krivice Stevine. Savi opet lepo jaglučić i metnu ga u džep. — Sutra će Stojan uraditi šta bude trebalo. - Smešeći se sede na stolicu i pun zadovoljstva, kao da je učinio neko dobro i plemenito delo, izvadi duvan i zaduvani. Za tim viknu Ružicu da ga izuje. Ruža uđe. Bila je bleda kao smrt.Drhtala je kao prut. Stojan zanet u svoje misli, puštajući guste kolutove dima, ništa to ne primeti. Ruža ga izu.Skupi obuću, poljubi ga u ruku i izađe. Da je Stojan malo bio pri sebi u tom trenutku, osetio bi da je ruka Ružina bila ’ladna kao led.Ali on to ne primeti. Zadovoljan, kao čovek, kome je savest potpuno mirna, izvali se na krevetac spram prozora, od kuda će se vatra pojaviti. Sa nestrpljenjem očekivao je Stojan taj trenutak. Bilo je prošlo skoro dva sata noći. Na jedared, Stojan ču, da u avliji nešto učini: tup! tup!To beše nekako potmulo.Za tim se ču, k’o malo groktanje svinja, pa se onda opet sve ućuta. — Ovi dobro svršiše, reče Stojan u sebi zadovoljno. — Joj, teško meni kukavici sinjoj,-jeknu Ružica, koja je iza mlekara gledala, šta su Jezdimir i Dikan u oboru radili.Privuče se još bolje u prisenak, da je oni ne bi opazili, koji na nekoliko koraka pored nje prođoše, vukući ubijenog vepra, i preko bašče izgubiše se u mraku. I Ruže za tim nestade. Kad se Steva sinoć rastao od Mare, išao je veselo kući. Srce mu je igralo od radosti.Ta još samo tri četri dana, pa će celo selo, ceo svet znati da je Mara njegova. - Koliko li ga je ta misao uzdizala!Kako li ga je zanosila.Ni s carem se sada ne bi promenio.Voleo je više svoju Maru nego sve na svetu. Ni slutio nije šta mu izrodi i paklene duše spremaju. Dođe kući. Čiča Ignjat i Živana sedeli su i razgovarali se: — Ja sam Ivi kaz’o: ako ne svršite pos’o rano, ostan’te i noćite.Neće oni posigurno večeras doći, kad i’ do jako nema. U tom uđe Steva. — Nuto, nuto momka.A ’di si ti do jako more, a? — Evo me babo, ušeprtljio Steva. — Nemoj de ti, šiljak li ti detenji, znaš.... — ’Ajde baba, daj postavi da večeramo ja i ti, a ovaj je sigurno sit ašikovanja. — Jes’ bio s Marom, jesi? Steva je samo ćutao. — Što ne govoriš more? — Šta babo? — Pa što te pitam. Steva opet ućuta. — Ostavi ej, to dete.Šta si ga večeras napopastio tu zadirkivati? — Ćuti ti babo. ’Oću da ga diram ja.Koliko je tvoj sin, toliko je i moj.Dirali su i mene moji stariji, kad sam bio njegovi’ godina.Pa da bar za koga ni po jada, nego gle, za taku babetinu. — Ama šta je tebi ej, večeras? — Nije mi ’vala milostivom Vogu ništa.Samo što sam gladan.Šta bi od te večere?Kamo, daj ’vamo taj somun na siniju, pa ti idi i sipaj smok. — E, ’ajde, ’ajde sedi i ti da večeraš.Znam ja da se od ašikovanja ne može biti sito. ’Oće trbu’ somuna. Pomoliše se Bogu i sedoše svi za siniju. Još od prvih dana, Ignjat je tako naučio, pa je tako i do danas ostalo. Bez Živane ne bi mogao jesti. — O babo, baš sam nešto oran.Ima li malo utočene rakije? — Ima u dolapu u jednom srčetu... Steva skoči i donese. Ignjat uze staklo, prekrsti se i nazdravi Živani. — Oho, Bog mu dao ko je izmislio. Živana se napi i metnu opet pred njega. Kad se večera svrši, posediše još malo i porazgovaraše se.Onda Živana uspremi siniju, začisti mrve, zapreta vatru i odoše da spavaju. Steva ode u svoj novi vajat.Izu se i poče se raspasivati. Na jedared primeti da mu nema njegovog jaglučića.Zamisli se gde li to može biti.Pri svetlosti svećice potraži po vajatu.Nema ga.Izađe i ode u kuću.I tamo ga nema. Beše mu teško.Voleo ga je kao svoje oči u glavi.Voleo je da je ma šta štetovao, ali da mu je samo jaglučić tu.... Seti se da mu je bio, kad je s Marom stajao kod senjaka.Mož’da je tamo isp’o. Može biti da ga je i Mara odnela... Nikako nije mira imao..,. Na jedared uze opanke i obu se.Izađe polako iz vajata, pa preko avlije izađe na šor i uputi se Marinoj kući. Na šoru nigde žive duše.Sve beše mirno i tiho.Sve se odmaralo od dnevnog umora.Po negde, po negde tek, čuje se tiho kašljucanje pušničara... Steva iđaše žurno pravce kući Radetića. Kad dođe, otvori polako vratnice i uđe u avliju.Niko živi nije se čuo.On se uputi pravo Marinom vajatu. Kad dođe, kucnu polako trp put u vrata. Mara beše legla, ali još nije bila zaspala.Ona se u mislima zabavljala sa njenim Stevom.Još su joj u ušima zvonile Stevine reči, što joj je večeras kazao: — U nedelju ćemo doći da te isprosimo. Ah, kako li joj milo beše pri pomisli na te reči. U sebi je po nekoliko puta to ponavljala.Ali joj se učini da ne zvone tako lepo, kao kad ih je Steva izgovorio. Za tim uze da računa: — Danas sreda...Ali ona je već prošla.Sutra četvrtak, prekosutra petka, pa subota i onda nedelja... Onda pruži ruku i stade na prste brojati: — Četvrtak, petak, subota... — Ih, samo tri dana i nedelja četvrti.A u nedelju veče, već će biti isprošenica... Iz tih misli, povrati je tiho kucanje na vratima. Ona se trže i osluškivaše...Nema ništa...Pomisli da joj se učinilo, pa se prekrsti. Taman htede da se okrene na drugu stranu, ali se na vratima opet ču, i to sad baš lepo ču tri put: kuc, kuc, kuc! Ona skoči i priđe vratima. Kucanje se ču još jedan put.Pa onda je neko polako zovnu: Maro, Maro. Ona poznade Stevin glas, Uhvati za ključanicu i izvuče je. Sva je drhtala.Da li od stra ili nečeg drugog? Ko bi to znao? Vrata se polako otvoriše i Steva uđe. — Jesi l’ zaspala Maro? — Nisam. Mara taman zausti da ga upita: šta ćeš ti Stevo u ovo doba, ali joj reč zastade u grlu.Poboja se da ga to ne bi naljutilo. — O Maro! — Oj Stevo! — Ja sam nešto izgubio. — Šta bolan? — Jagluk. — Koji? — Onaj što si mi ga ti dala. — Kade? — Ne znam.Kad smo večeras bili kod vašeg senjaka, znam dobro da mi je bio.Držao sam ga u ruci.A šta je posle s njim bilo, ne znam za glavu. — Da ga nisi ti odnela? — Nisam. — Nemoj se šaliti. — Ne šalim se očiju mi! — Odista ga nisi ti našla? — Kažem ti. Steva se zamisli. — Mora da mi je isp’o kod senjaka.Odo’ tamo da ga potražim. — Nek stoji, pa ću ja sutra poraniti. — Ne mogu.Moram ga večeras naći. — ’Oćeš se svratiti da mi kažeš jesi l’ ga naš’o. — Oću. Progovoriše još nekoliko reči. — Da nisam džabe doš’o Maro, reče Steva, pa je zagrli i poljubi. Za tim izađe, a vrata se na vajatu zatvoriše. Stazom, preko Radetića bašče, uputi se Steva, prekim putem, pravo senjaku.On nije bio daleko.Sva sena iz svojih livada Radetići su svukli tu u „Veliku Livadu“ kod kuće.Jedno pet-šes ostavili su kod kolibe. Steva je bio sav zanet mišlju, da nađe svoje izgubljeno jagluče.Ni osetio nije, kad je pre senjaku stigao. Dođe na ono mesto, gde je malo pre s Marom stajao.Stade pažljivo zavirivati i zagledati na sve strane. Kako je se sav predao bio traženju svoga jaglučića, nije ni primetio kako neko zamače iza senjaka i šmurnu u mrak. Iz grudi mu se ote bolan uzvik: — Nema ga! Ali on ne verovaše svojim očima.Tražaše ga i dalje. Da je malo, malo prisebniji bio, on bi sigurno osetio neki zagušljiv dim, koji ga poče daviti.Ali on ni na šta nije glave osvrtao. Na jedan put, baš kad se Steva beše uspravio, da se malo odmori, buknu jedno seno, i plamen se izvi pod oblake... Za njim odmah drugo, pa treće,... Steva se ukočio od straha.Nije se mogao s mesta pomaći. Plamen od tri sena lizao je do vedroga neba. Steva je stajao kao ukopan. Jedva se malo ukloni, kad oseti vrućinu od vatre... Svud u naokolo svetlilo se i videlo kao u po dana.... On je bio van sebe.Nije znao šta da radi, šta da preduzme.... Sav je ceptio....Noge su ga jedva držale... Na jedared jeknu puška, pa za njom odmah druga.Za tim se osu čitav plotun... Stevi se učini kao san....Ništa nije mogao ni umeo da misli... Glas pušaka trže ga, i on vide da je java...Strašna, grozna java! Vatra je besnila u potpunom jeku.Seti se da treba nešto da radi, ali nije znao šta. Na jedared kao da se nečeg seti.Što je igda snage imao poleti preko livade.Koliko je silno trčao, nije ni mogao čuti glas Jovin i Stanimirov, koji su za njim trčali, vičući: — Stoj, palikućo stoj! Steva je jurio samo napred pravo kući. Glas pušaka probudio je i starog Ignjata. Obojica dočepaše po rogulje i poletiše pravo vatri. Dok su oni stigli, beše se slegao silan svet. — Ne tako nedaćniče — viče kmet.Zar se tako bolan seno gasi? ’Oćeš da raspališ još više, da u’vate i ova ostala. — De’te ljudi.Razvršujte i rasturujte ova druga sena koja nisu vatru prihvatila.Ta što je đavo pon’o, nek’ i nosi.Iz đavolji’ kandži, šale se ne otima. Pravo ono naši kažu: „blagoslovene mnoge ručice“.Za čas je oko nekih deset sena bilo razvršeno i po livadi rastureno. Ostalo je onih pet jedno do drugoga. Strahota je bilo pogledati... Plamen je besnio sve jače i jače, a pur je leteo na sve strane i padao kao crn sneg. — Baš majstorski zapaljeno, reče čiča Đura. — Ova tri zapaljena su u sredini.Vatra je gurnuta u sred sena, pa je polako tinjalo dok plamen nije osvojio.Ova dva sa strane zapalila su se od nji’.Da se kojom nesrećom nije odma’ spazilo, ’vatalo bi jedno o drugo, i sve bi otišlo u dim. I zaista čiča Đura imao je pravo. Kad je Pura došao senjaku, obišao je dva tri puta oko njega.Onda se kod jednog zaustavi i polako reče: — Baš ću ovo. Skide jednu vrljiku od ograde, turi je u seno i bušio je njome po sred njega. Kad je tako provrtio seno on čučnu.Iz kožne kese, koja mu je na kaišu visila, izvadi kremen i ognjilo.Namesti na kremen trud i kresnu.Trud prihvati varnicu.On uze u ruku malo sena, savi ga u turu i u nju zavuče upaljeni trud.Za tim metnu turu u seno i vrljikom je gurnu, dokle je mogla vrljika dostići... Tako isto uradio je i kod drugog i trećeg. Taman je on bio s poslom gotov, došao je i Steva da traži svoje jagluče.On ga je spazio, poplaši se i pobeže. Kad je bio spram Radetića kuće, izvadi pušku i opali.Njemu je odgovorio glas puške Stojanove.Pucanj puške probudio je Jovu i Stanimira.Oni izleteše na polje.Opaziše vatru i poznadoše da gore njihova sena.Izbaciše po nekoliko pušaka pa poleteše vatri.Opazili su Stevu kako je begao.Nije im ni bilo do hvatanja.Videli su ga i poznali — Ja ko to uradi brat Jovo, osušila mu se da Bog da, reče Stojan, koji je među prvima, pa još bos dotrčao. — Jova ga samo pogleda.Teško uzdanu i ni jedne ne progovori. Najvredniji od sviju pri gašenju bio je Stojanov Jezdimir.Sav se okupao u znoju, a pocrneo kao Ciganin.Od kako je se rodio, nije toliko radio, koliko večeras. Kad Jova i Stanimir opaziše Ignjata i Stevu, oni se samo pogledaše. Steva je se sav predao poslu.Radio je svom voljom i zbiljom.Mrtve pene behu ga popale. Još neko vreme vatra je besnila, pa se onda malo po malo poče stišavati.Više nije bilo opasnosti za ostala sena. — ’Vala Bogu, te samo vetra nema, reče jedan. — Ja bolan!Da je dun’o kaki vetar, pa još da nas je bilo ’voliko, ništa ne bi mogli učiniti, sve bi očlo u dim. Vatra dogorevaše.Od pet velikih sena, ostade sada samo pet crnih gomila, kao pet crnih grobova.... — Još večeras moram izvestiti sresku vlast o ovoj paljevini, reče predsednik, i pozdravivši se sa ostalima, ode s nekoliko ljudi. — ’Ajde ćato, da napraviš izveštaj kapetanu. — Ti Jovašu, idi obuj se.Moraš još noćas ići vlasti u Bogatić.... Došav u sudnicu ćata napisa izveštaj kapetanu.U njemu kaza: kako je „nepoznati zlikovac zapalio sena u kotaru Radetića“.Kako je „izgorelo pet veliki’ sena u vrednosti do trideset dukata“.Za tim: „moli se sreska vlast da izađe na lice mesta paljevine i učini potreban izviđaj, i dalje uradi šta po zakonu treba“. Kad je bio gotov pročita predsedniku, i ovaj uze pero te koje kako potpisa.Za tim izvadi iz džepa opštinski pečat, uknu na njega dva tri put i udari ga pored svoga imena. — Zavedi ovo ćato i metni numeru.Pa onda zavi i zapečati. Kad je to sve bilo svršeno, predadoše pismo birovu Jovašu.On ga zavi u peškirić i metnu u nedra.Uze štap i ode u Bogatić... Vatra se bila već sa svim stišala.Ljudi se malo po malo raziđoše. Jovan i Stanimir još su ostali i sa njima još nekoliko ljudi.Među ovima bili su Stojan i Jezdimir. Ignjat i Steva priđoše Jovi i Stanimiru da se pozdrave, pa da idu kući. Obojica okrenuše glave.Nisu ih hteli ni pogledati.Stanimir je ceptio i htede poletiti Stevi za gušu.Ali se opet uzdrža. — Šta je Jovo, šta je Stanimire?Šteta jeste braćo i to velika.Mogla je, ne daj Bože, i veća biti.Ali nisu vam za to prijatelji krivi.Ako Bog bude stari Bog, naći će se dušman.„Zaklela se zemlja Raju, da se svake tajne znaju“. — I ja mislim Ignjo, reče Jova, a usne su mu drhtale, i ja mislim da će se krvnik naći... Da su tada obratili pažnju na Stojana i Jezdimira videli bi kako se Stojan đavolski nasmešio na Jezdimira, a ovaj namignuo na Stojana. Ali, ako oni to nisu spazili, spazio je Steva, koji je samo u njih gledao.I ako je bila tama, on je to dobro video.Njemu se zgrozi biti u blizini ovih gadnih ljudi, koje je, i sam nije znao zašto, mrzio iz dubine duše... — Ajdemo babo, reče Ignjatu i njih dvojica odoše. Ostali postajaše još malo.Kad su videli da već nema nikakve opasnosti više, i oni se polako raziđoše kućama. Među poslednjima bili su Stojan i Jezdimir... — Baš nam i sam đavo ide na ruku, reče Jezdimir svome ocu, kad se nađoše sami. — Ovo je ovde izašlo da ne more bolje biti.Kako si ti sa Dikanom tamo svršio? — Sve ’nako k’o što si ti kaz’o. Još sam malo okrvavio i rezu na kačari. — To si dobro uradio.Sad smo i’ spetljali da im vala ni sami Savaot ništa pomoći ne more. — A šta ćemo, ako Radetići ne ’tednu tužiti? — Za to sam se ja postarao.Onda ćemo tužiti mi za ukradenog vepra.Mi ćemo i’ vala tužiti, pa Radetići ’teli ne ’teli.„Što je više jaja, gušća je čorba,“ reče Stojan. — A šta ćemo, kad se meso ne nađe kod nji’? — Meso se i ne mora naći.Dosta je da se dotera trag kud je odneseno, reče Stojan.Oni su mogli meso sakriti ’di ’oće! Već se bilo počelo svanjivati, kad ova dva izroda dođoše kući. — Da prilegnemo malo.Valja sutra da budemo što trezveniji. Obojica legoše.Posle nekog vremena slatko su spavali, kao da nije ništa ni bilo. Kad je Jovaš stigao u Bogatić, bilo je već lepo svanulo. Kapetan je bio poranio i hodaše po sreskoj avliji. Baš vam moram priznati, da mi se ovaj kapetan nešto dopadao.I do sad je bilo kapetana i dobrih i rđavih, ali sam se ja uvek gledao da izvučem i da budem malo podalje od njih.Ali, od kako ovaj dođe kao da me nečim omanđija.Lepo vam kažem baš sam voleo kad sam gdegod s njime u društvu.Uvek sam imao po nešto novo čuti, po nešto naučiti što dotle nisam znao. Pa kako je umeo lepo govoriti.Ama tri bi ga dana čovek slušao i gladan i žedan. Badava, odvojio od sviju kapetana koje sam u životu poznavao, pa to ti je. Beše to povisok, crnomanjast a koštunjav čovek.Moglo mu je tako biti četrdeseta.... Bio je nešto slabunjav.S toga je valja da onako i ranio, jer to ne beše adet kod drugih kapetana. Znam pre, kad dobijem poziv kapetanu, a meni lepo cepte noge.Dođem kancelariji, sunce odskočilo ima duž volova, a pandur mi veli: „nije još ust’o gospodin kapetan“. Ali od kako ovaj dođe sve se nekako promenilo.Dobijem poziv kapetanu, a meni ništa.Još mi k’o čisto milo, što ću otići malo do njega da se porazgovaramo. Voleo sam ga nekako i verovao sam u njega kao u sebe, pa eto ti. Jedan put tako, baš sam imao poziv sreskoj vlasti.Poranim dobro i dođem u Bogatić.On beše već ustao i hodaše po avliji.Ja mu priđem i pozdravi smo se. — Ti Boga mi dobro poranio, reče mi on. — Ja šta ću gospodine.Volim ranije da svršim posao. On izvadi sat i zaviri. — Tek je sedam sati.Hajdemo k meni da popijemo po jedan..... zaboravio sam kako ono reče. — Šta veliš gospodine? — Hajdemo k meni u kuću, još je rano za kancelariju. Kapetanica, neka vredna žena, beše takođe poranila.U ruci drži pletenje i plete, a na kolenu joj knjiga i nešto čita. Na astalu stoji nešto, ne umem vam’ kazati, na što baš liči.Izgledalo mi je da je od žutog gvožđa.Čuje se da u njemu nešto zuji. — Je li gotovo? upita on kapetanicu. — Evo, voda je već provrela, reče ona, uzmi i nalij. On uze nešto nalik, nalik... ih opet ne znam da vam kažem na što je ličilo.Nekako na malu sušliju.Al’ opet nekako drukčije.Imalo je na jednom kraju držak, a na drugom kao sisak.Na kraju siska o žici visi malo sitance. Iz jedne kutije, na kojoj su bile neke smešne slike naslikane, sve ljudi sa dugačkim, šiljastim, tankim i obešenim brkovima i nekakim šiljastim kapama; on izvadi među prstima neko sitno crno seme.Izgledalo mi je da ’prostite k’o mišjak, i spusti u onu sušlicu. Za tim odvrnu neku slavinicu na onome što je stajalo na astalu.Na jedared iz onog pocuri, rek’o bi’ voda i sušlica se napuni. On je poklopi i ostavi. Posedismo malo i razgovarasmo. Pa onda uze neko crno staklo.Kapetanica prinese tri velike šolje, kao one što gospoda piju iz njih belu kavu.U svaku metnu po tri ’li četri parčeta šećera.Iz onog stakleta nasu nešto crno u jednu rakijsku čašicu.Meni ono zamirisa k’o rakija.Ali vidim da nije.Izruči onu čašicu u svoju šolju, na nali i meni i izruči.Za tim uze mašinu i kresnu.Prinese zapaljenu mašinu, prvo svojoj pa posle mojoj šolji.Ono u šoljama zapali se i poče lepo goreti. Kad je već dogorelo, uze onu sušlicu i nali sve tri šolje.Voda je u sušliji izgledala žuta.Mora da je od onoga crnog požutila.Promeša šolje i reče mi: — Pij! Ja uzmem i počnem srkati.Ličilo je na vareniku, samo je imalo onako neki silniji šmek. Ljudi, to sam eto prvi put u životu pio, i to ću dok sam živ pamtiti i pričati. Ništa mi nije čudnije, nego kako ona voda vri na astalu!.... ’Vala mu, di čuo, di ne čuo. Eto, takav je bio naš kapetan Kad Jovaš stiže, priđe mu i pozdravi ga. On ga otpozdravi. — Koje dobro brate? Jovaš izvadi iz nedara peškirić, odavi pismo i pruži ga kapetanu. — Odakle ono ti beše? — Iz Radenkovića. — Šta se radi tamo kod vas? — Rđavo bo’me gospodine! — Zašto bolan? — Noćas zapalili Radetiće. — Zar Jovu? — Ja! — Šta su mu zapalili? — Sena. Kapetan brzo raskide pečat na pismu.Otvori ga i poče čitati. Za vreme čitanja nekoliko se puta u licu menjao. Ovaj ga je događaj i začudio i iznenadio.Poznavao je Jovu i Stanimira vrlo dobro.Znao je da nikad nikom i ni u čem natrunili nisu.Bili su najmirniji i najpošteniji ljudi, ne samo u toj opštini, nego gotovo u čitavom njegovom srezu.Ko li se mogao naći, da takvim ljudma tu pakost učini? S druge strane, ta je opština spadala među najmirnije i najvrednije opštine u njegovom srezu.Ako je poreza, ako je prirez ili kuluk, oni su bili prvi.Nikad s njom nije muke imao.Od kako je on kapetan, nikakvo nevaljalo delo nije se tamo desilo. Još jednom pročita pismo, zamisli se, pa onda reče Jovašu: — Ti pričekaj malo! Odmah ode u kancelariju.Napisa naredbu opštinskom sudu, da za posle podne zovne zbor seljana kod sudnice, gde će i on doći. Zatvori pismo, zovnu Jovaša i predade mu da ga nosi predsedniku. Jovaš ode... Kapetan zazvoni i naredi panduru da budu kola spremna, a da se i on spremi za put. Kad je kapetan svršio svoj posao u kancelariji, razgledao poštu, razredio posao, napisao nekoliko odgovora višim vlastima, spremi se i on za put. Oko 10 sati, pandur je već čekao sa spremljenim kolima.Malo posle, kapetan izađe, sede u kola i viknu panduru: — U Radenković! Još od rane zore, Radenković je bio sav na nogama.Izgledalo je kao da je nedelja ili onako kakav svečanik.Niko ti tu i ne pomišlja da ide na rad. Mehana skoro puna naroda.Po šoru ovde onde po nekoliko ljudi sastali se i razgovaraju se. Govorilo se samo o sinoćnjoj Radetića paljevini. — Jedna šteta, sto gre’ota, reče ča Paja.Ali ja bi’ u život smeo, da krivac nije iz naše opštine. — I ja držim, da je kaki jabanac, dodade drugi. — Ja vala ne znam, kome su Radetići mogli što na žao učiniti, da im to uradi, reče treći. — Ljudi, zazor mi je i kazati, šta sam čuo ’vamo u selu, da ljudi govore. — Šta bolan? — Vele da je Radetića sena zapalio Steva Ignjatov. — Ko to veli? — Ja ču’ vala ’vamo, pa se čisto raspameti misleći, ja da l’ i to može biti u z’o čas! — Jok.To je laž! Za Ignjata i njegovu kuću, mog’o bi’ dobar biti i glavom i imanjem. — I ja tako računam. Tako svi. Ali, glas da je Steva zapalio Radetića sena, širio se po selu neopisanom brzinom.Tu su najrevnosniji bili Pura i Dikan, a pomagali su im Stojan i Jezdimir. — Eto ljudi, reče Stojan, Pura i Dikan vele da će se na ’vanđelju zakleti da su videli Stevu kad je beg’o od Radetića kotara. Ljudi samo mašu glavom i razmišljaju. — Govorio sam ja vama: ljudi, ljudi, šta ste nadali viku, dobar Ignjat, pošten Ignjat, nema ’nake dece k’o u Ignjata na daleko....Eto vam jako nji’ove dobrote i poštenja.Ako se ova paljevina dokaže, odoše na robiju k’o ništa. Ljudi ga samo slušaju.U duši su se gadili na ove reči njegove.Znali su svi Ignjata zaista kao najpoštenijeg čoveka.A njegova tri sina, kao tri zlatne jabuke, svi su u selu držali za najbolje i najpoštenije mladiće. — Laže i Pura i Dikan.Jest’ lažu, pa da se zakunu na stotinu ’vanđelja.To nije pod ni pošto mog’o učiniti niko iz Ignjatove kuće, reče ča Đura čisto ljutito. Ima prodani’ duša, koje će reći i izmisliti na čoveka, što ni u snu sanj’o nije.Evo moje glave, ako Steva to bude učinio.... Tako po čitavom selu. Jedni su branili Stevu, a napadali Puru i Dikana, što takav glas iznose na ’naku kuću. Drugi su i verovali i ne verovali, a treći su samo ćutali.Nisu ljudi lepo znali šta da misle... Na jedared puče glas po selu da je Stojanu Ribiću ukraden noćas iz obora najbolji vepar. — E ljudi ovo je bruka nad brukama.Kaka ovo napast snađe naše selo, pitaju se ljudi.Tolike godine bolan selo mirno.Ni slamka čoveku nije valila.Šta je ovo jako na’pako! — Ja sam bio od jutra kod Stojanove kuće, reče jedan. Došlo ti lepo ono, pa odvrnulo katanac na oboru.Čudili smo se ljudi, kako ga odvrnu.Od oni’ veliki’, dupli’ katanaca.Pa ti ondaj lepo ušlo u obor, ubilo najboljeg vepra i odnelo.Po tragu se vidi, da i’ je bilo dvoje.. .. — Može l’ dokle, da se dotera trag? — Može ja! — Išli smo po tragu do iznad Ignjatove bašče.Tu se vidi onako ugažena zemlja i krv.Mora da su ga tu iščerečili.... — Pa kud je odatle otiš’o trag? — U Ignjatovu bašču. — Poznaje se ’di je prošće vađeno.Jedan je proštac malo krvav.U bašču nismo ulazili.Nije ’teo Stojan, veli neka, neka stoji dok ne dođe vlast, lako mi je jako I ovaj drugi glas, kako je trag doteran do Ignjatove bašče, raširio se brzo po selu. Celo se selo zbunilo... — Ovo je ljudi pokor i sramota.Ako još i to more biti, onda nije vajde od života! Zar Ignjat, Ignjat koga su svi držali za najpoštenijeg čoveka u selu.Za koga su mislili da ne ume mrava očepiti, zar je mog’o on to učiniti?! On, dugogodišnji kmet, prvi čovek u opštini, pa tako da se ukalja?! Ignjat koga su i jako prošlog izbora ’teli okmetiti, ali se on ne ’tede primiti govoreći: — Star sam ja braćo.Ima mlađi’ ljudi, a ja sam ako je za vajdu, u svoje vreme poslužio selo, koliko sam mog’o i umeo. Zar je on u stanju tako što izvršiti? Ne, ne, to nije moguće! Do juče bi se celo selo založilo za Ignjata i njegov dom, a danas? Pa i danas vala. U prkos svima glasovima, koji su se raznosili protiv Ignjata i njegove kuće, ljudi ostadoše, bar većina njih u tom uverenju: da ta dela nije mog’o izvršiti ni Ignjat niti iko njegov... Ignjat i Steva bili su potpuno mirni i ravnodušni, kao ljudi kojima je savest mirna, a duša čista kao zlato.Oni su ove glasove slušali smešeći se, i na jedno uvo čuli, a na drugo propustili... Silan se narod beše slegao, što sudnici što mehani, i ni o čemu se drugom nije govorilo, do o ovoj napasti, koja selo snađe...... Na jedared prođe od usta do usta reč: — Evo kapetana! I zaista s kraja šora pomoli se kapetan.Beše ozbiljan i zamišljen.Kola stadoše pred opštinsku sudnicu.On siđe s kola.Pozdravi se s ljudma. — Kako ste, šta radite braćo? — ’Vala Bogu, odgovoriše svi. Kapetan se s nekima, koji behu napred i rukova, pa za tim uđe u sudnicu. U sudnici je bio predsednik i članovi i gotovo svi odbornici. Kapetan se pozdravi sa svima redom, pa se onda okrete predsedniku: — Ja sam, čini mi se, naredio da se ljudi zovnu za posle podne.Što si ih sada zvao? Predsednik se pravdaše da ih nije zvao, no da su se ljudi ’nako sami skupili. — Čitavo se selo uzbunilo, gospodine.Ljudi ne pamte ’vakog pokora.Pored paljevine Radetića, noćas je ukraden najbolji vepar gazda Stojanu. — Je li Ribiću? — Ja. Kapetan se zamisli. — Dobro.Hajde ti sa mnom i neka pođu još dva odbornika, a ovim ljudma kaži neka se raziđu, pa posle podne da se skupe. Predsednik ode i izvrši naredbu kapetanovu. Za tim se krenuše: kapetan, predsednik, dva odbornika i još nekoliko radoznalica. Prvo odoše u Radetića senjak.Kapetan pregleda.Zabeleži što mu je bilo potrebno.Zapita koliko je moglo biti sati kad se vatra pojavila, pa i to zabeleži. Za tim pozva Jovu i zapita ga da li na koga sumnja. Jova je bio bled kao krpa.Jedva je izgovorio: — Ne sumnjam ni na kog gospodine. Kapetan i to zabeleži... Posle se vratiše sudnici.Kapetan je nešto po zadugo pisao.Za tim pročita odbornicima te i oni potpisaše. Zaviri u sat. — Sad možemo Stojanovoj kući. Svi se kretoše... Tamo nađoše obijen obor.Kapetan uze katanac i predade ga panduru.U oboru se videlo mesto gde je vepar zaklan....Odatle pođoše tragom, jer je krv po zemlji kapala.Prođoše kroz Stojanovu bašču.Izvadiše ono prošće što je bilo krvavo.Po tragu odoše dalje do iznad Ignjatove bašče.Tu videše da je zemlja nešto mnogo ugažena.Opaziše jedan proštac malo krvav.Izvukoše ga, pa i drugi.Trag se i dalje poznavaše, sve do kačare. Ljudi se uprepastili kad stadoše pred kačaru.Srce im je lupalo u prsima a uši pištale, pa im čisto zaglunule. Reza na kačari bila je takođe malo krvava. Kapetan naredi, te zovnuše Ignjata. On dođe.... — Ignjate, poče kapetan, ti si čuo da je Stojanu noćas iz obora nestalo vepra.Mi smo po tragu došli do pred ovu tvoju kačaru.U ime zakona, zapovedam ti, da je otvoriš! Dok je kapetan ovo govorio, Ignjat se samo u licu menjao. Viknu Stevu, te mu donese ključ. Otvori kačaru i svi uđoše unutra. Ignjat sede na prag od kačare i bono jeknu.Steva stao do njega, pa cepti kao prut od ljutine. Izađoše iz kačare, u kojoj nisu ništa našli. — Ko zna, ’di je to jako sakriveno, reče Stojan. — Ti ćuti, kad te niko ništa ne pita, ciknu kapetan. — Ne mogu da ćutim gospodine, boli me, ’naki brav!Života ono košta... — Hoćeš li ćutati kad ti kažem, ili... Stojan zanemi. Kapetan nešto pribeleži, pa se onda zamisli. Dugo je se u mislima mučio.Njegova savest borila se sa dužnošću. On je poznavao Ignjata.Znao je vrlo dobro kakav je on čovek, kao i to, da on nikad nije u stanju ovo učiniti.Ali okolnosti su protiv njega.U mislima nije nikako mogao da nađe izlaza.Ni jedna olakšavajuća okolnost za Ignjata, sem toga što se predmet nije našao, ali to se gubilo prema ostalim okolnostima, koje su jadnog Ignjata teretile. Na posletku se savlada, skoro dršćućim glasom reče: — Ignjate, vepar je dovde donesen, gde je? Ignjat ga bono pogleda. Za tim mu oči senuše neobičnom vatrom. On zagrmi: — Ne znam kapetane... Ako ti treba eto ti pa ga traži... Vi držite ljudi da sam ja lopov, da sam ja ukr’o Stojanovog vepra Stojane, Stojane, zemlja ti kosti izmetnula!Za što tako radiš?Bojiš li se Boga bolan brajko!Imaš li duše kukavče sinji!Treba li ti mreti nesretniče!..... ’Ajde kapetane, ’ajte ljudi, evo vam kuće, evo vam sviju zgrada.Sve pretitrajte, sve pretresite, razvalite, raskopajte sve.... sve... ja vam ne branim... Prekopajte mi svu avliju, prevrnite svu bašču, da ne budem u zemlju sakrio.... ’Ajte, što stojite?!.... Ja lopov!Ja, o Bože, vidiš li ti šta se radi....Ima li te ’de Bože, da satreš nevaljalca.... Ignjat je bio pri ovim rečima strašan. .Lomio je ruke i čupao svoju sedu kosu. Svima je pucalo srce od žalosti, gledajući ovu staru dušu kako se pati. Kapetan je drhtao od uzbuđenja.U guši ga nešto steglo, da je jedva mogao progovoriti.Dužnost je morala biti jača od osećaja.... On naredi da se pretrese i kuća i tavan i podrum i sve zgrade. I nigde se ništa ne nađe.Ćuteći izađoše iz avlije čiča Ignjatove i odoše sudnici.... Posle podne silan se narod slegao kod opštinske sudnice. Pored ljudi beše došla i po neka žena, a dece i momčadi i suviše.Izgledalo je kao na nekom saboru... Kapetan izađe iz sudnice, stade na prag i poče govoriti... — Braćo! Događaji koji se desiše sinoć u selu vašem, zabrinuli su svakog poštenog i čestitog čoveka.Mene, kao vašeg starešinu, ovi su događaji iznenadili.Vaša je opština braćo, do danas bila u svemu prva u ovome srezu. Ja vas braćo, kao vaš starešina, pozivam, a kao čovek molim vas, da svi svojski nastanete i da mi u ovome poslu pomognete. Krivac se mora naći.On ne sme ostati nekažnjen.Što se sinoć desilo ovoj dvojici, može sutra kome drugom od vas.Ali kažem vam, meni će ovaj posao ići mnogo teže, ako me vi ne potpomognete, ako mi i vi ne budete na ruku išli. Vi se među sobom najbolje poznajete.Znate ko je kakav među vama. Trag od ukradenog vepra Stojanovog doterali smo do Ignjatove kačare.Ali, koliko ja poznajem Ignjata, držim, da on ovo delo nije učinio.To je izvršio neko drugi, pa je ovo uradio da bi zabacio trag, au isto vreme i Ignjata okaljao. Tražim da mi i vi kažete: kako o Ignjatu mislite? Među ljudima nasta mali pokret i žagor.Za tim se opet sve umiri i ućuta, a čiča Đura otpoče: Gospodine kapetane, — Svi mi, što nas ’vode gledaš, jamčimo našim glavama i našim dobrima za Ignjata i njegovu kuću. Niti je Ignjat, niti je iko njegov ovo učinio. Svima nam je zazor, i obrazi nam crvene pred tobom za ovo što se desilo.Svi ćemo ti rado pomoći, da pravog krivca pronađeš... Iz stotine grla osu se: — Tako je, tako! Ignjat je plakao kao malo dete. Jedan čovek, sav bled, zakrvavljenih očiju, stisnutih vilica, drhćući priđe kapetanu.Potmulim glasom nešto progovori i iz džepa izvadi jedno jagluče i pruži ga kapetanu. Kapetan razavi jaglučić i posmatraše ga. Ljudi su ćutali, nisu mogli čuti šta je on kapetanu govorio, a samo su videli kako mu nešto dade i kako je kapetan ono posmatrao. — I ovo si jagluče, veliš, našao u oboru Stojane? — Ja. — Da li možeš znati čije je? Stojan se zamisli, poćuta malo pa reče: — Ja ne znam.Računam da ga je lopov u mome oboru izgubio. — Šta je ono u kapetana u ruci? reče jedan. — Ne znam.Neko jagluče dade mu Stojan. — Jagluče, jagluče!Prođe reč kroz narod. Ova reč trže Stevu iz njegovih misli. Pogleda u kapetana i u njegovim rukama spazi i poznade svoje jagluče.... Kao majka kad opazi jedinče svoje da se davi, jurnu Steva kroz narod. Dođe i stade pred kapetana.Ponizno skide kapu i smerno reče: — To je moje jagluče gospodine.Dajte mi ga! I kapetan i okolni ljudi, koji su čuli šta je Stojan kapetanu govorio, zanemiše od čuda. — Tako mi Boga gospodine!Kunem vam se svim na svetu, to je jagluče moje, reče Steva molećim glasom i pružaše ruke jaglučetu. Iz grudi okolnih ljudi ču se bolan uzdah. Kapetan se zamisli: — Dakle kažeš, ovo je tvoje jagluče? — Jeste gospodine, neba mi! reče Steva radosno. — Baš tvoje? — Jeste. — Vidi ga dobro!Da se nisi upoznao? — Nisam gospodine.Poznajem ga ja dobro. — Pa otkud ono u Stojana? Steva se sav zarumeni.Za tim opet odmah prebledi. — Ne znam gospodine. — Znaš li ti gde je Stojan našao ovo jagluče? — Ne znam gospodine.Ja sam ga sinoć izgubio. -— Sinoć? — Jeste. — A gde si ga izgubio? Steva ućuta.Nije smeo kazati da je s Marom stajao kod senjaka i da mu je tu ispalo.Pošto mu je glava na ramenu, ne bi to rekao pred kapetanom i tolikim ljudima, među kojima je bio i Marin otac. On pognute glave ćutaše... — No, što ne govoriš.Gde si ga izgubio? Sav bled u licu Steva podiže glavu i pogleda žalostivo u kapetana. — Ja ne znam gospodine! I najbolje oko policajčevo u ovome bi se času prevarilo. Kapetan se sav u licu zacrveni.Ribići mu na suvim obrazima zaigraše, a oči mu senuše neobičnom vatrom....Nikada ga u životu nisam tako strašnog video. On zagrme: — Dakle ti si lopov! — Braćo, lopova koji je ukrao vepra Stojanu Ribiću, uhvatili smo.Sam je se pokazao.To je glavom Steva, sin Ignjata Dobrića. Ignjat ciknu. — To je laž kapetane!Ako je moje dete lopov, onda sam i ja... — I ti si Ignjate, i ti.Trag se i vidi od dvojice.Jest’ jest’ Ignjate, ti i tvoj sin ukrali ste vepra Stojanovog... Ignjat jeknu. — Braćo, ljudi!Čujete li šta čovek govori?Ja lopov!Ja s mojim detetom ukr’o vepra Stojanovog.Moje dete! — Šta vam je ljudi?Što ćutite...Što gledate u zemlju?....Što ne kažete da to nije istina...Da je laž.... Ja lopov! Ignjat je se okretao čas na jednu čas na drugu stranu. Svak’ je ćutao.Svi su gledali u zemlju i ni jedan čovek ne smede glave podignuti. — Joj, teško meni tužnom!Vi to verujete....Vi ćutite...Vi držite da sam lopov...Joj Vože, Bože, vidiš li... cviljaše Ignjat, a suze mu potokom poletiše. Taman kapetan zausti nešto da kaže, stupi pred njega Pura. — Jeste kapetane.Ovaj ’vode zapalio je i Radetićima sena.Ja sam ga svojim očima video.Sa mnom je bio i Dikan.Videli smo ga kako je beg’o od Radetića kotara, pošto je sena zapalio.To ćemo i zakletvom dokazati... — Lažeš nesretniče, dreknu Steva i poleti na Puru. — Stoj, ciknu kapetan. — Laže kapetane!Tako mi onoga jarkog sunca, spržilo me da Vog da....Laže živoga mi Boga... — Ne laže Pura, jeknu jedan glas. Svi se trgoše, kao da ih neko vrelom vodom poli, jer to beše glas Jove Radetića. I ako se bio rešio da krivca ne kazuje, opet ne može održati.Bio je do dna duše pošten čovek, pa ga je jedilo kad je video, kako se Stevo vešto pravda, da bi svaki pomislio da je nevin.... — Jest kapetane, ne laže Pura.Ja i moj Stanimir našim smo ga očima videli kad je beg’o. Vikali smo za njim, ali on uteče. Nismo znali šta pre da radimo, da l’ za njim da trčimo, da l’ vatri da po’itamo. Ja sam ti kaz’o da ni na kog ne sumnjam.Nisam ’teo da ga kažem.Voleo sam ga.Voleo sam ga k’o svoje dete, k’o moju Maru.Mislio sam da je Ignjatova kuća najpoštenija u selu.Njega sam drž’o da je čestit k’o devojka.Ali jako vidim da sam se prevario.Ko može tuđe imanje paliti, može i krasti.... Jova je ove reči izgovorio bolno.Noge su mu drhtale, a u licu se sav zažario. — Joj, nisam ja zapalio sena čiča Jovo, svega mi na ovome svetu, jeknu Steva. — Zar ’oćeš da lažeš, nesretni sine? reče Jova.Ja sam te ovim mojim očima video. — Može biti da si me video, ali ja nisam zapalio čiča Jovo. Kapetan se umeša. — Jesi li ti bio kod Radetića sena? — Jesam gospodine.Bio sam baš kad su buknula. — Šta si radio tamo? Steva zanemi. Sad mu je valjalo reći ono, što on ni za šta na svetu ne bi kazao. Kapetan ga posmatraše, ali je Steva samo ćutao. Svet zanemio od čuda.Rekao bi čovek ni jedno ne diše.Svi pogledaju u kapetana, šta će sad biti. — Svršeno je, reče kapetan. — Krivci su uhvaćeni.Zaslužena kazna neće ih mimoići. Za tim uđe u sudnicu i nešto je pisao. Kad izađe, viknu panduru: — Teraj Ignjata i Stevu u zatvor. Ova reč kapetanova, kao grom iz vedra neba, potrese sve koji su tu bili.Srce im se steže.Po neke od njih ni noge ne mogoše držati.Izgledali su ljudi kao pijani. Stojanu i Jezdimiru prosu se radost po licu.Oni se jedan na drugog tajom osmejkivahu.Ali, ta njihova radost i osmejkivanje nije mogla izmaći veštom oku kapetanovom. On se nešto zamisli. Pandur izvrši naredbu kapetanovu. Ignjat i Steva bili su bledi kao smrt.Reči nisu mogli progovoriti.Posrćući došli su do zatvora. — Spremi se, reče kapetan panduru, da ih posle teraš u Bogatić. Za tim ispita sve redom: Stojana, Jezdimira, Jovu, Stanimira, Puru i Dikana i još neke. Kad je i to svršio, spremi se i on i ode. Seljaci se ćuteći jedan po jedan raziđoše kućama. Pandur otera Ignjata i Stevu u Bogatić. Svi su ih držali za krivce.Ali svima je bilo nešto na srcu teško.U duši su nešto osećali što ih je bolelo.Bilo im je u duši i srcu nekako čudnovato. Samo su Stojan i Jezdimir bili veseli kao nikad dotle.Oni su ih na sva usta ružili i psovali. Cigle dve duše u celom Radenkoviću, znale su da su Ignjat i Steva nevini, da su čisti kao sunce, i bile su neutešne za njima. To su bile Mara i Ružica. Kola kapetanova jurila su preko ravnog potesa Radenkovačkog. On se beše zavalio u kolima i nešto razmišljaše.. Po licu mu se videlo da je nešto ljut.Nema onog raspoloženja na licu njegovom.Znam ja do jako, kad mu kakav nevaljalac padne šaka, on se lepo raduje, kao da je nešto dobio.A sada eto, posao dobro svršio, zlikovce pohvatao i opet je bio neveseo. Često je puta zatvarao i otvarao oči, kao da se nečega sećao, što mu nikako na pamet nije moglo doći. Za tim izvadi one hartije, što je u sudnici pisao, i poče ih razgledati... — Stoj, viknu panduru. Kola stadoše. On još jedan put pročita jednu od onih hartija, pa onda reče: — Okreni kola natrag! Pandur okrete i pođoše opet u Radenković. U putu sretoše Ignjata i Stevu, koje je pandur terao.Žalost je bilo pogledati ih.Vetar potesom pirkaše i igraše se sa sedim vlasima čiča Ignjatovim. Kapetanu se nešto steže oko srca. Na jedan put mu dođe da im vikne: — Vi niste krivci.Idite kući.Ali kroz glavu mu proleti sve što se dogodilo i on ućuta.Sagnute glave prođe mimo njih.Čisto mu beše teško da ih pogleda. Oni baciše tužan pogled za kapetanovim kolima, koja se izgubiše put Radenkovića... Kad je došao u selo, ljudi su se već bili razišli.U sudnici bili su samo predsednik i ćata. Kapetan naredi da se zovnu ona dva odbornika, što su i danas s njime išli. Malo posle, oni dođoše. Svi se ponova uputiše Stojanovoj kući.Počeše opet od obora i išli su tragom.Kapetan je nešto zavirivao, ali kao da ne nađe ono što je tražio.Lice mu se poče mrštiti.Viš’ Ignjatove bašče zastade i gotovo radosno uzviknu: — Evo! Svi pogledaše. Po putanji se lepo poznavaše nekoliko stopa.Kako onde beše utabano i mnoga krv prosuta, to su i oni, koji su vepra nosili, ugazili nogama u krv, i koračajući dalje ostavili veran otisak svojih stopala po ravnoj i glatkoj putanji. Kapetan izvadi neku pantljiku i tačno premeri sve stope, koje su se mogle dobro raspoznati.Zabeleži u knjižicu, pa okrenuvši se ostalima reče: — Ovo je jedini spas Ignjatu i Stevi.Ako im se stope ne podudare sa ovom merom, onda su oni nevini, pored sviju okolnosti koje ih terete. Predsednik skide kapu i prekrsti se: — Milostivi i preblagi Vože, molim ti se grešan, budi zaštitnik pravedni’ i nevini’! I ostali tako uradiše. Kad su došli do sudnice, kapetan je nešto podugo govorio predsedniku na samo. Ovaj je samo vrtio glavom i gledao u kapetana začuđeno. Za tim se kapetan pozdravi sa svima i ode... Još malo, pa se i oni raziđoše od sudnice. Kad su prošli pored Ignjatove kuće, čuli su zapevku Živaninu.Žalost je bilo čuti kako tužno zapeva i nariče. Ivan i Milan tek behu došli iz Šapca, i Živana, kad ih spazi, poče još tužnije naricati.Od silnih suza, koje htedoše da je uguše, jedva im-je kazala, kakva je beda njihovu kuću snašla i kako im je otac i brat prošao. Ivanu i Milanu krv se u žilama ledila, slušajući šta im je majka govorila. Ivan jeknu kao ranjenik. — Ha, to je sve maslo nji’ovo.Čekajte kukavice jedne, nećete se dugo glave nanositi... — Jezdimire, Jezdimire!Živog ću te zubma zaklati.A onome čupo-brku nos ću zubma odgristi... Oči su mu sevale živom vatrom.Na jedared pogleda u svog brata.Ovaj mu je pogled razumeo.Obojica skočiše i odoše u sobu gde je Ignjatovo oružje visilo... — Ne brate!Nećemo puškom.Slađe će mi biti da skotove rukama udavimo.Da i’ zubma zakoljemo....Noktima ću mu srce da iščupam... Jadna majka sluša jadikovanje dece svoje za ocem i bratom rođenim.Srce joj tada htede prepući od teške tuge... — ’Ajdemo, viknu Ivan i obojica poleteše vratima. Živana đipi i stade pred njih. — Deco moja mila, kuda ćete?Zar da kaljate ruke o ’nake pogance?Zar da nanu svoju ostavite samu samo’ranu?... Za tim ih obojicu zagrli.Glave im pritište na svoje staračke grudi, pa ih ljubljaše i milovaše, po svilenoj kosi njihovoj. — Nemojte deco moja lepa!Preklinje vas vaša nana mlekom, koje ste iz ovih prsiju podojili.Ostavite i’ i ne dirajte i’.Dobar je milostivi Bog.On nikome dužan ne ostaje.On će nji’ kazniti.Kazna njegova biće i veća i strašnija od vaše.Bog se brine za sve nas.On će se starati i za oca i brata vašeg.On zna da oni nisu krivi.On će nji’ izbaviti... — Kućo moja lepa, poslušaj nanu svoju.I ti ’rano moja mila, i ti ćeš da poslušaš svoju nanu. Govoreći ovo Živana se beše preobrazila.Staračko joj lice obasja neka božanska svetlost.Izgledala je kao kakva svetiteljka... Ivan i Milan poljubiše joj stare suve ruke: — Slušaćemo te nano, rekoše obojica. Tešeći decu svoju, Živana beše i sebe utešila.I ona oseti u duši svojoj da joj nešto lanu. — Tako treba, tičići moji, blago nani vašoj. Već je bio u veliko mrak pao na zemlju, kad se setiše da i oni što povečeraju.Ni jedno nije gladi osećalo, no onako više adeta radi, sedoše oko sinije.Uzeli su po nekoliko zalogaja.Živana, i ako nije ceo dan zalogaja u usta metnula, ne mogaše ništa okusiti. Ona se seti Steve i Ignjata. Pogleda na ono mesto, gde su oni obično za sinijom sedeli.U guši je steže, da zalogaja nije mogla progutati. — Ko zna, da li oni tamo imaju šta okusiti.Na što li će leći.Gde li će Ignjat svoje stare kosti odmoriti?... Suza joj zasija u oku, ali se ona okrete na stranu i izbrisa je širokim rukavom od svoje rubine.Lakše bi joj bilo, kad bi pustila srcu na volju.Ali zbog Ive i Milana morala je srce stegnuti, a ono joj je pucalo od žalosti. Dugo su za sinijom sedeli i razgovarali se. Živana im je sve potanko ispričala šta se sve u selu desilo od njihova odlaska. Kaza im kako su zapaljena Radetića sena.Kako je Stojanu ukraden vepar i trag doveden do nji’ove kačare.Kako je dolazio kapetan s ljudma nji’ovoj kući i sve pretresli, i kako i’ je najposle pandur oter’o u Bogatić. Ivan i Milan, po nešto su zapitkivali majku, a ona im je odgovarala. — Kažem ti nano, to je sve Stojanovo i Jezdimirovo maslo.Ne znam samo kako su oni to udesili i od kud Stojanu Stevino jagluče. Ali, prokopkaću ja to od danas za tri dana ili neću živeti!... - Za tim odoše da spavaju. Jadno im je i žalosno spavanje.Neka Bog milostivi sačuva svakog brata Srbina bede nevidovne..., Živana je skoro celu noć presedela.Pustila je srcu na volju i onda joj malo olakša.Za tim je mislila šta će i kako će s njima biti. Pomisao na Boga i njegovu pravdu umiri je, i ona tek pred zoru zaspa. Iva, kako je ušao u svoj vajat, prući se po krevetu.Nije se ni skid’o ni izuv’o. Prvo je plak’o za svojim milim roditeljem i dobrim bratom.Pred nanom i Milanom sramota ga je bilo plakati, a sad i on pustio srcu na volju. Posle sede i stade premišljati, kako će da po’vata konce ovim dušmanima. — Da mi je bar Steva tu, da mi kaže ma štogod, mišljaše u sebi.Al’ ovako nije znao ništa.Nije znao odakle da počne.Šta prvo da radi.Dugo i dugo mislio je i krojio planove, dok i njega san ne savlada, te zaspa. Milan je tako isto noć proveo. A zar i može da ne tuži sin za ocem i brat za bratom rođenim? Tako kod kuće. A Ignjat i Steva? Kad su došli u Bogatić, malo posle njih stigao je i kapetan. Prvi mu je posao bio, da ih u kancelariju pozove. Oni uđoše. Kapetan ponudi čiča Ignjata da sedne, što ovaj, i ako su mu noge drhtale od umora, posle dugog zatezanja, jedva učini. Kapetan izvadi one hartije iz džepa i ostavi ih na astal.Za tim uze onu knjižicu.Čitajući iz nje, počesto je pogledao u noge čas čiča Ignjatove, čas Stevine. Laki osmejak pokaza mu se na usnama. Za tim ustade.Izvadi iz džepa onu pantljiku, što je njome merio trag stopa, pa izmeri stopale čiča Ignjatove, a za tim Stevine. Mereći često je pogledao u knjižicu. Iz usta mu se ote uzvik: — Dakle, ja se nisam prevario. Za tim se uspravi i poče blagim i ljupkim glasom: — Čiča Ignjate, i ti Stevo, vi ste nevini. U duši sam mojoj osećao da vi niste i pe možete biti krivci.Ali vi ste i sami videli, šta je sila okolnosti koje su vas teretile. Ovo što sam sad učinio, najasnije mi dokazuje da vi niste izvršili krađu vepra Stojanovog. Ja sam izmerio trag i ni jedan se s vašim stopalama ne podudara.Jedan je mnogo veći, a drugi malji od vaših stopala.To znači da ono nije trag od vaših nogu, a kad nije vaš trag, niste vi ni delo mogli učiniti. Ali, nastavi kapetan, dok se pravi krivac ne nađe, vi morate biti ovde.Ja vas neću zatvarati.Možete slobodno po avliji hodati, a spavaćete u lepoj sobi. Delo krađe Stojanovog vepra od vas sa svim otpada, ali Radetića paljevina još ostaje.Sa njom će ići po teže.I ako sam ja potpuno uveren da Steva nije to učinio, pored svih tako reći neoborivih dokaza koji Stevu terete.Ali, oslonite se na mene, ja ću morati ući u trag.Pošto po to, ja ću morati naći pravog krivca.Ali dotle vi morate trpeti.Budite spokojni i ništa se ne brinite.Oslonite se na Boga i njegovu pravdu... Dok je kapetan ovo govorio Ignjatu su lile suze iz očiju.Kad kapetan svrši svoj govor, Ignjat mu priđe bliže. — ’Vala ti gospodine po stotinu puta.Onaj gore koji je i pravedan i milostiv, neka te za tvoje delo nagradi. Već se počeo povlačiti mrak, kad Ignjat i Steva izađoše iz kancelarije. Kapetan naredi pandurima te spremiše jednu sobu.Namestiše u njoj lep krevetac, u kome otac i sin, posle tolikog umora, gde se beše i duša i telo umorilo, utešeni lepom kapetanovom rečju i pomišlju na Svevišnjega, dosta mirno provedoše ovu noć. I kapetan je bio sa sobom zadovoljan. Istina, još je imao malo dokaza o nevinosti Ignjatovoj i Stevinoj, ali je u duši osećao da on to mora naći. Čim sklopi oči, a pred njim se pojavi Stojan i Jezdimir sa onim satanskim osmejkom na licu, pa jedan na drugog namiguje. To je upravo i bio povod, da kapetan posumnja u krivicu Ignjatovu i Stevinu.Ali, da bi pravog krivca pronašao, morao je uraditi ovako, kao što je uradio. Još dugo je premišljao kapetan o događajima današnjega dana i o načinu, kojim će ih rasvetliti i doznati pravu istinu.Za tim i on zaspa. Kad se Iva prenuo iza sna, bilo je već u veliko svanulo. Prva misao koja mu je kroz glavu proletila, bila je misao o jučerašnjem događaju. Ustade i prekrsti se.Za tim pogleda niza se.Vide da je potpuno spreman.Jedva se seti da je sinoć legao ne raspremivši se. Na dvoje na troje svrši neke poslove oko kuće.Ništa mu se nije radilo, i to što je uradio, uradio je kao od bede.Sav savcit bio je obuzet mišlju o jučerašnjim događajima. Kad svrši posao, on se polako uputi kačari.Za tim uđe unutra i gledaše onaj darmar od kaca, bureta i ostalih stvari, koji je ostao posle izvršenog pretresa. Izađe napolje. Da li namerno, ili slučajno, uputi se on onim tragom kuda je juče kapetan sa ljudima prošao i kuda je vepar pronet i do njihove kačare donesen. Išao je samo napred. Činilo mu se da će sad na putu sresti zlikovce, koji nose ubijenog vepra njihovoj kačari. Ni na šta se ne obzirući, ni na šta drugo ne misleći, on je jurio po onome tragu, koji se još lepo raspoznavaše. Na jedared ga nešto teknu.Kroz celo telo prođoše mu žmarci.U glavi oseti da mu svest poče da mrknjava.Pred očima mu k’o nešto senu pa puče, za tim nasta mrak.U ušima mu je zujalo, kao da stoji uz najveće zvono kad zvoni... Koliko se zaneo bio mišlju, Iva nije ni primetio, kad je ušao u Stojanovu bašču.Tek kad se našao pod orahom, kuda ga je trag vodio, on se trgao iz svoga zanosa. Pod orahom, pod tim milim drvetom, na tome njemu omiljenom mestu, sedela je njegova Ružica. Ona ga nije opazila.Glavu beše zagnjurila u lekedov i njime brisaše potoke suza, koje joj iz očiju tekoše. On stade kao ukopan. Pošto se malo povrati, sinu mu kroz glavu misao, da je uhvati i udavi. Lice joj nije mogao videti, ali on ga u sebi zamisli i učini mu se gadno, ružno!Za tim pogleda oko sebe.Pogleda gore na požutelo lišće starog oraha, sve ga je tu opominjalo na prošle sretne časove, koje je sa Ružom ovde proveo. Ta ga crna misao malo po malo ostavi.Sinji teret beše se na njega svalio... On raskide ispod grla sapinjač, jer mu čisto i on smetaše da diše.Srce mu se beše steglo, pa mu izgledaše i ne miče se... Posrćući kao pijan, okrete se on i pođe lagano natrag. Ruža polako podiže glavu. Na jedared kao preplašena srna skoči; i kao munja poleti za Ivom. On stade. Onaj tužni pogled iz lepog oka Ružinog, rastopi onu koricu, koja se beše oko srca Ivinog počela hvatati.U duši mu čisto lanu, a srce veselo zaigra. On raširi ruke, i Ruža mu pade u naručja. — Ivo, izbavitelju moj! — Ružo, srećo moja! U zagrljaju prođe nekoliko trenutaka. — Ivo, izbavitelju moj, il’ me ubi il’ me s tobom vodi.Izvedi me iz ove kuće što pre, jer u njoj ne mogu više živeti! Govoreći to, Ruži grunuše suze iz očiju. Ivi beše žao, gledajući je ovako tužnu i uplakanu. Za ova dva tri dana, od kako je nije video, beše se mnogo promenila.Mesto onih rumenih obraza, beše bledo i uvelo lice.Mesto živih i vatrenih očiju, sijahu se sada dva isplakana oka puna tuge i bola.... — Ružo, cveće moje, ti si bila bolesna? — Nisam Ivo. — Ja što si se tako promenila? — Teško mi je Ivo.Samo me srce boli.U guši me nešto steglo, pa ’oće da me, čini mi se, udavi.Od kako se ono desilo, ne znam ni kud idem ni šta radim.Najlakše mi je, čini mi se, kad dođem ’vode pod ovaj ora’, pa se tu sita isplačem. — Tebi je žao mog babe i bate? — Jeste Ivo. — Ne brini se Ružo.Dobar je Bog.Zna on, k’o što svi ljudi znadu, da oni nisu krivi.On neće dopustiti, da oni na pravdi stradaju. Za tim se ispravi.Svetlim okom pogleda u Ružicu pa nastavi: — Ali ja znam ko je pravi krivac Ružo!To je tvoj otac i brat!Jest, oni su krivci.Oni su sve te zamke udesili... Oči su mu pri ovim rečima sevale. Ruža jeknu. — Joj Ivo, nisu oni sami.Onaj prokleti Puro i Dikan.Oni su više krivi.Da nije nji’ bilo ne bi oni mogli sami ništa. Ivi senu pred očima. — Šta kažeš Ružo, Puro i Dikan? — Jeste Ivo. — Ja sve znam.Sve sam čula i videla.Nji’ je babo zovnuo i obeć’o im dati neke zemlje. Pura je zapalio sena Radetićima, a Dikan je s Jezdimirom ubio našeg vepra, i odneli do vaše kačare.Posle su ga opet vratili i eno ga u našoj zgradi. — Ja sam ono veče trčala vašoj kući da javim.Znala sam da ti nisi ’vode.Lupala sam na Stevin vajat, ali njega ne beše.Čiča Ignjata i strinu Živanu nisam smela buditi.Kad sam se posle kući vratila, Radetića sena buknuše... Govoreći to, Ruža je često navlačila rukav od rubine na desnu ruku, i od Ive nešto krila. Iva to spazi. Uhvati je za ruku i podiže njen široki rukav. Na desnoj ruci beše, s podlanicu široka, masnica. — Šta je ovo Ružo? — Joj, ne pitaj me! — Ko te ovo udari? — On. — Ko? — Jezdimir! Iva ciknu.Oči mu sinuše neobičnim žarom. — A, krvniče, dakle i bije te.A zašto? Od silnog jecanja Ruža jedva izgovori: — Što sam plakala, kad je pandur proter’o čiča Ignjata i Stevu. — Ha, čekaj katile, nećeš još dugo.Po’vat’o sam ti tragove bezdušniče.Osvanuo je i tebi crni petak... Iva je znao sve što mu je trebalo.Da mu je sad na oči izašao Stojan ili Jezdimir, on bi ih rastrgnuo. — Ne brini se ništa, zlato moje, Ružo.Nećeš dugo trpeti nji’ovo nasilje.Skoro će te tvoj Iva izbaviti. Ruži zasija lice od radosti.Na jedared se opet zamrači. — A šta će biti s njima Ivo? — S kim? — S babom i Jezdimirom. — Ono što su zaslužili Ružo.Od kazne jako uteći ne mogu, pa da su im krila sokolova.Oni su nama vrat lomili, pa su ga sebi slomili.Oni nisu znali da „ko drugom jamu kopa, sam u nju pada“.Oni su nama jamu kopali, pa će eto sami u nju da padnu. Ruža ućuta. Strašne su bile ove reči Ivine.Svaka joj je po jedan nož u srce zabadala.Srce joj se na desetoro cepalo. I ako se radovala sreći svoga Ive i izbavljenju čiča Ignjata i Steve, opet ju je srce bolelo za ocem i bratom svojim. Ma kakav da je bio Stojan, on je njen roditelj.On ju je rodio i dok je mala bila negov’o, pazio i milov’o. Ma šta da joj je Jezdimir radio, i ma kako da je s njom postupao, on je njen brat.Njen jedini brat, jer više nije imala braće ni sestara. Beše joj teško.Od jedan put zaželi da umre.... da je nestane... Glavu zagnjuri u Ivina nedra, i jecajući viknu: — Joj Ivo, zar ne more drukčije biti? — Ne more Ružo. — Otari suze s očiju i nemoj više plakati.Bog je tako naredio i tako mora biti.Protiv njegove naredbe mi ne moremo ništa. — Teško meni, kukavici sinjoj! — Ćuti Ružo, i ne tuži više.Teši se da je tako volja božja...... Za tim se rastadoše. Ruža ode tužnim srcem i zamače u redove šljiva.Srce joj se paraše.Jedno dobija a drugo je gubila, a oboje joj je na srcu ležalo. — Joj Bože milostivi!Zar je baš tako moralo da bude? jeknu Ruža ulazeći u avliju. Iva je bio veseo... Pomisao da će mu otac i brat biti slobodni do neba ga uznosila. Ni osetio nije kad je kući došao — Nano moja mila, mi smo sretni! — Šta je kućo moja lepa? — Babo i bato biće slobodni.Naš’o sam krvnike.Sve sam im konce po’vat’o! Za tim ispriča Živani i Milanu sve što je doznao.Kaza kako su im u ovome gadnome delu pomagali Pura i Dikan. Staro lice Živanino sinu nekom radošću.Ona teško uzdanu, i prekrstivši se nekoliko puta, glasno reče: — Dobri i milostivi Tvorče! ’Vala ti na tvojoj milosti.Vera i nada moja u tvoju pravdu, nije me prevarila. Za tim se okrete Ivi. — I ja tebi imam nešto da kažem rano moja. — Šta nano? — Sad baš ode Radetića Mara.Došla je jutros čim si ti očo.Da si je samo video Ivo, kaka izgleda.Ni nalik na onu devojku.Uvenula Ivo k’o cvetak. — Pa šta ti reče nano? — Čim dođe ona briznu u plač.Zagrli me i stade ljubiti.Jedva je kroz suze govorila: — Steva nije kriv.On nije zapalio naša sena, i ako su ga taja i jaga tamo videli.Ja znam što je tamo bio... Za tim se još više priljubi uza me.Glavu zagnjuri u moja nedra pa nastavi: — Tražio je jagluče.Ja sam mu ga crnica i dala.Oprosti dojo....U veče smo stajali kod naši’ sena i tu mu je ispalo.Mora da ga je ko naš’o i dao onom prokletniku... — Jedva sam je utešila Ivo. ’Tede da presvisne od plača. — Ja sam je malo umirila.Kazala sam joj da se ništa ne brine.Dobar je Bog, rano moja, Maro, rek’o joj, izaći će delo na videlo. — Malo pre je otišla odavde. Iva se zamisli. — Tako je i moralo biti nano.Steva je izgubio jagluče i oni su ga našli, pa rekli da su ga našli u oboru. — Nego nano, odo’ ja da kažem sve predsedniku.Da vidimo šta ćemo jako raditi. — Idi Ivo. On ode.Predsednika trevi na putu.Beše pošao sudnici. Iva smerno priđe njemu i pozdravi ga.Za tim idući ispriča mu sve šta je doznao. Predsednik zastade. — Dakle baš tako, veliš Ivo? — Tako. — I oni su sve to ujdurisali? — Ja. On poćuta malo: — Međer je kapetan im’o pravo, kad mi je na polasku rek’o, da motrim na Stojana i Jezdimira.Oni mi — veli — izgledaju nešto sumnjivi.Kod njih nisu čista posla, nego obrati de ti pažnju na njih. I vidiš ti jako, nije se prevario. — Nego šta ćemo jako, reče Iva. — Dobro ćemo.Ćuti i o tome nikome ni reči ne govori.Idi kući i spremi se, pa odma’ trči kapetanu.Kaži mu sve ’vako k’o što si meni isprič’o. On će narediti, šta ćemo dalje raditi. — Nego požuri.Nikome ništa ne govori.Ne kazuj ni kuda ćeš ni za šta ćeš. — Dok ne dođe naredba od kapetana, ja ću na nji’ paziti... — ’Oću, reče Iva.Pozdravi se s predsednikom i vrati se kući. Posle nepuno pola sata, jezdio je Iva put Bogatića. Sutra dan, pošto su Ignjat i Steva bili oterani u Bogatić, poranili su Stojan i Jezdimir kao nikad do tada. Na licu im se mogla čitati radost i neko osobito raspoloženje. — E, ovo baš valjade, reče Jezdimir. — ’Nako kako treba da bude, dodade Stojan. Glavnu smo smetnju uklonili.Jako će već lakše ići. — Tebi Jezdimire ostavljam curu, pa ti radi šta znaš.Gledaj kako god da joj se ulažeš. Ja ću s Jovom i Stanimirom svršiti, kako već ja zna’ budem. Nego nešto nas ne mirišu.Osobito od kako ’no uzesmo one nji’ove debele svinje.Ali sve ću ja to utleisati.Prosti su i glupi ka’ cepanice.Mog’o bi i’ čovek žedne preko vode prevesti. Znam već unapred, da ćeš ti s curom imati kubure.Ali neka ja ’vamo kod nji’ uspem, slabo će nas se ticati, šta će ona reći. — Gledaću vala, što bolje budem znao i umeo.Šat mi pođe za rukom. Isprva ću oko nje depo, lale mile, dok se malo ne primiri.Posle ću joj puniti uši i govoriti protiv Steve i Ignjatove kuće, da joj kako god omrznem... — Tako, tako, dodade radosno Stojan. — Ali ako se stane dusati.Ako bude naburena prema meni k’o do jako, onda joj neće niko pomoći.U’vatiću je, tako mi Boga i... Ma da je bio do kraja pokvaren, i čovek bez ikakvih osećaja, opet ga stid beše izgovoriti što beše započeo. Ali Stojan ga je razumeo.On se zadovoljno smeškaše. — Tako, tako.To ćeš najposle morati učiniti.Samo ako ti na zgodi padne šaka... Tim ćeš je ućutkati, da zuba ne sme pomoliti, a mi ćemo ’vamo raditi kako budemo ’teli Eto takav se razgovor vodio između oca i sina, između ove dve gadne duše.I ko zna, možda će u svojim gadnim planovima i uspeti, ili će ih ruka neumitne pravde zadržati. Za tim se digoše i odoše svaki na svoju stranu. Beše petak, a vi znate, to jest ne znam da li baš svi znate, da se petak kod nas u selu praznuje.A osobito žene.Ni za živu glavu, ne bi ti ona na „Petku“ kakav rad u ruke uzela.A ako je još „Mlada Petka,“ onda ne diraj.To je veći svečanik no, Bože mi oprosti, Božić. Istina, ja ne znam otkud je ovo praznovanje petka kod nas ostalo.Ako nije još od turskog vremena.Znam da se obično govori: „Petak turski svetac“.Ali šta ćeš mu jako, kad ga eto i Srbi i Srpkinje praznuju. U mojoj kući ’vala Bogu nije taj adet.Osim nedelje i onako kog svečanika, svi moji kućani, Bogu se moleći, rade.Pa ’vala Bogu meni dobro.I u zdravlju dobro.I u malu dobro i onako u drugom berićetu, sve dobro. A eno sad pogledajte niza šor.Posedale ti lepo žene po rudini pa se raskakotale, a ni u jedne rada nema.Misliš, Bože oprosti, da je nedelja. O čemu li ono govore? A o čemu bi drugom, nego o najnovijim događajima u selu. Jedne osuđuju Ignjata i Stevu.Druge ih opet brane.Svet k’o svet.Ko će njemu ugoditi.Ko bi mogao svom svetu prav biti? Stojan i Jezdimir izađoše iz avlije.Stojan se uputi mehani, a Jezdimir ode niza šor. U mehani priličio sveta, ali najviše redovnih gostiju, seoskih besposličara. Stojan uđe i nazva Boga. Oni primiše. U jednom ćošku do kelneraja sedeli su Pura i Dikan.Bili su već pijani, i što ’no naši vele: „kaplje im iz očiju“. — A, a, evo našeg gazda Stojana.Živeo ga Bog, reče Dikan. — Š’ radiš gazda Stojane, promrmlja Puro, i prihvati se za kapu. — ’Vala Bogu, kako vi? — Et’ mi ’vako po malo. ’Oće l’ biti koja da se popije? — ’Oće, ’oće, reče Stojan. Kucnu prstenom u astal i mehandžija dođe. — Zapovedajte, molim! — Ded’ meni jednu gorčiju kavu, i nosi nonde za ’naj astal Puri i Dikanu po oke rakije... — E, e, ’vala ti gazda Stojane, rekoše Pura i Dikan. — Oho, ho, baš sladi.Mora da je mijandžija tur’o u nju šećera, reče Pura. — A more biti, ja.Da se samo više proda, reče Dikan... Za malo pa je staklo pred njima bilo prazno. — Baš ti ’vala, et’ — reče Pura Stojanu... Ali i ja.... znaš.... kres.... pa glupo namignu na Stojana. Stojan okrete glavu pa srkaše kavu. — ’Ma ne diraj se Diko. ’Oću d’ ukrešem da pripalim lulu. — Evo žiška molim, dotrča uslužni mehandžija. — Neka, neka stoji.Volim ja ’vako.Namestim trud na kremen, pa kres....Vi’š.... jako ga metnem ’di ’oću na lulu.... pa ni brigeša.Opet pogleda i kresnu okom na Stojana. Stojan se uzvrpoljio. — Ova budala nalizala se, pa može još sve tu istrućati.Okrete se i pogleda na prozor.Baš u tom trenu, promače tuda Jovo. Stojan izvadi kesu, plati trošak i pođe. — Kuda ’š gazda Stojane? viknu Pura. — Imam posla. — E, ajd’ ajd’. ’Oće l’ biti još jedna da se popije? — Dosta je, reče Stojan izlazeći. — Tako je to ja. Jako dosta ti je, a ’vamo kad treba Pura... da... ’vaj... onda...Neka te gazda Stojane, neka. — Daj der na moj račun, još po oke, viknu Dikan.Poslednje reči Purine, Stojan nije ni čuo.On beše već na šoru i sastao se s Jovom. — Zdravo mirno, brat Jovo, reče Stojan što je mogao ljubaznije. — ’Vala Bogu, kako ti gazda Stojane? — ’Di si ti bio, kad si se tako iskvasio brat Jovo? — Ido’ do marve kolibi. — Zar ti najmlađi? — Ja šta ću?Imaju i oni kod kuće druga posla.Ovo k’o velim nije zor, mogu i ja marvu napojiti.A ’davno vala nisam ni bio kod kolibe.Sve ide Mara.Pa jako baš volim da odem i ja koji put. Stojanu to ne bi pravo.Ko bi mu znao za što?Preko lica mu preleti oblačak nezadovoljstva. — Ja k’o velim, što bi se ti žeg’o, kad imaš, ’vala Bogu, mašice. — E, nije to ništa.Valja raditi, reče Jova. Obojica zajedno pođoše šorom. Stojan se trudio da se prema Jovi pokaže što je više moguće ljubazniji i što veći prijatelj. — One juče oteraše, ja. — Oteraše, reče Jova, a na licu mu se videlo neko neraspoloženje.Videlo se da o tome ne voli da govori. Stojan je to na licu Jovinom poznao, pa se zato truđaše da razgovor počne o čemu drugom. U tom već daleko izmakoše, tako da se više nije moglo čuti o čemu su govorili... Došli su već i do kuće Jovine.Tu se na šoru zaustavili i eno ih još stoje. Po kretanju ruku i glave Stojanove, vidi se da mu je govorio nešto živo i vatreno. Jovo je samo ćutao i tek po kašto samo klimne glavom... — Nuto žene, nuto! Šta li se ono Stojan i Jova ’nako slatko razgovaraju, reče jedna žena iz gomile, koja se tu blizu na šoru nalazila?... — Duboka su posla Stojanova, reče druga.Gle’te samo kako mlatara rukama, k’o da nešto pazaruje. — A biće neki đavo ja, dodade treća.Ne lomi se Stojan ’nako zabadava. — Šta mu znaš ej, lepa sestro... — E, jako na zdravlje brat Jovo, reče Stojan praštajući se s Jovom, stisnuvši mu prijateljski ruku. — Tako, tako k’o što ti kažem brat Jovo.Pa ako je volja Božja neka im bude sa srećom. Nemoj tu vazdan misliti.Deca se poznaju.Odrasli su zajedno, pa što bi im mi jako na put stajali? U nedelju eto me i nadaj mi se. Stojan i ne dočeka Jovinog odgovora, već stisnuvši mu još jednom ruku uputi se šorom. Jova je još dugo stajao.Beše k’o čisto van sebe.Jedva dođe malo k sebi.Pogleda još jedan put za Stojanom, pa se okrete i uđe u avliju. — Pečen je — reče Stojan u sebi, koračajući krupnim koracima svojoj kući... — O momče, a ’di si ti bio? reče Jezdimiru ulazeći u avliju. — Gotovo ni’di. — Kako more? — Tako. — Kud ti nisam tumar’o, pa je nema.Iš’o sam čak kolibi, a ona nije došla.Spazi’ onu matoru drtinu Jovu. — Bome sinak, gvožđe valja kovati dok je vruće.Ja sam ti bolje proš’o. — Šta je bilo? — Dobro bo’me! — Šta? — Bio sam s Jovom. Nabio sam mu pune uši.Nagovorio sam mu toliko, da ne umede kreknuti. Samo viče: — A, a. Ja, ja! — Pa šta veli? — Ne reče ništa. — Jesi li mu spominj’o o Mari? — O njoj sam samo i govorio. — ’Oće l’ dati? — To nije kaz’o. — Pa jako? — Nije kaz’o ni da ne da. — Pa šta ćemo sad? — Ja mu na rastanku reko’, da ćemo jako u nedelju doći, da stvar svršimo. Jezdimiru sinu lice od radosti. — I u nedelju će biti, veliš svršeno? — U nedelju. — E, ’vala ti babo.Mnogo se za mene trudiš i mučiš. — K’o za svoje dete. Obojica u razgovoru umakoše u kuću...... Kad je Jova ušao u avliju, opazi Maru.Za ova dva dana, kako je bio u zabuni, nije ni obraćao pažnje na nju. Sada mu se učini sva bleda, a oči crvene i uplakane. Jova joj priđe.Mara ga poljubi u ruku, a on je zagrli. — Maro, ćeri moja, šta je tebi? — Nije mi ništa, tajo. — Da te što ne boli? — Ne boli tajo, i na silu joj se razvukoše usnice. — Ti si mi nešto plakala? — Nisam tajo. — Ja što su ti tak’e oči, Maro? — Ne znam.Možda sam se utrunila. U tom je viknu Stanojka.Mara to jedva dočeka. Izvi se iz Jovinog zagrljaja. — Zove me nešto teta, tajo i otrča u kuću. Jova gledaše za njom zamišljeno.Posle je još za dugo hodao po avliji, kao nešto radi, ali je sav bio obuzet mislima. U tom stiže i Stanimir.Zabacio rogulje na rame pa pevuši.... — Ti doš’o bato? — Ja. — Jes’ ’davno? — Jako vala, malo pre. — Ja ido’ te završi ona sena sa Lukom, što su juče ostala nezavršena.Može, znaš, bojim’ udariti kiša, pa da propadne.Velim zar je malo štete, ’naki pet sena.... — O rođo! — Oj bato! — Ama ja bi’ tebi nešto kaz’o. — Šta bato? — Stojan mi jutros spominje za našu Maru.Veli da je damo za njegovog Jezdimira. Stanimira kao da ko poli vrelom vodom kad ču ove reči. On ućuta.Nije umeo ni jedne progovoriti.Oseti samo nešto ’ladno oko srca. — Pa bato? — Eto! Obojica opet zaćutaše. — Ja ne znam šta da se radi.Toliko mi je Stojan nagovorio, da mi sva glava buči. Ali mi se on nekako ne dopada.Prvo što je nepošten, a drugo i ’nako nekako ne volim ga, pa kraj.Čisto me u’vati neki stra’, kad na njega pomislim i volim da s njim nemam nikaka posla. — Ja ne znam kako ti bato, ali ja i’ baš, Bože ’prosti, mrzim.Volim vala na šoru sresti onog Agana Ciganina, nego, da ti kažem, njega ja Jezdimira. Poćuta malo pa nastavi: — Znaš bato, da ja o tome nisam nikad ni mislio.Dece nemam pa u Maru gledam k’o u svoju zenicu. — Šta mi je puta Stanojka, kad u veče legnemo u ponjave, onako po izdaleka nagoveštavala o Marinoj udaji.Ali, ja joj ne dadnem da govori.Sve velim u sebi, još je rano.Nije nam prematorila.Zlatu će se lako kujundžija naći... — Pa šta veliš, jako za ovo? — Ne znam, ali ja mu ne bi’ dao. — Uh, što nisi bio, da čuješ samo šta mi je koješta nagovorio! — Neka govori šta ’oće. — Vidiš bato, ja mislim da pustimo Mari na volju.Di ona ’oće, mi joj nećemo kratiti. — I ja tako velim rođo. — Tako će najbolje i biti. — Neka ona izbira sebi druga po volji.Makar bio i puki siroma’.Ima, ’vala Bogu, imanja dosta. Tako i da radimo rođo. Tako bato.Ako je njena volja, neka ide i za Jezdimira.Za njenu bi ljubav i drugo šta učinio, a di jal se oprijateljio sa Ribićima. Tako ćemo, tako! Celim putem, od Radenkovića do Bogatića, Iva je samo mislio, kako će što bolje i što lepše kazati kapetanu, šta je i kako je doznao. Taman smisli i u sebi rekne: e, baš ću ’vako.A ono na jedared se predomisli.Ajak, ne valja tako.Bolje će biti ’vako.Najviše se bojao da štogod ne zaboravi kazati. U tim mislima stigao je u Bogatić.I sam se začudio, kad je pre stigao. Svrati u mehanu.Ispreže konje i veza ih za kola, da jedu sena.Ušav u mehanu, zamoli mehandžiju, da bude mukajet njegovim konjma, koji su u avliji pod naslonom. — Idi ti Ivo brez brige, reče mehandžija koji ga je dobro poznavao. On izađe na vrata, i uputi se kancelariji. Bilo je vreme ručku, pa su i kapetan i svi činovnici bili već izašli iz kancelarije... U avliji se nađe sa Ignjatom i Stevom. Koliko li se obradovao, Bože-moj, kad vide oca i brata svoga. Kako je on to strašno zamišljao.Oni k’o u tesnoj i prljavoj sobici, pa im i bukagije na nogama.Takve su bar glasove pronosili Stojan i Jezdimir u društvu s njihovim aminašima. Kao da ga sunce ogranu, kad ih vide slobodne i vesele. Prvo poljubi Ignjata u ruku. — Živ mi i zdrav bio sine moj, reče Ignjat i poljubi ga u čelo. Za tim se zagrli sa Stevom i ljubiše se kao da se nisu videli Bog te pita otkad. Ignjatu se zasija suza u oku.I braći se napuniše oči suzama. — Ivo, Stevo bato moj mili! Kapetanici, koja je ovaj prizor među ocem i braćom gledala, skotrljaše se dve krupne suze niz obraze. Tako ti je žensko srce. Za tim nastaše pitanja i s jedne i sa druge strane.Kako kod kuće?Kako u selu?Šta radi Živana i Milan?Kako oni ’vode u Bogatiću? Na jedared će Iva: Od silne radosti, zaboravio sam da vam kažem što je najglavnije. — Šta je Ivo? — Vi ćete biti slobodni.More biti da će vas kapetan još večeras pustiti, ili najdalje sutra.Ja sam naš’o zlikovce.... — Je l’ Stojan i Jezdimir? — Jeste Stevo, Stojan i Jezdimir u društvu s Purom i Dikanom. Posle im je sve ispričao šta je doznao.Samo ga je pred ocem stid bilo da kaže, da je to od Ruže doznao. Na samo šanu Stevi, da je njegova Mara dolazila nji’ovoj kući.Za tim, kako neprestano plače i žali ga.Kako je nji’ovu nanu nazvala dojom.Kako je kazala, da Steva nije kriv, i da je ona više kriva, što mu je izvezla jagluče, koje je on izgubio.Sve mu to ispriča. Steva je se topio od miline, slušajući što mu je Iva govorio. Ta neka me jako ceo svet drži za krivoga, reče Steva, meni je sve jedno, samo kad znam da Mara to ne veruje..... — Dakle tako Stojan, a? — Tako babo. Ignjat skide kapu i prekrsti se. — O ’vala ti blagi Bože.Velika je milost tvoja.Ti si sačuv’o nas pravedne bede nevidovne. Iva za tim ode i donese iz kola jela što je Živana spremila. Beše tu u jednom drvenom čanku, lepa kao kajmak, papula od belog gra.Nekoliko glavica bela i mrkog luka.U supretu ispečenih i ukuvanih krompira, i kao sneg bela pogača.U jednoj čistoj krinci beše zavijeno soli.A povrh svega ozgo jedan suv, lepo obaren, šaran.Beše dakle svega što je Živana mogla na brzu ruku spremiti. Da nije bio petak, znala bi Živana šta bi spremila.Ali petak je, a Ignjat i njegovi kućani ne bi petka za živu glavu premrsili. — I ovo babo, nana nije zaboravila, reče Iva vadeći iz zobnice čuturu, punu mačvanske prepečenice. — E, e, Bog joj dao!Zna ona, šta ’vamo staroj duši treba, reče Ignjat odvrćući čep na čuturi. Ručali su, nikad slađe.Bili su veseli i raspoloženi, kao da su kod svoje kuće. Tako je to uvek, kad je čoveku mirna savest i čisto srce njegovo. U razgovoru vreme brzo prolazi. Već je i kapetan ušao u kancelariju. Iva se diže. — Idem ja jako da ispričam kapetanu sve po redu.On će znati, šta će i kako će. — Idi sinko.Samo pazi da sve lepo ispričaš gospodinu kapetanu. — ’Oću babo... Pandur prijavi kod kapetana Ivana Dobrića iz Radenkovića. — Neka uđe, ču se glas kapetanov. Iva stupi u kancelariju.Noge su mu klecale.Beše se nešto uplašio.Nikad dotle nije on ovde ulazio. Zbuni se i jedva Boga nazva. Kapetan ustade. — Bog ti dobro dao momče!Jesi li ti Ignjatov? — Jesam gospodine. — Beše li ono ti mlađi ili stariji od Steve? — Stariji sam ja gospodine. — A, a! — Vi ono imađaste čini mi se još jednog brata. — Jeste gospodine, najmlađeg Milana. — Tako... tako!... Lei doček kapetanov Ivu okuraži.On smede slobodnije i pogledati i govoriti. — Pa došao si malo do oca i brata? — Jeste gospodine. — Jesi li već bio s njima? — Jesam gospodine.Pa sam došao malo i do vas... — A kojim poslom? — Da vam kažem gospodine, da moj otac i brat nisu krivi, da... Kapetan se blago nasmeši. — Znam ja to moj Ivo.I ja držim da oni nisu krivi.Ali to treba dokazati.Treba nam da pronađemo pravog krivca. — Ja sam i’ pronaš’o gospodine. Kapetan đipi, jer već beše seo i uzeo da pregleda neke hartije. — Šta kažeš, pronašao si krivce? — Jeste gospodine. — Pa koji su? upita kapetan iznenađeno. — Stojan Ribić i njegov sin Jezdimir, gospodine. Kapetan uzviknu od radosti.Njemu beše osobito milo, što se i ovoga puta oko njegovo nije prevarilo. — Dakle Stojan i Jezdimir, veliš? — Jeste gospodine.I s njima Pura Žižić i Dimitrije, koga zovu Dikan Bradić. — I njih dvojica? — Jeste gospodine. Stojan je posl’o Puru, te je zapalio Radetićima sena.A Jezdimir i Dikan ubili su vepra i odneli do naše kačare.Posle su ga opet vratili i meso je u Stojanovoj zgradi. Kapetan je bio preneražen. Nije mogao da veruje, da je obična pamet Stojanova mogla to da izmisli. — Znaš li otkuda Stojanu Stevino jagluče? — Znam gospodine. Steva ga je izgubio, pa ga je neko našao i dao Stojanu. — Šta je radio Steva, kod Radetića sena, kad su ona zapaljena? — Tražio je svoje jagluče gospodine. — Zašto da ga tamo traži? — Jer ga je tu izgubio, gospodine. — Otkud tu da ga izgubi? — Te večeri, to je bilo u sredu veče gospodine, stajao je Steva sa Radetića Marom kod nji’ova senjaka.Kad su otišli ost’o je tu njegov jaglučić, koga mu je Mara dala. — Oni se vole? Jeste gospodine.Jako u nedelju ’teli smo je prositi. Kad je Steva doš’o kući, video je da mu nema jaglučića, vrati se senjaku da ga traži, a sena buknu.On potrči kući za rogulje i onda su ga spazili: Jova i Stanimir. Kapetanu sve jasnije izlazaše pred oči cela slika ovog događaja. — Zašto Steva to nije odmah kazao? — Bilo ga je stid, gospodine.Tu ste bili vi, pa ’noliki narod, pa naš i Marin otac.Voleo je i trpeti, nego Maru izdati. — A zašto vas tako mrze Ribići? — Zato gospodine, što Mara voli Stevu.A Jezdimir je rad, da je on ugrabi. Sad je kapetanu bila jasna cela stvar. Da bi dobio Maru, a uz nju i onoliko imanje Radetića, oni su ceo ovaj plan udesili.Time su se oslobodili Steve, kao najveće prepreke. Kapetanove se obrve nabraše.Delo mu lice nekako zamrači.On se u duši gadio onih podlaca.Od kako je kapetan nije imao posla s tako prepredenim nitkovima. On dodirnu prstom zvonce. Pandur uđe. — Neka dođe Ignjat i Steva Dobrić..... Malo posle, uđoše obojica u kancelariju. — Jesi li video čika Ignjate?Moja je se reč ispunila.Krivci su pronađeni i vi ćete biti slobodni. Sva hvala za ovako brz i uspešan rad pripada tvome sinu Ivi. Ja ti od sveg srca čestitam čika Ignjate.Svagda sam te i smatrao za prvog čoveka, ne samo u tvome Radenkoviću, nego u čitavom našem srezu.Imaš sinove kao sokolove!Daj Bože da se njima uvek ponosiš! Od sad više niste apsenici.Možete ići slobodno kud hoćete.Trebate mi ovde još samo malo, a ja bih vas još sada pustio kući. Ja istina još ništa nemam u rukama, ali ovo što mi je Iva kazao, tako je sigurno, kao da je sve u mome džepu. Ignjat je samo brisao suze, koje su mu iz očiju kiptile.Nije mu se plakalo, ali eto one same navrle, pa samo sipa... Bile su to suze radosti i blagodarnosti u isto vreme. — Bog neka mi te živi gospodine.Daj Bože, da se ’iljade taki, k’o što si mi ti... Ja.... ovaj et’ šta ti čovek u dugu zemanu neće dočekati... ’Vala ti gospodine! Čiča Ignjat beše se zbunio.U sebi je osećao mnogo, mnogo, ali to ne umede da iskaže.Kao završetak njegova govora behu opet suze, koje potokom potekoše. — Jesi li na kolima došao Ivo? — Jesam gospodine. — Da povezeš bar i pandura, koji će da ponese neke moje naredbe. — Ne branim gospodine. — Svi o ovome ćutite.Ovo se ne sme znati sve dotle, dok nam zlikovci ne budu u šakama. — ’Oćemo gospodine. — Ti Ivo kazaćeš predsedniku, da ću i ja tamo sutra posle podne.Nego, ja ću mu već i o tome pisati. Sad možete ići.Pa sutra, ili najdalje prekosutra, ako Bog da, bićete u Radenkoviću. Za tim opet zazvoni... — Kaži Joci da se spremi za put.Ti Ivo pričekaj dok ja napišem naredbu, koju ćete poneti predsedniku... Svi izađoše iz kancelarije i kapetan ostade sam. Srce mu je nekako igralo od radosti.Bio je veseo, kao da mu se sin rodio. Za tim sede i napisa pismo predsedniku opštine Radenkovačke.Zatvori ga i zapečati.Ozgo prevuče tri puta crvenim plajvazom.Kažu da to znači, da je hitno. Zazvoni i predade pismo Joci panduru, da ide i nosi u Radenković. — Tako, jedan je posao svršen, a sutra ću, ako Bog da, i ostalo dovršiti, reče kapetan u sebi, zadovoljno... Iva je se još malo pozabavio u Bogatiću, pa se onda i on krenu, potpuno zadovoljan i vesela srca, u njegov lepi Radenković. Sunce je već bilo na za’odu, kad je Iva stigao u Radenković. Celim putem bio je veseo, preveseo.Od kako je seo na kola, pa dok nije ušao u Radenković, neprestano je samo pevao.I sam se čudio, otkud je toliko pesama znao.Kao da ih je veselo srce njegovo samo stvaralo. Vreme beše tiho, blago.Baš onako kako je godilo veselom srcu Ivinom.Beše mu nekako neobično.Koga je god na putu sreo, činilo mu se da mu je neka svojta.Čisto mu dođe da siđe s kola i da ga zagrli.Sa svakim bi rad bio da podeli sreću svoju. Joca pandur, koji je s Ivom u kolima sedeo, kao da je i sam osećao radost srca Ivinog.Rado mu je u svakoj pesmi pomagao. — Ih, Joco brate, niko ti ne more k’o Bog! — Ja Ivo. - Eto sutra će babo i Stevo biti pušteni kući. — ’Oće Ivo. — Ih, ja blago si menika jako! — De rode, Jabučilo, Bisere!Šta ste mi se ulenjili? — Baš mi samo srce peva, Joco brate, pa eto ti! I opet zapeva: — Jabučilo, Bisere, pokažite mi se jako! Priteže malo dizgine, a švingarom puče pored konja. Konji poleteše. — Tako te ’oću rode moj!... Konji su kao munja leteli... — O.., o...Š... š....! — Dosta, dosta Bisere.Da si mi koristan! — Dobri konji, reče Joca. — Ko, zar oni?.... Ne bi i’ dao vala za stotinu žuti’ dukata.Kod nas je se oboje oždrebilo.Oždrebila i’ naša Zrna.Vain je to kobila.Podreklom je čak otud iz Pocerine.Čini mi se babo reče iz Bojića.Pogledaj i’ samo kaki su.Odgajeno je to more k’o dete.A brzi su k’o oči.Eto jako si video! — Vain konji, reče Joca. — Nema i’ ’vaki vala u po Mačve, reče Iva.Mirni su k’o jaganjci.Dete da im se izmeđ’ nogu provlači. A i mladi su.Jabučilu je jako peta, a Biser ima puni šes.Proletos smo i’ i počeli ’vatati.Dotle smo i’ koji od nas ’nako samo proja’ivali. Znaš li, da mnogi satare konje, samo što i’ još mlade počnu ’vatati. Babo ne da konja u kola dok ne uzme petu, a onda, veli, može se slobodno... — To vredi onda i ’raniti, reče Joca. I konji kao da su osećali radost Ivinu.Kao da su znali da ih Iva hvali.Ponosito uzdignuli glave, griva im samo perja, a nogama izbacuju da sve prašti... Kad su stigli već do krajnjih kuća Radenkovačkih, Joca mu reče da zaustavi. — Što more? — Ja ću odavde peške. — Ne silazi čoveče, ’ajde do moje kuće. — Jok, jok, teraj ti. Pozdraviše se, pa Iva ošinu konje i ode.... Živana i Milan već su ga odavno pogledali. Opazivši ga Milan otrča i otvori vratnice. Iva skoči veselo s kola.Poljubi nanu svoju u ruku, a s Milanom se bratski zagrli i poljubi. — Šta si uradio, rano moja? — Dobro nano, ako Bog da.Sutra će babo i Steva biti pušteni. — Jel’ to kapetan kaz’o? — Jeste nano.Još danas bi i’ sa mnom pustio, ali mu nešto još trebaju do sutra. Živani zaigra srce od radosti, a suza joj se zasija u oku.Priđe Ivi i pritište ga na svoje materinske prsi, pa ga ljubljaše i milovaše dugo... dugo... Pandur je među tim već stigao predsednikovoj kući.Tek što je i on sa ćatom došao od sudnice.Sedeli su pred kućom u avliji, pijuckali iz jednog šulenceta i nešto se polako među sobom razgovarali... — Iva je, kažem ti, očo u Bogatić.On će morati doneti kaku naredbu od kapetana, reče predsednik. — Jamačno će. — E ne bi se nad’o čoveče, da to more Srbin učiniti.Svaliti bolan na ’nakog čoveka toliku krivicu.Nije to ej, šaliti se more! — Bo’me će Stojan i Jezdimir drljati, reče ćata. — To im se zna, k’o umreti. U tom pandur, te na vratnice. — Dijete, viknu predsednik. Jedna žena izađe. — Dovedi der’ onoga čoveka ’vamo. Žena ode vratnicama. — Gle, to je sreski pandur, reče ćata. — Jeste vere mi Joca.Koje dobro junače, predusrete ga predsednik. Joca se smeškaše.Priđe im i pozdravi se. Za tim izvadi pismo i predade ga predsedniku. — Je li ovo kapetan posl’o? — Ja. — Sedi. Dijete, daj de stolicu.Na de utoči i ovo šule.Zagleda pismo s obadve strane. — Ovo nešto ’itno.Na der čitaj ćato. Ćata otvori pismo i poče čitati: Bogatić, septembra 187.. god. Odmah čim ovo pismo primiš, da nađeš pa ma gde bili: Puru Žižića i Dimitrija — Dikana Bradića, i da mi ih odmah po mome panduru, spremiš u Bogatić.Ovo gledaj da izvršiš a da niko ne primeti. Sutra do podne, ili najdalje do dva sata po podne, i ja ću tamo doći. Na onu dvojicu, ti ih već znaš, obrati što veću pažnju, a naročito na njihovu kuću. Za sutra posle podne zovnu ćeš i zbor. Gledaj da sve ovo tačno izvršiš. - TVOJ N. N. načelnik sr. mačvanskog. — To on menika lično piše? — Jeste, odgovori ćata. — ’Ajdemo do suda.Ja mislim da je Jovaš još tamo, da ide s mesta da i’ traži. — Ja ću ’vode ostati, reče Joca. — Moreš, moreš.Traži te pojedi što, ako si gladan. Predsednik i ćata digoše se i odoše sudnici. Na putu sretoše Jovaša, koji tek što beše pošao od suda. — Vrati se more ’vamo. Sva trojica uđoše u sudnicu. — Jesi li ti danas otkuda video Puru i Dikana? upita predsednik. — Jesam, reče Jovaš.Eno i’ u mijani mrtvi pijani.Kako su jutros sabaile seli, još nisu ustali. — Da li su još tamo? — Računam da jesu.Mogu časom otrčati da vidim. — Ded’ al’ požuri.... — Malo posle vrati se Jovaš. — Šta bi? — Eno i’ u mijani.Povaljali se po klupi ka’ veprovi. — Spavaju? — Ja. — Da l’ su mnogo pijani? — K’o ćuskija. — Ima li sveta u mijani? — Nema nikog. Predsednik se okrete ćati. — Moramo i’ natovariti na kola.Nego ne znam čija ćemo kola.Gotovo će najbolje biti moja, pa Jovaš neka ide u Bogatić da i’ vrati. — Tako će biti najbolje, reče ćata. Mrak je već pao na zemlju.Šorom se tek po ’di ko vesne. — Dok se još bolje ne smrkne, da pričekamo u mijani.Ti Jovašu idi mojoj kući.U’vati male konje u veta kola i doteraj pred mijanu. Jovaš ništa nije znao šta se događa i za što se sve ovo radi.Ali je, kao dobar i veran sluga svoga gospodara, tačno vršio njegove zapovesti. Dobar je grešnik, samo mu je jedina mana, što ima adet da se po kašto napije.Ali i onda je dobar i miran kao jagnje i ni po čemu ne možeš mu poznati da je pijan, samo što se u licu zacrveni kao paprika i jezik mu nešto odeblja. — Treba li odma’ da doteram kola? — Pa, dok ti u’vatiš konje i spremiš kola, taman će biti vakat, ]reče predsednik. — E, ja jako odo’. — ’Ajde ti, reče-predsednik, pa se i on sa ćatom diže i odoše mehani... — Baš k’o poručeno, reče predsednik ćati, ulazeći u mehanu.Nema nigde nikog. Posedaše i poručiše po kavu. — Pa kako ti mijandžija?Kako ide pazar? — ’Vala Bogu, dobro je. — Ko ti je ono more, nonde? — A ono.Pura ovaj Žižić i Dikan. — A šta ’no rade? — Spavaju molim. — Što nisu otišli kućama? — Pa ljudi se malo napili. Probudi i’ pa nek idu kući. — Ne može, molim, nijedan na nogama da se drži. — E, e, to je baš jazuk.Da noće ljudi bolan u mijani na klupi.Idi de ćato vikni Jovaša, ja mislim moći ćeš ga stići.Reci mu neka nađe kak’a kola, da i’ odnese kući.Jazuk je ’vako pustiti ljude.Ugrejani pa da noće bez pokrivača, pa eto ti vrućuštine, reče predsednik i namignu na ćatu. Ćata ga je razumeo.Izađe na šor, i posle nekog vremena opet se vrati. — Jesi ga stig’o? — Jesam. — Kaza li mu za kola? — Kaz’o sam. — E, baš dobro. Mehandžija donese kavu i oni popiše.Popušiše još po jednu dve, dok se na polju čuše kola. — Evo Jovaša, repe mehandžija, izvirivši se na vrata. Jovaš uđe. — Evo kola. — Boga mi si vredan, reče predsednik.Zaslužio si polić.Natoči de mu mijandžija jedan. Jovaš se zadovoljno nasmeši i počeša rukom iza uveta.Mrzio je siroma rakiju k’o mačak slaninu. — E, ajd’ sad probudite i’, pa nek sednu u kola. Jovaš poče drmati i vikati čas jednog čas drugog. — Da topovi ’vode pucaju, ovi ne bi ništa čuli, reče Jovaš. — Probaj još, probaj! On opet poče. Pura se malo prokrtolji i zamumla: — Simana, duka li ti tvoga... šta se vuč...Ako uzmem ovojaču pa... duka li ti ’naš..., i okrete se na drugu stranu. — Nisam ja tvoja Simana.Ustaj more da ideš kući, viknu Jovaš i poče ih opet tresti. — A ja, ove šale ne razbudi! — Da i’ tako, molim, natovarimo, reče mehandžija. — Moramo, reče predsednik. Uhvatiše ko za ruke ko za noge, i jedva ih kao vreće, ubaciše preko lotre u kola... — Stoj, da mene i ćatu povezeš do kuće. — Laku noć mijandžija! — Laku noć! Kod predsednikove kuće oni siđoše, a pandur Joca sede i kola se u mraku izgubiše. — Vain ispade pos’o. — Ja, reče ćata. Pozdraviše se, pa se i oni rastadoše. Na rastanku predsednik doviknu ćati: — Porani sutra, vere ti, sudu. — ’Oću, ’oću ne brigaj... Bilo je neko doba noći, kad su kola s Purom i Dikanom stigla u Bogatić.Svuda je vladala potpuna tišina.Ni u jednoj kući nije bilo videla.Samo je sreska kancelarija bila osvetljena. Lupa na vratima trže kapetana od misli u koje se beše zaneo, čitajući neku knjigu. — Jesi li ti Joco? — Jesam gospodine. Vrata se otvoriše. — Šta je bilo? — Doter’o sam i’. — Gde su? — Evo i’ u kolima.Mrtvi su pijani i spavaju.Ne znaju ništa za sebe. - Vrlo dobro Joco. — Zovni i ostale neka ti pomognu, pa ih skinite s kola i zatvorite u onu krajnju sobu... Posle nekoliko trenutaka Pura i Dikan bili su na mestu, koje su odavno i zaslužili.Bili su u jednoj uskoj, mračnoj i vlažnoj sobici, što se zvala „Ispitnica“... Bilo je prevalilo po noći, kad se Jovaš vratio u Radenković. Sunce je bilo izgrejalo duž volova, kad su se Pura i Dikan sutra dan u zatvoru probudili. Prvo se probudio Pura.Zenu nekoliko puta, protegli se, protrlja krmeljive oči i češući se po slabinama, stade gledati oko sebe. Što je više gledao, sve je više k’o sebi dolazio.Pogleda pored sebe i spazi Dikana, koji još spavaše. On ga stade drmusati. — Ej Dikane, Dikane more, ustaj: — ....Neću više.... — Šta nećeš više, ustaj more! Dikan otvori oči.One mu behu podbule, kao da je svu noć u zurlu duvao, a zakrvavile da te jeza podiđe. — Jesi ti lud more.Što se vučeš? — Ustaj, čuješ li! — Neću. — Šta neću, moraš! — Oš džukelo. — Ama nemoj se oškati.Ustaj more, ’di smo mi? — U mijani. — Jok. — Šta jok? — Jok Voga mi, ustani pa vidi. Dikan se polako podiže.Pošto se i on dobro istegli, nazeva i iskašlja, stade gledati oko sebe: — Nismo u mijani? — Nismo. — Ja ’di smo? — Ne znam. — Uh, duka li mu, ala sam žedan! — I ja skapa’ od žeđi. — Ima li vode? — Nema. — Čuješ more, ’di smo mi? — Ja ne znam. — Ovo nije moja kuća. — Nije ni moja. — Nije ni mejanska soba. — Nije. Zar ne vidiš da izgleda k’o avs.Pogledaj kolišnati je onaj pendžerić, pa kaka je rešetka na njemukar. — Boga mi jest’ avs. — Otkud mi ’vode? — Ne znam. U hodniku začu se zveka okova onih okrivljenika, koje je apsandžija puštao napolje. — Ću’ de more! — Šta je? — K’o da nešto zvoni. Obojica ućutaše i ne dišući slušali su, hoće li se zveka jošte čuti. — Eno jako opet! — Džukela neka vuče lanac. — More biti. Opet se začu škripa brave i ključa, pa za tim zveket gvožđa. — Nije džukela. — Nije. Čuše se koraci blizu njihovih vrata.Brava škripnu i vrata se otvoriše. — Izlaste napolje, začu se glas apsandžijin. Oni obojica đipiše. — Šta veli’ more? — Izlaste napolje!Zar ste gluvi? — Nismo ovaj, gluvi, nego ljubave ti, ’di smo mi burazeru? — Šta, ’di smo mi.Sanćim ne znate mi, reče apsandžija osorljivo, i priveza Dikanu jednu svojski, da mu senuše svetlice pred očima. — ’Oćete li izlaziti? — ’Oćemo, ’oćemo, rekoše obojica. Kad su izašli u avliju došli su malo k sebi i osvestili se.Poznadoše avliju i sresku kancelariju. — Mi smo u Bogatiću, Puro. — Ja. — Otkud mi ’vode? — Ne znam. — Kad smo došli? — I ja se jako čudim. Pura i Dikan stadoše zverati po onoj gomili apsenika.Bilo ih je i pet šest s gvožđem na nogama.Jedva su koračali.Nekom uzicom privezali sredinu gvožđa za pojas, te im je bilo malo lakše ići.Ali su opet morali u raskorak koračati... Nekoliko bilo ih je onako bez gvožđa. Pura i Dikan našli se u ovoj nepoznatoj gomili, pa samo zveraju čas na jednu, čas na drugu stranu. Na posletku Pura se kao malo okuraži.Priđe jednom mladiću, za koga mu se činilo da mu je poznat, i upita ga: — Odakle si ti kićo? — Je l’ ja? — Ti! — Iz Badovinaca more. — Ja bi’ znaš rek’o da si Badovinčanin.Nekako mi se dopadaš poznat.Morali smo se ’di u putu abatiti. — More biti, ja.Odakle ’no ti beše? — Nas dvojica smo iz Radenkovića. — A, a. Znam ’di je Radenković.Prolazio sam ’nuda kad smo gonili svinje na Skelu.Imadosmo ti ondaj zora ’nonde preko „Preseke“.Beše glib, skoro do glavčina.Da li je jako što bolja džada?nako isto! — Nego molim te, kako ’no ti bi ime? — Je l’ meni? — Ja. — Živojilo. — A, a, Živojilo. — Molim te Živojilo, da li ti znaš, — poče Pura — dok se od jednom začu gromki glas apsandžije: — Unutra! i stade zveckati ključevima. Svi brže bolje pođoše, pa među njima i Pura s Dikanom, ne imajući vremena da iskaže što je bio započeo. — ’Gursuz ovaj avsandžija, reče jedan od apsenika svome drugu. — Prava kalamunja, more! — A taki su ti džandari, ja.Došlo ’vode iz bela sveta pa se natresa.Jamačno će ga srce zaboleti za tobom... — Šta ćemo jako Puro, reče Dikan, pošto su ušli u njihovu sobicu i pošto čuše, da se ključ u bravi obrnu. — Ne znam. — Neće valjade pustiti da ’vode skapamo od gladi. — ’Oće ja.Nismo čoveka ubili. Obojica ućutaše i stade svaki na svoj nanin misliti o stanju u kom su se sada nalazili... — Da se nije otkud doznalo za Radetića paljevinu i ono drugo? — Jes’ja, reče Dikan.Ko bi mog’o to prokazati?Okrom Stojana i Jezdimira drugi niko ne zna, a oni nisu valjade poludeli kazati. — Meni se vala k’o sve nešto pričinjava da će to biti.Na jedared se Pura trže. — Spazi li ti more Ignjata i Stevu među avsenicima? — Jok ja. — Ja ’di li su oni? — Ko zna! — Videćeš Dikane, ovo nisu čista posla.Mi ćemo drljati k’o niko naš. — Šta mu znaš, ej! Nije bio prošao ni pun sat, od kako su s polja ušli, a brava ponovo škripnu, vrata se otvoriše, i začu se onaj strahoviti glas apsandžijin: — Izlazite! Ćutke obojica brzo izađoše u avliju. Na avliji stajao je kapetan.Kad ih slazi čisto se u licu zarumeni.S njim su stajali i jedan njegov pisar i dva kmeta odande iz Bogatića. Pura i Dikan sve ih u jednom času pregledaše.Priđoše kapetanu da se pozdrave, ali se on okrete: — Hajde majstor Glišo vrši tvoj posao.Ali čivije dobro da utvrdiš, jer su opasni i prepredeni zlikovci, reče kapetan majstor Gliši kovaču, koji je iza njihovih leđa stajao. — Sedi pa opruži noge, zagrmi onaj strašni glas, od koga Pura i Dikan zadrhtaše. Obojica sedoše, i majstor Gliša poče okivati. — Šta ovo uradi od nas gospodine kapetane i za radi Boga... — Zbog čega ovo jako? — Pitajte, neka vam kaže vaš gazda Stojan Ribić. Obojica zaćutaše kao opareni.Samo su se u licu menjali. Kapetan to primeti pa produži: — Jest, jest, Stojan vam je za to kriv.On vas je optužio.On je javio da si ti Puro zapalio Radetića sena, a ti Dikane da si sa još nekim u društvu, sigurno sa Stevom, ubio njegovog vepra. — Zar baš tako rek’o gazda Stojan kapetanu? — Tako je on meni kazao. Obojica su u licu plamtili.Videli su da su bili uhvaćeni, da kapetan sve zna, i da pravdanje i laganje neće pomoći.Htedoše bar da se osvete Stojanu, što ih je on, po rečima kapetanovim, izdao... — A je li ti kaz’o kapetane, da je njegov sin Jezdimir sa mnom ubio nji’ova vepra i odvuk’o do Ignjatove kačare. Kapetanu sinu lice nekom radošću.On se i nadao ovakom ishodu i brzom priznanju, pa zato je ovako i počeo. — To mi nije kazao. — E jeste kapetane.Po njegovom nagovoru ja sam s Jezdimirom to učinio. — To treba dokazati Dikane. — Dokaz je meso u njegovoj zgradi.Ja sam ga mojom rukom ostavio kapetane. — Vog ga pit’o, — uzviknu Pura.On me je nagovorio da zapalim sena Radetićima.Jeste, tako mi one zvezde, kapetane, spržila me. — Zar on? — On kapetane, rekoše obojica. — Stani majstor Glišo!Skini to gvožđe.Ovi ljudi, vidi se, nisu krivi.Njih je na ta dela naveo Stojan.Hajdete za mnom u kancelariju. — ’Oćemo gospodine kapetane, rekoše obojica gotovo radosno. Svi za tim uđoše u kancelariju.Skoro dva sata trajalo je saslušanje. Pura i Dikan pričali su sve od početka pa do kraja.Njima je jednako zvonilo u ušima ono što kapetan reče: „Ovi ljudi, vidi se, nisu krivi“.I jedan i drugi trudili su se da što veću krivicu svale na Stojana i Jezdimira, da bi time sebe bolje opravdali. Ispit se svrši. Kapetan uze od pisara saslušanje i poče čitati. — Je li tako Puro? — Tako je gospodine. Za tim pročita Dikanovo: — Je li tako bilo Dikane? — Sve je tako gospodine kapetane. Pošto potpisaše saslušanje i oni i prisutni, kapetan zazvoni. Pandur uđe. — Vodi ove, pa neka majstor Gliša svrši ono što je počeo. Obojica teško jeknuše i pokunjeni izađoše na polje... Nikada, čini mi se, kapetan nije bio veseliji nego toga dana. Za ručkom, na kom su bili i čiča Ignjat sa Stevom, toliko je ćeretao da je za priču.On ispriča čiča Ignjatu sve, kako je ove lopove vešto izvukao za jezik, što bi ga inače velike muke stalo. Posle ručka pandur javi da su kola gotova, i kapetan metnuv sa sobom čiča Ignjata i Stevu, sede u kola i konji poleteše putem koji je vodio u Radenković. Bilo je oko dva sata po podne, kad se kola zaustaviše kod krajnjih kuća Radenkovačkih. Na istom mestu, gde je ono sinoć sišao Joca pandur, siđe sada čiča Ignjat i Steva. — Tako čika Ignjate.Vi ćete okolo iznad bašta pa kući.Tamo se malo vidite i spremite, pa posle hajdete sudnici, reče kapetan rukujući se sa čiča Ignjatom i Stevom... Predsednik je tačno izvršio sve prema sinoćnoj naredbi kapetanovoj i sada ga je nestrpljivo očekivao.I sam je jedva čekao da vidi, šta će od svega ovoga biti.Voleo je Ignjata kao svoga brata, a Stevu je pazio kao sina, pa je s nestrpljenjem očekivao šta će od njih biti. Prema pismu kapetanovom, postavio je pouzdana i verna čoveka, koji je iz prikrajka motrio na Stojanovu kuću. Vilo je baš oko podne, kad mu ovaj dođe i otišav s njim na stranu, nešto mu je šaputao. — A kakav izgleda Stojan? — Sav se zajapurio.Nekoliko puta izlazio je iz avlije i on i Jezdimir i nekuda su išli, pa se opet vraćali. — Da nisu šta nosili? — Nisu. — Čujem samo ’di Stojan nešto viče, grdi i nekome preti, ali ne mogo’ razumeti koga i kome. — Dobro, dobro, reče predsednik, idi ti na svoje mesto i motri... Sveta se beše već dosta skupilo kod sudnice.Na licu svakog od njih mogla se videti radoznalost i nestrpljenje.Sve su oči bile uprte u predsednika.Svaki je s nestrpljenjem očekivao, kad će im ovaj kazati, za što ih je zvao. — ’Oćeš li nam ti, predsedniče, govoriti jednom što si nas zvao, reče čiča Pera.Evo nas vala gotovo sviju, ako još i žene ne čekaš. Ljudi se stadoše smejati. — Ti čiča Pero uvek zaturiš smej. — A ja šta ćemo ljudi, da ajnačimo.A k’o velim bolje se smejati nego plakati... Na dnu šora ugledaše se kola.Predsednik je odmah poznao da su kapetanova.Zadovoljan uđe u sudnicu i očekivaše njegov dolazak. — Kapetan!Evo kapetana, ču se među sakupljenim narodom. — Opet ima neki đavo.Ne dolazi on na prazno, reče jedan. — Cigurno, odgovori drugi. — Šta li će to biti? — Ne znam ej.Jesi li ti šta čuo? — Jok ja! — Ni ja! Kola se zaustaviše pred sudnicom.Kapetan skoči iz kola.Pozdravivši se s ljudma uđe u sudnicu. Malo posle, Jovaš ode nekuda, a kapetan s predsednikom i ostalima izađe iz sudnice među ljude i zaturi s njima govor o što čemu. Na jedared priđe mu predsednik i šanu na uvo: — Evo Stojana! — Je li i Jezdimir s njim? — Jeste. — Vrlo dobro! Sav razbarušen, u licu crven kao pečen rak, mlatajući rukama, stupi Stojan, a za njim Jezdimir u sudničku avliju.Ne gledajući ni na koga uputiše se pravo kapetanu. — ’Di smo mi gospodine kapetane, viknu zagušljivim glasom Stojan?Je li ovo ’vode Tursko, ili je gora Romanija? - — Ja, jest’, dodade Jezdimir. Kapetan se blago nasmeši, i ljubazno ga zapita: — Šta je to bilo, gazda Stojane? — Ovo je zlo i na’pako gospodine.Ovo je jako doš’o vakat da se beži u svet.Nevaljali se ljudi osiliše, pa to ti je.I sam znaš, kako su me tu jako, neki dan, oštetili oni lopovi, a noćas mi ukrali dete... — Šta veliš, ukrali ti dete? — Jest’ kapetane.Onaj lopov, ona palikuća, sin onoga tamo što je kod tebeka, Ivan Ignjatov, odveo mi noćas dete, moju Ružicu. — Neće biti valjda, da je baš ukrao. — Ja šta? — Može biti, da je sama otišla. — Nije, nije kapetane! — Otkud ti znaš? — Znam ja. — Ali, ako bude? — Nije! — Lepo, lepo gazda Stojane, videćemo... — Ja te molim gospodine kapetane, da mi dete povratiš.Nije ona tikva bez korena.Ne more to tako da bidne.Ja ’oću moje dete natrag. — Hoće li se ona hteti vratiti? — ’Oće. — A ako ne htedne? — Mora!Ja sam njen otac.Ja je ne dam u lopovsku kuću.Neću da se prijateljim sa robijašima... — Polako gazda Stojane.Nemoj tako ljude ružiti.Šta ćeš ako devojka voli momka? — Ne sme da ga voli! — To se ne može zabraniti Stojane. — Ja mogu.Ja što sam joj otac?Ali, ja znam da ga ona ne voli.On je nju na silu odveo.Može je naterati i da kaže da ga voli.Ja te molim kapetane, da idemo, da mi dete vratiš. — Možemo Stojane.Ali, ako je njena draga volja, mi ne možemo ništa. — Ja sam je rodio, ja ću je vala i ubiti, ako ona to bude učinila. — Grešiš gazda Stojane, što to govoriš. — Jok gospodine!Na režnjiće ću je iskasapiti, ako me ne posluša... Kapetan nije ni čuo ove poslednje reči Stojanove. On je nešto polako govorio predsedniku. Predsednik uđe u sudnicu i zovnu trojicu ljudi.Kaza im nešto, pa opet izađoše, i prišav kapetanu, reče mu: — Gotovo je! — E, gazda Stojane, sad možemo ići.Rad sam da ti učinim i pomognem, ako se može. Stojanu sinu lice radošću. — ’Ajde Jezdimire. — Pođi predsedniče ti, i ta trojica ljudi.Ostali neka pričekaju, dok se mi ne vratimo... Kapetan i ostali krenuše se i odoše... — Vredan čovek, ovaj naš kapetan, reče jedan od ljudi pred sudnicom. — Zorli vredan, reče drugi.Nema ga ’vakog na blizu....... Oni već behu stigli do naspram Ignjatove kuće. — ’Vode ćemo gospodine kapetane. — Ne Stojane!Moramo prvo tvojoj kući, da vidimo da nije šta od stvari ukradeno. Stojana nešto žacnu.Probi ga ’ladan znoj i pogleda krišom na Jezdimira.Ovaj samo sleže ramenima. — Nije ništa od stvari valilo gospodine. — Ja moram to da vidim. Stojan ućuta i zamisli se.Koračao je kao po živom ugljevlju... — Koje je Ružin vajat? — Ovo gospodine. Kapetan otvori i stade kao bajagi razgledati. — Primećujete li da ovde šta fali? — Ne vali ništa gospodine, ne vali.Sve su stvari tu, samo dete, dete.Molim te ’ajdemo, da mi dete dadeš, reče Stojan skoro kroz plač. — Polako Stojane i to će biti.Da vidimo i po ostalim zgradama... Stojan se zanese, u malo ne pade.Krv mu jurnu u glavu, a oči zakrvaviše.Strašno je bilo pogledati ga, kad kapetan s ljudma stade pred jednu zgradu. — Šta ti je ovde gazda Stojane? Stojan uzmuca.Poče nešto da kaže, pa mu reč zastade u grlu.Pogleda oko sebe i učini mu se da sve zgrade i kuća pred njim igraju....Jedva jedvice promuca: — ’Nako.... usprem... gosp... i ostalo proguta. Opet pogleda oko sebe.Opazi na vratnicama i tarabi svet, koji se beše skupio, da gleda šta se u avliji radi. — Nema važnih stvari unutra Stojane? — Nem... — Otvori de! On se uzvrda...Stade se pipati po džepovima i osvrtati kao da nešto po zemlji traži... — Šta bi? viknu kapetan malo strože.... — Ključ, ’naj ne znam ’di je... ’naj ključ.Je li u tebe... Jezdimir je samo ceptio.Vilica o vilicu cvokotala je, kao da ga je troletnica scipala.Kapi krvi nije u licu imao.Jedva izgovori: — Nije. — Ključ, ciknu kapetan, da obojica od stra’ čisto disati prestadoše. — Nem....a ga go...spodine.Mora da g....a je Ruža ostavila. ’Ajdemo po nju... — Ključ ili ću narediti da se obije, ciknu ponovo kapetan, a oči mu senuše. Stojan i Jezdimir samo su ćutali....Behu se skamenili....Glavu ni jedan ne smede gore podići. — Obijaj, viknu kapetan. Jedan snažan udarac nekom glavnjom, koju Jovaš i pandur doneše s drvljanika, i šip ispade, a vrata se otvoriše... Kapetan i ostali uđoše u zgradu.Stojan i Jezdimir ostali su na polju kao ukopani i samo su obojica ceptili. — Šta ti je ovo u teknetu gazda Stojane? Stojan ne smede glave podići.Promuklo i kroz zube da se jedva čulo izgovori: — M-e-s-o. — Kad si klao ovo svinjče? Stojan ćutaše.Jedva preko jezika prevali: — ....Ne....ki dan. — Iznesi onu kožu ovamo, reče kapetan panduru. Kad je iznesoše i razastreše, jedan uzviknu: — To je koža od onog vepra što....Pa za tim čisto čovek zanemi. — Daj ono savijeno u ćošku. - Jovaš iznese ponjavu.Beše sva krvava. — Od čega je ova ponjava krvava, viknu kapetan. Obojica su ćutali kao zaliveni... Kapetan izvadi onu pantljiku.Jedna mera iz one knjižice, podudari se sa stopalom Jezdimirovim, koje on izmeri... — Nitkovi jedni, ciknu kapetan--- Vežite ih!... — Ovo je ljudi onaj vepar, za koga su ovi gadovi rekli, da im je ukrao čiča Ignjat...Govorite kukavice! Ni jedan ne reče ni rečice.Stojan poče nešto, ali mu reč zastade u grlu.Ni jedan nisu ni čuli ni videli, šta se oko njih događa.Samo osetiše bol od štranjke, koja im ruke na leđima sastavi. — Natovarite sad ovo meso na njih. Metnite i ovu ponjavu i poterajte ih sudu. Svi su zanemili od čuda.Jedini je, sem kapetana, bio predsednik, koji je za ovo pre znao. Oni na šoru, pred kućom, gledaju šta se radi, a čisto ne veruju svojim očima. Na jedared pršte kud koje. Kapetan s ljudma uputi se sudnici, a za njima Stojan i Jezdimir pred pandurom i Jovašem, natovareni mesom, koračahu pognute glave... Za nepuno pola sata, dok je kapetan u sudnici nešto pisao, sleže se čitavo selo. Svak je bio u zabuni i čudio se ovome neobičnom događaju.Skoro niko nije znao šta je u stvari.Videli su Stojana i Jezdimira, s mesom na leđima, gde stoje vezani i samo u zemlju gledaju. — Znaš li ti more, šta je to bilo? — Ne znam ej.Čujem, govore ljudi da su Stojan i Jezdimir sami ubili svoga vepra, pa odneli do Ignjatove kačare.... — Zar oni? — Ja! — A more to biti, ja!Poganci su ono ljudi. — Vele, da su oni udesili i paljevinu Radetićima. Taj glas razilazio se od usta do usta, i u skoro svi su znali u čemu je stvar. Svi su ih sa preziranjem pogledali.Pa čak i oni njihovi aminaši, bečili su se nekako od njih. — I jest neka pogana cega, reče jedan.Pogledaj i’ samo.Ne smeju ni glave da podignu... — Sramota i’ more, ’volikog naroda. — I bili su vala besni.Ko su, oni su! — Ja da li znaš po Bogu, za što oni to uradiše? — Ne znam. U tom se pojavi iz sudnice kapetan.Od jednom nasta tajac.Muva da zukne, čula bi se, čini mi se.Svako ti otvorilo desetoro uši, a po neki čak i zinuo, da samo bolje čuje, šta će im kapetan kazati. Kapetan pogleda po sakupljenom narodu.Bi mu milo, što se toliko sveta iskupilo pa poče: — Vrlo mi je milo, što vas danas vidim u tolikom broju skupljene na ovome mestu.Ja se od srca radujem, što mogu da vam svima pokažem ova dva nitkova, koji ovde pred vama vezani stoje. Jest braćo!Stojan i Jezdimir, napravili su svu ovu bruku, koja se pre nekoliko dana u vašem selu dogodila... Pa što su to uradili ni po jada, nego što su svu krivicu svalili na čika Ignjata i njegovoga Stevu.Ali Bog, koji sve zna i sve vidi, učinio je i pomogao mi je, da zlikovcima u trag uđem.Njihovi pomagači i krivci s njima zajedno u ovome delu, Pura i Dikan, već su u mojim rukama.Svoj četvorici, platiće se po zasluzi.... Odavno je rečeno: „ko drugome kamen na put baca, sam će se o njega spotaći“. Za tim kapetan ispriča narodu sve šta su i kako su oni uradili. Niko, čini mi se, nije disao slušajući kapetanov govor, koga on završi sa rečima: — Pogledajte ih braćo samo, kako sada jadno i žalosno izgledaju!Bez toga im je moglo biti... U tom se na vratnicama sudničkim pojavi Ignjat sa Stevom. Kapetan ih spazi: — Ovamo čika Ignjate, ovamo i ti Stevo.Odite bliže, da vidite svoje prijatelje, kako samo lepo izgledaju. U narodu ču se uzvik divljenja.Svakoga je iznenadila pojava Ignjatova i Stevina.Svak u srcu oseti neku radost, što ih spazi, a tim su više osećali mržnju i gnjev prema Stojanu i Jezdimiru. Ignjat priđe bliže: — Bog neka vas pita, i neka vam po zasluzi plati, reče, okrenuv se Stojanu i Jezdimiru. — Živeo Ignjat i Steva, zaori se iz stotine grla. — ’Vala vam dobri ljudi, reče Ignjat okrenuv se narodu.Za sve što sam pretrpeo, meni je jako plaćeno.I opet vam ’vala Suze mu potekoše iz očiju. — Živeo! Svi poleteše da se s Ignjatom i Stevom pozdrave.Mnogima se u oku blistala suza radosti... Kad se i to svrši, predsednik se okrete narodu i reče: — Jako ljudi, morete ići svak svojoj kući. Ignjat šanu nešto Stevi, i on se izgubi u gomili, koja se kao talas reke komešala, pošav vratnicama. Kapetan uđe u sudnicu, i sede te napisa jedno pismo.Za tim opet izađe napolje i predade ga panduru: — Sad ih oba teraj u Bogatić! — Razumem, reče pandur... Što god je bilo žive duše u čitavom selu, sve je to izašlo na šor, kad je pandur poterao vezanog Stojana i Jezdimira.Svak je stajao pred svojom kućom i s nestrpljenjem očekivao, kad će do njega stići. Svaki je bio rad, da im u oči zaviri, ali oni pognuli glave, i samo ispod oka bacaju pogled na svet, koji ih je s obe strane šora gledao. Išli su kao kroza šibu. — ’Davno su vala i zaslužili po litru kudelje na leđa, reče jedan. — Ja šta bolan.Ne more to biti, zlo raditi, a dobru se nadati... Razume se da su o ovome događaju i žene na svoj način rezonirale. — Ju grdni’ rana, lepa sestro!Ko bi se nad’o ej, od Stojana? — Eja, jadna ti si.Znala sam ja ’davno i ’davno, da su oni ’naki. — A jes’ čula, bolan, da je doš’o Ignjat i Steva? — Jesam ’toič.Kaza mi „On,“ kad je doš’o od sudnice. — Baš mi i’ je jadna bilo žao. — Ćuti bolan.Nije samo tebi jadna drugo.Celo i’ je selo žalilo. — A ovo jako, baš mi je u volji. — I meni da vi’š ej! Kata je opet imala pune ruke posla. Ona je išla od gomile do gomile i znala vam je tri sta kojekakvih pričati. — Anatema te bilo ženo, otkud ti to sve znaš?K’o da si bila zajedno s kapetanom! — Pa svet govori, lepa sestro.Nisam bo’me ja iz prsta isisala... Kad je pandur oterao Stojana i Jezdimira, u sudničkoj avliji beše ostalo oko desetak ljudi.Među njima kapetan primeti Jovu Radetića. Beše seo na neki bavan pored tarabe, i nešto se zamislio. Kapetan mu priđe. — Šta radiš ti čika Jovo? — ’Vala Bogu, kako si mi ti gospodine? — Što si se ti nešto okario? Jovo teško uzdahnu. — The, ljudi smo gospodine, na šta mu znaš, ja.... eto.... — Ama šta je čika Jovo? — Zazor mi je gospodine.Osramotio sam se i pred tobom i pred Bogom.A već koliko sam grešan i sramotan pred Ignjatom i Stevom, ti znaš.Ne smem ljudma jako u oči pogledati. — Nisi ti ništa tu ni grešan ni sramotan čika Jovo. — Jesam, jesam, znam ja. — Nisi čika Jovo.Ti si kazao istinu.Ti si zaista video Stevu, kad je trčao od vaših sena, pošto su zapaljena.Ti nisi slagao.Steva je bio tamo, samo ih nije on zapalio nego Pura. U tom kapetan spazi među ljudma Ignjata i Stevu, i zovnu ih. Oni priđoše. Steva skide kapu i priđe ruci čiča Jovinoj. Jovi se steže srce.Jedva izgovori: — Ži’ m’ bio sine. Za tim Jova, sa suzama u onima pogleda u Ignjata. Ignjat pogleda u njega i spazi mu suzu u oku.Ni reči nisu progovorili, ali su pogledima sve kazali. Oni poleteše jedan drugome: — Ignjate, Jovo brate! Kapetan okrete glavu u stranu.Ovaj ga je prizor darnuo. Ignjat se tada okrete kapetanu. — Gospodine kapetane, današnji je dan za mene veliki svečanik.Ja sam rad da večeras svoje prijatelje u svome domu počastim.Ove ljude, što vidiš ’vode, ja sam zadrž’o. Zorli bi mi milo bilo, kad bi i ti među nama bio.Tebika imam za ovo da kažem ’vala. Kapetan mu pruži ruku. — Drage volje, čika Ignjate, primam tvoj poziv.I tako sutra imam nešto posla u Glušcima i Noćaju, pa bih i inače, ostao ovde na konaku. — E, Vog mi te živeo gospodine! — I ti Jovo sa Stanimirom moraš večeraske doći. — ’Oćemo Ignjate. — Jako ’ajdemo malo do mijane.Reda je da dam ljudma koju da popiju. Svi se krenuše i odoše... Mehana dupke puna.I ko po jednom ili dva put u godini u mehanu dolazi, danas se svratio.Svaki je u sebi osećao neku radost... neko unutrašnje raspoloženje, pa je hteo tome da dade i vidljiva znaka... Mehandžija, siroma, ustumarao se pa ne zna kud će pre i šta će pre, samo viče: — Sad molim....Odmah molim! — Braćo, ovu čašu da ispijemo u zdravlje našeg čiča Ignjata i njegovog Steve.Neka im Bog da svako dobro, a za mnogo da Bog da, nazdravi čiča Ninko. — Amin, da Bog da, zaori se iz sviju grla i čaša zazveka. Pilo se u mehani do neko doba noći. Kod kuće Ignjatove spremala se večera, kao da je slava ili ti preslava. U kući za vatrom krčkalo je nekoliko lonaca i šerpa raznih jestiva.Na polju, pod kolarnicom, jedan kića okretao je prase k’o nalivče, a u vuruni cvčala je u kalajisanim bakarnim tepsijama gibanica s mladim kajmakom i gužvara... Sve je to spremila vredna Živana, sa svojom novom ukućankom, svojom milom snahom, ako Bog da, sa Ružicom. Da se već i Kata tu našla kao pomoćnica, to držim da nije potrebno da vam spominjem.... Još malo, pa i Ignjat s kapetanom i ostalim gostima te pred kuću. U sobi ih je već čekala postavljena i nameštena trpeza, kakva se samo kod dobrih gazda u bogatoj Mačvi naći može. Gosti posedaše.... Prvo se donese posluženje.Med i šećer s ’ladnom vodom, a za tim prepečenica, koja se u srčetu blistala k’o detinja suza.A kad se nalije u čašicu, igraju u njoj sitni merdžanići kao od bisera. Obrediše se po nekoliko puta, pa se donese i kava.Kod nas ti je u selu drugi adet, nego tamo kod varošana.Mi pijemo kavu pre jela, a oni posle.To vam je kako ko nauči. — De’te ljudi još po jednu, da speremo gušu od ove crne čorbe, reče Ignjat. Obrediše još jednom dva. — E, jako dijete reci tamo u kući neka sipaju... Malo potraja i u sobi se ništa drugo nije čulo, nego zveka kašika i viljušaka. U gornje čelo seo je stari popa, a do njega kapetan.Oko astala služili su Steva i Milan sa Ružicom.Iva je imao druga posla. — Ti ovo Boga mi, zorli spremio, reče Pera. Kažem vam braćo, da je današnji dan za meneka svečanik.Od jako ću svake godine na današnji dan davati čast, za ovo što je još malo života ostalo da se poživi. Pa da vam još kažem, ovo je i za moje veselje.Sinoć sam dobio sna’u. Kad nije Bog naredio da drukčije bude, šta ćemo, a ko bi radosniji od meneka bio. — Dede Stevo, toči to vino! — Meni sipaj Stevo jabukovaču, reče jedan.Neću da se navađam na vino kad ga nema uvek.A jabuka, ’vala Bogu, dao je Bog dosta... Poznata je već stvar, da se gozba u Srbina ne može ni zamisliti bez zdravice, pa i ova nije bez toga ostala. Prvu je nazdravio kapetan čiča Ignjatu i njegovom domu, poželiv im sreću i napredak, slogu, mir i ljubav. Posle je to išlo već redom.Svaki ti je po nešto rekao, koliko je znao i umeo. Stari popa nazdravio je kapetanu i njegovoj gospi, zablagodarivši mu u ime Ignjatovo, u ime svojem u ime celog sela na njegovom trudu.Popa je završio zdravicu sa rečima: — ’Iljadili nam se taki činovnici, i živeo na mnogaja ljeta. Bilo je, Boga mi, prevalilo dosta noći.Gosti se razveselili, da ne može bolje biti. Ignjat samo nudi. — Pi’ Jovo, pi’ Stanimire, pi’ Ninko, ti Panto, pi’te ljudi! — Uh, šiljak li mu, di ću se jako, ’vako mator, opiti Prošćavaj kapetane! — Ništa, ništa čika Ignjate, samo budi veseo. — I ’oću vala.De’te ljudi, budite mi zdravi... Malo posle, kapetan uze čašu i ustade: Braćo i družino, — Događaji, koji su se desili poslednjih dana u vašem selu, učinili su mi da postanem poverenik jedne tajne.Tajne koju je znalo samo dvoje u čitavom ovome selu.Držim, da ću odgovoriti želji vašoj, a najviše našeg Steve, ako to, što je do sada bilo tajna — kažem, i ako uspemo, da ta tajna postane javna za sve... Steva se u licu zarumeni kao ružica.Srce mu stade silno kucati.Kapetan produži: — U ovome događaju najviše je Stevu teretilo ovo vezeno jagluče.A znate li ko je ovo lepo jagluče izvezao i ko ga je Stevi dao?.... Kapetan malo poćuta, pa nastavi: — Vezla ga je lepa Mara, jedinica Radetića Jove. I njene krivice dakle ima, što je Steva malo trpeo... Jova i Stanimir pogledaše se očima punim ljubavi. — Jer — produži kapetan — da mu ona nije dala ovo vezeno jagluče, ne bi se ono našlo, i ne bi Stevu toliko opteretilo.Te večeri, njih su dvoje stajali kod Radetića sena, tu ga je Steva izgubio, i kad se posle vratio da ga traži, jer je voleo jagluče, kao što voli i onoga ko mu ga je dao, sena su buknula.On je potrčao Kući za rogulje, a vi ste ga tada, Jovo i Stanimire, videli... — Mara je dakle krivac i ne sme ostati nekažnjena.Ja predlažem da se kazni, a i kaznu sam izmislio.Ona se sastoji u ovome: od danas, pa za mesec dana, da joj zabranimo nositi više perčin, no da za mesec dana mora imati konđu. A pošto je trpeo i Ignjat, to da ga Mara u veče izuva i izjutra poliva, sve dok je Milanova snaša ne odmeni. — Jovo brate, u ime Ignjatovo, tražim od tebe tvoju Maru, za našega Stevu. Jova i Stanimir pogledaše se.U očima obojice svetlila se suza... — Kako rekne Stanimir! — Kako veli Jova! Jova ustade: — Ako je Bogu po volji, i ako Mara pristaje, od mene neka im je prosto i blagosloveno. — Živeli! zaori se kao iz jednog grla. Ignjat priđe i poljubi se s Jovom, a za tim sa Stanimirom. — Steva poljubi u ruku prvo kapetana, za tim popu, pa Jovu i Stanimira, onda oca, pa posle ostale redom. — Kam’ baba, viknu Ignjat.Živana, Živana, ’vamo de more. Živana uđe. — Dede babo, ljubi se s prijateljima. Živana ga pogleda. — Šta me gledaš?Ljubi se s Jovom i Stanimirom.Vrag baba, sanćim mrzi je se ljubiti.He, he babo, nemoj da ja jako sve kažem... — Ih, šiljak mu, baš se jako moram opiti! — Daj vina babo.Časti za ’naku sna’u. E batli baba, šiljak li joj.Od jedan put, pa dve sna’e... — Idi more, što si stala — De’te ljudi...Jako ćemo iz potekar... Čaša zveknu....Pilo se do neko doba noći.Ugovoriše da proševina bude sutra na veče, kako je Ignjat i pre mislio, a i zbog kapetana, koji će se sutra na veče vratiti iz Noćaja, te će i on moći biti na proševini... Za tim se gosti raziđoše. Kad je Mara čula, da je Steva pušten, i da je došao već u selo, nije znala, šta je radila od radosti. Ona pade Stojanki oko vrata: - Joj teto, jesam li ti kazala, da moj Steva nije kriv? — Jesi rano moja.I teta je tebi verovala. — On nije zapalio naša sena! — Nije, kućo moja! — Zapalio i’ Pura. — Jeste rano. — Ja blago meni teto.Dela se i ti bolan teto veseli. — Vesela sam, rano moja! — Ali dela štogod pevaj. — Pevaj mi ti, kućo moja! — I ’oću vala teto.Srce mi samo peva.Da mi je grlo, pa da zapevam da celo selo čuje. Stanojka je zagrli i poljubi. — Golubice moja lepa!.... Celoga dana Mara je bila vesela, prevesela.A kad u veče, taja i jaga kazaše da će na večeru kod Ignjatove kuće, ona lepo da poludi od radosti. — Ja blago Ruži jako!Ona je kod svog Ive, govoraše Mara u sebi. Istina, malo ju je dirala sudbina njenog oca i brata, ali šta će?Krivi su pa neka i trpe. Kad su u veče seli za večeru, nije mogla ništa okusiti.Bila je sita sreće svoje. Krišom je bacala poglede na svoju doju....Na svoju milu i dobru doju... — Šta li će moja doja bez mene, kad joj odem?....Ali neću daleko...Kad god ’oće, eto časkom, samo preko šora, pa da me vidi... — Maro ćeri, što ti ne večeraš? — Sita sam dojo... — Joj rano moja, kol’ko moreš. — Ne mogu dojo.Sita sam... Kad se svršila večera, i kad je otišla u vajat da spava, nikako nije mira imala. Neprestano je mislila: — Šta li jako radi moj Steva?Otkad ga sebe nisam videla! Pa onda zažmuri, a pred oči joj izađe njen Steva, onaki kako ga je poslednje veče kod senjaka videla...Pruži ruku k’o čisto da ga uhvati, pa se onda trgne i stane se smejati.U ruci je, mesto Steve, držala guber, koji je na motki pored zida visio... Nikako joj se ne spava...Posle joj dođe da peva...Ali ako čuje doja?....Šta će ona reći?... Na jedared se trže, kao da joj neko nož u srce zabode.Skoči sa svoga kreveca, na kome je sedela i stade osluškivati... Nije se prevarila... Na polju se čuo tih i mili glasić sviralice.... Glas taj, kao da je govorio: — Spavaš li Maro, zlato moje? Ona ga je poznala! Bio je to, njoj dobro poznati glas Stevine sviralice.Srce joj htede iz nedara da iskoči.Dođe joj da vikne: — Ne spavam mili moj Stevo, evo me!Ali se uzdrža. Oslušnu još malo.... Sviralica je i dalje govorila.Kroz tihu i nemu noć, širio se polako njen mili zvuk.On beše tako ljubak, tako mek i blag, da je kadar i najtvrđe srce u nedrima omekšati... Ona polako izvuče ključanicu i oškrinu vrata.Promotri svuda po avliji, i spazi da se nešto u prisenku stare lipe belasa... Sviralica opet poče...Ona poznade da je njen Steva. Skoči s praga i posle nekoliko koraka, bila je u naručju svoga milog Steve. — Stevo, Maro golubice moja! Onda nasta tajac... Naslonjeno srce na srce govorilo je jedno drugom šta je u sebi osećalo....A rumene usne tvrdile su, da je ono istina, što je srce srcu govorilo.... — Nisi zaspala, zvezdo moja Maro? — Nisam Stevo! — Jesi li se nadala meni Maro? — Jesam Stevo.Nikako nisam mogla zaspati!Znam da je taja i jaga tamo kod vaše kuće... — Jesu Maro!Baš zato sam i doš’o...Poželeo sam te sunce moje Maro, a ti mene? — I ja tebe Stevo! — Cele noći ne bi’ mog’o zaspati, a da ti još večeras sreću našu ne javim. — Mi smo sretni Maro! — Jesmo Stevo.... — Ali ti još ne znaš sve. — Šta Stevo? — Taja te je meni +poklonio.... Mara kliknu od radosti: — Kade Stevo? — Jako, malo pre.Da si bila samo Maro, pa da čuješ kako je kapetan lepo govorio...K’o da mi je lepo eto ’vode u srdu, pa k’o da ja govorim.... — I taja je obeć’o Stevo? — Jeste Maro, i poljubio se s mojim babom. Mara se još više priljubi uza Stevu. — Blago nama jako! — Blago Maro.Jako nas samo Bog more rastaviti!.... Steva je stade milovati i ljubiti: — Da znaš samo, kako sam te poželeo Maro! — A ja tebe Stevo! Za sve ovo vreme samo sam o tebi mislila.Neprestance sam plakala i nikud se iz avlije nisam makla.Pomislim da idem marvi, ali što ću, kad nema moga Steve, da me kod takuše čeka... — Sirotice moja!Ti si znala da mi nismo krivi? — Jesam Stevo, pa sam to i teji kazala.Išla sam jednoć i tvojoj kući.Baš mi ’tede lepo srce da prepukne...Kazala sam tvojoj nani da nisi kriv.Da znaš samo, kako mi je ona lepo govorila, pa kako me je milovala, baš ’vako ko ’vo ti jako.Posle mi je bilo k’o čisto lakše.Srce mi se malo razgali...P’ onda nisam tako mnogo plakala i samo sam se molila Bogu i svetoj Bogorodici i svetom Nikoli i... i... svima. Steva je pritište na svoje grudi. — Vidiš Maro, Bog je tvoju molitvu čuo.On je naredio da istina i pravda pobedi.Vidiš li kako je dobar i milostiv Bog! — Jeste Stevo... — Pa je on i ovo jako naredio.Ovo nam je nagrada za ono, što smo oboje pretrpeli, nadajući se samo u njega. — Jeste Stevo. — Uvek se Maro, treba u Boga uzdati i njemu se moliti.A on je milostiv, pa će svakad dobro dati.Je li Maro? — Jeste Stevo!.... — Ja ti još nisam kaz’o nešto, što je najvažnije. — Šta Stevo? — Sutra na veče ćemo te isprositi! — Zar sutra? — Jeste Maro.Tako su se dogovorili.I kapetan će biti na proševini. .. Mara kao da nije stajala na zemlji kad je ove reči čula.Priljubila se uza svoga Stevu, kao, ono zeleni bršljan uza stablo vitoga jablana.Da joj je čisto da mu se u nedra zavuče.Samo je polako šaputala: — Sutra.... sutra... — Sutra zlato moje, reče Steva, i pritište još jedan dug i vatren poljubac, na rumene usnice njezine. — Jako moram ići zlato moje.Tražiće me bojim’ štogod babo.Da ga samo vidiš Maro, kako se rašćeret’o!... — ’Oću veli jako, vako mator, da se opijem! Za tim još puno.... puno poljubaca, pa se onda rastadoše. Steva polako izađe na šor i uputi se kući, a Mara odskakuta veselo u svoj vajatić. Ona kresnu mašinu i užeže sveću.Stade razgledati po svom milom vajatiću.U šta god je pogledala, videla je sebe ili Stevu... Sve što je tu bilo, ona je svojim rukama izradila.Sve je ona to spremala za sebe i svoga Stevu... S obe strane duž vajata, na dugačkim motkama, visili su svakovrsni guberi, ponjave, ćilimi.... Kakvih ti tu ćilima nije bilo!I klečanih i partaša, vazdan, vazdan... pa sve k’o smišljeni! — Baš ću ovaj prostreti po našem krevetu!Ali neću, onaj je lepši....Neću baš ni njega, koga mi Steva rekne... — A ovom ćemo se šarenicom pokriti!Baš je lepa, pa šarena k’o detlić!Ali, neka Steva izbira, kojom ’oće... Za tim opet stade gledati po vajatu. Gore preko greda, pružila se široka lipova daska.Na njoj nekoliko truba beza.Ne zna se koji je od koga bolji.Do beza povesma kudelje, pa kudeljke uređene vune...Sve je to stajalo u tako lepom redu, kako to samo vredna devojačka ruka ume da poređa,... Njen vajatić, to je njen raj!U njemu devojka provodi i vesele i tužne časove u svome životu.U njemu je ona neograničena vladarka.... carica...! Svud okolo visile su kite suvoga bosiljka, čubra, selena, božjeg drvceta, kalopera i venčići od lepoga ivanjskoga cveća....Svi su se ti mirisi mešali u jedno, da kad uđeš oni te zanesu, opiju!....I da si bez srca, ovaj bi te miris podsetio na miris čiste duše devojačke....Osetiš nešto u sebi, što te uznosi diže... čak gore pod oblake! — Cveće moje lepo!I tebe će Mara poneti, da od jako i mom Stevi mirišeš! Onda stade kod svoga šarenog sanduka.Izvadi ključić i otvori ga.Bio je pun kao sat meda u košnici.Šta ti tu nije bilo: rubina, peškira, ubradača, čarapa, navlačaka, pregača, pojaseva.... svega, svega.... što ti samo srce poželeti može....Ona stade jedno po jedno vaditi i razgledati.... Sveća je već dogorevala, kad je Mara bila gotova. — Imam dara vala još za ’noliku vamiliju, reče u sebi zadovoljno.A eno beza, da ne moram za tri godine, a i više, čunak proturiti... Za tim priđe svome krevecu.Pogleda još jedan put svuda po vajatu, pirnu u sveću, prekrsti se i leže. Srce joj je bilo puno, a duša mirna i zadovoljna....Zaspala je kao nevinašce, u mekoj bešici, pored majke svoje! Osvanula je nedelja.Dan odmora, radosti i veselja na selu. Ko šest dana provede u trudnome i mučnome radu, ne znate kako željno očekuje ovaj sedmi, Bogu posvećeni, dan. Pogledajte samo onaj narod tamo.Sve se to izoblačilo u čiste kao sneg bele rubine.Sede i razgovaraju se.Mladež, koja ne zna za umor, eno je na sred sela kod krsta i veselo igra.Svaki momak kod svoje devojke.... A i vreme mu je tome sada.I ambari puni, i čardaci puni, i kese pune i sve na sve strane puno...Takva vam je jesen, pa još kad je bogata jesen, onda gledaj samo seira od svatova... Kata je već znala puno novosti, i eno je kako se žuri da drugama javi. Znala ti je ona puno koje šta.Kako se na primer sinoć u mehani opio Petronije Pantić, i hteo da se pobije sa mehandžijom: — Izbacili ga jadna drugo k’o ambulju na šor pred mijanu, a on ej, mrtvo telo! Za tim je pripala i o večeri kod Ignjatove kuće: — I kapetan bio lepa sestro.Pilo se tu ej, do posle po noći.Bili su i Jova i Stanimir Radetići....I što je ’nako najglavnije, oprijateljio se Jova i Ignjat... — Idi ženo! — Jes’ zdravlja mi!Doveče će biti i proševina. — Zar večeras? — Ja bolan! — Neka im je sa srećom.I jesu vala stvoreni jedno za drugo.... — I ja velim lepa ženo.Jazuk bi bio da drukčije bidne.Zvala me je strina Joka, da doveče dođem, da im se nađem što na ruci.Biće tu gostiju, ej!Nije to šala jedinica Radetića prosi se, pa još u ’naku kuću... Nikome ovaj dan nije, čini mi se, sporije prolazio, nego Stevi i Mari... Mara jutros poranila rano i otišla da obiđe marvu. Koliko sebe dana nije ona marvi dolazila.Čisto jo zaboravila kako je ovuda sve lepo izgledalo.Ali joj se danas učinilo sve lepše, nego ikada... Kad se vratila, dočeka je na vratnicama njena teta. — Stiže li mi, vrednice moja? — Stigo’ teto! — Jes’ obišla marvu? — Jesam teto. Stanojka ju je gledala očima punim milošte.Iz očiju njenih Mara je videla, da joj ima nešto važno da kaže. Stanojka je uhvati za ruku i povede na stranu: — Budi mi vesela, golubice moja! — Jesam teto! — Ali imam nešto lepo da ti kažem. — Šta teto? Mari se posu ružična boja po licu.Ona je već znala, šta će joj teta kazati. Stanojka je zagrli.Poljubi je u čelo i stade je po mekoj kosi milovati. — Glavo moja lepa!Dosta si mi prepatila.Budi jako vesela.Doveče će ti prosioci doći. Mara je pogleda onim lepim očima: — Teto moja! — Ne šali se teta, kućo moja.Tvoj će Steva doveče ti doći.To je već svršeno.Taja te je sinoć obeć’o. Mara joj pade oko vrata: — Teto moja, ja sam jako najsretnija na ovome svetu.... — Jesi, milje moje.Zato je se teta i molila Bogu.... Ceo dan je sa dojom i tetom provela u radu i spremi za doveče.Pa opet, opet joj je vreme nekako sporo prolazilo.Činilo joj se da se ono sunce vrlo sporo pomicalo.Zaželi da može da ga dohvati rukom, pa da ga prevuče preko neba, i zabaci tamo iza obala valovite Drine.... I zaista, ništa vam nije teže, nego kad se nešto očekuje, a kad se još očekuje ovako nešto, kao što je Mara sada očekivala, onda nam je lako znati, kako joj je bilo... Kad je čiča Ignjat jutros ustao i izašao u avliju, opazi Stevu: — O, o, momče!Jes’ poranio? Steva skoči i priđe mu ruci: — Jesam babo! — Je l’ ti jako srce na mestu? Steva saže glavu i pogleda u zemlju. — A šta to čitaš? — Sveto Pismo, babo.... Ignjat se uozbilji.Baš je bio naumio da ga malo dira, ali ga sada ostavi.Poštovao je svaku knjigu kao svetinju, a mnogo je polagao na pismenost.Mučio se u jedinstvu, kako je samo on znao, ali je sva tri sina čak u Glušcima školovao. — Neću — govorio bi Ignjat — da su mi deca slepa kod očiju, k’o ovo ja.Da gledaju na tuđe oči.Volim im jednu njivu manje ostaviti, pa će oni, ako budu pametni, zaraditi, nego i’ ostaviti ćorave. Za knjigu nije pare žalio.Uvek, dok su oni još manji bili, kad god ode u Šabac, doneo bi im po koju knjigu.Tako je on nakupovao: Sveto Pismo, Večiti Kalendar, Roždanik, Sanovnik i sijaset pesmarica o svima skoro našim junacima....Sve ono što mi seljaci najradije čitamo. Nemojte mi se smejati.Ako koja knjiga baš i ne valja, šta ćemo mi?Nismo mi tome krivi, već oni tamo, što pišu knjige.Oni bi trebali da se i za nas pobrinu. A posle, da vam još nešto kažem.Naše su knjige dosta i skupe.Jeste vere mi.Ja se sve čudim, kako se može da prodaje Sveto Pismo onako jevtino.Pomislite samo, knjiga, ima u njoj skoro tri oke, i još božanska knjiga, pa za dva-tri cvancika!... Ignjat pogleda u Stevu. — Tako i treba sine.Posle, kad ostaviš knjigu, gledaj s Ivanom i Milanom te spremajte što će nam doveče trebati. Ja odo’ do Glušaca u crkvu. ’Oću vala da se sit Bogu pomolim. — Idi ti babo, mi ćemo sve svršiti. Ignjat polako ode. Išao je peške, jer Glušci nisu baš tako daleko od Radenkovića, da bi mu kola trebala.Ono je tu, prvo selo i potesi im se sučeljavaju... Steva je još čitao, pa onda ode i ostavi knjigu.Pogleda gore na nebo: — Ih, ala i ovo sunce, rek’o bi da se i ne miče.Eno ga nonde, ’di je i otoič bilo. Za tim uze svoju sviralicu... — ’Di ćeš rano moja? upita ga Živana. — Sad ću ja doći nano, i zamače u bašču. Živana je dugo za njim gledala... Malo, pa se začu tih i nežni glas Stevine sviralice.Ah, kako li su mili bili ti zvuci!... Svirala je momku u selu nerazdvojni i najverniji drug.Njoj on poverava tugu svoju, koja mu srce davi, a njoj kazuje i radost svoju, koju mu mlađano srce u grudima oseća... Sviralica Stevina javljala je sada celome svetu radost srca njegova... Ne znam da li je ikada lepše izgledalo sunce na zahodu, nego što su ga danas Steva i Mara gledali... Još malo su se samo videli svetli zraci njegovi, pa se i oni izgubiše, a nebo se na zapadu divno rumenilo.Beše lepo, kao lice u mlade devojke, a rumeno k’o njeni obrazi....Malo po malo, nestajalo je onog lepog rumenila, a mesto njegovo zauzimali su sivkasti i zatvoreni pramičci oblaka u visini....Baš isto onako, kao što i lepog rumenila nestaje s lica mlade devojke, da mesto rumenih ružica, na njenim obrazima, zauzmu bore, kao dokazi večite borbe u životu... Beše se povukao prvi mračak.On liči na bolest u životu čovekovu...Za tim se spusti mrak, isto kao smrt na žrtvu svoju.... Nego šta je meni, te vam o smrti govorim, kod ovakog veselja koje će večeras biti.Ostavimo smrt na stranu, i ne mislimo o njoj.Dosta je što ona o nama misli, i što nas neće zaboraviti... Ignjatovoj kući počeše se prikupljati već pozvani prijatelji. Za malo, pa se šorom čuše kola.Milan otrča i otvori vratnice.... — Dobro veče, dobri ljudi! — Bog ti pomog’o gospodine kapetane!Dobro nam doš’o! — Bolje vas našao!Jeste li već spremni? — Još malo, pa u ime Boga, reče Ignjat. — A zar su i ovi ovde? — E, a ’di je do jako bilo veselje bez Cigana! — Živeo nam moljimo, ljepi naš gospodinu!... Posediše još malo pa se prosioci krenuše. Živana ih isprati do vratnica. — E, sretan vam put jako! — ’Vala, ti živa i zdrava.... Kuća Radetića bila je sva osvetljena.Na sred prostrane avlije pobijen direk i na njemu fenjer, koji je dosta dobro osvetljavao avliju.Kod vratnica opet fenjeri... Šta je Steva osećao, kad je stupio nogom u Radetića avliju, i Mara kad je videla prosioce, to neću ni da pokušavam da vam kažem.A ako hoćete pravo, to se ne da i ne može kazati.Svi ste u životu to osećali, a ako niste, Bog će dati, pa ćete osetiti.Setite se kako je tada vama, pa ćete onda znati kako je sada Stevi i Mari bilo, i šta su osećali... — O domaćine! viknu čiča Ninko. — Oj, oj! odazva se Jova. — Jeste li radi gostima? — Dobrima uvek! Oni uđoše. Doček i nameštaj, u bogatoj kući Radetića, bio je onakav, kakav se samo u vredna i bogata domaćina poželeti može. Posedaše svi po redu i po starešinstvu. Za tim se donese posluženje.A kad se i to svrši, ustade čiča Ninko: — Brat Jovo, nismo došli ’vode, da jedemo tvoj med i pijemo vodu i rakiju i da srčemo ovu crnu čorbu....Nego smo, bratac moj, došli, da tražimo ono, što mi nemamo, a u tebe, ’vala Bogu, ima.Ti već znaš, zašto smo mi došli, nego govori jesi li na reči, i daj curu ’oćemo ’vode na sredu. — Što je rečeno, rečeno!A i cura će sad, reče Jova, pa izađe iz sobe... Malo za tim opet se vrati, a za njim Stanojka vodeći Maru za ruku. Kakva je bila u ovom trenutku, trebali ste da budete tu, pa da je vidite.Da vam ja vazdan govorim i opisujem, opet to ne bi bilo ni približno onome, kako je Mara izgledala! Po belome od prirode licu, prosulo se lako rumenilo, koje te zanosi.... opija! Kad je Steva spazi, obuze ga neka vatra, a u grlu ga nešto steže, da danuti nije mogao.Svetle mu se oči navodniše i u malo suza iz njih ne kanu. Smerno koračaše Mara preko sobe i priđe ruci svima redom. — Živa mi i sretna bila, ćeri! Kad je Stevi prišla ruci, on oseti kako joj je ruka drhtala.... Za tim stade iza leđa Jovinih. — E, ćeri moja, reče Jova.Ovi ljudi došli su da tebe za Stevu ištu... Mara pognula glavu kao krivac, koji čeka da mu se presuda saopšti.Celim telom obuze je neka drhtavica, a bele joj se grudi talasahu kao vali uzburkane reke... — Kaži nam jako ćeri, imaš li ti volju poći za Stevu? Mara se k’o čisto zanese.Pomeri se malo s mesta na kome je stajala.I ako nije videla, opet je na sebi osećala sve poglede, koji su na nju upravljeni bili. — Kaži Maro! Ona jedva promuca: — Kako ti veliš tajo... — Nije to, kako ja velim.Tvoje je pitanje ćeri moja. Ona polako podiže glavu.Onim lepim očima, u kojima se sada sijahu suze radosti, pogleda milo na Jovu: — Ako ti veliš tajo! — Ja sam već rek’o, ćeri moja. ’Oćemo jako da i ti rekneš. Nju steže u grlu.Teško joj beše pred tolikim svetom, pred svojim tajom i jagom, prevaliti preko jezika tu jednu jedinu reč.Ali se moralo....Svi su u nju gledali.Od nje očekivali, šta će reći.Ona steže srce i jedva promuca: — Imam tajo!.... — E, neka ti je sa srećom ćeri moja, reče Jova i poljubi je u čelo.... Stari popa ustade.Prekrsti se i poljubi petrahilj, pa ga metnu na vrat: — Stani ovde ćeri! — Odi ti Stevo ovde! Za tim očita neku moltitvicu, i svrši što je po božjem zakonu trebalo... I popi su oboje morali kazati da imaju volju... — E, da ste mi živi i sretni deco, reče popa, skidajući petrahilj. Oboje ga poljubiše u ruku, pa za tim i ostale. Svi im poželeše svako dobro i sreću. — Odi de jako meni, ćeri, reče Ignjat. Mara priđe. On izvadi kesu iz nedara.Odreši je i naže na astal.Sinu dukat kao žeravica.On odbroja pedeset. — Ovo je tvoje ćeri.Svi su vala novi k’o da su jako ispod čekića.Eto ti pa i’ naniži. Mara ga opet poljubi u ruku, primi pare i dade ih Stanojki.... — Jako prijatelju, da se ja i ti iskusuramo.Koliko tražiš u kuću? Jova se nasmeši: — Što je pravo prijatelju! — Oho, nemoj tako prijatelju.To je mnogo što je pravo, reče Ignjat smešeći se. ’Vako čeljade vredi, i pravo je dati za njega mericu dukata, ali ja brate nemam toliko.... — Koliko ’oćeš, prijatelj Ignjate, adeta radi. — Tako mi reci, anđeli iz tebe govorili.Ja mislim da je ’voliko pravo — odbroja dvadeset dukata i pruži ih Jovi. — Mnogo je prijatelju. — Drži te pare.Šta mnogo je?Ne bi ti ja dao ’nako dete, za deset puta toliko.... Svi se nasmejaše. Jova ustade, primi pružene pare i poljubi se s Ignjatom. — Neka nam je sretno prijateljstvo. — Amin da Bog da, rekoše ostali. U tom na polju jeknu ćemane... Nasta veselje, kako se samo poželeti može. I da niko nije znao, muzika bi privukli celo selo, a kamo li što je Kata ceo dan obila noge po selu, pričajući da je doveče proševina Radetića Mare. Za malo pa je velika Radetića avlija bila puna naroda.Pri svetlosti onoj šarenila se k’o livada u lepome maju, obasjana mekom mesečinom. Za časak se vinu kolo k’o gradina, pa izgledaše kao venac od šarenog cveća! Oni, koji umeju da pesme pevaju, kazali bi za ovo kolo da je izgledalo: Kata je u kujni redovala, ali nije mogla srcu odoleti, kad svirači zasviraše „Štroljanku,“ koja joj je baš za srce prirasla.Baci kutlaču i izleti u avliju. Pilo se, pevalo se i igralo do neko doba noći.Za dugo će se pamtiti i pričati proševina Radetića Mare. — Ja kakva li će svadba biti, kad je vaka proševina, reče jedan. — Kad je svadba? — U treću nedelju. — Ja l’ će tu biti pijanke, Bogo voljani! — Ja šta ti misliš? — Istina, ljudi su sigurni, mogli su svadbu i pre ugovoriti, ali popa reče zbog oglašenija i tako ostade... — E ljudi, reče čiča Ninko, treba posvirati pa i za pojas zadenuti.Ja mislim da je jako vakat da se ide. — ’Oćemo li? — U ime Boga! Svi se pozdraviše i ižljubiše, pa se onda uputiše. Kod Ignjatove kuće opet se malo založiše, jer vino brate beše istrugalo.Istresoše i tu, Boga mi, jedno desetače, ako nije i više, pa se onda pozdraviše i raziđoše svaki svojoj kući. Među tim se i narod malo po malo razilazio, ponev svaki prijatnu uspomenu na proševinu Radetića Mare za Stevu Dobrića. — Da li je na svetu bilo sretnijih stvorenja od Mare i njenog Steve, posle svršene proševine?!... Dani su im istina prolazili sporo, ali su ih oni provodili u lepoj nadi i slatkom čekanju. Kakvi su osećaji zavladali Stevom, kad je iduće nedelje stari popa, posle službe božje, objavio u crkvi narodu: - Da je djevica Mara, kći Radetića Jove, isprošena za ženika Stevu, sina Ignjata Dobrića Jedva je čekao da se vrati kući u svoje selo, pa da tu radost i Mari saopšti. Sada je ceo svet znao da će Mara biti njegova, samo njegova, za ceo život.... do veka!.... Pa i svi njegovi bili su veseli. Strina Živana dočekala je ono, za šta je najviše Boga i molila. Njen Iva, njena prva radost, venčaće se istog dana sa Ružom, kad i njena druga radost Steva s Marom. Svi su u kući gledali na Ružu, kao na zenicu oka svoga.Svima im je žao bilo zbog crne sudbine, koja je postigla Stojana i Jezdimira, njenoga po nesreći oca i brata.Šta bi oni sve dali, da se tako nije dogodilo.Ali, što je bilo bilo, sad se ne popravi... Jedne večeri posmatraše čiča Ignjat Ružu.Na lepome licu njenom videla se i radost i tuga.On je znao čemu se Ruža radovala, a za čim ju je srce bolelo. On se nešto zamisli.Za tim ode u sobu i zovnu Živanu. Ona dođe. — Ja ’oću sutra da idem u Bogatić... — Dela, reče Živana. — ’Oću da zovem i prijatelja Jovu, pa da vidimo, da se oni kako oslobode... Živana ga pogleda. Pogled njen sve mu je kazao... — Dela Ignjate!Dela za ljubav ovog deteta, i one mučenice kod kuće. — Neka i’ Bog pita, kazaću kapetanu, a od mene da im je prosto, ja i’ ne tužim.... To će, računam, učiniti i prijatelj Jova. — I ja držim da će.... Sutra dan Ignjat poranio.Kola su bila već spremna.Pošto pojede malo leba, pođe polako peške do Jovine kuće. — Poteraj ti Stevo kola, pa stani kod tvoje Mare....Nego znam da te mrzi, gotovo neka potera Milan.... Steva se zarumeni: — ’Oću babo. Ignjat polako ode.... I Jova beše poranio.Iz avlije ispred kuće opazi Ignjata, koji se beše njemu uputio, izađe pred njega na kapiju. — Zdravo mirno, prijatelj Jovo!Jes’ poranio? — Eto, ’vala Bogu!Kako ti prijatelj Ignjate.Ako Bog da ti, kad si se tako opremio? — Jako vala do tebe, a sad će moja kola, pa ćemo u ime Boga zajedno dalje. Prijatelji se rukovaše i uđoše unutra.... Dugo je Steva sedeo na šoru na kolima i čekao da Ignjat izađe.Ali mu je to iskanje bilo prijatno.Čekao bi vala, ako ’oćeš, do podne. Mara je svaki nas imala posla to u vajat, to u mlečar, to u zgradu, i idući bacala je nežne poglede, od kojih se Steva topio i čisto ih gutao. Jedared, baš kad Mara uđe u svoj vajat, Steva se beše nešto zamislio.Ko zna o čemu je mislio... Na jedared ga nešto lupnu u leđa.On se trže.Pogleda iza sebe, i spazi u kolima kao krv rumenu jabuku... Brzo baci pogled u avliju i spazi kako Mara zamače u kuću. On se naže te dohvati jabuku i metnu je u nedra.Beše mu nekako milo, kao da je Maru u nedra metnuo... Malo za tim pojavi se Ignjat, pa odmah za njim Jova.I on se beše spremio. Obojica dođoše do kola, prekrstiše se pa posedaše. — Ti Stevo jako idi kući, pa gledajte posla. — ’Oćemo babo!.... — Jabučilo, Bisere, viknu Ignjat i konji poleteše... Bilo je još skoro dva sata do podne, kad su Ignjat i Jova stigli u Bogatić. Ostaviše konje i kola kod mehane, a oni se uputiše kancelariji... Pandur ih prijavi kod kapetana. — Pusti odmah, neka uđu, reče kapetan. Oni uđoše. Kapetan ih dočeka stojeći i srdačno se s njima pozdravi: — Zdravo čika Ignjate! — Zdravo ti čika Jovo! — Otkud vi tako danas?... Oni posedaše. — Pa šta se radi tamo kod vas u Radenkoviću?Je li sve zdravo i mirno? — ’Vala je Bogu gospodine!Sve je dobro! — Jeste li došli poslom do mene? Ignjat se malo iskašlja: — Jesmo vala, gospodine kapetane, došli baš do tebe....Valj’o si nam vala dosta, i ’vala ti.Ja i prijatelj Jova dogovorili smo se znaš, i dođosmo do tebe, da... ovaj, vidimo, šta ćemo s onim nedaćnicima, što su tude kod tebe.... — Je li sa Stojanom? — Pa njihovo se zna čika Ignjate.Sve je gotovo i koliko je sutra, sprovešću ih sudu. — Mi smo se znaš, gospodine kapetane, dogovorili, da im oprostimo.Neka i’ đavo nosi.Mi nećemo da i’ tužimo. Kapetan pogleda u Ignjata. — To je lepo i plemenito od vaše strane, čika Ignjate.Ali, to im sada malo može pomoći.Jedina im je olakšica u troškovima, ali krivica ostaje ista. — Zar to ne može biti, da im mi i krivicu oprostimo, reče Jova. — Ne može Jovo.I da im oprostite vi, ne mogu ja.Ja ih moram, po svojoj dužnosti, predati sudu. — Je li baš tako? reče Ignjat. — Tako je čika Ignjate. — Pa njima se jako ne more pomoći? — Ne može, čika Ignjate. Svi zaćutaše. Svaki je u sebi na svoj način mislio.Kapetan se u sebi divio plemenitosti i velikodušnosti ovih ljudi, koji su zbog njih toliko prepatili!... — Pa veliš, ne more ništa biti? — Ništa čika Ignjate... Posedeše još malo i porazgovaraše se o drugim stvarima.Za tim se pozdraviše i pođoše. — Ne zaboravi svadbu gospodine kapetane! — Neću, neću čika Ignjate! Obojica izađoše i uputiše se mehani. — Znaš li prijatelj Jovo, da mi se jako k’o čisto svalio neki teret sa srca.Čisto mi je jako lakše disati... — I meni je tako prijatelj Ignjate.Pomislim: tolike moje godine, nikad sa sudom posla nisam im’o, okrom dok sam kupov’o zemlje, te koju tapiju potvrdim....Pa jako pod starost to da dočekam... — Učinili smo što smo mogli, pa jako što im Bog da. — Vidiš šta veli kapetan: ne da zakon i ako im mi opraštamo. — Zakon prijatelju, ja.Zakon je najviša volja.Valja mu se pokoravati... U tom stigoše do mehane. Popiše po kavu i rakiju, pa se onda spremiše i odoše... Kad su došli u Radenković, kola stadoše pred Jovinu kuću i obojica siđoše. Steva ih je još iz daleka opazio i izađe pred njih. — Da svratimo malo prijatelj Ignjate? — Ne branim vala. Za tim se okrete Stevi, koji je već bio stigao: — Ti Stevo teraj konje kući, pa i’ raspremi.Nemoj i’ pojiti, jer su umorni. — Dobro babo, reče Steva. Sede u kola i otera ih... — Kako bi bilo prijatelju, da pojedemo štogod? — Da ’viš, ne bi zgoreg bilo, reče Ignjat. — Ja k’o sam se jutros malo prezalogajio, nisam ništa u usta metnuo, razma one kave u Bogatiću i rakije gredom.A kola ova rastresoše, pa bi se moglo što pojesti ja! Za tim uđoše u kuću... Za tili časak bila je gotova prekrasna užina. Jova se maši u džep i izvadi pljosku. Mućnu je. — Vere mi prijatelju, ostalo još malo.Da ispijemo!Ne valja se znaš, da ostaje povratak.... — Zdrav mi budi! — Od Boga ti zdravlje! — ’Oćemo li jako, da izvade malo taze?Ova se u džepu ugrejala. — Bolesna nude, a zdravu daju, reče Ignjat. Jova se nasmeja. - Tako je, pravo veliš prijatelju... Posle toga prijatelji sedoše i slatko poručaše. — E, da Bog pomože, reče Ignjat, krsteći se. — Daj Bože! Još malo posedeše, pa se onda Ignjat diže: — E, jako prijatelju, ’vala ti i nazdravlje! — Da Bog da u zdravlje prijatelju, reče Jova i isprati ga do na šor. Dan za danom prolazio je, pa osvanu i davno željeni dan.Osvanula je nedelja, treća od proševine Marine, a to je bio određeni dan za svadbu. Koliko li su se Mara i Steva radovali ovome danu.Ove tri nedelje behu im se otegle k’o gladna godina.... Ali i još je neko sa radošću taj dan pogledao.To su bili Iva i njegova Ružica. Bože moj, ala će to biti svatovi za priču.Dva rođena brata žene se u jedan isti dan, a uzimaju dve drugarice, koje su se k’o rođene sestre milovale... Blago njima, al’ blago i nama braćo, bar ćemo se carski počastiti..... Do duše, ja ne idem, dati kažem baš, na svadbu, što sam gladan i žedan, nego koliko tek, da se samo najedem i napijem... Još od rane zore, sve je bilo na nogama u kući Ignjatovoj. A ko bi prošao pored Radetića kuće, video bi da je i tamo tako isto bilo. Na sve se strane samo trčalo, radilo, spremalo.....Nije to šala, ej! Malo po malo, pa se svatovi počeše prikupljati Ignjatovoj kući.Koliko je prostrana Dobrića avlija, pa je opet kola zakrčiše.... Čutura je učinila svoje... Ignjat ne samo da je zvao skoro ceo Radenković, nego je tu bilo prijatelja i zvanica i s jabane.Bilo ih je, da ti kažem: iz Glušaca, Noćaja, Banova Polja, pa i iz Sovljaka... — Ima ej, pedeset kola, reče jedan. — Smeo bi’ o glavu da i’ ima više, reče drugi. Na takom jednom skupu vredi biti, pa da se vidi šta ima u bogatoj Mačvi... Konji ne znaš koji je od koga bolji i bešnji.A kočije, da ti oči stanu.Pa su skoro svake kao detlić šarene, a kad pođu, sve samo klokoću!.... A narod?Eh, ako niste nikada bili u Mačvi, teško vam je to kazati.Treba otići pa videti... Sve u čoji, pa onoj četvornoj.Na vermenima ili svileno bućme ili srma....Koporani stoje kao saliveni! Na ženskinju ili libadeta ili jeleci od čoje i kadife zlatom izvezeni.Ispod vrata do pola prsiju đerdani od dukata, krstaša talira i kao mleko belih cvancika.... U po neke snaše na glavi, iznad konđe, ima po tri oke same cvancike.Ukrutila sirotica glavu, pa ne sme da mrdne.... Sve što pogledaš na ženskom čeljadetu, lepo je.... Nego ima nešto, što mi se ne dopada.Baš hoću i to da vam kažem, pa makar se koja na me i ljutila... Ima po neka cura, pa Boga mi i snaša, adet, da se nabeli.Ne znate vi, kako je to ružno videti nabeljeno čeljade i kad ume da se beli, a kamo li kad se onako naćapa! Pogledaš je, lepa k’o upisana, a ovamo se nacmakala, pa ti se čisto gadi. Nikome se ja ne čudim, nego ovim našim momcima. Ja dok sam bio momak, nisam hteo glavu da okrenem na curu, koja se nabeli.Lepše je brate onako, kako je Bog dao!.... Koliko sam voleo Maru i Ružicu, što su onako bile dobre i vredne, toliko sam ih voleo, što se nisu belile.One su i ostale drugarice od toga ružnog adeta odvraćale....I zato baš hoću danas na njihovoj svadbi da se opijem, pa kud puklo da puklo!... Svatovi se behu već skupili. Odavno je došao i kum i starojko i oba devera, Marin i Ružin. Sirota Ljubica Stojanova, došla je pre zore Ignjatovoj kući.Bila je uza svoje milo dete, uza svoju Ružicu, kad se opremala. I radost i žalost cepali su po pola njeno dobro srce... Zar može majka da se ne veseli i ne raduje sreći i radosti svoga deteta?.... Ali zar može opet drug veseo biti, kad mu njegov drug u životu pati? Sirota Ljubica! Na licu njenom videla se i radost i tuga, oboje pomešano... Ali, šta možemo mi da učinimo, kad je takva sudbina Kad je tako Bog naredio?.... Dođe vreme polasku. Starojko pozva svatove i očita im bukvicu: — Neću — veli — niko da mi se utrkuje.To je ružan adet!Kod Radetića kuće ’oću da mi se pošteno vladate.Nemojte da čoveku slamka vali... — A valja se što maći, reče jedan. — Šta valja se.To su ciganska posla... — Prvo ćemo odavde Radetića kući po devojku.Posle ćemo ovuda i uzeti ovde drugu....P’ onda ćemo šorom pravo u Glušce... — Posle venčanja, od crkve ćemo preko Bitve onim novim nasapom na Noćaj, pa preko „Preseke“ opet vode... — Jeste li čuli? — Jesmo! — E ajd’ jako, svak u svoja kola. Za malo pa se svatovi krenuše.... Koliki je bio red kola, i koliko je daleko Radetića kuća od Ignjatove, znaćete kad vam kažem, da su neka kola ulazila u Radetića avliju, a neka se još nisu krenula od Ignjatove kuće.... Kod Radetića kuće opet, čitav logor od naroda. Preko cele avlije pružene postavljene sovre, a okolo klupe zastrte šarenicama.Sve to spremljeno i samo čeka da svatovi zasednu... Svatovi stigoše. Momčadija povede kolo.Stariji posedaše za sovru. Ono pusto ćemane u ciganskim rukama ciči kao guja, pa ti samo srce igra, a noge gotove da polete. Nasta ručak. Ali zar ti mladež mari što za jelo?Ona će onako uzgred stojeći čalabrcnuti štogod.Ta brate moj, jesti se može i jedemo svaki dan, a igrati jok! — Svatovi smo, za čekanja nismo! ’Ajde devere izvedi devojku! Dever ode. Šta je tamo kod Marina vajata radio ne znam.Samo čujem da ga cure, Marine drugarice, kojih je oko vajata bilo sijaset, nešto žestoko grde!...Ali tako ga grde, da bih ja, duše mi, pristao da i mene, ako hoćete, sad onako izgrde.... Maru izvedoše. Redom priđe starijima, te ih poljubi u ruku.Sa ženskinjom se ižljubi... Troja kola stadoše pred njen vajat i natovariše stvari... — ’Oćemo li jako, u ime Boga, reče starojko. — Vakat je vala, reče Ignjat.Biće danas jamačno još svatova, pa je bolje ranije stići crkvi. — E, svatovi, u ime Boga da se krećemo, viknu starojko; a zaboravio sam vam kazati da je to bio glavom čiča Ninko!.... Mara priđe Jovi i poljubi ga u ruku. Jovi se zasija suza u oku.Poljubi je u čelo, i pomilova po rumenim obrazima njenim. — Živa mi bila, ćeri moja, i srećan ti put, reče i peškirom utr suze, od kojih ne mogaše gledati. Za tim priđe Stanimiru: — Srećna bila i vesela bila, reče Stanimir, pa mu reč zastade u grlu... Onda pade doji oko vrata.Ljubljaše je i dugo i mnogo, a suze kao biserne kapljice, kotrljale su se niz njeno lepo lice i padale na kadiveno, zlatom izvezeno jeleče. — Bog ti dao svaku sreću ćeri, reče Joka, pa se i ona zaguši suzama. Tako je isto i sa Stanojkom bilo. Teta... njena dobra i mila teta, dugo ju je držala pritisnutu na svome srcu, koje je za nju najviše kucalo. — Nek te svaka sreća u životu prati ćeri moja lepa....Srećan ti put... U po nekog od svatova, u koga je mekše srce bilo, sijala se suza u oku. Čiča Ninko k’o bajagi hrabar, pa se okrete: — I’ brate!Napali plakati, k’o da će u beli svet...K’o da je nećete više videti, reče pa i on proguta nešto, što mu beše u guši kao oskoruša zastalo.... Tako je to. Ima trenutaka u životu, kad čovek plače, i ako mu se ne plače. Znam ja to dobro. Sećam se k’o da je juče bilo, kad mi je „Ona“ rodila prvog sina, moga Dragomira... Doš’o ja kući, a moji mi vele: — Da častiš ej, rodio ti se sin! Ja se pravim nevešt, k’o da me se to ništa i ne tiče.A ovamo mi poraslo srce k’o bundeva. Jedva im zavaram oči i umaknem u vajat.„Ona“ leži u ponjavama, a pored nje metnuli u grebene moga malog kićana. Mene nešto u prsima steže.U guši htede da me udavi i linuše suze kao kiša.Tek kad sam „Nju“ poljubio, čisto mi malo lanu. On, švrća jedan, kao da oseti to, pa poče: — Uve, uve!.... Ja uteko’ iz vajata... Još jedan put baci Mara pogled po celoj avliji.U sebi se praštala s kućom, sa zgradama, sa svima milim drvetima u avliji gde je odrasla, gde je svoje detinjstvo i mladost provela... Za tim je odvedoše i ona sede u kola. Svi svatovi posedaše. — Kreći! viknu starojko... Ja Bogo voljani, da si samo otkud bio, pa da vidiš seira! Kad zagrmi puška, da ti uši zaglunu.... Konji poleteše... — Lakše more, znaš li šta je kaz’o starojko?... — Bio on to reći mome Jastrebu, a ne menika.On kad čuje pušku povileni, ne zadrža ga šale... Za malo pa svatovi zamakoše... Kod Radetića kuće ostalo gotovo onoliko isto naroda, koliko ga je i otišlo. Tek sada nasta ovde veselje... Jovaš se već gotovo ubradio.A i kako neće, kad je on najviše obletao oko one petačke, što ju je Jova čuvao za Marini svatova, i koju je jutros izvaljao. Da ste samo videli Jovaša kako se petački radovao.Radovao se vala više nego majka detetu.Obleće veselo oko nje pa samo podvikuje: Kad već više nije mogao da pije, a on seo kod nje, zagrlio je, pa samo u nju gleda. Beše se zacrveneo k’o rak, a oči mu došle ka’ šljoke. Nije ovaki bio ne pamtim.Noge su ga jedva držale, a jezik odeblj’o, k’o da ga je čela za njega ujela. Svatovska posla...Počeše s njim da seire. Zapitkuju ga to ovo, to ono, a on sve naopačke odgovara. Po neku izvali tako smešnu, da ti se vilice od smeja zavrate... U neko doba, zamoreni već od igre, pesme i pića, reći će jedan: — Iziđi de Jovaše na šor i vidi idu l’ svatovi.Oni će se otud od mijane pomoliti. — ’Ošu, jedva izgovori Jovaš, pa pođe. - Ajd’, ajd’ pa u ćošak avlije. Svi gledaju za njim i smeju se. On se vrati. Stade na sred avlije, baš naspram otvorenih vratnica.Gleda, gleda pa pođe. Tamo, ’vamo, tamo ’vamo, pa opet u ćošak. On se okrete.Pogleda u svatove i stade se i sam smejati. Još nekoliko puta probao je, ali uvek ode u ćošak.Onolike široke vratnice, ali on siroma’ nikako da potrevi. Na posletku se ostavi.Vrati se svatovima i reče: — Nem atnica....Ali on je to tako smešno izgovorio, da se svi u malo ne izvratiše od smeja. Jovaš se okrete.Pogleda u petačku i ode opet njoj. Tako je se to kod Radetića veselilo... Svatovi su već stigli crkvi.Bilo je tamo još sijaset svatova.Kad i oni dođoše, ispuni se koliko je duga i široka porta stare crkvice u Glušcima. U porti se nije ništa drugo čulo do cika ciganskih ćemaneta i podvikivanje veselih svatova. Dobrosav Pantin nakrivio onaj šeširić što je cvet za njim s jedne strane, a s druge strane koso isečena kruta hartijica na kojoj je stajalo naštampano krupno 54 ½.Uhvatio se do Anoke Damljanove, pa samo trese. Za tim poče brojenisati: — Čuješ ti Panto, reče Đura, šta Dobrosav brojeniše?Ovo se tvoje kese tiče. — Ja, vrežu mu detinju! — Valja ti ga Boga mi ženiti! — Daće Bog i to, reče Panta. Anoka pognula glavu, pa ispod oka strelja Dobrosava, koji joj je stisnuo ruku, da prste polomi... Ona se samo u licu menja... Dođe red i na njih. Stari popa čekao ih je već u odeždama obučen u crkvi. Njegovo zbrčkano lice dobilo neki svetiteljski izgled.Mari i Stevi učini se da pred sobom vide Svetog Savu, ili ti Svetog Oca Nikolaja... Otpoče venčanje.... Kad ih stari popa povede onako sastavljenih ruku, oko astala i zapeva: Isaije likuj...I rodi sina Emanuila, Voga že i čelovjeka!... jedan od svatova istrča iz crkve i viknu: — Pali jako! Puške zagroktaše...Kleta ćemaneta pisnuše... Stevo i Mara bili su venčani... Pre njih, stari popa, venčao je Ivu i Ružicu. Odigraše još po jednu, pa se onda svatovi krenuše... Kažu ljudi ne zna marvinče ništa.A zna brate, te još kako!....Poleteše oni besni konji, da ih okom nisi mog’o zgledati... Krajnja kola bila su još na „Preseci,“ kad su prednja ulazila u Radenković.Muštulugdžije su još davno izmakli i eno ih već se vratili iskićeni peškirima, a svaki drži po okanicu vina i rakije i po vruć ćevap ia ražnju... Pred Radetića kućom trese kolo, kad svatovi prođoše... Jovaš zagrlio petačku, pa samo podvikuje: On se prezivao Ćerić, a ovo je ispevao, kad ga je jedan put predsednik uapsio, što je bio pijan. Svatovi stigoše. Maru i Ružicu, kako je već kod nas adet, uvedoše u kuću.... Marinu jabuku ugrabio je Milan, a Ružinu Milivoje čiča Ninkov.... Nasta veselje... Pored Marinka s njegovim društvom, čiča Ignjat nabavio i neke šarkijaše.Čini mi se da su iz Bosne.Bili tamo u Crnoj Bari kod nekog domaćina, pa Ignjat poručio te došli.... Ja braćo moja, jeste li slušali kadgod šarkijaše? Kad jeknu ona pusta tamburica, a oni zapevaše onu sevdalinku: Lepo brate da ti se srce od miline istopi. Pa onda onu drugu: Da poludiš brate, pa to ti je.Piješ i da ti se ne pije. Nego pravo da vam kažem, meni se najbolje dopala ona: Ej, pusto, što se mora ostariti!... Kad ono Marinkovo ćemane cikne „Pocerku“ ili „Mačvanku,“ lepo ti samo srce igra. Posle užine ja sam se opio, i ništa ne znam šta je bilo. Sutra dan mi pričaju, da je dolazio i kapetan s kapetanicom, ali ja ih nisam video. Tri čitava dana trajalo je veselje.Išlo se i Radetića kući, i od Radetića opet ovamo.... Tek treći dan počeše se svatovi razilaziti.Svaki ti je bio k’o samleven.Nije to šala, tri dana piti i igrati i po kašto po malo trenuti. Kažem vam iskreno braćo, nema težeg rada, nego čaše prazniti.Lakše je, čini mi se, i kositi....Ali ja opet nekako, volim vam piti, neg’ kositi...Ne znam kako vi?.... Tek u sredu odoše i svirači. Takva vam je, eto, bila svadba Radetića Mare i Ružice, pa zar to nije za priču? U sreći dani brzo prolaze.Lete, lete, kao da ih neko na krilima nosi... Punih deset godina prohujalo je od dana, kad su se Steva i Mara sastali, a oni nisu ni osetili. Izgledalo im je kao da je sve to juče bilo... Ali kako li je Radenković sada izgledao drukčiji nego pre deset godina. I za kraće vreme, kolike li ti se promene mogu učiniti, u životu jedne čitave države, a kamo li u životu jednog seoceta. Mnogi od naših poznanika već nisu bili više među živima.Odavna su otišli Bogu na istinu, pred svetli presto preblagoga, da dadu računa o svome kratkom životu na zemlji... Takav ti je ovaj kleti život!Danas jesmo, a sutra k’o da nas nikada nije ni bilo--- Pa opet, ljudi, ne umemo da živimo!.... Sedme godine po Marinoj svadbi, a treće pošto je i Milana svoga oženio, sklopio je oči naš čiča Ignjat. Blago njemu!... Otišao je, s punim srcem, s ovoga sveta. Živeo je kao čovek, i dočekao je sve ovo, za šta se svi mi Bogu molimo. Od malene njegove zadruge bila je jako puna kuća naroda. Još za života dočekao je šestoro unučića i unuka, sve k’o zlatnih jabuka. Najstariji je bio Marin Manojlo.Njegovo prvo radovanje i milošta... Da ste ga samo videli, kad uzme, da s njim zanoveta.....Čisto se beše čovek podetio.... Baš o krštenju Ružinog Budimira, Ignjat se beše nešto zorli razveselio. — Ja blago tebi, jes’ čuo popo, kad umeš ’nako lepo da se Bogu moliš! Popino se lice zasvetli. — Najlepša je molitva Bogu — reče popa — iskrena molitva.Ne traži on ni duge ni lepe molitve. — Ono, znam ja to popo.Nego, sve se čudim onom tvome o venčanju.Sećam se lepo, baš sam dobro utubio, kad ono ti reče: „i rodiš sina Manojla“... I Mara odista rodi sina, i kum mu nadenu ime Manojlo... Kamo ga!... ’Vam’ de se, ’vam’, šiljak li ti mali! Dete priđe. On ga uze i metnu na krilo. — Ko je ono rodo? — Po-pa! — Jes’ ljubio popi ruku? — Jot! — ’Ajd’ poljubi! — E, nisi lepo.Dede šaraj. Dete uze popinu ruku. Svojom šačicom napravi krst na dlanu popinom, pa prstićem ubode u sredinu, pljesnu onda ručicom o dlan, okrete ruku i cmoknu. — Živ mi i zdrav bio, i veliki poras’o, reče popa. — Čak do grede, da te cure glede, dodade Ignjat. Dete užagrilo očicama u njega. Ignjat ga poljubi. Tako je radio sa svom decom redom. To mi se baš dopalo od njega.Nije kao u nekih, što im se deca plaše, pope ili učitelja, i beže od njih, k’o, da prostite, švaba od paprike... Kad je umr’o, kao da je smejući se zaspao. Poslednje su mu reči bile: — Eto me Živana! Ona je na po godine, pre njega oči sklopila.... Preko kapetana došla je vest i u Radenković, da je Stojan na robiji umr’o. . Taj glas, oterao je može biti i sirotu Ljubicu Stojanovu pre vremena u grob. Odmah posle svadbe, a pošto su Stojan i Jezdimir s Purom i Dikanom, sprovedeni na robiju, na koju su presudom okružnog suda osuđeni, Ljubica se preselila u kuću Ignjatovu, i tu je uza svoju Ružu, gajeći mile unučiće, do smrti živela. Za Ignjatom u skoro je umr’o i njegov prijatelj Jova. Na veliko navaljivanje Stanimirovo, a po dogovoru sa braćom svojom, Steva se s Marom, i troje svojih golubića, preselio u kuću Radetića. — Star sam već deco — govoraše Stanimir — a imanje ’oće gospodara.Jazuk je pustiti da propada, a i ’nako je vaše i Božje.... Nekako u tom vremenu, malena Srbija zaratila je s velikom turskom carevinom. Sve što je u sebi junačko srce osećalo, poletelo je u boj da gine za svoga kneza i svoju domovinu. Kao da sada gledam sakupljenu vojsku našu, u prostranom polju iznad Kamička, u Šapcu... Među vojnicima bio je i Steva... Kad se vojska krete, iz hiljade grla orila se pesma.I šajkače i puške sve to iskićeno mirisnim cvećem i zelenim grančicama. Kad prestane pesma, samo se čuje: — Zbogom! — Srećan put braćo! U čaršiji narod s obe strane šora.Svak je ispraćao po nekog, ko mu je drag i mio. I Stevu su njegovi ispratili. Cveće je, kao kiša, padalo na glave srpskih ratnika... Od toga dana Mara je se Bogu molila samo za svoga Stevu.Il’ večerom leže, il’ jutrom ustaje, samo je na njega pomišljala Bog, onaj dobri, koji je Mari uvek bio u pomoći, pomogao joj je i ovom prilikom. On je, prvo, srpskom oružju doneo pobedu, a za tim joj je vratio njenog Stevu zdrava i vesela... Suze su joj se potokom lile, kad joj je njen Manojlo čitao Stevino pismo. — Ded’ još jednom čitaj, kućo moja! Manojlo uze čitati. Steva joj je javljao kako su Srbi svuda na sve strane pobedili Turke.Kako je jako zaključen mir, i kako će možda kroz nedelju dana biti pušteni kućama... On je bio na Javoru. Slušajući pismo, Mara zatvorila oči, pa kao da gleda svoga Stevu i kao da sluša njegov glas. Srce joj je igralo od radosti... Ovo još malo dana, što joj je ostalo da čeka, bilo joj je teže, nego sve što je do sada preturila. Pogledala je svoga Stevu, kao ozebao sunce. Čim čuje, da je ko iz sela bio u Šapcu, ona potrči k njemu, da vidi šta se čuje sa granice...Da li su pušteni....Jesu li već pošli!... U takom očekivanju prođe još nekoliko dana... Bila je baš subota.Sunce se već klonilo zapadu.Poslednje svoje sjajne zrake bacalo je, i pozlaćivaše krovove domova u lepom Radenkoviću. Mara posvršavala poslove, pa s dečicom sela na avliju i ćereta. Njena doja i teta zabunile se nešto u kući oko Stanimira, koji je, ima već dve nedelje, pao u postelju. Na jedared na šoru se čuše kola, i stadoše pred njihovu kuću. Maru nešto teknu.Đipi i poleti vratnicama. Na vratnicama se pomoli njen Steva. Ona ciknu i poleti mu oko vrata. Deca poleteše i kao grontulja obesiše se oko Steve i Mare. I najtvrđe srce moralo bi suzu pustiti, gledajući ovaj prizor. — Maro...Deco moja... kliknu Steva grleći ih i ljubeći. — Branitelju vaš! viknu Mara — Ne smem u kuću Maro....Pun sam ti gada.Daj ’vamo pod kolarnicu, iznesi čiste rubine, da se obučem... Za nekoliko trenutaka bilo je na Stevi sve novo od konca. Iznenadilo ga je, kad uđe u kuću i vide Stanimira u ponjavama. On mu poleti... Stanimir se jedva ispravi.Krupne suze sijahu mu se u očima... — Dođe li mi zdravo, sine moj, prošaputa on, tihim, slabim glasom... Steva ga samo ljubljaše. — O ’vala ti milostivi Bože, reče Stanimir.Jako mogu mirno oči sklopiti, kad si mi samo dao, da moga Stevu vidim zdrava i vesela.... Stevi poleteše suze... Joka i Stanojka ljubile su Stevu k’o maleno dete. Cela kuća ispunila se radošću. Mara odletela na bunar i donela ’ladne vode. Steva sede i ona donese posluženje. Za tim ga stade posmatrati. Lice mu beše crno i preplanulo.Obrazi upali i izgubili ono rumenilo, koje je negda na njima bilo.Oči upale u glavu, pa izgubile onaj pređašnji sjaj svoj. Mari se steže srce.U duši je žalila svoga Stevu....Ko zna, kakve je on muke, tamo na granici, trpeo... Posle večere, Steva im je svima, sakupljenim oko Stanimirove postelje, pričao šta su sve u ratu prepatili i kako su na posletku Turke pobedili. Kaza im, kako je baš na nekoliko koraka pred njim poginuo siromah Dobrosav Pantin..... Mara duboko uzdahnu: — Sirota Anoka.Crne njene sudbine... Ko bi vam sve upamtio, šta je Steva iz svoga ratnog života pričao. Bilo vam je tu i tako smešnih stvari, da je se čak i Stanimir, onako bolan, morao iskriviti od smeja. Radost i sreća carovala je u kući njihovoj.Malo po malo, i Stanimir se pridiže i sa svim oporavi.... Nigde sreće njihove! Prolazili su dani i meseci, pa polako i godina za godinom... Steva i Mara živeli su deci svojoj. Manojlo se razvio i porastao kao bor.Već stasao i za ženidbu. I Dragojlo se već počeo momčiti. Anđelija, lepa kao upisana.Sušta slika Marine mladosti, bila je miloj majci svojoj u svačemu desna ruka. Merkali su samo dobru priliku, pa da svoga Manojla ožene. Milostivi Bog, ispunio je i tu želju njihovu. Jelica, njihova mila snaha, bila je sama dobrota....Pravi anđeo na zemlji... Radost rađa radost... Dočekali su te su i Dragojla oženili, a svoju Anđeliju udomili su da ne može bolje biti. Sunce sreće smešilo se na Maru, njenog Stevu i ceo njihov dom.A oni su se topili od miline, tepajući svojim milim, malim unucima Ko će k’o Bog? Ako vas kadgod nanese put kroz Mačvu, u jednoj od drumskih mehana, kojih u Mačvi, hvala Bogu, sada ima skoro u svakom selu, videćete jednog osobitog čoveka, jednog našeg starog poznanika. Po smežuranom crnom licu, po upalim tamnim očima i prosedom kosom, poznaćete da je prevalio pedesetu.Jedna manje, ili jedna više, tu je.No on je u stvari mlađi nego što izgleda. Odelo je na njemu jadno i žalosno. Neka stara pamuklija, sa propalim golim laktovima, iz koje je na hiljadu mesta virio prljav pamuk. Peševi od pamuklije, prekršteni na razdrljenim čupavim prsima, pa opasani nekom masnom uzicom. Na glavi nekakav stari mastan fes, kroz koji, na nekoliko mesta, vire čuperci čupave i zamršene prosede kose. Čim ga vidite, probudi se u vama sažaljenje i vi se i nehotice mašite rukom u džep, da mu što udelite... Svi ga tu zovu čiča Jezda. I zaista.To je glavom Jezdimir, sin Stojana Ribića. Kratka je, ali žalosna istorija njegova. Izdržavši robiju, vratio se kući u Radenković. Ono veliko imanje, što mu je iza oca ostalo, Iva je za ljubav Ružinu nadgledao i branio kao svoje rođeno. Kad je Jezdimir došao kući, Iva mu ga je svega predao... Ali, posle nepune dve godine, od onoga velikog imanja, Jezdimir nije imao ni parčenceta. Ostao je go kao prst. Mesto da je se na robiji popravio, on je postao još gori.Naučio vam je on tamo tri sta koje kakvih, a naročito igrati karte, koje su ga do prosjačkog štapa dovele. Ne umem vam ni kazati, kako ’no on te igre, nekako smešno, nazivaše.Te, čini mi se, „varbule,“ te... ne znam, kako se ono drugo zvaše...Napravi se na astalu kredom u četvrt, pa to isprekršta i ispiše imena karti, pa jedna strana tvoja, druga njegova... Tako danas, tako sutra, dok ne slisti sve što je imao.A uz to se još beše i propio.Često puta to ide jedno s drugim. Takve su vam braćo, karte i to prokleto pijanstvo. Kad je ostao go golcit, pobegao je iz Radenkovića, čak u dvadeseto selo, gde su se malo o njemu razbirali. Mrzilo ga je služiti, jer nije naučio raditi... Mehandžija iz milosrđa pruži mu po komad hleba, a on njemu opet, po neki put donese kantu vode, nacepa drva ili počisti đubre pred mehanom, te za to dobije i po koji polić... Za polić rakije, on će vam postojati pred konjima, dok se vi u mehani malo odmorite, i štogod popijete. Ili će otići čijoj kući, da ga zovne, ako vam što treba, ili će za bakšiš otići do seoskog dućana, da vam što donese... Eto, od toga živi Jezdimir, sin bogatog oca i trgovca Stojana Ribića... Udelite mu štogod, jer je grehota svetiti se. Dovoljna je božja kazna, a mi, ljudi, treba da smo milostivi. Tako vam je to, braćo, bilo! POP ĆIRA I POP SPIRA POP ĆIRA I POP SPIRA STEVANA SREMAC IZDANjE BRANKOVA KOLA SVOME UJAKU JOVANU ĐORĐEVIĆU PROFESORU VELIKE ŠKOLE ODŠTAMPANO IZ BRANKOVA KOLA U kojoj su opisana dva popa, dve popadije i dve popine ćerke iz jednoga sela u Banatu, u kome su parohijani bili tako pobožni, da su badava mleli svojim popovima brašno u suvačama Bila dva popa, — ali ne ona dva popa, što su jednom ostali sami u svetu, pa se svaki od njih tužio i tešio, da bi mu daleko lakše bilo životariti, samo da nema onoga drugog, — ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i živela su u jednom selu u Banatu.Koje je to selo, nećemo vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni dužno, potrzali i izlagali ga podsmehu, pošto ono nije ni najmanje krivo za sve ovo što će se u ovoj pripovetci pričati.A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica.Ta kolik je samo onaj Veliki Sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki.Zato ni jedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio.Istina, podsmevaju im se Temišvarci, da su im varoške krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost, jer trotoara zaista nikada nije ni bilo.Kad padne kiša i načini se blato, polože čismeni meštani po zemlji pored zida, koliko da čovek prođe, tulaju (kukuruzovinu), a krave naišle, pa valjda, kao beslovesna stvorenja, pomislile, da je to za njih postavljeno, pa pojele tulaju koja je, kao što je svakome poznato, njihova hrana; a to video nekad neki Temišvarac, pa, k’o čovek, ispripovedao, i sad ne dadu nikako mira ljudima, nego ih diraju jednako za proždrljivost njihovih krava.Ali je zato i bilo svašta.Bilo batina, pa, bogme, i razbijenih glava.I od toga doba manje ih diraju.Osobito u selu ni za živu glavu niko to ne sme da spomene; šta više, sad još hvale mesto da je suvo i ocedno i da mu i ne treba trotoar.No među tim nije baš ni tako.Ispred svake kuće ima jendek pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presuši a ono po Bečkerečkom Velikom Kalendaru udari blagoslov iz neba, i jendek se napuni opet kao što je i bio i nudi i mami na uživanja i danju i noću.Danju gaze po vodi komšijska dečurlija i kvasi turove, a i noću je jedna lepota slušati žabe, kad počnu da pevaju.Pojedine pevače već poznaje sav komšiluk po glasu.Tako, na primer, jedan se žabac već nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu k’o bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat.Niko ga nije dirao, pa čak ni nestašna dečurlija koja su posle kiše onako rado i veselo gazila po bari, ni ona ga nisu dirala.Po svoj prilici tu je dočekao duboku starost i pošao tragom starijih svojih. Mesto je bilo veliko, a pobožni parohijani tako imućni, da su komotno mogli ne dva, nego dva puta po dva popa izdržavati zajedno sa njihovim popadijama i ćerkama.Paori su bili pobožni ljudi te držali svečare, a popovi im sekli kolače, pa novaca dosta.Bilo u selu dobrih momaka na ženidbu i lepih devojaka na udaju, a rogljeva u selu dosta baš k’o praznika u godini, pa svakog praznika ili nedelje na drugom roglju igra kolo, pa se sve pozaljubljivalo jedno u drugo sve do ušiju.A najčešće se ipak skupljali i igrali na roglju kod Nece birtaša, gde je pod jalovim dudom igralo kolo.Svirac svira tako cele godine, a kad se obere kukuruz, onda se zna šta je njegovo.On niti ga seje, niti okopava, pa opet njemu dobro; njegovu kukuruzu ne može da naškodi suša.Zato se i govorilo po selu, kad neko za nešto ne mari: „E, — vele, — mari on za to k’o Sovra gajdaš za kišu,“ ili: „Tiče ga se to mnogo k’o Sovre gajdaša suša!“ — On ponese samo gajde, pa kad ga zapitaju: „Kuda, Sovro?“ a on im veli: „Idem da okopam ku’ruz!“ A umeo je đavolski lepo da svira i da namiguje onako krivovratast.Bečkerečki notaroš kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: „Daj Sovru, — veli, — daj, daj desnu ruku našu,“ veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a Sovra duva za onu drugu polutinu k’o besan.A u kolu kad svira pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda u levo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije k’o neke male brčiće kao od rose.A i samo srce drukčije se ražđipa, kad Sovra svira.A u kolu je sve bilo zaljubljeno; svak ima svoju, pa ne da drugom do nje nego se kolju k’o kere svake nedelje. A što se zaljubljivalo, to se ponajčešće i uzimalo.A kad dođe do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladoženji, ne dobiju samo oni svako svoje, nego i drugi svet.Pa kad dobro prolazi i kad se lepo provodi Gliša Sermijaš, koga obično niko i ne zove u svatove (jer kad se slučajno opije — a to je redovno slučaj kod njega — tera svakoga da peva pesmu: „A a a, dragi brate komšija, ako ’oćeš veseo biti, a ti moraš s nama piti“, pa sipa za vrat vino; a i inače je nesnosan) — onda zlo i naopako, da se ne provede lepo i ne prođe dobro i gospodin popa, koga naročito zovu i najuglednije mu mesto daju za stolom, jer zbog svatova je valjda i postala ona reč: „Trista, bez popa ništa.“ A gospodin popa sedne tako u pročelje, otpeva jedno „Glas gospoden na vodah“, a za tim samo zahteva i izvoleva.Jede revnosno i zaliva još revnosnije, a kapariše najrevnosnije; tek će reći: „Brat-Mijo, ne budi vam zapoveđeno, dodajte mi, molim vas, iz onoga tanjira onu trticu!Čudim se, šta mi to sve fali!“ Ili: „Gospodin-domine, — obrativ se Kipri notarošu, — molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga tanjira tamo, čini mi se da su te tamo malo rumenije a i bolje narasle.“ — A svaki pop čudo što voli krofne!Otkud sad to, Bog će ga sveti znati; ali je to nepobitan fakat poznat svakom pravom sinu naše svete pravoslavne crkve.I jedan i drugi pop iz ovog mesta, gde se naša priča razvija, mogao je za čudo i za pripovest mnogo krofni pojesti.Već čisto čovek da ne veruje!Za jednoga od ove dvojice i to baš, Boga mi, biće za pop Ćiru pripovedaju, da je u jednim svatovima pojeo punu jednu veškorpu krofni i to za ono kratko vreme, dok je pre ručka kurisao domaćici.A domaćica stoji kraj ognjišta zajapurena od vrućine i od uzbuđenja i zadovoljstva, što je stvar svršena i zet upecan, pa samo vadi krofne i baca ih u korpu iza sebe.Pa dok se domaćica zabavlja oko one što cvrči u velikoj gvozdenoj šerpenji i prevrće je, dotle ovaj uzima onu iz korpe. — Iju, gospodin-popo, baš ste vi vrag!A di su krofne?! — pita ga začuđena domaćica. — He, he, pojeo ih, milostiva. — Ta, i’te, vi se samo šalite; di ste i’ sakrili? — Pa pojeo, milostiva! — I-ju mene žalosne!Zar tolike krofne?! — He, he, iz vaše ruke pa ne zna čovek šta je dosta! A domaćica samo ćuti, a šta mu je u sebi pomislila —, to smrtnom čoveku naravno da nije poznato!Ali to mu ništa ne smeta (ni njemu, pop-Ćiri, a ni pop-Spiri), da posle sedne za sto i da sa ostalim gostima jede redom sve ne htevši, valjada, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje, poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kao kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru.Sve se oko njega za stolom menja, jedini on sedi nepromenljiv.Neko se digne da igra, nekoga odvedu, a neki sam, onako bez ičije pomoći, padne lepo pod sto.Sete ga se i nađu ga tek onda, kad ga žena, potraži: „A di se to deo moj čovek?“ pita žena, dokle ga ne nađe pod stolom.„Jao, teretu moj!“ viče žena i diže ga.A gospodin popa samo sedi.U dvadeset i četir časa tek ako se jedared diže da vidi, veli, konje, ili kolut oko meseca, na kom su kraju štapci ili kakvo će vreme sutra biti.A zatim opet sedne.I opet se menjaju tanjiri, donose čiste čaše i hladno, skoro natočeno, vino, i to tako traje sve do medljane rakije ujutru, kad se gospodin popa iskrade, da mu ne bi pijani svatovi iz silne počasti pridali Sovru gajdaša, da ga prati do kuće. A što se u selu venčalo, to je potpuno znalo šta radi; znalo je dužnosti i zadatke bračnoga života i krajnji mu cilj.I oba gospodina popa imađahu dosta posla, a prema tome i prihoda krštavajući novorođenu decu po selu. Malo koji dan da ne dođe gospodin popi, jednome ili drugome, Arkadija crkvenjak pa ne otpočne otprilike ovako: — Gospodine... mole vas da dođete... čekaju vas u porti pred crkvom, da krstite novoroždenog mladenca mužeskog pola Neci Prekajcu. (Arkadija je, kao i pop Ćira, mrzio na Vuka i njegove reforme, po kojima se čovek ne može razlikovati od paora.) Gospodin popa ode u crkvu, da krsti, a posle krštenja ide kući detinjoj, gde ga poziva otac na ručak.Na vratima ga dočekuje Neda gologlav i malo postiđen, poljubi ga u ruku, pa samo veli: „He, šta znate, gospodin-popo, grešni smo ljudi!“ A kad se dobro naruča i vrati kući, donese svačega, i peškira i peškirića i šarenih torbica i novaca.Popa broji novac, a brk mu se smeši; broji i priča o detetu, kako je krasan, napredan Hrišćanin.A gospoja popadija radosna, Bože, pa voli popu, kao da su se tek juče uzeli, pa misli u sebi: „Ta ne bi’ se menjala ni sa vicišpanovicom!“ Po nekad se gospodin popa po malo, Boga mi, i začudi, kad mu tako dođe Arkadija crkvenjak, pa ga pozove da krsti. — Za koga ono reče? — zapita neki put gospodin popa crkvenjaka. A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od nečega, pa veli: — He.. ta.. da dođete, gospodine, da krstite.. ovaj..Vuji Irošu.. mužeskoga je pola... sinčić.Dobio sinčića, pa k’o jabuka, dete zdravo k’o tresak!Kaže frau-Cvečkenmajerka babica, da svoga veka još nije vid’la tako dete zdravo pa grlato.. trinaest i po funti, kaže, teško, a dere se k’o mali bik..Čuje se još od vincilirove kuće larma u kući.Jedno čudo — — O maj!I jeste čudo!A kad brž’, — čudi se popa. — Pa već nekoliko dana ima kako je — ublažava Arkadija. — Ta znam, znam, al’ opet..Kad je ono bilo?U Januaru... e, a sad imamo Julij mesec.Heee! — vrti gospodin popa glavom.Vi’š, molim te!A a a! vrag im babi!Ako je Iroš, baš se iroški i vladao!A, obešenjaci jedni!..No, ništa, ništa; šta je, tu je!Moglo je biti i gore! — izvinjava gospodin popa svoje ovčice. — He, he.. deca.. vragovi.Šta znate!?Džak buva, he, he! — veli Arkadija i dodaje mu uslužno i ponizno šešir i štap, koji je bio onake forme kakvi su obično protojerejski štapovi, a doneo mu ga je na poklon s jednoga vašara majstor Leksa leceder još pre nekih dvadeset godina. A desi li se kakva nesreća u selu, da, na primer, neko u selu umre, i tu kako kome, ali gospodin-popi opet dobro.Ako bogatiji umre, oglašuju ga sva zvona i činodejstvuju oba popa; a ako siromašniji, onda, naravno, samo jedan pop.Ide pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo đaci, tako naizmence.Dok crkvenjak ili đaci pevaju, gospodin popa misli u pameti ili se razgovara o stanju i imanju usopščega, o testamentu i naslednicima, o procesu i fiškalima, i već o tako nečem, što bi spadalo u taj krug stvari.Posle pogreba crkvenjak odnese odjejanije i trebnik, a popa ugasi i zamota sveću u dobivenu cicanu idi svilenu maramu. (Bilo ih je svakojakih, ali je gospodin popa najradije primao one svilene).I još tu na groblju pokupuje od dece — koja su takođe činodejstvovala, noseći krst i čirake i ripide — sve njihove marame i pantljike; pokupuje budzašto, po četiri krajcare maramu.„Dede, deco, — veli im gospodin popa, — dajte vi to popi, a popa će vama grošić dva dati za to!“ Kupi, pa i to pošlje kući.Od tih stvari posle gospoja popadija izabere što joj se dopadne, a ostalo dobije u „platu“ kakva Žuža ili Erža (Mađarica naravno), pa se sve šareni od pantljika, kad prođe sokakom, da ti je milina pogledati za njom.Prolazi, pa unesrećava svet, a najviše one tanke i nafrizirane berberske kalfe.E, ne može čovek, pa da mu je srce od kamena, a da se ne osvrne za njom i ne da oku prijatna prizora i uživanja.Šareni se od silnih pantljika kao slobodno međunarodno pristanište od barjaka na raznim eskadrama.Nek se zna što je gospodin-popina sluškinja! A gospodin popa češće i ne dolazi kući, nego s groblja pravo kući „usopščega“ na daću.Tu su skupljene ožalošćene komšije i neutešni rođaci, i oni što su zadovoljni s testamentom a i oni drugi što se spremaju da dignu proces i da ga obore i na taj način spasu dušu miloga pokojnika od jednog tako teškog greha kao što je nepravedan testamenat.Gospodin-popi opet najuglednije mesto.Sede svi i jedu.Niko ništa ne govori, nego ćute i jedu i piju pogruženo, kako pravoj tuzi i žalosti i priliči.Piju za pokoj duše. — He moj Proko, moj Proko (ili kako već bude ime pokojniku), — uzdiše Gliša Sermijaš, pa pruži ispražnjenu čašu, da mu se natoči, a ruka mu drhće. — Moj Proko, — nastavlja Gliša, a glava mu pala od žalosti na grudi, — da je sreće, da ti menikana ovako piješ za spokoj duše, a ne ja tebikana!Ta tebi je bar bilo još dana zapisato, a ne ja da se vučem po svetu ovako brez tebe, brez svoga najbližeg, kaz’ti, brata i prijatelja.Ta i onaj Bog, Bože me prosti, uzima što je bolje!Eto ja i gospodin popa, mi ćemo još sto godina živiti i mučiti se!Proko, dobri druže, di si, da vidiš tvoga Glišu, kako se zlopati! — uzdiše Gliša, iskapi čašu i spusti glavu na sto. I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika.Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja se tu našla i bila na usluzi zbunjenim domaćima.Priča svojim nakaradnim srpskim jezikom i unosi šale i smeha u sumorno društvo.Pa i gospodin popa bi ustajući rekao dobru za pokojnika: „Bogme, — veli on, — selo ga neće još dugo drugog takovog imati; to ja samo kažem; Proku nećemo lako naknaditi.“ Eto, tako je otprilike živeo gospodin popa u selu, a koji baš popa poimence, mislim da nije bilo nužno dosad da kažem, jer je davno rečeno, da su svi popovi jednaki, jedan k’o drugi.A posle, i pravila Poetike vele, da treba što više probuditi radoznalost u čitalaca, a to je, mislim, dosada već prilično postignuto.I sada bih već mogao i da kažem i kako su se zvala ta dva popa.To su ona ista dva popa, čijim sam časnim imenima kao naslovom ukrasio ovu pripovetku; to su pop-Ćira i pop-Spira.A obojica su imali još i svoje nadimke; pop-Ćira se zvao i Pop-Hala, a pop-Spira Pop-Kesa.Zašto su onog prvog prozvali pop-Hala, čuli ste, a zašto ovog drugog pop-Kesa, čućete. Ovaj nesretni nadimak, na koji se pop-Spira onako isto tužio kao i pop-Ćira na svoj, dobio je on odavno.Ako je verovati onome što priča gospoja popadija Ćirinica(a to je prisna prijateljica gospoje Spirinice), a što je iz njenih rođenih usta čuo i zabeležio sam pisac, vele, da je dobio taj nadimak otuda, što se odavno, još prve godine, kao mlad popa, zaboravivši svoj nemešag pa čak i čin, umešao među onu gomilu, koja obično saleta kumova kola, pa se dere: „Kume, izgore ti kesa!“ i što je najstrašnije i najneverovatnije u svoj toj pripoveci, vele, da se i on baš svojski gurao, kad je kum nekoliko puta bacio međ svet punu šaku krajcara, dvogrošaka pa čak i nekoliko seksera.Na jedan tako bačen sekser, vele, da je tako silno poleteo i odgurnuo onoga ispred sebe, da je ovaj jadnik poleteo u neku baricu i zabo se u nju glavačke i stajao usađen kao struk luka.Od to doba, vele, da su mu dali nadimak Pop-Kesa, pa ga i danas još uvek tako zovu, kad on nije tu, i ako je on davno i davno drugi čovek. I jedan i drugi odavno su u tom selu, još otkako su se oženili, a oženili su se, čim su svršili u Karlovcima bogosloviju, a ovu su svršili pre dvadeset i više godina.Oženili su se iz istoga mesta, u kome danas popuju.Pop-Ćira uzeo gospodin-popinu, a pop Spira tutorovu ćerku; ni jedan iz ljubavi.U oglašenom stečaju za parohiju bilo je mnogo drugih uslova, a za ovaj su čuli, tek kad su se prijavili.Bili su obojica malo pomatoriji, već u veliko bradati klirici.I oni prime i taj usmeno saopšten im uslov i oženili su se, jer čak i crkvenjak, predšestvenik današnjeg crkvenjaka Arkadije, znao je, da će parohiju dobiti samo oni, koji se budu hteli oženiti tim dvema lepoticama.Šta je, dakle, i ostalo svršenim kliricima i kandidatima, nego da se ožene njima.Lepe one, a lepe i parohije, — uzeše se i ne pokajaše se nigda. Od to doba jednako su lepo živeli.Za to vreme mnogo se štošta promenilo, samo je vernost njihova supružanska ostala ona ista, ona stara.Kao vino iz podruma pop-Spirina, ili rakija iz podruma pop-Ćirina, što starija sve bolja, — tako i pažnja i ljubav supružanska bila je sve solidnija.Ali opet se nešto ipak izmenilo.Izmenili se telesno oba popa i obe popadije.Kad su pre dvadeset i više godina došli u selo, kao svršeni klirici, bili su obojica suvi i mršavi kao bogoslovsko blagodejanje, a sad su obojica debeli kao narodni fondovi.Ne znaš, ko je deblji, pop ili popadija.I jedna i druga popadija izgleda mala, široka a temeljna kao ona figura na gospodin-notaroševom stolu, u kojoj gospodin notaroš drži trafiku, a to je jedna ženska prilika šira neg duža, pa se gornja polovina digne a u donjoj stoji duvan i uvek je vlažan. A tek popovi kako su bili ugojeni!Mantija samo što im ne prsne ispod pazuva, a pojas nikako da se skrasi na trbuhu nego sve bega pod bradu i bliže vratu.Po neko od bolje poznatijih se usudi pa dirne, na primer, pop-Spiru za to, pa će mu tek reći: — Ama zašto vam, gospodin-popo, ne stoji taj pojas na svome mestu? — He-he!„Zašto?“ Kako: zašto? — odgovara mu pop-Spira, — pa gde da stoji?Njegovo mesto i jeste baš tu gde ga vidite.Nije meni odlikovan trbuh, pa da na trbuhu stoji, nego je moje čisto srce nagrađeno, pa zato je tako odskočio, da srce pokrije i odlikuje.Ta kolajne i vise na grudima; a koga ste još, videli da mu vise na trbuhu?! A bio je zaista i nagrađen, jer pop-Spira je imao crven, a pop-Ćira samo plav, običan pojas.A to je bila formalna „jabuka razdora“ između popova, a još više između popadija.Jer ljudi se umeju, kao što je već poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i „politički“ vladati, ali žene, žene bogme ne umeju!Koliko je samo puta pop-Ćirinica rekla kad su joj spomenuli pop-Spirin crveni pojas: „Crven pojas!Uf, sav mi je crven, kad ga vidim; pa i onaj ko ga spomene.Ko ti još neće dobiti crven pojas!“ A ako je verovati pop-Ćirinici, i jeste ga malo čudnovato dobio.Ona veli, da ga je pop-Spira dobio samo zato što je jedanput u jednom užem društvu pevao pred Njegovim Preosveštenstvom i Ekselencijom Gospodinom Vladikom uz tamburu neke „mirjanske“ pesme, kaže da je pevao: „Vino pije Dojčin Petar“, i „Katice prehvalna, svem svetu javna“.Pop Spira je udarao lepo u tamburu, a ima još sad, posle toliko godina, divan glas. — Eto to je pevao, — veli pop Ćirinica. — Nema tu nikakvih drugih zasluga, nego pevao pred Njegovom Ekselencijom neke pesme, one, znate, „na froncle“ pesme, a Ekselenciji se dopale, pa mu poslao crven pojas, kad se vratio u rezidenciju.Mesto da dobije po nosu, k’o što je već nekoliko puta i zaslužio to, on još odlikovan!...Tek štogođ i od Ekselencije!! — veli ljutito pop-Ćirinica i briše usnene uglove. Tako je pričala češće, ljutila se i dodavala, da je za čudo uvek srećan taj gospodin Spira.Uvek se izvuče iz malera, pa da je ne znam kakav.A tu je mislila na onaj slučaj, kad je Njegovo Preosveštenstvo Vladika pravio kanoničnu vizitaciju po svojoj eparhiji, pa nije zatekao na vreme pop-Spiru na dužnosti. A to je bilo ovako. Banuo jedared iznenada Gospodin Vladika u selo, a baš je bila Nedelja.On pravo u crkvu na Jutrenje, kad ali još nema pope, a zvonilo već.A Gospodin Vladika ode u oltar, pa počeo da služi.Crkvenjak Arkadije, kad siđe sa zvonare, pa vide, ko je u oltaru, lepo se skameni čovek većma, nego kad mu se na snu javio Sv. Nikola i naredio mu da kaže Janji Grku, da kupi crkvi treći polijelej i da povisi crkvenjaku platu.Arkadija je baš svakojakih čuda video; s pokojnima se razgovarao, poznavao nekoliko veštica u tom i okolnim mestima, bio posrednik između ugodnika Božjih i ljudi grešnih, — ali ovo čudo je prvi put sad doživeo!Odmah se pribere i zamoli staroga Orestiju kovača, da drži onu njegovu pevnicu, dok on časkom ne ode.Orestija, koji je vanredno pevao i kitio i dizao obrve pri pojanju čak i na teme, rado se primi toga, a Arkadija poleti k’o bez duše pop-Spirinoj kući, koja nije daleko bila, pa se razderao još s avlijskih vrata: — Brže, gospodine, maler... nesreća, velika nesreća — — Naopako!Kakva nesreća? — izleti pop-Spira. — Kako, kako?Da se nije otkinulo klatno pa poubijalo jadnu dečicu? — Nije, — viče Arkadije sav zaduvan, — nego nešto još gore!Došli su njegova Ekselencija Gospodin Vladika...Eno ušli su sam u oltar, pa počeli da činodejstvuju, da služe sami Jutrenje. — — Vla-vla-vladika!Jao naopako! — reče pop Spira i stade zablenut i skamenjen.Da je ćosavi pater-Inocenc iz Temišvara pustio bradu i brkove i metnuo kamilavku po činu reda sv. Vasilija, pa došao i stao pred njega i zamolio ga da ga pokrsti i prevede u našu pravoslavnu veru, — ne bi se zaista više začudio pop-Spira, nego sad kad je ovo čuo.Grom, pravi, formalan grom iz vedra neba. — Brzo, gospodine, brzo! — žuri ga Arkadija i poleti na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim. Obojica lete pravo crkvi. — Ej, naopako mi zvonilo! — huče pop-Spira i juri za Arkadijom, držeći se obema za trbuh, koji mu je otežavao trčanje. — A jao, nesrećni Spiro, šta ćeš sad?!Ode ti brada, k’o da je nikad nisi ni imao; odoše lepo i brada i brkovi! — Daće Bog, pa će valjda dobro biti! — teši ga Arkadija. — E, lako je tebi, ti ne zavisiš od njega.Nego, reci-der, Boga ti, šta da radim, jao, šta da radim?!Ti si sad pametniji od mene! — Ne znam ništa!Od stra, gospodine, ne znam, ni kako mi je ime, — veli Arkadija. — Ali valjda će mi usput što pasti na pamet! — veli, a izmakao ispred popa. — Pa šta sad da radimo, brat-Arkadija?Pomagaj, ako Boga znaš, — reče jako zaduvano pop-Spira kad stigoše u portu. — Ta, ja sam se i setio, ama ne znam, ’oće l’ štogođ valjati, — veli Arkadija. — A kako bi bilo, onako, gospodine, da kažete, da sam se bajagi ja zadocnio kao bolestan, a ja i tako od Ekselencije ne zavisim, nemam s njime ništa, da prostite, k’o ni vetar s opaklijom, pa da me vi niste zatekli u crkvi, pa ste se vi sami onda popeli na zvonaru i zvonili na Jutrenje! — O, Bog ti pomogao! — odahnu pop-Spira. — Vrlo dobro, tako ćemo i kazati. Pa tako i uradiše. I pop-Spira se lepo izvukao iz škripca, a bio je već živ obamro!Nije šala, vladika; onako strog čovek! Vladika ga sasluša i poveruje mu, pa ga šta više još i pohvali za smirenost i revnost njegovu u službi oltaru i zvonari.Nazvao ga je čak „stolpom pravoslavija“.I gde god je posle bilo prilike, pohvalio je dobroga pastira paroha Spiru, a vidljiv dokaz i znak toga njegova zadovoljstva i blagonaklonosti beše onaj crveni pojas, na koji toliko vikaše pop-Ćirinica. — Zbog pesme, ni zbog čega drugog! — govorila bi gospođa Ćirinica, kad god bi se povela reč o tome. — Ništa drugo, slatka moja.Sad ako sam ja zaslužila crven pojas, to je i gospodin Spira! — završila bi šapućući pop-Ćirinica. No i ako je to gospođa popadija govorila, zato ipak ne treba niko da pomisli, da su se oni, ne daj Bože, mrzeli.Živeli su oni vrlo lepo, kao što, na posletku, i priliči popovskim kućama, koje treba da posluže kao primer ostalom stadu i parohijanima. Živeli su, kao što rekoh, vrlo lepo.Kad pop-Spira zakolje svinje i napravi disnotor (što će reći svinjsku daću), a on prvo pošlje popa-Ćiri od zaklatog svinčeta i kožurice i masti i kobasice i krvavice, pa ponekad i neku švarglu ma i najmanju; tako isto radi i pop-Ćira i šalje pop-Spiri.A primeru supruga svojih sledovale su i domaćice.Kad bi se što umesilo u jednoj, slalo bi se od toga i u drugu kuću s primedbom, da nije baš ispalo onako, kao što se želelo, i molbom, da iskreno i bespristrasno ocene, kako im se dopada milihprot, torta, štrudla, kuglof i tome podobna testa. — Ah, — rekla bi sva zadovoljna i srećna gospođa Ćirinica, ređajući kiselu štrudlu po tanjiru, da pošlje gospođi Spiripici. — Znam, da će pući od jeda gospoja Sida, kad samo vidi, kako je dobar moj kvasac!Pa kern-štrudla lepo narasla, pa mekana k’o duša.Gledaj samo, kako je odskočila k’o federi u kanabetu!Jedna lepota!Bože, Bože, čisto bih sama odnela, samo da je vidim, kakvo će lice da napravi, kad je vidi!A njena štrudla od prošle nedelje bila je spljoštana k’o slepačka pogača, k’o da je spram mesečine pečena.Ovoliko će odskakati od zemlje od one njene pakosti, beštija debela, samo kad vidi, — veli gospođa Ćirinica i pokazuje neverovatnu visinu, do koje će gospođa Spirinica poskočiti od silne pakosti, i daje tanjir kćerci svojoj, da ga odnese u komšiluk. A posle ručka odmah otrča preko puta, da ih zatekne za stolom; da na licu mesta vidi efekat, koji je proizvela svojom kern-štrudlom. — Baš ću vas nešto zamoliti, slatka gospoja-Sido, pa ma se ljutili na mene, — rekla bi gospoja Persa, pop-Ćirina lepša polovina, onoj drugoj popadiji, — sve se kanem da jedared dođem kod vas na jedno pola dana, pa da vi mene lepo naučite, kako vi to pravite one vaše čuvene puter-krofne.Vi to za čudo lepo umete i nadaleko ste se pročuli čerez njih.A ja, đavo bi me moj znao, meni nikad ne ispadnu za rukom.Šta sve ne radim, pa ne valja!Ne valja, vidim i sama! — A, dabome, nije nego još nešto! — cifra se gospoja Sida. — Ne, ne, bez šale vam kažem.Koliko sam se puta sita naplakala zbog toga.Uvek mi prebacuje moj suprug.Jedared sam se baš naljutila, pa mu rekla, kad mi je stao prebacivati što ne umem tako lepo k’o vi, rekla sam mu,... ’oću da vam kažem, slatka gospoja-Sido, pa ma znala, da ćete se odmah sad tu naći uvređena,...„A ti onda što si,“ reko’ mu ja, „uzeo mene!Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko, da ti pravi špric-krofne... a i lepša je od mene, i deblja“ — — Valjda puter-krofne, hteli ste reći? — popravlja je gospoja Sida malo ljuta zbog spomenute debljine. — Ta da, puter-krofne, uš’o đavo u njih, Bože me prosti!Ljuta sam, slatka, pa ne znam već, ni šta govorim.Ne mogu ja sve znati; kad mi nije od Boga dato, da pravim puter-krofne.Ta, Boga mi, šta tu vazdan, a šta me je tu okupio!A njemu onda pune oči suza, pa samo namešta pojas i ćelepuš, pa samo kaže: „No, no, kaže on.Kud ti opet ode!Nisam, kaže, tako mislio, Perso suprugo moja; volijem ja tebe nego sve puter-krofne na svetu!“ A meni onda dođe žao, što sam ga tako ožalostila, pa proklinjem i sebe i špric-krofne. A gospoja-Sidi milo, Bože, pa se sve namešta na stolici, a trbuh joj se trese od zadovoljstva, pa je teši: — E, gospoja-Perso, tako vam je to u ovom svetu.Svakoga je obdario Bog sa po kakvim darom; nije ni u puter-krofnama sva sreća.Nego baš kad ste se toliko kapricirali i držite da ja bolje pravim od vas, onda s drage volje, kad god je vama zgodno.Dođite eto jedne nedelje pre podne, a povedite i Melaniju s vama.I ona je već velika; danas sutra pa će joj se javiti kakva prilika... pa treba da zna, i nju ću naučiti.Ali, slatka, usluge za uslugu; ’oću i vas da to košta nešto — — Molim, molim, da čujem. — Samo tako ću vam pokazati, ako vi mene naučite, kako se pravi onaj melšpajz što se zove: Saće od zolje od kvasca, jer ste vi u tome, moram priznati, pravi majstor.A moj popa opet to, pa samo to, voli, kao da je, Bože me prosti, švapsko dete. — He, slatka moja, — veli ponosito gospoja Persa, — nije to svakom baš ni dato!Al’ zato je trebalo imati dobrog učitelja, a ja sam ga baš imala!Moja pokojna mama, Bog da joj dušu prosti, nije bilo toga testa ili melšpajza, što ga ona ne bi znala zgotoviti.Kad ona napravi to Saće od zolje od kvasca, mogla je, što kažu, i samog cara poslužiti!!Gospodin Jerotej Draganović, kad je napisao onaj Kohbuh, hteo ga je njoj posvetiti, da šta! — Verujem, slatka. — Pa kako je mene moja mama učila, tako ja sad učim moju Melaniju. — Slatka.I moja Juca tako isto.Zna vam ta svašta.Ali kažem vam, slatka, samo jedared da vidi, kako se nešto gotovi, odmah ti ona, rano moja, trči kući pa proba.Ima jednu knjigu punu ispisanu.Lepe korice i piše na njima Poesie, što joj je kupio za spomen na prezent gospodin Šandor jurat iz Kikinde, a nema ništa trukovano, nego sve prazni listovi.A ona, slatko dete moje, sela pa zapisala u nju sve sosove, cušpajze i melšpajze kako se pravidu.Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje.Piše k’o kancelista kakav; isti njen otac!Ko je uzme, slatka, taj će bar znati, da ima jednu dobru virtšafterku. — Rano moja, znam.I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kažem, da se samo sa njom druži i na nju ugleda. Eto, tako se razgovaraju dve popadije. U kojoj već otpočinje po malo sama priča ma da se može uzeti i da je ona produženje Glave Prve A kako su živele popadije, tako su lepo živeli i popovi među sobom.Malo koje veče da ne prođe, a da ne ode pop-Spira pop-Ćiri ili ovaj onome.Nekako i jednima i drugima izgleda da im je propao ceo dan, ako se bar u veče ne vide i ne obiđu.Pa tako je to bilo i leti i zimi. Eto baš u Petak, kad i otpočinje upravo ova naša pripovetka, čim se spustilo veče i večerali, dig’o se pop-Spira i pregrnuo popadijinu zimsku veliku maramu, kojom se obično služila cela kuća a u poslednje vreme već počeli njome pokrivati i testo za kiselu štrudlu i krofne, — pa se krenuo pop-Ćiri preko puta malo poviše „u šreh“, a za njim popadija i kći Juca.„Ajde, veli, da malo posedimo; rano je još za leganje!“ — O, o, o! — začu se iz pop-Ćirine kuće, kad stupiše u sobu. — Kakva sreća, kakva sreća! — veli pop-Ćira, pa se diže od stola, briše bradu od jela i ide u sretanje. — Baš dobro te se setiste i nakaniste, a mi, Boga mi, skoro zadremali. — Beštija jedna, — misli u sebi gospoja-Persa, — mora ona svud svoj nos da zabode!Ništa drugo, nego je došla samo za to, da vidi šta večeramo.A baš je i potrefila! — kida se gospođa Persa a smeška se i veli: — Eh, eh, ama k’o da sam poručila, e baš dobro! — A mi čekali i čekali, — veli pop-Spira, — nećete li se vi krenuti ovamo k nama.Pa kad vas nema kod nas, eto nas kod vas; pa sad bilo vam pravo ne bilo! — Iju, gospodin-Spiro, šta vam to sada pada na pamet!A ja baš sad malo čas s mojim popom razgovaram, pa kažem baš: „Ju, Bože, ala da se ’oće nešto, na našu sreću, setiti pa da nam dođu malo.Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!“ Pa sedite!Izvol’te, raskomotite se kao kod svoje kuće.Juco dušo, sedi tu do Melanije; znam da imate šta da se razgovarate. I posedaše svi. Popovi pijuckaju po malo i igraju neku staru igru Fircig; a popadije uzmu pletiva pa štrikaju ili potštrikavaju plave čarape, od čijih se sara posle vrlo često prave vrlo zgodne i dobro poznate duvankese koje čak i u Srbiju donese po neki testeraš.A omladina, frajla Jula i frajla Melanija, samo se cmaču i smeše jedna na drugu.Šta se razgovaraju to će sam Bog znati, šapću pa se zacene od smeja, naslone se jedna na drugu, pa se njihaju i smeju tako, dok ih mamice ne opomenu da to nije lepo!A kad nastane ćeretanje među devojkama, ogovaranje među mamama a pijuckanje među tatama — prođe ponoć za tili čas.Tek čuješ neko šuštanje, kašljanje, neke ropce a za tim kao neko izbijanje.To duvarski sahat izbija.Broje svi, a popa Spira glasno sedamnaest. — Oho! — čudi se pop-Spira. — Kol’ko to izbi? — Sedamnaest, ali to je upravo dvanaest... morate uvek pet opcigovati, — veli pop-Ćira, — pa onda je taman tačno toliko sati. — Pa pre ste opcigivali četir — — The, pre onako a od nekog vremena ovako.Sad ovako poč’o, pa šta mu znate? — veli pop-Ćira. — A što ga ne date da se opravi? — veli pop-Spira. — Rek’o bi’ da je dobar sat... mog’o bi još da posluži — — Ta, man’te ga do đavola, — veli gospoja Persa zevajući i zaklanjajući usta, — a šta već nismo probali, i kud ga nismo šiljali, pa ništa. — Nepopravim je! — veli pop-Ćira. — Ne da se popraviti, on tera svoje: „Tera Jela što je započela,“ — veli gospođa Persa. — Dođe mi ponekad da ga ščepam pa da ga tresnem na sokak! Nego i jeste čudan bio taj duvarski sahat.Prava antika što naši kažu.Bio je malo manji od ikone Sv. Đurđa (krsno ime pop-Ćirino) sa obligatnim ružama između cifara, koje su arapske bile a zapisane na davno požuteloj tabli.I pošto bi već poodavno nastala potpuna tišina i pauza u društvu, da se njegovo tiktakanje nije čulo, — to mislim da neće biti na odmet i njega kao jedno, bar za večeras, tako reći, dejstvujuće lice, opisati i s čitaocima upoznati ga.Sahat je davnašnji.Pamti ga gospoja Persa još detetom dok je bila, kad je donet; od ono doba pa do danas nisu se više rastavljali.A u ovu kuću ona ga je donela kao deo miraza svome popi.Onda je još dobar bio i tačno radio, a danas ne možeš ni da ga poznaš, ni onaj ni daj Bože.Sad je omatorio pa se prozlio i poludio; pa se ili usići i na kraj srca je pa zaćuti kao kakva pakosna svekrva; ili se rašćereta pa lupa sve koješta.Dođe mu tako pa se usići, ne znaš ni za što ni krošto, pa neće da izbija po nekoliko dana; zaćuti kao da se sa svima u kući posvađao.A posle opet zaokupi jednog dana izbijati, pa ne zna šta je dosta; stane ga lupa k’o majstora u kovačnici, lupa k’o na larmu, kao da sve selo gori. — Šta je, stari? — veli mu pop-Ćira, — Post’o si razgovoran nešto noćas, a?Razbio mu se valjda san pa izbija!Ne znam samo dokle će biti tako dobre volje. — Dokle?Dokle mu opet ne dođu lutke!Tu čovek ne ume da bude dosta pametan, — veli popadija. — Jedna muka i nevolja, a nema mu leka! I doista, ko ga nije popravljao i doterivao, pa ništa!Opravljao ga i Lala pudar koji je to naučio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovač koji je znao i tu majstoriju, jer je imao lakšu ruku, i jedan vandrokaš sajdžija koga su bili pritvorili zbog krađe prilikom prosjačenja pa ga pop-Ćira spasao od batina, a on mu onda iz blagodarnosti opravio sahat; a nosili ga čak i u Temišvar nekoliko puta paori, kad idu na žitnu pijacu; a i kod kuće su ga svi doterivali, — pa ipak ništa!Eno i sad visi na njemu sijaset nekih stvari, samo da radi k’o i drugi sretni satovi.Sve to obešeno uz jedno i uz drugo đule.Šta ti tu nema!I noga od nekih starih makaza kojima su nekad sekli krila guskama, da ne preleću u komšiluk, — i dva grdno velika eksera, — i tučak od nekog malog avana, — i parče potkovice i pola „štogla“, — i opet mu ništa one pomaže on tera svoje.Kad mu dođu lutke on zaćuti; deviza kao da mu je: „Sve il’ ništa“, pa neće da proslovi, pa da mu pored sviju onih tereta obesiš još i gospoja-Persu, kako je i sama u očajanju toliko puta rekla: „Dođe mi da se i sama obesim kraj štogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim ’oće l’ onda lanuti, obešenjak jedan!“ A kad se odobrovolji, a on se najpre zaceni kao da hoće da kašlje.Koliko je samo puta noću prevario pop-Ćiru. — Vi opet, mamo, niste uzeli tej od mekinja, pa sad ćete kašljati celu noć! — oslovio bi često zabrinuti sin Ćira svoju mamu, a ono mama mirno spava, a to što je pop-Ćira čuo, bio je sahat koji se sprema da izbija.Kad izbija a on digne toliku larmu, da sva živina iz avlije pobegne kud koje.„Eno ga, opet se dere matori magarac!“ veli ljutito popa. Pa tako je i večeras radio.Posle onih sedamnaest iskucao je posle četvrt časa još sedamnaest puta, pa je ućutao.I sad se samo šetalica čuje kao tišler kad rendiše što. Svi se nasmejaše, a zatim nastade opet tišina. — Boga mi, već dvanaest.E, vreme je da se ide! veli pop-Spira. — Ajd’mo, diž’te se, da idemo. — Ju, zar već! — zaustavlja ih gospoja Persa. — Pa vi’te da nas vaš sat opominje.Sedamnaest sati; ako to nije dockan, onda nikad neće ni biti. — Ta man’te ga do đavola! — veli gospoja Persa. — Moramo, slatka, — veli joj gospoja Sida. — Sutra moramo ranije ustati, da ispiramo i razastiremo; nakupilo se ne znaš kud pre... a morala sam danas da prekinem čerez Petka — — Onda niste trebali ni dolaziti! — prebacuje joj gospoja Persa. — Znam, slatka, — brani se gospoja Sida, — al’ kad čovek dođe kod vas, a vi onda ne znate šta je dosta; vi onda formalno zarobite čoveka!Aj’te, deco, dosta je bilo ćeretanja, ostavite što i za sutra, — reče i prekide razgovor devojkama, a ove baš šaputale o Šaci hirurgu, kako obešenjački pogleda i češlja kosu, „a sokak sve miriše od fine cigare i mirišljava sapuna kad prođe,“ veli frajla Melanija. — Zbogom, zbogom! — veli jedna drugoj — Laku noć!Prijatno spavanje! — Ama kanda ćemo noćas imati malo kišice; vidite li vi kako nam se sprema od Bačke?Zacrnili oblaci! — veli pop-Spira. — Taman za kukuruz k’o poručeno, — veli gospoja Persa, zevajući i dižući sveću. — Paz’te, gospodin-Spiro, da se ne sapletete na grablje!Grom je spalio i s lenjom devojčurom, opet ih ostavila tu!Dok se samo okreneš, okrenu naopako kuću ovi mlađi! — E, dakle, laku noć! — vele devojke i ljube se kao da se neće opet sutra videti. — Melanija, prijatno spavanje! — veli joj Jula. — Nemoj da snevaš štogod strašno, znaš... što smo razgovarali — — No, no!Ta dosta već jedared, čegrtaljke jedne, — veli pop Spira. — Pa laku noć! — A baš kad spomenu, dete, snevanje, — veli gospoja Sida, — što sam vam ja noćas snevala, još ni sad ne mogu da dođem k sebi od čuda otkud ja to da snevam!Ajde-de da je snev’o moj popa, pa da mi nije ni čudo. — A šta ste to snevali? — pita je gospoja Persa i izašla već na sokak. — Ta man’te me, znam da ćete mi se smejati.O ženo, časni te!Ta pomislite samo!Celu celcatu noć sam snevala kako se kuglam, pa sve sa nekim slugama i sa nekim sluškinjama.Otkud da se ja kuglam, slatka?! — Kuglate?!! — čudi se gospođa Persa, pa se stade smejati i ugasi sveću. — Pogledam u jutru Sanovnik (gospoja Sida je uvek krišom od pope metala u veče Sanovnik pod jastuk), a ono i za „kuglanje“ i za „sluge i sluškinje“ stoji jedno isto, veli: znači, da će te posjetiti neko izdaleka i da ćeš imati gostiju.Sve, vi’te, izlazi na jedno.Pa sve sad mislim: ko li će nam, Bože, to doći i kome je do gošćenja sad u ovo doba kad su najveći poslovi!? — Oho-ho! — smeje se gospođa Persa. — Šta mi se to dalo na smej.Čisto vas prestavljam i gledam kako, tako debela, bacate kegle!!O ženo, ženo! — Snevanje, ludorija!Doći će ti sutra Gliša Sermijaš, da procunja malo po podrumu.Eto ti gostiju! — veli joj pop-Spira. — E laku noć! — Laku noć. Iz koje će se čitaoci uveriti da snovima treba verovati i Sanovnike kupovati i čitati i ako učevni ljudi ne veruju u snove i viču na Sanovnike, jer se sve dogodilo onako kako je gospoja Sida snevala i Sanovnik joj prorekao U selu nema ni danas Bog zna kakvih promena.Jedan dan je k’o i drugi.Život teče dosta monotono i dremljivo kao život kakve bake u zapećku.I danas je još tako a kamo li pre toliko godina kad još nije bilo ni „zonentarife“ ni železnice ni drugih saobraćajnih sredstava.Još su najkrupniji i najznatniji događaji bili oni koji se dešavaju Nedeljom kad neko nekome u kolu razbije glavu ili kad nekome ukradu konje pa obede Bačvane da su oni prešli preko Tise i učinili to.Inače nikakvih drugih novosti nema već poodavno.Za sada je najnovija stvar koja je zanimala selo bila ta, što kroz koji dan dolazi novi učitelj na mesto starog.Iščekivao se svakog dana taj novi učitelj, mlad jedan bogoslov, na mesto starog učitelja, gospodina Trivuna koji je odavno već bio za penziju i iščekivao je, a Boga mi ju je i zaslužio.Sad je u penziji.Zaplakao se kad su mu saopštili i ako je iščekivao.I sad i ako je fakacija on se svaki dan odšeta do škole i cunja po avliji, i dozove decu da mu prave kalabaluk; nekako mu lakše kad čuje larmu na koju se već od toliko godina naučio.A bio je dobar učitelj.Nekih četrdeset godina je učiteljevao u ovom mestu.Sve što u ovom selu zna da čita i da piše, od njega je to naučilo.Mila kišbirov i Nova bistoš i danas se ponose što su bili njegovi đaci jer se na platnome spisku u opštini sami bez ičije pomoći potpišu.Slova u imenu i prezimenu im, istina, izgledaju kao ono red dece kad se tocilja po ledu, pa leti jedno za drugim i pada na leđa a noge mu poletele u vis.Ali se niko nije odrekao svoga potpisa; „kakva su da su, — što kaz’o Nova bistoš, — moja su.“ — Pa ne samo ljudi, nego i tolike žene u mestu znale su pisati, tako da su pored usmene književnosti koju tako divno i tako obilato neguje ta lepša i govorljivija polovina čovečanstva — u ovom mestu negovali i pismenu književnost.Danas malo koja da mora da traži koga da joj piše u rod, nego sedne sama pa piše; po tri dana može da sedi i da kiti pismo, toliko je svaka pismena!A dok nije on, isti Trifun učitelj, došao, bilo je muke i nevolje dosta kad je trebalo što napisati. Što je sad bolje, to je zasluga staroga učitelja koji je bio i učio.Malo ko da nije bio bijen od njega, ali je svaki to podnosio, jer je znao da se to kloni dobru njegovom; i ako su meštani bili osvetoljubivi, niko mu se nije svetio, n. pr. da mu zapali kuću ili odvede čilaše. Za to pri polasku u penziju, mislim da ne će biti lepšeg venca priznanja, spletenog za sedu glavu staroga Trifuna učitelja, od ove male slike onoga što je pre njega bilo. Pre Trifuna znalo ih tek dvojica trojica da pišu.Još ima starijih ljudi koji pamte dobro kako je teško bilo napisati pismo na priliku sinu koji je u soldatima ili tako kome drugome. Onda je bio neki Aća učen čovek, — umro je, Bog da mu dušu prosti, više od pića nego od nauke, — a paori su ga zvali šlajber kaz’ti pisar, jedna drevna pijanica, ali je za čudo lepo umeo da sastavi sve to i da napiše, a, Boga mi, i naplaćivao se.Za pismo su mu plaćali dva seksera i to što popije dok piše i napiše pismo.Kome treba taj se samo potrudi i nađe ga, dozove ga kući, pa hartiju i bokal vina pred njega, a već pero i mastilo nosio je uvek on sam sa sobom.Za tim sedne za sto pa samo promućka malo divit, nategne bokal i pohvali vino, a za tim oproba pero na noktu od levog palca pa zapita: — Šta ’oćete i kome ’oćete da pišete? A oni mu samo kažu: „Hoćemo (na primer) tome i tome u Galiciju ili u Talijansku;“ pa se onda onaj, što naručuje pismo, nasloni preko stola na oba lakta, pa diktuje: „Pišite, — veli, — Proka Beleslijn (ili tako nekom), carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala Bogu, zdravi koje mi i njega pozdravljamo i molimo se Bogu, da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rođenog sina jedva čekamo da vidimo.A devojku smo mu našli i dobra kuća, a za miraz se neće postiditi devojačka vamilija.I pišite: da smo svi zdravi; baba kašlje i kr’ja k’o i pre i tut je zdravo; razbio onu finu stivu lulu kad se oblačio na jutrenje pa sad samo ređa i psuje i po nekad kašlje, al’ je sad fala Bogu bolje.A mi smo svi zdravi; brata se tako ugojio da ne može da zakopča svileni prusluk što ga je kupio na senćanskom jesenjem vašaru.I pišite: da mu šaljemo pet forinata srebra da mu se nađe nedeljom u birtiji, da ne postidi Beleslijine, neka ne puši bagov k’o svaki paor, nego neka puši cigare k’o i njegov štražmešter fine da se zna što je nemeška kuća a neka ne žali novac koje nam je dao Bog, fala Bogu, dosta i pozdravljamo ga svi i baba i nana i brata i Kata iz komšiluka, koja je sad već velika devojka i spevali su je već sa Pajom Kicošom.“ Tako je negda diktirano i pisano pismo.Aća Šlajber primi dva seksera za pisanje, isprazni bokal, napuni glavu, uzme pet forinti koje će radi Prokine bolje reprezentacije nemešaga metnuti u pismo a pismo pošlje u Galiciju ili u Talijansku.Atresira, na primer, tome i tome katani u Galiciju, ili tome i tome soldatu u Talijansku, a onome veli: „Pa vi sad nemajte brige, nego napun’te još ovaj bokal za sretna puta ovih pet forinti našem Proki.A, sto mu zaveraka njegovih!Pišu mi odande, da je prvi momak u Talijanskoj!A di bi i bio drukčiji nemeški sin!“ — A onaj zadovoljan donosi još jedan bokal.I njega isprazni Aća pa ode, da metne pismo na poštu; a domaćin ostaje i zadovoljan razmišlja u sebi, kako nema ništa lepše od učena čoveka i kako sve ide kao namazano. Tako se eto nekad, još kad je car bio kaplar, pisalo i natezalo s učenim ljudima, jer tek je po jedan Aća bio u selu.Ali, Boga mi, od ovo trideset i nešto malo više godina, sve je bolje, tako da ponekad skoro i ne valja od silne pismenosti; jer pre ni ljudi nisu znali da pišu ni svojim sinovima, a sada i devojke pišu pisma, te još kako pišu, pa još da znate kome!Eto onomadne je tata jednu ukebao baš kad je pisala pismo u špajzu tamo nekom njenom sa roglja.Čuje tata gde nešto ciči u špajzu, pa pošao da vidi, da se nije pacov uhvatio u gvožđa pa ciči — kad al’ ono sedi njegova slatka kći pa plače i piše nekom pismo.Pa nije da piše k’o što se piše, nego i neke stihove veze po pismu što ih je zapamtila sa medenih kolača sa poslednjega vašara.Ta nije da se zgranio tata kad je dočepao pismo i video šta je pisala, pa dočepao vile (srećom one drvene)- pa za njom, a ona bež’ u komšiluk!Tu se zavukla u komšisku slamu, pa dok nisu krave došle kući, nije smela ni nosa promoliti odande.A u tome se i tata odljutio malo, a i mama se zauzela i umirivala ga spominjući mu iz davnih vremena neke dere i evedre; a tata se seća pa samo suče zadovoljno desni brk pa veli: „Al’ i jesam bio momak; aj, šta veliš?!Ta nije me u tri varmeđe bilo!“ No kako svaka stvar na ovom Božjem svetu ima svoje dve strane, dobru i rđavu, to pored svih ovih tugaljivih strana pismenosti, svet je ipak uvideo da se treba izobražavati.Navikao se na školu i na učitelja.Pa kad su svi poštovali i voleli staroga učitelja Trifuna koji je nosio do članaka dugačak pepeljast kaput na struk i prsluk sa dva reda dugmadi i zakopčavao ga do gore, a oko vrata obavijao dva do tri put šarenu cicanu maramu i kašljao i jednako jeo žuta šećera a brkove uvek potkresavao i doterivao — a kako da jedva ne čekaju ovoga novoga učitelja za koga su već pričali koji su ga videli, da je mlad i lep pa tek svršio bogosloviju, da mu odelo stoji k’o katani mundir, da nosi iroški pošu, da ima lepe brčiće i da lepo peva!S nestrpljenjem su ga očekivali i stariji i mlađi.Mnogi očevi a naročito mame već su pravile neke kombinacije, ali su mame đavolski krile jedna od druge pokazujući se sve krajnje ravnodušne. Na posletku dođe i taj dan, stiže i novi učitelj. Bila je Subota posle podne.Baš je zvonilo na večernje kad prođoše Velikim Sokakom jedna kola i u njima jedan mlad čovek.Baba Pela koja je sedela pred kućom i podštrikavala neke čarape pod bagremom, videla je kako je onaj putnik u kolima skinuo šešir i prekrstio se, pa, kako je bila malo nagluva, odmah se setila da to zvoni na večernje pa odmah ostavi rad i stade i sama da se krsti šapućući: „O, Bože, oprosti mene grešnu!“ A da se putnik prekrstio nekoliko puta potvrdila je i druga jedna baba, u drugom kraju, što sedi na raskršću preko puta od Velikog Krsta.I ova ga je videla gde je skinuo šešir i prekrstio se kad je bio spram Velikog Krsta.Obe te babe u društvu sa drugim babama složile su se i zaključile, da taj putnik nije ni Žida koji kupuje ranu ni Švaba mašinista koji se razume u parnim vetrenjačama što veju žito po spahilucima, nego da je to čovek naše vere.A devojke su rekle, kad su ga videle da prolazi na kolima, da mora da je neženjen, jer pošu oko vrata nosi baš iroški; jedan mu kraj sve lepeće preko levog ramena k’o barjak na damšifu. Kola stadoše pred Velikom Birtijom tamo gde samo gospoda i Žide svraćaju a od ovih iz sela odlazi tamo samo gospodin popa i jedan i drugi, ali vrlo, vrlo retko, dalje: gospodin notaroš, apotekar, hirurg, gospodin-notarošev pisar, ali ovaj samo onih dana kad gospodin notaroš nije tu u selu, inače ide kod Šolema Čivutina u trafikanu na komovicu.A dolaze još nekoliko kaputaša i žitarski trgovci što jedu puter i zemičke kad odsednu tu.Jednom reči, to i nije bila ona prava birtija, nego pulgerska kafana, gde se malo govori a malo i popije.Još niko u selu nije zapamtio, da je u njoj ko kome razbio glavu, ili da su se potukli samo, ili bar da su, leka radi, koga izbacili iz kafane (a u drugim nikad ragastov nije čitav!).Sve je tu mirno, fino i pulgerski, a i kako bi drukčije bilo kad tu niko i ne pije iz bokala ili holbe nego iz onog gedžavog i žebračkog satljika.Donesu pred goste satljik vina i holbu vode, pa onaj meša vino s vodom, frtalj čaše vina a tri frtalja vode, pa malo pijucne a malo čita novine, pijucne opet pa opet čita dalje novine.Dok pročita novine i popije tako satljik vina i holbu vode, prođe po dva sahata, a za tim se digne, plati i pokloni se kafedžiji i ovaj njemu i iziđe iz kafane trezan k’o što je i ušao.A kafanu je držao neki trbuško Švaba u somockoj komotmicni sa zlatnom kvaslicom, neki duztabanlija koji se samo šeta po kafani, pregleda je li sve u redu i sravnjuje i doteruje duvarski sahat sa svojim džepnim i klanja se gostima i kad uđu i kad izađu, a posle podne Jednako drži u rukama ono čim se ubijaju muve pa po vazdan ide, ubija muve i rasteruje san, jer se boji „šloga“ pa ne sme da spava posle ručka. Pred tu su, dakle, kafanu stala kola i kočijaš skin’o dva sanduka; jedan veći a drugi manji, oba vrlo smešna izgleda, a videlo se po njima da su oba mnogo putovala i štrapacirala, mnoge gazde do sad promenila i da im mesto nije bilo u sobi.Kočijaš skide još jedan u hartiju umotan kišobran nešto manji od vašarskog ringlšpila i jedan upakovan krevet koji se vidi da je bio nekad politiran i da je stajao u gostinskoj sobi; za tim i jedan zimski kaput sa olinjalom jakom od krzna i rasparanom postavom i naposletku jednu veliku zimsku maramu kafene boje sa dugačkim fronclama.Sve je to skinuto s kola u prisustvu putnika i uneto u kafanu. Čim se umio i očetkao zapita putnik birtaša Švabu gde je pop-Spirina kuća.Švaba ga obavesti i zovne jedno dete sa ulice da odvede gospodina i da mu pokaže.Umiven, iščetkan i očešljan krene se putnik ali se na putu predomisli, pa ne ode pop-Spirinoj kući.Da detetu tri krajcare a ovo odleti zaboravivši kazati: fala!Lupajući se od radosti i silne brzine petama u leđa, ode, da se pohvali drugovima (jer dobiti tri krajcare u jedared — to nije doživeo još niko u selu), a novi učitelj se uputi žurno crkvi na večernje koje je po njegovom računu moralo još trajati. Ušavši u crkvu pokloni se svima redom po stolovima, a nije ih baš mnogo ni bilo — nekoliko staraca i baba koje su snaje otpravile u crkvu samo da bar jedno posle podne odahnu malo dušom — pa se uputio za pevnicu i to za onu koju je držao Arkadija crkvenjak, a drugu je pevnicu držao stari učitelj s kim se Arkadija natpevao i naravno da ga je uvek natpevao, jer stari učitelj je nekada vrlo lepo pevao ali sad mu mnogo smeta starost.Dok je on pevao, učitelj se predstavio crkvenjaku Arkadiji, na što ovaj kaže da mu je milo. — Jeste, očekivali smo vas željno, — veli Arkadija. — Čim koja kola prođu a mi mislimo: Eto ga!A kad ono niste vi nego kakav Žida što dolazi za perje, žito ili kukuruz. — Hoćete l’ dozvoliti da vas malo odmenim? — pita putnik. — O, molim... zdrage volje! — veli Arkadija i meće preda nj knjigu. Dođe red na novog učitelja da prihvati.Kad pusti glas pa zapeva, svi se okrenuše levoj pevnici, da vide ko to peva?I stari učitelj diže naočari na čelo pa pogleda bolje preko puta, a stari Leksa leceder ostavi sto pa priđe bliže pevnici, da bolje čuje i izbliže vidi toga „slatkoglasnoga“ kako sam reče.Kako je ostavio sto, nije se više cele večernje ni vratio u njega.Bio je očaran pevanjem.„Sušti heruvimski glas!“ izrazio se kad je izašao iz crkve.Pa i sam pop-Spira u oltaru (jer je njegova čreda bila) začudi se kad ču neki nov nepoznat mu glas pa priđe Severnim Vratima na oltaru i proviri kroz njih, da vidi, ko je to? Tako se novi učitelj predstavio na večernji svojim budućim sugrađanima.Sam taj prvi korak njegov u selu i prvi prikaz njegov dopao se svima, zaplenio je sve, kažem vam sve od pop-Spire u oltaru pa do one dečurlije što je povazdan na zvonari i koja služeći u nekom vidu crkvi i oltaru olakšava službu i Arkadiji i koja je strčala, da je sve tutnjilo, kad im dođe i reče neko da je došao novi učitelj. Za pola sahata znalo je celo selo da je onaj putnik — što se onako pobožno krstio kad je zvonilo i kad je prošao pored Velikog Krsta, kako primetiše babe; i što onako iroški nosi pošu oko vrata, kako rekoše devojke — da je, dakle, taj putnik davno očekivani učitelj.Sve su to najbrže raznela i razglasila po selu ona deca sa zvonare. Kad je večernja svršena, učitelj se našao s pop-Spirom u porti crkvenoj i predstavio mu se: — Petar Petrović svršeni klirik i izabrani i potvrđeni učitelj za ovo mesto! —- reče putnik i pokloni se pop-Spiri i poljubi ga u ruku što se ovome jako dopalo, jer se do sada nije baš najpohvalnije izražavao o sadašnjoj mladeži, upravo Omladini koja je predlagala da se svakome kaže: ti, ti brate i ti sestro ili: Srbine brate a svakoj gospođici: Srpkinjo sele, a to ni jednom popu nije išlo u glavu.Ovim se umirio i pomislio u sebi: „Blagoobrazan mladić!Isti ja!“ A za tim produži glasno: — Milo mi je...Paroh Spiridon ovdašnji...E, naravno!Mogu misliti da vam je teško bilo rastati se i doći amo.Nisu ovo Karlovci; nema ovde gospodstva i blagovanja.Selo je ovo, mladi gospodine, selo.Biće vam prilično teško dok se ne naviknete, a naročito ako ste samac.Ženjen — no ja, još i koje kako; ali samac — Boga mi vrlo teško! — O molim molim!Svugde je dobro, — reče g. Pera a čisto se strese kad se seti svoga gospodstva i blagovanja u Karlovcima i tankog blagodejanja svoga. — Znate kako stoji tamo: Dobar pastir ne sme na sebe ni da misli, nego kud ovce, odnosno povereno mu stado, tud i on.A znate, i ja sam u neku ruku pastir, hehe, — smeši se, — čuvam povereno mi stado mladih i nestašnih jarića ovoselskih. — Da, da, baš sa svim tako k’o što izvoleste lepo kazati.Za sada kao učitelj đacima pastir jarića k’o što rekoste, a posle, ako Bog da, kao paroh pastir bogobojažljivim ovcama.Postepeno, samo postepeno.Jer vi se, naravno, ja držim, mislite vremenom zapopiti, zar ne? — A pa naravno.To je ideal i moj i mojih roditelja bio...He, al’ to zavisi od slučaja, od sreće... ako budem tako srećan pa dočekam da se uprazni kakva dobra parohija — — E, znate, kad bi samo mogli dobiti kakvu dobru, masnu parohiju; kao na priliku evo ova što je u našem selu.Bolju vam ne bih znao poželeti.Moj česnjejši prijatelj, gospodin Kirilo, on je, eto na primjer, uzeo parohovu kćer, kćer predšestvenika svoga, i onda, kad je došlo vreme — lepo on doš’o na njegovo mesto.Ja sam, eto, ovde tako zadovoljan, da se ne bih menjao ni s Krušedolskim gospodinom arhimandritom a siguran sam da bi je tako i moj posledovatelj cenio. — E, sad moje je da čekam, — veli g. Pera, — a ostalo je, što kažu, u Božijoj ruci! — Naravno, naravno!Sve je u Božijoj ruci.Ali opet... — veli pop Spira. — Znate kako ono kažu kad se onaj davio pa vikao: „Pomozi, Sveti Nikola!“ a Sveti Otac Nikolaj mu odgovori: „He, sinko, mani i ti rukama, a već moja ti pomoć, neće oskudjevati!“ He, pa tako vam je eto i ovo!U Božijoj je ruci sve to, naravno, ali ne treba ni vi da sedite skrštenih ruku.Dobra parohija je — Bože me prosti kad već moram da je s tim upodobljavam — k’o i dobra i lepa devojka: „Ko pre devojci, onoga je i devojka!“ — završi pop Spira i pogleda ga značajno.A bio mu se jako dopao.Bio bi to slavan pop, mišljaše pop Spira, a pop Spira nije, kao dobar otac, bolju sreću želeo svojoj Juli nego da i ona bude popadija kao i njena mama što je. — Ta, ono znate, to bi značilo iskušavati Boga kad bih odmah tražio to.Treba se upražnjavati u strpljenju, to je naša prva dužnost, velim ja! — dodade g. Pera. — Ta, no, no!Sve je to lepo, — veli pop Spira, — to je lepa Hristijanska dobrodjetelj, znam ja to, ali opet, k’o velim, što može biti večeras, ne treba odlagati za jesenas, kaže paor.Kako ste oženjeni, mogli bi odmah — — A, izvin’te, — upade mu g. Pera u reč, — još nisam, još nisam — — Šta, još ne?! — čudi se pop Spira, (a znao je dobro da je g. Pera neženjen). — Ne, još nisam izabrao sebi saputnicu života — — Tako!E vi’te molim vas!Ta šta govorite! — čudi se kao pop Spira. — Pa to ste vi onda sami došli. — Sam samcit. — Pa to ste valj’da u birtiji odseli? — Naravno. — Eh „naravno“!Kakvo „naravno“!?A, taman posla! — Zašto za Boga? — Pa tako eto, ne šikuje se to vama, kod nas tolikih — — Ne, ne, kroz dan dva samo, pa ću odmah da se uselim u školu... a dotle ću se strpiti već. — No, kvartir još i razumem, ali da se hranite u kafani... kod Švabe... a, to tek nikako nećemo dopustiti!Bar kod mene nije taj običaj.Vi’š ti to njega!...Nego ma’nimo se toga sad, pa kako bi bilo da vas provedem malo kroz selo do škole — — O, molim, molim — — A ja ću samo da svrnem malo kući, a na tu ćemo stranu i udariti, pa ćete o jednom trošku videti i moju kuću, da bi je znali sutra naći, ako se ja, to jest, malo zadržim posle službe, jer se nadam da ćete biti tako ljubazni pa da ćete me sutra počestvovati posjetom na ručak. — O molim!Kakva pažnja!Zdrage volje! — reče g. Pera i pokloni se učtivo. — Dakle izvol’te, da se krenemo! — veli pop Spira i uputiše se iz porte. Kakvih ti opisa nema u njoj!Tu je opisan i stari šarov, i lopov mačak, i mladi guščići i stari patak, i popina ćerka i učiteljeva poseta; drugim rečima, opisano je jedno idiličko pred veče u oči Nedelje u kući pop-Spirinoj Pop-Spirina kuća nije bila daleko od crkve, odmah u drugom sokaku.Lepa, velika kuća a na njoj ni krajcare duga.Pet prozora sa sokaka a prozori puni cveća a među cvećem dva kaveza sa kanarinkama.Pešaci ulaze na vrata, a kola na braun-kapiju sa dugačkim i čestim ekserima sa vrhovima gore poređanima zbog lopova a još više zbog Mađarice sluškinje.Pred kućom red bagrenja i dva velika jalova duda a ispod dudova je klupa a na klupi ispod onog divnog hlada vrlo zgodnog za pretresanje i ogovaranje svega i svačega sedele su rado i često obe popadije. Stigli su već pred kuću.Pop-Spira otvori vrata i ponudi gosta napred koji posle malog nukanja uđe porebarke.Popini su čuli već za dolazak učiteljev; dotrčao je i izvestio ih jedan deran koji je povazdan u porti, pomaže Arkadiji, zvoni i piri u kadionicu a za to dobije uvek pola poskurice, a poslao ga je Arkadija da javi.Znali su, dakle, da je putnik došao, ali mu se, naravno, nisu nadali.Iz avlije ga je prvi opazio popin šarov, jedan grdan glavat i čupav pas sa čupavim i punim čičaka repom koji je izdaleka, kad zine, izgledao da se smeje, ali je ta spoljašnjost njegova bila fališna, jer bio je ljut baš k’o pas, što rekli.Kad opazi stranca a on stade tako strašno lajati i skakati na lancu, da u mal’ što nije iščupao kolac za koji je bio vezan, dok nije opazio i pop-Spiru i tako se obavestio i umirio malo.Posle toga je manje lajao za sve vreme vizite.Tek po nekad lane, pogleda sumnjivo na tu stranu od vremena na vreme, kao da progunđa nešto na formu: hm, ajd, ajd! a za tim se smirio, legao je i produžio spavanje „lenjština jedna, što badava jede hleb“ (da se poslužim reč’ma kojim ga je popadija često grdila mrzeći ga i zamerajući mu naročito što je postao nepouzdan pa neće da laje na Žužine mnogobrojne kurmahere). U avliji se ukaza putniku divan prizor.Prava idila; divna idila seoskog gazdinstva!Ah, čega ti tu sve nije bilo!Jedan spahiluk, jedno bogatstvo, pa ne znaš gde pre da se zaustaviš okom i pogledom!Domaćin i gost se zaustaviše na avlijskim vratima pa se nešto razgovaraju.Dok se oni razgovaraju imaće prilike čitalac da razgleda avliju. Avlija prostrana, otegla se čitavih duž njiva, da jedva možeš dovikati onoga s drugog kraja avlije.A u avliji svačega; jedno bogatstvo dostojno zavisti.Tu su šupe, ambari, golubinjaci.Trp kamare slame, kamara ganjeva i šapurika od kojih se dobijala dobra žeravica za „štogl“ kojim se peglale frajla-Juline bele suknjice sa šlingerajem, i gomila orezane loze spremljene za pečenje jaganjaca kojima je počešće pop-Spira omastio brk.Tu je dalje u avliji bio bunar sa divnom hladnom vodom u kojoj pop-Spira hladio vino i lubenice.Uz bunar je stajao nov valov oko koga se neprestano gurkala i džakala živina a naročito patke i pačići, a onaj stari već olupani valov bio je privezan za donji kraj đerma da se lakše vuče ogroman kabao iz bunara. I u avliji kao i sa sokaka bio je ispred kuće red bagremovih drveta i dva velika duda ali ne jalova kao ona na sokaku nego rodna koja su svake godine donosila rod i stokratno nagradila negdašnji trud pop-Spirin oko njih.Uvek je pod njim bilo brbljavih pataka i pačića i druge živine a na njemu dečurlije koja se častila dudom.Popadiji nije nikad potrebno bilo da izađe na sokak i da krivi šiju i levo i desno da vidi hoće l’ otkud koje dete ugledati da je posluša.Treba samo da izađe iz kujne pa da vikne: „O Neco, Pero, (ili)Rado!“ a ono tek polete najpre šeširi a odmah i oni s grana k’o majmuni uz stablo pa pred nju po dva tri tresnu od silne uslužnosti pa zalarmaju i grabe se koji će pre.A u popinoj vrednoj kući uvek je bilo posla i da se pomaže.Ili je trebalo pleviti baštu, ili kljukati gusku, ili čuvati od živine razastrtu taranu koja se sušila na suncu, ili tako nešto iz domaćeg virtšafta, a za to im je popadija ocekla parče leba i dozvolila im da se popnu i natresu sebi duda.Mogli su se siti najesti pa čak i napuniti šešire i poneti kući svojim ubogim roditeljima.Za to su dečiji šeširi u tom selu i bili iznutra kao kalajisani.Roditelji su obično posle zablagodarivali i izvinjavali se Bog zna kako zbog dece im koja imaju, hvala Bogu, šta da jedu kod kuće, ali koja su, govorahu oni, deca k’o deca bezobrazna, pa svaki dan dosađuju gospodin-popi, a popa ih izvinjava pa veli: „Eh, nije nego još nešto!Kakva blagodarnost?!Nema tu ništa od toga!S narodom sam, veli, stekao, pa neka sad taj narod i jede!Valj’da ću, veli, poneti dudove na onaj svet?!To ti je sve što na zemlji učiniš!„Bezumni, veli evangelist, još ovu noć uzeću ti dušu“...A čovek, što kažu, „ništa sobom ne ponese već skrštene bele ruke i pravedna dela svoja!“ — „Ta jest, odgovara paor.Kasti: vatate duši mesta!“ Iz avlije se video lep hodnik u kome su u jesen pop-Spira, Arkadije i Žuža krunili kukuruz, a leti kad su velike vrućine bile, u njemu je pod komarnikom spavao domaćin sam glavom.Pop-Spira je bio iz paorske ali nemeške kuće, pa se nikako nije mogao odviknuti — kako se pop-Ćira izražavao — od tih paorenderskih navika da spava leti pred kućom pod komarnikom.Međutim to je imalo svoju dobru stranu ne samo što se tiče pop-Spirinog gojaznog tela i komocije nego i što se tiče pop-Spirine kuće, pa čak i za komšinske kuće bilo je dobro.Koliko je samo puta lopov stao pa ne zna u koju će avliju, jer čuje neko hrkanje, ali ne zna: u kojoj to kući hrču? — pa ne sme preko zida ni u jednu kuću!Tako je pop-Spira svojim spavanjem pod komarnikom i svojim užasnim nemeško-paorskim hrkanjem, spasao često i sebe i još bar pet šest komšijskih kuća. Po svemu se videlo odmah na prvi pogled da je kuća bogata.Neka sudi sada čitalac: koliko se njih moralo roditi, venčati i razvenčati i umreti u selu, pa da se ovako domaćinstvo podigne!I to su samo krupnije stvari koje do sad spomenusmo, a gde su tek one sitnije?!Na primer živine!Šta je i kakve je sve te bilo tu u avliji!Pravi Nojev kovčeg!Bilo gusaka ugojenih tako, da, kad ih pop-Spira vidi onako u perju još, a njemu pođe voda na usta, pa luckastih ćuraka i među njima glupi i uobraženi ćurak, zadovoljstvo komšiske dece.I ako je pazio na sebe i dostojanstveno se ponašao, ipak je propadao među komšiskom decom kao kakav nevešt pedagog.Vrlo su ga često sekirala deca iz komšiluka kad izađe na sokak, tako da se obično morala i sama gospoja Sida umešati i zauzeti za nj.„Sram vas bilo, bećari jedni, grdila bi ih ona tada, nemate ni srca ni duše!A šta vam radi, da ga sekirate tako!?Jao naopako, a kaka ste u drugom šoru i šta tek radite s drugim paorskim ćurkovima, kad ste take aramije pred gospodin-popinom kućom?!“ A deca se pravdaju i bede jedno drugo. — Tu i silne kokoške sa svojim petlom jednim dugačkim grlatim klipanom koji je sa svojom divnom krestom izgledao kao kakav jakobinac sa svojom crvenom kapom.On jedan, a one tolike!Prave mormonske familije! — A tek pataka i pačića šta je bilo!I sve je to bio porod, porodica jednog krasnog ali i vrlo pohotljivog patka.Ta ga je mana tako kompromitovala, da je već ušao u poslovicu u selu: „Lola k’o popin patak!“ rekli bi obično za izvikana čoveka.A to je došlo i pop-Spiri od nekud do ušiju i naravno, da ga je jako zabolelo to, što patak ni najmanje ne vodi računa o kući u kojoj je.Trebalo bi, da je sreće, da je primer selu, a on se osušio već od te nesrećne ljubavne čežnje kao kakav provansalski trubadur.Od toga doba pop-Spira očima da ga ne vidi; i jednako je zbog njega bilo reči u kući s gospoja-Sidom, koja je, kao dobra domaćica na kojoj— kuća stoji, imala u vidu samo ekonomne obzire.Popa naredio da se patak zakolje, a popadija odlaže smrt jednako: „Jao mene žalosne! — govorila bi popadija, — a kud bi bio viršaft bez patka.A ako ovog zakoljem, moram drugoga naći, pa opet mora tu patak da bude!“ — „Ma koga, samo njega moje oči više da pogledaju; da ne gledaju toga — zamuckuje ljut k’o vatra pop-Spira — to-to-to-toga Tu-tu-turčina!Toga, toga Aga-ga-ga-garjanina!“ — Pak-pak?Paaak-pak-pak! dere se patak gotov na svađu pa čujući zamuckivaše domaćinovo i misleći da je neko od živine voljan da se svađa s njim (jer pop Spira je imao i luksuznih stvari, koje nisu za jelo kao na primer Gagu, jednog glavatog gavrana, grdnu svađalicu i opasnog lopova kućevnog, čije je: ga-ga! uvek naljutilo patka).A pop Spiri dođe naposletku smešno, odobrovolji se pa veli: Idi bestraga! a gospoja Sida srećna što je produžen život njenom klijentu i ljubimcu do prve prilike.A da ne bi do toga došlo, nije žalila truda nego je učinila od svoje strane i poslednji pokušaj za koji se nadala da će spasti život njenom vrednom i poleznom štićeniku.Napravila mu je kecelju od kože koju je oparala sa jedne starodrevne kožnje fotelje u kojoj je još njena baba odmarala stare svoje kosti i poslednjih pet šest godina pred smrt slabo se i micala iz nje.Od te kože je napravila i pripasala lepo patku kožnu kecelju, pa sad izgleda u njoj kao kakav pinterski kalfa.Sad se lepo vlada, i svi su s njim u kući zadovoljni a naročito pop-Spira.On se odobrovoljio i ne traži više njegovu krv.Šta više, sad ga rado gleda svaki dan i smeje mu se, kad se ovaj sapleće preko svoje malo poduže kežnje kecelje i kad zadžaka ono njegovo: pak-pak? Pored gusaka bilo je tu i guščića.Baš to je ranila jedna mlada rumena devojka, frajla Jula, popina ćerka, i zadubila se u posao kad se najedared trže, jer zasikta stari gusak iza njenih leđa na gosta koji se (posle dužeg pripovedanja pop-Spirinog o tome kako je skinuo sav dug s kuće) već približio, stao i, skinuvši šešir, klanjao joj se. — Klanjam se, gospođice!Petar Petrović učitelj ovdašnji... to jest skorodošavši, novopostavljeni.Gospodin vaš otac imao je dobrotu da me svrati i dovede amo, i sad je naravno, njegova, ako smem reći, krivica što sam vas, uznemirio u virtšaftu to jest gazdinstvu. — O, ni najmanje, — odgovori Jula koja se brzo ispravi, a zbunila se pa u rukama jednako drži jedno lepo žuto gušče jer mu ostala njegova braća nikako nisu dala, kao najstidljivijem, da priđe čanku punom kaše; — na protiv, ako ko, onda mi treba da se izvinimo što u ovakom vašaru dočekujemo goste. — A, baš na protiv, gospođice; vazda sim žudeo da se naslađavam jednom takom slikom. — reče malo zbunjeni putnik, pa se saže, da pomiluje jedno krivonogo gušče, ali ga matori gusak napade i još više zbuni siktanjem svojim. I Jula se zbunila još više i spusti na zemlju ono gušče.Oboje stoje tako i s nekom kao roditeljskom miloštom gledaju guščiće koji se guraju i preturuju i padaju na trtice oko čanka s kašom. — A gde je mati? — zapitaće pop Spira. — Eno je kod krave. — Idi je, sinko, zovni; ona i ne zna da imamo posjetu. Gospoja Sida bila je tamo gde se obično muzle krave.Kravu je muzla Žuža sluškinja, zdrava jedna dunda jedrih obraza, što kažu, da udariš po jednom prsnuo bi onaj drugi!To kažu, ali niko joj nije to uradio; svaki je više voleo da je uštine za obraz ili čak i poljubi i pošto se ona nije nikad otimala, pa joj je dosta često i pasiralo.Samo je gospoja Sida nikad nije uštinila za obraz nego je, šta više, često grdila i nazivala je lenom devojčurom što danju po vazdan drema a noću krade mast i peče kradom lukumiće, kad svi po kući zaspe, i časti se sa sebi ravnima, da se poslužim sopstvenim rečma gospoje Side koja je već čula za gosta i odmah se setila preksinoćnog sna i došla amo pred kuću. Došavši pokloni se gostu i ovaj njoj. — Moja supruga,.. g. Petar Petrović naš nov učitelj, — predstavi ih pop Spira. — Milo mi je! — veli gđa Sida.I doista bilo joj je milo!Čim ga je videla, dopao joj se, a osobito joj je milo bilo, što se to baš tako strefilo da je i nju i ćerku gost zatekao u poslu, znala je ona da je ovo učen čovek, pa će znati ono što se kaže: „Gledaj majku pa šacuj ćerku!“ A baš joj se dopao čim ga je spazila, učtiv pa smeran, pa kosu razdelio po sredini; isti k’o njen popa pre toliko godina kad je svršio bogosloviju Karlovačku i bio u nju zaljubljen pa joj pevao: „Ah, Venero, užasna boginjo, Nad smertnima svirjepa knjaginjo!“ Ah, kakav bi to krasan par bio da se uzmu!On lep visok, a ona lepa i malo niža; ali žena i treba da je malo niža, to je mnogo lepše nego kad su i muž i žena visoki, a sačuvaj Bože kad je muž mali, a žena se otegla u visinu!Eno kako ružno stoji kad Arsa grk pođe kudgod sa ženom, pa ona dugačka ko toranj a on mali i snizak k’o patak.Pa još kad se uzmu ispod ruke izgleda ona žena, izdaleka kad gledate, kao da je uprtila s pijace kakav pun ceger pa ga vuče kući.Tako je mislila u sebi gđa Sida pa prekide sama pauzu. — A mi baš juče razgovaramo, ja i moj suprug, o tome kad ćete doći.Mislili smo da već nećete ni doći.„Možda se predomislio,“ razgovaramo se: „valj’da je pao na teme da dođe, pa da se zakopa u ovom našem kaljavom selu kod tolikih krasnih varoši i tolikih varoških frajlica.Mlad, učen čovek vole provađanje, klavir, nemecki unterhaltung, i on sad da dođe ovde pa da se popaori međ nama!“ A zar bi i mi sedili ovde da ne moramo. — O, milostiva, — prekide je gost, — vi slabo šacujete selo i njegove krasote kad tako govorite.O, i u selu se da sasvim lepo živiti, verujte! — Pa ono jeste, gospodine, — popravlja se gđa Sida, — ali tek tek opet k’o velim: drugo je varoš a drugo selo.Sve je ovde drukčije.Eto samo devojke da uzmemo.Ovde u selu su dosta neokretne, stidljive; ne možeš joj klještama reč jednu iščupati.Kad joj štogođ kažete a ona pocrveni do ušiju pa u zemlju da propadne, a već od unterhaltunga ni spomena!A nije da su proste ili zavezane i da ne znaju — nego, tako!A u varoši fine, pa štelung pa persona pa klavir sa nemeckim arijama, he, a to se sve svakom mladom čoveku uvek više dopada.Priznajte, zar nije k’o što kažem? — Pak-pak? — umeša se patak u razgovor i prekide malu pauzu koja postade posle gospoja-Sidinog pitanja.Pogleda ga gost onako sa onom keceljom pa se nasmeši. — Ali Sido... — veli pop Spira, — što dosađuješ gospodinu? — O, na protiv! — veli gost. — Kako ko, al’ meni, verujte, uvek se više dopadala i uvek mi više imponovala jedna dobra prosta uređena kućica, u kojoj skromna i vredna domaćica ume da vodi gazdinstvo, da prethodi primerom, na primer, svojoj ćerci, da ova bude vremenom dobra kućanica i domaćica, da pomaže materi u kujni, da, da i tome podobno, — veli gost koji se malo upleo bio. — Ta šta govorite? — čudi se gospoja Sida. — Ko bi to i pomislio, da vam se to dopada?! — Ne, ne, milostiva, verujte.To je moj ideal.Jedna mala kućica i baštica.Prosta kujna, skromna, prosta ali ukusna jela; kakva pileća čorba, paprikaš sa noklicama i jedna srpska gužvara — pa više ne tražim da jedna domaćica ume svome mužu zgotoviti ručak. — Ta šta govorite?! — čudi se opet gospoja Sida. — Ko bi to i pomislio!...Zbilja, kad spomenuste ručak, — reče i okrete se popu, — a jesi li ti, Spiro, pozvao za sutra gospodina na ručak?Šta da se potuca koje gde?Valjda kod onog Švabe da ruča što mu je kuvarica Čifutka, kako kažu!Što baš u našu nedelju da tamo ruča da jede leb s kimom i druga čufucka jela?! — A pa dabome da sam, i gospodin je bio tako dobar, pa mi nije odbio, — veli ponosito pop Spira. — O molim, molim, — klanja se gost, — vi ste i odviše gostoljubivi. — A sutra je baš Jula reduša, — veli gospoja Sida, — a zapamtila je lepo sve šta gospodin gost vole.Ona vam ne mari baš da čita i da piše ali da skuva — u tome se ne boji ni jedne svoje vršnjake nadaleko.Juco dete moje, idi u kujnu, još malo pa treba večerati; znaš da tata vole ranije da večera. — Juco sine, pa kad već ideš, donesi nam po jednu rakiju, ako vas smem, to jest, ponuditi, — reče pop Spira i okrete se gostu. — I donesi stolicu jednu, dve stolice donesi.Imam črezvičajne sremačke šljivovice, kako ono kaže pater Inocenc kad iskapi, a, Sido?- „Ajn vares getlihes getrenk, ajn varer nektar, dize slingovic.“ — Poslao mi je jedan moj prijatelj iz Fruške...Samo jednu čašicu. — A, zahvaljujem lepo. — Ama samo jednu. — Ne, ne, verujte... ne pijem. — Čašicu za Boga — — Ah, ni kapi, ni kapljice, — brani se gost, ustaje i klanja se i blagodari, — ni kad ne pijem.Verujte — — Zar je baš nikad niste okusili? — Taaa, nije baš da nisam...Jesam kol’ko se sećam samo kao utuk, samo posle šljiva... pa znate, samo u celi da predupredim groznicu — — Dakle, šljivama za ljubav ’oćete a nama za ljubav nećete, — veli gđa Sida i gurnu i šanu krišom Juli:— Kaži: „Al’ meni za ljubav, gospodine“ — — Meni za ljubav, gospodine, zar nećete? — reče Jula i pogleda ga usplahireno a crvena do ušiju i prinese mu poslužavnik s rakijom. — E, vama već ne mogu odbiti, — reče gost, — ali verujte da ovo činim preko principa! — Pa uze čašicu i ispi je do pola pa je klanjajući se vrati na poslužavnik. — Zar tolicnu čašicu pa i nju samo do pola? — protestuje gđa Sida. — Verujte ne mogu više.Odmah osećam kako štetno utiče na organizam i konštrukciju tela. — A za tim se diže i pokloni učtivo. — E, dakle, ja se klanjam i molim da me izvinite što sam vas zadržao od poslova. — Pa kad baš hitate, ono vas nećemo zadržavati, a sutra?Sutra se, dakle, smem nadati da ćete nas počastvovati posjetom! — veli gđa Sida. — Ja ću biti tako slobodan — — E, dabome!Tek štogođ... — veli gđa Sida. — Kako slobodan?!Valjda smo mi neki tuđini, kakve švabe — — Klanjam se.Ljubim ruku, milostiva... ljubim ruku, gospođice, — reče g. Pera i majku poljubi u ruku a ćerci se učtivo pokloni. — Službenica! — odgovori Jula i pokloni mu se onako kako se obično frajle sa sela klanjaju, to jest izvuče malo vrat k‘o kornjača. Kad je izašao gost, svi su zadovoljni bili posetom a naročito tim sretnim slučajem, što je baš pri poslu zatekao Julu. — Baš krasan, fajn mlad čovek! — veli gđa Sida. — Kako samo lepo govori, k’o iz knjige.Badava, naša Bogoslovija može se pofaliti što taka vaspitana mladež izlazi iz nje.Fini mladić k’o iz štifta, k’o iz štifta! — ponavlja gđa Sida. — Pa kako se samo učtivo izvinjava!Kaže: „Škodiće mi konštrukciji!“ Jedva je popio pola čašice!Siroma’ mladić, i sam se čudi šta ga je sad snašlo. — Baš, Boga mi!I sad mi ga je žao. — veli pop Spira u ironiji, a i di bi bogoslovac pio rakiju!?Tako sam se i ja nekad, sećam se, štimavao; a, Sido, pamtiš li?A, Boga mi, danas, danas — — E, tek štogođ!A šta ti sebe sravnjavaš sa šnjim?Njegova konštrukcija i tvoja — i bijaše! — E, nije nego još nešto...A znaš li ti, Sido, da su mršave Nilske krave pojele debele?!Gledam ga samo, kako se tu cifra!Ne poznajem ja bogoslovce!I ja nikad nisam bio u bogosloviji; nisam je učio!Ajde, Boga ti, Sido, govoriš k’o k’o...Pije taj, bojim se, k’o smuk baš za to što je suv, to ti ja samo kažem. — E, dabome, — brani ga gđa Sida i ne da na nj. — Ajd-ajd!Ja ti ipak kažem, da ja dobro poznajem sve te, što se tako cifraju...To su tek oni, oni pravi. — Ta šta si zaokupio tu pred detetom?!Juco, dete moje, ne slušaj ti tatu...Njemu dođe tako ponekad pa mu srce i duša da sekire čoveka. — E, ja ti reko’ — veli pop Spira. I nije se prevario iskusni pop Spira kojega ni najmanje nije zbunilo pozivanje g.-Perino na konštrukciju.Voleo je g. Pera, kao svaki bogoslovac, šljivovicu.Koliko je puta uz nju pevao joj onaj svima bogoslovima tako dobro poznati tropar šljivovici: „Presvjataja mučenice prepečenice.“ Pio je on često i sam i u društvu s drugovima i bio često melanholičan kao svaki bogoslovac. U kojoj je opisan raport koji je Erža sluškinja donela i raportirala ga gđi Persi.U njoj će već čitatelj naslutiti sukob i zaplet bez kojega je svaka pripovetka dosadna Još odmah toga istoga dana u isto doba kad se U pop-Spirinoj saznalo se i u pop-Ćirinoj kući da je došao novi učitelj.Kako je u ovo selo, kao i u svako selo malo ko svraćao, nije čudo što je odmah po selu pukao glas da je došao davno očekivani novi učitelj, a i Erža, pop-Ćirina sluškinja, koja je stajala baš u taj par na vratima i pratila svojim lojanim očima Lacka kišbirova, najmlađeg i po starosti i po godinama službe kišbirova, videla je lepo, kad je pop-Spira ušao u kuću, a pred njim ušao jedan stran čovek i odmah je to raportirala gđa-Persi. — Eto!Šta sam rekla! — reče ljutito gđa-Persa. — Onaj paor ga već upec’o. Uncut jedan! — dodade u sebi pa se da u misli.Radoznalost je morila; da se izede živa.Kako samo već da dozna: kakav je gost, kako izgleda i šta će se razgovarati.Da ode sad kad se krave muzu, — ne ide, nema smisla.Kaijafa je ona gđa-Sida, setiće se odmah.Aja, ne ide!Misli se, šta da radi.Kako su bili komšije — treća četvrta kuća — kako bi bilo, seti se gđa-Persa (kao svaka zabrinuta mamica koja ima ćer na udaju, a opasnost tako blizu) — da pošlje časkom Eržu kakvim bilo poslom, da razgleda i javi. — Erža, snago, — viknu gđa-Persa, — idi časkom do pop-Spirini’, pa kaži gospoja-Sidi: „Pozdravila vas, kaži, moja gospoja, da nam pozajmite časkom, upravo za noćas, vašega mačka.“ Kaži da se javio od nekud iz komšinskog ambara jedan veliki pacov, pa načinio čudo i pokor po špajzu i izgriz’o i čizme milostivog gospodina i pojeo ih, kaži, sve do štrufli; ostale samo, kaži, štrufle i štikle.Tako kaži i zamoli je neka ti ufate i dadu njihovog mačka, on je već čuven majstor za pacove.Ajd, idi sad.Ti ćeš to zaboraviti k’o i zapušač.Dakle, šta sam sve kazala?Šta ćeš da kažeš? — zapita je gđa-Persa i formalo je presliša.A to je i potrebno bilo, jer Erža je bila jedna vrlo zaboravna devojčura, za to joj i prebacuje gđa Persa za zapušač od stakla, koji uvek zaboravi u dućanu kod grka. Eto tako je iskumstirala gđa Persa i dosetila se lepo.Možda će ko od čitalaca ovde stati i sumnjivo zavrteti glavom i začuđeno zapitati: „Šta, zar pop-Ćira nije imao mačke!?Zar popina kuća i bogatstvo, pa da bude bez takvog jednog čuvara?!“ Pitanje sasvim umesno, ali pisca neće zbuniti, jer ima gotov odgovor na to. Imali su i pop-Ćirini mačka.Ali je pop-Ćira nesretan bio sa svojim mačkom.Jer isti i ako je bio od rane mladosti kod njega, i ako je vaspitavan ciglo u tom pravcu, da bude tako reći, jedan stup kuće — ipak se on izmetnuo u nešto sa svim drugo, sa svim suprotno.Sa godinama se razvile u njemu pagubne i opake duševne osobine.Bio je nepouzdan.Pravi skup sviju poroka a između sviju dva najpagubnija, porok lenjstvovanja i porok krađe.Bio je užasna lenjština i čmavalica.Po njemu su se slobodno mogli ne samo pacovi nego i miševi do mile volje šetati i trčkarati, on je samo sebe sklanjao.Pacova se bojao a miševi opet izgleda da je bagatelisao.A sem toga bio je kao lopov beskrajno lukav i drzak.Krao je gde šta stigne i po kući i po komšiluku.Ako je verovati tužbama komšija, nasrtao je i na živinu, davio komšiske piliće i vrebao golubiće, a konabio mlade golubčiće kao kakav stari penzioner.S toga je sav komšiluk bio protiv njega i vrebao ga da ga ubije, ali za čudo, da je kraj svih tih pretnji i opasnosti još živ bio, ma da se jedna komšinica zarekla pred kandilom, u kome je goreo najčistiji barabanc-zejtin, tako ona ne bila živa, i ne bila gospoja perzekutorovica ako od njegovog krzna ne napravi sebi „muf“ na zimu. No što je krao po komšiluku, to bi mu gđa Persa još i oprostila, ali on je krao i po kući.Jednom reči, nije ukrao samo ono, što je o nebo bilo obešeno.Od kućevnog lopova — govorila je gđa Persa, — teško sačuvati.Ušunja se samo u kujnu, skupi se i uprepodobi i zažmuri kao da je ravnodušan prema svemu, a među tim samo vreba, i na što baci oko — to je već sigurno njegovo.Pa čim zgrabi a on bega iz sve snage; pravo bega na tavan, na krov ili na kakvo drugo bezbedno mesto gde će moći na tenani omastiti brke.A nasrtao je i na krupnije stvari; nije se ustručavao ni od vrele kobasice, drznuo je i na čitavu obarenu šunku, hvatao se u koštac i sa čitavom očupanom guskom, samo ako mu se dala prilika!Zvao se Marko, ali ga gospoja Persa nije drukčije ni zvala nego lopovom.Lopov jedan što mi jede vek! — rekla bi ljutito. A i on sam kao da je dobro znao da ga pored imena Marko još i tako zovu.Jer čim bi čuo reč „lopov“ pa ma to i o nekom drugom, o nekom konjokradici reč bila, odmah bi, budući uvek nečiste savesti i svestan svoje krivice i grehova, begao iz kujne na kakvo uzvišeno i bezbedno mesto, gde sedne, obvije rep oko nogu, zažmiri pa ćuti.A gđa Persa ga nađe pa ga stane grditi: „’Oćeš golubića, lopove jedan matori!“ on samo ćuti, zažmiri očima, razglavi vilice, zavrne jezik pa zeva kao kakav blaziran aristokrata koga se taj svet baš ništa ne tiče, a gđa Persa da se izede živa.„Gledaj samo obešenjaka jednog, kako se pravi svetac!Pa još zeva, lopov preispodnji!Hu, vile ga odnele! — pa ga gađa metlom ili portvišem, a metla joj pade na glavu, a mačak se i ne miče s mesta nego se i dalje spokojno i natenani umiva i gladi i doteruje toaletu. No mi smo se malo poviše udalili od predmeta i zaboravili se opisujući ovoga lopova.Ali tako je to u svetu!Pravo je rečeno da: dobar glas daleko ide, a zao još dalje; pa za to se o pop-Ćirinom mačku više govorilo nego o pop-Spirinom o kome poslednjem ćemo s toga i mi vrlo kratki biti.On je bio nešto sasvim drugo.Bio je ideal pravog dobrog mačka; jer kad se on kapricira da uhvati miša ili pacova, u stanju je da zaboravi i na jelo i na piće i da ga sahatima vreba (a u ostalom, na to su ga i naučili.„Ne dam mu, bome; eno mu miševa pa nek ih hvata!“ rekla bi gđa Sida kad tranžira meso; samo kad je čistila ribu, onda bi mu bacala ono što izvadi iz ribe.) A hvatao se u koštac i sa samim kasapskim pacovima koji su već poznati kao vrlo drski. Po njega je dakle otrčala Erža. — Pozdravila vas je milostiva gospoja i moli vas, jedan nam pacov napravio veliku štetu po špajzu, izgriz’o milostivom gospodinu sve čizme, pa me poslala da vas molim da nam pozajmite samo za noćas vašega „notaroša“ ... ovaj... mačka vašeg. (Mačka su zvali, onako među sobom, notarošem, za to što i seoski notaroš nije šiljio nego je raščešljavao brkove, pa je izgledao k’o mačak, a mačak se opet šetao po krovu onako isto gospostveno i majestetično — korak dva pa stane — kao gospodin notaroš kad ide šorom po zvaničnoj dužnosti.) Erža je baš kao što valja potrefila.Došla je baš kad su se razgovarali s gostom, i dok su tražili i hvatali mačka, ona je imala vremena da lepo posmatra gosta i zapamtila mu sve i stas i lice i kosu i oči i odelo i svojim rođenim ušima čula kad su ga pozvali sutra — u Nedelju — na ručak.Čim se vratila i donela mačka koga odmah odneše i zatvoriše u „špajz“, odmah je saleteše s pitanjima i majka i kerka, gđa Persa i gđica Melanija, a Erža samo odgovara.Kazala je da je visok, lep k’o „firer“, a brkove da ima male i malo bradice; kosa lepa, smeđa, pala na ramena onako omladinski, a razdeljena po sredi onako bogoslovski, a kad govori što a on gleda u zemlju. — Sutra će, — svršava Erža raport, — biti kod milostivih na ručku. Majka i ćerka se samo zgledaše na taj glas. — Vidiš, molim te, a ništa mi ne javlja lukava paorska beštija, — veli gđa Persa ljutito. — Gledaj ti, molim te, di će medved najbolju krušku da izede!...A, je li, Erža dete moje, a kakav je u licu, je l’ suv ili onako puniji? — Suv, pa onako malo bleđi u licu, — veli Erža, — onako gospodske farbe u licu...Onako k’o Šanika apotekarski kalfa — — Kakav „kalfa“, paorušo jedna! — dreknu gđa Persa. — Ne zove se on kalfa nego „gospodin asistent“!Tebi puna glava kalfi, zato i zaboravljaš uvek zapušače od stakleta u dućanu!Samo ti je do anđaranja, nesrećo madžarska! — grdi je gđa Persa ne znajući na kome da iskali svoj jed. — Ali, mama! — umiruje je Melanija. — Uf! — huče gđa Persa, pa ne može da stoji na jednom mestu, nego se uspropadala pa joj sve smeta po kući. — Eto, šta ja kažem!Čim sam čula za onaj njen san, odmah sam kazala i pomislila: da će to biti neka nji’ova huncutarija.Udesili oni to sve još ranije.Pa k’o bajagi snevala da se kugla, nada se gostima i šta ti tu još nema!Ta dok je vidim, znam je i šta misli!Gledam je k’o da je od stakla...Dakle šta kažeš: fini bled mladić!Zar je to prilika za onu njenu cveklu?!On bled, a ona s onim njenim paorskim rumenim obrazima — pa tek ono njeno paorsko ime!Juca, frajla Juca.Baš je ona neka Juca!Pudaruša jedna. — Pa kaz’o je još i to šta vode da jede, — nastavlja Erža svoj raport. — Pa, mora da kaže siroma’; vidi i sam da je zapao međ paore! — veli gđa Persa. — Pitala ga milostivna, — nastavlja Erža, — vole li „pokenes“ — — O paoruša jedna!I ona zna šta je „pokenes“! — A on kaže da vole gužvaru sa sirom! — nastavlja Erža. — Pa mora, siroma’!Daj, misli u sebi, ma šta, samo da ne ostane gladan.Bome piškote mu i neće spremiti!...I kako to da se samo strefi, da je baš sad njegova čreda a ne Ćirina!?Pa ga sad onaj zgrabio lepo pa pravo kući s njim!Hu, otrovala bi’ se, a držala sam k’o u vosku! — Za Boga, mama, a što se vi toliko krenkujete!Nije to ništa tako strašno!Ima još, fala Bogu, Nedelja, pa eto može i kod nas doći. — Hu!Nemoj mi bar ti pristajati na jed! — obrecnu se gđa Persa. — Nisi se ti, ćerko, još udavala, pa za to tako i govoriš.Današnje su mladoženje k’o čikovi; taman ga upecaš i da kažeš: fala Bogu! a on isklizi k’o čikov. — Tu se gđa Persa setila sviju negdašnjih majstorija kojima su se poslužili (i pored sviju onako povoljnih pridika) da ulove mladoga klirika Ćiru.Kakav mu je samo divan ćelepuš sama svojom rukom napravila, prvi vidljivi znak nežne naklonosti prema njemu. — S tim se nije šaliti, — produžuje gđa Persa. — Ne znaš ti, rano, onu matoru beštiju; nije to ništa u nji’ovoj familiji...Ajd’ već vidiću šta ću! — teši se gđa Persa. U kojoj je opisan jedan nedeljni dan u selu, a može se cela preskočiti, jer je samo kao epizoda u ovoj pripoveci. Osvanula je sveta Nedelja, to jedno valjada najlepše i najkorisnije delo blagoga Stvoritelja.On je sam zapovedio da se toga dana ništa ne radi i pobožni svet pop-Ćirinog i pop-Spirinog sela ni jednu ni napisanu zapovest Božju nije tako svesrdno ispunjavao kao ovu usmenu. Lepa je Nedelja svud na ovom Božjem svetu; lepa i u gradu, ali tek, mislim, da nije nigde lepša Nedelja nego u selu.U selu se još u Subotu posle podne opaža da se približuje.Drukčije je u kući i pred kućom.U kući se riba i čisti.Dečurlija je komotnija Subotom; može se igrati i kaljati do mile volje.„Neka, i tako je sutra Nedelja, presvuće se,“ vele stariji prljavoj deci.Devojke spremaju šlingovane suknje za rogalj, momci mažu čizme da omekšaju, a babe traže dugmad i nalivaju zejtin u kandilo i pale kandilo i krste se kad zazvoni na večernje i raspituju, koji će gospodin-popa sutra da služi i naređuju da se tatine čizme dobro namažu mašću i istrljaju jer se prošle Nedelje tužio da su ga ubijale i morao ih još u porti skinuti. Bio je lep letnji dan, ova današnja Nedelja.Jutrenje svršeno, izlazi svet iz crkve.Obe popadije se vraćaju s jutrenja svaka svojoj kući.Razgovaraju se idući tako iz crkve o svačemu; o danu, kako je lep a kako je i noćas izgledalo da će biti kiše.O gostu ni reči!Gđa Persa se rešila da ne spomene, a gđa Sida ćuti ili o koje čemu govori.„Vidiš beštije jedne,“ misli u sebi gđa Persa, „kako se kapricirala pa baš ni jedne reči!Ni da se bar pošali, da nas pozove posle ručka!“ Sva joj je morasta izgledala, ali joj nije dala primetiti da se ljuti. Rastadoše se ljubazno i ode svaka svojoj kući. Ah, kako je lepa Nedelja u selu!Lepa od ranoga jutra pa sve do Ponedeljnika u jutru.I u varoši pa ima neke razlike između radnog i nedeljnog dana, ali nikada take kao u selu.Neka svečana tišina još s jutra kazuje da je praznik.Ispred svake kuće počišćeno i poliveno a sve miriše na mokru prašinu.Svo selo čisto kao umiveno lice.Ispred kuća ovde onde viđaju se gomile dece čisto obučene gde stoje, ne igraju se da se iskaljaju.Na nogama im čizmice, na plećima preko košulje od tankog srpskog platna, pruslučići svileni sa srebrnom pucadi a na glavi novi čisti šeširići, (u dece većih gazda svileni i čupavi) iz kojih još nisu pili vode na Tisi, ni jeli duda, niti se njima igrali „šorkape“.Za šeširom žućkasto kovilje; rascvetalo se na suncu pa pokrilo i umotalo sav šešir.Sva deca umivena i očešljana a kosica im namazana zejtinom.Sve na njima čisto a često i novo, pa i deca dobila neki svečani, nedeljni izgled, pa i samima im nešto neobičo; nekako su ograničeni, ne smeju da se hrvu, da se pentraju na drvo i jedu dud, ne smeju da se jure i šoraju nogama prašinu, koja je neupotrebljena sa šake mirno ležala na sred puta, nego moraju da stoje tako mirno, pa da se gledaju čiji je prusluk lepši i ko ima veći red srebrne dugmadi.Ali čim se svrši liturgija oni se odmah raskomote; još u crkvenoj porti svuku čizme pa bosi lete kućama sa čizmicama u rukama.Po neka devojka promakne brzo u komšiluk, ispod stare rekle vidi se čista košuljica a šušte i žubore čiste bele suknje na njoj.Ali tek posle podne, na roglju će tek da sine u svoj lepoti svojoj, a sad je otrčala u komšiluk da pozajmi časkom oklagiju; njihova se skrhala prekjuče kad je mama bila nešto ljuta a tatu baš onda don’o andrak, da joj se umeša u posao i da joj pokazuje kako da zgotovi neko jelo. — Stari sede pred kućom pa pućkaju na lule; po neki se tuži na kamiš i vajka se što ga je sinoć zaboravio da iščisti, pa sad dobio k’o krajnike vukući dim, te mu preselo svo zadovoljstvu i uživanje.Devojke se provrednile pa rade kod svojih kuća; rade da se satru.Trpe sve i ne odgovaraju, samo da ih puste posle podne na rogalj u kolo.Ala će da se šareni posle podne sokak od momaka i od devojaka; ala će da zamiriše od kalopera i majkine dušice rogalj gde se vije kolo!Tu će svaka svoga videti, a sve će videti Timu notaroševog pisara koji u selu živi kao mali bog sa svojih trideset forinti mesečno. I on se radovao Nedelji, a osobito ako se desilo te je Nedelja bila lepa, bez vetra ili kiše; jer onda bi mogao obući svoje bele pantalone i metnuti na glavu svoj, jedini u selu slamnji šešir koga sam počešće sumporom pere.Tada bi obukao i somotski kaput i lakovane cipele a kosu očešljao onako, što kažu, „na larmu“, pa bi se šetao po selu pevucao „Sedam šori sedam dika moji’“ i pogledom unesrećavao sve devojke i levo i desno, sa čega je navukao na sebe ne malu mrzost i opasnost od paorskih momaka. Nedeljom se pre podne smeo slobodno šetati, jer pre službe ga nije moglo ništa snaći.Bar niko ne pamti tako štogod.Ni stari brica Jefta ne pamti da je za četrdeset godina svoga brijanja i ordiniranja u selu ikome, na primer, prao glavu i zaustavljao krv Nedeljom pre podne.Takvi se slučajevi dešavaju tek posle podne.A to je Tima znao dobro, možda čak i iz sopstvenog i gorkog iskustva, jer se tako nešto zuckalo i pričalo, da je kao jedared, jedno pred veče, đavolski perjao sokakom.A posle, verovatno je još i s toga, da je nešto na tu formu moralo biti, jer što bi to baš njemu pevali, kad prođe, onu danas već jako raširenu i poznatu pesmu: Ta je pesma postala u ovom selu ali je dobrotom (odnosno: pakošću) Šace brice publikovana u Veliko-Bečkerečkom Kalendaru i tako spasena od zaborava i postala danas već poznata „od Pešte daž do Černe Gore“.Pisar Tima se, istina, u sebi sekirao i ljutio na to, ali je svakoga uveravao, da se to nikako na njega ne odnosi, jer njemu tako što nije nikad u životu pasiralo, premda je on jedan obešenjak odnosno ženskih.On tera samo „hec“, od duga vremena.A inače, on se i ne misli ovde na selu zarobiti i okovati, nego čeka samo to, da mu umre neka stara bogata strina, pa kad je nasledi, on će odmah u varoš, a tamo će imati na svaki prst po deset.Zna „buhalteraj“; tražiće principala, gde će imati lepu praktiku i lepu principalovu ćerku, pa je onda na konju, što vele.Jer on ne poznaje još to žensko stvorenje, koje je u stanju da mu se odupre, samo kad je on onako obešenjački, onako po njegovski, pogleda.A znao je kad i kako treba pogledati.Na kaputaške, to jest pulgerske, devojke samo pogleda i uzdahne, a na paorske namigne i kresne očima tako žestoko, da mu ponekad spadne i slamnji šešir s glave.I danas je već počeo svoje obešenjakluke.Jedna mu je već rekla: „O mustro!“ ali to njega nije mnogo ženiralo.Znao je da je bolje kad ženska grdi nego kad se čini nevešta, pa se nije bojao; on se samo bojao onih drenovih budža koje se danju po dućanima prodaju a noću i zabadava po sokacima dele.Ali danas pre podne u Nedelju on se ni toga nije bojao nego je produžavao put u crkvu. A već je prvi i drugi put zvonilo u crkvu na službu.Čulo se da je novi učitelj došao, a onda, naravno da se nadalo, da će on danas kao gost i Heruviku pevati, pa su i gomile sveta sve češće bivale.Čim je prvi put zazvonilo, starci istresoše lule i turiše ih u čizme, prekrstiše se, narediše u kući šta treba pa se dostojanstveno poštapajući krenuše u crkvu. Pošao svet na liturgiju pa se sve šareni sokak od lepote.Čas iz ove čas iz one kuće ispadne tek iz avlijskih vrata kita; pridruži se gomili i gomila raste sve veća i veća što bliže crkvi.Ljudi se kreću dostojanstveno napred, ni jedan nema lulu u ustima nego sa štapovima u rukama idu i razgovaraju se a žene i ćerke za njima.Žene drže u rukama marame savijene na trougao, babe marame sa zavijenom kitom bosiljka od koje kidiju struk i daju mladama kad ih ove poljube u ruku a one njih u obraz, a devojke nose suncobrane držeći ih po sredini obavijene maramom da ih ne uprljaju.Sve to ide u crkvu polako i dostojanstveno, da se pomoli Bogu, da se prorazgovori, da posedi malo u porti, da razgleda kako je koja obučena — i ko će ti sve znati i ovde nabrojati, za što sve ide svet u crkvu Nedeljom preko godine.Ali ove Nedelje svi su išli u jednoj celji; babe da čuju a devojke da vide novog učitelja.Samo stara grkinja Sosa, ona se nije krenula u crkvu ni da čuje ni da vidi novog učitelja, nego da čuje svoje unuče Savicu, koji je ove iste godine sa dve radosti već obradovao babu; pre tri meseca je prvi put poneo gaće i sada evo prvi put čita apostol!Već dve su nedelje, kako ga baba preslišava, onako stara, ceo apostol na pamet!To je želela i molila Boga da dožavi pa onda nemari da sklopi oči.Međutim njen zet Palčika, otac maloga Savice, veli da baba to samo tako kaže; uvek ona ima izgovara i razloga da se što više zadrži na ovoj grešnoj zemlji.Tako je želela i za prvo unuče svoje, Savičinog mnogo starijeg brata, Gavru.Kad se rodio, pripoveda Palčika, a baba kaže: „Fala Bogu kad sam dočekala unuka; sad samo molim Boga da me ne uzme k sebi, dok mu baba ne sašije gaćice.“ A kad mu je sašila, a ona opet veli: „Samo da mi Bog da dana da ga vidim kalfom.“ A kad Gavra postade kalfa a ona opet veli: „O Bože, podrž’ još koji dan, da ga baba oženi lepo!“ A kad je dočekala i to, i oženila Gavru, a ona posle ostavi Gavru k’o da ga nikad nije ni bilo, pa okupi moliti Boga da doživi da vidi Đuru, srednjega brata, da je otvorio dućan i postao sam svoj gazda.E, i to je dočekala.Sad uzela najmlađe unuče Savicu i sad njega čeka da oženi.„Videćete samo,“ govorio je Palčika, „ja sam malerozan čovek, preživeće ta sve nas, oženiće i Savicu i posašivaće i praunucima gaćice — a po testamentu dok je ona živa, ona sve uživa i ne sme se ništa ni prodati ni deliti.Neće baba u truc da umre!“ Tako se otprilike jadao Palčika prijateljima, a baba jednako zdrava, ide u crkvu na sva jutrenja, sve službe, sva večernja i sve pogrebe, — pa tako i danas, tim pre ide što će njen Savica da osvetle familiji obraz. Sve se krenulo, samo reduše ostale kod kuće kod ručka a među redušama naravno da je ponajviše baba.One će se već kod kuće moliti Bogu; kad zazvoni „Dostojno“ a one stanu pa se prekrste i očitaju „Očenaš“ ili i samo „Vjeruju“; ovo poslednje, naravno, nikad celo, preskoče mnogi član vere, ali tek očitaju i doteraju kraju. Služba je bila i svršila se.Sva se očekivanja ispunila; i Savica čitao Apostol, i novi učitelj pevao Heruviku pa čak (preko očekivanja) i pop Spira govorio prediku.Kad je Savica čitao Apostol a gospoja-Sosi grkinji oči pune suza, i ona polako u sebi čita Apostol, a samo čuješ kako briše nos od silnih suza.Bila je sretna preko svake mere i jedva je čekala da mu kroz dan dva da što mu je obećala ako se lepo pokaže.A obećali su mu kod kuće, da će mu kupiti čizmice sa mamuzama i pokloniti ždrebe kad se oždrebi stari Piroš i da će mu dati dugačak bič sa kratkim išaranim bičaljem i švigarom.Kad je novi učitelj zapevao, svi su se ljudi pretvorili u uvo a devojke u oko, pa ga slušali i gledali i uživali u pojanju i personi njegovoj.Kao i na večernju juče, tako i danas, mnogi su mu pohvalili glas.A kad je pop Spira govorio prediku o Spokojnoj žizni nekima se ote: „Ta gle pop Spire!“ — svi su se prosto začudili i pitali: Otkud sad on da govori, kad on to baš nije mario!Ta jedva ga natera pop Ćira i o većim praznicima da govori!Za to su se mnogi, čim pop Spira otpoče sa „Ljubimoje stado!“ primakli bliže ne verujući valjda svojim očima i ušima; po neki se okrenuo u pola oltaru pa napravio šakom kao neki zaklon od uva da čuje bolje.Kad se svršilo sve i zapevalo Budi imja i stala deliti navora, priđe i novi učitelj i uze tri komada: za gđu domaćicu gde će biti na ručku, za frajla-Julu i za sebe. Kulja svet iz crkve; puna crkvena porta.Prolaze jedni mimo drugih, pozdravljaju se, mere se od glave do pete, tako da ni jedna sitnica neće ostati neopažena a naročito što se tiče ženskoga sveta.Kako je koja očešljana, obučena, je li bleđa ili rumenija nego radnjim danom — sve se to počelo da posmatra u crkvi a dovršilo u porti ili na sokaku.Babe se razgovaraju o redušama i o tome, kako je leti lakše nego zimi setiti se, šta da se zgotovi za ručak; ljudi o poljskim radovima i o raznim lopovlucima pudarskim; a mladi momci i devojke prolaze jedni pored drugih, ali ne govore ništa nego se samo pogledaju kradom ispod očiju, samo se pogledaju ali ti pogledi mnogo više kažu nego najdeblje knjige i najbrbljaviji jezici.Još malo pa porta ostade skoro prazna.U porti još ostaše samo novi i stari učitelj očekujući pop-Spiru, koji se zadržao malo s tutorima i pregledao prihod što je pao na tas u kome se našlo dosta krajcara, gospoja-Sosin dvogrošak, pa čak i jedan sekser.Kad i s tim behu gotovi, izađe pop Spira i pozdravi se s učiteljem, koji ga je čekao. Iz nje će čitalac videti kako je bilo kod pop-Spire na ručku koji se sa svim mimo programa gospoja-Sidinog završio Gost je sedeo na klupi u porti pod jednim orahom, na koji su seoska deca uvek tako željno pogledala ali ga je Arkadije čuvao kao oči u glavi, i razgovarao se sa starim učiteljem koji ga je ponudio burmutom, o pop-Spirinoj besedi hvaleći ga i upoređujući ga sa ne znam kojim starim Svetim Ocem i sa trubom Jerihonskom. — Izvinite što ste me morali čekati; ali sam mor’o da ostanem, zadrž’o sam se malo radi crkvenih računa. — Ta ništa, ništa, — izvinjava ga stari učitelj. — A i onako, ponjamo mi to već... i zbog slova ste malo vozbuđeni — — A, gospodine, milo mi je što vam mogu čestitati — — A, dakle ste slušali. — O, vrlo pažljivo...Vrlo, vrlo lepo — — Ja to tako počešće...Znate, kad se čovek primi nekoga posla, onda treba da ga svojski radi.Ako sam pastir pastvi, a ono treba da sam k’o što treba pastir — — Svakojako, svakojako...Kažem vam formalno sam se u uvo pretvorio slušajući, — veli g. Pera. — O molim, molim... vi me precenjujete, — veli zadovoljno pop-Spira. — E, baš mi je žao što ste morali toliko da čekate — — O, ništa, ništa.Ja sam se u ostalom lepo zabavljao.Moj gospodin predšestvenik im’o je dobrotu da mi da neke podatke o crkvenoj opštini i crkvenom imanju.Pa, Boga mi, vama se može čestitati; ova opština, k’o što vidim, dobro stoji. — Jeste, vrlo dobro.Fala Bogu, kako koja godina, sve bolje.He, mi se staramo i štedimo, parohijani ne žale nego daju.Kad smo mi, to jest, ja i gospodin Kirilo, došli na parohije, bilo je, Boga mi, svakojako.Po četir tasa se nosilo Nedeljom, tako da je svet izbegavao crkvu čerez tih silnih dacija, a danas, kao što ste i sami vidili, samo jedan, pa i taj ćemo skoro ukinuti.Možemo, fala Bogu.Crkva bogata; ima tolike dućane, zemlje, vinograde, a i gotova novca dosta.Nego izvol’te. Pop Spira produži sa podacima o stanju crkve.Usput mu je pokazao mnoge i interesantne stvari.Zaustavljali su se kod nekih kasapnica od kojih je crkva primala lepu kiriju i ako se kasapi tuže na pacove.Tom prilikom mu je ispričao istoriju jednog matorog kusog pacova kome je pre toliko godina rep odsečen kad je kasapin jednom iznenada banuo, pa od to doba je užasno obazriv i prvi bega s panja i ako bi kasapin ne znam šta dao, da ga može ukebati.G. Pera mu je preporučio neki lek protiv pacova.Pokazivao mu neke prazne placeve opet crkvene, gde će do godine zidati neke dućane i žitne magaze, što je sve g. Peru naravno interesovalo, jer je neprestano uzvikivao: „Ite, molim vas!“ ili: „Ta šta govorite!“ ili: „Ta je l’ moguće!“ Išli su polako, nogu pred nogu.Pop Spira mu je dalje pokazao sve bolje kuće i ukućane ne spomenuvši, naravno, nigde devojku udavaču, ako je gde bilo.Kad stigoše pred kuću sedoše na klupu što je pred kućom gde posediše malo u razgovoru dok im ne javiše: da izvole, supa je na stolu. Gospodin Pera je odmah povadio nafore iz čiste tanke džepne marame, i dao jednu gđi Sidi a drugu gđici Juli. — Gospođice, rekao joj je, — vi’te kako se ja staram za vašu dušu.„Tjelo Hristovo primite, istočnika besmertnago fkusite!“ Na što mu je gđica Jula rekla „Fala!“ uzela naforu i odmah je progutala i pocrvenela do ušiju. Sto je bio namešten u najlepšoj i najprostranijoj, tako zvanoj, gostinskoj sobi.Nameštaj lep i jak ali stare mode. Sve je bilo jako i temeljno i sve prostrano i komotno; ako su kreveti to su bili široki za dve persone, ako su jorgani opet za dve persone, ambrel tako isto, jer pop Spira što god je kupovao, kupovao je za dve persone.U sobi dva velika teška orahova šifonira stoje kao dve male kapele, a na njima poređan porculan i tegle s raznim kompotom.Po duvarima neke slike mal’ te neće biti sve iz prošloga veka.Bile su to neke stare kontrafe sa crnim okvirima; neke tice na drveću sa prirodnim prilepljenim perjem; jedan uramljen rad s perlicama, neka časna trpeza, šta li, sa silnim krstovima i čiracima sa svećama, to je davnašnji rad frajla-Jule kad je još kao dete u ler išla, pa je na pop-Spirin imen-dan obradovala tatu i podnela mu zajedno sa spremljenim slovom koje je zaboravila i završila s plačem; a iznad toga jedna fotografija cele porodice, pop Spira i gđa Sida sede a izmeđ njih stoji s albumom u ruci mala Jula u kratkoj suknjici i dugačkim hozlicama sa šlingerajem, pa izgleda k’o mali gaćasti golub; i slika dobroga cara Jozefa kako je uzeo jednom paoru plug iz ruku pa sam on ore, a paor Švaba dig’o ruke a upro svoj blagodarni teleći pogled u nebo pa veli: „O, Bože, ovakoga monarha daj da poluči svaka nacija!“ A do ovoga slika onoga drugoga Josifa, onoga prekrasnog Josifa iz Staroga Zaveta, kako se otima pohotljive gospoje Pentefrinice i kako bega, šmokljan jedan, kroz prozor, a ostavlja joj u rukama svoj gornji kaput koji će ovoj malo posle poslužiti kao corpus delicti.Dalje ima još nekih slika, starozavetnih i drugih za koje se vidi da su bez ikakva plana nabavljane; ali pošto je frajla Jula sva zapurena i rumena, donela čorbu i stavila je na sto, to se g. Pera ostavi pregledanja slika po duvaru. — Izvol’te, gospodine, — reče pop Spira, — sedite tu, — i pokaza mu mesto. — Ti ćeš, Sido, tamo, ja ovde, a Juca tamo bliže vratima, ona će svaki čas ustajati. Posedaše svi pošto se prekrstiše.Pop Spira izvadi iz džepa federmeser i stade ga oštriti ocilom koje mu je uvek metano uz tanjir. — Ne mogu nikako, —- veli pop Spira, — da se naučim na nož, brica pa brica.Ovako sam se naučio; nekako mi je slađe s federmeserom.Dvadeset i više godina je kod mene; sam engleski čelik, oštar k’o brijač.Izvol’te se uveriti! — pa ga dade g. Peri. Ovaj se čudio čeliku i reče značajno jedno „O!“ a za tim pop Spira okrenu kašiku na učiteljevu stranu: — Izvol’te, služite se, kod mene nema mnogo nukanja. — O molim, molim, — veli g. Pera i okrenu kašiku na stranu gđe Side. — A ne, gostu pripada velika kašika, — reče gđa Sida i okrenu kašiku na g.-Perinu stranu. G. Pera izvadi u tanjir i poče jesti.Čorba je bila pileća, baš što on voli, i dopala mu se.Za časak pokusa iz tanjira. — Evo vam i noge... da vas voli punica, što kažu! — smeje se gđa Sida i sipa mu u tanjir. — Blagodarim, — klanja se g. Pera. — Izredna, črezvičajna čorba! — E, to je Jucina slava, ona je danas bila reduša — — A, gospođice, mora se priznati... u tim godinama, pa tako majstorski zgotoviti!Mogli bi gastgeberaj otvoriti! — izvali g. Pera, i kad reče a on se tek onda trže i pocrvene, vide da je preterao, pa pohita da popravi i dodade. — To jest, oni tamo su pravi šegrti prema vama. Roditelji kao pametni ljudi učiniše se k’o i da nisu ni primetili, a i sama Jula kao da nije sve ni dočula; ona se predala jelu i srkala, i svaki čas brisala naizmence usta salvetom ili lice keceljom. — Izvol’te paprikaša, ako vam se dopada; izvadite još jedared, — nudi ga pop-Spira. — Hvala lepo! — odbija gost. — Vrlo dobro, k’o da ste mene pitali.Štelujte se i za „pokenes“, — veli gđa Sida. — Vidite samo kako se sve rumeni! — reče i metnu pred gosta. Pop Spira nije mario za pokovano pileće; kao Srbin i pravoslne crkve sin mrzeo je na to švapsko pečenje i čekao je gužvaru omiljeno svoje jelo: — Ne marim ti ja za te pokenese i nokenese, kako li ih zovete!Nikad ne znaš šta si izvadio!Tražiš i oćeš belo meso, a kad razviješ a ono šija s glavom!Švapski žebrakluk i ništa drugo, vrag im materi, kad već tako moram da se izrazim!Od jednog pileta oće stotinu da ugosti; oće i da počasti i da ga opet malo košta!Nema ti ništa lepše, nego onako srpski zgotovljeno; pa lepo onda vidiš još iz kujne šta mu je glava a šta opet trtica, da prostite! Kad je došla gužvara, onda je nastalo opšte hvaljenje.I sam pop Spira koji je uvek naglašavao da pravi roditelj ne treba svoje dete pred njim samim da hvali — ovde je odstupio od toga principa i pohvalio gužvaru. — Dobro pečena, pa masna, e, to vredi! — veli pop Spira. — Ja vam ne marim za torte i druge kojekakve kerefeke.Nego jedna gužvara, ali da mi je pre toga samo jedno jelo pa odmah gužvara.Nema ti tu melšpajza kad nije mastan, pa ne curi mast niz bradu.Ama, fino je kažu: aja, ne marim ti ja za to! — Sasvim tako, imate pravo.I ja pretpostavljam dobru savijaču svakom cukerbekeraju, — veli gost. Sa gužvarom je završen ručak, a otpočet je življi razgovor.Dotle se jelo i pomalo govorilo, a sad je nastao razgovor uz vino. Pop Spira je bio prilična ćutalica i inače, a kad je jeo držao se onog zlatnog Dositejevog pravila: „Kad jedeš jedi, a ne razgovaraj ni s kim.“ Vino je bilo izvrsno, a pop Spira ga je hvalio i ređao dobre osobine i dejstvo njegovo. — Kod mene je to pravilo, — govori pop Spira, — da je čovek veseo.A kako će vraga i biti veseo brez vina; jer „vino veselit serdce čelovjeka“, što rek’o car David u jednom psalmu.A ovoga vina nećete nadaleko naći.Eto, gospodin notaroš baš zna šta je vino, pa kad god oće dobra vina da pije, a on eto ti ga pa k meni.„Srdili se vi ili ne srdili, ja dođo’ kaže, na jednu čašicu.“ Kad al’ jest, vraga, čašica!Bude tu i deset! — Pa i dvadeset! — dodaje g. Pera smešeći se. — Ta da, da, što kažete i dvadeset!A da šta vi mislite!?Niste ga još vidili, a da vidite, kakav mu je crven nos!Dakle, molim... — A blagodarim! — Ali koštajte!Aja, ne trpim ustručavanja! — Mogu, na posletku, — popušta gost, — ali samo s vodom, onako k’o stari filosofi grčki — — A, ta man’te ih bestraga!Kako su radili onako su i prošli.Ono je Stari Zavet bio a ovo je sad Novi! — šali se pop Spira. — Nego vi ajde onako po Hrišćanski, čisto vino, onako po srpski nategnite k’o naš Kraljević Marko!Koštajte ga samo! G. Pera uze i popi pola čaše, a pop Spira se naslonio na desnu ruku, a levom drži bradu pa ga gleda blaženo i ne trepće. — A, šta ja kažem?!Šta velite na to? — Izredno, — veli g. Pera i gleda s izrazom divljenja po domaćima i puca polako jezikom. — Boga mi!...A, koliko ga imate još u podrumu? — Hehe!Koliko ga imam da imam, tek velim: danas ga nećemo popiti, pa sve da uzmemo u kompaniju i samoga Kraljevića Marka. — Ja se, do duše, ne razumem baš mnogo u vinu, ali vas uveravam, — veli g. Pera, — da ovako što još nisam pio.Ovako nisam! — A to vam verujem, to vam verujem, — smeje se zadovoljno pop Spira. — Pa ja vam govorim: čisto naturalno... brez špecija, a vi mi se tu jednako cifrate.Eh, takva ti je sadašnja mladež!Pa onda se čude, što toliki umiru od apcerunga!Kad sam ja bio vaši’ godina, ja sam toliko mogao našte srce popiti koliko trojica vas sadašnji posle najmasnije karmenadle — — Ama, Spiro, kako to još, govoriš!?Ko te ne poznaje, mislio bi samo da je sve to istina! — veli gđa Sida. — E, nije nego nije!Pa kad grunemo: „U jutru rano čim zora zaplavi, Vožd Novak tajno —“ — No, vrlo lepo!Valjda ćeš sad još pripovedati tvoje „štiklove“ — — A da šta bi ti ’tela?Ako ti se ne dopada ta pesma, pevali smo mi onda i drugojače! — Ta marim ja za pesmu, — brani se gđa Sida, — mogli ste šta ste hteli pevati — — Pevali smo mi i ovu, — dira je pop Spira pa zapeva: — Ta idi molim te! — ljuti se gđa Sida. — Pa tek ova! — dira je opet pop-Spira, pa zapeva: — Ta koji ti je đavo! — prekide ga gđa Sida ljutito. — Ju, izvin’te, gospodine!Juco dušo, idi u kujnu pa spremi crnu kafu.Znam da varošani rado piju.Ja po tri dana ne mogu da spavam, samo jednu šoljicu kad popijem. S kafom je išlo malo poteže, jer su jedva našli žrnalicu; kako su često u pop-Spirinoj kući pili kafu, tako im je i trebala. Posle nekog vremena Jula unese kafu i posluži ih sve.Kafa je bila taman koliko treba vruća i crna, i učitelj je pio i hvalio pljuckajući onu krupnije samlevenu koja je plivala po površini. — A gde je vama kafa, gospođice? — Ja ne pijem!Tata kaže, da uzbunjuje krv i ne da spavati. — A pijete li bar belu kafu? — Da. — A punš? — Ne. — A gefrorenes? — Da. — A ajskafe? — Ne. — Čudnovato, zaista!Ko bi to rekao!? — čudi se gost ne znajući ni sam, šta više da pita Julu. — E, — predloži pop Spira, — oćemo li da malo isperemo gušu vinom? — A koliko ga imate u podrumu, zaboravio sam da vas zapitam! — reče g. Pera. — Pa imam tako trideset akova.Ni jedno nije mlađe od pet godina, niti slabije od ovoga što ga sad pijemo a pijemo ovo leti.Ali jedno je, bome, oteralo daleko i starinom i kvalitetom.A natočeno je u burad nekako još prvih godina kad smo se, vo vremja ono, ja i Sida uzeli.Od njega mislim da neće biti davno i nadaleko boljeg.Ako bude bolje samo ono što su ga — Bože me prosti — u staro vreme pili oni svatovi u Kani Galilejskoj — — A to vino, — upade mu gđa Sida u reč, — rešio se moj suprug da otvori kad uzudajemo našu Jucu; pa o njenim svatovima neka se potroši.K’o velimo, kad je miraz k’o što treba, nek bude i vino; kad već mladoženja dobija vrednu devojku i dobar miraz, neka onda i svatovi vide asnu...A već tu je, tek što nije... javljaju joj se dobre prilike, eto — — A-a-a, tako zar vi znate?! — začu se još iz kujne glas gđe Perse. — Vidiš ti to nji’ samo!Dobili goste, pa se nikom i ne fale!A, a, daću ja vama!Gledaj ti samo nji’! E, sad predstavite sebi, dragi čitatelji, da ste vi nešto na mesto gđe Side.Kako je izgledala i šta je pomislila gđa Sida kad je taman počela, a gđa Persa je iz kujne prekide!Pisac lepo sebi predstavlja sve to u pameti, ali mu je slabo pero, slab sav pisaći pribor, da to verno nacrta, zato moli čitaoce, neka se potrude pa neka to oni sami predstave sebi, jer je i lakše sve to maštom predstaviti nego perom opisati. Toliko samo dodaje, da je gđa Sida, kad su pop-Ćirini već ušli u sobu, naročito izašla u kujnu, da se tamo od čuda triput prekrsti.A i jeste bilo čudo i iznenađenje!Sa ovim iznenađenjem moglo bi se porediti samo ono pre godinu i više dana, pre onih velikih eksera na kapiji kad je jednom banula u Žužinu sobu pa zatekla tamo jednog kurmahera Žužinog gde sedi, pa se namestio taj sin, kao da je došao i seo da se fotografira.Pored njega stoji pun bokal vina, a on, bezobraznik jedan pušta guste dimove iz pop-Spirine skupocene stive lule sa dugim kamišem.Ni onda nije umela od čuda ništa da proslovi, pa ni sada.I sada da je neko ubacio spolja kroz prozor čitavu ciglju i polupao joj sav porculan, ne bi se tako skamenila gđa Sida kao kad je čula glas gđe Perse.„Kad me nije juče šlog udario,“ govorila je sutra dan gđa Sida, „živiću bar petnaest godina duže od pokojne mame.“ — A mi, bogme, nismo ’teli da čekamo limun, nego se krenuli sami, — reče gđa Persa kad je ušla, za njom pop Ćira, a za njim Melanija.I taman je izrekla to, a ona se ’trže, pa nastavi: — Ah, izvinite!No, lepo ćemo izgledati.A meni kažu: kod pop -Spirini’ gosti; a ja mislim, valjda došla Lalika iz Perjamoša s decom, a ono gle...O, molim, molim po sto puta — — Ništa, ništa, — veli pop Spira zadovoljno i ustaje. — Nije Lalika, ali je neko drugi još ređi, pa još bolje.Izvol’te, oče Ćiro, sedite, sedite, gospoja-Perso; Melanija dete, eto ti tu do Juce. Melanija pođe tamo, ali je gđa Persa povuče i gurnu brzo na drugu stolicu baš do g. Pere, tako da je ovome sada s desne strane bila Jula a s leve Melanija. — E, baš, baš ste dobro učinili što sto došli, — veli gđa Sida; — a ja sam baš mislila, da pošljem po vas da dođete; ili da nas čekate kod vas. — Eto vidite, a ono ispalo pa će da bude i jedno i drugo.Jer ja mislim, da nam ni sad nećete odbiti poziv na „jauzn“. — O, s drage volje, s drage volje!Samo ako, to jest, gospodin Pera pristane, — veli gđa Sida, a u taj par došla joj gđa Persa sva zelena. — O, koliko laskavo za mene, — veli g. Pera; — raspolažite, molim, sa mnom kako vam je volja. — E, e, — veli zadovoljno pop Spira, — al’ baš dobro kad ste došli.Sido, ajde brže daj druge čiste čaše i drugo, hladnije vino. A za tim se okrete pop-Ćiri, da mu odgovori na pitanje koliko je danas palo u tas.Zatim je pohvalio Herufiku, a učitelj opet prediku. Dokle se pop Spira i pop Ćira razgovarali sedeo je g. Pera kao na iglama između dve lepotice.Gospodin Pera nije bio od onih mnogih salonskih lutaka i glupaka, što se odmah u prvi mah umeju da nađu i dopadnu u ženskom društvu sa onim dosadnim stereotipnim frazama od kojih su nekoliko tuceta na pamet znali, i time plenili ćurkasto ženskinje; ali koji posle obično kod pametnijeg ženskinja postanu dosadni, jer što su znali, to su odmah izdeklamovali i u pravom, zanimljivom govoru, i ne mogu učastvovati.Ne, on je bio od onih koji su s početka nespretne ćutalice, ali koji sa življim i interesantnijim razgovorom postaju i sami življi i interesantniji. (A takva je bila i gđica Jula.) G. Peri se zavezao jezik, pa ni reči da rekne, nego je uzeo pa razgledao jedan nož koji je ostao tu na stolu i pročitao je u kojoj je fabrici liven.Sav „escajg“ je bio staroga šloga, dobro očuvan ali davnašnji.Donela ga je gđa Sida u miraz svome popi, i iznosio se iz šifonera samo onda kad su u gostinskoj sobi skidane futrole od konofosa sa stolica, fotelja i kanabeta, a to je bilo samo onda kad su gosti dolazili. Frajla Jula je mogla u pauzama da živi, ali ih frajla Melanija nije trpela i za to ona poče: — Pa kako vam se dopada, gospodine, ovo naše mesto? — Vanredno, gospođice. — Eh, vi samo šmajhlujete! — odgovara Melanija. — Otkad pre da vam se dopadne tako?!Doći iz Karlovaca iz onaki’ romantiš predela u ovu ravnicu bez okoline! — Ah, gospođice, ovako lepa okolina, (pa pokaza na njih dve,) kome da se ne dopadne!? — Ju, gospodine, ta to bi još vrlo rano bilo! — veli Melanija. — E, da bome, to je uvek delo jednoga momenta. — Nisam znala, verujte, da su Karlovački bogoslovci takvi šmajhleri! — reče Melanija i kradom gurnu Julu lepezom. — Ja sam, verujte, jedan od najgorih, upravo nikakav „šmajhler“ ili laskatelj, ali što je istina, istina — — Je li, Julo, da je gospodin šmajhler? — Dabome, — veli Jula. — Šta, zar i vi tako mislite!?Ta to sam ja onda zapao među sve same neprijatelje. — Ju!A zar smo vam mi neprijatelji?Je li, Julo, — pita je Melanija iza gostovih leđa ljuljajući se na stolici, — je si l’ ti neprijatelj gospod’na Pere? — Nisam... a za što bi’ bila! — veli Jula a svu je oblila rumen i razmišlja, šta bi to sad mogla raditi u kujni il’ ma gde, samo da ne sedi tako. — Eto vi’te, — veli Melanija. — Al’ vi ste svakojako. — No, za sad još ne, al’ može biti.. vremenom... — veli Melanija. — No, gospođice, — veli Pera koji se malo veštački oslobodio popivši dve naiskap. — Nisam ni slutio da ste tako opaki. — A, ne, ne, ja mislim to ako, to jest, zaslužite. — Pa onda molim vas rec’te mi napred da se čuvam!A čime bi’ ja to zaslužio? — Pa eto time...Ako budete, to jest, pred nama falili varoške gospojice.Je l’, Julo? — Jeste! — veli Jula. -— Na moju časnu reč, verujte mi, — veli Pera, — i da sam ih do sada hvalio, od danas bi’ morao prestati i promeniti mišljenje. — A kako to da razumemo? — zapita ga Melanija koketno i stade se hladiti lepezom tako da vetrići dodirnuše i Perinu kosu. — Dakle, molim... odgovor?Kako to mislite? — Kako mislim?Kako i da mislim, kad me tako gledate? — Pa dobro, a ja ću onda gledati u Julu, a vi mi onda kažite.Je li, Julo? — Pa tako... mislim...Mislim, dakle, da se varoške gospođice ne mogu ni sravnjavati sa gospođicama na selu, — veli Pera kome se odrešio jezik. — Ili upravo: varoške su prema onima sa sela kao... kao ono bez mirisa dućansko cveće prema miomirnom naturalnom i prirodnom cveću iz bašte ili perivoja. — Iju! — kliknu Melanija. — Ala vi to lepo sravnjavate, samo kad bi to bila istina! — Lako je sravnjavati, — veli Pera, — kad je već tako. — Pitaj, Julo, gospodina: Kakvo smo mi cveće, ja i ti?Kako bi nas nazv’o. — A zašto da ga ja baš pitam? — veli Jula zbunjena i rumena. — Pitaj ga ti. — Ej, srećo moja, — šanu u sebi gđa Sida koja je jednako gledala kako Melanija uspešno vodi ofanzivu. — Hoćete l’ da vam baš kažem? — pita Pera. — Ju, slat — ... pardon... gospodin Pero, ovako vas molimo, — reče i sklopi ruke, — i ja i Jula. — Pa, eto... vi ste ruža, duplovana ruža; a gospojica Jula je smerna ljubičica. — Uh, — huknu gđa Sida, — ove muve. „Dobro kad ne reče: cvekla!“ reče u sebi gđa Persa koja se takođe sva u uvo pretvorila.A bila je zadovoljna; videla je već, da se stvar vrlo povoljno razvija. — Ah, vi muškarci!Što ste vi majstori u ismevanju, to više nema! — reče Melanija i popreti mu zatvorenom lepezom. A za tim se razvi vrlo živ razgovor između Melanije i Pere u kome je Melanija mnogo više govorila a Jula se samo blago i pitomo smešila i tek po nekad „Da“ ili „Ne“ ili „Da bome“ rekla.Isto se tako živ razgovor poveo i između popova.Oni su se razgovarali o letini, o banatskoj šenici i o vlaškoj šenici. — I dobro je i ne valja, dragi susede, — veli pop-Ćira, — što je tako ponela godina.Žita puni ambari a kotarke očekuju kukuruz, a kukuruz izredan, pa nađikao, gledam ga baš juče; hulaner na konju da prođe kroz njega, ne bi se video; a klipovi k’o levča dugački.Al’ će paor da pobesni, vrag mu babi!I dobro je, i ne valja!Zapamtio sam dobro, kad god je tako rodna godina bila i jeftina bila rana, uvek je bilo rata.Sad kako je to, ja ne znam!Valjda i ti carevi pobesne k’o i paori.Al’ vidićete samo, da će Baćuška zaokupiti!..Biće, drž’ ne daj! — Bome ako se umeša onaj naš sjeverni stric, biće povuci potegni; svi su izgledi za to.I ja isto tako šacujem, — potvrđuje pop Spira. — Eno gledam samo na asentirungu; kakve ti ne uzimaju u vojsku.Čisto vele: daj samo nek je više kanonenfutera!Sad im je svaka žgeba i navrta dobra; nema više untauglih!Eno i Perin onaj mucalo, nema prednja dva zuba a ne ume sekser krajcara da izračuna, pa i on ost’o u katanama.Ne valja, ništa ne valja!Biće, što rekli naši stari, „krovoprolitija“ nekog, biće, biće! Dok se oni tako razgovaraju, čaše se neprestano pune i prazne.Piju oba popa, a pijucka, Boga mi, i gost; zaboravio na stare filosofe pa pije bez vode vino.Poslušao je pop-Spiru koji reče: „Da je voda dobra, ne bi u njoj kreketale žabe nego ljudi.“ Svi su živo i prijatno razgovarali, samo je kod popadija nešto zapelo, nešto išlo ćoškasto.I jedna i druga se izvinjavala umorom i vrućinom.Tako je trajalo do pet časova.Tada gđa Persa podseti društvo, da bi dobro bilo da pređu malo kod njih. A to je bilo vrlo dobro.Jer da su još malo samo ostali, otvorilo bi se grotlo na vulkanu prepunom gneva, hoću reći, planula bi gđa Sida i zaboravila bi sve obzire, koje treba da ima jedna gostoljubiva domaćica.A uzroka je bilo već i suviše.Prvo i prvo: nije bila ni najmanje zadovoljna sa Jucom i Melanijom.Ona prva je bila do zla boga stidljiva, da ne kažem zavezana, ovo posle podne; a ova druga, to jest, Melanija, pustila se u unterhaltung s gostom ali to tako, kao da je sama ona tu.„Ono nije više ni izgledalo da je u kući,“ pripovedala je posle gđa Sida; „nego k’o kad se neka Bečkerečka čifucka frajla u promonadi unterhaltuje s lajtnantima ulanerskim, kad o Šabecu svira regimencka banda u promonadi.Vid’la sam,“ veli, „svaka čuda, ali toga pokora — nikad!“ A drugo, što je tako isto, ako ne još i gore naljutilo gđa-Sidu, bilo je i samo gospoja-Persino ponašanje.To do duše nije niko video, ali videla je gđa Sida, a to je dosta.Videla je, naime, kako gđa Persa briše svojom čistom šnuftihlom jednu čašu — bajagi čaša nije čista!„A čaša bila čista, k’o dijomant!“ uveravala je gđa Sida.E, to je tako naljutilo, da u mal’ što nije planula i očitala joj u svojoj rođenoj kući.No sreća, te je ova napomenula da se polazi i popovi se digli već.I tako je za taj par odložena bila erupcija gneva gđa-Sidina. Ili produženje Glave Sedme U njoj je opisan „jauzn“ kod pop-Ćirinih, na kome se desio sukob i otpočelo se otvoreno neprijateljstvo, između popadija a posle, naravno, i između popova. Kuća pop-Ćirina bila je nešto siromašnija, u njoj se, istina, manje bogatstva ali više ukusa opažalo. Svi uđoše u gostinsku sobu po kojoj se rasprostirao blag miris mirišljavih sapuna i verbene (a kod pop-Spire opet miris od mladog sira i bosiljka).Kanabeta i sve stolice otkrivene, bez konofoskih navlaka, a po kanabetu i foteljama isheklovani jastučići i komadići hekleraja a na njima sve neki goli Amorčići sa tulcima strela (a kod pop-Spirinih su bili tanki peškirići od srpskog platna i veza) Po štelažama porculansko i stakleno posuđe a po duvarovima nekoliko slika: neke bitke, neke slike iz Gesnerovih idila i scene iz života blaženopočivše Marije Terezije.Tu i slike pop-Ćirinog oca starog kabaničara Averkija, naslikana masnom bojom.On naslikan sa vrlo blagim izrazom lica a pored njega nekoliko debelih knjiga ma da je slabo čitao ali, kao čovek koji je poštovao učene ljude i bio uvek među prenumerantima, zahtevao je da se što više knjiga pored njega nalaze.I moler mu je i učinio po volji; tako su došle kraj njega četiri debele sveske Rajića, Makroviotika Hufelandova i Sobranie Veщei od Dositeja, a Sovѣte Zdravago Razuma od istoga držao je Averkije u ruci.Ali što je najviše moglo da iznenadi svakoga gosta, to je bio jedan klavir.Klavir u selu u ono doba!U selu je i krinolin bio još jednako dosta retka i bar nepopularna stvar.Kol’ko je samo frajli baš u ovom istom selu izvuklo batina i begalo u šupu ili u zelenu metlu kad se baba zgrane pri spomenu krinolina, i onda nije nikakvo čudo, što su se ljudi čudili kad su našli klavir u selu gde su od muzičkih instrumenata poznate samo drombulje, frula i gajde, ali kad mu (to jest tome klaviru) doznate istoriju, onda se nećete toliko čuditi.Njega je pop-Ćira dobio od nekog njegovog do zla boga rđavog dužnika a tešio se time: bolje išta nego ništa, a posle, i proces mu je već izašao na potiljak.Na njemu je često frajla Melanija ždroncala neke arije.Kad je pop-Spira dobre volje bio, on je uživao u svirci pa ma to bile i švapske arije, a kad je bio zlovoljan, Melanija je ostavljala klavir i nije smela da svira ni omiljenu pop-Ćirinu pesmu „Sjajni mesec iza gore“ jer pop-Ćira se toliko puta u ljutini zarekao da će ga svega sekirom razlupati ili ga prodati kakvom verglašu. — Molim vas izvol’te sesti.Molim izvol’te tu na kanabe.Melanija golubice, — veli gđa Persa, — skloni te tvoje knjige; ne može čovek, da, se makne od tih njenih knjiga, stoji kuća k’o štajeromt.Uzmi onu sa kanabeta, da sedne gospodin Pera. I doista bilo je nekoliko knjiga tako otvorenih i početih, jedna na kanabetu, druga na fotelji a treća na prozoru. — Ništa, ništa; ne trudite se, gospođice, ja ću već to sam, — reče Pera i uze knjigu i stade je razgledati.Beše to neka nemačka knjiga, trideset sedmi heft Rinalda Rinaldinija interesantnog romana iz razbojničkog života, koji se tih godina rado čatao.Melanija je dobila prilično vaspitanje; bila je u leru kod neke stare frajle u Bečkereku i tamo naučila mnoge za mladu devojku vrlo korisne stvari a između ostaloga u prvom redu nemački; nemačkim je tako vladala, da je, kako je gđa Persa uveravala, noću „buncala samo na nemeckom“. Dok se gosti nameštali i pauza trajala, uđe Erža sa poslužavnikom na kome behu porculanski ibrici, šolje i srebrne kašičice, i posluži goste.Otpoče „jauzn“ i razgovor opet kao da pauze nije ni bilo.I opet je išlo lepo i kod popova i kod mladeži.Najpre se pila bela kafa; Melanija je nalivala svakome i pitala svakoga: voli li više kafe ili više mleka, više ili manje šećera. — Gospodin-Pero, kakvu kafu volete, slađu ili običnu? — O, gospođice Melanija, iz vaših ruku svaka je stvar preslatka. — Uh, — huknu gospođa Sida, — ta je l’ još kome ovako vrućina? — Vi furt šmajhlujete.Evo vam i obrsta, znam da vi to volete! — reče i spusti mu još dva grumena šećera i sede do njega. — Ta jeste, sve su ga obrstom i odranili u bogosloviji, — htede gđa Sida da rekne, ali, što rekli: „Bog da prosti prednje zube“, uzdrža se. Svi posedaše i počeše jauznovati.Nastade jedna poveća pauza.Svi se dali na posao.Čuje se samo srkanje kafe; svi srču kao po nekoj komandi.Obe popadije podmetle šnuftikle pod šolje pa piju kafu a jednako ispod oka gledaju na devojke i na učitelja.Gospoja Persa bila je zadovoljna, blažena!Još kod pop-Spirinih mogla je već videti, kako se stvar sretno uputila, i da je nešto znala latinski, mogla je još tamo reći ono starorimsko: Veni, vidi, vici.A gđa Sida je bila kisela jer je već, otprilike, videla i svoje i Julino, što kažu, „dobrojtro“. U ostalom nije nikakvo ni čudo što je strahovala i već počela očajavati za uspeh, jer nije i ne bi to bio prvi slučaj, da njenoj Juli pasira tako što.Uvek se njoj taki neki đavo morao desiti.Badava, morala je priznati i sad i toliko puta već pre toga, da je Melanija mnogo i srećnija ali i umešnija.„A da bome, eto taka će nesreća uvek pre naći sebi sreću, nego ova moja!“ govorila je češće gđa Sida.„Gledaj, molim te, samo, kako mu pilji u oči k’o kakva čifucka frajla.Moja ti, da bome, to nit’ ume a, Boga mi, nit’ ’oće.A sadašnji su momci ćoravi pa ne vide sve to.Njima se ne dopadaju skromne i smerne devojke, nego eto take šindivile, što im igraju oči k’o na zejtinu.Take prave u današnje vreme eroberunge!“ Ovde će, mislim, biti najzgodnije, dok gosti piju kafu i jauznuju, da upoznam malo bolje čitaoce sa obe ove devojke, — da ih to jest „aufirujem“.Nisam to učinio onoga večera kad su bile zajedno s toga, što je to bilo spram sveće, nego sam ostavio za danas, na danu to jest.Spram sveće se prevari čovek, a ženske su opet za čudo vešte pa se doteraju, te ne može čovek nikako da sazna pravu istinu.Nego ovako lepo na danu, tu se svaka pokaže baš onakva kakva je; tu ne pomažu mnogo nikakve veštine i apoteke. Juca je bila mala, okrugla, rumena i zdrava kao od brega odvaljena, a Melanija visoka vitka i bleđa u licu a uvek se tužila da joj nešto nije dobro.Juca je umela dobro da kuva a Melanija da kritikuje jela; Jula je volela haljine otvorene boje sa cvetovima a Melanija je uvek nosila haljine zatvorene boje.Jula je rado provodila vreme u bašti, zalivala je i plevila, a Melanija je gledala samo svoje kaktuse i romane.Melanija je pročitala sijaset srpskih a još mnogo više nemačkih romana u fotelji, na prozoru, ili se sakrije iza klajderštoka; a Jula vrlo malo, pročitala je Ljubomira u Jelisiumu, Adelajidu Alpisku pastirku i Genovevu.Zavuče se u zelenu metlu iza kuće pa čita Genovevu.Biče je mama koliko je grlo donosi, a ona se zanela pa i ne čuje nego se guši u suzama i gnušava se bezbožnog Golosa koji je napastvovao i oklevetao nevinu Genovevu.„Ti si opet čitala onu prokletu knjigu!“ — „Nisam,“ laže Jula. — „Jesi, jesi!Gle, samo kako se umacurala od plača!“ veli gđa Sida pa je fizitira i otima joj Adelajidu, staru jednu knjigu koju je još Julina baba donela u miraz Julinom dedu.Na poslednjem listu svaki je čitatelj zapisao svoje ime i primedbu, preporučujući knjigu svakome najtoplije.Melanija je znala nemački, znala u klavir; a Juca tek natucala nešto malo i znala po malo samo u gitar, jer kad bi gđa Persa zapitala pop-Spiru za što i on ne kupi Juli klavir, ovaj bi joj odgovorio da joj je kupio klavir na vašaru.„Eno ga, veli, u šupi, pa nek svira u njega svake druge nedelje u dujetu s njenom mamom!“ Melanija je išla češće na bal u Temišvar ili Veliki Bečkerek i tamo je igrala nemačke igre koje je naučila u leru, unterhaltovala se, pravila eroberunge i vazda srećna i zadovoljna ostavljala docne bal; a Jula je znala od švapskih igara samo nekakvu šotiš-polku i neki tajč, koji joj je mama, kad je bila dobre volje, pod dudom pokazivala.Na bal je išla od godine do godine, o Sv. Savi, a na balu je uvek bila malerozna.Okrene li je samo dvaput tencer po sali, — njoj se mora desiti neki maler; mora da joj pukne haljina ispod pazuva ili na leđima.Tek čujete gđa-Sidu gde veli, kad ovu dovede tencer i preda je mami: „Ej, teretu moj, srećo moja — opet maler!“ A sirota Jula posle toga ne može da igra, nego sedi pored mame među ženama, a posle nekog vremena ajd’ kući baš kad je bal u najvećem jeku, kad se i same mame raspale pa poručuje po tendere i hoće da igraju, i kad se i Šaca raspomami pa udari u poskočice i podvriskuje: Ijuju!Celim putem plače i proklinje čas kad se tako debela rodila na svet. — Melanija je bila malo sanjalica i sentimentalna; a Jula onako, ne znaš ni sam kako da kažeš, onako obična. — Jula je pevala najradije: „Niči, niči, krine beli,“ a Melanija od srpskih: „Ko je srce u te dir’no“, a od nemačkih sve neke u kojima se izlaže prezrenju muški pol i pita se: što će on na svetu?I na posletku Juca je bila skromna i bogobojažljiva devojka, koja nije imala svoje volje i koja je sve slušala u kući, i oca zvala: tata a mater mama.A Melanija je roditelje zvala: papa i mama, imala je svoju volju i nju su svi morali da slušaju pa je uvek bilo onako kako je ona htela.Gđa Persa je strepila za nju pa se bojala, ako je naljute, da ne učini što od sebe, jer je bila slabih živaca, vrlo osetljiva.Padala je često u nesvest i bila — kako je gđa Persa tvrdila — sklona samoubistvu.Koliko je puta samo poletela bunaru da se udavi, i srećom se uvek tu desi Arkadija crkvenjak koji je stigne i spase je roditeljima.A jedared u malo što nije zavila gđa-Persu u crno; jer kad je poletela bunaru, a Arkadija za njom saplete se nesrećom preko valova pa koliki je dug nosom o zemlju, i dok se on osvestio i digao, ona je komotno mogla skočiti u bunar, da nije, srećom, baš pred samim bunarom pala u nesvest. — Posle toga uvek je sledovao kakav poklon; nov šešir, nova haljina ili vođenje na bal u Bečkerek, „da se dete malo razonodi i da izbije sebi iz glave te crne misli“, kako je obično govorila gđa Persa.Pa i maločas spomenuti klavir kupljen je posle tri četiri takve učestane nesvestice. Eto take su bile te dve popine ćerke.I kako znamo već, kako to ide danas u ovom svetu, mislim da nema ni jednog čitaoca koji neće već u napred znati koja će od njih dveju triumfovati a tako isto i razumeti, da je to baš tako moralo biti. — A vi se, gospođice, k’o što vidim, rado bavite čitanjem! — reče Pera prelistavajući onu knjigu. — O, ja sam, verujte, strasna u tome. — Man’te je, molim vas, — umeša se gđa Persa, — kad uzme knjigu, ta vam ondak ne zna šta je dosta!Ta bi vam zaboravila i da jede i da pije, kad nađe kakvu takvu knjigu. — E, vi, mama, uvek preuveličavate! — brani se Melanija. — Sve vam je ta, dragi gospodine, pročitala, — veli gđa Persa; — sve srpske, a tek šta mislite za nemecke knjige!Uzme samo knjigu posle fruštuka pa kaže: „Ajde, mama, vi budite danaske u kujni!“ pa je tekem nestane.Vičem ja: Melani, o Melanija!Ajak, nje nema pa nema!Tražim je po svim sobama i po celoj avliji i šiljem u komšiluk kod gospoja-Side, a ona kaže: „Nije ona od jutros ni dolazila.“ A ja opet tražim, a ona, šta mislite!Zavukla se iza klajderštoka pa se sva predala čitanju a noćom u snu sve govori iz knjiga: „O, Edmonde, mi se moramo na vjeki rastati!“ A ja je pitam: „Šta ti je, rano?Ti si opet nazebla,“ a ona opet u snu govori: „Mene je nemilosrdna sudba, kaže, drugom opredjelila!“ Al’ sve to govori na nemecki, pa dođe mnogo lepše!Pa malo koju noć da ne govori tako iz knjiga; a ja sedim u krevetu pa sve plačem u pomrčini i kunem te proklete spisatelje i njihove knjige Grom ih spalio!Sedne tako kakav gladnica, koga mrzi da radi il’ ne može da dobije u amtu mesto, pa piše i mami novce i zaluđuje mladež. — Ta... ono, milostiva, — veli Pera, — vi ste u pravu ali samo donekle.Vi tu mislite na one senzacione romane u kojima je sve izmišljeno, lažno. — Ta jeste! — upade gđa Persa. — Eto baš odonomad čita mi Melanija, kako je jedna lađa propala na moru i svi se podavili, a samo jedan se spas’o na jednoj daski pa se i on posle jednog dana udavio.Pa sad, otkud se u knjizi zna šta je on radio i razgovar’o se sam kad posle njega niko nije ost’o, a i on se tri dana daleko od svake zemlje udavio sam samcit; samo daska ostala posle njega!! — Da, da, imate pravo, — veli Pera, pa nastavlja dalje. — Vi tu mislite na one romane gde se iznose ljudi kakvih nigde nema i doživljaji kojih ne može biti u realnosti; tipova ljudi koji nisu ništa drugo nego stvorovi piščeve bolesne fantazije.Protiv takih sam i ja, i svaki koji zna šta se zahteva od jednog dobrog romana.Ali ima verujte i korisnih stvari, koje su verno ogledalo, verna slika društva; ima romana u kojima se bičem nemilosrdne i neumitne satire šiba strašna pokvarenost društvena. — Pa sad... ono ne kažem baš da nema; ono što ima bolje, tome čast i poštenje, — veli gđa Persa. — Ali tek, ja bar uvek pomislim da su druge sretnije matere što im ćerke nisu tako pasionirane za nauku i za čitanje, pa kažem u sebi: „Bože, kako je, eto, ova naša gospoja Sida srećna mati!“ I toliko puta govorim ovoj mojoj: „Što se ne ugledaš, kažem, na tvoju stariju drugaricu Jucu?!Eto, kad si, kaži mi, nju vidila da je uzela knjigu pa da čita!?Nego ta lepo stoji sve uz svoju iskusnu mater pa se uči i pomaže joj k’o dobra ćerka materi; radi po kući sve: kiseli krastavce, pravi komlov, kuva sapun, kopuni živinu i radi sve take kućevne stvari i uči se viršaftu još dok je za vremena“ — — Bogme čita i moja Jula i ako je mlađa!Do duše ne velim baš da se zavlači po šifonerima, ali tek čita i to preda mnom čita!Ne, ne, čita ona; varate se, slatka, kad mislite da samo vaša Melanija čita! — prekide je jetko gđa Sida videći kud cilja gđa Persa. — Te još kako čita ona, pa sve na glas! — Ako ste tako strasne čitateljke, — umeša se obazrivi Pera obrativ se Melaniji, — mogu vas poslužiti zaista lepim romanima o kojima se suvremena kritika najpohvalnije izrazila. — Baš ću vas moliti, — veli Melanija. — Išti i ti, nesrećo, jednu! — šanu brzo gđa Sida Juli i gurnu je krišom pojače. — Ako želite Rabotnike na moru ili Poslednje dane Pompeja ili Prehodnicu koju je izdala Srpska Omladina. — Ja ću vas moliti za ovu treću knjigu za moju Julu, — pohita gđa Sida. — O, s drage volje, — veli Pera. — Ako su na nemecki napisane, — veli gđa Persa, — onda će bolje biti, da je pošljete Melaniji; ona zdravo dobro govori nemecki, pa će ona pročitati i Juli sve na srpski ispripovedati i protolkovati. — A ne, milostiva!Sve je baš na srpskom, tu skoro prevedeno.Rabotnike je preveo Đorđe Popović a Pompeje Laza Kostić.A Prehodnica je već original; u njoj ima jedna krasna pripovetka, Karlovački đak od Koste Ruvarca. — Ah, beštijo jedna, gledaj samo kako je pakosna, mora da ujede! — reče u sebi gđa Sida ljutita a posmatra Peru i Melaniju kako su seli jedno do drugog pa razgledaju album. — Perso, dede malo vina, — veli pop Ćira. — Gospodin-Pero, ta dete, nemojte se tu snebivati i ženirati zbog promene, moja kuća i gospodin-Spirina kuća to je jedno isto.Nemojte posle da se tužite da vam je bilo dugo vreme. — A blagodarim.Ja sam sebi našao najprijatnije zabave; razgledam album, — izvinjuje se Pera koji se već počeo znojiti po čelu i oko sebe pomalo sve u duplikatu viđati. — Ajte još po jednu, — navaljuje pop Ćira. — Razgovor, k’o što vidim k’o da malaksava. Doneše i vino i čiste čaše i stadoše sipati.Gđa Sida je bila ljuta kao zmija videći da joj je prevučena štrikla preko sviju njenih računa i u toj srditoj svojoj nemoći bila je gotova da učini svašta. I ono, čega se pisac bojao u prošloj Glavi u ovoj se i dogodilo.Jer nalivajući čaše gđa Persa na jedan mah preblede i kao okamenjena posmatraše gđu Sidu šta radi.To je primetila i Melanija i sluteći buru približi se Peri tako blizu da je, razgledajući s njim zajedno album, kosom svojom dodirivala obraz Perin.Pera je preturao listove albuma, gledao i pitao, a Melanija mu odgovarala.Kakvih ti tu sve fotografija nije bilo.Različnih i po polu i po godinama starosti i po staležu, a najviše je bilo Melanijinih.Kroz ceo album bilo je najviše njenih fotografija u raznim poziturama, izrazima, raznom odelu, u raznom duševnom raspoloženju i na posletku u raznim sezonama godišnjim a prema svakoj njenoj slici vizavi po kakav mlad jurat, medecinar, doktor, oficir ulanerski, husarski, infanteriski pa čak i jedan (neverovatno u Banatu!) „marinerski“ oficir!Tako na jednoj Melanija zamišljeno čita, a prema njoj na drugoj strani mlad medecinar; na drugoj sa rajtpajčem a prema njoj brkati hulanerski oficir; na trećoj neka stena i školjke neke na morskoj obali a prema njoj marinerski obrijani oficir; na četvrtoj jesenji sumoran landšaft a ona naslonjena na neku rujinu, sumorna takođe, a misli joj blude nekud u daljini; na petoj s rukama u mufu i pahuljicama snega; na šestoj s lalom i zumbulom u ruci; na sedmoj u lakom, vrlo, vrlo lakom odelu sa snopom žitnoga vlaća kao ona drevna božica Cerera.Za tim dolaze silne druge slike.Neki solgabirovi sa zašiljenim i trgovci sa opuštenim brkovima; neke babe sa solufima sa kakvima malaju Izabelu špansku kraljicu, neke prije sa velikim krinolinima i udavače sa Amorom od gipsa pokraj njih; neki Omladinci u dušankama sa dugom kosom i razastrtom „Zastavom“ i „Danicom“ na stolu i udovice sa brošem nezaboravljenoga pokojnika; neke grupe sa licima kao porculanske „supšisle“ bez nosa i usta a sa očima mastilom popravljenim, i na posletku kao poslednja u albumu slika čuvenog lopova Roža Šandora bavećeg se na popravci u Kufštajnu — Dok su ovi razgledali fotografije, gđa Persa je posmatrala gđu Sidu a gđa Sida jednu praznu čašu koju je digla i stala okretati i razgledati prema prozoru, pa za tim huknu u nju dva tri puta i stade je brisati svojom čistom cicanom keceljom.Sad, da li je baš čaša bila prljava ili nije, to vam pisac ne ume kazati, jer take sitnice u stanju je samo žensko oštro sokolovo oko (pa čak i kad naočari ponese!) da primeti, a gđa Sida je bila pažljiva, vrlo haglih i vrlo čismenka. — Proklete muve! — reče kao više za sebe gđa Sida, — za to ja uvek kažem da je bolja zima. — A šta vam je sad naspelo, gospoja-Sido?! — pita je gđa Persa a sva pozelenela od pritajena jeda. — Prokleti ovi mlađi!Baš se čovek ni za časak ne može na njih osloniti! — Ta znam, znam, slatka gospoja-Sido, — veli gđa Persa a usne joj sve pobelele i suve, a glas drhće, — al’ tek baš niste morali vi to da radite, draga gospoja-Sido! — The, šta ću, kad nisam napred znala šta me čeka!...A ja bome ne povedoh sad za vašu ljubov za sobom jednog pedintera! — veli gđa Sida i metnu ruke na trbuh. — Ta man’te... znam vas već, znam... vi već morate tu vaše — — The, tako sam naučila od moje pokojne matere, tako i ja vospitavam moju kćer Jucu, — veli gđa Sida a gleda jednako u Peru, — bolje ja da joj kažem sad, nego svekrva ili muž posle!A drugo, naučila sam kod svoje kuće, da mi je sve čisto, — reče gđa Sida sva bleda a nozdrve joj pobelele i prekrsti ruke pa opet pogleda na Peru (koji ostavi Album i poče čitati Rinalda Rinaldinija), kao da mu očima htede reći: Zar nije tako? — Čudo, gospoja-Sido,... kad ste baš taka „čismenka Anka“,... čudo da niste poneli sa sobom pored „šnuftikle“ i kakvu opiraču. — A, „šnuftiklama“ ste vi naučili da brišete čaše; jest, ako ćete baš da znate! — veli gđa Sida pa i opet pogleda u Peru koji se samo okretaše čas jednoj čas drugoj popadiji. — Ta, ta, ta, gospoja Sido,...Ta koji vam je đavo sad opet?! — pita ih pop Ćira koji je, živo razgovarajući se s pop-Spirom, tek pri kraju ove scene primetio nešto. — A šta je to sad opet? — pita pop Spira koji nikako nije ni opazio kako se razvijao dijalog, jer je baš pripovedao pop-Ćiri dokle misli hraniti i kad misli zaklati krmka. — Ta, šta je to?!Ta, šta ste počele k’o deca! — Ta eto, — veli gospoja Persa, — došle joj lutke k’o obično, odavno nisu — — Juco! — ustaje gđa Sida sva zelena i ogrće veliku maramu. — Ajd’mo kući; vreme je, stižu krave. — Ta, gospoja Sido, ta man’te se komendije! — zaustavlja je pop Ćira. — Ta, pustite je! — veli pop Spira, — bolje nek se tamo ispraska.Eto nje sutra — — Aja, neće moja noga više kročiti u ovu umacuranu kuću!...Spiro, ajd’ odma’ i ti kući! — E, baš si potrefila! — veli pop Spira. — Sedi, Juco dete, a mama nek ide. — Juco, napred, olbrekc! — komandira gđa Sida i zalupi vrata i pljunu za sobom. Šta će Jula nego se diže, pogleda Peru blago i tužno i sledova razjarenoj mami. — A vi kad ste taka čismenka, gospoja-Sido, — reče i potrča za njom gđa Persa, — a vi onda eto bar dođite sutra posle podne, da pomognete i ekšplicirate mojoj Erži, kad — — Zovi ti tvoga pokojnog deku, beštijo čifucka! — grmi iz avlije gđa Sida. Ovo poslednje nisu ni čula oba popa, jer je Melanija odmah skočila za klavir, da zabašuri, pa zasvirala i zapevala omiljenu papinu pesmu: „Sjajni mjesec iza gore“, pa tako nisu ni pridavali mnogo važnosti ovom sukobu.I pošto to nije prvi put bilo, nadali su se da neće ni poslednji put biti; a posle, i jedan i drugi pop bili su posle ručka uvek miroljubivi i dobre volje, za to su i posle ove scene produžili — k’o da ništa nije ni bilo — da piju i da se razgovaraju o ekonomiji. — Molim vas, nemojte da vas to zbuni ni najmanje, gospodine, — veli mu gđa Persa, — vi je sad prvi put vidite pa vam je čudno možda.Ona je taka, dođe joj tako, pa... al’ inače je, uveravam vas, dobra srca, do sutra će ona to već sve zaboraviti.Za to molim, molim vas samo se zabavljajte.Slušajte samo!Kako vam se dopada Melanijin glas i sviranje?U selu dosta, bome, i ovoliko.A to je papina omiljena pesma, jerbo zna ona i modern pesme, je li, Nikolajeviču? (Tako je gđa Persa pred strancem oslovljavala svoga popu.) — Ama šta je to bilo, Perso? — zapita pop Ćira. — Ta ništa, za Boga; naljutila se gospoja Sida što sam je dvaput ponudila kompotom, a znaš je da je uvek taka kad su vrućine i kad joj muve dosađuju. — Bože!Pa zar za to? — Ah, božanstvena pesma! — veli Pera i tera prstima svoju bujnu kosu na više. — Ta i zapustila se dosta.Kako retko svira, još dobro i svira.A kako je pre lepše svirala!Neke komade svira pa i ne mari, k’o od bede.Tek kad nam tako neko dođe onda još i ’oće, a inače ne možemo je namoliti.A tako rado slušamo i ja i Nikolajevič. (Tu se „Nikolajevič“ malo počeše iza vrata, al’ ne reče ništa.) — O, pa to bi onda trebalo počešće da imate gostiju, — veli Pera. — Pa eto, kad bi na primer bili tako sretni, — veli gđa Persa, — pa da vas počešće viđamo u kući, i ona bi opet onako k’o i pre svirala. — O, molim... kako bi’ ja to želeo, — veli Pera. — Ja ću, dakle, biti tako slobodan. — Biće nam zdravo milo.Izvol’te kad imate slobodna vremena od nauke, — veli gđa Persa. — Vrlo dobro!Baš i tako imam sutra da donesem gospođici traženu knjigu. — Ta man’te ih do vraga!Mi k’o ljudi treba da smo pametniji.Ta zbog njih smo, što kažu, i carstvo naše izgubili.Ajd’, spasi Bog! — veli pop Ćira pop-Spiri pa se kucaju i piju. — Al’ baš ste mi iz usta izvadili!Ajd’ spasi Bog!Pa, da se to ide, — veli zadovoljno pop-Spira ustajući. — Znam ja nju dobro!Ali do doveče mora mi se ona od-duriti!E, pa sad, zbogom! — prašta se pop Spira sa svima i odlazi sa pop-Ćirom. — Sreća te su svi pametniji od nje u kući pa joj ne dadu za pravo, — veli gđa Persa. — Prostakuša jedna... žao mi samo onog deteta, one Jule; kakvo ta vospitanije može dobiti! — O, gospojica Jula je doista simpatična devojčica, — veli Pera kome se učini nešto prazna soba po odlasku Jule. — Onaj njen pogled ostade mu duboko u srcu.Kako pitomo gleda, pa kako je samo smerna i stidljiva — — I vama se to dopada!? — čudi se očevidno malo uplašeno gđa Persa. — Bože, gospodin’ Pero, baš ste vi... baš je ova sadašnja mladež!Svaka joj se ženska dopada — — Ta ne, al’ verujte, pala mi na pamet ona pesma: „U Milice duge trepavice“...Pa ona njena zbunjenost... idealna Srpkinja!Pa tek ona stidljivost — — Prostota, prostota bolje kažite, — veli gđa Persa. — Sad, neću da kažem da je ona kriva, ona je krasno dete, dobro dete, ljupko dete. (Pera zavija dugu kosu za uši i sluša je pažljivo.) The, ali sve je to samo za prva dva tri magnovenija.Ta, Boga vam, i lepo lice (a ona nije ružna) šta vredi ako nema tu i vospitanija?!Lepota prođe a vospitanije traje, što kažu, do groba.A kad pametan čovek već hoće da vek vekuje, a on gleda, do duše, na ono prvo, ali, Boga mi, još više i na ovo drugo.Zar ne? — Ta, ono, do duše, tako je — — Ah, vi, vi! — preti mu prstom Melanija i gađa ga cvetom koji dotle držaše na grudima. — Znate li vi da ni jedan vaš pogled na nju nije izmakao mom oštrom oku!Čuvajte se, gospodin’ Pero!Znate li vi šta to znači do srca uvređena sujeta?Znate li šta sve može jedna očajnica da učini?!...Pa bar da vam je odgovoreno ravnom pažnjom, nego — — E, a zar je ona sirota kriva, — umeša se gđa Persa, — što je Bog taku stvorio i ona njena mama je tako vospitala!Samo „jeste“ i „nije“, pa ni reči više da bekne.Sačuvaj, Bože, takvu kakvu kakvom mužu koji se bavi naukom pa mu treba da se razgovara i razgali malo — — O, pardon, — prekide Pera i skoči sa stolice. — Ta ovo se već svi razišli!Izvin’te, što sam se toliko zadržao.Prvi put, pa toliko da traje vizita — — Prvi put, al’ nemojte poslednji put da bude, — veli gđa Persa. — Gospodin’ Pero, ja ću celu noć misliti na vas kako ste mi obećali knjigu.Dogod mi je ne donesete, misliću na vas, samo na vas. — Ah, gospođice, kad ne bih želeo, da vas što pre vidim, ne bih je zadugo doneo,... samo da što duže mislite na mene. — A da ne bi zaboravili, evo vam ovaj puket cveća.On neka vas podseti na moju molbu i na vaše obećanje, — veli Melanija. — Sećaće me na vas — — Zbilja, gospodin’ Petrović’, — prekide ga Melanija, — znate li „govor cveća“? — Govor cveće?Ne znam, gospođice. — Šteta! — reče Melanija i pogleda ga svojim crnim očima tako značajno, da blaga Julina slika iščeze jedared za svagda iz srca mu.Pera obori oči. — Ah, i te velike škole! — Jeste, — veli Pera. — Omilitike, Dogmatike, eh — — Šta bi samo pročitali iz to nekoliko cvetića! — A vi izvesno znate? — pita Pera a gleda u zemlju. — Pa što me ne naučite? — E, to hoću, al’ kad dobijem od vas puket, onda ću vam ga rastumačiti i poučiti, ali tražim od vas da vas niko, al’ niko ne preslišava... pa ni moja najbolja drugarica Jula. — Ah, kakva, — reče i manu setno rukom a gleda u nju. — Nemojte, nemojte, — prekida ga Melanija, — znam ja muški neverni rod. — Al’ uveravam vas — — Verovaću, ali dajte mi prilike, dokaza i vremena. — Pa... dakle da vas, ne uznemirujem ove nedelje - — A ne, ne.Sutra vas čekamo. — Dobro, — reče Pera. — Dakle... ljubim ruku, milostiva, — reče i poljubi gđu Persu. — Klanjam se, gospođice Melanija, — reče i rukova se, pa kuražan kao svaki bogoslovac u tom raspoloženju dodade plašljivo i polako: „Laku noć, i milo i drago.“ Melanija mu odgovori prijatnim stiskom ruke i Pera sav sretan izađe praćen gđom Sidom i Melanijom. — No, ne znam šta bi’ dala, — govorila je gđa Persa, kupeći šolje i čaše sa stola posle jauzna, — da se nešto mogu sad stvoriti kod pop-Spirinih, pa da onako iz prikrajka gledam i slušam, kako đipa i praska ona paorska beštija! — Bože, oni siroti brže odovud nego odonud, — veli Melanija. — A šta je to bilo, Boga ti, Perso? — zapita pop Ćira koji se vratio u sobu. — „Šta je bilo?“...Ja sam joj kriva, što joj se ćerka ne ume ni okrenuti!A kad je sovjetujem: „Vospitavajte dete, gospoja-Sido, to se danas traži: bez nemeckog vospitanja danas nikud“, a ona misliš da potrči u oči...Eto joj sad!Moje proročestvo se obistinilo; jerbo ja nikad koješta neću da kažem...Klavir, hekleraj, valcer i nemecki — — Ajd, ajd, vidiću i tvoju pamet, — manu rukom pop-Ćira dosadno. — Ajd’ ukloni se s tom luletinom, — veli gđa Persa, — da izluftiramo malo sobu. — Šta će samo taj mladi čovek pomisliti?! — Šta je pomislio to je i rek’o, a ti ajd pred kuću, — veli gđa Persa. — Ta tek da nije bez komendije, — reče pop Ćira, napuni lulu i izađe napolje. — A ti sad, drago dete moje, gledaj šta ćeš!A pošlo je samo tako može biti!Učinila si „eroberung“, pa sad ne puštaj ga ni za časak. — Ne brin’te se, mama!Ostav’te vi to samo meni.Ta zar sam zabadava bila u pansionatu!...Ta zaludiću ja njega k’o Dona Ignacija Don Marijana u Ljubavnom Napitku. — Ej, teretu moj, — reče gđa Sida kad se nađoše kod kuće, — bolje da sam panj rodila nego tebe!Od panja bi’ vid’la bar neke asne,... sela bi’ pa se odmarala u starosti... a od tebe baš nikakve! — Mamo, ’oću l’ da pogrijem večeru? — pita je ponizno Jula. — Jao, i tebi je još do večere! — dreknu gđa Sida pa stala pa je gleda. — Ta druga na tvom mestu drekala bi: „Otvori se, zemljo, pa me progutaj!“ a ti k’o da ništa nije ni bilo! — Pa znate kako se jedi tata kad nije večera na vreme?! — A što nisi govorila? — Pa govorila sam, — veli Jula. — „Pa govorila sam“ ...Šta si govorila!Dede, šta si govorila? — Pa što me je pit’o. — Mladić učevan i vospitan, doš’o iz varoši... (iz Karlovaca, nesrećo!) pa k’o veli: „Ako se neću sa gospodin-popinom ćerkom unterhaltovati a da s kime ću!“ A ona, gledam je, sela pa k’o banacka mlada gleda preda se pa samo: „Jeste“ ... — Ali, mamo — — Idi mi s očiju, sva si mi morasta! — Nemojte me, mamo, samo psovati, — moli je Jula, pokri lice keceljicom i zaplaka se. — Lepo je mladić pita, a ona se ukipila k’o...Sveti Bona u šokačkoj crkvi, pa ni slovca — — Pa kad me sve koješta pita, — reče malo jogunasto Jula. — Koješta mu i odgovaraj! — obrecnu se gđa Sida. — „Koješta pita“ ...Koješta sam se i ja nekad s tvojim tatom razgovarala; pa, fala Bogu, eto šta nam danas fali!?Da se nismo koješta razgovarali, ne bi se ni uzeli!...Valjda smo se Dositejevim filozofijama razgovarali!...„Koješta me pita!“ Vidiš ti nje, mustre jedne!Valjda te neke pitati koliko nam je krmača oprasila!? — Jest, al’ on mi se prdači — — Tornjaj mi se s očiju, potprdo svetska!Druga bi se, da joj je tako štogođ pasiralo, sva umacurala od plača. — Ja idem kod Žuže — — Idi bestraga kad nisi ni za šta! Za večerom su ćutali i jeli.Pop Spira je bio umoran, gđa Sida ljuta a Jula k’o ubijena što se sve to tako dogodilo, a gospodin Pera je tako lepo nekoliko puta pogledao, a ona se tako dobro osećala al’ ne ume i ne zna ništa da kaže.Za to su svi ćutali.Jula je jedva čekala da ostane malo nasamo, da se sita isplače kao svaka nesretna devojka koja bosiljak seje a pelen joj niče.Kad je Jula otišla, da namešta krevete, gđa Sida jedva dočeka, pa će reći: — Je si vid’o samo onu beštiju čifucku kakva je? — Koju beštiju? — zapita pop Spira umorno. — Ta tu tvoju „slatku“ gospoja-Persu! — Pa šta: jesam li vid’o? — Bože, Spiro, i ti si već sve to zaboravio!! — A da!E, pa nisi trebala onako na kraj srca da budeš! — Eto, sad ja na kraj srca!...Ta je si vid’o samo kako su saletile onog jadnog momka pa ne može naša Juca do reči da dođe — — Pa... neka!Šta to fali!Može se sutra, preksutra sita narazgovarati.Ako je za razgovor, to kod vas nikad nije izgubljeno. — No, i ti si mi neki krasan otac!Ta i kud će se ova naša meriti s onom njenom!!Tako i na balu, tako svud, svud...Uvek ova naša ode u zapećak.Ta znam je samo na balu!Ono ima, ima igranja ... al’ ono njeno... već, već... k’o ona Irodijadina ćerka što je upropastila, Bože me prosti, onako krasnog jednog sveca — — Ajde nemoj tu koješta govoriti — — Ti koješta govoriš — — Ama ja i ne govorim ništa; vidiš da dremam, spav’o bi’. — Idi, ne probudio se, — progunđa gđa Sida. — Ovo sve k’o da se najelo bunike danas, tako govori!Sevaj napolje, šta si mi zadimio tu s tom tvojom lulekanjom. I ovoga drugog popa isteraše u avliju da puši. Baš kad je Nića bokter prošao ispod pop-Spirina prozora i dunuo jedanaest puta u rog i oglasio vek skoro uspavalom šoru i selu da je jedanaest sahati, podiže gđa Sida glavu tužeći se na vrućinu i viknu preko sobe pop-Spiru: — Spiro!O Spiro, spavaš li? — A? — Spavaš li, reko’? — Spavam, mani me — — A mora li gospodin-Pera uzeti baš pop-Ćirinu Melaniju, kad je dobio za učitelja? — A? — Hu, — huknu gđa Sida. — Mora li učitelj uzeti Melaniju? — A šta će starcu dve žene — — Uh, ta ne stari, nego novi učitelj, gospodin Pera — — A, on!...Ne mora — — Može, je li, koju ’oće? — Može ako hoće i našu Žužu...Mani me da spavam. — Al’ baš je neće uzeti!O Bože, Bože! — reče zevajući gđa Sida pa se prekrsti i namesti bolje šlofkapu (koju je krišom u pomrčini metala na glavu, jer je pop Spira strašno mrzio na te švapske ženske šlofkape), a napolju se čuše tromi koraci seoskog boktera Niće koji se u daljini gegaše i glasno zevanje. Time se završi ovaj doista buran dan. U koje će čitalac videti da je istina ono što su još davno rekli pesnici i filozofi, i to je: da je sve zlo u svetu (od Adama pa do naših dana) došlo baš od one polovine kojoj gđa Sida i gđa Persa pripadaju; jer su jednu malu iskru, mehovima svoje pakosti i mržnje, raspirili u užasan požar.U njoj će se izneti sve ono što se sutra dan, a, i sledećih dana, posle poznatog ručka i jauzna, dogodilo Pop Spira je sutra dan im’o posla u polju u vinogradu i po njivama, pa je sa svim zaboravio šta je juče bilo, jer kad je bilo posle večere, uze lulu i duvankesu pa će reći popadiji: — ’Oćemo l’ tamo preko? — Nije nego uzduž! — veli mu gđa Sida. — Bog s tobom, Spiro; a kakvo te „preko“ naspelo!Zar ti nije dosta bilo juče? — A izvetrilo je to čim sam iziš’o na jaroš!A pa onda... ne moramo svaki dan piti, nego da se malo vidimo i razgovaramo — — Jao mene!A kakav te razgovor nap’o sad, naopako ti zvonilo — — Eto ti sad nje, kako samo govori! — Ta da!A kakva bi’ ja mati (jao žalosnoj meni!) bila, da danas idem tamo?! — E, a kao za što da ne idemo? — Ta zar ispred nosa ti ga odvukli pa sad nam se smeju i on i ona beštija čifucka!I mi, mi da idemo!? — Pa šta su ga odvukli? — I odvukli su ga, i dočepali su ga, i neće ga šale pustiti.Ne iskobelja se više taj k’o ni paor iz fiškalskih šaka! — Pa valjda se sad nećemo tući zbog njega?!... — Pa valjda da ostanemo flegmatični.E, Spiro, Spiro, ne nosila ja tu mantiju! — Pa devojačka su vrata svakom otvorena...A on neka bira; ima oči, fala Bogu, nije ćorav, pa neka bira.Valjda mu neću nametati k’o fališnu forintu. — Hu-u-u!Ta što će je izabrati i nije mi za to toliko, al’ što će mi pucati pod nos ona beštija!..I onako znam šta i kako o nama govore — — Eh, ti sve znaš! — Sve, sve!Sve znam, Spiro, sve vidim, Spiro, i sve čujem, Spiro, al’ pusto, žensko sam, pa k’o žensko moram da ćutim — — E, to si ti prva ženska što ćutiš! — Ćutim, Spiro, i jedem se samo u sebi... nisam neka svađalica.Slušam pa gutam.Slušam samo šta govore za nas — — A šta govore? — zapita ozbiljno pop Spira i sede, a ustao je bio da ide pop-Ćirinima. — Šta govore!Govore da si paorenda...Da nisi ni za zvonara a kamo l’ za popa — — E, to ti znaš i niko više. — To sav svet zna i čuje, samo su tebi uši voskom zalivene. — Pa ko to govori? — Pa govore oni.I to otkad.Pa ja se sve činim i nevešta...K’o velim: komšije smo, pa nije lepo da se svađamo pred pastvom, i valjda će prestati već jednom, kažem.E, al’ ono kako koji dan sve gore. — Hm! — huknu pop Spira. — Pa kad si čula, što mi nisi to odma’ kaz’la? — Pa ja nisam gđa Persa, da pravim spletke.Ali sad je već dosta, i suviše.Samo kad pomislim kako su ga saletili pa mu napunili uši!...Sirota Juca, nje mi je samo žao!Ona, dabome, ne ume onako piljiti muškarcima u oči i prevrćati očima k’o ona nji’na akterka. — Ama, Sido, sve mi se čini da ti — — Eto!Što ga nema kod nas; a kod njih je bio i pre i posle podne!Doš’o je posle podne još kad je Žuža išla po vešplau, a izaš’o je kad su se krave vraćale kućama!Izašli pred kuću, pa se čitav sat špacirali.A ja je gledam, pa mi se sve privrće u meni i kuva k’o u šporertu. (Spiro, treb’o si viditi, a ja ti ne umem sve kazati!) Špacira se s njim ispred kuće, a iznela veliku loptu što je na prezent dobila od onog Švabe kapetana sas lađe „Maria-Anne“, pa se lopta, pa svaki čas ispusti, k’o bajagi, loptu, a lopta se otkotrlja, a ona ga onda moli da joj donese, pa kad joj on donese loptu a ona mu zafaluje a sve prevrće s očima i stisne ga za ruku.Kad brž’ to, kaži ti to meni i protolmači?!A furt se nešto smeju a osobito ona.On i kojekako; snebiva se siroma’ mladić, pa se čudi, šta ga je snašlo.Al’ ona, smeje se, Bože, smeje, smeje, pa misliš sve zvoni sokak od njena smeja!Ona mu nešto govori a sve gleda ovamo na našu kapiju — baš lepo sam vidila kroz izbijen čvor na kapiji — a on se samo smeši.A ona smeje se, Bože, smeje, pa zabacila glavu pa sve baca noge i šora nogama po zemlji, pa digla nos u nebo, misliš Venus je, niko k’o ona!Ta u mal’ joj nisam pritrčala preko sokaka; a kupila bi joj mama kofpuc i hornodle po sokaku a lokne po komšiluku... priselo bi joj i loptanje i smejanje!...Mora da se nešto preko nas podsmevala, ne sme faliti, to je, Spiro, k’o ajmol ajnc; jer što ja vidim to je viđeno, Spiro, pa punktum! — Hm, hm! — vrteo je glavom pop Spira. Prošlo je nekoliko dana posle ovoga, a odnošaji se ne samo da nisu ni malo poboljšali, nego su se sve više i više zapletali.Pera je redovno svaki dan dolazio pop-Ćirinima a tek jedared ili najviše dvared ako je bio kod pop-Spirinih.Gđa Sida je uvidela naskoro, da za njenu Julu nema nikakva izgleda.Jer Jula je i nadalje ostala onako mirna i povučena a posle one scene u pop-Ćirinoj kući još više.Gđa Sida je bila ljuta i čudno joj je bilo kao što je, znam, čudno i čitaocima, ali pisac obećava, da će skorim svaki čitalac videti u čemu je stvar.Kazaće im on to već na svome mestu, i znam da će im onda još čudnije biti, kako to da se nisu ranije setili, kad je davno u romanima rečeno da se srcu ne da zapovedati a u pesmarici zapisano „Nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago.“ Među tim dok je Jula silazila, i kao zvezda zalazila za orizonat, Melanija se sve više penjala.Znala je oko Pere tako vešto i umiljato da se ponaša, da mu je već teško bilo i pola dana bez nje.I ne znam kako, već tada mu je padala na pamet strašna misao: kakva bi to velika nesreća bila, da nešto kao pop ostane udovac da mu — ne daj Bože, — umre taka popadija!Osećao je, da to ne bi bio u stanju preživeti.I slika Melanijina postajala mu je sve dražija.A i ona od svoje strane koliko ga je samo svojim žrtvama obvezala!Uklonila je iz albuma sve muškarce ispod pedeset godina; i hulanerski, i infanteriski, i artelirski, pa čak i „marinerski“ oficir, ustupiše mesta svršenom kliriku Petru Petroviću čije se četir fotografije od sad nalazile u albumu prema njoj.Svaki dan bi im odlazio i donosio knjige koje su zajedno u bašti pod orahom čitali i zajedno uzdisali ako bi što žalostivo bilo; na onim tronljivim mestima Peri bi drhtao glas, a Melanija briše tankom šnuftihlom nos, da bi predupredila potok suza.Gđa Persa sedi i podštrikava popine čarape, i ona sluša, samo što ona ne plače, ali se ipak čudi, kako to sve tako lepo umeju ljudi da izmisle i sastave, k’o da su baš tamo bili!Posle čitanja čeka ih „jauzn“, a posle ovoga izlaze i šetaju se ispred kuće i razgovaraju, a razgovoru zaljubljenih nikad kraja.Šetaju se tako već u mrak.Pa dvared trired izađe Erža i javlja, da je sto postavljen, i Pera se klanja, a Melanija ga ne pušta a poručuje: „Kaži mami, odma’ ću!“ pa se dalje šeta. E, ta baš ne zna šta je ni stid ni sram!“ čudi se i veli gđa Sida gledajući kroz čvor na kapiji.„Gledaj samo, kakva je; ufatila momka k’o krlja, pa ga ne pušta!Ta ta bi, kakva je, i osvanula na sokaku.Da mi nije žao momka, baš bi’ ga pitala: misli li se tako svu noć špacirati, pa bi’ mu poslala bokterski rog, bar da znamo noću kol’ko je sati!“ I opet izlazi Erža i nudi i gospodina Peru na večeru, a on il’ primi ponudu il’ se učtivo izvini, klanja, rukuje i odlazi, a ona na poluotvorenih vratih stoji i gleda za njim, sve dok ne savije u drugi sokak; a kad savije u drugi sokak, a on još jedared pogleda na vrata, a ona još stoji i gleda za njim, maše mu maramom i ulazi, a on njoj mane šeširom i zalazi u drugi sokak pa sve cupka od miline i nikoga ne vidi, ili se svakom javlja.A gđa Sida se samo krsti iza one rupe od čvora na kapiji, krsti se i čudi i veli: „O, časni te, devojko!“ Gđa Sida nije mogla to da trpi, smetalo joj je, upravo kvarilo njen dojakošnji red i naviku.I ona je naučila svako predveče da sedne na klupu pred kućom, pa da se javlja mimoprolazećima i da daje savete Juli koja sedi pored nje ili Žuži koja u to doba obično poliva ulicu ili plevi zubaču, da ne bi sedela besposlena, jer besposlenost je, govorila je gđa Sida, izvor tolikim porocima.To je stara njena navika od toliko godina, i sada, gle, mora da je se odvikne od kako je Melanija počela da se šeta ispred kuće!Međutim, da popusti kad je ona u pravu, i kad je ona gazdarica ispred svoje kuće pa sve do pola sokaka — to, Boga mi, nikako nije htela, a nije ni tražiti.Mislila je i mislila, kako bi im doskočila — i na posletku se dosetila, slavno dosetila. U selu nema baš Bog zna koliko policijskih uredaba, upravo njih ima dosta, ali malo ih ima koji ih zarezuju u što.Sokak ili avlija, to je sve jedno, u svakom selu.Za to i u ovom našem nije bila retkost, da se razapne pajvan i da se suši veš preko sokaka.Psuje, istina, svet i pajvan i gazdu, ali opet ostaje sve po starom; kako je kome udesnije tako i radi.Pa kad je to sve tako, onda će vam razumljivo biti i ovo što je gđa Sida sad uradila.A baš joj je zgodno došlo da uradi što je smislila; nije imala koga da pita, nego je mogla sama da uradi, jer pop Spira ni pop Ćira nije bio u selu.Otišli su kao prekjuče, a baviće se još ne znam koliko koji na putu.Dakle, sve k’o poručeno, živa zgoda. Sutra dan već je bilo namešteno jedno rešeto za žito (vetrenjača) i radili su od rane zore do mrkla mraka.Grdna prašina i pleva letela je i padala, blagodareći pospešnom vetru, na pop-Ćirinu kuću baš kad su izašli da se šetaju, a rešeto je užasno zablebetalo i lupalo, da je Melaniju formalno ućutkalo i ova ne mogaše do reči doći. — A, a, to se ne može izdržati! — viče Melanija. — Zaista ne može.Gotovo da ostavimo šetnju za sutra.Klanjam se, gospođice! — viče Pera. — Službenica!Baš mi je žao.Al’ sutra morate mi obećati da ćete ranije doći i duže ostati, da naknadimo današnji gubitak. — S drage volje!Ljubim ruku! — reče Pera i poljubi je u ruku i ode. Ali ni sutra dan nije bilo bolje.Opet je rešeto izneto i opet su počeli da rade baš u ono doba kad je najlepše bilo za šetnju ispred kuće.Pa tako i preksutra, tako da se to dosadilo ne samo Melaniji koja se unterhaltovala, nego i svima u komšiluku pa čak i baba-Tini koja se još pre pedeset godina unterhaltovala.Šetnja je davno bila prekinuta, za čitavu nedelju dana, i u kući pop-Ćirinoj beše drvlje i kamenja na gđa-Sidu.Gospođa Ćirinica bila je sva zelena od ljutine i čekala samo da se pop Ćira vrati i da mu se potuži, jer, kako se izražavaše, nije bila rada „da ima posla sa jezičnim ženama“; a ne manje je u isto vreme bila zelena i gđa Sida što je još niko od pop-Ćirinih ne protestira, a eto već čitava nedelja dana prošla!! Njome se vraćamo za nekoliko nedelja unazad.Kad je pročitaju čitaoci, ujedared će im pući pred očima i moraće uzviknuti: „Vidi, vidi Jule!“ jer će im sa svim pojmljivo i razumljivo biti Julino ponašanje i priznaće, da je zlatna i umesna ona poznata narodna poslovica koja veli: „Ispod mire tri đavola vire.“ Znam da su mnogi čitaoci, (pa ma i ne bili kritičari) sumljivo vrtili glavom kad su pročitali prethodnu Glavu, jer im se čudno i neverovatno učinilo, što se Jula tako lako utešila, dok joj mama još jednako praskala zbog Melanijinog uspeha.Prebacivaće piscu, da nije dobar poznavalac ljudi, odnosno ženskih, a ako se među čitaocima još i kritičar nađe — on će izvesno dodati: da svo dalje ponašanje Julino nije dovoljno motivisano.Zar jedno mlado žensko stvorenje — reći će oni — u tim godinama (a koliko je pak godina Juli, koliko i Melaniji, to pisac nikako nije mogao da dozna), pa da ne oseća, nego da je kao kamen prema laskavim rečima jednoga onako lepog i prijatnog i učenog mladića, i posle da je tako ravnodušna kad joj, tako reći, ispred nosa odnose priliku?! — Tako je!Istina je!Ali je i to istina da se mnogo što šta u ovom šarenom svetu i ne može da motiviše — pa ipak se događa.Ali pisac će se ipak potruditi da osvetli stvar sa svake strane, tako da će sve i motivisano i jasno biti.Biće svega dosta k’o vode. Nije dakle ni Jula bila „kamenita stena“.Onako jedra i zdrava i ona je osećala, i njena krv je bujnije strujila u žilama, srce joj jače bilo, obrazi se zaplamteli žarom koji se jednom i nikad više u životu ne vraća i misli su njene od nekog vremena često bludile izvan kuće i zanimale se jednom njojzi milom i dragom slikom već od nekoliko nedelja.Ali to je još bila velika tajna.Za nju je malo njih znalo; njih dvoje mladih, jedna stara tetka i Onaj što sve radnje ljudske zna. Bašta pop-Spirina, koja je bila velika, sučeljavala se s baštom tetka-Makre koju je celo selo zvalo tetkom, ali koja je bila prava tetka samo Šaci hirurgu.On se, do duše, zvao hirurg, ali to je još jednako samo njegova želja bila, jer u stvari još nije to bio; bio je samo berberski kalfa.Ali što nije bilo može da bude, vele pametni ljudi, a kod našega Šace u toliko lakše, što je Šaca već od rane mladosti bio namenjen za medecinu za to je i dat u Gimnaziju ali je već iz četvrte „Latinske“ bio isteran zbog ateizma u nekom vidu, i onda šta će s njim, nego ga, kao Srbina i srpskog gazdačkog sina, dadu u berbere.A čim sam kazao šta je bio, nije nužno da napominjem, da je lep u licu, nežnijeg sastava i pitomije naravi a pojetske naklonosti, jednom rečju, gospodske persone, što rekli.Tako isto je izlišno napomenuti, da se lepo nosio, kicoški češljao i učtivo ponašao, te ga je i ženski svet rado imao.Dosta je samo da prođe jednom sokakom, pa se tek oseti kako se prosipa i razleva po kućama miris od mirišljava sapuna i pomade pa tek zatutnji kakva bosonoga na kapiju i nađe baš onda da zove komšinicu iz preko puta, samo da mu da na znanje, da je tu i da ga prati očima.Naravno da to paorskim momcima nije bilo pravo, i da su vrebali priliku, da mu se nekako oduže; ali on je, ne mareći mnogo za podvige junaštva, uvek gledao da ne da kakva krupnijeg povoda, poznajući paorska grubijanstva.Mnoga je ženska bila spevana sa Šacom u pesmi pa posle izlemana kod kuće; i obratno, to jest, najpre izlemana kod kuće pa posle spevana u pesmi, što, u ostalom, sve na jedno izlazi. No na stvar.Dakle Šaca hirurg je imao tetku, čija se bašta graničila, sučeljavala, sa pop-Spirinom baštom.Kao što je poznato čitaocima koji se briju, berbernice ni u varoši ne rade svaki dan, nego većinom Subotom i Nedeljom, pa tako je i u selu.Čitave nedelje Šaca, berberski kalfa, bavi se drugim poslovima.Ili udara u tamburu, idi prepisuje Pesmaricu, ili traži gliste pa ide da peca ribu (u jesen hvata štiglice) ili, na posletku, ode kod tetka-Makre.Tu je jednoga lepog dana imao prilike da vidi kroz baštenski plot Julu kako se zapurila pleveći baštu, i da je čuje kad peva.Tako danas, tako sutra, ele, on se nekako tako navikne, pa mu čudan dan kad ne ode svojoj tetka-Makri makar na nekoliko trenutaka, ili kad Jule nema u bašti da je vidi ili čuje.Malo koji dan da nije došao.Ponese zejtina i pola tuceta brijača, pa sedi u bašti i oštri brijače a pevuca kroz zube.Donosio je ponekad i tamburu; pa kad Jula nešto zapeva, a on je prati tamburom.S početka se Jula k’o i ženirala i ljutila po malo, jer joj se učinilo, da je Šaca i suviše slobodan.„E, a otkad to?!“ pitala se u sebi Jula.Sutra dan kad je došla i zapevala, nije čula tamburu da je prati.Sada je videla da je juče valjda nešto ljuta bila, jer, naposletku, a za što momak i da ne peva u svojoj bašti uz svoju tamburu!!Danas se već ne bi ništa ljutila.Ne želi baš, al’ ne bi joj ni nepravo bilo.Tako misli a jednako kopa motičicom što joj je tata naručio kod Orestija kovača.Kopa i misli.Učini joj se k’o da su zalupila baštenska vrata.Nema ništa.Ostavi motičicu i priđe plotu, pa viri kroz plot.Nema nikoga, učinilo joj se samo.A tako bi volela da čuje malo tamburu; nešto je raspoložena danas.Gleda u baštu.Tišina; nigde nikog.Ćarlija vetar, valjda je on i zalupio baštenska vrata.Ljulja se lastar i drveće i cveće. — Gle, gle!Bože, baš k’o da su živi! — veli Jula i gleda slatko i nasmejano na cveće, na rodin kljun i ružu, kako se jedno drugom klanja i približuje i pada u naručje, pa k’o da se ljube.Pa se opet razdvoje i stoji svako na svom mestu, pa ćute k’o da osluškuju da ih kogod ne gleda i vreba; pa se onda opet, kao kradom od sveta, zanihaju i padnu jedno drugom u naručja pa se opet ljube.„O, o!“ čudi se Jula. Preksutra, kad je Jula došla pre podne u baštu i stala pleviti, zapevala je po svom običaju.Pesma je potekla iz nekog raspoloženja koje daje mladost i raspoloženje, a ne iz kakve ljubavi, jer Jula još nije bila zaljubljena (i ako je ovo već Deseta Glava pripovetke).Ona još nije mislila ni na koga, nije ni danju ni noću snivala još nikoga.Ona je volela svoje piliće i guščiće i svoju Milku, koju joj je tata još kao junicu poklonio, a od čijeg je prodanog mleka spuštala krajcare i seksere u svoju lončarsku „šparkasu“.Pa opet, kako joj je milo bilo, kad začu iz baba-Makrine bašte tamburu!Juli je tako milo bilo, i tako je veselo plevila baštu, da je s travuljinom počupala i svu mirođiju, tako da su sutra dan iz komšiluka morali uzajmiti mirođiju za krastavce iz vode bedeći onu Rakilinu derlad koja čini pustoš po svima komšijskim baštama.A dan posle, već se toliko oslobodila, da je zapevala baš onu istu pesmu koju je Šaca maločas udario u tamburu.Ah, kako je Šaci bilo, kad je čuo, da mu se neko odaziva iz komšijske bašte.Odmah posle te pesme, udario je Šaca u tamburu i sam zapevao: Nije prošlo ni koliko jedan dobar Očenaš da se pročitao, a iz pop-Spirine bašte začu se najpre (očevidno forme radi) neka starinska pesma „Tavni luzi i bregovi, kažite meni bjednoj“ a posle te pesme i jedne male pauze, začu se iz pop-Spirine bašte — kao kad pevnica pevnici odgovara — i druga strofa one pesme koju je Šaca počeo: To beše kao neki odgovor na ranije pitanje, bar tako ga je Šaca, poznajući — što rekli — lavirinat ženskoga lukavstva, razumeo. Ostavljam sada fantaziji mojih čitalaca, da predstave sebi (ako su, to jest, ikad u životu tako preko plota i tarabe otpočinjali — ili čak i imali kakav — roman), njima ostavljam, da predstave sebi, kako je bilo i Šaci i Juli toga trenutka, jer to se i ne može opisati, to vredi doživeti i osetiti i posle ga se doveka sećati.Milo oboma, i njemu i njoj.„Nema sumnje, — misli i jedno i drugo, — to se mene tiče!“ Njemu milo što zna, da to sigurno ne peva gospoja Sida popadija, a njoj opet tako isto, što je sigurna, da stara tetka-Makra ne udara u tamburu. Tako su se još posle nekoliko dana tamburom razgovarali, a posle su se već služili prozom; počeli su se, to jest, pomalo i razgovarati. — A, jeste l’ svaki dan tako vredni, frajlice? — osmeliće se Šaca jednoga dana i zapitaće je. Jula ćuti i radi dalje.Kratka pauza. — Frajla-Julijana, — započe opet Šaca, — jeste l’, reko’, uvek tako vredni... he, he, tako k’o danaske? — A šta se to vas tiče?! — reče Jula i produži kopanje. — A pomaže l’ vam kogođ? — To se vas baš ništa ne tiče! — veli Jula i stade razbijati jednu grudvu zemlje. — He, a možda me se i tiče! — veli Šaca. — E, a za što da vas se tiče? — Pa umorićete se, frajla-Julijana!Eto oznojili ste se,.. pa ćete nazepsti, pa — — E, pa neka ozebem! — E, al’ možete se i razboleti! — E, branim ja, pa neka se razbolem! — E, al’ možete onda i umreti! — Pa neka umrem... ima, fala Bogu, ko će me žaliti.Valjda ćete me vi oplakivati?! — reče Jula i prestade kopati. — Te još kako!Ja ću baš najviše žaliti!...Sav ću se umotati u flor, Boga mi, frajla-Juco!Ne znate vi još, frajla-Juco, kako sam ja zdravo čuvstvitelan — — I-ju!Ala je bezobrazan! (Stade Jula s radom i pogleda ga).Sram vas bilo!Sevajte odma’ s te dere.Sad ću zvati mamu. Nastade opet pauza.Jula produži kopanje, a ljuta jako, pa prebacuje sebi, što se i upustila u razgovore. — On da me žali! — govori Jula onako za sebe. — Vi’š ti to njega!Uncut jedan.Al’ sam mu dobro i odgovorila!Nema ga! — veli, a uvo joj okrenuto komšijskoj bašti. — Jao krsta, ne znam da su moja! — reče i nasloni se na motiku da se odmori malo. — Što ne bekne sad štogođ, mustra berberska!? A iz druge bašte se začu najpre tambura a zatim i pesma: — I-ju, ala je bezobrazan! — prošaputa Jula, kad onaj poče pesmu, ali je za to opet pažljivo do kraja saslušala! — E, baš je bezobrazan! — A za tim uzdahnu, pa stade dalje da kopa. — Je l’ on samo berberin,... uncut je on! — veli Jula, a okopava sve što joj pod motičicu dođe. — Frajla-Julo, — osmeli se opet Šaca, i zagazi opet u prozu, — a jeste l’ se umorili?...Hoćete l’ da vam pomognem? — Ta okan’te se vi mene!Šta ste me zaokupili tu! — obrecnu se Jula na nj. — Pa zar ja divanim što zlo!?Velim: da vam malo pomognem.Ako ja k’o prvi komšija neću, a da ko će?!„Drvo se na drvo naslanja, kažu paori, a komšinica na komšiju!“ — Probajte samo ako ’oćete da pustim našeg šarova s lanca!Nećete se skrasiti ni u toj vašoj bašći. — I-ju, frajla-Juco, nisam znao, da ste baš tako svirjepi!He-he, al’ nećete, nećete, znam ja to dobro!...Znam ja, frajla-Julo, vaše dobro srce!E, baš ću da probam! — reče Šaca, pa se uhvati za ogradu, kao da hoće da preskoči. — I-ju!Ma— — trže se Jula i htede da vikne mamu. — Probajte samo, sad ću da viknem tatu!Vi’š ti to njega!Odma’ šibajte iz bašće — — Ta šta vi tu mene furt plašite s vašim tatom... ovaj, gospodin-parohom... i šarovom, u mojoj rođenoj bašći?! — E, a otkud je to vaša bašća? — veli mu zbunjena Jula. — E, pa to je bašća moje tetke, a ja sam tetkin... k’o što ste i vi tatina — — Nisam ja tatina! — Pa ondak ste mamina — — Nisam ja mamina — — Pa da čiji ste? — Nisam ničija! — reče Jula kao ljutito. — Baš ničija!O, maj!...Frajla-Julijana, pa, ajde, budite ondak moja — — I-juf!!!Ala ste bezobrazni! — viknu zaprepašćena Jula. — Sram vas bilo!Gledaj ti samo uncuta jednog! — veli Jula sva oznojena i zajapurena, pa ne može još da dođe k sebi od čuda, nego se naslonila na motiku pa gleda začuđeno oko sebe po drveću kao da ih priziva sebi za svedoke ovog grdnog bezobrazluka Šacinog. — Ako još tako usipljite kroz tarabu, odma’ ću vas ovom motikom!Sevajte taki od tarabe!Mol’te Boga, što nije tata kod kuće!Sram vas bilo! Nastade opet pauza.Jula kopa, a Šaca se ućutao i povukao pa ćuti.Kaju se oboje, i jedno i drugo; Šaca što je bio tako drzak, a Jula što je bila tako surova.Ne čuje se ništa iz bašte, samo zelena žabica se čuje, kako peva sa jednog ne znam kog drveta, i golubovi kako guču ne znam u čijoj avliji.Juli žao baš ozbiljno.Čas krivi, čas pravda sebe, al’ opet na kraj kraja, kad ozbiljno promisli, pa šta je to tako baš strašno kazao; ta eno i u pesmama, trukovanim još, — pa šta se sve ne kaže, pa se niko ne nalazi uvređen!„Ho, — misli u sebi Jula, — kako sam ga samo strašno izgrdila!Sad se valjda zastidio, pa otišao u drugi kraj bašte, a uši mu se, — misli Jula, — sve crvene k’o cvekla iz kombosta od silna stida.Siroma’ mladić!Možda i plače sad od jeda i sramote!Al’ baš da vidim!“ reče u sebi Jula pa pritrča lako tarabi, i stade zavirivati kroz tarabu u tetka-Makrinu baštu.Gleda po bašti.Ne vidi nikoga; samo drveće i cveće, i visoku zelenu metlu i bikove od crna luka kako se izdužili u visinu.Tišina, ona prava baštenska tišina pred podne; samo se čuje zujanje i treperenje vilinih konjica oko onih silnih bikova u lejama i silno lupanje u grudima Julinim od nekog straha. — Nema ga,.. otiš’o je, — prošaputa Jula. — Huncut jedan!...Misli on, ja sam mu ona sa šora paoruša...Otiš’o je! — reče glasno. — He, he!Frajla-Julo, a vi kanda zavirujete!Kanda mene, tražite!Baš ste najgirig!Tu sam, tu, — smeje se Šaca demonski. — Juf! — ciknu Jula i trže se kao oparena od tarabe, kad spazi Šacu koji joj, i ako baš lep momčić beše, dođe sad gadan, gadan kao sam đavo s onim njegovim smejanjem. — He, he!Tu sam, tu, — ponavlja Šaca. — Sram vas bilo! — dreknu Jula na nj sklanjajući zbunjena bujnu kosu svoju pod plavu cicanu maramu kojom je povezala glavu. — E, lepa parada!Vas treba da je sram, a ne mene!Ja baš ako i gledam, a ja sam barem muškarac, pa mi se i šikuje,.. al’ vi, vi! ...Frajla, pa još gospodin-popina ćerka! — veli Šaca srećan što joj se osvetio za raniju uvredu. — Sveštenička kći, pa izviruje na deru — — A otkud je to dera! — brani se Jula ne znajući šta da kaže. — Nema ovde nikakve dere....Još ćemo i s vama da imamo deru! — Ta kako ste to počeli, može je još i biti!No, to mi se dopada!...Još samo treba da vas čujedu... i da vas spevadu šorom — — Probajte samo! — veli Jula pa produži rad motičicom, ali šta je radila i šta okopavala, to ni ona sama nije znala. A Šaca uze zadovoljan tamburu i zapeva, onako radi svoga zadovoljstva, evo ovu pesmu: — Ju!Ju! — ciknu Jula i baci motiku, pa se udari očajno šakama u glavu, poražena tolikom drskošću Šacinom. — Ju, kako je brezobrazan! — reče i polete iz bašte, koja joj se sva okretaše.Silno polete da pobegne, tako silno, da se udari o jedno drvo, kao zec kad u strahu nagne da beži a ništa, pa ni najveće predmete, ne vidi pred sobom.Od silne sramote i silna bola od čvoruge, koja joj je iskočila, udari u plač kad se nađe u avliji. U tom dođe i g. Pera u selo i zbi se ono što je čitaocima već iz ranijih Glava poznato. Ni Jula ni Šaca nisu nekoliko dana dolazili u baštu.Prva je Jula popustila i došla.Od tog dana je opet počela dolaziti svakoga dana, pa pre podne je plevila a posle podne zalivala baštu.Osluškuje, ali ne sme nikako da pogleda u komšisku baštu.Malo joj čudno, što ne čuje odande pesme ni tambure.„Pa šta je to baš tako strašno uradio? — pitala se Jula u sebi. — Baš ništa strašno!Lepo me pita: pomaže l’ mi kogođ?Pa to baš nije ništa neučtivo!“ Već se kajala, što je tako gruba bila kad je on spočetka onako lepo zapitao, i želela je, da se samo još jedared pokaže na plotu, pa da ga lepše dočeka.„He, valjda je lud da dođe, kad ga tako dočekujem.Tako mi i treba, kad sam bila luda!Al’ kanda će zaboraviti!“ tešila se Jula, al’ Šace nikako nema, tako da se Juli učini ono nekoliko dana čitav vek. Jednoga jutra tih dana ustade Jula vrlo sumorna i rasejana.Tome je bio uzrok noćašnji san, upravo ne noćašnji nego san u samu zoru.I otkud samo to da sniva!?Njega da sniva!A snivala ga je vrlo lepo; i kao popino dete, vaspitano, naravno, u strahu Božjem, snivala je jedan san koji je, može se reći, pomalo i pobožan bio. Sniva ona, a ona se kao šeta po bašti, pa kao nema više evedre između njihove i tetka-Makrine bašte.A u bašti ništa nije onako veselo kao pre, nego sve nekako sumorno, kao neka omarina, pa sve u nekom sutonu; i tičice spavaju, i šareni leptiri se polepili po drveću kao mrtvi, pa sve ćuti i kunja, samo se čuje neko tiho jecanje i plakanje, isprekidano gukanjem gavranovim, odande iz onog komšijskog jorgovana.Kad bliže jorgovanu, a ono pod njim neki crn, veliki kao čovek gavran, njihov Gaga.Kad malo posle, a ono nije gavran nego Šaca pod jorgovanom plače.A pored njega, na jednoj grani stoji njihov Gaga stari gavran onoliki koliki i jeste, pa i on tužan jako opustio krila pa samo ćuti, pa i on gleda žalosno na nju.A na Šaci kao nisu one njegove lepe iroške haljine, nego neka kao mantija, i neka kamilavka; a u njega neka duga brada pa se Bogu moli.A ona prolazi jednako pored onog jorgovana, a on je tužno gleda, pa joj veli: „Julo, vidite li kako sam crn kao ovaj gavran!“ — „Jeste, — odgovara i gavran. — Do sad je brijao tuđe brade, a od sad neće smeti ni svoju.“ A Šaca kao opet nastavlja: „Julo!Neka vam Bog oprosti, vi ste me do ovoga doveli; al’ ja ću se opet za to za vas Bogu moliti!“ veli joj on, a posle tiho zapeva, tako tiho i tužno, kao grana zelena kad zapišti na vatri, tako zapeva on njenu milu pesmu: A zatim se zaplakao i on i crni gavran, a zaplakala se i Jula.I mora da je dugo i glasno plakala, kad se i sama mama probudila i oterala Gagu s vrata, a nju viknula i probudila, i pitala je: što plače?A Jula joj kaže, da je snivala strašno. — „A ti uzmi, rano, malo vode pa popi, to pomaže; odma’ će te proći stra’,“ veli joj mama i kaže joj, nek se prekrsti i nek prekrsti jastuk.I Jula je poslušala; popila je čašu vode, prekrstila jastuk, ali mu odmah okrenu drugu stranu, da bi i Šaca snivao nju kao ona njega. Za to je u jutru sedela dugo na krevetu i gledala rasejano i zamišljeno u papučice svoje.Došao joj Šaca mnogo miliji.Nije ju vređao kao do sada, nego joj tužno cvileći govorio one slatke reči.Toga dana joj jednako u glavi; i toga i drugog i trećeg dana jednako joj je posred srca, — ali ga u bašti nema!Srela se s njim samo jednom u šoru.On prošao pa joj se javlja, ali učtivo, hladno se javlja, i prolazi.A Juli došlo čisto čudno što se Šaca tako čini nevešt, a u snu joj tako mio i iskren i tužan bio, a sad prilično raspoložen.To je zabole jako.I ona postade sve sumornija, jednako joj zuje u glavi one reči i ona pesma iz sna a pred očima joj onaj tužni pogled njegov!Jako joj žao, što je onaka bila.Ah, mislila je u sebi, samo još jedared ako se nađe s njim, neće više biti taka kao do sada. Išla je svakoga dana u baštu. Jednoga dana radi ona tako u bašti, kad čuje gde se nešto u komšinskoj bašti provlači, pa šušti lišće.Sva pretrnu; srce joj jače zakuca a obraze podiđe mala rumen. — On je za celo! — mišljaše u sebi i hitno doterivaše kosu i odelo na sebi. Zatim čuje neke korake, ali se još nikako ne osvrće, nego se dala i kao zadubila u posao pa radi, a sva se pretvorila u uho, pa čeka kad će je odande on nešto zapitati. — Uf, baš je šmokljan!Baš je pipav! — reče u sebi, a jednako iščekuje, da čuje bar tamburu. Ali svega toga ne bi.Zato stade sama pevucati tiho kroz zube neku pesmu a nešto joj se steglo u grlu, tako joj je žao i nepravo.Postade već i nestrpljiva, a i ponos devojački bi dirnut. — Šta se samo skanjuje tu vazdan!? — reče u sebi, pa, ne mogav više da izdrži, polako prileti plotu, pogleda strašljivo oko sebe, pa se primače i zaviri u komšisku baštu.Vidi lepo ono bure nasred bašte na suncu, a vidi i to, kako se neko sagnuo iza bureta pa se miče ali nikako da se ispravi. — Vidiš, molim te, kako se krije; e, baš je obešenjak! ’Oće da me uplaši, pa me vreba! — veli Jula, odobrovoljena, slatkim i mekim glasom. — A jao, kosti moje! — ču se odande iza bureta. — Ko je to sad? — reče polako Jula pa se izdiže na prste da bolje vidi. — Ej, starosti, starosti! — ču se glas tetka-Makrin, koja je došla u baštu, da obiđe bure i natoči sirćeta. Kakvo neprijatno iznenađenje! — Dakle, nije to bio on!I Jula oseti nešto teško u grudima, kao kad čovek proguta vruć mekan hleb. — Dobar dan, tetka-Makro! — oslovi je Jula. — Bog ti pomog’o, dete! — zašišti odande baba Makra. — A šta radite to, slatka tetka-Makro?Di ste za toliko? — Eto obilazim, ovako stara, sirće, sinko.Snivala sam noćaske tako koješta, a utuvila sam dobro, rano, da, kad gođ tako što snivam, uvek mi se posle toga mora strefiti kakva gođ šteta u kući, to je k’o sveto; pa zato, eto, dođo’ da vidim, da nije pukla slavina, il’ da nisu prešli ovi Rakilini đavoli iz komšiluka, pa odvrnuli slavinu...A retko, dete, i dolazim u baštu.Nešto sam ti slaba... jedva se vučem. — Pa jeste, — veli Jula, — niko i ne nadleda to bure. — Ta obiđe ga pokatkad moj Aca. — Da, vid’la sam ga kanda tu odonomadne. — Jeste, rano, nema ga već sedam osam dana.Gazda mu najpre iš’o po nekim Bačkim salašima i met’o „kupice“, a posle otiš’o poslom u rit, u lov na pijavice, pa na njemu ostavio dućan... a sutra dolazi, rano. — Fala Bogu, kad je samo zbog toga! — reče Jula u sebi a posle dodade glasno: — Pa pozdrav’te ga, slatka tetka-Makro, pozdrav’te. — E, ozdraviću ja, rano, kad me pronesu velikim sokakom, — veli tetka-Makra odlazeći. — Kad me zakopadu — Posle toga je Jula veselo produžila rad u bašti, i rešila se, kad opet dođe na plot, da mu odgovori, da je ona zasad tatina i mamina, a ono odonomadne da je u ljutini kazala. I, doista, sutra dan, čim je čula tamburu, odmah je ponela kanticu za polivanje i našla se u poslu u bašti.Ele, da ne budem dugačak i dosadan, toliko mogu reći, da se opet razgovor otpočeo.Šaca je pitao, a Jula je odgovarala, ali sad kako meko i kako nežno!I na posletku svršilo se tim, da je Šaca bio poslužen dudom, onim krupnim „španskim“ dudom, kakvog nadaleko nije bilo, a nabrala ga je Jula sama svojom rukom; birala ga k’o golub zrno, i naslagala lepo na široko vinovo lišće, pa mu dala kroz deru koja se toga dana prvi put pojavila na ogradi baštenskoj.A Šaca je opet iz blagodarnosti izrezao na jednom drvetu u njihovoj bašti jedno srce i dva pismena u njemu, pismo Ю I A. — Ao, frajla-Julo, — rene joj Šaca sav blažen, — kad ću biti tako srećan da ja sam, svojom sopstvenom rukom, mogu brati u toj bašći i ja vas ponuditi! A zatim joj je pripovedao, držeći je za ruku, kako je on od velike i bogate porodice, i kako neće dugo ostati u selu.Ići će u Peštu ili Beč, da izuči hirurgiju.A njegova je porodica velika; sve sami notaroši i varmeđaši, a ima i dva arhimandrita u porodici.I šta ti sve nisu razgovarali!I kad jedno govori ono drugo i ne diše i ne trepće od silne pažnje i milošte. Razišli su se zadovoljni.Šaca je otišao blažen.Bio je poetski raspoložen.Celoga dana je prepisivao neku Pesmaricu i iz nje prepisivao sve pesme koje su godile raspoloženju njegovom. Posle ovoga sastanka vrlo su se često sastajali i razgovarali.Koliko je samo puta prečula Jula kad je mama zove. — „Ti kad se na štogođ nakaniš, ne znaš šta je dosta!“ — kara je gđa Sida i preti joj, da će izdati baštu pod arendu ako se bude jednako u njoj bavila.Ali i jeste bila bašta uređena; sve okopano, oplevljeno, uvek zaliveno, kao kakva promenada!I niko ih živ nije znao i zaticao sem baba-Makre, a i ona je, sirota, bila i slabih očiju i malo nagluva od starosti.„Bože, a da l’ su se koji put poljubili, onako stojeći i razgovarajući se na ogradi?“ zapitaće možda koja radoznala čitateljka, koja bi — kad se već žrtvuje da ćuti i nakani da čita — htela odmah, da sve u jednoj knjizi nađe. — A ko će ih znati; i ko im je, što kažu, svetlio! — odgovara pisac.Šaca nije bio baš tako šmokljan, a ograda nije bila tako česta — po svoj prilici da jesu.I kakav bi to opet roman bio bez poljubaca čak i u desetoj svojoj Glavi!!! Eto tako se otpočeo i zapletao jedan roman u pop-Spirinoj kući na mesec i više dana pre i nekoliko dana posle gospodin-Perina dolaska.Dolazak g. Pere nije izmenio bitno ništa, — a mogao je vrlo lako.Da je g. Pera obratio dovoljno pažnje; da je otvorio oči za čisto zlato a zatvorio uši sirenskim glasima — bilo bi sve drukčije.Stari naši vele: da je dečije srce kao vosak — možeš praviti od njega šta hoćeš —; a ja velim, da je i u mladih devojaka srce kao vosak.Tako je i s Julom!Jer Jula je g. Peru samo jedared bolje posmatrala, kad je, to jest, pila iz velike čaše vodu, pa ga onako, kako već to smerne devojke čine, preko čaše posmatrala pijući polako, i dopao joj se.I da je g. Pera samo imao vešto oko, da razazna čisto zlato od lažna varka i da je bio malo malo obazriviji — iščezla bi slika Šacina iz Julina srca, kao da je nikad ni bilo nije!A ovako, Jula se oseti malo potisnuta od drugarice svoje.I ona odmah ponosno ustupi sasvim; i odmah nađe utehe porazu u samoći, u mislima na Šacu, i u mislima kojima se tako rado bave mlade, prvi put zaljubljene devojke, a to je: u mislima o svojoj smrti.Najradije je mislila o tome: kad bi umrla, ko bi je sve žalio, i kako bi je Šaca tek žalio!I da l’ bi se od teške žalosti za njom iz pištolja ubio, ili bi u Tisu skočio?Pa kako bi ih jedno do drugoga ukopali i svi ožalili i cvećem im grobove zasadili, a njih spevale paorske devojke: kako su se voleli i kako jedno bez drugog nije moglo da živi na ovom svetu.A tek onaj san o Šaci, kako joj je živo ostao u pameti!Tek posle toga sna Šaca joj je došao mnogo miliji, jer je tek u snu videla, koliko bi joj teško bilo kad bi ga izgubila.Ni ona ne bi mogla preživeti takav gubitak, sanjala je Jula budna; i ona bi se ubila, mislila je u sebi; ubila iz pištolja ili bi u Tisu s brega.Posle toga sna nikako da joj iz glave izađe Šaca!Za to ovaj i nije imao pravo kad je opet jednoga dana napao Julu, što joj je g. Pera doneo obećanu knjigu Preodnicu.Šaca je bio ljubomoran i ljut; Jula mu se ispovedila sve kako je bilo.Ali joj on nije verovao; prebacivao joj je tako nemilosrdno, da je sirota Jula sva uplakana izašla toga dana iz bašte. — No, šta ti je... šta sliniš tu?!Šta plačeš? — pita je gđa Sida. — Pa kad vam nisam dobra! — odgovara Jula jecajući. — Bolje da me nema; da se nisam ni rodila. — No, no!Ne moraš ti baš tako na kraj srca biti!...Rano moja!Gle, kakve su joj samo oči! — umiruje je gđa Sida i ljubi je. — Idi odma’ na bunar, pa se umi ’ladnom vodom. Jula je poljubi u ruku i ode. — Kako je sirota haglih i osetljiva!Pre toliko dana sam je karala, a ona, vidiš ti to čudo, još ni sad da se utješi!! — veli gđa Sida a oči joj pune suza. — Al’ sa svim na moju familiju! U kojoj je ispripovedano sve što je bila prirodna posledica Julinih čestih odlaženja i sastanaka u bašti na ogradi, a što je još više zaplelo stvar i dovelo do sukoba za koji se čak u Temišvaru čulo.U kratko, cela je Glava puna vrlo interesantnih stvari; između ostalih, završuje se podužim monologom i jednim čarobnim lukrativnim snom Niće boktera Davno su stigle iz polja krave u selo i svaka ušla u svoju avliju sa vimenom punim mleka; davno su već i pomužene bile i domaćice se jedna drugoj hvalile neverovatnom količinom mleka, tako neverovatnom da ni jedna nije već ni verovala.Na selo se počela spuštati blaga letnja noć i, kako se to pesnici lepo izražavaju, počela je umotavati u svoju mračnu koprenu svo selo sa kućama i baštama, ambarima i avlijama, samo visoki đermovi kao da probiše vrhovima svojim tu koprenu i dizahu se pravo tamo zvezdama.Davno su prošla i poslednja kola popinim sokakom, i prašina, koja se bila digla visoko iznad kuća, spuštala se polako i slagala mirno dva pedlja debelo a na jesen će od nje jedno slavno blato da bude.Ko je šta imao da svrši i kupi u bolti kod grka, svršio je i kupio; i grk je već uneo sve što mu je stajalo ispred dućana; uneo i krupice soli i kenječu, i lule i kamiše, i bičalja i drenove budže, i ocila i kremenja i trud u svežnjićima i bardak sirćeta i grdno staklo kiselih paprika i prekjučeranje zemičke i čitavu četvrt slanine, koji je visila na zavidnoj visini i oko koje su povazdan obilazile, gledale, šklocale zubima i tužno maukale komšinske mačke sve dotle dok ne izgube glas i oči im ne izbele. Niko živi ne ide više sokakom.Izumire polako i bahat ljudi i topot konja i tandrk kola i torokanje žena.Jedna po jedna klupa ispred kuće pod bagrenjem ostaje prazna.Ukućani sedeli ispred kuće posle večere i razgovarali se o mnogim raznim stvarima.Razgovarali se o koleri; o velikim ratovima i topovskim kuglama kolike su u staro doba velike bile a kolike su sad; o mesečarima kako idu uz visoku dvokatnicu k’o po patosu, pa tom prilikom spomenuli i o Gliši, koji je bio dvanaest godina u soldatima daleko tamo u Bukovini čak, kako je i on ili mesečar ili lopov, tako nešto, jer ide i onda po sokacima i kojekuda kad nikako i nema mesečine; razgovarali o gladnim godinama kad se šapurika mlela i jela i od šapurikina brašna česnica i vasilica pravila; o skakavcima i pacovima i o Talijanima majstorima što imaju nekakvu svirajku pa umeju njome da ih izvabe iz sviju kuća i ambarova, pa ih izvedu za sobom a pacovi trče k’o na daću za njima, a majstori jednako sviraju pa ih izvedu čak iza varoši do velike bare ili na Tisu, a pacovi sve jedan preko drugog pa k’o ljudi skaču u baru ili u Tisu. Pred drugom kućom opet pripovedali o Rusima.Jedan pripoveda: kako su Rusi najveće carstvo, i kako sa svakim ratuju i svakoga tuku u ratu; a Bog im pomaže, jer drže sve poste, pa poste i na sami drugi dan Božića, ako se, to jest, strefi, da padne u Sredu ili u Petak.Dok je leto, oni hoće nešto i da otrpe, pa ćute ali tuve sve, i čekaju zimu jer su, kažu, leti mlitavi, a kad zasvira severac i zaokupi mećava, a njima tek onda dođe prava njihova snaga, pa se onda njihov car samo prekrsti sa tri prsta k’o i mi, pa baci kapu od sebe, pa zapita druge careve od druge vere (jer on je srpske vere): „Ko ’oće da se bijemo?Evo, tu sam; nek mi izađe!“ A oni ćute k’o miševi. Pred trećom kućom opet sedela baba Savka, kočoperna baba, pa pripovedala svojoj komšinici, drugoj jednoj babi, kako joj se juče na noć prisnio njen pokojni Lala. — Doš’o pa stao prid mene, — pripoveda Savka, — ali ni nalik na onoga živog Lalu.A kere zalajale iz celog komšiluka, pa laju, laju, a ja i’ rasterujem žaračem i branim pokojnog mog.A on oslabio, Bože, pa pocrnio u licu a na glavi mu neki stari poderan šešir k’o da ga je sa strašila skin’o, a dorac mu sav iskrpljen, pa stao pa me gleda i žalostivo maše glavom.A ja ne mogu k’o odma’ da ga poznam.A on se zaplak’o pa kaže: „He, ko je odande, odakle ja dolazim, tog teško poznadu.Eto, kaže, i mene, pa moji me ne poznaju.“ — „Ta jesi li ti to, Lalo? reko’ ja.O Lalo moj, a otkud ti?“ A on mi kaže: „E, moja Savka, moja Savka!Ne pitaj me, veli, odakle sam doš’o!Ja sam ti izdaleka, od tuđe zemlje iz tuđa sveta, di petli ne poju, di zvona ne zvone da se odžaci ne puše; ja sam ti, moja Savka, sa onoga sveta, kaže mi on, di nema roda za mene.“ A ja ga pitam: „Pa šta bi ’teo, rode; što ne sedneš?“ A on mi kaže: „Nije mi do sedenja ni divanjenja, kratko je vreme, bojim se, kaže, petlova, nego sam doš’o da tebe vidim i da te nadgledam i da ti kažem, Savka, dobro da utubiš ovo: Traži druga, traži stubac kući; a već meni tamo kako je da je, nego se bar ti ne muči i ne zlopati na tim vašim svetu, kaže!A ja ću se, kaže, strpiti i pričekati tebe!“ A ja ga pitam: „Je si li gladan, staratelju i jedan tutore moj; da ti spremim, rode, golubića u rasolu, to si ti uvek rado jevo?“ A on mi odgovori: „Prošlo je to mene, snago moja, nego ti uradi k’o što sam ti kaz’o; slušaj ti samo meneka, ja sam ti, kaže, uvek dobra želio!“ A ja sve jednako k’o ne znam da je on umro, pa kažem: „A ko će tebe, rode, negovati i po tabanima te češkati, ako se ja, ne daj Bože, i po treći put udam, k’o što mi ti, eto sadakana, sovetuješ?“ A on kaže: „E, moja Savka, nije meni do žene!Tamo ja i ne znam, kaže, je l’ sam muško il’ nisam!Udaj se ti samo, ta možda mi, kaže, nećeš više ni trebati!“ A posle ga kao ujedared nestalo, a mesto njega ost’o samo neki doroc, pa raširio rukave pa kao ide meni, a ja se u tom trgnem.I sad, nikako da mi izađe iz glave to što mi je govorio.Pa sam ti sadakana, drugo, na muki velikoj.Jedno mi zameranje pristoji; ako poslušam njega, kasti, jedan testament njegov, — zameriću se svetu, a oko poslušam svet, zameriću se njemukana!A uvek sam ga za života slušala, rođena moja, pa zar sad da ga ne poslušam!?Ej Lalo, Lalo!Kako je menikana brez tebe, brez svoga, kasti, druga!...Badava je tu Arsa... i puna kuća!Šta je meni taj Arsa?Šogor što kažu, tuđa forinta!Ej, Lalo, Lalo!Furt mi tvoje reči i tvoj testament zuji u glavi i u ušima. A pred četvrtom kućom pripovedaju o nekoj svekrvi kako je veštica, pa se iskopistila na svoju snahu, zavadila je s mužem pa dolazi svaku noć; dokle je tu, sve se čuju izdaleka šijačke gajde kako tanko sviraju, a ona je davi i viče joj jednako: „Ti si me, veli, u ove nečiste sile oterala i ja dušu moju izgubila!“ pa se sve zatrčava od vrata krevetu, seda joj na grudi pa se češlja grebenom i davi je.I tako to svaku noć radi, i tako to traje dok petli ne zapevaju, a onda odjedared kao da u zemlju propadne. Pred petom se kućom opet skupili oko jednoga koji se odonomadne vratio iz Bečkereka — kamo je odvezao bio neke Čivute, grošićare žitarske — i koji im je pripovedao mnogo novih i čudnovatih stvari.Pripovedao im je: kako je u Bečkereku slušao i čuo od jednoga gospodara koji je mnoge knjige pročitao a i sad još jednako, po vazdan čita sve novine, kako su se tu skoro, lane ili onomlane, neki ljudi, čak tamo preko mora u Americi, spremali, da pucaju iz topa na mesec.Pa već i izračunali lepo sve kredom: koliki treba da je top, koliko tane i koliko baruta i do kog termina treba da stigne tamo tane i da tresne o mesec.Pa baš taman kad su već hteli da pripale top, seti se jedan Banaćanin, baš će biti da je bio iz Iđoša, koji se tu strefio, pa skine šešir i mane rukom i kaže: „Molim lepo, — kaže, — gospodari!Sad vi ’oćete, napriliku, kasti, onako, k’o ljudi, da opalite na onaj mesec gore.To je sve lepo i krasno i fajn, — veli Iđošanin, — ali je l’ vam palo na um, šta će biti ondakana od naši’ ušiju, kad ovaj top rikne k’o sto magaraca; ta neće tu ostati čitava uveta odavde sve do Iđoša!Aj, jeste l’ to promislili?!A posle, neka — veli, — đavo nosi i naše uši... ni magarac se, kaže, nije proslavio sa onolikim njegovim... al’ šta ćemo brez mesečine?Šta ga će tu štaloga probiveni i konja pokrađeni biti, kad i pored mesesečine, pa jedva da sačuvaš vranca od rđavi’ ljudi!Aj, to ja vas pitam?“ — A oni se, veli, uhvatili svaki za svoje uši, pa zinuli pa se zamislili a posle ga pitali: „A odakle si ti, prijatelju?“ — A on kaže: „Ja sam iz Iđoša!“ — „Iz Iđoša?“ pitaju oni. — „Baš iz Iđoša!“ — „A di je to?“ — „Ta Iđoš, — kaže on, — „zar Iđoš ne znate?!Ta izmeđ Sajana i Kikinde, al’ ja nisam diškrećanin!“ — „E, fala ti, — kažu mu oni, — „i za naše uši a i za mesečinu.Nećemo pucati; samo šteta, što smo se toliko istrošili!...A dobro si kaz’o; otkud ti samo pade na pamet to?A čuli smo, — kažu oni, — da su svi Iđošani na tvoju vormu pametni!A, baš ti fala!“ — I tako od oto doba, — pripoveda onaj dalje, — kad si tamo samo kaži, da s’ iz Iđoša, pa ne beri brige; jerbo su Banaćani spasli svetu mesečinu i mesec ostao na starom svom mestu.I tako odonda je svaki Iđošanin fraj na skeli i na ćupriji i svud, i ne mora imati pasoš kad kupuje barut za čvorke i zečeve, i ne mora da puši trafiku, niti mu iko traži pasoš kad prodaje konje.To je Iđoško pravo odondak.“ — Tako onaj pripoveda, a oni oko njega zinuli pa slušaju; po neki još četvrt sahata ostao sa ražjapljenim ustima od čuda sve dok mu nisu kazali da zaklopi usta i da ide spavati.Tako se eto, jedan naš Banaćanin u dalekom svetu pročuo, a Iđošanima obećano jedno zvono od onoga topa. Tako se eto razgovaralo o svačemu ispred kuća po klupama.Razgovarali se najpre življe, pa sve lakše i lakše, pa kad se umorio i pripovedalo i slušaoci, i svima se već počele krpiti oči, nastade zevanje i nastaše češće pauze.Izumire razgovor duž celog šora i zamenjuje se lavežom pasa i koncertom žaba iz sviju jendeka ispred kuća. Tek čuješ ovde onde gde neko zeva i veli: „Ha-a-aj, haj, ajde da se to malo pospava; biće i sutra dana za razgovor!“ — „Laku noć!“ viču s jedne strane.„Laku i blagu!“ odgovaraju s druge. — „Zar tako rano?A šteta ovako fajn noć!“ — „Ta bilo je razgovora pa i suviše.I tako sutra valja podraniti; do’će nam napoličari,“ veli opet neko. — „A šta znate!Gotovo i mi ćemo skoro.Treba i nama da podranimo,“ — čuje se opet neki glas iz preka; — „valja u rit, da nasečemo trske, da pokrpimo krov, jerbo je već sramota kakav je.Izgleda čupav i odrpan k’o bojtarova kapa.Laku noć!“ Dok malo posle i to ne umukne zajedno sa nestankom onih silueta ispred kuće.Još malo života ima po avlijama, odakle čuješ kako se rakolje i ćućore kokoške na drvetu ili kako škripi đeram; to vuku vodu da baba opere noge, i dok pere on grdi i izdaje naredbe za sutra.Za tim još čuješ kako se zatvaraju avlijska vrata i kako čupavi zeljov vuče lanac po avliji i lane po nekad običaja radi, dok i toga ne nestane naposletku. Mrak je pritisnuo i omotao sve.Nema mesečine.A i što će je večeras, kad se Šaca sprema na nešto veliko i odvažno; a za to su taman dovoljne i one sitne zvezdice koje svetle i švalerski žmirkaju s neba amo dole na zaspalo selo i budnoga Šacu u njemu, koji se žurno uputio pa na jedared zastao.Čuo je neke korake iz daljine, pa se sklonio u hlad ispod nekog bagrenja.To behu koraci seoskog boktera ča-Niće koji je javljao selu koje je doba i čuvao selo od lopova pored sve klevete kojom su ga bedili da je i sam s njima po nekad bivao u ortakluku.Šaca je čuo Niću kako ide, kako se leno vuče kroz sokak, kako zeva i posle kreše ocilom u trud, pali lulu i psuje Čivutina, što mu je dao sitnu trafiku; a posle grdi nekog gazdu što drži zla garova koji grize kapiju kad god on prođe i laje na vlast.I bokter je prošao popinim šorom, otišao u drugi, i iz ovoga u treći sokak i tu je dunuo ravno dvanaest puti u svoj bokterski rog, a posle četvrt sata još jedanput, i ukravši tako čitav jedan sat, legao je, kao svaki umoran čovek kome je blagi Tvorac odredio noć za odmor i spavanje, i zahrkao je i nije primetio kad je Šaca savio u popin sokak. Šaca je išao polako sve ispod bagrenja dok nije došao blizu pop-Spirine kuće.Tad mu je jače zalupalo srce kao svakom, ma kako smeo čovek da je, što zakuca pred drskim preduzećem.I on uze tamburu i poče još izdaleka polako udarati u nju onu već dobro poznatu pesmu: „Ti već spavaš, zlato moje“, tako tiho, da je glase njene moglo čuti samo Julino zaljubljeno uho.Šaca se pre tri dana sporečkao s Julom na deri u bašti, kao što je čitaocima već poznato iz završetka prošle Glave, i opet nije dolazno tri dana, i zarekao se, da neće nikad više doći, ni Boga joj nazvati, nego će otići u svet.Pa kao što je rekao, tako je i porekao.Nije mogao da produži bar još tri dana, i ako je rad bio, nego se krenuo da se javi Juli.Čuo je od tetke da je pitala za njega i milo mu bilo što je namučio malo svojom ljubomornošću. Posle malo kavge najlepše je da dođe jedna serenada, a tako zahteva i logika događaja.A Jula će ga čuti jedina u kući, jer tata joj spava čak u avliji ispod komarnika, a ona s mamom u sobi sa sokaka gde obično sve udavače najradije spavaju.Ni mama u sobi nije mogla čuti tamburu.Ali Jula je čula i odmah je skočila iz kreveta k prozoru pa kroz razređene šalukatre videla neku priliku i odmah u njoj poznala Šacu; čula sitnu tamburu i razumela reči dobro poznate joj pesme, i ako je Šaca kao obazriv i miroljubiv berberski asistenat i nije smeo zapevati.On je samo tiho udarao u tamburu, tiho kao zujanje pčela u proleće, a ona je, u sebi naravno, pratila rečima: „Ti već spavaš, zlato moje (govori Jula u sebi pesmu), tebe grli slatki san; spavaj, spavaj, laku noć, o Julo, Bog ti u pomoć!“ Jest, to kaže dragan kroz jasne žice i kroz suvo drvo tamburovo. Šta bi kazala sada Jula, da sme od mame, da se, to jest, ne boji da je probudi.Zar bi manje poezije bilo u rečima Julinim nego u ovim gotovim stihovima, sad posle ponoći kad sve selo pa i sam Nića bokter spava, kad je noć tako lepa, zvezde tako lepo žmirkaju s tamno-plavoga neba i krv ključa i kipi u ova dva budna zaljubljena stvora?!Zar bi njen odgovor na pesmu bio slabija pesma, samo da je smela dati od sebe glasa.Srce joj je udaralo u grudima, kao pijan domaćin kad gruva na avlijska vrata, udaralo da iskoči!Valjda je za to i pritisla levom rukom grudi a desnom digla polako zavesu i stala i slušala pesmu i kroz šalukatre rekla mu: — Laku noć, laku noć! — Juco! — ču se glas gđa-Sidin. — O, Juco! — Jao, ta mama je budna! — prošaputa Jula. — Juco!...Je si li ti to? — Ja sam, mamo! — odgovara plašljivo Jula. — Šta radiš tamo u to doba? — pita je gđa Sida koju je komarac pecnuo i kašalj probudio. — Pa... eto... vrućina mi — — Šta je to tamo napolju? — Ta onaj njihov mačak doš’o tu pod naš pendžer, pa sve larma!Tako je brezobrazan — — Kakvi su oni, — veli gđa Sida zevajući, — taki im je i mačak. Nastade mala pauza. — Juco... jesi l’ još na pendžeru? — Jesam, mamo! — Otvori malo te šalukatre!...U sobi je k’o u rernu... vrućina mi je.Pa zapali malo omana... eno na’ćeš tamo na ormanu... pored štrikeraja, pa zapali...Ovi prokleti komarci ujedaju k’o kere... mora da su oni pravi ritski.Jedan me otoič uj’o baš ispod oka, tako, da me je iz najtvrđeg sna probudio, obešenjak jedan! U tom zaurla pop-Ćirin pas ne trpeći kao i svi u njegovom rodu muziku. — Za gazdom! — prošapta gđa Spirinica. Jula rado i veselo posluša mamu i otvori širom prozor, a Šaca se privuče polako, a Jula mu pruži svoje bele pune ručice, koje je ovaj (nemojte misliti da pisac preteruje i ako se sve ovo događa u jednom selu) galantno i obilno obasipao poljupcima. — Laku noć... dosta je, ukebaće nas! — šapuće Jula i otima ruke za koje se Šaca kao davljenik uhvatio, i ne pušta ih, nego joj šapatom odgovara, pa se tako tiho razgovaraju. — A šta ti tu stojiš? — reći će gđa Sida koja se docnije opet probudila kad je Jula kinula. — Pa vi ste mi kazali, da otvorim malo pendžer! — O časni te, dete!Pa što ga nisi odma’ zatvorila? — Pa čekala sam, da mi vi opet kažete. — Pa zar ti odondak furt tu stojiš?!!O dete, dete!Ajd’ zatvori... dosta je... nakupiće se komarci opet. — ’Oću, mamo. — Da nisi ozebla, rano? ’Oćeš da ti dam moju „šlofkapu“? — Fala, mamo!Toplo mi je zdravo, — reče Jula pa zatvori prozor i leže u krevet, ali ne sklopi oka i ne zaspa cele te noći.A i što će joj spavanje i san, kad ovako budna lepše sanja. A i Šaca se brzo nađe kod kuće.Leteo je sav blažen na krilima srećne i utešne ljubavi tako lako, da čisto nije osećao da tabanima dodiruje zemlju.Usput nije srećom nikoga sreo do ča-Miću boktera.Brzo natuče šešir na oči pa ubrza pored njega, ali ga oštro oko ča-Nićino ipak poznade. — ’Brojtro, brico! — viknu mu malo lolinski ča-Nića, pa se iskašlja onako u srpskom smislu. — Laku noć, ča-Nićo! — odgovara mu brzo i tiho Šaca, pa gura tamburu pod kaputić i sve brže perja. — A di smo to bili noćoske, sinovče, aj?Ko se to noćom u gluvo doba brije, aj? — Niko! — odgovara Šaca izdaleka već. — He-he! — smeje se Nića. — „Sve po ’ladu, da ga ne poznadu!“.Sinovče, ne valja ti pos’o! — Ajde ne larmaj tu, nego duvaj sate, kad si za to plaćen! — ču se još izdalje Šacin glas. — Ajd-ajd, — produži Nića više za sebe. — Nosi te đavo, a i tražiš đavola!Samo nemoj posle drekati, kad te tako digođ u brijanju ukebaju, pa ti vilama natrukuju na leđi’ slovo „šča“!He-he! — produžuje Nića nameštajući se na jednoj klupi pred kućom, — nemoj samo posle drekati, to ja velim, kad te stanu levčom idi tako čimgođ polivati.Tražite đavola noćom, — nastavlja Nića, pošto se dobro namestio na klupi, — a posle vam ča-Nića kriv, kad stanu vile da igraju po leđi; kriv vam ča-Nića, što ne čuva varoš, k’o da ja imam solginu plaću!Čudna mi plaća, al’ su se i prikinuli!Ne stiže ni za traviku!Još da nema onako po malo, kad neko zapadne u škripac, pa pomagaj ča-Nićo,... mor’o bi’ bagov da pušim k’o poslednji pavor!Da sam se kojom srećom pogodio za pudara ili bojtara, uha!Di bi moj kraj bio sadakana!...Nego ’oću ja državu da služim; ’oće Nića da je i on neki majkin „beamter“, kad mu ni njegov čukundeka a ni iko u vamiliji nije taj ’lebac jevo ni to bio!Al’ kako sam radio, tako sam lepo i proš’o; tako mi i treba!Jedva za duvan i slaninu! A zatim stade zevati. — Ha-a-aj, haj-haj! — zeva i veli: — Daj da se to zadimani jedna! — reče pa napuni i zapali lulu i stade pućkati i pljuckati onako po banacki, pa se da u duboke misli. Dugo je pućkao i mislio a posle opet otpoče monolog svoj. — Di li je to, da mi je samo znati, bilo noćoske ovo berberče?!To ja furt študiram, pa evo nikako ne mogu da iskumstiram!Di je to samo, lola jedna, do ovo doba mog’o biti?!...Ako ne bidne kod Aćimovi’?!...Aćim je juče u jutru pre sveta, odvez’o nike Džide u Temišvar; tek ako priksutra dođe natrag.A njegova Krista,... đavo od žene!A lepo sam ja njega učio i divanio mu: „Aćime, more, Aćime, slušaj ti mene!Nisam stariji, al’ sam pametniji od tebe!Sve sam ja to, vi’š, proter’o i proživio i više, što kažu, sveta vidio od tebe.Aćime, Aćime!Ne uzimaj mladu ženu, ne uzimaj sebi bedu na vrat, Aćime, magarče Aćime, nije to za tebekana, ta kadašnji si ti čovek!Biće na vormu što peva Giga Bačvanin svirac: Sedam dera, četrnajst švalera!Aja, neće on da sluša mene, ’oće on da je pametniji od mene.E moj Aćime, moj Aćime!Bolje da sediš kod kuće, pa da čuvaš kuću, kad ti je Bog dao dosta od čega ćeš da živiš, nego što kočijašiš koje kud po belim svetu. Tako završi Nića svoj monolog, pa opet produži da misli; nabije ponova lulu, ukreše i zapali je.I opet puši, pljucka i misli, a od silnih misli zabolela ga već glava. — Il’ ako nije bio baš kod samog gospodin... he-he, a on i nije tu, nego na putu, — veli Nića pa vrti glavom. — A šta ja tu lupam glavu, — veli Nića. — A kakva je fajn ova noć, nije ni čudo!Ta čudo bi bilo da nisam baš nikoga sreo.Ej da nisam samo na dužnosti, došlo mi je, da se i ja ovako mator keša prođavolim malo...He, he!A šta bi k’o falilo!?Ne da se baš ni Nića svakoj šuši!Nego ubila me ova moja sirotinja, pa mi nije ni do čega!A da vi’š da natučem svilen šešir priko desnog oka, pa čizme na bore na noge, pa stivu lulu pustim na dugačak kamiš nuz trbu, da vi’š ondak đavolstva!Nego ovako u ovom masnom šeširu i dorocu, pa i ne mili mi se ni da pogledam kudgođ...Eto, pa i ovako kakav sam, da sam,... pa opet se strefi pa po nekoj zamaknem za oko...Eno baš u Tatićevom šoru, ona Arsina punica, k’o rek’o bi, da me je begenisala; jerbo kadgod prođem pored nje a ona se uvek ondak seti pa namešća maramu i zulove, pa namešća usta i pogleda me, a kad već prođem, a ona se uvek ondak iskašlje malo, pa me pita: „Kako ti je, Nićo! brez žene?“ A ja joj kažem: „Baš k’o i tebikana brez čoveka.“ A ona se opet nakašlje, a ja k’o velim: kad baš ’oćeš i biće ti!...Fajn žena, što jest; žustra baba!A šteta što nije u mojoj „parokiji“!Pa čerez toga baš i mislim, da se promenim sas onim mojim pajtašom i kolegom, onim Mićom, jerbo to je njegova parokija, njegov kvart, — pa da vi’š ondak veselja!A šta sam ja tunakara stao da lupam glavu čerez Šace brice!E, čudo mi niko!Ta kad sad neće, a da kad će đavola!A zar sam ja opet bio bolji, kad sam bio njegovi’ godina?!Tane mu gosino!Ta da nisam i ja priko jego ter’o brez fenjera kera, zar bi’ danas stao da bidnem bokter, pa da k’o niki šarov režim i lajem čerez tuđeg imanja a za tuđu asnu?Di bi moj gazdašag bio!Al’ prošlo! — odmahnu Nića rukom. — A da je ostalo ono staro, ta ne bi’ mu bio bokter ni u samom Beču oko careve palate, a kamo l’ u ovim kavonim selu!Ali, šta je tu je; fala Bogu, kad nije i gore! — Ha aaaa! — zeva i nastavlja; — Čisto me već zabolela glava od ovi’ silni’ misli.Daj da se to malo prilegne i prodrema, evo već i petli! — reče Nića pa uze rog i dunu tri put — i ako je tek dva sata po ponoći bilo, — a lulu zadenu za kajiš od desnog opanka pa leže na klupu i nasloni se na desnu ruku, sklopi svoje vazda budne oči i zaspa po drugi put. Nije potrajalo dugo a ča-Nića se stade u snu smešiti.Blaženi osmejak mu lebdijaše na usnama ispod brkova koji su bili onako po banacki potkresani pa izgledali nad usnama kao ivica ili streja dobro zbijenog i upravljenog krova od trske.Beše to osmeh pravednika koji spava i sniva kako polučuje nagradu.I san stade plesti svoje tanko tkivo oko Niće boktera koji hrkaše i brzo ogradi oko njega divnu kuću od tvrda materijala, a bez intabulacije i krajcare duga, ogradi ga kućom velikom, prostranom i punom svega i svačega.I Nića snivaše divan jutarnji san. Sniva, a on kao već oženjen baš onom istom Arsinom punicom, onom Savkom, pa su sad k’o muž i žena.Ušao Nića u gazdašag pa ga svi u kući poštuju i rade, a njemu ne dadu ništa da radi, nego vele: „Neka, ča-Nićo, ne trudite se, mi ćemo sve to već i sami brez vas!“ A on se baš i ne otima mnogo, nego se tako povazdan odmara.Ne mora čak ni čizme ujutru da navlači, nego se samo ujutru premesti iz kreveta na krevetac (odmah tu do kreveta) pa leži tako celi celcati dan bosonog potrbuške na krevecu, a ovaj malo potvrd.Oseća lepo ča-Nića kako leži na tvrdoj dasci, pa mu samo po malo čudno, kako to tako gazdačka kuća, a tako tvrd krevetac.Ali se ipak dobro oseća.Leži tako potrbuške pa puši i pljucka preko svog kratkog kamiša (jer ča-Nića i ako je ušao u gazdašag i mogao sad zapaliti k’o onaj solgabirov stivu lulu, ipak se nije ponevidio, nego je i posle pušio na svoj kratak kamiš od krajcare).Puši tako i samo izvoleva.A Savka, sadašnja njegova baba, kao mesi u naćvama hleb pa mu okrenula leđa.Malo malo pa se tek okrene na nj pa ga lepo pogleda, a jednako mesi živo i žustro a sve se na njoj trese, a Nića je zadovoljno gleda kako je vredna.A ona se kao okrenula, pa ga onako lepo gleda i pita: „’Oćeš li, snago, da ta Savka napravi lepiše?“ A on joj veli: „Ta baš nisam s raskida, samo je onako podebelo namaži s mašćom; metni na nju dvaput onoliko masti kol’ko mećeš u žižak...Pa i malo slanine, kad bi ispekla na vatri, ne bi mi škodilo zbog kašlja prokletog...A i malo kožurice... znaš da svi u mojoj familiji rado jedemo kožurice s vatre.“ — „Pa kol’ko da ispečem kožurice, perzekutore moj?“ — pita ga kao Savka. — „Pa, onako... kol’ko za jedan dobar opanak“, veli joj Nića.„Ne škodi ako bidne i više...Ako štogođ i pretekne; nije zgoreg da uvek ima u kući pržene kožurice...A trebaće i čerez miševa; nakotila se pogan, nos da odgrize... ja ću nataknuti na mišolovku, a znaš da je miš popašan na pečenu kožuricu k’o Vla’ na ribu,“ veli joj Nića pa pa se okrene malo na leđa da se malo odmori, a ona ga pogleda svaki čas, pa mu odgovara: „Biće sve k’o što si rek’o i izvolev’o, solgabirove moj! ’Oću, snago moja, a da kome ću ako tebi neću debelo mazati, ta da što smo se uzeli?!Gazdačka je ovo kuća, rode, ti samo izvolevaj!Ta stek’o je moj pokojni Lala, radio od jutra do mraka i stek’o dosta, da ti sada ne moraš raditi, nego ti samo, Nićo, izvolevaj!Ta biće tebikana, makar ni Arsi ne doteglo, jerbo si mi ti bliže rod!“ A Nići milo, Bože, kad je gleda kako mesi; kako se brine za njega i kako se nadnela nad naćve pa mesi hleb, pa se sve na njoj trese.Milo mu, pa je gleda jednako, i jednako se smeši! Ah, jutarnji snovi, vraški, nestašni snovi!Kakve divne i zanošljive, šarene i mile slike izatkivate vi zorom i varate njima čoveka, slabo to stvorenje! — Gledajte samo srećnoga i zadovoljnoga Niću, kako je zavaran i očaran njima; kako mu se smeši brk očekujući vruću, posoljenu i mašću debelo premazanu lepinju, i pečenu slaninu i kožuricu s vatre (što svi u njegovoj familiji rado jedu) i gledeći s leđa jedru i okruglu svoju Savku, kako živo mesi i kako se sva trese. I sve će te krasne slike do malo, za trenut jedan, nestati i iščeznut i!Nestaće ih kao dima ili pepela od trafike, kad ga ča-Nića duhne sa lule; proderaće se naskoro lepa i šarena slika ta, kao tanka paučina što se prodere kad bumbar proleti kroz nju — čim samo prvi paor jutros prođe kraj spavaćiva Niće i vikne mu: „’Brojtro, ča-Nićo!“ U kojoj će, što kažu, prsnuti tikva i dogoditi se ono čemu se niko nije nadao i što bi se zamerilo i samim prostim parohijanima kad urade Ovo nekoliko dana, dok su obe popadije mehovima mrzosti i pakosti jednako potpirivale i sve više raspaljivale oganj kavge i svađe, ni jedan od oba popa nije bio u selu kod kuće, nego obojica negde na putu.Da nisu tih dana odsustvovali, Bog zna da li bi bilo svega toga pa naravno i same ove pripovetke.Ne bi se, možda, stvari do toga stepena, tako nesretno razvile.Ali, ovako....Ali uzalud sva deklamacija; opučilo se niz brdo, — i ko će sad pred to stati i zaustaviti?! I jedna i druga popadija jedva je čekala da joj se popa vrati, da se sita najada i potuži na, tako reći, dojučeranju svoju najbolju drugu i prijateljicu.Najpre se vratio pop Spira, a dan posle i pop Ćira.Gđa Sida je već dobro spremila pop-Spiru i napunila mu uši, ostalo je samo još da i gđa Persa ne izostane iza svoje komšinice. — Erža, o Erža! — viknu gđa Persa kad ču da stadoše kola pred kapiju, — ostavi to pile, ja ću ga očupati, pa strči i otvori kapiju, eto nam milostivog gospodina s puta. Zatutnjila Erža onako bosonoga i otvori kapiju kroz koja ulaze kola a u njima pop Ćira sav prašan u nekom starom šeširu koji je još đakonom kupio. — Dobro došli! — Bolje vas naš’o, — reče pop Ćira skidajući se s kola. — Ja sam se malo poduže zadrž’o na putu.He, al’ šta mu znaš; te ajd ovo, ajd ono... ele, k’o što vidiš, ost’o sam čitava tri dana preko termina.To je ono što kažu: U grad kad ’oćeš, a iz grada kad te puste!Pazi, Erža, polako... porculan je, polupaće se!Celog sam puta im’o s njim glavobolju. — No, dobro samo kad si i sad doš’o. Mi se već zabrinuli, di si to...A već Melaniju sirotu ne mogu da umirim.„Juh, kaže, da nije samo papi unangenem što gođ pasiralo.“ A ja kažem: „Nije, nije, rano, dobar je Bog!“ — Nije, fala Bogu...Meni nije, a valjda ni vama nije. — The... kako se uzme...Zdravi smo... a već čućeš, dok se odmoriš, sve krasne stvari... sve lepša iza lepše. — No, pa kako, kako?Vi mi se i ne falite kako ste proveli ovo nekoliko dana bez mene.Kako u selu?...Kako u kući?Dad’ Boga ti, peškir, Perso, — reče umivajući se. — Kako ste živili i provodili se? — Kako!?...K’o kera u bunaru, što rek’o paor.Dobro te si doš’o a da je još malo potrajalo, mor’o bi nas tražiti po svetu.Došlo mi je bilo u jedan ma’, da ostavim ovu pustoljinu. — Eto ti sad! — veli pop Ćira. — Ta nije valjda? — Ta ti već da bogme da mi nisi nikad verovao!A od kad ti govorim ja. — Šta mi govoriš?..Pa šta je to, daklem, bilo?Da se nije kakva nesreća dogodila? — A baš na protiv, sve je veselo išlo.Šteta, što nisi bio tu, možda bi i tebi davali „nahtmuziku“, — veli zajedljivo gđa Persa. — Ne razumem te baš ništa, — veli pop Ćira. — Pa to i nije lako razumeti. — Ajde nemoj mi tu... i tako ne znam ni di mi je glava od puta i silna truckanja. — Bili smo k’o u arištu, — nastavlja gđa Persa. — Melanija samo sedi pa plače...Što se ovo dana siroto dete naplakalo, neće se celoga svoga veka toliko naplakati. — No, pa šta je dakle? — Kod svoje rođene kuće, pa da ne smeš ni nos da promoliš kroz kapiju.Eto tako smo vreme, Ćiro, doživeli i dočekali.K’o da smo poslednji u selu! — Ta ’oćeš li već jedanput kazati: šta je to bilo? — Ta... ona tamo.. ona pop-Spirina, grom ih spalio!Nemoj me ni pitati.Ne volem ni da se setim toga a kamo l’ da ti još pripovedam. — No, pa šta je bilo to opet sad? — Pa od onog jauzna.Sida drvlje i kamenje na nas ovamo...Da propadnem u zemlju pred onim mladim čovekom!Od njega me najviše sramota! — Oho!Pa to ti meni nešto krupno kazuješ! — Takve sekiracije, što smo ovo dana od njih imali, ne bi’ ni u snu snivala, nit’ bi verovala, da mi je pre toga kogođ rek’o da će do tog doći. — Pa šta kaže onaj paor? — zapita već malo ljutito pop Ćira. — Pa to i jeste što me jedi!Potpustio onu beštiju, a on se izvuk’o otiš’o nekud na put, a nju ostavio da gazduje. — Al’ ti mi još ne reče: šta je to sve radila? — Od kad si se ti krenuo na taj prokleti put, — otpoče gđa Persa pošto se namesti u staru fotelju, — nisam ti ja, Ćiro, ni ja ni Melanija, imali ni mirna dana, ni mirna sana.Kažem ti; ni danjom ni noćom nismo bili mirni od njihovih bezobrazluka.Taman jedno prestane, kad al’ eto ti drugo se počne... pa tako furt.Danjom metnuli neko rešeto pred kuću, pa se setili tu da rešetaju žito; pa neka pleva, neka prašina, k’o da je i onako malo na sokaku; a noćom neki gajdaši, tamburaši, trumbetaši, Ćiro, neki kurmaheri i neke naht-muzike, k’o da smo na „Tisa-partu“tako mi je izgledalo. — Oho!No, to je, k’o što vidim, sve lepše i lepše. — Da šta ti misliš!?Celog bogovetnog dana lupa ono prokleto rešeto i tera plevu sve na našu stranu; ne možeš k’o čovek izići na sokak od prašine.A noćom se opet vuče čitava kompanija; tu su ti sa nekim trumbetama, nekim verglovima, da ceo šor ne može oka da sklopi. — Pa što su ti se zavezala usta, kad ih imaš, fala Bogu, pa da im kažeš, da valjda još neko sedi u ovom sokaku? — A da šta sam nego to uradila!Pa misliš da mi je štogođ pomoglo?Šiljala sam Eržu, da joj kaže: kako to nije lepo, da, iznesu rešeto za žito na sokak, kod onolike nji’ve avlije... kako nam svima smeta i pravi larmu po sokaku.Ta nije da je đipala i praskala, ta nije da je vikala, već misliš sad će je šlog.Sve skače k’o gumalastika od zemlje, kol’ko je pakosna, beštija i aspida jedna vasilijska, pa poručuje po Erži i kaže: „Pozdravi ti, kaže tvoju milostivu tejšasonjku, nek ona ne tura, kaže, svoj nos u moj viršoft; kome je dao Bog, taj i rešeta žito.Tako ti kaži, kaže, da sam je pozdravila!“ Umal’ sirotu našu Eržu ni krivu ni dužnu nije istukla. — No, to mi se dopada! — veli ljutito-pop Ćira, a popadija doliva ulja na plamen gneva pop-Ćirina pa nastavlja: — „Bolje, poručuje mi ona po Erži, neka pazi ona, to jest ja da pazim, neka pričuva ona onu njenu princezu... a to je, znaš, nišanila na našu Melaniju,... nek pričuva onu šenu Genofefu, kaže, dok je nisu spevali paori u šoru!“ — Oho! — reče pop Ćira i diže obrve čak pod ćelepuš. — Oho! — E, sad gledaj ti samo, molim te, te uncutarije i toga brezobrazluka od jedne aspide, šta se ona usudila da kaže.I ona se našla da mi čuva kuću; ona i to moju kuću da čuva.Al’ i ja sam joj k’o što treba i odgovorila, — veli zadovoljno i blaženo gđa Persa. — Pozdravila sam je i rekla sam joj: nek čuva ona, bolje će biti, onu njenu dundu da ne uskoči za kakvim u dorocu sa roglja. — A-a-a!Pa to je, Boga mi, baš zagustilo?A to se ne sme više tako ostaviti ni trpiti. — A, pa vidićeš samo sutra!I sutra će sigurno biti larme po sokaku.Eto i gospodin Pera se od oto doba formalno odbio od nas, pa ga nema, ređe nas posjećuje.Izađe jadan mladić s Melanijom pred kuću, pa ne može reči da čuje kad se razgovara, od onog prokletog rešeta!....Jedan jed samo.Vidićeš već! — A to ćemo tek viditi!Nek probaju samo! — veli ljutito pop Ćira. — Ta... sad i ja mislim, da je već krajnje vreme, da i ti k’o otac... a ne bila ja na tvom mestu, to samo ja velim, a ja bi’ već — — No, dosta, dosta!Znaću ja već i sam šta mi treba raditi! — reče ljutito pop Ćira. — Očitaću ja njemu već — — Da mu očitaš, jest, — hrabri ga gospođa Persa, — te još kako da mu očitaš.Ej da ti ja moj jezik pozajmim! — Te još kako ću da mu očitam!Zar je to lepo, da se mi kao komšije i parosi tako mrzimo?!Zar sam mu ja kriv, ili moje dete? — Ili ja? — veli gđa Persa. — On ga je prvi dočepao i odveo bio svojoj kući. — Pa bio ga čuvati. — A devojačka su vrata svakom, što kažu, otvorena. — Valjda je on dete, nije valjda još majorent, pa ne zna šta mu treba. — Nego mu sad treba tutor da ga tutoriše. — A, ta kazaću ja njemu sve to!Vidiš ti, molim te, da čovek nije ni u svojoj rođenoj kući miran! — veli pop Ćira pa stade hodati ljutito po sobi. — Ako štogođ stane da pribacuje, a ti mu reci: da svaki prema sebi traži priliku; kaži mu, da mladić ima i oči i svoju nauku, pa vidi i razlikuje, šta je pomorandža, a šta cvekla. — Ne brini se ti!Zapušiću mu usta, da će pamtiti dok je živ kad se sa mnom dišput’o. — A možeš mu i to reći: da se dockan setio.Mladić je već razgovarao sa mnom, a i Melanija mi se ispovjedila...To je već svršeno...Sve mu je zabadava sad. — Nemaj ti brige.Ti pazi kujnu, a meni ovo ostavi.Kol’ko sutra naći ću se s njim.Imamo i inače poslove neke da svršimo. Sutra dan su se našli i razgovarali poduže pop Ćira i pop Spira.Pozdravili su se, razume se, hladno.Do sad su se uvek pitali za zdravlje i onda kad se obojica nisu makli ni iz sokaka, a sad se vratili obojica su puta, — pa jedan drugog ama ni jednom rečicom da ne zapita!!Kad su počeli zvaničan posao, jedan drugome nisu u oči gledali, nego i jedan i drugi kad nešto ima da kaže a on govori i gleda u onaj pismeni akt, ili okreće plajvaz, ili namešta pero u držaljici, ili tako ma štogod, tek da se nađe u poslu.Svrše i taj posao, a izgledalo je da se pop Ćira već predomislio, i da neće ni otpočinjati kakav privatan razgovor, nego da će se u miru rastati.Pop Spira je već uzeo svoj štap i šešir i gladio ga rukom niz dlaku, dakle već bio spreman da pođe, kad će ga pop Ćira jetkim i drhćućim glasom osloviti i zaustaviti. — Ama... oče Spiro, ’tedo’ se nešto s vama malo razgovarati, ako se, to jest, s vama, uopšte i može, razgovarati. — E, da!?A otkud to sad, gospodar-komšija?!A za što kao da ne možete razgovarati?!K’o i do sad, dragi komšija i kolega. — Ta... ne znam, znate, — reče pop Ćira i podiže obrve, a dobi dve ozbiljne brazde oko nozdrva — jesam li se, to jest, dobro atresir’o, i ’oće l’ vrediti što vama govoriti? — Pa kako ste vi to „vama“ nekako čudno izgovorili?!..I posle, ’oćete l’ o crkveno-opštestvenim stvar’ma da razgovarate?...Ako mislite o njima, stojim vam na službi... o njima se valjda tek nećete sa mojom Sidom razgovarati?! — Dobro te niste rekli, s vašom Žužom! — A šta bi vam falilo, samo ako ona.. — Oho! — veli pop Ćira. — Oho!Da kako! — veli pop Spira i ostavi štap. — O familijarnim stvarima želio bi’ da se razgovorim s vama, gospodar-komšija, o familijarnim.. ako, ako, to jest, nemate što protiv toga. — Molim vas, izvol’te samo! — veli pop Spira. — Šta tu vazdan pravite nekakva predislovija! — Ta... znate, česnjejši gospodin’ Spiridone, mislim, je l’ vredno i da počinjem s vama; jerbo ne znam: ko je stariji u toj vašoj kući, vi ili ona ... ona vaša... vaša supruga? — No, pa ja sam... ja, prečesnjejši gospodin’ Kirilo!A šta bi ko hteli?Dede, nemojte obilaziti kao mačka oko vrele kobasice! — No, pa ako ste vi stariji u kući, k’o što kažete, a ono molio bi’ vas... kad bi bili tako snishoditelni prema meni, pa naredili onima tamo... onima vašima.. da ostave moju kuću na miru.Znate, nisam rad ni da se svađam s vama, a ni da varmeđa ima posla.Eto, to sam želio da vam kažem. ’Oću, — podigao pop Ćira glas kao da diktando govori, — ’oću da sam od sad miran pred svojom kućom, oče Spiridone. — Po meni baš, — upade mu u reč pop Spira, — oče Kirilo, možete slobodno, ako ’oćete, i človiti pred kućom! — ... a za rešeto je avlija a ne sokak, — nastavlja pop Ćira. — A ne izneti ga nasred sokaka, kao da je sokak vaš spahiluk,... da čovek ne može da izađe pred svoju rođenu kuću od lupe, prašine i pleve... — Ja vodim virtšaft kako ja znam! — Jeste!Vi vodite vprtšaft kako vi znate; vaša supruga kako ona zna, a vaša slatka ćerčica opet kako ona zna!Neko danjom, neko noćom; tek došlo vreme, da se pošten komšiluk raseli od toga vašeg virtšafta. — Oho, oho!Ama vi, gospodin’ Ćiro, baš onako... — Jeste; mi onako a vaša kuća svakojako. — Oho! — uzviknu začuđeno i uvređeno pop Spira pa ostavi šešir. — Samo kad je vaša kuća primer selu. — Bogme i jeste. - — Do duše, imate se čime i ponositi; k’o mačka s ogorelom šapom! — No, tek na vašu se kuću neću ugledati. — No, to vam i neće biti možno, jer sam juče zabranio mojoj Juci i da prima vizite vaših, a još manje da sme odlaziti k vami.Dakle gospođica Melanija će nas poštediti. — Neće vam ni doći, ne bojte se baš, da je zovete. — Ta da!Ima ona dosta unterhaltunga i kod svoje kuće.Fala Bogu, onaj vam i ne izbiva iz kuće.A zbilja, gospodar-komšija, a otkud ste vi to postali hauzmajstor pa izdajete kvartire? — zapita pop Spira. — Jest, al’ bar dolazi danjom... a tu su i stariji!...A kod vas onako, što pevaju paori... „sve po ’ladu, da ga ne poznadu!“ — To je laž! — grmnu pop Spira. — Pa izvol’te zapitati i izvestiti se kod Niće boktera...On, k’o što vam je poznato, najbolje zna te stvari. — Oho! — viknu pop Spira. — Mož’te vi vikati: „oho“, kol’ko ’oćete, ali to je sve tako.Ne može čovek u veče da razladi sobu i da pusti friška lufta, od larme i muzike; digli sokak na glavu! — E, e!Ama to će kanda da izađe na debelo, gospodar-komšija! — planu pop Spira, koji izgleda tek da je sad shvatio domašaj pop-Ćirinih zajedljivih reči. — Koga vi to mislite, kad tako govorite, moliću lepo? — Pa govorim, — veli jetko pop Ćira, — o vašoj krasnoj ćerci Juci,... nek vam je živ’ i zdrava! — Gospodin’ Ćiro, — viknu imperativno pop Spira, — ćer da ste mi ostavili na miru!Ne ispirajte usta s njom!Nju mi ostavite na miru. — Nek ostavi ona moju kuću na miru ili bolje reći: nek ostavi na miru momke po selu, pa će onda i moja kuća biti pošteđena! — A šta ima ona to s vašom kućom?! — Ima to, što nije miran sokak od nahtmuzike.Sve trešti od nekih trumbeta. — Pa zar je samo moja kuća u sokaku?!! — E, nije nego valjda onoj baba-Tini prave muziku?! — Ta kakva je ćorava sadašnja mladež, i za što kao i ne?! — Pa kad prave baba-Tini, a što će onda vaša Juca, vaša bezazlena i krotka ćerčica na prozoru?...Sigurno se odala na astronomiju i zvjezdočtenije, — veli zajedljivo pop Ćira, — pa pogađa ’oće l’ biti rata i ko će dobiti batina. — Pa i biće i rata i batina! — dreknu pop Spira ljut kao zver i polete na protivnika..... Šta je odmah sledećeg sekunda bilo, doznaće čitaoci odmah u sledećoj Glavi od jedne sa svima detaljima toga dogođaja dobro obaveštene gospođe. U kojoj je pripovedanje, ili bolje reći izveštaj, gđice ili gđe Gabriele, koja je uvek vrlo dobro obaveštena bila o svemu i svačemu, i znala do najsitnijih detalja sve što se dogodilo (pa i što se nikad ni dogodilo nije) u selu; i koja je, budući dosta besposlena, vršila ulogu i podmirivala potrebu seoskog „Tagblata“ ili još bolje „Interesanteblata“ Ovaj sastanak i razgovor između popova bio je tako oko devet časova.Toga istoga dana posle podne, pripovedale su se čudne i neverovatne stvari o tom događaju.U veče toga dana, znalo je celo mesto, i levo i desno od Velikog Sokaka pripovedalo se u svima kućama o tom zbitiju.A zasluga za to pripada gđici Gabrieli.Ona je bila kao neka vrsta mašamode u selu.Otmeniji su je zvali „seoskim telegrafom“ a paori „seoskim dobošem“, a nazvana je tako ne onako na pamet, nego što je doista ličila i na jedno i na drugo.Što se god dobro ili zlo, lepo ili ružno, desilo u jednom kraju, za tili čas saznali su svi ostali krajevi od Švabine suvače pa sve do iza vašarišta.A znala je dobro i nemački, pa joj je u toliko širi bio teren i polje rada za kupljenje i rasprostiranje novosti, i sa tih preimućstava, bila je prisna prijateljica sa gđom Cvečkenmajerkom, mesnom babicom, kojoj je svaki dan išla na jauzn sa štrikerajem u korpici.Tu su jedna drugoj raportirale što je koja doznala i posle raznosile vrlo savesno i revnosno novosti po selu. Koja je od njih prva doznala za taj strašan događaj, to vam pisac ne ume da kaže, jer je svaka prisvajala za sebe tu zaslugu da je ona prva saznala pa onoj drugoj kazala.Odmah posle ručka, uzela je gđa Gabriela (molimo čitaoce za izvinjenje, što ćemo je zvati čas gđom čas gđicom, jer tako su i u selu svaki čas grešili) uzela, dakle, štrikeraj u korpicu pa poletela i zaredila po kućama i sokacima.Prvo je otišla gđa-nataroševici, dakle u beamterske, odatle u trgovačke a posle u majstorske kuće i tako dalje sve po rangu. — O, pardon, izvinite!Neka, neka, ručajte vi samo, — veli gđica Gabriela ulazeći kod g.-nataroševih, — ja ću malo posle doći. — O, ništa, ništa! — vedi gđa nataroševica. — Mi smo malo poviše zakasnili, izvin’te i vi!Bar da ste ranije došli, a krasnu smo riblju čorbu imali. — Molim, molim, —ustručava se gđa Gabriela, — k’o što sam rekla, ja mogu i malo posle!Pa mom duvarskom satu već prošlo dva. — Pa i nije vas prevario, — vedi gđa nataroševica, — nego se mi malo zadocnili; a u drugim kućama, da bo’me da su davno i davno ručali. — Bo’me, kako gde!Kako kod koga! — reče zadovoljno Gabriela. — Kod gospodina Ćire, paroha, znam da im danas nije do ručka — — Kod gospodna Ćire?! — reče radoznalo gđa nataroševice i postade odmah mnogo uslužnija. — A šta je to bilo tamo, slatka? — Šta, zar niste čuli? — Nismo, rođena!Ta molim vas, raskomotite se samo, k’o kod svoje -— — I ništa niste čuli?!I ništa baš?!Ta je l’ možno’? — pita Gabriela skidajući maramu. — A ja potrčala da čujem, kažem u sebi: gospođa će kao beamterka to najbolje znati, jer se na ove seoske torokuše, gnedige, ne smete osloniti. — Ništa, slatka!Ja sam vam ovde k’o u pustinji — — Pa nije možno!Taz is unmeglih!Ta celo selo samo o tome govori — — Da nisi ti, Kipro, čuo što? — pita gđa notaroševica muža. — Ja... baš ništa, — veli g. nataroš. — Eh, moj suprug, — veli očajno debela gđa nataroševica, — to vam je upravo beamterska natura; ima taj rđav običaj, da ga se ništa, ama ništa, slatka, ne tiče, i ništa neće da mi kaže!...Uvek od desetog nekog čujem, što se u selu dogodilo. — Ta šta govorite, milostiva!? — Ta brez šale!Nego izvol’te, ne ženirajte se ni najmanje. — Molim, molim,... ne ustručavajte se ni najmanje... ni najmanje...K’o da i nisam tu!Ja ću evo ovde na kanabe! — reče Gabriela i sede iza njihovih leđa na jedno kanabe i izvadi svoj štrikeraj. — A ne, ne, — ne da joj gđa nataroševica. — Se’te, slatka, ovde sas nama.Izvol’te malo dinje, da znate samo, kako je slatka, k’o da nije iz paorske bašte nego k’o da je „cukras“ pravio. — Pa mogu baš jednu kriščicu, onako forme radi, samo da vam ne dam korpu! — veli Gabriela i ostavi štrikeraj. — No, pa šta je, šta je to, slatka, bilo? — veli gđa nataroševica. — A ja baš idem pored vaše kuće, pa mislim u sebi: daj, kažem, da svratim k njima, valjda će gospodin-noter znati sve...Kad ono... vi niste ni čuli!Ne znate ni kol’ko ja! — Molim vas — — Ta šta vam ja baš mnogo i znam?!Čula sam, al’ čisto i sama ne verujem... a na spletke mrzim k’o na đavola...Ta znate me, fala Bogu,... pa nisam rada da mi se prebaci — — Verujem, verujem, slatka, i sama sam vam takva. — Znam, znam, bar meni nemojte, gnedige, govoriti — . — Pa kol’ko znate, slatka, kol’ko znate! — navaljuje gđa nataroševica. — ’Oćete l’ malo šećera na dinju?Ima svakojakih gustova.Eto, moj Kipra vole da pospe dinju biberom il’ tubakom (burmutom) — — Fala, gnedige, ja volem dinju onako klot naturalnu; osim rajs-pulfera znate, zbog vetra, i na lice ništa ne mećem — — A, pa vi nemate ni nužde!Taka koža! — Dakle slušajte!...Al’ molim vas, milostiva, da zadržite to za vas.Bog zna, je l’ to sve istina, pa nisam rada — — O, molim, molim, to nije bilo ni nužno...Ako ova riba na astalu, — reče i pokaza na varku od soma, — što progovori, to će se i od mene čuti.Dakle — — Dakle, čujte! —reče Gabriela i pokloni se g. Kipri natarošu, koji ispušio beše lulu i krenuo se da prilegne malo, naredivši, da se ona lubenica ne vadi iz bunara pre nego što se on probudi. — Dakle vi znate, da sam ja prijateljica i gospoja-Sidi i gospoja-Persi; ne znam već, gnedige, koju većma i više volem.K’o da smo sestre, ili tako štogođ.Ako se sećate, ja sam vam još pre dve tri nedelje rekla i prorokovala, da će biti vašara između njih.A ja što vidim, gnedige, to je viđeno.Još onda sam primetila, da nije k’o nekad.A to je sve zbog onog mladića, mladog gospodina Pere, što je sad učitelj ovde.Naravno i sa svim prirodno; i jedna i druga ima ćer, pa mati k’o svaka mati.Svaka je dobru rada za svoju ćer; a jao, žalosna, a kako i ne bi; ako mati neće, a da ko će?!...Ju, ja sam se baš zaljubila u taj vaš cic; govorim, a sva mi pamet ostala na njemu!Di ste ga, gnedige, uzeli?Da lepa cica! — reče razgledajući haljinu domaćičinu. — Kod Piškelesovice na roglju, u Bečkereku, treća kuća od apoteke. — Baš neću imati mira, dok i sebi ne kupim — — Jeste, vrlo lep cic!Niste vi prvi kojoj se dop’o. — A je l’ ostalo još u komadu? — Bo’me potrčao je sve sam prvi nobles u Bečkereku i sve razgrabio. — Juf!Ta nemojte me, gnedige, plašiti!A pošto rif? — Trideset i dve krajcare, al’ treba se umeti i pogađati. — Ta šta govorite!Trideset i — — Ta man’te cic do đavola, — prekida je nestrpeljiva gđa nataroševica, — nego molim vas dalje, samo dalje — — A, da, pardon, pardon!...Dakle, do tog doba su se i kojekako slagale; al’ od oto doba, krv i nož, krv i nož!Jedna drugu i da ne vidi!A već, do duše, i pre se jedna na drugu tužila.Koliko mi se samo puta tužila gospoja Sida na gospoja-Persu i na njenu Melaniju.„Gledajte je samo, — kaže mi gospoja Sida za gospoja-Persu, — kako je obešenjačka žena!Kad god ide Melanija u crkvu, uvek zove i moju Julu, a neće sama da ide; samo da se vidi kako je ona gospodske boje, bleda, a moja Jula zdrava pa rumena k’o što je Bog dao.A posle, — kaže, — primjetila sam, — kaže mi gospoja Sida, — i to, da uvek ona ima nešto osobito, tek samo da nije k’o u ove moje.Ako moja Jula pođe jedne Nedelje brez rukavica... a kud će na ovu vrućinu i da ih navlači!...Melanija odmah navuče rukavice, da pokaže, kako je „nobl“; a ako druge Nedelje ova moja ponese i navuče rukavice, onda ih opet Melanija ne navuče.Onda opet ’oće da pokaže, kako ona ima bele ruke k’o u noblesa, a moja Jula, bajagi, samo ih za to navlači, da sakrije svoje od virtšafta ispucane ruke!!!I na to je, — kaže gospoja Sida, — sve ona matora sakramencka beštija uči!Dugo sam, — kaže, — lupala glavu i študirala, dok sam se dosetila toj njenoj uncutariji.“ Eto tako su se i pre ogovarale.A ja je tešim i stišavam,... taka mi je, znate, narav, volem sve lepo bez svađe, pa joj kažem: „Pa možda je to, slatka gospoja-Sido, samo slučajno; vama se to samo tako čini!Baš vam mogu otvoreno kazati, i uveriti vas, da gospoja Persa, kol’ko je ja poznajem, da ona, na protiv, baš k’o svoje rođeno dete vole vašu Julu.Baš meni samoj je odonomadne kazala, kako vam zavidi, što imate tako vrednu i zdravu ćer.“ — „Eto, — veli ona —“...Ju, slatka, baš bi’ vas molila još za jednu malu malu kriščicu, ova vaša dinja sve se topi u usti... — O, pa što ne kažete!Izvol’te, molim, izvol’te! — Fala lepo!Moj pokojni nije mario za dinje.Uvek sam ih kradom jela u kujni s mlađima...Bio je nervozan na dinje zdravo. — Verujem, ima ljudi razne fele — — „Eto, — veli gospoja Persa,“ — pripovedam, znate, ja gospoja-Sidi, — „eto ona moja, Melanija to jest, malo malo, pa kašlje!“ Te kuvaj ovo, te kuvaj ono.Zdravo je nježna, — kaže, — haglih k’o leptirova krila!Sve ja moram da radim, žao mi deteta; šta ćete, kad se za nešto više rodila, — kaže. — A gospoja Sida, kako koji dan sve šira; njena Jula sve radi za nju.Ono je devojka, — fali je gospoja Persa. — Kad korača, sve se trese zemlja pod njom!A ova moja k’o neka balska lepeza; da je du’neš, zaustavila bi se negde na tarabi ili na bagremu, kako je laka!Nikakav teži posao nije za nju.A gospoja-Sidina Jula kad se popne na kacu, pa im traje do novoga a nama oko Sretenija nestane, pa moramo da kupujemo kupusa s pijace.“...„Evo vi’te, — kažem ja gospoja-Sidi, — šta kaže gospoja Persa!“...I zar mislite, — okrenu se gđi nataroševici, — da sam je umirila?...Bože sačuvaj! — nastavlja Gabriela. — Tek onda se zgrane, pa stane da đipa i da praska.A ja je jednako umirujem; jerbo ne volem, znate, svađu; volem svaki sa svakim da lepo živi...Molim vas, slatka, ja sam se već obezobrazila, al’ vi ste krivi što umete taku slatku dinju da izaberete — — O, molim, molim... s drage volje!Izvol’te! — reče gđa nataroševica držeći jednako nož u ruci i dinju na krilu. — Al’ poslušajte me!Uzmite malo šećera pa pospite krišku! — Ajd’ baš da vam ne učinim nažao.Ali samo jednu kašičicu!...Dakle, tako ja stišavam.Volem sve lepo; s lepim se, slatka, može sve učiniti.Tako sam utiškavala i, što kažu, krpila!E, al’, bo’me, i tome je bilo kraja!Dok su mene slušali, i dok sam ja mogla... bilo je i kojekako.Al’ od kako dođe onaj mladić; ne sluša me više ni jedna ni druga, pa tako je i došlo do škandala — — Do škandala?!Molim vas samo malo brže, šta je, dakle, to bilo? — reče gđa nataroševica i odseče i sebi krišku dinje. — I ja ogladnila čisto od ljubopitstva... — Samo se malo, gnedige, strpite!Dakle, k’o što sam rekla i kazala, čim je novi učitelj doš’o, odmah su ga saletili i jedni i drugi.Jedan ga dočep’o za rukav pa ga vuče na ručak, a drugi za drugi rukav i kragn pa ga vuče na jauzn i večeru.A mladić siroma’, da se ne zameri ni jednima ni drugima, ajd’ i tamo i ovamo; pa zaređ’o iz jedne kuće u drugu k’o neka komesija.A oni i jedni i drugi udri fali svaki svoju,... a on se samo okreće čas jednoj čas drugoj.Mladić, naravno, ima oči pa probira i šacuje.Ele, gospoja-Persina Melanija, Boga mi, bolje umela; učinila odmah eroberung!...Ta ono... znate... ne treba se baš mnogo ni čuditi; u tom joj je, što kažu, i vek prošao!A posle, i nemecko vospitanje... šta ja furt predikujem i govorim... al’ nemam kome.Eto, i ovde se pokazalo!...Sad će joj padati na um, znam dobro, moje reči, al’ šta je ’asne sada!?Govorim ja njoj od kad još: „Gospoja-Sido, ako ste prava mati, i prijatelj svome detetu, nemojte da je ostavite da bude slepa kod očiju i bez izobraženja; podajte je u ler kod frajle Nimfidore, da nauči da hekluje štrumfpandle i sas perlama čačkalice za zube i nemecki unterhaltung!Do’će vreme, pa će vas dete proklinjati!“ Badava, što jest jest; al’ za ljubezne stvari — samo je nemecki jezik stvoren, slatka!Nije to da govorim i držim stranu, što mi je mama bila Nemica,... al’ sa svim je tako.Zar ne?Ja samo kad moram da se svađam i da psujem koga, onda govorim srpski, nekako je za to zgodniji; ali za fine stvari, opet vam kažem, samo nemecki!Samo nemecki, slatka moja!...Sad se ujeda gospoja Sida, a kad sam je ja sovetovala, da da njenu Julu nigde na stranu u kuću, u ler, a ona sva pozelenila, pa đipa, mal’ me nije udarila, pa kaže: „Ne dam ja, dok sam ja živa, — kaže, — moje dete u Švapsku kuću; u jednom istom koritu, — kaže, — i mesidu ’leb i peredu veš, i kupadu decu, poganija jedna!“ E, eto joj sad — — Al’ molim — — Ele, gospodin Pera se zaljubi do ušiju u frajla-Melaniju, pa je svaki dan kod njih, i donosi joj sve lepe nemecke knjige, sentimentalne i pune žalostivni’ stvari za plakanje.I kaže sad, da ne bi ni jedne sekunde mogao biti bez nje, to jest Melanije; a da se, ne daj Bože, strefi štogođ, otiš’o bi, kaže, iz dešperata, u klošter Mesić u kaluđere. — Ju, siroma’ mladić! — I tako frajla Jula ostala na cedilu, pa se iz dešperata zaljubila u Šacu... onog mladog, zdravog lepog... ta znate ga sigurno... berberskog asistenta Ta kako da ga ne znate?!Onog što uvek zalepi mali k’o mladež okrugao flaster na donju vilicu, k’o bajagi bole ga, ima bubuljicu, a ono nije, ne fali mu ni đavola... nego samo iz obešenjakluka, da je još lepši!...A obe mamice više da ne vididu jedna drugu, nego se sekiradu a sve zbog budućega zeta.E, sad ko je tome kriv, pitam vas, što se Juli izmakla taka lepa i dobra partija? — Al’ molim vas, slatka, — opominje je gđa nataroševica, — al’ ja još nikako da čujem — — Ah, pardon, pardon, milostiva!Naljutila sam se... žao mi sirote Jule k’o da mi je rođena sestra.Dakle, dosta do toga, da je nastala ’ladnoća među njime čerez mladoga her-lerera, toga mladića.Gospoja Sida naučila, da prid veče posedi prid kućom, al’ ne može da gleda kad se šeta frajla Melanija i gospodin Pera, pa gospoja Sida protolkovala to tako, k’o da je to truc njojzi i Juci.Pa ona onda iznela rešeto pa rešeta žito, a pop-Ćirini onda oni ne možedu da iziđedu pred kuću ni poslom a kamo l’ radi unterhaltunga.Onda gospođa Persa počne pozivati gospodin-Peru na večeru i posle večere, a iz gospoja-Sidine avlije bacadu se sa s krompirima u gospoja-Persinu avliju, samo da ne ostanedu dužni.A onda gospoja Persa napusti svoju sluškinju, onu šindivilu Eržu što su je spevali u šoru s onim mladim apotekarskim subjektom, da trucira gospoji Sidi...Izađe k’o bojagi da počisti sokak ispred kuće, a ona peva kol’ko je grlo donosi onu paorsku pesmu: „Pusti Bože sve gromove tvoje, pa potuci sve komšije moje,“ a to se, znate odnosi na pop-Spirine.Šta mislite!!Bi l’ vam to ikad palo na pamet!A gospoja Sida onda k’o veli: „Kad ti mene sekiraš pesmom, ja ću tebe muzikom!Da vi’š kako ja umem!“ I jedno veče, dođe lepo Šaca, onaj što sam ga malo pre spomenula, sa čitavom bandom bleh-inštrumenata, gajdi i drugi inštrumenata i digne sokak na glavu; srela ga... lepo ga vid’la k’o ja vas, milostiva, sad... frau-Cvečkenmajerka kad se vraćala od porodilje iz arendaškog sokaka.Kad su se vratili popovi s puta (jer ni jedan se nije strefio tada kod kuće) a one obadve udri u plač i tužbu, a supruzi mesto da uredidu stvar stišadu, a oni se potučedu!I pop Spira, kažu, inzultir’o je gospodin-Ćiru... gađ’o ga peskonicom, i onaj ost’o bez jednog zuba, izbiven mu levi kutnjak; baš s koje je strane i jeo pop Ćira, jerbo desnom se stranom i ne služi, na desnoj su mu svi zubi slabi i šuplji. — Ta šta govorite!! — pita zaprepašćeno gđa nataroševica. — Da šta vi mislite!Gospodin Ćira je haglih čovek, a ono je paorenda, pa još nemeški sin!Mož’te predstaviti sebi!Zar niste čuli kakve je muke im’o otac pop-Spirin, dok ga je nater’o da se školuje?To je salašar.Triput je, kažu, beg’o iz škole i beg’o na salaš, pa se bricom branio i neće nikako u skamiju...Pa ga onda, četvrti put otac vez’o ularom i pajvanima iza stražnjeg sica za šarage, pa ga tako odvuk’o u školu, te se jedva skrasio u skamiji. — Ta šta govorite?! — Da šta vi mislite?!Još onda, k’o dete, pa se vid’lo da će biti od njega neki grubijan, — završi Gabriela mećući štrikeraj u korpicu, koji je posle treće skriške dinje opet izvadila bila. — Ta, šta je — — Izvin’te, milostiva, — reče oblačeći se, — al’ ja sam se malo i odviše zadržala!Ljubim ruke, gnedige!...Al’ molim vas, samo nikom ni reči!Nek ostane kod vas!Nisam rada!Nisam rada, znate, da me posle popreko gledaju... U kojoj je sav onaj „rest“ Gabrielinog pripovedanja koji nije mogao stati u Glavu Trinaestu.U njoj će, dakle, čitalac saznati još neke podrobnosti koje se odnose na onaj krupan događaj i videće kako seoska „fama“ postaje i raste Čim je izašla od gđe nataroševice, uputila se gđa Gabriela brzim korakom gđi Soki grkinji.A tako isto i nataroševica pohitala je, obukavši se na vrat na nos, gđi Gecinici kasirki i gđi apotekarici, da vidi, da li su ove čule što od svega ovoga; pa ako su čule da sazna još više, a ako nisu, da im prva javi. — ’Oće l’ kera? — ču se sa sokaka glas. — No, ko je sad opet? — pita gđa Soka i pogleda na avlijska vrata. — Gospoja Soko, ’oće l’ kera? — ču se i po drugi put glas i gđa Soka pozna glas Gabrielin. — Neće, neće!...Na lancu je pod ambarom.Izvol’te slobodno! — odgovori gđa Soka. — No, šta će sad opet ta matora torokuša?! (Gđa Gabriela nije bila ni matora ni ružna, nego baš naprotiv; ali je gđa Soka bila gnevna, a onda ni sami muški ne biraju izraz, niti su objektivni!) Opet će me zadržati od posla k’o i odonomadne, — veli gđa Soka, pred kojom stojaše jedna gomila starih plesnivih rukavica, koje je sekla i spremala da pokriva flaše od paradajza, koji je baš toga dana kuvala i za zimu spremala. — Dobar dan; kis ti hant! — klanja se gđa Gabriela. — Pardon, pardon, ako sam vas štagod uznemirila... k’o i uvek, i danas ste u poslu.Za Boga, gnedige, ta kad se vi odmarate, to bi samo volela znati — — O, baš na protiv.Ni najmanje me niste uznemirili.A ja baš malo pre u sebi mislim: O neće l’ Bog kog doneti!...Kako sam sama, baš bi mi taman k’o poručena došla; kad al’ ono, gledaj, eto vas.O, sam vas je Bog don’o. — Bogme, slatka, neću se moći dugo ni sama zadržavati, jer sam za poslom, a i vi ste, k’o što vidim, u poslu. — Ta, eto, cunjam po ormanu.Tražim i kupim stare rukavice, da pokrivam flaše od paradajza.Sve same balske rukavice, od Bog te pita kade.Gledam ih Bože, pa mislim i pitam se: ta jesu l’ to, Bože, moje?!Ta zar je u njih stala ova moja sadašnja ripida?!Kako se čovek samo izmeni!A naravno, i kad je to slatka moja, bilo!Bože, šta je čovek!Ne zna ni kad proživi, a tekem dođu godine!Pa mi pade sad i to na um, Bože, kakav je štucer moj pokojni bio nekad kao mlad trgovac, kad mi je šmajhlov’o!...The, pa sve prošlo! — No, al’ i vi morate priznati, slatka, da je imao i kome; im’o je, bo’me, i kome da šmajhluje! — veli gđa Gabriela. — Ta... baš ne velim da nije; nije mi on jedan to prizn’o...Bila sam mlada; a što je mlado, to je i lepo...Bilo pa prošlo! — uzdahnu gđa Soka. — He, gospoja, „prolaze godine k’o gođ mutna voda“, što kažu paori.Što proživite, slatka, to vam je — — Pravo kažete, — potvrđuje gđa Soka. — Jest bo’me!Pa opet ljud’ma sve nešto tesno dok su živi!Gledam baš našu gospodu parohe, pop-Ćiru i pop-Spiru samo; the, a šta ćete!...Jedno, što kažu, tesno, a drugo besno!...K’o da će hiljadu godina da žividu! — Pop-Ćiru i Spiru? — zapita je začuđeno gđa Soka. — A šta je to bilo? — Zar ništa ne znate? — čudi se gđa Gabriela. — Ništa — — I vi baš ništa niste čuli? — Ni reči, slatka moja, ni reči! — Ta je l’ možno!? — Ta zadrž’o me ovaj prokleti paradajz kod kuće, i baš sam danas našla da ga kuvam!...O Efika!Uzmi ove rukavice pa ih ovlaži i razvuci, očisti ih od plesni, i iskomadaj ih ovako k’o što sam ja počela, — naredi gđa Soka Efiki, jednoj okrugloj dundi belih trepavica, koja je dotutnjila, — dobila sam vizitu... nemam sad kad.Ajde, nosi to brže!...Dakle, šta je to bilo, slatka!?Sedim k’o na šporertu od ljubopitstva, tako sam najgirig!Ništa, ništa vam ne znam — — O, to sam vam ja onda u velikoj šteti!A ja, sirota, mislim da se oasnim štogođ, pa kažem sama sebi: daj da odem časkom do gospoja-Soke; ona će to znati, kad drži dućan!O, o, baš mi je žao — — Molim vas, ni reči, k’o što vam kažem, nisam čula!Rec’te samo kol’ko znate; nemojte me, slatka, mučiti!Kol’ko znate pripovedite, a ja već mogu sebi predstaviti! — Ta, naravno, kol’ko znam. — Da se nisu posvađali? — Ta da je samo to — pa i Bože pomozi! — A zar ima naopako štogođ još i gore? — Da šta vi mislite! — Ta šta govorite! — Inzultirung!...Potukli se! — Potukli!Frau-Gabriela, vi se valjda samo šalite!Id’te, molim vas. — Na moju čast, slatka! — I-ju!Ko bi to rek’o! — To još kako! — Ta ne govor’te! — Da šta vi mislite!Izvuk’o bo’me naš gospodin Ćira k’o Talijan kod Kustoce! — Iju!Gospoja Gabriela, ta šta vi to meni govorite?!A od koga, naopako! — Od pop-Spire. — Jao, naopako mu zvonilo!A čerez čega? — Čerez mladoženje!Otimaju se o njega; i jedan i drugi ima u kući na udaju... pa čerez gospodina Pere učitelja. — Ta znam, znam... al’ tek... k’o mislim da... ne mora zbog toga baš tako! — čudi se gđa Soka. — Ta i dosad je bilo proševine!Ju, Bože, — čudi se i krsti gđa Soka, — ta to baš k’o neki paori! — E, al’ pripoveda mi gđa nataroševica... — slučajno sam kod nje svratila maločas i od nje čula.Skamenila sam se, kad sam čula, i jedva sam došla k sebi.Ja vam sad ne umem ni deseti tal od onoga, što mi je sve ona kazala, da ispripovedam (a nemam ni kade, slatka)...Kaže mi gđa nataroševica, između ostaloga, da nije samo oko toga bilo, čiju će ćer uzeti?To bi mu, — kaže, — pop Spira još i oprostio; nego je on dočuo, da je onaj, to jest, pop Ćira čak išao di treba, da izradim, da njegov budući zet, to jest, sadašnji gospodin Pera, dobije pop-Spirinu parohiju!...Sad kako je to trebalo da bude, — to vam sad ne umem baš kazati i ekšplicirati, — ali dosta do toga, da je to pop Spira dočuo, pa lepo seo u kola pa za njim; i srećno mu pokvari taj posao.Pa još tamo su se, u Temišvaru, kaže gđa nataroševica, sporečkali, a ovde jutros i dovršili. — Za ime sveta, pa zar se baš tukli!...A koji im je đavo u tim godinama?! — Formalno tukli.Po selu samo o tom i govore.Idem da čujem još štogođ.Službenica, — reče i pohita da ide. — Ta sed’te još malo, — zaustavlja je gđa Soka ispraćajući je do avlijskih vrata — Ta tek što ste došli!Ta ne zadržavate vi mene ni najmanje! — Moram, slatka, i suviše sam se zadržala.Dakle, zbogom! — Ta, ta, frau-Gabriela, ta šta vam se to vuče, — povika za njom gđa Soka. — Ta vratite se brže!Kud ćete tako?Ta spala vam donja bela suknja, pa se vuče; ta saplešćete se pa ćete razbiti nos. — Jao mene žalosne! — viknu očajno gđa Gabriela, koja je bila već prilično odmakla. — Ju, ubio je Bog; kako to da mi pasira! — pa stade i pogleda dole i vide da je sasvim tako. — Uf, uf!Kud sam sad ovako pristala!!! — Frau Gabriela, — ču se i drugi glas iz jednog otvorenog prozora iz kuće gospodina Gece kasira. — Ta di su vam oči!Ha, ha!Ta izgubićete suknju na sred puta!O ženo, Bog te vid’o!! — Izvol’te brže u avliju! — ču se treći glas iz treće kuće. — Oh, baš ću vas moliti! — reče gđa Gabriela i utrča u kuću. — Molim vas, samo malko.Uf, uf! kako to da mi se desi!Molim vas, slatka, ja sad nemam kade, nego evo vam suknje, a ja ću poslati sutra moju malu.Uf, uf, kad ja najviše posla imam, onda mi baš pasira kakav maler.Izvolite, samo do ujutru. — Ne brin’te se ništa. — Al’, slatka, nemojte samo nikome ni reči o tome!Uf, uf.Baš vam fala!Sreća te mi je taj maler pasirao pred vašom a ne pred kakvom drugom kućom!To mi je uteha bar, jerbo vas znam da ste žena na svom mestu!A kud bi’ znala!Jao naopako!Ako vide paorski muškarci ’oće, đavoli, još da me spevaju!A kud bi’ znala od sramote, da su me kakvi muškarci vid’li!Prokleti muškarci! — reče i ode kao vetar u kuću g. Gece kasira, gde je raširenim rukama dočeka gđa Marta Gecina supruga. — No, — reče gđa Gabriela ulazeću u Gecinu kuću, — i ja vam krasno izgledam.Izgledam k’o da su mene tukli a ne gospodin-Ćiru! — Ta je l’ istina, Boga vam, to što sam otoič čula za našu gospodu parohe. — Od koga, slatka? — Ta od gđa nataroševice.Njoj je g. suprug njen, Kipra, sve iz akata pročit’o, kaže ona. — Ona to kaže!!Ta ja sam joj, slatka, sve kazala! — Dakle istina je! — čudi se gđa Gecinica. — Dakle tukli su se? — Formalno tukli.Jedva su ih razvadili.Pop Spira je inzultir’o, onako paorski, gospodin-Ćiru.Udario ga. — Udario!Jao naopako!A čime? — Udario ga „štoglom“ u levi obraz i sve mu zube poizbijao i prosuo po porti. — Kakva „štogla“? — „Kakva“!Bože moj, kako me to pitate?!Pa štogla; štogla od peglajza!Bože, gospoja Marta, k’o da ste paorkinja, pa nemate peglajz u kući — nego peglate k’o paorkinje na veliku rolju! — Ta... znam, al’ opet... — reče Gecinica pa se prekrsti od čuda. — Jao meni, a od kud mu štogla?! — Pa poneo sa sobom u džepu.Vi bar znate, slatka, k’o kasirka, kakvi su popovski džepovi i šta sve može u nji’ da stane! — O, o, Bože!...Štogla — — Pa-pa-pa im’o štoglu. — Ta... znam, znam... — veli, sumnjajući, gđa Gecinica, — ajde-de, da su se popadije sas štoglama potukle; žene su, pa ne bi bilo nikakvo ni čudo da polete peglajzi i šporerti!...Al’ ljudi, pa još popovi!Ah, — reče odbijajući odlučno, — kakva štogla, Bog vas vidio!! — Pa štogla, slatka, štogla! — reče žalosnim glasom gđa Gabriela. — U ostalom — trže se pa nastavi, — sad vam ja baš ne umem kazati od kud mu baš štogla... al’ tako sam čula... po što sam kupila, po to vam, što kažu, i prodajem — — Od kud samo štogla! — čudi se jednako gđa Gecinica. — Pa onda — — E, pa kad mi ne verujete, ja neću pripovedati, — reče gđa Gabriela, gotova već da udari u plač. — Al’ molim vas, pripovedajte! — Ne, ne!Vid’li ste da mi je pasir’o onaj maler, — reče Gabriela i udari u plač, — pa me samo sekirate i ne verujete mi.To baš ni najmanje nije lepo od vas, gospoja Marta!Ja i ako mi spada suknja al’ ja opet nikad nemam običaj da lažem! — reče gđa Gabriela i stade liti grozne suze. — A to može svakoj pasirati kad hiti za poslom! — završi sva uplakana. — O Bože, Bože, s čim da se potuku! — E, pa lepo ako mi ne verujete, a ja vam neću ni doći više nikad.Zapišite slobodno kad me vidite kod vas! — Ta nemojte opet i vi biti tako na kraj srca! — umiruje je gđa Gecinica. — Za Boga, zar između takih ljudi pa da dođe do toga?! — Ta znate, fala Bogu, gospodin-Spiru, — reče brišući suze malo umirena gđa Gabriela; — salašar, pa još nemeš, grubijan! — No to će lepo da se svrši!Kaže mi baš gđa nataroševica kako joj je suprug kaz’o da će gospodin Spira biti obrijan k’o dva put dva, a parohiju će dobiti gospodin Pera čim uzme Melaniju, a baš će biti krasan par, i čim se zapopi.Da šta vi mislite!Ode brada — — Hahaha! — nasmeja se gđa Gabriela onako uplakana. — Moram, slatka, da se smejem i ako mi i nije do toga!Šta mi pade na pamet.Sirota Jula!Baš je malerozna; naslutila je.Nije se zabadava zaljubila u Šaciku berberina.Bar će imati ko će obrijati pop-Spiru.Njegov rođeni zet!O, ubio te Bog, Gabriela, otkud samo to da ti padne na pamet!O ženo, ženo, idi do vraga!Da me ko čuje di se ovako smejem, mislio bi još da sam neka pakosna žena.Sirota, sirota Jula!Baš lepo naslutila!Službenica, klanjam se! — Ta ostanite još malo, slatka!Bar na belu kafu, a krasan obrst imam. — Drugi, drugi put.A sad moram!Imam još neke kuće, — reče i ode kao vetar na avlijska vrata i prođe neka tri četir sokaka i svrati u nekih šest kuća.Već se počeo polako mrak spuštati kad je izašla iz šeste kuće, i pohita jače. Gđa Gabriela je hitala k’o bez duše sokakom gde se srela najpre sa gđom nataroševicom posle sa gđom Sokom grkinjom — koja je ostavila paradajz na Efiki i naredila joj gde da je potraži ako se slučajno što dogodi na vatri — i na posletku sa frau-Cvečkenmajerkom, i zadržala se s ovom poslednjom poduže na putu.Frau-Cvečkenmajerka je bila kao ubijena kad je čula da njena prisna frau-Gabriela zna mnogo više od nje, i želela je, da joj se čim bilo osveti, ali nije umela ni reči prosloviti, i, što joj je najteže bilo, frau-Gabriela je nije mnogo ni zapitkivala, zato je jedva čekala da je skine s vrata. — Pa zbogom,— reče frau-Cvečkenmajerka. — Zbogom, slatka, neću da vas zadržavam, a i sama sam u poslu.A sutra ću vam kod vas na jauzni sve potanko ispripovedati!Bože, poznaje se da je već jesen... dan kraći; dok opereš sudove i pospremaš, a ono se već i smrklo!A imam još sedam kuća da obiđem.Adije! — reče i poljubiše se i rastadoše. Gđa Gabriela udari u kabaničarski sokak.Na avlijskim vratima zateče Pelu Leke kabaničara ženu, nešto ljutu gde grdi šegrte. — Da se niste i vi tukli s kim gođ? — zapita je gđa Gabriela. — Nisam, slatka,... nego s ovim šegrtima, sam jedan jed kad nije majstor tu — — A tako štogođ!A ja mislim, da ste se tukli, jer to je sad, znate, ušlo u modu i kod samog noblesa!Pa reko’: kad možedu popovi da se tučedu — — Ju, a koji popovi?! — trže se Pela majstorica. — Pa popovi,... ovi... naši. — A koga su, rekoste, tukli? — He, koga!Toga koji se neće sigurno pofaliti.Bajagi, ne znate!Vi ne znate! — A otkud i da znam!Od kako mi je čovek ot’š’o po vašarima, slabo vam i izlazim... pa tako ništa i ne znam. — Verujem, verujem... bo’me pop Ćira vam i neće doći da se pofali...Molim vas za jednu čašu vode s bunara; sa svim sam promukla od uzbuđenje i potresa. — S drage volje!Izvol’te unutra, — reče Pela i pođoše obe. — Juf! — dreknu gđa Gabriela uplašena od zveketa lanca. — Idi, Milo, oteraj zeljova pod ambar, — viknu Pela šegrtu, — znaš da ne trpi kaputaše i obuvene ljude.Odma’ misli da je neki vandrokaš. I doista to je bilo nužno, jer Lekin zeljov manje je lajao na bose paore, al’ kad vidi gospodina ili samo obuvena čoveka, a on se pomami i sve za štikle hvata zubima. — Prošćavajte, — veli Pela kabaničarka, — moj Leka već tri nedelje kako je po vašarima, a ja se opet bojim, da se kogođ, kad je ovako sama kuća brez muškog, ne ušunja pa puštim zeljova s lanca. — Baš vam fala!Lepa voda.Bože kad rekoše „vode“, pade mi na pamet, što kažu, opiju se ljudi pa se potučedu; e al’ kad je nekima suđeno, a oni se potučedu i brez vina i brez vode.K’o sad s pop Ćirom što se — — Ju, ja i zaboravila da vas pitam.A ko ga je napastvovao? — Pa pop Spira! — Pop Spira!Ju, žalosna, a zašto?! — Pa zbog mladoženje... gospodina Pere. — Pa mi u ovom sokaku čuli da je to sas Julom i gospodinom bilo svršeno još dok je ovaj bogoslovac bio... kažu, da je odma’ sutra dan — kad je došao — bio i prsten. — E, bilo đavola!I vi to, Bože, slatka snaš’-Pelo, odma’ tako verujete?!To je samo tako izneto, pop Spira je ’teo do duše, i Bog zna kako rad bio, ali steg’o se k’o kakav Grk, na nije ’teo ni krajcare da da nuz devojku.A pop Ćira, Boga mi, pametniji — pa privuk’o mladića!Jer, bo’me, kad ko ima devojku na udaju, pa još pod felerom — taj ne treba, Boga mi, da džimrija? — Feler!A zar je Juca popina pod felerom? — A da šta vi mislite? — Ta zdrava je k’o tresak, za Boga! — E, čini vam se to samo, slatka. — Ju, strasna i velika!A kakav to feler ima? — pita Pela začuđena. — Ta zar je jedan, slatka.Ne znam ni s koga kraja već da počnem! — Ju, rođena, — čudi se Pela, a ko bi to rek’o?! — Eto, prvo, ne zna nemecki!Zar to nije feler za jednu mladu devojku!!Eto, kažite sami! A Pela se zamisli pa ćuti; i njoj izgleda da je to doista jedan feler. Te još kakav feler... još kakav, slatka!Vama k’o majstorici, nemojte se naći uvređeni, naravno, da bo’me... i ne treba, ali njoj, njoj... — Pa se potukli?!... — Mal’ ga nije probo „ključem“ čim se čupa slama...Srećom se strefili tu gospoda tutori i Arkadija crkvenjak, pa mu oteli „ključ“. — Ju, žalosna, a otkud mu ključ?! — Pa u porti bilo to... u crkvenjakovoj avliji...A on onda dočep’o ciglju pa ga udario po glavi i sve mu zube izbije...Eno, konzilijum od Bečkerečkih doktora skupio se u bolesničkoj kući, pa kažedu: donja vilica, Bog da prosti!...Bog zna ’oće l’ i živ ostati! — O, o, za Boga, šta čujem! — E, a sad zbogom, snaš’-Pelo.Žurim se!Zbogom! — reče pa se požuri, al’ se najedared saplete na vratima avlijskim. — Ju! — viknu iznenađeno. — Ju ta šta vam je; umal’ niste ljosnuli! — Ju, „hozle“, grom ih spalio!I baš sad kad sam u najvećem poslu!Molim vas, slatka snaš’-Pelo, — nemam kad sad da se toaletiram kad imam eto drugih poslova! — neka prenoći kod vas, a ja ću već u jutru poslati...Evo vam... — reče i predade ih hitajući Peli. — Ju, nesretna Gabriela, ta ti kako si počela, ako ovako furt ustraje nećeš ništa ni odneti do kuće!! — O, ženo, ženo, časni te!...A kako... ha ha ha! — Sreća, te mi taj maler nije digođ u drugoj kući... ili na sokaku pasir’o...Di bi od sramote, da su me kakvi muškarci!...No, lepa parada! — Bo’me!Kakvi su obešenjaci, — bilo bi vam sutra — — Juf, snaš’-Pelo, nemojte mi ni spominjati.Bolje u zemlju da sam propala!Ubio ih Bog, svud se oni moradu da strefidu.Juf, samo kad pomisliš...Pa još oni paorski muškarci čim vididu a oni spevadu šorom.O, o, mog malera nema nigdi, slatka snaš’-Pelo! — Ubio ih Bog. — Samo molim ni reči.Ni reči.Znate čula sam od frau-Cvečkenmajerke.Ona mi svaki dan dolazi na jauzn, pa me tako saleti da naposletku popustim pa moram ’tela — ne ’tela, da je slušam...A ona mora da isakati...Ja joj za to ni desetu ne verujem. — Ta neću, slatka, znam ja šta je tajna, — veli ispraćajući gđu Gabrielu koja se izgubi u mraku proklinjući tu „svađu“ zbog koje se gube suknje i hozlice.Odmah za njom krenu se i snaš’-Pela pa zaredi po komšiluku.Ona nije ni ulazila u kuće, nego je s avlijskih vrata vikala i dozivala domaćice i žensku čeljad, da im kaže šta je čula.Na prva tri mesta rekla je da je uvreda naneta gvozdenim ključem, a na druga dva je u hitnji pogrešila i rekla, da je to bilo gvozdenim vilama. Gđa Gabriela je poletela laka i čila kroz sokake, i u četvrtom se sokaku opet srela sa Cvečkenmajerkom, u petom sa gđom Sokom grkinjom, u šestom sa gđom nataroševicom i gđom kasirkom a u sedmom sa gđom apotekaricom.I tih pet mobilisanih dobrih žena, raznele su kao ono „žene mironosice“ — brže nego da je celo selo isprepletano bilo telefonom — glas o jutrošnjem strašnom događaju.A baš im je i zgodno bilo, jer je toga dana bio neki ženski praznik „Kirijak Otšelnik“, koji pada 29. septembra, pa se toga dana i ne radi u tom selu od kako je pre dvadeset i nekoliko godina udario šlog jednu ženu za koritom baš na sam dan Svetoga Kirijaka Otšelnika.Sve su toga dana formalno spale s nogu jureći iz sokaka u sokak.I sama gđa apotekarica — koja se s početka ustezala da se krene, jer je smešno govorila srpski, i ona se naposletku dala najrevnosnije na posao. Kao mala gruda snega kad se otisne, mala i neznatna, s vrha brega, pa na podnožje stigne kao ogromna lavina, koja zatrpa čitave kuće — tako je i taj glas od jutra do u veče narastao i formalno zatrpao pop-Ćirinu i pop-Spirinu kuću!...U veče u krajnjem šoru, gde se prodaje krišom duvan i gde obično ne smatraju da je grehota isprebijati ili čak i ubiti financa; tamo gde se kradene stvari iz sela obično prvo traže i najčešće tu i nalaze, — u tom, dakle, kraju su se toga dana u veče pripovedale ne verovatne pripovetke već čitave basne sa svima pojedinostima.Za to je pisac i prinuđen, da se služi podacima maločas spomenutih poštovanih gospođa a ove sa kraj sela samo da notira, — jer najverodostojniji izvor za taj događaj, to jest Arkadija crkvenjak, taj izvor vrlo je štur i izdao je pisca vrlo rano.On (t. j. Arkadija) bio je tamo pred vratima i čuo i prisustvovao samo dok su se svađali, a čim je čuo neku lupu u sobi, on je pobegao na zvonaru, da ne bi bio u neprilici, uz koga da pristane i da svedoči.„Fama“ je po selu kružila, fama sa svima ukrasima svojim; jedra, gojazna fama, debela fama, deblja nego obe popadije ujedno. Za to je dakle na krajeve sela i stigla ta vest tako jako preterana.Tamo se pripovedalo, da su se popovi još u Temišvaru potukli, ali da su ih tamo brzo razvadili, i oni se, vele, pritajali, jer su uvideli, da, doista, nisu u tuđem svetu komotni kao kod svoje kuće, u svom selu.Pa za to čim su se našli kod kuće, odmah su se sutra dan i dohvatili.I jedan i drugi, vele, sakrio je levču pod mantiju, i tako otišli na razgovor, da se, k’o ljudi i njihovi stari, obaveste.Reč po reč, pripovedao je dalje Rada Čilašev, pa je, bo’me, došlo i do gustog.Pop Spira izmakne nekako udarcu, izbije pop-Ćiri levču iz ruku, pa ga dohvati svojom tako nesretno da mu je okrenuo donju vilicu čak na leđa!Jedva je Sofra brica namestio na staro njeno mesto, ali zube, Bog da prosti.Ako ostane pop Pira u životu, neće se, zarek’o se, smiriti, dok pop Spira ne skine i bradu i brkove da izgleda k’o šokački plebanoš!!Već je dva lanca najbolje svoje zemlje ponudio da proda, i fiškala našao; a teraće, kažu, proces dok traje fiškala i lanaca.A, kažu, da su mu već poručili i od gospodina Vladike, da se ne brine; uzeće, vele, od pop-Spire toliko sokaka parokijana, kol’ko pop-Ćiri zuba u glavi fali. Šta je od svega ovoga istina, doznaće čitalac iz sledećih Glava, koje će kraće ali ne manje interesantne biti. Iz koje će čitaoci videti, da je i u ovoj prilici potvrđena ona stara poslovica koja veli: „Gde ima vatre mora i dima biti“; dakle, da tu ipak ima nekog đavola gde se toliko mnogo pripoveda.Sem toga, videće, šta je bilo i u jednoj i u drugoj kući posle onog događaja „Svako čudo za tri dana,“ veli naša poslovica; pa tako je bilo i sa ovim događajem.Selo je dva tri dana govorilo pa se i umorilo, željno, naravno, novijih novosti.Znalo je, da je pop Ćira u zavadi sa pop-Spirom, pa je to notiralo i počelo smatrati kao staru i već običnu stvar.Ali je selo k’o svako selo; svoj hleb jede a tuđu brigu vodi.Nije tako stajala stvar s popovima.Kod njih nije važilo to pravilo da: svako čudo za tri dana traje.Oni su tek sad otpočeli pravo neprijateljstvo.Pop Ćira se odmah sutra dan posavetovao sa svojim prijateljima o tome, kakve korake valja da preduzme.Svi su bili saglasni, da treba da tuži pop-Spiru ne Proti ili kome drugom nego samom Njegovom Preosveštenstvu Vladici. I on sede i napisa tužbu. Nećemo je navoditi celu, nego samo poneko mesto iz nje ispričaćemo.U tužbi se pop Ćira bavi prvo samim sobom.Spominje nekih trideset godina besprekorne službe crkvi i oltaru; trideset godina trudnog apostolskog rada u vrtogradu gospodnjem gajeći i usađujući u srca poverene mu pastve razne dobrodetelji.Spominje koliko je njih „supružeski ali nevjenčano živećih“ privoleo da prime sv. tajnu braka; koliko je Švabica i Mađarica izveo iz jeretičkih zabluda i priveo (zajedno s bezlobivom im dečicom) u krilo pravoslavlja i privenčao za pravoslavne Srbe; spominje niz pridika koje je držao i njima istrebio silan kukolj i korov i razduvao plevu greha i zlih navika među svojim parohijanima...I tek za tim prelazi na sukob koji je imao sa pop-Spirom i uvredu koju je pretrpeo od istoga.Tuži pop-Spiru, a dodaje, da dokaze o svemu, što se odnosi na sukob i sledeće, čuva pri sebi, i da će iste na sudu pokazati. — Tužba je bila konceptovana i rukom samoga pop-Ćire, koji je imao vrlo lep rukopis, napisana.Toga dana, kad je prepisivao načisto tužbu, poslao je sve od kuće, da mu ne smetaju, a on ostao sam kod kuće i prepisao je i poštom poslao. Posle ovoga, posle poslate tužbe, otvorila se grdna provala između jednoga i drugoga popa.Nikad više od to doba nisu zajedno bili.Ako je jednoga „čreda“ bila, drugi nije ni privirio u crkvu, ni on ni njegova porodica.A kako kod velike gospode ide sve polako, to se i sa tom tužbom nije hitalo.Stajala je poduže bez ikakva postupka po njoj, a za to vreme hladnoća i mrzost između njih rasle su sve više i padale svakom sve više u oči.Ako je, na primer, kakav bogatiji umro, i porodica mu zahtevala, da ga oglase sva zvona i opoje oba popa; to su ga, istina, oglasila sva zvona, ali oba popa nisu htela da budu zajedno; jednoga je od njih obično uvek zamenjivao pop iz susedna sela. A šta su radili njihovi ukućani; šta popadije i ćerke im, šta g. Pera i Šaca?Zapitaćete radoznali čitaoci. G. Pera se odmah drugi treći dan po dolasku u selo našao u čudu, pa ne ume mladić da se nađe nikako.Nema on ništa ni protiv koga.Mila mu i Jula i Melanija, dobar mu i pop Ćira i pop Spira podjednako bio do ovoga nemilog slučaja.Dopala mu se bila i Jula dosta; našao je na njoj dosta čega za voljenje.Njeno zdravlje, pa bujna plava kosa, pa njeni rumeni obrazi, rumeni kao breskve duranclije (i docnije kad god su ga poslužili kod pop-Ćirinih breskvama duranclijama, njemu odmah padnu na um Julini rumeni obrazi); pa njen miran i dobroćudan, njen detinjast pogled — sve mu se to dopalo i padalo mu na pamet, kako bi to lepo bilo kad bi svega toga bilo i kod Melanije koju je, naravno, jako voleo.Jest, tako je osećao i mislio g. Pera do ovoga nesretnog slučaja.Ali sada kao častan čovek, pređe sa svim na stranu pop-Ćirinu i odsudno i skoro otvoreno stane protiv pop-Spire.A nije ni čudo.Ta već su ga u pop-Ćirinoj kući zvali prosto: „Sine Pero“ ili „Sinko“, a on njih „otac“, „mati“, ili „roditelji“.Ispovedio je već i on Melaniji i ova njenu najpre simpatije i naposletku i samu ljubav; a to su isto i oboje priznali pred roditeljima i već onako privatno, i kao krišom, izmenjali i prstenje.I sad, kao budući zet te kuće, naravno da je uzeo dosta učešća u neprijateljstvu koje je tako ozbiljan vid uzelo. A Šaca i Jula?...I njihova je stvar napredovala, onako u potaji.Sastajali su se i dalje u bašti, naravno malo ređe, jer je bilo skopčano s opasnostima od kako je nastala jesen.Bašta se proredila.Nema više onog gustog zelenila, koje je išlo na ruku zaljubljenima i krilo ih od one nesnosne kontrole koju je Bog svakom mladom zaljubljenom stvoru, u licu njegovih roditelja, natovario na vrat.Lišće vinove loze opada pa se proredilo, makova cveća davno nema, samo strče u visinu suhe glave pune maka i daju povoda Šaci da se baci u sanjarije i da stvara slatke slike kako će mu skorim, ako Bog da, kao zetu u toj kući, goveti i činiti po volji od svake ruke pa između ostaloga počešće mesiti savijaču s makom koju on, kao svaki Bačvanin, od sviju testa najradije i jede.Metla davno počupana i povezana i u šupu odneta i duž tarabe, koja se pređe u leto sva zelenila i šarenila od ladoleža i vreže koja se uz nju puzala, i od zelene metle suncokreta i rodina kljuna — duž te tarabe ne vidi se više ništa od svega toga do gola taraba, sa ovde onde osušenom vrežom, koja sad ne može nikoga da prikrije i da tako pomaže bezazlenom ašikovanju.Za to su sada i sastanci bili u prisustvu tetka-Makre što kažu „pod vidom čestnosti“, tako da bi im to uvek bio zgodan izgovor da su se „slučajno“ tu našli.Za te, dakle, simpatije između dvoje mladih, nije zadugo niko više znao, da njih dvoje i još Bog na nebu i baba Makra na zemlji, s tom samo razlikom što je Bog sve i video i čuo a baba Makra po malo videla a slabo što čula od svega razgovora njihovog.I tako je to trajalo sve do onog fatalnog i nemilog događaja.Ali posle toga, počelo se iz kuće pop-Ćirine strožije motriti na sve, što se u pop-Spirinoj kući događa.I naposletku se i prokljuvi.Nije neosnovana sumnja, koju su izražavali pop-Spirini, da tu ima i frau-Gabrielina masla.I tako, i ako su Šaca i Jula, kao svi zaljubljeni, najradije voleli samoću — ipak su bili te hude sreće da budu ne samo opaženi nego čak i spevani. Ko ih je spevao, to se nikad nije moglo doznati, ali je vrlo jaka sumnja ostala na Timi „šrajberu“ (upravo „šlajberu“, kako su ga paori nazivali), koji je sa Šacom — kao što vam je već poznato — vrlo rđavo živeo, kao, što kazali, dva petla na bunjištu.Još od one pesme, ako je se sećaju čitaoci, u kojoj se spominju neki pulgeri i paorski momci, i neke vile i neko drekanje, a za koju se (pesmu) držalo, da ju je spevao i poslao u kalendar (Veliko-Bečkerečki) Šaca brica, a da je, kad ju je spevao, mislio na Timu „šlajbera“ — još od toga doba mrzili su se njih dvojica.I sada, kad se počelo zuckati po selu, da se Jula popina i Šaca rado gledaju — omrznuo ga je Tima još strašnije, jer se i njemu jako dopala Jula popina.I dok je on nju smatrao kao nedostiženi ideal, kojega je samo izdaleka smeo posmatrati i mislio da je i samim tim već srećan i presrećan — dotle se, kao što se već uveliko pripovedalo, on, Šaca, s njom čak i sastajao u bašti i kurisao kroz tarabu, i „eroberung“ napravio, pa čak i dotle doterao, da se drznuo ponadati da će mu ženom postati!!Pa koga to ne bi naljutilo, rec’te, po duši, dragi čitaoci!Jer ako ćemo pravo i objektivno, u čemu je Šaca umakao Timi; obojica su bili školski drugovi, obojica učili latinsku školu, obojica isterani iz škole; Šaca iz četvrte a Tima iz pete latinske.Šacu je isterao katiheta a Timu profesor latinskog jezika kad ga je ovaj (Tima) jednom u vrlo učtivoj formi zapitao kako se latinski kaže „šalaj!“ I vrlo je prirodno, da je Tima smatrao sebe za boljeg od Šace iz dva uzroka; prvo, što je Šaca isteran iz četvrtog a on iz petog razreda, i drugo, što je Šaca otišao u majstore a on (Tima) u beamtere.A to je, mislim, prilična razlika.I za to je, dakle, on sebe smatrao za bolju priliku i partiju jednoj svešteničkoj kćeri, kakva je Jula bila, nego Šaca koji je, istina, vrlo lep bio, ali uvek kratke rukave nosio i zimi išao bez zimskog kaputa.Ali, što bi, bi!Jula je bila Šacina i Šaca njen.I Tima kol’ko je pre voleo Julu, toleko je sad više omrznu.Pa kako je bio darovit za stihove (oni mnogi lepi stihovi na srcima, to jest na lecederskim medenim kolačima, najbolji su dokaz jake pesničke žice Time šrajbera) a naljućen i uvređen do srca, nije čudo što je seo i sastavio jednu pesmu, koju, istina, nije hteo a ni smeo, nikako da prizna za svoju, ali za koju je celo selo znalo da je njegova i ničija više, jer se on sam najčešće pored nje pratio sokakom i Ciganin mu je pred zoru svirao a on je pevao iz dešperata tu pesmicu, koja je glasila: To je ta pesma koju je Tima šrajber spevao a koju je i pop Spira jedne večeri čuo, i razabravši koga se tiče, kao pomaman kući došao i viknuo Žuži: — Di su te dve ludaje?! — Koje „ludaje“ milostivi? — zapita ga začuđena i preplašena Žuža videći ga onako jarosna. — Zovi mi odma’ gospoju i gospojicu! — reče i tresnu nogom ljutito. One dođoše a pop Spira ih uze preda se. Niko dotle u kući nije znao ni slutio, šta se iza brda valja, ni pop Spira, ni popadija mu, — za to je sve iznenadila, kao grom iz vedra neba, ta novost. Odmah na prvo pitanje Jula je udarila u gorak plač, a gospoja Sida se samo krstila i pogledale čas na popa čas na ćerku.Pop Spira je vikao da se sva kuća tresla, a popadija ga je jednako utišavala, dok se naposletku nije malo smirio i ostavio joj odrešene ruke, da ona sama svojom ženskom veštinom izvidi tu stvar i da mu javi. I doista, Jula se ispovedila mami.Kazala joj je sve.Nije zaboravila ni bogat rod Šacin, ni njegovu nameru da ide u Beč da tamo svrši hirurgiju.Gđa Sida bila je najpre k’o da ju je čovek hladnom vodom polio.Stala je kao okamenjena, pa nije znala ni reči da kaže.Bilo joj je to čudno, neočekivano, što je čula iz usta Julinih; nije verovala svojim rođenim ušima, pa se zato i zamislila.Jula je u ćošku plakala, potokom lila-suze i brisala ih keceljicom, a gđa Sida se šetala po sobi, zastajkivala kod prozora i gledala bez ikakva interesovanja i izraza kroz prozor na ulicu, i jednako mislila, ali se ipak nikako nije mogla da seti, da je kadgod čula, da se neka tako iz popovske kuće udala za berberina.U tom joj pade na pamet i Melanija i Pera i gđa Persa. — Nema od tog ništa! — reče odlučno gđa Sida. — No, još bi nam to trebalo! — reče i ostavi svu uplakanu nesretnu Julu kojoj te mamine reči ugasiše i poslednji zračak nadežde. Jula je žalosno provodila dane posle ovoga razgovora s ocem.Niko joj nije bio naklonjen; ni otac pa ni mati.Oboje behu protivni njenim simpatijama Šaci, i sastanci prestadoše, jer se na Julu oštrim okom motrilo kao na svakog krivca.Za to je i zavolela samoću.U samoći je kol’ko tol’ko utehe nalazila.U samoći je mogla misliti na koga je htela, to joj niko nije mogao zabraniti!Kako je mislila, da je svaka nada propala, najradije je mislila o svojoj smrti, i praštala je i ocu i materi, i ako su oni mogli učiniti da ne dođe do toga.I misli njene, i pesme koje je najradije tada pevala, i knjige koje je čitala — sve je to pokazivalo, da je Juli težak život; da joj nema života, i da joj je smrt bila jedina sreća.Otac, kao svaki otac, nije na to ni obraćao pažnju, pa nije ni primetio; (čak je poveo jednom reč i to pred Julom o jednoj dobroj partiji koja joj se javlja), ali gđa Sida, kao svaka mati, kojoj je ćerka vazda na očima te i srcu bliža, — ona je primetila i nije joj se to nikako dopadalo.Najpre je razumela iz pevanih pesama Julino raspoloženje.Za to je oštro motrila na svaku Julinu pesmu i sve se više i više s bolom u srcu uveravala, da je njena Jula nesretna. Gđa Sida sluša; sluša pesmu koju Jula peva uz gitar. A Jula peva onu krasnu Bačku romansu, koja se nekad rado i mnogo pevala a koja je sad davno već zaboravljena u nas kao i mnoga druga dobra i krasna starija stvar, i niko je više ne peva kao nekad.Peva Jula: A gđa Sida ostavila davno pletivo, pa je pažljivo sluša; i trlja već oči i brižno vrti glavom.A Jula nastavlja još tužnije: I gđa Sida oseti kao da su joj već „natrunjene oči“ i počela ih brisati maramom, ali se savlada i diže i uđe u Julinu sobu.Pa i ako joj se srce cepalo, namršti se, i zapita je ozbiljno: — A kakva ti je to pesma? — Pa pesma, mamo... iz Bačke pesma, pevali su je odonomad Bački risari! — Ta znam, znam; al’ otkud nađe da pevaš baš nju? — Pa još od vas sam je, slatka mamo, i naučila — pa odonomad me podsetili na nju. — Tu pesmu više da nisam čula!Jesi l’ me razumela?Vi’š ti to nje!! viknu gđa Sida, a steglo joj se u grlu od silne žalosti. — Da mi više nisi zapevala!Gledaj ti to nje samo! — Kad ne umeš pametniju kakvu da nađeš, bolje nemoj ni pevati! — Neću, slatka mamo! — veli Jula. — Zar je meni do pesme i do pevanja! — reče i ubrisa nos špicem od marame kojom joj beše povezana glava, pa udari u plač i pokri lice keceljicom. Zaplaka se gđa Sida; ne mogaše ništa reći nego ostavi sobu. Posle toga je gđa Sida nikako nije samu ostavljala.Jednako je ili išla k njoj ili je dozivala k sebi; tek da joj je uvek na očima i da je razgovara i razgali.Ali je to slabo pomoglo; Jula je tugovala, ne smem reći venula, jer, kao za pakost, ma da je bila zaljubljena, ostala je jednako (protivno svima pravilima poetike) onako isto punačka i okrugla kao i negda još kad još nije znala za tu, tako reći, paklenu, ali ipak tako slatku, strast. Gđa Sida se dovijala od svake ruke da joj izbije iz glave te želje i misli, ali se, nekako, uvek svršavalo Julinim plačem i gđa-Sidinim neuspehom.Jula je ostala stalna, a gđa Sida sve mekša i popustljivija.Češće su i čitali po nešto.Jula čita, a mama radi kraj nje i ćuti, kad ona u sebi čita; ili je sluša, kad Jula čita na glas. Jednoga dana tako sede i Jula i mama i rade neki ženski rad i jedna i druga, a Jula pokraj toga i čita i počešće briše suze.Gleda je gđa Sida ispod oka i nije joj pravo. — Ti si opet dočepala kakvu žalostivu stvar.Što ne uzmeš nešto veselo i za smejanje?Šta ti je to? — „Preodnica“ gospodin-Perina, ostala još od onda.Čitam Karlovačkog đaka, mamo. — Ostavi to odmah! — Ta tek što nisam svršila. — Taki, kad ti kažem! — viknu strogo na nju gđa Sida. — To valjda već po treći put čitaš! — Al’ samo još pola strane pa sam gotova.Slušajte, slatka mamo! I Jula poče glasno, dršćući glasom, čitati: „Ljubinkove kosti leže sad u junačkoj zemlji hercegovačkoj, al’ groba mu niko ne može naći; no baš da se i znade za njega, ko bi mu došao u pohode, ko bi nad njim naričući suzu prolio, kad nikoga i nema od svoga? „Prolivajte barem vi, drage sestre Srpkinje, suzu žalosti nad nesrećnim udesom našega Ljubinka; pokažite time da cenite i uvažavate požrtvovanje za rod, a srpska vila upisaće mu ime u čitulju srpskih mučenika, i sačuvaće mu spomen i za potonji svet. „No ako vam je odveć žao, nežne duše srpske, što se Šac... ovaj...Ljubinku... grob ne zna, te što mu tako i niko ne može na nj otići i suzama ga svojim zaliti, a vi otidite do „gospodar Jove“; tu ćete se dovoljno utešiti. „Gospodar Jova“ će vas odvesti na Karlovačko groblje i pokazaće vam grob, u kome polovina Ljubinkova života večiti sanak boravi... „Tu na grobu Jul— Draginjinom pripovediće vam tužni otac, kako mu je mila jedinica posle udaje sve većma i većma venula, dok nije i uvenula.Kroz plač će vam priznati, da je ubijca deteta svoga, da je ubijca žene svoje, i ona je naskoro posle smrti Draginjine svisla od žalosti: a vi ćete gledajući gorko al’ kasno kajanje samovoljna oca i sećajući se ti nevini žrtava samovoljini, uzdanuti te reći: Samovoljo, nigde te ne bilo!“ — dovrši Jula gušeći se u suzama i ispusti knjigu a gđa Sida pletivo, pa se i ona zaplaka. — E, kad bi to bilo istina!Nego, tek tako, ma ko — A ko je spis’o to? — reče gđa Sida brišući suze. — Napisao je Kosta Ruvarac... — Kosta!Ta... ta to je pop-Vasin Kosta... pop Vasa iz Sasa.Eh, eto šta velim ja!Otkud on zna to?Ja poznajem tri gospodar-Jove u Karlovci’, i ni jedan nije im’o ćer Darinku.Sve koješta!Makar nije im’o druga posla.Et’ tako!Pop Vasa ga šilje i, što kažu, otkida od svoji’ usta, da mu sin študira, pa da vremenom bude od njega čovek, a on — izmišljava sve kojšta.Ta da je sto puti trukovano — pa ne verujem ja to! — veli gđa Sida pretvarajući se da nije potresena. — Mamo, jel’te da je žalostivno napisano!? — Zlato moje, ta neće dotle doći! — reče potresena gđa Sida. — Ne daj Bože!Nije tata tvoj bezdušan k’o taj gospodar Jova. — Mamo, slatka mamo, meni je zdravo teško! — A zar je meni lako, rano moja...Al’ gledaću što god mogu; moraće popustiti, nije on, rano, tako jogunast! — teši je gđa Sida, a posle nastavlja mirnijim glasom: — A, kažeš,... on je bogate familije... može da svrši i hirurgiju? — Može, kaže, vrlo lako, — veli Jula umirujući se malo po malo. — The, — reče gđa Sida u sebi. — „Ne lipši magare?“ A posle se opet zamisli. — No, za hiruga već ide, — reče glasno, pa se opet zamisli.Poznavala je ona više gospode hirurga.Sve su to bili fini ljudi, koji su se družili opet s finim ljud’ma, kao s g. prezesom, apotekarom, ritmajstorom, a i sami se zvali doktorima i druge doktore zvali „kolegama“.Pa i drugi ih drukčije i ne zove nego „gospodin-doktor“.Gospodin hirurg ide posle podne u kasinu, tamo igra šaha, ili pije punč i čita novine, zna kako će ovaj car onoga fino prevariti i razgovarati se o tome, a kad jede grožđe, a on ga opere u čaši, i ne jede ljuske, nego ih ostavlja u tanjir, pa kad pojede i on opere ruke u istoj čaši kao što sem velike gospode i Čivuti još rade.Jednom reči, rezonuje gđa Sida, svaki se hirurg vlada sasvim gospodski, i onda, naravno, vredno je malo i porazmisliti, jer prilika nije rđava.Jula je uputila na tetka-Makru, da se od nje još bolje o svemu izvesti.I gđa Sida se reši, da se i ne razgovara pre sa pop-Spirom, dok se najpre ne razgovori s tetkom „toga momka“.A mora se priznati i to da je gđa Sida, kao i svaka mati, omekšala jako gledajući svoje dete kako joj iz dan u dan čezne, i uveliko se pomirila tim mišlju, da je Šaca doktor, ili još bolje „Aleksandar doktor“, dobra partija za njenu Julu. Odmah sutra dan se dva put našla sa baba-Makrom u bašti.Tako i preksutra.Izvestila se o svemu i od baba-Makre, a i inače; i bila je potpuno zadovoljna sa dobivenim podacima.„Bože, — govorila je u sebi gđa Sida, — što je sudbina!Tu nam sreća pod nosom, — i mi da je ne vidimo!!“ Razgovara se i sa popom, i razložila mu sve, i dodala, da ona, kao mati, ne bi imala ništa protiv toga, šta više, ona bi oberučka dočekala takvog zeta. — Momak je dobar; ništa se za njega tako nešto ne čuje, a od dobre je i bogate familije!Ima već sad lepo imanje kojim rukuju tutori.Učio nešto latinske škole; dakle nije, onako, neki...A posle toga, ima neke stare tetke i strine, sve bez dece, a tek što su žive!...Još koji dan... svaki čas očekuju vest...Spiro, Spiro, ne ispuštaj „terno“, — završuje gđa Sida, — takav „hauptrefer“ neće ti se skoro trefiti! A pop Spira je samo sluša.Duva na nos, okreće stivu lulu oko kamiša i šeta se po sobi i zastajkuje svaki čas; razmišljava, gleda u štukator ili kroz prozor, pa najposle, sleže ramenima, pa reče: — Ta, sad, šta je tu je!Ti k’o mati, nisi trebala da dopustiš, da dotle dođe.I sad mi ne pomaže sva moja pamet i sve školovanje.Šta mu sad znam!A, baš kad se rado imaju, a šta im ja drugo znam raditi!...Pa... neka im je — srećno!Samo tek... nikad mi nije to padalo na pamet!Drukčije sam mislio!No, pa — neka ih... — Bože, Spiro, — veli radosna i zadovoljna gđa Sida, — a ja sve velim: to je valjda tako sudbina — — Pa možda će biti srećna!Eto, da mi je ko u Karlovci’ rek’o: „Uzećeš Sidu!“ „Kakvu Sidu!?“ rek’o bi’ mu ja...E, a vi’š, sad kako lepo živimo — — E, pa da bo’me!Uzmu se, što kažu,... i koji se nikad ni vid’li nisu, nit’ voleli, što kažu,... pa lepo ljudi žividu sretno i zadovoljno, a kamo l’ kad se ovako strefilo!...Ja opet, Spiro, velim: to je taka sudbina... — Ta ovo, fala Bogu, skinuli smo kojekako s vrata...Nego ona... ona komendija samo da prođe, da mi se skine s vrata; da’no bi’ dušom... čisto bi’ se nanovo rodio! — A... kako stoji, Boga ti? — zapita ga i poglede zabrinuto gđa Sida. — Ta... malo rđavo... onako, svakojak.. — Pa ti kaži, — uči ga gđa Sida, — da ga toga dana nisi ni vid’o, a kamo l’ povredio. — E, vraga!Kad je uzeo zub, pa ga čuva kod sebe k’o oči u glavi. — Ju!Pa šta će biti? — pita preplašeno gđa Sida. — The, biće, šta bude!Ja ti sad iz ove kože ne iziđo’!...Nego, dok se ta komedija ne svrši, kaži, Boga ti, momku, da se i on povuče malo... nek’ čuva dućan...Vidi, valjda, fala Bogu, i on sam, kakav je danas svet. — Dobro, kazaću mu! — veli gđa Sida zadovoljna i pohita da javi radosnu vest Juli, tom najnesrećnijem stvorenju pod ovom Božjom kapom, koja je sva uplakana i neutešna sedela u kujni i probadala viljuškom paprike spremajući ih za zimu. U kojoj je opisano jesenje vreme u selu.Ko je sit spletaka iz prošlih Glava, preporučuje mu se da pročita, odmora radi, ovu Glavu koja nema nikakve jače veze s glavnim događajem, i koja ne bi trebala ni da dođe, da se pisac, kao druga sretna braća njegova, obzirao na zamerke kritičara i držao strogo pravila „Poetike“ Prođoše lepi letnji dani, dani nesnosne dnevne žege i vrućine ali i prijatne večernje i noćne hladovine.Dan je za danom sve kraći bivao.Najpre neosetno kraći, „za jedan kokošiji korak“, što rekle iskusne babe, a posle osetno kraći.„Prođe leto,“ rekla bi tek vredna domaćica, „okrač’o dan.Taman opereš sudove, a ono se već i smrklo; taman si ustao od ručka, ajde sedaj opet za večeru.Ne zna čovek kad mu prođe dan, a ono se tek smrkne!“ Prošlo i „sirotinjsko leto“ i nastade pozna, vlažna i močarna jesen.I Mitrov dan je tu, tek što nije svan’o. Nestalo onog vedrog i nasmejanog plavog neba, pokrili ga sivi oblaci koji se po vazdan gone, stižu i prestižu.Oseća se čovek pod njim kao vojnik pod prokislim mokrim šatorom.Sitna kiša sipi, sipi po vazdan od jutra do mraka, i celu noć bije monotono u prozore, i ujutru opet osvane oblačno nebo, kiša i blato; i vidiš samo pokisle kokoši pred kućom i čavke na granju i vrapce čuješ pod strehom kako džakaju.Sipi sitna, kiša, pa probija i sirotinjski doroc i gazdinsku kabanicu; pada jednako i pravi po putu blato preko članaka.Upadaju kola do glavčina i junaku čizme do članaka pa čak i do štrufli.Treba da su, što kažu, „pasent“ čizme i debeli flanerski obojci, pa da se čovek usudi preko sokaka i njegovog debelog blata.Za to se na takav put u ovo doba i šalju samo stariji i jači, a mališani u to doba ostaju kod kuća, pa se džaveljaju i preturaju po ćilimcu u toploj sobi, ili se sa dedom, koji također čuva zapećak, bodu i tucaju glavama k’o ovnovi i čeliče svoje temena na taj način, da vremenom postanu tvrdoglavi, i da se ne dadu svakoj šuši pulgerskoj!Tako ih spremaju za docniji život, ali ih ipak ne puštaju napolje preko sokaka.Jer kad se jedan takav mališan krene preko takvog blata, desi mu se to, da se formalno uglibi u blatu sa batinim čizmama (na čije sare može komotno da sedne kad god hoće), pa ne može da makne odande, nego ga stane dreka i dernjava i zapomaganje odande.Viče za pomoć, a na viku njegovu lete u pomoć usplahireni ukućani; uhvate ga za uši, pa izvuku najpre njega iz čizama a posle čizme iz blata.S toga čak i komšija komšiji ređe dolazi, naročito ako nisu jedan uz drugoga nego preko puta jedan od drugog. Izgleda kao da se uspavao, kao da izumire život u selu; ućutalo se sve, po sokacima i svirke i pesme i žagor i razgovor.Lišće opalo i crni se ogolićeno i pokislo granje na drveću; opao kreč i lep sa kuća od silne kiše, pa ti izgledaju kuće izdrpane kao red prosjaka pred crkvom.Rode se sele i ostavljaju gnezda prazna na dimnjacima, a noću čuješ kroz mokar vazduh sa daleke visine nad tobom tužno kliktanje ždralova, — i oni nas ostavljaju kao lažni prijatelji u nesreći i begaju od ovih sumornih dana, i traže vedrije nebo i blažije podneblje.Samo će nestašni i bezobrazni vrapci ostati i posle Mitrova dana u svojim, letošnjim, kvartirima.Cvrkutaće ispod strehe, gložiće se i kavdžiće sa korisnim kokoškama ovi nezvani gosti, kad onima vredna domaćica baci zrna pred kuću; i ostaće i preko zime, i dočekaće svoje stare znance i rode i laste. Sve je selo zajedno sa seljacima promenilo fiziognomiju svoju.Ne vidiš više bose noge, ni kratke rukave, ni papučica, ni cicanih suknjica; sve se to, i muško i žensko, i staro i mlado, fatiralo i ubanturalo dobro.Na glavi šubare jagnjeće ili astraganske, na pleći izvrnut kožuh ili doroc i šarena kabanica, a na nogama ne vidiš više opanke — koje kakav gurman šarov idi zeljov hoće u slast da pojede kad se raskisele — nego čizme do kolena, namazane lojem ili mašću, svinjskom ili ribljom, koja se preko noć dobro upila u kožu da ne propušta vodu i da ne ubija nogu.Posle babe i svekra, nikoga, valjda, ne neguju i ne poštuju tako zimi u kući k’o čizme.Pa i sama životinja i živina, nije ona letošnja.I šarovi se povukli pod ambar, pa ređe laju.Po vazda spavaju pod ambarem, a lanu tek u snu kad im, to jest, što neprijatno i strašno dođe u snivanju.Po avliji vidiš danju samo brbljave i proždrljive patke, ubrljanih kljunova kako se, večito gladne, ustumarale po avliji i jednako brbljaju i brljaju kljunom po žitkom jesenjem blatu; vidiš i glupe pokisle kokoške i još gluplje i mizernije ćurke (koji ti izgledaju kao kakva stara koketa sutra dan posle burnoga bala), kako su se skupile i ćute, ćućore po katkad ili pućnu od vremena na vreme.Sve, sve se promenilo; samo domaći peto posred njih ostao još onaj lepi stari, letošnji petao.Pokisao, istina, malo i on, i kresta mu, k’o rek’o bi, pomodrila, ali je ipak ponosit; ne da poznati da mu je zima, otima se.Što ti je, Bože, leventa i staro gospodstvo!Tako mora svaki pomisliti, kad ga vidi i pokisla i ipak ponosita. Ukućani se povukli u kuću pa retko i izlaze u avliju.Kujna im je sad najmilije mesto.Tu se u veliko sprema zimnica.Došlo je doba i „svinjskih daća“ (tako zvani „disnotora“).Kolju se svinje, sprema se ukras odžaku.Deca se raduju bešikama od koje će gajde napraviti, a stariji kožurici i svima već onim đakonijama koje se obično dobijaju od jednog tako dobro ugojenog a posle zaklanog i spremljenog svinčeta.Iz avlije se diže gust dim i liže plamen od zapaljene slame u visinu.To se prlji zaklano svinče i greju zadovoljni ukućani oko vatre.Bukti slama posuta po svinčetu koje se prlji po svima pravilima, a domaćin ga struže kresačkom kojom se leti kreše trava po baštenskim stazama, a u isto vreme bodrim okom pazi, da ko od oblaporne kućne čeljadi, ili iz komšiluka ko, ne odseče kradom svinčetu oprljeno uho ili rep, jer to i jeste najveća delikatesa na jednom tako oprljenom svinčetu, i s toga će sa njom, po starodavnom i lepom običaju, omastiti brke sam domaćin.Posle će svinče razuditi na trista delova, i od njih trista nekih stvari načiniti, od kojih je sve jedna od druge bolja za jelo; a njima će posle prekraćivati ukućani vreme u doba kratkih dana i dugih noći.Domaćica će jedna drugoj slati po pun tanjir od zaklana svinčeta i kobasica i džigernjača i krvavica i kožurica, i pričaće jedna drugoj koliko je koja dobila od zaklana svinčeta masti i čvaraka i sala.Čitava čuda pričaće jedna drugoj i slušaće pažljivo jedna drugu, ali ni jedna ni jednoj neće ni reči verovati.I sve će se to povešati u odžaku i po ostaloj kujni tako visoko, da domaći mačak može samo videti sve to i zazubice dobiti, ali se neće hasniti!Zaboleće ga vrat gledajući povazdan tako u visinu, ali neće moći svoga brka omastiti.To je ostavljeno za ukućane a po nekad i za vertepaše koji zimi od Svetog Nikole pa do Bogojavljenja idu svaku noć po kućama i koji se — uzgred budi rečeno — umeju već i sami ponuditi.Jer dok Irod i Melhior i Valtazar i Kašpar predstavljaju u sobi s golim mačevima čudesno rođenje Hristovo pred zablenutim domaćima, i dok ih onaj peti iza vrata, stari Pera iz Staroga sela Kera, zabavlja svojim starodrevnim humorom i šalom, — dotle često onaj šesti i prekobrojni, koji obično nije ni predstavljen domaćima, skida kobasice, suve jezike, švargle i drugo jestivo iz odžaka, a u tome mu ide na ruku omirski smeh ukućana izazvan šalama i dosetkama svuda omiljenoga staroga Pere iz Staroga sela Kera. I pozna jesen ime svoje poezije i svoje topline, — bar oko ognjišta i oko banka i zapećka; jer svo ćeretanje i kikotanje koncentrisalo se oko ognjišta, a kašljanje i zevanje, gunđanje i savetovanje oko zapećka i banka.Omladina u kujni a ostarina na banku ili iza zapećka priča i seća se lepših dana i drukčijega, boljega sveta.Po vazdan stoji kraj vatre lonac s kukuruzom koji se onako okrunjen, u zrnu, kuva, i šakama ga jedu ukućani celoga dana, ali za to i izgleda sve po kući zadovoljno i okruglo i debelo samo što ne grokće od debljine.Već se noću češlja perje, da se kol’ko tol’ko prekrati noć. Posedaju u toploj sobi pa češljaju perje.Sve sama ženskadija, sve od bake iza zapećka pa do male unuke sa kurjukom od pedlja, dugačkim kao mišiji rep — sve se to dalo na posao, revnosno radi i pažljivo sluša babije pripovetke.A baka priča o starim vremenima, kad su još soldati nosili kurjuke, kad je ona bila devojka, pa je pevali po šoru tamo s nekim koji je davno umro (pre no što se od ukućana iko i rodio) i kad su se još perišani nosili.Ili pripoveda još davnije stvari, iz vremena kad nije bilo ni porcije ni ekzekucije, ni trukovanih novaca od papira, ni arende, ni perzekutora, — nego je svet živeo srećno i carevi sinovi uzimali paorske ćeri.A mlađa je ženskadija pita: je su li i nju spevali u šoru sa carevim sinom, pa se smeju, a baba se ljuti i kija, a perje leti čak pod gredicu i po sobi čak do babinih čizama koje se, nepunjene slamom i namazane mašću, suše ia banku pored vruće peći, a ova zahvatila pola sobe pa izgleda kao čivucka arendatorska kancelarija.Ide smeh i kikot.Baba se ljuti a smeh sve jači; jedva se stiša kad se čuje kakva lupa iz kujne. Onda se trgnu svi i osluškuju okrenuti kujni, a baba veli: — Idi vidi, da se opet nije onaj lopov mačak dočep’o žiška, pa će da poloče svu mast k’o i odonomadne što se počastio! Ali to nije bio mačak, koji je na pravdi Boga danas obeđen, nego je to bio poznati nam Nića bokter.Čuo i on žagor i kikot i pesmu, pa prolazeći kaljavim sokakom i gacajući po blatu, svratio je, kao vlast, da vidi šta je i kako je i kući gazda-Pere Tocilova (jer o njegovoj kući i jeste reč u ovoj Glavi). — Ta gle Niće! — viknu će svi veselo, jer ča-Niću je svak voleo. — A zar tako vi pazite na kuću!Vi se zadivanili i uzanđarali tunakara unutra, a ja da sam neki k’o što me bede, ta mog’o sam vas do gole duše poarati — veli Nića ulazeći. Pa i on se zajedno sa prirodom i selom promenio.Na nogama mu čizme, na plećima doroc, a preko njega duga kabanica, ispod kabanice rog u koji duva i oglašuje sate i budi selo i duga drenova budža koju vuče po zemlji kad ide. — Dobro doš’o, Nićo, — dočekuju radosno ukućani i skidaju mu i kabanicu i doroc. — Ala da pasje noći, tane mu gosino! — veli Nića. — Taman za lopove! — Neće, neće, Nićo, — vele mu oni, — a i ko bi se usudio, kad ti čuvaš selo. — Eto, ja svrn o malo!Vidim sveću, pa k’o velim, daj da k’o vlast vidim, šta ti tamokana rade, da otkud, ne trukujedu i ne pravidu kakve falične banke — smeje se Nića. — Pa ako me dobro podmažu i podmite, možda ih neću izdati i prikazati, kako mi ja i ’nako mala plaća sprama velike brige i glavobolje i sekiracije moje! — S drage volje, Nićo!E, fala, fala.Pa ’oće l’ ti dosta biti tako jedna iljadarka, a, Nićo? — pita ga domaćin Pera Tocilov s kreveca. — Ama ne volem ti ništa, što je falično; a ti bi mi, znam, dao!Nego dad’ ti menikana malo onog tvog vina, jerbo to sam ciguran da ti nije falično Ha, ha!Aj, šta veliš; je l’ dobro divanim?! — zadžakao Nika, pa sve ječi kuća, pa se smeje i ostavlja budžu i rog u budžak. — Aj, je l’ dobro divanim, tane mu gosino!Vina ti menikana daj, da ča-Nića ogreje malo svoju beamtersku dušicu, kad je ovako pasja noć napolju. — ’Oću, ’oću, Nićo! ’Oću, rode, samo kad ne tražiš štogođ više kao mito.Ajde, gucni malo! — veli Pera Tocilov i pruži mu pun bokal vina. — Ta... svoji smo, — veli mu Nića, pa jednom rukom diže bokal a drugom kapu s glave — A, pa, spas’ Bog, gazda-Petre!— veli Nića, pa otpi dobro, a za tim uze pozituru, pa nastavi: — E, pa, zasad nek ti se na ovom prođe; što si natrukov’o banki, natruko’vo — nek đavo nosi; neću da se posle kaže i da mi se pribacuje da sam ti ja napakostio i metnuo crn komad u torbu.I onako je velika povika od vas paora na nas „beamtere“!Al’ drugi put, Boga mi, brez povećeg komada slanine, il’ pečene kožurice, il’ malo suvi’ rebara svinjski’, neće ti se, Boga mi, proći.Pa i malo suva jezika svinjeća iz odžaka ne bi Nići škodilo.Znaš, kad mi se ovaj moj jezik oduzme i izda me od pića — nek mi se, velim, onaj svinjeći u torbi nađe kao ciguracija!Aj, šta veliš, ha ha ha, — dere se Nića da ga svi čuju, — je l’ dobro divanim!? — A zar još nisi večer’o, Nićo? — pita ga domaćin. — Ta znaš, mi „beamteri“ k’o i sva gospoda, večeramo mnogo docnije neg vi pavori... pa po nikad, što kažu, tako dockan, da skoro i ne večeramo od silnog beamterskog gospodstva. — He he, — smeje se domaćin, — pa što onda piješ vina, kad još nisi ni večer’o! — Pa ja, znaš, ovo tolkujem, — veli Nića, — da je ovo još k’o posle ručka; a posle ručka može vino, je l’, gazda? — A bi l’ se privatio malko? — pita ga domaćin. — A ima l’ štogođ? — pita Nića. — Ta biće, Nićo, k’o za tebe. — I treba, i treba! — veli Nića. — Znaš što kažu: „Veselo srce kudelju prede“.E, pa tako ti je i sa mnom sadakana, kad mi je prazna glava... ovaj... tedo’ reći, prazan trbu’, pa i ne mili mi se ondak ni da duvam u dužnost... ovaj u rog. — Pa što se ne „fatiraš,“ što kažu, iznutra k’o ja? — pita ga domaćin. — E, „lako je đavolu, što kažu, u ritu svirati“, pa i tebi, gazdi čoveku, prdačiti se sa mnom. — E, e, gospodi nikad nije dosta.Sve oni mislidu, da mi paori imamo Bog zna koliko. — Ta... kol’ko vam treba, i kol’ko vam je Bog dao.Znamo mi to.Namiris’o je Nića još sa sokaka.Sve mu golica nos ova tvoja silna salamura.Zar ja ne znam, zar ne znam — k’o jedna vlast, — da si pre tri nedelje zakl’o dva, pa k’o Englezi debeli.Da si i’ posl’o u Beč, dobio bi cigurno kolajnu k’o jedan na priliku, dobar, što kaže Švaba, viršofter! — A zar si osetio, Nićo! — veli komplimentom zadovoljni domaćin. — Ala imaš fajn nos, tane mu gosino! — Pa zato ga i negujem i timarim k’o gospođa perzekutorovica ono njeno matoro lice, — reče Nića i priđe lojalnoj sveći, i stade mazati nos vrućim lojem od sveće koja je gorela. — Ta kako da ne osetim!Ta drugo je vaš pavorski a drugo naš beamterski nos!A zašto nas i plaćadu, neg da ga svud zabodemo!Aj, je l’ dobro divanim!!Ta ne mogu da prođem sokakom od silna mirisa. — E, kad je tako, a ono, Đuko, idi pa skini iz odžaka koji par kobasica, pa ih metni na vatru za našeg Niću...I malo slanine možeš. — Nemoj samo mnogo, kicoško parče! — dodaje Nića. — Otkroj ti, onako, jedno parčence, kol’ko, kad ostane kožurica, da može da izađe jedan par pavorski’ opanaka od nje.Nemoj da te buni štogođ, što je ča-Nića „beamter“; prošlo je to posle „bune“ i Klićana!Nego odfikari ti onako po pavorski komad jedan.Ko zna u kom će sokaku ča-Nića osvanuti i fruštukovati!Pa nek mu se nađe u njegovoj beamterskoj torbi.Aj, šta veliš, — zalarmao Nića smejući se, — je l’ dobro divanim?! — I slanine donesi, — naređuje domaćin, — i malo suva jezika, i jednu okrajku ’leba. I dokle Đuka sprema za Niću, ovaj se razgovara s ukućanima i domaćinom.Njemu se obraća posle na samo, i razgovara s njim, a domaći češljaju perje, kikoću i pevaju. — Nisam ti doš’o baš čerez jela i pića, gazda-Petre, a za koje ti opet fala, — veli mu Nića; — nego sam ti doš’o čerez tvoje asne, gazda-Pero. Pa mu onda tišim glasom ispripoveda sve što je čuo od Arkadije a i inače po selu o popovima, o tužbi pop-Ćirinoj, o skorom putovanju njihovom i o oskudici kola s arnjevima, sad baš kad oba g. g. paroha moraju da putuju. — Daklem sad, gazda-Pero, — završuje Nića, — ti znaš šta treba da radiš.Pa k’o što sam te naučio.Ne popušćaj šta zaceniš.Sad je tvoja berba.Samo... — opominje ga Nića prstom, ćutkac!Nikom da se nisi šalio da kažeš da sam te ja naučio.Znaš, oba gospodina paroka su upravo u mojoj bokterskoj parokiji, pa... znaš... nisam rad da se zna. U tom stiže i Đuka s punim tanjirom i metnu ga pred Niću. — Pa, domaćine, — veli Nića, — zar da večeram, a prid večeru zar baš ni čašicu rakije, aj?!Makar one bećaruše. — Ama ti, Nićo, otoič reče, da ti je „posle ručka“?Zar posle vina, rakije?! — To je beamterska forma, domaćine.A ti nisi bio beamter, pa i ne znaš, pa nije ti baš ni zameriti! — šali se Nića. — Tako beamteri mešadu; pijedu vino, pa presečedu rakijom, pa onda opet vinom. -— Ajde daj mu, i rakije, — veli domaćin. Doneli mu i rakije.Pije Nića rakije, pa se prihvata jela i nudi domaćina. — Ovo mi je po treći put što večeram večeras!A kako i ne bi’, kad te samo gledam, kako umeš da jedeš! — veli mu domaćin, pa se primiče i jedu zajedno, nudi jedan drugog boljim zalogajima i zalivaju ih iz bokala koji se i prazni i puni, i razgovaraju se o hitnom putovanju popova.A domaćin se jednako čudi Nići kako i otkud on sve to zna. — E, moj Nićo, moj Nićo, — veli mu domaćin, — ko tebe ima, taj zna šta ima!Otkud samo prokljuviš ti sve to?! — E, moj gazda-Pero!Ne zovedu se badava moji stari Cunjalovi, i ne zovem se ni ja zabadava Nića Cunjalov!Utubi to, gazda-Pero, — veli ponosito Nića i otpi za pola bokala, pa nastavi: — Ja ti, vidiš gazda-Pero, sve na svetu bolje znam i cigurnije nego i onaj vetar, što svud zaviruje i zabada svoj nos, i neg onaj mesec, što blene po svu noć po ovim svetu; di ja stignem, tu ne može ni mesec ni vetar!Što ja znam čuda po selu — što malo ko zna!A da mi je rek’o Bog, da pišem knjige, k’o što duvam sad u rog, — pa da napišem čuda i pokore seoske, pa tri đakona da čitaju tri dana i tri noći, pa da im još pretekne!Utubi to, gazda-Pero, — veli Nića na kom se već moglo osetiti dejstvo vina iz Tocilova podruma. — Što se Nića kaplicira, on mora to i naći,... ne sme faliti! — Pa kako ne možeš nikako da nađeš sebi ženu?Što ne nacunjaš sebi ženu? — pita ga Rakila, jedna lepuškata mlada udovica iz komšiluka. — Dokle ćeš samovati, Nićo, tako, k’o niko tvoj? — He, šta ćeš!?Drugu Pelu ne mogu lako naći! — veli Nića malo i tužno. — Od kad mi ona umrla, a ja udario u nikakav dešperat, pa prop’o i ja i imaće.Od onakog gazde, — eto na šta sam spao! — A di ti je, Nićo, ona Madžarica iz Sente..., ona Kakaš-Verka? — pita ga Rakila đavolasto. — ...Pa sam i propao od derta i od jedne teške žalosti za Pelom, — zabašuruje Nića i oglušuje se prema Rakilinom pitanju, — pa... eto tako, ot’šlo sve, — reče Nića i manu rukom. — Tako mi valjda suđeno, a zar sam ja kriv?! — He, Nićo, Nićo, kriv si ti k’o đavo — veli mu Rakila ne puštajući ga. — ’Oćeš ti talirima da potkivaš Kakaš-Verkine čizme!?A di ti je sad? — He, odonda i nisam više vid’o talira, — veli tužno Nića. — Odskitala, — veli druga komšinica,- — za nekim škadrunom, — za nekim tockim ulanerskim filerom. — A vi to kanda češljate perje? — zapita Nića, da bi okrenuo razgovor na drugu temu. — Aj? — Jeste, — odgovaraju mu, — spremamo za svatove? — A ko se to udaje? — Ta... ne udaje se još niko... al’ može biti, — veli baba. — Eto, fala Bogu, dve devojke. — A šta ja opet i pitam, — veli okuraženi Nića; — ta eto i naše Rakile — —- Pa neće me niko, Nićo, rode! — veli Rakila đavolasto. — Pa ni za koga i ne razbiraš, nit’ koga tražiš, — veli Nića. — A šta bi ti k’o falilo, na priliku za udovca? — A ko će, Nićo, udovicu sa troje dece? — pita Rakila. — Pa, eto... ti udovica a ja udovac; pa šta bi nam k’o falilo!?Ta tek mi je četrdeset peta, a u roždaniku mi piše: da ću doživiti i čitavu stotinu i još tri radoš. — Šališ se, Nićo, — veli Rakila. — Uz’o bi’ te Rakila, pa ne troje dece nego da i’ je k’o devet Jugovića.Jednome da ostavim moj „bokteraj“ a druge će Bog izvesti, što kažu, na put...Ajd’, spas’ Bog, ukućani! — Ama to, to mi samo nije milo; taj tvoj „bokteraj“!Mnogo skitaš noću, Nićo, pa bi’ venula za tobom, bojim se!Pa te za to i neću! — Pravo veliš!Neću te, bome, ni ja. — A zašto, Nićo, rode? — Ta im’o bi’ samo brige a asne baš nikakve, kad bi’ te uz’o. Vi’š, mene jednog plaća slavna opština za tolike kuće i sokake što ih čuvam.A dok ja čuvam tolike sokake, koliko bi’ tek ondak treb’o ja da držim boktera i iz moje male plaće da i’ plaćam, da čuvaju moj sokak, aj?Di je tu asna?Aj, Rakila, je l’ dobro divanim, aj?! — veli Nića, zadovoljan što se odužio Rakili za Kakaš-Verku i završuje i večeru i razgovor pri kom je pomalo zapletao jezikom. U tom mu uneše i suva jezika i slanine dobar komad. — Eto ti, Nićo, suva jezika, taj te tvoj već izdaje, — veli mu Rakila, — već zaplećeš — — Ta nije baš ni trebalo, samo ste se zabadava trudili, — veli Nića i trpa suv jezik u rukav od kabanice, koji je dole zavezan i lepo služi i kao torba. — Neću ništa ni govoriti; samo ću duvati u rog, a za to mi i ne treba ni Nece Muckalova jezik!A ovo parče slanine ću za ujutru da ostavim, — veli Nića i meće slaninu u onaj zavezani rukav od kabanice... — A kod Bućkalovi’ mese sutra ujutru ’leb, tamo ću svrnuti ujutru na vruću lepinju, a i da im kažem, da sam nacunj’o trag nji’ovim vrancima, onim ukrađenima.A sad: laku vam noć svima, pa i tebi, Rakila, dindušmanine moj jedan. — Laku noć, ča-Nićo! — Eh, kad ovako ide sve lepo, pa ondak mi se i mili da služim!Al’, gazda-Pero, — vedi Nića i metnuo prst preko usta, — samo: ćutkac! — A sad laku noć.I fala na dočeku.Al’ baš je bilo sve lepo!Ta nije da ću duvati u rog, da već niko neće znati, kol’ko je sati!... I tako odlazi Nića, a neko od ukućana ga isprati do avlijskih vrata i zatvara ih za njim, pa se žurno vrati u toplu sobu. — Jednako oblačno, nema ni forme da će se prolepšati! — veli i seda među ostale. Još neko vreme sede i češljaju perje.Baba po neki put zevne, zatvori oči pa izgleda k’o da spava, ali još jednako češlja i meće očešljano perje na jednu a patrljice na drugu gomilu. A devojke i mlade komšinice šapuću.Čuješ po neku reč glasno izgovorenu, pa onda opet smeh, a perje leti na sve strane, i jasan devojački smeh gasi iznenada sveću i budi i ljuti babu. — Ajde dosta već jedared!Dokle ćete?Kad počnete a vi ne znate šta je dosta!...Dobro, dobro!Do’ćete i vi u moje godine... a sad vam je lako, — veli baba domišljajući se da se njoj, i na njen račun, smeju. — Ajde, kup’te perje, pa da se poleže! I malo posle dižu se komšinice i odlaze praćene fenjerom.Ostaje soba s ukućanima samo.A za tim se gasi sveća u kući, prestaje šapat i nastaje tišina.I iz topla perjana kreveta slušaju zadovoljni ukućani tiktakanje duvarskog sahata, kišu kako lupa u prozore, i vetar kako zviždi kako trese prozore i tresne od vremena na vreme tavanska vrata, koja je domaća čeljad zaboravila da zatvori.Psuje domaćin zaboravne i nesavesne mlađe i pita, ko je bio poslednji danas na tavanu, ali ne dobija nikakva odgovora.A devojke zavukle glavu pod toplu perjanu dunju, pa tiho kikoću, ali im domaćin ne čuje kikota, pa se i on ućuti.Samo se još čuje tiha i monotona kiša, ona mokra jesenja kiša, koju je tako lepo slušati iz topla kreveta, čuje se kako lupkara u prozore i čuje se rog Niće boktera koji je duhnuo dvanaest puti, ali Tocilovi ukućani čuše samo triput; ono ostalo puta odneo je vetar u druge sokake u drugu „pakiju“ drugoga boktera. Koja je samo zato postala, što bi inače Glava Šesnaesta porasla kao glavurda.U njoj će čitalac videti: ko je glavni vinovnik, što se ljudi, ne samo grešni mirjani u parohijama, nego čak i parosi, mrze. Ah, jeseni, jeseni!Kako si sumorna kad te čovek posmatra gacajući blato po sokacima ili onako pokis’o kad se grči u kolima bez arnjeva!I jednog takvog sumornog novembarskog dana, stiže iz vladičanske rezidencije T* poziv i jednome i drugome parohu.Tamo su razgledali tužbu i uzeli je u postupak.I sad moraju obojica da prestanu nadležnome sudu.Da idu odmah, jer u Subotu se mora bar jedan vratiti, da bude tu radi crkve.Sprema se i u jednoj i u drugoj kući.Ozbiljan i jedan i drugi pop; i jednog i drugog spopala neka trema.I sam tužitelj Ćira se prepao pa mu čisto došlo da pokuša da trgne tužbu i preda stvar zaboravu. — Neka ga đavo nosi! — veli pop Ćira. — „Pametniji popušta“, vele naši stari.Uzdržao sam se, savladao sad moj gnjev, i posramio ga svojom uzdržljivošću i dolgoterpljenijem — a to više vredi nego da sam ga bacio pod noge.Neka ide bestraga, kazaću, da odustajem i praštam velikodušno nanetu mi obidu. Ali gđa Persa ne da nikako, nego jednako potpiruje plamen mrzosti i omraze. — Šta?!Zar onaj paorenda i dalje da bude paroh tu di si i ti?! — praska gđa Persa šetajući po sobi, pa od vremena na vreme zastaje, briše porculan keceljom, gleda pop-Ćiru s leđa i nastavlja da podbada. — Ćiro, uzmi se na um!Odma’ idem u rod; idem u beli svet, ako taj grubijan ne povuče što je zaslužio!Idem, Ćiro, kud me oči vode a noge nose, i ti gledaj šta ćeš bez popadije; da te vidim onda šta ćeš!.. — Ali, Persida... slušaj za Boga... — Neću ništa da slušam, ništa da čujem!Punktum! — viče gđa Persa podobna razdraženoj lavici. — Ćiro utubi dobro to što ću ti sad izdiktirati: Dok ga ne vidim obrijanog, da mu lice izgleda klot k’o jurget, — neće mi Ćiro, biti srce na mestu. — Al’, Perso, za Boga!Ta ti i ne znaš, kako je sve to išlo, dok je došlo do gustoga. — I neću da znam, i ne treba mi da znam! — sikće gđa Persa. — I brkove mu skini, grubijanu jednom salašarskom, a ne samo bradu.Ako mu je vo vremja ono onaj njegov deka mog’o dobiti onda nemešag od Princ-Evgena kod Sente kad se tuk’o pod Jovanom Tekelijom s Turcima, valj’da i ovaj sad da dobije za to Somborsku parokiju, šta li?Čuješ, Ćiro... i brkove dole!I da sam ja kojom srećom na tvom mestu, ja bi’ tražila od njegove ekselencije gospodina Vladike, da ga baš onaj njegov — kako se đavola zove — no, ta onaj njegov Šaca, jest, on baš da ga obrija!Baš on i niko drugi!A ja bi’ — da sam ja nešto na tvom mestu — ja bi’ sela preko puta od njega, evo ovako, Ćiro, — reče i sede na jednu fotelju, — pa bi’ zapalila lulu i naređivala kako da brije.„Još ovde; ovde nije dobro obrijano! — Eno tamo još tri dlake vidim!“ — rekla bi’ i pokazivala kamišom na tu stranu!Čuješ li, mamaljugo banacka? — Al’ za ime Boga, Persida, pa dosta mi je udovletvorenija!Eto, Pera je isprosio našu Melaniju; kroz nekoliko nedelja će biti i svadba.Pa zar ti nije dosta, kad si mu, tako reći, ispred nosa ugrabila zeta?!.Ako ćeš pravo da ti kažem, — ja mu se, ta Boga mi, i ne čudim, što mu je bilo teško.Ta otac je tek! — Ćiro!To je već štogođ drugo!Drugo je naša Melanija — a drugo ona njihova landpomerance!...Mladić lepo vospitan, izobražen pa traži spram sebe i svoga vospitanja i priliku, k’o što bi’ i sama uradila da sam na njegovom mestu.Ništa mi tu, Ćiro, nismo krivi, — nego im’o mladić oči pa probir’o. A ona njihova da je bila za nešto bolje rođena, — ne bi se zadovoljila kalfom. — E, e! ti već daleko teraš! — E, sad ja daleko teram!Ja, daklem, teram daleko!Ej, mamaljugo, mamaljugo banacka!Dakle ti si već konten da sve zaboraviš!...Kad mrziš, treba da mrziš ljucki.Jest, tako je to!Sve dole!I bradu, i brkove, i... — Ali Njegovo Preosveštenstvo, gospodin vladika — Ekselenc... — Kakva ekselencija!...Kakav Vladika!More, ne bila ja na tvom mestu, a ja bi’ to već... vid’o bi ti!...Da znaš da ćeš tamo naći sva četiri vaselenska patrijarka i petoga rim-papu, pa ništ’ ne treba da se plašiš, Ćiro, kad znaš da si u rezonu, nego treba da im kažeš sve što ti je na srcu, što te jede i peče.Ćiro, kad mrziš, mrzi!I brkove mu nemoj oprostiti, sve dole, sve! — Ali, Persida — A našem Peri treba da kažemo, da odma’ od sutra pusti još dužu kosu; kad dođe vreme, nek je gotov i za đakona i za popu! — Lako je tebi! — uzdahnu pop Ćira. — Sve, sve mu obrijaj, nek izgleda k’o ćelavi Muslija!...I u grob kad legnem, Ćiro, misliću furt na to!Iz groba ću, čini mi se, ustati sa brijačem, pa ću ga sama obrijati ako ti nećeš!Da pamti kad se bacio na tebe! — E, ti kad koga mrziš, a ti ne znaš da postaviš, tako da kažem, plot tvojoj mrzosti i jarosti! — reče pop Ćira smešeći se malo.Valjda mu je došlo smešno pomišljajući kakav bi to prizor bio, kad bi gđa Persa stala da brije pop-Spiru a ovaj se otima. — Ah, ne, ne!Ti si strašna kad nekog omrzneš. — Nije neg’ da se još izmirim valj’da!Ako ti ’oćeš, ja bo’me neću!Ja kad volem nekog, ja sam onda melem, a kad ga mrzim, onda mu ne treba gori pelen! — Pa za Boga, Perso; trideset skoro godina živimo k’o prijatelji — — Ne trideset, Ćiro, nego trideset puta trideset da je, pa neću da znam!Nema više ništ’; bilo pa prošlo!„Pokvareno prijateljstvo — pamtim kako mi je govorila uvek moja pokojna mama. (Bog da joj dušu ’prosti, bila je zdravo pametna žena!) — nije, veli ona, k’o kakva poderana štrimfla, pa da se može podštrikati!“ A-ja, nema toga, Ćiro!„A ponovljeno prijateljstvo, to ti je, dete, — govorila bi mi obično pokojnica, — to ti je, dete moje, baš k’o podgrijan cušpajz od krompira!Ako od podgrijanog krompira od podne može biti večera, — to će i od pokvarenog prijateljstva moći biti štogođ!“ Nema ti tu, moj Ćiro, više ništa!To je bilo, bilo, Ćiro, a i ne daj Bože više da se povrati! — grmi gđa Persa. — Ama neki strah uš’o u mene, — veli pop Ćira, — pa nikako da se ohrabrim...Nije to šala — ići pred Preosveštenstvo!Valjda sam ja to naučio!A kakve sam sreće, još mogu ja biti kriv! — Sav svet zna da je on kriv. — E, slaba je to utjeha za mene!Znam ja Ćiru.Ne da se taj lako!Kako je deb’o, a da vi’š kako se praćaka k’o šaran kad ga izvuku iz vode.Naučio je taj na te kolače.Koliko se samo puta taj iskobelj’o, i to baš tamo, di sam mislio, da mu, Bože me prosti, ni sam Savaot neće moći pomoći!...Eno kad se ono vuk’o klipka, pamtiš i ti... pre petnaest godina... kad je bio hram crkve, pa kad se vuk’o u porti klipka sa paorima, pa sve nadvuk’o. Javili gospodinu Episkopu... pa ništa. — Pa pre toga, ako se sećaš još, kad je ono zadocnio na jutrenje... ja pomisli’: ode mu brada k’o da je nije ni im’o — a on još pohvaljen i crven pojas dobio!Ima taj više sreće neg’ pameti — to ja samo znam! — Dolijaće!Dolijaće, Ćiro, ako ima Boga, k’o što ga i ima!Nego ti samo ne popuštaj tvoje pravo i tvoj rezon!Vid’la bi’ ja nji’, da je nešto pop Spira u rezonu; teško bi bilo meni!Morala bi’ od one Side u beli svet bežati!Pobedićeš, Ćiro, drž’ se samo! — Ta, ja već vidim moje „dobrojtro“ — veli pop Ćira; — vidim ja i moje i pop Spirino „dobrojtro“! — Ti samo čuvaj onaj zub!Da ga čuvaš k’o oči u glavi!To ti je najvažnije sad na ovom svetu! — Tu je kod mene.Nosim ga uvek sa sobom (u zlu ne treb’o!) Al’ koja mi i asna od njega, kad će mi se, znam, zavezati usta k’o zvono na Veliki Petak, pa neću umeti ni jedne kad dođem pred njegovu Ekselenciju. — Ej, da mi je, Ćiro, da ti ja moj jezik nešto mogu da pozajmim!...A kad ćeš morati tamo? — Preksutra se krećem. — A jesi l’ se postar’o za kola? — Sutra ću da gledam u selu. — Gledaj bo’me, zimnje je vreme... nije k’o u leto... a znaš obešenjake paorske!... — Kad ćeš na put, Spiro? — zapita gđa Sida. — Sutra u ime Boga, — uzdahnu upitani. — Pa jesi l’ se spremio? — pita ga brižno. — Ta, nisam baš k’o što b’ ja želio, al’. — — Ta samo da pređe jedared ta komendija.Strašno sam se dala u brigu, Spiro!Ima tri četir dana kako sve snevam neke episkope i neku berbersku sapunjavicu; a to ne sluti na dobro! — E, pa kad ’oćeš zeta berberina, to ćeš i snevati! — Ta ne čerez toga, nego se bojim da te ne kaštiguju. — A, do toga neke doći, — hrabri je pop Spira. — Ne dam se ja dok sam živ!...Makar odn’o đavo lanac dva. — Daklem ima neke nadežde? — A kako je, naopako, ne bi bilo?!Što kažu: čovek dok je živ on polaže nešto na nadeždu, nada se!Ja sam se ispočetka malo k’o i bojao, jerbo, znaš, kako je!...To mogu tebi da kažem.Kriv sam!Kriv sam, vidiš i sam — k’o đavo sam kriv!A toliko sam se uzdržav’o!No, al’ zato ipak ne treba se predavati očajaniju. — A jesi l’ se posovjetov’o s kimgođ? — A s kim ću, kad i ne smem nikom da kažem, kako je baš sve to bilo! — Šaca je dete... a šta bi’ i znao s njim!? — Pa zar nemaš baš nikog drugog?...A kako Arkadija... kako s njim? — Ta, on mi je već kudikamo pouzdaniji, pa njemu sam već smeo da kažem šta je i kako je, a nešto je već i sam znao. — Pa šta ti on kaže? — Pa, kaže, da ima nadežde.Samo, kaže, da isplanira još malo, pa će mi danas kazati, šta je iskumstir’o. — O, daj Bože, da ispadne samo štogođ dobro, — veli gđa Sida pa se prekrsti krišom od pop-Spire. — ’Oćeš li da ti spremimo što za put, k’o obično? — Možeš; ma da mi nije ni do čega. Iz nje će čitalac videti, kakve teškoće ima da savlada čovek koji mora hitno, a u nevreme, da putuje U tom uđe i Arkadija. — ’Oću l’ da tražim kola? — zapita Arkadija. — A, pa da bo’me!Samo se pogađaj, jer ti bar znaš paora! veli pop Spira. — Obešenjak je.Kad te vidi da si u nevolji, a on onda ne zna ni za Boga ni za dušu, već k’o veli: Kad si mi samo pao šaka!Pa onda već i ne zna šta da ište! — Ta kome vi to divanite?!Ta zar će mi to biti prvi put da se pogađam!Ta umem ja, te još kako, da se cenjkam; ta ni brige vas! — hvali se Arkadija. — Pa koga misliš da uzmeš?A? — pita pop Spira. — Ta... sad... pravo da reknem, — nije baš, znate, ni lako.Jesenje je to doba... putevi pokvareni, a blato veliko — — Da, da, to je nevolja jedna! — A kako bi sad dobro došlo, da imaš svoja kola i konje! — veli gđa Sida. — He, to sam ti, Sido, i sam više puta pomislio, he... al’ šta ćeš!!...Da ih držim, — skupa je ’rana; pa, p’onda... oni odande, oni preko, — oni nam još i ponajviše smetaju!Čim čuju da ko ovamo kod nas u Banatu ima lepe konje, — odma’ se ustumaraju ti prokleti Bačvani! — Što ti ljudi imaju tu prokletu pasiju da ukradu konje od Banaćanina. — to je jedno čudo! — Pa, što ukradu ukradu, ajd’ nek i’ đavo nosi; neg što još volu da namagarče gazdu kome ukradu konje!!...Eno, pre tri meseca kad su onom Neci ukrali konje, pa malo im što su mu odveli konje, neg’ mu još metli ulare na vrat pa otišli s konjima a njega ostavili k’o nikog njegovog; a on kad se probudio, jedva su ukućani ga kurtalisali oni’ amova!Eto, tako!A još spav’o u štalogu; ’oće čovek da čuva svoje konje!Eno, od sramote još ni sad ne sme čovek međ svet. — A brani se, — prihvaća Arkadija. — „Ja sam, kaže Neca, mesečar, pa ništa ne znam šta je sa mnom, kaže, kad jedared zahrčem.Mogli su me, kaže, slobodno upregnuti i u štajerska kola da i’ vučem i brez biča; ja, kaže, ništa ne bi’ znao!Nego fala im, kaže, što su bili ipak ljudi, pa nisu!“ Eto, zbog toga me i mrzi da držim konje i kola, — veli pop Spira i priđe k prozoru, pa se zagleda u jednu staklenu teglu i gledaše je dugo. Nastade počivka. Mož’da je sada i to, malo čas spomenuto, bio jedan razlog; ali ne manje jak razlog bio je i taj, što je pop Spira, kao svaki pop i pametan ekonom, voleo što jeftinije da prođe.Leti mu je bilo lako.Uvek je imao po neku priliku da putuje, jer se uvek desilo, da je neko iz sela išao svojim poslom nekud.I kad sad g. popi trebaju kola, on se i poveze na njima, jer koji bi to parohijanin bio koji bi svome parohu odrekao kola!Ali sad u Novembru mesecu slabo ko i preže konje.Ako ih ko i preže, preže ih samo u svatove, pa za to ni jedan pop ne može više onako prilikom da se vozi, pa jedna nevolja!Kome se sad obrati, mislio je i slutio pop Spira, taj će mu sigurno naplatiti sad i ono, što se, Bog te pita kad još, badava vozio, pa će mu presesti sva vožnja zabadava. Toga se i bojao pop Spira, pa je za to i odlagao tu neprijatnost i dočekao evo poslednji dan da pogađa kola.A posle, bacao ga je u brigu i njegov barometar u kući, jer onaj zeleni žabac u onoj staklenoj tegli na prozoru, pokazivao mu stalno od nekoliko dana kišovito vreme. — Pa, šta ste rešili? — pita ga Arkadija. Pop Spira ćutaše i jednako stajaše na prozoru i gledaše rasejano na teglu sa žapcem.Od ovo nekoliko dana gore imenovani je jednako bio dole na dnu.Tu se dan noć zadržavao i u ne malu brigu bacao pop-Spiru i sve ukućane a osobito Julu.Jer Šaca je dao čizme da se naglave i naglavke unapred platio, a Nika čizmar, drevna jedna pijanica, zatvorio i dućan i čizme pa zapao u jednu birtiju već blizu vašarišta, pa već treći dan sedi uz gajdaša, a Šaca ostao u letnjim cipelama, pa ne sme nikud preko blata.A onaj u tegli ućutao se na dnu, šćućurio se, pa samo širi mehure a nikako neće uz one merdevine (koje su njega radi tu u tegli i nameštene) te da tako pokaže i nagovesti prolepšanje vremena.Sve se zabrinulo.Pop Spira ga gleda rasejano, Jula plače kad ga vidi, a gđa Sida skida, gromove čim ga pogleda u onoj njegovoj vazdašnjoj pozituri.„Sav mi je zelen, govorila bi gđa Sida, kad bi god prošla kraj prozora.Gledaj samo, molim te, kako se kapricir’o obešenjak jedan zeleni, pa baš nikako da se popne uz lotre, nego me gledi odande bezobrazno k’o kakva buljooka Čifutkinja!Grom te spalio, obešenjače zeleni!“ Tako ga je grdila gđa Sida, ali on se ipak nije penjao uz merdevine. — A... je si l’ što smislio? — zapitaće pop Spira Arkadiju posle dužeg ćutanja ne mogavši duže da izdrži drzak i bezobrazan pogled onoga na dnu. — Pa, da vi’te, i smislio sam...Samo ne znam, ’oće l’ valjati štogođ, — veli Arkadija. — Pa šta si to k’o smislio? — Pa, eto, to sam smislio.Da se vi morate pošto-poto dočepati onog prokletog zuba, da ga on nipošto ne uzmogne pokazati Njegovom Preosveštenstvu gospodinu Episkopu.A krom toga, morate furt ostati na tom, da, to jest, svega onoga nije bilo, čime vas on bedi u tužbi, da ga, to jest, niste gađali ni čim.Vi samo kaž’te: „Ne znam ja ništa od svega toga, a on, kaž’te, neka dokaže, da je to sve tako bilo, k’o što on kaže.“ Obraz je splasnuo, a zuba nema — e, pa ondak nek dokaže ako je majstor. — E pa to i ja znam, al’ to je đavo što je zub kod njega.Pa kako onda? — E, pa to je i kod mene đavo, što se ni ja do sad, baš k’o za pakost, baš nikako da domislim: kako!Ja k’o mislim, da potplatite kočijaša što ga bude odvez’o — pa on da se kakogođ dokopa zuba. — A znaš li bar koji će da ga vozi? — E, pa to još ne znam.Ja pazim, al’ još nisam dozn’o. — Pa gledaj da doznaš!A znaš li, onako, koji bi paor k’o mog’o da vozi, bilo mene, bilo njega? — Pa i neće ih biti baš za probiranje.Oni što su sad kod kuće, i što bi k’o mogli da voze, nisu se ni jedan, kol’ko ja znam, pogodili. — Ne znam koga da pogodim! ’Oće l’ Pera Bockalov? — Man’te ga vragu!— odvraća ga Arkadija. — Skup je.A i ako se pogodite, imaćete komendije saš njim.On ima jedan lud običaj; vole, neg’ Bog zna šta da mu date, da udari prekim putem, pa kad ga ukebaju, ko plaća štrof, nego onaj koga vozi. — A Proka Cikanov? — Izešćete se živi ako ga pogodite.Pipav je do zla Boga, za to su mu izdenuli ime, pa ga niko u selu drukčije i ne zove nego Proka „Oćeš-Nećeš!“...Svaki čas ima on nešto da radi; čas pali lulu, čas ga žulji čizma pa je svlači, pa onda ispusti bič pa silazi s kola i ide bestraga natrag, a vi sedite u koli’ pa čekate.Što drugima treba pola dana, njemu treba čitav dan, pa i dan i po!...A posle, pa i konji mu nisu nikakvi!Neke sremačke rage, pa k’o mačke sitni!K’o da šljive tera po vašarima...A što je najgore, nikad ne znate: pošto ste pogodili kola.Kol’ko je onako na oči pipav i zavezan — al’ da ga vidite, kako ume da se svađa i da laže kad ga isplaćujete...Njega nipošto! — A kako bi bilo da uzmemo Radu Karabaša?On baš lepe konje drži! — Hu, ta man’te ga bestraga!Da je on samo polak dobar k’o što su mu konji — bila bi jedna krasota!On dobro tera, do duše, al’ i on ne valja. — Pa kad dobro tera a šta ćeš više i bolje!? — Bačvan je, pa vole malo više da divani.I čim koja čarda, — a fala Bogu nisu retke — a on: stoj! da napoji konje i sebe, a posle kad uzme uzdice u šake, a on tera k’o lud!Samo vikne: „Drž’te se, gospodari!“ pa kad ošine konje, a gospodar ako se nije dobro u’vatio za lotre, izleti k’o da nikad nije ni bio u koli’!E, to mu, eto baš ne valja!Tako je priklane vozio jednog Džidu iz Simikluša u Veliki Bikač, pa ga još kod Bočara izgubio iz kola i tek kod Karlova opazio da tera prazna kola i ne vozi nikog.„A što ne paziš?“ pcuju ga ljudi.„A što se ne drži ljucki!“ brani se on; pa još ispadne, da je drugi kriv.Pa bar da se češće okrene, ajde-de; nego kad natuče šešir na oči, a on se po dva sata ne okrene, nego samo viče i šiba konje a sve leti blato na onog za njim u sicu, pa ne znaš kad si kavoniji il’ kad ispadneš iz kola, il’ kad ostaneš u koli! — O, o! — vajka se pop Spira. — A posle, — nastavlja Arkadija konduitu Radinu, ima još i tu ludu narav, da ne da ničijim kolima ispred njegovih kola.Taki potera pored njih!A vešt je, obešenjak, da izvrne tuđa kola samo dok zapne levčom o levču!...I posle, ’oće da pije... i da se tuče usput.Čim je malo đornut, a on ’oće da peva.Pa što on sam ’oće da peva, ajde-de; nego što tera i onoga koga vozi, da i onaj peva, pa ako ovaj neće, a on odma’ skida levču, pa tera s kola!Kaže on je „nemeš“, pa baš i nije spao na to da kočijaši. — Pa to je onda lud čovek! — Lud, sa svim lud.Ne znaš ko je luđi il’ on, il’ oni njegovi besni konji.Trezan, i Bože pomozi; al’ kad je pijan, niko s njim ne može da izađe na kraj.I pije i bije se, i kupuje kolje usput i plaća i pije aldumaš; on vas poveze a neki deseti vas doveze, nikad ne znate ko će vas dovesti kad vas on poveze.Dobro tera, to je sve tako; al’ je nezgodan za jedno svešteno lice, k’o što ste vi, na priliku. — E, pa koga ću, za ime Boga, da uzmem?A kakav je onaj Pera Tocilov?Šta veliš, da šega uzmeš? — Pa on će, da vi’te, još i ponajbolji biti.A ima i dobre arnjeve.Kupio i’ baš tu skoro kad se prodav’o neki štajervagen, pa skin’o i metnuo na svoja laka lepa kola.Njega, njega najbolje... — E, vrlo dobro.Pa idi, pa se cenkaj.Il’ kako bi bilo da ja sam odem?A šta veliš? — Pa mal’te ne će to najbolje i biti!A ja ću bar za to vreme da se natenani razmislim malo za ono i da raspitam: je l’ gospodin Ćira pogodio kola i koga je pogodio; pa ako nije onda da ja sam to nekako udesim; ako bude k’o što ja mislim, onda smo „na konju“ gospodine.„Na konju“ — dodade pouzdano Arkadija. — Ajde, potrči, — veli mu pop Spira, — potrči, poradi k’o da se tebe samoga tiče. Iz nje će čitaoci videti da su imali pravo naši stari kad su rekli onu zlatnu poslovicu: „Teško svome bez svoga!“ Posle pola sahata krenuo se pop Spira da pogodi kola.Obišao je onako usput sve paore koji kočijaše Bio i kod Pere Bockalova, i kod Proke Cikanova i kod Rade Karabaša, a i još kod nekih; i ni kod jednog nije našao čestitih arnjeva, a gde bi ih i bilo, tu je gazda opet na putu.Ostade mu još salo gazda Pera. Pop Spira uđe unutra u kuću gazda-Pere i baš ga zateče u kući gde sedi u hodniku pa kruni kukuruz. — Pomoz’ Bog, Petre sinko! — Bog vam dobro dao, gospodin-popo! — reče Pera i skoči sa stolice, ostavi brzo lulu iz usta u jedan ćošak, pa skide šešir I poljubi g. popu u ruku. — Pa, kako je?Radiš li, je si l’ vredan? — pita ga pop Spira — Pa meti taj šešir na glavu, Petre sinko, pokri se, pokri! — Ta, eto, kol’ko mogu, gospodin’ popo, i kol’ko, što kažu, moram! — Aaa, jedan po jedan! — reče u sebi gazda Pera Tocilov i namignu đavolasto ispod šešira. Jer isti gazda Pera nije niko drugi nego dobro poznati nam sinoćni Pera Tocilov kome je Nića bokter došao i kod njega se dobro počastio kao što je strpeljivim čitaocima dobro poznato iz Glave Šesnaeste.Domaćin je Niću počastio, a ovaj je to, Boga mi, i zaslužio, jer je toga večera naročito doš’o bio Peri Tocilovu.I dok su oni tamo pevali i kikotali češljajući perje, dotle je Nića ispripovedao sve i dodao, da će mu sutra oba popa doći na noge da se pogađaju da ih vozi.Moraju putovati a sem njega niko nema onake arnjeve i onake konje.„Pa ne moj da sramotiš svoje krasne konje, pa da i’ budzašto voziš, — savetovao ga je Nića. — Ta vidiš li, kako ti je zapala sikira u med, pa nije da je samo sikira, neg’ i svo držalje.Za to budi pametan — k’o i uvek što si bio —, pa ne ispušćaj!Ta, znaš kako oni nas deru, kad je neko od naši’ u nevolji; kad se, na priliku, ženi!Ta, volijem popovsku krajcaru, neg’, što kažu, trgovačku forintu!Ta seti se samo šta nas parokijane košta samo ono jedno nji’ovo „Gospodi pomiluj“, i „Podaj gospodi!“ — učio ga je one večeri Nića; i sve je to sad palo na pamet gazda-Peri Tocilovu, kad je video pop-Spiru u svojoj avliji. — Eto, ja svrn’o malo! — otpočinje pop Spira razgovor. — Vidim te u avliji, pa reko’: daj da svratim malo kod našega gazda-Petra...A, ti uvek vredan! — Pa fala...Fala vam, gospodin-popo, koji ste me se siromaška setili. — E, moj sinko, nisi ti siromašak.Ti si čovek gazda, kad ti možeš da držiš konje samo čerez gazdašaga i svatova. — Ta, gospodin-popo... i vi kako divanite, da je, al’ nije...Jadan mi gazdašag!Nego krparim, krparim k’o niko moj.Kakvi svatovi; zar je meni do nji’.Nego, eto tako, malo njivice malo ’ranim svinje, malo kočijašim — pa kraj s krajem.Tavori se, gospodin-popo, od talijanskog rata i od kako iziđoše ove sekseruše banke sve gore; pa dok mogu — dobro, a kad udari ruda u breg, a ja ću, što kažu, „aljku na bataljku“ pa il’ u Srem preko il’ još dalje u Serviju...A za sad još po malo od kočijašenja — — A imaš li asnu od kočijašenja? — Pa... k’o što reko’, ne daj Bože i gore!A, što rekoste „asna“, eh, a ko danas ima asne od rada?A paor ni toliko! — A jesi l’ bar majstor u tom poslu? — Ta, sad ja neću ništa da divanim preko sebe, nego, eto, pitajte druge ljude, i Džide i gospodu.Izvol’te, pitajte druge ljude, koje je Pera Tocilov vozio, pa pitajte i’ jesu l’ drugog kočijaša posle tražili! — E, lepo, lepo!Baš mi je milo.Pa sad baš kad sam i onako besposlen, da se bar razgovaramo...A, bi l’, na primjer, tako ovo dana, vozio? — Ta-a-a, ono, znate... — oteže Pera i počeša se, — vidite i sami kakav je belaj napolju!A baš, da vam pravo kažem, i ne bi mi milo bilo sad na ovakom vremenu...Leti je drugo — — A, da bo’me da je leti drugo.Leti može čovek baš i peške da ide...A, pošto voziš, na priliku, leti? — A, kao... koga, na priliku? — Ta, sad... koga bilo... ma koga...Leti, na primjer... kolk’o tražiš na dan? — Pa osam srebra — — Mnogo...A zimi? — Pa duplo; šesnajst srebra — Hoj, hoj!To je bo’me papreno, Petre sinko!A u jesen? — Pa k’o i u zimu, šesnajst. — To je bo’me mnogo.Mnogo, mnogo... — E, pa jesen je, blato je, gore neg’ i suva zima il’ sneg. — Ta znam.Petre sinko!Al’ koliko je duži letnji dan nego ovaj zimnji, — pa ipak za zimnji tražiš duplo!Ajd’ desetica, i koje kako. — E al’ opet, vi zaboravili, kolika je dugačka zimska noć.Pa svu noć konji jededu, a noć se otegne k’o gladna godina... a konje treba ’raniti, pa onda i’ dobro možeš terati.Šta je desetica!Ode, što kažu, sva u konjsku zobnicu; „deseticu u zobnicu!“ — Ama mnogo je, mnogo! — Pa spram kese, gospodin-popo, i spram čina.Ono, znate, što kažu, vandrovkaša na putu čovek i zabadava uzme u kola, al’ ono je vandrovkaš, a nije gospodin.A gospodin štogođ bolje plati, to sve bolje i za njega; pripada mu veća počest.A dika, što kažu, i riđi u taljigama, nek’mo l’ gazdi! — Ja bi’ se, znaš, ovo dana krenuo na put; onako, palo mi na pamet, došla mi volja da se malo razonodim.Pa... reko’... daj da obiđem i pripitam najpre našeg Petra. — E, fala, fala, gospodin-popo.I ja, što kažu, vas počitujem, i već, onako svi u mojoj kući... vas pa vas... niko vas od moji’ drukčije i ne zove nego „naš gospodin-parok“ — — Pa, kol’ko dakle tražiš? — Pa rek’o sam: šesnajst srebra. — Osam... — A pa malo je, malo, gospodin-popo, nije sad leto. — Pa prolepšaće se!Mora se prolepšati.Eto onaj moj mi žabac kaže: da će biti promjene, promjene na bolje. — Ta kakva žaba, gospodin-popo!Ta kako to opet divanite!?Ta, sto žabaca da mi, ne krekeću, nego da mi natrukovanu obligaciju dadu — pa im ne bi’ verov’o. Ta šta će meni žabac, kod mene živog! — Padaće ovo, gospodin-popo, bar još čitavu nedelju dana!Poznajem ja to po meni; ta bolji mi žabac ne treba! (Pera Tocilov je nekad sekao drva u nekoj spahijskoj šumi, i tom prilikom zaostale mu neke sitne sačme i so, pa od toga doba je bolje i sigurnije znao da predskaže svaku promenu i vreme bolje i sigurnije nego i sam Kalendar Stogodišnjak.) — Ama kad ti kažem, — uverava ga pop Spira, — promjeniće se. — Ta nemojte mi, gospodin-popo, soliti pamet, ta usoljen sam ja dobro, pa za to tako i divanim.Kera bio, ako ne potrefim!Ta još moj pokojni baba (Bog da mu dušu ’prosti!) govorio mi je: „Sinko Pero, govorio mi je on, kad kiša probije zoru, probiće i opakliju.“ I to je baš tako k’o sveto!Baš sam to dobro utubio!Nema tu lepa dana još zadugo, gospodin-popo!Nego četrnajst srebra, pa da se sutra zorom krenemo u ime Boga. — Ama ti si, Petre, tako zacenio, k’o da si ti sam u selu. — Pa, gospodin-popo, mal’te neće taj đavo i biti! — Kome trebaju kola s arnjevima, — taj me mora potražiti...Jerbo, što je bilo kola s arnjevi po selu, to je sad sve na putu. — Vidiš, obešenjaka paorskog, kako sve zna.Tako i jeste; šta znaš! — veli pop Spira u sebi, a za tim reče glasno: — Osam, osam, Petre.Dosta će biti i osam srebra.Pa, eto, možeš, ako se strefi, da uzmeš još koga u kola. — Ako nisam i neću! — reče u sebi Pera Tocilov, a posle dodade glasno: — Četrnajst, gospodin-popo; ajd’ dajte eto dvanajst srebra i još jednoga da uzmem u kola, — da isteram bar tako ti’ šesnajst srebra.Eto, nađ’te vi još jednog, pa da vas vozim ne za osam, nego za šest srebra! Razmisli se pop Spira i posle podužeg razmišljanja, šetanja i cenjkanja, pristade naposletku.Popusti i Pera i pogodiše se za deset srebra. — Dobro! — veli pop Spira. — Deset, deset — ali kad ti platim deset, ’oću dobro da teraš. — Nemajte brige; k’o ajzliban! Posle jednoga sahata dotrča Arkadija pop-Spirinoj kući i zateče popa kod kuće. — Koje dobro, Arkadija? — zapitaće ga ovaj. — Dobro je!Raspit’o sam!Gospodin Ćira pogodio je onog Peru, onog Tocilova, da ga sutra vozi. — Eto ti sad!Pa i ja sam ga pogodio!No, sad će biti komendije! — Pa vi dakle zajedno putujete!E, to je baš k’o poručeno!To je dobro!Nikad bolje! — Kakvo te „dobro“ spopalo?!Ta to baš ne valja! — Ama to, to baš i valja!No fala Bogu, — dodade Arkadija za sebe, — dobro mi je isp’o moj plan za rukom! — A za tim reče glasno: — E, baš fajn se strefilo! — Kako to misliš? — Pa, evo, kako!Sad se možete vrlo lako dočepati onog zuba. — E, al’ kako? — Pa, evo kako sam ja to ištudir’o...Ako se krenete sutra zorom, stići ćete u veče u Temišvar, — i onda nema nikakve nadežde.Za to se i nemojte krećati u jutru, nego pođite oko podne, pa onda morate noćiti u Čeneju kod gospodin-paroha, onog, onog što ga paori zovu: Oluja, vašeg i njegovog prijatelja...A ja taki idem Tocilovu, da mu kažem, da ne preže zorom, nek nađe kakavgođ izgovor, — jer vi, kazaću mu, ne možete pre ručka da se krenete. — No, pa dobro, al’ ja ipak, još ne vidim...Pak šta onda? — E, pa sad kaž’te mi, molim vas, još samo ovo: kome je isti pop-Oluja veći prijatelj, vama ili gospodinu Ćiri? — Pop Oluja!!!Ta meni, meni da bo’me!Te još kakvi smo pajtaši i prijatelji bili, i to još od kad!Još od prve latinske!Ta zajedno smo, k’o deca, s katihetom „vertep“ nosili; ja producir’o „cara Valtazara" a on „Peru iz Staroga sela Kera“.Ta nije bilo većeg spadala u školi od njega! — Te još kakav, kakav prijatelj — — Taman k’o što valja!Kad je tako, a vi ćete mu se onda moći slobodno povjeriti; i onda gledajte, pa da vam on pomogne da se dočepate zuba.Znate kako je putovanje... pa jesenje močarno vreme, pa prozebe čovek... pa večera, pa ondak razgovor, pa vino!...Ta vi me već razumete...Može se... zgodno je... — E, al’ kako ću, kako?Kad ga on, kažu, čuva k‘o oči u glavi; svaki čas ga zagleda i pipa, je l’ mu na svom mestu.Pa baš i da ga se dočepam, al’ kad on vidi da ga nema, a? — Ima i za to leka, nemajte vi brige!Ja sam se za sve postar’o. Evo vam ovo ovde zamotano.Pa kad mu sklonite onaj zub, a vi mu onda lepo podmetnite ovo na njegovo mesto, — veli Arkadija i predade mu jedan mali zamotuljak. — Valj’da ga neće usput razvijati — Pop Spira ga uze i razmota, i kad vide šta je a on se grohotom, slatko, nasmeja. — „Sej den jegože sotvori Gospod“!...Arkadija, čoveče, ti si moj izbavitelj evo već po drugi put!E, ako se još i sad izvučem iz škripca, neću ti to vo vjeki vjekov zaboraviti.E, Arkadija, — reče pop Spira dignuvši zadovoljno obrve, — ti si, ti si... formalni štranjgov! — veli i tapka ga zadovoljno po ramenu. — He, he! — smeje se i snebiva Arkadija. — Ali, kako samo, vragu, da ti to padne na pamet. kad ti nisi učio nikakve škole?! — He, — veli Arkadija pa trlja onako smireno popovski ruke i uvlači snebivljivo vrat, — učio sam, gospodine, kakve sam mog’o...Učio sam, te još kako učio!Svršio sam vam ja, gospodine, i onu trinajstu školu! — završuje Arkadija ponosito. — A, posle, svi su Provlakovi majstori za to; a i ja, ako ćemo pravo, treba da se zovem Provlakov! — Ah, badava, — veli zadovoljno pop Spira. — Kažu: „trista, bez popa ništa!“ Ako niko nije, a ono ću ja da je preokrenem pa od sad nek se kaže: „Trista, bez crkvenjaka ništa!“ Aj, je l’ dobro divanim? što rek’o naš Nića bokter.Što jest, jest!Pravo su rekli naši stari: „Teško svome bez svoga!“ U njoj je opisano jedno jesenje putovanje sa jednom epizodom na čardi.U prvoj polovini Glave je zabava, a u drugoj pouka, t. j. izneta je užasna slika jednog alkoholom ruinisanog organizma, za pouku mnogim čitaocima U sredu tako oko deset sahati, baš kad se gospodin notaroš kretao u amt, otvorila se širom kapija Pere Tocilova, a na kapiju izađoše kola i konji; na kolima lepi arnjevi a pod arnjevima sedi Pera Tocilov.Iskrivio se i ispružio šiju pa naređuje iz kola nešto svojima tamo u avliji.A za tim se prekrsti, pa opsovav blato i kišu, (koja je tako svesrdno padala kao da su bar nedelju dana i dodolama i litijama molili Boga za nju) — ošinu konje i potera upravo u popov sokak pred pop-Spirinu kuću.Kad ga uze na kola prekrsti se još jedared, onako mahinalno videći gđu Sidu kako se krsti na vratima pa se krenu pop-Ćirinoj kući i stade pred kapiju. „I brkove i bradu,“ čulo se još iz avlije, „sve, sve obrijaj, sve skini salašaru jednom paorskom, sve, sve!Nek’ ide svet na njega k’o na čudo, nek...“ I ujedared zastade i gđa Persa koja je govorila i pop Ćira koji se uhvatio za levču i metnuo nogu na potegu da se popne u kola; oboje zastadoše kao okamenjeni, jer oboje spaziše u kolima pop-Spiru, ogrnuta gospoja-Sidinom velikom zimskom maramom kako se pomače u levo a (iz počasti) ostavlja pop-Ćiri da on sedi „o desnuju“. — A-a-a, — zamuckuje preneraženi pop Ćira, — a-a-a, a šta je ono tamo, a, Petre?A kakva je opet to komendija? — A kakva bi opet komendija bila, molim lepo? — pita Pera Tocilov, a načinio naivno i pošteno lice kako to već paor ume. — Pa, Petre sinko, je l’ to pošteno od tebe; ded’ kaži sada ti sam?Jesam li ja pogodio kola i kaparu dao — il’ neko drugi?A? — pita ga pop Ćira stojeći kraj kola? — Pa, pa, molim lepo, gospodin-popo, pa i vi ste pogodili a i drugi gospodin popa su pogodili.Obojica ste pogodili i pošteno mi, što kažu, i kaparu dali, koje ja vama, k’o jedan čovek siromašak, nikad neću zaboraviti, i za koje vama: fala!Ono kasti, i niste vi pogađali, nego vaš Arkadija pogađ’o za vaš račun.Nego izvol’te u kola; izvol’te da ne kisnedu za banbadava i konji i amovi. — He, Petre, sinko, ’ma nećemo tako, — prebacuje mu pop Ćira. — Al’ molim ponizno, gospodin-popo, a zar mi niste vi sami dozvolili, da još jednoga mogu primiti na kola u prednji sic nuz mene!?Pa eto i gospodin su, na priliku, parok k’o i vi što ste, pa di bi ja njega metnuo do mene, a eto i on vam odaje počest, ostavio vama u desno... a za to vas i vozim po to.A za deset srebra, što kažu, ne vredi ni prezati na ovakim belaju od vremena.A valj’da je pravo da i ja, što kažu, k’o siroma’ jedan čovek, zaradim koju krajcaru za porciju; jerbo i konji imadu dušu, makar da su, što-kažu, jedna marva. — Ta umete vi paori, znamo mi već vas i vaše politike! — umeša se gđa Persa. — Za Boga, Nikolajeviču, za što nisi dobro otvorio oči kad pogađaš kola; kad znaš dobro paore, grom ih spalio i sas obešenjacima!...Ta di bi se ti, Bog s tobom, — produžuje gđa Persa sva zelena od jeda, — vozio s kim bilo!Traži druga kola, ta bar toga zelja ima dosta, fala Bogu. — Ima kola al’ nema arnjeva, milostiva! — veli Pera Tocilov. — Ta gledajte samo kakvo je to vreme!Ta grijota bi bilo i keru isterati na sokak na ovaku kišu i u ovako blato! — Ta obešenjaci ste vi svi, kol’ko vas je gođ!Nemeši vama trebaju, nemeši! — Eh, ta man’te se, gospoja, komendije!Ta kakvi nemeši!Ta svi smo mi nemaši, pa čerez toga se i svađamo.A da smo „nemeši“, nit’ bi vi bili brez kola, nit’ bi’ ja spao na to da drugoga vozim.A i „nemeši“ baš, al’ su i oni prokopsali!Ta eno Rade Karabaševa, pa on je bar nemeš, pa i on kočijaši!Pa spao na Džide perjare i grošićare, a ja bar gospodu paroke vozim!Nego bolje vi sedajte, da manje kisnemo i mi i konji! — Ta kako ne bi bilo kola u tolikom selu?! — praska gđa Persa. — Ta ima kola, ne velim ni ja, milostiva, da, i’ nema, al! to je đavo, što nema arnjeva.Znadu to i gospoda pope.Zar mislite, nisu oni k’o, na priliku, jedni pametni i učevni ljudi, obišli sve, pa jedva u zlo doba, našli kod Pere Tocilova? — Pravo kaže obešenjak jedan parasnički!Ah, Arkadija, ti si mi sve to napravio!...Šta je, tu je! — veli pop Ćira polako gđa-Persi. I ona uviđa i pristaje i daje savet pop-Ćiri i veli mu polako: — Pa, nemoj da popušćaš, nego drži srce.Pazi, za živu glavu, da se nisi upuštao saš njim u razgovor.Nit’ ga pitaj, nit’ mu odgovaraj što.Najbolje će biti da se odmah umotaš u bundu.Uvuci glavu, natuci kapu na oči, pa spavaj.A ako baš ne možeš da zaspiš, a ti se učini k’o da spavaš, to je bar lako.Do Temišvara nemoj da se šališ da se pokažeš budan!Drži srce, Ćiro, ako si prijatelj svojoj deci! — He, lako je tebi!Al’ ja sve slutim, da će se iskobeljati, — znam ja njega!...E pa zbogom.Pa paz’te na kuću.Ako dođe Lorenc Čifutin, kaži mu, da ću u Subotu ovde biti, pa nek me pričeka dotle.A vi zatvarajte rano kapiju i odma’ puštajte Trezora s lanca, pa pazite, da se kakvi vandrokaši ne ušunjaju u kuću. — Teraj već jedared! — reče pop Spira, kad pop Ćira sede s desne do njega. — E, pa zbogom! — vedi pop Ćira iz kola. — Srećan put! — pozdravljaju ga njegovi, gđa Persa, Pera, pa i sama Melanija, koja se oporavila od lake nesvestice, u koju je malo čas pala, kad je videla pop-Spiru u kolima u kojima će joj se papa voziti. — Ajd u ime Božje! — veli Pera Tocilov i stade tek sad puniti lulu. — Tako vas volem, to je lepo!Bravo, gospodin-Ćiro, bravo!Klanjam se!Kis ti hand!Tako, to je krasno!A ne da se mrzite i svađate!Daklem ste se izmirili; niste više „faše“, daklem „alte -frajndšaft rostet ni“; daklem opet vredi štagođ; pa sad pravite lustrajze?Putujete zajedno?...E, sad sam sretna, jerbo sam videla, šta sam davno i jednako želila.Moja gratulacija i majn grus! — viče frau-Gabriela koja je bila zavirila u kola i videla, na veliko i njeno čudo, oba popa kako sede lepo jedan kraj drugog.Našla se odnekud, ne znaš ni sam kako, onako ulopana, pred pop-Ćirinom kućom dok je Pera Tocilov punio lulu i kresao ocilom i psovao i trud i kremen i ocilo i Čivutina. — Ajde teraj već jedared! — viknuše ljutito u jedan glas oba popa. I kola pođoše. — Srećan put! — viče za kolima i maše belim rupcem frau-Gabriela. — E, to je baš lepo.Ko bi to rek’o. E, baš, baš...Sva sam onako, nekako, kako da vam kažem, srećna!Sve mi nešto falilo, dok su bili faše, pa sam bila, nećete mi verovati, gnedige, k’o ubijena, al’ formalno, k’o ubijena! — produžuje frau-Gabriela s gđom Persom. — E, e, ko bi to i pomislio!!A ja, još kad sam ustala, a ja sva dešperatna, pa još mislim: šta će, Bože, biti sas vašim gospodin-suprugom, pa sas vama, pa sas vašima!A, ono, eto, šta sam videla!Ju, ju, ju!Neće mi verovati ljudi kad stanem da im pripovedam; a, formalno, ni ja svojim očima još ne mogu da verujem.Idem odmah da javim to dešperatnim prijateljima vašega gospodina supruga!...Milostiva. kis ti hand!Frajlice,... gospodin-Pero... službenica! — veli frau Gabriela i odlazi žurno. — Idi do đavola; vrat skrjala! — veli gledajući za njom, ljutito gđa Persa. — E, baš od ove hucoše i torokuše švapske ne možeš ama baš ništa sakriti!Svud se ona nađe, grom je spalio!Stvori se k’o iz zemlje!Gledaj je samo, molim te — veli gđa Persa gledajući za njom, — kako se sva ulopala od blata, k’o da su je bikovi vijali.O, časni te, ženo! — krsti se gđa Persa. — Kakva je to samo pasija, tumarati tako brez nužde po blatu!E, ovo ti je baš prava kaštiga Božija za selo! — veli gđa Persa gledajući rasejano za njom. — Ajte, deco, ozepšćete!A ti, Melanija, čedo, ti ćeš noćas opet buncati, ako nazebeš sad tako u toj lakoj haljini. I avlijska vrata zalupiše za njima, a iz avlije se i opet čule one strašne reči: „I bradu, i brkove, i sve, sve... sve obešenjaku jednom salašarskom!“ Prođoše kola kroz selo; ostaviše ga i udariše preko vašarišta.Kako pusto i žalosno izgleda to mesto sada, a kako je veselo i živo izgledalo pre sedam nedelja, kad je tu bio trodnevni vašar, na kome je Rada Karabaš (sa još nekima čikošima iz Bačke) šest dana ostao pod jednom šatrom, pio aldumaš s čikošima radi kupljenog divnog ždrepca, koji je koštao pet stotina srebra, i koštalo ga popijeno vino i porazbijane flaše i glave na sedamdeset i pet srebra njega samo.Koga tu sve nije bilo i šta se sve nije prodalo i pokralo za ono tri dana, dok je vašar trajao, a sada ništa ne čuješ!Tišina, ništa ne čuješ; ni žagor, ni vrisku i ciku pod šatrama, ni podvriskivanje i poskočice u kolu, ni kako puca batina po leđima kakvog Ciganina lopova, ni pravdanje kakvog Nece ni Proke pred komesarom da je prodavani konj njegov, a da pasoša nema za to, što su mu din-dušmani njegovi ukrali najpre pasoš, pa će posle i konja, pa za to ga, veli, i prodaje sad jevtinije. Tera Pera Tocilov preko vašarišta, pa i njemu došlo teško; setio se Pera prošlog vašara i jednog vranca, za koga se cenkao, pa ga ispustio, a bio je još iz martonoške ili bašahidske ergele!Umreće i prežaliti neće, što ga nije il’ kupio il’ ukrao.Za to je sada setan, lula mu se ugasila i pogled mu bludi po pustom vašarištu.Pozn’o je i ono mesto gde je vranac stajao, pa puno sveta oko njega — a sada sve pusto, nigde nikoga, samo pokisle vrane i gavrani grakću i preleću sa bagrema na bagrem.Prenu se iz misli Pera Tocilov, zadenu ugašenu lulu u čizmu, navuče kabanicu pa ošinu konje. Ostade za njima za tili čas i vašarište i groblje i ludara, i uhvatiše se glavnoga puta.Njive i s jedne i s druge strane.Pred svakom njivom dva duda, pa se po njima zna dokle je čija njiva.Sve je sada sumorno, i njive i drveće.Po putu nikoga, po njivama nikoga, a dudovi ogoleli pa im se crne pokisle grane.Tek na nekom vidiš vranu ili parče repa od dečijeg zmaja koji je, Bog te pita, s koje strane pao i zapleo se u granje sa kojega je lišće davno otpalo a rep ost’o tu da krasi golo drvo, i stajaće tu sve do druge godine do leta kad drvo ozeleni listom i kad se nakiti mirijadama dudova ploda.Tada će ga tek možda skinuti kakav gladan vandrovkaš, koji se popeo na dud (ne birajući je l’: crn, beo ili murgast) da se najede i potkrepi svoje sile za dalje putovanje peške, i uzicom mu prekrpiti svoj „pintl“ i produžiti svoj put dalje sve pored dudova ovim istim putem, kojim danas ne sretaju naši putnici ni žive duše. Pera Tocilov tera konje i razgovara se s njima, jer oba popa ćute i ni reči ne čuje iza sebe.Pop Ćira valjada spava, a pop Spira koliko mu briga dopušta, dremuca po malo.Pera badri konje, kara ih, spominje im onog Martonošanina (vranca) i kore ih i zastiđuje njime te oni povuku bolje.Posle tri sahata putovanja, zaustaviše se kola pred jednom naherenom i čupavom čardom. — ’Oćemo l’ malo da se odmorimo? — zapita Pera koji je nerado prolazio pored čarde k’o pored turskog groblja.Njegov je princip bio iskazan i nadaleko poznat već kao popularna poslovica: „Kad prođeš pored krsta, ma čiji bio, prekrsti se; a kad prođeš pored birtije, ma kakva bila, zaustavi se!“ — Aj! — zapita jačim glasom one unutri, — ’oćemo l’ malo da odmorimo sirote konje? — Pa, ne bi zgoreg bilo! — odgovori mu pop Spira željan da malo pobegne od silnih svakojakih misli koje su ga ophrvale onako sedećeg u kolima, a i da se prihvati malo. Kola stadoše.Pop Spira i Pera siđoše.Pera pokri konje ćebetom, a posle ih ispreže pa uđe s pop-Spirom u čardu a, pop Ćira ostade u koli bajagi spavajući. Čarda — jedna straćara, naherena na jednu stranu — beše prazna, samo jedan podaduo bojtar sedi za jednim dugačkim čamovim stolom pa gleda iz budžaka kao pacov iz rupe.Pred njim stoji jedan fićok rakije.Pijucka iz njega i razgovara se s birtašicom koja je peglala neke šlingovane suknje u birtiji.Baš joj je pripovedao nešto o prošlim zlatnim vremenima, i o negdašnjim velikim i sadašnjim malim platama bojtarskim.Pripoveda joj — i ako ga ona i ne sluša, jer je već sto puta to isto čula pa zna napamet — kako je pre trideset godina, kad je on još momak bio, vredno bilo biti bojtar i svinjar; kad su gazde i trgovci terali svinje u Peštu na vašar, pa su i bojtari onda prošli i videli sveta k’o malo ko. — O birtašu, — lupa i viče Pera Tocilov, — zove te gospodin parok. — Ajde, donesi štogođ Peri, — veli pop Spira, — a možeš i meni. — Rakije, rakije malo! — veli Pera. — Biće baš dobro na ovu ’ladnoću. — Odma’, taki! — veli jedna još dosta lepa žena sa povezanim vilicama, pa ostavlja posao, poljubi pop-Spiru u ruku i donosi im rakiju, pop-Spiro u manjem a Peri u većem staklu. — A di ti je čovek? — pita je Pera Tocilov. — Očo juče u Temišvar poslom, gospodine.Imaćemo u Nedelju malo kalabaluka, veselja! — veli zadovoljno birtašica. — A kakva kalabaluka? — pita je Pera. — Ta, eto... nismo imali drugoga posla! — veli stidljivo birtašica izlazeći. — Sad... vi, na priliku — umeša se u razgovor onaj bojtar iz budžaka, jedan tankih podužih brkova, prava ruina koga sad prvi put i primetiše gosti. — ’oćete, k’o jedni putnici da znate, šta će to biti u Nedelju kod nas ovdekana.E, pa ja ću vam, molim lepo, moći to ješplicirati.Jerbo ja sam i neki rod ovom birtašu što je sada, to jest, u Temišvaru — On će, znate, da se ženi; pa u Nedelju će da tu bidnu svatovi. — E, to je bo’me lepo, — veli pop Ćira prihvativši se šunke koju je doneo iz kola. — ...A uzeće ovu ovde, što je sad tu peglala, pa izišla tamo, — produži bojtar i pokaza kamišom na vrata na koja je birtašica izašla. — Jedna čestita duša; ta da je, što kažu priko novina tražio, — pa ne bi takvu potrefio, tako je to blago jedno od žene! — reče bojtar pa ustade i brzo sunu sebi rakije u fićok. — Ja sam ovde znate, k’o neki rod, pa za to se i ne civram nego se i sam poslužujem.To mi je balsum, i, kasti, jedna sladost.Al’ pomažem im k’o svojima, jerbo ima ljudi pa ’oćedu da pijedu a nećedu da platidu, a ja im ne dam to, i pazim na njih k’o njihov rod, i, na priliku, branim ovo imaće k’o i moje da je. — E, to je lepo od tebe, lepo! — veli pop Spira doručkujući i pružajući i Peri da jede. — A ona je Vlainja a moj Miša je Srbljin k’o gođ i sam što sam a i svi u našoj vamiliji, a imelo joj se Tinkuca, kasti: Tinka.Pa drži se š njimekara već neki’ jedanajst godina, još onda kad je onu Toticu, što je pre nje tu bila, oter’o. Pa sad ga saletili i poručili mu iz slavne varmeđe: il’ nek je uzme, il’ đedu je pelšubovati u Lugoš odakle je i došla, — — A tako? — veli pop Sira. — A ona, udri u plač, a njemu ondak došlo žao.Bili, što kažu, tolike godine k’o da su i venčani, pa di bi on to sada dopustio i kakav bi opet čovek bio!Pa kaže: „E, baš neće biti, k’o što slavna varmeđa kaže nego, kaže, k’o što ja ’oću“.Pa sad će se, k’o ni što vam otoič reko’, u ovu Nedelju da venčadu.Eto, pegla za svatove.Sprema se, jadnica, pa radosna, pa već Bog zna kako!... a i on je već čitavu nedelju dana nije tuk’o, a sve čerez venčanja. — I treba, i treba! — veli Pera Tocilov jedući. — Ljudi su, treba da se venčadu; nisu marva, na priliku, pa da brez venčanja žividu...Od čega bi, na priliku, eto gospoda pope živili, da nemadu eto tako ponikog da venčadu.Što kažu: Ruka ruku mije!...Za svagog je Bog po nešto ostavio i, što kažu, opredjelio.Eto, na priliku, ti služiš goste, a ja kočijašim, a oni se uzimadu a gospoda parosi oni venčavadu...E, pa tako; svak ima svoje jedno poslovanje i, kasti, zarađivanje.Ne može svaki sve da radi. — Samo da vi’š komendije i belaja, — nastavlja bojtar, plašljivo nalivajući sebi opet jedan fićok rakije, — da vi’š belaja, ako joj dotle ne splasne obraz!Otek’o joj, pa je k’o što vidite, povezala vilicu.Bole je zub, pa k’o da je neko tuk’o. A nije je ove nedelje, što kažu, ni malim prstom dodirn’o. A to ja znam najbolje, jerbo ja sam, što kašu, povazdan tunakan.He-e-e, — uzdahnu duboko bojtar i nateže fićok i otpi dobro, — nisu više za bojtara ona vremena, pa da ide u Peštu, da prođe svet; nego... eto tako, kapam tu bresposlen a baš mi to nije milo, k’o čoveku radniku.Ta zar sam ja nosio kadgođ ove pudarske opanke?!...Neg’ čizme i leti i zimi, pa sve potkovane talirima!He-e-e, ali sad, eto tako...Otrc’o sam se k’o neki stari švigar! — završi bojtar, pa nateže fićok pa ispi onaj ostatak. — A moja su stradanija velika; kad bi’ ja poč’o — — E, pa ’oćemo l’, Pero, — reče pop Spira i diže se. — Možemo, gospodin-popo, — reče i skoči Pera i viknu birtašicu koja uđe. — Je l’ kakav put do Čeneja? — Rđav, gospodin-popo...A zar bi’ ja sedio i zlopatio se ovde k’o u arištu, — veli bojtar. — Ajde popi ovo da ne ide u štetu! — reče pop Spira i dade mu svoju rakiju a i od Perine nešto ostalo. — A kad misliš, da ćemo stići, kad je takav put? — Fala, gospodin-popo.Bog vam za to platio.Pored vas sirotinja može da živi! — reče bojtar i uze ispred pop-Spire i Pere rakiju i popi. — Pa još za dva sata puta stićete.Stićete komotno još za vida u Čenej. Platiše birtašici rakiju i vino.Birtašica i bojtar zahvaljuju i ljube pop-Spiru u ruku.Oni odlaze, birtašica ih stidljivo ispraća želeći im: srećan put!... — A, ti, peštanski trgovče, ti si se kanda opet počastio, dok sam ja bila tamo napolju! — veli mu birtašica kad odoše putnici. — Ti si opet točio, a? — Nisam točio... a što ja da točim!Valj’da je šljivovica!Nego nika komadara i bećaruša! — Jesi, točio si!Poznajem ja!A veliš: „šljivovica“, a?... ubilo bi te u vrat. — A što da točim, i kome da točim, kad sam jedva i ono popijo, što mi je od dobre volje dato?!„Točio“!... — gunđa bojtar. — Sve ja kriv, samo ja točim i pijem! ’Teli bi i da prodate i da vam ostane!! — Ćuti, ćuti, znam ja tebe, — — Ta šta me, šta me znate!Ta jedva sam i ono uz’o. Znate i sami kol’ko sam se nećk’o. Tek da vam, što kažu, ne učinim na žao, uz’o sam i popio.A zar se nisam nećk’o? — E, nećk’o si se!Ti si se nećk’o?!I jesi mustra da se nećkaš! — A valj’da ja baš to pijem od besa?Nego, tako... pijem, pa mi se ondak pomalo još i mili da živim.Jerbo to je moja sladost jedna!...Pa velim: Ta dobar je Bog, pa neće on svoje bojtare baš tako ostaviti.Pa ondak imam niku nadeždu; jerbo je to za mene jedan „balsum“ kad malo gucnem — — „Balsum“!...Što gođ ti grebe tu tvoju prokletu gušu, sve je to, znam ja, balsam za tebe; nek samo grebe — — E, „grebe“!Otkud grebe, kad klizi k’o zejtin!...Sve se tocilja! — veli bojtar. — „Klizi“, da bo’me da klizi.Za to ti i velim, da si točio i pio, sunđeru jedan. — Ta nisam, sunca mi!Nisam, Boga mi!Nisam se ni mak’o a kamo l’ točio i pio.Ajde bar da je kakva šljivovica, pa da kažeš, namamio sam se na nju, — nego nika ordinarna i komisna bećaruša! — Pio bi ti i „šajtvosera“! — Ta nemojte grešiti dušu!...Ta nemojte me, snaja, za banbadava cveliti!Ta nemojte me bediti i ružiti — kad me je dosta i onaj Bog naružio! — ropće ovaj novi „Jov“ sa čarde. — Izgorećeš, nesrećo jedna!Izgorećeš od te silne rakije. — E, izgoreću!A ko je još u mojoj familiji izgor’o od rakije!...Et’, tako!...Sad mi već i familiju ne ostavljate na miru! — Ne znam ja za tvoju familiju, al’ ti ćeš baš izgoreti — — Eh, da izgorem od rakije! — brani se i ne da bojtar. — E, valj’da sam neki fidibus, pa da izgorem.Neću se ni zapaliti a kamo l’ izgoreti.Ona me ’ladi kad je pijem.Valjda ima u njoj pedeset gradi, pa da izgorem!Ja neću samo prid tuđinom da kudim espap, jerbo smo rod; a zar je to čestita rakija?!Da je to čestita rakija, ja bi’ se bar stres’o kad je pijem.Blaga k’o Božja rosica... mo’š je piti k’o keša baru, ništ ne osećaš!...Ta zar je ne znam; ta zajedno sam je s mojim Milošem kvario! — Ja mu jednako vičem: „Ta imaš li ti duše... ta nemoj više; dosta je!“ A on veli: „Još malo“ pa još kvari. — E, gledaj ti samo jedne kere neblagodarne! — reče birtašica iznenađena, i ostavlja peglajz u čudu. — Još on probira! — ...nego ti tako; uvek voleš da me cveliš...A ja te još Bog zna kako falim prid gospodin-popom kako si vredna i dobra — — Ta dobra sam ja, nego ti ne valjaš! — veli birtašica i nastavlja peglanje. — E, sve ja ne valjam; nikad ja ne valjam!A kad nisam dobar, pa ondak bolje i da me nema! — Pa otkad sam ja to već rekla! — veli birtašica peglajući jednako. — Ta što me i taj Bog već ne uzme jedared sebikana i ne kurtališe me! — Ne boj se!Neće te skoro uzeti!Ne treba ni njemu što ne valja, nego to ostavlja nama ovde na vratu — — ...da se ne mučim i zlopatim na ovim svetu kad sam svakom na teretu i na putu! — jada se bojtar pa se primače i ispi još ono malo što je ostalo u fićoku Pere Tocilova, pa uzdahnu teško: — He-e-e!Još da mi nije ovog balsuma... pa dođe mi ponikad da nađem kakvu krivu granu, pa da — — Da se obesiš, je l’ —? — Ne, — preseče je bojtar brzo, kao da htede pobeći od krive grane, — nego da skočim u vodu, jerbo tu mi je, znam, cigurna smrt. — Ti da skočiš u vodu!Gle ga samo kako laže!Ta bežiš ti od vode daleko k’o besna kera —— — He, —- uzdahnu opet bivši bojtar.- — Divanite et’ tako, pa samo grešite dušu.A da bo’me, kad ne znate zašto je sve to.Meni u Roždaniku to piše, da ću ja sradati, i to baš ni od čega drugog nego baš odo te vode, pa čeres toga ja i dan-danas malo pijem vodu. — E, kad ti u Roždaniku piše, — govori birtašica a navlači na dasku drugu šlingovanu suknju, — onda je to tvoja sudbina... a ja nisam znala.E, onda možeš skakati — — Eh, znam ja da bi vama bilo srce na mestu tek ondak!...Ej, ta što me cvelite,- snaja!Ta šta se Bog već jedared ne smiluje na mene jadnika! — jada se ovaj. —- Ajde nemoj mi se tu prenemagati i prevrćati očima k’o šokački pop, — nego uzmi klipova, pa idi, pa nakruni svinjama i na’rani i’! — ’Oću! ’oću, taki!Samo me nemojte, snaja, cveliti više — — Pa onda, — daje mu birtašica uputstva, — kad metneš pred nji’ da jedu, a ti ondak onog žutog furt češi rukom po leći sve dok jede, halav je pa gura svud njušku i otima od drugi’ a kad ga tako počešeš malo, onda i oni stidljiviji dobiju reda i jededu — — Ta, znam ja to!Zar sam ga jedared češ’o po leći!...Trgov’o tolike godine, što kažu, i bio jedan pa jedan; i srebrna pucad, i ćurdija s tokama, i čizme, i svilen čupav šešir nosio...Ej, da ste me nešto onda poznavali, snaja, i da smo bili svoji k’o danas — — ...a kad ga k’o češe po leći, — nastavlja birtašica i ne slušajući ga, — a on je onda malo učtiviji, pa ne otima od drugi’ a on je i onako ponajdeblji — — ...Kakav sam ja bio ondak, i da treba da je sada moj kraj... pa di sam samo pogled’o, bilo je cigurno moje; i kako sam se mogo oženiti! — Znam, čula sam za tvoja čuda i pokore!...Čula sam šta su te koštale one čizme i one kacabajke onim Madžaricama u Kun-Sent-Martonu što su ti svu noć igrale čardaš...Za to si ti sad i doter’o do pasa!... — Al’ i jesam bio iroš, ao, duka mu! — reče i lupi o sto. — Nisam se, što kažu, boj’o ni jednog bačkog iroša, ni pušć’o ga ispred sebe!...Ej, da mi je danas onaj tal a ova moja pamet —! — E, pa sad ajd’ idi!Pa kad ga zakoljemo, omastićeš i ti brkove!Biće kožurice u kupusu, a dobićeš i bešiku za duvankesu; a ja ću ti je, kad uzimam kade, opšiti crvenom pantlikom.Ajd’, irošu moj! — ’Oću!Sve ću uraditi k’o što mi kažete, samo mi nemojte pribacivati za ono malo rakijice; jerbo to je moja sladost, moj balsum!Rakija je jedna moja sladost, kasti.A Je l’ vama onako malo ’hladno, snaja!...Baš ne bi škodilo da se čimgođ malo ugrijem iznutra — — Pa ti si pre rek’o: da te ’ladi, a sad opet kažeš, da te grije? — E, pa kad je čovek dobar, k’o ja što sam, pa sve mu na dobro izlazi — — Ajd’ baš da ti dam, — smeje se Tinkuca i daje mu fićok rakije i on ga iskapi na mah. — Pomozi mi, vidiš da sam ovo dana ne znam ni di mi je glava od silna posla i peglanja sukanja. — Ehe, — zaustavi se bojtar i uzdahnu — što kažu: — Taki napolje da se istrezniš! — obrecnu se Tinkuca. — Vi’š ti to njega samo! — Hej, — uzdahnu bojtar izlazeći uzdahom punim melanholije koji je tako običan kod sviju strasnih ljubitelja rakije. — Prošlo je, vidim ja bojtarsko i svinjarsko vreme nit’ ima više oni’ vašara ni oni’ aldumaša, kad su išli u Peštu i vidili sveta; a sad im je lako brez nas, kad ima ajzlibana...I ko ga je izmislio!Ozntrogere mu švapske!... Šarga, Piroš!Ajde momci!Ded, kicoši moji!Ajd još malo u blato!“ čuje se glas Pere Tocilova i pucanj biča, i kola ostaviše čardu. Pop Spira se namestio pored pop-Ćire koji jednako kao bajagi drema uvučen u bundu.I jedan u drugi pop se pipaše: pop Ćira da vidi je l’ mu tu zub, a pop Spira da nije izgubio onaj Arkadijin zamotuljak. — „Obešenjak paorski“, mislio je pop Ćira, „mene vozi za deset a njega za pet srebra.“ A to je isto mislio i pop Spira: „Čivutin jedan, on se vozi za pet a ja za deset srebra.Uvek se on tako jeftino vozi.“ — Tako misle oba popa.A Pera Tocilov puši i preko kamiša se razgovara s konjima.Zadovoljan je pa obećava i Šargi i Pirošu nove čizme od ovih zarađenih dvadeset srebra. Sadrži u sebi večeru i konak kod gostoljubnog paroha čenejskog pop-Oluje nazvanog.U njoj je vrhunac zapleta koji se razvijao u Čeneju i Temišvaru Opet poduži i dosadan put.Kiša prestala.Pera Tocilov je poterao malo bolje konje, koji su se u čardi dovoljno odmorili.Već se vidi čenejski toranj al’ je daleko još do Čeneja.Putuju al’ na putu još nikog da sretnu.Tako su išli dva i po sahata i već počeše sretati najpre kola a posle i pešake, neke Švabe u drvenim klompama sa rukama ispod pazuva pa idu jedan za drugim u redu k’o guske. Blizu je i Čenej. Još malo eto ih na vašarištu.Prođoše kraj groblja, ostaviše i veliki bunar na kraj sela, i veliki krst, i uđoše u veliki sokak.Prođoše i njega i, stadoše pred parohovu kuću još za vida. Pred popinom kućom puno kaljave dečurlije.Skupila se na meko utapkano blato, pa se igraju kolja.Jedno od njih, čim opazi, da se kola obrnuše i uputiše popinoj kapiji, ulete k’o bez duše u avliju, i razdera se koliko ga grlo donosi: — Otvor’te kapiju, evo gostiju! — Šta se dereš k’o magarac! — obrecnu se na nj iz avlije domaćin koji je, kao svaki popa, radije išao u goste nego ih primao. — Ako su gosti, nisu valjda kurjaci! Kapija se otvori i kola uđoše. — O o o!Dobro došli!Dobro došli! — dočekuje ih i pozdravlja domaćin. — Kakva sreća, kakva čast. — Bolje vas našli! — ču se pop-Ćirin glas duboko iz bunde, a kad se siđe na levu stranu iz kola, pojavi se i pop-Ćirina glava koja se pušila k’o obarena šunka kad je izvadiš iz velikog lonca. — O, kakva sreća, kakva sreća.Ta jeste l’ vi to, česnjejši? — Usput, onako usput, — veli pop-Ćira — a sutra ćemo dalje. — O, drago mi je, osobito drago, o, o, o! — Sutra, rano zorom, ćemo dalje. — veli i pop-Spira silazeći i prilazeći domaćinu. — O o o!Ta Spiro, — viknu radosno domaćin, — ta je s’ ti to, Spiro?E, baš, baš dobro!Ta je s’ ti to — — E, nije nego si ti! — veli mu pop Spira i poljubi se s njim nekoliko puta najsrdačnije. — E, e, e! pa izvol’te, izvol’te.Glišo, ta di ste se zavukli vragu! — razdera se domaćin i ustumara po avliju.U tom istrčaše i Gliša i Roksa i počeše skidati s kola. — E, e, baš mi je milo, — veli domaćin. — Dakle tek sutra putujete.Bar ćemo se malo, onako, natenani prorazgovoriti.Izvol’te, izvol’te u sobu, raskomotite se. Ulaze u kuću.Pera čisti točkove i psuje blato i put, Gliša uvodi konje u štalu a Roksa vija živinu po avliji. I dok su se komšijska deca, čitavo jedno tuce — potrpala u kola i džakala, gurkala, preturala i plakala u kolima, a oni u kujni čupali živinu i spremali bogatu večeru, popovi su se razgovarali već o mnogim stvarima.Iz razgovora je mogao domaćin, pop Oluja primetiti, da ni jednom ni drugom gostu nisu sve koze na broju.Pa kako je bio intimniji sa pop-Spirom, on ga naposletku i zapita, kad ostaše jedno kratko vreme nasamo: — Ama, Spiro, ja nešto primječavam!...Rek’o bi’, k’o da ti nisu sve koze na broju; i tebi, a i pop-Ćiri!Koji je to vrag međ’ vama?Da se niste na putu posvađali!Ovo pogano vreme, pa nije ni čudo što je čovek ljut na svakoga, pa bi se samo svađ’o. — He, — uzdahnu pop-Spira, — posvađali smo se mi jednog baš lepog dana, ali sad mi je sav crn, samo kad ga se setim. — A kako za Boga? — Ta... one naše žene...Žene k’o žene!...Napravile trista čuda; pa sad obojica imamo pune šake posla i jednu glavobolju; al’ ja veću — — Ništa od svega toga ne znam ti ja, Spiro! — Nije valj’da imala frau-Gabriela kola da plati, a znali bi i vi... — Ta šta govoriš!... — Pa... ovaj... najbolje će biti da odemo u koju drugu sobu... ne bi’ rad bio znaš, da nas ko prekida!A tamo ću to sve natenani ispripovedati; jerbo to je dugačka istorija, a ti si mi, što rek’o Psalmopevac: jedino moje uzdanje i moj štit. — O, o!Ta šta govoriš!Šta govoriš! — čudi se pop-Oluja. — Ništa ti ja, kažem ti, od svega toga nisam čuo.O o o!Pa ajde, zdrage volje, kako ti ne bi’, pomog’o. Hehe, — smeje se domaćin, — kako ne bi’, kako ne bi’!Ta sećaš li se, Spiro, kad smo ono, k’o bogoslovci, vilovali; — pa ja dav’o serenadu plebanoševoj „viršofterki“!Da nije bilo onda tebe, zlo i naopako po mene?Kako ti ne bi’ pomog’o. Samo kaži di te bole! — A, znam; bila mu i neka rođaka, a? — Tako nešto!Dakle ajde. Odoše obojica u pobočnu sobu.Dok su se ona tamo zabavili, dotle se u kujni spremalo sve u prisustvu Pere Tocilova, koji je sedeo kraj vatre i pijuckao komadaru u društvu sa čenejskim crkvenjakom.Razgovarali su se o ovogodišnjoj letini i jeli prženice namazane mašću i belim lukom, tek da se kol’ko tol’ko zabave do večere.Za to vreme pronađe se iz razgovora, da su Pera Tocilov i crkvenjak i neki rod, ili bolje reći: biće rod, dok se samo neki njihovi, koji nevenčano žive, venčaju. Sto se postavi i jelo se donese. Izađe i pop Spira s domaćinom iz sobe.Ovaj ga hrabri i veli mu: — Nemaj ti brige!A kako te ne bi’ kurtalis’o. Ta sećaš li se kad si ti opet mene kurtalis’o belaja!Nego, ajde, ’ladi se večera na astalu. Dođe i pop Ćira. Posedaše svi a gđa popadija s crkvenjakom i Roksom poslužuju. Oba gosta su izgladnela jako, i za to se do pola večere i nije razgovaralo nego se svojski jelo.Tek kad su doneti na sto uštipci naslagani povisoko na dva tanjira kao dve piramide i bili pri osmoj ili devetoj čaši, otpoče življi razgovor.Razgovarali su se o svojim stvarima.O parohijama, o venčanju, krštavanju i sahranjivanju; o episkopima i učiteljima, o starom vremenu i o tom kako je danas. — Pa kako parohijani, domaćine, kako; je l’ k’o u staro doba? — Ta ja samo kažem: Ne daj, Bože gore! — Ta nije valj’da? — veli pop-Ćira. — Ta da vid’te, slabo nešto sad svet i umire... pamtim druge godine... a i ne rađa se k’o nekad, — veli domaćin. — Slabo se rađa, pa valj’da za to slabo i umire. — Da, da, imate pravo, i ja sam to primjetio, — potvrđuje pop-Ćira. — Nema ti staroga vremena. — veli domaćin. — Znam, Bože, nekad, pa ti svaka kuća puna dece, sve po devet Jugovića!Pa je tu onda lako.Ima i ženidbe i udadbe.Pa je lako bilo i mililo se čoveku onda popovati!Nego popuj ti sad, kad je sve taksirano i po nekoj tarifi, pa ajd’ živi ti sad, ako možeš. — Ne valja, ne valja! — veli pop-Spira. — Eto zaiđ’te sad iz kuće u kuću, pa nigde nećete naći, ko pre u sretna vremena, punu kuću, nego il’ ima il’ nema po jedno u kući.Pa ako je devojka, a ona uskoči za momkom, pa ih posle jedva možeš da nateraš da se što pre venčaju po obredima našega blagočestija; a ako je momak — on ti se opet ženi iz drugog il’ trećeg sela, pa se tamo i venča, a ja ostanem tako praznih šaka...Pa ne znaš šta je gore. — Rđava vremena zaista! — veli pop Spira. — Ja sve mislim, — veli domaćin, — da su krivi naši episkopi.Nema više onih starih popova, a starih popova nema jer nema ni onih starih vladika.Pamtim ja, Bože, u moje detinjstvo šta se pripovedalo i govorilo o Mitropolitu Nenadoviću, pa o Stratimiroviću!Kakve su to sile bile!Pa kakav zapt i kakva strogost!Kakva glava, Bože moj!E, pa onda su, naravno, drukčije i vladike i popovi, a drukčije i parohijani!To je bio jedan grom, formalan grom za sveštenstvo i mirsko i duhovno.Da on čuje, da neko ima raspru s parohijanima; il’ da je pušio pred svetom; il’ da se veselio u društvu — teško njemu!Teško njemu!...A da neko, k’o udovac na primer, ima domostroiteljku po primeru inovernih popova; ili da se paroh s parohom na sablazan stada svoga svađa — no toga bi’ vol’o videti, ko bi mu smeo izaći na oči!Za najmanju sitnicu kaštigovao je nemilice. — Eh!Pa ne valja baš ni to, kad je neko i suviše svirjep.E, Bože, pa ljudi smo, slaba stvorenja, pa, pa onda i zgrešimo po nekad jer „niktože bez grjeha tokmo jedin Gospod“ kaže se.Pa zar sad za to da me kaštiguje k’o bezbožnu Sodomu i Gomoru?! — veli pop Spira kome se ni najmanje nisu dopadali razgovori o strogim episkopima i arhiepiskopima. — ...A da paroh paroha tuži i tužaka episkopu, — nastavlja domaćin, — i da to još parohijani znaju!...Taman posla!Ne znaš, ko prođe gore, tužitelj ili tuženi — — Ta, ta, ta manimo se ti’ razgovora! — veli pop-Ćira. — Čitav se dan truckali u koli, pa sad sve take neke stvari.Bolje kaž’te u kratko: ništa nije k’o u starije doba; niti ima više starih episkopa, ni starih paroha, ni starih parohijana, ni starih učitelja — — A, baš ste mi iz usta izvadili, počitajemi, — prihvati domaćin. — A zar sad to valja što rade ovi noviji, današnji ovi učitelji?!Sve kod njih k’o ni kod koga!Ne puštaju đake da pomažu zvonaru; kaže: đaci su za to da uče.Jest istina, da su đaci za to da uče al’ su i sinovi naše svete crkve, — kažem ja učitelju, — pa za što da ne služe crkvi i oltaru!A bar da ne znam, da deca volu zvonaru; nego duša im je i srce da se vešaju o uže!Po vazdan bi da su na zvonari.Eto baš onomad sam se baš slatko nasmejao.Pitam jedno dete: Šta ćeš ti biti, Pero, kad velik porasteš?On kaže: „Ja ću zvonar biti“ — A ti, Ivo?„I ja,“ kaže on. — A ti, Živo?„Ja ću prvi tas da nosim.“ — A ti, Niko?„Ja ću crkvenjak“. — A ti?„Ja ću da pirim kadionicu.“ — A ti: „Ja zvonar.“ „Ja u ripide.“...Kad pogledaš, svi hoće da služe samo crkvu.I oni mi tu još nešto pripovedaju!Puče im, već, misliš, srce za čitankom!A kako je to pre lepo bilo; deca na zvonari a zvonar kod moje kuće, pa pomogne štogođ.A sad mora da drži još i, i, i, i vice-zvonara!!...He, daleko smo doterali!Ne valja, ne valja ništa ova nova nauka.Kud će nas to odvesti — sam Bog će znati! — Dede, spasi Bog! — prekide ga pop Spira. — Na spasenije! — odgovori mu domaćin i kuca se i s njim a i s pop-Ćirom i to još dva put. Piju i razgovaraju se i opet piju.Pop Ćira se zarumenio, pa ne samo da on pije nego i sam naliva i svoju i domaćinovu čašu kao da je on domaćin.Razgovor je živo i neusiljeno tekao, čaše se svaki čas i punile i praznile.Domaćin navalio pa ih jednako nudi, češće pop-Ćiru s kojim je manje poznat, kad se kuca, s pop-Spirom se kuca jedanput a s pop-Ćirom uvek po dvaput.Poslužiše se i punčem koji se u ono doba pio u svima boljim domaćinskim kućama. Pop-Spira izađe napolje da naredi Peri Tocilovu kad da ih probudi, i dok se on napolju bavio a domaćica u kujni nešto cunjala, dotle se domaćin upustio s pop-Ćirom u drugi jedan razgovor. — Pa, vi mi se i ne falite, česnjejši... vama se, k’o mislim, sme čestitati.Čuli smo da... vi... ovaj, udajete gospođicu kćer, a? — Ta, tako je! — veli pop-Ćira. — Sad posle Božića. — A, dakle istina je.E, taj će, bo’me, dobiti dobru domaćicu, i, što kažu, soputnicu u životu, — veli domaćin. — Gotovo, bolje da je on tu, pa da njemu čestitam, jer njemu se tek može čestitati!Šta mislite; dobiti devojku iz takove kuće! — A, — doda pop-Ćira, — pa i on je dobar!I ona će dobiti, što se kaže, dobroga druga!Ja sam sa svim zadovoljan, sa svim! — veli zadovoljno pop-Ćira i natoči zadovoljno i sebi i domaćinu. — Dakle: Spasi Bog! — Na Spasenije! — Iskapiše do dna. — Svršeni klirik, a, je l’ tako? — Jeste; soveršeni klirik... s eminencijom.A ima glas, jedna divota, k’o car David uz harfu.Persona, ponašanje, sve! — A traži l’ mnogo? — Ni reči nije spomen’o!...Ni reč’ce... — A, da bo’me; pametan mladić, pa k’o misli: Ono što je najskupocjenije — to je dobio, a?Dobio je vrednu i vospitanu devojku, primjernu punicu i česnoga tasta, pa k’o veli: Ono drugo sve na čast vam!Ajde, dakle, u zdravlje zaručnika.Spasi Bog. Kucnuše se.Pop-Ćira ispi svu i natoči još jednu sebi. — E, pa da se kucnemo, — veli domaćin: — U zdravlje roditelja zaručnicina! Kucaju se.Pop-Ćira iskapi i sad do dna. — A i on, i on je krasan...Sušta smernost!Da ga vidi njegova Ekselencija — no bilo bi belaja.Ugrabio bi ga odmah.Ne bi mu taj dao da se ženi, nego bi s njim u manastir; a bio bi, ta mal’ te ne bi bio drugi Rajić ili Mušicki!...A, sa svim, sa svim sam s njim zadovoljan! — reče razdragani pop-Ćira i ne primeti kad mu nali u čašu domaćin s kojim se onako nesvesno kucnu.Domaćin ispi do pola, a pop-Ćira svu čašu. — Njoj, njoj ima se više čestitati, moram priznati! — veli iskreno pop-Ćira. — Upravo, — veli domaćin, — sva zasluga ima se pripisati vašoj poštovanoj supruzi, gospoja-Persi, jer, što kažu: „Vidi mater, pa prosi ćer!“...Daklem, ako smem uzeti sebi slobodu... u zdravlje vaše primjerne supruge, vaše gospoja-Perse! Kucnuše se; pop-Ćira naiskap a domaćin iskapi onu ostalu polu do dna. — Ta, ono, — nastavlja domaćin, — ako ćemo baš tako sve dalje, onako znate — da oprostite, što ću se tako izraziti — ako stanemo sve dalje tragati i njušiti — pa nije toliko zasluga ni gospođa-Perse vaše supruge, kol’ko vaša, baš vaša, česnjejši gospodin-Ćiro, što ste, to jest, vi, u svoje vreme, izabrali gospođu Persu sebi za suprugu, a ona opet vospitala gospođicu Melaniju!...Dakle: suma-sumarum — vi ste krajni vinovnik sve ove današnje sreće gospodin-Perine, a i gospođica-Melanijine, (k’o što bar vi velite). — Ta po malo jeste i tako! — veli pop-Ćira. — Eh, pa onda što smo i pili uzalud, i pre vas, drugima, manje dostojnima.Trebali smo prvo u vaše zdravlje, dragi moj i retki moj goste, česnjejši gospodin-Ćiro!Al’ neka, — možemo još sve i popraviti.Daklem, sve ovo brišemo, pa iznova!Ovo je daklem prva zdravica, i ona neka je u vaše zdravlje.Spasi Bog! Kucaju se i piju; domaćin pola a pop-Ćira ispi celu čašu.Razveseliše se popovi dobro. — „Na rѣkahъ vavѵlonskihъ, tamo sѣdohomъ i plakahomъ,“ — zapeva pop-Ćira razdragan.Zaturio se malo u stolicu, pa pustio glas a diže obrve i veze i kiti sve lepše i lepše na zadovoljstvo i divljenje domaćina koji ga od vremena na vreme obodravaše reč’ma: „A to, to!To mi se dopada!“ Ispeva ceo psalam, svih devet stihova, a između svakog stiha namigne očima na domaćina kao trijumfujući, pa veli: „Aj, šta velite?!“ Vesele se popovi.Domaćin otpeva drugi jedan psalam: „Iz glubini vozzvahъ kъ tebѣ gospodi,“ a pop-Ćira opet treći: „Gospodi vozzvahъ kъ tebѣ ousliši mя vonmi glasu moleniя moego“. Raspoložili se i domaćin i pop-Ćira, pa se naizmence kucaju i pevaju Psalme sve lepše od lepšega, i piju u zdravlje gospođe-Perse i ostalih redom. Za tim se opet produži razgovor o devojci, o mladoženji i parohiji; hoće l’ ostati u selu ili će tražiti kakvu varoš.Tu pop-Ćira nagovesti, da je želja Melanijina, da se presele u varoš.Još su se neko vreme razgovarali, kucali i iskapljivali čaše, hvalili jedan drugoga glas i pjenije, dok se nije pop-Spira vratio i domaćica ih još po jedared poslužila punčem.Posle punča obrediše se opet vinom.Najrazgovorniji je pop-Ćira; doliva i sebi i ostalima.Hvali sve svoje po kući. — Kakva majka, takva i ćerka! — veli pop-Ćira. — Moja Persida je jedan, tako da kažem, skup dobrodjetelji, pa je, naravno, i svoju kćer tako vospitala... a ko je uzme, biće srećan i zadovoljan k’o i sam što sam u supružeskom životu svom. — Ta kome vi to govorite, — veli domaćin, — ta znamo mi već to odavno! Piju, kucaju se, pa opet piju.Ali već nastaju pomalo pauze.I kad je govor počeo sustajati, a oči se krpiti, spomenu pop-Ćira prvi, da bi rad spavati, jer se sutra ranom zorom kreću.Domaćin nije ništa imao protiv toga, i gosti se digoše od stola i odoše na spavanje.Pop-Ćiri dadoše gostinsku sobu a pop-Spira, kao intimniji, dobi krevet u domaćinovoj spavaćoj sobi. Malo posle uđe domaćica sa jednom dremljivom čupavom sluškinjom i pokupiše posuđe sa stola i pođoše. — A što si uprtila tu saksiju s tim kaktusom, kud ćeš s njom, — zapita je domaćica koja je zastala pa je gleda a Roksa se klanja dremljivo. — Ej, nesrećo čupava, ta ti si na nogama zaspala.Samo da ti je da čmavaš, ne načmavala se, lenjštino vlaška.Ostavi tu saksiju pa pokupi taj escajg, pa idi pa spavaj; a u zoru da si mi rano na nogama, pa operi sve to, kad večeras nisi ni za šta!Dok mi sve ne opereš, ne nadaj se bome fruštuku.A, moram ja, vidim, drugi red otpočeti s tobom.Ta daj taj kaktus ovamo, šta ga držiš jednako, — pa sad ajd’ tornjaj se pa čmavaj.Ej, blago onom ko se na tebe osloni. Izađoše napolje. Nastade tišina a malo posle ču se neko šaputanje. — A di ga drži? — pita domaćin. — Pa valj’da je u džepu? — šapće pop Spira. — Ajd’ da vidim!Al’ najpre da vidim, spava li? Nastade opet tišina.Osluškuju obojica okrenuti pop-Ćirinoj sobi. — Oče Ćiro, — viknu malo jače domaćin s vrata. — Česnjejši...O, oče Kirilo! — viknu još jačim glasom. — Zaboravili ste da mi kažete, kad da vas probudim. Nikakva odgovora. — Oče Ćiro, — viknu još jače domaćin. — Spavate l’, a? Opet nikakva odgovora.Iz sobe se čuje samo snažno hrkanje pomešano s nekim zviždanjem. — Da bome da spava! — veli domaćin. — A, koga moje vino obori, taj se ne diže šale. — A,a!Taj baš junački struže čuture. — šapće pop Spira sav zadovoljan. — Dobro je!Sad možeš slobodno.Znam ja njega k’o i sebe.Kad taj jedared zaspi i zahrče, može mu slobodno pored kreveta sto i jedan top ispaliti, — ne probudi se taj lako.Ajde, dakle, idi... Domaćina nestade u gostinskoj sobi. — Nema po džepovima, — veli domaćin s vrata. — tražio sam pa nema...Sve neke mustre; mustre od kukuruza, i neke mustre od vunice, valj’da za ćerku, treba nešto udavači — — Pa di je vragu, metnuo! — reče zamišljeno pop Spira. — Vidi da nije u ćošku od pojasa?Ima on jedan kao džepić u pojasu samom. — Ama nema pojasa međ ’aljinama! — veli domaćin malo posle. — Možda ga nije ni pon’o. — A kako da ga ne ponese!Ta di bi on pred vladiku bez pojasa!?Tu će negde biti da je i pojas.Vidi da ga nije otkud metnuo pod glavu, pod jastuk...Stari je to kurjak...Kajafa je to! Domaćin se opet vrati i malo posle ga iznese sav radostan. — Pravo si kaz’o... metnuo ga pod glavu, bio mu pod jastukom — — Dad’ ga brže ovamo! — veli pop Spira pa grozničavo dočepa pojas. — Ha, evo ga, evo!Ovde u ćošku, ne reko’ l’ ja?!Evo ga, tu je!Sad brže njega napolje, a da metnemo ovo na njegovo mesto! — I pop Spira izvadi brže onaj zub iz zamotuljka i metnu ga sebi u džep, a iz džepa izvadi onaj zamotuljak što mu ga dade Arkadija i zavi ga u zavoj pa metnu u pojas pop-Ćirin. — E, je l’ gotovo? — Sve je u redu; svakom svoje.Brže ostavi odakle si i uz’o. Zamotaj k’o što je i bilo. Domaćin uze pojas, ostavi ga na svoje mesto i vrati se natrag. — I jednako spava i hrče isto onako! — čudi se domaćin! — Spava taj k’o zaklan.Da smo kakvi rđavi ljudi i dušmani, mogli smo mu komotno izvaditi još dva zdrava zuba — taj ti se ne bi lako probudio! — veli pop Spira ohrabren uspehom. — A, veliš, vino jako bilo a? — K’o grom, k’o grom; oborilo bi i samog Golijata! — Dokaz je pop Ćira!Al’ je i povuk’o, ha ha ha! — No fala Bogu!Jesam li ti kaz’o: ostavi ti to samo meni! — E, e, baš ti fala.E, kad baš spomenu otoič ti Golijata, onda posle ovakog srećno okončanog djela mogu i ja kazati sa carem Davidom: „Da postыdяtsя i smяtutsя vsi vrazi moi; da vozvratяtsя i oustыdяasя zѣlo vskorѣ.“ Ha, ha, ha! — Ha ha ha! — smeje se pop-Oluja. — E pa sad laku noć.Bar ću jedared mirno spavati posle toliko nedelja!E, fala, laku noć!E, ti si me sad, tako reći po drugi put zapopio.Laku noć.Čekaj samo da uništim ovaj prokleti korpus delikti.Ako mi ostane u džepu, opet neću imati mirna sna, dok ga se ne kurtališem! — reče pop Opira i izađe u avliju. Ujutru rano krenuše se kola i oko podne stigoše u Temišvar. Sutra dan pre podne i jedan i drugi pop odoše pred Njegovo Preosveštenstvo, jer je ovaj hteo da ih pre svega posavetuje i da, kako se to kaže, utiša stvar pre no što bi došla pred nadležni sud i formalno suđenje.Nisu nam nikad ni bila pri ruci akta iz episkopske arhive, pa za to i ne možemo ulaziti u detalje u pripovedanju, jer bi ova i inače poduža pripovetka izašla još za jednu Glavu duža.Toliko samo kažemo na završetku ove Glave, da su oba paroha otišla ka Njegovom Preosveštenstvu; Zadržala se tamo poduže i posle podrug sahata ostavili Episkopski dvor.Čudo je bilo to, što je pop Ćira izašao i ako je kao tužitelj ušao) prilično pokunjena nosa i crvenih jagodica, a pop Spira na protiv — i ako optuženi — sa svim veseo, onako veseo, baš kao što je bio i onda kad je ono odlikovan crvenim pojasom.Još je čudnije što su obojica odgovorila jednom svom poznaniku koji ih je sreo baš kad su izlazili iz Episkopije.„Šta je, kako se svršilo?“ zapita ih poznanik.„Je l’ se svršilo!“ — „Jeste, jedva jedared!“ odgovori mu pop Ćira. — „Fala Bogu, sve je dobro!“ dodao je pop Spira zadovoljno.Ali što je najčudnije, oba se popa ne rastaviše na izlazu iz Episkopije, nego zajedno produžiše put u razgovoru i objašnjavanju nekom... Dakle su se pomirili! — kliknuće čitaoci.Ali zašto je pop Ćira malo pokunjen i uzbuđen, a pop Spira veseo i zadovoljan — to će već čitaoci iz sledeće dve Glave doznati. U njoj će se čitaocima pokazati sa svim suprotna slika onoj iz prošle Glave, to jest, što se tiče popova, pop-Spire i pop-Ćire; jer se na ovom poslednjem (to jest pop-Ćiri), zbile one reči od poslovice koja veli: „Ja bosiljak sijem, meni pelen niče“. Popovi su ostali još pola dana u Temišvaru da nakupuju nekih stvari.Imali su od kuća svojih porudžbina, kao što je to već svakom poznato, da se familijaran čovek ne može ni na pola časa izvan varoši na put krenuti, a da ga ženska čeljad kao kamilu ne natovari kakvim porudžbinama koje ni Stratimirovićeva glava ne može da popamti, toliko ih je mnogo.A u toliko je pre bio to sada slučaj, kad se išlo čak u Temišvar u kom bi one sa sela mogle čitavo pola dana da zazjavaju samo pred jednim izlogom dućanskim.Pop Ćira je imao sijaset porudžbina, pop Spira istina ni jedne (jer nikom nije bilo do toga ne znajući „ishod stvari“), ali se njemu samom sad otvorila volja da nakupuje i iznenadi svoje ukućane.Radostan što je tako jeftino prošao, mislio je u sebi, da će za te novce, (za koje je držao da su već gotovi da odu đavolu u torbu), biti najbolje da sada kupi što korisno u kuću.Pop Ćira je kupovao da umilostivi, a pop Spira da obraduje kod kuće. Šta ti sve nisu nakupovali!I porketa i flanela za zimu i botuše za obe popadije.Pop Ćira je kupio još i rajspulfera za lice i onu spravu za brenovanje kose, i neke komedije za pravljenje lokni, i neke nove hornodle (nazvane po nekoj švapskoj princezi udavači tadašnjoj), i gumalastiku za čišćenje, i s pravu za zakopčavanje rukavica, i neke silne konce i vunice od nekih deset raznih numeri, koje sve nije mogao ni da zapamti nego je sve to zabeležio još tamo kod kuće na jedno pola tabaka hartije.Pa kad je ušao u dućan, izvadio je iz špaga i to pola tabaka i razmotao i metnuo preda se, seo na stolicu a naočare obrisao i natakao na nos, pa iz pola tabaka diktovao jednom malom lepo očešljanom Čivučetu, i sa plajvazom jednu po jednu porudžbinu prevlačio na hartiji, dokle nije sve tačno po inventaru nabavio. — Pop Spira je kupio i veliki kalup sapuna, nož za tranžiranje šunke i još mnoge kujni potrebne stvari, koje su bile tako potrebne a po selima još malo ili nikako poznate. A setio se i svojih izbavitelja, Arkadije i pop-Oluje.Arkadiji je kupio visoke botuše u kojima će služiti u crkvi, šal od tri srebra, i lepu stivu lulu sa dugim kamišem od trinaest srebra, za spomen.Takvu istu lulu kupio je i pop-Oluji, domaćinu. — Bože moj, što ti je čovek; ne zna šta nosi dan a šta noć! — mislio je kad je kupovao. — Di sam se ja i mogao nadati, da će mi biti do toga da to kupujem i Sidu iberašujem! A obojica su kupili kafe i šećera i podosta zemičaka i kifli.Na kratko, iskupovali su toliko stvari, da već skoro nisu imali ni gde da pomeću sve to u kola.I kad su se u Petak zorom krenuli i posedali u kola, sedela su oba popa na stražnjem sedištu svom kao — oprostite mi za taj izraz jer je reč o popovima — sedela su tako udobna kao đavo na džombi, što se kaže.A tome je pomalo bio kriv i sam Pera Tocilov, koji kao da se zakleo da upropasti sve popove koji mu šaka padnu.On se u dva maha slavno koristio gostoprimstvom u kući čenejskoga popa.Dobro se ugostio i on i konji mu, a sem toga, tako je savesno nabio oba „sica“, i prednji i stražnji, domaćinovim senom, tako savesno, da će se konji još bar nedelju dana častititi čenejskim senom. Kola su pošla, i putem od Temišvara do Čeneja popovi su se razgovarali u kolima.Razgovor nije im tekao onako od srce, iskreno, kao nekad što je, naravno, i vrlo pojmljivo; ali tek, tek su se razgovarali, pa čak i složili u jednoj stvari. — A kol’ko ste platili vi za koda? — zapita pop-Spira. — Deset srebra! — veli pop-Ćira. — Šta vraga?!Pa i ja toliko...Al’ valj’da za to što ste vi prvi i pogodili? — veli pop Spira. — E, to je baš taj đavo što i ja jednako mislim još od moje kuće.Sa mnom se pogađ’o k’o da će samo mene voziti.Ja mu kažem: Skupo je, Petre, može l’ jeftinije? — „Uzmite koga, pa ću jeftinije da vozim“. — Pa nađi koga, kažem mu ja. — „Ne mogu, — veli on. — Nađ’te vi, pa ću vas voziti za šest srebra,“ — pripoveda pop Ćira. — Ao, obešenjak jedan; ama isto se tako i sa mnom razgovar’o!Isto tako! — tuži se i pop Spira, — Kaže: „Nađ’te vi još jednog, pa ću vas voziti za četir srebra“...Kad ono, i od jednog i od drugog uz’o svih deset srebra.Pogađ’o se sa mnom, k’o da sam mu ja prvi doš’o. Obešenjak paor! — Svi su oni taki, vrag im babi!...Ja sve mislim onaj lopov, onaj arhilopov Nića bokter, on ga je mor’o svemu tome naučiti.K’o misli, u zavadi su, neće čuti jedan od drugog. — E, po to bi’ i ja kočijašio, — veli pop Spira. — A paor paora drži. Kad stigoše u Čenej, svratiše na jedno pola sata na odmor kod pop-Oluje. — No pa kako je bilo, kako si proš’o? — zapita radoznali domaćin kad se nađe nasamo s pop-Spirom. — Črezvičajno dobro, — veli veselo pop Spira. — i fala ti, velika ti fala još jedared.Ispalo je preko svakog, ama kažem ti preko svakog očekivanja, dobro.Ekselencija nas je naterala da se lepo izmirimo i da sve obide, učinjene od jednoga drugome, zaboravimo.Ta čak smo se i rukovali i poljubili pred njim — — Poljubili!...Ta idi molim te!Ta šta govoriš?!...I poljubili — — Da šta ti misliš!Poljubili da bo’me.Al’ naravno... išlo je k’o kroz ponjavu il’ nategaču što se kaže. — A ta da, već, naravno... mogu sebi predstaviti — — Ja, naravno, da bo’me, što se mene tiče, što ono kažu: „kako sam se nadala, dobro sam se još i udala“; meni i nije bilo baš tako teško.Ćutim, pa u sebi velim: Fala Bogu, kad je samo do toga došlo!...E, al’ njemu, njemu — — Verujem, verujem.Neg’ molim te da mi sve ispropovedaš — — Al’, kažem ti, sto si mi puti pao na pamet, a da ti dokažem, da sam te se sa zahvalnošću sećao, — reče pop Spira i izvadi iz bunde i donose mu jednu lepu skupocenu stivu lulu i predade mu je, — evo, to nek ti je znak moje iskrene blagodarnosti. — A, vrlo, vrlo lepa, — veli zadovoljno pop Oluja i razgleda je, — a šta je koštala? — Šta je, da je — tek to nije ništa prema onoj tvojoj usluzi meni učinjenoj.U zdravlju je ispušavao.Ajd, odma’ zapali jednu, a ja ću da ti ispripovedim u kratko. Pop Oluja zapali lulu, a pop Spira mu ispripovedi sve.„I tako ti Gospodin Episkop završi svoje slovo prebacujući pop-Ćiri, da nije lepo da se on drzne da vara svoje pretpostavljene; ali mu, veli, prašta“. — završi pop Spira pričanje.Taman je završio a uđe pop-Ćira i zateče ih u smehu.Smejali su se obojica tako slatko, kao što to samo zdravi i debeli popovi mogu. — E, česnjejši, — oslovljava ga pop Oluja, pokazujući mu novu lulu, — a vi mi i ne čestitate!Moram sam da vam se pohvalim.Gle’te samo, šta mi je don’o moj Spira na prezent. — Aa, vrlo lepo, vrlo lepo! — veli pop Ćira smejući se usiljeno, a u sebi je izvesno pomislio: „Nije to tebi pop Spira zabadava prezentirao; ima tu i tvoga masla, Kaijafo jedan!“ — E, dakle aj’te, izvol’te, izvol’te, prihvatite se malo, — ponudi ih domaćin, kad domaćica unese kajganu, omiljeno putničko jelo. — Izvol’te, česnjejši, ded’ Spiro! Putnici posedaše.Nude domaćina.On se izvinjava. — A fala, fala!Ja, bome, sad ne ispuštam ovu lulu iz usta do doveče! — reče smejući se. — Ta služite se, česnjejši gospodin-Ćiro, — nudi ga domaćin... — Šta, valj’da vam se ne dopada kajgana? — reče pop Oluja terajući guste dimove na dole preko kamiša na novu stivu lulu. — A, fala, fala!Nije to!Nego nisam vam baš nekako najbolje sa stomakom. — veli mu pop Spira, a u sebi misli: „Znam te, znam, stari kurjače, i zašto si tu lulu zapalio i zašto si me baš kajganom poslužio!Ovo je baš ono što kažu: „Košta ga k’o Svetog Petra gajtana.“ Ja sam platio i tu stivu lulu i tu kajganu.Sad tek vidim kol’ko su pametni bili naši stari, kad su rekli: „Čuvaj se popa“; a ja sam im’o posla s dva popa i jednim crkvenjakom! — E, dakle, ’oćemo l’ pri — ovaj, soputniče? — veli pop-Spira svršivši sam s kajganom. — Možemo, možemo! — veli pop Ćira omotavajući šal oko vrata. — E, pa sad, dragi domaćine, da se rastajemo.Fala na dočeku. — O, na malo, na malo!Kamo sreća, pa da me se počešće tako setite! — E, Boga mi, — dodade pop Ćira, — sad vi treba kod nas; na vas je sada red!Pa, izvol’te na svadbu.Još nekoliko nedelja, — a javićemo vam — pa ću imati roditeljsko veselje kući... svadba moje kćeri... — A javiću ti već i ja, — veli pop Spira; — i kod mene se sprema, uveliko se sprema. — Šta, — veli iznenađen i obradovan domaćin. — Zar i ti udaješ?A za koga, za koga? — Eh, za koga!Pa za njenu priliku, čućeš i vidićeš!„Našla vreća zakrpu“, kaže se, ha ha ha! — smeje se pop Spira. — Mi smo se dugo odupirali i kvarili al’ devojka ga hoće; njega pa njega...Što rekli paori: „Il’ za njega il’ u Tisu s brega!“ a mi šta smo znali, nego popustili.Pa k’o velim: Idi, bedo, aratos te bilo!Kad ’oćete, a vi se uzmite! ha ha ha! — reče pop Spira izlazeći iz kujne. — Dakle, zbogom, domaćine, i fala ti baš od srca, — reče pop Spira izlazeći iz kujne, pa se poljubi s domaćinom. — Fala i tebi na luli, a i vama, dražajši gospodin-Ćiro, na toj počesti koju ste ukazali mom skromnom domu. — Fala i vama, tako reći, drugi „stranoprijemni Avraame“! — veli pop Ćira i rukuje se s njim pa grabi što pre na vrata. — Fala i vama, dražajša domaćice, — veli rukujući se s njom pop Spira, — vaš gostoprijemni dom ne može čovek nikad zaboraviti. — Ta nije baš onako k’o što je trebalo, — izvinjava se domaćica, — al’ vi ćete već izviniti!...Pa pozdrav’te gospoje i decu; a one su, Bože, valj’da već velike devojke, valj’da već na udaju, a? — Ta pa zar nisi čula, da se udaju obe! — veli joj domaćin. — E, da!Ta šta govorite!A, pa da bo’me!...Prolaze godine, a ženska deca, što kažu, za čas narastu i nađikaju k’o štir.Srećan put, pa pozdrav’te sve. — Ajd’ Petre, poteraj! Kola pođoše. Tera Pera Tocilov po putu, koji se malo ocedio, lete konji veselo kao da gajdaš u kolima svira, a Pera veseo pa raspoređuje opet u glavi onih zarađenih dvadeset srebra, šta će sve za njih da kupi.Prođoše i čardu i ostaviše je za sobom i ne svratiše u nju.A i šta će u čardi, kad je Pera potkrepio dobro i sebe i svoje konje kod popa, pa mu nije do čarde.Šta mu treba čarda?!Valjda posle one popovske krasne šljivovice, da pije sad ovu komadaru kojoj i sam onaj bojtar maniše.Ili valjda da gleda i sluša onog melanholičnog bojtara koji jednako pripoveda i jednako se jada pa bilo koga u čardi il’ ne bilo!Jednako pripoveda o starim vremenima, o čoporima svinja, o svojim mladim godinama za kojima će bojtar do groba uzdisati, i o „talu“ (koji da mu je sad, kad ima ovu pamet i ovo iskustvo), priča i po nekad pogleda setno kradom na Tinkucu, svoju buduću rođaku, i uzdiše.Hvali sebe, a kao malo i izdalje kudi svoga Miloša i veli, da nije zaslužio takvu ženu k’o što je ona! i to ide sve tako, dokle ga Tinkuca ne istera da nahrani svinje koje grokću oko vrata i opominju ukućane. Sve je to Pera Tocilov sada prošao i ostavio iza sebe, pa terao sve dalje, sve do sela. U veče stigoše u selo.Isplatiše Peru Tocilova pošteno po pogodbi.I jedan i drugi mu dade pogođenih deset forinti posle dužeg traženja po ogromnim popovskim šlajpicima, ne što nisu našli i što nije bilo banaka, bilo ih je dosta, — nego što se i jedan i drugi teško rastajao s tolikom sumom i što je i jedan i drugi razmišljao malo: da l’ bi dobro bilo da mu prebaci tu neiskrenost parohijansku i pljačku svojih sopstvenih paroha; da mu kažu kako to nije ni najmanje depo, kako to inoverci nikad ne bi učinili prema svom pateru ili pastoru.Ali kao da se predomisliše i platiše bez i jedne duže napomene.To i ohrabri gazda-Peru Tocilova, i kad izbroja i složi banke u šlajpik i turi ga za saru od čizme, on im se zablagodario lepo. — Pa, fala vama,koji ste vi jednog siromaka pomogli.S ovim mi je baš spomoženo.Pa, kad vam gođ ustreba a vi izvol’te... a ja sam tu, a moje teranje, i što kažu, jedan moj karakter, vidili ste! Manuše oba popa rukom i ništa mu ne odgovoriše. Iz nje će radoznali čitaoci doznati (iz razgovora pop-Ćire sa gospođom Persom) šta je i kako je bilo kod Njegovog Preosveštenstva Gospodina Episkopa u Temišvaru, i kako su obe popadije primile zaključke toga, tako da ga nazovem, Temišvarskog mira. Nikada valj’da s većim nestrpljenjem nisu očekivana oba popa nego ovoga puta.I jedna i druga zabrinuta popadija provela je za to vreme nekoliko teških dana.Ni onaj najduži letnji dan nije im se učinio tako dugačak kao ovo nekoliko kratkih jesenjih dana.Pa tek noći!Kako su im noći duge bile koje su provele u premišljanju i jedna i druga popadija. Gđa Persa je bila nestrpljiva kao udavača a besna kao furija.U srcu njezinom ne beše ni tolicno kol’ko jedna pčiodina glava mesta za milosrđe i praštanje.Disala je osvetom i samo joj se nekako daleko činjaše taj željeni dan, dan pravedne i slatke osvete. — Ala će ga namazati sapunjavicom! — razgovaraše se gđa Persa sama sa sobom. — Ala će da ga obrijaju, Bogo moja! — uzvikivala je zadovoljna šetajući se sama po sobi u svojim botušama.Kako će se radovati i blažena biti toga dana, kad pop-Spiru obriju pa mu ne bude ostalo na licu ni tolko od brade i brkova kol’ko njoj na dlanu. — Pa tek kad pomisli na onu gđa-Sidu.Nju tek da vidi tih dana, ala bi joj se svetila. — O, Bože, —- razgovara se sama, — daj mi samo dotle da živim, da sretnem samo onu debelu beštiju.Odma’ bi’ se zaustavila, pa bi’ je zapitala: „Izvin’te, kazala bi’ joj, al’ odavno se nismo vidili, pa sad čisto i ne znam upravo, jeste l’ vi to, počitajema gospoja-Sido, il’ je to vaš gospodin suprug, gospodin Spira, onaj što je nekad, pamtim dobro, imao, onako, baš lepu bradu?Znate, obadvoje ste sad (što jest, jest!) al’ obadvoje ste ćosavi, onako, znate, klot — pa vas čovek i ne može tako odma’ da razlikuje!Ha ha ha! — smeje se gđa Persa satanskim smehom sama u sebi. — Al’ rihtig!O izvin’te, ta di su mi bile oči!Ta vi nemate mantiju, — pa vi ste onda gospoja Sida.Da, da, akurat!- Gospodin Spira je drukčije mora biti obučen, ma da više ne nosi ni on mantiju! — Ha, ha, ha! — smeje se gđa Sida i lupa se po kolenu. — Idi dođavola, Persida, odkud ti ta đavolstva padaju na pamet!Baš ti to nije ni namanje lepo.O, ženo, časni te utuk’o!... Koliko je lepša slika u pop-Spirinom domu.Koliko je više hrišćanske skrušenosti i pomirljivosti pokazala gđa Sida ovih dana!Još pre polaska popina bila je, kao što je vrlo prirodno, jako uznemirena i zabrinuta.Kad ga je spremala na put, metla mu je, kao i uvek, šunke i sira u kola, i posavetovala ga da bude umeren, da se lepo i pitomo ophodi s onim, da ga ponudi šunkom, jer (spomenula mu je gđa Sida) „on voli šunke i uvek je falio naše šunke,“ pa izvesno neće moći odbiti. A dok je bio pop-Spira na putu, gđa Sida je po nekoliko puta dnevno pročitala San Matere Božije od kojega je nekih deset petnaest egzemplara imala pozašivanih u lajbovima od haljina i po šifonerima među vešom, i za ikonom i u džepu stare bunde kojim se pokrivalo testo za kiselu štrudlu kad je bilo hladnije, pa nije bila dovoljna samo velika zimska marama.Čitala San Matere Božije, krstila se jednako i jednako nadgledala zapaljena kandila i menjala „dugmad“ i dolivala zejtin.Tih dana u pop-Spirinoj kući, kud se god čovek okrenuo, mogao je da vidi sve sama neka kandila. — i ona što vise, i ona u okrnjenim čašama staroga fazona, koje se pre šezdeset godina donosile u miraz, — gde gore i pred ikonom Sv. Đurđa kućevnog patrona pop-Spirinog i pred ikonom Svetih neumitnih vračeva Kuzmana i Damjana, patrona gđa-Sidine familije, i još nekoliko, tako da je jedno kandilo gorelo čak i pred prekrasnim Josifom i Pentefrijevicom i ako su oni čak iz Staroga Zaveta, ali grdan strah gđa-Sidin pretvorio je kontrafu u ikonu i valjda joj je došapnuo onu staru poslovicu: „Dobro je i đavolu po nekad upaliti sveću!“ Tih dana se gđa Sida formalno preobrazila.Bila je sušta blagost, meka kao pamuk, nije nikog grdila, pa čak ni Žužu nego je samo savetovala: „Sa lepim se, govorila bi tih dana, uvek više može učiniti nego sa vikom i praskom!Ded’ Žuža, dete moje, otrči ako te ne mrzi pa donesi malo krompira iz podruma!“ tako bi blago rekla kad je naređivala što Žuži. Ovih dana je po vazdan šaputala tiho molitve, pa čak i onda kad je u kujni pomagala Juli i Žuži i ljuštila krompire s njima zajedno. — O Bože, bože! — šaputala je gđa Sida. — Samo sad nas kurtališi ovoga belaja, a više neće doći do toga!Više ti, Bože, nećemo dosađivati! A Jula joj pomaže u poslu i krišom pogleda u zabrinuto mamino lice. I Jula je trpela ovih dana.Pola joj je misli bilo ovamo kod kuće, oko šparherta a pola čak u trećem sokaku oko onog dućana tamo gde visi onaj beli peškir i gde se ljulja onaj cimer od žutoga pleha.Čitaoci će se dosetiti, da je Šaca bio predmet njenih misli kao što je i ona bila predmet misli Šacinih.Oni se već više od nedelju dana nisu videli, jer je gđa Sida zamolila Šacu, da se strpi za ovo nekolika dana i da ne dolazi i ne prolazi ulicom, bar dok se pop-Spira ne vrati s puta.I za to Šace i nema već više od nedelju dana da dođe i ako je kiša već prestala i malo se ocedilo, a i čizmar mu naglavio čizme, ipak ga nema.Jula je na nj mislila i tih dana jednako se češljala onako kako on voli, pa joj je čisto lakše bilo.A i Šaci je milo bilo kad je video to.Nije mogao da odoli srcu i da bude poslušan porukama gđe Side, nego je jedared ipak prošao njinim sokakom i spazio je onako lepo očešljanu, javio joj se i ona njemu ljupko i pokazala mu na frizuru.To je Šaci tako milo bilo, da je sav blažen i presretan dugo i dugo mislio na Julu i duboko u noć prelistavao Pesmaricu, čitao mnoge pesme i pevušio ih, pa i sam došao u poetsko raspoloženje, i spevao jednu pesmu i po prilici je, da ne dozna mama, predao Juli. U pesmi je ispevana njegova šetnja, i sreća njegova što ju je video na prozoru.U pesmi kune zlotvore radi kojih se ne mogu sastajati, ali je teši, da ni to neće dugo trajati; zahvaljuje joj što ga se seća i češlja onako kako se njemu dopada.Naročito je lep završetak pesme i on glasi: Jula je nekoliko puta pročitala pesmu krišom u špajzu i znala je odmah onoga prvoga dana na pamet.I njome ovlada neko pesničko i pevačko raspoloženje pa je jednako u sebi deklamovala tu pesmu ili poluglasno pevušila onu poznatu: „Prođi, luče, kad te srce vuče; prođi, luče, i mojim sokakom, i moja je kuća na sokaku“.Pa jednako pevuši te stihove, a nikako da ih se otrese; oni je i žaloste i teše u isti mah. A kako je vedrija i zadovoljnija bila tih dana njena doskorašnja drugarica Melanija.Njen zaručnik je po vazdan bio kod nje.Čim svrši školske časove, a on ajd odmah k njima.Tu sedi u krugu svoje buduće familije.Mama hekluje tepih od šarenog stareža, Melanija izvađa svoj monogram na salvetama, a Pera sedi pa čita što ili im pripoveda što iz svog đačkog života; pripoveda im o silnim predmetima, o silnim zorama koje su ga zaticali kraj knjige, o ispitu, o teškoćama na njemu, ili pripoveda o kakvom svom doživljaju gde je bio na rubu ili ivici propasti pa je za dlaku falilo da ne plati glavom i bude pokojni.A one ga slušaju i ne dišu, i tek kad se spasenje ispripoveda, one dahnu i mole ga da im više ne pripoveda tako strašne stvari jer su, kažu, obe slabih nerava.Ili se svi troje skupa savetuju i prave plan svog budućeg stana i prave razmeštaj nameštaja. — Sa sokaka će imati dve ili jednu sobu, iz avlije opet dve (a isprva dosta će im bita i jedna), za tim kujna pa čeljadska soba.Iz sobe za ručavanje izlaziće se u kujnu a iz ove u špajz i u čeljadsku sobu (i onda se neće moći svaki đavo dovlačiti u kuću).Po tim sobama razmeštaju već još sad nameštaj; stolove, stolice, kreveta, kanabeta, šifonere, štelaže i tome podobne stvari.Sve je lepo namešteno u kući (to jest zasad još u glavi) samo su u neprilici s jednim širokim, ne baš najlepše spoljašnjosti, ali vrlo udobnim i praktičnim ormanom bestraga staroga fazona, malo će biti da kažem da je iz doba blaženopočivše Marije Terezije, a vrlo verovatno, da je zapamtilo i Seobu Srba pod Patrijarhom Čarnojevićem; jer se pripovedalo za nj, da je bio naizmence čas u rukama Rakocijevih Kuruci, a čas ga preotimali Monasterlijini Srbi, dok se na posletku nije stalno skrasio u srpskom narodu.Ovo mu je sada valj’da deveti ili deseti put da je u inventaru stvari datih u „auštafirung“, i sam Bog zna gde je sve dosad bio, i gde će još biti!Jer sudeći po jačini i solidnosti izrade, još će za mnogom udavačom doći u novu kuću; jer „zub vremena“ izgleda da je nemoćan prema njemu kao zub starčev prema orahu koštunjcu.Bio je vrlo praktičan i potreban, a nezgrapan i smešan, za to ga nikako i nisu mogli prodati, jer kome bi ga god ponudili, taj mesto da pita: „pošto?“ hoće da pukne od smeja!! (A ima takih stvari, kojih se čovek ne može otresti k’o ni onaj Dositejev Abu Kazem Tamburi, bagdatski trgovac, što nije mogao da se kurtališe svojih starih papuča.) Za to su sad i najduže mladenci o njemu razgovarali, kako i gde da ga nameste a da ne padne strancu ili gostu u oči. I baš se o tom u Petak pred veče razgovarali, kad uđe pop Ćira, a za njim unose sanduk i one mnoge nakupovane stvari. — A a a! — začu se iz sviju grla. — No, pa kako, kako?A jeste l’ mi se nadali? — pita ih pop Ćira unev sa sobom u sobu grdnu količinu sveža hladna vazduha i sva soba zamirisa senom i balegom. Uzbuniše se svi.Melanija odmah ostavi posao i potrča kupljenim stvarima pa stade preturati po njima. — A šta ste mi, papa, kupili; da niste što zaboravili? — Dakle, šta je bilo, Ćiro? — pita nestrpeljiva gđa Persa. — Je l’ polučio onaj što je zaslužio? — Sve, sve sam točno po inštrukcijama izvršio, — odgovori pop-Ćira Melaniji. — Dakle... — pita opet gđa Persa. — Posle, malo posle... čućeš već. — Jesi l’ dobio udovletvorenje? — pita gđa Persa koja je tek pre dve tri poslednje nedelje obogatila svoj i inače prebogat rečnik i ovom rečju. — Ta čekaj za Boga... pusti me da se izduvam! — veli joj pop-Ćira. — Padne čovek, što kažu, s kruške, pa se izduva, a nekmo l’ ja toliki put izdržati.Čekaj — — Uf, papa, um gotes vilen, — reče Melanija pregledajući rajspulfer, — šta ste to uradili!Ta zdravo je oštar ovaj rajspulfer! — E, sad kakav je, takav je, ja ga nisam mleo ni žrnao!Kakav si mi kazala i napisala, ja sam ti takav i kupio. — Nije, rano, — veli joj gđa Persa probajući ga prstima, — nije oštar, nego je tvoja koža na licu zdravo haglih pa čerez toga. — A na što ti to? — pita je Pera. — Eh, nemoj mi se mešati u naše poslove! — reče Melanija pa ga udari lako i nežno po prstima. — A zar nije lepše lice prirodno, onako k’o što ga je Bog stvorio?! — veli Pera. — E, al’ ja ’oću da sam tebi i belja i lepša nego sve, sve druge ženske! — reče i i pomilova ga kradom po obrazu. — Svi vi muški zamerate i pravite se k’o da vam nije pravo, a opet se svi rado osvrćete kad vidite tako nešto... — E, pa... — veli pop-Ćira vadeći iz sanduka stvari. — evo i za tebe, mama, da da vi’š da te nisam zaboravio... al’ bolje, ajd’ pogodi sama, šta sam ti don’o! — veli a zaklopio stvar. — Ju mama, iberašung! — Da mi nisi kupio naočare?...Il’ što je zima tu, pa se rano smrkne, il’ šta li — tek počela sam rano da ostavljam štrikeraj, pa bi mi baš dobro došle jedne — — A nije, mama!A šta će ti naočari!Koga si trebala da vidiš, vidila si ga još pre toliko godina. — Da nije Zbornik? — Nije, nije ni to... ajde da te ne mučim... — veli pop-Ćira i pokaza joj kupljene botuše. — Ju, botuše!E, to će zimus dušu da mi drži.A pošto si ih uz’o, — zapita ga mereći ih: — Pedalj i tri prsta dužine, pet širine.Dobro je.A šta su koštale? — Tri i po. — Šajna? — Ta kakvi’ šajna! — Srebra!Ju, žalosna!Prevario te obešenjak čifucki!Ja bi’ to, vidiš, jeftinije kupila... ne umeš ti, Ćiro, da se pogađaš. — Pa možemo da vratimo; trgovac je kaz’o da će primiti — — A, neka, šta je tu je sad! — reče i pogleda zadovoljno na nove botuše sravnjujući ih sa onim starim na nogama. — A kod koga si kupio ovaj flanel? — E, a ko bi ga sad znao.Nisam ni zagledo u firmu. — Baš da vidim je l’ te prevario?A kol’ko si rifi uz’o? — Dvadeset i sedam. — A je si l’ drž’o ti sam rif? — E, još ću i rif držati.Dosta što sam otvorio četvore oči, a držalo je jedno Čifuče.Još je popustio nešto preko dvadeset i sedam — — Baš da vidim! — reče-gđa Persa pa uze rif i izmeri.Šta ja kažem!...Dvadeset i šest i dritl...Eto šta sam rekla!...Izmerio ti je, obešenjak jedan, manje... — Ta baš sam pazio! — Treb’o si sam da držiš rif.Lopovi su to; sve sam lopov do lopova!Ukrašće ti iz očiju.Meni to već ne bi moglo pasirati. — E ne bi ti moglo!Kad ’oće da ukrade, možeš ti sto očiju izbečiti, ne pomaže ti ništa!Nego kaži nek spreme „ajnprensupu“, nazeb’o sam. — Lopov čifucki; kod tebe živa, dva dritla da on ukrade!!!— To je, kad se ljudi mešaju u naše poslove!Nit’ se umete pogađati, nit’ otići di treba, nit’ paziti da ne ukradu!Obešenjak jedan čivucki, — ljuti se gđa Persa, — kapricir’o se baš od popinog flanela da napravi svojim Čifučićima one nji’ove „čifucke očenaše“! — Ajde, Melanija, idi naredi u kujni jednu ajnprensupu za tatu, — veli pop Ćira; — s puta sam, pa sam malo nazeb’o. — A kud se vi spremate?Ta ostant’e na večeri, — zaustavlja gđa Persa Peru. — A ne, doći ću ja već odmah posle večere, — veli Pera. — E pa dobro, al’ izvesno... Izađoše i Melanija i Pera, a iz kujne se malo posle ču jedno „juf!“ — Dakle? — ustade gđa Persa koja je do sad k’o na žeravici sedela. — Dakle šta se svršilo?Je l’ doš’o i onaj? — Doš’o je, — reče pop Ćira pa prevuče šakom preko čela. — Eno ga kod svoje kuće. — Doš’o?! — zapita začuđeno popadija i sede. — Doš’o k’o što je i ot’šo! — Pa, onda... — Paaa, pa onda... nije bilo ništa. — Pa, ako nije bilo al’ će valj’da biti? — reče gđa Persa i ustade pa stade nervozno spremati i bez ikakve potrebe premeštati stvari s jednog mesta na drugo. — Što je bilo, bilo je; što je ko im’o da izvuče, izvuk’o je. — Pa je l’ povuk’o? — Jeste, povuk’o je tvoj krasni suprug, k’o i uvek. — Ne razumem te!...A, on? — On se izvuk’o. Ja sam povuk’o, a on se izvuk’o, k’o i uvek što je.Razumeš li me bar sad? — reče pop Ćira pa ustade i stade se šetati, a i popadija ustala pa se i ona šeta; on na gore, a ona pa dole. — Ne znam ja te tvoje rebuse; nego ti meni kaži onako prosto, klot, sve po redu, šta je i kako je to bilo? — Dakle, slušaj!Kad smo seli u kola, ja sam sve onako uradio, k’o što si mi ti kazala.Natuk’o sam kaput i uvuk’o sam glavu u bundu, pa sam tako ćut’o sve do čarde.Kad se on siš’o s kola, ja sam promolio glavu na frišak „luft“.Nije šala, neki’ tri sata izdržavati k’o neki „fusbad“!Čim se on vratio, a ja opet glavu u bundu ko kornjača, pa tako sve do Čeneja.E, tu nisam već mog’o da ostanem na koli, nego me đavo natenta, hoću da šporujem; pa nisam otiš’o u birtiju k’o što sam treb’o, a i sam mislio, nego i ja odsednem kod čenejskog popa. — Znam ga, što ima ženu Tinu, Tinin Aksa.Ta kako ga ne bi’ znala! — Nije Tinin, nego luciferov, obešenjak jedan.Čekaj samo, da vi’š komendije.Kod njega smo večerali i prenoćili; a niko drugi, nego on, ukr’o mi je, dok sam ja spav’o, onaj moj corpus delicti, onaj zub — — Ukr’o zub! — ponovi gđa Persa i skoči sa stolice i pljesnu se rukama. — Dosta mi je, dosta!Nemoj mi kazivati, neću da te slušam!Bolje glavu da su ti ukrali.Neću, neću ništ’ više da čujem. — Pa dobro kad nećeš, ja i volijem. — A jesi l’ primjetio?Je si l’ se opip’o ujutru? _ — Đavola primjetio!Opip’o sam se i učinilo mi se, da mi ništa ne fali. — Uh, uh, uh! — huče gđa Persa i lupa se po čelu. — Ostavi me... nemoj mi ni pripovedati!Idem u kujnu... kad radim, a ja onda zaboravim, pa se bar ne sekiram. — — Pa idi!Ti i onako najbolje znaš da napraviš ajnprensupu. — Bože, Ćiro, — reče gđa Persa i raširi i diže ruke kao stari proroci, — i tebi je još do jela!?Uh, uh, uh!Idem, idem! — reče i pođe pa zastade. — A šta je bilo dalje?Ot’š’o si dakle prazni’ šaka kod gospodina vladike? — Kamo sreća da sam, al’ to je đavo što nisam.Da sam ot’š’o prazni’ šaka, bilo bi samo štete: al’ nisam, pa je bilo i štete i sramote!...Da vi’š samo dalje, čime su me natovarili! — Jao, žalosna, zar ima što još i gore?! — Slušaj samo!Kad odemo kod Njegovog Preosveštenstva, a on nas lepo primi.Poč’o nas je sovjetovati... i, već tako dalje, da ti ne otežem, vidim da se već vrpoljiš k’o đavo na džombi.Kad me je zapit’o šta je i kako je bilo, a ja mu onda kažem: da smo se sporečkali, i da se on onako ujarosti bacio na mene onim debelim Pentikostarom — onim sa onim debelim koricama — i tako me nezgodno udario, da mi izbio, zub.A da je sve to tako, može se, reko’ ja, Preosveštenstvo uveriti iz priloženoga corpus delicti-a.I tu mu onda predam onaj zamotuljak sa zubom unutra. — E, pa vidiš, pa im’o si zub — — Ta čekaj, molim te!...Nemoj da si tako brzopletna.Im’o sam zub, al’ nisam im’o pameti ni koliko onaj pravi pritjažatelj toga zuba!...Dakle, ja izvadim onaj zamotuljak i opipam ga...Osetim lepo tvrdo ispod ruke, pa mislim: dobro je, tu je! i predam ga tako zavijena vladici.Ekselencija uze zamotuljak, razvi ga i pogleda.Ništa ja ne vidim, šta je izvadio, jer ja i Spira sedimo na kanabetu ovako k’o sad ja i ti, a vladika za šrajptišom, k’o sad do onog ormana tamo.Gleda... gleda.Izvadi naočari, metne ih na nos, a smeši se sve, pa opet gleda, i pita me: je l’ to moj zub? — „Moj, odgovorim ja, Vaše Preosveštenstvo!“ A mo’š misliti kako mi je bilo, čas me zima čas vrućina spopada.Ne znam još šta je, al’ već vidim, da će to sve na moju kontu da se zapiše.Za tim dozove svoga sekretara, jednog mladog i finog đakona, pa mu kaže: „Ajte, veli, mladi amice, vi ste mlađi, imate mnogo bolje oči, vidite ovo, molim vas.“ — Đakon uz’o pa i on razgleda, pa i on se smeje!Smeje se i on, smeje i Ekselencija; obadvojica se smeju, a ekselencija se sve trese od smeja tako da mu je i ćelepuš spao.Ta šta se vragu smeju, mislim ja, a Ekselencija zapita: „A je l’ ovo baš vaš zub, oče Kirilo?“ — Da, Vaše Preosveštenstvo, — poklonim se ja i odgovorim mu. — Moj rođeni zub.Sluša me već skoro pola stoljetija besprekorno.Moj rođeni!...“ Đavo me natera da još poftoravam to.Kad mu ja to reko’, a Ekselencija formalno pade u fotelju, pa se uhvatio za trbu’... ovaj pritisnuo pojas... pa se smeje, smeje... sve se trese.Svi se smeju grohotom pa i onaj, i on se smeši, samo tišije. — Jao mene! —- ustade gđa Persa, — a šta je to bilo? — Ta ovo je, ovo je konjski zub, oče Kirilo, — veli Vladika. — Ta pogledajte ga bolje koliki je, ta nije valj’da veći od njega ni onaj „zub vremena“ što se zove! — Jao mene žalosne!A otkud sad opet konjski zub! — „Za Boga, ta gde ste ga samo našli! veli mi gospodin Vladika. — Izvol’te se uveriti sami.“ — Uh, uh, uh! — A ja priđem i pogledam ga, al’ imam šta viditi!Konjski zub, sa svim konjski i to još koliki!Takva velika zubekanja, kakvu ja, Persida, svoga veka nisam vid’o!...Vid’o sam samo jedared još jedan takav i to na cimeru jednog dentista.... visi kao cimer, da se izdaleka vidi!„Ha, ha, ha, smeje se Ekselencija.Ta gde ste ga samo našli?“ — Ali, molim vas, Vaše Preosveštenstvo, uslišite me!Ta nisam ga ni tražio, niti sam ga naš’o! — izvinjavam se ja a sve se oko mene okreće k’o u kakvoj polki.Do-do-došlo mi, u zemlju da propadnem! — Uf, uf, uf! — viče gđa Persa. — Pa što nisi prop’o, bar ne bi’ sad znala za moju sramotu.Uh, uh!A šta onaj obešenjak? — Dobro si rekla da je obešenjak.Obešenjak je, onda sam tek dobro vid’o da je obešenjak.Uprepodobio se, pa se k’o bajagi i on čudi pa se umeš’o i on pa i on gleda poizdalje i veli: „Doista, doista!Zub nikako nije od, na primer, kakvog krštenog stvorenja, ni mirjanskog a kamo l’ svjaščeničeskog, kaže...Ja, kaže on, poznajem svu familiju moga, sada na žalost gospodina supostata, svi su oni do duboke starosti, do duše, imali i zdrave i jake zube — ali tek, tek, kaže on, ovake zube da su imali, — to mi, Vaše Preosveštenstvo, kaže on, nije bilo poznato!Sa svim imate pravo to je — k’o što ste izvoleli primjetiti sa svim sušti konjski zub!...A, naravno, dodaje on i raspiruje još više, čovek kad tone, a on se onda, što kažu, i za slamku ’vata!Ali ja mu praštam, Preosveštenstvo, i jedina mi je utjeha u rečima, kaže on, miropomazanoga Psalmopjevca, kaže, koji veli: „Da postыdяt sя i posmramяt sя iщuщii dušu moю, i da vozvratяt sя vspяtъ i postыdяt sя mislящii mi zlaя“.E, pa zar tu čovek da ne pobesni!Perso, on... pop-Spira... okuražio se, pa on deklamuje na slovenski psalme pred Ekselencijom; a ja, ja se spleo, pa ni na srpskom ne znam ništa da beknem; ne bi’ znao u tom magnoveniju kazati ni kako mi je ime!...E, možeš misliti, kako mi je bilo!Otvori se, zemljo, reko’ u sebi. — Uf, uf, uf!Al’ kako pozn’o da je veći zub? — A kako i da poznam!I tu su mi doskočili, obešenjaci jedni!Ja sam mali zub zavio u veliko parče papira, a oni su zavili veliki zub u malo parče papira!E, ko, đavo, da pozna!...Eto u tome je sav njihov kumst i sva moja nesreća i maler. — Ej, naopako ti zvonilo, i tebi i nama s tobom! — A Ekselencija sa naljutila posle pop-Spirinog psalma... pa u mal’ još ja nisam iziš’o kriv, k’o da sam ga namerno hteo prevariti.U mal’ mene nisu obrijali! — „Ovo je ili hotimična prevara, ili — veli Ekselencija namršteno — ili nezgrapna šala sa mnom!A to mi ni jedno nije milo, oče Kirilo!“ — Ćiro, Ćiro! — ...Badava sam se ja pravd’o da nisam; da sam pon’o moj rođeni, a da je to nečija vaistinu satanska i paklena uncutarija i moja suvišna iskrenost prema ljud’ma, i da sam ja nevina žertva svega toga... da mi je neko promenuo i podmetnuo!...Ekselencija ostade pri tom, da sam hteo da ga oblažem, a verovaće mi, kaže, da mi nije bila to namera samo tako, ako tu pred njim pružimo jedan drugom ruku, zaboravimo uzajamne obide i pomirimo se... — Uf, uf, uf!...Da se pomiriš! — Šta ću; vidim, kako sam, znaš, fala Bogu, malerozan, ispašću još ja kriv... i... pružim ja prvi ruku, a on kao — obešenjak jedan! — ne zna bajagi di da metne onaj prokleti zub — a ja jednako držim pruženu ruku, a on meni zub u šaku pa se tu rukujemo i — izmirimo! — Izmirite!Uf, Uf!Sreća te nisam debela ko’ ona aspida, a sad bi me šlog trefio! — ...i poljubimo se, — završuje pop Ćira svoj izveštaj, — poljubimo se na zahtev Njegovog Preosveštenstva...A zub zadrži đakon kod sebe.A znam već i zašto ga je i zadrž’o! — Po-poljubite se!„I poljubimo se“, — citira ga gđa Persa sva zelena od jeda. — O, poljubio se ti s tvojim pokojnim tatom Averkijem, što tamo na duvaru visi! — Ali, Persida, čekaj, čekaj, molim te. — „Čekaj!“ Šta da čekam?Čekaj ti!Šta ti čekaš... ti, ti — — Šta ja čekam?Pitaš me?Ne čekam ništa, — planu sad i pop Ćira, — ili bolje reći, čekam svašta.I ništa me neće iznenaditi („Uf, uf!“ huče gđa Persa.) Ogugl’o sam već! („To vidim!“ veli ona).Tom čoveku pomaže i đavo i Bog!Jerbo taj čovek kad gođ učini kakvu ludoriju, a on, umesto zaslužene kaštige, poluči nezasluženu nagradu!I sad me još pitaš šta čekam!Šta ja čekam? — Da, šta čekaš?Šta čekaš još?!! — praska gđa Persa. — Kad se ono još k’o đakon vuk’o klipka i ’rv’o s paorima, mesto da ga kaštiguju on dobio za popa; a kad je zadocnio ono na jutrenje, a on, opet, umesto da ode na epitimiju — a on dobio crven pojas!E, pa ajd’ se vuci klipka s njim!I ti me sad pitaš: šta čekam! — Jeste, pitam te, Ćiro, šta još čekaš? — viče još jače gđa Persa sva zelena. — Šta čekam?Šta ja čekam? ’Oćeš li baš da ti kažem? — Jeste, još to čudo i pokor ’oću da čujem. — Šta ja čekam!Čekam da čujem sad, kad je već tako pošlo, čekam još i to čudo i pokor, da je eto taj pop Spira postao —- protojerej, prota... jest, prota-Spira — — Šta!Sida protinica!Grom je spalio i tebe sa njom zajedno!Dosta! — grmnu gđa Persa i zalupi vrata za sobom pa ode u kujnu k’o furija. — E, pa kad baš ’oćeš da znaš, kako je bilo; eto tako je bilo!A da si ti bila u mojoj koži, — nastavlja pop Ćira, ostavši sam u sobi, — rekla bi i ti sa mnom zajedno: Fala Bogu kad je i ovako; kad samo gospodin Vladika nije ost’o pri tom, da sam ga hteo namerno prevariti. — Pomirili se i poljubili!Miri se ti s tvojim dekom, mamaljugo banacka, (Gospoja-Persina je starina iz Bačke) al’ ja se bo’me ne mirim! — ču se iz kujne glas jarosne gđa-Perse... — Šta će sad ovaj lonac ovde, kad mu tu nije mesto!?Čim se samo maknem korak iz kujne, odma’ se napravi vašar! I odmah za tim ču se strašan tresak i poleteše crepovi od tresnutog lonca na sve strane po kujni.Melanija pobeže u sobu, a Erža, bojeći se (iz iskustva) da njoj koji drugi ne poleti o glavu, pobeže u avliju pravo kamari slame, da načupa slame za pećku.Pa i sam Eržin hulanerski kaplar, koga su zvali „Šecko-jedno“, koji je već poodavno džonjao u mraku na avlijskim vratima i kome je u njegovom Konjičkom pravilu stajalo, da hulaner treba neustrašivo da dočeka i rastera bar deset baka (pešaka), — i on je pobegao kad je čuo onu strašnu viku i prasku iz kujne, pa je begao kao da ga sam Bunaparta vija.I on se uklonio ispred opasnosti ispred koje bi i čitav eskadron pobegao; i begao je bestraga, ratosiljajući se za večeras svakog uživanja. Sve se razbeglo i nadaleko nije bilo žive duše, samo je jarosna gđa Persa ostala sama u kujni da sprema „ajnprensupu“, jer ona to najbolje zna.Ali kakvih strašnih izraza nije palo prilikom gotovljenja ajnprensupe.Izgledala je onako samo kraj vatre kao jedna od onih triju u Šekspirovom Magbetu.Sve, sve je uzela na svoje rešeto, pa ni Njegovo Preosveštenstvo nije ostalo neprikosnoveno. — Ajnprensupe! ’Oćeš ajnprensupe! — vikala je gđa Persa mešajući varjačom zaprašku. — Arsenikuma da ti dam, a ne ajnprensupe, k’o što si ga i zaslužio!...Ona protinica pre mene!...Ispred nosa da mi se izmakne!...To ti je ono: „Pošlji ludu na vojsku, pa sedi kući pa plači!" „U mal’ mene nisu obrijali!“ kaže mamaljuga banacka...Hej! — viknu bolno gđa Persa sa dignutom varjačom pa je izgledala k’o Isus Navin kad je zaustavljao sunce da ne sedne, — hej, ta što nama ženama nije dao Bog, da mi možemo da budemo popovi; da se mi ovako, kako nas je Bog stvorio, prorazgovaramo malo s tim njihovim vladikama, — da vidimo ko bi koga obrijao!!! U njoj je opisana sveopšta radost dveju porodica; tetka-Makrine i pop-Spirine porodice, kojih su porodica najmlađi članovi Šaca i Juca Dok je ovo ovako bilo kod pop-Ćirinih, kakva divna i prijatna suprotnost kod pop-Spirinih.Kad je pop Spira došao i ušao sa kupljenim stvarima, izašla mu na susret g-đa Sida i Jula.Obe zabrinute, gledaju ga u težnji da mu pročitaju s lica, šta im donosi: sreću il’ nesreću.Vide ga raspoložena, pa im odlaknu, a još većma kad videše da se eto sam setio da ih iznenadi i g-đa-Sidu i Julu, pa se čak i Šace setio, kupio mu lepu pošu od crvene svile, koju boju, kao što je poznato, svi berberi vole osobito.Čim je to videla g-đa Sida, slutila je da je dobro.Odmah je osetila, kako se sama izražavaše, da joj se „onaj teški kamen za tri frtalja pomakao“ i lakši joj bio, ali ga ipak zapita, poslavši Julu u kujnu, šta je i kako je prošao? — Fala Bogu!Fala Bogu, to samo kažem ja, a to bo’me, treba i on još više i još pre da kaže.Vidiš ti, molim te, samo njega! ’Oće on Ekselenciju da prevari!U mal’ mu nisu slindarili onu bradu. — A šta je s tobom? — Sa mnom?Vrlo dobro!Ekselencija me izvinila.Dobio sam dišpenzaciju i satisfakciju!Ja iziš’o k’o nevin a on k’o drznoven klevetnik koji se drznuo da obmane i samo Njegovo Preosveštenstvo!Zamerio mi je samo to, što sam se Časlovcem poslužio, kaže: to su crkvene utvari, pa nije, kaže, lepo upotrebljavati ih.A za tim nam je obojici primjetio, da se nismo trebali ni jedan zaboraviti toliko, ni ja ni on.Kaže Preosveštenstvo: „Vы эste solъ zemli: aщe že solъ ѡbȣяetъ, čimъ ѡsolitsя; nivočtože bȣdetъ ktomȣ, točїю da izsыpana bȣdetъ vonъ, i popiraema čelovѣki.“ I pravo je i kazao.Za sad nam, kaže, prašta, al’ nam je sovjetov’o, da od sad u miru i lepom soglasiju živimo.A njemu prašta pokušanu prevaru. — A zar ga je hteo prevariti? - Ta tužio me da sam se poslužio Pentikostarom, pa on ost’o bez zuba... a ono nije ni bila ta knjiga, nego Časlovac... — Pa... ovaj... a zar to nije bilo... — Ta, kad dobro promislim — veli pop Spira kao svaki čovek kad prođe opasnost, — pa gotovo da i nije bilo sve onako...Sad već, Boga mi, i ja vidim, da mi je sav stra’ uzalud bio.Ništa od svega toga, moja Sido, nije istina!Kakav zub izbijen!Kakav zub!Kao da se tako lako vadi zub!Vuku paora od jutra do podne, dok mu iščupaju zub, pa još s drage volje pristaje čovek (i onaj što mu vade, i onaj što ga vadi) — pa jedva ga izvuku!A ovo nit’ je on hteo, nit ja još manje, pa — ispao zub!...To je sve bila samo jedna paklena obida i kleveta i ništ’ više!Čudim se samo kako sam se mog’o tako uplašiti. — E, da!? — Ta kleveta; da bom’e da je kleveta!Ta već samo to; što je kazao, da sam upotrebio Pentikostar, pa to mu je već prva laž.Nije Pentikostar, nego Časlovac, mali Časlovac!I to još i nije onaj pravi Časlovac od onih iz Rusije poslatih, nego drugi neki, trukovan kod nekog Švabe (i to bez titli, bez titli Sido,) koji, upravo, ne bi ni smeli držati ni u pravoslavnoj porti a kamoli u tutorskoj kancelariji crkve našega blagočestija!Ta već samo je za to zaslužio, da bude obrijan, što uvlači unijatske knjige u pravoslavne crkve!!A Časlovac je njegova sopstvenost, on ga je kupio i doneo.Da ga pitam ko ruši pravoslavije!A on kod Vladike kaže, da je Pentikostar samo zato, što je to veća knjiga pa k’o veli i posljedice moraju strašnije biti! — E, vidiš ti samo licemjera jednog! — E, to sam oćut’o, nisam ništ’ kaz’o. Nisam ’teo da ga pred Ekselencijom uterujem u laž, pa da kažem, da je Časlovac bio, jer bi se tako, znaš, odao i prizn’o. — A pa da bo’me!Dobro si radio! — Al’ da vi’š šta je dalje radio!Da vi’š amišaga njegova!Pa nije mu dosta bilo, da je naš’o kakav tako od slovesnog stvorenja zub, — pa da mu se i poveruje; nego k’o veli, sad je lepa prilika, da se i ja naplatim na Spirinu kontu, i da ga konečno uničtožim, da vidi, k’o veli, Preosveštenstvo, kako sam oštećen, — pa don’o neki -veee-liki zub, ta mal’ te neke biti kolik’ polak šapurike...Neki konjski zub, i to valj’da od onog najvećeg štajerskog konja na kome Kranjci vandruju e espapom po našim varošima. — Konjski zub!...E, to ga je ona njegova beštija navela da uradi; niko drugi neg’ baš ona.Ah, ko da je gledam i slušam!Ona, ona i niko drugi!Ta nije on toliko ni lud ni pakostan!E, vidiš ti samo nje, kako sovjetuje... k’o neki fiškal — — Kako ga je sovjetovala, onako u mal’ nije i proš’o! — — Ta šta govoriš?! — U mal’ što njemu ne ode brada! — Ta, ono, znaš... — veli ohrabrena g-đa Sida, — mnogo ga ne bi baš ni koštalo.Eto, naš bi, ga Šaca obrij’o za badava, ako ni za šta drugo, a ono za ono naše staro poznanstvo i prijateljstvo. — Al’ da si samo vid’la Njegovo Preosveštenstvo!Ostavi lepo mene pa uz’o njega na mindros.Te ti on, Boga mi, drž’-ne-daj! što rekli.Jedva izn’o čitavu kožu. — Tako je to, — trlja zadovoljno ruke g-đa Sida. — Ko drugom jamu kopa, sam u nju pada, govorila je uvek moja pokojna mama! — Eh, manimo se toga!Bilo pa prošlo! — Pravo kažeš!Bože, kad preksutra sretnem u porti Persu — no, ta će me, znam, pojesti od jeda i pakosti.A baš ću gledati da se sretnem š njome! — Nego, rihtih, u mal’ nisam zaboravila.Imam da ti javim jednu vest koju smo dobili dok ste vi bili na putu.Naš Šaca dobio onaj tal.Umrla mu jedna stara strina iz Itebeja, i Šaco tako erbov’o jedno lepo nasljedije, pa se poziva preko naše Varoške Kuće, da ide da ga uzme, jer on je jedini zakoniti i najbliži nasljednik. —- Eee, Bog da joj dušu prosti, to nije rđava vest. — Vid’o me juče iz svoje oficine pa mi pritrč’o da mi javi, a ja mu kažem: nek pričeka tebe! — Sad može ići u Beč da svrši hirurgiju...On će ostati da dobroj strini da šest nedelja i da se venča, a posle će ići da študira hirurgiluk. — To je sve lepo, al’ svatovi mogu tek u Aprilu da budu. — Pa dobro, a on nek da strini i pola godine!...Daleko je, al’ šta mu znamo... nego prsten — — Prsten!...Pa dobro, eto, večeras!Šta tu još imamo da čekamo!Nek večeras bude formalna proševina a kroz dva tri dana i prsten.Nek ode ko po Arkadiju.I njega sam se setio pa putu, e, a kako ga se i ne bi’ setio!...Naspelo mi da se malo proveselim.Nije šala, toliko već vreme sve u nekoj neizvjesnosti i strahu; kako sam ot’šo, a kako se vraćam iz Temišvara!! Posle kratkog vremena dođe Arkadija i bio je zadovoljan kad je čuo da je sve dobro ispalo blagodareći njegovoj dosetci; a još je zadovoljniji bio, kad je dobio šal, botuše i stivu lulu; a najzadovoljniji je bio, kad je čuo iz usta pop-Spirinih, da će sutra odneti sto forinti i metnuti ih u Švapsku Šporkasu na ime Jele Arkadijine ćerke, lepe udavače. Posle jednog sahata bilo je sve spremno.Arkadija je otišao po Šacu i odneo mu crvenu pošu.Zatekao ga je u dućanu baš kad je Šaca tucao kudeljno seme i ’ranio štiglice i kanarinke cvrkućući im.Šaca je bio sav blažen kad je čuo za šta ga zovu.Odmah obuče dušanku višnjeve boje, veza svilenu pošu oko vrata, a prema tome i ostalo odelo nije bilo postidno.Tako nakićen Šaca, kao svakog prazničnog dana, pozvao je svoga principala a ovaj opet pozove gospodina Kipru notaroša a Kipra svoju suprugu.G. Kipra će biti na ruci Šaci svojim savetima i uputstvima odnosno tala i za to ga je pametno bilo i pozvati.Svi pristadoše rado i krenuše se od principala g. notarošu a od ovoga tetka-Makri, koja se takođe svečano obukla, a odatle devojačkoj kući, gde sve zateknu u svečanom odelu.Tetka Makra je htela kao stara žena, kraćim putem, između bašta kroz deru — koja je u Bačkoj i Banatu od vajkada bila znak velikog prijateljstva i ljubavi — ali g. notaroš i g-đa notaroševica spomenuše da je ovako svečanije a i zvaničnije. Zvanični deo proševine bio je i svršio se.G-đa Sida je izređala sve poimence šta će Jula u auštafirung doneti, a tetka Makra je opet izložila uz pripomoć g. notaroša stanje Šacine mase i novoga nasleđa, napomenuvši da je Šaca i njen jedini i neosporni generalni naslednik bilo testamenta ne bilo. — A sve to — završi tetka Makra, — vi k’o jedni učeni ljudi k’o na priliku gospodin parok, možete se uveriti, da nije nikakva varancija, jerbo možete u grundupu sve da vidite i uverite se. — Ta verujemo, verujemo, slatka prijo, — odgovara pop-Spira, — ta kad je još komšija komšiju prevario! Posle zvaničnog dela, pošto je ugovoreno koga dana da bude prsten, nastade veselje.Za čas se iskupilo društvo iz komšiluka.Našli su i Sovru gajdaša. Otpoče igra i pesma i zdravice, i ređa se jedno za drugim naizmence.Sve je veselo bilo i nije ni mislilo na odlazak, nit’ bi se iko još zadugo krenuo i kvario društvo, da nije obazrivi i etiketni principal prvi ustao da ide, i primetio veselim i raspoloženim gostima: da je sve to lepo, al’ da ipak treba da imaju prizrenja prema poštovanom domaćinu koji se celoga toga dana truckao u kolima, pa mu sad treba tople postelje i ukrepitelna sna. Na to niko nije imao šta da primeti i svi se krenuše pored sveg zaustavljanja gđa Sidinog.Gajdaš je otpratio najpre g. notaroša i g-đu mu, za tim tetka-Makru, i na posletku i principala i principalovicu kući. A Šaca je bio tako razdragan, da nije nikako mogao da ide odmah kući, nego je udario sokacima, pun puncat najlepših misli i večerašnjih lepih slika i slatkih uspomena.Ide tako zadovoljan sve napred iz sokaka u sokak, pa misli, kako je sretan i presretan, jer mu je večeras Jula prvi put kazala ti Šandore, a i on njoj nekoliko puta ti Julo, pa i jedno i drugo udešavalo razgovor tako, samo da se što češće mogu tikati...Ide Šaca tako, pa se seća svega što je večeras čuo i video i doživeo.Seća se, kako su dvaput silazili u podrum po vino i on i Jula. — „Deco, nema vina; dones’te vina!Tata je žedan, a i gosti su!“ veli razdragani domaćin. — „Sevaj, Tino, u podrum po vino,“ dodaje g. Kipra notaroš, a Sovra gajdaš zapeva: „Sipaj, Tino, kroz keceljac vino!“ A oni kao poslušna deca, gotovi su da poslušaju, pa on uzme ona dva grdno velika bokala, a Jula čirak sa lojanom svećom, pa trče dole u podrum, pa on toči a ona mu svetli.A on se šali s njom, pa je plaši, pa kaže da će joj ugasiti sveću i otići a nju zaključati u podrum ako ga ne poljubi.A ona kaže, da bi umrla od straha u podrumu u pomrčini onako sama, pa volije i da ga poljubi, nego da u tim godinama umre od straha u pomrčini.A on je onda pita: a boji l’ se i kad je s njim?A ona mu kaže: da se onda, kad je uz njega, ne boji nikoga na svetu.A njemu milo što ga tako drži za junaka, pa onda,on nju poljubi, a ona se malo otima pa mu kaže: „Sram te bilo!“, ali to tako meko i nežno, da mu još i sad zvone u glavi te reči. I on juri tako pravo, a sve misli na večerašnje slike, od kojih je jedna od druge sve lepša i prijatnija, dokle se u jedared nije našao daleko izvan sela, čak na vašarištu, pa tu se tek začuđen zaustavio, i pitao u sebi: otkud on čak tu?!Za tim se vratio kući, legao i dugo nije mogao oka sklopiti, a dva dana još posle toga brujale mu gajde Sovre gajdaša i zujalo u ušima ono Julino: „Sram te bilo!“ Sutra dan je šegra imao muke čisteći braca-Šacine čizme. Isto su tako zadovoljni bili i oni u pop-Spirinoj kući.Pop Spira je odmah legao, a g-đa Sida ostala da posprema posle toga kalabaluka. A tek Jula, kako je tek ona sretna i zadovoljna bila!U sreći toj svojoj htela je da svi budu srećni i zadovoljni, pa se pustila u razgovor sa Žužom, i milo joj je bilo kad joj je ova pohvalila ukus i rekla da joj je zdravo lep gospodin mladoženja, i da će pasovati jedno za drugo taman kao poručeno.A Juli milo pa je pita: Ima li da koga ona voli, i da ko nju voli?A Žuža joj priznaje iskreno i hvali se i kaže: da je mnogi njih vole a i ona mnoge njih voli, al’, kaže Žuža, da ni jedan nije tako lep k’o frajlin mladoženja, niti i jedan ima onaku lepu crvenu pošu, pa da mu tako lepo stoji k’o frajlinom đuvegiji.Tako su ćeretale sve dok nije Žuža već malo i obezobrazila pa postala i suviše intimna, i dok nisu čule maminu zapovest „Ajd’ lež’te“ i tek onda prestade razgovor i nastaše slatke misli i budna sanjanja pod jorganom. — Uh, ta što kojom srećom nije letnje vreme, — veli gospođa Sida sva srećna sklanjajući posuđe i tumarajući još po sobi, — a ne znam šta bi’ dala, da je sad leto, pa da smo izveli gajdaša u avliju ili pred kuću!Ta mor’o bi duvati u one gajde da se čuju k’o ono veliko zvono čak do poslednji’ salaša, makar mu pukle one njegove gajde.Ala bi se sekirala i kidala ona debela!Ej! moje radosti onda!Da je pitam sad, — veli g-đa Sida otvarajući prozore da se promaje soba, — da je pitam: koga će to da obrijaju!Il’ mog Spiru il’ onog njenog što dovlači neke Čifucke Časlovce u našu crkvu i vara gospodina Vladiku!...Ajde da se to spava!...Je l’ ostalo još štogođ, Bože, — reče i stade razgledati po sobi. — Ta otkud tolika zapaljena kandila!Gledaj samo čuda šta ga ih goru!U svakoj sobi po pola tuceta kandila k’o na Hristovom grobu!Ta pogasi ta kandila, Žuža; ta ako je popovska kuća, nismo valj’da, spaije od Eleonske Gore!...Uf, ne znam šta bi’ dala, da mi je samo znati, zna li!Što nije leto, što nije! — reče mećući šlofkapu na glavu. U ostalom ta joj je želja sa svim izlišna bila, jer gospođa Persa je još to isto veče — kad je posle večere, pošto je pop Ćira već legao, merila i krojila kupljeni flanel — to isto veče je čula od Erže sve što je bilo kod pop-Spirinih.Jer Žuža i Erža su i dalje lepo živele među sobom (ne htevši se povesti za svojom zavađenom gospoštinom) i sastajale se na sokaku, kao i pre svađe svoje gospoštine, sa svojim hulanerskim kaplarima, a svaka je imala svoga.Jednoga su one same među sobom zvale Zatraceni, a drugoga Šecko-Jedno.A ta su imena oni dobili prema različitom svom temperamentu.Jedan se ljutio kad je video svoju Žužu da s onim drugim razgovara i odmah psovao: „Zatraceni!“ a drugi nije bio takav, nego koju prvo nađe Žužu ili Eržu, a on veli: „Šecko-jedno“, (kaže da mu je sve jedno) pa kuriše. — One su se svako veče nalazile i tom prilikom su između ostaloga još i saopštavale jedna drugoj, sve što se u kući jedne ili druge kazalo, govorilo ili dogodilo, a od njih su opet njihove gospođe saznavale sve, što je opet bio trajni uzrok večitom potpirivanju i podgrevanju jedared već otpočetog strašnog neprijateljstva.Pa je tako i večeras, pored svega posla, Žuža od vremena na vreme ugrabila priliku i izlazila s punim bokalom na sokak svome kaplaru Zatracenu i Erži koja je opet bila sa svojim kaplarom i tu kazala sve Erži šta je i kako je.Tu su pred kućom pili pa čak i igrali uz svirku koja se lepo čula iz kuće.Erža je posle sve još toga večera referisala g-đi Persi. — Preselo im, da Bog da, — veli g-đa Persa kad je saslušala Eržin referat. — Mož’te sad, — veli umorna od silne praske i već čisto malaksala i salomljena, tako da je već budila sažaljenje, — mož’te sad ako ćete tri noći, kad ste natrefili na ludoga Ćiru! U kojoj su opisane dve svadbe, najpre Melanijina a posle Julina, i ispričana (onako uzgred) dva malera frau-Gabrielina Pre nego što su to znali i sami popovi znalo je selo da su se pomirili.Frau Gabriela je poletela odmah onoga časa, kad ih je videla zajedno u kolima i javila svima, kod kojih je svratila, da se pop Ćira izmirio s pop-Spirom, pa sad zajedno putuju, da kupe stvari za spremu.A Spira je, veli ona, poveo pop-Ćiru o svom trošku, da mu ovaj gustira stvari u bolti; što kupi pop Ćira za svoju Melaniju, to će isto kupiti i pop Spira za svoju Julu, da ne bi Melanija koja ima „nemecko vaspitanje“ ni u čem noblija izgledala od Jule.I ona i ona druga njena, frau-Cvečkenmajerka, znale su i kolika je bila suma (tri stotinarke) koju je pop Spira dao pop-Ćiri samo da ovaj odustane od tužbe i procesa.Sve su to znale i svakom kazale frau-Gabriela i frau-Cvečkenmajerka, a ova poslednja, doznala je, kao babica, još i to, da će g-đa Persa u buduće krštavati unučiće pop-Spirine.Međutim, poštovani čitaoci, koji su i do sad poklanjali vere samom piscu i nikom više, znaće, da je sve to jedna izmišljotina i da se stvar sa svim drukčije razvijala.Među popovima je, istina, povraćen neki jadni i žalosni status quo ante, ali ga popadije nisu primile, a nisu ga primile svaka iz vrlo pojmljivih razloga.G-đa Persa je tako blizu bila željenom času osvete, a osećala se u pravu, da je sada bila kao gromom poražena kad je čula kako se stvar iskrenula; a rana, koju je ponela na duši, zjapila je jednako otvorena i nezalečena.I kako se onda i moglo zahtevati, da pruži ruku ili čak i da primi ruku pruženu radi izmirenja, pa ma tu ruku i samo Njegovo Preosveštenstvo rukovodilo.U gnevu svom, šta je samo za Gospodina Vladiku rekla!Pop Ćira je pobegao čak u treću sobu od straha kad je čuo blasfematične reči gnevne popadije svoje koje je iz istoga uzroka i sam pisac navlaš izostavio.Strašne reči!Sreća što ih niko dalje nije čuo, i što su izušćene u drugoj polovini devetnaestog prosvećenog veka, kad nema ni inkvizicija ni anatema.A da su te reči bile izušćene protiv katoličkog biskupa, za papovanja kakvog Inokentija ili Urbana, — g-đa Persa bi bila, izvesno, iste sudbine koje i Djevica Orleanska. — A g-đa Sida opet, ona je prešla iz jedne krajnosti u drugu krajnost.Do povratka popova s puta bila je mekša od pamuka i miroljubiva, a čim je čula, kako se stvar svršila, odahnula je dušom i osetila šire oko vrata.Stidela se svoga dotadanjeg strahovanja i htela je da se naplati za sav onaj pretrpljeni strah od poslednjih nekoliko dana, pa i ona, eto, dakle, nije htela da zna ni za kakvo izmirenje, i ako je najlepše mišljenje imala o Gospodinu Vladici, čija je želja bila da se izmirenje popova rasprostre na obe njihove kuće.Iznenadna ta sreća povratila joj je staru hrabrost i staru zajedljivost.I posle ovoga, g-đa Persa je mrzila a g-đa Sida zajedala, a obe su se žurile, da što bolje opreme svoje udavače. Čim je sutra dan svanulo g-đa Persa se dogovori s popom da u iduću Nedelju bude prsten a posle Božića svadba.Tako će bar vratiti g-đi Sidi milo za drago što je ona preuhitrila s proševinom i prstenom.Tako je i bilo.I sada nastade živo spremanje opreme i darova devojačkih u čemu im je ne male usluge učinila i frau-Gabriela. Frau Gabriela je bila stvorena za take prilike i usluge, a što je najlepše bilo kod nje to je, što se nije dala dugo moliti.Dolazila je često i nezvana.Ona je povazdan bila po tuđim kućama.Tek sretne tako neku na sokaku, pa je zaustavi. — „Za ime Boga, um Gotes vilen, gospoja (ili snašo, ili već kakva bude shodna titula,) ta šta ste to načinili od tako krasnog deteta (ili frajlice)?!Ta imate l’ vi oči?!...Ta vi’te samo; lice, i persona, i štelung k’o u kakve princeze — a gledajte samo, kakav je lajb u ove haljine!A a a!Izgleda, izgleda k’o nakarada kakva sa karnevala, a frajlica k’o jedna princeza!“...Pa onda stane nameštati i tresti na sred sokaka tu rđavim lajbom onakarađenu princezu...„Pa ko ju je šio?...Ko, zar ona!A što ste njoj dali kad sav svet zna da ona ne zna da šije.Uf, uf!A moram ja doći da to popravim — pa da vidite kako će onda izgledati, kad ja to doteram!“ — Badava se gospođa mama otima i veli joj: „Ta nemojte se truditi!“ Gabriela samo viče: „A, ne, ne, najn, najn!To će da bude, i to mora da bude!A od volje vam, da mi date šta bude pravo, jer ja kad se kapriciram, ja i za bagatelu radim, al’ tek ja ne mogu da trpim, da u tom mestu di ja živim i mašamodiram, ide jedna tako lepa devojčica (pa je poljubi) u tako, ali tako nakaradnim i unpasent halinama!I’te molim vas!O Jesus-Maria!So šenes kind und so, so...A, a a!Samo jedan jed!Eto vi’te, već plače frajlica!“ veli Gabriela pokazujući na devojčicu koja se, pošto joj je frau-Gabriela otvorila oči, sva neutešna i nesrećna ogleda oko sebe. — „Utešite se, frajlice, niste vi jedina koju je njena slatka mamica upropastila i unesrećila sas takvom jednom fušer-mašamodom!A, i’te molim vas... samo jedan jed!“ veli i odlazi dalje. — A sutra dan, tako oko fruštuka, metne u ceger dvoje makaze, velike i male, naprstak i još neke svoje alate i ide pravo na obećano mesto.I što bi mogla za pola dana da svrši, to njoj traje ceo dan, pa i dan i po.Gde radi tu i ruča i večera, jer hteli domaći ili ne hteli, moraju da je zadrže na ručak.A ona se baš mnogo i ne cifra.Ne čeka, što kažu, da je dva put pozovu; jer komšije njene ne pamte, da se ikad pušio odžak na njenoj kući ni zimi a kamo li leti.Zadržana tako ona bi ostala na ručku, pa i na večeri.A najradije je jela „cvečken-knedle“; leti njih a zimi „grundbirn-nudle“.Kad toga ima ona onda, kako sama veli, ne zna šta je dosta.Toliko navadi sebi u tanjir, da ne vidi onoga viz-a-vi od sebe; pa jede i hvali ih i veli: kako samo u toj kući rado jede „cvečken-knedle“ i „grundbirn-nudle“ i onda ne zna šta je dosta.A umela je nekako da to tako udesi, da na kraj kraja bude neophodna u mnogoj takoj kući.Ispočetka gunđa do duše domaćica i mrzi je, a posle, malo po malo, pa se svi u kuću prilično naviknu na nju, pa im čudno kad je pozadugo nema.„Nema nam, Bože, već odavno frau-Gabriele; šta je to, saš njom, kud se, Bože, dela ta žena?!“ zapitaće neko od ukućana.Pa na to se navikao već i njen „pinčika“, — jedno malo, belo, nervozno i pakosno psetance sa plavom mašlijom između ušiju koje je, kad je blato, po ceo dan sedelo na prozoru i lajalo na mimoprolazeće- — i koga je ona ili vodila sa sobom kad je lepo, ili mu donosila kući pošto su u mnogim kućama mrzili kad mu ona da iz tanjira da jede, a pinčika opet bio je tako vaspitan i pametan, da nikako nije hteo sa zemlje da jede (kao druga njegova paorska braća) nego samo iz belog porculanskog tanjira.I to niko nije umeo da ceni kod tog stvora, samo frau Gabriela, jer su svi držali velike, rundove, žućove, gadže, i tako dalje.„A što ne držite „pinčike“, k’o ja što držim, govorila bi često ona, pa ne bi plaćali štrof kad kome otkine po pola doroca il’ kabanice.Ja mom pinčiki, samo kažem kad dođem: „Pinčili, pinčili“! a on, špicpub jedan mali, samo šnufuje i kija i šmajhluje sas repom.“ Već nije bio taki njen mačak „Her-Kater“ nazvan.On se nikako nije mogao da prilagodi takvom životu, jer je, kao i svi njegova roda, voleo miran i uredan domaći život.Za to je, čim je stao na snagu i postao, tako reći, sam svoj, ostavio i frau-Gabrielu i (što je kod mačka retka stvar, poznavajući konzervativizam i privezanost mačijeg roda ka mestu svoga rođenja) frau-Gabrielinu kuću i odomaćio se u drugoj jednoj kući, gde su s njim svi zadovoljni i hvale ga kao jednog vrednog člana, koji ne jede badava, nego koji zarađuje svoj hleb.Postao je ljubimac babin i neće više taj ništa da zna za frau-Gabrielu i njen avanturni način života.Po vazdan sedi mirno i zažmirivši prede na banku i prekida predivo samo onda, kad čuje da u kujni lupa satara i da se seče meso, a posle se opet vraća svome protektoru, dobroj starici, na banak i nastavlja prekinuto predivo. No kad je reč o nastavljanju prekinutog prediva, da nastavim i ja prekinuto pripovedanje.Frau-Gabriela je dakle ovo dana najčešće svraćala u pop-Ćirinu kuću.Tu je pomagala i ručala a tek posle večere odlazila.Preko nje je gđa Persa doznavala mnoge stvari iz razgovora koji su se često vodili. — A čujete l’, — zapitaće je tako jednom posle podne odmah po Božiću, kad je rad oko spreme najživlje i najžurnije otaljavan, — kad će se ona njina lorfa udati za onog golju?Je su l’ odredili termin za svatove? — Kažu, gnedige, tamo čak oko Đurđeva dana. — The, a šta zna!Što kažu: samo nek poveže glavu devojka!A šta će!Šta bi joj i pomoglo da sedi pa da čeka; bo’me joj baron i neće doći, neg’ neko tako!,..Našla šljuka prdavca! — Kaže, da neće ovde da ostanedu posle svadbe. — Šta, neće ovde da otvore berbernicu? — A pa neće, kaže, ni da otvore berbernicu — — Nego? — Valjda će apoteku! — dodade pakosno gđa Persa. — Ah, ta ne, za ime Boga, um Gotes vilen; al’ kaže gđa Sida, da ćedu odmah posle venčanja gore, u Beč da putujedu. — Ju, ju, ju, Bože, vidiš ti noblesa: valjda „hohcajtsrajze“!? — Ah, ta ne, gnedige, nego da študira hirurgiju...Znate on ima pola cajgnisa iz Gimnazije. — Golim grlom u jagode! — veli zajedljivo gđa Persa. — A sa čim će!Valjda će ga pop Spira o svom trošku poslati! — I bijaše! — Ta man’te ga vragu!Nije taj siroma’.Sve nekakvi „erbšafti“.Ima taj novaca!Kažu da je dupli virilac. — Može biti!...Utjeha! — reče gđa Persa i naprći usta. — Kaže gđa Sida, vrati će se odande k’o hirurg i dentist to jest „canarct“, jerbo ima, znate, laku i sigurnu ruku, pa su mu sovjetovali, da je grijota da svoj talent zakopa ovde u ovim kaljavim selu, — veli frau Gabriela. Tu gđa Persa zaćuta sa svim.Valj’da se sad i sama uverila, da može i to da bude.A sem toga, posle ovih podataka, dobivenih od frau-Gabriele beše joj, kad dovede u vezu s onim što je pre neki dan čula, sve jasno.Onda se toliko naljutila, da nije mogla hladno ni da misli posle o tom, a sada, kako se za čudo slagahu frau-Gabrieline reči sa onomadašnjim gospoja-Sidinim, i kako ih lepo objašnjavahu! Još pre nekoliko dana nanese ih slučaj te prođoše jedna pored druge baš kad su izlazili s jutrenja.Gospođa Sida se razgovarala s gđom Sokom grkinjom. — „Ju, a zar ćete moći da pustite dete od sebe u svet?“ — pita je Soka grkinja. — „A šta znamo, — veli joj gđa Sida; — kad se uda, onda kud muž, tud, što kažu, i žena!“ — „Ta da bo’me, a šta bi i radili dva berberina u jednom selu! veli Soka grkinja.I jedan pa nema uvek posla.A posle i ovi što su bili soldati, i oni obešenjaci naučili tamo da brijaju, pa pravidu konkurenciju.“ — „A, neće naš Šandor, ako Bog da, brijati nikoga; nije fala Bogu spao da od toga živi!“- — „Nego?“ pita Soka grkinja. — „Pa ići će u Beč da študira hirurgiju i zubni doktorat!...Da namešća zube i vilice... ako kome treba fališan zub, — rekla je gđa-Sida jače udarajući glasom na poslednje reči, baš kad je gđa Persa prolazila, — tu će on biti majstor da namesti!“ To je onda čula gđa Persa i odmah ubrzala da izmakne, da ih ne sluša više.Bila je tada ljuta celoga dana.Onda je držala da je to kazano samo onako, iz pakosti, da ona samo čuje i da se jedi; a sad je lepo videla da je bilo istine u tome. — He, slatka moja frau-Gabrijela!Lako je njoj sad da se prdači! — reče i uzdahnu gđa Persa. — Ah, Ćiro, Ćiro! Sa Perom je sve gotovo bilo.On je dobio za đakona u obližnjoj varoši B**.Najmio je i lep udoban stan i već poslao sav nameštaj tamo u novi stan.Frau-Gabriela se ponudila, da mu namesti kuću, jer je imala za to ukusa, pa joj je to za čudo išlo od ruke.Tu će mlada biti dovedena, i živeće tu kao mlada đakonovica, jer će se Pera odmah posle svadbe zađakoniti.Mesto je po volji svima, pa i samoj Melaniji, koja je za varoš i stvorena, kako je već toliko puta rekla frau-Gabriela. Davno očekivani i željeni dan došao je.Dan venčanja mladenaca, prvobračnog ženika Petra Petrovića i device Melanije ćeri poštovanoga paroha Kirila Nikolajeviča bio je i prošao.Bili su lepi svatovi.Sav nobles toga mesta bio je zastupljen.Bila je čak i varoška muzika za okretne igre, a ni Sovra gajdaš nije falio; samo je on više duvao u gajde onima u kujni i u avliji, nego onima u sali.Mlada je bila lepa, bleđa nego obično a mladoženja stidljiviji nego inače.Veselje i igranka trajala je samo toliko, koliko i priliči nobl-svatovima, to jest do četiri sahata po podne.A tada je stari svat naredio da se prežu konji.Posedaše ili bolje reći potrpaše se po šestoro sedmoro u kola pa se krenuše u B** mladoženjinoj kući.Enđebule zapevaše, zaplaka sa gđa Persa a i mlada malo, brišući suze špicem od „šnuftikle“.A stari svat dade znak i kola poleteše sokakom i za čas se nađoše izvan sela.Ludi konji i još luđi kočijaši, pa nastade jedno besno i ludo srpsko utrkivanje i podvikivanje.Konji se zgranuše pa sve upropnice skaču a ženskadija ciči i podvikuje od silna besa Ijujujuju!Bilo je i prevrtanja i ispadanja iz kola.Najgore je prošla frau-Gabriela, koja se povezla kao enđebula (ma da je to bilo protiv njenog principa, jer se bojala utrkivanja i nazivala to „ludim rackim običajem i pasijom“) i na njenu nesreću sela je baš u ona kola, kojima je kočijašio jedan, koji je rado drugima izvrtao kola, pa ih do sad mnoge već tako zadužio.Još pre dve godine prevrnuo je jednome tako kola a taj se opet danas strefio tu i bio tvrdo rešen, da mu se, posle tolikog vrebanja, osveti za ono preklanjsko.I dala mu se prilika.Baš kad su izmakli tako za jedno četvrt sahata izvan sela potera on svoje konje pored frau-Gabrielinih i dohvati levčom levču od tih drugih kola ali ih ne prevrnu nego samo gurnu i ona odskočiše u stranu.A frau-Gabriela se sva zanela slušajući kurmaheraje nakresanoga gospodina Asesora.I baš kad je ovaj izjavljivao, da je gotov radi nje da zaboravi i otera i svoju venčanu ženu i nju da uzme — dohvati levča od onih kola njihovu levču i frau-Gabriela izlete iz kola tako lako k’o kakav lak perjan jastuk, i tako postade nevina žrtva ranije mržnje.Pala je jadnica i dočekala se na zemlju prilično nepristojno.„Pazi frajle, kako đavoli!“ povikaše iz drugih kola paori kočijaši.Ali Gabrielina kola odleteše za ostalim kolima, ona ostade u jendeku, a g. Asesor produži kurisanje drugoj jednoj dami, jer tako je bio pijan, da nije ni primetio da to nije frau-Gabriela!Usred te nesreće još je to sreća bila, što se sve dogodilo tako blizu sela, pa se frau-Gabriela mogla bar peške tiho vratiti onamo odakle je na kolima onako svečano pošla.Vratila se strašno ljuta i bila je jednako tako ljuta, da nije htela čak ni posle nedelju dana da ide s pogačarima u B** niti je htela da primi ikakvo pravdanje i izvinjavanje.Oni su joj se sutra dan izvinjavali, da u onom jurenju i utrkivanju, kao već u svakim svatovima, nisu ni primetili da je ispala.Ali je to bila jedna vrlo plitka laž, primetila im je frau-Gabriela, jer je ona lepo videla, kako joj se Cvečkenmajerka smejala k’o luda, kad je njoj (Gabrieli) pasirao taj maler.Tako se zasmejala, da je formalno pala gosp. Perzekutoru u krilo, a ovaj je, k’o jedan fini i izobražen čovek, zadržao, da i ona ne ispadne iz kola.A sem toga, nije samo Cvečkenmajerka videla to, videli su to i mnogi drugi.Jer dugo i dugo još posle toga, kad god se povela reč o tim svatovima i o tom maleru njenom, smejali bi se neetiketni paori i sukali zadovoljno svoje velike i čupave paorske brkove i u smeju bi samo dodali: „E, e, ono joj je baš valjalo, i fajn bilo!“ To nikad nije mogla da zaboravi frau-Gabriela i omrznula je i na Cvečkenmajerku i na gđa-Persu i na sve u kući im.Za to je i otišla gđa-Sidi, pribila se sad uz tu kuću i pomagala joj svesrdno oko spreme darova i svega; bila je, što kažu, i pečena i kuvana kod pop-Spirinih. Tu je, tako pomažući im, pripovedala mnoge interesantne i gđa-Sidi dotle nepoznate stvari iz gđa-Persine kuće.Mnogo štošta doznala je tek tada gđa Sida pa i to: otkad je upravo frau-Gabriela omrznula na frau-Cvečkenmajerku. — Nije to bilo, milostiva, — veli Gabriela, — tek od onih svatova kad mi je to pasiralo.Još pre, još mnogo pre, gnedige.A zar vam nisu to kazali?Zar niste to, milostiva, znali?Od onda još ja nju ne mirišem, kad smo bile obadve u Temišvaru, pa kad joj umro muž, i kad sam vidila, kako je flegmatiš i ’ladna bila k’o da je umro kakav perzekutor a ne njen suprug!Kažem vam, slatka, ništ’ al’ ništa; ni nesvestice, ništ’, ništ’!Samo malo suza, pa i to tek forme radi, da može izvaditi šnuftiklu i čerez kijavice, koju je srećom u to vreme dobila!...Pa zar ona supruga! — Ta šta govorite, — veli gđa Sida udubljena u posao pa i ne slušajući je baš. — Neću da se falim (jer to nije moj običaj) al’ trebali ste u takoj prilici — kad je, to jest, moj suprug umro — mene da vidite.Da šta! — Ta i’te, molim vas! — reče gđa Sida zevajući i čudeći se. — E, to je bilo štogođ vredno za viditi!Tu je ona trebala da dođe, da mene vidi!A tako sam, onako... znate baš raspoložena bila toga dana za žalost, — da vam ne umem kaz‘ti...A gospoje oko mene pa sve kažedu: Ta umirite se, al’ dođite k sebi, frau-Gabriela!Samo zabadava sebe upropašćujete!...Njega, kažedu, ne možete te ne možete podići — a kome to sve škodi, nego opet vama!“ A ja im kažem: „Niko ne zna i ne veruje šta sam ja saš njim izgubila!“ A one kažedu: „Verujemo, slatka, i same smo take!“ A ja, slatka, ništ’ ne znam za sebe, već furt padam iz jedne nesvestice u drugu!Ali furt, furt, iz jedne u drugu!Al’ to tako strašno, da je morala jedna da ponese sa sobom flašu sa sirćetom, pa sve mi međedu pod nos, pa onda, znate, dođem k’o malo k sebi!... — O, o, o!Jadna frau-Gabriela!Jadna žena! — Tu je trebala da bude, pa da vidi, loćka jedna, kako se žali suprug i muž.Al’ to je, znate, tako išlo, al’ tako — da sam se sutra i ja sama, sama sam se sebi čudila i komplimentirala i gratulirala, kako sam ja to bila traurig.Znate, po nekad to za čudo ide od ruke!!! I još htede frau-Gabriela pripovedati o svojoj žalosti, ali je sujeverna gđa Sida prekide i okrenu razgovor na drugu stranu, i frau-Gabriela nastavi posao. Posao je iz dana u dan sve više odmicao.A šta je čuda spremljeno bilo ne smem čisto ni da ređam, jer se bojim, da mi niko neće verovati, a posle i da izređam sad ovde sve te stvari, bilo bi mnogo i ova Glava izgledala bi kao kakav trgovački cenovnik.Nikad valj’da ni jedna popina ćerka nije bila tako opremljena kao Jula popina.Koliko će to kola trebati, da sve to krenu, sam će Bog znati.Jer gđa Sida je i sama dan noć radila i spremila je svega toliko mnogo, da mladencima neće trebati bar za prvih dvadeset godina ni stvarčice u kući da kupe.Šta je samo fačli, kapica i benkica spremila!I sve ovo nije ni uvela u inventar „aufštafirunga“ nego je samo spremila i zadržala u svom ormanu nek se nađe kad ustreba.Samih fačli je predostorožna gđa Sida, koja je uvek bila optimista, dala isheklovati nekih sedamdeset rifi, a prema ovome mogu čitaoci suditi šta je i koliko je svega drugog bilo, tako da nije nužno ni ređati sve.Dosta što ću vam reći, da je Šandor (tako su zvali Šacu svi od proševine u kući) potpuno zadovoljan bio, kad mu je pokazan bio tačan spisak sviju stvari, i kad mu je još primećeno, da će kroz nedelju dana primiti i ono što nije inventarisano, ali je u celoj ovoj stvari ipak najglavnije, a to je samu lepu Julijanu.A tu je, tek što nije, još koji dan. Bliži se Đurđev Dan, dan venčanja Jule i Šandora.I sa časnicima je već gotovo.A časnici su taki ljudi, da se Šandor može samo ponositi kad pogleda, međ kakvu je gospodu dospeo.Stari svat će biti g. Kipra notaroš, kum g. Doktor (Šacin budući kolega), a dever će biti jedan jurat iz Staroga Bečeja, koji je nešto zapeo na egzamenima pa sada k’o neki patvarista prakticira kod nekog fiškala.Po malo prakticira a počešće ide u lov na šljuke, ili povazdan peca na Tisi ili u ritu na glistu karaše i drugu ribu, i nosi za šeširom veliko pero od čaplje, a čim izađe izvan varoši a on odmah skida čizme pa ih meće na štap.On je Šacin drug iz detinjstva, kroz sve osnovne i pola latinskih škola, pa su se još onda dogovorili i zadali jedan drugom veru, da jedan drugome bude dever; to jest, onome koji se prvi oženi, da onaj drugi bude dever. Dođe i dan svadbe i venčanja.Osvanuo je lepi Đurđev dan.Cela pop-Spirina avlija miriše od silna jorgovana, a svo selo okićeno selenom, jorgovanima i vrbovim grančicama jer je praznik.U pop-Spirinoj se kući formalno spalo s nogu od ovo nekoliko dana.Pop Spira je bio stari Srbenda.Kad je trebalo odrešiti kesu i pokazati se šta je popina kuća, nije žalio.„Nek ide, za to je i tečeno! rekao bi.Nisu svaki dan svatovi!Ako nemam ja, imaće Lorinc čivutin!“ I kao god što je tražio da je kod parohijana toga dana svačega izobilja, tako je i on na dan Juline svadbe svačega spremio.Bio je jedan od obligatnih poštovalaca Dositijevih, i ako ga je malo čitao; ali se ipak u tom nije slagao s njim, što je ovaj vikao na troškove, svirke, igru, pijanku i veselje, i zamerao mu, što je on (Dositej), inače tako učen i pametan čovek — tako pisao i govorio o srpskim svatovima i drugim veselim i lepim običajima.„Nije se ženio nikad — izvinjavao bi ga pop-Spira, — pa mu nije ni zameriti, što je tako pis’o. Dok sam ja živ, biće ovako i u mojoj kući i u selu!“ I doista je spremljeno svega i svačega.Velika soba i dve pobočne bile su ispražnjene i sav nameštaj odnet u šupu a sobe ostale prazne da se na Đurđev dan napune stolovima punim svakoga pića i svake đakonije.Staro vino u podrumu pregledano je i određeno da se toči dokle i jedan iz veselja tražio bude.A veseliće se celoga dana i svu noć, jer mladenci ostaju u kući a tek posle nekoliko nedelja se kreću na put, na Šacine nauke. Stigoše svatovi sa mladoženjom.Divan je bio Šandor đuvegija, pravi gazdački sin, a ukusno odelo pokazivaše da je svršio nešto latinskih škola.Na njemu bogato i ukusno odelo.I dušanka i prsluk i čakšire sve od bela tanka štofa i sve raskošno išarano plavim gajtanom.Na prsluku nekih trideset sitnih srebrnih puceta, oko vrata svilena crvena poša a na njoj zlatom izvezen srpski grb, izvezla ga je njegova Jula misleći neprestano na njega.Ispod do pola otkopčanog prsluka vidi se tanka bela košulja od srpskog platna zlatom izvezena s preda a to mu ja izvezla i poslala njegova sestra Jana iz dištrikta.Na nogama lakovane čizmice sa zlatnom ružicom i kvaslom a na glavi šešir sa strukom kovilja, koje se rascvetalo na toplom đurđevskom suncu pa zaklonilo đuvegiji sav šešir. A za mladoženjinim kolima sijaset kola.Iz same Bačke je došlo skelom sinoć devet i jutros sedam kola rodbine Šacine, a suvim opet toliko.Zakrčila kola sokak i onako pun radoznala i pozvana i nepozvana sveta.Sviraju gajde, igraju kola u avliji nekoliko i duž sokaka dvaput toliko.Izlaze iz kuće pomagačice, rođake mladine i mladoženjine, dele ruzmarine svatima a tanke peškire konjima, pa i konjima milo, i oni udesili pa igraju uz gajde, a najlepše igraju konji Rade Karabaša. U odaji, gde se oprema mlada, žurba; svaki čas ulaze i izlaze odande. Kad se Šaca skide s kola i pođe u kuću zapevaše devojke Bačvanke, sve rodbina Šacina: — Hooo! — dočekuje ga Julina rodbina. — Izvol’te, izvol’te.„Sniska streja, visok đuvegija!“ — vele mu i uvode ga i poslužuju njegovu rodbinu, dovode svirca i zaigraše kolo u hodniku očekujuć, da izvedu mladu, oko koje se skupilo sijaset drugarica i rođaka, koje joj u silnoj revnosti i uslužnosti više smetaju nego što pomažu.Iz odaje se čuje svatovska pesma, što je pevaju devojke, kad nevestu češljaju; čuje se pesma: — Ajd’ devere, ajd’ zlatan prstene! — viknu jedno lepuškasto veselo lice kroz otškrinuta vrata na mladinoj odaji. Dever se pusti odmah iz kola i ode po mladu.I na njemu lepo odelo a za šeširom mu veliko čapljino pero, kao što i priliči juratu.Izvedoše i mladu i dovedoše je do kola u koja behu najlepši i najbešnji konji upregnuti.I mlada beše divna.Plave oči kao nebo Đurđevskoga dana, a pogled joj svečan i divan kao današnji svatovski dan. I dok su rođake još nešto šuškale i opremale oko Jule kod kola i tražile još neke hornodle i pčiode, enđebule i paorske devojke zapevaše kroz suze onu tužnu pesmu: I odjedared zasuziše oči i starom i mladom a najviše drugaricama Julinim.One se smeju a suze im teku niz njihova bela lica.Zaplaka se i Jula, i gđa Sida i baba Makra; svi brišu i nos i oči.A Nića bokter — u čizmama i ćurdiji sa gajtanima i ruzmarinom — teši devojke pa im kaže: — Ta što plačete!Ta do’će red i na vas!Nek plaču babe i starci, što im se to više ne može strefiti, a vi do prvi’ kukuruza!Ostalo je, fala Bogu, još đuvegija! A devojke se onda smeju kroz plač. Mlada se pope u kola i sede uz devera.Stari svat naredi da se kreću.Zapucaše bičevi i kola poleteše jedna za drugim i jedna pored drugih.Ludo i besno poleteše tako, da se sve živo sklanjalo sa sokaka i kokoške i guske sve polete u kraj kad prođoše sila i svatovi na silnim kolima i s mnogim paorskim momcima na konjima.Kao vetar prolete ulicom i za čas nestade i kola i konja i momaka i devojaka; i cveće i perje i kovilje, sve se izgubi za čas u daljini.U poslednjim najpametnije teranim kolima sede dve prije, gđa Sida i tetka Makra obe u svilenim haljinama, gđa Sida u nekom kapižonu kakav pisac davno nije video ni na starim kontrafama, a tetka Makra u svilenoj mahrami, — sede pa plaču i teše se uzajamno obadve.Ništa ne govore, nego samo liju i brišu suze; taman jedne obrišu, a druge stignu. — Ta nemojte plakati, prijo, — teši je prija Makra, — eto i mene ste rasplakali, a ja sam baš tvrda srca; ta to mora biti.Jedared i to mora da bidne! — Heee, e, slatka prijo, — vajka se prija Sida. — Eto, i mi smo se, što kažu, udale, pa šta nam je falilo.Ostale smo zdrave i čitave, fala Bogu.Pa... tako i oni... — Jao, lako je vama, prijo, tako divaniti; vi ne udajete!..., Al’ kako je meni!... odranila je, što kažu, od malena... pa sad... — pa se opet zaplaka prija Sida. — Pa ne ide Turčinu, nego opet, što kažu, u kristijansku i komšinsku familiju! — teši je prija Makra. — E, slatka prijo, ta kako da ne plačem od radosti!? I obe prije zaplakaše se sad opet od radosti. Svrši se venčanje i svatovi se vratiše, zaobišavši daleko unaokolo, vratiše se još bešnje no što su otišli.Uhvati se u kolo i zvano i nezvano; mlađi igraju a stariji se obređuju šljivovicom (koja je Julinih godina), a Nića bokter i pije i igra.Otpoče ručak.Posedalo sve i zapremilo nekih pet stolova, dva „na glagol“ a tri „na pokoj“ postavljenih u kući i u avliji.Sam ručak neću opisivati, jer priznajem, da je lepše i lakše biti pozvan na ručak nego ga opisivati.Napomenuću samo to, da je gđa Sida učinila sve što mržnja i ljubav jedne domaćice učiniti može (mržnja prema gđa Persi i ljubav prema gostima i svatovima), da stvar ispadne što lepše.Raspitala se bila tačno do sitnica: šta je i kako je bilo kod gđa-Persinih, pa je gledala da svega i više i bolje bude kod nje, i kola i konja, i peškira i gajdaša, i postavljenih stolova i jela i pića.„Srbskii kuvarъ, trudomъ Ieroteя Draganovića obštežiteljnoga m. Krušedola ieromonaha, sabranъ i dovoljnimъ iskustvomъ pravilno ispitan“ proučavan je i prelistavan jednako i tako je današnji sjajan i obilan ručak, kojega su svi gosti i pulgeri pa i beamteri do neba hvalili, bio rezultat udružene teorije i prakse, — teorije jeromonaha Krušedolskog Jeroteja i prakse gđa-Sidine.Za vreme ručka je bilo i nekoliko zdravica. Posle ručka nastade opet igranje. Stariji i ne ustadoše od stola a omladina se uhvati u kolo.Sviralo je pet gajdaša; dva u sobama, dva u prostranoj avliji a jedan na sokaku pred kućom. (Bio je i šesti, ali je on već do podne tako pijan bio, da su ga odveli u šupu da se ispava, a oko gajdi mu se sad deca otimaju, vuku ih po avliji i duvaju u njih).Posle podne se slegao silan svet Juli popinoj u svatove, tako, da je ko hteo, mogao je komotno pokrasti svo selo.Koga ti tu sve nije bilo, i ko ti se su nije napio i naigrao toga dana!Došla je čak i pop-Ćirina Erža, nezvana al’ iz vesno poslana.I nju uvukoše sa sokaka u avliju u kolo i ako se kao otimala malo i vikala: „nem tudom, i ne znam ništa!“ i tražila da je puste u kujnu da pomaže Žuži.Sve joj to ne pomože, uvukoše je izmeđ u Niđe boktera i Proke plajaša.Erža se stidi ali igra i jednako se izvinjava Proki: da ne zna ništa, a Proka joj odgovara podskočicom: Igra kolo, zveckaju sablje hulanera Rušnjaka i dukati na vratu paorskih devojaka, a cicane paorske suknje sve se čisto lome; ohrabrila se i Erža, pa trese i veze do Niće boktera, pa raspalila i njega te joj i ovaj reče svoju: Kolo se širilo pa je sve veće i veće.Sred velikog Nićinog kola, uhvatilo se drugo manje, u koje se pohvatale neke trgovačke kalfice i neke frajle u šeširima.Zovu ih ovi iz velikog kola, oni se lepo zahvaljuju ali neće, izgleda očevidno k’o da hoće da su odvojeni k’o zejtin nad vodom.To uvredi Niću koji je bio već u tom stanju kad je čovek iskren, a i inače je bio ovo njegov dan, pa poče: Pored Nićinog velikog paorskog kola, i u njemu onog ćiftanskog malog, uhvatilo se još jedno treće opet paorsko.U njega uvukoše i neke Švabe iz drugog kraja sela, a među njima i Sepla suvačara i ženu mu Betiku i ćerku Kredlu.Sepl je iz poštovanja prema pop-Spiri, kao lojalan Švaba i meštanin, doneo mladencima tortu na prezent.Uneli su je toržastveno; najpre je išla Kredla sa tortom, za njom Betika sa velikim štajerskim ambrelom a za njom krivonogi Sepl sa teškom lulekanjom i sa otromboljenom donjom usnom. — Izvinjavao se Sepl da ne zna srpski ni govoriti a kamo li igrati, — sve mu to ne pomože!Igra Švaba ako mu se i ne igra!Gleda ga Nića bokter iz onog drugog kola, gleda i Sepla i Seplovicu i druge Švabe i Švabice kako smešno igraju pa otpoče: Igra kolo, bruje gajde, a dečurlija trči oko kola ili vija jedno drugo i provlači se između igrača i igračica, bacaju šešire u kolo i šoraju ih odande napolje, ili se kupe oko vatre gde stoji Arkadija crkvenjak i njegov pomoćnik (negda najgluplji đak u školi, kome je stari učitelj proricao, da od njega neće biti nikad ništa i da neće videti od njega asne ni crkva ni opština, pa se prevario, jer, eto, ovaj doterao do pomoćnika na zvonari) i pale crkvene prangije.Nakupila se deca pa čekaju da Arkadija ispali jednu prangiju.Ali će malo poduže čekati, jer ga je frau-Gabriela zamolila da ne puca dok je ona u avliji, jer kaže, da ima vrlo haglih uši. — Je l’ te, ne ćedu pucati kanoni? — pita frau-Gabriela. — Neće, neće, gospoja. — Moliću vas, daklem!...Al’ vi se, je l’ te, ne šalite, je l’ te... ne, ne, nemojte dizati tu štanglu! — viknu frau-Gabriela i zapuši brzo svoje haglih uši. — Znate, strašno sam nervez! — Neću, neću, gospoja, kako bi’ ja! — smeje se Arkadija. — Biću vam jako obvezana! — blagodari mu frau-Gabriela koja je takođe bila u svatovima kao i njena od skora neprijateljica frau-Cvečkenmajerka i čas se unutra a čas u avliji nalazila. Frau-Gabriela je bila na ručku i tamo se lepo unterhaltovala.Bila je vanredno raspoložena kurisanjem jednoga staroga štucera tamo unutri.Nije htela, a ni mogla da da odgovora na jedno njegovo pitanje vrlo delikatne prirode, pa je onako razdragana izašla u avliju sva rumena i zajapurena pa se hladila tankom šnuftiklom.Na licu joj neko blaženstvo a usta u pola otvorena, pa k’o da polako piri na nešto, onako k’o u domaćice koja seče onoga časa iz rerne izvađeni vruć kuglof, koji joj je ispao vanredno dobar, pa se puši i ide prijatna para i miris od njega ustima domaćice i ona oseća i na celom licu pokazuje neopisanu sladost i milinu od toga.Tako je i frau Gabriela osećala neko zadovoljstvo i onako razdragana izašla u avliju, pa kao svako sretno stvorenje, gotova bila da zagrli ceo svet.Htela je da pokaže svetu, da se ne tuđi od paora, da se pokaže kao plebejka, pa se uhvatila i ona u paorsko kolo koje je igralo i podvikivalo u avliji.A uhvatila se baš između dva ugledna i lepo obučena gazdačka momka, koje su u selu „pajtašima“ zvali, a ne znaš koji je od koga stasitiji i lepši, i time je doista pokazala da je dobra mašamoda i da ima ukusa, pa je okrenula glavu levo i gledala stidljivo u zemlju i igrala lako kao kakva švigarica. — A što mi ne hofirate? — zapita frau Gabriela odjedared one oko sebe kad joj se dosadilo ćutanje. — No, i vi ste mi lepi štuceri, kad puštate damu da zadrema pokraj vas!...Kakvi ste mi vi tenceri.Ta govor’te štogođ. — Pa,... mi k’o velimo, neće, valjda, znate, imati forme to, — veli joj jedan pajtaš. — Ah, aber majn Got, kakva forma! — hrabri ga razdragana frau-Gabriela, pa mu stisnu ruku da ga, k’o veli, malo upitomi i ohrabri. — Pa... onaj, baš i možemo!Ajd, Severe, ti s’ to bolje izučio, — veli pajtaš drugom pajtašu. — A-jo, da bo’me, da bo’me, — veli frau Gabriela, pa ohrabri i Severa k’o i onoga s leve strane. — Da se pofalim onima unutra sas eroberungom i sas mojim kavalirima — — A možemo l’, gospoja, da nakitimo malo... onako, po naški... s fronclama, što kažu, ako ne bi zamerili štogođ? — zapita Sever. — O, zdrage volje!Ih bit’ si; molim vas! — reče frau-Gabriela koja osim reči „froncle“ nije ni reči razumela od celoga onoga smisla, pa stade još sitnije vesti u kolu. Ali kad onaj „tencer“ izvali jednu taku poskočicu kakvu frau Gabriela izvesno svoga veka nije ni čula ni čitala gde — Frau Gabriela viknu samo švapski „Na!“ s takvim glasom i izrazom na licu kao da joj je najveća gusenica pala za vrat, i pusti se naglo iz kola pa ode kao oparena s opuštenim rukama, kao kad mokrih ruku čovek traži peškir.I koga da prvo sretne na vratima kao svedoka svega toga, nego opet onu fatalnu frau-Cvečkenmajerku!!! — Jesus-Marija! — viknu zapropašćeno frau Gabriela... — Na, Kristi-Got, tako vam i treba! — pozdravlja je ova. — O molim, molim!I vama, i svakome može to pasirati — — Jest, kad bi frau-Cvečkenmajer bila tako lakomislena, pa da se tura i di joj nije mesto — — Pa, kad budnem vaših godina, draga hebame, onda valjda neću biti tako lakomislena, nego praktiš k’o vi — — A, izvin’te! — prekide je Cvečkenmajerka. — Ja mogu doći u vaše godine, al’ vi u moje, bo’me, nikad više... nikad, slatka! — Na!I vidi vam se po...Lako vam je, kad je Bonaparta popalio po Oberestrajhu sve protokole i matrikule! — A već kod vas ne mogu da prođu ni jedni svatovi, a da vam kakav gođ đavo ne pasira!Ne mož’te da živite bez malera! — veli Cvečkenmajerka očevidno popuštajući... — Tako vam i treba; al’ baš, baš mi je milo! — reče trudeći se da izgleda, kao da joj nije milo, pa je odvuče na stranu, onako tajanstveno, kao što to rade zaverenici u tragedijama na pozornici u trećem činu i stade je prijateljski koreti, poluglasno da niko ne čuje. — Al’ za ime Božije, libste, ta šta pravite to od sebe!!!Ta zar ne znate te racke obešenjake paore, te divljake, što samo to znadu!A da im nije nas iz Oberestrajha, ta ne bi ni danas još znali, šta je „semlprezla“ i „pohenes“!...To ne znadu, a pasija im je da se prdače sas noblesom! — E, pa feler je, eto priznajem! — popušta frau-Gabriela odobrovoljena i zadovoljna što primajući ukore i savete, bar na taj način, izgleda ipak mlađa od Cvečkenmajerke. — E, baš mi je milo!Baš Bog da prosti!Tako vam i treba, kad izbegavate nas, pa tražite paore! Ovo ovoliko sačustvovanje dirne frau-Gabrielu i ona se izmiri sa frau-Cvečkenmajerkom. — Aj’te, slatka! — veli joj Cvečkenmajerka, pa se uzeše ispod ruke i ostaviše punu avliju paora i odoše u kuću međ nobles gde im je i mesto. A nije manje veselo bilo ni u velikoj sobi tamo gde sad uđoše ova dva izmirena člana noblesa.I tamo se jednako pilo i nazdravljalo i igralo, a baš kad su ove ušle, zaćutalo se.A zaćutalo se za to, što se nevesta Jula stidela i ustezala; a stidela se za to jer ju je zamolio stari svat (koji toga dana ima od sviju svatova najviše prava da zahteva), da mu otpeva onu njegovu pesmu, onu koju on i pijan i trezan najradije sluša, a koja je danas baš zgodna i k’o poručena da je Jula otpeva.A mlada kao svaka mlada, stidi se, pa kaže, da nema glasa.I mladoženja je žali, pa je brani, pa i on kaže, da je izvine za danas, jer nema glasa, ali je drugarice uteruju u laž, i vele, da ona najlepše peva od sviju njih. — Pevaj, ludo, kad ti stari svat zapoveda!...Ej, pusto, što nisam ja na tvome mestu, ta pevala bi’ i da pustosvat želi, — a kamo l’ kad stari svat traži! — veli joj jedna. — Ta znaš da si mlada, — šanu joj druga, — a mlada mora da peva, pa i da nema glasa a kamo l’ kada ga ima k’o ti!Ta koja nikad u veku nije zapevala, na današnji dan mora. — Ta imaćeš kad i plakati, — šali se stari svat, — a sad pevaj! — Eh, zar mi opet ne znamo kakvo je mladino pevanje! — hrabri je otac. — Ajd pevaj, pevaj, Julo. A Jula se još jednako usteže, ali kad navališe na nju još jače drugarice i rekoše: „Moraš, moraš, Julo!Da vi’š da smo mi mlade, kako se ne bi dale moliti“, — otpoče i ona svojim lepim, jasnim kao srebro, devojačkim glasom.Zapeva onu staru nežnu pesmu: I tu htede da završi Jula, jer dok je pevala sva je čisto gorela od stida a oko nosića i ispod očiju sva se oznojila.Ali svatovi navališe i ona morade da produži: Tu prekide Jula opet, jer kad je pevajući ovu strofu pogledala na svoju mamu, videla je kako se gđa Sida zaplakala.Zaplaka se i Jula i glas je izdade.Svati je razrešavaju od daljeg pevanja jer je i njih sve rastužila.I ne bi kraja hvalama sa sviju strana; hvališe i pesmu i pesnika i pevačicu. Stari svat je sada pripovedao kumu najpre o pesniku te pesme, Vasi Živkoviću svom konškolaru, a posle o pesmi, za što, to jest, vole on tu pesmu više sviju pesama, i dalje, kako samo, eto, toj pesmi ima da blagodari, što se oženio svojom sadašnjom suprugom.Pripovedanje staroga svata bilo je opširno, i sveće su se zapalile i večera postavljena a on još nije dovršio.Njegova sadašnja žena je tu pesmu pevala k’o devojka u jednom društvu; ona je imala divan glas a pesma bila nova, dotle ne pevana i ne čuvena u društvu, pa je sve očarala pesma a njega i pesma i pevačica.Svi gosti sad navališe da ona produži i završi tu pesmu koju je Jula otpočela, i ona posle nekog opiranja i izvinjavanja zapeva starosvatica petu strofu: Glas joj je malo drhtao, ali je doista lepo pevala.Dok je pevala gledala je jednako preda se, između strofa se tiho izvinjavala i tužila za onim glasom u mlađim godinama i kupila sa čaršafa mrvice od pite s orasima i metala ih na jednu gomilu.I nju pohvališe i zablagodariše joj kad je završila poslednju strofu. Tek posle svega ovoga doneta je večera na koju su bili zadržani mnogi gosti a još toliko ih je i samo ostalo na večeri.Večeralo se u sobama i u kujni.Tamo nobles a ovde pleps u koji ovoga večera računamo i Niću boktera koji se inače rado za beamtera izdaje.Njega je, do duše, nudio Gliša Sermijaš da ide u sobe gde su gospoda i beamteri, ali se Nića izvinjavao time, što tamo ne bi bio komotan, a veli on, on i ne računa da jede, ako ne sme da se nasloni na jedan ili drugi lakat kad jede, a toga tamo u sobama ne može da bude.Za to je ostao duboko u noć i jeo i pio u kujni.Kad su ga opominjali da ide na dužnost, on nije hteo, nego je slao svakog sata po nekog mlađeg da duhne u rog na svakom roglju a on je ostao pa i dalje jeo i pio i strašno larmao u kujni, kad je hteo sa punom čašom da ide u sobe da nazdravi domaćinu i mladencima, pa mu nisu dali, nego ga slali da ide na dužnost. — A za što da idem, i čerez koga da idem!?...Nije me, do duše, niko zvao u svatove, al’ niko me, fala Bogu, ni ne tera!Pa zašt’ da idem?Je l’, zašt’!Ko je od dobra još begao? — Da čuvaš selo, — graknuše oni u kujni na nj. — Ta otkako je izbušen prvi bunar u ovom selu, ta nije bilo boljeg boktera neg’ što će ga noćas biti!Ta čuva noćas selo sam svetac sveti Đurađ!Ta jes’ vid’o koliki miždrak ima k’o ulaner kakav!Lopova nema, jerbo sve je to danas pijano otišlo odavde iz avlije, k’o da je bilo u svatovi kad se ženio silni car Stevan!...K’o će danas na svetac da krade!...A i da ima, velim, lopova — nit’ on može bežati, nit’ ga ja mogu ovakav kakav sam vijati i stići, kad smo obadvoje što rekli: dva dedaka obadva jednaka!Aj, je l’ dobro divanim?Nego daj-der tu čuturu ovamo.Ako sam beamter, baš sam beamter; i ako sam se najmio, nisam se, što kažu, pomamio. I pravo je rekao Nića bokter.Sve je to bilo pijano, i tamo po sobama i u kujni i u avliji i u selu.Tek pred zoru umuče pesma i svirka i prestade žagor i svatovi se raziđoše iz prizrenja prema umornim mladencima i sutrašnjoj kiseloj čorbi.Otpratiše kuma i starog svata i devera s gajdašem, s kojim je posle Nića bokter produžio kroz sokake vršeći u isto vreme i svoju dužnost.Te noći, tako UZ gajdaša, izduvao je veseli Nića bokter hiljadu i nekoliko stotina sati.Sreća, te je sve po selu spavalo kao poklano, pa ga niko nije mogao kontrolisati u radu i sutradan tužiti za tako nesavesno rukovanje i vršenje njegove dužnosti.Ostavi ga na posletku i gajdaš i savi u drugi sokak, ode i on da spava i da se potkrepi, jer će mu trebati nove snage sutra, kad ode na medljanu rakiju i na kiselu čorbu, kojom će, zajedno s ostalim gostima, da tera sutrašnji mamurluk.Možda se i Nića za to spremao, za to se i on izvali na prvu klupu, pokri se kabanicom, i poče po svom običaju da broji zvezde na nebu (da bi pre zaspao), izbroja sedam osam zvezda pa zahrka junački i taj „poslednji Mohikaner“ iz današnjih svatova. Tako se svršila i ova svadba, ali su još nedelju dana brujale gajde u ušima mamurnih seljana a godinama se spominjala Julina svadba. Šaca je sedeo na izmence u obe kuće (između kojih je obaljena taraba odmah na dan svadbe); jednoga dana je sedeo kod tetka-Makre a drugog kod pop-Spirinih.Tu mu govu.Uvek ga ujutru pitaju, šta on najradije jede pa mu kuvaju.Šaca i Jula idu po vazdan jedno za drugim ko mačići.Najradije se bavili u bašti pod zovom — i ako to nije baš ni najmanje poetsko drvo i mesto — za one koji nisu zaljubljeni.„A vi ste tu! rekne im tek g-đa Sida kad ih gdegod nađe.A kad vas čovek traži, ne može nigde da vas nađe k’o da ste u zemlju propali!“ veli zadovoljna mama.A zadovoljni su i oni, vole se sve više i više, i još čisto ne mogu da veruju da su se uzeli i da će uvek zajedno biti. Posle dva meseca otišao je Šaca zajedno s Julom u Beč, da tamo dovrši hirurgiju i zubnu lekariju, pošto je pokojnoj strini dao parastos a tetka-Makru preselio kod tasta.Negovana i iskreno poštovana u starim danima svojim, tu je baba Makra spokojno očekivala smrt cunjajući jednako po ormanu, vetreći svoje rublje i naređujući često u čemu će je sahraniti i šta će sve kupiti za pokoj duše njezine. Pera s Melanijom već davno nije bio u tom mestu.Otišao je za đakona u B*, a u selu ostali popovi s popadijama; popovi i kojekako a popadije nikako među sobom. Koja će sadržajem svojim za čudo mnogo biti nalik na one „Štamparske pogreške“, koje se obično u svakoj pa i u najboljoj knjizi spominju na kraju (gde, to jest, piše: kako je i kako bi trebalo da je u knjizi) Prošlo je od onoga ispričanog u prošloj Glavi poviše godina, a za to se vreme dosta što-šta izmenilo, i selo i parohijani, i popovi i popadije, i zetovi i ćeri im. Popovima pomažu kapelani a popadijama sluškinje udevaju u iglu.Popadije su — htele il’ ne htele to priznati — mnogo starije, sad već i leti, čim zahladni, nose botuše.Jedna po jedna sposobnost ih izdaje.Obe nose naočari.Ostavljaju ranije štrikeraje i priznaju i same da nije k’o nekad.„He, ostarilo se to bo’me!Prolaze godine!“ tek rekne jedna ili druga savijajući štrikeraj i zabadajući štriknodlu kroz klupče i čarapu.A to još jasnije priznaju kad hoće da udenu iglu.Tada obično i jedna i druga zovu sluškinje koje imaju mnogo zdravije oči, pa mogu da vide i mnogo sitnije stvari nego što, je na priliku, kakav apotekarski pomoćnik kišbirov ili hulanerski kaplar.Postale su i zaboravne, tuže se na pamćenje.Zaborave gde šta ostave, pa često pola sahata i više, traže na priliku naprstak.„Ta di se samo deo taj prokleti naprstak?Sad je otoič tu bio, grom ga spalio.Još se sećam da sam ga na naročito mesto metla, da ga samo ne zaboravim!Moram zašiti ove proklete džepove, sto džepova a ni u jednom ništa!“ pa se lupaju jednako rukama kao petao kad hoće da kukurikne; psuju, praskaju i bede ma koga po kući, dok im naprstak ne spadne s prsta.„O, ubio te Bog, Persida (ili Sida)!Sve kod tebe mora biti neki đavo; k’o da ti je sad osamnajst godina!“ Ali ipak nijednu ni drugu nije izdao ni vid ni pamćenje onda kad treba videti svoju protivnicu i kad se treba setiti sviju onih neprijatnih sitnica iz ranijeg neprijateljstva.Pamti sve i jedna i druga, i ma da se tuži na slab vid, ipak za to jedna drugu još iz daleka opazi, pa se jedna drugoj uklanja s puta.Izbegavaju se da se sretnu, jer se još jednako smrtno mrze.Ali se mora priznati, da su ipak nešto manje ofanzivne i ratoborne nego nekad; jer sad radije izbegava jedna drugu, a nekad je volela nego Bog zna šta da jedna kraj druge prođe, pa da nešto neprijatno rekne i dobaci jedna za drugom, da je nasekira i otruje bar za onaj dan.Ali je mržnja još tu jednako; ona tiha ali stalna, večna mržnja.Ona ih krepi, daje im snage i mili im život.Kao ono po nekoj paorskoj babi što treba svakog dana izvesna mera rakije, pa da se može kretati — tako je i njima potrebna ta mržnja, da ih drži u životu.To im je motor u životu, i one bar znaju za što žive ili bolje reći životare, jer i kakav im je to život kad ih i zubi jedan po jedan izdaju i daju im licu sve više pravi babiji izgled.Jedna jede samo na levu a druga samo na desnu stranu (I u tome se ne slažu!) — Sve, sve se, kažem, izmenilo, — čak i onaj stari sat pop-Spirin je dospeo u čeljadsku sobu, jer je, kako je pakosno govorila gđa Persa, tako omatorio, da je pored kijanja i kašljanja počeo već da baca i „šlajm“ — samo ona stara guja, ona stara mržnja, ostade još da ih i dalje truje i troši, ili drži u životu, kako se one teše. I popovi nisu kao nekad.Govore, do duše, među sobom radi G. Episkopa i radi svoje pastve, ali i to ne ide onako srdačno kao nekad, nego onako zvanično, hladno; nikad više da se vrati ono staro! Pa i zetovi su im se izmenili.Pera je postao od učitelja đakon a od đakona pop; a Šaca od berberina hirurg i dentist.I slavna varmeđa i svi ga tituliraju: gospodin doktor Šandor, samo mu gđa Persa još nikako ne priznaje bečke diplome njegove; jer kad je reč o njemu, nikad ne kaže drukčije, nego: onaj brica!„Ta ni mu je ni deka bio doktor!“ dodaje pakosno. Obojica žive sad u varošima.Šaca u B** u Bačkoj a Pera u V** u Banatu. Peri je to već druga varoš za ovih šest godina od kako je obukao mantiju.I u onoj prvoj varoši bilo mu je dobro.Bila je dobra parohija za popa, ali se nije dopadalo popadiji.Melanija se osećala tu — kako se sama izrazila u pismu — kao zakopana, i on je morao tražiti novu parohiju i dobio ju je u V**.Sad je, hvala Bogu, i popadija zadovoljna više nego i sam pop.Melaniji se tu dopalo.Velika varoš, ima fina varoškoga sveta; svega i svačega što se samo poželeti može, „a moja je Melanija za varoš i stvorena,“ govorila je odavno gđa Persa.Tu Melanija ima zabave i provađanja.Kolosalno je napredovala u klaviru; sad svira i teže pijese koje se prostacima i ne mogu dopasti, a poučava je jedan Pemak (kinstler u tim poslovima), jedan mlad, bled plavušan sa malom retkom bradicom i ustima od uveta do uveta.Nije baš tako lep; ali je kao veštak prijatan.Već je dvared sudelovala u dva koncerta, koja su davana radi podupiranja varoškog špitalja i u korist još nekih drugih humanitarnih celji.A sem toga, sad se još odala i na učenje jezika.Uči francuski, jer je zdravo zavolela taj jezik izobražena sveta.Prilično je izgustirala nemački jezik koji gđa Persa još jednako brani, pa se radi toga često prepiru mati i kći.Gđa Persa nema ništa protiv francuskog jezika šta više, milo joj je, ali ipak kaže, da ne treba bagatelisati ni nemački jezik kako to počinje Melanija, pa kaže: da je francuski jezik baš tako nobl-jezik, zar ga ne bi govorila i gđa birgermajsterka Eulalija kao jedna velika gospođa u čijoj se kući po tri četiri puta dnevno pije čokolada a kupuje hleb s kimom umešen.Ali Melanija ostaje pri svome i veli: da ni mami ne bi škodilo, da malo više zna francuski.Do duše, još ga ni ona (Melanija) ne govori, ali se bar meša s onima koji ga znaju, a sad je uči jedan regiments-auditor.A njen Pera je i počasni član neke tamošnje oficirske kasine.To mu je Melanija olakšala pristup u te krugove.Gđi Persi je osobito milo bilo kad je čula za to, pa je ushićena govorila: „O, Pera je napravio terno, hauptrefer je napravio sas našom Melanijom!...Kad bi on dosp’o u taj svet?!Nego njeno izobraženje i moje vospitanje!“ Svi ga uvažavaju i pozivaju na oficirske balove, koji su, kao što je već svakome poznato, svud u svetu najsjajniji balovi, pa tako i tu. Često odlaze u tazbinu i Pera i Šaca, a i tazbina ide njima u pohode, ali se Šacini i Perini ne sastaju, ne viđaju kao ni punice im.Ne mrze se ovi mlađi, ali se baš i ne traže. I jednog letnjeg dana — osam godina posle ispričanih događaja u pretposlednjoj Glavi — putovao je na koli jedan mlad pop kroz Bačku vraćajući se s omladinskog skupa.Bio je lep letnji dan.Kola su prolazila Velikim Sokakom kroz B** a baš je bilo posle podne.Vrućina beše malo popustila, vetar ćarlijao i povijao blago grane drveta ispred kuća koje pružahu senke svoje do pola puta, i raznosio miris od bagrema, orahova lišća i mirođije iz bašta.Pred jednom lepom kućom, još novom šindrom pokrivenom, sa zelenim šalukatrama i prozorima punim divna cveća, seđaše na klupi u hladu ispod senastih bagremovih drveta pred kućom jedna mlada žena a oko nje dečica.Jedno držaše na krilu, drugo i treće sedeše kraj nje i zanimahu se jelom, a četvrto, najstarije, beše izašlo do pola puta i bacaše se prašinom na kola koja polako prolaziše sokakom i u kojima seđaše putnik. Mlada žena, u čistoj cicanoj haljini otvoreno plave boje sa belim bobicama, ustade brzo i pripreti nestašnom mališanu koji držaše obe šake pune prašine.Putnik je pogleda.Pogledi im se susretoše, i putniku se učini jako poznato to lepo i vedro lice.Pogleda na kuću, i na tablu na kojoj su bleštala pozlaćena pismena i pročita: „Aleksander N* Bečlija, hirurg i dentist t.j. zubnih bolesti lečnik“. — Dakle, to je ona!Kako je lepa! — prošapta putnik u sebi, pa skide šešir, mahnu njime mladoj ženi i pozdravi je.A ona se osmehnu i otpozdravi ga prijateljski.Poznala ga je. — A otkud vi, gospodin-Pero, ovamo u naš kraj? — reče radosno iznenađena, pa pritrča kolima koja stadoše, i rukova se s putnikom. — Eto, otkud mi se i ne nadate...Ja sa skupa... onog našeg, pa sad se vraćam kući. — A, znam, i moj Šandor je posl’o Omladincima pozdrav s još nekima!...Otkad vas nisam videla!A šta radi Melanija... je l’ zdrava.... kako izgleda? — Fala Bogu!A kako vi?Kako gospodin suprug, je l’ kod kuće?...A vi, k’o što vidim, baš dobro izgledate.Je l’ kod kuće gospodin Šandor? — Nije!Odazvali ga, pa mor’a friško da ode na vašar.Tu sat i po odavde u P. Tamo se neki pod šatrom potukli... k’o na vašaru! — reče Jula smejući se. — Pa, kako živite? — Fala Bogu, dobro.Šandor je po vazdan u poslu...Zdravo nam dobro ide... — Pa vi ste sad, nije tamo ovamo, već neka Bečlijka!....I ne falite se, kako ste živili tamo. — E, kako!....Ko u tuđem svetu!Nije k’o međ svojima!Al’, znate kako je: di muž, tu i žena; pa di je njemu dobro, mora i ženi biti.Pa izdrži krštena duša i to.Al’ ja sam jedva čekala da se svrše te derne študije njegove!...Ta nema naše Bačke nigdi! — veli ushićeno Jula. — K’o gođ da sam u Banatu, tako je dobro!Samo kad smo tu! — Pa, Boga mi, gospoja-Julo, — smeje se putnik, — ne zamer’te mi, al’ vi lepo govorite srpski; a ja sam već sasvim mislio: naučila, bome, naša gospoja Juda tamo nemački, pa se odrodila, pa srpski ni beknuti. — Jest, naučila, — smeje se ona, — naučila što je Švaba zaboravio — — A a a, a ti tu... to su, izvesno, sve vaši... je l’ te? — Jeste, — reče Jula milokrvno, pa ih pogleda meko materinski. — Pa jesu l’ dobri, slušaju l’ svoju mamu i tatu koji se o njima brinu i dan i noć? — pita putnik i gleda milo decu. — Ta a a, dobri su... samo onaj naveći... — reče i pruži mu na zahtev ono najmanje. Putnik ga uze u kola i poljubi i metnu ga na koleno.Kad videše ono troje ovo u kolima, izjaviše i oni složno i jednoglasno želju da i njih metnu u kola. Nasmejaše se i putnik i ženica.I ova uze jedno po jedno i potrpa ih u kola, koja sad izgledahu od silnih detinjih glavica kao da se iz bostana vraćaju. — Pa, vi se to — smeje se i veli im putnik — onako i neaufirovani potrpali u kola, a, sitna gospodo? — reče pa ih stade milovati. A deca sve grcaju od smeha i ne vele mu ništa. — E, pa izvin’te ih za sad, — brani ih Jula; — to je njihova mama kriva...Eto, vi’te, ostala sam isto onako „gemajn“, baš k’o da i nisam u Beču živila! — No, no, — smeje se putnik, — može se to još i popraviti!Dakle, molim... — Dakle... dakle... — poče ženica, a ne može nikako dalje, jer se sve klanja od smeha gledajući na decu koja se potrpala zadovoljno u kola pa se smeju od velikog zadovoljstva i radosti što se „voze“... — Dakle: ovo najmanje je Sida, ono veće Makra, ono još veće je Iva a ovo najveće je Rada...Rada i Iva su, bo’me, Bečlije; a Makra i Sida su Bačvanke, onako klot Bačvanke. — Pa jesu l’ poslušni bar, slušaju l’? — zapita putnik i stade ljubiti decu. — Ta dobri su; — veli Jula, — samo Rada, on malo...A jes’ poljubio gospodin-popu u ruku, i zamolio ga, da ti oprosti, što si se bac’o prašinom na kola?Ajd’ odma’ da s’ ga poljubio u ruku! — reče i namršti se da bi ga zaplašila. — Neću, — smeje se Rada koji se, sem odžačara, nikog na svetu nije bojao. — Šta kažeš? — veli Jula a digla obrve i napravila se ozbiljna i stroga. — Ne—ću! — No, lep si mi i ti Bečlija!...Ti si salašar!Odma’ da si poljubio gospodin-popu. — Neću, — veli Rada; — poljubi ga ti! — Taki gospodin-popu u ruku!...Sad ćeš s kola! — reče pa ga uhvati ispod pazuva. Rada popusti i poljubi gospodin-popu u ruku. — Neka, neka! — izvinjava ga putnik. — Dok naraste biće on već poslušniji!...Siroma’ Bečlija, zaželio se prašine!Badava, vidi se odmah što ti je Bačka krv!Vole prašinu! — reče smešeći se i poljubi Radu. — I mama sme u kola, je l’ te?...Jel’ te, popo?...Ajde, mama i ti u kola! — zove je Rada. — E, ne sme mama, rano; mama mora da čeka babu! — reče ženica smešeći se. — Pa neka i popa čeka babu! — odgovori Rada. — Pa kad neće gospodin-popa ni da svrati, — reče ženica. — A što se ne bi baš i skinuli malo s kola... bar dok se konji odmore i narane?...Da otvorim kapiju, ’oćete l’? — reče i učini veselo pokret kapiji. — Ta aj’te bar na časak. — Ne, ne... ne mogu! — reče putnik otimajući se više od sebe. — Al’ kad vas molim — — A, hvala, hvala, gospoja-Julo; moram da se žurim!Prodangubiću, a moram zorom da sam kod kuće. — Al’ aj’te...Al’ kad vas lepo molim!... — Ne! — reče odlučno putnik i prevuče šakom umorno preko čela. — O, baš mi je žao što nećete!Pa, pozdrav’te Melaniju!...O, a tako mi žao, što nećete bar malo da svratite!...Pa šta radi Melanija, — reče naslonivši se na kola, kao da htede da ih bar na taj način zadrži. — Od kad se nismo vidili!Čini mi se čitav vek!A tako bi’ je volela viditi!Ta bile smo drugarice od detinstva... ta i ne znam ni kad smo se poznali!Iz jednog sokaka... — reče i zasja joj suza u oku. — Pa za što da se srdimo... — I ona... jest’... doći ćemo čim uzmognemo — — Pa gledajte, dođ’te nam!Mi tako volemo kad nam ko dođe u goste!...Ja ne mogu od dece, a njoj je bar lako! — Oćemo, ’oćemo, gospoja-Julo...Pa, Rado, — reče okrenuv se kočijašu, — možemo l već? — reče i ižljubi decu; Radu i Sidu i Makru u obraz, a Ivu, koji je jauznovao hleba s pekmezom, poljubi u potiljak. — Aj’te, deco, s kola, ’oće gospodin-popa da ide, — veli ženica deci, i htede da ih skine s kola. Ali deca neće s kola.Udarilo sve četvoro u plač i dreku, pa neće dole, nego zovu mamu da i ona sedne u kola. — Doći će popa; sad će se on vratiti! — umiruje ih putnik. — Ajde, rano!Čuješ, šta kaže gospodin-popa; da će se vratiti, — reče ženica skinuvši već ono troje manjih. — Ajde, Rado, snago moja, sad će doći baba! (A Rada legao u kola pa se dere i brani nogama)...Pa zar kad baba dođe s vašara s medljanim kolačima pa zapita: „Di je moj Rada?“ a ja da kažem: „Rada pobe’go od babe!“ Zar će to lepo da budne?Ajde, lane moje, ajd’ s kola!...A i gospodin-popa će se vratiti.Odma’ će i on doći; samo ide da dovede njegovu gospoju popadiju, a ona zdravo vole dobru decu! — reče i skide jedva Radu s kola. — Blago njemu! — reče u sebi putnik gledajući lepu rasplakanu dečicu, koja su se poređala kraj kola i stajala u redu kao kakvi mali krivci, i krupne im suze kapale po odelu i po rukama i dole po prašini. — Je l’ te da ćete doći? — Doći ćemo, — uverava putnik rasplakanu decu. — Da bome da ćemo doći. — Eto vidite, lude jedne, a vi plačete.Da bo’me da će doći.To su naši dobri prijatelji, je l’ te, gospodin-popo... babini prijatelji, je l’ te i mamini.Gospodin-popa vole tvoga babu, pa će on doći opet...On vole babu — — I mamu vole?! — reče jecajući mali Iva koga držaše Jula na ruci. — Je l’, mama, i mamu vole? — reče dete kao malo utešeno ali još jednako uplašeno i uplakano, pa turilo prst u usta i gleda mater uplašenim i pitajućim pogledom. — I mamu vole? — Jeste, lane, i mamu on vole... i mamu!I Sidu, i Makru, i Ivu (i poljubi ga) i Radu, i babu, — sve vole gospodin popa, sve; i tvoju mamu vole! — reče Jula umirujući ga i brišući suze i detetu i sebi krišom... — Doći će on opet — — Vaše crte... vaše lice! — reče putnik sav potresen, gledajući malo utešenog Ivu... — Sušta mati! — dodade nežno. — A, nije... nego baš njegove; baš isti on, isti otac! — veli Jula i stade ljubiti te crte očeve... — Doći će, Ivo, gospodin popa opet.Je l’ te, da ćete doći? — Jest, doći ćemo! — prošapta putnik. — A sad zbogom! — reče potresenim glasom i pruži joj ruku i rukova se s njom i gledaše je. Beše lepša nego ikada!Onako sveža kako se nadnela nad kola, izgledaše mu kao bujno rascvetana rumena ruža među pupoljcima posle majske kiše kad se pruži strukom svojim preko staze baštenske.I putnik je gledaše milujući dete, i mišljaše i čuđaše se samom sebi, gde su mu pre osam godina bile oči?!A ona ga gledaše svojim blagim plavim očima, svojim iskrenim, vazda prijateljskim pogledom.I pogled taj ne mogaše više da izdrži setom obuzeti putnik, nego se rukova, skide šešir i reče: Zbogom! i kočijaš potera konje. Odoše kola s putnikom, a deca ostaše derući se iz sveg grla i bacakajući se u srditoj nemoći svojoj.A Jula još neko vreme gledaše za kolima koja iđahu Velikim Sokakom i pratijaše ih svojim pitomim očima, pa reče u sebi: — Baš bi’ volela da se vidim sa Melanijom; da vidim je l’ se što promenila! A za tim viknu najstarijega da se vrati.Jer ovaj je trčao za kolima i derao se i plakao: hoće kod pope u kola da se vozi. Kola su sve više jurila i izmicala a dete sve više izostajalo i sve se više deralo.Putnik se još jednom okrete.Bio je već daleko, ali još mogaše čuti i videti, kako se onaj stariji „Bečlija“ valja po prašini i dere: „’oću kod pope!“ i videti lepo milu svoju poznanicu.Stigla beše maloga begunca koji se deraše i valjaše po prašini i bacakaše nogama, pa se ne da materi da ga digne, a ona se savila od silna smeha nad detetom, pa mu se smeje, a posle ga diže silom i vuče preko sokaka. — Da im dođemo u gosti!...„Mi tako volemo kad nam ko dođe u gosti,“ — ponavlja u sebi putnik reči Juline, pa se dade u misli. — Ona je srećna, a tek on, kako je on srećan!Kako je srećan! — reče putnik pa se opet dade u misli.Dugo je ćutao i mislio tako, a kad već behu daleko iza varoši, u polju, odmahnu putnik rukom i reče jedno „Eh!“ (kao kad se čovek savlada, pa pregori nešto najmilije,) pa oslovi kočijaša, jedno lepo smeđe iroški obučeno momče. — O, Rado! — Izvol’te, gospodin-popo! — A zašto si se ućut’o? — A šta mogu i smem da divanim, kad me gospodin-popa ne pitadu! — Pa... onako... k’o mislim, zar ti se ne dosadi sve tako da celim putem ćutiš?...Ja znam da kočijaši hoće pokatkad i da zapevaju — — Ta... znate... kako kad — — Kako: „Kako-kad“? — Pa eto tako!To je, znate, kako spram koga...Ima to da kočijaši, na priliku, i pevadu; al’ to je i spram putnika.Jerbo vi ste, što kažu, jedno svešteno lice, pa ne znam, znate, je l’ će vam to biti po volji, e, pa di bi onda ja — — A kako mi opet ne bi bilo po volji?!A zar popovi ne pevaju k’o i drugi ljudi?A zar ja ne pevam u crkvi?...Mi, vi’š, pevamo, ili upravo pojimo Nedeljom vama, a vi onda valj’da treba radnjim danom nama da pevate!A, je l’tako? — pita putnik smešeći se. — Ta, znate... ono jest’ sve tako k’o što vi sad velite.Vi pojite u crkvi, e, al’ ono je štogođ obaška; ono je pojanje i pjenije, a ovo naše paorsko je pevanje!...A... je l’ te, dugo vam vreme kad ćutimo? — A da bo’me.Za to ajd’ pevaj... razgali me; nešto sam ti sumoran i deran!A ja te nisam ni zapit’o: pevaš li ti? — Ko?Je l’ ja?A kako ne bi’ pev’o, kad gođ mi je srce veselo!I pevam i pojim, gospodin-popo.Ta poj’o sam ja i Keruviku u našem selu... pa još pred gospodin-protom... onim našim Staro-Bečejskim. — E, da? — čudi se putnik. — Ta nije da sam je malo visoko poč’o, nego tako, da sam je posle mor’o čitavo pola sata terati na svaku formu, dok sam je jedva u zlo doba ister’o da bude k’o što treba po tiparu!....Kol’ko je cela služba bila dugačka, ta toliko je još jedared valj’da bila moja Keruvika!...Al su bar gospodin Prota i raspitivali za mene! — završi Rada ponosito. — E, da?! — A moja familija a i svi paori, uživaju već Bože, pa im već, već sve raste perje, pa me fale i vele: „Al’ umeš da cifraš!...“ Pitajte samo gospodin protu; kako mu se dopala Molčanska Keruvika? — E, to je vidiš, lepo od tebe!Pa pevaj onda... — A, ’oćete l’ neku od oni’ iza pevnice, il’ ćete neku, onako, s roglja... onako, što mi kažemo, rojtansku? — Pa... ovaj... ajd’ baš onako štogođ što vi pevate...Il’ ajd’ baš onu što ti voleš i najviše pevaš...Ajd’ baš tu! — A kad baš zaktevate, ja baš mogu! — reče pa nabi na oči svoj svilen bački šeširić pa zapeva jasnim glasom: — A otkud ti, — prekide ga putnik, — baš ta pesma pade na pamet.Zar ne znaš koju drugu? — Pa... ovaj... gospodin-popo, a kako ne bi’ znao; znam i’ tušta... nego, vi kažete: „ajd baš onu što ti voleš“, a ja onda ovu, k’o velim, da otpevam, jer, ja... znate, pa i mojoj se ženi imelo Jula — — A zar si oženjen već? — Ta, znate, kod nas paora kako je... mi ne mudrujemo mnogo k’o kaputaši!...A da šta vi mislite!? — reče Rada ponosito pa se uzvrpoljio na sedištu.Postade intimniji i prebaci desnu nogu u kola preko sedišta. — A otkad? — Pa imaće mu već frtalj godine... al’ k’o da je tek juče bilo, tako mi lepo prošlo — — Pa kako, kako... jesi l’ zadovoljan, srećan? A kako da ne budem srećan, kad smo se baš voleli, da prostite. — A, voleli ste se. — Jeste, dve godine i četir meseca. — E, to je, bo’me, dugo. — Ta i nije, gospodine... i ne znam kad brž’ su prošle! — Pa baš ste se, kažeš, voleli!? — Ta kol’ko sam se samo puti tuk’o u kolu, a sve čerez nje!...Sve je do mene morala da se ’vata u kolo, pa da igra nuz mene! — Pa zašto je onda nisi odma’ uz’o? — He, ta uz’o bi’ je ja odma’, čim smo se prvi put pogledali u kolu, al’ mi ona moja derna familija nije dugo vremena davala. — E, da, a za što ti nije davala? — Ta... k’o bajagi, mi gazdačka kuća, a ja mlezimac, a ona siromaška devojka!...Pa mi moji govorili: nije, kažu, sprama nas! — P’onda? — P’onda ja im kažem: Kad moja Jula nije sprama nas, nisam ni ja sprama druge!Neg’ il’ nju, il’ nikoju!I kažem im: ako mi Julu ne date, ja odo’ u soldate od svoje volje... a i oč’o bi’, sunca mi! — A šta oni onda? — E, p’onda su morali da malko popuste.A baba mi kaže: „Kad voleš nju većma neg nas, pa nek ti je, kaže, na čast!Al’ ja, kaže on, neću više da te priznam za sina.Nećeš, kaže dobiti ništa; ne nadaj se talu, kaže!Sve ću pripisati, veli, na varoški špitalj.“ A ja kažem: „Fala vam k’o ocu i za ovo do sad što ste me, to jest, rodili i odranili k’o sina!Imam ja, fala Bogu, dve zdrave ruke, nisam neki bogalj, i moja Jula dve, pa ćemo se ’raniti i tavoriti već i brez toga vašega tala!....A vi, reko’ mu ja, podajte na špitalj, pa nek se pomognu i baškare i trezne po njemu pijani vandrovkaši Švabe, pa nek mole Boga za racki spokoj-duše!“...Al’ nije dao, k’o što je srdit rek’o i obrek’o!Kad je bila „jabuka“, pa ga moja Jula poljubila u ruku, a babi udarile suze, pa ti on njoj devet dukata i jedan solferin na dar!A kad smo izašli i pošli kući, a on najveseliji od sviju nas, pa mene šakom po šeširu, pa mi kaže: „Ao, kandilo ti tunjavo, uncute jedan!Ala imaš zdrave i dobre oči, derane!Ala i ne znaš šta valja!“ kaže mi baba...„E, sad baš vidim lepo i priznajem te, kaže, da si moj sin i moja krv, što kažu.Ta Birclijin si ti, pa nije ni čudo!A Birclijini nisu nikad, kaže on, kojekoga u kuću dovodili niti ma kud udavali, nego sve ono što je najlepše!“ I tako baba omekš’o pa sad on najviše uživa u mojoj Juli, i već, Bog zna kako!Odaje joj čest; sve mu ona svlači čizme, ne da nikom drugom nit’ sme ko.Pa mu dika, što mu je sna lepa.„Lepe konje i lepe žene, kaže on; e, ako ni po čem, po tom ćeš o’ma’ poznati Birclijine!“ — Znam Birclijine! — I sad smo kod njega...Tako po katkad kočijašim malo...Za ovo što od vas zaradim, kupiću, mojoj Juli finu maramu ferdinku...Baba kaže da kočijašim: „da se iz rana naučiš, kaže mi on, kako je od svoji’ ruku i o svom komadu živiti!“ A nisam joj ni kaz’o da ću joj kupiti maramu; pa da vi’š njene radosti, kad preksutra u veče nađe novu maramu pod jorganom!...E, ta samo to će mi vrediti sto forinti! — Pa sad se volete i slažete, je l? — Ta k’o so i ’leb, što kažu. — A je l’ dobra, je l’ lepa? — Pa svaka je Jula, gospodine, i lepa i dobra.Jel’ njoj samo ime „Jula“, — ne pitaj neg odma’ uzimaj, dok nije drugi dočep’o! — reče Rada blaženo baš onako sa srca pa zavali šeširić i zapeva.Ode glas visoko do neba i daleko se razli, misliš preko cele ravne Bačke!Kao ona svila po polju što se izvija u jesen tako se izvi i oteže sa vesela srca Radina setna pesma: „Dušo Julo, srce uvenulo!“ — Šibaj, Rado! — viknu putnik i brzo pritisnu, kao da htede natrag u oko povratiti, onu suzu, što mu zablista u oku. — Teraj bolje! — Haaa! — viknu Rada na konje i puče iroški bičem preko njih, i konji poleteše kao besni ravnim bačkim putem, a on zapeva onako za sebe, radi svoga zadovoljstva: Sunce se već spustilo, zaklonio ga već beskrajni rit s visokom trskom, još malo pa će i zaći, a Rada tera jednako svoje besne konje.Prevezli ih i na skeli na Banatsku stranu.Već se i noć spustila i obavila sve unaokolo, sve pa i beskrajan rit koji se pružaše daleko na levo od dolme.Poduhnuli već i noćni vetrovi, zatalasalo se ono beskrajno trščano more u ritu i tajanstven elegičan šumor i pesma uzlelujane trske zanosi sanjarijama zanetog putnika, i on budan sanja o izgubljenoj sreći!...Lete konji k’o besni širokom i visokom dolmom pored rita, puca Rada bičem onako iz svoga raspoloženja i peva misleći na svoju Julu neku pesmu koju zaglušuje topot konja ili je od vremena na vreme odnosi vetar i meša je sa šumom uzlelujane ritske trske i psovkom čobana koji psuju ritske komarce što se ni zapaljene vatre ne boje nego nasrću. A putniku dođe malo lakše.Dođe mu volja i zaželi da upregne šest takih hala, pa da puca bič a da poteraju još brže, da još brže polete!Da preleti tako svu Bačku i Banat i ceo svet; da ode i ostavi za sobom sve, i sreću i nesreću svoju, pa da lete konji tako i da ga nose tako sve do na kraj sveta, u mrak, u pustolinu..... — E, fala Bogu, kad smo tu!Evo nas!Još malo! —- reče Rada već u zoru i pokaza bičaljem na crkveni toronj, na čitavu šumu od đermova i na krajnje kuće koje se onako pepeljaste razaznavale iz lake letnje jutarnje magle i jutarnjeg sutona. — Zar već! — uzdahnu putnik prenuvši iz svojih misli. Beograd, 1894. ORIGINALAN ROMAN. DIMITRIJE RADOVIĆ Protoprezviterski kapelan vršački. U VRŠCU, 1907. Štamparija M. P. Pavlovića Na obali malenoga jezera, a u polukrugu granatih šumskih drva, stoji lep zamak kog se tamna senka pri zalasku sunca nadaleko prostrla preko površine mirnoga jezera.Oko zamka vlada tišina, samo se po kad kad čuju iz šume udarci sikire, kojom seljak obara suvi hrast, kog mu je gospodar zamka i šume poklonio.Što je sunce većma zalazilo, tim je veća tišina vladala, naposletku i sikira u rukama vredna seljaka umuče svojim udarcima, i tek ovde — onde čuješ cvrkut ptice kao da želi „laku noć“ svojim drugaricama..Sunce zađe i noć poče da se spušta.Mesec se pojavi i prosu svoje srebrne zrake po mirnoj prirodi i ubavom jezeru.Vetrić dunu i maleni talasići, gonjeni njime, izgledaju kao srebrne trake, koje plovljahu i ljubljahu zelenu obalu.Nemu tišinu prekide lako veslanje i iza jednoga savijutka obale ukaza se malen čamac, koji je srednjom brzinom jurio pravo zamku.U čamcu behu njih dvoje; jedan mladić vitka i ponosita stasa, malenih nausnica, tankih obrva i vedra čela; i jedna devojka lepa lika, sa večitim osmejkom na ružičastim usnama i plamtećim crnim očima, koje je uprla u mladića i gledaše ga strasno i zanosno. „Evo nas — reče mladić kad stigoše do obale, iskoči, priveže čamac i prihvati devojku. „ Neznam da li je Božidar već došao progovori devojče i baci jedan pogled na zamak. „Teško da je došao jer inače bi bili osvetljeni prozori — reče mladić, uhvati ju za belu ruku i odvede ju do jedne klupe. — On je kazao da će se tek oko devet sati vratiti natrag.Pričekajmo ga ovde. Devojka se prene kad oseti mladićevu ruku u svojoj i sva uzdrhta. „Šta je tebi draga Zorice!?Zapita ju mladić, — Ti drhćeš.Zar tu nisam ja.“ „Oh Branko! protepa i posrnu. „Šta je govori! viknu Branko. „Danas nisi trebao dolaziti — jedva promuca ona. Branko je začuđeno pogleda, preblede, ponovo je uhvati za ruku i grozničavo zapita: „Zar nam kakva opasnost preti?“ „Godina dana već kako se ljubimo — poče Zorica, pošto se malo pribrala.Lice joj zažareno, oči joj plamte a rujne ustne joj se trzahu — Godina dana prođe u milom zanosu žarke ljubavi ali se nikad nisam osećala kao danas...Dok smo se vozili gledah te, pa kao da sam u nekom bunilu bila, tako sam bila uzbuđena i uznemirena...Oh, bar da je Božidar tu, izusti i klone na klupu. Branko je začuđeno gledaše ona beše zagonetna u ovom trenutku. Oboje ćutahu. Mesec je zaišao za jedan oblačak tama pokri jezero i celu okolinu. Grobna tišina ovlada, ništa se ne čuje samo teško disanje Zorice i vatreni poljubci sretna mladića.Lađani povetarac dunu, nestašno proleti kroz gusto šipražje, letnu do dvoje zagrljenih kao da je hteo ukrasti koji poljubac za vatrenih usana Zoričinih. „Zoro! priberi se, dođi k’ sebi.Danas mi čudnovate reči zboriš, i kao da se strašiš blizine moje — začu se brankov drhćući glas. „ Neznam, ali mi se čini da će ovo biti kobno veče no mene — odgovori devojka, pa onda usplahireno đipi i padne oko vrata draganu svom. — Oh mili Branko! da znaš kako te žarko ljubim! da znaš kako mi tvoja blizina uzburka dušu, a srce mi po njenim valima luta kao da će prepući..Pa sve badava, tvoj otac ti nikad neće dopustiti da.. „Ne zbori tako — prekide je Branko. — Zakleo sam ti se svetom uspomenom moje matere da te nikad izneveriti neću, na čega se bojiš...“ Dalje reči mu je Zorica sa svojim vrelim poljubcima ugušila, grčevito ga obgrli i stište ga svojim nježnim rukama, kao kada se utopljenik u poslednjem trenutku hvata, za svoga izbavitelja i besvesno ga davi. „Dragi Branko! začu se opet kao izdišući glas Zoričin, pa kao u nekoj nesvestici pade na klupu... Večernji povetarac još jedanput letnu kroz tanko granje i umuče. S druge strane mirnoga jezera začu se lovačka pesma.Glas pevača umilno brujaše po površini vode i čarobno se odbijaše od obale, i izgledaše kao da neko s ove strane odgovara pevaču.Mesec sijnu, i jedan čamac se ukaza, koji je ovamo plovio. „On je! reče Zorica, naglo skoči sa klupe i otrči do obale.Branko učini to isto. „Zoro! ti drhćeš, kolena ti klecaju...Umiri se, ne budi malodušna — uplašeno vikne Branko kad je vide bledu i uzdrhtanu. „Oh bože, što sam...! vikne Zorica i suze joj grunuše iz očiju. Tišina je, samo se veslanje čulo, i lupa kako laki talasići zapljuskivaju čamac. „Branko! vikne najedanput devojka takim glasom da se ovaj trgao. — Da li ćeš zakletvu održati neznam, ali dali da ću ja sebi živog skratiti ako me izneveriš, to ti se zaklinjem ljubavlju našom — oči joj kao u lavice sevnuše lice joj prebledi i beše ledeno kao da u srcu njenom izumreše svi osećaji, samo joj se usne grozničavo trzahu. „Zoro! imaj vere u meni — progovori ozbiljno Branko. — Odreću se nasljedstva ako hoćeš, pa ću ići stobom...“ U taj par viknu onaj sa čamca: „Zoro! „Božidare! viknuše zaljubljeni u jedan glas! „Čisto bih voleo da se još malo provozam — progovori Božidar kad je stigao do obale i iz čamca iskočio i sa Brankom se rukovao a Zoricu zagrlio i poljubio. — Bili se ti sestro još malo vozila po jezeru, tako je lepo vreme...“ „Baš sad stigosmo i mi — upade mu u reč Branko i oseti da mu je krv udarila u lice jer sad je prvi put u svom životu slagao. „Onda je što drugo — odgovori Božidar i svi troje odoše u letnjikovac. A sa kakvim raznim osećajima iđahu zamku!Božidar veselo pevuca, ćereta i smeje se; Branko ćuti, čelo mu se nabralo i zamišljeno ide pored druga, i ne čuje šta ovaj govori; a Zorica bleda kao smrt plašljivo gleda u brata, posrće i jedva može da ide s njima, tek što ne padne. Uđoše u jednu sobu i Zorica upali sveću, pa onda skoro klone na stolicu i obori glavu. „A što ste vas dvoje tako ućutali — počeće Božidar pošto je pušku i lovačku torbu obesio. Zoričino lice beše bledo, a Branko sav goraše u licu. „Hahaha! baš ste deca — progovori opet veselo Božidar. — Bajagi ja neznam...Gle samo kako se uozbiljili, kao da su im galije potonule, a ovamo jedva čekaju....“ „Božidare! oslovi ga sestra i usiljeno se nasmeši.“ „Hahaha! sad znam što ćutite!Mora da ste se malo sporečkali, kao obično zaljubljeni, oko jednog po.....No, no nemoj se sestro tako žestiti...A gde je tetka Marta?“ „Ona je u kujni, sprema večeru — odgovori sestra“ „Nego dali vam se štucalo danas? tek će na jedanput Božidar. Oboje ga začuđeno pogledaše. „Ta mislim zato, što smo vas neprestano spominjali...Šteta što nisi bio tamo Branko — doda okrenuv se ovome. — Milivoj obori jednog divljeg vepra, pa da se malo prošali po svom običaju, ode i sede mu na leđa, uve flašicu koja mu visila o vratu, pa će da nazdravi, kad vepar skoči i poče s njim zajedno begati.Nasta smej da se orilo.Milivoj ušeprtljio, oće da skoči al’ ne može Kajiš od puške, koja mu je o ramenu bila obavio se vepru oko vrata, i tako behu jedno za drugo vezani.Mi smo se smejali, ali nam se smej najedanput pretvori u užas.Vepar, koji je bio u vratu ranjen, jurio je kao slep pravo obali jezera.Potrčasmo za njime.U krajnjem času dohvatim pušku i htedoh pući, kad spazim gde Milivoj izvadi lovački nož, i baš kad htede besna zver s obale u vodu skočiti, sjuri mu ga u srce...Bravo! povikasmo svi no Milivoj kao da ne beše raspoložen.Dok ga je vetar nosio on se tuckao o drva, i sva glava mu je bila od samih čvoruga Pipkao se po glavi, pa najposle se i sam stade smejati..Posle toga strpamo vepra u kola i pevajući odemo do šumareve kuće....“ Božidar se rasćeretao, pa kad posle večere doneše crno vino, pređe i na ostale dobre volja, i u prijatnom razgovoru provedoše do neko doba noći.Jedanajest sati je bilo kad se Branko oprosti, usedne svoga konja, pa kom je toga dana došao i ode, a ostali legoše spavati.. Božidar i Zorica behu brat i sestra.Roditelji im odavna pomreše, i oni sami sa tetkom življahu na svom malenom dobru, koje im je toliko prihoda donosilo da su mogli pristojno živiti.Božidar je bio od svojih 25 god. bio je pre vojnik, po kad mu otac umre, napusti službu i dođe kući da sestru pomaže.Osim ostalih dobara ostao im je i ovaj zamak kraj jezera sa šumom.Tu se i Branko upoznao sa Zoricom i njih se dvoje brzo zavoleše.Branko je često dolazio k’ njima, više puta je no nekoliko dana probavio kod njih.I sam je bio strastan lovac, u gađanju mu nije bilo ravna, a sa svoje snage bio je čuven u celoj okolini.Često je sa golim šakama napadao na medveda i uvek ga oborio.No odkad se upoznao sa Zoricom, koju je on prosto Zorom zvao, ređe je odlazio u lov, radije je kraj svoga zlata provodio vreme.Božidar je znao za njihovu ljubav i ponosio se, samo bi mu se po kad-kad čelo naoblačilo kad bi pomislio, da je Branko iz plemićske porodice, da mu imanje sto puta prevazilazi njiovo no odmah bi se razvedrio kod bi pomislio na Brankovo plemenito srce, na njegovu iskrenost i neokaljano poštenje.Njih dvoje su živili kao dva rođena brata. Selo N. je na dva sata hoda od zamka.Nove kuće, uređene ulice svedoče da je tek od pre dve desetine godina nastanjeno.Stariji ljudi pripovedaju, da je na tom istom mestu i pre bilo selo, što dokazuju i pojedine razvaline, nego da ga je pređašnji sahija u besnilu dao razoriti i sravniti ga sa zemljom.To je bio opak čovek čiju surovost i besnilo nisu mogli podnositi seljani, nego se kojekuda raselili.Tek odkad dođe novo vlastelin, koji je prekupio od pređašnjega spahije imanje, počeše ljudi po novo naseljavati to zemljište, i na brzo se podiže krasno seoce u sredini plodonosne poljane, blizu reke i goleme šume.Na jednom uzvišenom mestu tik uz selo stajao je starinski dvor, kog je još pređašnji spahija zidao.Od dvora se pruža prava i čista ulica do malene crkvice, koja je na drugom kraju sela bila.Seljani su u opšte miroljubivi, vredni i pošteni ljudi, a pored toga i zadovoljni, jer sadanji je gospodar dobra srca, ne kinji ih, ne traži od njih suviše; šta više, kad vidi da se po gde koji trudi i marljivo stiče sebi, on mu proda njivu, koju je obdelavao budzašta i oslobodi ga od podaničke dužnosti.Već je skoro po sela oslobođeno, a izgled je da će i ostali postati svoje gazde, a pored svega toga ostaje vlastelinu još grdno imanje, koje se na daleko prostire. I u samome dvoru je promena.Pre nije mogao svako ući unutra.Na vrati je stojao crven brkat husar, koji bi svakog loše odevenog posetioca surovo odbio ispred vrata i samo bi one propuštao, koji su bili bogato odeveni, i koji su mu masne napojnice davali.Sad su vrata širom otvorena, ako je ko imao kakvu molbu ili žalbu mogao je slobodno bez pitanja ući unutra i razgovarati se sa vlastelinom. Često se dešavalo da koji seljanin usljed raznih nepogoda i nesreća sasvim osiromaši, pa u teškoj nevolji ode do gospodara, da mu se potuži i da ga zamoli da ga pričeka, jer mu sad nije kadar platiti.U takom slučaju čućeš ovakav razgovor: „Brojtro gospodaru! pozdravi seljak vlastelina. „Bog ti dobro dao prijatelju — odazvao bi se ovaj. — Kojo dobro.?“ „Ta, ovaj došao sam...Eto ove godine mi potopile voda useve... marva mi uginula a kaz’ti imam petoro dece...Radim, grbam, trudim se al’ badava...Pa bi ko molio....“ „Čuo sam za tvoju nevolju.Za ovu godinu mi nećeš platiti arendu, a evo ti malo novaca pa ćeš kupiti za dogodine semena, i nabavi za ovu zimu hrane, da ne gladuješ — rekao bi plemeniti vlastelin, i seljak bi sa suznim očima radostan i utešen otišao kući, i svom snagom bi se trudio da i delom dokaže svoju blagodarnost prema svom ljubljenom gospodaru. Takav čovek je bio sadanji vlastelin Stojan Bačević plemić.On je omanji, gojazan čovek sa gustim prosedim brkovima, debelih obrva i malenih očiju, koje se jedva videle od debljine Žena mu je pre pet godina umrla.Imao je samo jednoga sina Branka, sa kime smo se već sastali Starac je veoma voleo svoga sina.Najpre ga ]e dao na škole, koje kad je posvršavao, dao ga je u vojnike: no kad mu žena umre, nije mogao biti bez njega, nego ga dovede kući.Branku nije bilo nepravo što je morao kući doći, nije bio slavoljubiv, bio je zadovoljan, veseo plemenit i milostiv kao i otac mu.Kad je starac video sina kod kuće, odmah mu je predao u ruke svu upravu nad imanjem, koju on već ne mogaše vršiti, koje zbog starosti, koje zbog debljine.Kad bi sad koji seljak došao k’ njemu, on bi mu samo rekao: Idi Branku, on je sad ono što sam ja pre bio.I seljani se još većma radovahu mladome Branku jer ni aa dlaku nije odstupio od očeve dobrodušnosti, plemenitosti i ostalih vrlina... Jednoga dana dozove stari vlastelin Branka k’ sebi. Kad je Branko ušao, otac mu seđaše u naslonjači, zapalio čibuk i puštao guste dimove. „Sedi ovde — reče stari Branku. Nasta tišina Branko čekaše da mu otac kaže zašto ga je zvao.Da se zaustavimo malo kod Branka.Ni daj bože onaj mladić kakan je pre bio.Lice mu bledo u očima mu gori plamen nekog tajnog strahovanja, pa kao da je u tom plamenu bila izražena i griža savesti.Sinji teret ja pritiskivao njegovo plemenito srce.Tištalo ga što nije mogao svome ocu da otkrije tajnu pa mu kaže za svoju ljubav, pa da uzme Zoricu.Znao je da mu to otac nikad dopustio ne bi On nije znao šta je imao njegov otac protiv Zorinog pokojnog oca, samo toliko da je među njima morala biti kakva velika zavada..Pre neki dan je opet bio kod Zore, pa kad je došao kući bio je kao utučen.Lutao 1e kao bez pameti po poljani, često puta je uzviknuo i mrmljao nerazumljive reči, pa onda bi se uputio dvoru i grozničavo viknuo: „Kazaću mu sve pa šta bude!“ Više puta je tako činio, no nije imao snage da svome ocu otkrije tajnu koja ga tako tištaše.Znao je da ako ga razdraži, moglo bi se lako dogoditi, da ga onako gojazna udari kaplja.Toga se bojao, to ga je dugo odvraćalo, no na posletku se ipak rešio, da sve kaže ocu.Sad mu dođe zgodna prilika. „Hoću da se ozbiljio porazgovorim stobom — poče starac posle kratke počivke. — Već ti je 23 godine, ne fali ti ništa, zdrav si, snažan si, pametan si...“ Starac ućuta a Branko kao na iglama da sedi, jedva čekaše da čuje šta će mu otac dalje reći.Znao je od prilike našta cilja i od toga se najvećma bojao, ma da je odlučio bis, da sam ocu o toj istoj stvari govori. „Ja neću dugo a može biti da...Mene na svakom koraku čeka smrt.“ „Oče! šta govorite vi — vikne Branko. „Sedi mirno.Ja govorim ono što jeste.Ovaki ljudi kao što sam ja moraju svakog časa očekivati smrt, pa zato sam se još za vremena postarao za sve...Oporuka je već načinjena i naćićeš je posle moje smrti u mom pisaćem stolu...Sve tebi ostavljam jer drugog nikog nemam osim tebe...“ Opet nasta mrtva tišina.Stari Stojan je istresao čibuk, ponovo ga napunio i zapalio, pa onda nastavi: „Još jednu radost da mi je da dočekam.Hoću da te vidim oženjena.“ Branko zadrhta na ove reči no brzo se stiša i pitajući pogledi u oca. „Biraj koju hoćeš, ali sebi ravnu i dostojnu tvoga imena..Ja neću biti protivan ni onda ako siromašniju uzmeš, samo neka je na svom mestu... „Oče! viknu Branko na poslednje reči očeve. „No, no šta je!? smeškao se starac. —Da nisi već našao curu a?“ „Na — na...Oh oče! dopusti mi da nju uzmem.“ „Pa reci mi koju?Znam te ja za koju govoriš.Da čujem!“ Branko je ispočetka kao zaliven ćutao, krv mu se uzburkala pa čas bledi, čas rumeni; naposletku odlučno reče: „Dopusti mi da uzmem Zoricu Bakićevu.“ „Šta! vikne kao oparen starac i zanemi.Kao da ga je kaplja udarila sedeo je, oči razrogačio i ukočeno gledaše u Branka, koji je kao skamenjen stojao podalje od njega. „Nikad ti to dopustiti neću — reče starac naposletku. „Pa ako vas je uvredio njihov otac, zašto mu ne oprostite kad je već među mrtvima, zar na njegovu decu da se svetite....“ „Ni reči da čujem o njima — prekide ga starac. — Ti ćeš uzeti onu, koju ti ja dozvolim, inače ću te lišiti svega..“ Kao gromovi zujahu starčeve reči u ušima Branka.Osećaše kao da mu neka magla pritiskuje svest, kao da će se stropoštati, kao da mu neka guja stegla srce pa hoće da ga uguši.. primiri se, svest mu se povrati pa kao da se ovoga trenutka velika sila i hrabrost ulila mu u srce, progovori: „Oče! zar hoćete da nas ubijete!? „To su detinjarije.Svi su mladi ljudi taki, ali se vremenom opamete, pa i sami uvide, da su bili ludi..Kažem ti, okaj se nje.Među vami je neprelazni jaz t. j. ako hoćeš da me slušaš, i ako me ko oca voliš; ako ne... govoraše starac pošto se malo umirio. „Oh oče! kažite mi šta vas goni da ih tako mrzite!? vikne očajno Branko. „Evo čuj.Bili smo drugovi još iz detinjstva, pa i kao odrasli ljubljasmo se kao braća.Kad nam roditelji pomreše postadosmo samostalni ljudi, dosta bogati i viđeni.Ja sam svoje bogatstvo množio, a on se propio i prokartao tako da se počeo već i u dug uvaljivati i od dobra svog prodavati.Jednoga večera dođe mi i zaište pet hiljada forinata, kaže da isplati jedan dug svoj.Ja mu kao svom prijatelju dam bez ikakve priznanice, i ujedno ga posavetujem da se okane tog nevaljalog života.Neko vreme se povukao i bio i živio je dosta skromno, no to beše zamalo, strast opet ovlada njime i on poče nanovo da tera svoj stari zanat..Naposletku je dotle doterao da mu je ostao samo zamak, šuma i 100 lanaca zemlje.Kad sam vidio šta je, zaištem mojih 5000 for.Pa šta misliš šta mi je rekao?Nisam ja tebi ništa dužan, odlazi od mene, rekao mi je i skoro da me izbaci napolje.Šta sam znao raditi.Tužiti nisam mogao, jer nisam imao dokaza u ruci, ali sam se zakleo da ću mu biti krvni neprijatelj, pa čak i njegovom desetom kolenu.“ „Ali zašto da se njegovoj deci svetite, ta oni nisu krivi što im je otac takav bio — prekide ga Branko. „Kažom ti, zakleo sam se da mu nikad oprostiti neću — reče starac — i reč ću svoju održati...Sad je dosta..Idi da vidiš šta mlađi rade.Čuo si sve, sad idi pa se promisli.“ Branko kao utučen izađe iz sobe napolje.. Prođe nekoliko nedelja.Branko je sedeo u svojoj sobi, nalaktio se na stol i blenuo kroz otvoren prozor u daljinu.Jesenji vetar je duvao i tresao sa drva uvelo lišće.Cela priroda beše sumorna kao što je i Brankova duša bila bolna i sumorna.Blenuo je kroz prozor, a misli Bog zna kuda mu se vrzle.Nekad vedro čelo sad naoblačeno, oči mu upale od nespavanja, a lice mu kao popijeno.Dugo je sedao na stolici, iz grudi mu se ote težak uzdah, ustane i stane do prozora: „Šta da radim — prošapta. — Otac neće ni da čuje, premda nema uzroka da se na nju srdi...Oh! zašto je tako tvrdoglav?Pre nabediše na sirotog Savu Filipovog da je ukrao od svoga komšije prase, a on mu oduzme zemlju i onaj morade otići iz sela.Posle se doznalo da je krađu neko drugi izvršio, al otac zato osta pri reči i nedade se nagovoriti...“ Tako premišljaše Branko i kao da je bio sasvim miran: Oh, šta uredi! zašto ju ubih! viknu na jedanput grozničavo. — Ne, nisam ju ubio — doda. — Ja ću je uzeti, venčaću se s njome, pa makar me otac lišio i nasljedstva i blagoslova To mi je sveta dužnost, to mi savest i neokaljano poštenje nalaže...Idem, idem odmah...Oh Zoro! moj mili pupoljče.Dobro reče ti onda.Oh! ala sam gadan, ala sam gnusan — siknu kao guja i kao da je pred sobom sama sebe gledao, ustuknu, natrag.Idem da ne svisnem od bola, idem da nju spasem, da joj srce od tuge ne prepukne... Naglim koracima pođe k vratima kad se ova otvoriše i jedan dečko uđe unutra. „Doneo sam vam jedno pismo — reče deran, preda mu pismo i udali se. „Valjda mi ona piše!? prošapta Branko i pohita k prozoru. — Oh ovo nije njen rukopis to mi Božidar piše.Da ne zna što!?Nikad mi još pisao nije nego je sam dolazio.Pa gle! ruka mu je drhtala.“ Naglo otvori pismo i preleti očima preko onog što je u njemu napisano bilo.Ruka mu zadrhta i pismo pade dole: „ Ja sam bezčasnik! vikne drhćućim glasom i lupi se rukom po čelu.Teško bi bilo opisati stanje u kom se Branko posle pročitanog pisma nalazio.Sav drhtaše, ruke mu se grčile, lice mu se grčevito trzaše, a u očima kao da je usahnula i poslednja iskra sjaja.Kao ranjen lav vikne i stropošta se na divan. U pismu beše ovo: Ne mogu da nađem reči, kojima bih vas dostojno žigosao.Na najpodliji način zloupotrebiste moje prijateljstvo.Mišljah da ste pošten i plemenit drug, a evo nađoh u vamp nepoštena podlaca, koji je kadar bio da poruši, da okalja najčistiju nevinost.Vi znate šta hoću ovim rečima da kažem.Vi me osramotiste ujedoste me za srce.Nanešenu ovu sramotu samo krv može sprati.Čekam vas sutra posle podno u četir sata kod „lovačke unke.“ Pre toga me nemojte tražiti, jer neću biti kod kuće. Sutradan uzjaši Branko besna žerava i kao munja letijaše zamku Bakićevom.Koji ga videše tako pomamno jahati, od čuda zastadoše i mašući glavom gledahu za njim; nemogahu pojmiti šta nagoni dobra mladića da tako besno juri ni na što ne gledajući, samo u daljinu.Kao da su ga besi gonili, jurio je napred.Konja mu bela pena obuzela, koju je u besnilu gosi preko glave bacao.Branko je kao neosetljiva stena sedeo na pomamnome konju, ukočenim očima je neprestano u tu veselensku pučinu gledao.On nije ništa čuo ni video.Nije video mimoprolazeće ni čuo im mile pozdrave, on je bio sad slep i gluv. „Zoro! nesretna Zoro! čule bi mu se po kad — kad reči, pa onda bi još jače stiskao uzde i strahovito bi udarao kukavna žerava, koji je upropnice skakao i kao vetar leteo, dok okupan u znoju i obučen u krvavu penu pe zastade i zaljulja se.Tek sad se trže Branko iz strašnih misli.Skoči sa umorna konja i poče ga trti i grliti, kao da mu je ovo jedini drug na ovome svetu: „Pasi i pij — govorio je u nekom bunilu, - pa onda ćemo opet...Mi ćemo odleteti donde... hajd još malo... ti si sretan...„On ne znađaše u ovom trenutku šta govori nije bio pri sebi.Posle po sata opet se baci na leđa dobra žerava, i već eno ga gde kao strela juri.Drva i pojedine kuće u kraj druma kao i u snu proletahu mimo njega: „Ha! eno ga — viknu najedanput, oči mu neobičnim žarom zasvetle, obrazi mu zaplamte, pa kao da bi poleteti hteo izdigao se na konju: „Hajde žerave, hajde još malo — prozbori, a kukavan konj kao da znađaše šta tišti gospodara mu nagna još jednom i već eno ih pred zamkom.Branko kao strela skoči dole, konja pusti da pase, a sam uleti u zamak. Branko! čule se reči i dvoje zaljubljenih padoše jedno drugome u davno željeni zagrljaj.Ko je kadar opisati ovaj trenut, kada se zaboravi na sve gorke časove, na jad i tugu na svu nesreću i... pa se preda radosti i žarkoj ljubavi koja tako zanosi, tako zaluđuje!Ni jedne reči ne progovori, samo se čudo jecanje Zorino i žarki poljubci, kojima je Branko sušio te biser suze, koje su posledice njihovog zanosa i mladićske lakomislenosti. „Ne plači anđelu moj!Došao sam da kod tebe ostanem, tvoj ću biti do groba, progovori Branko. „Ostani, ostani! kliknu kao iz sna probuđena Zora. „Zar si mogla kad posumnjati u moju ljubav zar si mogla i pomisliti, da u meni nepošteno srce...“ Ovde zastade i prebledi. „Branko! šta ti je!? viknu uplašeno Zora. Gde je Božidar? “ „Pre po sata ode u lov — odgovori sa nekom zebnjom Zora. „Koliko je sati? zapita ju brzo Branko. Sad je baš izbilo pola četir.“ „Oh! ja ću zadocniti — promrmlja Branko. — Zbogom Zoro, ja moram ići.“ „Kuda? upita ga Zora i ova pretrnu. „Božidar me čeka, moram se sastati s njime u četir sata — odgovori Branko, izvije se iz njenog zagrljaja i izleti napolje, usedne konja i odjuri. Zora kao skamenjena stajaše na sred sobe.Oči je uprla u vrata na koja je Branko izišao, i ukočeno gledaše u njih: „Šta to može biti!? upita sama sebe. — Da nije kakvo,..Ha! šta je ovo? reče i podiže sa poda pismo, brzo ga odvi i pročita, preblede, kao ranjena ptica pisnu i stropošta se...To beše ono kobno pismo, koje je Božidar pisao Branku i koje je ovome iz džepa ispalo.... Lovačka unka je u sredini šume na jedan sat hoda od letnjikovca, no Branko je tu daljinu na konju mogao prevaliti za po sata.Oko unke je lepa čista dolja, od prilike 100 koračaji unakrst...Božidar je već bio tu, naslonio se na mač i nestrpeljivo je izgledao svoga protivnika.On je imao dva mača, na jedan se naslonio, a drugim je besno mlatao po vazduhu: „Još ga nema — reče i pogleda na sat. — Još pet minuta pa će četir.“ Ovaj mladić, koji je svagda bio veseo i šaljivčina, u čijim očima goraše plamen blagosti i umiljatosti, beše sad surov i strašan; iz očiju mu sipaše plamen gnjeva, vedro čelo mu se naoblačilo, zubma je škripao, i čas bi po strahovito uzviknuo: „Krk, krv... ona neka spere sramotu!“ Najedanput prenu, iz šume se ukaza Branko, koji je žurno koračao k’ njemu.Božidar ga kao gladan tigar pogledi, pa onda podiže mačeve kroči dva koraka bliže i potmulo izusti: „Mislio sam da nećete doći...Evo birajte“ i baci mu mačeve. Branku jurnu krv u lice na prezrive reči Božidareve, oči mu grozničavo sevnuše, htede golim rukama nasrnuti na Božidara, i bio bi ga svojom užasnom snagom smoždio, ali se brzo stiša i blago progovori: „Božidare!Zar da se ovako rastanemo, zar si željan krvi?“ „Krvi hoću, pa ili ja poginuo ili vi...Jedan od nas dvoje nesme živ odavde otići — prekide ga oštro Božidar. „Zar me držiš za nepoštena? zar ne vidiš na meni tragove...Ta jal sam došao da se ovoga časa venčam sa Zorom...“ Božidar kao da se predomisliti hteo, ćutaše neko vreme, pa onda se grohotom nasmeje i pakosno izgovori ove reči: „Kukavico!Zašto pre ne dođoste, nego tek posle moga pisma...Hahaha poštenjakoviću...Hvatajte za mač, ja perem sramotu a vi branite vašu podlost i nepoštenje...." Branko kao lav riknu, dohvati mač i gromovito viknu!„Ha nesretni druže! kao silna oluja jurne na svoga protivnika, koji od gromka glasa i strahovita pogleda Brankova prebledi i zadrhta kao uveo listak na drvetu, i ustukne natrag. „Božidare! vređaš me, a nemaš pravo.Manimo se prolivanja krvi, pa hajdmo da popravim..“ poče Branko blago, kada je ugušio u sebi silan gnjev.Setio se jadne Zore, šta će ona ako joj brata ubije?To je strašna misao.Čelična ruka mu klone i mač zvečeći padne u travu.Kao da je video pred sobom mrtvo telo svoga druga, a do njega i Zoru... beše skrušen, beše klonuo. Božidar, koji u besnilu mišljaše da je to samo kukavičluk od strane ovoga, plane kao ris i sa rečma: „Kukavico drž’ se,“ jurne na bezoružana protivnika. „Kad hoćeš ubi nas oboje — nikne Branko, podiže glavu i neustrašimo stade ispred Božidara, a iz očiju si mu čitao, da ne žali umreti. Božidaru u ovom trenutku senuše ove misli u glavi.„Strašna ljaga na imenu njegovom i njegove sestre, nitkovluk i neverstvo Brankovo“, pa još on (Branko) govori, ubi nas oboje.„Krv mu pojuri u glavu zaslepio je, nesvesno nasrne na Branka i sjuri mu mač u prsa. „Božidare! šta učini!? ču se očajni vrisak. Božidar se na ovaj vrisak rastreznio, mač mu ispadne iz ruke i kao mahnit glednu u svoju sestru koja je kao kakva furija jurila k’ njima i onesvešćena pade do Branka. Božidar kao gromom poražen stojaše kraj dvoje nesretnih.Strašno ga je bilo pogledati.Kosa mu razbarušena, oči otvorio i nesvesno ih upro u ono dvoje, dolnja vilica mu spala, ruke mu drhću a noge podklecivaju: „Ha! ko je to...Dalje, ne dirajte ih.Dalje, jer ću ceo svet razoriti...Zlikovci, ubice!...Krv, krv neka opere..Ja, ja sam ih ubio...Branko! riknu u ludilu, pa onda se besomučno okrete i htede pobeći.. Božidare! viknu za njim Zora koja je k’ sebi došla. Ovaj zastade, kao ubijen glednu u sestru, prevuče rukom preko vrela čela, pa kao da je razgonio tamu, koja mu pritiskivaše svest, otrči do nje i padne joj oko vrata: „Oprosti sestro!Ja sam ga krivo razumeo, nisam mu verovao. — Branko mili moj druže! vikne i klekne do njega.Oboje plakahu nad nesretnim mladićem. „Ha, živ je! viknu najedanput Božidar kad ču iznemogli uzdah iz Brankovih grudi. „Brže žuri po kola — reče mu sestra, i Božidar skoči, uzjaše Brankova konja i kao zmaj odleti. „Branko mili moj Branko! jecaše Zora i ljubljaše mu sklopljene oči, hladna usta i blede obraze.. — Zar da nam zađe sreća!?Oh ta ti si bio veran, ti si danas po mene došao...Ustani, ustani dragi raju moj!Ja sam verovala, ja sam znala da me nikad izneveriti nećeš...“ Tako jadaše Zora, dok evo i kola dođoše.Branko otvori oči, pogleda u Zoru i nasmeši se, pa onda tihim glasom progovori: „Ni nikom ne-go-vori-te o svemu...Raz-boj-ni-ci me na-pa-li. — Ne mogaše više govoriti, opet sklopi svoje lepe oči i ležaše kao mrtav.Kad kola dođoše, Božidar otrči do ranjenika, izvadi čisto belo platno koje je sa, sobom poneo, doneše hladne vode sa izvora i Zora brižljivo ispere ranu i priveže, i gle! ranjenome kao da je olakšalo, poče lakše da diše, podiže malo glavu i slabim glasom reče: „Neka me nose kući.“ Nježno ga položiše na prebele jastuke u kolima, i odneše ga kući.. — Branko je teško bolestan bio od dobivene rane.Seoski lekar Velja nije izbivao iz dvora neprestano je lebdio nad njim, sve sile i znanje upotrebio je, da spase mlađani i plemeniti život.Seljani su znali da je mladi gospodar bolestan, da su ga razbojnici napali u šumi i da su ga odande ranjena kući doneli.Brankova je želja bila da se ta vest po selu rasprostre i seljani verovahu u tu vest.Samo otac Brankov, stari Stojan Bačević nije znao o celom događaju ništa, njemu nisu smeli kazati da mu je sin opasno ranjen, jer su se bojali da mu se što ne desi uzev u obzir da je zbog debljine naklonjen udaru.Njemu su kazali da je Branko otišao nekom svom drugu u neko selo, gde je priređena hajka na divlje veprove.Lekar Velja je svima u dvoru zabranio da starcu išta o događaju kažu, pa ipak ne mogahu odkloniti nesreću, koje su se tako bojali Nesmotrena kuvarica, koju su u dvoru kao svoju smatrali, jednoga dana kada je nosila starcu doručak ne mogaše se uzdržati od suza za bolnim Brankom, koga je kao ranjena mati ljubila, i uđe plačna u sobu. A šta je tebi? ti si plakala? zapita ju starac. „Ne pitaj me — odgovori stara kuvarica, a jedva se uzdržala da se ponovo ne zaplače. „Šta je, govori!? zapita je uzbuđeno starac. „Kazaću vam, ali nemojte da se uplašite...Mi smo tajili od vas.Oh, ne mogu, ne smem vam kazati..“ „Šta je, šta se dogodilo!? vikne starac i preko lica mu se prevuče bledilo. — Govori, ja sam miran, nebojse ništa.“ „Mla-mladi go-spodin je bolestan.“ „Šta! viknu starac i čisto podskoči. — Zar on nije otišao u lov kod...“ „Našli su ga ranjena u šumi, — mučaše žena, a da je znala od kakvih posledica će biti njene reči zacelo nebi ni reči progovorila o bolesti mladoga vlastelina, no ona je mislila da će olakšati sebi, a i starca će priugotoviti za ovaki slučaj. „Ranjen!.. ubijen!.. dreknu starac zagušljivo, skoči i pojuri napolje, no tek što prekorači prag, od sobe, posrne, stropošta se i više se ne podiže.Siroma starac! udarila ga kaplja.Na vrisku stare kuvarice dotrči sluga Jovan i kad vide gospodara na zemlji bleda — upropasti se, pa onda brzo otrča po lekara, koji je baš izišao iz Brankove sobe, koji spavaše. „Šta je;? upita lekar uprepašćenog slugu. Go-gospodine! poče sluge i suze mu potokom udariše. — Stari gospodar je umio...“ Lekar Velja, kao da ga je ko god bičem ošinuo, sav pretrnu na Jovanove reči i jurne na drugu stranu dvora gde su starčeve sobe bile; Brao pregledi na podu ležeća starca, pa onda dade znak Jovanu, koji brzo razmesti postelju, podignu mrtvaca i polože ga u nju.Velja je još jedanput pregledao telo starčevo pa kad se i po drugi put uverio da u njemu zaista nema života, okrene se Jovanu: „Jovane!Nikome ni reči ne govori!Dozovi svu čeljad ovamo, ali im ne govori zašto ih i ko ih zove, idi brzo...“ Posle deset minuta beše sva čeljad na okupu oko postelje gde je mrtvac ležao.Svi plakahu za dobrim gospodarom. „ Jeli ko od vas bio danas kod staroga gospodina? zapita ih sve lekar. „Molim ja ja sam-bi-bila - odazva se stara kuvarica, a sva beše srušena, beše kao ubijena. „I ti si mu valjda izbrbljala, da je mladi gospodin bolestan!? viknu jarosno Velja. „Oh, ja sam mu kazala..Oh, bolje da mi je bio jezik otpao... ubite me, ja — ja matora grešnica kriva sam, ja sam ga ubila..Šta me gledate, ubite me — vikaše starica i gruvaše se u prsa. Lekar je kiptao od gnjeva, ali se stišao i ozbiljnom glasom progovori: „Od sad sam vam ja gospodar, jeste me razumeli!?.Nijedno od vas da se usudi ući u sobu mladoga gospodina osim Jovana.Da se niste glavom šalili da prekoračite zapovest, jer ću vas sve iseći...Mladi gospodin ne sme doznati da mu je otac umro, jer bi i sam u taj mah otišao za njim..“ „Nećemo ići — odazva se čeljad ozbiljnim tronutim glasom. „Ti Jovane idi po g. Novakovića, neka odmah dođe — završi lekar, pa pošto naredi sve oko mrtvaca, ode Branku, a kad je sveštenik došao vrati se opet natrag i dugo se sa ovim razgovarao.Ukratko mu je pripovedio šta se dogodilo. „Sa svim ste dobro uradili što sto im zabranili ulazak u Brankovu sobu, on ne sme doznati za očevu smrt — reče mladi sveštenik a suze mu se kotrljahu niz blago lice.Još su se dugo razgovarali i ugovorili kako će se pogreb obaviti, i onda sveštenik ode kući a Velja je ostao da još neke zapovesti izda, na onda se i on udalio.. Drugi dan posle podne zabrujaše zvona na tornju seoske crkve, i glas im kao da oplakuje nekoga žalosno odjekivaše u tišini seoskoj.Celo selo se sleglo oko dvora, ali po uputstvu sveštenikovom niko ni reči ne smede progovoriti, niti bliže otići onome kraju dvora gde je Branko u vrućici ležao.Pop Boško je sa ozbiljnom pobožnošću, tijo i sa suznim očima svršavao opelo, očita i poslednju molitvu, sanduk potmulo jeknu nekoliko puta kad zaklopac prikovaše, njih šestoro podigoše sanduk i sprovod se krenu.Zvona ponovo zaplakaše svojim tužnim glasom...Sprovod iđaše mirno, nemo i dostojanstveno.Deca ne pojahu onu tužnu pesmu „Svjati Bože...“ jer tako je mladi sveštenik naredio, da ne bi Branko čuo i dosetio se jadu, što bi mu možda toga časa skratilo život... „Što zvone tako tužno zvona? zapitaće Branko lekara kad se trgao iz teškoga sna. „Saranjuju jednoga čoveka — odgovori Velja. Branko je bacio pogled na prozor kao da je viditi hteo sprovod, uzdahne teško pa onda opet progovori slabim glasom: „A što ti otac ne dolazi, je li već bio ovde?“ Lekarovo lice prebledi, no brzo se pribere i reče: „Vaš otac ne zna da ste vi bolesni.“ „A šta mu niste kazali, da je bio došao da...“ „To nisam smeo činiti — odgovori ozbiljno lekar. — Bojao sam se da ga ne bi ta vest porazila...“ „Znam, znam — prihvati Branko i pruži mu svoju slabu ruku. - Hvala vam dobri prijatelju.Pravo ste imali što mu niste ništa spominjali o mojoj bolesti..." Ućuta i dve suze mu se zablistaše u upalim očima. Nasta tišina.Lekar je sedeo do bolesnikove postelje i ćutao, a Branko je sklopio oči ali nije spavao, njegove misli se tamo oko zamka vrzle i često bi se trgao, otvori oči i pogledom bi tražio nekoga, pa onda bi opet bolno jeknuo i suze bi mu potokom grunule. „Mahnite se tih tužnih misli to vam samo raspaljuje boljeticu.Čuvajte se, vi imate..“ Ućuta, i kao da se bojao svojih reči preblede. „Šta! zar vi znate..? viknu grozničavo Branko i podiže se. „Stišajte se, vi ne smete mlogo govoriti.. primiri se — reče lekar čisto zbunjeno. „Gospodine! viknu Branko, — ne mogu biti miran, strašna me slutnja mori, ja očajavam...Govorite! ja imam snage da čujem i najcrnje vesti...Ne tajite ništa...Oh sve se čulo, ceo svet zna!..Što nisam mrtav ostao...Oh Zoro nesretna Zoro! ja sam te ubio..“ Kao mrtav klonu na meke dušeke, lice mu kao u samrtnika beše bledo, disanje mu presta i izgledaše kao da je izdahnuo. Lekar brzo zovnu Jovana.Čitav sat se mučiše dvoje dok jednoga bolesnika povratiše životu.Branko je bio duševno jake prirode a i telesna snaga mu je mnogo doprinela te ovoga časa ne ispusti dušu.„Idi brzo po gospodina Novakovića — zapovedi lekar Jovanu.Ovaj ubezeknuto gledaše u njega i ne pomače se s mesta. „Nije ništa opasno samo hoću da razgovaram s njime...Ako nije kod kuće, neka posle pogreba odmah ovamo dođe.“ Jovan ode. Branko je bio iznemogao kad je k sebi došao i brzo je zaspao.Kad se probudio u sobi je gorela sveća, jer je već osmi čas u veče bio. Na polju je duvao hladan jesenji vetar i po koji listak bi lupnuo u prozor, našto bi se Branko trgao i pogledao onamo.Nikoga ne beše u sobi, lekar je otišao da večera, dvorska čeljad se zabavila oko svoga posla a i inače im beše zabranjeno da u njegovu sobu dolaze.„Imao je pravo — začu se Brankov glas kao da je o nečem premišljao. — Ali šta sam znao raditi kad otac...Ne, trebao sam se i preko njegova volje venčati. — A šta je s njome, da li je živa, da li me još ljubi!?Nije mogao da me razume, nije verovao mojim rečima...Vože! pomozi mi da ozdravim, pa da odem i da ispunim svoju zadanu reč, da popravim što sam..." Vrata od sobe se otvoriše, lekar i pop Boško uđoše unutra. „Zdravo druže! viknu slabim glasom Branko kad je spazio svoga druga Boška. „Zdravo brate!Evo dođoh da te upitam za junačko zdravlje — reče veselo sveštenik. Preko Brankovog lica se prevukao osmejak i blago zagrli svoga iz detinstva druga, koji mu se približio i takođe ga toplo zagrlio. „More, a šta se ti maziš? šalio se pop Boško. — Ta ja bi — ne bi ni osetio tako malu ozledu a on, onaj jaki i neustrašivi Branko, koji se nekad sa medvedom hrvao, evo sad od jednog malog uboda...“ „Ti si još onaj stari đavolan — reče Branko i kao da mu šala sveštenikova ublažavaše bolove, osećao se lakšim i snažnijim. Tek htede pop Boško nastaviti, kad Jovan uđe i nešto mu šanu na uho.Odmah đipi i naglo ostavi sobu.Spolja se čuo razgovor i kao da se neko silom otimao da unutra uđe.Posle nekoliko minuta pop Boško se vrati natrag, ali se prenerazi kad vide Branka gde u groznici drhće i u bunilu spominje Zoru i Božidara. „Šta je!? upita lekara. „Čuo mu je glas i poznao ga, pa me je gonio da ga zovnem unutra...“ Užurbaše se oko bolesnika.Branko se opet primiri, otvori oči i upre ih u pop Boška, dugo ga je gledao pa onda na jedanput vikne: „Propala je! je li da je propala?“ Priberi se i čuj šta ću ti reći — poče pop Boško. — Ti ništa nisi trebao kriti od pao dvoje, možda bi se sve na bolje okrenulo nego ovako.Al’ sad šta je, tu je...Pogodio si, to beše Božidar došao da te vidi, ali ga nisam hteo pustiti unutra. Ne brini se ništa..Tajnu nikom nije izdao, osim mene i Velje nezna niko više o toj stvari.A evo kako smo mi doznali.Pre neko veče dođe Velja kod mene na čaj.Tek što besmo čaj popili i htedosmo zapaliti čibuke, kad Božidar kao besomučan jurne unutra.Ja sam se uplašio, mislio sam da je poludeo.Pade na kolena i strahovito vikne; „Oče! hoću da se ispovedim... ja, ja sam ubica.„Ja sam ga ustravljeno gledao.Posle mi ispriča kako te je pozvao na dvoboj i sve ostalo.Zatim na jedanput skoči, poče nerazumljive reči govoriti, spominjao je svoju sestru Zoru i tebe, i naglo izleti na polje.Ja jurnem za njim, vikao sam ga, ali njega nestade u gustoj pomrčini.“ „Oh! uzdahne Branko i oči mu se navodniše, pa onda reče: „Vi znate sve, ne treba da vam ja govorim.Neka ostane među nami, a ujedno vas molim, tebe Boško da me venčaš a... budimo i mi drugovi — reče okrenuv se Velji, pruži mu ruku koju ovaj radosno prihvati i poljube se a tebe da mi budeš kum... a koga.“ „Branko! viknu mladi sveštenik — kao da mi iz usta vadiš reči!To sam i sam mislio.." „Opet ću biti sretan!Kliknu radosno Branko, ma da je osećao jake bolove, kao da je najzdraviji, digne se i sedne u postelji. — A koga ćemo za devera i...“ „O tome ću se ja već pobrinuti — reče Boško. — Ha! setio sam se već, neka moja žena bude stari svat a moj mali sinčić, on je nerazborit i neće ništa znati, neka bude dever..“ Još se dugo razgovarahu ova tri odlična druga i tek oko jedanajest sati pre ponoći ostaviše pop Boško i Velja dvor, pošto je Branko tvrdo zaspao bio. Zimnje je doba.Kudgod okom poglediš samo nedogledne ravnice i smetove zamrznuta snega vidiš.U zamku vlada tišina.Kao da nikoga u njemu nema, tako ne čuješ ni glaska ni ikakvog šuma.Tek kad se veče spustilo, prozori se zasvetliše na jednom kraju zamka gde su i brat i sestra sa starom tetkom provodili zimu, i ti osvetljeni prozori te uveravaju da u tom usamljenom skloništu ima žive duše da nije pusto i ostavljeno.Uđimo unutra.Na divanu prilegla Zorica i odmara se.Preko sebe je prebacila toplo ćebe, ma da je u peći gorela vatra i obilato razlivala blagotvornu toplotu.Izgledaše kao da bi da se sakrije ispred ljubopitljivih pogleda.Mirno je ležala i čas bi digla glavu i pažljivo je prisluškivala kao da je očekivala nekoga: »Još ga nema a poručio mi je, da će ovoga večera doći — progovori i ponovo se zadubi u slatke misli.Na bledom licu joj se ukaza blag osmejak, zatim opet bledilo neke strepnje i slutnje. Na polju je duvao ladan vetar i dizao čitave smetove snega. Vrata se od sobe otvoriše i Zorica prene Božidar je došao, beše ozbiljan i namršten.Kad uđe skine sa sebe zimsku haljinu i šešir, obesi ih i sede na stolicu preko od Zorice.Ništa nije govorio, samo bi po kad kad pogledao svoju sestru i taj pogled je bio pun sažaljenja i tuge, pa onda mu najedanput planule oči i u njima se ugledaše prekor i gnjev.Ćutahu oboje i dali se u misli, ali koliko se razlikovahu njihove misli!?Ona je na svoga dragana mislila pa kao da beše na sve zaboravila — smešila se, no Božidarove misli behu crne, on je uveravao sebe da je Branko zaista nepošten, a i da prema sestri ne treba da je blag.On ih je osuđivao.On je sam sebe koreo, čak je samoga sebe držao za krivca za sve ono što se dogodilo; zatim bi planuo gnjevom i škripnuo bi zubma kad bi se setio odugovlačenja Brankovog, koje ga sve to većma uveravaše da je ipak Branko nepošten i nevaljao. „Ha, evo ga! prenu najedanput Zorica i skoči. Pred zamkom kao da stadoše saonice.Posle nekoliko minuta, začu se lako kucanje, vrata se otvoriše i unutra uđe Branko, pop Boško, Velja, popadija i njen sinčić Stevan. „Branko! — kliknu Zorica, skoči kao srna i poleti mu u zagrljaj. Branko ni reči ne izusti, oči mu behu pune suza, usne mu drhtahu a celo lice mu oblila rumen; samo skoči napred, nježno prihvati svoje milje, stište ju na svoje uzburkane grudi i ljubljaše je tako toplo tako žarko kao da bi u vrelim poljupcima da izlije sve što mu je na srcu, što mu tištaše grudi; „Evo me Zoro, došao sam da ostanem kod tebe — reče posle nekoliko minuta, koji behu za njega čitav vek pun rajska milje, radosti i blaženstva. „Branko, mili moj Branko! govoraše samo Zora i tek kad primeti da joj je spala velika marama s ramena, porumeni i izvi se iz žarkog zagrljaja. Ovo dvoje zaljubljenih osećahu kao da niko više osim njih nema u sobi. Pop Bošku, Velji i popadiji se navodnile oči gledajući to dvoje sretnih. A šta je Božidar osećao?Kad je video Branka u sestrinom zagrljaju, kao da je obamro, sedeo je i blenuo u njih, pa kada mu pada pogled na pop Boška, sve mu bi jasno, uzdrhta se i zaplaka, pa onda skoči, priđe Branku i promuknuto vikne: „Branko, oprosti!“ Branko ga od sveg srca zagrli progovori: „Bacimo zaboravu što je bilo i hvalimo Boga što je ovako.“ Sutra dan rano još ne beše mrka noćca podigla svoj ladni veo kada se iz zamka ukazaše dvoje saonice i preko zamrznutoga jezera uputiše se kapeli, koja je usamljena stajala na jednom uzvišenom mestu.U tu kapelu dolazili su na molitvu ljudi kojima je daleko bilo dolaziti u selo, jer behu raštrkani po salašima i zamcima; tu im je sveštenik služio i molio se za njih.U tu kapelu uvede Branko svoju nevestu a čitava svita behu lekar Velja, popadija, njen sin, Božidar i njegova stara tetka.Pop Boško u koga behu ključevi, sam upali sveće a zatim skladno i dostojanstveno svrši venčanje i blagoslovi mladence.Vratiše se natrag u zamak, niko ih nije video niko nije bio da im dovikne „Sretno da Bog da!“... Da se vratimo malo natrag.Branku su tek onda kazali da mu je otac umro, kad je već sa svim ozdravio bio.Dirnula ga je smrt očeva, ali se ne mogaše predati tuzi, jer ga je svetija dužnost dozivala u zamak, i tako čim je održao ocu šestnedeljni parastos, ode kao što smo vidili u zamak, i venča se sa svojom Zorom. Ali ko bi znao puteve sudbine, ko bi mogao pronići volju božiju, ko bi mogao provideti budućnost i znao šta će doneti veče šta li jutro, što idući čas, šta ovaj trenutak?Oboje behu sretni i zadovoljni.Od kako se venčanje svršilo Branko nije odlazio u selo, upravu nad imanjem predao je svome sluzi sad već išpanu Jovanu, i ovaj je odpravljao sve poslove, a bogati vlastelin je u zagrljaju svoje žene provodno dane.No za malo trajaše radost, za malo uživahu u nepomućenoj sreći nad njima se natuštilo nebo, zvezda njihove srećo je potamnela.Tek što behu počeli novim životom živiti, tek što predaše zaboravu patnje i jade i predaše se bezbrižnoj sreći, kad Zorici pozli i pade u postelju, odakle očekivaše sretna muža dvostruka radost, ali — u božijoj ruci je sve — možda i golema radost pomešana sa crnom nesrećom, jadom i tugom. Jodnog večera Branko i Božidar seđahu u jednoj sobi sami.Na njihovom licu se ogledaše unutarnji nemir i neko zapeto stanje.Oboje su slutili.Branko beše bled i jako uznemiren; čas pa bi ustao i nesigurnim koracima hodao bi gore dole po sobi, pa onda bi zastao i blenuo bi u vrati od pobočne sobe i čisto izgledaše prost i u nekom bunilu...Najedanput se vrata pred njima otvore i doktor Velja stupi u sobu bled i namršten.U odsudnom času kada se Zorica sa smrću borila, morali su dozvati lekara. „Ko — govori promrmlja Branko skoro besvesno kad je Velju bleda i namrgođena spazio. „Za sad je dobro, nasljednik je zdrav — odgovori Velja i jedva mogaše stišati u sebi jako uzbuđenje i strahovanje. Branko htede jurnuti u drugu sobu, no Velja ga zadrži: „Ostani ovde — reče skoro zapovedajućim glasom, a sam ode onamo.Posle čitavog sata evo ga natrag, ali bled kao smrt i sav uzdrhtan: „Uđe, ali se umeri — reče Branku, naglo se okrete i suze mu potekoše iz očiju, suze iskrene tuge i bola. Branko naglo uđe u drugu sobu, ali dok si trenuo evo ga usplahireno natrag: „Veljo ona u-mi-re! vikne i posrne no Božidar ga pridrži da ne padne... Zora je onesvešćena ležala.Beše bleda kao smrt, izgledaše kao da je zaista izdahnula samo što joj se grudi polako nadimahu.Čelo glave joj stajaše stara tetka a Branko je klečao kraj postelje, uhvatio je Zoru za ruku, ljubljaše je i gorko plakaše.Bolesnica otvori oči i pogled joj pade na muža; Branko protepa da se jedva čulo. — Ja umirem... di je dete, dajte ga meni.“ Dadoše joj dete, ona ga izljubi i preda tetki: „Hodi bliže — reče Branku. — Ti si plemenit i pošten. — Poljubi me... tako, sad sam sretna sad mogu umreti...Onde ućuta, pa posle opet progovori ali sasvim iznemoglim glasom: „Mili moj Branko! zagrli me i poljubi..Zbogom sećaj — me se...Zbogom Božidare!...Zbogom mili moji, ja odlazim ocu i majci...Zbogom Branko!Čuvaj jedinče, čedo naše...Zbogom..." Još jedan pogled baci na Branka, koji je kao u nekom bunilu klečao pored postelje, preko divnog lica joj preleti blaženi osmejak, zatim joj se ote lak uzdah iz grudi i lepe oči joj se za navek sklopiše... „Mrtva je! vrisnu nesretni muž i onesvešćen pade na ledne grudi svoje mile Zore...Svi plakahu... Saraniše nesretnu Zoricu.Tek što mišljaše da je sretna pored svoga muža, tek što poče da se raduje svojoj sreći i životu, odazva je smrt iz zagrljaja miloga druga, iz kruga onih koji su je iskreno ljubili a ostavila čedo da ga drugi neguje — a hoće li ta nega biti materinska!?... Kraj jezera na onom mestu gde su se uvek sastajali, podigao joj je Branko divan spomenik ali na njemu osim njenog imena ne beše ni rečce napisao. Branko je očajavao, više puta je kao lud lutao po šumi, vikao je Zoru i gorko je plakao.Kad bi znali oni hrastovi i borovi govoriti, oni bi najbolje kazali šta je jadni Branko patio, kako mu se cepalo srce za izgubljenom rajom, — ali drva su nema i ne govore ništa, ona ne izdaju tajnu ni čiju...Pa gde je nalazio utehe?Kod svoga jedinčeta, koje tako rano osta bez majke, bez majčina zagrljaja, poljubca, tepanja.Njemu je sad posvetio ceo svoj život, njega je gledao da odneguje, da se bar kolko-tolko oduži svetoj seni pokojnice.No težak beše to posao.Da je pokojna Zorica ostavila za sobom čedo, to morade ostati u tajnosti, da niko više ne dozna za nju osim onih koji već znaju.Oh, da neko dozna tajnu!To beše strašna misao za Branka, on bi tad kadar bio sa celim svetom se pokrviti on bi poludeo.Dojkinju ne smedoše uzeti, dakle, kako da ga odrane?Starica Lenka, tetka Božidarova uzela je tu brigu na sebe i ona je materinski vršila svoju tešku adi plemenitu zadaću, ona beše prava mati.Adi šta da kažu svetu, od čega je Zora umrla?To je Velja izgladio, on je na samrtnoj listi metnuo da je od nazeba dobila sušicu i od toga umrla.Svet je verovao, jer od nekoliko meseci ne videše Zoru nikud odlaziti, a u zamak niko pristupa imao nije pošto je Božidar u poslednje vreme postao bio surov i nasrtljiv.Branko je češće po desetak dana probavio u zamku i niko ni sumnjao nije zašto tamo odlazi: „Mladi su ljudi pa vole da tumaraju, po šumi i da love — govorio je svet.Čim veče dođe i noć se spusti, vidimo Branka gde kleči kraj groba Zorinog, obgrlio krst i gorko plače, zatim skine uveli venac i položi drugi svež.Kad bi se sit naplakao, onda bi otišao u zamak, uzeo bi sinčića na krilo, ljubio bi ga i tepao mu slatke reči.I Božidar je voleo detence, na njemu je ostalo da ga sakrivena drži ispred očiju zavidljiva sveta i da sa svojom tetkom Lenkom odneguje i vaspita.Više puta se i on zaplakao gledajući u maloga Stojana, tako je ime dobio mališa pri krštenju, setiv se svoje mile i nesretne sestre... Tako je prošlo dve godine i mali Stojan počeo već da govori, i radosti Brankove kad bi čuo da ga jedinac zove „tata“ toliko bi ga tad ljubio smejao se i plakao da bi mislio čovek poludeo je..Tako je ostalo rođenje maloga Stojana u tajnosti. Pređimo preko punih 20 godina za koje vreme nije se ništa važnog dogodilo u životu osoba o kojima ovde govorimo.Ko je pre 20 godina bio u selu taj bi se sad začudio kakva se promena dogodila u njemu.Kao da je ponovo razoreno i novo podignuto ali nije tako, jer eno još se vidi po dikoja od starih malih ali novih kuća no iste se gube u sredini ostalih visokih, koje su skoro podignute.Ulice nisu onako prazne kao pre, i sa jedne i sa drugo strano puta podignuta su dva bagrena, od kojih svaka dva sačinjavaju divnu aleju, koju večitom hladovinom pokrivahu bujne i isprepletane grape zelenih drva.Čitavo selo izgleda kao kakav vrt.Ali šta i nam najvećma upada u oči?Odmah do crkve, u razmaku od 100—200 koračaji dižu se lepi dvori sjajnim bakrom pokriveni.Nema godinu dana kako su dovršeni, ali još niko ne sedi u njima, novoga gospodara ne videše seljani i čisto im zagonetno bilo, ko ih je sazidao i čiji su!?.Od ovoga dvora opet, na jedno hiljadu-dve koračaji kraj valovite reke, stoji jedan nov zamak, kog je gazda pre desetak godina došao amo sa ženom, sinom i ćerkom.Taj zamak je Marka Smiljanića. Hajdmo u seoski, u takozvani „veliki birt“ i tamo ćemo sve čuti.Ovaj je baš prekoputa od „seoske kuće“.Nekoliko basamaka vode gore i prvo uđemo u jednu poveliku dvoranu, pa onda na levo kroz vrata u sobu za bolje goste.U ovoj sobi za jednim stolom seđahu njih više bogato odevenih seljaka; jedan starac sa sedi brkovi, do njega krupan čovek sa crnih brkova, i još tri seljaka. Na stolu je flaša sa nekoliko čaša u kojima se blistalo rujno, brdsko vino.Posle dužeg razgovora zapitaće onaj starkelja: „A ko vam udesi tako ovo selo da izgleda kao kakva bašta?” „Zar ti još ne ču starče? upita ga onaj sa crni brkovi. „Nisam nikad reči slušao, jer evo već 25 godina je prošlo kako sam odavde otišao zbog tuđeg nevaljalstva, zbog tuđe krađe — govoraše starac i kao da mu teško bi što mora o svojoj prošlosti da govori, uzdahne i nastavi. — Posle toliko godina eno me sad prvi put u mom rodnom mestu “ „Zar si ti odavde rođenjem! začudiše se ostali. — Ded nam pripovedi, kako ode odavde i šta te nagoni da ostaviš ovo sretno selo i plodnu zemlju?“ „U stvari nije ništa — poče starac kome je moglo biti preko 60 godina. — Pokojni vlastelin Stojan Bačević, bog da mu dušu prosti, bio je dobar da boljeg ne mogosmo želeti.On je ovaj veliki hatar prekupio od nekog stranca, koji je bio pravi krvopija za nas.U Bačeviću nađosmo utehe i melema za rane, koje nam je zadao onaj obesni stranac; nije nas kinjio, nije otimao od sirotinje, čak nam je popustio od arende toliko da smo se svi divili; šta više ako je koga zadesila kakva nesreća pa nije mogao da arendu isplati, oprostio mu je istu i još bi mu dao novaca da se ishrani te zime.Al’ da prvo iskapimo jednu — doda i podiže čašu, a ostali za njim. »Ne prođo pet godina — nastavi starac a ostali ga pažljivo slušahu, — kad nam dobri vlastelin reče da će svakom onom kao svojinu ustupiti onu zemlju koju radi, ako mu može za to izvesnu svotu platiti, koja je bila tako malena da čisto nismo verovali...Ne prođe mlogo a već se trećina sela, tako reći odkupi i ljudi počeše kao svoje gazde raditi zemlju.I ja sam bio skuckao zahtevanu svotu i htedoh mu odneti, kad se dogodi nešto što me otera iz ovoga sela.Jednoga jutra dođe mi komšija i poče na mene zlo, kao da sam mu ja ukrao nazime.Ja se upropastih, govorio sam mu i izvinjavao sam se, al’ on me tuži vlastelinu, koji je bio neumoljim kad se tako što dogodilo u selu.Bez ikakva saslušanja i istrage, meni se oduzme zemlja, koju sam radio i moradoh otići u svet da tražim sebi hleba.Tek posle čujem da je krađu izvršio neki švaba, koja se tu pre nekoliko meseci doselio. „Pa ti si Sava Filipov! viknu brkajlija. „Ja sam — odgovori starac. „Pa to ćeš ti dobiti tvoju zemlju natrag — reče brkajlija. — Današnji vlastelin je iprastivao za tebe, i nije hteo nikome dati tvoju zemlju, dok se ne osvedoči da si umro.Ovo ti je blago od čoveka.On nam ukrasi crkvu, podiže ovu baštu u selu, načini od sela vrt da mu nema ravna u svetu.Danas nema u selu čoveka, koji ga ne blagosilja, jer je svu zemlju ustupio nama, kolko je koji imao; dopustio nam da „beli rit“ obradimo i svakom nam odmeri podjednako te sad svaki ima dvaput onoliko koliko je pre imao.Samo je zadržao 400 lanaca, a ostalo je naše.Taka vlastelina ne pamti selo.Podigao nam „opštinsku kuću“, doveo nam beležnika, pa i jednog starog advokata, koja mu je drug iz detinjstva, a koga sam on izdržava, jer inače ne bi mogao živiti pošto ovde u selu i nezna svet za parničenje, jer su svi valjani i pošteni.Podigao nam je školu i doveo dobrog učitelja, koga opet on sam izdržava.Imamo i lekara. „A kako se zove novi vlastelin? zapita ga starac. „Branko Bačević, pokojnog Stojana jedinac.“ Starac začuđeno gledaše u ostale; setio se maloga Branka, koga je kao sina voleo... Razgovor prekide jedan došljak.To beše visok, dosta razvijen mladić.U licu beše ružan.Imao je crvene brkove i bradu, na dugom nosu je nosiio naočare iza kojih se videla dva žuta oka, koja nepoverljivo i motmulo zverahu tamo amo.Lice mu je dugačko i boginjavo.Kad uđe u sobu i ne pozdravi seljane dobrodošlicom, već razgledi unaokolo, sede za jedan stol i vikne birtaša. Ćelavi Giga brzo dođe. „Kakva vina točite? zapita ga crveni gospodičić. „Obična — progovori Giga šepavo, jer nije imao prednjih zuba. „Šta je to obično?“ „Imam našeg brdskog crnog i belog vina — odgovori Giga, koji beše ušeprtljio na strančevo pitanje, koji po spoljašnosti izgledaše da je veoma bogat. „Nemate tokajskoga? zapita stranac.“ Giga zinuo, on siroma nije ni čuo da postoji to „kajsko“, kako li se zove vino: „Ne — nemam toga.“ „Pa dajte mi crnoga — završi novodošli.Giga ode i donese mu vina. Seljani začuđeno gledahu u stranca, počeše šapućati i čule se ove reči: „Ko je to?“ „Neznam, sad ga vidim prvi put.“ — „Valjda je kakav barun, ili tako nešto.“ Najviše ga je starac posmatrao, gledao ga je dugo i merio od glavo do pete, pa onda će tihim glasom: „Ti crveni ljudi nisu dobri.Ja kad vidim takog čoveka odmah me neka jeza spopadne..." Za čudo da je i stranac češće bacao poglede na starca, koji mu se činjaše poznat. „Ako je on crven ne mora zato biti nevaljao — reče brkajlija. „Vi znate gde je „lovačka unka?“ — poče starac malo jačim glasom, da je stranac mogao sve čuti. „Znamo vrlo dobro — odgovore seljani.“ „Od te unke na jedan sat i po hoda pruža se planina što je zovu „Nestorova planina”, zbog onog događaja kad su nesretnog kneza Nestora razbojnici napali, ubili ga i opljačkali.Iza te planine u onoj dolji podigao sam malo kućice i tu sam živovao od kako sam odavde otišao, imao sam sina Radivoja, kog oženim i dobijem unuku Smilju.Snaja mi na skoro umre a sin mi ode u varoš P. i postane vođ policajni...“ Starac ućuta, čelo mu se naoblači, oči mu zasuze i bolno uzdahne: „Tog jedinog sina sam imao i on me ujede za srce, ocrni mi obraz, okalja mi ime!“ „A šta je bilo s njime! zapitaće ga brkajlija dirnut rečima starčevim. „Valjda ste čitali za ono ubistvo u varoši, kad su našli brata od strica današnjeg našeg vlastelina Branka Bačevića ubijena i pored njega i jednog policaja teško ranjena sa nožem u ruci?“ „Čitali smo — odazvaše se svi. „To je moj sin — reče starac gorko. „Pa on je nevin i pušten je na slobodnu nogu, jer je obećao da će za godinu dana, što li, naći ubicu!“ „Da Bog da, da je tako, al’ — izusti starac i zamisli se, pa onda podiže glavu i nastavi: „Al da vam ispričam što sam započeo.Kad me je sin ostavio, ostadosmo ja i moja baba sa unukom.Negovali smo sirotu svakojako, dok no doraste za udaju.Našao se brzo i mladoženja iz čestite kuće, isprosi je i ja dam blagoslov.Jedno poslepodne dođe mladoženja sa roditeljima da dariva devojku.Dvoje mladi odu na livadi, pa će se malo i po šumi prošetati, a mi stariji ostadosmo da se pri čaši vina porazgovorimo o našim stvarima.Najedanput začujemo pucanj, koji nas sve uplaši, zatim vrisak i zapomaganje.Brže bolje istrčimo i upravo onamo odkuda se pucanj i jauk čuo.Kad tamo, nađemo mladoženju mrtva, ubijena iz pištolja.Al’ di je Smilja!?Ne čuje se ništa.Najedanput se opet začu zapomaganje, ali kao da se glas sve dalje gubio u šumi.Pohitam tamo sam, jer je prijatelj ostao kod mrtvoga sina.Brzo ugledam gde njih dvoje vuku moju Smilju.Jedan je bio visok sa crveni brkovi — bez brade, nije nosio naočare — ove je poslednje reči tiho izgovorio i bacio jedan pogled pa stranca, koji je okrenuo bio glavu, podigao čašu i pio vina. — Drugi je bio malen i gurav.Onome nisam mogao spaziti lice.Kad me spaziše, a u taj par dotrča i jedan moj komšija, pobegoše i izgubiše se.“ „To je mogao biti drugi ko, ima ih više takovih — reče brkajlija, koji je pažljivo slušao starčevo reči. — U ostalom ti crveni ljudi jako liče jedan na drugog.“ „Birtaš! vikne stranac i ćelavi Giga brzo dođe. „Da li još ovde stanuje vlastelin Branko Bačević? zapita stranac, kome je moglo bita od prilike 23 godine, birtaša. „Još je ovde — odgovori dobroćudni Giga. — Da li imate što posla s njime, ili ćete što da mu poručite?“ „Ne, ja sam njegov sinovac — odgovora stranac. Seljani koji se behu nalaktili pa stol naglo se ispraviše i začuđeno ga pogledaše, a starac čisto zinuo od čuda, pa kao da se bojao svojih pređašnjih reči malo uzdrhta. „Vi sto sinovac plemića Branka Bačevića!? usta najedanput brkajlija i priđe strancu. „Ja sam i hteo bi ga posetiti, pa možda kod njega i ostati — odgovori stranac. „Ja sam seoski knez — reče brkajlija, — Mogu vas odvesti do njega.Siroma ostario je, sed je, oslabio je ali je još držeći.“ „Čujem da se nikad nije ženio? počeće najedanput stranac. „Nije — odgovori knez. Sinovac značajno žmirnu očima i jedan mu osmeh preleti preko crvenog lica. „Čujem da je posrnuo sa imanjem? zapita ponovo i upre svoj ispitujući pogled u kneza. „Nije, još ga je umnožio — odgovori knez — Istina da je na seljane raspačao mlogo, ali mu je ostalo još dosta... preko 400 lanaca najbolje zemlje.“ „A ko rukovodi upravu nad celim dobrom? kad velite da je ostario.“ „Njegov išpan stari Jovan i sin mu Aleksa. „Je li mu Jovan kakvi rod?“ „Nije, nego valjan i pošten čovek, koji je već od 30 godina u dvoru.“ „A kakav je ono dvorac do crkvo? „To je neki bogataš sazidao, kažu da se zovo Božidar Čupić, ali se još nije uselio u njega... tek ako do godine.“ „Video sam i jedan zamak kraj reke? „To je Mirka Smiljanića zamak, on se pre desetak godina amo doselio. „Ima li porodicu? „Ima sina Miloša, koji ove godino svršava škole, i kćer Bosiljku.“ Stranac je kao kakav sudija stavljao pitanja a knez odgovarao, ali seo i našao u zapari.Ostali se čudiše zapitkivanju strančevom a stranac je nekoliko puta mahao glavom, što nije zamaklo strančevom onu. „Velite da je moj stric još držeći čovek? upita opet sinovac kneza. „Jeste — odgovori knez — nego.“ „Šta nego! upade mu u reč stranac, koji je sve kneževe reči halapljivo gutao. „Ako se dobro sećam, vlastelin Bačević nije imao rođena brata — mucao je knez. „Hahaha! nasmeja se stranac a glas mu beše hrapav i nemilo je dirao čoveka. Ja sam njegovoga brata od strica sin, otac mi se zvao Ivan Bačević, a moje ime Mrgud.“ „Zar vam je otac umro? izusti i neotice knez. Preko Mrgudovog lica pređe bledilo, no to beše trenutno, pribere se i sasvim mirno reče. „Pre godinu dana je umro.“ Starac Sava je primetio bledilo na mladićevom licu, ali ne mogaše sebi razjasniti zašto je prebledeo kad ga knez upita za oca... Mrgud plati vino i ustade od stola.Kada je skidao sa čiviluka šešir nagne se bliže starcu koji je na kraju sedeo, i da niko no primeti šapnu mu nešto na uvo, pa ode sa knezom.Starac preblede, brzo se podiže, oprosti se sa ostalima i ode. Uđimo u stara vlastelinski dvor.Na levom kraju dvora stanovaše Branko Bačević vlastelin.Evo baš sad izađe stari Jovan iz jedne sobe, sigurno je u njoj stari vlastelin.Uđimo unutra.Kraj prozora u staroj naslonjači, na kojoj je nekad sedeo pokojni stari vlastelin, sedeo je sadanji stari vlastelin, nasljednik onoga.Ni blizu onaj Branko pre dvadeset godina.Kosa, brkovi i brada, koju beše pustio, beše bela kao sneg, lice bledo i upalo, ruke suve skoro providne, adi se još vide na njima tragovi nekadanje čelik snage i ona žilavost, koja je kadra bila da jednim stiskom medveda udavi.Pleća mu široka ali malo pogurena, kao što je i glavu pogureno nosio.Izgledaše kao starac od 60—70 godina, a tek ako mu je bilo 48—50.Nisu to tragovi starosti, to su tragovi žalosti, to su tragovi onih nesreća koje je doživeo, i ona tuga, koja mu još i sad pritiskuje grudi.Koliko puta bi se oteo iz staračkih mu grudi dubok uzdah kog bi ove reči pratile: „Oh lakomislena mladosti! kolko patim zbog tebe, koliko mi jada zadade da zbog tebe moram da krijem... da se odrečem nesretnoga...Oh što nije ovde da ga pritisnem na ove očinske, prerano ostarele grudi...Pa čega se bojim, što me odvraća da sa istinom izađem na sredi.Oh draga sliko, sveta seni koja mi svagda pred očima lebdiše! ti mi nedaš da govorim, zapovedaš mi da ćutim.Oh Zoro! tebe ne mogu vređati... Ovaj mah kada uđosmo, čitao je novine.Lice mu se čas mrštilo, čas grozničavo trzalo.Mora da je nešto važno čitao! Neko zakuca na vrati. „Slobodno — izusti i ostavi novine. Knez uđe unutra: „Dobar dan gospodaru! pozdravi starca. „Dobro mi došao kneže! odazva se stari vlastelin i pođe mu na susret. Dođoh sa važnim vestima, koje će vas za celo obradovati — poče knez i sede na stolicu, koju mu je vlastelin pokazao. „Da čujem! reče starac. — Ti mi svagda dobre vesti donosiš valjda će i ove biti takove.Valjda treba kome pomoći? doda i oči mu se zasvetliše kad pomisli da će opet kome dobra učiniti. „Tako je — reče knez — Vi se sećate da je pokojni vaš otac oduzeo nekom Savi Filipovom zemlju što se na njega potvorila neka krađa, a posle se dokazalo da je nevin... Sećam se, pa je li živ!? zapita naglo Branko, koji je odavna želeo da toga čoveka usreći, da popravi što je njegov otac besmisleno pogrešio.On se sećao toga čoveka, jer ga je isti jednom spasao iz vode u kojoj se sa decom kupao i hteo se utopiti. „Sad sam bio o njime — poče knez.On ima veli, pod „Nestorovom planinom“ malo kućice i zemlje i tamo živi. „Idi odmah i dozovi ga — reče starac. „Nego imam još nešto da vam kažem.. vaš sinovac je ovde, vašeg brata od strica sin Mrgud; otac mu je pre godinu dana umro...“ Lice starčevo se naoblači, nabra čedo i obrve mu se skoro sjediniše tako se beše namrgodio. Gde je on? zapita kroz zube. U predsoblju je i čeka da ga primite.“ „Neka uđe — reče Branko. — Nego mi starca odmah pošalji. Knez ode i posle njega uđe Mrgud. „Dobar dan striče! pozdravi strica i priđe mu ruci... Stric ne odgovori ništa, nego ga poče svojim pronicavajućim pogledom meriti od glave do pete, pa onda mu pogledi u oči: „A od kud ti ovde? „Došao sam da vas posetim i...“ „Šta i? zapita ga naglo stric. „Mili striče! poče podmuklo Mrgud — Otac mi je umro, ostao sam samoran.“ „Otac ti nije umro, on je mučki ubijen — prekide ga stric i oštro ga pogledi. Mrgud zadrhta kod ovih reči stričevih, ali se brzo znade umiriti i reče: „Jeste i to je moja najveća nesreća, jer sam ostao siroče, bez ikoga starijega koga bi za savet zapitao.“ „Pa kako je poginuo tvoj otac? zapita ga stric, u novinama piše.Evo ih čitaj — reče, ode do pisaćeg stola i izvadi jedan broj novina. — Već godina dana kako čuvam ovaj broj, jer sam ti voleo oca kao rođena brata, pa...Evo čitaj...“ Mrgud je već više puta pročitao isti broj, ali ga morade i sad pročitati.Nikad se nije tako osećao čitajući crne redove o ubistvu svoga oca, kao sad.Sad je stajao pred njim stric, koji je upro u njega one velike oči, pa kao da je osetio da mu neko srce noževima para, tako je prebledeo i zadrhtao, ali je on svoju uzbuđenost vešto skrio, da na njemu niko ništa primetiti ne bi mogao. Evo kako je glasio članak o ubistvu Ivana Bačevića. „Grozno ubistvo.Ovdašnji odlični građanin Ivan Bačević nađen je jedne noći mrtav, proboden nožem.Pored njega je nađen i vođ policajni Radivoj Filipov, koji je takođe bio uboden nožem, no samo je bio ranjen i držao je krvav nož u ruci.Nož je bio nov, skoro kupljen.Obojicu odneše u policiju, Bačević je drugi dan saranjen, a ranjenoga policaja odneše u bolnicu gde je najmarljivije negovan i gde je posle mesec dana ozdravio.Istraga je odmah povedena.Policaj je ovo rekao.„U jedanajest sati spazim jednoga čoveka gde je prošao pored crkve i uputio se kafani „Orla“, ali ne uđe unutra već savi za istu i izgubi se u mračnome sokačiću.Ne prođe pet minuta kada čuh potmulo zapomaganje.Potrčim tamo i spazim dva čoveka gde oboriše Bačevića i jedan mu zadenuo nož u prsa.Trgnem mač i jurnem na njih, no na nesreću zapnem za kamen i stropoštam se.Ubice hitro skočiše na mene, osetih jak udar u vratu i onesvestih se.Još dok sam se borio da se izbavim, skinem jednome sa lica obrazinu i kao da poznah Mrguda, sina ubijenoga gospodina.Onaj drugi beše podalje, nisam mu spazio lice, ali sam video da je gurav.“ Policajna vlast je odmah poslala dva momka u Bačevićev stan da dovedu Mrguda, no ne nađoše ga kod kuće.Tek sutra dan dođe u varoš i odmah bude pozvan u policiju.Kad je sudu izveden bio je hladan samo što se neko uzbuđenje primetilo na njemu.On je tvrdio da je uzbuđen zbog očeve smrti, a da te noći kada se ubistvo dogodilo nije bio u varoši, nego na salašu nekoga Laze Kvrgića gde je sa njih više drugova celu noć bančio.Odmah budu pozvani svi koje je imenovao i oni se zakleše, da su zajedno celu noć do same zore u terevenci proveli.Kada se suočio sa policajem, i hladno je odbijao od sebe potvrdu da je umešan u tom ubistvu...Posle se dokazalo da je ranjeni policaj imao u ruci krvav nož i posumnja se da je on sam izvršio ubistvo, pa kada je video da neće moći ispred potera umaći, da je i sebe hteo ubiti, no samo se ranio...Policaj, koji je poznat kao vrlo valjan i pošten čovek, branio se i dokazivao da je nevin, i pošto se i to uzelo u obzir da je ubica može biti sam policaju tutnuo nož u ruke da bi poteru izbegao, i naposletku pošto je jedan ovdašnji veoma uvaženi građanin položio za njega izvesnu svotu novaca u ime kaucije, pušten je na slobodnu nogu da, kao što je zakletvom obećao, ubicu najduže za godinu i po dana pronađe, u protivnom pak slučaju svojevoljno se podvrgava kazni...“ „Jeli tako? zapita starac sinovca kad je ovaj sve pročitao. „Tako je — uzdahne sinovac i suze mu potekoše niz crveno lice. Stric ga je neko vreme ispitujući gledao, pa kad ga vide plakati, kao da se uverio o njegovoj nevinosti reče mu: „Ne plači sinovče!Vidim da si nevin, da nisi pokvaren.Nego šta si uradio sa novcem što si dobio za prodano imanje?“ Mrgud obrisa suze i progovori: „Otišao sam u B... gde sam mislio da živim, no tamo me zanela želja da udvostručim svoje imanje i ja se upustim u velika poduzeća.Isprva bejah sretan i dobijao sam, no posle se sve okrenu naopako i za kratko vreme izgubim sve..Ostalo mi je samo toliko da do vas dođem, misleći da će te me primiti makar za išpana...“ „Dobro — reče stric posle dužeg razmišljanja, — verujem ti da si se mlad zaneo.Ostaćeš kod mene ali ti ozbiljno kažem, ako dočujem da je ovo sve laž što si mi rekao i ako budeš zloupotrebio moju dobrotu, da ću te odmah oterati..Kod mene ćeš ostati dok ti ne nađem kakvo zvanje, koje će ti osigurati budućnost.“ Mrgud se ugrize za usne na poslednje reči stričeve: „Oh dragi striče! poče i oči mu se opet navodiše. — Zar da me odbijete... kakvo zvanje znam kad...“ „Valjda će se naći kakvo za tebe — reče stric kratko. „Ja sam mislio da ostanem ovde do vaše smrti...“ Stric ga namršteno pogledi, poče gladiti bradu kao uvek kad mu je što nepovoljno bilo.Htede nešto reći, i uzdrža se i samo reče: „Sad vidiš sumnjam u tvoje gornje reči....Misliš valjda da naslediš i moje imanje ti.“ Mrgud ga kao guja pogledi preko naoučari, pa onda više kroz zube progovori: „Pa ja sam vam jedini rođak, drugog nemate osim mene...“ „Imam — odgovori stric ljutitim glasom, koji je Mrguda porazi. Ko je tij, koji mu je bliži od njega?Gde je, kakav je i odakle je? vrzlo mu se po glavi: „Bar mi dozvolite da ovde ostanem do vaše smrti — progovori naposletku. Na reč „smrt“ starac prenu, kao munja mu proletiše kroz glavu reči onoga članka u novinama, preblede no naglo se okrete da Mrgud ne spazi i reče jetko: „videćemo.“ Mrgudu kao da sinji teret spade sa srca uzdahne i jedan podmukao osmejak mu preleti preko lica, škripnu lako zubma i čisto preteći pogled baci na svoga strica, koji se okrenuo od njega i otišao k’ prozoru. „Sad idi u trapezariju i neka ti donesu doručak — progovori stric. Mrgud je jedva čekao da čuje te reči, naglo se okrete i iziđe napolje.Osećao se mlogo lakšim kad je iz sobe izašao, unutri mu beše zagušljivo i neprijatno; „Matora hulja! promrmlja i ode u trapezariju. Toga dana u veče oko devet sati Mrgud se pažljivo izvuče iz dvora i uputi se vrtu, koji je odma do dvora bio.Niko ga nije smotrio kad je izišao.Laganim koracima pođe velikom putanjom, pa onda savi na levo i posle nekoli-minuta provuče se kroz neko gusto žbunje i nađe se na jednoj čistini odprilike četir koraka unakrst.Tek što je stao bio kad se poizdalje začu poluglasan zvižd.Mrgud se odazva, našto se čuše koraci, žbunje se razgrnu i pred njega stade čovečuljak sa velikom gurom na leđa. „Mrgude! ču se glas čovečuljka. „Ja sam grbonjo — odazva se Mrgud. „Opet mi se rugaš — reče grbonja promuknutim glasom. — Nemoj da me rasrdiš — doda i oči mu u pomrčini kao u mačka sevnuše. „Ajd ne luduj Ćiro, šalio sam se — izvinjavaše se Mrgud. „Šta je! kako te je primio starac? poče opet grbonja koji kao da se brzo odsrdio. „Hajdmo unutra pa ću ti ispripovediti — reče Mrgud i pođe. „Al’ ako nas ko god spazi?“ „Neboj se; svi spavaju.“ Posle četvrt časa vidim ih u jednoj sobici za jednim stolom.Mrgud zabravi vrata i onda ukratko ispripovedi grbonji kako ga je stric dočeko i šta mu je rekao.Kad mu je kazao kako je morao i da plače, grbonja podrgljivo reče: „Da ti je stric znao da su to krokodilske suze i da njega oplakuješ, obesio bi te za prvo drvo.“ „Pogodio si — reče Mrgud. — Nego đavolski je to čovek.Po njegovim rečima neće biti po mene baš najbolje u oporuci; kako se izlanuo kao da ima bližeg rođaka...“ Grbonja se ispravi na stolici i oči mu zasvetliše: „Ta on se nikad nije ženio!Rođenoga brata nije imao... ti si mu..." „Ja ne znam šta je u stvari, ali mora da se kod njega krije kakva tajna, koju mi moramo doznati.Ako ima koga, recimo sina, koma bi ostavio imanje, onda je zlo po nas..Jajteles nam neće više davati novaca i može nas upropastiti, ako nam plan ne ispadne za rukom i ne platimo mu...“ Grbonja se zamislio, pa onda kao da se dosetio nečemu reče: „3a oporuku je najlakše “ „Kako! vikne Mrgud. „A zar sam ti jednu menicu potpisao u ime tvog pokojnog oca, pa je bilo dobro, niko nije mogao primetiti da je menica lažna...Kad on umre lako je onu oporuku preinačiti..Ti ćeš valjda moći doznati gde je drži, pa ako vidimo da te je iz nasljedstva izostavio, pokazaćeš mi rukopis, nabaviti hartije, malo mastila i pero pa gotov posao.Ostalo je moja briga.“ „Al i to mi je rekao da će mi naći di god kakvo mesto da radim...Šta ćemo ako me otera od sebe.“ „A ti gledaj pa mu se umili, dovijaj se kako znaš..U ostalom ne mora on dotle živeti dok ti zvanje nađe — završi grbonja i žmirne. Mrgud ga je razumeo.Pošto je grbonja rekao da je gladan, otvori Mrgud orman i donese hladna pečenja, leba i nekoliko flaša vina, koje je sve još za ranije spremio bio...Tek docne u noć ode grbonja iz dvora... Odmah od seoske crkve, a između nje i novoga dvorca, stoji stari bunar iz kog skoro čitavo selo vodu crpe.Jednoga jutra još ne beše sunce svoje prve zrake pomolilo, stari đeram je već cvrčao gibajući se čas dole čas dižući se gore preko drvene osovine, koja je uglavljena bila u dva kraka otare soje.Vredne vodonoše poraniše da još pre sunca zahite vode, jer kažu, koji se pre sunca napije vode iz toga bunara i umije njome lice, neće nikad imati pege po licu, a to zato, što je bunar blizu crkve pa je postala gatka, da se u njemu anđeli kupaju.Ovoga dana se iskupilo njih više devojaka, pa u mesto da, kad koja napuni sudove, ode kući, stoje i ćeretaju. „A kad će bogami doći već taj novi gospodin? počeće Tinka kao pitajući ostale drugarice. „A bog bi ga znao — odgovori Juca. — Sazidao take krasne dvore, ni Gojkovi nisu lepši, pa mano da se pacovi po njemu legu.“ Milica jedna između njih, duboko uzdahne i zagleda se u dvorac. „A što ti bogati Milice uzdanu? zapitaće je Tinka i namignu na ostale. — Valjda ti nije bio sinoć ruzmarin?” „Da su to odkud moga Mile dvorovi — poče Milica sasvim naivno. „Hahaha! nasmejaše se ostale cure. „Pa onako kad iz polja dođe sav blatnjav i mokar da je malo protocilja po onim mermer salama — reći će Juca, — a ti da se zasučeš pa da varjačom mešaš kulju u srebrnoj šerpenji....“ „Ja nebi želela da taj gospodin pokloni taj dvorac mome Nenadu — rećiće najedanput Jelka, koja je do sad ćutala. — Tu sedi nečastivi, zato i ne dolazi taj gospodin...“ „Šta, šta, šta! povikaše ostale u glas i pokupe se u gomilu oko Jelke. „Samo lakše.Prekrstite se pa da vam pripovedim šta sam sinoć videla — reče Jelka, i sve se prekrste okrenute crkvi. „Idem vam ja sinoć, moglo je biti devet sati, od tetka Sose.Odnela sam joj saćuricu brašna, pa se malo zadržala. „Valjda ti je bio lepi Maksa kod tetka Sose!? tek će Juca i đavolasto se nasmeši. Jelka porumenila, ne odgovori ništa, nego, kao da je prečula Jucine reči nastavi: „Kad sam se vraćala natrag bila je pomrčina kao testo.Da rasteram strah počnem pevati.No kad sam došla naspram dvora mene spopade neka jeza pa prestanem pevati.Neznam zašto sam se bojala kad sam do njega došla.Najedanput se zasvetli jedan prozor, a ja sva pretrnu.Pogledam gore a on, bože mi prosti — reče i prekrsti se — sav sed kao ovca ide po sobi a sve zvera kojekuda.Pa onda ode u drugu sobu pa u treću, pa tako redom.Ja počela da drhćem hoću da pođem al ne mogu, opet se vratim natrag.Najedanput stane kod prozora...Uh ala je bio strašan! još i sad drhćem kad se setim.Stao na prozor, sav u belo, oči mu crvene ko u petla a kosa mu čak na pleća pala, pa rogovi, pa..Najedanput nestane svetlosti i ja čujem kao da flura svira a po krovu počeše neki svetlaci da skakuću.Pa ovda kao da i gajdaš poče svirati, pa onda najedanput udri nešto nalik na doboš i čitava banda poče da svira.Kad posle spazim da se nešto beli na prozoru, pa kao da se neko spušta no pajvanu dole, pa upravo meni.Oči mu svetle k’o u mačka, a iz usta mu ko neki modar plamen liže.Obnevidila sam i pala.Dalje neznam šta je bilo tek kad sam došla k’ sebi a ja ležim na zemlji.Kad sam se svega setila, prekrstim se i pobegnem..." „I ti si ga vidila! tek će Tinka. „Ta kao što sad Vas gledim — odgovori svečanim licem Jelka. „A meni pripovedi braca da su naišli na nike kosti kad su kopali fundament — pa kad je dodirnuo ašovom a ono kao da je neko stenjao.Braca se poplaši pa da pobegne iz jame.Bilo je već deset sati noću, jer je gospodin naredio da se i noću pri sveći kopa samo da pre bude gotovo.Kad on da pođe napolje a neko dune, fenjer mu se ugasi i ispusti ga sa ašovom zajedno.Počeo je da drhće, ali se okuraži i htede da skoči, kad oseti da ga neko vuče za doroc, ispusti karvu od lotre za koju se uhvatio pa se strmoglavi... „To će biti on (nečastivi) — rekoše sve kao u jedan glas. „Ala ste vi lude — tek će Zvezdana, koja je sve to slušala iza jednog debla hrastovog. Sve prenuše i okretoše se Zvezdani. „Šta ti znaš! oseknu se Jelka, koja je bila u zavadi sa Zvezdanom jer joj ova preotela dragana. — Idi pa se ismevaj sa tvojim.“ „A znate druge šta je u stvari!Poče Zvezdana i ne slušajući Jelkine reči. „Šta? viknuše sve radoznalo kao obično kad se kakva novost čuje. „Sinoć je stigao novi gospodar sa sinom.“ „Ta je li moguće! viknuše sve u glas. „S njima je došao i naš gospodin — reče Zvezdana a pod reči „gospodin“ mislila je pop Boška. Tek što beše izgovorila poslednje reči, kad se na dvoru otvoriše vrata i jedan visok, sed čovek izađe napolje.Laganim koracima prođe pored devojaka, nazva im „dobro jutro“ i udali se. „Eto to ti je taj nečastivi — progovori Zvezdana s podsmehom i glednu u Jelku. Jelka se samo ugriznu za usne i kao zalivena ćutaše. „Pa vidite nije gord — reći će Tinka. — Nazvao nam „dobro jutro“, a ne kao onaj Mrgud.Taj nije čist devojke, taj baratuje sa nečastivima. „Kako to! viknu Zvezdana podsmešljivo, koja nije verovala u gatke. „Pre neko veče prođem vam ja pored dvorskog vrta — poče Tinka da pripoveda, — i spazim Mrguda, ide lagano kao da se bojao da ga kogod ne vidi.Kad je došao do jedne klupe a on zvižne.Ja stala da vidim šta će? kad najedanput kao da je iz zemlje ponikao, iskoči iz žbuna jedan guronja i upravo k’ njemu.Ja mal nisam ciknula, jer je bio zdravo blizu mene kad se pojavio, no priberem se i počnem prisluškivati.Onaj crveni đavo izvadi iz džepa jedno pisamce prinese ga fenjeru kog je pod ogrtačem doneo, no da ih, valjda, ne bi ko god spazio, odoše u neko žbunje, a ja se privučem bliže da sam sve mogla čuti. „Doznao sam tajnu — govorio je Mrgud i počne čitati pismo: „Dragi druže! tako je glasilo pismo. — Ne mogosmo do sad doći, jer je Stojan morao da polaže poslednji ispit.Kroz osam dana dolazimo oboje, Stojan je zdrav i čio, divićeš mu se kad ga vidiš možda ga nećeš moći ni poznati.“ „Na tu ne stoji ništa u svezi sa našom stvari — upade mu u reč onaj guronja kao da je imao hunjkavicu. — To je koješta! „Ja ti kažem da sam uvatio trag i gledaćemo da ga lepo sklonimo.Ovo sam pismo ukrao od strica i po svoj prilici.“ Tek htede Tinka dalje nastaviti razgovor između Mrguda i grbonje, kad se sve devojke okrenuše dvoru i kao neme ćutahu i gledahu u lepa mladića, koji je izišao iz dvora, stao kod jedne lipe i razgledao okolinu. „To je mladi gospodar — reče Zvezdana. — Mislim da mu je Stojan ime, jer tako sam čula da ga je sinoć onaj stari viknuo.“ „Ju evo ga ide! šapnu Jelka. I zaista, mladić se uputio pravo bunaru: „Dobro jutro devojke! pozdravi ih i osmehnu se. Devojke ćutahu.Svaka se zarumenila i oborila oči, samo mu je Zvezdana gledala pravo U oči. „Pio bih malo vode, kad bi mi dodala taj krčag — reče Stojan Zvezdani. „Zdrage volje — odvrati devojka i pruži mu krčag pun studene vode. Mladić je pio a očima je neprestano merio devojke. „Hvala ti lepa devojko — reče pošto se napio vode i vrati krčag. — Nisam mislio da ću u ovom selu videti tako lepih ružica.“ . „ Ju gospodine! htede Zvezdana, ali ućuta i porumene. „Jesu li svi poljupci tako jedri i lepi kao. — Ovde mora da se celog sveta najlepše ruže neguju?“ „Devojke ćutahu a mladić se smeškao pa onda se okrete Jelici: „Je li ti mala, da li je daleko reka odavde? „Nije, idite samo ovamo desno i kad prođete ovu malenu šumicu, odmah će te naići na nju — odgovori Jelka koja se topila od radosti što je i nju taj lepi mladić oslovio. „Hvala, zbogom! pozdravi ih mladić i laganim koracima ode. „Ala je lep1! rećiće Milica, koja je bila zaljubljena. „Vidi ga samo kako ide, kao jelen — progovori Tinka — prav je kao bor.“ „Lice mu kao u sv. Dimitrija — doda Jelka. — Pa oni mali crni brkovi, pa one guste obrve.“ „A jeste li mu videle oči? doda Zvezdana. — Crne kao noć, pa se svetle kao kandilo pred ikonom matere božije.Kad me je pogledao a ja sva pretrnula.“ „Pa onaj glas viknu Milica. — Kao zvono na kapeli, čisto u srce dira.“ „Hahaha! nasmejaše se devojke. „Šta bi ti rekao Mile da te čuje! — podsmevala se Zvezdana. „A šta bi rek’o tvoj usukani Toša — obrecnu se na nju Jelka, koja nije mogla da trpi Zvezdanu. „Gle, gle Jelke!Reče Zvezdana i tako se podrugljivo nasmešila da je Jelka prenula i već digla ruku da je udari, kad neko poče vikati: „A šta toročete toliko!To beše staroga zvonara Sredoja glas. — Ustale ste pre petlova pa ste došle ovamo da spletkarite.Taki da se tornjate kući!Roditelji vas mogu do strašnoga suda čekati.Ne mož’ čovek da spava od njih.Gle još se smeju.Ta di je ta palica — reče i ode po štap, ali kad se vratio ne nađe nijednu, sve se razbegle jer su jedanput već iskusile da čiča Sredoje ne govori u vetar.Tako bi svako jutro čiča Sredoje rasterao lepe vodonoše. Njegova mala kućica tik uz crkvu je bila, pa siroma nije mogao mirno da spava, već čim zora a on čuje ćeretanje i smej devojaka... Tiho, blago veče je nastupilo, toga dana Čupićev dvorac beše osvetljen sa sviju strana.Izgledaše kao da se sve nekoj svečanosti spremalo.Kuvarice sa mlađima zabunile se oko živine; husar Luka se licka i udešava haljine, da što svečanije izgleda, kad bude dočekivao goste.Novi gospodar je svu svoju čeljad doveo sa sobom iz varoši, da ne mora nanovo tražiti i naimati, a bio je s’ njima zadovoljan, pa ih nije hteo otpustiti.U dvoru je inače vladala tišina, osim što je čeljad ovamo-onamo trčkarala i radila ovoj posao.. Oko osam sati prođoše mimo crkvice dva čoveka i uputiše se u dvorac. „Tako me neko neobično osećanje obuzima — progovori jedan, koji je bio sed i pogureno išao. „Nedaj srcu na volju.Moraš se uzdržati i ne dati da se na tebi ništa primeti što bi..“ govoraše drugi tihim glasom. „ Neznam kako ću moći izdržati — odgovori onaj prvi i uhvati za ključanicu od dvorskih vrata.Oči im zasenu svetlost u širokom hodniku.To behu vlastelin Branko i doktor Velja, koji jedva ako se što promenuo.Bio je dobre naravi, zvali ga „flegmom“, jer se nije ni zašto žestio ili se predavao kakvom osećaju, koji bi mu škoditi mogao; vladao se pravo doktorski, pa nije ni čudo ako je izgledao bar za 10 godina mlađi od njegovog druga Branka. Kada prođoše širokim hodnikom, saviše na levo i popeše se na gornji sprat gde ih je Husar Luka učtivo dočekao i otvorio im vrata od sobe. „Dobro mi došli! vikne i iziđe im na susret domaćin, koji je sam bio u sobi. Gosti posle običnog pozdrava rukovaše se sa starim domaćinom, no Branko ne mogaše odoleti svojoj radosti već ga zagrli i poljubi se. „More ugušićeš me — našali se domaćin, a u očima mu se zablista suza radosti. Stari Branko kao da je tražio nekoga, osvrtao se tamo-amo po bogato ukrašenim sobama, koje behu divno osvetljene. „Još nije došao — reče mu domaćin, koji mu je iz očiju čitao misli. „Da gde je? upita ga Branko. „Otišao je malo u lov, pa ga eto još nema da se vrati. Sedoše pored stola.Domaćin iz jedne flaše natoči u čašice stare šljivke i kucne se gostima: „U zdravlje našeg sastanka! reče. „U zdravlje vašeg sretnog dolaska! rekoše gosti i iskapiše čaše. „Kako provedoste u varoši? — zapita Branko domaćina. „Kazaću ti ukratko — poče domaćin. — Isprva je išlo kojekako no sada se malo otrgao već je bilo lakše.Školu je polazio redovno i kad mu je prošlo deset godina dam ga u više škole, gde je svake godine prvi međ drugovima bio.Ništa se neobičnog nije dogodilo, osim što je jedanput zaladneo bio i pao u krevet “ Branka obuze laka drhtavica na ove poslednje reči. „Kupao se sa drugovima u reci.Vreme je bilo lepo, kad se najedanput podiže strašna olujina i zateče ih u vodi.Jedva se spasoše te se ne podaviše.Kad je došao kući, potuži mi se da mu je zlo i već posle po sata tako mu pozli, da je morao leći; tu noć dobije jaku vrućicu od koje se teškom mukom spasao.Sad je zdrav i čio kao što je uvek bio.“ Domaćin ućuta.Branku kao da je sinji kamen spao sa srca uzdahne i lice mu se razvedri. Spolja se čuše koraci. „To je! šapnu Branko i skoro da skoči sa stolice, no domaćin ga moleći pogledi i on se stiša. Vrata se otvore i unutra uđoše pop Boško, popadija i sin im Stevan, kom je moglo biti preko 27 godina. Pop Boško je prosed ali jak, u najboljoj snazi čovek; Stevan je bio srednje veličine, rumena lica, povećih smeđih brkova i smeđe kose. „A-a-a!_ dobro nam došli — povikaše u glas domaćin, Branko i Velja. „Još bolje vas našli — odazva se pop Boško, i za malo pa svi seđahu za stolom. Odpoče se veselo ćeretanje, svi se osećahu sretnim, svi behu zadovoljni; na kada se još podkrepiše malo mučenicom, onda tek nasta veselje.Šaljivim pripovetkama i doskočicama nikad kraja. „Red je na Velju da on koju kaže — na jedanput će pop Boško, i okrete se Velji, a okom namignu na ostale. „Šta ćeš sad opet od mene! povika Velja, koji je obično ćutao, slušao šta drugi govora i smejao se s’ njima. — ’Oćeš valjda da znaš koliko sam zubova povadio u selu; što mi je rekla baba Pela kad sam joj pipao bilo dok je u groznici ležala, ili si radoznao da čuješ..“ „To to! nasmeja se pop Boško. „Šta ti znaš šta ja hoću da kažem — na to će Velja i sam se nasmeje. „Ta znaš ono, kad si išo da prosiš Maru Cupkalovu.“ Pop Boško, popadija i Stevan se grohotom nasmejaše. „To mora da je nešto zanimljivo, kad se tako slatko smejete — povika domaćin. — Hajde pripovedi Veljo da čujemo i mi, ja i Branko. Velja pocrvenio, i smeje se i jedi se na pop Boška, ali šta će kad su ga svi saletili. „Kao svaki mlad čovek, zaljubim se i ja u Maru Vidićevu.“ „Ta Cupkalova! upade mu pop Boško u reč. „Pa neka je Cupkalova — reče Velja kroz smej. — Svi znate šta je ljubav pa zato vam je neću ni opisivati..Šta misliš ti Stevane, a!?Stevan pocrvenio i oborio oči).Aha, uhvatili smo i tvoje tragove.. ne čepaš ti zabadava oko gošće Mirkove.Znaš oko Danice, hehehe..." „Mani ti Stevana — upade mu u reč pop Boško, — nego da čujemo kako si ti prošao!“ „Dakle — poče Velja, — ali da iskapimo jednu.“ Kucnuše se i ispiše čašice.Velja nije bio baš najbolji pripovedač, pa zato je zapinjao za svašta i tražio da se ma kako izvuče da ne govori. „Da mi izgori srce od ljubavi.Danju noću sve o njoj ko ciganin o crknutoj kokoški.Danju mislim kako da se upoznam s njome, a noću sve o njoj sanjam.Toliko sam bio zaljubljen da nisam znao ni šta radim ni kako radim.Jedanput u mesto leka protiv groznice dam baba Peli sasvim protivni lek, od kog je tri dana povraćala.Drugi put dam bokteru(=noćna straža sela) Paji umesto lek od šuljeva, neki prah od kog je dobio grčeve, da je čitav dan i čitavu noć kao bik rikao i grizao gde šta dobije.Dopala mi se pa hoću nju ili nijednu drugu...Voleo sam je a nismo se lično poznavali.Študirao sam kako da se upoznam s njom, ali kako ću!?Danju nikad ne beše kod kuće, ili nije htela da prima vizite; već hajd da odem i u veče jedanput, al kakav razgovor da nađem.Mislio sam i mislio, kad mi jednoga dana dođe dečko i pozove me da odmah odem do gospoice Mare, zlo joj je.Odem odmah.Kad tamo, a ona sedi na divanu i jauče.Kad me opazi, vikne: „Ju gospodine samo brzo.“ Otrčim tamo i zapitam je šta joj je?„Zub mi vadite — reče i zine. „Hahaha! nasmeje se pop Boško. „Zapitam je koji, a ona reče da je boli kutnjak na dolnjoj levoj vilici..Kad tamo, kad da vidim zub.Mal’ me nije šlog udario. — Nijednog zuba u usti, samo na dolnjoj levoj vilici jedna škrbotima.“ Svi prsnuše u smej da se tresli prozori. „Kad sam to spazio ispade mi sprava iz ruke, okrenu se svet oko mene i kao lud potrčim napolje a nju manem da se dere i arluče. „ Vrata se otvore i mladić koga smo jutros na bunaru videli, stupi unutra. „Evo ga! mal, ne viknu stari Vlastelin Branko i sav uzdrhta. Mladić se učtivo javi, a domaćin odmah usta i prikaže ga gostima. „Ovo je ovdašnji vlastelin Branko Bačević.“ Mladić pristupi starcu i htede ga poljubiti u ruku, no ovaj ga snažno zagrli i poče ga ljubiti.Sav drhtaše od uzbuđenja i suze mu poletiše na oči. „Ovo je doktor Velja, tvoj kum, — naglo reče domaćin i jedan moleći pogled baci na Branka. Zatim se i ostali redom upoznaše i rukovaše sa mladićem. „Gde si bio dosad Stojane? zapita mladića domaćin. „Bio sam preko u adi, lovio sam — odgovori Stojan pošto sam i sam zauzeo mesto za stolom. „A kako si smeo tumarati po nepoznatim krajevima? „Nisam bio sam — odvrati mladić i porumeni. — Upoznao sam se sa vašim sinovcem Mrgudom — doda i glednu u Branka.Ovaj kao da ga munja udari, preblede, no Stojan to nije spazio, jer se već okrenuo bio ocu i nastavi:“ Tek sam prešao bio na onu stranu reke, kad se iz šume ukaza Mrgud; tu se upoznasmo i odosmo zajedno loviti, no više smo razgovarali o koječemu, nego što smo lovili.“ Dok je Stojan govorio, Branko je bio namrgođen i čas po bi mu sevnule oči od ljutine.Zašto mu je bio neugodan govor o Mrgudu? zašto mu se lice čas mrštilo čas plamtilo od gnjeva kad je Stojan govorio kako ga je Mrgud zapitkivao odkuda je, šta je svršio, šta mu je otac i gde se rodio?To sam on zna. Doneše večeru.Svi su svojski večerali samo je stari vlastelin jeo malo. On se odao mislima, vinuo se u svoju prošlost, premišljao o sadašnjosti i brinuo se za budućnost.Posle večere doneše dobra crna vina i veselje poče burno da se razvija.I sam doktor se rasćeretao i govorio da ga se ne mogahu siti naslušati i nasmejati mu se. Kao što biva da se u tako veselom društvu često poremeti red, tako je i ovde bilo.Najedanput se nađoše Stari Branko i Stojan jedan pored drugog podalje od stola. Staroga Branka kao da je nešto mučilo, kao da mu se u grudma besna borba vodila, hteo bi govoriti ali jezik kao da mu je zavezan bio, ne mogaše reči izustiti.Više puta puta oči mu nekim neobičnim žarom zasvetliše, pa onda bi kao kad se neko reši na nešto, otvorio usta da progovori, da otvori svoje srce i da izlije sve svoje osećaje, ali jedan pogled domaćinov dovoljan bi bio da ga umiri, utiša. Pop Boško, Velja i popadija veselo ćeretahu sa domaćinom, a i Stevan se razgovorio, pa im pripoveda doživljaje iz đačkog života tako živo i dosetljivo, da je doktor Velja više puta uzviknuo: „Đaci to su najveći obešenjaci!“ Između staroga Branka i Stojana na jedanput započe se ovakav razgovor: „Zar se ne sećaš matere? zapita starac Stojana. „Ne sećam se — odgovori tužno ovaj. — Otac mi kaže da je bila lepa i plemenita, ali je rano umrla.“ Starac se najedanput tako osećao kao da je u groznici i samo što nije viknuo: „Ona je bila lepša i plemenitija od Anđela!“ ali se uzdržao. „Otićiću joj sutra na grob — poče Stojan. — Otac mi je kazao da joj je grob u kraj jezera, blizu jednoga zamka, koji je nekad bio naš.... “ Branko se zamislio.Misli mu se sad oko onoga zamka vrzle, zaustavile se na jednom grobu koji tamo ukraj jezera usamljen stojaše i skrivaše lepu Zoru, koja u mesto da čuje i sluša žagor ljudski, u mesto da uživa u zagrljaju muževljevom, u mesto da je on iz sna budi — sluša govor talasa, koji čas šapuću i blago celivaju zelenu obalu, čas kao da će u nebo, dižu se, besne propinju se i biju obalu kas da se iz okova oteli pa sad se svete tiranu svom; nju je večito obgrlila neumitna smrt i spustila je u ledeni zagrljaj hladnoga groba; nju će tek božanstvena truba božija sina probuditi iz večita sna i gamo gore će se opet sastati sa... Stojan je govorio a ni primetio nije da se starac zaneo u misli i ne čuje njegove reči kad najedanput prene i ukočeno gledaše u sliku, koja je pred njima o duvaru visila. „To je moja mati — reče Stojan kad je opazio, kuda starac gleda. Zo-zora — mucao je starac ali tako tijo da ga Stojan nije čuo. To beše slika pokojne Zore u prirodnoj veličini.Tako je bila naslikana kao onda, kad je na obali mirnoga jezera rekla draganu svome; „Oh! ovo će biti kobno veče po mene.“ Starac je gledao kao da će je svojim pogledom progutati.Sa tih nemih usana kao da joj je slušao nekadanje rajske reči, a iz očiju kao da joj je čitao žarku ljubav, pa kao da joj je čuo srca kucanje.Gle! kao da će da podigne ruku, da ga zagrli... eno otvara usta, smeje se, doziva ga.Starac kao pijan posrnu... „Vamp je zlo — reče Stojan. „Nije, malo me vino uhvatilo — reče starac a glas mu je drhtao.Oboje odoše do stola. „Vreme je da se polazi — najedanput će Branko i poče da se sprema. „Još nije — na to će domaćin. — Danas hoću da sam veseo, hoću da se razdragam; kao nekad kad sam mlad bio... hoću da pročastim moje mile goste, hoću da nazdravim mom najmilijem drugu Branku.“ Svi ućutahu i nasta svečana tišina. „Mili druže! poče domaćin. — Od rane mladosti besmo drugovi.Znaš kako se ljubljasmo, no za trenutak kao da nam se pomuti sreća i bratska ljubav.Ja bejah zaslepljen, ja bejah kriv, nisam te razumeo, nisam te shvatio... ali u onom trenutku beše teško dobro i pametno razmisliti.Velim, nisam te mogao shvatiti, jer tvoj veliki duh nije kadar svako da shvati i razume.Ti si bio plemenit, ti si zaboravio na onaj čas kada te onako nemilosrdno uvredih, kada nerazumno, tako reći besvesno htedoh da raskinem svetu vezu našeg prijateljstva.Pred tobom je uzvišena ideja lebdila, ti si na sve zaboravio, i ostvario si tvoju plemenitu nameru posle onolikih udara, koji bi drugog slomili, skrhali.Živ mi bio najmiliji druže, i neka Vog da da još dugo poživiš na dobro naroda i tvojih iskrenih prijatelja! Čaše zveknuše i pop Boško svečano otpeva „mnogaja ljeta“ da su ostalima suze poletele na oči, suze prijateljstva i radosti. Veselje još bujnije otpoče.Domaćin se razveselio pa nazdravlja i služi.I na staroga Branka pređe dobra volja, pa i sam poče da nazdravlja.. Pop Boško, Velja i popadija razumeše reči domaćinove u zdravici ali ne Stojan i Stevan.Stevan nije baš tako ni lupao glavu da dozna šta je u stvari, no Stojan se zamislio i tražio svezu, tražio je ključ da razreši zagonetku, koja se po njegovom mišljenju, skrivala u rečima njegovoga oca.Ali badava, ne mogaše ništa doznati.Tek kad gosti poustajaše da kući pođu, trže se iz premišljanja. Gosti se srdačno oprostiše sa Stojanom, i udališe se.Pri polasku stari Branko se još jodnom zagledao u Stojana, kao da je hteo lepi lik mu u svoje srce da ureže.. Oko zamka Mirka Smiljanića vlada potpuna tišina.Pred i oko zamka je vrt do same reke.Kraj obale je sami brežuljak, koji je go, samo ga bujna trava kao nekom zelenom dolamom pokriva.Tek što je zora svoje rumeno lice na istoku pomolila osmejkujući se na šarnu zemlju i ogledajući se u rosnom ogledalu, koje se prevuklo preko bujnoga zelenila; tek što beše slavuj svoju ranu pesmu otpevao. — na zamku se otvoriše vrata i ukaza se jedna lepa moma.Na njoj je laka letnja haljina.Crna raspletena kosa joj sa spustila niz pleća i pokrivaše joj beli vrat i obla ramena.Beše lepa kao zora rosom umivena.Okruglo snežno lice, crne kao noć obrve, dva plava oka kao dva kandila sa neba, prav mali nos na onaj osmejak na rujnim usnama, koji tako zanosi kinji i muči, pa oni obrazI preko kojih se osula rajska rumen...!Sve to kao da crtaše pred tobom vilu, koja te ostavila gorske čari i došla da se nauživa milja u pitomom lugu ovom.Laganim koracima uputi se brežuljku i kad se pope gore, zastane i pogledom punim sreće nevinosti i zadovoljstva razgledi unaokolo..Prvi zraci sunčani pomoliše se i ozariše ju.Izgledaše kao da je zemno biće, kao da je anđeo, koji je sišao s neba da se nauživa u zemnim krasotama.Pogled joj je lutao tamo-amo, čas po bistroj vodi široke reke, koja je dostojanstveno tekla u prostranom koritu ovom, čas po zelenilu preko reke u adi; čas bi čak onu planinu posmatrala, koja se iza „lovačke unke“ prostirala kao kakav oblak u sivu maglu umotan. Opet se začu koraci.Bosiljka se osvrnu i spazi ovoju drugaricu, koja takođe beše poranila da se naudiše sveža vazduha, da sluša pesmu slavuja i da se sladi krasotama divne okoline. „Ala je divno jutro! izusti druga, koja beše plava, ali lepa i čila kaplja rose. Hodi bliže pa razgledaj odavde... da ti zaigra srce u nedrima od miline — reče crnomanjasta.Plavuša se pope na brežuljak i slatko smešeći se razgledaše unaokolo. „Bosiljka! ču se glas plavojke. — Gledni preko, kao da čamac dolazi ovamo?“ „Čamac je reče Bosiljka i zagledi se u isti, koji je dolazio preko. „Gle, gle! kao da je neki kepec u njemu! viknu plavojka. „Ima guru nu leđi — doda Bosiljka, kad je čamac bliže došao i spaziše grbonju, koji ga je gonio. „Klanjam se, sluga ponizan! vikao je grbonja i mahao maramom na njih. „Hahaha! nasmejaše se devojke. „Servus — viknu đavolasto Bosiljka. — Ala si krasan kao da su te malo čas sa vrbe skinuli.“ Grbonjino se lice namršti i iskezi zube. „Ju, ala je strašan! reče plavojka. — Vidi kako mu je lice široko, usta skoro do ušiju, oči razrogačene, a uši kao u miša.Pa vidi nozdrve!“ „Šta misliš kad bi došao da nas koju zaprosi!? šalila se Bosiljka. „Hahaha — nasmeja se plavojka u glas. Grbonja je već izišao na obalu. „Danice! (tako se zvala plavojka) — viknu posle podužeg ćutanja Bosiljka.A znaš ko je taj grbonja?“ „To će biti onaj što ga po novinama traže.Kažu, da je on sa još jednim, sumnja se i na Mrguda, ubio brata od strica staroga Bačevića.Pre godinu i više dana se dogodilo ubistvo, pa još nikako da ga uhvate, a evo ga sad...“ „Hajdmo unutra, ja ga se bojim — poče Danica i plašljivo gledaše onamo, kuda je grbonja otišao.„Ju, eno ga! vikne i pokaže rukom na levo. Zaista tamo stojaše grbonja, koji se kao veverica uspeo na prste i gledaše ih. „Hodi bliže — vikne nestašna Bosiljka. — Imala bi volju da te malo prodrmusam za uši...“ Grbonja se iskezi i nesta ga među žbunovima. Ispreka se začu pesma.Zvonki glas pevača čarobno se razlegao po mirnoj površini reke, i tajanstveno odjekivaše u šumi preko i iščezavaše kao u nekim slatkim uzdasima.Kao da je sve slušalo divnu pesmu vesela pevača, vladaše tišina, pa kao da vidiš e je sve živo zadržalo i samo disanje i osluškuje, kao bojeći se da će i najslabijim dahom razbiti mir po kom se razležu glasi drhćući bruje po tihom miomiru.Bosiljka i Danica kao očarane stajahu na brežuljku.Sa lica im čitaš neki zanos i uzbuđenost, a iz očiju ove misli: ko je to što tako divno peva!? Pesma umuknu i nji dve osećahu u tom trenutku kao da su u nekoj grobnici i odande slušaju još poslednje uzdahe pesme.. Iz hladovine drva u adi, koje je jedan deo u vodi bio, odbi se čamac, kog je gonio snažan mladić.To beše Stojan.Kad se malo dalje otisnuo, dohvati oba duga vesla i zavesla. „Eno čamac!Viknu Bosiljka. „Gle kako juri, kao strela — reče Danica. „To će biti otoičnji pevač — doda Bosiljka a neprestano prati pogledom maleni čamac, koji je koso niz vodu plovio.Kad spazi devojke savi malo na desno i uputi se k’ njima. „Ala je lep! htede uzviknuti Bosiljka kada je mladić bliže došao i srce joj poče snažno da bije. Gle! čamac kao zasta na vodi, Stojan kao da se skamenio, upro svoj pogled u Bosiljku, ruke mu prestaše veslati i čamac brzo pođe natrag. Bosiljka najedanput prebledi i vrisne. Taj vrisak trže Stojana iz zanosa, baci pogled na stranu i spazi grdan vrtlog, koji mu beše već dohvatio kraj od čamca.Brzo uvide opasnost, silno zamahne veslom, zahvati vodu i jednim snažnim otporom ote se iz čeljusti vrtloga.Kad se udalio od njega baci pogled na brežuljak i kad vide gde mu devojke mašu rukama kao čestitajući mu na nekom junaštvu, zamisli se.Zašto onaj vrisak? zar mu je pretila kakva opasnost, zar ga ona bajna devojka poznaje?...Možda ga je ona svojim vriskom od svakog groznog slučaja spasla!?..Take mu se misli vrzle po glavi, zamahne sa oba vesla i za čas eno ga na brežuljku pred devojkama. „Izvinite — progovori — što sam se usudio kao nepoznat amo doći, ali me nešto goni da vam se zahvalim.“ Ovde zamuca, pa kao da ga je Bosiljkin pogled ustrelio, kao da ga je opčinio stajao je ništa ne govoreći. „Moja drugarica je spazila da vam čamac juri vrtlogu - uze reč Danica i đavolasto se nasmeši kad je spazila zabunu oboje mladih. — Vi morate da sad prvi put čamcem ovuda prolazite i ne znate kakva vam je opasnost pretila?“ „Opasnost! izusti Stojan, začuđeno pogledi u Danicu, pa onda baci jedan pogled pun zahvalnosti a možda i nečeg drugog na Bosiljku. „Taj vrtlog je kraj jedne oštre stene, koja se ne vidi — nastavi Danica. — Kad zahvati čamac snažno ga udari o šiljastu stenu i probije ga, čamac se još neko vreme bori i strašno se okreće u vrtlogu, ali brzo potone i smeli vozač se zajedno o njime izgubi u dubine reke.Već mnogi, koji nisu zato znali, platiše glavom..“ „Hvala Vam vikne Stojan i sa zažarenim licem okrete se Bosiljci. — Vi ste mi sa vriskom život spasli.“ Bosiljka na ove reči, kao nekom višom silom gonjena pruži mu ruku, a pogled joj bluđaše kojekuda, nije mogla u oči da mu pogledi.Ona ga je toga trenutka zavolela i to tako silno i žarko, kako se zamisliti može.I Stojan beše očaran kao kip stajao je pred bajnom devojkom, srce mu silno zakuca i u grudima mu se probudi osećaj, za koji dosad nije znao; učini mu se kao da je na nekom čarobnom ostrvu, negde van ovoga sveta, da je naišao na gorsku vilu, stoji pred njom očaran, opijen... „Zdravo Stojane! začu se najedanput glas i mladić lepa lika, smeđe kose i malih nausnica priđe zbunjenima. „Miloše! trgne se Stojan, pa kao neverujući svojim očima, ukočeno gledaše mladića. — Odkud ti ovde!? zapita ga začuđeno. „Ja htedoh tebe to isto zapitati — reče Miloš, pošto se oboje toplo izgrliše i izljubiše. „Ja sam odavde, pre deset godina doselio se moj otac ovamo — reče Miloš. „Dakle ovo je to selo o kome si mi toliko puta govorio! vikne Stojan.Kad si mi govorio o njemu nisi ga mogao opisati kakvo je zaista.Ta ovo je pravi raj!...“ Danica se osmehnu i kao da htede reći: „Mislim! pored Bosiljke je raj i u paklu.“ „Nego kaži mi odkud ti ovde? zapita ga Miloš. „Prekjuče dođoh sa ocem.Onaj novi dvorac je naš — reče Stojan. „Pa mi smo komšije — vikne Miloš. — Ja sam juče čuo da se neko doselio u novi dvorac, ali mi niko ne umede reći, ko je došao.Gle, nisam vas ni prestavio.Ovo je moj drug Stojan Čupić, ovo moja sestra Bosiljka, a ovo naša prijateljica Danica...“ Odmah se poče veselo ćeretanje. Stojan i Miloš behu najbolji prijatelji Zajedno su išli u školu u varoši B. gde je i Stojanov otac živio.Oboje behu od najboljih đaka. „Pa kako mi ti ne reče, da će ti se otac ovamo preseliti? poče Miloš. „I ja sam tek na dva dana pre našeg dolaska čuo; otac je hteo da me iznenadi.“ „Ne znate ko je ono maco pre pevao preko u adi! najedanput će Bosiljka, glas joj zadrhta i lice joj obli blaga rumen. Stojan takođe porumeni, glednu je svojim zažarenim očima, ali ni reči ne reče. „To je on pevao — progovori Miloš, koji je brzo uvideo, odkuda ta zabuna kod dvoje mladih i jedan zadovoljan osmejak preleti mu preko lica. — Vas dve ste mislile da ste same na brežuljku, a ja sam bio iza onoga žbunja i sam sam slušao pesmu pa sam odmah poznao Stojana.Dok smo bili u B. nijedan nije umeo tako zapevati kao... „Miloše! ti preterivaš — prekide ga Stojan. Tako se Stojan upoznao sa prvom lepoticom u okolini i zavoleo ju je, a i ona njega.Od tada ne prođe dan da on nije bio kod svoje dragane, gde je najlepše časove svoga života preveo u ljubavnom zanosu, u razgovoru punom slasti i milja... Jedne večeri blizu staroga dvora vidimo nekoga čoveka u dugom, iznošenom ogrtaču, sa izlupanim i podrtim šeširom na glavi. Mrka noć se lagano spuštala i pokrivala zemlju.Starac je neko vreme stajao i gledao u dvor, pa onda mu se približi i kao da ga je svestrano ispitati hteo, obilazio ga je dok ne dospe i u samo dvorište.Sve je razgledao, glednuo je i kroz prozore u osvetljene sobe, pa kao da mu nešto nije ispalo za rukom, mahao glavom.Tek htede dalje kročiti velikim vratima, koja u široki hodnik vode, kad se ista otvoriše i ukaza se jedna crna prilika.Starac se brzo sakrije iza jednog debla hrastovog, i posle nekoliko trenutaka mimo njega prođe visok čovek u ogrtaču.U pomrčini nije ga mogao poznati, ali se brzo doseti nečemu.Izvuče se polako iza drveta i kao mačak laganim koracima poče pratiti onoga, koji je u vrt otišao.Najedanput koraci umukoše i starac kao oparen zastade i obazre se unaokolo ali nigde nikoga ne vide.Nije se smeo s mesta maći jer nije znao gde je onaj, koga je pratio, pa bi se sad lako mogao izdati, ako bi samo jedan korak pošao napred, i onda je propao.Oblak koji pokrivaše zvezdano nebo, razlomi se i mesec sijnu.Starac se našao ispred nekog žbunja.Oprezno izvirnu i na nekoliko koračaji pred sobom spazi onoga u ogrtaču i čisto se uplaši kad ga vide licem sebi okrenuta.Preko lica je imao crnu obrazinu ispod koje su svetlila dva oka kao u kakve divlje zveri.Starac uvuče glavu i ne dišući čekao je šta će dalje biti... izdalje se začu potmuo zvižd i onaj sa obrazinom se onako isto odazove. Začu se koraci i guronja iskrsnu iz nekog šibljaka.Starac se još većma iznenadio kad je ovoga spazio i čisto bi da pruži ruku da ga za gušu uhvati, tako je bio razmahnuo rukama. „Hajdmo ovamo, — progovori obrazina, — mesec sija i mogao bi nas ko primetiti.Hajdmo u ono žbunje — doda i pokaza rukom onamo gde je starac stojao.Starac preblede i kao da se skamenio ne pomače se s’ mesta kad vide da mu se ona dvojica približuju, no ovi ga ne primetiše nego sa protivne strane uđoše u žbunje, i ovakav se razgovor odpoče između njih. „Našao sam trag — poče obrazina. „3bilja! viknu grbonja. „Kad se onaj starac Božidar Čupić doselio, drugi dan u veče bilo je kod njega veselje na kom je bio i moj stric — poče Mrgud, jer on beše ta obrazina. — Stojan, nazovi sin Božidarov, ne može biti niko drugi nego onaj, za koga mi reče stric, da ima nekoga, koji mu je bliži od mene...“ „A po čemu ti to sudiš? zapita ga grbonja. „Božidar je nazdravio mom stricu nekako zagonetno, da sam ja iz njegovih tajanstvenih reči izveo, da je Stojan sin moga strica...!Ja nisam bio na tom sastanku, ali sam se kradom prepeo na jednu lipu ispred prozora gde je veselje bilo, i sve sam čuo i vidio...“ „Koliko ja znam, tvoj se stric nije nikad ženio! reći će grbonja. „Jeste — reče Mrgud. Grbonja čisto podskoči na tu reč, uzvereno gledaše u Mrguda kao da mu ne veruje. „Šta si se izbečio kao da ćeš da me progutaš — poče Mrgud i nasmeje se. „Od svega, što si mi rekao, ne razumem ništa — progovori grbonja. „Kazaću ti ukratko šta je u stvari.Jednog jutra izjašim po običaju i kod kapele nađem neku babuskeru, mater onoga Save Filipovog, čiju smo...“ „Mahni to, nego da čujem stvar — prekide ga grbonja. „Ona mi reče kad sam je počeo zapitkivati, da se moj stric pre dvadeset i nekoliko godina venčao u kapeli i to rano u jutru da ga niko ne vidi.Ona je bila u crkvi jer je prošlog dana na večernju zaspala i tako u crkvi prenoćila, pa je sutri dan vidila. „I ti veruješ toj babuskeri, koja valjda već ni mozga nema u glavi — progovori grbonja. „Ja ti kažem da je tako — reče Mrgud. — A i ovo svedoči da je tako.Kad je moj stric ustupio seljacima zemlju, ostavio je sebi preko 400 lanaca, a sad ima samo 200, a dve je prodao tom Božidaru Čupiću, njegovom prijatelju.Zašto da baš njemu proda zemlju, pa onda...Stojan je svaki dan kod nas, stric ga rado ima, predpostavlja ga meni...“ „Pa dosta ti je i 200 lanaca zemlje i onih 100.000 f. u štedionici kod...“ „Hahaha — nasmeja se grbonja, — a da zašto sam ja tu!Nego znaš šta je novo?Jajteles hoće da podnese menice tvom stricu.“ „Šta naopako! vikne Mrgud. „Hoće novaca.Ako podnese lažne menice stricu, onda smo oboje propali. — Gledaj šta ćeš.“ — „Oni su — progunđa starac iza žbunja i lako škripnu zubma. — Samo strpljenja, ja ću oprati sebe i....“ „Novaca možemo nabaviti — poče mrgud koji se bio zamislio, — ali će trebati jednoga opet.“ „Pa neka ga, kad je dozreo za gavrane — reče grbonja. Starac se usiljavao da što čuje, ali za mal.Oni govorahu poluglasno i on je tek po gdekoju reč mogao dobro čuti.Ona dvojica se još dugo razgovarahu i onda se rastaše. Starac se brzo ukloni, jer je Mrgud pored njega morao proći i kad ovaj već odmače škripnu zubma i reče: „Ne varam se, on je...“ još je neko vreme stojao na mestu, pa onda se udali. Sutradan iz jutra Mrgud po običaju izjaši.Kad je malo od dvora odmakao, spazi na jednoj klupi kraj granate lipe starca sa sedom bradom, u dugom surom ogrtaču. „A šta si se tako zamislio starče? zapita ga Mrgud i nasmeje se. Starac prenu na te reči, podiže glavu i oštro gledaše Mrguda: „Mislim kako ću skoro onamo — progovori i pokaže rukom put k’ groblju. „Hahaha — nasmeja se Mrgud. — Mora da si mlogo grešio, kad se bojiš da ti na onom svetu ne oderu kožu....“ „Nije gospodaru.Star sam, iznemogao sam, zaraditi ne mogu ništa pa me to tišti najvećma što najvećma što moram od gladi umreti.“ „Jedanput se mora umreti, pa ma i od gladi, kad nisi za život.Evo na! doda, pa izvadi jedan srebrn novac, baci mu ga i odjuri. „Da li vidim dobro! progunđa starac neprestano za Mrgudom gledajući. — On je, ne varam se.Oh Bože! uzdahnu, pa onda zatrese glavom i škripnu zubma. — Al’ kako da ga... kako da dokažem svoju sumnju.Bez jasnih dokaza, niko mi verovati peće, a pored toga stric mu je bogat.Ali neću klonuti, probaću sve i sva da pronađem i dokučim istinu.Sinoć im je u nekoliko ispao bio plan za rukom.Potajna vrata za koja možda ni sadanji gospodar dvora ne zna, pronašao sam; sad samo još da vidim kuda vode.Ali ako se budem prevario, ako ono šuplje drvo kraj dvora ne bude ulazak u potajni hodnih.Ali probaću sve.Pravda je na mojoj strani.Zakleo sem se da ću ubicu pronaći i dadoše mi slobodu.Oh! ako ga ne uhvatim, poginuću nevin, ali pravda opet mora pobediti.Hahaha! nasmeje se grozničavo — bacio mi novac.Hah! kako mi peče ruku kao da je krvlju umazan.Do vraga s njim — doda i baci novac. Još je dugo tu sedeo, pa onda još jedan ispitajući pogled baci na dvor i htede se udaliti, no kao da se seti nečega, vrati se.Brzim koracima uđe u baštu, dvor ostavi na desno i za nekoliko minuta nađe se pred lepom kućicom u kojoj je išpan Jovan stanovao. Vrata behu otvorena, i on stupi u predsoblje.Sa desna i leva vođahu vrata u druge sobe.Za trenutak zastade ne znajući kuda će, no kad sa leve strane ču da je neko kresnuo palidrvce, brzo se uputi onamo i lako zakuca na vrata. „Slobodno — ču se iznutra krupan, jak glas. Starac uđe.Na mekom kanabetu sedeo je čovek od svojih 45—48 godina, i pušio je. „Pomoz’ Bog — pozdravi starac. „Bog ti dobro dao starče — odpozdravi domaćin, usta sa divana i rukova se sa starcem. — Sedi starče. — Starac sede na stolicu i nasta kratka počivka. „Koje dobro starče? zapita Jovan. „Hteo sam da te zapitam za nešto, ali....“ „Govori, učiniću ti sve što želiš samo ako je moguće — hrabrio ga je domaćin. „Tamo iza dvora su tri grdna hrastova drveta.Ono u sredi je šuplje, ali kao da nije od prirode.Tu u tom drvetu mora da je ulazak u neki potajni hodnik — govorio je starac. „To ne može biti — reče ubezeknuto Jovan, koga začudiše reči starčeve.Oči je razrogačio i nemo je gledao u svoga nepoznatoga gosta. „Ja bih te molio da odeš samnom do drveta, pa da probamo, da vidimo šta je u stvari.Ja sam više nego uveren da tu mora postojati podzemni hodnik, koji će mi, ako postoji, biti od vrlo velike koristi..“ „Ali ko si ti starče!? zapita ga začuđeno Jovan i podiže se sa mesta. — Glas mi je poznat, ali...“ Oboje ćutahu. „Nemoj me pitati ko sam i šta sam — poče naposletku starac. — Vremenom ćeš čuti.Pošten jesam i baš zato sam prinuđen da doznam, da li ovde postoji kakav podzemni hodnik. “ „Pa ako i postoji, šta bi ti hteo da činiš — poče Jovan i sumnjivo, ga posmatraše. „Vidim da sumnjaš u moje reči, ali nemaš pravo.Vidiš, ja sam uveren da se u ovome dvoru skriva ubica pokojnog Ivana Bačevića...“ Jovan je zanemio od čuda.Blenuo je u starca i izgledaše kao da se nečega seća, pa onda najedanput naglo priđe starcu i povika: „Zar si ti...! ?“ „Mir! vikne starac. — Ne zovi me imenom.Ja sam, pogodio si, a znaš i koga tražim....“ „Mili moj druže, od kad te nisam video...Ali zašto pusti tu braduskeru, i kako da si tako jako osedio.“ „Čućeš docnije, sad hajdmo vreme je skupo.“ Oboje ostaviše kuću i za malo pa ih eno iza dvora gde su se dizala tri grdna hrasta.Nikog ne beše u blizini, kao da je udešeno bilo da ih niko ne smotri.Tajanstveni starac ode do srednjega hrasta i jednim drvetom lupi u njega.Šupljina hrasta odjeknu. Jovan se ubezeknuo i kao da pitaše nešto starca, gledaše ga ukočeno. „Vidiš, da se nisam varao — poče ovaj. — Drvo nije od prirode šuplje, jer eto svaka mu je grančica jedra, a i kora mu je od stabla zdrava.Sad samo kako da nađemo otvor.Da vidimo.“ Posle ovih reči, pažljivo poče pregledati koru od drveta i posle nekoliko minuta vikne: „ovde će biti,“ i rukom pokaza na jedno malo crno dugme; pa onda ga bez okolišenja pritisne i gle potajna vrata se otvoriše i pred njime se ukaza mračna rupa, koja je vodila dole, i lake lestvice, koje su čvrsto bile prikovane za stablo hrastovo. „Čudnovato! povika Jovan i još jednom se htede naviriti, ali starac naglo zatvori vrata i obazre se unaokolo, da ih nije kogod smotrio. „Dobro je — reče, izvadi nož i zabeleži mesto gde je dugme bilo. „Sad zbogom Jovane! reče i pruži ruku svome prijatelju. „Hajde malo unutra da mi pričaš, šta je sve bilo s tobom i kako si ti došao do toga — htede Jovan, no starac ga preseče sa rečima: „Drugi put, sad se moram žuriti. — Zbogom!“ „Zbogom prijatelju! završi Jovan i rastaše se... Pred veče počeše se pomaljati crni oblaci, po kad kad zagrmi iz daljine, munja sevne i vetar besomučno prejezdi preko cele zemlje.Munje sikću, grom strahovito udara u zemlju kao da će je razmrviti, vetar pišti, siče i riče, a vali uzburkane reke nemilostivo biju obale.Svak živi sklonio se ispred bure, pastiri žurno gone stado u selo, putnici traže sklonište, pa i životinje umukoše i skloniše se.Nastupila je tamna, strašna noć.U dvoru staroga Branka gori sveća u jednoj sobi.Stari Branko sedi i puši, i čas po prene na urlik vetra od kog se tresli prozori, i kao da će stare zidine dvora da se sruše tako je drhtao ceo dvor. „Zašto me nije poslušao — progovori poluglasno. — Kazao sam mu da sutra ode al’ on.Dobri i verni Jovane! doda i zamisli se. — bura je strašna, zgodna za haramije, pa ako ga oni napadnu..Zašto ga pustih? Nije mi žao novca imam ga dosta, ali ako izgubi život...Dobar je Bog — završi i udubi se u razne misli. Ostavimo staroga Branka i izađimo na glavni drum, koji vodi u varošicu S. koja je na dobra tri sata hoda daleko od sela.Sredinom ravnoga druma jezdi konjanik, bori se sa vetrom, prkosi nepogodi i strašnome gromu.To je išpan Jovan, koji je nosio izvesnu svotu novaca u štedionicu.Gospodar mu je govorio da sutra dan ide, no on je hteo još ove večeri da stigne jer ga i brat zvaše da kod njega provede krsno ime bratovljevo.Beše to u oči Usekovanija.Bura kao da sve većma otima maha, drva se izvaljuju i prah se diže u nebo da nemož’ oka otvoriti.Konj po kad kad zazre, ispravi se i zastane, ali bi na reči gospodareve opet pošao napred.Konjanik je stigao već do učke, koja je baš na sredini puta izmeću varošice i sela bila.Najedanput se začu pucanj.To nije grom pukao jer njegov glas riče, prolama brda i doline i nadjača strašnu svirku oluje; taj pucanj je cičao, prosekao oluju i kao stenjući gubio se u grlu besna vetra, konj kao ukopan zastade, a konjanik se strmoglavi. Munja sevnu i gle dva čoveka se nadneše nad ubijenim Jovanom.Oboje imađahu nad sobom crne obrazine, jedan beše visok, a drugi omalen, kržljav. „Mrtav je — progovori onaj visoki. — Sad brzo na posao.“ U ruci ovoga još se pušila cev ispražnjene puške. Odmah premetnuše jadniku džepove, izvadiše iz jednoga novčanika i pođoše dalje.U taj par puče grom, zapali jedno drvo i osvetli čitavu okolinu.Sa gromom presta bura, kao da joj je prepuklo srce i prsnulo u prah.Strašna beše slika, koju osvetljavaše zapaljeno drvo.Na zemlji ležaše Jovan u svojoj krvi, kraj njega stajaše konj kao ukopan, kao da se ne htede rastati sa gosom, podalje stajahu razbojnici; onaj veći otvorio novčanik i reče: „Spaseni smo.“ „Hihihi — nasmeja se omanji u kome ćemo poznati grbonju. „Evo na, pa mu odnesi — reče visoki, izvadi iz novčanika jednu hiljadarku i pruži je grbonji. — Evo i tebi — doda i dade mu dve stotinarke a ostalo strpa u svoj džep. — Sad hajdmo, žurimo se.“ Nesta ih u tami.Ne prođe četvrt časa a iza brežuljka se ukaza sedi starac u surom ogrtaču.Oprezno razgledi unaokolo, približi se Jovanu i poče ga pregledati: „Podli razbojnici! promrmlja kroz zube. — Zadocnili smo — vikne i okrene se ljudima, koji se sad ukazahu. „Zar ubijen? — progovori jedan teško duvajući od umora. „Ubijen — doda starac i žalosno klimne glavom. — Zadocnili smo a oni su umakli.Dakle njega je mislio zlikovac kad reče svome vernome drugu „ali opet će trebati jednog.“ Oh, što nisam znao, mogao sam ga spasti.Starac se zaplaka. „Da idemo u poteru aa njima — vikne jedan iz gomile. „To bi u zalud bilo — odvrati starac. — Ni jedan ne znamo na koju su stranu otišli pa bi samo uzalud lutali i morili se.Bolje da ovoga jadnika odnesemo kuda.“ Posle ovih reči ponovo pregledi mrtvaca, pa onda ga sa još dvojicom podigne i za čas ih nesta u gustom pokrivalu noćnom. Jednog letnjeg dana iskupila se lepa družina na „lovačkoj unci“.Tu behu Stojan, Miloš, Stevan, Bosiljka i Danica.Behu napravili mali izlet u šumu gde su lovili, pa sada se iskupili da se odmore i jelom podkrepe.Na vrhu gole, zelene unke od vajkada bio je u zemlji izrezan sto, koji su još stari lovci udesili da mogu mirno i ugodno naraniti se jelom i napojiti dobrim pićem posle teškoga umora.Na tom stolu stojahu sad boce s vinom, čaše i sve što je potrebno za jelo.U kraj šume niže unke gorela je vatra, a kraj nje je stojao staroga Branka novi išpan Aleksa, sin pokojnoga Jovana.Na ražnju je okretao mlado jare, sa kog je mast kapljala na vatru i ova veselo goraše ližući jare, koje beše zarudilo i čisto mami čoveka da okusi od njega. „Aleksa! jel’ gotovo već? viknu Stojan, koji beše zažaren u licu. „Odmah će biti — odgovori Aleksa. „A bi li malo mučenice?.. znam da ti se grlo već presušilo gutajući lepi miris jareta — ponovi Stojan i natoči mu jednu podobru čašu dobre šljivke. „Ne bi škodilo — odvrati Aleksa i prihvati čašu i iskapi je. „Nema nam Mrguda, da nije zalutao — rećiće na jedanput Stevan. Može biti da je i zabasao za kakvom zverkom, ali će doći — reče Stojan. Meni se on ne dopada — upade u razgovor Bosiljka. A zašto? zapitahu je svi u jedan glas. Dok smo lovili, ja sam bila odmakla jednom od vas i došla sam do izvora da pijem vode.Kad tamo, spazim Mrguda gde stoji sa jednim kepecom i razgovara se s’ njime.. Pa valjda je slučajno naišao na njega u šumi — prekide je Miloš. Ne verujem — reče Bosiljka. — Kad smo se ono prvi put sastali na obali reke — ove je reči na Stojana upravila, — i onda smo videle nas dve toga kepeca, cerekao se na nas da su mu usne čak do ušiju doprle i stojao je sakriven iza nekog žbunja sve dok se mi nismo razišli.Meni se čini da je to onaj grbonja, što ga u novinama spominju, da je sudelovao u ubistvu pokojnog Bačevića, brata od strica staroga Branka. Svi začuđeno gledahu neko vreme u Bosiljku, koja je poslednje reči sa nekim uverenjem izgovorila, i tek htede Stojan nešto reći kad iz šumskog šipraga iskoči Mrgud i uputi se k’ njima... Zdravo družino! pozdravi ih i smešeći se dođe do Bosiljke — i tako je gledaše kao da bi je pogledom progutati hteo. A gde si ti do sad? zapitaše ga. Zabasao sam vijajući jednog srndaća, pa sam u šumi naišao na nekog čudnovatog kepeca — ovde čudnovato pogledi Bosiljku. — Izgleda kao da je s vešala spao, tako je ružan, a pored toga brblja da mu se ne mož’ čovek dosta nasmejati.Kaže da je vrlo siroma, da ima bolesnu mater i da je zalutao u šumi tražeći ptičija jaja... Pa što ga nisi doveo amo — na to će Stojan koji u svojoj iskrenosti i dobrom srcu ni pomišljao nije na kakvu laž i obmanu. Dao sam mu nešto novaca pa je otišao. A da nije to onaj grbonja, što je vašeg oca sa još jednim drugarem ubio?Najedanput će Bosiljka. To nije moguće — reče Mrgud i napravi tako lice kao da se čudi samim sebi, kako da se on toga setio nije, — A što ga pustih, pa to će sigurno biti taj ugursuz — doda i zgrabi pušku da pođe za njim, no ostali ga zadržaše. „Izvolite gospodo!“ začu se u taj par i Aleksin glas, koji je metnuo pečenicu na sto. Da reknemo još koju o Mrgudu.On je jako zavoleo Bosiljku, ali ne ljubavlju, koja plamti u grudima plemenita i karakterna mladića, već ljubavlju podlom, kakva se samo može zamisliti u grudima skroz pokvarena i nevaljala obešenjaka.Jednom prilikom, kad je Bosiljka sama sedila pod senicom ispred dvorca njezina oca, on joj se približi i izjavi ljubav, no ona ga gordo i skoro osorljivo odbi, jer je osećala prema njemu neodoljivu mržnju, a i neki strah bi ju obuzeo kad god bi joj se on približio...I po drugi put bi joj je izjavio ljubav i preklinjaše je da mu obeća ruku, no i tada prođe kao i prvi put.Posle se okanuo nje, i Bosiljka je mislila, da joj više neće dosađivati.Međutim je Stojana mrzio kao đavola a i pobojavao ga se, ne zbog Bosiljke, već zbog one sumnje, da je Stojan sin njegovoga strica.On je vešto hvatao konce, i iz ponašanja i očinske ljubavi njegovoga strica prema Stojanu, i iz ponašanja staroga Božidara prema njemu, koga ni jedna reč, ni jedan pokret nije zamakao njegovom oku, — sve se većma utvrđivao u toj sumnji... Posedaše za punu sofru i veselo trošiše pečenicu i rujno vince. „Aleksa ovo ti na diku služi — reče Stojan okrenuv se mladiću, koji je iza nji stojao. — Vidim da se razumeš u zanatu.“ E pa da ispijemo jednu u njegovo zdravlje.Da ga Bog poživi! — na to će Miloš.Čaše zveknuše i rujnoga vina nesta iz njih. Veselje odpoče bujno, ali prikladno Tu se pričalo iz đačkog života, šalilo se i smejalo da je ječala šuma. Ded otpevaj nam jednu Stojane! najedanput će Miloš. Stojan odpoče pesmu.Glas mu kao zvono sa manastira odjekivaše; čas tužno kao da žali za nečim, čas se vine gore, gromoglasno zaori kao da će nebu pod oblake, a iz šume se čuje odjek kao da mu neko iz daljine uzdišući odgovara.Svi ćutke slušahu pevača, a Bosiljka otvorila svoje velike oči, na licu joj blag osmejak, pa kao da bi se i sama za glasom vinula gore kao u nekom zanosu slušaše divnu pesmu, koja ju je onoga jutra očarala bila kad se prvi put sa Stojanom videla, i čula zvonki glas njena dragana. Kad pesma umuknu, čaše ponovo zveknuše i vinca nestajaše. Tek što pesma umuknu i prve se čaše popiše, kad iz šume naglo iskoči jedan srndać sav zaduvan kao da ga je neko gonio. Miloš, Stevan i Mrgud naglo ustadoše, dohvatiše svoje puške i pohitaše za njim, a Stojan osta sa devojkama.Aleksa je međutim trošio ostatak jela i gasio žeđ sa dobrim brdskim vinom. „Gle kako je onaj hrast šupalj! viknu najedanput Bosiljka — Hajdmo da ga iz bliže vidimo“. Odu do hrasta.Šupljina beše grdna mogao bi čovek u nju stati. Bosiljka htede pružiti ruku unutra, no Danica je zadrži: „Nemoj, može biti da se kakva zmijurina uvukla unutra, pa će te ujesti — govoraše. No Bosiljka ipak turi ruku unutra, i posle nekoliko trenutaka viknu: „Gle šta sam našla! i izvadi dva gola mača. Stojan i Danica začuđeno pogledaše u mačeve. „Pa i imena se vide na balčacima — reče opet Bosiljka. Stojan uze mačeve, koji nisu bili sasvim zahrđali i pročita ova imena: na jednom Branko Bačević, a na drugom Božidar Bakić.Ovaj drugi bio je većma zahrđan i kao da se poznavali mlazevi davnašnje krvi. Stojan je dva-tri puta pročitao imena, i kao da mu se neko davnašnje sećanje ponovo probudilo u grudma — za misli se.Ni sam ne znađaše kako, ali se strese kad pomisli, da se i njegov otac zove Božidar, a Branko Bačević nije niko drugi nego današnji stari vlastelin Pa onda ono očinsko ponašanje staroga vlastelina prema njemu, na ona tajanstvena zdravica na prvoj večeri pri sastanku.A zašto ovi mačevi u duplji hrastovoj!?Dvoboja nije moglo biti među njima, oni se žive kao rođena braća!..Pa onda i njihov tajanstveni dolazak u selo, iznenadno bogatstvo zamak i 300 lanaca zemlje..Munjevitom brzinom proleteše ove misli kroz glavu Stojanovu. „Odkud ovi mačevi ovde? poče Bosiljka, — pa još“. „I sam se čudim — reče Stojan i prevuče rukom preko čela — Ovde mora da se desio dvoboj između Branka Bačevića i tog Božidara Bakića..“ „Tako će nešto i biti — reče Danica. — Pa kao da je stari Branko tom prilikom ranjen bio, jer je njegov mač čist, a na drugom se vide tragovi davnašnje krvi...“ To behu mačevi, koje je pokojna Zora; žena staroga Branka skrila u tu duplju hrastovu pre dvadeset i više godina, da ne opaze oni, koji su došli s njenim bratom i odneli ranjenoga Branka kući.Ona je htela da svaki veruje u vest da su Branka razbojnici napali, ranili ga i opljačkali.I do danas niko ne nađe te mačeve. Svi stojahu zamišljeni, a Stojanu kao da je neka slutnja obuzela srce, beše bled i sumoran. „A šta je tebi Stojane!? zapita ga začuđeno Bosiljka. „Nije mi ništa — odgovori Stojan. Utim se vratiše Miloš i Stevan, bez Mrguda. „A šta vam je to? vikne Stevan i tek se pridružiše njih dvoje ostalima, kad se iz šume začu zagušljiv glas: „Pomoć, pomagajte!“ Svi pretrnuše pa onda Stojan, Miloš, Stevan i Aleksa naglo odjuriše onamo odkuda se glas čuo. Kad se ovi udališe, najedanput iskočiše sa protivne strane iz šipraga dva čoveka sa crnim obrazinama. Obojica behu stasiti i strašni.Devojke se ustraviše, počeše cikati i vikati za ostalima, no ovi stigoše Bosiljku, sčepaše je, usta joj zapušiše i na brzo se izgubiše s’ njome zajedno u šumi.Na vrisku devojaka brzo se vrati Stojan i sav pretrnu kad vide Danicu gde onesvešćena leži na zemlji, a Bosiljke nigde nema.Brzo očepa jednu bocu s vinom i poče ju prskati, našto ova k’ sebi. „Šta je, gde je Bosiljka!? viknu Stojan. Danica sva drhtaše kao da ju je groznica tresla i jedva ispripovedi šta se dogodilo.Stojan kao pomaman zgrabi pušku i odjuri onamo, kuda mu je Danica rekla da su razbojnici Bosiljku odvukli. Stojan je kao razjaren lav trčao, kal najedanput ugleda Mrguda gde i sam sa puškom u ruci trči napred. „Stoj nesretniče! — viknu na njega Stojan, koji je u besnilu bio obnevideo, no brzo se uveri da je Mrgud nevin, kad je — na pedeset koračaji opazio grbonju, koga je Mrgud vijao — bar tako izgledaše. Sad Stojan pohita za grbonjom, koji kad ga opazi savi levo tako, da se najedanput našao blizu Stojana i sakri se iza jednog žbuna.Stojan jurne onamo, kad najedanput opazi da je grbonja naperio pušku na njega; naglo odskoči, puška puče i tane mu prosvira pored uveta. „Pogani stvore! dreknu Stojan i opali pušku onako nasumce u žbunje, ali grbonje beše već nestalo. Utim stiže i Mrgud. „Umakli su skotovi — reče ovaj zaduvano, kao da se i sam zauzimao da Bosiljku spase. „Za njima! viknu Stojan i pojuri ni sam neznajući kuda. Uzaludan beše sav trud...Opet se pokupiše na unci.Miloš kao u nekom ludilu čupaše sebi kose za sestrom.Ponovo se raziđoše svi, tražili su i tražili Bosiljku, ali od nje ni traga ni glasa... Mrgud je postigao što je hteo.Kod svog strica živio je, kao što se samo živeti može pored izobilja u svakom pogledu.Stric mu je davao svačega, pa i novaca koliko mu je trebalo, ali zato je neprestano premišljao o tome, gde bi mu našao kakvo mesto, jer nikako mu se nije dalo da otkloni iz svojih grudi sumnju, da mu je sinovac nevaljao i pokvaren mladić, pa čak i sumnju da je on zaista ubica svoga oca.Mrgud je to primetio, ali se slabo osvrtao na svoga strica; živio je raskalašno, i više puta u tolikoj meri trošio je novac da se i sam stric čudio: odkuda mu i gde ga je nabavio!? ali ništa dokučiti nije mogao. Grbonja je skoro svake noći dolazio i njegov nevaljali drug, Mrgud, svagda ga je znao tako vešto provesti kroz ceo dvor do svoje sobe, da ga niko primetio nije... Jednog lepog jutra vidimo Mrguda gde sa veselim licem ulazi u krasnu baštu sa knjigom u ruci.Kad dođe do klupe koja je u sredini bašte pod granatim jasenom stojala, sede, otvori knjigu i zadubi se u čitanje.Oko njega je vladala potpuna tišina, nit’ vetrić da pirne, nit’ cvrkut ptice da se čuje.Lice mu je mirno i na njemu počivaše blag osmejak, kao u čoveka čija je savest mirna, čiju dušu nikakav greh ne mori. Najedanput se začuše koraci, i on podiže glavu.Pred njim je na nekoliko koračaji stojao mladić bleda i iznurena lica, upalih očiju, pocepanih haljina, bos i sa masnim šeširom na glavi.Kad ga spazi, prebledi pa onda namršti lice i zlovoljno vikne: „Šta hoćete, šta tražite ovde?“ Mladić se trgao na ove reči, pa onda ga oštro pogledi i u upalim očima mu sevnu plamen pun prekora, mržnje i pretnje.On je ćutao. „No, koga tražite?Govorite, ili ću Vas odmah dati izbaciti — poče ljutito Mrgud. „Mrgude! reče mladić, a glas mu drhtaše i ječaše kao da iz kosturnice dolazi. „Ha! poznaje me, još me nije zaboravio...Kako da me je našao, kad mu nikad o mojoj nameri nisam govorio — promrmlja Mrgud i škrgutnu zubma. — Vi se varate mladiću — reče jasno, — ja nisam taj koga vi tražite“. „Ne pretvaraj se — poče mladić. — Zar si zaboravio na Lazu Kvrgića, koji ti je nekada bio drug, istina u nevaljalstvu, ali ipak veran drug...?“ „Šta! vikne Mrgud i đipi da ga sčepa za gušu, ali se primiri. Preko Lazinog lica preleti osmejak pun prezira i neke tajanstvene radosti: „Ti si mislio da sam ja već među mrtvima, ali si se, vidiš prevario.Ja sam došao da ti se osvetim — doda i glas mu u ušima mrgudovim zujaše kao da kakvu samrtnu pesmu pevaše. „Lakše! progovori zagušljivo Mrgud. — Sedi ovde....Jeste, ja sam Mrgud, tvoj iz detinjstva drug...Aldi zašto si došao? „Gle, poznao si me — reče Laza podrugljivo i upre svoje upale oči u njega, a u njima kao da si čitao: „Lažljivče i nevaljali druže!Hteo bi da me kao kakvo pasče odbiješ, možda i da me s’ puta skloniš, jer ti smetam; ali nećeš — ja ću ti se osvetiti“.Laganim korakom uputi se do klupe i sede do njega.Neko vreme je lutao svojim mračnim pogledom kojekuda, kao da je hteo da lakim letom preleti mislima preko svoje prošlosti, kao da je hteo da odigne zavesu nezavisne budućnosti, da vidi šta ga čeka, kako će se svršiti sve ono što je započeo.Najzad prevuče rukom preko čela, uzdahne i kao da se na sve spremio reče: „Pisao sam ti i pisao, ali ti nikad reči odgovorio nisi.Znao si da umirem od gladi, jer me roditelji odgnaše...Jadni moji roditelji šta su dočekali! — u očima mu zablista suza i jedva se uzdržao a da se ne zaplače. — Gladovao sam i nisi mi hteo priteći u pomoć, — poče zatim sasvim ozbiljno, — ma da si uveren bio da si u mojim rukama i da te u prah satrti mogu...Zar se ne sećaš one noći, kada smo u kući mojih roditelja bančili, i kada ste ti i Ćira (grbonja) te iste noći otišli u varoš i mučki ubili tvoga oca....“ „Ne govori dalje! vikne Mrgud i bled kao krpa zveraše unaokolo. Iva jednoga žbuna začu se šum. „Ha! ko je to? vikne i nehotice glasno Mrgud i đipi, ali ga noge izdadoše, posrne i sede na klupu. „Nije niko — reče Laza sa satanskim osmehom na licu. — To nije bio nikakav šum, to ti nečista savest zuji u ušima, neverni druže...Ali tako ti treba...Ja sam se tada kao lakomislen mladić, pokvaren nevaljalim društvom, za masnu nagradu zakleo pred sudom da si sa Ćirom zajedno kod mene bančio čitavu noć i da nikud odlazio nisi one noći...Oh! što to učinih? — doda i jedan uzdah bolno odjeknu iz njegovih grudi. — Dok sam ti od potrebe bio — poče zatim — grlio si me i ljubio; a kad si postigao što si hteo, zaboravio si na mene; zaboravio si i na tvoju zaručnicu, Milicu, koju si upropastio i odagnao od sebe kao skota...I ona te traži i naćiće te — završi i glas mu zvonjaše nalik na presudu, i zadovoljno se nasmeši gledajući u Mrguda, koji je sedeo kao kip i blenuo u njega. „Druže Lazo! progovori naposletku. — Zgrešio sam, bio sam neblagodaran, ali sve ću da popravim.Opet ćeš mi biti mio drug....Zadržao bih te ovde u dvoru, ali to ne mogu bilo bi sumnjivo i moj bi stric...Nego naćiću ja za tebe mesto,...Bićeš do duše usamljen, ali ćeš ipak imati zabave...Jednu curu sam ulovio i daću je tebi da je čuvaš, da je nadgledaš...“ „Hoće li i ta proći kao i Milica? reče Laza i zloslutno se nasmeši. „Pristaješ li na moj predlog? zapita ga Mrgud. „Pristajem, adi ne znam, da li ću biti pristojan čuvar — reče i pokaza na svoju jadnu spoljašnost. „Evo ti, pa se odeni kao što treba — doda Mrgud i pruži mu novčanik u kom je, po debljini sudeći, prilična svota novaca mogla biti. „Ovo ću poslati nesretnoj Milici — reče za se Laza metnuv novčanik u džep.Ugovor je gotov — doda glasno. — Ja mogu poći..Zbogom Mrgude!“ „Zbogom Lazo!Sutra dođi da te odvedem za tvoje mesto...Ali pazi nemoj da....“ završi i rastaše se. Tek što se Laza u redovima zelenih drva izgubio, kad se sa one iste strane, odkuda i pre, začu ponovo šum kao da se neko kroz šiblje provlači i iz gustog žbuna izađe tajanstveni starac u svom surom ogrtaču. Mrgud prene i kad ga opazi, prebledi, da onda kao ris đipi, naglo poleti starcu i očepa ga za ruku: „Ha nevaljalče! drekne, — prisluškivao si...Čuo si sve, ali sad ćeš....“ Nije dovršio reči, no trže nož iza pojasa (ovaj je svagda uza — se nosio) i zamahne na starca, no ovaj ga naglo očepa za ruku i tako ju silovito stište, da je nesretnik od bola dreknuo i ispustio nož. „Oceubico! reče starac, otisnu ga od sebe i naglim koracima udali se.... Mrgud je posrnuo nekoliko koračaji natrag i onda je kao kip zastao i blenuo za starcem, dok se ovaj nije izgubio ispred očiju mu..... Laza je iza baštenske ograde zastao i izgledao je nekoga. Ne prođe mnogo, kad se iza ćoška pojavi tajanstveni starac. „Čuo sam sve — poče starac. — Plan nam je ispao za rukom, on te prima k’ sebi,...“ „Samo je to hrđavo što će da me udali od sela, ne znam gde, da mu....“ „Ne škodi ništa — prekide ga starac. — Opet je nešto učinio...Možda ćemo mu tako pre zderati obrazinu....Mogli bi i sad, ali nemamo dosta jasnih dokaza protiv njega....“ „Pa tu je Milica, njegova bivša zaručnica ona će svedočiti....“ „Ona je već među pokojnima....“ „Šta! vikne Lava i čisto se skamenio, — A ja sam hteo sirotoj da pošaljem novaca, što mi je ovaj grešnik dao....“ „Pre neki dan su je našli u vodi mrtvu...Da je ona živa mi bi ga odmah uzaptili, ali ovako ne ide....Tebi ne bi verovali, jer si se na sudu zakleo...“ Laza pocrveni od stida.On još nije bio sasvim pokvaren, njegovo srce nije bilo sasvim okorelo u nevaljalstvu.Po prirodi je bio lakomislen, mešajući se u nevaljala društva i sam je pošao stranputicom, no docnije se pokajao, i sad je naumio da svoju pogrešku popravi. „Oprosti mi dobri čoveče! vikne, i oči mu se navodniše. „Zar ti nisam već sto puta oprostio?! reče starac i ućuta. — Samo radi kako sam ti kazao, i sve će biti dobro...“ Još se dugo razgovarahu i onda se rastaše. Starac, kao iskusan čovek, skroz je providio Lazu, i uverio se da nije sasvim pokvaren i gledao je da ga pošto po to za sebe pridobije, kako bi svoju celj što pre postigao.Nije se prevarno, Laza mu se rado odazvao, jer ga već poče gristi savest za svoj lakomisleni ni epromišljeni korak, što se pred sudom krivo zakleo, te nikad nije imao mira i stanka....Pošao je dobrom stazom, i kao odlanu u grudma. U celom selu i okolini je vrilo da je Bosiljke nestalo.Mirni seljani behu jako uplašeni, jer već od nekoliko meseci se pojavljuje u okolini mala razbojnička četica, a osobito se bojahu grbonje, koji i onde niče gde ga ne seješ.Jedne se noći beše uvukao u opštinsku blagajnu i pokupio novac.Baš kad je izlazio napolje, spaziše ga noćni stražari i potegoše za njim, ali on kao da je u zemlju propao, nestade ga.Drugi put opet uvukao se u kuću seoska kneza Mladena.Ovaj je spavao i kad se trgao, a on spazi kraj prozora grbonju gde je otvorio sandučak u kom mu je novac stojao.Knez kao od čuda onemi, pa onda naglo dohvati revolver sa stola i naperi ga na kepeca. „ Ko si! drekne gromovito. „Hehehe — cerekaše se gadno čudovište.Pucaj ako možeš“. Knez tek sad opazi da mu je oružje prazno.Grbonja beše povadio sve fišeke.Htede đipiti da ga rukama uguši, kad ovaj naperi na njega samokres i reče: „Ako kročiš samo od postelje, mrtav si“. Knez beše prebledeo, i sav drhtaše od ljutine.Pred njim se okrenuo svet, oči mu se zakrvaviše, pa onda kao besomučan jurne na grbonju.Ovaj pukne, no promaši. „Ha, razbojniče! vikne knez, ali dok je do onoga mesta stigao gde je grbonja stojao, ovoga već ne beše tu; kao mačak skočio je na prozor, odande na drvo pred prozorom i umače, kao da je sam đavo. Knez se začudio: „Sam sotona mora da je — mrmljaše, pa onda poče iz sveg grla vikati.Selo se uzbuni, ali od grbonje ni traga ni glasa... Posle se rasčula vest da je nestalo išpana Jovana.Na drumu, koji vodi u obližnju varošicu, naišli su na brlju krvi i na njegov šešir, ali njega ne beše nigde.A sad evo Bosiljke nestade, odvukoše je crni demoni. Bosiljkin otac i brat, a ponajviše Stojan, behu neumorni u traženju; danju noću tumarahu kojekuda, sve su kutiće u okolini ispremetali, ali nju nigde ne nađoše. Jedne noći seđahu njih troje u sobi: Mirko, Miloš i Danica.Moglo je biti jedanajest sati pre ponoći.Behu zamišljeni i iznureni.Već toliko noći ni jedno oka da sklopi, sve o Bosiljki premišljahu, tražim je svuda i na svakom mestu, pa sad izgubiše svu nadu, uzdahu se samo u boga, da je on zaštiti i od svega sačuva. Najedanput se začu šum ispod otvorenog prozora.Prenuše i pogledaše onamo.Kao da ih je grom udario, onemiše od čuda.Na prozoru stojaše grbonja i cerekaše se. „Dobro veče domaćine! progovori hrapavim glasom a usta mu se rastegoše kao da je celog veka svog veslo sisao. U sobi svi ćutahu, još ne behu k’ sebi od čuda i nekog tajnog straha. „Ne brinite se, Bosiljka je na dobrom mestu — govoraše grbonja, a neprestano se ceri. — Malo se duri, odbija đuvegiju, našeg arambašu, ali umiriće se. — Znamo mi kako treba...“ „Di je moja kći! dreknu razjareno Mirko i poleti da skine oružje i da uhvati ili ubije razbojnika. „Oho! ako se tako ponašate ne ćete ništa čuti — reče grbonja. Mirko se stiša, a Miloš i Danica kao opijeni stojahu na jednom mestu. „Kaži gde mi je kći, pa ću ti data blaga koliko god išteš — poče blažije Mirko, a sav drhtaše od gnjeva. „Hehehe, to vam opet neću kazati, ali ću vam pokazati način kako da je dobijete natrag — govoraše grbonja. — Mom gospodaru se već dosadilo da je na lep način za sebe zadobije, pa je naumio da vam je vrati, ali...“ Dok je ovo govorio opazi, da je Miloš dohvatio pušku, naglo se spusti dole, jedno pisamce baci kroz prozor i nesta ga u tami... Evo šta je u pismu bilo napisano. Sutra u podne odnesite 10000 fr. do lovačke unke i metnite ih u duplju onoga hrasta, kog ćete lako spaziti kad pogledate sa unke istočno.Ja ću biti tamo...Ali se ne usuđujte povesti koga sa sobom, jer se onda nećete koristiti.Tiče se vaše kćeri, DEMON. Posle nekoliko mučnih dana, vidimo jednoga večera dva čoveka gde se pored obale uputili pravo Markovom zamku.To behu Stojan i Miloš.Po pocepanom odelu im vidilo se da su se verali po kršnim bregovima i tumarali po šumi, a na iznurenom licu si im mogao čitati tugu i bol za Bosiljkom, koju su uzalud tražili.Stojan je kao utučen išao pored svoga druga.Nekad se naslađivao čarima bogate i krasne prirode kad je s večera iz lova išao na željeni sastanak; nekad mu je lice plamtelo od milja kad pomisli, da će skoro u žarki zagrljaj svoje drage; a sad kao da ne beše u njemu života, kao da je izumro u grudma mu svaki osećaj prema divoti prirode, kao da na gubilište ide, išao je sa oborenom glavom. „Kakav je ovo čamac? rećiće najedanput Miloš i zastane kraj čamca, koji je bio privezan za jedno drvo. „Valjda ga koji ribar tu ostavio dok se ne vrati iz sela — odgovori Stojan. „To je naših ribara čamac — reče opet Miloš. — poznajem ga po slovima na levoj strani“. „Valjda je došao koji i doneo kakvu lepu ribu — promrmlja Stojan i oboje pođu dalje. Tek behu malo odmakli, kad se iza jednog drveta ukaza grbonja i kao mačak hitro skoči u čamac, odreši ga i zavesla: „Sad je moj čamac — mrmljao je. Mladene! vikao je Miloš kad je čuo veslanje, tako su se zvali njihovi ribari. Odgovora ne dobi. „To je grbonja! vikne Stojan, hitro dohvati pušku i pukne.Nasta trenutna tišina.Tane nije pogodilo, jer se veslanje nanovo začu i čamac priličnom brzinom odmicaše.Stojanovo oko je poznalo u mraku grbonju, pukao je za njim, ali ga nije pogodio. „Brzo čamac! vikne Stojan, ali zaman, čamca pri ruci ne beše; hteo je u vodu skočiti i preplivati reku što bi takođe uzaludan posao bio. „Ne! zadrži ga Miloš. — Gledaćemo kuda će čamac otići, pa ćemo sutra za njim. Oboje se usiljavahu da dobro motre kuda će grbonja i kad spaziše da je savio u jedan rukav reke i nestalo ga, odoše da sutra pođu u poteru za njim. Pođimo za grbonjom.Kad je savio u uski rukav reke koji je krivudao skoro je čitav sat gonio čamac u njemu, pa onda savi na levo.Dobro je morao motriti, jer žbunje je bilo često da se jedva provlačio, a i voda, koja se tu razlila, ne beše svuda jednako duboka; no on kao da je vrlo dobro poznavao put kuda će ići, vešto je obilazio žbunje i panjeve sasečenih vrba.Najedanput se nađe pred jednim grdnim šipragom, koji mu je sasvim preprečio put i kroz koji je samo jedan uzan prolaz vodio dalje unutra tako, da je morao leći na leđa u čamcu i hvatajući se za pojedine šibljike provlačio se dalje i dalje.Nađe se na nekoj čistini; zavesla snažno i posle nekog vremena nađe se opet pred gustim šipragom, kroz koji se kao i malo pre provlačiti morao.Kad i to pređe čamac se najedanput udari o nešto i zastane.Beše došao do obale.Iskoči iz čamca, koji priveže za jedno drvo i uputi se dalje. Najedanput zasta i naglo se obazre.Učinilo mu se kao da je čuo veslanje.Prisluškivao je neko vreme pa kad ne ču ništa, naglim koracima pođe dalje u šumu. Grbonja se nije prevario.Tek što je zaišao za prvo drvo, iz drugoga čamca, koji baš sad stiže, izađe tajanstveni starac. „Moram doznati gde skrivaju onu jadnicu.Laza je tamo, ali njega ne puštaju da se kud makne...No zato ću ja ipak doznati sve — mrmljao je, priveza čamac za jedno drvo i hitro, ali oprezno, pođe za grbonjom. On je danju po okolini tumarao, a noću je krstario po vodi, i naposletku mu ispade za rukom da uđe zlikovcima u trag. Drva su tako česta bila, da se jedva mogao čovek provlačiti, a i silna neugažena travurina i grdni korov svedočio je, da je tuda retko kad čovečija noga kročila.Grbonja je dugo lutao po tom pustom i divljem lavirintu dok ne dođe do neke kućice koju bi jedva čovečije oko smotriti moglo od čestih drva, divlje travuljine i grdnih žbunova.Lupi nogom vrata a ova se odmah otvoriše.Unutri je čkiljila sveća na jednom odrtom banku, da se je jedva videlo što pored njene svetlosti.Kraj banka seđaše Mrgud, a do njega na drvenoj klupici druga čovečija prilika sa malim, čupavim čelom, iznurena lica i sa malim, upalim očima.Preko celog levog obraza vidi se trag skoro zarasle rane, koja se od oka sve do uveta pružala.To beše Laza. „Dobro veče! pozdravi ih grbonja. „Dobro nam došao! odvrati Mrgud namršteno. — A gde si do sad?, od onoga dana kad smo „košutu ulovili tebe nestade...“ „Valjda se sećaš, da si mi rekao da Jajtelesu skinem brigu s vrata — reče grbonja i izvadi iz svog pocepanog kaputa nekoliko menica. „Ha! izusti Mrgud, iztrže menice iz ruku grbonjinih i baci ih u vatru, koja je tinjala u jednom kutu garavog ognjišta. — No, sad se nemam čega bojati, onaj matori neće doznati..A šta je sa Jajtelesom, kako si ga mogao prevariti?“ „Uvukao sam se kroz prozor...Čiva je spavao kao zaklan, ne bi ga ni jerihonska truba probudila iz sna.Odmah odem do ormana u kojem je menice držao i izvadim ih, ali kad sam hteo ponovo vrata zatvoriti, ova se — trošna su da ih Bog sačuva — stropoštaju i čiva đipi pa upravo k’ meni.Kad sam vidio da sam u opasnosti, skočim i dohvatim sa stola nož i presečem mu ono pogano grlo — govoraše grbonja i pakleno se smeškao. Manimo ih kaka se razgovaraju, a mi uđimo u drugu sobu na kojoj ne beše samo jedan prozor i od tog beše polovina hartijom izlepljena a sav beše gvozdenim rešetkama ispletan.Mrtva tišina vladaše u njoj. Ništa neodavaše da ima u njoj žive duše.Ali gle! kao da se čuo uzdah, poluglasan, tužan uzdah.Na trošnom kanabetu seđaše Bosiljka sa oborenom glavom.Ona je to uzdahnula, i taj uzdah kao da joj je parao bolno srce tako je tužno jeknuo, i podiže glavu: „Oh Bože! zar nema pomoći, zar niko neće doznati za ovu gladnu tamnicu i priteći mi u pomoć!?Gde je Stojan, hoće li on doći!..“ Ustade sa mesta i ode k’ prozoru.Beše bleda, lice joj kao u mrtvaca, kao da su ga guje sisale oči upale i isplakane, sa usana nesta onog blaženog osmejka a čelo joj prekrililo oblak teške tuge i jada.Stade kraj prozora i baci jedan pogled napolje: „Oh! kako je sve veselo na polju, ptice pevaju večernju pesmu tihi vetrić lako leće i šapuće sa lišćem, bistra voda lako žubori i...Samo sam ja nesretna..“ Zadubi se u crne misli.Lice joj čas zaplamti i blag osmejak preleti preko njega, kao da vidi svoga izbavitelja; čas opet prebledi i grčevito se trza...„Još me za ljubav moli — siknu kao guja i oči joj strahovito zaplamte. — Ha! podli skote!...Otrže me iz naručja.Al’ neće me slomiti, boriću se pa ma poginula.” Pogled joj pade na stol.Bled mesečev zrak pao je na nož, koji je na stolu ležao: „Ha! ovim ću ga prošapta i dohvati nož, pa onda ga naglo hiti od sebe i promrmlja: „krv, krv...Al’ neka, i to je krv nevine žrtve; uzeću ga da krv njegovom poganom krvlju sperem — govoraše jadna devojka i sakri nož u nedra,“ Od onoga događaja na „lovačkoj unci“ jadna Bosiljka ovde u ovoj gnusnoj i prljavoj tamnici provodi mlađane dane. Vrata se polako otvore i strašan Mrgud stupi unutra noseći u jednoj ruci sveću. „Dobro veče Bosiljka! reče i metnu sveću na stol, pošto je vrata za sobom dobro zatvorio. Bosiljka ga strahovito pogledi i ruka joj se i nehotice grčevito dohvati noža, ali se brzo stiša i izgledaše da je mirna. „Danas je rok — progovori hladnom mirnoćom Mrgud. — Je si li se predomislila, hoćeš li da budeš moja?Otićićemo odavde gde nas niko ne poznaje i živićemo.“ Napolje podli razbojniče! prekide ga Bosiljka i sevnu očima. Ti ćeš se kajati docnije — reče Mrgud. — Ovaj put niko nezna i niko ti u pomoć priteći ne može i ti se badava nadaš, badava izgledaš na izbavitelja.Bolje mi pruži ruku pa da živiš onako kako...“ Nikad! viknu Bosiljka.Pre ću sebi ovim nožem život oduzeti — i u ruci joj sevnu krvavi nož. — A zar se nisi zakleo da ćeš me pustiti ako ti moj otac izda 10.000 i da ćeš. „Hahaha! to je bilo golo obećanje.Novac sam dobio, ali tebe pustiti neću.Da te pustim, pa posle da napujdaš celoga sveta policiju na mene!Ti si mi kao naručena da svagda do novaca dođem.Biraj, ili da budeš moja ili ovde da veneš i truneš.“ Bosiljka nije čula ove reči, oči joj se zakrvaviše, celo telo joj uzdrhta, pa onda kao u nekom ludilu skoči, strahovito cikne i poleti na krvnika.Ovaj jedva imade vremena da vrata otvori i umakne. Hehehe, nekako mi čudnovato dolaziš od neveste; mora da te jako voli — cerekao se grbonja kad je Mrgud kao besomučan izletio iz sobe napolje. U taj par se začu potmuo vrisak i nešto grunu o zemlju.Bosiljka je pala onesvešćena. Brzo vode! viknu Mrgud, otrčaše svi unutra i počeše prskati onesveslu devojku donešenom vodom. Ova dođe k’ sebi i otvori oči, pa spaziv Mrguda, kao ranjena lavica skoči i zamahne nožem, no ovaj odskoči i njen se nož zarije u grudi Lazine, koji je iza Mrguda stojao.Ovaj ko bik rikne i stropošta se.Siromah, on je došao da Bosiljci u slučaju nužde u pomoći bude.I Bosiljka beše sasvim iznemogla, klone od teškoga napora, poče da kleca i jedva se odvuče do kanabeta gde polumrtva pade. Šta da radimo sad!? poče grbonja u drugoj sobi pokazujući na mrtvog Lazu, kog su izneli iz Bosiljkine sobe. Moraćemo ga u vodu baciti — reče Mrgud, podigoše lešinu i posle nekoliko minuta ču se kako nešto bućnu u vodu.Saraniše Lazu. — bar oni su to mislili. Pa zar ti misliš nju i dalje ovde držati? zapita ga grbonja kad su se natrag vratili. Za sad je ne mogu pustiti, jer bi nam mogla glave doći.No kad udesimo sve, prodaću imanje i otićićemo, pa ću je može biti i povesti sa sobom a možda ću je i otpustiti — završi Mrgud. Sve je to gledao i čuo tajanstveni starac. Mi smo već govorili o kapeli, koja je na obali ubavoga jezera.Jednog lepog letnjeg večera, kada je sunce počelo da zalazi, vidimo na basamacima kapele jednu pogtrenu baku gde se sćućurila i sedi, svojim malim upalim očima zvera kojekuda po okolini.Lice joj smežurano, a celo telo joj izgleda kao da ono malo rita sam kostur pokrivaju.Posle dužeg i mirnog razgledanja, obori glavu i izgledaše kao da je zaspala.Ona se nije trzala na pozdrave mimoprolazećih seljaka, tek u neko doba je trže iza sna topot konja; podiže glavu i spazi lepa mladića gde drumom jezdi upravo kapeli.To beše Stojan.Lice mu namršteno i bledo, oči mu upale i celo mu držanje izdavaše da je klonuo i duhom i telom.Sumnja, da se u njegovom životu skriva kakva tajna, pa onda izgubljena Bosiljka za kojom je toliko tužio i užasne muke trpeo, skrušiše ga i slomiše.Nemarno je sedao na konju, a pogled je upro u zemlju i tek kad dođe do kapele podiže glavu.Baka ga uzvereno gledaše, kao da pojava Stojanova probudi u njoj davnašnji lik nečiji, kao da se setila nečega, kao da je u svojoj prošlosti tražila nekoga.Kad je Stojan spazi i nehotice zaustavi konja, nazove joj „dobro veče“ i zapita: „A što me gledaš tako začuđeno bako? Baka ga neprestano gleda i tek posle nekoliko minuta odgovori: „Oh, sinko, kad sam te smotrila kao da sam se setila pre dvadeset i nekoliko godina poznavala takov istog mladića kao što si ti, pa čisto mi se čini da mi je život od to doba samo neki san bio, jer eto te opet vidim.“ Stojana podiđu mravi i srce poče silnije da mu kuca, pa kao da je u nekom snu, sjaše s’ konja i priđe baki: „To mi stara čudne reči govoriš — poče kad je do nje došao. — Mora da te je pamet i sećanja od starosti izneverilo te tako čudnovato govoriš..." „Ne sinko!Sećam se svega vrlo dobro — odgovori baka. — Sad mi je 93 godine, ali još dobro pamtim, još se dobro sećam svega što sam doživela.“ „Pa ako da je baš moja pojava probudila u tebi neko sećanje na prošlost? zapita ju Stojan a sve ga neka jeza spopada; hteo je nešto, ni sam skoro nije znao šta, da dozna pa kao da se bojao onoga što će mu baka otkriti.. al’ opet ga neka tajanstvena sila gonila da nešto dozna, što će mu rasvetliti njegovu sumnju i stravu. „Još dok je bio vlastelina Branka otac živ — poče baka — ja sam kod njega bila kuvarica.Vrlo sim dobro živila kod njege, ali posle njegove smrti ostavim dvor, jer sam osećala da ne mogu snositi silni posao, i odem kod mog sina Save, koji u kraj „Nestorove planine“ živi sa njegovom unukom, a mojom praunukom; no i od njega sam otišla, jer nisam htela da sam mu na dosadi, a i volem da tumaram.Dok sam u dvoru pokojnog Bačevića bila, onda je bio sadanji Branko mali a ja sam ga kao svoje rođeno dete volela..Bio je dobar pametan i poslušan.Celo ga je selo volelo, a i sad ga vole, jer je dobar, blag i najplemenitiji čovek na svetu.On me je po smrti očevoj zadržavao, ali ja nisam htela ostati.I sad ga volem kao svoje dete i često puta odem do dvora, pa i u dvor gde me vrlo dobro počaste, al’ samo njega da vidim Siroma! sad je zdravo opao, nešto ga mori, al ja znam.“ „Pa zašto mi sve to pričaš? zapita je Stojan, koji je gutao njene reči i nestrpeljivo je čekao da čuje dalje. He, sinko, stara sam na volem da se setim dobra, koja mi dobri ljudi činiše i čine, a i izgledaš mi da si puka slika Brankova, kad je još bio mlad momak — reče baka i ućuta. Stojanu udari krv u lice, oči mu sevnuše neopisanim žarom, sav uzdrhta, priđe baki, grčevito je uhvati za ruku i mucajući poče: „Ti znaš... ti mi moraš kazati....“ Ućuti i prevuče rukom preko vrela čela: „On se nije nikad ženio — ote mu se i nehotice. „Jeste — progovori baka i podiže glavu. — Pre dvadeset i više godina bila je ljuta zima, kakvu ja jedva pamtim.Jednoga dana bila je baš subota, dođem ovamo na večernje.Pop Boško došao je da služi, jer je svake treće nedelje ovde obavljao bogosluženje.Ja sam sedela u svom stolu, a niko me nije vidio.Večernje je bilo dugačko i ja, pošto prošle noći nisam ništa spavala, zaspim kao zaklana.Kad sam se probudila čudim se kako se nisam smrzla od te zime, u kapeli je bila pomrčina kao testo, ali sam znala po tamnoj svetlosti na prozorima da već sviće, da je već četiri sata posle ponoći.Šta sam znala raditi nego da čekam dok crkvenjak otvori vrata, ili da lupam dok me nebi ko god čuo i javio u selu.Iz misli me trže bat kao kad konji jure, zatim čujem kao da saonice stadoše pred kapelu — ovde se zakašlje i prekide govor. Stojan se sav u uvo pretvorio, pa kao da je progutati hteo svojim očima staricu, tako ju je gledao. „Na jedanput čujem neku lupu na vrati, zahrđana brava škripnu dvaput i vrata se otvore.Neko krecnu mašinu i upali sveću.Kad imam šta i viditi.To je bio pop Boško, njegova žena i sinčić Stevan, onda mu je bilo 7 godina; za njima sadanji doktor Velja, a za ovim Branko Bačević, Zora Bakić i njen brat Božidar.Šta će to biti!? pitala sam samu sebe.Brzo sam doznala šta je u stvari.Branko i Zora se venčali.Nikad u mom životu nisam vidila lepši par od njih; on kao bor, lep i snažan, a ona kao anđelak, kao čedo gorske vile.Doktor Velja je bio kum a popin Stevan dever, a popadija stari svat...“ A zašto se tako rano i tajno venčali? zapita je Stojan i posrnu. Posle desetak dana doneše jedno čedo i krstiše ga, a Zora je zatim umrla i tamo leži gde se vidi onaj spomenik preko jezera — odgovori baka. Stojan kao u nekom ludilu vikne:,,Oh što mi ne rekoše, što me muče toliko!“ pa kao munja skoči na konja, obode ga i kao olujina odjuri obalom preko do staroga zamka. „Jadni Stojan mrmljala je baka. — On je čedo dve najplemenitije duše.“ Stojan je kao besomučan gonio vatrena žerava i kad stiže do onoga spomenika kraj obale, skoči sa konja i pade na grob: „Mati! mila moja mati! vrisnu i onesvesti se.Zaista to beše njegova dobra mati, divna Zora Bakićeva, koja tu boravi večni sanak evo već više od 20 godina.Kad je Stojan k’ sebi došao već se beše spustio mrak.Podiže se na kolena, obgrli krst na grobu i jecao je kao da će mu srce prepući; nebrojenim poljupcima i potokom suza orosio je nemi krst, pa kao da mu je sinji teret spao sa srca odlanu mu u grudma.Još jedanput obgrli krst rukama, poljubi ga pa onda uze grudu zemlje sa groba, metne ju u svoja nedra, uzjaši na svoga žerava i nesta ga u šumi, — On je toga večera pošao bio u lov pa je i pušku imao pri sebi. Nije se vratio u selo, nego se izgubio u šumi kao da je hteo još jedanput sve dobro da promozga, što mu je baka pripovedila... — Toga istoga dana izjutra ovakav se razgovor vodio između staroga Branka i Mrguda, u jednoj sobi staroga dvora. Da li se sećaš šta sam ti rekao onoga dana, kad si mi prag prvi put prekoračio? zapitao je otari Branko svoga sinovca Mrguda. „Sećam se vrlo dobro — odgovori Mrgud ponizno — i mislim da vas do sad ničim uvredio nisam.“ „Baš naprotiv, vređao si me na svakom koraku — reče stric. — Ja sam ti pratio korake i znam sve.“ Mrgud na poslednje reči starčeve, kao da ga je neko bičem ošinuo, podiže glavu i ubezeknuto gledaše kroz naočari u njega. „Razumeo si me dobro — poče Branko. — Kakve su uvrede ne ću da ređam, jer ih ti najbolje znaš; samo ti toliko kažem da od danas nisi više moj sinovac...“ „Dragi striče! viknu pritvorni sinovac, i skoro da padne na kolena pred stricem. — Zar da me oterate!..Oh! ja sam nesretan.“ „Svaki je svoje sreće kovač, a bojim se da je tvoja sreća dolijala...“ „O čemu vi govorite!? poče Mrgud kao da ne razume starca...Moja je sreća kod Vas...“ „Ne, ti si u nečem drugim tražio sreću i ona te nije nikad izneverila, ali se bojim, da će ti se ta crna sreća ljuto osvetiti. — Ti znaš vrlo dobro o čemu govorim.U selu se tamni glasovi pronose.. “ Glasovi! izusti Mrgud kao gromom udaren i posrne. „Danas odlazim u varoš i gledaću da te smestim di god, pa onda radi šta znaš i kako hoćeš.Ja perem ruke, odričem te se i zabranjujem ti da me ikad stricem nazoveš..Ti si.. ne, neću tu reč izreći, to će drugi...Ovo neka ti je poslednja reč od mene u ovoj kući — završi Branko i ode iz sobe. Ha, matora huljo! ciknu Mrgud i zaškripi zubma, a zakrvavljenim očima kao gladna hijena gledaše za svojim stricem, koji mu onako grozne reči izgovori. — Kanda će tebi ovaj dan poslednji biti pod ovim krovom — siknu kao guja i kao besomučan izleti napolje. Toga dana u veče oko devet sati, kada se već i stari mesec pojavio da svojim svagda svežim zracima razveseli prirodu; kraj jedne planine, pod mračnom senkom staroga hrasta a kraj uglađenog druma vidimo dva čoveka gde mirno stoje.Jedan je imao preko lica crnu obrazinu, beše visok i snažna uzrasta.Drugi beše sitnija sklopa, nije imao obrazine i sa lica si mu mogao čitati neki nemir i neku zebnju, kao da ga je neko silom nagonio da dođe na ovo usamljeno mesto, kao da se bojao onoga što će se u ovoj tamnoj noći dogoditi.Prvi beše Mrgud a drugi Aleksa, sadanji išpan staroga Branka. Gospodaru, progovori Aleksa posle dugog ćutanja. — Ja neznam šta ste me doveli ovamo, adi me neka slutnja muči i goni me da begam odavde...“ „Ćuti kukavico! promrmlja obrazina kroz zube, da se u onome krv sledila. — Ti tvoje ruke nećeš okaljati, samo ćeš mi pomoći.. “ Nasta mrtva tišina.Onaj sa obrazinom je posmatrao okolinu i prisluškivao, a Aleksa je kršio ruke i usne mu drhtahu kao da se Bogu molio. „Šta uzdišeš! progovori obrazina kao kada guja ispod kamena sikće, kada ču uzdisaj Aleksin. — Zar ti nisam obrekao bogatu nagradu.Evo ti sad polovina — doda i izvadi kesu i pruži mu je. Hvala! promuca Aleksa i kao da ga je neko žeravicom opekao, trže ruku od pružene mu kese. U taj par se začu pucanj, koji je strahovito odjeknuo u nemoj tišini. Ha! sikne Mrgud i istrči na drum i poče razgledati pa se opet vrati. „Ti ćeš gledati da Janka oboriš, a za ostalo se ne brini — progovori opet Mrgud ispod obrazine. „3ar staroga gospodara! viknu upropašćeno Aleksa i kao da mu neko presekao noge, pade na kolena. — Ne, ne, ne mogu...Bog će nas ubiti..Pustite me da idem kući...“ Umukni skote — prodere se Mrgud. „Oh gospodaru! kad bi trebalo na najstrašniju zver jurišati, ja bi za vašu ljubav..“ „Ćut, pseto plašljivo! drekne Mrgud da se Aleksa sav stresao i kao zaliven ćutao. — Zar se ne sećaš kako ti je otac prošao?..Ti nemaš ni zemlje ni krova gde ćeš glavu da skloniš... tuđ si sluga, a ja ti dajem toliko blago da ćeš postati...“ Ne mogu! ne mogu! zagušljivo viknu Aleksa. „ Hahaha! nasmeja se pakleno Mrgud, a glas mu kao u kakve zveri odjeknu u miomiru. — Zar i ti imaš savesti!?Ja sam ti savest... ja sam ti sve i sva...Sad te mogu smrviti i vucima te predati samo mrdni, ili se i jednom reči odupri volji mojoj.“ Aleksa pretrnu, zgrozi se od tih reči i bled kao krpa, ukočeno gledaše u daljinu kao da nema duše, kao da se u kam pretvorio... „Čujem topot, oni su — progovori najedanput obrazina. — Spremi se pa čim ja konje za uzde uhvatim, skoči na...“ Sa kapele se začu glas zvona, kao da zove na večernju molitvu, pa čas kao da radosno teši verne, čas kao da plače za mrtvima. „Gospodaru! vikne grozničavo Aleksa i skoči. — Ubite me, ja to uraditi ne mogu.Vaš stric mi je najveći dobrotvor. — Ja na njega ruke podići ne mogu, ne smem; neću...“ Umukni pseto nevaljalo! zagrmi obrazina. Topot je ove bliže dolazio. Ubite me, ja ne mogu! vikne još jedanput Aleksa, pa onda nagne da umakne. Ha, kukavico! drekne obrazina, sčepa ga za rame i sjuri mu nož u prsa. — Kad nećeš dukata, evo ti čelika — škripnu zubma i oturi od sebe lešinu. U taj par se začu topot konja i zvrjaše kola samo na 2O koračaji.Obrazina kao tigar iskoči pred konje i sčepa ih za uzde koji kad osetiše čeličnu mišicu, stadoše. Na stranu! vikne kočijaš. U rukama obrazine zasvetli balčak samokresa, u idućem trenutku začu se grozničav pucanj i kočijaš se stropošta sa svoga sedišta. Ko je, šta je!? ču se iz kola starački glas. Ja sam — izusti obrazina i priskoči mu, sčepa ga za jaku i kao kakvu strvinu izvuče ga iz kola. Zar ti si...!? Ha, poznaje me pseto matoro! siknu obrazina i probode ga nožem sa kojeg je još pušila krv pređašnje žrtve njegove zverske i krvoločne ćudi. Proklet da si izrode pakleni! izusti krkćućim glasom starac i stropošta se. Ha! još diše — izusti obrazina, sa zverskom žeđu pogledi u bledo lice starčevo i još jedanput htele podići ubilački nož i sjuriti ga u slabačka prsa starčeva, kad kao grom iz vedra neba riknu puška, kao ono pre po sata, i tane mu užasnom svirkom prosvira pored ušiju.Od straha nož mu ispade iz ruke, za čas kao skamenjen zastade, pa onda hitrim skokom strči u dolju i nesta ga u tami. Posle dva minuta ukaza se na licu mesta visok, snažan, mlad čovek sa puškom u ruci od koje se još pušila cev.Kad vide starca u krvi ležeća, kao gromom poražen trgne se, krv mu silno jurne u glavu, na onda preblede kao mrtvac, zanese se i pošto grozničavo da bi se u čoveku krv sledila, vrisnu: „Oče!“ pade onesvešćen kraj ubijenoga starca.Dugo je ležao i kad dođe k sebi, kao mahnit đipi naže se nad svojim ocem i poče osluškivati, da li ima u njemu još života, podiže ga na svoje snažne ruke i položi ga u kola, pa pošto i Janka podigne, sam sede na kočijaševo mesto, uze uzde u ruke i u najvećem trku odjuri u selo.Potrešen ovim događajem i ožalošćen očevom smrću, nije ni spazio nesretnoga Aleksu gde na zemlji leži...Taj mladić beše Stojan...Konji su kao zmajevi jurili i kad su stigli do zamka Božidara Čupića, nazovi oca Stojanova, behu vas u nenu obučeni. Stari Božidar se prenerazio kad je spazio Stojana, gde kao mahnit juri uz stepenice gore, a na rukama nosi ubijenoga Branka. Oca mi ubiše! vikao je nesretni Stojan — uleti u sobu i smesti oca u postelju. Božidara još većma poraziše ove reči.Odkud zna da mu je Branko otac, od koga je doznao za tajnu? kao da je pitao samoga sebe, da onda drhćućom rukom uhvati Stojana za rame i zapita ga: „Šta je, šta se dogodilo!?“ Oh, zašto tajiste od mene istinu! zašto me ocepiste od mog milog oca!? ..Oh dobri moj oče! otvori oči i pogledajme kao sina svog — jadikovao je Stojan, nebrojenim poljupcima je obasuo ruke i bledo lice starčevo i suzama je orosio zatvorene oči i nema usta. Stari Božidar, ujak Stojanov, plakao je kao malo dete.Nije mogao do reči da dođe od suza, nije mogao usta da otvori tako mu sinji teret pritisnuo srce, pa kao da će prepući tako ga tištaše. Sine.. moj — ču se najedanput šapat sa usana umirućeg Branka, šapat koji zvučaše kao da iz groba dolazi, kao da kakav duh izgovori te reči, za kojima je Stojan toliko čeznuo a koje mu zakraćene behu da ih čuje iz usta svoga roditelja, svoga oca. Mili oče moj! vrisnu Stojan kad ču reči, podiže glavu starčevu na svoje ruke i kao da se skamenio, ukočeno gledaše u te sklopljene oči, i čekaše reči, čekaše utehe. „Mili druže moj — viknuo je i sedi Božidar, uzdrhta, snaga ga izdade i klonu do postelje bolesnikove. Šta je da od Boga nađete! začu se sad glas pun bola i tuge, i doktor Velja, po koga je husar Luka otrčao bio, otupi unutra a za njih evo i pop Boška gde usplahireno jurnu unutra.I njega je verni Luka dozvao. U taj mah otvori bolesnik oči i upre ih u Stojana, pa onda htede podići ruke, ali ne imađaše snage; hteo je nešto reći, ali nije mogao. U sobi vladaše grobna tišina, samo se čulo tužno jecanje.Svi plakahu. Ranjenik ponovo sklopi oči i krv mu potokom jurnu iz užasne rane na grudma. Velja brzo raskopča haljine i pregledi umirućeg.Na lice mu se ukaza mrtvačko bledilo, sa drhćućom rukom spusti haljinu i očajni pogled baci na ostale, pogled, koji kazivaše: „Nema više pomoći, on će ovoga časa ispustiti dušu...“ Ranjenik još jednom otvori oči, pa kao da je u poslednjem trenutku svoga života osetio silnu snagu, podiže ruke, prigrli Stojana i samo što reče: „Sine moj! oprosti ocu tvom!“ — celiva svoga sina u čelo, i u tom poljupcu ispusti svoju plemenitu dušu. Očajni vrisak se čuo, i Stojan onesvešćen pade do postelje svog mrtvog oca... Vest, da je stari vlastelin Branko Bačević ubijen, kao munja proleti kroz malo seoce.Uzruja se celo selo i za čas oko dvorca Božidara Bakića, nazvanog Čupića, sleglo i malo i veliko.Ne verujem da je bilo kuće, u kojoj si toga dana mogao naći žive duše; sve je otišlo da čuje užasnu vest, da vidi mrtvoga gospodara, koji im beše najveći prijatelj, najbolji otac; koji im za života beše sva radost i uteha; čiju dobrotvornu ruku neće više moći ljubiti, niti mu ikad čuti bratske reči, očinske savete.U očima svakoga video si suzu iskrena bola, suzu punu značaja, punu odgovora na pitanje, zašto plače i malo i veliko! Ko je ubica!? čula se ogorčena reč i silan gnjev je besnio u narodu, ali na to pitanje niko odgovora dati nije mogao. Još prošle noći, kada je stari vlastelin izdahnuo, doktor Velja i pop Boško siđoše u čeljadsku sobu da od kočijaša što doznadu, ali i ovaj je naskoro u najvećim mukama, bez da je ikome reči mogao reći, izdahnuo. Sve moguće je činjeno da doznaju ubicu, ali uzaludan beše sav trud, ubice je nestalo.. Drugi dan najsvečanije saraniše neprežaljenoga vlastelina, celo selo je ispratilo svog milog gospodara do večne mu kuće, gde će večiti sanak boraviti pod crnim grudama ledena groba.Saraniše ga do njegove mile Zore.Narod je išao sve do groba, i ma da je bilo daleko, niko ne hte ostati doma, već listom svi pođoše da odadu poslednju počast svome dobrotvoru.Sad počivaju zajedno njih dvoje nesretnih. Pri ukopu je bio i Mrgud, i on je — plakao. Ne malo je zinimala selo vest, da je Alekse, išpana u dvoru vlastelinskom — nestalo.Od onoga dana kad je sa Mrgudom u lov otišao niko ne znade o njemu ništa, kao da je u zemlju propao.Tražili su ga, ali ga nemogoše naći... Da vidimo gde je on! Pod „Nestorovom planinom“, u sredini jednog voćnjaka stoji malena kućica, no više liči na kolebu nego na kuću pa zato ćemo je mi zvati prosto — kolebom.Zidovi su joj vrlo maleni, koje pokriva krov od trske.Vrata su čak do polovine zabata, što svedoči da koliba nema odeljen tavan, nego da je cela jednu sobu sačinjavala. Onoga večera kad se dogodilo ubistvo staroga vlastelina Branka, stari Sava Filipov, sa kime smo se jedanput već sastali u seoskoj krčmi onda kad je Mrgud došao svome stricu, — sedeo je na jednoj klupici pred kolebom i pušio. Njega je kao što znamo pozvao pokojni Branko da mu vrati zemljište, no on mu je blagodario i voleo je u svojoj kolebi ostati. Podalje od kolebe na zemljanom ognjištu kao što ga ribari prave, stojala je šerpenja u kojoj je baba Stana gotovila večeru.Deda Sava zamišljeno je gledao niz brdo i slušao pesmu, koju je njegova unuka Smilja pevala pleveći baštu, koja je iza voćnjaka bila i od koje se širila njiva sa svojim bogatim usevima.Sunce beše već na zahodu, kad se Smilja vrati iz bašte noseći u kecelji zrelih jabuka, koje behu opale; nazove dedi i babi „dobro veče,“ ostavi jabuke, ode do babe, sama uze varjaču i poče da gleda oko večere.Deda Sava se zamislio, valjda ni čuo nije kad ga je unuka pozdravila, lula mu se ugasila i on je nemarno drži u levoj ruci. „A što si se ti tako zamislio?, zapitaće ga baba Stana i posadi se kraj njega. Deda Sava duboko uzdahne, potrese lulu, napuni je i zapali pa onda reče: „Mislim se kako je siroma Jovan poginuo, pa mi ga je žao jer mi je bio dobar prijatelj.“ „A zar se boga ti još ne zna ko ga je ubio?“ opet će baba Stana. „Ne zna se.One noći je bila užasna mećava, ni besne vaške nije bilo na polju, pa tako niko nije mogao ni čuti ni videti ubistvo.Šteta za takog čoveka...“ „A znaš šta ja mislim!“ „Da čujem!“ „Ja, kad god mi opomeneš Jovana, uvek se setim kako je ono pre godinu i po dana onaj crveni hteo da otme našu Smilju, pa kako je ubio komšija-Nićinog sinovca, koji je hteo da uzme...“ „Bog će ga znati koji je — reče deda Sava i uzdahne. — Eno čujem da su Bosiljku, kćer Mirka Smiljanića ukrali neki razbojnici, pa još ni danas se ne zna gde je... a čujem da su u varošici M. našli nekog Jajtelesa čivutina mrtva, na kao da su vidili nekog grbonju kad je noću kod njega ušao i izišao...“ „A da neće to biti onaj, što je sa onim crvenim našu Smilju hteo da ukrade!? “ „Može biti, ko bi ga znao.“ Sunce beše već zašlo, kad ih u razgovoru prekide Smilja sa rečima: „večera je gotova.“ Deda Sava ostavi lušu na stranu, skide šešir, prekrsti se i sede na svoje mesto do malenog stola, koji je pod jednom granatom lipom stojao.Za njim evo i baba Naste pa i Smilje.Tek počeše jesti, kad se iz njihovog voćnjaka ukaza stranac sa dugom prosedom bradom, u surom ogrtaču i sa proderanim šeširom na glavi. — Ko li može biti ono? rećiće deda Sava. — Baš ovamo ide — doda baba Stana. To je jedan stranac, ja sam ga češće viđala — na to će Smilja. — Jedanput sam razgovarala sa njime i pitao je za vas, pa je kazao da će jedanput doći ovamo, jer ima s dedom važna razgovora. — Čudnovato! završi deda Sava a neprestano gleda u došljaka. — Pomozi vam Vog! pozdravi ih starac i skide šešir. — Vog ti dobro dao! odpozdravi deda Sava.„Nemojte da mi zamerite što vam ovako kasno dođoh — poče stranac krupnim glasom. — Ja sam već jedanput razgovarao sa vašom ćerkom...“ — To nam je unuka — upade baba Stana u reč. „A tako! odvrati stranac. — Dakle, vi ste imali sina ili kćer...“ „Sina sam imao — reče deda Sava gorko. — Bolje da ga nisam nikad ni imao.“ Preko strančevog lica preleti neko bledilo, ali to beše trenutno, brzo se pribere i nastavi: „Dakle živ vam je sin?“... „Živ je — uzdahne deda Sava. — Nego sedi prijatelju pa da večeramo zajedno pa onda ćemo razgovarati. “ „Rado primam ponudu jer danas nisam još ništa okusio, neprestano sam lutao kojekuda u nekoj važnoj stvari — reče stranac i sede za večeru. Noć se beše već spustila dok su večerali Smilja donese sveću i upali je. Je si li duandžija prijatelju? zapitaće deda Sava posle večere svoga gosta. Te još kakav — odvrati stranac, izvadi lulu i napuni je duvanom, kog mu je domaćin pružio.Međutim je Smilja spremila sto i opet došla i sela u društvo. A kako ti je bogati ime? tek će na jedanput deda Sava. „Za sada neka mi je ime Svevid — odgovori ovaj, našto ga ostali začuđeno pogledaše. — Čudite se što tajim svoje ime, ali ćete se vremenom uveriti da sam imao pravo.Neka Vas to ne vređa kao moje ugostitelje.Nego da počnemo sa onim zašto sam najviše došao amo.Od prilike pre godinu i po dana desilo se ovde u blizini ubistvo.“ Starac, baba i Smilja prebledeše i zagledaše se. Jest, dogodilo se, ali — poče deda Sava. Ne treba da se plašite, ja znam sve — opet će tajanstveni gost, koji je spazio iznenađenje na njima. — Vi ste o tom događaju pripovedali jedanput u seoskoj krčmi knezu seoskom, i još njima trojicima, a onda je došao u krčmu i — ovde ućuta kao da je čekao da domaćin dovrši rečenicu. Onoga dana je došao sinovac vlastelina Branka — doda starac sa nekom zebnjom. „Ubistvo nesuđenoga đuvegije vaše unuke Smilje, izvršio je jedan čovek crvena lica sa nekim grbonjom u društvu.“ Tako je — reče deda Sava kome kao da je odlanulo u grudma. „A bi li vi poznali toga crvenka.“ Ja ja, poznao — mucao je deda Sava, koga je ovo pitanje iznenadilo. „Kad ste ono u krčmi pripovedali o tom ubistvu, pa kad je došao sinovac vašeg vlastelina niste li opazili kakvu sličnost između njega i ubice?“ Deda Sava se našao u neprilici, a baba Stana i Smilja čisto su zeble od straha. Ubica je bio bez naočari, a ovaj nosi naočare — na posletku će deda Sava, koga oči strančeve koje je u njega upro, kao da primoravahu na odgovor. „A bi li ga poznali bez naočari?“ Ta nikad mu zaboraviti neću onaj razbojnički pogled i one crvene oči — odgovori deda Sava vatreno i čisto se ispravi na stolici. Dobro je — reče stranac i kao da se zamislio, pa onda na jedanput reče: „Vidte, taj Mrgud je ubica onoga nesretnika.“ Ostali zinuli od čuda. To nije moguće! jedva promuca deda Sava. „Ali tako je — opet će Svevid. — A znaš li kad ti je pri polasku iz krčme rekao: Umrećeš ako što rekneš.“ Deda Sava podskoči, sav uzdrhta, lice mu prebledi i sa razrogačenim očima ukočeno gledaše u gosta, a baba Stana i Smilja kao da se skamenile. Stišaj se starče — reče Svevid. — Čudiš se odkud ja to znam.Evo odkuda.Jedanput si ti baš pod ovom lipom govorio tvojoj babi o toj stvari, a ja sam bio onde iza onoga žbuna, pa sam sve čuo...A znate li da je taj isti Mrgud ubio svoga oca, i da nije nesretni Radivoj kriv za ubistvo.. Deda Sava, baba i Smilja behu čisto van sebe, kao da ih je opčinio stranac, tako seđahu nepomično i blenuše u njega. „On je ubio svoga oca sa grbonjom, pa kad je policaj Radivoj na zapomaganje dotrčao, na nesreću zapne za jedan kamen i stropošta se, a oni ga ščepaju i Mrgud mu sjuri nož u prsa, pa onda mu ga tutne u ruku kao da je bajagi u strahu za učinjeno ubistvo i sebe hteo ubiti.“ Reč mu prekide pucanj, koji se strahovito razlegao u noćnoj tišini. Ha! šta je to? viknu deda Sava. Pucanj se ponovi, ali sad kao da je iz veće daljine dolazio. Ovde će biti neko ubistvo — vikne stranac. — Hajdmo u pomoć — reče i kao tigar hitro skoči i poleti onamo odkuda je pucanj dolazio.Deda Sava potrči aa njim, a baba Stana i Smilja u samrtnom strahu ostaše kod kuće. Mi znamo da je to bilo ubistvo staroga Branka Bačevića. Kad je deda Sava sa čudnovatim strancem došao do mesta, našli su jadnoga Aleksu onesvešćena, u krvi ležeća. Jadnik! reče deda Sava kad pored svetlosti, koju je stranac ukresao, opazi bledo lice ranjenoga, i zaplaka se. Ta ovde je trostruko ubistvo navršeno! užasnuto viknu Svevid kad je na još dve brlje krvi naišao. Deda Sava ga sa strahom pogleda. A šta je ovo!? najedanput će stranac i podigne jedan nož sa zemlje.To beše lep lovački nož sa lepim belim koricama: „Ha! opet on...?“ vikne na jedanput tako jako da se deda Sava prenerazio. Ko, ko!? upita ga zagušljivo. Mrgud — odvrati Svevid i deda Sava mal ne padne pored Alekse. Evo mu imena na koricama noža — reče stranac i pokaže nož starcu. Zaista njegovo ime — promrmlja ovaj i prekrsti se. Nego manimo sve na stranu, pa da gledamo šta ćemo sa ovim nesretnikom — završi čudnovati gost, pa pošto pregledi Aleksu, i uveri se da je još živ podiže ga na svoje čelične ruke i tako naglo pođe kolebi, da se deda Sava od čuda prenerazio.Od kud tom čoveku toliko snage! kao da je pitao sebe... Aleksu položiše u postelju, odmah mu ispraše ranu i brižljivo mu je previše.Kad behu gotovi, bolesniku kao da beše lakše, otvori oči, pa kao da je nešto hteo reći, ala nije mogao, nanovo sklopi oči i zaspa... „Ovo treba za sad da ostane u tajnosti — rekao je Svevid deda Savi kad su iz kolebe izašli. — Šta da radimo?.. nisam rad da ko za ovo dozna..“ Moja komšinica baba Toda zna lekove za take rane, — progovori deda Sava posle kratkog razmišljanja. „Pa dozovite nju, ali joj zapretite, da nikome ne govori o stvari — reče Svevid...Dal’ sad veruješ starče da je Mrgud ubica, kad eto.“ Bog ga skrušio... verujem — viknu deda Sava. — Proklet da je..“ „Samo neznam ko su ona dva nesretnika čiju sam krv na zemlji vidio.Ali doznaću ja sve.A sad da ti i to kažem zašto me sve ovo tako jako zanima.Ja sam tvoga sina Radivoja najbolji prijatelj, pa hoću da mu pomognem, da ubicu nađemo.Već sam ga našao, ali moraću još malo pričekati dok sve ne svršim.“ Deda Sava je hteo još nešto reći, ali tajanstvenog gosta nesta u gustoj pomrčini. To beše onaj isti tajanstveni starac sa kojim smo se već više puta našli. Onoga dana, kad su Branka Bačevića sahranili, beše jako toplo, pred veče beše skoro zagušljivo i vidilo se da će biti kakve nepogode.Oko osam sati poče da duva slab vetar, pa onda sve jači i jači.Izdaleka se podizao crn oblak, koji je zaklanjao nebo dok se najedanput od sviju strana ne naoblači; munje počeše da sevaju i tek po kadkad pukne grom i sve zatrese.Vetar počne da besni, strašna olujina obara drva, siče, urla i skida krovove sa kuća.Nigde žive duše po ulicama, svaki se sklonio ispred ljute borbe, koju vodiše crni oblaci iz visine sa besnim vetrom.Samo vidiš jednu crnu priliku gde laganim koracima, razgledajući unaokolo, oprezno korača starome dvoru.Njega ne zaplaši besnilo oluje, on se ne boji vatrene munje i silna groma, — sasvim mirno ide, ne čuješ mu koraka ni ikakvog šuma.Kad dođe do dvora, glednu u jedan tamno osvetljen otvoren prozor na prvom spratu i zastade malo. Svetlost sa prozora pade na njega, i mi ćemo odmah poznati tajanstvenog starca u surom ogrtaču.Dugo je gledao u prozor i oči mu nekim neobičnim žarom sevnuše: „Ništa ne čujem — promrmlja i još se bliže privuče zidu, kao da je hteo prisluškivati. Vetar silovito dune i jedno krilo sa otvorenoga prozora zvečeći pade dole. Odozgo se začu zgadna psovka i starac pogleda gore.Na prozoru se ukazao Mrgud koji je strašno psovao i trudio se da bar ostalo krilo zatvori. „Zlikovče! zaškripi starac zubma. — Čini mi se da je to pisaća soba pokojnoga Branka.Šta ovaj traži tu?... mora da ima nečega u stvari, jer on tu nikad nije sedio — govoraše, pa onda se lagano odvuče do ćoška od dvora i nesta ga u gustom žbunju dvorske bašte.Tek što beše savio kad se na dvorski vrati ukaza grbonja.Oprezno razgledi unaokolo, pa onda izvadi iz džepa ključ, turi ga u bravu i otvori vrata.Kad je ušao još jednom promoli glavu kroz otškrinuta vrata, razgledi dobro i onda zabravi vrata i uputi se mračnim hodnikom gore. Hajdmo u sobu do Mrguda.To beše soba srednje veličine sa dva prozora, od kojih preko stajaše pisaći sto; levo od njega gvozdena peć.U jednom budžaku do prozora stajao je staklen orman u kom behu silne knjige naslagane, a u drugom opet orman za haljine.No sve to i ostali nameštaj nas ne zanima toliko koliko ona grdna slika desno od pisaćeg stola.To beše slika koja predstavljaše seobu Srba pod Arsenijem Čarnojevićem u Austriju.Izgledaše kao da je na zidu malana jer ne imađaše okvira, ali nije tako, slika je namalana na jednoj grdnoj mramornoj ploči, koja je tako vešto bila uglavljena u zidu da ni najbolje oko ne bi ništa primetiti moglo.Ova slika svedoči da je stari dvor prvobitno bio svojina srbina a posle prešao u ruke inovernoga spahije i sad opet došao u srbinove ruke. Za pisaćim stolom, na kom goraše sveća sedi Mrgud, nalaktio se i pažljivo čita nešto: „Dakle, imao sam prave kad sam poverovao onoj matoroj babuskeri — promrmlja. — Evo ovde stoji crno na belo, da se moj pokojni stric, bog da mu dušu prosti — zlobno se nasmeši, — ženio i ima sina, a to je lepi Stojan....Pa da vidiš kako se starac pobrinuo o svom sinu, sve je njemu ostavio, dvor baštine i gotov novac, a meni baš ni po feniga.Hehehe, samo što se hulja prevario u računu....“ Začu se lako kucanje na vrati i on prene. Dobro veče prijaško! ču se glas i mali grbonja stupi unutra. No! da vidiš jesam li imao pravo kad sam ti govorio, da se moj pokojni stric ženio — vikne Mrgud i pruži grbonji testamenat. „Hehehe — cerekao se grbonja.Izgledaš mi veseo, oči ti nisu isplakane, a tek što saraniše milog ti strica.“ Man’ se ludorije — i nasmeja se. „Kakva ludorija, kad to vredi nekoliko stotina hiljada, što će te za navek učiniti prvim čovekom u okolini — govoraše grbonja a sve žmira očima.Dakle da vidimo šta kaže ova hartija?“ Napolju je sve jače besnio vetar.Grbonja je mirno čitao, no Mrgud je bio nemiran i čim vetar jače dune i zasvira pored prozora, on se trgne i uzvereno pogledi na prozor. „E vi’š ti matorog sveca — progovori grbonja pošto je sve pročitao. — Kako je on umeo da krije tajnu!..Pa sve onom finom Stojanu ostavio,... hm, hm.“ Šta misliš, hoćeš di moći što izraditi? zapita ga Mrgud. „Rukopis je neobičan, biće dosta muke, al daće se sve urediti kako valja.Nego ja bi čisto popio koju čašicu mučenice.. ta luda vetrina napolju skoro da me ubije..“ Mrgud ode u pobočnu sobu i vrati se sa flašom i dve čašice. Ali bi trebalo prethodno da se pogodimo — počeće grbonja pošto je popio rakiju i iskezi se. O čemu da se pogodimo!? upita ga ubezeknuto Mrgud. „3naš, ja sam siroma a ti ćeš evo biti bogat... a ne zna čovek šta se sve može dogoditi...“ „3ar ti nemaš vere u mene?“ „Ta ono imam, ali znaš kako je danas; dok me trebaš i trebam te, dotle verujemo jedan drugome, a..“ Pa ja sam ti se zakleo, da ćeš ostati kod mene kao išpan — na to će Mrgud. To je sve lepo i krasno, ali se čisto bojim za svoju kožu, jer kad ti je onako jeftina bila koža tvoga oca i strica...“ Ne govori mi više o tome — planu Mrgud i besno glednu u grbonju. „Eto vidiš da imam pravo kad o pogodbi govorim.I ako budem kod tebe išpan, može se lako dogoditi, da se oko nečega sporečkamo, pa da vidiš, teško da ne bi i ja pogodio put kojim odoše oni..Zato, ako hoćeš da mi daš crno na belo, da sam tvoj doživotni išpan i još 50.000 u gotovom novcu.“ Šta, pedeset hiljada forinata za jedan tričavi testamenat! viknu Mrgud i pođe grbonji. „Bre uzmi se u pamet Mrgude! vikne grbonja i turi ruku u džep u kom je bio samokres. — Ja te se ne bojim, a bolje je da na miru sve prođe, nego da jedan od nas pogine...Zar je tebi stalo do 50.000 kad imaš po milijuna...?“ Mrgud se stišao i posle dužeg premišljanja reče: „Dobro stoji pogodba.“ Ugovor, da grbonja bude kod Mrguda doživotni išpan, bi brzo potpisan, a nuz to da Mrgud grbonji uputnicu na bankara u varoš V. na osnovu koje može u svako doba podići 50.000 for. E sad na posao — reče grbonja pošto je ugovor i uputnicu u džep strpao. Brzo dohvati jedan tabak hartije i za čas pero je cvrčalo pod veštom rukom prepredena kepeca. Dok je grbonja pisao, Mrgud je sedeo podalje od njega i nestrpeljivo čekao da onaj svrši posao.Grudi okorela zlikovca obuze neki strah slušajući kako pero u rukama kepeca cvrči po hartiji, i kad god vetar prosvira pored prozora, trgne se i uplašeno gledne u prozor... A šta je tebi? zapita ga grbonja. Nije ništa — odgovori ovaj a sav drhće. Hehehe, kao da te savest grize — završi grbonja i nastavi ovoj posao.Veština kojom je taj prepredeni kepec raspolagao, zadivila bi svakoga.Ni jedan potez u lažnom testamentu nije se razlikovao od poteza u pravome, pa i umetak Mrgudova imena na mesto Stojanovoga beše tako verno napisano da niko ne bi rekao da je to sasvim druga ruka pisala. Ha! viknu najedanput Mrgud. Šta je!? viknu grbonja i podskoči. Kao da se pomakla ta slika — govoraše Mrgud, a oči ukočeno upro u grdnu sliku do stola i sa otvorenim vilicama neprestano u nju blene. Hajd ne luduj — progovori kepec. — No ti kao da si pamet izgubio ludiraš se a neznaš da mi kvari posao, Di si ti video da ti se zid pomakne!Nemoj o koječemu da misliš — doda i nastavi posao, a kad je već i sa poslednjim potezom gotov bio, ustane i pruži testamenat Mrgudu. „Divota! ti si pravi veštak, pravi đavo — kliknu Mrgud radosno kad je pročitao. — No, sad vidim da si pravi majstor, i ne žalim za onih....“ Dok je on lažni testamenat čitao, grbonja je pijuckao rakiju. Sad možemo proterati malo kera — reče Mrgud i ode do stola gde je sravnio lažni testamenat sa originalom. — Ni sam đavo ne bi našao razlike — reče i strpa lažni testamenat u džep. A šta je sa onim što si obećao? tek će najedanput grbonja. Misliš o curama!? tu su već i čekaju nas u sali — odgovori Mrgud. Ispiše još po jednu i naglo odoše iz sobe... Ne prođe nekoliko minuta, kad se grdna slika do stola pomače s’ mesta i ukaza se grdna rupa u zidu kroz koju je zijala gusta tama.To behu vrata od tajnog hodnika.Kad se slika s’ mesta pomakla, ukaza se iz mraka tajanstveni starac u surom ogrtaču sa fenjerom u ruci.Oprezno koraknu u sobu, pažljivo razgledi unaokolo, pa onda ode do pisaćeg stola, ostavi fenjer i poče rasturivati razne hartije: „Gle! evo tesmamenta — reče i dohvati tabak hartije na kojoj je bila napisana poslednja želja pokojnoga Branka. — Da gde je prepis? reče i ponovo poče pregledati razne rukopise. — Nema ga, mora da su ga poneli sa sobom, a original su valjda u hitnji, da ih „cure“ dugo ne čekaju, zaboravili na stolu.Kao da mi je Bog kazao da ove noći ovamo dođem.Da prepredenih zlikovaca!Dosta rano sam stigao da sam im mogao čuti razgovor...Gle! i u furuni ima nekih hartija... da vidim šta je tamo?“ ode do furune i izvadi čitavo breme pisama, kojima su se zlikovci dopisivali a koja će im i glave doći: „Sigurno je gospodin Mrgud hteo da ih spali, pa ih je kao i testamenat u hitnji zaboravio spaliti....hehehe....Još dugo je švrljao po sobi, otvarao ormanove i fijoke od pisaćeg stola, al’ ne nađe ništa više što bi mu od koristi bilo: „Sad mogu ići — reče pošto je ove u džep od suroga ogrtača strpao, uze fenjer i htede poći: „Ali ne, prvo moram nešto uraditi da se ne sete — doda i ostavi fenjer na sto, pa onda uze neke hartije, turi ih u furunu i zapali: „Tako, sad je sve svršeno — završi, uze fenjer sa stola htede se udaliti, kad ču neki šum na vrati: „Neko ide, moram se žuriti — izusti i brzo pođe tajnome hodniku, kad se vrata otvoriše i grbonja uđe unutra. „Šta-a-a! dreke ovaj kad spazi starca na vrati od hodnika. Ovaj upre svoje oči u njega i ukočeno ga gledaše.Grbonji podklecnuše kolena, dolnja vilica mu spala, sav zadrhta i kao da htede vikati, no glas mu osta u grlu kao da je zaliveno olovom. Starac hitro skoči u mračni hodnik i grdna slika se u istom magnevenju povrati na svoje mesto i zatvori ga. Jednoga jutra Stojan je zamišljeno sedeo u naslonjači kraj otvorenog prozora u jednoj malenoj sobi.Deonu ruku je nalaktio na prozor, glavu naslonio na ruku i zamišljeno gledaše na polje.Na bunaru kraj crkve kikotale su lepe vodonoše, no to Stojana ne zanimaše, ni glave da podigne.Obhrvala ga tuga, koja ga je mučila i kad sinji kamen pritiskivaše mu grudi.Tužio je za svojim ocem, koga tek što je našao pa ga je već izgubio; tužio je za Bosiljkom, za koju nije znao gde je, da li je živa i da li će je kadgod naći ili je izgubljena po njega za navek.U pogledu ostavine svoga oca nije hteo činiti nikakve korake, jer nije hteo da otkrije tajnu svoga rođenja, a nije mu bilo ni do čega.Samo je tužio i s dana u dan venuo.Za trenutak ga trže iz misli glas čiča Sredoja crkvenjaka, koji je po svom običaju i ovog jutra morao da napusti spavanje, a baš je sanjao o vrućim uštipcima, i da rastera lepe vodonoše, koje su veselo ćeretale na bunaru.Preko njegovog lica prevuče se lak osmejak, kad je video, gde se čiča Sredoje nadao za devojkama, pa onda se opet zadubi u crne misli..Gde je ona, bar nju da mogu da nađem — promrmlja i uzdahne.U taj par se ukaza iz sela tajanstveni starac u surom ogrtaču.On se pravo lepom dvorcu uputio, ali ga Stojan nije primetio, on je upr’o svoj tužni pogled u jedan zeleni žbun i dalje premišljao.Posle nekoliko minuta začu se lako kucanje na vrati, ali ništa nije čuo, i tek kad starac uđe i nazove mu „dobro jutro“, trže se iz sanjarije i bez da otpozdravi starca, ukočeno ga pogledi kao da je hteo reći: zašto me buniš, zašto mi nedaš da mirno sanjam, da u samoći tužim?.. „Izvini sinko što sam te uznemirio, što sam se usudio amo doći — poče starac. „Šta hoćeš od mene? zapita ga Stojan. — Ti si sigurno putnik.. idi u kujnu, pa neka ti se da...“ „Nisam putnik — odvrati starac. — Imam, hvala bogu, svakidašnju svoju hranu, i nisam primoran da od drugoga tražim milostinje i da prosim..“ Stojan ga gledaše dugo svojim tavnim očima, kao da ga je zapitati hteo: pa ko si onda i šta tražiš ovde? Došao sam da ti pomognem, da ti ublažim tugu i da te povratim prošlom, sretnijem životu tvom — poče starac. Stojan usta na ove reči, razrogači oči, ali ni da progovori začuđen starčevim rečima. „Čudiš se mojim rečima, ali ćeš se još danas uveriti da istinu govorim i da sam u otanju učiniti ono, što sam malo pre obećao.“ „Ko si ti!? odkuda i kako me poznaješ? zapita ga Stojan začuđeno. „Ja nisam odavde, ali znam sve što se ovde događa, znam najbolje uzroke tvoje tuge i bolje, i onoga, koji ti je zadao tu tešku ranu na srcu, koju nisi kadar zalečiti i koja te truje...“ Ti znaš!? viknu Stojan i kroči mu bliže. — Govori što znaš!? reče i oči mu sevnuše neobičnim žarom, usne mu zadrhtaše a obraze mu obli jako rumenilo. „Stišaj se mladiću — reče starac. — Umiri se i sve ćeš doznati.“ Oh govori! vikne Stojan, u čijoj duši sinu nada, da će od ovoga starca doznati sve što želi, i uverenje da će to sve zaista samo od njega dokučiti moći. Tvoga oca su nedavno ubijena našli tamo ukraj „Nestorove planine“, odnosno sam si ga našao — poče starac. Stojan preblede i zadrhta, pa onda jedva mucajući izgovori: „Odkud ti znaš da je ono moj otac bio...?“ „Ja znam tajnu, ali niko više osim ti, tvoj ujak, pop Boško i njegova porodica, doktor Velja i moji roditelji..Tvoj otac sve zvao Branko Bačević koga je pre neki dan ubio...“ Stojanu podklecnuše kolena.Odkud ovaj zna za tajnu, ko je ovaj čovek i šta je on!? mišljaše u sebi.On sam ne htede tražiti nasljedstvo, da se ne bi tajna otkrila, a gle ovaj, ovaj starac zna sve.Misli mu kao munje proletiše u njegovoj glavi, da onda u nadi, da će bar ubicu svoga oca pronaći i osvetiti mu se, sčepa starca za prsa i vikne: „Ko ga je ubio!?“ „Lakše mladiću — reče mirno starac i kad ga Stojan od uzbuđenja skoro iznemoglo pusti, nastavi: „Prvo moramo gledati da Bosiljku spasemo..." Stojana skameniše ove reči, pa kao da je kakav duh u vidu starca stojao pred njim, gledaše ga ukočeno, uzvereno.Ko je ovaj starac? kad sve zna, pitaše se ponovo.Od iznenađenja nemogaše k’ sebi doći; ćutao je kao da je u nekom, snu kao u nekom bunilu.Na posletku dođe k’ sebi, preko lica mu preleti blago rumenilo i jedan osmejak a oči mu sevnuše davnašnjim žarom žarke ljubavi i blaženstva, pa priđe starcu i drhćućim glasom vikne: „Gde je ona!?Kaži mi gde je i išti šta hoćeš... pola imanja ću ti dati. — Gde je, govori! ne muči me toliko...“ „Ona je u rukama razbojnika, koji ju drže zatvorenu u jednom skrivenom mestu. — Znam to mesto, a znam i ime haramije, no sad neka ostane to u tajnosti, skoro ćeš se i sam osvedočiti i poznati ubicu tvoga oca.. Ti poznaješ a nisi ga predo sudu!..Da nisi i ti...Ovde ućuta, pa kao da je posumnjao u starca i počeo da veruje, da je i on u dogovoru sa razbojnicima: „Ja ti neverujem, ti si u dogovoru sa njima...Ha! viknu i naglo pođe k vratima da čeljad pozove i da starca uhapse. „Ne nagli mladiću — reče ozbiljno starac i snažno sčepa Stojana za ruku i zadrži ga, — Nemoj da tvojom sumnjom ubiješ i sebe i tvoju zaručnicu, a da pomogneš ubici oca tvoga, čija krv vapije na nebo i čiji duh te preklinje da ga osvetiš.Dođi k’ sebi i veruj mi.Pitaš me zašto ih zakonu predao nisam?Još ove noći će dospeti u ruke pravde.. tako mi Bog pomogao!Ne oklevaj, već pođi samnom — ako ti je Bosiljka mila.“ Na ove svečano izgovorene reči starčeve, Stojan zasta kao ukopan, beše uzbuđen jako, pa onda vikne: „Verujem ti, vodi me.“ Posle po sata odbio se jedan čamac od obale i jurio je po mirnoj vodi preko u adu.U čamcu behu tajanstveni starac i Stojan, ovaj poslednji je veslao a starac je kormanio.Najedanput Stojan presta veslati i reče: „A kako ćemo bez oružja? pa još usred dana...Oni nas mogu opaziti i osujetiti nam nameru..“ Ne boj se — reče starac. — Oni nisu tu, Bosiljka je sama i čuva je neki Tima, koji je prosto oruđe u rukama zlikovaca, jer ga je njihov vođ prevario i uveo ga u službu da čuva Bosiljku, za koju mu reče da mu je sestra i da od više godina pati od ludila. Stojan opet zavesla.Želja da što pre vidi ovoju dragu Bosiljku, uli mu divovsku snagu, i on je tako veslao da je čamac kao strela jurio. Čamac nije išao onim pravcem kuda smo videli, da je grbonja nekud otišao, već sasvim drugim pravcem.On je daleko ostavio nama poznati rukav reke i tek posle dva sata mučnog veslanja savi u jedan drugi rukav, koji ne beše obrastao žbunjem, no beše sasvim čist.Po tom rukavu plovio je čamac čitav sat i tad udari o desnu obalu i zasta.Stojan iskoči ia njega i priveže ga za jedan vrbov panj, a za tim i starac iskoči. „Sad napred — reče ovaj, i brzo se izgubiše u šumskom mraku.Dugo su išli, kad starac na jedanput zasta i pokaza Stojanu opalu kuću, koja se jedva vidila od gustog drveća i još gušćeg žbunja: „Tu je Bosiljka — reče i pođe napred.U Stojanovim grudma silno zakuca srce i skoro da obori starca tako je žurio i gurao ga napred.Kad dođoše blizu kuće, jedva se provukoše kroz bodljikasti šiprag i nađoše se sa pocepanim haljinama pred kućom.Sa strane gde su oni bili kuća ne imađaše prozora.Starac pođe napred, saviše iza jednog i drugog ćoška i nađoše se pred otvoreni vrati.Sa čađavog banka skoči ćosavi Tima i uzvereno ih pogledi: „A, a od kud vi!?... ko ste, šta ćete ovde? promuca.“ „Ne brbljaj Timo, budi miran, jer inače ćeš — progovori starac i u ruci mu se zablista oštar nož, kog je ispod ogrtača držao. „Natrag! vikne Timi. — Gospodar mi je zapovedio da nikoga... nikoga..“ „Ćut’ benače! vikne starac. — Tvoj gospodar je haramija... bolje otvori lepo vrata od sobe.“ — Napolje, lopovi — vikne Tima i skoči da s čiviluka skine zahrđanu pušku. „Ha! zar hoćeš da pogineš — vikne Stojan, kao lav skoči i sčepa ga za prsa i tresao ga je kao kakvo pile. Stojane! začu se sad iz pobočne sobe Bosiljkin glas, koja kad ču Stojana nagne, na vrata da ih otvori, no ova behu zabravljena. Bosiljka! vikne Stojan i posrne, pa pošto je dotle starac dohvatio Timu i oborio ga, kao pomaman jurne na vrata, odupre se i istavi ih. Dvoje zaljubljenih padoše jedno drugom u žarki zagrljaj i plakahu. Oh Bože! hvala ti — vikne Stojan i ljubljaše svoju dragu, kao da bi hteo sve ono nadoknaditi što je izgubio dok je u ovoj gnusnoj pećini robovala. I tajanstveni starac je plakao, a Tima, kome je starac u kratko ispričao stvar, stojao je kao skamenjen i zablenuto je gledao što se oko njega zbiva. Hajdmo, žurimo se — reče naposletku starac. Posle nekoliko minuta krenuše se svi zajedno i udališe se, a pustu kuću ostaviše samu, da se u njoj divljač skriva. Vratimo se opet natrag u deda Savinu kolebu.Mi smo ostavili Aleksu ranjena onda, kad je tajanstveni starac naredio da ga leče i neguju, ali sve da rade u tajnosti.Aleksa je kao mrtav ležao u postelji u koju ga položiše.Lena Smilja se odma dala u nosao.Brzo mu je raskopčala haljine, isprala mu ranu na grudma i onda je previla sa belim platnom.Bolesniku kao da bi lakše, uzdahnu i otvori svoje mutne oči i upre ih u Smilju, koja je kraj postelje stojala i pažljivo pratila svaki pogled bolesnikov. Smiljino se lice razvedri kad je spazila da je bolesnik otvorio oči i samo što ne reče: „Spašćemo ga - tako se radovala.“ Aleksa ju je nemo gledao neko vreme pa onda opet zaklopi oči i zaspi. Smilja ga pokri čistim jorganom pa onda dade znak deda Savi i babi, i svi troje polako iziđoše napolje.Svi troje spavahu pred vrati pod vedrim nebom. Tako oko sedam sati izjutra probudi se bolesnik i tijo reče: „Vode“. Smilja mu brzo doda čašu sa hladnom vodom i bolesnik se slatko napi, pa onda uzdahnu i leže na meke dušeke. „Jesam li odavna ovde“—prozbori ponovo. Noćas te doneli ovamo sa planine — odgovori Smilja. „A kome je doneo?“ „Jedan starac, koga niko ovde ne poznaje -— odgovori Smilja.A je li ti lakše malo?“ „Lakše mi je, i hvala vam, po sto puta hvala — reče Aleksa i kao da se umorio, sklopi oči i teško uzdahne. — A hoće li doći taj starac da mu blagodarim...“ „Ja sam već tu, ali ne da mi blagodariš sinko, već da budeš miran i ne govoriš mlogo jer ti može škoditi — čule se reči i zaista u sobu stupi tajanstveni starac. Izbavitelju moj! viknu Aleksa i htede se podići. „Mir, ne govori ništa već mirno lezi.Blagodari Bogu što te je smrti spasao...Nego i tebi ćerko treba odmora.. vidim da nisi oka sklopila.Idi i odmori se, a baba neka dođe ovamo i neka ga nadgleda — reče okrenuv se Smilji. Ja nisam umorna, ja ću ostati ovde da ga nadgledam — reče Smilja i oči joj zasvetliše. Ne, ti se moraš odmoriti, da se i sama ne razboleš — završi strogo starac i Smilja se udalji. — Da li ti je lakše? zapita sad Aleksu. „Osećam se dosta dobro, samo me rana jako tišti, malaksao sam. “ To je od izgubljene krvi sinko... A sećaš li se svega?“ Aleksa ne odgovori već škrgutnu zubma i oči mu sevnuše žarom ogorčenosti i tek ponekoliko minuta reče: „Svega se sećam...A da li je moj dobri gospodar živ? najedanput će i sa nekom zebnjom pogledi u starca. „Živ je — reče starac, ali sakri pogled, da ne bi bolesnik primetio da je slagao, u ovom životu prvi put. „Hvala bogu — izusti Aleksa i sklopi oči pa onda ih ponovo otvori i kao da je tražio nekoga.Tražio je Smilju. Tajanstveni starac je još neko vreme stajao kod bolesnika, pa pošto sve naredi što je nužno za negovanje bolesnika, udali se. Aleksa se brzo podigao, zdravlje mu se pored dobre nege brzo povrati i već posle mesec dana mogao je izaći napolje i šetati se po krasnoj bašti, ali ne dugo no odmereno kako je tajanstveni starac naredio. Dvoje mladih se brzo zagledaše jedno u drugo i posle kratkoga vremena oni i priznaše svoju ljubav. Jednoga dana behu oboje u bašti gde su plevili i ćeretali. Ali šta će nam kazati deda i baba ti? poče Aleksa i uzdahnu, kao da se bojao da će stari zabraniti im ljubav, ta on nema nigde nikoga, a u starome dvoru je sada već zacelo drugi zauzeo njegovo mesto. Ne beri brige — reče veselo Smilja. — Ja sam im već spomenula. Pa šta su rekli naglo je zapita Aleksa. Hajdmo unutra — reče Smilja, uhvati ga za ruku i povede u kolebu. Deda Sava i baba seđahu na jednoj klupi. Aleksi i nehotice podklecnuše kolena i kleče, a Smilja do njega. Da ste blagosloveni, — izuste oboje starih i oči im se navodniše. Da ste blagosloveni — ču se u taj par i glas s polja. Svi prenuše i pogledaše na vrata.Na pragu je stajao tajanstveni starac. „Da ste sretni i dugovečni — reče novodošli i priđe im bliže. — Ali sad na stranu ove, pa da se krećemo na put...“ Svi ga začuđeno pogledaše. „Ubica je pronađen, vaš sin — reče okrenuv se starcu — slobodan je.Vi deda Savo Aleksa i ti Smiljo pođite odmah samnom, — kola nas čekaju na drumu...“ Svi se iznenadiše i uznevereno ga gledahu. I ja ću s’ vama — viknu baba, a oči joj pune suze. Vi ostante ovde i čuvajte kuću — reče joj tajanstveni starac. Pa zar da ne vidim mog milog Radivoja!? vike baka i zajeca. Vidićete ga za dva dana — završi stranac. Na brzo se opreme njih četvoro, siđoše na drum, posedaše u kola i krenuše se u varoš na sud. Toga dana spustilo se blago veče.Vetrić je mirno ćarlijao i raznosio prijatni miris ubavih cvetića; u podikojem žbunu izvijao je mali slavuj svoju pesmu, koja se slatko orila po lugu i jasno razlegla po miomiru, koji se po celoj okolini i ubavom seocetu rasprostro.Iz daleka se čuje jasna vrulica i po kad kad glas klepetuše, pa onda vesela pesma sretna pastira koji je ostavio vrulicu, pa sa svojim zvonkim glasom davao izliva svojim osećajima.Pa i u selu beše živo.Mladež se pokupila na ovom ili onom ćošku, pa pevaju, ćeretaju i igraju razne igre.U devet sati zazvoni zvono na tornju lepe crkve, glas mu čas radosno čas bolno i kao da uzdišući odjekivaše po noćnoj tišali...Kad zvono presta da zvoni, kad je i poslednji glas kao sa slatkim uzdisanjem isčezao, umuče i pesma maloga slavuja, umuče i jasna vrulica i pesma sretna nastira — umuče sve i nasta grobna tišina, samo što još hlađani povetarac ćarlija i leće tamo amo... Oko pola deset sati vidimo jednu priliku gde se po gustoj tami, kao kakva crna avetinja vuče kroz selo, zvera na sve strane, stane, oslušne pa opet dalje grabi, dok ne dospe do staroga dvora, uđe na velika vrata i izgubi se.To beše grbonja.Kad je mračnim hodnikom dospeo do stepenica, koja vode gore kao da odlanu i kao di mu lakše bi, uzdahnuo je i preke gadnoga lica mu preleti zadovoljan osmejak.Kad se pope gore, nađe se u širokom predsoblju, brzo savi na levo i na prva vrata uđe u sobu. U sobi je gorela sveća, i Mrgud je zamišljeno sedeo kraj jednoga stola. Dobro kad si došao! viknuo je Mrgud, u čijoj crnoj duši kao da odlanu, kad je spazio svoga druga. Mora da ti je dugo vreme kad si mi se tako jako obradovao — reče grbonja, a već se mašio rukom zz flašu na stolu, natočio čašu vina i ispio. „Odsad kao da ćeš morati uvek sa mnom biti, jer čisto se...“ „Hehehe! cerekaše se grbonja. — Da te kako god savest ne muči!?...Ne bi verovao, jer naša je savest odavno đavolu otišla...“ „ Neznam da li je savest ili što drugo ali me nešto goni da begam odavde.Čim što lupne ili šušne a...“ „A ti kao zec skočiš, pa uplašeno, kao kakav benak, bleneš u — ništa...Hahahi! baš si kukavice.“ „Nego, jesi li našao kupca, da mu prodam imanje?“ „Našao sam jednoga čivu... sutra dolazi..“ „Hvala Bogu! vikne Mrgud. — Samo da se ovoga dvora i ovog prokletog sela kurtališem.“ „A šta ćemo sa Bosiljkom!“ „I nju ćemo povesti.“ Ispod prozora se začu lak šum, kao da njih više oprezno koračaju. Šta je to!? vikne Mrgud i usplahireno skoči. Nije ništa — odvrati grbonja pošto glednu kroz prozor i ne opazi ništa. Oboje ćutahu, Grbonja izgledaše da je miran ma da mu male oči nekako plašljivo sevahu; a Mrgud kao da je na iglama, koračao je gore dole i osluškivao.Lice mu bledo, oči mu čisto potavnele, a usne mu drhću kao da je u groznici.Šum se začu ispred vrati.Oboje prenuše i uzvereno gledahu u vrata.Ova se najedanput naglo otvoriše i unutri stupi policajni zapovednik. U ime zakona — reče i uhvati Mrguda za rame. Ha! natrag, ili — dreknu Mrgud, pa kad opazi na pragu od vrata još tri policaja sa naperenim puškama, otrže se i hitro skoči na stranu i na druga vrata umače.Grbonja je to isto još pre učinio.Kao mahnito juriše u onu sobu, gde smo ih jednom videli kad su lažni testamenat sastavljali.Htedoše potajnim hodnikom umaći.No tek što grbonja dodirnu tajnu spravu i grdna slika se sa svoga mesta ukloni, kad kao gromom udaren riknu, ustuknu natrag i pade na zemlju. Pred njima stajaše tajanstveni starac u surom ogrtaču a za njim do pet policaja.Sve je to sam tajanstveni starac naredio. U ime zakona — viknu tajanstveni starac i na njegov mig oba razbojnika, bez da su u očajnom strahu imali kad da se brane, budu svezani... Mučno bi bilo opisati jadno duševno stanje ova dva grozna razbojnika.Oni koji su sa najvećom hladnokrvnošću mučili i ubijali svoje žrtve, bili su poraženi, bili su skrušeni, ili su van sebe od samrtnog straha zbog pravde, koja će se nad njima izvršiti; bili su kao ubijeni, prave besvesne životinje.Kad su sprovedeni sudu, jedva mogahu ići u teškim okovima, behu tako iznureni da su ih stražari morali vući.Kad uđoše u grdnu dvoranu, koja je bila puna radoznala sveta, kao da se okrenu pred njima svet.Za zelenim stolom sede sudije ozbiljna lica a pred njima na stolu leže dva krvava noža, kojima je Mrgud svoga oca strica i Aleksu ubio, a pored njih srebrna duvanjara sa Mrgudovim imenom, koja mu je iz džepa ispala, kad je sa grbonja pokojnog Jovana ubio.Mrgud posrnu kad je to video, no odmah se u njemu ponovo probudi zverska ćud, podiže glavu i sa zakrvavljenim očima uporno gledaše u sudije. Poznajete li ove stvari? zapita ga predsednik. Ne poznajem — odgovori grozni zlikovac. „Vi ste — poče predsednik — pod „Nestorovom planinom“ ubili nekoga Niće Mrkšića sinovca...“ To nije istina — dogovori jogunasto Mrgud. „S’ vama je bio i Ćira Brkić, grbonja.“ „To je laž “ „Ja ne znam ni za šta, ja ne poznajem ovoga ovde — upade u reč grbonja i pokaza rukom na Mrguda. — Ja sam pošten zanatlija...“ Preko lica predsednikovog preleti lak osmejak i reče: „To dobro znamo...Vi ste — nastavi okrenuv se Mrgudu — sa vašim drugom okom pokaza na grbonju — ubili Jovana, išpana vašeg pokojnog strica.“ „To je kleveta, ja sam te noći bio kod kuće....“ „Ali duvanjara na kojoj je urezano vaše ime, svedoči da ste baš vi ubica..“ „Duvanjara je moja, ali ju baš pre istoga događaja neko ukrao iz moga kaputa.“ „Vašega strica ste pod „Nestorovom planinom“ ubili sa slugom zajedno, a njegovoga išpana ste nožem ranili.“ Na Mrgudovom licu se nikakvo uzbuđenje nije primetilo i sasvim mirno reče: „Moji klevetnici mora da iz nekog interesa teraju svoj prljavi zanat.Valjada im je moje nasledstvo trn u oku, te podižu protiv mene take laži.“ Ali na ovome nožu je urezano vaše ime.Evo, uzmite i vidite reče — predsednik i pruži mu nož. Mrgud se zbunio i drhćući primi nož, no brzo se pribere i reče: „Nož je moj, ali neznam kako je dopao u ruke ubice, a može biti da je neko iz osvete dao urezati u njega moje ime, samo da bi mene glave došao.“ Dakle, sve poričete? zapita ga predsednik ozbiljno. „Poričem, jer sam nevin.“ Ja neznam ništa — opet će grbonja kao da samom sebi govori. „Ali valjada nećete poreći da ste i vašega oca ubili, zajedno sa vašim drugom?“ „Ja ne znam ništa — izusti grbonja blesasto kao bez pameti.“ Zar i taku klevetu izneše protiv mene!? vikne Mrgud i sad se probudi ponovo u njemu pritvornost i udare mu suze. — Zahtevam od vas g. predsedniče da mi pokažete te gadne klevetnike — doda i podiže glavu. „Odmah ćete ih videti.“ Na mig predsednika, iza njihovih leđa se podiže zavesa, koja je predstavljala lažni zid i pred razbojnicima se ukazahu deda Sava, Smilja, Aleksa, Bosiljka, tajanstveni starac i Laza.Ovaj poslednji nije bio jako ranjen i tajanstveni starac ga je spasao, jer mu je on jedan od glavnih svedoka bio. Mrgud preblede, kosa mu se nakostreši, posrne i kao ubijen pade kraj grbonje, koji je u tom trenutku kao u nekom ludilu vikao: Milost... ubite me... nedajte me... jest, mi smo ubice...“ Gledajte da k sebi dođe — reče predsednik i pokaza prstom na Mrguda. Brzo upotrebiše stražari sve i ovaj dođe naskoro k sebi, ali je iznemogao i klonuo. Sve je ovo bilo udešeno na zahtev tajanstvenoga starca. Sad stupi pred njega tajanstveni starac jednim mahom skide lažnu bradu, brkove i kosu, pa onda reče: „A poznaješ li mene oceubico!?“ Ove reči behu gromovi za Mrguda, a kad mu još i u lice glednu, htede viknuti, no samo zamlata kao utopljenik, pa pošto krkćući izusti: „ja sam ubi..“ pade na ruke stražara... Oče! začu se u taj par, i deda Sava i Smilja poleteše bivšem tajanstvenom starcu, padoše mu u zagrljaj i plakahu.I on je plakao.Zaista beše Radivoj, sin deda Savin a otac Smiljin.Čitaoci se sećaju da je kraj ubijenog Ivana Bačevića, oca Mrgudovog, nađen jedan ranjen policaj, koji je bio osuđen zbog ubistva na smrt, ako pravoga ubicu ne pronađe.To beše Radivoj.On je ubicu pronašao i svoj obraz oprao...Svi prisutni behu ushićeni osim sudija, koji su znali da tajanstveni starac nije niko drugi, već Radivoj. Presuda je izrečena i oba razbojnika behu posle osam dana obešeni.I tako se cela okolina oprostila groznih ubica i okorelih razbojnika. Laza je oslobođen zbog krivokletstva, i to zauzimanjem mladoga vlastelina Stojana i Radivoja.On se vratio svojim roditeljima i postao je jedan od najvaljanijih ljudi.Često dolazi da obiđe svoga čika Radivoja s kim bi se najbolje proveo, a kome ima blagodari da je postao čovekom i bez čije pomoći propao bi kao nevaljao, kao izmet ljudski. Tega istoga dana dokazalo se pred sudom i to da je Stojan zakoniti sin pokojnoga Branka Bačevića, i uveden je na najsvečaniji način u svoju baštinu. Posle mesec dana celo selo beše veselo.Malo i veliko iskupilo se pred crkvom.Sa lica svakoga čitaš veselost i u očima, koje behu uprte u crkvena vrata, nestrpeljivost i neograničenu radost. Crkvena vrata se otvoriše i iz crkve iziđoše Stojan i Bosiljki u venčanom ruvu, a za njima pop Boškov Stevan sa Danicom opet u venčanom ruvu.Oni se u jedan dan i u jedno i isto vreme venčali. „Živili! zaori se iz hiljadu grla, i sretni mladenci behu obasuti silnim vencima i svežim cvećem. Ljubljeni mladenci po gaziše po zemlji.Narod je navukao zelene trave i posuo njome čitavu ulicu do staroga dvora, gde će svadba biti, a celo selo beše iskićeno zelenim granjem, vencima i barjacima. Živio novi gospodar! vikao je narod. A šta je tamo oko dvora?Tamo se na ražnju peku debeli junci, jaganci i jarići; a podalje od njih stoje silna burad, koja su iz bogatoga podruma izvaljana...Celo selo je pozvato u bogate svatove. Svi su sretna i zadovoljni.Celo selo je uživalo u sreći mladenaca. Na skoro se i Aleksa venčao sa svojom Smiljom, koju je zavoleo dok ga je ona u kolebi negovala, a i ona je njega još onda bila obegenisala. Stojan je sad sa Bosiljkom i svojim ujakom starim Božidarem u starome dvoru.Tu je doveo i Aleksu, za svog išpana.Naravno da je tu i lepa Smilja.Novi dvorac je predao Stojan Radivoju da upravlja njime, a poklonio mu je baštinu njegovoga oca Save — koju je onaj izgubio bio za vreme staroga Stojana Bačevića, dede našega Stojana, — nuz to 30 lanaca zemlje, da uživa sa svojim starim ocem i majkom.On je to i zaslužio. Od dana venčanja Stojan je svake nedeljo izlazio na grobove svojih roditelja, a s njime i Bosiljka i sedi Božidar.Tu bi prelili grobove, uvele vence svežim zamenjivali i tada se opet natrag vraćali. 55 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 55 IVKOVA SLAVA Stevan Sremac U BEOGRADU ŠTAMPANO U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBOJE Još dan-dva pa će osvanuti lepi Đurđev-dan, mladi i lepi proletnji svetac.„Đurđev-danak, hajdučki sastanak“, tako se peva, jer mu se od vajkada naš narod radovao.Nekada mu se radovali hajduci, a danas mu se raduju još mnogi ljudi.Ah, ko mu se sve ne raduje!Raduju mu se momci i devojke, starci i babe.Oni prvi, da zaigraju u kolu, a ovi drugi, da ogreju grbinu.Raduju mu se sluge, što će promeniti svoje džandrljive gazde, i gazde, što će se oprostiti svojih lenih i kradljivih slugu; raduju mu se ljudi izešni, što će omastiti brke mladom jagnjetinom, i dobri prijatelji, radi mnogih slava po kojima će zaređati.I sami Cigani — ovaj sumorni rod — i oni mu se raduju, i možda još najiskrenije.A i kako ne bi!Nastaju topliji dani, a koliko im tek briga skidaju ovi s vrata!Neće im više mećava zasipati u čergu, niti će ih »gospodar-vetar« šibati uzduž i popreko, od pete do perčina.Izmileće im Cigančići u ono malo skromne toalete svoje i jariće se na toplim zracima đurđevskoga sunca kao gušteri.Tek onda će videti koliko su bogati, jer im neće trebati, izlišna će im biti i čerga, kad se opruže ispod zvezdanog neba i zahrču uz cvrkut popaca i zrikavaca poljskih.A sem toga će ovoga dana i oni svi, svi bez razlike — pa krstili se ili klanjali — omastiti brke pečenom jagnjetinom; zaliće je vinom, zapevati i zaigrati i zasvirati za svoj račun.A kupiće za taj dan jagnje, — makar ga ukrali!I ko se krsti, i ko se klanja, svaki milet i svaka vera, svi se raduju Đurđev-danu. Pa je li kakvo čudo onda, što se i Ivko jorgandžija radovao tome danu, kad mu je, sem toga, toga dana i slava bila?!Jest, toga će dana biti širom otvorena njegova kapija, i kuća će njegova primati u svoja gostoljubna objatija sve, i zvane i nezvane, i poznate i nepoznate goste.A Ivko je čovek gostoljubiv, milo mu da dočeka i počasti.Vodi računa o onome kome ide i pamti, je li mu vraćeno.Što je najboljega preko godine u kući njegovoj, to se obično čuva za slavu.Najbolja rakija, najbolje vino, najbolje slatko, najbolja živina, i sve što se može dobro pojesti i popiti, čuva se preko cele godine za taj dan.Sprema se, tako reći, cele godine onako sistematično, iz tiha, ali što bliže tome danu, sve je sprema življa. Zato je od ovo nekoliko dana grdan posao u kući Ivka jorgandžije.Svi su spali s nogu spremajući, a najviše Ivkova domaćica Keva, žena vredna i čismena, koja je vazdan u poslu i inače, i jedva ugrabi da ode dvared nedeljno u hamam da navrani kosu i tegli veđe.Na dan dva pred slavu bile su sve sobe i sva kuća okrečena i sav nameštaj provetren; jastuci s minderluka rasparani i vuna izdrndana i sve to uneto i po novom rasporedu namešteno.Sva kuća čista kao kutija, i spolja i iznutra.Bele se zidovi, žuti se lipovina na dolapima kao limun, a šarene se ćilimovi po minderlucima i po podu kao baštica puna šarena cveća.Izgleda kuća kao ona bibliska mlada što čeka svoga ženika. Cigle u hodniku premazane su crvenom bojom, i već dva dana kako Ivko ne sme da puši u sobi, a svoje plitke cipele ostavlja skoro čak na avliskim vratima i u čarapama ide preko okrečenog i crvenom bojom po tlu omazanog hodnika u sobu, a već šegrte i ne pušta čismena domaćica ni u hodnik.Oni još iz avlije moraju da se jave, da viknu: „Strinke, strinke, mori!“ a ona im onda preko doksata izdaje naloge i odatle im sluša — kao kakvu serenadu sa balkona — njihove izveštaje. Toga radi i Ivko slabo dolazi kući i ulazi u kuću.Upravo on i ne zna šta radi od ovo nekoliko dana.Rad bi da pomogne ženi, pa se ustumara po avliji, dok mu ona ne podvikne da joj ne smeta; on se onda digne opet u dućan u kome se samo okrene, pa ide dalje za poslom, a ništa ne svršava.Nigde ne može da ugreje mesto.Taman sedne, a već mu se čini da dangubi, pa se digne ide dalje. — „Kud ćeš, majstor-Ivko!Sedi, majke, malko!“ vele mu i zaustavljaju ga.- „Ne mi se sedi; imam si, ete, nekuj poslu!Ete, slava mi je prekosutra!Ajd' sa zdravje, pa, ela-te, izvolte!“ veli i odlazi negde kao muva bez glave, ali tek misli da radi i otaljava nešto, jer nije naučio, smrt mu je, da sedi besposlen.Ide tako, pa gde vidi poznanike, a on se onako umoran svrati među njih i sedne da se odmori: „Duša mi iskoči!“ hukne tek Ivko. — „A što?“ pitaju ga.„Pa za to!A zar ne znavate dek’ slavim Đurđov-dan?!“ — „Znamo de!“ I vele oni, pa posedi malo!“ — „Imam si poslu.S Bogom, pa Boga vi neću nazovem, ako mi ne dođete!“ veli i ide dalje.Prođe tako po nekoliko kaFana, popije u svakoj po jednu rakiju, počasti nekoga, pa se digne po mahalama i tumara sve dok ne ogladni, a onda ide kući. U oči samoga Đurđev-dana došao je kući ranije.Pomagao je ženi u kujni do neko doba noći, a zatim izvadio haljine iz sanduka i očistio ih sam svojom rukom.Naročito je razgledao dug crni salonski kaput, koji je poručio još prve godine kad je u jednoj deputaciji učestvovao.Bio je to kaput bestraga dugačak, skoro do članaka i vrlo retko upotrebljavan, svega četiri ili pet puta godišnje.Davno ga ima Ivko; od to doba je dvaput izlazio iz mode i dvaput ulazio u modu.Pošto je haljine poslagao i vrh njih metnuo neku zelenu svilenu mašliju, stao je, pa je razmišljao koji će prsluk da uzme: da li onaj crni koji je poručio kad i ceo par crnih haljina, ili jedan drugi, svileni, sa nekim velikim cvetovima žute boje u saksijicima, u kom se majstor-Ivko pre petnaest godina venčao.Odlučio se da uzme ovaj poslednji.U tom je ušla i domaćica, oboje umorni dopustiše sebi odmora.Malo su se razgovarali o sutrašnjem danu pa posle zaćutaše.Ivko je malo posle još nešto zapitao domaćicu, ali je piscu nemoguće kazati da li je domaćica i čula pitanje, ili Ivko možda nije čuo ili čak ni sačekao odgovor, jer se naskoro čulo hrkanje u duetu. Osvanu i taj dan.I ako su podocnije legli, ipak su vrlo rano ustali.Ivko se obukao vrlo rano i šetao se onako svečano obučen po avliji i gledao u svoje oviksane cipele na nogama i malo malo pa se okretao da vidi kako mu padaju pantalone preko visokih štikala na novim cipelama, i pevuckao jednako kroz zube tropar svoga sveca.Tako je gledao da utuče vreme.Ali još nikako da zvone na jutrenje, i njemu se već dosadi šetanje.Jer, Ivko je bio od onih starovremskih ljudi koji je znao šta je red; dok ne uzme naforu, ne bi vam majstor-Ivko ni običnog praznika ništa uzeo u usta (pa ni kafu ni uz nju cigaru, kao što je to u druge dane svako jutro činio, sedeći sa svojom domaćicom na doksatu) — a kamo li na dan svoje slave da tako što uradi!Pa zato mu je dugo vreme.Pregledao je sve od avliskih vrata do ulaska u sobu — kud će gosti prolaziti — i nigde ni traga od kakve neispravnosti.Mogli bi, vala, već sad početi da dolaze, misli Ivko, a nikako da zazvoni.„Rano si ustado’, misli Ivko, ama, koj može da spije!“ Uzede kalendar pa ga stade prelistavati i zevati.Zaustavi se na jednom listu, onda izvadi maramu, prostre je na basamak i sede da čita malo.Našao je bio u Poukama kako se popravlja turšija kad se počne kvariti.Pročitao je iz duga vremena i to — iz duga vremena, velim, jer majstor-Ivku nije to trebalo.Njemu, hvala Bogu, ne treba recepat, a neće mu, baš vala, nikad ni trebati. — „I tija se vikaju čoveci učovnjaci“, govoraše Ivko; „pisuju u knjige kako da se popraji kad se pokvari!More, men’ da me salte ne mrzi da se majem, pa ako sam si ja čovek pros’, pa da ti ja ubavo napišem kako se praji turšija, em dobra; a kad mu bidne za popravljanje — he — he! tag beše mu rabota!Toj si ja vikam!“ Još nikako da zazvoni.Ivko uze prelistavati još dalje kalendar.Čitao je još neke beleščice.Između ostalih pročitao je i to: kako se mogu očuvati zelene paprike, pa da budu sveže usred zime, kao da su toga časa u bašti uzabrate, a i to: koliko se u Londonu potroši dnevno kokošjih jaja.A zatim se dao u misli.Misli Ivko u sebi, koliko li tek treba da su bogati tamo u Londonu seljaci i palilulci koji prodaju ja,ja!Bože moj! bolje je u nekoj varoši biti i palilulac nego u nekoj i sam kmet ili garnizonar! Iz tih misli prekide ga zvono koje zabruja i glas mu se milo razlegaše kroz onaj jutrenji đurđevski vazduh preko krovova i avlija i bašta pobožnih hrišćana.Već su počeli uveliko u svima kućama da kite vrata i prozore vrbovim grančicama i jorgovanom; kikoću se mlade žene i devojke, još onako čupave, i kite kuću jorgovanom i vrbovim grančicama, jer danas je Đurđev-dan. Kad ču zvono, Ivko ustade i prekrsti se, pa se spremi da ide.Ostavi kalendar, uzabra grančicu jorgovana i uze kaput, kapu i štap i dalje sveću, veliku sveću od pet i po dinara, kolač i žito, pa se krenu crkvi na jutrenje.Sveću i štap ponese sam, a kolač i žito dade naročito za to određenom toga dana šegrtu.Šegrta je opremio pa je ovaj bio kao iz kutije; drugo dete, ne bi ga ni njegova rođena mati poznala kako ga je Ivko duzdisao za taj dan.Ošišao ga je i ponovio.Na šegrtu neki stari svileni ali za šegrta još jednako nov prsluk Ivka jorgandžije (još šareniji nego i onaj što je majstor-Ivko sinoć sebi odredio), malo komotniji istina, ali dete, kao što znate, raste, pa neka se i razvija slobodio; ispod prsluka nova laka pamuklija od ćitajke, a na nogama svetlo oviksane cipele.Dao mu je Ivko svoje za taj dan.Šta više, dopustio mu je da ih može nositi sve do Markova-dna zaključno, a svrh svega toga i to, da može u tim cipelama otići i k Panteleju gde je mnogo sveta toga dana, jer crkva Sv. Panteleja slavi toga dana.I domaćica ga je za taj dan doterala raznim kosmetičkim sredstvima; namazala mu kosu mirišljavim zejtinom, očešljala ga i isterala mu malo šiške, pa je bio, što rekla Keva, lep kao oficirsko dete!I šegrt uzeo na se neki zvaničan i svečan izgled, jer danas mu je prvi put u životu da navuče štivletne, mesto što je bos perjao ili najviše nosio one grube i teške kondure sa potkovicama. Jutrenje i služba bila je zajedno i svršila se u Staroj Crkvi pre no što je služba i počela u Povoj.A to je dobro bili, koliko radi parohijana toliko još više radi samih popova.Kad su slave, tad je njihova berba; a kad je dobra neka slava, tad može godina i da omane, jer popovsku njivu ne sprži sunce niti mu vinograd bije grad.A Đurđev-dan su mnogi slavili.Da i ne brojimo Cigane u svih šest ciganskih mahala, kojima, vala, ne treba ni pop ni hodža, samih pravoslavnih domova bilo je preko dvesta.Lete popovi kroz mahale i sokake, iz kuće u kuću, i seku kolač, i to ide tako brzo kao na železnici kad onaj na biletarnici prima pare, daje bilete i vraća kusur.Pa idu dalje, jedva ih stignu dečaci njihovi koji jure za njima sa punim boščama kolača, a iskrivili šije kao natovarene kamile.Jure i batrgaju se popovi, kao da raznose depeše. I kod majstor-Ivka je već kolač sečen i sveća zapaljena.Velika krasna sveća od pet i po dinara, a za pedalj duža i prema tome i deblja od sveće Jordana, njegova komšije, s kojim se Ivko nije baš najbolje živeo.U prostranom predsoblju i pobočnoj sobici stoje posluženja, a kraj njih već stoji Marijola — jedno mlado i lepo devojče dugih kurjuka i bademastih očiju sa dugim trepavicama — koja je još pre dve nedelje kaparisana bila za ovaj dan. — „Komšike Sike“, rekla je Keva, „da mi dadeš tvoje Jolče kad ni bidne slava.“ — „Da dadem, da dadem, komšike!“ reče Sika, pa se obe komšike i raduju i ponose; Keva što će imati najlepše devojče da joj poslužuje goste, a Sika što će joj kći u tako odličnoj i domaćinskoj kući da poslužuje.Raduju se obe komšinice, a raduje se i Marijola.A nije ni čudo!Ta ovo joj je tek druga godina kako je sinedrija mahalskih žena našla da je Marijola već „pogolemo devojče stanula“, ta tek je druga godina kako i nju uvode u društva — istina samo da poslužuje na slavama, ali za nju je to dosta.Posle prvog posluživanja svoga ona je jednu polovinu godine uživala u uspomenama na prošastu, a one druge polovine godine sladila se nadama na buduću slavu.A taman je u onom dobu, kad je za svaku sitnicu, za svaku i svoju i tuđu, ma kako bezazlenu i malu, pogrešku, obliva rumen; kad su joj svake cipele tesne, pa se noga čisto preliva preko lastiša od cipele, a kad pogleda, pogleda ispod onih dugih trepavica.Još je majka češlja a ona se mazi, a majka se ljuti.Grdi je što ima tako dugu i gustu kosu pa je udara češljem u leđa, a Jola se smeje. Već deset časova.Počeše već da dolaze.Prva je došla komšinica Sika, Marijolina majka.Došla je da čestita slavu i da vidi ćerku, upravo da je revidira kako je očešljana, kako joj stoji odelo i kako se ponaša.Malo joj je na brzu ruku namestila kosu, haljine i belu laku i providnu keceljicu, i posavetovala je.„Pa, kerko, krotka da bidneš!Da se sramuješ; u zem da gledaš kako i prilega na udovičku kerku.A ja sag ću sam si pa tuj!“ reče Sika, pogladi je po kosi i ode onako obligatno zabrinuta, onako kako obično za časak ostavljaju skoro sve majke svoje ćerke koje su im već na udaju. Među prvima naravno da su bili Cigani svirači da čestitaju slavu.Odsviraše nekoliko srpskih i turskih komada.Zatim počeše pesmu „Kakva si krasna, dušice moja“ i otpevaše je do pola, otprilike donde : „Nevina snaša spavala bi raj-rado!“ a Ivko ih prekide. — Dosta, de!Nesmo gluvi u kuću!Pa ih posluži.Pita ih: za što su? — Za raćiju, gazda! graknuše sva šestorica kao iz jednoga grla. — I malo ’leba i stare ’aljine, ako imaš, gospodaru, znaš za Cigančiki moji.Pet umrlo, osam ostalo, pa sve malo i sitno kako lule!Malo ’leba i stare ’aljine za Cigančiki i staro za mene, ako imaš, da ti Bog da mnogo krajcare i dukate, goli su, gladni su, ako znaš za Boga, tri dana... — dobaci jedan, baš gočobija, onaj sa ogromnim labrnjama, a užasna glupost mu se čitala i sa čela i iz očiju. — Suz bre! viknu mu čalgidži-bašija, a posle svi, i poleteše pesnice i maljice na nesrećnoga i nespretnoga molitelja, i izmlatiše ga dobro. — Nestrećo jedna, kara ga čalgidži-bašija i trese glavom i pokazuje na Ivka, a da znavaš ovoga gazda-Ivka kako ga mi znavamo, reče lupajući se u grudi — tri dana, nestrećo ciganska masurička pogana muslafirska, zabađava da mu sviraš, dor te ne otera, pa kad te otera, teke tagaj da mu kažeš : Fala!!Dvadeset godine trgujemo mi kako jedni čoveci trgovci sas ovoga našoga gazda-Ivka, pa ne beše pomeđu nas takav reč kako danas od teb’!Odlazi, nestrećo !Pa ga stadoše opet mlatiti i izguraše ga napolje bez bubnja i maljica. — Ako smo Cigani, ne mora baš da smo Cigani! savetuje ga čalgidži-bašija na avliskim vratima. Ostramotija nas, mnogo nas ostramotija, gazda-Ivko! pravdaju se ovi unutra. — Neje od naši!Masuričanin je!Selski Ciganin!Uzedomo ga pod ćiriju.Za tri dana, osam groša i što si popije! izvinjava se čalgidži-bašija.Drugi smo mi, drugi oni Cigani! — Neje od naši, čorbadži-Ivčo, neje.Mi smo drugi čoveci! prihvaćaju i potvrđuju ostali.Mi smo drugi Cigani; a oni su drugi Cigani!Ima Cigani i Cigani, gazda-Ivko! — Da ti neje danas slava, pa da uzneš, gazda-Ivko, nož, pa sve da nas pokolješ.Sas rakiju nas služiš!Bolje sas ćezap, da pocrcamo!Da pođine ova pogana čađava nekrstena ciganska sorta! veli čalgidžija. Ivko ih umiruje; služi ih rakijom, i daje im bakšiš.Oni mu odsviraju još jednu, blagosiljaju ga i kao polaze. — Da zaboraviš našu stramotu, gazda-Ivko! moli ga čalgidži-bašija.Još će da ga bijemo, ama ciganski da ga bijemo! — Eh, neje ništo bilo! umiruje ga Ivko. — Kako neje, gazda-Ivko?Ti neće’ da kažeš, a ja znam.Dobar si, čelebija si, efendija si, gazda-Ivko; pri pašu da si sediš kako većil sas taj tvoj kadiski pamet — ama neće’ da kažeš!Paziš na naš ciganski obraz, ama fajda li je?!Boli me, gazda-Ivko, zaklaja me poganac, sas tup nož me zaklaja.U strce me udarija nestreća ciganska čađava pogana !Mnogo me boli!Ti će’ da zaboraviš; dobar si, gazda-Ivko!Ama ja ne možem da mu zaboravim; ni na unučiki da mu ne zaboravim!Koj ga je najmija da nas stramoti, kazujte; Cigančiki da mu pokoljem! riknu čalgidži-bašija, tresući glavom i gruvajući se u prsi, pa polete na gomilu, a ova ga zadržava, pa se napravi čitav vašar. — Aman!Pomagaj, gazda-Ivko! viču oni. — Puštite me!Aman, Cigani, puštite me, da mu sve pokoljem, i ženu i decu i sinovi i unučiki, pa ako su deset pune čerge!Što da me ostramoti i ocrni obraz, kuče selsko! dere se onaj. — Ne daj, gazda-Ivko!Aman, domaćine!Ljut je, pceto je, pa ne znaje što čini!Aman, gazda-Ivko; ’oće da napraji kurban sas naši Cigančiki! — Jao-o-o! dere se čalgidži-bašija, da se čak u treću avliju čuje. — More što tepaš čoveka na slavu! ču se glas iz avlije Jordana komšije.Ako je Ciganin, zar si pa i on nema dušu?!O, Bože, Bože, što je čovek katil!! — Ostavi de! viknu Ivko ljutit, čujući to i videći sav komšiluk kako se povešao po zidu pa sehiri. — Jao!Gazda Ivko! boli me , boli za ovuj stramotu! — Koj ga je našaja i doveja, zborite, Cigani! — Kalakurdija, reče jedan i pokaza ga. — Kalakurdija, potvrdiše ostali. A Kalakurdija, čim ču ime svoje, smota ćemane pod levu mišku, pa naže da bega; ali ga drugi zaustaviše, da spasu svoje Cigančiće. Svi pokazaše toga koji ga je najmio i sad i njega istukoše na vratima, i na Kalakurdiju se sruči sada čitav pljusak od pesnica i maljica.Gazda-Ivku krivo što je bilo te svađe, jer sluti zlo. — Ostavite ga! veli im Ivko, i oni odlaze, pa zajedno s isteranim bubnjarem — kome vratiše instrumente, i bubanj i maljice i prutić — stadoše pred drugu kuću kao da pre toga ništa nije ni bilo i zasviraše. Za Ciganima dođoše trbušati bandisti i odsviraše dva marša i skupiše sav komšiluk dece.Dok su bandisti svirali, komšiska deca su se egzercirala ispred kuće i marširala sa sokaka u avliju i obratno.Počašćeni i obdareni, odoše zahvaljujući i stadoše pred šestu kuću od Ivkove, pa zasviraše, a deca sva odoše za njima.Za bandistima dođoše drugi Cigani.„Strećna slava, gazda-Ivko!“ pa odsviraše.Za ovima treći, a za ovima četvrti Cigani dođoše, sviraše i odoše.Za Ciganima, naposletku, dođe i stade pred kuću i jedan riđi verglaš.Video kako drugi idu i sviraju, pa se digao i on.On pazi gde koji stanu da sviraju, pa tu dođe i on.I dobro je danas prošao; a onomadne moglo je, Boga mi, svašta biti. .Jer ga je onomadne oštro policajsko oko vazda budnoga i neumornoga g. Svetolika, praktikanta načelstva, uhvatilo gde, bajagi, svira u vergl, a jednako gleda na Suvu Planinu u nameri da je precrta i izda naše vojničke tajne kakvom našem neprijatelju (da se poslužim vlastitim rečima g. Svetolika, kojima je nakitio svoj raport i dostavu).Bilo je bogme prilično petljanja, bilo povuci potegni, i umalo što nije bio zrikavi verglaš proteran, ali ga — za čudo divno! — sam g. načelnik kurtalisa, zabašuriv stvar.I, što je u ovoj stvari najčudnije i najneočekivanije, mesto da mu g. načelnik zahvali i, na primer, obraduje ga jednim ukazom — a posle jedanaest godina praktikantske službe bilo bi, vala, i pravo — taj isti g. načelnik izbrusi g. Svetolika i pita ga: „Kad ćeš ti, Boga ti, Svetoliče, steći pameti ?!E, moj brate!Ništa od tebe!“ Od to doba mu se i ne mili ni služiti; ali ostavku neće dati.Dok je verglaš svirao neku polku, u komšiskoj su je kući odigrale neke mlade modiskinje, a cupkala je i Marijola u predsoblju i sobičku onako besposlena.Odsvirao je i neko naše kolo, a zatim opet neku sentimetalnu švapsku melodiju.I njega je gazda-Ivko sam sobom poslužio i obdario, a sem toga i objasnio mu šta je to slava. — Kol’ko god ima Kristijani, po sav svet da ideš, pa neće’ da gi nađeš da slave : sal’ što mi Srbi što smo, što slavimo, a drugi Kristijani što su — ti ne slave, pa ako su Kristijani kako mi!Toj da znaš : od Kristijani salte mi, s ovoj što se krstimo, pa pokaza tri prsta.A vi se pa ovako krstite! i pokaza šaku.Znam si ja toj!Ama svi smo Kristijani. — O jo, jo, Kristijan, danke! zahvaljuje Švaba i meće vergl na leđa i jednako zahvaljuje ; milo mu što'mu gazda-Ivko zna ime, zna da se zove Kristijan. — I do godinu i do godinu, svaku godinu u ovoj vreme, slava mi je ...Izvol'te, brate.Ela jošte jednu anasonliku. Pije Švaba, zahvaljuje i polazi. — E de, Kristijani smo, razbiramo se; i ja Kristijan, i ti Kristijan.Svi Kristijani; a Turčin, Turk, beše mu njegovo! reče i pokaza rukom, kako su ispraćeni.Turk otide! — O, Turk ne dobro! veli Švaba, pa se okrete još jednom a jednako skida šešir i klanja se i odlazi pred drugu kuću od koje se baš sad krenuše Cigani i odatle pred treću, četvrtu, petu; svuda svira i pije i rakiju i vino, dokle se ne opije i legne negde u hladovinu, a tad se deca okupe oko vergla, pa sviraju sama. Taman ode verglaš, a gosti počeše dolaziti.Naši gosti na slavama dele se obično na dvojake ili još bolje na trojake; ko god slavi i ide pa slavu priznaće da je tako.To su oni do podne, oni posle podne, i oni na večeri i tako dalje.Pre podne dolaze obično oni dalji poznanici, posete su zvaničnije; a od podne intimnije; a od večere još intimnije.Tako je počelo i kod majstor-Ivka.Do podne su mu dolazili činovnici i oni koji slave, a prijatelji su dobri — a tako je i Ivko časkom njima otišao.Jedni ulaze, drugi izlaze, sretaju se na avliskim vratima.Izvol'te!“ vele i jedni i drugi i nukaju se, dok se obično ne zaglave od silne učtivosti u vratima.Do podne, pa je već dosta bilo.Ivko zadovoljan, kao čovek koji vidi da mu je stvar dobro pošla.Radi tih, manje intimnih, Ivko je postavio svoga šegrta na vratima da uvraća i upućuje goste.Stari poznanici i ne pitaju, nego ulaze jer znaju kuću, a noviji stanu pa zaviruju da vide, gori li sveća.Pa kad vide sveću i uvere se da je slava, a oni se okreću neće li koga videti koji će im kazati: je li u toj kući što slavi domaćin Ivko Mijalković, jorgandžija.Eto radi toga je Ivko postavio šegrta na vratima — i to baš onoga u majstorovom svilenom prsluku sa zelenim cvetovima i u njegovim cipelama — da obaveštava svet, ali mu je zapretio da se za živu glavu ne šali i ne rukuje ili čak i ljubi sa gostima, kao onaj preklanjski šegrt što je radio, jer će ga tako izmlatiti da će nositi modrice čak do drugog Đurđev-dana; nego kad ga zapitaju — tako je glasilo uputstvo majstor-Ivkovo — a on neka samo kaže: „Tuj si je.Izvol’te natam’!“ Toliko samo neka kaže i pođe napred pred gostima onako malo porebarke.„Kako magare će’ poručaš ćuteci“, završio je Ivko naredbu, „ako drugojače naprajiš!“ Posle podne nastade tek naloga.Gosti jednako ulaze i izlaze.Sobe se svaki čas pune i prazne; intimniji sedaju u hodnik i na doksat.Slike se menjaju, sve novije i novije, sve lepše i lepše, kažem vam kao u kakvom kaleidoskopu.Sad su sobe dupkom pune, malo posle se isprazne.Za trenutak skoro nikog u njima i domaćin taman načini cigaru, a tek čuje žagor na ulazu i on baca cigaru i polazi pred goste.Nekih pet šest tako načinjenih a nezapaljenih cigara stoje koje gde po sobi.I sobe se opet napune dupkom tako da bar jedan, ako ne i dva i trn, stoje i stojeći prave cigare iz svojih tabakera; a domaćin ih poslužuje svojim duvanom, donosi im žižice i taslice za pepeo; trči iz sobe u sobu, odgovara na pitanja i oslovljava ćutalice.A zatim stane nasred sobe i raspituje domaćicu i Marijolu, jesu li svi posluženi, a ponekad hoće, bogme, i goste da zapita, je li dobio ovaj ili onaj žita, ili vino, ili već što ovome kao gostu sleduje na jednoj takvoj slavi.A to radi i domaćica Keva.I ona digla, onako malo rasejano i zabrinuto, obrve i pazi da ko ne ostane neposlužen. Kažem vam, slike šarene, a sve jedna za drugom dolaze kao u kaleidoskopu.Sad baš je tu između gostiju i g. Pera, veterinar, s gospođom, i g. TriFun, liFerant, sa svojom ženom i decom, sa dvoje malih i jednim većim, jednim glavatim i bucmastim bucovom sa šeširom koji mu je ravno do ušiju nabijen na glavu, a koji je ili zaboravno ili ne može da ga skine — jer su mu zauzeti ne samo džepovi nego i ruke kolačima sa raznih dosad posećenih slava.Tu je i g. Jova, sreski pisar, sa ženom u libadetu sa isečenim rukavima i dijamantskim prstenom i granom na šamiji ispod koje se pružaju bestraga dugačke šiške, koje se spominju u jednoj pakosnoj pesmici zajedno sa imenom gospodina načelnika okružnog, a sve povodom one grane koju joj je kupio g. načelnik, jer su pre toga lomili jadac.Gđa pisarka je za sve vreme ćutala i sedela kao kip, samo se jednom ( zavaravši domaćici oči) maknula i prevukla prstom preko politiranog stola, ali se na njenu žalost uverila da nema prašine.Došao je i g. Milosav, apotekarski pomoćnik, dalje i g. starateljski sudija s gospođom, do njega dalje još neki, a u ćošku još neko, i ako tome niko imena nije znao, niko, pa ni domaćin.Ali to ga nije ništa ženiralo, jer ako njemu domaćin nije znao imena, nije, vala, ni on domaćinu znao, pa su tako bili kvit.A domaćinu taj nepoznati nije mogao da dozna ime zato, jer one, s kojima je ušao, nije poznavao, a nije bio opet rad da se sramoti pred njima pa da ih pita. Razgovor se vodio onako s prekidima, malo dijaloga pa malo pauze; nekad jedno a nekad drugo duže.A bio je razgovor onaj običan, već stereotipan na slavama.Govorilo se o stanovima, o vremenu, o skupoći na pijaci, o bezobraznim mlađima, o Falbovim proricanjima, o broju slava toga dana i o Svetom Nikoli za koga se svi složiše, da ga ipak najviše sveta slavi.I taman se domaćin upoznao sa svima i ušao malo u razgovor, kad morade da prekine svoju staru priču o tome kako je njegov ded ostavio staru slavu i uzeo ovu današnju (koju su priču mnogi stari prijatelji i posetioci ovoga dana već napamet znali, jer ju je ovaj svake godine toga dana pričao bar jedared — morade da je prekine, velim, jer ču spolja žagor. Stižu novi gosti.Svi ućutaše i okrenuše se vratima. Ulazi g. Kuzman, kaznačej, a dao ga Bog pa temeljan i on i njegova gospođa, sušta slika Verthajmove dvokrilne kase; za njim ulazi g. fizikus Milan Ružić (pređe Moric Rozencvajg; tako da nije morao da kvari monograme na salvetama, šnuftiklama i tako dalje) sa svojom ženom Natalijom i maloletnim sinom Miloljubom, jednim buljookim lepo obučenim detetom sa tankim nogama i golim kolenima, a za ovima g. Mirko, penzionar, sa ženom SteFkom i ćerkom Bisenijom koja je već pre jedanaest godina posluživala na slavama, i naposletku uđe i ona prva posetiteljka od pre podne, majka g-đice Marijole, devojčeta što poslužuje baš u ovaj par stare goste kaFama.Ona je tek samo tako, samo časkom došla.„Ja ću si tuj“, reče više za sebe i sede na jedan ćilimom pokriven sanduk.Došla je samo da vidi kako joj ćerka poslužuje i da joj namesti haljine i kosu, ako što, to jest, bude malo u neredu. — ’Ajd’, diž'te se! rekoše stari gosti, kad uđoše novi. — Što, more, zar će’ iskočite! pita ih domaćin, ne znajući ni sam da li da ih gostoljubno zadrži ili učtivo isprati, pa je zato i stao pred njih i raširio onako ruke kao da hvata pile po avliji. — Pa testo ne jedoste, gurabije ne uzoste, a veće iskačate!Jolče, ela donesi gurabije! reče Keva, agitujući već kao i svaka domaćica za slatkiše. — A hvala, hvala! klanja se g. Pera, veterinar. -— Pa pričekajte berem jedno kaFe.Jolo kerko, ’ajde poskoro po jedno kaFe! veli im domaćica. — Blagodarimo, posluženi smo sasvim, onako ...A moramo da se štedimo; moramo još nekima.Deco, napred! komanduje TriFun, liferant. — Ko što radi, ženo, ovo naše dete, vala, samo jede — i pokaza štapom na derana koji je baš tada svršavao s jednim kolačem i gledao koji će od ona dva koja držaše u rukama pre da počne jesti — umetlo se baš na tvoju Familiju. — Gospoja Kevo, molim vas, nemojte mu više davati slatkiša.Halav je i ždere pa ne zna šta je dosta, pa će da bude tutnjave noćas. — Ama, dete je ... pa vikam ... miluje što je slatko i blago ... — Ama, ostav’te, znam ja njegovu naraf. — E, pa s Bogom, domaćine, s Bogom, domaćice!Prošćavajte! veli TriFun, prolazeći kraj stelaža na kome se trese sav porculan. — Prošće kako i kolje! smeje se domaćica, ispraćajući ih.Će da dođe i vaša slava, pa ću ve pitam: el’ će vi milo bidne, kad se rasturuje drustvo? — E, to mu je! reče liFerant, pa nabi šešir koji je za tri numere bio manji od glave i iziđe. — Pa nemojte da nas smetnete s uma: Kuzman i Damjan, Neumitni Vračevi! veli g. Pera, veterinar. — Što!Ama zar sag, pa i ti, gospodin-dokture?! zaustavlja ga Ivko.Ete takoj si je toj!Dor se jedan digne i iska da se otidne, vide i onija pa drugi ta se dizaju pa se kvari drustvo, veli domaćin i jedne zaustavlja, a druge posađuje kao ono majstori na vašaru što u jedared opšte sa svima mušterijama. — Ne zaustavljajte nas ... moramo.Moramo, reče gđa veterinarka, imamo još na jedanaest mesta da svratimo.I oni nama, već, što kažu, i Bog zna kako, svake nam godine dolaze i posjećuju nas; a, što kažu, više puta i preko godine, a mi, kakvi smo, tek svake druge. — More, pa i treće ... reče domaćin — Pa, što rekoste, i treće.Ja se, verujte, moram priznati da je do mene krivica — veli gđa veterinarka zabadajući špenadlu — ja se verujte i ne bih setila, al' moj Pera na to strašno pazi.On to zna.Ima sve slave u notesu zapisane, pa uvek zna kad ko slavi.On to zna i vodi računa, a već po meni, kakva sam ja, Bog zna kad bih im i da li bih im otišla!Dok ja u njihovu kuću jedanput, dotle oni kod mene deset puta.Baš onomad sretnem se s gospojom načelnikovicom, pa lepo vidim, baš ljuta žena na mene... prebacuje mi ... kaže mi: „Ne, ne, nemojte ništa da mi govorite, znam da umete slatko da govorite ... neću da vas čujem, da vas čujem neću!« Kaže ona, a vidim baš žao ženi.Čisto mi žao, sramota me, misliće još žena da se valjda gordim!A nije, Boga mi, nego mi taka naraf.A tek mislim u sebi: Bože, Cajo, dokle ćeš ti biti takva!Još da nema one naše Ženske Podružine, ti se ne bi ni videla i sastala nikad sa svetom!A ja sam tamo delovotkinja i koncepte pravim, a gospoja načelnikovica je predsednica. — ’Ajde već, Cajo! reče muž. — Izvol’te kaFu!Što zar ću pa da vrnem kaFu? ču se tanki glasić g-đice Marijole. — Fala, Fala, Jolo! reče g-đa veterinarka, pa uštinu devojče za obraz i poljubi je.Neću moći spavati, ako još jednu popijem. — Koj’ neje pija kafu?! stade pitati devojče i okretati se po sobi. — Hajde baš da vas oslobodim tereta! reče jedan gost i uze pa popi oba Fildžana kaFe. — Pa ela-te, izvolevajte jutre berem na patericu; paterica se vika ženski svetak! veli domaćica, — Dakle, nadajte mi se sutra zasigurno! veli g-đa veterinarka. — Hoćemo li već jednom? reče nestrpljivo g. Pera. — Ama molim vas, molim, umeša se g. Mirko, penzionar, pa ostan’te malo.Nemojte da pomislimo da je to zbog nas. — Ah, taman posla! izvinjavaju se gosti, spremni za odlazak. — To je ono, veli g. Mirko, što kazali: „Došli diviji pa isterali pitome.“ — I vas će, i vas, ne bojte se, veli starateljski sudija.Danas meni, sutra tebi!Znate kako kažu. — A jesmo l’, Boga ti, ženo, bili kod našeg Jelesija, kod poštara? — Nismo, znam dobro, veli žena.Sećam se baš dobro da smo samo prošli i zavirili, a ti reko: „Hajd’ da ostavimo za posle, kad udarimo natrag.“ — Dobro, kad ti veliš.Ama, znaš, samo da se kako ne obrukamo; ako smo već bili pa mu odemo još jedared. — Ama berem kafu? navaljuje domaćin. — Fala, domaćine.A što me teraš, kad eto ja sam idem, veli starateljski sudija.Naučio sikter-čorbu, ha, ha, ha!Kažem mu, gospodin-Mirko: a što me tera, kad eto ja sam idem. Smeju se obojica. — Pa još jedna kaFa baš može? — Blagodarim, veli starateljski sudija, to bi mi bila devetnaesta od jutros. — Ne mari vam taj za kućevne kaFe, opada ga g-đa sudinica, uvek se zbog toga svađam s njim.„Ne umeš ti nikako da mi ispečeš kaku kao u kafani“, sekira me on, kao da se kaFa peče, a ne kuva!!Ja kad skuvam sebi u lončić, — onda bar znam da pijem kafu! - Ja hoću u lončić, a on u džezvu. — E pa s Bogom! veli g. Pera. — Zar baš odoste? graknuše nekolicina od sedećih. — Dakle: Sveti Alimpije Stolpnik! klanja se g. Pera i izlazi s gospođom. — Pavlov-dan! klanja se g. starateljski sudija i izlazi s gospođom. — Sveta Petka Paraskeva! veli sreski pisar i pokloni se i ode i on s gospođom. — Izvinite, što vam kvarim ovako lepo društvo, ali, verujte, moram, reče jedan dotle i neopažen iz budžaka, i pokloni se i ode. — Ko je ovaj čovek? pita kaznačej domaćina. — Ovaj čovek? veli domaćin pa ućuta za malo.A koj će da ga znaje!Trebe da je neki prijatelj, ama ga ete ne znavam sag.A trebe da je dobar čovek; i prilega na toj! završi Ivko panegirik nepoznatome, i ako je ovaj malo čas u zabuni seo na tuđ šešir i sedeo na njemu sve vreme dok je na slavi bio. I svi se složiše da je to bio neki mora biti dobar čovek, i ako ga niko nije poznavao. Da bi prekinuo pauzu, g. penzionar se okrete domaćinu: — E, mora ti se, majstor-Ivko, priznati da imaš, vala, krasan dan za slavu! reče g. penzionar.Lep dan!Nije Fajde! — Ja!Osobit! ču se iz raznih 'budžaka. — A, pa Đurđev-dan je uvek lep, obično je uvek lep dan! reče g. kaznačej. — Jeste, uvek je lep! rekoše još četvoro u jedan glas. — Jolo, šapnu domaćica i dade očima znak Marijoli, da posluži goste vinom. Služi se. — More, pa i nije uvek.Kakvih sam ti ja sve Đurđev-danova zampamtio, Bože moj, pa jedna nesreća, jedan kijamet prosto; da Bog sačuva! veli g. Mirko. I gosti nekako osetiše odjedared kao da je neko sa snegom po kaputu, šeširu i čizmama ušao u sobu i uneo zimu unutra. — Pamtim ja lepo kao da je juče bilo, beše to, čekaj, molim te, pre... pre. .. pre... dvadeset i dve, iš, Boga mi, biće i pune dvadeset i tri godine (počeo sam već po malo da zaboravljam... ostarelo se), ali znam dobro da sam već bio pomoćnik kaznačejstva (ne znam da li se ti, SteFka, sećaš), reče penzionar ženi do sebe — pamtim lepo kakva je nesreća napolju bila, da smo morali opet uneti furunu u sobu i ložiti baš na ovaj isti današnji dan.Te su godine, sećam se dobro, mnogi ćurići crkavali. Svi izjavljuju svoje čuđenje a g-đa Natalija fizikusovica još kao i neko sažaljenje prema rano uginulim ćurićima, pa namestila usta onako prijatno, i onako sačustvujući klima glavom i reče: Na, mogu misliti! — Ta nemojte dalje, kad eto, što Fala Bogu svi pamtimo, preklane znate kako je bilo na današnji dan.Prosto da čovek lepo ne iziđe iz svoje rođene kuće.Te ne znam kiša, te vetar, te kao na Formu snega; blato, pa čoveku Formalno došla, što kažu, duša mokra, reče drugi onaj Nepoznati, koji je takođe poodavno došao pa nikako da se makne iz ove kuće a koji se tek sad malo otkravio i malo veći monolog izgovorio. — Pa i to, što rekoste, preklane, eto kako je preklane bilo ! veli penzionar.Nije fajde, pobožan čovek naš Ivko, pa mu i svetac pomaže.Aha, ha, ha! smeje se i tapše domaćina po ramenu. — Toj će mu bidne! smeje se domaćin. — A jutros još kao da je izgledalo da neće biti tako lepo.Ja sam, verujte, živ premro bio, veli onaj.Ne znam samo da li ste i vi primetili? veli Nepoznati. — A vi je li ste, prijatelju, dobili kafu? zapita ga domaćin, čudeći se da je još tu. — A, jesam, jesam, hvala! zahvaljuje onaj. — A, ništo, sal si pitujem, zašto znaš može da se i zab’ravi!Pa si otide čovek bez kaFu, reče Ivko, pa mu se malo posle okrenu.Znaš, gospodine, slava je, mnozina su čoveci. — Jeste ! veli domaćica, i men’ mi beše nekoj vreme stra’!Kad bi pred leganje, a Ivko si izišeja beše na dvor u šes’ po turcki, pa kad se vrnuja, a on reče: „Kevo, mori, ’oće, reče, da ni se batiše slava, će vrne, reče, ćiša ; natuštilo se, lele, reče, otutke odi Prokupačko.“ A men’ mi pa bi žal, pa vikam: Da ne da Gospod, berem za sutra, a posle, vikam, ako će, što mi veće treba lepo vreme! — Ah to je divno! prihvati Nepoznati.I tako vi ste se bojali a niste imali zašto!Ha, ha!E, tako je to.Ne zna čovek nikad unapred; vreme je, pa se za čas promeni. — Jeste, alis takoj, reče Ivko, pa ga pogleda, onako malo kradom ga zagleda od glave do pete. — A eto moj komšija, kad je lane slavio Mitrovdan, pa do pet u jutru ne može biti lepše.Majski dan formalno, faktički letnji dan, a oko šest kad tek se ujedared smrče, pa zaokupi najpre vetar, a posle jedna kiša, i jedan sneg i prosto jedna nesreća!To beše grozan a ujedno i divan trenutak! — Jolo, ela na gospodina jedno kaFe! reče Ivko devojčetu i pokaza na govornika. — Ah, kakav buran dan!Sećam se lepo kad dunu, pa mi diže šešir s glave, a ja da u’vatim šešir a on mi izvrnu kišobran.Ode sav bestraga.Ah, to je bilo tragično, upravo tragikomično; da, da, sasvim tragikomično.Zar ne, gospođice? reče obraćajući se Marijoli koja mu okrete ljutito leđa i naprći usnice.Morao sam nov da kupim, a i onaj je bio nov novcit, svilen, za dvadeset i šest Franaka mi dao jedan moj dobar poznanik, jedan koji me prosto obožava, i to samo kao meni, po koštanju.Kako vam se to dopada?! završi onaj srčući kaFu i gledajući po gostima, a počešće na Marijolu. — Pravo kažete, ne zna čovek nikad kako će da bude, pa zato baš i kažem malo čas mom prijatelju Ivku da je srećan s danom...A kol’ko ono imaše ti soba? — Pa, slava Bogu, kako za nas jedni prostaci ljudi, dosta.Ete ova ovde i ona što gu vidiš i ona treća i jedno sopče, mutvak i kiler. — A to je tvoja kuća, je li, domaćine? — Naša, gospodine !Od tatka mi ostade; tatko mi tu jošte imaše, a ja si salte kupi od komšiju jedno parčence od avliju, tam’ kude je sag šupa, kako gu vija vikate, za drva i kenef, da prošćavate. — Blago vama, veli g-đa penzionarka, kad eto tako lepo imate svoju kuću, pa se ne morate svaki čas seliti.To će me seljakanje i sa’raniti pre vremena, a mi se svaki čas selimo. — E pa sad se ne seliš, veli g. Mirko. — Pre sam se selila iz mesta u mesto, a sad iz male u malu.Je l’ ono samo seoba, ne valja ono!A da si me poslušo kad sam ti govorila, mogli smo imati svoju kuću. — Jest, a otkud da kupim i gde da kupim, kad sam neprestano menjao mesta.Treba novaca. — Tek ja znam, da to ništa ne valja, veli g-đa penzionarka.Kad pogledam samo na stvari, a meni se tek stegne oko srca.Sve vam to polupano i iskr’ano i odrano ko da su Čerkezi lupali. — Dve seobe jedna paljevina!Eto to ti je! veli Kuzman, kaznačej, koji je, naravno, kao svaki kaznačej, imao ne jednu kuću, jer puž bez ljuske i kaznačej bez kuće, ne da se ni zamisliti. Opet pauza. — Pa jeste l’ imali, gospoja, gostiju? zapita g-đa kaznačejka, oslobodivši se kraj muža. — Pa, spolaj na Gospoda, beše gi dosta, sijasvet!I u ovuj i u onuj sobu beše gi puno, kako semke u lubenicu, veli domaćica. — A šta znate! veli g-đa kaznačejka. — Živi ljudi pa se obilaze.Još da nema ovih slava, ne bi se, Boga mi, kažem ja, znalo ni da smo komšije! veli penzionar. — Pa izvol’te i kod nas — umeša se g. fizikus Mor... — ovaj, Milan, koji je do sad samo ćutao i samo se učtivo i simpatično smešio. — Istina!A koju slavu slavite pita g-đa penzionarka. — Pa uzela ja i moja gospođa, jeste, da slavime treći dan Duhova, jeste! veli g. fizikus.Dakle mi sme tako slobodni, mi se nadame. — Pa naravno, doći ćemo, veli g-đa penzionarka.A izvol’te i vi kod nas, naša je slava pre vaše, još nekoliko dana.Mi slavimo Svetog Nikolu, ovog letnjeg. — Istina!A što, gospoja, letnjeg?Bože, letnjeg da slave! čudi se g-đa kaznačejka ravnodušnim glasom. — Pa znate, ono sve jedno je, jedan Nikola je ko i drugi, letnji ko i zimnji.Samo Cigani, što kažu, prave razliku.Oni vole Đurđev dan što im donosi leto, a mrze Đurđica sa njegovim lapavicama, vetrom i snegom. — A nama sve jedno!Zimnjeg slave mnogi; već ko ti ga i ne slavi!Pa tako niko nikom skoro i ne može da ide u posjetu.A letnji je već drugo, pa ja i Stefka dogovorili se još pre dvadeset i više godina i javimo preko novina: nek izvole prijatelji na letnjeg na čestitanje. — Nije drukše! reče neko u društvu. — Ta šta mi to kazaste! čudi se g-đa kaznačejka ravnodušno. Opet jedna pauza, koju prekide domaćin iz učtivosti prema gostima (a naročito prema g. Mirku čijim se poznanstvom ponosio), pa stade hvaliti Sv. Nikolu.Hvalio ga je kao najvećeg sveca kojega najviše Srbi slave.Ivko je rado čitao „žitija Svetih«, znao ih na izust, i ni jedan mu se svetac, veli, nije tako dopao kao isti Sv. Nikola.Toliko ga svet slavi, a, veli, i zaslužio je to. — Jošte malecno detence doklen beše Sv. Nikola, veli Ivko, ne tejaše da sisa u sredu i petak; sisku da ne vidi i gura gu sas ruke!Ne tejaše, demek, da blaži, eli, što si vija zborite, da si premrsi sredu i petak.Jošte onda, more, pa vidoše ubavo tatko i majka mu, Teofan i Nona, što će gi detence napraji veliki čes’ i će stane naj-golem svetak u sav kristijanlak! — Doista, priznaju mnogi, najveći svetac, ima najviše slava; pola Srbije i Srpstva slavi ga, veli neko iz budžaka. Gđica Marijola koja je po nekom instinktu znala kad treba da posluži, uđe i sad i stade posluživati vinom i slatkišem.Mlađi uzimaju i vino i slatkiše, a stariji samo vino, a za slatkiše izvinjavaju se slabim zubima. — Izvol’te puslici, nudi g-đica Marijola g. Mirka. — Fala, dete.He, he, da si me pre četrdeset godina poslužila, veli g. Mirko, pa da i uzmem puslicu, al’ u šezdeset sedmoj nisu mi, dete, više zubi za to.Za Marijolom ide domaćin i sa najljubaznijim licem nosi tanjir sa duvanom i cigar-papirom po njemu ozgo, pa i on služi i nudi goste. — Izvol’te.Koj’ pije tutun, nek se posluži. Svi prave cigare. Opet pauza. — A ti, gospodin-Mirko, ne čuriš li? — Kako reče? pita g. penzionar Ivka. — Vikam: ti zar ne pušiš, gospodin-Mirko ? — A, Fala, Fala, ne pušim.Ili, to jest pušio sam nekad, a sad da ga ne vidim ; da ga ne vidim, isti duvan ! — Bože Gospodi! čudi se domaćin.Pa sag ič li ne piješ tutun, gospodine! — Bože sačuvaj! veli g. Mirko.Ama nikako! — A sad biste baš — umeša se kaznačej — kao penzionar mogli i trebali da pušite, da, ovaj... — Da pravite onako, što kažu, znate, malo dviženija... prihvati g-đa kaznačejka. — Ta i to — reče kaznačej — al’ i onako, zbog dugog vremena. — Pušio sam ti ja, ko što malo čas rekoh, moj gazda-Ivko, te još kako sam pušio! veli g. Mirko, obraćajući se Ivku koji se zamajao posluživanjem cigara pa i ne sluša, dokle ga ne gurnu domaćica i on ostavi duvan i dođe sa ljubaznim licem da sluša g. Mirka.Pušio sam, pa kao svaki Turčin.I mučno da je u moje vreme bilo čoveka koji bi takav tirijaćija bio ko ja nekad.Samo u duvanu da ne oskudjevam, za to sam se starao.A sad, vala, mogu po meni baš slobodno da ga i ne sade.A pušio sam četrdeset i pet godina ravno, od petnaeste svoje godine pa do pre sedam, a sad mi je šeset i sedam — na Ognjenu Mariju uzeću šeset i osmu, a moja baka šeset i prvu, a Biseniji će na Malu Gospojinu... — Ta šta si opet okupio, mari ko za tvoje godine! prekide ga g-đa Stefka. — A pravo veliš, naučio sam sve s ciframa, pa i ne pitam je l’ kom to po volji.He, he, veliš moje godine.A kam’ sreća da su moje nego nisu moje.Moje su samo ove što su mi još ostale, a one, što kažeš da su moje, da su moje, bile bi kod mene, al’ su otišle, prošle.Ko što vam rekoh šeset osma . . . — Ta šta govorite!?Šeset osma?A ja vam ne bih dala ni ... — Jok, jok, ne gledajte vi gospoja, na mene!Ako sam ja ovaki i ovako izgledam, ipak sam ja šeset i sedam Mesnica doživeo.Ama u moje vreme nije se znalo za bele kafe i krofne, niti se znalo za te miliprote, ni za te supe i sosove!Nego kačamak i proju, pa kupus u užičkom loncu zemljanom, pa kako se koji dan više podgreva a ono sve bolji, ja kako!Pa, gospoja, brate, proje; „pa proja baje, kupusa nestaje!“ Ja kako, ali ja vam još ne znam šta je to zubobolja, niti mi je i jedan zub moj blamiran! — Ha, ha! smeje se kaznačej, ono mi se dopada, kako ono rekoste: „Proja baje. kupusa nestaje!“ Ej, gospodin-Mirko!Bog te vido! Svi se smeju, a g. kaznačej briše suze od smeha i počinje već da štuca. — Pa sag, ama baš ič li ne čuriš, gospodin - Mirko?! čudi se domaćin.Bože Gospodi, svašto na ovaj svet! — Sad nikako, a pre sedam godina, oka zrela bajinovca, ravna oka, — pa ne sastavi ni dve nedelje!Eto živa moja Stefka, — nek mi ona ne da lagati — eto ona zna, kako sam i koliko mesečno pušio. A g-đa Stefka i ne gleda, nego gleda preda se, pa mahnu glavom i rukom kao da je htela, reći: Ma’ni!Pomenulo se, a ne povrnulo se ! — „More ti svake godine popušiš po jedan par haljina!“ veli mi ona ljutito.„I džube, ženo, reci i čitavo džube“, diram je ja.„I ja sam vidim, ama ne mogu, nemam kud, naučio sam!“ — Pravo kažete! umeša se onaj Nepoznati.Isti sam vam takav i ja (Ivko se opet okrete, pa ga gleda neko vreme).Ja čim se probudim, to mi je prvo, da se mašim za tabakeru. Ivko dade Marijoli očima znak da posluži Nepoznatoga kafom. — Blagodarim, reče ovaj, kad mu doneše kafu, neka se malo ohladi, ja pijem radije hladnu. — Još se nisam ni digao iz kreveta, ni umio, a ja već odmah pravim cigaru i pušim još onako neobučen, ležeći u krevetu.I to mi je, nećete mi verovati, baš najslađa cigara.Najslađa cigara.Božanstveno nešto; bar za mene ! — Ima ... ima!Ima takvija čoveci što su, što se kaže, tirijaćije na tutun! veli mu domaćin, a na licu mu čitaš lepo, kako se muči da se seti, gde se to on morao i mogao poznati s tim čovekom! — E isti sam vam takav i ja bio ko što vi ono malo čas za sebe rekoste, veli penzionar.Pa, ko što rekoste, još u krevetu dok sam, čim se probudim i još onako neumiven a ja odmah jala za tabakeru ispod jastuka — a tako sam naučio putujući po srezu dok sam još bio sreski pisar — pa u krevetu pušim.Ljuti se Stefka moja, ova do mene, pa veli: „Ta čekaj bar da uzmeš slatko.“ A ja kažem: „Džaba ti tvoje slatko, ovo je moje slatko; od ovoga ništa slađe na svetu!“ Pa pušim u krevetu.A po nekad i noću, usred noći se probudim, napravim cigaru pa pušim, u mraku! — Ta šta to govorite!Tako pasionirt! čudi se g-đa Natalija. — Ah, dozvolite mi, reče onaj Nepoznati, da vam primetim učtivo, ali vi nemate, gospođo, ni pojma kako je to kad se čovek navikne!Gospođice Marijola, lepo bih vas molio za jednu žižicu.O, velika hvala! reče i zapali cigaru i puštaše zadovoljno dimove. A Ivko skoro zaboravno sve društvo, pa jednako lupa glavu: ko može taj biti što nikako ne odlazi, a već je četiri puta poslužen kaFom' (I što je najstrašnije, kaže da može sijaset kaFa da popije!) Aja!Nikako da se seti. — Evo ja mislim, nastavi ovaj, da bih tri dana mogao biti mrtav gladan bez mrve hleba, a ni pola dana, ne ni pola sahata ili časa bez cigare! i pogleda blaženo i nekako milo na cigaru i dim koji se dizaše od nje.Slavno je to! — Razume se! reče neko iz društva, kome je to po svoj prilici bila i prva a i poslednja reč u ovom društvu. — I da mi neko, na primer, tako gladnom, metne preda me i ostavi da biram, na jednu stranu biFtek, ili kakvo drugo najlepše jelo, a na drugu stranu cigaru, pa da mi kaže: Biraj sad koje ćeš od ovoga dvoga, jedno ili drugo, ja bih ... — Ti bi uzo i jedno i drugo! upade mu malo, kao rekao bih pakosno i bagatelišući g. Mirko koji je već počeo bivati nervozan. — O varate se, jako se varate, stari gospodine!Ja bih, verujte, bez ikakva predomišljanja uzeo onu cigaru, a ne bih ni pogledao na taj ručak.Pristao bih da gladujem još tri dana.Možete misliti šta hoćete, ali ja sam bar takav.Čini mi se da bih umro bez duvana.Vazduh i duvan, to je moj elemenat! — A, ima to takih ljudi, reče neko. — Čini vam se to.To je samo uobraženje jedno i ništa više, kažem ja.To vam se samo tako čini, reče g. Mirko obraćajući se gostima, a kad čujete i kad saslušate ovo, što ću vam sada ispričati, što je sa mnom istim bilo, — onda ćete i vi svi drukčije misliti. — Moguće, sasvim moguće.Pardon, gospodine! veli onaj.Nisam tako razumeo i mislio. — Da mi je pre sedam ... — Molim, molim.Pričajte samo, ja sam puno ljubopitan! prekide ga onaj. — Da mi je, vi’te, ko reko pre sedam godina, poče g. Mirko višim i jačim glasom, da ću ja moći bez toga duvana i po sahata — ja bih, verujte, držao da je lud čovek koji ne zna šta govori.Jer ja sam pušio dušmanski.Jednu pušim, a drugu već pravim; čim jednu izbacim a ja odmah drugu zadenem u muštiklu (imao sam nekih sedam sve ispušenih muštikala a sve od prave pene i ćilibara).Pa radnim danom, kad sam u poslu, i Bože pomozi, ali nedeljom, kad nemam posla, a ja lepo da se ošugam onako zaludan.A i inače slabo pišem, a i ne čitam, nešto zbog očiju, a nešto i za to, što, brate, sadanje knjige nisu ka pređašnje; sve neke ljubezne stvari a nema da se, na primjer, opisuju Napolona Bunaparte ratovi, bojevi i lovovi na elefante i tigrove, pa da se, brate, budi junačestvo u narodu.Ništa od svega toga, pa nedeljom jedna nevolja! — No, mogu misliti!Naučili ste da ste u poslu.Molim vas, ne prekidajte, samo danje! veli onaj. — Jeste, uvek sam mrzeo badavadžije! veli penzionar, pogledav Nepoznatoga onako ispod očiju, pa nastavlja pričanje.A ja, ko što vam rekoh, uzmem ispod kreveta nedeljom onu veliku paklu duvana, razastrem jedne zvanične novine — reče i zasuka rukave — pa rastresem bajinovac po njima, tako za pola oke ili nešto manje, pa sednem pa pravim cigare.Napravim da mi je dosta sve do druge nedelje.Tako sam vam ja radio. — Užasno! reče onaj. — E pa tako vam je trajalo to sve do ovog sadašnjeg monopola, nastavi g. Mirko, a kad dođe monopol, te poskupi duvan, a i gori je, a ja već počo ... — Sto monopola neka se uvede, ali ja moram pušiti!Pardon, izvolite samo dalje. — Uđem ja jednom da kupim duvana.Dam šeset para za paklo.Kad uzo paklo, nemaš ga, brate, šta videti!Kad stegnem, a ono se skupi ko sunđer.Daj drugu, daj treću, četvrtu, sve take iste.Ej, Mirko, šta si dočekao!Ta ovo je skupo ko šaFran.Ništa, uzmem ja!Dva tri dana posle toga uđem opet i kupim.Opet tako, uzo ja da biram, jedva nađem jednu nabivenu, uzmem nju, kad otvorim, sitno, brate, ko burmut, samo trunje i prašina.Pa ovo je đubre, sitno! rekoh ja. — „Moguće!“ kaže mi šegrče. — Ta kakvo „moguće“, kad je tako! — „Pa vi hoćete punu paklu!“ kaže mi on. — Pa ko će ovo da naknadi? pitam ja. — „Pa kad nije pred svedocima otvorena, ne vredi vam ništa, morate drugu kupiti“ veli mi onaj matori koji se diže ispod tezge.Ne kupujem ja, vala, više!Bacim im paklo i iziđem onako ljut iz dućana!Ostavim i pare i duvan.Da ti ja sad tu dovodim dva svedoka za jednu paklu — to, vala, nećeš doživeti! rekoh i odoh bez s Bogom. — A, to nije samo vama pasiralo ... — E nećeš više, Mirko , da pušiš! rekoh ja.A moj prijatelj Marko, kaznačej (umro je, Bog da mu dušu prosti, a poznavali smo se i živeli ka braća nekih trideset i sedam godina; umro je onomlani kao kaznačej druge klase) ... — Ta nije moguće! veli onaj. — Šta nije moguće? pita g. Mirko. — Ta da je g. Marko umro; ta lane sam ga video! — Koga, brate? — Pa Marka, kaznačeja!I posle, on nije bio tako star, kao što se bar iz vašeg pričanja vidi. — Ama šta vi !Zar je jedan Marko, kaznačej!I posle ko zna kog vi kaznačeja mislite!Umro je, brate, kako da nije umro; ostavio udovicu, gospoja-Nastasiju, eno još i danas žena nosi crno ... i troje dece. — — Ah, imate pravo.Onaj je bio pomoćnik kaznačejstva i nema dece, taj što ga ja mislim. — Ne mislite vi, brate, ništa! — Ama gde sam stao?A, ja!A pokojni Marko čuo to šta sam kazao pa kaže: „Ko, zar ti da ostaviš duvan! ’Ajde batali!Kome ti to!Ko, zar ti?“ — Ko, zar ja da ne mogu da ostavim duvan?! — „E, pa videćemo!“ veli on. — E baš i videćemo, vala! velim ja.Ja moj groš ne dadoh više, vala, za taj duvan. — No ovo je sve to interesantnije! uzvikuje onaj.Znam već sve.Opkladili ste se, je-l-te ? G. Mirko ga samo pogleda pa izvadi plavu džepnu maramu. — Pa onda? pita onaj. — „Pa onda“, kada znate bolje nego ja sam, koji sam sve to i doživeo, onda ’ajde pričajte vi!Izvol’te samo, pričajte! reče prgavi starac i stade previjati na kolenu svoju veliku plavu maramu.Ta da! — Molim ... — Molim i ja vas.Izvol’te samo, pričajte šta je dalje bilo; a ja vas neću prekidati ko vi mene jednako što prekidate, reče i stade prgavo brisati maramom brkove... ja kako! — Ta, Mirko .... umiruje ga g-đa Stefka. — A, ta meni je dosta samo malo ... (pa se zakašlja) ... kad se naljutim, džaba ti onda i razgovora i pripovedanja! — A, svi su starci takvi.Badava! ostarina i omladina nikad se ne složi! veli onaj polako nekom do sebe. — Pa što beše tag, gospodin-Mirko? pita ga domaćin. Nakašlja se g. Mirko, na nastavi višim i jačim glasom, a sve kradom pogleda, kad će ga opet onaj prekinuti! — „U šta da se kladimo, da ga nećeš ostaviti?“ veli mi Marko, taj moj prijatelj, za koga vam malo čas rekoh da je umro. — Neću da se kladim, nego ti evo kažem, da neću da pušim, a to je vala, mislim, valjda, dosta. — „Ama da se opkladimo, veli on, nikako drukče!“ Moradoh naposletku.Opkladimo se u jedno nazime. — Ha, ha!Zar nisam pogodio?! — I ja poklonim momku odmah tu u kafani i tabakeru od pakfona, a bilo je u njoj, čini mi se, i nešto malo duvana, i muštiklu od pene, a dobio sam je na dar od nekog Ibraima, teftedara, kad smo uređivali granicu pa se upoznali i posle se pozdravljali često po prilikama.I kako sam se tada zarekao, tako ni dan-danji nisam vam ja uzeo tu cigaru u usta, ama nikako!Džaba mu, ko je voli; ali ja nikako, ama nikako. — Veličanstveno!I dobili ste opkladu?! uzviknu onaj. — Dobio, brate slatki, ja kako! veli g. Mirko malaksalim i skoro plačevnim glasom, kako da ne dobijem, kad sam se nasigurno kladio!Dabome da sam je dobio, kad vam kažem da nisam posle nikad uzeo ni cigaru ni dima jednog pustio! — Divota! opet onaj. — Divota — nedivota, to mu je sad, al' ja ne pušim više. — A je-l-te da vam je s početka bilo teško; je-l-te, priznajte! reče opet onaj.Ne pušite, istina, čovek ste od reči, naravno.Ali tek tek i sad kad neko puši, je-l-te da vam je teško?Znam ja! — Ama kako teško ! oseče se g. Mirko pa se zakašlje.„Znam ja!“ Zna on bolje nego ja! — Nauka! reče domaćin. — Ono jest istina, s početka mi je bilo dosta neobično.Nije šala, četr’es i pet godina, al’ opet ... posle je išlo sve lakše.Kupim badema, pa jedem, gospoja, da zavaram usta. — Dakle badem je sredstvo ... da ... reče kaznačejka. — Ili kupim šećerleme i ratloka kod onoga Janaćka Čikiridesa, likerdžije na ćošku što je, pa tako, kao što sam malo čas reko, zavaram usta. — Naravno, navikli ste se! reče neko. — I sad ne pušite, čudi se g-đa fizikusovica. — Nikako, gospoja. — I furt jedete bonbone i kartacetle? pita g-đa fizikusovica. — A, ne, to sam samo neko vreme radio, samo prvih dana.A sad uzmem ev’ ove moje brojanice (a dono mi ih je Nastas, leceder, sa hadžiluka iz Jerusalima), pa ih prebrajam.Zabavljam se tako, gospođa, da zavaram prste, pa kao da pravim cigare. — Gospodi Bože, čudi se domaćin.Svašto na ovaj svet!Da gledaš, a ti da ne čuriš ! — More, ne samo što ne pušim nego još svakog sovjetujem da ga batali.A nije da se ne može.Kad mi to neko kaže; e, a ja bih onda puco od muke!Može, brate slatki, čovek sve, samo kad ’oće ... samo kad ’oće. — Ja, Boga mi, ne mogu; ne mogu, pa eto bolje da priznam! veli onaj. — I verujte da se od toga doba sasvim drukčije osećam.Znam, Bože, pre: te ne mogu ovo, te ne mogu ono; te jede mi se ovo, te spremi mi, Stefka, ono.A sad, od kako ne pušim, samo trpam u tanjir pa pitam: ima l’, Stefka, još; donesi još! Smej i čuđenje opšte.Svi se čude i diskutuju o ispričanom, samo je g-ca Marijola ravnodušna, a Bog zna da l’ je i čula, ko je to ostavio duvan pa sad ima dobar apetit.Ona je digla malo zabrinuto svoje obrvice pa gleda čas po gostima, čas u domaćicu da primi nalog, a čas na vrata da vidi neće l’ se pojaviti novi gosti, jer joj se često činilo da čuje žagor i korake spolja. — Gde je taj domaćin.Amo, domaćine!Domaćin ima li ga tuj'?Nije svaki dan Đurđev-dan ! čuše se glasovi spolja. I opet uđe jedna ili upravo dve zasebne gomile i sve se oči okrenuše novim gostima.Jedna je gomila larmala, po čemu se videlo da su ti iz te gomile bili intimniji, a druga je bila mirnija.Najpre uđoše ovi mirniji, pozdraviše se s domaćinom i posedaše, a za njom uđe ona druga; trojica vesela izgleda, zdravi kao tresak, a zašiljili šubare i nakrivili ih na jednu stranu. — Dobro te se i sag setiste i nakaniste! veli im domaćin, izlazeći im radostan i sav blažen u susret. — E pa ti, Fala Bogu, znaš nas!Mi se teško nakanjujemo čoveku u kuću, reče jedan. — Ali kad mu već dođemo, onda nas šale ne otera! prihvati onaj drugi.Znaš kako pričaju za medveda: Otkinuli mu jedno uvo, dok su ga uzvukli na krušku, a posle i uvo i rep, dok su ga svukli s kruške.E, to ti je isto i s nama. — Tvoja kuća, naša kuća; toj si mi znamo.U polovin dan, u polovin noć, kad si milujemo će’ uleznemo: i kad si opet milujemo, tag će’ pa izleznemo! veli treći. — Poznavamo se, de.Pobratim pobratima da ne znaje, biva li, a? smeje se domaćin zadovoljio i blaženo, gleda ih nekim očinskim punim milošte pogledom i nudi ih da sednu.Ela-te malko da posedite. — E pa, Stefka, biće vreme, Boga mi; da se mi ... — Ama kud iskate pa sag vi?Lošo li je zar kod nama? pita ga domaćica. —- Ama baš zato i da idemo, velim ja; jer kad ti je najslađe, vele naši stari, a ti baš onda prekini! — A zašto da kvarite drustvo?!Zar mi dor dođomo, a vi pa da iskačate?! pita jedan od skorodošavših. — He, tako je to u svetu.Stariji mlađima treba da načine mesta, jer na mlađima svet ostaje! smeje se g. Mirko. — S Bogom!Klanjam se! veli g. fizikus. — Miloljub, tantiku u ruku! naređuje g-đa fizikusovica. — Dakle treći dan Duhova slobodni sme nadati se! reče fizikus, klanjajući se i izlazeći. Od starih ostadoše kaznačejevi i penzionarevi. — A gde su vam gospoje? upita g-đa kaznačejka. — Sluge nesmo, gospoje nemamo, a ako da pitujete za naše žene i domaćice, ene gi odoše si dom! veli jedan od one trojice. — Pa jeste l’ bili na koliko slava? zapita g. Mirko gazda Aksentija Pribaka, špekulanta i liferanta. — Jok , na dva tri mesta samo.Samo k onima sam išao s kojima trgujem... znaš red je .. odgovori liFerant pa huknu i raskopča dugme na ogrlici od košulje.Ne marim ja to, al’ šta ćeš... — A koji su ovo? pita g. Mirko polako domaćina i pokaza na onu trojicu. — Drustvo, sve prijatelji; pobratimi se vikamo, a mnogo ubavo živujemo. — Onaj u ćoše što je to je Mita, vikamo ga Kurjak; onaj pa do njeg što si sedi to je Jovan Smuk; a onaj pa treći što je, ako da zapitaš i najmalecno detence iz malu, će da zna da ti kaže za Kalču, toj si je Kalča.Ako si slušaja kadgod za Kalču, ete toj si je taj Kalča.Mikal Nikolić Kalča.Sve ljudi od red; esnaf čoveci, što se kaže. — Čini mi se da ih znam malo; biće iz viđenja. Oni se poizdigoše malo sa sedišta i pozdraviše ga. — Ne gi znaješ, gospodine, nesu činovnici kako tebe; esnaf-čoveci, kako ja što sam.A ubavo se živujemo: kako sol i ’leb! veli zadovoljni domaćin. — Kako Božić i Badnji-dan.Ič ne može, gospodine, jedan bez drugoga, kako da su rodljaci! veli domaćica. I doista je tako bilo.Bili su nerazdvojni.I mislim da vam neću biti dosadan, šta všie spašću vas od dosade, jer g. Mirko je opet počeo jednome od novih gostiju iz one druge grupe da priča, kako je ostavio duvan, pa da ga ne biste opet morali slušati, bolje da čujete koju o ovima.A posle i g. kaznačej se upustio u razgovor s gazda-Aksentijem, liferantom, koji mu se primakao (a kao što je već svakom poznato, liFeranti ne ispuštaju iz vida nikad naše kaznačeje, nego ih jure kao ajkula lađu).Nešto se razgovaraju vrlo prijateljski i gazda-Aksentije je već pozvao g. Kuzmana sutra na jedan dobar ćevap.Dok se dakle oni razgovaraju, i g. Mirko priča i po drugi put kako je ostavio duvan.A jedna gospođa drugoj o nekom zanimljivom romanu koji baš sad čita i stala je baš na onom mestu kako se sin barona od Drudenštajn zaljubio u mlinarevu ćerku a njegovi roditelji neće ni da čuju.„Zaboravite me, barone od Drudenštajn, kazala mu je devojka; zaboravite me, kao što vas ja nikad zaboraviti neću!“ Baš tu sam stala, veli gospođa, pa sam prevrtala iz nestrpljenja da vidim dalje; sve se bojim da ne učini štogod od sebe, da ne skoči pod točak vodenički!Dok dakle oni to pričaju — slušajte vi ovo. Sva je skoro varoš znala za lep život ove četvorice: Ivka, Kurjaka, Smuka i Kalče. Uvek su bili zajedno i svaki je kazao: da se ne čudi kako ih Bog stvori, nego kako ih sastavi!A bili su taman stvoreni jedan za drugog.Majstor-Ivko je bio najmirniji i najvredniji među njima, reko bi čovek u prvi mah da i nije za njihovo društvo; pa ipak ni on, takav kakav je, nije mogao ni pola dana da izdrži a da se ne vidi bar s jednim, ako ne sa svima.Kad su zajedno, a oni su najsrećniji.Uvek imaju šta da se razgovaraju.Vazda jedan drugog traže.A kad se nađu, a oni se glede zadovoljno kao da se nisu Bog te pita otkad videli.Ako jedan kupi haljine, svima se dopadne i štof i kroj, pa svi poručuju take iste.Kad jedan počne da nosi zimski kaput, svi počnu; ako jedan oseti da mu škodi duvan, svi se tuže i odlučuju da ostavljaju duvan; a ako jedan omrzne neku kaFanu, ni jedan više ne naziva Boga tom kafedžiji.Na kratko, bili su nerazdvojni na veliku žalost svojih žena.Žene im se i nisu Bog zna kako pazile, ali oni, to je bilo za priču.A najlepše se to videlo onda, kad je koji od njih bolestan.Čim jedan samo malo pokunja, a oni drugi prosto premru od straha, pa se zabrinu i ako ta bolest u samoj stvari nije ništa, ništa ozbiljno.Odmah se užurbaju i raspituju jedan drugog: kad su ga poslednji put videli, kakav je izgledao, je li bilo kakvih simptoma, da je, na priliku, manje jeo ili manje pio, i tako nešto.Pa onda idu i obilaze ga.Posede malo, pa onda idu zabrinuti.Ćute samo, a tek će neko od njih: „More, vidoste li, ljudi, od pobratima što se napraji!Ič ne valja, ništo se napraji od čoveka!Će’ ga izgubimo, pa će’ ostanemo kako siročiki bez majku!“ — „Ne valja, ništa ne valja, veli drugi.Nema tu ništa nego treba doktora zvati, dok ne bude docne“ — „More, kakav doktur! veli opet onaj prvi, s oči da gi ne vidim tija ekimini!I onija će si pa nekomu da pomognu!?Ajde pa i ti kako zboriš to!“ — „More na tri sam ekimina poručaja pilav, veli Kalča, a men’ mi neje jošte ni jedan.Ama ja gi i ne zovem!Zaš’ pa da gi vikam?!Pi na Čapu ne treba ekimin, pa boluje li!A za što da ga zovem?“ — „Pa šta da radimo?Pomagajte, ljudi !“ veli treći. — „Što da prajimo?“ veli Kalča.„Pa mi će’ ga, ete, da lečimo!Kakvi ilači, kakvi bakrači.Sutra će’ si otidnemo svi na kup, pa će’ ga cvrsto da istrljamo, pa će si bidne zdrav kako magare.A što mu treba ilač!?“ I što jedan predloži, tome obično nema opozicije, obično se usvaja.Sutradan odlaze sva trojica bolesniku i kažu mu: da nikako ne uzima lekara a oni jamče i poduhvaćaju se da ga izleče.A ono što bi dao lekaru, bolje da pojedu i popiju u društvu.Badava se „bolesnik“ brani da nije bolestan i da mu ni pa kraj pameti nije bilo da zove lekara.Ništa to ne pomaže.On će biti i on mora biti trljan.„Treba da se čuvaš“, vele mu, „zaradi nas da se čuvaš, ešeku nijedan!“ — I on ne zove lekara, veruje kardašima, a oni zasuku rukave, pa ga stanu prava zdrava trljati.On trpi, veruje već da je bolestan i pokazuje gde ga probada.A oni trljaju još jače. — „More, ostav’te mi čoveka, ’oće duša na nos da mu iskoči!“ viče žena i brani muža koji se predao sudbini s tvrdim uverenjem, da će mu pomoći. — „Ti da ćutiš, rospijo jedna!Lako je tebi, ti ćeš da nađeš drugog muža“, viču oni, „ali mi ovakvog pobratima nikad!“ Pa udri još jače u trljanje, dok pobratim ne izbeči oči kao pečena riba a pruži ispod njih šiju kao kornjača i ne vikne: — „Dosta, bre braćo, imate l’ dušu!Ostav’te što i za sutra; može i sutra da dođete.“ „Još malo“, vele oni, „drž’ se samo junački!“ Zatim ga ostave, alale se s njim, odrede jednoga ko će posedeti kod njega noćas, a obećaju se da će ga sutra opet obići i opet protrljati.Kad odu, pita ga žena, kako mu je?A on joj odgovori : da ga staro više ne boli, al’ se oseća ko da su ga mečke gazile.A sutradan, pre zore još, uhvati put u vinograd ili još dalje.A kad mu dođu' kardaši i čuju da se digao, a oni odlaze zadovoljni što su na vreme stigli i spasli pobratima; i raduju se što su tako batli ruke, te je pomoglo trljanje. — „Da Bog pomože za trljanje; a ća’mo, da toj ne beše, da mu poručamo pilav.Istrljamo ga, ama se i diže!“ veli Kalča.„Da vika dokturi; — more, mi će smo mu dokturi za svaki boles’!“ Ali bivalo je ipak i takih slučajeva, da je posle njihovog kardaškog konziliuma i dijagnoze ipak pozvani pravi lekar rekao: „Još dva sahata docnije da ste me zvali — bilo bi dockan!“ Ali to nije imalo nikakva efekta, jer su svi složni bili u tome: da je bolje bilo dati pare mehandžiji i ćebabdžiji nego doktoru i apoteci.U tome su bili tvrdice, i ako su svi imućni bili. Jedan je bio trgovac, a ostala trojica zanatlije.Svi dobroga stanja, samo je Kalča bio malo tanjega stanja, jer je kao strastan lovac malo više zabataljivao svoj alat i zanat.Ali je on ipak bio još najzadovoljniji i najbezbrižniji, valjda zato što ga je držala nada da će se obogatiti kad i ostalo njegovo društvo koje je bilo poznato u čaršiji (i ako ne u trgovačkom svetu) kao neka vrsta akcionarskog društva za eksploataciju blaga koje se, nema sumnje, mnogo nalazi zakopano u ovoj našoj blagoslovenoj zemlji koja je negda bila i carevina.To društvo nije, istina, prijavilo i protokolisalo ovoju Firmu u Trgovačkom Sudu niti je uživalo ikakva ni najmanja, a kamo li najviša povlašćenja za svoje preduzeće — ali je ono zato ipak živo, složno i postojano radilo.Radi toga svoga preduzeća bili su svi jako sujeverni, — kao svi ljudi koji se tim mislima nose.Voleli su i otimali se, svi sem Kalče, da kumuju Ciganima, da krste novorođene (a možda i već nekoliko puta pre toga krštavane) Cigančiće.Ta sam Mita Kurjak krstio je dosad nekakvih sedamdeset i sedam Cigančića!Ne velim da nije imao i neke prijatnosti otuda, ali beše i dosta neprijatnosti!Čim koga Ciganina uhvate u krađi, a on iz apse poručuje po „kum-Mitu“, da dođe da jamči za njega.„Pomagaj, kume; u dušmanske ti ruke dopado’!“ poručuje kum iz tamnice, kuće neobične, ili sa kaldrme gde su ga odredili da očisti dvadeset kvadratnih metara kaldrme od zubače trave. A to preduzeće su krili od svakoga, ma da ga je cela varoš znala.Malo malo, pa ih tek nestane.Nema ni Kurjaka, ni Smuka ni Kalče (Ivko nije bio akcionar, batalio je to rano i nije više išao na taj posao s njima, čim ga je za vreme jednog takvog odsustva kalfa pokrao).Gde su, kud odoše, kud ih nestade kao da su u zemlju propali, to niko nije znao.Ili bolje reći, znao je svaki samo to otprilike zašto su otišli, jer bi se svaki, kad bi se povela o njima reč, tek osmehnuo i rekao : Nema hleba bez motike! A oni su se digli dobro snabdeveni zahirom, jelom i pićem u nekoliko čutura, a poveli bi sa sobom uveseljenja radi i poznatoga Mila, ćemanedžiju, da im svira u harmoniku i da im peva njima svima milu pesmu: „Gena majku ljuto kune“.Kad odu, nema ih po nekoliko dana, kao da su u zemlju propali, pa niti ko zna na koju su stranu otišli, niti s koje će se strane i kad vratiti.Ali je svak znao da su izvesno morali dobiti tih dana kakve pouzdane izveštaje od kakvog seljaka — opet jednog akcionara toga njihovoga društva — i da su otišli da kopaju kakvo zakopano i već davno zaboravljeno blago, kakve ćupove pune buđavih mahmudija i talira Marije Terezije.A posle svakog takvog izleta i puta vraćali bi se praznih čutura i punih glava, ozbiljni i zlovoljni, o trošku Mila, ćemanedžije, koji je sav bakšiš dobiven od njih potrošio opet s njima i na njih.„Plaćaj bre, valjda su ti od tatka ostale!“ viču mu oni ljuti i zlovoljni.Nisu ništa našli, ali je jedan seljak — od tih njihovih — nekome poverljivo pričao: da su naišli i na svodove i sve, ali badava!Uđeš unutra, zagrabiš koliko hoćeš, ali onda pe možeš da se makneš, dok ne pustiš zagrabljene pare iz šake!Treba im još neka travka, i jedna reč, ali koja je to travka i kakva je to reč, to neće još da kaže.Utehe radi priređivali bi odmah sutradan opet kakav izlet, ali kraći, u Banju, u lojze na ćebap ili na jagnje na lozi ili u lov ili u ribolov; ili ako im to nije zgodno, a ono im ne gine obligatni doručak koji je bio uvek ozbiljniji nego svaki ručak kod drugog sveta.Takih su doručaka imali svakoga dana, i tu bi pojeli po dvesta ćebapčića leskovačkoga stila i popili osam do deset litara vina, pre više no manje.Sve bi to stalo obično šest a i više dinara; a plaćali su naizmence, danas jedan, sutra drugi i tako dalje redom.S toga su i prozvani đuveč-kardaši. To su im zajedničke osobine njihove bile, a imali su i specijalnih, svaki svojih.Svaki se nečim od ostalih odlikovao i time bio neophodan i nezamenljiv u tom društvu, tako da ne znaš, šta ih je više spajalo, šta ih je čvršće skopčavalo u tu harmoničnu celinu, ona sličnost ili ova različnost karaktera.Smuk je, na primer, bio slavna ispičutura, junak na piću.I niko ga nije video da se on batrga pijan preko sokaka — kao što to rade pijane Švabe, kad se ovde kod nas namame na dobro vino — jedino ako ga poznaš po kosi koja mu malo padne na čelo, i po jaci na kaputu koja mu je tad uspravljena. - A sem toga bio je i stručan, dobar poznavalac vina; kompetentniji je, vala, bio njegov sud nego sud samoga onog državnog hemičara!Dok samo metne čašu pod nos, ne treba ni da srkne, a on rekne: „Čuvaj ga, ne iznosi ga pred svaku šušu!“ ako je dobro, ili: „Biće dobro sirće, a i to su pare!“ I to je posle sve tako kao sveto. — Kurjak je opet bio majstor da spremi jelo.Ne boji se ni jednog cincarskog aščije ni švapske kuvarice.Kad on napravi ćevap, đuveč, alasku čorbu ili janiju, to je, to je — šta tu da vam fraziram — trebalo prosto sesti, i nezvan, pa jesti.Pa što ume da zapapri janiju ili paprikaš, mani se!Za njega to pričaju, ako ste počem čuli, da je tako zapaprio paprikaš, da ga niko, pa ni on sam, nije mogao jesti; a kad su ga izručili pred Čapu, ovaj se grozno opaprio i lajao kao besan na paprikaš, trčeći poizdalje u naokolo oko njega kao oko ježa kakvog. — Ivko je bio žestok da podvali, da nagaravi čoveka, da ga navede na nešto, pa da ga izloži posle smehu i zadevanju celoga sveta, naravno sve iz šale, a on za to vreme da se uprepodobi u dućanu, da šije i da se čini nevešt! — A onaj četvrti, Kalča, on je bio poznat kao strastan lovac, pa sledovatelno i kao čovek jake i žive mašte koju često nije dovoljno zauzdavao nego joj puštao maha, pa je zato često i dočekao da mu kakav suviše prozaičan slušalac upadne u pričanje i kaže: „Kalčo brate, odvalio si; lažeš, brate, lažeš!“ Kalča se, istina, branio, ali kako nikad nije morao da se pozove ni na koga, sem na svoga vernoga Čapu, a ovaj, kao i svaki pas, ne može da bude svedok — to je ostalo mišljenje po svima mahalama: da je Kalča istina dobar drug i čovek i lovac, ali da Kalča hoće počešće, Boga mi, i mnogo da laže. — ...I tako vam ja ni dan danji ne pušim.Pa baš kažem malo čas ovima: Može se, može, brate, sve se može.Živom se čoveku ništa nije otelo ! završi g. Mirko. — Kako ti, Kalča?Ideš li u lov? zapita ga kaznačej. — Pa znaš, gospodine, kako će da ti reknem... po neki put.Od vreme si nauči’, pa što da prajim! veli Kalča.Udarim na lojze, pa otutke se spuštim s pušku, tike zaradi adet, kako lovdžija... — A je l’ bogata okolina, pita g. kaznačej, ima l’ divljači? — Pa ima, ima, gospodine.Može da se nameri od Prokupačko, a i odovutke, odi Suvu Planinu, ima gi dosta, sijasvet.Ama znaš kako je, gospodine, veli Kalča, za svako iska vreme da mu je.Ima vreme za zajci, ima za srndaki, ima za šočiki, što gi vija, iz Šumadiju što ste, vikate patke divje, a mi gi pa vikamo šočiki.Za svašto ima si vreme, pa i za idenje u lov.Ima, gospodine, ima, za sve ima.Tike ne može se, zanajat je, a ja sam si esnaf čovek, a dućan da ostavim salte na čiraci, biva li? — Razume se! veli kaznačej. — Zašto kad se ide, biva li da em ispušti pazar u dućan, em da se s prazan jandžik vrne čovek dom; pa em šteta, em rezil’k!Da se rezili salte, pa kako onaj, ako ga znaješ, Mile Sojtarija što praveše, biva li i ja, Kalča, takoj da činim?! — A šta radi taj Mile Sojtarija? zapita ga kaznačej. — Mile Sojtarija?!Pituješ me, gospodine, što radi?!Mile Sojtarija kad se nameri takoj nešto ta bidne batali ta ulovi što, a on, hej-hej, odi Stambol Kapiju će da ulegne u grad, pa će tag kroz sred-sredinu od čaršiju da si ide dom, salte da ga vidi svet.Obesija dva zajka pa si spacira kroz čaršiju kako paun kroz gradinu i vika na svakoga „Živo zdravo!“ i na tam’ i na ovam’ po sokak na čoveci.A kad mu neki pa rekne: „AFerim Mile!More dosta ti gi potepa!“ a on veće nema, ne znaje što da praji, a i ne gleda na čoveci veće zbori: „More!Jošte šestinu gi utepa, ama premisli se: što mi trebeju, koj će da gi ruča na dom?!Pa gi razdado’ na čivčije, a zadrža’ si za men’ salte ovija dva što gi vidiš!“ — A kad ič ne ulovi, lele majke, tag pa da ga vidiš što čini! — Tag ne ulazi, žena, na Stambol Kapiju, veće od ovuj stranu odi Grobljište.Tuj kude je sag Tutunovićov podrum pričeka si dor ne padne t’mnina, pa toprv tag će da ulegne u grad na Žožinu Kapiju, a obesija žalno mustaći kako Turci kad se vraćaše od Karadag; pa si jutre ćuti, žena kisela!A kad ga jutre pituju čoveci: „A bija li si jučerke u lov, Mile?“ a on si zbori: „Ba, salte iskoči do Kele-Kulu, pa se premisli’ ta se vrnu, ne beja’ ništo zar ćefli za lov“ El’ će da rekne: „Malko, teferič si pravešem, salte da si ispraznim pušku, zašto ne smem u varoš, znaš će me kazne.“ Eto toj čini Mile Sojtarija, a ja ti nesam takav čovek! reče Kalča i pripali cigaru koju je za sve vreme pričanja držao napravljenu i spremao se jednako da je pripali i ako mu je već malo nervozni g. penzionar već dvared podneo mašinu i rekao: „Izvol’te, zapali, brate!“ — Razume se, veli kaznačej.A veliš, može dosta da se nalovi? — More, tol’ko gi ima, ta sas gole ruke da gi faćaš, gospodine.A kod men’ dobro oko, dobra puška, a čovek sam od taj zanajat, ta kad se dignem sas onoga mojega Čapu... — S kime reče? — Mojega Čapu ne znaješ?!Zagar moj, gospodine.Ta što je pcetište, do Stambol ga veće nema, tol’ko je za lov! reče ponosito Kalča.A i majka mu beše pcetište, ama pod plan! — A gde ga nabavi, Boga ti, kad je takav? zapita ga kaznačej. — Dade mi ga Ibiš Arnavut, s koga se ubavo živuvasmo u turcko vreme.Dobar čovek i ubav čovek beše, ama salte što voleše, gospodine, mnogo da laže; ama turcki da laže!Kad kazuje kol’ko je ulovija, — pa ono trebe da nema ič zajac odavde od Niš pa dori do Stambol, tol’ko gi je on sam potepaja!Ta kada si odoše Turci, pa Srbija zastupi, a on mi reče: „Kalčo more, kuzum Kalčo.Naše turcko, reče, beše ovden veće!Bog rekaja da se takoj napraji i bidne, a Car i Kralj narediše se.Teb’ te, Kalčo, reče, tegli tvoja vera, a men’ pa moja; ti si po sag kraljski, a ja carski!I ja ću, reče, da idem pa da bidnem sultanski čovek kakoj sam, reče, od vreme bija; ama naš dostluk i našo drustvo ne možem da zab’ravim, reče!Eve ti od men’ ovaj ogar, pare vredi, Kalčo!A ti si čovek lovdžija; znavam te, reče, ubavo kako i seb’, dek’ si tirijaćija na lov.Uzmi si ovoga mojega Čapu, na peškeš.Ama da ti je amanat od men’; da ga paziš, reče, kako brata ti.Pa kada, reče, vidiš Čapu, vika Ibiš, a ti da me se setiš.Tol’ko.“ I ja si uzedo’ Čapu; i Bog da pomože od taga! — Ama, kako, kako, kako ’no reče!Ama zar baš tako valjano pseto! čudi se g. kaznačej. — Kako misliš!More sag pri ovaj ćef da ti kažem jednu bagatelu, a ubavo si znam da neće’ da mi ver’vate, a od reč do reč je istina, ovoga mi pričesta! reče i diže čašu s vinom.A sve si toj beše zaradi onoga mojega Čapu. — Molim vas, jako ćete nas sve ovde obvezati, ako... reče onaj Nepoznati. — Sedim si ja jedanput po ručak u moj dućan, pa si radim kako esnaF-čovek sas moji momci, a tam na polje vrne ćiša, Bože Gospodi, vrne pa iska da potopi sve, — dor teće si uleze jedan čovek oficer, a lice mu se ne videše, salte crni mustaći, zašto beše namaknuja onuja šinjelsku kukuljaču na glavu, pa salte oči i malko mustaći što se vide. — Divota!Počinje zaplet! reče onaj. — Uiđe si u dućan, pa se obrnu na kude men’ pa si zapita: „Je l’ je ovoj dućan na Kalču, dugmedžiju?“ — „Toj’ je!“ reče mi čirače. — „A Kalča, dugmedžija, ima li ga tuj?“ pituje si pa onaj čovek.Ja si se digo’ ta se prekloni’ i reknu’: „Ako iskate Kalču, ja sam Kalča, kujundžija; a dugmedžija Kalča nema ga; takav Kalča nema ga u ovuj malu!“ — „E pa lepo, vika on, Kalču, kujundžiju, iskam da nađem.“ — „Što vi treba Kalča?“ zapita’ ga pa ja. — „Pratiše me, reče, iz dvor do teb-ke.Iska Kralj jutre rano u samnuvanje da iskoči u lov, pa mu niki reče za tvojega Čapu, da je antika-pceto; pa sam sag došeja, reče, da mi daš Čapu na poslug, pa i opet će’ ti ga pa vrnemo, reče on.Pozdravija ti se Kralj, reče, da mu davaš tvojega Čapu, a ja sam kraljski, reče, maršal.“ — Poćuta’ si ja malo vreme.Što da prajim, majke, sag, mislim se u pamet!Tol’ka čes’, ama biva li Čapa bez men’... ta si reko’: — „Fala, gospodine, i men’ mi je mnogo milo za ovaj čes’.Za kraljsko zdravje ću poginem; ama Čapu samog da puštam bez men’ — ne biva!Ne biva, gospodine!Sas men’ se je naučija, pa će me osramoti, i men’ i seb’; pa kako ću posle da iskočim pomeđu svet od rezil’k!?A ako je, vikam, i ja da si idem sas mojega Čapu, — tagaj, vikam, biva!Takoj, molim te, da se pozdraviš od men’.Zašto bez men’ neće Čapa da ruča, a ni pa da pije!“ — Jošte se malo razgovaramo i otide si čovek; da zapita, reče, pa će se vrne.A si on otide, a Sotir, kubedžija — do moj dućan što je — brgo pa k men’ u dućan pa vika: „A znaješ li, reče, more, Kalčo, koj ti beše sag u dućan?!“ — „Oficer, vikam, koj će da bidne!“ — „Ba, reče on, toj beše Kralj, ubavo ga, reče, poznado’!“ — Kralj! viknu Nepoznati.Divan materijal za pozorišni komad! — Leleee! vikam, ej Kalčo, glavu da strošiš, što će’ sag da prajiš!? — E, domaćine, mi se Boga mi baš dobro odmorismo i zasedismo kod tebe! reče g. penzionar koji se za vreme poslednjeg Kalčinog pričanja plašljivo vrpoljio na stolici. ’Ajd’ Stefka, ’ajd’ Bisenija, da se to ide već! — Ta ostan’te još malo, pa ćemo zajedno, zaustavlja ga g. kaznačej. — Aja!S Bogom, domaćine, a i vi svi drugi!Pokloniše se i odoše. — ...A kad se vrnusmo iz lov, nastavlja Kalča, a Kralj me viknu u pajton pri njeg’.On si sednu desno, ja levo od njeg’.A pceta ni idu ispred pajton, a' ja ti gledam, pa mi milo; Kraljsko pceto ide si levo, a mojega Čapu puštija desno od njeg’! (I pceto, more, — vide li kako je vospitano, — pa priznava, pa mu, demek, drži čes’, ete na istoga toga mojega Čapu, što vi sag za njeg’ kazujem!!) — Eto dođe tako neko, pa ... reče g. Mirko ljutito, kad su već bili na ulici ... ala nije, brate, svaka stvar za razgovor!Nije, brate slatki, nije! — Ne volim ja to!Četrest godina besprekidne, besprekorne i besporočne službe; nikad kažnjen, nikad opomene pa sad da slušam još ...Moje je pravilo uvek bilo to — bio djejstvitelan, bio u penziji — da uvek tako što izbegavam!Ne volim posle da svedočim! — Pa to je slavan pas!Unikum! reče onaj. — Antika-pas, što ti kažem! reče Kalča.A i od soj beše; majka mu beše kučka na onoga, ako pantiš, Beloga Memeta.Ibiš ga mnogo voleše, pobolje od pištolj.„Tufek ću, reče, nađem lasno.Ću otidnem, ete, do tufekdžiju, pa ću mu, vika Ibiš, reknem: Da mi načiniš za kef tuFek, a za pare te ič ne pitam; ama Čapa, ete jedan ako iskoči u naš vek.“ Od sortu je; soj je, što se vika! reče Kalča ponosito i pusti nekoliko gustih dimova. — Unikum!Unikum! veli Nepoznati. — Kako vikaš! okrete mu se Kalča. — Kažem, da vam je valjda od pomoći... desna ruka... pomaže vam u lovu... veli onaj. — More, uživaj! veli mu Kalča u najlepšem poletu pričanja.Polani u zimnjo vreme beše, kad si ido’ jedanput u lov sas toga mojega Čapu — za koga ti sag kazujem — tuj što beja’ batli, mani se!Tuj vido’ ubavo, što reče Ibiš, da Čapa pare vredi.Bez njeg’ — bez Čapu — ćaše ništo da ne bidne: ama sas njeg’, pa berićat-versum!Bog da pomože! — Ta nije moguće?! čudi se Nepoznati. — Boga mi ti kazujem!A tol’ko gi utepa zajci, da gi ne moga’ sve sam da ponesem, veće si uzedo’ pod ćiriju jedno magare iz lojze što je, pa ga natovari’ sas potepani zajci.A beše gi tol’ka mlozina, da se salte po onija njegovi golemi uši poznavaše dek’ je magare a neje konj: tol’ko gi sijasvet zajci potepa tagaj!Što se namuči’ tag.Peče zvezda odozgorke, kako u leto; znoj lipti, Bož’ke, lipti ta da pocrcamo i magare i ja!A men’ mi stade žal nešto za onoja magare što će da lipsuje odi onaj golem tovar i vrućinu; a letnjo vreme, znaješ kako je!A premisli’ se pa u pamet i toj: Što će mi, vikam, tol’ko!Koj će da ga poruča tol’ko mesište!Te se priseti' ubavo, pa poskida’ i kurtalisuva’ magare.Pa si zaredi’ kako epitrop s diskos!Pa u ovuj kuću zajca, u onuj srndaka, u onuj pa šotku, sve po prijatelji i po sirotinjske kuće!A men' mi ostade sal’ tri srndaka za tri pobratima i zajac i jarebica kamenjarka za men’.Te si napraji’ jedan tarator za ćeF od zelene krastavice, ta se ubavo naruča’!Ete takav ti je moj Čapa! — Ivko, more, ima li ga tuj Mitanče, čirače, da si poskokne do kuću mi, pa da dovede mojega Čapu — iskaju gospoda da se poznadu sas njeg’. — Batali! veli Ivko. — Vidićemo ga, i posle, brane se gosti. — E, ženo, hoćemo li?Domaćine, s Bogom! reče kaznačej kome se, kao čoveku koji jednako s ciframa ima posla, nije ni najmanje dopadala ova Kalčina zimnje-letnja lovačka priča. — Zar već!? — Moramo!Pa kadašnji smo! Ispraćaju ih. — E, ne mogu da slušam kad neko laže — reče g. kaznačej ženi, kad se nađoše na ulici — e, pa ne mogu!Jesi l’ ga čula, Boga ti?!Pa bar da udesi, da se može verovati.Nego tako ka da je sav svet lud, pa ne zna ništa!Otišao u zimu, a vratio se u leto; lovio zečeve, a posle deli srne i jarebice!E, jesi l’ ga čula samo, kako odvaljuje!?E što to po neki ljudi vole da slažu, to je za čudo!Pa bar da paze, da udese, nego ... presede mi i slava! Posle ovoga bilo je još gostiju, dokle se nije unela lampa.Tada se digoše i poslednji.I gosti prestadoše dolaziti. Ostade domaćin, domaćica, g-ca Marijola, Kalča, Smuk i Kurjak.A ostade i onaj Nepoznati koji se nešto živo beše zagovorio s Kurjakom pa, rekao bih, nije ni primetio da su se sobe ispraznile. — Pa ja ve i ne pita’, ’e li ste za rakiju? pita domaćin. — I za rakiju smo a i za vino, odgovori Kalča, ama ono pije za nas. — Je l’ ćete šljivku eli našu anasonliku?Kevo, mori, ela donesi rakije malko. — Kako malo, crni Ivko, veli mu Smuk, kad nas znaš, fala Bogu, da smo mušterije. Obrediše se nekoliko puta, razgovarajući se živo.Davno je već vince udarilo u lice, a sada i rakija stade besediti.Nestade zvaničnog izgleda i zvanične poziture domaćinove i nastade živ, intimniji razgovor. Domaćica donese jela i svi posedaše za sofru.Došla i Marijolina majka po devojku. Večeraju. . — Siko, mori, okrete se Kalča devojačkoj majci, je li jošte možeš onako ubavo da poješ kako u naše vreme što poješe onuj pesmu: „Slavej pile, ne poj rano“. — Ta što pa da ne umem ? veli Sika. — Pa ela da ni malko zapoješ! veli Kalča. — ’Ajde pa ti, neje te ni sram! veli Sika.Žena udovica, pri golemu kerku, biva li da poje!Neje adet! — Mori, kakav adet!„Adet“, vika!Srbija slobodija, a stari adet beše! — Beše si naše, Kalčo, a adet si pa onaj ostade! veli mu Sika. — ’Ajd’ si poj, veli joj Kalča, onuj starovremsku: „U bašču sam ruža, dokle nemam muža“!Je l’ si gu čuja nekad kad poje, a, Kurjak? — More krši si vrat, kelešu nijedan, što me pa zadevaš vazdan-dan! grdi ga Sika.Nije te ni sram od ovoj dete!Kako da pojem pri mužije — tuđi čoveci — ja, žena udovica!?Pamet si beri, more! — Ama prošlo si je, onoj starovremsko, ne l’ ti vikam.Gledaj tu samo!Kako selska Dena, sramuje se! — Ti da si ćutiš! oseče se Sika. — Siko mori! reče Kalča, pa nakrivi kapu i gleda Siku čežnjivim pogledom.Haaa, Sike, dušmanke moja, znaješ li ono naše staro?!Jošte se ja ne izmeni’, Sike!Jošte sam si ja pa onaj stari merak!Za ništo me, ete, Sike, na ovaj svet neje tol’ko žal kako što me je, ete, žal za teb’!Sike, tamničarke!Tol’ko gledanje, bre!Tol’ko se gledamo, pa se ne uzedomo! (Koj te je gledaja, nesrećo lovdžijska! veli mu Sika.) Ama sam ti, ete, bolan, Sike; kako ranen srndak u Pasjaču sam bolan!Pogodi me, ete, jošte onda sas tvoje oči, kako sas srma-zrno, pa i sag sam jošte ni za živenje, ni pa za mrenje.Reče pa stade tresti glavom i lupati se u grudi silno kao gorila.Ela de zapoj mi onuj starovremsku: „U bašču sam ruža, dokle nemam muža!“ — ’Ajd’, će’ si dom idemo, Marijolo! reče Sika ljutito i diže se s ćerkom, a domaćica ih isprati do vrata a domaćin do same kuće. — Takva si, alis takva, beše i kako devojka.A da gu beše drugi tabijat, ća da mi ona bude žena, zašto si ja beja’ pomomak od onoga Tana, bućmedžiju, njojnoga čoveka.Ćaše ona žena da mi bude, tol’ko gu beja’ begendisaja kada be momak i merak na nju, pa ako što me majka gu mrzeše!A što me pa mrzeše majka gu, mani se!Teke po neki put kad bude u onoj vreme, a ja se vrnem iz lov, a onija se pa vrću iz Banju, ta se nađemo pa put.A ova Sika si sedi, pa u šamiju do oči, pa gu potfatija jedan rumen od banjanje, ta stanula rumena kako tetovska jabuka, pa tri dana da gu gledaš!A ja si, dor gi vidim, nakrivim si fesče, pa si zapojem sas ovoj moje pusto grlo: pa si frljim jedan tuFek za kef.A majka na ovuja istu Siku — dor me vidi, ta stane u obraz kako krpa (kol’ko me mrzeše!) pa vika iz kola: „Ja ga što je džimpir!Neje te ni sram, vika mi men’, trgovački sin!“ —A ja se pa činim kako da ič ne razbiram, pa gu ja pa zborim: „A vi pa zašto, vikam, slušate, što si ne idete mirno po put, kako putnici čoveci.Zašto slušate?Što je to pa teb’ ti krivo, Karo? (Kara gu se zoveše majka).Zar, demek, salte vaše Siče što iskača iz Banju, ta da na njuma taja pesma prilega i razbira se?!A po carski put ja si mogu za moj kef da pojem što si milujem!“ vikam ja. — „Nesrećo, vika gu majka, lovdžijska!“ Pa potera kola pobrgo.A ja pa si zapjejem, pa si puštim glas ama skeledžijski: (Ovi poslednji rečovi nema gi u pesmu; ja sam gi sam iz moj pamet duzdisaja.) Pa si frljim jošte jedan tuFek za kef. — „Devojče da mi nesi t’knuja, kara me njojna majka, zašto će na golemo da iskoči, nesrećo lovdžijska!“ — „ Ho, majke, što je pa tebe ti to krivo?!“ zborim si pa ja.„Koj gu zadeva?!Pojem si, ete, za moj kef!Što, zar teb’ li će da pojem, Karo?Ja si idem po moj put, u carsko zdravlje; a ti pa idi si po tvoj put, ama čoveški salte, karanje nema.Zar ste, vikam, aname ta da ne smeje čovek kristijanin da si pogledne u vas!Koja ste vera, bre!“ — E dušu gu izedo’, ete, na majku gu !Zašto si ja veće ubavo vido’ što neće ništo da bidne od onaj pazar i onuja rabotu, pa, vikam, berem da se ubavo naplatim sas majku gu.A Sika si sal sedi i ćuti, krotka kako đurđovsko jagnjence. Tako im priča Kalča, kad ode Sika s Marijolom, a kardaši ga slušaju; Kurjak suče brkove i gleda se niz nos. — I jošte ostade ubava! produžuje Kalča.Kad gu gledaš sas kerku da ne znavaš, pa da ne rekneš da gu je majka, veće da rekneš da gu je stareja sestra.Ama kad beše devojče — kako sag njojna Marijola, u tej godine — lele, tugoo!Mani se! reče Kalča, pa zažmiri od sevdaha i puče prstima.Mani se!I Boga mi vi kazujem, jošte polepa beše tag i od ovuja kerku.Vi gu ne znavate, a ja si i pobratim Ivko, mi gu ubavo znavamo i poznavamo jošte od vreme, hej-hej! Jošte od sadrazamsko vreme što se kaže.On da sedne, ta da vi priča, kakvo beše devojčence!A i sag si je lepa.Ta što imaše tag grlo!Ono veće ništo polepo i poslatko ne tejaše da bidne na ovaj svet, veće kad će ona da zapoje.Ta kada zapoje u lojze sas ono njojno pusto grlo: Kad zapoje, od Goricu hej-hej tam’ dor do Vinik se čuješe!Toj beše grlo, a ne kako sag u ovija frajlici!Ama kakvo pojenje!!Pa ne poješe kako sag, sas pućet i iz notu, veće iz pamet, kako petal što poje!Kako sag, ete, teb’ tuj što gledam, tako gu pantim jošte od onoj vreme u onuja njojnu beaz-anteriju što tu imaše tag.A kad se vrne iz lojze, ta si promine prokaj nas, a mi gu pa zadevamo: „Što reče, Sike, u pesmu: „Na skuti da ti prespijem, na grlo da ti letuvam.“ Lele, pa malko li je?“( vika neki od nas; i a gu jedan pušti a drugi gu pa prifati, „Ama“, zbori tu sag pa drugi, „ama za men’ i teb’ li ono zboreše u pesmu, Sike?“ —A ona se sankim ljuti, bajađim krivo gu, pa si obrne šiju na drugu stranu a nas na’ranjuje lošo. — Pa što dirate devojku, kad mirno prolazi, veli Kurjak. — Bre, bre.Da neće da se i ti posvetiš! — Trebalo je još gore, veli Kurjak. — Ama sag, ete vide li, neće da poje; namćor be i napred, u onoj vreme, pa namćor i ostade.A ja si salte gledam gu kerku, veli Kalča, pa nakrivi kapu, ono Jolče malecno, pa mi dolazi i sag u moj pamet milo za majku gu.Ama alis, ete, takva beše i Sika u ovej godine.A poješe kako slavej-pile; ama sag neće, namćor je.Vide li kako si otide, što je namćor! — E nije nego da ti peva tu! oseče se Kurjak na nj. — Bre, bre, pogle ga, što si zbori pa ovaj; a zašto pa da ne poje?! pita Kalča iznenađen. — A zašto da peva? — Da, poje, ete, za kef; nam’ za kef, a teb’ ti pa za inat.Zaradi drustvo da poje, neje zaradi neko rđavstvo.Što je danas, da li je slava na našoga Ivka, ili je panaija na domaćina, ta da smo žalni, pa da ne smeje da poje?!Da poje, i ona, pa jošte i kerka gu! — Jest, ’oće da ti pevaju!Valjda su ti one Lazarice sa sela, pa da stanu pred kuću i da pevaju: „Ovde nama kažu mlado neženjeno, mlado neženjeno, Kalču, čelebiju!“ Budalo matora! reče Kurjak ljutito i po malo pakosno.Tebi da pevaju! — Pa i prilega pobolje za men’; čelebija sam, ete, a ne kako teb’!Što bre, zar nesam čelebija! reče Kalča, pa nakrivi kapu i stade sukati svoje tanke a duge brkove.Čelebija sam i sag, a jošte od vreme taj sam si!U turcko vreme gazešem u zimnjo doba Moravu studenu do pupak, ta donesiva’ iz Srbiju srpski bukvari i knjige za čkolju sas Taska onoga Blagojinog i Bata-Kolu Rašinog i Božidarca onoga.E što će prajiš, kud si pa ti bija tag, nesrećo kurjačka nikakva?Bija si komordžiska ljuta vojska!Pa, ete, i lovdžija sam, i binjedžija sam, i šaldžija sam, i tirijaćija sam, i meraklija sam pobolji od teb', nesrećo kurjačka, što sal’ gledaš za tu tvoju prokletu mešinu!Što da mi ne poje?Bata je ovo more! reče, pa se stade lupati ponosito u grudi. — A i jesi mustra! veli mu Kurjak. — Od teb’ sam pobolji.Što bre, a i ti si mi zar pa neki čovek!Tol’ke godine, bre brate, ostade udovac, pa ne moga da se pa oženiš!Neje te ni sram!Sediš si sam u kuću kako kaluđer u hilendarski metoh!Nesrećo kurjačka, ne možeš da se oženiš, neće te ni jedna!Koja će pa za budalu da si pođe!Jedna beše pa se prevari ta se udade za teb’, pa i ona si otide!A drugu veće neće da nameriš, toj ti ja kazujem.A moja Zona, moja domaćica, znaješ što mi zbori: „Ja će te, Mičo, vika, čuvam do smrt; ja će posle teb’ da umrem.“ Čovek sam, bre, ete, vidiš li, pa neće žena da bega od men’, a ne kako teb’! dovrši Kalča, pa ga lupi kapom. — Ne znam ’oću l’ se oženiti, al’ baš mi je, vala, ćef što ne htede da ti peva.I jesi mustra za pevanje. — Ama što je pa teb’ ti to krivo?O, majke! — E, pa krivo mi je, pa šta?! — I-ha-a-a!Za toj pa da mi je! reče Kalča i mahnu rukom. — E baš mi ćef što je otišla, a nije htela da ti otpeva.E to mi se dopada! — Ne tejaše da poje što si ti tuj bija.Žena si, zar, zbori: pred koga će da pojem ?! pa si otide! U tom se vratio i Ivko, i sad razrešiše domaćicu od dužnosti i pustiše je da ide da spava, a Ivko hteo ne hteo morade da ostane s njima. — Laka vi noć! ’Ajde vi će berem prvi da ste na patericu jutre! reče domaćica, smejući se i ostavlja ih. — Takoj si praje onija što su pravi i asli kardaši i prijatelji.U domaćinsko zdravje! Kucaju se i piju. Čuju se petli i škripa volujskih kola u daljini. — Podizaše se ćiridžije, jošte malo pa će samne skore, veli Kalča, zevajući i osećajući malu jezu.Bulbul poje. — „To slavuj peva, ševa ne peva!“ veli Nepoznati. razglavi Smuk strahovito vilice i razdera se iznenada da ih sve čisto preseče! Kucaju se i piju opet. — Eh, uzdahnu Kalča, Sika da ni je sag tuj, sas njojno pojenje, pa da ni ona zapoje: Za toj mi ete sag kef, a sas ovo Smukovo skeledžijsko pojenje nemam si ič kef ni pa lezet da pijnem čašku vince. — Što. more, brani Kurjak Smuka, pa dobro peva i naš Smuk.Ima slavan glas... — Ima kako onaj poljak eli pudar u lojze, kad vikne da pudi čvorci iz lojze...Toj si je zar pojenje! — Ah šta ti znaš, veli uvređeni Smuk.Kalča, kujundžija ... upravo, nije ni kujundžija, nego jedan dugmedžija ... i on se mnogo razume u pevanju! ...Gledaj ti tvoj dućan i pazar, a ostavi se ti i lova i pesme ... nego pare, pare gruvaj, kad imaš zlatan zanat ... — Pogle ga sag, što si pa ovaj zbori !Poče si i on da me uči i sovjetuje kako što me, ako pantite, učeše i sovjetuvaše čorbadži-Mita Kaltagdžija. — „More, Kalčo, postar sam odi tebe, dete si, adžamija si, Kalčo, men’ me poslušaj; zbiraj si pare, doklen možeš“, zbori si Kaltagdžija, „bez pare ič nema živenje.Će stigne“, reče, „vreme, pa će se setiš za ovija moji rečovi, pa će rekneš: ama ubavo mi zboreše čorbadži-Mitko, ama kom zboreše!A batali“, reče, „i lovenje i sedenje, i pojenje i pijenje!“ — Pa dobro je i govorio čovek, tvrde Kurjak i Smuk. — More, mahnu Kalča rukom, ja tuturi ne trebašem jošte ni u adžamijsko moje vreme, a sag li će’ mi vi tuturi, ete, da stanete!...Pare! ...Što mi trebaju pare?! ...Sarafin li sam, eli Čufut, ta da gi brojim i preturam po ruke! — Kako, ne trebaju ti, kori ga Kurjak.Ne trebaju mu pare!Nego, tako ... sa slave na slavu ... iz kaFane u kaFanu ... pa ćemaneta, dahire, čočeci, gočevi, pesme, a?Sevdalijski, a? — E, sal takoj, sevdalijski, asli sevdalijski, reče Kalča, pa iskapi čašu i nakrivi kapu.Takav beja jošte od vreme, takav ću si i ostanem, dor me ne ponesete tam tor’ pod Goricu. — „Batali tija rečovi, čorbadži-Mitko“, zborešem si ja na Kaltagdžiju; „teb’ ti iska duša pare, a men’ mi iska pa ovoj!“ ...Kad si nastane i stigne prolet, a ja si nakrivim fesče na desno, a frlim gunjče na levo rame, a plosku sas rakiju anasonliju za pojas a tamburu pod mišku, pa si iskočim na teferič sam do Agušov kovanl’k, pa si sednem pod ševteliju, pa si sal gledam i slušam.Gledam behar i kako procavtelo sve i ozelenelo; slušam devojčiki kako poju tam, odgorke iz lojze, i slavej-pile kako poje gor’ na ševteliju, pa mi dolazi milo.Uznem si plosku pa sipnem u čašku, pa ha da gu popijnem, a slavej sa ševteliju otkine cvet, pa si i on zapoje, a cvet odi ševteliju padne u čašku u anasonliju, a ja si tag popijem i rakiju i cvet odi ševteliju (kako mezel’k), pa si i ja zapojem, čuknem sas terzijan u tamburu, pa si zapojem: E pa što mi trebe pare, nesrećo sarafska i čufutska ! završi razdragani i oduševljeni Kalča i lupi šubarom Kurjaka u lice. Kardaši daju za pravo Kalči i kucaju se.Nepoznati kukuriče, a Kalča budi Ivka koji je zadremao i viče mu, da su već drugi petli, a zatim svi zapevaju kucajući se: More, Ivko, jadna ti slava i žalostan Đurđev-dan, ama mi ne dobismo večeru? zapita Kurjak već pred zoru. — Kako bre ne dobiste?Zar ne večeramo? — Seća l’ se ko, braćo, da l’ smo večerali?Ja se ne sećam, veli Kurjak. — Ama i ja se ne sećam, a nismo ni nazdravljali, veli Smuk. — Braćo, ’oćemo l’ da ostanemo kod našega dobrog pobratima Ivka na večeru?Ko je za to, nek digne ruku, pita Kurjak. — Usvaja se! rekoše ostali i svi digoše obe ruke. — Pa, zamuckuje Ivko, ja vikam, večeramo, sas Siku i Marijolu. — Šta kažeš?!Ono su one večerale, a ne mi.Mi smo samo mezetisali.Je l’ tako? — Tako si je.Onoj si beše salte mezence, veli Kalča. — Uz vino, brate, veli Smuk, a kako ti misliš.Zar onako bez mezeta da pijemo ka Švabe?!Da večeramo, razume se.'Oćemo l’? — Ima li dovoljan broj da potpomognu ovaj predlog?Koji su za, nek ustanu, koji protiv, nek sede! veli Nepoznati. Svi ustanu; skoči i Ivko. — Ama koj vi je ovaj čovek? pita Ivko, gledajući ga. — Aaa!Svi su za, pa i sam domaćin!Divno, domaćine!I on ustao!Prvi skočio!To mi se dopada! veli opet onaj. — Ama koj ti reče da sam, ete, za to ustaja?!Koj si pa ti? viknu Ivko. — Ti da si sediš; tuj da sediš! reče mu Kalča imperativno.Sramota bre, rezil’k!Što misliš?!Misliš da si mi pa nemamo na dom večeru, pa ti za to dođomo?!Kako bre misliš!?Jaz’k, bolan, od esnaf-čoveka sas esnaf-čoveci takvo zborenje!I teb’ ti je slava, nesrećo! — Ama ček’ de!Nema karanje! popušta Ivko!Ako iskate večeru, e pa ubavo!Pa će se nameri nešto i za večeru!Ho, majke! — Će se nameri za naša braća!Ja kako! smeje mu se Kurjak. — O, Sveta Bogorodice i ti pa Sveti Đorđijo — šaptaše domaćin — kako će ovoj pa da bidne?! — Pa ubavo će bidne. — Ama domaćica mi gu nema; spava! — Pa će’ gu probudimo!Zar i toj pa da mi je neka muka! veli Kalča. — A, to nikako!To ja neću nikako dopustiti, veli onaj Nepoznati.Pre ću da poginem kraj njena kreveta, nego da dopustim! — Bre, bre! viknu Ivko začuđen i iznenađen, pa se okrenu onome. — Jeste, gospodo, tako je! poče Nepoznati.Tako mi časti moje... — More kakva tvoja čast, viknu Ivko, — gulanferu nijedan, i ti će’ pa nekoga da častiš?! — Gospođa je svetinja za mene.I samo preko mene mrtva moći ćete do njena kreveta doći...Ja ne dam gospođu! — Gospoju!Kakvu gospoju?Zašto gospoju?! reče Ivko i stade se krstiti i šetati po sobi. — Onu gospođu, našu gospođu; ženu što je sad tamo u krevetu, veli onaj. — More, da ostaviš ti i krevet i domaćicu! planu domaćin. — Ne dam ja gospođu, tu ženu ne dam... — Koju ženu, kelešu nijedan!Ti li si gu njojn muž, ta ti da gu ne daš?! viknu Ivko gotov da se bije i da ga bije. — Batali, Ivko ! viču svi. — More, što da batalim; kako da batalim!Ama vidoste li ga, što si zbori, kuče, za domaćicu mi?!On li da dava i ne dava moju Kevu?Ho, majke... — E pa de, ti berem budi pametan čovek! veli mu Kalča.Pijan čovek, zar pa on znaje što zbori!On si je sag kako stoka, je l’ tako, pobratime?Pijan čovek što znaje on; on si je kako magare, bez pamet i pa bez red. — Ama pa koj vi je taj? — Iz naše je drustvo, de! veli Kalča. — Pa baš ako je tako, ako sam kome na teretu, ja mogu i da idem. — Da si ideš, gospodine, će ti bidne ubavačko!Tol’ko ti kazujem, zašto ... — A zašto pa da ide? ispreči se Kalča. — Pa dosta sam sedeo.A imam i posla. — Jok, jok! graknuše svi. — Tu, da si sediš sas nas! veli mu Kalča.More, a da l’ mu koj znaje ime?S koga bre dođe ti?Poznavaš li ga, Mito?Ne poznavaš.A ti, Jovane?Ni ti zar; pa ni ja ga ne poznavam, veli Kalča, a ni domaćin ga pa ne poznava!Kako bre dođe, kad te niko ne poznava? pita ga Kalča.'Oće li da ga izbacimo iz kuću? — Pa molim vas, na slavu se i ne zove.A ja došao.A sami ste malo čas videli da sam hteo da idem, kad je domaćinu krivo što tražite večeru. — Što, i Ivko te tera? pita ga Kalča. — Pa da, nije mu pravo... — E kad te Ivko tera, tag će da ostaneš; tuj sas nas će’ ostaneš, pa da si vidimo koga iska Ivko da ispudi od slavu.Rezil’k od Ivka. — A, ne, ne!Moram da idem. — Ama ti neće’ da ideš! reče Kalča i nabi mu šešir na glavu.Tuj će si sediš sas nas!Imaš „poslu“.E, i ovoj si je posal! — Moram. — E nećeš, dete! veli Kalča, pa uze novajliji šešir i baci ga na krov od kuće.Da mu sobučemo i putine, a tag bos nek si ide ako može..Ako li? — E pa dobro, ja ću ostati, na vašu odgovornost! reče i ostade.A lagao je; nije mogao nikako.Mučno da bi i do vrata došao.U ovoj ga je kući jednako nešto vezivalo.Najpre Marijoline oči, a sada opet vino.I srce i noge mu se uzeše u Ivkovoj kući. — E takoj te iskam! veli mu Kalča.Sedi si, pobratime.Kuče more, ela da pijemo, a od sag će’ smo si pobratimi; ja s teb’ kako i s ovija. Piju i ljube se. — ’Oće li da ga priznavamo za pobratima, kako i nas? pita ih Kalča.Da ga primimo u naše drustvo?Ako li? — Da ga primimo u drustvo! viknuše ona dvojica.Sretno viđenje, pobratime! Kucaju se, piju i okreću danca od čaša na više, za dokaz da je sve tačno i ispravno. — Dobro, nisam se ni većoj sili protivio, reče onaj. — A imaš li tatka i majku, pobratime, pita ga Kalča. —Nemam, veli Nepoznati tužno, pa zapeva: Nemam, pobratime, ni oca ni majke, pa ni mile seje, da zagrli brata oko vrata... — Čuješ li, nesrećo jorgandžiska, što si zbori čovek.Nema ni tatka ni pa majku, a ti ga pudiš iz kuću.Jaz’k, Ivčo, od teb za to!Ama mi ga ne davamo; je li tako, pobratimi. — Tako je. — A što bi sas večeru? ’Ajde, aščija idi pa gu spremi! reče Kalča Kurjaku.Eto petli kako poju na samnuvanje, dizaj se, more, dizaj se, đuzel-aščija! veli Kalča koji je, kad se malo nakiti, rado u stihovima govorio.More, vidoste li bruku: veće petli a mi jošte ne večeramo?! — A, zar veće se poznaste!E pa na zdravlje vi! reče Ivko, videći ih kako se kucaju i ljube s novim pobratimom. — Ti si tuj sedi, veli Kalča novom pobratimu, mi te ne davamo!Za teb’ će da poginemo, takvija smo čoveci mi!Iskam da vidim šta ti sag može onoj kuče da čini!A, bre, okrete se Ivku, a šta bi, more, sas večeru? — Ama ene vi mutvak, pa si prajite što milujete.Ima tam i meso, i ’leb, i svašto. — E, pa sag idi si, ’ajde! Ivko pođe u svoju sobu, pa se vrati: — More, ljudi, idite si dom. ’Oće da mi dođu gosti na patericu, te biva li, da ve jučeranji nađu tu?! moli ih domaćin.Biva li, bre brate?! — Ti si idi na spavanje, kokoško; a za nas ič brigu da ne vodiš.„Biva li?" Biva, pobratime, a zašto pa da pe biva?!Slava je, a na slavu svašto biva. Domaćin ode da spava, a gosti ostaše da se vesele.Kurjak uredi večeru, a Smuk donese vina, i kad treći petli zapevaše, a gosti se posadiše za bogatu sofru.Jedoše i piše, pevaše i nazdravljaše, grdiše domaćina, a hvališe novoga pobratima svog. Svanulo već uveliko.Ustaju po komšiluku.Čuje se klaparanje nanula u komšiskim avlijama unaokolo.Istrči tek po neka čupava šalvaruša, pa na bunaru mije belo lice i proviruje onako neubrisana kroz tarabu da vidi otkuda dolazi taj žagor, blene u komšisku avliju i voda joj se cedi sa poluopuštenih i neubrisanih ruku.Seti se da je gazda-Ivku slava bila, pa odlazi brzo sa tarabe, okrećući se plašljivo da je nije ko video.Ulicom prolazi svet.Trče devojke na česmu, prolaze furundžiski momci sa đevrecima i penjerlijama i deru se iz svega grla; prolaze žene i devojke u vinograd, a posred njih po jedno magare, na kome je sav alat, haljine i jestivo.Prolaze kraj majstor-Ivkove kuće, čuju pesmu i galamu.Ućute se malo da bolje čuju, a posle se glasno smeju i odlaze dalje svojim putem.Svaki zna da je juče bila majstor-Ivku slava, pa svakom milo, jer zna da je i majstor-Ivku milo. — Ama još li su zar tuj?! uzdahnu gazda-Ivko, kad se probudi pa ču veću larmu no što ju je ostavio.O, Sveti Đorđijo, što će rezil’k da naprajiš sas mene! reče oblačeći se.Će stiza svet na patericu, pa moj sram u svet neće ga bidne! I doista već su počeli i da dolaze gosti.Dolaze i izvinjavaju se što juče nisu mogli da dođu.Jučerašnji gosti piju u jednoj a današnji u drugoj sobi.Ove služi ista jučerašnja devojka, a one jučerašnje sam domaćin i šegrt, baš onaj sa majstorovim cipelama.Gazda-Ivko ih je molio i molio, pa kad to nije pomoglo, a on je samo to gledao da se ne pomešaju sa ovim novim gostima, pa se sve oko njih nalazi.Kardaši gunđaju na ovo tutorisanje.Zameraju mu što pravi razliku između gostiju, pa one poslužuje sama Marijola, a njih tek jedan šegrt. — A zašto nas bagateliše domaćin?Ja da sam tako davnašnji prijatelj, ja to, Boga mi, ne bih trpeo.Zar nas šegrt da poslužuje, kao da nas je najmio da mu okopavamo kukuruz!A pobratime? pita novajlija. — Istinu zboriš, pobratime. ’Ajd’ da ga posramimo. ’Ajd’ sas men’, veli Kalča. Pa ga uze i odoše u onu drugu sobu da ih Marijola posluži. — Srećna ti paterica, domaćice; a kude je domaćin? pita Kalča. Marijola ih poslužuje, a oni sede i primaju čast tako ozbiljno kao da su otoič prvi put došli u ovu kuću. Malo posle uđe Ivko i zamoli ih da ne kvare ono društvo, nego neka se vrate.Veli da se našao uvređen što ga izbegavaju.Jedva ih namoli. — More, pobratime, reče Kalča novajliji, vide li ga kakav je šeret ovaj naš Ivko!Sramuje se od nas, pa iska da ne isprati u drugu sobu. I svi nađoše da je to gadno!To ih jako uvredi, pa se digoše da ga ostave kad je takav, tvrdo rešeni da mu više ni Boga ne prime.Ali se posle predomisliše i odoše svi u avliju da mu, vele, ne kaljaju sobu i da ne budu nikome na smetnji. — Što iskate to? pita ih domaćin, videći ih gde određuju mesto. — Idemo u avliju.Ovde ćemo mi, kad smo ti baš na teretu tamo u sobi.Znaš, (pa namignu jetko) dolaze gospoda, presednici, pukovnici, vladike, advokati, gardisti, indžiliri, — pa nećemo, brate, da se ti stidiš radi nas.Mi ovako sirotinjski! veli Kurjak. — Sirotinjski, kad nesmo gospoda!E li smo složni? pita Kalča. — „Evo desnice, vjerno pružene!“ veli Nepoznati. — Svi! — Sag ...Vaša volja! uzdahnu domaćin i vrati se onima u sobi. Ovi ostaše u avliji, pa se dadoše na posao.Izneše veliki ćiprovački ćilim, pa ga prostreše po travi, a pometaše preko njega jastuke sa minderluka i posedaše.Doneše zatim legen i ibrik i peškir i vina i produžiše piti.A zatim viknuše jednoga furundžiju i kupiše penjerlije i đevreke za mezeluk.Jedu i piju. A Kalči se dalo na žao, pa se diže i ode na vrata od sobe gde su bili gosti, pa zovnu Ivka. — Iskoči, nesrećo, ta da vidiš sramotu i rezil’k domaćinski.Da vidiš, kuče, kako na tvoju slavu arčimo naše pare.Rezil'k i jaz’k bolan.I ti si čovek domaćin!I ti se vodiš u red esnaf-čoveci! reče Kalča, klevetajući Ivka pred gostima. — Kako vikaš’ reče Ivko i skoči kao oparen pa ode Kalči, a zatvori vrata za sobom da ne čuju gosti. — Vikam salte toj, da si ni živ i zdrav, a ubavačak si domaćin.Zar tvoja slava, a mi za naše pare da si kupujemo mezel’k, ta da ne pocrcamo od glad.Pa meti si berem pri nas i jedno čirače sas jedan raboš, ta da si beleži i kol’ko vino popismo, ta i toj da ti platimo. — A koj vi ne dade da ručate!Ne l’ dvaput večeraste?!I ne l’ vi reko’ za mutvak?! — Platimo i za Cigani, kad se ti ne seti.I nji’ će sas naše pare da platimo! — Za kakvi Cigani zboriš!A kud su pa na patericu svirali Cigani!Red li je? — A red li je pa i toj da gosti plaćaju Cigani za domaćinsko veselje?! — More iskačajte ljudi iz kuću, živa vi deca, i ja tako vi živ! — Ti iskačaj, nesrećo domaćinska.Od onakvo, bre, drustvo da se sramuješ! viče mu Kalča. — Ama kako reče! pita unezvereno domaćin.Ko da iskača?! — Došla ti juče gospoda, a ti sad misliš, e nema već!Ne treba mi više ni taj Mita, ni taj Jovan, ni taj Miča, veliš ti.Sramota bolan! veli mu Kurjak. — Zar je to druželjublje! pita ga Smuk. — Ah bedno srpsko gostoprimstvo! veli Nepoznati. — More kumim ve i molim kako vladiku, iskačajte već.Što je ovoj, bre, brate! pita domaćin, našav se u čudu, jer vide da se poče komšiluk skupljati na tarabe. — Tri dana je gostinsko, to se zna ka da je' crvenim slovima u kalendaru zabeleženo! veli Kurjak.A danas je tek drugi dan... — Čuješ li, nesrećo, toprv drugi dan, a teb’ ti je već mlogo! veli Kalča. — O, Bože Gospodi! uzdahnu domaćin i prosto pobeže kad vide šta se sveta povešalo na tarabama pa sehiri, a među njima i Jordan komšija, s kojim se Ivko rđavo živeo.On našao baš danas da radi nešto oko tarabe, da seje ladolež! Kardaši produžiše veselje i bez domaćina.Gosti se odbiše.Pobeže i Marijola i majka njena.Pobeže devojče, lepo pobeže od onoga novajlije koji je samo uzdisao, svaki čas metao ruku na srce i pratio je čeznećim pogledima.Izdeva joj neka imena, pa sve viče: „O, Dulsino, pogledaj na tvoga Rosinanta!“ A još kad se popeo na doksat da odeklamuje nešto iz dela „Lavorika i Prosjački Štap“, Marijolina majka samo što reče: „Jolče dete, ti dom da si ideš!“ Prestadoše i gosti dolaziti i novajlija se opet htede dići i otići, ali mu to nije bilo moguće, a i šešir mu nije bio pri ruci.I tako ostadoše svi.Domaćin posla ženu u rod, a on ostade.Kako je posle išlo, nećemo pričati nego ćemo završiti ovu glavu, apelujući na maštu čitalaca da oni predstave sebi to.Ni sami junaci ove pripovetke nisu znali više šta su radili i onda nije ni od pisca tražiti da on zna, pa zato će ova glava i da bude tako kratka. More, tako vi deca živa, iskačajte mi jedanput veće iz kuću! moli ih Ivko sutradan, kad je ustao i čuo viku i našao ih gde se vesele još jednako. — Što je ovoj, bre brate !Jutroske veće treći je dan, kako mi se nabiste tuj u kuću, kako da je rekvizicija! — Pa tri dana se znaje gostinsko, ne l’ ti reče otoičke pobratim Kurjak.Pa kad si ne zadržaja dva dana, a ti se strpi jošte malko, za danas, pa će’ se mi kako ljudi, ubavo, da rasturimo. — More, kako ti pa toj zboriš?!Kakvo je to zborenje od teb’ pa, Kalčo?!Kako jošte danas!More, sag se dizajte!Ne vi je ni sram od ženu i decu!Jučerke dolaziše i dolaziše, pitaše me, čekaše ve, pa ništo!I jučerke i jutros dolaze, pa me mole — em kako me mole — da ve napudim, ne smeju, vikaju, da iskoče pred vas. — Ivko! viknu Kalča, u ženu ič da mi ne diraš. — Ama koj ti pa dira u ženu! — Čuješ, pobratime, u ženu ič da mi ne diraš, ona kakva si je, nek si je: moja si je žena!Da gu ne diraš, zašto će svašto da bidne.A deca mi imaju si tatka, pa se ti ič ne boj da će ostanu gladni! ljuti se Kalča. — More, koj će da vi poslužuje?!Men’ mi duša znaje kako mi je. — I ne trebaš nam, vala.Sami ćemo da se poslužujemo ka i juče što smo! veli Kurjak. — O možemo mi da se poslužimo i bez gospođice Marijole! veli Nepoznati.Slobodno joj izručite naš naklon i rukoljub! — E, sag opet pa Marijolu.Juče domaćicu, a danas pa Marijolu. — Jeste, sami ćemo.Ne trebe nam on.Ja ću da budem podrumar, veli Smuk, a Kurjak aščija, a ti Kalča da mu pomažeš malo i da se postaraš za Cigane.Je l’ tako, braćo? — A ja, šta ću ja? pita novi pobratim. — Ti, pobratime, kao nov, ti samo uživaj! — Uživam ja! veli onaj. — Ama koj si ti, bre! planu domaćin.Kalčo, more, koj vi je ovaj čovek ovden? — Istina, koj beše taj!Koj ga dovede? zapita Kalča, pa ga stade gledati.Kako ti je ime, bre? — Pobratim se zovem, pobratime!„E pa dotle, a kuda ćeš više!“ veli novajlija. — Ama zar ga ne poznaješ? veli Kurjak.Ta ovo je naš pobratim.Kršan drug, već treći dan s nama, pa i ne misli da nas izda, a ne kao ona izdajica Ivko.Pobratime, da se kucnemo i poljubimo. — Pa šta sad pitaš, kad si ga zvao? — Koj ga je zvaja, ja li sam ga zvaja? viče Ivko.Nesam ni vas zvaja, te ću njeg’ sag pa da zovem! — Što bre reče? pita Kalča začuđeno.Nesi ga zvaja!Pa da ga napudimo!A kude mu, more, ostaviste kapu ?Ama zar te, istina, neje zvaja? — Pa na slavu se i ne zove.Razume se niti se zovu niti se teraju gosti sa slave.Je li tako, pobratime? veli onaj i poljubi se s Kalčom. — Ee!Aškols’n za taj reč! veli Kalča i potapka Nepoznatoga po ramenu.Ubavo si, more, zbori čovek!E za taj reč, pobratime, da se čuknemo i ispinemo po čašku.Okreni gu, da gu vidim dance. Kucaju se.Okreću čaše na dole, a dance gore. — E sag te priznavam za pobratima! — Je l’, Ivko, a kako mu ono beše ime? zapita ga polako Kurjak. — Glavu da skrši, otkud mu pa ja da znam ime, kad ga onomatke toprv i vido’!S vas beše došeja. — Neje s nas došaja, ama će s nas da ide.Čuješ, pobratime, sedi si ti tuj, pa će’ zajedno, družeski će’ da si idemo, u kup. — Ama toj ve ja i molim, veli Ivko; da si idete — Ama mi će’ idemo, teke vikam za teb’ će bidne sramota, a za nas, da kažeš, jok! veli Kalča. — Od sutra se ne poznajemo više, a danas ćemo još za ono naše staro prijateljstvo da ostanemo, a Bog neka ti sudi, što nas obruka! veli Kurjak. — Obrukaste vi mene! odgovara Ivko. — Teb’ će da rezili čaršija, veli Kalča, a mi pa će’ smo si onija stari kardaši! Šta će veseli Ivko nego ih opet ostavi.Pametniji popušta, pa tako i on.Pobeže lepo čovek iz svoje rođene kuće u čaršiju.On u čaršiju a žena u rod, a kuću ostavili što se kaže na Bog-dušu. Ostaše kardaši i opet sami.Od ćiprovačkog ćilima načinili formalan šator, pa se preselili u njega.Oko ovo doba su formalno uzurpirali svu vlast i sva prava veseloga Ivka, čija je funkcija kao domaćina prestala.I kujna, i podrum, i ćiler, sve je bilo u njihovim rukama.Kalča je izneo pušku i fišeke i ubijao kokoši, a Kurjak ih je sa jednim rekviriranim šegrtom iz komšiluka čupao i navrtao na ražanj pa pekao.Svi su bili u poslu.Kalča ih je samo za kratko vreme (i to s njihovim dopuštenjem) ostavio, da otrči časkom do kuće.Setio se, kao dobar domaćin, svoga Čape, pa je otišao da ga dovede; a Čapa će imati tri dana posla po avliji! — „Ako li da iskočim za časak do dom, za Čapu?Veće treći dan kako se ne vidomo, a i vi ga ne vidoste, ta da ga dovedem.A, ako li?“ pita ih Kalča.A usput će i koga još pozvati na slavu i poslaće Cigane, ako kakve sretne usput. Kad je posle došao s Čapom, svi su se obradovali Čapi i pozdravili ga, a i on njih na svoj način, to jest, mahanjem repom; a posle je odmah Čapa otišao u jedan ćošak, gde je bilo ogrizina, i zadubio se u posao i nije se više mešao amo. Posle podne toga trećega dana krene se Ivko svojoj kući da učini i ovaj još, poslednji pokušaj; tvrdo rešen da ih milom a u krajnjem slučaju i silom isprati iz kuće i skine s vrata.A bilo je već i krajnje vreme!Jer od Homerova doba nije valjda taka zuluma bilo, nego onda u Itaci i sad u Ivkovoj kući 23, 24 i 25 aprila.Jer kardaši su se u Ivkovoj kući razbaškarili ne drukče nego kao ono negda Penelopini prosioci u Ulisovoj, pa se ti sinovi časte!I da je za Ivka na veću bruku ovo upoređenje — Penelopini prosioci su se bar častili za odsutna Ulisa, pa to i koje kako; ali ovi za živa i prisutna Ivka, a to je tek ona bruka! Stiže i uđe u svoju rođenu kuću polako i obazrivo. — Oho!Zdravo, pobratime! viknuše oni ispred šatora. — Zar meni slava, a tebe ni otkud.Sedi, pobratime.Raskomoti se kao kod svoje kuće! reče Smuk, koga tek sad beše — ama onako temeljno — uhvatilo piće. A Ivko stao, pa ih gleda. — Ama, ljudi, videste li čuda, gde mi nema žene!Odakle ideš, pobratime? pita ga Smuk. — Iz čaršiju si dođo? veli Ivko. — A kad ideš odatle, a da l’ vide, Boga ti, gde moju ženu? — Pa ona si sedi dom, kako jedna domaćica od red, a ne kako njojn muž, kako ti! veli Ivko. — Pa gde je, kad je doma? pita ga Smuk. — Pa kod svoju kuću si je, a da kude će da bude? — A čija je ovo kuća, bre pezevenk?! pita ga Smuk, a škripi zubima, jer mu se učini da Ivko hoće da mu otme kuću. — Pa moja si je, moja.Što misliš?!Salte moja, ni tolko — i pokaza na crno ispod nokta — nema u Upravu Fondova, ni pa kod Voskari onija. — Ama zar ovo tvoja kuća? čudi se Smuk.E, čuste li ljudi luda čoveka šta zbori: Njegova kuća!A gde je moja? — Pa tvoja kuća u tvoj sokak. — Ama tri dana se nisam mako iz kuće i sad on da me uči koja je moja kuća!E, moj Ivko, moj žalosni pobratime! žali ga Smuk.Idi, idi bolje, pa se ispavaj.Što piješ, kad ti škodi! — A čiji je ovo sokak, bre? — Pa moj si je sokak! veli Ivko. — Jes’, jes’, brate, tvoja kuća, tvoj sokak, tvoj grad, tvoja i Srbija.Sve je tvoje, a mi nemamo ništa!Ni ja, ni Kurjak, ni Kalča, niko ništa nema, samo je bogat Ivko, jorgandžija.A mi smo beskućnici, jedni gurbeti.Ni taj Kurjak, ni taj Kalča, ni niko nema ništa samo... — Fala, Fala, pobratime Ivko... koje smo mi to od tebe dočekali... Huknu Ivko, pa ućuta.Stade se šetati po avliji neko vreme, pa se vrati kao da se nečemu srećno setio. — E, pa šala beše, šala de! — Nije to šala!S mojom kućom ne dam ja niko da se šali!To nije za šalu. — E, pa, ete, priznajem; tvoja si je kuća, salte tvoja. — I jeste! reče odlučno Smuk.Moja, ja kako!I ubiću svakoga, evo s ovom puškom, ko hoće da mi je otme!Tvoja kuća!Valjda si mi ženin brat, pa da je s tobom delim! reče Smuk, pa metu pušku preko krila. — Tvoja, bre brate, tvoja! huče Ivko.A ja sam si salte došeja da ve vodim kod men’ malko.Ela te, izvol’te, drustvo!Izvol’te, poskoknite malko do men’ na pijenje i jedenje! — Kuda? pitaju ga oni. — Kod moju kuću, ne l’ vi reko’! reče Ivko. — Pa da idemo! reče Kalča i onaj. — Jok, jok! viče Smuk.Nisam ja ka Ivko.On tera goste iz kuće, a ja ih ne puštam.Drugi sam ja čovek.Da ginemo, bre, zajedno! — Svi u kup da ginemo! pristaje Kalča. — More sa crnom zemljom ću da ga sravnim i sastavim, škripi Smuk zubima, ko se samo makne odavde.Tu da ostanete!A Ivko nek ide, nije, vala, nikad ni bio za društvo! reče Smuk prezrivo. — Molim te, pobratime, sal' za jedan reč, veli Ivko. — Ništa nema da me moliš.Ja te ne teram, ka ti nas, ali goste da mi ne preotimaš, ako ti je glava mila, veli mu Smuk — a koje je meni dosta da sam ja to od tebe dočekao posle toliko vremena našega družeskog živovanja, to ja, pobratime, žalim...I umreću, umreću, pobratime, a to ti oprostiti neću zaista!Kalčo, sipaj u čašu, domaćina služiš, a ne gulanfera. — Heee, pobratime Ivčo, podsmeva mu se Kalča, na taj trag zajac nema ga. Vide opet Ivko da je naseo, i da mu, što kažu, taj barut nije upalio, pa ih ostavi i stade se šetati po avliji i onako skoro blesasto gledati vašar po njoj.I sasvim mahinalno saže se i diže jednu somotsku jaku, manžetnu i parče od nečija štapa.Okrete se i pogleda sve i vide da nikome ne Fali jaka.Ko li je, Bože, zaboravio ovu jaku i prelomio štap? pitaše se u sebi Ivko.Da li je ostavio jaku, kad su ga zaustavljali ili izbacivali, i ko je slomio štap i o šta ga je slomio, ko to zna!Da ih pita, ne vredi; ko zna šta će mu odgovoriti; a Bog zna da li znaju i da li se već i sećaju svega toga.To će se mučno ikad doznati, a teško da će ga, vala, i ono jarko sunce prokazati.Tako je mislio Ivko, šetajući se pogružen, i, što rekli naši stari, u nedoumjeniju.Gleda onu somotsku jaku, pa ga baš bi sramota od onoga poganoga Jordana, koji i danas još jednako radi oko tarabe i seje ladolež uz tarabu. — Pobratime!Ela ovam’ pri nas na vince.Opramo i čaše, da se poubavo može da pije. — More, ostav’ me pa ti! — E pa idi, idi kad si reko! viknuše svi na nj. — Molim ve, braćo, i prijatelji, i drustvo!Je l’ ste kristijani i Srbi, je li ste Turci ili Tatari ili Zejbeci; kakva ste vera?Izlegajte mi iz kuću, tol’ko ve molim! — Bre, bre!Gle šta zbori! reče Smuk i ispali pušku u vis.A od kad je ovo tvoja kuća? — Od prekojučer neje, vala, vidim veće ni moja! veli Ivko.A bre, brate, pa mlogo je ! — Mnogo je kad biju! veli novajlija i iskapi čašu. — Ti da si ćutiš, kelešu nijedan! — planu Ivko, a posle se opet umiri, uze skromnu pozituru i nastavi: — Idite bre, zar vi se neje dosadilo?!Pa stade na prste da ređa: Dođoste, sedoste, piste, ručaste i pa piste; večeraste, fruštukovaste i pa piste; spavaste, pucaste, kokoške mi potepaste, čiraci mi izbiste, komšil’k uzbuniste, po kuću mi taraf taraf načiniste, rezil’k mi naprajiste!Pa što jošte iskate da prajite?Je li ste kristijani, je li dušu imate?!E pa nesam si ni ja Hadži-Mihal, ta da poteglim tol’ki arč! — Jok, jok! viknuše svi.Idi ti! — Ama koj da ide, planu Ivko, ja li da idem?!More, će’ da iskočite, pa sve će’ da pojete.Kako neveste će’ iskočite, sal’ dok si oknem komšil’k... pa moji momci i moji čiraci, tag ću ve vidim! — Koga da vikneš?! koga, detence! viknu Kalča.More krv će da legne, kako kod Kele-Kulu u staro vreme, ako je baš za toj.Ću ve potepam sas pušku kako zajci.Će ti se razleti perje po avliju i po komšil’k kako na jarebicu, kad ve ja sal’ uzmem na oko sas ovuj pušku. — Pa... je l’ neće’ da iskočite? — Nećemo. — More u opštinu ću ve tužim. — Hajde za put! smeje mu se Kalča.S rešeto li se plaši mečka?!He-he-e !Na taj trag zajac nema ga! — Lele, majke, što da prajim?! reče Ivko polazeći.Da se tužim, neće mi niki veruje!Propado’ dibiduz! Pođe pravo na vrata i stade se šetati ispred kuće i misliti. — More, kom da kazujem moju bruku!Za ovoj imaše li jošte kad god u svet tužba?! veli Ivko u sebi, pa se vrati. — More, je li će’ da mi ostavite kuću, da ne puca bruka i od men' i od vas?! — Nećemo, ovden’ će ostanemo! veli Kalča. — Ovako ve molim, reče Ivko i skinu kapu i metnu je pred noge na zemlju, idite si dom! — More, kakvo idenje ti pa pominješ? viknu Kalča.Za toj ič da ne pominješ, Ivko!Odi ovaj ćošak od kuće tam’ što je, da nesi ulegnuja u avliju sas tija reči, zašto će pogineš; mrtvak si! reče Kalča silno i uze pušku od Smuka. — Ama zar pa na moju slavu da poginem! reče žalosno, i tankim glasom, pa sasvim mahinalno stade iza ćoška kao iza neke demarkacione linije.Što da poginem!...Odlazite bre! — U knjige će se, more, pisuje i četi po za nas: kako je ubija pobratim pobratima; kako je poginuja domaćin jedan, ete, na slavu! veli Kalča još silnijim glasom. — Da poginem! strese se Ivko iza ćoška.A zašto da poginem? pita se sam Ivko. — Koj ga je ubija? će pituju čoveci po za nas.Ubija ga je, ete, Kalča pobratim! će reknu druzi.A zašto ga je ubija? — Ubija ga je dek’ se sramuvaja od drustvo i neje držaja slavu si. — Ako, ako, će reknu, posvetila mu se!Neje ga Kalča ubija, slava njegova ga je ubila!Zar naši stari predi nas — će reknu oni — pet stotin’ godine, bre brate, držaše i čuvaše slavu — em u onaj zulum očuvaše gu! — da se, demek, razaznajemo koji smo od vreme Srbi, a nesmo ni tija Grci, ni Cincari, ni pa Bugari — a on sag zar, u ovu slobodiju, pa da gu batisuje?!Ako, ako!I trebaše takoj da mu se napravi! će reknu čoveci.Neje Kalča kabajet!Neje Kalča ubija pobratima, ubija je kuče, nikakvu veru je ubija Kalča, cvrsta vera! završi najvišim glasom, pa zakrvavi očima i zaškripi zubima. — O, Sveti-Đorđijo, veli Ivko koji je iza ćoška sve ovo slušao, lupajući se u grudi, ti mi ovoj sve napraji; a sag si ćutiš, te me ne kurtalisuješ!!Što sam pa baksuz, ta me nigde u svet nema!Što da činim, kom’ da si na daviju idem?! reče pa pođe, ali se opet vrati natrag, pa pomoli glavu iza ćoška. — I jošte poslednji put ve molim... — Ni korak na kude nas da nesi pošeja — viknu Kalča i naperi pušku — zašto si sag u ovaj čas mrtvak! — Dokle će se karate, more, kako Cigani! ču se glas Jordana, komšije.Što je ovoj, bre brate; malo li vi bi dva dana!Eli smo u Cigansku malu, ta tol’ko vikanje i svađanje i karanje!Ja sam bre poreska glava... porez plaćam bre, dvadeset i tri dinara!... Ivko samo huknu. — E pa sal’ da si znajem da je tako...Za ubivanje li je ? — More što da arčim barut džabe.Će natutkam Čapu na teb’, reče Kalča i poturi pušku na stranu.Ništo me ubivaju putine, veli Kalča, svlačeći cipele i navlačeći Ivkove papuče.More, ti će’ toprv po sag da vidiš muku od nas.Zašto men’ mi sag treba da sam rahat malko! — E, žene kisele, reče Ivko, polazeći i zakopčavajući kaput ljutito, kad vide kako se Kalča na tenane raskomoćuje, kad ne razbirate čoveški, a ja ću ve pitam, što će’ prajite, kad vi dođu deveri iz opštinu.Ako je sas zor, e pa i ja si ubavačko umem! A po njega! osu se iz avlije, a Kalča ispali pušku za Ivkom koji pobeže pravo put opštine. — A vidoste li kuče nijedno, kako se sramuje od naše drustvo?!Rđa nijedna! psuje Kalča. A po njega!“ ču Ivko kako se ori iza njega i ako je prilično poodmakao od kuće.Pošavši u opštinu, zastade malo nesrećni Ivko i okrete se na kuću i pogleda na sebe, kao da se jadnik htede uveriti, je li to njegova kuća i je li to on, Ivko Mijalković, jorgandžija.Zbunio se čovek, pa ne zna ni šta radi od čuda što ga je snašlo.Iđaše tako pogružen i zamišljen pravo opštini, misleći u sebi, kako vragu samo da otpočne svoju tužbu; a da take tužbe nije bilo — da domaćin tuži svoje goste a još uz to i pobratime — od kako je sveta i veka, to je znao Ivko i to ga je baš najviše i tištalo.Zato je išao kroz ulice zanet u misli, kad ga zaustavi i trže iz misli neki poznanik. — A baš dobro kad te vido’, gazda-Ivko!Izvini me, al’ baš nisam mogo.Nisam ti mogo doći na slavu... znaš kako je... poso... a nisam ni bio ovde — veli onaj.Nemoj da se ljutiš, ili da mi nešto zameriš! — Ič se ne brinite.Nema ljutenje.Znavamo se de... imaja si poslu, brate, e de, znam kako je! reče Ivko, izvlačeći ruku iz onoga ruke i hoće da pođe. — A do godine ja ću to već, nadam se, popraviti.Bože zdravlja!Pa kad li ti se do godine nabijemo u kuću!Lele, majko i devet otaca, što ćemo da se naplatimo za ovo što si ove godine tako jeftino prošao!More, pa ćeš da nas se ratosiljaš! smeje se onaj i trese preplašenog i smrznutog Ivka, da se i on smeje. — Izvol’te, brate, izvol’te! prošapta Ivko.Men' će da mi milo bidne. — Pa kad ti se nabijemo u kuću — slušaš li, more, ti — neće te, vala, ni sva tri dana okrpiti!Znaš me, fala Bogu, da sam veseljak, pa kad zasednem, a ja onda ne znam šta je dosta!Ha-ha! smeje se i trese Ivka, da se i ovaj smeje.A što si se, more, smrzo, što si kiseo?!A, more? — Ama ništo, brate, vikam, će’ da mi pocepate kaput, brate, reče Ivko tankim i plačevnim glasom. — More, kakav kaput; ti znaš mene, fala Bogu!Od mene, vala, boljeg prijatelja znam da nemaš. — More, kako da te ne znavam!Sve ve ubavo poznavam.Ama imam si poslu... — E, dakle, izvini me!A do godine, ka što ti reko’, drži se dobro!S Bogom! — Lele, majke, govori Ivko idući opštini, jošte se nesam ni od ovija ovogodišnji' kurtalisaja, a ovaj me veće kaparisuje za onuj drugu godinu!Život nemam!Ej, majke, što me rodi baksuza!Sveti Đorđijo! reče i stade se lupati u grudi kao čovek kad nekome preti. I najnesrećniji domaćin, Ivko, stupi u predsoblje opštinskoga suda. Tu zateče pandura što prijavljuje, gde sedi pred vratima zasedanja na jednom uglačanom panju na kome je sedelo i glačalo ga već nekih dvadeset i tri pandura-prijavnika pre njega.Dremljiv i len, kao svaki naš pandur, i ne okrenu se, niti diže glave da vidi ko je i zašto je došao, nego zagnjurio glavu u šake a laktove odupro o kolena, pa gleda kako se muve šetaju po prljavom podu predsoblja; sedi, gleda i zeva kao kakav šarov.Pati i on od onog — tako jako rasprostranjenog po svima našim nadleštvima — pandurskog, tako da ga nazovem, silina kome nema leka.Mrzovoljan i razočaran, mrzi na sve.Mrzi ga i što je živ, mrzi ga i onu muvu — što ga već po sahata uznemiruje — sa svoga rođenog nosa da otera šakom.Kad ga stariji pitaju, odgovara i kojekako; a kad ga pitaju mlađi — baš nikako.Mnogo je što šta video i doživeo i ništa ga više ne može da začudi niti iznenadi. — Sediš si? otpoče Ivko. — Eto sjedim — reče, pa razvali vilice kao zmijski car i stade zevati — sjedim pa nemam kad. — Gospodin-prisednik ima li ga tuj? zapita Ivko. — Eno ga, bome, đe sjedi u zasjedanju! odgovori pandur zevajući, a niti se diže niti ga pogleda. — Da me prijaviš kod gospodina.Rekni: Ivko, jorgandžija, iska da uiđe do teb’!Sal' si toj rekni, a on će da me znaje.A rekni: Zort mu je ništo!Sal’ na dva reča! rekni. — Lijepo! reče pandur i leno ustade, pogladi šakom brkove i uđe. „Pusti ga!“ ču se glas iz zasedanja, i Ivko uđe.Predsednik je baš nešto svršavao.Ivko stade i pričeka, okrećući kapu i gledajući po sobi.Zasedanje beše lepa prostrana dvorana, lepo i ukusno nameštena sa mnogim uramljenim i po zidovima povešanim fotograFijama od negdašnjih triumfalnih kapija od amerikana, od kojih je obično prva luda kiša dar-mar napravila, te im se sutradan krsna imena nije znalo.Oko stola poređane stolice i lepe fotelje, sve novo i čisto.Na jednoj fotelji leži prelomljen kišobran i jedan bestraga ulubljen i procepan šešir sa ispalom postavom (corpus delicti neke krivice od đurđevdanske slave), što je baš tada naređivao g. predsednik pisaru da odnese u krivički odeljak.A zatim je digao obrve i nešto pregledao neka akta, puštajući guste dimove i ne gledajući Ivka.Ovaj postoja malo, pa se posle nakašlja da da aber od sebe.G. predsednik diže glavu i pogleda na tu stranu, i opazi Ivka u onom njegovom, čitaocima već dobro poznatom, dugačkom crnom salonskom kaputu i svilenom prsluku sa cvetićima u saksijicama i sa onom njegovom zelenom svilenom mašlijom.Sasvim onakav kakav beše onoga jutra na dan slave, kad još beše i smatraše se za najsrećnijeg čoveka, samo mu brada izbila za ovo tri dana, pa mu licu još više dala mizeran izgled.Stoji tako smerno i prepodobno, a u ruci drži nešto zavijeno u šamiju. — A, ti si, Ivko, a ja baš ovu tvoju stvar gledam. — Jeste, gospodine, ja sam si! veli tankim glasom Ivko i razvi onu šamiju, pa izvadi iz nje jednu savijenu hartiju, metnu je pred predsednika, pa se smerno izmače i tiho iskašlja. — Pa šta je, Ivko? zapita ga predsednik, i uze ćilibarsku muštiklu, povuče jedan dim, pa je lepo ostavi preko raskrečenih makaza, i razvi hartiju što je donese Ivko, pa je stade razgledati. — Šta ti je ovo? zapita ga začuđeno predsednik. — Ništo ne znam, gospodine, četi si sam, veli Ivko, pa se povuče zidu. — Tapija?! veli predsednik.Dobro, pa što će mi sad ona? — Ja si ništo ne zborim, gospodine.Zbori si ti.Čovek si pismen, pa sal’ toj da mi pročetiš: E li tapija glasi na men’, i e li je toj tapija od moju kuću?!Sal tol’ko! — Jeste, na tebe glasi... pa šta onda? — E li sam ja sajbija od moju kuću — e li su pa sajbije stanule, u sagašnju ustavnu državu, onija bezakonici tam’? — Ama, pa šta je to bilo? pita predsednik. — More vide li ti, gospodin-prisedniče, onija — i pokaza rukom na onu stranu gde mu je kuća — što naprajiše sas men’ i moju kuću?!Pa te molim, gospodine, da pročetiš u zakon: e li je predvideja zakonodavac ovakav slučaj i napisaja niki paragraF? — A šta je to bilo? zapita blagim glasom predsednik i stade nameštati cigaru, da ne bi progorela zelenu čohu. — Lošo, gospodine... život nemam... od zulum pobego’ do teb’... — A od koga to? — More, sramujem se i da ti kažem... ama, ete, vikam neće’ mi veruješ!Od kako se slava slavi, takvo ništo teško da beše u svet, ete!Pa si iskoči do teb’ da te pitujem, gospodin-prisedniče: ima li ga u ovuj zemlju zakon za onija bezakonici, što su, ete, sag u moju kuću? — He-he! smeje se predsednik, i to baš tebe da snađe, sve tebe!A od kojih to bezakonika? — Od onija nesrećnici, treska gi faćala!Onaj Mita Jovanović i Jovan Popović, i pa onaj Mikal Nikolić Kalča.Ete od tija bezakonici. — Zar oni?Pa šta ti rade? — Zulum čine, gospodine.Ene gi kude zasedoše u onuj moju pustinju (pusta ostala!) jošte od njeknja!Kako dođoše na Đurđov-dan — ti mi dođe pred ručak, a onija po ručak — kako si tag dođoše i sedoše, veće se ta vera i ne diže od tag iz moju kuću..Treći dan danas, gospodine.E pa mlogo je, gospodine, mlogo! — Mnogo, Ivko! veli predsednik, puštajući guste dimove. — Prvi dan slava — e, biva, red si je; drugi dan vika se paterica — e, peki, i toj će si kabulim; — ama što prave pa danas, treći dan, majka mu stara?!E pa nesam si ni ja bitoljsko magare, ta da poteglim tol’ki tovar!Mlogo, gospodine. — Jeste mnogo... — Pa vikam da iskočiš, gospodin-prisedniče, ta da vidiš sas tvoje oči moju bruku i moj žalos’.Ene gi tam sede si, pa na svaki čerek sata po jedno ručanje.Časte se, gospodine, kako Cigani u bogat dom posle poklade. — He-he! smeši se predsednik. — He-he! smeje se i Ivko usiljeno.Teb’ ti je za smejanje, a men’ mi pa za plakanje.Ovoj si je sag u moju kuću kako vojska u rat kad promine kroz selo! — Ono jedenje, ono pijenje, ono pojenje, ono pucanje sas tufeci — će’ vidiš i čuješ i pa neće’ da veruješ.U zem da propadnem odi sram, što će reknu pa komšije! — Ama pa oni se već i tuže.Evo Jordan podigao i tužbu protiv tebe... baš sad sam je čitao... tuži se, da nema mira od larme u komšiluku...Evo: ponizan Jordan Conić Krivokapče.I pokaza mu tužbu, koju je nakitio neki budžaklija advokat i u kojoj je živim bojama naslikan danonoćni strah, nesigurnost i bedno stanje familije Jordana Krivokapčeta, od ovo tri dana. — Ama, zar toj kuče se baš nađe da se tuži! — Jeste, on. — Što je katil čovek!!Ama za njeg’ me baš ič neje žal.Nesreća je, gospodine, vazdan-dan je u avliju, pa što će da čini, veće sag uzeja pa seje ladolež pri zid, sal’ da seiri za moju nesreću, tol’ko mu milo za ovuj moju bruku. — A, veliš, bruka po kući? — Ene gi sijasvet oko kuću mi kako oko panoramu!Ono, gospodine, neje kuća, neje avlija veće, — onoj si prilega na uzundžovski panađur!Svašto ima, sal’ što fali komesarin jošte iz policiju.Boga mi ti kazujem... — Pa što meni sad govoriš, što njima nisi kazao?Tu bar, fala Bogu, ne moraš da se cifraš i da im držiš čest.Niste tuđi ljudi, nego svoji, poznati, pa da si im napomenuo, da si im kazao: braćo, ljudi, đavoli, sotone, molim vas, nije, fala Bogu, sutra smak sveta, ima još dana... da si im eto tako kazao, otišli bi ljudi lepo... — Ama kazaja sam gi, gospodine, i molija sam gi i što gi ne praji — pa ič ne pomaga, em kako sam ti molija, i onoj kuče Jordan Krivokapče tuj pri plot beše i sve slušaše i čuješe, pa ič ne pomaga.Pijani ljudi, gospodine, što da pravim! — Nisi ti umeo. — Iskaraše sve, sve se razbegalo od kuću, i momci i čiraci i domaćica i magare mi pobeže od tirijanstvo čak u lojze, i ja.Em magare što je — pa ne mogalo da potegli tol’ki zulum i rezil’k od onija katili!!I ono ufatilo svet!Sve pobeže, gospodine, po malu i po rod i po lojze; a što ostade, toj pogibe, a ja si pobego’ do teb’ da me kako vlas’, ete, zaštitiš, što se kaže.A oni si ostaše, ta šenluče kako u dušmansku kuću.Načiniše si čador sas bajrak, a Kalča si sedi pod čador sas pušku na krilo, pa kako Arapin onaj kad je zakupija Kosovo u staro zulumćarsko vreme što se pisuje i kazuje.Frljaju tuFeci kako Zejbeci.Tepaju kokoške kako da iskočiše u lov u čair, na da su toj šljuke!I petla mi ubiše!A imašem petla, ete, za kef!Ta što imaše pusto grlo, kako telal u carsku ordiju; budija mi je čiraci sabajle na ševećeriju na dućan, pa i njeg’ mi ubiše ajduci!Ubila gi Sveta Bogorodica i prekojučeranja slava! — Zar sve poubijali? — Ete otidi si sag, pa nema ič pile za lek da tražiš!A kamilu da mi davaše čovek za onoga petla, ne tejašem da ga dam, a oni ga utepaše i poručaše.Beše čelebija petal.Kad si spacira prokaj plot, trče po njeg’ komšiske kokoške kako palilulke devojke po gardista narednika, tol’ko beoše merak na njeg'!A beše batlija petal, imašem tol'ki piličiki!Ća i teb’ da pozovem jedan dan na teferič na ručak u lojze. — A zar baš toliko mnogo jedu? — Mlogo, gospodine !Da ti ne dava Gospod ni da gi ’raniš ni da gi pojiš!Za onoga Kurjaka jedno pile na zub, a jedno jagnje teško da stiza; od jedno jagnje sal’ runo što ostavlja!Jede kako vatra!A Smuk onaj pa što pije, mani se!On si sal’ drži okanik, pa kako strina bosiljak ne ispušta ga iz ruke! — E, to im ništa ne valja. — Zulum čine, a ja što da prajim sam, ete, pomeđu onija ajduci?!Što da činim, ela nauči me ti.Ti si učija, demek, čkolje, čovek si knjižovan, učevnjak, razbiraš se u paragraFi i zakoni, a ja sam si jedan čovek pros’. — Biva li da se kako domaćin tepam sag sas nji’, sas gosti, bre, brate?!Ne biva!Prijatelji smo, kumovi se vikamo, pobratimi se zovemo, imamo šalu od vreme, pa. što da činim?!Proba’, gospodine, da i ja stanem sas nji’ barabar; kako onija, demek, da se opijem — pa ne moga’!Kolko više piješem, sve si popametan stanjujem, pa me sve više žal i sram za ovaj rezil’k!A i stra’ me (istin’ da ti kažem!), stra’ me da ne poginem za ništo, zašto pijani čoveci, znaješ kud gi je tag pamet ! — Ta valjda neće dotle da dođe. — More, ne znaješ, gospodine, kol’ko sam ja baksuz, a onija pa kol’ko su ludi!Onija pa ludi Kalča zaseja nasred avliju sas pušku preko koleno kako onaj Musa Ćesedžija u Kačanik u staro vreme; pa me stra’ da ne poginem za ništo!A lud je, lud, gospodine!Će me utepa kako šotku!Da poginem za ništo, bre, brate!Nesam poginuja u rat od dušmani, ta sag da poginem na Đurđov-dan, od pobratimi u moju kuću na moju slavu — kud gu pa nađo’ da gu slavim! jauknu grešni Ivko. — I žene ti dolazile i plakale i okale gi dom — pa ništo!Za malo te gi ne utepaše, a žene si pobegoše.Ludi su, gospodin-predsedniče, pa sto oke ludi! — A koji reče da su? — Kurjak, Smuk i Kalča. — Ha-ha!Sve sigurne Firme!E dobro su se sortirali.Dakle oni.E, grešni Ivko! — Jeste, sal’ ta četvorica. — Trojica valjda? pita predsednik. — Četvorica, gospodine.Na trojicu znam ime, a na onoga četvrtoga koj će da mu ga zna, kum mu nesam bija. — A koji je to? — Ama, gospodine, ako ga ete ti sag znaš, toj će ga i ja znam (vrat da skrši!).Kol’ko pita’ i pita’, i ne moga’ da mu čujem za ime.Pitujem onija: koji vi beše, vikam, taj? a oni mi kazuju!„Naš pobratim!“ — Pitujem pa njega: Koj si ti, bre? — „Njihov pobratim!“ vika on.„I tvoj pobratim“ vikaju oni. (Pobratimija se sas koleru a ne sas men’!) Tri dana kako ne iskače iz moju kuću, a ni ga znavam ni pa poznavam... — A odakle je, znaš li bar? — Koj će da znaje, gospodine.Na slavu znaješ kako je.Dođe si čovek iz beli svet, ulegne u kuću: „Srećna slava, domaćine, za mlogo godine i mi teb’i ti pa nam!“ tol’ko zbori, pa si sedne kude si miluje.A ti što da praviš, jošte mu lackaš a i ne znavaš ga; vikaš: Milo mi je, izvol’te; a vi zar pa sal’ na slavu znate i setite se za prijatelji!!A ni ga znavaš ni pa poznavaš.Znaš što je adet; slavija si, fala Bogu.Te tako si i ja s toga.Belosvetski neki; ispreko plot si zar dođe ovamke.Možda da neće ni od našu veru da je, zašto se ič ne razbira u naš adet.Četiri put ga, bre brate, pokani s kafu (belkim da se čovek seti za dizanje) i on gu popi, i ta se vera ne priseti ta da si iskoči iz kuću, demek na drugu koju slavu, no si sal’ sedi i žmije.„Ja si mogu, vika on, mlogo kaFe da pijem; kol’ko da gi pečeš, vika, ja gi sve pijem, ne mi ič škodi“, vika.Te si i ja veće batali da ga kanim. — A znaš li bar ko je, šta je? — Pa trebe, mislim, da je neki gurbet od panoramu, eli pelivan, na tu sortu prilega...Neka fantazija, gospodine.Ni ga zva’ ni ga pa zaustavlja’ — pa sag on stanuja jošte pozulumćar i polud odi svija onija što su tam... — Bruka. — More, toprv iska da čuješ za bruku.Za onuja trojicu pa mi i neje mlogo žal i pa krivo, zašto smo, znaš, drustvo jošte od vreme... i ja sam si tol’ko put bija kefli u njiove kuće! ‘Ama za onoga panoramdžiju i pelivana... e, gospodine, neće’ mi veruješ, veće život nemam!Zašto jošte drugi dan stade da pravi ešekluci, a pa onija budale pristadoše ta sas njeg’, a men’ mi pa sve za inat.E, tuj mi duša, gospodine! reče i pokaza jabučicu.A znaješ što iska jošte pelivan? — A šta traži? — Begenisaja kockarin ono devojčence... ono Jolče bućmedžijsko... ono što mi posluživaše, ako pantiš, na slavu, gosti, pa iska sag da se oženi sas njuma.A onija pa ešeci ’oće da su mu navodadžije! — Jošte drugi dan, jučerke, tražiše mi devojčence da gi poslužuje, a ja gi prati Mitanče, čirače, a oni napudiše čirače pa iskaju, ete, Marijolu: „Pišin da ni pratiš, vikaju, ono Jolče, da ni poje pesmu: „Slavej pile, ne poj rano!“ zašto je, vikaju, na Siku kerka, pa će i ona da znaje ubavo da poje tuja pesmu, a, vikaju, neće da se sramuje kako majka gu, zašto je učila čkolju!“ Što da radim, da pratim — ne smem, gospodine, čoveci su, sol ručaju, majke!Ta gi prati Cigani neki, a oni gi nakaraše, a Kalča jošte jednoga i istepa. — A oni pa tražiše: „Prati ni, more, Ivčo, ono Jolče ; će’ da gu udavamo!“ O Bože, vikam, kud se pa tako udava i pa ženi!Nemacki adet u nas nema ga!Nesmo ta vera, vikam.Kakva je vera sag pa toj zastupila! vikam gi pa ja.„Da pratiš, da pratiš, zašto smo gu i momče namerili“, vikaju oni.Pijani čoveci, mislim se pa ja u moj pros’ pamet, pa i ne znavaju veće što zbore!Ama ono drukče bilo, gospodine.Oni se i narediše veće, narediše se kako da će od nedelju Veliki Post.Onaj panoramdžija će je mladoženja, Smuk kum, Kalča stari svat, a dever će je Miloslav, apotekarin. — Pa okanuše li se? zapita predsednik, a već ga poče interesovati pričanje Ivkovo. — Jok, more!Ne okanjuje se ta vera!„E pa da gu pratiš, vika onaj panoramdžija, da igramo, vika, berem fote, a fota, vika, mlogo ubava stvar,' će’ se, vika, naljubiš sas onija ripčiki za jedan dan kol’ko nećeš u sav svoj vek sas ženu i tri svastike!“ Pa i onaj budala drta, Kalča onaj, pristade uz njeg’, pa i on vika: „Prati ni i majku gu Siku, ako se, vika, bojiš za ništo; i sas nju će’ da igramo fotu.Će da padne i ona, Sika, malko, berem dveste aršini, u bunar, a ja će da gu sam, zbori Kalča, pa zasukuje mustaći, vadim iz bunar.“ O, Bože, pijani čoveci, što će da im prajiš?!A toj si je onaj pelivan naučija Kalču za fotu, zašto otkud pa Kalča da znaje što je fota!Zašto toj ne beše u naš zeman, tija nemacki adeti.„Pa će se, vika Kalča, da begenisuju mladenci; u sagašnji adet takoj se, sas tija ficovi i marifetluci, vika, udaje i pa ženi sag.Sramuvanje nema sag veće; sag mu, vika, vospitanje iskača na pazar.“ — Pa onda? zapita predsednik koji se sve više i više interesovao. — I sag ostade rabota sal’ za toj da mi domaćica iskoči do majku gu Siku ta da gu pituje: E li gu je devojče za davanje, demek za udavanje, i pa devojčence da pituje: e li begenisuje li momka? — A čija je kuća i familija? — Iz siromašku kuću, gospodine.Ima si kuću i lojze u Goricu i pa drugo u Gabrovac — jedno lojze dvanaeset, drugo sal’ od pet duluma — čair i magare.Ama ubavo i krotko devojčence. — Toj kad mi reče domaćica — men’ mi se kuća obrnu, ete!Em ga nesam ni videja ni pa zvaja, em me iskaraše iz kuću — pa sag jošte iska ja da ga ženim!!More, moja bruka u knjige da se pisuje, Boga mi ti kazujem, gospodine! — A čija beše? — Moja bruka, gospodine. — Ama ne, nego devojče... — A, za Jolče bućmedžijsko pituješ?Tatko gu se zvaše Tane, Tane bućmedžija!Napred beše bućmedžija... ta, znaješ kako je!Propade taj zanajat, počeše ljudije ala-franga da nose, ta i on si propade... a on tag što će da praji, stade si klisarin...Umreja je, će da ima više od šes’ godine.Ama dobar i krotak čovek beše, pa si ostade po njega udovica, ta Sika.Kuća gu je tuj blizu do moju, u drugi sokak, Šefteli-sokak što je.Pa toj devojče iskaju, ete, sag da gu dadu za onoga belosvetskoga.Mlogo je merak, zbore si oni, ete na toj devojčence. — Pa lepa devojka, pa se svakom dopada; a oči su za gledanje... — A devojčence istin’ ubavo. — E, pa dao mu Bog oči, pa zna čovek šta valja; zavoleo je, pa znaš kako je. — E, može, gospodine, istin’ može toj da bude.Devojčence lepo i krotko, kako i majka gu što beše.Od dobru voćku dobar i fidan! imaše jedan turcki reč.A i sag jošte pa je ubava i cvrsta žena. — A lepa joj bila majka? — I sag, i sag, gospodine! — A veliš bila lepa i kao devojka? — Što misliš, more!Ta što beše jedna lepotinja kad beše devojčence, u moj vek — kad si ja beja’ momak za kef — e, prisedniče, neće’ mi veruješ — nastavi oduševljeni Ivko, a došao već do predsednikova stola — neće’ mi veruješ, do Stambol gu, ete, ne beše jošte jedna potakva da se nameri.A što pa imejaše grlo, ta kada zapoje starovremsku: Toj kada zapoje s ono njojno pusto grlo — reče Ivko pa nakrivi kapu, koja mu se od nekud našla na glavi — veće ništo polepo ne beše odi toj na svet!Ama kako, ete, sag teb’ što gledam, ete tako gu pantim u onoj vreme, u ono njojno malo aleno libade; pa alis kako cvet, kako šareno lale kad procavti u prolet.Ona si poje u lojze tam’, na kude Agušov kovanl’k, a mi se pa, što smo momci, skutamo u endek kako lisice pri kokošarnik, pa gu serbez slušamo!Mani se! reče Ivko, pa nakrivi kapu na drugu stranu.I sag jošte ubavo poje, ama se mlogo sramuje, znaš, udovica je.Ama će da te viknem, ete, jedanput da dođeš pa da gu slušaš, a ona, ’ demek, da ne znaje dek si ti tuj. — Eh, ono pojanje ako nesi čuja, pa tag ništo nesi čuja u vek! reče Ivko, pa sede i prebaci nogu preko noge a skide kapu. — To sad prvi put čujem. — A trebešem ja da gu uznem u onoj vreme — reče i ustade sa stolice i nakrivi kapu — ama se, ete, razminu, ta gu uze Tanča, onaj bućmedžija.A ja pa na Kalču kaskandisuvašem, zašto i on si je bija merak na Siku, a koj ti je čuja i znaja tag pa za Tanču, bućmedžiju!A i majka gu mlogo mrzeše Kalču (s oči da ga ne vidi), pa za men’ beše berićat-versun.Ama, ete, znaš kako je u svet... iskoči pa Tanča; ni ja ni pa Kalča, veće Tanča!!Ta kada veće bi „golem nišan“ i narediše rabotu, — a tatko gu, ete na ovuja Siku, dođe pri men’ da pazari jedan jorgan, da ga maksuz, reče, šijem za mladenci, za njuma i za onoga pa Tanču njojnoga. — E, sal’ toj, vikam gu ja pa na tatka, neće da dočeka tvoja kerka od men’; da gu Ivko pokriva sas alal, kad ne mogaše (kako trebaše) drukče da bidne rabota!Ona se udade za Tanču, a ja si pa tag za inat uzedo’ ovoj moju sagašnju domaćicu Kevu.Ete, takoj mu beše rabota. — He-he, smeje se predsednik, ama ti kao da si u konzistoriji, tako si počeo... ti se zagubi, more; ode, ode...Kraće, brate!Dakle šta tražiš? — Posmešija sam se, gospodine, de!U ovuj moju muku, ete, pa ne znavam ni što zborim! reče Ivko malo postiđen i uze opet onaj stari mizeran i smušen izgled. — Pa, ete, gospodine, ja vikam: je li ovo Tursko, Arnavutluk li je, što li je!Izbramo te, dek si čovek od red.Zašto i u turcko jošte slavismo (be’mo cvrsti u veru i pa u zakon), pa ovoj čudo i rezil’k ne beše.Pa vikam da mi pomogneš, ta da si ne promenjujem veru sag pod moj staros’ i stanem sag pod moj staros’ poturnjak, ta bajram da držim kad mi, ete, slava takoj pomaga! — He-he ! smeje se predsednik.Ej, grešni Ivko!E to, što mi reče, ne valja. — Ič ne valja, gospodine!Za dobro čovek i ne dolazi u opštinu, veće za zlo! — A ja sam si građanin i podajnik, esnaf-čovek; plaćam sto i sedamdeset i tri dinara i četrdese’ i sedam pare porez i prirez na polovin godinu; u deputaciju ako iskaju da idem, bez men’ ne može da se promine, i uvek si idem sa svoj arč.Vojnik sam, služija sam i u stojaćnu vojsku kad beja’ u Beograd, i sag sam vojnik u pirotekničku četu; a njeknja mi zapisaše i komoru da davam!Ako, gospodine, — da davam, zašto smo Srbija!Da davam i pa još, ako je za državsko; zašto sam, ete, i ja državski!Pa vikam: pravo li je da mi sag batisuju kuću za ništo, za ništo, bre brate!Pa ako ti, vikam, ne možeš, gospodine, a koj će tag da može?! — Ti zašto si prisednik?! — Ništa se ti ne brini, Ivko — reče predsednik svojim blagim glasom, a igra mu usna od zadržana smeha — ne može to tako ostati.Idem ja da.. reče i ustade. — Nesam džimpir — reče Ivko, prateći ga očima i okrećući se za njim — nesam kockarin, gurbet nesam, gospodine!Čovek sam od red, esnaf-čovek, i tatko mi taj čovek beše; poreska sam glava, i vojnik i odbornik, i za deputacije i za dočeci, i u odbor za triumfalne kapije bez men’ ne može da promine kako ni kolo bez Kokana!E pa biva li od jednoga zajca devet kože da se oderu?!Zašto, gospodine, da dođem ja sag, ete, na ovaj stepen?!Pa vikam, da iskočiš sag ti sam, gospodin-prisedniče, do tamke!Ima li u ovuj zemlju zakon i pa red za onija bezakonici!Da otideš tam’ do onuj moju pustinju; zar će da gi bidne sram od teb’, pa će da otidnu i men’ me kurtalisuju...Stra’ me, gospodine, mlogo, će se nađe neki mangup i zaludnjak, pa će me turi u dopis u novine, pa moj sram u svet neće ga bidne!!Aman, gospodine, pomagaj!Eto toj te molim... završi Ivko, pa se iskašlja malo i povuče s puno respekta i smirenosti uza zid. — Tri Cincarina prevedo’ na našu slavu, i jošte petinu mogašem a i tešem da prevedem... ama, ete, sag vidiš kako je... sag dođe vreme, ete, da se i ja pisujem u Cincari... — E, pa de, de, veli mu predsednik, dosta!...Ne gori ti kuća... — More, da gore, gospodine, pa kolaj rabota, zašto je sigurirana, ama ovo je jošte pološe, ovaj kardaški zulum i nesreća.Niki me bre ne žali, gospodine!A men’ mi duša znaje kako mi je!! — Ne brini se ti ništa, idem ja sam glavom.Ti nisi umeo, nisi vešt, a ja ću to sve polako i lepo.Pusti ti mene, a ti ostani malo... nemoj odmah za mnom, nego dođi malo posle, pa da ti lepo moj pisar preda ključeve od prazne kuće. — Otidni si do kuću mi, pa čudo da vidiš!Iskupiše se deca komšiska i malska pred kuću kako da će panoramu da gledaju.Pe moga’ da gi napudpm. — A bre, deca !Što se skupiste, bre ćopeci?Mečka li igra u avliju eli šebek, reko’ gi, ta se iskupiste tuj?! — „Neje mečka, zboru si pa oni, ama ništo jošte poubavo odi toj!“ — E pa što čekate bre, kad neće ništo da bidne! — „Čekamo, zboru si, da se potepaju!“ — ’Ajde, glavu da skršite, karam gi ja; toj neće da dočekate! — „Pa će’ da dočekamo, zboru si, i jučerke trojicu izbaciše na sokak.“ Sal’ to ču, pa si ’fati put!Pa vikam, eli da gi ispudiš iz kuću eli da gi daš tapiju a men’ pa da mi dadeš pe-šestinu panduri, ta da se iselim iz onuj pustinju... će da stanem, ete, gurbet po tuđe kube pod staros’ kako činovnik . . . — He-he! smeje se predsednik blago.Ej grešni Ivko, jesi ti nagraisao.I kako to baš tebe da snađe?! — Baksuz sam zar! — A... ono... znaš, ama i ti si po nekad bio prava napast!Milo ti, kad ti drugog nagaraviš, kad mu obesiš tendžeru, a sada: lele i pomagaj!Vidiš, sad ti se vraća.A zar nisi i ti po nekad bio ako ne gori, a ono, vala, isti ovakav. — Ama da reknem da neje, jes-je, gospodin-prisedniče.Inćar nema; ete priznavam!Ama ovakoj da je bilo — neje, gospodine.Onoj si berem beše šala, ama ovoj je veće bez red, gospodine. — Ama to je svršena stvar, dok ja samo odem... ti ne brini ič. — Pa toj i ja vikam, a ti zašto si prisednik. — E pa videćemo se, Ivko.Dakle ko što ti rekoh! umiruje ga predsednik. — O da da Gospod! veli Ivko. Predsednik uze palidrvce, i zapali cigaru i pozva pisara da mu ovaj namesti jaku na vrskaputu koji je obukao i da mu naredi da pođe za njim. — Ama ti si opet docnije došo, veli mu predsednik.Opet si valjda noćas po svom običaju... gledaj samo kakve su mu oči...Odmah da odeš do berberina da se ošišaš... gledaj ga samo, kolika mu je kosa!Da mi nisi više ovako čulav izašao na oči!Ama, sve bi vas trebalo.. A pisar kicoš sa velikom čupavom kosom, jako isečenim prslukom, dole širokim pantalonama i jako šiljastim cipelama sa gornjim bezecom od crvena somota koji je goreo kao žeravica ne odgovara i ne pravda se nego mu uslužno dodaje šešir.Ne vredi mu da se pravda, jer vazda budno oko predsednikovo zapazi svakoga đavola.I pisar ne sme da se pravda, jer misli u sebi: Stari je kurjak ovo, ko zna gde me je video, pa koja fajda; da me valjda uhvati u laži.Bolje ćutati. — Predsednik mu naredi da pođe za njim, a malo poizdalje nek se nađu jedno šest zadružnih pandura, a i tri fijakera nek su u pripravnosti. — Pa će te molim, gospodin-prisednik, napraji gi ta da iskuse svu strogos’ od zakona! reče Ivko i dodade predsedniku štap onako ponizno i smerno kao što klisar vladici pataricu dodaje.Da vi dođem, gospodine, na onoj stari stepen. Ode predsednik, a za njim Ivko u najvećoj smernosti i poniznosti kao čovek koji je izgubio veru u sve, pa se boji da i najmanjim dahom ne utuli i poslednji slabi zračak nade. Stiže g. predsednik pred kuću i, saslušav tužbu jednoga Ciganina koji je tužno Kalču da ga je tukao obedivši ga pre toga da je i on jedan od onih koji je prodava knjaževačku pljačku od Sedamdeset Šeste uđe unutra. Isti g. predsednik je bio poznat kao jedan slavan drug za društvo.Stari Andalija, kome se kompetentnost mora priznati, pričao je posle jednog „veselja“ da takvu napast još nije video za četrdeset i nekoliko godina svoga sviranja.Dušu je dao za jedno dobro srpsko društvo u kome ide sve onako, bez ustezanja i ustručavanja.Bio je to stari joldaš i ašik, o čijim se veseljima rado pričalo i još radije slušalo.Za njega pričaju da je pređe kao „sreski“ bio sila i nosio na zlatnim mamuzama kao žvrkove dva napoleona.Znali su se dobro, pa zato i nije nikako čudo, što ga onako radosno dočekaše ljudi koji su, i ako pijani, ipak imali malo i respekta od vlasti. — Ooo! povika Kalča koji ga prvi i opazi.Zdravo-živo, gospodine!More, ćoravi li ste, eli neste okati, ta ne vidoste koj ni dođe?! Tvrdo rešen da ih lepim ili silom ukloni, g. predsednik ostade i dalje zvaničan i hladan. — A vide li, gospodin-prisedniče, što napraji onaj zver sas nas? reče Kalča, jer ga g. predsednik svojom zvaničnošću poli kao hladnom vodom. — Koji onaj? zapita g. predsednik i javi im se učtivo, a gleda po avliji. — Pa, domaćin naš, pobratim Ivko, gospodine predsedniče, veli Kurjak.Izvol’te, sedite...A mi... malo svratili... ko ljudi. — More, ima davu da ti činimo, da ti se tužimo bez marku, na onoga sankim domaćina.Mlogo loš čovek, gospodin-prisedniče, pa ni lošo i napraji.Ovako li se slavi slava i drustvo dočekuje jedanput u godinu, bre brate?!Ostadomo sami u kuću kako siročiki bez tatka, kako piličiki, gospodine, kad gi kobac ufati majku! — E pa, Kalča, znaš kako je... i vi opet... — Toj li je red, gospodine?!A živuvasmo alis kako braća od jednu majku...Pazešem ga i volešem pobolje od onoga mojega Čapu! jada se Kalča, kome se steglo oko srca, pa postao liričan; dalo mu se na žao, pa mu udarile suze.Toj li je red, gospodin-prisedniče!? — Pa nije ni to — to ne velim; al’ opet ni zulum neće da trpi čovek! veli predsednik. — „Zulum!“ ’Ajde pa i ti sag, gospodine, kako zboriš!Sve beše ubavo i čoveški.„Zulum“, vikaš?E pa de, ko je poginuja od ovaj naš zulum, kaži si ti, de?Ti si čovek jedan, što se kaže, knjižovnjak, razbiraš se u knjige i u pismo, i u protokoli i arhivu, i tija bagateli.Koj poginu de odi taj paš zulum, majke?!A njega pa ako slušaš što ne kleveti, — ono trebe da je Kosovo bilo ovden!U ovej godine, rutav čovek, ta da si sag u moj staros’ plačem.Toj li je pa red?! završi Kalča vrlo žalostivno. — E pa ja znam da si ti, Kalča, advokat!Ama nije opet red ni da mu vi opet tako nabijete ognjište, reče predsednik, okrećući se i gledajući po avliji onaj vašar’ pa se zaustavi na obešenim jagnjećim kožama. — Nije ni to red! — Neje, gospodine; da kažeš da je red, neje pa ni toj red.I ja si toj vikam; ama komu da ga kazujem?! pravda se Kalča iskreno. — A jesu l’ vam to jagnjeće kože od ove slave? — Jeste, gospodine.Veće nam se dojede pilećo, pa promenismo na jagnjećo; pa beše tuj još neko drustvo, te gi poručamo sas drustvo. — A pošto su sad kože? — Šes’ groša, sedam groša... sprama jagnje, gospodine... daje ponizni i uslužni Kalča podatke.Dve dadomo na Kurjaka, zašto gi je on i zaklaja, pa red si je takav; a jedna pa za men’ će ostane, zašto mu ja beja’ pomagač, parakuvar, a on beše stareji aščija. — A šta to peče onaj?Jagnje, a? — Jagnje, gospodine, đurđovsko jagnje; a od njeg’ poslatka mandža nema na svet! — Izvol’te zaponac, gospodine predsedniče, reče Kurjak.Kalča, daj stolicu! — Fala, Fala!Zaponjac ću uzeti, al’ sesti neću, nego ovako stojeći.Zaponac i jeste da se s nogu ovako jede.A, posle, ja nisam došao onamo da se častim — (kad je trebalo, bio sam) — ja ovamo dolazim upravo po zvaničnoj dužnosti, kao... — A mi ćemo sad malo da se prihvatimo, veli Smuk, izlazeći iz podruma sa punim rukama, da ručamo.Ručali su već, što kažu, i koji su goveda pogubili.Evo i vina.Pobratime, isperi ove čaše, reče Smuk onom, novajliji. — Ela izvol’te, gospodin-prisedniče, malo vince.Ama je vince, vidi, vidi!I Turčin — pa veru si da batali zaradi toj vino, takvo je! — Fala, Kalča. — Ama vino antika ; od ćurlinsko lojze, trogodišnjak.Da si bacimo, gospodine, u kljun po jedno vince. — ’Ajd’ baš mogu, al’ samo jednu čašicu. — He-he! služi ga zadovoljno Kalča, kol’ko miluješ, gospodine, a kod nas zor nema. — Ama kako to radiš!Gledaj ga samo!Ala si mi i ti neki aščija! reče predsednik, gledajući Kurjaka kako seče pečenu jagnjetinu. — A sve si vika, gospodine, veli Kalča, da najbolje znaje. — Kako to sečeš, to ne valja ništa! — Ne valja, gospodine, veli Kalča. — Ono ako ćeš baš pravo, jagnje i ne treba da se tranžira, nego se iznese onako celo na siniji, ko što Turci rade. — E, ne l’ i ja toj zborim?!A oni mi vikaju: ti, Kalčo, da si ćutaš; ti si majstor salte za zajci i za srndaki.A sag pogle kako i prisednik na moj pamet zbori! — Da si mene pitao, veli predsednik, ja ti, vala, ne bi’ dao ni da ga sečeš.Jagnje se živo kolje i seče, a čim je pečeno, odmah nož za silav pa prstima, ko što je Bog rekao.Jagnje pečeno, upamti to, najlepše je i ne seći ga, nego ga onako cela izneti na siniji, pa onda skrstiti noge, pa, onako po turski, prstima skidati s kostiju.Tako se to radi.Pa onda ne znaš šta je dosta: toliko je to slatko!Al’ kad si već počo, onda daj bar meni taj nož, da ja to... — Nož, podaj nož! viknuše svi i poleteše uslužno. — Eh, sam te Gospod donese pri nas, veli zadovoljni Kalča, a bez teb’ ćaše da bude jeksik ovoj naše drustvo! — Ovako, vidiš, ovako se to seče, ovako.A kako si ti počeo...Pa brže prisloni tanjire uz vatru, da se malko ugreju, ako ćete, to jest, vruće pečenje da jedete — onda se tako radi, a ne na hladan tanjir metuti, pa da se odmah slojani!A ako volite hladno pečenje, onda je druga stvar.Što se mene tiče, ja volim i jedno i drugo.A kad hoćete vruće, tanjir treba da je malo ugrejan... — Bože — veli Kalča, sav srećan, polako — učevnjak čovek što je, pa u svašto se razbira! — Tako... daj sad amo te tanjire od vatre.E, probaj sad da jedeš! — Eh, puste čkolje i pusti moj mlados’ kude je! viknu Kalča. — A lako je nataći samo na ražanj pa ispeći; ništa lakše od toga.Ali treba majstorije da se iseče. ’Ajde, pa vi sad jedite... a ja ću meni uzeti samo ovaj bubreg s lojem.Daj stolicu. — Stolicu! viknu Kalča i dodade mu svoju malu tronogu stoličicu...E li iskate iz sobu jednu i jedan jast’k? — Batali, dobro je i ovako! veli predsednik.Ala se omiče, sve se topi i loj i bubreg.Ded’ to ćurlinsko.Je l’ ćurlinsko to vino beše?Da ti mene nešto ne lažeš? — Ćurlinsko, gospodine, veli Kalča, ič ne beri brigu, zar teb’ će’ da te l’žemo!Sve mu je lojze u Ćurline. — Onda sipaj! Sipaju, kucaju se, nazdravljaju i piju. — Slavu slavili, slavu dočekivali, gospodin-presedniče, nazdravlja Kurjak.Kako ja vas danas u mojoj kući kako mogu, tako vi mene, ako Bog da, drugi put u vašoj kući dočekivali kako mogli, a, daj Bože, i kako hteli ! Piju i izvrću sve čaše, tako da dance bude gore a usta čaše dole. — Dobro vino! veli predsednik.Ded’ još malo rebarca.Pa onda da se lepo raziđemo, pa i ja s vama i vi sa mnom da budete zadovoljni, a najviše da bude našem Ivku milo. — Što je kuče, vide li, gospodine, pa nema ga!A pogle ovakoj drustvo!Ovako jedenje i pijenje i ne ’tede — što je pčeška sorta! — ne ’tede da ostane! veli Kalča. — Ala se topi!Oho-ho! veli predsednik, uzimajući rebro.Gledaj, Kalča.Ovako se to jede!Eh, kad ne umeš da jedeš. — I ovo! rekoše tri kardaša i svaki mu izabra i metnu u tanjir ono što sam najviše voli. — I rep znam da volite! reče jedan, pa mu metu u tanjir. — I glavu, gospodin-prisedniče, veli Kalča.Ne li ste glavešina na grad i na nas svija i tuj što smo i tam’ pa na polje po grad.Pa vikam: „Glavu pred glavu!“ Takoj si je red jošte od staro vreme. — Izvolite, gospodine predsedniče ćurlinskoga nektara.Nećete mi valjada dati korpu! veli onaj i priđe uslužno i graciozno da mu natoči. — A, Fala, Fala!A odakle beste vi? reče predsednik novajliji.A ko vam je ovo? zapita polako Kalču.Odakle beste? — A koj ga znaje! veli Kalča.Trebe da je neki naš čovek.Dođe si u kuću kako nekoj mače od sokak kad ulegne u kuću, pa se pripitomi tuj; pa sag veće i ne izlazi.Stadosmo i pobratimi. — Čast mi je predstaviti vam se — reče onaj, zakopčavajući kaput i izvlačeći manžetne — Svetislav N., pređe kao član pozorišta, skromni i predani služilac u hramu boginje Talije, a zatim otpušteni opštinski pisar, žrtva obesti sadašnjega režima, koji je uzalud iščekivao moju potporu... kao član putujućeg društva počeo sam kao statista sa ciglo nekoliko ovih reči: „Milost, Lezirk je nevin!“ a docnije sam igrao Jovana u Nizu Bisera i Hajnriha u Lavorici i prosijačkom štapu nagrađen burnim aplauzom do ludila ushićene publike koja me obožavaše.Igrao sam karaktere, to mi je fah... posvetio sam se bio životu koji znači svet na daskama, to mi je bio ideal, cilj i svrha moga toli burnoga koli bednoga života... — Aha, sećam se, pisali su mi iz Beograda za vas. — Pa sam došao...A uverićete se iz mojih konduita, koje su sve ovde pri meni... reče i izvadi čitavu fasciklu nekih hartija. — Dobro, dobro... to za posle.Ovde sam samo privatan čovek u krugu prijatelja. — Imam oprobano pero... moj koncepat nije nikako popravljan; odmah ga i prepisujem.Imam baš, čini mi se, ovde nekoliko koncepata pri sebi, ako želite... — Želim ti, brate, dobar apetit — reče predsednik i metnu mu u tanjir jedan komad pečenja.Eto to je dobro.Eh, kad ne znaš šta valja! — O gospodine predsedniče, vaša ljubaznost... vaša gotovost... kako samo da vam se odužim!.. — Batali, more, to, pa ćuti i jedi tu.Vidiš da nisam... da sam danas privatan čovek, a sutra kad budem ,u zvanju, zvaničan... veli predsednik, pa se tek na jedared trže; setio se da je došao kao vlast, pa nastavi: To jest, ja sam i sada vlast, al’ sam u drugom poslu.Ljudi, šalu na stranu, fala pa časti, na vinu i pa mezeluku, al’ ja mislim, da je već krajnje vreme da mi ostavimo ovoga čoveka, ovoga našega grešnoga Ivka.A zato sam i svratio, put me naneo.Išo sam ovuda, pa čuo neki džumbus, pa daj, velim, da vidim... — Čuja si džumbus, pa vikaš ovo trebe da su neki moji čoveci, drustvo; e fala, te se za nas pa priseti.A kud će pa da bidne kolo bez Kokana, ta i vi bez nas.Zdravljica, prisedniče! veli mu veseli Kalča, a nakrivio kapu.Ako, ako!Nesi ni pogrešija, ni ti s nas, ni mi pa s tebe. — ...Pa reko’, hajd’ baš da svratim i da vidim šta rade oni tamo, pa sam kazao Dživgaru da spremi fijakere, pa da se lepo posadimo, pa onda lepo odavde kući... il’ u Banju... dobro je malo, radi... — Zaradi vozduh! veli Kalča.Eh, što je čovek učevnjak, knjižovan... — Jeste, da se malo izluftirate, to je zdravo. — Prima se!Da idemo ! veli Svetislav. — Ama pa lepo, da si idemo, lepo, pa će’ si idemo!I ja si toj vikam od jučerke jošte.Tike vikam, veli Kalča, biva li, eli je red pa trgovački da si idemo, a ni „sas zdravje“ da ne reknemo na našoga dobroga Ivka, na domaćina, ete? — A proševina?! spomenu Svetislav. — Kakva proševina? pita predsednik. — Hej, hej!Pa taj si je rabota veće svršena... ’Oće da ga ženimo... — Koga? pita predsednik. — Pa valjda neće Kurjaka!Tike može i njeg’, udovac je... — A zašto opet ka da ne bi moglo! reče Kurjak, rebreći se malo i sučući brkove. — ’Oće da ga ženimo, ovoga pobratima.Takoj li je, kume? pita Kalča Svetislava i udara ga po ramenu.Jučerke me okumija.Kume, da pijemo!Kuče nijedno, ela da se poljubimo. — Haj’te, ljudi, haj’te; ovo je sad najhitnije, a za ono ima vremena! veli predsednik. — Ivčo bre! razdera se Kalča koliko ga grlo donosi.Ivčo bre, poskoro da dođeš! — Što se dereš ka skeledžija?Preseče me, kol’ko se razdera! viknu na nj predsednik. — Vikam ga i okam ete za toj, da se, demek, alalimo kako ljudi, trgovački... nesmo jedne keramidžije... — More, Kalča!Nemoj bar ti da se praviš lud.Davno se batalio red ovde. — Odamno gospodine, i ja vikam toj, jošte od kako ne ono kuče ostavi pa pobeže; ama vikam, zar da smo i mi kako on?! veli Kalča. — A zar je red, veli Kurjak, da nas i on ostavi ovako same! — E, pa nemoj tako, Mito — reče predsednik onako meko i blago Kurjaku — ti si bar čovek pametan, pa što onda tako govoriš?A kako bi, eto reci po duši, tebi bilo, da ti on dođe na tvoju slavu? — A zar je jedared zaseo?A posle ja to jedva i čekam, i molim Boga!A što?Što da mi ne dođe!Bože zdravlja...Nije daleko... eto preksutra, pa izvol’te i vi, gospodine predsedniče.Pa ćete videti kako ja dočekujem i služim goste; onako starinski, kao Silni Car Stepan... sve stojim.Ja kako.A ja još i nemam domaćicu ka on.Još malo, eto preksutra je slava, pa živi bili... — A šta je preksutra? — Pa razume se Markov-dan, moja slava, od starine... — He-he, smeje se predsednik, šta se tu razume! — A za koju godinu, za ovu? — Za ovu, za ovu! — He-he.Na zdravlje ti pamet!Ove ga godine, vala, nećeš slaviti, a do godine možeš.Pa, bolan brajko, a znati li šta je danas?!Pa danas je Markov-dan. — Danas?! pita Kurjak. — Danas, i to celoga dana!A sad je četiri sata po podne. — Ta batal’te, gospodine predsedniče... ne znam ja kad mi je slava!Toliko godine slavio zajedno s ocem, i posle kad sam se odvojio sam, i kao udovac ... pa da ne znam ja kad je Markov-dan.Treći dan po Đurđev-danu. — Pa? — Je l’ prekjuče bio Đurđev-dan? — Jok! danas je! juče je! viču, dok se naposletku jedva jednom ne obaveste da je juče bio Đurđev-dan. — A ne, ne!Gospodin predsednik ima pravo.Juče je gospođica Jola otišla i nisam je više video, a ona je dan i po posluživala. — E, pa sag de!Vija ste mužije učevnjaci i knjižovni, a mija smo jedni prostaci.Kako ti reče, prisedniče, taj dan će da bidne.Poslednji si gost u drustvo, da ti ne kvarimo kef, ete! veli Kalča.Peki, peki! — E, pa neću da je „peki“, nego: Je l’ prekjuče bio Đurđev-dan, je l’ juče bila patarica, e je l’ danas onda Markov-dan ?!Ako ne veruješ, iziđi da vidiš kako juri svet u Panteleja... a i na Sv. Marka slavi crkva! — E pa, pobratime, Mitančo, diže se Kalča s punom čašom, pa srećna ti slava!U zdravje da gu dočekuješ!I mi da ti dolazimo i ti pa da ne dočekuješ i ispraćaš, a ne kako onoj kuče Ivko što uradi. Svi mu čestitaju slavu, ljube se, piju i opet se ljube. — Dobro ste mi došli! veli Kurjak jedva jednom uveren i on.Izvol’te, sedite. Svi posedaju, Kurjak stoji i služi. — Gospodin-prisedniče, veli Kalča veselo, a vide li sag pa ovoj čudo: slava na našega Mitanču.Kurjačka što je slava, pa u tuđu kuću gu slavi!Bože moj!Svašto u ovaj svet! Te se reči kao kosnuše Kurjaka, jer on se uozbilji i kao rastuži malo; a za čudo da je i juče već bio nešto drukčiji.Većinom je ćutao, rebrio se sedeći onako; gledao, sukao i izvlačio brkove. — E, kad je tako — reče predsednik i pruži đurovaču da mu se natoči — onda je što drugo; stvar je onda u drugom sostojaniju.Pa što mi to odmah ne kazaste!E onda uzimam reč natrag! pa ispi čašu.Svetislave, na, meti ovaj šešir tamo da mi ne smeta. — Bož’ke, kako se pa ovoj ubavo složilo.A prođe Ivkova slava, a eto si stiza pa Kurjakova! veli Kalča. — A jadna ti slava bez svirača! veli Smuk. — Veselo, gospodine predsedniče! veli Kurjak. — Ama nešto mi gluva ova slava! veli predsednik. — Kako da nije! veli Smuk.Nema Cigana. — Be’u jedni otoičke, ama gi napudimo zašto su lopovi.Oni kupovaše i donosiše pljačku aleksinačku i knjaževačku u turcko vreme kad beše rat.Rekaja sam jošte kad pade Niš i zastupi Srbija, da ću gi bijem gde gi nađem i dor gi vidim; pa si toj i radim, veru gi firaunsku čađavu!Faćam račun; jošte tri iska, pa da gi bidne ramno stotinka. — Ama gluvo mi bez Cigana! veli predsednik.Kud je bila slava bez Cigana! — Gluvo, gospodine. — Čuješ, kume Svetislave! — Ja... o molim... izvolite! veli Svetislav. — Dakle, kao što ti reko’, ja ću da ti budem kum, Kurjak starojko, a Kalča nek’ ti bude mesto oca.A, Kalča, pristaješ li? — Sve si kabulim... veli Kalča. — O kakva čast!Stvar prešla u jače ruke. .Dakle ima nade!Dalje od mene onda misli o samoubistvu! „0 Marijola, lepotice krasna, Sliko divna raja nebeskoga!Ne smem čisto da pogledam u te, Divnom blesku svetla lica tvoga.Al’ vrati se, o pogledaj, stani, Mog života već se gase dani!“ završi deklamaciju ovaj Julije Flotvel iz putujućega društva. A Kalča ne skida očiju s njega, nego ga sluša i gura jednako Smuka, da ga i ovaj sluša. — More, kume, ti me zbuni s tom tvojom fantazijom.Dakle, šta ono htedo’ reći... — Za Cigani beše razgovor! veli Kalča. — A, da, dakle, kume i ćato... sutra napiši priznanicu na pola plate... — Čujem, gospodine kume; a na koliko, molim? — Na pola plate, četrdeset i osam dinara, od petnaestoga do kraja ovoga meseca, na ime plate pisara ovo-opštinskog, a plata ti je devedeset i šest dinara zasad. — Hvala, gospodine kuma-predsedniče i jedini pravi prijatelju i dobrotvore. — Uha, šta ti sve nakaziva tu!Rekni: kume — dosta je. — Hvala, kume.Dakle, kume, šta ste mi hteli narediti?Gde kum okom, tu kum skokom! — Lele majke, što će da ni procavti Opština sas ovakoga pisara!! veli Kalča, smejući se. — Dakle, kume, otidi onom mom pisaru pred kućom tu što stoji i kaži mu, neka odmah pošlje svih šest pandura u svih šest ciganskih mala — a i kod Panteleja nek’ idu, ako po malama ne nađu, pa nek’ dovedu svirače. — Koliko? — Kol’ko ih nađu. — Ama, vikam, veli Kalča, neće može bit’ da dođu; i njim gi je slava. — More!Čudne mi slave!Ciganska slava.Šta neće da dođu?Kaži da predsednik zove.Hajde sad...Čuješ... hej, stani...Naredi tamo i za prangije! — I čočeci nek’ dovedu! predloži Kalča. — I njih, i sve.Znaju oni Kurjaka; zar su mu malo svirali Mekam i Zejbečku Igru. — More, ne znaju oni predsednikov bakšiš! veli Smuk. — E, pa srećna slava!Srećno viđenje! Ove godine kako možeš, a do godine kako hoćeš.Pa da Bog da s domaćicom, veli mu predsednik.Ako si Kurjak, ne moraš biti kurjak. Kucaju se i piju. — Sedi, Mito, reče predsednik Kurjaku.Što si zamišljen?Šta ti je? A Kurjak samo sedi i ćuti.Suče brkove, vuče brk i gleda niz nos, kao čovek koji oseća svoju vrednost i nameran je da je pusti u saobraćaj. — Istin’, što ti je pa teb’?Ništo si mlogo žalan, pobratime! — Eto tako.Mislim nešto!Eto od kad je naše drustvo, pa se ne setiste mene da ženite i da mi predsednik bude kum!A ovaj, eto, došao juče, pa mu već nađoste i devojku i kuma i starojka i sve!E, zato me je baš mnogo žao!...To... to ja i umreću a zaboraviti neću! — Pa, molim te, pobratime, a kad si nam ti reko da ’oćeš — — ...Nego da ja dočekam, nastavlja zbilja ožalošćeni Kurjak, moju slavu bez domaćice, i još u tuđoj kući!E zato mene bole srce!To je meni jedna žalost velika! — More batali to sad.A popravićemo to lako, samo ako ti hoćeš!Nego da pijemo.Samo ako ti hoćeš! — More, kako da neću ono što je dobro. — Hajd’, batali ti to sad!Sad će nam i Cigani doći. Nema sumnje Kurjaku se dosadio udovački bećarski život a dirnulo ga i to valjda što je dočekao slavu u tuđoj kući.I on se opet izgubi u mislima.Samo je gladno brke, pućio obraze, nadimao grudi kao što već to čine zaljubljeni udovci, i malo je govorio a nije se raspoložio ni kad su stigli svirači. Posle pola sahata stigoše svirači. Ivko je sedeo dotle u kafanici i poručivao kafe i primao izveštaje, koji su ga potpuno umirili, jer je čuo da je vlast stigla već na mesto nereda.Pošao je umiren i pun nade; ali što se bliže kući primicaše, sve ga više neki strah obuzimaše.Ostavio je kuću u priličnoj tišini, a sad iz daleka prolamaše mu uši jedan užasan urnebes!Jakaša, jaraša! ču se iz avlije glas Ciganaka i zurle Ameta zurlaša. — Lele, majke, što će baš da propadnem!Što će ovoj sas mene na kraj da bidne! reče, pa polete kroz svet u avliju, kao čovek koji je do malo čas bezbrižno sedeo u društvu, pa mu iznenada jave: da mu se kuća zapalila.Tu stade na onom demarkacionom ćošku od kuće, pa gleda i sluša sve.Unutra već samo kako se zamisliti može!Kako te najgore mrzi'.Jedna vika, jedna svirka, jedno pucanje i podvriskivanje jedno, pa se do neba čuje!Zatekao je šest ciganskih družina.Sve udarilo u svirke i davorije, u ćemaneta, zurle i bubnjeve, a čočeci u besnu igru.Ciče sitna ćemaneta, pište zurle, a glas im se razleže čak do Vinika, trese se kuća i sokak od bubnjeva, zveče dahireta, podzveckuju čampare na rukama čočeka.Igra čoček i pravi krugove i šiba svojim dugim kurjucima po zraku i trese graciozno celim svojim simetričnim telom, a Kalča se izvalio na jedno jastuče, zažmirio sladnostrasno kao mačak, pa viknuv: „Ahaaa, čičino malecno!“ ispali pušku u vis i otera radoznale vrapce čak u devetu mahalu.„Svirite moj žalos’, veru vi firaunsku čađavu čočešku!“ dere se Kalča i obećava lagir-papuče garavom čočeku Kara-Biberu, zbog koje se počešće po kafanama dešavaju tuče između vojske i civila i ima razbijenih glava i slubljenih šešira, pokrhanih stolica i tesaka bez kanija u kafani i kanija bez tesaka u kasarni.„Ćiti, ćiti, Ružo!“ dere se Kalča. Trese se kuća veseloga Ivka, jorgandžije. Stao domaćin, pa gleda i sluša čudo.„Što je ovoj, bre brate; pomaga li što tapija?“ reče u sebi.Verovao je svojim ušima, još sa sokaka čujući kako mu se sve trese od svirke i pesme vesela kuća njegova, ali očima svojim nije mogao da veruje ni sad, na licu mesta, usred avlije!Zanemeo i stao.I da je to bio čovek koji afektira, nema sumnje da bi najprirodnije i najzgodnije bilo za nj da padne u nesvest; — ali pošto kao čovek jake i snažne građe nije znao šta su to živci, a još manje slabi živci, nije znao naravno ni padati u nesvest, nego je samo zinuo od čuda, pa stoji nasred avlije.Ostavio još i kojekako mirnu kuću, a sad zatekao čitav vašar kao u paklu, i to još u prisustvu opštinskih služitelja, na čiju je pomoć apelovao!Oni su revnosno prali čaše i spremali „beštek“ i „escajg“!! — Breee!Zar tol’ko Cigani gi ima u ovaj grad?! viknu Ivko, kome ništa pametnije u ovaj mah ne pade na pamet nego to.Zaboravio na svoju nesreću, pa se čudi tome.Stade gledati i meriti i Cigane i pandure koji rade i uređuju sloške kao da su baš u svojoj kući. — A, za toj li ve je poslaja prisednik, nesreće pandurske! viknu Ivko, misleći da su panduri (kao siroti ljudi) potkupljeni. — Mi si sal’ slušamo zapoves’, reče jedan sa zasukanim rukavima, razgledajući opranu čašu, a Ivka i ne gledajući.Što pa nas reziliš, kad su tuj naši stareji?! — Kakvi stareji!; A, će se nađem ja s prisednika, pa će ga pitam, kakvi ima pandurini!Kud su stareji? pita Ivko, ne videći ništa drugo do same Cigane.Prvi put mu pade na pamet, pa se zapita: otkud u varoši toliko Cigana!Pogle, molim te! reče Ivko u sebi.I doista sam Ciganin pritiskao avliju, pa da, što pevaju, jaje baciš od gore, ne bi palo na kaldrmu već na dobra Ciganina ili još bolju Ciganku.A nije ni čudo.Panduri su svi, koliko ih je bilo, tačno izvršili naredbu.Svaki je pandur doveo po jedne svirače; šest pandura, šest družina Ciganskih beše došlo.Stoje u polukrug sa svima mogućim muzičkim instrumentima kulturnoga Zapada i čarobnoga Istoka.Oni kao polukrug, usred njih kardaši, a usred kardaša sedi glavom on, predsednik; vlast, bolan brate!Pao u sevdah, pa onako ćefli lepi dinare i stoparce po čelu i obrazima najmlađeg i najlepšeg čočeka Ajše i obećava joj stambol-papuče!Grešni Ivko kad vide to, a on stao pa se skamenio, i stoji ne drukče nego kao jedan veliki u salonski kaput i svileni prsluk sa cvetićima u saksijama obučen znak pitanja ili divljenja. Dugo je ćutao, jer ne može ni očima da veruje, a još manje da gukne!Vlast, bolan brate, otišla da ga zaštiti, pa se i ona sablaznila i nju je ova trodnevna epidemija zarazila!I nju je zanela i ponela struja ovoga bujnoga veselja.Pa šta je onda stalno i solidno u ovoj zemlji? mislio je Ivko. — Na zdravlje ti pita, domaćine! guknu Ivko.U ovuj zemlju veće nema ni red ni pa zakon!Propado’ ja sa sve prisednika! — Ivko! — Pobratime! — Ćopek! Graknuše odande u jedan mah kad ga spaziše, a prangija riknu silno i posu zemljom nesrećnoga Ivka po glavi, po kaputu i po svilenom prsluku sa cvetićima u saksijicama. — Svirajte: „Što te nema, što te nema, dragi, da mi dođeš?“ viče Kurjak. — Jok jok, svirite: „Pobratime, pobratime, ete, da se ne varamo!“ viče Kalča. Cigani sviraju i pevaju i jedno i drugo u isti mah. Ivko stao nasred avlije, pa se podbočio kao onaj kome se polome kola na pola puta od sela u varoš, — stao, pa gleda blesasto.Pade mu na pamet prekjučerašnja gužva ciganska, pa reče u sebi: Sas Cigani poče, sas Cigani će mi se i svrši slava!Ja si dočeka u moju avliju „Cigansko carstvo!“ — Poskoro ovam’, kuče nijedno, viče Kalča.A, teb’te nikud nema!A znaš li, jagurido, dek je danas slava na našoga Kurjaka?!Ne znaješ, je li, nesrećo pobratimska! — Ovamo, pobratime, ustade Kurjak i priđe mu.Danas mi je slava, Sveti Marko.Žalost, pobratime, koje sam ja dočeko od tebe, kao od jednog boljega od rođenoga brata, da se ti mene ne setiš, nego da ja moram da ti napomenem. — E, pa srećno, utanji Ivko, do godine pobolje kod tvoju kuću da gu dočekuješ i ispraćuješ! Poljube se. — Stavrijo, more, čašku za Ivka.Dobismo novoga gosta.Sedi si, Ivčo! veli Kalča. Kucaju se i piju.Ivko seda. — E, a što je pa sag ovoj, gospodin-prisedniče? reče prekorno Ivko. — Ne možeš bre bez nas, priznaj, kuče nijedno! veli mu zadovoljno Kalča.Skita se, skita, pa se vrnu pri nas u staro drustvo, kuče! Nasmeja se Ivko malo gorko, pa se predade sudbini i baci kapu na travu. — Eto vidiš, kako sad ide sve lepo i mirno.Sediš tu, a niko ti ne kaže ni: potamo se!Treba lepo.Dobar si majstor, al’ s ljudima ne umeš, veli mu predsednik, gustijozno jedući jedno rebarce.To treba polako, pa to posle sve ide svojim putem, kao namazano.Ti samo uživaj! — E jes’, gospodine.Da uživam, gospodin-prisedniče!Kalča me isprati sas pušku, a ti me pa sag sas prangije dočeka!Fala vi kako na brata, reče učtivo Ivko, a u sebi se pita: šta li to, Bože, ide sve tako lepo i namazano ? — Dede još po jednu!Najpre tavan jagnjetine, pa tavan vina, pa onda tavan kafe, pa ništa lepše!Eto tako... sad još ovo da ispijemo, tu što vidiš, a posle ćemo svi lepo da se dignemo, pa pravo tamo!Al’ onda treba i ti da nam pomogneš, jer i tvoje se kože to tiče. — Što da prajim, gospodine?Sve će da činim, salte kazuj! veli Ivko, pa mu se primače stolicom. — Pa ti eto vidiš, kakvi su ovo zli podanici.Vidiš da ovaj svaki ima tri srca kao Musa Kesedžija.Vidiš da su tek sad ćefli što su pronašli Mitinu slavu!Pa ti mislio da će već da svrše, a oni tek sad počinju!Hoće slavski kolač da poruče. — Kako, more, da ne vidim!Oči mi obeleše gledajući bruku.Nego kurtalisuj, aman! — E pa lepo, ima leka. — Ima veliš!O da da Gospod! — Eto vidiš ovoga ovde Svetislava.To je naš pisar; dobio je danas službu.I ti si mi kazao, a i od njega sam samog malo čas čuo, da je begenisao onu jučerašnju devojčicu... — Marijolu Taninu?Jeste, gospodine. — E, pa vidiš.Pa sad biraj!Il’ voliš da ih skineš sad odmah s vrata, il’ da ti još tri dana prave ludorije po kući.Od tebe sve zavisi, više nego od mene. — Nauči me, gospodine, ela... — Pa da ode tvoja žena, gospoja Keva, majci devojčinoj... — Aa, pri Siku? — Jeste, da ode, pa da'je pita; hoće l’ udati dete.Je l’ joj je za udavanje; a mi imamo, reci momka na ženidbu.Nek’ kaže, da nije rđava prilika... a znaš... ko ga zna, može posle doći neki još gori.A ovome bar znam familiju.Od dobre je familije, za to neka se ne brine, a ima i masu, to ja znam i jamčim. — E, lepo... će reknem: prisednik ga znaje kako i seb’ što poznava... — Pa ako može biti što od toga posla, a mi da im dođemo odmah ovako svi u proševinu — a evo tu su i Cigani.Živa zgoda, sve ko naručeno.On mlad, lep, od dobre familije, taman prilika; a i ona lepa... — Lepa, gospodine, kako gugutka, kako i majka gu Sika, a majka gu pa što beše... — Ee, de... kazivo si mi već! prekide ga predsednik.Dakle ako može, a mi onda večeras lepo sve da svršimo, a na Duhove može svadba da bude.Dakle. hoćeš li? — Kako da neću, gospodine! veli Ivko. — E pa, Svetislave, domaćin će da ide.Dakle, Ivko, hajd’ brže, a kaži im da se devojka momku prosto dopala; kaži da je zato i ostao tri dana kod tebe, što mu se žestoko dopala... — Rekni gu, dodaje Kalča, žestoko mu pamet pomerila vaše Jolče, pa si je sag kako brljiv bez njuma!Ošašaveja je... — Da, gospodine, a i šta bi mi bio život bez nje!Samo jedan sumoran dan, maglovit, oblačan dan; dan bez sunca, nebo bez pavedrine, bez toplih zraka sunčanih.Što je cvet bez toplih zraka sunčanih, to sam ja bez nje!O, gospodine, kad biste znali!Kad biste znali i osećali što ove lomne i izmučene grudi osećaju u ovaj mah!Ah, gospodine! reče Svetislav, a opustio ruke i razarusio kosu, pa izgleda kao onaj koga iz kafane izbace. — Pogle ga sal’ što zbori! veli Kalča polako i gurka Smuka.Ja ga što je brljiv!Ih, što je fantazija, majka mu stara! — O, gospodine predsedniče!Da li ćete mi moći verovati?!...Ali ne... i vi ste bili mladi, i vaša je krv negda bujnije ključala, srce jače bilo, i vi se više kretali po uzvišenim predelima ideala!I vi ste jamačno imali jedno stvorenje, koje ne biste dali ni za sva carstva ovoga prostranoga sveta; za čijim ste pogledom čeznuli, za čijim glasom uzdisali, za čije biste jedno „ljubim te, ljubim“ dali sve blaženstvo duše svoje! — A ona, meni... ah, koli mi je draga ona! — Breeeee, oteže Kalča, pa ovo more bilo ludo!!! — More, ne lupaj tu koješta, oseče se predsednik na Svetislava, koji je još jednako onako čupav stajao i deklamovao bez suflera, nit’ mi odugovlači tu stvar, kad vidiš da radim za tebe!...Dakle... ovaj... tako kaži, neka kaže tamo gospoja Keva: da je momak rad da se ženi, a devojka mu se dopala.On ima nešto mase, a dobiće službu, pa ne traži ništa; što kažu, pristaje i u jednoj košulji da je uzme.A ja ću se starati za njega.Poznavao sam mu oca, a poznavao i familiju, i jamčim za njega.Ako da, nek’ joj rekne, da će time i meni učiniti ljubav, a reći će mi posle fala, to znam.A i devojka valjda mu neće manisati?A momak je voli i bilo bi mu teško kad bi ga... — O umuknite — razdera se Svetislav — ne spominjite tu užasnu reč, tako vam spasenja duše vaše i večnih muka koje vas čekaju!Ne spominjite! reče malaksalo, pa razbarusi kosu u očajanju i pade preko jedne stolice. — Ama reko’ li ti da se ne mlatiš kad ja radim, vidiš fala Bogu.Bog i duša, hoću te vezati, pa poslati u Beograd u ludnicu, ako mi samo još jednu reč... — Ah! ne, ne!Vi još ne znate... — ’Oće — nek’ gu rekne Keva — kako onaj leblebidžija iz Stambol, što se u onuj turcku pesmu poje, pušku da fane, ajduk da stane, ako mu, ete, ne davate Marijolče vaše.Može da napravi sijasvet zulumi i pa ešekluci zaradi ovaj nesrećni sevdah.Takoj nek’ gu, ete, na Siku rekne! uči ih Kalča. — Ne, ne!Našto mi i život, ta on bi mi samo bio pakao na zemlji bez nje!Ja ću se ubiti ako... — Čuješ more, Ivčo, što si zbori čovek?!Nek’ rekne Keva na Siku: da će da se besi naš pobratim Svetlislav na krivu granu, a sve od kara-sevdah — a od kara-sevdah pogolem boles’ ima li na ovaj svet?! veli Kalča ozbiljno.A istin’ može da učini toj!Fantazija je, bre!Ludo, bre, zar ga ne vidiš?More muke vidomo svi sas njega za ovoj tri dana!Pa može toj i da napraji, na koj će tag, rekni gu, Sike, da potegli na dušu?A može, kakva je budala, da se oženi za inat sas neku štumadlu, pa biva li naš pobratim takoj da načini, ta takvu snajku da si dobijemo?!Toj će bidne, rekni, ako mu ne davate devojčence.Razbiraš li? — Razbiram de! veli Ivko nestrpljiv. — A za momka, reci, da je već predsednikova briga; biće mesta za njega.A posle ima i masu, dakle neće, fala Bogu, biti gladan.A reče, čini mi se, da je sirotnija kuća, a? zapita predsednik. — Pa sirotinja, gospodine, veli Ivko; imaju si jednu kućicu, lojzice, malko zemljice, čair i magare; tol’ko! — E, pa idi sad, pa gledaj što brže da se vratiš, ako želiš da ti se kuća što pre isprazni, veli mu predsednik polako.Jer vidiš kako je!Kurjakova slava tek sad počela... jedva sam ih odvratio... a hteli da zovu i popa da seče kolač!Pa ako i Kurjakova slava ustraje još tri dana, lepo će da ti ide!Hajd’, idi sad! — ’Oću, ’oću, gospodine, da radim ću kako da mi je sin eli rodljak, veli Ivko. — Rekni gu, uči ga Kalča, nek' si ne tvrdi pazar baš tol'ko mlogo.Zašto znaješ kako je!Momak si je kako jedan, demek, zajac, devojačka majka kako lovdžija, navodadžija kako ogar, kako na priliku sag moj Čapa što je, a momak kako zajac; dor ga vidiš, a ti taj čas po njeg’, zašto kad mu izgubiš trag, nema ga ni zajac, beše mu veće... neće ga nađeš lasno!Pa da si ima nos, kako moj Čapa, pa neje lasno!Ta i za ovoj sag, ete, alis ta si je rabota!Zašto može posle da bude slab ališ-veriš za devojku.Znaješ kako je devojka!Dok si je mlada i luda i zelena, ona si je skupa i jagma na njuma, kako na ranke crešnje; a posle i po dve oke da davaš za marjaš — pa muka za mušterije!More, men’ me ti pituj, reče Kalča zadovoljan i iznenađen i sam ovim svojim zgodnim upoređenjem.Pomeni gu za onoj naše staro, kad gu ja begenisuva jošte u onoj vreme, a ona si i majka gu tvrde pazar!Pa vide li što se posle napraji?!Posle si pođe i udade se za onoga Tanču; od Kalču pa dođe mu red i na Tanču onoga!!Znaješ, rekni gu, za onaj stari reč : „A kum sas prase, a ti a pa sas vreću“, ta prase u vreću, zašto posle može da stane kum pišman!Ta i Sika neka si ne tvrdi baš tol’ko mlogo pazar, zašto može posle da bude zort kad precavti devojče kako cvet; da bude zort, pa tag da dava devojče za neku jošte pogoru priliku i jošte pobudalu od ovoga našoga pobratima, ete, Svetlislava! Ete toj ti se pozdravija, rekni gu, onaj Kalča. veli Svetislav, a digao ruke i okrenuo se prema Ivku i domaćici mu koji odoše svojom misijom. — Breeee! oteže Kalča.Što je pa budala i fantazija ovaj naš taze pobratim, ta ga u svet nema!!A, pobratime, a faća li te toj pa svaki dan u ovoj vreme?! Posle pola sahata eto ti Ivka i Keve.Vratiše se oboje veseli.Ovi ih jedva dočekaše, jer Svetislav je za ovo pola časa počinio ludorija dosta. — Gospodin-prisedniče, viče Keva s vrata, da kažeš: Dragička! — More i mi da kažemo!Bog da pomože i poživeje tvoj pamet, gospodine, ta se priseti! veli mu Ivko polako. — Šta je? graknuše svi. — Gotova rabota! veli Ivko.Iznapred majka gu ne beše ništo kefli za razgovor, mislejaše, demek, da salte šegu teramo, pa si žena ne veruje, ta reče: „Zar vi ne beše dosta u vašu kuću, reče, ta sag pa počeste i u ovuj!“ — Ama, Sike, vikam ja, ti si berem žena... „’Ajde, komšija, i ti si pa kako onija!Ne vodi gairet sas sirotinju!“ reče pa ona.Muku, more, imašem sas ženu!Ama kad gu ja reko’ da ič nema šala, i da će prisednik da dođe sas nas, a ona tag reče: „E, ako da je tuj i gospodin-prisednik, tag, reče, može da bude ništo.“ A ja gu jošte reko’: Da zapitaš, reče mi gospodin-prisednik, najprvo devojčence; zašto mi reče čovek da nema ništo sa zor, veće sas kef i sas alal.A teb’ ti je kerka za davanje? — „Za davanje mi je!“ reče ona. — E, pa sag idi, pa si pituj Marijolu.Ona si zapita devojče a ova se sramuvaše — kako je i red na udovičku kerku — nekoj vreme, a posle priznade si što ga je i ona begendisala. — Berićat-versun! viknu’ja.Pa sag brgo da se spremite, mi će smo sag ovaj čas da smo tuj pri vas! reko’ gu ja na Siku. — A ja gu reko’, dodade domaćica, za devojče ič da se ne brineš, ako smo, demek, mušterije.Momak si je ubav, krotak, fin, kako galanteris’.Premisli se, reko’ gu ja, ako smo mušterije i ako ti je, demek, Jolče za davanje! — — „Što da se premislim! reče pa ona.Kad je k’smet, nek’ se uznu! za davanje mi je!Mi će’ ve čekamo!“ — dopunjava Ivko raport. — Ura! odjeknu gromko i Cigani zasviraše jedan urnebesan tuš. — Pa ’oće si idemo.Da polazimo! nudi ih Ivko. — Možemo! veli predsednik, ako smo gotovi.A ti, Kalča, proberi jedno šest najboljih Cigana i sortiraj ih, pa ti nek’ ostanu, a one druge pusti.Starojko, ti znaš šta je starosvatsko: da vodi trošak, — hajd’, dreši kesu, pa plaćaj.A evo im od mene, i dade im tri banke.Razdeli im, jer će se potući. I Kalča i Smuk dele bakšiš Ciganima koji džakaju, ali ne smeju mnogo zbog predsednika, a još više zbog pandura; ali čim iziđoše iz avlije, zadžakaše strahovito i počeše se bubati i tući.Ivko se smeje i ne da pandurima da se umešaju, pa veli: kad je počela slava sa ciganskom tučom, neka se, vala, i svrši. — Ama šta tražiš to, kume? pita Smuk mladoženju, koji se gologlav ustumarao po avliji. — Ama tražim šešir! veli Svetislav. Dok je Svetislav tražio svoj šešir, dotle je Kurjak prišao predsedniku i, ozbiljna i svečana izgleda, razgovarao se s njim dugo.Bili su podalje, na im se razgovor nije mogao čuti ali se od prilike moglo videti, da se nešto vrlo ozbiljno razgovaraju.Čulo se u jedan mah kako Kurjak veli: „A ovo već ne valja, i sam vidim, veli Kurjak... sramota od sveta... pa bih vas molio, gospodine predsedniče, ka jednog svog oca, i, reći, prijatelja, da vi“... a predsednik pristaje na nešto, koliko to do njega stoji.A Kurjak sve veseliji i vedriji, izbacuje čas jednu a čas drugu nogu, suče brkove i traži od Ivka ono malo ogledalce što stoji među porculanom, i češaljčić, a ovaj mu sve to donosi. — Ama šta to radite toliko? pita predsednik, svršivši razgovor s Kurjakom. — Ama šešir nema mu ga na Svetlislava! odgovori domaćin. Stadoše svi tražiti šešir po sobama, po hodniku, po šupi; zaviriše i u kokošinjak i razgledaše sve po avliji.Nema ga nigde. — Gledaj, molim te, ko da je u zemlju propo! veli Kurjak. — Ama, pobratime, dođe li ti u šešir, eli gologlav dođe? veli Kalča.Još malo, more, da potraja ovaj džumbus, ćamo da se pitujemo kako bugarske Baja-Džore što se pituvaše: e li beše na Baja-Džoru glava-ta?!Svašto na svet! smeje se Kalča. — Pa valjda nije gologlav došo, il’ ga neko odno?! — More, kakve se sve čelebije izređaše ovija pa tri dni u ovuj kuću — može i toj da bidne! — ’Ajte, more, ljudi, prolazi vreme! žuri ih Kurjak. — Slušaj, kume, veli predsednik, pa mi ne možemo tu sad do ponoći ostati radi tvog šešira.Nego da se pomognemo. — Izvol’te, gospodine! odazva se i dotrča jedan naočitiji pandur, prvi momak u svojoj mahali. — Ti imaš najlepšu šajkaču, nova je, je li?Skini, pa je podaj gospodinu pisaru. — Razumem! reče pandur, — A, pa eno mi šešir na čandijama! — Bože, kud pa sag na čandiju da dođe! čudi se Kalča.Ej, crna Sike, što će’ pa da dobiješ budalu zeta!! — Eh, batali sad.Nego ko što reko’. Svetislav uze i metu novu šajkaču i nakrivi je malo na desnu stranu. — Hajdemo! reče predsednik.A vi, okrete se zatim pandurima, hajd’ u Opštinu!Hajd’, Ivko! — A ti, Svetislave, da budeš pametan.Nemoj da mi se tamo izmotavaš ko malo čas što si, jer odmah ću da batalim svu stvar. — Molim.Ćutaću, veli ovaj. — Da ćutiš, jeste.Ti si mladoženja, pa treba da ćutiš. — Da si ćutiš i da se sramuješ kako je red, demek, na mladoženju.Da si postidljiv i od nevestu!Ako će’ opet da si fantazija, kako otoičke što beše, mi će’ te ispudimo!Razbiraš li? ’Ajd’ sag! veli mu Kalča. — Molim, molim! veli onaj. — Da si ćutiš, veli Kalča koji se sa Svetislavom uputio ispod ruke, zašto ako staneš da prajiš ešekluci i da si fantazija, kako do sag što beše — em neće da dobiješ devojčence, em će da poručaš ćuteci od men’ u ovaj mrak.Razbiraš li? — Razumem! odgovara Svetislav — E, tol’ko ti reč od men’.Da si ćutiš kako nemak! — Ćutaću!Kao sinji kamen ćutati ću! veli Svetislav, rešen da sve podnese radi Marijole. — Cigani, bre!Da svirate sag On-Alti, Šestnaesti turcki! zapovedi Kalča. Cigani poslušno zasviraše poručeni turski marš. A što da činim pa ja bez šajkaču? zapita Stavra pandur Ivka, kad se nađoše na ulici pred avlijskim vratima koja zaključavaše Ivko. — Eve ti moja šubara (pa mu je nabi na glavu), a ja si mogu i gologlav u komšil’k. A jutre da dođeš za šajkaču i pa za gospodinov šešir, a noćas nek’ si sedi na čandije.Zar toprv će da prenoći, ete, na čandije!Pa jutre će’ se trampimo i račun pregleđujemo, zašto noćaske neću sam dom! reče Ivko i poleti gologlav za prosiocima, a panduri odoše u Opštinu, praćeni svirkom škartiranih Cigana. Svršiše proševinu.Posediše i prorazgovaraše se i krenuše doma.Svetislav je ćutao. Ispraća ih majka i ćerka.Vesele obe, pa ne znaš ko je veseliji, majka ili ćerka.Ispratiše ih do na sokak. — E, od ovija tri dana što beše, ovoj si je najpametna rabota.Ovoj najpametno izrabotismo, reče Ivko zadovoljno, kad behu već na sokaku.Fala ti, gospodin-prisedniče, te me ovija ne oteraše u Cincari; a ća’ da veće ne držim slavu eli da gu promenim za Svetoga Živka. — Pa dom da si ideš, reče Sika Svetislavu. — Laku noć!Laku noć! — ’Ajde, vratite se da ne ozebete !A ti, Siko, tako bez marame! veli Kurjak nežno. Vrata avlijska zalupiše i ču se spolja kako Jola i Sika, trče unutra. — E, pa u zdravlju da se raziđemo, veli predsednik.Srećno, Svetislave!Srećno, Kurjače.To si dobro uradio! Svi se ljube sa Svetislavom, ali i sa Kurjakom. A što i sa Kurjakom? zapitaće neko. Pa ništa čudno.I Kurjak je isprosio; isprosio je Siku.Dopala mu se osobito odonomad, kad ono nije htela da peva, kad je ono Kalča zaintačio pa tražio da peva.Od toga trenutka Sika je bila jedini predmet njegovih misli, i ta ljubav je u njemu bujno, galopirajući rasla i narasla za ova tri dana.Dosadilo mu kao udovcu, dirnulo ga to što je dočekao svoju slavu u tuđoj kući, a prostrelila ga Sika svojim velikim i kao badem dugim očima, pa se izjadao predsedniku i zamolio ga da se on zauzme.I ovaj je to učinio.Čim je svršio za Svetislava, odmah je otpočeo i za Kurjaka.A baš je zgodno mogao otpočeti, kad se povela reč o mladencima, navodeći da punica i ne treba prve godine da je kod njih.A veli, ako je za fajdu, dosta je žalila Tanču (Bog da mu dušu prosti), a on je, do duše, i zaslužio da ga i duže žali; ali Božja volja, eto, htela tako... pa kad već njega ne diže iz groba, veli Kurjak, a ono neka Bog poživi one što su ostali!A grehota je da se i ona tako mlada zakopa kao kaluđerica, kad još može svet videti fajdu od nje, i zato je on prosi.Pisac nije umeo onako lepo da složi to, kao što je u istini bilo, ali otprilike tim rečima se poslužio Kurjak, a predsednik isto prihvatio.I kako ga je dao Bog slatkorečiva, stvar je time sasvim, što rekli, prešla u jače ruke.Sika je ćutala i slušala.Nakrivila malo glavu na levu stranu i oborila oči, pa joj pale senke od trepavica do pola obraza, ćutala i slušala i čupkala polako kraj od kecelje.A zatim je ustala i poljubila predsednika u ruku.I dok je Marijola spremala kaFe u mutvaku, isprosiše joj amo u sobi i majku.Jola je tek sutra doznala za tu drugu proševinu, i tad je čula i šta je sve ugovoreno.Ugovoreno je i za časnike i za dan venčanja.Venčaće se uskoro; Marijola na Duhove, a Sika na Pavlov-dan. — E, sa zdravlje, Svetlislave, posinče reče Ivko i poljubi ga u čelo.Pa jutre da dođeš za šešir, a za noćaske nek’ si sedi na čandije. — Fala, poočime! veli Svetislav, na ga poljubi u ruku. — E, pa laka vi noć! ’Ajd’ sa zdravlje!A do godinu izvol’te na Svetoga Živka... tag će mi je slava... će promenim, ete, svetitelja! veli im Ivko, praštajući se s njima, pa uze ženu i zamače brzo s njom.I nabivši pokojnoga Tanče bućmedžije fes na glavu, ode pravo tastu da tamo sa ženom prenoći. — A vide li Siku?Kol’ko gu milo za Jolče, tol’ko pa jošte i za seb’, veli Keva Ivku, idući putem.Vide li? — Ho, majke, pa toj se znaje; pobliža košuljka odi haljinku.E što da čini mlada i ubava udovica u njojne godine; da gu propada vek bez čoveka, biva li?!Kako, ete, cvet u pustu poljanu, pa nikoj ga ne bere i ni miriše i ni se pa ćiti sas njega — ete takoj si je udovičko! — A i na Mitu milo; procavteja, Bož’ke, čovek u obrazi odi golem rados’! veli Keva. — Ah, reče Ivko, pa se lupi u grudi O, Bože, sal’ tol’ko da živejem dor dočekam na nekoga prvu slavu; sal’ dotle da ne zamrem!A tag ubavo će mi, žene kisele, plate za ovaj odi tri dana panađur što ga držaše u moju kuću bez kalendara i komesara i pa posle sas prisednika. — More, ostavi pa rekni: Spolaj na Gospoda, što gi se i sag kurtalisuva! veli Keva. — Mori, Kevo, reče Ivko, pa se zaustavi, ako li da skoknem malko do drustvo, da gi se pa sag ja osvetim! veli Ivko, pa pođe a Keva za njim, pa ga uhvati za kaput i ne pušta. — Tuj da ostaneš, nesrećo!Jedva gi se kurtalisuva, a sag gi pa sam tražiš?! — Ama sal’ da gi napravim jedan pakos’. — Jok, jok, veli Keva a ne ispušta ga; dom da si ideš s men’, a za pakos’ ima vreme. Ivko samo huknu, pa se lupi u grudi i reče: — Ama što će’ se naplatimo!Kako na kadiju će mi platu.A na svu trojicu je slava ispred moju.Ta kada gi, ete, dođem i sednem u kuću, e, veće šest dana, za ovoj neće im iskočim iz kuću.Ama ti, Kevo, sal’ uživaj!'Će ti pokupim i dovedem i niški i masurički Cigani za džumbus!A, što uze ženče!! Tako smišljaše i pretijaše majstor-Ivko još ono veče, idući tastovoj kući.A kakav je zlopamtilo i pakosnik, verujte da će to i učiniti.Već je za to kratko vreme smislio mnogo što šta, a do prve slave, jal’ Kalčine jal’ Smukove jal' Kurjakove, ima dosta vremena.A on je bio majstor u izmišljanju i nameštanju da nagaravi koga, i već se sad smešio i uživao u osveti, zveckajući silnim ključevima od sviju svojih soba i šupa u kući. Sutra, kad je otišao kući i raspremao, još se strašnije zakleo da će im vratiti milo za drago. Ivko ode jednim, a gospodin predsednik drugim putem, naredivši im pre toga da idu kući, što mu oni, naravno, i obećaju, uputivši se fijakerima koji su stajali pred kućom. — Ama što uze ženče, pobratime, veli Kalča Kurjaku, alal ti dve oči!Sag može da gu slušamo kad zapoje: i pa da gu gledamo, mi što smo pobratimi. — A, će’ se ti da ubrišeš za toj! veli mu Kurjak. — Ama zar pobratimu ti pa toj zboriš?! — Pobratimu, ja kako!Valjda se ja ženim za pobratime?! — Ama za toj ič ne beše razgovor!Ništo lošo nema tuj, salte čoveški. — E, tako.Ja tebi na slavu i ti meni na slavu.Toliko! veli Kurjak, smejući se. — A, takoj li će mu bidne! veli Kalča. — 'Ajd', sedajte ! naređuje Smuk. — Stoj! viknu Svetislav, imam jedan predlog.Kako bi bilo da otpevamo sad ovako jednu.Ja sam prvi tenor; treba još drugi tenor, bariton i bas, pa jedan divan kvartet da sastavimo, pa da nas vidi Bog!A taman smo četvorica, pa možemo da sastavimo kvartet; ja pevam, dakle tenor; šta ti, Kalča, pevaš? — Toj što i ti, pobratime! veli Kalča. — E, pa ne može to, nego reci... — Jok, jok.Toj što i ti poješ, toj će i ja da ti pomagam... pobratim pobratimu treba da se nameri u pomoć... — E pa ne ide to tako.Pevaš li bas, sopran, alt, šta li... — Ja ću da pojem na tvoju formu, pobratime... — E, pa ja pevam tenor... — E, pa šta mi trebe drugo!Sas mojega pobratima i ja ću si toj. Batali ga Svetislav, pa se okrenu onim drugima. — A šta vi pevate? zapita onu drugu dvojicu. — Što i ti, pobratime! rekoše obojica u jedan glas. Huknu Svetislav, pa se okrete opet Kalči: — Dakle, Kalča, ded’ zapevaj nešto što ti voliš... da vidim.Beee proba Svetislav basom. Beee! imituje ga Kalča!Breee! kako mečke počemo. — Vrlo dobro, to je bas.Ded’ zapevaj što. otpeva Kalča. — Vrlo dobro!Pa ti si basist, ti ćeš bas da pevaš.Beeee! proba Svetislav dubokim basom.Eto, to ćeš da pevaš. — A sal’ toj neće da dočekaš! veli Kalča.Ni tatko mi toj ne beše, a i ja neću sam toj!...A, basis neću da sam dokle se, ete, krstim sas tri prsta. — E, pa moraš tako... — E, a zašto bajađim ti da možeš da poješ drugo, a ja pa da toj ne mogu!Ako smo pobratimi, demek, mi će’ zajedno, družeski!A bas da pojem u ovej godine moje — neću si — Što bre, zar što će ti je prisednik kum da je, ta sag ja da ne smem da pojem toj što i ti?! — A, pa ne zato... — A bas neću da sam, ta da znam sag da ću da umrem!U našu familiju, toj da rečeš, basis, ete, — nema! reče Kalča odlučno. — Pa kako će’ da pojemo? — Pa da stanemo pred kuću.Serenada... znate, fala Bogu, šta je, veli Svetislav. — He-he !Smešan reč.Kako vikaš?!Pred kuću?Zar smo si mi pa kolende ta da, kako na Božić, pred kuću pojemo?E, toj neće lasno da bude.Ja mislešem u kola... putujeći... Ama samo nekoliko stihova od pesme: „Pred tvojom sam evo kućom, za kojom sam žudio!“ moli ih Svetislav. — E, sal’ toj, da kažeš, kod nas adet neje, veli Kalča; kod vas može da je, ama kod nas, ete, neje. — Nećemo! viknuše svi. — E pa dobro, onda ću ja sam, još bolje; ona se i tako solo peva. Ali mu ne dade Kurjak, a ni ostali. — Svetislave!Nemoj da se mlatiš tu, već sedaj u kola, veli Kurjak. ’Ajd’, sedajte.Ja i Kalča u ova, a ti i Smuk u ona druga. Svi se namestiše, samo Čapa ostade dole, mašući repom i lajanjem dajući od sebe java da je i on tu.On se više nije hteo odvajati od Kalče.Bojao te da ga opet ne izgubi, pa ga ni za trenut nije više puštao iz vida. — Da si uzmemo i mojega Čapu sas nas u drustvo?Ako li? pita ih Kalča, sav blažen što je i Čapa tu.E, pa i on si ako je pcetište, ima dušu; pa nek’ si i on, vikam, protera vek.Ako li? — Da ga metnemo u ovaj treći fijaker? predlaže Svetislav. — More, pešak si je on ubav, arnavutska sorta je to, moj Čapa.Vidi ga bre, kol’ko noge taj ima! veli Kalča, gledajući ga i milujući zadovoljno!Četiri noge, bre brate, mal’ko li je, toj?Poviše i od teb’, pobratime!Će si peš stigne pre odi nas. — Jok, jok!I on mora na kola, nek’ se zna da su gospodska posla! veli Kurjak. I tako metuše Čapu u treći fijaker, pa poteraše jedva jednom. Stoj! ču se komanda kočijašima.Fijakeri stadoše. Prema naredbi g. predsednika — a i prema njihovom sopstvenom saglasiju i obećavanju — trebalo je pravo kućama da teraju.Obećali su predsedniku da će pravo kućama, a on njima opet kazao da će noćas svu noć on sam glavom obilaziti patrole i grad, pa će, veli, videti, jesu li održali reč.Ali se njima nije nikako išlo kući, jer onaj zao demon koji ih je zadržao sva tri dana kod Ivka i doveo ih dotle, da je morala i sama vlast intervenisati — taj isti demon šanu i sad Kalči, i on predloži društvu: pošto je već ponoć prošla, da bi dobro bilo, da ne uznemiruju svoje po kućama. A bila je divna noć; nebo vedro, posuto zvezdama.Čarobna noć, niška noć!Izdaleka se čulo kako huji i šumi Nišava i lomi se i pada kod grada.Pa ko bi prezreo sve te lepote prirodne, ostavio ih i otišao u zagušljivi vazduh doma i legao da spava?!Divna noć ih je zadržavala od toga koraka.Ali da ostanu ovde u varoši, nisu smeli; zadali su reč, a što je još važnije, zadao je reč i predsednik — pa može negde natrapati na njih.A međutim momenat bio znatan i svečan; tako reći, jedared u životu dolazi.Svetislav isprosio, isprosio i Kurjak.Kurjaku je, upravo, što kažu, dupli praznik; isprosio, a i slava mu, upravo patarica.Zato Kalča predloži: pošto je ponoć prošla, da bi trebalo da proslave Kurjakovu pataricu. — — Kad mogamo na onoj kuče Ivka da smo čoveci sprama njeg’, veli Kalča, ta i za pataricu da mu ostanemo u dom; — a zašto pa da je pobratim Kurjak pološ od njeg’'?!I njegovu pataricu će’ da slavimo.E li usvajate, drustvo? viknu oduševljeni govornik. — Usvajamo! grmnuše kao iz jednog grla svi i narediše kočijašima da ne teraju kućama, nego da teraju pravo u Banju, a na onaj treći Fijaker — iz kojega je Čapa iskočio odmah, čim su se krenuli — uzeše neke bedne svirače Cigane (neku bosonogu dečurliju, među kojom se jedan odlikovao belim tvrdim filcanim šeširom, ali i on beše bos), koji su se već vraćali kućama i kod jednog zapaljenog čkiljavog fenjera džakali, deleći zaradu u bakru. — Cigani bre, viknu Kalča, koj vi je starešina nek’ iskoči napred. — Ja sam, ako iskate čalgidži-bašiju! veli onaj bosi u belom tvrdom filcanom šeširu. — ’Ajdete s nas; pare će naprajite, veli Kalča. Uzeše ih i namestiše u treća kola, a Čapu uze Kalča u svoja kola, jer je već počeo urlikati, pa se krenuše.Prođoše i Ćele-Kulu, i kad su u najvećem kasu jurili, viknu jedan s kola „Stoj!“ Kočijaši stadoše, Cigani umuknuše, a kardaši se stadoše dogovarati kuda će, jer srećom nekome pade na pamet, da je sada banjska voda hladna — jer, kao i svake godine, baš u ovo doba, i sada teče u banji po nekoliko dana samo hladna voda.Složiše se da produže put, ali da okrenu u Eminovu Kutinu.Poteraše kola opet. — Cigani bre, čađava vero — okrenuo se Kalča, pa im naređuje s kola — sag da mi svirite moj žalos’!Svirite: „El’ si čuja, dek sam isprosena?“ Toj da mi svirite! reče, pa se zavali u sedište i nakrivi kapu. — Aaa!Kurjak, Kurjak, veli, pa trese glavom, nesi mi pobratim, veće si mi, ete, dušmanin!Takoj ću te zovem, ete, po sag. — ’Ajde, ne budali tu! veli mu prekorno Kurjak. — Što bre, pita ga Kalča.Zar nesi dušmanin i pa kurjak?!Alis kako gladan kurjak ugrabi ni našo najubavo jagnjence, našo malecno Sike.Vide li gu kol’ko je malecno?!Za silav bre da gu metneš kako karamfilče, pa da gu čuvaš i gledaš i sas kef mirišeš! — More, nemoj da se mlatiš tu! veli Kurjak. — Heee!Ama ti mi men’, pobratime, baš podvali; ama onakoj cvrsto, hadžijski mi podvali!Dušmanine, a ne pobratime!Dođe, bre, iz beli svet, pa kako gluva kučka ćuta, ćuta, dor me tike uapi, i pa jošte za srce me uapi!Ama ti me men’ baš zakla, i pa sas tupu čekiju me zakla, kako ovna na kurban!!E, a zašto toj? reče, pa zapeva: — Sedi tu, more, pa ćuti! veli Kurjak. — More, teb' ti lasno beše!Udovac si, pa koj će kako teb’!A ja što će, što znajem da si prajim; žena mi, ete, cvrsta i zdrava kako selska Dena, će da poživeje jošte sto godine! — A ja trebašem da gu uznem jošte u onoj vreme, ama majka i tatko gu me ne običaše!Ah, što beše jedno gugutče i antika-devojče, kad zapoje! — Ama pa ti si ženjen čovek, otkud ti možeš imati dve žene?!Nisi ni udovac, a ni Turčin. — Pa može i ja da ostanem udovac.A što pa da ne možem?!Hadži-Katlak u oneja godine pa si ima sedam!Vide li mu ovuj sedmu što gu dovede; šestnaese’ godine bre, mlado kako gondže od ružu! pa si miriše na pamuk od jorgan, kad promine prokaj teb’! — Ama, ti si neka budala. — Stoj, fijakeris’, dok narednik nađe uzenđiju! komanduje Kalča, i fijakeri stadoše.Ćopeci, bre!Ela pri men’, pri kola ovamke! zovnu Kalča, i jedan Ciganin, onaj s belim krutim filcanim šeširom, skoči s kola i dotrča po instrukcije. — Što iskaš, bata-Kalčo ? reče Ciganin. — Kakav bata, bre, ćopek-sene!Zar na Cigani li ću sam bata!Kome bata? grmnu Kalča, na potegne šakom, ali se hitri Ciganin izmače šamaru, odskočiv bestraga od kola.Znaješ li, bre, da si imam od vreme jošte bujruntiju za dva Cigana da mogu da gi utepam bez raboš kako dva zajca u šumu, pa ič da me ne pituje nikoj za toj?’ — Čorbadži-Kalčo — izgovori Ciganin i pokloni se, a ostalo proguta od straha. — E, e, takoj te iskam... sprama teb' će sam berem čorbadžija; razbiraš li, čađava gurbetska sorto? — Razbiram, maale-bašijo Kalčo. — E, e, takoj te iskam...A sag, iskam da mi svirite onuja pesmu (ama gu, ete, zab’ravi, pa neće da iskoči baš pod formu), onuja što se poje za Todoru, prvo ljube i ašik, onuja: Sve se, ete, spominje za Todoru, a posle se — razbiraš li, bre, ciganska vero?! — kazuje, ete, u tuja pesmu, kako će da gu kupi jošte i: srma-kolan i tunofes, i mumle-šamiju i prištevske nal’ne, i široći fustan janjinski i čift papuči; sve će toj, vika u pesmu, da gu kupi, pa ona si sal’ da nosi, a on da gu gleda i pa da se ponosi; a da gi puknu dušmani od muku, i njojni i pa njegovi, kako, ete, sag ovaj Kurjak, pri men’ što sedi, što crca i puca od muku zaradi Siku i men’. — Ete toj da mi svirite, pa tag drustvo će da vi da carski bakšiš, a ja neću da ve tepam — a od men’ i tol’ko dosta! — 'Oćemo, čorbadžijo i maale-bašijo Kalčo. — Ama iskam takoj da mi svirite ta da vi sve plače kemane od žalos’ golemi, kako Ciganin kad ga ostavi žena pa zaredi da odi po drugi čoveci!Razbiraš li?Toj da svirite, i toj si je moj žalos’! — More, Kalča, viknu Kurjak, sad će da bude još jedan „tvoj žalos“, ako te dočepam, pa izbacim iz kola.A ti kako si počo, to će ti i biti! — Ihaaaa?Kud ga pa ti iskara!Javaš, more!Što misliš, bre!Kalča nema dve ruke!Kalča će da si sedi i da se sramuje kako selska nevesta prokaj devera, a ti da ga izbacuješ!Ko’lko ve, bre, ima takvija u teste?!More, toprv će da vidimo, koj će iz pajton! — E pa kad si budala! veli Kurjak.Il’ ja il’ ti iz kola.Ovako zajedno ne možemo!Svetislave, odi ovamo!Sedi ti do ovoga budale; vas dvojica ćete se valjda bolje složiti. — Ihaaa!Što mi ti pa tuj nakazuva!E, pa de!Ako nemamo više drustvo i šalu, kako do sag, a ti sal’ kaži!Ja mislešem da sas pobratima može da bidne i da ima šala, a ako da je za karanje — karanje nema!A ja će si mogu i peš da idem sas mojega Čapu. — More, ne luduj tu, nego sedi, veli Kurjak. — A za ovaj reč „budala“, što mi ga otoičke kaza, mlogo ti fala, pobratime!Fala ti, pobratime, maksuz Fala!Toj do sag mi jošte ni jedan čovek neje reknaja.Trebašem, ete, od pobratima toprv da ga čujem, ete, taj reč „budala“!Fala ti, pobratime, do crnu zemlju Fala; da ti se preklonim do zemljicu za taj jedan reč, ama tamnina je, pa me stra’, neće da vidiš! — De, more... — Berićat-versun, pobratime, kako na priliku od teb’!Fala! veli Kalča, pa se klanja i skida kapu. — Pa... kako reče... ja budala... heee...E sal’ kad si mi ti čovek, učevnjek i razbiraš se u gramatiku i anatematiku; sal’ kad si mi ti knjižovan čovek, i bogoslovac, i indžilir, a ja ako će sam budala.Što ću prajim; sas taj moj pros’ pamet ću i umrem!Berićat-versun i za ovol’ko malko što znam!Od Tasu staroga daskala što nauči malko da četim i da pisujem, tol’ko!Psaltir do treću katizmu, i zagazi u četvrtu, dor me ne ispudiše iz čkolju zaradi dživdžani što gi mlogo Faća’; a i ja si sam da batalim tešem.Što će mi više nauke; vladika li ću sam?!Što mi trebe više!A teb’ ti i opet fala! veli Kalča, i hoće da siđe s kola. — Sedi tu, more, pa batali taj razgovor! veli mu Kurjak i zaustavlja ga. — Što misliš, bre! veli Kalča, a sve ljući i ljući.Sag sam si, vikaš, ženet, Sika će mi je domaćica, pa što mi veće treba i taj Kalča, i to drustvo, i tija bagatele?!A bude akšam, a ja će si turim čiviju na portu, pa će si primaknem bukaru sas kominjak, pa sas domaćicu: pa malko kominjak, malko leblebeju, a malko, znaš, razgovor — pa će si takoj po sag ubavo da teram vek.A onija ešeci, oni kardaši, će’, vikaš ti, da idu spored portu kako pceta okol kasapski panj, pa kad si vide, dek je porta zamandalena, a onija pa neće ni da mi ulazu ni pa dolazu u kuću — a ja ću si sag sam da krkam kominjak u drustvo sas moju Siku, a ona će mi poje, pa će si teram vek, kako tetreb u planinu kad si padne u sevdal’k. Eheee!Znam ti tabijat!Poznavam te ubavo, kako kalpuzan-paru!Takoj li će mu bidne!Pogle ga sal’!Toj li ti sag prebiraš u tvoj ešečki pamet, jagurido?!Toj li je druželjubivos’?! reče Kalča ljutito, pa siđe s fijakera.Nesrećo kurjačka!A ovoj sag će smo se, vikaš, bajađim, skarali i posvađali!Takoj li si ti premisleja u toj pros’ pamet, nesrećo kurjačka! — Hehe!Za tol’ko sam si belkim pismen i ja pa nešto; razbiram se, de! — Jok, jok!Kad ti tako misliš, onda bolje da siđem ja s kola, a ti sedi! reče Kurjak, pa siđe i on s fijakera. — ’Ajde, šta se mlatite tu sad k’a budale! viknu Smuk s drugih kola. ’Oće oznojeni konji da nazebu.Sedajte, da ne dangubimo. — Ama pa zar ne vidiš ovu nesreću, kako mi, veli Kurjak, dira i vređa Familiju?!.. — A, familija jošte neste! veli Kalča jetko, stežući kajiš oko sebe.Može da iskoči, dodade pakosno, da će da ste niki rod... — A, to još nismo! veli Kurjak. — A, pa će’ da vidimo!Neće ni da bidnete...Javaš, more!Će’ da vidimo!Zar toj pa da je u sagašnjo vreme neka muka!Ću prežalim, ete, banku dve za taksene marke, i pa banku i tri piva i švapski sudžuk sas ren za advokata, — pa advokat će da pronađe veće!...More, ti će da vidiš muku sas men’, zašto ja, da rekneš, za fajdu i nesam roden, veće za inat!Pa će da ti naprajim jedno veselje, da se iskidaš od smej; polako, de! — ’Ajde, sedajte more već jedared!Sedi bar ti, Kurjače, ti si bar pametniji, viče nestrpeljivo Smuk. — E, pa dobro, veli Kurjak i sede opet, ja ću da sednem, a ja ga ništa i ne diram.Al’ onda reci i njemu da bude miran i pametan. ’Ajde, Kalčo, sedi. — Ba!Od danas nemam veće s teb’ „živo-zdravo“! — Kalčo...Kalčo, more... zove ga Kurjak... kardaš... — Beše mu veće! veli Kalča ljutit i stade onako u mraku čistiti šakom pantalone.Ovamke, verni druže!S men’ da ideš; mi će peš, a neće da smo u drustvo s ovuja gospodu učevnjaci.Nija smo jedni prostaci.Ja berem izuči do treću katizmu, a ti ni tol’ko! pa stade milovati Čapu, koji mu je došao, pa lupa repom o zemlju u znak svoga pristanka. zapeva Kalča i pođe peške s Čapom. — Kume! viče mu Kurjak.Odi ovamo, kume.A ja te računam za kuma, a on gle kakav je! — More kakav kum?!Nesam kum, veli Kalča malo mekše i zaustavi se. — Kume, nesrećo moja.Nije drukše, ti mi moraš biti kum. — Što ti trebam ja.Ima jošte čoveci učevnjaci... i stari kum kude ti je? — Jok, jok!Niko drugi, nego ti!Kad sam se prvi put ženio, nismo se poznavali, a i gde sam ja bio!Pa nećeš mi ni zameriti; ali sad... već ako se ne oženim, te mi tako ti ne budeš kum... da zastupiš staroga kuma koji je umro. — Pa će može da bidne jošte niki od staroga kuma familiju... — Kume! da se poljubimo, a kumica će da ti spremi vezen učkur i tanke svilene boščaluke... — He, he! nesrećo kurjačka, veli Kalča, i stade da raščešljava brkove i ljubi se — što da prajim, naše si, ete, kuče!I ja ću si do teb’ tu da sednem, kume. — Sedi, kume, radosti moja! I kumovi sedoše jedan do drugoga i zagrliše se. — Razgovor, de!Što j’ si je bilo, bilo! veli Kalča.A sag nema ništo, a, belki, ništo neje ni bilo!Tike nauči sas usta kef da si prajim! — ’Ajde, terajte već jednom u Kutinu, viče Smuk. Gena majku ljuto kune: zapeva Kalča, pa nabi kumu do sebe kapu na nos.Eh kude mi je tuFek na ovaj sagašnji moj žalos’! — Hooo! huknu Kurjak, ama ti pa i opet! Kočijaši poteraše, Cigani zasviraše, kardaši zapevaše i Čapa zalaja, trčeći uz Kalčina kola, i tako u toj galami odoše u Eminovu Kutinu, mesto vrlo zgodno za svakovrsne izlete. Šta su sve u Kutini radili i kako su se proveli, i oni i Kutinci, nije po svoj prilici manje interesantno i poučno od ovoga dovde — ali je, na žalost, piscu nemoguće ispričati to, jer nema ni izbliza tako pouzdanih podataka kao što ih je imao za ovo dovde, za koje, naravno, on, po urođenoj mu skrupuloznosti i savesnosti, i jamči.Raport pak mesne policije kutinske — a to bi jedini verodostojan podatak i bio — bio je, na žalost, usmen, i primljen samo k znanju, pa ga pisac s toga i nije mogao ni potražiti, pa, sledovatelno, ni naći u arhivi i upotrebiti u pripovetci.A da se opet (kao što to, na žalost, mnogi i naši i tuđi čak i odlični pisci rade) posluži izmišljotinama, — nije ni do sada bio njegov običaj.Time bi se ogrešio o dosadanju skrupuloznost i savesnost svoju, i, što je još gore, time bi izgubio dojakošnji lep glas verodostojna beležnika, pa na posletku i stečeno poverenje poštovanog publikuma.Toliko samo mogu kazati, da je nekoga đavola tamo u Kutini moralo biti.Jer Čapa je sam došao u varoš, obilazio Ivkovu kuću, mahao repom i samo što nije progovorio, toliko je lajao; kao već svaki pas koji ima nešto da saopšti.A Čapa je bio jedan inteligentan stvor; Kalčina hvala nije ni malo preterana bila.I ako, po svoj prilici, nije bio nikakav rod onom čuvenom sveto-bernhardskom psu Bari-u, ipak je, kao što će se čitatelji uveriti, spasao četiri, ili upravo sedam putnika, s tom samo razlikom, što su Bari i ostali sveto-bernhardski psi spasavali smrznute, a ovaj „ugrejane“ putnike.Ali na stvar.Ivko je na posletku video iz Čapinog silnog skičanja, lajanja i mahanja repom, da tu mora biti nekoga đavola, pa se zato posavetovao s gospodinom Vlajkom predsednikom (jer Vlajko se zvao predsednik), i krenu se na kolima da ih potraži, a Čapa mu je bio kalauz.Dakle, kao što vidite, Čapa u ovoj pripovetci nije neka stvar, ili neka epizoda; ne, on je jedno od glavnijih lica, ako smem reći dejstvujuće lice koje pomaže i ne malo doprinosi da se stvar rasplete, i tako opravdava i hvalu Kalčinu i pažnju piščevu prema njemu, i brani ga od mogućih kritičara, koji obično vole mnogo da izvolevaju i zakeraju. — Idući tako za Čapom, Ivko ih je našao u Kutini u bednom stanju, bili su — kao pod nekim policajnim nadzorom!A kako su počeli još 23 aprila, čitatelj će priznati i sam, da su samo tako mogli i svršiti!Priznaće da je to najlogičnija, te i najprirodnija posledica ranijih uzroka; a ako hoćete i sa strane večne pravde i morala, i pravda je tako najbolje zadovoljena, jer nisu nekažnjeni, za ovo do sad, promakli!Njihova opština ih je reklamovala, uložila protest — i oni su bili najzad pušteni.Kako je do svega toga došlo, ostaće večno tajna, jer g. Vlajko je zabranio da se o tome dalje govori.A čitateljima stoji na volju da promuče svoju uobrazilju — imajući u vidu karakter, stanje i okolnosti „u reči stojećih“ kardaša — i da popune ove praznine u pripovetci.Kao jedan fragmenat, prema kome će moći sastaviti celokupnu sliku onoga što je bilo u Eminovoj Kutini, neka im posluži i taj podatak, da je Kalča neko vreme posle ovoga, u detaljima svojim tako malo poznatoga izleta u Kutinu, privijao slačicu po snazi.Drugo ništa ne ume pisac, kao koliko toliko pouzdano, navesti sem još ovo.Oni fijakeristi, koji su ih tamo odvezli, nisu hteli za dugo posle toga ni po koje pare da voze u Eminovu Kutinu, a emino-kutinski seljaci opet nerado su se zadržavali, kad dođu u grad, u onoj mahali u kojoj su kardaši stanovali, nego je svaki jurio i promicao kao tatarin kroz Ražanj, ili još bolje, begali su odatle kao pas od topa.Sad zašto i krošto je sve to bilo, sam bi Bog znao!Moje je bilo da to spomenem, a poštovanim je čitateljima od volje da tumače to kako ko hoće; od volje im, kao Šokcu post.Pisac samo htede ovom pripovetkom da im očuva jednu sliku iz veselih i bezbrižnih dana staroga Niša; jednu sliku starih i dobrih Nišlija onih dana koje je mutna Nišava šumom svojim odnela u Moravu, Morava u Dunav, a Dunav bestraga negde; iščezlu sliku onih dana koji se nigda više neće vratiti kao ni mladost naša. I s ovim bi bila stvar svršena.Ali i ako ovo što sleduje strogo i ne spada u priču, ipak, okuražen vašim poverenjem (a još više vašim strpljenjem), pisac će dodati k ovome do sad još jednu glavu, u ime prida, kako se veli — kao i svaki trgovac (jer i pisac je neka vrsta trgovca, koji svoju robu iznosi na pazar).Zato na završetku, onako uzgred, još i ovo. Kako je onoga večera na Markov-dan o proševini ugovoreno, tako je sve i bilo urađeno.Svetislav i Marijola su se venčali na Duhove, a Mita Kurjak i Sika odmah po Petrovu-dne, na Pavlov-dan.Oni prvi tu u mestu u Sabornoj Crkvi posle službe, a ovi drugi, kao svi „vtorobračni ženici“ i stari momci i devojke, u radni dan, malo podalje i malo poranije.Kurjak i Sika venčali su se u manastiru Gabrovcu odmah po jutrenju, onako prosto: bez devera, bez velike larme i galame.Otišli su svega na troje četvoro kola.Kardaši su bili i svati i časnici.Kalča kum, a Smuk stari svat.„Tri Ciganke celo ’oro“, kako primeti Kalča. — Obe su svadbe mirno i leno prošle, bez ičega osobitog, samo se Milosavu farmaceutu desio maler u Marijolinim svatovima.To je onaj, ako se sećate, projektirani dever, ali se posle nekako iskrenulo, pa nije bio on, nego neki drugi, a on je bio pustosvat.Voljan da uveliča svečanost, i on je došao na konju, pozajmljenom od nekog oFicira, i s barjakom — i dotle je sve lepo i krasno bilo.Ali kad su pošli svatovi u crkvu i on s barjakom pred svatovima, — onda se desi nešto što znam da mi mnogi peće verovati.Zao udes htede da se ovi svatovi sastadoše na raskršću s drugim nekim, oficirskim svatovima, i konj gospodina Milosava, farmaceuta i barjaktara pred svatovima, odnese ga u te druge svatove i pomeša se među oficirske konje, svoje, tako da kažem, „tiš-kolege“.I što je najgore, ta druga svadba išla je u Sveti Pantelej, i tako naš barjaktar nolens volens ode sa ovim drugim svatovima u drugu crkvu, u Sv. Pantelej, a njegovi svatovi, sa kojima je pošao, odoše u Sabornu Crkvu.I druželjublje naših oficira ne dopusti mu da se vrati.Oni ga zadržaše, ma da se džapao dugo.On je ostao tamo na ručku, a tek posle podne, pred veče, došao je u Marijoline svatove, peške i bez barjaka. Nije prošla ni puna godina, a obe kuće behu pune blagoslova Božja.Kurjak već uživa, Bože, u sinu, pa gde god sedne, a on priča o njegovim osobinama i vrlinama i hvali ga.Hvali ga, kako je zdrav, težak, glavat i grlat. — „Ceo dan se samo dere, a ima glas ko birov seoski ili ko mali bik, hvali se Kurjak često u kafani među braćom i družinom.Uvek' je gladan... večito gladan... uvek pri apetitu...Baš se vidi da se turio na moju Familiju“, veli zadovoljno i ponosito Kurjak i uživa u njemu i sprema mu sjajnu budućnost.„A, nek’ mi je samo on živ i zdrav, veli Kurjak, a mene neka Bog podrži u snazi i u zdravlju, a baba će njega dati na škole i nauke; al’ neće on biti činovnik, da ga svaka šuša gura i premešta; baba će ga dati za medecinara.“ Tako priča Kurjak sinčiću i drži ga dupke na krilu, a mali budući medicinar zabali ustima kao puž ili bacaka nogama ili učini tako nešto što je već tome angelske bezazlenosti dobu svojstveno i obično. U opšte svi žive lepo i zadovoljno, i kardaši i bračni parovi.Idu jedni drugima kao i dosad.Kalča počešće izvoleva i sluša „svoju žalost", sluša pesmu iz mladih godina: Sluša pesmu i gleda Siku, pa mu se čini da se čisto podmladila, kako se po drugi put udala, pa je moli, da mu otpeva i onu drugu: a ona mu otpeva i tu pesmu.A njemu i milo i tuga mu kad sluša pesmu, ali ne sme da bude mnogo liričan, jer je kum, a posle i ismevaju ga svi, a Sika ponajviše, ali ga poštuje i ljubi u ruku, kad god im dođe. I Ivku je srce na mestu; osvetio im se svima redom.„E jest to bila neka napast! rekoše mnogi posle toga.A mi ga još tako žalili onda.“ Te godine Ivko nije slavio; nije smeo da slavi.Javio je pet puta u novinama da mu zbog slabosti nije moguće ove godine slaviti i pobegao je čak u Beograd za neki espap.Posle je već slavio.A kako im se to osvetio, pisac neće pričati, jer to bi značilo pokvariti potrebno jedinstvo u pripovetci i uvaliti se u drugu pripovetku. I Svetislav se dobro vlada.Smirio se i ne luduje više (bar se pe pokazuje tako često i javno).I sad je primeran i nežan muž; voli ženu i decu i pazi na kuću.Ali Marijola kaže da je po nekad ipak čudnovat; uhvati ga, dođu mu tako lutke, pa je drukčiji, samo ona to krije.Izdeva joj imena, pa je zove : „Dezdemono moja“, „Agnijo moja“, ili „Miledi“, ili „Doloro“ ili tako nekako čudno i smešno.A po nekad je prosto šašav, tužila se Jola, pa kaže da je on Jovan a ona Ana, i pita je: je li primila neki niz bisera.Drugi put dođe mu tako nešto u glavu, pa je opet ščepa za ruku i govori joj neke stvari budi Bog s nama!Tek se samo razdere : — Marijolo, ljubiš li me, Marijolo? pa se izmakne. — ’Ajde, fantazijo! veli mu ženica. A on joj opet priđe bliže, pa jo ščepa za obe ruke i čvrsto ih drži; gleda joj pravo u oči strašnim pogledom, pa je opet pita jačim glasom: — Marijolo!Tako ti i ovoga sveta i onoga, pitam te:'ljubiš li me, Marijolo? — More, ostavi me, fantazijo, kakvo ljubenje u dan!! A on se opet povuče i zaturi, da je kao izdalje gleda, pa je opet pita još jačim glasom, koji raste sve više i više. — Marijolo, tako ti uspomene na minule dane naše sreće, kada još — o ja, jadnik! — ne znadoh šta znači to ljubiti, — ljubiti ženu, a ne biti ljubljen; — tako ti negda toli žarke i strasne, a sada već ugašene ljubavi tvoje prema meni — reci mi, oh reci, Marijolo: ljubiš li me još? pa padne na jedno koleno kao Fabijano Fabijani. — More, dizaj se, fantazijo, ič te ne razbiram što zboriš tuj! ljuti se ženica. A on se onda digne; uvuče vrat i vuče se kao da su ga kola pregazila, pa veli: — „Jovanka me je izdala!Jovanka me je ovom lupežu izneverila, Jovanka je lorda Talbota naslednica — Jovanka je za me izgubljena!“ — More, nesam Jovanka, nesrećo pelivanska! brani se ženica. — Šta, odričeš se, odričeš se i moga pa i svoga imena! dere se Svetislav, a zatim se ispravi i raširi ruke, pa se još jače razdere: „Svu svoju krv za osvetu!Šta, zar neće moju krv niko da kupi?! — Ko će me nad lordom Klanbrasilom osvetiti i potom moj život za nagradu uzeti!“ viče očajno kao Džilbert nožar. — O, Bož’ke, zbori si kako mutavdžije!Ič ga ne razbiram, ete dve mi oči! veli Jola. — Ha, ha, ha!Gujo šarena.Sad me ne razumeš!Reci bolje da ne smeš, da nećeš da me razumeš!Reci, nevernico! razdere se kao lud.Oh ja, ja jadnik!A ja sam je toli ljubio!A zatim se povlači u ćošak od kujne, sav razbarušen, pa nastavlja: — E pa de, ću te poljubim, veli ona, pa ga poljubi. A on je gleda podozrivo, pa veli: — Gospode, što je sag pa ovoj?! veli uplašena ženica, pa zaklanja rasplakanu dečicu od njega kao kvočka piliće od kopca.Gospode, zar je nagazija na ništo; otoičke si spominje prepelice a sag pa otrov... nastupija je, bezbeli, na ništo! A on nastavlja dalje: — O, što mi Gospod pa dade takvu fantaziju! hukne ženica. A on se opet izmakne do vrata, pa se stane prikradati kao mačka kad vidi bezbrižna vrapca ili još bolje kao šakal na plen, pa formalno urlajući na slogove pita je: — Dez-de-mo-no!Ljubiš li me, Dezdemono moja? — More, sag ću te poljubim, plane Marijola, ako dofatim ovuj lopatu iz budak, nesrećo pelivanska!Karađozlijo nikakav! — Dobro je, veli Svetislav, zadovoljan.Imaš dara; Fali ti samo škola!A to je lako; u ostalom, to će već moja briga biti. — Kako je samo planula, osetivši se povređena u svom ženskom ponosu!Pa kako je prirodna!Taman za tragične ljubavnice! veli zadovoljan, pa je poljubi oduševljeno. — E što je sag pa toj! čudi se Marijola. — A, šta veliš!Ono malo čas?Ono je bio „Luda“. — A što trebe da mi zboriš.Ja si veće vido’ što trebe da je ništo bez red i ludo! A on joj zatim prilazi, pa je nežan prema njoj; miluje je po kosi i ljubi među oči. — A, šta veliš, ja Otelo, a ti Dezdemona?Pa ti ležiš u krevetu, pa kao spavaš... — Fantazijo! veli mu ženica meko. — A ja se polako privučem krevetu... — De, nesrećo, neje te pa ni sram... pa ga udari nežno po obrazu, a sluša ga radoznalo. — Pa skočim kao tigar na krevet, pa te davim!Je li da bi to bilo divno? — A što pa da me daviš? veli uplašena Marijola.Da ne da Gospod!Neje me majka rodila ni se pa ja udavala za davenje! — Davim te, pa urlam... urlam kao šakal vruće afričke krvi po krevetu! — Lele!Živa ti ja, što zboriš!Mori, da batališ ti toj, zašto ću iskočim, ete, pri Deda-Vladiku, pa ću mu reknem: Dedo, mori!Zašto se ženu čoveci i pa devojke udavaju, e li za davenje?Što mi treba muž za davenje!Dve mi oči, ću, ete, iskočim pri Vladiku. — Ha, ha, ha!Čekaj samo dok uzmem one pare.Odmah ti odsečem te tvoje dugačke kineske kurjuke, a ja obrijem ove serdarske brkove.Šta će mi brkovi!Izgledam kao buljugbaša!A, bez brkova, pa divota! — Ba! reče ženica prezrivo.Bez mustaći da mi nesi iskočija na oči, zašto te tag ne priznavam za muža.Kud je pa bija čovek, i pa jošte muž, bez mustaći?!Da gi ne vidim! ’Ajde, nesrećo pelivanska! grdi ga Jola, pa ga istera napolje i priđe ognjištu i a gleda oko ručka, a sve joj žao što ga je isterala. — „Tato!Ajaoj, što, slatki što — dere se opet s vrata i ulazi kao Nikica — ja sam gladan, ja bih valjušaka sa sirom! pa prilazi ognjištu, diže zaklopce i zagleda u lonce šta se kuva, pa se razdere: Tato. ja sam bolestan zdravo bolestan! A ona ne voli ni to, ali opet joj je miliji i takav nego kad je tragičan.Pa se onda smeje.Padne na minderluk, pa se uhvati za slabine od smeha, pa samo viče: Leleee, leleee, što je budala!Pa se sve klanja i suze joj idu od smeha, a on se blesasto dere kao Nikica, iz Staroga Bake. Tako se, eto, oni počešće razgovaraju.Marijola se i ljuti i smešno joj.Ona ga voli, ali kad ga to spopadne, a ona se, bogme, izjada majci, pa se onda one dve savetuju šta da rade.Gotove su da zovnu kakvu babu, da, ako mu to što pomogne; ili da zamole Vladiku, da ga on zovne i posavetuje. A to ga je spopadalo počešće i držalo ga poduže, a naročito ga je dugo držalo kad je nasledio masu od nekih trista pedeset i nešto više dukata.E onda je prosto bio da Bog sačuva; ali, hvala Bogu i ljudima, nije mu se nikako dalo.I kad onda nije učinio ono što je nauman bio i za čim je ludovao — valjda neće više ni učiniti budalaštinu, tešili su se njegovi. — A tada jeste, vala, ludovao i izludovao se.Hteo je da povede jednu manju ali odabranu družinicu, sve onako po izbor bolji od boljega (a prijavile su mu se već bile i dve otpuštene kurziskinje za naivne ljubavnice); pa on da bude upravitelj, reditelj i prvi ljubavnik — a zna da mala i dekoracije (tamnicu, sobu, šumu i jedan bunar) — a Marijolu da spremi za tragičnu ljubavnicu i da sedi na kasi.Ali bi on, naravno, mnogo pametnije upravljao družinom nego onaj smetenjak, poslednji upravitelj njegov, koji je upropastio onako krasnu družinu, pare smotao, talente rasturio kud koji, a prvu i naivnu ljubavnicu ostavio u „ferzac“ kao kasirku u bašti kod „Večitoga Proleća“ kod hotelijera gde im je bila arena.Sve bi on to (optimista budući, kao svaki glumac) kud i kamo veštije izveo.Ali mu to izbiše iz glave, jer skočiše svi, koliko ih je god bilo, na njega kao na belu vranu (a ni do datog odmah pod interes novca nije mogao doći) — i on posluša majku Siku koja mu reče odlučno: da ona neće, dok je ona živa, dati da joj dete ide u gurbetluk!Jer Sika je imala neke nejasne i čudnovate pojmove u opšte o umetnosti.Kao majka bila je protivna tom novom životu „na daskama što znače svet“; jer se (ne znam otkud) bojala, da joj Marijola ne padne s konopca kakvog!!!A i svi ostali graknuše na njega.Te koje pretnje i saveti kardaša (Kalča je rekao da će da ga bije), koje preklinjanja Sikina i suze Marijoline — učiniše, te popusti. I on se žrtvovao za kuću i za decu (za ćerku Dobrilu i sina Milenka), iako je tvrdo ubeđen bio da je nešto drugo, uzvišenije nešto, pravi poziv njegov.I naš nesuđeni Gerik zakopa talenat svoj i malaksa; i ugušujući bogodani mu dar i polet, klonuše mu i spadoše krila, kao očupanom guščetu, i on se umiri.Savlađuje sebe, ali ipak, ipak; stara ona glumačka krv ne da se zatajiti.Ne verujte mu, i ako ga vidite kako dostojanstveno, birokratski, ide i pregleda i konstatuje čistotu po stanovima, ili se krene s pandurom i kesama da kupi porez — ne verujte mu, velim, onom mirnom i ravnodušnom izgledu i izrazu kao rezignacije neke.Vuk dlaku meša, a ćud nikada; priterala orla zla godina — ali stara ona glumačka krv, kao što rekoh, ne da se zatajiti; uzbuni se ponekad jače.Okreće, istina, glavu i bega od zalepljenih pozorišnih plakata, samo da ne vidi bruku ko igra njegove uloge (u kojima je on prosto bog!), bega od njih kao negda, u staro doba, stari i iskusni mornar što je begao od sirenskih glasova i primamljivih pesama; ali vidi li samo kakvu prostraniju, širu i višu šupu, ipak uzdahne krišom.A kad god vidi kakvo parče crvene ili žute kože, tužan je celoga dana, jer se opet probudi u njemu ona stara, uzalud uspavljivana guja; odmah mu dođe na pamet, kakve bi krasne jedne čizme mogle odatle da se načine za Maksima Crnojevića ili Milorada Vilovića! Uključeno u ELTeC korpus 2021-08-16 NAJNOVIJI ROMAN PETRA P: ZORIĆA ŠTAMPARIJA LjUB.A. JOVANOVIĆA Jednog septembarskog jutra sedeo je za svojim pisaćim stolom u svojoj sobi g. Ber.Velika gomila knjiga, koje behu pred njim i ozbiljan njegov izgled, pokazivali su, da je zauzet kakvim velikim književnim radom. Toga jutra dovršivao je svoju disertaciju za titulu doktora filosofije.Raspravljao je pitanje o slobodnoj volji.Razgledavši nekoliko povećih knjiga, zamisli se nešto duboko i tako je ćutao nekoliko minuti.Bore na čelu bile su jasan znak, da se borio u mislima, hoće li izvesti zaključak, da čovek ima ili nema svoje slobodne volje.Čelo mu se za časak razvedri i opet zamuti. U tome ga prekide neko lagano kucanje na vratima.Sa svim mehanički, i ne okrećući se vratima viknu po običaju „napred!“ Na ovaj se glas otvoriše vrata i u sobu uđe, njemu odavno omiljeni pismonoša.Predade mu pismo, pokloni se i ode, dobivši već uobičajenu napojnicu.Rukopis na adresi bio mu je poznat, te ga odmah i otvori.Pročita pismo pažljivo, a čelo mu se jako zamuti.Pismo je glasilo: „Dragi Bere, Moj je opstanak kritičan.Gospodin Petar je uspeo u pregovorima sa mojim ocem.Pohitaj i spasi me, ako si pri reči.Pohitaj, da ne bude kasno, jer je ovo možda poslednje pismo koje ti šalje Pismo ga je potreslo.On beše tronut.Za trenut jedan nastade veliki obrt u njegovim mislima. Nedovršena disertacija, koja mu je otvarala vrata srećnoj budućnosti, i kritično stanje Aranke, drage njegove, koja ga je oduševljavala na velike i teške radove, boriše se u njemu.Za njega behu prilike vrlo nepovoljne, on ne znađaše šta da radi.Ljubav ka Aranci, pomisao na blaženu prošlost i drugovanje sa njom, protiskivali su sve misli njegove.On beše zbunjen, on očajavaše.U pameti mu se jednako vrzle Arankine reči, „da je g. Petar uspeo u pregovorima“, „da je ovo možda poslednje njeno nismo“.Njen opstanak je zbilja bio kritičan.Malo zadocnenje njegovo značilo bi izgubiti Aranku, izgubiti svoj duh, koji ga tako idealno oduševljavaše, koji ga očaravaše.A izgubiti duh svoj, znači ne živeti, znači biti očajnik.Zar ima života gde nema duha, gde nema nade, gde nema ideala?Ideal valja sačuvati, život je povraćen, nada dobija svoga poleta. Da, ideal valja spasti, to mu je bilo poslednje rešenje.Grozničavom brzinom skupi svoj rukopis sa stola, pokupi sve knjige, strpa ih u sanduk i zaklopi poklopcem, možda večitog zaborava. „Čamite tu knjige moje, odmarajte se moje mile uspomene, dao bi Bog, da vas jednog lepšeg dana otvorim.A dotle, zbogom i srećno ostanite tu moje ideje o slobodnoj volji!“ Zaključa vrata, najmi prva kola, koja je naišao na ulici i munjevitom brzinom odjuri na stanicu željezničku.Po hodnicima i čekaonicama bilo je puno sveta, neki su ulazili, neki izlazili; beše običan žagor, kakav se čuje između putnika i njihovih prijatelja, što ih ispraćuju.Na kasi je bila velika navala i Ber imađaše dosta da čeka, dok je dobio red da uzme kartu i dobivši je, šetao je nestrpeljivo po hodniku i čekaonici, iščekujući svakog trenutka, da vratar vikne i označi stanice, kuda voz ima da ide.Svaki trenutak beše mu dugačak, dugačak kao večnost. U tome se ču prvi kucanj zvona i vratar, otvorivši vrata čekaonice, stade mehanički ređati imena stacija.Putnici jurnuše vratima i gomilama ih je izlazilo na polje, razređujući se po vagonima.Ber je bio među prvima.Seo je u dno jednoga kupea I. klase i očekivao polazak voza.Mimo njega prolazili su i drugi putnici, tražeći mesta.U njegov kupe uđoše dva putnika.Po izgledu rekao bi da je jedan Englez, a drugi Španjolac.Po jedan mali ručni kufer bio im je ceo prtljag, smestivši ga, sedoše i sami.Španjolac je bio neobično veseo, i prvo se postarao da mu bude pri ruci ono malo jestiva, što je spremio za put.Malo posle uđoše još nekoliko putnika.U tom zazvoni i treći put.Na znak trube, lokomotiva zviznu i voz se krenu.Među putnicima se vodio živ razgovor, kome je Španjolac kanda bio glavni reditelj.Pretresala se i spoljna i unutrašnja politika, iznosili pojedini događaji iz života.Englez po običaju nije učastvovao u razgovoru, već je vrlo pažljivo posmatrao mesta kroz koja su prolazili i čim bi na koju stanicu naišli, odmah zaviruje u putničku knjigu, gde su sva mesta potanko opisana.Ber se naslonio na lakat, ćutao je a razgovor, koji se burno oko njega vodio, nije ga zanimao, a i kako bi ga interesovao, kad su ti razgovori vođeni prosto, bez ikakvog dubljeg značaja i ozbiljnosti.A on beše zauzet mislima vrlo visokim, vrlo teškim i ozbiljnim.Putnici ti putovahu veseli i zadovoljni; on putovaše neveseo, zamišljen i snužden.Sve mu izgledaše monotono, sve izlišno.Ne zanimahu ga ni oni čarobni predeli, kroz koje je savijala železnica, ni onaj žagor na pojedinim stanicama koje pojedini seljaci iznesu što za prodaju, ne bi li što god zaradili za ono minut-dva, dok se voz tu bavi.Sve on to nije čuo, sve on to nije video, o svemu tome on ništa ne zna. Ma da je voz išao munjevitom brzinom, njemu se činilo da bi on peške brže išao, oh, ta misao je brža od železnice, brža od telegrafa, brža od svetlosti. Dva dana i jednu noć putovao je železnicom i drugoga dana u prvi mrak voz je stao na stanicu Linoa.Tu je sišao i Ber, imajući da odatle još čitav dan putuje na običnim kolima.Ne čekajući da noć prođe, još sa stanice najmi kola da ide u pravcu, kuda mu misli behu upravljene.Na polju je vreme bilo mutno i vetrovito.Kola su jurila i dockan pod noć oko 10 sati stignu u maleno selance Doro.Kočijaš zaustavi kola pred jednu malu kućicu, u kojoj se videlo da gori lampa, a kroz zamagljen prozor videlo se nekoliko stolova.To beše putnička krčma u selu. Kad su silazili s kola, počela je već i kiša padati.Munje i gromovi parali su i potresali oblake.Nebo je bilo strašno uznemireno. Na znak, da su kola zaustavljena pred krčmom, izađe krčmarica i oslovivši putnike običnom frazom dobrodošlice, ponudi ih da se sklone. — Hoćemo, ali za koji trenutak samo, jer još odmah produžujemo put dalje, reče joj Ber. — O, milostivi gospodine, kako bi ste se odvažili na takav put po ovako ružnom vremenu, u ovo noćno doba, kada i zverka u planini traži skloništa? — predusrete ga krčmarica. — Nema prepreka, koje bi omele moj put, gospođo, ja sutra do podne moram biti na imanju Gustava Pola ispod Pirineja. — Vama je nemogućno to uspeti po ovom rđavom vremenu, po ovoj grdnoj kiši, koja besni na polju.Čujete li kako zviždi jak vetar, čujete li kako gromovi i bura prolamaju okolinu? — Sve su to sitnice, gospođo, za put, koji mi predstoji, ja moram, apsolutno moram to postići — Kako god želite, gospodine, moje je da vam iznesem pred oči nezgodu puta, a vaše je da primite ili odbijete. — Da, tako je, gospođo. — A čime bih vas mogla uslužiti, milostivi gospodine, dok se odmorite. — Želeo bih toploga čaja i ništa više. — Odmah ćete biti usluženi, reče krčmarica i ode za kamin. — Ber je bio zamišljen. — Napolju je zbilja besnila strašna olujina.Kiša je šibala kao iz kabla, a vetar po katkad tako jako duhne, da slabe grede na tavanici ove krčme popuckuju.Stari časovnik sa dugačkom šetalicom visio je o duvaru, dugačke kazaljke njegove kretale se lagano po belome od muva isprljanome krugu, a izbijanje njegovo prekidalo je po katkad onu čarobnu tišinu u krčmi.Mala lampa čkiljila je o tavanici.Iza kelneraja, svetlucala je vatra, na kojoj se spremao čaj. Dva seljaka, koji se već behu zatekli u krčmi i koji ćuteći posmatraše ovaj razgovor, otpočeše opet, svoj prekinuti govor.Govorili su istina lagano, ali je krčmica bila mala da se može čuti eve.Njima se pridruži i kočijaš Berov. — Užasna oluja besni, reče jedan od njih. — Nepogoda je tako velika, da ako potraje celu noć nabujaće one planinske rečice i brzaci, iskvariće puteve, nastavi drugi. —- Odneće i one mostove preko reka i počiniće trista belaja, tako da se ne može ići ni tamo, ni amo. — Bome, može biti svašta, a a moram još ovoga časa na put dalje, na put kroz planinu koja dolazi, reče kočijaš. — Kuda bi čoveče, sad na put po ovome vremenu? upita ga jedan seljak. — Ja moram, jer gospodin koji me najmio tako hoće. — Po ovakom vremenu mogu konji propasti mogu se kola preturiti, pa šta će te onda raditi usamljeni, bez ikakve pomoći? Sav ovaj razgovor slušao je Ber, a tek po koja misao prođe mu kroz pamet, on ćutaše, lagano je pio čaj, koji mu krčmarica beše donela. Seljaci i nehotično zaćutaše, kanda osluškivahu nešto.U krčmi zavlada za jedan časak mrtva tišina, samo je sahat prostirao svoje monotono tik — tak... tik — tak.. — I zbilja, na polju se čuo neki žagor čuo se zveket nekog oružja kroz čarobno šuštanje kišnog mlaza, što se tamo izlivao.Žagor i zveket postadoše sve jasniji, dođe do samih vrata krčme, vrata se otvoriše i unutra uđoše tri, do zuba naoružana, žandarma. — Dobar veče! viknuše ovi. — Dobro ste mi došli! dočeka ih krčmarica. — Žandarmi sedoše za jedan sto, krčmarica im priđe po običaju, a jedan od njih, kaplar, bez ikakvog uvoda reče joj. — Donosimo vam naredbu od prefekta, da ni jednog putnika, koji ovuda prođe ne propustite ne prijavljena vlasti, i da se niko ne krene odavde bez naročitog odobrenja gosp. prefekta, pa ma ko taj bio.U okolini su sa pojavili zlikovci, koji preobučeni u razne odela, proturaju se kao putnici i tako čine zločinstva.Na slučaj, da vam se koji putnik usprotivi, mi ćemo biti tu, da ga sprečimo u ime zakona i vlasti.I još nešto, gospođo, pitamo vas, da li već sada nemate kakvoga putnika? Krčmaricu je prilično zbunilo ovo ozbiljno izdavanje naredbe, pa skoro kao kroza zube reče: — Gospodin, koji tamo sedi za stolom prispeo je baš ovoga časa, a nameran je da ovoga trenutka otputuje dalje, radi čega su već i kola gotova i čekaju ga. Ber je slušao ceo ovaj razgovor, a kad je čuo da se i o njemu raspituje, ubezeknuto ostavi čašu sa čajem i pogleda ka žandarmima očekujući dalji njihov razgovor. — Vi ste sad čuli naredbu, reče kaplar, i on nesme krenuti odavde, gospođo, jeste li razumeli. — Ali on je putnik i sutra mora biti već pod Pirinejima, produži krčmarica. — To neće i nesme biti, viknu kaplar. A ko je taj gospodin, a što on baš tako žuri i to još noćas, kad je vreme baš najmanje podesno za putovanje? — To nisu čista posla, dodade drugi žandarm, da on mora putovati još noćas, da nam ispod nosa umakne, ko zna šta je on?! Duboko je Bera potresao ovaj razgovor uvideo je, da će se boriti sa velikim neprilikama, te beše nešto jetko zamišljen.Ali šta je mislio tog trenutka nije ni sam znao. U tom mu kaplar učtivo priđe i oslovi. — Gospodine u ime vlasti pitam vas ko ste, od kuda idete i kuda želite. — Ja sam plemić Ber, idem iz Hajdelberga i još ovog časa polazim na imanje Gustava Pola ispod Pirineja. — A vaše zanimanje, moliću. — Student, doktorand filosofije. — Vaši su navodi, možda, i istiniti, ali vi noćas ne možete produžiti put, nastavi ozbiljno kaplar. — To ne može biti, drhtećim glasom odgovori Ber, ja putovati moram; posao, koji imam da svršim hitan je i neodložan, ako sutra do podne ne stignem, ja sam propao, budućnost mi je uništena. — Sve to može biti istina, ali putovati noćas ne možete, dok sutra dan ne izađete pred g. prefekta, pa kako vam on rekne. — Ali ja sam izgubljen, ako ovog časa ne otputujem, ja idem, pa činite šta hoćete. — Plemiću moj, reče kaplar, vaše je držanje sumnjivo, a vaše putovanje uliva još veću sumnju, te u toliko pre, morate čekati do sutra. — Ja idem, makar po cenu života! — Ne, nama ne treba vaš život, mi ga ne tražimo, već vam zapovedam u ime zakona i vlasti, da ostanete tu i čekate do sutra. Skrušen i upropašćen pade Ber na stolicu, hladan ga znoj probi.Misli mu behu ukočene, kucanj srpa malaksao.Snuždenim i gorkim pogledom gledaše u kaplara. — Gospodine plemiću, reče mu on, ako vam je zlo, možete otići u sobu i odmoriti se, dok se pitanje o vama ne raščisti.To je sve što sam imao reći. Krčmarica priđe na to i odvede Bera u sobu na prenoćište.U sobi je bio jedan stari krevet od drveta, pored prozora sto sa već pocepanim čaršavom, a na njemu sveća, koju krčmarica zapali.U drugome uglu beše umivaonik i ubrus, a pored njega jedan gvozden čiviluk.U takvu sobu uđe Ber, da u paklenim mukama provede ostatak noći.Na polju je nepogoda još trajala, a mlazevi kiše zapljuskivali su prozore.On leže u krevet, ali mu misli behu daleko, daleko, grozničavo ga stanje poduzme pri pomisli da će zadocniti, da će mu putovanje biti uzaludno.Misli mu se vrzle po prošlosti, mislio je samo na Aranku, na časove provedene u njenoj blizini.Seti se večernje šetnje u proletnjim noćima pre dve godine.Te ga misli tešiše; on ipak očajavaše.Kako tada beše, kako li se sada zbiva! — Krasne li behu onda proletnje večeri!Plavo nebo, kao kristalni safir; širilo se iznad nas i obavijalo sa svih strana naš dogled.Gusta šumica jedna i u njoj snizak, a kao svod povijen žbun jedan, behu nam sklonište.Ah, kako lepa beše ona sitna, zelena travica, što kao ćilim zastiraše zemlju pod tim svodom.Kako nam umilno pevahu slavuji u tom lugu, kako li krasno treperiše zvezde na azurnome svodu!Laki potočić što proticaše tuda, mimo nas, žuborom svojim pričaše nam svoju prošlost i nagoveštavaše svoju budućnost: ali ga mi gledasmo samo i uživasmo u žuboru njegovu.Ona blaga tišina, onaj prijatni miris sa livadskoga cveća, ona svežina i samoća noćna, razdragavalo je naša odana srna.Ona kucahu neobičnom silinom; a u grudima je plamtio žar prve, iskrene ljubavi.Pogledi nam bludiše po beskonačnosti, gledasmo sjajne zvezde, sladismo se u treperenju njihovu.Ah, kako prijatan beše trenutak onaj, kada se preko neba spusti jedan svetao mlaz, potraja malo, pa se ugasi i zvezde nestade.Koja li je to duša, čija se zvezda eto ugasi? pitaše me ona.Trgoh se onda iz zanosa, približih joj se većma, ona mi stisnu ruku: potočić zažubori malo jasnije, zvezde zatreperiše jače.Osećasmo prijatnu svežinu: srca nam se topiše u prirodnoj divoti, pogledi nam se i kroz mrak susretaše češće, a misli bludiše po okolini.Među nama beše samo jedan žižak, sjajan i čist, on osvetljavaše našu okolinu, videli smo ga samo mi: on sijaše samo nama.Ah, iskrena, prva ljubavi, kako si sjajna, kako si čista!Pastiri se behu već davno povukli u svoje kolebe.Ne čuje se više njihova frula, koja čaroliski odjekivaše po okolini.Svud je nastala tišina: gluho doba.Povetarac pirnu pored nas, osveži nas: mi se osetismo usamljeni, udaljeni od sveta.Približismo se većma jedno drugom; ona mi opet stisnu ruku, a potočić zažubori jače, zvezde zatreptaše jasnije.Zaneseni u mislima, opijeni prirodnom svežinom, zarekosmo se, da ćemo večito živeti zajedno, i tako zagrljeni spavasmo u zanosu. Kako kratak beše taj san, kolike grdne predele pređosmo i kakvi nas događaji ne minuše za taj trenutak večnosti! Kako čarobno beše ono veče, kad zajedno gledasmo, kako se sa zapada prostirao sve više i više gust i taman oblak jedan.Munje su ga često parale.Grmljavina po katkad zahuji iz daljina.Kako veličanstven beše prizor taj: srca se naša topiše od zadovoljstva!Kako je užasna i strašna ova noć, kad svaka munja izgleda, kao da mi grudi razdire.Tamni oblaci onda, kuljali su sve većma, a sve sjajnije munje većma ukrašavahu naš pogled u daljinu, u budućnost.Potočić onaj žuboraše sve jasnije: pričaše nam nešto; ali mi samo uživasmo u čarobnom žuboru njegovu.Senu velika munja jedna, grom zagrme potmulo, a ja osetih prvi, vreo poljubac, u tom i potočić zažubori jasnije, a šumica zašušta neobičnim šumom. O, kako volim ono mesto i kratke časove one, kad ona spavaše tiho na krilu mome, kada se slatko odmarah na krilu njezinu!Mi tražismo mira duši svojoj — on tu beše i samo tu.O, kako volim onu prijatnu svežinu, one pesme slavu eve, ono plavo nebo!Kako uživasmo u žuboru onoga potočića i čarobnom prizoru na nebu.Ah, kako bejah srećan, kad pun zanosa mogadoh reći, blaženi časovi, kuda žurite tako?!Prijatne behu one noći, kad potočić žuboraše mimo nas, a slavuji pojahu u gustome lugu.O snovi snovi! A ti crna i paklena noći, šta mi sada »iznosiš, mesto žubora potoka evo čujem zveketanje žandarmske sablje, koji stražari na vratima, mesto pesme slavujeve, čujem kašljucanje onoga, koji mi slobodu oduze, koji me spreči, da odem idealu svome, da ga spasem iz nezgode.Da, čudnovata je perspektiva moje budućnosti, ja je i nemam, ne mogu je ni imati!..... Prebijajući ovako razne crne misli, celu noć nije zaspao, a u tom već poče i zora rudeti na istoku.Kiša i nepogoda beše prestala, a polje je mirisalo nekom osobitom jesenjom svežinom.Žardarm mu kucnu na vrata, opomene ga da se sprema na put u obližnju varoš N. gospodinu prefektu. Pred kancelarijom prefektovom bilo je već sakupljeno nekoliko putnika, koji slučajno putovahu kroz tu okolinu, kad i Ber prispe tamo.Njegov pratilac prijavi ga nadležnome.Dok je otpočelo primanje, Ber je nestrpeljivo šetao po predsoblju.Među putnicima koji tu čekahu, spazi jednoga svoga starog poznanika još iz gimnaziskog đačkog drugovanja.To beše Mor, jedan od većih bogataša iz okoline Bremena. — Od kuda vi ovde, g. Bere, upita ga ona. — I preko svoje volje, primoran sam, da se javim g. prefektu za dopust, da mogu svoj put nastaviti. — A kuda želite? ako smem upitati. — Na imanje g. Gustava Pola ispod Pirineja. — I ja tamo idem, kupio sam jedno veliko imanje u primorju, kod Bilbao-a gde ću se od sada stalno smestiti da živim. —- Hoćete li put nastaviti još danas? — To ne mogu, jer očekujem ovde svoj novac ko i sam deponovao, a očekujem i porodicu da stigne, te ćemo onda zajedno tamo, kroz dan — dva. Njihov razgovor prekide vratar, koji već beše nekoliko putnika pustio prefektu, te dođe red i na Bera. — Vi ste gospodine? upita ga prefekt. — Ja sam plemić Ber, putujem iz Hajdelberga a želim na imanje g. Gustava Pola ispod Pirineja, i molim vas za dopust, da mogu odmah nastaviti put. — Imate li putne isprave? — Imam, gospodine prefekte, izvolite, Rekavši to predade mu svoj pasoš, koji je još vredio, jer je glasio na celu godinu. -— Istina je, da se isprava slaže, sa vašim iskazima, ali meni to nije dovoljno, reče prefekt, jer sinoć ovu ispravu niste pokazivali kaplaru u krčmi sela Dore, već ste nasilno hteli još onog časa otputovati, što je bilo zabranjeno. — Da, g. prefekte, tako je bilo, jer posao koji imam da svršim neodložan je, jedan trenut zakasnenja, može ceo moj put osujetiti, i ja sam morao navaljivati za produženje puta. — Vi ćete razumeti, plemiću Bere, da je poštovanje zakona i naredaba preče od svakih ličnih računa. — To znam, pa vas ipak molim za dalji dopust; jer su mi trenuci vrlo skupi. — Ja vas ne mogu prema ovome pustiti. — Onda me ubite, gospodine prefekte.. — To ne mogu, niti imam potrebe. — Volim i umreti, no i čekati ovako u neizvesnosti. — Dok se vaša stvar ne rasvetli, vi ćete ostati ovde pod nadzorom vlasti. — Ali ja moram putovati. — Neznam to; ali da morate ostati to je cela istina. — Gospodine, prefekte, smilujte se! — Ne mogu... a imate li koga poznatog ovde, koji može jamčiti za vas? — Kako mogu imati kad sam putnik i samo putnik, putnik očajan i nesrećan! — Samo na jemstvo, mogu vas pustiti — A ko da jamči?! — To je vaša stvar, beše odgovor. Ber beše u očajanju u samrtnim mukama. Izlaza nema, a ići se mora. — Šta se mislite? jemca ili pod nadzor, oporo se prodera prefekt — Imam ovde poznatog samo g. Mora, posednika velikog imanja u primorju kod Bilbao-a. — A šta vam je on? — Moj drug iz detinjstva, drug iz gimnazije! — Na njegovo jemstvo, pustiću vas. — Prefekt zazvoni, i na traženje njegovo puste unutra g. Mora.Ovaj potvrdi sve iskaze Berove i založi svoju reč i imanje, da je to on i niko drugi.Saslušavši ovo prefekt, uze Berovu ispravu, napisa na njoj samo dve reči „slobodan prolaz“, i on bi slobodan.Ah kako su ga skupo stale ove dve reči, stale su ga možda budućnosti, sreće, života..... U blizini varošice Jake na reci Aragonu, a ispod čarobne planine Sijera de la Penja, na jedan sahat udaljeno beše imanje Gustava Pola.Lepo je to imanje bilo uređeno Elegantno ozidana palata blista se u jednom kraju parka, ukrašenog najlepšim ukrasnim drvećem i cvećem, na nekoliko mesta uzdizahu se u raznim figurama raznoliki vodoskoci, prelivajući dugine boje u svojim kapljicama prema sunčanoj svetlosti.One staze koketno raspoređene, vodile su u razne delove parka iza koga se prostirao pravi spahiluk. U ovoj palati primećava se velika užurbanost na sve strane od pre nekoliko dana. Mnogobrojni služitelji trčali su ovamo onamo, sve to beše veselo, sve skakutalo od radosti, pevalo se i zviždukalo uza svaki posao.A i kako nebi bili veseli, kad je njihovoga gospodara i gospođu snašla velika radost, kakvu roditelji mogu samo osećati.Gospodar im beše veseo a i mlađima je onda bolje i lakše.Gospođa je samo nadgledala i uređivala da sprema ispadne što lepša.Sve je u toj kući radilo kao kakva mašina, a i kako to sve ne bi bilo oduševljeno, kad se tiče sreće i blagostanja jedinice u roditelja, mlade gospođice Aranke, koja je tako blaga i umiljata bila prema mlađima.Spremaju joj se svatovi, ona beše verena sa g. Petrom Bajerom, sinom bogatog posednika Bernharda Bajera u primorju kod idilskog mesta Jetarije između Deve i San Sebastijana.Tako vesela beše okolina palate Polove. U svojoj sobi sedela je Aranka i zbunjeno je tobož spremala izvesne svoje stvari, jer kroz koji časak rastaće se sa svojim roditeljima koje je vatreno ljubila, rastaće se sa svojim prijateljima, rastaće se, ah rastaće se, sa onim vijugavim stazicama parka, gde je svaka stopa sećaše na blaženu, minulu prošlost, rastaće se sa onom čarobnom šumicom i onim bisernim potočićem, gde ju je Ber obično isčekivao, rastaće se sa svojim milim uspomenama! Bleda i snuždena sedala je čas po, za sto.One plave oči njene, što prožižu čoveka kad su vesele, tako tronuto behu upravljene kroz prozor u daljinu, belo kao alabastar, lice i pored sve sumornosti i čednosti, blistalo je nekim čarobnim pogledom; pramenovi one plave svione kose koketno se spuštahu niz dražesna ramena, a po koji se savio i na nežne grudi, koje se nadimahu od bola, od nestrpljenja, od očajanja.Bila je rasejana, sve je nešto iščekivala i pri pomisli na to, čelo, ovaj izraz duševnih boraba, razvedri se malo.O kako krasno sijne njen pogled u tom trenutku, kako se čista svežina opet povrati.Časovi su proticali, čelo se njeno mutilo i vedrilo, ali onoga, koga je očekivala nema, još nema.Ona očajavaše od nestrplenja. — I poslednji moj pokušaj, da sklonim oca, da me ne udaje za čoveka, koga nikad nisam čula ni videla do onoga crnoga časa, ostao je bezuspešan.Ja mu moradoh pružiti ruku za ljubav samo svojih roditelja.A Bera, moga dragog Bera nema, ah ta on mi je najveće blago ovoga sveta.Ja sam ga izgubila, ja sam ga izneverila, ja prelomih zadanu reč, ja.... ja... ah ne ja, nisam to učinila ja, to učiniše moji.... roditelji.Koliko puti mi je pisao i uveravao, da ima slobodne volje, da ona samo od čoveka zavisi, a evo prvi moji trenuci krate mi tu slobodnu volju.Ja nemam svoje slobodne volje, ja sam mahina, ja sam, o, ja ne znam šta sam.Ali ne, ja sam ipak nešto, ja volim Bera, do groba ću ga voleti, njega i samo njega!A na što ovolika sprema?....Da, da, ja sam — nevernica!Oh, kako teško pada ovaj prokor, da, teška je to kletva, koja i na nevine pada! Tako beše raspoloženje Arankino, kad je pozvaše da pođe na venčanje, jer svatovi već davno behu došli. — Ah, Bere, Bere, gde si? ote joj se poslednji uzdah iz onih zanosnih, devojačkih grudi. Ah, divno je primorje Biskajskog zaliva, krasne su večeri i noći sa vile kod Getarije.Čaroban je pogled na ustalasano plavo more.Umilan je onaj blagi večernji povetarac morski.Zanosne su bure, koje se sa balkona ove vile posmatraju u daljini, a hučni talasi, što redovno zapljuskuju tvrđavu oko vile, čaroliski se razbijaju o stenu i rasiplju u sitne kapljice. A galembovi, što se veru po talasima i lete iznad njih, tako koketno ukrašavaju ovaj i inače veličanstveni izgled.Ah, divno je primorje Biskajskog zaliva!Krasan je izgled sa Balkona vile Petra Bauera! Na tome je balkonu dočekivala izlazak i pratila zalazak sunca, gospođa Aranka Bauer, sa svojim mužem Petrom.Sa toga balkona gledala je gospođa Aranka najveličanstvenije prizore, koje more ima u svojim dražima.Sa toga balkona otimao joj se pogled, uz dubok uzdah dalje na kopno, na severo-istok, tamo gde je Hajdelberg.Na tome balkonu provodila je časove sa svojim vojnom Petrom, koji je obasipaše svim žarom svoje čednosti i ljubavi.On uživaše u umilnom pogledu njenom, on praćaše svaki korak i pokret njen, on beše blažen, on beše srećan sa svojom Arankom. A ona..... i ona beše srećna kraj muža svoga.Nju je tešila čednost njegova, a hrabrila se odanošću njegovom.Kraj njega i s njim uživala je u dražima primorja, topila se u milinama primorskih noći, koje tako živo sada posmatra.Čednost muževljeva, čarobnost prizora, koje joj je on izabrao za nasladu, blažiše njeno srce.Ona mu beše odana, On ju je iskreno pazio, njeni žarki pogledi prožimaše ga, nju očaravaše njegova blagost.Da, drage su joj ove miline bile, krasne su ove čarobne večeri i noći Biskajske, ali zanosnije behu one večeri i noći po stazicama parka i na onom potočiću što se uliva u reku Aragon!Da, lepo je nebo nad Getarijom, ali je lepše bilo nebo nad verugavim aragonskim potokom!Umilan je šum morskih talasa, što se hučno razbijaju dole o stenu i zidove, ali umilniji beše onaj žubor potoka kroz šiprag i opalo lišće u onoj šumici tamo!I sada se pružaše preko neba zvezde padalice, ali ih ona ne posmatraše sa one sitne i meke travice, već sa fotele na balkonu vile Bauerove. Tako su prolazili medeni dani Petra Bauera i gospođe Aranke.Tako kratiše svoje slatke časove u prvim danima bračnog života: iskreni i odani muž i lepa, a verna žena, na obalama Biskaje.Srećan je to život bio, lepa je tu sloga bila.Petar je ljubio svoju ženu, Aranka je volela svoga muža.Tako tekoše srećni dani života gospodina i gospođe Bauer. Dugačkom alejom jednom, koja je vodila u spahiluk Gustava Pola, jurila su vetrovitom brzinom jedna kola.Zasađeno drveće kraj druma brzo je zaostajalo za njima.U kolima beše samo jedan putnik.Beše to mlad čovek od svojih 28 godina, visokog stasa; pogled mu beše ozbiljan, čelo natušteno, srednji, crni brkovi i lepo obrijana brada tako lepo dolikovahu njegovom i inače otmenom izgledu.Nestrpeljivo je sedeo u kolima, svakog časa se ili zaturi nazad, prekrstivši noge, ili se nagne u stranu, ili se povuče i ozbiljno zamisli.Bič kočijašev pucao je, i pucanje se razlegaše po okolini. Zvrjanje kola bilo je sve jasnije i jasnije; sve se većma prebližavahu palati Gustava Pola.Kola se najzad zaustaviše pred kapijom, koja beše zatvorena.Na znak da su kola stala otvoriše se vrata i iz njih izađe jedak sluga. — Je li ovde g. Pol? upita putnik. — Ovde je, izvolite gospodine. — Je li još kogod tu? — Čudnovato pitanje gospodine! nema nikog više sem gospođe. — Nikoga više?! — Nikoga, gospodine. — Svršeno je, dakle, poluglasno progovori Ber dockan, dakle, ah dockan, dockan. — Želite li unutra gospodine, izvolte. — Ne neću unutra, odgovori Ber, samo vas još molim da mi odlučno kažete, da li zbilja nema nikoga osim gospodina i gospođe Pol? — Nema, gospodine! — A gde je gospođica Aranka? upita Ber. — Gospođica Aranka?! pitate. — Da, gospođica Aranka, gde je? — Opa je od pre nedelju dana gospođa Bauer. — Gospođa Bauer?! — Jeste, gospodine, gospođa Bauer. — Dakle je sve propalo, pomisli u sebi Ber, pa upita dalje: A gde je sada ta gospođa? — Vi se interesujete za nju? — Da, interesujem se, i lepo vas molim da mi kažete sve šta o njoj znate. — Mnogo vam neznam reći, do samo to, da je udata za gospodinom Petrom Bauerom i da su odmah po venčanju otputovali na njegovu vilu kod Getarije na Biskajskom zalivu i sada su jamačno još tamo, bar tako sam jutros slučajno saznao od gospođe Pol, kada je jutros dobila pismo od svoje kćeri Aranke. — Jeste li još što saznali o njoj? — Gospođa je bila neobično vesela, jer joj se kći ne može nahvaliti lepom okolinom i divnim izgledom na more, koje je sve svojina njenoga muža. — A znate li još što god? — Ne znam ništa više, osim ako vas interesuje, a to je, da su gospodin i gospođa Pol vrlo srećni sa svojim zetom, imaju ga vrlo rado; on im je odan. — Da li ste što saznali o zdravlju gospođe Bauer. — To ne znam, samo znam dok je ovde bila, da je bila jako neraspoložena, zbunjena, rasejana i nevesela, naročito poslednjih dana.... — Vi ete jamačno bili blizu nje? — Da, uvek sam bio uz nju, do samog polaska njenog. — A jeste li saznali za uzrok toj rasejanosti? — To nisam, ali pogađam. — Šta nagađate? — Na to je bar lako, mora se rastati od svojih roditelja, svojih milih, polazi na nov život, što naravno utiče na raspoloženje. — Je li na svadbi bila ljubazna, vesela? — Na protiv, bila je ozbiljna, zamišljena. — Znate li još kakav uzrok njene sete? — Ne znam kakav bi taj mogao biti. — Dakle me je ipak volela, zaključi u sebi Ber.Ona je za mene izgubljena, ja je ne mogu imati.Ali ipak samo jedno mogu, a to je da je bar još jednom vidim.A videću je, kako je ne bih video, „gora se sa gorom ne sastaje, a čovek sa čovekom svakad“ veli narodna poslovica.To ga je zar tešilo. — Hvala vam, prijatelju, vi ste mi mnogo kazali, više no što sam očekivao, reče Ber onom poslužitelju, i davši mu napojnicu, oprosti se s njim, a kočijašu naredi da ide dalje. Kočijaš ošinu konje, kola krenuše, a kapija na palati gospodina Pola zaškripa i vrata se zatvoriše.Kola su išla umerenom brzinom.Kada su izašli van granica Polovog spahiluka, kočijaš još većma uspori vožnju, okrete se i upita Bera: — A kuda želite gospodine, na koju stranu. — Kuda?.... ne znam ni sam....Idemo u Pamplonu tamo u pravcu zapadu. — U Pamplonu? pa to je daleko, reče kočijaš. — Za koliko možemo tamo stići? upita Ber. — Ja se nadam, za dan i po. — Ići ćemo tamo, pa kad bilo.Sada ne moramo žuriti, odatle ćemo na najbližu železničku stanicu. Kočijaš viknu, bič puče i kola zazvrjaše dalje.Kola su išla i odmarala se na pojedinim putničkim postajama.Ber se bio rešio, da poseti imanje svoga školskog druga i prijatelja, Gospodina Mora, koji se tamo već beše smestio i sredio. — Obići ću bar njega, da uživam u njegovoj sreći, kad ja svoje nemam, mišljaše Ber u sebi, krenuću se po tom na put, otići ću..... ali šta ja znam šta će od mene dotle biti.Otići ću tamo, kuda me uputi poslednji trenutak, i onako idem bez cilja, ta čovek nema, ne može ni imati svoje slobodne volje.Sve je samo slučaj, slučaj trenutan, slučaj čini obrt u čovečijem životu.Takvi trenuci staju nekoga i suviše skupo, nekome se u njima osmehne sreća, meni se eto zatvorila vrata srećnoj budućnosti, ideali su mi porušeni, nada osujećena, ja sam zbog jednog trenutka, slučaja jednog, izgubio svoju budućnost o kojoj snevah najlepše planove.To dakle čini sticaj prilika, koje ga okružavaju.Ah, kako ću gorkim iskustvom potvrditi moje nazore o slobodnoj volji, da, gorkim iskustvom završiću svoj zaključak da čovek nema slobodne volje. Iljadama još drugih misli rojile se po pameti njegovoj, hiljadu planova stvarali se i rušili u mislima njegovim za sve vreme njegovoga putovanja kroz Pamplonu i dalje do najbliže stanice železničke.Železnicom je putovao do Toloza, a odatle opet imao je ići kolima do Bilbaoa, gde je bio njegov prijatelj i drug iz ranijeg školovanja Mor. Na stanici Toloza Brzo se pogodi sa jednim kočijašem, pruži mu neznatan prtljag svoj i sede na kola, koja se kotrljahu malo za tim na glavnom drumu ka stanu njegovog prijatelja.Preko krovova kuća u varošici Tolozu i selima, na koja su nailazili, razlivahu se vatreni zraci zalazećeg sunca.Divan je to put bio kroz baskiske provincije.Krasni visovi kantabriskih planina, opšiveni behu purpunim sjajem.Beru se činilo kao da ide kroz raj, kroz naročito urešenu okolinu, mislio je, da se nalazi u sredini onih čarobnih predela iz „hiljadu i jedne noći“.Takvo šarenilo, takvu igru boje još nikada nije video. Niske kućice poslednjeg selanceta, što su ga sada prošli, behu već iščezle.Široki onaj drum, kojim su jurili, osta opet osamljen i veličanstven.Lepi šumarci s jedne i s druge strane pratili su ih jednako, a visoke stene koje se vide tamo dalje iza šuma pri zalazećem suncu, čarobnom svetlošću krasiše horizonat.Poljem se prostirala prijatna jedna svežina.Radenici se vraćali sa posla.Natovarena kola sa jesenjim plodovima škripala su pored njih oni ih brzo sretaše, i stizaše i ostavljaše.Sada behu već na malo ravnijem predelu.Gusto busenje prostiraše se desno i levo od puta.Blagi povetarac dirkaše na mahove.Ah, veličanstven se pogled nudio pogledima našega putnika.Naiđoše opet na gustu tamninu jedne šume.Sunce već beše davno zašlo, a zapadni horizonat izgledaše u purpurnome plaštu.On beše čaroban. Putovanje kroz šumu trajalo je skoro tri četvrti sata.Mrak se hvataše naglo.Purpurno crvenilo na zapadu; bledilo je postepeno.Na nebu se već videle sjajne zvezde, ali sada ne treperiše one, kao negda.Suton bi i prođe, zapad sunčev beše već davno zaplivao u talase okeana, beše se smirio na odmor.Nebo se osu zvezdama, a na ravnome polju, na koje naiđoše, po izlasku iz šume, prostirao se na sve strane tanani zvuk Frulice pastirske, zvoncad od ovaca uvećavao je zanosnost ovih scenerija, koje se odigravahu u tom polju Bilbao-a. Te veličanstvene scenerije, koje se tu večito tako odigravaju, blažile su setnog i zamišljenog putnika Bera.On se topio u prirodnim nasladama i misli mu ne behu onako crne, i sumorne; on se tešio nadom na lepše dane budućnosti, kojoj ide na susret.Ono krasno polje, one umilne melodije, što ih je u stanju da izvede samo idilski španjolski pastir, zadovoljan kraj stada svoga duboko su uticali, na dušu Berovu. Večernji prizor Bilbaoskog primorja odigravao je i dalje svoje scenarije.Kola su ova zvrjala dalje, misli u glavi Berovoj rojile se jedna iz druge.Tamo u daljini, već se videlo neko svetlucanje.Ono postajaše sve jasnije i jasnije, najzad se ukaza i sama palata, pred koju kola stadoše.To beše vila Morova.Kočijaš siđe s kola, a za njim i Ber.Pritisnuše dugme od zvonceta.Tamo daleko ču se zvonenje.Potraja malo vremena, a iz nutra se čuše neki koraci.Brava zaškripe i vrata se otvoriše.Napolje izađe vratar, a za njim jedan sluga držaše sveću. — Je li svo vila g. Morova? upita Ber. — Jeste, gospodine, beše odgovor. — Molim vas, javite gospodaru, da je došao jedan putnik, njegov drug, a ja ću dotle pričekati ovde. — Bićete usluženi, gospodine, samo izvolite unutra, reče vratar. — Hvala, pričekaću ovde, samo vas molim javite mu odmah. Vratar ode. Posle minut-dva, tamo u hodniku ču se žagor.Hodnik se naglo većma osvetli, i Ber već mogaše razabrati govor svoga prijatelja Mora i pođe mu na susret. — Dobro veče, prijatelju dragi viknu Ber i zagrli svoga prijatelja Mora i pođe mu na susret. — Ah, Bere vi ste! iznenađeno izusti Mor. — Da, ja sam, prijatelju, dolazim evo vama nezvan, iznenada, u nevreme, izvinite me što vas uznemirih! — O, kako ste me prijatno iznenadili, moja su vam vrata otvorena u svako doba.Izvolite samo unutra!... odgovori Mor. Oni pođoše. — Nikada se nisam mogao nadati tvojoj poseti, tako miloj meni, produži Mor, vodeći pod ruku Bera uza stepenice u svoj salon.Kako blaženi behu oni dnevi đačkoga života, kako ih slatko provodismo mi. — Da, zbilja behu to blaženi dani, oni prođoše, ne vraćaju se više, reče Ber. — I sve, što jednom prođe u životu ne vraća se nikada više, nikakve sume ni žrtve, ne povraćaju izgubljene trenutke..... — Da, da, nikakve žrtve, kao kroza zube produži Ber. — Ali, vremena su mnoga prošla, prilike nas mnoge minule, a ostalo je samo jedno stalno, ostale su uspomene na prošlost, ostalo je naše prijateljstvo, i možeš misliti samo, kako sam srećan, kad te mogu dočekati posle čitavih 10 godina u svoj stan, u krug svoje porodice, koja istina još nije tako mnogoljudna, ali sam u njoj srećan....... — Da, da, ostale su uspomene na prošlost, opet ga poluglasno prekide Ber. — Možeš samo misliti, kako će mi mili i dragi biti ovi dani, koje sam srećan opet provesti u tvome društvu, da osvežimo naše đačke uspomene, da osvežimo ono doba parovanja našeg.O, kako volim ovaj srećni slučaj, kada te put nanese na moj stan, na mene, o kako oživeše u meni prošli dnevi naši.Srećan sam, druže, srećniji sam no što imam sve ovo moje imanje. — Radostan sam, razdragan sam, što te tako zadovoljna vidim, čini mi se, kao da smo i sada u onome hajdelberškom parku, kao da mi sve one lepe silujete izilaze pred oči.Sećaš li ih se i ti još? produži Ber. — Kako ih se ne bih sećao, sve mi je to ostalo u živoj uspomeni. U tom dođu do salona.Mor otvori vrata i uvede gosta unutra.Salon treptaše u bljesku, osvetljenje je treštalo, kao sunce.Posadi ga na jednu sofru, pa i sam sede kraj njega. — Koliko se radujem, što te zdrava vidim, nastavi sada Ber, još se većma osećam raspoloženiji, što te vidim ovako srećna, ovako blažena. — Da, srećan sam i zadovoljan, pa želim da ti još bolji budeš, želim da te posetim u tvome stanu, ja se tvojoj sreći mnogo radujem odgovori Mor. — I ja to želim, i neka bi Bog dao da to bude, ali sam ja još daleko od toga. — Za što daleko? — Planovima moga života, to je poslednji smer.Imam neko nasleđe od strica, koji nema nikoga prečeg od mene, ali ono je daleko, čak tamo na ostrvu Hajiti, u Karibskome moru. — Bogata je to zemlja tamo.Nikada nisam odlazio u te predele, ali eto mi se ukaza prilika, da ću ih obići i videti, kad tebe budem posetio. Ber beše zamišljen kao obično, ne odgovori ništa, a u sali zavlada za jedan trenutak tišina.U tome se čuše koraci pored vrata, čulo se šuštanje kakve svilene haljine.Vrata se otvoriše, i u sobu uđe gospođa Morova, Orika. — Graciozna beše to pojava.Vitak stas njen harmoniraše sa ukrasima salona.Na onome rumenome licu njenu, lebdio je blag osmejak, koji je ulepšavao onaj niz bisera, što se pokaza pri tome osmehu.Crne, španjolske oči njene, treptale su ispod onih dugačkih trepavica.Gusta i bujna kosa, od koje sitno pramenje padaše na ono krasno čelo, elegantno se spuštaše preko punih i zanosnih ramena njenih.Blagim, zvonkim glasom svojim, nazove Boga pri ulazu. Ber ustade i priđe joj bliže. — Moja žena, druže, a drugom rukom pokaza na njega, i okrenuv se ženi reče. — Moj, drug iz detinjstva, Ber, doktorand Filosofije. Na njenim usnama zatreperi još jedan blagi osmejak, sijnu biser iz osmejka i ona tihim glasom zahvali gostu, na pažnji, koju im čini svojom posetom. On se izvinjavaše, za slobodu, koju je sebi uzeo da ih i u nevreme poseti, moljaše za oproštaj. — Izlišna je molba, gospodine, predusrete ga ona posadivši se na jednu Fotelju. — Hvala vam, gospo, produži Ber, ja sam očaran blagostima, kojima me obasipate. — Mi ćemo se postarati, da vam bavljenje ovde bude prijatno, ako volite šetnju, divnih predela ima, svakoga dana možete prolaziti sve novim i novim stazama, nikada nema monotonije.Mi volimo društvo, i iskreno društvo cenimo iznad svega, a volite li vi rado društva? upita ga nježno Orika. — Hvala na ljubaznosti, gospo, kojom me odlikujete, ja sam slobodan priznati, da sam se od detinjstva kretao samo u društvu i tako sam proveo celu moju prošlost, odgovori Ber. — Đačko drugovanje naše ostalo nam je zaista u najlepšoj uspomeni, upade u reč Mor, živeli smo idilski, ne žalimo ništa, mladost treba da protera svoje! — Gospođa Orika koketno se nasmeši na te reči, pa upita, malo u šali. — A jeste li vi uvek bili zajedno sa mojim mužem, kad se on tako hvali svojom prošlošću? — Zahvalan na pitanju, gospo, odgovaram da sam uvek bio sa svojim drugom i prijateljem Morom ali nisam bio sa vašim mužem.Kad smo se pre 10 godina rastali, on ode u Bremen, nismo se više videli.On tada beše samo moj drug, smešeći se odgovori Ber. — Ali je on bio i onda ovaj, koji je i sada nastavi gospođa. — Samo je razlika malo između onda i sada, upade opet u reč Mor. Ovaj razgovor prekide, mala devojčica jedna, koja baš tada uđe u salon.To beše lepo živo detence, kome je bilo do 3 godine.Svojim tankim glasićem potrča majci i stade joj isprekidano optuživati svoju guvernantu. — Mama..... mama....Liza meni neda, ona meni neda da....... Spazivši stranca, dete se zbuni i priljubi se materi. — Eto to je naše dete, naša kći Nigrina predstavi, smešeći se Mor, svoju devojčicu. — Ti si blažen, dragi moj druže, ti me mnogim radostima iznenađuješ! divljaše se Ber. — I ja se osećam srećnim i zadovoljnim, rad sam da sa svakim živim u miru i ljubavi.Do sada sam najviše provodio vreme, ima već tri do četiri godine, u Tuluzi, a sada se evo nastanio ovde.Tu mislim da stalno ostanem, kao što sam ti uzgred pomenuo još u varošici N. kad ono besmo kod prefekta. — Imamo ovde dobro i otmeno susedstvo, produži gospođa.Nekoliko vila na ovome primorju sve su svojine dobrih gospodara.Sa mnogima se još ne poznajemo iz bliže, ali je bar to laka stvar.Mi smo u ime poznanstva bližega i zarad našega dolaska, pozvali na jedan sastanak sve posednike susednih imanja, oni su izjavili dragovoljni pristanak i tako ćete imati prilike da prekinete dosadu, ako je kroz nekoliko dana osetite ovde. — O molim, gospo, o dosadi nemože biti reči, nastavi Ber, ona se ne može nikada osetiti u ovako idilskoj okolini, koju krasi iznad svega gostoljublje mojih domaćina.Ali moje zadržavanje neće trajati više od 2—3 dana. — Dva, tri dana? prekide ga iznenađeno Mor — Da, a možda ni toliko, jer moram natrag. — Da, morate natrag uzeti reč koju na posletku izrekoste.Vi nećete otići odavde tako brzo, nastavi gospođa Orika. — Ja sam vaš ponizni sluga, gospo, ali ipak, ipak, ja se ovde ne mogu dugo baviti. — Čekajte vi samo dok se upoznate sa okolinom pa ćete onda drukče govoriti. — Ja sam očaran okolinom; ali je ipak moram napustiti. — To biti nemože, niti hoće, sasvim Flegmatično produži Mor. — Čekajte, da se iskupi sve društvo, koje je pozvato, da se iskupe svi otmeni posednici sa svojim gospođama, videćete, kako će onda ta okolina uticati na vas.Tu je u blizini lep izlet, a u raznovrsnom društvu, može se desiti nešto, što će i vas zainteresovati, da ponesete bar kakvu prijatnu uspomenu sa našeg imanja. — Prijatnije uspomene nemam, od uspomene na ljubaznost mojih prijatelja, koje jedino imam u vama, gospo, i u mome drugu Moru, kome sam ja obvezan mnogo, mnogo..... Vrata od salona otvoriše se lagalo.Na njima se pokaza livrejisan poslužitelj, koji, poklonivši se, izvesti gospodu da je večera spremljena. — Izvolite, gospodine, ustavši pozva gospođa. — Hvala, prihvati Ber i ponudi joj svoju ruku.Ona prihvati to, i odoše. — Da, ovo je vila kod Bilbao-a, a tu je u blizini i Vila kod Getarije, mišljaše u sebi Ber kad je posle večere ušao u svoju sobu za spavanje.Ležao je na krevetu, nebi li se odmorio, ali ne beše sna, on beše zamišljen, rasejan.Pred oči su mu jednako izlazile one iste slike koje ga pratiše još od one noći u krčmici selanceta Doro. — Da.Ovo je vila Morova, a blizu je i palata Bauerova.Ovde leži očajnik Ber, a tamo... tamo je srećan i blažen par ljudi.Ovde se sa crnim mislima mori nesrećni Ber, tamo se topi u nasladama Arankinih zagrljaja zadovoljni muž — Petar Bauer.Ona se nemože nahvaliti čarima svoje okoline, tako je pisala majci, ona je srećna na krilu svoga muža, ona ga prati i ljubi, a ti kukavni Bere, lutaj.... bludi.... traži odletelu golubicu svoju.... ti pakleni čoveče juri po svetu, traži pustolovine, traži Dulsaineju, o, ti plemiću — Don Kihote! — Jest, jest... ona je zadovoljna, i treba da bude, a zašto ne bi kraj muža svoga.Ona je zadala reč.... ona je nije održala ona je izneverila....A ona seta i neveselost njena poslednjih dana, što reče njihov vratar?A ono pismo njeno? — Ne, ona nije nevernica.Ja grešim dušu svoju, ona je moja u duši, ja je mojom smatram, drukče je ne mogu smatrati, njen je duh tu, ovde kod mene, tu oko mene.Ah, ne, ne!Ovo je vila Morova, ja sam bedni putnik bez cilja, a ono tamo, tamo dalje je vila Bauerova.Tamo je duh njen, tamo oko njega, oko mene su samo mračne silujete iz zar srećne prošlosti, da, silujete i samo silujete!Oh, Aranka, Aranka, duše moj, gde si, gde bludi sada duša tvoja?Hoćemo li se kad god videti, hoćeš li kad god čuti o meni?Ah ti si... ti si sada daleko od mene, vrlo daleko.Čitava nas večnost deli, večnost je beskonačna, njoj kraja nigde nema: mi se dakle nikada nećemo sastati, očajavaše Ber dalje. — A ako ona sa svojim mužem dođe na zabavu koju priređuje, moj drug Mor u ovoj vili?Zar se onda ne bismo videli, zar se onda ne bismo sastali.Jest, da, videli bi se, a kako ćemo se videti, kad ću ja donde već otputovati na neku stranu.Na odlazak preko sutra rešio sam se odlučno.Kazao sam to i gospođi Oriki.Ona me zadržava.Ne, ja moram otputovati, a zabava je tek posle pet dana, ja idem.... idem.... na to sam se odlučno rešio.... — Odlučno sam se rešio! i nehotice uzvikne Ber sam.A je li to pravilo, koje se mora održati.To ne mora.Možda je ovaj trenutak odlučan po moju budućnost.Možda će se ovaj slučaj osmenuti mojoj sreći.Ah, ne.... pre mojoj nesreći, za mene je sreća izgubljena! — Da, slučajevi su obrtne tačke u čovečijem životu.Ajde, da sačekam i ovaj slučaj, više iz ljubopitstva, nego iz nade, jer ja nade nemam..., imao sam je.... ona je sahranjena; a što grob ladni jednom svati, to se više ne povrati.Ipak ću ostati ovde do zabave.Ta ja i onako idem sada bez cilja, ja nemam odlučnosti niti je mogu imati.Ta čoček i inače nema svoje slobodne volje.Okolina ga čini čovekom, okolina mu određuje pravac.... Ovako rezonujući, reši se Ber da ostane, tešeći se nadom da će mu se dati prilika, da se vidi, ili da bar što god više sazna o izgubljenoj sreći svojoj, o nedostižnom idealu svome.Krepila ga je nada, da će je videti, da će je čuti, a to je i jedino što još može očekivati. Utešen ovom nadom, bi mu lakše, a iznurenog od dugog i nezgodnog putovanja, koji mu samo iznašaše neprijatnosti i satiraše nadu njega sad ovde prvi put uhvati san.On zaspa zadovoljan, i spavaše dubokim snom.A sutra će praviti izlete po okolini rasmatrati draži španjolskog primorja, razgaljivati svoju tugu i nevolju. Spavaj, spavaj, Bere, odmori se malo, teški te napori možda očekuju, pripremi se, jer se u borbu ne ide ne spreman. Krasni su šumarci u okolini vile Morove.Divan je pogled na more i na visove Kontabriske, koje je sunce pozlaćivalo pri svome izlasku i zalasku.Prijatan je miomir, koji se širio tu u primorju.Kako opijaše čoveka kako raspaljivaše maštu ti predeli tamo. Po toj divoti šetao je Ber svakoga dana: tamo je dočekivao izlazak, tamo je ispraćao zalazak sunca.Najmilije mu beše brdašce jedno sa koga beše veličanstven pogled.S jedne strane prostiralo se debelo more od zelena lišća: ne šumi ono bujnim talasima; mirno i nepomično upija ono sunčeve zrake.Tek ako ovde ili onde na kome drvetu polako šušne.Iz daleka se po katkad zahori nekakva čudnovata promukla dreka u kratkim i odsečnim zvucima.To je soko, koji tu po šumi lovi.On je nesnosno stvorenje, kao uzburkana savest, ne da spavati, te mu je zato i glas oštar, kada se usamljeno i ponosito vijne visoko u plavome zraku iznad onoga tihoga mora od lišća izvodeći čudnovate i tajanstvene Figure. Tamo na drugoj strani beše pogled na ustalasano plavo more, na kome se u daljinu vide raznolike katarke i jedrila.More je hučalo tamo na obali, razbijajući svoje talase.To hučno more, radije je posmatrao Ber, a pogled mu se otimaše tamo ka severo-istoku!Gledao je to uzburkano more, koje svojim talasima uveličavaše lepotu prizora, sa vile Getarije! Tako je Beru prolazio dan za danom.Svakoga jutra i večeri peo se na brežuljak taj; krepio se svežinom povetarca, koji tamo duvaše s mora...... Jednoga jutra beše se uputio uzanom stazicom jednom kroz tu zelenu pustinju.Htede je prebroditi.Vrhovi visokih hrastova i bukava ponosno prodiraše gore u visinu.Visoki tremovi između silnih stabala primamljivahu ga, on iđaše za svakim i put ga odvede duboko u šumu.On se beše izgubio. Tamo daleko čuo je neki žagor; Ha, evo živih duša, pomisli on u sebi i uputi se pravo tamo, od kuda je taj žagor dolazio.On postajaše sve jasniji i jasniji i najzad, na veliko svoje iznenađenje spazi, gde se tamo u šumi vidi jedna ciganska čerga, pred kojom je gorela vatra.On priđe bliže i spazi kraj vatre jednu ciganku, kojoj je moglo biti do 35 godina, a nekoliko cigančića derahu se nešto iza nje.On joj priđe i oslovi: — Šta radiš tu, dobra ženo? — Evo iščekujem svoje, spremam im što za jelo? — A gde su ti, i koji su ti to oni? — Pa moja deca sinovi i snaje, tamo su u šumu otišli poslom svojim. -A hoće li skoro doći? — Ja ih očekujem svakoga časa.A šta vi tražite ovde? upita ga ciganka. — Tražim sreću, smešeći se, odvrati Ber. — Znate li, onda, gde vam je sreća? — Kad bih znao, ne bih ovako lutao radi nje.A da li bi mi ti mogla reći, gde mi je moja sreća? — Ja mogu, gospodine? — Pa dela reci mi, gde je? — E, ovako ne mogu da pogodim. — A kako možeš? — Treba belega. — Belega?! — Jeste gospodine, belega i beo novac.Ber se maši u džep i izvadi jedan srebri novac, reče joj: — Evo ti, dede, sada proriči. Ciganka mu metu onaj novac na dlan, pa se duboko zanela gledajući ga.Dugo je ćutala. — Dela govori jednom, žuraše je Ber. — Boga mi, gospodine, nije dobro. — Kako nije dobro? — Na tako.. ima dosta dobra, ali i dosta zla. — Zla? — Jeste gospodine, zla.Vi imate mnogo sreće, pa se ipak nesrećno provodite, reče ciganka i dobro zagleda u dlan. — Šta je, govori jednom? — Ima mnogo ljubavi, pa ipak ste nesrećni! — Ljubim li i sad? — Ljubite još. — A koju to? — Neku otmenu, lepu i bogatu žensku., — Ljubi li ona mene? — Ljubi vas, mnogo vas ljubi. — A je li ona ovde? — Ne nije, ona je daleko odavde i provodi se vrlo nesrećno.Evo pored nje i jednog mladog čoveka, koji je s njom negde u društvu. — Vidiš li još što god? — Vidim, da je na putu sa ovim čovekom. — A hoćemo li se skoro videti sa njom? — Za celo da hoćete, možda još sutra ili tako skoro. — Sutra! — Sutra... vrlo skoro. — Da, sutra je zabava, pomisli u sebi Ber, Aranka dakle putuje sa Petrom, pa dalje upita glasno ciganku. — A kakav je taj mladi čovek? — Crnomanjast, visok, otmen gospodin. Ber beše nestrpljiv i ne čekajući dalje Ciganku da proriče nagradi je lepo, oprosti se s njome i ode. — Hvala neznani gospodine, Bog ti dao sreću i zdravlje, srećan ti put, i još ga blagosiljaše Ciganka a on polako odmicaše. Dugo se verao kroz onaj gusti šiprag, koji beše gotovo poklopio celu onu stazu, kojom je išao.Premišljajući o ovome proročanstvu, odmicao je lagano, koraci mu behu neobično laki.Bio je rasejan, a ipak prilično veseo.Razgovor sa Cigankom osvežio mu je nade, i neosetno beše već stigao u vilu svoga prijatelja, kome ispriča ceo ovaj događaj u šumici, bez ikakvog tumačenja. U kući se žurno spremao doček za goste, koji će sutra doći na zabavu u vili Morovoj. Lepo jesenje sunce zalazilo je za horizonat.Vila našega domaćina treptala je u najvećem sjaju od nakita i osvetljenja.Ovoga večera beše neobično živa.Gosti sa okolnih vila i imanja skupljali se sa svojim porodicama.Posle uobičajenih ceremonija pri pozdravljanju uvodili su, kako je koji stigao u salon, gde već beše dosta raznovrsnog društva na okupu.Tu beše grof i grofica od Mendam sa gracioznom kćeri Lucijom tu lord Džon Smit sa gospođom i kćerima, tu groF i grofica od De Barno sa sinovima i nećakom svojom, krasnom gospođicom Aurelijom.Tu mnoge još dame i kavaljeri iz same varoši Bilbao.Među njima beše i naš putnik Ber.Gospodin i gospođa Mor leteli su od jednoga do drugoga, stavljajući se na usluzi otmenoj gospoštini koja se tu slegla. Po raznim odajama, bočno od glavnoga salona behu razni manji kabineti za razgovor.U jednome su bili namešteni stolovi za kartanje, na kojima je ona zelena čoja tako privlačila svoje poznanike i prijatelje.Sve je bilo uređeno, sve namešteno, kako se samo poželeti može.A ljubaznost domaćina izlivala se pri svakom pokretu njihovu.Društvo je bilo dobro sklopljeno, i dok se još iščekivaše, razgovor se vodio živ i raznovrstan. U sred živoga žagora, otvoriše se velika vrata na salonu.Na vratima se pokaza jedna, kao nebo plava, mlada gospođa i visok, crnomanjast gospodin sa razdeljenom okratkom bradom. — A evo i gospođe i gospodina Bauer! kao iz jednog grla razleže se veseo uzvik po salonu. Na ovaj glas, Ber se strese.Ukočeno je gledao k vratima, od kuda dolaziše ovo dvoje.Jeza ga prođe kroz celo telo, i mutan se oblak jedan spusti na čelo njegovo.To beše dakle, ona, ona..... ah, ona.Crne mu se misli na mah pojaviše, on steže srce i mirno očekivaše red, da ga gospođa predstavi.Jetko je stezao vilice od bola, od radosti.Zamislio se duboko beše, a iz toga ga trže glas gospođe Orike: — Gospođa Aranka Bauer! — Gospodin Ber, prijatelj naš! Ber se duboko pokloni na ove reči. - Aranka ga pogleda.... preblede.... porumeni.... ukoči svoj pogled i mahinalno pruži ruku Beru, Ber je prihvati i poljubi učtivo.Ali u isto vreme oseti kako je njena ruka drhtala, ču uzdisaj jedan, dubok uzdisaj sa dna onih blaženih grudi.Ona je cela drhtala.Ber je to osetio, razumeo je samo on.I ona je osetila grozničavu ruku njegovu, i ona je čula potmuo uzdah jedan, razumela je to samo ona.Pogleda ga nežno kao negda tamo oko onog potoka aragonskog, pogleda je i on ljubazno: oni se razumeše.Pokloni se umiljato ona, pokloni se i on.Sve se to zbilo samo za jedan trenut oka.Aranka ode dalje.Ber ostade tu, produživši razgovor sa gospođicom Aurelijom, koji behu otpočeli pre ovog događaja.On je malo po malo zaćutao.Beše samo setan, zamišljen, a kroz redove livrejisanih poslužitelja, koji donosiše i odnosiše razne đakonije, pogledi njegovi susretahu se svakad sa pogledima njenim..... Zabava beše otpočela.Starija gospoda rasturila se po raznim odajama, nalazeći razne zabave i jestiva.Blještava svetlost od stotine sveća na polelejima osvetljavala je kroz prozore široku rudinu pred baštenskom dvoranom.Radoznao svet, što se beše tamo iskupio, video je kako pored prozora promiču igrači.Iz susedne sobe jedne kroz otvorena vrata dolazila je muzika. Igrali su svi; igrao je i Ber.Stegao ono srce svoje, nije dao nikome da primeti borbu u duši njegovoj.Svrši se jedna igra, nastane mali odmor, šetaju dame i kavaljeri, nastane opet igra, i opet šetanje i razgovor.Tako su kratili vreme, srećni i zadovoljni parovi igrača.Ali ne beše tako u duši Berovoj, ne beše tako u duši Arankinoj.On je volio, da je u blizini njenoj, ali pristupiti joj.... smatraše za nemogućno.Provala beše između njih.Borio se u mislima Ber, u grozničavoj muci beše Aranka. Ona je opazila i razumela njegovu setu i htede da mu je ublaži; u paklenim mukama tonuo je on.Ona se smatraše kao kriva, te se reši da mu ona prva pristupi.Birala je zgodne trenutke.Mimo njih se igralo u najvećem jeku, svaki beše zauzet sa svojom igračicom.Ber je nije imao.Stajao je tako, gledeći ono veselo izvođenje takta u Štrausovoj kompoziciji.A misli mu bludiše.... po prošlosti. — Bere! ču se jedan glas. On beše nepomičan. — Bere! ponovi se isti glas. On stajaše ukočen, zanesen. — Ah, Bere! i po treći put se ču glas kraj njega. On se lagano okrete na tu stranu.Ukočen i preneražen pogled njegov zadrža se na Aranci, koja ga oslovljavaše. — Ah, Bere! zar si me zaboravio? On je samo nepomično gledaše. — Bere! poznaješ li me? — Je di mogućno? isprekidano odgovori on. — Jeste, ja sam... ja sam. — Da, vi ste..,. vi me se dakle sećate! upita dalje Ber. —- Ah, Bere, Bere meni je zlo..... sklonimo se za čas u koji usamljeni budoar, imam da govorim s’ tobom. —- Sa mnom?! upita Ber. — Da s’ tobom, samo s’ tobom, samo žuri, dok se igra ne svrši. Ber steže svoje srce i pođe sa njom.Ne čujno i ne opazno napustiše oni ovaj salon i uđoše u jedno bočno odelenje.Tu behu sami.Zatvoriše vrata za sobom.Upaljena lampa visila je o tavanu.U sobi beše nameštaj od plavoga pliša.Oni sedoše na Fotelje, koje tu behu.Iza njih beše veliki kredenc.Lepa etrurska vaza sa cvećem stajaše na njemu. Po jedan duboki uzdah, ote se iz grudi njihovih. — Bere, moj dragi Bere, oprosti mi — Šta da oprostim, gospo? — Ah, ne paraj ovo ranjeno srce moje, koje samo za tobom kuca i vene! Za mnom, gospo?! — Da, za tobom Bere, samo za tobom, ti si ideal snova mojih, ti si zvezda života moga! Ber, setan i snužden, beše samo oborio oči na niže:-; a levom se rukom uhvatio za čelo, na kome je u ovom trenutku besnila grozna nepogoda.Stegao beše svoje srce, jetko je stezao svoje vilice. — Ah, ti si ladan, Bere ne potresa te iskrena ispovest one, koja ti to duguje po zavetu! Ovo nije Ber mogao održati. — Da, hladan sam kao stena, hladan sam kao led, hladan sam kao grob, ukočen kao smrt.Ja sam sahranjen, ja ne živim više.Ovo je samo duh moj, koji kao očajnik lebdi po svetu i traži,..... traži što je izgubljeno što se više povratiti neće.Da, ovo duh samo govori moj, ja nemam tela, ja nemam misli, ja nemam života izgubio sam ga...... izgubio sam svoju milu i dragu Aranku iz one šumice kod; aragonskog potoka, izgubio sam za navek.Nje više nema za mene, njen duh ne lebdi više oko mene, ona je daleko..... ah daleko!...... Aranka briznu u plač. — Jedno pismo njeno samo, poslednji dokaz njene ljubavi, zagrevalo mi je nadu, ali je i ona srušena i ona je sahranjena.O, snovi, snovi!.... — Nisi izgubio Aranku, ona je tu kraj tebe, gotova, da te zagrli, ako joj oprostiš. — Ja bih mogao oprostiti svojoj Aranci; ali nemam prava praštati gospođi Bauer.I ja bih rado zagrlio svoju Aranku, ali je grdna bezdna između mene i gospođe Bauer. — Bere, tvoja sam ipak, tvoja do groba, jecajući govoraše ona, a grudi joj se nadimahu od bola kao talasi na uzburkanom moru. — Vi... moja! ja sam bio Arankin..... vi ste samo gospođa Bauer. — Bere!....Bere! oprosti tvojoj Aranci, ona tome nije kriva, ona je voljna da se opravda pred tobom pred Bogom, kojima duguje.Tome su krivi..... ah, krivi moji roditelji.Ti ih dobro poznaješ. — Da, poznajem, to je gorka istina. — Činila sam sve, da sprečim, da osujetim njihov dogovor; ali sam bila usamljena, nemoćna.Do poslednjeg časa izgledala sam na tebe, samo na tebe, da me spaseš.Tebe ne beše ni na poslednjem času..... slutila sam...... ali sam podleći morala.Oprosti, oh, oprosti Bere za ovu slabost.Prva iskrena ljubav, nepovređena na dnu srca moga očajnički iščekuje tebe.Oprosti mi, oh, oprosti, a ima se načina, da se pogreška zagladi. — Šta vi to govorite, gospo? — Ja sam nesrećna, Bere, nesrećna bez tebe, bez tvoga glasa, bez tvoga zbora.Živeću samo za te, i umreću uz pomisao samo na te.Živeću kraj tebe.... — To ne može da bude, gospo, vi imate svoga muža! — Ah, moj muž!.... ja ga ne ljubim, ja sam nesrećna kraj njega.Ja mu nikada više ne mogu biti žena.....A zar me ti ne ljubiš više, Bere? — Da gospo, ja ljubim samo ono, što pripada samo mojoj Aranci, ali tuđe što je.... ne zagreva moje ledene grudi. — Ja sam sva tvoja, sva tvoja Aranka.Ljubiš li me?Ah, reci samo, reci...... — Jeste li to zbiljski rekli, ili me kušate samo, gospo? — Ah, kako op neveran, kako si hladan?Govorim ti ovo najvećom zbiljom i zaklinjem ti se uspomenama svojim, da ću samo tvoja ostati.Napustiću Petra Bauera, poćiću s’ tobom svuda.... kud god hoćeš, na smrt i život, adi samo s tobom. - Hoćete li dakle, da begate sa mnom? - Hoću, svim srcem i svom dušom svojom! On joj pruži ruku i ozbiljno je upita Trenutak je odsudan; gospo rešite se, jer zadanu reč valja iskupiti! (vidi prvu sliku). — Rešena sam, još ovoga časa, reče ona i polete mu u zagrljaj. — Ne, to sada ne može biti.To nesme biti naročito sada, kad smo u kući g. Mora, na koju nesme pasti takav teret i sramota.Ja poštujem ovu kuću.Pa sam joj mnogo obavezan, jer u njoj nađoh utehe razdraženom srcu svome, nađoh izgubljeno blago svoje, nađoh.... nađoh tebe Aranka, tebe mila uspomeno minulih dana. Ona jecaše od radosti na prsima njegovim.Trenutak taj beše sladak.Njega misao samo shvata.Pero nije u stanju da ga opiše.Tišinu ipak prekide Aranka pitanjem. — A kada ćemo, dragi Bere, na put? — Od danas za 10 dana budi spremna.Kad se desetog dana u veče na obali ispod Getardije javi crvena vatra, znaj da je spremljeno, da sam ja tu.Budi tada van kapije vile Bauerove.Bićeš spasena.Otplovićemo na ostrvo Hajiti, tamo na imanje moga strica, čiji sam ja i jedini zakoniti naslednik.Tamo nas neće niko znati, tamo ćemo živeti srećno i zadovljno. — Oh kako jedva čekam to veče, kad ću slobodna, na krilu tvome ploviti preko okeana. — Pazi samo na ugovoreni znak, učini kao što ti rekoh, za ostalo staraću se ja.A sad hajdemo te polako u salon među igrače.Odavno smo otišli; valja se paziti, da nikome ne padne u oči naše sastajanje, jer se sve mora čuvati u najvećoj tajnosti. U sali se nije opažalo njihovo odsustvo.Društvo je bilo veselo i razdragano.Kad oni, svaki za se uđoše polako u salon igrala se najvećom burnošću polka „rosk etiara“ (otvaranje pupoljka u proleće) od Čermaka.Veselje je burno, teklo.Kad su se razišli svaki je poneo najprijatnije utiske iz vile Morove.Ber je kanda ostao najveseliji. Čudna je sudbina čovekova.Tajanstveni su pojedini trenuci u životu njegovom.Život čovečiji velika je zagonetka i u filosofiji i običnom životu.Ali su još čudnovatiji zapleti u koje čovek pada, tražeći razrešenje ovoj zagonetci, a još su teža iskušenja, do kojih čovek može doći u svome životu.Onda kada čovek oseća da je najzadovoljniji, da su mu želje sve ispunjene — tada se protivu njega pletu paklene zamke, koje ga hvataju i bacaju u očajanje.Pa ipak se čovek i tada oseća zadovoljan i tada mu se čini da pliva u blaženstvu. I Ber je plivao u blaženstvu, osećao je svu lakoću života svoga.Aranku, najvećeg pokretača u svima radovima svojim, opet je našao onako isto bodru i čilu, kakva mu je uvek bila.Našao ju je gotovu da deli sa njim svu sreću i nesreću života svoga, našao ju je spremnu da mu žrtvuje sve što ima, da prinese na žrtvenik prve ljubavi i odanost svoga muža, koji s njom provodi onako blažene časove na vili Getardije.A on, Ber, zar da bude manje spreman da podnese žrtve svojoj Aranci, koja mu je vazda bila kruna ideala?Ah ne, on o tome ni časka neće razmišljati.On će sledovati diktovanju srca svoga, ta ono ga vodi u tiho pristanište budućnosti.Tamo, dakle Bere, na tu stranu, Ta život je čovečiji i onako velika i tajanstvena zagonetka.Probaj da je razrešiš i iskustvom svojim, pokušaj smelo, jer je iskustvo najveća nauka.Odvaži se na ovaj odsudan korak, uzmi sobom svoju Aranku, ona će te tešiti u mučnim danima tvojim.Ona će biti kraj tebe i sladiti nesnosne trenutke života tvoga.Pođi sa njom u svet, u daljinu tamo te očekuje.... da, tamo te očekuje..... Prvo jutro posle ove zanosne zabave osvanulo Beru je vedro i umilno.A i jeste bilo jedno od najlepštih jesenjih jutara, koja se mogu uživati u onome divnome primorju.Ovoga jutra Ber je ustao neobično rano.Cele noći san ga nije hvatao.Razmišljo je o događaju, koji ga sinoć zadesio, sastavljao je planove o izvršenju utvrđenog sporazuma. Kad je izašao iz svoje spavaće sobe na polje i seo na klupu u parku, koji je bio oko Morove vile, cela mu se okolina smešila.Zlaćani zraci sunčevi krasili su visove po okolini, kuda je Ber neprestano šetao, sivo more u daljini, kao kakav jednostavni čaršav, treperilo je uz laki i ljupki jutarnji povetarac, krasne šume ovoga primorja, treperiše u zelenilu svome i ono monotono kreštanje sokolova po toj šumi, izgledaše mu kao divna melodija.Tanak veo prizemne magle sakrivao mu je pogled u daljinu, ali je on i kroz nju video, gde se tamo jedva vidi belaskanje vile Getardije.Pa i sam pogled na tu vilu ne beše mu sada onako paklen i gorak, nekako sa više zadovoljstva gledaše on na tu stranu. Monotona zviždanja morskih parobroda, prijatno su zujala sada u ušima njegovim, a za glasove primorskih tica činilo mu se kao da rajske čuje glasove, a šum talasa morskih, pomešan dernjavom galebova izgledaše mu kao zanosne pesme čarobnih sirena, koje privlače putnike svojom pesmom u pučini morskoj.Čarobno mu sijahu oni svetlosni sunčevi zraci: nikada ih takve još video nije.On beše očaran prirodnom lepotom. Tim milinama svojim pozdravilo je biskajsko primorje blaženog putnika našeg.Tim čarima zanosila je okolina pogled njegov. On osećaše privezanost svoju za to mesto, on u Fantaziji svojoj gledaše kako se opet pored njega veruga onaj potočić aragonski, a sve minule slatke uspomene oživeše mu na mah u pameti. Ali samo ne beše kraj njega Aranka, on beše sam.Jeza ga prožiže pri toj pomisli, a on ipak zadovoljan pušta svoj pogled dole niz obalu, tamo do vile Getardije, a u tom mu se i hladan komad leda spusti na razdragano srce njegovo.Crne misli na mah naoblače i zamute u nekoliko razvedreno čelo njegovo.Ali i to brzo prođe, opet mu pred oči izlaze oni blaženi trenutci sa sinoćne zabave, u ušima mu jednako zuje blage Arankine reči.On je ipak smatraše za svoju. Gospodin Mor ustao je malo docnije no inače.Kad je izašao, bio je dosta iznenađen kad je spazio Bera gde sedi u parku već spremna da pođe u šetnju do onog omiljenog brdašceta njegovog.Ber ga nije odmah video, jer baš tada beše upravio pogled dole, niz obalu morsku. — Bere, zar si već spreman? upita Mor. Ber se malo trže, jer beše iznenađen pitanjem, koje dolazaše sa strane. — Da, evo od kad već sedim ovde, gledam ovu lepu prirodu, gledam kako mi jutros sve nešto treperi od radosti! odgovori Ber. — A zar ti, druga jutra ne behu tako mila kao ovo? upita Mor. — O, behu prijatna i vrlo zabavna; ali utisci sa sinoćne zabave još evo lebde oko mene, te mi jutro izgleda neobično veselo, smešeći se malo odgovori Ber.Sve me je do sada zabavljalo, ali me ovo jutro očarava. — A što baš da te ovo jutro očarava? — Jer očaran milinama sa zabave i ustadoh jutros iz postelje smatrajući za najveću sreću slučaj, koji me dovede amo k’tebi jer... — O, gospodine Bere, vi ste poranili! prekide njegov razgovor, ljupki glas domaćice, Orike. — Jesam, gospo, poranio sam..... nisam ni spavao! odgovori Ber, poklonivši se Oriki. — Dobro jutro! reče ona prišavši bliže i sede za uspremljen sto, za kojim su već sedeli Ber i Mor, očekujući doručak. — Dobro jutro želim, gospo! reče i opet se pokloni Ber. — Dakle vi niste ni spavali noćas? produži Orika. — Ne samo da nije spavao, nego se hvali kako ga ovo jutro neobično očarava, dodade Mor. — Kako?! ovo jutro vas naročito očarava?! — Jeste, gospo, ja se jutros osećam veoma prijatno. — No to mi je milo, jer vidim da sam pogodila, da će vam se bavljenje ovde dopasti i da ćete sa zabave naše poneti prijatne uspomene! — Pogodili ste, gospo, i ja se divim vašoj veštini, kojom ste me zadržali do zabave! — Znala sam ja da će biti lepog društva na okupu, pa sam se i mogla tvrdo nadati, da ćete biti zadovoljeni. — Zadovoljan sam, gospo, neograničeno sam zadovoljan, zabava me je zadovoljavala raskošem u nameštaju, očarala personalom, koji beše na okupu. — Ali vi jednako ističete, kako ste jako očarani, hoću li onda biti sretna, da pogodim onaj alem, koga se vi tako rado sada sećate, hoću li se smeti usuditi, da pogodim na šta ciljaju te vaše reči i to neobično prijatno raspoloženje vaše jutros, koje je tako silno, da ga ni prikriti ne možete? — Da pogodite?! — Jeste, da pogodim, hoćete li da vas iznenadim? — Ali čime to, gospođo? — E, čime, što sad izvijate, kao da je to teško bilo opaziti sinoć?! Na ove reči Ber se malo iznenadi, pa nehotično ispusti nož iz ruku, kojim htede odseći zalogaj hleba pri doručku, koji već beše donesen.Brzo se promeni u licu, pa ipak se povrati dosta neprimetno. Dakle su nas videli, pomisli u sebi Ber, pa onda nastavi glasno: — Neznam čime biste me to mogli iznenaditi? — Do duše, ja vas lično nebi iznenadila, jer vam je stvar naravno poznata, ali će te se čuditi od kuda da ja to znam. — Ali šta je to što znate? meni je nejasno. — Vi sad navlaš hoćete da skrenete stvar, ali ja ipak ostajem pri onome, da znam onaj alem, koji vas je očarao na zabavi.Meni je samo vrlo prijatno što je slučaj doneo, te ste vi zaista neograničeno zadovoljeni na zabavi.Znam ja.... znam u čemu je stvar, vragolasto se osmehne na njega gospođa Orika. — Ja ipak, neznam ništa! — Znate vi, ali vešto prikrivate! — Ja prikrivam?! — Da, prikrivate jedno poznanstvo vaše! Ber je bio u velikoj neizvesnosti.Nije znao šta da otpočne, šta da govori. — Koje to poznanstvo? upita je Ber. — Sa jednom otmenom damom, koja je sinoć bila na zabavi s kojom ste se vi zanimali. — Molim za njeno ime, da čujem. — Pa to vi znate bolje od mene! — Verujte, ja neznam ništa o tome, odricaše Ber. — Zar krijete vaše poznanstvo sa gospođicom De Bornom? — Sa gospođicom Aurelijom?! — Jeste, sa gospođicom Aurelijom! — To ne krijem, već na protiv smatram za osobitu počast, što sam bio tako srećan, da se sa njom upoznam i da nekoliko trenutaka provedem u njenome društvu, koje mi tako prijatno beše.Samo neznam od kuda vam je palo u oči to, da sam se baš sa njom zanimao, kad sam to činio i sa ostalim gospođicama. — Meni nije palo u oči, ali sam ipak doznala! — Ali, od kuda baš to da doznate i to baš o njoj? verujte, meni je ta stvar nejasna.Ona me počinje malo praviti radoznalim.Ko vam je to kazao? ako bih smeo upraviti na vas takvo pitanje? — Ko mi je kazao? — Jeste, ko vam je kazao? — Pa..... kazala mi je ona sama.Ona se neobično interesuje za vas..... — Ona se interesuje za mene?! iznenađeno upita Ber. — Da, interesuje se i to jako! — A šta joj je dalo povoda tome? — Vaša ljubaznost i čednost, kojom ste je predusreli i pogledi na svet, koje ste joj izvoleli u nekoliko reči izneti, kad vas je o teme pitala. — Meni se ne čini, da sam tom prilikom tako iscrpno a kratko, iznosio te poglede, jer sam bio malo zbunjen, rasejan..... — Kako? bili ste zbunjeni, rasejani? — Da, bio sam, ali za malo! — Naravno da ste morali biti i zbunjeni i rasejani, kad ste bili kraj ovako lepe i graciozne pojave, kao što je gospođica Aurelija. Ber je video da ovako nemože izaći na kraj sa gospođom Orikom, te se reši da popušta. — Jeste, gospođo.Njena me pojava zbunila i ja osećah svu blagost njenoga prisustva. — Iste reči, kazala mi je i ona o vami. — A jeli vam još što god kazala. — Pri polasku, opet je upitala za vas i zamolila me, da je izveštavam o vama. Da je izveštavate o meni?! — Jeste, da je izveštavam o svemu što saznam za vas, kuda idete i t. d. — To mi je potpuno nepojamno, ja još ništa ne razumem od svega toga...... — Rekla mi je još i to, da ste u početku razgovora bili ljubazni veoma prema njoj, a posle ste se polagano stišavali i zaćutali, pa me je pitala, da saznam uzrok tome ja sam joj ga odmah i sama protumačila, kako sam znala, a mislim da i vi to nećete odreći..... — Zar ste joj vi što govorili? — Jesam, protumačila sam joj vaše stišavanje! — Kako ste protumačili to? — Lepo! — Kako, lepo? — Protumačila sam u vašu korist. — Ja ipak ne razumem ništa.Mene sve to buni još većma. — Što vas buni? upita Orika. — Buni me vaše tumačenje! — Pa vi još i neznate kako sam joj ja rekla, šta vam je? — E, onda molim da mi kažete, šta ste joj rekli? — Rekla sam joj o vama da ste drug Morov, poznanik i prijatelj njegov iz detinjstva, da ste doktorand Filosofije, da ste došli u goste k nama i najzad sam joj rekla, da ste vaš govor pri kraju stišavali možda zbog toga, što vas je njeno prisustvo dovodilo do rasejanosti.... — Ah, gospođo! vi ste mi stvorili jednu nepriliku. — Na protiv, ja sam stvar predstavila tako da je i ona otišla sa zabave razdragana, a i vi eto, izjavljujete, da vas je zabava očarala.Vidite li, da sam pogodila gde je taj čarobni alem kamen, koji vam ostaje u tako prijatnoj uspomeni. — U prijatnoj uspomeni ostaće.... ali.... premišljajući nastavi Ber. — Da, gospođica Aurelija, ostaće vam u prijatnoj uspomeni, a i vi kod nje, zar je to nešto, što bi se moglo nazvati neprilikom? — Ne, to nije neprilika, ja sam mislio mislio sam da ste vi još što dalje o tome razgovarali..... — Šta ste mislili? upita Orika. — Mislio sam..... — E, da bome...... pa najzad, zar bi to bilo kakvo zlo.Gospođica je naslednica velikog imanja odmah ovde u našem susedstvu, pa bi zar bilo rđavo, da i vi budete sa nama ovde u blizini... — Tako daleko nesmem pomišljati. — Ostavimo to za sada na stranu, dok se stvar sama sobom ne razjasni, reče Orika, a vi upamtite ove lepe utiske, što ste ih dobili sa zabave, razmišljajte češće o gospođici Aureliji, pe ćete videti, kako će vam sutrašnji dan izgledati još čarobniji.A još će vam čarobniji izgledati ovaj pogled dole niz morsku obalu.Vidite li?...... Rekavši ovo gospođa Orika pokaza mu prstom niz zaliv, gde se u šumici jednoj, sahat daleko odavde, beli zamak grofa De Borna, a ispod koga se, prema blještećem suncu videli, kroz mutni horizonat, pojedini odblesci vile Getardije. — Vidite li g. Bere, tamo je taj zamak, u njemu je gospođica Aurelija, reče Orika. — Da, tamo je..... ona, reče Ber. — Jelte?! upita Orika. — Jeste! smešeći se odgovori Ber. — Tamo ćemo, na tu stranu učiniti kroz koji dan jedan izlet do vile g. De Borna, reče Orika, vi nam valjda nećete uskratiti to zadovoljstvo, da i vi budete sa nama? — Na tu stranu mili su mi pogledi, ali, da li ću i ja s vama onda ići, to još ne mogu da dam tvrdo obećanje. — E, kad su vam tako mili pogledi na tu stranu onda ćemo i otići, a sada možemo učiniti jednu malu šetnju do one šumice, kuda vi rado idete, pa ćemo posle potražiti i druge zabave. — Ne obećavam za izlet do vile, ali na ono brdašce u šumi idem vrlo rado, reče Ber. Svi troje odoše. Umilno pevahu sada tice u toj šumici.Čarobno šuštaše ono lišće po drveću, zanosne behu one tičije pesme tamo, ali još zanosniji beše onaj sveži povetarac, što duvaše ozdo uz obalu od one strane, gde se videla kroz maglu vila Getardija. Prošlo je već nekoliko dana od one značajne zabave u vili Morovoj.Slegla se svekolika huka i buka.U vili zavlada redovno stanje.Mor uživaše u prisustvu svoga druga i u krugu svoje porodice.Prijatni mu behu dani, provedeni sa njim, ali još prijatnije Berove uspomene pa onu zabavu.On se topio od milina pri pomisli na nju, blagodareći slučaju, kojim ga sreća tako povoljno posluži. Ugovoreni dan primicao se sve većma i Ber ozbiljno poče misliti na polazak.Stade razmišljati o planu, kojim će izvršiti zadanu reč, na pređašnjoj zabavi.Pomisao na to davala mu je snage, krepila duh i ulepšavala nadu, koja mu se opet poče javljati u ružičastim bojama.Razmišljajući dugo o tome, najzad smisli, da najmi jedan zaseban čamac, kojim će se sa svojom dragom Arankom otisnuti od obale do najbliže parobrodske stacije, odakle će se pustiti na morsku pučinu.Za izvršenje ovoga trebao mu je samo jedan vešt čamdžija, koga će dobro nagraditi, a on će mu sam pomagati u veslanju. Skica plana bila je gotova, a za izvršenje imao je vremena još samo dva dana.Kad je sve spremio što mu za put treba, saopšti Moru da mora ići.Ovaj ga zadržavaše i dalje. — Nemogu više ni časa ostati, odgovori Ber. — A što je to tako hitan posao? upita ga Mor. — Davno sam se krenuo na put, ostavio sam tamo nedovršen rad, koji moram završiti, a pored toga i domaće prilike moje gone me, da bez oklevanja idem. — Kad je taka stvar, onda ti ne branim, pa ipak ću te pustiti samo uz jedno tvoje obećanje, a to je, da mi opet dođeš i to što skorije. — Hoću, dragi druže i prijatelju, hoću i to možda kroz godinu dana, jer ponosim iz tvoga doma najprijatnije uspomene o ljubaznosti gospođe i tvojoj, o čarobnosti okoline, o blaženim trenucima, koje proživeh na onoj zabavi. — U to ime neka ti je srećan put, druže! — Srećan vam put g. Bere, zadržite nas u prijatnoj uspomeni, praštaše se gospođa Orika. — Hvala vam, gospođo, vama sam naročito obavezan, mnogo sam vam obavezan, jer za srećne trenutke na zabavi, vama sam zahvalan. — Zbogom, do viđenja! Ber se pope na kola koja spremljena čekahu.Mahaše dugo šeširom svojim prijateljima, od kuda se lepršala bela marama.Najzad signali iščezoše, Ber još jednom pogleda ka vili Morovoj, ali se od nje videla u daljini samo šumica u parku.Tamo mu ostadoše drage uspomene. Kola zvrjaše monotono, kočijaš izvijaše po koju španjolsku narodnu pesmu, prekidajući je pucanjem biča a po kad kad bi i viknuo na svoje mrke kulaše, koji krupnim koracima kasaše onim putem duž primorja. U sam zalazak sunca stigoše u varoš Devu koja leži na samoj morskoj obali.Tu se raspita o polasku lađe za Ameriku i sazna, da lađa polazi u 1 sat po ponoći.Imao je dakle na raspoloženju još svega 8 sati.Za to još odmah pri silasku s kola stade pregovarati sa čamdžijama, ne saopštavajući nikome svoj plan.Uslov je bio, da se odmah pođe do blizu vile Getardije, koja je bila udaljena za dva sata odavde i da se vrati natrag do polaska lađe za Ameriku. Čamdžije se ustezaše od toga.Ni jedan ne htede da najavi odlučan pristanak, jer nikome ne beše tako lako učiniti po noći toliki put i odmah se vraćati. — A je li baš posao hitan, da se mora baš večeras svršiti? upita jedan. — Hitan je mi moramo biti ovde pre polaska lađe. — Put je dugačak, noć mračna, teško je se boriti s morskim talasima; ali ja bih se ipak rešio da pođem kad bi.... — Šta, kad bi? — Kad bih bar znao radi čega se mučim. — To ti još ne mogu kazati, nego hajde, što docnije pođemo, više ćemo napora imati, požuri, jer su trenuci skupi. — Ja kad pođem s vama, polazim na život ili smrt polazim da vam budem od pomoći, samo treba da znate, da je to meni jedina zarada. — A, to li je!? zato se ne brini, požurimo samo, a ako nam posao ispadne za rukom, nagradiću te bogato, da ćeš večito hvaliti Bogu za ovaj trenutak.Pristaješ li? — Pristajem, gospodine. — Pođimo u ime Boga! — Neka nam je Bog na pomoći! viknu čamdžija i otisnu čamac niz obalu. — U čamcu beše samo on i Ber.Mesec još ne beše izašao.Nebo ne beše baš vedro.Mali oblačak jedan video se na zapadu, a celo nebo zastrveno vrlo finim velom tankih oblaka, kroz koji su treperile sjajnije zvezde.Morski povetarac svežio ih je.Oni tiho ploviše niz obalu.Čulo se samo čarobno šuštanje vodenih talasa, koji se dizahu od veslanja.Po nekad se čuje između njih i kakav kratak, tih razgovor.Ber ga je iz daleka pripremao šta ima da čini.Udaranje vesla čarobno se prostiralo po onoj noćnoj tišini.Čamac je brzo prosecao vodene talase. Na svojoj vili kod Getardije u bolesničkoj postelji ležao je Petar Bauer.On beše bolan, prebolan.Naprasna bolest njegova, i ako za kratko vreme, jako ga je oslabila.Dvorila ga je njegova žena Aranka, njegovi roditelji i nekoliko mlađih — služitelja i -služavaka.Plačno lice Arankino, povećavalo mu je tugu i bol.On ju je tešio, da ne plače, jer boljka nije opasna.I kao bolan, hrabrio ju je; jer ju je vatreno ljubio.Ona beše setna, nevesela.Sedela je kraj njega, hladila mu čelo, koje beše u jakoj vatri i umiljatim pogledima blažila je dušu bolesnoga Petra — muža svoga. Tako je prolazio dan za danom.Petar je bolovao, ali boljka ne popuštaše.Aranka je jednako sedela kraj njega, a on je svakim danom tešio i hrabrio.Koliko mu teško beše samo bolovanje, još ga je većma žalostila njena seta i tuga, pa se i onda, kada bolovi jako stegnu, ipak štedio da ne jaukne, jer se plašio da jauk ne potrese i inače skrušenu Aranku, ljubu njegovu.Tako je Petar volio i pazio svoju Aranku. I sada seđaše ona kraj njega i rukom svojom hladila mu vrelo čelo.Davno se već bilo smrklo.I ako je Petar nudio i preklinjao da spava, da se odmori, jer je vazdan obletala oko njega: ona nije htela.Ne odvajaše se od postelje njegove.Beše to spasonosni melem srcu njegovom.Njega uhvati malo san.Njena ruka beše na čelu njegovom. Prema prozoru vile, videla se neka zara.Aranka nehotično baci pogled kroz prozor, ne ustajući sa sedišta svoga. — Aaah! ote joj se jedan grozničav uzdah, sva se strese i drhtaše kao prut. Na obali tamo spazila je veliku crvenu vatru, koja se do neba dizala.Čarobno sijaše ta svetlost tamo! To beše onaj ugovoreni znak Berov, koji kazivaše, da je on tu i da ona tada treba da bude van kapija vile Bauerove. Njen grčeviti potres probudi iz kratkoga sna Petra.On je pogleda.Ona beše ukočena kao stena.Strašan, očajnički pogled njen nepomično beše upravljen kroz prozor.Ruka joj beše hladna kao led.To ga prestravi, te je upita: — Šta ti je, moja draga Aranka, što se treseš tako? Ona beše ukočena, nema. — Aranka! šta ti je? Ova samo drhtaše. — Aranka! ti me plašiš?! Nju probi hladan znoj. — Aranka!....Aranka!.... tebi je zlo! pitaše je jednako njen muž, što ne govoriš šta ti je?! — Ah!.... crne mi misli dođoše u glavu, ja se prestravih od njih, odgovori ona drhtećim glasom, gledajući jednako kroz prozor na onu vatru tamo, koja je još bujno gorela. — Šta te je to tako uplašilo? ne boj se, draga moja Aranka! — Ništa.... crna slutnja jedna.... — Ah, ne boj se, Aranka ne plaši se, ja nisam tako slab, biće mi bolje.Mene više boli tvoja seta i tuga.... umiri se.... Plamen na obali već poče slabiti.Još jedan težak uzdah ote joj se sa dna grudi.Pogled joj je neprestano ukočen i upravljen kroz prozor.Samrtne muke mučiše ovu sirotu ženu. — Aranka! ti se opet trzaš! šta ti je, za Boga, što ne govoriš? pitaše je on dalje. — Prestravljena sam.Nešto mi se priviđa grozno, užasno! ja zebem, drhtim.... — Šta ti se to priviđa? ne boj se! — Crven, grdan plamen jedan pojavi se na obali morskoj, dizaše se do neba, a sad je eno počeo da malaksava.Ja strepim od njega! — O, Aranka, Aranka!.... zar te to plaši?..Ribari to su, koji su tu zanoćili, ne plaši se, ne boj se... — Da, ribari... ribari, koji tu love... isprekidano i uzdišući izgovarala je pojedine reči. — Ne plaši se, smiri se! tešio je Petar.Mirovao je po tom malo i opet ga uhvati san. Aranka beše van sebe.Čarobni plamen popuštaše sve većma i većma.Kraj nje ležaše bolestan njen muž, a pred kapijom je čekao njen Ber.Vatra je opominjaše na polazak, na zavet, uzdasi u dubokome snu njenoga muža vezivaše je za postelju njegovu. — Oh, Bože, Bože! šta sam ti zgrešila, te me dovodiš u ovaka iskušenja? šta sam ti mogla zgrešiti ja bedno, naivno stvorenje?Izvedi me iz ovoga iskušenja, o Bože moj, koji si na nebesima.Daj mi pameti, daj mi puta, daj mi izlaza!Ja nemam svesti, ja ne znam puta! Plamen se na obali ugasi sa svim.Ona vrisnu uprepašćena. — Bože! dockan je!.... šta se to zbi? ja obećah sama... sama sam rekla.... ja ne održah reč... ja sam.... ja sam ga i po drugi put izneverila.Oh, ja... nevernica... Na njen vrisak trže se opet iz sna Petar.Opet je tiho i blago upita: — Aranka, šta ti je, što ne spavaš? — Ne mogu.... ne spava mi se.... — Ne plaši se.... reče Petar i opet zaspa.Težak ga je san savladao bio. — 0, Bere, Bere, nastavi ona.Ti si reč održao.... ja te izneverih.... da, ja sam nevernica.Gde si ti sada, šta ti o meni misliš?O meni, o kukavnom i nesrećnom stvoru Božijem.Ja zaboravih na datu reč, bolest Petrova zbunila me.Plamen me opomenu, a Petra baš onda uhvati prvi san, ja bejah van sebe, zbunjena sam, ne znađah šta da radim.Plamen se ugasi, ja evo očajavam.... Tako je u sebi razmišljala Aranka, boreći se sa crnim mislima i slutnjama.U sobi vladaše mrtva tišina.Sve beše zaspalo najvećim snom.Ona je bdila, očajavala.Teško disanje njenoga muža prekidalo je po katkad ovu tišinu.On spavaše duboko.Ona goraše u paklenim mukama. Pogleda opet kroz prozor tamo na obalu, ali se samo mrak širio.Nikakva znaka više.Gledaše tako ukočeno na tu stranu, na kojoj je malo čas bio njen Ber, koga je ova molila da to učini.Propalo.... dakle beše i to. Malo posle, ona spazi kako se na onom istom mestu poče opet javljati crvena vatra. Nju prođe jeza.Vatra postajaše sve jača i jača.Ona se opet prestravi. — Bože! uzdanu ona, Ber je još tu, on me još čeka....Bože! ti me teško kazniš!....Ber sad ponavlja one svoje reči, da zadanu reč valja ispuniti, ja sam mu je sama zadala, rekoh mu, da sam spremna još onda,... a sad.... sad se premišljam....Da, održaću reč, otići ću tamo, pa neka bude sa mnom šta bude.Jedan put se mreti mora.... bolje je i da umrem, nego da ovako živim.Na meni se vrti kakvo staro prokletstvo, a ja sam tome nevina, da.... da... teška je to kletva, koja i na nevine pada!Pa nek se svrši jednom i taj moj život, ovaj pakao moj, toliko puta gorko oplakan.Idem tamo onoj vatri, idem... idem Beru, koji me s nestrpljenjem čeka.....A ti Petre, ostani tu, lezi, ja ću se moliti Bogu iskreno za tvoje zdravlje, to si potpuno zaslužio, jer si me iskreno ljubio....Ja te napuštam.... ah, kako sam ti neblagodarna....Hej, hej! ala sam ja nesrećno stvorenje, ala se na meni neka teška kletva vrši!Gde ste sada roditelji moji, gde ste, da vidite, kakve ste mi prizore pripremili?.....Zbogom ostani, moj dragi Petre, oprosti nesrećnome iskušenju tvoje Aranke...Zbogom ti veličanstvena vilo mojih medenih dana, zbogom, o zbogom ti balkone sa koga uživah prizore morske, zbogom ostanite vi lepe želje muža moga,.... ja odlazim na dalek put, idem da zaplivam u toplo more prve ljubavi.Ah, prva ljubav najslađa je ljubav! Ovim se rečima oprostila sa svojom dosadanjom sebom, saže se te još jednom poljubi vrelo čelo Petrovo, a on u snu duboko uzdanu i progovori nekoliko nejasnih reči u buncanju.Aranka ostavi jedno malo pismance na nahtkasenu njegovom i sa nekoliko krupnih suza zatvori vrata, pogledavši na sve što joj milo i drago ostade u toj sobi. Potmuli koraci čuše se niz stepenice.Oni postajahu sve potmuliji.Niz te stepenice sišla je.... nevernica.Škripnuše i poslednja vrata.Ona beše van svoje vile i ode u pravcu ka glavnoj kapiji. Kraj jednog debelog drveta, ne daleko od obale sedeo je Ber zamišljen.Skoro na samoj obali sedeo je čamdžija i potpirivao vatru.Ber, grozničavo držaše sahat preda se, gleda u njega svakog časa i opet ne zna koliko je. — Gospodine! upita ga tihim glasom čamdžija. — Šta je? odazva se Ber — Koliko ima sati? da ne odocnimo?! — Sad je evo 10 i po časova! — Skoro je već tri sata, kako ovde stojimo uzaludno, odocnićemo za lađu. — Imamo još pola časa vremena.Da pričekamo još malo, pa ako ne uspemo, ovda bar ne moramo žuriti. — Evo se već gasi i ova druga vatra, a sa one palate ne čuje se nikakav znak, gospodine, malo sumljivo upita čamdžija. — Baci na vatru još bengalske boje, potpiruj je još za malo.Nemamo se čega bojati. — Bome, ja slutim; gospodine! — Od čega slutiš? — Slutim...... slutim od prevare. — Kakve prevare? — Ne dao Bog da je bude, ali bila ona ma kakva, nije prijatna, Patio sam ja jednom takav slučaj. — Šta? patio si! — Jeste, gospodine patio sam, gorko sam patio, da mi se kosa diže na glavi, kad se toga setim. — Pa kako je to bilo? — Dugačka je to pripovetka, gospodine, do sutra izjutra; ne bih je mogao završiti. — Ali u glavnom? — U glavnom je ne povoljno.Talasi morski pokriše dve odane duše, koje sam ja imao nesreću da vozim.Voleli su umreti, no živeti jedno bez drugoga, a rastavljati su se morali. — A što su se morali rastati? — Puščano zrno samrtno je ranilo njega.On je umirao.Ona ga zagrli i za trenut oka odoše u pučinu morsku.Čamdžija zaćuta i baci na vatru još i poslednji komad bengalske crvene boje. — Evo i poslednjeg parčeta, ode na vatru, reče čamdžija. — Zar već poslednje? — Poslednje, a otuda nema ništa, nastavi čamdžija. — Još četvrt časa! reče Ber — Nema ovde ništa, reče čamdžija, a evo se već i mesec rađa, gledajte kako je pun, biće jaka mesečina, te nam je teško izvršiti vaš plan, gospodine. — Zar već i mesec izlazi? — Da, eno ga gde se iza brda pomalja. Nastade mala pauza. — Čuješ li Atahalpe? — Izvolite, gospodine, odazva se čamdžija. — Bi li ti pristao na moj jedan predlog? — Da čujem, gospodine. — Baš nikoga? — Nikoga nigde.Ja sam sam, samcit. — Je li ti žao Španije? — Što me to pitate? upita Atahalp. — Bi li ti napustio Španiju, ako ti se na drugoj strani otvori izvor za prihode. — Ja se rad toga i bavim ovde. — Pristaješ li da ideš sa mnom? — Sa vama? — Da, sa mnom. — A kuda vi mislite? — Kuda bilo, da ideš sa mnom. — Pristaću, kuda god hoćete. — E, onda ćemo još noćas otputovati. — Dobro, pristajem. Ber pogleda u sahat.Još 10 minuti do 11 sati. — Odocnićemo, pomisli on u sebi.Nje još nema.Nikakvog traga ni glasa od nje nema, a trenuci su vrlo skupi.Koliko me je stao samo jedan kratak trenutak u selancetu Doro: skupo, preskupo!Nje nikako nema.Možda neće ni doći, možda će prevariti, možda je zaboravila.Ah, zar ona može zaboraviti, ona... koja je još onda rekla da je gotova i spremna.Ali to beše samo onda.... sada je to sve drukče. Sada ona ne mari, što ja grozničavo stojim ovde i iščekujem.Ta da je htela doći, došla bi na prvi znak, a eno je već 3 i po sata skoro kako se znak obnavlja a od nje ni pomena.Ona sada mirno počiva u naručju svoga dragoga Petra, sniva najlepše snove, a on uživa u zagrljajima njenim.A ti, Bere, čekaj, dreždi tu kao stražar.....A što je onda zadala reč, zadala je sama, ja joj nisam tražio.Ili je to bilo možda samo za onda.Ah, iskustvo, gorko moje iskustvo!..... — Ali ne može biti.... ona neće prevariti, ona ne može prevariti.... ona je tvrdu reč dala.Ona će reč održati.A što već ne dolazi.....Ne, ne, nema je.Ne pojmi ona težak položaj moj.Ah, Aranka, Aranka, što me mučiš, što vređaš rane na ubijenom srcu mome, što razdireš ove izderane grudi moje?Kad im nisi mogla blažiti dane, što mi zagorčavaš i inače kratke trenutke života moga? — Gospodine, kasno je! viknu Atahalp. — Još 7 minuti, odgovori Ber pogledav u sahat, pa nastavi sam u sebi. Da, još 7 minuti, još 7 vekova paklenih muka mojih.Oh, oče, oh, majko gde ste sada? gde ste, da vidite vašega jedinca, kakve dane traje.Ah, vi ste daleko, daleko; skoro ćemo se videti; kroz 7 minuti evo me k vama, evo me u vaš zagrljaj, odavno sam željan roditeljskog zagrljaja, ah, vi ste mi jedini prijatelji bili, sad vas nemam, sada ste daleko.Ali ću vas naći..... širite ruke, mili oče i majko, širite, da zagrlite vašega nesrećnoga sina, evo vam ga, evo žuri k vama, reče Ber poluglasno, ustade i pođe k moru, pođe da se baci u talase hučne.... U tom se čuše potmuli koraci iz daljine.On zastade, prileže zemlji i nasloni uvo.Sad je jasno čuo korake.Ustade i pođe malo napred. — Ona je! pomisli on u sebi i pođe na susret. Prema bledoj mesečini iz daleka se približavala jedna prilika.Kroz tamninu čulo se teško disanje.On zastade malo.Prilika iđaše sve bliže i bliže. — Da li je još tu? ču se glas otuda. — Ber se nakašlja. Prilika stade.Čaroban beše to prizor.Ber ne mogaše više čekati već oslovi tu priliku rečima. Ber je ovde! Na ovaj glas prilika viknu: — Ah, Bere, gde si, i pođe brže napred. Ber izađe bliže na susret.Ona mu se baci u naručja.On je podiže. — Evo me, Bere, došla sam, da zadanu reč iskupim. ..— Opet te pitam, je li to tvoje poslednje rešenje? upita je Ber. — Poslednje! odgovori ona. — Moramo odmah žuriti, jer do polaska lađe ima još svega 2 sata, a mi imamo skoro toliko da putujemo dotle.Žurimo; trenuci su vrlo skupoceni. — Atahalpe! viknu Ber. — Izvolite, gospodine, reče čamdžija. — Spremaj čamac, evo nas. — Bere, dragi.Bere, kako sam te željna! — U grozničavom nestrpljenju očekivao sam te ovde.Bejah izgubio svaku nadu, očajavao sam. — Ah, Bere, Bere, zar si mogao misliti da ću te prevariti. — Misao o tvojoj stalnosti jedino me i održavala.Nade se moje ispunjavaju.Ja sam srećan i pre presrećan kraj tebe.Mi ćemo uvek od sada živeti zajedno. — Uvek, uvek, dragi Bere. U tome dođoše do čamca.Atahalp ga već beše odrešio, Ber i Aranka uđoše unutra. Čamac otiskoše od obale i okrenuše uz obalu.Atahalp je držao krmu.Ber je polagano veslao. — Jesi li videla prvu vatru? upita je Ber. — Jesam! odgovori ona. — Tada smo prispeli uz obalu. — Spazila sam vatru i htedoh poći, ali u kući behu prilike, da nisam mogla izaći.Kad se prva vatra ugasila, ja izgubih svaku nadu, bejah u očajanju.Pojava druge vatre, kazivala mi je, da si još tu, ja se ohrabrih.Ostavih celu kuću u najdubljem snu. — Mi smo i poslednje parče bengalske vatre utrošili.Tebe ni onda ne beše.Mi slutismo i hvala Bogu, što se slutnja nije ostvarila. — A kakva je to slutnja bila? upita ona. — Ne pitaj o tome, malo je još trebalo pa da odem svojim roditeljima u zagrljaj.Tvoji me koraci zaustaviše. — Ah, Bere, zar si mogao pomisliti?.... — Nisam to očekivao, ali bejah u neizvesnosti... Razgovor postade sve lakši.Najzad ovlada velika tišina.Čulo se samo šuštanje talasa, koji se razbijaju o čamac, koji je najvećom brzinom svojom išao duž obale.Mesec već beše prilično odskočio i bledom svojom čaroliskom svetlošću obasjavao je naše putnike; a žuborenje talasa opomenu ih na blažene dane detinstva, kad tako isto seđahu zajedno kraj onoga potočića u šumici onoj.I sada gledaše u plavo nebo i zvezde sjajne i sada im sijaše ono onako čarobno kao negda, i sada behu blizu jedno uz drugo. Oko 1 sata po ponoći, čamac sa svojim putnicima prispe na pristanište parobrodsko u varoši Deve.Još je bilo nekoliko minuti do polaska lađe.Brzo bi svršeno sve što treba, predadoše prtljag, uzeše karte i čekaše na znak polaska. Kad se parobrod „Atlant“ krenuo put zapada u Ameriku, na njemu behu pored ostalih putnika i gospođa Aranka i Ber sa svojim pratiocem Atahalpom.Otiskoše se na morsku pučinu.Hučno je parobrod razbijao talase, kojim se razlivahu na sve strane.Sa najlepšim mislima i željama sedeše jedno pored drugoga Aranka i Ber.Slatke snove sanjaše na svojoj postelji Petar Bauer na vili Getardiji.Ladna ruka njegove Aranke stajala mu je na čelu, hladila ga.Beše to spasonosni melem srcu njegovom.Krasnu pučinu morsku sa svima dražima njenim ugledaće sutra Aranka i Ber, a bolesni i nežni muž Petar Bauer ugledaće... ugledaće.... ah! ugledaće..., Ostrvo Hajiti je jedno od najlepših ostrva na svetu.Ono je kao alem kamen u grupi ostrva, velikih Antila u Atlanskom okeanu.Po prirodnim darovima je takođe jedno od najbogatijih i najveličanstvenijih.Krasni predeli prirode prave ga veličanstvenom panoramom.Grdne planine njegove unutrašnjosti ogledaju svoje ljubičaste vrhove u glatkim, zagasito plavim zalivima morskim, u kojima, jako razvijena obala njegova, jako izobiluje, a koji se po svojoj lepoti i raznolikosti jedva mogu sravniti sa nekoliko još samo ostrva na zemlji. Biljni svet Hajitski, rasturen po onome plodnome zemljištu, javlja se u svoj punoći i veličanstvenosti, koje dovodi čoveka do divljenja, do zanosa.Na podnožju gorostasnih bregova uspevaju palme, pune veličanstvenosti, platanske šume, sočni limunovi, kekropije i pomorandže.Tu se vidi tamarinda, pavpav pandani i čudnovato neko drvo kao trumpeta, ispod kojih uspevaju olijanderi, južna morska ruža, magnolija, mango i razno drveće sa bubrežastim lišćem.Nepopunjena mesta zasejana su brasavolenima, hipomenima, kvamolitenom i crvenim orhidenom. Po višim mestima uspevaju blagodetna kolpama, skupoceno mahagoni drvo, tropska breza i kedrovi, u dolinama pak gorostasna kajba, o čijim debelim granama visi kao brada tako zvana španska mahovina.Ko će pak pomenuti raznolike biljke gotovanke i otrovnice, kojima izobiluje Hajiti, a koje onako bujno uspevaju na onom močarnom zemljištu?Ko se još nebi setio onog krasnog savanskog cveća i divnoga kaladijuma, koje onako lepo krase ona pitoma polja i livade hajitske, ali koje su zato i najopasnije otrovnim dejstvom svojim! Biljni svet hajitski najizdašniji je od svih tropskih predela.Veličanstvene prašume pokrivaju sve planine.Svi, skupoceni plodovi žarke zone najbujnije uspevaju u dolinama i ravnicama hajitskim.Svuda bujnost, čarobna bujnost! Kroz puste hajitske prašume ori se krasan tičiji koncerat, te oživljuje i oblagorođava pustoš onaj, pokreće život i krasi prirodu onu.Šareni sisavac meda, umilna bananska pevačica i plavi drozd sjedinjuju svoje melodične glasove u zvučnu pesmu, a među tim silno se razleže poj rugača i rajske pevačice, koje s puno prava zaslužuju da se zovu amerikanskim slavujima.I pustinjik i staklooki kos dopadnu iz daleka u dobri čas, te pesmama svojim ulepšavaju ovaj koncerat. Po prašumama onim blude zverovi, između ostalih divlje goveče i divlje svinje.Kraj obilnih reka po ritovima i trsacima šište mnogobrojni insekti, čiji su, kod mnogih, ubodi vrlo otrovni i opasni, a koji po katkad u čitavim jatima napadnu čoveka ili koje živinče i za ne puni jedan sahat od njega ostaje pusta, onakarađena lešina.Jezera i reke obiluju kajmanima i aligatorima, obale racima, krabama i kornjačama.Sve je to bujno razvijeno.Sve se to tamo kreće i gmiže.Kud god se čovek krene, svuda mu onaj tropski predeo iznosi veličanstvenu panoramu, na sve strane pogled mu se zadržava na čaroliskim prizorima: ali mu i na svakom koraku preti opasnost od kakvoga zvera, ili od jata otrovnih i nesnosnih insekata ili ga na obali kakve reke očekuje razjapljenih vilica kakav aligator! Zapadna obala ostrva Hajiti je najrazvijenija.Ona se svršava sa dva poluostrva, od kojih se gornje, kraće pruža ka susednom ostrvu Kubi, a donje duže ka ostrvu Jamajci.Oba ova poluostrva zahvataju između sebe veličanstveni zaliv jedan, Gopave, nazvan tako po jednom ostrvu, koje se u njemu nalazi pored još nekoliko sitnijih, koja se nalaze u tom zalivu. Klima je vrela i vlažna, na bregovima severnog kraja vlada večito proleće a na južnoj strani vladaju po katkad silnim orkani. Oko sredine prošloga stoleća behu naseljene evropljanima samo oblasti u primorju ovoga krasnog ostrva.Ovi evropljani, beli ljudi, pomoću robova, sejahu po veličanstvenim i bujnim plantažima duvan, kafu i šećernu trsku.Pored ovoga kod pojedinih posedništva prerađivao se prikupljeni pamuk, mahagoni, kakao, razne kože, med, vosak, guma, it. d. Po unutrašnjosti, u gotovo ne pristupačnim provalijama gorostasnih bregova, koji u mnogobrojnim nizovima sa svih strana prosecaju ovo ostrvo, živeo je u ono doba jedan urođenički narod.To behu potomci odbeglih crnaca i divlje snažno urođeničko pleme, Mulati.Oni behu sasvim slobodni. Duge i krvave borbe vođene su između ovih Mulata, Crnaca i posednika pojedinih plantaža o prevlast i samostalnost.Mnogo je ljudskih žrtava progutala ona bujna zemlja.I posle dugih bojeva posednici plantaški zaključili su sa njima, sa snažnim i drskim susedima svojim, mir, u kome beše utvrđeno: da Crnci i Mulati budu gospodari bregova i prašuma, a posednici u ravnicama da budu gospodari bilja i plodova. U jednome delu zapadne polovine ostrva, između koketnih reka Gran Jaki i Juna nalazi se najlepši, najčarobniji i najbogatiji predeo Vega Real.Na tome je predelu bilo imanje, plantaž Džemsa od Uljoma, strica Berovog.Ovamo, na ovaj plantaž behu upravljene misli Berove, kada se sa Arankom otisnuo na pučinu Atlanskoga okeana.Tu, u tome predelu mislio je Ber provoditi srećne dane života svoga, sa svojom dragom Arankom. Da, Vega Real na ostrvu Hajiti imao je biti sklonište za dva odana srca, koja se onako lako otiskoše na parobrodu „Atlant“ sa stacije Deve na debelo, sinje more.Tamo, udaljen od burnoga života i vreve, mislio je Ber da ostvari ideale svojih prošlih dana, tamo mišljaše on da oživi jednom, sahranjenu nadu svoju, tamo u umilnom pojanju rajskih tica i pogledu na čarobne predele tropske, mislio je on da obnovi razorene snove svoje. O tome je predelu pričao Aranci svojoj; slastima i čarolijama Vege Reala zamenjivao je on zanosnim pričama one prizore, što ih je Aranka uživala sa balkona vile Bauerove.U tim čarolijama hiljadu i jedne noći uživala je ona na krilu Berovom, koji još pričaše tako, bujno i zanosno, kada je one noći otrže sa obale španjolske i kada ih „Atlant“ ponese put Amerike! Po svome plantažu „Viktoriji“ rastao je bezbrižno i zadovoljno Džems od Uljoma.Radovi na njegovom imanju išli su kako se samo poželeti može.Imao je priličan broj robova, imao je dobre nastojnike nad pojedinim odelenjima, koji su savesno vršili svoje dužnosti za dobro svoga gospodara.Upravnik svih dobara bio mu je takođe pouzdan čovek, na koga je mnogo vere polagao; on je rukovodio celokupnom administracijom plantaža, a gospodar Džems dobijao je samo ispravne raporte o svima prihodima i rashodima, kao i o svakoj pojavi, koja se desila na imanju njegovom. Neposredno nadzorništvo nad crncima, robovima, bio je poverio jednom svome sluzi, koji takođe beše Crnac, ali koji svojim ponašanjem beše potpuno zaslužio to poverenje svoga gospodara.Crnac se zvaše Godon.Gospodar ga je kupio na pijaci robova, a doveden je tamo, čak iz daleke Afrike, iz predela Senegambije. Kad je Godon otrgnut iz krila svojih roditelja, koji plačni ostadoše tamo u postojbini, bilo mu je oko 17 godina.Punih osam godina služio je on verno gospodara Džemsa.Svi nadzornici su ga mnogo hvalili i preporučivali svome upravniku kako je veoma izdržljiv, skroman, ne nasrtljiv, te je tako hvala o Godonu došla i do ušiju glavnoga gospodara.Punih osam godina Džems je o Godonu samo dobre glasove slušao, pa mu je već u poslednjoj godini počeo poveravati i nastojavanje nad ostalim robovima, a docnije ga i sasvim oslobodio svih teških radova, poverivši mu učenje i dresiranje novih robova, koje je gospodar nekoliko puta preko goline dovodio sa tržišta, gde su prodavani robovi, te njima zamenjivao stare i iznemogle. Ovu dužnost svoju Godon je obavljao sa najvećim uspehom, tako da je gospodarevo poverenje prema njemu iz dana u dan sve većma raslo.Godon je pak osećao naklonost svoga gospodara, pa se još većma starao svakom danom prilikom, da opravda to osobito poverenje njegovo. Malo po malo, Godon je toliko stekao bio ljubavi u svoga gospodara, da je on neposredno imao vlasti da neposlušne robove kazni i da, preko upravnika, predlaže nevaljale i osorljive robove da se prodadu i odvoje iz ovoga plantaža.I kad god je takav predlog učinio bio Godon, upravnik je s početka i sam uveravao o istinitosti Godonovog predloga, te izveštavao svoga gospodara.Docnije je i sam upravnik verovao predlozima Godonovim i svi više manje bili su usvojeni od glavnoga gospodara Džemsa. Jednoga dana upravnik dobara, Tomas Vindor, kada je po običaju referisao gospodaru o stanju na plantažu, reče mu i to, kako su mnogi robovi poskapali od žute groznice, da se opaža znatan manjak u radnim snagama. — Koliko je nestalo robova? upita gospodar Džems. — Za poslednja četiri dana, žuta groznica je uništila 40 robova! odgovori upravnik Vindor. — Četrdeset robova?! — Jeste, gospodaru, četrdeset je uništeno, a još toliko leži bez rada, a koji će izvesno poskapati za koji dan? — Koliko ih još ima zdravih pri poslu? — Danas su na radu 150, ali i među njima ima veliki broj ostarelih i iznemoglih da su od vrlo male koristi i valjalo bi ih promeniti.Kako pak poljski radovi sada nastupaju u najvećem jeku, valjalo bi što pre snabdeti se dovoljnim brojem radenika, dok nije nastala promena vremena, te će posle svi troškovi biti uzaludni, preporučivaše upravnik. — Zaista, treba mesto pomrlih nabaviti nove, a te iznemogle mrcine prodati bud zašto na pijaci, dok i oni nisu skapali, da se šteta makar u koliko naknadi! reče Džems. — Treba, gospodaru, i ja sam došao još i s tom namerom da vam to predložim! — Pa dobro, reče Džems, izvolite vi sa Godonom učiniti izbor među robovima, koji su na radu, pa koje god nađete da ne može istrajati u nastupajućim radovima plantaža, izdvojte ih na stranu.Razgledajte i one mrcine što bolesni leže, koji od njih može da ide, pa ceo taj škart neka bude spreman da se sutra zorom krene put pijace robova u San Godon će ići samnom.Vi ćete ostati ovde i rukovoditi radovima i dalje do mog povratka. — Razumem, gospodaru, reče upravnik i ode. Posle ovog razgovora, gospodin Džems ostade sam u svojoj kancelariji, svodeći račune o izdacima, koji mu predstoje sada, kad stane kupovati nove robove.Kad je sveo ceo račun izađe po običaju opet u šetnju, da vidi kako mu poslovi napreduju.Izveze se na kolima do mesta, na kome su neki robovi pribirali šećernu trsku.Ovim robovima beše nastojnik Godon. Kad je Godon spazio približavanje svoga gospodara, žuraše robove da još življe prionu na posao, a njegovo vikanje na njih, kojim ih je žurio, razlegao se po gorostasnim trsacima onim.Iz daleka još čuo je Džems glas svoga ljubimca, Godona i radovaše se takoj vernosti i odanosti svoga sluge. — Kako idu poslovi, Godone? upita ga gospodar zaustavivši navlaš kola, kad je mimo njega prolazio. Godon, oslovljen svojim gospodarem, pade ničice na zemlju, pošav ka gospodaru, i s puno poniznosti odgovori. — Dobri masa, poslovi napreduju izvrsno. — Imaš li dosta radenika na raspoloženju? upita ga dalje gospodar. — Koliko je vaša milost, masa, darovala, ima dosta. — Dali bi trebalo obnoviti koliko radenika? — Ako vaša milost, masa, miluje, tada bi radovi išli još brže i bolje. — Ja sam već izdao nalog preko upravnika g. Vindora, da se iznemogli robovi izdvoje, a neki i od onih bolesnih, te da se sutra krenemo na tržište robova, gde ćemo se potkrepiti novim snagama! — O, kako ste dobri, masa! — I ti ćeš Godone poći samnom na pijacu da biramo nove robove. — O kako ste preblagi i premilostivi, gospodaru, kako me odlikujete svojim razgovorom, mene prostoga slugu vašega, o masa, dobri masa! Džems ošinu konje, i kola odjuriše tamo na onu stranu na kojoj se pribirala kafa, obiđe žeteoce pamuka, prođe pored onih, koji vršiše berbu pomoranadža, limunova, kakao i druge proizvode.Zadovoljan izveštajima pojedinih nastojnika vrati se u svoju palatu, da se malo odmori i nadgleda neke radove, koji se obavljaše tu neposredno u parku, koji beše oko palate njegove. Do zalaska sunca nije više nikuda izilazio.Pričekao je još dok su svi robovi dovedeni sa radova, smešteni u njihove sobice, kako bi mogao primiti uobičajeni večernji raport o stanju plantaža toga dana. Kad bi svršena i ta služba, gospodar Džems se povuče u svoje odaje da otpočinje, jer mu sutra valja poraniti za tržište robova, koji je polazak utvrđen danas, razmišljajući još neko vreme o tome, kakva može ispasti pijaca, on najzad zaspa i spavaše dubokim snom. Napolju se beše sve smirilo.Tiha i vedra beše ona noć, kakve su vrlo česte u žarkom pojasu.U okolini se nigde nečuje nikakav žagor.Mesec je bacao svoju čarobnu bledu svetlost, na ona pitoma polja, na grdne one kasarne, u kojima si mogao čuti po katkad gde noćnu tišinu prekida uzdah ili jauk kakvoga roba, koji umoran i isprebijan za vreme dnevnoga rada stenjaše od bola ili izdisaše u mukama od bolesti i umora. Tako provodiše svoje paklene noći ti robovi, jecajući, uzdišući, izdišuću daleko od slobode, daleko od zavičaja svoga! Da si pažljivo prilazio pojedinim vratima, kojima su robovi zatvarani, mogao si u mučeničkom žagoru razabrati po koju reč upravnikovu, koji sa Godonom vršiše gospodarevu naredbu: pregled robova i izdvajanje ostarelih i iznemoglih; mogao si čuti po koji bolan jauk, kada je korbač šibnuo po koga jadnika da ustane i da se izloži pregledu.Mogao si čuti gde se isprekidano govori psovka i grdnja, mogao si čuti kako je upravnik preporučivao izdvojenim bednicima, da će sutra biti prodani na pijaci i pretio smrću, ako se koji pred kupcima ne pokaže dobar i snažan. — Ti matori, nitkove, derao se upravitelj, ti što gledaš sve drugi da radi tvoj posao, pod izgovorom da si slab i bolestan, uzmi se dobro na um, da se sutra pokažeš dobar.Igraj sutra na pijaci, skači, cupkaj, moraš biti veseo, ako si rad da ti čitava ostanu ta pseća leđa.Samo ako se sutra kome ne dopadneš, te ne budeš prodat — pamti samo ovo što ti rekoh, ako se živ vratiš! — A ti drtino, nastavi dalje upravnik, ti što se tresaš tamo od groznice, ustani, pa slušaj šta ću ti narediti.Sutra nesmeš biti bolestan, na pijaci moraš biti veseo i živahan, kad kod tebe dođe nov kupac.Ako li se ne budeš nikome dopao, pa mi se opet vratiš ovamo, šibaću te korbačem, dokle ti u kaišima ne zderem meso sa poganih tvojih rebara.Ti dobro poznaješ mene!Za to gledaj od tvoje strane učini sve što možeš, da te se oprostim! — A ti, derane pogani! tebi ću živom kožu oderati, ako i sutra na pijaci budeš onako drzak i osorljiv kakav si ovde bio, te te zbog toga niko ne kupi.Zini! pseto jedno, zini da vidim kakvi su ti zubi, da li bi mogao biti prodan po skupe novce, jer inače vidim imaš dobra pleća, koja mogu vući korbače.Da, dobri su ti zubi, ali si nevaljao, tebe ćemo prodati samo za to što si nesretnik što si osorljiv i nikakvo te sredstvo nije moglo opametiti, pa samo ako te ne htedne niko kupiti, metuću ti gužvu u usta, vezaću te, tuđiću te dok ti sve meso spadne, ti, lenja bubo jedna, upamti što ti rekoh, ja neću zaboraviti, ako ti zaboraviš! — Ej ti, crni skote, ustani, ti usmrdela lenja strvino!....Šta?.... trese te groznica?.....Da, da, groznica... ti si simulant, lažov, znam ja to već.Ti i tvoji drugovi što tako varate svoga gospodara, te ništa ne radite.Tornjaj se i ti tamo međ one, što će sutra na tržište u San Domingu.....I sutra opet možeš kazati da si bolesten!Znam ja vaše ujdurme, ali ću se postarati da vas se otresem.Nedao vam Bog, da mi se opet neprodati vratite.Svu ću vam kožu na kaiše iseći! Mogla su se čuti još nekoliko pucnja korbača i još nekoliko jauka, uzdaha, izdisaja, pa se opet smiri sve. Upravnik sa Godonom beše izabrao neupotrebljive robove i oni još večeras biše čvrsto vezani jedan za drugoga, kako bi sutra rano u jutru bili spremni za put.Oni, koji se pokazaše sposobni i za dalje radove na plantažu „Viktoriji“ bili su takođe izdvojeni u zasebno odelenje i dobiše uobičajenu porciju hrane.Oni iznemogli bednici, koji po nahođenju upravnikovom i stručnoj oceni Godonovoj, biše osuđeni, da se sutra na pijaci pretvaraju, u paklenim mukama i stegnutim vezama bdiše celu onu noć. Tek što je zora tresnula na istoku, i tek što se prvi rumeni oblačak pojavio na istočnom nebu, u kasarnama robova, osećao se živ pokret.Pojedini nastojnici budili su umorne od nespavanja robove, a koje je noćašnji pregled još većma iznurio.Ispijeni i iznemogli od teška umora i nespavanja izvlačiše se pojedine gomilice onih bednih, crnih stvorova, što ih evropska civilizacija osudi na večito sužanjstvo. Ne potraja dugo, a robovi pod komandom svojih nastojnika kretaše se u raznim pravcima da nastave, dockan sinoć prekinute radove. Dođe red da se izvode oni nesrećnici što još noćas biše svezani i spremljeni za put.Njima beše određen Godon za nastojnika. — Godone! izvedi one crne skotove iz kasarne; oni moraju ovde spremni čekati pre no što se gospodar pojavi.Požuri sa njima, jer se približuje čas polaska. Godon čuvši naredbu, ode ka kasarni, u kojoj oni behu i otvorivši vrata viknu im. — Ajte, izlazite napred, nesrećna braćo moja, ajte požurite, dok upravnik nije došao jer će biti i boja i jauka. Grdan pisak ču se tamo u toj prostoriji.Niz izvezanih robova pođe, ali iđaše teško.Jauk i piska nesrećnih crnaca razlegao se na sve strane; uzdasi umirućih prolamali su pisku tu i zadržavaše kretanje ove izvezane mase bednika. - Šta je sa tim crnim skotovima, derao se gnevno upravnik Vindor, što se ne izvlače jednom? ’ — Evo ih idu, gospodine upravniče, ali ima i mrtvih, koji su povezani sa ovima, te ih moramo drešiti, odgovori Godon. — Zar je još neko pseto skapalo? pištaše razjareni Vindor. — Evo ih dva mrtva..... evo još tri mrtva... evo još jednog.... i još jednog.... evo, evo još mrtvih. — Iznesite na gomilu te pogane mrcine, pa brže sa ostalima na određeno mesto, neprestano je zapovedao Vindor. Godon zapovedi te sve umrle robove iznesoše na stranu, a ostali što ostaše u životu krenuše na određeno mesto, da čekaju polazak na tržište ljudsko. Upravnik priđe gomili umrlih bednika i gorkim osmehem brojaše žrtve groznica i boja, pa jetko uzviknu. — Petnajest ih je dakle lipsalo za jednu noć!Što ne živeše još danas samo, od njih petnajest kljusina mogao je gospodar dobiti makar jednog dobrog i valjanog roba! — Nosite ih tamo dalje, viknu Vindor nekolikim momcima, koji se nađoše tu, i spalite ih tamo da ne kuža ovaj vazduh, koga ni dostojni nisu bili.Vucite tamo te nitkove i skotove! Gospodar Džems beše već izašao iz svojih odaja spremljen za put, i dok je upravnik naređivao spaljivanje umrlih robova, dotle je Džems osmatrao upoređenu gomilu crnih robova, koji svi behu vezani jedan za drugoga. — Jeli sve ispravno za put? upita gospodar Džems, Godona. — Jeste, milostivi masa, sve je spremljeno! Na to priđe i upravnik i raportiraše gospodaru noćašnje stanje plantaža i radenika: — Noćas je petnajest robova umrlo, od onih koji su označeni za prodaju, gospodaru. — Petnajest noćas?! čudio se Džems. — Jeste, gospodaru, petnaest! — A od čega su umrli? — Od groznice, glasio je odgovor. — Dakle za nedelju dana uništeno nam je oko 60 robova, to je grozan udes; ako tako potraje i dalje, najzad nećemo imati nad kime upravljati.Starajte se, g. Vindore, da se zaostavši robovi održavaju u dobrom stanju i zdravlju, a mi ćemo sa novim robovima doći kroz 3—4 dana. — A vi nesrećnici što simulišete i nećete da radite izgovarajući se slabošću, bićete danas ili sutra prodani drugome gospodaru, gde možete sedeti badava, a kod mene toga niste imali.Kad već umete da se pretvarate ovde, te da ne radite, onda se pretvarajte i tamo na pijaci, kako bih vas se otresao i kako bi ste došli u ruke drugoga gospodara, gde se nećete mučiti.Neka vas đavo ne prevari, te da mi se tamo na pijaci snuždite i ćutite, jer ako to budete učinili i ostanete ne prodati devet koža oderaću vas žive.Pa ako ne mislite da to bude s vama, a vi gledajte, kako ću se oprostiti vas, i kako vas više nigde neću morati gledati.Krenite sad napred crni lažljivci jedni, pođite iz ovog plantaža i starajte se, da se više u nj ne povratite, ako vam je mila glava na ramenu... ...Ajde, što se otežeš tu, ti matori nitkove, što ne polaziš? Stari jedan rob Hunon crnac, sav drhtaše od groznice, beše iznemogao i jedva stajaše na nogama, i kad ga gospodar osorljivo pozva on kleče na kolena preda nj, sklopi ruke i bolno moljaše Džemsa. — O masa, dobri i milostivi masa, bolestan sam, vidite li da se tresem sav od bola, ne mogu ni koraka kročiti.O, smilujte se, milostivi masa, smilujte se na mene bednoga nevoljnika, nemojte me terati odavde, jer ne mogu izdržati putovanje, o, smilujte se na mene, premilostivi masa, naredite da me ubiju ovde, pred vama, uštedite mi one muke, što ću ih na putu pretrpeti, a umreti moram.O smilujte se dobri masa.... — Šta benetaš tu ti nitkove? prodera se gospodar Džems, hoćeš da ostaneš tu, pa da i dalje lažeš i ne radiš ništa.Napred za ostalima! — Milost, masa.... milost, dobri masa! — Napred drtino! viknu upravnik i korbač puče po plećima bolesnoga roba. — Milost, masa! tako vam imena Božjega! — Napred, uljo jedna! guraše ga upravnik. — Milost, milost, dobri masa! — Zar još klečiš tu, ti matori nitkove, napredne zadržavaj nas od puta, prodera se Džems. — Milost, o Bože, milost o Isuse Hriste, smiluj se na mene bednika i nevoljnika. — Žuri tamo za onim skotovima, pogana psino jedna, guraše ga upravnik. Hunon, bled i iznemogao, pa još vezan pored toga diže se i pođe, više vučen vezom, kojom beše prikačen za onaj niz crnih nevoljnika, nego li što je sam mogao ići.Nisu daleko otišli, a Hunon pade, duboko uzdanu i upravi pogled nebu. — Umre Hunon! ču se žagor kroz gomilu robova. — Mrtav.... mrtav! pištali su crni robovi, držeći na rukama Hunona, koji ne pokazivaše nikakva traga od života. Ovaj kreštavi pisak crnaca dopre i do ušiju gospodara Džemsa, koji se vozaše u kolima sa Godonom.Na taj glas on zaustavi kola i viknu: — Šta je! vi crni nesrećnici, što drečite tako! — Masa, masa, siromah Hunon mrtav! glasio je odgovor iz gomile crnih bednika. — Šta?....Hunon umr’o? viknu Džems. — Umro, masa, umro, siromah Hunon! — Dakle je zbilja bio slab, jadnik, pomisli u sebi Džems i ogreših se, što ga ne ostavih, bar da u miru umre. — Pa kad je tako odvežite ga i pustite tu neka ostane, nemamo se kad zadržavati oko njega, glasno viknu Džems. Godon skamenjen ovim prizorima sedeo je samo u kolima, ni rečice jedne da prozbori. Robovi odvezaše sve veze na sirotom Hunonu i spuštiše ga lagano na zemlju; ostaviše ga tu na ledini, a oni produžiše put dalje. Hunon osta sam samcit, nepomičan.Još jednom otvori svoje zamućene oči i spazi da je sam, oslobođen veza; ali se krenuti nije mogao.Gomila nesrećnih drugova njegovih beše već iščezla sa dogleda, a Hunon sam samcit, ležaše onesvešćen na poljani pustoj.Nigde žive duše ne beše oko njega. Trg robova beše dobro posećen.Na prodaju behu izvedeni mnogobrojni robovi, koji, povezani naročitim jarmovima, u pojedinim gomilicama, stajahu ovde onde rastureni po tržištu.Vreme je bilo neobično prijatno.To kanda beše jedan od najobilatijih transporta robova iz daleke Afrike. Crne ispijene slike kretale se po onoj poljani.Svaki bednik još se živo sećao svoga milog zavičaja, još se sećao tragičnih trenutaka, kada je prvi put lišen svoje slobode; kada je otrgnut iz kruga svojih najmilijih.Pa ipak se svaki morao pretvarati pred kupcima, jer su korbači pucali nemilosrdno po onim nevinim leđima. Mnogobrojni kupci, posednici pojedinih plantaža, špartali su tamo amo kroz guste gomile crnih nevoljnika, razgledajući žrtve, koje će kupiti i za navek odvesti ih tamo, odakle ih samo jedina smrt oslobođava.Svakojako je to žalostan prizor gledati kako se ljudi prodaju kao stoka.Strašno je to gledati kako kupci, beli naseljenici, pregledaju robovima, kakvo im je telo, kakvi mišići, kakve žile, kakvi zubi, kakva pleća! Među ostalim kupcima video se i gospodar plantaža „Viktorije“ Džems od Uljoma, kako sa Godonom obilazi pojedine robove ispitujući ih i kupujući.Džems je bio nešto zlovoljan.Cena starim robovima, koje je bio poveo beše suviše niska, tako da ih je morao prodati bud za što, da bar u nekoliko izvadi oštetu, ako nije rad, da mu svi tako povezani skapaju.A da ih tako proda u bescenje primorala ga i ta okolnost, što mu je uz put od plantaža do tržišta propalo osam robova, koji ostaše tamo da trule po poljanama.Bolje je i mala korist nego velika šteta! mišljaše on u sebi. Cene novim robovima stajale su prilično visoko, te pre podne nije nabavio dovoljan broj robova. Posle podne behu se razišli mnogi kupci, naročito oni, čija su imanja malo više udaljena.Na pijaci je bilo još dosta neprodatih robova, te s toga im cene posle podne behu znatno spale.To je jako obradovalo gospodara Džemsa, te sada mnogo zadovoljniji obilažaše gomile crnih robova. Dugačak niz nevezanih novih robova, koji se vukao za njim i Godonom pokazivao je, da je on dobro pazario.Kada već beše prikupio koliko mu je trebalo robova, beše se već uputio mestu, gde je odredio bio za prenoćište, a onako gredom razgledao je još koju odabraniju gomilu Crnaca, ne bi li za jevtinu cenu pribavio još koga nevoljnika. Bili su već pri kraju, kada ga Godon zaustavi jednom molbom: — Masa, dobri masa, kupite ovu crnicu; Čuvši ove Godonove reči, Džems zastade i okrete se nazad, spazivši Godona gde stoji kod jedne gomile crnaca i crnica, pogled beše upravio na jednu crnicu, na licu mu se moglo pročitati neko osobito, prijatno iznenađenje. Crnica ta, u koju se Godon beše zagledao, beše mlado, lepo devojče, kome je moglo biti oko 16 godina.Beše to lep tip neki.Okrugli kao somot crni i glatki obrazi njeni, kao i ceo izraz lica njenog, izdavahu neku tajanstvenu naivnost.Kao gar crna, a kovrčasta kosa njena spuštala se niz ramena njena i udarahu je po punačkim i oblim plećima onim.Krupne i crne, a vatrene oči, koje pogledom prožižu čoveka, behu veran odblesak žarkih predela, u kojima je ova nevina duša ugledala sveta, slobodna na krilu svojih roditelja, a koja sada evo snuždena i skrušena stajaše tu vezana na ropskoj pijaci i očekivaše početak žalosnoj budućnosti svojoj. I kraj sve sete i osećanja sve težine bednoga položaja svoga ova crnica, ovo dražesno devojče, izgledaše vedro i čilo.Taka nevinost i taka lepota beše usredsređena u ovoj zanosnoj kćeri žarke Afrike!To je i privuklo Godona njoj, kad je oslovio svoga gospodara Džemsa. — Pa imamo već dosta robova i robinja, ne trebaju nam više, odgovori Džems. — O, masa, predobri masa, kupite ovu crnicu, mlada je i biće vam od koristi! moljaše Godon dalje. — Nemam više potrebe ni za jednog roba, odgovori Džems, i inače sam nakupovao više no što sam mislio. — Ipak.... ipak, masa, kupite ovu crnicu, neće vam biti zališna, produžavaće Godon. — Ne mogu.... ne mogu, Godone, ne treba mi, reče Džems i pođe napred. — Masa, milostivi masa, učinite to za moju ljubav... kupite ovu devojku! Džems opet stade. — Ali, Godone, šta ti je? upita ga on. — Molim ti se, milostivi masa, kupi ovu mladu crnicu meni za ljubav, nemojte me odvajati od nje! — Godone! šta je s tobom? — Molim ti se masa, dobri masa! — A kakva je to crnica, te me toliko moliš i preklinješ, da je kupim? — To je.... to je.... o, milostivi masa, to je crnica iz moje postojbine. — Šta? iz tvoje postojbine?! — Jeste, dobri i milostivi masa! — Ti je dakle poznaješ? — Poznajem je; ona je iz sela moga. — Iz tvoga sela, dakle? — Jeste, dobri masa. — Pa koja je to ona onda? — To je Zenoba, sa kojom provodih dane detinjstva. — A, tako dakle, to ti je onda neka prijatna uspomena, je li Godone! — Crvenim od stida, milostivi masa; ali vam moram priznati, da je tako. — Pa šta bi ti sada hteo? — Da je kupite, dobri masa. — Da je kupim?! Na ovo pitanje Godon ne odgovori ništa.Sklopljenih ruku upravio beše na Džemsa, gospodara, jedan moleći pogled.Džems se premišljao nekoliko trenutaka, mrdnu glavom u stranu pa se vrati natrag te razgledaše ovu crnicu.Najzad se okrete Godonu i reče mu: — Godone moj, evo je skoro devet godina kako si me verno i s odanošću slušao.Takvu odanost još nisam osetio ni od jednoga moga roba do danas, ti si me u svemu zadovoljavao do sada i evo, za tvoju ljubav, uvažiću ti iskrenu molbu tvoju i kupiću tu crnicu, za koju kažeš, da ti je seljanka iz postojbine. — O, premilostivi, preblagi masa, čime da vam zahvalim, čime da vam odužim toliko poverenje, kojim me odlikovaste?! — Radi i od sad, kao do sada što si, pa će milost tvoga gospodara biti uvek oko tebe, reče mu gospodar Džems. — Vi ste blagi, vi ste najmilostiviji masa..... Dok je Godon produžavao zahvaljivanje svome gospodaru, dotle se ovaj pogađao sa sopstvenikom, čija je bila ova crnica, dražesno devojče, Zenoba.Prodavac beše zacenio visoku cenu.Džems se dosta dugo cenjkao oko toga i najzad se pogodiše.Dok je Džems isplaćivao prodavcu ugovorenu sumu, dotle je Godon već bio odrešio sirotu Zenobu, od niza ostalih robinja i robova, koji ostaše tu na pijaci i dalje. — Eto ti i ta još jedna robinja, koju si toliko zahtevao, veži je tamo kod ostalih, pa hajde, da polazimo, jer evo se već smrkava, a mi treba još za videla da stignemo na prenoćište, kako bismo sutra na vreme mogli stići na plantaž, reče Džems. — Gotovi smo, gospodaru, odgovori Godon. — Onda krenite napred! Dugačak niz robova i robinja kretaše se lagano onim putem.Robovi i robinje behu uređeni u redove, od kojih je svaki imao kao jaram oko vrata, za koji behu vezane uzice, te na taj način svi robovi behu međusobom spojeni. Zenoba, snuždena kao i pre, išla je u redu sa ostalim robovima.Teško beše Godonu gledati je iz kola gospodarevih, kako joj jaram onaj dere i žulji onaj obli vrat njen, koji je on tako oduševljeno grlio u slobodnoj postojbini svojoj onda, kada oboje behu slobodni gospodari divljih predela Senegambije.Ali sada su oboje bedno roblje, bez svoje slobodne volje, ma da on ipak uživaše dosta neograničeno poverenje svoga gospodara; nu videći nju, Zenobu, u onako bednome stanju, potpuno ga je prenosio na sebe, osećajući svu težinu onoga ropskoga jarma. Pa ipak i pored svega toga, Godon beše veoma raspoložen; jer je ipak video pred sobom jedno čedo svoje stare postojbine, od koga će moći saznati i o svojim ucveljenim roditeljima i za koje će se čedo on svima silama starati da olakša ovo ropsko stanje njeno, kome će on blažiti mučne dane života njena, sa kojim će on ipak moći provoditi blažene trenutke, kao i negda tamo, kada slobodni behu u svojoj Senegambiji. Posle dugoga ćutanja, Džems opet povede razgovor sa Godonom o onoj robinji, Zenobi.Interesiralo ga je ono naročito i navalično zahtevanje njegovo, da otkupi onu crnicu, te ga upita: —- Pravo mi reci, Godone, što si se onoliko bio zauzeo za onu crnicu? — Kad me pitate, milostivi masa, ja ću vam iskreno kazati, jer sam i navikao, od kad sam srećan jesti vašega hleba, da svome masi uvek i istinu govorim.Zenoba je devojče jednoga suseda mojih roditelja, tamo u našoj postojbini.Mi smo uvek bili zajedno od detinstva i srca naša behu spojena iskrenom ljubavlju, pod onim žarkim nebom našega kraja.I kad je Promisao Božja odredila me da dođem ovamo, ostade Zenoba na pragu svoje kolibe gledajući niz polje ono, kojim sam je odlazio. Proviđenje je bilo tako milostivo prema meni, te me je odredilo da budem veran sluga vaše milosti, moj preblagi gospodaru.Bog me je umudrio, da steknem vaše poverenje.Kroz sve vreme moga života do danas, iskreno sam se molio Svevišnjem, da me održi u svojoj blagonaklonosti, i on je uslišao moje molbe s nebesa, evo me opet sastavio s mojim najdražim uspomenama, na čemu imam da zahvalim prevelikoj milosrdnosti i dobroti vašoj, o dobri i predobri masa! — Kad je taka stvar, onda ćeš, pošto po običaju budeš dresirao sve robove, koje smo danas nove dobili, a sa njima i Zenobu, prilikom rasporeda po snažnosti pojedinih robova razrediti ih prema poslu, a Zenobi ćeš odrediti lakše radove oko pribiranja kafe.Ona će na ovim poslovima raditi neprestano dok se ja ne uverim o njenoj odanosti i tada ću ti je dati slobodnu.Jesi li razumeo, Godone? upita gospodar Džems. — Premilostivi masa, je li to istina, što sada uši moje čuše, ili ja snivam?! — Istina je, Godone, ti si čuo odlučnu i poslednju reč moju o toj stvari. — Masa, dragi masa, čime da vam zahvalim? -— Tvojim budućim radom! — O, kako ste dobri masa, o kako me Proviđenje u dobri čas poslalo vama....Neka bi vam Bog dao da doživite svaku sreću i dug život!..... Tiha i mirna beše ona noć, koju pod vedrim nebom provedoše robovi na putu ka plantažu „Viktoriji“.Oni umorni bednici kao zaklani polegaše na onoj zemlji, ipak vezani jedan za drugoga, i tako spavaše najdubljim snom.Nebo beše neobično mutno: noć beše tamna i gusta.Po okolnim livadama čulo se samo monotono, pa ipak čarobno, zrikanje onih tropskih cikada, koje se razlagaše po celoj prostoriji onoj.S vremena na vreme čuo se po kakav bolan uzvik u snu od kakvog bednika koji valjda sanjaše, kako ga beli ljudi otimlju od kolebe njegove i lišavaju ga slobode za navek, lišavaju ga života, koji mu nisu u stanju da dadu......Pa i posle ovih uzdaha, opet ovlada mrtva tišina. U blizini ove gomile robova, u svome šatoru spavao je, iznuren od umora, gospodar Džems.... Tamo po dalje od ovoga logora, čuo se tihi šum neki.Isprekidani glasovi dolazili su otuda.Ali mrtvu tišinu noćnu, ipak nisu remetili.Kroz gustu pomrčinu nije se moglo ništa videti.Tajanstveno šuštanje, koje je s vremena na vreme dolazilo sa te strane jače ili slabije, prostiralo se na sve strane.Kad vetar pirne otuda, i taj se šum čuje jasnije.Malo po malo od toga šuma se ništa ne čuje, opet zavlada nema tišina.Nju opet prekida po koji težak uzdah iz sredine crnih sužnika, nekad i po kakav nesvesan krik i opet se smiri sve.Monotono zrikanje cikada traje bez previda, a njemu se pridruži i po koji glas kakve noćne tice, koje se istina ne javlja periodički, ali se ipak obnavlja u raznim oblicima, te onoj noći, gde se stotinama crnih robova oprema na nov način života, daje neku čarobnost, neku setnu tajanstvenost.Posle ovoga opet zavlada tišina, kroz koju se opet čuje neki šum u daljini, kao da je to kakva živa duša, koja to šuštanje izaziva.Ali kad dobro obratite pažnju čućete, da to nije običan šum, već da su to potmuli ljudski glasovi, čućete da se tu neki razgovor vodi.Kakav je to šum kakvi su to glasovi, što se čuju otuda? Manite ih.... ne prisluškujte....Tamo je Godon i Zenoba.On je pita o svome zavičaju, pita je o svojim roditeljima, pita je o svemu što mu ostade tamo u onoj kolebi od palmova lišća. Ona mu priča o žalosnom stanju njihove postojbine, priča mu kako beli ljudi sve većma prodiru u tajanstvene predele njihove, kako neprestano odvode sirote crnce u roblje.Ona mu priča o tragičnoj smrti njegove matere i nesrećnom slučaju sa njegovim ocem, da je odveden u roblje.Priča mu o paklenim mukama koje je propatio za vreme dugačkog putovanja od Senegambije do Hajiti, priča mu o nečovečnom kinjenju mornara i starešina prilikom vožnje na moru i putovanju po suhu.Priča mu o teškoj poniženosti koju je osećala, na onom tržištu robova, gde je izložena bila pregledu i kupovini, kao kakva stoka.Priča mu o slatkom trenutku, kad ga je spazila prvi put posle skoro devet godina; priča mu kako je tek onda osetila svu težinu svoga ropskoga stanja, kad mu nije mogla obaviti ruke oko vrata kao slobodna Zenoba Senegambijanka, već ga morade snuždeno posmatrati kao bedna robinja!... Godon ju je tešio dobrotom njihovoga gospodara i poverenjem, koje on uživa kod njega.On ju je tešio nadom, da mu je gospodar stavio u izgled mogućnost, da će ona biti oslobođena i biti sasvim njegova. Melem behu ove reči ranjenoj Zenobi, poniženoj kćeri slobodnih gospodara senegambiskih predela.Tešila se iskrenom nadom na uviđavnost i moć proviđenja, jer ono svakome pomaže, ko se iskreno i usrdno na njega osloni. Sutra dan oko podne Džems sa Godonom i robovima prispe na svoj plantaž „Viktoriju“.Uz put se češće žalio, kako je nemirno spavao, kako je imao, jaku glavobolju, pa je u neko doba noći osećao i neku grozničavu jezu.U celom telu osećao je neku malaksalost, sav je bio izlomljen, a po katkad čuo je i zujanje u ušima.To behu jasni znaci, da je njegovo zdravlje pokolebano. S početka on tome nije pridavao nikakve važnosti, ali kad jeza i malaksalost otpočeše jače uticati na njega, zabrine se i sam. Prvih nekoliko dana, pomoću svojih lekara, održavao je, stanje malaksalosti i jeze nepromenjeno.Istina, nastupe po katkad i bolji trenuci, ali opšti karakter u glavnom beše stalan.Jeza, vatra iznemoglost, gubitak apetita behu jasni simptomi jakoga nazeba, ali koji ne popuštaše.Sva sredstva, da se isti otkloni, ostaše bez uspeha, a klete posledice nazeba, koji beše uhvatio jak koren, počeše se pojavljivati. Jednoga dana lekari se behu dosta zbunili, jer, konstantovaše konzilijarno, da tifusna groznica otimlje maha nad gospodarem Džemsom.Njega poče s vremena na vreme hvatati nesvestica, a i bunilo.Sve lekarije i pomoći učinile su samo toliko, da se stanje bar održava nepromenjeno.Ne opažaše se nikakav znak boljitka.Na protiv, počeše se javljati i znaci zapalenja pluća; sve iđaše na gore. Imanjem je za sve to vreme upravljao upravnik g. Vindor, a poslovi su odpravljani redovno kao i inače. Takvo stanje beše u domu i na imanju gospodara plantaža „Viktorije“ g. Džemsa od Uljoma. „Atlant“ je jurio preko okeana, noseći na svojim plećima putnike, koji i pođoše sa španjolske obale, a ploviše put Kube, Jukatana, put Amerike.Na njemu behu i naši poznanici, dva odana srca: Ber i Aranka sa svojim pratiocem Atahalpom.Mirno seđahu oni na krovu parobroda.More imađaše umeren tok.Oni posmatraše plave talase okeana, koji se ravnomerno dizaše i spuštaše.I ona i on beše vedriji, nego li poslednjih dana tamo na čvrstoj zemlji, na kontinentu, ma da brodiše ka vrlo neizvesnoj budućnosti svojoj. Morska putovanja uvek osvežavaju, izgledaju vedrija, vesele i tako reći oživljuju telo i duh u trenucima kada ovi teže da se uspavaju, da uzame.Ber opažaše to kod svakog putnika, naročito pak kod sebe samoga.On beše na obali u poslednje vreme sumoran, natušten, a sada za nekoliko dana samo, postade čio, gibak, pun nade i ideala. Lađa, na kojoj su se vozili, „Atlant“ bila je svojina jukatanskog društva.Beše to neka zdepasta, velika i stara lađa, koja imađaše neprijatan oblik kakvoga kovčega (mrtvačkog sanduka).Nu putovanje na njoj postalo je u toliko prijatnije, što na njoj ne beše tako mnogo putnika.Pa ipak njihov parobrod beše pretovaren i od dna lađe do vrha ne beše slobodnog prostora, te se opažaše neka stešnjenost.Svaki se putnik, po amerikanski, koristio svojim laktom, to su radili i naši putnici.A dešavalo se i to, da među pojedinim putnicima nije postajalo neko osobito srdačno općenje.Nu to najzad i nije bilo baš nužno za nekoliko dana putovanja, jer će se prekosutra već navesti pa moreuz floridski. U tom se na, do tada lepom plavom oktobarskom nebu pokaza neka brazda pare, koja se viđaše kao da leži na vodi daleko tamo na zapadu, gde je sunce imalo zaći.Boja te brazde izgledaše veoma čudnovata, izgledaše kao neki žućkasti ćilibar.Ona opominjaše na prašinu; tako beša razređena i providna.Kapetan lađe gledaše tamo ka toj brazdi, kormanoš i matrozi takođe okretaše svoje poglede na tu stranu.Sunce utonu u tu maglu, koja postajaše sve veća i veća i oboji je bakarno crvenom bojom.U bakarno-crvenoj boji blještaše i more, bakarno-crvena beše i lađa sa svime, što beše tamo amo po njoj, kao da sve to beše ozareno nekim čudnovatim bljeskom bengalske vatre.Ovo osobito osvetlenje bilo bi vrlo lepo i interesno, da tamna slutnja neka nije pomutila ovu veličanstvenu prirodnu pojavu. Ber opazi, da se neprimetnom brzinom snese u donje prostorije lađe sve što stajaše na krovu njenom: stolice, klupe, stolovi.Sve što stajaše labavo povezaše čvrsto i pritegoše, pa šta više i ono platno s krova lađe, ne samo da saviše već ga i sasvim skinuše.Odmah za tim, na čitav sahat ranije, zazvoni zvonce za večeru.Sve to dade dosta materijala putnicima, da razmišljaju.Ber se duboko beše zamislio, Aranka seđaše kraj njega jako uzbuđena.Svakome beše jasno, da se tolike predohrane ne čine zbog kakve malenkosti.Predstojala je neka užasna bura.U isto vreme i sama lađa promeni svoj tok i sa jakim grejanjem i strujanjem kazana uputi se prema vetru, u mesto da ide u pravcu ka sunčevom izlasku. Kapetan i oba mornarska oficira ne videše se pri jelu, a prazna mesta njihova izgledahu vrlo strahovito.I svi putnici već behu dobili uverenje, da lađi nešto preti i da se vožnja ne može sada onako neprekidno nastaviti, kao što do sada izgledaše. Večera iđaše brže no obično.Ljudi jeđahu svoje bifteke ćutke i zabrinuto.Lupanje mašina, koje sada radiše najvećom snagom, predstavljaše sada ne tako uobičajenu muziku pri ovoj sumornoj trpezi. Od jedared se ču reč „ciklon“, a to je značilo da se približava orkan, koji se u ovim predelima katkad u času pojavi i opustošava sve na šta naiđe.Taj orkan, kao kakva kolosalna vrtuna proseca jedan deo morske površine.Pored toga Ber je dobro znao da se u takvom slučaju gleda, da se upotrebi sva moguća sila i napon koju ugalj i vodena para mogu razviti i koju lađa najviše može izdržati, te da se otkloni iz domašaja ovog opustošavajućeg vetra.Pored svekolike zebnje, putnici se tešiše time, što lađa beše dosta udaljena od obale, što nemađaše u blizini sprudova i ostrva na ovome stepenu geografske širine.Do grupe bahamskih ostrva, ka kojima je lađa brodila trebalo je još punih 16 časova neprekidne plovidbe, a otuda dolažaše i sama ova bura. Na suprot tome ču se živ razgovor među putnicima, da valja lađu izvući iz centra ciklona, a ako se to ne uspe, onda će je grdne vodene čevrntije povući u unutrašnjost i prekriti je talasima, koji se kao kuće dizahu po onom uzburkanom moru.U tom slučaju, od lađe nebi mogli naći ni jedne daske: sva bi rasturena bila.To svakako ne beše baš prijatna okolnost za one koji se nalazaše oko pojedinih mašinerija.Uz to još nastade i noć, noć gusta kao testo, strahovita, tajanstvena noć. Posuđe od jela beše odneseno, putnici se nalaziše zatvoreni u tesnoj sali parobroda.Vazduh postajaše sve nesnosniji; jer svi otvori behu zatvoreni, a lampe, koje tu behu obešene, prostiraše neku slabu, nesigurnu svetlost po ovom prostoru, koji prepunjen beše ljudima, a to još većma povećavaše zaparu i zadah onaj. Da bi položaj učinio još većma neprijatnijim, uđe kapetan u tu salu i saopšti: da se približava ciklon, kome će svi oni s pomoću Božjom izaći na susret i izdržati ga, da se putnici povuku u svoje kabine za spavanje, gde će ipak obučeni ležati, a pomenuo im je i važnu predohranu u takim prilikama, da svaki svoj novac, svoje napire i druge stvari od vrednosti, koje nisu mnogo teške, mete podase i čuva. To svakako nije mirisalo na utehu.Sala se brzo isprazni, svaki je žurio u svoju kabinu, i u prvim trenucima čulo se samo žurno otvaranje i zatvaranje ručnih kofera i putničkih čantrica.Za to vreme treslo se podnožje lađe od neumornog obrtanja krme, od znatnog ubacivanja uglja u ložionicu i otvaranje i zatvaranje parobrodskih vrata. Još se ništa ne beše čulo o buri, a lađa lebđaše jače usled svoga kretanja i jasnoga prosecanja vodenih talasa.Na krov nije smeo niko izlaziti, sedeti pak u trapezariji na tvrdim stolicama i klupama, bilo je nepraktično.Ništa se nije moglo videti, te je izgledalo kao najpametnije leći na postelju i tu očekivati šta će od svega toga biti. Tako je svaki uradio. Tako uradiše i Ber i Aranka, te legoše jedno pored drugog na visećim krevetima u onoj uzanoj kabini, koju su imali na raspoloženju. I on i ona u svome životu istina su katkad imali tako zategnute trenutke neizvesnosti, ali ovaj zatvor u ovom uzanom prostoru pri ovako nečistom vazduhu i jecanju, stenjanju i molitvama, koji ih obavijaše sa svih strana, ostao je neizgladim na sva vremena. Tako prođe jedan sahat — i još jedan najzad se obelodani.Nastade paklena igra.Držaše svakoga trenutka, da se lađa prevrnula; nadčovečne sile morale su se upotrebiti da se čovek čvrsto održi na svojoj postelji.Milijoni glasova, koji se inače nikada nisu čuli, bučaše, jaukaše, zapomagaše, besniše.Pored toga ovda onda čulo se treperenje, kao plačni zvuk parobrodskog zvona, čegrtanje, zveketanje lanaca, lomljava i okršaj iznad i ispod njih.Posle toga okršaj popusti, i ako se lađa još kao pijana lelujala gore dole, ovamo i onamo, zastajkivala, okretala, tresla i tonula. Postepeno nastade i kretanje mašinerija i sve danu dušom.Svaki je osetio, da je grdna opasnost savladana i da je najteža neprilika otklonjena. Berov sahat pokazivao je 2 sata po ponoći.Putnici napustiše svoja ležišta.Na spavanje niko nije ni mislio.Veselim i razvedrenim licem jurnu sve, što je trčati moglo, u trpezariju.Tamo odvrnuše lampe jače i svaki oeđaše iščekujući da se uskoro pojavi kapetan i da objasni o položaju ovoga događaja i o stanju lađe. Voda se beše tako umirila, da je lađa opet nastavila svoje normalno nihanje, koje pričinjavahu veliki okeanski talasi.Kapetan je valjda uspeo, da srećnim manevrisanjem i jakim mašinama, koje mogaše ovaki parobrod da izdrži, izmakne tako daleko od vrtune, da je lađa bila zahvaćena samo obodom ciklona.To je pravo savršenstvo mornarske veštine i ogromna sreća — ali zašto kapetan ne silazi dole, da ih izvesti o uspehu i da ih oslobodi ovoga zatvora? Putnici se počeše opet uznemirivati, kucaše u vrata i zahtevaše da se otvore.Pa ipak se niko ne pojavi da zadovolji opravdane želje njihove.Na krovu vladaše tajanstvena tišina, čuo se samo neki čudnovati šum, neko strahovito praskanje i neko osobito zujanje, koje nije moglo dolaziti ni od vetra ni od vode.Sad čuše da rade šmrkovi, čiju je radnju pratilo silno šuštanje. Sad je već i strpljenje putnika prevršilo. Zatvorena vrata brzo prskoše — ču se jasan strahovit uzvik.U mesto svežeg vazduha u ove prostorije uđe zagušljiv dim.Oni, koji behu ispod stepenica behu osvetljeni nekim crvenkastim sjajem. Sve se tiskaše na više. Sad više ne beše nikakva sumnja, lađa je gorela, iz otvora na prednjem delu dizala se para i zara.Debeli mlazevi vode izlivali se tamo, ali čudnovato beše, da vodena para ne izviraše iz ovog otvora, već silno dopiraše sa strane mašinerija, iz jednog prozorskog otvora gotovo u sredini lađe.Iz toga se jasno videlo, da je požar zahvatio mnogo veći prostor, te se nije ni moglo misliti na ugušivanje vatre. Ta žalosna istina munjevitom brzinom prođe kroz sve putnike; jer iskuljala gomila sveta stajaše pred tim dvostrukim, sjajnim stubom dima preplašena, ukočena, nema. Ovim trenutkom koristio se kapetan, te od šmrkova priđe putnicima.Izgledaše bled kao mrtvac, gologlav, a mokra kosa zamršeno je visila niz lice. - Džentlmeni! otpoče on, glas mu je drhtao, a disao je vrlo teško.U prednje odelenje gde smo natovarili robu, morala je pasti neka lampa i to poodavna.To odelenje gori i mi imamo malo nade, da ćemo moći postati gospodari vatre.Pa ipak ja verujem, da ćemo moći održati lađu do svanuća.Mi nismo tako daleko od pravca za Hajiti, te ćemo u skoro sresti druge lađe.Vaše prtljage, džentlemeni, morate izgubiti; jer se više ne može otići u magacin.Vatra se morala pojaviti još pre nekoliko časova; mi je nismo primetili, jer svu pažnju besmo upravili na to da lađu oslobodimo od ciklona.Ja vas molim sada, džentlmeni, da se pomirite sa ovim, da se stišate i da mi pomognete.Ko hoće da radi na šmrkovima, te da umorne radenike odmeni, učiniće veliku dobrotu.Ostale molim, da se povuku na zadnji kraj lađe.Pre svanuća, milostivom Božjom pomoću, vatra još neće moći dopreti do toga kraja. Dok je kapetan izgovarao ove reči, među putnicima vladala je grobna tišina.Dosta je, što su ga strahovito pratila škripanja šmrkova, zujanje i huka požara, cvrčanje i šištanje vode, koja ga je gasila.Ber se osećao suviše slab za pomoć na šmrkovima, te se sa Arankom i većinom putnika povukoše na zadnji krov lađe. Mašine su prestale raditi, valjda s toga, da umanje promaju vazduha.Brod se sam kretaše.Sada prvi put posle osam dana ne osetiše pod svojim nogama običnu lupnjavu, drmusknje, koje je nekad kazivalo, da lađa ide svojim putem. Utisak taj beše posve žalostan, mučan.Izgledaše da je brod izgubio svoju dušu, kao da je umr’o, kao lešina, koja je lebdila po vodi. Među putnicima, nije se vodio nikakav razgovor.Svaki razmišljaše o strahovitoj zbilji položaja i svi ukočeni očekivaše pojavu dana.Ali od nje pak behu još mnogo udaljeni.Tek je bilo 3 sata po ponoći, a u oktobarskim danima se ne rađa sunce pre 6 sati.Oko njih beše gusta noć, na nebu se nije videla ni jedna zvezda, samo lađa buktaše strahovito.Ona osvetljavaše u naokolo za stotinu koraka, a prema toj svetlosti videlo se crno more sa crvenkastim vrhovima pene, što sve izgledaše kao da ključa gusti i crni pekmez. Ima već pola sata, kako izgledaše, da je vatra umirena.Nekoliki putnici spuštaše konopcima prazne vedrice u vodu, izvlačiše ih i prosipaše vodu u one otvore, gde se svršavahu mlazevi vode od šmrkova.Izgledaše kao da su ujedinjene snage u nekoliko pritesnile vatru.To sve pak, ulivalo je svima malo nade. Odjedared tamo na prednjoj strani zahori se neki strašan okršaj.Lađa se tresla u donjim delovima svojim.Otuda pokulja grdan jedan oblak pare, šikljahu ozdo plamenovi, iskre, žar!Vodena para što se pri gašenju razvijala dole, a koja nije mogla naći slobodnog izlaza, jakim svojim naponom probila je kroz krov na jednom mestu.Mnogi putnici, koji radiše tamo na šmrkovima platiše glavom i time završiše svoje putovanje za navek.Kao krv crveni plamenovi sa kišom varnica lizahu lađu, a gusti crni dimovi, ne sprečeni ni kakvim preprekama, dizahu se kao kule do onoga noćnoga neba, valjaše se, strujaše i rasprostiraše neku zagušljivu i nesnošljivu vrućinu.Tragičan prizor vladaše na ovoj gorećoj lađi i ustalasanom moru onom! Beše dakle jasno, da je požar na lađi napredovao džinovskim koracima i da se širio na sve strane.Od šmrkova više nije ni moglo biti pomena, jer voda koju oni štrcaše činjaše stvar samo opasnijom.Pored toga vatra izazva i svoj naročiti vetar, koji jačaše pravom demonskom silom.Kad to poče otimati maha, kapetan lađe naredi, da se odreše svi čamci, koji su se nalazili na lađi, da se spuste u vodu, te da se putnici skidaju s lađe i odvoje od besnila vatre, koja se baš tada razbukta najvećom silinom.Vrisak putnika strahovito je prolamao paklenu tišinu noći one.Ali se i on gubio bez odziva! Osam čamaca skotrljaše se na niže.Izbaciše iz njih buriće sa pijaćom vodom, baciše pune vreće hleba, mesa i voća, što sve beše spremljeno za ishranu putnika.Prestravljeni putnici, nekom grozničavom žurbom spuštahu se niz one stepenice i konopce.Sve je žurilo ka čamcima.Neki već behu zauzeli mesta u njima; biše spašeni od propasti.Od jedared dole kod čamaca ču se strašna piska: dva čamca, još ne napunjena, izvrnuše se u vodu od silnog tiskanja ljudi, koji tražiše spasa.Tamo sada postadoše strahovite scene.Jači upotrebljavaše slabije kao oslonce svoje, da bi se podigli.Oni se boriše protivu njih u samrtnim mukama.I sami matrozi gledaše da osiguraju sebi mesta u čamcima; pretnje kapetanove i obadva mornarska oficira, ne pomogoše ništa.Svaka disciplina beše izgubljena.Pravi okršaj beše dole.Tiskalo se niz stepenica i užeta prepiralo se, tuklo se, dolazilo je do noževa i revolvera. Gomila ta ponese sobom i Aranku i pratioca Atahalpa.Oni behu sa svih strana pritešnjeni.Ber beše odvojen od njih, zalud se tiskao da prodre do njih, zalud molbe i preklinjanja u ovim trenutcima, gde svaki gleda da spase svoju glavu, gde su pojedini životi imali roka još samo nekoliko sekunada. — Bere! hajde za nama! doviknu mu Aranka. — Evo žurim, ali je ne moguće probiti se kroz ove očajničke gomile sveta.Stanite dole, o vašem spasenju ja ću se starati. — Ne moguće je stati, dovikivala je Aranka, gomila se tako jako tiska, da nam noge i ne dopiru do dasaka, nose nas.Hajde ti samo za nama, Atahalp je sa mnom! — Atahalpe! viknu mu Ber, pazi na Aranku i čuvaj je, uđite u koji čamac, ja ću vas naći. — Ne brinite, gospodine, ja sam vešt svome zanatu.Hajdete vi samo za nama. — Evo tiskam se i ja, ali bez uspeha.Aranka, osloni se na Atahalpa!...Atahalpe, pazi na Aranku, amanet ti je! — Hajde, Bere!....Ne brinite se, gospodine! ču se kao jedan glas, ozdo sa dna one gomile. Ber još beše na krovu, za nekoliko koraka samo pomeren sa svoga mesta, na kome je malo pre bio. Užasan trenutak beše to; u naokolo je još neprestano hučalo more, ispod njega lađa buktaše u plamenu, a na njoj ljudska „borba za opstanak individua“ razvijaše se u svojoj najstrahovitijoj formi.On beše odvojen od Aranke, koju svetina odvede na niže. On se ne mogaše koristiti onim, i inače nesigurnim užetima i čamcima, već se reši da potraži spasenja svojom sopstvenom pesnicom. Sprave za plivanje ne beše na lađi.On zgrabi jedan konopac sa patosa, podiže jednu od lakših klupa, koje behu nameštene na krovu za putnike, baci je u more, da bi se na njoj mogao zadržati, dok pomoć ne dođe. Po tom ispusti jedan topli, usrdni uzdah i skoči na tu stranu.Skok je ispao srećno.On usede na tu dasku. Klupa ga je nosila.On se naskoro oseti toliko priseban, da sam sebe priveže i učvrsti na toj dasci, kako bi se bez muke i napora održavao na vodi, te kako bi ga struja mogla nositi dalje. O čamcima više ništa nije ni čuo, niti ih je video.Morska struja terala ga je prilično brzo od lađe, koju beše požar zahvatio.Ali još za dugo plamenovi i vatrena zare označavaše mesto, gde je lebdio izgubljeni parobrod „Atlant“.Za tim se utuli zara, a njega obuhvati noć, hladna, tiha tajanstvena i užasna noć. Neko doba oseti, da mu je hladno.On izvuče iz svoga unutrašnjega džepa jednu flašicu ruma, koje je sa nekoliko pločica čokolade uzeo iz putničke torbe i poneo iz predostrožnosti.Napi se malo ruma, a po tom jeđaše onu čokoladu. Sada ga opet spopade jak dremež protivu koga se uzaludno borio.On dremaše, ali se neprestano otimao da ne zaspi, jer je dobro znao, da mu je spasenje zavisilo od toga, da se ne odvoji od daske, koja ga je nosila sobom. Srećom, more sada beše mirnije, a i on najzad spazi na istoku, prve, blede preteče željno očekivanog prozorja. Dremež i pomisao na Aranku, o kojoj ništa ne znađaše, menjali su se u glavi i na licu njegovom.Iznurenost od noćašnjih napada savladala ga je.On beše za jedan trenutak zaspao.Od jedared udari o nešto i to ga probudi.On ga ščepa: to beše konopac, a u istom trenutku udari ramenima u nešto čvrsto, kao u kakav zid.Pruži ruke na tu stranu: taj zid se kolebao, pa je vukao za sobom.Brzo se uhvati za konopac, i podiže se na više. Sada već ne beše tako mračno i on opazi iznad sebe neku zelenu površinu trupine nekoga parobroda.On prikupi sve sile, koje je mogao da prekine uže, kojim se beše vezao za onu dasku, te se stade pužati uz ovaj konopac gore.To beše za njega sumnjiva borba, jer konopac, za koji se on beše uhvatio visio je pored samoga zida lađe i gnječaše mu prste, nogama pak svojim jedva se mogao odupirati o glatku lubinu lađe, pa se i one klizaše.Najjače zapomaganje njegovo beše bez uspeha.Na lađi beše sve mirno.Ne pokazivaše se ni najmanji trag nečega što bi moglo poslužiti za spasenje. Najzad mu ispade za rukom, da najvećim naprezanjem uvuče konopac između svojih kolena i sad je mogao brže ići na više.Posle velikih napora ruke mu dohvatiše obod lađe, i kroz nekoliko trenutaka on svojim nogama stajaše na daskama lađinog krova. Gore se sve okretalo oko njega, glava ga je bolela, on disaše teško od umora.Noge mu stadoše posrtati, ruke drhtati, te se morade pridržati malo, da se ne bi omakao.On beše nesposoban da misli, da razbira — misli mu behu pobrkane, oseti da se skljusio na krov te lađe.Znao je samo, da je ležao u nekom džinovskom skloništu i da se kolebao neprestano u nekoj tajanstvenoj, nadzemaljskoj svetlosti tamo-amo. Njegov san prekide neki fini zvučni ton pred njegovim ušima, a osećaše neko osobito gurkanje oko brade i neko golicanje po nosu.On otvori oči i prestravi se.Nešto belo stajaše pred njim, nešto meko klizilo je pored njegovih obraza, nešto nepojamno, tiho, gurkaše se oko njega — on se malo po malo razvedri i sada gledaše u zelene; nežno sjajne oči jedne mačke. Nikada u svome životu do tada nije skočio onako naglo, kao u tome trenutku.Zbunjeno razgledaše oko sebe, da vidi gde je.Dan već beše nastao u veliko.Iz mora se dizahu nežni, ružičasti zraci sunčevi i osvetljivaše krov ove lađe sa tri katarke, što sve beše užasno oronulo, napušteno, pokrhano. Brod beše u nekoliko razlupan, rasturen, katarke prelomljene, konopci iskidani; cela trupina lađa stajaše koso na vodi, tako, da se s velikom mukom moglo ići po krovu. Lađa izgledaše potpuno pusta.Nije se videla ni jedna čovečija duša, samo se mačka laskavo gurkala oko njegovih nogu.Sada mu već beše sa svim jasno, da se nalazi na ostacima, potpuno napuštenog broda, koji, ko zna koliko će se možda još tako vući po okeanu.Tada mu pade na pamet, vako je nekada čitao, da ovaki ostaci brodoloma često puta lutaju po čitave mesece tamo amo po okeanskim valovima, i da su po katkad vrlo opasni po sve druge lađe, na koje pri svome lutanju slučajno naiđu. Ovaj pronalazak nije Bera tako osobito obradovao.Time je on samo svoju dasku zamenio znatno većim brodom.Ovaj pak brod beše upravo sumnjiviji, jer će ga isvesno sve lađe, koje ga samo opaze na zapadu, izbegavati kao kakvog bolesnika od kolere.Na taj način moraće dakle, možda, po nekoliko meseci tako lutati na vodi, dok ga kakav slepi slučaj ne otera uz neku obalu, na kojoj takođe neće biti nigde žive duše, ili dokle se o kakav sprud ne raspadne.Nije bio na čisto, da li treba da blagodari sudbini, koja ga dovede tu na taj brod ili da je proklinje.Ne znađaše ni da li ima kakve hrane na toj olupini.Mačka se beše dobro ugojila; ali on svakako miševe ne smatraše za svoje omiljeno jelo. Pogleda pravo na more.Nebo beše vedro, pa ipak se i u najdaljem horizontu videla samo voda, svod nebesni, nigde jedrila, nigde pare, nigde ostrva nigde stene kakve. Posle ovoga reši se, da otpočne ispitivanje po toj olupini.Prvo što je imao tražiti, bio je magacin.On se jamačno mora nalaziti u zadnjim prostorijama lađe, tako se bar obično nalazi kod lađa.Radi toga on siđe u tako zvanu sobu za poslugu, otvori jedna vrata i uđe u stovarište.Tu beše grdna gomila kutija čaja, što svakako beše glavni materijal, kojim lađa, valjada beše natovarena.Sve beše ovamo onamo rastureno, razvašareno. Trebalo je biti naročito vešt, te da se pređe preko ovog brega od kutija.Kad je i tu prepreku savladao, naiđe na rasturenu gomilu plehanih kutija, na kojima etiketa kazivaše, da se u njima nalazi kondezovano mleko.Idući tako za ovim tragovima, naiđe i na trapezariju.U njoj behu polupani sudovi, puni mornarskog peksimita.Malo po dalje naiđe na gomile kutija sa raznim konzervama, na kojima stajahu etikete: biftek, povrće, sardine, grašak i jedno veliko, emaljirano gvozdeno bure, u kome do polovine beše preostala pijaća voda.To ga je u nekoliko tešilo, jer je video, da neće skapati od gladi. Za tim otvori jednu kutiju sa biftekom.U njoj beše gotovo, vrlo ukusno pečenje, te tako utoli svoju glad.U jednom još dubljem prostoru nađe on otvorene sanduke u kojima beše još prijatnije iznenađenje.U njima behu spakovane, dupke stojeće, flaše vina i amerikanskoga piva. Ber se okrepi sa nekoliko gutljaja piva, pa po tom opet ode natrag na krov, i uđe u kapetanovu kajitu. Tu se osećaše nekakav čudnovat miris, nekakav odvratan zadah od slatkiša, mirisaše na hlor, na bolnicu!Na jednoj sofi za odmaranje seđaše jedan čovek bled kao smrt, ispijen, sa nakostrešenom sedom kosom.On posmatraše Bera ukočenim pogledom, u kome se neviđaše nikakav izraz, pa podiže prema Beru stegnutu pesnicu. — Šta li je ono?! uplašeno pomisli Ber u sebi.Da li je to kakav vampir?..Je li ovo živo ili mrtvo biće? U tom se pesnica malaksavo spusti na niže i strašne se oči njegove zatvoriše. — Čovek je dakle živ! poluglasno progovori Ber. Za tim pođe k njemu i oslovi ga.Čovek ćutaše.Ber mu govoraše nemački, francuski engleski, španjolski.Ne beše nikakvog odgovora.Oči mu ostaše zatvorene, grudi mu se nadimaše i spuštaše dršćući.Ber se opet osmeli, priđe mu bliže i dodirnu čelo toga čoveka.Ono beše suvo i u najvećoj vatri.Taj čovek, po odelu svome izgledaše, kao da mora biti kapetan te lađe.On beše dakle bolestan, jako bolestan.Imao je groznicu.Jako ukočen izraz lica, u nekoliko naduven nos, behu znaci — koje je Ber dobro poznavao — da je taj čovek imao tifus. Njega prođe neka jeza.Iz sporedne odaje, koja beše odmah do ove kapetanove spavaće sobe, ču se neki osobiti, tajanstveni ton, kao neko stenjaše, uzdisanje.Iz te odaje iskoči, kao isterana, ona mačka.Taj zvuk nisu mogla vrata da načine.On pođe u tu odaju i spazi jednu postelju, lepu i čistu, na jastuku se video pramen razbarušene, kao zlato žute kose, a kroz tu kosu virilo je jedno belo, samrtničko lice jedne ženske. Disanje mu prestade, srce mu silno kucaše, kao da će mu iskočiti iz grudi.Tu zastade nekoliko trenutaka, dok nije toliko došao k sebi, da mogaše poći napred. Lagano pristupi ležištu i posmatraše je u ukočene, bez izraza oči, kao i kapetanove.Činilo mu se, kao da te oči behu upravljene na njega, strašne i gotovo kao da beše luda.To ne beše nikakva obmana.Kad je pošao korak napred, pratio ga je strašan izgled bolesnice, koja svakako opet ležaše od tifusa. Na jednoj dasci pored glave bolesnice beše neka drvena činija.U njoj stajaše jedna flašica, preko koje beše zamotano neko parče platna, koje izgledaše kao da je obloga sa glave.Na jednoj strani postelje behu jedna na drugu naslagane nekolike daščice, kao podupirači, kako bi se s te strane izdigao krevet, koji bi strmo stajao bez njih, zbog iskrivljenog položaja same lađe. Ber ispitivaše tu sobu jednako.U jednom kraju video je gde je prikovana između kreveta i stola jedna velika gvozdena činija, kod koje se na gornjem obodu beše svuda uhvatila kora kristala soli, dok je na dnu bilo još malo vode. On podiže onu oblogu: ona beše suva.Iz toga zaključi, da u toj činiji, već od nekoliko dana nije obloga nikako kvašena.Pošto je kapetan bio obučen, a žena ta beše u spavaćem odelu, zaključi dalje, da se s početka morao oko nje brinuti sam kapetan, i da je njega bolest uhvatila tek docnije, posle toga. Možda to beše žena, ma da izgledaše veoma mlada pojava, i da je bila bolesna još pre, no što je lađa propala, te tako i nije mogla biti spasena.Kapetan pak nije mogao napustiti ovu siroticu, koja je više mogla ličiti na njegovu kćer, nego ženu. Tako mu, na osnovu svih ovih raznih podataka, beše u nekoliko objašnjen položaj same stvari.Svakako mu te stvari ne behu tako prijatne i zabavne.Dva jako tifusna bolesnika na jednoj olupini parobroda, koji se kretaše bez cilja i pravca po onoj pučini, bez sveže vode i bez ikakve pomoći, to naravno da beše teška i mučna situacija. On ode na krov lađe, baci vedricu u more i odnese je, ne bez velikih teškoća, u spavaću sobu.Pokvasi onu oblogu, pa je namesti bolesnici na glavu.Ona se trže malo pokrenu svoju glavu i posmatraše ga onako isto kao i pre jako ukočeno, strašno.Usne njene izgledaše mu sasvim isušene, te on ode u magacin, otvori jednu kutiju sa mlekom, rastvori onu žilavu masu u lošoj pijaćoj vodi, i ode uz stepenice gore držeći pažljivo svoj sud, u kapetanovu sobu i sipa malo u usta bolesnici od ovoga mleka.Posle dužih napora, ona najzad poče gutati.Zatim ode kapetanu.On još jednako seđaše onako ukočen.Ber ga položi da legne, pa onda pokuša, da i njemu tako isto uturi maj mleka.Kapetan nije gutao.Trenutno otvori oči, izbaci mu sud s mlekom iz ruku, i opet se s naporom diže i sede i tom prilikom promumla neke rapave, krešteće glasove, na koje se iz sporedne sobe ču odgovor kao neko tiho uzdisanje i potmuo, strahovit glas. Ber se uplaši i zgrozi od toga, te se brzo uz stepenice uspenja na krov, na svež vazduh.Tamo sede na patos i gledaše u ono mirno, blješteće i svetlo more.Tamo sve beše veselo, živo trešteća, prijatna vedrina neba i mora, a dole strahovita zamka između života i smrti dva čovečija života; vezana oborena opasnom vezom strašne bolesti.I tu je on trebao da pomogne, on koji se i sam jedva spasao sa propale lađo, bez ikakvog znanja i razumevanja nauke o lečenju i vrh svega toga da im pomogne svojim slabim silama... Ber dakle imađaše ljudsko društvo na ovoj olupini.... ali kakvo je ono! da li su to još živa bića? U tom mu prijateljski priđe mačka on je uze i pritište njenu belu glavu uz svoje obraze.Po tom opet gledaše na ono debelo more.Zlatni zraci sunčevi i živahno igranje morskih talasa isticali se pogledu njegovom Samo nigde ne beše nikakva traga od onoga što bi moglo opominjati da ima ljudi. — Dokle li ću bluditi ovde na ovoj trupini parobrodskoj, dokle li će me moriti ova grobna neizvesnost, dokle li ću krstariti ovako sa ovim dvema samrtnicama? mišljaše Ber u sebi.Dok god dišu, ja ću ih morati negovati, to mi dužnost čovečanska i hrišćanska nalaže.Tu ću dužnost ispunjavati verno i svim svojim silama, koje još imam na raspoloženju! Ta ga je pomisao stišala i ohrabrila.On se ponova osnaži, podiže se i siđe opet u kapetanovu kajutu.Tamo promeni oblogu na glavi mlade ličnosti, pa potraži neko platno, kojim bi taku istu slabu pomoć učinio i samome kapetanu.Lutajući tako naiđe na jedan orman sa rubljem, te tamo nađe šta mu je trebalo.Za tim opet rastvori mleka i usu malo bolesnici u usta.On je sad imao da izdrži opet velike napore, da kapetanu, koji ležaše na sofi, potpuno nepokretan, doda malo hrane, jer čvrsto i stegnuto držaše ovoje zube i vilice.Svi Berovi napori ostadoše uzaludni, on ne beše u stanju da otvori usta bolesniku. U čemu je i sam osećao tešku oskudicu beše u tome, što nemađaše sveže vode.On se u sred svih muka i neprilika doseti, te udesi neku napravu, kojom bi mogao da skuplja kišnicu.Za tim načini neku zastavu od jednog crvenog čaršava, pa je priveza za jedan deo katarke, koju je radi toga ispravio. Kad je i to svršio, opet se uputi u lađu, da nastavi ispitivanja po njoj.Sada se beše rešio da je ispita svuda, do najmanjih sitnica, da zaviri u svaki kutić, do koji samo mogao prići. Nu on se u brzo vrati sa svoga putovanja.Više nemaše šta tako mnogo, što bi se dalo još ispitivati; jer ceo donji prostor lađe beše pun vodom.Sad mu beše posao, da spremi za sebe ležište.Radi toga on uđe u sobu za mlađe i tamo nađe jedan krevet, koji beše prevrnut.On ga ispravi i namesti.Za tim opravi kujnu i na ognjištu, koje beše zabateljeno, naloži vatru, te se tako opet kroz prelomljen dimnjak poče pušiti dim, koji, ko zna od kad se tu nije vio. U jednom uglu kapetanove sobe Ber nađe jednu medicinsku pomoćnu knjigu za one koji rade stalno na lađama.Čim uze tu knjigu i htede da je otvori, ona se sama otvori i ta strana beše dosta prljava, videlo se odmah da je češće čitana.Na toj strani bio je naslov „tifus“.Kapetan je jamačno upotrebljavao te propise. U nedostatku lekara, preporučivalo se da se bolesniku daje razblažena hlorna voda, dalje hinin, jaka čorba, vina — ovo u kašici od čaja — četiri puta dnevno u jednakom razmaku časova.Pored toga se naročito preporučivalo da se telo, a naročito glava brižljivo hlade. U jednom sandučetu sa mnogo pregrada, u kome je bila apoteka, on nađe jednu veliku flašu hlorne vode, priličnu porciju hinina u jednoj porcelanskoj kutiji, na spremi lekarije prema svome vrlo bledom sećanju, koje mu je još zaostalo, kad mu je sestra jednom bila obolela od tifusa.U jednoj flaši iznad bolesničke postelje nađe izvesnu količinu hlorne vode, čija mu je koncentracija služila za mustru. On nasu bolesnici malo lekarije u usta.Kapetan samo ležaše kao grčem ukočen i ne htede ništa uzeti.Od konzervisanog pečenja Ber načini jaku čorbu i tim poslovima beše toliko zauzet, da ga je noć iznenadila pre no što je na nju i mislio. Svršivši sve te poslove Ber se najzad i sam smiri.Mačka skoči na njegovu postelju i savi se tu u klupče predući.On joj nije kratio to zadovoljstvo i spavaše iznuren od raznolikih i teških poslova, kao i od raznih događaja koje je preživeo toga dana.Oko ponoći probudi ga mačka, koja se beše uznemirila loveći miševe.On je ostavi tamo pa ode na krov da obiđe bolesnike. Oboje nađe u nepromenjenom stanju.Kapetan sa zatvorenim očima, disaše teško. Devojka ukočenim pogledom posmatraše svetlost jednoga fenjera, što ga Ber beše upalio i namestio na sto, koji beše prema postelji.Čim je Ber stupio na svetlost, učini mu se kao da se na njega upravi njen pogled opet strašan i nepoverljiv.On se opet malo uprepasti.Kroz celo telo prođe neka hladna jeza.Pa ipak on promeni oblogu na glavi i bolesnice, dade joj lekarije, vina i mleka u jednakoj količini, pa se brzo ukloni iz spavaće sobo. Čim je izašao, pred njim se odjedared stvori kapetan, veliki kao džin beše se malo isprsijo a oči mu sijahu nekakvim čudnovatim sjajem, nalik na besomučnost.Ber odskoči nazad.Kolena mu klecaše.Od straha ne mogaše disati; morade se malo pridržati, da se nebi stropoštao. — Pesto, nitkove! krečaše on, po tom ga ščepa svojom mršavom rukom za vrat.Ber labavo i mlitavo opusti svoje ruke na niže, opet ih podiže i branjaše se protivu ove napasti.Nu ovo čudovište i ne hajaše za to, već ga čvrsto priteže uz svoje telo, tako da su mu sve kosti počele pucati.Pored svega toga, on nosaše Bera nekom nadčovečnom silom uz stepenice na krov. Od straha i iznenađenja Ber beše kao sakat, braniti se nije više smeo, nije ni mogao.Na najgornjoj stepenici čudovište se stropošta, te Beru ispade za rukom da se oslobodi ovih demonskih veza i stezanja.Oslobodivši se, Ber ga odgurnu do najdonje stepenice i pokuša da zatvori vrata od kajute.To ne beše mogućno.Okvir beše pomeren.Među tim se i ovaj goropadnik beše podigao i gvozdenom pesnicom beše ščepao Bera za ruku. — Ubica.... ubica!Krečao je on, približavajući svoje lice sasvim do Berovog. Pri jakoj sjajnosti zvezda na vedrom nebu Ber je mogao opaziti svaku crtu na licu njegovu.On imađaše izraz kakvog razjarenog tigra.Oči mu sijaše nekom nepojamnom vatrom koja izgledaše da se kod ovog pomamnika naročito noću javlja. Ber silno, a trenutno povuče svoju ruku oslobodi se kapetana i potrča ka svome ležištu.Kapetan iđaše za njim.Od jedared kapetan stade i Ber spazi prema nejasnoj svetlosti, kako obe ruke diže u vis.Potom stropošta dole i tako izdužen ležaše onesvešćen na patosu. Ber beše tako iznuren i malaksao, da je nekoliko trenutaka morao sedeti.Kapetan se beše ni mrdnuo nije.Ber potrča u spavaću sobu bolesnice, diže fenjer i upravi njegovu svetlost u lice ovoga nesrećnika, koji tu spavaše.Na veliko svoje iznenađenje, on vidi da bolesnik beše miran i nepomičan.Oči behu zatvorene.Disanje se nije opažalo.Čelo mu beše hladno, a ruka njegova, kad je podiže i pusti, mlitavo i teško pade niže. Videvši u čemu je svar, Ber vrati fenjer na svoje mesto, promeni opet oblogu, na bolesnici.Za tim uze jedan čaršav sa kapetanove sofe, ode opet na krov i baci taj čaršav preko nepokretnog tela kapetanovog, je to vršio tako brzo, da nije ni mislio na to šta radi. Pošto ga je prošlo grozničavo uzbuđenje i on se malo stišao, razmišljao je o ovome događaju, sedeći na jednoj gredi.Svuda oko njega beše mukla noć i strahovito klokotanje talasa, što udaraše o olupinu i njene šupljine.Strašna je izgledala ta noć.On dalje i neprestano razmišljaše o onoj bolesnici u kajuti, o tome čoveku koji tu ležaše nepomičan, razmišljao je o svim prilikama i neprilikama svoga teškoga položaja, a najteže mu padaše neizvesnost o tome da li je taj čovek dole umro, ili je bio u kakvoj jakoj nesvestici? — Ako on opet dođe k sebi, razmišljaše Ber, možda ću imati posla sa kakvim ludakom, besomučnikom, možda ovaj čovek nije pri svojoj svesti.... možda je to nastup usled jake iznurenosti od groznice?....Da li će mu se ti nastupi obnavljati i hoću li se ja tada opet ovako rvati sa njim.... ovde na ovom napuštenom mestu.... ovde, po inače vrlo uzanom prostoru što je još zaostao od lađe?O, to će biti nešto strašno, nešto grozno, što se nikako neće moći izdržati! — U kakvim odnosima može sad kapetan stajati prema onoj bolesnici?Da li mu je to žena, kći?...Za što mi je on pretio, zašto me nazva ubicom?Da nije to učinio u nastupu ludila.... ali od kuda sam mu ja dao prava da tako što misli? Takve se misli rojiše u glavi Berovoj pritiskujući srce njegovo. — Da li će biti pametno, mišljaše on dalje, ili da li bi to bila velika samoživost kad bih sad uzeo toga čoveka i bacio ga u vodu?Možda bi to bilo velika dobrota za njega, a sreća za mene. On se uplaši naglo, mačka čudnovatim maukanjem skoči na njegovo krilo i predući po običaju sklupča se.To ga trže iz njegovog melanholičnog i zamišljenog položaja.Baci još jedan plašljivi pogled na onoga, što još onesvešćen ležaše tu na krovu, pa ode u svoju kajutu. Zalud se je preturao na svojoj postelji, ali od sna ne beše ni traga.U njegovoj mašti javljale se hiljade strašnih slika i misli. — Na koji je način lađa mogla doći do ovakoga položaja? mišljaše Ber.Za što napustiše svota kapetana njegovi mornari?Koja je ono ženska pojava tamo?! Razmišljajući tako dođe do zaključka, da sve to mora stajati u brodarskoj knjizi.Ali sad beše teško pogoditi, gde će biti ta knjiga. — Nema sumnje, da će ona ipak biti u kapetanovoj kajuti.Upotrebiću sad ovu priliku, da razjasnim sebi sve ove tajanstvenosti, ko zna, da li će im se javiti druga kakva zgodna prilika?! Tek što je posle grozničavog razmišljanja došao na ovu misao, odmah skoči sa postelje i nečujnim koracima ode brzo na krov. Jedan pogled na obnesvešćenog kapetana uveri ga, da je čaršav, kojim je ovaj nesrećnik bio pokriven, ostao u onakom istom stanju kao i pre, dakle da se još ne beše ni pomerio.Provuče se lagano mimo njega i posle nekoliko trenutaka već beše u kapetanovoj kajuti. Uze fenjer iz bolesničine sobe i pretresaše svaki kutić, otvarao je svaki zamotuljak, ali nigde ne nađe ni traga od brodarske knjige.Sada ode u sobu, gde je bila bolesnica.Čim je sa fenjerom stupio u tu sobu, pade zrak svetlosti na ženino lice, koje beše okrenula vratima.Ukočene oči njene strahovite i bez izraza behu upravljene na njega, a čudnovat i zagonetan pogled njen lebdio je u nekoj tajanstvenoj zebnji. Ber steže srce svoje prestravljen, pa fenjerom dalje osvetljavaše pojedine kutke. U tom ču, kako bolesnica teško uzdanu iza njega, on se strese na to, ali se ne okrete.Ostavivši fenjer na pod, promeni joj oblogu na glavi, a od straha ne smede ni pogledati u nju.Po tom opet produži pretresanje. Mali jedan elengantan ormančić pade mu oči; na njemu je virio ključ, on ga okrete i gvozdena vrataoca se otvoriše.U ormančiću beše samo jedna blehana kutija.Ber je izvuče.Otrča sa njom u kapetanovu kajutu, metu je na sto i otvori.Pogled mu neprestano beše upravljen ka spoljnim vratima što beše vrlo težak položaj za Bera. Prvo, što mu je došlo u ruke, beše brodarska knjiga.Ona beše skoro sva ispunjena, što je svakako značilo, da je kapetan dugo godina putovao.Ber je prelista do kraja i najzad nađe najnovije zabeleške. Brodarska knjiga ova beše vođena vrlo marljivo i čisto.Najnoviji zapis glasio je: „Kolumbija“ je pošla pa put 15. septembra iz Njujorka; pravac putovanja za Hamburg.Nova posluga uzeta od pokvarenog broda „Neptuna“, dvanaest radenika i kormanoš.Materijal prenosa je tej i duvan.Na lađi je pošlo pet putnika: Dr medicine Oto Normak iz Hambuga; Karlo Ruster, trgovački agenat iz Libeka; Martin Šveger, živopisac iz Berlina; Fridrih Telke, mornar iz Štetina; svi putuju sa polovinom putničke cene; i Gospođica Amalija Bertoldina iz Bostona“. Prema potpisu u toj knjizi, kapetan „Kolumbije“ zvaše se Steton.Po ovome, dakle bolesnica nije bila ni njegova žena, ni ćerka.Na toj zabelešci je stajalo dalje: «16. septembra lepo vreme; plovidba pogodna i prijatna». U tom se u trenutku jednom ču nekakav šum tamo na polju na krovu.Ber odmah zatvori knjigu i stavi se u odbranbeni položaj.Odmah za tim opet ovlada tišina, ču se samo neko osobito lepršanje; jamačno bila kakva morska tica, primamljena svetlošću fenjera, te je i došla na krov, pa je opet odletela, možda uplašena lupanjem pri zatvaranju kutije. Ber čitaše dalje. 16. septembra dobar vetar».Za ovim je naglašeno određivanje geografske širine, crtež brzine plovljenja i pređenog puta do 27. septembra bez naročitih događaja u tom međuvremenu. Posle ovoga ima napomena: «27. septembra jedan matroz umr’o od tifusa, lečio ga Dr. Normak; u veče pogreben u more. 28. septembra Linda je opasno obolela.Leči je Dr. 29. septembra: tri matroza umr’la od tifusa.Noću bura dolazila sa zapada sprema na brodu vrlo slaba.Dva matroza obolela.Lađa pukla; šmrk izlomljen.Suviše slabo spakovana roba je pretovarena.Doktor Norman i dva matroza omakli se s lađe.Lađa zauzela kos položaj, nasela; u donjim prostorijama tri stope vode; katarke prelomljene. 30. septembra, oba obolela radnika umr’la, večeras spušteni u more.Amalija Bartoldina vrlo bolesna.Niko je ne leči.Ja sam i sam bolestan. 31. septembra: „Kolumbija je sasvim propala; tone.Poslednja tri radenika sa kormanošem i putnicima, napustiše „Kolumbiju“ sa čamcem № II.Ja sam vrlo bolestan.... ja, kapetan Stenon, vrlo bolestan, vrlo bolestan, vrlo bolestan, trararararara..... ” Time je zabeleška svršena.... to beše poslednji zapis u toj knjizi.Bera prođoše žmarci. — Dakle je lađa bila tifusno razbojište, mišljaše on u sebi.Da li ću još i ja deliti ovde sudbinu ovih jadnika, koje pronađoh na lađi?Jesam li se za to ovde zadržao je li me nebo na to odredilo.... je li moj život na to namenjen?To bi užasno nešto bilo....Sada sam još zdrav, te osećam samo umor.Dok god živim, boriću se ovde i pomagaću koliko god uzmognem! Sa ovim rešenjem zatvori knjigu, namesti je u kutiju i opet je odnose u ormančić.Po tom opet promeni oblogu na bolesnici, dade joj lekarije i jaku čorbu i ode u svoju kabinu. Sad je pak morao proći pored kapetana.On još jednako onesvešćen ležaše tu na krovu. — Sutra će se pokazati, kako stoji stvar sa njim.Za sada ga neću buditi, kad bi se on u opšte i mogao probuditi, mišljaše Ber. On se osećaše za sada i suviše umornim, te da bi se sada mogao rvati sa njim.Beše se ipak jako uplašio, tako da je neke reči počeo jasno izgovarati.Ne sposoban da i dalje što god razmišlja, baci se utrošan na svoju postelju Kad se sutra dan probudio, sunce je već visoko stajalo na nebu.U njegovoj kabini se sasvim videlo a more treptaše u najradosnijoj jutarnjoj svetlosti.Moglo je biti oko 9 sati pre podne. Ustavši ode u kujnu, koja je bila odmah do njegove kabine, gde skuva jednu jaku porciju teja i pojede uz to skoro polovinu kutije engleskog dvopeka (biskvita), od koga je bio pronašao oko 40 - 50 netaknutih kutija.Briga i glad behu sada utoljeni.Osećao se tako jak i snažan, te se nadao, da će kapetana moći sada savladati, ako nebi bio suviše razjaren, ako je on t. j. još u životu.Da bi ga mogao videti, Ber ode na krov lađe. Pokrivača i kapetana ne beše tamo!To ga dosta zabrinu, pa ne sa malom opreznošću pristupi kapetanovoj sobi. — Ako me pri ulazu, mišljaše Ber, kapetan svali pomoću kakvoga skrivenoga oružja, ili me lupi u glavu onom pikslom, što beše na njegovom stolu?Da tu su čista posla, vidi se jasno, zato ću biti i odviše na oprezi. Po tom se naoruža jednom gvozdenom ćuskijom, što je beše našao i siđe niz stepenice u kapetanovu kajutu.Pa i ako je pored svega toga ušao u kabinu dosta naglo — u njoj se neosteti nikakav potres.On kao i nečujno uđe unutra. Tamo ležaše kapetan na sofi pokriven ćebetom i spavaše mirno i duboko.Oko očiju mu se videle čudnovate modrice, lice bledo i ispijeno kosa mu sada izgledaše većma seda nego pre, ali onaj ukočeni i iskrivljeni izraz lica njegovog beše sasvim iščezao.Noć u hladnom i svežem vazduhu morala je izazvati krizu, jer taj čovek istina izgledaše izmožden i suviše okopnio, pa ipak ne beše apsolutno ni u čemu većma bolestan, no što je i juče izgledao. Ber prođe mimo njega u kabinu bolesničinu.Ova ležaše nepromenjeno.Pa ipak se opažaše jedna mala izmena: ona beše svoju belu, isušenu ruku povukla pod glavu i sada joj prvi put — od kada ju je Ber video — oči ne behu onako ukočene.Nešto miliji pogled opažaše se na licu njenom. Ber uze sud s mlekom, koji tu stajaše, sipa joj u usta jednom običnom kašikom od te tečnosti.Bolesnica se malo zagrcnu pa ipak gutaše.Oči ne otvaraše nikako, niti pak menjaše svoj položaj.On joj dade hinina, ispra joj jednom mokrom maramom lice, pri čemu ona duboko disaše, inače beše sa svim van sebe.Svršivši i to, Ber, noseći u ruci onaj sud s mlekom, ode u drugu sobu. Čim je stupio u tu sobu spazio je, da kapetan seđaše na sofi i posmatraše u Bera uplašeno, iznenađeno, začuđeno.On otvori usta, kao da bi tobož hteo nešto da progovori, pa ipak se sroza u postelju, jamačno savladan slabošću.Da mu što god sipa u usta Ber se ne smede odvažiti, znajući dobro kako je prolazio uvek do sada u takvim prilikama.Za to ostavi prema njemu na njegov sto, veliku šolju rastvorene mlečne konzerve i jedan bokal burgundskog vina, pa opet ode na krov, pope se na vrh kućice za kompas i bacaše pogled na sve strane sveta i plavog svoda nebesnog. Video je samo nebo i vodu, jasno plavo nebo i šumno more, nigde jedrila, nigde parobroda, nikakvog traga od obale ili kakve stene! Trošno i usamljeno lupaše ova olupina „Kolumbije“ na velikim talasima Atlanskoga okeana k jugu. Da bi se makar čime zabavljao, Ber uze jedno od onih velikih crvenih fenjera sa „Kolumbije“; koji su se upotrebljivali za noćne signale a utvrdi ga iznad one zastave, koju je sam improvizatorski načinio.Za tim siđi u kujnu da spremi ručak, gde mu je mačka pravila vrlo prijatno društvo.Tamo prokuva u jednom velikom loncu vode, procedi je kroz naročitu hartiju i očisti hlornim rastvorom, a za tim spremi čorbu od konzerve graška, a uz to podgreja i prilično dobru porciju pečenja.Toga bar imađaše dosta.Pored toga podkrepi se i jednom flašom vina. Kad je ručao, podne već beše davno prevalilo i sad beše već hrabar da smelo pogleda u oči i kapetanu i dami.On je još jednako sedeo na svojoj postelji, pružio ruku na sto, a glavu naslonio na nju.Čim je Ber ušao, kapetan podiže glavu i posmatraše ga tamnim, namrgođenim očima: — Ko ste vi i kako dođoste vi na ovu lađu? upita on slabim i promuklim glasom. — Ja sam jedna od žrtava brodoloma „Atlanta“, pa sam pretprošle noći nabasao na ovu olupinu.Naišav ovde na vas reših se da nadgledam vas i ovu damu, odgovori Ber. Kapetan ga posmatraše jednako nepoverljivo onim svojim, čudnovato tamnim očima.Za nekoliko trenutaka, on preblede kao krpa, glava mu klonu i posrnu napred na sto.Tom prilikom prevrte se šolja s mlekom, prosu i isprazni. Ber ga ostavi, obiđe bolesnicu, koja bez ikakvih promena ležaše tu, pa za tim siđe u magacin.Tamo opet spremi mleka, pa jednu punu šolju ostavi kapetanu na sto. Po tom, razmišljaše o tome, kako bi mogao bolesnici presvući krevet.Pri svome istraživanju i pretresanju po toj lađi, bio je našao nekoliko sasvim novih dušeka.On odvoji jedan od njih i nosaše ga do stepenica kapetanove sobe, gurnu ga za tim niz stepenice i unese u sobu.Unesavši ga, potraži i jedno novo ćebe, od kojih takođe behu nekolika neupotrebljavana. Kad se vratio posle toga, na jedan sahat, našao je na veliko svoje iznenađenje, da novi dušeci ne behu na onom mestu, gde ih on beše stovario, a stari i upotrebljeni behu na podu kapetanove sobe.On ih izvuče uz stepenice i baci u vodu. Vrativši se opet u kapetanovu sobu, zastade ga znojna i u velikom kašljanju; bolesnica pak imađaše čistu, presvučenu postelju.Ber htede proći mimo njega u sobu gde spavaše bolesnica.Kapetan prepreči svojom izmršalom rukom. — Vi ne smete više ulaziti u ovu sobu, jedva izgovori kapetan.Hvala vam što ste se do sada trudili.Ali ću od sada ja sam negovati i nadgledati damu koja je moja žena. — Ako ste se osetili, da vam sile vaše to dozvoljavaju, ja sam zadovoljan.Onda ću se ja ipak starati još samo za hranu, kao i do sada što sam. Kapetan sleže ramenima, pa iznuren, opet pade u svoju postelju. Ber izađe iz kabine i ode na krov. Sad mu beše jasno, što sam kapetan hoće da se brine o onoj mladoj dami u ovim prilikama.Samo mu je tajanstveno izgledalo ono njegovo drhtanje, onaj čudnovati pogled, a naročito mu se činilo, da je sa svim beskorisna ona odlučna kratkoća njegova. — Radio sam, koliko sam mogao raditi, razmišljaše Ber, istina sam sve to činio iz čovekoljublja, pa ipak sam valjada zaslužio bar prijateljsku blagodarnost!......Možda je ova kratkoća i natuštenost, posledica bolesti, čiju je krizu kapetan tek sada prebrodio......Možda je taj čovek od prirode natmuren i surov!...... — On zbilja tako i izgleda.Ono njegovo krupno, žilavo telo nosi karakteru Neptunsku glavu sa strašnim crtama.Iznad upalih, oštrih i mutnih očiju, vide mu se bujne crne obrve.Čelo malo i zatureno.Ničega nema na licu toga čoveka, što bi ulivalo kakvo poverenje, to se evo meni dešava i u iskustvu.Kakva li je to fizionomija?....Žalim samo onu sirotu devojku, ako ona odista stoji pod vlašću ovoga čoveka. Do samoga mraka, Ber provede vreme u tome da skuva jaku čorbu i da vrata ove sobe za poslugu pomoću testera i dleta udesi tako kako bi se mogla zatvarati, jer se behu nasatila usled kosog položaja lađe i behu ispala iz okvira.Pored toga on provrte još jednu rupu, kao prozore na vratima za svaki slučaj, proširi je malo i udesi joj jedan poklopac od gvozdenog bleha, koju je noću mogo otvoriti, da bi mu više čistog vazduha dolazilo u sobu za spavanje. Dok je on svršavao te poslove, beše se već smrklo.On donese kapetanu mesa, vina, mleka, dvopeka i sveže morske vode za kvašenje obloga.Taj čovek izgledaše veoma bled tako, da je više ličio na mrtvaca, nego živa. — Mogu li vas još čime uslužiti? zapita Ber učtivo. Kapetan samo mrdaše glavom i mahaše rukom kao znak, da više ne treba ništa. Ber ostavi kapetana sebi samom, pa ode na krov, odakle okretaše svoje poglede na sve strane po moru.Lep, vedar, tih oktobarski dan beše taj, što se sada smiruje.Sunce zalazaše jasnocrveno u debelom sloju magle i osvetljavaše more blagom, tihom i toplom večernjom svetlošću.Ličilo je na neki ružičasti talas, koji se ravnjao sa onim talasima, što nekad uništiše i razoriše ovu lađu.Do najvećih daljina, do kojih je moglo dopreti oštro oko Berovo na onom mirnome moru ne beše ni traga od jedrila ili od kakvog dima ili pare.On zapali onaj fenjer gore i ode da spava. Sutra dan otvori jednu kutiju teja i tako spremi doručak.Kad je sa doručkom ušao u kapetanovu sobu imao je šta i videti.On onesvešćen ležaše u groznici i buncaše bez prekida.Ponuditi mu sada hranu bilo je sa svim izlišno.Za to on uđe pravo u sporednu sobu, gde opet naiđe na jedno iznenađenje.Mlada dama okružena jastucima, seđaše na svome krevetu svojim natuštenim ali bistrim očima posmatraše ona Bera, a sama izgledaše začuđena, uprepašćena.Molećivim izrazom podiže svoje bele, sklopljene ruke: izgledaše, kao da nešto moli. Jasno se videlo, da nije mogla progovoriti ni jedne reči.Ber joj ponudi teja i mleka i nešto engleskih dvopeka.Ona uze nešto u se, za tim se poklini, pa se posle nekoliko trenutaka opet diže i metu prste na usta. — Kapetan tamo?! prošaputa ona gotovo nečujnim glasom. — On je u groznici i onesvešćen je! — O, čuvajte me od toga čoveka..... o, zaštitite me od njega! prelete takav glas preko bolesničkih usana.Po tom opet pade na postelju, oči joj se skloniše, a lice dostade bledo kao mermer. Dama imađaše vanredno lepe, plemenite crte.Izgled joj beše za čudo čist, vedar i duhovit.Beše to prijatna pojava, na koju je istina i ova teška bolest koja jakom beše prešla svoj vrhunac ostavila izvesne tragove svoje. Ber ostavi devojku da spava, pa ode do kapetana, koji beše u nepromenjenom stanju.Za tim ode opet na krov i sede na jednu klupu, koju je bio izneo iz sobe.Oko njega, po moru beše sve jedno i isto nebo i voda bez ikakvih promena. Ono, što beše čuo iz nekoliko reči devojkinih, nikako nije išlo u prilog tome da njegov inače neugodan položaj na ovoj olupini, učini prijatnim. Ona traži moju zaštitu i pomoć protivu kapetana, razmišljaše Ber u sebi.Ali u kakvom položaju stoje među sobom ovo dvoje?Kapetan reče da je ona njegova žena....Pa zašto se ona ima bojati od njega?Za što i za rad čega se nalazi ona ovde na „Kolumbiji“ Kapetan je kanda bio nasilnik.To se moglo videti i po njemu samom.U njenom lepom licu, dakle, zakopala je njegova strast zlatno runo! — Ali iz koga uzroka ona traži pomoći od mene?Kako bih i dali bih joj ja mogao biti zaštitnik i jesam li za to spreman?....Ko je ona, i da li kapetan možda i ima prava, te je ovako drži u strogosti?....Još kad sam pre došao do njega—on beše jak kao džin, pa i ako je sada stanje lađe otklonilo njegove zapovesti, opet je on stariji, te svako ima više prava ovde od mene....Ovde se od mene traži rešenje jednoga pitanja, za koje nemam nikakva oslonca. — Ali, kad devojka takog plemenitog i čistog izgleda, kao ova što je, zahteva štogod od mene, zar to ne treba da ispunim, smem li dopustiti sebi, a da joj ne učinim po želji? Takve se misli rojiše u glavi Berovoj.Njena iskrena molba, njena slabost prema onome čoveku, njena cela bleda, jasna i usamljena pojava dirali su srce njegovo; to ga je jako hrabrilo.Pored toga ona, sirota m nesrećna ženska beše sama tu na lađi sa dva čoveka, te mu je i dužnost njegovog kavaljerstva nalagala, da bude na njenoj strani, kad joj pripreti opasnost od onog jednog. Tako lupaše glavom i nameravaše Ber, i najzad se reši, da ni po koju cenu nedopusti, da joj od kapetana fali ni jedna jedina dlaka na glavi, pa neka izađe iz toga, šta izađe.On beše siguran, da sutrašnji dan na ovoj olupini, dok se još ovako drži i dokle se ne rasturi o kakvu stenu, neće biti kao obični. — Biće svakako dobro, ako još sada učinim izvesne pripreme za svaki slučaj, pomisli on u sebi. Ovom mišlju diže se sa sedišta i ode u svoju sobu, da na slučaj preke potrebe pripravi kakvu jaču berikadu na ulazu.Po tom spremi za sebe i bolesnicu što je mogao za ručak. Kapetan se nalažaše još u istome stanju, kao i jutros.Mlada dama pak beše primetno ojačala.Kad joj Ber donese mleka, stište mu ona zahvalno ruku, nežnim slabim pritiskom i dade mu znak, očima da pazi na ono što će reći. -— Donesite mi onu plehanu kutiju! šaputaše ona pokazujući ka ormančetu. Ber joj donese kutiju sa brodarskom knjigom. — Otvorite je, začu se sa njenih usana. Ber učini to, što je ona tražila. — Uzmite taj paket, što je ispod knjige, reče ona. Ber ga uze i pruži joj ga. — Ne, nemojte mi ga davati, sakrite ga i čuvajte ga za mene! produži ona. Ber se ustezaše da joj volju ispuni. — To je moje, učinite kao što vam kažem, šaputaše ona gotovo zapovedajući, a sva se zarumeni od uzbuđenja. Ber je posluša, ali zamišljeno. Odnesite sada kutiju natrag naredi ona. Ber opet namesti kutiju u kapetanovo ormanče.Kad se od toga vratno, ona mu dohvati ruku i poljubi je.To ga jako uplaši.On beše zbunjen, jer mu sve to izgledaše nešto tajanstveno. Ona po tom namesti prst na usta pa šapućući nastavi: — Tamo, pokazujući na jedna mala vrataoca od kajite, tamo je revolver kapetanov i kutija sa patronima.Uzmite ga samo sebi preklinjem vas imenom Božjim — to je vrlo potrebno.Vi još ne poznajete kapetana...... time ćete sačuvati svoj život! viknu ona zagušljivim glasom. To mu se, pod ovakim okolnostima, nije učinila tako rđava obazrivost, te učini sve, kako mu ona beše naredila.Po tom mu namignu, da odmah izađe. Ber je odmah razumeo, ponese revolver sobom i odnese ga u svoju sobu... tamo beše siguran. Prođoše tri dana.Olupina se kretaše pod žarkim nebom, a po tihom, blistavom moru u prijatnom vazduhu, dižući se i spuštajući za talasima.Nigde traga od zemlje, nigde nikakljog bljeska od jedrila, od nečega što bi ukazivalo da ima ljudi ili bar što god ljudskoga.Svuda voda i nebo, uvek u svako doba, u svakom pravcu samo voda i nebo i samo voda i nebo, svuda vladaše strahovita i užasna pustoš, ona se smeškaše sa svih strana. — Mi smo jamačno daleko zalutali od makar koje putanje, koje god bilo pravca plovidbe.Kompasa nema na lađi, razmišljaše Ber.Bez sumnje su ga odneli oni, koji se spasoše begstvom sa „Kolumbije“, jer kutija gde je bio, prazna je, a ja ne nađoh da ima drugi kakav u kapetanovoj kajiti.Veća sjajnost zvezda, zagasito plavetnilo neba, pojavljivanje noću na nebu zvezdane figure „južnoga krsta“ pokazuju jasno da se krećemo oko ekvatora i to u južnoj geografskoj širini. — Gde li se ovo nihamo, kuda mi plovimo, da li unakrst ili popreko, ili se možda okrećemo u krugu, dokle će nam još trajati ova plovidba.... to će sam Bog najbolje znati! Kapetanu je nekad bilo bolje, uzimao je mleka, pio je vina, jeo jaku čorbu.Pa ipak je po više časova dnevno ili noću ležao tu nepomičan, onesvešćen i u jakoj groznici.Ber mu je davao velike porcije hinina. Mlada devojka ona oporavljaše se naglo, postajaše sve vedrija i poče dobijati svežu boju lica.Svakako joj je, između ostaloga, prijalo i to, što je Ber uvek ostavljao otvorene prozore ili vrata, te je mogao slobodno ulaziti u njenu sobu čist i svež morski vazduh. Ništa više nije ona Beru pričala osim onoga malo čas.On je mislio, da to ona ne čini možda iz bojazni, da kako god bilo to kapetan ne dozna, makar da je on bio u takvom stanju, da se ona toga nije imala ni u koliko plašiti. Kad je Ber četvrtoga dana ušao u njenu kabinu, na svoje veliko iznenađenje, nađe je on obučenu gde sedi na postelji, učini mu se, kao da je ona na njega naročito iščekivala, jer mu dade znak, da joj priđe bliže. — Vodite me u moju kabinu, reče ona teško dišući. — A gde je ta kabina? začuđeno i iznenađeno upita Ber — Levo od putničkog odelenja! Ova putnička odeljenja imala su isti ulazak kao i kabine za redovnu poslugu na lađi.Do njih su vodile iste stepenice sa zadnjeg krova lađe.Pojedine kajito zatvarale se vratima koja su udešena na žljeb dole i gore, te su tako i zatvorena kad se vrata povuku u stranu.Kroz te odaje vodio je jedan zajednički hodnik do kraja, gde su druga jedna vrata odvajala i zatvarala odeljenja za matroze.Kad se zatvore ona vrata na hodniku kod stepenica, onda niko nije mogao ući ni u odeljenja putnička ni matroska. Takvom zaštitom bi se dakle i ova mlada devojka potpuno oslobodila sile kapetanove na ovoj lađi. — Ali, dali joj smem ići na ruku pri ovome? pitaše se Ber sam u sebi.Samo kad se kapetan povrati, svakako ću imati prilike da odigram lepu kakvu igru. — Vi ste hteli? upita je Ber ne baš tako spreman da je u ovome potpomogne. — Hoćete li dopustiti, da ja moram sama ići? upita ga ona. — Lađa je jako iskrenuta i vi biste se morali okliznuti u vodu, jer ste i inače još dosta oslabeli. — Onda vas molim, pomozite mi.Ja sam bolesna, slaba ženska, koju kinji i presira onaj nečovek, a vi ste zdrav i jak čovek.3ar mi onda možete odreći svoju pomoć. Ber joj ćutećki pruži ruku. Na dnu samih stepenica ona se sroza dole.Ber beše zbunjen; nije znao šta da radi.On beše u opasnom položaju.Razmisli se malo, pa je najzad, onako malaksalu uze u naručja i iznese gore uz stepenice.Kad je video, da ona pored svoje slabosti na ovako iskrenutoj lađi ne može ni koraka krenuti, on uze opet u naručja ovu sirotu bolesnicu, koja beše laka kao pero, i odnese je tako na zadnji krov lađe. Istina, da ona ne beše tako teška za nošenje, ali je i sam Berov hod bio vrlo ne siguran zbog iskrivljenog položaja lađe.Trebalo je, ne daj Bože, da se on samo malo oklizne i oboje bi tako bili pokriveni talasima burnoga okeana.Najzad, posle velikih napora i izvijanja pored krova on je donese do otvora na krovu, koji vodi dole u kabine i tu je ostavi da se malo nasloni i odmori. Za kratko vreme posle toga, ona se opet malo osnaži. — Tu dole... spustite me dole, izgovori ona brzim, ali slabim glasom. Šta je Ber mogao raditi?!Da sama ona siđe dole, nije ni moglo biti govora.Opet je uhvati za ruku i prislonivši je uza se, polagano i pažljivo silaziše dole niz stepenice.Dole mu ona pokaza jedna vrata od kabineta. Ber ih otvori i nasloni ruku na jednu sasvim novu i čistu postelju, koja beše u toj odaji. Ovu postelju morao je pre svega Ber da podupre daščicama, te da je tako ispravi i udesi za spavanje jer se i ona beše iskrivila prema lađi.Za tim prisloni vrata i ostavi svoju štićenicu njenoj sudbini, jer ova zaštita u nekoliko beše i iznuđena. On nije u stvari osećao nikakav veliki teret i primoravanje da tu mladu devojku primi u svoje zakrilje.Na protiv, on je osećao duboko učešće u patnjama ove lepe pojave, srce mu kucaše radosnije pri pomisli na to, da je ona sada sva stavljena u njegovu zaštitu.Bunilo ga i iznenađivalo čudnovato stanje položaja, u kome se sada svi nalazili. Prilike se sada behu izmenule.U mesto kapetana, sad joj on beše zaštitnik, svakako još uvek i u najvećoj meri protivu svoje volje, te i kapetanovo besnilo svakako neće ovom promenom ni u koliko postati blaže. — Ali šta pomaže ovo moje vajkanje i razmišljanje o tome, kako sada stoje te stvari? pitaše se Ber.Da li je ovo s voljom ili protivu moje volje, glavno je, da se moram starati i braniti ovu bednicu, koja se na mene oslonila, pa makar me radi toga napali ne jedan nego dvadeset kapetana!....Ne bojim se nikoga, naprotiv morao bih neistinu reći, ako bih sada kazao, da se sutra, u najbližoj budućnosti, ne bih tako vatreno borio, zarad zaštite njenih interesa...Da, da, ja ću se o njoj brinuti, ja se o njoj moram brinuti.... a ko bi drugi, ako ne bih ja?Njoj zbilja treba pomoći i naći će je u meni. Sutra dan kod ove sirote devojke nastupilo je znatno poboljšanje.Mlada devojka beše mnogo snažnija i kad joj Ber donese doručak, ona seđaše obučena prema otvorenom prozoru na velikoj jednoj naslonjači, koja beše u toj sobi. Sobica ta bila je vrlo ukusno nameštena, ali je bila i vrlo teskobna tako da nije bila podesna za bolesnicu.Sada je tek bilo Beru jasno, zašto je kapetan bio preneo ovu jako obolelu devojku u mnogo prostraniju i provetreniju sobu.Pa ipak izgledaše, da se devojka ovde osećaše mnogo zadovoljnija i radosnija. Čim Ber stupi u sobu, ona okrete svoje lice k njemu, sa koga sijnu neki blag, veseo i blažen pogled. — Meni je vrlo nejasna situacija sa mnom na ovoj lađi, kao i o svemu što se desilo ovde za vreme moga bavljenja, otpoče ona blagim i tihim, ali zvonkim glasom.Nekada mi se činilo, da je na ovoj lađi vladao veseo žagor, žurba; sada je sve mirno i to čudnovato mirno.I sam sadašnji položaj lađe veoma mi je zagonetan. Ber razmišljaše nekoliko trenutaka o tome, da li da joj sada kaže celu istinu, kad tek što se malo beše pridigla od opasne bolesti te još beše vrlo slaba.Na ipak pomisli u sebi na što da krije, kad će joj se tim samim stvar sama i odmah objasniti. Ber je posmatraše.Izraz njenoga lica kazivao mu je, da je ona pametno i skromno čeljade neobične inteligencije.Osobite one crte njene, povijen nos, lepo urešena usta i široko čelo pokazivahu smelost, čvrstu volju i odlučnost. Ber se nije mnogo ustezao od toga da joj stvar iznese u pravoj boji, te joj reče: — Gospođice, vi morate ovde ostati.„Kolumbija“ je propala sasvim, i morate se pomiriti s time, da njenu trupinu, napuštenu od posluge i putnika, nose i teraju ćudljivi talasi okeanski. Devojka ga pogleda zbunjeno i uplašeno, sa izrazom neverovanja. — Usamljeni na moru?! ponovi ona. — Da, gospođice, donji deo lađe probušen je.Zbog toga, kao i zbog orkana, koji je udario na lađu i ceo tovar izvrnuo u jednu stranu i sama se lađa iskrenula. Dama preblede, a preko lica prođe joj neka seta.Ona se duboko zamisli. — Sama..... usamljena sa njim ovde na ovoj olupini, progovori ona istim tonom. Po tom se opet okrete Beru. — Ali od kuda ste vi, gospodine?Ja se ne opominjem, da sam vas pre viđala na ovoj lađi! — Došao sam kao žrtva požara na jednoj lađi, koja izgore na sred pučine okeanske.Ja se jedan spasoh i ova olupina zadrža me kao čudo neko i to možda bejah tako srećan samo ja da se spasem, ja sam od mnogobrojnih nesrećnih putnika, koji svi možda potonuše u valove besnoga okeana!Ah, kako užasan beše taj događaj.Tu mi propade sve što sam imao, sva sreća moja! Izgovorivši poslednje reči, Ber duboko uzdanu, a preko lica prelete mu neka sumorna silujeta.To se sve svrši za jedan trenut oka.Ona nije ništa opazila, jer i sama beše zamišljena. — Onda vas je nebo poslalo meni za zaštitnika..... ja drukče ne mogu to ni misliti ni prihvatiti! viknu ona izrazom neke osobite blagodarnosti i diže u vis svoje uvenule, bele ruke......Meni ste poslati, kako ja nebih ostala ovde sama sa njim.Vi me nećete napustiti, gospodine, vi me nećete njemu izdati!Završi ona puna straha i moleći. — Ja neznam, kakva prava nad vama ima kapetan, gospođice, a od kad sam ja na „Kolumbiji“, video sam, da vam on nije ništa učinio, radi čega biste se vi plašili, trudio se Ber da je oslobodi i umiri. — On nema nikakva prava nadamnom, apsolutno nikakva! vatreno produži dama.Kapetan Stenton bio je dugogodišnji prijatelj moga oca, čije je neograničeno poverenje umeo steći.Tako mi je u poslednjim časovima svoje bolesti stavio u amanet, da se posle njegove smrti u svakom slučaju, kad mi zatreba saveta i pomoći, obraćam samo kapetanu.U toku godine, licemernim ponašanjem maskirao mi je ljubav očevu.Tek mi je ovde objavio, da me je usvojio nekom ludačkom, goropadnom strašću i da me za svoju smatra.Ja sam to odbila s prezrenjem.On mi je ipak saopštio, da će se venčati sa mnom pa bilo to po mojoj volji ili protivu volje. Kada bi se tome ozbiljno oduprla, to bi značilo izvršiti smrt nad nama obojima.Plan je njegov smišljen bio već odavno.Lažnim i lukavim obećanjima i savetima umeo me je zavesti, da dođem na krov njegove lađe, pošto sve svoje imanje pretvorim u zvečeći novac ili u hartije od vrednosti.Nisam ni pomišljala, da je njegova lađa određena na put za Hamburgu, već sam verovala, da putuje ka Nju Orleanu, gde sam imala biti primljena na čuvanje, kod nekih njegovih rođaka, kao što mi on reče.Kad sam ga ljutito odbila, on stade pretiti, pa reče, da on još ima u svojim rukama jedno sredstvo da me na to privoli.Ako se ne uzmem u pamet, on će me u Hamburgu, bez jedne aspre novca ostaviti na obalu, pa posle mogu raditi šta hoću.Pored toga, sotonskim osmejkom pokaza mi moje hartije od vrednosti, koje mi pri polasku beše uzeo, kako mi reče, da ih čuva.On ih beše zaključao u onu kutiju od bleha.Taj je paket sada kod vas, gospodine u njemu mora da ima sada tristotine hiljada dolara (jedan i po milijun dinara).Izgleda mi takođe, kao da kapetan finansiski stoji rđavo. — Zar niste imali nikoga više osim kapetana, na koga biste se mogli obraćati posle smrti vašega oca? upita Ber. Ona klimaše glavom ne tvrdeći. — Ne, nemam nikoga: tada mi je bilo upravo 17 godina.Mi smo Nemci, pa nismo u Americi bili ni jednu celu godinu.Tu neimađah nikoga, na koga bi se mogla obratiti, kod koga bih mogla naći pomoći i zaštite.U Evropi ne poznajem nigde nikoga; jer mi življasmo usamljeni i odvojeni u Ženevi.Ja ovde stojim sama, samorana, bez pomoći prema ovoj drskoj sotoni.Ostaje mi još samo jedno, a to je, da ubijem prvo njega, pa onda sebe.... ali ja neću da mrem, ja sam još vrlo mlada, još vrlo mlada.... meni se još mili živeti.Još bih živela!I baš sada, kad sam prebolela ovu opasnu bolest, gledam u sunce tako rado, slatko udišem ovaj sveži vazduh, meni je sada tako dobro!O, pomozite mi, gospodine, nemojte me napustiti!Ja poznajem po vama, da vi to ne možete učiniti! Mlada devojka ova govoraše brzo, u isprekidanim rečenicama, u kojima se mešao strah, molba i poverenje.Njene reči, i celo držanje njeno učiniše dubok utisak na Bera. — Neka se stvari okrenu kako god bilo, ovde na ovoj olupini, gospođice, vi ste potražili moje pomoći i vi ćete je imati u meni, dok god se budemo nalazili na ovoj pustoši, pa makar ja morao za to založiti i poslednju kap svoje krvi! odgovori joj Ber. Samo ga je ženirao onaj paket s novcima.On ništa dalje nije znao o odnosima njihovim.Mlada devojka kanda nije htela da razume težak položaj njegov.On joj vrati paket natrag sa učtivom molbom, da ga izvoli primiti i sama ga čuvati. — Kad bi ostao kod mene, pravdao se Ber, bila bi to dužnost za mene takva, za koju se ne osećam dovoljno upućen i spreman. Ona baci neki osobiti pogled u kome se videlo kao neko pitanje za Bera, uze onaj debeli koverat s hartijama i sakri ga ispod jastuka svojih. — Vi dakle tačno opredeljujete krug vaše predusretljivosti! odgovori mu ona malo bolno.Njeno prozračno lice obli neka osobita rumen, kad, izgovarajući ove reči, pogleda na Bera, za tim opet produži posmatranje kroz prozor u neizmernu i užasnu daljinu, u neizvesnu budućnost svoju.Ber stajaše tu nekoliko trenutaka, pa izađe iz kabine. — Tri stotine hiljada dolara je lepo imanje, a devojka je ova krasna, vrlo krasna, mišljaše Ber u sebi. Ta mu se misao naturala sve većma, u koliko je bolest njena većma popuštala.I zaista, ona beše neka osobita lepotica: kao sneg belo lice, tanka sviona plava kosa i kao nebo plave oči njene iznosiše pred oči zanosnu plavušu; cela pojava njena beše tako lepa i čarobna, kao jedan svetlosni zrak sunčev. Sada je Ber jasno razumeo, šta je kod kapetana izazvalo onako bujnu i pohotljivu strast prema ovoj lepotici.Samo je razlika u njihovim godinama bila velika, ali se ljubav ne obazire na to: nezna ona ni za kakve provalije, ne poznaje ona nikakve prepone! — Ako se odista kapetan nalazi u finansiskim teškoćama, mišljaše Ber dalje, onda su te veze prema ovoj devojci dva puta jače i ljubavni žar raspaljuje se u toliko većma.Samo dok on dođe k sebi i sazna za ovo što se desilo.... biće čuda i belaja od mene....Na ovakom položaju mome, svakako mi niko nebi zavideo.Da ovu stvar on neće primiti dragovoljno, to znam pouzdano, bar karakter njegov sada tačno poznajem. I zbilja, Berov položaj na ovoj pustoj i usamljenoj olupini, koja ovako bludi bez cilja i pravca, bio je strašan i užasan. Obuzet ovakvim mislima i brigama, Ber pođe u kapetanovu kajitu da vidi i rasmotri kako stoji sa bolesnikom.Iz obazrivosti nije ušao pravo na vrata, već lagano na prstima i nečujno pođe uz stepenice i kroz jedan otvor posmatraše šta je tamo u kapetanovoj kajiti. Čim je pogledao unutra, odmah je video, da je ovolika obazrivost njegova imala potpuno svoga smisla.On spazi, da je kapetan jako razjaren i kao pomaman seđaše pred svojim ormančetom, iz koga Ber beše izvukao revolver.Besomučno je preturao po njemu.Glavom je strahovito tresao, a rukama preplašeno i pomamno preturaše po knjigama i instrumentima. Ber je video dovoljno, koliko mu je trebalo.Lagano, kao što je i došao vrati se natrag.Jurnu po tom naglo na zadnji krov lađe, do otvora kojim se silazilo u odaje za poslugu i putnike.Brzo zatvori vrata, a još brže napravi pred njima barikade od tri jake i debele grede.Nekoliko koraka od stepenica bila je kabina gospođice Amalije.Ber uđe u njenu kabinu s namerom, da joj saopšti o situaciji, koju je zapazio: — Gospođice, nama predstoji užasan sukob sa kapetanom, katastrofa je ne izbežna.Ko zna, na čemu će se svršiti? — Sukob?! upita Amalija sa svim hladno. Ova hladnoća njena, zbunila je i iznenadila Bera. — Sukob.... sukob... da.... i to kroz koji trenutak.Kapetan je kao besomučan gore u svojoj kajiti. — Mi imamo revolver, produži Amalija, on nema nikakvo vatreno oružje.U svome divljem besnilu, ipak valjda nije toliko lud da natrči na kuršum, koji će ga svaliti za navek.Neka ga, neka slobodno dođe.Zar nemate revolvera u ruci, te se plašite? Ber je uveri, da se on ne plaši za sebe, već da strepi od posledica, koje bi nju mogle zadesiti, pa onda potrča k vratima da posmatra kroz naročito udešeni otvor za to.To već ne beše više potrebno, jer se na vratima već orili snažni udarci od sekire, kojom je on razbijao barikade.Pucalo je i praskalo tamo.Na to Ber nije ni pomišljao.Sada je tek vi deo, da je na krovu zaboravio bio sekiru, kojom je tamo radio, te je nije uneo sobom unutra.To je znatno zagrozilo njihovoj i inače zaoštrenoj situaciji na ovoj pustoj olupini. Kapetan je živo radio i cepao.Od toga napora on se umori i zastade malo da odane i prikupi nove snage da još življe produži prodiranje unutra.Tu pauzu Ber upotrebi korisno te viknu: — Kapetane, ostavite sekiru, ili ću pucati! — Pseto.... razbojniče.... lopove! deraše se kapetan glasom, koji je ličio na groktanje razjarenog tigra, pa opet produži cepanje svom snagom. — Kapetane, uzmite se u pamet! viknu Ber što je igda mogao.Ja se nalazim u opasnosti, braniću se i pucaću, tako mi Boga, ako ovog trenutka ne ostavite vrata na miru! — Predajte mi devojku, deraše se kapetan.Ja zapovedam na ovoj lađi, ja sam zapovednik dok god mi i poslednja daska stoji pod nogama.Još je ovde moja starija.Otvorite vrata. — To neću učiniti, odgovori Ber.Baša vlast ne obuhvata sirotu i usamljenu žensku, pa ni mene samoga.Na ovoj lađi i u ovakvom položaju ne vladaju više nikakvi pomorski zakoni.Mi ćemo se ovde tući na život i smrt, kapetane.Ja sam jači, kod mene je revolver.Za to se pričuvajte, gospodine kapetane.Lupnite samo još jednim udarcem pa ću vam projuriti tane kroz mozak.Tada ćemo se bar mi osloboditi jednoga besomučnika! Pretpostavka gospođičina obistinila se.Kapetan prestade više da udara sekirom u vrata.Stegao je samo jako svoje vilice tako, da se jasno čulo škripanje njegovih zuba.On disaše teško i jecaše.Malo za tim ču se jetka pretnja s njegove strane. — A, čekajte vi samo, vi što hoćete da me ubijete.Živi nećete otići s ove lađe, to vam ja garantujem.Pokazaću vam ja, da vidite šta to znači, kad se mešate u stvari za koje sam samo ja nadležan! Nekoliko trenutaka na polju vladaše mrtva tišina, a odmah za tim ču se, kako se kapetan lagano povlači u svoju kajutu.Ber odanu dušom.Prvi je napad odbijen, pa ipak sa tim ne beše tako mnogo dobiveno.Kapetan ih dakle beše opseo na neodređeno vreme.Ber ne smede ići na krov, osim ako bi hteo po cenu života.Takva se situacija nije mogla na duže vremena podnositi. — Daj Bože, da se stvari u skoro okrenu na bolje, uzdanuvši reče Ber i ostavi revolver u futrolu, koja beše pored vrata. Kad Ber pogleda ka devojci, slazi je gde stoji pored vrata svoje kabine.Ona beše bleda kao krpa, a disanje vrlo teško.Beše se naslonila na onu Berovu gvozdenu ćuskiju. — Odmah bih ga svalila, reče ona ogorčenim glasom, samo da je ušao unutra i da vam je učinio ma kakvu povredu. — Da, ali se on uze u pamet, odgovori Ber. — Pamet? ponovi devojka prezrivim izrazom.......Pamet u zvera! dodade dalje......On će se kroz koji čas opet vratiti. U to je verovao i sam Ber, s toga još većma steže svoje srce i beše nestrpeljiv. Dan je bio vanredno topao, teška omorina.Ber nije više mogao da izdrži u ovome zatvoru i zapari, te se reši da ode na krov, pa makar stupio s njim u pravu borbu, pa makar se i u koštac hvatali. Kada je Ber s revolverom u ruci stražario na glavnim vratima, onda je u tome bila dovoljna zaštita za ovu devojku od kapetana.Kako se pak sada kapetan u prvom napadu besnila pokazao plašljiv od baruta i kuršuma, onda je Beru bilo mnogo lakše voditi borbu sa takvim čovekom. Za to on rasturi barikade, otvori vrata i ode uz stepenice na više, držeći pred sobom zapet revolver. Nemilosrdno sunce peklo je ozgo sa vedroga neba, koje sada ne izgledaše plavo, već beše sivo, golubije boje.More je bilo gotovo mirno, imađaše dosta neprijatnu zelenkastosivu boju, pojedini talasi valjali se kao gusta masa, pored kojih se videla neka staklasta pena.„Kolumbija“ je teško lebdila na sumornim i tromim valovima.Svi znaci govorili su da se može očekivati izvesna promena vremena što, je za ovu bednu olupinu moglo biti od kobnih posledica. Krajnje je već vreme bilo da ovim bednicima treba spasa i pomoći.Nu što je Ber pažljivije i češće posmatrao, sve je većma opažao samo ravne trome talase, i nesnosno nebo do najdaljih tačaka horizonta.Nigde, ni s koje strane ne beše nikakva znaka da ima ljudi, da ima života na ovome svetu. Kad bi ih zadesila kakva bura, oni bi svi propali, jer lađa ne beše moćna više ni vetar a još manje kakvo reče kretanje mora izdržati. — Da, da mišljaše Ber u sebi, tada bi smo mi svi potonuli za nekoliko trenutaka i u najvećim mukama silazili bi ka dnu, tamo bi za navek ostali....Ništa se ne može preduzeti zarad zaštite....Da se zadržimo od točenja.... ali na to se ne može ni pomisliti, a krenuti čamac ili splav u trenutku opasnosti bilo bi nemoguće.Strašne čevrntije i vrtlozi odvukli bi nas na dno mora zajedno sa našim čamcem.Mi pomoći nemamo.... Još se Ber zanimaše mračnim i mutnim mislima, a kapetan izađe iz svoga odelenja.On se beše laganim koracima uputio ka glavnim vratima.Ber se povuče uz ove stepenice i zatvori vrata, pa ipak otvori ono prozorče na njima. — Ja sam bez hrane, gladan sam! reče kapetan.Glas mu beše neobično rapav i nesnosan. Sada pade Beru na pamet, da se magacin nalazi iza njihovih odaja i da je taj jedini zajednički ulaz bio.Kapetan dakle stajaše u potpunoj zavisnosti od njih u tome pogledu, on je dakle bio pod njihovom upravom i vlašću.To je svakako moralo veoma obradovati Bera. — Dobićete hrane, ako budete mirni i ako damu više ničim ne budete teretili, od govori Ber. Kapetan teško uzdanu i zakašlja se, pa strašno udari pesnicom na prozorče. Ber se nije ni osvrtao na ovaj kapetanov izliv srdžbe, već siđe dole u magacin i iznese mu parče mesa, jednu teglu kuvanog voća i jednu flašu vina.Sve ove stvari pruži mu Ber kroz to prozorče. On ih primi i jetko dišući ode natrag u svoju kabinu. Ima već nekoliko dana, kako su oni na lađi trpeli oskudicu u vodi.Rezervoari „Kolumbije“ iscrpiše se sa svim.Već danas Ber nije mogao više da rastvori ni mleka, nije više mogao da kuva ni tej, ni kafu, ni čorbu.Istina beše još ostala prilična količina piva.Ali ga nije mogla gospođica podnostiti.Pivo je bilo toplo, te je i sam Ber žudeo za kopljom čiste vode.Aparata za destilaciju (čišćenje) morske vode, ne beše na ovoj olupini, te ih tako naskoro stadoše kinjiti, pored ostalih muka i neprijatnosti još i teškoće za vodu, nesnosna žeđ.Gledao je Ber k nebu, posmatrao ga, da li će bar kiša padati!Naprava njegova, što je beše namestio još prvih dana uhvatila bi dovoljnu količinu vode i odvela bi je u kujnu u ono veliko prazno bure. Nebo se nije smilovalo na njih, izgledaše kao da ih je sasvim i zaboravilo.Lađa je lebdila u zagušljivoj sunčanoj pripeci i tako prođe dan, koji se beše kao navlaš produžio tako se svrši i taj žalostan i sumoran dan. Sunce se spuštalo u crvenoj magli u more koje se kao kakva osvetljena para talasalo pred njim tamo—amo.Voda se beše pretvorila kao u neku ključanu masu, kao da dolazi od usijanog i tečnog jezgra zemljinog. Tek posle jednoga sata, oko njih se spusti gusta i mračna noć.Malo po malo poče i da grmi, silne munje prosecale su onaj svod nebesni nad njima.Munje se javljale brzo jedna za drugom, praskajući bez prestanka gotovo sasvim osvetljavaše onu noć.Izgledaše, kao da se nebo pretvorilo u neko ljubičasto-plavo plameno more.Sa svih šiljaka i ispupčenja na lađi šikljali su i treperili plavičasti snopovi zrakastih plamenova.Ta tako zvana vatra svetoga Ilije treptaše u punoj bujnosti svojoj.Vazduh beše tako jako prepunjen elektricitetom, da svuda gde god se na lađi nalazili gvozdena i metalni predmeti, kad im se čovek približi, pucaju i štrcaju silne varnice, po neke i od čitavog desimetra dužine.Jedva se moglo disati u onom vrelom i teškom vazduhu. Od jedared, u sred najjačih i najstrašnijih gromova, naglo pljusnu kiša, gusta, topla jaka i bujna, kakve se samo javljaju u južnim širinama.Ona sipaše na ovu labavu lađu tako snažno, kao da o nju udaraju ćuskije ili kamenice.Izgledaše kao da se kiša poduhvatila da ceo svet obuhvati i potopi.Bure, koje beše u kujni namešteno, prepunilo se odavno.Voda se beše izlila na patos i beše već skoro do kolena.Ber je izbacivaše pomoću jednog velikog lonca.I zaista, on ju je mogao izlivati ali izliti je sasvim — beše apsolutna nemogućnost.Njegov posao u ovoj prilici beše kao kakva dečija igračka. Ber vide u ovom trenutku šta je učinio iz svoje neiskusnosti.On vide, da će se lađa, ova olupina, prepuniti vodom i potonuti.To ga uplaši i on očajnički, ubezeknut stajaše u onoj vodi drhteći od neizvesnosti, koja je rasla sve većma. U tom naglo prestade padati kiša, kao rukom otklonjena.Nebo se izvedri.Zvezde sijaše jasno, čisto i veselo, a blagi povetarac pirkaše preke lađe.Svojoj štićenici dade sveže vode da pije, a on je celu noć izbacivao vodu iz kujne.Ona ne postade ii u koliko niža: stajaše sve na istoj visini. Tek što je jutro poslalo svoje prve vesnike na istoku, Ber je čuo neku čudnovatu lupnjavu i cepanje gore na krovu.On se pope malo na više i spazi kapetana gde se živo zanima poslom, sav zajapuren od umora.Velikom sekirom udarao je baš nad samom onom kabinom, u kojoj je bila ona jadnica, tobožnja žena njegova.Trudio se da tu probije tavan.U isto vreme čuo se i jedan strašan, preplašen uzvik one devojke. — Kapetane, viknu Ber ovom besomučniku, idite odmah odatle! On ne odgovori ni jedne reči, već živo produži dubljenje i dalje, udaraše tako jako, da je već u sobu počelo propadati i trunje od cepkanja. — Kapetane! ja ne zadržavam damu, samo ako hoće ona sama da ide, od mene vam je slobodna.Ja je ni u čemu ne primoravam. Ovaj pomamni čovek ipak ne prekide svoj posao.Sunce sad već beše sasvim izašlo.Lice kapetanovo beše savršeno crveno, kao da je krvlju obliveno, izgledao je kao pijan i radio je tako neumorno, kao da ga je neko za novac najmio.Ni jedne reči nije progovorio. — Ako ovako produži, mišljaše Ber, on će kroz pola sata morati probiti tavan, te će tako imati slobodan pristup u našu tvrđavicu. Sada je kucnuo onaj strašni trenutak, za koji je Ber odavno strepio, kada se je morao poslužiti silom.Nije mu ostalo više ništa, bio je primoran da ga ubije, te da se njih dvoje spasu bede i besomučnoga čoveka. Podiže ruku s revolverom i opet je spusti.Teško mu bi, rešiti se na takav čin protivu bolesnoga čoveka.Srce mu htede prepući u grudima.Kapetan je radio sve dalje i dalje.Ber opet podiže revolver. — Kapetane, pogledajte.... ne treba vam više od jedne sekunde, pa ćete pasti mrtav.... ako se ne smirite. Kapetan i ne pogledavši, udaraše i dalje svojom sekirom, kao da ga niko i ne vidi....U tome do Berovih ušiju prodre jedan strašan uzvik od devojke, koja pisnu najvišim tonom očajanja.Od one larme i lupnjave kapetanove, Ber nije mogao razumeti ni jedne reči njene, te s toga potrča u kabinu k devojci. — Gospodine, gospodine, voda raste.... mi tonemo! uzviknu ona opet očajnim glasom. Ber osluškivaše.Svud oko njih je potmulo strujalo i groktalo.Lađa se počela klatiti desno i levo, a po katkad nešto zaklokće, kao čovek u samrtničkom ropcu. Ber prestravljen odjuri na krov. — Kapetane, „Kolumbija“ tone! viknu on očajno ovom besnom čoveku, pa otrča u jedan kraj lađe, gde beše okačen još jedan jediti čamac. Ni časka jednog nisu smeli propustiti, jer upropašćena i raspadnuta olupina mogla je potonuti svakoga trenutka. Ber odreši konopac.U tom trenutku olupina se navali na jednu stranu, kao da se htela ispraviti.To je bio srećan pokret, jer se usled toga otkači čamac i niz zid lađe siđe dole na mirnu morsku površinu. Ber pogleda na više i spazi, da odmah do njega stoji devojka, držeći u ruci svoju kožnu kesu, a odmah uz nju kapetan sa četiri vesla preko ruke.Mačka tužno i preplašeno maukaše oko njih tiskajući se uz Bera.Ber ščepa devojku naglo i spusti je u čamac, pa po tom skoči i sam unutra.Zaćuta jedan trenutak rešavajući se, da li da odveže konopac, pa da ostavi kapetana i dalje samog na toj olupini.... — Ali, kako ću se krenuti od lađe bez i jednoga vesla? upita se Ber sam.To bi značilo umreti još istoga časa, a da ostanemo na lađi, talasi bi nas takođe pokrali! Da, talasi bi ih u svakom slučaju odveli u pučinu, u smrt neizbežnu.Isteklo je bilo svako vreme za razmišljanje, život njihov visio je o koncu, trajanje njegovo brojalo se na sekunde! Posle kratkog razmišljanja Ber načini mesta u čamcu za kapetana.On baci vesla unutra, pa se i sam spusti dole.Kad kapetan uđe u čamac, mačka stajaše na lađi.Ber je mamio i mahao joj da dođe i ona.Ona se ne smede usuditi da skoči u čamac, ona ne dođe. Maukajući skoči na najviši deo izlomljene krme i tamo čučnu.Moradoše je ostaviti. Za nekoliko trenutaka konopci behu presečeni.Oni ščepaše vesla, otisnuše se od olupine i upotrebiše sve svoje sile da odu dalje od ove nesrećne lađe. Ćuteći tako veslaše oni oko tri minuta.U tom se začu neko praskanje, njihov čamac beše poduhvaćen, spuštao se u jednu dolinu talasa, ispenja se po tom na vrh talasa, a po tom se ljuljaše na vodi, koja ga je lagano zapljuskivala i tiho žuborila, klokotala.Od „Kolumbije“ se više nije video nikakav trag i oni se nihaše na talasima na onom mestu, gde je njena olupina potonula. Prva misao Berova bila je u tome, što na ovome čamcu nisu imali ni vode za piće, niti kakve druge hrane. Na topenje ove lađe Ber nije ni pomišljao jer mu lađa nikada nije izgledala dublje, nego što je i uvek bila.Sada mu tek pade na pamet, kad je crpao vode iz kujne, beše mu jednom prsla na usta, i tada je opazio da je imala slan ukus.Po tome dakle, u lađu nije ušla samo ' kišnica već i morska voda kroz prodor u donjem delu lađe, što je došao od ustalasanog mora usled nepogode.Sada mu je bilo jasno i ono naglo tonenje same lađe. Ovaj pronalazak, naravno, da im nije ni u koliko bio od koristi.Oni lebdiše sada u jednoj orahovoj ljusci na beskrajnom okeanu.Ko zna, koliko su stotina časova udaljeni od obale, ovde u carstvu neizmernih talasa slane vode, gde možda po nekoliko godina ne prođe ni jedna lađa?!U kome pravcu treba sada da veslaju? U skoro za ovim pojavi se još jedna nevolja.Kapetan je bio i suviše slab da bi mogao upravljati veslom, posle nekoliko pokreta on se umori, pa ovako iznuren izvadi veslo iz vode i nasloni ga na čamac.Od jakog umora je teško disao.Ber sam veslaše za duže vremena prema jugu. Nu i on sam se umori, ne mogaše dalje ni koraka krenuti, jer se veslati nije moglo.Iscrpljen od krajnjeg umora, zaboravljajući da je njegovo veslanje neophodno potrebno, i Ber izvuče veslo iz vode, nasloni ga na čamac, te tako sada nije niko veslao, ii kormanio. Kapetan je svetlećim, tajanstvenim očima posmatrao čas Bera, a čas onu mladu devojku, a po tom se zagleda duboko u tihu površinu morsku. Gospođica nije ni jedne reči progovorila.Bleda i iznurena, posmatraše ona mutnim i nejasnim pogledom u debelo more ono.I Ber nije bio raspoložen za razgovor.Skide svoj kaput i iscepa postavu njegovu, koja uticajem morske vode beše dobila neku sivomrku boju, da je kao takvu upotrebi za barjak, kao signal da im preti opasnost.Zarad toga on ispravi jedno veslo za koje je privezao postavu i koja se sada lepršala gore u vazduhu iznad njihovih glava. Tako bludiše oni po volji talasa u grobnoj tišini bez cilja i pravca bez ikakve pomoći na onoj pučini morskoj.Nemo ćutanje nad njima, beskrajna i hladna mirnoća oko njih, nigde nikakva znaka, nigde traga od života dokle god oko može dogledati!Na onome moru su samo ovo troje.... ove tri žrtve gladi i žeđi, ako ih kakvo čudo do mraka ne spase. — Ako smo spaseni za to, da ovde umremo, mislio je Ber, to bi hiljadu puta bilo bolje, da smo još na onoj lađi potonuli u dubinu i pučinu morsku.... sada bi već s nama bilo svršeno!.... Kapetan je s vremena na vreme pokrivao lice rukama i dugo je tako povučen sedeo.Izgledao je, kao da se i on bavio istim mislima. On je sedeo na zadnjem kraju čamca.Ber je bio na prednjoj strani, na prvoj klupi, na kojoj je sedela i mlada gospođica, dosta udaljena od kapetana.Tako ju je Ber naročito namestio. Natuštenim očima već je nekoliko puta posmatrao ovakav njihov položaj.Pre no što on beše umorio, devojka zaspa i navali se ka Beru, tako, da ju je ovaj morao prihvatiti, da nebi pala na dno čamca. Odjedared kapetan naglo iskolači oči.Prezriv i čudnovat pogled njegov, beše upravljen na Bera. — Da promenimo mesta, doviknu on Beru zategnutim glasom.Ja pripadam svojoj supruzi, a ne takav jedan mladić, jedan sasvim stran čovek, o kome niko ništa ne zna, koga mi nikako ne poznajemo!.... — Da li me ko poznaje ili ne, poluglasno odgovori Ber, to je u ovoj prilici sasvim sve jedno.Mi smo tri nesrećnika, otisnuti i napušteni ni ovome čamcu.Na ovom tankom drvetu ne postoji nikakva razlika u godinama, u položaju, u rangu.Mi smo tri samrtnika.Ostavite devojku neka sedi ovde gde je, nemojte joj remetiti ovaj san, to je jedan časak slatkog zaborava.Sasvim je svejedno, u kakvom ćemo razmaku ovde umreti! — Oho! dotle još nismo došli, odgovori kapetan, iz čijih je očiju vatra sevala.Vi ne smete dodirnuti tu devojku.Ovde je njeno mesto.... ovde do mene!.... Rekavši ovo kapetan ustade i pođe k Beru. Ber nežno i lagano spusti devojku, koja spavaše, pa se i sam podiže.Revolver nije bio poneo sobom.Bio se poslednje noći ukvasio, te je postao neupotrebljiv. Od Berovih pokreta, devojka se probudi.Čim je otvorila oči, spazila je obojicu gde stoje u čamcu.Ber beše u položaju odbrane, a kapetan kao da ga je hteo napasti.Naglo se uspravi ona između njih i stade kod onog vesla, na kome je gore lebdila zastava opasnosti.Prijatna i blaga sunčana svetlost toga jutra, obasipaše njen vitki stas u plavoj svilenoj haljini, koja se od morske vode zelenkasto prelivala; zlatna kosa rasturena u sitno pramenje čarobno je ukrašavalo onaj dražesni vrat njen.Izgledala je, kao morska vila, koja je tek izašla iz morskih talasa.Svoje prebledelo lice beše okrenula kapetanu, a u tom se čamac jako uskoleba, jer sve troje behu ustali.Ona otpoče svojim odlučnim glasom. — Verujete li vi, kapetane, da takav jedan razuzdan čovek, takav licemer i zlikovac, kao što ste vi, može zadobiti srce jedne devojke?Ne i nikada!Vi ste nitkov, bedna i kukavna ličnost, koju prezirem iz dna duše svoje, koliko to mogu samo ja mrzeti i gnušati se.Mi ćemo svi ovde umreti, naš život je odmeren na još nekoliko časova, ali pre no što odem s ovog sveta, hoću to da kažem i vi to treba da znate.Moje srce pripada ovome mladiću, (pokazavši na Bera).Ja još ne znam, da li će on to primiti ili odbiti.... ali to je za sada sve jedno.Vaše nije nikada bilo, niti će kad god biti.... Iscrpljena i malaksala od silnih potresa koje je izdržala dok je ovo izgovara, spusti se lagano i sede na dno čamca. Ber stajaše tu nemo, zbunjeno, iznenađeno; nesposoban, da jednu jedinu reč proslovi. Kapetan baci jedan sotonski, mutan pogled na Bera, ispruži ruke i steže pesnice.Koraknu napred, kao da ga je hteo survati.Strašan jek ču se iz njegovog grla i on se sroza na kolena sa zatvorenim očima. Mali čamac onaj jako se uzdrma od ovoga naglog pokreta, tako, da se Ber morao prihvatiti vesla i sesti, da sačuva čamac od prevrtanja.To je i uspeo posle kratkog vremena.Ostavi kapetana, kao što se beše spustio, pa posmatraše vodu svuda oko sebe.Nigde na horizontu ne beše ničega, ka čemu bi se moglo kormaniti. U jednoj kutiji ispod svoga sedišta, Ber nađe jednu malu sekiru, rascepa njome držak od vesla.Jednu polovinu podiže u vis kao kakvu dugačku motku, pa gore priveza svoj kaput. Ovom čudnovatom zastavom mahao je Ber po katkad.Koliko je mogao oceniti, „Kolumbija“ je pri svome kotrljanju imala u glavnom pravac k jugu.Čamac je išao ka istoku i to sa velikom brzinom tako, da je Ber odmah mogao posumnjati, da se čamac nalazi poduhvaćen kakvom jačom morskom strujom.To je bilo vrlo povoljno, jer se na ovaj način stvorila mogućnost, da se može doći do kakvog puta, kojim lađe prolaze. Ali dokle će to tako trajati?Bez hrane bez pijaće vode, život im se računao na još samo nekoliko časova, a naročito ovoj mladoj devojci, koju je bolest jako oslabila bila, a kojoj baš sada trebaše ozbiljne nege i potpore. Ber je blenuo oko sebe po pokretljivoj, morskoj površini.Od silnoga i dugoga gledanja i okretanja glave, beše ga i vrat zaboleo.Svuda samo živahni talasići i sjajno nebo, grobna tišana, nesnosna, ubilačka vedrina i čistina. Devojka je ležala u čamcu, izgledala je kao da spava.Tako isto i kapetan beše u nepromenjenom položaju, samo izgledaše kao malo povijen.Ber je morao mahati zastavom često za vrlo dugo vreme.I to ga je najzad umorilo; i on je malaksao.U tom i na njega navali neki čudnovat dremež.Da bi se održao u budnome stanju i da bi pravio kao neku larmu, koja bi se tobož možda čula nadaleko, on iscepa veslo u tanke cepčice i razbaca ih po moru.Posle toga proveo je vreme u tome, da rasmatra kapetanovo telo u ovome čudnovatom položaju njegovom. To ispitivanje njegovo nije mu baš bilo prijatno.Kapetan imađaše čudnovat položaj.Telo mu beše neprirodno ispruženo, ruke i mišice behu strahovito ukočene.Ber ustade i pođe lagano, da ne probudi gospođicu, ka zadnjem kraju čamca.Pokuša da izdigne kapetana.To mu ne ispade za rukom. — Jesam li ja toliko oslabio, pitaše se Ber, ili je telo ovog čoveka tako teško? Za tim mu podiže glavu: čelo mu beše vlažno i hladno, oči jako otvorene, ukočene i mutne, usta otvorena i ukočena lice pomodrilo....Kapetan beše mrtav. — Jamačno mu je lupanje srca prekratilo život još pre jednoga časa! pomisli Ber u sebi. Nije Ber mogao tačno reći, da li mu je olakšalo što god što se oslobodio ovoga čoveka. Izabran je dakle jedan od nas dva samrtnika! U mislima na ovo, vrati se na svoje mesto, pa mehanički mahaše onom zastavom svojom od kaputa. Mlada se dama probudi; podiže se malo, baci pogled pa Bera, a po tom na kapetana.Malo oštrije se zadubi posmatrajući onaj njegov čudnovato ukočeni položaj, pa pogleda u Bera kao da ga je htela upitati. — On je mrtav! prošaputa ona. Ove reči izgovori jedva čujnim glasom, prođe je neka groza pa opet zaklopi oči. Ber je neprestano mahao zastavom.Sunce beše već davno prešlo meridijam. Ono je stajalo već dosta nisko i prostiralo je po moru svoje crvenkaste tople zrakove.Ono ih je obasjavalo nekim crvenkastim, toplim čarobnim, a nežnim sjajem. Od jedared Ber ču nešto, kao neki pucanj.Okrete se natrag i video je neki beo dim, kako se igrao nad vodom, on je sve kuljao.Spazi neki crveni zrak, pa onda ču još jedan pucanj. Pogleda malo bolje i spazi gde se ne daleko od njegovog čamca pojavljuje večernjim zracima sunčanim obasjana velika jedna lađa, parobrod, koji se izdizaše tamo iznad vode.To ne beše obmana. — Mi smo dakle pronađeni i spaseni! ote mu se jasan, veseo uzvik. Parobrod beše sve bliži i bliži i Ber je već mogao čuti pravi šum njegovog dimnjaka i šištanje pare.Sa njega otpustiše jedan čamac lepo se moglo čuti kotrljanje onih koturova pri spuštanju.Na njemu se čula muzika, koja dolazaše otuda kao pojanje anđela.Da, to beše prava rajska melodija.Ber vide, kako spustiše vesla u vodu i kako se sa njih prelivaju odlivaju morski alasi sa ružičistom penom.Čamac okrete k njima i evo sada je već pripeo. Jedan matroz u beloj boji i sa plavom kapom na glavi, baci konopac Beru.Ovaj ga prihvati i priveza za čamac.Nikada u svome životu nije brže vezao čvor kao sada, nikada ga čvršće nije stegnuo kao sada.Posle ovoga počeše raditi vesla na novome čamcu i oni se brzo primicaše parobrodu. Na poslednjoj stepenici parobroda dočeka ih kapetan.On pruži Beru ruku i izvuče ga gore, a za tim matrozi podigoše devojku: ona izgledaše kao da je u nesvestici.Ber i kapetan prihvatiše ovu jadnicu i ponesoše napred, a ostala posluga pridržavaše je za njima..Tako je izneše gore na lađu.Ozgo, s lađe vide Ber kako se i telo njegovog kapetana podiže u vis sa njihovim čamcem ka krovu.I tek što je Ber učinio prvi korak na krov, začu se jasna engleska komanda.„Napred!“ Mašina stade lupati, voda je strujala od ovih pokreta.Parobrod beše produžio svoju plovidbu. — Vi se sada nalazite na egzercirnoj lađi Njegovog Veličanstva, „Dijani“ i ja se veoma radujem, što smo vas pronašli, reče kapetan prijateljskim osmehom Beru.Odmorite se i osvežite, pa ćete nam saopštiti, na koji ste način došli u ovakav položaj. Rekavši ovo, kapetan dade znak jednome poslužitelju i ovaj odvede Bera u jednu odaju, gde dobije jednu veliku čašu mleka.Za tim siđe u toplo kupatilo.To ga je osvežilo!Još nikada u svome životu Ber nije tako silno osetio okrepljenje, niti će ga možda ikada u svome daljem životu uživati.Posle svega ovoga, Ber se osećaše toliko vedar i čio, da je mogao sve pripovediti kapetanu, o svojim i celim patnjama, koje doživeše na talasima okeanske pučine. O, kako blaženo beše to osećanje ići po ravnom i zvrstom patosu, slušati lupu mašina koje živo radiše, posmatrati kako se sa visokih parobrodskih dimnjaka gordo vije onaj dim i para i pored svega toga znati još da se ide nekoj određenoj meti i posmatrati mirna, ravnodušna lica, koje bez ikakvog straha i očajanja šetaju i rade svaki svoj posao!Ber beše tako slobodan i hrabar, kao da se ne nalazi više na talasima onoga istog strašnog okeana, već na suvoj zemlji u Nju-Jorku, Bostonu, Londonu ili Hajdelbergu! — Gospođicu su odneli u naročito odeljenje.Kod nje je iskusan lekar i ona je došla k sebi.Založila se sa dovoljno količinom mleka i potajno joj je objašnjeno o tome gde se sada nahodi. Ovim utešnim rečima je primio kapetan Bera.Za tim pribeležio u protokol sve njegove patnje i doživljaje, pa je najzad notirao i lične podatke o njima.Njegovo ime.Ber od Uljoma, doktorand filosofije iz Hajdelberga bilo je već po sebi jasno.Nu o onoj saputnici patnja njegovih, nije znao ništa više, no što je pročitao u brodarskoj knjizi na lađi, „Kolumbiji“ Znao je samo toliko, da ona: gospođica Amalija Bertoldina iz Bostona. Svršivši ovaj više zvaničan rad, kapetan lađe nastavi dalje: — Ova lađa dolazi iz zaliva Hondurasa a ide za London; kroz osam dana zaplovićemo u talase ušća Temzinog.Uz put ćemo svratiti na Kubu, Hajiti, a po tom između bahamskih ostrva nastaviti plovidbu dalje.Naš lekar je konstatovao smrt kapetana „Kolumbije“.Vi ćete od lekara takođe biti detaljno o tome izvešteni.Pogreb će se učiniti večeras, a po zakonu ćete morati tome prisustvovati i vi i gospođica, ako je ona u stanju to izdržati.Na ovoj lađi „Dijani“ možete se zadržati i biti ugošćeni dok god želite i kako god želite! Tim rečima završi kapetan i time behu završene sve formalnosti.Ber i Amalija, kao slučajni putnici nalazaše se dakle pod engleskom zaštitom, na engleskom zemljištu, brodu. Pred veče toga istoga dana, leš kapetanov predat je vodenim talasima sa svima počastima, koje pripadaju njegovom rangu i položaju.Sunce sijaše pri tom najprijatnijim, najblažijim i najčarobnijim zracima.Blistavi ružičasti talas razvi se i sklopi iznad opterećenog džaka s kapetanovim telom, koje beše tamo spušteno.Praćeni ljupkom prirodnom svečanošću spuštaše se posmrtni ostaci toga nemirnoga čoveka u dubinu, u večnost! — Neka mu nebo otvori svoja vrata i odvede ga u rajsko naselje! uzviknu kapetan. — Mir neka je duši njegovoj!Tim se rečima oprostio Ber sa svojim kapetanom, od koga je iskusio i pretrpeo toliko teških i gorkih časova. Mašina stade opet lupati i lađa produži i dalje svoju plovidbu.Gospođica Amalija Bertoldina nije učastvovala pri pogrebu.Lekar joj je bio zabranio izvršenje ovoga propisa. Usled vanredne i — umerene nege, koja joj je ukazivana na ovoj lađi.Amalija se podiže neobično brzo.Za vreme plovidbe imali su vanredno lepo vreme, pa ipak je Ber tek po nekad mogao videti ovu saputnicu svojih patnja za vreme svoga bavljenja na ovoj lađi „Dijani“. Da li je to bilo zbog toga, kao što se Beru po katkad učinilo, što je ona sama navlaš izbegavala sastanak sa njim, ili je to bilo s toga, što je ona, kao što je to Beru saopšteno, morala biti prilično izolovana, pošto se nalazila u fazi ozdravljenja od tifusa?Bilo jedno ili drugo, tek Ber je mogao videti tu gospođicu samo iz daleka i za dva, tri dana jedva je mogao izmenjivati nekoliko reči samo. Putovanje na ovoj veličanstvenoj lađi, činilo se Beru kao kakva divna šetnja.Ona je brodila vojničkom tačnošću.U tačno određeno vreme, ona se primicala pristaništu vod varoši Havane na ostrvu Kubi.Njihovo približavanje pozdravljeno je pucnjem topova sa pristaništa.Sa lađe je istim načinom otpozdravljeno, i kroz kratko vreme na obali se već videle zgrade varoške i pristanište. U koliko su se većma približavali obali, gospođica Amalija Bertoldina prilazila je sve bliže Beru.Samo je još neprestano izgledala veoma povučena u sebe: bila je jako zamišljena. Kad se već sa obale čulo i zvonce na pristaništu, Amalija beše pored Bera.On je najzad upita, da bi ćutanje prekinuo: — Gde ćete odsesti, gospođice, u Havani? — Ovde sam sasvim nepoznata, te ni sama ne znam izvesno.Hoćete li vi odsesti u kakav hotel? upita ga ona blago. — Odsešću u hotel „Nacionalu“, odgovori Ber. — Onda ću i ja tamo! odgovori ona tiho. — Mislite li duže ostati ovde? ulita je Ber sa svim laganim glasom. — Ne, dok ova ista lađa ne pođe za London, noćiću i ja na njoj donekle, pa ću se odvojiti posle svojoj starijoj sestri u goste, odgovori ona. — Vi imate stariju sestru?! — Imam, gospodine! — A gde vam je ona, ako mi dopustite da vas upitam?! — Ona je u Španiji, bio je odgovor. — U Španiji?! začuđeno upita Ber. — Jeste, da u Španiji, u primorju biskajskom! — U primorju biskajskom?! opet začuđeno zapita Ber. — Jeste.... a što se tome čudite? — Od kuda ste vi u Bostonu?! upita je Ber. — Tamo je živeo moj otac, iz toga mesta i moja mata bila; tu nam je bilo sve imanje!Drugi deo imanja imali smo na ušću reke kod Bilbaoa i taj je pripao mojoj sestri u miraz. — Hoćete li mi kazati ime vaše poštovane sestre? upita je Ber. — Zove se Orika, udata je za g. Morom, velikim bogatašem, koji je tu sagradio vilu i sada tamo žive!.... Čuvši ove reči, Ber se u trenutku promeni.Htede nešto reći: ali mu reč zastade u grlu, Amalija je to primetila, pa ga odmah upita: — Gospodine, vi mi izgledate nešto iznenađeni mojim govorom, ja mislim da niste mogli ništa u njemu naći, što bi vas moglo začuditi! Ber ne htede priznati da je zbilja potresen saznavši poreklo i srodstvo gospođice Amalije sa njegovim prisnim drugom Morom, ali joj ipak odgovori zavijeno: — Ne iznenađuje me sadržina vašega govora toliko, koliko pomisao na vašu sudbinu, koja vas tako goni da usamljeni putujete daleko od znanaca i rodbine, koja i ne zna gde ste sada.U ostalom, ako ste i opazili možda neko iznenađenje kod mene, ono će vam se docnije razjasniti kad budete već stigli u Španiju! Amalija začuđeno i zbunjeno mrdnu glavom u stranu.U tom i lađa prispe do obale i putnici se počeše iskrcavati. — Lađa će se ovde baviti dva dana, pa će onda produžiti put dalje! doviknuo je kapetan putnicima, koji su imali nastaviti vožnju. Prođe jedan i otpoče drugi dan, od kad se iskrcaše na obali u Havani.U istom hotelu sedela su i Ber i Amalija Bertoldina, te se za sve to vreme nisu ipak ni jedan put videli. Ber je neprestano razmišljao o toj povučenosti njenoj, osećao se potpuno usamljen, te tako samo posmatraše kroz prozor šuštanje onoga lišća na drveću dole po ulici.To ga šuštanje opominjaše na srećno i blaženo provedene prošle dane; to ga bacaše u neku duboku setu. Neko kucanje na vratima trže ga iz te sete.On oslušnu malo, kucanje se opet ponovi.Ber dade znak da je slobodno ući.Vrata se lagano otvoriše, a unutra uđe kelner, koji mu predade jedno pismance.Po njemu se videlo, da ga je pisala vešta i ispisana ruka.Rukopis beše tečan i čitak: Po potpisu Ber je video, da je to pismo napisala saputnica patnja njihovih.U njemu je stajalo: „Poštovani gospodine“ Veoma bih se obradovala, ako budete imali na raspoloženju jedno pola sahata vremena, da se u nekoliko reči porazgovaram sa vama.Kroz tri četvrti sata naći ćemo se u parku ispod naših prozora, na prvoj klupi desno. Amalija Bertoldina.“ Ber se brzo obuče i odmah siđe dole na označeno mesto sastanka. Mlada devojka već seđaše tamo u elegantnom kostimu za šetnju pa ipak se beše neobično jako zaklonila finim velom jednim.Kad Ber priđe, ona ustade, pruži mu ruku i ponudi ga, da sedne kraj nje. — Gospodine Bere, otpoče ona po tom, ja sam u onom nečuvenom položaju, u trenutku najvećeg uzbuđenja i u oči izvesnoj smrti izjavila nešto, što kao ženka ne mogu nikako opravdati sebe.Smatrate li vi one moje reči u onome položaju kao zbilju? — Kajete li se za njih? upita je Ber. Amalija obori oči k zemlji i ništa ne odgovori na ovo pitanje. — Ja vam zahvaljuje za svoj život, nastavi ona dalje, ja smatram, da ću vam odužiti jedan najmanji deo duga, koji sam vam obavezna, što ste me spasli smrti, što ste mi ponovo dali života.To je priznanje vama namenjeno i samo vama.Onaj paket, što smo ga sakrili od kapetana, nalazi se u mojoj ručnoj torbi.Ja sam ga i pored velike zabune pažljivo spakovala, ne s toga što sam ga smatrala toliko za svoj, već s toga što sam ga smatrala da je on prava vaša svojina.Znam da ste ostali bez troška i vi biste me duboko uvredili, kada bi ovo, što je vaše, odbili natrag.Zar mi u opšte možete učiniti ma šta na žao? — Moram vam u tome učiniti na žao, gospođice, jer mi nije u karakteru da takve poklone primam, a naročito da to uzmem od jedne dame, koju poštujem! — Ja sam vam već objasnila, da bar polovina one sume, bez ikakvog kavaljerstva, pripada vama.Bez vaše pomoći, ja bih već davno i davno umrla, i tako bi ovaj novac bio upropašćen.Ja vam dakle ne dajem nikakav poklon. — To je vaše mišljenje, gospođice Amalija.Ja se na to ne mogu privoleti.Istina je, da sam ostao bez troška i da mi je novac jako potreban.Samo mi nije nikako moguće, da na taj način dođem do novaca, da vam uzmem polovinu svega što imate, što ne može da bude ne samo kod mene, nego ni kod koga drugog poštenoga čoveka. — A kad bih vam ja htela pozajmiti tu sumu novaca? upita ga ona blago. - Vi to ne možete, jer vi o meni ne znate ništa više, osim moga imena. — Ja vas poznajem i imam najviše i najdublje poverenje u vama, poznajem sam vaš čist karakter toliko, da mi više nikakvog dokaza ne treba. Ber se malo zamisli.Nastade jedna pauza u ovome razgovoru.Vetar je šuštao po onom jesenjem lišću, a sa ulice je dolazila larma od kola, koja se mešala sa osobitom onom vrećom po ulicama ove velike varoši.To opominjaše na ono doba u kome oboje seđahu jedno pored drugog u čamcu, obuzeti strašnim mislima neizvesnosti o očevidnoj propasti života.I sada vladaše među njima neizvesnost.Ona beše samo oborila oči k zemlji.Ber tako isto. — Vi mi, gospođice Amalija, poklanjate velike poverenje, a jeste li vi u duši ubeđeni, da sam to zaslužio? upita je najzad Ber. — Moj život, za mene je najveći dokaz, da vas uveri, da ste i nešto više zaslužili odgovori ona odsečno. Ber se opet zamisli. Amalija pogleda u njega. — Gospodine Bere, a što vam je teško, primiti od mene pozajmcu, koju vam iz sveg srca žudim.Hoćete li valjda, da me zaboravite na svagda, da nikad više o meni ne čujete i da nikakve uspomene nemate od mene?Ako vi tako mislite, ja mislim drukče.Ja želim, da se na vas sećam i da vam do groba ukazujem prijateljske naklonosti, koje sam vam dužna, i koje nikada odužiti ne mogu. Ber pogleda u nju.Beli obrazi njeni behu se zažarili od uzbuđenja, kojim je ona izgovarala ove reči.Pogled joj beše živ i vatren.Videlo se jasno, da to govori iskreno i odano srce. — Gospođice Amalija, vi me smatrate dakle za svoga prijatelja? upita je on. — Jeste, g. Bere, za najvećeg prijatelja.Vi ćete mi u toj uspomeni ostati dok god živim, odgovori ona. — Od svoje prijateljice, primam pozajmicu, primiću dakle polovinu te sume više kao znak, da vas na rastanku uverim, o svome neograničenom prijateljstvu, jer ste to zahtevali za dokaz. — Primate, dakle?! — Primam rado! — Evo vam, prijatelju, te polovine, reče Amalija i predade Beru paket od sto pedeset hiljada dinara. — A gde ćete se vi nalaziti u buduće? upita je Ber dalje. — Ostaću stalno kod svoje sestre Orike i zeta Mora kod Bilbaoa, jer druge rodbine više nemam. Kada mislite na put? upita je Ber. Večeras polazi lađa u tom pravcu, pa ću i ja na njoj.A vi, prijatelju, kuda mislite? — Ostaću ovde još neko vreme, pa ću zatim svratiti na imanje svoga strica ovde, na Hajiti, pa ću možda ostati stalno ili ću otići natrag u Hajdelberg. — Ja ću se radovati veoma, ako me po koji put izvestite o sebi, time biste me još većma zadužili svojim prijateljtsvom! reče Amalija. — Pisaću vam izvesno, odgovori Ber. Tim se rečma rastadoše.Kad je parobrod „Dijana“ nastavio vožnju dalje, na njemu je otplovila Amalija.Ber ostade i dalje u Havani. Ber dakle ostade sam u Havani.Nigda do sada nije tako neodlučno stajao pred pragom neizvesnosti kao u ovoj prilici.Usamljen, udaljen od drugova i prijatelja u ovome nepoznatom mestu provodio je dan za danom.Morila ga je neizvesnost o događaju, koji ga je pre mesec dana zadesio na uništenom parobrodu „Atlantu.“ Od te misli nikad se nije razdvajao.Dagađaji, što ga zadesiše na „Kolumbiji,“ samo su po katkat prekidali njegove crne i paklene misli o propasti njegove Aranke, o kojoj ništa apsolutno ništa nije čuo, ni znao. — Propala je, morala je propasti u onoj gunguli, kada se svet tiskao u čamce dole.Tako je po katkad uzviknuo Ber, naročito sada kada beše sa svim usamljen i izdvojen. — Otrgnuta iz zagrljaja svoga odanoga muža samo za to, što je bila i meni odana, ona je dakle propala na moru, baš onda kada je mislila, da će navek ostati kraj mene!Da, ona je žrtva svoje ljubavi prema meni.......Valjda ju je stigla kletva njenoga muža, koga je izneverila, meni za ljubav?!......Jeste, ona ga je izneverila, ja sam prestupnik.Oboje se ogrešismo o zapovest Božju, za to smo oboje ovako i kažnjeni.Bog, koji sve vidi i zna, pred kojim se ništa sakriti ne može, vodi brigu o onima, koji slušaju njegove zapovesti; nagrađuje ih, a ljuto kazni one, koji ga ne slušaju......Da, da, osveta je u Božjim rukama: tako je davno, vrlo davno rečeno......Aranka je dakle propala za navek ni kod svoje, ni kod moje kuće........I ja evo propadam........ ja sam vinovnik njenoj nevinoj propasti!...... U tim mislima siđe Ber iz svoje sobe dole u hotel, u čitaonicu, gde je obično prekraćivao nesnosne časove života svoga, čitajući razne novine.Čitao ih je sve redom, nebi li gde god našao ma kakvog traga o neprilikama što ih pretrpeše one dve lađe na moru „Atlant“ i „Kolumbija“, da li se zna, da je kogod spasen i šta je najzad bilo. Prelistavajući tako pojedine novine, pažnja njegova beše se zaustavila na jednoj notici „Njujorškog Heralda“, koja je nosila naslov: „Brodolom“.Ber je stade pažljivo čitati.Ona je glasila: „Brodolomi na moru nisu tako neobične, a ni tako retke pojave.Retko kad da prođe godina dana, a da se na njenom kraju ne izvede suma o propasti bar tri, do četiri i više brodova.Poslednja dva meseca kanda su se najmila, da taj broj žalosnih slika navlaš povećaju.Koliko se do sada saznalo, na moru su propala dva parobroda.Brod „Kolumbija“ krenuo se iz Njujorka još 15. septembra za Hamburg.Do sada se o njemu nije ništa saznalo osim to, da u Hamburg nije prispeo.Zna se za izvesno, da je morao negde propasti na moru.Po neki tragovi, rastureni po moru, na koje su druge lađe nailazile, utvrđuju poslednje mišljenje.Putnici su takođe morali propasti bez spasenja! Ima već nekoliko dana, iz Španije stižu glasovi, da je otuda sa stacije Deve pošao jedan parobrod jukatanskog društva, po imenu „Atlant,“ put bahamskih ostrva: Više od mesec i po dana o tome parobrodu nije se u Španiji ništa saznalo.Mi smo u stanju izvestiti svoje čitaoce, da je „Atlant“ izgoreo.Mnogi putnici, koji su na njemu bili, propali su nešto prilikom požara, nešto prilikom tiskanja u ono nekoliko slučajnih čamaca, što ih je ovaj brod imao uza se.Srazmerno mali deo putnika, spasen čamcima, lutao je neko vreme po moru, dok na njih nije naišla jedna krstarica i primila ih u svoju zaštitu.Krstarica, „Klija“ išla je put Kube i ostavila je spasene putnike u Havani, odakle su se posle neki razišli, a neki se još i danas nalaze u tom mestu.Neka je s naše strane izražena iskrena zahvalnost „Kliji“ na tako humanoj pomoći, ukazanoj onim bednim putnicima, koje bi silni Neptun halapljivo progutao u svoje talase, da im se „Klija“ nije našla u pomoći i iznela ih iz čeljusti očevidne propasti.“ Tim rečma je završena ova notica.Ona je Beru vrlo mnogo kazivala.Ona mu je, kao feniks, iz pepela propalih i uništenih nada, uskrsnula nove nade, dala mu je none utehe. Nekoliko puta pročitao je Ber ovu noticu, a najpažljivije čitao je ono mesto, gde se veli, da su ti putnici dovedeni u Havanu, od kojih se neki još danas nalaze. — Dakle ovde, u ovom istom mestu još ima putnika sa propalog „Atlanta“! veselo uzviknu Ber, ja ih moram naći, ja ih poznajem: oni će mi makar što god objasniti. Rešen na ovaj korak, Ber ustade sa stola na kome je čitao, spremi se i ode u glavnu policiju, gde je držao, da će se detaljnije moći, izvestiti o samim ličnostima, koje su došle ovde na krstarici „Kliji“.Znao je dakle, da je policija svakako morala prikupiti najvernije podatke o tome. Došav u zgradu policije, Ber uđe u čekaonicu za otmeniju publiku i saopšti vrataru, da ga prijavi g. šefu policije. Vratar ode, Ber ostade u čekaonici sa još nekom gospodom, koja već behu tamo.Za to vreme razgledaše neke objave, koje behu tamo po zidu nameštene.Čitao ih je mehanički, koliko da prekrati vreme.Kod jedne objave Ber se zadrža neobično dugo, čitao ju je takođe nekoliko puta, a da ga je kogod posmatrao, video bi kako se jako menjao u licu, dok ju je gledao.U toj objavi stajalo je: „Noću između 15. i 16. oktobra nečuvenim načinom nestala je žena g. Petra Bauera, po imenu Aranka sa njegove vile kod Getarije u Španiji.On je ležao bolestan, a ona je do nekle bila kraj njega.Kad je on zaspao, nje je na mah nestalo.Sutra dan, g. Bauer je našao na svome nahtkastenu, jedno pismance njeno, iz koga se vidilo, da je ona imala vremena, da ga napiše, dakle, da je ona bila spremna za taj čin.Izgleda, da je i ona sama bila pomešana u tu zaveru.U pismu je stajalo „Zbogom, Petre, ja odlazim voljno i nevoljno.Odlazim s toga, što ti želim dobro, žaleći iz dna duše što te moram ostaviti sada.“ Nije se moglo ući u trag onome zločincu, koji je odveo gospođu Aranku.S toga se umoljava svaki, koji bi ma šta saznao o ovoj gospođi, da javi određenom činovniku ovde u policiji, kako bi se ušlo u trag zavera i gospođa vratila svome mužu, koji je traži.“ Bera je jako mučila sadržina ove objave, u toliko većma, što ni on sam nije znao više šta je sa Arankom.Uprepastilo ga je i to, da za njom tragaju policije čak ovamo, po Americi, gde je on mislio provoditi miran život.On ja strepio od ove objave, ali ipak je smelo očekivao poziv šefa policije, kome se prijavio bio.Ovde ga niko ne poznaje, niko ne zna od kuda i kako dolazi, te je mogao biti siguran, da mu se u ovoj prilici ne može ništa učiniti.Ali, da je morao što pre otputovati, sam je bio na čisto, jer mnoštvo tajnih agenata policijskih moraće najzad pronaći u čemu je stvar.On se dakle još tu reši, da brzo otputuje, pa saznao ili ne saznao o onome, radi čega je došao u policiju. Kad ga je šef pozvao k sebi, Bera i nehotično uhvati neka studen oko srca, ali ipak steže se i uđe, trudeći se, da što većma prikrije svoju uzbuđenost i da ni u čemu ne bi dao znaka, da se na njega što god posumnja. — Šta želite, gospodine? ulita ga šef. — Želeo bih da saznam spisak onih putnika, koji su spaseni sa lađe „Atlanta,“ koji je izgoreo na moru. — A zbog čega vam to treba? upita ga šef dalje. — I ja sam bio na toj lađi, kada je buktala u plamenu, mnogi putnici potonuše, neki se spasoše na čamcima, a ja se spasoh na jednoj dasci.Dugo sam tako lutao, pa sam ovde došao na parobrodu „Dijani“ pre tri dana.Rad sam da saznam, da li je koji od mojih prijatelja spasen ili je propao.Radi toga sam i došao k vama, gospodine. — Vaše časno ime?! upita šef. — Ber od Uljoma, doktorand Filosofije iz Hajdelberga u Evropi! Šef razgleda knjigu prijavljenih putnika, koji su došli u Havanu, pa podignuvši glavu prema Beru, nastavi dalje: — Vi ste odseli ovde u hotel „Nacionalu“! — Jesam, gospodine, odgovori Ber. — Dobro je, reče šef, pa izvadi onu knjigu u kojoj behu pribeleženi putnici sa „Atlanta“ — Ti su putnici prispeli u Havanu 17. oktobra, nastavi šef, i ovo su njihova imena: Edvard Anare iz Bordoa: još je ovde, stan u hotelu „Mira.“ Deken Gajer sa gospođom iz Hamburga: otputovao je za Hamburg natrag. Ferdinand Paks sa gospođom i setrom iz Liona, otputovao natrag. Dr Rize Brinkmajer iz Lajpciga: otputovao natrag. Alfonzo Magajo, trgovac iz Madrida, još je ovde, hotel „Fortuna,“ Solomon Levi, trgovac iz Milana: još je ovde hotel „Nacional“. Toma Pit, činovnik iz Londona: otputovao natrag. Pavle Rimpler sa gospođom iz San Sebastijana: otputovao. Atahalp sa gospođom, trgovac iz Madrida, još je ovde; hotel „Fortuna“. Daul Jeger, inžinjer iz Bremena sa gospođom, još je ovde; hotel „Bristol“.... Šef je i dalje čitao imena došavših putnika, s napomenama, da li je tu ili je otputovao; ali ga Ber više nije slušao, čim je čuo, da je ovde „Atahalp sa gospođom“.Pomislio je odmah, da je to njegov pratilac sa Arankom.Cela ona kancelarija šefova odjedared se okrete oko njega.On beše u nekom neobičnom raspoloženju; samo je posmatrao šefa, ali ga ni šta nije čuo, niti razumeo.Kad je dovršio ovaj spisak, upita Bera, da li je zapazio tu koga od svojih prijatelja. Ber ga samo posmatraše, ne odgovori ni reči; mislio je, da šef još čita spisak. — No g. Bere, upita ga šef ponova, ima li u ovome spisku koga od vaših prijatelja? Ber ćutaše i dalje. Šef ga opet oslovi rečma: — Šta vam je, gospodine, te ništa ne odgovarate, šta vas je to potreslo? Ber se trže na ove reči pa odgovori. — Gospodine, izvinite me što se za trenutak jedan prenosoh u patnje mojih prijatelja, koji su svi tamo propali u okeanu. — Zar ni jednoga nema u ovome spisku? — Nema, gospodine, ni jednoga, svi su dakle propali tamo....... — Duboko žalim taj slučaj! odgovori šef dalje. Ber se učtivo zahvali na ukazanoj mu usluzi, pa izađe iz kancelarije.Krupnim koracima išao je on preko ulice, ne osvrćući ni glave ka policiji.Išao je pravo ka hotelu „Fortuni“, tamo gde je bio odseo Atahalp sa gospođom, koju on zbilja smatraše, da je to njegova Aranka.Pa ipak mu po koji put preleti crna slutnja preko čela, pri pomisli, da to može i ne biti njegov Atahalp i Aranka.Na tu sumnju navlačilo ga je ono, što u spisku stoji, „trgovac iz Madrida.“ I kraj svega toga on je s pouzdanjem išao tamo. Kada je Ber stigao u hotel „Fortunu“, odmah se obratio hotelijeru s molbom da ga izvesti, da li se nalazi tu neki Atahalp sa gospođom, trgovac iz Madrida u Evropi.Hotelijer prelista svoju knjigu u kojoj je beležio svoje putnike i okrenuv se Beru, reče mu: — Gospodine, još se u ovome hotelu bavi g. Atahalp sa gospođom. — Dakle su još tu?! uzviknu Ber radosno. — Jesu, gospodine. — Molim vas za izveštaj o numeri njihove sobe, koju ste im stavili na raspoloženje, upita Ber. — Njihova je soba na trećem spratu desno, drugi hodnik No.17 sobe.Želite li ih naći? — Da, rad bih bio videti se s njima, reče Ber. — Onda ću biti slobodan staviti vam na raspoloženje jednoga momka, koji će vas odvesti upravo tamo, reče hotelijer. — Time biste me mnogo zadužili, odgovori Ber učtivo, a po rečima njegovim mogla se opaziti veka osobita radoznalost i razdraganost. — Ferdinande! viknu hotelijer jednome poslužitelju, odvešćete gospodina u sobu br. 17 na trećem spratu desno, parcela druga. Ferdinand priđe k njemu i reče: — Izvolite, gospodine! Ber pođe, toplo zahvalivši hotelijeru na učinjenoj mu usluzi.Išao je uz stepenico, a srce mu je silno kucalo.Igralo je tako silno, kao da će mu grudi prepući.Kraj srca je opažao hladnu santu leda, pred očima mu je lebdila crna slutnja i strašna neizvesnost.Koračajući tako za dugo uz one dugačke i mnogobrojne stepenice, poslužitelj ga najzad zaustavi pred jednim vratima. — Ovde je ta soba, reče on Beru. Beru štreknu na srcu.Grčevito i kao uplašeno trže se i mehanički, bez razmišljanja, zahvali se poslužitelju, davši mu napojnicu. — Sluga! reče poslužitelj primivši bakšiš i ode dole niz stepenice. Ber ostade sam u onome prostranome hodniku.Dugački nizovi soba pružali su se i s jedne i s druge strane.Zagleda numeru na vratima, kod kojih beše zaustavljen: tamo je lepo stajalo No.Lagano podiže ruku i kucnu u vrata. Iznutra se nije čuo nikakav glas. Ber kucnu opet malo jače. — Ko je to? ču se tanak ženski glas, iz sobe. Ber poznade Arankin glas, te odmah viknu: — Ja sam, Ber.... i sam otvori vrata, te uđe unutra. — Ah! ti si dragi Bere! viknu ona. Aranka beše jako iznenađena ovim događajem.Kad se Ber pojavi u sobi, od suvišne radosti i razdraganosti, Aranka potrča mu u susret u zagrljaj, i u tom trenutku onesvešćeno spusti svoju lepu glavu na ustalasane grudi Berove. Ber je prihvati nežno u zagrljaj i polako je donese do kreveta.Ona nije znala ništa za sebe.Ber je zovnu nekoliko puta po imenu.Od nje se nije čuo nikakav odziv.Ber brzo dohvati bokal s vodom i stade joj svojom mokrom rukom trljati čelo, slepe oči da bi se povratila. Posle nekoliko minuta Arankino se lice zažari i počeše se opažati znaci osvežavanja.Malo po malo ona dođe k sebi i probudi se. Čim je progledala, prvi joj pogled beše upravljen na Bera, koji je neprestano gledao u nju i pratio svaki pokret njenoga tela. — Aranka, Aranka! upita je Ber na prvi pogled njen, kako ostade živa one paklene noći, koja nas je do sada razdvajala, kako si pretrpela patnje od onoga kobnoga časa kad nas svetina rastavi na onoj prokletoj lađi u okeanu?......Ah; ti si se morala grozno namučiti, ti si morala mnogo pretrpeti!......Priznajem ti, da sam ja svemu tome kriv...... da, mojim je uzrokom sve to pretrpljeno, za to te pre svega molim za oproštaj! — Kakav oproštaj, dragi Bere? upita ga ona, ustajući s kreveta. — Molim za tvoj oproštaj, Aranka! — Moj oproštaj! začuđeno upita ona. — Da, tvoj oproštaj mi je potreban, jer težak greh pritiskuje dušu moju! nastavi Ber. Kakav oproštaj.... kakav greh? isprekidano pitaše Aranka. — Ne muči me više, Aranka, oprosti mi za grehove, koje učinih prema tebi, jer sam teško sagrešio; odgovori Ber dalje. Meni nisi ništa sagrešio, Bere.... te me tvoje reči dovode u zabunu, šta ti je? pitaše ona. — Sagrešio sam ti, jer si zbog mene mnogo prepatila, zbog mene, samo zbog mene! — I opet ti kažem, da prema meni nemaš nikakvih grehova, sve što sam činila i pretrpela, činila sam i trpela iz ljubavi i iskrenosti, koju prema tebi osećam.Ljubav me je tešila u najkritičnijim trenucima moga života: ona me je i održala.Zar u tome može biti tvojih grehova?Ne, ne, Bere, tu grehova tvojih nema.Nije ljubav samo za veselje i prijatne dane, ona najviše treba za dane mučne i sumorne i ljubav, koja se najvećom silinom baš tada rasplamti i jeste prava, istinska ljubav, inače... to je prosta varka i obmana.Budi ubeđen, dragi Bere, u to i nemoj više tražiti oproštenja mojega.Smatraj ovo kao pečat moje prave ljubavi prema tebi. — A čime da ti ja svoju ljubav zasvedočim? rasejano upita Ber. — To mi nije potrebno, nastavi Aranka.Ti si zbog mene napustio svoje školovanje i prekinuo započete radove na naučnom polju, otisnuo si se neizvesnoj budućnosti; ali,... ali dosta o tome, tome nije sada vreme.... — Aranka, draga Aranka, pričaj mi o načinu kako si se spasla sa one nesrećne lađe i kako si došla dovde? — Da ti pričam!....Nemam ti mnogo pričati.Bavljenje naše na moru, nije trajalo dugo.Sreća nas je dobro služila do nekle.Hvala budi veštini Atahalpovoj; on je u ovoj prilici pokazao najveću svoju hrabrost.Kad nas je gomila otisnula na niže i kad dođosmo do poslednjih stepenica, hitro me spusti on u jedan čamac, za tim skoči i sam, dohvati veslo od jednoga mornara, te ne čekajući da još kogod uđe, odgurnu čamac i zapliva u morske talase.Noć beše hladna.Ja bejah u grozničavom stanju, o tebi nisam ništa znala, a bila sam u društvu sa čovekom, koga još dobro ne poznajem.Ta usamljenost i težak položaj moj, izazvaše mi suze na oči i tada, samo tada klela sam sudbinu svoju, tada u groznim trenucima onim oplakivala sam zar srećnu prošlost svoju.Atahalp me je istina tešio nadom na lepše dane, ali je to bilo malo, ne osetno za onako grozan položaj moj.I kad su mi najcrnji trenuci izlazili pred oči, sijne mi po koji zrak nade, da ćemo se opet videti, tada sam molila Boga, uzdala se na njega i on je evo uslišao molbe i preklinjanja moja.Tvoje poslednje reči, što ih za nama izgovori na lađi, jednako su lebdile oko mene: one behu ta nepobedna sila, koja mi je nade ulivala, one su me uzdržale, te nisam zaplivala u crne talase paklenog okeana, one su me hrabrile za sve vreme i sada, ovog trenutka, kada si ti na vratima kucao, bejah obuzeta mislima o onim tvojim rečima.Celu noć onu trenula nisam iščekujući jednako da se od nekud javiš.Tako smo i zoru dočekali.Kad je svanulo bilo, od lađe „Atlanta“ nije se opažao nikakav trag.Nekoliko čamaca sa putnicama, rasejani plovili su gotovo zajednički, kao kakva razbijena vojska po onom okeanu.I mi smo bili među tim čamcima.Bludeći tako po moru bez cilja celoga dana, tek pred zalazak sunčev, daleko tamo na horizontu, spazismo kako se diže gust dim. — Parobrod!...... parobrod! povikaše mnogi putnici uprevši svi svoje poglede tamo na tu stranu.Među nama se odmah čuo neki veseli žagor. — Kad već spaziše, da je odista to lađa, brzo pregoše veslati svi svim silama i teraše čamce u prisret njoj.Mnogi su vikali, dovikivali, tobož pevali, eda bi se makar što god s naše strane čulo tamo, ali besmo vrlo daleko, te prvi napori ostaše bez uspeha.Među tim čamci su se naši neprestano primicali lađi, a i ona je dolazila bliže nama.Usklici i podvici sa čamaca nisu nikako prestajali. — Beše već počeo i sumrak hvatati, a na onoj lađi videsmo gde senu crvenkasta vatra a naskoro za tim čuli smo i pucanj topa.To beše znak, da su nas sa lađe spazili.O, koliko veselih usklika pisnu iz onih čamaca: koliko se veselih pesama zaori na onoj okeanskoj pučini i kako se čarobno gubiše oni zvuci na sve strane oko nas.Ta nas je lađa izbavila.Zvala se „Klija.“ Ona nas je i ostavila ovde u ovoj varoši, gde evo sedesmo bez ikakve nade u pravoj ne izvesnosti..... — A, zbilja, gde je Atahalp? upita Ber. — I on je ovde! — Gde je njegova soba? — Odmah do moje, odgovori Aranka. — Je li on sada u svojoj sobi? — Nije! — A gde je? — Otišao je u hotel „Nacional“.Jutros smo pročitali u „Havanskom Dnevniku“ spisak došavših putnika, a to smo i do sada redovno pratili, pa nađosmo tamo tvoje ime.On je otišao da vidi, jesi li to ti ili ko drugi. — Je li otišao odavno? upita Ber. — Otišao je oko 9 sati jutros, mislim da će se vratiti kroz kratko vreme i iznenadiće se, da si ti došao pre njega ovamo.A zbilja, ja te ne pitah, od kuda i kako ti dođe ovde? — E, moja je istorija dugačka mnogo.Pričaću ti je, kad budemo više vremena imali na raspoloženju.U policiji sam razabrao za putnike, koji dođoše amo na „Kliji“.Tu sam saznao i za vas, te se odmah i uputih upravo ovamo. — Dakle ti si za nas saznao preko policije.... kako je to lepa ustanova u svetu! klicaše Aranka od radosti. — Ali sam u toj istoj policiji saznao i još nešto, ozbiljnim tonom nastavi Ber. — A šta si to saznao, dragi Bere? upita ga ona veselo, — Saznao sam nešto, što vam neće biti prijatno! — Šta bi to moglo biti?Ovde smo bar usamljeni, nepoznati.Od sada ćemo početi svoj srećni život, zarad koga smo toliko prepatili. — Da, da, sve bi to moglo biti, da nisam ovo saznao, zamišljeno je govorio Ber. — Pa šta je to tako neprijatno? nestrpeljivo ga upita Aranka. — Saznao sam da se za nama traga! — Da se za nama traga?! uplašeno i začuđeno upita ona. — Da, po svima policiskim nadleštvima i u Evropi i ovde na ostrvima ima objava, u kojoj se kaže o tebi, kako si ostavila svoga muža, kako te je nestalo i policija traga za zlikovcem, koji te je odveo, kako bi tebe pronašli i predali te tvome mužu Baueru, koji te na sve strane traži! Aranka preblede na ove reči.Lice joj se neprestano menjalo.Bila je jako zbunjena.Samo je bez razmišljanja ponavljala pojedine reči, što ih je Ber dosta odsečno izgovarao: — Potera za mnom.... traži me moj muž... zlikovac me odveo!... — Da, Aranka, tako stoji napisano na onoj objavi, koju sam ja čitao svojim rođenim očima.Bojati je se dakle, da nam policija nekako ne uđe u trag.... — Pa šta da radimo? upita Aranka. — Šta da radimo?....Naš je opstanak ovde vrlo kritičan.Mnogobrojni policiski agenti koji su ovuda rasejani, mogu čuda počiniti.Dovoljno je, da saznaju samo za tvoje ime, a posle... posle stvari se ne mogu nikako dovesti do dobroga.Mi dakle ne možemo ovde ostati; mi moramo begati odavde što pre, kako posle nebi bilo kasno... — Da begamo.... ali kuda? upita ona. — Tamo kuda smo pošli bili, tamo na Hajiti, na imanje moga strica.Tu ćemo bar biti zaštićeni. — Da idemo i to još ovih dana! reče ona. — Još danas, prvom lađom, koja pođe za Hajiti, poćićemo i mi na njoj, reče Ber.Ja sam depešom izvestio svoga strica o našem dolasku. — To je dobro...Ah, te lađe.... čisto strepim od njih, jetko progovori Aranka. — Moramo na njima; drukče se ne može. — A kada će poći ta lađa? upita ona. — Posle podne oko 4 sata, a stiže tamo sutra posle podne od prilike opet u isto doba, reče Ber.Od pristaništa, do palate moga strica ima jedan i po sahat na kolima, tako, da ćemo sutra oko 5 — 6 sati već biti na plantažu „Viktoriji.“ Tu ćemo se jednom smiriti i završiti sa ovim nesrećnim trzavicama, koje nas odavno prate. — Valjda je već došlo vreme, da se i nama sreća okrene na bolje! zadovoljnim izrazom tešila se Aranka. — Patnje naše prilaze svome kraju, produži Ber. — Neka bi Bog dao, da tako bude.Ja sam željna mira i jedva čekam da jednom osetim sve slasti mirnoga života, jer ovako.... Njen govor prekide neko kucanje na vratima.Ona se trže i prestravljeno upita: — Ko to lupa? — Ta ja sam, gospođo, ču se na polju glas Atahalpov, donosim vam radosnu vest!.... — Uđite unutra, Atahalpe, reča ona. Atahalp veselo otvori vrata, pa odmah još s vrata otpoče govoriti. — Gopođo, pronašao sam našega gospodina u „Fortuni.“ To je on, drugi niko ne može biti! jer.... Ovde Atahalp zastade i iznađeno posmatraše u Bera. — Što se čudiš, Atahalpe, upita ga Ber, zar ja tako strašan izgledam? — Je li mogućno, da ste vi moj gospodar, ili me oči varaju? upita Atahalp. — Ja sam.... ne moj se čuditi! odgovori Ber. — O, gospodine dragi, dopustite mi, da vam poljubim ruku, koje sam tako davno željan. — Hvala ti verni Atahalpe, na svekolikim uslugama, koje si do sada učinio meni za ljubav.Hvala ti, po sto puta ti hvala!Ja ću te za to bogato nagraditi, dok samo stignemo na moj plantaž, na Hajiti. — A hoćemo li skoro tamo? veselo upita Atahalp. — Još danas oko 4 sata po podne krenućemo tamo, reče Ber. — O, kako s nestrpljenjem očekujem taj svečani časak polaska, nastavi Atahalp. — Evo ti, Atahalpe, izvesna suma novaca, pa nabavi sebi pristojno odelo, spremi što treba za put, pa požuri amo, da ne zakasnimo, reče mu Ber. — Hvala vam, dragi gospodine, zahvali se Atahalp, pa izađe, ostavivši njih da nastave započeti razgovor o svojim patnjama. Vedar i čist beše onaj dan.Velika vrućina beše ovladala na polju, u ovom žarkom kraju.Sunce je već stajalo na podne, te je i inače povećavalo zaparu onoga dana.Slabi povetarac duhne katkad, ali je i on nesnosan, zagušljiv.Svaki se zavukao u svoju sobu, napravio veštačku ladovinu i tu provodi taj najnesnosniji deo dana.Po ulicama se se slabo ko mogao videti..... Oko nekog doba posle podne opažalo se izvesno kretanje u varoši i pored toga što dnevna pripeka pritiskivaše najvećom dosadom.Sve to kretanje išlo je u jednom pravcu.To behu putnici, koji žuriše ka istočnom pristaništu varoši Havane.Među onima, koji već behu stigli na pristanište video se Ber i Aranka sa Atahalpom.Tu svi očekivaše polazak lađe „Jupitera“ na istok ka ostrvu Hajiti i dalje. Ostavimo sada Aranku i Bera neka srećni i zadovoljni plove na talasima bujnoga okeana i neka se kreću ka meti svojih blaženih nada, neka se s ushićenjem približuju plantaži njegovog strica, neka uz put snuju najlepše nade o bezbrižnom životu na ostrvu Hajiti a na prostorijama one veličansvene i čarobne plantaže „Viktorije.“ Neka ih u njihovu blaženu zagrljaju ništa ne uzbunjuju događaji, koji se oko njih pletu amo na kontinentu, na obalama zanosnog biskajskog zaliva, čije vode onako hučno zapljuskuju u zidove vidinske palate Petra Bauera!Neka ih.... neka još za koji časak uživaju u zori njihovih zar srećnih dana, da nebi prvi časovi sastanka posle grdnih okršaja bili pomućeni onim grozničavim policijskim istragama, koje već poodavno zanimaju stanovnike biskajskih obala. Da, pretrpljene patnje njihove i suviše su jake bile, te im treba mira i odmora.Bar dok ih nose talasi onog ćudljivog okeana, neka još ne znaju, da im je trag otkriven, da je jedan od čamdžija prokazao begstvo njeno sa jednim gospodinom, kada je ovaj hteo najmiti čamac od njega.Neka Aranka još ne zna, da je slika njena razaslata svima policijama, da je traže.... koga?.... nevernicu Petra Bauera! A on!.....Bauer, da li je žalio za svojom Arankom, koja sa svojih mišica skide njegovu bolnu glavu, ostavi je na jastuk bolesničkog kreveta i ode.... sa prestupnikom?Da li je pustio suzu žalosti ili gneva za onom, koju je voleo iz dna svoje duše, koju beše uzeo za saputnicu života svoga!Da li je Bauer mogao podneti u bolesti ovaj težak udar, koji mu pritiskivaše one iskrene i odane grudi njegove! Ne, on nije zaplakao.Osećaj teškoga bola i pomisao na ovu strašnu dramu u prvim danima njegovoga bračnog života ispili su mu svaki trag suznih kapljica; oči njegove ne zasuziše.Srce njegovo ne dade jauka od sebe, jer beše bolom odveć stegnuto, a da bi i moglo pokrenuti ma kakav znak na izrazu lica njegova.Ni uzdaha pustio nije.... ta uzdah je još i najslabiji izraz unutarnjeg bola!Nepomičan kao stena, bled kao jesenje lišće, koje se otkida s grančica, pada na zemlju ili se podaje i najslabijem povetarcu — stajao je Bauer i držao u ruci list hartije na kome beše ispisana tragedija bračnog mu života.Jedna krupna bora na bledom mu čelu bila je izraz njegove teške unutrašnje borbe i pokazivala je odveć jasno, da bi on riknuo kao ranjeni lav, da mu srce ne beše onako sputano uvredom njegove ljubavi. Ali ta je bora kazivala i još nešto.Kad bi se moglo zaviriti u to njegovo zamrznuto srce, videla bi se jedna grdna rana, otrovnom strelom nevernice zadana, ali mu ono ipak kuca jednim krijičkom svojim.I taj poslednji kucanj diktira mu ne tugu za izgubljenom srećom, ne očajanje za nenaknadnom štetom, ne ljubav i sažaljenje prema kraljici svoga srca, ne težnju za njenim toplim zagrljajem.... već jedino osvetu nad nevernicom! I kraj svih ovih boraba i premišljanja, Bauer imađaše i jednu želju, a ta je, da za navek zaboravi tragičnu uspomenu svoga bračnog života, da izgubi iz vida sve ono, što bi ga makar čime sećalo na prošlost, da ode daleko od ovog mesta, da u tuđem, nepoznatom svetu otpočne živeti novim životom.Ova misao senu mu kao munja kroz glavu i obasja mračne misli njegove, kao god što munja noću osvetljava guste i tamne oblake kada oluja sa nepogodom besni. — Da prodam sve svoje imanje, da odem u svet, da kupim drugo naselje.... tako razmišljavaše Bauer s vremena na vreme.... — Adi brak sa Arankom imao je još zakonsku važnost.Još je ona po zakonima bila gospođa Bauer.... — Da, ta nevernica još nosi i sramoti moje ime.... ja joj ga više ne mogu davati na poslugu.... ona ga mora izgubiti, a kako će to biti, to je moja stvar.Tako je Bauer razmišljao o odbegloj ženi svojoj. On beše tvrdo rešen, da razvede brak s njom, da više nikada ne čuje o njoj... ne, ne, on je tajno u dnu svoje duše skrivao želju, da je ipak vidi, da joj pogleda u ono neverničko lice..., da joj.... ah, da pokaje uvrede što mu ih ona nanese: da joj se samo jednim pogledom osveti. U njemu je rasla čežnja za osvetom, ali je ipak počeo osećati neko bledo sažaljenje prema neodređenoj mu budućnosti njenoj, osećao je po malo neke hladne simpatije prema njoj, ali ta simpatija, nazovite je i ljubav, beše isto onako razvijena, kako se samo može voleti grob, ono mesto na zemlji, koje nam skriva nešto, što nam je i milo i drago.Niko od nas ne voli da u grob spušta svoje mile.To nam je mesto mrsko kad na nj pomislimo, pa ipak osećamo neku odanost prema onoj crnoj zemlji, koja nam uzme iz naručja našeg koje smo ljubili i poštovali. Eto takva beše ljubav Bauerova prema Aranci, u kojoj je sahranjena za navek ona duša, koja ga je, dok beše uza nj, očaravala blagostima srca svoga, u koju on gledaše kao na anđela hranitelja svojih nada, koju je čuvao kao zenicu oka svoga.Ali toj blaženoj duši beše suđeno da za malo vremena bude kraj njega.Nje nestade brzo sa lica vile Getarije, ona bi sahranjena kod poslednje kapije, kojom se izlazilo na primorje, da sa tog mesta, uz hučanje morskih talasa, dovikuje gospodaru Baueru, da je do tog mesta još pomišljala na njega, dok je ne poduhvatiše hladni talasi životnog okeana i odvedoše tamo uz primorje!Tu je na tom mestu otvoren grob onoj duši, koja provođaše medene dane svoje na balkonu vile Getarije, i koja se kao feniks preporodi iz toga groba i tako preobražena pada u zagrljaj drugoga čoveka.Na taj grob ideala, nevernicu Aranku, pomišljao je Bauer i osećaše neku potajnu ljubav k njoj, kao prema nečem što grob shvati jednom za svagda, i što se više nikada ne povraća. Takve se misli vrzoše po glavi Bauerovoj, ali su one po katkad protkivane grozničavom čežnjom, da osveti nanesenu povredu, da sa srca zamrznutog poskida one veze što ga sputavahu, da zaleči otrovanu rupu i da maha srcu da zakuca veselo ispunivši zavet svoj.... Ah, kako bi on želeo, da se svi ovi događaji, da se sve ove misli ne vrše na javi!Polovinu svega svoga imanja dao bi, kada bi ga ko uverio, da je sve to samo sanak bio, da je kraj njega ona Aranka, koja mu zaslađivaše prve dane zajedničkoga im života! kako bi se sada posle ovih napora slatko odmorio na krilu njezinu i pričao joj o svome strahovitom i užasnom snu, kako bi zadovoljan pogledao u one, kao nebo plave oči njene, opipao usnama svojim i uverio se da su i one tu, kraj njega.Kako bi se sada blažen osećao kada bi njene tople usne dodirnule ovo njegovo hladno čelo i prozborile mu one reči, kao onda, kada ju je prvi put uveo u salone čarobne vile Getarije!Ah, kako bi!.... I odista, na krilu Arankinu odmarao se jedan čovek, njene tople usne grejale su hladno čelo njegovo, a on joj je odista pričao o borbama što ih pretrpe, plave oči njene napajale su žedne poglede njegove, i on se je uverio da su one tu kraj njega. Eto, tu je sliku Bauer gledao svojim očima u svojoj rođenoj kući i u onoj istoj sobi u kojoj je bolestan ležao nekad.O, kako mu veselo zakuca srce toga trenutka, kako mu soba zasija neobično čarobnim bleskom nekim.On se na mah pokaja što je svoju dragu Aranku, koju eto gleda pred sobom, nazvao onako teškim i lažnim imenom i pođe k njoj, da joj se ispovedi kao pred svetim oltarem, da je zamoli za oproštaj, što je sumnjao u njenu odanost.On ju je viknuo po imenu.... potrča joj u zagrljaj..., ali u tom zašušta nešto tiho.Bauer se prenu na taj šum i spazi u svojoj ruci list hartije, koji odavaše onaj tihi zvuk kada je on naglo ispružio ruke.Na toj hartiji beše ispisano ono poslednje pismo Arankino, koje mu ponova dade dokaza, da je ona ipak nevernica.Ono što beše video u svojoj sobi beše samo jaka halucinacija. On pogleda u tom trenutku kroz prozor i ugleda uznemireno more kako valja grdne talase i razbija ih dole o zidove, prostirući potmule zvuke na sve strane.Takva bura vladaše i u mislima gospodara vile Getarije! Parobrod „Jupiter“ najvećom parnom snagom razbijao je talase karibskoga mora.Dva dana već putnici ne videše suve zemlje i već željno očekivahu i izgledahu da li će gde god na horizontu spaziti visoke palme, koje bi im bili vesnici skoroga iskrcavanja na kopno, na čvrstu zemlju, da se što pre oslobode gospodarstva Neptunova.Mnogi su putnici strepili, jamačno iskustvom naučeni, da se ovaj silni Bog mora ne razgnevi što god na smelog čoveka, koji je izmislio spravu, da se bori sa talasima njegovoga carstva, da prkosi njegovome najomiljenijem delu.I zaista je more na južnoj obali veliko-atlanskih ostrva gotovo uvek uznemireno, nekad jače, nekad slabije.Naročito se jaki pokreti opažaju prema onom moreuzu, koji se pruža između ostrva Kube i Hajiti. Nu i ako su ovake prilike vladale na ovome klizavome putu, do najbližega pristaništa imalo se još ploviti.Putnici su to dobro znali, pa ipak su svaki čas blenuli, čas na jednu čas na drugu stranu onog pustog horizonta, na kome se videla samo voda i samo voda. Šta su znali raditi, nego da vreme prekrate raznim igrama u salonu parobrodskom.Na to ih je još najviše nateralo rđavo vreme koje se na polju počelo kvariti.Nebo se beše naoblačilo i bivalo je postepeno sve mutnije i mutnije.I ako je mašina velikoga „Jupitera“ pravila svojim kretanjem vrlo veliku larmu, ipak se s vremena na vreme mogla čuti i grmljavina.Munje se javljaše često, najpre lagano a za tim sve češće i češće te celokupnom stanju naših putnika davaše neki čaroban, ali ipak sumoran izgled.Ta tajanstvenost njihova položaja ulivala im je zebnju, da se nepogoda ne razvije u jačoj meri, da silni Neptun ne podigne svoj trorožac i razbukti besne talase neumoljivog okeana.Svaki je strepio od brodoloma, jer je taj bauk plašio i najsmelijeg putnika — tome se strašilu okeanskih valova ne može niko odupreti pa ni sam „Jupiter“, ovaj parobrod i ako mu je naziv nosio ime boga nad bogovima, koji nekada upravljahu sudbinom ljudskom s ponosnoga Olimpa! Kako li se tek plašio nepogode onaj, koji je do sada izdržao tolike nesreće na moru; kome putovanje na parobrodu nije ulivalo ni malo romantike, kome još ne behu iz misli iščezli događaji na onoj olupini „Kolumbiji“, koja mu je ukazala i u takvom svom stanju toliko usluga i u onaj čas, kada mu to odista beše potrebnije i od nasušnoga hleba!A kako se tek osećala ona, kojoj prvi časovi prvog sastanka sa njim — Berom behu završeni onim požarem na „Atlantu“ i to još noću, kojoj lebdiše pred očima oni crni trenutci, kada se u sred mrkle noći, u sred okeanske pučine nađe usamljena na jednome čamcu — sa jednim prostim čamdžijom i to ona.... kći Gustava Pola, bogataša ispod Pirineja! Vreme se na polju beše sasvim iskvarilo.Počeo je duvati jak vetar tako, da se već nije moglo stajati na krovu lađe, a još manje gledati na horizonat, koji sad dobi mutan i sumoran veo. Svi putnici, koji još osećaše snage da prkose gnevu Neptuna, boga morskih valova i pretnji Eola, boga vetrova, uvideše svoju nemoć pa i sami siđoše u unutrašnjost lađe.Neki se rasturiše po kabinama da otpočinu ili da svoje stvari dovedu u red, neki pak odoše u salon za igranje, gde se već za stolovima sedelo, igralo, pilo, razgovaralo. Ovaki trenuci, kada su u izgledu događaji što će zadesiti sve na isti način i istom žestinom, nekako neobično utiču na raspoloženje pojedinaca.Svaki oseća da će što propatiti, ali u isto vreme kao da gleda pred sobom kako to isto snalazi i ostale saputnike mu, te žaleći sebe, uzima učešća i u patnjama onih drugih.To ga većma privlači ostalima, a i njih k njemu.Svi se onda smatraju kao davnašnji poznanici, kao iskreni prijatelji i sa mnogo manje etikecije pristupaju jedan drugom.I nehotično, takvo jedno stanje, može čoveka neobično jako raspoložiti. Takvo je stanje vladalo u unutrašnjim prostorijama parobroda „Jupitera.“ Aranka se nije osećala najbolje, obarao ju je neki umor, te s toga je Ber odvede u njihovu kabinu da se odmori, a on ode u salon, gde svi stolovi behu puni putnicama, koji se zabavljahu raznim igrama. Ber se obaziraše svuda u naokolo, ne bi li umotrio koji prazan sto, ili bar takav, gde bi mogao sesti te pristati na kakvu igru na koju naiđe. — Izvolite, možete ovde, ako želite mesta! čuo se jedan glas sa obližneg stola, za kojim seđaše jedan sveštenik i dva putnika. — Zahvaljujem lepo, odazva se Ber i priđe stolu.Predstavi se putnicima i sede.Sveštenik beše Don Lijego, a dva putnika Pijedro i Lorenco behu trgovci iz Santijaga pristanišne varoši na jugoistočnoj obali Kube.To beše prva stanica, gde je lađa imala stati, pa tek odatle noći moreuzom neposredno na ostrvo Hajiti. — Vi putujete iz Havane, g, Bere, upita sveštenik. — Da, u Havani sam se ukrcao u ovaj parobrod, ali do Havane promenio sam nekoliko brodova, odgovori Ber. — Kako to?Vi ne dolazite, direktno iz Havane! upita sveštenik dalje. ‘ — Ne, odgovori Ber. — Vaše putovanje traje nešto duže. — Već tri meseca! — Tri meseca! — Da, tri meseca i nešto više, dodade Ber. — I sve po moru?! upita Don Lijego. — Sve po moru i to po onom burnom moru, koje beše prema meni onako isto ćudljivo, kao i sam život moj, odgovori Ber setno. — Pa sad želite da se malo osvežite putovanjem, zar ne? upita sveštenik. — Na protiv, putujem da se smirim. — Onda nam možete pričati kakve čudnovate doživljaje svoje, u koliko su one za javnost.... upade im u reč putnik Pijedro. — Da prekratimo ovo dugo vreme.... dodade drugi putnik, Lorenco. — Verujte mi, prijatelji, ta vas istorija nebi ni malo zanimala, jer je vrlo dugačka i sva je protkana bedama i nevoljama.Zar u tome možete naći kakve zabave? upita Ber. Posle ovoga svi zaćutaše.Za vreme te male pauze Ber se malo zaturi na stolici, podiže glavu pa jetko nastavi: — Ja ne želim, da mi pred oči još koji put izađu one slike, pa ni u snu da ih ne sanjam, kakve me moriše na ovome dugačkome putu po vodama Atlanskog okeana. — Vi ste nas sada i nehotično zainteresovali, g. Bere, izgleda da su vam mnogo dojadili morski talasi od Amerike dovde! upita ga sveštenik Don Lijego malo smotrenije no inače. — Od Amerike!.... izgovori Ber nešto jače.Od Amerike.... ne. — Ne dolazite iz Amerike? zapita sveštenik. — Ne.... pošao sam iz Hajdelberga u Evropi, a sad dolazim od nekle, a odakle je to.... to vam ne umem ni sam kazati, odgovori Ber. — Iz Hajdelberga! svi trojica uzviknuše u jedan mah ne kako i nehotično. — Da iz Hajdelberga!....Pošao sam otuda još septembra meseca prošle godine za Hajiti.Evo sada je već nova godina otpočela i evo me sada gde putujem na ostrvo. — Kako to može biti? začuđeno upita sveštenik. — Eto vidite, bilo je.... odgovori Ber. — Iz Hajdelberga poći za Hajiti pre više od tri meseca, pa tek sada se približujete meti i to dolazite sa zapada, u mesto da ste se neposredno iskrcali na željeno ostrvo!Pored njega ste morali proći, kad ste prispeli čak na zapadnu obalu ostrva Kube, koje zapadnije leži od ostrva Hajiti.... dosta začuđeno upita sveštenik. — Imate prava, odgovori Ber.Mislio sam da tako učinim, ali eto.... nisam učinio. — To je zaista interesno putovanje! upade u reč trgovac Lorenco. — Jeste interesno malo.... više je strahovito, nastavi Ber. — Strahovito! — Užasno i strahovito! dodade Ber. — Pa šta je onda u samoj stvari?Da niste preko svoje volje otišli stranputicom! upita Pijedro. — Sasvim protivu moje volje!Vi znate za poslovicu: „čovek sudi, a Bog rasuđuje.“ Meni je palo u deo da osetim svu težinu ovake jedne Božje presude.... odgovori Ber. — Pa kakve ste prepreke imali.... da nije kakav brodolom? upita opet sveštenik. Jeste oče i Done Liježe, brodolom.... a to ne samo jedan, već upravo dva brodoloma.... odgovori Ber. — Dva brodoloma! uzviknuše svi troje. — Da, gospodo i prijatelji, ja sam za ovo vreme pretrpeo dva brodoloma....Čitali ste valjda u novinama da je pre kratkog vremena nestalo na moru dva parobroda i da se o njima gotovo ništa još nije saznalo, pričaše Ber. — Da nije „Kolumbija“ i „Atlant“? upita sveštenik. — Jeste...„Atlant“ je izgoreo na sred morske pučine: na njemu sam se krenuo iz Evrope.Sa njega sam se spasao pomoću jedne daske, koja me odnese na olupinu već razmrskane „Kolumbije“.Za tim im Ber u kratko crtaše svoje čudnovate doživljaje na olupini ovog broda. Za vreme pričanja sveštenik, Don Lijego tako je pažljivo slušao reči Berove, e je izgledalo da mu svaku reč, tako reći, halapljivo guta. U tom se na parobrodu ču neki signal.Putnici pogledaše na prozore i sa nekoliko strana dolazio je veseo usklik: — Evo!....Evo tvrde zemlje!....Evo pristaništa Santijago! Na ove uzvike Ber se izvini svojim prijateljima i siđe dole u kabine, da obiđe Aranku. Tek je počeo silaziti niz stepenice, a ona beše već spremna i bila se uputila k njemu u salon. Oboje se vratiše gore u salon.Tako je Ber upoznade sa svojim prijateljima, prema kojima osećaše neku privrženost već tim samim, što im je saopštio jedan deo svojih doživljaja, a koji, kako je izgledalo, potpuno učastvovaše u propričanim nezgodama njegovim. Na znak da se lađa približuje svome prvom pristaništu svi se putnici užurbaše i spremaše svoje ručne torbe i prtljage. Parobrod već prilažaše samoj stanici, sa koje se već čuo glas zvona, kojim je posluga prizivana. Na pristaništu Santijago, ovaj se parobrod zadržava samo nekoliko minuta, koliko da se skinu putnici koji tu ostaju, da se novi ukrcaju i da se pregledaju putne isprave. Kad je „Jupiter“ stao na svoje pristanište i kad prolaz bi slobodan, krenuše putnici za Santijago.Tu se rastade Ber sa Pijedrom i Lorencom.Sveštenik Don Lijego ostade na „Jupiteru“ jer je imao nastaviti put po svoj prilici i on ka ostrvu Hajiti.Tu je stajao i Ber sa Arankom. Dok su se putnici istovarivali u pristanište, dotle je Ber s Arankom posmatrao varoš, u koliko se mogla sa parobroda pregledati.U takom položaju behu i nehotice okrenuti leđima ka svešteniku, koga se kanda nije mnogo ticala ova varoš, niti se osvrtao mnogo na gungulu putnika koji silaziše i koji se ukrcavaše na parobrod. Za sve to vreme, Don Lijego, preturao je svoju torbu i neobično dugo posmatraše Aranku i često zagledao u jednu knjigu. Ta knjiga izgledala je po spoljnem izgledu kao svaki sveštenički trebnik.Kad bi je otvorio.... na listovima njenim nebi mogao ništa — Šta misliš, Bere, da je ponudimo da putuje s nama, da je zadržimo u goste kod nas.... ili da je smatramo kao sasvim nepoznatu.... predlagaše Aranka. — Možemo je zadržati, jer nalazim da je i suviše rano da ona ode na biskajske obale.Ona mene vrlo dobro zna, pričaće Moru i Oriki o meni, pa će, bojim se i tako naivnim putem otkriti našu tajnu, koja je još skrivena za predele biskajskog zaliva.Ja te njoj moram predstaviti, a sa njom se moram sastati i ne mogu dopustiti da ti ostaneš prema njoj nepoznata.Nećeš valjda tražiti od mene, da se sada njoj pokažem kao nepoznato lice, kad je čitav niz uspomena protkan između njenoga života i moga spasenja.Tako reče Ber Aranki. — Ne, na protiv ja želim njeno poznanstvo, ono mi je čak i potrebno kao god i njeno društvo, koje bi mi kratilo dane na plantaži, jer tamo nema nikoga poznatoga.Ona bi mi dobro došla u toliko pre, što znam da na sebi nosi žig tvojih patnja.U našem je naročitom interesu da ona ne ode u biskajsko primorje pre našeg venčanja. — Da, imaš pravo, Aranka, pre našeg venčanja ona bi nam kod svoje sestre i okoline bila od štete.... U tom razgovoru Amalija prođe mimo Bera pa se naglo osvrne. — Jeste li vi to g. Bere?! začuđeno upita ona. — Jesam, gospođice, odkuda vi ovde? upita Ber dosta zbunjeno. — Od našeg rastanka u parku, krenula sam na put po obećanju, ali se u putu razbolim ponova te sam morala ovde prekinuti vožnju do oporavljenja, i evo me sada nastavljam dalje. — Da vas upoznam, gospođice, reče Ber. — Molim! odgovori Amalija. — Moja verenica Aranka! reče Ber Amaliji. — Moja iskrena i jedina prijateljica Amalija! reče Ber okrenuvši se Aranki. One se dve prijatno pogledaše, prijateljski rukovaše i usrdno izmenjaše nekoliko opštih pitanja.Tom prilikom Aranka pozva Amaliju sobom u goste na neizvesno vreme: da budu iskrene prijateljice u miru i tišini, kao što ona i njen Ber behu na ćudljivom moru.Amalija je rado primila ovaj poziv.Ta od Bera je nije mogla odvojiti nikakva sila.Ona beše zadovoljna i samo jednim pogledom njegovim. Posle svega ovoga, Aranka predstavi Amaliju i svešteniku, Donu Lijegu, koji se — čudnovato — ne odvajaše od njih. Za to vreme, jedan policiski činovnik s pristaništa već beše otpočeo pregled putnih isprava kod sviju putnika redom. Don Lijego podnese mu svoju ispravu, koju ovaj činovnik tek ovlaš pregleda, pa se okrete Beru. Ber mu pokaza ispravu, koju je dobio u Havani za sebe, Aranku i Atahalpa. Činovnik zagleda u tu ispravu malo pažljivije, nego kod ostalih, pa najzad zapita Bera: — Vaše ime, molim? — Ber od Uljoma, gospodine! — Zanimanje, molim? — Doktorand Filosofije iz Hajdelberga u Evropi! — Putejete? — Iz Havane! — Kuda, molim? — Na ostrvo Hajiti! — Na ostrvo Hajiti?Molim za mesto? — Vega Real....Plantaž „Viktorija“, odgovori Ber odlučno. — Poznajete li posednika plantaža „Viktorije“? upita činovnik. — Poznajem!....To je moj stric Džems od Uljoma! odgovori Ber gotovo ljutito, zbog tolikih zapitkivanja, pa se najzad i reši, te upita činovnika: — Ako smem moliti za objašnjenje, zašto me toliko zapitkujete, kad to niste činili ni s jednim putnikom, u koliko sam ja mogao zapaziti? — Treba mi da tačno saznam podatke o vašoj ličnosti, odgovori činovnik. — Pa ja sam vas baš to i molio da mi kažete, na šta vam ti podaci o meni, kad ih ne tražite od drugih putnika, koji imaju isprave putne ovake iste, kao i ja? — Jedan Crnac traži jednoga čoveka, sa takvim podacima kakve ste mi vi o sebi podavali.Ja sam morao saznati što više o vama, da nebi nastala kakva zbrka, odgovori činovnik ozbiljnim tonom. Sve je to zbunilo Bera, toliko, da se u tom trenutku ne umede izvući iz zabune, te onako kao poluglasno stade govoriti: — ....Crnac?!.... i taj Crnac mene baš traži! — Jeste gospodine! produži činovnik. — Izvinite, gospodine, ali meni je to zagonetno....ja s Crncima nemam nikakvih veza... ja ne poznajem ni jednoga Crnca....Molim vas, objasnite mi u čemu je sva ta zabuna?....To je pometnja!.... to se na mene ne može odnositi; isprekidano govoraše Ber, — Jedan Crnac, po imenu Godon, došao je ovamo s plantaža „Viktorije“ pre dva dana, prijavio se policiji da čeka jednog putnika koji dolazi iz Havane lađom „Jupiter“ i zove se Ber od Uljoma iz Hajdelberga.Jeste li vi ta ličnost? upita ljutito činovnik.... — Po svemu tome.... izgleda.... da jesam! isprekidano i preplašeno odgovori Ber. — Onda ću vam poslati Crnca, pa se o daljemu vi sami objasnite s njim.On će i sam ovom lađom putovati natrag, te ćete imati vremena za razgovor.Ja se na ovome ne mogu više zadržavati.Tako reče činovnik dosta odsečno, pa se okrete i ode. Ber ostade na pragu najveće neizvesnosti.Hiljadama kombinacija projuriše mu za nekoliko trenutaka, kroz onu namučenu glavu njegovu, koja je već bila navikla na patnje, nevolje, iznenađenja, iskušenja. U mislima ga prekide onaj isti činovnik, koji beše doveo jednoga Crnca, ostavi ga kraj Bera, rekavši u povratku samo: — Eto vam toga Godona, koji vas traži.I za tim ode brzo na obalu, jer se lađa već spremala da otisne s pristaništa i otputuje dalje na istok.Već se čuo i signal za polazak. U salonu izmeću ostalih putnika behu i naši; Ber i Aranka sa Godonom i Atahalpom.Čim je Godon stupio pred Bera, otpočeše razgovor. — Pa ko ste vi, te me ovde preko policije tražite? upita Ber Godona. — Ja sam Godon, slobodni rob vašega strica, masa; došao sam amo po njegovoj naredbi, da vas sačekam ovde, jer mu je depeša, koju je od vas, milostivi masa dobio, kazivaše da ćete ovim parobrodom doći. - Pa kakvo dobro donosiš?... — E!.. e! dobri masa, moj preblagi i premilostivi masa Džems bolestan je teško...Gotovo je na umoru ostao pre dva dana, kad sam po milostivoj naredbi njegovoj uzeo ovo, pismo iz njegovih slatkih ruku, da ga vama predam!To rekavši Godon s nekim strahopoštovanjem izvadi jedno pismo i predade ga Beru. Ber grozničavo pruži ruku i uze pismo.Žurio je da ga čas pre otvori, ali mu se ruke toliko tresle od neke čudnovate neizvesnosti, da je kovert gotovo sav pocepao, dok je izvadio pismo. To pismo beše zapasano na lepoj, pergamenastoj hartiji i beše poveliko. Ber ga je čitao, ali s takom furioznošću da ga je Aranka preplašeno posmatrala i nekoliko puta upitala, šta je to tako strašno napisano u tom čudnom pismu. Ber se nije osvrtao na ta njena pitanja, već je samo čitao dalje. Pročita pismo jedan put, pročita ga drugi put, i treći put i što ga je duže čitao, postajao je postepeno mirniji.Najzad je pismo vrlo pažljivo sklonio i ostavio u najpouzdaniji džep svoje haljine, pa sasvim mirno i malo smešećim pogledom okrete se Aranci i samo joj reče. — Dobro je, ne brini se.Ja se nadam da će ipak dobro biti! Po tom se okrete Godonu, upravi na njega nekoliko pitanja o svome stricu, o njegovom bolovanju, o položaju plantaža prema moru.Aranka je gorela od neizvesnosti, ne znađaše u kom pravcu da stavlja pitanja ovome Crncu, koji im donese ovako iznenadne glasove, a sa kojima oni još ne behu ni sami na čisto. Oni živo razgovaraše sa Godonom a iza leđa im je sedeo policijski tajnik, obučen kao sveštenik, (vidi sl. 5. str. 193). — E, pa lepo, Godone, moj uzvišeni stric se mnogo hvali s tobom.On te je jako zavoleo i dao ti slobodu kao i tvojoj Zenobi, koju je, kako mi veli, kupio samo za tvoju ljubav.Je li tako? reče Ber. — O! kako je to dobar gospodar, o! neka bi mu Bog podario zdravlja!....On je svakoga svoga roba nagradio, koji beše dostojan toga. I mene je odlikovao više no i jednog roba svoga.Deset godina je kako imam sreću jesti hleba s njegove trpeze.Ja i moja Zenoba, koju mi je poklonio, gledamo na njega kao na sunce.I više se radujemo kad njega vidimo, nego li i samom suncu.Ta sunce greje sve podjednako a premilostivi masa Džems greje mene i moju Zenobu više nego druge robove svoje.Ah! to je najbolji masa na svima ovim ostrvima. — Zenoba?! kako je to lepo ime! reče Aranka i okrete se Godonu.A šta je ona tebi, te je svojom nazivaš? — Milostiva gospo, Zenoba je Crnica, robinja....Nju mi je iz prevelike milosti darovao gospodar Džems.... i ja sam se oženio njome, ima već godina dana. — A radi li ona teške poslove na plantažu? upita Aranka dalje. — Preblagi gospodar darovao je slobodu i njoj kao i meni, odgovori Godon. — Pa čime se onda bavi? — Ono je nastojnica nad jednim delom robinja, ali je za čudo pametna, te je slušaju čak i muški robovi.Što god im ona naredi, oni vrše.Nju niko ne mrzi, svi je vole samo da nije.... - Šta? upita radoznalo Aranka. — Da nije jednog belog čoveka, koji je policajac u mestu i koji je prati kud god se ona krene s robinjama. — A što? — To će vam ona umeti bolje kazati, ako vaše milostivo srce bude htelo slušati reči jedne crne robinje. — A kako je glavni nastojnik, upravitelj? upita Ber Godona. — Tomas Vindor?! upita Godon. — Jeste, on! ponovi Ber. — Dobar je to upravnik.Ni jedan rob ne može kod njega simulisati.Svakoga tera na posao rano pre zore, u veče ih vrlo kasno vraća u njihove kasarne. — Kako on stoji kod moga strica? — Gospodar Džems uvek sluša njegove predloge o imanju, robovima i svemu.Ali od kako je gospodar oslabio, popustio je i upravnik.Na pri svem tom poslovi ipak idu kako treba.On je i mene mnogo voleo, ali od nekog vremena ne gleda me najbolje, a najviše od kad sam stekao veliko poverenje u gospodara Džemsa. — Budi takav i od sada, pa ćeš vazda imati blagovoljenja svojih starešina, reče Ber Godonu. — Ja sam vazda bio odan svojim gospodarima i nikada nisam iskusio oštrinu njihovu, dodade Godon. — Da, odanost.... vernost.... to su retke vrline, ali se vidi, da ih ti imaš kada te moj stric toliko preporučuje mojoj pažnji.... — O, kako sam mu blagodaran! upade Godon u reč. — ....Ja svome stricu bezgranično verujem, pa ti još sada mogu saopštiti, da možeš računati na moju naklonost.... pokloniću ti isto poverenje, kao što si ga imao i u moga strica, Ber izgovori ove reči neobično vatreno. — Godon ga obasipaše blagodarnostima i uveravanjima u njegovu čvrstu i nepokoljebljivu vernost. Dok su oni govorili, lađa se već beše krenula s pristaništa put Hajiti, gde će se naši putnici iskrcati na zemljište Vega Real već na prvoj stanici, koja bude bila na redu. — Ber, Aranka i Amalija behu već poodavno sišli dole u kabine radi odmora.Putovanje na moru nije ih više zanimalo, ta ono im beše već dosadno, dosadnije nego li kakva dugotrajna bolest.Zar je i mogla ove patnike zanositi svojim čarima ova grdna aždaja, koju su ljudi prozvali „okeanom“, koja otvara svoje gadne čeljusti gde god vidi na sebi zemaljskog stvora!Zar ih je mogao opijati svojim divotama ovaj okean, koji im je već toliko puta pokazivao svoje zube i Neptun pretio glavom svojom!Zar su se mogli diviti veličanstvenosti izgleda, koji im nuđaše izvanredan pogled s lađe na sve strane, oni, koje taj izgled opominjaše samo na užasne scene ne davne prošlosti njihove!? Ah, ne! čarolijama pomorskih putovanja opijaju se samo oni, koji nikada u svome životu nisu videli more ili koji se nikada ne otiskoše s obale na pučinu morsku.Lepo je s kakvog brdašca posmatrati zalazak sunca u more, koje tada izleda kao da sve bukti u plamenu, ali je najveći užas dočekati noć na uzburkanim talasima valovite pučine morske! Naši su putnici preživeli već toliko prizora na valima morskim, da ih sada ne zanimaše više te morske čarolije.Hteli su radije nastupajuću noć mirno prespavati, nego cvokotati od zime posmatrajući s krova odista veličanstven i zanosan zalazak sunčev. A, šta najzad mari to sunce, čiji će ga pogledi otpratiti za horizonat i sačekati sutra dan da ga pozdrave dobrodošlicom s tako dugoga puta njegova?Ono neće biti ni malo tamnije, ako ga slučajno ne pogleda ovo ili ono oko, niti će zasvetliti što god jače i veselije, ako ga danas pogleda ono oko, koje ga već nekoliko dana nije htelo gledati. Koliko se očiju dnevno za navek zatvore na zemlji i koje ga nikad više neće pogledati, baš i da su ga inače gledale rado, pa ono ništa ne mari, ne haje! Bilo je dosta putnika, koji radije odoše u meku postelju, nego li na krov, ali je bilo dosta i takvih što grozničavo posmatraše u ono sunce što će ih sutra dan peći celoga dana i dosađivati im nesnosnom zaparom. Sveštenik Don Lijego i Godon ne behu ni među jednima.Za spavanje beše im još dosta rano, a imali su neki važniji razgovor, koji smatraše važnijim od prostog gledanja lepih pomorskih večeri. Obojica se behu povukli u dno salona, gde behu gotovo sasvim izdvojeni od ostalih putnika. U početku, dok još beše dosta putnika u salonu, oni razgovaraše vrlo lagano, a docnije otpočeše živ razgovor tihim glasom, kad se salon gotovo sav isprazni. Sveštenik je navlaš birao povučen kraj i usamljen položaj. Godon je išao svešteniku po volji i u početku ga je u svemu zadovoljavao svojim odgovorima.To neobično jako osmeli sveštenika — potajnog agenta i on već beše uveren, da je Godona pridobio sebi. Kad se Don Lijego uverio, da je salon sasvim prazan i kad je verovao, da je Godon na njegovoj strani, reši se najzad, da pokuša izneti mu nekoliko predloga. — Dakle, ti sada prvi put vidiš ovoga svoga novoga gospodara? upita Don Lijego Godona. — Prvi put! odgovori Godon. — Ti ga dakle ne poznaješ! — Ne. — I on sad ide da uzme plantaž svoga strica, pa da njim gospodari?! — Da, jer ga je stric oglasio za naslednika. — A gde ga je to oglasio? upita tajnik. — U policiji! odgovori Godon.... samo to je učinio krišom, jer nastojnik Vindor teži da mu prigrabi sve imanje, neznajući da gospodar Džems ima naslednika. — A, tako što god... a znaš li ti koja je ona žena s njim? upita tajnik. — Pa koja je druga, ako ne njegova gospođa. — Jeste gospođa, ali mu ona nije žena. — Nije mu žena?! začuđeno upita Godon. — Nije.... o njoj ima dugačka priča... ali neka je za sada, nego da ja tebe nešto upitam, reče Don Lijego. — Možete! — Meni ta žena treba! smešeći se reče tajnik. — Šta rekoste? upita Godon. — Imam jedan plan, da tebe učinim naslednikom plantaža, ako me u jednoj stvari pomogneš, reče tajnik. — Mene.... ja posednik? začuđeno upita Godon. — Jeste, i ja imam sredstva da to postignem.Reci mi samo da hoćeš, pa je za ostalo moja briga. Godon se dugo razmišljaše.Laskav predlog tajnikov uzdrmao je njegove misli.On beše u iskušenju.Prema Beru nije mogao osećati velikih simpatija, jer ga nije ni u koliko poznavao, naročito ga nije znao kakav je na vlasti, jer tada ljudi obično izgledaju sasvim drukčiji, nego li u običnom životu.Ali ipak nije hteo da obesveti ono poverenje, kojim ga je stari gospodar i dobrotvor Džon odlikovao.Teško mu beše rešiti se, da obmane novog gospodara.S druge pak strane zamišljao je sebe u položaju posednika plantaža....On nekadanji rob, on, koji je nosio jaram o vratu.... sada da postane posednikom bogatog plantaža....To mu izgledaše po sve nemogućno, ali mu je ipak laskalo obećanje tajnikovo.... Osećaše potrebu vernosti novom gospodaru, ali kako bi mu tek bilo videti sebe na njegovom mestu, a osećao je u sebi sposobnost za takav položaj.... Mislio je tako neprestano.To premišljanje njegovo beše jasan znak da je on verom posrnuo, da je gotov učiniti svaku uslugu tajniku samo zarad slave, da u istoriji ostrva Hajiti bude zabeleženo, kako je jedan rob iz jarma postao posednik istoga plantaža, na kome je u početku radio najteže poslove.... — Najzad, premišljaše Godon u sebi, stari gospodar Džems mene je osobito pazio.... možda bi mi i sam ostavio plantaž, da mu se ovaj sinovac nije javio.... Dok se on ovako borio u mislima, dok je osećao veliku težinu, da da svoje poslednje rešenje, dotle ga je Don Lijego neprestano nagovarao i uveravao, da ga može učiniti gospodarem plantaža. — Da ti dokažem, da ja znam dobro, koja je ova žena što ide s Berom, reče tajnik, evo pogledaj u ovu knjigu.Čija je ovo slika? — Njena je, upravo njena! uzviknu Godon. — Pa šta sad misliš? upita tajnik. — Pa kakve usluge vi tražite od mene? upita Godon.Da li ih ja mogu zadovoljiti? — Možeš, uslovi nisu teški! — Da ih čujem, zahtevaše Godon. — Kazaću ti ih samo onda, ako daš reč da ćeš ih ispuniti, inače me možeš izdati, reče tajnik. — Ne, izdati vas neću ni za živu glavu pa ni onda ako uslove ne budem mogao primiti, odgovori Godon. — Zaklinješ li se na te reči? upita ga tajnik držeća ga čvrsto za ruku. — Zaklinjem se živim Bogom i Isusom Hristom! uzviknu Godon, dignuvši tri prsta u vis. — Onda slušaj, nastavi tajnik.Gospođa Aranka je prava žena jednoga moga prijatelja iz Evrope.Tvoj novi gospodar Ber je razbojnik, koji je silom oteo ženu moga prijatelja i evo je vodi po nepoznatim predelima krijući svoj trag.Od tebe tražim, da mi zgodnom prilikom izdaš tu ženu, da je vodim njenom pravom mužu, a Bera ćemo posle lako poslati za Evropu, gde će dobiti kaznu za svoje zločinstvo.Plantaž ćemo onda ustupiti tebi.Ja za to imam sredstava kod sebe, koja ti još ne smem otkriti.Jesi li razumeo? — Jesam, odgovori Godon. — Pristaješ li sada na moj predlog? — Pristajem, reče Godon.Ja ću zadovoljiti vaše uslove, ali sredstva ću ja sam izabrati. — Sredstva?.... to je tvoja stvar.... ti znaš šta ja hoću, pa se prema tome upravljaj. — Dobro, odgovori Godon. — Pazi samo.... da me ne obmaneš, jer ako to učiniš, bićeš kažnjen, da će te do srca zaboleti pa će te i života stati. Godon samo klimnu glavom i tek što htede nešto reći, ali mu reč zastade u grlu, jer u tom trenutku ču da neko otvara vrata na salonu. — Pst! ču se glas kroz prazni salon. Unutra već beše ušao Atahalp baš onda kada je Godon klimnuo glavom, te je jasno čuo onaj šum „pst!“ — Njega je jako iznenadilo, da je u ovoj sebi spazio samo ovu dvojicu, čiji je razgovor čuo u nekoliko samo, dok je otvarao vrata, i koji behu sasvim nemi, kada on uđe unutra.Na ovoga sveštenika beše podozriv još i inače, što je jednako pogledom pratio Aranku, koju on smatraše skoro kao svoju.On bi se potukao sa svakim onim, koji bi mu se usudio reći da on nema prava na nju, kad ju je upravo on spasao smrti na onoj lađi kad se beše požar desio.Čitav niz uspomena između njega i nje, razvio se posle tog događaja.A i ona je tada odgovarala simpatijama njegovim.Ta koliko mu je puta u zagrljaju protepala zvonkim tonom: „O, Ato, Atice, spasitelju moj!“ Ljutit zbog današnjeg postupka sveštenikova, a našavši ih sada u prilično nezgodnom, zbunjenom položaju, upita dosta oporo. — Godone, šta se to desilo ovde? — Nije ništa.Otac Don Lijego spava još od prvog mraka, a ja ovde kraj njega sedim, spremam se da i sam spavam, odgovori Godon. — Ali ja sam čuo razgovor! — Razgovor?! kao začuđeno upita Godon. — Da, razgovor..Čuo sam razgovor ovde i ušao sam ovde.Ti si klimnuo glavom a ja čuh u tome trenutku reč „Pst!“ Objasni mi šta je to bilo? Godonovo lukavstvo ovde otpoče svoje mreže raspletati.On se ne dade zbuniti, već odmah odgovori. — Otac Don Lijego spava odavno već, pa me je pre spavanja umolio, da pazim na tišinu, jer je jako umoren, pa je rad da se bolje odmori.Ti si lupnuo na vrata, ja podigoh glavu tebi i rekoh onu reč, da bih ti dao znak da prilaziš lagano amo, kako ga nebi probudio.Eto to je, ako baš želiš znati u čemu je stvar. — Hm!.... pa dobro.... ali razgovor? upita Atahalp ponova. — Razgovora nije moglo biti, pošto čovek odavno već spava.On je, do duše, malo pre tvoga ulaska buncao nešto u snu i primetio sam, da je to do sad već nekoliko puta uradio.Ako to budeš čuo slučajno! odgovori Godon sasvim ravnodušno. — Dakle je taj pop somnambula? upita Atahalp. — Onda ću pričekati malo, da vidim hoće li opet govoriti u snu.... možda će nam slučajno otkriti kakvu tajnu svoju, reče Atahalp.A meni je prilično stalo da saznam po koju tajnu njegovu. Rekavši to, Atahalp zaćuta.Osluškivahu obojica neće li ovaj „silom somnambula“ iskazati što god u snu.Kad su se dobro umirili tajnik u prividnome snu odista stade izgovarati neke nejasne reči.Atahalp ga pažljivo slušaše, a Godon.... Od nekoga vremena na Ostrvu Hajiti i to u zapadnom delu njegovome nekako stvari ne idu dobro.Do pre kratkog vremena na njemu je vladala mirnoća.Posednici i ostali beli ljudi gospodariše nizinama, primorjem, a urođenici, Mulati i Crnci savijali su svoja skrovišta po visokim brdima i plantažama ili provodiše vek svoj po neprohodnim prašumama u društvu sa zverinjem, koja tamo caruje. Svako pleme živelo je svojim životom i kretalo se u granicama ugovora, koji behu utvrđeni između njih i posednika, posle dugih boraba. To mirno stanje bilo je dosta kratkoga veka.Među Crncima i Mulatima, gordim stanovnicima ponositih brda i prašuma opažao se neki pokret.Oholim sinovima divlje prirode nije išlo u račun da na svojoj zemlji trpe i tuđince, pa još bele ljude, koji ih potiskoše s dolina i nateraše gore u brda i šume. Među ponosnim naslednicima tradicionalnih običaja i navika sazrevala je sve većma i većma težnja da se oslobode došljaka i uzmu upravu nad ostrvom u svoje ruke. Pojedine grupe zaverenika, kombinovane od Mulata i Crnaca krstarile su oko pojedinih plantaža krišom noću i vrebale su priliku da ubiju po koga došljaka. Zaverenici su potajno slali svoje ljude u kasarne robova, koji radiše na pojedinim plantažama, da sa njima stupe u pregovore, da ih nagovore da se jednog dana listom pobune svi, da potuku svoje nastojnike i gospodare, da se oslobode pa da kao slobodni građani ove zemlje sami upravljaju svojom sudbinom. Zavera je sve više otimala maha, ali su je urođenici i robovi vešto skrivali, te se o njoj nije ni znalo.Robovi po svima plantažama samo su očekivali ugovorene znake s planina pa da okršaj naprave. Posednici plantaža i ostali doseljenici iz Evrope samo su znali da se među stanovnicima šuma i brda opaža neki pokret da je u jednom plemenu poglavica neki Hunon, odbegli rob s jedne plantaže.Na šta je on naperen, to je za njih bila tajna.Svi merodavni krugovi držali su, da su urođenička plemena u zavadi, da se spremaju za međusobnu borbu, koja do duše, nije tako retka u njih i ne beše ni malo neobična pojava.To se već toliko puta dešavalo, da je za posednike to bila obična stvar.Oni se čak i radovaše takom pokretu, jer onda mogu spavati bezbrižno u svojim odajama i izvoditi mirno rad na svojim plantažama.One, koji bi mogli poremetiti tu tišinu — Mulati i Crnci — su posednici i navlaš potpirivali na takve međusobne borbe zavađenih zar plemena, da bi sami živeli u miru. Eto zbog toga se mala pažnja obraćala na pokrete koji se opažahu gore po planinama. Niko nije ni slutio na to, da ne prođe ni jedna noć, a da se po koji odvažni sin divljine spusti dole u ravnice i obodrava robove stavljajući im u izgled skoro oslobođenje, a mnogima i povratak u svoju postojbinu. Ni posednik plantaža „Viktorije“, mladi gospodar Ber sa prvim upravnikom Atahalpom nije ni slutio na lukavstvo svoga nadstojnika Godona, kome beše poverio staranje o svima svojim robovima, jer on beše vičan tom poslu.Tajni sastanci lukavog nastojnika Godona sa svojim ocem Hunonom, postali su jako učestali.Hunon, poglavica zaverenika sam silažaše na ovaj plantaž, na kome je nekada kao rob izdirao u poslu, sastajao se sa svojim sinom i pregovarao o zaveri uvređenih sinova ove zemlje i žarke Afrike.Sve je to potkopavalo temelj gospodaru „Viktorije“. On beše tako neiskusan u ovim stvarima da je postao gotovo slepo oruđe svoga roba Godona i radio sve po njegovom upustvu.Po njegovom savetu je otpustio onoga strogog upravnika, Tomasa Vindora, jer je nečovečno kinjio robove njegove.Ali ni misliti nije mogao, da je Vindor dobro poznavao robove i sve što je činio, to je bilo da dobro bude gospodaru njegovu. Sav posao, upravo disciplinsku službu nad robovima, beše Ber poverio njemu — Godonu, koji ga svakom prilikom s najvećom poniznošću uveravaše o svojoj odanosti, što je neiskusnom Beru mnogo laskalo. A i šta je znao drugo raditi!Stric mu je Godona i Zenobu ostavio u amanet kao svoje ljubimce i verne sluge.Ber nije ih poznavao, već je samo održao amanet svoga strica.Savest mu beše mirna i on je srećno i zadovoljno gospodario, očekujući da se sve stvari srede kako je želeo, pa da svečano proslavi dan svoga venčanja sa Arankom, jer celj njihovih putovanja, ideja njihovih nada beše već ostvaren. Ali, da je Ber mogao zagledati dublje u dušu svoga nastojnika Godona, mogao bi mu pročitati, da se klica neiskrenosti toga istog Godona razvija u njemu još odavno.On bi, da je pažljivije mogao čitati u lice njegovo saznao, da ona počinje još na nekoliko dana pre no što je, poverenjem gospodara Džemsa sa upravnikom Vindorom, vršio pregled nad robovima odabirajući bolesne za prodaju, da je tu priliku upotrebio na to, da svoga oca Hunona oslobodi ropstva, dogovorivši se s njim, da se ovaj napravi bolesnim, da na putu prividno umre, kao što je i bilo. Eto kakvom je podlošću odlikovani rob Godon odgovorio na iskrenost svoga gospodara! Ali.... beše li to podlost Godonova?! Zar se sinovlja ljubav njegova prema nesrećnom mu ocu može smatrati za podlost?!Zar je nevernost prema trgovcu s ljudskim mesom veći greh, nego li što bi bio ne pomoći svome roditelju u svakoj bedi i nevolji a još više osloboditi ga robovanja, koje snosi samo za to, što je crne kože i što je rođen kao slobodan sin tople Afrike?Zar je sin mogao biti ladan prema patnjama svoga roditelja gledajući ga u ropskome jarmu gde radi teške poslove da iz njih beli ljudi vuku koristi i žive raskošno?I zar najzad, u crnim golim grudima ne kuca srce roditeljske i sinovlje ljubavi onako isto toplo i silno, kao što kucaju srca raskošno odevenih belih gospodara?.... Ne, Godon tada ne beše izdajnik.On je bio u mogućnosti da olakša terete sa srca svoga oca, i olakšao mu ih je. Oslobođeni pak roditelj, dočepavši se slobodnih brda i šuma žudeo je za osvetom nad belim ljudima, koji poniziše njega i njegovo pleme do ropskoga jarma, u koje se beslovesna životinja preže.Tamo...... tamo u slobodnom vazduhu hajitskih šuma nađe Hunon mnogu svoju braću i jednomišljenike. I zar se sada može zamisliti, da ovako oslobođeni otac ljubavlju svoga sina, može propustiti i jednu priliku, a da svome pravom sinu ne steče većih sloboda, da mu izvojuje i osigura bolju budućnost?! kakav bi to otac bio, koji nebi svome sinu, patniku, pomagao u časovima bede i nevolje, kad je u mogućnosti da to učini, da mu izvojuje potpunu slobodu, da ne preza od pogleda pojedinih gospodara! Ne, Hunon je dobro znao da roditeljskoj ljubavi potpuno odgovara ljubav sinovlja.Jedno bez drugoga pusto je, suši se, nestaje ga....Sin je zadovoljio oca svoga, pokazao je plod sinovlje ljubavi i sada je bilo red da Hunon, otac, razvije u jačoj meri svoju ljubav, svoju roditeljsku ljubav, prema tako dobrome svome sinu Godonu.I Hunon je radio na tome, gradeći zavere protivu posednika plantaža, da tako oslobodi sina, da oslobodi nevine robove. A sirota Zenoba, pričajući Godonu one prve noći, kad je s robovima povedoše s tržišta Sen Domingo ka plantažu „Viktoriji,“ kako mu je otac odveden u ropstvo nije ni znala da je dobri sin Godon, na jedan dan pre sastanka s njom, već bio oslobodio svoga oca ropskoga jarma.... Eto takvo beše stanje na ostrvu Hajiti, eto takve behu prilike na plantažu „Viktoriji“ onoga časa, kada je Ber primio upravu nad njim i zakonim putem uvažen za naslednika. Ne znajući prilike na plantažu, verujući u odanost nadstojnika Godona, on je živeo srećno i zadovoljno, očekujući s nestrpljenjem dolazak svojih najvećih gostiju: matere i oca iz Evrope, za koje je želeo da budu prisutni njegovom venčanju s Arankom, da budu očevidci neizmernoga bogatstva njegova, koje će se toga dana izneti pred njih. Don Lijego se takođe iskrcao na Hajitsku obalu.Došavši u hotel preruši se, skide maske sa sebe, koje je uz put tako vešto prikrivao i prijavio se šefu mesne policije kao policijski agent iz Evrope, da je ovde došao, da traži jednog opasnog zlikovca, za čijim tragom odavno ide i put ga je doveo na ostrvo. Tu se kod policije snabde sa potrebnim dokumentima da bi mu putovanje po ostrvu bilo slobodno, pa je uspeo čak i dotle, da, ako mu potreba zahte, može dobiti od policije i silu, oružanu pomoć. Pošto je pripravio sve što bi mu olakšavalo svaki dalji posao, on se krenu putovati s jednoga plantaža na drugi obilazeći sve radenike, gde god je koja grupa radila a sve u prividnoj nameri da vidi, da se taj zlikovac kojega je gonio, slučajno ne nalazi među robovima ili još pre među nastojnicima. Sve je to činio sa znanjem policije i posednika dotičnoga plantaža.U samoj stvari, on je time hteo pre svega da se dobro upozna sa prilikama i običajima, koji vladaju na pojedinim imanjima, kako bi mogao svoje planove ostvariti što je moguće opreznije.Osim toga, njemu je trebalo da se izbliže upozna sa odnosima između samih posednika i pojedinih nastojnika njihovih. Na taj bi način, održavajući ljubav ili potpirujući tajno mržnju, između kojih šta postoji, mogao sve okolnosti upotrebiti na svoju korist, naravno u koliko bi koji organ bio upotrebljiviji za njegov plan. On bi dakle tako imao u svojim rukama ključ situacije i okretao bi ga onamo i onoliko kuda mu je i koliko potrebno. Plan dakle beše skrojen.Don Lijego nije štedeo vremena, koje mu beše potrebno za izvođenje njegovo.On je dobro znao, da bi prenagljen pokušaj mogao stvar izokrenuti sa svim na drugu stranu.Tada mu ključ situacije nebi mogao ništa koristiti. Kao iskusan čovek, znao je on vrlo dobro, da u ovakim prilikama, kad se imaju izvršiti ovako tugaljivi poslovi, kao što je otmica čeljadeta, nije dovoljno samo imati u rukama ključ situacije pa ga okretati na svoju stranu, nego da je još od veće važnosti umeti proceniti vreme kada treba ključ spustiti u bravu opšte situacije. Jer ako se ne oceni sam trenutak kada treba otpočeti akciju, pa se to u nevreme učini, situacija postaje sa svim nova i ključ stare situacije nemoćan je da otvori bravu nove situacije. Don Lijego je vazda mogao oprezno se koristiti slabošću pojedinaca.Tu je taktiku usvojio i u ovoj prilici.Tim načinom hteo je izvesti i ovaj svoj plan. A vreme!.... vreme će već nagraditi njegove trude.On će jednog dana, mislio je, imati tu gospođu Aranku na svojim rukama, a koja sada izmenjuje svoje zagrljaje između Bera i prvog mu upravitelja Atahalpa, kao što se zbivaše i pre.... tamo u Havani! Na jednom delu plantaža „Viktorije“ radilo se vrlo živo oko pribiranje kafe.Dernjava pojedinih nastojnika razlegaše se po onoj poljani, kojom žuriše robove na rad, jer tu beše glavni nastojnik Godon, pa da nebi primetio na kakvu labavost u radu.Njega su se bojali, jer što on dostavi gospodaru Beru, ono će se i učiniti. Godon zadovoljno gledaše, kako živo pucaju one strnjike kafe pod rukama vrednih robova, pa i nehotično se zanese mislima iz svoje prošlosti, kada su njegova pleća osećala udarce surovih nastojnika, kada su se njegovih ušiju ticale dernjave njihove, kada je njega glavni Vindor gledao pred sobom ovako, kao što on gledaše sada ove crne robove.I kad uporedi svoj sadanji položaj sa ondašnjim, čisto nije verovao da sada u njegovim rukama leži život ovih jadnika kao što je njegov ležao u rukama nastojnika. On se osećaše potpuno zadovoljan.Dušu njegovu nije više pritiskivalo poniženje, vrat njegov nije više žuljio jaram ropski, i ako je bio zarobljen, kupljen i pod kontrolom, ipak ne osećaše više težinu robovanja. Na protiv, on je imao uza se svoju vernu Zenobu, koju je čuvao i pazio kao zenicu oka svoga.Pogled na nju beše za njih čitava istorija od kolevke, koja se nihala tamo negde u slobodnom delu Senegambije pa do ovoga gospodstva koje s njom zajedno deli ovde u tuđem svetu. Zenoba je u Godonu imala ne samo muža, već joj on beše i čitava postojbina.Sa toliko ljubavi i poštovanja behu među sobom spojena ova dva srca žarke Afrike! A kome je imao biti blagodaran za sva ta dobra i blagodati koje je stekao u tuđinca, ako ne dobroti srca njegova gospodara Džemsa i uviđavnosti poštenoga i trezvenoga upravnika Vindora! — Zaista, mislio je Godon u sebi, ta su dva čoveka podigla me iz prašine, iz blata, obasipali me retkim odlikovanjima, koja ne uživaše ni jedan rob na ovoj, niti na obližnjim plantažama.Iz ropskog jarma istrgli su oni mene i obukoše mi ovo odelo....Da, to su moji spasioci, ja sam kod njih preporođen.A ja čime sam se odužio tolikoj pažnji moga gospodara i besprekornoj uviđavnosti upravnika Vindora?....Ah, ja sam prestupnik gadan....Upravnika sam opanjkao kod novog gospodara Bera, te ga je ovaj otpustio, u mesto da ga nagradi za savesnu službu prema gospodaru....A ovamo podrivam temelj imanju onog gospodara, koji me toliko voli i ukazuje pažnje!....Za tim malo zaćuta i zamisli se duboko. — Jest, ja sam nevernik, nastavi Godon posle kratkog razmišljanja, ja sam podlac.... ja sam nitkov.... ja sam ulja.... gadan sam izdajica poverenja....Ne, ne.... ja takav ne mogu biti... ja ću... Htede nešto izreći još, ali se trže, čuvši neko kašljucanje sa strane. Godon pogleda na tu stranu. Otuda je dolazio Don Lijego i smešećim se pogledom približavaše Godonu. Ovaj ga posmatraše ozbiljno. — O, Godone, kako idu poslovi? upita ga Don Lijego. — Poslovi idu dobro, odgovori Godon u kratko. — Idu li u svemu dobro? upita dalje Don Lijego. — U moga je gospodara sve dobro! odgovori Godon. — Dokle se napreduje polako, ali ipak pouzdano? zapita opet Don Lijego. — Napreduje se i biće još bolje! reče Godon. — E onda mi je milo kad je tako.A kako inače stoje stvari? upita Don Lijego. — Stvari?!....Kakve stvari? upita Godon. — Pa one stvari o kojima smo govorili! — Ja vas ne razumem, Don Lijego, šta želite. — Razumete me vi vrlo dobro, Godone, šta ja želim.... jer ja nisam zaboravio vaše želje. — Izvinite, Don Lijego, ali ja vas ne razumem! — Hoćete li da vas opomenem na zakletvu? — Kakvu zakletvu? upita Godon. — Zakletvu, koju ste mi dali na parobrodu pre iskrcavanja na hajitsku obalu! tvrdio je Don Lijego. — Da vam.... — Jest, da mi.... jeste li to zaboravili? — Nisam zaboravio, ali ću zaboraviti vrlo brzo, odgovori mu Godon odsečno. — A, tako dakle, vi ste voljen zaboraviti datu zakletvu... — Da, voljan sam.... jer sam uveren da time vršim jednu časnu ulogu, odgovori Godon dalje. — Odkuda tolika promena u vas? upita Don Lijego. — Promena kod mene? — Da! — Ja sam uvek ovakav! odgovori Godon. — A na onoj lađi? upita Don Lijego. — Da.... imate pravo, tamo je sa mnom nastala promena, ali ovde, na ovoj zemlji, ja samo mislim o dobru svoga gospodara, odgovori Godon ponosno. — A zar ne mislite i o svome dobru. — Dobro njegovo, i moje je dobro! — Zar se odričete izgleda na još bolje stanje? — To nije u mojoj vlasti, odgovori Godon. — Ali ono je u mojoj vlasti! ozbiljno reče Don Lijego. — Pa šta je s tim? — Ja vas, Godone, još jednom opominjem na vašu zakletvu, koju ste mi dali u onom času kada smo ja i vi utvrdili sporazum o stvari koja vam je poznata.Ako je se vi tako lako odričete, meni je sve jedno.Ja imam načina da svoj plan izvedem i drugim putem, samo u tom slučaju vi će te postati robom, a ovako posednikom plantaža.Vaša je sudbina, Godone, u mojim rukama. — U vašim rukama moja sudbina? upita začuđeno Godon. — Da u mojim je rukama! Tako gordo uzviknu Don Lijego i izvadi iz džepa jedan policiski akt u kome je stajalo, da je on ovlašćen zatvoriti svakoga, na koga posumnja da što god zna o zločincu, za kojim se traga. Godon čitaše to pismeno, pa podignuvši glavu prema Don Lijegu, reče samo: — Pa šta mislite ovim aktom? — Proglasiću vas za saučesnika zločina i vi možete ovoga časa biti strpani u zatvor.A za posle već, to je moja briga.Ja vas još jednom opominjem na zakletvu, ako sebi želite dobra. — Ja želim sebi dobra, ali za to ne moram želeti zla svome gospodaru! — Dobro.... birajte sada jedno ili drugo, u mojim je rukama ključ od obojega.Ali promislite dobro šta radite, jer vas može srce zaboleti, pa da mu leka ne nađete, ja vam za sve to stojim dobar. — Promislio sam ja već! reče Godon. — Uzmite se na um, da pokajanje ne dođe suviše kasno.Tako prećaše Don Lijego Godonu, koji ostade onde kraj gomile radenika razmišljajući o ovome događaju. Don Lijego ode na drugu stranu, ostavivši Godona da se misli o zapletu u koji je zašao sa ovim čudnim čovekom.Godon je pratio pogledom Don Lijega, koji se nekoliko puta osvrte za sobom i prećaše prstom Godonu. Godon se duboko zamisli. Za nekoliko dana posle ovog događaja iz među Godona i Don Lijega, njih se dvojica ne sastajaše.Godon je strepio od svakog šuma, bojeći se da ga policija ne goni, jer je prema rečima Don Lijega očekivao da će se ovaj svetiti nad njim, što mu onako dragovoljno ne htede pružiti ruku kako mu je ovaj nuđaše. Don Lijego pak navlaš je izbegavao sastanke sa njim dajući mu vremena da se razmisli, a najviše pak s toga, da stvar ne bi prenaglio, što se nije slagalo s njegovom taktikom. Za to vreme pak, Don Lijego se reši, da obilaznim putem primora Godona na izvršenje zakletve.On je dobro znao da Godon voli svoju Zenobu više nego li i sebe sama.Izgubiti Zenobu za Godona je bilo više, nego li izgubiti i sebe sama.Ta njih dvoje behu jedan drugom ne samo muž i žena nego i sva postojbina i sve imanje njihovo. Znajući dobro te odnose Zenobe i Godona, Don Lijego se reši da preko Zenobe pokuša izdaleka nebi li ga ona nagnala na korak, koji mu beše potreban.U slučaju pak, da ona ne htedne pristati, on beše rešen da upotrebi silu nad njom, ne bi li time stvar okrenuo na bolje. — Patnje, koje bi od ovoga pretrpila Zenoba, bile bi za Godona mnogo jače, te će se valjda tako, za ljubav nje, rešiti da mi plan potpomogne.Tako mišljaše Don Lijego u sebi.Ja moram malo jače stvar podgrejati, jer se približuje dan venčanja Bera i Aranke, posle čega bi se stvari zaplele još većma.... Rešen na ovaj korak, Don Lijego najmi jednoga dana dva oružana čoveka, kojima izdade naredbu da pred veče idu za njim ali da se prikrivaju, da gledaju da budu uvek u njegovoj blizini i da budu gotovi uraditi svakog trenutka ono, što bi im on naredio. Pošto je izdao naredbe, krenuše se svi napred preko polja tamo na onu stranu, gde je Zenoba bila sa jednim odeljenjem robinja na poslu.Posle po sata laganog kretanja i prikrivanja, najamnici sa Don Lijegom na čelu dođu do ivice jednog šumarka, gde je Zenoba morala proći sa svojim robinjama, da tu naiđe na nju i pokuša pridobiti je milom ili silom. Najamnici ostadoše u šumarku prikriveni, a Don Lijego ode sam čak na ono mesto, gde je Zenoba radila da unapred pokuša kakav dogovor sa njom. Ali kao iskusan čovek, on metne masku, kako ga ona ni u kom slučaju ne bi mogla umotriti, niti znati s kim je govorila. Kad je stigao k njoj, ona već uređivaše svoje robinje za povratak u kasarnu.On je oslovi sa: — Dobro veče, nastojnice! — Bog vam pomogao! odgovori ona tiho i nežno. — Vi već polazite s rada?! — Idem, vreme je da se robinje odmore, jer sutra moraju opet zorom raniti. — A morate li i vi s njima? — Moram, kako ne bih morala! — Pa to je onda teretno po vas? — Jeste teretno, ali se mora snositi! odgovori Zenoba s uzdahom.Dotle već behu prilično odmakli. — A bi li vi želeli lakši posao? — Ja bih.... ali grešim što tako mislim.Da sam u drugoga gospodara, bilo bi mi gore, odgovori ona. — Ja sam i došao k vama s predlogom, da mi učinite nešto, pa da vam se stanje poboljša. — A ko ste vi? upita Zenoba. — Ja sam čovek, koji želim da se koristim vašom jednom uslugom, a da time i vas podignem. — Ali ime vaše?! — To je tajna! — Pa kako onda tražite usluge, a želite ostati u tajnosti od mene? upita Zenoba. — Moje ime, ostaće za vas tajna; ono i nije od kakve važnosti po stvar, radi koje mi trebaju vaše usluge..... — Onda ih ne možete ni očekivati od mene, odgovori mu Zenoba. — Ali u izgledu je vaše poboljšanje!.... — A, ne.... tako nečasne uloge ne vrši ni jedna kći slobodne Senegambije.Svoj plan u koliko se on dotiče mojih usluga vama, koga neznam ni ko ste ni od kuda ste, vi možete slobodno izmeniti.Vi ste čovek bele rase, za koju ja ne bi nebih žrtvovala ni jednu dlaku svoje kose.Vi ste sin gadnoga plemena, koje eksploatiše našu snagu i izvodi nas na pazar kao svaku stoku.Ja sam pretrpela toliko poniženja od belog plemena, da mi je samo moguće.... ja bih... ja bih ga očistila s lica zemlje.Pa zar da ja činim usluge ljudima takvoga soja?!Bože sačuvaj!To ne bih učinila, pa makar to bila i najplemenitija stvar.Zar ko može verovati vašoj časti, vama, koji nam danas držite propovedi o načelima Hristove nauke, da su svi ljudi na zemlji braća među sobom a ovamo nas sutra dan sputavate u jarmove pa u čoporima kao kakvu stoku terate na tržište, tamo nam gledate zube, pipate mišice..... ne stidite se toga poniženja.... sram vas bilo!...... — Čujete li, Zenobo, smirite se i nemojte vređati! upade joj u reč Don Lijego.Sada već behu blizu onog mesta gde je zaseda čekala. — Da se stišam!.... ne!.... vikaću da se do neba čuje šta se sve radi ovde na zemlji!I vi, beli čovek, koji još i imena svoga krijete koliko ste podlac, vi ste još našli da tražite usluge od jedne ponižene kćeri ponosne Senegambije.Ne nadajte se usluzi od mene, jer je nećete dobiti..... ja ne pomažem tirane svoga plemena!... — A ti ćeš silom biti primorana! ciknu uvređeni Don Lijego, pa za tim viknu najamnicima. — Držite je!....Zakopajte je živu u tu jamu.Neka vidi i gleda kako joj smrt prilazi, neka pozna dobro kako beli čovek ume prati uvrede svoga plemena! — Zlikovci!....Podlaci! vikaše uhvaćena Zenoba iz sveg glasa. — Najamnici svezaše Zenobu konopcem za jedno drvo, pa dugačkim noževima proširivaše jednu jamu pred njom. — Zlikovci! sram vas bilo! tri oružana čoveka protivu jedne slabe robinje!.... vikala je iz svega grla, ali joj glas bivaše sve mukliji i rapaviji. Za ovo vreme Don Lijego iseče sve konopce na robinjama i oslobodi ih, rekavši im: — Idite kuda vam je volja.... vi ste slobodne! — Begajte u slobodna brda i šume! dovika im Zenoba glasom, koji se već jedva mogao razabrati.Pričajte slobodnim gorštacima šta rade beli ljudi s nevinim i ponosnim ćerima ponosne Afrike! Robinje, dočepavši se slobode, odjuriše kud koja, ali sve uzmicahu tamo na onu stranu gde beše u blizini tu granica nezavisnih gorštaka Mulata i Crnaca. Dotle je jama već bila gotova. Ali i Zenoba ne znađaše više za sebe.Gledajući svojim očima kako joj se grob kopa, nemajući žive duše oko sebe, ona izgubi svaku hrabrost i onesvešćena ležaše pored drveta, za koje beše privezana. Najamnici uzeše je u ruke i spustiše je u grob.Ona beše nepokretna.Ni uzdaha ne imađaše više u svojim grudima. Opustivši je u jamu, najamnici bacaše zemlju na nju.Teške grudve crne zemlje udarale su ono oblo, a dražesno telo njeno.Ali ona ne imađaše svesti ni o čemu šta se s njom događalo. — Dosta je! viknu Don Lijego najamnicima koji je behu skoro svu pritrpali.Ostavite joj glavu i jednu ruku van zemlje, kad se probudi neka vidi, da beli ljudi ipak imaju milosrđa prema ljudskim stvorovima.Neka se slobodnom rukom brani od muva i drugih insekata kako joj život pod zemljom ipak ne bi bio u toliko dosadan.Neka je sada tu na ledini, neka provede noć kao slobodna kći ponosne Afrike! reče Don Lijego u ironiji. Zatim se okrete i s najamnicima pođe kući.Nije prošao ni nekoliko koraka, pa zastade.Zamisli se pa reče najamnicima. — Vratite se, da nakršimo grane i pokrijemo je, da joj načinimo malo suvote nad glavom, da je nebi što kiša uznemiravala u prijatnom joj snu. Najamnici učiniše po naredbi. Dok su oni to radili, dotle je Don Lijego metnuo oko Zenobinog vrata na jednoj uzici, daščicu jednu na kojoj beše zapisano: „Sada je ostala živa, drugi put biće mrtva!“ Svršivši i ovaj posao krenuše se ova tri zlikovca kroz šumu natrag u grad. — Tako,.... ključ je dakle spušten u bravu situacije! mišljaše Don Lijego u sebi. Za nekoliko trenutaka na toj se poljani nije čuo više nikakav čovečji glas.Svako živo biće, koje je obdan vršilo ma kakve radnje svoje, smirilo se ili je žurno hitalo da gde god otpočine, pa da sutra otpočne ponova teretni posao.Poljana beše pusta za neko vreme. Kad se noć beše već u veliko spustila i kad se noćna hladovina beše već odavno rasprostrla, otpočeše i neki čarobni žubori po ovoj šumici i po poljani onoj.U koliko je noć više uzimala maha, šušanj je postajao sve češći i jasniji, dok se oko po noći mešao se urlikanjem raznih noćnih životinja, koje krstariše slobodno po onim prostorijama tražeći hrane.U to doba sve šume ožive i strahovita vreva noćnih prizora čarobno se razleže na sve strane zadajući po kadkad strah stanovnicima, koji behu zatvoreni u svoje stanove. Kako li se osećala u takvim prilikama sirota Zenoba pod granjem i pritrpana grudvama crne zemlje? U palati gospodara plantaže „Viktorije“ poslovi su išli normalnim tokom.Veče je došlo mirno i gospodar Ber provodio ga je veselo sa svojom Arankom i gošćom Amalijom.Kako je bio neobično dobro raspoložen, pozvao je bio upravnika Atahalpa da zajednički provedu u zabavi jedan deo ovako prijatne noći. Prvo se imao svršiti dnevni raport, koji je Ber dobijao od svoga upravnika o stanju na plantaži.U određeno vreme, on je i čekao upravnika, ali njega ne beše tamo.Ber je čekao još neko vreme posle određenog časa, ali Atahalp ne dođe ni za jedan ni za dva sata posle roka. To je zabrinulo Bera.Nije više mogao biti u ovakoj neizvesnosti, kakva se do sada nije desila.S toga pozove jednog poslužitelja i naredi mu da što pre ode u stan upravnikov i upita ga, zašto nije došao na raport u određeno vreme, niti se odazvao pozivu da zajednički provedu veče u zabavi. Već je bilo oko 11 sati noću, a gospodar Ber ne dobi još izveštaja. Ostalo je bilo još svega 5 sati vremena, pa da se robovi bude i upućuju na nove radove, a on još neznađaše šta se desilo u toku već svršenoga dana. Ber se beše duboko zamislio o uzroku ovog osobitog događaja na plantaži. Težak hod neki trgao ga je bio iz zanosa.On podiže glavu i pred sobom spazi svoga upravnika, koji stajaše pred njim ukočen, bled kao krpa. — Šta je s vama za Boga? upita Ber dosta neraspoloženo. — Gospodaru, stvari na plantaži ne stoje dobro i ja sam do sada bio kod Crnaca vodeći istragu, odgovori upravnik Atahalp. — Ali šta je to bilo, govorite!? — Večeras, kad smo dočekivali pojedine nastojnike s robljem, da ih po običaju pregledamo i vas izvestimo o tome, ali dugo čekasmo na jedno odeljenje robinja, koje ne dođe ni do ovog časa.... — Šta velite?! upita Ber začuđeno. — Jedno odeljenje robinja nije se još ni do ovog časa vratilo s radova.Ja sam ispitivao sve robove, da li koji zna što god reći o njima... — Pa?! — I niko mi ne umede reći ni jednu reč o njima. — A koji je bio nadstojnik nad tim odelenjem? — Zenoba! odgovori Atahalp. — Zenoba!? upita začuđeno Ber... — Kako je to moguće? zapita opet Ber posle male pauze. — Ja se čudim i načuditi se ne mogu! odgovori Atahalp. — A gde je Godon? — Eno ga dole u stanu svome brižan i sav ječi od bola i užasa! — Ali šta li je to moglo biti? upita Ber...Valjda se nije odmetnula? — Svakako nije... to se poznaje po Godonu.On je izgubljen, on neće moći izdržati neizvesnost te tajne ni do sutra dok dan svane. — No, to je retka prilika.....Izvestite Godona da ćemo sutra ja i on vazdan tragati i mi ćemo morati saznati dramu, koja se je svakako dogodila... reče Ber otpustivši Atahalpa, pa leže u krevet da sutra porani. Noć beše mirna i tiha.Nigde oblačka na nebu dokle god je oko moglo dogledati.U celoj poljani ne beše ni jedne čovečije duše, osim one, koja je grudvama crne zemlje živa pretrpana, ali ona u početku nije ni znala šta se sa njom zbilo.Dok je bila pri svesti, znala je samo, da beše vezana za drvo i ništa više posle toga. Lahor je lelujao lišće po drveću dajući onom tihom noćnom prizoru neku duboku tajanstvenost.Taj je lahor lelujao i crne kose nesrećne Zenobe i milovao joj ono crno, punačko lice njeno.Ona beše u zanosu. Prošlo je tako neko vreme i ona, hlađena tihim povetarcem, poče postepeno dolaziti k sebi — buditi se.... Ali šta je osetila otvorivši oči?Oko sebe gustu pomrčinu; sa svih strana žuljiše je grudve zemlje; ona se ne mogaše pokrenuti s mesta; osetila je samo da joj jedna ruka beše slobodna. Šta je mogla uraditi tom rukom?Da otkopava jamu, beše joj nemoguće, jer osim toga beše sva pretrpana granjem.Jedva je rukom dohvatila svoje čelo, htede se prekrstiti, ali ona mogaše samo pomisliti u sebi reči, koje se pri kršćenju izgovaraju, sam pak znak krsta ne mogaše načiniti.Stade se moliti Bogu, da joj pošlje izbavioca, da je spase crnog događaja, da je izvuče iz crnog groba, u koji je živu spustila jedna hrišćanska ruka! Dokle se je molila Bogu u tišini... dopre joj do ušiju nekakav osobiti šum. Zenoba oslušnu i jasno raspoznade da to ne beše šum od zverinja.To je uplaši još većma. — Zverova se ne plašim, pomisli ona u sebi, jer se nalazim pretrpana debelim slojem granja, ali se bojim, da je zlikovcu malo bilo što me živu zakopao, pokajao se valjda što mi je život ostavio, pa se jamačno sada vraća da učini kraj svojim zverskim osećajima....Ah, vi, beli ljudi... vi hrišćani!Kakve pakosti ne krijete pod ovom božanskom firmom!... Šum postajaše jasniji, a nebo je na istoku već počelo rudeti.Zenoba napreže svoje oči, da kroz ono gusto granje, što joj glavu pritiskivaše, pokuša gledati oko sebe, ne bi li umotrila kakva se to prilika šunja sada oko nje ovako nečovečno kažnjenu. I gle! dva Mulata ispitivahu onu okolinu i tražiše nešto, smotreno se primicahu krijući se.Zenobi bi nešto lakše.Ona verovaše, da joj je Bog poslao izbavitelje, jer ga je ona iskreno molila.Bog nikoga ne ostavlja, koji se na njega uzda i iskreno mu se moli. Zenoba je primetila, da Mulati traže nešto, pa se reši da ih dovikne. — Ako su prijatelji, mišljaše ona, neka me spasavaju što pre, a ako su kakvi najamnici neka bar učine kraj ovom mom crnom životu, da bar svojim očima ne gledam, kako mi telo trune.Ah, Bože!Je li ovo samo tvoje iskušenje?! Taman se reši da ih dovikne, ali primeti da Mulati zastadoše.Oni osluškivaše nešto.Za tim opazi, kako se sakriše iza žbunja i ukočeno posmatrahu na jednu stranu. Iz daleka se čuo žagor.Mulati se ne behu prevarili da se ljudi približavaju njima.Žagor se postepeno razbirao sve jasnije i sada se već mogoše čuti i ljudski glasovi. Zenoba je sad znala, da se sva ta larma nje tiče.Ali tek što ona beše s tim na čisto — žagor se ne čujaše više.Ona ne skidaše očiju svojih s Mulata, koji vrebaše svaki pokret onima koji su prilazili.Najzad i sama spazi, da su ljudi s plantaže rastureni po celoj onoj šumi. Ona razumede, da nju traže.Sad više nije oklevala, već stade ispod onog granja vikati, koliko ju je grlo moglo služiti: — Pomoć!... pomoć! Na ovo zapomaganje Mulati ustadoše, pa osluškivahu, neće li se znak opet javiti. — Ovde ispod granja! tu pomoći treba! vikaše Zenoba.Glas joj se razlegao po onoj dolini. Mulati pritrčaše onoj gomili granja ispod koje se čuje uzvik.U isto vreme tu pritrčaše još dva čoveka.To beše Ber i Godon. Kao pomamni lav bacaše Godon ono granje.Jedva je i imao vremena, da od ona dva Mulata pozna, da mu jedan od njih beše otac Hunon, koji u društvu sa onim drugim siđe s planina u nameri, da tajno posete plantaže i vode pregovore o ustanku robova protivu belih nametnika. Hunon je još iz daleka spazio, da se približava neka graja od ljudi, za to je i zastao malo u šumi sa svojim drugom, motreći kakva se to gungula diže.On je tako isto spazio tamo svoga sina Godona, kada potera priđe bliže. I Godon je poznao svoga oca, ali je ova prilika bila takva, da je bilo probitačnije, da se prema novom gospodaru ponašaju kao nepoznati. Pošto razbacaše one grane, stadoše Mulati vaditi grudve, kojima beše ukopana Zenoba, i razbacivaše ih gnevno na sve strane.Kad joj je telo bilo već gotovo iskopano, Zenobi se smuči usled naglog olakšavanja od pritiska, koji ju je morio cele noći.Ona pade u laku nesvesticu. Ber uhvati sirotu Zenobu i izvuče je iz živoga groba polumrtvu.Godon mu pomagaše. (Vidi sl. 2. na str. 33).Za tim je položiše na zemlju da se osvesti i okrepi koliko da može poći natrag u stan. Dokle su Mulati otkopavali Zenobu, dotle je Godon, koji im pomagaše, spazio oko vrata, jednu uzicu, koju ona inače nije imala, pa je polako opipa i naiđe na daščicu, koju beše zlikovac ostavio s natpisom. Pročitavši krišom taj natpis, Godon se prepade, nešto mu štreknu na srcu.Pažljivo skide ovu pločicu i ostavi je u džep. — Dakle je otpočeo da mi se sveti pas! jetko pomisli Godon u sebi. Ova pločica jasno mu je pokazivala oko čega se vrze ovaj pokušaj.Nekoliko osobitih pogleda upravi on na svoga oca, čime mu dade znak da ide, dok gospodar Ber nije stao zapitkivati ko su oni, od kuda oni ovde. Hunon razumede znak sina svoga, te sa svojim drugom pođe natrag u brda.Ber se bavljaše oko Zenobe, davajući joj konjaka da se osveži.Tu je priliku upotrebio Godon, da sa svojim ocem krišom progovori nekoliko reči.Sporazum je bio vrlo brz i vrlo kratak. Zenoba se beše već prilično oporavila, te se već spremaše da pođu.Dotle Hunon i njegov drug već zamakoše za perivoj........... Toga večera Godon i Zenoba dugo, neobično dugo razgovarahu među sobom.Tu joj je Godon otkrio pravu tajnu ove drame.Njoj tek sada behu jasne reči onoga nepoznatoga lica, koje joj sinoć najpre laskaše, a po tom je živu strpa u jendek.Godon se dosta odupirao Zenobinom rešenju da se uslovi Don Lijega prime, i radi zajedno s Hunonom na ostvarenju njihovom. — Time ćemo se spasti bede, reče Zenoba, a s druge strane potpomoći još više ocu Hunonu. — Znam, ali vernost prema gospodaru? reče Godon tihim glasom. — Vernost prema belom gospodaru jeste zavera prema svome plemenu.I kad ga mi nećemo svetiti svakom zgodnom prilikom, od koga očekujem to onda? upita Zenoba odlučnim glasom. Godon se razmišljaše još jednako. — Što se misliš? upita ga ona.Hoćeš li valjda da me taj pakosnik i ubije, da bi tebe primorao da mu pomažeš.Hoćeš li...... — Ne govori tako, Zenobo! — Da ne govorim!....Kome?.... zar da ne govorim tebi, koji se još dvoumiš, a vidiš gde se o mojoj glavi radi...Ja ću ga sama naći i staviti mu se na raspoloženje, kad si ti kukavica.....Ja ću mu sama izdati gospođu Aranku! gordo uzviknu Zenoba.....Ali tada ti nećeš imati više prava nada mnom..... — Zenobo! što govoriš tako? — Što hoću da se svetim belim ljudima! — Ali naši gospodari nisu to zaslužili! — Nisu?!.... zar nisu i oni beli? — Ali prema nama su blagi! — Ko?....Zar gospođa? — Jest, gospođa Aranka! — E, moj Godone, ti još ne poznaješ njeno lukavstvo.Ona je blaga, prema meni naročito pažljiva, ali i to ima svojih razloga. — Razloga da ima ona prema tebi?! — Jeste.... jeste.Da ja nisam posvećena u njene tajne, video bi ti, kakva bi ona sasvim drukče izgledala. — Kakve su to tajne? upita Godon začuđeno. — Tajne!.... pa odnosi njeni sa upravnikom Atahalpom.Zar ti ne znaš, da je gospodar Ber postao pred njom samo jedna figura, a ona mu tako vešto zavarava oči, da onaj ni u snu ne sanja kakve se odvratnosti ne zbivaju iza kulisa i to sve u ime ljubavi i odanosti prema gospodaru.I onaj Atahalp.... taj podlac, koji kao mačak vreba, da gospodar kuda zađe po plantaži po vazdan cunja oko njenih vrata, pa čim mu se prilika ukaže, eto ga k njoj i ona.... kukavica jedna.... čeka ga raširenih ruku i pada mu oko vrata.I to se sve zbiva, tako reći pred mojim očima, ja ih poslužujem, ja im razgovore čujem.... — Šta?... to je odviše! uzviknu Godon. — Da... i ja čisto žalim gospodara Bera, da ne vidi šta se sve čini pod firmom tople ljubavi s jedne i revnosne službe s druge strane.Dok se ona... nesrećnica, odaje zagrljaju jednoga gada, Atahalpa, dotle jadni Ber ne sme prijatno ni da pogleda u onu krasnu devojku, Amaliju, jer mu je Aranka to odlučno zabranila.I tako gospođica Amalija u samoj stvari nije ovde gošća, već je prava zarobljenica.Ona joj ne daje u Evropu, da joj slučajno tamo ne bi trag prokazala.I Ber to sve snosi za ljubav jedne onake žene! — To je užasno! uzviknu Godon. — I još nešto....Još jedan beli čovek tajno dolazi u odaje našeg gospodara i to redovno svakad, kad gospodara nema kod kuće....A gospodar ide od kuće kad gospođa nađe za potrebno, da mu preporuči duže šetanje zbog zdravlja.I on jadnik ide, šeta se po plantaži, da bi svojoj nevenčanoj ženi živ i zdrav bio, ta ona se eto tako brine o njegovu zdravlju.Šetnja mu svakako neobično prija, jer u njoj vidi najjasniji dokaz Arankine nežne ljubavi! — Dakle još neko dolazi? upita Godon. — Jeste toga sam čoveka toliko puta viđala, ali mu crte lica ne mogoh poznati.Uvek je nosio masku, koju je vrlo vešto prikrivao!.... — To je grdna sramota za gospodara! reče Godon. — Pa sad reci mi samo, Godone, da li vredi štedeti ovaku jednu ženu, da li bi bio greh otrgnuti je od gospodara i predati onome, koji je toliko traži, da čak i mene uzima za žrtvu? — Ne, to nebi bio nikakav greh.... na protiv dobro delo.... u ostalom mi možemo izdati gospođu Don Lijegu, on će biti zadovoljan.... zavera ova nije naperena protivu gospodara Bera, već šta više na spasavanje njegovog imena, reče Godon. — A onome gadnom nitkovu, Atahalpu, ja ću pokazati kako Zenoba ume čuvati svoje dostojanstvo, nastavi Zenoba dalje. — Šta će to opet značiti? upita Godon. — Ima već nekoliko dana, kako se ta hijena umiljava oko mene i kako me moli, da može jednom sa mnom na samo govoriti. — Šta? — To, što rekoh...... ali ja ga odbijah učtivo, da mu se ne zamerim.On je moju učtivost rđavo protumačio, pa se sada toliko navezao da govori sa mnom, da ga se ne mogu oprostiti. — Dobro, kad je tako! reče Godon.Prvom prilikom kad te nađe, odredi mu sastanak pod onim debelim drvetom, gde su njive sa pirinčom.Ja ću tamo sakriti nekoliko ljudi iza džbuna.Ako ti pomoći zatreba ti samo daj znak, oni će se pojaviti...... Suviše se kasno ugasila sveća u sobi, u kojoj je spavao Godon i Zenoba.Razgovor se dugo još vodio. Tamo gde se svršavaju pirinčane njive plantaže „Viktorije“ nastaje jedan odsek.Posle toga odseka nastaje mala uzvišica obrasla žbunjem, krupnijim i sitnijim.Za ovom uzvišicom nastaje lepa visoravan odevena prekrasnim zelenilom i s koje je divan pogled na celu plantažu.Tamo daleko na jednoj strani vidi se belaskanje mora po kome plivaju parobrodi, što spajaju stari svet sa novim, a na drugoj strani tamo vade se siva brda — stanište gorštaka, koji se u četama i grupicama, s vremena na vreme primiču plantažama, pa se opet laćaju slobodnih visina. Pogled na pirinčana polja, koja se talasaju i pri najmanjem povetarcu, pobuđuju u misaona čoveka neko neobično prijatno raspoloženje.On tu ima prilike da pregleda prirodu u svoj njenoj divoti i svima čarima njenih prsiju. Hoće li da vidi mladost, neka gleda one zelene livade iskićene raznobojnim cvećem, koje se takmiči među sobom, koje će na sebi više zadržati poglede gledaoca.Hoće li da vidi bujnosti, neka upravi svoje poglede na ritove bambusa.Hoće li dobiti pojma o nepreglednosti — neka pogleda na ustalasano plavo more.Hoće li ozbiljnost i veličinu, neka stane uz one kolosalne hrastove, koje po nekoliko ljudi ne mogu obuhvatiti.Želi li poznati vitkost, neka gleda kako se visoke palme povijaju i ispravljaju kad ih vetar podvati.Hoće li prošlost, neka gleda u strnjike obrane kave.Želi li saznati šta je sloboda — neka ode u slobodne visove i šume.Želi li, najzad, raznovrsnosti neka pređe pogledom preko cele okoline, dokle mu vid doseže. Na jednom lepom mestu pomenutog odseka, između zelenila, ljupkoga cveća, koketnih žbunova, a pod jednim debelim hrastom sedela je Zenoba lepo odevena, neobično ljupkog izraza lica.U kovrčavoj, crnoj i dugačkoj kosi, vanredno nežnom pogledu, punim i oblim rukama i ukusno nameštenoj odeći, koja izgledaše kao da je srasla sa njom — u samoj jednoj Zenobi mogao si čitati i mladost i ljupkost, i bujnost i raskoš, neograničenu slobodu i vernost, ljubav i ozbiljnost! Malo po dalje od nje sedeo je upravnik plantaže, Atahalp.Po celokupnom stroju njegovoga karaktera, a po usukanim brcima i po izrazu njegovih očiju mogao si pročitati neobuzdanu strast jednog lađara u tuđoj koži! Takva dva karaktera seđahu jedan pored drugog.On gledaše u njoj sav svet, neku odlučnost, neku osobitu moć, nečega tajanstvenoga.Ona gledaše u njemu jednog praznog fićfirića. I on razgovaraše s njom laskavo, podlo.On je uveravaše o svojoj neograničonoj ljubavi prema njoj; on joj tvrđaše da visoko ceni slobodu njenog plemena; on je uveravaše, da će ona postati najslavnija u svome rodu, ako mu saopšti svoju vernost i zakune mu se na odanost. A ona..... blagim osmehom svoga lica moljaše ga, da je poštedi tolike slave za koju nije dostojna, da se ne podsmeva njenom nesrećnom plemenu, koje belim ljudima nije nikakva zla učinilo, da ne traži ljubavi od nje, jer ih je priroda bojom kože odvojila..... — Misliš li ti, Zenobo, da moje srce ne može kucati onako isto toplo, prema tebi, kao i koga bilo iz tvoga plemena? tiho je upita Atahalp. — Ne može, gospodine..... vaše je srce hladnoga severa, a naša su iz žarkoga juga, složiti se ne mogu! Ove reči neobično polaskaše Atahalpu, te joj bez ustezanja priđe bliže, sede pored nje.Svoju desnu ruku nasloni na njeno meko rame, obgrlivši je malo oko vrata, a drugom rukom uhvati je za ruku pa nemo i nepomično gledaše u one vatrene oči njene. — Gospodine! šta želite vi od mene? zapita ga Zenoba. — Zenobo, draga Zenobo, izreci jednom svoju presudu nada-mnom! (vidi sl. 3. str. 67.) — Gospodine! ljubav moja drugom je poklonjena..... to ne tražite od mene. — Draga Zenobo, ja te molim, da moju ljubav primiš kao znak ispovesti moje pred tobom! — Ispovesti predamnom?! — Jeste Zenobo! — Kako se jedan upravnik može ispovedati pred jednom običnom robinjom, koja je do pre kratkog vremena nosila jaram oko vrata. — Ali ja te molim! — Ljubavi ne tražite od mene....Je li to sve što ste od mene hteli? upita Zenoba. — Hteo sam ljubavi tvoje, hteo sam vode s tvojih žarkih očiju, da žeđ svoju ugasim! — Sve je to svojina drugoga.Ni moje nije više to, što vi tražite od mene!Za tim pokuša da ustane i ode. Atahalp je zadrža. — Ali šta hoćete vi od mene, gospodine? Atahalp ćutaše nekoliko trenutaka.Razmišljavaše kako da otpočne pravu stvar, koju je želeo postići.Mislio je, da će Zenobu ljubavlju iskušati, ali ona beše i odviše ponosna, te mu ne dade prava da na te žice udara.Najzad se reši, da je odlučno upita, pa sad na šta izađe.U najgorem slučaju on je upravnik plantaže, ona je robinja.Njegova se reč više uvažava gde treba, nego njena. — Zenobo, ostani još koji trenutak kraj mene, kad si me već ucvelila i ne htede pružiti ruku sreći, koja ti se nudi! — Dobro..... to ću vam učiniti po volji, reče Zenoba i opet se posadi na onaj odsek. — Ja te molim, da mi za nekoliko stvari, koje ću te pitati, daš svoja objašnjenja. — A da li ja to mogu, pre svega? upita ona. — Nadam se da ćeš moći! — Što vam budem mogla reći, neću vam sakriti. — Da li je gospodin Ber rado primljen kod robova? — Kakvo je to čudno pitanje? — Nije ni malo čudno, već je na protiv postavljeno u svoje vreme, dodade Atahalp. — Ja ga ne razumem, objasnite mi ga bolje! — Saznao sam da se među robovima snuje neka zavera protivu gospodara, pa te pitam, da mi kažeš, šta i koliko ti znaš o ovome.Razumeš li sad? — Još manje....Zavera među robovima.... i to protivu našega gospodara....To ja ne znam, to ne može nikako biti istina! — A ako te ja uverim, da je istina? — Ne možete ni to, jer ja ne znam apsolutno ni o kakvoj zaveri. — Ona postoji! — Ako i postoji, ja ipak nisam posvećena u te tajne.Ko će to još meni poveravati. — Želiš, da ti kažem ko? — Ako znate, kažite mi! — Neki Hunon. — Hunon! toga roba nema na plantaži, odgovori Zenoba. — Kažu da je već bio i da je begunac. — Pa šta i kakve veze ja mogu imati sa njim? — Kakve veze?!..... — Jest, šta ja imam s njim? — On je tvoj svekar! uzviknu Atahalp. — Moj svekar....Hunon!.... ja ne poznajem takvoga čoveka; ja nemam svekra. — Jeste, ja sam to saznao na svoj način, ali gospodaru još ništa nisam o tome saopštio, dok.... — Šta.... dok? prekide ga Zenoba. — Dok stvar ne ispitam potanko i rasvetlim je u svemu, pa ćeš posle videti dokle će stvar doći. — Ali što ja treba sve to da znam? — Za to što si i ti član te zavere i ja sam ti pružio ruku spasenja, koju ti nemilosrdno odbijaš.Ako se ti ne kaješ, ja po svoj prilici neću. — Gospodine, Atahalpe, vi grešite svoju dušu, ako je imate, vi ćete pogrešiti jako, ako pokušate uvući mene u kakvu bilo zaveru protivu gospodara.Bog mi je svedok, da ja gospodaru Beru želim više dobra nego li i vi, nego li iko drugi! — Oho!.... da ne preteruješ u vernosti, uzviknu Atahalp. — Ne preterujem.... ja znam šta govorim. — Onda jamačno zavera ima drugi karakter.Da ne stoji ona što god u vezi sa pokretima gorštaka? — Ni tu vas ne mogu zadovoljiti odgovorom! reče Zenoba.Sa gorštacima nemam nikakvih veza. — Onda je zavera protivu Aranke? — Ne znam ja ni o kakvoj zaveri.U našem plemenu nema tajni, za koju ne bih znala.Ali te tajne tamo nema....A što se vi plašite za Aranku? — Ne plašim se, ali mi je dužnost, da od nje sklanjam sve što joj može pričiniti kakvu neprijatnost, odgovori Atahalp. — Pa ona ima svoga zaštitnika! — I ja sam njen zaštitnik.Ona je njegova onoliko isto koliko i moja.Od trenutka, kada je ona postala njegovom svojinom i to mojom pomoći, postala je i mojom svojinom. — Tako.... dakle....E, sad ostajte zbogom! reče Zenoba. — Ne.... još koji časak! zadržavaše je Atahalp. — Dobro.... da ostanem još malo.Eno i gospodara Bera tamo, vidite li ga.Možda će poći i na ovu stranu, a eno s njim i Godona, pa će mi biti neprijatno, da nas same ovako zastanu, reče Zenoba. — Nije to nikakav razlog, ti hoćeš samo da izbegneš, jer sam te doveo do zida.Ti poričeš zaveru, ali je tim istim i tvrdiš! — To nije istina.Gospodine, vi vređate! — Ja vređam? — Jeste, vi vređate, vi klevetate! — Ja? — Jest.... vi! — Je li kleveta, kad se istina kaže u oči? viknu Atahalp. — Vi ne govorite istinu, gospodine! — Ja sam Godona uhvatio, gde na lađi šuruje sa jednim čovekom.... ja sam izvešten s pouzdane strane, da je Godon s tim istim čovekom dugo razgovarao pre izvesnog vremena.... ja gotovo mogu verovati, da je i vaše zakopavanje opet neki majstorski smišljen manevar...Vi ste varalica.Po našim zakonima vi ste krivi, vi ćete biti osuđeni i jedini vam je spas da mi pružite ruku, priznate krivicu, pa se neće dalje čuti od ovoga mesta! — Zar dotle dopire vaša vernost prema gospodaru.... do moje ljubavi stalo je sve, je l’ te? — Želim da tebe spasem od zakona! viknu Atahalp. — Ne! viknu Zenoba. — A ti ćeš silom! — Ni onda, podlače jedan! — Onda ćeš me smrću svojom zadovoljiti! viknu Atahalp i izvuče poveći nož, preteći Zenobi. — U ime zakona! viknu Atahalp. — Ne, reče Zenoba odlučno.Nama su naši običaji miliji i svetiji, nego vaši zakoni. — Umri kukavice! ciknu gomila Mulata, izletivši iza šumarka (vidi sl. 4. str. 146). Jedan Mulat steže ruke Atahalpu, a Hunon mu kopljem probode glavu. Atahalp pade mrtav. Mulati i Zenoba s njima pobegoše u planinske visove, da ozgo ovi ratoborni sinovi gledaju kao suri orlovi dole, na pokrete u ravnici. I Zenoba ostavi kuću i dom svoj pa ode da vrh brda gnezdo vije, jer više slobode za nju u ravnici nije.Ona beše saučesnik groznoga ubistva.Samo je to ubistvo nije tištalo, jer zna koji je ubijen, zna da je to beo čovek.... Dok se ova tragedija odigravala pod onim debelim drvetom, dotle su Ber i Godon, spazivši iz daleka gde se u ladu odmara Atahalp u prisustvu Zenobinom, bili došli već blizu njih. Na ovakav čudnovat položaj Atahalpov prema Zenobi obratio je Beru pažnju Godon, iskazujući svoje nezadovoljstvo prema tome gadnome čoveku.Ber s početka nije verovao Godonu, da Atahalp radi na preljubočinstvu kod Zenobe.Ali se sada uveri svojim očima.Nije znao, koliko je naivan bio, da je Godon već unapred sve udesio sa Zenobom, kako bi gospodaru svome što većma zamrsio situaciju. Uz put se Godon žalio Beru kako Zenoba od nekog vremena ne mari za njim, kako je njena nekadanja supružanska vernost pomućena, kako među njima ne vlada više ona odanost kao što negda beše.... — A što je ne kazniš? upita Ber. — Čime, gospodaru? upita Godon. — Pa onim, što će nju najviše zaboleti! — U nje nema više osećanja, žalostivo uzdahnu Godon, da bi je moglo zaboleti!.... U takvom razgovoru njih dvojica primicaše se polako Atahalpu i Zenobi, koji seđahu zagrljeni pod drvetom onim.Videvši ovo, Ber se spremaše da ih ljuto pokara a Zenobi da naročito pripreti, ako se ne uzme u pamet, da će je ponova oterati u jaram, na najteže poslove, a da će drugu robinju izabrati da dvori gospođu Aranku. Godon mu zahvaljivaše od sveg srca na tolikoj pažnji prema sreći njegovoj, ali uvek izražavaše neku sumnju da će biti slaboga uspeha, jer je Zenoba zapustila lep domaći život, i mrzeći bele ljude, odala se rđavom životu sastajući se često sa gorštacima Mulatima.O ovome je tako ubedljivo govorio Beru, izrazom neke teške tuge i uvređene ljubavi, da mu je čak tvrdio, kako su i onog jutra, kada su je iskopali, našli kraj nje dva Mulata kako je iskopavaju, a toga već ne bi nikako moglo biti, kad ona ne bi svoju ljubav delila s njima gore.Čak i onako iznenadni odlazak onih Mulata, koji odoše ne javivši se Beru, kada se ovaj zabavljaše oko okrepljavanja Zenobinog, Godon je protumačio Beru, kao da su oni u samoj stvari pobegli od pravednog gneva njegovog. I odista Ber verovaše ovim rečima.Sve su okolnosti kazivale, da se stvari odista moraju ovako uzeti i nikako drukče. Tek se je Ber spremao da oslovi Atahalpa, koji se beše ustremio prema Zenobi, misleći da to beše njihov ljubavni rastanak, ali se u tom ču vika sakrivenih Mulata i tragedija se svrši! Neki Mulati jurnuše na Bera i Godona, ali se ovi braniše oružjem, koje su uza se nosili.Jedan Mulat pogibe od Godonove puške, a ostali se razbegoše kud koji, a sa njima i Zenoba. Ber i Godon odoše žurno kući, da vide kako stoji sa ostalim poslovima na plantaži i da izvesti mesnu policiju o izvršenom ubistvu od strane Mulata, kako bi se straže na granicama pojačale i sprečio svaki pristup Mulatima u predeo plantaža. Ali sada Ber beše usamljen.Vernog mu Atahalpa ne beše više pored njega.Gospođa Aranka beše jako ožalošćena ovim događajem, jer joj je niz uspomena bio vezan za toga čoveka, koji ju spase s lađe i o ugodnosti se njenoj starao vrlo odano i za dugo vremena onda, kad ne beše nikakvoga izgleda na ponovni sastanak s Berom.Za Berovu kuću beše to jak poraz, teška žalost, te se još za neko vreme nije ni mislilo na kakvo veselje, a još manje na svečano venčanje njihovo, koje je trebalo da se izvede u najvećoj raskoši i ceremoniji. Još istoga dana posle podne prekinut je svaki rad na plantaži.Svi robovi behu strpani u svoje kasarne.Nad njima je vođena stroga kontrola.Mnogi behu povezani lancima, a neki pak sputani u jarmove.Njihovi nastojnici pokazaše sada svu surovost svoju. Piska robova, koja je potresala kasarne one, dopirala je kao neki potmuo jek do kancelarije gospodara plantaže Bera, u kojoj je vođena stroga istraga u prisustvu policijskog komesara. Robove je u kancelariju uvodio privremeni upravnik plantaže — Godon, kome Ber beše sada poverio upravničku dužnost na neko vreme, dok ne nađe stalnog upravnika.Njega je još jedino imao, na koga se mogao i morao osloniti u prvim časovima nevolje. Policijski uviđaj i sama istraga produžila se za čitava dva dana.I rezultat istrage pokazao je: da je Zenoba stajala tajno u vezi sa nekim Mulatima bez znanja svoga muža, da je ona uzela na svoju ruku čitavo jedno odeljenje robova iste plantaže, koji su bili izvršioci njenih naredaba, da su neki od tih robova odbegli s njom u šume i brda, neke je policija pohvatala i da se neki, koji su znali za tu zaveru, još nalaze u rukama gospodara plantaža. Kao vinovnik celog ovog događaja bi proglašena Zenoba, koju je teretila i ta okolnost, što je ona u poslednje vreme bez ikakvih obzira iskazivala javno svoju mržnju prema belim ljudima, da je čak izneverila i svoga muža Godona samo za to, što je ovaj neograničeno voleo svoje bele gospodare za šta se našlo dokaza u njegovom odlikovanju i testamentu pređašnjeg gospodara Džemsa; dalje ju je teretilo i to, što su kod nje viđena dva Mulata, koji je iskopavaše kad beše živa saranjena i koji se krišom ukloniše s toga mesta. Svaki dalji iskaz, svaka okolnost, koju su isticali pojedinci, otvarala je oči Beru, te je sada mnoge pojave na plantaži mogao razumeti u pravoj njihovoj boji.Ali je s druge strane u njemu i sve većma raslo uverenje u odanost i nepokolebljivu vernost njegovog, sada privremenog upravnika Godona. Sudska presuda, koja je donesena posle ove istrage, sadržavala je grozno rešenje.Ona je objavila smrtnu kaznu Zenobi, za kojom se traga da se uhvati i nad još stotinom robova.Tri nadzornika odeljenja na večitu robiju, a dvojica na po 15 godina robije. — Posle tri dana presuda je izvršena. Ovako dugotrajna istraga jako ga je iznurila.Ali on ne hte propustiti ni jedan minut da se ona vrši bez njegova prisustva.Nije pomišljao na odmor, da samo ne propusti ni jednu stvar neopaženu. Kao da je znao, da bi češćim izlaženjem iz kancelarije i odlaženjem u svoju sobu poremetio mir svojoj dragoj Aranki, koja i sama tih dana beše jako snuždena, željaše mira i spokojstva.Kao da je znao, da bi u to doba istrage, našao tamo u njenoj sobi drugoga gospodara nad blagom svoga srca, koji pod maskom ulažaše u zamak, jamačno da teši ranjeno srce njeno! Potresom događaja snuždenoj Aranki, trebalo je odmora, a krivcima stroga kazna za učinjeno zločinstvo.A ona željaše i jedno i drugo.S toga je i molila svoga dobrog Bera, da istragu prati do najmanje sitnice, da čuje šta se govori o tome i da ni jedan trenutak u tome ne izgubi.Molila ga je i on joj je dao reč, da će celu istragu slušati, da bi time i njoj dao prilike, da se smiri od potresa.... da se gospođa odmori na rukama čoveka pod maskom.Znala je ona, da bi Bera strašno uzrujao prizor kakav bi zastao u njenoj sobi, znala je ona, koliko bi ga to potreslo, pa je želela uštedeti mu tu groznu borbu misli.... toliko je ona pažljiva bila prema njemu!! a sve s izgovorom na tragediju pokojnog Atahalpa!! Po svršenoj istrazi i izvršenoj sudskoj presudi na plantaži „Viktoriji“ otpočelo je redovno stanje.Radovi su nastavljeni.Mir s polja je povraćen; jaka straža od vojnika čuvala je granice između gorštaka u brdima i šumama pojedinih plantaža.Gore po brdima je pokret trajao neprestano, ali se nije mogao prostreti više dole u ravnice, koje behu zaštićene oružjem. Samo se osećala prilična oskudica u robovima na ovoj čarobnoj plantaži, jer je njihov broj znatno smanjen smrću onih krivaca, koji snovaše zaveru i koja im bi osujećena.U svakom svome raportu vršilac dužnosti upravnika, Godon, saopštavao je gospodaru Beru ovu oskudicu, kako zbog nje radovi prilično zaostaju, a valja ih naknaditi, jer se mnogo štetovalo zbog poslednjih nemira. Ali Ber ne htede odmah popunjavati broj svojih robova, dok se stvar sa svim ne staloži i dok se sam ne odmori toliko, da bi mogao izdržati put do pijace robova.Osim toga, kao najvažniji mu je razlog bio u tome, što je od jednog svoga prijatelja iz San-Dominga, gde je pijaca, dobijao izveštaje, kako na pijaci poslednji transporti robova nasu tako obilati te je i cena stajala dosta visoko. Tako je trajalo poduže vremena.Ali u tom već gotovo stizaše nove žetve, posao se je morao raditi brže dok kiše ne nastanu, te je Ber morao otići da kupi još robova, pa makar i cena bila skuplja........ On se žurno spremaše na put, uređivao je svoje stvari, izdavao potrebne naredbe šta se ima uraditi za ona 3—4 dana, dok se on bavio bude na putu.Zakazao je od prilike dan svoga povratka i svršivši sve ove prethodne stvari, povuče se u svoje odaje ranije no obično, da se odmori od dnevnih naprezanja i da još uredi neke svoje kućevne stvari sa svojom Arankom, koju neće videti za nekoliko dana.Radi toga oni su te noći vodili poduži razgovor, koji je skraćivao ono vreme, što još beše ostalo do — rastanka. Rastanak se približavao, ali on beše neobično miran.Ne beše uzrujan Ber, ne beše setna Aranka.Do sada su se toliko puta rastajali, ali u svima tim prilikama rastanci behu praćeni suzama i uzdasima. Svagda se oni rastajahu tužni s nekom čudnovatom zebnjom i neizvesnošću, da će se još ikad opet sastati.Ali tada beše vazda iskrene ljubavi među njima, koja ih je i posle čitavih napora sastavljala.Ljubav je tada uzdisala; ljubav je tada suze lila.I ti uzdasi i te suze vezivahu ih tada nerazdvojno! Mislite li zar, da su tolike pretrpljene borbe i toliki tužni rastanci od detinstva njihova iscrpli već sve uzdahe, zasušili svaku žljezdu suznu, te se ovaj rastanak vrši mirno, tiho, nečujno?! Ne, u grudima njihovim imalo je još uzdaha, u očima njihovim imalo je još suza, ali se ovoga puta samo ne čuše uzdasi, niti se suza prolila, jer ključ izvora suza i uzdaha ne beše im pri ruci — on beše tamo negde..... u iskrenoj ljubavi. Da li primećavaše oni uzajamnu mirnoću ovoga rastanka? Ni to ne.Ona im izgledaše sa svim prirodna.Do sada se rastajaše ili na pragu njenih roditelja ili na talasima uzburkanog okeana, povratak je bio ne poznat, pred njima tada stajaše veo neizvesne budućnosti.Ovaj je rastanak bio na pragu njihove kuće; povratak je bio poznat, pred njima ne beše više onog vela neizvesnosti, neka tačno određena staloženost ispunjavala im je srca njihova.Eto, kako se događaji izvrću.... ali se točak sreće okreće neprestano!Onaj deo što je na zemlji podigne se gore, pa se opet spusti dole i tako produžuje napred i samo napred! On joj je ostavljao punu kuću da staloženim srcem i postojanim nadama provede u zadovoljstvu dane njegovog odsustvovanja, moleći je, da tako raspoloži svoje srce, kako ne bi osećala prazninu što njega tu nema.Tako beše to pažljiv muž, toliko dobra i mira željaše on svojoj dragoj — Aranki! Ona beše u punoj kući i dade svečano obećanje presrećnome Beru, da će moći raspoložiti svoje srce, da će u svakom zadovoljstvu provesti dane njegovoga odsustva te da neće osetiti prazninu, što njega tu nema.On ju je iskreno molio i ona mu je odista iskreno odgovorila.Toliko je ona volela svoga dragoga — Bera.... Ber spavaše dubokim snom.U snovima mu izbijaše šarena i cvetna polja njegove budućnosti.I ona spavaše na krilu njegovu tiho i mirno.Snovi joj iznosiše pred oči cveće, ali koje sve beše zatvoreno u svoje čašice.Ona kidaše te zelene pupoljke i trpaše ih u neku kesu, koja je ličila na masku, kojom se ljudi obično kriju od sveta. Osvanulo je jutro ljupko, veselo.Pirkao je povetarac lako, umilno.Pevaše tice i skakutaše hitro, radosno.Opijaše cveće svojim mirisom prijatno, zanosno.Šuštaše šuma nekim osobitim šumom, rosne kapljice prelivaše svoje boje nekom čudnom čarolijom i talasi onoga mora udaraše nekim vilinskim žuborom. Vitkom putanjom onom, kroz ove čari svoje plantaže, hodio je putnik Ber, a sa njime i dva verna mu čuvara: Aranka i Godon.Tamo preko zaliva uzdizao se vis jedan, čije podnožje pere ovaj zaliv morski, a čije vrhove oživljavaju pokreti gorštaka. Tu na obali zaliva, onde gde se izvijaju vitke palme, a podnožja im krase bujni žbunovi, izvršio se — rastanak Bera i Aranke. — Zbogom, Godone! reče Ber rukujući se pri polasku sa svojim upravnikom.Evo ti Aranke u zaštitu, pa se staraj o ugodnostima njenim do moga povratka! (vidi sl. 6. str. 225.) — Gospodaru! putujte bez brige, neka bih vas zdrava sačekao; ništa vam se na žao učiniti neće! odgovori Godon s nekim dostojanstvom. — Zbogom Aranka! utuvi dobro moje reči, dugo neću ostati na putu! — Neka ti je srećan put, dragi Bere, Proviđenje neka bi ti bilo od pomoći, povratak ti očekujem željno! odgovori Aranka. Ber već beše na lađi, s koje mahaše maramom svome blagu, što ostade tu na obali. — Zbogom! doviknu on još jednom. — Zbogom! doviknu i ona, a iz grudi joj se ste tek sad jedan uzdah i oči zasuziše malo; još se jedna kaplja ljubavi sakrivaše u srcu njenu.To beše ostatak nekadanjeg punog srca. Lađa sa već izgubi iz vida.Aranka dugo gledaše na tu stranu.... Daleko tamo iza vitkih palama i gustih žbunja virile su dve ljudske prilike.Jedna od njih ovoga puta ne imađaše svoju masku. Soba Arankina imađaše divan izgled na zaliv morski.Sa prozora svojih gledala je ona nestašne talase, koji se nekad smire, a nekad zahuče potmulom tutnjavom razbijajući se među sobom i o obale, isto tako, kao i sam život njen. O duvaru ove sobe visilo je nekoliko slika o najlepšim delovima plantaže „Viktorije“, između kojih behu namešteni osobito ukusno persiski ćilimovi, što sobi toj davaše neki prijatan izgled.U jednom kraju njen pisaći sto, na kome behu dve grdno velike etrurske vazne i ostali pribor za pisanje. Sav nameštaj, koji pripadaše ovoj sobi beše od zatvoreno zelenog pliša i ukusno raspoređen.Pod beše takođe zastrt bogatim ćilimovima.Po celoj sobi osećao se neki osobito prijatan miris. Na jednom zidu visile su visoke i teške zavese.Tu behu vrata, kojim se ulazilo u njenu spavaću sobu. U sobi za rad vladaše neopisana tišina.Na jednom divanu ležala je Aranka i odmarala se.Prema njoj na zidu bio je veliki jedan časovnik, koji lagano prostiraše svoje monotone zvuke tik-tak!.... tik-tak!..... Aranka je često pogledala na taj časovnik.On kucaše samo jednim istim tempom.Bila je zamišljena. — Zar on još nije ovde?....Zar on još nije došao?....On do sada nije nikada dopustio da ga ja čekam! mislila je Aranka u sebi pogledajući na časovnik. Njeno ljupko lice postade sada vrlo ozbiljno.Predavši se mislima, koje joj leteše kroz glavu, ležaše ona mirno na svome divanu, a psetance njeno prući se kraj njenih nogu. Prođe izvesno vreme.Na jedan put na polju odjeknuše brzi koraci.Kapije zaškripaše. Aranka skoči.Jako rumenilo obli njeno lice, a pogledi joj se upraviše u zategnutom očekivanju prema ulasku. Na vratima se čulo hvatanje ključanice.Mladi vitez morao je proći kroz nekolike prolaze.Začu se i kucanj na njenim vratima. I gle!.... sada stajaše on pred njome u punoj svojoj snazi i lepoti. — Dakle dođoste najzad, prijatelju, ja sam već dolazila u očajanje!.... zvučaše sa njenih divnih usana. — Vi ste na mene čekali, Aranka?.... upita on ozbiljno, a toplim pogledom. Za tim obuhvati njenu ruku i ponese je svojim toplim usnama. Psetance, mala pudlica jedna, skoči, ali se na skoro umiri i ispruži opet pored nogu svoje gospodarice. — Da, doista, to je prvi put što sam vas ostavio da me čekate, nastavi on lagano i zbunjeno.Pa ipak sam toliko mislio o vama i žudeo, da čas pre pogledam opet u vaše milo oko. — Bože moj, šta je vama prijatelju?Vaš glas zvuči tako čudnovato, vi ste tako bledi.Da niste bolesni, dragi moj Lijego? Puna neizmernoga straha pogleda ga ona. — Aranka!.... zvučaše u strašnom bolu sa njegovih usta, vi ne znate kakva žalost ispunjuje ovu kuću.,.. — O, Bože!... šta to govorite? uzviknu ona. — Žalosna vest, Aranka! — Govorite Don Lijego, prijatelju! — Ne smem vam saopštiti! — Govorite.... ne mučite me tako! uzdisaše Aranka. — Stišajte se.... što grob hladan jednom shvati, to se više ne povrati! tešaše je Don Lijego. — Kakav grob?...Preklinjem vas ljubavlju svojom, govorite, kakav grob?... kakva je to žalost? — Ladni talasi uzburkanog mora pokrili su juče.... — Šta?... — Gospodara Bera! odgovori Don Lijego najzad. — Ah, Bože crni!.... dakle i njega nestade! uzviknu ona i briznu plakati... Još tinjaše ljubav u srcu njenu! Videći je strašno uzbuđenu, Don Lijego je prihvati za ruku, koja beše hladna i drhtaše. Njene se grudi nadimahu od jecanja.I njegove se grudi nadimahu od nestrpljenja.... — Aranka!.... oslovi je posle nekog vremena, kada se ova smirila malo. — Ostavite me, Don Lijego, ja sam usamljena. — Aranka!.... tešio je on.Znam ja dobro kako žalost i bol prodiru grudi!....Ne plačite, stišajte se!....Nebo će vam ubrisati ove suze....Vi niste usamljeni.Ja vam nudim svoju zaštitu, upamtite! On poljubi lagano, tiho, njenu ruku i čelo njeno. — Prijatelju, vi me nećete ni sada napustiti.Mogu li se uzdati, da ćete vazda biti uza me? upita ga tiho jecajući. — Aranka!.... jesam li vam tako mio? uzviknu Don Lijego zagrlivši je i poljubivši je u čelo. — Don Lijego, dragi! uzviknu ona.Vi ste melem mome ranjenome srcu....Ostanite ovde da ga lečite toplinom prijateljstva! — Vi me zadržavate kod sebe!....Vi želite moje prijateljstvo!.... nastavi on strasno, a u sebi pomisli veselo: „Dakle, ključ je već jednom obrnut u bravi situacije.Šat se i vrata otvore!“ — Prijatelju, ja vas molim da ostanete bar za neko vreme, ako ne želite više! govoraše ona. — Aranka!.... ja vam ne mogu opisati čežnju i sreću moga prepunoga srca.... ja vam ispovedam otvoreno i bez ustezanja da vas ljubim neizmerno.... — Prijatelju,....Don Lijego, ne govorite tako! oslovi ga Aranka.Srce mi je odveć bolno, da bi moglo slušati takve reči.... — Ostavite me da izgovorim, vi treba i morate do kraja slušati...Ja ne mogu više zapovedati svome srcu da ćuti....Ja vam moram kazati...Ja vas ljubim neograničeno....Aranka, zašto ta bojažljivost u vašim crtama?....Da se nisam prevario i poglede vaših očiju, vaše lepo primanje do sada rđavo protumačio?......Aranka, vi znate da vas ljubim svim bićem svojim!.... Ona beše zamišljena i ćutaše samo.Okrenuvši se malo u stranu, stajaše ona ipak tu kraj njega.Kad mu lagano okrenu svoje bledo lice, uplaši se on njenog plašljivog pogleda. — O, Sveti Bože!.... šta da vam reknem.... kako bi mogla odenuti rečima osećaje, koji mi srce obuzimaju?....Meni je.... kao da me neka nevidljiva moć hoće da otrgne od vas, kao da moram begati ispred vas.... pa ipak.... ipak ja ne mogu..... — Aranka!... uzviknu on veselo.Vi me ljubite dakle, jer se inače ne bi brinuli za mene! — Mir, prijatelju.... nemojte me pitati sada.... ne.... oko srca mi je tako teško, tako neobično, vi znate...... da sam vam naklonjena...... — Pa ipak?.... ipak?....Na posletku je sletelo priznanje s vaših usana, o moja ljubljena, boginjo moja, srećo moja! Pun burnoga blaženstva, htede je on privući sada, ali, zažarivši se begaše ona pažljivo ispred njega, a on njenu ruku obli poljupcima. — Aranka! jedna neizvesnost pritiska mi grudi još od doba našeg viđenja u Havani.Ja vas molim, obećajte mi, da će te na posletku kazati, koja ste vi to Aranka? Sa zagušljivim uzvikom okrete se ona od njega, a veliki strah se pojavi na njenim bledim crtama. Don Lijego podlo kleče na kolena pred njom i lukavo je gledaše moleći. — Aranka, kažite mi najzad, ko ste vi?Ako me ljubite, onda i vi morate osećati težnju da jednom budemo spojeni i poznati.O, dajte mi ovu utehu, da je sobom nosim.Skinite veo koji vas pokriva da doznam, kojoj pripada moje srce! Ona ćutaše.Na licu joj beše izraz neke teške gorčine. — Onda ću početi ja....Ja sam Don Lijego iz Španije.... Oštrim pogledom preseče mu ona dalji razgovor.Njen vitki stas zadrhta, a sa drhtećih usana njenih sipaše vatrene reči: — Avo me ljubite, Don Lijego, onda me ne pitajte......... ja vam ne mogu kazati ko sam.Sveta Bogorodica mi je u snu kazala, da nikada ne kazujem ko sam, onome koga ljubim.Ako li kažem — više ga neću videti.Strpite se, dok vam samo nebo ne otkrije ko sam.Jesam li ja pitala vas ko ste i od kuda ste?Ostavite me da neko vreme ovako uživam u pogledu na vas..... — Recite mi samo, jeste li ikad bili u Španiji? — Nikada! odgovori ona. — Hvala vam, dakle vi niste ona Aranka, za koju javljaju novine, da je između nje i nekog Petra Bauera razveden brak, da se o njoj ne zna gde je i da joj se tim putem saopštava rešenje, gde bude bila. — Nisam.... to je meni nepoznato! kroza zube jetko odgovori Aranka, a duboka seta zavlada na njenom i inače pobledelom licu. — O, Aranka, reci mi još samo otvoreno, da li hoćeš biti moja......Zakuni se onim što ti je sveto, da te ništa na svetu neće rastaviti od mene! Na ove reči, njene oči zasvetleše oduševljeno.Ona se uspravi i izviknu odlučno: — Da, hoću da se zakunem, prijatelju i dragane moj, da ću samo tebi ostati do smrti verna!.... U burnoj radosti privuče on plemenitu gospođu na svoje grudi i poljubi je u usne, koje drhtaše. U blaženom zaboravu ležaše ona na njegovim grudima, osećaše samo jedno: da je nikada slađa sreća ne opijaše kao sada u tuđem svetu bez ikoga svoga. Pudlica ona ležaše pored njihovih nogu.Oni razgovaraše nešto tiho, šapatom.Ugovoriše, da smrt Berova ostane u tajnosti kod svih robova i u opšte da se na plantaži nikakvim povodom ne da znak o promeni, koja je nastupila.On će biti tu, da se brine o njoj i plantaži.Srca njihova behu prepuna blaženstvom. Iz daljine dopirao je zvuk večernjeg zvona. Uhvativši se za ruke, pođoše oni po alejama da se nadišu svežeg večernjeg vazduha.Pred njima se širila prekrasna dolina, a tamo dalje preko starih hrastova i visokih palama ustalasano plavo more.Kroz šumarak provirivali su vrhovi tornjeva i kubeta ovoga zamka.Nebo beše neobično vedro, a zvezde treperiše neobičnim sjajem. Tako Aranka provođaše veselo i zadovoljno dane sa svojim novim draganom Don Lijegom.Njoj je bilo lako oko srca, jer smatraše da je time ispunila zavet svoj, koji je dala Beru pri njegovom odlasku. On ju je molio da bude zadovoljna i da tako rasporedi, kako nebi osećala njegovo odsustvo. I ona je učinila tako.Često je pomišljala na Bera i pretrpljenu sudbinu koji sada trune gde god na dnu morskom, koje ga je već toliko puta nosilo na svojim talasima.Žalila je za smrću njegovom, ali joj ipak beše toplo i ugodno u zagrljaju novog zaštitnika, sa kojim joj beše vezan poduži niz uspomena još za života Berova. Tako prođe jedan dan novoga života, nove sreće.Prođe i drugi takav dan.Don Lijego se ne odvajaše od kraljice srca svoga i ona se ne odvajaše od njega, jer joj on beše melem kojim lečaše ranjeno srce svoje, a taj melem beše u njegovim toplim usnama, u njegovim slatkim zagrljajima. Ona sve to smatraše kao igru sudbine.Ta joj je igra donosila neprijatnih scena, ali ona je uvek posle toga nailazila na utehe u poljupcima sad ovog sad onog zaštitnika, kad se je koji pojavio.Ona je uvek posle patnja plivala u zadovoljstvu, koje joj tim prijatnije beše, u koliko joj predhodne borbe behu žešće i u koliko su joj zaštitnici u pojedinim prilikama nudili i činili više usluga. — Ona nije razumevala, da to ne beše obična igra sudbine, koja nad svakim bićem upravlja.Ona nije osećala kako joj dušu pritiskuje jedno teško prokletstvo.Ona nije videla, da ju je sudbina njena napustila bila, jer gresi tolikog neverstva behu jači od njene sudbine!Da, ona svega toga ne beše svesna, već je plivala u zadovoljstvima, igrajući se nestašno i živahno sa svojim bićem onako isto, kao i more sa svojim talasima, koje ona, puna duševne mirnoće gledaše kroz prozor u zagrljajima Dona Lijega.Ta ona beše zadovoljna! Osvanuo je i treći dan, čist i vedar.I Aranka s novim draganom svojim šetaše zadovoljna po alejama svoga parka.Samo joj se čelo po koji put zamuti, ali i to traje koliko da munja sevne, pa se opet razgali, razvedri i čilo pogleda u oči svoga — zaštitnika. To je bio dan, kada se je pred veče imao Ber vratiti s pijace iz San-Dominga i željan, radostan bacio se u zagrljaj svoje mile Aranke. Još u oči toga dana beše ona saopštila Don Lijegu, da je jako sumorna, da ju je tištalo što bi taj dan doneo joj gospodara, ali mesto toga.... neka crna praznina stajaše pred njom.Misli joj behu dosta uznemirene.Neka viša sila upravljala je njenim predosećanjem.Beše li to anđeo hranitelj ili kakav zao duh — teško je bilo odrediti! Zato je i poranila ovog jutra, da šetnjom kroz aleje, a oslanjajući se na ruku „zaštitnika“, razgali svoju tugu.I ova razveseli tako svoje srce. Godon je već bio tamo među alejama.I kad je ona naišla na njega, oslovi ga tihim osmejkom, kao lahor čuše se njene reči: — Vi ste uranili, Godone! — Jesam, gospo, i želim vam da dan provedete s najvećim zadovoljstvom.... odgovori Godon. — I ja bih želela, ali, „po jutru se dan poznaje!“ — A što?.... vi sumnjate! — Nisam raspoložena! — To ne čini ništa, vi ćete se raspoložiti danas.Vi znate za poslovicu: „konac delo krasi!“ — Znam to.... ali je konac već tu! reče ona. Na ove njene reči Don Lijego ispod oka pogleda u Godona i ovaj pogleda njega. — Imate prava, gospo! reče Godon. — Jest imam prava.... biti danas tužna! — Tužni?! — Da! — A zar vam dan povratka gospodareva može biti tužan?! upita je Godon kao začuđeno, pa opet krišom pogleda u Don Lijega. — Mislite na povratak gospodara Bera? upita ona. — A na kog drugog i mogu misliti ako ne na njega.Zar on nije zakazao svoj povratak za današnji dan? upita Godon dalje, vrebajući svaku priliku da pogleda u oči njenog „zaštitnika“, koji mu očima i pokretima davaše neke znake, a koje je ovaj dobro razumeo. — Baš zbog toga i jesam neraspoložena! lagano govoraše Aranka reč po reč. — To ne razumem! reče Godon. — Ne razumete?! upita ona. — Ne! — Gospodar Ber neće danas doći! — Kako to? upita on.Da nije što javio? — Javio je pismom, da na pijaci nije mogao svršiti posao, te će morati ostati još neko vreme! — A.... tako, sad mi je jasno! reče Godon. — Hoćemo li posetiti danas vodopad? upita Don Lijego Aranku. — A već sam ga toliko puta gledala, ne marim! — Želite li u zverinjak, na jednu lepu užinu? upita on dalje. — Ne marim ni za tim! odgovori ona. — Onda će vas za celo interesovati da vidite kako se bere kafa? — To bi još i mogla gledati.... ali.... — A što se dvoumite, gospo? upita Godon, koji iđaše s njima.Tamo ćete imati lep izgled.Odavno niste prolazili tuda. — Istina je to, ali je to suviše daleko! reče ona. — Ne mari to, ako zaželite možemo upregnuti kola, pa da se tom prilikom izvezete malo.... predlagaše Godon. — To bi bila zgodna prilika, da učinimo i jedan mali izlet na čamcu onde po zalivu! reče Don Lijego. — Ali tada bi morala poći i gospođica Amalija s nama! reče ona. — Pa neka pođe.... što ne bi pošla? reče Don Lijego.Biće nas više u društvu! — Ona strašno mrzi more! reče Aranka. — Pa onda ne mora ići! reče Godon. — Mora....Ber me je molio da ju uvek vodim sa sobom kuda god izađem.Ja to do sada nisam činila i ako sam mu dala tvrdo obećanje, ali sada želim ispuniti svoj zavet.... teško mi je što nisam reč održala! Rekavši ove reči, ona pogleda duboko u Don Lijega, da bi ovaj mogao razumeti, da on do sada nije nikuda vodila Amaliju prosto iz ljubomorstva prema Beru.Sada nema Bera u životu, opasnost je otklonjena i nastalo vreme, da želje koje su mrtvi za života iskazivali, budu zadovoljene; da joj taj amanet ne uznemiruje spokojstvo duha.Don Lijego je razumeo taj pogled, a Godon ga nije ni primetio ili se učinio kao tobož ništa da ne zna o govoru Don Lijega, koji se desio pre neki dan. — Kad je tako.... mi ćemo je namoliti da pođe s nama, reče Godon. — A ako ne htedne? — Hoće, zašto ne bi? reče Don Lijego.Ona već toliko vremena nije izašla iz sobe, te će jedva dočekati ponudu, da prođe malo po okolini. — E, onda neka tako bude, reče Aranka.Danas posle podne oko 5 sahati da pođemo na obalu. — A.... to je suviše kasno, reče Don Lijego.Nećemo onda imati vremena, da što duže koristimo ovako redak dan i onu svežinu, kojom se odlikuje naš zaliv. — Onda neka bude polazak u 4 sata! reče Aranka. Znate, gospo, šta?.... ja ću narediti da kola dođu po vas troje u 3 sata, a ja ću već ranije otići tamo na obalu da što god pripremim pre no što vi dođete.Nećete valjda imati ništa protivu toga? upita Godon. — Nemam šta protivu toga, samo da nije odveć rano u 3 sata poći? reče Aranka. Nije.... nije rano, reče Don Lijego.Nije to rano, vi znate kako ide, dok ovo — dok ono, a vreme prođe. — Pa neka bude najzad i u 3 sata! reče ona. — Lepo!.... znajte da kola dolaze po vas tačno u 3 sata, reče Godon i žurno pođe nekud. — I malo ranije! doviknu mu Don Lijego, davši mu neprimetno nekoliko znakova pogledom. — Dobro! jedva se čuo Godonov glas. — Sad možemo ići malo ranije kući, da se pripremimo, reče Don Lijego, a u sebi pomisli: „ključ je i drugi put okrenut u bravi situacije.Hvatajmo sad za ključanicu“! Gospodari visova i prašuma behu se jako uznemirili poslednjih dana.Jake čete gorštaka polagano se spuštale dole u nizine vrlo oprezno.Njihov je broj s dana na dan bivao sve veći, jer odbegli robovi s pojedinih plantaža odlaziše k njima, da u društvu s njima vojuju za svoju i njihovu slobodu. Preko svojih izvidnica, poglavice pojedinih odeljenja dobijali su izveštaje o stanju u ravnicima.Oni su tako saznali i to, da su njihove slobodne visine sa svih strana opasane policijskom posadom, te tako jedva mogaše po koji Mulat da se tajno dovuče neopažen i siđe na koju plantažu, pa se tako isto tajno vraća u šume.Na taj su način znali i dokle se prostire posada policiske vojske, kako je na kome mestu raspoređena i sve što im je trebalo za slučaj odsudnoga napada, pa da im ovaj bude od uspeha. Među ustanicima bilo je i Mulata i odbeglih robova — Crnaca.Prvi htedoše osloboditi svoju zemlju od belih doseljenika i urediti nezavisnu državu svoju.Crvci pak htedoše izvojevati slobode iz ropskih lanaca i otići svaki u svoju postojbinu.Interesi i jednih i drugih bili su istovetni u tome, da oboji žele borbu protivu nametnute im vlasti.I oni radiše složno. Da bi zavarali policiskoj vojsci pravi svoj plan, poglavice pojedinih odeljenja, među kojima beše i Hunon i Zenoba, naređivali su gorštacima, da prave manje pljačke i ispade na onom kraju opsade njihove, gde nisu mislili vršiti odsudan napad. U tome su imali uspeha.Najjači deo opsadne vojske beše grupisan s one strane, na suprot ovoj strani koji je prema zalivu.Na ostalim mestima imala je policija samo stražarski niz, koji je imao zadatak, ne da stupa s gorštacima u kakvu borbu, već da samo motri na njihovo kretanje i da ne daje ni jednome od njih da prođe kroz niz, kako nebi mogao dolaziti u vezu s robovima, među kojima beše nastao neki tajac.Ali taj tajac je značio u samoj stvari kao i ona tišina, koja zavlada atmosferom pred kakvom strašnom olujom. Policiski vojnici bili su sastavljeni u glavnom od samih urođenika, koji se povinovaše došljacima, belim ljudima, stupiše u njihovu službu i za njihove interese boriše se protivu svoga plemena, koje time potisnuto, povuče se u slobodne visove, da otuda s vremena na vreme grozi onima u ravnici. Među gorštacima je najvećma bila raspaljena mržnja protivu ovih izroda svoga plemena, koje su zvali samo po imenu: izdajicama.Mržnja između slobodnih i najmljenih članova urođeničkih došla beše do vrhunca u poslednje vreme naročito zbog surovog držanja vojnika prema slobodnim Mulatima i Crncima.S toga se gorštaci spremaše da prilikom ustanka na bele ljude otvore i ogorčenu borbu protivu izdajica svojega plemena, koji kukavički baciše sa sebe narodne ukrase svoje i navukoše na se sramne crvene mundire svojih neprijatelja. Postepenim primicanjem ka zalivu, gorštaci su već imali u svojim rukama nekoliko pozicija, a koje su tajno održavali.Od tih pozicija do krajnje granice plantaže „Viktorije“ imalo je dva sata hoda.Tamo beše Zenoba i Hunon sa svojim odeljenjima. Na kraju plantaže na jednom podesnom, otvorenom mestu bila je ukopana jedva dugačka motka, a na njenom vrhu veliki meh pun slame.Taj se meh video iz velike daljine. S one strane, gde su staništa gorštaka na svima važnijim i preglednijim tačkama, stajale su straže njihove i motrile su na onaj meh.Sve su pak straže bile u međusobnoj vezi. I Zenoba i Hunon takođe upiraše svoje poglede na onaj meh tamo pored toga što je straža njihova motrila oprezno na isti predmet. Ta motka s mehom bio je tajni signal, čiju su ulogu znali samo gorštaci i robovi plantaški, dok on beše potpuno nepoznat vojnicima, koji ih opasivaše sa svih strana i sprečavaše svako mešanje jednih s drugima. Hunon ostavi svoje odeljenje za jedan časak i priđe Zenobi, koja seđaše na jednoj steni i sokolskim očima motraše nešto tamo. Vidiš li što god, Zenobo, snaho moja? upita je Hunon. Zenoba gledaše neprestano i ne skinuvši očiju s onog predmeta odgovori tiho: — Kao da vidim neko kretanje oko one motke! — Kretanje!.... kakvo je to kretanje? začuđeno upita Hunon. — Eno gledaj!... kao da se neki ljudi miču onuda! reče Zenoba. Hunon pogleda na onu stranu. — Ja ne vidim ništa! reče on. — Kako to? zar baš nikoga ne opažaš tamo? — Nikoga! odgovori on. Zenoba zagleda još oštrije. — A gle!.... eno!.... pazi kako se neko penje uz motku! isprekidano govoraše ona. Hunon ništa ne mogaše spaziti. — Eno!.... eno!.... eno dima!.... viknu Zenoba veselo. — Sad i ja vidim dim! viknu Hunon. — Eno! meh već bukti u plamenu! — Plamen!.... dim! vikaše stražari. Signal beše dakle dat.Godon je upalio meh, a to je gorštacima značilo, da je kucnuo čas slobode, neka listom krenu napred.Robovi s plantaža biće uz njih najdalje za 4—5 sati. Hitro Hunon ode svome odeljenju i naredi postepeno i sakriveno primicanje ka obali zaliva.To isto učini i Zenoba.To učiniše i ostale poglavice sa svojim odeljenjima, koja se kretahu svako na svoju stranu, prema utvrđenom planu. Ovo prikriveno primicanje trajalo je dosta dugo.Ono se moralo tako vršiti, da bi ostala njihova odeljenja imala vremena da se razviju i da štede svoje snage do momenta odsudnog napada. ne beše toga dana, već se osećaše samo neka prijatna svežina.Sve je to obećavalo lepu vožnju i prijatno provođenje našim poznanicima, koji se jutros dogovoriše na ovaj izlet u čamcu i malu vožnju po zalivu. Aranka, Amalija i Don Lijego behu već prošli kroz pojedine odeljke plantaža.Tu se obično zadržavahu vrlo malo, jer je Don Lijego neprestano žurio kočijaša da vožnju tako udesi, da što pre stignu do obale. Plan se je morao izvršiti pre zalaska sunca, jer bi posle toga mogao biti osujećen.Policija bi mogla otkriti kakvu zaveru i onda bi stvar propala, a što je najglavnije, ako bi se zakasnilo, bilo je u izgledu da se sa lagarija Don Lijegovih skine maska i onda bi on u mesto uteha, mogao i gvožđe vući na nogama.A to on svakako ne beše rad. Prenagliti pak nije hteo, neprestano je zebao da Aranka ne primeti ili ne prozre u njegove tajne, ili da se Godon pokaje, pa da u poslednjem času odrekne svoje sudelovanje.S toga je morao biti smotren i pustiti da stvari idu što prirodnijim tokom, a samo je njegovo bilo da tom razvoju daje svoj pravac, da dakle krmilo bude u njegovim rukama. I sada, došavši do obale, ne htedoše se navesti odmah u čamac, nego sedoše malo kraj obale provodeći vreme u tihom razgovoru i ćeretanju. Svaka stvar što izbijaše pred njihovim očima bila je za njih čitava poezija, o svakoj su vođena čitavi razgovori.I talase vodene posmatrahu oni.Talasi behu mali, igraše se nestašno po inače mirnoj površini. Aranka baci jedan kamičak u more, a oko mesta gde je ovaj pao počeše se širiti talasi u vidu krugova po površini.Najbliži krugovi onome mestu, behu i najmanji, a svaki dalji beše postepeno sve veći, pa se najzad izgube. — Šta znači ovo? upita Aranka Don Lijega. — Šta znači, pitate?.... — Da!.... šta predstavlja ovo? upita dalje Aranka. — Pa to može značiti mnogo što šta! — Na primer? — Pa, na primer, ova pojava može predstavljati čitavu večnost, čitavu sudbinu jednoga čoveka. — Kako to? upita ona. I Amalija očekivaše rešenje ovoga pitanja pa i nehotice zamoli Don Lijega, da ne odugovlači, već da odma priča. — Eto kako!Čovek se jedan put rodi.Tada je malen, sitan, kao i onaj talas, koji je odmah uz ono mesto u sredi, za tim se razvija sve više i više; polazi od svoga mesta ide u širi svet sa sve većim i većim iskustvom i tako ide neprestano dok ga gde god nestane ili ne udari glavom o zid, pa se onda vraća.... — A.... pa to je suviše ozbiljno! reče Amalija. — Ozbiljno je, ali je ipak istinito! reče Aranka, a u ušima joj jednako zujaše kao da je čula reči: „Jedan put se samo sklizne, a za grehom greh se valja.“ I tek što htede da iznese ovu poslovicu kao oštroumnije tumačenje morskih talasa.... i zausti već.... ali joj reč zastade u grlu; u srce je taknu nešto i ona ne razmišljajući viknu: — Ja čujem pucanj! — Pucanj? upita začuđeno Godon. — Da.... slušajte samo; reče ona. Svi se napregoše slušati. — Odista pucanj! reče malo drhtećim glasom Amalija. — A, nije to nikakav pucanj! reče Don Lijego. — Pa šta je onda to što se čuje! upita Aranka. — Ko to čuje? upita on. — Čujemo nas dve! reče Aranka. — Jest.... jest.... čuje se.... slušnite samo, pa ćete se uveriti! reče Amalija. U tom se je tamo već vodila očajna borba.Don Lijego i Godon ne zbuniše se, praviše se kao da ne čuju, a među tim jednako su gledali po zalivu, neće li se već jednom pojaviti taj čamac, na koji čekaše. Nu čamca još ne beše.To ih je strašno uznemirilo.Da je se malo bolje zagledalo u njihova lica, videlo ba se da ih probija znoj od nestrpljenja.Aranka nije to opažala a Amalija beše i odviše naivna, da bi na tako što god i mogla pomisliti. — Ali evo pucanj učesta jako! reče Amalija. — Ta kakav pucanj?! reče Don Lijego. — Pucanj!.... šta ja znam kakav je! odgovori Amalija čudeći se, kako to oni da ne čuju. Čamca još ne beše po zalivu. — Ali oslušnite, molim vas! reče Aranka. — Hajde i da oslušnemo baš, Godone, kad su toliko navalile! reče Don Lijego, pa legoše obojica i prisloniše uho na zemlju da bi bolje čuli, dok u samoj stvari oni grozničavim pogledom gledaše uz zaliv, ali od čamca njihova ni traga ni glasa. Osluškivaše tako neko vreme, pa ustadoše. — Imate pravo, reče Don Lijego, čuje se odista pucanj. — Vidite li da smo mi imale prava? reče Amalija. — Meni je samo krivo što da toliko ne verujete, a evo sad ste se i sami uverili da je tako! reče Aranka. — Ali znate li kakav je to pucanj? upita Don Lijego, čisto sumnjajući, da će mu ova kombinacija ispasti za rukom, kako ju je smislio. — Kakav? upita Aranka. — U jutrošnjim novinama stavljeno je građanstvu do znanja, da će se danas, sutra i prekosutra vršiti u ovoj okolini vojni manevri, te da se građanstvo ne bi što god uzbunjivalo od pucnja tom prilikom.Eto to je! viknu Don Lijego veselo i čisto mu se neki teret skide sa srca, kad je dovršio ovo tumačenje. — Odista i liči na manevar! reče Amalija. — E, onda je dobro, kad je tako! reče Aranka.Ali na kraju krajeva izlazi, da sam ja imala prava kad sam otkrila prvi pucanj. — Da.... vi ste....; otpoče Don Lijego. — Eno vidi se tamo negde jedna crna tačka, prekide ga Godon u reči, neće li ono biti naš čamac? — Gde je ta tačka? upita on. — Eno.... eno.... gore vrh zaliva! — A.... lepo će te nas provesti na čamcu, vi žurite nas da ne zakasnimo, a evo mi od kad čekamo već na taj vaš čamac, prekorevaše ih Amalija. — Ali evo ga već ide.... neznam samo što se toliko zadržao, kad mu je rečeno, da ovde čeka još u 1 i po sat po podne; pravdaše se Don Lijego kao s nekim podsmehom. — Eno pogledajte ovim putem uz zaliv! — Pa? — Pa zar ne vidite ništa? — Ništa ne vidim.... t. j. evo vidim gde se čamac približuje! reče Don Lijego. — Ta kakav čamac!....Vidite li onaj oblak od prašine što se tamo digao? upita Aranka. — Za celo.... eno prašina se vidi; dodade Amalija. — Pa... vidi se nešto malo, ali to nije ništa; odgovori Don Lijego. — A zar vam to ne kazuje da je tamo jak vetar? upita Aranka dalje. — More,.... o kakvom vetru sanjate! reče Don Lijego.... putnici.... tako što god.... i zar mi radi njih da prekinemo svoje uživanje? upita Don Lijego. Izgovorivši ove reči on oseti neku hladnoću.Grozničavo pogledaše čas na čamac, čas na onu prašinu.Čamac beše još vrlo daleko od obale, a oblak od prašine primicao se bliže.Sad je goreo od nestrpljenja.Izgleda, kao da je pogađao šta ima značiti taj tajanstveni oblak prašine i koliko je većma pogađao njegov značaj, u toliko ga je većma morilo nespokojstvo. Čamac se među tim vrlo bojažljivo primicao k obali, a često je i zastajkivao ovde-onde, pođe malo, pa opet stane.To je dovodilo Don Lijega i Godona do ludila od nestrpljenja. — Sad ćete opet vi imati pravo! reče Aranka Don Lijegu.Oblak prašine zbilja se kreće i to dosta brzo! Na ove reči Don Lijego pogleda na čamac koji baš tada stajaše.Ali ipak kroza zube odgovori. — Da.... kreće se.... ali ipak ne tako brzo. Za to vreme Godon mahaše nekom maramom.Čamac, koji se kretaše, zastade malo da vidi šta znači ovo mahanje.Godon je mahao neprestano.Čamac stajaše prilično dugo, pa najzad krenu polako opet. — Kako da ne ide brzo, molim vas, zar ne vidite da je tu već na brdu? reče Aranka.Evo ga k nama najviše za još četvrt sahata. — Čamac brže amo! deraše se Godon na sva usta. Don Lijega probi znoj. Oblak prašine beše već pred njima.On je dolazio od jedne gomile ljudi, koji juriše amo najvećom brzinom.U toj se gomili vide mnogobrojni robovi i nekoliki čuvari njihovi. Ispred njih jurio je Ber.U putu za svoju plantažu razabrao je od vojnika o ustanku gorštaka i o borbi, koja se vodi između njih i policiske vojske.Kako je njegova plantaža na samoj granici prema gorštacima, on je žurio da čas pre stigne kući i oslobodi dragu mu Aranku, da je uteši, kako je vlast pobedila i da ona bude spokojna o svemu tome. U koji se par pojavila ova gomila — to beše strašan trenutak — čamac stade uz obalu.U njemu beše Hunon i Lorenco, naš poznanik s lađe „Jupitera“, a koji se docnije preseli ovamo i pod maskom menjao svoje posete sa Don Lijegom kod Aranke. Ber spazi pred sobom groznu sliku. Godon, pun nekog gorkog gneva, iznenađen ovim naglim dolaskom, nađe izlaza iz ove neprilike: ščepa Aranku preko sredine i baci se s njom u čamac. Ber iskolačenim očima vikaše samo: — Aranka!.... Ona nije čula te reči.Nagla pojava Berova prestravila ju je, potres taj nije mogla izdržati i kad ju je Godon već imao u svojim rukama: ona je bila u teškoj nesvestici. Ber jurnu za nevernikom, ali se Don Lijego, koji stajaše još na obali pusti s njim u odsudnu borbu, uhvatiše se u koštac.Ber ga udari pesnicom po licu, ričući kao ranjeni lav, i krv obli njegovo sramno lice.Nu on beše priseban, ščepa svoju pušku i kundakom tresnu Bera po prsima tako snažno, da ovaj onesvešćen pade na zemlju kao sveća.U istom trenutku jedan od čuvara robova uhvati Don Lijega čvrsto za ruku i probode mu prsa kopljem.Ovaj malaksa, ali imađaše još toliko snage da se hitro otrgne i kao strela skoči u čamac, koji se munjevitom brzinom otisnu od obale sa žrtvom ove nitkovske prevare. Sve se to zbilo, tako reći, za jedan trenut oka. Amalija, prestravljena, ukočenim pogledom gledaše na ovaj grozan prizor. (vidi sl. 8. str. 253). Čamac s prestupnicima ode brzo na pučinu morsku, gde se sastade sa čamcem u kome beše Zenoba, koja ih ranije čekaše tamo, kuda je prispela zajedno sa Hunonom, prodrevši srećno kroz nizove bajoneta, ali ostavivši grdnu prolivenu krv.Čamci otploviše neznano kuda. Poljem i cvećem osu se rosa divna, blistava, a za gorom sunce zađe, lica krvava. I tim poljem.... i preko te čarobne rose kanulo je još nekoliko kapi nevine krvi Berove, koga polumrtva ostavi na obali njegova Aranka, a na svojim nežnim i nevinim rukama podiže iskrena prijateljica njegova — Amalija.I ona proli potok svojih biser suza, da njima opere ranu na grudima Berovim, a suze joj se preliše s prsiju mu i padoše na travu i cveće, a ta trava i to cveće mirisaše zanosno, opijaše svežinom i čarolijom, koju suze samo pojačavaše.Ali te suze behu istinske: ne kapaše one s varljivih očiju, koje u svakoga gledaju, njih je srce puštalo, koje samo za njim jednim kucaše potajno, iskreno. I srce njeno proli suzu, ona se pomeša s kapljom krvi iz srca njegova: načiniše jednu kaplju od iskrenih suza i nevine krvi.A ta kaplja sijaše među njima neobično lepim, a blagim sjajem svojim.I prema toj svetlosti gledaše ona ranu njegovu i negovaše ga tamo u zamku nežno, srdačno. Na pučini morskoj i olupini parobroda podiže on nju iz mrtvila i spase život njen; na divnome predelu hajitskom i veličanstvenom zamku vraćaše ona zajam njemu, previjajući mu ranu svojim nevinim rukama i lijući suze iskreno, sa srca svoga.On beše u zanosu, ne vide prve suze njene, ali ih je srce njegovo osetilo. Kad se je Ber probudio iz zanosa i pogledao oko sebe, video je, da se nalazi u svojoj sobi u kojoj se inače najradije zadržavao.Pogleda kroz prozor, koji se nalazio odmah do njegovog kreveta u kome je ležao i vide da je dan već otpočeo. On beše sam.U hodniku, što je pred njegovom sobom, čuo je lagano šuštanje, koje kazivaše da se neki lagano približuje na prstima njegovim vratima.Za tim je već čuo, kako se neko hvata za ključanicu; vrata se lagano otvoriše i u sobu uđe Amalija, koja svu pažnju beše napregla samo da u snu ne probudi Bera, koji je noćas bio prilično nemiran nešto od rane, a nešto i od duševne borbe. On pogleda u Amaliju tako prijatno i toplo, iz pogleda toga virila je blagodarnost isto onako kao kad je i Amalija s bolesničkog odra na olupini od lađe pogledala prvi put na njega.Ona ne mogade izdržati taj pogled ćuteći, beše se zbunila malo, ali ga ipak upita ljupkim, tihim glasom: — Vi ste već budni, prijatelju! — Probudio sam se tek pred vaš dolazak... hvala vam te dođoste, nikako mi se ne svidi samoća, te vas molim da me češće obilazite. — Nemojte me moliti.... ja sam vam dužna i većih usluga.... reče ona blago. — Ali ipak vas molim da mi obećate! — Dakle kad izrikom želite.... ja vam dajem svoju časnu reč da ću vas obilaziti često... ja dodajem dalje, da osećam svoju dužnost lečiti vas, kao god što ste vi mene iskreno pazili i dali mi ponova ovaj život.... govoraše Amalija s najvećim uzbuđenjem. — Amalija.... hvala vam! — Hoćete li dopustiti da pregledam ranu? upita ga ona. — Slobodno je! samo je vi možete izlečiti! reče on. Amaliju teknuše ove reči.Lice joj obli neka božanstvena žar, lepša od večernjeg rumenila i ona nehotice pogleda u Bera, kao da bi ga htela upitati, šta znače ove reči.Ali ipak nemade dovoljno hrabrosti za tako veliko pitanje, već plašljivim koracima priđe bliže Beru. U tom položaju, cela njena pojava izgledaše, kao da to stvorenje nije kao obični ljudi, već davaše utisak kao da je devojče iz vilinskoga carstva! Svojim mekim, punim prstima razgrnu ona zavoj i opra ranu.Ona beše baš iznad samoga srca. — Je li velika rana? upita je on tiho. — Na protiv.... jedva se opaža!.... za nekoliko dana.... Kucanj na vratima prekide njen govor.Ona se trže od bolesnikova kreveta i izađe u drugu sobu. Ber lagano dade znak, da se može ući.I u sobu uđe pismonoša, koji predade Beru nekoliko pisama.Za tim se pokloni i izađe. Ber ih stade čitati redom kako koje beše složeno, ali oseti umor, te zvoncetom dade znak da dođe poslužitelj. — Zamoli gospođicu Amaliju da dođe amo za koji časak! naređivaše Ber. — Molim! reče poslužitelj i izađe. Ber dotle razgledaše adrese na pojedinim pismima i ni jedna mu ne beše neobična.Pisma koja beše pročitao ticala su se trgovačkih narudžbina o proizvodima s plantaže, pitanja o cenama i t. d. Dok je tako razgledao pisma, dotle i Amalija već beše u sobi. — Ja vas molim, da mi učinite jednu olakšicu, upita je on. — Molim.... šta želite? prijatno se odazva ona. — Molim vas, sedite za ovaj sto do mene, pa pročitajte ova pisma sva, a meni saopštite samo glavnije misli iz njih.Ja sam dosta malaksao, a i uzrujan sam, pa ne mogu da izdržim sve to.Istina vas teretim malo, ali sada nemam drugoga kome bih poverio to.Danas ili sutra doći će novi upravnik s kojim sam već udesio ugovor još tamo na pijaci u San Domingu, te će posle on vršiti taj posao, a sad vas molim da ovo vi izvršite; ne bih želeo da čeka, možda će imati kakva hitnija stvar.... — A koga ste uzeli za upravnika? upita ona lagano prevrćući pisma i notirajući na poleđini svakog od njih po koju reč. — Koga?.... uzeo sam onoga strogoga čoveka, čiju sam strogost ja rđavo tumačio i čijim otpuštanjem učinio sam, da stvar dođe do ovoga, do čega je došla, učinio sam, verujući koje-kome da mi plantaž dođe do rasula.... — Ko je taj strogi čovek, na koga mislite? upita ona, kao da je pogađala ko bi taj mogao biti.Da nije to onaj stari Toma Vindor? — Jeste.... njega sam upravo umolio da se ponova vrati.On se dvoumio u početku i kao da htede odbiti moju ponudu.Ja to primetih pa i ne sačekah njegov odlučni odgovor, nego mu se prosto izvinim, da sam veliku grešku učinio i prema njemu nepravedno postupio.... — A šta on reče na to? prekide ga u reči Amalija, ostavivši jedno pismo na stranu, na kome ne zabeleži ništa.Na licu joj se u tom trenutku video neki prijatan izraz. — On me upita, da li ja to govorim odista ozbiljno ili se šalim.Ja mu odgovorih, da to ozbiljno govorim i da sam rad dati mu satisfakcije time što ga vraćam....On pristade na predlog i valjda će danas doći ili sutra; ugovor je još tamo potpisan. — Izbor je vaš sa svim umestan.Vi ste videli, da on nije bio dobar ni jednome od onih ljudi, koji sami nisu valjali.... reče ona. — Video sam, na žalost.... ali to beše suviše kasno! jetko odgovori Ber. Amalija u tom ostavi na stranu još jedno pismo, ali beše zamišljena. On pogleda na nju i primeti, da joj izraz lica postade sa svim drukči, sumorniji.On pomisli u sebi, da se neka promena morala dogoditi, pa ne mogavši sačekati da ona kaže, upita je: — Šta je?.... što se zamisliste odjedared? — Po čemu vi to sudite? upita ga ona, htevši da prikrije promenu i da ga postepeno pripremi na događaj, koji će sledovati. — Po izrazu vašega lica.Vi znate da mi odavno zajedno snosimo sudbinu i ja sam imao dovoljno prilike da naučim čitati s vašega lica kakvo je vaše unutrašnje stanje; odgovori on. — Pa? upita ona. — Pa sam to i sada poznao!Dakle šta je uzrok toj promeni u vas? — I nije ništa.... i jeste nešto, odgovori ona.Jedno pismo nije mi se dopalo po svojoj sadržini; ali.... — Šta.... ali? upita Ber nestrpeljivo, jer Amalija vrlo lagano izgovaraše poslednje reči. — Ali ima i jedno, koje će vas za celo obradovati! reče ona i pogleda ga prijatnim osmehom. — Hm!.... mrmljaše Ber.„Neprijatna sadržina“.... zar je malo neprijatnosti bilo do sada, još nisam ni ranu zalečio, pa već treba druge neprijatnosti.... — Ta ne brinite se toliko.... ovo je stara neprijatnost, nije nova; reče ona. — Čitajte to pismo, molim vas; reče on. — Hoćete li mi ispuniti jednu molbu? upita ona. — A to je?.... — Da prvo pročitam ono veselo.... a ovo drugo da ostavim za koji drugi dan, nije tako hitna stvar; reče ona. — Samo me toga poštedite.... sve ću vam drugo rado učiniti, ali ta pisma pročitajte sad odmah, nestrpeljiv sam.... — Pa koje hoćete prvo? upita ona. — Prvo ono, za koje velite da je veselo.Amalija uze to pismo i čitaše ove reči: „Dragi sine, Zadovoljni i presrećni tvoji roditelji, dobivši od tebe izveštaj o tvome blagostanju, plivaju u radosti.Prvom putničkom lađom krećemo se odavde, da prisustvujemo najvećem veselju naših srdaca — tvome venčanju.A dotle, budi zdrav i očekuj dolazak tvojih roditelja Mihla i Stabije.“ Pročitavši ovo pismo, Amalija ne diže svoje glave s njega, već joj pogled beše upravljen k zemlji. — Da... mili moji roditelji, vi dolazite... ali je sada grdna promena nastala s vašim sinom....Dođite, srećni roditelji, u pohode svome sinu, on je željan vašega iskrenoga zagrljaja, iskrenijega još do sada on osetio nije....Beše jedan zagrljaj, ali ga nestade nekud, a da je bio iskren, svedoče grudi moje, kundakom ranjene.... Amalija je slušala ove reči, koje Ber izgovaraše isprekidano i s uzdasima.Lice joj se svaki čas menjalo, a grudi joj se nadimahu tako silno, da je izgledalo kao da čitav orkan besni u srcu joj.Nekoliko puti pokušavaše da stiša buru u svojim grudma, da rekne što god, ali ona beše nemoćna zaustaviti talase svoga srca, a svaka rečca dođe joj do grla, pa tu i zastade.Pokušavaše da podigne svoju glavu, ali oseti, da joj ona beše neobično teška.... i posle dosta napora uspela je u tome, ali joj oči sada behu suviše osetljive, a da bi smela pogledati na onu stranu, na kojoj je pre toga ranu previjala. — A kakvo je to drugo pismo? oslovi je on blago, posle podužeg ćutanja. Na ove reči ona se trže malo i nekom neobjašnjenom silom, kao da joj laknu nešto sa srca.U trenutku oseti ona, da sada sme opet slobodno pogledati u lice toga čoveka.A šta je ono pre toga bilo, ono čudno osećanje njeno, ona nije mogla objasniti.Još do sada ne imađaše ona prilike da vidi kako klija ljubav pod uticajem toploga zraka i kako ta mađijska biljka usađuje svoj koren u srce njeno i kako raste, hraneći se sokovima što ih srce skriva.Ona nije znala da to behu jasni znaci, koji nagoveštavaše da je srce njeno počelo življim kucanjem odvajati sokove za biljku koja mu proklija.Ona je još manje znala da u srcu njenom ima kakve semčice, koja je samo klijanjem učinila toliku promenu u njoj.Ona nije upravo osetila početak toga razvića, jer baš tada beše jako zbunjena.Ona nije znala, da prava, iskrena ljubav nema svoga početka! Ona beše zamišljena. — No.... šta je s tim drugim pismom? upita je Ber ponova.A ove reči njegove neobično prijatno zazvoniše u ušima njenim. — I ono je kratko, odgovori ona.Ali vas molim, da ga ja ne čitam! — Dobro..., dajte ga meni. On čitaše na glas ove reči: Gospodine Bere, Nemojte se žalostiti zbog gubitka ove žene.Ona je postala vašom svojinom na isti način, kako je sada postala mojom.Aranka je prestala o vama iskreno osećati još u Havani.Od tada pripada meni.Ja sam je prihvatao i o izdržavanju se njenom starao.Ona mi je obećala svoju ljubav i ja evo došao sam po nju.Vi budite bez brige; naći je ne možete, a u zalud bi vam bilo.Ona je sada moja.A kad bi mrtva usta Atahalpova mogla progovoriti, imala bi i ona dosta pričati.Da ste onoga Lorenca na lađi bolje zagledali, poznali bi u njemu onoga kelnera iz hotela „Fortune“ u Havani, gde je ova sedela o našem trošku.Da se lepo smirite savetuje vas Don Lijego i Komp.“ Ber je ovo pismo čitao brzo i isprekidanim glasom.Ukočenim pogledom gledao je na poslednje redove. — Nevernica!.... dakle ona da.... isprekidano i bez smisla izgovarao je pojedine reči. Amalije ne beše u sobi još od trenutka, kada mu predade pismo u ruke. Ber dugo stajaše tako uprepašćen.Na čelu mu se bore javljale i rasturale; silni je orkan vladao u mislima njegovim.Ali on ne pusti suze, niti se ču kakav težak uzdah.Jučeranji događaj bio je mnogo jači.Nu on ne oseti težinu potresa i borbe duševne, jer potres njegovih prsiju pod kundakom, koji diže na nj ljubav njegove Aranke, beše jači od onog unutrašnjeg on podleže njemu, a posledice mu ne oseti, jer beše u zanosu, polumrtav.Ovo pismo samo mu je objasnilo sadržinu jučerašnjeg događaja: ono ga istina potrese, on skoči s kreveta kao ranjeni tigar; ali ga onda jako zabole ona rana na prsima, od kundaka.Ovaj bol beše jači i on opet leže u krevet, da ne vređa više ranu, koju je iskrena nega Amalijina počela lečiti s uspehom. — A nevernica neka ide u široki svet, kad joj gnezdo moje prve ljubavi beše tako uzano! Takav beše oproštaj Berov s Arankom. Na nekoliko nedelja posle ovoga događaja na plantažu „Viktoriji“ opazio se znatan napredak.Svuda je vladao mir i primerni red.Poslovi su vršeni s najvećom tačnošću i prihodi su bivali sve veći. Ozbiljno držanje upravnika Vindora učinilo je, te nadzornici strogo postupaše s robovima i paziše, da teškom mukom uspostavljeni poredak, ne bude pomućen nikakvim spletkama, kakve se behu razvile u najvećoj meri do pre kratkog vremena sa nepažnje gospodareve i neiskrenosti njegovih starešina. Pokreti među gorštacima behu se stišali, jer sada ne beše više među njima onako energičnih podstrekača kao što beše Hunon i Zenoba.Možda je prenagljenost njihova i bila jedan od glavnijih uzroka što gorštaci u ovoj prilici behu pobeđeni i ponova naterani u visove i šume, da tamo čekaju podesnije prilike za oslobođenje svoje zemlje.Oni su manje vodili brigu o uspehu gorštaka, koliko im beše stalo do svoga ličnog spasenja, koje su željno očekivali svakoga časa. I želje njihove behu iskrene i pravedne.Molitve njihove, upućene nebu, polazile su sa srca i nebo ih je zadovoljilo — podarilo im slobodu, koju im oduzeše drugi ljudi; oni se probiše kroz niz bajoneta; otiskoše se na burno more, koje ih nosaše na čilim valovima svojim dugo.... dugo.... Jednog dana putovanje njihovo bi završeno.I divno nebo senegambijsko pozdravilo je dobrodošlicom svoje stare poznanike Hunona, Godona i Zenobu.Ali engleska civilizacija beše dotle već doprla i prešla njihovo selo.A oni željahu samo slobode u svojoj rođenoj zemlji, oni radije htedoše umreti pod materinskim svodom njenim, nego li blagovati u tuđoj.Ljubav koja ih dovede u postojbinu, raspali se još većma nad ostacima nekadanjeg sela njihova i oni, vični gorama i brdima, povukoše se u visine da viju gnezdo slobode na slobodnim vrhovima svoje otadžbine, da se otuda s vremena na vreme, u drušvu sa ostalima saplemenicima svojim, spuštaju na more, pljačkajući lađe, koje bi se drznule proći njihovom obalom.Ali ih ni tamo ne ostaviše na miru.Civilizatorska sila prodirala je i u te visine, te se najzad staniše u susednoj im bratskoj zemlji, slobodnoj crnačkoj republici Liberiji.Tu živiše i trajaše svoje dane u nepromenjenoj međusobnoj ljubavi. A dotle su se velike promene desile i ovamo na ostrvu Hajiti, u predelu Vege Reala, a na plantaži „Viktorije“, u domu gospodara Bera od Uljoma.Nikada predeo taj ne vide lepšega veselja, ni veće raskoši, no što to beše na dan svečanog svadbenog veselja napaćenoga Bera i vilinskoga čeda Amalije.Sve bogastvo i sve draži ove čarobne plantaže takmičiše se, koje će više i bolje da zanese poglede najvećih gostiju njihovih, što se behu slegli sa svih okolnih imanja da učastvuju u vanrednom veselju svoga druga.A kako je to sve uticalo na očarane poglede Berovih roditelja, koji već stalno ostaše živeti na bogastvu svoga sina — to pitajte srca svoja, neka ona pričaju.... U jednome delu ove bogate plantaže, u jednoj koketnoj šumici, a kraj divotnog jezera diže se jedna velelepna vila, čije vrhove krase nekolika kubeta, a podnožje joj prskaju labudovi, kupajući se po jezeru ocom.U toj svojoj vili odmarao se Ber na krilu svoje mile Amalije, koja ga obodravaše svojom neiscrpnom, vazda svežom ljubavi.U toj vili provodili su oni svoje vesele dane slušajući, kako žubore talasi tihoga jezera i kako gora lišćem romori.Tu u tišini, daleko od strašnih talasa uzburkanoga okeana i od hučanja visokih planina, na dogledu cele svoje plantaže, koja cvetaše poslom i mirisaše iskrenom ljubavi, živeli su oni imajući na raspoloženju sva blaga ovoga sveta.U toj vili Amalija je najradije dočekivala svoju milu sestru Oriku, a Ber svoga staroga druga, sada i rođaka Mora.Tu, u toj vili pričaše im oni, kako je nekada tamo sa obale biskajskoga zaliva s neke vile Getarije nestalo neke gospođe Aranke, neverne žene nekoga Petra Bauera, kako je ovaj brzo raščistio s nevernicom, ne znajući još nikako tajnu toga događaja, kako je imanje nekoga Gustava Pola rastureno neimajući naslednika, a koga je nestanak kćeri mu Aranke potresao toliko jako, da je presvisnuo jadnik od sramote i bolova! Ali u toj vili Ber ni jednom ne izusti njeno ime, niti dade kakva vidljiva znaka o uzburkanim mislima svojim, kada su ga ona slučajna pričanja do toga dovodila, kada su ga nehotice opominjala na prekršena njegova nekadanja nadanja i uništene mu snove.... Da, to behu odista samo snovi; ali java mu beše tako prijatna, jer pred sobom gledaše samo Amaliju, koju je negovao i čuvao je na napuštenoj olupini, i koja ga tako nežno prihvati na svojim rukama kada ono pade pod kundakom tamo na morskoj obali.To beše iskrena ljubav!.... Ali tih dana već ne behu više zajedno Aranka i Lorenco.Sa Don Lijegom rastadoše se na moru već oko ostrva Margarite putujući za oblast Venecuelu u južnoj Americi.Ubod koplja, što mu ga jedan Mulat zadade tamo na obali, beše smrtonosan, da mu je podlegao ne imajući vremena ni da bere plod svojih planova. Aranka se još jedino mogaše osloniti na Lorenca i ovaj primi pruženu mu ruku.Ali ta ruka ne kucaše više onom nekadanjom svojom toplinom, te nije mogla dovoljno zagrejati ledeno srce njegovo, jer ono beše ohlađeno već davno i davno pre toga.Željan daljih avantura i prevara, Lorenco ostavi svoju štićenicu usamljenu u jednoj glavnoj varoši Venecuele, na južnoj obali karibskoga mora a kod jednoga „svoga prijatelja“ da se o njoj stara do njegovoga povratka, a on ode opet u pustolovine!.... I posle tri godine od poslednjega događaja, kao i pre toga, biskajsko primorje očaravalo je svojim milinama i putnike i gospodare pojedinih imanja, nanizanih obalom onom.I sada zanosne bure podižu hučne talase, što redovno zapljuskuju tvrđavu oko vile Getarije, razbijaju ih o stenu i rasiplju u sitne kapljice.I sada se galebovi veru po talasima i lete iznad njih i koketno ukrašavaju ovaj i inače velačanstven izgled.I sada je sa balkona vile Petra Bauera krasan izgled na ustalasano plavo more. Na tome balkonu i sada je dočekivala izlazak i pratila zalazak sunca.... gospođa Bauer sa svojim mužem; ali to ne beše više ono čedo, onih proletnjih dana Bauerovog bračnog života.Njoj mrzak beše izgled taj i ona ode za osećajima svojim u široki, beli svet. Drugo čedo seđaše sada na divanu onom, druga duša mirisaše po palati onoj.Da, tu se sada šetaše krasna pojava, naša ranija poznanica sa zabave u vili Mora i Orike, nećaka grofa De Barno — lepa Aurelija.Ona ljubljaše svoga muža iskreno, a on beše presretan u zanosnom pogledu njenih očiju.I oni veselo provodiše svoje dane ili sami ili u društvu svojih suseda, posednika pojedinih vila na jednom delu obala biskajskih. Nikada vila Getarija ne cvetaše do sada, kao u doba iskrene uzajamne ljubavi Aurelije i Bauera.I srećni muž, da bi proširio zadovoljstva svojoj ljubljenoj ženi, ne zadovolji se samo sa dražima biskajskoga primorja, već ode dalje na zapad i jug, da u skrivenom kakvom mestu darijskog zaliva, između Kolumbije i Paname, potraži sa svojom dragom Aurelijom odmora u onim časovima, kada biskajskim primorjem ovlada monotonija, da se opet vrati u Getariju, kada mu život u Sabanili, gde beše kupio to drugo svoje imanje, postane dosadan. Tu u okolini varoši Sabanile, dalje od same obale morske, a u jednoj divotnoj šumi, u tihom mestu jednom, nalazi se krasan letnjikovac njihov, pored koga protiče jedan verugavi potok, što utiče u reku Rio Kauka. Taj se predeo nalazi u severozapadnom delu južno amerikanske državice Kolumbije, koja je nazvana tako po imenu onoga smeloga putnika — Evropljanina, koji se prvi odvaži, da se sa španjolskih obala otisne na pučinu morsku i čije je putovanje donelo otkriće toga velikog kontinenta, Amerike, za koji se tada u Evropi ni slutilo nije.Zapadnu obalu ove državice pere voda Velikoga ili Tihoga Okeana do panamskoga zemljouza, a od ovoga severno, tamo gde se nalazi mesto Sabanila, prostire se voda Atlanskoga Okeana preko meksikanskog zaliva, karibskoga mora i dr. Istočnu granicu Kolumbije čini do nekle Brazilija s juga, a najviše državica Venecuela u kojoj je glavna varoš Karakas u severnom primorju njenom. Lađe, koje se dotiču ovih obala, a koje polaze iz Džordžtovna, varoši u engleskom delu Gujane, idu na sever obalom preko ostrva Trinidada ili mimo njega, i staju samo u većim mestima, kao što je Karakas, a odavde idući za Panamu svraćaju jedino u Barankvilu, od koje se za nekoliko sati daljine dolazi u mesto Sabanilu, u čijoj se okolini nalazilo imanje Petra Bauera. Između Getarije i Sabanile putovao je Bauer sa svojom Aurelijom jedan put godišnje radi uživanja, koliko da za neko vreme gleda južno nebo kolumbijsko, dok se ne zaželi lepoga svoga španjolskoga neba i biskajskih noći! I ovoga puta nalazaše se ovaj srećni bračni par na putu za Sabanilu. Sunce je već bilo blizu zapada svoga, a nebo svetlilo čarobnim rumenilom svojim, kada je parobrod „Titan“ zaplovio u vode južno od t. zv. „ostrva pod vetrom“, a već beše davno zašlo kada je „Titan“ stao u pristanište Karakasa.Taj je parobrod doneo na svojim plećima i naše vesele putnike Bauera i Aureliju. Kola, koja ih s parobrodske stanice odvezoše na prenoćište u „Vulkan“, jedan od najvećih hotela u toj varoši, zaustaviše se u dvorištu.Ono beše prilično mirno, a hotel sam osvetljen u svima prostorijama. Tamo u unutrašnjosti hotela čuo se nekakav veseo kikot i živ razgovor, kakav se ne čuje tako retko između posluge obojega pola po svima hotelima, gostionicama i tako dalje. Kad su kola ušla u dvorište, kikot se malo smiri, valjda ih je u kakvom razgovoru prekinuo dolazak pasažera.Dva momka istrčaše na polje da prihvate putničke stvari, a nekolike ženske prilike viriše kroz prozor dok putnici ne uđoše, pa nastaviše i dalje svoje ćeretanje sa ostalom poslugom. Hotelijer „Vulkana“ dočeka putnike: Bauera i Aureliju na samom ulazu, pozdravi ih uobičajenom već frazom dobrodošlice, pa se okrete onoj strani gde se čulo ćeretanje i dade znak zvoncetom, na koji se pojavi jedna sobarica: — Molim, pokažite gospodinu sobe u parteru No.3, kabinet i spavaću sobu; reče on pa ga nestade. — Molim! odazva se sobarica.Izvolite desno! — Molim vas, nađite sobu sa lepim izgledom, govoraše Bauer idući po hodniku. — Bićete usluženi, gospodine, izvolite, ovo je vaša soba, reče sobarica i hitro se promače mimo njega te otvori vrata. Oni uđoše pravo u spavaću sobu, gde gospođa Bauer rasturi svoju putničku odeću i stade dovoditi u red svoju toaletu.Gospodin Bauer izađe u kabinet da razgleda raspored i ostalo. Sobarica veselo skakućući dovođaše u red ostale stvari po tom odeljenju, pa i nehotice pogleda u lice došavšeg putnika, jamačno da po svojoj navici otpočne kakav razgovor sa njim. No u istome trenutku pogledi se njihovi susretoše.Ona ukoči pogled i preblede.On ubezeknuto posmatraše ovu pojavu pred sobom, ali brzo dođe k sebi. — Petre!.... oslovi ga ona. — Šta želite vi, molim? upita on. — Petre!.... oprosti!.... zbunjeno govoraše ona. — Šta, molim?.... — Oprosti!.... — Ja vas ne razumem! — Oprosti.... — Ali kome?.... šta?....., a srce mu udaraše silno. — Aranki! reče ona skoro nečujno i kroza zube, oborivši pogled zemlji. — Aranki!?.... začuđeno upita on.A gde je ona? — Ja sam! — Vi?!....Vi Aranka?!To ne može biti.Aranka, koju sam ja poznavao, ne može biti na ovom mestu i u onakvom društvu. — Aaah!...., ote joj se dubok uzdah jedan.Oprosti mi, Petre, ja te izneverih! Bauer je nemo posmatraše nekoliko trenutaka.Ona zbunjena, sva drvena od stida, igraše se nesvesno krajem pantljike od svoje kecelje i plašljivim pogledom praćaše njegov izraz i svaki pokret njegov. — Dakle, to ste vi....Aranka? upita on najzad, da bi prekinuo ćutanje. — Na žalost.... ja sam! jedva se čulo da je izgovorila. — Dakle do toga vas je dovelo vaše nadanje! — Ah, ja sam nesrećna! — Vidim.... ali ipak ne mari ništa, valjda će vam u toj karijeri biti bolje, nego u uzanim prostorijama vile Getarije! reče Bauer hladno. (vidi sl. 9. str. 385.). — Ubi me, Petre, svojom rukom, koju ljubljah jako, nagradi me time: to sam i zaslužila od tebe, moljaše ona.Budi milostiv bar toliko, da mi tu poslednju ljubav učiniš! — A.... ne.... to ne.... za to nema potrebe, nego vi možete produžiti i dalje tim putem, nemate se čega bojati.Što se mene tiče, ja sam svoje zadovoljenje dobio!Znajte, „jedan put se samo sklizne, a za grehom greh se valja!“ — Petre!.... učini mi tu ljubav.... saslušaj moju ispovest, znaj, da je samrtnik na poslednjem času izgovara!.... moljaše ona dalje. — Prošlo je tome vreme.... nemam sada vremena za to.... izvinite za sad.... govoraše joj Bauer. — Ispovest, Petre!.... samrtnik moli! jecajući kroz plač, moljaše Aranka dalje. I Baueru se navodniše oči, ali on uzdrža srce svoje. — Drugi put,... drugi put.... kad se vratim! reče joj on stegnutim grlom i brzo zatvori vrata za sobom. Ona ostade sama u sobi.U ušima su joj još neprestano zvonile reči: „Jedan put se samo sklizne, a za grehom greh se valja!“ Takav beše rastanak Bauera i Aranke. Kad je sutra dan Bauer pošao dalje za tiho odmorište svoje u Sabanilu, tražio je pri polasku pogledom onu sobaricu sinoćnu; ali nje ne beše tada među ostalom poslugom. Vladimir — Taja — Svetolin — kraj — KNjIGE ZA NAROD IZDAJE „MATICA SRPSKA“ - IZ ZADUŽBINE PETRA KONjEVIĆA SVESKA 61 NEJEDNAKA BRAĆA PRIPOVETKA ZA NAROD STEVAN MAMUZIĆ NAKLADOM SRP.KNjIŽARE I ŠTAMPARIJE BRAĆE M. POPOVIĆA U NOVOM SADU Svršeno je, svršeno.Eto i svet se raziđe sa daće, samo ostaše još najbliži srodnici. „Otpremiše ga sinovi i sna valjano”, čulo se na sokaku, gde govore oni što su bili na daći. „Pa i trebalo je, bogme“, čuli se odgovori.„Za njegovog života oni su živeli bog zna kako još, a eto posle njega — i rukom pokazivali — taka kuća, take staje, taki grunt, kao što je u pokojnog babe Cvetozara, malo je naći, malo!” „Samo ako budu umeli, biće im dobro!“ rekoše jedni. „Umeće, da šta će!“ odgovoriše drugi. „Da bog da, ali teško... teško...” govoriše oni, kao što to obično biva, da jedni govore dobro, a drugi sasvim drukčije. ta da, samo neka se govori.I govorilo se.Ljudi strahota vole da nagađaju.Ovi drugi su videli, kako su mu sinovi valjani do sad pa će — ali baš za celo! — i od sada.Oni prvi, dakako, rekoše drukčije.„Naučili su oni na bezbrižan život, osobito onaj stariji ; taj ti je, bogme, imao kod svog babe, što mu srce zaželi, a sad?Da li će se umeti zbrinuti za sve, što treba, i što čovek onako od besnila hoće, a da ne krnji svoje dobro?” pitaše se sami, a sami i odgovaraše vrteći glavom. I tako je to bilo onaj dan kad saraniše babu Svetozara, a tako i dva-tri još dana, pa prestade, zaboravi se kao i sve. U kući ostaše dva brata.Stariji je već bio oženjen.Sa njima su sedili stric i strina sa devojkom svojom.To je bila sva porodica Nikšića u dve kuće, kad se ovamo uračuna i babe Svetozara unuče, Krista, ćerčica starijeg sina Radovana.Bila je to nekad jedna velika i jaka zadruga u bivšoj granici u Sremu.Do duše, nije bila jaka društvom, nego imanjem, pokretnim i nepokretnim.Sada su dve kuće: Babe Svetozara i Rajkova, bracina, kao što bi sinovci rekli. Ova soba, u kojoj oni sada sede, stražnja je soba, u kojoj je pokojni baba živeo.Prednja je bila nameštena, i u njoj je baba kao samrtnik odležao.Ova je stražnja soba obično nameštena sasvim obično.U vrh sobe je sto i oko njega dve klupe sa naslonom; s jedne i s druge strane daske na nogarima — to je za krevete.S leve strane kad se uđe u sobu — kuća je na ponoć okrenuta bila — bila je velika zemljana furuna.Uprav, do te furune pružale se daske s te strane.Moglo se tu dva kreveta namestiti.To se događalo samo zimi, i tada bi baba pružio noge uprav do furune ; dakako da je bilo tek u starijim godinama.Sada su bila dva kreveta, jedan s jedne, drugi s druge strane, lepo nameštena, a one daske do furune stajale su gole.Dabogme, i do prekog prozora stajao je orman sa četir fijoke.To je pokojne matere.Za vratima još čiviluk i onda smo sve izređali do sv. Đurđa i kandila malo ispred njega. U sobi su svi ćutali osim strica, brace.On je pripovedao.Kao stariji čovek on je znao, da je to vrlo teško ostati siroče, makar i da si odrastao.Zato je i gledao da svoje sinovce uteši koliko toliko.A već šta će braca pripovedati, lako je pogoditi.Iza samrtnika se uvek o njemu pripoveda.Tako je i ovde bilo. Evo bracine pripovetke. „Po Bogu, i mi smo ti dvojica eto tako ostali iza našeg oca, kao što ste eto vi sada.Meni je bilo dvadeset, a baba bio premašio dvajest četiri.Imao je on već i dete, ali to je rano umrlo.Ostali smo ti mi, brate, u dosta punoj kući.Tako, trijest jutara zemlje, marve mnogo, sprava svih za naš rad: što god hoćeš, svega dosta.I ja ti i moj baba, vaš pokojni otac — Bog da mu dušu prosti! — ’nako... lepo... sasvim lepo..Lepo, pa svu godinu tako.I na drugu jesen — u jesen umro i naš otac, kao eto i vaš, Bog da im dušu prosti ! — a ja da se ženim, i oženim se.Bome ti mi nismo sastavili više dve godine zajedno.Nije to bilo radi žena.Jer kod babe su morale sve žene: ćutkac.Nego tako.On bio žustar, a ja spor.Njemu se nije dopalo, a meni opet ono, kako on radi.I mi ti se sporečkamo, pa i rastavimo.Nego nismo se svadili, lepo smo se rastali.Posle smo jedan drugom i pomagali.Vaš otac, baba, u mlađe godine radio, radio, bogme, za vas dvojicu, pa teko i steko.Eto, vama, je ostalo četrest jutara zemlje, a on je pre tridest dve tri godine imao tek petnajst.Kad je steko, onda je i živeo.I odeven i naranjen i napojen i prošo se svuda, i što god hoćeš.I jes živeo.Nego imao je i pravo ; to je njegova muka, a nije je ni krnjio, ni zaduživao.Da, sad ste vas dvojica ostali.Ti si se Rako (ime mu Radovan. al tako ga zvali) nagledao sveta.Bio si u Serviji (graničari mnogi tako kažu), i u Šlavoniji i u Madžarskoj — nagledao se i sela i varoši, sveta i lepota, svega!A ovaj mlađi ?E, da je njegov baba još poživeo i samo da je bio zdrav ovo dve-tri godine, i on bi tako.A ovako, šta ćeš moj Tošo, kad ti Bog nije dao?!Al ništa.Ti si radio i samo to naučio, pa će dobro biti.Lepo je sve videti i čuti, al umeti i hteti raditi, čini mi se, najbolje je.A ti ga, Rako poštedi, požali ga više puta; mlade su to još kosti, a vruće srce, vruća krv...Nikšića, da šta!“ završi stric kao s nekim ponosom.Izduvao se, pa će onda opet: „ Slažite se, deco!Ti si Rako brz, oštar, ti planeš.Pazi, da onda ne rečeš što god, jer znaš, kad se rekne, povratka nema.A ti Tošo pazi, da i ne dođe nikad do reči.Kad ima reči između braće, onda nema dobra.“ I braca završi savetovanje i pripovedanje.Više puta mu je žena upadala u reč: „A što i ti nisi bio takav?“ On bi samo rukom odmanuo, pa nastavio ne prekidajući.Sad joj je tek kao u šali rekao: „Nisam imao s kim, da budem onakav.“ Ona se nije ljutila.Poznalo se i po njoj, da nije od takih.Bila je blizu pedeset, a još okruglih obraza.Nije se ta utrgla radeći.I sad je sasvim mirno prebirala po stolu, šta je bilo lepo od kolača, pa griskala i davala ćeri, što je bila do nje.To je njino jedinče.Kao mati, biće i ona.To nisu rđave žene, samo što se ne kidaju za radom.Preko od njih sedili su Raka i Toša.Podnimljeni obadva, a ćute kao zaliveni. Na daskama do furune sedila je mlada Rakina.To je čeljade bilo vredno poznavati.A šta vi mislite, valjda grad od žene?Valjda lepota ko u vile?Nije ni to baš sasvim.Valjda dobra kao anđeo ?Nije tako dobra, al dobra kao najbolje čeljade.Eto to je.Taka je Bosa.Omanja, više sićurava, ama dok je poglediš, vidiš, da je dobra i odma osetiš, da i ti moraš biti dobar spram takoga stvorenja.Njoj je na krilu spavala mala devojčica tako od dve godine, a ona je milovala rukama.Oči i uši su joj pazile tamo, gde se govori. Još se po šta šta govorilo.Braca se još sećao svog brata, još je spominjao, kako je on šta radio, i govorio je sinovcima, da samo oni tako rade, pa će biti dobro. Kasno u noć polegaše. Braća nisu dugo zaspala.To im je druga žalost u životu.Pre dve im godine mati umre, i tek što se naučiše, da ih ne glede ona dva oka, što najmilije glede a eto im umre i otac.Istina, da su ljudi, ali je to tek teško znati sve, šta kući treba i od kuda da se to nabavi.To su braća videla još za života očeva.U jedanput traže drugi kvart poreza.Oni se zabrinu.Odu ocu i kažu mu.On im se smeje.To je bilo, dok je baba bio bolestan. „Ne diraj ranu. ona je sada bud zašto.Nego vunu prodaji, jaganjce muške, šta će ti oni“, rekao bi on. Oni bi poslušali i to bi bilo divota.Sad se bome, sam brini.Isto je tako i kod rada.Nađe se, a ti treba da radiš tri, četiri posla.Koji ćeš?Pitaj babu i on će ti reći.I baba je našao, koji je preči. Nego mlađeg brata su i drukčije brige mučile.Nije on dete.Video je on, šta i kod babe nije valjalo.A šta to ne bi valjalo? „Jest istina, mislio je Toša, što braca za Raku veli.On je na svako dobro naučio.Dok smo još bili deca, on je uvek imao krajcaru u džepu.Tek, a u Rake vidiš te bonbona, te alve, te šećera — što god mu srce zaželi.Od petnajst već godina počeo se momčiti.Na njemu štofane haljine, dok ih u selu ni pravi momci nisu imali.Drugi nose obojke i opanke, a naš Raka cipele: drugi potroše deset ili dvadeset krajcara u kolu, a naš Raka još onda i pedeset.Kad je bio momak, bio je prvi.On kolo vodi, ajd to je lepo, on svircu baca, on i sam pije, na se i napije.On je iš'o, bog te pita, kuda.Kud god je i otac išao, svud ga je vodio.Nego sad, sad će valjda drukčije.„Kad padne sleme na teme onda će on osetiti kako je ono teško”, govorio je pokojni baba stricu, kad ga je ovaj karao za Raku. „A ja?Hm, i ja bi bio prvi momak u selu, samo da je moj baba bio zdrav.Pa i valja, kažu, proterati, dok si mlad.A ovako?Eh, šta bi.Sad baba umre, sad nema ništa.Sve i da se može. — a može se fala Bogu! — opet se neće.Ta njin je baba bio tako dobar njima, da je zaslužio, da se iz njinih usta ne čuje pesma, niti da njina noga zaigra bar godinu dana.A posle?Ako te ne uzmu u vojnike, moraš se ženiti, da šta ćeš, pa opet nema ništa....Al svedno... onda se bar gledi svoja kuća, svoj posao ..." i Toša usni, spomenuvši i opet na posletku svog babu. Raka se opet sećao dobrote očeve naspram sebe.I suza mu je po koja otišla.Oštriji ljudi su osetljiviji, osobito onaj, koji je naučen, da uvek da oduške onom, što oseća.Ako je sretan, biće veseo; ako je nesretan, biće žalostan.Ako ga razljutiš, seva očima; ako se ražalosti, plakaće...I sam je pomišljao na ono, što će tek da dođe.Zato mu je i bilo još više žao babe.Setio se i Toše i kako je on dobar, kako nikad nije što protivno mu rekao...Paziće ga. Braća usnuše skoro u zoru.I sanjali su, da bome, svoga babu, svoj život za njegova života. Kad su ustali, setiše se svog babe, žališe ga, ama grudi su im bile pune: osećali su kako će i dalje dobro biti. I osvanu taj dan i prođe lepo.Prođoše tako i drugi, prođe i mesec, dva dana a sve lepo: Braća se pitala, šta će raditi.Mlađi nije hteo ništa preko starijega, a stariji se uvek savetovao s mlađim, jer je i ovaj već bio čovek.Bivalo je to ovako. „Ja mislim, Rako, da bi danas trebalo obrati još onu postad kukuruza, što nam je zaostala na ona dva jutra, pa odma meći kukuruzovinu.Znaš, u kraju je, pa će se marva češati onuda, a neće je pastiri čuvati sad, kad vide da je obran kukuruz.A tamo je zdravo lepa, pa može je otrcati, a nama bogme treba.Treba preraniti ona naša goveda!“ „E, de, de, Tošo.Idi, zovni Miju, Julu, ovoga il onoga, pa ćemo se požuriti, da to danas uradimo.Dobro veliš ti, dobro.“ A neki puta i ne bi bilo dobro, što Toša veli, i onda je Rakina poslušana.Dok su braća tako po polju, Bosa je kod kuće. Ona nezna, šta je poljski rad, od kad joj je svekrva umrla.Kuća je velika, pa jedna duša ima po celi dan posla, da nikad ne sedne, ako hoće, da joj je sve u redu. Iz jutra bi pomuzla, pa isterala krave, spremila svinjaru i čobanu torbu, naranila živinu, braove; i to je sve moralo biti u redu, dok se ljucki razdani. Sada je trebala kuvati ručak beračima.Onda bi pospremala sobe, okupala dete, i tu ti je već vreme, da se kuva užina.Dolazila su i kola sa kukuruzom; trebalo je i kapiju otvoriti.Kukuruz su izručivali na dvorište, da se provene, a nije ga ni imao ko bacati u kotobanju do doveče. Tu je opet trebalo popaziti, da ranjenici ne bi kukuruz razmetali.I to je sve tako išlo, dok se ne večera.Sada opet peri sudove, čisti obuću, peri obojke, namesti velikima, uspavaj malu, pa tek je onda mirna i to tek onda, ako dete mirno spava. Tako je to išlo čitave jeseni, dok se nije preradilo.Ljudi su radili svoje poslove, a žena svoj, pa je sve išlo, kao što Bog zapoveda, dok se ne desi nešto.Raka je do sada bio sasvim na svom mestu čovek.I sad bi on zavirio u birtiju, popio čašu vina, pa beži kući.To nije ništa.Nit siromašniji, ako popije, nit bogatiji ako ne popije nego retko je to kada bilo. Decembarskog jednog dana sedeli su svi u kujni okolo ognjišta.Bilo je za dana, posle podne.Nego ti dani osobito kad je mećava, bili su pola noć, tako bi se smrklo.Vatra je buktila na ognjištu povelika, pa je sve osvetljavala nekako rumeno, i čeljad i stvari u kujni, ili kako se to obično kaže „u kući“. Tu su bili obadva Nikšića, i obadve ženske, mati i ći.Mala je Krista vukla za sobom neko parče prostirača, pa bi sedila čas pred oca, čas pred strica, a onda bi se hvatala materi za suknju, pa bi joj smetala. „Boga ti Rako, zovni je sebi“ rekla bi tek Bosa i otkačila ručice od suknje. „Kristo, Kristo, odi babi, da ti da nešto“ zvao je on „Babo... babo... evo me... evo! govorila bi mala, a kad bi on pružio ruku, da je uhvati, rekla bi: „Ac!“ i pobegla bi čiki.Onda je ovog tako varala.Ona ih je najviše zasmejavala. „Je li, ciko, ja ću biti velika.I ja ću... je li?... ne, ses (pet, šest) bundeva nositi.Je li, ciko, na onda peci, peci.“ Dabogme, videlo je, kako čika nosi bundeve da peče.Oni su se smejali. „Je li babo, ti ceš kupiti Kisti cipeje, je li?A ja ću musti kavu, pa piti meka, je li mama?“ I to je tako išlo.Bilo je tu bezbroj pitanja i odgovora i svega, da staneš, pa samo da se smeješ.Oni se tako tu zabavljaju, a u jedarad uđe u kujnu neka žena. Bila je to kuma Makrena „Pomoz bog kumovi i kumo!,: „Bog ti pomogao!“ otpozdraviše.Razmaknuše se i dadoše joj mesta na banku. „Vidi se, svi ste zdravi.A gle, male Kriste ... pa baš velika. „Fala Bogu, dobro je, kao što vidite.Krista raste.Sad nas već sve razveseli.Kako kum, je li zdrav ?“ upita Raka. „Fala Bogu!“; „A kuma?“ „Fala Bogu!“ „A kuma Mladen?" „Fala Botu!“ „A mladoženja?" „E, ni brige ga.Našli smo mu devojku... još kaku.Al zato i jest onaj moj dobro namorio konje.Svedno, bar zna za što.Nego kume, ja sam došla... poslaše me da vam javim za starosvastvo. Svatovi će biti čak tamo o sv. Jovanu. „Neka, neka, ako će.Mi ćemo biti spremni", odgovori Raka.Kuma Makrena posede još malo.Razgovaraše o radovima jesenjim, koliko su šenice posejali, koliko ječma, koliko nabraše kukuruza, pa o vremenu. Već u noć diže se Makrena i ode. Tek što ona ode, a Toša zausti. „Boga ti, Rako, a kako bi se ti primio starosvastva?!" „A kao zašto da ne bih", čisto se oseče Raka. „A zar ti, bolan, ne znaš, jadi te ne znali, da onda neće biti ni po godine, kako je naš baba umro" reče Toša sa bolom i prekorom. Raka se zamisli.„A gle ! toga se nisam ni setio; nego sad šta je tu je", mislio je Raka, a onda će glasno ; „Pa to je, čuješ Tošo, još od starine tako, da mi budemo njima stari svati, a oni nama, pa makar se šta desilo.To mi je pričao i pokojni baba, pa sam se zato i primio.A posle; mi ne moramo ni igrati ni pevati". Izreče Raka, a nije sasvim istinu govorio.Tako je to doduše bivalo između te dve kuće: Suzića i Nikšića, ali se nije nikad desilo, da su svatovi tako blizu od sarane, osobito od sarane starešine.I nije se baš Raka primio, što mu je tako pokojni baba pričao, nego tako, nije ništa ni mislio.A da se setio, baš teško da bi se primio.A sad više neće odreći.A posle, biće onda i blizu po godine kako je baba umro, a neki i žene i udaju već onda, a on da se ne primi starosvastva.Čudna mi čuda!Ne igraj, ne pevaj — pa eto ti.A još oni mu govore, oni ga ule.Evo i Bosa govori. „Boga ti, Rako, kako bi se ti primio?A znaš ti, da je ta žena došla samo zato, da te pozove tako rano, jer su oni mislili, da ćeš ti odbiti, pa da oni za vremena nađu drugog starog svata.I šta će ta naša kuma sad da pripoveda, kad ode kući ?Kako su se oni omanuli, kako je izišlo sasvim drugo, nego što su oni teli.Pa možda su oni govorili već i sa drugim čovekom, i taj se već primio.A kad ono: Raka se ne odriče!Nego još imaš kad odreći.Može „braća“ (tako je ona zvala devera) otići kod kuma Suzića, pa reći, da se ne može i onda bi sve bilo dobro.“ Toša je odobravao njen govor. „Hoću, ako će Raka, mogu odma“ reče Toša, a čisto se izdigao.Vidi se, da je baš spreman, da ide. „Mani“ reče Raka i manu rukom.Toša sede i upre oči u Raku.Znao je on, da će sad biti crno ili belo.Nego kad opazi, da se Raka poče mrštiti, onda je već pomišljao, šta će biti.I njegove se obrve svukoše. Bosa ga je gledala čisto plašljivo.Ona je naučila da radi svoj posao kako ona zna.A znala ga je, fala Bogu, kao malo koja.Nego drugo šta ona se nije nikad brinula.Što bi joj rekli, to bi radila, pa mirna Bačka.A sad i ona nekog uči!Čisto se poplašila.Nego sad se opet seti pokojnog babe, i onda se umiri.Poslušaće sad Raka, mislila je. A Raka: „Žena me je zvala, mislio je on.Ja sam joj rekao da hoću.Ona će to sad reći.Oni i ako su zvali koga drugog, nisu baš zvali, nego tek spomenuli.„Primi se ti, ako Raka ne uste.Ako on oće, onda je šta drugo“.I ja se primio, a sad da se odričem — taman poso.A posle, baba je voleo i poštivao to prijateljstvo ko i kumstvo, i još se ne mora ni igrati ni pevati; da šta, niko nikog ne tera!“ „Mi ćemo ići u starosvastvo“, reče Raka izdignuvši glavu, pa pogleda Tošu, pa Bosu.Ova se skupi... pa — i to je njoj pravo. „Ja neću ići“ planu Toša đipivši.Lice mu je plamtilo. „I ti ćeš ići!“ reče Raka na oči mirno.Usne su mu bile stisnute, a grudi mu talasale....Besan je bio. „Videćemo!“ reče Toša. „E, de, videćemo!“ reče i Raka. Toša ode, i negledajući ni za jedno.Ostaše ovi dvoje.Bosa je sedila skupljena kraj ognjišta, a Raka je koračao po kujni.Još se nije smirio.To mu je sve jednako u glavi. „Oni baš neće mislio je.A da vidim hoćete li!Te ovo, te ono, neće oni“. „Odlazi, nameštaj tamo u sobi“ reče Raka mrko Bosi.Ova se ćutke diže i ode, zapali lampu i namesti. Tu noć braća nisu opet dugo spavala.„On je silovit“, mislio je Toša za Raku, „što hoće, hoće, pa bilo to dobro ili ne, svedno je to njemu.“ „I oni nešto hoće“, mislio je opet Raka, „a ne znaju ništa.Ogrešićemo se o babu, misle, a ne znaju, da bi ga mogli zapitati i sam bi to reko.“ Nego pomisliše i na svet, osobito Toša. „Jesam ja rekao !He! pogodio sam ja.A šta vi, živiće oni lepo — hoće da!“ govoriće svet, a ima zlobnog sveta, i te kako još. To je učinilo da je Toša zaspao, lomeći se, da li će ići ili neće. Misli o svetu i sačuvaše braću, da ne bude što gore.Sutra o ručku bili su opet zajedno.Tu je bila i mala Krista.Dete kao dete; zna ti ona šta! „Ciko, a mene mama tupala (kupala), pa ja sve brč, brč, a mama mij, mij ! (mir).Ćiko, ja imam bebu, vidi, vidi“ i pokaziva mu lutku, ali čika nešto drven. Mala se stala još većma maziti.„Vidi, ćiko, to; vidi, ciko, ono“ i sve tako. A čika? Kud ćeš, šta ćeš od malog obešenjaka.Uze je na krilo, poče je golicati, a ona se smeje.Smej joj je kao gukanje golubovo.Još pokazuje u smeju i ono malo zuba kao u mišića.Čika je milo gledi, ama je opet neveseo.Doduše, zna zašto, a zna mu i brat, što preko od njega sedi.Ne govore još, nije ni čudo. „Što su ti ti Nikšići svojeglavi, nema više“ rekao je jedan deda, još dok im je baba živ bio.„Nego zakinuti nikom ništa neće; samo ne diraj u to stršljenovo gnjezdo!“ „Ko je ljut, taj je i milostiv“, govore ljudi.I to je istina, nego taki su ljudi milostivi obično samo prema deci.Najbešnji su ljudi najmekši naspram dece.Njina deca rade što god hoće, dok ne prevrše.E, bome, kad prevrše, onda zlo prođu.Posle deca rade opet što hoće, dok opet do tog ne dođe.I šta biva od take dece?Neobuzdani kao i očevi, eto to. Desi se više puta, pa ta deca, što ih očevi odviše volu, izmire ove s kim. To je i ovde bilo. Mala se Krista zabavljala sa čikom, a jasno se videlo, da ga baš voli.Rakin je pogled pratio detinji, pa tako on pogleda i brata.Gledao ga je, dugo ga je gledao. Pitaj, da li ga je žao bilo, što ga onako u srce dirnu sinoć ! Raka je još mislio, uvek će i misliti, da je on bio u pravu.Skoro po godine biće; onda savet očin, da drži to kumstvo ; onda — opet se ljutio — ne moraš ni igrati, ni pevati! Dok je tako došao do kraja, namrštio se je bio, i promrmlja: „Mora biti!” Čulo se je to. Toša je drukčije mislio.Uspomena babina bila mu je svetinja.Dabome, kad bi babu mogao zapitati, da li da se ide ili ne, on bi rekao: „Idite!” Nego sinovi treba sami da znaju, kako se poštuje otac i njegova uspomena.Al baš kad Raka hoće, neka bude.Svet će šuškati, ali i da se ne ide opet bi šuškao.Ta da!Sad već evo sve selo zna, da mi nismo odrekli, a kad ne bi išli, razbiralo bi se: „Zašto to?" Toša diže glavu u onaj par, kad Raka ono promrmlja.Prvi se put pogledaše sada od jutros. „Biće", reče Toša, ostavi malu i ode. Raka ostade sam, jer i dete ode u kujnu materi. „Biće”, šaputao je Raka „dabome, da će biti.Nego nije ni trebalo ono pripovedati.Koješta sve.Ajd, onom se i ne čudim, ali onoj.Ona i da pripoveda!Uslobodila se pokraj Toše“. I Raka je ustao sa klupe i hodao sobom.Mislio je sve jednako o tom.Više puta kao čuo bi glas iznutra iz sobe: „Nisi se trebao primati, ne!” Ali Raka bi onda opet brzo premišljao o onom, što je već i govorio, i tako bi ućutkao onaj glas.E, pa da!Kad čovek najgore delo učini, opet nađe, čim će se pravdati; izgovor se nađe. Sad se braća više nisu savetovala, šta će se i kako raditi.Mlađi nije nikad više hteo reći: „Ja mislim ovako, ili onako, nego bi samo upitao: „Šta ćemo raditi”. I Raka bi rekao: „Uzmi dva tri najmljenika, pa ćeš sutra s njima iskrčiti onu živu zagradu gore u bašti, i udarićeš tamo plot.Ja ću na drugu stranu”. „Dobro“, i to je bilo učinjeno. Tako je to išlo u kući Nikšića.Tako proslaviše i Božić, sve tako drveno, ništa od srca, bratinski.Tako dođe i sv. Jovan, kad su svatovi. U svatove ići nije šala.Mora se tu ljucki spreman biti. Davno pre zore bila su dva Nikšića na nogama, Bosa i pre.Trčkalo se tu, tražilo: čistili se konji, haljine, obuća, kola.Kad se razdanilo, a na sred dvorišta vidiš kola čista i u njima beli jastuci, a preko ovih šareni ćilimovi.Bio je sneg otpustio, pa se sonik pokvario.Mora se sad na kolima.U kolima upregnuta dva vranca, moraš ih držati, na njima uzde i amovi, pa sve iskićeni loparima, a na ovima kićanke od vunice — eh! stani pa gledaj!Stric stoji pred konjima, pa ih umirava, da se ne bi poplašili i tako šta pokidali. U sobi se spremaju Raka i Toša.Raka veseo, a Toša nije baš sasvim, ali opet malo ga je prošlo.Raka izvadi iz ormana novce. „Nemamo, Tošo, više od dvadeset forinti.Hoće li to biti dosta, a?“ „A kako ne bi, ja velim tebi petica i meni, pa dosta.Za dar si veliš, spremio dva dukata, za tebe i Bosu“. „Spremio sam, da.Ali ovo novaca.... biće malo.“ Raka se zamisli. „Dobro, tebi pet, meni pet,“ reče i pođoše da sedaju. Zovnuše i Bosu. Ova je opet govorila strini, šta da spremi za „čast“ (granica je to s one strane Mitrovice.S ove strane zovu „kravalj“).Strina je klimala glavom. Stani sad, pa vidi. Iziđoše prvo njih dvojica.I jes ih lepo videti.Plećati to momci.Onaj stariji i brkajlija sa gustim crnim obrvama i kao ugljen crnim očima.Onoga mlađeg tek gari nausnica i kao potanji je, ama vidi se, biće ljuda. Dok su išli kolima, stric ih gleda, pa uživa. „Ala, Cvetozare, ala ostavi ljude.Da šta, Nikšića je to loza.Eh! da ih vidi sada, pokojni baba, ala bi voleo.Malo preko reda pođoše do duše u starosvastvo, al šta ćeš?....Mladež je to, ne moš im zameriti.Nego, svaki će stati, pa pogledati.Ima i šta, bogme!“ Tako je stric mislio, gledajući ih, a oči mu sijaše od radosti.Eno ih sedoše, namestiše se.Konji frču, kopaju nogama, tresu glavama: jedva čekaju, kada će poći. „Čuvaj nam, braca, Kristu“ opomenuše još strica, a onda Toša pusti malo uzde.Poskočiše vranci, poleteše, sagledati ih ne moš. Stric istrča na šor, da ih prati očima.A bilo je i sveta pred okolnim kućama.Ovi su ih takođe gledali, a bome po što šta i rekli. „Bilo je tu svašta, prijo“, govorila je neka baka opet nekoj baki.„Čitavo su ovo vreme drmiti ti Nikšići jedan na drugog.Stariji je hteo da se ide, a mlađi nije.I viš, odoše.Izgleda, prijo sad, kao da nije ništa ni bilo, al.... pući će tikva... oće bogme.” Drugi su opet hvalili ono, što su videli.Čudili se lepim konjima. lepoj opremi, a divili se Nikšićima, kakvi su to ljudi.Ovi nisu ni imali kad, da drugo što misle.Neki su opet zlobili im, al tima bi se moglo reći: „Teško nekom, kad ga počnu žaliti, a dok mu zlobe, dobro je.”; Suzići su bili imućni, a to im je prvo ovako veselje — prva ženidba.Ima nji dva brata.U mlađeg su same dvojke.Ima dve i udate.Starijem su zaživela deca tek kad je bio u godinama. Zato su i mislili po selu: „Sigurno je svekar našao valjanu snaju“, pa su i grnuli mnogi tamo, kad začuše svirku, pesmu, pucanje. Na kapiji je bilo mesta tek da su kola mogla proći. Kad ugledaše mladu, prosu se šaptanje, pa i glasan govor.„Valja, valja.Take mlade u M. još nije bilo“. Kad svati siđoše s kola, kočijaši kola oteraše kući. I Toša je tako uradio. „Žuri se na večeru, a požuri i strinu, da „čast“ bude gotova“, govorio mu je Raka. „Eto me za čas“, odgovori ovaj, švićnu bičem, a konji odleteše. Kod Suzića je bila huka, buka.Pevalo se tu, sviralo, igralo, pucalo.Bilo je baš veselo.Tek kad dođe vreme za večeru, onda se svatovi malo umiriše. Posedaše za dugačke stolove.U pročelju mladoženja i nevesta, desno kum, levo starojko, Raka, i dal»e po stareštvu u nedogled. Počeše se donositi jela. Ovde ima nešto da se kaže.Naš je narod u granici, bar u sremskoj, uobičajio, da u ovakim prilikama dolazi prvo čorba, tako zvana „supa“ na sto.Za njom govedina (često i svinjsko meso, jer i od ovoga kuvaju često „supu“ ) s renom.Kisela je čorba istisnuta u ovakim prilikama, a upravo njoj bi bilo prvo mesto po našem starom običaju. Nego tu domaćini umuju: Kod mladinog je oca ručak, a kod mladoženjinog i nema pravog ručka.Ko drži i sutra dan svatove, tu su ovi napiti; njima je do kisele čorbe.Zato oni hoće prvo veče „supu“. Svatove su posluživale mnoge devojke.Među njima bio je i „čauš”.Njemu su govorili, šta nema i šta treba, a on bi onda devojkama zapovedao.Bio je to mlad veseljak.A, bogme, njegova čast i ište, da bude takav.On mora svud stići.I reduše mora požuriti, i u podrum stići, i goste ponuditi — ta, sve on mora.Ovaj je upravo bio takav.On je stizao da svakom po nešto reče, da ga ponudi, da ga zasmeje. E, baš valja čauš,” rekoše mu mnogi. „Je li, da nije bolji, od supe?" odgovori im on. „Mani,, zna ti taj, što će reći".... rekoše. Za supom dođe govedina s renom, a onda kiseli kupus sa kobasicama, a onda — pečenje! Kum podiže čašu i ispi u zdravlje mladih kumova. Onda čauš otpoče najtežu dužnost, prikazivanje „ časti “. Prvo je bio kumin na redu. Tu su ti unaokolo poredani oko drveta listići pečeni na masti.Na vrhu je zabodena jabuka.Preko listića vise papuče, čarape i ogledalo. Čauš otpoče. „Bar veče kume i stari svate!Evo se naša kuma potrudila da obdari našu novinu sa lepom časti.E, gle, gle!..” i on je okretao čast, da bi svi sve videli.... „tu su lepi kolači, papuče....O, de su one, tu moraju biti i čarape“, i siroma on se trudio, da ih izvuče iz kolača.„Tu je i ogledalo!E, pa da, kad naša novina bude navlačila čarape, da vidi kuda će; da se ne zabunila, pa da ih na ruke navuče." Svatovi se glasno zasmejaše. „Vrag!“ čulo se s više strana. Dadoše mu starosvatsku čast. Čauš lupnu budžicom o gredu.Kad je hteo da umiri svatove, uvek je to radio.Zato ju je baš i imao.Na njoj je bio i peškir. „Bar veče kume i stari svate!I druga se kuma tako isto podrudila.Gle, kolači; kao da su na suncu pečeni.Hm! i taj ćurak na stolu kao da će progovoriti.Nego, da je to u mesto luka, kad se kukurizi kopaju... hej, hej !I cipele su ovde, one što se sijaju, i čarape, bogme...Valja starosvatica, valja." „Valja, valja“ viknuše i drugi. „A, šta?... valja i starojko.Prvi je to čovek u selu“, našali se neki veseli Bačvanin, što je sedeo preko od Rake. „Mani ti Trivo to“ ljutnu se Raka.Oni ih drugi umiriše, i čauš ode dalje redom prikazivati časti. Prikazivao je sada brže.Gde, gde, pa bi čauš umetnuo po koju veselu.Kao što je ono, kad je prikazivao kuminu i one druge kume čast. Kad se to svrši, evo nose pune dve velike korpe koje čega.To su mladini darovi.Sad će njih da prikaziva čauš. Opet lupnu budžicom.Opet se umiriše. „Bar veče kume i stari svate!Evo se i naša novina potrudila, da obdari sve svate“ ... i pokazivao je na korpe...Svekru košulja“ i on je okretao, da se ljucki vidi...Oho! ta nije da je to platno, nego tanko, pa fino ; e, baš kroz plot uvođeno, a maljem nabijano.Valja, brate, valja!“ Osu se smej. E, baš je i taj čauš lola“; ču se govor. „Mir, mir — lup, lup! — da vidimo svekra“ viknu čauš. Kum izdiže tanjir, a svekar ruku : pade seferin. „Živio svekar!" viknu čauš, a za njim i drugi. „Lup, lup, lup!“ Mir vlada. „Bar veče kume i stari svate!I za svekrvu se naša novina pobrinula.Evo joj košulje; dugačka je od perčina do pete.Kad bi je na mene metli, ja se ne bi ni video iz nje“. Jedan momak sa strane mu reče: „Pruži je i pokaži, da svi vide.“ Kad čauš to učini, ovaj mu poče nešto šaptati.Drugi mu dotle polako izvukoše košulju iz ruke i natuku mu je na glavu. Sad se tek osu smej ; sve je grmilo. „Bar sam sada nalik na popu, neka, neka!" našali se čauš. „Lup, lup, lup!“ i čauš pođe dalje deliti darove. Nego je veseli čauš uvek bacio svoje bistro oko i na tanjir, u koji se bacali novci.Gledao je, koliko bi ko dao, pa bi, bogme, nekog i osramotio, ko bi malo dao. Svrši se i to. Počeše sad igru.Kolo je da bogme bilo prvo.I svekar i svekrva su zajedno sa snajom malo igrali. Sad se počeše i naterivati, da se igra, ljubi, beži na polje, i šta tu svega nema.Šteta samo što u tom naterivanju ima i gadnih stvari, koje pravo veselje kvare. Čaušu su napunili džepove dukatima — # krajcarama.On najviše radi. „Dam dukat, da kum igra sa svekrvom" poče čauš. „Dukat, da ne igram!" odgovori kum i čauš ga se manu. „Dukat, da starojko ispije tri čaše". „Evo dukat : neću". Počeše sada i drugi.Išlo je vrlo veselo.Ovo je lepo veselje, dok se ne izmetne u ludorije. Uplete se i Triva Bačvan. „Dukat, da starojko ide napolje!" reče, a smeje se. Taj Bačvanin bio je omanji, ama pun čovek.Brkove ufitiljio, ruke turio u džepove, a isprsio se.Smeje se ali i prkosi. „Opet on", reče Raka, a nije voleo ovog čoveka.Ono istina, on nije imao ništa s ovim čovekom, ali je slušao od drugih, da vole da zabada.On se rugao Sremcima i i njinim običajima, a ovi opet to isto njemu.Samo što su Sremci držali, da oni mogu dirati, „mi smo na svom ognjištu“, oni bi govorili.„A što ti dolaze nama, da nas teraju s naših kuća“.Tako su Sremci mislili, a ljutili se, kad se i on njima ruga. Dakako, da nisu imali pravo.I što se oni više Trivi rugali, i on je njima. „Dukat, da ne idem“. Triva je bio napit. „E, baš ćeš otići.Vozi se kao baron.Da vidim, hoćeš i tu biti takav", mislio je Triva. „Sekser, da ideš“, reče Triva. „Evo, da ne idem“ i novci su padali. „ Četir, da ideš“. a sve se više smeje. „Četir, da ne idem“, i Raka se sve više ljuti. „Forinta, da ideš.“ U sobi tajac.Sve oči uprte u ovu dvojicu. „Da ne idem“ i Raka baci forintu.Oči mu sevaju. „Dva da ideš". „Da ne idem". „Tri da ideš". Toša priskoči. „Tri da ne ide." „Pet da ide“. Raka ciknu.Ujeo si, Trivo, zmiju.Raka skoči na astal, pa preko.Flaše se izvrnuše, čaše, vino se prosu; nešto se stakla i polupa.Časti su ležale izvrnute.I na zemlji ih ima.Svatovi se ustraviše. Raka je strašan izgledao.Kosa tamo, ovamo, oči izbečene, vatru sipaju, a lice čisto pomodrilo.Kad preskoči, on izmanu rukom, da će pesnicom Trivu po glavi. Srećom je tu bio Toša.Jednom rukom zadrža Rakinu ruku, a drugom gurnu napitog Trivu, da je čak na po sobe odleteo.I Triva je hteo još i dalje da prkosi.Baš je čekao Raku.Nego ga sada odvedoše čak negde u vajate. „Lopove jedan, lopove!" vikao je Raka. „Mir, ne sramoti se“ šaptao mu Toša kroz stisnute zube, a čvrsto ga još držao. „Lopov, da je lopov.... i Raki se ote psovka.Strašna je bila.Prva je to u njegovom životu taka.Za babinog života ni za živu glavu ne bi smeo tako šta opsovati — sve drugo, ali to ne. Svi se svatovi skupili oko Rake.Neki se i smejali onom loli Bačvaninu, ali to da bogme, da Nikšići ne vide.Više ih je bilo, koji su osuđivali Trivu. „A šta, kad se veseliš, veseli se, a ne zabadaj." govorili su ti.Kako tako, tek veselje je bilo taj čas prekinuto, a za Nikšiće ga i nema više. Nikšići se oproste s domaćinom i njegovima, pa odoše.Praštanje nije bilo od srca.Ovi su žalili, što je i takav svat bio ovde.To, da bogme, nije rečeno. I sam je domaćin tako nešto mislio, zadržavao je starojka i i njegove, a znao je, da ih neće zadržati.Red je bio tako činiti. Kad starojko ode, još se malo o tom govorilo, pa se i zaboravi.Kako i ne bi?Zaboravi se i drukčije, a nekmo li kad si u veselju i veseo. Nagađali su do duše, šta bi to moglo biti Raki.Da nije imao novaca više, mogao je izaći na polje, pa mirna Bačka. Samo ti ne pomisliše, da bi to za Raku bilo gore, neg i ovo. Prevalila je bila ponoć, kad Raka sa svojima dođe kući.Zalupaše, te im stric otvori. „Pa to još ne svanjiva, od kud vi tako rano?” upita ih on još onako dremovan. Ta da, znao je on, da se iz svatova ne dolazi pre zore. Ovi oćutaše, pa tako uđoše u sobu.Soba je topla bila.Mala Krista spavala je mirno do furune. Stric upali lampu, pa ih pogleda.Čisto se trže. „A šta je vama?" upita ih. „Ništa" odmanu Toša glavom. „Kako ništa, čoveče, kad gle kakvi ste, kao da ste pokisli”. Raka škripnu zubima. „Zapamtiće on to", reče muklo. „Ali, ko ?Ta što mi ne kažete.Ded ti Boso, dete, reci!" Bosa zausti da govori.Više nehotice pogleda Raku.Pogleda, pa se prepade.Tako je ajdučki gledao, kao da je Triva na njenom mestu.I ona ne reče.Usta joj ostaše kao zalivena. Stric ih je opet gledao. kao čovek koji zna da nešto ima i to strašno, a ne zna šta je to, pa ga muči. Dok se tek Toša ne odreši. „Evo šta je bilo.Onaj Triva Bačvan, što je tu kupio od Krnjušića kuću i zemlju, bio u svatovima.Posle časti i darova počeo se naterivati s Rakom.On Raku hteo da istera na polje.Za celo je doznao. koliko imamo spremljeni novaca, pa tako....I davo je toliko, da Raka nije više imao da da, pa ni ja....Raka đipi, sve poisprevali i skoči za Trivom.Njega gurnem ja, i on pobegne.A mi eto tako... sramota... pa dođosmo kući.E, šta ćeš, ne idi, nije ti put; sve to ne pomaže.Raka hoće, da je njegova starija, pa, makar i natreške bilo.Pa je tako i bilo." Toša je sve to naglo govorio, kao kad čovek jako žedan vodu pije.Pa kao što u ovoga brzo voda teče, tako su iz Toše brzo tekle reči.Samo je na kraju zastao, zamislio se.Izgledalo je, kao da više sebi govori, nego da pregovara.Tako je upravo i bilo. Al sad bi tek zlo. „Tako je uvek i bilo i biće ko što Raka kaže", besno je govorio Raka.„Bolje bi prošao, da nisam trice nikad ni slušao“, govorio je, a naginjao se čisto napred.Činilo se, sad će navaliti na Tošu. Nego i Toša je bio momče.Stajao je upravo, a slobodno gledao Raku.Na srcu mu je bilo puno reči, ama nikako da se odreši, da počne. Stric je gledao sve to neverujući svojim očima. „Ni po godine nema, a već tako!“ čudio se on u sebi. Nego srećom on dođe sebi.Poče miriti braću. „Šta je za Boga deco, šta je to ?Okaj se, Rako, toga posla; to je gadno.Mani večeras, mani ti Tošo, ništa ne govori" i gurao je braću. „Ajd spavati, ajd.Danas je moja soba, a ti Rako u vajat.Drkći malo, mlad si.A ti, Tošo, u štalu, u senaricu, de i uvek.Ajd. ajd, mani to“ i izgura prvo Tošu, a onda i Raku. Kad su oni otišli, onda mu je Bosa sve redom pripovedala. „Hm, i jest to bilo smešno.Ajd ti, brate, napolje, da te onaj Bačvan istera, a opet nisi ni mogao ostati, kad nemaš da platiš.Badava, ne da se Nikšićima, da zajedno žive, da teku.Sudbina, brate, sudbina.Eto, da se posvađaše.Onaj je stariji kriv mlađemu, što se primio, a mlađi starijemu, što mu je ono za novce govorio.Suđeno, brate, suđeno!“ umovao je stric, pa je tako i zaspao. Bosa je opet držala: „Kazna božja je to, što se išlo preko reda“. Sutra se braća Nikšići nisu ništa razgovarali.Već su bili na čisto, da će se desiti, da će za celo biti — deoba. Tako ćuteći dočekaše i uskršnje poklade. Onda se i opet desi nešto, što braću sasvim odbi jednog od drugog. Uskršnje poklade su oni dani, kad te sunce preko dan mami, da si po polju.Ako radiš, ne osećaš hladnoću, i vrućina ti je često.Ali kad uveče uđeš u toplu sobu, onda taki osetiš,. da si danas ozebao.Često i vetar kroz još suho granje piri, fijuče.Ala to valja sad!Čitav dan radi po polju oko marve, šuškaj u gumnu, na drvljaniku, pregledaj ogradu, pa pred veče ući u sobu.Tu te čeka topla furuna; sedi kraj nje časkom, pa ti sve po žilama mili nešto.Krv se razgreje, nekako sporo teče, a dremež te hvata, ti zažmuriš, zatvoriš oči, a kroz glavu ti prolaze lepe, najlepše slike.Kao čuješ opet junačku pesmu, što si je slušao il čitao, pa baš onako, kakva je bila i još lepše.Eno, baš vidiš Kraljevića Marka na njegovom Šarinu, eno ga baš se susrete s Musom Kesedžijom!Eno vidiš i boj i... ama sve vidiš!A gle, slika se promenila.I ti vidiš vojsku veliku, junak do junaka, a oko glave im uvijeni šalovi...Turci su to, a grdna je vojska to.A gle sad!Tri delije, tri pobratima ,jezde na konjima.Ždral je napred, i na njemu....Obilić Milošu.Spustili koplja, bajagi ništa oni neće.I uđoše caru pod čadora.... i ču se jauk .... baš vidiš rasporena car Murata.Viču Turci, deru se, udaraju na Srb-junake.Eno, sad će... sad će ga sabljom, kopljem... i ti strepiš, drkćeš, bojiš se za njih.Kao zamanjuješ rukom, braniš ih. „Ej, a koga ti tučeš, ej!“ i tvoji se smeju za stolom. A tebi opet čisto žao, što te ne pustiše da dođeš do kraja. Hoće to tako da se dogodi čoveku u to vreme. I Nikšići svi sede u sobi.Tek što su upalili lampu.Poklade su danas, na je Bosa sve spremila, što treba, a eno i sad nešto cvrči u kujni.Ta da, naići će ko god, pa treba da ima.A maškare već ne fale.Ako niko ne dođe, evo mladeži preobučene.Njima je uvek do veselja. I Bosa iziđe, da pazi u kujni. Krista je sedila na daskama, do furune.Velička je, sama se zabavlja.Prevrće ona tamo neke krpe, umata ih na batrljicu od metle, odmata i umata.Do posletka će izići valjda nešto nalik na lutku. Toša je sedeo za stolom.Zamišljen je bio.To je bilo obično kod njega i kod Rake od svatova. Toša je mislio, da li bi se još moglo s Rakom.I tamo ovamo, ovamo onamo, uvek bi mu izišlo : „Ne može se”. E, kad se ne može, kako će izgledati kad on sam bude. Raka je sedeo na banku do furune.Čitav dan je bio po polju, pa mu sad baš godi ovde.I njemu se krv razgrejala i on je gledao lepe i najlepše slike.Bilo je to njegovo detinjstvo, njegovo momaštvo, ta sve ovo do babine smrti.Sve je to lepo bilo, i to je on, kao spavajući, još jedanput preživeo eto tog časa.Ali su misli išle i dalje, i posle babine smrti.I njemu je krv tekla brže, postajalo mu sve jasnije; san je odlazio s očiju.Na posletku on se i ljutio.Nikada još nije pomislio na svatove, a da se ne ljuti. Pogleda sada i Tošu.I ovaj je budan spavao.Raka se još više naljuti. „Oni da me uče.Eto na šta je izišlo.Da mi budemo pod sramotom.“ I Raka iziđe u dvorište.Pogleda nebo.Tamo je bilo bezbroj zvezda i zvezdica.Jedna prelete preko neba. „Oslobodio se jedan rob!”; i sam zaželi, da se oslobodi nečeg, sramote. Tištala ga je ona, a bila je to samo umišljena sramota. „Ta da !Ja nemam baš da platim onako, pa to nije sramota.Pa zar nije tako?" rekao bi drugi čovek. Ama Nikšić je on.Mani ti njega, sramota je to. I on se vrati unutra.Uđe u prednju sobu.Šuškao je tamo nešto, zatim iziđe u kujnu. Bosa je gotovila večeru. „Šta će to biti?Gledaj, jestiva kao na vašaru“. govorio je Raka.Bajagi, ne čuva se.Samo što nije to mislio, nego je bio onako zao, a moralo je ma gde god izbiti. Bosa se trže. Njoj Raka ne reče lepi reči od svatova. a opet se uvek trzala, kad joj ovako govori.Bojala se i njega i njegova govora sada. Raka popostoja, popostoja, pa izađe u dvorište.Ču se tek kako vrata na kapidžiku zalupnuše, a onda opet ništa, do sviranje vetra. Iziđe Toša. „Kud ode Raka?“ upita Bosu. Bosa slegne ramenima.Oči joj uplakane.Toša to opazi. „Ti si nešto nevesela", reče on.„Mani, zašto to, nije on dete.Proći će to valjda". I sam nije verovao svojim rečima.To ti je sad bilo, kao kad je dvoje žalosnih.Obojima je do plača.A opet onaj koji je tvrđi, zadržava žalost, pa gledi, da onog slabijeg uteši. „Ti viš, da sam mu ja sve ostavio, ali baš sve; ni u šta se ne pačam.A ti i tako!" i Toša je pogleda skoro suznim očima.Nego brzo se okrete.Sramota je to za muškarca plakati. „Proći će to" dodade još čvrstim glasom, a onda iziđe, da namiri marvu. „Blago nemereno, blago nemereno”, šaptao je putem za Bosu.Bosa uđe u sobu, da vidi Kristu. Nju je čika metnuo na zemlju, da se tamo ne ubije. Ona je to mami već kazala, čim je videla, a onda skoči, uhvati se materi za suknju, pa poče i više pripovedati. Kista je gadna”, mazila se ona.„Mama, ajde da većejamo; ajde mama!Ti i ja, ćika i ja, baba i ja: je li mama.... i baba?” Bosi udariše suze.Dohvati dete, obgrli ga. „Čedo moje, čedo moje!” šaptala je plačući. A večera? Ona će čekati.A dokle — ko bi to znao! U birtiji, što je samo tri kuće rastajala od Rakine, ima dosta društva.Tu je dosta starešina. Došli ljudi da popiju koju i da reknu koju, pa će onda kući. E, šta ćeš, još danas, pa onda huja čitavih sedam nedelja.Ima se do duše vina i kod kuće.Ljudi odu ujesen u planinu, pa kupe grožđe i sami muljaju.Ovde je nekako slađe.Tu se sastaneš s ljudma, porazgovoriš se, prođe te vreme. Bila je u toj birtiji napred soba za obične goste, natrag za gospodu, u koju su i bolji graničari zailazili. U ovoj poslednjoj sedi za dva okrugla stola nešto gospode, a drugo su graničari. Sede ljudi i razgovaraju.U početku je kao i uvek tekao govor o vremenu, posle se pređe i na šta drugo. „Vreme je ovako, vreme onako“, govorilo se.„Ovaj vetar ne valja.Polomiće drveta, otkriti slabo pokrivene krovove, razvršiti dobro nezavršene plastove sena, kupe kukuruzovine”. „Ako će, gazda Mladene, ako će”. reče učitelj šaleći se.„Nek drvo čvrsto raste: nek gazde dobro pokriju kuće i staje; nek dobro završe plast i kupu, ili nek paze, od kud će početi načinjati, i onda — sedi i ne boj se.Nek ih nauči za drugi put". „Ta ono, tako je" zasmejaše se i drugi. „Al ima nešto po ovim našim selima, pa ne valja, gospodo”, reče isti taj gazda Mladen. „A šta to?" upitaše ga i gospoda i drugi. „Pa eto to.Molim ja vas gospodo, i vi druga braćo, od kad se ova naša granica počela ukidati, evo ti kod nas svakojakog sveta.A ko ti tu nije?Tu su ti Totovi, tu Švabe, tu Bačvani.Pa ti taj svet kupuje, pokupova sve zemlje od nas, od naših ljudi, da ti je to strahota.To ne valja, to ja ne bi dozvolio.Ja bi svakom zapovedio, da sedi onde, gde se rodio.A kakvi su to poslovi, doći u tuđe selo, pa ga prekupiti.To nije pre bilo.A što vi to ne gledate, a gospodine?” upita gazda Mladen beležnika. Ovaj se smešio. „E, moj gazda Mladene, nije to tako, ko što ti misliš" reče beležnik. „istina, da ste vi pre bili dugo vojnici, odbijeni od kuće.Odbijali ste se tako i od rada.Nego nije samo zato, nego i za nešto drugo.Dacija bila mala, duvan si sejao, rakiju si pekao, vino bud zašto kupovao.Rane ti je trebalo tek toliko, da se prehraniš.Toliko si i sejao.Na više ti njiva korov i trnje rasli.Zar nije tako, a?“. „Ono, tako je“ rekoše. „Marve bi prodao, da imaš novaca tek onako.Živili ste vi onda, samo što ste batina dobijali, je li ?“ „Uh, mani to“, smejaše se mnogi, ali im bome trnci prolazili kroz telo. „E, kad se granica ukide, nestade vaših rabota, ali nestade i onog sve za badava. Plati sad, pa si slobodan čovek.Vidiš, sad su dolazili stranci.Naš je svet bio zaostao.Nit je voleo raditi, a nit umeo raditi.Sad dolaze ljudi, koji i volu i umu raditi, jer ih je to nužda naterala.Nisu bogme oni živili sa pastirskog štapa, kao ti i tvoji.E, sad koje čudo, ako je zemlja prelazila u njine ruke ?Naši nisu umeli, oni umu; našem zemlja ne vredi, a njemu je to kapital najveći.Danas već i naš svet nagađa, šta mu je zemlja.Do duše malo je dockan, ali nije sasvim.Može se bar ovo sačuvati, što je sada u rukama, a i to bi nešto bilo“. Ljudi su mislili o tome.Jedni su ovako, drugi onako mislili.Naročito se podeliše, kad povedoše govor o starom i novom dobu.Obično se fali ono što je prošlo, što je čovek zaboravio nevolje, koje je onda doživeo.Sadašnje oseća, pa mu se sve čini da je pre bilo bolje. „Dobrome je uvek i svuda dobro”, reče jedan starac. „Ha, to, to je dobro rečeno" potvrdiše svi. Na takav govor uđe Raka u sobu. Mnogi se okrenuše, da vide ko je to.Poznavali su Raku.Iako je mlad bio, išao je često s ocem, pa otuda to.A i onako je bio naočit mlad čovek, pa ga je svako upamtio.Nego nije on baš bivao u takim društvima, osobito sam, pa čisto ne zna kuda će. „Sedite, vi gazda Nikšiću, ovamo kod nas.Valjan je to mlad čovek“, govorio je nataroš.„Njega ćemo mi i za opštinara“ šalio se on. „Da, da, valjani su ljudi Nikšići“ rekoše drugi. Raki je to godilo.On sede.Doneše mu i čašu. Ispilo se tu dve, tri još, govorilo se o starom i novom svetu, a onda ljudi odoše na večeru, da ih ne bi doma čekali. Raka ostade sam za stolom.Podnimio se, gledao preda se, pa je tako nešto mislio. „Mog babu svaki zna, a mene niko.Da, znadu i mene, samo što samnom ispiraju usta za ono u svatovima“ gorko je mislio Raka. On nije ni opazio da ima i još koga za drugim stolom. Tamo je sedio Triva Bačvan, Ljubinko Jovanović i još dvojica. Taj Ljubinko bio je opštinar u obadve opštine — u crkvenoj i političkoj.Samo kad je ko šta hteo nešto protiv pope, načalnika, ili ma kakve vlasti, samo bi rekao Ljubinku, i onda ne beri brige.Ako neće ništa uraditi, on će bar reći. Zato ga i nisu voleli. Sedeli su ovi, a bili nešto ućutali, dok su oni iza drugog stola izilazili.Ta da ne bi ni čuli, šta jedan drugomu govori dok je lupa.Samo što je Triva prišanuo Ljubinku : „Pitaj me za Raku za svatove“.Ispod oka je već video, da je Raka ostao. Međutim obojica su bila okrenuta leđima onom stolu, pa su se, bajagi, i mogli praviti da ne znaju, da je tu Raka. „Zacelo Trivo, šta ti ono uradi s Rakom Nikšićem u Suzića svatovi?” u istinu upita Ljubinko Trivu. Raka se je odma trgao. „A šta ti ja znam, brate, šta mi je bilo.Bio sam naderan .... pa tako.A mogao sam pazariti.Čovek je sigurno imao novaca, ama ga ljutilo, što ga ja teram, kao da on bajagi nema novaca.“ „A, a, to se tako misli!“ mislio je Raka. „Da šta, da je imao", reče Raka na glas Trivi.„Imao je Raka i pedesetku da plati." Triva se kao u čudu okrenu. „A zar ti nisi otišao?" upita ga, još čudeći se. „Eto viš, da nisam", reče u smeju Raka. „A ja čuo, da se ti još ljutiš", govorio je slatko.„Ono, onda si ti bio za celo ljut, i ja bi onda pazario, da nisam izmakao.Nego onda si ti imao malo vina a bilo te i u onom društvu sramota, što te ja teram.Ja, Triva Bačvan, da teram Raku Nikšića, prvoga gazdu.Ala sam bio lud!Nego, ako si se Rako srdio, nisi imao za šta.Znaš, svet ko svet!A ko je mene zapitao, ja sam mu eto tako rekao.Ta šta, i dve bi pedesetke Raka mogao platiti". Raki čisto svanu.A koliko se on jeo zbog toga, ali eto, ne treba slušati svet.Da je odma sa ovim raščistio, eto koliko bi bio miran. Triva je bio i veseliji neg Raka. „A, šta tu, ujedi ga za srce, pa posle lepo, eto opet njega, mislio je Triva.„I vino će on još platiti." „Ta kakvu pedesetku, kakve dve“ govorio je Triva.„Može Raka i deset puta toliko.Odi ti Rako, odi sedi, zaboravi ono. eto ja sam kazao i za tobom i pred tobom.Odi sedi.Nismo ni mi Bačvani poslednji ljudi, a eto tu je i brat Ljubinko, odi čoče.Popićemo koju, pa ćemo svi onda kući“ govorio je Triva, a došao do Rake.Vuče ga skoro. Raka ide, da sedne za njin sto.Sve mu je nešto milo, dobro mu je.O, a on sve drukčije mislio. „O, ume taj Triva, ume.Ni ja, koji sam opštinar, ne bi tako umeo", mislio je u sebi Ljubinko. „Sedi, Rako, sedi!“ ponudi ga i on. Raka sede.Triva natoči čaše. „Dobro zdravlja!“ nazdravi Triva. „Daj Bože!“ prihvatiše i ispiše. „Znao sam ja i tvog oca Rako" opet uze govoriti Triva. „još pre nego što sam i došao ovamo“. - „E da.A od kud bi ti njega znao?“ upita Raka, a mislio je, da Triva preteriva.„On — mislio je Raka — hoće sasvim da mi se umili". „A to kako i od kuda!On – tvoj otac – bio u Novom Sadu prvi put u svom životu.Idem i ja, brate, pijacom.U jedanput naiđem na čoveka strana.Gledam ga.Hm! planinac nije; ti su već kaputlije.Aja! neće biti.Vidio sam ja nji.Ovi od Zemuna do Mitrovice imaju kožuh vunicom išaran, a ovaj ogledalcima.Oni imaju crvene obojke sa žutim prugama, a ovaj nekako kao da su goreli.Odakle je, lupam ja glavu.Aja! ne mogu da se setim“. „Dobro zdravlje!“ prekide Triva pripovetku, pa se kucnu. „Daj Bože!“ i ispiše. „Ej, prijatelju, odakle si ti? upitam ja njega“. „Izdaleka, momče!“ reče mi, a smeje mi se.Video on, kako ja njega gledam“. „Eh, izdaleka!To i ja znam, ali de je to: izdaleka?“ „Tamo momče iza Mitrovice, iz granice“. „Pa kako ti imaš lep kožuh, rekoh ja njemu“. „Ovo je najlepši kakve kod nas nose“ reče mi, pa me zamoli da ga provedem.A ja hajd pa s njim svuda.A posle.... e, nije da me je častio, nego sve pucalo.Nego, ded te vi!“. „Spasi Bog!“ i opet nazdravi Triva. „Na spasenije!“ i ispiše. Raka je Trivu netremice gledao.Slušao ga pažljivo, kako on to lepo pripoveda. „Pa ti nisi nikad pitao mog babu za to, od kad si ovde!“ upita on Trivu. Kazao sam to tvom babi jedanput, još kad sam se ono doselio pre šest godina.A on, a kobi se toga setio?Bilo je to pre dvadeset godina.Ta da, čovek je gledao svoja posla“. I opet ispiše po jednu. Bome to je već nekoliko, a u brzo.Već im je vino ušlo u glavu.Raki osobito.On je retko pio, pa i kad je pio, to je po malo bilo. Razgovor je tekao življe.Vino dreši jezik.To se i ovde pokazalo.I Raka je počeo pripovedati.Pripovedao je, kako je on išao svuda sa babom.Bio je on i u Novom Sadu, i u Šapcu, i u Vinkovcima.E, da, bio je njegov baba svuda, a i on sa njime. „Je li da su mu rekli: O, čoveče, ala imaš sina; i car bi se mogao ponositi s njim?“ upite Triva. Raka se smeškao. „Je li, je li da su tako kazli.Pa da i ne kažeš, ope mi znamo!“ govorio je Triva. „Ta ono... baš nije tako... otezao je Raka. „Ali nalik, je li?“ dopuni Triva.„I ja bi se, bogme, s takim ponosio“. Raka se seti večere.Diže se, da ide.Ovi su ga odvraćali, vukli za haljinu, a Triva tek zapeva: Triva je imao odista len glas, a bio je vešt.U mladosti pesma mu je prva bila. Raku više nisu vukli, da ostane.I sam je on seo.Slušao je.Slušao je i na uši i na usta. „Gladan bi ga čovek slušao“ mrmljao je on. Flaša je pred njim stajala prazna.On lupnu. Dođe birtaš.„Vina“ zapovedi gromko Raka, a oči mu svetle.I Trivi su svetlile oči. „Tu si“ pomislio je on za Raku.„To su ti oni najbolji.Moraš ga se čuvati kao vatre, ne smeš ga dirati.Al kad ga tako dobiješ, teraj do zore.Valja, valja“ Dođe vino.Raka natoči.Sad je tek govor išao brzo.Ovaj je hvalio svoje svinje, onaj ženu, onaj konje, onaj njive.Triva se sećao, da uvek potvrdi što Raka govori, i još više da kaže.Bili su baš napiti. U jedanput zabrujaše gajde. I gajdaš je namirisao, gde će se omastiti. Posle večere dođe još nekololiko ljudi. Čudili su se šta je to Raki.On to nije nikad radio.Neki se polako dovukoše do tog stola, bajagi da pitaju što god Raku.Trivu ili Ljubinka, pa tu i ostaše.To su muktaši. Drugi opet, ma da ih je zvao Raka, ne htedoše da dođu. Još mu jedan od ti, baš komšija preko puta, Todor, i reče: „Mani ti to Rako.Da te vidi pokojni baba tako, baš se ne bi obradovao“. „A šta ti meni“, planu Raka, „ti meni da soliš pamet.Ja znam kad treba“. Todor je slegnuo ramenima.Ni reči više nije rekao. Za Rakinim stolom bilo je baš veselo.Pilo se, pevalo, prosipalo, svađalo.Raki su odobravali sve, što bi rekao.Bio je ljucki nakresan. Jednom mu prilikom reče Triva: „Pevaj, Rako, pevala ti sreća kao što ti peva.Kažu, lepo pevaš“. I on — taman da zapeva. Trivi se učinilo dugo čekati, pa reče : „Pevaj čoče, žalost se mora i prežaliti“. Raki onda dođe u pamet žalost.Samo što reče: „Baba“ i.... pogleda Trivu. Triva se pokaja, a skoro i poplaši.„O, mani takog čoveka.Pijan i opet nešto zna“. I u pijanstvu je babu poštovao. To se brzo zagladi.Teralo se onda do zore. U zoru su Bosa i Toša poranili.Nisu skoro ni spavali.Čekali su s večera, dugo čekali.Maškare su odlazile i dolazile.Raka ne dođe do po noći.Već se bilo sve umirilo.Onda i ovo dvoje odoše, da tobože spavaju.Budni su spavali, eto tako je bilo. Sede sad, a ne govore. Toša se opet zamislio, kako će biti, ako ode odavde.Sve sve, nego mu je samo bilo žao Bose.„Propašće ona, izešće se“ mislio je on. Bosa se opet brinula za onu malu, što je sada slatko spavala. Sokakom se čuše gajde i promuklo pevanje.Lampa je gorela u sobi, a opet se kroz staklo malo plavilo.Razdanjivalo se. Čuše se gajde sasvim blizu. Toša i Bosa su bili uznemireni.Znaju, da se nemaju čega bojati, a opet se boje. Čuše se gajde u dvorištvu. U sobu uđe Raka. Bosa pretrnu, a Toša se diže.On je još nešto opazio. Vidio je, da za Rakom idu još neki.U prvi mah nije opazio ko je to, nego je gledao kakav je Raka. Raka ni daj Bože onaj čovek.Kao da su ga guje pile, tako izgleda.Kosa raskuštrana, oči zakrvavile, a izbečene.Obrazi mu kao duvar, Ide, a tetura se.Nešto i govori, ali nejasno, da ne možeš razumeti.Sve je nešto: „Raka“, sve sam o sebi govori. Toša opazi sada i Trivu.I ovaj je bio pijan, ali nije onako strašno, strašno izgledao kao Raka.Bio je vičan piću. Toša se pomami. „Zar i ti u moju kuću da dođeš ; napolje!“ i poleti prema Trivi. „Stoj!“ zakrči mu Raka put. Stojali su jedan prema drugom. „Ja sam ga doveo“, govorio je pijani Raka pijano.„Ti ga ne smeš terati!“ Toša ćuteći pogleda Raku.Prekipi u njemu.Silno gurnu Raku, da se ovaj stropošta na stranu, a onda poleti Trivi. Puče ćuška. Triva sa svim dođe sebi.„Zar tako u tvojoj kući?“ reče Raki, koji se dizao. Toša je gurao Trivu. U jedanput dočepa Raka Tošu za ramena. „Stoj, momče, jesam rekao!“ reče Raka. Toša mrdnu ramenima, da se oprosti Rakini ruku.I istrže se. I — puče ćuška.Raka udari Tošu. E, sad bi rusvaj.Bosa zaleleka.Dete se probudilo, pa i ono.Toša pobesne.Vrati Raki ćušku jedanput, dvaput, a onda ga tako jako gurnu, da se pružio po sobi koliki je dug. A sada pazariše Triva i Ljubinko.Išćuša ih Toša, isprevaljiva, da su sve preko vrata izišli iz kuće. Gajdaš je bio pametan, pa je još pre odlekedio. Na viku se skupiše i komšije.Nego i njima Toša pokaza put. Mani ti one, što dugo ćute, dugo trpe.Kad se raspale, sačuvaj bože.Nego i škodi im.Toša je posle tek izgledao kao da je nekoliko dana lupao kamenje, a da nije jeo.Raku je savladalo piće, kada je pao.To je sreća.Drukčije bi bilo veće zlo. Sada ga Bosa izu, a Toša, još onako tresući se od ljutine, diže ga i odgurnu na krevet kao kladu.Ni malo ga nije taj čas žalio. KNjIGE ZA NAROD IZDAJE „MATICA SRPSKA“ - IZ ZADUŽBINE PETRA KONjEVIĆA SVESKA 62 NEJEDNAKA BRAĆA PRIPOVETKA ZA NAROD STEVAN MAMUZIĆ NAKLADOM SRP.KNjIŽARE I ŠTAMPARIJE BRAĆE M. POPOVIĆA U NOVOM SADU Došlo je i proleće.Tu je Đurđev dan, krsno ime Nikšića.Baba Svetozar je poslednje vreme uvek slavio.A ove godine, u mesto slave u Nikšića kući, jeste nešto drugo — deoba. Đurđev dan ti je najlepši svetac u godini, to jest u najlepše vreme pada.Ove godine bio je dan topal.Miris šumski razlivao se svuda, a lišće je već bilo po malo isteralo i na lozi i dudu.U drugog rastinja je već ljucki isteralo, čak su neke voćke i cvetale.Sve raste, sve se podmlađuje.Kad čovek stane na gleda to, oseća kako mu se grudi šire; čini mu se, e je i on mlađi. Nikšići su sasvim drugo nešto mislili. Toša je još tog jutra rekao bratu, da hoće, da se deli.U vojnike ga nisu uzeli, a posle neće zacelo.Sada posle ručka reče opet to. „Odi“ zovnu ga Raka. Iziđoše u dvorište. „Ti znaš”, otpoče Raka „šta mi imamo, a znaš i to, da je tvoj samo četvrti deo po našem zakonu, jer si ti jedna duša, a u mene tri.Znam i ja, da bi te morao ženiti ovde, da ti hoćeš, i onda bi tvoja bila dva dela, a moja tri.Znam ja i to, da je naš baba radio, i za tebe i za mene, a i ti si radio, koliko i ja, makar da si mlađi.Ja ti dajem polovinu.“ „Fala ti“, reče Toša. „Šta fala!To je da ne zažališ na mene, a posle i da se pre svrši.“ To je i Toša pomišljao.„Samo da je jedanput” mislio je on često, jer je Raka opet bio okačio jedanput, dvaput kao ono pre.Jedanput je opet Triva bio u kući.Braća se bojala zla. „A kuća“ ? upita Toša. „Eto ti ambar i kotobanja i četiri stotine forinti, a ovo meni.Je l ti pravo?” „Da“ reče samo Toša. I razdeliše se.Svaki je dobio dvadeset jutara zemlje, deset komada rogate marve, pedeset ovaca, po dvadeset svinja i po tri konja. Kad su se rastajali, bilo je malo čudno. Toši se bilo teško rastati sa ovom kućom.I makar što nije hteo, opet mu je bilo žao i brata.Stegnuo je srce, pa je kazao s Bogom.Ali se i žurio, jer se opet plašio, da s Rakom govori. Toša se odma oženio.Nije mogao sačekati godinu babine smrti.Šta ćeš, sad je baš morao. Svatovi su bili kao udovački — na jutrenju.Malo ručka, malo pića, pa svak sebi.Čovek samac, pa šta će. I braća Nikšići počeše nov život. Raka je to leto dao svoju letinu risarima, strancima.Ovi su mu uradili i složili u krstine, da svaki jedanajsti krst bude njin.Onda je naimao po jednoga čoveka i ženu, te su mu uvezali letinu, a tako je i ovršena.On bi tek nadgledao, a kad god, kad bi mu se dopalo i nešto pomogao.Najviše je bivao kod Trive. Ovoga kuća bila je upravo pred sadašnjom kućom Tominom. Tako Raka dođe jednoga dana posle podne.Kod Trive su vrli. Vrućina je bila, da čoveku mozak uzavri.Ako staneš na zemlju, peče te kao žeravica, ako se ma čega prevatiš, sve je vrelo, vatreno.U vazduhu sve stalo; niti vetra, nit povetarca da ovu žegu razblaži.Samo se čuje neko brujanje.Na nebu ni oblačka, da bi časkom bar sunce zaklonio.Ko ne radi dobro je još, jer traži hlada. Raki bi, kad bi došao, obično doneli prostirač; i sad su tako uradili.On ga prostre pod stog u hlad, pa se eno pruži po njemu.Bio je u košulji i gaćama, preko pasa šarena tkanica.Na nogama je imao papuče, da ga zemlja ne peče. „Ala živiš za Boga“ reče mu Triva, došavši iz vršaja. Triva je bio pun čovek.Baš je sad terao konje, dok su njegovi užinali.Sad su došli i odma ga odmenuli.Bio se upalio od vrućine.Košulja mu je bila znojavna, pa se prilepila za njega.On sede do Rake. „Tako mi je dao moj Bog” reče Raka.„Eto, ti imaš decu, nek rade, a ti ne moraš. „E, brate, ima ih dosta: tri sina i ći.Rade do duše dosta, ali im dosta i treba.Moram i ja s njima.Znam, neko je odviše žustro, valja ga malo utišati, a neko sporo, valja ga požuriti.Kod tebe je šta drugo: ono jedno dete i to žensko.Više i neće biti.Eto, Bosa ti je slaba....” „Fala Bogu, dobro je.Kod moje se Bose žuri.Dok ja o sunčevom smirivanju kući, moji već izvejali iz velike pleve.Dok ja u jutru ustanem, moj vršaj već razgažen.” „A vidi ti tvog brata.Taj radi“ reče Triva kao tek onako.A baš je dobro otvorio uši, da čuje, šta će Raka reći. „Mani”, reče Raka.„Zna ti on šta.Samo je vidio kako se radi drugo ništa.Uvek će tako riti, dokle ga je, a niko neće ni znati za njega.” „Ti mora da si bogat čovek sada?“ upita Triva opet tek samo onako. „Ta nađe se po nešto.Eto marvu sam raspačao, da isplatim brata, a nešto mi je i ostalo....Tako, koja desetica....“ „O, a ja mislim, da sam najsiromašniji.Ta ja imam čitavu pedesetku, hoćeš da je vidiš, da ti je donesem?“ upita Triva. Raka se smeškao. Zavuče ruku u džep od prsluka, pa izvuče...O, ala su lepo lepršale.... dve pedesetke i jedna od sto. „Gle, gle!“ reče samo Raka. „Ho, baš kao da su iz kalupa izišle“, čudio se Triva.A onda zavrti glavom, odmanu rukom i samo reče: „Ko će s tobom!“ Obojica izvadiše lule.Raka je od tri godine počeo još pušiti.Baba je hteo da ga načini čovekom pre nego što treba. Zapališe i zadimiše. „Hm, ovako je lepo u hladu“, reče Triva.Tako lekšaj, puši, još da je i koja čaša pića, na da viš života.Pa da s kime tako lepo razgovaraš, a!“ Raka je ovog čitavog leta tako i radio.Bilo mu je milo, što Triva kaže, da je to život. „Nego da je to život“ reče Raka.„Eto, meni može biti, pa što ne bi tako.A gle onaj tvoj dečko, kao da je bio u žarenoj furuni“. „Pa kako ti misliš dalje živiti.Uvek tako, a?“ „Tako, da šta.Polovinu ću raditi i sam.Tako najmiti.Ono drugo ću prodati godišnje.Tako ću imati rane, koliko treba mom društvu, a imaću i novaca, koliko treba meni.A eto nađe se i koje marvinče, da se proda.Ostavio sam od svega za zapatak.“ „A teći?“ upita Triva. „A šta bih.Ono jedno dete, nek mu ostane i to, pa dosta za žensku.Ja ću moći lepo živiti i s toga“, reče Raka. Triva se zamislio.Pravio je i on račun.„Hm“, mislio je on „kad bi to tako baš bilo, kao što Raka računa, da će biti, bilo bi mu dobro.Al njegova zemlja neće ni u dobre godine dobro roditi.Radiće je Raka ili koga on najmi.Ala će to biti urađeno — tek da se zove tako.A jedna, pa dve, pa tri nerodne godine... ha, šta ćemo onda?A kuga u marvu, pa mesto da prodaješ, a ti moraš kupiti.Svedno, to je Rakin račun, a što ja vodim brigu.Mi ćemo opet onako : „Sve se klinjem“.Ala i jes valjalo.Samo ono u zoru.... uh!“ „A šta ti to misliš, Trivo?” „Eto to, kako je Bog dao jednomu da živi lepo, a drugi da se pati.Ono i ja nekad proteram kao i ti, al ti i posle lepo, gospocki.Viš, kakve su ti košulje, kao da si u „kanclariji“.Ala, Rako, ala su nas ono pre neku nedelju gledali, kad smo samo malo onako... bili navučeni.A za tebe šapću: „Vidi Raku, Raku Nikšića, kakav je to čovek.Iz hiljade jedva ga možeš izbirati.“ - govorio je Toša. „Da, da, al to je Raka Nikšić“ govorio je on polako dižući se da ide.„A, šta misliš, šta kažu za Trivu Bačvana?Ko petlić spram orla, tako je on spram Rake, eto to kažu“. „Zbogom, Trivo“ reče Raka i pođe, a sve jednako se okretao i smejao se Trivi, kako ga je bocnuo. „Zbogom“ reče i Triva, a na vrh jezika mu nešto.U mal što mu nije svatove spomenuo. „Neka te, neka te” govorio je za njim Triva.„Samo ne znam šta će do posletka reći.” Taman za Trivinom kućom bila je Tošina. Kuća je bila stara, ama uređena, olepljena, okrečena ovo od kad je Toša u njoj.Štala i tako.Ambar i kotobanja bili su mu najlepši i najnoviji. I Toša je vro taj dan, kad je Raka bio kod Trive. „Eno ga, eno“ rekao bi za Raku.I onda je opet nastavljao posao, zadovoljan što sam može sve kako hoće.Gumno je bilo puno kamara, stogova. Sa dvanajst jutara je tu uvezo letinu.Godina je dobra, pa ima, fala Bogu, dosta.Na drugim mu je njivama kukuruz, a ima nešto i livada.Sve je on ovo sam poradio, osim što je, kad je žeo, naimao još po troje.Jednoga, što je s njim kosio.Jednoga za vezivanje i rukovedanju. Izvezao je sve sam sa mladom. Sada je imao opet jednoga nadničara.Sve sve, ama vejati se ne može, kad je samo dvoje.Jedan stoji na vetrenjači, jedan okreće, jedan sipa i izgrće.To baš mora biti. Za vršidbu je Toša video da će dugo trajati.Blizu dvesta krsta, a dnevno ne možeš više od petnajst krsta, jer je malo društvo, a i samo tri konja. „Mesec dana vršidba, eto tako“ rekao bi Toša. Pa tako i jeste.Nedelje, sveci, ružni dani to ti je po meseca.A onda bi ređao šta još ima. „Posle imam ugariti, voziti seno, šljive otresti, preoravati pa sejati, kukuruze brati, kukuruzovine dosta iseći i uvesti.Hoj, hoj! dosta imam, ali, fala Bogu!Kako li je tek onom, što tuđe mora raditi.“ I on se nije plašio rada. Nikšići su svi bili nagli, osim strica.Bili su oštri, prkošljivi.Kud nagnu, to će da bude, makar nebo prevrnuli, ili će svisnuti.Samo što se takav može biti na radu, na lepom jelu, lepom odelu, na piću, u veselju.Eto to je razlika, šta koji izabere.Otac ove dvojice je u mladosti samo radio, a u zrelije se godine počeo svuda pokazivati, ali pametno.Stariji, Raka je hteo odma kao otac i još više.Mlađi je opet počeo kao otac. Eto kako je mlađi mislio. „Mlad sam, zdrav sam.I mlada mi je zdrava.Njoj je bilo po malo i teško, ko ona bi i malo olakše htela...Vidio sam ja to. Nego ne sme da kaže... i bolje.Ovako će biti bolje.Izneo sam dosta; nisam ništa, tek nešto marve, okrnjio dok sam kuću isplatio.Letine ću zbrati, što ja ni četvrti deo ne mogu potrošiti.Bože zdravlja prodaće se to, pa kupiti šta drugo.Polako, polako, niko to ne mora znati, dok tek u jedanput: Toša Nikšić ima onoliko, koliko je baba svega ostavio.“ I on je bio sav sretan.A tako to mladi ljudi.Misli im idu hiljadu puta brže neg vreme.A što ta letina može izgoreti do zore, to je ništa.„Al i bog ovakima daje i čuva ih“ govore u selima.A taki, bogme, to i zaslužuju, jer misle samo od svoje muke da teku i žive. I Toša bi u takim mislima pretisnuo raditi kao kurjak.Nije znao, šta je dosta. Više bi puta i stric dolazio.Rekao bi mu više puta kao od šale: „Lakše, momče, lakše.Čuvaj svoju snagu, da je ne zatreš svu u ovim godinama.Čuvaj, trebaće ti.“ „I ja mu, braca, tako kažem, a on neće, nego pretisnuo raditi, kao da će hiljadu godina živiti“ reče i mlada Tošina. „Ha, ha, ha“, nasmeja se Toša.„To si ti samo mislila da kažeš, ali nisi, je li?I nemoj !Neka, braca, neće mi ništa biti.I naš je baba u mladosti radio, pa se u starosti opet rumenio”. Mlada se posle tog zarumeni i većma.Krivo joj bi, što je Toša tera u laž.Ona da nesme kazati — čudna mi čuda. Braca bi opazio ovu malu ljutnju.Pomilovao bi je malo po obrazu, pa joj rekao : „Radi, ćerko, radi kad imaš s kim.Šalio se ono braca.Od rada nije nikom ništa bilo“, i stric bi polako poštapajući se pošao kući. Voleo je ovamo da dođe.Malo koji dan da nije čas, dva tu.Uvek bi gledao, kako mu Toša radi. „Vidi“, šaputao je više puta sam sebi. „vidi ga!Čitav naviljak slame... pa đipe! eno ga već na kamari.Snaga je to, da šta, na srce....Steći će taj... hoće.I treba; uvek je bila po jedna jaka Nikšića kuća u selu“. I radilo se i te kako u Tošinoj kući.Al onako je i bilo sve u svom redu, sve ljucki i u svoje vreme urađeno, a to je ono glavno. Prošla je u veliko godina od ove vršidbe.I druga je bila i svet se baš nije umorio.Tuča je oko Dova polovinu izvrla — sabila u zemlju.Ej, kako se onda teško, neveselo radi.A kaka i ne bi?Uzori jedanput, dvaput, posej, podržaj, povuci branom, a kad dođe žetva, a ono tek pola od onoga, što bi trebalo da bude. A šta ćeš ?Božija volja... pa tako.Jedne godine urodi i odviše, druge premalo, pa opet dođe na ravno.A eto, kukuruz je, fala Bogu lep, pa će tu biti berićeta.A da Bog daje svuda berićeta, bi se pobesio svet, pa se ni Boga ne bi bojao.Bivalo je to već, kad naiđu uzastopce tri četir dobre godine.A treba malo i ovako.Kad čovek dođe samo malo do nužde, onda i bolje pazi. I Raki je da bogme bilo teško.S novcem je isplivao koje kako onu godinu.Ama kako će ovu sada.I kod drugog sveta rane nema, a kod njega i manje.Radili tuđini, tuča bila... pa tako. Tri su duše, pa se opet troši.A dođu i pastiri na ranu.I konj mu se jedan uštetio. „Kad zlo, ono svuda zlo“ zlovoljno je govorio Raka. „Al kad je dobro, onda se ne kaže : „Svuda dobro“, nego: „Nije rđavo!“ „Ah, preživiće se i to“ odmanuo je Raka rukom. Otišao bi češće u birtiju, pa tu po dve čaše, po tri čaše vina ispraznio.Kad bi se našlo koga, otišla bi i po koja litra. Sad se je Raka naučio na to.Baš mu je prijalo, ako se napije vina.A kad se u veče desi više takih, onda ga nije trebalo zadržavati kao pre.Već je on počeo druge zadržavati. Osobito bi voleo, da može Todora zadržati.To je onaj komšija preko puta, što ono o pokladama ne htede da pije s njim. „Dede, Todore, ta nisi ni ti žena.Smeš valjda malo ostati”.Zvao bi ga Raka. „Mani se ti Rako mene, ja nisam rad, da zaželim kad god leba”. odgovorio bi mu Todor. I Raka ga više nije zadržavao, a nije se ni ljutio, kad mu tako kaže. „Dok sam ja živ, biće” rekao bi tek i onda se nastavljalo. Bilo je tako jedanput u poznu jesen.Raka je slučajno otišao u crkvu.Dabome, tek kad čovek ostari, onda može ići svuda pa i u crkvu.Tako se mislilo po selu.„Imam sada zamenu kod kuće, sad mi može biti” govorili su stariji ljudi. Kad Raka dođe u crkvu, pogleda.U stolovima sede stariji ljudi, a po neki i od mlađih, ama opet stariji od njega.Čitave službe ga je to mučilo: kako se to dobije sto.I on je poželeo, da stoji u njemu. Posle službe zacelo zapita tutora, deda Zlatu. „Deda Zlato, ja bi tebe zapitao nešto!” „A šta to, Rako?” „Ta.... ja bi da znam, kako se to dobije sto.Eto, to je lepo tako doći u crkvu, ali lepše, kad se stoji u stolu... neg onako”. Vidi deda Zlata, šta bi on hteo. „E, moj sinko, rano je za tebe, da ti imaš sto.Eto ima stariji ljudi, pa moraju da čekaju dok dobiju.Nego ja ću ti opet kazati kako to ide....Eto tako, kaže se predsedniku ili meni, a mi crkvenom odboru, pa kome se da.Tako to.Nego mani ti to, mlad si još”. „A ima l’ koji da se daje? upita Raka. „Pokojnog Lazara Ostojića sad će se dati na sv. Aranđela”, reče mu Zlata. „A ti, deda Zlato, molim te kaži tamo u odboru i mene”. „Dobro, Rako, reći ću, a zašto ne bih”. „Fala, deda Zlato, neće ti biti, znaš, rđavo od mene, ako ja dobijem“. Deda Zlata se ljutnu.Starački mu obrazi i onako rumeni, zarumeniše se i većma. „Reći ću te, ali ja neću za tebe....Stara je moja duša... neću protiv nje... ali opet: reći ću te.“ I odoše svaki svojim putem. Raka ode u birtiju.Tu nađe onoga Ljubinka.Izazva ga na stranu. „Šta je Rako?” upita ga ovaj. Raka mu ispripovedi sve. šta je govorio s deda Zlatom.Reče mu i to, da baš hoće onaj sto. „Hm, teško će to ići” češkao se Ljubinko. „Neće ti biti rđavo” reče Raka. „Makar, teško je“ govorio je Ljubinko, a pogledao Raku. „Šta košta sto?” upita Raka. „Onaj napred šest Forinti, a posle svake godine četrest krajcara”. „I tebi šest” ponudi Raka. „Nisam sam“ reče Ljubinko. „I deset onima drugima” reče Raka. „Istinu govoriš Rako?” „E, znaj, tvoj je sto”. Raka je plivao u radosti.Još niko nije tako rano dobio sto i još napred.Već je sad odletela jedna forintača. Kad je kući pošao, kupi Raka od nekoga Kranjca neke sitnjarije.Veseo je došao kući. „Je l’ gotova užina, Boso?” upita ovu. Ova se trže.Ali se sad nije poplašila, nego začudila.Retko je on s njome.... onako lepo. „Odma će biti” reče i okrete se, da požuri. Raka uđe u sobu.Krista je sedila do furune na daskama.Bilo je pred njom dve tri krpe i puno šarenih krpa. „Jesi l’ ti već opravila tvoju devojku, a Kristo?“ upita je tata. „Babo, babo“ i mala se diže da poleti svom ocu.No on dođe i sede do nje. „Kristo, baba je nešto doneo; pogodi!” „A da šta je babo?Daj mi, daj mi.“ reče plačnim glasom, a samo se mazila. „Gle, gle!“... i on joj pokaza knjižicu sa šarenim koricama. Ona je brzo dohvati, još je brže rasklopi, a onda zastade začuđena.Pogleda oca i prstom mu pokaza u knjizi. „Babo, našeg mrkova ukrali, pa ovde metli“, reče ona, ali sada u istinu plačnim glasom. „Nije, nego to je samo slika, a naš je mrkov u štali“ uteši je otac. Ona pođe dalje prevrtati. „I kuca je tu i maca i gica“ i sve ona izređa, a uvek je zaviknula, kad bi što novo videla. Bosa unese užinu. „A de si joj to kupio?” zapita smešeći se Raku. „Naišao jedan Kranjac, a ja daj da dete obradujem”. „Kako ti je baba dobar, rođo moja” tepala joj mati, a onda je uze, da užinaju. Ovo je bio sretan dan u Rakinoj kući.Bosa je opet verovala, da će sve dobro biti. „Tako se šali s detetom. pa samnom lepo govori“, mislila je Bosa.„Do sad mi nije nikad lepo govorio, a dete bi tek pogladio, pomilovao, a eto danas....Dobro je, biće dobro.“ I bilo je dobro sve do sv. Aranđela?Evo šta je bilo. Bila je sednica crkv. odbora da se dade sto.Sednice su držane u školi.Obično bi u tima sednicama sedeo učitelj za stolom, a pred njim je bila grdna knjižurina — zapisnik.Desno je sedeo popa, a levo predsednik.Odbornici su sedili u skamijama. I na sv. Aranđela skupiše se tako u sednicu.Znali su svi zašto su tu, pa su lepo govorili, pripovedali o čem drugom, dok ne dođe ono na red. Eno, predsednik ustade. „Ljudi”, reče on, „ima jedan sto, a šestorica njih, koji bi da ga dobiju.I on ih izređa sve...Ja mislim, da se držimo kao i uvek: stariji dobija a mlađi čeka.Eto i gospodin popa tako veli, a i tutor, deda Zlata.Je li tako?“ upita ih predsednik. „Tako je” odgovorišo mu. „I vi ćete tako ljudi. je l te?” upita predsednik i odbornike. „Ta ono... ali da se malo dogovorimo... neka malo“, reče jedan između odbornika. Predsednik se malo unezveri.Obično je to rečeno : najstarijem, pa mir.A sada, oteže se nešto.Predsednik pogleda popu.Ovome je učitelj nešto šaptao. „Gospodine, neko veče dođe mi jedan od ovih, što hoće sto.Reče mi: Samo gledajte gospodine, kako će se izmetnuti nešto u sednici.Mesto najstariji, dobiće najmlađi...Raka Nikšić.Ja sam mu govorno, da to ne može biti, ali on sve jednako: biće, biće, vidićete.Nego vi ustanite gospodine i recite, vas će poslušati.Recite im što god o tome”. Ali dok se ovde šaptalo, šaptalo se i med odbornicima.Slušali su svi Ljubinka.On je govorio: „A šta će nam najstariji.Ti su tvrdi, ne daju nikome pa ni crkvi.A onaj Raka — i dušu će dati.To nije samo da ja govorim zbog nas, što će nama biti danas dobro.Nego i crkvu će pomagati.Samo se vi držite onako, a ja ću već reći, šta ja znam“. Popa taj čas ustade.Bio je povisok, suvonjav čovek, vremenit i prosed.Nikada nije vikao, larmao.Rekao on svoje, pa kako hoće onda drugi.Dosad su ga obično slušali.Nisu se ni kajali — sami kažu.Al eto od nekog vremena, pa će više puta uz nos da mu idu. „Gospodo odbornici“ poče popa.„Dosad smo mi kad dajemo stolove, rekli: „Najstarijemu“ od onih, što ga ištu.I tako je to s mesta bilo.Danas ne ide tako glatko.I zato ću ja ovde nešto da rečem.Ako vi mislite da date sto kojem od mlađih ljudi, pogrešićete.A evo i zašto.Prvo, mi smo ovde zaključili, da se onako radi.Sad da raditi drukčije ne bi valjalo.Drugo, zato što nije ni pravo da mlađi sedi dok stariji stoji.I na posletku još i ovo: starije to može uvrediti, pa da se odbiju od crkve, a mogu i svoje mlađe odbiti.„Najstarijemu“ ja opet velim“ završi popa i sede. Odbornici se zgledaše.Videlo im se na licu, kako osećaju, da popa govori pravo. Predsednik ih zaokupi: „Dela ljudi, govorite.Treba to svršiti pa ići u crkvu, dabome, moliti se Bogu.He, he, ja znam, šta će se brat Ljubinko moliti Bogu.On će se zacelo moliti, da mu slatko padne aldumaš.Još bolje će se moliti, da ga bude dosta.A, brat Ljubinko?“ šalio se predsednik. On je bio uvek veseo, govorljiv.Bio je pametan i čuvaran čovek, a dobar u društvu.Samo što se eto tako umeo našaliti i dirnuti koga. Ljubinko ustade. „A ko ne vole aldumiš? reče on, predsednik kao i ja.Nego hoću ovde ja drugo šta da kažem.Kad je ono došlo do davanja stola pokojnog Ranka Čičinog, onda su taj sto htela dvojica.Jedan je bio mlađi, ali taj je bio darežljive ruke, i taj je dobio sto.Baš je sam gospodin popa rekao da tome treba dati.I tako je onda onaj stariji ostao u zakošaru.Eto i sad ima jedan mlad čovek.To je darežljiv čovek — tome da damo.To je Raka Nikšić; a, šta velite braćo?“ upita on odbornike, pogledavši ih. „Dobro, dobro, brat Ljubinko, pa njemu ćemo” odgovoriše svi u glas. „A, ti si, Ljubinko, zaboravio, da su ona dva čoveka bili skoro naravno u godinama.Sada ima baš pravih staraca“ reče deda Zlata, a tresao je po malo glavom.„Grehota je da dobije mlad čovek spram njih” reče on još. „Nije, deda Zlato, nije.Eto taj će Raka više pomagati crkvu nego pet staraca.Nije grehota, nije!” odgovori Ljubinko. „Nije, nije!” povikaše i ostali odbornici. „Ta tebi je više stalo do tebe nego do crkve” reče predsednik.„Ti si već omastio brkove pored toga Rake, znaš ono nekad o pokladama.A čini mi se, da si i letio preko praga, a brat Ljubinko ?Do tebe je tebi, je li?Aldumaš, to je ono!” „E, što se toga tiče, baš se i ti, predsedniče, ne nećkaš.Nego mi smo za Raku“, opet reče Ljubinko. „Odista ste vi svi za tog Raku?“ upita predsednik. „Svi, svi.“ Predsednik pogleda popu.Ovaj sleže ramenima, kao da bi hteo reći: „Marim ja“. Deda Zlata isto tako. Učitelj upisa. Još su se tu zadirkivali, osobito predsednik i Ljubinko. Na posletku se Ljubinko diže i ode sa svojima. Ostaše popa, predsednik, tutor, perovođa, sve sami činovnici. „E, sad da se čovek ne ljuti!Izvrnuše, da je belo crno, da sam ja tobož preko reda pre radno“, ljutio se popa. „Tako je to.Kad što kažeš, mora ostati svetinja.Tako se može s našim svetom“ govorio je učitelj. „Upravo tako” potvrdiše tutor i predsednik. Krenuše se da idu u crkvu, Napred opaziše odbornike.Među njima i Raka.Ovome Ljubinko nešto govori, a svi se smeju. „Eto nama se smeju“ reče predsednik, a ljutio se.Ljutili se, bogme i ona trojica. Tog dana na službi mislio je Raka, da se ne bi ni s carem menjao, tako je bio sretan.Al onako i ode jedna petica posle službe na pivo, rakiju kao aldumaš. Raka se uslobodi, pa zamoli i popu, da mu može poslati kući flašu, dve piva.Popa, baš zbog njega i nevoljan, odbije. „Bolje daj crkvi tu deseticu, što ćete je danas popiti“ reče mu. „I njoj ću ja gospodine, ali molim vas samo ovo!“ „Ne, ne, neću“ i odista ne htede. Posle časti Raka je čisto leteo kući.Ma da on inače nije bio baš odviše govorljiv, opet su mnogi putem doznali od njega, kako je on sretan. I Bosi je odma kazao, čim je došao kući. „Dobio sam sto, još napred med prvim ljudima”.I ne osvrćući se šta će ona reći, uđe u sobu i uzme Kristu na ruke.Pošao je, igrao se s njom, ljubio je... ta šta sve nije radio.Posle užine je hteo da prilegne, ama oči nikako da se sklope.Đipio je, izišao na sokak, a tamo... nigde nikog. „O, od kad se to užina“ mrmljao je.Osećao je, da mora s nekim govoriti, nekome reći, kako je on danas dobio sto, a taj da mu se čudi, da mu zavidi.Nije imao nikoga, i to ga je mučilo. Uđe u dvorište.Seti se da obiđe marvu.Dva konja, krava s teletom bili su u štali i desetak ovaca pod naslonom, to je sve.Da, bilo je još i dva tri krmeta u njega, ali ti su još išli u polje.Sluge nije držao, a opet je sve bilo čisto i pred svima hrane. „Ta da, to malo marve može i Bosa namiriti“, govorio je on.Samo što je prevideo, da konji imaju dlaku kao u magaraca.Dabome, Bosa ih je ranila i pojila, a nije češala.Sve i da je htela ne bi smela — ženska je ona strana. Sada je zavirio u štalu, a ne pamti kad je poslednji put bilo.A kad će opet biti, ko bi to znao.Ni sada nije vidio, da konje treba očešati.Nije bio za tim, pa makar i vidio, opet nije vidio. I ode odatle na sokak.Opazio je — već se promaljao po gde koji čovek. „Aha, sad se može” promrmlja i krenu na raskršće. Kad on tamo, a Ljubinko — kao da su u bob vračali — pa tu. „E-he, evo našeg stolaroša” našali se Ljubinko. „Da šta, da šta!Nego baš ti hvala!“ reče mu sretni Raka. „Plaća je hvala“ našali se i opet Ljubinko. „E, kad je tako, a ti hajde!“ I uđoše u birtiju. Raka naruči litru vina, a Ljubinko razveza govor; kako je bilo jutros u sednici. „Baš sam uradio kako sam hteo“ završi on. „Dobar dan!A gle, ta vi ste već tu“ promoli se Triva. „De, Trivo, jednu čašu!“ pozva ga Raka. „Ta... znaš... baš nisam tako za njega.“ Bajagi Triva neće. „Ta šta boga ti, šta tu vazdan, de pi!“ „E, kad si baš tako navalio, a ono hajde jednu.Za zdravlje tvoje, brat Rako, i bila ti stolica sretna i dugovečna“ nazdravi Triva. „Daj Bože, daj Bože!“ odgovori Raka, i čaše se ispiše. Tako dođe drugi, treći i do doveče bilo ih je puna dva stola.Razume se, da odbornik nije nijedan falio. Pilo se to tu, brate, pevalo, pušilo, da ne vide jedan drugog od silnog dima.Za čas pa bi se čula zdravica: „U zdravlje tvoje i bila ti stolica, sretna i dugovečna“. Najviše je nazdravljao Ljubinko, a najviše je i govorio on.Kad god je koji novi došao, uvek je on pripovedao, kako je baš on to izradio, da Raka dobije stolicu.Odbornici su potvrđivali, a Raka se jednako smešio.Ono on je hteo da se učini, kao da mu je svejedno, ama ne može.Sve ga nešto iznutra tera, da se smeje, da uživa kad god se o stolici govori.Pa čak i kad prestanu o njoj govoriti, a on onako — kao bajagi — tek zapita: „Kako je to bilo“ ili „Šta je ovaj ili onaj rekao“.Onda se opet počne o tome govoriti. A Ljubinko opet nije žalio svog jezika.Sve do najsitniji creva ispripovedao je bar dvadeset puta.I opet bi počeo iznova, kad bi vidio, da Raka to hoće. Našao se tu i gajdaš.Take su prilike za njega berba.On ih je još više razveselio.Uvatiše se i u kolo.Te lupe, te grmljavine, bogo moj, to je bilo što god. „Nek se zna kad je Raka Nikšić dobio sto!“ vikao je on i tres! prsnu flaša na stotinu komada, a vino se prosu. Igraše još bešnje, pevaše, piše, lupaše. U jedanput pade na pamet nešto Raki.On šapne to Trivi.Ovaj klimne glavom odobravao je. Ajdemo sada da vidimo, šta radi Bosa. Još danas je ona opazila, da se Raka nešto muva, da mu nešto nije onako kao ovih dana.Videla je da je veseo, ali ona nije mogla pomisliti, da je to kakva sreća, kad se dobije sto. Nju naučiše iz malena, da bude onda srećna, kad vidi, da su s njom zadovoljni.Pa da, imalo je dete maćiju, pa tako to.Teško je bilo ugoveti, pa opet se maćija nije na nju potužila. Kad se udala bila je sretnija.Svekar je uvek bio zadovoljan s njom, pa je to i kazao i pred njom i osim nje.Ona je onda bila sva sretna.Raki nije ni ugađala.To nije, da ga nije slušala, nego ga nije imala ni šta slušati.On njoj i nije zapovedao. „Ti si babina, a šta Raka... trice” često je baba rekao. Ona je Raki spremila, čistu košulju, haljine i obuću, pa to je sve. E, bome, kad baba umre, a ono bi sve drukčije.Eno sve događaj za događajem. sve se Bosi izređa u pameti.A zašto to tako? pitala se ona sama. „E samo da Raka ne ode u svatove, sve bi to bilo drukčije.A ovako... kazna božja.” I opet se Bosa ostavi tih žalosnih misli.Opet uze prebirati po pameti ono za babina života. „Najbolje mi bilo onda.Ako šta ljucki uradiš, a baba kaže: Baš valja!Ako dođe blag dan mirna si.Ako ma od kud dođe nije praznih ruku“. A eto šta je danas! „Još da mi nije ovog deteta sahrani bože” šaptala je sirotica. U jedanput se začu tresak.Prozori se zadrmaše, vrata zadrhtaše; zemlja kao da se trese.Gluvo je doba noći.Strašno je to.Petlovi zapevaše, blizu je ponoć. Devojčica vrisnu, pa se trže.Otvori širom oči, pa pogleda uplašeno.Kad nad glavom opazi materino lice, oči joj se razvukoše — ona se zasmeja. „Mama, kara Boga, je li?“ upita, a oči se opet sklapale.Nije ni odgovora sačekala.Spusti mala glavu i zaspa.Mati je prekrsti, prekrsti se i sama.Oči joj padoše na sv. Đurđa, ruke se prekrstiše, a usne počeše šaptati: „Bože i ti svetitelju naš, sveti Đurđe, majko Božija i svi vi sveci na nebu, pomozite ovoj kući... ne dajte da propadne.Bože, molim ti se, daruj mi zdravlje”.... a oči joj svrnuše na devojčicu. Lako je bilo pogoditi, zašto je zdravlje molila u Boga. Huka je na polju malo jenjala bila.Bio je ono dunuo jak vetar i otuda ona lupa. Bosa ču opet lupu.Uplaši se još većma.Da nije ko odveo konje, oterao goveda, svinje ili ovce, pa došao da traži i novaca?Te, joj misli brzo preletahu glavom, dok opet začu lupu, lupu i viku. Poznade Rakin glas.Onako ustrašena zaboravi i obući se, nego onako kako je bila u jednoj suknji i dušanci, otrča u kujnu i izvuče rezu.Na vrata provali Raka. „Haj, haj !“ derao se mlatajući rukama. „Bo-so-o ! listića spremi... listića... i... šunke od lane.E da, ima Raka još... ima“ opet se derao, kao da je ona deset kuća daleko. Teturao je tamo ovamo, dok se ne dotetura za sto.Za njim isti takav Ljubinko, Triva i još dva tri.Svaki je u rukama nosio flašu s vinom.Iz nekih je falilo polovina vina.To su onako... posrćući... prosuli.Za njima uđe i gajdaš. Bosa, onako lako obučena samo što je zaogrnula maramu, pođe kud je posla Raka.U kujni je prvo otpretala vatru, a onda ode po šunku u vajat do štale i u ambar po brašno.Bogme je ona drktala, a nije ni čudo — ta snega je već bilo. Za čas dođe Bosa, nareza šunke i unese. Vesela braća dočepaše, pa u slast poješe.Nisu ništa večerali, pa su ogladnili.Nališe u čaše, pa...„Dobro zdravlje!” i vina je nestajalo.Onda se opet osu govor, pesma, a sve onako osim reda.Šta je koji znao, to je i činio. „Nek se zna... da bogme... nek se zna, kad je Raka dobio sto, a Ljubinko, a Trivo?“ govorio je počešće Raka. „Nek se zna, nek se zna.Ljubinko je to uradio, he — a da ko?“ i opet je Ljubinko pripovedao kako je bilo.Samo je sada bio pijan, pa nisi mogao uhvatiti ni repa ni ušiju.Dočepao se, pa... kao „Revko bare” napio se. „Prvi čovek u selu, da... prvi... taj naš Raka.I jes čovek!“ mrmljao opet Triva, pa bi časkom laktom izvrnuo čašu.Pilo se to danas sve na belo, a sada je crno.... pred očima. I gajdaš bi zabrujao njegovim gajdama, ovi onda još većma vikali; čitavo čudo, pa to ti je. Dođoše i listići.Sad osuše faliti gazdaricu, kako ume, kako zna...„Prva ti je ona u selu“- završio je Triva. Digoše se, da opet idu...„Kuda?” upita pijano Raka. „Šorom” odgovori Ljubinko. „E, da kod mene” reče Triva. „Svetli Boso!“ viknu Raka.I ona još onako neobučena uze lampu pa pođe pred njima.Posvetli im, dok ne iziđoše na sokak.Onda brzo uđe u sobu.Osećala je, da joj telom prolazi jeza.Na sokaku je još čula svirku i podvikivanje.Ona oseti mržnju spram tih oko Rake, žalost za njim, strah za sebe i dete, i sve to u jedanput.Pokrila se dobro, a drhtala je; zaspi, a svaki čas se trzala.Bila je grozničava. Raka je proterao kera te noći upravo do zore.Bili su kod Trive, pa Ljubinka, a pred zoru opet u birtiji.Kad se tek sasvim razdanilo, onda je Raka s Trivom došao kući.Putem su sve držali jedan drugog, tobože se čuvali da ne padnu.U istini oni se gurkali, te bi čas jedan kleknuo, čas drugi. Putem istrčavao svet, da ih vidi.Triva je promuklo pevao, pa time dao znak, da idu.I svet ih gledao. Nekome od sveta bilo je do smeja.Obično se mladež smeje u takim slučajevima, pa i ovde je tako bilo. „Eno, onde mu baba zakopao novce.Ej, Rako, traži!“ šalili se mladići, kad bi Raka zaneo na posrnuo. Raka bi samo opsovao što god. Drugi se radovali Rakinu zlu. „Neka ga, neka još malo.Biće on sluga, a i treba.Ti su ti Nikšići išli po vrh dudova“, ovi su govorili. Neki su ga i žalili. „Obraz izgubiše, baciše ga pod noge.Osobito onaj Nikšić.Ajd onaj, onaj je to naučio, a čuva opet, ma da je i najpijaniji.Al ovaj Nikšić... otac mu bio, da ga tražiš.I on je bivao veseo, al ne izgubi pamet.A ovaj poludi, baca, lupa... ko je on je... dok ne propadne. I stigoše do Trivine kuće.Triva ode koje kako unutra, a Raka sam pođe.Kako je dopratio Trivu, morao je sada proći kraj Tošine kuće. Toša je baš pomagao svome svinjaru, da isteraju i letošnjake prasice u polje.Kako je padao sneg, oni ostajali kod kuće, pa im se sada neće u polje. „Brojtro, gazda slugo!“ naruga se Raka Toši. Toša se zabunio, pa ga nije ni opazio. „Bog ti dobro dao, prvi gazda!” reče mu Toša.Video je da je pijan, pa se okrenu za poslom. To su braći bile prve reči, od kada se podeliše, pa i te nebratske. Stiže Raka i kući i odma se onako obučen svali u krevet.Zaspa odma kao top.Tek se posle podne probudio. Kada otvori oči, ugleda kraj kreveta strica.Ovaj sedi i gleda ga. Raka se unezverio, ne zna gde je.Protrlja rukom oči, pogleda po sobi — njegova je, kod kuće je.Ali otkuda stric tu? Stric je pogađao šta on misli.Otpoče mu govoriti : „Da, glediš de si.Kod kuće si.Došao si kad netreba.E, moj Rako” otpoče stric mekšim glasom. „ne valja ti posao.Ono ti nije valjalo, što si išao da budeš starojko; ono ti nije valjalo, što je bilo s Trivom, a ti sad ortačiš s njime; ono ti nije valjalo, što si onda hteo s bratom ono veče predamnom; ovo ti ne valja, što si kom starijem čoveku oteo sto ; taj tvoj aldumaš ne valja.Bosu si noćas isterao kao pseto na tu zimu, da ti ide po šunke; e pa da, da se pokažeš.A ona sirotica sad pati.Daj Bože, da uzima dug vek; ti ćeš je baš saraniti.Ono ti jutros ne valja.Za tobom govore kao za poslednjim čovekom.Ceo tvoj život ne valja.Vidiš, tako sam i ja ništa ne radio, ali nisam ništa ni trošio.A ti hoćeš, da si prvi svuda i ništa da ne radiš.Moj brajko, to ne ide.Ostavi se ti Trive, Ljubinka, tog tvog društva i napoličara.Pregni sam, pa da viš.Mora se i potrošiti ali s vremenom.A šta ćeš, jadniče ove godine?Godina omanula, leba nemaš ni do Božića, porez nisi platio, marvu si rasprodao, a novac propio, šta ćeš sada?Opameti se, Rako, ti si mlad, pa šteta, da ova temeljna naša kuća propadne. Raka je bio mamuran.I onako mu zvonilo u glavi, gajde brujale, pesma se i govor čuli.Sve je to bilo izukrštano u glavi, a od vina štrecale mu žile.Sad još i stric mu pripoveda, pored sve one buke u glavi.Raka je slušao strica, dok mu je govorio, a sam je ćutao.Taj govor stričev činio mu se kao neki daleki glas, kao da sniva.I gledao je strica onim od vina krvavim i podnadulim očima.Stric je mislio: „Sluša taj i prima” Al jest da!Stric se prevario. „Braca, ja nisam dete.Znam šta radim: ne treba mi tutor”, reče Raka, a prebirao je u pameti, šta mu sve stric reče. Braca se naljuti. „Nije niko ni hteo da bude tvoj tutor.Došao sam. da ti kažem kao stariji mlađem šta valja i ne valja.Kad ne slušaš, radi kako znaš, makar i slepac bio“, reče stric i ode. „Jest, makar i slepac bio“ reče za njim Raka. Raka je odista i dalje tako isto živeo.Ništa nije radio, a dosta trošio.A da podmiri troškove prodao je svu marvu, osim krave i krmače.To baš mora biti — mleka za dete, a po koji ranjenik za kuću.Nego ga brzo počeše stizati bede. Bosa mu se te zime razbolela, a ona je i držala ono malo kuće. To je bila prva nevolja.Do Božića je još koje kako progurala onako sve s nogu, ama onda baš leže.A kako i ne bi.Onako slabog tela, a svali na nju sav posao i ženski i muški.Još je teraj, da te dvori u po noći i gola i bosa.A povrh svega grizla se je mlogo.„On je takav, za njim svet tako govori, eto sve propada u kući, eto ne mari ni za dete“, sve je tako uvek mislila. Kad je legla, nemaše ko da je podvori.Dete malo, pet joj je tek godina, a šta ono zna. Bosa zamoli Raku, da dozove strinu.I dolazila je ova skoro svaki dan, a dolazio je i stric.„Šta ćeš, ako nećeš svome, a da kome ćeš”, mislio je on. Tako su sedili jedanput u sobi svi oko kreveta Bosina.Bilo je negde oko svetog Save.Mećava je bila jaka na polju.Furuna je bila dobro naložena, pa je bilo dobro u sobi. „Pa kako ti je, rano? upita strina Bosu. „Kao malo mi je bolje.“ „Neka, fala Bogu, i treba.A gle, Toše i njegove mlade nikad, a što to?“ Raka se namršti na ove reči.Bosa ga pogleda, a oči joj molile. „Zovni ih, Rako, gre’ota je a i sramota, da oni ne dolaze, a nije do njih, do tebe je“ reče stric. „Zvaću ih“ reče Raka i iziđe na polje. Bosa bi se češće zakašljala, a više puta i tako jako, da se vratne žile sve napregle.I krv je bacila po koji put.To je ona nesretna bolest, od koje nema leka, kada zavati maha.To je jektika. Znali su svi oko nje, da su joj dani izbrojani, ali dabogme, uvek su joj govorili, da će ozdraviti.Tako se to uvek radi a i treba, jer to je takom bolesniku sve, što se može nadati, da će biti bolje. Pred veče su tog dana došli i Toša i mlada mu sa malim muškarčićem. Toša je ulazno u sobu sa nekom radošću, žalošću, strahom i šta tu sve nije bilo.A da, kad si iz tvoje kuće, gde si se rodio i odrastao, na strani dve tri godine, pa kad dođeš, onda ne znaš šta osećaš.I smejao bi se i čisto bi plakao, sam ne znaš šta ti je. Kad je Toša još opazio Bosu onako slabu — još je sa sokaka. video da je kuća trošna i to ga je već ožalostilo — onda prevrši žalost, i njemu je, kad se s Bosom poljubio, kanula suza. „Snao moja, kako ti je?” „Eto, biće dobro”, reče ona. On je video šta je.On ju je gledao.Oči mu bile nesite.Hteo je da se nagleda i za sve ono vreme, od kada je nije video.I ta velika ljubav učini, da je i žalost bila veća. I Krista se javi. Čika je uzeo na krilo, pa se igrao s njome.Nije znao, šta je dosta. I Raka uđe u sobu. Svima je bilo nekako ladno oko srca.Svi su čekali, šta će sad biti.Toša ustade i pođe Raki u susret, ali stade.I Raka je stao.Gledaše se tako braća, gledaše, a svi su drugi oči uprli u njih „Nek se sve zaboravi, Rako!“ reče prvi Toša. „Nek se zaboravi” reče i Raka. Svi odanuše u sobi.Braća izmeniše nekoliko reči, tek nek se nešto progovori. Sad počeše svi govoriti.Osobito je Bosa pitala svoga „braću“ kako on kod kuće.I Toša je pripovedao, kako zemlju radi, kako marvu rani, kako ovo kako ono. „Nije rđavo, fala Bogu.Eto sam baš pre neki dan kupio dva jutra zemlje.To mi je prva tekovina” završio je Toša. „E da!“ uščudiše se svi. „Hoće taj, hoće!“ reče stric a radovao se. Toša je već u noć otišao kući.Dolazno je sada češće. Bosa je ležala još neko vreme, pa se početkom proleća predigla.Svi su se tome čudili.Izgledala je i malo puna. „I hoće, otrgnuće se“, govorili su. Al koji su bolje znali, videli su da ono nije meso, da je ono samo podnapireno. „Ako još jedanput legne, neće više ustati“ govorili su ti.Tako je i bilo. Proleće i leto je prošlo, a u jesen leže i opet Bosa, leže da se više ne digne.U ono vreme, kad list s drveta pada, onda i Bosa završi svoj život. Jednako dok je ležala, molila je Raku, da pazi na dete, da ne bude poslednje.Sa detinjim imenom na usnama i umrla je. Raka je Bosu saranio onako, kao što to prvi ljudi čine.I daća je bila taka. I tako Raka osta bez Bose.A da bi nesreća i veća bila, ostade i dete od šest godina — žensko dete. Te zime bi dolazila strina, pa kad i kad skuvala, tako i Tošina mlada.Krista je ponajviše bivala kod Toše, a dosta i kod strine. Raka uze te zime sračunavati koliko ima kome da da i koliko sam ima.Setio se i toga.Trebalo je dosta.Koje, što mu je nešto marve skapalo, koje mnogi njegovi troškovi, a eto i sarana sada, koje kupovanje žita; on onako od prilike proračuna, da mu treba nekoliko stotina Forinti. A šta ima? Ništa, do zleuda dva konja, koja je na novo bio kupio, kravu i svinče.I to je sve bilo požgađeno.On nije gledao, a Bosa nije mogla, bila je bolesna, pa eto tako.I to sve proda, ama to ne zaleže ni četvrti deo. A ono drugo ? Sam je o tome dosta mislio.Baš nema od kud. „A šta tu vazdan, prodaću četiri jutra zemlje, pa sve raščistiti.Onda ćemo za dalje videti.“ Tako se rešio Raka, a odma je to dao na glas. Zemlja se je puno tražila.Javiše se mnogi, a među njima i Toša. „Od kuda tebi novaca?” upita ga Raka. „Nešto imam, nešto ću uzajmiti“. „Dakle ti uzajimaš, da kupuješ zemlju ?“ „E, bome neću uzaimati ne znam za kakvu paradu“. Raka ga pogleda.Mislio je da se to njega tiče. „S tobom neću pazariti“, reče mrgodeći se. „Ako“, i Toša ode. Raka zabrani Kristi da ide Tošinoj kući.Bila mu je to tuđa, pa čak i mrska kuća.Valjda zato, što je napredovala. Raka je prodao zemlju za lepe novce.Odista je sve izmirio. Sad namisli, da se ženi.Davno je njemu zamakla za oko udovica Stojna.On je nju onako kao zadirkivao još dok nije bio udovac.I ona je pristajala na šalu.Čak mu vragolasto i vratila po nekad.Poruči on njoj po strini.Mislio je da se venča o mesojeđama.Taj dan, kad je strina otišla, čekao je on nestrpljivo. „Šta je?“ naglo upita strinu kad dođe. „Ništa... neće.” „A što to?“ ubezeknu se Raka. „Neće, pa eto!Propalica je, pijanica, saranio je onu prvu, hoće još koju.Samo kad bi koja luda bila da pođe, tako veli ona” izgovori na dušak strina. „Da joj...“ i opsova joj nešto gadno. Hu, to ga je strašio razljutilo.Za njega, za Raku Nikšića ona neće.Pije, pije, pa svoje pije. Prokljuvilo se to i u komšiluku.Neko se čak i podsmenu, pa još Raki u brk.Uh, kako je onda toga pogledao, da Bog sačuva !Da je imao gromove u očima, sve bi pustio na onoga. Nego se Raka ubrzo nađe sa svojim društvom.Triva, Ljubinko, oni njega utešiše. „A šta se ti ljutiš?Da je bar kakva, na da neće, hajde de.Neg ono čudo od žene... nije se vredno ljutiti“.Tako su oni njega na izmence tešili.Ama je njemu bila u glavi Stojna.Baš bi je voleo, a eto neće.I to već svi znadu. Društo bi ga okupilo da pije.Iz početka ko nije mu se račilo ni piće, ali jednu, dve tri i još toliko, pa zbogom pameti.Raka je postao opet onaj „prvi“, besni, pijani Raka. Dok je Raka provodio vreme tako pijući, leškajući, razgovarajući s komšijama, dotle je mala Krista rasla onako kao mlada voćka, kad je niko ne okopava, kad joj niko ne saseca nepotrebne grančice.I kao što voćka kad se nađe u dobroj zemlji raste naglo, ali sa puno i odviše grana, tako je i Krista rasla.Dete rođeno zdravo, a dobro paženo u ranoj mladosti, pa je i sad bilo zdravo. bujno. Od kad joj je otac zabranio da ide kod strica, našao joj je neku strinu pokojne Bose, da pazi na nju i na kuću.Ta žena bila stara, pa kad bi zgotovila po nešto za jelo, a ona preslicu pod ruku, pa hajd u selo. Dete je ostalo samo sebi.Ono se onda zabavljalo, kako je znalo.Da bogme, samo nije bilo.Pokupilo bi ono dece, pa se tu ređaju igre.Sad više nije volela lutke i njihove suknjice, nego društvo. Igrali se jedanput žmure.Tu je bio i Đura komšijin.Bio je već velik.Dvanajst mu je godina, a ispisan već i iz škole.On hoće, da se igraju svatova, drugi žmure, i tako se podeliše. „A mi ćemo i žmure i svatova” reče Đura. „A kako to?” upitaše ga drugi. Svi su bili od Đure i mlađi i slabiji.Stariji i najjači se sluša.Tako je i ovde bilo. Desilo se, da su u komšiluku bila sva muška deca.Svi su se skupljali ovde na igru, jer ovde su bili najslobodniji. „Ovako to ide”, reče Đura. I on zakiti sebe i Kristu nekim korovom — ruzmarin to je.Još je i Kristi vezao i neku krpu oko glave, a jedan kraj pustio pa leđa.To je venac — a oni mlada i mladoženja. Kad drugi videše i sami se zakitiše.Doneše u bokalu i vina.Pili su svi, pa sve vele : „Aha, ala valja”.Da bogme, to je voda, ali oni su pijani.Pevaju bože, pa svako svojim glasom, da ti uši proderu, pa se krive, posrću, bajagi pijani su. E, kad je toga dosta bilo, onda im reče Đura: „Ajte vi za kuću, a mi ćemo se sakriti, pa nas vi tražite”. I poslušaše ga. On dovuče Kristu u kujnu.Tu je bilo veliko korito uspravljeno uza zid.Đura ga polako spusti, pa reče Kristi, da se zavuče pod korito.Ona to učini a za njom i on. „Ali moraš ćutati, da te ne čuju”, reče joj još. Kujna je bila puna rupčaga, pa je pod korito mogao dolaziti svež vazduh.I tako su ovo dvoje mogli odista dugo ćutati. Oni mališani protrčaše po dvorištu, po štali, aja! nema ih nigde.Dođoše i u kujnu.Pogledaše, nema ih.Odoše u jednu sobu — nema. u drugu — nema.Opet se zaustaviše u kujni.U rukama su svi imali po struk žive koprive. Jedan mališan stao blizu korita, pa koprivom dirka ga.Onda onima drugima rukom pokaza, da ga dignu.Ovi to učiniše, On onako i negledajući mlogo pljes koprivom pa po Kristi.Nožice joj bile gole, pa baš po njima.Krista jauknu.Đura izlema tog mališana. On ode kući derajući se.Mati mu dođe, pa ih sve redom izgrdi. „Kući lole, pa tamo prasice ranite i jaganjce i teladima travu berite; u tu se pustu kuću kupite”. Oni bi se na sve strane razbežali, pa sutra opet. Drugi su očevi, a osobito matere branile taku igru deci, gde im je samo oko stiglo. Kristi niko nije branio ništa, i niko je ništa nije učio.Bilo joj je eto skoro sedam godina, a prođe bome i još sedam, a ona nit šta lepo ču, nit nauči.Nije znala ni konca u šivatku udeti, uvek se samo igrala. E, a koje čudo onda, ako je igrom svojom iznenadila i oca i selo. Raka je postao malo po malo pravi pijanac.Iz početka je pio više da se pokaže.Nego to je bivalo češće, i sada je Raka već pio, zato što mu treba piće, što mu baš srce ište. Raka je pio, pevao, pratio se gajdašem.Više bi mu puta na um palo, i on bi okrenuo preko baština, preko jendeka i plotova siroma gajdaš bi isplazio jezik stižući ga.A morao je.Raka bi precepio banku, pa bi dao gajdašu, a sam je nosio drugu polovinu. Tako je on provodio, tako se veselio.Kad i kad bi došao kući, jeo, spavao pa opet na novo.Kad bi nešto dve nedelje bez pića bio, bilo mu je muka, sve ga nešto dizalo ; iz njega je nešto zinulo na vino.Tako mu se činilo.Sad ga je morao piti, jer je tako naučio.O ženidbi nije nikad više mislio.Od kad ga ona za srce ujede, manuo je sve. Krista je pored one babe rasla sasvim po svojoj volji, onako, kao što smo videli. Za dve godine Raka je opet prodao četiri jutra zemlje.Onda mu se nešto desilo, što je vredno zabeležiti. Bio je s kupcem u opštini, da prave ugovor.Kad je beležnik to uradio, pozva ih, da se potpišu.Kupac se potpisa.Raka nije znao. „Kako to, Nikšiću, vi mlad čovek da ne znate pisati?” „Ta nije za guske seno, gospodine!” reče isti predsednik crkv. opštine. I Raka bi kidisao bio na predsednika, da nije bio, gde je bio.Beležnik ga pogleda, pa mu i on reče : „Jest, i ja velim: Nije za guske seno.” Raka ljut ode. Tog je dana bio mastan aldumaš.Prvo zato, što se i samom Raki pilo mnogo, a drugo zato, jer treba puno vina, da se prelije ljutina, a na posletku i zato, što je Raka još hteo da se pokaže.Još u takim prilikama on je bio„prvi” čovek.Tako su bar govorili oni, što su se pored njega napili.A voleo je on još, da mu se to kaže.U selu ga niko nije ni gledao, ni vermao više u šta.I to ga je teralo da traži ovako društvo. Šesnajest godina iza smrti babine, došao je doboš pred kuću Rakinu. Kako li je njemu onda bilo? Bio je još mlad čovek od svojih četrdeset godina.Izgledao je kao da mu ima pedeset i više.Bio je jako prosedeo, lice mu sasvim potamnilo, a očima je žmirkao.Vidio je tek nešto malo. Raka nije ni znao, kada će mu se kuća prodavati.Istina, zvali ga u opštinu i tamo mu kazali. ali će on bio pijan.U onom bunilu je tamo psovao i oni ga isterali na polje. Sada je tek osetio gorku javu.Na polju se čula vika: „Prvi put, ko da više!” i onda lupanje doboša.Zvali su i Raku da tamo dođe, ali on nije hteo ni za Boga.I ono se opet nastavljalo.Raka je sedio s Kristom u vajatu.Krista je plakala, a Raka se podnimio pa ćuti, ćuti i misli.Mislio je, šta je negda bio, a šta je sada, pa mu je teško bilo.Samo pije pomišljao, zašto je to tako.Znao je, zašto mu kuću prodaju.Zadužio je kod birtaša do tri stotine forinti. „Neka, bar sam se naživio“.Tako se on tešio. U jedanput se ču lupa na vratima.Krista usta i otvori. Dva žandara uđoše.Krista ciknu.Raka protre oči, mislio je, one ga varaju.Đipio je i stajao ustubočen. „Ma je l’ to tvoja đevojka stari?” upita Raku jedan žandar. „Moja je”. „Ma lepa si ti đevojka, ništ ti mi nećemo”, reče drugi Kristi.Krista je drhtala. „A znadeš ti stari zašto smo mi došli ?” upitaše Raku. Raka nije ništa govorio.Načuo je bio nešto, ali nije hteo sve da sluša.Bojao se toga, a nije to verovao. „Dobro, a ti đevojko kazuj, đe je dete, što si ga rodila!” zapovediše Kristi. Krista je ćutala. „U đubretu, je li?” smejali se žandari. „Da, u đubretu.Ja sam ga rodila, udavila i tamo zakopala” reče Krista odrešito.„Evo, pa me vodite”. I ona pođe pred njima. Raka skoči pred žandare. „Nedam moje dete” viknu.Ali oni ga gurnuše, smejući se i odoše.Raka je ostao ležeći na zemlji. Krista je prošla pred žandarima kroz onu gomilu sveta.Išla je dignute glave, a gledala preda se.Nešto joj je žeglo obraze, žeglo nju svu, ona je bila u bunilu.Stid ju je morio, a ona ga htela savladati, htela je da gleda svakom u oči.Nije joj to pošlo za rukom.Čim bi kuda pogledala, videla bi, da se zlobno smeju, ili tek retko ko da je žali.Pa i ove je mrzila.Pred sebe je gledala. Bila je lepa, otresna devojka, kao da je od brega odvaljena.I stranci, što su bili radi prodaje kuće tu, raspitivali su se, zašto to.Kada su im rekli zašto je vode, mrdnuše ramenima, ia rekoše: „Šteta, lepa je devojka, ali... nije ni čudo.“ Kuću je Rakinu kupio birtaš za pet stotina Forinti.Još je i Raki preostalo pedeset i to mu je birtaš odma dao, ali i zapovedio, da se seli na polje.Ono više preko duga otišlo je na troškove. Kad je bilo već sve svršeno, dva tri se momčića poduhvatiše, da će zid iz komšinske avlije srušiti sojama.Na taj je zid prokisavalo već nekoliko godina, pa su cigle meću sobom sasvim popustile. Vragovi odoše i zaista učiniše.U jedanput bubnu sav zid u prednju sobu.Onamo dalje nije ni pao. Novi gazda dade odma skinuti krov. „Tu ću nešto da nazidam još na lakat jedno parče, pa ću i tu otvoriti birtiju“, govorio je on. Svet se razišao.Putem je opet govoreno.Bilo je i takih, koji su tu bili i o babinoj sarani. „Eto, jesam kazao, da će tako biti.Još onda sam ja znao“ rekli bi po neki. Oni su drugi pokazivali prstom na Tošinu kuću. „Eno, onaj je načinio i veću i lepšu, nego što je ta bila: i mi smo pogodili.“ Raka je ostao sam u vajatu.Sad je tek bio nesretan.Kroz glavu su mu išle crne misli ; on je znao, da nema kuće; on je znao, da će Krista biti zatvorena.To ga je tako mučilo, tako ga je mučilo, da on od onoga trenutka, od kad mu odvedoše žandari Kristu, ne zna ni šta misli, ni šta radi.Samo oseća, da mu je teško, jako teško. Pred veče je došao Toša sa Todorom, onim iz preka komšijom, ne bi li ga nagovorio, da kako dođe Toši. „Tuđa leba neću jesti“, rekao je samo i ništa više i Toša i Todor su otišli kako su i došli. Pred veče, skoro u veče, opazi Raka onu pedesetku.Sad se seti od kuda mu. Usta mu se razvukoše, a oči zasvetliše.Dobro je stisnu, pa ode u birtiju. Pio je tamo do po noći.Pio je, lupao, gubio novce, krali mu novce. Posle po noći pođe kući.Bila je gusta pomrčina.Raka dođe kući, uđe u prednju sobu, nogama nagazi na ciglje.Setio se šta je, pa pođe po tim cigljama.Nije znao šta radi.Pope se do zida, a onda u jedanput... bub!... čulo se kako Raka pade. U jutru nađoše Raku mrtvog.Skrao je vrat. „Još je i sretan” rekoše neki.„Eto ne dočeka da prosjači”. Brat ga je lepo saranio. Krista je osuđena bila na tri godine robije.Kada je izdržala, vratila se kući stricu.Ovaj je uda za nekog udovca.Sad je dobra, ama opet prstom na nju pokazuju i šapuću. Ona baba, što je bila kod Rake, davno je već umrla.Toša je oženio već jednog sina, pa će — ako Bog da! uvek on tako veli — i onu dvojicu.A već je za svoju jedinicu Smiljku, moli se Bogu, da dočeka, da je udomi. Toša je opštinar, ima i sto... JUNAKU NAŠEGA DOBA velikom Srbinu NIKOLI TESLI Devetnaesti vek plete Ti venac slave.Dopusti i meni da u nju pletem jedan cvetak sa naših polja cvetak prost, ali poškropljen krvlju i orošen suzom naših predaka.Njegov miris neka Te seća Tvoje otadžbine, neka Te seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanju kojima Te je Tvoja srpska majka u detinjstvu zapajala. Primi ga, Srbine, onako srdačno kao što Ti ga srdačno pruža Tvoj veliki poštovalac JANKO M. VESELINOVIĆ Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!...Praštajte što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!...Jer najsvetiji putir što se izli na oltar otadžbine Srbinove, behu grudi vaše; krv koju tada proliste i danas je blagodet Srbinu...Zaliste, i kostima potrusiste svaku stopu zemlje, a iz krvi i kostiju vaših niče bujina, koja nam oči k nebu podiže!... Hvala vam, i... praštajte!... A ja ću pričati o vama onako kako mi drugovi i sinovi vaši pripovedahu; kitiću dela vaša kao što devojka kiti venac ivanjski; slaviću vas kao što vas gusle slave; pronosiću dela vaša i junaštva vaša po svetu kao što ih i danas pronose nemirni talasti valovite Drine!...Neka vam se sveća ne ugasi; neka vam se imena pominju do istrage srpskoga kolena!... Nema veće ravnice u Srbiji od Mačve.Ona se proteže od Mišara do Drine, i od najvišeg vrha Cera planine, Vidojevice, do Save...To je prostor od dvanaest sahata hoda.Možeš u dugu danu hoditi po Mačvi, a nećeš videti jednog brežuljka; sve je ravno kao tepsija.Zamori se pogled putnikov gledeći jedno isto: njivu, pašnjak, njivu, pašnjak, i ništa više.Ili uđe u selo.Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza staja bunar, iza bunara voće...Iznajpre ga to oveseli; ali, malo-pomalo, ta mu jednolikost dodija, on saginje glavu i postaje zlovoljan... Takva je Mačva danas.Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna!...Ona je bogata cura.Sve što se u njenu crnu utrobu baci, donosi bogata ploda.Lepa su njena polja kad ozelene, a još lepša kad se pozlate zlaćenim vlaćem...Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati!...Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj.Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu...A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, nikad je ne zaboravlja. U doba kad se događaj o kome pripovedam desio, Mačva je drukčije izgledala.Mesto njiva i pašnjaka beše tu gusta šuma.Hrast do hrasta, grm do grma, a česte tako guste „da nisi mogao guju za rep izvući.“ A u toj starodrevnoj šumi beše ovde-onde pomalo krčevine poorane i zasejane.Tu, pa toj krčevini, videla se kućica sa potrebnim stajama, za smeštaj kućevnih potreba.Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka. Te su kućice bile vrlo proste, tek koliko za to da čovek ima gde zaklopiti glavu od kiše i zla vremena.Građene su ovako: udare se četiri sojira (direka) u četvrt.Naokolo se oplete prućem, ali se ostavi rupa za vrata i badža, koja je služila mesto prozorića, pa se ono pruće ulepi blatom, da ne bi vetar produvao.Ozgo se pokrije krovinom ili korom od drveta. Takva kućica imala je samo jedno odeljenje, a to je: sve što krov pokriva.Na sredini je veliko ognjište na kome vazda vatra gori.Oko vatre ukućani sede; kraj ognjišta večeraju i razgovaraju, pa tu i umorne kosti odmaraju.To su odeljenje zvali „kuća”.Zato se, u Mačvi, i danas ono odeljenje gde vatra gori zove „kuća”. Bilo je i boljih kuća.To behu kuće zadružnih porodica.Odlikovale su se svojim visokim krovovima od šindre, natkrivenim dimnjakom, a ko je bio malo bešnji, i krstom nakraj slemena.Još i danas imamo dobro očuvanih ostataka od tih kuća.U unutrašnjosti njihovoj bilo je još odeljenja sem „kuće“, kao: domaćinova soba, ćiler itd., itd. Pa iako su te kućice izgledale siromašne, po spoljašnosti svojoj, opet je svaka bila puna kao košnica.Svaki, pa i onaj najmanji kućerak, imao je hrane dovoljno za svu porodicu i usev; sem toga, imao je belog smoka; o motkama, nad ognjištem, visile su cele slanine...Narod je bio vredan i raden - nije čudo ako je imao!... Eto, takva je bila Mačva. Na severozapadnoj strani Mačve, baš u samom ključu gde se Drina u Savu uleva, leži Crna Bara.To je staro selo.Priča veli da se negda zvalo „Jordan“.Tu se, u jednoj drinskoj otoci, Starači, koja iznad sela teče, udavila devojka, jedinica u majke, koja beše s majkom došla u Jordan, u goste.Kažu da je majka tako tužno naricala da niko ko ju je čuo ne mogaše zaboraviti njene zapevke.U zapevci nazvala je otoku „Crnom Barom“, a okôna sela nazvaše i sam Jordan tim imenom. Uostalom, to ime gotovo i dolikuje.Selo je sa sviju strana opkoljeno, a sredinom promrežano samim barama; i ako se i za što može reći „ovo bog čuva”, može se reći za Crnu Baru.I pored tolikih baruština, zdravljem se ne mogu pokuditi Crnobarci. Neki istorici tvrde da je tu bila episkopija, i to jedna od onih osam što ih je zasnovao kralj Milutin Nemanjić. Danas je to selo veliko i ušoreno.Ima u njemu preko tri stotine poreskih glava; ali u ono doba jedva da beše pedeset kuća.Ama iako je bilo malo, bar je valjalo! Crna Bara imala je svoga kmeta i svoga popu. Kmet Jova Jurišić odavno je kmet Crnoj Bari.Stari se njegovi tu davno nastaniše, pa su njegovu kuću smatrali kao starosedelačku.I deda i otac mu pomreše kao kmetovi, pa i on se tako isto nadao.Trideset godina kmetuje on Crnoj Bari.Znao je svaku kuću kao svoju, znao je svakog domaćina kao sebe.On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast.Dičio se što je glava tim čestitim ljudima, koji ne učiniše nikad ništa što bi bio greh pred bogom, a stid pred svetom.Prostodušan, blag, tih, mirne savesti kao dete, on je lako brojao dane života i vedro čekao čas kad će ostaviti svoju kuću, punu kao košnicu, svoj porod očuvan i nedirnut bolešću ni smrću, svoje prijatelja i drugove, i otići u večnost poštovan i uvažen... Pop Miloje beše pop na svome mestu.On je imao jednu uzrečicu kojom se dičio: — Ko je mom „Trebniku” došao - morao se pokloniti! I... ejvala njegovom „Trebniku”!... Ako koga uhvati groznica, troletna groznica, neka mu popa Miloje očita „veliku” molitvu - mora ga pustiti, pa da kugu kumi!...Bilo je slučajeva kad su mu dovodili bolesnike koji boluju od „one” (padavice).Tako jedared dovedoše mu jednoga iz Banova Polja.Vezali ga, jer se zbesio.Popa reče da ga odreše. — Ne smemo, popo! - rekoše ljudi. On priđe bolesniku, pogleda mu u oči, pomilova ga po glavi, na ga odreši. Onda stade čitati „Strašnu molitvu”. Strahota je slušati „Strašnu molitvu”; još strašnija je kad je pop Miloje čita...I sam se bolesnik uzjazbio, pa dršće kao prut... A on mu čita, čita...Kad svrši, on podnese krst, reče mu da se prekrsti i celiva. I bolesnik se prekrsti i celiva, pa onda reče: — Al’ sam umoran! — Hoćeš prileći malo? - pita ga popa. — Hoću - veli on. Popa ga povede do svoje postelje, pa mu reče da legne.On je spavao prilično, a kad se probudi, on sasvim mirno priđe popinoj ruci i reče: — Hvala neka je bogu pa tebi!... I ode s ljudima kući, miran kao jagnje. Nego i knjige su mu bile!...Nije kao ove jako što ništa ne pomažu, nego one stare, „kosovske” knjige, što je u njima svako slovo svetom rukom napisano, a listovi nisu od hartije nego od kože.A u tim knjigama ima molitava od svakog zla i napasti...Popa je iz tih knjiga čitao opelo ludima „nemirosanim”, i nijedan se nije povukodlačio!...I za vreme njegovog popovanja nije bilo nijednog vukodlaka u Crnoj Bari. Ali, brate, on se i umeo moliti bogu!...Jesi čuo, junački sine!Kad se taj Srbin zamoli, najpakosnija Ciganka ne bi se mogla oglušiti o molitvu njegovu, a to li dobri bog, otac sviju nas!...Lepo veruješ da mu se molitva uslišava.To nije da samo čita i baca reči, nego čisto čuješ kako mu srce jekće tako se on molitvi preda...Možeš ispred njega odneti sve kad se bogu moli, možeš mu kuću zapaliti, on glave ne okreće!... Nego, on nije bio samo pop.Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek...Sve što ti on rekne - rečeno je.On nikad nije ludu reč izustio.Čak i šala mu beše lepa; osećaš kako ti blaži dušu kao blagi povetarac.Savete je davao ozbiljno, ukore blago...A svakad je govorio istinu... I sama njegova starost činila je te njegovi saveti nađoše odziva u duši njegovih parohijana.Bio je to starac od svojih osamdeset godina, zdrav i krepak.Lice rumeno kao jabuka, a vlasi sede kao runo.U bistrom oku ogledao se razum, a u pokretu snažna i čvrsta volja. Za njega su govorili: — On zna šta radi! I zaista, tako je.On nije bio čovek od nauke, ali je bio jedan od ljudi svoga doba, pun prirodne svežine i pravilnih pogleda na svaku stvar; jedan od onih što nam stvoriše narodnu mudrost, naše poslovice... I eto, ta dva čoveka bili su prvi ljudi u Crnoj Bari.Oni su bili svima ugled.U svakom su poslu prednjačili.Ne bi kmet Jova ništa uradio bez sporazuma s popom, a popa opet htede sve s ljudima.Zato ih je češće i prizivao i dogovarao se. A bilo je i ljudi pametnih!...Tu je Aleksa Aleksić, pa Ivan Miraždžić, pa Sima Šokčanić, pa Jevta Popović, i mnogi drugi, sve čestiti domaćini. Trebalo je, recimo, svršiti kakav posao seoski.Kmet Jova to odmah kaže popi, a popa mu rekne te pozove po nekog od ovih domaćina, pa se o svemu razgovore.I kad se sporazumu, zađe čiča Sima „knez” (birov) i sazove domaćine sudnici, koju su nasred sela podigli. Ne prođe mnogo, a tek vidiš: s jedne strane jedan, s druge drugi, dolaze sudnici.Ne vidiš tu mladića: sve sami sedi perčini.Svaki se obukao u čisto rublje, na plećima sukneno gunjče bez rukava ili veliki gunj „resanik”.Na glavama se crvene alevi fesovi, kao da u crkvu idu...Retko u koga da vidiš bradu: svaki je obrijan; retko ćeš koga videti s lulom, jer se tada slabo pušilo.Bradu je puštao i duvan „palio” samo onaj koga je snašla kakva grdna nesreća, kao kad mu umre sin, itd... Prilaze mirno i ozbiljno jedan drugom i zdrave se.Onda posedaju i razgovaraju.Razgovor im pametan, šala uljudna.Nikad kavge ni inata, nikad vike ni galame; a već o psovci da ne govorim.Za nju se u to doba nije ni znalo.Ili ako je ko baš bio veoma ljut, on je psovao „dušu”, „papriku”, „vrežu nesrećnu”, „krv materinu” itd.; ali to je bilo vrlo retko.Godine prođu dok se psovka čuje... Tek, eto ti kmeta gde s popom izlazi iz sudnice.Svi se odmah dignu na noge i prilaze bliže. — Zvao sam vas, braćo, da se dogovorimo o jednom važnom poslu - počne kmet. Ovda im kaže šta je to „važno”, pa nastavi: — Pa sam razgovarao o tome s popom i Ivanom, i mislimo da bi ovako najbolje bilo...Šta velite vi braćo?... — Pa, dobro, Jovo! - vele starci. — Kud ćeš mu bolje! - vele seljaci. — Velite li svi tako? — Velimo!... velimo!... — E, dobro, braćo!Sad znate šta smo dokonali.Ta odluka, od toga časa, postala je zakon svemu selu.Domaćini se vraćaju kućama i prema tome naređuju svojim mlađima.I kad pogledaš: svi u selu, počev od kmeta do čobanina, znaju zakon!... Živeli su složno.To ne beše selo ni opština, to je bila jedna kuća.Ako je veselje, veselje je sviju njih: ako je žalost, i ona je opšta.Bili su svi uzovnici.Nije se pitalo je li bogat ili siromah, nego je li Crnobarac.Ta sloga njihna već beše prešla i u poslovicu.Druga im sela zavideše, a oni behu ponositi. Nego, u tom ponosu bilo je i taštine.Bili su veoma ponositi svojom slogom, pa su se ne samo dičili i ponosili pred drugim selima, nego ih čak zadirkivali i peckali; toliko su daleko išli da su im i imena izdevali...A to izdevanje imena beše tako duhovito!...Ako je ko dobio nadimak od nekog Crnobarca, to je tako pristajao uza nj kao da se s njim rodio. I sam besni Marko Štitarac zazirao je od toga.Od Sovljaka do Crne Bare ima pešačkog hoda pola sahata; a Marko Štitarac od Sovljaka do Crne Bare tri put odmotava i zavija šal oko glave, samo da mu se ne bi Crnobarci podsmehnuli!... Pa kakvi roditelji onaka i deca.I danas mi srce zaigra kad vidim kako se mladež baca kamena s ramena, rve i skače...Nekad je, zaista, to moralo lepo biti, jer se omladina crnobarska samo tim i takvim igrama igrala...A mlade cure nadmetaše se koja će više svile podgajiti, lepše opresti i otkati, i smišljenije čarape oplesti... Ali pravo veli poslovica: „Nikad dva dobra!” Život je bio odista lep.Takvim bi se životom dalo živeti i dva veka, ali se vazda nađe nešto što ga remeti, što ti zagorčava njegove slasti.I Crnobarci bi zaista lepo proživeli da im poneko ne bahne s večera na vrata i ne grmne hrapavom glasinom: — Rajo, bre! — Čujem, dragi aga! - odgovara siromah, a sav strepi da se ne bi što izrodilo. — Daj da ijem! — Sad, sad, aga! - viče on i skače, onako izuven, pred nezvana gosta, te mu vrata otvara. Turčin natmuren ulazi u kuću i gleda naduveno i besno oko sebe. — Peci, baba, cicvaru! — Sad, aga, sad! I odmah se raspretava vatra, te mu se sprema cicvara.Turčin seda kraj ognjišta i poteže čibuk...Zadimi pa — blene...Najedanput, kao da se nečemu doseti, smiče opanke s nogu: — Na — veli - rajo, vodaj mi opanke! A domaćin, gologlav, prilazi smerno, uzme u ruke uzice od opanaka, pa vuče opanke po avliji...To se zove „vodanje opanaka”.I vuče ih sve dotle dok se Turčin ne smiluje i ne rekne: — Dosta! I toliko ponižavanje, i opet se otrpi!...Kako može da se trpi?...Mora se!... A zašto? u selu je živeo subaša. Pa ko je taj subaša? Da objasnim. Neki Turci u Beogradu odmetnu se od svoga cara, ubiju pašu beogradskoga, zauzmu beogradski grad i naume zavladati Srbijom, koja se tada zvala „Beogradski pašaluk”. Ti su Turci prozvani „dahije”. Radili su s planom.To se videlo i po tome što najedanput po svima varošima u Srbiji postaviše svoje ljude, koji u njihovo ime počeše upravljati nahijama (okruzima).Te okružne starešine nazvaše „kabadahije”. A da bi se naređenja dahija i kabadahija što sigurnije i brže izvršavala, kabadahije u svakom selu postaviše „subašu”. I onda je išlo sve kao po loju.Ti odmetnici su imali samo jedno pravilo, a to je da uguše svakoga ko je protiv njih.Najmanje se usprotivi - ode glava!...Međutim, svi su smatrali za najsvetiju dužnost da klanjaju i po volji čine svakome ko je ma beo ubrus oko glave omotao.Tako su tekli sebi prijatelje.I zato su jadni Srbi morali klanjati i metanisati. Vlast subašina beše velika.Mogao je uzeti život čovečiji na dušu, pa - nikom ništa!Kome da se žališ?Što ti je subaša ili njegov pandur, to ti je i dahija.Sve što si tada mogao raditi, to je da digneš oči k nebu; ali bog ne žuri!... Od Rače k Šapcu vodio je put.Beše to običan krčanik: oboreni grmovi, iskrčena česta, koliko da se ima kuda ići.Taj put vodio je, severnom stranom, iznad samog sela.Ukraj puta beše han.Tu je stanovao subaša sa svojim pandurima. Zvao se Sulja.Prezime niti mu je ko tad znao niti danas zna.Ali je od Crnobaraca dobio nadimak kojim je obeležena jedna njegova strast.Strasno je voleo kruške, kao medved; neka jedna stoji na drvetu, ako je ne može oboriti, on će je gledati i pljuckati.Zato ga Crnobarci prozvaše „Kruška”.Tim su ga imenom među sobom zvali, pod tim imenom pričaju o njemu, pa ćemo ga i mi tako zvati. Da kažem još: i on je znao da ga tako zovu, i sam se katkad tako nazivao. On beše malo neobičan Turčin.Crnobarci su poznavali Turke kao besne i naduvene.Kruška ne beše takav. On beše, može se reći, više prijatan no neprijatan, više blag no surov, više tih no naprasit.Nije se tuđio od ljudi, baš je išao među njih.O svemu je vodio računa.Ako je neko žalostivan, i Kruška je, samo što mu ne kane suza iz očiju!...Umeo se uvući svuda; hteo je da zna sve, voleo je da mu je svaka stvarca u Crnoj Bari poznata...Znao je svakog Crpobarca po imenu; znao je svakog mladića, išao je kućama seljačkim, dolazio u kola gde mladež igra, pa se tu razgovarao i šalio...Jednom reči: hteo je pošto-poto da se saživi sa Crnobarcima. Ali, kao da od svega toga ne može biti ništa.Ljudi ostaše hladni prema njemu.Bilo je nešto u onom prijatnom licu što je neprijatno dirnulo ljude.To su oči njegove, vrlo čudnovate oči: čas plave, čas zelene, čas sjajne, čas mutne, a dosta puta i krvave.One te glede nekako čudnovato, pa kad mu reči slušaš, ti jedno misliš, a kad mu u oči pogledaš — prođe te volja. Pa, nešto to, nešto baš i što je Turčin - odbi ljude od njega.Popa veli: — Ama, ja bih voleo da je op pravi Turčin!... Ovako je on opasniji.To je kao lepa guja: šarena, a puna otrova.Što mi se ulaguje?...On je Turčin, a ja sam Srbin, i mi ne možemo jedan drugome dobra misliti!...Gde je njegov život, tu je moja smrt; gde je meni dobro, tu je njemu nesreća! I te popine reči odbiše ljude od Kruške... Premišljao je Kruška i dan i noć šta to može biti.Koji je taj što njegov plan remeti?...Ali nije mogao ništa saznati...Sumnjao je na pop-Miloja, ali nije bio siguran... A on, zaista, beše rđav čovek, čovek koji je u kavzi živ, u nesreći ljudskoj — srećan. Jednoga dana uputi se u selo, koje mu ne beše daleko.Išao je zamišljen stazom; suve grančice puckahu mu pod nogama, a opalo lišće šuštaše. Na stazi se susrete sa Marinkom Marinkovićem.Kako ga smotri, Marinko siđe sa staze i dočeka ga dubokim poklonom.Kruška nazva boga. — Bog ti pomogao, čestiti efendija! Marinkov mu glas zazvoni prijatno.On zastade i pogleda ga, a ovaj priđe te mu celiva skut i ruku, pa, držeći ruke na prsima, pože glavu... Da kažem ko je Marinko. On je — seljak.Orao je i kopao te se hlebom han; a to su mu i stari činili.Otac njegov doselio se iz Obarske, iz Bosne, u Crnu Baru, pa je, naskoro zatim, umro.Marinko, kao muška glava, prihvati se domaćinstva, ali mu je ono išlo vrlo rđavo za rukom, jer beše lenj.Mrzilo ga potrčati i ukaljati se.Da mu je otkud da padne s neba u usta.Pa je izbegavao poslove i muvao se oko sudnice i hana.Ni u čemu nije uživao koliko u dočeku i ispratnji Turaka.To su bili za njega ljudi kojima je bog rekao da žive.Za sve vreme njihovog razgovora čečao je kao pas i slušao njihne „pametne” razgovore...A kad su polazili, bio je srećan ako je nekom begu ili agi pridržao uzengiju da na konja uzjaše... S punim ustima hvale, po odlasku njihnom, kupio je kokice duvana što su oni iz svojih lula istresali, pa je to posle pušio... Radio je samo kad je morao, a premišljao je i kad treba da spava.Kovao je vazda planova.Želje mu behu veće od carskih...Imao je oštro oko da sve zapazi, imao je jako pamtenje.Dosta puta, kao besposlen pas, tumarao je po selu i oko sela.Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena trudna; znao je... sve.Niko nije poznavao Crnu Baru kao on, i niko nije poznavao, čak i poimence, dečurliju seosku kao on.Stoku, koliko ko čega ima... sve!On je sve znao. Kruška ga je poznavao.Ama srodne duše kad se nadmeću, mrze se.I Kruška njega nije voleo.Ali, kad mu zazvoni glas Marinkov onako prijatno, on zastade, a kad mu Marinko celiva skut i ruku, on stade. — Kud si pošao? — upita ga. — U šumu čestiti efendija.Kruška ga gledaše onako ponurena. — A je l’, Marinko? — Čujem, efendija. — Šta je ovo od ovijeh đaura?...Zar, što ja s njima bolje, oni sve gori? — Čestiti efendija, - reče Marinko - tu ne treba mnogo pameti. — Da ko ne podgovara ovi narod? — Pa, šta drugo i može biti!... — A ko je taj? — Onaj prema kome si ti najčovečniji.Ti guju na srcu gajiš! — Pop? — On. — I kmet? — I on!... — Pa, šta vele? — Mnogo vele!...Vidi se da su razmaženi!...Vele da im se umiljavaš zato da bi im se lakše na dušu popeo...Vele da je tvoja čovečnost prema ovom narodu samo laž!...Vele: on je Turčin, a Turčin je Srbinu dušmanin!... — I to sve veli pop? — I pop, i kmet, i... svi!... — Pođi sa mnom — reče Kruška. I vrati se nazad.Marinko je išao za njim.Turčin je bio vrlo ljut.Krivo mu što ga tako brzo prozreše.On je smišljao lepe planove; o njima je dan-noć mislio; a sad vidi kako se njegovi planovi razleteše kao sapunski mehurići... Ćuteći dođoše do hana.Turčin povuče Marinka u svoju odaju, koja, sem jednog minderluka i nešto oružja na zidu, ne imađaše nikakva nameštaja.Marinku se ta odaja učinila sjajna kao carska...Neka duboka unutarnja radost prožma mu celo telo kad Kruška reče: — Sjedi ovdje, kraj mene, dobri čovječe! — Mogu ja i stajati, čestiti efendija! — Sjedi, Mašo, sjedi!...Evo ti duhana.Ti pušiš, čini mi se? Marinko diže glavu i ispravi se tek upola; priđe minderluku i spusti na i samo jedan malen delić svoga tela.I zagleda se Turčinu u lice. A to lice beše tako blago, tako milo da ti se činilo da je svetiteljsko.Marinku se i nehotice oteše reči: — Moj dobri efendija!... I on je iskreno, u dubini duše, bacao anatemu i na popa, na kmeta, i na Crnobarce, što vređaju ovakvog čoveka! Turčin mu pruži kesu s duvanom, a Marinko je prihvati s najvećom poštom, gotovo onako kako u crkvi prihvata svetu navoru. — E, moj Mašo, moj dragi brate!...Nijesam ja za ova posla.Ovdje treba Mujo iz Bogatića, a jok ja! — Ti si dobar čovek, efendija!Ama ja bih rekao da treba biti malo oštriji. — Pa, kako ću! — stade se Turčin prenemagati. — Ja bih prvo popu podviknuo!...On prvi treba da me pozna! — reče Marinko. — Ne, ne, ne!...Krvi neću!...Ja hoću čovješki! — Ama, dragi efendija, uzalud ćeš ćoravoj kvočki drobiti! — Ja neću krvi!...Ja hoću da ovi narod vidi da mu ja nijesam dušmanin!...Ja hoću da se bratski razumem sa ovijem ljudima!... Marinko je žalio Turčina. Obojica dugo ćutahu.Turčin je puštao dimove iz svoga dugog čibuka, a pogled mu je leno išao za onim kolutima...Najedared zapita: — A kako žive pop i kmet? — Kao braća. — Bi li se oni mogli zavaditi?Marinko poćuta. — N... ne mogu!...Ne bi ih mogao niko zavaditi!...Ja znam Crnu Baru bolje nego svoju kuću, ali u Crnoj Bari nema čoveka ko bi njih zavadio! — reče on odsudno. — Da mi je tako nešto! — reče Kruška. — Da mi je da se njetko zavadi, pa da ja mirim!...Tako bi vidjeli da sam ja čovjek!... Marinku se nasmeši brk.On pogleda Krušku pravo u oči...Ovaj spazi. — Šta je? — upita radosno. — Čestiti efendija, ne pitaj!Pusti mene da radim!...Ja sad dobro vidim šta ti želiš!...I kad stvar bude svršena, ti ćeš miriti ne samo dva čoveka nego Crnu Baru!... —— Marinko!Ako to uradiš, bićeš mi brat!...Učiniću te najčestitijim čovjekom!...Hoćeš duhana?...Daj duvankesu!...Treba li ti para?...Čega hoćeš ima u Sulje, i sve je tvoje!... Beše skočio.Oči mu sjaje kao žeravica, a lice se smeši ozareno radošću. I Marinko se podiže. — Hvala ti, čestiti efendija!...Kad uradim, videćeš.Ja ne radim za pare.Tvoju ljubav ne može mi niko platiti! — Idi, Marinko, idi!...I neka je sa srećom! Marinko opet udari „temena” i izide iz odaje. Vrljao je vas dugi dan.Roj misli obujmio mu pamet...On je želeo da ono što uradi, uradi najbolje.Pred očima mu stojaše sjajna budućnost.Družiće se sa prvim begovima...Neće biti Turčina koji neće znati ime njegovo.Nijedan proći neće, a da za njega ne zapita.Prolaziće begovi... paše... pa, možda, i sam čestiti vezir, i pripitaće za ime njegovo... A Kruška? I on je sanjao sjajne snove.Nije se mogao skrasiti na jednom mestu.Grudi mu nabrekle, a srce igra od radosti. — Zavade se dvojica — šapuće on — a ja tamo te spotaknem ugarke.Povučem stranu jednom, i on dobija...Jedan pada, drugi skače... uz jednog prijatelji, uz drugog prijatelji, pa se i oni zavađaju... I čisto gleda očima taj lom.I oseća onu veliku radost koju oseća radnik videći kako mu posao napreduje; radost od koje buknu obrazi, od koje igra srce, i... koja se ne da ničim isplatiti... Niti je šta jeo ni pio.U samo veče zatraži vode te ispra usta, koja mu behu, od silnog duvana, ogorčala... Aleksa Aleksić i Ivan Miraždžić bili su susedi.To su bili prvaci među seljacima.Iz mladosti dobri drugovi, pa su to ostali i pod starost kao domaćini u domovima svojim.Kao što im kuće gledahu jedna u drugu, tako se i ove starešine nikad ne razdvajahu. Obe kuće pune naroda i berićeta.Od vajkada bili su u pozajmenici.Letinu su sabirali jedan drugom zajednički.Nije hteo Ivan gutljaja rakije bez Alekse popiti, niti Aleksa bez njega.Ako je veselje u kući Aleksinoj, Ivan je domaćin, a ako u Ivanovoj, tamo je Aleksa.Radost, žalost, zlo, dobro — delili su zajednički. Pazili se oni, pa im se i deca pazila.Ivan je imao tri sina i jednu kćer, Aleksa samo četiri sina.Podesilo se nekako te je Aleksin Stanko parnjak Ivanovom Lazaru. Rasli u ljubavi, pa se zapazili; rasli u dobru, pa odrasli ojačani, viti i stasiti.Dika ti je bilo pogledati!... Stanko crnomanjast, Lazar riđ; Stanko blag kao mleko materino - Lazar bujan kao proletna travka; Stanko umiljat kao malo jagnje — Lazar već naprasitiji; Stanko je ovlaš primao i lako praštao uvrede, a Lazar jedva mogaše otrpeti i svoga roditelja. Ali su se pazili.Od milosti zvahu jedan drugog „jaranom”. Bili su najbolji momci u Crnoj Bari. Ko obori Lazara, neće Stanka; ko nadskoči Stanku, neće Lazaru; ko odbaci kamena Lazaru, neće Stanku; a već sva je Crna Bara znala da je Stanko najbolji nišandžija. Ali... đavo ga znao!...Kao da je neka premaglavica!...Oba se pobratima zagledaše u jednu devojku!... Bila je to Jelica Sevića.Grom devojka!Bila je to lepota, ali ne gospodska nego junačka lepota.Što ono pesma peva „struk momački, pogled devojački”.Oko bi joj goru zapalilo.Da uprti četiri momka kao četiri snopa, pa da ih nosi preko sela!...A što se rada tiče, o nemu se pričalo.Nije ona samo radila, ona je izmišljala nove i nove lepote u šarama, pa su se u Sevića dom sticale žene i devojke da uzmu pre početke od njenih radova... Dva momka a jedna devojka!Baš nije pravo!...Morao se tu neki vrag izleći!... Bilo u kolu, bilo da iz kola idu, Stanko, i Lazar su uz Jelicu.Ona ih gleda obojicu.Oba iz dobrih domova, oba dobri momci... nije znala na koju će stranu!...Pa, opet, Stankove crne oči osvojiše.Zagleda se cura u njih, a njihov sjaj pomuti joj pamet...Stade radije gledati Stanka nego Lazara... Ono, istina, ona to ne reče nikome, ali Lazar opazi.I ne da se to sakriti od oka koje motri!...Čovek i steže srce, i kruti se, ali ga samo oko odaje...Pogled mu se nehotice zaustavlja na onome koga voli; obrazi rumene, a on i ne zna...Ta, samo srce lupa i gurka ga napred... k njemu!... I kad to smotri Lazar, a u njemu se nešto poremeti...On je dotle voleo Stanka više nego oba brata; a otada Stanko mu poče izlaziti iz volje.I što se Stanko više družio s Jelicom, on ga je više mrzio.A kad se ovaj poče i šaliti — on ga omrznu sasvim... sklanjao se od njega; bežao je da na senku njegovu ne stane; a kad je baš morao progovoriti s njim, govorio je preko srca i ljutio se bez uzroka.Više u njemu nije gledao jarana nego krvnog dušmanina... Stanko to ne opazi.On upravo i nije mogao ništa opaziti.Njegove su oči bile zatvorene za sve, samo ne za Jelicu.On je video samo nju, njenu dugu, smeđu kosu, njene grahoraste oči, njeno rumeno lice...Ona mu je bila san i java, on je samo o njoj mislio... Tako su prolazili dani...Kao zlikovac svoj zločin, tako je Stanko krio svoju ljubav.Nije puštao ni zračka svetlosti da padne na dušu njegovu da je osvetli...I mislio je: niko o tome ne zna!A osećao je da se mora nekome poveriti; morao je imati nekoga s kim bi mogao o tom govoriti da bi mu duši laknulo. I naumi da sve kaže Lazaru. I, baš na Ilijindan, oko velike ručanice, srete se s njim u šumi. — Jarane! — reče. Lazaru pade mraz na obraz, ali mu ne bi na ino.On se odazva. — Akobogda? — U šumu! — Da ti kažem nešto!Lazar stade. On mu priđe bliže i, posle običnog pozdrava, reče: — Mnogo sam premišljao da li da ti kažem, pa najposle velim ako njemu neću, ja kome ću. — A šta to? — upita Lazar preko srca. I Stanko mu se ispovedi.Iznese mu dušu i srce kao na dlanu.Još ga zamoli da on pomene njegovoj snasi, Mari, ne bi li ona materi kazala!... — Stid me, jarane!...Stid, boga mi.Ne bih ja to smeo kaza ti, pa da me kolješ!... — A ti smeš!... — I onda, jarane, ako milostivi bog što da, ti si pobratim!...Tako smo rekli! Lazar se menjao u licu.Gorela mu je crna zemlja pod nogama... — Hoćeš li, jarane?... On nešto promrmlja kroz zube, pa okrete leđa i pođe. — Pa stani malo, da razgovaramo! — reče Stanko. — Moram odeti marvi pomam! — E, dobro!Ali, u kolu da se nađemo! Lazar već beše odmakao.Kao da su ga munje šibale...Dah mu se zaustavljao.Op oseti da ga pamet ostavlja, nekakav mrak pade mu na oči.Sama ga duša zaboli, a srce da mu iskoči iz grudi...Kadar je bio na četu udariti... Iza jednog grma — prema njemu — pojavi se čovek.Kako ga muke behu obuzele, on ga nije čestito ni video a toli poznao. Čovek taj beše Marinko. On priđe bliže. — Lazo, rode, — reče smeškajući se — šta radiš? — Ništa, čiča-Marinko, — reče on, trudeći se da se pokaže miran. — Što si tako pomrkao, kao da su ti svi po kući pobijeni? — Ko, zar ja? — upita Lazar i nasmeja se.Marinko upilji u njega. — A... ne varaj, sinak!...Ti, jest...Da pije koja curica zamakla za oko?... — Jok! — reče Lazar i poče kriti oči. — Ha!... ha!... ha!...Jelica Miloševa!...Lazar sagao glavu i ćuti. — Nego, tu i tvoj jaran obleće, a?U Lazaru poče da vri... — Bogami, sinko, ne daj mu da te izbije iz sedla!...Upustiti onaku priliku — grehota je! Lazaru već nabrekle žile na slepim očima. — i, kao bajagi, šta je on bolji od tebe!...U gazdaluku — nije, lepši — nije, stasitiji — nije!...Što baš on da je uzme?... Lazaru se svrteše suze u očima.Stari lisac smotri to, pa kao pas kad trag nanjuši... i on, po prvim znacima, potera odmah dalje.Video je da je u žicu darnuo. — Bogami, jest!...Šta mi je i to: jednako popuštati!...Ja, slave mi, ne bih dao!Da je što drugo, na hajd’...Ali take se stvari čoveku glave meću!...Zapamti, glave se meću! — Pa šta da radim? — upita Lazar, videći da Marinko sve zna. — Ja bih činio sve, samo da ona ne bude njegova!E, moj sinko!...Još si ti žut oko kljuna, pa ništa ne znaš!...A znaš li Ti Šta bih ja ovako sed uradio? — Šta? — Ja... ja bih ga ubio!... Lazaru senuše oči...Marinko je darnuo gde treba. I to smotri oštro oko njegovo. – Ubio? - upita Lazar. — Ubio! – A sud? — Za sve je drugo lako, samo kad on nije tu!A sinu Ivana Miraždžića još je lakše!...Nego, primiri se!...Mlad si ti još, moj sinko!...To bih uradio ja, ovako mator; a ti si nastao tek da živiš, ti nemoj!...Šta mi je to: devojka?!...Taki momak od onakog oca i iz onake kuće... može naći na svaki nokat po curu!...Zbogom, Lazo sinko, zbogom! — reče Marinko. Pa ga potapša po plećima, okrete se i ode najlak.A duša mu se smeškala: — Ovaj je pečen! — zašaputao je on. — Ja sam podstakao ugarke... biće vruća mesa!...Jedva jedanput!...Ili će on ubiti Stanka ili — ako to ne učini — Stanko će ubiti njega!To znam utvrdo!...Ovo je kavgadžija, a ono je delija.Udariće sila na silu!...Moj Sulja mi već više ne može reći: ti pušiš džaba moj duvan!...Evo mu i baza (platna) i makaza, pa neka reže kako mu je drago!... I pun zadovoljstva ode niz dubravu... Varnica je pala vrlo zgodno: i gde treba i kako treba.Sve do toga trenutka Lazar se kolebao; sad je bio rešen...Davno i davno, još u prvim časovima ljubomore, javljala se u njemu ova misao, ali je on sam odbijao i prituškivao.I što je on nju više gušio, tim jače je ona izbijala, jurišala na njegovo srce i borila se s njim po čitave dane i noći.Tu beše detinjstvo, i pažnja, i ljubav njihovih roditelja, i one slatke i mile uspomene.I strašno se beše rešiti na taj korak, tim strašnije što Lazar dosad ne ču slična primera... Ali sad, kad mu i jedan star čovek veli ono isto što mu jednako njegova crna misao šapuće, sad mu se učini da je u pravu da tako uradi!...I šta ga se tiče Stanko!...I ko je taj Stanko?...On da je drug, prijatelj, da je pravi jaran, on ne bi prkosio onako kao on njemu jutros: „jarane, ti si dever; tako smo rekli!...I uskipe mu bujna mlađana krv... — Nije dever! — riknu on. — Nije dever nego pogani dželat!...To ću ja tebi biti!... — Odsecaću komade mesa sa tela tvoga, pa ih onako žive jesti!...Da si najveća sila, meni nisi ništa!....Ja ću te srušiti... smožditi!... I, ne znajući šta radi, on skide kapu pa opuči koračati.Toplo ilinsko sunce probijaše kroz gusto lišće, a njegovi svetli zraci padahu ovde-onde po zemlji.On je goreo i bez sunčeve toplote.Jed i muka podložiše vatru u grudima njegovim, a ta vatra sagore sve što je bilo lepo i plemenito u tim grudima... Dugo je lutao.Niti je osećao gladi ni žeđi.Sunce je bilo na velikim zarancima kad je došao u kolo, gde je mislio naći Stanka i zavaditi se s njim. Stanko je već bio tu s Jelicom.On se topio od milina...Raj pravi čoveka anđelom.I Stanko, u raju duše svoje, bio je zaista anđeo.Da si mu ma šta zaiskao, dao bi.Da si koga grdio — on bi ga branio.Da si rekao da ima rđavih ljudi, on bi ti dokazao da nema!...Da si mu kazao da neko misli o ubistvu, on bi te gledao začuđeno, s nevericom; pitao bi te: zar ima ljudi koji hoće namerno da ubiju čoveka?... Mladež zametnula igru, odskaču jedan drugom. Lazar se uputi Stanku. — Stani-de, Lazo! — reče Stanko Jurišić. — Odskoči Šokčaniću, tako ti krsnog imena!...Pobesne lepo od jordama što nema nikog da mu odskoči!... – Ne mogu — reče Lazar. — Zar nema ko drugi?... — Zvao sam imenjaka, ali on je tamo s Jelicom...Lazar se namršti.Poćuta malo dvoumeći, pa reče: — Dobro!...Da mu odskočim!...I priđe meti, mahnu dva tri put rukama i preskoči belegu. — A!...Pero!... — zagraja momčadija. — Ded jako!... Pera nadskoči Lazaru. Lazar skoči i doskoči mu.Pera skoči opet na belegu.Otpoče nadmetanje. Ali nabrzo ubarabariše.Jedan drugom ne mogoše odskočiti...Svi stali i glede.I devojke dođoše; čak i Stanka prenuše iz njegovog raja. – Ne možeš, Pero, ne možeš! — veli Lazar ponosito. – A vi ne možete ni donde! – Pa i mnogo je! — rekoše neki. — Iz mesta onoliko skočiti — To je slota! — Dalje ne može niko! — reče Lazar. — Skačem stopu više! — viknu Stanko Aleksić. — Manj ti? — povika momčadija.Lazaru pisnuše oba uva. — Da vidimo! — viknuše devojke. Stanko priđe i stade na metu.Mahnu dvaput rukama, pa, kao na krilima, podiže se i odskoči stopu više. — Aih! — začu se uzvik. Sve živo pogleda u Stanka s nekim poštovanjem; Jelica je gledala ispod oka, ali tako da Lazaru - koji to smotri - nabreknuše žile na čelu i slepim očima. – Skloni se! — viknu on. — Aha!...Ček’ sad Lazara! — viknu mladež sklanjajući se.Lazar priđe meti.Sve stalo, ne diše.Lazar skoči na belegu. — To vredi!...Ded’ sad, Stanko!...Stanko beše vedar kao proletnji danak.On se nasmeši pa reče: — Mogu još stopu!...Lak sam kao tica!... I, bez ikakva naprezanja, odskoči belegu za čitavu stopu. Lazaru smrče pred očima... On napreže svu snagu, ali ne može doskočiti.Skoči dvaput u mesto, ali treći put udari nazad. — Ostav’ se, Lazare, ne možeš! — povika momčadija. — Ovo nije čisto skočeno.On je prekoračio metu! — reče zlobno. — Nisam, jarane! — reče Stanko. — Jesi!... — Nisam!...A da se baš uveriš još ću stopu skočiti! — Batali! — reče Lazar. — Braćo!... ne dajte mi lagati!...Skačem još stopu! — viknu Stanko. — E, čekaj! — reče Lazar. Pa priđe belezi.Odmeri jednu stopu, izvadi nož iz cagrija, položi mu tiluće na zemlju, a oštricu okrete gore. — Skači! — reče, odstupajući od belege, a oči mu sipahu paklenu mržnju...Momčadija se umeša. — Nećemo tako! — povikaše sa sviju strana. — Hoću! — reče Stanko sigurnim glasom i priđe meti. – Pazite, jesam li na meti? Sve živo zastade.Jelica, kao da je prozrela Lazarevu nameru, preblede kao smrt... Stanko se hipnu i preskoči nož... Graknuše sa sviju strana kao da dobiše nov život...Sve živo skoči oko Stanka.On pogleda Jelicu, kojoj se lagano vraćaše rumenilo na lice... u njenim očima vide on veliku radost, koja je vredila više od sviju pohvala... — Odskočio si, ali da se porvemo! — reče Lazar. — Ja i ti?! — pita Stanko začuđeno, jer se njih dvojica nikad ne rvaše. — A što? — Da vidimo ko je bolji rvač? — Ostavi se! — reče Stanko. — Da ti padnem „s kolena”! — jeknu Lazar.I samim pogledom izazivao je.Stanko se ljutnu. — Šta je tebi, jarane? — upita on, a u tom glasu zvonio mu prekor. — Šta tu vazdan!...Smeš — ne smeš?! — viknu Lazar, a beonjače mu od zala zakrvavile. — Najposle... kad hoćeš! — reče Stanko, čudeći se šta mu je naspelo... I uhvatiše se... I poneše se po onoj čistini...Dva diva, dva rvača, dva najbolja momka u selu kušaju snagu...Sve živo pretvorilo se u oko... A oni se nose...Obe strane jednake.Koliko ko vlada snagom, toliko i veštinom; jedan drugom paze na svaki pokret... — Ne mogu se oboriti! - veli Šokčanić. — Oboriće Stanko! — Neće! — Hoće! — Neće!...Pašće „pokoške” (oba zajedno) — reče Popović. Stanko se smeška, a Lazara znoj probija. – Oboriće Stanko — Lazar malaksava! — reče Ivanković. Kad to ču Lazar, on navali svom snagom na Stanka...Ali Stanko se čuvao tako vešto da milina beše pogledati!...Kao da je znao svaku misao Lazarevu... Vide Lazar da se ni snagom ni veštinom ne može ništa učiniti, pa pribeže lukavstvu, podbi nogu Stanku i ovaj posrte. — Jarane, — reče Stanko — mi se „čisto” rvemo!...Da sam ja tako hteo, ja bih tebe davno oborio!... — Ja se ovako rvem! — reče on besno. I desnom nogom udari levu Stankovu, pa navi snagom na levu stranu da ga obori...Ali mu ne pođe za rukom.Stanko se već nadao tome kolaču.Leva noga, koju Lazar htede podbiti, osta čvrsto pripijena za zemlju...On mirno sačeka da se Lazar navije na njegovu levu ruku, pa da ga onda najedared odbaci...Ispade Lazar iz njegovih ruku kao neki trupac i breči o ledinu, a on osta dupke... Diže se duga u nebo.Što je Stanko sad uradio, bilo je junački.Sve živo, i muško i žensko, potrča mu i obasu ga hvalom... Lazar se diže, njega je bilo stid ovog sveta.On oseti kako s pravdom zajedno i ovaj narod beše uza Stanka.On vide kako mu svi veselo trče i ruku pružaju...On vide i onaj radosni Jeličin pogled: i ona se radovala što ga je Stanko oborio!... I nabreknuše mu žile...Nešto besno, nešto silno poče mu drsati srce, kao da hoće da ga iščupa!... On dokopa kapu, koja mu beše spala s glave, i pobeže... Za trenuće oka bio je u lugu... Jurio je kao mahnit, besan, otrovan.Dokopao zubima svoju desnu ruku pa je grize, a ne oseća bola...One „zle” suze udariše mu pa oči... i tada je bio kadar svašta učiniti... Neko ga, sa straga, udari po plećima...On se okrete.Za njim je stajao Marinko: — Zar momci plaču? — upita on zajedljivo.Lazar odmahnu glavom. — Moj sinko!...Pravo vele: prošlo je vreme kad se ljudi rađaše!...Ovo je neki izmet... plače!... To beše što i nadraženom psu palica kroz plot...Samo što pogleda Marinka strašnim pogledom, pa jurnu kao zver... U trenutku se vratio.U ruci je nosio zapet pištolj...Jurio je pravce kolu... — Lakše!... prikradaj se!...Oni će te drugi smotriti! — vikao je Marinko, hvatajući ga za rukav od košulje. — Eno, vidi, kako se rebri!...Gledaj, gledaj, kako joj nešto šapuće!... vidi, vidi, vidi, kako se ona smeška!... sigurno joj priča o svome junaštvu i tvojoj sramoti!... nuto, kako joj se preginje!...Lakše... lakše!...Za onaj cer onde!...Baš će tikom mimo tebe proći... Lazar se — kao guja — vukao od drveta do drveta...On više ne beše čovek — nego zver... Kolo, veselo kolo, veliko kao gradina, povija se kao plamen na vetru: to ovamo, to onamo...Svirač zaduvan, oznojen, zastao pred Ivankovićem, pa svira mesta, a ovaj prepleće nogama, kao da koske u njima nema. Najedared se prolomi da gora jeknu: — Jelice!...Sad igraj!... Poslednji slog zagluši pucanj iz pištolja, koji se razleže po lugu...Stanko posrte i pade na desno koleno... Jelica ciknu i diže ruke nada se, a sve drugo okameni se na mestu... Nasta tajac...Samo se čulo kako puca suvo granje u česti... Nekoliko trenutaka potraja mrtva tišina...Stanko Jurišić prvi dođe k sebi.On pritrča svome imenjaku. — Imenjače!...Imenjače!... — viknu i uhvati ga za ruku. — Čujem! — odgovori Stanko. — Jesi živ? — Živ sam — reče on i, uhvativši ga za ruku, diže se polako.Ali se ljuljao.Sve dođe k sebi i opkoli ih. — Jesi ranjen? — Ne znam. — Boli li te gde? — Ne boli...Ali mi neki crveni kolutovi na očima pa ništa ne vidim... — Ama ko to puca, ljudi? — upita Ivanković. — Lazar! — viknu nekoliko njih.Stanko trljaše oči... Kad je sebi došao i počeo malo nazirati, on sede. — Ama, kažite mi, ljudi, šta ovo bi! — reče on.Jurišić mu ispriča. — Ne mogu da budem pametan zašto je to činio!...Nisam ni mislio o tome!...Najedared samo mi mrče svest!...Nisam čuo ni pucnja!... — Znate li gde je udario kuršum? — viknu Šokčanić. — Gde? — zagrajaše sa sviju strana. — U kapu, evo!... I pruži mu kapu. Stanko ne beše priseban, pa nije mogao ni nazreti opasnost koja mu je pretila.Sasvim ravnodušno je zavlačio prst u rupe koje mu je kuršum na njegovoj kapi načinio...Jedino što je osećao beše da ga glava zanosi... Momčad se ljutila. — Hoće da ubije što mu je odskočio i što ga je oborio!...Sram ga bilo!... — viče Stanko Jurišić. — Onda je trebalo i ja njega, što mi je odskočio!... — Nije — viče Šokčanić. — Trebalo bi od Crne Bare napraviti groblje!... I dok se još mladež ljutila, sunce se žurilo svome smiraju.Senke drveća behu ogromne; čak i senka čovečja beše već kao grm...Od Drine je pirkao svež povetarac. — Evo noći!...Hoćemo li kućama? — viknu jedan. — Možemo! — reče nekolicina. — Hajde ko hoće! I počeše se razilaziti u gomilicama. I Stanko se diže, uze Jelicu za ruku pa pođe najlak...Osećao je umor i klonulost...I nikako ne može da se osvesti, da dođe k sebi i da razume sve što se desilo...Nešto, kao peka grmljavina iz dubine, zbunjivaše mu mozak. — E, brate! — reče on tiho, kao da je samom sebi govorio. Jelica prošaputa: — I baš htede da te ubije?On sleže ramenima. — I to zbog mene! Kao da mu neko opali šamar, on se trže, razrogači oči i pogleda je strašnim pogledom: — Zbog tebe?! — Zbog mene!...Zar ti ne znaš?...A on te odavno mrzi... Stanku najedanput puče pred očima...On se sećao svega; sećao se kako ga je Lazar izbegavao; sećao se kako je uzviknuo: „Jelice!...Sad igraj!...” I u njegovoj se duši nešto zakuva...Nešto čudno, ali strašno...Nešto što on, do danas, nikad ne oseti... Čim je opalio pištolj, čim je video Stanka da posrte i pade — Lazar se najedanput okrete, baci pištolj, pa naže bežati...Trčao je što igda može, jurio je kao da ga besi gone... Čuo je da puca grane za njim, pa mu se učini da ga neko vija.Beše zaboravio da je kraj njega bio Marinko...Mislio je da se sve selo diglo za njim u poteru...Nije imao kuraži da se osvrne; bojao se stići će ga, osvrtajem će izdangubiti!...Napregao svu snagu pa juri.On nije znao, nije čak ni mislio kuda će.Hteo je da pobegne, da se sakrije, pa ma u pakao, ako samo skloništa nađe...Preskakao je trn, panj, sve što mu na putu beše, jer nije gledao kud ide ni gde glavom udara. Ali snaga ga poče izdavati.Dah mu je bivao sve kraći i kraći, a korak sve manji i manji...I najzad on pade ničice i pokri lice rukama...Zaptio sluh, pritajao dah, rešio se na sve: što je — tu je!... Krv mu jurnu u glavu, i kao neka mala nesvestica pomrče mu svest za časak... Naskoro dođe k sebi.Onako ponuren osluškivao je, ali ne ču ni šuma ni vreve, i on diže glavu...Diže je malo više i zveraše po onom večernjem sutonu...Nigde nikog...On dahnu dušom, diže se i sede... Ali je umor bio veoma veliki.Ruke, kojima se opirao o zemlju, drhtale su; svaki ribić na telu igrao je...Krv je naglo jurila po žilama, kao planinski potočić kad se voda u njega slije; lepo je osećao kako se ponegde zgusne i zastane od silne navale...Noge mu počeše trnuti, a tabani bujati; u glavi je grmelo, a oba uva pište kao dve pištaljke. On opet klonu na zemlju i sklopi oči... Ali to ne beše san...Bio je kao u nekom polusnu, u kome je čuo i onog malog crvčka što crvči iznad njegove glave, i onaj šušanj što ga zelembać — pred sami smiraj sunčev — pravi hvatajući muve i bubice, i onaj cvrkut male tice što cvrkuće u svako božje doba dana; ali mu pamet ne beše prisebna...On je čuo sve to, znao je sve to, ali nije mogao razmišljati ni o čemu... I, malo-pomalo, taj šušanj i ta cvrka navukoše mu tvrd san na oči, kao zastor neki, te mu usnu i telo i duša... Dugo je tako ležao...Probudio ga je glas jedne sovuljage što beše na drvetu, više njega. On diže glavu i stade zverati oko sebe...Ne beše to kuća njegova... Gde je sad?... Poče trljati čelo i češati se po glavi.Napreže misao da ga seti gde je...Ovo je šuma, a otkud on u šumi?... Polako, vrlo polako poče mu dolaziti svest...On se sećaše... i seti se svega što je bilo, seti se i onoga što je uradio... Misli mu se malo zadržaše na samom delu...Pred očima mu se javi slika Stankova: kako bezbrižno igra pored Jelice, kako joj nešto šapuće na uvo, i kako se ona smeška; zatim, kako ga je on privrebao i opalio pištolj... Savest ga nije grizla...Štaviše, osećao je i nešto osvetničkog zadovoljstva gledajući u pameti kako Stanko pada... — Tako i treba! — mislio je. — Hoće on meni da otme Jelicu...Nema, sinko krvavi, to se glavom plaća!...I kako je bezočan, pa me još zove da mu budem dever!...Ovako ja tebe, pa sada neka ti deveruju hladne guje pod zemljom; ja ću uzeti Jelicu i bez tvoga deverstva!... I bio je tako miran... bilo mu je tako pravo kao da je učinio kakvo dobro delo... Ta lepa devojka!...I ona će biti njegova!...Što je bilo pa putu, on je sklonio; a Crna Bara boljeg od njega nema!... U pameti je gledao Jelicu kako se smeška na njega...Video je kako je njegov babo prosi, kako ih popa Miloje venčava...Srce mu se razdragalo, pa igra, igra u prsima... U tom slatkom zanosu zaboravi i gde je, i šta je učinio, i šta sad radi... Najedared se nešto prolomi nad njim, nešto što mu odjeknu u duši kao grom nebesni; nešto što ga zaprepasti i prenerazi, što mu prekide taj lepi nit snova njegovih...Učini mu se da se svet sruši. A to beše sovuljaga na hrastu više njega!...Ona zaleprša krilima i prolete mu tikom pored lica, tako da je osetio vetar krila njenih... Beše skočio na noge, ali je stojao na mestu kao zakovan...I uzdrhta kao prut... To ga osvesti...Odoše mu mili snovi.On vide samo da je begunac i ništa više... Neka strašna misao, strašna kao avet, dođe mu na pamet. — A ako ti nisi ubio Stanka!...Ako on bude živ, kud misliš onda?... Op oseti da mu se zemlja pod nogama giba...Ali se opre toj misli. — Ubio sam ga!...Dobro sam gađao!...Kuršum je udario u glavu!...On je posrnuo i pao.To sam video ovim mojim rođenim očima! Pa, opet, opet!...Činilo mu se neverica: on nije bio uveren da je Stanko pao!... I opet napreže misao da ga seti celog događaja!... — Posrnuo je... posrnuo je... to sam video!.., A ja sam gađao u glavu... usred glave!...A kad je posrnuo, onda je i pao!...Nije mu glava od kamena, pao je!...Jeste, pao je!... I on uveravaše sebe da je pao... Ali na uveravanju i ostade...Nešto mu iznutra šaputaše: — Živ je on, živ!...Možda još luta dubravom noćas, pa te traži!... Kosa mu se diže uvis...Užasan strah ovlada njime... Nešto zašušta iza njega...Telo mu prožma jeza...Zaustavi dah, napreže uvo i — ne ču ništa!... Pogleda nada se... nebo se osulo zvezdama; a one zvezde glede ga hladno i podrugljivo kao oči uhodine, koji je pronašao krivca, pa se pravi da ga ne vidi, nego dremljivo trepće...Ali krivac kao da čita iz toga pogleda, koji mu veli: znam te, vidim te!...Ti si... ne možeš pobeći!... I zvezde mu uliše strah... I opet nema tišina...I listak stoji, i ptica ćuti, i sve je zanemelo, samo iz duboke dubrave jekne poneki glas...Ali to nije glas ni čovečji ni životinjski... to je glas tavne noći: dubok i tavan, i neodređen i silan, i tajanstven; glas koji te razdraga, ali ti od njega i pamet stane, i krv se sledi; glas koji te ubija, ali i krepi — prema raspoloženju duše tvoje... I od ove gore uhvati ga strah.Od gore u koju je pobegao!...Uhvati ga strah usred luga gde, možda, nije nikad kročila noga čovečja... On se oseti sam, ostavljen i od boga i od ljudi.Sam usred prirode pune života: kod neba — bez neba, kod boga — bez boga, kod onolike roditeljske i bratske ljubavi — bez ljubavi!Nikoga kod njega, nikoga oko njega, nikoga nad njim sem straha...On mu se jedini naturio za prijatelja. I on naže da pobegne od toga prijatelja... Jurio je i jurio.Najedanput stade. Učini mu se da ugleda vatru, ali vatru veliku, kao da kuća gori.On zastade, dršćući, a hladan znoj pocuri niz slepe oči i lice... Vatra je bila velika, sjajna; probijala je kroz gustu šumu... a plamen je lizao sve više i više...I on oseti toplotu toga plamena... Malo-pomalo, vatra se poče tuliti, a iznad drveća podiže se mesec, istina malo okrnjen — posle uštapa — ali opet veliki i sjajan. Prvi put, te noći, dahnu on dušom...Mesec mu osvetli šumu, a njemu kao da svanu.Zastajaše ovde-onde ne bi li našao kakvu putanjicu da se njome uputi.I posle malog tumaranja nađe je. I oseti lastak duši...Bio je uveren da će ga ta putanja izvesti na put.I to ga je veselilo.Ta, samo da mu se oprostiti ove puste dubrave!Nisu ljudi tako strašni!Strah je pustolina, jer u pustolini osećaš kako su i tvoje grudi prazne... I on pusti korake... Ali... najedanput zastade... Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide.On diže glavu i vide pred sobom čoveka... Da je smotrio vuka ili medveda, lakše bi mu bilo... Prva misao beše mu: Stanko.Od te senke što mu se lagano približavala učini mu se Stanko.Učini mu se da vidi i garavu cev upravljenu pravce pa grudi njegove... Svu je noć obamirao, ali sad umre!...Noge mu se podsekoše, i on se surva na zemlju kao panj kad mu žile podsečeš...Zatvori oči da ništa ne bi video... I učini mu se kako priđe neko i nadenese se nada nj; neka ledena ruka uhvati ga za vrat i steže...On oseti kako ga ta ruka sve više i više steže: kako hladni prsti utanjaju sve više i više u oblinu njegovoga vrata.Dah mu se poče gubiti...I... on se obneznani... Vodeći Jelicu i držeći je čvrsto za ruku, Stanko izide na put.Onda stade, zagleda se u oči Jeličine, pa reče: – Idi kući. — Dobro — reče ona poslušno i izvuče svoju ruku iz njegove, — Nego... stani!...Ona stade. — Je li, Jelice?Pravo mi kaži: ili voliš mene ili njega?Ona se zarumene i obori glavu. — Ti znaš — prošaputa. — A za njega ne mariš? — Ne marim. — Nimalo? — Nimalo. — I... svejedno ti je? — Svejedno!... — Dobro, idi sad! Ona se okrete i ode najlak. On pogleda žalostivo za njom...I što je ona više odmicala, njemu sve žalije...A kad je nesta s očiju, on se pokaja i htede je viknuti. Ali se uzdrža... Još mu je grmelo u glavi, još su mu crveni kolutovi leteli pred očima, a na duši mu nekakav težak teret, tako težak da mu je telo pritiskivao pa ne može da ide. I on se vukao i posrtao kao prebijen.Sve beše neodređeno i zbunjeno u mislima njegovim.On još nije mogao ni pojmiti, a toli razmišljati o događaju koji se desio.Misao se njegova otimala od zabune, ali ona beše tako zamršena i prepletena, tako prignječena onim lenim nemarom da se ne može ni maći između zidova tesne lobanje... Sunce je bilo već na smiraju.Oko njegove glave zuzukahu komarci; sa sviju strana čuo se cvrkut...I u toj lepoti sunce se lagano spušta, nestaje ga na zahodu, u onom lepom rumenilu koje je svakoga dana drukčije... A Stanko, koji bi se vazda zagledao u izlazak i zalazak sunčev, koji se bacao u sanjarije čim insekti zazuzuču oko njega — prvi put to ne pogleda. Op je išao tromo i leno...I stiže kući. Radeni ljudi rano večeraju, rano ležu, da bi ranije sutra na posao ustali. Otac njegov, koji ništa ne znađaše o događaju, dočeka ga s prekorom: — Tako svakad!Nikad nisi došao kući kao druga, srećna braća!...Svakad njega moram čekati!...Stanko sagao glavu i ćuti. — Momčadija!...Trice i kučine!...Samo pilji devojkama u zube!...Ne znam kakve su i te devojke!Što im ne kažu: idite, more, kući! — vikao je starac. — Sve se iskvarilo!...Nema tu momka pa da ga svećom tražiš!...Je li gotovo? — Jeste, tajo! — odgovori snaha. Starac se pridiže sa svoga mesta, uze voštanicu što beše prilepljena uza zid i zapali.Mara mu prinese, u zemljanoj kadionici, žara.On uze s police zrno tamnjana, prilepi svećicu uza zid, spiri puhor sa žara i spusti zrno...Podiže se plavičast, mirisan dim, a starac se prekrsti. — Va im̓ oca i sina i svetoga duha, amin!... I onda poče kaditi prvo sveću, onda sebe, pa ukućane po redu i starešinstvu...Zatim otpoče molitva, u kojoj je starac prizivao sve božje ugodnike da pomognu domu i narodu njegovom: zdravljem i berićetom...Čak je prizivao i „dobre” i „zle” duhove: dobre da mu pomognu, a zle da se otklone od doma njegova...Dugo je trajala ta molitva njegova; mnogo je prošlo dok starac učini poslednji poklon, metnuvši krst na se.Onda se okrete. — Na zdravlje vam molitva! — reče blago i veselo kao da nije maločas vikao. Mlađi priđoše ruci i ocu i materi, i onda zasedoše za večeru. Za večerom se vodio običan, domaći razgovor.Govorilo se o vršidbi, koju je trebalo sutra početi. — Bogami, deco, požurite.Ima se dosta posla ove jeseni...Eto, moramo i ovoga ženiti...I pokaza rukom na Stanka. — Bogami, i reda je — veli Petra, majka Stankova. Stanko obori glavu. — Kako da nije reda? ...Ja i Ivan čekamo da nam se sinovi jednog dana zaplaču!...Vere mi, da ih ne iženimo ove jeseni bi ruljali kao volovi! Svi se oko sovre zasmejaše, samo Stanko ne.Njemu tek sad puče pred očima, sad tek vide šta htede Lazar učiniti s njim.Ta on je pucao pa njega, on ga htede ubiti!... — Nego, ne znam koju li je ludu ovaj ludak našao?...Ivan mi reče da je onaj njegov bacio oko pa onu Sevića. Stanku zastade zalogaj.Kao da mu neki dokopa srce i trže ga, takav bol oseti. On skoči i pobeže napolje. — Ej, more! — smejao se starac. — Bajagi stidi se, a ovamo bi poleteo četvoronoške da se ženi!...Dobro, dobro!...Je li, babo, da je lud?... — Ha-ha-ha-ha! — smejala se majka. — Pa mlad je, stidi se!...Hodi, večeraj, rano! — More, mani večeru!...Ne bi ti on sad okusio pa da su carske đakonije!...Ha-ha-ha-ha! — smejao se starac. — Pa i ti, brate, mnogo ga diraš! — reče Petra prekorno. — Eto dete i ne dovečera!... — More, babo, ćuti!...Neka ga!Zar si mi ti svakad povečerala!...Ostavi ti mladosti njeno, nije on gladan! A dok se oni smejaše, Stanko je muke mučio! Njegovo skoro detinjsko srce otrova najedanput ljubomora, silna, besna, strašna ljubomora...Dakle, Lazar ga htede ubiti zato da bi ga sklonio s puta!... I stvori mu se strašna slika pred očima: Kao on mrtav...Iz glave mu lopi krv i mozak...Otac, majka, braća, snahe, sinovci, sinovice – sve jada i nariče...Njega spuštaju u crnu zemlju...Oko negova lica vuku se hladne zmijurine...A tamo?Lazar se smeška na Jelicu; njegov mu je otac prosi ona polazi...Prilaze oltaru... On riknu kao ranjena zver...U njegovoj duši buknu nješto...To beše gnev...On je rastao naglo kao kvasac, i... ispuni ga svega...I duša, i srce, i... svaki damar njegov postade gnevan na Lazara... Da je to njemu Lazar kazao, da je bar on ma šta opazio — on bi i oprostio.Lazar htede njega ubiti samo zato da ne uzme Jelicu.A u Stankovim očima taj greh beše veći od svakog drugog greha...Da mu je Lazar ne znam kakvu pakost učinio, da mu je uzeo sve do gole kosti — i to bi mu oprostio.Setio bi se detinjstva, mladosti, drugovanja, bratske pažnje, i... oprostio bi mu!... Ali Lazar hoće Jelicu.I to mučki!...I još htede da ga ubije!... A... to mu ne može oprostiti! I on oseti mržnju, silnu, strašnu mržnju prema Lazaru...Ona beše velika.On nije hteo samo da ubije Lazara, on je hteo da ga uništi, da nijedna ljuljka od njega ne ostane!... I ta ga mržnja poče preobražavati.On je osećao kako postaje drugi, sasvim drugi čovek... Pravo vele, u čoveku je sve: i dobro i zlo; obe su klice u njemu.Koju više dražiš, ona jače i osvaja. Da Lazar nije podstakao zlu klicu u duši Stankovoj, ona bi ostala u njemu mirna kao jagnje, uspavana, pa bi tu zakržljala i sasvim izumrla...On bi bio dobričina, miran, blag, skroman; pravio bi se manji od makova zrna, poštovao starije, voleo mlađe; živeo bi u miru sa susedima; sklanjao bi se da ga ne diraju; molio bi i preklinjao i gore od sebe da ga ne vuku po sudovima, da se parbi s njima...Mira radi popuštao bi pa ma štetovao...Jednom reči, bio bi to miran seljanin: davao bi bogu božje, a caru carevo, i begu begovo, i nikad se, ama jednom rečcom, ne bi protivio. Ali darnuta je klica zla.A ona je bure baruta.U to bure Lazar je bacio varnicu, i barut je buknuo... Sad — ne zaustavi!...Grudi Stankove postadoše vulkan koji je bacao sve, a nije primao ništa.Nikakvi razlozi više ne mogoše njime ovladati; ništa na svetu ne bi ga moglo zadržati da ne ubije Lazara... On je bio čovek svoga doba.Juče mleko majčino, danas ljuti ris; juče miran ratar, a danas veliki vojvoda!...U trenutku se rešavao na sve.I, mećući sve na kocku, on je morao pobediti...Nije se osvrtao na prošlost, nije mislio o budućnosti — njemu je samo sadašnjost bila pred očima...Ona mu je govorila: — Ubij Lazara!... — Jest, ubiću ga... kao muvu!...Da pirnem, nestaće ga!...Sad mi je manji od mrava, a lakši od paperka! I pogleda u nebo, pa se stade zaklinjati bogu, zvezdama i plavom nebu da će ubiti Lazara... Hodao je nemirno po voću; kapu zabacio na zatiljak, te mu vetrić hladi vrelo čelo. — Jest!...Ubićeš ga, ali kuda ćeš onda??...Znaš li: ko ubije, i njega ubiju? — šaputaše mu jedan glas. On se trže.Zaista, tako je.Ako on ubije Lazara, ubiće i njega.I onda, Jelica opet neće biti njegova. To ga zaprepasti i gotovo pokoleba...Zar da se odrekne Jelice?Pa kako će proživeti one dane do smrti?... E, ali kako da ostavi Lazara?Zar da ne kazni greha njegovog?...I zar neće Lazar — ako u životu ostane — opet mučki pokušati da mu život uzme?... Duša ga zaboli...Ništa crnje, mislio je, nema od života njegovog.Ta, dokle je god mogao pogledati unapred, video je samo patnju i neizvesnost. Stojao je kao na ivici nekog ponora, ne mogavši se rešiti ni na šta. — Da ga ubijem!... — A kuda ćeš onda? — U goru! — senu mu kroz glavu. — Jest, u goru!...I kad tamo budem, onda se ne sme niko taknuti Jelice!...Ona samo može moja biti!... — A otac, a majka?... On pogleda.Vrata na kući otvorena.Jasni plamen osvetlio im lica, smeju se i razgovaraju. Ko da ih ostavi?...Zar da ih pod sedu kosu ubija?...Zar da im pod starost zagorča dane?...Zar da im tako bude zahvalan za njihova dobročinstva i negu?... Pa onda, ona dobra braća i snahe, pa ona mila dečica — sinovci i sinovice — što ih je on na svom kolenu cucao, pa oni vedri i veseli dani, radni dani što su šalom začinjeni, pa oni lepi svečanici, pa kolo, pa prelo, pa drugovi...Svega, zar svega da se odreče?... Živi plamen goreo je u duši njegovoj...Srce ga je bolelo za tim mirnim i tihim životom...Znoj mu oblio čelo...On je stojao kao okamenjen pred tom svetom slikom domaćom.... A ta slika, živa slika, kao da ga je mamila k sebi, kao da mu govori: Hodi k nama!Sladak je život u domu tvome!...Slatka je ruka materina; blagi su ukori staroga babe!...Hodi k nama!Sve će biti što ti duša zaželi.Dovešćemo mi tebi i Jelicu!...Tek tada ćeš osetiti kako je topla ljubav njezina...Ta, ti nigde zgodnijeg kutka za sebe naći nećeš!... I udariše mu suze, on raširi ruke i pođe da padne u naručja tome blagu ovoga sveta... Dok se, ujedanput, kraj ove lepe slike pojavi i riđe lice Lazarevo. Nešto vrelo, nešto strahovito prožma mu snagu...On ciknu, ciknu kao guja pod kamenom...I sve svoje milo i drago, ovu lepu sliku, složi na plamen i sažeže... Osta nešto strašno u grudima njegovim, nešto što zija kao ala nenasita — osta osveta... Lazar i on ne mogu živeti pod nebom, jedan mora biti mrtav!On se reši u goru, ali najpre da ubije Lazara... I, čudnovato!Od toga časa on beše drugi čovek.Niko više nije mogao raskvarti nameru njegovu.To osta kao u kamen urezano...Otac, mati, braća, deca, Jelica... sve je na svome mestu, ali nada svima je smrt Lazareva...Činilo mu se da neće moći živeti, da neće moći disati ako Lazar diše!... I, stegnuvši pesnicu, baci strašan pogled pa kuću oca Lazareva. — Teško tebi, stari Ivane — riknu on. — Teško tebi, krove, koji si prvo zaklonio glavu onome zlikovcu!...Od tvoje kuće, Ivane, ostaće kućište, a od naroda iz doma tvoga strašna pripovetka!...Tako mi Gospod glasa ne čuo, tako me ne ogrejalo sunce sutrašnjega dana!... Lazar se nije prevario.Ono je zaista bio čovek.Ali ne beše Stanko nego Marinko. Subaša je bio nešto zamišljen kad mu javiše da je tu Marinko.On reče da ga puste.Po licu Marinkovom poznalo se da nešto ima. – Šta je, Mašo? – Dobro je, dragi aga! – A kako je dobro? Marinko mu ispriča ceo događaj, samo što je i sam mislio da je Stanko mrtav.Turčin je slušao zadovoljno.Pošto Marinko svrši priču, upita on: — Pa, šta misliš sad? — Ja dobro mislim, čestiti efendija.Sad treba da se ti zauzmeš za Lazara...I onda je Ivan Miraždžić tvoj!...A kad bude Ivan uza te, onda je Crna Bara zavađena.Želio si da miriš Crnobarce — želja ti je ispunjenja. — A gdje je Lazo? — Bogami, dragi aga, to ni ja ne znam.Pobegao je u šumu. — E, moj lijepi bratac, ti mi ga moraš naći! — Hoću, naći ću ga!Kako ne bih!Kad ti hoćeš, naći ću ga, pa, aman, da se u zemlju sakrio! — Eh, tako, tako!...Idi, nađi ga!...Hoćeš malo duhana?... — Pa... ako je bog dao... — A dao je, ja!...Za tebe svega u Sulje ima!...Evo, naj!... I dade mu punu pregršt. Marinko napuni duvankesu, zatim zapali lulu, pa se diže u šumu... Tumarao je po dubravi; već spade s nogu i mišljaše da prisedne da se odmori, kad smotri Lazara.On pođe, zausti da ga vikne, a Lazar pade... Lazo!... viknu ga. Ali Lazar beše onesvesnuo od silna straha, pa ne ču viku njegovu.Marinko kleče na jedno koleno pa mu pridiže glavu. – Lazo!.. Lazar poče dolaziti k sebi.U strahu on ne poznade glasa Marinkova, pa ne smede ni oka otvoriti.Marinko je neprestano vikao... Jedva se Lazar osvesti i poznade glas.Tada otvori oči: – Šta je?...Ko je to?... – Ja sam, Lako brate, ja. – A, ti si, čiča Marinko? – Ja, sine, ja. – Otkud ti? — Tražim tebe. — Moji te poslani?... — Jok.Subaša me poslao da te nađem pošto-poto... Lazara prođe jeza...Tek beše odahnuo od jedne, eto ti mu druge brige!...Šta će subaša s njim?...Da nije od sve zbilje ubio Stanka, pa ga subaša traži da mu naturi „lisice” na ruke i da ga pošlje kadiji?... I... učili mu se da je već okovan, i... zaseli pa mu sude...I kao stoji sto, na nemu čutura i dve čaše, a kao kadija prilazi, naleva čaše iz čuture i veli ocu Stankovom: „Pij mu samrtnu!...” Strašna ova slika ukoči ga. — Hajde! — zove Marinko. — Čekni! ...A što li me zove subaša? Čudan čovek beše Marinko!...Mada je već unapred znao raspoloženje subašino, opet ne hte rečce kazati.On je mislio: da je samo subaša u pravu objaviti tu radost Lazaru.I reče: — Ne znam. — Nije ti ništa kazao? — Ništa. — Čuješ, čiča Mašo... — Šta? — Ja ne smem ići! — Moraš!...Meni je subaša rekao da te dovedem! — Kaži da me nisi našao. — Šta?!...Da lažem!...Subašu da lažem?!...Jesi li ti poludeo?!... I pogledom diže Lazara.Lazar ide, a kolena mu klecaju.Mislio je da beži, ali ne može; sem toga, znao je da od Marinka ne može pobeći.On bi trčao za njim dok bi duše osećao.Bio je to užasan čovek.Neka mu Turčin kaže da svoga sina sveže — on će ga vezati kao dušmana, pa da mu oči iskaču... I Lazar je išao kao ovca na klanje... Opet se okrete Marinku: — Je li, čiča Mašo? — Šta je, rode? — Što me ne pustiš? — Jesi poludeo, bogami!...Neću, polazi! — Moj babo ima para!...Išti koliko hoćeš, samo me ne vodi tamo!... Marinko je gledao nekim životinjskim pogledom, pa se nasmeja. — Para!...A što će meni pare?Zar su pare za budale?...Meni to ne treba!Što mi treba, da mi moj Kruška, bog mu zdravljica dao!...I on svakad lepo sa miom...Ali zato, opet, ja njega poslušam.Šta ćeš: pokornu glavu sablja ne seče!...Što nisi bio miran?...Bar ne bi mučio starog čiča Marinka da tumara noćas po šumi... — A zar ne znaš, nesrećniče matori, da se ovo tiče moje glave? — jeknu Lazar. Marinko se stade ceriti: — Bogme, dijete, pa i glave, ja!...Šta se mene tiče tvoja glava, ja čuvam svoju!...Kad bih ja sad tebe pustio, kud bih onda?...Misliš Kruška ne bi doznao?... — Išti šta hoćeš! – jeknu Lazar opet i stade kršiti prste. — Ne tražim ništa!I šta će mi?Ja sam čovek star.A Kruška ima više vere u meni nego u svima njegovim pandurima.Pa kad mi čovek veruje, je li pravo — pitam te — je li pravo da ga slažem?!... U tom izidoše na put.Lazar vide da su blizu hana... Napreže svu snagu i jurnu da pobegne...Ali ga Marinko stiže i uhvati za vrat. — Pre bi od munje pobegao nego od mene! — reče on i pogleda Lazara strašnim pogledom... Lazar se predade sudbini... Dođoše pred han...Marinko propusti Lazara napred.Lazara beše snaga izdala.Bez Marinkove pomoći on ne mogaše prekoračiti praga. Vatra sa ognjišta osvetljavala je han.Hadžija i panduri subašini spavahu oko vatre.Marinko probudi jednog pandura, reče mu da javi subaši da je našao onog čoveka i doveo ga. Pandur priđe vratima i taman ih otvori a iz sobe se začu subašin glas: — Dođe li Marinko? — Došao je...I doveo nekoga. — Neka dođe ovamo. Marinko uze Lazara za ruku i uvede ga u odaju. Lazar sasvim izgubio svest.On već nije znao šta radi.Išao je, jer ga je Marinko vukao.Da ga on nije poveo, ostao bi na mestu kao okamenjen. — Eh... biva, Marinko!...Ti pa — ti!...Bez tebe ništa! — reče Kruška. — Ja samo slušam starijega! — reče Marinko, celujući mu skut. — Ako... ako!...Izidi, odmori se!Marinko udari „temena” i izide. Lazar je čuo ovaj razgovor, ali beše ravnodušan.Duševni umor beše toliko jak da on nije mogao više ni pojmiti svoga položaja. Kad Marinko izide, Kruška se diže sa divana, priđe Lazaru pa mu pogleda u oči i reče blago: — Nemoj se plašiti...Ne boj se!... Lazar zakoluta očima.On nije verovao da te reči subaša govori.Da ne beše još koga u sobi?...I on poče zverati oko sebe... — Ne boj se!...Ne boj se!... — reče Kruška i opet blago. – Ali prevario si se. Ove tople i blage reči, posle onolikih muka i onolikog straha, padoše kao na usijano gvožđe...Srce mu zalupa naglo, čisto htede da ga uguši...Poliše ga suze, on zajeca... — Oprosti!...Pa kleče preda nj. — Ja nisam hteo!...To je bilo najedanput!...Ni sam ne znam šta mi bi!...Dođe mi da ga moram ubiti!Ili nega ili sebe!...Nisam mogao otrpeti da on bolje skače od mene!Pa onda, i oborio me!...Pa onda, srce mi se cepalo na paramparče kad vidim samo kako ga Jelica gleda!...E, dođe, pa mi se smrče pred očima!...Morao sam ga ubiti!... – Ali ti ga nisi ubio! — reče subaša.Lazaru kao da neko opali šamar. — Nije mogućno! — reče on i pogleda razrogačeno Krušku. — Nisi ga ubio! — Ali, on je... pao! Turčin udari u dlan.Jedan se pandur pojavi na vratima. — Je li tu Meho? — Jeste. — Nek dođe.Meho uđe u odaju. — Kad si ti vidjeo onog Aleksinog čapkuna? — Prije jedan sahat.Vidjeh ga u voću, kod kuće.Lazar obori glavu, kao da je sv. Aranđeo nožem dohvati. — Idi, Meho. Meho izide. Obojica zaćutaše.Turčin stade hodati preko sobe.Podavio bradu, pa gricka, vidi se: nešto krupno misli.Najzad reče: — Sad, nijesi ga ubio, nijesi!...Ali kako ćeš svijetu reći zašto si pucao na nj?... — Kazaću: zato što ga mrzim! — Ali to nije pametno... — Ja ga od istine mrzim! — To znam...A kaži ti meni ima li u tvojega baba para? – Ima. – Znaš li gdje mu stoje pare? – Znam.U starom vajatu, u jednom sanduku. – Jesu li pod ključem? – Jesu. – Je li i Stanko znao za te pare? – Jeste. – Je li tvoj babo znao da Stanko zna? – Jeste.Naše su kuće kao jedna.Ništa od njihovih ukućana nije skriveno. – Eh, eto vidiš! — reče Kruška i upilji u Lazara... Lazar se poče dosećati. — Sad idi kradom kući...Idi pravce u vajat, razbij sanduk, uzmi pare pa skloni gdjegod!...A sjutra kaži da si pucao na Stanka zato što te je pokrao!...Jesi razumio?... Lazaru se nasmeši brk.Ta Kruška ne samo da mu prašta nego mu daje saveta kako i pred svetom da se pravda!...Još će, osem svega, načiniti Stanka i lopovom...On pože glavu i reče: — Jesam, razumeo sam. — Vi’š — reče Kruška — kako se brinem za te!... — Vidim, i... hvala ti! — Ali ti me moraš slušati, ili... — Slušaću te kao oca, bolje nego oca!... — Lijepo, lijepo!...Tako ja i hoću! — reče Kruška i udari u dlane. Pandur promoli glavu na vrata. — Kaži Marinku neka dođe. Marinko uđe, govoreći još s vrata: — Ja malo prisedoh da jednu, u tvome zdravljicu, popušim, čestiti efendija...A malo sam pijno i rakijice... — Ako, ako, Marinko!...Ti si moj, ako!...Marinko razvukao lice, pa se ceri od radosti što ga subaša tako mazi. — Hvala ti! — reče. — Nego, znaš šta, Marinko? — Šta? Ti ćeš sjutra kod sudnice pričati kako si juče vidjeo Stanka kad je izišao iz starog vajata Miraždžićevog, i kako se krio da ga ko ne bi vidjeo...Jesi utuvio? — Jesam, ne beri brige!Kad ti hoćeš, ja ću se i zakleti, a toli lagati! — Ali kad lažeš — pazi!...Nemoj da te uhvate! — Ama ne uči ti mene!To je moj stari zapat!...Ja kad stanem lagati, i sam mislim da je istina! — E, tako, vidiš! — nasmeje se Kruška. — A sad idi s Lazarom do kuće, neka dijete nije samo. – Hoću, efendija, kako ne bih!...Hajde, Lazo!Hajde, rode!... Obojica udariše „temena”, pa izidoše iz odaje. – Laku noć, efendija! — Laku noć!... Turčin osta sam.Raspali čibuk, pređe preko odaje nekoliko puta, gladeći bradu. — Eh, biva, ovo valja!Ovo vrijedi roba iz tamnice!...Sad sam lijepo, bez po muke, turio ugarak u obje kuće...Dok se sad zavade, neće im se ni čukun-unuci pomiriti!...I selo će se njih radi pozavađati!...Pravo veli Marinko, ondaj će mi Crnobarci doći da ih mirim!...Neće im ništa pomoći oni drljavi pop, nego Suljo, ili, kako me oni vabe, Kruško...A ja ću se ondaj do mile lasti rebriti po Crnoj Bari!...Vidjećemo da li više vrijedim ja ili Uso iz Bogatića, te ga jednako hvale!... I, pun zadovoljstva, izvali se na divan, puštajući guste dimove...I u ovim plavetnikastim kolu tima on vide divne i krasne slike, vide svoje lepe nade ostvarene... Čibuk mu ispade iz ruke, a u odaji se začu lako hrkanje... Osvanuo je 21. juli.Po samom jutru videlo se da će dan biti veoma topal.Prvi zraci sunčevi čisto su pekli kroz onaj čisti vazduh. Kmet Jova uranio, umio se, molio bogu, pa, po svom davnašnjem običaju, izišao do svoga kovanluka. U kući život.Užurbali se mlađi, spremaju se na posao na koji ih je odredio sedi domaćin.Tu je i čiča Sima, knez.Došao da vidi hoće li mu kmet što narediti.Spokojno sedi starina i još spokojnije naginje čuturicom, koju mu mlađi izneše!...Bio je uveren da toga dana neće mnogo kasati.A i kuda bi?Svet je po radovima, svaki to gleda da za lepih dana ovrše i odnese u ambar svoj trud i znoj... Dok bahnu u avliju Ivan Miraždžić.Bio je bled kao krpa.Kako dođe, op zapita za domaćina.Kad mu rekoše da je kod kovanluka, on se diže žurno k njemu. Sima se čudio šta je Ivanu te se tako unezverio, ali se još više začudi kad vide i kmeta tako isto bleda, gde se vraća iz kovanluka. — Simo! — reče on brzo. – Čujem! I Sima skoči kao oprljen. — Brzo, ali što brže možeš, zovni mi popa! Vide Sima da je to nešto ozbiljno, pa, koliko mu stare noge dopuštahu, požuri da izvrši kmetov nalog. Jova povuče Ivana u svoju odaju. — Ama... to ti ozbiljno veliš? — Ozbiljno. — Je li istina, pobogu?!... — Da je i meni ko pričao, ja mu ne bih verovao... ali obijen sanduk i odneto sve!... — A koliko ono reče da je bilo? — Ravnih dve stotine dukata!... – Dve stotine dukata!...A sumnjaš li na koga? Ivan umuknu.Saže glavu i poniče nikom... Kmet je hodao preko odaje.Ta, to nije bilo za nj samo čudo nego strah božji...Trideset godina kmetuje, a toga čuda zapamtio pa ni čuo nije.U mislima sećao se on svakog domaćina i njegove čeljadi, i ne smede, ama nijednog časka, posumnjati ni na koga...Sve to behu ljudi časni i pošteni, sve to behu deca dobra i valjana. — A je li?...Da nisi imao kakvih gostiju ovo dana? — Nisam. — Da ti nisu Turci dolazili? — Nisu.Niko živi nije svratio u moju avliju ima mesec dana... Jova opet poče hodati...On ne znade šta da misli...Pljesnu se od muke rukama i očajnički stade govoriti: U Crnoj Bari krađa!...Poharan čovek u Crnoj Bari!...I to onda kad kmetuje Jova Jurišić!...O, Gospode!... je li to mogućno?...Pa šta će nam sad reći druga sela?...Reći će mi: ne ponosi se!... spusti malo durbilj...Ta u tvojoj Crnoj Bari obijen je čoveku sanduk i odneto mu dve stotine dukata!...Ko da preživi ovu bruku?...I to još pod sedu kosu!...O, Gospode!...Što mi juče životne uze da ovoga pokora ne doživim!... Pa poče drhtati od žestina...I suze mu udariše... U taj par uđe popa. — Dobro jutro! — Zlo, moj popo! — reče Jova. — Što, Jovo? — Krađa! — Krađa?! — upita preneražen pop. — A kome... gde?... — Meni — reče Ivan. Kmet jedva dođe do reči.On ispriča popu kako je Ivanu nestalo novaca. Kad kmet ispriča, popa se okrete Ivanu. — Na koga sumnjaš? — zapita ga.Ivan opet nikom poniče. — Ne znaš ko je? — upita pop opet. — Ta, to i jesu jadi, moj popo! .....Tu i nema više sumnje... — Pa ko je? — rekoše uglas i pop i kmet. — Video ga moj Lazar...Juče je i pucao na njega... Obojica prenuše.Još sinoć za večerom čuli su šta je juče u kolu bilo.Obojica najedanput viknuše: — Stanko?! — Stanko — reče Ivan. — Ama, zar Stanko Aleksin? — upita kmet. — On glavom! — reče Ivan. — Onaj moj ljutac — ka̓ i sam što sam — smotri ga juče, baš kad izide iz vajata.„Začudim se”, veli, „šta će Stanko u vajatu.Odem da vidim nema li koje od kućana.Kad tamo — razbijen sanduk i odnete pare...Ja ti se naljutim, dokopam pištolj, pa za njim...” — Ivane! — reče pop. — Ne greši duše!... — Ama, popo, boga mi!... — Ama, ja čujem — preseče ga pop — da je Lazar pucao na njega zbog Sevića devojke... — Veruj, popo, nije istana!Pop ućuta, pređe jedanput preko sobe, pa, više za sebe, reče: — Da su mi rekli: Stanko ubio čoveka, verovao bih; ali — Stanko pokrao — ne verujem!...Onda se okrete kmetu: — Jesi zvao selo? — Nisam. – Zovi!... Kmet izide te naredi Simi da sazove selo, pa se vrati u sobu. — Šta mislimo sad? — zapita on popa. — Još ne znam...Hajdmo sudnici, pa ćemo se razgovarati.I sva trojica krenuše se oborenih glava sudnici... Nije prošlo ni pun sahat, a Sima već sazvao domaćine.Došli ljudi, užurbali se, pa pitaju jedan drugog što li ih kmet na takom lepom radnom danu saziva. Skoro poslednji dođe Aleksa Aleksić.Ljudi ga pogledahu ćuteći.Sve je selo znalo za jučerašnji događaj.Međutim, on još ništa čuo nije: ni mu je kazao Stanko, niti se s kim sastajao.Pa, kao čovek čiste savesti, još je vedar i razgovoran.Krstom s krste ljudi; neki čak rekoše: — Ja tvrda srca, pobogu brate!... Siromah Aleksa!...Ni sanjao nije šta mu se sprema. Najedanput nasta tajac.Iz sudnice izidoše popa Miloje, kmet Jova i Ivan. Kmet beše ozbiljan.Danas prvi put ne videše seljaci njegovog vedrog čela i osmejka.I vedrinu i osmejak zamenile nabrekle žile pa slepim očima i natmurene veđe. — Braćo! — poče on. — Sazvao sam vas da vam javim da se nešto strašno u našem selu dogodilo, nešto što nas je obrukano i osramotilo pred celim svetom... Glas mu je drhtao... Sve živo zinulo od čuda da gleda u njega...Nisu ljudi naučili da ga takvog vide. — Braćo! — reče on opet. — Trideset godina ja sam, po vašoj volji, glava Crne Bare.Za trideset godina moga kmetovanja ovakvog nepočinstva nije bilo!...Juče je, braćo, u našem selu učinjena krađa!... Nešto prostruja kroz one starine.Nasta žagor kao u košnici...Iz toga žagora jedva se razabra jedan glas: — A kome je učinjena krađa? — Evo! — reče kmet. — Ivane, opričaj sam ludima šta ti se desilo. I uhvati Ivana za ruku, pa ga izvede napred. Ivan stade pričati: kako je u starom vajatu, a u jednom sanduku, imao dve stotine dukata, kako je neko došao, obio sanduk i novce odneo... Ljudi se počeše gnušati lopova, pitajući: — Ama, ko li to uradi? Marinko Marinković istače se pa reče: — Kmete Jovo, popo, i vi braćo!...Ono, istina, Ivan Miraždžić me svakad grdi, naziva me turskom ulizicom i svakojakim imenicama, ali kad je stvar taka, onda ću i ja reći što znam, što sam svojim očima video, jer da to ne kažem — bogu bih sagrešio!... Sve živo pogleda u Marinka.On se iskašlja, pa poče: — Što Ivan reče — istina je...Sad, da li mu je baš toliko nestalo — ne znam; ali znam da je pokraden, jer sam svojim rođenim očima video lopova... — Ko je?Ko je? — zagrmeše sa sviju strana. — Čekajte, kazaću!...Evo kako je to bilo!Juče, posle podne, vraćam se ja iz šume.Tamo sam nosio marvi pomam...Kad sam bio prema Ivanovoj kući, smotrim Stanka Aleksinog gde izide iz starog Ivanovog vajata. — Umukni, Turčine! — ciknu Aleksa i polete na nj, ali ga ljudi zadržaše. — Čekaj, Aleksa brate, da ispričam šta sam video! — reče Marinko mirno i pogleda ga bezobraznim pogledom. — Ja od ovog nemam nikakve hasne, ali mreti mi valja, brate...Elem, vidim ja to... ništa!...Kao velim, on se sa Lazarom pazi, Ivan se pazi sa Aleksom... zar je tu što čudno kad je to kao jedna kuća?!...Ali ne lezi đavole!...Moj ti se Stanko nešto prikrada... nešto hvata drva na se i osvrće se da ga... — Lažeš!...Lažeš, ulizico turska! — ciči Aleksa. — .... ko ne bi smotrio — nastavi Marinko spokojno ne osvrćući se na Viku Aleksinu. — Kad to vidim, ja ti lepo pričučim iza jednog grma i uzmem ga na oko...On se vuče od drveta do drveta, dok ne dođe do svoje avlije; onda najedared pretrča preko ne, dođe do ara i stade nešto po đubretu čeprkati... pa se diže kolu...Mislim se: daj da vidim šta li je ono čeprkao!...Dok tek Lazar projuri pored mene sa pištoljem u ruci.Ja potrčim ne bih li ga stigao, ali gde mogu ja potrčati s onakim momkom?...Tek samo čujem pucanj...To sam, braćo, video ovim mojim starim očima i zakleću se u kom hoćete manastiru da je tako. — Ali ti lažeš, skote turski! — riknu Aleksa i otrže se od ljudi što ga zadržavahu. — To si sam izmislio!... — Lepo, Aleksa, — reče kmet. — On je to video i priča.A Mi hajdmo tvojoj kući.Tamo ćemo videti da li Marinko ima pravo. — Hajde, kmete!...Hajde, popo!...Hajdete braćo!...Svi me dobro znate!...S vama sam rastao i odrastao!...Svi vi dobro znate i moju decu!...Znaš ih najbolje ti, Ivo, stari kardo moj!...Ta u tvojoj su kući odrasla!...Sve selo zna da su to dobri radini!...Nisu lenštine, kao onaj što na moj dom pljuje!...Hajdete, braćo!... I svi se krenuše kući njegovoj... Ljudi gledahu Aleksu onako rastužena, pa im se sažali...I samom Ivanu beše vrlo teško.On se kajao zašto prvo nije javio Aleksi za taj slučaj... Dođoše kući.Aleksa je išao napred.Negova Petra izide pred ljude i smeškaše se, kao dobra domaćica, kad vidi goste na svome pragu.Ali nabrzo izumre osmejak kad vide ona natmurena lica. Aleksa joj reče: – Idi u kuću! Ona posluša i ode. Ljudi se uputiše aru.Marinko se istače napred, pa reče: — Evo, kmete, evo, popo!...Ovde je bio on i kopao nešto.A ja sam iza onog grma gledao... I op pokaza jedan grm naprema se. Na đubretu se videše tragovi kopana.Još beše vlažno đubre na onom mestu gde je kopano.Bejahu tu debeli orahovi hladovi, te ne može dopreti sunčeva zraka da osuši. — Simo, — reče kmet Jova odzbiljno — vidi-de ovde. I pokaza štapom na ono vlažno mesto. Sima se saže i poče čeprkati. Ledeni znoj probi čelo Aleksino.Srce mu je strepilo od slutnje, koja mu se baš tad javi... I kažu ljudi da ne može srce potegliti!...Pedeset domaćina stajahu bledi i nemi pred ovim prizorom...I svih pedeset srca potegliše Aleksi: želja sviju beše da se ništa ne nađe!... Sima je čeprkao.Njegova ruka napipa nešto u đubretu; neki gajtan natače mu se na prst.On povuče... Beše to crvena, svilena kesica na svilenom gajtanu... Sima je diže iznad sebe... Sve se živo zaprepastilo... ljudi nisu verovali svojim očima.Pop Miloje priđe da je rukom opipa. — Je li to? — upita kmet promuklo. — Jeste — reče Ivan. Kmet uze kesicu od Sime, prebroja novce pa reče: — Dve stotine. — Toliko — tvrdi Ivan. Svi pogledi padoše ia Aleksu. A on je stajao bled, ukočen kao kolac. Kao da mu stotinu vrelih kuršuma i hiljadu oštrih noževa prođe kroz njegovo nesrećno roditeljsko srce... — Da si stenu izvalio, više bi se osevapio nego što si njega rodio! — viknu kmet strogo.Aleksu osvestiše ove reči pune prekora. — Jaoj, starosti moja! — jeknu siromah. — A gde ti je taj nesrećnik? — pita kmet mrko.On pruži ruku na gumno, koje ne beše daleko. — Simo, zovni ga! Sima ode.Ljudi stojahu nemi, oborenih glava.Beše im teško gledati čoveka gde se pred njima kao crv vije... Petra izide iz kuće.Ona nije ništa znala o svemu tom.Za nju beše samo čudno to: što toliki svet stoji. — Što ne sednete, ljudi!...Hajte ovamo, evo sovre!...Sedite, da bar po jednu popijete... Ali se užasnu od onih bledih lica.Neka zla slutnja obuze je kad vide svoga Stanka kako sa Simom žuri ovamo...Ona stade da vidi, da čuje šta je to... Stanko stiže.On vide toliki svet, vide strogo popino i kmetovo lice, vide preneražene svoje roditelje, pa se i sam promeni u licu... — Je li, more? — upita kmet. — Čujem, čiča Jovo. — Poznaješ li ti ovu kesu?I podnese mu je.Stanko je dobro zagleda, pa mirno reče: — Ne poznajem. — Lažeš! — ciknu kmet. Stanko se trže i pogleda oko sebe.Ona mrka lica ćute, one ukočene oči glede ga kao kakve aveti...On pogleda u kmeta. — Ne lažem, čika Jovo, što bi mi nužda bila lagati? — Zar ti nisi ovo ukrao? — Ukrao?...A od koga, naopako?... — Ta šta mi tu izvijaš?...Pravi se: ne zna!...Zar ti nisi ovaj novac ukrao iz Ivanovog vajata i zakopao ovde, u đuvre?...I zar nije Lazar Ivanov zato juče na te pucao?... Pri pomenu Lazarevog imena Stanku se diže kosa uvis.Pred njim ožive jučerašnji dan s celim događajem...On ne odgovori ništa. — Je li? — pita kmet.On je ćutao. — Odgovaraj, more!On je opet ćutao... — Simo! — zapovedi kmet. — Veži ga!... Stanku pisnuše oba uva...Oko mu se zapali plamenom...On pogleda prvo kmeta, pa onda ostale.I njegov pogled sve ih prikova za mesto na kome stojahu. — Čekni malo, čiča Jovo, čekni! — reče on oštro.I hitro kao jelen otrča u kuću...Za nekoliko trenutaka vrati se naoružan do zuba: pištolj i jatagan za pojasom, a u ruci šara. — Kome je život omrznuo, neka me sveže! — reče strogo. Niko se ne mače s mesta.To više ne beše Stanko, to beše mladi div, snažan kao grom a oštar kao sablja...Iz oka mu sevahu munje. — Čiča Jovo!...Ja toga novca nisam uzeo, nisam ga ni video, tako mi boga! Onda se okrete Ivanu.Ovaj pretrnu i kolena mu klecnuše. — Ivane Miraždžiću!Do juče sam te zvao čičom, ali od juče nisi mi rod!...Ko ima opakog sipa kao ti, on meni ne može biti rod!...Pozdravi tvoga sina Lazara i kaži mu: Stanko Aleksić zna da je ova krađa njegovo maslo!...Juče me je hteo ubiti, ali mu bog ne dade!...Danas to već neće učiniti!...Pozdravi ga i kaži mu da je od danas za deset godina moj!...Da beži u svet, da beži u zemlju, pa nebo — naći ću ga!...Ja se smiriti neću dok se triput njegovom glavom ne koturnem!...Tako mi onog nebeskog sveštila što nas greje, i tako mi ovog časnog znamenja!... I prekrsti se. Njegove reči lediše srca...On onda priđe ocu i materi i skine kapu: – Babo!Hvala vam na nezi i hrani!... — A kuda ćeš, sine?On se jetko nasmeja. — Kuda ću?...Tamo, majko, tamo!...Idem tamo kud i svi nesrećnici kojima obest ili sila ljudska ne daju živeti među ljudima — u goru, majko!... — Nemoj, sine! — reče očajno majka i pruži ruke da ga zadrži. — Moram, nano!Ovde nije moje mesto!...Zar nisi videla kako htedoše da me svežu!...A ja se živ ne dam svezati!... Pa poljubi one drhtave ruke, uze šaru po sredini, pa ode najlak, ne osvrćući se...Svi gledaše i videše kako zamače u lug, ali niko ne pokuša da ga zaustavi. Kmet Jova se zagleda u Aleksu.Zatim pogleda po narodu, pa reče: — Hajdmo odavde!...Ova je kuća prokleta!...Pa bez oproštaja okrenuše svi leđa kući koju su do juče poštovali. Iznajpre je Stanko išao lagano, ali ga gnev poče poduzimati.I što gnev bešnji, tim i koraci veći...Najpre se ražali, i bi zaplakao da ne beše onog naroda...Ali u srdžbi izumreše suze... — Zar ja lopov? — vikao je glasno. — Zar ja lopov, što tuđe slamčice nisam taknuo?...Zar ja lopov, što tuđe mrvice hleba nisam uzeo?...I ko mi to reče?...Zar on?!...Je li mogućno da sam ja tolike godine guju na svom srcu hranio?...Ujela me je!...I boli!... Ta još juče je verovao da je Lazar najpošteniji čovek pa svetu, da od njega neće imati boljeg druga.A od juče?...Taj isti Lazar puca na nj; pa kad mu to nije za rukom ispalo, on nanosi sramotu domu njegovom I pljuje na sedi perčin oca njegova... Dakle, ko je taj Lazar? To je čovek koji ga je najviše lagao, čovek koji je nameravao da mu otme prvu, mladićku radost; pa ne samo to, nego najpre da mu uzme život; koji, da bi postigao svoje namere, htede osramotiti i njega i porodicu njegovu... To je Lazar. Pa šta je on? Dušmanin koga treba tući u glavu kao guju...Dušmanin koga treba najpre izmučiti najnečuvenijim mukama, koji treba da oseti svoj zločin... Ali kakvim mukama?...On nije znao...Što god mu padne na pamet, sve mu se čini vrlo blago prema zločinu Lazarevom... — Da mi je da oseti!...Pa da ga više zabole njegovi gresi nego muke kojima bih ga mučio!...Njegova rođena krv treba da se uzbuni protiv njega!...Da mi je izmisliti kaznu koja bi mu dušu ubila!... I, jureći šumom, umorio se.Živci napregnuti i razdraženi umorili se tako isto... Mrtav umoran i oznojen spusti se pod jedan hrast...Nije mogao više mrdnuti...Jedna sunčana zraka pala mu na ruku i on je osećao kako peče, ali ne mače ruku iako mu je bilo nesnosno... I misli mu leteše od stvarčice do stvarčice kao leptiri: lako darnu stvarku, pa idu dalje...Bio je prema svemu ravnodušan.Čuje cvrčka, pa pomisli samo: cvrčak cvrči...Nešto kucka nad njim „A... to je petlić”, pomisli, i dalje ništa...Gleda u njega, a ne misli o njemu...Gleda u sve, a ne misli ni o čemu!... Sunce je sve više i više naginjalo zapadu.Vrućina je popuštala...Osećao je kako ga pirka hladan vetrić i kako ga krepi...Sa čela mu nestajaše bora...Gledao je kroz goru rumeni zapad, a on, obasjan rumenilom, kao da se smeška na nj... Diže se.Prva misao beše mu da se pozdravi s Jelicom.Osećao je da se mora s njom sastati.On joj mora kazati da je laž sve ono što se danas selom pronelo o njemu i kući njegovoj...I još mnogo trebalo je da joj kaže... Pa se krenu Sevića kući. Išao je lagano; samo, kad je bliže voću došao, on požuri.Smotrio je u voću Jelicu gde zalučuje telad. Priđe ogradi i zovnu je.A kad mu ona priđe, njemu se sveza jezik!...Tolike misli, toliki osećaji... a on ih ne umede kazati!... Ali je osećao da joj mora nešto reći.I reče: — Zalučuješ telad? – Ja. — Koliko ćeš imati „zimkulja”? — (Krave što se muzu preko zime.) – Pet. – Dosta... I umuknu.Više ne znade ništa reći.A i njoj nije bilo bolje.Čula je sve što je danas bilo... Prođe nekoliko trenutaka u ćutanju...Oboma beše vrlo teško.Dok će reći ona, pokazavši na šaru u ruci njegovoj: – I to?... – Ja, eto. — I to ti on učini? – On. — Znala sam.Čim je taja kazao da su našli kesu, pomislila sam da je samo on mogao zakopati... — A šta veli taja? — Ništa. — Misli li i on da sam lopov? — Misli. – A ti? — Ja ne mislim.Ja verujem da si ti najbolji i najpošteniji momak na svetu... — A hoćeš li me čekati? – Hoću! – A ako te on zaprosi? – Odbiću ga! – Ako te tvoji budu terali?Ona mu pogleda pravo u oči.Stanko je video njen odlučan pogled. — Kazaću im da ga mrzim! — A ako te budu naterali? — reče Stanko i upilji u nju. — Mene ne može niko naterati! — reče ona i sevnu okom. — Ako sam teška rodu, onda... — Onda? — Onda ću kidisati sama sebi!...I što će mi život!... Oko joj se zapalilo plamenom. — Hvala ti, Jelice!...Ali ja ti velim: niti će te ko terati, niti sme terati!...Kaži tvome taji: da si ti devojka Stanka hajduka, i da onaj koji te se takne, nikog svoga više zagrliti neće!...A ti... bićeš moja!...Ti si mi dušu umirila, hvala ti!...Sad mi više ništa ne smeta... mogu i zapevati!...Veslaću se češće oko Crne Bare!...Daj mi tvoju ruku!... Ona mu je pruži.On je steže... Srce mu je igralo, da izleti iz grudi... — Zbogom, sane moj...Snago, pouzdanje moje!...Devojko moja!... Pa se okrete i jurnu kao vihor...Hteo je sakriti suze koje ga gušiše... Ona i da je htela suze zaustaviti, nije mogla.One su lile potokom.Od njih jedva je nazirala njegovu belu košulju kako zamiče u lug...I širokim rukavom svojim brisaše oči... Srce je povuče za njim.Htede da ga vikne, da se združi s njim; s njim da brodi mirne dubrave, s njim da jede gorki zalogaj, da mu bdi nad sanjivim i umornim telom... Ali stid, stid što ga je s majčinim mlekom posisala, uguši žele njene.Ona samo mahnu rukom i uzdahnu: — Devojka sam... ne valja se!...Pa poče brisati suze... — Ne valja se suzom ispraćati!Neka mu bog da života i zdravlja...Ti mu budi prijatelj!...Ti mu budi razgovor!... I pogleda na nebo. Jedna zvezda prelete preko plavog neba, pa se čak tamo negde ugasi...Ona prošaputa: — Za grm, druže!... Bila je uverena da je to Stankova zvezda... I još dugo, dugo je gledala pa onu stranu kuda on ode...Pa se onda s teškim uzdahom vrati natrag i pođe u vajatić.Majka joj stojaše na pragu kućnjem. — Jelo, rano, hajde večeraj! — Ne mogu, nano, glava me boli... Ne beše lako Stanku rastati se od Jelice.Okretao se više puta i video je kako stoji i gleda za njim.Kad se već dohvatio luga, on se okrete još jedanput, ali nje ne beše tamo...Samo uzdahnu pa saže glavu... Noć je bila tiha.Na nebu ni jednog oblačka, samo zvezde trepere, a mesec se lako podiže i plovi po plavetnilu nebesnom, kao laki čamac po glatkoj vodenoj površini... A u vazduhu mir...Nijedan se listak ne zaleluja na drvetu, nijedna ptica ne zaleprša krilima; čak se i ćuk ućutao...Ni cvrčak ne cvrči, ni iz zemlje ne dija više topla para... sve se ućutalo, sve odmara sanjive oči, sve spava. Samo jedno momče u selu ne beše zaspalo...Ono duvaše u dvojnice: priča mesecu i zvezdama osećaje mlađane, zanesene duše; a nežni zvuk dvojnica tepa i jeca tako burno, tako toplo, tako silno kao što samo ljubav može i ume... Stanko je slušao dvojnice, pa mu se ražali...Ta, još juče je i sam tako svirao; i sam se topio u slasti i milini...Osećao je čisto kao da ga po kosi mazi topla i nežna ruka Jeličina... Pa se zagleda u prošlost, skoru prošlost, i uzdahnu... — Doći će dan kad će se i meni vratiti moje živovanje!...Oh!... ala ću umeti živeti!...A to će biti kad onoga psa nestane. I sama pomisao pa Lazara opomenu ga na dužnost i njegovu zakletvu.On se seti na šta se zakleo pred bogom, ljudima i pred sobom... Pa priteže šaru uza se i uputi se lugom. Premišljao je: — Sad idem Devi...On će me uputiti...On će me poučiti...On će sigurno znati gde se opi nalaze... I, mesto da se uputi dubravom, on okrete Drini.Put mu je poznat, prošao je njim bezbroj puta... Već je čuo žubor talasa i huku.To Drina priča čudnovate priče.Priča čuda i pokore što ih se nagledala i naslušala...Mnogoga je nevoljnika u svoja nedra primila.Taj užasni huk, to je jauk njihov...Oni ga dižu bogu pravde i istine, te se smrtnom stvoru diže kosa uvis... Stanko je tražio vodenicu.I nađe je.On se uputi pravo k njoj. Vodenica je bila pripijena uz obalu, kao lastino gnezdo.Stanko pređe moštanicu...Ispod njega su jurili talasi. Stade na vratima i zakuca, ali ne dobi odgovora.On viknu: — Ej, domaćine! Niko se ne odziva...Samo talasi huče... — Domaćine!Opet ništa.On stade pesnicom udarati u vrata. — Domaćine! — Pa ti si lud! — zagrme glas iznutra. — Dom je — dom.On je na zemlji, a nije na vodi!...Na vodi stoji samo lađa i vodenica...Ja nisam domaćin nego vodeničar... — Pa što si se zakapijao?...Otvori vrata! - reče Stanko. Ključaonica kljocnu i vrata se otvoriše. Stanko korači unutra. Nasred vodenice gorela je vatra.Kraj vatre jedna ponjavica i malo sena — to je bila postelja vodeničareva.Kraj mučnjaka stojao je čovek, sav beo od paspalja.Stanko ga poznade i priđe mu. — Dobar veče, čiča Devo! — Bog te čuo! Ime mu Gligorije.Bog bi ih znao što ga prozvaše Devom; ako nije zato što je vazda išao poguren, te je izgledao malo grbav. Čudan beše to čovek.On je bio... vodeničar.Živeo je sam u svojoj vodenici, iako je imao kuću i imanje u selu.Sa ljudima se vrlo retko viđao; pa i ako dođe katkad na sastanak, on ćuti, ili, ako zbori, on kao da sa vetrom zbori... O njemu su pričali strašne priče.Kažu da on ima jednu lađicu.Na toj lađici on prevozi, mahom Turke, preko Drine...Vozio je samo noću.Je li video da je Turčin bogat — onda taj nije stigao na drugu obalu.Nasred Drine on opipa koliko je tvrda Turčinova glava, pa, pre no što Turčin k sebi do đe, pridigne mu ono što kod njega nađe, pa ga onda spusti u vodu...Mnogi je Turčin tako zavrljao pošav iz Šapca ili iz Bosne, pa nikako ne našao puta da se kući vrati. Obično je svršavao sam s pojedincima.A ako li pak putuje kakav beg sa svojom pratnjom, njega opet moraju sresti hajduci, pa da bi ne znam šta bilo! A kad ga preokupe za to, on se smeje, priča im o kesegama i štukama, o pticama i bubama...I to priča sa takvom vatrom, smeje se tako slatko — da ga Turci puste kao budalu koja ništa ne zna... A on je znao sve. — Znao je goru, znao je vodu, znao brodove, znao hajdučke danike i zimovnike; jednom reči, znao je sve. — Molim te, čiča Devo, gde bih ja mogao naći hajduke? — zapita ga Stanko posle pozdrava. — Hajduke? — Jest. — Hm!... hm!... — mrmljao je Deva. — Pa ti, sinko, znaš da hajduci nisu u vodenici...Zvezde su na nebu, ribe u vodi, a hajduci u gori...Ti znaš, svaki je na svom mestu...Ako ti, dakle, hajduci trebaju potraži ih u gori!... — Ali gde ću ih naći? — Otkud ja znam? — Ljudi kažu da znaš. — Ljudi kažu!...Ljudi kažu!...Otkud ja sve znam?...Bog samo sve zna!...Idi u goru!... Stanko saže glavu...Kamen je mleo zrna u paspalj, a čeketalo nadalo lupnjavu...Deva pogleda Stanka ispod oka. — Je li, Stanko? — Šta? — Baš si namerio u goru? — Ja nemam kud na drugu stranu! — reče Stanko i sleže ramenima. — Ne žališ ništa? — Sve sam prežalio. — A znaš li ko to sve učini? — Znam, Lazar. — I ko još? — Više niko. — Eto, vidiš da ne znaš!Sem Lazara još je neko umešao svoje nokte. Stanko pogleda preneražen u njega. — A ko još? — upita. — E, moj sinko!...Đavo je tu svoje nokte umešao!...To je majstorski smišljeno, a još smišljenije izvedeno!... — Ama ko je, tako ti boga? — Čekaj, ja govorim reč po reč; ne mogu dve najedanput!...Vidiš, ti si još žut oko kljuna, pa ne možeš da svatiš svu tu majstoriju!...A ja ponešto natucam u knjizi, iako nisam bio u manastiru...Evo šta je tu!...Turčin ne može besposlen sedeti, treba mu nešto da radi!...I on veli daj da zavadim ovu dvojicu; zbog njih će se zavaditi i njihovi stariji, a zbog njih opet u selu seljani... Stanko zinu od čuda. — N-n-ne razumem! — Znao sam da me nećeš razumeti!...Dobro, znaćeš posle.Zasad znaj ovo.Koliko si dužan Lazaru što u goru ideš — toliko duguješ Kruški i Marinku Marinkoviću!... — Ama otkud ti to znaš?! — Kazala mi tica!...Doneo vetar...Ti znaš da ja moram znati sve...Nisu ti loše kazali!...Tražiš hajduke...Znaš li gde je Suvi grm? — Znam. — Tamo...Iz ovih stopa kreni se tamo!...Naći ćeš ih na okupu.Javi im se.Uzeće te na oko, okušati koliko vrediš, pa ako si za njih, primiće te, ako li nisi — pokazaće ti put!...Hajd̓ sad!... — Ali, molim te, kaži mi... — poče Stanko. — Kazao sam! — preseče ga on. — I mnogo sam ti kazao...Ja nikad ne puštam jezika iza zuba, jer on, đavo jedan, dosta puta odnese i samu glavu...Bos čovek može ići.Ako se ubode, on izvadi trn iz noge, a ko ga ne mogne izvaditi, on navuče čarapu pa sakrije.A kad se ubode na jezik...Ali, idi!... I uhvati Stanka za ramena, pa ga poče gurati napolje... — Dakle, veliš: Turčin i Marinko? — Njih dva! — Krivi koliko i Lazar? — Još krivlji!...Upravo, to je njihovo maslo...Je li dosta sad? — Dosta, hvala ti!... — Zbogom!... I Stanko izide iz vodenice. Deva sede na trupac, što mu beše i stolica i uzglavnik, zaroni glavu u ruke, pa poče premišljati...Vatra se skoro poče tuliti kad on diže glavu i reče više za sebe: — Darnuli su ljutu guju ispod kamena!...I sam bi im đavo oprostio, ali on nikada!...Taj će se svetiti na sedmom kolenu!... Stanko se uputi lugom.Pod nogama njegovim pucahu suve grančice i šuštaše opalo lišće, a on se zadubio u misli...Nije se mogao načuditi otkud tu Kruška i Marinko?...Premišljao je i dosećao se, ali se ne mogaše setiti da ih je ma kad uvredio; štaviše, nije ih ni popreko pogledao...Nije bio toliko srdit koliko začuđen... — Najposle — reče — ja i volim!Neka bar džaba nisam otišao u goru!...Mesto jednom, ja ću trima glavama okititi Crnu Baru!Naplatiću se sa svima o jednom trošku!...Priče će pričati o mome hajdukovanju i mojoj osveti!I zar nije lepo biti hajduk? Gospodar si dokle ti puška nosi!...Sam sudiš i oprašaš!... Pa se zanese.Misli ga nosiše po gorama i planinama...I družina mu se divi i bira ga za harambašu! — Stanko harambaša!...Ala je to nekako sličito!...Baš bi vredelo da budem harambaša!...Oh, ala bih se svetio!...Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka!...Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje... U taj mah kao da se nešto prolomi.Strašan neki glas zagrme: — Stoj!... To beše iznenada.Stanko se trže i stade kao ukopan. — Ko si ti? — pitao je glas gromovito.Stanko se zbuni i promuca: — Ja sam... ja sam-m... — Ko si? — Srbin — odgovori on prvom mišlju koja mu na pamet pade. — Odakle si? — Iz Crne Bare. — Koga tražiš ovde? — Hajduke — reče Stanko i već se beše pribrao. — Što će ti? — Rad sam im stupiti u družinu.Iza grma pojavi se čovek naoružan. — Hodi ovamo...Priđi! — reče zapovedajući.Stanko priđe. Mesečina obasja lice njegovo, a hajduk se zagleda u nj. — Dobro — reče. Pa se okrete, namesti ruke na usta i zalaja kao pas. Lavež se odazva. Nije mnogo prošlo, a dvojica oružanih ljudi pojaviše se iza grma... — Vodite ovoga harambaši! — reče stražar.Oni priđoše i stadoše Stanku jedan s desne, drugi s leve strane. — Polazi! — reče stražar. Stanko je bio iznenađen.On nije vladao sobom nego se kretao po zapovesti.Ona dvojica iđahu pored njega kao senke... Išli su poprilično, sve nekim stranputicama nekud su zaobilazili...On se voljno pokoravao. Najzad vide on u gustoj senici šumskoj potuljenu vatru i pomisli: tu smo...Još se više uverio kad je video neke senke što se miču po noćnoj hladovini.Pratioci stadoše, stade i on i nazva boga. — Bog ti pomogao! — reče jedan piskav glas.Koga tražiš? — Srećka harambašu — odgovori Stanko. — Ja sam.A što ću ti? — Tražio sam tebe i tvoju družinu.Rad sam s vama deliti dobro i zlo, ako me primite. — A kakva te nevolja goni u goru? — Osveta. — Osveta, a kome? Ima ih koji me zadužiše.Reda je vratiti!...Samo zla druga zajma ne vrati!I opriča mu sve. — A kako ti je ime? — Stanko Aleksić. Harambaša poćuta malo.Zatim promumla kroz zube, više za sebe: — Starije je jutro od večera.Kad svane, videću.Pa se okrete družini: — Jovane!Pripazite na njega dok ne svane.Iz prisenka se digoše dve prilike i priđoše Stanku. — Razjaglite vatru i sedite.A ti, ako hoćeš, možeš i spavati — reče on Stanku. Onda nasta tajac.Samo se čulo puckaranje vatre koju Jovica spotače.Plavičasto rumen plamen obasja svu šumu, ali Stanko ne može raspoznati lica spavača u senci...On sede i pogleda ovu dvojicu, koji takođe sedoše. Behu to ljudi mladi i zdravi.Vidiš kako im zdravlje dija iz svakog pokreta. On se onda zagleda u vatru.Gledao je kako se na jednoj cerovoj žišci hvata puhor. Eto, želeo je da dođe međ hajduke, da ih vidi, da progovori reč s njima, a opet nije bio zadovoljan!Osećao je neki teret na duši i bio tako osetljiv da ga je sve vređalo, pa čak i hrka jednog spavača iza leđa njegovih. Hajduci su ćutali.Ni s njim, niti jedan s drugim reči ne prozboriše.Gledali su ga nemo, ali tako drsko kao što trgovac gleda marvinče koje je rad kupiti. Njihni su ga pogledi vređali.On leže da bi ih izbegao... U tom mučnom ćutanju provede dva puna sahata. Najedanput otpoče život oko njega.Iz okolnih sela dopirao je glas petlova; ptičija se rascvrkuta; sveža vazdušna struja pokrenu lišće na drveću i ono zašušta... a kroz to zeleno lišće video je kako zvezde blede.Bela jasna pruga probijala je kroz šumu, i ona postajaše sve rumenija, dok se ne pojavi jarko sunašce...Hiljadama njegovih zraka probi se kroz zeleno lišće, pa je treperilo i prelamalo se kao šareni šljunak u bistrom potoku... Stanko diže glavu i prekrsti se. Hajduci Jovan i Jovica digoše se na noge.Jovan uze čobanu i reče Stanku: — Hajde! Poslušno kao dete, diže se Stanko na noge i pođe za njima.Išli su kroza šumu ćuteći... Najzad dođoše gde su hteli.U jednom šušnjaru, pokriven rastovim brvnima, bio je bunar koji su po svoj prilici sami hajduci iskopali. Njih dvojica se raspasaše te povezaše pojaseve; jednim pojasom privezaše čobanju pa je spustiše i napupiše vodom...Onda Jovica poli Jovanu i Stanku, a Stanko opet njemu.Pošto se umiše, ubrisaše se svojim debelim rukama, pa se okretoše istoku te se bogu pomoliše. Napuniše opet čobanju, pa se vratiše družini. Hajduci su bili već na nogama. Moglo ih je biti oko trideset.Svi bejahu mladi, sem harambaše, koji je bio prosed. Stanku se dopadoše ova lica.Još više mu se dopade harambaša. Stas, lice, ponašanje harambašino ulevalo mu je kao neko poštovanje.Beše to čovek ozbiljan, ćutljiv i ponosit.Stas mu prav kao sveća, a korak siguran.Svaki pokret, svaki korak njegov svedočio je o snazi i moći mišića njegovih.A što mu je najviše dolikovalo beše njegova proseda kosa i brci, i one kao trnjine crne oči, što sevahu ispod hlada dugih trepavica. Stanku se činilo da bi preko sveta otišao za ovim čovekom!... Umi se harambaša, poumivaše se i hajduci, pa, kao i u kakom domu, okretoše se sunčevom rođaju te se pomoliše bogu. Po molitvi jedan hajduk prinese čuturu harambaši.On se prekrsti, napi se malo, pa pruži čuturu dalje. Stanko je stao uz jedan hrast i posmatrao sve to. — Hodi-de ovamo! — zovnu ga harambaša.On priđe. — Ti reče da ti je ime... — Stanko. — Ja, ja...Pa, veliš, rad si da budeš hajduk? — To mi je želja! — reče Stanko. — A znaš li šta je hajduk? — Od rana detinjstva slušao sam kako o njima uz gusle pevaju — odgovori Stanko slobodno i odrešito. — Jeste, pevaju... ali to je mučan život...Vidiš, ti si na učio da ručaš, da večeraš, da odspavaš, a hajduku to nije dato!...Mnogo puta ne dojede; a šta puta probdeniše, i ne pitaj! — Sve ja to mogu! — reče Stanko ozbiljno i pouzdano. — Ono, istina, ja nisam nikad gladovao, ali kad ustreba, ja ću gladovati bolje nego iko! Harambaši se dopade ovo samopouzdanje. — Ali hajduk hajduka mora čuvati i braniti.Ako mu druga rane, ne sme ga ostaviti da mu neprijatelj glavu seče i tice meso jedu; mora ga na plećima svojim iz boja izneti! — Mlad sam, snažan sam!...To mi neće biti teško. — Ali hajduk više nema porodice.Njegova su braća ovde.On više ne sme misliti o svojim zelenim poljima ni o ašiku sa curicama seljačkim!... Stanko odmahnu glavom. — Toga sam se morao odreći!...Sve mile i drage ostavio sam, pa dođoh amo da potražim bratstva i ljubavi! — reče on. — Čekaj, čekaj!...A uhvate hajduka, pa ga na svake muke meću... — Ja ću trpeti! — I traže da odaš družinu i jatake... — Pre ću umreti no pustati avaza od sebe!... — Hajduk je kao zapeta puška!... — Što ono rekao Starina Novak, „kadar sam stići i uteći, i na strašnom mestu postojati!” Hajduci su slušali ovaj razgovor između Stanka i harambaše.I, istinu da reknem, ona sloboda i odrešitost, a posle — Stanko je bio i ličit — sve se to dopade hajducima. — Mo’š li skočiti? — upita ga harambaša. — Mogu — reče on pouzdano.Harambaša pokaza jedan visok panj nedaleko od sebe. — Dede! — reče. — „Iz mesta”? — pita Stanko. — Jok, izatrke. Stanko se zakasa.Kad dođe do panja kao da krila dobi... — Žestoko! — povikaše hajduci, koji to sve gledahu netremice. Stanko se okuraži.Ponosit kao soko, pogleda oko sebe, pa reče: — Mogu i „iz mesta!” Hajduci odmahnuše glavama.Stanko priđe panju.Mahnu dvaput rukama i... već beše na drugoj strani... Hajduci zinuše od čuda.Da nisu videli svojim očima, ne bi verovali.Panj je bio vrlo visok. — Zavrzane, Zavrzane! — zagrajaše sa sviju strana. — Ovaj i tebi odskoči! Mladić jedan, osnizak, kruteljast, sjajnih očiju i veoma živahan, koga svi zvahu Zavrzanom, odvoji se od družine i priđe Stanku. — Jesi rvač? — upita ga, a iz oka mu se moglo pročitati da mu je ponos uvređen. — Jesam — odgovori Stanko. — Hodi!... Uhvatiše se i poneše, ali ga Stanko bez po muke obori. Svi se čudom začudiše; čak i sami harambaša. Ali se Zavrzan rasrdio.Bilo mu je krivo što se nađe neko bolji od nega. — Oborio si me, priznajem!...Ali, ako te je nena rodila, uspuži se uz ovaj grm! Stablo je bilo pravo kao strela i vrlo visoko.Sve do same krune nema nijedne grančice. Stanko priđe drvetu, pljunu u dlane i poče se puzati brzo i vešto kao mačka.Kad se uspuza do krune, on odlomi jednu grančicu, metnu je u zube, pa se spusti na zemlju... Hajduci se sve više i više diviše okretnosti i veštini Stankovoj. Oni su voleli Zavrzana sa okretnosti njegove, pa zavoleše i Stanka.I sam mu se Zavrzan divio... — Dobro — reče on kad mu Stanko pruži odlomljenu grančicu — to je sve dobro...Ama kako ti puškom gađaš? — Bio sam najbolji nišandžija u Crnoj Bari! —reče Stanko ponosito. — Znam, u Crnoj Bari.Tamo je lako biti nišandžija; ali budi ti ovde, u gori!... Stanko uze svoju šaru, privuče je k sebi i pogleda u Zavrzana. — Jastreba sam u letu gađao!...Gde hoćeš da biješ?... — Skini mi onaj suvarak! — reče Zavrzan i pokaza mu na vrhu drveta, pa koje se maločas peo, suvarak. —Ali hoću da ga biješ u samu peteljku! Stanko pruži pušku... Nasta tajac... Vrisnu šara i — suvarak pade.Hajduci skočiše oko njega. — Evo, vala, skinuo ga je baš u peteljci!...Zavrzan zagleda, pa pruži Stanku ruku: — E, ej vala ti!U svemu si bolji od mene!...Harambaša mu priđe, pa ga potapša po plećima.Oči su mu sijale od zadovoljstva. — Reda je — reče on — da družinu upitam: prima li te?Ali, evo, neću pitati!U ime mojih trideset drugova velim ti: dobro mi došao!...Daj hlebac i so! Jovica Ninković poskoči lako, dohvati jednu torbu, izvadi iz nje čitav hlebac i drven zastrug sa solju pa pruži harambaši.Harambaša izvadi nož iz cagrija, njim prekrsti najpre hlebac, pa onda odseče jednu krišku.Desnom rukom odlomi jedno parčence, umoči u so, pa pruži Stanku. Stanko skine kapu, prekrsti se i pojede ono parče hleba. Harambaša mu pruži čuturu, i on se napi. — Sad da se poljubimo! — reče harambaša. I poljubiše se. Zatim počeše hajduci prilaziti i ljubiti se.Kad se svi izljubiše, harambaša svečanim glasom uzviknu: — Stanko!...Naš si! Ona mrka lica hajdučka najedanput oživeše.Stanko sad vide da su to ljudi kao i on, ljudi koji se šale, smeju i razgovaraju. I bi mu milo, pa se rašćereta.Osećao je kao da je među svojim drugovima.A to su i bili mahom susedi njegovi: Nogić iz Sovljaka, Čonjaga iz Ali-aginog Salaša, Latković Jovan i Ninković Jovica iz Klenja, Ilija Zavrzan i Stanojlo Surep iz Glogovca itd., itd. Za razgovorom dođe šala, za šalom igra...Ovi gorski vuci igrahu se kao deca ili kao mali mačići.Njihova mrka lica postaše vedra i vesela kao nebo...Ko bi ih sad video, zakleo bi se da ni jedan od njih mrava nije zgazio, a ovamo svaki je imao bar po jedno ubistvo na svojoj duši... — Zavrzane, Zavrzane! — viče Jovan. — Šta je, Klempo? — odazva se Zavrzan Latkoviću. U Latkovića su bile velike i klopave uši. — Dela, bolan, pričaj što! — Šta ću? — Šta znaš! — Pričaj, Zavrzane, pričaj! — zagrajaše sa sviju strana. — Ne znam šta ću! — Ih!...Ti ne znaš!...Pričaj, bolan! — Ne može da mi padne ništa na pamet!...Evo Surepa, neka priča! — reče on. A smeh se zahori da s šuma prolamala.Čak i Surep razvuče usne, jer on ne progovori tri reči u dugu danu... I opet ga okupiše moliti. — Dobro, da pričam! — reče on. — Bili, tako, starac i baba, pa imali jedno malo, majucno detešce... — Pa onda? — zapita Latković. — Ništa. — Kako ništa? — Da je bilo veće dete, bila bi i veća pripovetka! — reče on kratko. — Pričaj nam, bolan! — okupiše ga opet. — Ne može da mi padne ništa lepo na pamet, a ovako... — A ti otpevaj jednu! I u času gusle su bile pred njim. — Bogami, ne mogu!... — Onda dajte meni gusle! — reče Stanko. — Zar umeš? — Ponešto. Dadoše mu gusle.On manu gudalom, zateže strune, namesti malo konjic pa razvuče... Lako su leteli prsti njegovi po strunama...I izvi se zvuk i zatreperi nad glavama njihovim.Ali, iako beše setan, on nije duše slamao...Čudni su zvuci gusala!Oni su kao ranjenik na samrti, koji te izdišući preklinje da ga osvetiš... Stanko zapeva.On je pevao Jankovića Stojana i Gojenog Alila.Stojan piše knjigu Alilu: Taman on utanačio, taman se razigraše srca hajdučka, taman se sve pretvorilo u uvo, a ču se lavež... Hajduci prenuše.Gusle umuknuše i svaki prihvati svoju pušku. Zavrzan se odazva lavežom. Lavež se opet začu... Harambaša spusti oružje i nasmeši se. — Sigurno kakav glas — reče. Ne potraja dugo, a iza grma se ukaza čovek. — Deva — reče Jovan. — Šta li nam nosi? — Nešto ima!...Deva ne dolazi džaba — reče Jovica. Deva nazva boga i pozdravi se. — Otkud ti? — pita harambaša. Deva samo manu prstom.Harambaša se diže i priđe mu... Počeše šaptati.Harambaši sevnuše oči. — Dakle, tako je. — Tako, Srećko. — Dobro. Deva priđe te odseče jednu divlju lozu, koja se vila oko jednog drveta, i ode najlak, praveći gužvu. Harambaša pogleda po družini.Svi ga pogledaše radoznalo... — Zovni stražu! — zapovedi on.Zavrzan zagrakta kao gavran...Dok dlan o dlan, i straža tu. — Surepe, Stanko, Ilija, Jovane, Jovica!...Vi ćete sa mnom...A vi...Nogiću, .....Vodi ih na Drenovu Gredu i tamo nas čekaj...Ako sutra do podne ne budemo tamo, onda nam potraži strv ili jav! — Zbogom, harambašo! — Zbogom! I hajduci odoše. — A mi, harambašo? — zapita Zavrzan. — Mi ćemo na Žuravu.I krenuše se. Harambaša dade Stanku svoju torbu.Išli su ćuteći.Svaki je svoje misli premišljao. — Na Žuravu, dakle — reče Jovica. — Da neće biti kakog okršaja danas? — Pa... može biti. — Da nisu trgovci? — A... sa njima bih lako!...Nego beg.Putuje Sali-beg sa pratnjom. — Ima li ih koliko? — Deva veli do dvadeset. — Tu će biti lepa ćara...Šta veliš ti, Surepe?Surep samo sleže ramenima. — Danas ćemo videti koliko nam Stanko vredi! — reče harambaša i pogleda Stanka. Stanko se grozničavo nasmeja.Htede nešto reći, ali na osmejku osta...Iako je došao u hajduke, iako je znao da kao hajduk mora krv prolevati, opet mu ovo dođe nenadano, najedanput...Onaj tihi, mirni, domaći duh što se dojako beše ućutkao u njemu, poče se boriti... Ali Stanko steže srce.Uguši te misli i truđaše se da sasvim zaboravi šta je bio.Stid ga beše da, ma i zboranim čelom, svome novom društvu pokaže kako se plaši.On se silom osmehnu pa reče: — Baš da vidimo! — Bogami, ti si batli! — reče Zavrzan. — Ja sam ti, brate, morao čekati nekih mesec dana dok mi se dade prilika... — A ja petn’est — reče Jovica. I počeše pričati o svojim prvim megdanima.Razgovarali su tako mirno i ravnodušno kao da su govorili o berbi ili kopnji kukuruznoj. Stanku se grudi nadimahu.Nije se mogao nadisati, tako mu prsa postaše tesna. Ali on htede da bude pribran i miran, I poče sebe razgovarati: „Šta?” — mislio je.„Neću ja njemu prsa u prsa!...Ja ću njega iza grma!...Nišaniću dobro, i oboriću ga!...Pa čovek ti je što i zec: nanišani, opali — on gotov!...Ne znam šta mi je te sav strepim.Proći će to.Dok samo prvu vatru preturim, onda je lako...Ostrvi se čovek...” Harambaša ga prenu iz misli: — Tu smo! On diže glavu.Žurava se pred njima vila kao guja; skoro da usahne od velike suše i vrućine.Preko same nje prelazio je put...A šuma kao četka sa obadve strane. — Sad da se raspodelimo — reče harambaša. — Ovo je mesto dušu dano za busiju...I, ovako ćemo!...Ti, Ilija, ti ćeš stati tamo.Na tebe će prvo Turci udariti, ali ti ih propusti...Ti, Jovane, do Ilije... još ovamo malo...Ti, Surepe, tu, blizu ćuprije...Jovica, ti ćeš ovde, a ja ću onde.Nas petorica smo sa leve strane puta.Ti, Stanko, ti ćeš sam biti s desne strane... onaj grm... tako!...I ti ćeš prvi pucati.Čim Turčin naiđe na ćupriju, ti pali!...Ako bi ga on promašio, pali ti, Surepe, ti ga nećeš promašiti!...Turci će onda jurnuti napred.Ja i Jovica dočekaćemo ih i zbuniti, a vi ostrag jurišite...Ako li Turci nagnu bežati natrag, zbunite ih vi, Jovane i Ilija, a mi ćemo jurišati.Jeste razumeli? — Jesmo, harambašo! — Još nešto.Stanko, ti još ne znaš reda hajdučkoga.Dakle, kad već vidiš Turčina, uzeo si ga čak i na oko, opet ne pali dok mu ne vikneš: stoj!...Jesi upamtio? — Jesam, harambašo. — Sad... svaki na svoje mesto i... tajac!...Hajduci se ponameštaše. — Pazite!...Kad viknem: „Juriš”! — svi noževe iza pasa, pa jurnite pa drum!... — Dobro, harambašo! Nasta mrtva tišina.Stanko je slušao cvrčka pored sebe...Beli leptiri proletali su tamo-amo pa padali po travi, koja se na izdani vodenoj zelenila... Ova tišina, ova tajanstvena cvrka baci ga u sanjarije.Izukrštaše se slike pred očima njegovim...Video je strašnu sliku svojih zaprepašćenih roditelja, pa onaj narod... popu...kmeta gde drži onu crvenu kesicu... Pa onda izbi iznad tih slika krasna slika lepote devojke...Jelica stoji pred njim kao živa, ponosita...Gleda ga otvoreno, slobodno.Kao da mu vele ti pogledi: ja ti verujem!... ti si pošten čovek!...I biću tvoja, samo tvoja!...Samo nas grob može rastaviti, a više niko. On se zagledao, zablenuo... duša mu se stapala s njenom dušom... Začu se topot konjski...On diže glavu i pogleda...Topot je dolazio sve bliže; čak ču i glasove, iako nije reči razabirao... Najedanput se pojavi čovek na konju.Čovek beše riđ, a konj alatast. Čim vide riđa čoveka, Stanko planu.Da ima sto života, on bi mu ih svih stotinu uzeo. On zape pušku.Noktom protre kremen na orozu... Turčin stupi pa ćupriju. — Stoj! — grmnu Stanko. I jeknu dubrava od njegovog gromkog glasa. Turčin se trže i pogleda na ovu stranu otkud glas dođe...Stanko dade vatru...Puška puče, a Turčin s kopa kao pun džak... Nasta zabuna.Turci jurnuše napred...Jedna... druga... treća... pukoše... začu se harambašin glas: — Juriš! Stanko okorami šaru, dokopa oba pištolja iza pasa pa jurnu na put... Jedan Turčin minu mimo njega.On opali i Turčin pade.Drugi jedan jurnu na nj sa golim nožem.On opali i na njega, a onaj sunavratke s konja...On se saže, uze njegov nož, ali mu se odjedared navuče mrak na oči...Video je samo senke pred sobom i napadao ih...Krv mu je vrila, meso gorelo, ribići igrali od silne vatre... a on je proletao po drumu kao mahnit... I ko zna gde bi se zaustavio da ga ne prenu poznat glas: — Ne mene!... On poznade Jovicu.I kao svuče mu se ona magla s očiju.On pogleda oko sebe i vide svoje drugove.Harambaša mu priđe i uhvati ga za ruku. — Ejvala, junače! — reče i prodrma mu ruku.Pred njim i oko njega ležahu Turci.On smotri Zavrzana nad Sali-agom. — Harambašo!...Molim te, hodi ovamo da vidiš samo...O, ljudi božji, ako ovo nije muški — ja ne znam šta je!...Molim te, harambašo, dođi da vidiš!...Ako nisi znao da se i puškom može zaklati, a ti hodi!...Dođite da vidite! I harambaša i hajduci priđoše.Turčin beše udaren baš u samu jabučicu pa, kako ju je zrno raznelo, izgledaše kao da je zaklan. — Valja! — reče harambaša. — Muški! — hvali Zavrzan. — Ruka ti valja Carigrada! — reče ćutlivi Surep. — More, glave turskog cara! — viknu Zavrzan. — Na posao! — zapovedi harambaša. Hajduci pritrčaše mrtvim Turcima i počeše ih prevrtati te uzimati novac i oružje.Zavrzan nikako ne ćuti: — To se zove nišaniti!...Nego i mi smo ti dobro...Jedan, dva... tri... četiri... pet... šest i dva: osam, devet, de set!...Deset mrtvih Turaka!...Da je i sutra deset i prekosutra deset, bilo bi trideset!...A za dve godine isekli bismo svu Bosnu!...Oho!... ovaj aga parajli!...Gledaj oružje... sama srma! — To je Stankovo! — reče harambaša. — Neka mu to bude naš poklon za ovaj prvi megdan!... — Pravo je! — reče Surep. — Zaslužio je! — rekoše Jovan i Jovica. — Ko ovako puškom kolje, zaslužio je pašaluk! — viče oduševljeni Zavrzan. — Jeste gotovi? — pita harambaša. — Jesmo. — Onda polazi! — A zar ćemo Turke ostaviti ovako, na putu?...Zar ih njećemo malo sklopiti? — upita Jovica. — Taman! — reče Zavrzan. — Još samo treba zvati popa da ih opoji!Svi se nasmejaše. — Turci će njih skloniti — reče harambaša. — A za nas će bolje biti da zaranije šumu hvatamo. I... dok dlan o dlan — njih nestade... A nad razbojištem počeše šestariti tice grabljivice... Juri vreme, prolaze lepi dani; nekome kao časak, a nekome kao večnost. Najviše oseća roditelj, jer je njegovo srce puno osećanja.Pa još kad je tu starost, kad je jedna noga u grobu, kad se svakog trenutka očekuje smrtni čas — a krv tvoja i srce tvoje bludi po dubravama, prezajući od svakog šušnja, a ti nemaš ni nade da ćeš ga videti — onda je strašno!...Tu staje pamet, tu usišu suze...Tu se i sama srž u kostima ledi!... Jadni Aleksa!...Jadna Petra!... Ovi robovi nezarobleni, ovi krivci bez krivice, ova starost kojoj se na sedi perčin pljunulo, ovi okaljeni grešnici bez greha — svakoga jutra i večeri podizahu svoje smežurane, suve ruke k nebu, moleći se. Ali se nebo zatvorilo!... Moliše se bogu. Ali je bog ćutao...Ni nade im ne dade. Okretaše se ludima. Ali ih ljudi prezreše.Prezre narod „lopovsku kuću”.On je na nju samo bacio prokletstvo... A živeti se mora!...Grehota je kidisati svome životu; to bog nikad ne oprašta. I oni su živeli... Srce im zna, duša im zna!...To nije bio život nego večne muke...I samo mučenje u paklu ne može biti gore: život njihov bio je pakao. Kako da ne bude pakao?...Njihova kuća beše otvorena i sramnu i strašnu, u njihovoj kući beše život, pesma, veselje; ljudi i žene prilaziše njihovom pragu s poštom; oni su odlazili svojim komšijama i bili dočekivani srdačno: niko živi nije mrzeo na njih niti oni na koga...Veselje, radost, žalost... jednom rečju, sve deliše oni sa svetom i svet s njima... A sad? On dana kad se ona prokleta kesica nađe za njihovim arom u đubretu — od onog dana sve im leđa okrete.Ljudi su izbegavali Aleksu, a žene Petru; upravo nisu ih samo izbegavali nego prezirali.Sve se odbi od praga njihova, čak i sami psi.Niko im više ne hte boga nazvati.Onaj dobri starac, čiča Sima, knez, i on kad pored Alekse prođe saginje glavu i čini se da ga ne vidi!... Jednog dana Sima prolazaše pred njihove kuće.Aleksa je bio u avliji.Kako ga smotri, on viknu.Ali se Sima učinio gluv. — Simo!...Sima sagao glavu, pa odmiče.Aleksa viknu još jače. Sima se bajagi zakašlja.Ali ga Aleksa ne hte pustiti tako nalijo.Op je neprestance vikao: — Simo!...Sima najzad stade. — Ta, majkoviću, odreh gušu vičući te!... — A... nešto ne čuješ!...Ostarelo se! — veli Sima, a krije oči... — Hodi, svrati malo! — Bogami, nemam kad... — Dugo je do smrti — pokuša veseli Aleksa da se našali. — Al̓... eto... kmet me poslao do pope... — Pa nije tamo popina kuća nego ovamo...Siromah Sima se ustumara.Videlo se na njemu da laže... — Najpre... ovaj... htedoh do Ljubinka... — Dobro, dobro! — reče Aleksa. — Vidim ja da sve beži od moga doma!...Idi, Simo, idi!... Sima ne umede čak ni sakriti radosti što se otrese tako lako Alekse, nego prosto pobeže. Aleksa saže glavu i osta na mestu kao ukopan!... Zatim priđe k sovri, pa se surva na nju i zaroni glavu u ruke.Crne misli razdiraše mu dušu.Kad god pogleda, na njega zija mržnja i preziranje...Nije tu bilo čoveka koji bi se sažalio; niko ga ni čuti nije hteo!...On bi se pravdao.On bi dokazao da njegov Stanko nije kriv, bar nije kriv do onoga časa dok u goru ne ode... Sunce se lagano spuštalo...On se diže i uđe u kuću...Petra i snahe stojahu kod ognjišta.Sinovi, Stanoje i Petar, nešto baratahu u avliji.Dečica, koja ne mogahu pojmiti ove teške muke, igrahu se u sobi... On priđe ognjištu, uze trupac i sede pa svoje mesto.U glavi mu je vrilo kao u loncu... Tišina nasta, razgovor preseče, samo se još deca čula... Ćutao je, premišljajući crne misli...Već se i noć spusti... On diže glavu i reče: — Večerajte, deco. — A zar ti nećeš, babo! — upita ga snaha Mara. — ...Hoću, hoću!...Da se pomolimo bogu, pa postavljajte siniju. I diže se starac, upali svećicu i poče se moliti: — Gospode!...Da li vidiš moju bedu?...Smiluj se, Gospode, ovom roblju što će ostati posle mene, ako sam ti ja što neznano zgrešio!... Suze su ga polevale, a on je šaputao... Sedoše za siniju.Ali su svi sedali više običaja radi.Niko od dana odlaska Stankova nije slatka zalogaja pojeo.Aleksa i Petra jeli su radi njih.Tuga je omotala ovu kuću kao magla jesenja... Po večeri sve ode na legalo, samo ova dva stara groba ostaše na ognjištu.Njima se nije išlo.San više ne beše prijatelj starim trepavicama njihovim... Dugo su ćutali...Napolju je vetrić pirkao i gonio opalo lišće po avliji, a vatra se tulila na ognjištu. — Blago moje!...Gde li si sad? — procvile Petra...Napolju vetar duva, a ti ni čestitog pokrivača nemaš!... — Ćuti, Petro! — reče Aleksa. — A ćutim dosta!...I samo mi se srce skamenilo!...Zar ja da ne mislim o svome detetu, o svome srcu?Jesi li ti taj što mi braniš? — Ne, nisam ja... — I ne šali se!...Pedeset godina ja sam tvoj drug.Ja sam te slušala, ja sam bila tvoja senka!...Ali sad, ako mi budeš branio da čedo svoje pomenem — ja ću ti se protiviti... neću te poslušati!...On mi je sve!...Još mi je bog dece dao — neka su živi i zdravi! — ali on mi je odvojio!...I on, onako blag, onako dobar, on sad luta šumom... bije se od grma do grma!...I ja da ne plačem!...Ta iskapaću oba oka moja!... Aleksa je ćutao.U dubini svoje duše osećao je i sam te bole... — A ja znam da nije lopov!...Ako on bude uzeo jednu tuđu slamčicu, ja ću dati da mi glavu odseku!... — Ali kako onda? — poče Aleksa. — Kako?... kako?...Zar nema nevaljalih ljudi?...Zar nisu mogli podmetnuti onde pare? — Tek, tek, teško nama!...Naša je kuća prokleta!...Na nju pljuju i bolji i gori!...Čak Sima...Sima beži od moje kuće!...Teško mi je...Steglo me nešto u guši, pa ni mreti ni živeti!... I opet oboje sagoše glavu... Suze su kapale, pa i prestale.Suvo, ukočeno oko gledalo je u hladan puhor na ognjištu...A napolju je svitao dan.. Prođoše tri meseca u Tuzi I žalosti.Aleksi je osvrtao jedan dan kao i drugi...Gotovo izvećao od tuge, više se nije ni obraćao ljudima.Nije išao na sastanke ni crkvi; sklanjao se i od malog deteta. Već se zajesenilo.Sitna jesenja kiša sipila je...A u njegove snahe Mare razbole se dete.To mu je bilo najmlađe unuče, kućni razgovor. Lebdeli su nad posteljom detinjom.A ono u vatri, bunca i ne razbira se.Tri dana i tri noći nisu ni Aleksa ni Petra odmakli od postelje.Četvrtog jutra dete bogu dušu.Jedva dišuće, kao mišić. — Da zovnemo popu da mu čita molitvu — reče Petra. — Da zovnemo, da zovnemo!...Ja ću ići!...I ogrte gunj, pa se diže popinoj kući...Nađe ga pred kućom i nazva boga. — Blagoslovi, oče! — reče on i, po običaju, pođe mu ruci. Popa trže ruku. — Bog te blagoslovio!...Šta ćeš?Aleksi se steže grlo.On poče grcati: — Oče!... jedno mi unuče bolesno...Pa... pa sam došao da te zovem da čitaš molitvu...Jedva izgovori ove reči...Zagrcnu se. — Dobro, doći ću! — reče popa suvo.I on se okrete od pope, koji ga i ne zadrža, ubijen, slomljen, uništen. — Ama zar popa?...Zar onaj dobri popa Miloje, zar me i on omrznuo?...Zar se i njemu mršti čelo kad me vidi?...Zar je i njemu težak moj bog?...O, Tvorče milostivi!Ti znaš dušu moju, ti znaš da ja ništa nisam kriv!...Pa što me ovako mučiš, Gospode?...Što me ne rastaviš sa ovim crnim životom?... Nije mnogo prošlo, a popa dođe.Prekorači prag i nazva Boga. — Kome treba molitva? — upita on. — Evo, u sobi... dete... Popa uđe u sobu i skide kapu, natače epitrahilj i poče čitati molitvu... Za vreme molitve i Aleksi i Petri učini se da se Gospod na njih smilostivio.Njihove tople suze slevahu se pod samim grlom, pa odatle, kao krupne kišne kapi, rosiše im odelo.Učini im se da videše lice Gospodnje, i kao to se lice smeškaše na detence...I samo lice detinje se preobrazi: na njemu starine videše znake života, videše kako Gospod odgoni boleštinu od njega... Popa ućuta, pruži krst detetu, pa kad ga ono celiva, on skide epitrahilj i metnu kapu na glavu. Aleksa se maši kese i izvadi zlatan dukat: — Oče, da ti platim.I pruži dukat popu.Pop pogleda novac. — To je dukat? — reče. — Ako. — Molitva je cvancik. — Ali ja ti dajem dukat...Tvoja će mu molitva pomoći! — Bog će njemu pomoći! — reče ozbiljno popa. — Uzmi, popo, nek ti je alal!Pop odmahnu glavom. — Ja nemam sitno — reče tužno Aleksa.Popa mu vrati kusur. — Neću da ti dugujem — reče.Aleksu je ledio ovaj suvi govor i onaj hladni pogled...Ali on napreže svu snegu... — Sedi, oče!...Daj, snaho, malo ra... Reč mu izumre na usnama od pogleda popovog. — Neću! — reče pop. I izide, pa ode, a i ne okrenu se... Aleksa osta kao stanac kamen.On ne umede više pi govoriti, ni misliti.To je bio grom što mu poruši i razmrvi snagu, što utuče svaki živac... Ostaviše bolesnika...Njemu počeše padati na pamet nekakve lude misli... On izide napolje i poče lutati po voću...Njegovu crnu dušu sad već više piko i ne može razvedriti. Mimo voće prođe Ivan...Pa kao mimo tursko groblje!Da ga je video, to se videlo; još ga je dvaput i dobro pogledao... ali kad bi naspram njega, on okrete glavu... Aleksa mu ništa ne reče.Gledao je za njim ukočenim pogledom.I kad je Ivan zamakao, on je još gledao na onu stranu kuda je on otišao. Dugo je gledao, dugo...Već mu se magla navuče na oči, dok ga prenu Sima knez. — Aleksa! — reče on. — Kazao je kmet da dođeš sudnici. — A što li me zove? — Ne znam.Znaćeš kad dođeš. I njemu se učini kao da ga Sima gleda nekim čudnim po gledom, koji rečito govori: jadniče, ala te žalim!... Aleksa se spremi i ode sudnici.Kad je tamo došao on zateče ljude na okupu.Nazva im boga. — Šta radite?Ljudi ćute. On se okrete, vide mrke poglede, pa se skloni u kraj... Dan je bio oblačan.Oblaci se počeli taložiti, pa nikako da se dignu već nekoliko dana. Ljudi se najedanput digoše.Žubor prođe kroz njih.Popa i kmet javiše se na doksatu. — Braćo! — poče kmet. — Je li nama opet suđeno da se brukamo...Opet se desila krađa... Žubor prođe ljudima.Sve se oči okretoše na Aleksu, a on sagao glavu i ćuti. — Jeste, braćo!...Opet Ivanu učinjena pokrađa.Odneto mu jedno prase noćas...Šta je ovo?...Zar vi hoćete da se ja odrečem Crne Bare?...Dosta sam starešovao, više ne moram?...Evo vam vašega štapa, pa ga podajte kome hoćete! I kmet baci štap. Sve se skoli oko njega...Stadoše ga moliti i preklinjati. — Neću!...Uzmite koga hoćete! — Mi tebe hoćemo! — Ali ja neću!Zar da mi vi pod sedu kosu pljujete u oči? — Mi ćemo uhvatiti lopova! — Mi smo ga uhvatili — reče Marinko Marinković.Valjda hoćete da vam ga prstom pokazujem?... I Marinko se sruši kao podsečen panj. Aleksi samo jurnu krv u glavu.On ne znade šta učini.Ali kad smotri Marinka na zemlji, on mu kleče na prsa, pa isuka nož... da ga zakolje... Ljudi pritrčaše, te oteše nož... — Zlikovče!...Aleksa nije mogao reči progovoriti...Steglo ga nešto u grlu... — Eto, braćo! — zapeva Marinko. — Za praboga htedoh poginuti!...Zar što istinu govorim da poginem?... — Zlikovče!Zlikovče! — zagrme sa sviju strana na Aleksu. To ga osvesti...Pa kako behu poleteli na nj, on jurnu slobodno kao lav, progura se kroz njih pa stade pred sami doksat. — Raspnite me! — reče i raširi ruke. — Raspnite me! I preseče okom...Strašan pogled senu ispod sedih veđa... Narod zastade... — Raspnite me! — grmeo je on. — Sram vas bilo sede kose!Osuđujete čoveka, a nećete da ga čujete!...Sram te bio, sedi svešteniče!...Zar se tako od ramena odseca kazna?...Hoćete da me ubijete?...Dve stotine godina je prošlo kako su moji stari udarili temelj onoj kući koju ste vi prokleli!...I za dve stotine godina senka srama ne pade na onaj krov... a danas?...Šta hoćete?...Ubijte me!... Ali se niko ne mače. A on, i ne znajući šta čini, okrete se od njih. Oni ostaše.Niko reči ne reče.Pomrkoše starine i udubiše se u misli.Zaista, kuća Aleksića je bila najstarija u Crnoj Bari. A on dođe kući kao vetar.Kako dođe, on se skljoka kraj ognjišta.I tu je sedeo do mrkloga mraka, nem i nepomičan. Onda se najedanput okrete i viknu snahu Maru. — Što me zoveš, babo? — Raspleti mi perčin! Sve se skameni.Petra mu priđe. — Starče?! On je pogleda krvavim očima, ali reče pritajeno mirnim glasom: — Idi, bako, donesi mi čibuk sa čiviluka...I starac toga večera rasplete kose i pripali duvan... Napolju tužno jauče vetar kroz ogolele grane i kiša sipi...A pomrčina kao u paklu.Po takoj noći ni hajduk ne hodi; niko koga nevolja ne goni neće maći ispod svoga krova; i sami pas traži kakvo bilo sklonište, pa tu ćuti i ne pušta glasa... Samo jedan čovek tumara po pomrčini.Noga mu kliza po kaljavoj zemlji, on posrće i spotiče se, ali žuri da izvrši zapovest svoga gospodara. To je bio Marinko.Žurio je po želji Kruškinoj, koji ga baš tad željno očekivaše u svojoj odaji. — Gdje si, čovječe! — Viknu on kako Marinko prekorači prag. — Gdje si?...Čekam te, evo, već dva sahata... — Evo me, dragi aga...Malo sam se zadržao — odgovori Marinko, smešeći se i skidajući štapom blato s opanaka. — Jesi ozebao? — Nisam.Kako sam žurio, i oznojio sam se. — Sjedi. Marinko se, po običaju, veoma pažljivo spusti na jednu stolicu. — Ružno vrijeme? — pitaše Turčin. — Ružno.Kiša iz drveta, iz kamena, što ono onaj kazao.A pomrčina kao testo.Da mi je ko opalio šamar, ne bih mu se mogao odužiti!...Ne vidi se prst pred okom!... — Hoćeš duhana? Turčin je pitao više običaja radi, jer je znao da Marinko svakad hoće duvana. Marinko razvuče lice i maši se pasa tražeći lulu. Pošto zadimiše, Turčin mu se priže: — Pa, Mašo, tebe, kanda oni pas htjede danas zaklati? Marinko mahnu rukom. — Mahni!Kad me steže za gušu, ja rekoh ispadoše oba oka.Jaki je kao crna zemlja!...Nego, danas nam ne pođe za rukom.Okrete se, ojađenik, narodu pa stade besediti...E, što jest — jest, dragi aga; da to ne beše tvoja volja, i ja bih se zaplakao! — A narod? — More, rastuži se!...Beše im žao jednog od prvih ljudi.Baš sam video kako i pop i kmet okretoše glave da sakriju suze.A Šokčanić onde, uza me, reče Popoviću: „Vala greh nam na dušu što obedismo prava zdrava čoveka!” — Ha-ha-ha-ha! — smejao se Turčin. — A Ivan? — Kao zapeta puška...Sluša što mu se zapovedi... Turčin se malo zamisli. — Mislim nešto — reče posle kratkog ćutanja. — Kako bi bilo da se mi sad okrenemo Aleksi.On je sjetan, neveseo.Da mu odem kući da ga tješim i razgovaram?... — Nemoj, aga!Ti ga ne poznaješ.Pasja je to sorta!Pre bi od kamena reč izmamio nego od njega!...Bolje je da se mi držimo Ivana.On je čovek poštovan i viđen.Lazar je tvoja senka.On će za tobom i u vatru i u vodu.A Ivan mu je otac, a otac voli svoje dete, on će za njega sve učiniti... Turčin se diže i hodaše zamišljeno preko odaje.Najedanput stade i okrete se Marinku. — Ti znaš šta ja hoću? — reče. — Znam, dragi aga. — Pa, de!Reci mi tvoj plan!... — E, evo ti Crne Bare!Znam je kao svoju kuću!Počev od kmeta i popa, bila je to jedna duša.Samo sam ja odvajao svu da.Moja je duša volela samo vas, Turke, pa su me zbog toga svi mrzeli.Ako dvojica razgovaraju, pa me smotre da im se priku čujem, oni ućute.Zvali su me: ulizicom, izrodom, izmetom, Turčinom, i... bog bi ih znao kakvim me imenima ne nazivaše!I... ja sam ti muke mučio!Ako sam hteo što saznati, hvatao sam žene i decu da mi kažu... Turčin posta nestrpljiv.On mahnu rukom I preseče ga: — Dobro, dobro!Nemoj mi pričati!Ja hoću da znam kako sad stvar stoji.Tvoj plan!Tvoj plan mi kaži! — Sad?... dobro!Od onoga dana kad sam ja Stanka ocrnio, i kako se našla ona kesica što smo je ja i Lazar zakopali, od onoga je dana sve kako se samo poželeti može: sve pljuje na kuću Aleksinu. — Pa zar onda ne bi bilo dobro da ja oko Alekse... — Ne bi. — Što? — Prvo, kao što rekoh, neće ništa vajditi, a drugo, svet se već odbio od nega.Ako ga ti budeš prizivao, odbiće se sasvim. — Pa to ja i hoću! — reče Turčin. — To ne valja! — Ne valja?! — Ne valja!Ne valja!Drži se ti Ivana.Njemu ti idi i dozivaj ga.Prvi koji će na njega posumnjati biće pop.On će povući kmeta i još neke, i počeće reviti protiv njega.Ama, nije ti ni Ivan tikva bez korena, ima i on svojih ljudi...I tek jednog dana vidiš a Crna Bara se pocepala, jednu stranu vodi pop, a drugu Ivan.Pop će Ivanu reći da je turska ulizica, a Ivan popu da je lopovski jatak. Turčinu zaigra srce od radosti.On vide već živu, ostvarenu sliku s pred očima.I zagrli Marinka. — Alal ti vjera, sokole!Ti govoriš tako mudro da bi mogao pašovati s takom pameću!...Marinko mu poljubi skut i ruku. — Hvala, dragi aga!To što mi reče volim nego nebrojeno blago. — Šta?Šta želiš?... — Ne želim ništa, ali još ti nisam sve kazao. — Govori! — reče Turčin. — Lazar hoće da se ženi. — Znam. — Sevića devojkom. — I to znam. — Ta devojka mora za nega poći! — Ama, ti mi reče da su se Lazar i Stanko baš zbog nje zavadili, i to stoga što ona voli Stanka. — Pa? — Hoće li ona htjeti poći za Lazara? — A ko nju pita?Pitaju li mrtvaca hoće li u groblje?Mi moramo nastati da se oni uzmu! — reče Marinko. — A što se oni moraju uzeti? — Moraju!Ivan je već tvoj, a tada će i Sević biti tvoj.To su već dva jaka čoveka u Crnoj Bari.Više će vrediti dvojica nego jedan.A posle, Lazar ti je na sindžiru.Šta hoćeš učiniće; a Lazar je dobro pseto, vredi mu biti gosa!... Turčin raširio zenice pa netrenimice gleda u Marinka. A Marinko nastavlja: — Eto, to je plan...Ivan će povući za sobom Popoviće, Sević Beliće, Belići Šokčaniće...Pogledaš: preko polovinu Crne Bare biće tvoje...Onda sudi kako znaš!Ti ćeš biti i bog i pobožje!... — Marinko!Reci šta hoćeš!... — Ne tražim ništa, samo tvoje bratstvo!I hoću da me Turci znaju i prizivaju!... — Sve što hoćeš učiniće Sulja za te! — Hvala ti!Nego... još moj plan nije gotov! — Šta još misliš?!... — Šta mislim!Šta ja još ne mislim od onoga dana kad sam te onako pokunjena vidao!...Da mi je... da mi je... Nešto šušnu pod prozorom...Kao da se neko nakašlja... Marinko preblede i reč mu zasta u grlu.I Kruška staješe preneražen, ali brzo dođe k sebi te polete vratima. — Meho!Brzo napolje!Vidite tko je tamo!... Momci istrčaše u pomrčinu. Ali pomrčina kao testo.Obilaziše oko hana — nigde nikog. — Dalje!Dalje! — vikao je Turčin. — Njetko jest! Momci su tumarali po pomrčini, ali se ništa ne ču sem vetra. — Nema nikoga? — Nikoga! — rekoše. Kruška se vrati u odaju, vukući Marinka za sobom.On htede nastaviti započeti razgovor, htede se još naslađivati onom milinom koja ga beše obujmila pri priči Marinkovoj, ali — zalud!Sve prođe, sve se razbi kao sapunski mehur...Činilo mu se da mu neko iza leđa stoji... vidi mu senku... Tek opet se nastavi razgovor.Ali se govorilo hladno.Marinko beše bled kao smrt, govorio je preplašeno i zverao u prozor... — Ne plaši se, čovječe! — Ne plašim se. — Vidjeo si, nejma nikog.Nego... šta si ono još htjeo?...Šta si ono uzviknuo: „da mi je!” Marinko ga pogleda dugim, značajnim pogledom. — Drugi put, dragi aga, drugi put! — Ama sad hoću! — Nemoj!Bole Drugi put! — Ama reci mi: koga si još mislio zavaditi?...Šta si se uplašio?Daj donesi Marinku malo rakije, neka čovjek dušu prihvati!Na, puši! Marinko zapali lulu i srknu malo rakije. — Pij! — Neka, dostaje. — Ta nije!Pij, čovječe! — Ne mogu više.A kad me pitaš, kazaću ti!Meni se čini da ćemo moći popa i kmeta zavaditi! — Kako?! — Ne pitaj me dalje!Evo ti velim: pošao sam tvojim tragom!I neću se pred tobom obrukati, ma me glave stalo!...Meni je stalo za tim da mi ti veruješ!Volim tvoju ljubav nego ljubav sina svoga!... — Ama kako ćeš to učiniti? — Kad ti kažem da ću učiniti — učiniću!Ne brini!Zavadiću ih onako isto kao što ti zavadi... Opet nešto šušnu.Ču se čak i topot hoda čovečjeg... Turčin izlete napolje.Istrčaše i panduri.Trčaše, tumaraše, zavirivaše u svaki tukar — nigde nikoga!Turčin je psovao, vikao, pretio svima čudima.Marinko je ćutao oborene glave. Onda se diže. — Kuda ćeš? — upita Turčin. — Kući. — Zar po ovoj pomrčini? — Moram.Ako me vide s tobom, sve će propasti.Mi se ne smemo više ovako lepo razgovarati.Još me i izgrdi pred saljacima, neka čuju!...A sad: laku noć! — Laku noć! — reče Turčin i vrati se u odaju... Marinko je žurnim koracima hitao kući. Taman je zamicao u šumu, a iza jednog pana, nedaleko od hana, diže se čovek.Popreti za njim rukom, pa reče: — Od tvoje mreže, pauče, načinićemo ti ličinu!Idi, idi!...Taj čovek bio je Deva. Mi se divimo ljudima iz toga doba.Nama se čini da je nemogućno učiniti ono što su oni učinili.Početak ovoga veka isturio je divove kakvi žive samo u pričama...Ti su ljudi čuda činili.Snaga, duh, okretnost, i to beše sve snažno i bujno.Prevrnite listove svetske istorije, pa im nećete naći ravnih, manj ako uzmete mitologiju.Čak su i nekakvim drukčijim jezikom govorili.Svaka je njihova reč — poslovica.Onako danas ne govori jedan naučar kako je tada govorio ratar.Polupismeni popa postade diplomata, običan ratar vojvoda, a jedan marveni trgovčić genije!A ma koji od njih je dva da je video dva-tri sela više od svog rođenog mesta!... Pa i sama žena toga doba bila je nešto drugo.Ona nije naličila na majke i seje ranijih vremena.Celo pokoljenje kao da je s neba spušteno.Ako bi hteo potražiti ko podgaji to koleno — Mučio bi se uzaludno!...Ni pre ni posle toga doba nećeš naći sličnih primera... Čuda su te žene činile!Pored svojih domaćih poslova radile su i sve muške poslove.Nije bilo nikakvo čudo videti ženu na razbojištu gde prevrće mrtve i ranjene, zapaja ih i zalaže...Zar je jedna priča iz toga doba kako čak i same babe biju Turke!Od mnogih evo vam jedne: Bahne Turčin u kuću popa Teše iz Badovinaca.Kod kuće ne beše nikog sem njegove popadije.Turčin beše i suviše osion da bi ga čovek mogao gledati ravnodušno.Kako dođe, on sede kraj ognjišta i poče trti ruke: — Dede, babo, peci cicvaru! — reče.Ona beše nešto ljuta, pa ga samo pogleda popreko. — Peci cicvaru, bre! — dreknu on i zamahnu binjedžijskom, trostrukom kandžijom, te je ošinu. Planu baba kao vatra, sevnu okom, prilete Turčinu, pa onim drvenim tučkom što je beli luk maločas njime tucala — raspali Turčina posred temena...Turčin se izvrte.Iz provaljane glave kuljala je krv i mozak.Ona pogleda krvav tučak pa ga baci napolje. — Opogani mi tučak pseto tursko! — reče hladno, pa ode gledati druge poslove... Toliko rekoh da bih potvrdio ovo što govorim, a sad da nastavim moju pripovetku! I Jelica je bila čedo svoga doba.Prostodušna, iskrena, verna i odana.Ona je volela Stanka onom velikom i svetom ljubavlju koja, čak i posle groba, cveta u cvetku i zapaja vasionu svojim miomirom... Što više grdiše Stanka u kući njenoj, ona ga je sve više volela.On beše svaka njena misao.Povučena u samoću, ona se razgovarala s njim i dneve i noći.Ona je znala da Stanko nije kriv.Ona je jedina verovala da on nije kadar učiniti tako gadno delo kojim ga obedaše. Čak je jednom pokušala da ga odbrani od majke svoje.Mati se zaprepasti čuvši njene reči. — Šta reče, nesećnice?! — Rekoh: on nije kriv! — Otkud ti znaš? — Znam! — Zar si ti pametnija od oca svoga i tolikih ljudi? — Nisam pametnija.Ali, nano, greh je baciti krivicu na čoveka koji nije kriv! — Kako nije kriv!Zar nisu našli kesu s novcima u njegovom đubretu? — A zar tu kesu nije mogao tamo i ko drugi zakopati? — Ali ko bi mogao takav greh učiniti? — Ja znam, nano. — Ko? Ona se zaplamti u licu.Volela je umreti nego izgovoriti ime Lazarevo.Od onoga dana kad se sa Stankom oprostila, mrzela je Lazara onoliko koliko je Stanka volela. — Onaj ko je projavio. — Zar Lazar?! Ona potvrdi glavom. — Dijete!...Bog s tobom!...Prekrsti se!... Ona obori glavu.Čudila se svojoj kuraži.Mislila je: to neće smeti nikad izustiti, pa eto — izusti... Mati skoči.Dokopa je za ruku i upršti pogledom u nju. — Otkud znaš?Ona je ćutala. — Otkud znaš, pitam te! — Ne pitaj me, nano!Ja nisam videla, ali znam da je samo tako moglo biti! — Govori!Govori, prokleću te! — ciknu mati i turi ruku u nedra.Jelica sklopi ruke: — Ne kuni me, majko!Ja znam da je on njega mrzio! — Ko?...Lazar Stanka? — Jeste. — A zašto? — Majko! — moljaše Jelica. — Ne teraj me da ti to kažem! — Moram znati! Jelica je bila crvena kao rak.Onaj vajatić joj se okretao oko glave.Jedva prevali preko jezika: — Zbog mene!... Mati se trže.U trenutku je pojmila sve.Jelica je drhtala.Kao u groznici probunca: — Sad me više ništa ne pitaj!...Valjda sad sve znaš!... Pa pobeže krevetu i zaroni glavu u jastuke. Krunija se zabezeknula.Nadala se svemu pre negoli tome.Ali je srce majčino meko.I kad kara, ono blagosilja.Priđe krevetu i uhvati Jelicu za ruku: — Ustani, rano! — reče. Da je osula grdnju na Jelicu, da je klela, da je i ruku digla, ona bi to otrpela; suza se ne bi zavrtela u njenim očima, niti slila niz njeno lice.Ali ovaj meki materinski glas i ovo tepanje gotovo potresoše Jelicu skroz, njena srdnja popusti, srce odvugnu...Oči joj postaše živi izvori.Ona zajeca... dođe joj da iz glasa zapeva...I da bi to ugušila, onda stade sve dublje roniti glavom u jastuke. — Rano moja!...Blago moje!...Nemoj plakati!...Ti misliš da ću te ja kleti?...Gde bi majka mogla svoje čedo prokleti?Gde je takva majka koja bi to mogla učiniti!... I stade se starica previjati nad njom. Jelica i da je htela nije mogla ništa reći od silnog jecanja. Ali kad suze odneše bol, pošto oduminu onaj silni nastup, ona se podiže pa, držeći glavu na grudima a ruku u nedrima majčinim, poče tiho šaputati: — Dojo!Cijo moja!Nemoj me kleti!...Ja sam tvoje dete... — Neću, oči moje! — Ja nisam kriva, nano!...Bog je to ostavio...Oni su obojica lepo sa mnom.Bili su jarani i ja sam stajala s obojicom.Onaj je bio zavidan.Sve mi se činilo da ga mrzi...Kad tako razgovaram s njim, onaj strela očima, čini mi se da bi ga popio kao kap vode...I kad se ono na Ilijindan porvaše, ja sam videla da bi ga onaj pre ubio nego oborio. — I on je pucao na njega zbog tebe? — Jeste, nano. — A otkud ti znaš da je kesa podmetnuta? — Ja nisam videla, nano, ali bih se zaklela u sto manastira da je to njegovo maslo!...Jaoj, majko moja!Ti ni zamisliti ne umeš koliko onaj njega mrzi!... — Znam, ćeri, ali koja vajda kad je Stanko otišao u hajduke? Jelica na to ništa ne odgovori. I dugo su ćutale.Jelica je osećala koliko toliko lastaka na duši: bar je majci kazala. Pa opet joj nije sve kazala.Nije joj kazala da se zaverila Stanku, pa je premišljala da li da joj i to kaže... „Da joj kažem!...” mislila je.„Da joj kažem!Ona je dobra kao dobar dan.Što joj ne bih kazala, majka mi je!...Kazaću joj da sam bila sa Stankom, i da sam mu obrekla...” „Ne, ne!...Ne smem!I što će to?...Što da pričam kad me niko za jezik ne vuče.... „A mogu doći prosioci...Mogu me prositi, pa i isprositi... šta onda da reknem?...” U njenoj duši nasta lom.Da li da kaže ili ne?...Stotinu razloga nagonili su je da i to izusti, ali tu beše i onaj stid što ga je s majčinim mlekom posisala, i on joj zapuši usta... „Pa i nana sad ćuti!...Što me bar ne zapita štogod?Što joj to malopre ne rekoh?Sad bi mi bar bilo lakše.Ona bi otklanjala.Kazala bi: nije spremna...Baš da joj kažem!...” I zausti da kaže, pa se opet uzdrža. — Rano moja, šta ćeš!Takva ti je valjda sudbina! — reče Krunija posle podužeg ćutanja. — Kakva, majko? — Nije ti bog dao da odeš tamo kud te srce vuče. — Što, nano? — reče ona i pogleda materi pravo u oči. — Kako što?Zar on nije hajduk? — upita Krunija. — Ako je! — Šta veliš?! I pogled majčin zaroni joj u dušu. Ona zadrhta. — N... n... ništa... — A ti reče: ako je hajduk... — Pa jest.On je pošten čovek...Njega su na silu boga oterali u goru, jer... Ali joj pogled Krunijin sledi reči na usnama.U njemu vide ona što se najcrnje moglo videti i zadrhte... — Šta misliš ti? — ciknu Krunija. — Govori!Da ne misliš čekati hajduka dok ti se iz gore vrati?...Da mu se nisi zaverila, nesrećnice?... Jelici jurnu krv u glavu.Majčina glava stojala je pred njom u nekom crvenom kolutu kao što svecima oko glave moluju. — Govori!...Da se nisi zaverila, a?...O... prokleta deteta!Zar si ti devojka?Zar mi smeš u oči pogledati?... Pa joj priđe, dokopa je za ramena i stade je drsati i tresti.Jedna crna misao prožeže joj mozak.Kao mahnita, spopade Jelicu za gušu. — Reci!Smeš li mi u oči dogledati?...Jesi li devojka?... Jelica se ispravi, pogleda mater tako oštro da ova sama otkrljepi ruke od njena vrata. — Smem pogledati u oči i tebi i kome hoćeš, jer sam devojka!Ali sam verena!Zaverila sam se Stanku hajduku! Krunija posrte. Jelica beše napregla svu snagu da to iskaže.I sad je više ništa ne zadrža. — Bogu i njemu zaverila sam se da ću biti njegova, i biću, nano!Pre ću skončati u Starači, kao ona nesrećnica, nego što će se moja ruka druge muške ruke dotaći!Sad znaš sve!...Kuni me, ubij me, drukčije biti ne može!... Ove reči, ovi pogledi tvrdili su da će samo tako biti kako ona kaže. To više nije bila Jelica, ono smerno devojče, nego oluj koji ništa više ne može zadržati. Kruniji se odsekoše noge.Ona sede na krevetac, osećajući kako je pamet ostavlja. Severozapadni deo Mačve pokriven je samim barama.Od Drine, baš kod same Crpe Bare, odvaja se jedna rastoka, koja se zove Studena Bara.Ta se rastoka odmah iznad Crne Bare zove Ribnjača.Tu se razleva i pravi male ostrvčiće, koji su vrlo plodni.Od sastanka iznad tih ostrvčića zove se Jovača, a malo dale Zasavica.Studena Bara katkad i presuši, ali u Zasavici svakad ima vode, mnogo vode.Njene su dubine užasne.Prevari se čovek gledeći šaš i lokvanj na površini njenoj; ali kad su jednom hteli izvući jedan struk lokvanja iz korena, zaprepastili su se, jer je struk bio dugačak osamnaest muških pedalja, i opet nije s korenom izvučen nego prekinut. Seljaci iz Ravnja, Zasavice, Radenkovića i drugih okolnih sela ne zovu Zasavicu rekom nego jezerom.I imaju pravo.Jer dosta puta presuši i izvor i ušće njeno, a ona puna vode kao i obično. Čudnovato je njeno stanovništvo.Ima tu vodenih tica svake sorte, a ribe kao i u Savi. Tu pored Save i Zasavice najradije se baviše hajduci.Blizu im je obala da bi mogli, u slučaju potere, sačuvati svoje glave i bekstvom se spasti.Danici njihni zvahu se razno.Na samom ušću Drine u Savu danik be zvao Parašnica...Iznad sela Banova Polja drugi je danik Viškupija, a iznad sela Radenkovića bio je treći danik Drenova Greda. Sva ta mesta behu obrasla gustom šumom, sem toga sva behu pored vode, te su od vodeničara dobijali hranu i drugu potrebu. Kad se Srećko harambaša vratio s družinom na Drenovu Gredu, dočeka ga Nogić vrlo veselo. — Dobro došao, harambašo! — Bolje našao! — Bogu hvala, svi ste živi i zdravi! — Hvala je bogu! — Da te obradujem, harambašo! — Čime? — Prinovkom. I kako se sve beše diglo na noge da dočeka svoga starešinu, Nogić mu pokaza jednog čoveka što stojaše odvojeno, uz jedan panj. Moglo mu je biti nešto preko trideset godina, krupan, krupniji od sviju u družini, smeđ, lepih brka, lep kao upisan.Ono veliko gospodsko oko gledaše slobodno i otvoreno pravo u zenicu. Harambaša mu priđe. — Odakle si? — zapita ga. — Iz Hercegovine — reče, a glas mu je grmeo kao grmljavina. — Kad si prešao ovamo? — Danas.Preplivao sam Drinu. — Ko te uputi k meni? — Neki vodeničar. — Znaš li mu ime? — Ne znam.Samo mi reče: idi te nađi Srećka harambašu.Pođi ovijem putem pa ćeš pravo u njegovu družinu, i kaži mu: Deva me poslao. Govorio je slobodno, otvoreno.Na prvi pogled dopao se harambaši. — Dobro, dobro...A kako ono ti bi ime? — Zeko. Hajduci se zgledaše. — Kako mu je to ime! — reče gotovo glasno Zavrzan. — Tako su me zvali otkad znam za se — reče on i pogleda Zavrzana. — Pa šta si rad? — upita harambaša. — Dođoh k tebi, pa šta mi narediš!Vidiš, bogu hvala, da se na današnje vrijeme ne ore i ne kopa.Danas ko srca ima mora u goru!... — A što ostavi ognjište? — Od dobrina! — jeknu iz njegovih grudi kao vetar. — Pobjegao sam da glavu sklonim...Turci mi pobiše sve — osta mi samo majka i nješto nejači.Ostasmo: oni da jaduju, a ja da krvim!... — A znaš bar po imenu svoga dušmanina? — upita harambaša. — Turčin!...Drugog imena ne znam, a i što će mi!...Zvao se on Mujo ili Meho, Asan ili Alija — meni je dušmanin jer je Turčin!...Zato dođoh ovamo, misleći da vam neću biti na odmet...Ja se nadam da se neću postidjeti!... Videlo se da se dopao hajducima.Privikaše sa sviju strana: — Da ga primimo, harambašo! — Nek bar Stanko ima para da nas ne bude „lijo” — reče Zavrzan. — Boga mi je poteško Stanku para naći, on puškom kolje! — reče Surep. Ta Surepova reč vredela je Stanku toliko koliko kad bi ga i gusle pevale. — Lijepo — reče Zeko — bog će dati da i mene vidite u okršaju!.. — Dobro, sokole, primam te! — reče harambaša. Pa pošto i on okusi hleba i soli, počeše mu prilaziti hajduci i ljubiti se. Okretoše šale i priče.Zavrzan se žurio da zadovolji radoznalost svojih drugova.Pričao je o Stankovom megdanu, i mada je to zaista junačko delo, opet ga je Zavrzan toliko okitio da se čak i samom Stanku učinilo da pregoni. — Braćo!Ljudi! — vikao je Zavrzan oduševljeno. — I ja umem gađati!...I svi mi umemo gađati, ali onako...Govori, Surepe!Ta, progovori, onemeo!... — Ti govoriš za deset žena! — reče Surep, a svi prsnuše u smej. Zavrzan uhvati Stanka za rame. — Slušaj!...Slušaj samo kako brblja!Ta tvoje će junašvo učiniti da se čak i Surep raspriča!... Zeka je pogledao sad jednoga sad drugoga.Stanko mu je od prvog pogleda pao na srce.Divio se pouzdanoj ruci i sigurnom oku...Razgledao je, zajedno s hajducima, srebrnjake i jatagan što je Stanko dobio i divio se izradi... Zavrzan isuka jatagan, pa se zagleda u one šare ispisane po njemu. — Zeko! — reče. — Čujem. — Jesi pismen? — Jesam, u dlane!...A što pitaš? — Mišljah pismen si, te da pročitaš ova turska slova.Ja mislim da ovde piše ime begovo. Zeka se naže nad jatagan, pa pokazujući prstom srmali šare reče: — Ovo ne umijem čitati; ali pogledaj ove pjege, njih znam.To je hrišćanska krv.Došlo doba da ih spira pogana turska krv!... — Došlo, bogami! — reče Zavrzan i mahnu jataganom oko sebe. — Ala je zgodan!...Vidi, Surepe!... Surep se odvojio od družine, seo na jednu kladu, poronuo u misli, pa i ne slušaše razgovora.Kad mu Zavrzan podnese jatagan, on diže glavu i pogleda ga. — Šta? — upita. — Vidi kako je ovaj jatagan zgodan, evo mani!... — Ja nikad džaba ne mašem! — reče Surep, pa opet saže glavu. Hajduci se zasmejaše, a Zavrzan reče: — More, pa ti i ljude zasmejavaš!...Je li, Stanko?...Ma, čime nas tako omađija?...Otkad ti dođe među nas, i Surep se prođavoli!... Surep samo odmahnu glavom, kao da bi hteo reći: Hajd̓, hajd̓!...Brbljaj, nek̓ nije reči u tebi!... I opet nasta šala.Otpočeše junačke igre...Nasta prava graja: nadskaču se Stanko i Zeka.Ali im se srca razigrala, pa ne daju jedan drugom preda se.Skokovi su bili užasni, ali skaču jedan drugom u stopu... — Ljudi... ovo je slota! — reče Latković. — Slota, bogami! — I ja htedoh skakati, ali... bolje da se ne brukam! — reče Latković, pa sede. — Zeko! — viknu Zavrzan. — Čujem. — Hajde preskačite Klempu! — Kog Klempu? — upita Zeka naivno, a svi se zasmejaše. — Onoga što je obesio uši, pa sedi. — Pa zar je njemu ime Klempo? — Tako ga mati od milošte prozvala — reče Zavrzan. Smeh se razlegao po dubravi. — Ama prema čoveku i uvo! — reče Latković. — Ali, ti zavešče jedan, kud si ti pristao?... — Pristao u družinu, da bi se malo nasmejali...Zar nisam?... — Jesi, jesi! — privikaše sa sviju strana. — A da bi moja šala što slađa bila, zato si ti, Klempo, u družini. — Bolje bi bilo da nam štogod pričaš nego što koješta drobiš! — reče Latković. — Pa ne branim.Baš sam oran za priču. Skoliše ga sa sviju strana.On sede na zemlju i poče pričati priču o jednoj pametnoj devojci, što je imala kriv nos... Dok je on pričao, Zeka je jednako posmatrao Stanka.Nešto ga je vuklo k njemu, kao da mu je brat rođeni.Gledao ga je dugo, pa ga onda povuče za rukav. — Ne zameri što ću te pitati! — Šta? — Jesi li ti juče stupio u družinu? — Jesam. — Je li to tebe ocrnio pobratim?Stanku senu oko i buknuše obrazi čim se seti Lazara. — Otkud ti to znaš? — Kazao mi vodeničar.Sve mi je pričao: i kako ti nijesi kriv, i kako su podmetnuli i zakopali onu kesu u tvoje đubre...A to su sve, po želji subašinoj, učinili tvoj pobratim i neki Marinko... — Jest.Tako je i meni kazao.Ama ja ne znam otkud on to sve zna!...Da ne greši on dušu?...Ja bih rekao da je svemu kriv onaj nesrećnik...Ali, ako boga ima, platiće mi!... — I, vodeničar veli da će ti se otac i kućani mnogo namučiti.Sve ustalo na njih kao na bijelu vranu.Sve se sklanja od doma tvojega kao da u njemu čuma mori... Na Stankovu dušu kao da planina pade...Jadni njegovi roditelji!Pošteno ime, dobar glas što ga je imala kuća Aleksića — sve ode!...Kao da je grad potro...I sad jadaju i kukaju.Niko živi ne čuje tugu njihovu; niko ne veruje da oni nisu ništa krivi. — Oh, Lazare!...Valjda ima živa boga!... Zeku to ganu do dna duše, on priđe, uhvati Stanka za ruku, pa reče: — Brate!I meni je nepravda učinjena!Meni su Turci kuću zatrli, i teško mi je!...Ali mi bar ostaviše pošteno ime...Tvoj je jad gori: tebi htjedoše uzeti i ime i glavu... Pa, videći da Stanko ćuti kao zaliven, nastavi: — Bog mi je svjedok!...Tvoji jadi i moji su, junače!Izgubio si pobratima — evo ga!...Ja ću ti biti i drug, i brat, i... sve!...Ko je tebi natrunio, i meni je!...Hoćeš da se zbratimimo?... Pa ga gledaše okom punim suze i sjaja. — Bratstvo primam, ali osveta je moja! — reče Stanko, pošto ga je neko vreme netrenimice gledao. — Ja mislim da nema veće slasti ni sreće od osvete! — I primaš bratstvo?! — Primam pobratime! Stiskoše ruke jedan drugom i poljubiše se, pa onda digoše oči k nebu...Ni čuli nisu šale Zavrzanove, koji je goru zasmejavao... Noć se spuštala lagano kao smrt...Harambaša viknu družini da se bogu pomoli. Presta šala i smeh.Sve se diže na noge i stade po redu i starešinstvu.Stanko prinese harambaši žara na jednom iveru, a ovaj iz svog jandžika izvadi zrno tamnjana, spusti na žeravicu pa poče kaditi sebe i družinu. Molitva je bila topla i srdačna.Niko ne bi rekao da su ovi pobožni ljudi gorski hajduci; niko ne bi rekao da je svaki svoje hajdukovanje zapečatio bar po jednim ubistvom... Kad svršiše molitvu, zasedoše za večeru.Večera ne beše bogzna kakva: sira, hleba i po neko parče slanine.Ali su je oni večerali tako slatko kao da su u dugu danu crnu zemlju prevrtali. Zavrzan ne može biti miran, stade zadirkivati Zeku: — Ama, slave ti, kako ti je to ime? — Kao i tvoje — odgovori Zeka. — A kako se prezivaš? — Selaković. — Po prezimenu bih rekao da nisi rastao na jednom mestu... — A ko je od nas i odrastao na jednom mestu? — pitaše Zeka. — Nama ne bješe suđeno mir da mirujemo nego da se seljakamo i prebijamo od drveta do kamena!...Svi smo mi jedna svojta, svi smo Selakovići!...Kome je od vas djed temenom u ovu zemlju udario?...Ded̓, recite!...Stari vaši, kao i ja, pobjegoše, da im bar crijeva ne krče ako zulum moraju podnositi!... Zeka je govorio lepo, rečito...Čisto se otimao pogled čoveku da ga gleda. — Tako je, Zeko — reče harambaša. — Tako je, ja!...I kad bi mi ko drukčije tvrdio, ja bih mu rekao da ne govori istinu!Moj lijepi brate i druže, Zavrzane, utuvi to pa se ne podsmjevaj niti mome imenu pi prezimenu. — Oho! — rače Zavrzan — pa ti se kanda ljutiš?... — Ne, živoga mi boga!Ja volim šalu isto kao ti i ova druga braća.Vidjećeš kako se i ja umijem šaliti usred najljućeg okršaja!...Ma, ovo ti rekoh da znaš da se ovijem stvarima ne šali!... — Tako je! — povikaše hajduci sa sviju strana, gledajući s nekim poštovanjem svoga novoga druga.Zavrzan se malo ljutnu. — Bog je šalu ostavio! — reče on. — I ja, koji se šalim sa životom, što je najpreče, što da se ne prošalim s nadimkom!...I, najposle, reci mi pravo, Zeko, šta sam ti ružno rekao?... — Ništa.Ništa, tako mi boga!...Ali ja mislim: svaki čovjek ima svoju svetinju; i kao što nije lijepo smijati se čovjeku kad se Bogu moli, tako isto nije lijepo smijati se svetinji.Ja nemam ništa sem ovoga srpskoga imena — nemoj mi se njemu smijati!... — Neću, brate!Ja sam te samo pitao kako ti je kršteno ime, jer mislim da Zeko nije kršteno.A ako te to ljuti, neću te više nikad zapitati! Večera prođe u tišini.Niko više reči ne reče.Svaki je premišljao o Zekinim rečima i davao mu za pravo; čak i sami Zavrzan uvide da je preterao šalom i da je Zeko bio u pravu da mu onako kaže. Mesec odskočio s koplja, a hajduci su sedeli i ćutali. Dok reče harambaša: — Nogiću!Smeni stražu, pa da se leže!... u mlađega pogovora nema.Nogić skoči hitro, mahnu prstom na nekoliko njih, pa tiho i nečujno ode s njima u šumu. Kad se vratio, harambaša pogleda po družini. — Stanko! — reče — metni koje krupnije drvo da vatru drži.Sad, junaci, laku noć!... I spusti se na zemlju. Zapovest bi izvršena.Hajduci polegaše jedan do drugoga.Zeko se spusti pored Stanka i prebaci ruku preko njega. Nasta tajac.Čulo se kako šušti lišće na drveću i pesma cvrčkova; malo posle čulo se kako poneko lako hrče... Stanko se zagledao u nebo.Mesec, prilično okrnjen, uzdizao se lagano sve više i više.Stanko ga je gledao, pa mu dođoše neke čudne misli. „Blago tebi, meseče! — mislio je on. — Ti sad sve vidiš i sve znaš...Što li nisam nešto zraka tvoja pa da se vijnem u visine i da se spustim u nizine da vidim moje...” Pa kao nastade neka zbrka.On promeni telom i stvori se zraka mesečeva, pa se diže pravo nad dom u kojem je sveta ugledao. I srce ga bolom zabole.Vide, ponurene kraj ognjišta, dve sede glave kako suzom iz očiju gase žeravicu...Čuje uzdahe njihove, za koje je svako živo uvo ogluvilo.Niko ih ne gleda, niko im čak boga ne naziva... I gle!Više nije zraka nego opet čovek.Na oči mu se stade navlačiti magla.I on kao htede okom prodreti kroz tu maglu, ali ona postajaše sve gušća i gušća...I zamota starine i zakloni ih od pogleda njegova.Htede se dići ali ga nešto privezalo za zemlju i neka grdna, hladna ručurda obvi mu se oko vrata, kao zmija, i stade ga stezati...Svest ga poče ostavljati; čuo je samo kako nešto lupa u kotalcu; osećao je kako mu hladne ruke i noge... i zimu oko srca... i... već više ne može ni danuti... Najedanput spade sav teret.Zraka mesečeva probi kroz maglu i stade mu vraćati život i svest...I kao neka topla i nežna ruka, pade na čelo njegovo, pa poče zagrevati i srce i snagu...On otvori oči, a nad njim Jelica, lepa kao sunčev zrak, rumena kao osmejak zorin...Pa ga glede one lepe oči, pa se smeškaju ona rumena usta...Zar si ti?!” — reče on. — A ona klimnu glavom.Ruku metnu na njegove oči, kao da bi rada bila trepavice mu sklopiti.I prošaputa (to je baš lepo čuo): „Spavaj!...” Neko ga udari u slabinu.On se trže i pogleda. — Ustaj! — viče Surep, jer to on beše. — Zar ne čuješ koliko gavran grakće?... On ču zbilja graktanje iz dubine dubrave.Pogleda oko sebe: sve beše na nogama. Skoči, u trenutku je uprtio torbu harambašinu pa priđe Surepu. — Je li ono pravi gavran? — upita strepeći, jer graktanje gavranova ne sluti ništa dobro. — Nije. — Ja, ko grakće? — Prijatelj...Javlja da se sprema potera i da nam znaju danik — reče Jovica Ninković. Harambaša je sedeo i premišljao.Najedanput se diže. — Onu kladu odande navaljajte na vatru! — zapovedi on. Grdna jedna klada beše nedaleko od njih.Hajduci joj pritrčaše i, dok dlan o dlan, ona već beše na vatri. — Surepe! — Čujem, harambašo. — Zađi ovud po selima pa pričaj kako je na Drenovoj Gredi danik hajdučki. — Dobro. — Jovane!... — Evo nas, harambašo! — Idite u Banovo Polje.Nađite Banovca i kažite mu: u nedelju, koja prva dođe, doći će mu čovek i doneti od mene pozdravlje.Što budem poručio neka uradi. — Dobro, harambašo! — Nogiću!...Ti ćeš ostati ovde i veskaćeš se oko svoje kuće.S tobom će ostati Stanko.Ti ćeš mu u svemu biti na ruci, u svemu, razumeš? — Razumem, harambašo.Zeka korači. — Harambašo! — Šta ćeš? — Ostavi i mene ovdje!... — Što? — Ja sam se sa Stankom zbratimio: rekosmo poginuti jedan za drugoga.Hoću i ja da mu budem na ruci!... Harambaša poćuta malo, pa reče: — Dobro, ostani... Zatim se okrete Stanku: — A tebi naređujem da Lazara živa uhvatiš, pa da mu ja sudim!...Ubiti ga ne smete pošto je glave na vama!...Ja moram videti toga ugursuza što tako vešto ume podmetnuti krađu čoveku ni krivu ni dužnu!...Ama da mu vlas s glave ne poleti!...Ti mi odgovaraš! — Ne brini, harambašo!... — Ako vam do zorova dođe, hajte k Ceru.Ako vam štogod ustreba, javite se kome od ovih ljudi: Banovcu u Banovom Polu, Katiću u Glogovcu, Čonjagi u Salašu, Ivanku u Klenju, pop-Teši u Badovincima, Iliji Srdanu u Prnjavoru.Svuda će vam se dati jela i pića, a svaki od njih izvestiće vas o meni i družini.Ako li vam pomoći zatreba, javite se Devi... Onda se okrete družini: — Spremajte se! — reče. — Spremni smo! — Polazi!Zbogom, Surepe, Nogiću, Stanko, Zeko... — Zbogom pošli! I za nekoliko trenutaka nesta hajduka u gori. Jovan i Jovica se stadoše praštati. — Sad ćete! — reče Zeko. — Valja nam stići družinu...Daj bože da se vidimo... — Daj bože!... Oni se izljubiše s njima, dokopaše svoje šare, pa zamakoše u lug. Stanko se zamislio.Nekako mu je čudno izgledalo da su u onoj podmetnutoj krađi pomešani Kruška i Marinko.Obujmi ga živa želja da sazna kako je to bilo, te stoga se reši da smesta ide Devi da ga pita. Nogić kao da je nazirao šta misli Stanko. — Odavde ćemo mojoj kući — reče on. — Tamo ćemo se skloniti... — A zar ne bi bolje bilo da odemo do Deve? — prekide ga Stanko. — Ne, sokole!Ne smemo tamo.Pa i šta bi?...Deva je zverka.On nikad ne istrčava.On, koliko čuva nas, čuva sebe dvaput više.Nikad harambaša nije otišao njemu, nego on sam dođe te javi, ako je što vredno javiti!...Evo Surepa pa neka kaže je li tako?... — Tako je! — reče Surep. — A posle — nastavi Nogić — vodenica je vodenica.Tu bahne i nezvan.Nego, hajdemo mojoj kući, pa ćemo poručiti Devi da tamo dođe. Pa ustade.Stanku se nemade kud nego se diže i on, a već Zeko beše gotov i u vatru i u vodu sa Stankom.Pozdraviše se sa Surepom, dok tek Zeko reče: — A vatru? — Šta? — upita Nogić. — Zar ćemo je ostaviti? — Zar nisi čuo da je harambaša rekao da se ona klada navalja.On nikad ne krije svoga danika, a sad je baš rekao da se klada navalja zato što nas potera goni. I raziđoše se... Dok su oni razgovarali, šumom se kretala potera, koja beše pošla da ih traži.Na čelu joj beše Kruška, na konju, i Marinko, koji poskakivaše pored njega. — Jesu li daleko? — pita Turčin. — Nisu, tu im je lagalo — reče Marinko. — Moje me oko nikad ne vara!...Ti si mi rekao da ih moram pronaći, i ja sam ih našao!... Pa, pokazav rukom na dim što se lagano dizaše, dodade: — Tu su! — Opkolite! — zapovedaše Kruška. Četa opkoli.Polako, čisto ne dišući, primicahu se oni vatri, koja poče probijati kroz granje...Kad ugledaše jasan plamen, Kruška se prodera: — Niko da se nije makao!Predajte se!Gora odjeknu i vrati mu reči njegove.Pritrčaše vatri — nigde nikog!... — Ih! — ciknu Turčin i uhvati se za glavu. — Oba mi oka, tu su bili! — kune se Marinko. — Ama gdje su sad?... — Da nisu u zasedi?! — reče Marinko i čisto zinu od straha. To ih sve opameti, te se počeše povlačiti natrag otkud su i došli. Hajduci se smejahu poteri...Prikriveni iza jednog žbuna, gledali su kako potera izmiče i kako pojedinci strahuju od svakog šušnja.Da su mogli, oni bi se na sav glas smejali...Smejali bi se najviše Marinku, koji kao pas obletaše oko Turčina, preklinjući se da ih je tu smotrio... Kad se ta žalosna četa izgubi u šumi, krenuše se i hajduci. Stanko se zadubio u misli.Njemu kao da poče malo-pomalo svitati.On se poče dosećati i verovati da u njegovoj stvari ima mnogo masla Kruškinog i Marinkovog.Samo nije mogao pametovati zašto su oni na njega tako mrzeli, kad im nije natrunio ni koliko crno ispod nokta. Noć je bila tiha.Bahat njihovih nogu odjekivao je. — Bože, ja lijepe noći! — reče Zeka. — Lepa! — reče Nogić. — Šta li sam ovakijeh noći proveo sjedeći!... — Sad ćeš i više.Nego, vala, imaće se kad i spavati, duga je zima... Zaćutaše i svaki se predade svojim mislima.Suvo granje pucalo je pod nogama njihovim.Ovde-onde zašušti nešto tiho, tajanstveno, kao da neka nevidljiva ruka barata po opalom lišću. Stigoše pred kuću Nogićevu.Beličast dim vio se na badžu i išao pravo k nebu, kao čista duša pravednikova. Nogić zakuca na vratima. Ukućani se izbudiše čim razabraše njegov glas.Dočekaše ih da veselije biti ne može...Žene spremiše večeru i hajduci večeraše kao carevi, iako večeraše na Drenovoj Gredi. — Marice, — reče Nogić ženi — uzmi ponjavu pa nam prostri u kačari.Žena ode da prostre. — A ti, Jovo, idi još noćas Simi i javi mu da ga čekamo ovde. — Hoćeš li se koliko baviti, bato? — upita ga Jova. — Bavićemo se nekoliko dana.Treba da svršimo neki posao. — Juče su se spremali u poteru za vama — reče mu brat. — Znamo mi to... ali su otišli pokunjene glave... — Kažu, zbog nekih Turaka, što ste ih pobili na Žuravi... — A... jest!...Pa ako, neka nas teraju!...Nego, ja mislim da bi bolje uradili da malo odspavamo. Žene ih izuše i opraše im noge, onda hajduci odoše na legalo. Nasta tajac i tišina.A, zamalo, sve usnu dubokim snom... Zora tek počela ruditi, prvi petli zapevaše, a Katić s Jovom bahnu pred kuću. — Gde su? — upita Katić. — U kačari — odgovoriše žene. Oni prisedoše malo kraj ognjišta. Sima Katić bio je marveni trgovac.Rodio se u selu Dvorovima u Bosni.Nepravde i neprilike krenu ga s njegovog ognjišta, i on pređe Drinu te se nastani u selu Glogovcu...Ali nikad nije mogao oprostiti Turcima, niti se ma jednoga trenutka pomiriti s njima.Zato je napustio mirni ratarski posao, pa se mašio trgovine.Išao je od sela do sela, bajagi trgovačkim poslovima, a u samoj stvari on je tekao prijatelja i zažizao im plamen mržnje prema Turcima...Svaku mrtvu tursku glavu pozdravljao je neobično veselo.Radovao se njihovoj nesreći — jer samo tada on je bio srećan. Voleo je hajduke, te sinove gorske, te odmetnike, koji dutom šarom ispravljaše krivu Drinu i oštrim jataganom deliše pravdu zemaljsku...Za njih je on davao sve, čak i samo spokojstvo svoje.Ne znam kako da je umoran, trebalo mu je samo na uvo šapnuti „zove te taj i taj hajduk — on je smesta skakao na noge i trčao da se s njim, kao s rođenim bratom, izljubi... — Je li, snaho, a kako bi bilo da probudimo batu? — reče Jova. Marica sleže ramenima. — Neka ih, nek spavaju malo — reče Katić — umorni su. — Odoh da mu javim — reče Jova — može se ljutiti.Zamalo pa se vrati i pozva Simu u kačaru.Izljubiše se bratski, pa posedaše. — Nadao sam se da ćeš me zvati. — A zar si znao? — upita Nogić. — Javio mi je Srećko.Nego, alal vam vera!Ono što ste na Žuravi uradili — vredi carevine. — To je ovaj! — reče Nogić i pokaza na Stanka. — Dakle, to je Stanko!...Ti si sin Aleksin!!...Alal ti, sokole, srpsko mleko koje te odranilo!...Samo da ste videli onaj lom, ono tumaranje.Što je god čalmu nosilo, diglo se na noge.Ja sam smesta razaslao ljude te javio Stojanu u Noćaj, proti u Belotić, pop-Teši u Badovince, Janku, Avramu, pop Raći... svima...Ja sam im javio da vas potera goni. — Po Devi? — Jest, po njemu.A on ti je i onako ponajzgodniji za te stvari!...Njemu je to dok drugom dlan o dlan.Onda se opet okrete Stanku: — Dakle, ti si Stanko?...O, brate, loma si načinio!S kolena na koleno pričaće se o tvome junaštvu; i, kad pomenu tvoje ime, oni će kazati: to je onaj što puškom kolje!...A još da znaš kakvog si zulumćara skinuo sa sveta!...Ja njega najbolje znam!...Ako drumom putuješ, pa te on sretne — teško tebi!...Do njegovog ćefa stoji ti život!...Taj isti Sali-aga se ponekad veselio ubijajući ljude.Jedinca u oca ubije samo zato da bi se nasmejao!...Ali dođe i njemu!...Nađe se čova pa zakla iz puške!...Pričam ja Stojanu, a njemu milo.A tek proti Nikoli!...On nije znao šta radi od radosti!...Znaš šta je kazao?„Taj Stanko”, veli, „nije lopuža!” Ja sam čuo od Deve zašto si ti otišao u hajduke!...Kako Deva priča, tebe su obedili ni kriva ni dužna!...Stanko ne reče ništa.Katić nastavi: — Tu je spletka koju su spleli Kruška, Marinko i Lazar.Deva kaže: Kruška je pleo da bi zavadio Crnobarce, Marinko da bi se dodvorio Kruški, a Lazar zbog Sevića devojke, koja je s tobom stojala...I, kako Deva kaže, Turčinu je pošlo za rukom.Sva Crna Bara pljuje na dom Aleksin...Ja sam govorio proti Nikoli iz Belotića da ode do popa Miloja datu stvar izravna. — Pa šta je rekao? — upita Stanko. — Rekao je da će ići. — Hvala i tebi i njemu!...Ali nije potrebno... — Kako nije potrebno?... — upita Katić. — Pop Miloje i kmet Jova bolje poznaju Aleksu Aleksića od prote Smiljanića.Što da njima prota govori?Aleksa Aleksić rastao je s njima u Crnoj Bari.Pa kad oni mogu poverovati da je njegova kuća lopovska kuća — onda neka tako bude!... I Stanko sevnu okom.I Katić, i Nogić, i Zeka videše nešto ledeno u tome pogledu. — Ali... — poče Katić. — Nemoj, gazda Simo, o tome pričati!... — preseče ga on. — Priče će pričati šta sam ja od njih poradio!... To reče mirno, ali te reči zazvoniše strašno. On saže glavu i ućuta. Nasta tajac.Niko ne umede ništa reći...Nogić, kao domaćin, skrete razgovor na druge stvari.On je pitao to za ovog to za onog.Katić je odgovarao kratko. — A, vere ti, Simo, šta se ono zucka kao da su Turci poubijali neke ljude tamo, oko Beograda? — Istina je. — Pa koga to? — Palaliju i Stanoja iz Zeoka. — A što? — Đavo ih znao.Zovnu lepo lude na veru, pa kad im ovi dođu, oni ih poseku. — Pa što im idu? — Kneževi su, brate.Zove ga, Misli čovek, kakvim poslom, i ode.A kad tamo... — Čuvajte svoje glave! — reče Nogić. — A koja mi je vajda i da je čuvam ako mi je suđeno!...Od sudbine se ne pobeže!... — A pobeže, brate, ja!...Ne idi mu na veru, veru mu njegovu!...Dođi, brate, k nama!...Gora nam je i otac i majka!... — Ta već toga će biti!...Stojan veli: ja moram najpre moju glavu zameniti.A prota kaže: ja im živ u ruke ne idem.Ako me pozovu, ja biram goru!... — To je pametno...I tako govori viđenijim ljudma.Bolje je skinuti sto turskih glava nego da padne jedna hrišćanska!...Njih je i onako mnogo, mnogo, neka se prorede malo!... — Ta, već, ljudma ne treba ni govoriti više, oni to znaju i sami. — A, posle, nemojte im sve ni kabuliti.Budite malo oštriji prema njima!... — Ne brini!...Ima ih i takvih.Ilija Srdan iz Prnjavora prvi će početi!...Ako iko, on će prvi od nas u goru.Kuća mu kraj druma, pa kao ono drvo ukraj puta: koja god kola prođu, ona se o njega očešu.Onomadne odem u Prnjavor, te s nađem s njim, pa mi reče: „E, dovde dođe!Ja ih, vala, više ne mogu trpeti, pa da bih znao krunu popeti!...Dok samo čuješ: ja otišao u goru!... — Dodijalo čoveku! — Dodijalo nam svima!Ne možeš serbez večerati od njih!Ovde smo ti na udarcu kao na gujinoj rupi.A udari kakav golo iz Bosne, traži večeru, traži postelju, pa, bogami, još i nešto drugo!Ne smeš čeljadeta u kući zadržati.Razlomi mi se ona stara mati dvoreći ih.Pa još pas pita gde mi je žena?...Pre deset dana jedan gola ubi dete u Klenju — pa nikom ništa!...Vlaško pašče ubijeno, ko ti o tome vodi računa?On traži da prenoći s tvojom ženom, a ti ako pogledaš njegovu bulu, pozdravi se sa svojima!...Pa onda, malo im je sve to nego, kad ga nahraniš i napojiš, još te bije.Veli: udri ga što te je nahranio, pa će te drugi put i bolje nahraniti! — I to se sve trpi? — reče Zeka, a obrazi mu plamte. — Trpi se.Teško se rataru od pluga rastati!Teško mu ostaviti nejač; lakše mu je na svojim leđima poneti nego slušati kako se oni zlopate!... — Pa zar jednako tako? — upita Zeka, a krv mu juri u glavu. — Dok ne dogori! — reče Katić. — Ali kad se digne... onda će zemlja prokukati od krvi, ali se ratar neće smiriti!...Neće dati ni zelenoj travci da se javi — zgaziće je! — Kad će to biti? — Kad?...To ne zna niko!...Mi trčimo te pripremimo, ali To se ne da pripremiti!...To biva najedared, kao grom...I, kad zagrmi i kad udari, on ruši sve u koren!...Ali, iako je to tako strašno, opet će skoro biti!...Meni se bar tako čini!...I kad se vrisak duge šare pomeša sa piskom nejači — onda teško ne samo Turčinu što ovuda gazi nego teško i samom sultanu u Stambolu!...Ja vam to rekoh!...A, gle!... već zora!...Ja idem, doći ću doveče...Ako što ustrebam, pošlji... I brzo se pozdravi sa svima, pa ode. Zora je svitala, a hajduci se udubiše u duboke misli... Prođoše tri meseca.Nastaše dani pozne jeseni.Suri oblaci više se i ne dizahu s neba; drva ogolela, jedva ovde-onde vidiš po koji žut listak kako leluja tužan i usamljen... Kruška je sedeo u hanu kraj ognjišta.On se grdno zamislio.Kroz glavu mu proletahu razne misli...Otpočeo je posao po savetu Marinkovom.Danas je pozvao Ivana Miraždžića na razgovor.I premišljao je šta da mu kaže i kako da ga savetuje...Kakve li se žele ne rađahu u njegovoj duši!...Jedva je opazio Ivana kad je ovaj u han ušao. Po pozdravu zasedoše oko vatre.Kruška reče te doneše rakije.A on posta domaćinski sladak: svaki pokret pratio je osmejkom punim milošte. — Pa, šta mi radiš, Ivo? - Hvala bogu, aga. — Kako su na domu? — Bogu hvala. — Šta mi Lazo radi? — Dobro je.Osta tamo kod kuće, teše neke paoce i lotre...A šta bi i mogao raditi na ovakom vremenu, kad nikud maći ne možeš? Čim je izustio ime Lazarevo, Turčin se pretvorio u samu slast.Pogled mu je sijao nekom nežnošću punom ljubavi prema samom imenu Lazarevom. — Dobar ti je Lazo, bog mu zdravlja dao!...Otkad pamtim, onakog dječaka nijesam vidjeo!...Ono se vidi da će biti kućanik i domaćin.Miran, poslušan, poštuje starijega...Dina mi, velim ti, vrlo sam zavoleo toga dječaka!... Turčin je znao kako treba govoriti s roditeljem.Nije se ni najmanje prevario kad se nadao da će tim lepim rečima zadobiti Ivana. — Vala, aga, nije što je moj!...Ja još imam dece, ali mi on baš na srcu leži!...Nekako mi je odvojio... ume zapovediti... sve!... — Pa, vidi se, Ivo, brate, vidi se!...Ti znaš, ja, kad sam došao, ne imađah poznanika, tako vrljah po njivama, po selu, išao sam ti, biva, čak i u kolo, pa baš ga tad vidjeh.E, brate, odvojio je od druge mladeži!...Ne znaš kako sam ga zavoljeo! Ivan je bio blažen. — Gledam ove druge...Eto, onaj kmetov... pa onaj Šokčanićev... pa eto ti i onog Aleksinog nesrećnika!...Sam lopov, hajduk!...Sve je to jedna sorta, kao da je od jednog oca.Nema ti u njima iskre one duše domaćinske, nego... kako da rečem... sve je, brate, nekako hajdučko... — Hvala ti, dragi aga, što tako lepo misliš o mom Lazaru...On je pogrešio što je pucao na onog nesrećnika... — Je li, čovječe!...A ko ne bi pucao kad mu odnesu ono što je krvavo takao?...Ja ne znam kako ti sudiš, ali ja — a ja sam i pametan čovjek — ja bih onako isto učinio kao i Lazar!... Ivan samo sleže ramenima, ali mu je duša bila zahvalna Turčinu...I oštro oko Kruškino smotri to... — To baš svedoči da će on biti pravi domaćin —nastavi Kruška — pravi pravcati domaćin...Marinko mi onda ispriča sve što je bilo, a ja mu rekoh: pa idi, bolan, potraži ga i dovedi k meni.Možda ti je i pričao... — Jest, pričao mi je.Veli, bio sam se sav ohladio, al̓ on, brate, nekako čovečno, lepo, pa sam plakao kao malo dete... — Ha-ha-ha-ha! — smejao se Kruška — jest, plakao je.Al̓ ja sam to razumio!...Ne treba to pritužiti čovjeku nego lijepo s njim.Treba ga najprije raskraviti... Ivan zinuo u Turčina, pa se čudi tolikoj čovečnosti. A Kruška, videći da je doterao dokle je hteo, samo se osmehnu, pa reče: — A šta mu ono izniješe u selu? — Mahni, molim te! — reče Ivan. — Rekoše da je pucao na Stanka zbog devojke... — Koješta!... i Turčin sleže ramenima... — Bio sam se poplašio.Ja znam, čuo sam od žena da je on bacio oko na onu Sevića curu... pa, bogami, svašta sam pomislio!...Ali, hvala bogu!... Turčin je to i čekao. — Šta reče, šta?...Zar on voli onu devojku? — Ja ga nisam pitao, tako mi rekoše. — Pa ono je dobra cura. — Dobra. — Sevap bi ih bilo sastaviti! — reče Turčin, a oči mu zasijaše nekom nežnošću. Ivanu ode pamet.On vide da Turčin baš voli njegovog Lazara. — Pa gledaćemo... — A, to moraš učiniti!...Kad se djeca vole, neka se i uzmu.Nema većeg grijeha nego rastaviti milo i drago!...To moraš učiniti...I kad nijesi učinio ove jeseni... — Ta ja ću ovih mesojeđa — svejedno!... — reče Ivan. — A baš bih želeo znati da li je Lazar miluje! — reče Kruška. — Znaš šta ću raditi!Kazaću Marinku da ga on ispita...Niko to ne umije kao Marinko!...Vi vičete pa tog čovjeka, a bogami, to je jedan dobar čovjek.Ja ću lijepo kazati njemu; pa kad ga Marinko uzme na oko, neće ga moći slagati!... — Ne zna, ne zna!Pitao sam ga ja, pa ne zna... — Onda neka ga pripita.I, onda... ala ćemo se proveseliti! — reče Kruška, a oči mu zavodniše. — Ne znaš ti, Ivane, brate, kako je živjeti među ljudma koji te ne vole!...Ej, kako bih ja voleo da imam koga ženiti ja udavati!...Samac sam ti u svijetu.Nikog svoga do boga, koji jedini vidi moje želje i moje srce!...Sve bih dao da me samo hoće ovi svijet razumjeti!...Ja, bolan, ni malenom mravku ne mogu zlo poželjeti, a toli čovjeku, stvoru božjem!... Pa saže glavu i uzdahnu... Ivanu se gotovo sažali...Pomisli: zaista mu je teško...I reče: — Nemoj se kariti, dragi aga, nemoj!Ljudi smo, pa pogrešimo.Mi smo se sklanjali od tebe, kao velimo: šta ćeš, stranski je čovek...Možda on mrzi kad se razgovara s njim...Ali sad ne brini!Ja, ja! (i tu udari glasom) ja ću se razgovarati s ljudma, kazaću im kako si ti dobar čovek... kako si... — Nemoj!... nemoj, Miraždžiću!Ja hoću da oni sami uvide moje čovještvo! — More, ostavi!Mnogo će vode Drinom proteći dok oni uvide!...Ostavi ti to meni!Jer, evo, da ti baš kažem pravu istinu!...Ja ti prvi nisam verovao!...Mi nismo naučili da se vi, Turci, na nas smeškate; pa kad sam te prvom video kako si sladak, a ja pomislim: ovaj dobra ne misli!...Boga mi!...A sad... sad ću ja drukčije i drugom kazati. Kruški je igralo srce od radosti, ali se on savlada. — Nećemo o tom govoriti!...Lazar je meni na srcu!...Hoću da ga vidim srećna i vesela, pa ću onda i ja biti veseo!...Hoću da mu ja prosim curu!... — Ne branim.Koliko danas javiću Seviću — reče Ivan. — Najprije pošlji meni Lazara da ga pitam.Hoću da znam hoće li to njemu biti po volji? — Ja šta će, more! — E, onda hoću da ga ja obradujem!...Molim te, učini mi to dobro! — Hoću, što ne bih!Poslaću ga čim kući odem... — reče Ivan i diže se. — Sjedi, sjedi.Kud žuriš? — Nikud.Ja mislim ti imaš kakvog posla. — Nemam nikakvog.Željan sam, bolan, lijepe rječi s ljudma...Ivan sede. — Vjere ti, Ivo, reci mi ko je, onako, među vama bio najviše meni protivan? — poče Turčin i upilji u Ivana. — Pa, vala gotovo svi!Eto, i ja sam ti se protivio. — Znam, znam...Ali, onako, ko je to kao prvi počeo?... — Ono... kako da ti kažem... ne znam...Čini mi se popa...Njemu se nisi dopao.Sećam se baš jedanput reče: „On je Turčin, a Turčin ne može nama dobro misliti!Ja bih voleo da me on turski pozdravlja”. Kruška se ujede za usne... ali se nasmeja: Dobri čovjek, dobri popa!...Nije pravo mislio!... — To se vidi — reče Ivan. — Al̓ ja se ne ljutim ia nega.Pozdravi ga i reci mu da sam ja znao da je to njegovo maslo, al̓ ja se ne srdim.On je dobar čovjek i valjan popa.I ja baš volim što je on taki.Jer kad me pozna, on će drukčije o meni zboriti...A reci mi kako kmet Jova? — Ko?...On zar?...On ti misli onako kao i pop...Njih dva kao da su ti na jednom srcu ležali... neće ti oni jedan bez drugog ništa uraditi!...Ali, ne brini!...Dok im ja samo kažem!... — Da ti znaš samo koliko to mene raduje što se tako pazite!To je baš lijepo.Jedini onaj pas, Aleksa, što vas je lagao... — Žao mi je Alekse! — reče Ivan. — Znaš, kad ga vidim onako raspletena, s čibukom u rukama, da bih se zaplakao!...Krasan je to čovek bio!...Bolje bi mu bilo da je onoga udavio dok je još žgepče bio, nego što ga onako obruka i ocrni!... — Vjere ti, kako on jako? — Ne pitaj!...Niko da ga vidi!Nit mu ko boga naziva ni prima!...I čini mi se da je malo šenuo... — A, brate, bio paziti na svoj narod!... — Šta ćeš?...Valjda mu je tako suđeno!...A, bogami, žao mi ga je kao rođenog brata!...Šta sam ja soli i hleba s njim pojeo!... i to više u njegovoj kući nego u svojoj... I tako je išla reč čas o jednom čas o drugom.Kruška je raspitivao, a Ivan u prostodušnosti svojoj pričao je i ono što je za kazivanje i ono što nije. Kad se Kruška uverio da je ono istina što mu je Marinko pričao, kad je video da su to sve ljudi prostosrdačni, ali i ponositi, on beše načisto sa svojim planom. — Pa, dela, Ivo, brate, razgovori se s ljudma.Kaži im da ja nisam tako rđav čovjek kao što su mislili. — Ne brini!...Sad ja idem popu.Sve ću mu ja lepo ispričati — reče Ivan i ustade. — Slobodno mu reci da se ja na njega ne ljutim!... — Ama, ostavi ti to, dragi aga!...Nije meni majka jezik ispredala; umem i ja kazati šta mislim!...Videćeš kako ćemo se mi združiti i biti dobri prijatelji!...Ja ti velim, dok ti samo vidiš kakvi su ljudi ti Crnobarci — neće ti pasti na um da nas ostaviš. — Ja bih se volio razumrijeti ovdje s vama!... — Zbogom, dragi aga!Kruška mu pruži ruku: — Zbogom, Ivo, brate!...Ali ne zaboravi da se sa Sevićem razgovoriš! — Kako da zaboravim!...Još danas idem!... — Znaš, ti si ga rodio, ali mi je na srcu! — Hvala ti!... — Zbogom pošao!... Ivan ode razdragan.Putem je premišljao o rečima Kruškinim.Nemu se činilo da je malo i hrišćana tako duševnih kao što je Kruška. „A... izmiriću ga ja!...Dok samo ispričam popu i Jovi kako je to sladak čovek!...Bogami smo se ogrešili o njega!...Pa, još kako se brine o mome Lazaru!...A, vala, i jeste Lazar momak na svome mestu!...Pa još kakav je to kućanin!...Eto, ja!Ja ne bih pucao na Aleksu ni za kako blago ovoga sveta; ali on, čovo, hoće da ubije za svoje!...Pravo ima, alal mu vera!...” Turčin je stojao na pragu i gledao za Ivanom sve dotle dok ne zamače u lug.Onda se vrati u odaju, naruči da mu donesu kavu, pa, puštajući guste dimove, stvaraše u onim kolutima lepu sliku... — Hajde, hajde, Crna Baro!... — smeškao se on. — Ide vrijema i nosi vas meni na peškeš!...Oči će vami iskakati od mojega blagoslova!...Ja vam donosim takoga mira da vas posle ni bog neće moći izmiriti...Došao je kurjak do ovaca... Ivan stiže doma.Bio je veseo i raspoložen.Radujući se što mu posao ide tako za rukom, on se stade šaliti s decom što mu na susret izidoše, a šalio se obično izdevajući im imena. — Ej, ti švrćo!...A što si bosonog, more?...Što te nije mati̓ obula, a?...Vidiš kako je Čupa obu vena; a Čupa, dok se samo ubriše, biće devojka od tog sveta!... I, minuvši mimo decu, uđe u kuću. — A gde je Lazar? — upita svoju ženu Krsmaniju. — Ne znam, tamo je u avliji. — Zovni ga. Zamalo dođe Lazar.On ga pogleda lepim, umiljatim pogledom, pa reče: — Lazo, sinko!Otidi jedan čas do subaše, zvao te nešto. — Dobro, babo. I Lazar se okrete da pođe, ali ga on zadrža. — Stani-de! — reče.Lazar stade i pogleda ga. — Je l̓, more? — Šta, babo? — A, loj li ti detinji, ti tako zar?...Lazar ne reče ništa, samo obori glavu, jer razumede pogled očev. — Ha-ha-ha-ha!...Gledaj ti, molim te!Hoće čovek da se ženi, a ovamo krije od oca!...A znaš li ti da sam ja to davno čuo, a?...Ne znaš!...Čuo sam ja, ali neću kazati od koga...Nego hajd, hajd!...Videćemo i to!... Lazar izide.Srce mu je igralo od radosti...Da je mogao, on bi leteo kroz gole lužnjake.Pa mu se činilo da se i ona ogolela drva smeškaju na njega. U radosti malo te ne zaboravi uvratiti se popi.Bio već i prošao njegovu kuću.Onda se vrati, uđe u avliju, pa zatim u kuću.Popa je sedeo sa kmet-Jovom kraj vatre. Lazar skide kapu i priđe im ruci. — Živ bio, Lazo! — reče popa. — A koje dobro? — Molio te babo, ako nisi u poslu kakvom, da odeš jedan čas do njega, nešto važno hoće da ti kaže. — Dobro, Lazo, dobro. Lazar ih opet poljubi u ruku, pa skoro kasom ode Kruški... — I tako, sad vidiš — nastavi popa razgovor koji im Lazar baše presekao — da će biti ono što sam ti onda još kazao...Ja se i sad sećam Stanka, kao da mi je pred očima!...Ne može čovek onako planuti za ban-badava.Jesi video kako se on u času preobrazi: od deteta posta čovek!...Kmet je ćutao. — Još onog večera mislio sam svašta — nastavi popa. — Svu noć nisam mogao trenuti.„More, da mi ne ogrešismo dušu? — mislio sam.Onda mi opet dođe drugo u glavu... ono kako se Aleksa prenerazio... sve...I, onda opet pomislim: ko zna!...Da si samo video Aleksu onoga dana kad sam detetu molitvu čitao!...Znaš li da se čak ja htedoh zaplakati, ja koji sam tvrd na suzi!...Nije to lako gledati matora čoveka kako plače. — Jeste!...Znaš li kaki je bio pred sudnicom kad ono htede zaklati Marinka?... — Dodijalo, brate, čoveku!...Nije to lako!...On nije njišta kriv Ta, mi smo S njime mladovali, bili čobani... pa nikad, nikad „zurke” tuđe taj čovek ne uze... — Tako je... — reče kmet. — E, ali, šta ćeš?Našlo se, brate, kod njega...Baš da smo ga i hteli braniti, ne bi ga odbranili. Popa se zamisli...Vatra je puckarala na ognjištu... — Hoćeš ići Ivanu? — upita ga kmet posle dužeg ćutanja. — Možemo.Hajdemo zajedno. — Hajdemo... Popa se diže, ogrte svoj „resanik” i uze drenovaču. — Stojo! — reče popadiji. — Ako me ko ustraži, kaži neka očeka, ako bude što nužno, pošlji Ivanovoj kući, tamo ću biti. I uputiše se kući Ivanovoj.Obojica su ćutali kao nemi... Prolazeći pored kuće Aleksine, videše ga pred kućom gologlav gde stoji; digao glavu pa se zagledao u nebo, a vetar se igra sa njegovim sedim vlasima. Kmet Jova zatrese tužno glavom. — Bolje bi bilo da je umro! — Bolje! — reče pop. — Teško njemu!...Čini mi se da je i pameću pomerio. — Siromah! — reče pop. I minuše mimo kuću.A na srce kao da im se navali neka stena... Ivan ih dočeka smeškajući se. — Ama, kao da sam poručio za obojicu!... — Evo nas, vala! — reče popa zdraveći se.Čeljad što beše tu priđe im ruci. — Dede, sedite! — reče Ivan. — Deco!Donesite malo rakije. I zasedoše.Prineše im tikvicu tesna grla. Nego, da reknem koju i o tome kako su pili naši dedovi. Mačva nije bogata vinogradima.Vina si mogao naći vrlo retko, a retko se i tražilo: samo u pričest i kad ko umre što ga preliju.Međutim, Mačva je obilovala u jabukovim i šljivovim voćima.I rakija i jabukovača mačvanska behu tada na glasu.Nijedna kuća bez tih pića nije bila.Niko iz kuće nije otišao a da ga ne usluže jednim ili drugim pićem. Jabukovača se pila vrgom, čuturom — ko je šta imao — a rakija tikvicom, kojoj je grlo tako tesno da jedva kap prođe.Trebalo je čoveku dobrih dva-tri minuta nategnuti dok proguta jedan gutljaj. Popa naže, pa kad odujmi, pruži kmetu. — Ovo ti valja!...Dobra rakija, ne da se dosta piti, ali je i sud prema njoj!... — He-he-he!... — smejao se Ivan. — Pravo veliš, popo, — reče kmet, pošto odujmi — ne bi valjalo da je tikva širega grla. — Ne znam, to moj Lazar ujdurisao.On ti je majstor oko toga. — Pa šta mi radiš? — upita pop, pošto malo poćutaše. — A šta ću raditi? — reče Ivan. — Ova kiša ne da napolje.Nego ti ovde sedim s decom i razgovaram.Juče komismo malo kukuruza, pa danas — eto...Išao sam malo do subaše. — Do subaše? — preseče ga pop. — Ja, zvao me. — A što te zvao? — Ništa, razgovarali se...More, pa ono je neki dobar čovek, boga mi!...Nisam znao, ali baš dobar čovek! — E? — reče pop i pokupi obrve. — Kažem ti, razgovara ti, brate, o svemu i svačemu kao da nije Turčin.Eto, sa mnom je govorio i o tebi i o Jovi... — A šta je govorio? — zapita pop, ali preko srca... — Veli: dobar vam je onaj pop.Krasan čovek!Ja onakog popa nisam video, ne pamtim!...A i kmet!...Ne znaš ti, veli, Ivane, kako se meni dopala ta dva čoveka.Ovo što je sve ovako dobro u Crnoj Bari, to su oni učinili.Pametni ljudi, pa to ti je! Dok je Ivan govorio, kmet pogleda popa i vide da mu ne godi Ivanov govor.Zausti nešto da rekne, ali ga pogled popov zadrža... Ivan je u svojoj naivnosti pričao sve što je s Turčinom razgovarao, pa je — kao kad nekoga hvalimo — malo i preterao.Dizao je Turčina u deveto nebo. — Krasan čovek!Sladak čovek!Eto, Marinko!Ti znaš koliko smo mi na Marinka vikali.A on za Marinka veli da je to baš dobar čovek.„Malo je, veli, „prilen, ali dobar, pošten...” I onako... njemu su svi Crnobarci krasni ljudi...Jedino vrči na Aleksu, njega ne mari.Neće da čuje reči o njemu!... Popu prekipe. — Slave ti, Ivane, zar si ti mene zato zvao? — Pa ja...Što se, brate, džaba tuđimo od čoveka!...Da je on onako kaki... što pravi smutnju, ja bih prvi okrenuo glavu od njega!...Ali dobar čovek!...Čak, eto, i meni govori kako bi voleo da oženim Lazara!...Ja samo stao pa se kamenim!...Veli: „Ono je pravi kućanik!...Ti bi to propustio, ali on gine za svoje!...” Bogami, tako voli Lazara kao da mu je na srcu ležao. Ni pop ni kmet ništa ne rekoše. — Nego... znate li šta? — Šta? — upita kmet. — Da se vas dvojica izmirite s njim. — Nismo se ni svađali — reče pop suvo. — Znam.Ali je on čuo... — Šta je čuo? — Kao da vas dvojica vrčite na njega. — A ko mu je to kazao? — Ne znam; ali, veli, vrlo mu žao.On vas voli i voleo bi da je s vama u lepoj ljubavi...Pop se zagleda u Ivana. — Da mu ti nisi kazao da mi mrzimo na njega?Ivan pogleda popa, pa se čisto trže: — Bog s tobom, popo!...Prekrsti se ti!...Kako bih ja to njemu mogao kazati!... Slaga Ivan, jer se zaprepasti od pogleda popovog. — Pa ko bi mu drugi i mogao kazati? — reče pop ozbiljno. — Pa zar baš ja? — reče Ivan, a poduze ga kao neki stid, jer je on, kao što znamo, i kazao Turčinu. — Nego... manimo to, on je — dobar čovek... — Dobar čovek, dobar čovek!...Jest, dobar, ali svojim Turcima!...A teško tebi kada te on voli!...Nego, upamti ovo, Ivane!...Sva Crna Bara, svi vi, moji prijatelji, ljubite se koliko hoćete s njim — ja neću!...Ja nikad ne verujem u dobro od Turčina...I kad bih video ovim svojim starim očima — ja opet ne bih verovao!Rekao bih: stare oči, pa me varaju!...A sad, kad si se primio da doneseš poruku Kruškinu meni, odnesi i moju njemu!... Pop je drhtao od jeda.On bi voleo da je ne znam šta izgubio nego što je ovo čuo... — Ali, sedi, popo!Sedi, Jovo!... — vikao je Ivan, jer se i pop i kmet behu digli da idu. — Šta ćemo ti?...Mi smo svršili razgovor za koji si nas pozvao! — reče kmet. — Nisam ja zato zvao!...To je bilo onako uz reč.Ja sam vas zvao da razgovaramo o proševini.Rad sam zaprositi Sevića devojku za Lazara...Sedite, ljudi!...Baš ste na kraj srca!...Ja nisam ništa ružno mislio. U taj par bahnu knez Sima. — Popo, zovu te kući da čitaš jednu molitvu. — Dobro, eto me.Zbogom, Ivane! — Ali sedi malo, čoveče. A pop izide iz kuće... Ivan okupi kmeta da ostane, ali ovaj ne htede za živu glavu posle popa ostati, nego se i on pozdravi... Ivan osta sam.Neki ga stid obujmio.Sad mu se učinilo da je odista nepošteno što je onako Turčinu o popu i kmetu kazao...Sve dok pop ne poče govoriti, on je mislio da čini veliko delo...A sad, sad je i nemu to sve izgledalo ružno.I uhvativši se za perčin, ciknu: — Budalo matora!Osedeo si, a ništa ne znaš!... Raspoloženje, dobra volja... sve to prođe... i osta nešto teško kao stena na grudma... Pop i kmet iđahu ćuteći.Opet videše Aleksu pred kućom, videše kako se niz raspletene kose njegove voda sleva. Pop više za sebe, ali opet toliko glasno da je i kmet mogao čuti — reče: — Ovaj to ne bi nikad učinio.Preko njegovih usana nikad ne bi prešla tajna!...A mi tako učinismo s njim!... Čudne misli obujmile Ivana.S jedne strane stid što je tako postupio, s druge strane, opet, prvo obećanje što je dao Turčinu da tako na jalovo prođe... A nije mu se htelo da vara Turčina, ne stoga što ga se bojao, nego stoga što mu se učinilo da mnogo važi u očima njegovim, pa je hteo i da nadalje u važnosti ostane. A oni, eto ti sad!...Jedna popova reč raskvari sve!... „Što je taki? — Mislio je Ivan. — Ja sam mislio da je on pametan čovek, a ono, eto ti sad!...Da bar hoće da razgovara!Pa kad bih mu ja kazao: kako je to čovek kome odistine leži na srcu naše dobro i naša ljubav — on bi video da je tako.Ali šta ćeš mu, kad neće ni da te čuje čim Turčina spomeneš!...” I baš mu beše žao na popa.Onaki čovek, kao Kruška što je, baš bi se složio s popom.I njih dva mogli bi mnogo dobra učiniti Crnoj Bari...Ovako, ako njih dva udare jedan na drugog, onda, bogami, neće ništa valjati... „Ama, što je taki! — reče on skoro glasno. — Pa i onaj kmet!Ono se usproletalo uz popa, pa sad teže ti je sa njim razgovarati nego s popom!...Kako me samo pogleda kad ga htedoh zadržati!...Iz očiju sam mu čitao kao da hoće da mi rekne: a i ti si mi otišao Turcima!” I opet ga obuze kao neki stid.On je osećao da ima greha na duši, ali je hteo da to sam pred sobom opravda. „Ja jesam razgovarao s Turčinom, pa i kazao mu da pop i kmet vrče na njega, ali to je bio samo razgovor...A posle, i Kruška je dobar čovek... Pa se uhvatio za tu misao da je Turčin dobar čovek...Mislio je, verovao da im on ništa zato neće...Pa opet, opet nešto ga je peklo na duši; neko čudnovato, neprijatno osećanje obujmilo ga...Da mu je da pobegne od samog sebe, da mu je bar s kim da rekne koju iskrenu... I, kao naručen, dođe mu Marinko.Pošao od kuće, pa se uvratio.Lice mu se smeškalo, jer je video Ivana kad se od Kruške vraćao. — Pomoz̓ bog, Ivo! U ovom trenutku Ivan se zaradova.On skoči sa stolice: — Bog ti pomogao! — Ja se malo svratih da vidim šta radiš... — Baš si dobro učinio, sedi... — reče on...Baš sam se osamio. U svakoj drugoj prilici on bi bio hladan prema Marinku, ali danas on je morao ma s kim razgovarati.A s kim se i mogao razgovarati lepo o Turčinu ako ne s Marinkom? Marinko sede. — A gde je Lazar? — upita on. — Otišao je do subaše, zvao ga. — Ako, ako...Dobar je to čovek.Bar Crna Bara nije za boljeg saznala! — Dobar jest, ama nije svima! — izbrblja Ivan.Marinko upilji u nj. — A kome to nije?Ivan mahnu rukom. — Mani se, slave ti!... Ali se varao Ivan u računu ako je mislio od Marinka nešto zatajati.Taj brat ne odstupa lako, samo ako je nanjušio kakvu tajnu.On će jurišati dok je ne prokljuvi, pa da bi ga ti juriši i glave stali... — Tako ti časnog krsta, Ivane, kome to subaša nije dobar? — stade preklinjati Ivana, a upiljio tako u nj da mu nijedan mišić na licu nije mogao mrdnuti da on ne opazi. — More, mani! — reče opet Ivan. — Što mani?...Što mi, bolan, ne kažeš?Ivan je ćutao.Njega opet stade gristi savest.Kad vide Marinko da Ivan neće da kaže, onda se reši da napomene. — Baš nećeš da kažeš? — Ali... — poče Ivan. Ne moraš...Ja znam i sam.Hoćeš da ti kažem?...Je li, to su pop i kmet, a?...A Ivan se ustumarao s pogledom. — Je l̓? — Ta... jeste, oni su... — A šta im je krivo? — The... — Jesi čuo, Ivane!Što jest, jest!Ali kad dođe kosa do brusa — moram reći, pa da bih crkao!...Šta misle ti ljudi?...Neka se oni, brate, igraju sa svojim glavama, a ne s našim!...Mrze Turke!...Pa, lepo, niko ih i ne voli!...Ko ih volio, u kući mu bili!...Zar ti misliš da ja oblećem oko Turaka što su mi šili?...Dabogda oni bili mili bogu koliko meni, ali mora se, brate!Ja se ne mogu s njima boriti!Pa kad to ne mogu, mogu mu se malo umiliti; a umiljato jagnje i dve majke sisa!...A Kruška?...Kruška, brate, kao da nije Turčin!Eto, reci i sam! — Gotovo, vala... — potvrdi Ivan. — Zar nije on najčovečnije radio s nama? — Jeste, nije vajde, jeste! — Eto, razgovarao si s njim.Je li da je to sladak čovek? — Jeste. — Je li da nam svima dobra želi? — Svima. — Kao da je odrastao s nama. — Vala baš! — A pop i kmet digli se protiv njega? — Jest. — Samo njima nije pravo!...A zašto? – Ne znam. — Teško nama kad imamo take starešine! — zavapi Marinko. — Teško nama!...Zar im je, bolan brajko, malo one čovečnosti!Koga napade?Gde to Turčin nasrnu na kuću ili čeljade čije u Crnoj Bari?Otkad je on u Crnoj Bari, mi agujemo.Daš bogu božje, caru carevo, agi desetak, pa nakriviš kapu!...Zar nije? — Jeste. — Jeste, jeste!A to je sve Kruška!...Onaj Kruška što ga grde naš pop i kmet — ljudi što su omatorili pa izlapili!...Nego, Ivo, brate, njih ne smemo slušati.Oni će nas odvući u propast!... I Marinko okrete pričati o drugim subašama, o pakostima što ih počiniše koje oni koje drugi Turci po njihnim selima.Sravni sve to s Crnom Barom, pa diže Krušku u nebo.Onda poče govoriti o Lazarevoj krivici: — Da je to bio drugi koji Turčin — teško tvome Lazaru!...Misliš mario bi on!...On bi pustio Stanka da čini što mu duša želi.Još bi rekao: „Marim ja!Neka se ubijaju psi đaurski!...” Ali ovaj ne dade...Znaš li šta veli: „Ja ću da satrem oni lopovski izmet da mi ne pogani ovako dobro selo!...” Ne može on da gleda nevaljala čoveka.Pa, eto, koliko samo pazi tvoga Lazu!Laza je dete, a on ga priziva k sebi pa ga uči i savetuje da se dobro i pošteno vlada!...Pa ti još ne znaš sve!...Onoga dana kad je Laza pucao na onoga lopova pa pobegao u šumu, on dozva mene pa mi reče: „Idi, veli, nađi mi toga dečka.On će stradati od onog zlikovca ako ga gde u šumi nađe...I ja sam svu noć dragu tumarao po šumi dok sam ga našao.Tako je to, moj Ivane!...On je prijatelj i tebi i tvojoj kući; ti ne smeš pljunuti na ljubav njegovu!... Ivan sagao glavu pa se zamislio...Marinkove reči urezivaše mu se u srce.On je osećao da su one istinite.Verovao je da mu je Turčin prijatelj koji je mnogo za njegovu kuću učinio... Pa opet, opet!...Ovi ljudi s kojima je on odrastao, onaj Dobri pop smesta je postajao strašan čim mu spomeneš Turčina.On se nije mogao s njime pomiriti!... Ali, opet...Zar Marinko nema pravo?...Zar Kruška nije njemu učinio više dobra nego svi Crnobarci skupa?...I sad, on da okrene glavu od njega, da odbije njegovu ljubav, koju mu onako svesrdno nudi?...Ne, ne, ni to ne može!... Pa se izbezumio i raspametio!...Ne zna kuda bi pre!...Na jednoj strani detinjstvo, mladost, vek... a na drugoj prijateljstvo, prijateljstvo iskreno, srdačno...Što bi god hteo odgurnuti, ne može.I jedno i drugo ulegalo se duboko u srce, pa i kad bi hteo koje iščupati, bi li mogao a da srce ne povredi?... Marinko ga je gledao.Njegovo oko kao da mu je u srce prodiralo.On je video borbu, užasnu borbu...Stojao je tu, kao đavo da mu ne da poći dobrim putem.Kao mačka miša, tako je on njega gledao misleći: lomi se ti, lomi, ali moj si!... Ivan se diže. — Kuda ćeš? — upita Marinko.On ne reče ništa nego stade hodati po kući.Marinko se reši da mu još koju dobaci. — A, bogami — reče on — ja ne znam kaki su to prijatelji.Šta bi hteli oni?Zar čoveku koji ti je toliko dobro učinio da ne smeš reći ni hvala?...O, va im̓ oca!...Ja, brate, ne bih tako radio!Ja bih im rekao: braća smo, živeli smo lepo i živećemo.Ali ovaj je čovek meni učinio toliku ljubav da se ja ne smem njega odreći!... Ivan najedanput stade, okrete se Marinku i pogleda mu pravo u oči. — Ali, ja sam subaši obećao da ću ga izmiriti s njima!...Ja od sramote ne smem čoveka u oči pogledati!... — Ti smeš!...Ti si baš svesrdno radio na tome, ali, kad oni neće — šta ćeš?... — Ali ko mu sme na oči!Ja mu baš rekoh: „Ostavi ti, to je moja briga!...” A ono, eto sad! — jeknu očajno Ivan. U Marinku se javi zver.Srce mu zalupa od radosti što mu dođe tako na zgodu. — Eto, i ti se još zanosiš!Ti njih moraš slušati, pa da bi ti rekli i u vatru i u vodu, a oni tebe neće ni onde gde se tiče tvoga obraza i tvoga sedog perčina!...Ej, moj Ivane, teško tebi!...Dokle ćeš, bolan, biti lud?...Zar ti misliš da ćeš kadgod biti prav njima dvojici?...Teško tebi!...Od danas oni te više neće prizvati u svoje društvo!...Ne smeš ti voleti ono što oni ne vole!... Ivana kao da neko oprlji ključalom vodom.On oseti koliko su istinite Marinkove reči.Znao je popa koliko ume da mrzi.On vide očima provaliju koja ih deli...Ali se stade protiviti. — Šta? — reče on. — Zar bi oni mogli tako učiniti sa mnom?... — Ha-ha-ha!... — nasmeja se Marinko. — Bože, al̓ si dete!...Pre će oni, bolan, pozvati onog lopova Aleksu u svoje društvo nego tebe.Pre će se s njim sašaptavati nego što bi na te i pomislili!...Zar ih ne znaš?... Istina, sama istina, Marinko je govorio istinu!... I njemu postaše najedanput i pop i kmet kao neki tuđi ljudi, ljudi grabljivi, lakomi, koji grabe samo za sebe, koji ne vode brige ni o čemu doli samo o sebi i svojim ćefovima... I izidoše mu oba iz volje.Čudio se samo kako je mogao voleti takve sebičnjake!...Osećao je kako je u pravu da i on na svoju ruku radi.I verovao je da će on svojim radom više učiniti za godinu nego oni od svoga postanka.Već se rešio. — I zar ne znaš... — poče Marinko.On mahnu rukom i preseče ga: — Znam!...Imaš pravo...Ja sam bio budala!...A oni.. pravo su imali!... — A!... — reče Marinko podsmevajući se. — Ne smej se!Ljudi smo, pa grešimo.Od danas me neće niko vući za nos!...Ne da se Ivan! — Pravo imaš.Sad mi govoriš pametno.Ivan dođe do ćoška, uze štap što tu beše prislonjen, pa reče: — Hajdemo Kruški. Marinku je igralo srce od radosti.On je čisto video onu odlučnost na licu Ivanovu.Premišljao je samo o tome kako i šta da radi, te da se Ivan više ne vrati svojim starim drugovima...Sastavljao je mnogo planova, ali mu nijedan nije bio baš sasvim podesan. Međutim, Ivan se beše već rešio.U duši svojoj on je naskoro bio raskrstio.On ne mogaše boljeg prijatelja sebi naći od čoveka koji je toliko prijatelj sinu njegovom... Stigoše pred han.Kruška beše u odaji s Lazarom.Čim ču da su Ivan i Marinko tu, on čisto radostan potrča pred njih. — A... došli ste!...Ja malo sjedoh ovdje s Lazom.Marinko namignu na nj...Turčin razumede i nasmeja se. — A... s Lazom, sa đuvegijom... ako, ako... — cerekao se Marinko. — Jest, bogme, s đuvegijom! — reče Kruška. — Zar to nije momak kao grom?Ja čikam curu da kaže neću! — reče Kruška i potapša Lazara po plećima. Ivan se htede zaplakati od radosti, videći kako Kruška mazi njegovog Lazara. — Dede, sjedite ljudi! — reče Kruška, pokazujući na divan. — Evo i duhana... — To ti meni daj, dragi aga, Ivan ti slabo mari za to — reče Marinko topeći se sav od smeja. — Zar ne pušiš? — Ne palim.Lazar htede otići. — Neka, Lazo, nemoj ići.Tu ti je sad i otac, pa da razgovaramo. Lazar obori bajagi glavu. — Evo šta, Ivo.Baš sad razgovaram s njime i pitam ga bi li se ženio. — Pa šta veli? — pita Ivan. — Šta će reći — smeškao se Turčin — šta bi ti rekao da si u njegovijem godinama?...Hoće da se ženi, eto šta! Marinko se zacenu od smeja, a Lazar se okrenuo pa gleda kroz prozorčić napolje. — A je li begenisao curu? — Siguran sam da jeste!Ha-ha-ha! — zacenu se Marinko. — A koju? — upita Ivan gradeći se da ne zna. — Eh, da li znaš koju? — reče Kruška. — Najljepšu curu u Crnoj Bari.Zar može ovako dobar momak voleti rđavu djevojku?...Jelicu Miloševu hoće on. Ivan se osmehnu.On je davno znao da Lazar voli Jelicu. — Pa dobro, dobro — reče on. — 3nam dobro, dobro.Ma hoće li što biti od proševine? — pita Kruška. — Da vidimo.Valjda će biti! — Nemoj tako govoriti! — uozbilji se Kruška. — Reci najedanput: hoćeš li ili nećeš?...Evo, ja ću pitati Sevića za devojku. — Što? — uozbilji se Ivan. — Zar ga ja ne smem pitati?...Čega bi se ja stideo?...I čim bi on mene zastideo?... — Ničim, vala! — reče Marinko. — Ako je na porodicu, imaš više zadruge od njega; ako je na bogatstvo — bolji si od njega!... — Tako je! — reče Kruška. — Ti si još i novčan — dodade Marinko. — Onda ja ću sam ići njemu. — Tako i treba.Ja se samo malo našalih, kao velim: da krenem stvar...Znaš, mladeži nije do čekanja!...Da je to za me i za te — onda bi se moglo i očekati, ali... — Pa opet pre mesojeđa ne može biti ništa, sad je post — reče Ivan. — Samo neka se svrši proševina, koliko da se zna! — reče Kruška. — Dobro.Ja ću još danas ići Milošu... — Tako vala, tako vala!...Pa onda ćeš valjda i mene pozvati na proševinu? — A... hoću, hoću! — A tu će sigurno biti i pop i kmet...Turčin zastade.Pogleda u Ivana, pa kad vide kako mu se čelo nabra, upita: — Šta ti je? Ivan ne reče ništa. — Zbilja, šta ti je? — Ništa, dragi aga, ništa! — reče Marinko. — Malo se sporečkao s popom i kmetom... ali, ništa...I Marinko opet namignu na Turčina. — A što? — Pa... ništa... on im govorio tamo o tebi, pa... — Pa?... — Pa... ne znam.Eto, neka ti on kaže... — Šta je to bilo, Ivane? — Bilo!...Ne možeš im ništa dokazati kad neće da te čuju. — Ama to je zbog mene bilo?Ivan potvrdi glavom. — Pa ništa!...Nemoj se ti toliko kariti! — reče Turčin, bajagi hrabreći ga. — Znao sam ja to!...Nego, hvala tebi na lijepoj ljubavi, hvala ti kao bratu rođenom...A oni... the!...Šta tu ja mogu?...Doći će, valjda, kadgod i moj dan!...Što reklo ono siroče: umrijeće i moja naja, naješću se i ja pogače!...Tako i ja!...Doći će njima crni dani, pa će onda Kruška dobar biti!...Nego, šta vele, vjere ti?...Radi čega to oni neće? — Neće, brate, što si Turčin! — Ha-ha-ha-ha!... — stade se smejati Kruška. — Lijepo, lijepo!...Zar je samo njima dato da budu dobri ljudi?... — Baš sam im svesrdno govorio... — Vjerujem ja tebi. — Ali ne pomaže... — I ne treba... — reče Kruška, gradeći se hladan, iako mu obraze obuzimaše crven... — Nego, ostavimo se toga... ja znam, oni me mrze.Je l̓? — Jest — reče Ivan. — Mnogo me mrze? — Mnogo. — A i bog i ljudi vide da me samo džabe mrze...To vidi svaki kome je bog dao dva oka da može vidjeti... — Tako je. Turčin se nasmeši, pa reče: — Ostavimo se sad toga razgovora... — Ali ti treba da znaš sve! — reče Ivan. — Znam dosta.Znam da su mi oni dušmani i da rade protiv mene; znam da si mi ti prijatelj.I, veruj, više volim tvoju ljubav nego što se plašim njihova neprijateljstva.Nego, ja!...Pa kad ćeš razgovarati sa Sevićem? — Koliko danas. — Ali idi odmah.Nemoj oklijevati... — Dobro.Idem iz ovih stopa — reče Ivan. Pa se diže i ode Sevića kući... Tamo ga dočekaše lepo.Miloš Sević bio je čovek dobar, blag, miran.U svima seoskim poslovima bio je vazda tamo gde su bili pametniji ljudi, kao pop, kmet i drugi.U svojoj kući bio je u punom smislu reči domaćin.Tu je on dizao i obarao po svome nahođenju U kući mu je bio red kao u košnici.Svako čeljade znalo je i radilo svoj posao, a on je bio gospodar.Mislio je da je u njegovoj kući svaka njegova reč svetinja — pa je tako i bilo.Jednom reči: pravi domaćin svoga vremena.Kad je Ivan stigao, Miloš ne beše kod kuće.Otišao nekim poslom do Šokčanića.Međutim, kućani potrčaše svi da usluže gosta onako kako se samo poželeti može. Ivan sede da ga pričeka.I nije ga dugo čekao.Miloš dođe gotovo odmah po dolasku njegovom. Posle pozdrava sedoše i povedoše razgovor o rđavom vremenu, o jabukovači i kazanu.Razgovor je tekao prilično.Zatim Ivan okrete na opštinske stvari.Spomenu kmeta i popa, onda subašu i kako je on čovečan. — Ne znaš ti, Milošu, kako je to dobar čovek, ama kao da se rodio u Crnoj Bari. Miloš je — kao što rekoh — u tim stvarima puštao svakog preda se.On je verovao da je svaki od njega pametniji, pa i Ivan.I odobravao mu je sve što rekne. Ivan se gotovo razdraga: „Eto, što je čovek — mislio je on — pravi čovek!Zna, brate, prljilo ga, pa zna!Gde li si sad, pope, da čuješ kako pametan čovek razgovara!...A nije kao ti!...„On je Turčin, a Turčin je naš dušmanin...” Eto, vidiš, ovo je prost čovek, ali zna!...A moram se s njim oprijateljiti, pa da bi ne znam šta bilo!...” — Šta? — Nešto bih te kao čovek upitao. — Šta? — Ja, brate moj, imam sina za ženidbu, sokola!...A tvoja je kći stigla za udaju.Šta veliš da mi tu decu sastavimo? — Pa.. eto... — sleže Miloš ramenima. — Sevap bi bilo.A, posle, i oni se rado glede. — Ne branim... — reče Miloš. — Pa kad veliš da dođem? — Kad je tebi drago. — Onda eto me sutra s proscima. — Dobro mi došao svakad. — E, baš se radujem!...Znaš, bogu hvala, mi se pazimo od detinjstva.Odavno sam na to mislio, gledeći kako deca rastu!... — Valjda je i bog tako rekao... — Rekao je, rekao... Još su malo posedeli, pa se Ivan diže kući da se spremi i sazove prosioce... Miloš dozva ženu u sobu, pa joj reče da je obećao Jelicu za Lazara. Kruniju nešto taknu, ona poblede. — Pa kad će to?... — Sutra naveče dolaze prosioci.Gledaj te spremi sve što treba.A i njoj kaži... Krunija izida iz sobe, bleda kao mrtvac.Ona se seti kako joj je Jelica govorila o Stanku... Bože, što ti je srce materino!Mada je znala da treba činiti samo ono što domaćin želi, da treba voleti ono što on voli — opet joj se u duši nešto zakuva.Ona odjedanput omrze i Ivana i Lazara, i svu kuću...Oni joj se učiniše kao ljudi osim sveta...Gotovo i ona, zajedno s Jelicom, da poveruje da onu krađu nije učinio Stanko, nego da je Lazar tamo sobom novce zakopao... Jelica je bila u avliji.Ona izide u avliju, vide je tamo na drvljaniku gde slaže naramak da u kuću nosi. — Jelo! — viknu ona. — Čujem, nano. — Dela, odnesi ta drva, pa dođi u vajat, rano. — Eto me, nano, eto. Krunija uđe u vajat i stade se osvrtati.Zamalo dođe i Jelica.Videći majku bledu, nju nešto proledi. — Što si me zvala, nano?...Krunija ušeprtlji: — Ovaj... a gde ti je ona pređa što ti dadoh neki dan da ostaviš? — Evo je u sanduku, nano, — reče Jelica čudeći se.I pođe sanduku da izvadi pređu. — A... jest, jest!...Neka, neka, nemoj vaditi! Jelica, videći kako se ušeprtljila, priđe bliže i, zagleda joj se u oči... — Majko!... — reče ona i sva zadrhta. — Ti nešto strašno kriješ od mene!...Šta je?... — Jeste, rano moja, strašno! — A šta je? Kruniji beše teško da joj kaže. — Kazuj, majko!Kazuj, ne muči me!...I ona sklopi ruke. — Tebe prose! — reče Krunija.Njoj se okrete vajat oko glave...Ali se brzo pribra pa reče: — Prose?...A ko to? — Ivan Miraždžić, za Lazara!...I otac te daje...Meni reče da se spremamo i da tebi javim!...I sad znaš šta je... eto ti!... U Jelicu kao da uđe neki bes...Ona steže obe šake u pesnice, diže ruke nada se i reče oštro: — Ja neću!... Krunija nije verovala svojim ušima.Nije mogućno da joj je kći kazala: neću.Toga čuda još nije bilo u svetu. — Šta reče, nesrećnice?! — Neću! — reče Jelica uporno. A u očima se ogledala stalnost, koja je govorila više od svake reči. Krunija sede na krevetac.Ona još nije ni pojmila; nije mogla pojmiti sve to što je došlo nenadno, kao grom iz vedra neba. Obe ćutahu.Krunija se zagledala u usne Jeličine, koje su igrale od ljutine...Ona kao da dođe k sebi, jer ustade, uze Jelicu za ruku, pa, grcajući, reče: — Idi!... beži!... — Što?... — Ubiće te! — Babo? — Jest on!...Beži, nesrećnice! Jelica je opet pogleda u oči i reče otvoreno: — Neću! — Ali... ubiće te! — Nek̓ ubije!...Ti misliš bojim se ja smrti?...Zašto da se bojim?...Valjda će mi biti žao onoga života što ga neću provesti s Lazarom? (Ona reče otvoreno: „s Lazarom”.) Ne, majko!...Ja se volim i u paklu peći nego biti žena onome odljudu! Krunija zaneme. — Kaži ti babi neka me slobodno ubije!Ja ću na nebu iskajati greh njegov...I pre će mu oprostiti bog da me ubije najedared, nego kad bi me ubijao dajući me u onaj mrski narod!...Nemoj da prokunem utrobu koja me je nosila!... Govorila je slobodno stalno; ni suze joj ne udariše, ni glas joj ne zadrhta.Iz očiju joj se moglo videti da je tvrdo rešena podneti i najveće muke, samo da ne pođe za Lazara. Krunija se diže sa kreveca, priđe joj i uhvati je za ruku, pa, ne gledeći joj u oči, poče govoriti očajno: — Ali, mora to biti!...Znaš li ti ko je tvoj otac?...Zar ti misliš da će on slagati?...On kad jedared rekne — rečeno je!...Svu će te iseći ako mu se usprotiviš!...A on je rekao Ivanu da dođe sutra naveče!...Zar ćeš ti sramotiti našu kuću i njegovu reč?...Nemoj, ćeri, tako ti moje hrane kojom sam te odranila!...Pa, dete moje, taka je tvoja sudbina!...A od sudbine se ne može pobeći!...Što ti je suđeno — suđeno!...Čuj majku kad moli!...A grehota je majku ne poslušati!... I ona diže glavu...Ali je sledi pogled Jeličin.Ona zaćuta. Najedared je obuze ljutina.Dođe joj pa bi da smoždi Jelicu.Upršti pogledom u nju: — A što nećeš? — upita. — Neću zato što sam dala reč drugome! — odgovori Jelica mirno. — A kome? — Stanku. — Dala reč Stanku! — očajno uzviknu Krunija. — I ona daje reč!...A ko si ti kad tako daješ reč?...I zar je preča tvoja reč od očeve, a?...I kome si dala reč?...I to... Jelica senu okom.Od pogleda njenog zadrhta srce majčino. — On nije lopov! — Ali je hajduk! — Morao je!...Nije se dao vezati za praboga!...On nije lopov!...I ja ti kažem: ne zovi ga lopovom! — Ti pretiš? — Ne pretim.Ali on nije lopov!...Ja to ne dam nikome reći! Krunija diže ruku na nju, ali je ona stojala mirno kao kolac.Ni mrdnula nije...Krunija trže ruku, pa, van sebe, reče: — Odoh da ti kažem ocu.I kao vihor izide iz vajata...Jelica osta nepomično. Zamalo vrata se otvoriše.Krunija promoli glavu i reče nekakvim tupim glasom: — Zove te otac... Nju prođe neka jeza.Ali se krete za materom... Što se bliže primicala kućnjem pragu, sve joj koraci bivahu manji.Osećala je, upravo slutila je da joj je tu kraj...I ona se predala kao jagnje kad ga na klanje vode... Uđe u očevu sobu.Oseti miris bosioka za gredama.Otac je stajao kraj kreveta i gledao u avliju.Kad ona uđe, on se osvrte. — A... došla si? — reče gotovo mirno.Ona ne odgovori ništa. — Ama, čuješ li, tebi se javljaju prosci.Ona opet ćuti. — Ivan te prosi za Lazara, i ja im rekoh da dođu. — Ali mi tvoja mati reče: da ti nećeš za Lazara. — Neću! — reče ona i pogleda mu otvoreno u oči. — Šta reče, šta?Zar ima neko u mojoj kući ko sme reći neću, kad ja to hoću?...Jesi li ti to?...Ne bih ti to savetovao!...Nego, ti ćeš poći za Lazara! — Ali, babo... — Ni reči više! — Ubij me!... — Ti ćeš poći za Lazara... — Neću, pa da si mi otac po sto puta! — reče ona prkosno. Miloš se zabezeknu.Htede joj pritrčati i udaviti je, ali se pribra i pritajenim glasom reče: — Kupi tvoje prnje, pa napolje!...Pod mojim krovom nema više mesta za tebe!... — Hvala, babo! — reče ona i pođe mu ruci. — Natrag, ne pogani mi ruke!... Ona se okrene i izide iz sobe...Stric Mladen seđaše kraj vatre.Ona ga poljubi u ruku i izide u avliju.Na samom pragu ču reči očeve: — Mladene!Idi Ivanu Miraždžiću, pa mu poruči da ne dolazi.Proševine neće biti, jer ja nemam više ćeri... Posrćući, Jelica dođe do kapije, otvori je i izide iz avlije.Niko za njom da bi reči... Njoj se svi tuga na srce.Ona ledena stena što joj na srcu beše kao da poče kopniti... Udariše joj suze i poliše one lepe, jedre obraze... — Kud ću sad? — proleti joj misao kroz glavu. Stanko je spavao i sanjao lep san.Kao za ruku drži Jelicu, a ona oplela venac od ruža, metnula sebi na glavu, pa se smeška na nj...Nikad mu lepša nije bila.Kao da je svemu na belom svetu pozajmila svoje lepote, tako sve beše lepo oko njih...Najedared puče pištolj.On se trže. — Ustaj! — vikao je Nogić.On skoči i pogleda nada se. — Šta je, što me budiš? — Deva te traži. — Šta će? — Da ti nešto kaže. — Jeste, ja te tražim.Kurjaci su solujili jagnje sa sviju strana. — Kaki kurjaci, kako jagnje? — Jelicu ti prose za Lazara.Ako se u se možeš pouzdati — idi, stani na put! — Kad? — Sutra naveče. — To neće biti! — reče Stanko, a meso mu zaigra. — Zato ti i javih.Ako tamo ne budeš sutra naveče, onda nje radi ne idi više.Lazar hoće, Ivan hoće, Turčin hoće!...I ona mora biti Lazareva, manj da umre!... — Dok Stanko živi, ona neće biti Lazareva! — reče on i ustade. — Do danas sam slušao harambašu, ali ga sutra poslušati neću, tako mi živoga boga!... Sav je cepteo kao u groznici. — Probratime!Neće ona biti Lazareva dok mi živimo! — reče Zeka uhvativši ga za ruku. — A kako si ti to saznao? — upita Nogić Devu. — Eh, kako!...Ja moram znati!...Čuo sam!...Sve na belom svetu, sve što ova moja usta kažu, ja ili čujem ili vidim!...Ja ne ležem bez velike nužde; a kad me nužda snađe, ja slažem, pa onda spavam mirno, ne grize me ništa... — Pa pričaj nam... kako? — Lepo.Ili stanem za grm pa vidim, ili prislonim uvo pa čujem.Lepih sam se stvari naslušao!...Crnu Baru će Turčin zakrviti.A kad legne krv, Turčin će po njoj tabati i miriti!...Teško tebi, Crna Baro, kad imaš i onakih kao što je Marinko Marinković!...On Turčinu sedi uz koleno i savetuje ga kako će braću zavaditi...Aleksu Aleksića odgurnuo od sviju, Ivana Miraždžića ocepio od braće i prijatelja.Sad hoće i Miloša Sevića...Ja mislim da bi jedan metak šarin učinio dobro onom jadnom narodu... — Ja ću ga ubiti! — reče Stanko. — Lakše, lakše, Stanko!Znaš li šta reče harambaša?... — Znam.Ali harambaša nije znao za ove jade i čemere... — Ti mnogo imaš posla u Crnoj Bari — reče mu Deva. — Dok ti prečistiš račune sa svima koji ti duguju, mnogo će vode Drinom proteći!...Znaš li šta ti kod kuće rade?...Pa i ne pitaš?... Stanko obori glavu. — Ne smem! — prošaputa on. — Jesi li gledao košnicu kad zamre?...E, tako je tvoja kuća zamrla!...Onoj sedoj kosi treba vratiti obraz, to ja ne treba ni da ti kazujem!...Eno ga, raspleo kose, zapalio čibuk pa ćuti.Jedino je nebo kuda pogleda...On od boga samo smrti traži. Stanka obliše suze. — Jadni moj babo!...Jadna moja majko!... — Žene jauču, ljudi se stide suza!...Nego... čuješ Nogiću? — Šta? — Još danas idi u Crnu Baru.Idi pravce kući popa Miloja i kaži mu ovo što si od mene čuo.Kaži mu da čuva ljude od Turčina, Ivana i Marinka.A Ivana slobodno neka ne vraća sebi — on je propao za Crnu Baru!... Ako te pop zapita otkud ti to znaš, ti reci da si sve čuo pod Kruškinim prozorima...Sad zbogom!Stanko, ne puštaj jagnje međ kurjake!... I Deva ode.Hajduci ostaše oborenih glava... Stanku je vrilo u grudima.Ta on će opet videti Jelicu!...Da li će ona pristati da pođe za Lazara?...Mora, nateraće je...Ne, neće!Video je on onaj oštri pogled njezin, koji je rečitije govorno od svake besede...Neće, neće!...Ali, opet, gde je to bilo da se devojka protivi ocu?... On skoči i stade hodati po kačari.Bio je vrlo uzrujan i nemiran; nije se mogao stanjiti na jednom mestu... Nogić naže čuturom, ustade i skide šaru. — Ja idem. — I ja ću s tobom!... — reče Stanko. — Nemoj ti! — Ali ja ne mogu danas presedeti ovde!...Lakše bi mi bilo da me metneš na žeravicu da presedim nego da svaki čas osluškujem da li ti ideš!...Molim te... da pođem i ja s tobom!...Ja neću ići kućama.Lugove crnobarske znam kao svojih pet prsta...Molim te!... — Dobro, najposle. — A zar ja da sjedim kao babetina ovdje? — upita Zeka. — Nećeš, nećeš.I ti ćeš s nama... — reče Nogić. — Opremaj se. I dok dlan o dlan, sve je bilo pod oružjem.Napiše se još po jednom rakije, pa se krenuše... — Vala, ljudi, sluti mi se da ne idemo džaba! — reče Zeka. — I meni! — reče Nogić. Stanko je sagao glavu i ćutao.Bio je veoma uzbuđen.Srce mu je naglo lupalo, kao da bi i ono htelo napolje iz grudi...Misao za mišlju proletala mu e kroz glavu... — Pobratime! — viknu ga Zeka. — Šta je? — Šta bi bilo kad bi mi sada sreli tvoga Lazara?... — Otkud je moj?...Koliko moj, toliko božji!...A već šta bi bilo to samo — sami bog zna!...Ne bih ja pružao puške na njega!Ja bih ga lepo zubima zaklao!... Oči su mu sevale. — Pravo vele! — reče Nogić. — Kad nekog voleš, pa kad te ujede za srce, gore ga mrziš od najljućeg dušmana!... I Stanko opet obori glavu, i opet se podade svojim mislima. Jelica mu nije silazila s očiju.Otkad je nije video, pa opet ona stojaše u mašti njegovoj prava pravcata...On je video kako se ona brani, opire, ne strepeći ni od gneva očeva ni od kletve materine... „O, devojko, — mislio je on — da mi je da ti mogu svaku tvoju rečcu pozlatiti!...Pa, opet, moje bi zlato bilo đubre!...” — Vas dvojica idite Bezdanu i tamo me čekajte! — reče Nogić. — A ja odoh popu... I ode.Stanko i Zeka ostaše sami. — Je li, pobratame, a gdje je Bezdan? — Tamo! — reče Stanko rasejano i pruži ruku te pokaza. — Pa hoćemo li ići? — Možemo. — Ja znam šta bi ti htjeo...Stanko je ćutao. — Ti bi htjeo nju vidjeti, je li?...Pa dobro, dobro!Ne moreš se ti trzati, ja sam tvoj dobro...Vidjećemo je! — Hajde! — reče Stanko žurno. — Dobro, hajdmo.Ali pazi! — Ne brini! — reče Stanko.I uputiše se Sevića kući.Stanko je leteo, a ne išao.Zeka, iako je bio onako krakat i lak, jedva ga je mogao sustizati. — Ama lakše, čovječe!...Što žuriš? — Samo požuri!...Sve mi se nešto sluti...Sve mi se čini da ću danas nešto doživeti, nešto od čega sam srećan i pri samoj pomisli...Požuri, pobratime!... Iako behu prokisli do kosti, iako im noge klizahu po raskaljenoj zemlji, oni su opet žurili... I stigoše na domak kući baš u onaj čas kad Jelica izide iz avlije... — Je l̓ ona? — upita Zeka. Ali nije trebalo ni pitati.To je na prvi pogled po Stanku mogao videti. U prvi mah, kad je vide, Stanko preblede...Zatim mu rumen obli obraze, snaga zadrhta...On ne odgovori Zeki ništa, jer mu se reč uze... — Kuda li će? — pita Zeka. Stanko stojaše kao kolac.Pogled mu se stopio u Jelicu. Najedanput jurnu kao kobac.Zeka ga ne može ni sustići...I u trenutku stojao je pred Jelicom... Ona je bila toliko iznenađena da posrte kad ga smotri. — Jelice! Pa je dohvati za obe ruke i stade ih stezati i tresti. — Otkud ti?! — zapita ona, dolazeći sebi od iznenađenja. — Ne mogoh srcu odoleti, dođoh da te vidim!...Jelica preblede.Ona vide čoveka da prilazi k njima. — Šta ti je? — upita Stanko. Ona pokaza rukom Zeku, koji im se približavao. — Ne boj se!To je moj drug, pobratim!... — Beži!... — šapnu Zeka. — Neki ljudi idu ovamo!... I dok se Jelica osvrte, njih dvojica već behu zasela iza dva grma. Neki seljaci prođoše, nazvaše boga Jelici, pa odoše dalje. Stanko pozva Jelicu sebi. — Pa šta radiš?...Što si plačna? — Ne znam kuda ću! — Kako ne znaš?! — Otac me je isterao iz kuće. — Isterao?!Baš zato što nisi htela za Lazara, a? — Zato! Stanko skoči od radosti. — Znao sam to!...Ama zar ona poći za Lazara?...Da joj daju meda i šećera, ona bi opet okrenula glavu!...Znao sam!...Jesi čula, Jelo!...Ti si baš prava pravcata devojka!...I što je meni na boga teško?Ta, on je meni dao što nikome nije!...Hvala ti, Gospode!... I on skide kapu i prekrsti se. — Je li? — okrete se Jelici. — Pa baš te otera čiča Miloš, a?... — Otera me!...Bio zakazao Ivanu da dođe, a kad ja rekoh neću, on me otera. — A nije te mučio? — Nije. — Ni grdio? — Ni grdio. — Hvala mu!...Da to nije učinio, bog zna da li bih te ja video. — Znam — reče Zeka — ali kuda će ona? — Mojoj kući. — Šta veliš? — upita Jelica. — Ti ćeš mojoj kući, i to sad odmah!...Jelica se pokori i pođoše. — A hoće li me primiti? — upita ona. — Samo kaži da sam te ja poslao... Aleksa je sedeo kraj ognjišta, Petra je spoticala vatru oko lonca u kom se ručak gotovio, kad Jelica pređe prag njihov i reče: — Pomaže bog! Preneraženi, iznenađeni, oboje se okretoše. Jelica im priđe ruci. — Ži-ži-živa bila! — grcao je starac... — Otkud ti? — Došla — reče Jelica i obori glavu. — Pa tri meseca pseto neće da prekorači ovoga praga... — Ja sam došla... — Je li te bog poslao da mi budeš razgovor? I kad to reče, starac zaplaka.A Petru su polevale suze još kad je videla živa stvora da pređe prag. — Ja sam došla...Ja nemam kud!...Hoćete li me primiti? — Još pitaš?...Pa ti si mi prvi stvor koji mi prag prekorači!...Ti si mi blagoslov božji!...Tebe je sami bog poslao!...Hodi, prvo moje dobrojutro! I starac teturajući priđe joj, uze je za glavu, pa je stade ljubiti, a Petra joj uzela obe ruke pa stiskava... — Babo!...Nano!... — viknu Stanko obliven suzama, i ulete u kuću, pa im stade ljubiti drhtave smežurane ruke... Starac posrte, a Petra se sroza niza zid...Radosti beše i suviše za njih. Kad se odvojio od Stanka i Zeke, Nogić okrete kući pop Milojevoj.Išao je polako, premišljajući šta sve da mu kaže. Ugleda popovu kuću, vidi kako se mirno vije dim iz badže.On se osvrnu oprezno na sve strane, da ga ko ne gleda, pa zaobiđe iza kuće. Dođe do vrata, oslušnu da li ima koga, pa kad ne ču nikakva razgovora, on otvori vrata. U kući ne beše nikoga.On se uputi u sobu. Popa je sedeo na stoličici, podnimio se, pa se zamislio. — Pomozi bog! — reče hajduk otvarajući vrata.Pop se trže, rumen mu obli lice od iznenađenja... — Bog ti pomogao! — Ja dođoh do tebe, popo, — reče hajduk blagim glasom. — A ko si ti? — reče pop i zagleda se u nj. — Zar me ne poznaješ?Skoro u isti mah i pop reče: — Nogić!Šta ćeš ti ovde? — Sveštenička su vrata svakom otvorena! — reče hajduk, pa stade mirno meriti popa od glave do pete. — Jesu... jeste... — reče pop zbunjeno. — Svakom su otvorena... ko traži saveta... ko... — Ja ne dođoh da ti tražim ni molitve ni saveta, nego dođoh da savetujem... I Nogić gledaše stalnim i mirnim pogledom. — Da savetuješ, a koga? — Tebe, seda glavo, sedi svešteniče! — Ali ja ne tražim saveta od... — Hajduka, je l̓?...Nije to ništa.I ti daješ savete onome ko te ne pita! — reče Nogić, pa se nasmeja. Popu je zbunjivao onaj stalni i mirni pogled... — Dobro, pa šta hoćeš? — Ne može se to kazati u dve-tri reči!...Treba malo da sednem... da razgovaramo. — Pa, dobro, sedi! Nogić prisloni šaru u zapećak, uze stoličicu, pa se posadi prema domaćinu. — Je li, popo?Ti poznaješ popu iz Belotića? — Poznajem. — A Stojana Čupića? — I njega poznajem. — Katića Simu? — I njega. — Kakvi su to ljudi? — Dobri, pošteni. — Vidiš, i ja tako mislim.I ja se s njima dobro poznajem. — A što pitaš? — Ništa.Koliko tek da vidim da li ih poznaješ...Onda, kad ti poznaješ te ljude, da ti kažem da se svi ljute na te. — Zašto? — upita pop i ustade. — Zato što si pustio Turčina da barata po tvojoj Crnoj Bari. — Ko pustio? — Ti. — Pa šta barata? — Evo, vidiš!...Pa ti, bolan, i ne znaš šta se tako reći na tvoje oči događa!...Kaki si ti pop? Pop se ljutnu: — Nemoj ti grditi! — Ne grdim, iako bi trebalo da te grdim.Zar onaj vaš medonja, onaj Kruška, hoće da vas zakrvi, a ti to i ne znaš?... — Kako da nas zakrvi? — Pa, eto!...Nije li ocepio od vas dva prva čoveka?...Pa, eto, tebi na oči, hoće i trećeg!... — Ama, koga to? — Zar vas nije navratio da pljunete u lice jednom od najčestitijih ljudi, Aleksi Aleksiću? — Ali, Aleksin... — Sramota, pope!Hoćeš da rekneš da je Aleksin Stanko lopov!...A to je dete, bolan, raslo na vaše oči!...Znate ga od povoja!...I on lopov!Kad je šta dotle ukrao? — Nije ništa. — Pa kako to najedared lopov? — Ali našla se kesa... — To vam je rekao onaj izmet srpski, onaj Marinko...A zar on, turski izmećar, nije mogao sam onde, po zapovesti Turčinovoj, pare zakopati?... Pop zinu od čuda... — Znam, ali razbijen sanduk, pa onda... — poče pop. — Zar Lazar nije mogao razbiti sam svoj sanduk?...Zar si zaboravio da je on toga dana pucao na Stanka?...I pucao na čoveka, i mogao ga je ubiti, pa mu opet ne bi niko ništa... Popu se okretala soba oko glave...I što je više mislio, sve mu se činilo verovatnije ovo pričanje Nogićevo... — Ama otkud ti to znaš? — upita pop, prišavši mu sasvim blizu. — Da to nije pričao sam Stanko, koji je kako čujem, s tobom u družini? — Nije.Nije ni sam znao.A da je znao, on bi se drukčije s vama razgovarao. — Pa ko ti je kazao? — Onaj koji je one noći, kad je Lazar na Stanka pucao, video Marinka i Lazara kod Turčina, koji je slušao njihov razgovor i znao sve što će sutra biti, sve... — Pa što onaj nije kazao? — Onaj ne kazuje.Ali budi uveren da on zna svaku rečcu koja se progovori u Crnoj Bari. — Deva! — viknu pop. — Jest, on!On je sve čuo!... — Čekaj, molim te! — reče pop, pa izide iz sobe.Ne prođe mnogo, a on se vrati i sede na svoje mesto. — O, brate! — reče radosno. — A hoćeš verovati: ja sam verovao da će Stanko svašta pre učiniti nego što će ukrasti. — Vidim kako si verovao! — reče Nogić prebacujući. — Onda, kad se ona kesa našla, nije se moglo ništa reći.Evo, sad će doći kmet Jovo.Ja baš volim da i on čuje sve, zato sam ga i pozvao... — Dobro!...Mnogo ćete danas čuti!...I ja baš volim što će kmet doći!... Čuše se vrata na kući, onda neki razgovor, i onda se otvoriše sobna vrata.Kmet se pojavi na pragu. On nazva boga, priđe popu i po običaju zatraži blagoslova, pa se onda pozdravi s Nogićem. — A otkud ti ovde? — reče malo iznenađeno kad poznade Nogića. — More, Jovo, on meni čudni̓ stvari nakaziva.I pop Miloje stade pričati kmetu sve što mu Nogić maločas reče. — Ama, da l̓ je istina? — upita kmet čudeći se. — Istina je, moj kmete!A što je još gore, to je što onako obrukaste i odgurnuste onoga poštenog čoveka.Kud će vam duša, bolan?Zar ne vidite da vam je Turčin uhvatio u svoje kandže već i samoga Ivana? — To imaš pravo! — rekoše u glas i pop i kmet. — Pa eno vam hvata i Miloša Sevića.On sobom prosi Miloševu kćer za Lazara.I onda ne može bolje biti!Aleksu osramotio, Ivana dograbio, pa sad žari i pali po Crnoj Bari, a vas dvojica sedite skrštenih ruku... — Ne sedimo, Nogiću!...Ali, brate, nismo znali.Ko može znati šta je u onoj đavolskoj duši?...Ja sam, istina, s Jovom zajedno odbijao ljude od njega... — Sad, šta ste vi radili, ja ne znam, ali tek to znam da ćete sa vi ovde pokrviti!...Nego, ne dajte!...Odrecite se Ivana, on je već đavoli.On se sad, i da hoće, ne može otresti Turčina!Zato se sad sklanjajte od njega.A Aleksu prizovite.On je, siromah, željan ljudi i njihova razgovora. — Hoćemo, Nogiću, hoćemo! — Mislio sam da je trebalo da vam ovo kažem.A sad, zbogom!Ako vam ustrebam, potražite me kod moje kuće; a ako me tamo ne nađete, vi prizovite Devu i pripitajte.On svakad zna gde smo mi. Rukova se s njima, pa polako i oprezno kao mačka dohvati se luga. Pop Miloje i kmet Jova sedeše oborenih glava. — E, ovo to je čudo! — reče pop posle dužeg ćutanja. — Čudo! — reče kmet. — Ja se ne bih nikad setio da je to tako, a sad što više mislim, sve mi se čini istinitije, i samo se čudim kako mi to još onda nije na pamet palo!...O, brate, gde se ogrešismo o čoveka? — Pa šta ćemo sad? — Ništa...Sad nam se valja miriti s njim. — Znam, ali kako ćemo? — Jest, kako ćemo? Obojica sagoše glave.Poćutaše, poćutaše, dok tek reče pop: — Hajdemo njemu! — Kome? — Aleksi. — Aleksi? — reče kmet i pogleda začuđeno u popa. — Zar se mi ne odrekosmo one kuće? — Nismo imali pravo.Mi ubismo čoveka ni kriva ni dužna. — Kad ti veliš...I digoše se starine Tek Stanko beše prekoračio prag očev, baš u onom trenutku kad se Aleksa sroza od radosti niza zid, bahnuše pop Miloje i kmet Jova preko praga. — Dobro jutro! Kućani, kad ih videše, zanemiše od čuda.I oni se uzjazbiše kad videše Stanka, koji je plačući ljubio ruke starih roditelja. Stanko se osvrte, skoči, uze pušku, koju uza zid beše prislonio, i stade gotov da puca na njih. — Stoj! — reče mu Zeka. — Ne pucaj na sveštenika!Stanko ih preseče okom. — Šta ćete vi? — upita ih on.Pitanje beše oštro, pogled još oštriji...Oni ušeprtljiše — Pa, eto... dođosmo... — Vidim, ali zašto?Jeste li došli mene da hvatate? — Nismo! — reče pop ozbiljno. — Nismo došli tebe radi nego radi ovih starih grobova... Popine reči razbudiše Aleksu.One padoše na njegovu dušu kao blaga dažda na suvu zemlju...I proplaka starina rosnim suzama, zajeca kao malo dete. — Šta, da nećete da ih mučite mene radi?... — viknu Stanko. — Popo!... — i glas mu poče pretiti... — Popo!...Tu sam ruku poljubio nebrojeno puta, ali ako samo takneš ma jednog od njih, oseći ću ti je!... — Ne, sinko, — reče popa mirno i blago — moja se ruka maša samo blagosiljajući... I podnese mu ruku. Stanko se zagleda u one bistre oči, u taj izvor ljubavi i milošte; ruka mu sama pođe i smače kapu...I on prihvati ruku starčevu, pa je orosi suzama... Popa ga poljubi u oba obraza. — Ljudi smo, pa grešimo.Od praoca našeg greh nam je ostao.I mi se ogrešismo o tebe.Ali nam je Gospod dao savest, pa kad uvidimo greh svoj, mi se pokajemo...Ogrešismo dušu o tebe, sine moj, o tebe ni kriva ni dužna, i o ove neopojane grobove!... Onda priđe Aleksi, taknu se njegova ramena, pa tiho reče: — Ustani. Aleksa se diže, dokopa ruku sveštenikovu, pa je stade ljubiti... — Ej... suze!... — jecao je on. — Ta prestanite!...Dosta ste kapale!...Stanite, da vidim ljude!...Željan sam ih kao travka rose!... Stari popa se zaplaka, kmet Jova tako isto...Zeka stiskao pesnice pa gleda po ćoškovima, a suze ga oblevaju... Aleksa obrisa oči, pa priđe Jelici i zagrli je: — Radosti moja!Dobrojutro moje!...Ti mi vrati sina, ti mi dovede ljude pod krov, za koji sam mislio da je proklet!...Srećo moja!... I najedanput starac zaneme.Pogled mu se ukoči i zasta na samim vratima... Svi se okretoše i pogledaše.Jedna prilika zamače, i izgubi se međ debelim hrastovima... — Šta je? ...Ko to bi? — upitaše svi.Starac samo prošaputa: — Marinko! Mladen ode Ivanovoj kući da odnese poruku Miloševu.Dočekaše ga tamo ne može bolje biti.Odmah ga posadiše da sedne i doneše rakije da ga usluže.Žene pripituju za zdravlje žena, a Ivan usturio tunos, pa tek će reći: — Pa, prijatelju, šta mi radi prijatelj Miloš? Teško, bože, Mladenu, kazati se ne može!Dao bi da mu oseku desnicu do ramena, samo da ne mora kazati ono radi čega je došao!...Ali mu ne biva drugo! On zatrese glavom i procedi kroz zube: — Ta... dobro je... — Nada li se gostima?...Sprema li večeru?...Mladen mahnu rukom. — Šta je?!... — Ne pitaj! Sve se oči okrenuše na nj. — Zbilja, šta je?... — Nemoj dolaziti... — Da ne dolazim!...A što?... — On nema više ćeri. — Da nije umrla?!... — privikaše svi preneraženi. — Gore!... — A šta? — Ona neće za Lazara.A Miloš ti je lepo za ramena, pa napolje!... — A što neće? — upita Ivan, a oseti kako je osramoćen. — Reče da neće, a bog bi je znao zašto?... Lazaru se okretala kuća oko glave.On oseti kao da mu neka ledena ruka uhvati srce...Jeza ga prožma svega od glave do pete. — Lepo, bogami!Kaki mi je to otac što mu ćerka u oči kaže da neće da ga sluša?... Mladen sagao glavu, pa ni bele.U dubini duše osećao je da Ivan ima pravo. — Pa gde mu je devojka? — Ne znam.Kako je istera, ona izide iz avlije, pa kao da u zemlju propade.Jadna snaša Kruna ubi se!... Lazaru dođe pa ne može da dahne.On je osećao kako mu se život uzima...On vide da ako mu Jelica sad izmakne, više nikad neće biti njegova...A to ne sme biti!...Njemu će život biti crna razvalina ako mu ona izmakne... Groznica ga čisto poče tresti...On ne može više u kući ostati nego jurnu kao besomučan napolje. Osećao je potrebu da se kome poveri, da se pred kim isplače...Kućani mu nisu ono što bi on želeo...Babo se sad i sam naljutio...Jako i da mu Miloš ponudi devojku, on bi mu pljunuo u oči... I on jurnu Turčinu.Posrtao je i klizao po onoj reskaljanoj zemlji.Nije znao gde glavom udara... I stiže tamo baš tad kad Kruška izdavaše neke naredbe svojim pandurima. — A, gle Laze?...Otkud ti? — upita ga on začuđeno. — Dođoh do tebe... — Dobro, dobro, hajde tamo u odaju, sad ću ja. Lazar uđe u odaju...Ne potraja dugo, a eto ti i Kruške. — Pa, šta mi radiš, Lako? — Zlo, moj efendija! — A što?... — Od našega posla ništa! — Kako ništa? — Ništa.Devojka neće... — Ha-ha-ha!Pa ako neće neka je silom nagnaju. — Nju je otac oterao. — Pa gde je? — Ne zna niko...Nestade je kao da je u crnu zemlju propala!... Kruška se beše uzjazbio...On vide kako neka nevidljiva ruka brlja i kvari mu njegove planove. — Ama, kako to neće? — Neće! — Pa šta veli Ivan? — On se sad razgoropadio.Samo što ne pljuje na Miloša.I sve mi se čini da, ako bi sad Miloš i pristao — on je neće prositi!... — Pa... gotovo, vala... — Šta gotovo? — I ne treba mu! — Njemu ne treba, ali treba meni!...Ja neću više živeti ako ona bude ma čija!...Ja bih voleo da si na mene opalio pištolj nego što si to rekao... I poliše ga suze.Turčin ga poče milovati po glavi. — Nemoj plakati!...Sramota je!...A ona mora biti tvoja, već ako joj bog uzme život!... — Ali, babo?... — To je moja briga.A ja ti velim: ne brini ti moju brigu!...Hajdmo iz ovijeh stopa Ivanu.Ti znaš da on mene sluša. Lazaru se razgali lice.On se nije toliko plašio nepristanka Jeličina koliko srdnje i ponosa očevog.Njemu se činilo da će se stvar dobro svršiti.I on poljubi Turčina u ruku. Turčin napravi nežno lice.Zagleda se u Lazara, pa reče: — Lazo, Lazo!...Ti ćeš me načiniti djetetom.U tebi gledam svoju mladost!...I sve ću za te učiniti!...Hajdmo tvojoj kući... I krenuše se.Kišne kapi sa ogolelih grana padahu na njihovo ruvo.Kruška je tešio Lazara: — Ne brini!Kad se ja čega prihvatim, ono mora ići.Meni je neki merak da ta cura bude tvoja... i biće!... Kad stigoše kući, oni zatekoše lom.Ivan je praskao i vikao.Zar on, Ivan Miraždžić, pa da bude odbijen?...Da mu je to ko juče kazao, on bi mu, kao najvećoj ljudi, u oči pljunuo!...A danas, eto, dočeka čoveka na svome ognjištu, i on mu u oči reče: „Neće devojka u tvoj dom i za tvoga sina!” Žene po ćoškovima nakiselile lica, otpustile usne, pa skoro da plaču...Mladen je bio otišao. Kruška nazva boga. Mladež mu po običaju poče prilaziti ruci, a Ivan se diže na noge i otpozdravi stojeći... — Što si se ti razvikao? — upita ga Kruška. — More, ma̓ni me!Ja bih voleo da sam umro nego što sam dočekao ovaj pokor!...I još se jadno spremam!Velim: bog zna hoću li dočekati još koje veselje, daj da se bar sad proveselim sa dobrim ljudima.A kad ono, eto... — A šta je? — Devojka neće. — Neka je nagnaju! — Ko? — Otac. — Kaki otac?...Zar je ono otac?Da je meni koje od moje čeljadi onako reklo, ja bih ga ubio! — Nemoj se žestiti.Ostavi ti to meni... — reče Turčin blago. — Ne treba mi!...Zar ti misliš da bih ja, posle ove bruke, prekoračio prag Milošev?...O, ne dao mi moj bog! — A... to mora biti.Ivan senu okom. — Nikad! — reče on. — Ali ja velim: to će biti! — Ne mogu! — Moći ćeš, moći!Za ljubav svoga djeteta otac može!...Vidiš, Lazo je dobro dijete.On nju voli.Grjehota je rastaviti one što se vole!...A... najposlije, zar si ti jednom učinio nješto preko svoje volje?... Ivan obori glavu.Videlo se na njemu kako se bori sam sa sobom.Ovamo ponos, onamo čovek koji mu je samo dobra činio, moli ga, i to ga moli za njegova sina. Svi su pogledali i očekivali reč Ivanovu, ali niko tako željno kao Lazar.Njegove se oči stopile u lice očevo. Ivan diže glavu.Lazarevo se lice razvedri... — Dobro! — reče Ivan. — Ovo činim za tvoju ljubav, dragi aga!... Lazar oseti lastak na duši; njemu se učini da je Jelica već njegova... — I onda idemo večeras! — reče Turčin. — Znam, ali nema devojke! — reče Ivan. — Kako najma! — Mladen mi reče da je on nju napolje isterao, i da je posle toga nisu videli... — To je šala! — reče Turčin. — Naći će se ona. — Neće se naći! — reče Marinko, i kao besomučan ulete u kuću. Svi se ubezeknuše.Lazar polete k njemu, a Ivan se diže na noge. — A što? — Više je nećete naći.Ona je u Aleksinoj kući.Kao da je grom među njih udario.Zanemiše, pa niko da bi reči...Turčin prvi dođe k sebi. — Šta govoriš ti? — reče on i pogleda oštro Marinka. — Istinu, efendija.Ti znaš da sam ja dobro video. — Pa?... — Sad, ništa. — Kako ništa! — ciknu Lazar. — Otećemo je! — To nećemo moći. — Što? — upitaše svi. — Zato što je tamo Stanko.Nastade tajac...Sve obamre.Kruška oseti kao da ga neko uhvati za vrat. — Stanko?!... — Jeste, Stanko sa družinom.Puna kuća hajduka!...Tamo je i pop, i kmet...Pop blagosilja i hajduke i gnezdo hajdučko!... Kruška uhvati Marinka za prsi i protrese ga. — Ama, šta govoriš ti? — Istinu. — Idem da je otmem! — reče Lazar i polete napolje. — Da se nijesi maknuo! — ciknu Turčin kao guja i pogledom ukoči Lazara na mestu. Sve uhvati strah od onog groznog pogleda Kruškinog.Oči mu u času zakrvaviše, pa sipaju vatru po onom narodu. — Niko da mi se nije maknuo!...Idi lagano, prikradaj se, te vidi da te stare oči nijesu prevarile... — Ama... — poče Marinko. — Idi!...Znaš li šta govoriš ti?...Usred bijela dana puna kuća hajduka!...Ti si lud!... — Ali, dragi... — Idi!... I Marinko izide na vrata. — Ako to bude istina, teško tebi, Crna Baro!... — jeknu Turčin. — Teško tebi, pope Miloje!Tvoja će se brada mrsiti na golijem granama prvog drveta!...Objesiću te, neka se pripovijeda!... Strašan je bio Turčin. Marinko se vukao od drveta do drveta oprezno kao mačka.Kad je već mogao pogledati kroz otvorena vrata iza jednog drveta, on se zaprepasti.U kući nije bilo nikoga...Aleksa je sedeo raspleten na svome običnom mestu, gologlav i s čibukom u ruci.Petra je stojala uz ognjište i zagledala se u badžu... Marinko stade trljati oči.Ta, je li mogućno da ga oči varaju?... I opet stade gledati.Prikradao se sve bliže i bliže...Da su oni koju reč progovorili, on bi čuo, tako je blizu bio!...Ali ne vide nikoga!... — Ama to je laž!... — šaptao je on. — Ja sam ih sve tu video: i popa, i kmeta, i Stanka i još jednog hajduka!...To je laž!...Oni su u kući prikriveni!... Ali kako ne može videti ništa, on se reši da nagovori Turčina da pretrese kuću Aleksinu. Turčin je već izlazio iz strpljenja, kad se Marinko vrati. — Šta je? — upita on.Marinko slegaše ramenima: — Dragi aga, ja te nisam slagao! — Pa jesu li tamo? — Sad ih nema nijednog...Ali tamo su!...Oni su prikriveni.Ja dam glavu ako nisu prikriveni! — A gdje? — U Aleksinoj kući, zgradi, avliji, ma gde, samo su tu!... — Ti si budala!...Još sam ti otoič rekao da si se prevario...Ne budali više, dosta je bilo. Turčin mišljaše da tim preseče svaki dalji razgovor o toj stvari; ali se grdno prevario.Jer Marinko je kao tvrdoust konj: kad uzme na zub — ne zadrža ga. — Ali ti mi moraš učiniti ovo: ti moraš pretresti kuću Aleksinu!Turčin se nasmeja. — Ali, molim te! — Batali ćorava posla! — Ali... kad te molim!... — Neću! — reče on. Marinko se reši da ga natera.On pribeže lukavstvu: — Pa nemoj!...Ja te to molim tebe radi.Hajduci u selu, hajduci u polju, hajduci svuda!...Pod nosom, a ti nećeš samo da pružiš ruku...Ja te molim!... Turčin ćutaše. — Živa zgoda da ih pohvatamo, dragi aga!Samo da pružiš ruku, pa si ih već spopao za vrat!Pomisli, bolan, ko god naiđe i čuje diviće se tvojoj kuraži i tvojoj pameti!... Reč je učinila svoje.Marinko je znao gde treba dirnuti. — Dobro, hoću! — Ali sad! — Posle može biti dockan! — Sad!...Hajdmo iz ovijeh stopa!...Hoćeš I ti, Lazo? — Hoću! — A ti, Ivo? Turčin je tako milo pogledao Ivana da se ovome ne može na ino, nego reče: — Hoću!... I krenuše se svi hanu.Brzo su se opremili.Kruška opasa oružje, panduri, naoružani do grla, očekivahu zapovesti. — Polazi! — zapovedi Turčin. I kad biše blizu kuće Aleksine, onda Kruška naredi te opkoliše kuću, a on sa Ivanom, Lazarom i Marinkom pravo na prag. — Nijedno da se nije maklo! — prodera se on. Koje od čeljadi beše počelo kakav posao, ono se zakamenilo na njemu... Aleksa je sedio oborene glave, gologlav i raspleten.Samo diže glavu, pa kad vide ko mu je gost, on je opet saže. — Meho!...Aso!... — viknu Kruška.Panduri pritrčaše. — Sve preturite!... Turci se raziđoše po odajama i zgradama... — A je li ti, matori? — reče Kruška Aleksi.Aleksa diže glavu. — Ko ti je bio ovdje? — Nije niko. — Lažeš! — reče Turčin.Aleksa ne odgovori ni reči. — Je li, bre?Aleksa ćuti. — Umiješ li ti govoriti?Nikakva odgovora...Turčin ga stade drmusati. — Odgovaraj! — Ja sam ti kazao! — reče Aleksa i pogleda ga nekim ledenim pogledom. — Ali ja znam da su ovdje bili hajduci... — Eto pa traži! — reče Aleksa i mahnu rukom oko sebe. Pandur se vrati iz sobe, pošto je sve preturio, a ništa nije našao. — Šta je, Uso? — Nejma nikog. — Potraži, potraži!... — Ovdje nejma!...Ako nijesu na tavanu... — Potraži na tavanu. Doneše stube i Turčin se prepe na tavan.Pošto je u svaki ćošak zavirio, on se vrati. — Nikog? — Nikog! Utom se vratiše i oni što su po zgradama tražili, te javiše da nikog nema. — A je li ovdje bio pop? — upita Kruška Aleksu. — Nije. — A gdje ti je Jelica Miloševa? — Koja Jelica? — Ta nemoj mi tu tvoje ludorije pričati!Jelica Miloša Sevića.Ona je tu.Dobjegla je u tvoju kuću. — Ja je nisam video. Turčin mu pogleda u oči.Ali oči starčeve ništa nisu kazivale. — Lažeš! — Jok!...Ti me pitaš, ja ti odgovaram!...Od onog dana kad me onaj tvoj izmećar i onaj balavac onde (i on pokaza na Marinka i Lazara) osramotiše i obrukaše — moja kuća posta strašilo i psima crnobarskim!...Niko od onda nije prekoračio ovoga praga do vi danas!...Pa što onda da te ležem?... Turčin pogledaše čas u njega, čas u Marinka. — I baš niko nije bio?! — Niko. Kruška priđe Marinku, pogleda mu oštro u oči, pa reče: — Ti si budala! Onda se okrete ostalima: — Hajdmo doma! Pa okrete leđa i izida. Marinko je bio kao ubijen.Ta nije mogućno da se on prevario, kad je lepo svojim rođenim očima video kmeta, i popa, i Stanka, i onog drugog hajduka, kome imena nije znao.On pokuša da još jednom uveri Turčina da je istina video te ljude u kući Aleksinoj. — Molim te... — Ostupi! — reče Kruška mrko... — Ne guraj me od sebe, dragi aga!...Ti znaš da ću se ja ubiti kad tvoju milost izgubim!...Ja tebe nikad nisam slagao!...Ti to i sad dobro znaš! — Pa, lijepo, a gdje su? — Bili su u kući! — Pa gdje su? — To ne znam... možda su se sklonili!...Ali, tako mi svega na svetu, ja ću ih naći!... — Pa je li sve ispreturano?... — Opet oni nisu daleko. Turčin samo sleže ramenima... Sve zaćuta.Svaki je premišljao svoje misli...Nikome ne beše baš lasno na duši.Kruška se ozbiljno zamislio.Sve ovo, ovo zbližavanje popovo i kmetovo sa Aleksom, upornost Jeličina, ova priviđenja Marinkova, sve to nekako čudno, teško, pade mu na dušu.On je video kako se ruše njegovi planovi koje je godinama zidao, kao da ih ruši neka nevidljiva ruka. I glava mu poče padati na prsa... Ivan, opet, pošto je video Aleksu, nikako da se smiri.On je video tek sad koliko je taj čovek propatio i koliko još pati...I nešto hladno prožma mu svu snagu... A Lazar?...Nije se baš ni on tako lepo osećao.Nestanak Jeličin, Stankov dolazak (jer se njemu sve slutilo da će Stanko doći, i on je jedini verovao da je Stanko došao)...On se seti one strašne noći kad je gorom begao...Seti se onih strahota, onog obamiranja... pa mu pođe kapa uvis... — On je tu!...On je tu!... šaputao je Lazar i nehotice... — Šta li ću, bože, raditi ako se sukobim s njim?...Ja znam, on me mrzi...Ono, i ja njega mrzim, i dabogda mu bog bio onoliko prijatelj koliko ja!...Ali ako se sukobimo... I njemu sinu jedna misao kroz glavu.On priđe Turčinu. — Molim te! — reče on. Turčin prevali očima na nj.Lazara podiđe neka jeza od toga pogleda. — Šta ćeš? — Ja-ja-htedoh... — ušeprtlji Lazar. — Šta? — Da te nešto zamolim. — Govori! — Da mi odobriš da nosim oružje. — Što će ti? — Znaš... neka se nađe... Turčin se jetko nasmeja. — Bojiš se Stanka? — reče zajedljivo. — Pa, dragi aga, ko nosi ne prosi... — Bojiš li se Stanka? — reče Turčin i pogleda ga oštro. — Zbog njega to i tražim. — Onda nosi.I gdje ga vidiš, gdje ga sretneš — ubij!...Jesi razumio: ubij psa! — Dobro — reče Lazar. U tom stigoše kući Ivanovoj.Ivan pozva Turčina i njegovu pratnju da se prezalogaje, ali Kruška odmahnu glavom i ode zamišljen.Marinko pođe s njim, ali ga on vrati. — Idi i pazi! — Dobro, aga. — Hajde, Marinko, popij štogod! — reče Ivan. — Nisi ništa ni pio ni jeo od jutra. — Hoću, Ivo, hoću!...Baš sam gladan.I uđe u kuću. Pošto je malo pio rakije i doručkovao, on se pozdravi sa kućanima...Lazar izide za njim. — Čika Mašo! — Oj, rode. — Pravo mi kaži; jesi li video Stanka? — Kao ovo tebe sad! — A je li i ona bila u kući? — Jadni moj Lazo!...Voleo bih ti kazati da nije, ali šta ću kad je bila!... Lazaru se napregoše prsa.On reče, više za sebe: — Ja njega moram ubiti! — Moraš. — Ili on mene!... — Kako bude!...Jer, upamti!Ako ne ubiješ ti njega, on će tebe nasigurno!...A što se Jelice tiče... nije ništa ni bilo!...Ona je za te prošla!... I ode... Kao da su glave pogubili u kući Ivanovoj...Neka slutnja o nekoj velikoj nesreći obujmi sve ono što je umelo razmišljati... Ozebao, okisao do kože, sav mokar vrati se Kruška u han.Ali ni sav sumor dana ne beše nalik na sumor duše njegove.Tamo tek beše pakao... Pa i nije bilo lako! ...Mada nikog nije zatekao u kući Aleksinoj, opet mu se činilo da je sve ono istina što je Marinko video...Ne vara se Marinko!Njegovo oko vidi u najgušćoj tami... I sad, hajduci u selu.Pop, kmet i svi viđeniji ljudi su s njima.On je već gledao kako se Crnobarci kupe oko kuće Aleksine i mire se s njim... I onda... sve mu se činilo da je to zbog njega, da je neko zavirio u njegove tajne i da je sve konce pohvatao... Uđe u odaju da se svuče.Naredi da mu se donese kava.Pa, pošto se preobuče, uze čibuk i zadimi... Kroz ove kolutove provirivahu glave njegovih dušmana.On je video lica kako se smeškaju, kao da bi hteli reći: „Uzalud muka, Turčine!...” I to ga toliko naljuti da skoči kao oparen sa divana i stade tumarati po odaji... Gnev prekipeo.On je smišljao muke kojima bi mučio te gnusne ljude.Hiljadama misli ukrstilo se u onoj jadnoj glavi...I to samo sene kao munja, pa je za čas nestane... On se udari rukom po čelu. — Ali ja moram njih nadvladati!...To mora preda mnom pasti na koljena i moliti me!...Mora to biti!Ali kako?... Jest, baš u tome je bila sva nesreća!...On hoće, i duša mu hoće — ama kako da uradi to? ...Svaki plan što mu kroz glavu prođe učini mu se bedan... — Poludjeću, tako mi dina! — reče, pa se opet spusti na divan... „Ne... ne može!...Nikako ne može!...Taj pop!...Kao kakav čoban što čuva svoje stado, tako on čuva svoje Crnobarce...Još će mi i Ivana vratiti!” — Nećeš, pope! — dreknu najedanput. — Ne dam!...Pa mu dođe u glavu da prizove Miloša Sevića.I učini mu se da će to moći...Udari dlan o dlan.Pandur promoli glavu. — Ibro, idi Sevića kući, pa mi zovni Miloša.Vrata se zatvoriše. Njemu nešto laknu na duši.Učini mu se to srećna misao.Ocepio je Ivana, sad još i Miloša.To su dva viđena čoveka, mogu i kmetovati. — Ha!... kmetovati!To, to!...Ja ću natjerati onoga matorog da baci štap.To će ići vrlo lako.Onda ću gledati da im naturim Ivana.A Ivan je moj!...Kako mu ja reknem onako će kmetovati!... Lice mu se razgali...Nešto milo i toplo razli mu se po grudima, srce mu zalupa brže... — Baš sam pobudalio! — mislio je. — Čega sam se plašio?...Stotinu načina imam ja da zavadim Crnobarce...Pa ako mi baš ne pođe za rukom, smeta mi kmet ili pop — moj Aso ima sigurno oko i dobru ruku da ga skloni s puta!...Baš sam budala!... Potraži još jednu kavu; istrese lulu, pa je onda napuni...Dim se izvi iznad njegove glave...I on poče srkati kavu... Nije dugo čekao Miloša.Ibro ga je odmah našao, jer je bio kod kuće. Javiše mu da je već tu. — Neka dođe amo... — reče on prijatnim glasom... Miloš uđe sav bled kao krpa.Kolena mu klecahu, a onaj se han okretao oko njega...Kao što rekoh, bio je to miran domaćin; nikad se on ni s kim nije parbio niti pred sud izlazio. Kruška se podiže sa divana, pa priđe Milošu i osmehivaše se na nj. — Dobro mi došao! — reče. — Bolje tebe našao! — reče Miloš, više iz navike da tako otpozdravi nego što bi mu to na pamet palo. — Sjedi, dobri čovječe, sjedi! — Neka, mogu i postojati... — reče Miloš, a zubi mu gotovo zacvokotali. — Ama, sjedi čovječe! — Pa da sednem — reče Miloš i spusti se lagano ia divan. — Kako je zdravlje? — upita Kruška. — Hvala bogu... — Kako na domu? — Hvala bogu! — Ako, ako!...Zdravlje, najprije zdravlje, pa onda drugo. Miloš ne odgovori ništa.Srce mu je burno lupalo.Da je Kruška hteo oslušnuti, on bi čuo kako lupa. — A je l̓? — upita Turčin. Miloš prenu. — Šta? — Nadaš li se ti gostima?...Spremaš li večeru?...Mi ti se, bogme, spremamo... Miloš da propadne u zemlju.Voleo bi nego bog zna šta da ga Kruška samo to nije zapitao!...Ušeprtlji, pa poče lupati koješta: — Ta... nadam se... dobrim proševinama...Hoću reći devojkama... onaj... kad se žene devojke... Više nije video nikoga pred sobom.Na oči mu se navuče nekakav mrak; učini mu se da mu nesta zemlje pod nogama i kao da pada u neki bezdan...Onda izgubi svest i surva se s divana... Kruška mu pritrča.Prihvati ga da ga digne.Čuo je kako mu naglo srce bije...Svaki ribić, gde ga je prihvatio, igrao je pod prstima njegovim... — Milošu!...Ej, Milošu!...Osvijesti se, čovječe!... Ali Miloš ni maći... Kruška viknu pandure.Ovi utrčaše i stadoše ga polivati hladnom vodom. On poče dolaziti sebi.Diže se polako i poče trljati čelo i zverati oko sebe... — Ustani! — reče mu Kruška. On se diže lagano, ali ga opet obujmi strah... — Sjedi, Milošu! — reče mu Kruška blago. — Šta ti je, čovječe?...Gledaj kako je blijed. — Nije mi dobro...Išao bih kući. — Sjedi, odmori se... I Kruška zaiska malo rakije, te mu dade...Rakija ga potkrepi. — Ama, vjere ti, šta ti bi? — Ne znam. — Je l̓ ti još koji put dolazilo? — Nikad. — O, brate! — reče Kruška i uze ga za ruku...Da se nijesi što uplašio?...Ne boj se!Ta i ja sam čovjek!...Zvao sam te da ti kažem da ću ti i ja, sa prijateljima, večeras u goste.Ja sam slušao od ljudi da si ti dobar, valjan čovjek; a ja ti tako volim dobre i poštene ljude!... Nešto sramota a nešto i sami strah poče zbunjivati Miloša...Kako da mu kaže da od proševine nema ništa?...Nijedna pametna misao da mu dođe u glavu... Kruška, kao vešt čovek, poče lepo oko njega dok mu jezik ne odreši. I on iskaza Turčinu sve, ama sve: i kako mu Jelica odrekla da pođe za Lazara, i kako ju on oterao. — Pa gdje je ona sad? — upita Kruška.Miloš sleže ramenima. — Ja čujem da je kod Alekse — reče Kruška i upilji u nj. Miloš sasvim naivno odgovori: — Može biti. — I, poslije, čuo sam da se ona tamo sastala sa onim lopovom, Stankom. Miloš opet poče gubiti svest, preblede kao krpa. — Ja ne znam — jedva izgovori. — Čuješ, Milošu!Ti si pošten čovjek.Ja te volim, ne mrzim te.Ali ti velim: ako ti sad iz ovijeh stopa ne odeš Aleksinoj kući i ne uzmeš djevojku — onda gledaj kuda ćeš! Oči su mu sevale. — Dobro — reče Miloš i ne znajući šta govori. — Idem sad. — Idi... idi!... Miloš izide iz odaje Kruška je dugo hodao, premišljajući: — Ovaj me se boji.On će je silom oteti od Alekse...On će je natjerati da pođe za Lazara... Ali je video, jasno video da mu je plan pokvaren.Osećao je da već više on neće miriti niti će se ko njemu obraćati...Ali, ako ne može miriti, on može zavađati; a to kao da mu, za ovaj mah, beše dosta... On sede da pribere svoje raštrkane misli... — Zbaciću kmeta!...Natjeraću ga da baci štap...I to sad, odmah!...Znam i kako ću!...Ovome sam zapovjedio da otme djevojku... i on će je oteti...Ondaj ću mu zapovjediti da je da za Lazara, i to će biti tako...Ivan će biti kmet, a to će opet privući nam još kojeg seljanina... — Dobro je!...Dobro je!... I udari dlanom o dlan. Pandur promoli glavu. — Idi kmetovoj kući, pa mu kaži da mi odmah dođe! Vrata klepnuše. Posle pola sahata kmet Jova beše pred Turčinom.Ozbiljan, miran, stojao je on kao kakav svetitelj. Kruška je sekao okom. — A je li ti? — Čujem, efendija. — Šta se to radi po Crnoj Bari?... — Šta, efendija? — Lijepo, bogami!I još on mene pita!...A zar ti ne znaš? — Ne znam. — Pa kaki si ti kmet?Jova ne odgovori ništa. — Kaki si ti kmet kad ne znaš ko ti danjuje i noćiva u Crnoj Bari? I Turčin se diže pa mu se unese u lice.Jova mirno sačeka njegov pogled, a još mirnije odgovori: — Meni se niko nije potužio, a samo bog može sve znati!... Kruški se učini da to govori pop Miloje.On sunu kao oluj: — Ti si jatak hajdučki!...Jova kao da se tome nadao.Ništa ga ne iznenadi taj napad.On opet mirno odgovori: — Nisam. — Jesi! — Nisam. — Jesi, kad ja velim! — Manj da ti učinim ljubav, pa da pođem po tvojim rečima.Ali ja nisam jatak, i Crna Bara nema hajdučkih jataka!... Da je on govorio naprasito, bujno, odbijajući i džapajući se — Kruška bi voleo; ali je on odgovarao tiho, mirno, sve reč po reč.A to naljuti Turčina do besnila. — Ti lažeš! — ciknu on. — A šta je bilo danas?Ko ono bješe u onoj lopovskoj kući, zajedno sa onijem lopovom?... Kmet Jova pomisli: nužda zakon menja!...I on slaga: — Ja ne znam. — Lažeš! — Ne lažem! — Lažeš! — ciči Turčin kao guja. — Bio si ti, bio je pop!...Ja to znam!Od mene ne možeš sakriti!...Ali, evo ti zapovjedam: da odmah sutra sazoveš selo i da mu predaš taj štap, jer nije za tebe!...To da učiniš, jer nemoj, znaš, da ti se ja na grbaču popnem! — Ne branim... — reče Jova i sleže ramenima... Turčin ga više ne može gledati.One mirne reči, ono vedro čelo ljutilo ga je; čak ga je pogled Jovin ljutio!...On mu okrete leđa. — Možeš ići. — Dobro! — reče Jova i pođe vratima. — Ali sutra ne igraj se glavom... — Dobro... I kad se vrata za njim zatvoriše, Turčin se spusti na divan, upravo surva se...Svaka mu se dlačica na telu naježila od ljutine. „Više se ne može lijepim ništa”, mislio je on.„Sad ću i ja pamet u glavu, pa ću oštrije s njima...Dok dva-tri puta podviknem, dok ukinem jednu neposlušnu glavu, vidjećemo onda!...Slušaće oni mene kao snaše!...” I predade se tim mislima.Glava mu se zanese... on potonu sav, gledajući kako ruši i pali... Čibuk mu davno ispao iz ruke...Njemu se učinilo da već dela.I ruši, i obara, i sve mu se živo klanja, kao što se bogu klanja...Duša mu se topila od mila... Najedanput izbi jedan pramičak magle i iz toga pramička izide čovek pa se uputi njemu...I on se, kao, zagleda u tog čoveka...Lice mu poznato, a ne seća se gde ga je video.„Poznaješ li me?!...” — „Jok, biva!” „Ja tebe poznajem, Kruško!” — reče mu taj čovek, pa mu priđe, uhvati ga za vrat i diže kao perce kakvo... On se koprcao, otimao — ne pomaže.Ona strašna ruka stegla vrat kao što menđeli stežu ono što među njih padne...Izgubi i glas, ruke mu se uzeše...Gledao je samo ukočeno, a ničim nije mogao mrdnuti... Najedared, taj čovek zagrme strašnim glasom: „Ja sam Stanko!...Zar me ne poznaješ, zlikovče?!...On se prestravi od tog imena... Stanko ga kao spusti na zemlju i uze se raspasivati.On pogleda iza sebe, jer nešto zašušta, i vide Marinka uvezana kao kad dete poviju... I, kao, Stanko priđe, uze Marinka, diže ga i obesi o jednu granu...„Sad vidi — reče mu — šta ću od tvoga Kruške uraditi!...Baš sam te i podigao malo više da bolje vidiš!...” I onda priđe njemu, izvrte ga na leđa i kleče mu na prsa, pa isuka jatagan i stade ga preko dlana prevlačiti... on, kao, ne može već više ničim maći, zagleda se u Stanka i suze mu udariše. — „Šta je, Kruško?Šta ti je, sram te bilo!Zar u suze, kao žena?...Ne pomaže ti, vala, pa baš da plivaš po njima!...” I prevuče nožem preko dlana...„Oštar je kao mazija, a ti si zaslužio da te tupim koljem!...” Onda ga uze za glavu pa je zakocaći natrag...Nož sinu nad njegovom glavom, a odmah zatim on oseti kako mu se to oštro gvožđe zari u grkljan... Dreknu što ga glava donosi, pa se sruši s divana. Njegova dreka uzbuni sve u kući.Dotrčaše kao bez duše, a on je ležao kao uzet, nijednim udom nije mogao maći...Samo je osećao grdan bol pod grkljanom... Jedva ga povratiše i digoše, ali je taj san tako jako uticao na njega da je neprestano zverao nekim unezverenim pogledom i od najmanjeg šušnja sav bi se naježio... Noć se polako spuštala na zemlju, duboka, tavna, vlažna noć pozne jeseni...On je osećao pustoš njenu u svojoj duši.Reče da upale žižak i da sede s njime u sobi... Ali nikako ne mogaše zaspati.Jer čim bi oči sklopio, ona se strašna slika obnavljala još strašnije.Onaj krvožedni pogled Stankov zaronio mu se u dušu, pripio se, pa mu siše snagu kao što pijavica krv siše... Nasta gluvo doba...Sve se ućutalo, samo popak pevuši svoju veselu pesmicu...Panduri poobarali glave, pa dremaju. Napolju se čuše koraci...On prenu preneražen.Učini mu se da ga ona ista ledena ruka uhvati za glavu...Htede viknuti, ali ne može.Umre svaki damar u njemu...Glava mu se zanese. Vrata se otvoriše lagano.Neko vrlo oprezno uđe u sobu, tako oprezno da nijedan pandur ne oseti... — Ko je to? — napregnu svu snagu Kruška. — Ja, dragi aga. Svetlost od žiška pade mu na lice... — A... ti si, Mašo, — reče Kruška odahnuvši, kao da mu se skide neki teret s duše. — Ja.Dođoh da ti javim. — Šta? — Tu su. — Ko?... — Hajduci. — Gde?... — reče Kruška preplašeno. — Kod Alekse... On ne reče ništa... Kmet Jova odmah iz onih stopa diže se popovoj kući, jer je još u polasku rekao popu da ga kod kuće čeka. Pop je bio toliko nestrpljiv da nije mogao u kući sedeti nego izide na onu kišu pa izgleda kad li će kmet. I, kad ga ugleda, on mu pođe u susret. — Šta je? — upita ga. — Mani! — reče kmet i manu rukama. — Zbilja, šta je? — Ništa.Htede me satrti.Ja sam se vladao onako kao što si mi ti rekao, i čini mi se da ga je to još više ražestilo... — Pa?... — Ništa.Reče mi samo da se koliko sutra odrečem kmetovanja. — Da se odrečeš?! — Jest, da narodu vratim štap, jer „nije, veli, za tebe.” — Pa, onda? — Onda ništa više.Ja rekoh da se smuši, tako me napade... Pop se zamisli.Njemu to nikako nije išlo u glavu...I dosad je bilo Turaka u Crnoj Bari, ali se nisu mešali u seoska posla... — Pa, neka bude, najposle.Ti nam vrati štap, a mi ćemo ga opet dati tebi. — Nemoj, more!Prođi ga se!Zar ne vidiš da je pust?...On nema volje da ja kmetujem...Pa lepo, i ne moram!Naposletku, dosta sam i kmetovao... — Onda, znaj Jovo, šta nam se sprema!...Znaš li ko će nam biti kmet? — Ko? — Ivan...To ti je tako istina kao što je bog na nebu!...Ja bih glavu smeo založiti!...Kmet samo sleže ramenima. — Pa šta bi mu sad? — Sad ništa, ali moramo biti na oprezu.Ivan će povući ljude za Turčinom. — Mi ćemo gledati da ne damo. — Tako ćemo nešto i raditi.Kmet Jova se diže kući da naredi Simi da selo sazove... I sutradan okupiše se starine kod sudnice. — Braćo! — viknu Jova sa doksata. — Ja sam vas pozvao da vam kažem: hvala na počasti!Ja više ne mogu biti kmet.Kuća, pa starost i slabost, pa najposle, dosta se i kmetovalo.Evo vam, braćo, štapa, podajte ga kome između vas... I pruži štap. — A ko bi mogao biti bolji od tebe? — reče nekolicina. — A što to činiš, Jovo? — Ne mogu, braćo, više!...Ja mislim da je pravo da se smirim malo... — Ta ono... — rekoše neki — pravo je; ali nije to baš tako ni teretno, kad si već naučio... — Čujte, braćo! — reče pop. — U pravu ste i vi i on.On je u većem što to mora učiniti!...Ne pitajte zašto; dosta je kad vam kažem da mora!Nego, uzmite ovaj štap i podajte ga kome drugom. — Kome ćemo? — stade se pitati narod.I nasta žagor.Dok najedared iz toga žagora izbi glas Marinkov. — Znate li, braćo, koga ćemo? Sve se oči okretoše na nj. — Ja velim da uzmemo Ivana Miraždžića.Čovek je pošten, dobar, imućan... sve!Ja mislim da će nam on dobro poslužiti... Kmet i pop samo se zgledaše. — Pa ne branimo!... — Dobar je Ivan!... — Kako da nije dobar!...Dobri smo mi ljudi svi...Ali on je onako okumešan oko svega... — viče Marinko. — Pa šta velite, braćo? — Hoćemo! — Ama ja bih voleo kad bi opet ostao Jova! — reče Petar Šokčanić. — Nije to što Ivan ne bi valjao, nego što se Jova bolje razume.Ali kad on neće, onda neka bude Ivan...Velimo li? — Velimo! — Onda, Ivane, evo! I on uze štap koji mu Jova pruži, pa ga dade Ivanu... Ivan se prepe na doksat, pa se poljubi s Jovom.Popa reče: — Ivane, da nam se zakuneš da ćeš česno i pošteno vršiti kmetovsku dužnost. Pa smače s ramena zobnicu, u kojoj mu behu knjige i krst, skide kapu, metnu epitrahilj na vrat. Svi poskidaše kape.Ivan se prekrsti i celiva krst.Zatim poče za popom govoriti ove reči: — Ja, Ivan Miraždžić, zaklinjem se živim bogom i svim što mi je najmilije i najsvetije da ću moju dužnost česno i pošteno vršiti, i kako radio, onako mi bog pomogao! Onda opet celiva krst. — Ivane! — reče pop. — — Ti si sad kmet.Kao sluga božjeg oltara, hoću da te opomenem da je strašna zakletva kojom si se danas zakleo pred bogom i pred nama.Ti znaš šta je tvoja dužnost, pa je poštuj; a poštujući nju, poštovaćeš samoga Gospoda.Nijednog trenutka ne smeš zaboraviti na ovaj narod i dobro njegovo, jer kad se zakletva prekrši, onda se i duša izgubi.A ko jedanput dušu izgubi, taj je više ne povrati.Nema toga blaga koje bi moglo kupiti mira duši. Ivana su žmarci prolazili od ovih strašnih reči popinih; on oseti svu težinu nove dužnosti na svojoj duši... — Popo! — reče on. — Ja ću učiniti sve što mogu i što umem. — E, neka ti je sa srećom... Sad nasta ljubljenje...Onda se ljudi počeše razilaziti kućama. Popa i Jova pođoše takođe kućama.Ivan ih viknu: — Čekajte, i ja ću s vama.I pođoše. — Ama baš da vas zapitam: što vi od mene okrećete glavu? — Ko? — Vas dvojica. — Jok. — Ama vidim ja, popo!...Ne da se to sakriti!...Ja ne znam šta vam je...Pa, čujem da ste čak i Aleksi u kuću išli. — Jesmo. — I tamo sedeli s onim lopovom njegovim!... — On nije lopov! — reče pop ozbiljno. Ivan ga pogleda. — Šta veliš, pope, šta? — Velim da on nije lopov! — Pa ko je onda pokrao moje pare? — Znaćeš. — Ali ja hoću sad da znam! — reče Ivan i stade pred popa. — Sad se to tebi ne može ni dokazati. — Što? — Što si poludeo! — Šta govoriš ti, popo?! — Jeste, poludeo si!Ti ne vidaš ništa više nego ono što onaj Kruška hoće da vidiš!...Ti ćeš još malo pa, kao i Marinko, otparkivati svaku rečcu što ti ko kaže — Turčinu!...Kako ti tako zanese pamet, ja ne znam!... — Ali, popo... — Šta ali?...Pa ti si danas po njegovoj volji izabran za kmeta.On je jučer pretio Jovi čak i smrću ako se danas kmetovanja ne odreče...I Jova se odrekao, a tebe kmeti Marinko Marinković!... I pop mu se zagleda u oči; zagleda se tako da je Ivan osetio koliko je malen u popovim očima. — Zato sam ti i rekao ono nekoliko reči po zakletvi.Ti si Srbin.Ako budeš služio Turčinu, ti si pogazio svoju zakletvu.Sad pazi!...Jer kad te stane savest gristi, onda ti ne pomaže ne samo Kruška nego ni buljuci Turaka!...Sad znaš sve.Volja ti je kome pričati — pričaj!Ja ti se neću ni u što plesti — već ako mi htedneš odvući koga Crnobarca pod Kruškine skute.To ti ne dam!...A sad... Pa mu okretoše obojica leđa i odoše. Ivan zinuo od čuda... Kad ih nestade s očiju njegovih, on se krete najlak kući, duboko zamišljen.Neka ga jeza hvatala od popinih reči... Miloš se bio strašno poplašio.Onako strašna zapovest Kruškina nije mu dala nijednog trenutka mira.Išao je kao lud.U dubini svoje duše osećao je da je Jelica u pravu.On je nju ispod rođenog krova oterao.Ona, dakle, ima pravo prekoračiti svaki prag, ako je samo primaju... I sad kako da ide u kuću Aleksinu?...On je jedared pljunuo na nju i okrenuo joj leđa.Šta će da mu kažu komšije, pa Ivan?... A ovamo... mora ići!...U Turčina šale nema.Što zapovedi — mora se izvršiti, manj ako ti sam tražiš đavola. Dođe kući, uđe u sobu, pa se stade osvrtati tamo i amo, kao lud.Onda viknu brata i ženu. Kad mu ovi dođoše, on onako preplašen stade im pričati šta je i kako je...Slikao im je stvar mnogo grđe, jer mu se i samom tako činilo.Mladen i Kruna oboriše glave. — Šta ćemo jako? — upita ih on. Nijedno da bi bele. — Ko će ići onome u kuću? — Pa ti, bato, — reče Mladen. — Ih!...Kako ću? Krunu poliše suze.Ona, kao i svaka majka, povuče svome detetu. — Pa šta ćeš kad odeš tamo? — upita ona. — Da je dovedem. — A ako je ne dadnu? — Ja ću je oteti! — A ako ne mogneš?Ako oni budu jači?Miloš se opet ustumara...Najedared poče vikati. — Ja ću je oteti!...Ako li ona ne htedne ići, ja ću je ubiti!Ja sam je rodio, u pravu sam... — Pa što si je onda gonio iz kuće? — zapita kroz plač Kruna. — Što je ovde nisi naterao? Miloš vide da je doteran do duvara.To što mu žena prebacivaše, prebacio je, kao što znamo, i sam sebi. — Pa... nešto se mora učiniti!...Ko sme živ Turčinu na oči?...Nema ti ono, brate, ni srca ni duše!...Ja ne znam kuda ću!... — Kako bi bilo da pripitamo popu? — A, to je baš kako valja!...Idi, idi odmah, Mladene.Kaži popi da sam ga molio da mi dođe. Mladen odjuri kao vetar. Njih dvoje ostadoše sami.Kruni se suze slevahu, pa se sastajahu pod grlom... — Što si to uradio?Ti znaš da ti ja nikad reči nisam rekla, ali sad moram: srce me boli! — jecala je ona. — Bio sam ljut!...A ona, jogunasta, kao što znaš, ode!...A sad... eto!... I zaćutaše... Vrati se Mladen sa popom.Pop pogleda oboje, pa reče: — Šta ćete sa mnom? — Popo!... brate!...Da si mi po sto puta otac, reci mi: šta ću sad? I poče mu pričati. Pop mahnu rukom, te ga preseče. — Znam sve! — reče on. — Ona mi je sama sve pričala...Ja sam bio kod Alekse onoga jutra kad je nju Stanko doveo...Pa reci mi sad šta misliš. On mu ispriča kako ga je Turčin zvao i šta mu je zapovedio. — Jest, jest!...Hoće Turčin!...Hoće da nam ćeri udaje i sinove ženi!...Još će se nešto njemu prohteti!...Zaželeće da nema naših glava!...I one će padati kao gnjile kruške!...Pa šta si naumio? — Ja ne znam.Zvao sam tebe da te pripitam!...Nauči me, kao boga te molim!... — Da te naučim?...Ali kako?...Da je to moja ćerka, ja bih Kruški kazao: ja je ne dam onde gde ti hoćeš!To bih rekao ja, a ti... — Molim te, popo!... — Ne presecaj mi reč!...Ti to ne smeš reći!...Ti misliš da je lakše kudikamo otići Aleksinoj kući, uzeti Jelicu za ruku, pa je dovesti i dati Lazaru.Je l̓? — Ja sam doista tako mislio. — Eto da sam znao!E, pa sad me lepo čuj!To nećeš moći učiniti. — Što? — Što ne možeš!Znaš li ti da je Stanko hajduk? — Znam.Al̓ ja ću njega šamarom! — Oho!...Vidiš ti junaka!...Ne smeš jednom krkljavom Kruški ništa, a hoćeš šamarom gorskog cara!... — Pa ja znam njega od ovolicnog.Šta me je puta poljubio u ruku. — Jeste.Ali to više nije onaj Stanko.To je hajduk, gorsko zverče, koji će ti puškom grkljan izvaditi, kao što je Sali-agi!Nego, dragi moj, idi ti kući Aleksinoj, pa se s njim lepo namiri... — Bog s tobom, popo! — Čuj me!Nećeš se kajati!...Idi se namiri s Aleksom!Namiri se i pomiri s njim!...I drži se njega, on je pošten čovek! — Zar Aleksa? — Aleksa.Koga god Turci mrze, on je pošten čovek, jer je Srbin.Turci ne vole Srbe!...Onaj lopovluk je tursko delo, delo subašino i njegovog ulizice Marinka... — Jeste, popo! — reče Kruna. — Jeste, istina je!...I Jela mi je to rekla.Videla sam po njenim očima da je govorila istinu!...„Majko, kaže ona, on nije lopov!” — I nije!I ja kažem da smo onda svi ogrešili duše i o onako krasnog mladića i o onu kuću.Miloš se zaćutao. — Što ćutiš? Miloša je bilo lako pokolebati.On nikad nije imao svoje misli o selu i seljanima.Kao što znamo, on je svakoga slušao i primao savete.Zato se sad i zabrinuo. — Ali, popo, — reče — kako ću sad?Ja sam se osramotio pred Aleksom...Jedared mi je nazvao boga, a ja sam okrenuo glavu. — Pa zar si ti sam?...Ima nas dosta što smo se pred njim obrukali! — reče popa. — O, brate!...Ama, ne znaš ti kako je meni to... Ali reč popina je na njega uticala.U času zaboravi što je Turčinu obećao. — Dobro, da idem!Hajde i ti sa mnom, popo! — A što sam ne ideš? — Velim bolje da si ti sa mnom!Ja ne bih znao šta da mu kažem... I krenuše se.Uz put je Miloš pričao sve do sitnica šta je kod subaše bilo. Kad stigoše na kapiju, popa viknu.Jedna snaha izide, te im otvori kapiju i pozva ih u kuću. Vedro je sjalo čelo Aleksino.Bacio čibuk, opleo perčin, pa se smeška nekim nebesnim osmehom. I Petra, i kućani, sve beše življe i veselije...Ta, eto, opet nastadoše stari dani, dani sreće i razgovora!...Eto, ljudi prelaze prag za koji se mislilo da ga neće prekoračiti noga čovečja. — Uđite, uđite! — veli Aleksa. — Pomaže bog! — Bog vas čuo! I mladež pođe ruci gostima.Pošto posedaše i prineše im čuturu s rakijom, reče Aleksa: — Pa, kako si, Milo?...Dao te bog videti! — Bogu hvala! — Kako na domu? — Ono što je tamo — dobro je.Ama nije mi sve tamo... Aleksa se smeška. — Jedno mi jagnje zaluta u tvoje stado... — reče Miloš — pa dođoh da ga potražim... — Tu je! — reče pop. — Pa... gde je? — Aleksa! — reče popa. — Kaži neka dovedu Jelicu. Aleksa pogleda u snahu Maru, a ona, kao hitronoga srna, odskakuta... — Pravo mi reci — reče Aleksa Milošu — šta si ti nauman s devojkom? — Da je vodim kući.Aleksa skoči. — To nećeš! — reče on, a oko mu senu. — Ko je vlastan mojim detetom? — reče Miloš. — Ti...Ali samo dok je bila u tvojoj kući!...Sad sam vlastan samo ja!...I ako samo htedneš silom je odvući — onda nećeš ni tvoje glave izneti!... — Ali ja sam otac! — I ja sam otac! — Znam, znam...Ali ja sam joj roditelj!... — Što si isterao svoje dete napolje?... — preseče ga Aleksa. — A ja sam joj hranitelj i branitelj!...Ona je pod mojim krovom Stanka potražila i našla ga. — Pa šta hoćeš ti? — Ja je prosim za moga sina. — Kog? — Stanka. — Ali on je hajduk! — Zar je jedan hajduk oženjen? — Znam, ali... — Upamti, Milo, ovo!Hajduci nisu baš najgori ljudi.Ono što je u goru otišlo, ono je čelik, ono su srca što ne mogoše otrpeti nepravdu... Popa je slušao taj razgovor među njima.Onda im reče: — Čuješ, Milošu!Ti, brate, imaš ćerku na udaju.Prose ti je dvoji prosioci.Jednoga ti je dete odbilo, a drugi je za ruku doveo u svoju kuću.To joj je zar i bog odredio sudbinu... — Znam, popo, ali kako da ostane ona u njegovoj kući... Aleksa jeknu: — Ama ja ne dam nju, upamti ti!...Ona je meni sve!Od njenog boga i ja imam boga!...Otkad mi ona prag prekorači, od onda mi i ljudi počeše u kuću dolaziti!...Ja je ne dam! Oči su mu sevale kao munje... — Čuješ, Milošu, podaj devojku!... — Pa... dobro! — reče Miloš. — Daješ? — viknu Aleksa. — Dajem. Aleksa mu pritrča, pa ga zagrli.Zaplaka se starac od radosti... Nasta ljubljenje...Sve živo oplaka od radosti. — Na koga se naljutio bog?Koga zaboravio?...To nije istina.Ja ga vidim!...On blagosilja moju kuću!...I živeće koleno Aleksića dugo, dugo!...Mnogo će živeti!...Tu će biti ljudi, kakvih ljudi!...Kao da ih gledam mojim starim očima!... I starina digao glavu, a glas mu ječi nekako svečano. Otvoriše se zadnja vrata kućna; u kuću stupi Nogić, vodeći Jelicu za ruku.Priđe Milošu, plesnu ga po ramenu i reče Jelici: — Snaho, evo ti sad dva oca!Ljubi obojicu u ruku... Šta ti se nije radilo u Crnoj Bari i okolini da se pohvataju hajduci, pa ništa!...Obili su noge i Lazar i Marinko, pa uzalud.Oni ih pronađu, čuju da su na nekom mestu, jave Kruški i dignu poteru.Pa kad tamo, nigde nikog... Cela zima prođe u tome vitlanju.Kako li se izmenila Crna Bara! Nema onog veselog zbora ni razgovora.Gde dvojica govore pa treći dođe, oni ućute... Ivan kmet, a ljudi ga glede gore nego onog pandura subašinog.Njegov Lazar se sasvim odbio od kuće.Svaki u boga dan je pored Turčina, pa tu s Marinkom i Kruškom očajava. A Kruška?... Kruška sanja strašne snove.Od onoga dana taku je stravu uhvatio od Stanka da samo treba da čuje ime njegovo pa da prebledi kao smrt...Svaku noć poneko mora sedeti kod njega da mu drži strah... Nego, ej vala Crnobarcima! To se sve održa.Popa i Jova održaše megdan.Niko se više ne dade ocepiti od svoje braće.Čak je i Miloš Sević postao drukčiji... To zagorča život Kruški. Beše već oslavilo proleće.Prijatno beše sedeti uveče pred hanom.Nebo se osulo zvezdama...Iz okolnih bara razlegao se kreket žaba.A Kruška bi se, ništa ne misleći, udubio u tu muziku, pa ko zna dokle bi ostao da ga ne zovnu da spava. Jedne večeri sedeo je sa Ivanom i razgovarao.Razgovor im beše strašno sumoran. — E, moj Ivane, moj kmete, što ćemo bolan? — reče Kruška. Ivan sleže ramenima. — Ne znam ni ja. — Tebe baš svi ostaviše? — Svi. — Zbog mene? Ivan je ćutao. — Je li? — Nisi ti tome kriv. — Veruj, dobri čovječe, da sam ja blage naravi!...Ja ne znam šta mi je te ne ubijem onoga psa, popa!...On je to sve učinio!...Ali, neka ga!...Doći će mi na ruku!...Oderaću ga živa kao jarca!... — Gotovo, vala! — reče Ivan. — Ali ja ti velim da od njega crnjeg dušmanina nemaš!...Pa, posle, onaj Aleksa!Bogami, ako mu ti ne sudiš, ja ću mu suditi!...Dati znaš kako mi prkosi samo!...Onaj moj iz kože da iziđe, al̓ ja ga tiškam... — Čujem da mu je onaj pas opet skoro dolazio... — reče Kruška i naježi se. — Bio je, ali kao sen.Začas ga nestane.Vrebao sam svu noć oko kuće, pa ništa...A došao je kući, video ga Lazar. — Ja ne znam šta ću!... — reče Kruška. Pa se zamisliše...Posle podužeg ćutanja Turčin opet reče: — Ja sam naumio nešto učiniti.Poslaću Lazu sutra u Šabac, neka odnese moju poruku: da mi pošlju kojeg janičara, da poteram za hajducima!... — Bog te živeo! — Ako ih tako pohvatamo. — Sigurno. — Ovda, pošlji mi Lazu. — Hoću, hoću, kako ne bih! I sutradan Ivan opremi Lazara u ranu zoru...Pojahao zelenka, za pojasom mu pištolji i jatagan, a oko ramena šara. Dođe pred han, odjaha konja, priveza ga za jedno drvo, pa uđe unutra. Taman on ukorači, a iza hana se pojavi Deva, osmehnu se, dopreti prstom pa zamače u lug... Dan je osvitao lep.Istok se rumenio kad se Lazar oprosti sa Kruškom, koji izide da ga isprati. — Pa, dela, da mi s dobrijem glasovima dođeš. — Ja bih to najviše želeo! — reče Lazar. — E, srećan put! — Hvala!...Daj bože!... Konj zaigra pod njim.On ga pusti, pa ga onda stade šiškati dok mu ne pusti ravan. Jutro beše lepo.Kroz sveže zeleno lišće probijahu sunčani zraci; slavuj se natpevao sa drugim ptičicama, koje pesmom svojom pozdravljaše sunce...Vazduh blag, a svež, nadimao mu je grudi. On se baci u misli. Tako lep dan...Tako sve milo oko njega, a u njegovoj duši pakao...On je nesrećnik, i preko svega još voleo Jelicu, voleo je onim strašnim ljubavnim žarom što bi bio kadar sagoreti sve kao plamen... I sve je tu, i ona opet nije njegova.A nije njegova samo zato što Stanko još živi... Zažude mu duša da ga nađe. „Samo da ga vidim!... — mislio je. — Samo da ga vidim, pa on više ne bi video beloga dana!...Ubio bih ga kao ništa!...Onda sam ga promašio, ali sad ga ne bih promašio!” I odoše mu misli daleko, daleko za onim oblacima što se žbunaju po plavome nebu, kao mali jaganjci po zelenoj poljani... O čemu ti nije mislio!...O sebi, o ubistvu Stankovom, o Jelici, o Kruški... o svemu...Pa to ode u beskonačnost...Misao beše moćnija, i ona pobeže...On je težio za njom, ali je zaostajao... I ovlada njime neko čudno neraspoloženje.On oseti ravnodušnost prema svemu...Nije ga se ništa ticalo...I peče ga sunčana zraka, i njemu svejedno... Onda dođe malodušnost.Put mu se učini vrlo dugačak.Osećao je da ga krsta bole od dugog sedenja na sedlu...On stade da konja odmori i da malo noge popruži... Pođe peške.Najedanput zec mu pređe put... Njega nešto teknu.Kroz glavu mu prođe misao, i on je glasno izgovori: — Ne vala. I oseti najpre neku hladnoću od onog gustog luga...Zatim ga spopade strah. „Zar onaj pas ne može biti ovde gdegod u zasedi?” — pomisli. I nešto ga ledeno prožma celim telom...„Njemu je lako!...On je iza grma.Nanišani, i onda gotova posla...Samo da povuče!...” On poče drhtati.Plašio se gotovo od svakoga panja. I stade goniti konja da odmiče... Odjedared iza jednog hrasta pomoli se jedna ruka; i to baš u času kad on beše tikom pored hrasta.Ta ruka uhvati konja za uzdu. — Stoj! — začu se glas. I pojavi se čovek iza grma. Njemu senuše svetnjaci pred očima.Taj je čovek bio Stanko. — Dole! — Dole!... — zagrme opet. Lazar, ne znajući šta čini, maši se rukom pasa, trže pištolj i skresa... Stanko posrte i pusti uzdu. Konj pojuri trkom, ali ne Šapcu, nego natrag.Lazar ga nije zadržavao.On ga, upravo, nije ni mogao zadržavati, jer je bio izgubio svest.On nije ništa znao ni o sebi, ni o tome što je učinio. Kad ga je zelenko doneo pred han, kad ga skidoše sa sedla i zapojiše malo rakijom, tada reče: — Čini mi se sad se nisam prevario.Sad je ubijen. — Ko? — upita Kruška. — Stanko. — Ti ga ubio?! — Ja. — Gdje? — Pred samim Belotićem... Toga večera pade u postelju, s koje se nije digao šest nedelja. Već i Ivanu prekipe.Od toga večera on se reši da goni Aleksu.Naredi te ga doteraše sudnici. — Je li ta? — Šta je? — pita ga Aleksa, a gleda ga kao da ga žali. — Oni lopovi i danas dolaze u tvoju kuću. — Koji lopovi? — pita Aleksa, a upro pogled u njega pa mu ne da trenuti. — Pa tvoj sin. — Moj sin nije lopov.Sva Crna Bara zna da je tvoj sin one pare pokrao i onde zakopao. — Hajdučka sorto! — Bolje biti i hajduk nego turska ulizica! — Ko je ulizica? — Ti!...I kažem ti, ostupi od mene! — reče Aleksa, pa izide iz sudnice i ne osvrćući se na viku njegovu. To je bio prvi napad Ivanov na Aleksu.Od toga doba ponavljao se skoro svakog dana... Međutim, Aleksa se nimalo nije bojao Ivana.On je bio toliko kuražan pred njim kao da govori sa knezom Simom. Ivana je to jedilo.Jedilo ga je tim više što Lazar nije ubio Stanka.Jer njemu se činilo da bi stvar sasvim drukčije prošla da Stanko nije u životu... Sem toga, on je strahovao.Danju, noću, večito mu se slutio neki nesrećni slučaj, nesrećan po njega i kuću njegovu... „Hajduk je, brate — premišljao je on. — Može te napasti gde hoće i kad hoće.On nema boga ni duše.Da se sav slomiš, ti mu ništa ne možeš učiniti...” I jedno vreme odujmi od Alekse. Pita ga Kruška: — More, pa taj tvoj Aleksa još će i svadbovati Stankovu svadbu na naše oči.Šta radiš ti? — I njemu će odzvoniti! — Kad? — Biće... I on je otezao s dana na dan, predomišljajući se.Ali jedan događaj istače se i povede stvar sasvim drugim putem. Bilo je to nekako oko Trojica.Aleksa se vraćao s rada kući, pa, došavši blizu svojoj avliji, smotri Lazara gde nešto oko kuće vrla. Aleksi se već nabra čelo čim ga vide, ali on se pritiša i pođe bliže da vidi šta baš traži taj momak. Kuća je bila otvorena.Kraj ognjišta posluje nešto Jelica, a on se zablenuo u nju toliko da nije ni čuo korake Aleksine. Aleksa ga gledaše nekim čudnim pogledom, koji bi ga i smoždio I pomilovao. — Šta radiš ti tu? Lazaru je samo grmelo u ušima. — Je li, more?Lazar ne odgovara. — Hoćeš li da vidiš ko je u kući Aleksića, je l̓?...Pa što ćutiš?...Što ne kažeš?...Je li?... Lazar zausti da nešto rekne, ali mu reč umre na usnama. — Kad si baš zato došao, onda hodi ovamo!I uze ga za ruku pa ga povede u avliju.Lazar je išao kao dete.Kad biše na pragu, on stade. — Uđi, uđi!Ovo je čiča-Aleksina kuća.Zar si se malo puta ovde igrao?...Uđi, uđi!...Evo ti i strina-Petre, tvoje „cine.” Zar si zaboravio kako si je zvao?... Lazaru se noge podsekle.Ove blage reči, onaj čudni pogled.Je li mogućno da je to otac Stankov?...Pa, onda, kako ga sve opomenu na onaj lepi život kojim te dve kuće živeše.Ta to je još juče bilo...Još juče je ta kuća bila kao i njegova... — Uđi, uđi! — govorio je starac.On se nehotice maši kape i pođe ruci, ali Aleksa planu i trže ruku. — Natrag, tebi da dam ovu ruku da je poljubiš!...Ili, hodi ovamo. I dokopa ga za ruku da ga uvuče u kuću.Lazar se stade braniti i otimati. — Pusti me! — Hoćeš, ja!... I taman ga do praga dovuče, a iz sobe izide Stanko. Lazar obamre...Obnevide, posrte i nasloni se na dovratak.Stanko naperi pištolj na nj, ali ga Aleksa uhvati za ruku. — Zar na svome pragu?! — upita oštro.Stanko spusti pištolj, jer ga očev pogled čudnovato gledaše. — A on mene? — Lako ćeš mu zajam vratiti, ali sad ne, jer sam ga ja ovamo pozvao...A moja reč neka je i tebi svetinja!... Lazar jedva dođe sebi.On sad vide da je na gujinoj rupi...Ali se puste noge podsekle, pa ne mogu da maknu... Stanko ga je gledao strašnim pogledom.Pričaju da ima guja koje te svojim pogledom prikuju za mesto na kojem stojiš.Takav je bio pogled Stankov. Lazaru izide sve na oči, pa čak i ona strašna noć kad je bežao pošto je pucao na Stanka.On je drhtao kao prut. Stanko mu priđe. — Idi! — reče on. — Idi, naći ćemo se!...Kad te je moj babo na vrat uzeo, onda ti danas neću ništa. Lazar se okrete i ode iz avlije... On nije video kud je išao.Oči su mu igrale u glavi; a onaj jadni mozak, kao da ga je neko stinjio, tako ga je boleo.Ni sam nije znao kako je do kuće došao.Tek samo vide preneraženo lice očevo. — Šta je? — pita ga Ivan. — Što si taki? On odmahnu glavom, pa se sruši na prag. Kad je sebi došao, bila je noć.Njemu je sve živo bilo pred očima.Zatvarao je oči da ne bi više gledao onog pogleda Stankovog, ali mu se tek tada javi još strašniji. — Babo...Spasavaj me! — Šta je?Šta ti je?! — On... — Ko? — Stanko... — Gde?... Lazar pokaza rukom kuću Aleksinu. — E sad je moj! — reče Ivan strašnim glasom. — Sad mi neće pobeći. I pođe.Ali Lazar skoči iz postelje, pa ga uhvati za ramena. — Ne idi!... — N... ne idi!...Ubiće te! — Mene? — Ne idi!...Mal̓ mene ne ubi!!...Da nije bilo čiča Alekse, ti ne bi imao sina!... Strašna misao obuze Ivana.Zaista, šta bi on radio da mu ubiju Lazara?... — A... večeras je on moj! Ali Lazar ga dokopa svom snagom.Ruke njegove utanjahu u stare, ali još snažne mišice očeve. — Ti nećeš ići!...Ja te molim, ne idi!...Sutra, prekosutra...Kad hoćeš idi, samo danas ne!...I on se obesi ocu o vrat...Ivan odusta od namere, samo da bi ga umirio. — Dobro! — reče on. — Ali sutra ću se računati s onim matorim!...Hajde lezi... Lazar se spusti na postelju, ali nije hteo pustiti ruke očeve. Osvanu dan.Ivan se još zorom diže Kruški.Kod njega zateče Marinka gde mu nešto priča.Ivan nazva boga. — Bog ti pomogao! — reče subaša. — Nego, da čuješ što ti Mašo priča. — Da sednem! — reče Ivan. — A šta priča?...Kruška ga pogleda prekorno. — Ej, moj Ivane!...Ja mišljah ti ćeš mi nešto valjati, pa te još i za kmeta uzeh.A ono sad?...Sad se u Crnu Baru doselili hajduci, pa gospoduju...Znaš li ti, bolan ne bio, da je Stanko i noćas bio kod kuće? — Znam! — reče Ivan. — Znaš?! — Znam.Lazar mi reče! I on ispriča sve šta je sa Lazarom bilo. — Pa šta sad misliš? — Dođoh da tebe pitam. Turčin se zamisli.On pametovaše od svake ruke, ali što god namisli, vidi da je detinjasto.S jednim je bio načisto: hajduka ne mogu pohvatati.Jer, Crnobarci sad više njih i ne smatraju drukčije nego kao ljude koji sreću nose...Najzad se okrete Marinku: — Šta ti veliš, Mašo? — Ja velim da onog matorog treba pritegnuti!...Treba ga naterati da kaže gde im je danik? — Pa? — Onda javiti u grad da se spremi vojska da ih pomlatimo. — A hoće li kazati? — Samo ti njega pritvori u ovo tvoje podrumče pod hanom, pa ga onda predaj meni... Turčin se zamisli.Učini mu se pametan savet Marinkov. — Lijepo! — reče on. — Da ga pozovem. — Zovi ga, zovi! — reče Ivan. — Kazaće kad je majku za sisu ujeo!...Ja ti jamčim! Kruška udari dlan o dlan i pandur se javi na vratima. — Idi, Meho, pa mi zovni Aleksu Aleksića.Pošto Meho ode, on se okrete Ivanu i Marinku. — Jeste li sigurni? — Siguran sam! — reče Marinko, a satanski osmeh zaigra mu na usnama. — E, eto vam!...Ja htjedoh čovješki, pa mi se ne dade.Sad ga predajem vama dvojici.Kako vi reknete, šta vi uradite — ono je rečeno i urađeno.Ja ću se lijepo staviti u stranu, pa ću gledati... — Tako, tako! — rekoše obojica. A Marinko dodade: — Videćeš da li ti još vredim! Nisu dugo čekali.Meho se vrati i dovede Aleksu.On uđe u odaju, istina nešto bled, ali miran i odlučan. — Je li ti, more, — reče Turčin. — Ti baš naočigled cijelom svijetu jatakuješ hajducima? On mu gledaše otvoreno u oči, pa reče: — Ja ne jatakujem. — Šta ne jatakuješ — poče Ivan i zadrhta — kad nema noći a da ti sin u kuću ne dođe! — Moj sin dolazi u svoju kuću. — A... tvoji su zadrugari lopovi, dakle, je l̓? — Moji su zadrugari moji sinovi, a oni nisu lopovi! — reče Aleksa i pogleda takvim pogledom Ivana da ovome pođe kosa uvis. Marinko se nasmeja. — To je otac! — reče on. — Ta ono... kad neko izgubi obraz — njemu je svejedno!... — To se vidi po tebi — dobaci mu Aleksa kao iz rukava. Turčin je slušao taj razgovor i čudio se kuraži Aleksinoj. — A što se to vidi po meni? — upita Marinko, pa mu se bezobrazno unese u lice. — Jer da imaš obraza, ti bi se danas zvao Muja ili Alija, a ne bi poganio srpsko ime.Marinko se okrete subaši: — Eto ga, efendija!...Čuj šta ti u oči govori!... — Nemoj ti tu njega plesti! — reče Aleksa. — Ja ovo tebi govorim.On je Turčin, pa je opet čovečniji od tebe!... Kruška pomisli: — Dobro se brani... — A... ulaguješ se!... — reče Ivan pakosno. — Kome?...Eto ga neka kaže kad mu se ko do danas ulagivao?...To je posao tvoj i Marinkov!...Ja od Turčina ništa ne tražim! — Ni milosti? — reče Kruška i ustade. — Milost je u boga!...Ti mi ne možeš nijedne ove bele vlasi ocrniti, a kamoli da mi što pomogneš.Pomozi ti ovoj dvojici!... Krušku naljuti ovaj oštri odgovor. — A znaš li ti, bre, šta mogu ja? — ciknu on. — Ako bog hoće — ništa!... — Meho!... Panduri se pojaviše na vratima. — Odvucite ovog matorog psa u podrum.Aleksa beše miran, kad mu oni priđoše, i samo reče: — Nemojte me vući.Sam ja idem.I baci jedan oštar pogled na sve...Taj pogled je mnogo govorio.Govorio je više od naperene puške.I on izida mirno iz odaje kao iz svoje sobe. Otvoriše vlažno podrumče.Iznutra udari zadah mema i vlage.Njega gurnuše, i on se spotače preko stepenica...Korači dva-tri koraka i, mesto tvrda poda, stadoše mu noge utanjati u blato...Vrata se zatvoriše za njim, i on ostade u gustoj pomrčini... Vrati se na stepenice, pa se prekrsti i diže oči gore: — Gospode! — reče on. — Ti mi budi prijatelj.Daj mi snage i daj daj mi pameti da se održim do smrti!... Onda sede i zaroni glavu u ruke... Crne misli ovladaše njime.Njega su iznenadno pozvali od kuće, pa nije ništa ni naredio; nije im kazao ni šta da rade ako Stanko kući dođe... — Sad će namestiti zasede i uhvatiti ga...Jest, jest...To će učiniti...A kad ga uhvate, onda je sve prošlo.Metnuće ga na muke...Bezdušni su Turci...Na grozne će ga muke metnuti... I stvori mu se pred očima grozna, strašna slika: kako Stanku oči vade, pa u očne duplje sipaju zejtin, meću fitilje i pale da im svetli kad večeraju... Snaga mu ohladni.On oseti kako mu se srž ledi...Skoči, strese se i pođe da korači...Glava mu udari u gredu, rame u zid, a noge opet počeše utanjati u blato... On se trže... — Gde su me ovo zatvorili? — pitaše se glasno... I stade pipati oko sebe.To beše tesno podrumče da se ne možeš ni ispraviti ni okrenuti...Sa vlažnih zidova kapala je voda...Svetlosti ni zračka.Hrastovo platno što je zatvaralo taj ćumez beše jednostavno, a spolja ga je zatvarao mandal... On se opet spusti na stepenice... Osećao je zimu i žeđ.Grlo mu se osušilo, a on ne imade ni vode.Stade lupati u vrata. — Šta ćeš? — zapita ga glas spolja. — Dajte mi vode! Ne dobi nikakva odgovora...Mislio je da je onaj otišao da javi subaši za to...Ali ništa...Prođe mnogo vremena, prođe... večnost... a njemu niko da bi reči, a džaba ti vode... Čudno li čovek žudi za onim čega nema!Ali on steže srce. — Nećeš, Turčine!...Nećeš mi rečce izmamiti!...Ta kvasiću grlo svojom rođenom pljuvačkom, a neću ti reči kazati!... I on sede naoružan novom snagom... Međutim, vreme je prolazilo.Njemu se učinilo da je prošlo dosta dana i noći, ali se njegova vrata ne otvoriše... Osećao je glad i žeđ...Grlo mu se sušilo...Ali on beše još svestan, još silan i besan...Ne hte vikati ni moliti za milost...Jedared mu se učini da čuje kako se reza otvara...On prenu, skoči...Ta, da mu je samo da dahne sveža vazduha, da dahne slobodno, pa bi opet bio snažan, opet bi se okrepio... Ali to beše varka. Drugi put mu se učini da nešto grebe u zidu prema njemu...Grebe kao miš.On pregazi onu kalju i stade osluškivati...Jeste, grebe!...Ali to tako oprezno, polako... On je slušao taj glas, to grebanje, kao da to bog šalje razgovora usamljenoj duši njegovoj...I dok bi god to slušao, on ne osećaše ni gladi ni žeđi... Dok se jednom i njegova vrata ne otvoriše.Jurnu svež vazduh i zapahnu ga zdravljem svojim.Siromah Aleksa poče svest gubiti.Oči mu zaseniše od sjaja beloga dana...On se izgubi. — Aleksa!...Aleksa! — vikao ga je neko.On otvori oči i vide Marinka nad sobom gde se smeši. — ih, Aleksa brate!Subaša te sasvim zaboravio.Kad ja dođoh danas pa zapitah, rekoše mi da te se nisu ni sećali!...Jesi li gledan? — Jesam!... — prošapta siromah. — Sad ću ti doneti ručka malo... — I vode... vode... — šaptao je Aleksa. — Dobro, dobro... I vrata se zatvoriše.Aleksa je očekivao.Svaki trenutak beše mu večnost... Vrata se opet otvoriše.Na pragu se pojavi Marinko, noseći jedan lonac, jednu drvenu kašiku I komad hleba. — Evo ti ručka! — reče on. — Skuvao sam ti malo gra s ribom.Ja znam da ti to voliš. Pa metnu jelo preda nj. Aleksa halapljivo dokopa lonac.Prijatan miris riblji zagolica mu nos. Marinko ga pusti mirno, samo mu je onaj isti satanski osmeh igrao oko usana. — Je l̓ dobro? — pitao ga je. — Dobro...Samo mnogo slano. — Suva riba... ali ništa... Aleksa je jeo. — Je li, Aleksa? — Šta je? — Što ti meni, bolan, ne kažeš za tvoga Stanka.Kad sam ja to koga upropastio?... Aleksa je ćutao. — Ja njega volim kao da je na mom srcu odrastao.On je dobro dete!...Neka mi govori ko što hoće, ali od njega nema boljeg momka u Crnoj Bari...Sad što je malo zgrešio... šta ćeš?...I sveti su grešili... Aleksa senu okom. — On nije grešio! — reče oštro. — Jeste! — reče Marinko. — Lažeš!...Ama krivo sedi, a pravo govori!... Marinko razvuče usne.Njemu senu nešto kroz glavu. — Hoćeš baš da ti kažem pravu istinu?Tvoj Stanko nije kriv.Ako si ti ukrao — to je i on! — reče i ozbiljno pogleda Aleksu. — Pa ti reče... — Ja jesam rekao, ali nije!...Ja sam morao reći! — Morao?...A ko te terao?... — Onaj kome se može. — Turčin? — On... — A što? — Ne znam...Ni danas ne znam. — Daj mi malo vode! — reče Aleksa. — Daću, ali da mi kažeš nešto. — Šta? — Gde je Stanko i družina? Aleksa pusti kašiku u lonac i pogleda ga strašnim pogledom.Ali Marinko mu je gledao pravce u zenicu. — Kaži... kaži! — To nećeš nikad doznati! — Hoću! — Nećeš, velim! — Ha-ha-ha!... — nasmeja se Marinko. — Pa lepo!...Ako neću doznati, i ne moram!...Daj to ovamo!Pa mu ote lonac iz ruku i pođe. — A vode? — Kad kažeš gde je Stanko! — reče i zatvori vrata. Gorilo je grlo Aleksino od one slane ribe i pasulja.Kao da je neko žara nasuo. Najedanput ga obuze jaka vatra, obujmi mu glavu, žile na brekoše a krv poče strujati naglo, besno. On oseti žeđ, užasnu žeđ...Pamet ga poče ostavljati, i on se sruši sa stepenica u onu kaljugu... — Vode!...Vode! — rikao je. — Hoćeš kazati? — pita spolja Marinko. — Neću! Najedared sve zaćuta... On skoči kao pomaman i stade vikati: — Mučite me!...Ubijte me!...Secite mi parče po parče mesa sa tela moga — neću kazati!... I onda stade gaziti i tabati po onom blatu...Udari rukom po vlažnom zidu...Kad oseti vlažnu ruku, on je prinese svojim suvim usnama i okvasi ih. I on stade kupiti vlagu sa zida...Kap po kap uzimao je na ruku, pa je s ruke usnama uzimao. Ali to mu još više razdraži žeđ...Osećao je u sebi čitavo ognjište koje treba zagasiti...On stade čupati kose i derati odelo na sebi...Zatim leže u blato i stade se valjati... Osećao je kako blato hladi njegovo vrelo telo...Onda oseti kako mu nešto hladno mili po koži...Zatim mu se učini da se ruši i lomi tavanica nad njim... I on ugleda nebo oblačno, tamno...I kao pade plaha kiša i ona mu orosi lice...I kapi se slevahu u grlo njegovo...I te kapi pojiše ga, hladiše, i kao bi mu dosta, ali on ne može više maći...A one se ulevahu najpre polako, kap po kap, a posle bujicom...I on oseti kako ga voda guši.Hteo bi da se otme, ali ne može...I on poče da se napreže, ali mu se nijedan mišić ne pomače... On izgubi svest... Onoga časa kad su Aleksu bacili u podrumče i kad se Kruška sa Ivanom i Marinkom vrati u svoju odaju, promoli se iza šumice, što je blizu hana, Devina glava... On popreti rukom, pa se onda, prikradajući, dokopa šume. Kipeo je gnevom. „O, gde hoće da satru čoveka ni kriva ni dužna!...Al̓, neće...Tu je bog, stari prijatelj!...” Pa okrete žurno dnu sela.Uputio se popovoj kući. „Prvo da njemu javim, pa ću onda potražiti Stanka...” Ali srete popu. — Akobogda ti? — Tebi. — Šta je? — reče popa preneražen, videći kako izgleda. — Nije dobro...Aleksu baciše u tamnicu, u podrum pod hanom... — Kad? — Sad...Ja idem otud.Strašne mu muke spremaju...Čuo sam šta su govorili...Marinko će ga mučiti.. — Pa?... — Javljam ti da znaš, pa se razgovori s ljudima šta nam treba raditi...Jer što je danas bilo s njim, biće sutra s tobom... s Jovom... i drugim ludima...A ja idem Stanku. — A gde je on? — Oni su svi na Podinama...Tu je i harambaša.Došli su pre nekoliko dana.Idem da kažem: više se ne može trpeti...Pa kad njima to kažem, onda idem Katiću, Stojanu, proti Nikoli...Svima ću im reći da nama nije vajda od njihovog sašaptavanja, nego, ako će što činiti, neka počinju!...Zbogom, popo! I okrete se nazad, pa se uputi Podinama... Išao je naglo.Znoj mu se slevaše niz lice...Izdaleka je čuo potmuli žubor Drine i išao mu bliže.Odjednom stade i zagrakta. Iz luga mu se odazvaše.On pođe nekoliko koraka kad iskrsnu čovek preda nj. — Ti si Devo? — Ja, Jovane.Je li tu harambaša? — Tu je... Deva se uputi k njemu. Harambaša i družina zaseli po zelenoj travi, Deva vide da im je svojim graktanjem prekinuo kakvu lepu šalu Zavrzanovu.Kad ga videše, svi se digoše na noge — Pomaže vam bog! — reče Deva. — Bog ti pomogao! — zagrme sa sviju strana. — Šta ti je? — upita harambaša, videći njegovo snuždeno lice. — Zlo. — Zlo?! — povikaše svi. — Zlo, Stanko!Oca ti otoič baciše u tamnicu. To dođe nenadno.Stanko mu dođe, ali posrte, jer mu se smrče pred očima...Htede nešto reći, ali mu se sveza jezik... — Kako?Zašto? — zagrajaše sa sviju strana.Deva ispriča sve, od samoga početka. — Pa kakva mu je to tamnica? — pita harambaša. — Ja sam jedared samo zavirio! — reče Deva. — To je taki jad da i same guje beže odatle... — Harambašo! — reče Surep — da izbavljamo čoveka! — Jest, jest, da ga izbavimo! — povikaše sa sviju strana. — Da idemo svi!... — Svi nećete!...Nisu vredni da na njih krećem svu moju četu!...Je li, Devo, koliko Turčin ima pandura? — Deset. — Deset i dva dvanaest... četrnaest... dobro! — računao je harambaša. — Onda neka pođe Surep...Jovan i Jovica...To će biti dosta... — Dosta! — jeknu Stanko. — Ja ću im sam dati posla!Poklaću ih kao jaganjce!... — Lakše, Stanko, lakše! — reče harambaša. — Ti zaboravljaš da sa ugursuzima posla imaš!...Da su to junaci, ja bih poslao tebe i još dvojicu, ali to su ugursuzi...Hodi ovamo! Surep mu priđe i on mu stade lagano naređivati šta sve da radi: — Prvo idi popu, pa se s njim sporazumi... Deva i Zavrzan neka sve dobro razgledaju, jer od njih ne treba glasnik da izide...Niko od njihovih ne sme pričati šta je bilo!...Možeš ih pomlatiti, možeš ih i meni dovesti — to mi je svejedno!...To što učiniš — učinjeno je... — Dobro, harambašo! — Na Stanka mi pazi!On je žestok.Ne daj mu da naleti!... — Dobro. — Spremaj se! — viknu harambaša.I dok dlan o dlan, sve je bilo gotovo. — Devo! — Čujem, Srećko. — Popa mi pozdravi... i... pazite... — Ne brini... — Zbogom! — reče harambaša. — Ovde ćemo se videti. Okoramiše duge šare, pa se krenuše.Zavrzan je poigravao... — Stanko! — reče on. — Baš mi je srce na meri što i mene harambaša odredi!...Ne znaš kako volem što ću jedared izbliza videti tvoga Krušku!... Stanko je ćutao.U njega beše ušlo sto besova.Činilo mu se da mile a ne hode, pa je odmicao ispred sviju. — Stanko! — viknu ga Surep. — Šta je? — Lakše. — Ja!...Lako je vama!...Možete ako hoćete i odspavati malo, ali meni nije lako!Da bog dao krila imam, ja bih odleteo tamo!...Jer tamo je moj otac, i leži ni kriv ni dužan!...Možda ga muče svakojakim mukama ti bezdušnici!Ja moram žuriti!... — Pa nemoj ti tako. — Ne pristajte mi na muku.U meni krv ključa od besnila...Ja na oči ne vidim od muke...Ako hoćete, požurite; ako li nećete, ja idem sam!... — Pa mi smo i pošli tamo!Ne brini!...Tvoga ćemo oca iščupati! — reče Surep. Kad stigoše do Starače, Surep zapovedi da stanu.Onda zovnu Devu na stranu, pa se stade nešto s njim razgovarati.Zatim Deva ode. — Je li, Surepe, a šta mi čekamo ovde? — upita Zavrzan. — Što treba — reče Surep kratko. — Dobro.Ali nama treba mnogo štošta.Surep samo sleže ramenima.Sa Stanka je đavo kožu derao.On ne mogaše pojmiti to njegovo očekivanje.Ljut kao ris, samo je po preko pogledao svakoga ko bi mu ma jednu rečcu progovorio. Noć se spusti na zemlju.Beše to tiha, letnja noć bez mesečine.Iz luga se čula pesmica ptičija; vetrić je šuškao po lišću kao mali lopov... Oko Stanka se zemlja okretala.Već mu prekipe.Ciknu i baci Surepu ove reči: — Ti sedi... može ti se, a ja idem! — Ti nećeš ići! — Ko mi to brani? — Tvoja zakletva...Zakleo si se na hlebu i soli da ćeš slušati zapovesti starijega. — Ali... — On je znao šta je zapovedio.Ti samo možeš pokvariti sav posao!...Kad čovek nešto radi, on treba da radi pametno...Posle se ne vredi kajati... I Stanko se spusti. Jedva u neke eto Deve.Surep mu izide na susret. — Šta je? — Dobro je.Tamo su kod subaše. — Svi? — Sem Lazara. — A pop? — On se nada.Pripremio je sve što treba.Surep se okrenu družini i više šapatom reče: — Polazi! Stanku kao da neko skide teret s duše...Hajduci već behu na nogama. — Pazi!Oprezno samo!...Ti ćeš zaići od česte sa Devom i Jovicom, a Stanko, Zeka i Jovan će sa mnom.Samo polako...Kad dođete pred sami han, vi stanite.Neka niko ništa ne počinje dok ja ne zapovedim. I krenuše se... U Kruškinoj odaji goreo je žižak.Kruška je bio vrlo uznemiren...Opet ga behu spopali oni čudni snovi...Zato je i pozvao Ivana i Marinka da sede s njim. Svi su bili kao u nekom polusnu.Panduri su spavali u hanu kraj ognjišta.Napolju je pirkao vetrić i gonio suvo lišće... Kruški pale trepavice kao da mu je neko breg na njih navalio.On se namesti i zaspa... I tek što je usnuo, a javi mu se Stanko s četom, stoji na pragu i pogleda strašnim pogledom...Htede dreknuti, ali mu se reč uze... Stanko sa Surepom, Zekom i Jovanom beše na pragu...Turčin protre oči.Mislio je da sanja, ali to beše grozna java. — Da se niko nije maknuo! — grmeo je Stanko, a oko mu seva kao munja. — Jeste li povezali one u kući? — pita Surep. — Ta mani ih! — odgovori Zavrzan. — Vredni neki Turci!...Evo, sami se vežu!... Pa se grohotom nasmeja. A taj smeh odjeknu nekako strašno u duši Kruškinoj. Stanko uđe u sobu sa golim jataganom u rukama.Pogleda oštro Turčina, pa grmnu: — Vezuj se! I ne znajući šta čini, Turčin se stade raspasivati. Ivan i Marinko okamenili se na mestu.Stanko pogleda Marinka, pa mu reče: — Pomozi tvome Kruški, veži ga!... I Marinko poslušno, kao snaša, priđe i stade vezivati Krušku. — Bolje stegni! Marinko priteže. — Dušmanski! — ciknu Stanko. Marinko udari kolenom Krušku među plećke.Pleća ulegoše, a prsa odskočiše...Pojas utonu u mišice.Kruška beše modar kao čivit. — Tako!...A sad, gazda-Ivana. Marinko priđe pa priteže i Ivana kao i Krušku. Kad se to svrši, Stanko priđe Turčinu i izvrte ga kao kakvu kladu, isto onako kao što je nekad sanjao.Onda se naže nada nj. — Je li, Turčine, gde mi je otac? Zaškripa nešto u grudima Kruškinim.On zausti da rekne, ali ne može.Stanko zamanu nožem. — Gde je, odgovaraj! — U podrumu... — prostenja Kruška. Surep viknu: — U podrum idite pa izvedite Aleksu! Zavrzan i Jovica poskočiše kao jeleni...Kad otvoriše podrum, videše Aleksu gde leži usred one kalje.Ruke mu okrvavljene, odelo pocepano a među prstima, ulepljenim blatom, sedi pramenovi kose njegove... Izneše ga napolje.Starac je ležao nepomično. — Zavrzan se naže nada nj. — Šta je? — upita Jovica. — Još diše... U taj mah Stanko istrča iz hana. — Gde je, gde je? — Evo ga! — reče Zavrzan. Stanko pade po starini.Ljubio mu je smežurano, kaljavo lice i ruke. Starac poče dolaziti k sebi. — Vode... — šaputao je. Potrčaše da vode donesu.Surep reče Jovici: — Hodi i pazi na ove!... A on priđe, uze vrg, pa stade Aleksu vodom kropiti...Nasloni mu zatim vrg na opečene usne i pusti nekoliko kapi... Kao milje neko razasu se život po snazi Aleksinoj.On se opre rukama, ali još beše malaksao. — Vode!... — Ne smemo mu mnogo davati, to bi ga ubilo! — reče Surep i pusti još nekoliko kapi na njegove suve usne... Onda se okrete Zavrzanu: — Ponesi Aleksu! — reče mu. Zora je svitala.Mesec u poslednjoj četvrti tek izbio i oborio svoje roščiće zemlji.Svežina se dizala i budila sve živo... Hajduci su žurno odmicali.Od nekoliko pušaka načiniše nosila, na kojima su Aleksu nosili.Stanko je išao pored oca, gledeći i prateći žednim pogledom svaki pokret njegov... Aleksu prilično ožive svežina.On zatraži da ga spuste, pa onda poiska vode... Surep mu dade, ali samo jedan gutljaj. — Nemojte me mučiti... Surep ništa ne odgovori, ali mu više ne dade. Zavrzan pogleda nada se: — Gospode, da lepa dana!...Ali, lov je još lepši.Je li, Surepe, harambaša će se više obradovati onoj tikvi ćelavoj (i tu pokaza na Kruškinu glavu) nego da mu nosimo od zlata jabuku. Surep mahnu glavom u znak odobravanja. — A već za Stanka i da ne govorim!... — Danas je moj dan! — reče Stanko, a oči su mu sevale od zadovoljstva. — Samo da mi bi naći još onoga!...Njemu, njemu da mi je da se svetim!...On ne bi umro kako se umire!...Sav strah mora najpre osetiti!... I priđe zarobljenicima, koje je Zeka gonio. — Pa, Ivane Miraždžiću! — reče jetko. — Šta sad veliš?...Eto ti sad i tvoga Kruške i tvoga Marinka...Kaži im neka dignu poteru!Zar pod sedu kosu da se obrukaš?... Ivan oborio glavu.Sad tek beše mu jasno koliki je greh učinio; sad je tek potpuno osetio koliko je velika mržnja koju je na se navukao!...Reč mu se uzela.Nije mu žao bilo sede glave, ta on se i onako dosta naživeo, ali mu je žao one njegove nejači, što će ona ni kriva ni dužna ispaštati grehe njegove.Napreže snagu pa reče: — Stanko!...Bogom ti prosta moja glava!...Ali... nemoj se svetiti!...Ono što je tamo... nije krivo ništa... — Onaj je ovde bio kriv, je l̓? — upita Stanko i pokaza na Aleksu. — Bog će pitati! — Ama dok do boga dođeš, hoću da te pitam ja... — jeknu Stanko i poče drhtati. — Ja sad s tobom hoću da govorim!...Upamti, Ivane!I kad bih mogao da ti najstrašnije reči dobacim u lice na tvome poslednjem času, opet je to malo prema grehu koji si ti učinio! Ivan zaveza.On je video pred sobom razljućena risa.Oči su Stankove munjom palile... Dan je sve više osvajao.Sunce je probijalo kroz gusto lišće i već se osećala toplina zraka njegovih. Najedanput stadoše.Zavrzan zalaja i odazva mu se lavež.Onda nekoliko oružanih hajduka izide im u susret. — A... uloviste ih? — upita Nogić. — Ulovismo! — reče Zavrzan. — I ma koliko da su bili ljuti ovi psi, padoše nam u klopku i ne regnuše!... — Hajde, hajde, čeka harambaša. I dođoše na mesto.Harambaša i družina pozdraviše ih veselo.Zeka priveza onu trojicu za jedan tankovijast jasen, a Aleksu prineše onoj kladi na kojoj je sedeo harambaša. Srećko se naže nad Aleksom. — Jesi li živ, brate? — upita ga on. — Živ sam... Srećko poteže svoju čuturu. — Na, napij se!...Ovo će te okrepiti... I Aleksa povuče dva-tri gutljaja iz čuture... — Možeš li ustati? — Ako mogneš... Stanko pritrča i pridrža ga...Strašno je izgledalo izmučeno lice Aleksino... — Namesti ga ovde, pored mene... — reče harambaša. Posadiše Aleksu na kladu...I on, naslonjen na harambašu, pogleda ona tri nesrećnika... — Sad mi ispričajte sve kako je bilo.Dede ti, Ilija! I Zavrzan poče pričati sve do sitnica.Kad bi gotov, harambaša reče: — Pravo mi je!Sve je dobro bilo!...A sad?...Šta ćemo sad? — Da ih pobijemo! — reče Stanko. — Da im sudimo! — reče Surep. — Da im sudimo! — zagrajaše sa sviju strana. — Zeko! — reče harambaša. — Odreši ih i privedi ovamo... U mlađega pogovora nema.Hajduci se okupiše oko hrambaše sve po redu i po starešinstvu. Zeka ih privede. — Turčine! — reče harambaša. — Ti si ovde pred sudom osvetnika...Mi znamo tvoja dela.Ti si postavljen za starešinu u Crnoj Bari? Kruška je ćutao. — Nemoj ćutati! — reče harambaša. — Ti si postavljen za starešinu onome narodu.A starešina u jednom selu, to je isto što i starešina u jednom domu.Je li tako? — Pa šta sam skrivio? — upita Kruška. — Zavađao si narod. — Jok ja. — Jesi. — Sad sam u tvojim rukama — možeš me natjerati da priznam, ali nijesam.Sve je bježalo od mene.Jedini ovi Marinko i ovi Ivan što beše onako ljudi prema meni.Ja sam u ovoj Crnoj Bari bio željan ljudi i lijepe riječi...Sve me je gledalo poprijeko...Ja reknem riječ, a oni obore glave...Šta sam mogao ja kvara učiniti?...Reci, Ivane!...Reci, Marinko! Hajduci su ćutali.Ivan i Marinko isto tako. — Ja sam bio mučenik! — nastavi Kruška. — Da sam pao u postelju, niko mi se živi ne bi našao!...Siroče od malena, ja ne znadoh ni za oca ni za majku.I onda... ja zavađao!...Ko se s kim zavadio?... Opet niko reči.Kruška se okuraži.Pomisli da će ih i rasplakati, pa nastavi: — A bog je i mene stvorio kao i druge, kao vas.I ja sam čovek, koji srce ima...Zar ja nemam svojijeh jada, zar ja nemam suza i zar mi ne treba niko pred kim bih se mogao izjadati i zaplakati?...Zar vas nijesu jadi u goru natjerali?...Zar nijeste to zbog srčanijeh bola učinili?...Pa kad je tako, onda šta sam ja kriv? — Ne bi bio ništa kad bi tako bilo.Ali nije tako. — Tako je. — Devo!Hodi ovamo! — reče harambaša. Deva priđe. — Čuo si šta Turčin reče? — Čuo sam, ali Turčin laže!... Kruška ga pogleda ubezeknut, a Marinko i Ivan prebledeše kao smrt. — Ovi je lud...On bunara koješta! — reče Kruška. — Ha-ha-ha! — nasmeja se Deva. — Jest, vaša me sila naučila da bunaram, ali ja nisam lud!Nisam lud već i zato što sam ti od tvoga dolaska svaku stopu pratio.Ti nisi mogao klanjati tvoju molitvu, a da te moje oko ne smotri!... I onda stade pričati sve što znamo.Svaki dogovor s Marinkom, Ivanom i Lazarom, svaku rečcu, svaku nameru njihovu... Noge zaklecaše pod Turčinom.On se zaprepasti kad ču da ovaj čovek zna sve, svaku i najmanju pomisao njegovu... Deva je govorio rečito, otvoreno.Hajduci zinuli od čuda, zaprepastili se!... — Tako je, Turčine! — završavao je Deva svoju optužbu. — Tako je!I hoćeš li da znaš ko ti je omeo sve tvoje namere?...Ja, Turčine!Ja i onaj pop, koji je kao orao lebdeo nad Crnom Barom i nije dao ljudma da padnu u tvoje zamke!...Dede, reci da nije tako!... Turčin se sruši kao gromom pogođen. Iz Devine priče videlo se da su glavni krivci Kruška i Marinko.Međutim, Ivan je bio oružje u njihovim nepoštedim rukama...On je nevoljno zapao u klopku, iz koje se posle nije mogao iskobeljati... Harambaša se zamisli, hajduci su ćutali. — Braćo! — reče Srećko posle dužeg razmišljanja...Velite da se Turčin i Marinko ubiju? — Velimo!... — zagrme sa sviju strana. — I to odmah! — dodade Stanko. — Jest, odmah...Tebi su najviše pakosti učinili, tebi ih dajem!...Uzmi dvojicu-trojicu, pa ih vodi tamo u šumu... — A Miraždžić? — I njemu ćemo suditi. — Zar bez mene? — upita Stanko. — Čekaćemo te. Stanko zovnu Zeku i Zavrzana. — Poterajte ova dva Turčina! — reče on s nekom grozničavom radošću.Oči su mu sevale kao u mačke... Ni Kruška ni Marinko ne mogoše ići.Ali se Zavrzan i tome doseti. — Znaš šta, Stanko? — reče on. — Pošto ovi ne mogu ići, to da svršimo s njima ovde. I oroz na njegovoj puški kvrcnu. Taj nejaki zvuk oroza jeknu strašno.I Marinko i Kruška prenuše i skočiše. — Ići ćemo! — rekoše obojica u glas. — A... ići ćete!... — nasmeja se Zavrzan. — Onda, druga stvar.Ja kao čovek velim: ako ne možete, da vas ne mučimo.Ali već kad možete, onda... da se ide...Hajde, Mašo kućo, hajde polako...Sad bar možeš biti serbez.Tamo ima puno Turaka, možeš ih se nadvoriti do mile lasti... Kroz gusto lišće probijahu sunčevi zraci.Hiljadama bubica milelo je po zemlji i proletalo oko glava njihovih. A u Stanku je kipelo.On je smišljao muke.On je hteo da ih natera da osete šta gube, da osete svu strahotu smrti.Duša mu je u kotalac potezala od silnih želja... Međutim, to je Zavrzan vršio da bi se našalio. — Vidiš, gazda Kruško, kako lepo sunce sija.Što bog da, on da!Eto, ova bubica!...Vidiš kako mili.A ona je srećnija od čoveka...Šta je tebi vajde sad od svega tvoga gospodstva.Mreš od straha kad pomisliš šta će od tebe biti za trenutak-dva...A mi se na to naučili, pa svejedno...I kad nema kakve potere, ja zasede, ja se lepo ubetežim. I Marinko i Kruška ćutahu...Samo si im na licu video kako blede, crvene i modre... Zavrzan oseti nešto teško na duši.Gotovo se zastide što brblja tako s ljudima kojima smrt nad glavom stoji. I nasta tajac.Čulo se samo suvo granje kako puca pod nogama. Najedared Stanko diže glavu pa reče: — Stoj! Njegov glas odjeknu dubravom.On sledi srž u kostima i Kruški i Marinku.Kolena im klecnuše i oni sedoše. — Ovde ćemo...Evo ovaj hrast.Tu ćemo našeg poturicu podići... Marinka poče ostavljati pamet.Kruški izide san na oči.Njemu se učini da je baš ovo drvo u snu video.Htede zamoliti da ga uklone odavde, ali mu se reč uze. — Dede, Zavrzane!...Dede, pobratime!...Na posao! I ovi priđoše bliže. — Nemoj tako!...Prvo ćemo Marinka obesiti, pa ću onda ja s Turčinom svršiti račun. I on se maši prvi Marinka, te mu odreši ruke, ali u isti mah od pojasa napravi omču, pa mu je natače na vrat. — Tako...A sad, ustaj!... Onaj strašan pogled diže Marinka.On je blenuo sad u jednog, sad u drugog.Stanko ga povede i dovede do hrasta.Kruna hrastova beše dosta niska... — Zavrzane!...Al̓ ne!Ja ću se prepeti!...Moram to svojom rukom učiniti.Bog bi me ubio kad bih kome drugom dao!... Uspuza se uz drvo, pa se spusti bliže onom granom.Cupnu dva-triput nogom da vidi je li dovoljno jaka, pa viknu: — Privedite ga bliže! Marinko se najedanput osvesti.On vide šta ga čeka i stade se otimati.Ali ga stegoše čvrste Zekine mišice. On stade ujedati... — Ta daj ga ovamo!... — reče Zavrzan, pa ga dokopa po sredini i prinese bliže drvetu. Marinko se derao iz svega glasa. — Šta je?...Šta se dereš? — reče Stanko. — Dok si gasio ognjišta i mučio jadne starce, smejao si se, pogana vero, a sad se dereš!...Šta ti je? — Ne dopada mu se drvo! — reče Zavrzan. — Nego, drži kraj!... I dobaci Stanku onaj drugi kraj pojasa. — Pridignite ga malo! — reče Stanko. Zeka, onako visok, diže ga sasvim do grane.I Stanko priveza pojas za granu... — Sad puštaj!... — reče on. Marinko se koprcnu dva-triput, oči mu iskočiše, a jezik ispade iz usta.Stanko pogleda Krušku. — Jesi video, Turčine? Ali Kruška ni da bi reči. — E, sad je na tebe red.Pravo je da tvoj Maša vidi šta će i s tobom biti! — reče on, pa siđe s drveta. — Hoćemo li i njega vešati? — upita Zavrzan. — Njega nećemo.Njega ćemo klati.I priđe, zavali mu glavu pa poteže jatagan.Baci pogled na Marinka, pa reče: — Gledaj, Marinko!...Evo šta činim od Kruške! I zadenu jatagan u grlo...Mlaz krivi šiknu...Nož se zari još dublja... Onda oturi glavu Turčinovu.Nož obrisa o njegovo ruvo, pa ga metnu u cagrije... Pa diže glavu i skide kapu. — Gospode!...Hvala ti na ovom lepom daru!...Ali, Gospode, daj mi da dokusurim moju osvetu!...Ovo je samo početak... Metnu kapu na glavu, pa se okrete drugovima: — Hajde da sudimo Ivanu!... Hajduci su nemo ćutali kad ovi stigoše. — Svršiste li? — upita harambaša. — Svršismo — reče Stanko. — Onda sedite. Oni posedaše. — E, Stanko, dete moje, — reče harambaša — glavne ti krivce predadosmo... — A... ono nisu glavni! — reče Stanko. — Svi su oni glavni!... — Ti si ozlojeđen, pa ti se tako čini — reče mirno harambaša — ali mi mislimo drukčije. — Šta drukčije? — ciknu Stanko i skoči, a oko mu seva. — Nećeš, valjda, reći da Ivan Miraždžić nije kriv? — To neću.Ali velim da nije kriv koliko ona dvojica. — On je još krivlji!On im je u svemu išao na ruku.On je zavađao narod...On je sramotio svuda onog mučenika, oca moga!...Ja hoću da se on ubije! — Lakše, mladiću!Bujna je krv tvoja!Poslušaj ljude starije!...Tu sam ja, tu je Nogić, Surep, Deva i toliki ljudi!Dosta je Ivanu neka se vrati u selo pa neka ga prstom pokazuju kao tursku ulizicu... Na Stanku zaigra meso. — Reci da skinem kapu, pa da mu se lepo zamolim da mi oprosti!... — Ti znaš da ti ja to neću reći.Ali od tebe nije lepo što ljude ne slušaš!... — Zar tolika nepočinstva njegova... — On će za njih ispaštati.Zar mu može gore biti nego kad mu pošteni ljudi leđa okreću?...To je gore i od same smrti...Je l̓ tako, braćo? — Tako je! — Onda neka bude kao što rekoh. Stanku bi kao da mu neko opali šamar.On je mislio da Ivanu nema prava više niko suditi do on.Zato se ispreči pred harambašu, pogleda ga mrko, pa reče: — Ja ti to ne vermam! — Onda nisi naš drug! — reče oštro harambaša. — I nisam.I zato ću mu sad suditi! — reče pa poteže pištolj. Sinu Srećkovo crno oko, pa mu zaustavi ruku. — Kad Srećko nešto rekne, ono ostaje kao sveto!...Pištolj za pojas, pa put za uši!...Kad budeš počeo na svoju ruku, čini šta znaš, ali na moje ime... ubiću te!... Hajduci skočiše oko Stanka... — Dobro, harambašo!Do danas sam bio tvoj, a od danas svoj.Poštujem ti reč, jer poštujem tvoju so i tvoj hleb... Ostavi pištolj za pas, pa se okrete družini: — Braćo!Praštajte so i hleb!...Ako ima među vama koji ljuti osvetnik, neka pođe sa mnom.Ja bijem dok ne zatrem. Jovan i Jovica priđoše mu. — Šta, zar vas dvojica? — upitaše hajduci. — Jest. Zavrzan se počeša iza vrata pa priđe i on Stanku. — Zar i ti. — Ja!...Džumbusa radi... — Harambašo!...Šta činiš ti? — upita Nogić. — Ko hoće da ide — neka ide!...Ja tražim poslušnost!Ako je i tebi krivo — idi!... — Nije mi krivo.Ali Stanko... — Ja sto puta razmislim, a jedanput radim! — reče mirno harambaša. — Ja znam zašto ostavljam život Ivanu... — Pa što mu poklanjaš život? — upita Stanko jetko. — Ti si mladić.Tvoje je srce bujno.Ti ne možeš ni videti dalje od nosa.A ako se po srcu povedeš, pre ćeš učiniti zlo no dobro... Deva se umeša: — Slušaj, Stanko!Srećko zna šta čini.Ovo što je uradio pametno je, ja ti kažem! Stanku su igrale usne. — O, bože!...Da li sam ja poludeo, što li? — riknu on. — Zar ovaj nečovek počinio tolika nevaljalstva, pa mu još dati da živi!...Zbogom, harambašo!,..Hvala ti na očinskoj pažnji!...Hvala ti na hlebu i soli!...Ali... ja ne mislim tako!...Ovde si ti starešina.Ovaj je ovde pod tvojim okriljem — neka nosi danas glavu...Ali sutra, prekosutra, do moga izdisaja — on je moj!... Pa skide kapu i priđe Srećkovoj ruci. — Oprosti, uvredio sam te, a ti si mi ono što i onaj onde, pa bi me ubila i jedna tvoja zla pomisao! — Neka ti je bogom prosto!Ti si dostojan da četu vodiš, ali si bujan, vrlo bujan!... — Bogu sam se zakleo, harambašo.I poljubiše se. — Braćo! — okrete se hajducima. — Zbogom ko ostaje! Onda priđe ocu pa, ljubeći ga u ruku, kroz suze reče: — Babo!Pozdravi mi majku!...Radite kako vas bog uči, ali ja svoga krova neću videti dok ne ispunim svoju zakletvu. A prolazeći pored Ivana, pogleda ga mrko, tako da se ovome osekoše noge. — Teško tvome domu, Ivane Miraždžiću!... Hajduci se zdraviše sa Zavrzanom, Jovanom i Jovicom.Zavrzan se pravdao drugovima. — Šta ćete; ali, đavo ga znao, volim Stanka!Volim ga što ne miruje...Njegova pamet smišlja samo kako će kome glavu skinuti.A ja se ostrvio, pa da mi je da poslujem!...A osim toga imam ti i ja nekih svojih računa, pa kad je družina ovako dobra, da ih bar prečistim...Zbogom, Surepe!Tebe mi je onako ponajviše žao; žao mi tvoga razgovora!... Smeh se zahori.Surep samo diže levu obrvu i razvuče usne... — Zavrzan — Zavrzan — reče on. — Zbogom pošli!...Neka vam je prosto!...Izljubiše se, izgrliše, kao da su na jednom srcu ležali. — Daće bog, valjda, da se opet združimo!... — povikaše hajduci. — Hoće!... — reče Stanko. — Čim zemaljska pravda pomiri nebo i zemlju, eto nas!A sad — zbogom! Zavrzan je pevušio: Čim se gora zaodene listom, A zemljica travom i cvijetom I kad stigne jagnje za pecivo. Pritegoše uprte, pa se odvojiše.Gusti lug ih brzo sakri od njihovih drugova... Hajduci uzdahnuše duboko i oboriše glave. — Kao da mi rođeni odoše! — reče Nogić... Ostalo je ćutalo kao nemo...Samo je vetrić nemirno šuškao po zelenom lišću... Sunce je peklo i kroz gusto lišće.Plavilo nebesno gotovo pobledelo od njegovog sjaja...Izdaleka je dopirao šum talasa valovite Drine. Hajduci su išli ćuteći.I sami razgovorni Zavrzan povukao se u se pa premišlja. Najedared će zapitati Jovica: — Pa kud mislimo sada? — Hajdemo u Parašnicu — reče Stanko. — Parašnica je zgodna za hajduka kao kolevka za detence.A posle toga, tu nam je i Crna Bara i Rača...Svakad ćemo moći videti svaki turski buljuk. — Da sednemo malo — reče Latković. — Neće zgoreg biti da se malo porazgovorimo o svemu što nam valja činiti.Jer, kao god što Stanko želi da se potkusuri sa svojima, tako bih i ja želeo naplatiti svoju veresiju. — Zbilja — reče Stanko, sedajući u jedan senovit hlad — ja još ne znam zašto se vi odmetnuste u goru. — A niko se ne odmeće od bela bosiljka — reče Latković. — Meni je teško opričati, eto Jovice. A Jovica saže glavu. — Evo šta je! — reče Zavrzan. — Bio je u njihovom selu subaša neki Ibro.Jovica je imao sestru na udaju, a Jovan, opet, bio momak za ženidbu, pa kao komšijske kuće...Znali se od detinjstva, pa se i zapazili.Jovan, dakle, hteo uzeti Spaseniju, sestru Jovičinu.Ali, ne lezi đavole!Turčin ti jednom smotri devojku, pa naredi svojim pandurima te je jednoga dana dokopaju i odvuku njemu...I šta je dalje bilo, ne vredi ni da kazujem... znaš već... U Stanka senuše oči.Njemu dođoše neke strašne misli u glavu. — Pa šta je bilo s Turčinom? — ciknu on. — Pobegao je u grad.Od tog doba nigde ga nema, kao da je u zemlju propao! — reče Zavrzan. — Ja bih otišao u grad! — reče Stanko. — I mi smo hteli, ali ne dade harambaša...Zato ti se danas pridružismo.Evo ti i naših ruku i naših glava!...Vodi nas gde hoćeš, samo da se osvetimo, da osvetimo i nju!... — reče Jovica. — A šta je s njom bilo? — Zbilja, šta je bilo? — upita Stanko. — Ćuti! — reče Zavrzan. — Obesila se... Stanko skoči: — Braćo! — reče on. — Svetićemo se!Teško i krstu i ne krstu ko je pogane duše!Gospode, Stvoritelju!Daj mi moći da održim moju reč!... — A ti, Zavrzane, kakva tebe nevolja u goru natera? — Ja... ja sam pošao onako, društva radi!...Mrzilo me sedeti kao baba u zapećku, golih šaka.Velim, idem ovamo, među ljude, šât bude bolje!...I, da vidiš, bolje ovako!Pre sam gledao kako Turci biju, ubijaju i otimaju — sad opet gledaju i Srbi i Turci kako to Zavrzan lepo opravlja, kao da je sto godina taj zanat učio!... — Razgovore naš!Sto si mi puta brigu rasterao!... — reče Laktović i zagrli ga. — Ostavi se toga, Klempo!...Nego, da biramo harambašu. — Šta da biramo! — reče Jovica. — Eto Stanka. — Ali ja ne znam... — Pa ako ne znaš, dogovorićemo se! — prekide ga Zavrzan. — Valjda je Srećko znao sve kad je u goru došao?...Nego... nevolja ga svemu naučila. — Tako je! — rekoše Jovan i Jovica. — Dobro, onda se primam. — Sad dosta.Čitati nam ništa nemoj, jer sve znamo! — reče opet Zavrzan. — Nisam to ni mislio.Mislio sam da se krenemo Parašnici... — Da se krenemo. — Harambašo! — reče Zavrzan Stanku. — Vidiš kolišno nas je...A bog mi je svedok da će mnoga turska majka od nas propištati! — I ja mislim! — reče Stanko, pa opuči koračati... Šumom je odjekivao pucanj suvoga granja... Danas čovek ne bi ni poznao negdašnju Parašnicu.Da nas su tu njive i livade plodne kao Misir; ali negda tu beše gusta šuma.To zgodno mesto, baš na samom ušću Drine u Savu, vazda su posedali hajduci i ustanici.Tu im beše živa zgoda, jer im nijedan Turčin što je u Bosnu ili iz Bosne išao, nije mogao promaći. Kad je ustanak buknuo, Zeka Selaković, poznati pod imenom „Goli sin Zeka Buljubaša”, tu je imao svoj stalni stan sa svojim „golaćima”.Tu se stvorila čitava čaršija, i doskora, pa i danas, stari ljudi zovu Parašnicu „kasaba”, što znači varošica. Za ime Parašnica svezana je i jedna pričica.Bio je nekad nekakav džin, pa zavoleo sestru rođenu i hteo se njome oženiti. Pošto se to smatralo kao greh i nikako se nije moglo dopustiti, to reknu džinu da će mu tek tako biti odobreno da se setrom oženi ako prokopa korito vodi iz Drine u Savu.On pristane i počne kopati.Ali se najedared spusti tako gusta magla da on nije video kud kopa nego je krivudao tamo-amo; na nekim mestima sastavljao je sam prokop.Videći da od njegovog posla ništa nema, on se mane i prokopa i sestre.I dan danji stoje tu udoline, koje izgledaju kao vodeno korito, ali samo donekle, jer nisu dovedene do Save. Bili su zaranci kad Stanko s družinom stiže u Parašnicu.Od vode je pirkao svež povetarac, te im hladio vrela čela i sušio znoj. — Uja! — reče Stanko. Hajduci stadoše.On im reče te odrešiše torbe. — Ovde ćemo stanovati.Drini i Savi na pogledu.Gledaćemo da nam niko ne promakne.A sad da se malo prezalogajimo. Jovica izvadi iz torbe hlebac i nešto smoka, te zasedoše. — Vala, više sam ti žedan nego gladan — reče Zavrzan. — Nego, moram sići do obale da izvor iskopam. I, pošto jedoše, on se prekrsti i ustade, pa, uzevši tikvu, ode na obalu.Nije mnogo prošlo a on se vrati noseći vode. — Hladna je kao led ledeni.Ama sam smesta našao izvor, nisam triput rukom zagrabio. Hajduci se napiše hladne vode, pa se nalaktiše i predadoše svaki svojim mislima. Veče se spuštalo lagano kao smrt.Suton je ocrtavao predmete u daljini.Malo-pomalo pa osta pred očima njihovim samo bela vodena pruga...Nebo se osulo zvezdama, vetrić pirka i šušti po zelenom lišću, a tamo daleko, daleko čuje se lavež pasa... Hajduci usnuše, samo Stanko ne.On se zagledao u nebesna sveštila što lebde u plavome zraku nad njim, lebde i žmirkaju nekako setno, kao siroče kome san na trepavice navaljuje.I kao da bi mu mnogo kazale te zvezde, ali su neme, ili bar za njega neme. On se diže na noge, skide kapu, pa se stade moliti bogu: — Gospode, Tvorče naš, — šaputao je — da li sam pravo radio?...Ti, Gospode, uputi mene da vršim pravdu tvoju!... i opet pogleda nada se. A zvezde trepte mirno, lenivo...On oseti nešto teško na duši.Neki glas prošapta mu: — Ti ne smeš vršiti dela božja!On daje život, on ga i uzima... Ali drugi glas zagrme: — Ja sam pravda božja!Nije sve lepo što je pravo; ali što je pravo i bogu je drago!... I ta grmljavina uguši onaj šapat.To ga malo razvedri.On gotovo glasno govoraše sa sobom: — Ja sam bio dobar čovek, miran, pošten.,.A njima leglo na srce da me ubiju i osramote mrtva, i da osramote onaj dom, i sve moje do sedmog kolena...Ja ne dam!...Bog je dao meni sve ovo što je u meni; pa što je davao kad je znao da ne valja!... Pa stade hodati tamo-amo...Vetrić mu je hladio vrelu glavu... Ali neka nelagodnost pritisla mu telo, grlo mu se sušilo...On uze tikvu, prosu vodu iz nje pa se diže izvoru da se umije i napije... I, došav na izvor, umi se i napi, pa ga razgali ona hladna voda... Sede na ovu zelenu izdan na obali, pa se zanese...Voda je hukom žuborila ispod nogu njegovih, a taj mu je žubor godio duši.On se podnimi na lakat i zagleda u onu belinu... Mesec se pojavi i osvetli vodenu površinu.On je nazirao igranje talasa u vrtlozima...I dopade mu se sve to.Ta, to vri besno kao u duši njegovoj...Ovi talasi, kad im drugi na dođu, postaju besni i silni, ruše i obaraju sve što je pred njima...Je li to vola njihova?...Nagna ih jača sila... — Pa tako je isto i kod mene...Da sam mogao mirno ležati u svom gnezdu, ja ne bih nikoga darnuo, kao što mi to nije deda ni otac činio...Ali su me istisli iz gnezda moga, i ja, svojom snagom, rušim i obaram sve pred sobom, sve što mogu, isto kao i onaj talas!... I oseti kao da mu spade teret s duše.Oseti da je u pravu vratiti istom merom svima koji ga zadužiše. Opet pogleda nada se, i opet vide treperave zvezde; ali mu se učini da ga sad jasnije gledaju, da ne žmirkaju više... — Pa ja bih ubio sebe kad ne bih ubio Lazara!...Pa onog Ivana!...Ja ne znam, ali ovi su naši deca kad vele: „Oprostiti mu treba!...” Kome?...Zar zlikovcu?...Pa ti mu tvojim oproštajem daješ prava da i dalje zlo čini!...Ne, ne!...Bog neka prašta, a čovek neka se sveti!... Voda je žuborila.On se predao svojim osećanjima, pa ga to uljuška kao u bešici — on zaspa... Široka, velika ravnica prostrla se pred njim, ali tu ravnicu Turci pritisnuli...A njih nekoliko protiv tolike sile.Pitaju se očima: šta će?On pogleda i vide među Turcima Lazara...Uskipe sve u njemu, i on reče družini: „Hajdete!...Ako nećete vi, ja idem sam!”...I jurnu tamo...Osvrte se, kao, a za njim jure Zeka, Zavrzan, Jovan, Jovica, Surep, i svi...„Da ih pomlatimo!” — viče Zeka.„Da pravimo džumbus!” veli Zavrzan...A Jovan i Jovica zajednički drže jedan kolac, digli ga uvis, te se lepo vidi obrijana glava.„Sad nam je pravo, pa makar obe glave pogubili, kad smo ovu na kocu videli!” — vele obojica uglas i smeškaju se...I kao Lazar ga smotri, poteže da pobegne, ali ga on uhvati, izvuče u poljanu, pa pred svima Turcima odseče mu glavu i koturnu se triput njom...I onda započe borba, strašna, krvava...Samo se čuo Zavrzanov glas gde dovikuje Surepa: „Ta reci jednu!...Govori, ne onemio!...Vidiš kako ja pravim džumbus!” Najedanput oseti kako zaseče oštar nož u snagu njegovu.On jurnu, smlavi Turčina pred sobom, ali klonu, i, kao, izgubi svest...Kad malo sebi dođe, oseti on neku vlažnu ruku na svome čelu, pogleda nada se i vide Jelicu, lepu kao mesečinu, u belu ruvu, gde nad njim suze lije...„Jesi živ, gospodaru moj?” — upita ga svojim zvučnim glasom.Taman da odgovori, a puče puška...On se trže... Čuo je razgovor... Skoči i potrča družini.U susret mu je žurio Jovica. — Šta je to? — upita on. — Družina nam raste, harambašo. — Koje? — Surep, Zeka, Nogić, Krajčin... evo ih, traže te. Njemu zaigra srce.Brzo priđe. — Evo ga! — viče Zavrzan. — Znao sam ja da Surep mene mora naći! — Dobro mi došli! — reče Stanko. — Bolje našli! Pa je stadoše ljubiti. — Otud vi? — Ovo je po dogovoru.Sutra će ih još dvadeset ovde osvanuti — reče Nogić. — Harambaša je podelio družinu: polovinu odvede on, a polovinu posla ovamo, tebi.Još će koja četa trebati...Srbija se pobunila, sad biju Turke.On s četom ode na Jadar, da Turke pričekuje. Stanko baci kapu uvis. — Gospode!...Hvala ti na tvome daru!...Evo ti čete!...Vodi nas sve kuda ti duša želi... — A... jok!...Harambaša reče: Stanko je dobar, neka on bude harambaša! — Tako je — reče Surep. — Onda dobro!Ali vi znate da ja hoću da se osvetim!...Ja se moram osvetiti!...Jer, braćo, meni se čini da bi me bog ubio kad bih Lazara u životu ostavio!... Na to mu niko ništa ne odgovori. — Dakle, pristajete? — Pristajemo! — U dobri čas! — reče on. Zora je zabelela.Istok se počeo rumeniti...Hajduci se spustiše na rosnu travu. — Jeste umorni? — upita Stanko. — Nismo. — A od čega bi i bili umorni? — reče Zavrzan. — Sigurno su vodenice vukli!... Rumen na istoku osvajaše sve više i više; malo-pomalo pa se i predmeti mogaše razlikovati; iz sela se čuje petlova pesma, cvrkut ptičji uzavre da se razlegala dubrava... Zeka stao pa se zagledao u bosanske planine... — Šta je?...Što si se zamislio, pobratime? — upita Stanko. — Ništa, pobratime...Ko se ne bi zagledao u zemlju koja ga je odnijala!...Čini mi se da gledam svoje raskopano ognjište..I ako bi ikad bio starešina, ovdje bih stanovao!...Sve mi je oku na pogledu...I... i još... nikad ne bih smetnuo s uma da mi se valja svetiti!...Ovo se mjesto zove Parašnica? — Jest, Parašnica. — Lijepo mjesto.Ovdje mi je neka lakota na duši... — Dela, spavajte jedan san — reče Stanko ovima što dođoše. — A dok vi spavate, mi ćemo zbrinuti malo ručka.Jovane, Jovice!Otidite te nađite koje jagnje... U mlađega pogovora nema.Okoramiše šare pa odoše. — Ama, ja bih nešto s tobom govorio... — reče Nogić. — Nosim ti jednu poruku od harambaše. — Kakvu? — To ti mogu nasamo kazati. — Onda hodi. I odvojiše se od družine. Nogić mu ispriča tada sve potanko o ustanku u Šumadiji i valjevskoj nahiji; reče mu kako se i prvi ljudi u Mačvi, kao trgovac Čupić iz Noćaja, prota Smiljanić iz Belotića, Katić iz Glogovca, Ilija Srdan iz Prnjavora i još mnogi, mnogi danas dogovoriše da dižu ustanak u ovome kraju. — Harambaša me dozva — nastavi Nogić — i podeli družinu; nas, Mačvane, posla za tobom, a polovinu odvede u njihov kraj da dižu ljude na oružje.„Pozdravi mi — veli — Stanka; neka i on ovo isto čini; neka mi čuva Drinu, jer nema dana kad po koji turski buljuk Drinu ne pređe da ovamo čini čuda i pokore!I sutra uveče neka ode Katiću — a to je večeras — tamo će naći sve naše ljude, pa neka se s njima dogovori.” To ti je pozdrav od harambaše. — A kud je on otišao? — upita Stanko. — On je otišao u sokosku nahiju da tamo to isto čini. — Dobro.Večeras ćemo zajedno Katiću.Povešću još pobratima Zeku i Surepa.Kako se dogovorimo, onako ćemo i činiti. Kad se vrati, družina pospala.Zavrzan je ložio vatru i spremao ražnjeve za jaganjce. — Eto, vala — reče on kad vide Stanka i Nogića — koliko da ne sedim besposlen. — Dobro je — reče Stanko. — Nego, Nogiću, idi i ti malo prilezi dok pečenje ne bude gotovo. Nogić se spusti kraj drugova i zaspa kao zaklan.Zavrzan je brbljao: — Vala, Stanko... oprosti... htedoh reći: harambašo... volim ti ovo što nam ovi naši dođoše nego bog zna šta.I, čini mi se, najviše volim zbog Surepa!Đavo jedan!...Tako zametne šalu da pukneš od smeha!...A ume, kao što znaš, da pripoveda, pa kad se nakani — ne progovori nedelju dana... Ali ga Stanko nije slušao.Drugo je njega tištalo.Srećko baci na nj toliku brigu; a da li će on umeti odgovoriti, da li će moći ispuniti nade koje su na njega pale? I, sem toga, još nešto mu je dušu taštalo.Kao da je očekivao nešto, slutilo mu se da današnji dan neće mirno proći; kao da će biti nečega što duboko zadire u njegov život... Najedared začu graktanje.On prenu.Prenu i Zavrzan.Graktanje se začu opet. — Odgovori! — reče on Zavrzanu. Zavrzan zagrakta.Hajduci se trgoše iz sna. — Šta je? — Neko nas traži — reče Stanko. I nasta tajac...Minuti su prolazili kao večnost.Stanku je lupalo srce... Sa strane se razmače šiblje i promoli se Devina glava. — Tu ste? — upita on. — Tu smo — reče Stanko, a glas mu je drhtao. — Koje dobro? — Pa nije baš ni dobro... Uze Stanka za ruku, pa ga odvede sasvim na stranu. — Šta je, pobogu?! — Ti si juče imao pravo.Onog psa, Ivana, trebalo je ubiti! — Šta je opet učinio? — reče Stanko. I spremi se da čuje najcrnje glase. — Još nije ništa, a ako bog da, ti mu nećeš dati ni učiniti! — Pa reci jednom! — Kad ga Srećko pusti juče, on se diže kući.Ja se lagano prišunjam, pa za njim.Pred hanom ga sačeka Lazar, koji juče ne beše kod kuće nego u čaršiji, pa je tek stigao i pošao da ga traži.Mislili su da ih niko ne gleda, jer Lazar beše sam, pa ti se rasplakaše i jedva krenuše kući.Ja polako za njima.Noć se spustila.Ja se ušunjam u avliju, pa pod pendžer...Govorili su mnogo, ali ovo je najgnevnije.Jutros je Lazar otišao u grad da dovede vojske, da ti na kuću napadnu.Kuću će ti zapaliti i pobiti sve živo.To su naumili i popu i Jovi...Kad sam video Lazara da konja pojaha, ja se kretoh ovamo; znao sam da si ovde. — Stanko se tresao kao u groznici. — Sto života da imaju i oni i Turci — vala im pod zemlju!... Pa se okrete od Deve. U taj par iskrsnuše pred njim Jovan i Jovica.Svaki uprtio po jagnje. — Puštajte jaganjce! — reče zapovednički Stanko. — Što?... — Puštajte!...Najpre treba poklati kurjake!...Jovan i Jovica pustiše jaganjce.Hajduci se ubezeknuše, jer Stanko beše strašan. — Opremaj se! — reče on. I dok dlan o dlan, sve beše gotovo. — Devo! — viknu Stanko. Ali Deve beše nestalo. — Nema ga! — reče Nogić. — Onda, polazi! — Kuda? — U Crnu Baru... Uze pušku, progleda oroz i kašiluk pa krete; hajduci za njim... Sunce se pojavi veliko, sjajno i rumeno.Zavrzan skide kapu i prekrsti se: — Bože pomozi! — reče on.Svi učiniše to isto. — Ovakvog ti harambašu volim — reče Zavrzan — što ne izležava.Juče harambaša, danas pravi okršaj!...Što smo hajduci ako zulumćari od nas ne propište?...A je l̓, harambašo? — Šta?... — upita Stanko, a usne stiskao da ne vidi družina kako poigravaju. — Kome li se to u goste spremamo? — Starim prijateljima. — Da te se nije zaželeo Ivan Miraždžić? — Jest, on glavom! — E, lepo će se provesti! Hajduci se nasmejaše. — Baš bih voleo da danas poslujemo, ali da je bar kakvog posla!... — Biće! — Hvala milom bogu!...Ja sam mislio da ćemo se ono veče puškarati kad ti ono oca izbavismo; ali nam se ne dade!Ono upravo i nisu bili Turci nego neke babe!...Ja im reko̓ šale radi: „Vezujte se!” a oni, valjda se nisu naučili šaliti, pojaseve pa jedan drugog za mišice!I svršismo posla onako, bez muke.A onu dvojicu uze, opet, ti sam na dušu...Ja sam mislio da će mi šara zarđati!... Već su bili kod Bezdana.Stanko baci pogled na ono mesto gde je posrnuo kad je Lazar na njega pucao.Ceo događaj izide mu pred oči; srce mu zaigra od žudnje za osvetom... Deva se pojavi iz česte. — Stanite! — povika on. Hajduci stadoše. — Vi tu očekujte, a Stanko nek pođe sa mnom. Stanko naredi Nogiću da sa družinom sačeka tu ili njega ili Devu, pa se s Devom krete. — Kuda ćemo? — Popovoj kući.Tamo su svi; i otac ti je tamo.Malo su strahovali, jer su mislili da te ne mogu naći.Sad su bez brige... I obiđoše, pa na vrata iz avlije uđoše u kuću. Tamo zaista behu svi.I popa Miloje, i Sima Katić, i kmet Jova Jurišić, Sević, Šokčanić, i mnogi drugi. Stanko nazva boga i priđe im ruci.Oni se izljubiše svi s njim. — Šta radite? — upita on. — Očekujemo Turke...Baš dobro što te Deva nađe! — reče pop. — Sve mi se čini da ćemo mi danas početi okršaj... — Daj bože! — reče Katić. — A tebe pozvasmo da se dogovorimo.Da li je bolje sačekati Turke ovde ili im izići u presret? — Meni je svejedno — reče Stanko. — Ja mislim da im iziđemo u presret — reče pop Miloje. — Zgodnije je na drumu zauzeti busije. — Imate li oružja? — upita Stanko. — Imamo i suviše. — Onda, Devo, idi i javi Nogiću da ga čekamo na Žuravi... Pa se okrete pošto Deva ode: — Nekako Žurava mi na srce pala — nastavi — još od mog prvog megdana...To je mesto dušu dalo!...A šta rade kod kuće, babo? — okrete se ocu. — U kući nema nikog.Sve sam sklonio kod prijatelj-Miloša. Stanko nabra veđe. — A što? — upita. — Kuća će nam u plamen buknuti. — Ivanova, a ne naša! — ciknu Stanko, a oči mu sevnuše. — Šta sam znao! — sleže ramenima Aleksa. — Tek mislim, bolje je skloniti ih!...Nego, dede, zdravi!I pruži mu čuturu. Stanko se prekrsti, nazdravi i napi se, pa pruži čuturu dalje. — Je li rano otišao onaj pas? — upita Stanko. — Deva reče oko ponoći. — A onaj matori?... — Tamo je, u kući...Čini se nevešt — reče Aleksa. — Onda da polazimo.Ići ćemo šumom — reče Stanko. Svi se digoše na noge.Pop Miloje skide šaru što je visila na drvenom čiviluku, pa se prekrsti. — Gospode!Ti nam budi prijatelj!Ti vidiš naše jade, pa budi blag otac i potpora našim nejakim rukama!...Četiri stotine godina Srbija je rađala roblje i izmećare.Ako su što I zgrešili naši stari, a ti bar budi blag, pa oprosti ovom kolenu što diže ruku na krvnika!...Pustio si da potpadnemo pod jaram... dopusti i da skinemo svojim nejakim rukama!... Sve u sobi kršćaše se svetim znamenjem...Popino se lice najedanput preobrazi.On poljubi šaru, pa viknu: — Braćo!...Srce mi moje kaže da je bog s nama!Junački, braćo moja, junački da očuvamo naš podmladak, te da se ne ugasi ime Srbinovo!Junački, braćo, da očuvamo obraz i svetinju doma našeg, čeljad našu, te da našu čistu srpsku krv ne okalja krv poganička i dušmanska!Junački, deco božja, da očuvamo svetinju oltara božjeg!Junački, braćo moja, junački da izginemo ili pobedimo!... Srca su lupala, oči zasijale.Sveštenik koračaše mladićki, stas mu beše prav kao sveća. Kad iz kuće izidoše, on reče Stanku: — Napred, sine!...Vodi nas!Bog mi kaže da je tebe odredio da započneš ovaj sveti posao! Stanko osećaše nešto uzvišeno u duši svojoj.Oseti se i snažan i dorastao da povede ljutu krajinu.On priđe svešteniku, skide kapu pa reče: — Onda, popo, daj mi blagoslova! — I božji i moj blagoslov, i suze ucveljenih roditelja i nevoljnika neka prate tvoje veliko delo!... Stanko mu poljubi ruku, metnu kapu na glavu, pa nekim glasom punim snage i pouzdanja reče: — Onda, za mnom!... i sve prožma neka nada; svi osetiše da je ovome dečku, koji im još ruke ljubi, Vog dao tu moć da otpočne delo oslobođena; i svi, potpuno prožmani pouzdanjem, pođoše za njim... Na Žuravi čekaše družina.Tu se behu iskupili svi što se od Srećka harambaše odvojiše.Beše tu seljaka i iz okolnih sela: Sovaljka, Bogatića, Klenja, Ali-aginog Salaša i Banova Polja.U četi je bilo preko pedeset ljudi, koje mladića koje ostarijih.Sve dočeka Stanka i družinu na nogama. Stanko se izljubi sa svima.Sve oči behu sjajne, svako čelo ponosito; na svakom licu čitao si da je duša prekaljena... Stanko oseti neko veličanstvo u duši svojoj.Osećao je neko više nadahnuće.Oko mu je znalački pregledalo ona senovita mesta gde je naumio busije postavljati. I on raspoređivaše ozbiljno, sigurno, kao da je dnevi i noći o tome mislio.Starine se diviše rasporedu i pametnim zapovestima.Popa Miloje okrete se Aleksi, pa reče: — Ovo je taka zamka: da ih je hiljada, glasnik otići neće!... Aleksa je plakao od radosti...On je po hiljadu puta blagosiljao sina rad kojega je toliko propatio. — A gde je Deva? — upita Stanko Nogića. — Bog bi ga znao! — reče Nogić. — Ako ne govori s ticama — našali se Zavrzan. — Zakleo bih se da neće doći bez kakvog bilo glasa... Stanko izdade zapovesti šta koji da čini.Sebi je namenio najopasnije mesto; ali zato oko njega behu: Nogić, Surep, Zavrzan, Zeka, Jovan i Jovica...To su bile sigurne ruke i oči.Oni biju odjednom, kao gromovi... Od galame posta žagor, a od žagora tajac.Sve se predade očekivanju i svojim mislima. Čulo se kako lišće šumori i žubor Žurave; čak se čuo i zuzuk čelica...Sunce je prižizalo... Na drumu se pojavi čovek. — Deva! — povikaše. — Gde je harambaša? — upita on. Stanko izide na drum. — Idu — reče Deva. — Lazar ih vodi. Stanku zaigra srce.On viknu: — Pazi!... A Devi reče: — Skloni se ovamo. — Ne brini! — reče on, pa ga nestade u česti.Nasta mrtvilo...Vetar je povijao dugu travu. Dok zatutnja zemlja...To vojska ide.Malo-pomalo raspoznavaše se sve više i više konjski topot...On je dolazio sve bliže... Na drumu se pojaviše Turci.Jovica zadrhta... — Ibro! — reče on Jovanu. — Mir! — reče Stanko, a srce mu zalupa videći Lazara. Turci su išli bezbrižno.Nikom ni na kraj pameti da pomisli; e, ima busija.Dođoše sredini busije... Kao da se zemlja prolomi.Jedan plotun porazi Turke kao grom.Stadoše kao ukopani... Stanko se pribra.Kao da mu neko šanu šta treba da radi...I ne misleći pre toga trenutka na ovaku zapovest, on viknu, a glas mu jeknu po onoj dubravi: — Za noževe!... I ožive žbunje.Turci izgubili pamet pa se skamenili na mestu.Ustanici ih skidahu sa konja, pa ih klaše kao jaganjce... Jovica pritrča Ibri, a Jovan za njim kao senka. — Stoj, zulumćaru! I svukoše ga s konja. Turčin se ne može maći.Oni ga napadoše noževima, sekući mu ruke i noge. Stanko se umešao među Turke pa ruši... Za trenut oka drum posta kasapnica...Glave se valjahu po drumu kao bundeve kad im vreže sasuše...Jauk je prolamao dubravu...Hajduci su gazili po lokvama usirene krvi... I to se svršavalo tako brzo da se svima činilo: e, nije ni dobar trenutak prošao. I Turcima dođe svest, ali dockan...Dadoše se u bekstvo preko leševa svojih drugova...Ustanici ih ubijahu iz pušaka... Stanko se osvrtao tamo-amo.Oko mu je tražilo nekoga, ali ga ne beše među leševima.Vide Jovana i Jovicu zagrljene, naboli na nož jednu glavu pa se smeju.To je bila glava Ibrina. — Harambašo! — reče Jovica. — Od danas slavim današnji dan. — I ja — reče Jovan. — A Lazar pobeže? — upita Stanko. — Sigurno. — Baš da ne uteče! — reče on, a usne mu poigravaju. — Pobratime!Hajde sa mnom!... — A zar mi nećemo? — upitaše Jovan i Jovica. — Mnogo nas je! — Nikad nije mnogo dobre družine! — viknu Jovica. — Onda... ne branim!... Pop Miloje mu priđe. — Kuda ćeš bez nas? — S kim ćemo mi? — Evo Nogića i Katića, neka povedu vas.Ja još nisam svršio svoj posao...Pođite vi, u ime boga, pa dižite ljude po svima selima... — A ti?...Zar ti nećeš s nama? — Ja sam osvetnik.Zakletva mi je na duši pa gori!...A i pusto srce traži osvete!... Hajduci se odvojiše od ustanika i priđoše Stanku. — Mi s tobom hoćemo!... — povikaše oni. — Dobro! ...Povedi ovu braću...Nađi protu Smiljanića, gazda-Stojana iz Noćaja, pa dižite narod.Kad vam pomoći zatreba — mi smo tu; Deva će nas naći!...A sad zbogom!... I, poljubivši oca i popu u ruku, zamače u lug s družinom. Noć se spuštala vrlo brzo, jer oblaci od zapada prekri liše nebo.Ovde-onde metne svetlica i potutnji: sprema se olujina. Ivan iz kože da izide.Sto puta je istrčao na drum, pa tamo stojao i osluškivao; prilegao je zemlji, ne bi li čuo konjski topot...Ali, kao i prvi put — nije čuo ništa.Onda se vraćao kući pun zlovolje, te je praskao i vikao na ukućane, na žene, pa čak i na veselu dečicu... Ali u kući nije imao mira nego izide u voće, pa iz voća pogledom punim pakosti pogledaše na kuću Aleksinu: — Vala, i tebi je odzvonilo, ugursuze matori! — govorio je kroz zube. — Koliko noćas popeće se crveni petao na tvoj krov...Svi ćete pogoreti kao miševi.Ko htedne napolje, puška će ga vratiti u plamen!...Pa sutra zorom potražiću i gnezdo hajdučko!...Sve, ama sve ću ih satrti, a onom psu svojom ću rukom glavu s ramena skinuti!... I on osećaše groznu mržnju...On ne zna kako je ta mržnja došla, ali ona je tu, kipi u njegovim grudima kao mleko nad vatrom... Ali noć već pade, a Lazara nema. Njega poče obuzimati neki strah.Šta li je moglo biti s Lazarom?Da li se odista krenuo iz Šapca?Možda Turci nisu pošli danas?...Ali zašto mu on nije došao, zašto bar nije po kom bilo poručio?... A da se nije još i jutros gde sa Stankom susreo?... Srce mu strahovito zalupa.Njega obujmi zla slutnja.Dosad je mislio na sve drugo, ali sad sva njegova misao beše Lazar... — Možda se susreo, pa poginuo! — pomisli.I ta strašna misao razdera mu srce kao krpu beza.On zadrhta sav, od glave do pete. — Uh, samo da to nije! — jeknu. Pa jurnu iz kuće napolje. Olujina otpočela...Munje su šibale crno nebo, kao usijane ličine, a grmljavina se razlegala dubravom...Strah neki obujmi Ivana.I samo ovo vreme uli mu neku strašnu slutnju u dušu. On hodaše gologlav ispred kuće i osluškivaše.Od svakog šušnja bi prenuo i osluškivao...Ali nigde nikoga. — Ta, ja sam kriv, ja, konj matori!Što ja šiljem dete da taka posla vrši?...Ja sam sobom trebao otići, a njega ostaviti kod kuće!...E, ali ja hoću da gospodujem!Ima čovek mašice — što da prlji ruke?!...Eto ti sad!...Sad beči oči!... Kiša otpoče.Krupne kapi padoše i orosiše mu sedu kosu...Više po nagonu nego što je osećao potrebu da se od kiše skloni — on uđe u kuću. Ukućani stojahu nemi oko ognjišta.On ne pogleda nikog nego sede na svoje mesto. Tišina ovlada.Niko ni da dahne.Čula se grmljavina i kišne kapi što lupaju po drvenom krovu. Najedared dunu olujina strašna kao da je smak sveta... Dok ti se otvoriše oboja kućna vrata; vetar povi plamen na ognjištu.Svi prenuše i zaprepastaše se...Na vrata posukljaše grlići od pušaka. Jedan trenut postoja tako, pa se na pragu pojavi Stanko.Oko mu je munjom sevalo, a neki satanski osmejak igrao mu je na usnama. — Tu si, stari lijaću, u svojoj jazbini! — reče on, a glas mu odjeknu kao grmljavina. Ivan se diže na noge, pa se ukoči. Jedan trenutak svi behu okamenjeni, ali odmah zatim žena i deca udariše u vrisku i zapevku. I sve se ućuta... — Mislio sam — reče on prilazeći Ivanu — kakvom smrću da te umorim...I ne bih smislio bez tvoga saveta!...Večeras, u voću, ti reče poslati crvenog petla kući oca moga.E, pa evo — ja sam ga tebi doneo!...Rekao si: „Neka svi pogore kao miševi!...” Pa, onda — okušaj ti sreću!... Ivanu klecnuše kolena, i on se stropošta na zemlju. — Nemoj, ako boga znaš! — jeknu... Stanko se glasno nasmeja: — Bože, ali si lud, Ivane!...Zar ja, ja Stanko Aleksić, da ti oprostim!...Zar da ti oprostim čak i ono Kruškino podrumče!...Okaj se ćorava posla! — Ali... — Ćuti! — prodera se Stanko. — Nego, evo, ja neću biti kao ti.Na, gledaj! Pa se okrete ukućanima. — Kupite decu, pa napolje!Sklonite se gde znate!... I to slušaše bez pogovora...Za trenut oka osta prazna kuća.Stanko se okrete Ivanu: — Eto, ja sam duševniji od tebe!Meni nisu krivi ni oni drugi tvoji sinovi, ni žene, ni deca.Meni si kriv ti i tvoj Lazar...Ja ću na vama iskaliti!... Kad ču Lazarevo ime, Ivan prenu. — A gde je Lazar? — Kako nemam ovaca, tako ne čuvam ni pasa!Ti ćeš sam najbolje znati kud si ga poslao. Ivan kleče preda nj, pa sklopi ruke: — Kao boga te molim, reci mi, jesi li ga ubio? — Nisam, ali ću ga ubiti!...Ubiću ga kao što ću i tebe sad!... Ivan mu obgrli kolena.On proli suze, proli ih kao dete. — Stanko!...Dete moje!...Sine moje!...Ja sam se s tobom šalio dok si dete bio!...Ja sam te malenog cucao na mojim kolenima!...Ja sam te... ja te i danas volim kao svoje dete!...Našoj grešiti duše o neopojan grob i o svog najboljeg druga!...Evo, ja čiča Ivan, molim se tebi kao svemogućem bogu!... Stanku se zgadi...Ovaj čovek beše nekada ponosit...On je Mislio da je to junak, gospodar, da samo ume zapovedati...Ali sad, kad ga vidi onako presavijena gde suze lije, gde se vije kao crv pred nogama njegovim... sad mu sve ode...On je mislio svetiti se zlikovcu, pa sad vidi kukavicu.Okrete glavu i pljunu... — Sram te bilo!...Nisi ni kuršuma zaslužio!...Pa viknu: — Zavrzane!... Pa se okrete da izide.Ali Ivan pokolenice za njim.Ljubi mu noge i stope gde je nogom stojao. — Stanko!... — Ne zovi me tako!...Otkud sam ti sin? — planu Stanko. — Ali ja tebe volim!...Ja te od milošte tako zovem!... — Kakve milošte?...Ja ti zabranjujem da me zoveš i samim mojim imenom — jer, bog i duša, i na njega ću omrznuti!... Gust dim pokulja u kuću... Kad to spazi Ivan, on dreknu kao da mu kožu deru... — Ti hoćeš da me zapališ?! — To sam već učinio!...Vidiš kako plamen probija kroz šindru!... Ivan pođe da mu kolena obgrli, ali ga Stanko pogledom zadrža. — Ako se makneš, promoliš li samo glavu napolje, trideset kuršuma čekaju da ti glavu razdruzgaju...I onda ću te opet u plamen baciti!... Dim bivaše sve gušći.Crven plamen probi kroz drveni krov i otpoče praska i pucnjava. Stanko ostupi nekoliko koraka i stade na prag...Baci pogled na krov, a to oluj povija plamen, povija ga na sve strane, da se od plamena zapali i druga zgrada koja beše blizu kuće... Ivanov položaj beše grozan.On ne imade kuraži udariti na one šarene puške.Gledao je na otvorena vrata, gledao one strašne ljude što stoje pred njim sa zapetim puškama, nemi i hladni kao smrt...Ali se ne smede maći... Kuća se napuni dimom i stade ga gušiti...On pojuri vratima, ali ga snažna ruka Zekina baci unutra kao kakvu torbicu...On stade moliti, preklinjati; molio je da ga puste makar toliko da Stanka moli za oproštaj...Priznao je svoju krivicu, priznavao je sve, sve, iako ga niko ni za šta nije pitao... Plamen osvoji sasvim.Mogao si bunar na kuću izručiti — ne bi je spasao.Ivan se gušio, grcao, kašljao; naposletku klonu, kolena mu klecnuše...On oseti kako ga svest ostavlja. — Puštajte me! — dreknu i pojuri. Ali ga Zekina snažna ruka opet baci natrag. — Zatvorite vrata i pazite! — zapovedi Stanko... Nekoliko trenutaka potraja dok tek iz kuće pokulja gust, crn dim...On postajaše sve belji i belji, dok se ne pretvori u plamen, koji obuima i zidove. Hajduci se odmakoše...Ne prođe nekoliko trenutaka, a dogoreli krov sruši se u unutrašnjost kuće. Stanko diže glavu nada se, pa reče: — Gospode!...Ti si bog, ti praštaj!...Ja sam čovek — ja se svetim!...Još stoji jedan, još je živ...Bože, pomozi mi da i s njim svršim račune!... Pa se okrete hajducima: — Hajte, braćo! — I pođe pred njima. Lazaru pođe za rukom da pobegne iz onog okršaja na Žuravi.Pojuri nekolicina za njim, puče i nekoliko pušaka, ali ga nijedno zrno ne okrznu.On se pouzdao u brzinu svoga zelenka i nije se prevario: konj ga je proneo ispod oštre sablje. Dokopao se luga, pa je odmicao.Povio se po konju da ga koja grana ne bi zakačila i svalila...A konj ga je nosio... Pred očima mu neprestano stojaše ponosit lik Stankov; u ušima su mu zujale još one gromovite reči: „Za noževe!...” Nije mogao da se osvesti... I dosad se bojao Stanka, ali sad je obamirao samo kada mu ime njegovo na pamet padne.On je slutio neku crnu nesreću.Slutio je da se neće nanositi glave...Osećao je hladno, oštro gvožđe pod grlom svojim, pa je hteo od svega toga pobeći... Jest, on je hteo, ali konjić ne mogaše.Plemenita životinja beše sva u peni, bokovi joj se užasno nadimahu...Uzalud je krvavila oštra bakračlija te bokove — konj ne može maći. — Zar me i ti izneveri, zelenko?... — reče tužno Lazar, pa ga ustavi i odjaha... Konj ga pogleda tužno.Lazaru se učini da vide suzu u očima njegovim, pa ga pomilova po čelu i vratu. — Je li ti žao tvoga hranitelja?...Ta, ja sam te gajio kao dete!... Zaturi mu dizgine za unkaš, pa prileže zemlji da oslušne... Zemlja je tutnjala...Taj tutanj je odjekivao u duši njegovoj. Ali se on pribra. — Daleko su! — reče. — Ali ko može od hajduka pobeći?...Zar se njima znaju putevi?...Kud li ću sad?...Da idem kući?...Jest, najbolje da idem kući... I gotovo se reši. Ali mu prostruja kroz glavu: — Tako, tako!Tamo će te bar Stanko lakše naći!...On uzdrhta od te misli. — Neću kući!...Lutaću šumom...Lako je i kući otparknuti kad se ova galama stiša...Ići ću krijući.Ta, valjda, neće ni ovako doveka ostati!...Kad se Turci dignu, rasteraće ih kao vrapce... Teškao se tom mišlju, i ona ga malo umiri.On se spusti na travu i razmišljaše, ali mu misli behu rastrojene: letele su sa stvari na stvar, kao šareni leptiri... Lišće je šuštalo lagano nad njim...On se pruži po travi, pa slušaše kako konj gricka, i to ga uljuška. Zaspao je... A jedan čovek iđaše za stopama konjskim...Kad stiže i vide ga kako spava, on samo odmahnu glavom: — Teško tebi, moj Lazare!...Ti u šumu od hajduka bežiš!... Pa okrete glavu, razgleda oko sebe i prikri se u jedan šušnjar... To je bio Deva.On jedini smotrio je Lazara kad je pobegao.I on se naturi za njim.Jurio je iznajpre konjskom brzinom, ali kad vide da ne može trčati za zelenkom, on se ustavi. — Baš sam budala! — reče on. — Evo mi konjskih stopa!Naći ću ga — manj da pobegne na nebo!... Pa se uputi lagano... Iza onog šušnjara gledao je Lazara...Mlad, zdrav, mogao bi biti dika i ponos svima, a ovamo, eto, postao izdajnik. — Da ga ubijem?... — premišljaše Deva. — Ali, ne!...To mi Stanko nikad ne bi oprostio!...Od mene će biti dosta što ću pripaziti na njega da se ne izgubi...Jedno mu samo neću dati!Neću mu dati da ode Turcima...Jer ako pođe, Hrista mi, ja ću ga ubiti!... Podne beše prevalilo kad se Lazar probudi.Spavao je čvrsto, da se ni okrenuo nije... Diže se i sede.San ga je prilično okrepio.On premišljaše kuda će. — Ovde nisam siguran! — govoraše on gotovo glasno. — Odavde moram ići, jer ko zna da i on ne luta ovuda!...Idem ja tamo negde... bliže Savi... Pa se diže...Priđe zelenku, pa mu nabi uzdu, koju je sam konj sa glave skinuo, pošto ga se gazda nije setio, uze ga za dizgine i povede lagano kroz šumu. Tek je malo odmakao, a Deva se diže iz svoje zasede.Počeša se iza uva. — Hajd, i ja ću za tobom — reče — koliko da nisi sam. I pođe za njim lagano kao mačka, vukući se od grma do grma... Prošlo je nekoliko dana od dana onog okršaja...Stanko je bio u Parašnici.Družina mu je s dana u dan rasla...Svaki novajlija pričaše kako se ljudi dižu, ostavljaju kuće i plugove, pa se kreću ili Čupiću, ili Katiću, ili proti Smiljaniću, ili Iliji Srdanu... Međutim, Turci su ćutali.Nikoga ni iz Šapca ni iz Bosne, kao da nisu toliko žalili za svojom izginulom braćom.Zavrzan se našali: — Ono što pobismo sigurno nije ništa ni vredelo!...Šta veliš ti, Surepe? Surep samo sleže ramenima. — Ili je morao biti sam beskućnik, pa i Turci vele: neka nam se skinu s vrata!... Hajduci se nasmejaše. — Dobro bi bilo da mi pomlatimo svaki dan ovoliko beskućnika! — reče Nogić. — Ti bi hteo da satreš tursko seme!...Gde ćeš to učiniti kad svaki od njih ima bar po pet žena!...Neka mu svaka rodi po sina, pa eto ti balinčadi kao gada!...Kad bijem, da bijem kakve paše, vezire, ili bar begove!...Tu se čovek malo i oašluči; nije badava ruke maganjio.A ovamo ništa.Prevrnuo sam neki dan njih deset, pa: ha!... — reče Zavrzan i zakači noktom za zub... — Ti bi sve hteo ašluka! — reče Latković. — Ja šta ti tražiš, Klempo?...On sav radostan što je nabio onu tursku tikvu na nož!... — Zato sam i došao u goru!...Meni je sad tako pravo poginuti kao popiti gutljaj rakije!...Bar sam mu se osvetio. Stanko priđe družini. — Neka se nabavi koje jagnje...Sutra su Petrove poklade — reče on. — Vidiš, a ja i zaboravio! — reče Zavrzan. I diže se s Jovanom i Jovicom da nađe jaganjce. Petrove poklade padoše baš u nedelju 27. maja, te, 1806. godine.Dan beše lep, topal; vetrić je ćarlijao.Hajduci se zabavili oko peciva... Najedared banu Deva. Stanko je sedeo na jednoj kladi i razgovarao s Nogićem.Čim smotri Devu, on skoči. — Baš mene tražiš? — Tebe! — reče Deva, a osmehnu se. — Je li što dobro? — Čućeš. I odvede ga na stranu... Kad se vrati Stanko u družinu, oko mu je sjalo. — Nogiću! — reče on. — Evo me. — Pripazi na ljude.Ja idem i odmah ću se vratiti.Ako ne bih stigao kad jaganjce istavite, vi ručajte.Meni ostavite malo, koliko da se prezalogajim. — A kuda ćeš, harambašo? — Poslom. — Da pođemo još koji?... — Ne treba!...Ovaj posao ću ja sam svršiti... — Zbogom pošao! On žurno uze šaru, pripasa fišekliju, pa zamače u lug. Srce mu je lupalo burno, naglo; čisto ga je samo napred pogurkivalo.On je osećao krila pod nogama: leteo je, nije išao... — Ama da li mi je bog još i ovo dosudio!...Ja sam poludeo od radosti!... I žurio je što više može. — Na njegovoj livadi ću ga naći — reče mi Deva. — Tamo je!...Odmara konja; hoće da mu nakosi malo trave, pa da ide pravo k Šapcu da opet dovede Turke!...Evo ti se kunem, Lazare!Ako te moje oko danas vidi — nećeš više videti ćelavog temena!...Neću ja tebe više ostavljati!... I što se bliže primicao mestu koje mu je Deva označio, tim ga je više obuzimala neka drhtavica!... Najzad stiže...Smotri Lazara gde licem u svetu nedelju odbija otkose...Šaru obesio o jednu krušku, a pištolje i nož spustio u hlad. Dršćući, provuče se Stanko kroz čestu i stiže do kruške.Kako stiže, on rukom skide šaru, ali mu je ruka drhtala... Počeka nekoliko trenutaka, se se pribra i smiri... Zaklonjen za deblo, on premišljaše.Hteo bi da Lazar oseti svu strahotu smrti i svu težinu njegove osvete... Pruži opet pušku — ruka mu beše mirna.On izide na livadu i posmatraše Lazara kako odbija otkose... I viknu: — Lazare Miraždžiću! Glas mu se razleže, a dubrava mu vrati njegove reči. Lazar se okrete i ukoči. Stanko mu priđe sasvim.Stade i pogleda mu u oči. — Pa... šta ćemo sad? — reče.Lazar onemio.Stankov ga pogled okamenio.Stanku dođe volja da se poigra sa njim kao mačka s mišem. — Pa, jarane, što mi ne odgovaraš?...Što ti je?...Što si se skamenio?...Što se ti mene bojiš?Mi smo zajedno odrasli...Iz jednog smo topraka srkali; pazili se kao braća...Pa bar mi kaži šta ti bi te se onako ispirazi na me?...De, reci! Lazar se lako osvesti.On je slušao ove tihe reči...Nadao se grmljavini, a ono sasvim mirno.Pouma da će prevariti Stanka, da će ga moći slagati...Pogleda mu u oči nekako svesrdno da mu se čak i suze svrteše. — A... zavadiše nas!... — reče Lazar. — Zavadiše! — Jest!...Onaj Marinko, duša mu raja ne videla!...On je svemu kriv.On i onaj Turkešanja!... — E?...A kako?... — Kako?...Ne pitaj!...Ja sam voleo Jelicu.Pa kad sam video da ona tebe voli — htedoh poludeti!...A onaj Marinko — kao da ga đavo baci preda me, poče mi govoriti koješta... pa lepo izgubih pamet!...Kajao sam se, ali dockan...Hteo sam te potražiti, ali nisam smeo!...Posle... đavo odnese sve... Stanko odmahnu glavom i reče: — Eh, brate!...Pa onda?... — Onda... onda se počelo pakostiti s obe strane.Čiča Aleksa i babo s jedne, a i mene ponese đavo... — A, onako, nisi kriv? — Očiju mi, nisam! — Pa što mi, barem, po kome ne poruči da znam?... — Nisam znao po kome ću! — Ono... tako je! ...I bila je nezgoda, kad te ono zadržah, ne reče mi to? — Bojao sam se! — E, baš ne valja!...Iz onake ljubavi do šta dođosmo!...Veseli čiča Ivan!Čuo si, valjda, kako je prošao? Lazara poliše suze. Stanko se nasmeja nekim divljim smehom.Lazara, koji se tek počeo kraviti, taj smeh prenerazi.On pogleda Stanka. — Tako će proći svaki izdajnik! — zagrme Stanko, a oči mu senuše. — Tako mora proći svaki onaj koji vodi nekrst na krst!I tebi je samrtna nalivena, Lazare Miraždžiću!... Lazaru se podsekoše noge. — Nemoj, tako ti... — Umukni!Zar si mislio da sam se smilostivio?...Zar si mislio da se ja dam prevariti?...Ja ti ovaj trenutak ne bih poklonio za hiljadu godina života!...Ovo što si se sad vio preda mnom, ovo je plata za moje neprobdivene noći, a sad — sad ću ti platiti za tvoja nedela!... Pa skide njegovu rođenu pušku, koju je obesio bio na levo rame, a svoju šaru spusti podalje u stranu. — Ostupi!... — reče on i ustuknu ga pogledom nekoliko koračaji. — Stoj!Pravo stoj! Lazar se ukočio kao kolac. — Sad, kad tamo odeš, pozdravi tvoga babu, Marinka, pa i lepog agu Krušku!...Kaži im da sam te za njima poslao! Oroz kvrcnu...Lazara probi znoj... — Zakleo sam se pred tvojim ocem i poštenim starcima da ću se tvojom glavom triput koturnuti!...I to ću učiniti ovog časa!... Pruži pušku i povuče za obarač...Lazar se izvrte. On mu priđe.Zrno je udarilo pod levu sisu.On mu stade nogom na prsa i mlaz krvi šiknu... Poteže nož i odrubi mu glavu, pa je baci i ona odskoči nekoliko puta...On učini to isto još dvaput, pa onda Lazarevo oružje ostavi kod obezglavljenje trupine... Dokopa svoju šaru sa zemlje, pa viknu: — Bože!... hvala ti!...A sad — Turci, teško vama!... I zapeva: Vratio se taman kad treba.Tek su istavili jaganjce.Družina ga dočeka i pozdravi.Zavrzan mu pogleda u oči, pa reče: — Ti si veseo, harambašo? — Bog me razveseli!...Danas sam skinuo teret s duše. — Baš si ubio Lazara! — Ubio sam ga!...Hvala neka je Gospodu na njegovu daru!...Nisam zapevao od onoga dana kad vam u družinu dođoh do danas, a danas sam pevao svesrdno!... — Pričaj nam kako si ga ubio! — povikaše sa sviju strana. — Hoću!...To će mi biti najmilija priča što je do danas ispričah!... I, posadivši se u jedan hlad, ispriča im ceo događaj...Hajduci su slušali s najvećom pažnjom...Ovda-onda prekidali su priču uzvicima. — Oho-ho! A kad svrši priču, Zavrzan reče; — Alal ti vera!...Vidi ti se i po rukama, krvave su. — Dajte vode da operem ruke, pa da ručamo! — reče Stanko. Zavrzan uze tikvu i poli mu... Ručak je svima slatko pao.Stanko je bio veseo kao nikad dotle.Njegova veselost razveselila je sve.Zavrzan je gradio takve šale da se moralo bežati... Noć se spusti vedra, tiha.Stanko se popružio po zelenoj travi, gleda nebo, a oseća lastak na duši...I san mu pade na oči kao detetu.Spavao je tiho, mirno i bezbrižno kao da je bogomolju sazidao. Sutrašnji dan osvanuo je vedar i lep.Hajduci su sedeli i čistili oružje.Stanko je nešto razgovarao sa Surepom...Dan već osvojio... Najedared pripucaše puške, ne blizu, no u daljini. Svi prenuše. — Šta li je ono? — upita Stanko.A kad vide da se svi pitaju pogledima, on reče Zavrzanu: — Prepni se na ovu topolu, te vidi. Zavrzan se uspuza kao mačka uz deblo.Potraja nekoliko trenutaka u najvećoj tišini. — Biju se! — reče on. — Gde? — upita Stanko. — Oko Ali-aginog Salaša. — Ako? — Naši i Turci. — Oho!...Dakle, nakupilo se ustanika. — Bogami se dobro biju. — Siđi. U taj par bahnu Deva. — Šta je? — upita ga Stanko. — Požuri...Biju se...Turci udarili od Badovinaca, prešli na Prudovima, pa zajmili stoku iz Glogovaca i Sovljaka, te pognali u Bosnu.Ja ti to javim Čupiću, koji je bio kod Erića u Metkoviću, a on odmah potrča i... eno sad...Ja dođoh da i tebi javim!... Stanko uze pušku i viknu: — Polazi! I dok dlan o dlan, sve beše spremno, te pođoše. Stanko je premišljao gde bi bilo najbolje da zauzme mesto.On je želeo da se njegov napad priča.Iskalio je srce, osvetio se, sad je hteo malo slave... I okrete Podinama. — Je li, Devo? — upita on. — A ima li koliko Turaka? — Bogami, dosta.Imaju i svoj šarampov; iskopali noćas... — A ima ih više od naših? — Ima... — Stanite! — reče on družini. Pa se prepe na jedan hrast, sa koga je video borbu...Razgledao je prilično, pa se tek nasmeši i siđe s drveta. — Hajd̓ sad! — reče i pođe žurno. Čula se stopa i zveket fišeklija... Već se kroz debla drveća mogla videti ona krčevina što se zvala Salaško polje...Dim je omotao poljanu, ali su hajdučke oči i kroz njegovu gustinu mogle videti one senke što proleću tamo-amo... — Hoćemo li, harambašo? — upita Zavrzan. — Ne...Samo za mnom!... I dovede ih na kraj česte, što se kao jezik u polje pruža.Tu na brzu ruku postavi busije, pa stade gledati borbu... Oko se naviknu da gleda u tamu.I on gledaše borbu strašnu, očajnu.Turci su ustupali, ali stopu po stopu.Odstupali su šancu što ga digoše te noći. Stanko se premišljao: da li da udari ili da još počeka?...On nije sumnjao u pobedu, ali je želeo pobedu savršenu, pobedu iz koje ni glasnik neće otići da Turcima poraz opriča. Najedared se nešto prolomi...Izbi bela bugija, pa se onda začu prasak.I to se desi u šancu. — Šta li je ono? — upitaše hajduci. — Zapališe naši tursku džebanu! — reče Nogić. — Jeste, jeste!...Gledaj! — povikaše hajduci.Napravila se čitava gužva.Ono lagano ostupanje pretvori se u bekstvo.Mesto ostupanja jugu, Badovincima, Turci udariše pravo zapadu, Drini, samo da se što pre Bosne dočepaju. Ova gužva i ovo bekstvo beše kao naručeno za Stanka.On se grohotom nasmeja, pa reče na sav glas: — Bog je stari prijatelj!...On to sve najbolje udesi!... Pa se okrete družini i reče zapovedajući: — Mir!...Niko ne sme opaliti pre moje šare!Neka svaki dobro gleda!...Pa kad oborimo jednu vatru, onda za noževe.Grehota je trošiti barut bez potrebe.Sad svaki na svoje mesto i — tajac!... Turci su bežali bezobzirce, a Srbi se naturali za njima...Hajduci su već mogli videti ona zastrašena lica.Stanko ih pripusti još bliže.Uze jednog na oko i opali...Vatra osu... Turci stadoše kao ukopani.Hajduci iskočiše s golim noževima, kao kurjaci!...Nasta jauk i piska...Stanko se probi kroz turske redove, obarajući oko sebe kao što dobar kosac obara zelenu travu... I sami Srbi zastadoše iznenađeni... Međutim, hajduci su činili svoje...Leševi turski padahu oko njih kao gnile kruške.Stanko je proletao na sve strane.Zasukao rukav, a jatagan mu seva... — Ne daj!... viknu neko. Jedan Turčin na dobru hatu projuri gazeći leševe braće svoje.Za njim se naturio glavom Stojan Čupić, ali Turčin se dokopa šibljaka i zamače u gustiš. I ovo što beše pršte kud koje.Hajduci se nadali za njima da ih do jednoga potuku... Na bojnom polju ostaše samo Srbi.Bitka beše svršena... Čupić dojaha na svome vrancu. — Čija ovo beše četa? — upita Čupić. — Moja! — odgovori Stanko ponosito.Čupić odjaha konja. — Hodi, sokole, da se poljubimo!...Alal da ti je ono srpsko mleko što te zadojilo!Ej vala ti na ovakom junaštvu!I da si mi juče kuću zapalio, oca ubio — danas bih ti sve oprostio! I poljubiše se. Srbi skoliše sa sviju strana.Stanko smotri oca, popa Miloja, Katića.On ima pritrča ruci... Aleksi su lile suze potokom...Ljubili su se kao na svadbi, a ne na razbojištu... Kad se malo pribra, Stanko se okrete svojoj družini: — Ima li još ko od vas zajma nevraćena?Ima li još ko da se sveti?Svi su ćutali... — Onda, braćo, imamo jednog strašnijeg krvnika!...Njemu ćemo se od danas svetiti!Do danas svetismo sebe, a od danas da svetimo slabe i nejake!...Pristajete li? — Pristajemo! — grmnuše hajduci. — Kad pristajete, a vi čujte!...Od danas nema harambaše ni hajduka, od danas smo pobunjeno roblje što jaram skida!Neka prska ćelavo teme!...Treba mu seme zatrti onako isto kao što on naše htede!... — Treba, treba!... — Onda, braćo, priđimo bliže braći našoj!...Izmešajmo se s njima! I hajduci se izmeštaše s ustanicima. — Stojane! — okrete se Stanko Čupiću — primaš li nas?... Stojan ga samo zagrli... I na krvavom razbojištu nastade veselje što je nebo prolamalo...Odjekivali su od vesele pesme oni luzi i dubrave što su vekovima jauk pronosile...I sama Drina valovita zažubori veselije...Njeni talasi žuborahu priču: da se diglo roblje na tirane, ali da se diglo onako kao što trava u proleće iz zemlje niče.I kao što zelenu travku niko ne zadrža — tako ni raju niko umiriti ne može.Jer se digla ili da izgine ili da dahne svetim zrakom slobode!... Došla je kosa do brusa.Kipelo, kipelo, pa prekipelo.Prva puška odjeknula je po svima krajevima mačvanskim, i svaki koji je ma i najmanje osećao srca u grudima, digao se na oružje. Ali znate li šta je to kad ratar ostavi svoj plug, pa se lati oružja?...To znači: borbu na život i na smrt, borbu očajnu, večitu...Ratar se više ne vraća plugu, njegova ruka više ne drži rucelja plužnih, on čak i ne sanja više o svome pređašnjem životu.I slavni pesnik ustanka našeg, Višnjić, rekao je tom prilikom, posle boja mišarskog, jednu istinu, koja će ostati večita.Tice gavranovi dovikuju Kulinovoj kadi: Više čovek nije mogao poznati ove mirne ljude.Pogledi im postaše munje, a reči gromovi.Ko proučava ono doba, kome dođu do ušiju razgovori tadanjih boraca, taj će steći jedno uverenje: da se u to doba govorilo nekim osobitim jezikom, da se vladalo vanrednom pribranošću.Svaka rečenica iz usta njihovih bila je puna duha.Neka mi oprosti istorija i svi slavni Nemanjići, ali ovo doba, doba od 1804. pa do 1813, ja zovem dobom herojskim...Gledajući na njega, možemo s ponosom svetu u oči pogledati.Ono nam je dalo junaka kakvih može imati samo mitologija...Ne mogu nas začuditi Termopile, jer smo ih imali u najskorijoj prošlosti.Svaki, pa i najslavniji primer istorijski, mi možemo s ponosom pogledati, jer smo ih po nekoliko imali u našoj istoriji... Neka mi se oprosti što ću, rad boljeg obaveštenja, reći koju u zaštitu Mačvana, da bih, s jedne strane, pobio ono što neki naši istorici, u silu boga, htedoše naturiti tim slavnim borcima-mučenicima, a s druge, da bih im mogao odati dostojnu poštu. Kao što sam još u početku rekao, Mačva je ravnica koja se proteže od Vidojevice do Save, dakle duž reke Drine, koja je granica između Bosne i Srbije. Drina je besna, hučna i valovita, ali nije velika.Omanje čete turske, pa i pojedinci, duž cele obale imali su svoje brodove i navoze: gde su htele, mogle su prelaziti iz Bosne u Srbiju. Na taj način Mačva je postala poprište ćefova.Ko je hteo, taj se mogao natresati.Pa da je bar ostalo na natresanju, pa da se i oprosti; ali tu je bilo tako krvavih događaja da ih čak mi, najbliži potomci tih mučenika, već smatramo kao bajke... I tako se to patilo i mučilo.Jedan dan je osvitao kao i drugi.Niko nije bio siguran ni sa životom, a džaba ti sa ono malo muke što je stekao.Živelo se u strahu, obamiralo se od svakog glaska... Kad je pojedincu dotužalo, on se digao u goru.Puška je pukla, ali je njen odjek više plašio nego hrabrio...Nije tu čoveku stalo za njegovom glavom; srce se cepalo kao dronjak, a suze kamenile kad pogleda nejač gde stoji na gujinoj rupi... Puška je pukla u Šumadiji, upravo prva je pukla u valjevskoj nahiji...Ona je odjeknula i počela pribirati oko sebe čoveka po čoveka.I diglo se sve — samo Mačva ćuti... Da li smemo mi to ćutanje u takvim prilikama nazvati kukavičlukom?Pitam: smemo li mi to?...Jer ako je to kukavičluk, kako onda treba krstiti naše držanje danas: kad nam je na vladi kršteni Srbin, kad je tu štampa, koja svaku sitnicu proprati, kad su tu i sloboda reči i sudovi i sve?Kako onda naše držanje treba nazvati kad se pogledamo u doba reakcije?... Ne osuđujmo, dakle, kad nemamo srca ni onoliko koliko su oni u peti imali.Skinimo kape pred tim ponosom naše istorije i poklonimo se... Počeše najedared nicati čete kao iz zemlje.Stojan Čupić stavi se na čelo svima.On posta vojvoda i stade postavljati starešine, koje će mu čuvati drinsku granicu. Na Mišaru te iste, 1806. godine, nađoše se Mačvani sa ustanicima.Tu su se borili kao lavovi.Jauk i zapevka kade Kulinove, to je jauk Bosne, koja je u toj borbi pogubila najbolje i najvrednije sinove svoje... Posle mišarskog boja vratiše se kućama i stadoše čete četovati.Katić je postao bimbaša, kome su predati ljudi što čuvaju granicu.Zeka stade kupiti pod svoju zastavu sve što ne imađaše „nikog svoga do boga miloga”, što mu je „poginuti kao popiti čašu rakije”.On se smesti u Parašnici, gde se podigoše kolibe u kojima plandovahu „goli sinovi”, što behu strašniji Turcima od najuređenije vojske ćesareve.Prota Smiljanić je četovao na svoju ruku.To beše junačina kakvog samo vek rađa.On je verovao da mu Turčin Bošnjak, ili kako ih je on zvao: balija Bošnjak ne može ništa učiniti. — Ako ja poginem od ruke balije Bošnjaka, ne kopajte me!...Bacite me u... Ta je njegova reč sokolila sve.Sve što je s njim bilo verovalo je da je tako... Ilija Srdan je čuvao straže od Turaka što na Lešnici prelaziše Drinu... Pa da ne pominjem popove i mnoge druge.Ja brojim ljude čije junaštvo može doći u mitologiju.A svaki pojedinac zaslužio je da ga istorija slavi!... Te su čete krstarile Mačvom.One se brinuše o nejači.Ostali se vraćaše domovima da gledaju ili bar da naređuju domaće poslove. Skoro svaki dan bilo je ovde-onde okršaja.Ovo što se odmetnulo nije moglo mirovati.Ako Turaka nema da sami naiđu, onda ih oni potraže.Katić je bar dvaput u nedelji sa svojim pandurima prelazio Drinu da Turke u njihovom gnezdu potraži.Zametne čarku, izazove ih, namami preko Drine, pa bije.Tu mu je vazda bio Zeka sa svojim „golaćima” u pomoći...Nema stope zemlje mačvanske krvlju nezalivene i kostima nepotrušene... Šta li se činilo sa onima koji behu slabi i nejaki?... Gde je god turska najezda jača, upravo, kud je poveća turska najezda prolazila, tu su kuće i kolebe bile prazne.Narod su vojvode i buljubaše iseljavale u severozapadni kraj Mačve, blizu reke Save, kako bi ih, u slučaju kakve nevolje, ja pogibije, mogli na čamcima preko Save prevesti, te ih skloniti kod braće Srba u Sremu... Ti skupovi staraca, nemoćnih staraca, žena i nejake dece zvali su se zbegovi.Čitava sela behu u tim zbegovima.Ustanici su se brinuli za hranu, a ostalo kako je dragom bogu volja. Mesta sklonitija nisu ni išla u zbegove.Tu se vodio domaći život, ne onako kao pre ustanka, ali bar je čeljad bila pod svojim krovom zaklonjena, ako ni od čega, ono od zla vremena. Međutim, borba se bila iz dana u dan.Nije bilo većih sukoba, ali je vazda bio po koji buljuk Turaka, koje su ovi presretali i tukli.Svoje su mrtve, Srbe, saranjivali, a Turke su ostavljali da ih jedu ptice grabljivice. Plugovi počeše rđati, ali se tim više svetlela duga šara, koja je ovom vekovnom robu bila i otac i majka... Niklo je, raslo, napupilo, procvatilo, zametnulo se, pa — sazrelo...Sad mu je gida kao devojci udati se.I kad je to vreme došlo, onda je i onaj bednik postao junak.Strah je iščileo iz srca — došlo je doba osvete.Sad treba svetiti prolivenu krv od Kosova. „Niče raja ka̓ iz zemlje trava.” Sputila se noć.Polje je mirisalo barutom...Ustanici se povukoše u česte pod drva da ih ne bi na snu „bila vedrina.” Stanko se našao pored oca. Ja ne znam, ali ima trenutaka kad i radost okameni čoveka.Zanemi kao i u najvećoj nesreći.Tako je nekako bilo i kod Alekse.Od nekoliko dana on više ne beše gosa svoje pameti...Svaki trenutak otvarao mu je po jedan izvor sreće...On nije znao šta se s njim radi... Njegov Stanko!Ama je li mogućno da je to njegov Stanko?...Zar on otac tome mladome divu na koga svi oči upravljahu?...Zar on otac tome gromu čije oko seče kao oštra sablja, a opet pogleda onako gospodski, ponosito?!... I kad mu Stanko priđe ruci, on se zbuni; čisto bi je trgao od nekoga straha i, tako da reknem, stida što mu takav junak ruci prilazi!... Tako i sad.Stanko je sedeo uza nj, a on oseća kako mu srce strepi...Sin mu razgovara s popom, a on ne može da se nasluša onih pametnih reči što lete kao nestašni leptiri sa usana njegovih...Ne može ni popa da se nagleda, jer on je slušao tako pažljivo razgovor Stankov kao da to govori kakav starac od sto godina!... — Muka sam se namučio, moj popo, muka!...I ako, sa grehova mojih, duša moja bude u paklu mučena, ja mislim da većih muka biti ne može!...Dan-noć u strahu...Kad samo pomislim na moje kod kuće, kojih se svi odrekoste, kad pomislim da oni behu roblje nezarobljeno ni krivi ni dužni; kad pomislim kako se pravi krivac bezbrižno šeće po Crnoj Bari — u meni se uzmuti utroba!...Čini mi se, e se majčina hrana buni u meni i proklinje me!...Osećao sam njihove suze po telu mome, jer su me pekle kao živa žeravica!... — Ćuti, sinko, ćuti! — veli mu popa. — Sad mogu!...Iako sam četiri života uzeo na dušu, mogu ćutati, jer mi je duša mirna i srde na mestu...Ja verujem da sam grešan, ali bih bio veći mučenik da se nisam osvetio!... — Greh jeste — govoraše stari sveštenik. — Pa opet, ko mu zna!...Svete knjige vele: „Ne uzimaj tuđega života, jer nisi kadar jedne bele vlasi u crnu pretvoriti”.I tako je!...Što nisi kadar nekome dati, ne smeš mu ni uzimati!...Ama, sinko, to je nauka nebesna.Tako se može tamo, na nebu; ali ovde, na zemlji... ovde to ne može biti!...Mi smo ti stvoreni nekako drukčije.I evo, ja, grešni sluga oltara božjeg, ja ti kažem: nije dobro što si učinio, ali je pravo!...A stari rekoše: što je pravo i bogu je drago!... Stanko mu uze zboranu ruku i poljubi. — Hvala ti, popo! — reče on. — I kako da mu to ne učinim!...Ja podigao malo krova nad glavom — on mi ga zapali!Ja podgajio porod, potporu starim danima, odmenu iznurenom telu, sveću krsnu, na kome ću tekovinu i slavu ostaviti — a on mi ga robi i ubija!...Pa zar da ne skinem zulum sa sveta?... — Tako je, popo! — povikaše sa sviju strana. — Ja, kao sveštenik, ovo vam ne bih smeo govoriti!...Moj je posao da vam govorim o ljubavi, — nastavi popa, padajući sve više u vatru — ali kako i vi I ja možemo voleti onoga ko nam ruši u prah i pepeo svu tekovinu i čereči oštrim nožem naš podmladak!...Da nam bog srca i pameti dao nije, to bi sve moglo biti!...Ama ovako... neka oprosti Gospod!...Stanko, sine!...Iako božanski zakoni kažu da si grešnik, zemaljska pravda i mi, grešni ljudi, velimo ti: „Ko se ne osveti, taj se ne posveti!...” — Tako je!...Tako je!... — I tako je! — nastavi opet popa, skočivši na noge, a oko mu se zapalilo. — I drukčije ne može ni biti!...Jer, onda, kako bi nazvali ovaj naš ustanak?Mi se digosmo: ili da izginemo ili da dušom dahnemo; digosmo se da ubijamo i pobijemo onako isto kao što oni nas ubijaše; digosmo se da se oslobodimo, da možemo biti ljudi, da se možemo serbezno pružiti pod svojim krovom i na svojoj postelji, da možemo bez straha zagrliti i poljubiti svoje čedo, a da ne pomislimo da će ona mala, plavokosa glavica pasti od noža turskog; digosmo se da možemo biti ono što je bog hteo, stvarajući prvog čoveka — pravi ljudi!...I onda, neka je po sto puta blagoslovena krajina!...I neka si blagosloven i ti Stanko, sine moj!...Sve grehe tvoje primam ja na svoju staru dušu!... I diže ruku stari sveštenik i pogleda u ono zvezdano nebo: — Gospode! — viknu on. — Ti, koji si dao života i najmanjem crvu, blagoslovi delo naše!...Mi ne nasrćemo, mi se branimo! Sve je stojalo gologlavo oko sedog popa. Stanku se grudi nadimale...I popa ga blagosilja!...Ni dotle nije mislio na san i odmor, a sad ga to sasvim prođe.On priđe Aleksi, uze mu ruku i orosi je suzama: — Babo!...Ja osećam da mi je bog oprostio!...Oprosti i ti za onolike tvoje muke i nevolje!... A koji je to roditelj što mrzi svoje dete?Ima li igde, pod ovim božjim pokrovom, takog čudovišta?... Razume se da je davno oprostio.On je već i zaboravio svoje muke u ovoj radosti... Zora je sinula rumena i sjajna.Nijedan oblačak ne sakri sjajnog sunašca.Svetlo, veliko, pusti ono svoje sjajne zrake, te obasja poljanu rosom orošenu... — Čupiću! — reče Stanko. — Ti si naš vojvoda.I ja, kao tvoj mlađi, molim te: pusti me do kuće!...Zaželeo sam se svoga krova, svojih ukućana!...Otišao bih samo da celivam onaj svoj prag!... — Idi, Stanko!...Eto, i Aleksa može s tobom poći... Vetrić je šuškao zelenim lišćem, granje je puckaralo pod nogama, tice su pevale pozdravljajući beli dan, a kroz šumu se čula huka drinskih talasa... I sama pomisao da će serbezno prekoračiti svoj prag, razdragala je Stanka.A već ukućani: majka, braća, snahe, dečica...Pa Jelica... ta hrabra, lepa devojka!...Srce mu je igralo od radosti!... — Pomisli, babo!...Sad, o Ilinu dne, ravno šest godina!...Ala to behu muke!... I kao što ona poslovica kaže: dve se ribe na jednom žaru pekle, pa jedna veli: „Meni je zlo”, a druga: „Meni je još gore!” tako i Aleksa.On je verovao da se Stanko namučio, ali se nije opet mogao namučiti toliko koliko on. — Moj sinko, te još kakve muke!...Šta ti sve ne pretrpesmo ja i ona tvoja jadna mati!...Dan za danom osvitao je sve crnji i žalosniji!...Pa... nigde mu kraja ne vidiš!...Ljudi beže od tebe kao da si kužan.Toliko mi puta beše došlo da kidišem na ovaj jadni život!...Znaćeš, ako bog da, i sam šta su muke roditeljske; ali ono što ja preko glave preturih, ne dao bog ni najvećem dušmaninu!... Pa mu onda okrete pričati sve do sitnica...Stanko je išao pored njega oborene glave, slušajući muke i patnje kakvih nigda čuo nije. — Pa, opet, hvala je bogu!...On kad da — da!...Njegova je ruka vazda puna, a njegov je dar najslađi! — reče Aleksa i podiže kapu te se prekrsti. — I evo, dok ovo malo raščistimo od Turaka, i oženiću te!...Rad sam videti i tu radost za života...A, gle, ti za nju i ne pitaš!... Pa pogleda Stanka ispod oka. A ovaj junak, koji je toliko čuda počinio, koji je toliko puta smrti u oči pogledao — ne usudi se pogledati ocu u oči.Osećao je kako mu plamen liže obraze.I da je Aleksi bilo do toga, on bi mogao čuti kako mu srce lupa...Ali Aleksa ne slušaše to, on stade hvaliti Jelicu: — Alal joj mleko materino.To je junak devojka!...Znaš li, sine, kad si ono nju preko praga preveo, meni se učinilo da mi se sunce u kući rodilo!...I neka je blagoslovena ona njena ruka: čega se prihvati, napreduje!... I zanese se starac hvaleći Jelicu...On pričaše o njoj najlepše. A Stanku ode pamet daleko, daleko...On se sećao sviju sitnica iz drugovanja s Jelicom...Pade mu na pamet ona žetva...Jelica je bila s njim na mobi kod Šokčanića, baš su naporedo želi...Ona je pevala onu pesmu: On zapeo iz petnih žila da mu ona ne odmakne...Gonili su se od ručanice do zaranaka, i nijedno odmaći ne može...Znoj je kipeo, ali se nijedno na to ne osvrtaše... Najedanput, puče sapinjač pod grlom Jeličinim...Ogrlica klonu i baš na dnu samoga vrata smotri on mladež, koji je tako divno stajao na onom punom grlu devojačkom... — Šta ti je ovo? — upita on i taknu prstom mladež. Ona se zarumene, jer vetrić pirnu i razdrlji još više ogrlicu, te Stanko može videti i oblinu grudi njenih...Kao mahnita jurnu i pobeže... Ali Stanku to osta u pameti.Dosta puta u nesanim noćima mislio je o tom mladežu i grudima, a sad sve mu to izide pred oči tako živo i jasno kao da gleda Jelicu pred sobom. On nije slušao oca.Njega beše obuzelo milje, pa mu se razlilo po celoj snazi...Za njega je Jelica bila sva sreća zemaljska!...Neka Jelica bude njegova, neka dođe taj trenutak da sme poljubiti onaj mladež i pomilovati one grudi — pa treći dan neka ga kljuju orli i gavrani!... I bližeći se ataru svoga sela, i uspomene mu behu bujnije.Svaka staza, svaki žbunić beše mu po jedna uspomena iz prošlosti...Onaj hrast što je onako besno raširio svoju krunu, bio im je jednom zaklon od kiše.Na ovoj su stazi toliko puta razgovarali...Iza onog žbuna viknula ga je jednom, kad je tuda prolazio, pokazujući mu prvo jagnje koje su dugo, dugo zajednički milovali.Pa kako ga je milo tada pogledala. — Voleš i ti jaganjce? — Volem. — Ja bih se, da me nije stid, igrala s njim i dan i noć!... Pogledaj, molim te, kako mu je lepo oko!...Pa ovaj beli cvet na čelu!I... gleda, nekako, kao dete!... — Doista... — Nana mi se svakad smeje, ali me ne grdi...Ja svakom nadenem ime...I ne dam nijedno zaklati!...Sve kriju kad hoće da kolju, a ja posle plačem da se ubijem...Ne znam u detinjstvu, ali otkako sam omudrala, ja nisam okusila jagnjetine... Stigoše pred han.On beše prazan.Nigde žive duše, nijednog povesma dima da se s badže uzdigne. — Pustoš! — reče Aleksa. To Stanka trže iz njegovih sanjarija.On baci pogled na kućerinu i namršti obrve. — Da bog da sve turske kuće ovako propevale! — reče Aleksa. — Jesi video gde su me zatvorili? — Video sam. — Da se uvratimo!... — Nemoj, babo...Nemoj makar danas, jer mi je ovo prvi veseo dan posle šest godina, pa sam rad da mi ništa ovu radost ne pomuti!...Ostavi sutra... prekosutra... kad hoćeš...Samo danas nemoj!... — Dobro, kad veliš...Hajdemo onda kući. — Jest, hajdemo kući!... Ali pogled na tu prokletu kuću i ovo nekoliko reči što ih s ocem reče prekide mu ove lepe snove.U pameti se njegovoj počeše pored lepog lika Jeličinog pojavljivati i omrzli likovi: Kruška, Marinko, Ivan i Lazar...Pred oči mu izide ona strašna noć kad je oca izbavio...Duša mu se gadila od onolikog kukavičluka Kruškinog i Marinkovog...Kao da je osećao njihove hladne leševe pod svojim prstima...I on okrete glavu na drugu stranu da bi pobegao od te gadne slike... Ali na drugoj strani stojaše Ivan i Lazar...Ivana opkolio beo dim, a on moli i preklinje da mu da života, moli ga kao boga...A Lazaru klecaju kolena... lice bledi i modri, usne poplavile... — Ih — reče — ala je to gadno! — A šta? — upita otac. — To... kad čovek nešto radi, pa posle, kad mu za to dođe plata, a on savije grbaču kao đeram!... — Misliš Lazara?... — I Lazara i Ivana i ona dva gada!...Ja bih pre progutao kuršum nego što bih zamolio!... — I ja! — reče Aleksa ponosito. — Kad mi život dotle dođe da se moram za nj čoveku moliti, ja bih ga pregoreo!...A oni... valjda strine?... — Gadovi!...Šteta što im bog dade onaj lik čovečji!...Ja, babo, volim junaka, pa neka mi je krvni dušmanin!I, evo, živoga mi boga, velim ti: ako se kadgod susretnem s junakom, i ranim ga — na pleća ću ga svoja natovariti i skloniti da ga ne kljuju orli I gavrani! — Jest.Junaka treba...Grehota bi bilo ostaviti mu telo nezakopano... — A ovo!... — I Stanko pljunu i odmahnu rukom. — Ovo su smrdljive stenice što te napadaju iz mraka.A kad im staneš oči u oči, oni se viju kao crvi!...Mislio sam da je bar Lazar drukčiji!...Ja sam mislio da je junak; i, mladosti mi moje, babo, da je to bio, ja ih ga saranio kao čoveka, čak bih popu zamolio da mu telo opoja!...Ali ovako!...Ovako samo žalim što sam s takim gadom rastao i odrastao i što sam toliko drugovao s njim da mi je čak i jaran bio!...Žalim za svakom miloštom, za svakom lepom rečju što mu je kad rekoh!...I mrtvoga se stidim!... Aleksa mu je odobravao.Njemu se činilo da se drukčije oni ne bi ni mogli kazniti po zaslugama nego kako ih je Stanko kaznio... Već behu na domak kući.Kad vide Stanko kako se mirno vije onaj beli dim s krova njegova i kako pravo ide gore k nebu — njemu zaigra srce....Za trenutak iščileše gadne i stvori se lepa, domaća slika... — Stanko, rano moja!...Stanko oči moje!... — zapevala je Petra padajući sinu oko vrata i ljubeći ga... I ljubiše se i grliše se... Ona mala dečica obisnula oko pasa njegova vičući: — Čijo!... On je ljubio sve...Srce mu se razigralo u grudima...Pa još i Jelica tu! — Stanite! — reče on i zbaci kapu s glave.Treba još nekog da pozdravim!... Pa priđe kućnjem pragu, kleče, prekrsti se i celiva ga. — O, gnezdo moje!...O, radosti moja!I ti, Jelice, i vi deco!... I kad svi priđoše, on se diže, pogleda ih i reče: — Čuli ste jednu moju zakletvu.I ja sam je izvršno, junački izvršio!Sad čujte drugu!Sjajno sunce, sprlji mi oči ako ne poginem čuvajući i braneći ovo gnezdo, koje mi ovog časa dade toliko radosti koliko samo bog pravednicima u raju daje!...Sad, hajdemo u kuću!...I uđoše svi. Ali se u tom dobu nije dalo nikome sedeti mirno pod svojim krovom.Jeste li kadgod pokušali da darnete osinjak pun osa?...Onda ste videli kako rojem polete u oči.Tako isto i Turci.Darnulo se u njihovo gospodstvo, u njihovu silu.Zar se pogani rajetin smeo drznuti da digne ruku na svog gospodara?... I diže se sila koja je bagatelisala te male čete što ne imadoše čestito ni džebane. Tako otpoče borba, koja je trajala iz dana u dan.Nije nikakvo čudo bilo naći leš na putu.O tome se više nije ni vodilo računa.Ubiti Turčina, to beše obična stvar, onako isto kao na jutro potegnuti čuturu... Kao što rekoh, Čupić je napravio dobar raspored.Srdan Ilija čuvao je straže od Turaka od ušća Jadra u Drinu, pa niz vodu do Badovinaca.Sima Katić je od Badovinaca pa do ušća Drine u Savu; a samo ušće Drine čuvao je strašni junak Zeka Selaković, pobratim Stankov. Oko njega se okupila sva družina Stankova, ali ga više ne zvaše harambašom nego buljubašom (kapetanom). On se nastanio u Parašnici.Tu je razvio barjak slobode i pozvao sve osvetnike.I zbilja, njegova je četa rasla.Mnogi uskoci iz potlačene srpske zemlje dolaziše pod njegov barjak.Evo kako je on primao u svoju družinu: — Odakle si? Onaj kaže. — Kako ti je ime? I to mu kaže. — Radi čega si ostavio svoje ognjište? — Od zuluma.Turci mi pobiše svu čeljad i kuću zapališe. — Ko ti je dušman? — Svaki koji čalmu nosi i klanja Muhamedu. — I ti si došao meni? — Tebi, buljubašo. — Jesi vičan svakoj muci i nevolji? — Ne znam šta bi u dobru radio!... — Umeš li puškom gađati? — Sigurno kao dlanom. — Jesi plivač? — Kao patka! — A ronac? — Kao riba! — Umeš li poginuti? — Kad god to dragom bogu vola bude!...Bez njegove volje ne umem, ali umem ubiti!... — Onda te primam!... Eto, samo su takvi bili primani u Zekinu četu.Ko nije imao sve te vrline, Zeka ga je slao vojvodi Čupiću da ga on preda kome drugom, ali ga u svoju četu nije primao... Jedne večeri sedeli su oko vatre...Zeka se grohotom smejao šalama Zavrzanovim, dok ti se stvori među njima Deva.Čim ga videše, poskakaše.On samo povuče Zeku za rukav...I čim se sašapta s njim, Zeka se okrete: — Dede, ko je junak? — Ja!...Ja!... — zagraja sa sviju strana. — Ronci mi trebaju. — Svi smo! — reče Zavrzan. — Onda...Evo vas osmorica!...Udarite vodom, doplovite do turskih šajaka što su na onoj strani...Ti, Devo, reče da imaš alat? — Tu je! — reče Deva, skidajući belu prtenu torbu što je beše uprtio. — Osam svrdlova.Nisam mogao više naći! — Dosta! — reče Zeka i uze svrdlove te ih razdeli onoj osmorici. — Na!Evo vam svima po jedan.Sad udarite ovuda na vodu, pa se krijte po vodi dok se šajke ne navezu.Čim ih navezu, vi svaki uzmite po jednu i bušite ovim svrdlovima.Zavrzan se slatko nasmeja. — Ja duševna čoveka, bogo milostivi!Sad, eto, hoće i ribe da hrani!...A ko to izmisli? — Deva — reče Zeka. — E, jest domišljan!...To mu vredi turske carevine!... Deva samo odmahnu glavom, a Zeka nastavi: — Da se pohita!...Ja ću ih s ostalom družinom već pričekati na obali!... — Da se ide! — reče Zavrzan, svlačeći ruvo sa sebe. To isto uradiše i ostali, i, ostavši do polovine nagi, uzeše svrdlove...Zavrzan ga diže uvis: — Bog te dao rataru, sad si alat i ratniku!...Alal ti vera, Devo!... — I zamače s družinom u šibljak!... Noć se spustila mračna...Oblaci se razigravahu po nebu kao mrki vuci.Ovde-onde šine munja... Turci se spremahu za prelazak.Bilo ih je do jedan buljuk...Razgovor se među njima vodio tiho, mirno; znali su da tuda četuje Zeka buljubaša, čije ime za kratko vreme posta strašilo... — Hoćemo li, ljudi? — Hajde, biva. — Samo lagano...Ako se dočepamo obale i luga, nije nam ni brige... I Turci se približavahu obali. — Dede, Aso, ti imaš dobre, oči: pričučni pa pogledaj vidi li se kogođ na obali?... Aso pričučnu i stade razgledati.Potraja nekoliko trenutaka, i on se diže: — Ni šibljika se ne miče, možemo slobodno poći. Priđoše drešiti šajke.Voda je huktala kao besna.Kad joj glavu prineseš bliže, kao da čuješ zvona u daljini. I samo to; sve drugo beše mirno kao u grobu...Neka tajanstvenost obavila prirodu. — A šta li je ono?... — upita Aso i zagleda se u vodu...Ja grdnog soma što zaroni!...Stoji koliko čovek!... — Nije dobro što ribe viđaš... — reče jedan stari Turčin. — Kako bi bilo da mi ovdje prenoćimo, pa sutra da se navezemo. — A gde ti je hvala, đedo!... — privikaše nekoliko njih. — Ja velim da bismo pametnije ovako uradili! — reče starac. — Da idemo!...Da idemo!... privikaše neki. — Valah, ne bi s goreg bilo ni ovde prenoćiti pravo veli đedo! — privikaše drugi... — Ma, ljudi, meni se zlo sluti! — Ti si i onako zloslut!Ostani, pa se vrati hanumi — mi idemo! — reče mu jedan. I počeše ulaziti u šajke. — Ovako je bole — govoraše onaj što je đedu koreo. — Ako presaldumimo noćas i dokopamo se luga — onda mi ič brige nije!A preći ćemo.Nigde žive duše!...Niko nam se, biva, i ne nada!...Pa onda ćemo lugom do Šapca; a kad budemo u gradu, bar će nam se reći da smo junaci!... Odrešiše šajke, i voda ih ponese...Strašno izgledaju na tavnoj noći te drinske šajke, jer one plove poprečke, pa izgledaju kao neke grdne tičurine sa raširenim krilima... Naoružani dugim šarama, Turci lagano i tiho razgovarahu...Pogledali su često na desnu obalu, spremni da odgovore na napad. Ni sanjali nisu otkud im opasnost dolazi... Najedared viknu đedo: — Šta je ovo? — Šta? — privikaše sa sviju strana. — Voda kulja!... I zbilja, na nekoliko mesta izbijahu živi vodeni ključevi na šajci.Zamalo i voda potopi dno i osetno se moglo opaziti kako šajka tone... Dok privikaše i iz drugih šajaka: — I u nas tako isto! Zavlada strah...Turci se okamenili.Nikome da padne na pamet šta treba raditi... Tako je trajalo nekoliko minuta.Voda je međutim kuljala sve više i više.Davno je prešla preko kolena... Najedared šajke se stadoše okretati, jer behu pale u vrtloge, strašne drinske vrtloge...Neko viknu: — Sad smo propali!...Skači u vodu!... Skoči jedan, pa kao u bezdan.Više se ne pojavi...Skoči drugi — isto tako... Turci se skamenili...Šajke su tonule, a oni ne imadoše kuraži baciti se u nedra te ale što tako huči... — Jao! — dreknu đedo, i nestade ga u valima. — Što to bi!? — upita preplašeno jedan. — Meni se učini da ga njetko svuče. Na drugoj šajci dreknu drugi... Vazduh se poče prolamati od piske i jauka.Čudnovato se sve to mešalo sa hukom talasa...Goli sinovi već poskakali na šajke, pa odatle bacahu i gurahu jednog po jednog u vrtloge... Za trenut oka voda proguta i šajke i tovar, samo se goli sinovi spasoše.Oni isplivaše na obalu. Pred njima se pojavi Zeka. — Gotovo? — upita. — Sve! — odgovori Zavrzan. — I šajke i Turci!...Drina nam je bila ne može bola biti!...Mene je toliko zamilovala da me htede nekoliko puta na dno povući!...Jedno dvaput me baš žestoko usuka: stojao sam kao kukuruz kad ga suša zapeče!... — To je bilo u vrtlozima? — upita Zeka. — U vrtlozima. — Dobro je...Nego da se povučemo u šibljak — reče buljubaša. Taman se krenuše, a Stanko među njih. — Pobratime, — reče Zeki — s tobom moram govoriti.Nosim ti pozdrav od Čupića. I odvoji se od čete. — Turci su navalili sa sviju strana...Neki su prešli na Prudovima, neki kod Lešnice, a neki na Podinama.Sila je golema.Čupić me posla da ti javim da pođeš Balotiću i tu ćeš se s njima naći! — Dobro! — reče Zeka. — Još nešto, pobratime! — Šta, pobro? — upita Zeka. — Ovo te molim ja: primi me u tvoju četu!...Zeka mu sastavi ruke oko vrata. — Evo ti starešinstva, pobro! — To neću!Zar ti, koji tolika čuda gradiš, nisi valjan starešina?I, posle, šta mi je to: starešinstvo?...Ako bude potrebe, lako ćemo se dogovoriti; a, posle, i tvoji ljudi već tebe poznaju... — Onda, pobratime, dobro mi došao! — I Zeka izdade nalog da se kreću... Propišta crna zemlja pod grdnim teretom...Turski buljuci nicahu sa sviju strana, kao pečurke.Grad šabački i polja oko Šapca behu pritisnuta vojskom...Digla se sila da uništi slobodu; digao se car iz Stambola da zgazi šaku jada, dojučeranje robove svoje... Poslednjih dana jula i prvih dana avgusta 1806. godine samo je puška pucala...Tu nisi mogao dahnuti čista vazduha od barutnog dima i prašine što je dizahu kopite konjske... I borilo se, tuklo se na sve strane; oživeše česte i žbunovi; iza svakog trna puška je pucala... Na jednoj strani zapovednik vrhovni vožd, Kara-Đorđe, s vojvodama: Lukom Lazarevićem, Stojanom Čupićem, Milošem Pocercem, Jakovom Nenadovićem, Cincar-Jankom, Cincar-Markom, Jankom Katićem iz Rogače i još mnogima...Na drugoj Sulejman-paša, što ga zvahu Kulin-kapetan, s delijama bosanskim: Mehmed-kapetanom iz Zvornika, Sinan-pašom Hercegovcem, Mulom Sarajlijom, Beširević Asom i drugima. Kara-Đorđe je imao malo ljudi prema turskoj sili.Ono što je pred Turke stavio, bilo je svega 15.000 s konjicom.Međutim, Sulejman, ili Kulin, vodio je vojske preko 50.000 ljudi. I to beše sam poturčenjak, junak, brat, jer jezik mu je maternji srpski jezik!... Kara-Đorđe je u samom polju mišarskom iskopao šanac, baš na onoj ravnici na vrhu brdašca mišarskog.U šanac je smestio nešto pešadije, a ostalo je razasuo po onim čestama.Vojska što je u šancu bila nije vodila borbu; to je bila glavna trupa; a čarku su zapodevale s Turcima one omanje četice. U utornik, 31. jula, oko velikih zaranaka, dovedoše Kara-Đorđu jednog Turčina što se sam predao.Kara-Đorđe je baš nešto govorio s Lukom, Jakovom i Čupićem, kad mu javiše. — Dovedite mi toga Turčina! — zapoveda on.Čim ga izvedoše pred lice Voždovo, Čupić se pljesnu rukama: — Deva! — viknu on. — Ja sam, Stojane. — Odakle ti?! — Iz grada. — Ti ga poznaješ? — upita Kara-Đorđe Čupića. — Bog s tobom!Zna ga sva Mačva!...On je mnogu kadu ojadio!... — Kojekude...Pa šta si radio kod Turaka? — upita ga Vožd. — Hteo sam saznati šta nameravaju. — Pa jesi saznao? — Jesam...Sutra zorom kreće Kulin svu silu na tebe.On će udariti ovuda drumom, jer mu je namera prodreti do Beograda...Vojske ima mnogo, ali to nije ništa!...Naša vojska nije onako velika, nema ni onoliko oružja, ali ima više srca!...Ja sam gledao kako nekoliko ljudi razgone čitav buljuk. — Dakle, sutra? — Sutra zorom... — Kojekude... idi, odmori se... — Ja nisam nikad umoran. — Onda si gladan...Idi se prezalogaji i... kojekude... skini to tursko ruvo... — To sam već i sam mislio! — reče Deva, pa se skloni u onu tišmu da potraži gutljaj rakije i zalogaj hleba. — Onda da se dogovorimo šta nam valja raditi — reče Kara-Đorđe. I stadoše praviti raspored borbe.Dokopaše da Luki Lazareviću dadu konjicu.On će zauzeti levu stranu bojnog poprišta i sakriti se s konjicom u gustim čestarima.Na dani znak iz šarampova (šanca), a to je pošto se treći top ispali, udariće jurišom s boka na Turke i probiti se kroz njih...Janko Katić poći će sa svojom trupom naviše, Oridu, i tu će pričekati silu tursku.Jakov Nenadović će zauzeti put što vodi Dobravi, a to je današnji drum što vodi od Šapca Valjevu.Stojan Čupić i Miloš Stojićević rasporediće Mačvane i Pocerce tako kako će praseći Turcima odstupnicu Šapcu... — Kojekude... jesmo li uglavili? — upita Vožd. — Jesmo — rekoše vojvode. — Sad neka svaki ide svojim ljudima. I raziđoše se. Osvanu 1. avgust.Od rane zore počeše talambasi, svirke i borije.Turci se spremahu za polazak... Nebo beše prošarano oblacima...Od Drine se dizao jedan poveći gust oblak.Vazduhom zavladala tišina...Sve se utišalo, samo si mogao videti kako vetar ovde-onde povija suvu sparušenu travu po poljani... Ali zemlja potutnjuje od sile...Prisloniš uvo k zemlji i lepo razaznaješ topot konjski. Ljudi koji behu u šarampovu razgovarahu: — Ovo što je do danas bilo, nije ništa — veli jedan. — Ja mislim da će tek danas biti okršaja!... — Vala, neka bude! — veli jedan šaljivčina. — Ovako sedimo kao babe!...Pa i ovi Turci kanda nisu pravi Turci!...Opališ na njega, a on odmah nokat u ledinu, pa bež̓ u grad!...Da mi je ovako udariti na kakvog iđita!... — Čini mi se, danas će biti i iđita!...Slušaj kako tutnji... I zaista, tutnjava dolazaše sve bliže i bliže...Već se mogaše dobro razaznati topot kopita. Kara-Đorđe iskoči na bedem i stade gledati. U taj par pojavi se vojska.Svirke, talambasi i halakanje prolamahu nebo nad Mišarom. Prvi redovi išli su bezbrižno, zaturili šare na ramena kao vrljike... Kara-Đorđe šetaše šancem mirno.Nijedan mu se ribić na licu ne pomeri.On gledaše vojsku kako se približava... Onda se okrete tobdžiji: — Pazi! — reče. — A vi — reče ratnicima — nemojte pre paliti dok top ne pukne!Ali dobro da mi gađate!...Grehota je da kuršum džabe ode!...Kojekude... on je danas skuplji od glave!... Prvi redovi Turaka dođoše već na domak bedemima šarampova.Kara-Đorđe skoči u šarampov, priđe topu, pogleda u nišan i reče hladno kao da boga naziva: — Pali! Tobdžija prinese vitilj i trešnjevac riknu... Plotun mu ne dade ni izdušiti... Prolomi se turska vojska, ali samo za trenutak...Pade čitav les, ali kao god kad štapom po vodi udariš, posle jednog trenutka ne znaš gde si udario; tako isto Turci popuniše prazna mesta.Tobdžija beše opet top napunio.Kara-Đorđe priđe i pogleda opet nišan. — Doro je! — reče. — Pali!... I opet riknu top, i opet zagrme plotun, i opet se uskomešaše i prolomiše turski redovi... Sad i Turci pripucaše.Zapevaše kuršumi svoju samrtnu pesmu... Kara-Đorđe reče: — Ne pucaj!...Samo kad top pukne, onda po jednu vatru!... Ali se Turci naglo približavahu...Mogao si svakom lice sagledati. Kara-Đorđe naredi te puče i treći top...Pošto se grmljavina prolomi, on pogleda na onaj gusti čestar levo... Najedared zatutnji nešto... zazveketaše sablje kao po nekoj višoj zapovesti, i puške turske umuknuše.Sila zastade i okrete se...I jeknu kroz vojsku: — Opkoljeni smo!Sve će nas potući kao miševe! Na svakom licu beše izvajan strah...Oštro oko Kara-Đorđevo smotri to.On je očekivao taj trenutak.Skoči na bedem, trže nož pa viknu: — Za noževe!... I upadoše u Turke kao ljuti risovi.Zbunjeni, preplašeni, Turci ne umedoše ni rukom maći... Jedan borac pričao mi je i opisao taj trenutak ovako: ko je imao jatagan, kosio je kao oštra kosa; ko nije imao, on je klao svojim nožem.Gledao sam jednoga dečaka, nije mu bilo sedamnaest godina, sitan, malen, pa kako nije imao noža ni jatagana, on dokopao neku britvu pa uhvatio jednog Turkešanju što bi ga mogao u zubima nositi, zakocaćio mu glavu pa struže britvom... Poraz je bio očevidan.Turci, kad dođoše sebi, više i ne misliše na borbu i odbranu nego na bekstvo...Jurnuše na sve strane...Ustanici ih ubijahu i praznim puškama, kao vrljikama...Tu, baš na samom Mišaru, pogibe Sulejman, Kulin... Sukobi se s Lukom...I potegoše jedan na drugog kuburlije, ali slagaše.Oni potegoše sablje i Kulin skrši Lukinu sablju do balčaka...Kad se Luka vide na nevolji, on skoči s konja i pobeže u čestu.Turci se skleptaše oko bogatog takuma na konju, a Kulin se naturi za Lukom.Međutim, Lukini ga momci dočekaše vatrom iz pušaka i oboriše na mesto. Pršte turska vojska...Vojvode se naturiše za njima u poteru...Bežalo se to na sve strane; čak su neki i na Savu udarili, ali je i tamo za njima otišla potera... Baš licem na Veliku gospođu Stanko stiže doma.Sve živo potrča iz kuće preda nj. — Jesi živ? — Hvala bogu! — A vi? — Sve je dobro, bogu hvala! On se stade zdraviti s ukućanima.Ovaj put pozdravi se i s Jelicom... Devojku je oblilo rumenilo.Ona sagla glavu, oborila oči zemlji, pa se lepo videla senka dugih trepavica što je pala po onim rumenim obrazima. Beše zaboravio da joj pusti ruku.Osećao je raj držeći njenu ruku u svojoj. To opaziše i Aleksa i Petra i osmehnuše se.Aleksa dodade više u šali: — Pa dobro... dobro!...Pusti joj barem ruku. Jelica, kao oprljena, trže ruku i pobeže u kuću!A on osta na mestu kao okamenjen od stida... — Eh, eh, eh... dobro... dobro!...Nego, hajde u kuću!...Vidim ja već šta tebi treba! — reče Aleksa i potapša ga po plećima. I pođoše u kuću. — Sinoć smo ti se nadali! — reče mu otac. — Bio je ovde i popa!...Deva nam dođe i reče da si živ i zdrav, a bogami, bili smo u strahu! Zasedoše oko ognjišta.Petra upiljila u njegovo muško lice, nije mogla da ga se nagleda. — Pričaj nam kako je bilo tamo! — reče Aleksa. — Čekaj da ga se prvo sita nagledam! — reče Petra okorno. — Eh, sita!Kao da je to najesti se, pa biti sit!...Eto, pa ga gledaj, a on neka priča!... I Stanko razveze nadugačko i naširoko priču o boju mišarskom. Taman se on raspričao u najveći jek, a dođe popa s Jovom Jurišićem.Nazvaše boga i pozdraviše se. — Eto, malo sedosmo, pa nam Stanko priča — reče Aleksa. — Ja žestoka boja, bogo milostivi!...Pa to se, međer, junački ginulo. — Junački! — potvrđuje Stanko. I morade ponovo prisesti i popu opričati od početka do kraja.Oni slušahu njegovu živu priču s najvećom pažnjom. — Pa šta je bilo s Lukom? — upita pop Miloje. — Zar pogibe? — Ko?...Vojvoda Luka?...Ne gine taj lako! — reče Stanko. — Još će on mnogom Turčinu zapržiti čorbu! — Pa kako osta živ kad su ga Turci sa sviju strana opkolili? — Evo kako!...Kad mu Kulin prebi sablju i kad vide da će poginuti, on priteže konju dizgine i stuknu ga nekoliko koraka nazad; onda se maši pasa, trže arbiju i polete, dojuri do Kulina i udari ga onom arbijom po nosu tako da ovoga svega krv obli. — Aih! — pljesnuše rukama svi. — Turci se skleptaše oko starešine, samo jedan polete pravo k njemu.On ti ga dočeka onako na konju, izvuče nogu iz uzengija, kad mu se Turčin sasvim primače, udari ga nogom u lažačicu...Turčin se izvrte, jaučući, a on skoči s konja i pobeže u neki čestar. — Alal mu vera! — reče oduševljeno pop Miloje. — Ja posle nisam tu bio — nastavi Stanko — ali čuo sam, proneo se glas, da je vojvoda Luka poginuo...Video sam Čupića kako se zaplaka...Kažu da su i vojvodi Đorđu suze udarile!...I već ožališe ga.Kad jest!...Taj ti sin pred veče izašao iz čestara, uvijen kao bula, pa pravo vojvodi Đorđu... — A što se uvio? — upita Jova Jurišić. — Svega ga izrešetali turski kuršumi!...Trinaest rana na njemu! — Trinaest?! — Jest, trinaest, ali ništa to!Posla ga vojvoda Đorđe u Orašačku adu da se vida!I izvidaće se... Još su ga štošta o pojedincima raspitivali, a Stanko im je o svemu pričao...I razgovor se oteže do ručanice. Tada se postavi sovra.Popa i Jova digoše se doma. — Da ručamo! — reče Aleksa. — Danas nećemo!...I nama je praznik — reče popa. — To ćemo sutra — dodade Jova smeškajući se. — Onda dobro — sutra! — reče Aleksa. Stanko vide njihove poglede i osmejke i pitaše se: što li se onako smeškaju?... Pošto ispratiše ovu dvojicu, oni zasedoše za sovru. Pred samu noć diže se Stanko iza sovre i stade obilaziti baštu.Dođe do obora i vide Jelicu gde krave muze.On joj priđe. — Zar ti? — A što ne bi? — reče ona, a rumen je obleva. — Ne korem, nego... hvala ti!Jelica ne odgovori ništa.Zamajala se odajajući tele. — Da držim tele? — upita Stanko koliko samo da počne razgovor. — Možeš! — reče ona. I on priđe, uhvati tele za uši i čuči preda nj.Jelica počne musti, a on se zagledao u nju...U tolikim je borbama bio, pa mu svaku beše lakše početi nego razgovor s Jelicom...Svezao mu se jezik!... — Pa šta mi ti radiš? — upita je, koliko da rekne štogod. — Eto... — Jesi me poželela? Ona ga samo pogleda onim njenim velikim očima, kao da bi htela reći: što pitaš? — Ja sam se tebe uželeo kao dete majke!... Ona je muzla...Mlazevi mleka šibaju u muzlicu... — Šta ti je?!... — Zar meni? — pita ona. — Tebi, jest!...Zar ne progovorismo toliko godina reči čestito, pa jako te pitam, a ti ćutiš! — Šta da ti kažem? — Pa... eto... — reče on odobrovoljivši se — jesi me poželela? — A što me pitaš?!...Zar ne znaš?!... — Pa... znam, ali sam željan tvoga razgovora!...Željan sam čuti to iz tvojih usta!...Znaš otkad to nisam čuo!...Šest godina ti si bila moj san...Ja sam u pameti zamišljao samo tebe... pa jako... hoću da to čujem iz tvojih usta!...Jesi me poželela? — Jesam!... — Mnogo?... — Kao travka rose! — reče ona, a rumen joj obleva lice... — Da te nisam volela, ja ne bih prekoračila tvoga praga!...Ti znaš kako kod nas glede odbeglu devojku.Ja sam i begunica postala, samo da bih tvoja bila!...Meni je tvoj krov miliji od moga!..Ja bih, čini mi se dala onu kuću u kojoj sam se rodila, samo za jedan ćošak tvoga doma!... Stanko je slušao, a duša mu se zanosila. — Jesu li ti dobri bili u kući? — Kao rođeni!...Bolje nego rođeni!...Od babe pa do najmanjeg deteta u kući sve me pazi!...Ono što u svojoj kući ne imadoh — našla sam ovde!...Pusti tele!... On pusti tele.Ona uze muzlicu i ponese u kuću, a on iđaše pored nje opijen i zanesen... Spusti se noć...Na nebu nijednog oblačka, a plavetnilo nebesno osuto zvezdama, kao zelena trava rosom u proleće. Stanko se odvojio od ukućana i otišao u voće da tamo sačeka Jelicu. Prezao je na svaki šušanj i izgledao...Najzad se sve u kući smiri... Eto i nje...Još izdaleka je smotri i pođe u susret. — Ih, pobogu!... — reče nestrpljivo. — Morala sam pričekati dok poležu... — Pa ja se i ne ljutim na te; na njih mi je krivo!...Nego... da sednemo... I, uzevši je za ruku, odvede je duboko u voće, te sedoše...Trava je bila dosta rosna, ali se nijedno na to nije obaziralo. — Znaš li — reče Stanko — otkad se ovako ne razgovarasmo?...Ja sam željan tvoje reči!Reci još jedared da si me poželela!... I, uhvativši je za ruke, upilji u njene oči i lice... U ovoj tihoj noći, u ovoj nemoj tišini, sama s onim koji joj je dražiji od očiju, Jelica oseti kako joj krv udari u glavu... I ne umede ništa odgovoriti. — Je li, bolan!...Što mi ne kažeš? I primače joj se još bliže, pa joj obavi svoju snažnu, mušku ruku oko pasa... A devojka izgubi pamet...I nehotice odgurnu njegovu ruku, odgurnu je gotovo besno... — Šta ti je? — upita je Stanko. Ona skoči: — Ništa... ne diraj me! — Zar ja tebe nisam nikad zagrlio?! — Jesi... ali... sad samo nemoj!...Nemoj molim te kao jedinog boga! — Ama, zašto? — Ne umem ti kazati!...Ali mi se čini da ću s pameti sići ako me se dotakneš! A sva je drhtala kao prut.Da je Stanko bio pribraniji čuo bi kako joj srce bije...Ali i on beše poleteo u svoja nebesa žudan i žedan, pa naišav na taku prepreku — naljuti se. — Dobro! — reče i saže glavu. Zavlada mrtva tišina...Ni vetrić ne šušnu; samo su nemi svedoci sanjivo žmirkali... I Jelica oseti bol u duši.Po glasu Stankovom slutila je da mu nije pravo...A njoj beše žao što se naljutio. — Šta ti je?... — upita prišavši mu. A Stanku dođe da se zaplače... — Ti se ljutiš...A nemaš prava!Ja ti nisam htela ništa nažao učiniti!... Poćuta, pa kad ne dobi nikakva odgovora, ona opet reče: — Nemaš pravo!...Nemoj se ljutiti!... — Zar da te ne smem ni zagrliti? — procedi on kroz zube. — Smeš... ali sad nemoj!...Nemoj, tako ti onoga što ti je najsvetije!...Nikad te više nisam volela nego sad, jer bi mi sad bilo ubiti se, kad te vidim ljutita, kao udariti dlan o dlan!...I dosad je tvoja ruka padala na moje rame i obvijala se oko moga pasa, ali ovog čuda nije sa mnom bilo!...Ja osećam da će mi srce izletiti iz prsiju ako me se samo dotakneš...Poludeću, znaš li, poludeću!...I nemoj me gledati tako okorno!...Ja sam samo tebe volela, tebe jedinog!...Ja sam pljunula na svoj rođeni prag, primila kletvu i babinu i materinu, kao velim: s tobom ću srećnija biti i prokleta nego... s onim blagoslovena!... Pa je poliše suze...Kad poče jecati, Stanku se dade na žao...On je uze za ruku i privuče k sebi, a ona mu pade na rame i suzama orosi srmu na dolami... Osetivši glavu njenu na svome ramenu, Stanko zaboravi na sve...Obavi joj ruke oko pasa, pa joj stade ljubiti smeđe kose i plačne oči... Milje mu se razlevalo telom.Devojka u njegovom naručju postajaše sve mirnija; onaj užasni nastup plača popusti i poljupci se stadoše vraćati... Ona se trže: — Šta činimo mi?! — reče užasnuto. — Ne boj se!...Sutra će nam i roditelji ovo blagosloviti!...Ko se voli, onaj se i ljubi! — reče Stanko zanosno, držeći je u svom naručju... A sunce na smiraju, a u avliju Miloša Sevića padoše gosti.Popa Miloje i Jova Jurišić pošli s Aleksom da ga namire s Milošem. Pozadi je išao Stanko, dičan kao bor, ponosit kao soko.Čeljad se užurbala da ih dočeka, te jedno po jedno prilažahu ruci starinama. Na pragu ih dočeka Miloš gologlav. — Dobro veče! — Bog dobro dao! — Raduješ li se gostima? — pita pop Miloje. — Dobrim svakad!I pozva ih u kuću. U sobi domaćinovoj beše postavljena sovra, ali na sovri ne beše ničega sem drvenih slanika sa solju. Zasedoše i povedoše razgovor o ustanku, jer o čemu bi se i moglo govoriti u to vreme.Pričahu razne priče i junaštva, i razgovor beše toliko zanimljiv da se oteže vrlo dugo... Jedva u neke seti se pop. — Ama, Milošu, mi dođosmo do tebe!... — Kojim dobrom? — Ja mislim da ćeš se i sam setiti!...Ali, ako se ne sećaš, da ti baš kažem!...Dođosmo da vas — tu pokaza na Aleksu — izmirimo i sprijateljimo!...Da je bog hteo, i da mi bismo malo pametniji — ovo bi se i lepše svršilo!...Ali sad, što mu je, tu mu je!... — Pa ne branim, popo! — Onda, reci šta tražiš? — upita Aleksa. — Šta daš! — odgovori Miloš. — Pa lepo — reče Aleksa. — Ni to se ne da karati! I stade drešiti kesu. Spusti deset dukata na sovru. — Je l̓ dosta u kuću? — Dosta. — Šta još treba? — Da pozovem čeljad!... — reče Miloš.I tu Aleksa plati svakome od čeljadi ponešto.Kad sve bi gotovo, onda popa reče: — Sad se poljubite! I otpoče ljubljenje.Aleksa se ljubio sa svima u kući, a Stanko je ljubio starije u ruku; sa ostalom čeljadi i on se ljubio. Kad se i to svrši, Miloš reče: — Dajte, deco, večeru!... Sovra se za časak prepuni jelom.Napolju poče gruvati pištolj za pištoljem. — Eh, da je bog drukčije rekao!... — reče Miloš, uzdahnuvši. — Mi smo krivi! — reče pop Miloje. — Nas đavo zavede da poverujemo onom lažovu!...Al̓ sad, što je bilo — bilo!... — Pomenulo se, ne povratilo se! — reče Aleksa. — Što sam preturio preko glave — preturio.Ono mi je odnelo nekoliko godina života...A, naposletku, dosta se i živelo!...Dosta sam i zla i dobra video.Šta bih ja to još mogao očekivati?...Nego, spasi bog! — Na spasenije! — Pa kad misliš svadbovati?... — upita Miloš. — Ja mislim da ne otežemo.Nije ovo vreme za čekanje! — reče Aleksa. — Bogami, i nije! — rekoše ostali. — Od danas u drugu nedelju...Neka njih popa Miloje lepo privenča... — Pa lepo! — Rekosmo li? — Rekosmo... Bilo je gluvo doba kad se kući vratiše... Čudno vreme, zaista!Dok na jednoj strani puška gruva i krv se lije potokom, dotle, evo, ovi svadbuju!... I to se čini oprema kao da je najmirnije doba!...I ukućani se raduju i vesele!...Sprema se kićena čutura, podnizana niskama talira i cvancika, i jedan ukućanin uzima, meće u zobnicu pa je nosi od uzovnika do uzovnika!... Pozvan je kršteni kum, a starojkom posta Jova Jurišić.Za devera se Stanko sam pobrinuo još u gori.Zar se džaba pobratio sa Zekom Selakovićem?... Aleksa veseo, Petra vesela, ukućani tako isto.Snahe zadirkuju veselu Jelicu, a ona, sirota, beži od zgrade do zgrade da se skloni od zadirkivanja!... Stanku je bilo strašno dosadno.On bi želeo da se to moglo prelomiti preko kolena, onako hajdučki...Stoga je postao nestrpljiv.Nije se mogao skrasiti na jednom mestu!...Jurio je sad na jednu sad na drugu stranu, i gde je god došao, jedno isto: što teralo, to i stizalo!... Jednoga jutra otac ga gledaše, pa se nasmeja: — Ama, more, šta je tebi?...Stanko ne znade šta da odgovori. — Što si se kog vraga ustumarao?...Ne možeš da se skrasiš!... — Pa... nije... — mucao je Stanko, gledajući da zabašuri. — Eh, nije!...Zar sam ja ćorav!...Nego, svršiće se i to!...Šta je to dan-dva kad se čekalo šest godina! — reče Aleksa, gledajući ga pravo u oči i smešeći se... Stanko ne može izdržati toga pogleda, nego pobeže.Čuo je glasni smeh očev za sobom, pa je hteo baš od njega pobeći...A ljutilo ga to.Što ga diraju?...I, najposle, zar je to kakva sramota?Jelica je s njim odrasla i nikad im niko reči ne reče!...Šta su se puta igrali svatova dok biše deca, pa niko da je glave okrenuo!...Šta im je sad?!... Pa se naljuti na ukućane, počev od oca pa do snahe Mare. „A bogami, jest! — mislio je. — Ko je još video i s tim podsmevati se!...I kad je stvar za podsmevanje, što se onda oni ženiše i udavaše?...” Pa se onda stade ljutiti na se.Što je, opet, njemu krivo što ga diraju?On voli Jelicu.Pa zbog nje je u goru otišao; zbog nje je tolike pobio; to zna i bog i ljudi... pa šta mu je sad?...Što se stidi?... Pa se zahukao gorom, ne znajući ni kud ide ni šta radi... Uoči dana svadbenog užurbala se čeljad Aleksina.Na koju god stranu pogledaš, sam poslenik, i svako ti to ima pune ruke posla.Aleksa je prilazio sad ovamo, sad onamo, napominjući da se što ne zaboravi.Petra se tamo muvaše među ženama, i ona naređuje i zapoveda. Sunce je naginjalo zapadu; večernji povetarac je pomalo studio; ali to nisu osećali poslenici poslom zagrejani... Stanko neprestano pogledaše na kapiju.Očekivao je nekoliko svojih starih drugova sa Parašnice da pomognu oko posla i peciva. — Nema ih još? — pita Aleksa. — Čini mi se, idu... I zaista, na kapiji se pojaviše: Surep, Zavrzan, Jovan i Jovica. — Dobro veče! — povikaše. — Bog dobro dao! — A pobratim? — upita Stanko. — I on će skoro.Očekuje Ivanka iz Sarajeva. — Jeste.Otišao je da kupi darove...Ne znaš kako je naručit taj Ivanko...Ama kao kremen...Pouzdan, siguran — svud ti se prometne kao šilo!... — Ne bogmi se!...Kad ti koga hvališ, on vredi! — reče Stanko. Pozvaše ih te zasedoše za sovru, koju tada skoro svaka kuća imađaše.Žene dođoše te se pozdraviše, pa onda doneše rakije „da se poslenici prihvate” — kako reče Aleksa. Obrediše se nekoliko puta.Surep reče: — Hajde da se gleda posao!... — Pa... večeras se baš i nema posla! — reče Aleksa. — Mi smo to već svršili sami.Nego sutra... sutra će biti pune ruke! — Dobro! — rekoše ovi. — Dijete!...Daj-de još rakije! — vikaše Aleksa. I Mara im donese opet punu čuturu. Rakija otvori razgovor.Otpočeše priče i šale kao iz rukava.Naravno da je tu Zavrzan bio pobedilac.Pričao je svaku pričicu iz zajedničkog života sa Stankom.Njegova živa priča i vedra šala raspoloži sve.Čak je i Surep pričao zašto se odmetnuo u hajduke...Kad ispriča kako je ubio poreždžiju, što je „išitru” (porez u siru i kajmaku) kupio, zato što mu je ženu pomilovao, Zavrzan mu reče: — More, pa ti si čitav ženskaroš!...A kako se samo krio! — Ta, ti sve iskrećeš! — obrecnu se Surep. Sve je plivalo u smehu i šali. — More, ljudi, da večeramo! — reče Aleksa. — Čekam pobratima! — reče Stanko. — O kurjaku reč, a kurjak na vrata! — Evo ga! — reče Zavrzan. Pred kuću bahnu Zeka s nekoliko drugova.Okitio se kao da će on pred oltar.Na njemu zelena dolama preko kolena; po dolami srebrne toke s pozlaćenim pucima...Pas mu obavijaše sarajevski silaj srmom izvezen, a za silajem srebrnjaci: sjaje im se jabuke kao mesečina; među njih se ugnezdio belokorac, ručica mu od slonove kosti, a međ ušima mu se preliva zeleni smaragd...Duga „tančica u ruci imađaše preko trideset srebrnih pafti, a kundak joj srmom uokviren. Stade onako divan i ponosit, pa viknu: — Dobro veče!... Sve poskoči na noge lagane i otpozdraviše junaka, koji se sa svima mirbožaše kao da iz tuđine dolazi. Odmah zasedoše za sovru, koja se časkom prepuni đakonijom, a čeljad stade dvoriti i služiti. Razgovor se vodio o ratovanju i o sukobima, koji se svaki dan dešavahu s Turcima.To je trajalo duboko u noć, pa se naposletku raziđoše da spavaju... Taman se počeo deliti dan od noći, a Zavrzan skoči i opali pištolj. — Ustajte, svatovi, na noge lagane! — viknu iz petnih žila. Čeljad prenu iz sna i ustade, pa otrča na bunar da se umije.Ustadoše i stariji i gosti, a Mara im priđe s vodom i ubrusom, te stade polivati. — Ako je po zori suditi, dan će biti neobično lep! — reče Aleksa. I zaista!Ono plavetnilo beloga dana postajaše sve rumenije, dok najzad ne obasja jarko sunce, te prosu zrake koji zatreperiše po debeloj rosi...Vazduh beše svež, te prožmavaše snagu... Zasedoše za sovru, a čeljad im prinese varenu rakiju. — Hajde, Surepe, — reče Zavrzan pošto popi rakiju — da se posao gleda! — Hajde! — reče Surep. — Dede, domaćine! I odoše u avliju, gde će im se vo doterati da ga zakolju. Susedi počeše dolaziti.Oni prilaziše k sovri te se zdraviše...Stanko se koristi njihnim dolaskom, te pobeže u kuću... Avlija postajaše sve punija.Čeljad iz susednih kuća dolazaše da se nađe na pomoći. Dan osvoji.Zazvrktaše kočije.Dođe kum iz Sovljaka.Sve, počev od Alekse pa do najmlađeg ukućanina, potrča da kuma pozdravi... Malo zatim dođe i starojko, Jova Jurišić...I njega tako isto dočekaše... Zasedoše za sovru pred kućom, koja se sve više punila odabranim uzovnicima. Stanko beše otišao da se opremi.Imao je, vala, šta i obući Kad se pojavio iz vajata i prišao da se pozdravi s kumom, starojkom i drugim svatovima, nisi mogao gledati u nj od silnog bleska srme i srebra.Dičan je, pa se još više diči. Po pozdravu, starojko i kum smakoše se, te ga posadiše među se.Zeka se diže u vajat s deverskim darovima. Otpoče ručak.Jelo se onako svatovski, rukama.Mladež nije ni sedala za sovru nego se prihvatala s nogu...Pucanj za pucnjem grmeo je... Kad izneše pečenje, Zeka izvede zapreveženu Jelicu.Uzdigla prevez te se moglo videti kako joj ono jedro lice poliva rumenilo kao rujevina.Zeka je vođaše od kuma starojku i drugima.Sve starije ljubila je u ruku, a mlađe u lice.I onda oboje stadoše dvoriti svatove. Dovršiše ručak i starojko zapovedi da se opremaju... Hitra mladež poskoči od sovre i poče uprezati i zauzdavati dobre konje.Puška pušci nije dala izdušiti; s pucnjavom se mešao konjski vrisak... — Je l̓ gotovo? — viknu starojko. — Gotovo! — odgovoriše mu. — Polazi! Opremi se kita i svatovi.Preko četrdeset konjanika pojuri na kapiju i stade pred svatove. — Eh, u ime boga! — reče starojko. I krete se sve... Taman izidoše iz crkve i stadoše malo koliko da popu sačekaju, a bahnu Deva među njih.Čim ga Aleksa vide, on zadrhta, jer je znao da se Deva džaba ne javlja.Ali htede to od svatova sakriti, pa mu priđe veselo, osmehujući se. — Hvala bogu, te i ti dođe!...Ja već digao ruke!...A bilo bi mi žao na te!... — E, evo me!...Srećno ti veselje!...Bog dao te i unuka dočekao!... — Hvala!...I ti, da bog da, te i svoje veselje skoro ovako provodio!... Tako je govorio Aleksa, a ovamo jednako mu se otimalo sa usana: ama, ti nisi džaba došao!... — Baš si nekim poslom? — pita ga starojko. — Kud ćeš većeg posla: pošao sam mome Stanku u svatove!...Pa kamo ti čutura?... Odmah mu dodadoše čuturu.On se prekrsti i pogleda na nebo: — Daj, bože, da bude srećno i dugovečno!... Pa naže. Popa se pojavi na pragu crkvenom.Ljudi se digoše na noge. — Sedite, sedite!... — reče on. — A, gle Deve! — Ja, oče, tu sam! — Blagoslovi!... — reče skidajući kapu i prilazeći ruci. — Bog te blagoslovio!...Došao i ti u svatove? — Jedared! — reče Deva i nasmeja se. Stanko, Zeka i drugi zdraviše se s njim.On samo došapnu Zeki: — Posle ćemo se razgovarati. I onda okrete u šalu.Videći ga vesela i razgovorna, Aleksa se raskravi.On stade ćeretati i razgovarati sa svatovima...Ona trenutna zabrinutost prođe kao senka, sve se raspoložilo... — Spremaj! — reče starojko. Mladež opet pojuri konjima i kočijama.Za tili čas sve beše opremljeno samo da se seda. Deva se primače Zeki: — Katić te pozdravio. — Katić? — Ja.Rekao je da se noćas, u gluvo doba, nađeš s družinom na Prudovima... — Šta li ima? — Dobro je! — A...Ti znaš... — Ja sam i doneo te glase.U ponoći proći će haračlija, pa ga valja presresti!...Biće ćara i suviše!... — reče smeškajući se. — Hoće li i Katić tamo biti? — Ne znam.On reče da se ti tamo nađeš. — Dobro. — Čini se nevešt, ne kvari veselja! — Polazi! ...Sedaj!... — viče starojko. Zeka otrča nevesti i posadi se s njom u kumove kočije.Stanko sede sa starojkom.Tu načiniše mesta i popu. — Nađite mesta Devi!... — viknu starojko. — Evo!...Hodi ovamo!... — viknuše sa sviju strana. Deva se prepe na ona koja mu behu najbliža. — Jeste posedali? — Jesmo. — Polazi!... — zapovedi starojko. Kod kuće je čekala opet postavljena sovra.Opet se jelo i pilo...Puška opet pušci nije dala izdušiti. Sunce se već spusti na zaranke.Zeka se samo pogleda s — Je li vreme? — Jeste. Zeka zovnu Stanka. — Pobratime!... — reče on. — Mi te ostavljamo! — Što? — Katić mi je poručio da večeras moram Drinu preći.Ali... nikome reči o tome!...Ja ću sam otići, a ovi će moji posle... — Dobro! — reče Stanko. Zeka posede još malo, pa ustade i stade se pozdravljati. — Sedi, posinče, kuda ćeš? — pitao je Aleksa. — Ja moram otići do družine, poočime!...Sve jeste, i vesele je i... sve, ali ja moram družinu obići!... Pop Miloje viknu: — Ne zadržavaj ga, Aleksa!On zna šta radi!... — Zbogom, braćo! — Zbogom pošao! I Zeka ode... Veselje se nastavi.Pilo se, pevalo, pucalo i igralo.Noć se spuštala lagano.Starine, malo zagrejane, potražiše guslara.Povikaše sa sviju strana: — Zavrzan! I odoše da ga potraže.Ali niti Zavrzana niti ijednog Zekinog druga; čak i Deve beše nestalo. Svatovi se pogledaše.Nešto ledeno prožma im snagu. — A kud su otišli? — pitaše Aleksa. — Ne znamo! — odgovori čeljad. — A kad su otišli? — pita starojko. — Ne znamo!Mi smo mislili da su međ svatovima. Starojko htede zabašuriti sve to.On poče pričati priče.Ali veselje preseče.Više se ne ču ni pesme ni pucnja.Izgledalo je kao da su se skupili na kakav dogovor. Popa ustade iza sovre i zovnu Stanka. — Noćas će sigurno biti kakvog okršaja? — upita on. — Ti to znaš.Video sam kad ti je Zeka nešto šaputao. — Jeste, popo, ali preko Drine...Nego, molim te, nemoj nikom kazivati!... Popa se vrati sovri.Razgovarali su, ali im se razgovor otimao za Zekom i njegovom družinom...Čela se natuštila, svaki se sve više u se povlačio.Najzad reče pop Miloje: — Da se razilazimo, ljudi!...Dosta smo se i veselili!...Naposletku, vreme je danas tako!...Danas ima ljudi koji ne dojedu zalogaja, pa opet žive!Da se ide! I ljudi se počeše dizati. — Ama, sedite! — vikao je Aleksa. — Hvala!...Nije vreme veselju.Svršili smo ono što je bog rekao!...Neka su deca živa i zdrava!A i veselili smo se mnogo za današnje dane!...Laku noć!... I stadoše se pozdravljati...Kum i starojko narediše da im se kola spreme. — Zar nećete noćiti? — pitaju Aleksa i Petra. — Neka, nećemo!... — veli Jova. — Pravo veli popa: sad treba da je svaki kod svoje kuće sa svojim narodom!... — Hoćete li sutra doći? — Mahni to!...Ako bog da te prevalimo ove dane preko glave, lako ćemo se veseliti.Laku noć! I počeše se razilaziti.Ukućani ih ispraćahu.Sve oborilo glave... Aleksa uđe u kuću.Pored ognjišta seđaše nekoliko suseda i Sima knez. — Pijete li? — Pa... pomalo... — Ama zar niko od vas ne smotri kad odoše? — Niko!... — Neka im je sa srećom!...Jedini bog neka im bude prijatelj!...Zovni mi Stanka. I starac ode u svoju sobu... Susedi i Sima digoše se.Zalud ih zadržavahu, nijedan ne hte ostati. Bilo je gluvo doba kad ukućani sami ostaše.Žene su spremale po kući.Petra im reče da ležu.U taj par izide Stanko iz očeve sobe. — Hoćeš prileći, rano? — Hoću, majko... — Idi... idi... Nasta tajac.Tišina kao u grobu.Zvezde treperahu kao da se otimaju da polete s onog nebesnog pokrova. Najedanput čuše se puške u daljini...Stanko, sedeći pred vajatom, osluškivaše... — I... baš danas! — šaputaše on. — Danas se to morade dogoditi!...Kad će nama, jadnicima, svanuti?...Kad ćemo mi smeti proveseliti se na veselju, a da nam ne presedne?...Hoćeš li nam kadgod dati i takav dan?! Puške su i opet pucale, zvezde su i opet treptale...Niko ne dade odgovora... Stanko duboko uzdahnu, pa uđe u vajat... Eto, to je bio njegov svadbeni dan. Prolažahu dani za danima...Aleksa i Petra već više ne mogahu ni sami sebe poslužiti...Sa starošću dođe i bolest.Neka ma i najmanji vetrić pirne, odmah ih u postelju obori. Jelica je lebdela oko njih.Mila, srdačna, ona bi vazda razgonila setu starih roditelja i oni je blagosiljahu... Ali je Aleksa osećao kako ga nestaje...Ako pođe, zasopi se; ako što počne raditi, umori se. Jednoga dana, beše malo vetrovito, vrati se iz voća, gde je praščiće hranio, sav pomodreo kao čivit. — Šta ti je? — upita Petra, videći ga promenjena.On se primače ognjištu i stade cvokotati. — Zima! — Pa hoćeš leći? — Čekaj da se malo ogrejem...Ali osećaše sve veću zimu...Samo odmahnu glavom, pa reče: — Ne ugreja kad zima sa srca dolazi!...Da idem leći... Podiže se, ali stare noge zaklecaše... — Ej, moj Aleksa! — reče sam sebi i nasmeja se nevoljno. — Ni noge te više ne slušaju!Hodi, Jelo, čedo moje, pridrži me!... Jelica pritrča, te ga uhvati ispod pazuva. — Hajde, babo, lezi! — To sam već mislio...Neka jedno čeljade ode popi!...Treba mi!... Uvedoše ga u sobu.Jelica ga spusti u krevet i pretrpa guberima i šarenicama.Petra mu sela čelo glave, pa se zagledala, a oči joj pune suza.On je pogleda, pa se nasmeja: — Šta je, babo?!...Šta ti je, ludo jedna?...Što ću ti ovaki?...Vidiš, bolan, da ova jadna koža jedva ovo kostiju steže!... Ona je ćutala.On pruži ruku i uhvati je za njenu ruku.Gledaše, pa se okrete smejati. — Bogami, jesi luda!Pa ja neću umreti!...Uhvatila me malo zima, a ona u plač, te mi plaši decu!...Ćuti, sramota je!...Pa baš i da umrem, pa šta!Živeo sam dosta.Bilo nam je oboma, hvala bogu, lepo!...Izrodili smo porod, sve kao zlatne jabuke.Iženili ih, dočekali unučad, pa se napevali i nasmejali!...Pa sad... smrt!Zar zato treba plakati?Ili valjda ti misliš da ćeš ostati ovde na zemlji?Nema od toga ništa, moja lepa bako!...Naći ćeš ti mene tamo pre nego što se ja i ugnezdim!...Pogledam samo, a moja baba preda mnom!... — Ti se šališ! — grcaše Petra. — A gle jako!...Još će mi reći da je njoj teže nego meni...O, bog s nama!...Ama, jesi ti pri sebi, ženska glavo!...A što da se ne smejem!...Naradio sam se do mile volje!...Narodio sam, s tobom, punu kuću čeljadi, pa sve zdravo i veselo, pa viđeno i čuveno; pa ostao častan među ljudima i pred svetom!...I bog mi dao zdravlja do suđena sata!...I šta bih ja sad ovde?...Da me pregurkuju oko ognjišta?Ostavi se, baba, ćorava posla!...Kaži: bogu hvala!...Mogao sam ti ja kao pseto skončati u onoj tavnici, u glibu, napaćen i namučen!...A dobri bog, vidiš, kako lepo dade!...Eto, držim ovu vernu ruku, koja se celog veka na me i ja na nju naslanjao...Slušam žubor u kući, kao u kovanluku, i znam da je to sve krv krvi moje!...Nasmej se, otari suzu, pa zapevaj!...Mi smo se naživeli u dobru I ljubavi!...Ja se rastajem s tobom, ali ne na dugo!...Potražićeš ti mene, jer ne možeš bez mene!...Ovo ti je kao kad pođem u Šabac!... Vrata se otvoriše i u sobu uđe popa s Jovom Jurišićem. — A...Evo, neka ti popa kaže!...On, čovek, i svete knjige čita... — A šta je tebi, more? — upita popa brižno, prišav da se rukuje... — Ništa, vala!...Da rekneš da me što boli, ne boli!...Malo sam se razmazio u dobru, pa se sve na meni razmazilo!...Moram moliti noge da pođu, vilice da žvaću, jer zuba nemam, i oči da gledaju...Pa te pozvah da još koju prozborimo.Hvala i tebi i Jovi!... — Jova beše kod mene kad mi tvoj dečko dođe. — Baš dobro!...A ti, moja dobra bako, donesi štogod da se popije. — Ne treba! — rekoše obojica. — Eh, ne treba!Živu čoveku svakad treba.Kad oči sklopi, dosta mu je i jedan satljik!...Donesi, donesi! Petra ode. — Zvao sam te, popo, da bih umro kao hrišćanin!...Grehota bi bilo poživeti sedamdeset šest godina, poživeti slatko i dobro, pa umreti bez svete tajne! — Onda je dobro te poneh. — A... nadao si se! Staru čoveku se vazda treba nadati!... — reče popa ozbiljno. — Tako je, oče! — Jovo, izidi jedan časak! — reče popa. Jova izide u kuću, a popa skide zobnicu s ramena, izvadi svoje knjige i „čestice”, koje behu odvojene u jednom ubrusu.Poiska malo vina i doneše mu. — Možeš li se pridići? — Mogu, popo, mogu! — reče Aleksa i diže se s postelje. Popa skide kapu, uze epitrahilj, prekrsti se, celiva i metnu na se; zatim otvori knjigu i poče čitati.Pošto pročita molitvu, on ga pripita za grehe. — A grešan sam, oče!... — Znano — neznano, tek sam opet svakojako grešan, jer po grešnoj zemlji hodim.Ja se molim Gospodu da mi oprosti!... Popa mu očita molitvu oproštaja i pričesti ga. — Sad... kao da sam se rodio! — reče on, vedar i veseo. Popa ostavi svoje knjige u zobnicu. — Jova može ući? — upita Aleksa.Mesto odgovora, popa pozva Jovu u sobu. — Jovo, brate, jesam li ti šta na žao učinio? — upita Aleksa. — Ja sam tebi, a ti meni nisi!... — reče Jova. — Ti si pravdu tražio!...Za ono neka ti je bogom prosto!...Oprosti i ti meni. — Bog neka nam svima oprosti... I poljubiše se. Petra uđe u sobu. — E, hodi ti ovamo!...S tobom sam svoga veka delio i zlo i dobro!...Ako ti kadgod na žao učinih — oprosti, i tebi neka je bogom prosto i hvala ti!...Hodi sad da se poljubimo!... I poljubiše se. — Ali nemoj plakati!... — reče on, videći suzu u njenim očima. — Nemoj!...Evo ljudi neka ti kažu: ima li igde boljeg života nego što ga mi proživesmo, ima li gdegod ovako srećnih roditelja da što rodiše oni i podgajiše sve zdravo i veselo!... — Nemoj boga srditi!... — Da pozovem čeljad!... — reče Jova. — Što će?...Neka deca gledaju svoja posla. — A zar im nećeš ništa kazati?... — upita Petra. — A šta da im kažem!...Sve je to čestito i valjano.Nikad nijedno nije videlo štogod neuputno od nas!...Sve će to lepo raditi i slagati se!...A posle... šta ste me okupili!...Neću ja još mreti!... — reče i nasmeja se. — Bolje bi bilo da si donela ovde ljudima malo rakije! — Evo, donela sam.Hoćeš ti malo? — Kako ne bih, bog s tobom!...Ko je taj što neće rakije!...Daj ovamo da zdravim!... Ona mu dade čuturu, on se prekrsti, reče: — Spasi bog, popo!... — pa naže. — Na spasenje Hristovo!... — reče popa, primajući čuturu.On nazdravi Jovi i onda metnuše čuturu preda se. — A je li Stanko kod kuće? — upita pop. — Nije...Znaš, bogu hvala, on je u Parašnici.Dođe, bude po nekoliko dana, pa opet ode.Ja mu svakad poznam kad će otići.Tek samo obori glavu, nabere čelo i zaćuti...Naučilo na goru, pa ne može pod krov... — Jeste poručili po njega? — upita Jova. — Jesmo — reče Petra. — A što ste? — reče Aleksa. — Bog s tobom!... — reče Petra. — Pa bolestan si.Treba da se tu nađe!... — Da vidi moju smrt...Valjda je on toga željan!...Nego... neka dođe, baš kad mislite da treba!...Ja mislim da je tamo potrebniji gde treba muška ruka. Vrata se otvoriše i u sobu bahnu Stanko. — Babo!... — reče on, skidajući kapu i priđe ruci. — Jesi živ?... — Živ sam, sine. — Hvala bogu!...Hvala mu što dade da te zatečem!...Oprosti i blagoslovi... Aleksa htede nešto reći, ali se zagrcnu.Dve sjajne suze sastaviše mu se ispod brade i kanuše na drhtavu ruku.On uze glavu Stankovu, privuče je k sebi i poljubi nekoliko puta... Popa, iako beše tvrd na suzi, proplaka, a već o Jovi i Petri da ne govorim!... Aleksa mahnu rukom preko očiju, pa reče: — Što jest — jest: mio je život!...I da je najmučniji, opet se žao čoveku rastati s njim!...Ali, eto, mora se!...Zovni decu... sve zovi!...Hoću da se pozdravim s njima!...Hoću da ih se naljubim i namilujem još zamalo... Petra izide u kuću i zamalo sve skoli starčevu postelju...On je ljubio sve: i sinove, i snaje, i unučad...Stankovog Miloja metnuo na krilo, ali stare kosti — drhtave ruke malaksavaju...Već više ne može ni da ga drži...Pogleda Jelicu, pa reče: — Nosi ga, snaho!... Pa se spusti u postelju i ućuta, dišući kratko i isprakidano. Međutim, popa naredi da ženskinje, sem Petre, i deca iziđu u kuću, što i učiniše... Nasta tajac.Starac se okrenuo zidu i ćuti...Prođe dosta u toj tišini.Popa se diže. — Ja idem malo do kuće, pa ću opet doći — reče on.I taman pođe vratama, a Aleksa mahnu rukom. — Još malo... — prošapta Aleksa. Lice mu beše žuto kao vosak.Popa zastade...Oči bolesnikove gledahu ga netrenimice...Popi se učini da se koče i ustaklaisavaju.Baci pogled na grudi koje se jedva dizahu.On priđe bliže i smotri kako donja usna modri i pada... — Dajte sveću!... — reče i nehotice. Sve se užurba.Nasta zapevka.Bolesniku nešto senu u očima, ali samo za trenutak, pa se ugasi...Zapališe sveću i tutnuše mu u ruku, i bledi plamen voštanice obasja posvećeno lice, što se osmehivaše. — Svršio je!... — reče popa i skide kapu. — Mučenik je svršio bez muka, kao i svaki pravednik. Diže se zapevka.Žene izleteše u avliju da i svetu objave. — Ej, veseli Aleksa! — reče Jova. — Tiho živeo, tiho umro, onako isto kao što kandilo gori i ugasi se!...Bog da ga prosti... Bog da ga prosti!... Susedi počeše dolaziti i stadoše spremati da okupaju pokojnika... Popa i Jova iziđoše napolje...Noć se lagano spuštala... Sahraniše Aleksu.Sveta je bilo dosta na pogrebu.Vesela Petra, čim je s groblja došla, odmah je uhvatila zapećak...Njenoj duši godila je tišina i suze.Ona je svesrdno plakala za svojim starim drugom.A kako i da ne plače!...Svaki bi joj pogled pao na po kakvu uspomenu...Živelo se to i radilo... Ali je kuća morala živeti.A kuće bez starešine nema... Te tako, pošto Aleksi izdadoše devetinu, okupiše se svi u domaćinskoj sobi. — Nano, — reče Stanko — nama vala danas birati starešinu.Mi ne htedosmo bez tebe to činiti.Reci koga ćemo?... Starica je ćutala. — Ja velim neka bude Stanko!On je i poznatiji s ljudima! — reče Krstivoj. — Neka bude! — I ja mislim! — reče Petra. — On je, istina, najmlađi, ali nekako je najpoznatiji i najčuveniji... — Ali ja ne mislim, majko!... — reče Stanko. — Ja sam se odbio od kuće i pluga!Moja je gora, majko!...A kući treba domaćin, a ne hajduk...Zar ne čujete kako puška gruva; zar ne osećate kako krv miriše svuda, ta svaka je travka njome zalivena?!...Tamo ja idem gde se krv proleva i barut miriše, mene će ovde ugušiti dim u kući!...Ja mislim neka domaćin bude Krstivoj, on je najstariji!... — A zar ćeš opet ostaviti majku! — jeknu Petra. — Moram, majko!...Moram rad onog roblja što je od svoje majke odvojeno!...Ja sam gledao po nekoliko sindžira roblja: sve je mlado, kao kaplja rose.To su Turci od majke odvojili da pod nož i na muke metnu!...A ja se zakleh bogom i ljubavlju mojih roditelja i mojom detinjskom ljubavlju, da ću, dok živim, otimati roblje od Turaka i puštati na slobodu, neka se svojoj majci vrati! Starica se digla na noge.Ona je drhtala kao prut. — Idi, sine!...Neka bog blagoslovi svaku stopu tvoju!Ja, tvoja majka, ja ću se i za te i za njih bogu moliti! Pa ga stade ljubiti i polivati suzama. — Rekosmo li da je Krstivoj domaćin? — upita Stanko. — Rekosmo! — odgovoriše ovi. — Onda, Krstivoje, brate, neka ti je u amanet naša stara majka i ova nejač!...Ja u kući ostati ne mogu!Naoblačilo se nebo nad jadnom Srbijom.Svaka muška ruka danas mora pušku prigrliti...Nije lako, braćo moja, s carem careva ratovati!...Naš je dušman opkolio sa sviju strana.Na Kamenici pogibe junački Sinđelić, pogibe tako junački da mu i bog pozavidi; Deligrad će skoro pasti Turcima u ruke; Kara-Đorđe bije na Senici, ali koja vajda što biju i on i Veljko kad nas je sila skolila...Ja moram još danas u Loznicu.Na Loznicu je Turčin udario...Ako bog da te Turke pobijemo i vratim se zdrav i čitav, onda ćemo se i drukčije razgovarati...Dakle, Krstivoje, pazi!...Ako bude kakve turske navale, ti uzmi ukućane, i što možeš poneti, pa se skloni na Drenovu Gredu, kod Radenkovića.Tamo je gusta šuma, a i Sava je blizu, pa možete i preko Save preći. Onda se izlubi sa braćom i priđe ruci materinoj. — Blagoslovi me, majko!...Petri udariše suze.Ona uze njegovu ruku i pritisnu je na svoje smežurane obraze... — Muška ruko!...Odbrano nejakih, a ponose majčin!...Idi, sine!...Majka će plakati, ali će te blagosiljati!...Idi, sokole moj!...Idi, brani one koji se odbraniti ne mogu!...I oni imaju svoje majke, koje za njima cvile!...Idi, sine, idi!... Stanko je poljubi u ruku i izide iz sobe. Pred kućom, držeći belu, prtenu torbu, stojaše Jelica.Kad je smotri, njega mravi podiđoše. Ne reče joj reči nego prođe mimo nju.To baše znak da ga isprati.I ona prebaci torbu preko ramena, pa pođe za njim. Išli su ćuteći.Kad odmakoše daleko od kapije, on stade.Okrete se i sačeka dok mu ona priđe.Tada je uze za ruku, koja je drhtala. — Šta ti je?...Što dršćeš? — upita je. — Ne znam... — reče ona. On se zagleda u nju.Nikad mu se nije lepša učinila nego sad, obasjana jutarnjim zracima sunčevim...Srce mu zalupa od bola. — Baš smo ti ude sreće! — reče.Ona ništa ne odgovori...Ali on vide kako joj poigravaju rumene usnice. — Ne da nam bog!...Znaš li, Jelice, da sam te željan!...Meni buknu obrazi samo kad te vidim!...Ta meni se nije dalo ni da te milujem!...Ja sam željan tvojih očiju, Jelo, tvoga zagrljaja, tvoje milošte!...Meni se sluti da ću i umreti željan tebe... Nju poliše suze... — Zar ja nisam tako isto željna, ali zar se možemo boriti s bogom i sudbinom!... — Ali stegni srce, zapečati te suze.Jer me suza prati kroz ceo vek!...Ja sam željan nasmejanih usta i milošte, a ne suza!... Ona ubrisa oči i nasmeši se. — Tako, srećo moja! — reče Stanko, pa je zagrli. — Smej mi se da tvoj osmejak vidim i u najvećoj osami i u najstrašnijem okršaju!...Da li ti znaš koliko me on razgovori!...Pa, čuj me, željo moja!...Gledaj čedo naše, našeg Miloja!...Čuvaj ga od svakoga zla!...I gledaj mi majku.Njoj treba tvoje nege i milošte...Što njoj učiniš, meni si učinila!...Hoćeš li? — Hoću! — smeškala se ona.A on joj poljubi rumene usne. — Kad me tako gledaš, ja sam u nebu!...Kao da vidim i boga i anđele njegove!...Samo tako!...Slušaj me dobro!...I slušaj majku...Doneću ti dara da ti oči zanese!Što pašinice nose, to ćeš ti nositi!... — Ništa mi ne treba, samo mi ti dođi!...Ti si moj najlepši i najveći dar!...Ja bih se smela bogu zavetovati da druge želje neću imati sem ove!...A što tražiš da poslušam, poslušaću.A zar ja nisam i dosad slušala! — Jesi, ali... — Šta? — Ali ovo je sad drugo!...Bar meni se čini da je drugo!...Pre je tu bio i babo...I nana je bila nekako kočopernija.Nisam se bar ništa o kući brinuo!...Pa onda, i Turci su zazirali...Sve je bilo nekako drukčije...A sad... — A sad? — upita ona. — Zar ne vidiš da navaljuju iz dana u dan...Nema mesta na Drini što im brod nije...Od rane zore do mrkloga mraka bije se krvav boj!...Ubijamo ih, i što ih više satiremo, to ih sve više pridolazi!...To niče kao trava iz zemlje! Jelica zadrhta. — Ne dršći, ne boj se!...Mi ćemo se tući do istrage naše ja njihove!Crna zemlja mora propištati pod teretom mrtvih, a od jauka ženskoga i bogu će uši zaglunuti!...Teško turskoj i majci i seji kud prođem ja s mojim pobratimom!... Jelica obori glavu. — Ne saginji glavu, ženo moja!Tako je doba u kome živimo.Ne samo ljudi nego i žene treba da budu junaci!...Ovde se ne bije junak s junakom nego dušman s dušmanom!...Zato sam ti ovako govorio!Zato ti rekoh da čuvaš sina i nadgledaš majku!Jer ja mislim da ti imaš i junačkog srca!... — Nemam! — reče Jelica. — Nemam, ali ću ga imati isto tako kao i ti, jer ću na te gledati!...Imaću srca!... — Ja sam žena Stanka Aleksića!Ako ne umednem ubiti, umeću poginuti!...Zbogom, gospodaru!Srećno pošao, a još srećnije došao! I priđe ruci Stankovoj.Kad ga celiva u ruku, ona mu pridrža torbu da uprti... Stanka kao da neko guraše napred.On joj samo pruži ruku i reče. — Zbogom!... Pa ode dubravom... Išao je Stanko kroz šumu nekako čudno raspoložen.Ova žena, koja je umela tako voleti, sad ga zadahnu nekim novim žarom, dade mu neku novu misao...Iz njenih očiju kao da je čitao: misliš na me, na moju, ljubav, a zaboravljaš tolike ucveljene majke i seje, zaboravljaš ljube u rod opremljene!...Nema nama milošte i milovanja dok sve ne zapeva jednim grlom!...Idi, brani nejake, kad ti je bog dao te možeš i umeš, a ja ću se dičiti što sam bila ljuba tome junaku što ga gusle pevaju... Nešto mu se dizaše i spuštaše u grudima; on je osećao u svojoj duši neku svetinju, nešto nalik na miris zapaljenje izmirne...Okrete se još jedared i vide nju gde stoji i gleda za njim, stoji ponosita i prava kao onaj stari hrast što je vekovima odbijao vetrove i oluje, i ostao stalan i još čvršći nego što je bio u mladosti svojoj... I on oseti neko poštovanje u duši prema toj ženi. — Ta ona se odriče svoje radosti da bi drugi mogao prigrliti svoje čedo i zapaliti mirno krsnu sveću pod svojim krovom!... Okrete se još jednom, ali je više ne vide tamo, već beše otišla.I on, s dubokim uzdahom krete napred.Sećao se prvih dana svoje ljubavi; seti se onog crnog rastanka kad, sa obesti Lazareve, morade u goru otići... Pa zapliva u prošlost...Ni sam ne znade kad je stigao u Parašnicu.Kad tamo stiže, nađe drugove gde se opremaju. — Akobogda? — Na daleke pute? — reče Zeka. — A kuda? — u Loznicu. — Sila je udarila.Ko samo pušku može nositi, on treba da pođe tamo! — reče Zavrzan. — I polazite sad? — Sad. — Pa zar tako, pobratime? — upita Stanko, prebacujući. — Zar bi ti otišao bez tvoga pobratima? — Ja bih te izvestio u svakoj drugoj prilici, pobratime, ama sad nisam mogao!...Ja znam zašto si otišao... I Zeka saže glavu, ne dovršivši rečenice. — Umro je — reče Stanko. — Umro?! — Jest, bog da ga prosti!...A i bolje!...Ko zna šta bi ga još u životu čekalo!... — A na kome si kuću ostavio? — Krstivoj je tamo...A gotovo, vala, neće kuće ni trebati.Naredio sam mu gde da ih skloni na slučaj navale... — Hoćemo li pored Drine? — upita Nogić Zeku. — Samo do Badovinaca.A od Badovinaca ćemo preko Carskog polja i Novog Sela na kasabu (Lešnicu) — zapovedi Zeka. I krenuše se. Išli su žurno.Stanko iđaše oborene glave pored Zeke.Dan je bio lep.Sunce je prijatno grejalo.Žuto, uvelo lišće padaše kao paperak sa drveća.Ovde-onde prne po koja senica i tužno zacvrkuće...Zemlja ogolela, a ovde-onde vidi se po koji pramen suve i sparušene trave...Jesen, prava jesen, puna i tuge i lepote; pa kad čovek pogleda oko sebe, a njemu se neka seta svije oko srca, počne ga obuzimati stud kao da se zmija svija... Zavrzan razvezao razgovor: — Ja velim da svaki od nas treba da ima bar po deset žena!...Da ih polovina rodi muškinje, to bi bilo pet junaka!...Turci su, brate, pametni!... — Jadna im pamet a gora godina! — ukopistio se Ivanko. — Ne dam ja, bre, jednog našeg za deset Turaka!...Evo ja ću udariti na dvadeset njih!... — Tako je!...Ivanko pravo veli! — viču Jovan i Jovica. — More, nije o tome na koliko će ko Turaka udariti, nego velim da nas je bog dao više!... — viče Zavrzan. — Dosta nas je!... — viču svi. — Mi se ne bojimo Turaka!... — rekoše neki. — Vala, ni ja!...Neka im bog da ako će i zube i rogove — mene neće poplašiti!... Smeh se zaori sa sviju strana. — Bog mu dao veselu narav — reče Stanko smešeći se. — A to mu vredi koliko i junaštvo...Nego, dobro bi bilo da malo ujamo? — reče Zeka. — Kako ti hoćeš...Zeka viknu: — Uja!...Četa stade. — Jeste umorni? — Jok. Stanko pogleda njihna vedra lica, osmehnu se, pa reče Zeki: — Pobratime!...Oblaci se navlače na sunce, ali zraci i kroz oblak probijaju.Dok je Srbiji ovakih sinova, dotle — teško i caru u Stambulu...Ja ne brinem!... — I ja mislim!... — reče Zeka.I sedoše da se odmore... — „Ko ti iskopa oko?” — „Brat”. — „Zato je tako duboko!” Ništa lepše ne karakteriše našu ljutu borbu u prvom ustanku od ove poslovice narodne. Mogla je turska carevina krenuti svu Aziju na Srbiju, ali joj nije mogla nauditi kao samo tim što je krenula Bosnu i Hercegovinu. Dva brata, kojima su naturene dve vere, bili su jedan drugom najveći krvnici.Tu se nije mislilo samo na pobedu.Išlo se na to da se uništi, da se satre, da se razveje kao pleva na vetru, te da ni traga ne ostane od onoga što se zove neprijatelj! Od onoga dana kad je u zapadnom i severozapadnom kraju Srbije pukla prva puška ustanička, od toga dana, kao što sam već rekao, nije bilo više mirna dana!...Mesto blagoslovenog pluga, zemlju je orala turska (bolje da kažem bratska) kumbara...Jedan buljuk razbijen, nikne drugi; jednu vojsku presretneš, a tebe stižu dve!...Tek im saznaš jedan brod na kome prelaze, a već ti javljaju za druga dva!... To je bila borba između neba i zemlje, borba bez odmora i prestanka.Stotinu puta razbijeni, poturčenjaci zaklinju se i sto prvi put. Taj, tako da reknem, iđitluk — to je karakteristika borbe toga doba!... Strašna je sila udarila pa Loznicu.Veseli podrinski vojvoda, Bogićević Anta, zatvorio se u šanac sa 1200 svojih junaka.Šta će, jedan, sa „šakom jada” protiv tolike sile?! Šta je mogao drugo nego potražiti pomoći od braće!... I braća se odazvaše.Povrve sa sviju strana da još jednom suzbiju silu tursku. Među prvima je stigao Zeka sa svojim junacima...Anta ga dočeka kao božjeg poslanika. — Hvala bogu!...Ta još nam je bog prijatelj!...A Stojan?...A Sima?...Zar oni neće doći?... — Doći će, ne brini!Ja mislim da idu u stopu za nama!... — Javio sam i Luki, i Jakovu, i Voždu!...Ovo je strašna sila!...Kad svane, pogledaćeš sa šarampova, pa ako vidiš kraja, čini od mene šta hoćeš!... — Dakle, mnogo ih! — Mnogo!...Kao u moru peska!...Već je šesti dan kako navaljuju i kako ih odbijam...Čuvam i sebe i ljude.Svaki čas izazivaju na megdan...Ima među njima neki Mujaga iz Srebrnice.Dodija mi svakog jutra i večera!...Dođe skoro do pod sami šanac, pa se bekelji i zove na megdan.Ja čuvam ljude i ne dam, a on psuje sve do miša u duvaru. Stanku zaigra meso. — Ja ću mu sutra na megdan izići! Vojvoda ga zagrli. — Hvala ti, junače!...Jeste Mujaga strašan, ali strašnije tvoje oči sevaju!... Onda se okrete Zeki: — Kaži ljudima — reče on — neka se malo odmore.Ko zna kako ćemo se sutra odmarati!...Ja sam postavio straže... Jesenja noć vedra, bez meseca...Nebo prekrile treperave zvezde pa žmirkaju, kao da bi htele uspavati sve živo... Ljudi se ponameštaše jedan do drugog...Tišina ovlada, ona mrtva tišina što te više pritiskuje od najvećeg tereta, i od koje bi tako rado pobegao, da se može...Ovda-onda naruši taj noćni mir korak stražarev, koji hoda kao po nekom nagonu i zeva gledajući u zvezde... Iako je bio umoran, iako mu se činilo da će zaspati čim se na zemlju spusti, Stanko opet ne može trenuti...Razbi mu se san.On stade razmišljati o prošlosti i zagleda u budućnost... Koliko li nada beše kad na Turke ustadoše, a šta sad osta!...Gde su sada oni vedri, nasmejani dani kad se željno očekivao sukob s Turcima?...Istina, sad se svaki dan sukobljavaju, pa su iskalili srca... Pa stade razmišljati o sebi... Bio je retke sreće.Toliko je bojeva preturio, pa ostao zdrav i čitav.Ni vrelo zrno ni oštri nož ne taknu se tela njegova... „Da li mene bije olovo? — premišljao je on. — Ne, ne bije!!...Eto, toliki bojevi!...Pa baš, eno i Lazara!U dva maha je pucao na me, pa ništa!...Jedared udario u kapu, a drugi put u nož!...A Lazar je baš nišandžija!...” I ta ga misao sve više opijaše.Bio je potpuno uveren da mu puščano zrno ne može dodijati. „Ej, da bog da poviše ovakih što ih zrno ne bije, pa da nešto jurnemo među Turke kao vuci među jaganjce!...” I ta misao posta vrhunac njegovih žela.Sve drugo beše odbacio.Ne pade mu na um ni kuća, ni stara mati, ni Jelica!...To pa — to... I to mu diže dušu u nebo...I kao da ga opi, zanese se...On je svojim očima gledao lom što ga pravi oštra sablja njegova... I kao on proleće kroz tursku ordiju, obarajući i povijajući kao oštra kosa zrelu šenicu, a naporedo s njim njegovi stari drugovi, Zeka, Surep, Krajčin, Zavrzan, Nogić, Jovan i Jovica — uzvikuju kao da vino piju i kose kao smrt...Najedared, kao da se nebo prolomi, puče nešto. On se trže i prekrsti... — Ustaj, pobratime, evo ga! — viče Zeka. — Koga? — upita on bunovan. — Mujage!...Slušaj kako psuje!... — Vi ste žene!...Zar nemate čovjeka da mi na majdan izide?...Ja ću tamo doći da vas šamaram! — čulo se ispod šanca. Stanko se prepe na bedem i pogleda. Grdna ljudina, obrijana čela, razdrljenih, čupavih grudi, zasukanih rukava, seđaše na rudini i čikaše.Očima zakrvavio, pa uprštio u šanac. — Šta je, Turčine?Zar si se nanosio glave? — Ovamo, babo!...Na majdan!...Ni konja nisam dojahao nego pođoh pješice!Ako mi se nijedan ne javi, eto me tamo da vas dlanom rašćeram... Stanko se nasmeja, a Turčin stade pljuvati... Stanko siđe s bedema, potraži vode, te se umi, pa se prekrsti.Uze šaru, protre kremen malo noktom, pregleda kašiluk, pa pođe. — Hoćeš konja, junače? — upita ga Bogićević. — Da ti dam ja moga hata... — Ne treba!...Ja i Mujaga ćemo pešački!...Ako milom bogu volja bude, eto me s Mujaginom glavom!... Pa izide iz šanca... Sve je stalo nedahnimice i gledaše kako se vije njegov viti stas.Junačko srce Zavrzanovo ne može otrpeti, nego skoči na bedem šarampova, pogleda dole, pa viknu: — O Turčine! — Šta je? — odazva se Mujaga. — Jesi se pozdravio sa svojima? — Što? — Više te kada neće videti.Ko ti ide, ode ti glava kao dulek! — Ne laj! — Lanula ti nana kad te rodila...Muhameda ti turskog!... Turčin ciknu i skoči...U taj par stvori se Stanko pred njim.Preseče ga okom i prikova za mesto, zagrmivši da odjeknu onom poljanom: — Stoj, Turčine!... Morao je biti strašan pogled Stankov kad je onako zbunio Mujagu...U prvi mah ne umede reči reći. — Šta se dereš tu kao magarac? — upita ga on oštro. Turčin brzo dođe sebi i poče uzmicati. — Ovamo, da dijelimo majdan!... — reče, a usne mu zaigravaju. Stanko pruži pušku na nj. — Stoj!...Da se nisi maknuo!...Šta tražiš ti ovde?... I priđe, uhvati ga za vrat, pa mu priteže glavu zemlji.Desnom rukom poteže belokorac, i u koji mah oštro sečivo zari u debeli vrat Mujagin, u taj par vrisnu šešana iz turske ordije... Stanko se samo uvi, ali mu leva ruka diže uvis glavu Mujaginu...Najedared mu ispade nož iz ruke...On poče posrtati, al̓ ne ispusti glave... Kao munja prolete šancem: — Pogibe!... I kao ljuti risovi skočiše golaći na bedem...Surep i Zavrzan već behu kod Stanka, te ga pridržaše. — Šta je?Jesi ranjen? — Jesam. Ali grmljavina iz pušaka osu.Nisu mogli čuti jedan drugog.Surep ga diže na svoja široka pleća kao dete kakvo, a Zavrzan uze nož, koji je kraj njega poboden stojao... — Gde je glava? — prodera se on.I pogledav oko sebe, vide glavu u Stankovim rukama. — Ponesi, ponesi!...Požuri, Surepe!...Ih, ala je ovo okršaj!... I zaista, beše grdan okršaj.Turci ne mogoše lako prežaliti što im Mujaga tako ludo pogibe, a Srbi mišljahu da Turke treba kazniti za ranu Stankovu. Ozlojeđenje na obe strane... Pala tama od neba do zemlje. Nije tama od boga poslana, Već od silna praha i olova! Surep unese Stanka u šarampov... — Šta je, pobratime?...Ubiše li? — Nisu, ali me raniše...Čini mi se da mi je desna ruka prebijena... — Je l̓ to glava Mujagina? — upita Zeka, i uze glavu iz Stankovih ruku. — To je. — Nabijte je na kolac! — zapovedi Zeka. Ivanko je dokopa i u trenu glava se Mujagina kezila na Turke. Surep i Zavrzan se zabunili oko Stanka.Surep je metao trud na ranu, ali se krv ne može zaustaviti. — Čekaj! — reče Zavrzan. I stade nožićem strugati kajiš kojim se opasivao, pa onu srugotinu metati na ranu... I to pomože. Odrešiše svilenu maramu sa vrata Stankova i uvezaše ranu. — Tako!...Sad je dobro!...Večeras ćemo ga odneti tvojoj baba-Stoji.Ona ti oko rana ume kao niko!...Šta je puta mene izlečila! — reče Zavrzan Surepu. — Znam, ali meni se čini da je i kost razmrskana! — reče Zeka. — I to ona ume!...Izvidaće njene trave svaku boljeticu!...Ne brini ti! — reče Zavrzan pouzdano... — Sklonite malo pobratima, a mi da učinimo jedan prepad na Turke! — reče Zeka. — Šta veliš ti, vojvodo?... — Neka bude kako ti veliš, buljubašo! — reče Bogićević. Stanka skloniše u jedan kraj šanca.Zeka pogleda svoje gole sinove, pa poteže sablju.Otvori vrata šarampovu i viknu: — Za mnom, junaci! I otvori se jedna klanica...Glave su odletale kao bundeve, blebećući...Puščana vatra umuknu...Čulo se samo zveketanje hladnoga čelika i jauk ranjenika, koji je nebo prolamao. Borba beše očajna, ali sila beše jača, te joj se ne može odoleti.Mrtve su zamenjivali živi, koji stojahu nemi i nepomični, očekujući da ih snađe ono isto što i njihne drugove, preko čijih se talasa nemilosrdno gazilo... Kao vuci probijahu se junaci Zekini kroz žive zidove. — Junački samo, Surepe! — vikao je Zavrzan. — Zar da ne osvetimo Stanka?...Ta on nam je bio harambaša... A Surep samo uzdigao obrve, pa kosi li — kosi. Zavrzan je jurišao nemilice u najgušće redove turske...Za trenut-dva nestade ga, pa ga tek vidiš kako se, kao šilo, probio, prolećući kao strelica i uzvikujući: — Tako, Klempo!...Alal ti vera, Jovica!...Ne daj se, Nogiću, stari hajduče!...Udri, udri, Ivanko!...Samo neka se pravi džumbus!...Ja volim samo džumbus!... I opet ga nestane... Sila je rasla kao kvasac.Nebo palo na zemlju pa se jedva nazire. Najedared nesta Zavrzana.Umuknu njegov glas što je sokolio i zasmejavao... I to sve nekako čudno teknu...Zeka se stade osvrtati...Surep se uzjazbi...Nogić, Jovan, Jovica, Ivanko i... svi prenuše. — Zavrzane! — jeknu Surep. Ali se niko ne odazva... Najedared pobesne sve.To više ne behu ljudi nego ljuti risovi...A nije ni šala!...Zavrzan je bio duša golaća...Više niko nije mislio o svojoj glavi... I prolomiše silu tursku, prolomiše i provališe guste redove, onako isto kao što Drina valovita provaljuje drumove i nasipe što joj na putu stoje...Turci počeše naglo i u neredu odstupati.Uzalud ih golim sabljama nagoniše u boj — volelo je pasti i od svoje rođene sablje nego mreti od strašnog pogleda hajdučkog...Bežalo se to glavom bez obzira. — Zavrzane!...Ali se niko ne odazva. — Da nije zarobljen?... — upita Ivanko. — Onda ću ih goniti do njihove ćabe! — cikao je Zeka. — Evo ga! — reče Latković. Zavrzan je ležao sav umrljan krvlju i prašinom.Iz velike rane na čelu lopila je krv.Latković se nadneo nada nj. — Mrtav?... — pitahu golaći. — Nije... — Hvala bogu!...Nosite ga u šarampov! — zapovedi Zeka. Latković ga htede uzeti, ali pritrča Surep i odgurnu ga...Neka vatra sjajaše u njegovim strašnim očima... — Ja ću njega nositi!...On je moj!... I diže ga na ruke kao detence kakvo, pa ga ponese šancu...Ni sam ne znade kako, ali oseti kako mu se dva vrela mlaza slevaju niz obraze... — Zaplakao se ljuti ris za svojim drugom... Turci se behu sasvim povukli...Vojvoda Anta, videći da se opet počinju pribirati, doviknu Zeki: — Vrati se u šarampov!...Ako nas opet budu napali, branićemo se; ali ja mislim da će oni pre preko Drine nego na nas!... Zeka posluša vojvodu i povuče se sa svojim ljudima u šanac... Te noći Surep se krenu sa Stankom i Zavrzanom na Drenovu Gredu da ih vida... Nemoćno i nejako napustilo je svoj mirni krov, pa se sklonilo u dubravu, u goru...A i kud bi moglo!Nebo je visoko, a zemljom hode dušmani.Šuma je branila slobodu, neka ona očuva i nejač! Drenova Greda bila je sklonište.U tom gustom, šumskom sklopu siročad srpska tražaše zaklona od ljute, nečovečne najezde, što je ubijala starce i čerečila nejaku dečicu... Preko stotinu porodica bilo je na tom jednom mestu, a sve je živelo jednom dušom kao da je jedna... Ništa tako ne može zbližiti ljude kao nevolja.Tu ti tada nema neprijatelja...Tu je jedna duša i jedno srce.Sve to oseća, sve plače...Tu je sedi starina đedo, tu je seda starica naka.Ranom zorom sve trči ruci njihovoj...Sve se oči upiru k nebu i sve šapće jednu istu molitvu: — Bože!Sačuvaj nas!... A žalost beše pogledati!...Ko je šta mogao poneti, poneo je: neko hrane, neko omršaja, neko drugog kakvog smoka, neko haljetak, neko ponjavak...I to što se imalo delilo se... Kako se spuštahu noći prilično hladne, to su starci vodili brigu o nejači. Oni previše kolibice i kopahu zemunice.Žene im pomagahu u tom poslu vrlo revnosno.Obarale su šumu i prevrtale crnu zemlju...Stari Trčag, koji beše u neku ruku kao starešina zbega, uzvikivaše: — Tako, deco, tako!...Alal vam vera!...A čija si ti, snaho? — upita Jelicu, koja iđaše pod grdnim teretom jednog stuba kao delija. — Ja sam iz Aleksića kuće! — odgovori Jelica. — Da nisi Stankova? — Jesam. — Da si živa i zdrava!Što valja — valja!Valjan on, pa mu i čeljade valjano!... Jelica porumene, pa ode gledati posla. Na jednoj strani deca pište, na drugoj nemoćni uzdišu... Jelica malo–malo pa otrkne da vidi Petru...Petra je bolovala, ali ne od kakve bolesti; Videlo se kako su godine i briga strošile nekadanju snagu, pa sad vedi i nestaje je kao snega pod proletnjim suncem... — Šta radiš, majko? — Ništa, ćeri!...Gledaj tamo posla, nemoj za me brinuti!...Eto... ja ću decu malo zabavljati... I priđe dečici: — Hodite baji!... Dan je prolazio u radu.Pred veče se razdade po malo večere, pa se spustiše na crnu zemlju... I noć ovlada...Ništa se više nije čulo, sem popka, što onako tajanstveno peva svoju pesmu te njome, naročito u ovim prilikama, nagoni još veću setu na dušu... Jelica je spavala tvrdo posle dnevnog umora.Najedared Petra diže glavu i stade je buditi. — Jelo!... Jelica otvori oči, pa onako bunovna upita: — Vičeš ti, majko? — Ja, kućo. — Da nisi žedna? — Da ti nije zima? — upita Jelica i stade skidati sa sebe pokrivač da je pokrije. — Nije, rano!... — A da ti nije zlo? — reče Jelica i stade se dizati. — Sedi, čedo moje!...Sasnila sam ružan san!... Jelicu lednu nešto u srce.Najedared joj proleteše i polja, i šume, i bojišta ispred očiju.Glas joj drhtaše kad zapita: — Da nisi sanjala njega? — Jesam. — Pa?... — Upravo nisam sanjala njega nego Surepa.Dođe mi, nasloni ruku na rame, pa reče: ti spavaš serbezno, a tvoj sin leži ranjen!...Ja se samo trgoh... U taj mah začu se bahat, kao da neko ide.Jelica skoči i vide neke ljude kako nose nekoga na nosilima. Ona se okameni. — Šta je?...Ko je to? — pitala je Petra.Jelica ne umede ništa reći...U taj par i ljudi stigoše.Jedan od njih odvoji se i priđe Jelici. — Šta radiš, Jelo?...Je l̓ mi majka živa?... To baše Stanko. Jelicu prođoše žmarci, a Petra, kako beše pokušala da ustane, samo klonu, jer joj se podsekoše noge. — Živa sam, rano moja!...Hodi ovamo da te vidi majka!... Stanko joj priđe ruci. Smotri majka uvezanu ruku, pa ciknu: — A šta je to?! — Ništa, majko, ranjen sam!... Zbeg se poče buditi.Surep ode tražiti svoju baba-Stoju, da ranjenike vida... — A ko je to na nosilima?... — Zavrzan...On je teško ranjen — reče Stanko. — Je li još živ? — Živ je!... U taj mah stiže Surep sa baba-Stojom. — Ovamo, bako, ovamo!Ovde su ranjenici.Baba priđe nosilima.Išla je pogureno, oslanjajući se na štap. — Da je malo videla! — reče. Surep se maši pasa i iza silaja izvuče veliki kolut voštanice.Pritrča vatri i zapali je, pa prinese ranjeniku. Zavrzan otvori oči i gleda oko sebe.Baba se naže nada nj. — Gde si ranjen? — Svuda, moja bako. — Onda...A je l̓ privezeno? — Jeste! — reče Surep. — Neka stoji do sutra!...Ne vidim!...Ali neka se sklone ljudi, da ih ne bije vedrina... — Evo, ima koleba... I Zavrzana odneše u kolebu... — Hajde, Stanko, i ti se odmori! — reče Surep. — Baš sam umoran!...Pravo veliš...Videćemo se, samo da malo odmorim snagu... Ali ni Petra ni Jelica ne htedoše ga više pustiti.Digoše se s ponjavama i jastucima te u novoj kolebi namestiše ranjenicima taku postelju kakvu svoga veka nisu imali... Stankova majka sa snahama dvoraše ranjenike.Ona više ne beše nemoćna.Gledala je babu Stoju, pa je iz njenih očiju čitala zapovesti. — Ala su im vrele glave!Dajte, nakvasite kakve krpe... U trenutku su bili nakvašeni ubrusi na glavama ranjeničkim.I oni pospaše. Surep pogleda oko sebe pa, videći ljude što doneše Zavrzana gde stoje, reče im: — Idite, spavajte! — Pa i ti se malo odmori — reče mu baba Stoja. — Ja nisam umoran.Ja ću sedeti kod njih...A vi... tajac!...Neka spavaju!... To reče, pa ućuta.Pogled mu je počivao na ranjenicima... I zaćuta sve kao zaklano...Samo se čuo popak... Ali izneveri lepo vreme.Čim pređe ponoć, poduhnu od Drine hladan vetar...Nebom se počeše valjati sivi oblaci...Ovde-onde viđaše se po neka sjajna zvezda kako dašće i napreže se da prosija, ali je oblak hvata kao pauk muvu... Pred zoru poče kiša, ona strašna sitna kiša što prodire kroz kožu do kostiju, od koje ti i sama duša ozebe... Ozebla siročad poče plakati.Sve se najedared poče brinuti da zaklona nađe.Zbeg ožive, ali ožive piskom sitne nejači.Stariji se digoše ložiti vatre da bi ogrejali siročad i svoja ozebla srca. Čudno je odjekivala u noći ta piska.Kao da gledaš male ptiće u gnezdu kako gladni i ozebli majku traže...Stariji su hukali. — Bože Gospode!...Što ne podrža lepo vreme!... — Da bi još za koji dan, dok kolebe ne pogradimo ili bar zemunice ne iskopamo!... — Zar ovo nije jad?...Eno jadne Stake... umire! — reče jedna baka. — More, i naživela se!...Ali eno Pera, jedinac Živanin, umire!... — odgovara neko. — Vala, ne znam koje mu je veća nesreća ja l̓ to, ja l̓ porađati se!...Eno, onamo se jedna porađa!... — reče jedna žena. I tako je išlo.Jauk i zapevka prolamahu nebesa.Jedan starac reče: — Ovo se i bog — bože oprosti — digao na nas zajedno s Turcima!... Ta graja probudi ranjenike.Stanko otvori oči i pogleda nada se.Vide majku, ženu i snahe gde stoje više njihovih po stelja, umuzgane od suza...Vide i pogruženo lice Surepovo, koji se okamenio. — Šta je to?...Što jauče taj narod?... — Ćuti! — reče mu Surep. — Bog čini svoje!...Stanko poče da se diže, ali Surep ga zadrža... — Ne ustaj!...Ne možeš ništa pomoći!...Napolju kiša, a sirotinja gola i bosa pod nebom!... Stanku klonu glava...Poćuta nekoliko trenutaka, pa reče: — A što će ovde ovolike ponjave i guberi?...Nosi tamo!... I onom zdravom rukom poče bacati pokrivače sa sebe... — Ne pomaže to kad srce ozebe! — reče bolno Surep. — Oh!...Što nisam poginuo! — reče Stanko, pa se svali u postelju... Zadrhta srce materino, pa je poče pogurkivati to napred, to nazad...Strašna beše želja Stankova, toliko strašna da joj sledi jauk na usnama. On dođe sebi i vide njeno lice.Vide Jelicu kako stoji kao svetiteljka kad je na muke meću.Dve mu kapi kanuše iz očiju i prošaputa: — Oprostite!...Sad mi nije do mojih rana!...Gore je ovo!... A kad zabele zora, on viknu: — Surepe! — Šta je? — Na posao! — Šta ćeš? — Što se god može uraditi!Ašov i sikiru u ruke!...Do mraka se ovaj narod mora skloniti ma pod kakav bilo krov!... — Dobro, Stanko! — reče Surep i iziđe iz kolebe... Napolju se čuo njegov glas kako odjekuje zapovednički. — Ovamo ti!Daj to granje ovamo...Hajde vi, idite i doterajte slame!...Šta si se ti ulenio!...Dede, dede, snašo!...Tako, živa bila!...Dobro je!...Daj onu siročad ovde!...Hodi i ti, bako!...Jeste gotovi vi tamo?...Dobro je!...Daj one četiri porodilje!Šta, još dve?...Daj i njih dve!... Razdanilo se.Surep je žurio na sve strane, zapovedajući i pomažući.Radilo je to kao jedna ruka pod njegovim oštrim nadzorom... Dok je on nadgledao posao, baba Stoja opra i priveza rane ranjenicima. — Stojo, sestro!... — šaputala je Petra. — Može li preboleti? — Kost mu je samo prebijena — nije razmrskana...Moći će!...Mlada snaga, pa mlada i kost, ne brini!...A i ovome je dobro.Mnogo se krvi odlilo, al̓ rane nisu strašne.Ne brini!...S božjom pomoću sve će dobro biti!... — A jesi li namestila kost? — Jesam... jesam.I utegla sam!...Ništa ne brini!... Opet se razleže zapevka: — Šta je? — pitaše Stanko. Jelica izide da vidi.Zamalo i vrati se. — Deca neka pomrla... — reče snuždeno. — Jadna sirotinjo! — reče Stanko. — Dokle ćeš nas, bože, mučiti!...Zovnite mi Surepa. Jelica opet izide.Ne potraja dugo, vrati se sa Surepom. — Ima li ovaj narod hrane? — Ima nešto malo.Zato sam naredio te je nekoliko njih otišlo u Radenković, nekoliko u Banovo Polje, a nekoliko u Zasavicu, pa da iz ambara donesu hrane ovamo.Ovde blizu ima dve vodenice, pa ćemo to samleti.A naredio sam da doteraju i stoke. — Dobro si učinio! — Baš sad dižem nekoliko velikih vuruna za pecivo hleba. — Dobro je. — Pa ću narediti da se doteraju kazani da se i kuva štogod... — Svega si se setio! — Još se ovde ima puno posla!...Treba mi podići kaku talparu gde će se brašno držati... — Je li se sklonilo sve? — Još nije.Ali sve što je nejače i bolesnije sklonio sam!...Još rade... Stanko dahnu dušom.Pogleda zahvalno Surepa, pa više za se reče: — Da bar mogu mirno bolovati! — A šta ti radiš? — upita Surep Zavrzana, koji je ležao otvorenih očiju. — Slušam kako pametno zapovedaš!Hvala ti!... Prođe nekoliko dana.Surep sa ono nekoliko ljudi beše udesio sve stvari u zbegu, te je imalo nekog reda.Sad već ne beše nikoga bez krova i hrane... Ali ružno vreme dojadi.Sitna kiša i hladan vetar ne prestajahu...Vazduh težak i pun vlage. Svako jutro osvitaše po koje mrtvo telo; svaku zoru dočekivala je nova zapevka...Strašna bolest srdobolja kosila je kao oštra kosa i ostarinu i omladinu... Međutim, ranjenicima je išlo nabolje.Groznica već beše popustila, a zdrava krv i mlada tela nisu prečila puta ozdravljenju...Zavrzanovo zdravlje je bolje napredovalo od Stankovog, jer njegove rane behu lakše.Ali tek ni Stanku ne beše rđavo... Baba Stoja je s nekim dostojanstvom vršila svoju dužnost.Ona je poimala koliko vredi njezino znanje, pa se nekako i sama dizala. — Stojo, sestro!...Je li bolje? — pita Stankova majka uvek kad Stoja ranu odavije. — Bolje je — veli Stoja ozbiljno. — Mlada krv, zdravo meso...Ozdraviće pre nego što mi i mislimo.Čekaj samo dok mu previjem ovaj melem što čisti... — A da neće ostati sakat? — Neće...Evo, vidiš, kako miče prstima... Jelica je sa strahom i trepetom gledala u ranjenika...Iako bi se toliko puta glasno zajaukala, opet onaj urođeni stid, što ga je s majčinim mlekom posisala, ne davaše maha ni njezinom srcu ni njenim osećanjima.Srce bi joj silno zalupalo i krv udarila u obraze kad bi gde čula Stankov glas, ali se svakad za vremena uzdržala da ne oda bola duše svoje... Samo je jedno tištalo duše ranjenika.Stanko bi vazda, čim bi oči otvorio, pitao majku ili Jelicu: eda kakvog glasa od pobratima?...Pa kad bi čuo da niko ništa ne javlja, sklopio bi oči i ućutao. Tako je išlo jedno za drugim osam jutara.Zavrzanu je bilo dobro.Mogao je sam izlaziti iz onog kolibarka i pogledati nad sobom sivo, oblačno nebo...Stanko, iako mu je bolje bilo, još nije smeo izlaziti, jer mu baba Stoja nije dala maći... Deveto jutro osvanu Deva u zbegu...Neka čudnovata sila diže Stanka na noge.Zaprepašćenim očima gledaše Devu, ne smejući ga zapitati šta je bilo... Pametno oko Devino smotri to, pa da bi ga umirio, reče: — Ne brini!Dobro je. — Dobro? — Kako se samo poželeti može!Već je treći dan kako ono Turaka što osta u životu presaldumi, jer ih je mnogo ostalo na našoj strani u poljani... Stanku senuše oči radošću.Zavrzan i Surep stali i raširili ruke kao da bi nekog hteli zagrliti. — Pa da vidiš, i nas je bilo dosta...Došao Đorđe, pa Luka, pa Stojan, pa Jakov...Ala ih se natukosmo, do mile volje!...Ja mislim da im skoro neće pasti na um da Drinu prelaze!...To je bio strašan lom, koji se ne da ni opričati!... I tu Deva sede pričati o borbi, o dolasku vojvoda i Vožda, o junaštvu Kara-Đorđevom i o tome kako je sobom nišanio i palio iz topova... Sve beše zinulo slušajući Devinu priču.Ranjenicima sevahu oči od zadovoljstva.Više nisu osećali rana, kao da ih i ne beše na telu njihovom... Baba Stoja reče: — Stanko, rano, lezi ti. — Nemoj, bajo, molim te!Ti ne znaš da me ovo bolje leči i od tvojih melema!...Pa, veliš, sve ste rasterali? — pitaše opet Devu. — Sve. — I više nema turskog uva u Mačvi? — Nema.Još mi Stojan reče da će vratiti narod iz zbegova kućama... — O, hvala ti, bože!...A je l̓ se vratio moj pobratim? — Danas se vraća.Večeras će biti u Parašnici...I pozdravio vas sve. — Pozdravio?...Hvala mu! — I odmah, sutra, eto ga na Drenovu Gredu da vas obiđe... Žene ponudiše Devu rakijom.On se malo napi, pa se diže. — A kuda?... — Da prođem malo zbegom, ne bih li koga svoga našao. — Tu su! — reče Surep. — Svi? — Svi. — Jesu li zdravi? — Hvala bogu!Deva sede, rekavši: — Onda ću ih posle obići.Samo kad je bog života i zdravlja dao!... — Je l̓ bilo boja sutradan po našem odlasku? — upita Surep. — Te još kakvog boja! — reče on. I onda poče pričati sve do sitnica; a on je znao sve do sitnica, jer se njegovom pogledu ništa nije izmaklo.Pričao je slatko, lepo, kao čovek koji je sve očima gledao... Oni su gutali njegovu priču nedahnimice... I prođe dan kao da ga neko ukrade...I spusti se tamna noć, još tamnija i strašnija sa one oblačine i vetra... Ali ranjenici pospaše tako slatko i tako mirno kao da im sve po kući peva od zadovoljstva... Tišinu noćnu narušio bi samo poneki teški uzdah, koji bi se izvio iz grudi nesrećne majke... Prođe nekoliko dana.Ranjenicima beše mnogo bolje.Zeka, Nogić i drugi dolazili su vrlo često da ih obiđu i da se porazgovaraju, pa su se opet vraćali u Parašnicu.Jedini Surep se ne mače od njih.On se rešio da ih izvida poštopoto.Baba Stoja samo građaše meleme, a Petra, Jelica i čeljad iz kuće Stankove lebdela je oko ranjenika... Međutim, u Mačvi beše mirno.Turci kao da se behu mnogo umorili, kao da im više ne beše do megdana i bojne slave... Jednoga dana, kad Zeka dođe, upita ga Stanko: — Pa šta radite sad? — Ništa, vala. — Kako ništa? — Eto tako.Izležavamo u dugu danu.Nigde Turčina od zakletve!...Katić tako pomalo džumbusi, što rekao Zavrzan, pređe Drinu, presretne po kog haračliju, te uzme ono para; to je sve. — I Turci baš ćute? — Ćute.Išao je Ivanko onomad do Sarajeva.„Nikom, veli, i ne pada na pamet da udara na nas.” A posle, i zima ide... — Zato ti i htedoh reći!Kako bi bilo da se ovaj narod vrati svojim kućama? — Pa da vidiš, pobratime, dobro!...Ovako se, bogami, mnogo mora muka podneti bez krova i kruva... — I ja mislim da bi se mogao vratiti — reče Surep. — Pa da se razgovorimo sa vojvodom! — reče Zeka. — Bogami, razgovaraj! Ali svet i ne čekaše da mu se to kaže.Jedna po jedna porodica odlažaše i iz crnih badža poče se opet dimiti... I Stanko se reši da ide kući.Bilo mu je toliko dobro da je ustajao i izlazio.Rana je zamlađivala pod melemima, on se osećao vrlo dobro, jeo je i spavao slatko, od groznice ni traga. Zavrzan beše zdrav.Istina, bio je nešto bled, ali vedar i veseo kao i pre.U dugu danu šalio se sa Surepom, koji beše radostan što njihovo ozdravljenje tako napredovaše, pa je pristajao na svaku šalu... Jednog jutra reče Stanku: — Ja bih ti nešto rekao. — Šta? — pita Stanko. — Meni, brate, ovde dodijalo.Ja bih išao u Parašnicu. — A ja? — reče Stanko. — Zar da ostanem sam? — Nisi sam!... Ali ga Stanko preseče mahnuvši rukom: — Znam šta misliš reći!...Ali, zar sam ja čovek za to da uzdišem i plačem sa ženama?...Zar meni ne treba muškog društva i razgovora?...Ako je boj — boj; ako je leventovanje, zar nemam prava na nj?... Surep se uplete: — Stanko ima pravo!...Ja bih se ubio kad bih morao ležati a da me samo žene dvore!...Ne smemo ga sad ostaviti!...Ali nešto drugo možemo učiniti. — Šta? — upita Zavrzan. — Da se krenemo Stankovoj kući.Tamo je zgodnije i njemu i nama. — I ja samo mislio — reče Stanko. — I meni dodija sve ovo...Ja bih rado otrpeo i tri rane nego sve ovo što sam ovde u ovom jadu pretrpeo!... i dokopaše da se vrate domovima.. Dok se ne namuči, čovek ne zna koliko je blago svoj krov...Ali kad ga nevolja otrgne od njega, pa se posle vrati — tek tada oseća sve... Kao kakav mili, stari poznanik, tako te pozdravlja ono visoko sleme i onaj dimanjak s natkrovom.Pa ti se čini da se smeškaju na te, da su živi, da i njima teku suze od radosti što si tu!... Jadna Petra!...Bolna prebolna, zaboravivši svoje bole i svoju nemoć nad posteljom milog ranjenika, napregla beše svu svoju snagu, pa je varala i sebe i druge zdravljem i izdržljivošću svojom... Ali kad stupi pod krov koji je digla sa svojim pokojnim drugom, kad vide svoje zgrade i zgradice, svoje ćoškove i budžake, svoju decu živu oko sebe — ona klonu.Snaga, ona očajna snaga što se javlja kod samrtnika u poslednjem času, kad se sa smrću bori — ostavi je... Ona oseti nemoć u svakom damaru i svakoj koščici...Osećala je kako joj trepavice padaju i kako je crna zemlja vuče... I pade, pade kao kap. Sve opkoli njenu postelju, polivajući je suzama. Starica je žmurila i disala isprekidano...Ali svest je ne beše ostavila, to se poznade po prvom pogledu njenom kad oči otvori. — O, Stvoritelju, koliko si dobar!Zar mi dosudi da umrem pod svojim krovom!... Pa zaćuta i zaklopi oči.Disala je teško i isprekidano.Svi stojahu oko nje, nemi kao grobovi... Ona opet otvori oči: — Kažu da je majčin blagoslov što i božji.Ja vas sve blagosiljam! — šaputala je. — Blagosiljam orače, jer su hranitelji; blagosiljam ratnike, jer su branitelji!...Neka ste blagosloveni, deco moja!Neka vam je prosta i nega i hrana, a vi oprostite majci, jer majka greši samo iz ljubavi... Onda okrete glavu zidu.Poćuta nekoliko trenutaka, pa poče govoriti u zanosu: — Jesi li tu, svetitelju?...Evo, ja sam spremna da stanem pred lice božje!...Mahni oštrim nožem tvojim, te učini volju božju!... Pa se pridiže na ruke, koje su drhtale od nemoći...Oči joj se izljubiše i ukočiše, ruke klonuše, a za njima i telo pade na postelju. — Sveću! — viknu Krstivoj. Jelica mu dodade upaljenu voštanicu, a on je metnu u ruke materine...Međutim, duša već beše ostavila trošno telo u kome je počivala... I onda nasta zapevka... Na deset dana po sahrani Stanko se beše toliko okrepio da već mogaše pripasati oružje i otići do svoga pobratima. Što je bliže prilazio Parašnici, osećao je kako mu sve jače srce bije.Nije šala, brate, toliko vreme ne vide on družine svoje, ne našali se šalom junačkom. I dočekaše ga kao vojvodu.To beše pravi dan slave.Svaki ti to htede da se približi i poljubi sa Stankom.I Stanko se ljubio sa svima. — Sve dobro? — Dobro. — Hvala bogu! Stanko pogleda one kolebe: kao da su od sira srezane. — Pa vi se baš okućili? — Okućili, bogami! — reče Zeka. — Ko ovo ovako lepo pogradi? — Vojko i Petronije!...A... oni taj posao znaju!... — Alal im vera! Nastade vesele.Jelo se i pilo do mile volje.Jedini Stanko beše nešto setan međ družinom. — Šta je, Stanko? — upita Zavrzan veoma razdragan i veseo. — Što si se ućutao, brate?... — Ne diraj Stanka! — reče Zeka. — Ti znaš da je majku izgubio. — Izgubio majku?...Pa i ja sam izgubio majku!...I šta nas ovde ima što smo izgubili majku, pa onda?...Treba valjda da se rasplačemo, šta li?... Pa se diže na noge, videći da Zeka hoće da ga ućutka. — Čekaj da reknem, pa onda govori!...Evo Stanka, neka sam presudi govorim li istinu!...Njegova majka, bog da je prosti, lepo se naživela.Mi nijedan nećemo dočekati njene starosti!...Skućila kuću, podgajila porod, ostavila za sobom stubove što će krsnu sveću držati, umrla na rukama svoje dece negovana i nadgledana!...Pa šta hoće čovek više?...Može li biti lepše smrti, samo ako i smrt može biti lepa?...Reci ti, Stanko!... — Imaš pravo! — reče Stanko. — A kako će Stanko svršiti?...I kako ćemo svi svršiti?Hoće li oko nas biti koga da nas nadgleda i ponudi?...Hej, braćo moja!...Ja sam možda lud, ali ovde, u duši svojoj, osećam da je pametno što vam govorim!...Poslušajte me, pa se nećete kajati!Ko zna šta nam nosi dan a šta noć!Sad lijemo piće, a za trenut-dva možemo liti i svoju rođenu krv!...I bog mi je svedok da ćemo je liti isto ovako svesrdno!...Zato ja hoću da svi budemo veseli!...Jer je veselih trenutaka vrlo malo!...Nad nama je nebo naoblačeno, i ja vidim ovo malo vedrine!...A volim vedrinu!...Stanko, voliš li ti vedrinu? — Tako je, Zavrzane!Ti imaš pravo!Svakog trenutka se mogu oči sklopiti.Ja ću pre naći moga oca i majku nego oni mene!Veselimo se! — reče Stanko, razdragan. I okrete pesma i veselje... Zavrzan skinuo kapu, pa viče: — Dok na jednoj strani jauču, mi pevamo!Ali junak nije baba!...Neka baba jauče, a junak neka pije, peva, bije i pogine!... — Haj!Haj!... — razlegalo se dubravom. Tako su im prolazili dani.To behu dani junačkog odmora, gde se kadikad zapodene i poneka čarka, koliko da se ne zaboravi. Jednom sađaše Stanko sa Zekom pred kolebom.Oko njih beše čitav život, jer se šalilo i smejalo do mile volje.I Zeka je bio raspoložen.Samo Stanko beše već nekoliko dana oborio glavu. — Ama šta je tebi, pobratime? — upita ga Zeka. — Ne znam — reče on — ali tako mi je nekako oko srca kao da nekog saranjujem! — Pa razgovori se, čoveče! — Hteo sam ja to, ali se ne može! — Zašto? — Ne umem ti kazati!...Ali mi se čini da me je ova tuga obuzela od onoga dana kako slušah onaj jauk i pisku!...Znaš li ti, pobratime, da ja od toga doba mirna sna nemam!...Čim oči sklopim, ja čujem jauk i vidim pogurene starce i starice kako previjaju onu nejač oko sebe kao kvočka piliće!...U snu ja gledam ona brižna čela što dižu oči k nebu, i na onim zboranim licima vidim kako se mole, a ne nadaju se ničemu ni od boga ni od neba!... — Ne govori tako, pobratime! — mahnu rukom Zeka. — Ne bih, da me ne tišti ta nevolja!...Znaš li ti da bih se ja sit naplakao, da me nije stid plakati!...Pa ti bar znaš da ja nisam čovek koji suze lije!...Gledao si me kako muški jurim u najgušće redove turske!...I znaš li ti da bih ja voleo najljući okršaj; više bih voleo to nego zaviriti u jedan zbeg!... — Pa šta možemo sad? — To je ono zbog čega i obaram glavu!... — Ti znaš da svadbe bez mesa biti ne može!Kad se ovako digne i svaka travka, kao što se mi digosmo protiv Turaka, onda se čovek ne sme obzirati.Znaš ovu pripovetku kako su onome rekli: da ide, ali da se ne obzire, jer će se okameniti!... — Znam. — Onda se ne obziri.Ako imaš kakve druge brige, daj da porazmislimo, a toga se ostavi — reče Zeka. — Imam. — Šta želiš? — Želeo bih da naši ljudi i u zbegovima podignu ovakve kućerke da se bar ono nezarobljeno roblje može skloniti od zla vremena. — E, to ti je već nešto pametno.To ćemo učiniti sad, odmah! Pa ustade i viknu: — Vojko! Vojko se zaneo, slušajući priču Zavrzanovu; prenu čim ču Zekin glas. — Čujem, buljubašo! — Odaberi družine koliko ti treba, pa otidi na Drenovu Gredu.Ja želim da mi tako nagradiš kolebe kao ove ovde. Surep se diže: — Stoj, Zeko! — reče. — Šta je?... — Nemoj kolebe!...Kolebe se vide.Što ih ovde imamo, to valja!Mi bismo baš i volili da nam Turci u pohode dolaze.Ali tamo će biti samo starost i nemoć, pa ja mislim da je bolje podići zemunice... — Šta veliš, pobratime? — upita Zeka Stanka. — Pa... dobro... — Jest, jest, zemunice!...Možda zemunica nije dobra kao koleba, ali je u ovo vreme pametnija od kolebe — reče Zavrzan. — Onda, zemunice! — reče Zeka. — Tamo ima sve gotovo.Trebaće samo bolje pokriti.A Vojko će to sigurno bolje umeti! — reče Surep. — Umeću, ne brini!... — reče Vojko. — Onda, uzmi koliko hoćeš družine, pa idi.Vojko odabra jednu desetinu, pa se krete s njima na Drenovu Gredu... Ali ne potrajaše dugo ti vedri dani.Crni oblaci gomilahu se po srpskom obzorju, a iz njih sevahu vatrene munje i potutnjavaše, kao da bi hteli uništiti sve do jednoga... Glas za glasom crnji od crnjega, strašniji od strašnijega stizao je.Više ne beše radosnih vesti...Oboriše glave goli sinovi, kao da ih je oštra kosa smrti dohvatila.Više se ni Zavrzan ne nasmeja.Nesta onih veselih šala kao nestašnih leptirova — sve ode, sve proguta neka crna slutnja... Zeka i Stanko retko kad i bejahu u Parašnici.Jurili su od Čupića Smiljaniću, od Smiljanića Srdanu, od Srdana Katiću.Nije se govorilo glasnom rečju nego šapatom.Svako čelo beše natušteno. Čupić, kao vojvoda, naredi kmetovima da nejač sklanjaju u zbegove.I opet ožive Drenova Greda. A opusteše lepa sela.Oni mali kućerci stojahu nekako sumorno, kao da nikad živa duša nije u njima obitavala... Dogovor beše da se digne šanac na Prudovima, na brodu na kom Turci najradije prelaze. I Čupić sazva čete i iskopa šanac; Zeka to isto uradi u Parašnici.Ali se Čupiću činilo da je to malo, da su to mesta nezgodna. I na prvom skupu reče to. — Pa šta da činimo? — upitaše svi. I zamisliše se. Posle kratkog ćutanja Čupić reče: — Ja ovako mislim...Oni će preći Drinu, jer ih je mnogo — kako veli Deva.Ali neće smeti udariti kroz šume, nego će se držati vode: udariće, dakle, pored Drine i Save...Zeka će ih dočekati na Parašnici, ali njegova sila neće ih moći zadržati, oni će prodirati dalje...Sad znam!...Da kopamo šarampov na onoj uzini između Save i Zasavice i tu da ih pričekamo!... Svima se dopade ta misao.Čupić se malo razgali. — Prokopaću svu uzinu od Save do Zasavice, i to će biti šarampov.Ja sam javio Đorđu, i on je naredio da nam dođu u pomoć Jakov s Valjevcima i Miloš s Rudničanima.Tu, na Ravnju, zadržaćemo Turke dok nam Moler ne priteče u pomoć s Podrincima.Tada ćemo učiniti jedan juriš.Moler će udariti s boka...Alal im majci ako se održe!... Lako je tekla reč sa usta Čupićevih.On govoraše tako ubedljivo da se svima učiš da drukčije biti ne može.I sve ih nekako otkravi. — Jesi li poručio Moleru? — upita Smiljanić. — Još juče je otišao Deva. — A kad će stići Jakov i Miloš? — Kroz tri-četiri dana biće ovde. — Ja bih nešto rekao! — reče Katić. — Pa govori! — povikaše sa sviju strana. — Ja ne bih ni kopao šanca na Parašnici!...Ja bih smesta na Ravnje!Stojan ima pravo kad veli da oni ne smeju udariti drumovima, nego će udariti pored vode.Ali đavo ne spava!Može to njima i doći u pamet.Ali, kad turske uvode vide da je Parašnica prazna — a, verujte, tamo će prvo otići — onda će se svi dobro čuvati druma i lugova...Opustiti Parašnicu, to je toliko isto koliko povesti Turke na Ravnje. — To ti je pametno! — reče Čupić. — Onda, tako ćemo i raditi...Proto! — okrete se Smiljaniću. — Jedan od tvojih ljudi neka sačeka Jakova i Miloša, pa neka ih na Ravnje dovede... — Dobro. I svi se raziđoše da narede što je potrebno... Niko ne zna zašto se tako zove.Ali što se zna to je: da 1813. godine Ravnje nije bilo selo.Ono nije imalo ni kućerka ni stanovnika, sem ako će se nazvati tim imenima ono kolebaraka i ono nekoliko domaćina iz okolnih sela što su tu svoje kovanluke imali...Ravnje je naseljeno docnije, a naselili su ga Bosanci... Ono leži na severnom kraju Mačve, između dve vode.S jedne ga strane plavi Sava, a s druge Zasavica.Kad s proleća vode nabujaju, ono je sve u vodi... Na toj, dakle, uzini po Čupićevom planu počeše kopati šanac, grdan šanac, koji se protezaše iz Zasavice u Savu. Čupić se spremao za borbu na smrt i život.To mesto beše tako da se, prosto-naprosto, ne da zauzeti; ako bi se baš silom prodrlo, onda pobeđenima ne ostaje ništa drugo nego da pomru, pa bilo to od oštre sablje I kuršuma, bilo u valima Save ili Zasavice... Kopanje je naglo napredovalo.Blagoslovene ručice prevrtahu majku zemlju i dizahu grad koji će im glave čuvati... I podigoše šanac kao grad, šanac koji i dan-danji stoji, i koji će još dugo i mnogo pričati o junaštvu i požrtvovanju srcu koje oseća... Napraviše kapiju, udariše oštro kolje da bi zaustavili konjicu tursku.Nijednu sitnicu ne propustiše, kao ono dobar domaćin kad zimnicu sprema... Smešteni i osigurani tako, oni zadovoljno pogledahu na delo ruku svojih. — Ovo nije šarampov, ovo je grad! — reče Katić. — Što sam mislio, uradio sam — reče ponosito Čupić. — Još samo da se sa ranom osiguramo...Neka mi te brige nije. Pa naredi Zeki te razasla gole sinove na sve strane da što više hrane nabave. Sve je išlo po volji.Ni senka zle slutnje.Srca su lupala od same pomisli na skori sukob. Prvi, drugi li dan po Pantelinu-dne stiže Jakov Nenadović s Valjevcima, a sutradan po dolasku njegovom stiže Miloš Obrenović s Rudničanima.Oko se ne može nagledati sivoga sokola što beše prekrilio onu uzinu između Save i Zasavice. Vojvode zadovoljne, vojska vesela.Sve očekivaše, sve se nadaše sigurnoj pobedi.Čupić je razložio svoj plan vojvodama, i oni ga odobriše.Samo da se Turci jave, to se čekalo. Dođe i taj dan. Bilo je to na Gospođine poklade.Nebo se oblačilo i oblaci skoljavahu sa sviju strana...Vazdušna struja, puna svežine, razgaljivaše vrela tela ratnička... U sami sunčev smiraj rupi čovek u Turskom odelu. — Deva!...Deva!... — povikaše sa sviju strana. — Šta nam nosiš? — Gde je Čupić? — pitaše Deva. — Eno ga u šarampovu s vojvodama. — Idem k njemu. Pa ne osvrćući se na razna zapitkivanja radoznalaca, uputi se pravo šancu.Prvi ga smotri Miloš. — A gle!...Otkud Turčin?Čupić pogleda, pa se nasmeja: — Nije ono Turčin.To je Deva, čuo si za njega. — Jesam...To je, dakle? — To je. U taj par pristupi Deva, skrsti ruke i pokloni se. — Stiže li? — upita Čupić. — Stigoh. — Odakle ideš? — Od Beljine. — Kreću li se Turci? — Mislim da su prešli Drinu. — Ima li ih mnogo? — Kao na gori lista!...Sami vele da ih ima na sto hiljada. Vojvode zatreperiše. — Jesi mogao razabrati na koju će stranu? — Hteli su preko Badovinaca i Klenja na Bogatić pa pravo u Šabac.Ali ih poremeti prazna Parašnica...Sinoć dokopaše da se krenu pored vode. — Ko ih vodi? — Vezir Derendelija. — Dakle, ti misliš da će ovuda? — Tako su rekli. — Jesi umoran? — Nisam. — A gladan? — Nisam. — Bi li popio jedan gutljaj rakije? — To mogu. Čupić ga ponudi, i on se napi. — Sad idi, odmori se — reče. — Ali ni reči o Turskoj vojsci. On se udalji. Vojvode priča Devina beše prilično u brigu bacila.Po njegovom odlasku oni oboriše glave. Čupić, kao da sam sebi govori, reče: — Mnogo!...Sto hiljada... mnogo! — Ko zna da l̓ je baš toliko? — reče Jakov. — Može biti da pregoni. — Tako će i biti? — veli Miloš. — Sad kako mu bude!...Nama se valja boriti dok jednoga traje.Ovo se diglo da nas satre!... — Diglo, bogami! — reče Jakov. — Meni se čini da je dogovor da se sa sviju strana u jedan mah udari... I vojvode se opet zamisliše. Noć se spusti mirna i mračna.Nebo beše prekriveno oblacima, između kojih ovde-onde provirivaše poneka sjajna zvezda.Iz dubina je potutnjavalo, a od zapada mećaše svetlica. Ratnici razgovarahu: — Biće kiše. — Kamo da hoće! — Vala, pravo veliš, da se samo razladim malo! — More, da nam ne presedne!...Jer kad okupi, može se otegnuti... — Pa? — Pa?!A puške, a barut?Kad to pokisne, šta onda misliš?Misliš valjda s vrljikama na Turke? — Neće, zar? — teškao se jedan na drugom kraju. — Nismo se ni mi na boga kamenjem bacali!... — More, ostavite se takog razgovora!...Da spavamo!... I jedan po jedan zaćutkivaše... Ali ne da spavaju.Druge misli obujmiše ove junake...Tamo u šumama i u dubravama ostavili su oni nejač i roditelje.Teško je to kad ti na um padne da su tvoji bez krova i zalogaja, da ne znaš ni gde su ni kako su... Ova crna noć svojim plaštom omota i sve crne misli...Seta neka zavlada ovom uzinom, kojoj su zidovi dve vode: jedna što šumori i šapuće kao lopov, i druga što ćuti kao mrtvac — a pokriva ih nebo naoblačeno... Sutradan osvanu kiša.Ljudi se pribijahu jedan uz drugog, čuvajući barut i oružje da ne zakisne.Nebom se ganjahu sivi oblaci, a dosta studen vetar nagna ih te počeše vatre ložiti... — Kakve smo sreće, još će i osnežiti!... — reče jedan Valjevac. — Vala, kako je dragom bogu volja!... — odgovori mu Rudničanin. — Da nije zbog puške i baruta, pa gotovo bolja ova hladovina!... Vojvode iziđoše iz svojih šatora i prođoše kroz ljude, koliko da se vide i pozdrave. — Jeste pokisli? — Nešto malo, ali se da trpeti! — odgovarahu im. Zeka zaseo s njegovim golaćima kraj jedne vatre, pa zaturio razgovor. — Vala, da hoće udariti za ove hladovine — vredilo bi. — Baš je gadno kad se čovek bije na vrućini! — veli Zavrzan, kome se opet vratila njegova veselost. — Posečeš Turčina, šikne mlaz krvi iz onog bičjeg vrata i poprska te, pa posle smrdiš vazdan na Muhameda!...Ovako hladovina, pa mlatiš kao po grahu!...Kad se svrši bitka, umiješ se kao posle vršaja, skineš đubre sa sebe, pa spavaš serbez!...Je l̓ tako, Devo?... Deva je sedeo malo udeljen od vatre i premišljao neke duboke misli.Pitanje Zavrzanovo trže ga malo iz misli, i on, mada ne znađaše o čemu je Zavrzan govorio, odgovori onako nasumce: — Tako je! — A šta je tako?... — nasmeja se Zavrzan. — To što govoriš. — A šta sam govorio?... Deva se ljutnju videći da se svi smeju. — Guske te razumele!...Valjda čovek nema pametnijeg posla nego da tebe sluša!...Ti klepećeš kao moje čeketalo; i ja bih mogao zaspati pored tvoje priče!... Zavrzan se smejao na sav glas. — Video sam po njemu da ništa ne sluša!...A kako Surep?Eto, on sluša sve, je l̓, Surepe? — Deva gotovo ima pravo!...Mnogo mi drobiš!... — Mnogom sam i udrobio! — Što ko radi, ono i pati! — reče Surep i popreti mu prstom. — Vala, i pravo je!...Nek poginem sutra, zamenio sam svoju glavu!... — To jesi!... — priznade mu Surep. — I te još kako zamenio!...Naposletku, brbljaj, u pravu si! Najedared se sve uskomeša.Sve povrve ka sredini šanca, gde behu vojvode...Zeka odjuri tamo. A glas prohuja. — Idu Turci!... Raspored je bio već gotov.Prvi niz zauzeše Čupićevi ljudi.Valjevci i Rudničani stadoše pozadi, kao potpora.Vojvode behu na svojim mestima. Zavlada tajac, kao u grobu. I zaista, čula se tutnjava iz dubina kako dolazi od Viškupije. — Surepe!...Biće džumbusa!... — šapnu Zavrzan. Surep samo klimnu glavom. — Danas će i Deva osokoliti!...Šta veliš, Devo? Ali ne dobi odgovora.Deve beše nestalo. — Ala taj beži od baruta, kao gorsko zverče!... — nasmeja se Zavrzan. — Ne grdi mi njega!...On je junak na svoju ruku!... — reče Zeka ozbiljno. — Poteže je svršiti njegov posao nego naš!...Šta bi mi puta zalutali da ne beše njega!...Šta bi se jada desilo da ih on nije sprečio!...Junaštvo je veliko, Zavrzane, otići u Turke i saznati šta oni nameravaju!...Junak kao mi može biti svaki ko ima srca u grudima, ali kao Deva ne može!...Za to se treba roditi!... — Pa ako sam što ružno kazao, oprosti!...Nisam ružno mislio!... Tutnjava je dolazila sve bliže i bliže...Oštro uvo ratničko već je raspoznavalo topot kopita konjskih...I što se više približavala, sve strašnija bivaše. Ratnici stajahu bledi i nemi. Dok ti tek jeknuše svirke i borije, i zvuke njine ponese tiha Sava i odnese ih daleko, daleko... — Tu su!... — Budite spremni!... — zagrme Čupić. — Ali, samo u meso!... Odrešiše se zavoji na kašilucima, sve se pregleda, sve se udesi... Turci se pojaviše.Išli su bezbrižno kao u svatove. — Čekaj!... — reče Čupić. — Kad ti sasvim priđe, onda udri!...Sad neka svaki sebi izabere po jednoga!... Turci su sve bliže prilazili.Već se mogahu raspoznati lica.Čupić viknu: — Pali!... Osu grmljavina kao iz neba.Redovi se turski prolomiše...Ovde vidiš kako pada čovek, a onamo kako se konj propinje te svaljuje po dvojicu... Puške se opet napuniše... Ali se Turci povukoše nazad, te se ukloniše ispred vatrenog pozdrava... Prođe dan i spusti se noć...Turci i ne pokušaše više; čak se i ne pojaviše...Ne ču se ni svirka ni talambas; jedini zvuk sekire što šumu obara. Čupić s vojvodama pozva sve starešine pred svoj šator i naredi da se svuda postave jake straže, da se postave čak i pored voda, da Turci ne bi zaobišli.Kad starešine odoše da izvrše nalog njegov, on se okrete Jakovu i Milošu: — Ama šta vi mislite? — Meni je čudnovato!... — reče Jakov. — Ja se ne bih čudio! — reče Miloš. — Pre bih rekao da oni nisu znali da smo mi ovde, pa su išli bez brige.Ali kad su udarili na vatru, oni se povukoše da se razmisle. — Tako je — reče Čupić. I pozva ih u šator da se posavetuju. Međutim, starešine izvršiše nalog Čupićev, postaviše straže.Duž voda Zeka postavi svoje golaće, ljude koji vide noću kao i danju... Ostalo polega da se odmara... Čudno zaista!Ko je ma kad bio u borbi, taj će znati kako se posle borbe slatko spava.Tu se ne brine o postelji, dosta je samo spustiti se na crnu zemlju, pa bila ona suva, promrzla ili čak i kaljava... Pa iako nije bila ni obična čarka a toli borba, opet sve pospa kao poklano.Tamna noć prekri sve svojim plaštom kao guberom, samo su straže i vojvode bile budne. Ivanko beše na straži kraj Zasavice, nedaleko od samoga šanca.Njegovo mladićko, oštro oko zurilo je da mu ne izmakne nijedna sitnica... Ali sve beše tiho i mirno...Samo je šaš šuštao, kao da šapuće... Ivankovo se uvo brzo naviknu na ovaj šušanj, i on sedeći gledaše po pomrčini da mu se ne bi što otelo od pogleda... Ona ledena, mrtva tišina pade na nj kao stena.Trepavice mu otežaše; ali dečko skoči i stade hodati obalom da bi san razbio. Najedared mu se učini da neko pliva...On pogleda i ne vide ništa u onome šašu; napreže uvo i uveri se da neko zaista pliva... On se zagleda opet u pomrčinu i zape pušku... Čuo je kako voda lagano, vrlo lagano zapljuskuje obalu. — To je dalga — pomisli on. I opet se zagleda...U šašu uoči jednu glavu.Htede pružiti pušku, pa gotova posla!Ali se uzdrža videći samo jednoga. — Što da pucam?...S njim ću ja i bez puške svršiti!... I skloni se za jedan žbunić što beše kraj obale, pa odatle posmatraše. Glava se sve više primicala lako, neosetno, da se jedva šaš zaljuljao... Prikučivši obali, podiže se.Ivanko zinuo od čuda. To beše Deva. Čim izide na obalu, uputi se žbunu za kojim beše Ivanko.Ovaj stade preda nj. — Otkud ti? — upita ga. — Od Turaka.Hoću vojvodama.Jesi me opazio? — Jesam.Malo te nisam pucao! — Ha-ha-ha! — nasmeja se Deva. — Mnogo bi se vajdio!...Otkad ja gledam tebe!... Pa prođe pored njega i uputi se Čupićevom šatoru. Vojvode ne behu pospale.Sedela su sva trojica i premišljaše šta da čine.Kad Deva uđe, svi prenuše. — Otkud ti?...Što si mokar tako? — upita Čupić. — Od Turaka. — Od Turaka?! — upitaše začuđeno. — Jest, upravo iz turskog tabora.Naplivao sam na Zasavicu i dođoh da vam javim šta se kod Turaka radi. Vojvode skočiše na noge. — Šta se radi? — Bruka! Prvi naši meci pamet im poremetiše.Htelo je prsnuti kud koje.Paše su muku imale dok su ih primirili.Išli su sampas, bezbrižno; nisu se nadali ničemu, pa kad osuste vatru, oni premreše.Vele: „Nijedna puška džaba ne puče!...” — A njihove vojvode? — upita Miloš. — Sve je to glave pogubilo, počev od vezira.I da ga nije stid, mučno te se ne bi vratio. — Pa šta sad rade, jesu li se primirili? — pitaše Čupić. — Tako se čini.Ali je vezir naredio te su postavili jake straže da ne bi bežali... — Hvala, Devo! — reče Čupić. — Hvala ti na tom dobrom glasu!...Idi, odmori se.Ili, još bolje!...Pričekaj tu!... Deva izide pred šator da sačeka naloge, a oni zasedeše. — Ja bih — reče Čupić — poslao čoveka Moleru, da požuri što pre!... — Vrlo dobro! — reče Jakov. — Samo, ja ne bih njega slao — dodade Miloš. — Što? — upitaše obojica. — Jer nam je ovde potreban.Koji bi od naših ljudi mogao i umeo ovako vešto uhoditi Turke?... — To imaš pravo! — Nego, promisli pa nađi koga drugog da pošljemo. Čupić se malo zamisli.Po kratkom ćutanju progovori: — Imam ja puno pouzdanih ljudi. — Znam — reče Jakov — ali treba tu čovek što poznaje staze i bogaze. — Zar ima boljih od Zekinih ljudi?Šta smeta Nogiću! — Njega možeš!Poznajem ga! — reče Jakov. — Siguran je kao oštra sablja. Stojan pozva Devu pa mu reče da ide malo prileći, i da mu pošlje Nogića. Deva ode.Ne prođe nekoliko trenutaka a dođe Nogić. — Nogiću! — reče Stojan. — Ako te je majka rodila da nas nešto poslušaš.Od hitrine tvojih nogu mnogo stoji! — Evo me, Stojane! — Možeš li se u se pouzdati da odneseš jednu knjigu Petru Moleru? — Mogu! — Da ga nađeš, pa gde bio da bio? — Da ga nađem! — Dobro!Onda pričekaj! I Stojan sede i napisa pismo Moleru.Vojvode su ćutale.Kad bi gotov, pruži pismo Nogiću. — Evo, nosi!Predaj mu u ruke i ostani s njim da mu se nađeš ako što zatreba. — Dobro, Stojane. — Sad idi, ali odmah. — Zbogom! — Zbogom pošao! Pošto Nogić izide, Stojan diže oči nada se: — Da hoće samo bog dati da za vremena stigne knjiga Moleru!Rekao sam mu s koje strane da udari na Turke.Ako to učini, može ih biti i tri stotine hiljada — opet su propali!...Biće telesima zagađena i Sava i Zasavica! I kao da im se neki teret skide s duše.Sva trojica gledahu nekako pouzdano u budućnost. — U šarampov mi ne mogu prodreti da ih je još toliko! — reče Čupić. — Ne bojim ih se ni od Save ni od Zasavice!...Ako je iko pao u klopku, to su oni!... Pa se okrete i pogleda onu dvojicu: — Straže su jake.Ne mogu proći, manj ako su muve ili mravi...Ako ste umorni — odmorite se...Sutra... drugi dan, druga i novaka! Jakov i Miloš pozdraviše se, pa odoše u svoje šatore. Kiša je opet pljuštala, i njene kapljice, što udarahu nekako setno u platna šatorska, uspavaše vojvode... Osvanu dan kišovit, pun vlage; nebo beše pretrpano mrkosivim oblacima, koji se gomilahu i iz kojih je sipila sitna kiša... Ljudi se pribili oko vatre, te se greju i suše u isti mah.Od silne vlage i nazeba svi su skoro govorili promuklo, očni im kapci naduveni, a oči zakrvavljene. — Ljudi!Ako ovako potraje još dva dana, neće se moći barut sačuvati! — reče jedan. — Bogami će trajati! — Ja spavao u šarampovu, pa me probudi voda! — I mene!Lepo podli poda me!... — O brate!Ko bi pre tri dana rekao da će ovako zahladniti? — reče jedan Rudničanin. Dok ti se najedared čuše puške.Straža koja je pred šancem čuvala, poče se povlačiti k šancu. Logor se uskomeša.Svak se dokopa puške.Vojvode namestiše svoje ljude i narediše da se spreme za borbu... Straža se sasvim povuče u šanac. — Jesu se krenuli? — pitaju vojvode. — Jesu.Sve se krenulo ovamo.Slušajte kako zemlja tutnji! — rekoše stražari. I zaista, čuo se tutanj, kao da iz dubine zemlje dolazi. Videći ona bleda lica, Čupić se nasmeja: — Jadni Turci! — reče. — Sve misle da nas silom svojom zaplaše!...Svakad oni tako!Ali beže!...Pravo vele: Boj ne bije svijetlo oružje. Već boj bije srce u junaka. i stade sokoliti svoje ljude...I pomože to.Reč posta življa, oko svetlije a lice vedrije... Ukazaše se prvi neprijateljski redovi... Čupiću se slutilo da će danas biti okršaja.Nadao se ljutom boju stoga što je znao da će Turci svom silom nastati da probiju šanac...Srce mu je lupalo.Neka laka drhtavica obuzimaše snagu njegovu.Da je bio nasamo, pustio bi zube da cvokoću do mile volje, ali ovako... stegao vilice i naturio osmejak na lice... Sve beše spremno.Ratnici već uzeli svaki po jednog na oko i čekahu zapovest.Tobdžija stojaše kod topa sa zapaljenim vitiljem i čekaše zapovest da ga prinese valji. — Samo junački, braćo! — vikao je Čupić. — Nemojte žuriti!Hitar odviše, sreću preskače!...Ne, on ne može lako ući u naš grad, jer ovo nije šarampov, već grad!... Turci se sve više bližiše. — Pali! — zapovedi on tobdžiji. Riknu top, a sindžir đule pokosi turske redove... Osu vatra.Puška učestala kao jaglica.Diže se oblak od dima.Zatutnji, zabruja, zapištaše uši, zaigraše ribići, zapali se meso na telesima... To beše strašan okršaj.Turci su navaljivali kao besni, ali svakad behu odbijeni...Leš do leša padao je po poljani pred šancem.Kroz puščanu grmljavinu čula se zapevka ranjenika... Turci stuknuše.Nasta tajac. — Tako ja umem!... — reče Čupić. — Nego, vojvodo Jakove, neka tvoji ljudi zauzmu prve redove.Jakov naredi. — A da bi se što brže pucalo, ja mislim da ovi pozadi pune puške!... — Vrlo dobro! — rekoše i Jakov i Miloš...Puške se napuniše.Svaki nišandžija imađaše po četiri-pet na ruci... — Šta je s Turcima? — reče neko. — Da ne pobegoše? — Ne.Sad se pribiraju.Sad će udariti silovito, ali to ništa nije!...Samo dobro gađajte!...A sad mir!... Tajac je bio kao u grobu.Čulo se kako šušti suv listak na drveću... I zatutnji, zatutnji strašno... — To su konjanici! — reče Čupić. I nije se prevario.Udari konjica turska...Strašna je konjica njihova.Sve na hatu, svaki zasukao rukave i drži oštru đordu u rukama, a sve junak biran i odabran, krvavoga oka i pogleda. Jure ka šancu kao besni.Vrišti hat da se nebesa prolamaju. — Pazi!... — zapovedi Čupić.Tobdžija opet prinese vitilj. — Pali!... Tek je top izdušio, a osu vatra puščana.I opet zaglunuše uši, i opet se navuče mrak na oči, i opet borba očajna, borba između neba i zemlje... Sahat u sat gledajući trajala je ta borba.Konjanici su jurišali.Dva puta su dogonili do samoga šanca, i to ih je stalo mnogo žrtava.Ko se šancu primakao, taj više ne vide Bosne ponosne, ne zagrli majke ni seje, niti poljubi ljube. Konji i konjanici ležahu kao obaljeni stubovi ili izvaljeni panjevi. Jauk ranjenika i vriska konja nadmašivaše grmljavinu pušaka.To beše pokolj kakvog nije bilo.Niko od ovih što u šancu behu ne vide na jednom mestu toliko mrtvih i ranjenih... Turci opet odstupiše. Vojvode veselo prohodiše kroz vojsku; oni tapšahu svakog pojedinca po ramenu dovikujući: — Alal ti vera!... Borcima ovladalo neko oduševljenje za bojem.Oni bi sad pojurili iz šanca i jurnuli u Turke, ali im to starešine ne dadoše. — Neka, neka!...U ovom šarampovu mi smo gromovi, kad bismo izišli odavde, mi bismo bili ili grobovi ili robovi!... — govorio je Čupić. — Neka nas ovde!...Turaka je mnogo, a nas je malo prema njima.Pa da nas je i manje, opet bi bili jači!...Neka Turčin povede ne Bosnu nego Aziju — mi ćemo i nju ovde skrckati, kao što dobri zubi orahovu ljusku skrckaju!...Bolje će biti da malo puške pročistite!... — Pravo veli!...Tako je!... — povikaše sa sviju strana. I latiše se čišćenja oružja... To se radilo brzo, jer su Turci mogli svaki čas udariti.Borba je bila jaka, pa su puške prilično zagorele... Ali Turci kao da se predomišljahu da li da udare... Vojvode stale nasred šanca, pa razgovaraju: — Šta mislite, da l̓ će udariti? — pita Čupić. — Neće!... — veli Miloš. — Dosta im je bilo!... — Ja mislim da hoće!... — reče Jakov. — Neće, neće!... — tvrdi Miloš. — Znam ja Turke!...Ne ostavljaju se oni lako belaja!... — Dok ne nabelaje... Ali, iako su mislili da su Turke dobro iščibukali, opet se učini sve da ih ništa ne iznenadi.Vojska je bila u pripravnosti, topovi napunjeni, puške zapete.Očekivalo se ma šta, očekivao se samo pokušaj. Vojvode prođoše kroz svoje vojske da hrabre.Ali su ubrzo videli da to nikako nije potrebno.Sve to beše ostrvljeno, navađeno na boj, sve je očekivalo makar samo šušanj, svako je oko gorelo grozničavom vatrom... Baš na samoj kapiji šanca beše Zeka s njegovim golaćima.Kad je Čupić došao među njih, Zavrzan se bio raspričao. — Šta radite, dobri ljudi?... — Čekamo, vojvodo!... — reče Zeka. — Ja mislim da su se dobro oprljili... — Jesu...Pogle lom ispred šanca — pokazuje Zeka. — Vidim. — Nego, čuješ vojvodo, — Šta, buljubašo? — Ja bih te nešto zamolio... — Govori.Takom junaku ne mogu ništa odreći. — Onda mi odobri da usred okrašaja izletim s ovima mojim iz šarampova. — Da izletiš?... — Jest. Čupić se malo zamisli.Ta on je i tako malo ljudi imao.A sad puštati Zeku i njegove ljude u vatru gde lako mogu glave pogubiti — to mu se ne može. Zeka vide da se predomišlja. — Vojvodo!... — reče on. — Nikad ja nisam boja bio dok malo nožem ne proradim!...Ja ovo i ne računam u boj!... — Jeste, tako je!...Zeka pravo veli!... — privikaše golaći. Čupić mahnu rukom: — Najposle... neka ti je bogom prosto!... — Hvala, vojvodo! — Hvala!...Hvala!... — zaori se oko njega.U taj mah zatutnji zemlja.Sa sviju strana povikaše: — Idu Turci!... Čupić ode niza šanac sokoliti ljude.Jakov i Miloš činiše to isto. Naposletku ukazaše se, ali to beše les od ljudi, to je išlo kao ogroman talas koji je išao da potopi... I dočeka ih vatra iz pušaka i topova... I opet pade tama, i opet se prolomiše dubrave, i opet se diže vrisak i zapevka...Vojvode su proletale šancem sokoleći... A Turci su navaljivali; njihova konjica dogonila je do samoga rova.To više ne beše ni očajnički napad, to beše borba u kojoj ljude napadaju.Ljudi su padali kao kruške sa drveća, pa se preko njih gazilo kao da nisu od mesa i kostiju... Usred najljućeg boja, usred najvećeg okršaja Zeka pogleda Stanka, čije je oko sevalo od razdraženja: — Veliš li, pobro? — upita ga. — Otkad ja na to pomišljam!... — reče Stanko i trže belokorac. Zeka viknu družinu i otvori kapiju na šancu. Poleteše kao sivi sokoli.Za čas ih nestade u redovima turskim. I dotle se lila krv, ali se sad proli.Nasta zabuna među Turcima.Oni izgubiše pamet...Što pođe na šanac, to pade od zrna...Niko više i ne pomisli da napada, nego kako da se spase!... I pršte sve, pršte kao sneg pod zracima proletnjeg sunca; razbiše se.Nešto udari na Zasavicu, nešto na Savu, a ostalo naže natrag, s glavom bez obzira. Niko više ne može zadržati rasprslu i preplašenu vojsku...I same se starešine uzjazbile; i oni gledahu da spasu svoje glave... Golaći juriše za njima kao mahniti.Usred ovog okršaja čuo se glas Zavrzanov: — Samo džumbusi!...Neka nam nije žao kad su glave ovako jevtine!...Danas je skuplji jedan vepar od Turčina! Polje pred šancem osta prazno.Puške prestadoše. Zeka viknu: — Stoj! — Što? — upita Zavrzan. — Natrag. — Ja mislim... — Dosta je bilo! — reče Zeka. — Ta ono pravo veliš — nasmeja se Zavrzan — treba što ostaviti i za sutra! Svi se nasmejaše. — Da se vratimo u šarampov! Kad se vratiše dočekaše ih ne može lepše biti.Vojvode se ljubiše s njima.Čupić da je mogao u nedrima bi im mesta pravio. — Nisam ja džaba rekao: dok mi je Zeke i njegovih golih sinova, mogao bih bez brige i na Stambol udariti!...Ne rekoh li vam da nam Turci ništa učiniti ne mogu!...Može ih biti još toliko koliko je pošlo, pa ćemo ih opet za petnaest dana pomlatiti kao jednog! — uzvikivao je Čupić. Dim se dizao oblačnom nebu, odakle je kiša sipila; i taman se on raziđe, pade noć. Starešine postaviše straže.Vojvode se povukoše u svoje šatore. — Dokle li će ovo trajati? — pomisli Čupić kad u šator uđe. Pa, bacivši se na postelju, prošaputa: — Da samo hoće bog dati da ova kiša stane!...Nije mi zbog nas, ali će nam džebana ovlažiti ako ovako potraje!... Na sve to odgovaraše mu sitne kapi, što čisto lopovski lupkahu po šatoru, kao da šapuću... Kiša ne prestajaše.Velike bare behu u šancu i oko njega.Ratnici ne mogahu svu noć zaspati, premeštajući se s mesta na mesto. Osvanu dan sumoran kao čelo samrtnikovo.Vojvode, i pored onako sjajnih pobeda, behu nešto zaćutale.Svima se slutalo nešto strašno, neočekivano. I dođe...Logorom prođe glas da je barut zakisao i da nemaju ni zrna suva.Ljudi šaputahu jedan drugom na uvo te reči.Svakome se na taj glas koža ježila i kosa kostrešila... Vojvode behu blede kao smrt.Oni su slutili i sami tu neseću.Sastadoše se u Čupićevom šatoru gledeći jedan drugog uznemireno. — Šta ćemo sad? — pita Miloš. — Valja tražiti baruta — odgovori Čupić. — Gde? — Valja poslati u Mitrovicu.Šat se tamo nađe. — A... dakle, ne znaš utvrdo da li ćeš naći... — Ne znam. — Onda je nesreća! — reče Jakov. — Ako je tako, ja sklanjam moje ljude! — reče Miloš oštro. — Kuda? — Neka ide svaki svojoj kući!...Čekati onoliku silu bez džebane ja neću. Čupić je kršio ruke. — Šta da činim? — uzvikivao je hvatajući se za glavu. — Šta ćeš činiti?Ako saznaju Turci da džebane nemamo obrali smo bostan!...Nego... šalji što pre po barut. Čupić se mišljaše koga da pošlje.Reče da mu dozovu Zeku. — Evo me, vojvodo! — reče Zeka ulazeći u šator. — Neka mi dođe Surep. Zeka izide iz šatora i zamalo vrati se sa Surepom. — Stanojlo! — Čujem, vojvodo!... — odgovori Surep. — Meni treba čovek koji ume umreti a reči ne izustiti. — Dobro, vojvodo. — Da ideš u Sremsku Mitrovicu. — Dobro. — Nama treba baruta.Nađi gde znaš i što više možeš...A evo ti novaca. I baci preda nj punu kesu dukata. Surep uze novac, pa ode bez obzira onom uzinom pravo k selu Zasavici. — Zeko!Sazovi mi starešine... Za nekoliko trenutaka sve beše tu.Jakov i Miloš sedeli su zabrinuto, a Stojan je hodio tamo-amo. Kad ovi uđoše i stadoše, Stojan reče: — Nesta nam baruta...Šta da radimo? Sve obori glavu.Nasta tajac.Zeka reče: — Zar ni zrna nemamo? — Nešto ima u mome šatoru što nije pokislo.Ono što je bilo u lagumima sve je propalo.Nabujala voda, pa nalila u lagume... — Dosta i to što imamo. — Kako dosta? — upita Miloš. — To nema na svakog ni po jedan metak. — Mi ćemo jurnuti na njih s noževima! — reče Zeka, a oko mu plamti. — Ostavi se detinjarije — reče Miloš. — Ti misliš to je buljuk, pa da se probiješ kroz njega!Sila je to, sila!... — Mi smo i silu dočekivali! — Jesmo, al̓ je bar bilo džebane. — Pa doneće Surep džebane. — Doneće, ali ako saznaju Turci pre da nemamo?...Ako slučajno udare kao juče što su, pa vide i sami?...Ne govori, Zeko, detinjarije!... — Pa šta hoćeš ti? — upita Zeka. — Ja sam, braćo, smislio da mi sami ostupimo. I Miloš pogleda po svima. Zeka planu: — Šta, da ostupimo?! — Ja govorim kao pametan čovek! — reče Miloš — Ovde možemo svi izginuti, a pomoći nikom nećemo.Turci su jači od nas.Oni imaju svega: i pušaka, i topova, i džebane, i hrane.U nas svega ponestaje. — Gotovo, pravo veli... — čulo se kako izbija iz žagora. — A ovoj Srbiji trebamo mi!...Ako ne pobedimo ovde, pobedićemo na drugom mestu!Ako oni savladaju nas danas — mi ćemo njih sutra... I opet pogleda po svima. — Tako je! — reče nekolicina, a neki se još predomišljahu. Čupić se uplete: — Nije baš tako, Milošu!Ja ne mislim da mi ostavimo šarampov. — Ama ja, brate, nisam ovan da čekam da me Turčin kolje! — Nismo ni mi ovnovi! — planu Čupić. — Ja sam ovde sazvao ljude na dogovor, a ne na sprdnju! — Pa, eto — reče Miloš — pametuj kako da ostanemo!Caruj ti! — Ja sam poslao po barut. — Poslao!A hoće li naći baruta koliko treba?...A Turcima može doći ćef da baš sad udare!... — Oni su zavarčeni!Neće im pasti na pamet... — To je na vrbi svirala! — odseče Miloš. — Ja ne računam tako kad bijem boj s Turcima!...Nego, hteli vi, ne hteli — ja odlazim s mojim ljudima!...Meni oni trebaju i drugi put. Pa se diže, pogleda svoje ljude i reče: — Ko hoće neka ide za mnom! I iziđe iz šatora, a njegovi za njim. Stojan je drhtao od jeda, ali je osećao da Miloš govori istinu.I on, koji je umeo nadgovoriti najrečitijeg čoveka, ne umede sad reći reči; osećao je da govori koješta, da govori ono što pametan čovek ne treba da govori, naročito u ovoj prilici gde tolike glave igraju... Pogleda Jakova...I on se nešto predomišlja...Pa i same starešine glede nekako u zemlju.Niko, sem Zeke, ne umede reći reči. A Zeka planu: — Idite! — reče on. — Idite svi!Ja neću!...Ja ostajem ovde s mojim golim sinovima!...Ja ću od Ravnja načiniti Kosovo!... Pa pogleda po svima.Oko mu je sevalo plemenitim i junačkim žarom... U taj par upade među njih Deva, sav mokar kao da je iz močila.Lice mu beše bledo, kao da je smrt svoj pečat na njega stavila; oči mu gledahu unezvereno. Sve se okameni kad ga vide takog.Čupić jedva dođe k sebi.Priđe i uhvati ga za rame: — Šta je, ako boga znaš! — Dakle, istina? — reče Deva. — Šta? — Nemate džebane. — Nemamo, ali je Surep otišao u Mitrovicu da nabavi. — Dockan! — jeknu Deva. — Dockan?! — Dockan!...Turci već znaju da džebane nemate.Javio im neko iz preka... neki kapetan.A već su se spremali da beže natrag...Strah je tako bio zavladao, tako ih spopao od onog trenutka kad je Zeka jurnuo među njih, da su se od šušnja plašili!...Ja sam u duši uzvikivao: hvala ti, Gospode, na tvome daru!... — A sad?... — pitaše Čupić, a oči mu zakrvavile. — Sad... pobesnili!...Sad se spremaju da jurnu...Ja sam jedva ugrabio da se izmaknem da ovo javim!...Čini šta znaš!... Stojan pogleda Jakova i starešine: — Šta ćemo? — upita nekim strašnim glasom. Jakov se diže na noge: — Stojane, brate! — reče on. — Sila boga ne moli!...Ti znaš da bih se ja borio do istrage, ali kad se nema su čim!...Bolje da odstupimo!... — Bolje!...Bolje!... — grmnuše sa sviju strana.Stojan vide čak i svoje ljude da tako misle.Crn u licu kao zemlja, prostenja: — Velite? — Velimo!... — Ja ne velim! — zagrme Zeka. — Ja se neću maći odavde dok me svega ne iskablićaju na param parče! — Ama šta možeš ti sam? — reče Jakov. — Vojvodo!...Šta ja mogu, to će se čuti!...Ako ste dokonali da se uklonite — uklanjajte se što pre!...Vi imate svoje kuće, svoje žene i dečicu — ja nemam ništa sem želje da se Turcima svetim!...I ja ću im se svetiti!...I do danas je od moje ruke palo mnogo turskih glava, ali danas — samo ako ih đavo nadari te udare — danas ću napraviti rusvaj da će se pričati dokle traje jednog Srbina!...Idite, dakle, uklonite se!... Pa izide besno iz šatora i ode međ svoje golaće... U šatoru beše tišina kao u grobu.Svima su u ušima zvonile Zekine reči...Čupić prvi dođe k sebi. — Rekosmo li? — upita. — Rekosmo! — povikaše. — Onda idite tamo, među ljude, i polako postupajte s njima...Ako bi ko hteo preko vode preći, neka uzme po jedan list onog lokvanja u usta, neka se obrne na leđa — voda će ga sama preneti. Starešine izidoše da narede odstupanje.Čupić opet pozva Zeku. — Junački sine! — reče mu, a suze mu se svrteše u očima. — Alal neka ti je srpsko mleko koje te zadojilo!...Ali, Zeko brate, promisli!Ne bi li bolje bilo da i ti ostupiš?... Zeka planu. — Ne govori mi to! — reče. — Ja sam te voleo i poštovao kao oca rođenog...Ne govori tako, jer ću te omrznuti!...Šta ću ja ovde?...Šta čekam?...I čemu se mogu nadati od Turaka ako u životu ostanem?...Zar da se kao žena pustim da mi ruke svežu, pa onda glavu seku?...Nikad, vojvodo! — Ti možeš preći preko Save. — Ja sam jednom prešao Drinu i našao družinu koja sveti ono jadno roblje!...Danas da prelazim Savu, da padnem na hlebac kakvom sirotanu, neću!...I posle, ja nisam stvoren za miran život!...Meni bez okršaja nema vedra dana... ja sam onda kao ubijen!...Ne govori mi to, vojvodo! — Ali... Zeka mahnu rukom: — Svršeno je!...Ja i moja družina, moji goli sinovi, ostajemo ovde, ostajemo ovde da izginemo!Mi smo se već dogovorili i zaverili!...Više ništa ne može nas povratiti da odustanemo od naše namere!... — A džebana? — upita Čupić. — Imamo nešto!...Kad to potrošimo, mašićemo se ljutih guja iza pasa, jurnuti u Turke, pa koga bog voli! — Ima i u mene nešto očuvane džebane!... — reče Čupić. I pokaza mu dva bureta baruta što behu u jednom ćošku šatora. 3eki se razvedri čelo. — Na tome ti hvala!...Nek sad udari dvaput tolika sila kolika je turska — ja ću je četiri sahata zadržati.Daj mi ruku, vojvodo, da je poljubim! — Da se poljubimo, junače!...Da se oprostimo i alalimo!...Ja sam siguran da se više ovde na zemlji nećemo videti!...A starešina sam.Možda sam ti kadgod što i nažao učinio... — Oprosti i ti meni, a tebi neka je bogom prosto! — reče Zeka ljubeći se. Obojica izidoše iz šatora. Strašno beše pogledati kako se prazni onaj maleni oko...Sve odlazi naglo, brzo, ne čekajući ni druga ni prijatelja.Na svakom se licu ogledao strah i užas... Čupiću udariše suze. „Šta ja doživeh?!...Što mi, Gospode, juče život ne uze!” — mislio je u sebi. Zeka mu još jednom pruži ruku: — Zbogom, vojvodo! — Zbogom, junače!... Zeka ode u šanac da naredi da se džebana iz šatora prenese...Čupić je stojao, nem i očajan, gledajući kako se raspala snaga kojom je on vladao, snaga koja mu još juče beše slava, a danas?... On ne smede dovršiti tu misao...Jurnu da pobegne od nje... I skoči u Savu!...Kad je izbio na vodu, čuo je kako zemlja tutnji. — To Turci idu! — pomisli. Pa zapliva... Zeka se vrati u šanac.Tamo ga dočekaše veselo.Zavrzan nije znao šta čini od radosti, samo je žalio što mu Surep nije tu. — Ali, stići će valjda... — reče. I Stanku se srce razigralo...Kad Zeka dođe, on reče: — Jedva čekam!...Čuješ li tutanj?...To idu oni...Otkad ne imadosmo serbeznog boja.Sve ti je neko nad glavom, zapoveda ti kad ćeš udariti na dušmanina i kad ćeš metnuti belokorac u korice!...Ovo me, pobratime, seća na ono srećno vreme kad carovasmo po lugovima našim!... — Da se dogovorimo i razgovorimo, braćo! — viknu Zeka. Sve se okupi oko njega. — I otoič vam rekoh, a i sad kažem: tući ćemo se s Turcima dok jednoga traje.Nagone nije, i kome se živi neka ide!... Sve je ćutalo. — Ostajete svi? — upita. — Svi! Zekin glas posta najedanput nežniji. — Onda, braćo... — reče — da se oprostimo!...Ljudi smo, pa smo mogli zgrešiti jedan drugom.Neko je nekome, i preko volje, štogod nažao učinio...Reda je, braćo, i da to nismo učinili, da se bratski izgrlimo i oprostimo!...Sila na nas ide, ovo nam je kao i smrtni čas!... Pa uzdiže glasom i viknu: — Još jedanput velim: kome je život mio, ko ima za koga živeti, neka ide!... Sve je ćutalo.Zavrzan se okrete I smotri Devu, naslonjena na zid od šanca. — Manj Deva da ide, drugi niko neće!... — A što ja da idem? — upita Deva. — Zar se vaša družina stidi mene?... — Bože sačuvaj!... — povikaše sa sviju strana. — Ja sam mislio... — poče Zavrzan ozbiljno. — Ne tiče se mene šta si ti mislio...Ti valjda misliš da meni smrdi barut, šta li?... — Oprosti, Devo!...Mislio sam tako!... — Neka ti je bogom prosto!...Ja praštam i molim da se i meni oprosti!...I ja ću s vama!...Moj je posao svršen, i sad mi ostaje samo da umrem junački s junacima — ako me primate?... Zeka ga zagrli. — Ama što me gledaš tako?...Ja ti govorim celu istinu!...Ja sam svršio svoja posla...Kome ću sad?...Kome bih i mogao pričati nedela turska?...Koga bih ja pozvao da brani sirotinju?...Nema više!...Što je srca i junaštva — ovde je!...Vama sam jade jadao, s vama hoću i da poginem!...Umem ja i putškom gađati i nožem seći, a ne samo dotrčati i došanuti!... Zeka, Stanko, Zavrzan, Jovan, Jovica... sve se to grlilo i ljubilo s Devom...Ovaj čovek kao da ih zadahnu novim životom i novom snagom.Svako srce življe zakuca... U taj par sunce razagna oblake i sjajni zraci njegovi obasjaše... Zeka diže ruku: — Braćo!...Bog nas sluša!...Čuo nas je!...Šalje nam sina svoga, jarko sunašce, da nas oveseli i obasja...Hvala ti, oče nebesni! — reče on skidajući kapu. — Hvala ti kad nam šilješ tvoju milost u ovom času... Najedared se nešto prolomi.Oni prenuše...Poljanu pred šancem pritiskao Turčin... — Mirno, sokolovi!...Samo u meso gađajte!...Neka svako zrno olova donese smrt onome koji se zakleo uništiti ime naše!... Dok je on to govorio, ovi divovi, što tako junački htedoše pogledati smrti u oči — razrediše se po šancu... — Pali!... I planu... I otvori se borba strašna, i nečuvena, i neviđena.Ohrabreni, Turci jurišahu svom snagom, ali ih ovi odbijahu... I nešto čudno obujmi Stanka u ovoj borbi.On je punio svoju šaru, nišanio i gađao u meso, ali mu misao beše sasvim na drugoj strani. Pred očima njegovim lebdela je slika lepe žene, koja držaše detence u rukama...Oh, koliko je on žudeo za tim stvorovima!...Kako li bi ih sad prigrlio!... i oboje se smeškahu na nj.I to beše tako živo, tako jasno, da on ništa drugo i ne viđaše sem njih.Ovu grmljavinu što je nebesa prolamala nadmašavaše tepanje sa njihovih usana... Punio je svoju šaru i pucao, i gađao svakim metkom, ali to je činio tako kao kad bi deljao kakvu iverku... Do njega s desne strane stojaše Zeka, ponosit kao bog, a s leve Zavrzan, koji brbljaše kao vrabac s Devom.Mašao se čuturice, što mu je preko ramena o kajišu visila, pa veli Devi: — Hajde da pijemo daću onome na zelenku, što je usturio čalmu te mu se sija temenjača kao bakrena tepsija i... onome lepom, crnomanjastom Turčinu do njega. — Hajde! — veli Deva. — E... đavo ih odneo! — Nek nosi! Nagnu čuturom, pa uzme njih dvojicu na oko...Puške planu, a oni strmoglavice s konja. — Dobro je! — veli Deva. — Zato je svakad i volim tući konjanika, što nekako smešno padne! — veli Zavrzan smejući se. — A sad onu dvojicu do njih.Ko li je onaj u srmi?... — Vidajić iz Beljine!... — veli Deva. — Eh... njega i onog do njega. I opet pucanj, i opet uzvici radosti. Jovan i Jovica zaseli kao kod kazana, pa ne biraju...Njima je pravo ko bio, samo neka je Turčin... Dva sahata u sat gledajući trajaše ta strašna borba, i Turci se moradoše povući natrag, jer pogubiše tolike begove i vojskovođe... Videći da se Turci povlače, Zeka se nasmeja, pa reče Stanku. — Bog i duša, pobratime, još ćemo ih nadbiti!Stanko se prenu iz svojih sanova i reče onako, i ne znajući šta govori: — Gotovo... I bi mu krivo što borba prestade, jer za sve vreme dok se tukoše, on je bio svoj gosa; sad pak morade odgovarati na pitanja sa raznih strana... Zavrzan pogledaše niza Savu. — Šta gledaš, Zavrzane? — pita Latković. — Pogledam Surepa!Ih, da mi je on ovde, pa da vidiš džumbusa!...Je li, Devo, bi li primio i njega u ortakluk? — Bih! — reče Deva smešeći se. — I ovakih trgovaca nije niko zapamtio. — A kakva je to trgovina? — upitaše sa sviju strana. — Pazi! — viknu Zeka. A uputila se u trku konjica turska pravo k šancu... Najedanput sve poleže po crnoj zemlji i zavlada tajac.Čuo se samo topot što je zemlju potresao i cakat oroza na puškama... Ništa skuplje i ništa jevtinije od glave čovečje.I kruške kad treseš milostiviji si nego u boju...To je padalo kao snoplje; svaki pucanj nosio je po jedan život...Kroz onaj lom razlegala se zapevka i vrisak konjski.Jarko sunce, koje tek što beše obasjalo, zavi se tamnim plaštom, kroz koji ne mogoše probiti sjajni zraci... Ali se opet tuklo.Starešine turske golim sabljama nagoniše svoje ljude u borbu...A ovi u šancu sve oduševljeniji... Stanko je jurio tamo-amo i tukao.Zeka, prav kao bor, čisto popevaše od radosti što njegova nejaka četica takav lom gradi.Zavrzan je pravio šale i sa živim i sa mrtvim.Ivanko mu reče: — Grehota je podsmevati se mrtvacu!... — A šta smo mi? — pitaše on onako uzgred, pa, ne tražeći odgovora, iđaše dalje od jednog do drugog. Deva je sedeo mirno i pucao.Nijedan ribić na njemu nije zaigrao.On beše hladan kao da pokiva kamen u svojoj vodenici... Tri puta jurišaše Turci, i tri puta ih odbiše...Glasno se smejao Zavrzan kad ugleda da se povijaju njihovi redovi. — Zeko!...Još ćeš ih zavitlati u Bosnu!...I ko zna što bi učinila ova šaka sokolova da beše baruta; ali baruta nestade. Turci baš u taj mah jurnuše četvrti put. — Nema baruta!...Da jurišamo! — viče Zavrzan. I skoro da se reše, ali se diže Deva i reče: — Ne. — Pa šta ćemo? — upitaše. — I jurišaćemo!...Ali najpre da učinimo sve.Neka pođu nekoliko za mnom... — Šta li je sad smislio? — pitaše Stanko Zeku. — Mora da je nešto pametno — reče Zeka. Pa zapovedi nekolicini te pođoše za Devom. — Pritegnite vi malo!... — reče Deva. I za nekoliko trenutaka vrati se.Svaki je nosio po dve košnice u rukama... Glasan smeh pozdravi ga. A on dokopa košnicu i stade uz sami bedem. — Puštajte Turke bliže! — reče tiho. Za nekoliko trenutaka utišaše se oni u šancu.Turci halaknuše i jurnuše...Konji se propinjahu da uskoče u šanac... U taj mah pade nekoliko košnica među njih. I nasta nov lom...Razljućene pčele činiše svoje.To behu tek neprijatelji, što goniše i konje i junake u vale savske i zasavičke... Kad se to načini, Deva pogleda u Zeku pa reče: — Sad možeš otvoriti kapiju... — To i hoću!...Nego, braćo, da se još jedanput alalimo! — reče Zeka. I izljubiše se kao da će u svatove. — Ja govorim braći i junacima...Hoćemo li da izginemo? — Do jednog! — povikaše. — Onda — evo!... I otvori kapiju, pa jurnuše s golim noževima među Turke...I izgubiše se u turskim redovima...Čulo se samo dovikivanje: — Ha!...Ne daj!...Drž̓ onog tamo!...Zbogom braćo... osvetite me!... I susretahu se u ljutom boju. — Junački, Devo! — dovikuje Zavrzan. — Ala Stanko džumbusa!...Gledaj Zeku šta čini!Ej, veseli Klempo, zar izgubi glavu?...Ček da te bar ja osvetim!... I mlatnu Turčina što oseče glavu Klempi, ali udarac što ga iza leđa dobi obori i njega!...Umuknuše usta koja su veselila družinu... — Pogibe Zavrzan! — viknu Stanko Zeki. — Juriš tamo! I upade u najgušće redove.Otuda se vrati s prebijenim nožem... Ali družina sve manja.Ostalo ih desetak, i to bez oružja.Tukli su se puškama kao vrljikama.U najvećem očajanju Stanko pogleda u nebo.Pogled mu pade na sadevene hvatove, što ih preko Save prenosiše na nekoliko dana pred borbu.Njemu senu kroz glavu: — Pobratime!...Evo nam oružja!... I u trenutku svaki držaše po jednu cepanicu u rukama... I složno učiniše još jedan juriš.Još jednom prsnuše mozgovi, pa se sve utiša... I Turci provališe Ravnje... Šumi Sava i svojim šumorom priča priče o junacima...Ćuti Zasavica kao stari grešnik od koga ne možeš rečce iščupati; i njeni vivci kao i njene ribe — nemi su.Ali stoji neko što remeti istoriju, što joj ništi najsjajnije primere, što je odskočio od sviju i stao u red Termopila.To je šanac na Ravnju.Kao seda starina, on je obrastao u trnje i korov; ali je još ponosit te dere nebesa... DESPOTOVA VLASTELA ROMAN IZ SRPSKE PROŠLOSTI Andra Gavrilović PARNA RADIKALNA ŠTAMPARIJA 91va KOLARČEVA NAGRADA 91va DATA JE OVOJ KNjIZI Tmasti se oblaci počeše opet nadvlačiti nad ravnicu kroz koju se Moravica žuri slobodna i vesela posle tuče po kamenju od Sokoca do Banjice.Blagi sunčani zraci što obasjavahu nekolike pobožićne dnevi otopiše snežnu koru, a za njom se brzo izgubi i sneg s poljana pa i na Prevalcu ali se zadrža duž Ozrena i njegovih kamenih okrajaka.Moravica brzo pridođe i oticaše snažno svojim tokom, a iz pastirskih se koliba počeše javljati za tolike studi nevesela lica pod visokim vunastim šubarama, tražeći okom po okolini maslinovu grančicu koju im premaleće šalje.Ali jednoga dana oko zaranaka nestade i sunca i njegova sjaja, guste oblake dogoni vetar i skupljaše ih sve više, zastudi jače a iz mrko-siva neba poče gusto pramenje snega koji brzo obele svuda gde ga već ne bejaše. Veče brzo osvoji, udarajući mrkom senkom svojom na sve strane te za malo sakri pogledu i pitomu ravan i strme kamenite bregove, i Moravicu i njenu Banjicu sa onom malom pletarom što kao stražara stoji na spoju njihovu. Ta pletara do same Moravice na levoj obali njenoj pri izlasku reke iz klisure sokolačke stoji odavno na tome mestu.Vreme je načne i podgriza, vetar skine i raznese krovinu nepogoda je troši a dažd zapaja — pa opet se poneko nađe, te je, reklo bi se Voga radi, povrati životu, prepokrije novim rogozom, pomete i preplete; za malo i iz nje stane kroz pukotine na krovu joj zamaglivati dim.Ona je bivala češće sklonište pastirima koji su je i dograđivali, preplet blatom lepeći; posle je tu živela neko vreme jedna iznemogla starica koja je bila od nekud naišla pa se tu pobolela a bližnji je hranili, dok ta baba nije jedne zore krenula dalje na put, a za njom osta maštanje: ko li je to bio i rašta li tako prođe. U zgradi nije bilo pregrada: sve je bila jedna odaja s jednim ulazom na kome su stajala teška rastova vrata, malo u koso utvrđena za jako brvno do njih, i bez drugog otvora sem mnogih pukotina ozgo i sa strana.Na sredi je obično gorela vatra pod kotlićem koji je visio o dudovoj žili pripetoj u sam vrh krova; oko vatre su stajali neravni kratki i debeli panjevi za sedišta, a levo od vatrišta bejaše pripet u uglu komad počađala platna iza koga je moralo stajati ostalo kućanstvo ovog neobičnog doma. Tako je u njemu bilo kad je tu obitavala neko vreme jedna mlada devojka kći onog naroda bez domovine koji baš tada naiđe ovim krajevima i otpoče svoj neobični skitački život.To su bili Cigani i njihove horde koje, rasute u porodicama, iđahu od jednog mesta do drugog nalazeći uvek načina da prožive dok se sve oko njih čudi crnim ljudima, hitrim, smelim, govorljivim i okretnim. To devojče, rano sazrelo na toplom suncu prekomorske žarke i drevne ravni bejaše u ovom kraju kao divlje mače u gradini lepoj i cvetnoj ali njemu tuđoj i nemiloj.Srednjeg i malo manjeg, rasta, vižljava i laka s lepom glavom obična čela ali na njemu nečega vazda tajnog, početog i nerečenog sloga, tankih obrva a pod njima oči pogašena žeravica koja je čas ugljen čas vreo života pun oganj; na obrazima se ružičasta rumen prokrada crnkastoj masti, stanujući se na usnama za kojima se kriju sitni beli zubi.Po negda beloj košulji svetlucahu se u redu od grla niz grudi plavkaste đinđuve a široka crna zapregača padaše joj do zemlje te joj, kad bi ona htela, skrivaše bose noge. Pustivši preko oba ramena crpu kosu svoju da joj se mrsi na grudima, sedelo je to devojče na panju pored vatre na kojoj je praskalo suvo granje kad je na polju počeo sneg ponovo padati. Spram nje je na drugom panju sedeo mlad čovek od dvaestinu godina visoka rasta, suvonjav, očiju takođe crnih i svetlih na zagasito-mrkom licu koje izgledaše još ozbiljnije od uvojaka kose što se preko obraza mešaše s malim brkovima.Široka mu i debela kožna haljina pokrivaše snagu do blizo kolena, a ispod nje se izdvajaše dokolenice mrke i iznošene.U ruci je okretao od grube slame ispletenu kapu bez oboda, i slušao šta govori devojka. — Ja sam i sad došao, reče joj on kad ona ućuta, da te vodim sa sobom.A što ti nećeš? — Vidiš, Arize, što neću.Što nije ni moja majka sedela kod svoga čoveka! odgovori devojka i pogleda ga pravo u oči. — On je mogao bez nje al’ ja bez tebe ne mogu!Slušaj, Vijorika!Ko ti kroz gore i more pokaza put, ako ne mi?Ko te provede i ovamo dovede, ako ne mi!Ja tebe volim, ja ću tebe tek da volim! — Znam ja, opet poče Vijorika, sve.Videla sam i gde živite — nije ružno; videla sam i šta imate — nije malo; znam kako si vredan i slobodan da te se i stari Ariz, tvoj otac, boji kad škripiš zubima.Ali, ja ovako volim.Ovde sam sama kad hoću, i nisam kad neću.Tu u blizini živi sova ja je noću slušam, slušam, i sve znam kako kriči na ljude i kako ih mrzi.A ja joj se smejem.Vuci vitlaju i jure ovamo a ja rasprećem žeravicu i na nju metnem korenje iz moje torbe, otvorim vrata pa gledam kako vuci beže kao pomamni.Kad su dani studni i teški dođe poneko i moli da s njim govorim i za svaku reč moje bajke daje što ima.A posle svega dođeš ti pa mi pripovedaš o svemu i svačemu i svome srcu.Ja te, vidiš, slušam, ali nemoj misliti da ću s tobom ići.Ja tamo neću. — A ako se ovde prospe krv? očajno reče Ariz i izvadi iz kožne odeće svoje po veliki nož oštar s obe strane. — Daj mi to ovamo, poiska Vijorika i uze mu nož, da ti kažem šta će onda biti.Ja znam mnogo, al’ opet ne koliko je moja majka znala.Sećaš li se?Znam mnogo pa i to kako se noću vabe rogate reponje.Hoćeš li da vidiš? — Neću, nemoj! požuri se Ariz. — Dobro, onda neću.Al’ čuj šta bi bilo kad bi se ovde prosula krv.Ti bi se umorio, a ja bih ti ovim nožem izvadila srce, pa bih ga onda uzela, osušila na mesečini — — Hu! strese se Ariz. — A što?To je lepo, to je moja tajna.Hajde umri! Ariz ustade: — Vijorika, ja tebe volim!Da si kod mene, sve bi ovo bilo moje.Sve ono, što vidiš sa najvećeg vrha, bilo bi tvoje.Ovde ima gradova, trgova blizo i daleko, velikih i malih.Ja sam svuda bio, sve video.Ala je ovde za nas! Vijorika se ne mače, već nožem vitlaše po vazduhu: — Ja nisam nigde bila, ništa videla, ali mi sve na noge dolazi.Evo, tu je, osećam vonju — Ariz se uznemiri: — Ko? — Svemoćni i štedri faraon duhova! Vetar se naglo odazva kroz pukotine a plamen se na vatri silno povi.Ariz u mah povuče vrata i iskoči napolje. Kad se, u grohotnom smeju, diže Vijorika vratima i oproba da kroz suton vidi Ariza, ne mogaše ga nigde ugledati.Samo trag konjski u snežnoj močari kazivaše kako je naglo morao pobeći. Vijorika se zaceni od smeja: — Ha, ha, ha!Srčan momak!Ha, ha, ha! Za tim se vrati unutra, grunu teškim vratima tako, da se zatrese slaba pletara, pa priđe vatri i nabaca na nju visoku, razređenu gomilu suva pruća, koje na skoro planu jasnom svetlošću. Baš kad Vijorika pogleda u vrata, na njoj se mače ključanica.Vijorika sad istinski pretrnu, vrata se otvoriše i unutra stupi — vlastelin sokolački. Vijorika ciknu, zgrabi drugu gomilu granja, baci ga na vatru te plamen priguši pa u polutami jurnu u kut da se skrije za pripeto platno, koje se jednim krajem otkači a Vijorika ne imađaše kad da ga diže.Skloni se u kut i kao da prestade dahom. Vlastelin se, još na samom pragu zbunjen stupanjem pod takav krov, sad još više iznenadi plašnjom Vijorikinom te se kao okamenjen zaustavi malo čim je kročio unutra i vrata za sobom zatvorio. Među tim polutama ne trajaše dugo.Pruće se zagreja, plamen probi kroza nj, pothvati i njega i ponova rastući osvetljavaše okolo sve jačom svetlošću. Vijorika bejaše uhvaćena pa opet upuštena veverica: srce joj silno lupaše a oči se zasjaše tražeći da promere došljaka. Svetlost podjednako padaše na oboje. Vlastelin smotri Vijoriku u kutu, i njegov pogled osta na njoj.On vide kako se iz neke nejasne slike, uz življu svetlost, izdvaja dosta brzo neobična prilika.Dva se svetla oka njena izdavahu alemskim sjajem svojim.Oko njih gust venac bujne raspuštene kose a pod njima srpast mesec, čelo koje se sredinom svojom otima gustim vlasima.Ruke joj u krilu a u njima se beluca oštrica čeličnog noža za koji Vijorika možda i ne zna da joj je u rukama. I vlastelinova pojava posta njoj za to vreme jasnija.Pod dobro namaknutom kapom, opšivenom crvenkastim samurom, vide ona lice na kome nekolike jače bore kazivahu neku trajnu zamorenost koju je, izgleda, zalud imao da odgoni dosta okretan pogled krupnih očiju življeg sjaja.Pod malo kukastim nosem dele se dobri brci, zatureni levo i desno, a uz njih se čisto gubi kratka brada koja jedva pokrivaše grlo.Velika kožna, medvedinom postavljena, kabanica stajaše po sredini raskopčana te duž otvora provirivaše lepo vojvodsko odelo s mačem o bedrima. Vijorika se jedva pribiraše al’ od glasa ni pomena nema, i da vlastelin ne prekide tišinu Bog zna dokle bi vatra svojim puckaranjem bila jedini besednik. — Ti si se preplašila, devojko! U Vijorike opet srce jače zakuca a oči se zasvetleše novim sjajem, al’ se usta ne otvoriše. — Ne boj se, izađi, hodi ovamo, govoraše joj vlastelin i sam se pribravši, pa stupi korak bliže ka vatri.U pokretu se njegovom velika kabanica više razmače i Vijorika jasnije spazi njegovu bogatu odeću.A i glas je malo ohrabri. — Nećeš da izađeš? sramiš se valjada, jer ne znam čega bi se strašila! reče joj opet vlastelin. — Ja sam na svom mestu! odgovori mu Vijorika zvonkim glasom. — Ne boj se, vidiš!Tebi dolaze mnogi da od tebe čuju sudbinu svojih potonjih časova.I ja sam za to došao. Vijorika se pribra, u mah se lako diže i priđe bliže vatri, ne skidajući očiju s vlastelina. — Hoćeš čarolije? upita ga ona, priđe mu još bliže i oštro pogleda u oči. — Dođoh da čujem šta ćeš mi reći. — Sedi, gotovo zapovednički mu reče Vijorika pa i sama se spusti na panj, podvijajući noge pod prečagu koja pade u pepeo. Vlastelin se spusti na panj spram nje pa dobro razmaknuvši kabanicu uze mač za sredinu levom rukom, nasloni se na nj te mu balčak stajaše visoko pored glave. Vijorika ga opet pogleda pravo u oči, steže zube pa u lakom osmeju razvuče usne: — Ali da me slušaš! Za tim uze jedno drvo te njime raskloni vatru po sredini tako da pod kotlićem osta sama žeravica.Zatrese levom rukom a ispod pazuha joj se kroz rukav skotrljaše u podmetnutu šaku nekolika crna i bela zrna.Ona ih pogleda i izdvoji dva, crno i belo, ostala spusti u kotlić, pa reče vlastelinu: — Uzmi drva i naslaži pod kotao svojom rukom. On dohvati nekoliko suvih prutića i namesti na žeravicu.Drvca se razgoreše i voda, i dotle topla, stade naskoro ključati.Vijorika uze suv prutić pa ga pruži vlastelinu: — Načini zmiju po ognju! Vlastelin zbunjen ne znađaše šta mu valja raditi, a Vijorika ga svojom rukom uhvati za prste kojima držaše prutić i povede mu ruku s vrhom od pruta preko plamena i po žeravici levo i desno, kao što se vijuga udarena zmija.Vlastelin oseti toplu ruku njenu i čudnom nekom slutnjom, kojoj se ne protivi, sledovaše njenim pokretima.To bi brzo.Vijorika mu pusti ruku, uze oba zrna i stavi sebi pod jezik pa reče: — Svetlim vrhom preko kotla! Vlastelin stade prevlačiti prutem koji već bejaše žeravica preko kotlića, a Vijorika još samo reče: — Zlato! i pokaza rukom u kotao. On brzo baci unutra veliki zlatan novac, a ona poče govoriti neke reči koje vlastelin ne mogaše razumeti, pa za tim poče jasnije: — Od sudbe se ne izbeže, tvor krtici ne dobeže, ili more ili gore, šire more, bliže gore, a vreteno dole tebi... Levom rukom poče opet tresti a iz nje stadoše ispadati bezbrojna zrnca i padahu u plamen, niti ih vlastelin mogaše jasno razaznati, a Vijorika gledajući netrenimice u kotao poče kao za sebe opet govoriti: — Mnogo imaš, biće više, zlatan hleb jesti, sreća u plavom, al’ rumena trava... opet, opet! Za tim pogleda u vlastelina pa mu reče. — Tebi se mnogo piše.Idi kud si naumio, stići ćeš, sve, sve, al’ zlatan hleb.. samo na što rumena trava!Sad znaš sve. — Znam, odgovori on a sa čela mu se sliše krupne graške znoja.Znam, tako je. Spusti drvce, pa pogleda u Vijoriku: — A ko tebe nauči to čitati? Vijorika stavi hitro prst na svoja usta.Vlastelin se čisto trže i pokaja, pa pohita: — Nećeš ti večito sedeti u ovoj pletari.Za tebe su drugi dani.U mome gradu ima svega dosta, izobila. Izvadi iz kabanice kožni zamotuljak novaca pa joj baci u krilo.Vijorika hitro zgrabi i uvuče u rukav svoje košulje, a vlastelin produži: — Gatke dođoše i do mene.Nesanica me muči.Ali ti veliš da je to sudba koja me goni na put nove sreće.I ja hoću da tako bude.A tvoji dani zasijaće novom svetlošću. Hrzanje konjsko koje se začu s polja kao da opomenu vlastelina da mu valja poći.On ustade veseo i dobre volje: — S Bogom ostaj lepa devojko! reče joj glasom što je mogao mekšim. — Ideš? zapita Vijorika. — Ili bi volela da ostanem, da mi još što lepo kažeš? — Idi, idi i ne zaboravi: zlatan hlebac... sreća... rumena trava! — Sve će se dobro svršiti!Idem, a tvoji će dani zasjati lepšom svetlošću! Vlastelin izađe i usede konja koga mu pratilac kopljanik držaše.Brzo izađe na put, a kopljanik usede na svog konja i požuri se za njim. Izišavši na put koji se preko Prevalca spušta u ravan niz Moravicu, vlastelin ne okrete desno uz brdo kuda se ide njegovom gradu, Sokocu, već uze levo niz put pustivši zazebla konja u krupan kas.Kopljanik hitaše za njim da u tami ne izostane daleko te ne izgubi gospodara. Vlastelin prođe pored uvek toplih vrela, gde radi pomoći nevoljnima bejahu podignute nekolike tvrde zgrade nad lekovitim izvorima.Kopljanik se seti kuda će noćas morati ići i ne bi mu pravo.Valjda su dobar čas jahali po lepome putu koji tamo dalje vodi kroz moravičinu klisuru, pa onda udariše desno, pređoše Moravicu i uputiše se ka Trgovištu, ali ne svratiše u nj, već se požuriše Vrmdži. Sneg je bio prilično napadao, kad već bejaše putu kraj ispliva mesec iza oblaka a snežnu dolinu osenči sen Vrmdže. Vlastelin lupi jako u zabravljena vrata na prvom zidu, ključar iziđe i otvori ih kad poznade glas sokolačkog gospodara. U krajnjem kutu moravičke doline a na severozapadnoj strani njenoj stajala je u početku petnaestoga veka, kada se, oko 1402, počinju događaji ovoga pripovedanja, na kamenitom grebenu koji se iz brdske kose sa severne strane ove doline izdvaja i prkosno polazi put nje — tvrda i velika kula, opasana u trp reda jakim zidovima koji na lik gradskih platna davahu svemu izgled podobre tvrđave.Ali se ta kula ne izdvajaše od ostalih svojih druga u drugim tvrđavama jačinom i prostranstvu svojim toliko koliko skladnošću i lepotu, milinom koju izaziva u putnikovu oku kad je ugleda još iz daleka s moravičke ravni kad što i preko trgoviških, u lepim drvorezima bogatih zgrada. To je bila, za ono doba na glasu, Vrmdža. Greben, na severnoj strani svojoj pripojen za brdsku kosu, bio je sa tri strane ozdo obrastao niskim drvljem i neobičnom suvom i glatkom travom koja se prelivala mešavinom zelene i zlataste masti na mestima gde su se lozice kupinovih vreža razredile.Nad tim se zelenilom belelo prvo gradsko platno grleći u nedovršenom ovalnom vidu greben koji je čvrsto držao i drugi i treći niz zidova.Unutra je na samoj južnoj ivici bila kula na kojoj su se, kad se prođu tvrdi svodovi, vrstali redovi otvora i prozora.Pred kulom je sa severne njene strane bio malen vrt u kome se prepletao bršljan sa šimširom i, leti, nekolikim žbunovima ruže.Još dalje iza vrta ka severnoj strani, bile su druge zgrade za stanovanje i malu posadu.Sa zapadne strane kvasila, je greben mala rečica koja je u blizini isticala pa se pored klisure slivala u Moravicu.Preko nje je vodio most a od mosta u levo na zavoje put kroz vrata na zidu lagano u tvrđavu sa severne strane njene.Došavši u taj zajednički deo mogao je glasnik ili drugi putnik tek peške kroz vrt doći do glavne kule.Ali je od kule bilo i drugog puta za izlaz dole; to je bila staza koja se dosta strmo spuštala pravo ka malim vratima drugog i poslednjeg platna, a odatle pravo na reku niže mosta.Tom se stazom pored koje su stajali zasađeni mladi borovi slabo išlo, retko kad zabave radi, poslom pak nikako. Vrmdža ne bejaše baš pravi grad.To je bilo samo utvrđeno stanište bogatog vlastelina.Njoj je pripadalo samo Trgovište, trg pod njom na nepuno pola časa od nje bliže toplim vrelima na Banjici i Moravici.Osem toga i osem lepe šume od Vrmdže do Trgovišta gospodari su u Vrmdži držali i nekolike vinograde na kosi više Vrmdže i Trgovišta.To je bilo sve. Ali je Vrmdža opet obilovala u svakim pa i izlišnim namirnicama, jer su svi, i po trgovima i selima podaleko, znali da je u Vrmdži najviše blaga, zlata i novaca, možda više no i u Bovnu što bejaše za života viteškog Vlatkovića koga odavno nesta sa svekolikim njegovim blagom. Sad je Vrmdža svojina vlastelinke Marine, udove gospodara i negdašnjeg protovistijara kneza Stevana Lazarevića — Bana Krajinovića. Marina je bila kći Marojice Bunića, kneza purgarskog u Novom Brdu. Bunić, od glasovita doma Bunića bejaše u Novom Brdu davnašnji i poznati zaštitnik napretka te porodice na najvećem i najbogatijem balkanskom trgu novobrdskom, a docnije posta i upravnik svih rudnika Sasa i Dubrovčana, imajući vrhu sebe samo velikog vojvodu novobrdskog.Bejaše u to doba vrhovnik svih rizničara kneževih — potonjih dana: despotovih — i glavar svega blaga njegova, protovistijar, Bunićev zemljak Ban Krajinović.Zabavljan čestim poslovima svoje službe i dvorbe Lazarevu sinu u Novom Brdu, Ban se, unatoč dobroj meri svojih leta, za gleda u mladu i lepu, plavooku Marinu Bunićevu.Ode reč od usta do usta da moćni protovistijar navalice duže probavlja u bogatom Novom Brdu.Naiđoše, valjda s prva u mladu im veku, bore na vedra čela mladih službenika gradskih pa i dalje po Preševu, Kopaoniku i Kosovu, al’ Ban ne davaše da se mnogo nagađa i pogađa.On zaprosi u Bunića Marinu, i knez rupnički dade mu.Još su se mnogi obmanjivali taštom nadom da se Marina neće lako pokoriti ni volji ni obećanju očevu.Ta ona je bila jedinica u bogata, godinama i doživljajima ophrvana oca svoga, koji joj valjada želje nikada ne kraćaše!Ali se kneževu protovistijaru ne hoćaše dugo čekati, i jednoga dana bez velikog slavlja prota novobrdski stavi mladenački venac na glavu njegovu i Marininu odmah po svršetku irmosa na ranom jutrenju.Videlo je izvežbano oko protovistijarevo da se u knjizi žića Bunićeva ne piše još mnogo dana, pa se žurio da za njegova života uredi dobra svoje mlade i zamišljene neveste.Vrhu svega trgnu Marina sobom vojnu svome tri zlatna okna koja ne ustupahu ni po čemu kneževim i suviše mnoge delove rupničke, udele na pola od polovine ili i na celu polovinu ponekih okana.Ne prođe mnogo po tom a zbiše se dve prilike, obe nemile.Jedna bejaše konac životu Bunićevu — i ona ne iznenadi njegovog zeta i ako bejaše i sam pogružen, gledajući kako sahnu od velja bola ruže, i onako nešto prebledele, na licu neveste mu.Druga bejaše čudna i nagla zapovest gospodara, kneza, da drugome preda po slove koje je dotle obavljao i s kojih ne mišljaše dići ruke svega svoga veka.To pomete vazda prisebnog računara.I ako posao predavaše jednom svome zemljaku, opet ne nađe u tome nikakva zadovoljenja, već mu se učini da mu se valja s te strane obavestiti i o spletu koji se oko njegovog poslovanja spleo s računom i pred gospodara izneo.Ali Ban ne hoćaše dalje ići u saznavanju obeleženim tragom, ode u Kruševac i pokloni se gospodaru pa se povuče na gradište koje bejaše nedavno kupio zajedno s obližnjim trgom i vinogradima.Zidove pregledaše i utvrdiše po skupe novce poslu vešti rabotnici, kulu dogradiše a jedan je mladi veštak bogato popisa, pa se onda useli tu sa Marinom i nizom svojih slugu i dvorana. To bejaše u Vrmdži. Ali i u Novom Brdu zadrža pređašnji protovistijar dvor svoga tasta, sedeći u njemu kad bi odlazio da zbira dohotke bogatih okana i da ugovara s purgarima i rupnicima. U sebi sakrivaše da oseća kako mu je ponos ipak uvređen i čast unižena.Ne mogaše ga u istinu razveseliti ni jedinstven pogled s vrhova lepe Vrmdže bačen na jezerastu ravan čak do stenja koje zaklanja Sokolac i do Prevalca severno do njega.Ni sjaj očiju mlade gospođe koja je rođena u Novom Brdu ali joj ni slast primorskog gradskog života ne bejaše tuđa, ne bejaše ovakav kakav je on nedavno zamišljao i u pameti se njime nosio.On je blistao ali ne i zagrevao. Ne obnovi se ni treće leto a negda silni protovistijar skrsti ruke na samrtničkoj postelji.Bura ga ne skrši, ali ga crv pod grize. Jednom je još za to doba išao gospodaru i svečano se kleo u sporu jednom.Rekoše posle da ga je ta kletva i srušila. Marina ostade udova u dvadeset — prvoj godini, sama bez starijih, sama bez dece.Svet nače odmah nagađati šta će sad raditi.Jedni je slahu na stalno stanište u Novo Brdo, drugi tvrđahu da će otići u Dubrovnik, a neki joj proricahu mnoga posla oko izvršenja zaveštanja pokojnog joj gospodara.Marina je ćutala, trpela i ostala u svome gradištu. Prošle su tako pune dve godine.Dva puta se lugovi pod gradištem preodevahu listom, a kad i treći put ozeleneše, smeni i Marina svoje crno ruho.Videše je u bogomoljama, videše je na trgu, na bedemu, i svagda rekoše da se na njoj vidi kako je tužne dane pobedno prebrodila.Nežan i slabunjav stroj njen dobi novu snagu a s njom i silniji jači iskaz vazda krepke joj volje; lice izgubi bledila ali steče malo više rumeni; grudi istom dobiše oblinu; samo oči one krupne plave oči kao da još bejahu majsko nebo na kome bi oblačak bio neprestano beleg tuge željkanja. Gospodar Sokoca, Stevan Lobojević, koji je onako nenadno pohodio usamljenu mladu gataru na Banjici, dolazio je za života protovistijereva češće u Vrmdžu, znajući se s njime još iz ranijega doba.Usamljenu i sada bez posla kneževu službeniku koji je naučio do poznih časova noćnih sračunavati blago kneževinsko — ne bejaše na odmet pohoda sokolačkog vlastelina.S njime je u lov pokašto izlazio, odlazio u Sokolac, gostio se — pa je s njim išao ono jednom i pred kneza u Kruševac. Vlastelin Lobojević i po smrti svoga suseda ne zaboravljaše Vrmdže, i ako nju ne svraćaše ni u pola često kao pre.Gospođa Marina bejaše svikla na njegove pohode, niti joj one izgledahu u čem svečane, neobične, a jednom ga je čak i pozvala po svome glasniku.Lobojević se brzo odazvao i, umoljen od nje, hitro raspravio sporove koje njeni ljudi ne mogahu razmrsiti na trgu trgoviškom. Potada držaše vlastelin Lobojević da mu je bez zazora i češće se navrnuti na Vrmdžu i ako mu, putuje li niz Moravicu kroz klisuru ona pada malo s neruke, u desno. Zanesen čaroliskim rečima i mađičkim poslovanjem svoje poznate nam susetke Vijorike koja u dlaku pogodi tajne misli njegove, Lobojević s tim mislima zakuca na znana vrata gostoprimljive Vrmdže te se malo posle njegova skupocena kabanica sušila pokraj veselog ognja razgovornih dvorana milostive vlastelinke koja je s gostom sedela u maloj odaji na prvome boju svoje kule. Sa malog je stola u tučnom svetnjaku obasjavala sobu velika voštanica uzdrhtalim svojim plamenom.Do stola je sedeo na lepoj pletenoj od lese stolici levom rukom na sto naslonjen vlastelin Lobojević, pričajući najnovije doživljaje domaćici koja je udesno od njega sedela u takoj velikoj stolici niskog sedišta i visokog, preko glave joj, u luk izvijenog naslona.Još je u sobi stajao i drugi veći sto a na njemu znaci skorog obeda. Pred vlastelinom je još stajala kupa puna crna vina koje je on uz govor lagano srkutao.Na krilu mu je stajala njegova gvozden-kapa bez pera a po stolu se prostr’o daleko i napred i pozadi dugačak mu mač skinut s opasača. Domaćica je bila povezane glave tankom, zlatom opšivenom, belom maramom ispod koje se niz leća spuštala u debele vitice opletena kosa.Na njoj je bila teška haljina, na lik muške azdije, do same zemlje, zlatno žućkastih kolutova i nespojena levo i desno od polovine struka naniže, a pod samim rubom haljine virila je obuća od plave teške čohe sa žutim krupnim pucetima. Naslonjena glavom na levu šaku svoje podlakćene ruke, Marina je dosta pažljivo slušala zbor Lobojevića. - Ja ću ti, gospođo, reći suštu istinu, govoraše on Marini.Kad je stari vlastelin bovanski Vlatković polazio na vojnu s knezom Stevanom a uz Osmanlije pa će kao posle bitke kod Nikopolja okrenuti preko Kosova na bosanskog kralja, Vlatković je nekud denuo svoje blago.A njega je bila sila.Sam je bio nigde nikoga.Nije se s vojne ni vratio.Studen je bila strahovita, toga ne tube ni najraniji starci.Oganj se ne mogaše, potpaljen, dići i uz drvo lizati već se sa silne studi koja ozgo na zemlju padaše zemljom povijaše kao strahovito palacanje pregažene zmije te jako pržaše u blizini svojoj.Starom Vlatkoviću, vele, puče srce u grudima, i što osta krvi te je ne proli za ranijih bojeva ona linu iz zdrava neranjena čoveka i bi silno liptanije.Kneževi ga ljudi odneše u Zetu da tamo na miru preda dušu Bogu.Tamo je, valjada, i grobom ostao.Knez postavi starešinu i načelnika Bovnu, ali je greh za onoliko zlato...Ono je pod zemljom, ja sam se najmio da ga nađem.To ću i učiniti.Tako mi pročita i ta o kojoj ti rekoh.Samo mi daj raskovnik... biće sve to! — I to ti reče? — Reče.I drugu mi jošte kaza.Ne reče baš, al’ ja razabiram dobro.Ona pogađa da mi se dosadilo samovati. Marina se malo namršti, ali vlastelin to ne opazi već produži: — I tu ugađa.Ti ćeš mi, gospođo, biti na ruci? Marina bez veće pažnje klimnu glavom. — Tako mi svetoga ugađa! oduševi se Lobojević i jače srknu iz kupe.Neka za večeras opet ostane tajna. — Nek tako i bude! prihvati Marina. Lobojević poćuta malo, pa onda opet poče: — I tako se okonča naše vojevanje!Knez Stevan postade despot, a mi krvlju platismo svu tu svetkovinu. Marina ćutaše. — Ne marim, gospođo, ni ja za njega.Ne zborim to samo tebi sad. tako govorah i pokojnom gospodaru tvome.Ni on nije za nj mario, i pravo je imao.Hej, da je nešto bio duža veka kud hoćasmo danas biti!Ali Božja volja pre naše! Posle nekog ćutanja opet se vrati: — Al’ knezu stekosmo san despotski!Ja vidiš, gospođo, ne milujem što je to tako bilo.Bez ruke sam, kad sam bez pokojnog gospodara tvoga, a bismo mu na to dobro odgovorili!Moravica je naša, kud mi tu i povodljivi bovanski gospodar.A mi krajišni glavari vredimo više, i jedan od nas lako prevagne trojicu drugih baštinika.Mi držimo zemlju i gradove.Mi smo i sad u novom porazu kosovskom održali.Preševski gospodar, ćesar Uglješa pristade uz drugu stranu — a pravo je imao.Ovoj je strani greh pisan.Ali se ćesar časno poneo!Bio sam mu i doma s despotovim bratom knezom Vukom.On je i danas u krvnoj omrazi sa Radičem Postupovićem, oholim čelnikom despotovim, a sve sa baštine Dragojlićeve.Drugo smo mi mislili, ja i pokojni ti gospodar!Ali se prekrete — i onda kletvom — a duša valja ne bejaše nam prava! — pođosmo spasavati sebe... Lobojević kao da nepažnjom poče govoriti o tom događaju, jer se Marina opet namršti i skrenu malo pogled u stranu, a i sam se vlastelin truđaše de se što pre iz tesnaca izvuče. — Nije još dugo trajalo, pa Lobojević opet bejaše na putu za Sokolac.Konj mu nije osobito grabio, a ni on ga nije gonio; pratilac opet ne mišljaše ni toliko pohitati. A po sećanju se vlastelinovu stadoše izdvajati pojedine slike nedavne prošlosti njegove i suseda mu vrmdžanskog. Severozapadno od Preševa bila je baština Obrada Dragojlića, vlastelina za koga osta priča da je svoj vojsci kneza Lazara koju ]e sam knez poveo iz Kruševca kroz Klisuru za Kosovo dao ručak i to svakome ratniku u jedan čas.A kneževa je vojska bila velika i mnogobrojna.Još dodaju da se pod Obradom u belu penu obukao konj na kome je Obrad u trku jurio među ručaonim gomilicama da se uveri je li svaki uslužen onako kako je on želeo i naredio.Obrad se s Kosova vratio krvav i ranjen ali osta živ i produži upravljati svojom baštinom i dalje pod vladom kneginje Milice i sina joj kneza Stevana.Ali jednom Obrad odreče da pođe sa svojima za knezom Stevanom onda kad će ono knez u boju nikopoljskom pomagati vojsci munjevita Bajazita. Vrativši se knez s vojne u Kruševac pozva Obrada pred veće vlasteosko da kaže što je onako radio.Obrad dođe i otvoreno kazivaše da je to činio što je mislio da tako vrši volju kneževu.Došao mu je, reče, jedne večeri glasonoša neki i kazao: knez ti javlja i poručuje da ne pođeš sa njim; on će te zvati, jer tako mora činiti pred Turcima, ali se ti ne odazivlji. Knez o tome ne znađaše ništa, a Obrad ne mogaše dokazati svoga tvrđenja.Lobojević sokolački tada mače greh na dušu i reče da je on kao krajišnik za to vreme muke imao dok je omeo bunu Obradovu koji se hoćaše po primeru Novaka Belocrkvića i Nikole Zojića okrenuti Turcima s tužbom protiv kneza.Lobojević se pozva na pređašnjeg kneževog protovistijara Bana Krajinovića, da svedočanstvom utvrdi, e je Obrad slao tada često poklisare Lobojeviću.Ban dođe i reče da je tako.Steže se od junačke nevolje Obradu pod grlom, da ne mogaše jedne reći, a kad vide kako ga optužuju oni koji ga na bunu i pozivahu, hoćaše jednim mahom mača sav spor raspraviti.Ali mu to odmože.Za taj ga čin baciše u tamnicu, a sutra dan mu bi rečeno da mu se baština oduzima i da se ima proženuti.Obrad se zakle slavom Lazarevom i vinom koje je u njega pio da je prav i ode, niti ga više iko vide. Zalud je vojvoda gružanski Radič Postupović branio Obrada na veću plemenitom rečitošću svojom, baština njegova bi predana preševskom i zaplanjskom ćesaru Uglješi koji s toga dođe u omrazu s Radičem Postupovićem.A vlastelin se sokolački, prevaren u očekivanju da je on dobije, pribi uz Uglješu tražeći puta da se s te strane pomogne.Ban pak umre i ponese sobom greh na duši svojoj... Lobojević bejaše zanet u te misli kad mu konj, osetivši da je blizo grada, stade grabiti.Vlastelin se prenu priteže vođice i za malo prispe u grad, gde zateče od despota poziv da pohita u Beograd na sabor vlastelinski. — Jedan korak bliže! reče veselo Lobojević i lupi se s puno pouzdanja šakom po grudima. Na šest i više nedelja ispred ovde ispričanog pohođenja u Vrmdži i razgovora vlastelina sokolačkog sa gospođom Marinom a imeno dne dvadeset-prvog novembra te godine čudnovata zebnja zavlada srcima stanovnika novobrdskih. Vojvoda i glavni zapovednik u Novom Brdu i okolini u oči toga dana vođaše tajne razgovore s knezom purgarskim ozbiljna lika i važna izgleda, a onda knez izdade zapovest da se svaka dalja radnja u oknima prekine i da se sve živo što stanovaše kod okana, rupnici i njihove porodice, i sve što življaše u prostranu i bogatu trgu ispod grada a između njega i okana — skloni u grad.Sve se to izvrši u mah i do kraja tačno uz prižegnute buktinje tako, da zora drugog dana, dvadeset-prvog novembra, zasta sve učinjeno i spremno. Ljudi su znali šta to znači, i samo tihim šapatom naslućivahu s koje li strane pogibao dolazi. U oknima i trgu osvanu mrtva tišina, niti se što ču niti vide.Sve to bejaše pusto.Ali grad ne bejaše pust pa opet nem.U nj se bejaše sve sklonilo ali po odavno utvrđenu redu, gotovo svaki dom znađaše gde mu se valja za nevolju smestiti.Ratnici, vojska novobrdska i četa purgarska zauzeše bedeme i opkope sklonjeni i povučeni.Mnogome pade na um skromni dom koji se nedaleko vidi i bi mu teško pri pomisli da će možda za koji čas sve planuti i ognjem sagoreti.Ali se čast i život samo ovako spasavaju. Oba hrama, i onaj istočne i onaj zapadne vere, bejahu ranom zorom puni pobožnog naroda. Sunce se teško rađaše, razdani se dosta a njega ne bejaše ugledati.Teška magla oblacima pritište sve okolo, i jedva se oko pola dana razvuče i nestade je.A tada se mogahu videti s časa na, čas jata preplašenih neselica kako sa široke kosovske ravni preleću Novo Brdo.Svet se uze krstiti, opet moliti Bogu i nagađati po tim znacima šta i gde može biti. Vojvoda novobrdski zalud puštaše oči s visoke kule ne bi li što ugledao, a od prilike je znao na koju mu stranu valja gledati.Ali se mutnim vremenom oči ne mogu pomoći.Uzbuđen je očekivao glasnika, ali ni njega ne bi.Tek kad prevali sunce najviši kraj nebesnog puta svog dođe jedan od onih koji su tajno razmešteni na zaklonitim mestima nedaleko od grada i reče vojvodi nasamo. kako se na njegovoj strani jasno čuje tutanj i ubojna grmljava kad se uhom zemlji prilegne. Vojvodi srce ubrza: — Sukobili su se!Bože i krvi Lazareva budite nam na pomoći. Za tim i sam ode bliže tome mestu, kleknu i prisluškivaše. Sumnje nije moglo biti.Boj, krvav boj, bio se u blizini. Vojvoda oslušnu opet i kao vešt ratnik mogaše osetiti kad se jače zatalasa bojna huka a kad opet boj iznemogne.Samo tome obnavljanju kao da ne bi kraja. U jedan mu se mah učini kao da tutnjava dolazi i sa levog boka i s lica.I još mu se pričini kao da su ovi spreda bliži njemu. — Šta li može biti? razmišljaše on. Pa mu za tim različite slike stadoše pred oči izlaziti. Možda će se tu pokajati ranija viteška pogibija kosovska.A možda će se sad i poslednje kapi srpske krvi proliti i onda nje više neće biti.Ona podeljena bitka što se tako nejednako čuje sa dve strane biće možda srećan ratni slučaj da se neprijatelj sa dve strane stegne i porazi.Ili je to možda nova karika kojom protivnik steže junačke ali bez sreće ratnike da jednom za svagda odluči s njima.Lako je mogućno da bi vojvoda s malim ali odabranim vojinstvom svojim mogao u potonjem času spasti despota.Ali to Bog zna.Despot je po glasniku nakričio da vojvoda samo njemu — despotu — pobedniku ili pobeđenu, grad otvori, a dotle da ga nikako ne napušta i da se dobro čuva upuštanja u boj. Borba se, izgleda, kloni kraju, ponavlja se istina, ali su mahovi sve ređi i slabiji.Vojvoda se pažljivo vrati u grad tajnim prolazom, kuda je i njegov glasnik znao malo pre proći, pošto baci još jedan pogled na strane od kuda dolažaše potmula grmljava pa reče od sveg srca: — Bože i sveti Spase, uputi neveriju na naš grad da ih mišica naša tvojom pomoću porazi! Za malo, i sunce se izgubi za mutnim oblacima koji se sa zapada počeše nebom gomilati.Veče se približavalo a s njim i nova nejasnost i neizvesnost. Vojvoda naredi dvogubu opreznost i postaviše se udvojene straže, jer bi jasno da se današnjim danom neće sve svršiti.Obiđe sve krajeve gradskih bedema i svuda nađe red i prisebnost, a oružani ga rupnici s knezom na čelu dočekaše ozbiljnim ali gromovitim klicanjem.Novo pouzdanje dođe duši njegovoj i on steže ruku knezu njihovom. Samo se jedna sumnja ne mogaše razbiti u duši vojvodinoj.Despotu nije moglo biti danas dobro.Eto, ne vraća se ni kao pobedilac ni kao pobeđen.Da nije njegova viteška krv osvežila mesto koje je Lazareva krv zapojila! Noć dođe i u tamu uvi sve — i grad i narod i dobre i zle slutnje njegove.A u gustoj tmini ne bejaše nijedne zrake mesečeve. Prođe još neko vreme a neki se konjanici javiše pod gradom, stražar dade znak trubom a vazda oprezni vojvoda ode sobom da vidi ko je. Kad se despot srpski Stevan Lazarević javi vojvodi, planuše mnoge buktinje, stade škripa lanaca na kojima je bio, podignut, most što vodi u unutrašnjost grada, i za trenut sve bi gotovo te despot Stevan u pratnji nekolikih konjanika uđe unutra. Naskoro za tim despot otpusti svoga vernog vojvodu da se odmori a u velikoj dvorani kamene kule osta samo s mlađim bratom svojim Vukom. Visoka i viteška stasa despot Srbije i Podunavlja bejaše malo prešao preko tridesete godine svoga veka, krasna muška lika, visoka čela, malo duguljasta ali ne koščasta lica, nešto bledih obraza koje deli prav nos plavih krupnih očiju, koliko blaga toliko i odlučna pogleda, omanjih brkova, pune i duguljaste brade.Njegov je vrat po zadi i s obe strane pokrivao poklop koji se sa šlema do ramena spuštao a preko lica bejahu spuštena dva tanka krila koja su dohvatala do blizu prsiju.Ostalo odelo kao da mu sada ne bejaše u osobitom redu: težak, pločast, čelični oklop spuštao se do pojasa, gde je bio čelik zamenjen svuda oko pasa debelom medveđom kožom a od nje su dole do blizo kolena visila opet čelična peraja kojima se oklop svršavao.Preko mrkih dokolenica bejahu tri reda srebrnih obručeva oko jedne i druge noge čije je stopale do članaka skrivala laka obuća od plave čohe pritisnute srebrnim rebrima preko širine noge. Vuk bejaše možda za toliko ispod trieste godine za koliko ju je stariji brat nadbacivao.Osrednjeg i nešto višeg rasta, dosta vitak i ozbiljna držanja, odeven kao i despot, plave masti i malo zelenkastih očiju, Vuk je bio stasom i rastom viđen, kad u družini ne bejaše starijeg mu brata. Obojica su bili vrlo uzbuđeni, Vuk je stao na sredini dvorane i očekivao da Stevan, koji je krupnim koracima prolazio gore i dole, otpoče govor. Kad ostaše sami, Stevan stade i zbaci na sedište plašt koji mu se o levom ramenu zadržavao, pa se okrete Vuku, koji skrsti ruke na grudi. — Opet Kosovo vide našu sramotu i zemlja njegova poloka srpsku krv! poče Stevan. — Valjda tako bejaše Božja volja! odgovori Vuk. — Slava njemu na nebesima! prihvati Stevan.Al’ da li mi činismo ono što bejasmo dužni? — Ja činih, reče Vuk. — Ja mišljah, još srditije poče Stevan, da sam samo činio što mi dužnost zapovedaše, a sada vidim da sam radio i nešto više.Jer se, kneže, ne može reći da obojica činismo isto. — Tvoj je mač uvenčan pobedom a moj nije.Al’ zar je on za to manje častan? — O časti hoću da zborim.Čast nalaže da ne nosimo mačeve koji nam ni u pola poklonjenu pobedu ne znaju izvojštiti! — Ja ne pobedih, niko mi dakle i ne mogaše pobedu pokloniti.Ti si pobednik, pobeda je tvoja, o njoj se može kao o poklonu zboriti. Stevan planu, al’ se opet svlada: — Pokloni mi je Bog, pokloni mi je vojinstvo moje, obdari me njome mučenička krv pre trinaest godina onde prolivena; pa je ona, smem kneže viteški reći, i cveće koje je cvetalo za to što ga je orosila krvava rosa iz damara sina Lazareva, despota srpskog.Ova je levica danas dva put prihvatila mač kad ga ranjena desnica ne mogaše u trenutku zadržati.Pa šta bi od svega toga?Zalud sve!Zalud se krstaš srpski svetlo pronese Kosovom, kad brat moj, sin blaženoga Lazara, ne mogaše pogledati u oči svoje sramne sestriće Lazara i Đurđa Brankovića!Razgonismo čete zvera osmanskog, cara Musulmana, sina Ilderimova, a ti se ukloni ispred otpadnika. — — Koji danas rade ono što si do juče i sam činio! prekide ga Vuk. — Kneže, iz tebe ne zbori brat.Koliko sam na junačkoj nevolji morao trpeti od kako mi promisao Večnoga dade venac blaženog oca mučenika, da bih samo mogao dočekati dan koji sam, slava Gospodu, i doživeo bio.Slušaj, Vuče.Znam dobro šta se može reći i šta se zbori o tome kako sam dužnost svoju činio.Ja sam bio pastir koji je sklanjao stado svoje od nepogode.Silnom Ilderimu sam se zakleo bio na vernost, ali mi je u tom trenutku kad sam se kleo imenom jakoga Boga pred očima bilo samo dobro naše zemlje, naše očevine.Stara je naša majka delila sa mnom tugu, ali ne bejaše tebe da mi je bratski pomogneš poneti, jer si znao valjda da je i Gospod Spasitelj sam morao nositi svoj krst na Golgotu!Zar sam ja sam onako radio.Marko je na Rovinama pre osam godina glasno kazao ono što sam ja na veki u duši nosio: „Nek pobedi krst i nek za to ja prvi budem žrtva!“ Video sam Nikopolj, pohodio sam Bosnu i doživeo Angoru, krvavu Angoru — i tu je kraj iskušenju, ako je volja Božja!Lese su Demirove sile padale pred našim oružjem, to znaš.Spasao sam u dva puta toga dana onoga Ilderima kome bih rado svakoga dana, da je druge, po sto puta srce vrhovima mačeva raznosio.I po treći se put, grunuvši na neprijatelja, probih i dođoh do krvnika kome bejah veran kletvenik.Pozvah ga da se ukloni, da napusti razbojište ali on junački odbi.Sve poplavi more tatarsko.Tada videh jasno volju Božju.Ja sam svoje učinio.Ilderima nema na prestolu, moje zakletve nema više.Ruke mi se tada osetiše slobodne.U Carigradu priznaše da još nije utrnula zvezda naše sreće.Paleolog me okruni vencom despotskim, i ja mu se obradovah, ali Bog mi budi svedokom, ne ništavne sujete radi već radi spasa onoga za čije se dobro blaženi naš roditelj okruni vencem nepostižna mučenika.Držah da je vreme drugom i drukčijem radu.Naučen Gospodom znao sam da lukavi neće mirovati već će Brankoviće krenuti protiv nas.Rekoh u Carigradu i čuše me.Đurđa Vukovića Brankovića učiniše sužnjim.Ali lukavi čuva svoje.On dovede iz Tatara zagubljenog Lazara, oslobodi Đurđa pa ih povede Musulmanu koji prvi od tolikih sinova Ilderimovih ugrabi krunu drenopoljsku.Učiniše veliku ljubav među sobom, da nas samo ometu.I dok sam ja činio da za nama pođe zet nam i gospodar sestre nam Jele, Đurađ Sracimirović, dotle je ljubav paklenih već povela njih na nas.Ti si primio i pomoć koju nam ubrzo posla uzvišena nam majka, i danas bi opet na Kosovu krv.Mišljah danas dići što je za toliko leta padalo ali mi brat ruke vezuje.Sve je bilo u našoj, u tvojoj ruci, i sve si danas skršio! — Ima još, s Bogom! zelen od jeda ciknu Vuk i izlete iz odaje. — Još iste je noći jezdio na konju Vuk sa sokolačkim vlastelinom Lobojevićem i jednim pratiocem, malo govoreći i dosta hitajući. — Već smo naišli na Preševo reče Lobojević Vuku u razdanak. — Valja nam opet žuriti, odgovori Vuk i pogoni umornog konja brže. Počinjući malo pre ulaska Moravina u Grdeličku klisuru pa južno do granice doskorašnjeg despotstva braće Dejanovića bila je preševska oblast nazvana po mestu Preševu.U ovo doba Preševom upravljaše ćesar Uglješa, zreo i iskusan ratnik, promišljen i mudar gospodar, već od punih pedeset godina svoga ratničkog veka.Krupna pojava njegova s dugom, prosedom kosom i velikim brkovima bez brade, i njegovo vazda zamišljeno lice gonjahu mnogoga da u njemu gleda koliko lična toliko i visokog sana dostojna čoveka.Uglješa je polusamostalno upravljao svojom zemljom nasledivši je od svoga oca vojvode.Od svih sledbenika dosadašnje radnje Stevana Lazarevića, kao da je Uglješa najpredanije služio toj misli.Kad se vojske braće Brankovića i novog cara turskog Musulmana krenuše na despota Stevana, njihov pohod zasta Uglješu na pribranju snage posle ratničkog pohoda koji se završio turskim porazom kod Angore.Iznenađen Uglješa prista s njima, ali odmah spremi čitav niz glasonoša preko kojih iz tabora turskog dostavljaše despotu o kretanjima i namerama ove vojske, a u samom sukobu, trgnuvši se sa svojim ljudima, Uglješa znatno pomože despotu da održi prevagu nad Turcima, pa se odmah skloni u svoj utvrđen grad. Tek što je on došao, stigoše za njim Vuk Lazarević i Stevan Lobojević koji je bio vođ one pomoći što ju je kneginja Milica na brzu ruku mogla poslati svojim sinovima na Kosovo i koju je od Lobojevića primio Vuk kod Gračanice. Uglješa ne znađaše ni sam šta bi sad valjalo činiti, ali bez oklevanja oštro iziđe protiv predloga da se s njima odmetne sa svim od despota. Naposletku izjavi: — Neka se u novoj prestonici sazove sabor sve vlastele da se odluči kuda će se i na koju stranu.Ja ću pohitati tada Beogradu i radi svoga deteta koje sam pred polazak preko mora u istočne strane tamo sklonio, i radi saborisanja.Što mislite da valja činiti iznesite tada i ja ću biti prvi, ako uzvalja, koji ću za vama potegnuti mačem.Dotle očekujmo mir koji neće biti teško despotu zaključiti jer je i u Turaka zlo. Vuk i Lobojević moradoše na to pristati. Toga se Lobojević opomenuo kad je, pozvan u Beograd, uzviknuo: — Jedan korak bliže! Prve nedelje po Bogojavljenju glas trube s bedema u dobro poznatom gradu Borču u Gornjoj Gruži rano u prazorje trže iz sna boračkog gospodara i velikog vojvodu despotovog Radiča Postupovića.Znao je Radič da će samo važnim poslom glasnik, ma s koje strane dolazio, hitati tako da obnoć i ne trene.A kad je malo posle pri voštanici pročitao šta mu piše despot iz nove svoje prestonice Beograda, video je da je u svemu bio prorok. „Ja, blagoverni i hristoljubivi Stevan despot Srbima i Podunavlju dajem na znanje našem vernom i viteškom sluzi, velikom vojvodi i bratu našem Radiču Postupoviću da se u našem novom gradu Beogradu zbira zbor naše vlastele da utvrdi mir i da on pospeši.“ Pročitavši to pismo despotovo, Radič ga poljubi pa onda pažljivo uvi i istom vrpcom omota i ostavi, pa zapovedi: — Poklisar svetloga despota neka se odmori i nek se založi dobro u gradu našem pa neka odmah speši svome gospodaru.Ako mu je konj odveć umoran neka mu se da drugi. Poklisar, mlado momče iznureno naglim putovanjem, uvijeno u dugu kabanicu koja ga svega sakrivaše, sa niskim crnim kalpakom na glavi, pokloni se duboko i sa dvoraninom koji ga je uveo iziđe lagano iz odaje vojvodine. Radič uđe u drugu odaju, gde ga dočeka sluga s kondirom hladne vode, te mu poli da se umije.Vojvoda diže zarukavlje, prekrsti se pa podmetnu pregrši pod kondir i osveži lice studenom vodom.Sluga izađe a vojvoda se malim ubrusom koji mu stajaše za pojasom obrisa pa se stade oblačiti uzimljući jedan po jedan komad sa spremljene gomile. Obukavši jednu pa onda drugu nogavicu od plave kadive, od kojih je svaka zaseban deo odela, on ih steže oko struka uzanim kožnim opasačem, pa onda obuče žute kožne dokolenice preko kojih zakopča na tri mesta gvozdene obručeve što se zasebno skidaju i nameštaju a služe za odbranu noge od kolena dole.Uvivši pažljivo stopale za to skrojenim mekim belim suknom koje gore podilazi pod dokolenice, navuče preko njega obuću na kojoj je ozdo tvrda koža a sa strana opet dvogubo sukno, pojačano na prstima i peti i trećim, mrkim, komadom te tkanine.Za tim prikopča s gornje strane stopale i na pregibu kod članaka pošira čelična sjajna rebarca, pa se onda ode dalje uspremati.Preko svilene košulje koja se pod grlom sa širokim razrezom vezuje vrpcom a tako isto i na rukavima navuče drugu kožnu košulju na koju su prišivene, sve jedna do druge, petostrane metalne pločice.Ova košulja padaše dole do početka dokolenica.Povrh ovoga dođe debela zlatotkana zelena haljina vrlo malo kraća od gvozdene košulje.Ona se na grudima skopčava velikim pucima s obe strane a donji su joj krajevi, a tako isto i dugački rukavi iskićeni krupnim svilenim vezom u obliku loze.Tada se preko sredine opasa širokim pasom koji se tri puta oko njega obavi dokle jake kopče dođoše na svoje mesto.Po tom se Radič maši za oklop.Imajući već na sebi dugačku gvozdenu košulju, on uze svoj kraći oklop koji poglavito čuva grudi i dopire do pasa.Rastvorivši ga sa strane, Radič ga podiže i navuče desnu pa onda i levu ruku.Kad se oklop na levoj strani sklopi i steže, Radič stade pravo i izbaci prsa napred, probajući ga, a pozlaćeni ukrasi na grudima sinuše punim sjajem prema svećinom plamenu.Na rukama oklop doseže do lakata, malo kraće od gvozdene košulje, odakle dalje pokriva ruku haljina pod kojom je košulja, i na njoj oko ruke nekolike, lepe zlatne koprene koje brane ruku onako kao gvozdeni obruči nogu. Tada uđe u odaju vojvoda Radoslav koji je, vraćajući se despotu po svršenom poslu u Ibru, zanoćio kod Radiča. — Zdravo osvanuo, vojvodo! pozdravi on krupnim glasom Radiča. — Bog nam dobro dao! odgovori Radič, pa mu pruži ruku te se rukovaše. — Nećeš danas putovati sam, reče mu za tim Radič. — Čuo sam već od kneževa poklisara, odgovori mu Radoslav. Radič pljesnu rukama, a usobu uđe dvoranin. — Je li spremno za put? — Sve, gospodaru! — Dvadeset kopljanika će ići s nama.Ostali neka ostanu. Dvoranin se pokloni i iziđe. Radič dograbi azdiju i navuče je preko oklopa, jer se ona nosi da oklop čuva od rose ili sunčanih jakih zraka.Azdija je teška i do kolena dugačka haljina koja se, duboko rasečena s obeju strana, ozgo navlači, a rubovi su joj od jednog ramena lukom preko grudi do drugog i sredinom niz grudi do pasa opšiveni skupocenim samurom.Radičeva azdija, sa običnim, malo širim, rukavima, nije bila kolasta, kao što su azdije češće ukrašavane, već je bila išarana krupnim kockama, a na prvim dvema pored samura levo i desno na grudima stajala su po običaju zlatom ispisana početna slova imena i prezimena Radiča Postupovića.Preko svega Radič baci na se još i dugačak beo plašt, ispod grla u polukrugu usečen, pa ga jednom kopčom zakopča na desnoj strani da mu desna ruka može lako biti slobodna.Dugačak i širok mač sa zlatnim krstatim balčakom opasa preko sredine kožnim, i srebrnim pucima ukrašenim, pasom, zabaci malo dugačku kosu i na nju metnu kovanu polukrunu srebrnu i iznutra postavljenu ali bez gornjih delova njenih, pa onda prozbori Radoslavu: — Hoćemo li? — U ime Božje! odgovori Radoslav, pritvrđujući svoju gvozden-kapu, opšivenu samurom za kojim se vije poduže pero nojevo. Obojica, vođeni dvoranima koji im buktinjama osvetljavahu silazak niz uske kamene stepeni, siđoše s kule dole gde ih čekahu spremni konji.Usedoše na konje, štitonoše im dodadoše štitove i visoka koplja, pa se ukloniše, te oni izjezdiše na velika gradska vrata. a za njima se diže po zamrzloj zemlji topot kopljaničkih konja. Odvojivši se od grada, oni se uputiše pravo putem ka manastiru Vraćešnici, kuda je Radič i inače češće odlazno na bogomolju. Tama je još bila na zemlji, a i magla smetaše boljem viđenju.Tek u blizini manastirskoj kad bejahu, videlo osvoji toliko da se lica mogahu dosta raspoznati.Snežni nakit na drveću votnjaka pored koga prolažahu približujući se samom manastiru zabele se jače pred očima ovih putnika, i Radič prozbori: — Tu smo. Razdanilo se bejaše kad uđoše u dvorište manastirsko.Jedan dečko koji se zateče kod zvonika, kad poznade ko dolazi brzo utrča u zvonik ka zvonaru, i zvona odmah zabrujaše. — I da ne znam, po ovome bih poznao da si ktitor ove bogomolje, reče Radoslav Radiču, kad odsedoše konje i pođoše u hram. Liturgija je već poodavno bila počela, i vojvode, ulazeći zastadoše igumana Gavrila gde dočitava jevanđelje.Oni se zaustaviše u dnu hrama i odstojaše do svršetka jevanđelja pa se onda uputiše napred, a pobožan se narod koji mahom poznavaše Radiča, a vide uz njega i drugog nekog znatnog vojvodu, raskloni, te oni iziđoše ispred svih.Jedan od bratije mirosa vojvode, kad oni priđoše da celivaju ikonu, pa se oba uputiše desno stolovima.Odmah do stolova despotskih bejaše Radičevo prestolje, i on stade u nj, a vojvoda Radoslav stade u drugo do njega. Radič skide plašt i baci ga preda se po ogradi prestolja pa preko njega spusti svoju velikovojvodsku kapu. Čim stadoše u prestolja, jedan od službenika manastirskih priđe s velikom voštanicom na tasu Radiču i duboko se pokloni pa onda ode stubu i pripalivši sveću namesti je da gori.Za tim s drugom voštanicom priđe Radoslavu i tako isto učini. U tom iziđe iz oltara jedan kaluđer sa zlatnim savijenim epetrahiljem na rukama i priđe Radiču.Radič siđe s prestolja, kaluđer razvi epetrahilj, poljubi ga i pruži Radiču koji ga tako isto poljubi pa saže glavu, te mu kaluđer obuče epetrahilj. Tada se Radič opet pope u prestolje, a po epetrahilju svako vide, ako već nije znao, da je Radič dostojan ktitor ovog manastira, jer to bejaše odlika za ktitore kad su u hramu. Radič je u najlepšim godinama čovečja veka; prešao je tridestu i biće nešto malo stariji od despota.Dugih plavih vlasi na glavi, bela i gospodska lika, svetlih očiju, podužih brkova i male okruglaste brade, Radič je svojim izgledom u ovaj mah bio istinski vitez čista srca i krepke mišice.A takav je u istinu i bio. Vojvoda je Radoslav bio nešto malo manja rasta, godinama dosta odmakao od Radiča, jer mu sedina i u kosi i dugačkoj bradi s brkovima jasno svedočaše o tome da poodavno tubi svakojake događaje. Tako odstojaše liturgiju do kraja, a kad izađoše narod se uskomeša.Svak grabljaše, izlazeći za njima, da kaže o njima pohvalu, a jedan starac reče: — I pravo je da pred njima gore voštanice, Bog ih živeo!Gledao sam ih gde pred njima nekrst beži na buljuke! Pa se stari glasno zaplaka. Vojvode odoše u dvor, kuda se za njima požuri i iguman, bistar čovek osrednjih godina. — Blagoslovi, oče! progovoriše mu oni mašući mu se ruke. — Blagosloven Gospod koji me jutros usreći junačkim gostima! odgovori iguman, istinski veseo, pa ih uvede u lepu trpezariju gde je već bilo spremljeno za čast. U sredini je stajala velika trpeza a oko nje široke rastove klupe čiste i oprane.Preko trpeze je na sve strane do blizo poda padao težak beo platneni zastor po ivicama ukrašen širokim vezom, a na okrajcima je cele trpeze stajao sa sve četiri strane jedan za toliko dugačak i malo više od pedlja širok ubrus, sav iskićen crvenim i plavim šarama.Na tri mesta stajahu tri plitke zdele kalajne pa dobro pozlaćene, a uza svaku nož i žlica, što znači da je za trojicu spremljeno obedovanje. Kad vojvode sedoše na klupe s igumanom, uđe jedan mlad manastirski postrižnik gologlav, noseći u lepoj zemljanoj pljosci rakije i jednu osrednju čašu staklenu u drugoj ruci.Postrižnik posluži, malo zbunjen, igumana koji ga uputi vojvodama.A kad vide kako oni piju, prekrstivši se prvo, ohrabri se i sam malo pa poče dobro odmeravati kad naslužuje, te više ne prosipaše. U tom uđe drugi đak noseći na povećem služavniku vinske čaše stolovače sa širokim postoljem, kratkom nogom i levkastom sredinom za vino.Uz njih unese još široko staklo s visokim uzanim grlićem; tu bejaše voda; a pored toga veliki beo bokal zemljan i sa drškom.U njemu je bilo čuveno vino iz manastirskih vinograda čak u Grbicama.Kad svo to poređa po trpezi, izađe brzo pa se odmah vrati noseći velike grudve sira u jednoj plitkoj zdeli, a pored nje u jednoj dubljoj bejaše čorba od svinjskog mesa a u drugoj od ribe.I to ostavi, pa kad opet uđe s istim služavnikom, na kome bejahu zdele s pečenom u procepu ribom i dve opet pečene jarebice lepo nameštene na leđa sa ustremljenim batacima gore i obe bez šije — iguman se, nadomak tolikom jelu, čisto uznemiri naže se i spazi kako jedan od bratije tačno nadgleda oko vrata pronošenje jela i pića (a drugi iz kuhinje ispraća). Više ne mogaše čekati, a nije mu ni bilo potrebno.Ustade i smireno zamoli: — Pa molićemo, zapovedajte što je Gospod darovao! Gosti sedoše s jedne i druge strane a iguman između njih, pa, pošto rukama blagoslovi trpezu, počeše jesti. Iguman je do sad više zapitkivao, a vojvode mu odgovarale; sad iguman prestade pitati i kratko odgovaraše na pitanja svojih gostiju, dok se dobro ne prihvati. Vojvode su jele većinom mrsna a iguman posna jela.Srknuvši pomalo dobre i masne čorbe, vojvode se dohvatiše pečena mesa (kojim se trpeza obnavljaše) pa okušaše pomoći i igumanu koji se boraše s ribama u procepu.A češće se gosti vraćahu i masnom siru, režući oštrim noževima komade bele pogače.Više njih stajaše, u poslu izvežbano, đače, ne ostavljajući ni trenutka nijednu čašu praznu. Po svršenom obedu vojvode ustaše, prekrstivši se a hitro đače koje im je pred obed bilo prinelo vode za ruke i ubrus i sad ne izosta sa svojom uslugom. Radič priđe ikoni, što je položena po stolu u uglu trpezarije i spusti prilog, a to isto učini i Radoslav. Pozdravivši se s igumanom koji ih isprati kroz sve dvorište, vojvode usedoše konje, zvona udariše i oni odoše putovati po sjaju koji rasu sunce, razgonivši maglu. Iguman se vrati u trpezariju i kad izbroja prilog nađe vrlo zadovoljan sedam zlatnika.Iz dugog razgovora s vojvodama znao je on sad već i kuda će i šta će i mnogo što šta; oni su pak znali, da su nerodice i da je manastir posrnuo.On je njima s razlogom verovao, a oni njemu — ko zna. Prelazeći preko istočnih ogranaka Rudnika, vojvode već videše da će i po tami morati putovati ako hoće da idu pravo u Beograd, jer ne željahu drugo noćište činiti.Kosmaj i Avala bejahu još daleko.Odmarajući se ređe, oni gonjahu konje da za dana što više ugrabe, i samo na odmorku među sobom promeniše po nekoliko reči.Suton ih nađe blizo šuma koje počinju na dva časa pre Avale, i kad se tama sa svim spusti oni već bejahu na putu što kroz dugu i gustu, tek mestimice razređenu, šumu vodi.Vojvode ježđahu jedan pored drugog, a kako je put bivao čas širi čas uži, tako i oni bejahu kašto sa svim jedan uz drugog i iđahu onda lakše. Nebo bejaše čisto, mesec izgreja a od jake se studi sneg na drvlju i zemlji poče zamrzavati, stičući koru posutu sitnim, svetlim biserom. Na jednom mestu gde su se stekle posađene nekolike jele na jednoj maloj čistini pri savijutku puta naniže zastaše putnici da malo dahnu konji na kojima se poznavaše da ih je jutrošnja snaga već počela pomalo ostavljati.Sedeći na konju, vojvoda Radoslav pokaza rukom Radiču među jelama drven krst, bez sumnje više nečijeg groba.Senke se od jela, padajući oko njega, tako bejahu ukrstile da izgledahu kao kakav veliki venac koji je jednim krajem o krst okačen. — Da na svakih deset dođe po jedan krst, ne bi se našom zemljom od krstova moglo proći! reče Radoslav Radiču. — Istina je! odgovori Radič.A svojim kostima zasejasmo još i tuđe krajeve. — Mi sreće nemamo i ako nam snaga pored svih jada daleko doseže, opet reče Radoslav.Prijatelju i brate moj!I po drugi put nas Kosovo kolje! — Despot me je ostavio u Carigradu, da budem tamo dok i poslednji naš ratnik iz Azije ovamo pređe.Slušajući njega doživeh da u tome gradu čujem kako se lukavi Grci posle novog Kosova otresaju naše družbe.Duša me je zabolela. — — Ja sam sa previsokom Oliverom tada putovao za ove strane.Jer me despot zakle, da se bez nje lako ne vratim.Bog mi je pomagao i ja je iščupah iz čeljusti besnoga zmaja, Demira tatarskog, koji i nju posle boja kod Angore uz cara Bajazita zarobi. Radič oborene glave pažljivo slušaše reči Radoslavljeve, pa kao da bi izbegao neke misli, popusti konju uzde, te lagano pođe a uz njega se krete Radoslav.Podaleko za njima išli su Radičevi kopljanici i Radoslavljev pratilac štitonoša. Na Radiča navališe misli, i on im se ne mogaše oteti.Pod utiskom sjajne ali studene mesečine, zvezdane noći, injem i snežnim svećicama okićene svetlucave šume, krsta i jela, reči Radoslavljevih — Radiča osećaji čudno zaneše.On u dva maha pogleda Radoslava sa zastalim na usnama rečima, a kad mu se treći put oči sukobiše s pogledom Radoslavljevim, on progovori: — Vidiš, brate.Olivera je zle sudbine.Niko ne zna al’ ja ti se bratski ispovedam.Moj otac, stari Milutin Postupović, knez gružanski, bejaše u osobitoj milosti u blaženoga kneza Lazara pa kad je odlazio u Kruševac i mene je jedinca svog, sa sobom vodio, a dobro se sećam i kneževeg dolaska u naš Borač.Ja sam bio okrutan dečko koji malo mari za pitomi sjaj gospodskog života.Lov i hajke bejahu mi najmilija zabava.Kad sam kao mladić od osamnaest leta bio u kneževu dvoru, zaište me knez od oca i otac me rado ostavi da se na dvoru kneževu naučim i drukčijem životu.Već mi ne bejaše to sad toliko mrsko.Ja bejah dobar učenik.Na što dugi razgovor?Najmlađa kneževa kći i mezimica Olivera učila me je.Lepo devojče od trinaestinu leta postade mi drago.„Ti nas nećeš više ostavljati?“ reče mi jednom pred uzvišenom majkom kneginjom.Ja se zbunih.„Ne, odgovori u mesto mene kneginja, otac ga tvoj neće pustiti.“ Od toga doba i ja mišljah samo o tome, kako ću tu vazda ostati, a kad jednom dođe dan da pođem u Borač, da će sa mnom ići i Olivera.Možda se varam - ali ko zna — nije li tako mislio i sam knez.Ali, rekoh, na što dugi razgovor.Bila je kratka ali lepa pripovest.Osvanulo je Kosovo i sa njim Vidov dan.I knez i otac mi ostaše na Kosovu, blažene duše njihove!Mene je Obrad Dragojlić, umorena i slomljena, primio s razbojišta pod svoj krov.Pa gde je i on sad?I sam dalje znaš.Na sramotu naših mačeva morala je ona, poslednja milošta Lazareva, da svojim životom iskupljuje mir nesrećnoj otadžbini našoj!Govore mi da svijem gnezdo svoje!A ono je razoreno pre no što je u nj pao listak maslinove grančice!Žedan sam, i večno žedan, krvi azijatske!Hvala Bogu, što i despot raskida sa njima! Vojvoda Radoslav bejaše iznenađen Radičevim govorom.Teško mu bi naći reči i on samo prozbori: — Bog će nam pomoći! Za tim obojica obodoše konje, razumevajući se i bez reči. U neko doba noći zasvetleše se pred njima kule grada beogradskog u koji malo posle ujezdiše. Starodrevni se Beograd sada za vlade Stevana Lazarevića podmladi i obnovi, jer postade prestonica srpskog vladara i središte snage njegove, a ime se ovoga grada ponovo pronese svetom uz neobičnu hvalu. Približujući se Beogradu od Avale, putnik je imao da prođe po vrhu kose što se od nje spušta do samoga grada, obrasla sitnom šumom koja se na Vračaru razređuje i svršuje da ustupi mesto visokoj trsci i rogozu, rasutima do blizo prostranog gradskog polja.A u sredini ovog kraja malo nadneseno istoku razlivalo se plitko jezerce, stanište lakoj pernatoj divljači.Prelazeći gradskim poljem koje se lagano visi da se pripoji s gradom putnik je bivao u nedoumici kuda i na koju stranu pre da pogleda.Desno se, počinjući ispod grada kao da iz njega ističe, razlivao silni Dunav udarajući o bregovitu obalu srpskog despotstva pa odbijen plaveći nedoglednu ravnicu koja se s levog boka njegovog proteže.U daljini se gubio Dunav i zalazio za plave bregove, a na njemu su se ljuljuškali nebrojeni čamci lepršala jedrila i plovili bogato natovareni korablji Beogradu ili iz njega.Levo se iz daljine vijugala Sava, slivajući se ka Dunavu s vodama bosanskih gora i slavonskih ravnica.Iza dugačkih šumovitih ostrva koja ona na dogled oku s grada grli i kvasi pojavljivali su se teški splavovi, noseći na sebi i u sebi čitav svet vrednih goroseča.Ribari su se s obale otiskivali i puštali mreže grabeći za bogatim lovom, a s lakih čamaca doneo bi kašto vetar i zvuke vesele pesme i pripeva.Na obali se pred kolibom dizao dim od vatre koja je imala da utruđenom ribaru spremi slatke hrane.A pred putnikom s lica dizao se visoko sa svojim bedemima iza kojih su se u oblake visili vrhovi crkava, kula i dvorova, grad, tvrdi čuveni grad, koji sa tri strane njegove zapljuskuju i brane verni mu Dunav i Sava. Ako je putnik, ili glasnik koji je imao da donese važnih poruka gospodaru i despotu srpskom, želeo u grad, morao je zastati pred opkopom i odgovoriti stražaru koji je bdio na gvozdenim vratima prvoga bedema.Tek kad bi u velikoj kovanoj bravi stala škripa čeličnoga ključa pa kad se skinule poluge kojima su vrata zamandaljena moglo se kroz njih proći, da se opet odmah sklope i tako isto zatvore. Još je trebalo proći dvoja velika dvokrilna vrata na početku i svršetku mračnog svoda kojim se ispod širokog bedema prolazi, pa se onda stizalo na pogled glavnih velikih vrata pod bedemom na kome se visi zvonik hrama svetoga čudotvorca Nikole.Ali se na njih može zakucati tek ako se na krupnim gvozdenim vratima spusti dugačak i težak most preko koga se samo može proći veliki prerov, strahovit, dubok i pun vode. Tako se izlazilo u grad koji je sa dva velika rova, nešto niža od gradskih bedema, bio podeljen u dva glavna dela. U zapadni se deo ulazi preko kamenog mosta na kome se s jedne i druge strane na završetku stubova odmaraju dva kamena lava što pravo gledaju istoku.Velika drvena pa gvozdenom mrežom opletena vrata stoje obično otvorena, i već kroz njih se vidi veliki dvor despotov koji je na oseci što strmo pada severno i zapadno.Dvor je sa istoka i juga ograđen dubokim rovom na kome se s južne strane ljulja na gvozdenim verigama most.Od velikih vrata na glavnom rovu vodi put pravo pored duboke rimske vododrže ispod bedema na kome su stanovi za stražu despotovu ka malim vratima na zapadnoj strani, odakle strmo pada most nižem gradskom platnu gde se izlazi na put što pada ka Savi i odatle uz nju ide.Izmeću glavnog rova i bedema despotove straže, levo od pravoga puta diže se sve do prvog unutarnjeg južnog platna šumarak sa slobodnim zverinjkom despotovim. U istočni se gradski deo ide preko velikog rova stalnim širokim mostom jake drvene ograde i kroz vrata ulazi u veliki vrt na lik male gore.U njemu se, pravo istoku idući, vrstaju s obe strane nizovi obitelji u kojima borave smirene sluge velike saborne crkve i mitropolita beogradskog i egzarha sve srpske zemlje Nikona.On pak stanuje u prostranoj dvospratnoj mitropoliji ograđenoj šimširom i zimzelenom što se naizmence podižu od jednog do drugog drveta.Naposletku prema samom istoku sve nadvišava saborna crkva posvećena Useniju Prečiste Bogorodice.Levo je od crkve kamenom ozidano vrelo od koga se izdvaja čitava rečica te strmo pada kroz otvore pod bedemom napolje, da se posle malog penušenja utopi u Dunav.Veliki se vrt na istočnoj i severnoj strani svršuje bedemima nad visokom osekom, a s južne ga strane međi prav zid za kojim je put što od velikih istočnih vrata, pred kojima je opet preko rova most na jakim verigama, vodi u srednji deo grada gde se stiču putovi sa severa i zapada.Preko puta od crkvene porte a na južnoistočnom kraju grada u velikoj gradini, zasađenoj rodnim voćkama, beli se velika stranoprijemnica za bolne i nevoljne.Njoj pripada i pomenuta ranije crkva na prvom glavnom južnom platnu gradskom iznutra. To je gornji grad, podignut na ivici kose što se kao greben još od Avale pruža severu.Pod njim se dole sa severne strane širi donji grad čije krajnje bedeme sa tri strane večito kvase i Dunav i Sava. Udarajući na mala i četvrta krajna vrata sa severne strane, izlazi se iz gornjeg i počinje silaziti donjem gradu.Put vodi s prva malo u desno a za tim se ispravlja i vrlo malo savijajući u levo nada u ravnicu donjega grada.Čim se naiđe tim pravcem počinju se s desne strane nizati s omanjim vrtovima povisoki od drveta srezani i tankim daščicama po kojima je utvrđev lim pokriveni domovi za koje bi gledalac sa dunavskih bedema rekao da jedan na drugome stoje.To su većinom domovi velike vlastele srpskog despotstva, ljudi koji tu ostavljaju porodice svoje, kad sa njima uzdolaze u Beograd.Ovi lepi domovi inače stoje prazni i tek u nekom se nađe po kakav nastojnik.Kad se siđe dole prvo što će oko za sobom povesti jeste dugačak zid koji se pruža pravo Dunavu i koji deli donji grad na dvoje.Na dva mesta u tome zidu urezana su vrata od kojih prva vode u deo u kome stanuju građani sokaljnici, slobodne zanatlije i radnici, a druga propuštaju za visoku i okruglu despotovu kulu na Dunavu, oko koje je iz grada sa sve tri strane rov s malim pokretnim mostom.Istočno od nje stoji sakrovište, oružnica despotova i prostorije za njegove ostave, a još dalje na istom kraju stoji nad Dunavom kula stražara.Na sredini onog glavnog zida u kome su mnogobrojni stanovi vojinstva despotovog izvisio se kao crkveni zvonik stub na kome je zvono što građanima oglasuje podne i ponoć i po kome se vas zid zove stubom. Put od silaska iz gornjeg grada dole vodi pravo ka Dunavu, pored stuba, pa, prolazeći kroz vrata na bedemima, izlazi na pristanište despotovih korablja.Pristanište je uza samo gradsko platno na kome su velika vrata što vode na trg, široko i veliko polje koje se proteže između bedema i rova što sa severne strane međi treći despotov dvor.Ovaj je dvor najviši u donjem gradu, i sa ostalih je strana slobodan i okružen punim vrtom.Izlaz mu vodi istočno na glavni put. Izlazeći iz prostranog vrta na južnoj se strani njegovoj udara na vrlo dugačak rov koji dužinom svojom ide od stuba pa pravo na zapad do gradskih bedema na Savi.Tom dužinom poređane su u dva prava reda prodavnice onoga što je u gradu uvek potrebno te se na glavnom trgu i ne drži.Tu su i domovi trgovaca iz bliza i daleka.Pri ulasku od stuba u ulicu koja se proteže između tih zgrada stoje poširoka vrata a levo i desno od njih rovovi koji upućuju da se samo kroz vrata može u taj deo grada ući i izići.Više toga građanskog i trgovačkog mesta nastaje strmenita oseka nad kojom je visoko gore gornji grad.U toj oseci, obrasloj prilično niskim drvljem i retkom dugačkom travom, nalaze se u nekolikim stenama omanje pećine u koje slabo ko zalazi, jer se drže za mesta darovana samo nekim isposnicima, ništim i nevoljnim. Na krajnjem zapadnom delu donjega grada obla je kula stražara, a na krajnjem istočnom delu pruža se popreko širok i dubok rov, pun vode za koju se misli da u grad ulazi ispod gradskog platna iz Dunava i da s toga grad nikad ne može bez vode ostati. Oba pak, i donji i gornji grad, obgrljeni su na ivicama jednim gradskim platnima, te su tako i po svemu jedna celina. Odredivši za svoju stolicu Beograd na mesto, slavnog i tužnog spomena, Kruševca, despot je Stevan nastao da se nova prestonica njegova razvije i naseli. — Na trgu odmah više pristaništa bejaše jednog jutra oko polovine meseca januara godine kad se zbijaju ovi događaji živo i razgovorno, kao i drugih tržnih dana.Plaćajući tržniku koji na velikim vratima što spajaju pristanište i trg stoji i beleži šta se na trg unese, trgovci i prodavci donošahu ono što bejahu spremili ili dobili za prodaju. Na jednoj se strani razvijaju ogromne trube platna i uz glasno pogađanje skida, vezuje i tovari.Do njega je dubrovački trgovac razvio svoju kuplju svile i čohe, okupivši oko sebe gomile kupaca i radoznala sveta.Još dalje se hvali vešto uvaljano na čuvenim valjalicama sa Gradca kod Kolubare sukno, krasno za srezivanje lepoga odela.Skadarske kujundžije razasule prstenje i ukrase a nožari noževe i sečiva, željkujući kupce i trgovce.Mostarsko se vino nadmeće sa župskim, stekavši i jedno i drugo vatrene hvalioce.Daleko tamo na drugom kraju u svome lepom pazaru razvio je bogati trgovac samurovinu, lisičinu i druge lepe robe, a pored njega je, radi ukrasa, velika kuplja srme, zlatnog i srebrnog tkiva i prediva.A još dalje je dobrim trenicama pokriveno sono tržište, na kome se stonski trgovci boje možda samo erdeljskih takmaca. Prodaja je živa, brza, vesela, a kad se tržniku učini da iz odveć živog govora može lako da iziđe žeravica svađe i boja, njegov se pristav popne na uzvišeni kamen stub što je na sredini trga pored visokog krsta, pa glasno, što igda može, poviče: — O, ljudi, i opet ne zaboravite gde ste, da se ko ne obezumi i ne obruka posle! Žagor se kao malo stiša, da naskoro opet ojača i ponovo zabrine pristava i tržnika. I na pristaništu je, kao i na trgu, dosta besposlenih gledalaca.Sad ih je skupila pažnja na jedan veliki korabalj koji je vukući nekoliko manjih korabljica, jutros stigao Savom i sneo mnoge kuplje primorskoga rada. Baš u taj mah zaječa s istočnih gradskih vrata rog koji objavljivaše da u grad ulaze neki važni gosti.Besposlena gomila polete unutra, i kad bi pored stuba vide kako kroz velika vrata zamače za rov družina nekog sad stiglog vojvode. Oni odoše nagađati: — Ko je to? — Bog jedan zna!Zar je jedan ovih dana došao! — A jesi li ih brojao? — Nisam.Tu nema broja.Pun je vas grad velikaša i njihovih ljudi. — Ama zašto se okupljaju? — Ne znam, bogme, ni ja.Kažu da ih despot zove da im kaže da više nema vojne. — Ne uvrača, bogme!Zove ih da sad tek počne vojnu. — Ene — — A rašta bi svaki od njih dovodio svoje čete.Ima ih prepuno.Sve su zauzeli pa im je despot dao i svoj ovaj visoki dvor i kulu s onu stranu stuba, a on je gore u dvoru. — I mitropolit je, kažu, sazvao mnogo svoje braće. — Tu je i despotov brat, knez Vuk. — A vele da je došla i stara kneginja, majka despotova, kira Jevgenija. — Došla, dabogme!Nešto će biti, tako je baš kazao jedan isposnik.I kaže biće dobro. Gomila se, radoznala, raziđe, da se još što dozna i dokuči. Tako Beograd očekivaše sabor koji despot sazva i na koji već stigoše svi pozvani velikodostojnici despotstva srpskog. A baš u oči sutrašnjeg dana, kada će se saborisati stiže i ćesar Uglješa sa svojim sinom Jankom i jakom četom. Uglješa je imao sestru koja je bila udata za kolubarskog vojvodu Nikolu.Žena vojvode Nikole živela je za poslednjih događaja u Beogradu, kuda je Uglješa, da bi bio bolje bezbedan, pred polazak na vojnu koja će biti poslednja sultanu Bajazitu, sklonio i svoju kćer Zlatu koja je bila rano bez majke ostala. Još iste noći u domu gde je odseo Uglješa bilo je malo veće one vlastele koja se protivila novim smerovima despota Stevana. Tu je bio golubački vojvoda Jeremija, Stevan Lobojević, vlastelin sokolački, pa onda vojvoda bovanski Nihailo Đurđević, i dalje vojvoda župski Todor, vojvoda valjevski Ozren i domaćin vojvoda Nikola. Ćesar Uglješa ne sazva ovaj mali zbor, ali većnike primi kad mu oni izjaviše da se, radi zajedničkog dobra, žele sa njim posavetovati. U domu Nikolinu, ograđenom tvrdim i visokim zidom na putu koji iz gornjeg grada vodi u donji, počeše docne u nedoba veće u osamljenoj jednoj odaji. Vojvode su sedele pored zidova na velikim stolicama, a ćesar je bio prema njima s druge strane, sedeći zamišljen i, reklo bi se, još neodlučan. Govorilo se o tome, kako je despot toliko vremena zidao pa sad hoće da ruši; kako se vara kad misli, da je došlo vreme raskinuti s Turcima; kako se misli nasloniti na Ugre koji za to mirno gledaju kako on podiže velelepni grad beogradski i ako bi u drugoj prilici oni tome najviše smetali; kako će se tako zemlja uvući u nove nevolje; kako ni brat despotov ne misli bolje o despotovu radu i da valja sutra junački pokvariti njegovu nameru radi zemlje i radi njega samoga. Još vojvoda Jeremija reče, da ima sveta koji mu je i od Turaka mrzniji, a to su Ugri; Lobojević napomenu da će ponajpre stradati baštine njihove, ako Turci osete šta se ovde u Beogradu misli; Ozren dodade da on kao sused ugarski dobro njih poznaje; a bovanski vojvoda ne zaboravi kazati da sjaj i bogastvo Beograda kazuje gde se deva blago njihovo i rašta despot teži Ugrima. Ćesar Uglješa pažljivo slušaše šta se sve navodi, pa onda zapita: — Pa šta hoćete od mene? Prvi se istače Lobojević: — Velemožni i slavni ćesare!Kad nedavno s Kosova osvanuh s knezom Vukom u tvome Preševu, rekosmo ti onda da se s despotom ovako više ne može.Ti zahte od nas mir i pokornost, i da se stvar na saboru raspravi.Mi te poslušasmo.Despot se iz Novog Brda požurio u Beograd, a kneginja Milica, sada kira Jevgenija, hitaše sultanu Musulmanu.Ona izradi mir, a despot sjajno uđe u novu prestonicu svoju.Njemu se sada hoće slave, mir mu ne godi već draži zmaja orkanskoga, ugovarajući s Ugrima.Hoćemo da to ne čini.Hoćemo da mu sutrašnji sabor kaže glasno: prestani!Mi ćemo to učiniti, ali nam ti moraš prednjačiti.Eto, šta hoćemo! — Ne! odgovori ćesar i usta.Tako mi živoga Boga, to ne biva tako!I ja mislim da je vreme kidati s Turcima.Moja je državina prva na udarcu njima.Nek bude!Ali će se bar znati, da se imamo streljati gde se sukobimo! Ustade i Lobojević, a za njim i drugi. — Neka je sve tako, opet mene niko neće videti da stužim razmaženome gružanskom gospodaru Radiču! reče Lobojević i pažljivo gledaše u lice Uglješino. Uglješa se prenu: — O njemu ne bejaše reči. — Ne sad, ali će je sutra prvu Radič voditi. Uglješa se namršti, a Lobojević pohita: — Ne pozva nas despot već Radič.On je despot.Ne dođe li Radič toliko pre svih nas ovamo, i nije li vazda uz koleno despotu? Vojvoda Nikola glavom mahaše za znak potvrđivanja. — Ne pletu se mreže drugom, ćesare, već tebi i tvome domu, meni i svima nama koji glavu svijamo pred tvojim mudrim rečima.Hoće se, da se pokaje Obrad Dragojlić koga nekada branjaše Radič Postupović, i da se kaže vazda s kolena na koleno, kako ćesar Uglješa nepravo primi i nedostojno drža zemlju jednog časnog sluge kneževog. Kad Lobojević stade, Uglješa opet progovori: — I Bog i ljudi znaju šta je bilo.Ćesar se Uglješa toga nema sramiti.Ali se neće dati ni da ga drugi posrame.Vi ste, braćo, čestiti junaci.Zdravo, do sutra! Rukovaše se i počeše lagano izlaziti. Osvanula je nedelja, dan kad je despot imao da otvori sabor na koji se iskupiše vlastela i većnici svega despotstva srpskog. Rano je jutro naglašavalo lep i sunčan zimski dan, a sunce živo razgoni jutarnju maglu pa kao da sa njom ode i prva studen.Svetlo se obasjaše vrhovi hramova i dvorova, bedema i opkopa u prostranom gradu.Sneg se prelivaše a smrznuta se zemlja rano u zoru pomete od gornjeg despotovog dvora pa kroz sva vrata redom do same velike saborne crkve prečiste Bogorodice. Grad se uskomeša i sve se živo požuri da, na prolazu za crkvu, vidi despota okružena snagom srpskog despotstva, i da se nagleda junaka o kojima se mnoge priče već u velike stadoše plesti.Na pristaništu ne bejaše skoro nikoga, na trgu je sve tiho i mirno, u gradskim prodavnicama i građanskom delu grada zatvoriše se vrata, a zanatlije ostaviše svoje alate ne misleći da danas rabotaju.Jedno bejaše sve to sa praznika, svete nedelje, a drugo sa svetkovine, sabora vlasteoskog. Svet se pokupi, i sam svečana izgleda i praznično odeven, iza stuba kod kule despotove, ispred stuba kod visokog dvora despotovog, na putu koji iz donjeg grada vodi u gornji jer se znalo koliko vlastele ima na staništu po tim domovima, nanizanim jedan vrh drugoga. Iz kule počeše izlaziti u gomili vojvode i vlastela, za kojima njihovi časnici i stotnici povedoše vojinstvo i putničku pratnju njihovu. Svet se žuraše da ne izostane daleko, hvaleći sjajno držanje pojedinih. Iz visokog se dvora pojavi drugi deo većnika, koji se tako isto praćen svojim četicama i narodom uputi gore kuda već bejahu otišli drugi što su na staništu u svojim ili svojih znanaca domovima. Sve se okupi u gornjem dvoru despotovu, i svet već znađaše da se neće još dugo čekati. Pred samim dvorom stajaše despotovo vojinstvo u dva razmaknuta reda.Na, većinom mladim, ljudima, odevenim u crvene dušanke, svilenim zlatalim gajtanima iskićene po grudima i mrkim dokolenicama s osrednjim kalpacima na glavi, bejaše ispisano osećanje nepokolebljive vernosti prema njihovom gospodaru.Na čelu im stajaše stegonoša s perom za kalpakom a donjega časnik sa čelenkom, a steg na koplju padaše dole od težine zlata što je na njemu.Vrh njega se pak blistao od samoga zlata sakovan krst, usađen na zlatnu jabuku, a na sve četiri se strane spuštahu od njega kitke koje steg sa svih strana čisto zaklanjahu. Za despotovim vojinstvom nizale su se sve do same crkve s obe strane četice koje pojedine vojvode dovedoše koliko radi počasti despotu toliko i sa neizvesnosti zbora i zborisanja. Kroz tu lesu od kopalja očekivahu svakog trenutka da prođe despot u svečanom pohodu u crkvu. Despot se odista i pojavi u najsvečanijem odelu koje je sve pokrivao skerletni plašt, a na glavi se blistala kruna na kojoj se sa sve četiri strane nizovi zlatnih ukrasa sticala u četiri krupna alema, a vrh svega se dizao krstić kojim se kruna završavala. Despot je s desne strane vodio lagano i brižno svoju majku, kneginju Milicu Lazarevu a od skora kaluđericu kiru Jevgeniju.Stara kneginja, slaba i povisoka rasta i lica na kome pojedine crte živo nalikuju najdragocenijim ostacima sjajnog dvora koji je bura razrušila, u skupocenom dugom crnom mantorosu sa krunom, oniskom i bez gornjih delova, na glavi — išla je pomažući se palicom čiji je vrh ukrašen sitnim bisernim zrnima i zlatnim krstom. Pored nje, samo korak pozadi, išao je mlađi joj sin knez Vuk, a na tri koraka za njima koračao je njihov rođak i palatin kraljevstva ugarskog Nikola Goranski, čijem krupnom izgledu i bogatu odelu odgovarahu desno i levo od njega prvi velikaši srpskog despotstva ćesar Uglješa i Radič Postupović.Ustopce za njima iđahu ostali dostojnici srpski: vojvoda Radoslav, novobrdski vojvoda, kolubarski Nikola, vojvoda valjevski Ozren, vojvoda golubački Jeremija, vojvoda župski Todor, vojvoda niški Janko Uglješić, vojvoda bovanski Mihailo Đurđević, stalaćki Prijezda, vojvoda resavski belički, ibarski, rasinski, sokolački Lobojević, toplički, ramski i vojvode u vojinstnu despotovom. Prešavši preko verižnog mosta, despot se s majkom uputi kroz vrata na glavnom rovu, pa lagano pređoše međuprostor, prepun oduševljenog sveta, do mosta drugog rova gde počinje mitropolija.Prođoše kroz redove domova mitropoliskih i pored same mitropolije i dođoše do same velike crkve sa visokim kubetima i olovnim krovom.Na desnim pobočnim vratima, širom otvorenim, pružala se debela kadivena prostirka vodeći unutra do vladalačkih stolova.Tuda uđe despot s majkom dočekani u svečanom vhodu arhiepiskopom Nikonom koji s tri episkopa i dvanaest drugih služitelja prizivaše milost Božju. Kad kneginja i despot stadoše u stolove i kad se ostali velikodostojnici razvrstaše u hramu koji se ispuni, prestadoše i zvona sa zvonika i otpoče se velika služba s molepstvijem.U hramu bejaše svečana tišina koju su prekidali samo glasovi slugu Božjih i gromoglasni odgovori na jektenija. Narodom u hramu oblada radost i pojača se vera u srcima njegovim, i sve utonu u usrdnu molitvu Gospodu. Muška i ženska lica građana i stanovnika beogradskoga grada i vlasteoskih obitelji, što se zatekoše ili sada namerno stekoše u ovaj grad ozari svetlost, i sve bi gotovo da klekne pred one, koji će za malo čas odlučivati važne odluke, i da moli za slogu. U mnogoletstviju starom glavaru crkvenom drktaše glas i on se moljaše Bogu za mnogaja leta kneginji i despotu tako da mnogima od okrutnih ratnika duša oseti opet silu svete reči. Kad se sve svrši, povede despot, jako uzbuđen, svoju majku i sva se pratnja krenu kroz crkvu na glavna vrata a na čelu se njenom sada nalažaše uz despota arhiepiskop i episkopi. Plemstvo pređe i poslednji bedem i uđe u dvor despotov na saborisanje. — Iz poslednjih redova despotove pratnje mlad jedan vojvoda, vitka rasta, crne masti u licu, živih očiju i poduže kose, prolazeći kroz razdvojen svet koji se radi pobožne molitve stekao u crkvu, zasta za trenutak. kad mu pogled ode na levu stranu preprate u kojoj se ženske moljahu Bogu, i pade na jednu mladu vlasteoku. Vojvoda se silno iznenadi, radost i zabuna pomeše ga za trenutak, obrazi mu se preliše lakom rumeni, a srce se prenu i stade udarati kao da bi oklop prsiju htelo razbiti.Ali svita izlažaše iz crkve, i on samo što baci još jedan pogled brz i kratak, pa pohita svome jatu. To bejaše despotov vojvoda Siniša, a vladika koja tako iznenadi njega — Zlata, kći ćesara Uglješe. Bilo je to poodavno kad je despot, onda knez, išao u Zetu važnim poslovima svome zetu, gospodaru Đurđu Sracimiroviću.U Skadru možda niko tako svesrdno ne dočeka goste kao Đurđev krajišnik, mlado jedno momče koje je imalo da na granici dočeka i do Skadra doprati gospodara Srbima i Podunavlju.Mladom se knezu dopadaše gotovost s kojom još mlađi od njega krajišnik stade na uslugu gostu svoga gospodara.Kad je Stevan stupio nogom na zetsko zemljište, dočekao ga je i pozdravio mladi krajišnik podnevši mu so i hleb.A kad se pred despotom poklonio pa onda stao pravo sa viteškom predanošću očekujući zapovesti, Stevan mu pruži ruku i nazva ga junakom. Despot se malo bavio u Skadru, ali mu ipak bi dosta vremena da pozna dušu mladoga krajišnika.A kad jednom pomenu zetu da bi rad povesti odatle koga na svoj dvor, kao što je silni car Stevan vodio plemenitu vlastelu dubrovačku, Đurađ mu ponudi krajišnika koga despot u volji imađaše.Mladić rado prista i sa despotom dođe u Kruševac.Od toga doba bejaše u dvoru despotovu, a kad se despot na vojnu kretao nigda ne izostajaše ni on.Svojim junačkim držanjem u bojevima, razboritošću u zboru i dogovoru, veselošću i čistim srcem, kad se za to pitalo omili brzo svakome i naskoro se zaboravi da je došljak na kakvog se obično nerado gleda. Bitka nikopoljska donela mu je san vojvodski, ali — ne samo to. Despot je po zadatoj reči bio u taboru sultana Bajazita, a uz njega i mladi zetski krajišnik.U samoj borbi pade, kopljem pogođen, konj despotov baš kad na despota navališe nekoliki riteri.U taj se mah zapovednik stotine najboljih despotovih kopljanika, ličnih čuvara njegovih, slomi s ostatkom svojih ljudi na krilo ritersko pred kojim se despot nalazio, dade despotu svoga konja a sam skočiv na konja s koga mrtav pade jedan kopljanik snažno odbi svojim mačem udarac namenjen despotu pa se slomi, pogođen i u krvi ogrezao, pod kopite konja na kojima borci produžiše krvav megdan.Despot je bio pobedilac, ali ni trenutka ne smete s uma svoje dužnosti i obaveze prema onome kome za svoj život duguje.U njegovome čadoru vidar zaustavi krv iz grudi ranjeniku a stavi mu zavoj i na lakši zasek više desne obrve.Despot se s vojskom kretao dalje, a pouzdani ljudi njegovi otpratiše ranjenika u, onda čuveno, lečište i gostoprijemnicu hrama Svetog Prohora Pšinjskog kuda se nadaše i despot skoro udariti. Ranjenik dugo odleža i teško odbolova, ali mu rane opet ne bejahu bez prebola.Vešti poslu vidari koje manastir obilato nagrađuje i radi bolnih i nevoljnih drži izvidaše i rane njegove.Ali za tim jadima dođoše drugi.Ljute groznice htedoše umoriti i onako oslabela bonika, niti njima mogahu vidari dati taka pouzdana leka. Tako bejaše kod njega i jednoga dana kada manastiru dođe sa svojom čuvarkom kći ćesara Uglješe, gospodara ovim krajevima, Zlata. Ćesara Uglješu bejahu krvavi dani opet odazvali daleko od preševske državine njegove.Za to sama njegova kći iziđe, po običaju, toga dana na grob svoje majke koja je pogrebena u manastiru Svetog Prohora. Zlata je tada bila devojče od šesnaest leta, bela i puna lika, blaga i mirna, gotovo usporena, pogleda crnih očiju i brižljivo negovane kose kestenjaste boje. Svršivši pomen na grobu, devojče zađe da deli svojom rukom milostinju mnogim ubogim koji se tu i u okolini prehranjuju. S njom iđaše njena pratilja i stari sluga doma Uglješina. Kad obredi sve što bejahu na polju, Zlata se pope uz drvene stepeni na gornji boj dugačkog dvora koji bejaše odavna namenjen bolnici i gostoprijemnici za tužne i nevoljne, tražeći i tamo kome valja udeliti za pokoj duše dobre njene majke. Ali ona ne tražaše dugo.Prolazeći pored prvih vrata, Zlati se učini da neko ječi i vapije u pomoć. Ona tu zasta. Iz odaje se ponovi nekoliko puta teško zagušeno ječanje. Zlata se nađe u nedoumici, ali jeka jasno kazivaše da je neko u velikoj nevolji i da se ne treba mnogo premišljati. Zlata uhvati rukom bravu i otvori vrata pa na njima zasta. U ćeliji je ležao na uzvišenoj i lepo zastrvenoj postelji obučen nekakav ratnik sa zavaljenom glavom preko niskog uzglavlja i rukama prekrštenim preko grudi koje se jako nadimahu tako da se ruke na njima s njihovim pokretom rastavljahu i opet sastavljahu. — Vode, kap! jeknu opet bonik. — Za Boga! ovde mučenik umire! viknu Zlata. Za tim, zbunjena i nešto prestravljena, Zlata se trže natrag, pa kad vide da su njeni pratioci zastali dole podaleko, ona opet pođe u odaju u kojoj bonik ječaše: — Vode! kap vode! — Vode! ponovi Zlata kao sama sebi zapovedajući.Bože, podrži ga! Brzo strča niz stepene ka bistrom studencu što je pred samim dvorom, dograbi veliki bakarni sud na lik žlice, kojim se voda crpe, napuni ga i požuri se sa njim gore. Bolesnik ječaše ali mu se reči slabo mogahu razabrati. Približivši mu se, Zlata vide kako je njegovo mlado i iznemoglo lice zažareno te čisto gori, oči mu sklopljene a kosa u neredu rasuta.Ona spusti vodu na pod, uze svoj čisti beli rubac, natopi ga u vodu i donese ustima bolesnikovim, steže ubrus i hladnom vodom ovlaži i zapoji njegova usta.Bolesnik ućuta, a Zlata mu povuče uzglavlje naviše te ispravi glavu, pa onda opet natopi rubac i stavi ga na zažareno čelo bolesniku.Op malo dođe sebi, otvori oči, opet ih sklopi i otvori pa se zagleda u Zlatu. — Vode! lagano prozbori. Zlata mu prinese ustima sud s vodom, pridržavajući drugom rukom uzglavlje. Bolesnik se napi, pa spusti glavu, i mirnije dihaše. — Hvala Bogu! reče Zlata radosno, i u tom ču da neko dolazi. To bejahu njeni pratioci na koje ona rukom mahnu da ne govore.Oni zastaše na vratima. Bolesnik lagano prozbori: — Sestro, hvala ti! — Hvala Bogu! veselo odgovori Zlata.Sad ti je, je li, dobro? — Dobro!O, al’ mi je bilo zlo! na mahove, odmarajući se, govoraše bolesnik.Hteo sam malo izići, spremio sam se, al’ osetih da mi je teško.Vratih se postelji.O, al’ je bilo zlo! — Sad je minulo! Tebe je Bog poslao... Vidar uđe u ćeliju. On ču od Zlate šta je bilo, a Zlata od njega ko je to i pravdanje da su se sveti oci većinom razišli poslom i radom. — Čuvaj ovog viteza i neguj!Moj će ti babo stostruko platiti trud! reče Zlata vidaru. Sluga pomenu da bi valjalo već polaziti, jer sunce prevaljuje. — Dobra devojko, vladiko!Ti ideš, a ja ostajem.Kaži mi kako da ti vratim dobro.Kako da tubim tvoje ime? — Ja sam Zlata kći ćesara preševskog Uglješe.A ti si, čuh sad, despotov vojvoda Siniša Vojvodić. — Hvala ti!Ti mi Božjom pomoću vrati život...Reci mi još, kako ću doći da tvome ocu poljubim junačku desnicu njegovu? — Preševo nije daleko.Naše je znamenje: ruža.Po tome ćeš poznati ljude moga oca i sve naše.Evo i na mome vencu ruže. U srebrnom venčiću što je krasio vlasi Zlatine glave bili su iskovani napred srebrni listovi rascvetale ruže. — Tebi će Bog pomoći! Zlata se oprosti sa Sinišom, i blažena ode u Preševo. Ne prođe ni tri dana a stiže ćesar Uglješa, i, znajući da će tek sad nastupiti vojna, uze Zlatu i odvede u Beograd svojoj sestri. Kad se Siniša pridigao, naiđe knez Stevan s pet hiljada konjanika s kojima iđaše Bajazitu koji će se tada kod Angore sahraniti. Siniša, postavši sad vojvoda, zalud pohodi Preševo.Pridruži se kneževoj vojsci, a po svršetku pohoda dobi zapovest da sa vojvodom Radoslavom učini što se može za spas Oliverin.A kad ih u tome sreća posluži, Siniša otprati Oliveru starijoj njenoj sestri Mari, udovi Vuka Brankovića, u Drenicu na Kosovu.Tek u oči saborisanja stiže u Beograd... Sinišin pogled u crkvi zasta na Zlati i ruži, a Zlata poznade, po ožiljku više desnog oka, Sinišu. Despot Stevan ustade sa svog prestolja u velikoj dvorani i, pozdravljajući vlastelu i snagu svoju, reče da ih je po starom običaju i pravu pozvao da se o važnim poslovima dogovore i posavetuju, i da im važne stvari ima izneti. Arhiepiskop Nikon blagoslovi sabor i prekrsti, pa onda despot stade govoriti. — Moji verni i plemeniti! reče despot.Ko se Boga drži toga Bog nikada ne ostavlja.To sam uvek mislio i molio se, da dođe dan kad ću vam moći reći ovo što mi je sad na srcu i na usnama.Još od Kosova bih poraboćen turskome narodu, dokle ne dođe car Persijancima i Tatarima, te ih ne razbi, i mene od njihovih ruku milošću svojom Bog ne oslobodi.Slava budi imenu njegovome!Jer, verni moji, pala je mora što mi je punih deset godina dušu pritiskivala.Zavet, učinjen sa carem osmanskim Bajazitom, pao je.Mene sada ne veže ništa više.Mi smo viteški iskupili svoju reč.A kad je na aziskim stranama nestalo Bajazita s njime je nestalo i našeg zaveta.Naše su ruke slobodne.Mi ih moramo sada upotrebiti u borbi protiv onih koje smo do juče podržavali.Mi ćemo da nastavimo onde gde je mučenička smrt blaženom roditelju našem pretrgla delo! Dvoranom odjeknu: — Živeo despot! Na to se diže Nikola Goranski: — Plemenita gospodo!I da nisu oči vaše uprte danas u mene, i da vam iz pogleda ne čitam pitanje: šta ću ja ovde? opet bih ustao da zborim.Plemeniti i verni uzvišenoga despota!Ja ću vam odmah reći.Došao sam u ime snage i slave suseda vašeg, ugarskog naroda, da se s vama danas ovde zabrinem, šta nam svima valja raditi protiv prokletstva koje Bog u srdžbi svojoj pusti na narod hrišćanski.I Ugarska je osetila Turke.Oni su nam zajednički neprijatelji.Danas vam narod ugarski pruža, preko mene, ruku i traži vašu desnicu, da udružene do kraja unište tursku silu koju, očevidno, Bog ostavlja. U dvorani nasta nema tišina, a baš to ne bejaše mio znak despotu. Ali se diže s kraja mlad jedan vojvoda kome oči sevahu gnevom i ljutinom: — Ko mi god pomogne u borbi protiv Turčina, brat mi je, ma mi i oko izvadio!Neka mi ostavi drugo oko i desnicu samo, pa neka se bori protiv najljuće kazne kojom Bog kazni nas, protiv sile agaranske — brat mi je, velim, taj! — Istinu zboriš, vojvodo stalaćki! odazvaše se s više strana, a vojvoda se Prijezda pokloni despotu pa se povuče u dno na svoje sedište. U dvorani nasta žagor, dok ga sokolački Lobojević ne prekide: — Uzvišeni despote i braćo!Čujte pa onda sudite.Ako je bila sveta volja Božja, a bez nje ništa ne biva, da stradamo i porabaćeni budemo dosada, gledajmo da olako ne kršimo njegovu svetu volju.Je li vreme, da stanemo na svoje noge?Duša me boli kad pomislim koliko se naše krvi dosada prolilo na tolikim razbojištima.Gledao sam na Rovinama kako cvet naroda našeg gine, da smrću iskupi oproštaje grehova naših.Ali mi ih ne dobismo.Zaman je knez naš kliktao kao orao kada povede prvom orliće u plen.Mi mu sledovasmo, pa šta bi?Proli se uz nas more krvi turske, ali nje osta još mnogo, toliko mnogo da bismo se u njoj mogli podaviti.Idosmo dalje s razbojišta na razbojište.Zar se na Nikopolju turska sila pokaza manjom?Ne, snaga je njihova bila samo razdražena te je jače nabujala.Krst se ne mogaše održati.Idosmo dalje, da budemo svedoci i drugih krvavih dana.Pohodismo Bosnu i gonismo zamorene konje svoje preko potoka, nabujalih od silne prolivene krvi turske.Ali ona što ostade opet bejaše strašna i velika.Osvanuo je dan krvave angorske bitke.Car je Bajazit pao i vojska se njegova rasula.Mi smo rekli: hvala Gospodu!Ali se, čini mi se, suviše požurismo da za to hvalimo Boga.Zanela nas je pobeda tatarskog cara Demira.On je nadjačao, slavno nadjačao, skršio ali ne i uništio silu tursku.Pričaju stari naši inoci o zmiji kojoj je nova glava rasla kad joj se stara odsekla.A to može biti, nedogledno je i nedostižno ono što je Bog stvorio pod kapom nebeskom.Takva je zmija turska snaga.Ona nije na aziskim stranama umrtvljena.Odsečene su joj tri glave ali joj je nikla četvrta.Hoćemo li verovati?Setite se šta je pre dva meseca bilo na Kosovu.Turska sila nije na umoru.Rano smo, bojim se, poumili da sa njom raskrstimo. — Junak i neće da se bori s mrtvom telesinom! prekide vojvoda ibarski Lobojevića, koji mu htede odgovoriti, ali se svi s pažnjom obratiše prestolju, te i Lobojević ućuta. Stara kneginja, pridržavana despotom, malo se podiže i slabim glasom progovori: — Umirih turskog dara Musulmana.Moljah se Gospodu da našoj zemlji da samo toliko mira, koliko je potrebno da se deca njena mogu sabrati ovde da čuju što videh: turska sila nije sada ono što je bila; nju ne samo podgriza već i razorava crv nesloge, s koga i mi izgibosmo.Drenopoljski je car sada Musulman, a u aziskim se stranama bore Musa, Mehmed i drugi.Svi su oni sinovi Bajazitovi.Moljah Gospoda, da vam to mogu ovako na zboru reći, i Gospod mi, eto, usliša molitvu.Ja rekoh, vi čuste — ljubite zemlju i despota, ne bilo vam prosto! Njen slabi glas kao da mnogo razori od onoga što Lobojević bejaše svojim govorom sazidao, te despot, kad ona sede, odmah preduze: — Optužen sam bio ranije Bajazitu da smeram ovo što sada pred vas iznosim.Ja nađoh da ću zemlju spasti ako sebe žrtvujem i odem njemu na dvor, da mu sumnju razbijem.A on mi, kad me sasluša, reče: „Pa i šta bi mogao uspeti s Ugrima, dragi moj!Jer ja sam zemlju hteo uzeti kao svoju.A šta bi ti činio tamo s Ugrima?Koji je od gospodara što su priklonili glavu Ugrima održao gospodstvo svoje?I pomenu po imenu bugarske careve i ostale.A ti pošto si sa mnom, ako ne ideš kud idem ja, doista sam sebe zbunjuješ; ako li ideš kud idem i ja, nemaš se zašta zbunjivati.Jer mi smo gospodari, i ako mi ne krenemo na druge, oni na nas neće, zato što se najsilnija carstva održavaju i rasprostranjavaju vojskom.Ja tebe držim kao starijega i miloga mi sina i to ne krijem ni od koga, ni od ovih što su ovde, ni od onih što su dalje na istoku.I ko je u mene u časti toliko koliko ti?A ja već ulazim u starost.Pa ili ću poginuti u ratu, ili ću od bolesti umreti.A ti ako sa mnom tako uzaživiš, dobićeš tada priliku.U mene je mnogo sinova, i oni će ustati jedan na drugoga, i jedan će po jedan slati k tebi ljude ili da traže od tebe pomoć, ili da te mole da ostaneš na miru i da ne budeš neprijatelj.Kad ti to vreme dođe, ti ćeš ne samo održati svoje zemlje, nego ćeš prisajediniti i druge zemlje unaokolo, i nazvaćeš se veliki i slavan vladalac.A sada drži zemlju koliko ti je u oblasti.Ali me poslušaj, a ja ću ti kazati šta ti valja činiti.Podiži uza se nove ljude, i siromahe i plemiće, i čini da se proslave i da dele upravu s tobom, a obaraj klevetnike i sve koji su na njih nalik“. — I to se sve, Bogu hvala, i ispunilo.Ne ispovedih vam, verni moji, ovo s toga što hoću da vam se ponesem milošću Bajazitovom.Tu sam milost dobijao krvavim suzama koje sam u osami lio pred raspetijem Svemogućega.Već vam rekoh za to da vidite, kako je došlo ono vreme koga se najviše bojao silni Bajazit.Njegovi sinovi raskomadaše njegovu prostranu zemlju i već su počeli da se kolju među sobom.Moj verni vojvoda Radoslav doneo mi je već glas. ne glas nego molbu trećeg Bajazitovog sina Muse koji je u aziskim stranama, da mu pomognem progoniti drenopoljskog sultana Musulmana.Mi ćemo se umešati u njihove poslove i iz tih će potresa vaskrsnuti nova zemlja naša koju će starci poznavati jer će to biti zemlja, ona velika i snažna blagoslovena zemlja, u kojoj su oni detinjstvo svoje proveli.Za to nam valja nasloniti se drugom rukom na moćnog suseda našeg. Golubački vojvoda Jeremija ustade: — Zapovedi mi, uzvišeni despote, da krv svoju istočim do poslednje kapi, i ja ću ti srce svoje na nožu pružiti i pred tobom dušu ispustiti!Zapovedi mi da činim što nije u vlasti jednoga čoveka, ja ti neću živ doći i reći: ne mogu!Neka su blagoslovene stope tvoje kad se kreneš na dušmana, ali da ruku svoju pružim Ugrima — nikada!I ako na koncu života moga dođe čas, da nemoćan vidim kako u moj Golubac ulazi vojska tuđinska, da mi gradu obesveti trag, neka taj tuđin Bože oprosti, bude i Turčin, ali Ugrin — nikada! U dvorani poče jači govor, koji se pretvori u graju, što se jedva stiša kad se stari arhiepiskop Nikon smerno diže i otpoče krotko govoriti: — U plahovitoj mržnji i srdžbi protiv našeg neprijatelja, Turčina, i protiv našeg suseda, naroda ugarskog, zaboraviše sinovi svete crkve naše, stubovi zemlje naše, da smerno dignu glas svoj i grešni zahvale Gospodu Bogu toplom molitvom što u krvavim valima zemlja naša sa gospodarem svojim ne samo ne utonu već u njih zapliva kao kneževina a iziđe kao despotstvo.Sam car carigradski dade mu venac dostojanstveni, koji je despot bio ispleo sam sebi svojim junaštvima i svojim blagostradalnim delima.Zaslepiše se oči naše te ne videsmo kakva je blagodat Božja na ovom mestu na kome sada grešni stojimo; gde se jutros Bogu molismo; gde se dižu presvete crkve i hramovi; gde se u velelepnim dvorovima neguje vrlina i strah gospodnji; gde se obnavlja slava Jerusalima i Siona; gde i ubogi i nevoljni mogu osetiti milost Božju i poznati slavu njegovu.To su darovi Božji i njegovom voljom tekovine hristoljubivoga gospodara despota Stevana.I ako među vladarima sveta i zemlje ima koga koji se večnim mislima i paštenjem o dobru stada svoga dodvorio da se nazove sluga Svemogućega, to je blagoverni gospodar.Poslušajmo iscelne reči njegove i oblagorazumimo se! — Živeo despot! odjeknu dvoranom. Živi govor poče, da se opet utiša kad se diže ćesar Uglješa. Svi upraviše pogled na njega.Zebnja neka zavlada od neizvesnosti na koju će stranu prevagnuti jedan od najmoćnijih.Njegovoj časnosti verovahu, njegovo dobro poznavanje prilika u Turaka cenjahu, a njegove se odlučne reči bojahu. — Živeo despot! poče Uglješa.Neka to budu prve reči kojima se savest moja odaziva.Ali ovde ne bejaše zbora o našim željama za uzvišenoga poglavara srpske zemlje.Čuo sam reči što su ovde rečene, i duboko cenim plemenite razloge svih junaka.Ali stanimo.Pita se, je li snaga naša dorasla da se s Turskom meri?Kam’ te lepe sreće!Je li došlo doba da se prožene turska sila?Kamo da je!Istupih mač svoj, tek sledujući želji da doživim taj čas.Njemu se ide, ali on još nije kucnuo.A ako ga budemo preuhitrili, izgubićemo sve.Neka bi Bog anđeoskom trubom objavio to vreme, pa neka cena za to bude moj život.Da blažene smrti!Video sam ugarsko oružje.Video ga je i — Nikopolj.Čekajmo, u gnevnoj mržnji oštrimo mačeve svoje.Jednom ćemo ih još potrgnuti, al’ neka sinu u srećan čas.A dotle — ne!Živeo despot! — Živeo ćesar Uglješa! viknuše oni kojima na duši laknu kad Uglješa reče svoju odlučnu reč. Još je dvoranom odjekivao usklik, a već veliki vojvoda Radič bejaše na nogama. — Svetli despote, plemenita vlastelo!Ni ja neću dugo zboriti.Ako ima koga ko bi rad čuti moje misli, čuće ih.Ali su one i bez toga znane.Bilo je pred letnje veče oko zaranaka.Prelazio sam preko rečice i hteo sam se pomoliti Bogu u hramu ispod Ostrvice, kad sam se tu zatekao u času kad je zvono oglasilo večernje.Pred crkvom se krstio i u nju spremao da uđe jedan kaluđer sa četiri monahinje.Zapazih ga.To je bio negdašnji vojvoda Nikola Zojić koji je omeo kneza u času kad je hteo učiniti ovo što danas za sreću zemlje naše hoće da učini.Vojvodi je glavu spasla riza samostanska, koju je za vremena navukao sa svom obitelji svojom.Bog prašta.Ali njemu ne bejaše oprostio izdaju.To sam video na licu njegovom, to sam osetio u duši svojoj...Ja u hram nisam mogao.Desnica mi je pala na mač.Izdajnika je i opet spasla riza, ali i na njoj morade nestati milosti Božje, kad je ogrnula izdaju.I na našim je mačevima kletva pretkosovska.Zaverimo se da ćemo je samo krvlju turskom sprati.Smrt njima! U ruci se Radičevoj zablista izvučen iz korica mač.Većina od većnika ukrsti s njim pred prestolom svoje mačeve, svi ustaše, a arhijepiskop diže ruke gore: — Gospode, blagoslovi vojinstvo blagovernoga gospodara. Kneginja Milica uhvati Stevana i Vuka za ruke pa im reče: — Eto želje vašega naroda.Založite se za nju, tako vam Gospod pomogao! — Verni moji, progovori za tim despot, ostavite u korice svoje oštre mačeve.Daće Bog da ih uskoro za dobro naše zemlje potegnete.Znao sam da će se tako ovo saborisanje dovršiti; znao sam, jer sam vas gledao na poslu koji se tiče zemlje naše.Hvala vam!Ja ću učiniti zavet s moćnim susedom našim i uglaviću ga tako kako nećete moći na mene zažaliti. — Živeo despot! zaori se opet dvoranom. Ali je među većnicima bilo i koji nisu popustili. Takvi bejahu svi koji su se zavetovali biti protivni novom koraku despotovu. Mrka lica ostavljahu oni lagano dvoranu, kad despot dade znak da je zborisanje zaključeno. Meću njima je bilo ljudi dvojakih misli. Jedni su mislili da im se valja ukloniti i ne pomoći promenu rada. Drugi su držali da im je, preko toga, dužnost kvariti što bi despot postigao. Još despot ne bejaše dahnuo od umora, a već mu valjaše odmah posle saborisanja primiti poslanike grada Dubrovnika, vlastelu Gradića i Rastića. Dubrovnik hitaše da pozdravi srpskog gospodara posle povratka njegovog u zemlju mu, i da mu čestita novo dostojanstvo despotsko. Dubrovački poslanici, primljeni od despotovih ljudi i smešteni u visokom dvoru despotovu u donjem gradu, opremiše se sjajno i uputiše, praćeni despotovim visokim dostojnicima u gornji grad. Obojica u godinama, i Gradić i Rastić, bejahu pouzdani sinovi srećnog Dubrovnika, koji su dosada u toliko prilika vršili časne dužnosti svoje na čast sebi i na korist Dubrovniku. Gradić nošaše na pergamentu ispisan pozdrav kneza i veća dubrovačkog.Pergamenat je, savijen u kolut i uvezan svilenom vrpcom, držao poslanik u ruci, podignutoj do visine grudi, a levo je od njega išao njegov drug Rastić. Oni uziđoše naviše u gornji grad i zamakoše malo posle u dvor despotov. Despot ih je primio koliko svečano toliko i srdačno, a na pozdrav je plemenitog grada odgovorio, da on i sada, kao despot, potvrđuje one povlastice koje je dao Dubrovniku knezom. A to su poslanici samo i želeli. Poslanici su se bavili u Beogradu nekoliko dana, i da se odmore i da vide novu prestonicu despotovu i da poznaju trg beogradski... Kad su, idući despotu, poslanici koračali lagano putem što iz donjeg grada vodi gore, spazi ih iz jednog od onih vlasteoskih domova što su tu na udarcu Vuk, despotov brat, pa se ljutito otkrete nekolicini koji su zamišljeno hodali gore dole po sobi: — Eno reče i rukom pokaza poslanike, prve posledice njihove maloprešnje odluke.Veće dubrovačko šalje poslanike da se novome despotu poklone.Do sada ih ne primaše bez mene, danas već počinje da radi sam.Ali znajte on mene ne može u kao baciti, a ako ste junaci neće ni vas.Čujte me.Danas je moj brat znao lepo pričati i hvastati se savetom koji je od Turčina čuo, ali prećuta niti vam htede kazati ono što je ponajpre od toga saveta usvojio.Gledaj — reče mu tada Bajazit — da vlastelu svu pokoriš svojoj jednoj i moćnoj volji, i to gledaj što pre, jer ćeš kad se oni osile hteti ali nećeš moći.To mi je najradije ponavljao kad god me pozivaše da zajedno radimo. — Ti je napast! utače se u reč vojvoda valjevski. — Jeste, i to za vas, vojvode i glavare naše zemlje.Ali ja neću mnogo čekati. — Samo ne prenagljeno! reče ćesar Uglješa.Ja neću skrštenih ruku sedeti čim opazim da se smera oslabiti snaga naša.U doba najveće sile i gospodstva cara Stevana cvetala je ruža preševska, niti je sada vreme da precveta.Zaplanje sam, do duše, dobio od despota.Ali je tako zahtevala potreba — da se turska sila krši o ćesarstvo pre no što naiđe na kneževinu.Mi smo danas svoje svršili, i valja nam se razilaziti.Ćesarstva svoga ne dam, ali bih danas rado položio s onima mač pred presto da prvi ne bejaše mač Radičev.Ovako — jedan je od nas dvojice morao izostati! Vuk neprestano osećaše da mu valja što god reći i započeti, ali ni njemu samom ne bi ništa jasno i određeno. Vojvode se i većnici raziđoše odatle i odoše se spremati za putovanje. Ćesar Uglješa i sam ode svome zetu i domaćinu vojvodi kolubarskom, a kad uđe u odaju zateče tamo Zlatu i despotovog vojvodu Sinišu. Opazivši danas u hramu devojku koja ga onako brižljivo ponegova za jedan časak njegova života i to u trenutku kad mu je onako dobro bilo najpotrebnije, Siniši teško pade što joj onde i onog trena ne mogaše baš na tome svetom mestu zahvaliti i — opet joj nablizo pogledati u oči koje mu toliko puta na um padahu.Ali je on morao u stopu ići za svojom dužnošću.Bio je na zboru, i morao je biti gotov da na prvu reč despotovu usedne na konja i ode na kraj bela sveta, tamo kud mu despot i dužnost nalože.Vremena bi imao tada tek toliko koliko traje vernog vojvode poklon pred gospodarem.I tada bi opet s očiju izgubio nju, i Bog zna da li bi se ikada više sreli.Ali toga, Bogu hvala, nije bilo. Kad ga po svršenom zboru despot otpusti da se odmori od noćašnjeg putovanja, Siniša se odmah žurno uputi da što više sazna o kćeri ćesara Uglješe.Nije mu bilo teško to saznati, i posle kratkog vremena Siniša zakuca na vrata doma kolubarskog vojvode, a naskoro za tim mladi despotov vojvoda umesto odmora ponovo se zamaraše hvatajući mahove sreće svoje. — Vladiko plemenita! govoraše Siniša zbunjenoj ali veseloj devojci.Sad ti tek mogu reći: hvala!Ja sam proučio mnoge knjige i video dosta sveta, znam mnoge tajne visokih nauka o kojima se dan noć bave sluge Gospodnje, znam i verujem da svaka duša ima svog anđela koji je hrani i koji nad njom bdi i onda kad mu se ona i ne nada.Ja nisam zapamtio roditelja svojih ni milošte majčine ni staranja očeva, niti videh da se ko god rastužio bolima mojim ni obradovao radosti mojoj.Mnogo je mojih viteških drugova i prijatelja!Mnogo je života koji bi se u svakoj pogibli za mene založili.Ali to nije još sve.Oni čine viteški ono što bih i ja za svakog od njih učinio.Ja padoh u boju, u krv ogrezoh i onesvestih se.I ja tamo ne ostadoh.Viteški me spasoše vitezovi i ja bih držao da oni ne čine svoje kad bih pomislio da je moglo drukčije biti.Ali dođe u mome životu jedan čas kad se više moje postelje na kojoj izdisah ukaza anđeo koji je krilo čistog plavog neba, beskrajne neizvesnosti i bolećive nade, uzeo da mu budu oči u lepoj glavi njegovoj.Od tog me časa prati sreća obilatija.Ja ne mogah zadugo sagledati te oči.Anđela tražah, ali se on javlja sam a ne kad ga mi samrtni želimo.Odoh, sledujući dužnosti svojoj, sa nadom kneževa vojinstva, sa cvetom snage naše, i pređoh more da u tuđoj zemlji koplja ukrstimo.Nijedan od snage kneževe ne poznavaše šta je to strah, ali mnogi se i nehotice okretoše ovamo, ovim našim stranama, i još jednom, mnogi i poslednji put, pogledom potražiše naše gore naše nebo, kad pređosmo na onu stranu mora.Meni bejaše teško, kao što je mladom srcu kad se bez blagoslova materinog krene u tuđ svet.Mišljah da idem sada dalje bez svojega anđela hranitelja.Ne željah umreti, ali ja nošah sa sobom dug, a dug neplaćen greh neoprošten.U oči samog boja, krvavog i strahovitog, jer se boraše arslan sa tigrom, svedoh oči kod čadora despotovog i za trenut-dva snivah.Snivah anđela koji bez krila leti i preleće reke i polja, mora i gore.On tražaše mene i njegove me oči sagledaše u moru sveta svih jezika i svih vera.On se blago na me osmehnu i ja bejah blažen.U blaženstvu se probudih i pitah se, da li me on time opominje na obavezu da ne smem umreti dok ne stanem pred lice njegovo.Evo me sada gde stojim, jer to bejaše ti, plemenita vladiko! Zlatu bejaše taj govor zaneo, i ona lagano odgovori: — Ja ne smem reći da je to bilo dobročinstvo.To je bila samo dužnost moja.Tako mi reče i otac kad mu se ispovedih. — Zar visoki ćesar zna to? — Ja mu se, kažem, ispovedih. — Ja ne jer ne znađah pogoditi čas kad će hrabrom ćesaru biti ugodno čuti to.Reč mi je na usnama zastajala i ja gledah da se drugim uslugama odužim, jer meni bejaše ugodno ma samo i misliti na ove trenutke. — I meni, vrli viteže, čisto slobodnije prozbori Zlata.Klekla sam pred našu domaću ikonu, kad sam stigla doma i molila se za onog viteza koji bolan osta u manastiru.A kad god se posle moljah Bogu da zaštiti i zdravo nam vrati oca, misao me odvođaše na razbojište ne bih li na njemu našla još koga za koga bih se skromno Gospodu pomolila.I ja tada pripadah molitvama za brata i sve, sve, i za — jednog još junaka... U taj mah u odaju stući ćesar Uglješa. Zlata priđe i poljubi ruku ocu pa se stidljivo povuče dalje u dno odaje. Siniša se duboko pokloni, a ćesar mu pruži ruku: — Zdravo, viteže! — Dođoh, svetli ćesare, poče posle pozdrava Siniša, da se zahvalno poklonim plemenitoj kćeri tvojoj.Tvoj susedni veliki vlastelin i vojvoda u Lipovcu stari Črep, umr’o je — Uglješi se smrači čelo, i on potreseno reče: — Porušio se bedem Lazareve slave!Stari druže i prijatelju moj!Bog nek te prosti!Črep je umr’o! — Tako glasi pismo kojim se despotu javlja o tome i koje je on dobio malo pre.Za drugom i junačkim suvremenikom kneza Lazara i uzvišeni despot ne manje zažali. Uglješa se pribra i skinuvši kapu pogleda gore: — Bog nek ga prosti! Siniša gologlav stade mirno i prikloni glavu. — Još mi reče despot, da se spremim i prihvatim upravu nad baštinom Črepovom koji umre bez ikoga svoga. — Posle žalosnog glasa taj mi dolazi kao uteha.Tome se od srca radujem! reče Uglješa, na onda sede sa Sinišom i produži razgovor, dok se Zlata pribiraše od silnih utisaka koje učini viđenje sa Sinišom i sada glasovi što ih Siniša ćesaru saopšti... Mnoge se vojvode još istoga dana krenuše natrag svojim gradovima, a svet beogradski opet se uzruja koliko s polaska pojedinih toliko i s nagađanja i različita tumačenja današnjega zbora vlasteoskog. Take misli dođoše i do bolnice i gostoprijemnice koje despot osnova i bogato snabde svima potrebama. Tu vršahu dužnost milosrdnih negovalaca monahinje i drugi pomoćnici njihovi uz mnoge vrače i vidare. Starešina svima bejaše monahinja Jefimija, negda despotica i ljuba strumskog despota Uglješe Mrnjavčevića, o čijoj se dobroti i učenosti čitave bajke pronošahu. Iz visoke odaje u gostoprijemnici gledaše toga dana oko zalaska sunčeva Jefimija duž puta koji počinje od istočnih velikih vrata i ide niz Dunav zalazeći malo dalje u brda koja međe Dunav s desne strane njegove. Putem odlažaše sa svojom svitom neko od vojvoda, a kraj Jefimije stajaše jedna mlada monahinja.To je bila Draginja, najstarija kći ranijeg vojvode i po tom za nevolju kaluđera Nikole Zojića a sada monahinja Grigorija. Jefimija se osvrte i pogleda Grigoriju koja pogledom svojim osta na putu kojim odlažahu kopljanici sa svojim vojvodom. Jefimija vide kako se mladoj monahinji oči zamutiše suzama, ali se činjaše nevešta, a kad se suze stadoše više u očima skupljati i roniti se, nezadržavane, niz obraze, Jefemija joj progovori: — Sestro, tebi je zlo? — Nije, odgovori Grigorija, ili jeste.Ne znam šta da ti kažem.Na pogledu ovih ljudi s kojima despot naš gleda da vaskrsne staru slavu našu, misao mi se otima i preko volje moje, jer je ne mogu uzdržati, zalazi u dane kad se otac moj, pun brige, vraćao s ovakvih sabora.O sestro, al’ je ta briga bila sveta!Silna je tuga za izgubljenim zavičajem; drago je paštenje za sreću njegovu.Ali jednoga dana demon razruši spokojstvo i ponos našeg doma.I šta je bilo dalje znaš.Onoga dana, kada se odrekosmo sveta i ja i sestre mi i otac i majka, zavetovah se na službu zemlji ovoj i uzeh iz hrama staru jednu crnu grivnu na kojoj je žigosana Judina izdaja i stavih je na nagu desnu ruku, evo ispod rize, da je nosim dotle dokle mi u duši ne svane i ne odjekne da je iskupljen greh doma našeg. Kći ćesara Vojihne i ljuba despota Uglješe primi na svoje grudi kćer vojvode Nikole Zojića, pa je, i sama tronuta, pusti da se isplače dokle joj duši ne lakne... A u samo veče toga dana despot se Stevan pozdravi i oprosti s palatinom ugarskim i zetom svojim Nikolom Goranskim koji se, zadovoljan svršetkom saborisanja, krenu za Budim da se zavet s despotom dovrši. Bilo je već neko doba noći; mnogi su u snu tražili odmora; a stražari udvajahu pažnju svoju — kad se despot razgovaraše s jednim od najmilijih savetnika svojih, čovekom kome ne bejaše mesto na zborovima kao što je bio jutrošnji ali kome despot ne zatajivaše kadšto sadržinu i takih većanja. To je bio Kostantin Kostenski koga s učenosti, mudrosti i književnog rada na dvoru despotovu nazvaše filosofom. — Došao je red da i s tobom vodim danas govor, i ako bih kad bi sve bilo mirno i srećno s tobom počinjao a ne dovršivao dnevne poslove, govoraše Stevan Konstantinu, čoveku odevenu u rizu monašku, velika čela, zamišljena lika na kome se svetle oči, nešto malo upale ali pune odlučnosti. — Previsoki despote i gospodaru, ti od razrikanog zvera otrže iz čeljusti dušu moju, spase mene od osvete agaranske.Tako ćeš blagorazumnim radom svojim spasti duše tolikih od tame i mračnosti. — Ako Bog hoće, prihvati despot, ja danas dokonah jedan važan posao.Meni je pisano još mnogo paštenje dok se podigne poraboćeni rod naš.Ali i tebi tek nastaje delanje.Sad možemo učiniti ono što toliko želesmo.Uz jedan posao vezaćemo i drugi.Podići ću nov i veliki grad, u njemu hram i dvorove gde će se učene knjige prepisivati i nove pisati.Ti ćeš biti glava i učitelj svih prevodnika. — Stvoriću pravila za pisanje a ti zapovedi da se po njima piše, pa će po jednom obrazu procvetati slovo naše. — Tako će i biti! — Radost naša, slava tvoja, gospodaru! Duboko u noć još ostadoše u razgovoru despot i njegov učeni dvoranin a iza ovog njihovog savetovanja dođe docnije veličanstveni manastir i grad Resava sa čuvenom školom resavskih prevodnika. Na svršetku velike klisure kroz koju se probija puna dva časa Moravica, na visu s leve strane njene, odakle se otvara pogled na moravsku ravan, bio je grad Bovan čuven i slavan sa bogatsva svojih stanovnika i sile svoga gospodara.Vodeći od Dunava ka starome Nišu i dalje Carigradu i na jug moru, glavni je put udarao upravo na Bovan.On i učini te se uz grad zasnova i razvi trg koji se mogaše meriti s prvim trgovima svojega doba, tako da je bio čuven i tamo gde za grad, više njega, i ne znađahu.Držeći i veliku klisuru bovansku, vojvoda je i vlastelin ovog kraja bio vrlo znatan i sa njim je nekada vođena prva reč na dvoru severnih srpskih gospodara.Ali je pređašnji vojvoda njegov takvo poverenje zasluživao i čestitošću svojom, junačkim držanjem u bojevima i poštenim radom za mirno doba.To je bio vojvoda Vlatković koji je služio svoga gospodara sve do pohoda na Bosnu, a tada se, star i iznuren, na smrt poboleo.Kad po tome opet nastaše burni dani, knez predade svome vojvodi Mihailu Đurđeviću Bovan na upravu, jer stari Vlatković ne imađaše u svom rodu zamenika. Još se govorilo o bogatstvu i blagu koje je imao Vlatković.A o novome se vlastelinu znalo da se na njega mnogo polagalo, dok je bio u okolini kneževoj.Među tim, došavši ovamo, vojvoda Mihailo kao da se ne staraše opravdati nade koje se na nj polagahu.Njegova vojska s kojom odlažaše na poziv gospodarev niti izdvajaše brojem ni opremom, niti se vojvoda žuraše da među prvima stigne na zborište.Izgledaše da je postigao svrhu time što je postao moćan vlastelin, i da mu se valja odmarati.Šta više o njemu se i ovo znađaše.Kad su Nikola Zojić i Novak Belocrkvić ustali protiv kneza Stevana i osumnjičili ga Bajazitu, pošlje knez odmah vojvodu Mihaila da opravda kneza kod cara.Mihailo ode ali ne uspe ni u koliko.S toga je morao sam knez ići i biti u pogibli.Ali po onome što knez tada vide i nađe na dvoru carevu činjaše se kao da se vojvoda Mihailo nije mnogo ni trudio o svom poslanstvu.To je knez saznao, a od njega čuše nekolike najvernije kneževe vojvode. Izvršujući možda i samu naredbu despotovu, Siniša je prvih dana, kad je u Lipovcu primio vlastelinstvo svoje, otišao u Bovan u pohode vojvodi Mihailu.Sa njim dođe i Janko Uglješić koji upravljaše krajnjim severnim gradom ćesarstva Uglješina Nišem. A tu se steče i Marina u gostima kod vojvode bovanskog koga je Marinin muž Ban Krajinović venčao još kad Ban bejaše moćni protovistijar knežev. Kobno bejaše to Marinino gostovanje! U lepo nameštenoj sobi u dvoru bovanskoga grada stajaše pred Marinom Siniša i govoraše lepoj mladoj udovici čija ga sudbina bejaše ražalostila. Marina izišavši iz svoga zamka posle dugog vremena samovanja, premišljanja o svojim prošlim danima i o onome šta joj je sudbina udelila a čemu se ona u snovima svoje mlade i bujne duše nadala — stajaše sada pred životom voljnim, veselim, i vođaše govor s vitezom čiju sliku neprestano sada dozivaše da joj se u uspomeni javi.Ali se lik ne obnavljaše u sećanju njenom kao nešto što je znala i videla.Ona je u vedrim danima onoga doba koje graniči s detinjstvom s jedne i mladošću s druge strane mnoge slike snovala pa ih u željama i mislima oživljavala.A sad stajaše pred njom jedna takva pojava.Posle toliko vremena samovanja u lepim ali ipak hladnim zidinama njene Vrmdže, Marina slušaše govor tako mio, tako srdačan! — Ja se radujem, reče ona Siniši, što nam je za suseda došao takav vitez. Siniša se pokloni, a Marina još mekšim glasom nastavi: — Ja se ipak moram smatrati srećnom, što mi se posle tolike zime i studi u životu mome ukazuje zračak toploga sunca u iskrenom prijemu koji u svoga rođaka ovde nalazim i u gotovosti kojom se bolećivo odazivate o mojoj sudbini. Siniša prihvati: — Lepa vladiko, otupiše reči moje u krvavim bojevima jer im se valjalo nadmetati sa grmljavom topova, piskom i fijukom strela, tutnjavom ubojnom i mešati se s jaukom onih koji ispuštahu duše svoje u bolu nesavladnom ne s dubine rana koje strela, mač i koplje zadaju već sa tuge za ostavljenim, daleko ostavljenim, milim i dragim. — Ali su tvoje reči, viteže, opet najslađe koje je duša moja ikada čula, reče Marina s prilično strepnje pa se onda oslobodi i pođe da jurišem osvoji dragog joj neprijatelja, pogleda ga smišljenim pogledom krupnih svojih plavih očiju. Siniša se malo zbuni i kao da bi hteo ograničiti govor koji tako brzo i smelo pođe napred, te reče: — I ja se radujem što me, nepoznata, predusreću take hvale i viteško gostoprimstvo plemenitog gospodara bovanskog. — U našim moravičkim tvrđavama naći će, nadam se, naš sused i takav vitez i više zadovoljstva i toploga kuta za odmor posle teških poslova koje zadaje verna služba gospodaru zemlje. U taj mah zvuk trube oglasi nečiji ulazak u grad. Siniša se pokloni Marini: — Vreme je, plemenita vladiko, da ovi zvuci oglase i moj odlazak. — Zar tako brzo?I ja sam, istina, tek samo gost ovde, ali imam prava zapitati: zar tako brzo?Zar nećete i dalje biti u dragog mi rođaka rado gledani gost. — Danas više ne.Ali je ovo tek samo početak.Ja ću imati još dosta trenutaka da provodim i ovde i u svojih drugih suseda.Mene čekaju već pratioci i drugi mi sused, niški vojvoda Janko Uglješić... Malo posle iz grada iziđoše Siniša i Janko s pratnjom svojom, a kad truba oglasi njihov izlazak, u istoj sobi u kojoj malo pre govoraše sa Sinišom Marina bejaše sama.Sklopi oči i činjaše da u njima ostane slika Sinišina, pa u trenutku smelo ustade i na malom prozoru tražaše konjanike koje već krijaše breg oko koga put u levo savija. Ali o njima ne mišljaše u ovaj mah samo Marina. Na trgu bovanskom bejaše odavno carinik starac Marko koji je još pod vojvodom Vlatkovićem, i to od prvih dana njegovoga upravljanja, vršio tu službu.Carinik seđaše u kući prvoj ispod bedema malenog grada bovanskog, i od njega se počinjaše niz domova trgovačkih pa i sokaljničkih, ljudi koji rađahu različite zanate pa s alatima iđahu kadšto od grada do grada i od trga do trga. Starac Marko bejaše bez žene i bez porodice. Ali od pre nekoliko godina u njegovu domu poče se viđati jedno devojče od svojih četrnaest, petnaest godina koje starac osobito pažaše. Ljudi nagađahu ko će to biti, i svašta se reče, a Marko na pitanja vazda odgovaraše samo jedno i isto: — Sirota! Od smernog i blagog pogleda te sirote, imenom Branke, sada devojke od osamnaest leta ne umače dolazak Janka Uglješića ni pre kada Janko dođe i kada naskoro opet sa Sinišom ode. Samo — ko će još znati i šta sirote devojke misle! Bovan ne zaboraviše odmah po izlasku iz njega ni oni o kojima se u gradu tako zamisliše Marina i Branka. Siniša je sređivao svoje osećaje i razbiraše se u mnogim novim utiscima koje iz Bovna a o njegovoj gošći ponese. Janko je takođe mislio i — sećao se. Nije bilo tako odavno, tek pre pet godina.Prvi sused novobrdski bio je i onda, kao i sad, preševski gospodar Uglješa, a Janko, vežbajući se još u viteškim zabavama veseloga društva, bejaše često gost novobrdskih mladih vitezova koji se često i u Preševo sticahu bogatu dvoru moćnoga ćesara. Janko je bio momče u dvadesetoj godini, a Marina, lepo dete bogatoga kneza rupničkog, za koje leto mlađa. U dvoru obrazovanoga kneza bejaše često odabranoga i veseloga društva, mladih viteza i gospođa.Dom njegov posta na daleko čuven i znan sa svoga sjaja, gostoljublja i vesela života. Da li uslužno gostoljublje bejaše mamac za mlade junake?Ili je on ležao u veselu životu kojim je svaki kut njegov živeo?Ili u vinu koje se iz bliza i daleka probiraše za tu kuću?Ili možda — u lepoti kneževe jedinice? Možda je, kako za koga, povoda bilo u svemu tome, ali se ni onda ne mogaše skriti da mnogi od mladih vitezova u osami uzdišu a u sukobu krv liju za kneževom Marinom.Oni bejahu jedan drugome suparnici, a i ne slućahu koga im se sa strane valja pribojavati. U tome društvu bejaše i Janko.Ako je po bojnoj veštini — bilo je starijih ratnika; ako je po snazi momačkoj — bilo je razvijenih; ako je po znanju sveta i života — bilo je mudrijih.Ali ne bejaše u tome društvu nikoga od plemenitijeg roda.A to Janku davaše dosta izgleda za uspeh onoga dana kada uzvalja potrčati devojci. Tako mišljahu i njegovi suparnici.A jedan je, s toga, s Jankom i mač ukrstio.Tada se Janko, u osami, u šumi nedaleko od manastira Svetog Prohora, junački poneo ali i ranu na desnoj ruci zadobio.Vidali su ga, tajno, tu u manastiru vešti vidari, a glas ode pa tako saznade i dom preševskog ćesara da je Janko zlim udesom s konja pao i ruku povredio. Lepa se Marina opet podjednako smešila na sve koji joj hvalom prilažahu.Tek ni sama nije slutila svoga suđenika.A on je ipak došao brzo i nenadno, i tu je bio svemu kraj. Sad u Bovnu Janko opet utonu u one oči koje i sad blistahu onakim, samo prekaljenim, sjajem. Zalud se u putu otimaše mislima, one ga neprestano u ono doba odnošahu, pa mu vezivahu prošlost, preko današnjeg viđenja, za budućnost. U tim mislima stigoše u Lipovac dosta docne. — Marina se sutra dan vratila u Vrmdžu i tu zatekla Lobojevića. Prvi put koji je po povratku iz Beograda Lobojević preduzeo iz Sokoca bila mu je pohoda u Vrmdžu. Kad se krenuo iz Beograda sa sinom, kćerju i svojom svitom ćesar Uglješa, pošao je s njima i Lobojević i otpratio ih do Niša.Tu mu ćesar pruži ruku i reče: — Do viđenja, prijatelju!Meni valja biti na straži srpskog despotstva uvek a osobito sada kad će beogradski zbor razdražiti Turke protiv nas.Zdravo stigao svome Sokocu i budi nam krilo na krajini! Lobojević se tada vrati u Sokolac. Ali su njegove nejasne želje sada dobile određeniji oblik.On se na saboru beogradskom jasno istakao.To mu je priznao i ćesar Uglješa.U putu njegova misao o ženidbi postade željom — i on je sada imao jasan smer. Marina bejaše čas vesela i raspoložena a čas zamišljena i rasejana, a Lobojević joj reče: — Posle saborisanja ostaje mi čistije zemljište za rad.Mi se izdvojismo od despota.Ćesar Uglješa sverova i ostade za onda stalan.Ali je on još neprestano neodlučan, a njegova bi nam odlučnost bila potrebna.Pa i opet, ako nije on odlučan biću ja. — Kako? upita ga Marina, nerazumevajući ga. — U ćesara je kći; ne, to je anđeo.Ali na stranu što je lepa, a o takoj mi lepoti govoraše i jedna mlada vračara.Na stranu i što je bogata, a i o bogatstvu mi zboraše i ta vračara.Ali se ne može odbaciti što slučaj navodi na pomisao: moja je baština u blizini njegovog ćesarstva, bude li sokolački vlastelin zet ćesarev biće mu i naslednik, jer njegov sin i ne mari, izgleda, da se o tom muči i razmišlja.Tada bismo drukčije stajali prema despotu.Prvo bi došlo naše ćesarstvo pa onda njegovo despotstvo.Haj, da je nešto živ tvoj gospodar, da vidi kako se stvari okreću!Ti ćeš mi, gospođo, biti na pomoći? — Ja? — Hm, možeš ako hoćeš.A ako nećeš, kršiš volju svoga dobrog pokojnog gospodara. — A u čemu je njegova volja? rasejano upita Marina. — U osveti, u tome što despot, onda knez, nemaše mira dokle ga ne ukloni s moćnog položaja njegovog. — Moja je pomoć slaba, odgovori Marina glasom koji i Lobojević dobro razumede da je za danas dosta. — Neka mi se samo obeća, i to jeza sad dosta! odgovori Lobojević pa se malo posle udali. Ostavši sama, Marina baci pogled na zidove sobe u kojoj bejaše, priđe prozoru i stade pored njega pa posmatraše dolju i daljinu.U nje sve još bejaše nejasno, neodređeno, ali joj se pričinjavaše da u magli vidi zrak s kule svetilje kojoj joj valja upraviti korabalj njene poremećene sudbine. Doline ove, pune draži i lepote, ne bejahu joj ni dosada osobito drage i mile, a sada joj se učiniše groblje u kome je, na ivici njegovoj, uzvišena raka za njenu mladost.Pa opet kao da su dani neizvesnosti i sumornog očaja prošli i da se glasi dan lep i sunčan, na čijoj će javi sve ovo dosada izgledati tek kao san, ružan i dosadan dugačak san, koji, hvala srećnom udesu, prolazi.Možda bi trebalo da štogod učini, jer je svaki svoje sreće kovač.A ona to do sada ne bejaše.Nije njena sudbina bila takva da je ona u njenom opredeljivanju mogla imati ma kakvog učešća.Slike se iz prošlosti počeše nizati jedna za drugom, i one joj to potvrđivahu... Njena odluka bejaše gotova.Ona mora delati, jer sad nastaje njen život. Ali šta? Prošlo je posle ovih događaja neko vreme, a kad granu premaleće Siniša se krenu jednoga dana u Niš, u pohode vojvodi Janku Uglješiću.Slobodnom od svakih drugih veza i briga, Siniša je sada znao samo neprekornu vernost prema despotu, gotovost da pred svojim ratnicima u boju padne junački, i za — ljubav prema Zlati.To ga osećanje gonjaše da ide u Niš gde je ona bila, a ono ga i zadržavaše od toga koraka.Gonila ga je želja da priđe bliže Zlati, i zadržavala ga je bojazan da mu tako približavanje ne oduzme slobodu snovati o lepšoj budućnosti života njegova. Pa ipak se krenuo i otišao tamo. Vojvoda Janko bejaše u lovu a dvorani njegovi prihvatiše Sinišu i odvedoše u najlepšu odaju visoke kule Jankove u prostranom gradu niškom. Siniša se osećao neobično i slutnja sa strahom koji dotle malo poznavaše ispuni dušu njegovu. Kad za tim siđe s kule da se zabavi razgledanjem grada sačeka ga pred kulom Zlata sa svojom pratiljom, i pozdravi gosta u ime brata svoga.Siniša prihvati njenu ruku i prozbori: — Vojvoda nije doma, ali mene sreća opet ne ostavlja, kad me ovde tako dočekuju. U očekivanju da se vrati Janko pođoše malo i naiđoše na veliki vrt koji se podigao iza kule gde stanuje vojvoda. Nebo je bilo čisto i vedro, a na njemu u punom sjaju svetljaše sunce.Njegova je toplota nastala buditi iznemogli život zemljin i svega živoga na njoj, a to se buđenje sporo pomicaše.Grane i drveće bejahu još dosta obnaženi; na njima nema više snega, ali se mlado lišće razređeno i bojažljivo javljaše kao slab nakit koji još nije pouzdan sa svojim životom.Stazama koje kroz vrt krivudaju i ukrštaju se crni se lišće što je pod snegom preturilo studen i dočekalo da ga novo sunce ogreje.Ali u njemu ne bejaše više života, ono je bilo i više ga nije, a mesto njega se javlja nov život mladih listova. Siniša i Zlata govorahu o tome što se pred oči njihove javljaše, o doživljajima i životu, o zemljama gde je sunce toplije i nebo večno plavo. — Tamo je valjada i život drukčiji, reče Zlata Siniši. — Ko zna, odgovori joj on.Biće da je mnogo što šta drukčije, ali ljudi, ne, srce u grudima, biće da je svuda jednako. — A kako to? srdačnim ga glasom upita Zlata. — Mladost je bez sumnje svuda lepša, milija i življa od starosti; a starost je valjada opet za to uvek mudrija od mladosti. — Biće da je to neporečna istina, ali zar je svuda život ovakav isti kao u nas?To ne verujem. — I nije.Video sam jedno i drugo more, bio sam na Jadranima i plovio sam za aziske strane, kad smo vojevali uz Turke a protiv aziskog cara Demira.Sve je svuda drukčije, al’ srce je, rekoh, svuda srce.Mladost možda greši ali i ljubi.Starost možda ide svojim putem pravo ali je hladna.Ona je bez ljubavi, ili bar njena ljubav nije onaka kao mladosnoga doba. — To sve shvatam, malo zbunena reče Zlata s lakim osmejkom iz koga bi Siniša mogao videti i milinu te zabune, da ne bejaše i sam uzbuđen. — Kad smo bili u aziskim stranama ljuto nas mučaše više puta žeđ.Kažu da to tamo često biva, i da tuđini i putnici koji tuda naiđu pokadšto i životom plate.Sada se tuda kretala i krstarila mnoga vojska turskoga cara, spremajući se da dočeka silu cara Demira.Ljudi, stanovnici tih krajeva, u svemu tome gledahu Božju kaznu za sebe i nerado otvarahu svoja vrata.Vode je bilo omalilo, a još nam se valjaše i pričuvati, jer se glasalo da je car Demir, znajući za tu oskudicu, prosuo silno zlato te preko svojih pouzdanih otrovao mnoge studence i istočnike. — Bezbožnik! reče Zlata s puno saučešća slušajući Sinišu. — Jednoga dana i nas skobi ta junačka nevolja.Činismo što se moglo činiti i podnosismo divski muke.Ali zlo postajaše sve veće. — Bože, gospode! uzviknu Zlata, i Siniša već i sam vide njenu živu pažnju. — Moji se kopljanici držahu junački.Sunce žeže, do noći je daleko, a do istočnika — ko zna da li ga i ima i da li nije otrovan!Najposle i moji ljudi počeše gubiti snagu i stadoše se razređivati, padati.Trenutak bejaše očajan.Tada udarismo na jednu kolibu i ja se izdvojih s jednim turskim vojnikom.U kolibi nađoh jednu staru ženu i devojče.Oni se prestraviše i unezvereno gledahu u nas, a možda ih i moja oprema, njima neobična i neviđena, plašaše.Rekoh svome turskom pratiocu, da ih zamoli neće li ona znati gdegod u blizini izvor, i otkuda oni vode zahvataju.On im progovori ali one ćutahu. „Ne razumeju valjda?“ upitah pratioca.„Razumeju ali je sada teško od njih reči čuti“, odgovori mi on, pa ih stade opet moliti i najposle pretiti.One se ne javiše jednom rečju.Sve bejaše u zalud.U nedoumici šta da radim i zadržavajući oštrom zapovešću pratioca da ih u srdžbi ne iseče, premišljah.U jedanput devojče progovori svojim zvonkim glasom nešto staroj onoj ženi.Baba se još jače namršti i prekorno pogleda devojče, a ono joj opet nešto reče i ustade brzo, pa pozva moga pratioca.Krenusmo se za njom i za malo siđosmo niza stranu.Devojče stade i podiže na jednom mestu čistu kamenu ploču i pred nama se ukaza čitavo vrelo. — Hvala Gospodu! veselo kliknu Zlata, a Siniša se požuri: — Pustismo konje koje vodismo za sobom i pohitasmo te se zapojismo hladnom vodom.Ali u tome nestade dobre devojke.Ona se ili skrila ili brzo vratila kolibi.Nađosmo i kuda otiče vrelo.Na dvaestinu koračaji ono opet uvire u ponor a i potok i uvor su mu lepo popločani i ozgo zaravnjeni.Time je vrelo od nas bilo skriveno.Ali ono sad vrati dušu i snagu mojim kopljanicima, kad ih tu dovedoh. — O, da dobre devojke!I među njima ima blage duše? — Odoh s pratiocem opet kolibi i bacih devojci zlatan novac.Ali ga ona odbaci i reče nešto mome pratiocu.Baba uze novac i steže ga, čisto se bojeći da joj ga natrag ne uzmemo.Odosmo, a pratilac mi stade kazivati njihove razgovore.„Ja se ne bojim ničega, ali hoću da mu kažem, rekla je devojka babi, za njegovom mladošću plače negde daleko srce kakve lepe devojke.“ A kad je vratila novac rekla je: „Ja znam što sam tako činila, ali za novac nisam.“ — Dobra dušo! — Ali da je ona znala, da ja nemam ovde nikoga koji bi za mnom zažalio i suzu prolio, da je znala — — Ona je istinu znala i istinu rekla! jako uzbuđena, savlađujući burno dihanje, prozbori Zlata. — To onda mogaše biti samo moja ranija izbaviteljka!Devojko, ti me i po drugi put spase... ja samo tebe imam!Izmoliću te u oca tvoga, da budeš životu mome večni anđeo hranitelj a ja ću ti biti sve i otac i majka i brat i sestra.Ti nećeš biti postidna s mene!Budi moja, Bog te meni daje! Zlata drhtaše, u silnom zanosu klonu, a Siniša je pridrža na svoje grudi i poljupcem ovlaži mekane vlasi lepe joj kose koja lakim pramenom pade i preko čela. Iz toga ih zanosa trže glas roga koji se gradom razlegaše. Vojvoda Janko dolažaše iz lova sa svojom pratnjom lovačkom. Siniša i Zlata pođoše mu na susret i pozdraviše se sa njim. U tom stiže u grad i Lobojević koji se, vraćajući se iz Toplice doma, sustigao s Jankom i sada svratio u Niš. Kad dođe gore u sobu na kuli, gde su već u veselom razgovoru sedeli Siniša i Janko, Lobojeviću ne bi pravo što tu zateče Sinišu.On se stade dosećati pojedinih prilika za kratkoga bavljenja u Beogradu kada mu poniče sumnja.Ko se boji taj je vazda gotov na sumnju.I samo jedan pogled ili jedna, drukčije shvaćena reč, dovoljna je u takoj prilici da se upotrebi kao razlog koji dokazuje sumnju.U ostalom ljubav je Lobojeviću više izazivala državnička smišljenost i računi njegovi nego srce.S toga se mogaše i sad vešto prikriti. Lobojević se činjaše veseo i raspoložen, kao što su i oni, i razgovaraše sa njima o svemu i svačemu.Pričaše o svome sadašnjem putovanju, zgodama i nezgodama koje je kad proživeo i o pređašnjem svom bavljenju u Novom Brdu, pa dođe reč i o gospođi vrmdžanskoj.Janku nešto tače srce to spominjanje i upusti se u življi razgovor sa njime. Siniša, zauzet svojim mislima, kad njih dvojica počeše o tome govoriti, tek se u nekoliko doticaše njihovog razgovora.Pa i toliko bi dovoljno da zapazi kako se njegov prijatelj Janko čudno zauzima da razbere još štogod o Marini.A ni Lobojeviću ne ostade sve to sa svim sakriveno. — Ti često svraćaš njenom domu? zapita Janko Lobojevića. — Kako se uzme, odgovori Lobojević, ne znajući ni sam šta bi bolje bilo da kaže.Ali gospođa ne ide.Tek se kadšto krene, a to je šteta.Njen život nije za onu samoću. — To pravo veliš, vojvodo, prihvati Janko s nekim oduševljenjem.Zar ni u crkvu ne ide nikada? — Ide.Ali ona ima kapelu i u svojoj Vrmdži.Često mi nada na pamet: je li ova zemlja prokleta — — A od kud te misli? — Je li ova zemlja prokleta kad na njoj ne može da se rascveta pupoljak koji tako rano Ban protovistijar uzabra u gradini koju čuvahu toliki mladi vitezovi? — I opet: pravo zboriš! viknu Janko i lupi se rukom po kolenu, pa se onda kao trže i malo pometeno dodade: — Ja lako planem, kad pomislim na nepravdu koja se čini nevinima, ili kad čujem za stradanje dobre duše. Ali se on već bejaše izdao. Ne imajući za ovaj mah šta više iščekivati, Lobojević se diže i oprosti pa otputova dalje, nezadovoljan što se sumnja njegova jače potvrđuje, i opet u dobiti toliko što mu Jankova neuzdržljivost otkriva želje i misli oko njega. — Te večeri seđahu Siniša i Janko uz pehar vina, a Janko otkri Siniši tajnu svoje ljubavi. — Ja ću ti ispovediti što mi je na duši a ti mi sudi.Bio sam momče koje je tek stupilo u život, kad sam ušao u dom kneza rupničkog u Novom Brdu.Moj otac ne maraše mnogo za nj, a mene samo slučaj tamo odvede.U dvoru je njegovom bila njegova jedina kći.Lepota se njena nije mogla sporiti.Ona je bila nada mnogim mladim junacima.Drugi sam put otišao u Novo Brdo radije i zabavio sam se duže.Kad sam se rastajao s kneževom kćerju Marinom, pozvala me je da ih opet i to što skorije pohodim.Meni se činjaše da me radije gleda no druge.Možda sam se i varao.Tek u jednoj prilici ja odneh pobedu.To je bilo ovako.Ali kucnimo se! Ispiše po pehar, pa Janko nastavi: — Sin vojvode Novoga Brda bejaše momče na kome se imalo šta pohvaliti, ali ne bejaše ipak bez mane.Držao je da sve što je u Novom Brdu valja da pripada prvo njemu pa onda drugima.Do duše, nije baš ni časno pustiti da onaka devojka — al’ i jeste bila devojka, zar ne? da, ti i ne znaš!Kucnimo se! Iskapiše opet pehare, a Janko življe nastavi: — Upustiti da drugi odvede devojku koja je pred tobom, nije baš pohvalno.Ja mu to, eto, danas priznajem.A ni onda mu nisam baš tako zamerao.Jednog dana u gradskom polju—pade s ocem Marina među nas, pa veselo pokazujući od lavora venčić koji u ruci držaše reče kao Aleksandar Veliki: „Najdostojnijemu!“ Valjalo je za tu svrhu preskakati s konjem dubok i dosta širok rov pod gradskim bedemom.Mi se odlučismo da kušamo sreću.A to je, u onoj prilici, bilo što i kušati Boga.Ali — ko to pita? Opet se kucnuše i Janko se razgreja: — Imao sam u svoga mrkova veliko pouzdanje.Čekah red.Prvo se pusti taj — jeste baš taj mazni dečko.On ne bejaše čestito ni izišao iz škole viteškog života.Ali prvenstvo ustupismo njemu.Zalud je on svoga konja dvaput dogonio do rova.Konj se zaustavljiše i pomamno udaraše natrag.„Veliku žrtvu tražiš od njih.Pogibaona je tvoja šala!“ reče knez Marini.Mi čusmo to, ali ne znam baš da li je i on čuo.Tek on zapovednički viknu: „Ovo živ čovek nikada nije preskakao.Ja zabranjujem dalje!“ Rekoh da baš i ne bejaše obična zabava.Ali mi planu iskra ponosa u duši.I dok ostali gledahu da i sami priznavanjem zaglade sramotu njegovu, ja obodoh konja, u trenutku stigoh do mete i okretoh ga nazad pa se stadoh na njemu prikupljati.„Šta?“ viknuše oni.„Poginućeš, ja zabranjujem!“ viknu i knez.Sve je stavljeno na kocku.Pustih mrkova, međ’ njima zaprepašćenje, čuh još kako Marina ciknu: „O, Bože!“ vetar mi zviznu oko ušiju, smrče mi se pred očima — i mrkov se dograbi srećno druge strane.„Junački!“ povikaše oni, a Marina mi, uzbuđena, priđe i pogleda, smešeći se — ah, te oči! A posle malo zamoreno produži: — Bio sam blažen.Za tim sam se morao tući sa njim.Bio sam ponosit, on očajan.Ali smo obojica prolili krv.I posle su došle ružne prilike.Ona se udala.A ja sam nju voleo.Ja je i danas volim.Bila je u duši mojoj slika njena prevučena tankom maglom namerna zaborava.Ali ko može srcu zapovedati?Kad je prvi zračak sunca očiju njenih posle toga granuo razgonio je tu maglu, i lik je njen zasjao jače i svetlije.Kucnimo se!A srcu je teško zapovedati! — Teško, odista teško! i sam razdragan odobri mu Siniša. Trgovište je, kao što je kazano, pripadalo Vrmdži.To je lep i prilično naseljen trg koji bi mogao krasiti i ma koji grad i biti mu dostojno podgrađe.U njemu je niz zasebnih kuća koje su dosta visoko izvedene od kamena, pa su vrh toga podignuta od drvene građe, lepo srezane i žućkasto obojene, odeljenja za stanovanje.Svaki je dom u vrtu, ograđenim dobrim i jakim zidom, a među domovima se brazdaju utrvene staze koje im održavaju vezu.Tek s jedne strane ide, s istoka zapadu, prema toku Moravice, širok i šljunkom posut put koji na svom kraju ka Vrmdži skreće malo naviše u brdo i zalazi u šumu koja tu počinje i traje do Vrmdže.Drugi se, takav isti samo dosta kraći, put spušta s brda dole i sredinom preseca onaj pravi, te je na raskršću njihovu ostavljeno veće mesto sa koga se može na sve četiri strane Trgovište pregledati i oko koga su glavne prodavnice.Tu je i poviša kula u kojoj stanuje trgoviški ćefalija Bogdan koji u ime despotovo raspravlja sporove među kupcima i prodavcima.Oko svega je Trgovišta veliki rov koji brani ulaz na trg, kuda se može jedino ući i otuda izići putevima što sa sve četiri strane vode na trg.A na njima su, pri ulasku, stražari koji zaustavljaju svakoga i naplaćuju za kuplju što se nosi na trg.Njihov je pak starešina tržnik koji tu stanuje i koji se u svemu stara da se pravo gospođe od Vrmdže ne krnji. U Trgovište se sticao svet iz moravičke doline i sve okoline severno i južno od brda i planinskih venaca koji je okružuju, pa ne bejaše ono nikada željno ni Timočana a po najviše svrljiških trgovaca. — Bilo je jednog lepog tržnog dana s početka proleća, kad večernja hladnoća prekide živi žagor kupaca i prodavaca u Trgovištu, te se oni počeše sklanjati i tražiti mesta za prenoćište, a koji su sastavljali pojaču družinu te se smedoše krenuti da i po pomrčini stignu doma, ti se i uputiše tamo. Tada i tri čoveka, malo bolje obučena, svratiše u malu krčmu što je na donjoj strani trga, duboko povučena u dno dvorišta ograđenog visokim zidom. U krčmi jako ozidanoj kamenom, na kojoj se sa dve strane levo i desno od vrata ukrštaju prozori, uzani i visoko podignuti do tavanice tako da mogu lako odgovoriti i potrebi otvora za bitku — gorela je na sredini, na uzdignutu ognjištu vatra koja je i svetlela i grejala u malom kotlu vodu, bez sumnje za napravu večere samom krčmaru.Levo se od nje pružao poveći drveni sto s klupama oko njega poređanim, a desno je stajalo posuđe.Još je oko ognjišta bilo niskih tronožnih stoličica, a sa sve tri strane su se uza zidove pružale široke, po tri poređane, trenice na niskim nogama od trupaca.One bejahu namenjene snu i odmoru, ali sada, kao i obično, stajahu nezastrvene. Kad ona trojica uđoše unutra, brzo se digoše sa svojih sedišta druga dvojica što su bili kod vatre.Jedan je od njih bio čovek osrednjeg doba, omalen i živahan s kratkom kosom i živim očima na opaljenom žgoljavom licu, sa zapregačom sivom i dosta krutom, valjada sa debljine.On brzo skide svoju malu šubaru pa se, malo smešno ali hitro, pokloni gostima. Drugi je u krčmi bio Ciganin Ariz.Kao da mu nimalo ne bejaše ugodan dolazak ovih, jer se on, pogledavši ih tek preko ramena, brzo skloni u onaj kraj koji svetlost vatre gotovo i ne dohvataše i na kome su bila vrata što vode u dvorište.Tu u kraju zasta Ariz i ostade, na zid naslonjen, dugo, možda i neopažen od gostiju koji sedoše uza sredinu stola najbliže vatri i njenoj svetlosti.Jedan od njih bejaše ćefalija Bogdan mlad čovek dobrodušna izgleda priličnih brkova i male brade koju rukom glađaše kad god bi njegovi drugovi stali ispredati duže govore.Njegovo lepo odelo koje se slabo moglo razlikovati od vojvodskog i kalpak sa bogatim pervazom kazivahu kao da nije siromah čovek.Drugi je bio tržnik Radoslav malo stariji od ćefalije, svetla lika s plavim očima, pljosnata i pošira crvenkasta nosa kome taman dolikovahu riđi brci i mešovita riđa i crnkasta brada.Na njemu se tako isto svetlela odeća kojoj je glavni predstavnik bila dugačka kožna gornja haljina s krupnim vezovima žutim i crvenim.Treći je bio — vojvoda Janko.Ali se on bejaše znatno prerušio u velikoj kabanici dobro prikopčanoj i toploj šubari od meke crne jagnjetine. Kad krčmar stavi pred njih veliki zemljani sud, na lik kotlajke, s dobrim crnim vinom i tri kupe, oni produžiše razgovor koji bejahu pri ulasku prekinuli. — A zar nikad ne svraća ovamo vaša gospođa iz Vrmdže? upita Janko sa živom voljom da o tome nastavi govor. — Dolazi, ali odavno nije bila, odgovori tržnik.A i šta će ovde?Ono, Bogu hvala, nije ni ovde ružno, može se živeti, ali nije ovo za nju.Ja vodim o svemu računa i kad prođe vreme zgrne Vrmdža gomilu novaca svakojake vrste.A mogla bi živeti i bez ovoga.Jesi li, prijatelju Beograđanine, bio kad u Vrmdži? — Nisam nikada, ogovori Janko sve voljniji. — He, onda neznaš, dabogme!Priča se čudo za Beograd.Ne znam, nisam video al’ ja ne bih poželeo drugog raja od Vrmdže. — Istinu veliš? — Duše mi! Tržnik mnogo još hvaljaše Vrmdžu, kad ga Janko ostavljajući ispijenu kupu, zapita: — A ima li u tome raju i anđela? pa se čisto prenu što dodiruje i to. — Te još kakvih! pohita tržnik s odgovorom zagrejan i vinom i govorom.Zar ne vide?A gde ti oči bejahu, bolan brajko! — Videh, silom se savlađivaše Janko.Videh malo pre kad se gospođa vraćaše iz tih vaših banja.I jest hvale vredna!Nikad je nisam tako lepu... nikad, hoću reći, nisam tako lepu vladiku video! — E, to ti verujem! umeš se ćefalija.U zdravlje njeno! Kucnuše se i iskapiše, pa ćefalija produži: — Kad je na konju gledaš onako gizdavu sa tankim velom i onom njenom kosom i još, čuj, bedom rukom što tako vešto goni nemirna konja, rekao bi da se u idola slila najdraža nebeska lepota.Ali kad spaziš oči, onda vidiš da nije hladni idol već život — život — hej! Ispiše opet, pa se Janko ne mogaše savladati: — Ja volim — ja cenim taku vladiku.Ah! — ali mu taj uzdah ne bejaše gorak. Tada se tržnik požuri da prihvati reč: — Ali tamo ima i đavola — budi Bog s nama! — te još kakvih đavolčića.E, tu baš mogu slobodno reći.Ne znaš ko je bolji: anđeo ili đavolčić!To jest, znam ko je bolji ali ko je lepši!Pa, pravo da rečem, znam i to.Evo, ja bih pre bio đavo, ako ću se s onakim đavolčićima u paklu mučiti! Veseo skide kapu i baci je na sto, a na glavi mu se ukaza prilična ćela. — Pa reci štogod još o tome, kad već tako slatko pričaš, pozva ga ćefalija a tržnik uze: — Da rečem?A što i ne?Al’ možda ni ti, despotov ćefalijo, ne znaš ono crnpurasto devojče što je bilo uzbunilo naš svet svojim gatanjem.To je neko čudno čeljade od onih crnih ljudi kojih nekad ne bejaše u našim krajevima.Sedela je ta devojka u jednoj kolibi tu više gde se Banjica spaja s Moravicom pod krševima što nastaju desno od Prevalca, kad ideš u Sokolac.Mnogo sam o njoj slušao pa sam i sam hteo ići njojzi, al’ tako...Odem ti pre desetak dana da nosim carinu u Vrmdžu.Kad tamo, a jedno živo zvere — da ne makneš očiju!Duše mi!Ta je crnpurka od skora kod naše gospođe.Došla je, kažu, kao da je pozvana.A tako će i biti, jer ona zna svakog đavola.Ali, istinu vam zborim, okrom svega lepa je. — Pa onda smemo i u njeno zdravlje! reče ćefalija pa se kucnuše. U mračnom kutu krčme nešto lupi kao da pade na zemlju, a odmah se za tim lagano oškrinuše vrata i neko iziđe, zatvorivši ih za sobom. To je bio Ariz. Oni ga i ne opaziše, niti bi ih što krenulo za njim i da su ga smotrili. U veselom razgovoru koji vodiše živo i od srca oni, pored vina koje im ponovo donese krčmar kad uđe unutra, ostaše još dugo orni i veseli. Tržnik ode dalje pripovedati sve što zna o Vrmdži i životu u njoj, pa pomenu i Lobojevića koji tamo često svraća. Janku to ne bi pravo i oseti kako mu crv ljubomore podgriza veselu biljku koja je nikla na zemljištu njegove vedre prošlosti i sjajne nade u budućnosti. Tada i ćefalija poče o Lobojeviću: — Čudan je to čovek.Ja za njega ne marim, niti koga čuh koji bi ga od srca poželeo, i ako mu je i otac bio vlastelin sokolački.Ko nije zadovoljan s onim što mu Bog da, nije ni za to što ima.Ja tako sudim, ali ne sudi tako i on, i ako bi mu se valjalo češće toga sećati.„Ko je tvoj prijatelj?“ da ga zapitaš on ti ne bi znao ništa reći, jer ne znam kome bi mogao do kraja verovati.Dolazio mi je jednom u dom.Hm, čudno mi je što šta govorio.Zakleo me da neću ništa činiti sam, ako ne bih pristao da u društvu sa njim radim što će mi kazati.I tada mi reče, kako će učiniti sve što se može da nađe neko zakopano blago.Pozva me da ja nagonim ovde svet, da kopa gde se bude odredilo.Blago je lepa, vaistinu, stvar, ali juriti i pod zemlju za njim kad je ono tuđe, to mi se ne svidi časno.Nisam mu mogao pomoći, i on je sam neke jade radio.Bogme i jesu jadi!Dosta duboko u Ozrenu bogomolja je, manastir Svetog Aranđela.To je, brate, svetinja, Božje je.Al’ njega kao da je poneo đavo, pa se sve tuda najmio da traži blago.Teško pada to ovom svetu a nije, brate, ni šala.Crkva je kuća Božja, a on bi hteo da je izdvoji od sveta i da zabrani u nju dolaziti.Veseli iguman Makarije hoće da svisne od žalosti.„Nije mi, veli, ničega žao, al’ mi duša plače što kršten čovek taku silu čini.Što ne čeka kad manastir opusti, kad Turci u nj dođu, ako Bog hoće da nas sa svim ostavi, već hoće da ga i opusti i zaroni!Plače sveti otac kao malo dete, a ja mu velim: „Žali se despotu.“ „I hoću, ma me glave stalo, hoću, jer će na mene proklestvo pasti, da nisam hteo ni umeo čuvati kuće Božje!Hoću.“ I hoće, Boga mi, jer je to sluga Božji kakvih ćeš zaman tražiti do Svete Gore! Pričanje ćefalino kao da malo zateže uzde veselom razgovoru koji se bejaše bujno oteo i poneo. Tržnik o tome ne znađaše ni toliko besediti, a sam se ne nadaše da će pogoditi ako opet počne vraćati govor na stvari o kojima je malo pre zborio. Janko slušaše dosta pažljivo šta mu govori ćefalija, i pred njim se javljaše slika toga tako opakog čoveka koji je češće dolazio njegovom ocu, ćesaru Uglješi, pozivajući ga na kakav zajednički rad i starajući se da ga za se zadobije, pa je i u njegovom, Jankovom, domu skoro bio.On osećaše da je i ovim saznanjem nešto dobio ali se sa svima ovim mislima preplitaše misao o Marini, njen se lik u punoj draži s časa na čas obnavljaše u pameti njegovoj, u duši i srcu da tek jednim mahom sve drugo potisne i sam se zacari. Ne mnogo posle one ispovesti pred Sinišom o svojoj ljubavi prema Marini Janko naumi da učini još koji korak bliže, da priđe bliže i da okuša zemljište na kome mu možda valja borbu voditi.Tada se seti da je u Trgovištu pod Vrmdžom njegov prijatelj i poznanik ćefalija Bogdan.On mu danas i dođe ali prerušen.Kaza se svome prijatelju ali prećuta povod svome čudnovatom pohodu, već naglasi da mu neki koraci sokolačkog vlastelina nalažu da nepoznat ostane zasad u Trgovištu.Ali on danas vide i Marinu kada se vraćala iz moravičkih banja i prošla pored Trgovišta.Mnogi iziđoše tada u ime pozdrava a pred svima ćefalija i tržnik.Smatran trgovcem s velikog beogradskog trga, koji svojim poslovima svraća i tu, Janko je i sam mogao u gomili biti i još jednom videti Marinu.A još iste je večeri sledovala njegova odluka da na tome putu do kraja istraje. — I ako druge opet slične misli nošahu i Ariza, i u koliko se Vijorika od njega više sklanjala u toliko ju je on više tražio. Kad je Vijorika došla u Vrmdžu, da u njoj i posle ostane, Ariz je potraži u njenoj krovinjari jednog dana oko podne, pa je, ne našavši je, čekaše do mraka.Sutra dan je rano došao ali Vijorike ne bi ni tada.Arizu se steže oko srca: nju su ili silom odveli ili je ona sama kuda otišla!Za tim je pođe tražiti, obiđe sela, trla i stanove u svoj okolini, ali od nje nigde ni traga.Pa mu ni u Sokocu, kuda posle dosta uložene veštine i lukavstva dospe, ne znadoše ništa o njoj kazati, i ako nekima od gradskih časnika ne bejaše svejedno što je Vijorike nestalo.Pređe Ariz i Ozren, bio je u Lipovcu i Bovnu pa ne propusti ni mlinove kojih u klisuri bovanskoj toliko ima.Nigde Vijorike!Otuda se uputi natrag da preko banja moravičkih ide svojima.Ali opet svrnu levo u Trgovište, i ako se već ne nadaše da će je ikada više naći.I tu, u Trgovištu, u maloj krčmi posmatrajući iz prisenka tri, sa svim mu nepoznata, čoveka za koje ne maraše jer vide da su ljudi što s gradom imaju posla, i slušajući njihove razgovore, Ariz na jedanput uzdrhta i učini mu se da sniva kad ču gde je Vijorika.Krv u njemu uskipe.On biraše dvoje: ili da onome što onako govori o njoj u mah ostavi svoj veliki nož u glavi koja se golim temenom svetljaše prema njenu — i tada je možda kraj i njemu samom — ili da pođe za lovom dalje!Nije dugo premišljao: za Vijorikom, a s onim ima kad i drugi put raspravljati spor!Lagano se krete, ali u sumrku zakači obramicu i obori je; tada brzo dohvati vrata, otvori ih i nestade ga. Ariz prođe kroz dvorište i iziđe na vrata koja je bio na ogradi ranije opazio.Napolju je bila već noć, dosta hladna i mrkla.On pođe putem naniže i dođe blizo kraja, do velikih vrata koja sada bejahu zamandaljena.I ne kušajući da mu se otvore, jer je znao da može lako bede dopasti kad pobudi sumnju stražarevu, Ariz se pažljivo uputi pored rova desno, pa kad se dosta odmače, saže se i pođe naviše uz bedem.Po zemljanom bedemu već se prilično podigla trava o koju se klizaše Ariz.Ali mu ona i pomože jer se rukama za nju pridržavaše.Kad se nađe gore, ustade ali se ne uspravi već se obaziraše na sve strane i tek kad vide koliko je, skriven tamom, daleko od svake pogibli, stade pravo i slobodio pogleda.Svuda mračno, niti se išta vidi osem što se na nekolikim mestima u Trgovištu svetlucaju vatre.Ali se s jednog kraja nebo kao rastanjuje, ako bude noćas ipak mesečine s te će strane samo i ogrejati.Arizu se i bez toga ne čekaše ovde, pa se nakani da se spusti u rov.Koliko se sećaše rov je više strmen nego dubok.Pođe naniže, ali ne kroči ni jednom dobro, a noge mu izleteše napred i on se dočeka na ruke, pa se i ne zadržavaše već se, dignuvši glavu, spusti dole gde mu noge prilično utonuše u vodu što se od napadale kiše zadržala.Ariz brzo prođe u dva tri kroka preko vode i rukama se dohvati za površinu zemlje slobodnoga polja, izdiže se vrlo vešto i iziđe.Tada oseti oko nogu neke prepreke.To su bili mnogobrojni jaki i vrhom zaoštreni kočići koji brane u dugim izmešanim redovima pristup konjaniku pa i neveštom pešaku do samog rova spolja.Ariz se njih ne sećaše, ali se saže i, pipajući rukom zemlju za svaku stopu gde će stati, po dužem naprezanju iziđe na slobodno polje a posle nekoliko koračaji oseti pod nogama put koji je vodio levo u banje a desno u Vrmdžu.On odahnu pa onda pođe putem desno.Telom mu prođe jeza i on se strese pa tada vide i kako su mu se vrpce s njegovog kožuha pokidale kad se u rov spuštao, te mu vetar koji na mahove pirne bije gole grudi.Skupi haljinu oko sebe i opet ode dalje. Ali mu se Vijorika ne gubljaše iz misli. A njegove misli i nisu upravo misli već se gube u jakom osećanju kome on samo sleduje. Toliko već dana kako nije bio kod svojih.Njegov stari otad zna do duše i sam učiniti šta treba pa da sa babom svojom ne skaplje od gladi.Ali se starac raduje kad sedeći sa babom kraj vatre dobije olako ili štogod lova, divlje il’ pitome životinje, što Ariz raznim načinima pribavi, ili torbicu samlevena brašna za koje se uvek vari voda u kotliću obešenu o trokraki verižnjak što je on sam od drva načinio.Biva da se starac i prevari kadšto, pa i gladuje dok se sam ne krene ili babu ne pošlje.Nema Ariza za duže vreme.A ponekad se stari obraduju prinosu što Ariz baci ćuteći pred njih, i dok se oni vesele njihov se sin mršti.Tada mu otac pola srdito pola blago govori: — Ama ne budi takav.Eh, kad sam ja bio mlad.Ludovao sam i ja — evo i baba zna — ali opet!Ne valja ti posao! Video je poodavno starac da mu sin nerado misli o tome gde se što može naći, i da se ne odvaja od čerge njihove.Nije se starcu moglo skriti i da on to čini zbog Vijorike, sirote devojke njihovog plemena, koju sa sobom čak ovamo dovedoše, pa naumi da je odagna.Kad jednom nevolja nagna Ariza da se zamalo odvoji od njih i da traži štogod hrane, stane starac sa sekirom u ruci pred Vijoriku i vikne joj da ide kud zna.Devojka, pusta i slobodna, planu prkosno, zagleda se starcu u oči, ali se povrati i odmah mu odgovori: — Idem za to što mi je volja a ne što hoću da te poslušam.Mrzim i tebe i tvoju babu i tvoga Ariza, čuješ li!Ako te ko pita gde sam, kaži da sam otišla sama; a ako drukčije rečeš, vratiću se pa ću te kao divlja mačka izgrebati! Starac je odista tako i kazao sinu, a drugi ga niko nije ni pitao. Ali je tim učinio još gore, jer Ariz sad pe rađaše ni toliko.Razbirao je za Vijoriku i našao ju je u njenoj kolibi blizo Sokoca kao gataru.Zvao ju je natrag, molio, pretio, pitao što je otišla — ali je Vijorika ostala stalna. Sad ju je po drugi put izgubio i opet joj naišao na trag. Ali je sad bio i odlučniji.U najvećoj zbrci osećanja i traženja po pameti šta da radi sada, jedno mu je bilo samo jasno.To je odluka da je više živ ne ispušta iz ruku. Tako premišljajući, prilično je putem odmicao. Nebo se odista tanjilo i na onom mestu izgreja dosta jasan mesec.Pred Arizem svanu i on sad dobro vide put kojim ide i mesto gde je.Niska i gusta šuma vrstala se svuda s leve strane puta a s desne su tek nekolika drveta stajala ovde onde izdvojena. Ariza opet prođe jeza ali ne samo s hladnoće već možda i sa straha. On bejaše uvek čudnovat, kadšto brz i hitar a katkad spor i lagan, nekad slobodan i smeo a malo posle dosta strašljiv i neodlučan.Ljudi se nije bojao.Imao je kad da ih vidi u raznim vremenima i različitim krajevima sveta.Pred jačim i ljućim ne zaboravljaše da je i on od mnogih jači i strašniji.Ali je njegova živa i lako uzbunljiva priroda bila kao stvorena za predrasude i verovanja.On je sav bio samo to.Sretne li u šumi čoveka gleda ga mrko i popreko, čuje li dalje ili bliže mumlanje medveda rukom traži nož, zvera i očekuje da se bori.Ali kad se na mah digne oluja, vihor zafijuče kroz goru koja stane odjekivati i razlegati se, Arizu se pamet muti i dušu mu strah savlada.Digne li na putu vetar u kovitlac prah, Ariz sa strahom obilazi to mesto.Strah na mah dođe ali brzo i prolazi. Pa i sad mu, kad vide gde je, nešto neugodno taknu srce.Najedanput stade i zaustavi dah.Mlado lišće trepti i ljuška se kad se vetar krene a drvlje zašumori kad se jače ponovi.Arizu srce udari brže, ali on opet pođe napred.Vetar malo posle udari, dosta blago, sa suprotne strane, pozadi.On pođe brže, al’ ga vetar preuhitri i izletaše s obe strane ispred njega dohvatajući ga po ušima.Njega podiđoše žmarci po leđima, i htede se okrenuti da vidi ko je to, ali opet ne smede, jer se ne valja u takoj prilici osvrtati.Nije dugo trajalo i Ariz opet iđaše slobodnije po noćnoj tišini.Put, češće krivudajući, na jednom mestu nezgodno savijaše prelazeći preko male udoline kojom juri potok posle velikog pljuska i u kojoj se zadržala još jedna barica.Kad Ariz prilažaše tu, duhnu vetar i grane pređoše senkom svojom preko svetle barice.Ariz se uzbuni, ali nemade sada kud.Dohvati desnom rukom nož i prođe tuda brzo, ni sam ne znajući šta biva. Još je prilično vremena prošlo dok se pred Arizem zabele Vrmdža.On ovamo nije dosada dolazio, ali je pouzdano znao da nije put pogrešio, jer je Vrmdžu i s moravičke doline gledao. Ariz se oseti hrabrijim, pa pri svoj nevolji i nešto ponosnijim, i kao da mu nova nada u duši svanu.Stade i pri slaboj svetlosti koju mesec davaše gledaše Vrmdžu, koliko se ona mogla videti s ove istočne strane. Ako je tu Vijorika i ako je skloni da pođe sa njim!Proste muke i lutanja njegova!A ako je nju zaneo bes ovih, njemu mrskih, ljudi iz grada!Opet — on je neće ostaviti njima! Produži putem i za čas dođe na raskršće: jedan je put vodio dole, levo, a drugi desno i malo uz brdo.Stade nagađati kuda treba udariti, ali se na mah trže i skloni natrag u granje kraj puta.U blizini se ču krčanje tovarnih teških volujskih kola, i za čas se ukaza iza savijutka na putu čovek koji vođaše za sobom na užetu dva ujarmljena vola koji vuku kola nasečenih oblih drva i šiblja.Čovek je pomalo ramao na desnu nogu a imao je na sebi, pored velikog od krupne slame ispletenog klopavog šešira na glavi, poveću žućkastu kožnu haljinu na lik hitona, pod grlom malo razrezanu i vrpcom vezanu.Na njoj su krajevi okolo išarani krupnim vezom koji je osobito širok na zarukavljima.Preko haljine se opasao plavkastim prtenim pojasom a ozdo se bele dokolenice koje se spuštaju u povisoke obojke vijugavo upletene upredenom oputom, a na nogama su mu opanci od nečinjene kože, na kojima su ozgo preko prstiju prepleti od upredene opute. Volovi su, bez sumnje neuki, vukli nesloženo, i češće je zastajkivao po jedan i kretao kad onaj drugi hoće da stane.Vođ njihov oborio glavu pa i sam zapeo vukući volove, te sa svim mirno prođe pored Ariza ne smotrivši ga.Ali ga volovi i ne minuše sa svim pa zastaše i počeše se nogama u stranu opirati naležući jedan na drugog.Vođ im se okrete pa stade vući za uže zapinjući što igda može i vičući na volove.Na jedanput se napravi lom.Ariz iskoči iz šumarka kao zvere ali s oplavkom u rukama pa stade udarati po volovima; volovi se poplašiše, ruknuše pa jurnuše napred što brže mogu; vođ se od čuda i straha prepade, te jedva ugrabi da se zadrži i ne padne kad volovi krenuše, pa bežeći i ispred njih, jer je put tesan, a valjda i od novog mu pomagača, stade poskakivati uz brdo.Ariz se takođe zbrzi za njima pa uze iznova udarati volove; volovi se satiru jureći, vođ bežeći a Ariz sustižući i tukući.Pruće s kola ispada, Ariz ga kupi, na kola baca i sustiže volove.Okupani znojem i skoro zadavljeni umorom, i ljudi i volovi, nađoše se za čas nadomak prvog gradskog platna sa severne, najravnije strane.Tada vođ ne mogući već više ni kročiti baci uže, kojim je vodio volove, i odskoči na stranu, a volovi projuriše pored njega, ali se naskoro, zamoreni, zaustaviše, kad videše da nema više udaraca. — Je l’ dobro bilo? zapita Ariz vođa kad, jedva dišući, stade blizo njega. — A ko si ti? upita ga vođ daveći se rečima kojima umor ne davaše da se oglase. — Dobro izgonismo! opet progovori Ariz zadovoljan što se nije prevario da je ovaj čovek u službi u Vrmdži. — Mnogo dobro! odgovori vođ, zadovoljan što vidi da neće imati više nevolje — a od krvavljenja ni govora nema — sa čovekom koji se onakim pitanjem čisto pravda za svoj postupak. Za tim vođ dodade: — Ja sam tu u gradu, gradski čovek.I tu mi je dobro.Vozar sam, i vučem što treba i vozim vešto.Ali su ovi — pokazujući rukom volove — pudljivi i ne mogu se nikada naučiti.Jednom sam, lanjskoga godišta, opet tako, i više, imao muke.Zastane tako pa neće pa na jedan mah jurne a ja dole, oni gore kola preko noge, i eto! Vozar se udari rukom po nozi na koju ramlje kao da bi hteo reći: to mi je od toga! pa onda jako odahnu, povraćajući dušu. Ariz na to odgovori: — A ja, eto, idem s trga, i izdalje sam pa sam se umorio, ali hoću da ti pomognem kad se mučiš.A i onako — noć je, ne znam kao ni gde ću zanoćiti. — Ti ćeš kod mene, lako je sad i meni i tebi.O ho! opet predahnu vozar.Ti si moj gost.Imamo, hvala Vogu i šta jesti i gde se odmoriti.I prosenice, i sira i luka i soli i vina!Je l’ dobro? — Dobro je, dobro! pohita s odgovorom Ariz, osećajući dobro glad. — I ja velim da je dobro.A što se spava u slami — mani!A slama je nova, onomad sam je doneo i položio. — Baš valjano! — I ja velim da je valjano!Nego, čekaj.Hajdemo mi, brate, imamo, hvala Bogu, gde i zboriti. — Imamo! — I ja velim da imamo!Pa da se siti naispovedamo kad noge prekrstimo. — Pa... da prekrstimo! — I ja velim da prekrstimo!He, he! pa onda poluglasno dodade: Al’ sam se bio prestravio! Ariz ne znade odmah šta bi mu valjalo odgovoriti, ali ga onaj i ne čekaše dugo već sam prihvati: — I ja velim prestravio!A i ti si se bio prestravio.Poznao sam ja odmah.Kako samo biješ!Nego, čekaj.Ovako ćemo.Sedi ti gore na drva pa pogoni, a ja ću da vodim. Ariz očas uskoči gore i lepo se namesti skrstivši noge poda se.Vozar povede volove koji se umorni, malo pokoškaše ali opet lepo pođoše. Kad dođoše do vrata, vozar zaustavi volove pa uhvati za težak gvozdeni zvekir što je, okrugao, visio, na sredini vrata, i stade njime lupati. Iznutra se neko javi: — Bogoje, o, Bogoje! — Ja! odazva se vozar. Vrata se širom rasklopiše, vozar Bogoje mirno uvede kola i na njima Ariza. Ariz je od istine prospavao kao što mu je vozar Bogoje unapred sladio.Na tavanu vrh konjušnice, u kojoj je i Marinin konj jahaći i drugi konji njene svite i posluge i gde su u jednom kraju i posrednici Arizova traženja, volovi — Ariz je u slami sa svojim novim prijateljem prvo večerao i zapojio se, sve kao što je Bogoje rekao, pa je onda u razgovoru razbirao što mu treba znati.A vozar je dobrodušno kazivao sve što je znao.U punom uverenju da mu se sreća okreće, i ako mu o Marini ne mogaše Bogoje ništa utvrdo reći, legao je Ariz i odmarao se svu noć, ne razbirajući se iz duboka sna. Opet je za to rano bio na nogama zajedno sa Bogojem. Sad mu je nastajao drugi posao.Znao je da Bogoje nije ovde, baš ni u ovom delu grada, gospodar, pa mu je valjalo paziti da iz grada ne iziđe brže no što je ušao. Prvo je sa Bogojem pošao konjušnicom i uzeo mu pomagati u poslu.Tu je video i koga još ima. Jedan starac timaraše nemirnu i plašljivu jednu vižljavu bedeviju.Starac u poslu oprezno postupaše i bejaše pripravan da se u trenutku skloni kopitama kojima je neukrotljiva vižlja darivala već mnoge svoje dobrotvore.Ariz stade sa Bogojem i posmatraše. — Ovo je trogoče od pastuva što ga je pokojni gospodar jahao.Ala je žustro! — A jaše li se? zapita Ariz. — Taman!Ko ima dve glave, malo je, ko ima tri glave može probati. Posle odoše na drugu stranu gde se, namirena, dostojanstveno držaše kao sneg bela Golubica koja samo Marinu nosi, verno i pažljivo. Ariz se ne mogaše dovoljno nagledati lepog konja, ali se kad pođoše dalje opet osvrte i pogleda onu nejahanu vižlju. Prođoše svuda redom, sve videše, i najposle dođoše do vozarevih volova.Bogoje položi stoci, a Ariz im još toliko nabaci, pa onda iziđoše napolje. Arizu opet bejaše sve novo.Pred njim se dizala četvrtasta i jaka kula.Pri zemlji su bili izukrštani svodovi ispod kojih se prolazilo tamo amo a nad njima su se dizale sobe za stanovanje.Između te zgrade i konjušnice pružao se kao deo gradskog platna zid s vratima na sredini.Vrata su bila otvorena i Ariz kroz njih gledaše. Bogoje ga pozva da idu dalje a Ariz, i ako malo plašljivo, jedva dočeka. Prođoše ispod velikog granatog rasta kome su stari debeli batovi poduprti ozdo gredama da se ne prekrhaju.Prođoše i pored povisokog kamena pod rastom, koji služi za uzjahivanje i sjahivanje; vide Ariz tu i lepe klupe oko rastovog debla — ali se zaustaviše tek kad bejahu pod svodovima. — Odavde se uza stepenice ide gore u lepe odaje, pokaza Bogoje Arizu stepenice s leva. — Tu sedi gospođa? upita Ariz. — A, nije.Tu sedi kasteljan, i tu sedi glavni ključar gradski, i tu sedi rizničar, objašnjavaše Bogoje Arizu. — Sami? — Sami, nije — rizničar ima ženu i dvoje male dece.Njegova je žena po vas dan kod gospođe, a uveče kud će nego kod svog muža? — A gde sedi gospođa? — Sad ću ti i to kazati.Ali evo da vidiš još i ovo.Pogledaj ova gvozdena vrata dole.Tuda se ide u tamnice.Jao što je tu strašno! I Ariz se strese. — Sad u njima nema nikog.Od kad ja tubim nije ni bilo nikoga.Ali tu bacaju ko je za tamnicu. Arizu ne bi pravo da mu se o tome mnogo razlaže, jer nikako ne smetaše s uma da je on ovde nezvan gost, pa zato brzo reče: — A gospođa? — Pa evo da vidiš. Bogoje ga dovede do vrata na zidu koji odvajaše ovo gradsko odeljenje od onog u kome na južnoj strani bejaše gospodska kula Marinina. Vrata možda nisu bila sad zabravljena, ali se Bogoje i ne usuđivaše da ih otvara — Ariz još manje.Ali se kroz priličnu pukotinu na njima mogaše lepo videti i vrt i na kraju kula.Ariz gledaše sve pažljivo, pa onda upita: — Tu sedi sama gospođa? — Gospođa i njena pletikosa, stara njena dadilja Jevrosima.Tu je, rekoh, obdan i žena rizničareva.Tu je i stari Mirko koji je bio peharnik u pokojnog gospodara a sada je gospođin komornik.Tu je — ja, tu je od nekog doba i jedno čudnovato devojče, jednom ga svega i zapazih.Doveli ga od nekle ili je samo naišlo, pa ga gospođa zadržala, da joj krati vrele.Nekakva gatara — šta li je?Ja ti ne dospevam da o tome razbiram, tek vidim da ona dobro uzbuni naše ljude. — Kako? — Pa valjda joj neki zavide a neki bi joj hteli i bliže prići.Mladost je to! Ariza podiđe rumen i ne mogaše ništa odgovoriti.Sumnje više nije bilo — Vijorika je tu! Malo posle mu Bogoje reče: — Ako hoćeš još da vidiš, hodi da ti kažem. Pa ga povede desno i pokaza mu: — Lagano se spusti naniže.Tu je put koji ide odozgo s mosta kroz vrata na bedemu.Taj put izlazi ovamo pod rast, tuda svi idu i peške i na konjima.To je pravi ulazak, a onaj je, kuda sinoć uđosmo, samo za nas rabotnike.Kad iziđeš dole sa svim van grada put obilazi ispod grada okolo pa se, videćeš, deli.Ako ideš levo izići ćeš na raskrsnicu gde se ono sinoć nađosmo, a ako ideš desno izići ćeš na put što iz Sokoca i dalje ide niz Moravicu pa u klisuru i tamo u svet, gde ja nisam bio.Ja idem sada da rabotam, a ti nemoj da odeš.Vrati se meni ovamo, znaš! Kad se rastadoše, Ariz siđe kuda ga uputi Bogoje i polako se nađe čak s onu stranu mosta i rečice.Iđaše polako putem i neprestano razgledaše okolinu.Sad tek vide kolika je visoka Vrmdža i kula na njoj. Ali on nije postigao ono što je hteo i ako je jutros opet učinio korak napred. Kako da nađe Vijoriku?Jasno mu je već da se ona od njega sklanja.Ako ona sazna da je on ovde skrivaće se navlaš, a možda će i učiniti da ga odavde oteraju.On se živ neće dati.Jasno mu je i to da se Vijorika dodvorila gospođi svojom veštinom pogađanja. Sunce je već bilo osvojilo i zagrejalo vazduh.Svuda je oko Ariza priroda grabila snage posle zimske studeni samo je on sada bio nevoljniji nego zimus! Kad bi blizo raskršća Arizu se učini da u šumarku s leve strane bliže gradu, otkuda ističe potočić, neko promače.Priđe malo bliže i sad već mogaše lepo videti kako se neka ženska umiva na izvoru. Misli mu sunuše u glavu i on se uputi brzo ali dosta oprezno stazom što pored potočića vodi.Za čas je bio kod izvora. Tu je bila odistine Vijorika, kao što je Arizu slutnja i govorila. Ali to ne bejaše već više ona Vijorika.Na njoj je bila čista bela platnena zapregača koja joj je pokrivala polovinu grudi i preko pasa, gde je utegnuta, padala daleko dole.Na Vijorici je lep i spretan jelek od crvene čohe izvezen gajtanom i sa svetlim pucima na prsima te je lepo odgovarao njenom crnpurastom liku koji je sada bio čistiji i svetliji i kroz koji se otimala rumen na lepim jagodicama.Tanka i laka tkana vunena suknja plavih i ružičastih boja, ispresecanih četvrtasto, dopirala je do blizo zemlje na kojoj su se videle u suknenu belu obuću obuvene noge. Vijorika taman diže glavu s izvora i jednom rukom vraćaše kosu za leđa a drugom, s malim ubrusom u njoj, brisaše lice — kad do nje stiže Ariz. Ona se iznenadi i malo uplaši: — Arize! — Vijorika, nađoh te! strasno i upola kroza zube odgovori Ariz. — Otkuda ti ovde? gledaše Vijorika da počne običniji govor, ostavi ubrus jednim krajem u nedra, i stade prema Arizu. — Dođoh za tobom.Vijorika, ja te nađoh! ponovi Ariz.Oči mu svetljahu življe i ne skidahu se s Vijorikinih očiju.Uhvati je za ruku i steže. — Ali ko ti reče da sam ovde? — Nađoh te!Lutao sam, išao sam svuda i na sve strane i najposle čuh da si tu. — A od koga? — Ne znam Vijorika, šta ćeš ti ovde? Vijorika se pribra i već joj bi lakše kad vide da Ariz hoće da se razgovaraju, jer ona na tom polju bejaše uvek jača. — O, da znaš šta sam pretrpela!Dođoše u gluvo doba noći neki strašni ljudi na konjima, zgrabiše me i baciše na jednog konja, privezaše me, mrtvu od straha, i odneše nekuda.Ništa ne znam šta je posle bilo.Ovde me valjda ostaviše.Ja ne znam ni gde sam sad, ni otkud sam došla, ni gde sam bila! Ariz sumnjaše u istinu njenog govora, ali joj opet reče: — Hajde sad sa mnom!Ja znam kuda ćemo.Sve sam prošao i saznao, mogu i danju i noću da ti sve pokažem. — Ne smem, Arize! — A što? — Ne smem, ne smem.Ja sam u ovoj šumi kao pripitomljeno divlje zvere, koje odmah streljaju čim hoće da se iskrade. — Mi ćemo da kidišemo! — Poginućemo! — Ali ćeš i ti sa mnom poginuti, a nećeš ostati da se iskradeš od mene i da bežiš, pa da posle oblačiš to odelo.Ko ti to dade? — Zapovediše mi pa sam morala to obući.Arize, ti ne znaš kako su ovde zli ljudi!Sreća tvoja ako te ne opaze.Uđeš li gore nećeš živ izići. — — Vijorika!Ti mene ne voliš! strasno ali dosta tužno prekide je Ariz.Ti ne znaš da sam ja svuda gore bio i da sam sve video. — — Arize, znam da se ti ne strašiš ljudi.Ne bi oni bili tako zli ali nisu oni gospodari.Jedan zao duh, znaj, sleće ovamo i gospođa pred njim drhti a svi okolo polude. Sa bedema se razleže rog. Vijorika brzo prihvati: — Eto, opet me traže!Čim me malo nema, misle da bežim, pa duvaju u rog.Sad će da se sa svih strana oko šume digne hajka i koga nađu drugog ovde ubiće, Arize, beži, skloni se, molim te! Ariz već bejaše poremećen u svojim mislima, ali je obema rukama snažno zagrli i osu ljubiti po kosi i čelu.Vijorika se ipak istrže, dosta gnevna, ali kad spazi kako Arizu sevaju oči a usna donja drhti, ona mu meko progovori: — Mi ćemo se odavde osloboditi, pa će sve lepo biti.Ali sad moram ići. — I ja ću za tobom! reče Ariz i pođe s njom. Vijorika ne bejaše još slobodna od straha, ali joj ponos kazivaše da, eto, ne mora baš biti sve kako ona hoće ni prema Arizu.Ta joj uvreda dade nove snage, i ona se, kad dođe do staze koja strmo pada pravo od kule ka vratima na bedemu, ujedanput okrete Arizu: — Pe idi ovamo! reče mu brzo i zapovednički pa pođe pravo naviše. Ariz tu stazu ne bejaše dosada ni video, pa se i ne usudi za Vijorikom, već joj samo dobaci reči: — Ja ostajem ovde! pa ode putem u levo ka rastu a odatle u konjušnicu. Ariz je još nekoliko puta posle toga ugrabio prilike da se javi Vijorici, da je prinudi na razgovor i da je pozove da ide sa njim. Vijorika se sklanjala, zavaravala ga i obećavala, a u dva maha ju je i Marina smotrila na sastanku s Arizom, pa je jednom i zapita o njemu, kad bejahu njih dve same u vrtu. Vijorika u mesto odgovora pokri lice šakama i briznu u plač, što Marinu veoma iznenadi. Marina je gledaše takvu nekoliko trenutaka, pa joj se onda svojom rukom dotače šaka na licu, a Vijorika odmah spusti ruke.Tada Marina vide da suze kazuju istinsko osećanje, pa je još jednom blago zapita. Vijorika je tužno gledaše, ali nemade kud već joj se ispovedi: — Nisam zapamtila ni oca ni majke, ne znam ni otkud mene na ovom svetu.Sve što znam to je da sam u jedne stare proročice bila te je služila.A kad nju ubiše neki ljudi ostadoh sama u njenoj pećini.Nisam znala kuda ću, pa jednom pođem da idem na kraj sveta.Zli ljudi htedoše da me uhvate pa ili da me ubiju ili prodadu.Ali mene ukrade iz njihova karavana jedan mladić.Ja se nisam njega plašila jer smo se mogli rečima sporazumevati.On je imao oca i majku pa me odvede njima.Nisam tamo dugo ostala, pa se svi krenemo.Tada pođoše mnogi od naših Jeđupa.Prelazili smo i more i gore, i kad sam mislila da je već kraj od sveta, tada tek iziđosmo na zemlju i počesmo lutati.Triputa nas je već sneg zaticao u ovim vašim krajevima.Ja nisam nikoga ostavila tamo otkuda smo pošli, ali mi je opet pokadšto bilo žao što sam došla ovamo.Ja znam šta je to.Moj me izbavilac zavoli a njegovi me omrznu.Nisam ni ja njih volela jer su me mnogo mučili, ali nisam volela ni njihovoga sina.Što me je izbavljao kad ga ne mogu voleti.Njegovi su mi uvek govorili da sam neradna i da hoću da živim gospodski.Pa što?Moja stara proročica kad god sam je dobro uslužila uvek mi je rekla: „Ti si dobra, bićeš srećna!“ Zato moj izbavilac, Ariz, stane mrzeti grad i gradske ljude, bojeći se da me tako ne izgubi.Najposle se od njih odvojim, on me opet nađe.Ti me pozoveš i tvoj me stari i verni sluga dovede.Ariz me je, eto, i ovde našao. — On tebe mnogo voli? — To je istina. — Ali bi ti htela da si bez njega, da si slobodna.Ne brini. To je Vijoriku odista i umirilo. Ariz je održao reč koju je dao od srca Vijorici i koju je ona nevoljno čula.On je ostao u gradu.Priskačući u pomoć svakom od slugu, kad je njegova pomoć zatrebala, Ariz je, nepitan i nediran ni od koga, mogao u njihovom kraju grada ostati još dugo, uživajući gostoprimstvo dobrodušnog vozara Bogoja koji je s njim delio svoje zalogaje i rado slušao kad mu Ariz priča o zemljama kuda je prošao i o strašilima koje je video. Živeći tako, Ariz je na jedno nedelju dana po svom dolasku dobio prilike da se pred svima pokaže šta vredi. To je bilo kad su momci jednog dana po podne izvodili iz konjušnice konje da ih projašu. Tada je na malo polje sa severne strane grada izišla bila i Marina i skoro sve što u gradu živi. Momci su izvodili konje a jahači ih među sobom delili.Samo onu vižljavu zelenu trogodnu kobilu niko ne mogaše pojahati, pa se, štaviše, i najbolji jahač zalud usiljavaše.Najposle je manu pa se oko nje svi iskupiše.Ona nikako ne miruje već ljutito grize gvožđe od uzde i svakog se časa sprema da se propne u vis ili nogama baci.Za tim je konjušnik povede unutra a sa njim pođe i Ariz s druge strane.Koračajući pored kobile Ariz je uze pljeskati po vratu, a ona frknu i diže glavu te se u malo ne ote.Ariz u trenutku dograbi konjušniku ostatak ulara i kao kad tica prne iznenadno sa grane u trenutku Ariz skoči i poleže se po kobili, dohvativši uzdu.Kobila se poplaši i jurnu u stranu poljem. a u družini nasta vika, strah i čuđenje.Ariz se sa njom ne zaustavi sve do vinograda, pa je onda vešto okrete nazad i opet pusti niz polje.Kobila u dva maha zazre ali se Ariz oba puta dobro održa, pa je šta više poče goniti krajem okolo polja. a kad vide da ju je umor dosta savladao, Ariz je o krete i u trku prođe pored svega društva pa je podaleko zaustavi i skoči s nje.Kobila je drhtala, preplašena i umorna, a Ariz je pljeskaše po vratu i nameštaše bujnu grivu. Još odmah je Marina naredila da se Ariz uzme u poslugu i da obučava i dalje kobilu za jahanje. Tako je Ariz stalno ostao u gradu iz koga je pre nekoliko trenutaka žudno želeo izvesti Vijoriku. — Marina se često opominjaše svega svoga prošlog života i tim životom upravo življaše.Tako je bilo sve do skora kad se u njenom životu desi mala ali po posledicama svojim značajna promena.To upravo i ne bejaše promena već izraz njenog dotle neodređenog osećanja koje sad postade jasno i od osećanja se preli u želju.I ona očekivaše novi život pa mu još i na susret iđaše. U prvom mahu kad držaše da joj valja početi raditi Marina se seti one devojke o kojoj joj više puta govoraše vlastelin Lobojević.Seti se kako je verovao njenim proročkim rečima i kako ga one drže da ni u najvećoj nedaći ne klone.S prva htede ići njoj sama, ali posle nađe za bolje da je u Vrmdžu dovede.Tada je negdašnji peharnik njenog muža, poverljivi starac, otišao i našao Vijoriku doveo je u Vrmdžu a Vijorika je brzo umela shvatiti želju svoje nove gospodarke.Dugo u noć do neko doba ostajahu njih dve same.Vijorika je iz knjige sudbine čitala — tumačila Marini šta kazuju znaci, čini i gatanja, a Marina je sve to većma žudela za novim životom. U tu je nejasnost doneo Lobojević malo sumnje i saznanja, ali je sve to samo još više izazvalo žudnju u Marine za radnjom. Kad je sam u Nišu za nekoliko trenutaka bavljenja i odmora u dvoru Jankovu naslutio sebi nemilu, ljubav Zlate i Siniše — Lobojević je hitao da tu tajnu kaže i Marini.I kazao joj je, a to saopštenje stvori čudnovate prilike među njim i Marinom. — Moja se zora nešto muti, govoraše on tada Marini.Kakav će dan granuti ne znam, ali valja od duha koji gospodari nad vetrovima da uzmem u poslugu vetrovitu silu njegovu i da razgonim oblake koji mi naglašuju mutan i sumoran dan. Marina, zabavljena o svojim mislima koje joj životu daju nove nade, ne hajaše mnogo za brige Lobojevićeve. Ali on opet pričaše dalje: — Ti znaš da mi se namet vrze oko kćeri ćesara Uglješe.Hoću drugim životom da živim.Ako je Bogu rata i samovanja trebalo služiti, ja sam dovoljno odslužio.Možda nisu zadovoljni - he, to je druga stvar, ali sam činio što sam mogao i, u prilikama, hteo.Sad hoću drukčije.I još bih rado bio bliže moćnom ćesaru. — Dobri susede i vlasteline, želja je valjana i misao tebe dostojna. — Ali ni đavo neće da pomaže uvek pa mu pali sveću kaku hoćeš.Ispreči se, a s njime se nije lako boriti.Kud bih na to i pomišljao! — Velika teškoća? — Evo čuj.Ja se spremam da se kitim cvetom a drugi ga već drži u ruci i tek što ga nije uzabrao. — Tu nek odluči mač. — Hm, on će naposletku i odlučivati, ali tek — tek... — A takmac već zna za takmaca? — Ja za njega znam a on za me — ne verujem. — Čudno! — Mlado je momče i nevešto.A ne ume ni da proceni da se pored mladosti i lepote ne postiže ništa bez starog iskustva.Ja ću mu to već pokazati, ali će nauku skupo platiti. — A je li vredan borbe? — Pa već... borićemo se.I ti ćeš ga valjda znati. — Valjda... — To je jedno mlado momče kom se nije znalo ni ko je ni otkuda je.Viđah ga češće u kneževu taboru.A sad mu se bogme, zna ko je, ako se i ne zna koja li je vera i otkle poteče.To je naš skorašnji sused, novi vojvoda lipovački. — — Siniša? — Glavom to mlado momče! Kao da oštra strela na jedanput nađe u grudima srce i raznese ga, tako, ubijena tim rečima, klonu Marina- — Gospode Bože! viknu ona i spusti glavu na ruku kojom se pri stolu bila nalaktila. — Šta? tebe iznenađuje? pohita Lobojević i začuđen razrogači oči. Marina se malo pribra: — Čudi me sreća tog mladog i nepoznatog čoveka! hoćaše se na silu pokazati mirna. — He, sreća!A ko zna da li je to za njega sreća što se zagledao u to devojče!Kad pljusne krv po travi, stenju ili vodi — kraj je toj varljivoj sreći i onda je ljudi zovu nesrećom! Marina se ipak razabra pri tim rečima pa diže glavu i zapita: — A šta si smislio? — Ne znam jasno ali — bićemo se! — Ne nagli, ne hitaj! Marina se pribra sa svim, ona mogaše misliti i bejaše ona koja i malo pre, ali je i glas i izgled izdavaše da sad o tome drukčije misli i s većom zauzimljivošću govori. Marina ponovi: — Ne nagli!Krv ne gine i posle.To nek bude poslednja rasprava razmirice. — Tako će i biti! pristade i Lobojević. Sokolački vlastelin nije dugo sedeo pa je otišao u Sokolac, u manastir Svetog Aranđela i dalje kud ga je gonio njegov nemiran i samom njemu nejasan duh njegov. On je imao više predmeta za misli i želja za srce.Marina je sva bila u jednoj želji, a u tu je jednu al’ vrednu kupu životnog napitka Lobojević kanuo kap otrova. Ali se njena snaga postojano povraćaše i prva klonulost prođe sa zabunom. Sutra dan je Marina stajala pred mučnijom ali određenijom zadaćom i — s voljom jačom i odlučnijom. Je li ona kriva što hoće da joj za prolećem dođe po redu leto umesto jeseni koja se životu i živovanju njenom već ukazivaše?Prvi je put onda izišla iz usamljenosti svoje i zar da taj korak tako skupo plati?Zašto da ne bude srećna ona kojoj sve drugo sreći služi? Razbirajući se u tim mislima, Marina izlažaše uvek na jedan put: — Neću skrstiti ruke! Toga je dana Ariz smeo da uđe u vrt i kroz vrt u kulu pa čak gore u odaje Marinine.Marina ga je pozvala preko starog peharnika kad nikog drugog u kuli i gradini nije bilo. Ariz je ušao malo zbunjen a više preplašen. — Govori slobodno što ću te pitati: ne boj se ničega; dobro tubi što obećaš; a što obećaš održi ili pogini! reče Arizu Marina, puna odlučnosti za borbu. — Sad slušaj! produži ona i ustade sa sedišta, pa gledajući oštro Ariza i premeravajući ga, prihvati: — Ti voliš ovu lepu devojčicu što je kod mene i što se zove Vijorika? Ariz pretrnu, al’ ona odmah dodade: — Rekoh ti da se ničega ne bojiš i da govoriš istinu! — Volim! osmeli se Ariz. — Voli je i budi junak da i ona tebe zavoli! govoraše mu Marina. Ariza podiđe rumen i oči mu se i sad zasijaše, a Marina opet reče: — Ja znam sve.Znam i kako bi ti za nju dao dušu i kako se ona sklanja.Ali, čuj me, ti je moraš steći. — Hoću! — I zaslužiti je! — Hoću! — Onda slušaj.Ti znaš da ona sada samo mene sluša.Ti znaš ko sam ja, šta imam i šta mogu.Vijorika će biti tvoja.Ja ti to kažem, ali ti moraš. — — Sve ću činiti što hoćeš!Kaži samo! — Dobro tubi: mene može i drugi poslužiti, al’ ja hoću da ti to učiniš, jer je Vijorika onoga koji — — Ja ću, ja ću sve — kaži samo! — Znaš li dobro Sokolac? — Znam! — Jesi li bio u Bovnu? — Jesam. — Poznaješ li dobro Lipovac? — Poznajem! — A Niš? — I Niš! — Dobro? — Svaki kut. — Kad si tuda hodno? — Tražeći Vijoriku. — Onda verujem.Da ideš u Lipovac, da ideš u Niš.Da u Lipovcu saznaš ide li i kada vojvoda lipovački, sam ili s pratnjom; da u Nišu saznaš dolazi li tamo i kad; da razbereš za vladiku nišku Zlatu, kuda ide, šta misli, čemu se nada. — Uvrediše li te? — Uvrediše! — Ljuto? — Krvavo! — Da im ja sudim? sevnu Ariz očima i iz kožuha izvuče oštar i sjajan čeličan nož. — Ne!Možda docnije al’ zasad ne.Kad na nebu ostane samo pola meseca, da budeš ovde.Tubiš li? — Tubim! — Idi! Tako Marina pođe korak unapred. Te je večeri Vijorika opet tumačila sudbinu svojoj gospođi, i obe ostadoše do neko doba noći.Napolju je bila gusta pomrčina. nebom su se gonili i gomilali oblaci a vetar se usiljavao da razgoni dažd.Ali zaman!Dažditi poče krupnim i retkim kapljama koje vetar nanošaše pa se dažd sklopi i poče čudo činiti.Vetar s maha na mah povije dažd koja krupnim kapljama zapljusne malene prozore a vetar se i kroz njih probije i povije plamen od voštanice u sobi.Sve se živo skrilo i svilo u strahu, samo Marina još ne otpušta Vijoriku koja joj iz rasutih zrna po stolu klečeći pogađa šta će biti, a Marina joj žudno guta reči, nagnuvši se napred sa stolice na kojoj je, i gledajući pažljivo u Vijoriku kojoj se sa svim blizo prinela. Koristeći se onim što joj je Ariz ispričao da je čuo u trgoviškoj krčmi, Vijorika govoraše Marini kako još neko i dan i noć o njoj misli, a Marina se u mislima upravo na Janku zaustavi, jer joj se u Bovnu ne sakriše žudni pogledi Jankovi.Oni je opomenuše njenih devojačkih dana ali ne zagrejaše njeno srce koje Janko nije ni tada zagrevao. Misao joj i sada opet ode na njega, i iz nje sinu nova iskra. Možda će biti dobro ako se taj mladi vitez opet zagledao u nju, kao što je nekada i sa njim i sa njegovom veselom družinom bilo.Možda će očarani Janko pomoći da se njena ljubav srećno izvede. To se Marini sada poče po pameti plesti, i ona bi se takom obrtu obradovala. Vijorika je ogledala da svojom veštinom tajanstvenost prirode i zbića do dna iscrpe, te je nebrojeno puta rasipala zrnevlje i opet ga skupljala. Marinu su misli sve dalje nosile; napolju je dažd popustila a vetar se osilio i strahovito potresao tvrde zidove na gradu i kuli — kad se stari peharnik ukaza na vratima i reče: — Niški vojvoda Janko! Posle onog boja na Kosovu gde su ukrstili oružje s jedne strane Stevan i Vuk — Lazarevići a sa druge turska vojska i Brankovići Đurađ i Lazar, kad je ono despot Stevan sa bolom u duši koreo u Novom Brdu brata Vuka — ostali su na južnoj strani srpske despotovine kao zasebni gospodari Brankovići Đurađ i Lazar, sinovi kosovskog Vuka Brankovića.Jezgro je njihove državine bila Drenica, oblast uz Kosovo, a većinu svojih dana provodila je tada njihova majka Mara kći kneza Lazara, u Prištini gde je sada bila i stolica dreničkih gospodara. Nasledivši od oca uporno držanje i čuvanje svoje državine da se ne stopi s oblašću Lazarevog naslednika, braća su Brankovići odmah posle boja na Angori mislili da je prilika i vreme da se iznova i jače utvrde u svojoj vlasti samostalnih gospodara.Među kućom Lazarevom i Vukovom nije bilo ni mira ni ljubavi odmah posle kosovskog boja u kome je Lazar poginuo.Sada se raspra samo pojačala. I dok je Stevan, utvrđujući veze s carigradskim dvorom i obilazeći moćne velikaše grčkih ostrva pa naposletku i srpsku Zetu, spremao sve što se može i sme krenuti na opštu vojnu protiv Turaka sad kad su slomljeni — dotle su se braća Brankovići žurili da udruženom svojom i turskom vojskom dočekaju Stevana opet na Kosovu. Đurađ je Branković bio u Carigradu zasužnjen od novih despotovih prijatelja, Grka, naskoro posle boja angorskog.Ali je pušten čim se despot iz Carigrada krenuo.Tada mu je stigao i brat Lazar koji se oslobodio ropstva tatarskog, i obojica se ponudiše caru drenopoljskom Musulmanu da sa svojom i njegovom vojskom ometu novog despota Stevana u njegovim zamislima. To je bila strahovita prepreka radu despotovu.Ali primer njihov bejaše još gorih posledica.On bejaše podstak za vlastoljublje mnogih velikaša malog despotstva srpskog. Brankovići tada bejahu u vezi s Turcima samo da bi trenutno spasli svoju podvojenost od stapanja sa despotstvom.Tako mišljahu činiti i neki drugi.Na saboru je beogradskom bilo vojvoda koji ne hoćahu zvati ni za Ugre ni za Turke već samo za despota; bilo ih je koji su idući zamislima despotovim želeli privremeno naslon na Ugre, da bi lakše savladali Turke; bilo ih je koji su u tome gledali samo jačanje despotovo, te su nasuprot tome težili zbliženju s Turcima. Od moravičke je vlastele tako mislio Lobojević.Uglješi se činilo da će pogibao za sve biti veća ako se time izazovu Turci.Mihailo je Đurđević sve više otpadao od despota.Janko je Uglješić bio mlado momče koje je pred očevim razlozima ćutalo; a Siniša je, postavši tada moravičkim vlastelinom u Lipovcu na mesto umrlog starog Lazarevog vojvode Crepa koji je u tom kraju bio stub despotovog rada, i bio i ostao odlučno despotov. Kneginja je Milica, iznurena godinama i teškim doživljajima, kao kira Jevgenija očekivala sada kraj svoga života većinom u svojoj zadužbini Ljubostinji. Ali je još ostao mlađi njen sin Vuk koji nije ni u koliko bio zadovoljan onim što se radilo posle preloma angorskog.Na saboru je beogradskom ćutao, ali je onima za koje je držao da su njegovim željama najbliži odmah naglasio da neće sedeti skrštenih ruku. I održao je reč. — Oslobodivši se brzo ropstva tatarskog, u koje je bila pala sa carem Bajazitom despotova je sestra Olivera s pouzdanim vojvodom Radoslavom minula mnoge nevolje i pogibaone događaje i došla na zemljište koje je srpska sloboda još držala.Tada su se činile pripreme za beogradski sabor, a ona udari na stariju sestru Maru Brankovićku i osta u nje u gostima, jedno odmora radi, a drugo očekujući neke li njeno znanje i poznavanje turskih prilika zahtevati da se radi mira i spasa srpskih zemalja uputi opet turskoj strani. Tako se stekoše na kobnom Kosovu dve Lazareve kćeri: najstarije njegovo dete Mara i najmlađe Olivera. Mara je imala tada blizo pedeset godina.Na licu joj ne bejaše vreme još izgladilo tragove lepote i ako je možda baš ono doprinelo da joj na vidik jače iskoče crte koje njenom liku daju obeležje srditosti i nešto oholosti. Olivera je bila u cvetu života i mladosne snage koju joj donošaše tek četvrtina veka.Rasta je bila kao i Mara — osrednjeg i možda malo višeg, tanja i vitkija od nje Mara je bila puna srdžbe, Olivera blagosti; Mara smelosti, Olivera postojanosti; Mara kneginja Olivera — carica. — Dosta dockan u noć, kad se Olivera nadaše odmoru po svršenoj molitvi pred kandilom i ikonom Bogorodice što je u njenoj spavaćoj sobi, uđe k njoj njena dvorkinja i kaza joj da nekakav čovek putnički opremljen želi sad da nasamo govori sa njom. — A gde je? upita je Olivera. — U odaji u kojoj se tebi obično javljaju oni koji žele preda te izići. — Kakav je i odakle? — Ne znam ništa.Umotan u putničku kabanicu, ne mogah ni lica lepo videti. — Nasamo, reče? — Jeste. Olivera se spremi i pređe preko slabo osvetljenog predsoblja u drugu odaju. Tu je čekaše neka ljudina krupna i visoka.Na njemu se mogaše samo videti vrh od crne šubare koji se vrlo malo vidi nad surom kabanicom što mu do zemlje doseže. Olivera na prvom koraku zasta, a nepoznati se duboko pokloni hoteći i tim da kaže kako nije napasnik kakav. Olivera ga meraše očima, a on se osvrte oko sebe, pa kad se ponovo uveri da su sami razgrnu kabanicu koju je raskopčanu bio omotao oko sebe rukama, zavučenim unakrst u široke rukave.Visok lisičinom postavljen okovratnik koji je bio uzdignut pade sam i Olivera vide pred sobom Smila, dvoranina svoje sestre Mare Brankovićke. — Kako te dobro, junače, dovede noćas k meni? upita ga Olivera i priđe bliže sredini sobe. Smil se opet pokloni: — Oprosti!Nas neće niko čuti? — Niko! — Onda je dosta i ovoliko videla, reče Smil pa priđe stolu i duhnu te ugasi dve voštanice ostavivši samo jednu od koje svetlosti inače ne bejaše za ovu odaju dovoljna. — Govori šta je. — Ja sam noćas putnik, dosta neobičan putnik.Idem u Dubrovnik. — Zašto tako naglo? — Važne su stvari, nesrećne prilike.Evo sve što znam, a i to je mnogo.Večeras kad je prvi mrak pao na zemlju došao je knez Vuk, tvoj brat.Sa njim dođoše samo nekoliki kopljanici.Po svemu izgledaše da je njihov dolazak tajna.Došao je i odmah je našao kneževe naše Đurđa i Lazara i s njima se zatvorio u krajnu odaju njihove kule, vodeći tajanstvene razgovore.Oprosti, ali znam da uvek posle takih nenadnih sastanaka i došaptavanja line bratska krv.To mi nikako ne davaše mira i počeh slutiti nesrećne časove.Ah, tako je!Ja sam naslutio i pogodio! — Šta misle, za Boga? — I ja se tako pitah, ali se to ne mogaše od njih saznati, jer se tajni razgovori tajno i obazrivo vode.Dosta je tako prošlo, kad mi javiše da me traži gospođa Mara.Odoh u njen dvor i ona me prvo zakle da ću posao izvršiti časno i pošteno, pa mi onda poče govoriti: „Sad, veli slušaj.Moj brat, knez Vuk, dođe večeras mojoj deci i ako je prošle godine vodio uza našeg brata, despota, krvav boj sa njima.On zove Đurđa i Lazara da u društvu s njime spasu sve što se spasti može, jer naš brat, despot, hoće da ustupi svoje despotstvo Ugrima.Vuk je gotov da pogine pre neg što to bude.Njegova je strana jaka, skoro kao i despotova.Pridruže li se njemu Đurađ i Lazar biće snažni najmanje koliko i despot.Despotu će pomoći Ugri.Ovi će pozvati u pomoć čete turske.Nadaju se da će i ćesar Uglješa uz njih pristati, a ako ne, možda će ga kao pobednici lišiti ćesarstva.Kad mora biti vojne, neka bude!Tako im i ja rekoh.Tada će u svoj zemlji što je držahu moj otac i moj gospodar biti dva gospodara: severno Vuk južno Brankovići.Ali se od tebe ne traži da se krviš, premda junak ne zazire od toga.Od tebe hoću ovo.Spremi se da s malom ali pouzdanom pratnjom kreneš još ove noći u Dubrovnik.Ponećeš blago koje se za toliko godine gomilalo da se u nevolji nađe.To će biti naša ostava.Tu ćeš ostavu predati veću dubrovačkom na čuvanje.Ali to valja da ostane tajna.U putu budi hitar ali mudar — kao što si uvek dosad bio.Spremaj se.Poruka veću i knezu s pismima našim biće gotova sad.Već dokonavaju ujak i sestrići dogovor i sporazum.Kad budeš spreman dođi k meni da sve primiš.“ Eto moje kobne poruke kojom dođoh da ti ukratim počinak. Olivera bejaše poražena ala ipak dovoljno pribrana.Sklopi ruke i diže ih gore pa uzdignuvši glavu progovori: — Bože, uzdrži svoj gnev i smiluj se nesrećnoj i poraboćenoj domovini našoj! U dugoj i beloj haljini sa zlatnim pasom preko sredine i tankim nazad zabačenim plaštom preko koga se spustila, ispod malog zlatnog venca što joj je na glavi, rasuta kosa — Olivera bejaše slika nove hrišćanske mučenice. Smil pred njenim bolom spusti glavu i očekivaše zapovesti. — Nesrećnici! reče Olivera glasom koji jasno kazivaše šta joj je u duši, pa onda upita Smila: — Ti ćeš se još noćas krenuti? — Tako reče gospođa Mara, odgovori on i stade opet uspravno. — To nam kazuje da se oni žure. — Gospođa i ne krijaše njihovu žurbu.Kao da mnogo na to polažu. — Despot, zacelo, o tome ne zna ništa.Od svih beda kao da će ova biti najteža. Brat vadi bratu oko, zato mora zahvatiti duboko! Poćuta malo pa onda opet reče Smilu: — Ti si čestit čovek.Od tebe ne tražim ništa više.Hvala ti! — Nemoj tako, ako Boga znaš!Traži, govori, slušaću! — Ti samo učini svoju dužnost. — Hoću, zakleh se.Odneću i predaću to nesrećno zlato.Koliko je na svakome zlatniku suza i kletava!Ali će sve to biti malo prema grehu koji će na njihovim gospodarima ostati!A kad izvršim poruku učinio sam sve što od mene mogu zahtevati.Od tog sam časa njihov neprijatelj!Još si ti bila dete koje je raslo na milošti brižnog oda i dobre majke, kad sam putovao toliko puta! ovako nenadno i žurno noću.Jezdio sam iz Drenice Rasini, Kruševcu i otuda ovamo.Nosio sam knjige i poruke od blaženoga kneza Lazara dreničkom gospodaru i njegovom zetu Vuku.A oni se dogovarahu o tome kako će složno potamaniti Azijate.O, al’ sam bio srećan kad sam viteškom knezu čitao na licu kako mu glasi koje mu s knjigom doneh razvedravaju dušu i kako osmeh zaigra pa usnama njegovim!Ali — Božja volja!Ja nadživeh sve i dočekah da budem svedok kako se njihovi sinovi dogovaraju da otvore vrata njihovih zemalja — kome? — Bog ih kleo! - Amin! Za trenutkom neme tišine opet reče Olivera: — Čestiti viteže!Oprezno siđi, nađi zapovednika moje straže i reci da se u potaji sa svima spremi na put.Do ponoći se moramo krenuti.Ako se opazi njihova sprema neka se brže žure i neka budu kao i vazda gotovi na smrt.A ti idi.S Bogom!Ti si čestit čovek. Olivera mu pruži ruku koju Smil prihvati i poljubi pa se ispravi i odlučno reče. — S Bogom, i do viđenja u dvoru srpskoga despota Stevana! Kad ode Smil, Olivera pređe u svoju odaju spavaću i zovnu dvorkinju: — Ja sad putujem.Ti si čestita duša.Ne plači.Ako bude Božja volja videćemo se i na tvojim će obrazima cvetati ružice sreće i miline.Pomozi mi da se na put spremim.Daj mi moje putno odelo.Daj mi i železnu mrežu.Ns boj se, ti si dobra duša.Ti ćeš ostati ovde pa ćeš sutra poći s mojim priborom i stvarima.Ljudi su pouzdani što će s tobom lagano putovati.Put im je poznat za Beograd. Olivera taman bejaše potpuno spremna za putovanje, kad na vrata zakuca zapovednik njenih kopljanika. — Ljudi su spremni, reče kad uđe i pokloni se. — Učiniste li kakvu uzbunu? upita ga Olivera. — Ne, ali naše spremanje opaziše.Ipak — vrata su gradska već otvorena.Sve može u krv ogreznuti. na svakom nožu može srce izdisati, ali ćeš ti pri svetlosti spremljenih buktinja, čiji se plamen odbija o svetle oštrice naših mačeva, mirno iz grada izići. — Bože pomozi! prekrsti se Olivera i pođe. Pristaništu beogradskoga grada prilažaše sa svim blizo nekakav čamac koji se u mrkloj i vetrovitoj noći meseca avgusta ne mogaše istina videti ali se čujaše i dobro razaznavaše udaranje vesala i pljusak zahvaćene vode.Niko se živi ne čujaše pa ni stražar koji sa svoje male stražare nad bedemom više same vode udvoji pažnju na te glasove.A kad poznade da mamac neće pristati u blizini već grabljaše naviše da uđe u Savu koja ga utičući natrag odbacivaše, on se opet povuče u stražaru i mirno čekaše vreme da mu dođe smena. Čamac odista uđe u Savu, pa čim savlada njenu otpornu snagu pri samom utoku poveze se i sam lakše, vesla stadoše ređe i lakše udarati i od njih ne dopiraše nikakav glas stražaru.Još jednom se ili dvaputa jače začuše vesla i pljusak vode, pa se sve smiri a čamac udari o kraj samog pristaništa. Iz čamca lako i brzo iskoči neki visok čovek ogrnut velikim plaštom, pa se odmah saže i poluglasno reče onima koji u čamcu ostadoše: — Natrag! U čamcu svega i ostadoše dvojica, a obojica bejahu veslari.Jedan se od njih naže ka obali, dohvati se obema rukama za nju i, zapevši jako, silno odgurnu kraj čamca od obale tako da se sam jedva u nj povrati, okvasivši obe ruke.Čamac se dobro zaljulja, odmače se od obale a kad stadoše vesla zapljuskivati poče naviše uz vodu odmicati.Onaj što ostade na obali nikoga već i ne viđaše ali slušaše još neprestano lupu vesala sve slabiju i slabiju dok se sa svim ne izgubi.On postoja još nekoliko trenutaka nepomično, pa se onda okrete i probaše neće li štogod moći da ugleda.Ali pomrčina ne puštaše baš ni jednu zraku oku.Tada on rukom nađe jedan otesan i na vrhu zaokrugljen kameni stub koji se za polovinu čovekova boja podizao naviše i koji je bez sumnje služio za vezivanje jedeka i palamara.Za tim se okrete naviše uz vodu i triput koraknu pa onda stade i rukom dohvati zid od bedema koji tu gotovo sa svim padaše u vodu.Po zidu tražaše poduže rukama, i onda stade pa pažljivo oslušnu da li se išta čuje, a kad ništa ne zapazi, on snažno povuče za težak gvozden kapak koji spade dole u zemlju pa uđe unutra.Za tim se kapak opet izdiže i užljebi se sa svih strana u zid. Niti ko vide niti ču. To je bio despot Stevan Lazarević koji je sad zašao u tajni prolaz što spaja njegov uzvišeni dvor u donjem gradu s ovim krajem pristaništa.O njemu znade tada samo Stevan, a dosta docnije prestade biti tajna, pa za nj zapisa i učeni dvoranin Konstantin Kostenski. Stevan iđaše ovim tajnim prolazom prilično dugo, jedno što on i ne bejaše kratak, a drugo što je Stevan išao po sa svim mračnom i ako njemu dobro poznatom putu. Naposletku dođe Stevan do kraja i rukom se dohvati za stepenice pa pođe uz njih.Prešavši nekoliko prečaga on glavom dohvati pokrivač koji branjaše dalji prolaz.Za to obema rukama pothvati ozdo i izdiže kapak koji se dosta lako otvori jer i ne bejaše zabravljen.Svetlost ozari despota koji tada iziđe iz tajnog prolaza i nađe se u tvrdoj riznici svojoj pod teškim svodovima nad kojima se izdizaše lepi uzvišeni dvor njegov nedaleko i od stava Save i Dunava i čuvenog trga beogradskog.Despot spusti kapak koji se u podu sa svim izgubi kad vrh njega stavi četvrtastu mramornu ploču što među ostalim takim pločama skrivaše svaki trag.Za tim poklopi velikom kupom kandilo što je gorelo te svojom svetlošću očekivalo despota koji je tuda i otišao.Kandilo se ugasi, a despot po pomrčini lako nađe vrata, iziđe, zabravi ih i slobodno pođe uza stepenice koje ga izvedoše gore u sobu gde je samo on imao pristupa i na kojoj ne bejaše prozora.Iz nje despot uđe kroz mala vrata u odaju u kojoj je često vodio tajne razgovore sa svojim ljudima.Ona je bila osvetljena i u njoj je despota čekalo njegovo drugo odelo.Brzo stavi na se znake svoga dostojanstva pa odbravi vrata i iziđe.Dvorani ga dočekaše dubokim poklonom niti ustadoše dok on ne stupi kroz redove odabranih kopljanika u veliku dvornicu u kojoj ga očekivaše od njega pozvano i iskupljeno tajno veće. U bogato ukrašenoj dvornici pružao se njenom sredinom dosta dugačak sto zastrven zastorom od ružičaste svile a okolo njega su stajale teške i velike stolice sa dubokim naslonima i ogradama s obe strane.Stolice su bile prevučene na naslonu i sedištu plavim kadivenim prevesom, debelim i skupocenim, a ona koja je stajala u začelju i izdvajala od ostalih kako visinom sedišta i naslonom tako i time što je sva bila u kadivenom prevesu, imala je još na samom vrhu naslona malu zlatvu krunu koja se lepo visila nad glavom despotovom jer je on tu sedeo.Na stolu su bili teški tučni svetnjaci sa debelim i prilično dugačkim voštanim svećama, a pred začeljem je još ležalo i veliko u zlato uvezano jevanđelje više koga se sijao opet zlatan krst s levkastom podlogom. Despotova je stolica, u začelju, bila prazna, a desno je od nje sedela majka despotova, kira Jevgenija, koja bolna i nemoćna ne mogaše još otići u svoju zadužbinu.Levo je od začelja sedeo arhiepiskop Nikon.Do Jevgenije je bila Olivera a spram nje do arhiepiskopa veliki vojvoda Radič Postupović koji se u dvoru despotovu zastao.Desno je do Olivere sedeo vojvoda Radoslav, a dva još sedišta stajahu prazna. Kad u sobu stupi despot, svi ustadoše i pokloniše se, a on pozdravivši ih Bogom priđe i poljubi majku u ruku, za tim priđe tako isto arhiepiskopu koji ga blagoslovi.Despot još pozva majku da sedne u začelje i sam je lagano namesti, pa sede na stolicu na kojoj je ona bila, a na dani znak i ostali posedaše. Arhiepiskop rukama prekrsti i blagoslovi dogovor pa onda despot otpoče većanje. Pomenu kako Bog hoće opet da kuša svoje verne ali je nada da ih neće ostaviti.Kaza kako je Vuk ostavio njega i otišao te kuje zaveru protiv zemlje i kako je prvi glasnik bila Olivera, a za tim stigoše još dva: jedan od Prijezde iz Stalaća ko]i javlja po čuvenju a drugi od jednog krajišnika. — Mi se ne smemo sad na mah uzdati u Ugarsku, jer sad idem iz logora ugarske vojske koja je na povratku iz Slavonije pala niže Fruškogorske kose očekujući brodove da je voze Budimu gde je metež i nevolja.Ja sam sam išao i video sve.Sad upravo otud i dolazim. Govor despotov iznenadi sve većnike. Jevgenija, silno potresena, sklopi ruke na prsa i šaputaše tiho molitve. Tada se oglasi Radič: — Neka visokom despotu ne muti dušu što nam sada saveznička vojska ugarska ne može u pomoć priteći.Ako ne izostane Božji blagoslov dovoljna će biti i mišica srpska da zaustavi besnu navalu i — oprostite mi jer smelo govorim — kazni izdaju. — Izdajnik je gori od drugog zlotvora, lagano govoraše Jevgenija.Zlotvoru se može i oprostiti jer je — zlotvor.Ali je od izdajnika vazda lice Gospodnje okrenuto.Spremajmo se!Ali se ja nadam da će se na pragu izdaje opet pokajnički vratiti zabludeli sin. — Bože daj! tiho progovori arhiepiskop. — Nemamo još glasnika šta je sve učinjeno i ko još uz njih pristade, poče opet despot.Ali nam se nije u mnoge uzdati.Šta smera preševski ćesar?On je prvi na udarcu.Šta smeraju moravička vlastela?Lobojević nije uz baštinu nasledio i pošteno junaštvo svoga oca.On se vazda izdvaja, smera i opet ostaje neodlučan.Možda je čekao ovu priliku.Ni Mihailo Đurđević nije pouzdan.S Nišem će biti šta bude s Preševom.Ali Stalać i Lipovac ostaće verni i kad sve dotle izda.Ne ostavi li nas Božja pomoć te se i ova nevolja srećno okonča valja mi se u zemlji boriti. Tada poče smerno zboriti Olivera: — Bog će dati — budi sveta volja njegova! — da se srećno okonča, ali lukavost turska neće mirovati.Ona je hrana duši njihovoj kad je junaštvo ostavi.Naći će ona u zemlji ovoj i posle srce poklapno za vlašću i dušu sujetom ispunjenu.I oni će rastrzati zemlju ovu i neće joj dati da se smiri.Uzvišeni despot dobro misli kad kaže da mu se posle ove vojne valja u zemlji boriti.Ali će se sreća i bolja ukazati, ne ostavi li nas sada.Drenopoljski car Musulman ima da se bori i sa svojima jednovernima.U Aziji se zacario sultan Mehmed protiv koga se bori Musulman.Ali i Mehmed ne sedi skrštenih ruku.On je opremao mlađega brata Musu i možda ga je već s vojskom iskrcao na ove strane.Musa će se ovde s Musulmanom sukobiti i opet pružiti zgode da vaskrsne snaga srpska.Vreme to nije daleko.Ali kad su srpskom despotu u njegovim vernim vezane na domu ruke, braneći od braće domovinu koju njihove nebratske ruke rastržu!Ali kad nas prati kletva!Ali kad levica ustaje protiv desnice! Uzbuđenom se veću javi prvi dvoranin, poklonivši se prema despotu: — Jedan sveti otac iguman sad je stigao i veli da mora odmah uzvišenom despotu kazati glasove koje donosi. — Odakle stiže. — S Moravice, kaže. — Pustite ga, zapovedi despot, a svi i očekivahu glase s tih krajeva. U dvornicu uđe iguman manastira Svetog Aranđela u Ozrenu, otac Makarije. Dršćući od umora i bola u duši, starac koraknu nepouzdano dva tri koraka pa stade, pognuvši se, s rukama na grudi sklopljenim. — Bog nek vam pomogne!Oprosti! jedva izgovori on pa se opet zatrese. — Kakvu nam nevolju glasiš? upita ga krupnim i zvonkim glasom despot uzbuđen i sam. Starac produži: — Pođoh da se, Boga radi, žalim despotu na silu koju nad svetim hramom Gospodnjim čini sokolački i naš vlastelin.Ali i ne odmakoh daleko od Moravice, kad na sve strane videh kako se diže vojna i četovanje, a vlastelin Lobojević razgoni sve što u manastiru ostavih i posla mi poruku da pričekam dok se vojske sukobe pa da se žalim onome koji ostane.Izdaja, kleta izdaja! — Izdajnik će izdaju krvlju platiti! gromko prozbori despot. — Dakle se sumnja naša obistinila! dodade vojvoda Radoslav. Silno potreseni i ne opaziše kako se kida život u majke Jevgenije kojoj se lice menja a duša gasi. Jaka vika pred vratima trže sve, i vrata se upola otvoriše, a otud se ču jasno: — Živ il’ mrtav pred despota! Neko gurnu u vrata jače, ona se širom otvoriše i unutra stupi uz dvoranina glasnik. — Pogiboh ali učinih što sam se zavetovao.Vojvoda Novog Brda šalje despotu poruku — i glasnik, mladić iznurena i tužna lika, pruži pismo despotu koji bejaše naglo ustao a za njim i ostali osem Jevgenije. Despot brzo kidaše zavoj na pismu i za to vreme reče glasniku: — Junače, ti si ranjen? — Već puna tri dana, oprosti, gospodaru. — — Vodite ga, odnesite u gostoprijemnicu i sva nega neka mu se učini, zapovedi despot dvoraninu koji prihvati glasnika da ne padne pa ga lagano izvede. Despot razvi list i poče u sebi čitati a u dvornici se ni dah ničiji ne ču, i sve se oči u nj upreše. Lice se u despota opet promeni i za trenutnim bledilom dođe junačka rumen sa gnevnom srdžbom. Radič, ne skidajući očiju s lica despotova, koje radi čitanja hitno napisanog lista bejaše blizo jasne svetlosti velike voštanice, na mah shvati sadržinu svega pisma po licu despotovu i desnu ruku stavivši na svoj veliki mač grčevito stegnu krstati balčak. Despot diže glavu i nešto potmulim glasom reče: — Bog i čast oružja našeg nek su nam u pomoći! Te reči u jedan mah biše svima jasne i izdadoše tajnu svega pisma.Samo Evgenija zadrhta svom snagom i odupirući se rukama o sto polagano se dizaše. — „Moćni gospodaru“ — piše čestiti vojvoda novobrdski — „javljam kako sam grad zvani Novo Brdo i njegovo bogatstvo zatvorio i kad despote čuješ da mene nije više živa pođi u Novo Brdo, a dotle ću besnu silu lomiti jer knez Vuk i Đurađ i Lazar Brankovići pođoše u Turke i s vojskom svojom i njihovom nagrnuše na zemlje naše“... S levom rukom na jevanđelju a desnom usiljavajući se da podigne krst Jevgenija, prekidajući čitanje despotovo, ciknu: — Proklet! Svi joj pritrčaše a despot je prihvati na svoje ruke. Ona se usili i ponovi: — Proklet! pa onda padajući na stolicu poluglasno opet reče: — Proklet! Stevan i Olivera padoše na kolena pored nje; arhiepiskop i iguman Makarije digoše ruke nebu u pobožnim molitvama, a vojvode nemo stadoše pored svoga gospodara, pogruženi tugom njegovom. Kneginja Milica — kira Jevgenija — izdahnu. Sa strašnom kletvom na usnama izdahnula je kneginja Milica, ona koja je i pre i kao kira Jevgenija imala samo da blagosilja.Ona je odista i blagosiljala.Kad joj je srce u grudima pucalo od bola — ona je blagosiljala oružje srpsko koje je polazilo u vojnu toliko puta; kad joj je duša od straha, straha za čast i spas zemlje, premirala — ona je blagosiljala spomene onih koji za njeno dobro padoše.Ali je takav blagoslov bivao obično ujedno i kletva za one koji ne bejahu dostojni da se on na njih rasprostre. Poslednjeg trenutka njenog života okrenuta je sudbina njenog blagosiljanja: pod teškim udarom sudbine koja joj za poslednje časove čuvaše najljuće bolje ona je klela i — proklinjući blagosiljala, onako kao što je dotada blagosiljajući klela. Kletva je pala na sina joj Vuka i unuke Brankoviće.Blagoslov je ostao na Stevanu i svima supatnicima i trudbenicima posla narodnog. Majčino je srce tada moralo prestati kucati. Uporedo sa žurenjem poziva koje je despot upravio svima pouzdanim velikašima svojim da pohitaju s vojinstvom na zakazana mesta, raznosio se glas o smrti majke njegove, kneginje i monahinje. Bila je jesen, blaga i bogata jesen, kad se zemljom, uzbunjenom i uzrujanom sa prazorja novih teških dana, kretao od Beograda ka Ljubostinji tužan sprovod tela kneginjina.Spomen na blaženoga kneza i kosovskog mučenika Lazara ponovo je oživeo u svoj jačini tužnog i dragog sećanja.Sa Milicom je zaklopljena knjiga u koju je sudbina beležila rad Lazarev i njegove dostojne mu žene i vladarke srpske. Zemlja je bila potresena i uskolebana novom vojnom koja je bila na pragu, ali se opet ništa ne desi što bi tužnu svečanost ma koliko remetilo.Narod je u čitavim zborovima ničice padao na dogledu velikog sprovoda i plačući i sam ublažavao bole i oduživao dug zahvalnosti svojoj vladarci i majci despota na koga se nove nade polagahu.Velike litije i molepstvija, vladar sa dvorom svojim, glavar crkve s episkopima, crno i belo sveštenstvo s narodom — dopratiše kovčeg do ranije spremljene grobnice u Ljubostinji i spustiše ga uz tihe bogougodne molitve i tužno brujanje zvona. Kad se grobnica zatvori, obli je despot još jednom suzama ražaljenoga sina pa se diže i iziđe da učini zavete i milostinje mnoge i bogate, a još iste je noći, ponevši sa groba majke svoje blagoslov srpskom oružju, pošao sa svojom vojničkom pratnjom Kruševcu gde je bilo zakazano glavno zborište njegove vojske. U Ljubostinji ostade Olivera s arhiepiskopom, episkopima i mnogim dvoranima, dvorankama i slugama, vršeći zavete despotove, čineći darove i moleći se Bogu na grobu kneginje — monahinje. Despot je dobro mislio kad se uzdao da će Lipovac i Stalać zadržati u najgorem slučaju Turke i njihove srpske saveznike od daljeg prodiranja niz Moravu, dokle se ne bi sva vojska iskupila. Samo i sada još bejaše velika neizvesnost: šta smera i kuda će poći ćesar Uglješa.Despot se sećaše da je u poslednjem sukobu na Kosovu Uglješa morao, zatečen nespreman za otpor, pristati uz vojsku tursku i odmetničku, pa se i sada bojaše takog događaja u toliko više što je i Uglješa otišao sa sabora beogradskog nezadovoljan.Ali se on opomenu i usluge koju mu je u istom boju kosovskom učinio Uglješa, javljajući mu za pokrete turske i pomogavši mu u odlučnom trenutku same borbe.To ga je hrabrilo. U Kruševcu je bio sabran dobar deo despotove vlastele sa povelikom vojskom i valjanom opremom.Tu je već bio i Radič i Radoslav i sve vojvode koje su posle saborisanja u Beogradu mogle misliti da će vojna ovako skoro doći.Ali tada neobično osokoli i golubački vojvoda Jeremija koji je na saboru beogradskom onako gnevno ustao protiv ugarskog prijateljstva.Njegova konjica bejaše mnogobrojna a oprema njena jasno kazivaše kako vojvoda ne žaljaše ostaviti s toga svoje riznice prazne.Dolazak ove pomoći za koju se dotle ne znađaše pouzdano hoće li veru održati i njen ulazak u Kruševac — jako razveseli već okupljenu vojsku, a vojvoda golubački pohita despotu koga zateče u kuli. Sa njim je uza stepenice Lazareve kule, idući despotu, koračalo i dete od dvanaestinu godina, crnomanjasto ali bela lika sa podužom kosom što mu ispod šlema pada i u odabranom odelu ratničkom. Kad vojvoda Jeremija priđe despotu kod koga su bile druge vojvode na dogovoru pa ga poljubi u ruku smelo i odrešito despot ga zagrli i poljubi u rame.Tada Jeremija s puno ponosa progovori: — Rekoh ti u Beogradu, zovi me da ti srce svoje predam, učiniću rado i slobodno.Ti me pozva sada na vojnu.Hvala ti!A ja ti doneh, dovedoh srce svoje.Uzvišeni despote i gospodaru, evo života mojega! Jeremija uhvati sinčića za ruku i privede despotu: — Dopusti mu prvo da ti celiva štedru desnicu, pa ga onda sa blagoslovom primi u nepobedno vojinstvo svoje.Eto ti moga Pojezde!Što imadoh — dadoh! Mladi Pojezda poljubi despota u ruku a despot ga zagrli i, potresen, poljubi u čelo, oduševljeno rekavši: — Obnavlja se snaga naše! Tako se u Kruševcu skupi vojska koja će sa despotom stati na suprot neprijatelju. Među tim skoro svakog dana stizahu glasnici koji javljahu o pokretima vojske odmetničke i turske, a Stevan očekivaše trenutak kad mu valja poći na susret njima. — Najpreči je put za njihove paklene umišljaje, govoraše despot pri jednom savetovanju s vlastelom, da se krenu niz Moravu, i tada bi nam pali u klopku jer bi ih sa dve strane stesnili Siniša iz Lipovca i Prijezda iz Stalaća.Nama bi tada ostalo da im preko visova što vode u Zagrlatu udarimo s treće strane, i onda bi beda sa zemlje naše brzo minula.Ali oni ne mogu lako tuda naići, jer bi im valjalo biti sa ćesarom Uglješom načisto.Zemlju bi njegovu tada morali pregaziti.A da ostavljaju u pozadi i uvređenoga Uglješu i Novo Brdo koje je kruna naše moći, snage i vere u nas nije tako mala pogibao da bi to činili, i ako bih ja to najvoleo.Ali oni mogu pasti prvo na Kosovo i utvrditi vlast braće Brankovića pa onda Toplicom hitati ovamo.Tada bismo drukčije stajali, i glavna bi pogibija bila u Klisuri.U svakom slučaju oni će se žuriti jer je u carstvu turskom tako potreseno, da će se morati oni među sobom klati.Ah, da je milosti Božje samo sada! Glasnik koji još istog dana stiže donese od vojvode topličkog glas, da su neprijatelji zaobišli Novo Brdo i ne kušajući da na nj udare i da su pali na Kosovo.Dalje vojvoda javlja kako ih očekuje da na njega udare i kako se ćesar Uglješa čestito poneo.On je, veli vojvoda, s vojskom svojom izišao za njima na zapadnu granicu svoga ćesarstva, prema pravom Kosovu i neprijateljstvuje im i ako se u boj ne upušta. Ti glasovi razbiše u Kruševcu svaku sumnju: neprijatelj je izabrao put za despota mnogo neugodniji — i to je zlo; ali u njegovim redovima nije i moćni ćesar — i to je dobro. Vojska se poče spremati da ide kroz Klisuru u Toplicu, a despot odmah otpravi glasnika vojvodi topličkom hvaleći ga i bodreći ga. Ali se još ni polovina pribrane snage despotove ne krete, kad stiže od topličkog vojvode i drugi glasnik a sa njim i poklisar udružene sile neprijateljske. Tvrđenje Oliverino i verovanje despotovo ispunilo se.Car drenopoljski Musulman već je morao da prenese bojište u blizinu svoje prestonice i da se bori sa svojim bratom Musom koji je iz Male Azije ovamo prešao i oglasio, i ako mlađi, svoje pravo na presto Bajazitov.Za to je Musulman morao da se požuri Drenopolju a malo za tim je poslao nalog svome veziru da se miri sa despotom.Odmetnik Vuk sa Brankovićima nije imao kud i morao je na mirenje pristati. I u Kruševcu se, među tim, želeo mir baš s toga što se očekivao trenutak turske međusobne raspre.Ali se u Kruševcu nije znalo kolika je nevolja sada onima što despotu oglasiše neprijateljstvo.Za to despot, težeći neprestano da u ovoj međusobnoj vojni ne izgubi ni jednoga ratnika, rado primi ponudu za mir, i mir se odista i zaključi između despota s jedne i njegovih protivnika sa druge strane. U Kruševac dođoše tada na poziv despotov, iz Ljubostinje Olivera i arhiepiskop Nikon. I sada despot sasluša Oliveru koja je po zloj sudbini svojoj dobro poznala prilike u Turskoj i koja je despotu proricala dan međusobne turske vojne. — Nek bude prvo volja Božja pa onda tvoja, gospodara srpskoj zemlji, reče Olivera despotu.Ako mogu još poslužiti vaskrsenju spasa pale nam otadžbine evo me voljne da gospodaru njenom i danas kažem šta slaba misao moja dokučuje.Miri se, despote.Možda bi mogao sada i pobediti.Pa opet — ko zna?Ako Bog hoće da mirom sada spase zemlju ovu a ti mira ne prihvatiš — kršiš volju njegovu.Osmanskoj sili osviću sve mutniji dani, i Gospod možda hoće da budeš grom koji će iz oblačnog neba pasti na dosadašnju snagu njihovu i razlomiti je.Miri se, i priberi snagu da to možeš učiniti. — I ja tako mislim, odgovori despot, i voljan sam podneti žrtve.Ali — — Znam.I Bog teško prašta! dovrši Olivera. Posle nekoliko trenutaka opet poče Stevan: — Još danas će stići ovamo brat — nebrat.Sa njim će doći i Brankovići.Krasan će to sabor biti ovde, u gradu u kuli Lazarevoj!Ali, Bog mi je svedok, ja činjah što sam mogao.Nekada su se ovde drukčija saborisanja činila.A sad? — I moja i tvoja mladost, brate moj, cvetala je u ovom svetom mestu.Tu nek nam nije teško i gorke čaše iskušenja ispiti! — Pio sam ih, pila si ih i ti, dobra i mila sejo moja!Ne strahujem s oskudice snage svoje da istrajem na stazi iskušenja.Ali mi teško pada što će seni blaženih roditelja naših uzdrhtati i u rajskom se spokojstvu svome prenuti, kad na ovo tle stupi nogom izdajnik njihove krvi, njihova mleka. Olivera pogleda bratu u oči, pruži mu ruku koju Stevan prihvati, i prozbori: — Ti si Lazarev sin! Za tim spusti glavu bratu na grudi i proplaka. Stevan je blago podiže i tešaše. — Drugi dan su došli Branković Lazar i knez Vuk sa dobrom pratnjom. Te je večeri bio zajednički dogovor obeju strana o pogodbama mira a sutra dan rano s jutra poče arhiepiskop službu u malenoj crkvi Lazarevoj. Sa srdžbom i bolom u duši odstojaše svetu službu despot i pouzdani stubovi njegovog despotstva a uz njih Lazar i Vuk, prvi oholo i prkosno a drugi zbunjen ali i sam odlučan. Posle svega odoše u dvornicu Lazareve kule gde arhiepiskop pročita na pergamentu ispisane utvrđene pogodbe.Po njima se priznaje država Đurđa i Lazara Brankovića koju sada drže i koju je njihov otac Vuk držao.A knez Vuk Lazarević dobija, sa stolicom u Kruševcu, Rasinu, Ibar i despotov deo Kosova.I Vuk i Brankovići su, po ugovoru, prema despotu slobodni i samostalni. Kad pročita, arhiepiskop pozva despota, i Stevan priđe stolu na kome je meću voštanicama stajalo jevanđelje s krstom, spusti ruku na jevanđelje i progovori: — Bog mi je svedok — ali pristajem! Prekrsti se, poljubi jevanđelje i odstupi. Arhiepiskop pozva Vuka i Lazara i oni se zakleše. U trenutku kad je Vuk digao ruku s jevanđelja i prekrstio se, u dvornicu stupi Olivera u crnom odelu i s prekaljenom tugom na licu, pa stavši prema despotovoj i protivnoj strani jakim ali tužnim glasom progovori u nemoj tišini pokazujući prstom na Vuka i Lazara: — Sve podeliste, tek proklestvo ne!Ono je samo vaše! Nemirna duša Lobojevića planu na glas da su knez Vuk i Brankovići digli pokret protiv despota.Taj trenutak on i iščekivaše i, ne razmišljajući dalje, hoćaše da tada u mah svrši sve svoje umišljaje. Tada vide koliko bi mu dobra donelo da je blago koje tražaše već dograbio.Zato navali da ga što pre nađe, a kad mu s toga valjaše kidati i s igumanom Makarijem on oporo svrši i taj posao. Okupivši koliko je više mogao vojske u svoj grad, Lobojević posla glasnika Vuku, javljajući mu da je gotov sa svojim ljudima i da se odmetnuo od despota. Vuk je na njega pouzdano računao, pa mu odmah odgovori da ostane u Sokocu i da čeka kad oni s vojskom, svojom i turskom, udare niz Moravu, da im se pridruži onda kad im njegova pomoć bude najviše zatrebala. Lobojević tako i učini. Bovanski pak vlastelin Mihailo Đurđević dobi poruku i od odmetnika i od despota.On okupi vojsku ali ne davaše od sebe nikakva glasa ni jednima ni drugim, već očekivaše šta će dalje biti. Kad je u Kruševcu uglavljen mir između despota i odmetnika knez Vuk zahtevaše da despot da reč kako će sve predati zaboravu i kako se despot neće svetiti onima koji uz Vuka pristadoše a koji opet ostadoše pod vlašću despotovom. Teže bejaše despotu to obećati jer mu bejaše teško učiniti, kipeći gnevom na nevernu vlastelu svoju.Ali se nađe da i taj zahtev zasada treba primiti. Tako Lobojević i Đurđević ostadoše na svojim mestima i posle kad se mir utvrdi, i ako je sada njihov položaj bio svakome jasan. Janko Uglješić, kao što je poznato, vođen željom svojom banu jedne noći u Vrmdžu, jako uzbuđen.Njegov dolazak bi baš onda kad je Marini, iz njenih razloga, samo mio mogao biti. Ali se Janko još i ne dotače lepo ruke njene a već je morao odlaziti.Ustopce je za njim došao u Vrmdžu i glas o strašnoj međusobnoj vojni koju započinje knez Vuk sa despotom. Marina je znala šta je Janka u Vrmdžu dovelo, ali za ovaj mah Janka spase sam slučaj i oštro osećanje dužnosti njegove. Pod vidom sklanjanja od nepogode bio je Janko jedne noći gost u Vrmdži, a kad je zazorilo oprostio se sa domaćicom kojoj nije stigao ni u oči da pogleda jasno i ako mu ruka njena tako dugo ostajaše stegnuta u njegovoj ruci na rastanku. Ipak je time bio led prosečen. Vojvoda lipovački, Siniša, i u ovaj mah osta na visini pouzdanog krila despotovog. Primivši od despota glas o odmetništvu i zapovest da s vojskom svojom bude gotov u svako doba, Siniša ne trenu dok ne učini sve što mogaše. I tako spreman očekivaše nove zapovesti despotove, a sam među tim gledaše da razbere što može više i da despotu javi.Znajući dobro ko mu je u susedstvu, Siniša ne skidaše oka s Lobojevića i prevrtljivog Đurđevića, držeći ih tako neprestano u škripcu. Sve se ove vojvode ipak mirno sastaše još jednom u niškom gradu.To je bilo kad je tuda prolazila žena zetskog gospodara Đurđa Sracimirovića Balšića Jela. Žudeći da pohodi grob svoje majke Milice — Jevgenije, plemenita je gospođa zetska tužno ali strpeljivo očekivala doba kad će se moći krenuti u zemlju detinjstva i mladosti svoje.Ali to doba ne dođe tako brzo.Moralo je da prođe više od dva meseca dok je gospodar Đurđe uredio svoje poslove na severnoj granici zetskoj.A za to doba mudra Lazareva kći ne mogaše misliti da ostavlja svoju drugu otadžbinu Zetu.Istom po svršetku tih sporova u čije je tajne i razmršaje bila posvećena i zetska gospođa, mogaše Đurađ opraviti svoju ženu sa dostojnom opremom u pohode njenom bratu despotu Stevanu. Gospođa se Jela krete iz Skadra, i dobro poznatim trgovačkim putem doputova do Kosova gde je dočekaše starija joj sestra Mara i njeni sinovi Đurđe i Lazar.Jela se malo pozabavi u njih pa pođe preko Preševa i onda niz Moravu kroz ćesarstvo Uglješino.Govorilo se tada da je zetska gospođa teško ukoravala i Maru i njene sinove za poslednji njihov pokret, i da joj s toga ne bejaše milo ni njihovo gostoprimstvo koje joj oni odista preobilato ukazivahu valjada da time utvrde bolje veze sa Đurđem Balšićem. U Preševu dočeka Jelu ćesar Uglješa sa svima častima koje mogaše zetskoj vladarci ukazati stari ćesar. Uglješa se za tim krete sa njom i praćaše je duž svega ćesarstva svoga s poslednjim odmorom u Nišu. Tu iziđoše da se poklone gospođi sva okolna vlastela, ali se u punom sjaju svoga bogatstva nađe u Nišu i vrmdžanska gospođa Marina. Marina je preko Ariza već počela saznavati što je imala čuti a što je nerado čula.Ona je već utvrdo znala za želje koje postoje između Siniše i Zlate, niti joj ostade sakriveno i nepoznato da je ona ostavljena sama sebi, svome delu i svojoj borbi. Ali ona sada ču što ne slućaše a što joj je možda moglo dobro doći u njenim namišljajima. Kad dođe vreme da Marina može ponovo prići gospođi Jeli i sa njome govoriti, Jela joj reče nešto za šta ne mišljaše da je kakva tajna ili od značaja. Zadovoljna hvalom kojom njenu rođenu zemlju, sada despotstvo, obasipa vojvoda Siniša, Jela hvaljaše nekadašnjeg svoga krajišnika Marini i pričaše joj tužnu sudbinu njegove majke, nekadašnje verne druge Jeline. U severnoj je Albaniji živela bogata i poznata vlasteoska porodica Vojvodići koja je od stara zemana bila u krvnoj omrazi sa još bogatijim domom Topija, dračkih gospodara.Ali dom Vojvodića osta na jednom izdanku, na mladom vlastelinu Jovanu Vojvodiću koji se dragovoljno potčini zetskim gospodarima Balšićima baš pred krvavom bitkom na Vojuši gde će poginuti Balša Balšić koji je držao u tamnici svoga sinovca, današnjeg gospodara zetskog Đurđa Sracimirovog Balšića.Time Jovan Vojvodić navuče na se još jaču mržnju Topija koji na nj povedoše Turke.Nenadnim napadom, kad ni zetski gospodar ne mogaše pomoći, osvoje oni grad Vojvodićev, čestiti Jovan pogine a njegova se mlada žena Jevrosima spase u zetske strane, ali joj ne bi života.Presvište od tuge za svojim vojnom i — teške žalosti! — za detetom koje im nestade u groznoj noći turskog napada.To je bilo muško detence od pet godina koje više ne vide majke svoje.Ali na dve godine posle smrti dobre žene i majke dođe zetskom gospodaru jedan duhovnik i reče mu: „Gospodaru svakog me časa može pozvati Gospod sebi, a ova sirota (i pokaza na detence koje je sa sobom doveo) ostaće a da ne zna nesrećne ali slavne svoje pretke.“ I tada pričaše duhovnik kako mu je od dobrih ljudi dovedeno to dete odmah po onom napadu turskom, i da je ono poslednji izdanak loze Vojvodićeve.To dete osta u dvoru Đurđevu.To je vojvoda Siniša Vojvodić, ali je njegova sudbina ostala nepoznata drugima.Za nj ne zna ni rođeni brat njegove majke — čelnik Radič Postupović. To sada saznade Marina... Dan se klonio kraju kad Marini dođe njena dvorkinja — nekadašnja Vijorika — u odaje koje je u kulama grada niškog kao gost ona dobila. Vijorika bejaše malo zbunjena, možda i poplešena. Marina poznade to pa je zapita šta joj je. — Učinih nešto, a ne znam je li po volji mojoj gospođi! odgovori Vijorika. — Govori šta? — Vlastelin sokolački nagoni me da spustim u pehar vina mađije — možda je otrov? — i da tim poslužim onoga koji bude sa ovdašnjim gospodarem sedeo u njegovoj odaji kad mi vina zatraži.Ja tako učinih, jer znam da je on prijatelj moje gospođe.A taj što primi, u veselom razgovoru i ne sluteći, pehar, bejaše vojvoda lipovački. — Nesrećnice! ciknu Marina, a Vijorika zadrkta.Gde su? — U kuli tamo, pokaza Vijorika.Docne je. — Ali Marina već ne ču poslednje njene reči.Brzo slete niz stepenice i u tren oka bejaše tamo. Razdragan srećom što se mogao pokloniti svojoj gospođi Balšićki i pri pomisli na sreću kojoj se u duši nada i pri pogledu na mesto gde se nalazi — Siniša držaše pehar u ruci. — Za čast previsoke gospođe Jele! viknu Janko i kucnu peharom. — Za čast i slavu! oduševljeno prihvati Siniša i diže pehar — kad unutra ulete Marina i zgrabi Sinišu za ruku. — Ne! pisnu pa drugom rukom iskrete pehar.Ne! obmana je, prevara, otrov! Siniša začuđen gledaše Marinu pa Janka. — Varka? reče Marini. — Istina! odgovori ona brzo... Za tim je Siniša s Jankom čuo kako je Marina saznala da se ovde pletu neke zamke i kako je pohitala da ga spase.Toplo joj zahvali, ali joj još milije bi što ču da će doći da u njenom domu ispije bezbrižno pehar vina. — Pa svet je opet mio! odazva se neki glas u duši Marininoj. Siniša je održao svoje obećanje i pohodio Marinu u njenoj Vrmdži.To je bilo naskoro posle ispričanih događaja, kad je išao u Svrljig kao despotov poslanik do Hamze bega, koji je po poverljivom svome čoveku dostavio despotu da bi se u povoljnom slučaju mogao izmiriti sa njime i odvojiti se od cara drenopoljskog, ma ko bio na prestolu.Hamza tražaše od despota uverenja da će mu kraj koji beg sada drži ostati sačuvan i u prijateljstvu despotovu.Despot je to rado hteo čuti, pa je opremio svoga pouzdanog vojvodu Sinišu da se tiho i nečujno sastane sa Hamzom i da mu može dosta obećanja u ime despotovo dati.Takom baš načinu putovanja zgodno dođe da se ne obiđe ni Vrmdža odakle se može Siniša zgodnije dohvatiti puta za Svrljig i deo Timok. Marina rado dočeka i predusrete Sinišu.Činjaše joj se da ipak nije u svetu tako teško živeti kao što joj je ponekad izgledalo.Ali Siniša, otvoreno izjavljujući da dolazi zahvaliti Marini i da u domu njenom slobodno ispije pehar vina, ne sakri da mu je žao što ne može dugo ostati u gostoljubive domaćice.To kao da žacnu Marinu i ona strepljaše da joj i ova prilika ne izmakne učiniti sve što može za sebe. Zato, kad joj u odaji njene kule na pogledu lepe ravni moravičke Siniša reče kako u ovoj lepoti i mora cvetati samo tako milo cveće, Marina stavi sve na kocku i isprekidanim govorom otvori dušu svoju Siniši. — Zamka se plela i dobro splela oko tebe da joj ni tvoja viteška snaga ne mogadne izbeći, reče Marina Siniši i ustade sa stolice. Jedva savlađujući uzbuđenost svoju, Marina pogleda punim žarom svoje žudnje Sinišu koji se još ne nadaše svemu što dolazi već stajaše do prozora i slušaše njene reči. — Ja spasoh tebe, vojvodo, i možda time ubih sebe. — Gospođo, ne razumem tvoje reči, trže se Siniša. — Teško mi je reći, jer su reči lake za tegobu duše moje, ali čuj me, vojvodo.Ima jedno sunce koje je tamu što je bila nastala u životu mome razgonilo, jer je sinulo neobičnim sjajem.Ima jedno nebo koje mi se vidi vedrije i lepše i u kome mi se ukazuju puti za večno ali zemaljsko blaženstvo.Vojvodo, ja te spasoh jer te volim! Siniša se prenu, jer to ču u trenutku kad i sam baš pojmi na jedan mah šta Marina hoće da mu kaže.Njena ga ispovest iznenadno zateče i on oseti kako je i sam uzbuđen. — Siniša, ja tebe volim! ponovi Marina i savladana osećanjem i uzbuđenošću drhtaše kao list koji se sprema da sa grane za vetrom poleti. — Ti si moja izbaviteljka, pribra se Siniša i prihvati joj obe ruke koje mu je ona pružila.Tebi hvala što sam danas živ! — Neću tako.To je malo.Živ si što si mi drag, što bih i ja s tobom oči sklopila. — — Ah, al’ da si znala. — — Znala sam, znam, i opet ti moram reći.Znala sam da se drugi život nada da ga ti usrećiš, znala sam da i sam možda ideš na susret tome, ali zar sam mogla drukčije?Danas ne bi ti bio živ ali ne bi ni mene bilo.A ona?Ko zna. — — Ne, nemoj to govoriti. — Hoću jer moram.Ona te voli, ali njena ljubav nije moja ljubav, njena ljubav greje ali ne sagoreva kao moja dane života ovoga. — Dadoh reč. — — Uzmi je natrag. — Ne mogu. — Uzmi je natrag.Našoj sreći tada ne stoji ništa na putu.Siniša, ja ću tvoju ljubav zaslužiti! — Dobra gospođo! reče joj Siniša opet zanet njenom uzbuđenošću. — Ako je malo — evo! i Marina kleče pre no što je Siniša mogaše pridržati. — Ne diži me dok mi ne kažeš reč koju očekujem i koja me može usrećiti. Sa bačenom kosom niz leđa svetlo-rumena lika i sjajnih plavih očiju koje kazivahu jačinu njene žudnje, i grudi, punih grudi koje se ljuljaju kao uskolebano more — Marina u trenutku zaljulja stalnost Sinišinu, prikupi k sebi ruke koje bejahu u njegovim rukama te čisto priđe bliže Siniši. On zausti da joj, uzrujan pa i sam rumen, odgovori ali mu pogled padajući na oči Marinine, smotri u ikoni na zidu krin i ljiljan — nevinost — u ruci Bogomatere pa kad ona strasno, stežući mu ruke, gotovo prošapta: — Uzmi reč natrag! on joj, izdržavši borbu osećaja, pribrano odgovori: — Ne mogu!Ne mogu i — neću! Marina skoči kao ranjeno zvere: — Ah! Ali je snaga izdade i ona se, gotovo nemoćna, spusti na stolicu a glava joj klonu na mišicu leve ruke koja se na zid oslanjaše. — S Bogom, dobrotvore i zlotvore moj! dosta glasno reče Siniša i iziđe brzim koracima. Odjeci njegovih koraka niz kamene stepenice bili su se već sa svim izgubili kad Marina dođe sebi i vide da su joj na očima bile provrele suze teškog očaja.Osta još malo tako, misleći o onome što se sada zbi, pa onda ustade, bleda ali stroga lika, i baci pogled po odaji oko sebe, pogleda na mesto gde je bila klekla pa se malo strese i poluglasno prozbori: — Dosad dobrotvor, odsada samo — zlotvor! Još toga je dana pouzdani konjanik poneo od Marine pismo ćesaru Uglješi.U pismu Marina, podsećajući Uglješu ko je bio i koliko je za njega učinio njen pokojni gospodar Ban Krajinović, kazuje Uglješi ko je Siniša i čijeg je roda pa ga opominje da se čuva nove zamke koju mu Radič Postupović tako vešto spleće. Ćesar se silno iznenadi, gnevno je zadrhtao i pošao iz Preševa u Niš.Na putu ga sretne poruka od despota da bi svi trebali da se nađu na strani Muse, mlađeg brata cara Musulmana koji ih poziva da sa njim u savezu obore cara drenopoljskog. Možda je Hamza beg bio pokoleban pojavom Musinom, tek Siniša ne mogaše sa svojim poslanstvom uspeti te se vrati brzo natrag.U Lipovcu već zasta poziv despotov za vojnu u savezu s Musom.Još je uspeo da ode do Niša ali — zalud.Samo mu stari dvoranin jedan koji je znao tajne svoje mlade gospođe Zlate mogaše reći toliko: da je ćesar naredio svaku opreznost prema lipovačkom vojvodi, da je Zlata dugo plakala i molila se Bogu i da su svi otišli nekuda. U tom je stigla do Stalaća i vojska despotova kojoj se imao i Siniša sa svojima pridružiti. Docne je bilo za svako dalje razbiranje i Siniša pođe na krvavo razbojište sa krvavom i teškom ranom na srcu svome. Daleko tamo na domak Carigrada pripremale su se odsudne bitke između dva cara turska dva brata rođena.U taboru jednog od njih stekla se bila i vojska srpska sa svim glavnijim vojvodama svojim i sa glavarima razdeljene zemlje srpske: despotom Stevanom, ćesarom Uglješom knezom Vukom i braćom Brankovićima.A na domu ostade mir ali i strepnja za ratnicima koji vođeni zlom sudbom svoga roda ne mogu se ni odmoriti čestito u domovima svojim. Tako se stiša i u gradu Bovnu, kad vojvoda Mihailo Đurđević ode na bojište.U gradu je bila potpuna tišina pa ju je tek pokadšto remetio žagor koji bi se na trgu podigao.Ali i on, takav kakav je, kazivaše jasno da je ratno doba, jer niti bejaše na izbor kuplje za prodaju ni obilatih kupaca da je kupe. Mala i pogotovo neznatna posada koja je mogla u gradu ostati držaše grad bodro i na oprezi, niti se velika vrata mogahu na bedemima videti otvorena ni most preko rova spušten.A koliko je bilo potrebno za običnu vezu među gradom i podgrađem moglo se s manje truda proći malim vratima pored ozbiljnog stražara. U gradu je ostala i gospođa vojvode Đurđevića a uz nju i — Zlata koju je Uglješa, polazeći opet tako hitno na vojnu, ovde sklonio. Prošlo je već bilo prilično vremena od kako je Zlata u Bovnu, kad, u tuzi svojoj zažele društvo već ranije pomenute Branke poćerke bovanskog carinika Marka. Videla je Branka kad je Zlata došla s ocem svojim u Bovan, videla je kako se ćesar sam vratio bez kćeri, čula je da je u gradu neka mlada vladika — i znala je da je to sestra tek u snu slobodnije pogledanog Janka Uglješića. Sirotoj devojci nije bila prvina ići trgom, gledati svađu pa i boj, obilaziti okolinu, pa je i u grad gore toliko puta odlazila.Nevoljom više puta nagnata da se smela pokaže, očvrsnu i slaba devojka i duhom i telom, čemu se stari carinik iskreno radovaše. Jednog dana uđe Branka u grad i zaiska da je puste pred gošću — Zlatu, noseći joj velike nize planinskih jagoda. Od tog doba Zlata tražaše i sama Branku, i njena dobra duša zavole ovu sirotu i od neznatnoga roda devojku. Koliko je puta Branka porumenela u licu kad Zlata spomene svoga brata; koliko se puta pobojala izdaće je srce koje tako jako počne da kuca; koliko li je puta Zlata svoju prijateljicu čudno gledala kako se sama sa sobom bori da tajnu sakrije! Zlata je posle nekog vremena kazala Branci svoje doživljaje, tužila se na sudbinu i zajedno su oplakale poslednji događaj. — „Ja znam, kćeri,“ tako mi je rekao otac kad smo hteli ovamo poći, „da si ti uverena da bi te tek Siniša, vojvoda lipovački, srećnom učinio.I ja sam tako mislio i ne bih se mnogo ustezao dati svoj blagoslov.Ali je on roda koji je za naš dom pogibaon.On nam više neće praga prekoračiti.“ Jadajući se tako Branci, Zlata se tužaše da ništa više nije saznala za Sinišu niti mu je išta mogla poručiti. — Ko zna da li neće on sve to meni u greh upisati!On me sad možda mrzi i naziva neverom! Tešeći je koliko je i čim je mogla, Branka jednom povede Zlatu naniže preko trga u klisuru pa onda u razgovoru pođoše uz Moravicu, zalazeći u poznatu klisuru, kroz koju se tako dugo probija Moravica. Branka dosta vešto skakaše s jednog kamena na drugi, vođaše Zlatu te joj pokazivaše špilje gde se rakovi zavlače, pričaše o orlovima koji preleću krševe i o mnogim mlinovima koji tu blizo počinju na Moravici i traju, učestani, duž cele klisure. Tako dođoše do prve brane, zasnovane debelim balvanima više kojih se u dva-tri reda izdižu među koljem prepleti s obe strane zasuti krupnijim kamenjem.A kad već bejahu tu, Branka pozva Zlatu da vide i prvi mlin. Zlata bejaše već dosta voljna i razgovorna, te rado pođe sa Brankom i dalje. Pred malim ali od jakih brvana srezanim mlinom nad kojim se izdiže krov od krovine gorela je vatra a na kladi je do nje sedeo mlinar i dosta glasno razgovarao sa — Arizom.Kako je čičica, mlinar, bio gluv, pomagao se rukom praveći od nje levak kod uveta kojim se na svaki govor Arizov okretaše k njemu i ponovo zapitkivaše.Starac se nije Bog zna od kad nikud makao odavde pa mu sav svet bejaše ono malo pomeljara što se ka njemu navrnu.A od nekog mu vremena češće svraća i Ariz pa biva da tu i zanoći. Baš uz mlin podiže se velika i stara račvasta vrba te nadvišujući mlin stoji kao zaštitnik više njega.Ali se i ona gubi prema stranama ove, ovde dosta tesne, klisure i izgleda kao znak za one, koji imajući u mlinu posla silaze sa glavnog puta, što se vije povrh leve strane klisurine, pa se spuštaju uzanim i malo udesnim putem niza stranu u samu Moravicu i preko nje stižu u mlin. Kad opaziše Zlatu i Branku, obojica se naglo digoše.Mlinar poznade da su iz grada, kome i mlin pripadaše pa ne znajući šta da čini uđe u mlin a Ariz se uputi za njim. Zlata i Branka stigoše do mlina, Branka zakuca na vrata pa ih onda sama otvori.Mlinar se malo pomete ali opet skide kapu i pokoran stade pred njih. — Pomozi Bog, čiko! pozdravi ga Branka. Čiča diže ruku da je metne na uvo, ali se priseti da ne treba, zbuni se pa lagano, razvlačeći, odgovori: — Okreće se, okreće! — Ima li dosta posla? opet upita Branka. — Ako, ako! odgovori čiča. — Dobar je siromah, ali ne čuje, reče Branka Zlati koja blagim pogledom čisto željaše pomoći starcu. Za tim Branka reče mlinaru: — Dobra je naša nova vladika! i pokaza rukom na Zlatu. Starac razumede i progovori: — Bogu hvala! —Njen je roditelj veliki ćesar Uglješa dodade Branka. Starac i to ču, ali ne znađaše šta će drugo reći već ponovi: Bogu hvala! Ariz se koji dosad stajaše u dnu mlina i neugodno gledaše devojke, prenu i steže obe pesnice. — Sad je gotovo! odjeknu mu u duši, i on više ne skidaše, u potaji, očiju sa Zlate. Devojke se malo posle kretoše preko reke i uz onaj put što ide mlinu iziđoše na glavni put kuda će vencem ozgo pravo u grad Bovan.Sa njima iziđe naviše i mlinar pa se onda vrati mlinu, a devojke pođoše gradu u veselom razgovoru. Ali ih nedaleko od grada očekivaše u zasedi Ariz. Čim su se iz mlina krenule, Ariz odmah pohita poznatim mu stazama i prolazima da ih na putu presretne, ali strmenita oseka ne davaše mu izići na put nigde pre već tek blizo grada. Skriven pod divlju vrežu što se ispela oko jednog izdanka više omanje stene, Ariz stajaše na samom obronku i čekaše njih.Srce mu od umora naglo udaraše a u ruci mu stajaše njegov pouzdani nož. Malo za tim ču da neko ide i poznade da su one.Pripravi se i kad, idući putem što tuda savija i malo dole koso i prema Moravici pada u podgrađe, naiđe Zlata, koja je išla napred, iskoči u jedan skok pred nju Ariz na je levom rukom zgrabi za njeno desno rame. Zlata ciknu i nesvesna se povede da padne. U Ariza zablista nož. — Tat! ubica! viknu Branka, pa, i sama preplašena, izmahnu rukom i kako je išla nekoliko koračaji za Zlatom pusti iz ruke kamen koji zviznu Ariza posred čela. Ariz jeknu i ode strmoglav s obronka dole u krš; nož mu osta gore, a Branka priskoči i pridrža Zlatu. Prvi glasnik sa bojišta na kome se sudaraju Bajazitovi sinovi da odluče na kome je od njih carstvo bio je blagorazumni i pouzdani vojvoda Radoslav. On ode Oliveri u Beograd kuda se nadaše zateći ili preuhitriti te dočekati despota. Došavši, Radoslav odmah pričaše Oliveri krvave događaje. — Bilo je kao što si, previsoka gospođo, predviđala i očekivala, govoraše Radoslav.Bajazitov sin Mehmed stvori posla svome bratu Musulmanu, caru drenopoljskom.Tako je, valjda, sam Gospod hteo, da se i oni počnu među sobom krviti.Musulman ne dade Mehmedu mirno carovati u aziskim stranama, već mu htede zagorčati i oduzeti zemlje te posla na njega vojsku.Ali ni Mehmed ne skrsti ruke, već podgovori najmlađega među braćom, Musu, da ide u grčke, drenopoljske, strane i da satire Musulmana.Musa, ljuti Musa, uze vojsku i bogme dođe.On još pozva, kao što znaš, i visokog despota i kneza Vuka i Brankoviće i ćesara Uglješu pa i vojvodu Bogdana, južnog gospodara.I oni odoše, jer despot držaše da je dobro što se zlotvori među sobom kolju, a Vuk i Brankovići — he, ko zna šta li oni misliše! — Ali i Musulman se ne dade lako.On se sprijatelji i učini zavet sa carigradskim carem.I vojske, bogme dve silne vojske, stadoše jedna prema drugoj. — Ama rekoh za kneza Vuka i Brankoviće!Ti već znaš kako su prošli.Božja volja... — Stigla ih kletva! bolno ali mirno progovori Olivera. — Knez Vuk sede i napisa pismo caru Musulmanu i nudi mu se da opet budu prijatelji.Ali to pismo ne ode kome je namenjeno već Musi, ljutom Musi, pade u ruke.To je bilo baš u oči boja.Zovne Musa despota pa mu reče, a oči mu sevaju od ljutine: „Kad se vratiš, sve što je sad tvoga brata nek bude tvoje; ja ću njega da pogubim jer sam uhvatio njegovo izdajničko pismo.“ A dobra se duša našeg despota opet sažali na brata i odgovori ga u Muse i podveza se za njegovu vernost.Nego Vuk baš učini što je naumio, i još iste noći sa svojima i Lazarem Brankovićem prebegne Musulmanu.Sutra dan je zorom počela krvava bitka.Što ću ti govoriti za despota i za nas!Vojska cara drenopoljskog ne mogaše da se održi.I despot i čelnik Radič i ćesar Uglješa i vojvoda Siniša i drugi naši razneše je na svojim mačevima kao vetar dim što raznosi.Ali, to ne bejaše naša krivica.Musulman zađe za leđa i razbi ostalu vojsku Musinu.Musa uteče u balkanske gore a despot sa svojima i ćesar Uglješa odoše u Carigrad.I tu car Manojlo lepo primi despota, i ponovo ga venča vencem despotskim, jer je govoraše, onaj prvi venac dobno ne od njega, cara, već od njegovog namesnika dok je car daleko morima putovao.Odatle se na dobrim korabljima krenu morem, i despot reče da će pohoditi vlaškog vojvodu Mirču i sa njim se dogovoriti, pa onda doći ovamo. — Ali se knez Vuk i Lazar pobojaše da im despot ne uzme zemlje, pa poiskaše od Musulmana vojske da oni pre osvoje i sve despotstvo.On im dade, i oni tako i po drugi put pođoše sa turskom vojskom protiv despota.Ali ni Bog ne prašta uvek.Naiđu oni na Musu koji ]e opet prikupio poveću vojsku.Musa ih razbije i obojicu uhvati.„Kako da mu sudimo?“ pitaše Musa svoje ljude, pa kao zver riknu na Vuka.Teško bejaše to gledati onima koji zajedno s Vukom dopadoše ropstva a još imađahu pri sebi skrivena oružja, pa se za nj i mašiše.Tada Vuk reče: „Skrivio sam Gospodu, nek bude volja njegova!Budite mirni!“ Kao da to dirnu malo i ljutoga, bez srca, Musu, te se uze za časak premišljati.Tada povikaše gnevno njegovi verni i upraviše mačeve na Vuka: „Da on nije u Carigrad pobegao, mi bismo doista pobedili; pogubimo ga!“ I pogubiše ga, gospođo, a ljudi dobre duše i našega zakona uzeše ga i pogreboše u šumi tiho i nečujno... Posle malog ćutanja Radoslav opet nastavi: — A na pet dana za njim izgubi tako isto glavu i Lazar, jer Musa opet izgubi bitku i opet se na njemu htede osvetiti. — Ja sam po zapovesti uzvišenoga despota ostao u Carigradu da na sve to motrim i da mu o svemu glasove donesem.Krenuo sam se otuda sa ćesarom Uglješom i Sinišom i ostalima koji ne odoše sa despotom, i mišljah da ću despota ovde već zastati. Posle ovih događaja Radoslav nije dugo čekao, i despot je stigao iz Vlaške izišavši u Golupcu na svoju zemlju. Ali je pred despota izišlo u doček i novo iznenađenje: Musa kuca na granici despotstva na vrata i traži od despota gostoprimstvo i prijema. Despot pohita i sastane se sa Musom koji ponovo utvrdi sa despotom zavet i vrati se natrag. Tada despot zauzme Vukov deo njegovog despotstva i stvori celinu kakva je bila pre Vukova odmetanja. Musa među tim nenadno osvoji Plovdin a posle nekog vremena napadne i na Drenopolj.Kad Musulmana izdadu njegovi doglavnici, on napusti prestonicu, Drenopolj, i počne bežati ali ga Musa uhvati i udavi. Na prestolu se drenopoljskom tada pojavi pobedilac Musa. Dok su se ti događaji zbivali, despot Stevan obiđe svoje despotstvo a naročito zemlju koju je za kratko vreme držao Vuk, naređivaše, kažnjavaše i praštaše. Naposletku se poduže zadrža u svojoj novoj zadužbini Resavi. Na desnoj obali reke Resave, između brda Maćije i Pastorke u tišini se naglo podizala najveća zadužbina despotova koja je zajedno sa tvrdim gradom okolo nje nazvana Resavom.Namenjena Svetoj Trojici, zadužbina se radila tako da je i po veličini i po sjaju imala biti jedna od najlepših vladalačkih srpskih zadužbina. Sad pade tu despot koliko da vidi rad toliko i da dušu svoju okrepi gledanjem novog hrama u kome ima da se slavi ime Božje i da se dela za očnji vid naroda njegovog. Konstantin Kostenski bejaše u poslu za sve to vreme kao zastupnik despotov, savetujući se sa protomajstorom i upravljajući sa svoje strane poslom. Uporedo sa hramom podizao se grad sa dvanaest visokih kula od kojih je svaka bila namenjena unapred svojoj upotrebi. Despot, spasavši i u najnovijoj buri korabalj svoga despotstva, bejaše sada zadovoljan pri pogledu na ove građevine. Blago se veče poslednjih letnjih dana spuštaše tiho i nečujno, ali već u prvom sumraku vide despot kako se sjaj njegove zadužbine uspešno bori da se otme, mraku pa razdragan reče Konstantinu: — I još će bolje zasjati!Ti ćeš obići i Grčku i mora grčka i nabavićeš utvari i ukrase za ovaj hram.Popisaće se kako nijedan dosada.U njemu ćemo, ako da Bog, odslužiti prvu službu obnovljene snage i veličine srpske! Bogomolja — manastir Svetog Aranđela u krševima planine Ozrena — gotovo je sa svim opustela od kako je vlastelin sokolački Stevan Lobojević počeo nasilno goniti ljude sa svoga vlastelinstva da kopaju na mestima za koja je držao da su sakrovišta ranije zakopanoga blaga pređašnjeg bovanskog vlastelina Vlatkovića.Breg koji se izdizaše više samog hrama bejaše znatno potkopan na nekolikim mestima.Kad iguman Makarije htede stati tome na put, dođe u sukob s Lobojevićem I igumanu tu više nije bilo stanka.Otišao je da se tuži despotu.Stari iguman osta slab i nemoćan u Beogradu, i predade svoj duh Gospodu, niti dočeka da vidi svetu obitelj spasenu od zlovolje nedostojnog gospodara sokolačkog. Ali, zauzet vojnom uz odmetništvo Vukovo, i Lobojević za neko vreme zaboravi traženje podzemnog blaga.Sad kad je stigao iz vojske Musine, po povratku i ostalih vojvoda i vojske srpske on opet smišljaše da pokuša još jednom svoj posao na koji je već toliko svoga novca potrošio. Baš kad je o tome mislio, raspitujući za raskovnik, dođe mu u Sokolac Ariz. Lobojević znađaše da od njega može što više saznati o svemu što se ovde zbivalo za vreme vojevanja, pa se sa njim izdvoji i u osami, u svome gornjem gradu, raspitivaše Ariza. Ariz mu kaza sve što zna, što je video i čuo, ali se tužaše da je zlo prošao kad je hteo ispuniti volju gospođe vrmdžanske.Pričaše šta je od njega zahtevala Marina i kako je obilazio zamke i gradove pa je čak i do Preševa odlazio, tražeći Zlatu.Za tim kaza Lobojeviću kako je bio sa svim blizo svoga cilja ali kako umesto Zlate umalo sam nije glavom platio. Lobojević planu i poteže mačem u jarosti.Ariz se, ne znajući šta je u stvari, ukloni ispred gneva njegovog, a Lobojević stade pretiti Marini.Dođe mu na um, kako bi Siniša, koga se Lobojević najviše bojao u svojim smerovima, već odavno bio pokojnik da nije bilo Marine.Tada mu ona pokvari sve što je bio trudno smislio i za što je bio već našio u Vijorici pomagača.Sada mu Marina po drugi put hoćaše namere pokvariti.On se, među tim, sad posle ove vojne nadaše više no ikad da će biti zet ćesara Uglješe, jer je znao i video da meću Uglješom i Sinišom nema više onih veza. Njegova odluka bi brza: raskinuti s Marinom i nje se čuvati. — Sa vojne se vratio doma bovanski vlastelin Mihailo Đurđević bolan i prebolan, i Siniša ga doprati do Bovna. Tu se Siniša vide sa Zlatom i slobodno joj pruži ruku koju Zlata plačući prihvati i pade mu na grudi. Kad je Zlata ispričala Siniši šta je i koliko je znala o tome što je ćesar Uglješa prekinuo veze sa njim, Siniši bi jasno da je to morao biti posao Marinin koja se time mislila svetiti. Za tim on kaza Zlati šta je Marina smerala, i posle toga oboje videše da i napad onog nepoznatog čoveka na Zlatu nije bez Marinine volje i njenoga znanja. — Ja sam tu slabu žensku žalio, reče Siniša Zlati.Ali je sada ne mogu više žaliti.Ona mi je spasla život za sebe, a kad ga nisam mogao njoj dati, onda mi ga je dosada već dvaputa zagorčavala. — Bog je kleo, uzdahnu Zlata, šta joj ja sagreših? — Sagrešila si joj mnogo.Kriva si što si živa, jer Siniša zna i hoće da zna samo za tebe. — Ali zar tako da čini? — U njenoj duši i u njenom stanju ne zna se mera. — Ah, pa ko će je takovu voleti! — Ima ko, mila devojko!To me boli više no sve rane što ih igda dobih na bojištima.Ima ko.I kad ga ne bi bilo dao bi ga dom čestitog ćesara Uglješe. — Mog oca? — Tvoga oca.Nju voli, njoj robuje — tvoj brat! — Ah, Bože! — On. — To je neka teška kletva! — Možda je kletva, možda čini i mađije.Ali on njoj služi. — — Siniša? — Zlato! — Ti to pouzdano znaš? — Znam, jer je i sada s vojne udario na Vrmdžu. — Pa šta misliš činiti? — Prvo spasavati njega, a sa njim vratiti sreću koja se sprema da nam odbegne. — Bog nek nam je u pomoći! — Janko voli Marinu, ali ona njega ne. — Ja moram ići u Vrmdžu i to što rekoh sada tebi moram reći i posvedočiti na delu Janku. — Al’ja se bojim za tebe, za tvoj život. — Lasici pružam ruku ali su u ruci gvožđa za nju.Ne boj se! I Siniša je otišao u Vrmdžu.Marina ga je videla onda kad mu se nije ni najmanje mogla nadati. Spremajući njemu zamke, sama je u njih pala... Siniša je pravično o Janku sudio.Janko je često ostavljao grad kojim je u ime očevo upravljao, pa je odlazio u Vrmdžu.Ali kad god je tamo polazio zaricao se da neće badava hoditi, a kad se vraćao osećao se nezadovoljan.Marina je znala sa njime govoriti tako da Janko nikako ne mogaše shvatiti šta ona želi.Njena se ljubaznost u celom govoru razlivala da pri kraju, kad je Janko mislio da mu više nije sumnjati o njenoj ljubavi, jednom rečenicom ili i jednom rečju usahne.Marina se tada praštala s neveštim i vazda idealnim zaljubljenikom pogledom kojim mu je jasno govorila: — Nadaj se! Ali njegovo češće pohođenje Vrmdže izazva drugo jedno srce da za njim zakuca.To je bilo srce sada već dobro upućene dvoranke bistre i prisebne Vijorike. Slušajući više puta od svoje gospođe kako mlade devojke osvajaju srca vitezova koji po svetu blude te se biju i krvave samo radi jednog pogleda milostivog ili radi jednog cvetića iz ruku njihovih, Vijorika oseti u sebi pouzdanja za taku igru, a Janko bejaše prvi na kome je imala sreću kušati.Ali je Janko bio zanet svojim težnjama te osećanju njegovom bejaše sa svim tuđa želja nestašne i dosada neobično srećne dvoranke. To izazva Vijoriku na novu borbu u kojoj podleže ona sama. Bila je blaga noć, poslednjih letnjih dana, kad je Vijorika svela oči i polubudna snivala strašne snove u kojima je prati večito Ariz sa svojim mutnim očima i nožem u ruci.Ali Ariz sad ne bejaše sam, za njim ide njegova senka i izmahne nožem na njega čim on što zlo reče Vijorici.A i ta senka nije njegova nije senka, već čovek, vitez, onaj vitez koji tako često svraća ovamo — to je Janko.Ona pokušava da mu pruži ruke, ali Ariz neda i odbija je natrag... Vijorika se rasani i rukom obrisa suzne oči a srce joj silno udara u grudima.Pogleda oko sebe po pomrčini i vide da je u svojoj odaji.Nema Ariza, ali nema ni Janka...Ona opet spusti glavu na uzglavlje i dugo, dugo gledaše sliku Jankovu dok joj suze, sad obilne i bujne, ne zakloniše njegov stas i njegov lik.Vijorika je bila zaljubljena! Dvor Marinin prenu novim veselijim životom, jer gospođa Marina željaše pripremiti svojim gostima, Siniši i Janku, bogato veselje i svečane gozbe. Janko se iščuđavaše Sinišinom dolasku i već bejaše spreman da ga prekori.Siniša gledaše da Janka izleči, a Marina bi se sada rado oprostila Janka, koji joj je, mišljaše, zgodno poslužio da, izazivajući ljubomoru u Siniši, razočaranom u svojoj ljubavi, pridobije ljubav Sinišinu. Marina nije pitala Sinišu za pređašnje njegove reči, nije tražila pravdanja.Bila je zadovoljna što ga je slomila i što je uspela otrgnuti ga od dosadašnje njegove ljubavi. Dva dana provedoše oba gosta u Vrmdži i njenoj lepoj okolini pa Siniša pozva Janka da polaze doma.Janko prista da se samo oslobodi njegova drugovanja u ovom mestu. Siniša obeća Marini opet skori dolazak i trajnije bavljenje, pa pođe s Jankom preko Ozrena ka Lipovcu, odakle bi Janko imao da produži za Niš. Janko se spremaše da o svemu pita Sinišu, ali ga Siniša, pogađajući mu misli, preuhitri: — Janko, ja sam tebi zagonetan? — Jesi, i ja ne znam kako to mogu protumačiti. Pustiše konje hodom naporedo, pa će opet reći Siniša: — Znao sam, prijatelju i brate, da me nećeš moći razumeti, zato ti i hoću kazati. Janko očekivaše a Siniša malo posle nastavi: — Mišljah da ti svojim dolaskom u Vrmdžu samo dobra mogu učiniti. Janko se malo namršti: — Siniša! — Govori, bolje ti nego ja. — Ja svoje žudnje, svoje ljubavi ne sakrih od tebe.Nisam možda mogao a nisam ni hteo.Ja ti otvoreno rekoh da volim Marinu.Volim je još dok ona nije znala Vrmdže ni Vrmdža nju. — Zar bejah nezaslužan tvoga iskrenog priznanja? — To ne rekoh, ali mi je drugo nešto na duši.Ja se dugo borih sa samim sobom i naposletku bih pobeđen: pobedi me srce moje.Odoh na noge Marini.Učinih li što je nepristojno rodu mome i redu našem? — A kako se tvojoj toploj duši odazva ona? — Kao i vazda: nejasno ali ne bejaše ni njena duša hladna. — Ne bih rekao da je to dovoljno. — I nije.Ali zar će tvoja sumnja ublažiti moju? — Ne dođoh da ti sumnjama dušu mučim, već, naprotiv, da ti dušu svake sumnje oslobodim i, to mogu tebi reći, istinu pokažem. — U čemu je ta istina? — Jednoga dana otac tvoj, ćesar Uglješa, učini preokret u vezama koje postojahu između njegovog doma i mene.Mene duboko tišti ta nepravda, jer ne zaslužih da se ime moje briše iz spiska najboljih prijatelja vašega doma; a za čast imena krv je mala žrtva.I ne samo to, već se raskide veza koja je još samo blagoslov staroga ćesara očekivala; ni to ti nije neznano, jer ja ljubljah tvoju sestru časno i viteški i bejah srećan ljubav njenu steći.Ljubav i danas postoji, jer nju ne raskidaju ljudi.Ali kad bi i to mogli činiti, oni bi je na krst raspeli, a možda ne bi ni stigli jer bi ih preuhitrila žena, slaba žena, mila i draga gospođa Marina.Ona je uzrok jadima i suzama što ih tvoja sestra proliva. — A zašto ona? — Jer ona željaše da sa njom ljubav delim! — Siniša? — Rekoh.Istina je.Istina je gorka ali je lekovita, kao što je sok od kičice gorak ali spasonosan.Oprosti, istina je!Imao sam ljubav svoju, znao sam ljubav tvoju i ja joj ne odgovorih ljubavlju.Al’ ona ne zasta već zađe streljati anđeoske duše.Sirota bez majke i ako joj je otac uzor i čast srpskog oružja, sestra tvoja mišljaše da u bratu svome, u tebi, ima zaštitnika, a brat njen žudno traži jedan pogled od one koja je učinila, što je mogla, da tvoja sestra nikad ne pogleda sunčani ovaj svet! Janku zaista bejaše ova istina teška i gorka, a Siniša pohita: — Hoćeš li dokaza?Daću ti ga.Ali ne muči dušu sumnjom.Budi mi za večeras gost, eto već Lipovca pred nama, a sutra pustimo nek istina sama učini svoje!... Janku ne bejaše na ino i on postupi kao što je kazao Siniša ali sutra dan rano pođe put Niša. Premišljao je o svemu tome dugo, a kad prođe nedelja dana Janko opet dođe Siniši u Lipovac. — Hoću da ti iskreno rečem što mislim.Jedno nikako ne mogu da verujem.Ako si se u brizi za svoga prijatelja pohvalio ljubavlju one koja nikoga jošte ne ljubljaše a koja ipak meni žudnjom svojom bejaše najbliža — neka ti je prosto samohvalisanje — — Onda ćeš se svojim očima uveriti! uvređen u svome ponosu odgovori Siniša... Posle nekoliko dana opet padoše u Vrmdžu Siniša i Janko, i opet se Marina njihovu dolasku obradova. Siniša sada bejaše prema njoj ljubazniji u toliko u koliko je Janko, stežući srce, imao da bude gledalac. U onoj istoj odaji u kojoj je pre Marina onako žudno kazala Siniši svoju ljubav, ponovi se govor, sličan onome ranijem. Siniša seđaše na niskoj stolici visokoga naslona a na drugoj prema njemu bejaše Marina koja sada praznovaše trenutak pobede svoje. — Ja sam pokajao grehove svoje što te onako nemilosno ostavih onda kad mi ti davaše dušu svoju, govoraše vrlo glasno Siniša Marini. — Greh, vrlina — ne znam danas ništa, strasno odgovori Marina.Ako je ovaj trenutak oličena grehota, onda bih rado svega svoga veka gorela među grešnicima! — Ti mene voliš, Marina! — Ljubavlju koju ne osećah nigda! — I njoj nema granice? — Nigde i nikad! Vrata što stajahu otvorena ali zaklonjena teškim i debelim zavesama, najedanput se zatvoriše strašnom lupom koja čak i Marinu trže iz njenog zanosa. Siniša je znao šta je to, ne trže se ali mu se čelo smrači pri pomisli kako je sada duši Jankovoj koji je sve to video i čuo, grunuo vratima i iščezao iz dvora Marinina.Ustade, ali se Marina ne odvoji od njega. S polja se začu jak topot koji dopiraše čak i na ovu visinu.Siniša pogleda prozoru i reče Marini: — Čitava četa, neobični neki gosti! Marina i sama pogleda, ali konjanici bejahu već prešli most i u grad ulegli. Samo još nekoliko trenutaka i kastelan, bled i uplašen, otvori vrata njihove odaje i unutra stupi gnevan — Radič Postupović. — U ime svetlog despota! gromko prozbori Radič i stade odmah pri ulasku u sobu. Siniša se duboko pokloni, a Marina zadrhta od straha. — Vojvoda Siniša Vojvodić lišen je svoje baštine! dovrši Radič. Dok se u Vrmdži odigravala ta igra koja je jednu stranu spasavala a za drugu kobna bila, dotle su se desili na drugom kraju događaji, znameniti za uspeh rada despotova. Kad je stigao glas da je u Drenopolju dar Musa namesto doskorašnjeg Musulmana koji je glavom platio, despot otpravi Musi poslanika, poznatog vojvodu Radoslava koji je dobro poznavao turske prilike, da izište od novog cara održanje reči i ispunjenje ugovora, utvrđenog zakletvom. Radoslav zasta Musu u prestonici Drenopolju, iziđe preda nj i kaza poruku despotovu. Ali Musa ne mišljaše održati zadane reči.Tada ga Radoslav podseti da bez srpskog oružja ne bi odoleo Musulmanu, ali to Musu još višo razdraži.U to doba, dok je Radoslav, znajući za turske navike, oklevao sa polaskom i očekivao da Musa promeni svoju odluku, stigoše poslanici iz Male Azije od tamošnjeg sultana Mehmeda, starijeg brata Musinog.Mehmed čestita Musi pobedu i napominjaše mu kako je Musa ratovao kao vojskovođa Mehmedov, te prema tome presto pripada Mehmedu.To Musu još jače ražljuti, i on umesto odgovora zapovedi da se Mehmedovi poslanici iseku.Jedan od njih još ugrabi te reče Radoslavu: — Onda kaži svome gospodaru da mu naš sultan pruža ruku. Radoslav vide tada da u dvoru Musinom nema šta više čekati.Ukloni se odatle i stranputicama pođe natrag despotu.Ali ne propusti, još ranije, učiniti još jedno delo: obasu bogatim poklonima neke pouzdane ljude te oni izvadiše iz skrivenog groba u šumi kovčeg u kome je knez Vuk sahranjen i tajno poneše u zemlju despotovu. Putujući, Radoslav sustiže te ljude na granici Preševa pa onda svrati ćesaru Uglješi, koji naredi da se telo Vukovo kroza sve ćesarstvo ispraća, nosi i dočekuje u tužnoj svečanosti. Radoslav kaza Uglješi čemu se imaju nadati od Muse, i iznenadi se kad Uglješa reče: - I ja ću s tobom despotu. Despot bejaše tada u Kruševcu, predižući se tek od bolesti u kojoj ga vidaše najbolji dubrovački lekar Vlaho koga Dubrovnik posla brzo despotu čuvši za njegovo pobolevanje. Uz despota bejaše tu i Olivera. Vojvoda Radoslav stiže s Uglješom i odmah pođoše despotu koji ih rado primi i dočeka. Uglješa se duboko pokloni: — Pozdravljam svoga gospodara despota srpskog!Nek nema među nama više razlike, neka iz despotstva kome se voljno potčinjava preševsko ćesarstvo vaskrsne sjaj carstva našeg! Despot u najvećem uzbuđenju prihvati Uglješu na grudi i bratski se tri puta poljubiše. — Sad mogu mirno čuti šta nam poručuje sultan Musa! reče despot i očekivaše od Radoslava glase. Radoslav odmah odgovori: — S njime se samo preko mačeva možemo razgovarati! Za tim opširno govoraše o svemu što je video i čuo. Glas o plemenitom činu Uglješinom puče odmah po svemu gradu, a odatle se raznese po svemu despotstvu neobičnom brzinom.Verni se despotovi obradovaše, a oni koji drukčije mišljahu osetiše da ostaju bez oslonca i da su im krila klonula. Stiže i sprovod Vukov, te se svi pomoliše Bogu za svoje i pokojnikove grehove pa položiše telo, uz svete molitve u grobnicu. — Dubrovački lekar Vlaho, čovek dubokih godina, lepa i mila lika, bez brade i brkova a sa dugačkom kovdžastom sa svim belom kosom, i u odelu plemstva dubrovačkog — rado uluči priliku da nasamo govori sa čelnikom Radičem koji baš za tih događaja prispe iz Borča u Kruševac. Čim mu se dade zgoda da sam sa Radičem bude u odaji on otpoče sa njim govor: — Bog je hteo te sam doneo za despota leka.Ali ja doneh i jedan amanet koji se samo čelniku Radiču ima kazati. — Govori, brate i prijatelju! reče Radič, očekujući s pažnjom poruke otuda. — Stari despotov vojvoda Vlatković koji je tražio leka u našim stranama umr’o je pre dve godine na Svetom Andriji, našem malom i lepom otoku.Izdahnuo je na mojim rukama.Tu me pred smrt zakle da ću učiniti onako kako bude on od mene zaželeo.Zakleh se starom vitezu.Tada mi on reče.„Ne u proleće, ali u leto žića moga, zavoleo sam bio jednu devojku koju ne mogoh uzeti, jer ona bejaše običnog reda, jednog trgovca sa naših običnih trgova.Ali je voljah.I crkva blagoslovi našu vezu ali tek onda kad očekivasmo plod naše ljubavi.Ona posta moja žena i pred Vogom, rodi kćerčicu i ode Bogu na istinu.Niko gotovo i ne znađaše da sam ja bio muž jedne lepe, ali zle sudbine, devojke i da sam otac male i krasne kćerčice.Tek kad smo polazili na kosovsku vojnu poverih se starom drugu i prijatelju svome Milutinu Postupoviću, vojvodi gružanskom.Ja preživeh krvavo Kosovo, a Milutin ostade na njemu pored kneza.U Milutina osta blago moje koje je trebalo dati malenoj kćeri mojoj.Mene zla sudba teraše od nemila do nedraga, ne videh više doma svoga, deteta svoga koje življaše sklanjano u dobrih ljudi.Otidi u Borač i kaži sve to Milutinovu sinu Radiču i zakuni ga neka traga za mojim detetom, i ako je živa neka je usreći, a ako nije neka podeli to blago s tobom, poslednjih dana mojih najboljim mi prijateljom.“ Eto amaneta za tebe.Ja dušu svoju spasoh. — Hvala ti, dobri prijatelju, reče Radič i steže u iskrenoj radosti ruku Vlahovu. — A sad čuj.Kad se spremasmo za Kosovo, pokaza mi otac sve što je u našim tvrdim riznicama i reče mi: „Ovo ovde, u ovom kraju, nije naše, ostava je, zaveštanje za jednu siroticu.Amanet ti da učiniš po pravdi, kad ti se javi i ako bude sreće te me preživiš.“ Znao sam za dete vlastelina Vlatkovića, ali nisam znao da je ostava njihova...Otac mi samo poveri — — A šta je sa detetom? — Živa i vesela devojka, koja i ne sluti ni o svome roditelju ni o nasleđu. — Bogu hvala! Za tim Radič odvede Vlaha despotu, te pred njim i dvoranima utvrdiše ispovest lekarevu i priznanje Radičevo. - Polazeći u Kruševac na poklonjenje despotu, Uglješa je poveo sa sobom i Zlatu koja je dotle bila u Bovnu i koju je želeo iz Kruševca preko Toplice odvesti doma u Preševo. Zlata je sada bila u odajama Oliverinim i njena gošća.Dobra je duša Oliverina pročitala na licu njenom kakva joj tuga mori dušu.A ni Zlata nije dugo krila.Otvorila je srce i kazala bolju svoju Oliveri iskreno.Ne ostade tada za Oliveru tajnom ni ljubav Brankina prema Janku o kome takođe Zlata kaza Oliveri sve. — Ali moj brat nije zaboravio sestre svoje, reče još Zlata.On je slavio Boga i hvalio dobru i junačnu devojku koja me je spasla.Ja mu tada rekoh da srce te devojke kuca ljubavlju prema njemu.„Mi ćemo je, reče, voditi sa sobom.Ja ću oca umoliti, da ti bude vazda u društvu anđeo hranitelj.“ Ah, kad bi ona, po svome rodu, mogla nešto biti Jankova! — Njena je duša plemenita i bez vlasteoske baštine! reče Olivera.Moj dvoranin Smil svojom čestitošću može sjati pred mnogom vlastelom.Ali će možda i plemeniti ćesar popustiti prema vojvodi Siniši... Posle dva tri dana stigoše despotu glasnici sa dveju strana. Pročitavši jedno pismo, despot sumnjivo mahnu glavom i dozva Radiča. — Po ovom glasu koji je doneo glasnik vojvode Prijezde a kome je opet predao pismo neki nepoznat mu glasonoša, našoj domaćoj nevolji nigde kraja nema.Vojvoda Siniša sklapa zavere protiv nas.Odlazi u Vrmdžu gde se bez sumnje savetuje i sa Lobojevićem, i to baš sad, kad je došao red na Lobojevića da po svršetku svih ostalih poslova i sa njime prečistimo jednom za svagda. — A ko javlja to? upita Radič. — „Verni sluga despotov“, pročita despot iz pisma, ali mu imena ovde nema. — Čudno!Ali ako despot od meno zahte rado ću videti, šta je.A bude li nevere — u ime despotovo biću nemilostiv! — Dobro!U ime moje!Ali ne prenagli! Radin odmah ode sa četom kopljanika. Drugi glas despotu donese — poslanik aziskog cara Mehmeda koji je pošao da potraži verolomnoga Musu. Despot sazva veće od najbližih svojih velikaša i na njemu se većaše o novim izgledima za vojnu.Uglješa najodlučnije navaljivaše da se usvoji i primi poziv Mehmedov.Despotu to bi milo, i posle dva dana isprati Mehmedova glasnika natrag sa dobrim glasovima. Peti dan stiže u Kruševac Radič sa svojom pratnjom u kojoj sada bejaše Siniša i Branka.A uzastopce za njima žuraše se i ćesar Uglješa sa Jankom. Uglješi dođe još onog dana kad je veće držano glasnik koji mu tajno reče da ga vrmdžanska gospođa Marina preklinje da ne časi časa već da joj pohita u Vrmdžu.Ćesar kaza tu poruku despotu koji već vide da se u Vrmdži odista moralo što dogoditi, i Uglješa još istog dana ode.Njegov put bejaše i u odlasku i u povratku preko Stavaća i Bovna odakle povede u Kruševac i Janka, a Radič iđaše preko Đunisa na Lipovac, te se zato nigde ne stigoše ni sukobiše. U Kruševcu se već znalo za šta je otišao Radič.Zlata plakaše i samo se još nadaše u moćnu i dobru Oliveru. Olivera odista dočeka Radiča pre no što je mogao izići despota.A njene reči ne bejahu strogom Radiču što i obične reči.On pred njenim zborom zasta, a kad mu Olivera kaza da on u Siniši ima poslednji ostatak kuće svoga oca — svoga sestrića, Radič se udari rukom po čelu i strašno zanet progovori: — Da zle kobi!I opet — hvala Bogu!Ali se njime mogu ponositi.Njegova je krivica u vrlini njegovoj. I tada kaza u čemu je bila stvar i kako je Siniša časnom otvorenošću Marini na rastanku kazao da mu je dužnost nalagala iz zablude izbaviti prijatelja, ali da ga i tada i svagda veže časna reč. — Ja sudih brzo, ali ništa ne ostavih da se ne može ispraviti! reče još Radič Oliveri.Dobra gospođo, ti me i sad činiš srećnim! Tek što je despot po želji Radičevoj opozvao Radičevu naglu presudu nad Sinišom, a stiže Uglješa sa Jankom. Uglješa ode pravo despotu. — Jesu li i tvoji glasi tako svetli i mili? upita ga despot veseo kad ga i sama vide voljna i raspoložena. — Donosim mir i maslinovu granu za prve savetnike tvoga despotstva, odgovori Uglješa. Za tim poče pričati kako ga je Marina, udova pokojnog protovistijara Bana, primila u svojim dvorovima i kako mu je kazala, da je njen muž naveden Lobojevićem poneo na duši greh za prožetog vlastelina Dragojlića Obrada, da Obrad nije bio nevera i da je sada kriv Lobojević.Još mu je, reče, priznala i spletke činjene protiv njegovog, ćesarovog, doma i šta je smerala ona a šta Lobojević. Pričanje Uglješino bejaše od početka do kraja novina za sve koji uz despota slušahu, a sam Uglješa završi govor rečima: — Baštinu Dragojlićevu predaj, uzvišeni despote, drugome, a meni nevinom Bog će oprostiti grehove.A sad se ne sramim pružiti ruku jakom protivniku svom koji jedini ne veroveše grešnim klevatama strašnih bezdušnika.Zdravo mi budi despotov čelniče i moj prijatelju! Radič ganut priđe krupnim korakom ćesaru, zagrliše se i poljubiše iskreno, a despot ih obojicu obgrli: — Vedri se zora naša! reče on veselo. Veče se spuštaše na zemlju, ali Siniši i Zlati donošaše ono najsvetlije časove života njihova. A sutra dan despot utvrdi svojim imenom nasleđe i rod iz koga potiče — Branka Vlatkovićeva. Kad je Janko izišao, uveren o Marininoj neveri, iz grada Vrmdže i prešao most pa se uputio sa raskrsnice levim putem što vodi u Trgovište, te se tako slučajno razmimoišao sa Radičem i njegovim kopljanicima — brzo kao munja spusti se stazom niz samu oseku od kule i na mala vrata iziđe iz grada Vijorika.Kao zvere koje, bežeći od smrti, grabi napred, tako se i Vijorika stade kroz drvlje gustog šumarka probijati i za trenut oka nađe se kod samog puta kojim uz brdo, hržući i nemirno, kasaše Jankov konj.Ona ne imade kad više razmišljati, već iskoči iz šumarka i priskoči Janku.Konj Frknu i htede u stranu skočiti, ali ga jahač priteže i zaustavi. — Šta ćeš, devojko? upita Janko Vijoriku koja uhvati rukom konja za desni kraj uzde i očima silnom strašću gledaše u Janka. — Stani, vojvodo, progovori Vijorika.Ne nagli tako! — Zašto? iznenadi se Janko. — Ne idi, kažem ti!Ja znam šta te goni odavde.Ti nikad više nećeš doći ovamo? — Nikad! — Onda me ubi i ne ostavljaj me ovde! — Zašto? — Jer ja u poslednje doba služah ovde samo za to što ti dolažaše.Ja od nekog vremena živeh samo za tebe, pa mi je teško — — Devojko, ti si bolna. — Ali ja te ne mogu pustiti, odgovori Vijorika i jeknu kad Janko prikupi uzde i bodnu ostrugom konja koji u propac skoči pa jurnu napred i izgubi se sa svojim gospodarem ispred njenih očiju. Poražena, Vijorika uđe u šumarak, uhvati se rukama za jedno drvo, nasloni glavu na ruke i plakaše iz dubine duše. U grad ode tek u sumrak i vide da je sve uzrujano nenadnim dolaskom i onakim odlaskom Radičevim.Gospođa je ne pozivaše, a Vijorika joj se sama, kao što bi inače obično činila, ne javljaše. Njenoj gospođi Marini teško bejaše.Ona je pustila u igru osećaje, srde i dušu, da joj život milim učine, a oni joj doneše strašne časove, razočarenje, sramotu, bol. Nekoliko dana ni s kim ne htede govoriti, niti joj kogod lica ugleda.Samo posle dužeg vremena reče da joj dođe kastelan koji se prepade kad vide koliko se u licu promenila njegova gospođa i kako joj je zlo.Marina zahte od njega da opremi pouzdanog konjanika koji će ići preko Bovna i tu razabrati ako znaju gde se nahodi ćesar Uglješa pa mu odneti poruku da ga Marina poziva i da moli da joj dođe.Kastelan se začudi, ali morade dati reč da niko u gradu za to neće doznati.Kad je posle pet dana došao ćesar, svi se iznenadiše i stadoše nagađati šta li smera njihova gospođa.Uglješi se Marina ispovedi i kaza mu sve što nam je već poznato.A kad se vrati, onako začuđen, ćesar, Marina naredi te joj dođoše svi dvorani i služitelji, pa tada reče da ih sve otpušta i da im sve prašta.Svaki će poneti sa sobom ono čim je rukovao a konjušnici neka povedu konje, vozar volove koje je gledao.I još svakoga obdari novcem pa im reče da polaze.Verne duše padoše na kolena i obliše se suzama, a gospođa, stežući srce, samo reče: — Nek vam je prosto! Mahnu rukom odlučno, okrete se na drugu stranu, a svi iziđoše.Kastelan i rizničar držahu da je gospođa sišla s uma, i odoše u prednji deo grada, u svoj stan da se savetuju šta da rade. Samo pred Marunu ne iziđe tada Vijorika.Ona je pogledom potraži među onima što bejahu, ali im ništa o njoj ne reče. U tom se i veče spusti.Marina kleče pred ikonu i moljaše se Bogu tako toplo, tako usrdno da, možda sada prvi put od doba detinjstva, oseti snagu svetih reči koje izgovaraše.Ustade posle molitve, sede na postelju, izvadi iz haljine malo staklo sa belom tečnošću nekom, ispi ga i pusti na pod pa se zavali na uzglavlje. Još jednom joj se obnoviše u sećanju i pred očima lepši i tužniji časovi života njena, a kad misao dođe poslednjim danima ona se strese i — poče raspučavati a odmah za tim i cepati haljinu sa grudi koje silan otrov već kidaše.Lice se stade menjati, ona se dva puta ispravi u postelji i opet klonu, okrete se, steže ruke i onesvesti se.Više nije sebi ni došla.Bogata Vrmdža ostade bez svoga gospodara... Baš tada, u prvom mraku tamne jesenje noći, dole pod gradom nesta i Marinine, čudnom sudbinom prve, dvoranke Vijorike. Jedan dan pre svoje smrti Marina reče Arizu da joj više neće trebati njegova usluga.Ariz se uplaši, ali ga Marina umiri i dade mu bogatu novčanu nagradu.Kad sinu zlato u njegovim rukama, Arizu sinuše veselo i oči, ali te veselosti brzo nestade kad mu Marina reče neka time bude zadovoljan, neka ide u svet, neka zaboravi Vijoriku koja ga ne voli i koju ni Marina ne mogaše prelomiti u korist njemu.Ona, reče mu Marina, ljubi ali njena ljubav daleko ide i mnogo hoće, jer se Vijorika zagledala u mladog jednog vlastelina. Ariz iziđe i ceo dan gledaše neće li gdegod spaziti Vijorike.Ali je ne vide ni tada pa ni sutra dan sve do pred veče.A tada naiđe na nju dole kod onog izvora gde ju je prvi put, od kako je prešla u Vrmdžu, i našao. Vijorika ga se sad ne plašaše nimalo, ali joj ne bejaše mio susret sa njim.Ona se sad baš vraćala sa mesta na kome se pre dvanaestinu dana prvi i poslednji put dotakla ruke Jankove. — Vijorika, ja sve znam! reče joj Ariz. Ona ćutaše. — Vijorika, ja ti praštam sve ako pođeš sa mnom.Nije za tebe, nije za nas ovaj svet i ovaj, ovakav, život.Hajde sa mnom.Ići ćemo daleko, daleko...Ariz joj spusti u šaku novce koje je juče dobio, a Vijorika mu opet vrati ćuteći. — Uzmi, tvoje je! — Ne treba mi. Ariz baci novac i rukom dograbi nož: — Vijorika, budi moja! — Ostavi me! — A ti umri od moje ruke! očajno viknu Ariz i svom snagom svoje desnice probode je nožem s leve strane u samo srce. Vijorika zagušeno huknu i klonu, Ariz je prihvati na svoju levu ruku grčevito je steže i poljubi u čelo pa je lagano spusti na travu.Za tim se ispravi i diže visoko nad glavom nož, trudeći se da je u mraku vidi.U tom izgreja mesec, i njeno već dosta bledo lice sinu prema sjaju njegovom.Ariza prođe jeza, oseti stravu, vetrić knenu te lišće na granama zašumori, a on ne znajući šta radi, naže bežati. Jurio je tako podaleko.Čas stane i sluša, pa opet pođe brže, potrči i stane.Najposle se nađe na putu što niz Moravicu vodi za klisuru.Tu kraj puta zastade u senci velikih vrba.Umoren jako, ne osećaše umora ali se od straha tresao.Tada ču neki topot koji se kao izgubi.Malo još i pri mesečini poznade prema sebi Lobojevića koji sad, vraćajući se uz Moravicu, iđaše lagano na konju.Arizu neke misli i sećanja preleteše preko pameti, on steže nož i skoči ka Lobojeviću.Konj se, poplašen, prenu i malo u stranu naže, a Lobojević, zaljuljan time na konju, dobi opet maha da se lati mača na koji Ariz besno i nesvesno nasrnu i — pade mrtav. I sam uzbuđen, pa i poplašen, reče Lobojević konjaniku za sobom da okrene napadača i vidi ko je. Kad pratilac prevrte Ariza i reče: — Onaj crni, Ariz! Lobojević mu, još više iznenađen, doviknu: — Pogoni brzo za mnom! pa obode konja i naže što može brže. Lobojević bejaše u Sokocu van sebe od ljutine a dosta i sa straha.Sve ga nade izdadoše. Kad je čuo da je ćesar Uglješa dolazio u Vrmdžu, odmah je znao da je Marina kazala istinu o Dragojliću. U Bovnu je tada bio već preminuo od poslednje vojne bolesni vojvoda Mihailo Đurđević, a Bovan je sada dat na upravu Janku Uglješiću, zaručniku bogate naslednice Branke Vlatkovićeve. Tako je, dakle, i blago na čije je istraživanje toliko zalud trošio pripalo uz Branku vojvodi Janku. Ćesar se Uglješa izmirio sa Radičem i podvrgao despotu — a to sve donese da Lobojeviću više nema stanka, kao što i Zlata, verenjem svojim sa Sinišom, ne može više dati nade da Lobojević nekada nasledi bogatog ćesara. A stanovnici na njegovoj baštini počeše se zlovoljno došaptavati, pa od kako je manastir Svetog Aranđela zaronio potkopani breg mnogi već počeše bežati u druge župe. Ali duša njegova ne mogaše da pred tolikim nevoljama koje sebi sam navuče na glavu, zaželi kajanja već se spremaše da se do kraja bori. Jednog dana osvanuše kod Sokoca čete Hamze bega, svrljiškog gospodara, na poziv Lobojevića i on im otvori vrata svoga tvrdog grada, pa ode drenopoljskom sultanu Musi. Musa se spremao da dočeka napadaje Mehmedove, te mu vojska bejaše na okupu. Lobojević ga pozva da sa njom grune na despotstvo. Musa se povuče više severu u balkanske ogranke želeći tu očekivati Mehmeda. Lobojević ne prestajaše navaljivati na Musu i raspaljivati ga na osvetu. Musa se kolebao, ali kad mu javiše kako je Hamza beg otpočeo sa despotom pregovore za savez i prijateljstvo, Musa planu, zakrvavi očima skoči na konja i pade među vojsku koja se u polju sredačkom spremala da, boreći se sa zimom i snegom, proslavi dan barjama. — Ovako hoću da proslavim ovaj praznik! grmnu Musa s konja svojoj vojsci, izvuče sablju i povede je napred. Hamza beg je odista pozivao svoje susede, srpsku vlastelu, da se udruže i da zajednički odole Musi.Ali Musa ne čekaše njihove dogovore već opsedne Hamzu u Sokocu, preteći mu da će Sokolac osvojiti na juriš kao što je već uzeo Svrljig.Hamza se zatvori u grad i ne htede se predati, ali se ne moga ni održati. Sokolac osvoji Musa na juriš.Hamza glavom plati a Musa naredi da se mnoge porodice sa te baštine odvedu i nasele po dalekim turskim krajevima, a na njihovo mesto odredi odakle će se Turci doseljavati. Prolivena krv tek razdraži Musu i on se krenu s vojskom napred.U Trgovištu ne nađe nikoga, ali se razgnevi kad mu javiše da ga u Vrmdži očekuje neprijatelj. Musa dolete Vrmdži i grunu na nju, ali — bi odbijen. U Vrmdži je sada zapovedao trgoviški ćefalija Bogdan koji skupi svoje ljude iz Trgovišta pa mu se pridružiše i oni koji ostaviše Lobojevića kad on predade Sokolac Hamzi begu. Musa strahovito zakrvavi očima i spremaše nov juriš, ali mu jedan od njegovih starih paša reče da valja snagu štedeti za veće gradove, a ove će žeđu prinuditi na predaju, jer je nađena žica kojom sa severne strane od vinograda ide voda u Vrmdžu pa je presečena i voda odvraćena. Musa prista i pričeka.Ali ćefalija Bogdan, kad vide da je grad ostao bez vode, ne hte čekati da njega i njegove ljude žeđ iznuri i ako bi mogao trpeti nekoliko dana jer bejaše nešto malo snega.Zato Bogdan spremi svoje ljude, i jedne noći ispade sa njima iz grada na Turke.Oni se zbuniše, ali im Musa priskoči u pomoć i svi opsađeni, zamenjujući svoje glave, izgiboše pored junačnog Bogdana. Tako pade i Vrmdža. Musa sačeka tu jaku pomoć, pa se onda s velikom vojskom uputi klisurom ka Bovnu. Ali Bovan niko ne branjaše, niti koga u njemu bejaše.Tada vide Musa da ga Srbi očekuju u najtvrđim gradovima svojim: Lipovcu i Stalaću.Razdeli i som vojsku: jednu posla Stalaću a drugu sam povede na Lipovac. Lipovcu je bilo namenjeno da dočeka glavnu silu besnoga Muse čiju je vojsku provodio Lobojević koji je dobro poznavao staze i bogaze svih ovih krajeva.Ali je Musina navala bila nenadna, preuhitrena, tako da se ne mogaše pribrati ni dobra polovina snage kojom je despot raspolagao. Ugodivši s Mehmedovim poslanicima zavet da sa svih strana ustanu protiv krvožednog i verolomnog Muse, despot je otišao iz Kruševca u svoj glavni grad Novo Brdo, da tamo počne spremati silu s kojom će u isto doba, kad i Mehmed, napasti na Musu.Sa despotom je bio i Radič, a ćesar je Uglješa bio zastao u Zaplanju. Vojvoda je Radoslav ostao zapovednikom u Kruševcu gde je bila i Olivera, a Janko se sa svojom nevestom Brankom krenuo da primi upravu nad Bovnom — kad stiže glas da je Musa osvojio Svrljig i da je uza nj Lobojević. U Lipovcu se tek slavili zeleni venci svadbovanja Siniše i Zlate, kad taj glas na mah preseče svako veselje i naglasi krvave dane. Na veće se stekoše u Lipovcu i Uglješa i Janko, te odlučiše da snagu priberu i da dočekaju udruženi Musu u Lipovcu.Tako se Bovan morao napustiti. Lipovac je jak grad, dobro utvrđen i na zgodnom mestu za odbranu.Od njega se počinje spuštanje ravni a on sam zatvara na kraju izlaz iz krševa i tu ravan.Još je Lipovac imao za odbranu i dva topa koja je pređašnji vojvoda Črep po skupe novce nabavio i u gradske bedeme utvrdio.Time je Lipovac dobio za odbranu prevagu nad mnogim drugim gradovima. Osem Lipovca morao se još držati i Stalać, jer je na ustima klisuri kroz koju se, uz Moravu, pada pod Kruševac. Nisu dugo očekivali Musu i on stiže.Glavni deo njegove vojske iđaše od Bovna i zaustavi se na dogledu grada. Prođe ceo dan u pribiranju i spremi vojske koja je imala da se slomi pod Lipovcem. Podgrađe, odmah ispod samog grada na severnoj strani njegovoj, bejaše pusto.Stanovnici njegovi bejahu u gradu, a ono samo očekivaše svoju sudbinu — plamen. Sutra dan rano u zoru zaječaše krševi.Bubnji i talambasi uzbuniše carevu vojsku i ona halaknu i urnu na grad, napadajući sa dve strane: severne i zapadne. Sa grada zagrmeše topovi, a njihova grmljava strahovito uskoleba Musinu vojsku koja zasta sredinom svojom, a prvi se redovi njeni počeše rasipati. U taj mah osu sa grada kiša od strela i vojska se careva trže natrag.Opet se za malo pribra i udari na grad ušavši već u samo podgrađe. Ali se gradskim bedemima ne prikuči niko. I treći juriš bi odbijen, napadni redovi rasuti, i vojska se careva još istog dana stade uklanjati i povlačiti. Izgledalo je kao da je Musa namislio ostaviti Lipovac i ići dalje ili se sa svim vratiti. Junačko srce u branilaca zakuca veselijim ponosom, ali se stari ratnik, ćesar Uglješa — ne dade prevariti. On je imao pravo, jer sutra dan zora zastade krvavu bitku — na samim bedemima grada Lipovca. Junačka se odbrana brojno gubila prema ogromnoj vojsci cara Muse.Ali se i careva vojska prepolovi pod Lipovcem. Sunce, hladno sunce zimskoga jutra, granu i ugleda kako je od bedema dole i na sve strane krv prolokala zamrzli sneg, a po njoj gazi nova snaga besnoga Muse koji uzdrhta kad spazi svoje već na prvim gradskim platnima. Na glavnim se vratima sleže i glavna borba.Topovi su već odavno prestali i samo se mač, topuz i koplje u krvavu igru pustili. U poslednjem trenutku bljunu sa bedema nad glavnim vratima ključala voda s uljem i — raščisti bojno polje pred vratima.Strahovita vika sagorelih napadača pomeša se s očajnim klicanjem hrabrih branilaca, ali se bojište naskoro još jače ispuni a na njemu se vitlaše u strašnom gnevu krvavi Musa na konju. Sve se sleže tu i — vrata padoše. Pobednici halaknuše unutra zalivajući krvlju svaku stopu.Podgrađe s gradom planu, u strašnoj seči dim obavijaše borce, ali — ćesar Uglješa ne vide to, niti se njegovo krvavo telo mogaše razlikovati među nebrojenim leševima njegovih junaka i, još više, njegovih neprijatelja. Ali on vide kako kći pere grehove očeve, vide kćer Nikole Zojića, monahinju Grigoriju, koja je od skora došla u Lipovac u novu malu despotovu zadužbinu, manastir Svetog Stevana.Primajući i sklanjajući ranjene, ona ostade na svome mestu i kad prvi redovi turski jurnuše u grad.S mačem u ruci dočeka smrt i umre bacajući od sebe žig Judine izdaje.Ona održa reč danu Jefimiji koja već pre tih događaja bejaše među pokojnima. Ostatak je valjalo spasavati. U poslednjem trenutku Siniša i Janko propustiše na južna vrata, koja preko stenja izvode na put niški, Zlatu, Branku, i sve što se, slabo, iz podgrađa bejaše u grad sklonilo.A kad grad bi osvojen i sami prođoše tuda sa malim ostatkom svoje posade, da još jednom ukrste mačeve sa Musom i odmetnikom. Musa skupi vojsku u osvojenom gradu i besomučno riknu kad vide da mu pobeda ne donese radosti.Ni puna polovina ne ostade.Sa njome Musa ni mogaše dalje. Slomljen u svojim nadama, zapovedi da se grad spali i razmetne, pa se s vojskom stade povlačiti ka Staroj Planini. Drugi je deo vojske udario na Stalać i njegovog besmrtnog vojvodu Prijezdu. Znale su obe strane, i despot i Musa, i Srbi i Turci, da se Stalać ne uzima za života Prijezdina.Tako je i bilo.I kad se ratnik preko ratnika peo, jedni redovi nad drugima se izdizali da se dočepaju bedema od Stalaća, ušli su unutra Turci da se sastanu sa svojim odeljenjem koje je doznavši za tajni ulaz u grad ušlo lagumom i gradu sudbinu odlučilo. Samo su bila ostala još dva života.A to bejahu vojvoda Prijezda i verna mu ljuba.Sila se turska, razdražena užasnim gubitkom svojim, složi na kulu iz koje se branjaše Prijezda sa svojom ljubom.Naposletku i kula sagore ali gospodari Stalaća ne padoše u ruke Turcima.Njih je, krvave i ranjene, primila hladna i vazda im verna Morava. Ali Turci ne mogahu ni razgledati lepo osvojenog grada, jer im stiže Musina zapovest da se što pre povuku za njim. Saznavši za sve što se dogodilo, despot iz Novog Brda dade znak za opšti skup u Dobriču, u Toplici.Tu dođoše sve despotove vojvode pa i neki nekadašnji doglavnici Musini, koje njegova krvožednost nagoni da pruže ruku srpskom despotu.Još ne izosta ni stari vojvoda južni Bogdan, ali savest prozbori i u Đurđu Brankoviću koji dođe sa svojim ljudima i pokloni se ujaku svome a despotu srpskom. Sada u velikom despotstvu srpskom, koje bejaše veće i jače od ukupne nekadašnje države kneza Lazara i Vuka Brankovića pre kosovskog boja, zapovedaše jedna junačka volja — despotova, i osećaše se jedna žudnja samo. Još jednom prozbori odlučno despot — i vojska se, velika i jaka, krete da osveti Lipovac i Stalać.A u toj vojsci desna ruka despotova, veliki čelnik Radič, imađaše dva krila svoja: Sinišu i Janka.Njih trojica imađahu još da osvete i smrt svoga druga, tasta i oca — ćesara Uglješu. U Nišu ostadoše Zlata i Branka s tugom i ponosom u duši, slutnjom, i s molitvama na usnama. Musa je znao da mu se sada nije lako boriti s ovakom snagom srpskom pa grabljaše da se skloni daleko u Balkan.Ali mu otud već iđaše na susret — Mehmed. Despotova vojska s jedne i Mehmedova s druge zastadoše Musu kod Vitoša. Ranjena se zver, kad je na ležištu uhvate, brani očajno.I Musa bejaše zver. U silnoj seči koja se utopi u mrklu noć pade sve što ostade uz Musu i što se ranije ne predade jednoj ili drugoj strani. Ne iznese glave ni Lobojević.On se pred zahod sunca sukobi sa Sinišom.Poznadoše se i gnevno grunuše jedan na drugog.Tada pade Lobojević. Ali kad u neko doba noći izgreja mesec i osvetle krvavo razbojište, poduhnu vetar s Vitoša i raznese po svemu logoru junačku tugu: jer Siniša više ne vide svetlosti mesečeve. Njegova smrt bi cena kojom se morade platiti spas i mir srpskog despotstva, obnovljene i daleko na istok i jug razmaknute međe srpske države, što sve donese pobeda kod Vitoša. Nove nade zavladaše srcima srpskim, ali tuga za palim vitezovima opet ne bejaše lakša niti manja. Veličanstvena zadužbina despotova, Resava, bi naskoro za tim dovršena, i prva svečana služba u njoj odslužena kao molitva Bogu za blaženi pokoj duše palih junaka srpskih.A zraci pobožnosti i uma, što u njoj zasijaše, rasvetljavaše tamu u teškoj noći srpskoj i onda kad odavno ne bejaše ni despota ni njegovih krila, ni slobodna doma ni despotstva srpskog. Janko Uglješić dostojno nasledi oca svoga i ostade, srećan u domu svome, vazda uzdanje i nada despotova kao i novobrdski vojvoda sa svojim sinom.A Zlata, smerna u ponosu svome i velika u tuzi svojoj, življaše na domu Radiča Postupovića koji je, pokoran na zemlji samo volji despotovoj i želji Oliverinoj, još stokratno puta kajao smrt dragih i milih na krvavim kaznama što od njega sustizahu i potonje izdajnike otadžbine. Sokolac, Bovan i Stalać pričaju i danas o gospodstvu koje nekada imađahu, a pod sa svim rasutim Lipovcem zvoni i sada zvono u smernoj despotovoj zadužbini, manastiru Svetog Stevana.Pa je i Sveti Aranđeo opet ugledao sunca ispod ruševina i ponovo propojao. Samo Vrmdža, kobna Vrmdža, stoji pred putnikom nejasna i zagonetna kao nekada duša njene lepe i zlosrećne gospođe... IZ NOVIJE SRPSKE ISTORIJE K. P. (Odštampano iz „Dela“) PARNA RADIKALNA ŠTAMPARIJA Cena 2 dinara Beše oko polovine avgusta 1813... Na političkom nebu Srbije navukoše se mutni oblaci.Nastadoše kobni dani.Sloboda, koja ozari Srbiju pre devet godina, i koju narod krvlju svojom iskupi, imala je da pomrča, da utone u carstvo mraka. Turci, puni požude, da ovu grudvu zemlje, natopljenu krvlju srpskih sinova, pregaze i učine kraj slobodi njenoj, navališe sa svih strana.Sve što beše za pušku doraslo, ustade i pohita pod zastavu svoga Vrhovnog Vođa, da brani domovinu svoju. Spremaše se oluja, a pred oluju sve se utiša, — ne iz želje da bude spokojno, već da sa strahom sačeka varnicu, koja će ga, možda, spržiti. Radovi zastadoše.Vredna ruka ostavi ralo i volove, napusti njive i domove, i pohita da prsima svojim zaštiti temelj domovine svoje — slobodu. Vrhovni Vođ prikupljaše snagu naroda, spremajući se, da njome odoli udarcima gromova. U vremenu, kada se zbivahu događaji što ćemo ih ovde opisati, svakom putniku, koji bi kroz Kruševac prošao, osobitu bi pažnju privukla jedna dvospratna kuća, zidom ograđena i zelenilom ukrašena.Pred njom se dizahu dva vita jablana kao dva ispolina.Tamo-amo po celom dvorištu beše različno drveće, a pred samom kućom - nisko ograđen vrtić, pun svakojakog cveća. To beše kuća vojvode župskog, Petra Đukića. Dan 16. avgusta beše krasan i tužan.Krasota dolažaše od Boga, tuga od ljudi.Kad čoveka radost obuzme, kad je čio i veseo, sve mu se mili, i svaka tvarčica izgleda mu divna, gotovo veličanstvena.On se njome zabavlja, njom se razgovara i u njoj uživa.Snađe li ga tuga ili seta, sve mu je dosadno, ružno, odvratno, i od svačega odvraća lice svoje. Ovoga dana, kada se sunce klonjaše zahodu svome; kada još samo vrhovi vitih jablanova behu ozareni zracima njegovim; i kada umorni leptirići, sletahu na mirisno cveće, tražeći prenoćvšta svoga, — pred kućom vojvodinom beše se sleglo mnoštvo naroda. Oružani junaci iščekivahu vojvodu, a svet se sakupio sa sviju strana da pozdravi ratnike.Tri dobra konja stajahu pred kućom, očekujući gospodare svoje. U neko doba otvori se kapija, i svet nagrnu u dvorište, da pričeka vojvodu. U taj mah jedan snažan mladić, držeći na ramenu, razvijenu zastavu, iziđe iz kuće i probi kroza svet.To beše Stojan Đenajdijć, pisar vojvode župskog. Evo već se javlja i vojvoda, a za njim grede sin mu, junak od svojih dvadeset godina.Na obojici blista vojvodsko odelo, izvezeno srebrom i zlatom.Vojvoda, i ako sedi starac, još beše čio i krepak.Gusta, seda kosa, viraše mu ispod samur-kalpaka, a duga seda brada pala na prsa, te pokrila toke na junaku.Za njim iđaše mlađani mu sin, zagrljen rukama materinim.Milina ga beše videti.Visoka rasta uzvišena čela, preplanula lica, prostreljivih očiju, orlovskoga nosa, malenih i nepomičnih usta, — u svemu slika vrsnog i ponosnog oca.U ruci nošaše dugu pušku, a za pasom blistahu se dva pištolja, srebrom okovana.Još ga nausnice ne behu dovoljno garile, a već se kreće u boj za odbranu domovine svoje!A otac, taj neumorni ratnik, prekaljen u mučnim borbama, stupaše, kao mladić, slobodno i pouzdano, bez premišljanja i ustezanja. Čas rastanku približi se.Vojvoda usede konja, isuka sablju i manu njome.Doboši udariše i vojska se krete.Mati obgrlila jedinca, pritisla na grudi, pa ljubi, a suzama orošava oružje u junaka. Narod gromko pozdravi vitezove i isprati ih, moleći se Bogu za sreću njihova oružja. Tek što sunce beše za gorom, a junaci pod Đunis padoše. Kruševac je obuzela teška tuga.U njemu nigde vedra čela ni pouzdane ruke.Sve što beše odraslo i što davaše života od sebe, ostavilo beše ognjište i otišlo u vojsku.Samo starci, žene i deca, ostaše doma, da strahuju za svojim milima. Dani prolažahu, a strah sve veći i teži.Sa bojnog polja još nikakva pouzdana glasa. Prvih dana meseca septembra jedna mlada, osamnaestogodišnja devojka, seđaše u vrtiću pred kućom vojvode župskog. To beše Spasenija, kći vojvodina. U ruci držaše jednu ružu, prevrtaše je i gledaše očima punim milja. Ova ženska prilika beše mešavina onog što zovemo lepoticom i junakom.Imađaše nečeg, što živo privlači, i nečeg, što uzdržava, što uliva poštovanje.Crte vanredne lepotice behu popunjene crtama odličnog viteza.Odmereno visoka, vatrenih, crnih i krupnih očiju, malo orlovskog nosa, herojskog pogleda, viteškog držanja, — eto takva beše ova prilika, ova mlada lepotica. Glava joj beše oborena, a duge, crne kose pale joj niz pleća, te nestašno dodiruju nekoliko cvetića.Kad i kad, sa vrhova dugih joj trepavica zasjala bi po koja suza, i, pošto bi prelomila sunčanu zraku u razne boje, spustila bi se postupno niz rumeno belo lice njeno, puno draži i lepote. Ruža u ruci beše uvela, i kao da u toj uvelosti ležaše sva tuge njezina...U jedan mah ona uzdahnu, pritište uveli cvetak na usne i vatreno poljubi.Iz očiju grunuše joj suze.Ona tiho zajeca, i kroz jecanje ču se jedna jedina reč: Stojane!..... Spasenija htede i dalje, ali je nešto uzdrža.Ona spazi mater svoju, koja joj baš u tom trenutku prilažaše. — Spasenija, kćeri,.... šta ti je? Devojka pogleda mater, pa brzo obori glavu i sakri oči. Mati priđe, metnu joj ruku na čelo i bolećivo reče: — Da ti nije što zlo, kćeri? — Nije, nano, — odgovori devojka, ne dižući glave. — Ti tužiš, snago moja?....O, Turci, prokleti da ste!...Što vam je kriva ova jadna zemlja?Što mi otrgoste svu sreću, svu nadu, sve dobro moje?! Starica procvile, a suze joj udariše niz lice.Ona okrete glavu i pokri oči rukama. Spaseniju potresoše suze materine.Ona se diže, zgrabi obe ruke njene i stade ih ljubiti.Po tom pade materi oko vrata, i poče je anđeoskim glasom tešiti. Baš u tom trenutku otvori se kapija širom i jedan konjanik, sumorna lica, upade u dvorište. To beše glasnik sa bojnog polja. — Kakve li nam glase taj donosi! — reče mati preplašeno i pođe konjaniku na susret. Toga dana na Deligradu beše odigrana krvava drama. Dan bi i prođe.Sunce se već klonilo zapadu svome, i od ove veličanstvene, zlatom i srebrom urešene ripide, ostade još samo jedna polovina.Zlaćena pera njena, rasturena po bisernom plavetnilu nebesnom, gubljahu se sve više i više, dok najzad ne iščeze i poslednje... Sunce zađe a veče nastade.Na mesto svetlosti spusti se tama.Neka nevidljiva, ali moćna ruka, potiskivaše suton sa istoka na zapad i rastiraše ga po celom horizontu.Ali ovaj suton ne beše u stanju da prikrije krv toga dana prolivenu i da uguši jauk hiljadama ranjenih.Svemogući posla tamu, a za tamom gusti mrak.I njima beše put od istoka na zapad, onaj isti koji i svetlosti, jer s više je naređeno, da i dobro i zlo dolaze iz jednog izvora. Na Deligradu toga dana beše borba..... Veliki vezir, Rušid paša, izvrši svoj zadatak.Glavno odeljenje srpske vojske beše satrveno.Rušid, zadovoljan ovim uspehom, naredi da se nastupa..Žudeo je da se što pre dokopa Šumadije. Srbi behu potučeni, ali ne satrveni.Još ne beše mrtav vojvoda župski, Petar Đukić.To beše poslednji bedem, koji je valjalo osvojiti i razrušiti. Ostatak Đukićeve vojske, oko dvesta ljudi, posle golemih nevolja, jedva uspe da pređe Moravu i da se prikupi iza Đunisa.Ova šaka ljudi, i ako umorena, iznurena, i izmučena, ne beše još klonula.U njoj beše snage i u snazi volje: da osveti pogibiju braće svoje. Kad sunce zađe i suton pade, veliki vezir posla jedno odeljenje vojske svoje, s naredbom, da što pre zauzme Đunis i da se uputi Kruševcu. Said, pomoćnik vezirov, kome ova naredba beše izdata, uputi se pravo Moravi, prema Trubarevu.Put bejaše čist, i on nastupaše bezbrižno.Pod njegovim zapovedništvom beše oko tri hiljade pešaka i jedno maleno odeljenje konjice. Došavši blizu Morave, Said stade i upre pogled u daljinu. — Vidiš li što? — upita on Selim bega, koji jahaše pored njega. Selim stupi napred, nastreši čelo rukom, pogleda put Morave, i po tom reče: — Kao neka ograda? — Ograda, ali živa! — primeti Said. — Kao neki stubovi? — Što se kreću. Pomoćnik vezirov i dalje posmatraše, ali kao da ništa ne opažaše. — Baš ništa — reče on, i obode konja. — Valja biti na oprezu — primeti Said. Slika, što se pokaza na jugozapadnoj strani, prema Moravi, iščeze sasvim.Iza sutona pade tama i obavi bojno polje.Gusti oblaci posuktaše i prekriliše nebo.Nekoliko trenutaka po tom tamna noć pritište ceo horizonat. Said beš obazriv.On naredi, i jedan vod konjice ode u izvidnicu.Ostala vojska stupaše lagano, i, može se reći, slobodno. Ovaj čovek osećaše se raspoložen.Tapšući po ramenu Selima reče: — Ide ne može bolje biti.Za tri četiri dana bićemo gotovi.Raja će biti umirena. — — Kako li je na Drini?Što se tiče Kruševca... Selim ne dovrši. Užasan tresak razleže se po tamnoj noći.Mrtva okolina u jedan mah ožive.Saidovi redovi uskomešaše se.Očas se diže uzbuna.Na sve strane halakanje i konjski topot.Said i Selim stoje uprepašćeni.Ne znađahu šta da rade.Pojuriše levo, pa se vratiše desno; poleteše napred, pa ustuknuše nazad.U tom odjeknu treći tresak pa i četvrti.Zabuna posta još veća.Said odjaha pešadiji, a Selim konjici.Naredbe behu izdate, ali posao beše mučan.Pomrčina kao testo.Samo se mogaše videti kako puščane munje sevaju. Za časak sve se utiša. Vojska Saidova poče stupati i odgovarati učestanom vatrom. Urnebes se ponovo diže.Vatra sipaše s obadve strane.Ognjeni mlazevi munjevitom brzinom preletahu poljem.Nebo se prolamaše od silnoga treska.Zemlja tutnjaše ispod nogu.Užasna vika razlegaše se na sve strane. — Stubovi oživeše! — reče Said Selimu, kad ovaj dođe da primi nove zapovesti. — Pohitaj!....Svaki je trenutak skupocen.Obilazi i napadaj što življe.Most na Moravi zauzmi što pre...Za svaki neuspeh ti si mi odgovoran. Selim odjuri kao munja. Pešadija Saidova udvostruči snagu.Ona poče živo nastupati.Napadači behu gotovo opkoljeni, ali još ne umoreni. Oni obarahu plotun za plotunom, ali sve ređe i slabije........ Borba se primicaše kraju. „Živi stubovi“ padahu i umirahu.Njih postupno nestajaše.Najzad odjeknuše još nekolike puške, pa sve umuče. Borba se svrši. „Živa ograda“ beše zauzeta i porušena.Na mesto stubova što se kreću, Turci nađoše pokošenu raju.Zemlja beše pokrivena leševima.Još ovde onde po koji ranjenik bono jekne, ali i toga u skoro nestade pod udarcima kundaka. Sve se utiša.Nema noć ponovo se zacari. — Zar nikoga živog? — upita Said Selima, kad ovaj dođe i javi koliko je đaurskih leševa nađeno. — Nikoga! — odgovori Selim. — U poteru!... šta čekaš?! — Naredio sam konjici da krstari i hvata. — Ne dopada mi se! — reče zlovoljno Said. — Ova fukara još živi.Ona ima još duha i ponosa.To treba uništiti, satrti, smrviti!..A šta je s mostom na Moravi? — Naredio sam Hasanu da ga zauzme — odgovori Selim. — Da se nisi šalio glavom! — Učinjeno je sve što treba. — Je li most čitav? — Još ne dobih glasa. — Postaraj se da što pre saznaš.Vanja nam hitati.Moravu treba što pre preći i most zauzeti. Da ne behu u razgovoru, mož’da bi u taj mah čuli neki potmukli tresak, koji dolažaše sa Morave. — Ako li most bude porušen?... upita Selim. — Gazićemo! — odgovori Said odsečno. — Teško će biti.Morava je brza i duboka.Noć je kao testo. — Činićemo što bude naređeno — odgovori Said. — Ja odoh da javim veziru, i da potražim dalje naredbe.Ti pohitaj na Moravu.Razberi šta je s mostom, pa mi javi. Said obode konja i ode. Selim se uputi Moravi.Tek što beše izmakao jedan kilometar, a neki topot dopre mu do ušiju.On zaustavi konja.Topot postajaše sve jači. To beše glasnik sa Morave. — Šta je s mostom? — upita ga Selim. — Porušen — odgovori glasnik. — Šta? — Da. Ova vest Selima zbuni i potrese. — Može li se gaziti? — upita će on posle duže počivke. — Ne može. — Šta veliš?! — Ne može. — Kako ne može?! — prodra se Selim. — Ne može.Morava je brza i duboka.Noć je kao testo. — Gde je Hasan? — Kod Morave — odgovori glasnik. — Idi živo i kaži mu, da odmah izašlje ljude duž Morave, te da izvidi gde se može gaziti.Ako bude potrebno da se pravi most, neka javi, — Jesi li razumeo? — Jesam. — Na posao!...Samo što življe — reče Selim, pa okrenu konja i ode u glavni stan. Glasnik odjuri put Morave, i izgubi se u tamnoj noći. Na bojnom polju ovlada mrtva tišina.Ponoć prođe.Said i Selim vratiše se iz glavnog stana.Zapovest beše izdata da se sutra zorom kreće. Dve stotine srpskih sokolova, pod zapovedništvom vojvode župskog, Petra Đukića, ove kobne noći osvetlaše obraz.Vojvoda beše stavio sebi u dužnost, da, po mogućstvu, što duže zadrži prodiranje Turaka.Trebalo je nejači dati vremena, da se skloni u zbegove, i na taj način spase ispred opasnosti, koja joj grožaše. Vojvoda beše odlučio, da svoj zadatak izvrši besprekorno.Od hiljadu ljudi, koliko beše sobom poveo, ostade mu samo dve stotine.Ovaj ostatak vojske srećno pregazi Moravu i prikupi se u Đuniskim visovima. To beše šaka ljudi puna duha i ponosa, puna srdžbe i drskosti.Ona odluči da se Rušidu krvnički sveti. Kakva drskost!..Zar protivu sile od trideset hiljada?Zar protivu džina, koji u svojim rukama držaše gromove?...I ko to od nje traži?Šta ona ima pred sobom? — Jad i čemer.Šta ima sobom? — Dvesta srdaca i dvesta desnica! — Pohitajmo! — kliknu vojvoda sakupljenim sokolima oko sebe. — Noć se približuje.Moravu valja preći što pre.Most treba porušiti. Vojnici se postrojiše. Vojvoda pristupi četi i držeći razvijenu zastavu stade ovako besediti: — Deco moja, sokolovi moji! — Pred vama su polja, dubrave i gore srpske!Razgledajte sve dobro.Tu se rodiše dedovi vaši, tu se rodiše ocevi vaši, tu i vi sami ponikoste i obikoste!...Osećate li kako se zemlja trese pod nogama vašim?...Čujete li kako gora ječi, kako uzdiše i kako vas preklinje?..Tamo, za onim brdima, roditelji su vaši, deca vaša, ljube vaše!Svi šire ruke k nebu i mole Višnjega da vas ohrabri i umudri.Saslušajmo molbe njihove!Pomozimo im!Budimo Srbi i junaci!Ostanimo verni Domovini svojoj!Skupimo se pod ovo sveto znamenje njeno!Pođimo, borimo se, pa i izginimo pod njom!...Grobova naših neće biti.Majke na njih neće izlaziti.Ljube ih neće cvećem kititi.Deca ih neće suzama kvasiti.Ali biće nečeg više od svega toga.Naši grobovi biće polja ova; naši grobovi biće dubrave i gore ove.Potomstvo će na njih izlaziti, njima se klanjati i dičiti! Starcu zadrhta glas, i on stade.Po tom podignuvši zastavu jednom a kapu drugom rukom, nastavi još silnije, još veličanstvenije. — Hoćemo li časti ili sramote, blagoslova ili proklestva, smrti ili ropstva! Dvesta mišica podiže dvesta kapa, i svih dvesta sokolova iz jednog grla kliknuše: — Ura!...Živeo vojvoda! Starac sav zadrhta. — Bog vas pogledao! — kliknu on i priđe da se sa svima oprosti. Trenutak beše svečan.Svaki se tresijaše od uzbuđenja i prilažaše vojvodi da se s njim poljubi.Izgledaše da se otac rastavlja s decom svojom.I jest im otac bio!U ovome starcu, sede glave i brade, oni imađahu sve što im najmilije beše: oca i mater, i brata i seju, i sina i kćer, i rodbinu i prijatelja, i, više svega toga: oličenu Domovinu svoju.Kao da osećahu da im sve to kroza starca govori: Vršite dužnost svoju! Dvesta druga, razbiveni na Deligradu, prikupljeni u gudurama, pođoše napred. Sunce beše već zašlo, kad ova četa stiže do Morave.Tu se zaustavi, i, pošto malo odahnu, uputi se na most. Četa pređe most, zavi oko jedne okuke, spusti se u jednu dolju, pređe je, i pođe uz jedan brežuljak. Tek što iziđoše na vis, Boško, sin staroga vojvode, pristupi živo ocu i obrati mu pažnju na neke crne tačke. Vojvoda manu rukom. Četa stade. — Dole! — reče starac, pa pognuvši se siđe niz brežuljak.Vojnici oboriše puške i pođoše za njim. Za trenut oka četa se obrete u jednoj dolji.Pred sobom imađaše kosu, nalik na polumesec, od koje južni kraj dopiraše do Morave. Vojvoda prizva Boška i svoga barjaktara Stojana, i reče im, da idu i potajno razmotre kretanje turske vojske. Boško i Stojan uzeše nekoliko drugova i odoše. Starac se okrete četi. — Deco! — Jesu li vam pune puške? — Jesu! — beše odgovor. — Neka je sve spremno!Valja nam se skoro ogledati.Ovde nas je pozvala Domovina da ispunimo svetu dužnost.S ovoga visa, što pred nama stoji ugledaćemo Lazara, Obilića, Jug-Bogdana i ostale srpske vitezove!.. Četa, nepomična kao stena, stajaše pred njim, držeći puške „k nozi.“ U taj mah doleteše Boško i Stojan. — Eto Turaka! — reče Boško zaduvan. — Na jedan puškomet — dodade Stojan. — U kom se pravcu kreću? — Pravo k Moravi — odgovori Boško. Starac, stojeći između svoga sina i barjaktara Stojana, isprsi se, isuka sablju, i pođe napred. Četa se krete. Nit ko govori nit romori.Samo se čuje kako zemlja pod njima tutnji. Idući kao lesa, zbiveni drug uz druga, iziđoše na kosu i prilegoše zemlji. Tama beše pritisla celu okolinu.Niko ne primeti ništa. Starac zapovedi da se niz kosu siđe. Četa siđe i zauze položaj između nekog šumarka i urvine.Tu stade i ne micaše se. U ovom položaju imađaše za sobom kosu, levo šumu, desno Moravu, a pred sobom Turke. Četa stajaše kao ukopana, očekujući sudbonosni trenutak.. U taj mah vojvoda opazi pred sobom, u daljini od dvesta metara, neke mračne i pokretne slike. To behu Turci. Starac prođe četu s kraja na kraj, pokaza joj slike i reče, da bije u njih.Po tom se vrati i zauze sredinu fronta.Desno uza Stojana, levo Boška. Ni-šan! — zagrme starac. Ova reč odjeknu po okolini, i tamne slike u jedan mah stadoše. — Pli! — dovrši starac. Sto pušaka složno ciknuše i obasjaše bojno polje. Druga vrsta obori puške. — Ni-šan.... pli! ponovi starac. I drugih sto pušaka ciknuše. Dim pritište okolinu, a tresak se razlegaše duž Morave.Junaci napuniše puške. Starac pođe napred, a četa za njim. Ne kročiše ni nekoliko puta, a na protivnoj strani opaziše mnogobrojne slike i začuše strahovito halakanje. Četa ponovo stade. Vojvoda dade znak.Četa pade k zemlji i opali treći pa i četvrti plotun. Na jedan mah sa neprijateljske strane zagroktaše bezbrojne puške.Hiljadama munja, kao guje, probijahu noćnu tišinu.Turci odgovarahu, gotovo i ne znajući na koju stranu.Srbi stajahu nepomično i obarahu vatru za vatrom.Neprijatelj nastupaše s divljim urlikom lomeći se po neravnom zemljištu i gazeći mrtve i ranjene.Četa ne klonu, niti se mače s mesta.Njeni redovi postajahu sve ređi a vatra sve slabija. Turci behu sasvim blizu. — Natrag!....Na vis! — zagrmi vojvoda. Četa se diže, i, obarajući čas jaču čas slabiju vatru, odstupaše lagano.Vojvoda beše pred njom.On je hrabraše i sokoljaše. Uziđoše na vis.Tu se prikupiše i stegoše kao zid.Vojvoda pregleda četu i, kad vide samo polovinu, zadrhta i uzdahnu. Turci prodirahu stalno.Bes se u njih raspali.Jurišahu kao besomučni.Zauzeše šumarak obiđoše urvinu, i pođoše na vis. — Drž’te se, sokoli! — kliknu starac što ga grlo donošaše i istrže pištolj iza pasa. Turci nagrnuše kao vuci.Poleteše na vis.Osuše vatru sa sviju strana, halakajući besno i pomamno. Vojvoda se obazre levo i užasnu se.Turci behu na visu i osuše vatru s boka. Nasta ponovo okršaj, ali ovaj beše kratak.Srbi odstupiše desno prema Moravi.Turci nagoše za njima, lomeći se preko leševa srpskih.Borba se primicaše kraju.Plotuni srpski sve ređi i slabiji.Najzad odjeknuše još nekolike puške, pa sve umuče. Borba se svrši. Turci osvojiše kosu, ali nikog živog na njoj ne nađoše.Što beše ranjeno i još živo ostalo, isekoše i kundacima premlatiše. Veliki vezir, Rušid-paša, izdade zapovest, da se Morava pređe i dalje operacije prema Kruševcu preduzmu. Selim se beše postarao za most. Radilo se celu noć.Nekoliko dubova behu odsečeni, sastavljeni, poprečnim gredama utvrđeni i u vodu spušteni.To beše splav, koji krajevima svojim udaraše u obe obale.Ovaj splav, dobro utvrđen za obalu, imađaše da posluži za privremeni most. Sutra dan, zorom, Said pređe Moravu, dohvati se najvažnije kose, i idući njom uputi se pravo Kruševcu.Uz put odašiljaše manja odeljenja, s naredbom, da pljačkaju, pale i robe. Na celom putu Said ne naiđe ni na kakav otpor.Narod beše prestravljen.On napuštaše svoje ognjište i svoj mal, da bi samo glavu mogao izneti.Oko sedam časova iz jutra, Đunis je bio u plamenu.Što ne beše obazrivije, što ne ugrabi vremena da se ranije skloni, Turci dostizahu i ubivahu ili u lance vezivahu. Glas o ovoj nesreći dopre u Kruševac.Varoš se silno uzbuni, diže se čitav urnebes.Jauk, vriska i lelek razlegaše se po svima ulicama.Crno jutro beše osvanulo.Sve živo pohita, da se što pre spasava.Bežao je kako je ko mogao: na kolima, na konju, pešice.Putevi behu zakrčeni.Kola udarahu o kola, osovine se lomljahu, konji padahu — čitav haos!Sve je jurilo bez obzira.Bacalo se i što se ponelo, samo da se što pre spase.Jedna žena, noseći na rukama dvoje nejake deco, prestravljena i sva zajapurena, bežaše bez obzirce.Za njom, držeći se za skute, trčaše mališan od svojih šest godina pišteći kao crv.U ovom neredu, u ovom haosu i nesreći gde svako gleda sebe, nema obzira, nema milosrđa.Svako beži kako može i spasava se kako zna.Što obori — oboreno je, što pregazi — pregaženo je.Niti kome račun daje, niti ga od koga traži. Žena, što nošaše dvoje dece, jurila je pomamno, uklanjajući se čas levo, čas desno.Sinčić, što za njom tapkaše, gotovo se vukao po zemlji.Piska njegova do Boga se čula.Mati je samo napred jurila.Ona i ne opazi kad joj dete, satrveno od umora, pade i ostade na putu. U taj mah, jedan mladić, sa uvezanom rukom, dojuri na konju i zaustavi ženu! — Snaho!Gde ti je dete? Žena se obazre, i, videći dete gde se valja na putu, ciknu kao guja, vrati se i diže ga. U tom dojuriše dvoja kola.U jednima seđahu dve ženske, a u drugim behu razne stvari.Mladić, što zaustavi ženu, mahnu rukom i kola stadoše.On sjaha s konja, uze decu i posadi ih u kola.Po tom reče ženi da se penje, a on usede na konja i odjuri. Kola pođoše. Žena, sva blažena, pogleda mladića suznim očima, po tom prikupi decu oko sebe i poljubi ih.Beše silno uzbuđena.Čisto ne verovaše ovoj nenadnoj sreći.Pošto se razabra, pošto utiša i sebe i decu, pošto im obrisa suzice, podiže glavu k nebu i zablagodari Bogu. — Ko je ovaj mladić, ovaj dobrotvor, što spase i mene i decu? — pitaše se žena. — On mi je poznat, ja sam ga viđala.Ali to ne može biti on.Taj je mladić poginuo; poginuo je zajedno s ocem.Ja sam to čula, i to ne jedan put.Sumnje ne može biti.On je poginuo, a mrtvi ne ustaju....Ja sam se upoznala. Dok ona tako razmišljaše, deca joj pospaše na krilu.Ona im namesti glave, po tom skide maramu s vrata i pokri ih, da ih sunce ne peče. Kola su naglo jurila.Behu već daleko izmakla ispred one gomile što beše zakrčila put. Žena pogleda decu.Videći ih sve troje na krilu, sklopi ruke, podiže glavu, pogleda u nebo, i prošaputa nekoliko reči. Anđeo hranitelj beše nad njihovim glavama. Behu nastala zla vremena. Srpska vojska pretrpe poraz na svima tačkama.Snaga naroda beše skrhana, a nad zemljom srpskom nadvi se gust oblak. „Borilo se pa se umorilo”.... Turci snažno prodirahu u srce Srbije, ostavljajući za sobom pustoš.Na Deligradu umuče i poslednja puška.Četa Đukićeva beše satrvena.Aleksinac, Kruševac, Ćuprija, Paraćin -- sve beše zauzeto, opustošeno i opljačkano.Genije Srpski beše na umoru.U vojsci ovlada strah.Vera beše pomućena, nada izgubljena, hrabrost iščezla.Svaki se seti sebe, a to je trenutak kad se jedinstvo razorava i vojske nestaje. Na Timoku ništa bolje.Veljko, ta večito sjajna zvezda na srpskom nebu, beše poginuo.Otpora više ne beše, i Negotin pade.Prestravljeni narod napuštaše svoje ognjište i bežaše.Turci jurišahu za njim, goneći ga kao divlju zverku.Odrasle ubivahu i žive na kolje naticahu; decu u vis bacahu i na gole noževe dočekivahu.Što beše viđeno — u ropstvo odvođahu; što beše za paljenje — ognju predadoše; što beše za pljačku — popleniše. U takvoj besomučnosti Turci prodreše od Timoka do Morave, i tu se zaustaviše.Kara-Đorđe razvi krila i polete na Moravu.Ali beše dockan.Turci pređoše Moravu, nagoše napred, osvojiše Smederevo i pođoše dalje. Genije srpski beše skrušen.Krv mu se sledi, um pomrča, nada iščeze, snaga slomi, i, gledajući ruševine svoga devetogodišnjeg rada, pade u očajanje i živ se zakopa. Na Drini beše još i gore.Od straha se sve obezumi.Svaki potraži preči put, ne da pobedi, već da ga pobede.Strah pomrča i svest za bežanje.Bežalo se vratolomno.Zasavica beše mutna i krvava.Putevi behu zakrčeni, a vojvode napred, bliže odstupnici. U ovoj nesreći, u ovom mraku zablista još jedna zvezda, koja lako pomrčati neće.To beše Zeka Buljubaša.Ovaj haos, ova pogibija, rasplamti u njemu gnev i diže ga u red besmrtnika.Kao ono Leonid na Termopilima, tako ovaj vitez srpski, sa pedeset drugova svojih, ispreči se pred golemom silom turskom i podiže bedem od leševa.Ali sve to beše „jedna slamka među vihorove.“ Turci pregaziše leševe, razoriše ovaj krvavi bedem i uništiše otpor pedeset golaća. Srbija beše pregažena.U njoj nastade druga sudija.Što beše gore, surva se i pade dole.Doba ljutih janičara ponova se vrati.Muselimi, age, begovi, delije, subaše, — sve se razmili po Srbiji da utvrđuje mir, a to će reći: da u njoj uništi duh slobode i uguši osećanje časti i ponosa. I mir beše utvrđen.Utvrdiše ga: ognjem i lancem, sabljom i kocem. Borba bila, pa se završila.... Šta je trinaesta godina? Ono, što je velikim trudom i naporima zidano devet godina, porušilo je nekoliko dana 1813.Mesec, koji se neke noći tri puta hvataše, trinaeste sasvim pomrča; barjaci, što krvavi idoše viš’ Srbije po nebu vedrome, trinaeste padoše i u zemlju propadoše; gromovi, što nekada grmljahu na sv. Savu, pozivajući Srbe u boj, trinaeste prolomiše se i srušiše stub srpske slobode; a sunce, što se nekad na dan tri put hvataše i tri put na istoku igraše klonu zapadu i utonu. Posle svetlosti nastupi tama...... Ratnici malaksaše.Njih nestade, ali svedoka ostade.Poprište je tu.Ono pripoveda slavu njihovu.Mesec i sunce pomračaše, i sloboda iščeze; ali spomenici ostadoše, da svetle i obasjavaju brda i doline, pa i one mračne pećine i gudure u kojima odjekivaše glas sa srpskih gusala. Oluja bi i prođe.Svedoci ostadoše još živi.Na Deligradu još se viđaše trag konjskih kopita; još je vetar raznosio sukiju po bojnom polju; još su se viđali leševi izginulih ratnika.Na Mišar još sletahu gavranovi, tražeći meso srpskih vitezova.Zasavica još beše krvava.Negotin ne beše pokopao sve one junake, što prsima svojim uzbivahu navalu neprijateljsku.Jauk i uzdah još se razlegahu po srpskim poljima, dubravama, selima i varošima...Sve beše još u živoj uspomeni. Oluja ostavlja za sobom pustoš. Kao što vredni ratar posle nepogode obilazi polja svoja i sračunava štetu što mu je nebo dosudi, tako i narod, posle katastrofe, posle opšte nesreće, svodi svoje račune.On se pita: šta je dobio a šta izgubio? i po tom traži krivca.Brižljivo beleži sve prihode i sve rashode.Toliko hiljada poginulo i ranjeno, toliko porobljeno, popaljeno, upropašćeno i u crno zavijeno.Sve to marljivo hvata, sračunava i beleži u rubriku rashoda. A prihod? Jad i čemer. I neko je za to kriv... Narod hoće da ima sve oličeno.On traži krivca, i uvek ga nalazi.Filosofija se protiv toga buni ali nema prava.Prelaziti s vođa na vojvode, s vojvoda na narod, s naroda na zemljište i podneblje, i t. d. tako radi nauka, ali ne i narod.Ovaj hoće sve oličeno.On traži krivca.Što se krivica dalje prenosi, više se gubi.Okrivite li sve, oslobodili ste svakog.Odgovornost prestaje onde, gde opšta krivica nastaje. Je li ko kriv za 13? Ko je stvarao istoriju od četvrte do trinaeste? Ko je zaključio istoriju katastrofom? Na ta pitanja narod traži odgovor. Ko je ovde krivac? Je li Kara-Đorđe? Ko je Kara-Đorđe?Od kuda je on?Gde mu je kolevka?Ko ga odniha i odnegova?Ko mu udahnu duh slobode i viteštva, odlučnosti i postojanstva, skromnosti i velikodušnosti?Ko ga spremi da lebdi nad domovinom svojom, kao mati nad decom svojom? Kara-Đorđe, ovaj genije poslan Srpskom Narodu s više, imao je sva svojstva oslobodioca.Trpeo je glad i žeđ zimu i žegu, zlobu i zavist, sve muke i sve nevolje.Spolja beše prost vojnik al’ u njemu beše silan duh.U boju beše prvi.Pojava njegova nosila je pobedu.Sobom je predstavljao vojsku.Beše neumorljiv i nepokoljebiv, a u borbi nepobediv.Devet godina biti na mrtvoj straži, devet godina imati zemlju za prostirač, nebo za pokrivač, bisage za podglavlje, a ljubav svoga naroda za krepeći san, — to je ono što čoveka diže u red besmrtnika kojima se vazda oduševljavamo. Je li Đorđu žao bilo poginuti? U čemu je kriv? Što je živeo preko roka, koji mu Višnji, kao geniju, propisa. Je su li krive vojvode? Zašto i krošto?..Zar što devet godina ratovahu?Zar što za sve to vreme preletahu s kraja na kraj, boreći se sa svima nezgodama, jureći i danju i noću, i zimi i leti, po kiši i snegu, gladni i žedni, bez odmora i sna, bez pokrivača i prostirača, imajući u duši svojoj samo jednu misao, samo jednu želju, samo jednu nadu: Oslobođenje naroda svog. Pa no je krivac? Narod traži Vuka Brankovića kao i Kraljević Marka.On hoće oličenje zla kao i dobra, i time mu sve jasno postaje.Da završimo. O, vi slavni heroji!Zašto vas krive? Što stvoriste a ne sačuvaste. Sloboda ima svoje utočište, kao što vera ima svoj hram.Kakva sloboda takvo i utočište.Ono je nekom zamak, nekom tvrdi grad; nekom gusta šuma i visoka gora, nekom kršna stena i hladna pećina.Riteri, grofovi, baroni, hercezi knezovi, i ostali silni, čuvali su svoju slobodu, kad kad u usamljenim zamkovima, kad kad u tvrdim gradovima.Sloboda mase, potlačene i bespravne, tražila je svoje utočište i našla ga je u gustim šumama, kršnim stenama i hladnim pećinama. Sloboda iz gradova tlačila je slobodu u zamkovima, a slobodu naroda — štitio je i grad i zamak.Sloboda suverena i sloboda vasala sebične su.Njihov je princip jedan i isti: da nište slobodu drugoga.Sloboda naroda uzvišena je i sveta, opšta i nerazdvojna.Ona sve uzdiže, obasjava i prosvećava; ona je mila i ljupka svima; ona je sunce, koje greje i ozarava svakoga. Sloboda srpskog naroda nerazdvojna je od vere njegove.Kroz mnogo vekova one imađahu jedno isto utočište, jedan isti hram.Deviza je Srbinova: „Za krst časni i slobodu zlatnu.“ Malo je naroda čija je sudbina tako tesno skopčana s verom.U Srbiji vera beše to isto što i narodnost.Koje si vere? a ne: koje si narodnosti? pita Srbin.Srpske sam vere — odgovara opet Srbin, i time tvrdi, da je u njega vera i narodnost jedno isto.On je pred Turčinom bio samo hrišćanin, i borio se protiv njega verom svojom, koju mu je manastir udahnjivao i čuvao.Manastir mu je pružao duhovni mač i čuvao svest o narodnosti za bolje dane. Vera je dala Srbinu naročiti tip.Ona ga je uvek podsećala, da nije ono što i drugi, da ima nešto svoje, i da mu to valja braniti.I braneći to, branio je sebe, svoje biće, svoju slobodu, svoju narodnost. Vera ga je skroz prožela, i on joj je bio tako odan, da je ne napuštaše ni najcrnjih dana.Gonili su ga i tukli, okivali i u tomruke bacali, zlostavljali i na kolje nabivali, ali se on vere ne odreče, i ona ga spase. Odajmo poštu veri!Ona beše onaj snažni motor, koji nas lagano, ali stalno, izvlačaše iz ropstva.Ona ulivaše ulje u život naš, i osvetljavaše staze slobodi našoj.Ona učini te vaskrsosmo kao feniks iz pepela. Manastir beše istočnik vere.Ovaj hram, zaliven suzama bednih i nevoljnih, ne krase ni visoke kule, ni divna kubeta, ni zlatom okićeni propileji, ni skupoceni mozajici, ni veličanstveni inkonostasi, ni bogate trpeze, ni sjajni stolovi, ni veštački živopisi.Njega krasi prostota i skromnost, vera i ljubav, pouzdanje i sloboda.U tom prostom i skromnom hramu očuva se ono duhovno blago, koje potomstvo ožive i iz mrtvih vaskrsnu. Spoljašnost manastira gotovo je tužna.Po krovu i po zidovima njegovim širi se mahovina, te kazuje starost njegovu; porušena kubeta, izriveni zidovi, izgrebeni živopisi, oštećeni ikonostasi, kazuju patnje njegove; gudure, koje ga zaklanjaju, šume koje ga skrivaju, samoća koja ga tišti, svedoči ljubav ka slobodi, kojoj je Srbin težio. Manastir je u svemu izraz narodnog života.U njemu nema sjaja ali ima svetlosti.U njemu je večito plamteo oganj vere i slobode.Iz njega su poletale iskre na sve strane.On je razjaglio žar ljubavi ka slobodi, rasplamtio požar po celoj zemlji i u tom požaru sagoreo ropske lance.On je hram snage narodne.Iz njega izletahu vitezovi, zadahnuti verom i slobodom, i ti vitezovi osvajajući stopu po stopu, promislom Božjim vođeni, rasprostreše granice od Dunava do Kosova, od Drine do Timoka. Jedan od ovih hramova, iz kojih imađaše da vaskrsne sloboda Srpskog Naroda, zauzima važno mesto u istoriji Srbije nakon nesreće 1813. — To je Sveto Blagoveštenje, manastir trnavski. U pitomom Dragačevu, tamo gde se svršavaju okomci pitome Jelice, leži selo Trnava, na dva časa daleko od Čačka.Blizu sela, među brdima, u šumi, skriven i usamljen, stoji manastir Sveto Blagoveštenje.Ovom manastiru bi namenjeno da dovede u vezu i zbliži dva važna događaja iz novije Srpske Istorije: da godinu trinaestu veže za petnaestu, da ropstvo skrati i učini da sloboda što pre zasija. Ovaj manastir srpski kao i mnogi drugi, nema vidljiva blaga.U njemu je sve prosto i skromno.Ali imađaše nešto, što beše uzvišenije i dragocenije od svakog vidljivoga blaga, što je svakog Srbina obradovalo, ulivajući mu nade na bolje dane.To beše blaga vest. Blagovesti su nada srećnijih dana, lepše budućnosti, boljeg života. Bog se brine o narodima, kao što se otac brine o svojoj deci.On ih kažnjava, ali ih ne upropašćuje; on ih dovodi u iskušenje, ali ih dobru uči. Kad u Srbiji posle nesreće 13. bi porušeno sve što dotle beše sazidano; kad srpskim narodom ovlada strah i užas; kad besomučnost turska porobi i u lance sputa hiljade nevoljnika; kad procvile sve, pa i dete u utrobi materinoj; kad pomoći ni s koje strane ne beše, i kad svaka nada beše iščezla; Bog se smilova na izmučeni Narod Srpski.On izabra manastir Blagoveštenje i reče: da iz njega izađe Blaga Vest.I ova reč beše moćna.Ona povrati izgubljene nade, došaptavajući svakome: Još živi duh slobode! O Maloj Gospođi, 1813., u manastiru Blagoveštenju liturđija beše zorom odslužena.Narod je već izlazio iz manastira i razilazio se kućama. Iguman Pajsije i otac Đenadije iziđoše poslednji.Behu zlovoljni i tužni.Izišavši iz manastira, skrenuše desno i dođoše pod jedan stari hrast.Tu, pod tim hrastom, beše prost sto, načinjen od nekoliko dasaka, prikovanih za četiri soje.Starci posedaše i ostaše nemi i nepomični. Iguman beše visok i koštunjav čovek, dugih obraza, uzvišena čela, kratke prosede brade i dugih brkova.Oštar pogled i nekolike bore na njegovom licu kazivahu ozbiljnost, udruženu sa silinom duha i odlučnom voljom. Otac Đenadije beše omalena rasta, nešto malo pogrbljen, sede kose i duge sede brade.Na licu mu se ogledaše blagost, a oči kazivahu pitominu i nežnost. Iguman Pajsije seđaše nalakćen na desnicu, a oštar pogled njegovih očiju bluđaše po daljini.Otac Đenadije beše pognuo svoju sedu glavu, a rukama nemarno preturaše zrna dugih brojanica. Tako provedoše skoro četvrt časa. U tom priđe stolu jedan dečko, držeći u rukama čuturicu. — Blagoslovi, oče! — reče on, i pruži čuturicu igumanu. — Da si blagosloven, sine! — odgovori iguman i maši se čuturice. Dečko se udali.Iguman se okrete ocu Đenadiju i pruži mu čuturicu. — Rasteraj brige, oče! Đenadije ostavi brojanice, uze čuturicu, prekrsti se dva tri puta, prošaputa nekoliko reči, diže glavu i naže. — Dobra rakija — reče on, pa ubrisa sedu bradu i vrati čuturicu igumanu. Iguman gutnu nekoliko puta. Otac Đenadije uze brojanice i ponovo ih stade preturati.Pogled mu beše upravljen na manastir.Valjda premišljaše o zloj sudbi koja očekivaše ovu svetinju.Crne misli projuriše mu kroz dušu i on nehotice uzdahnu. — Što uzdišeš, oče! — upita iguman. — Zla vremena dočekasmo, brat’ Pajsije! — reče tužno Đenadije i odmahnu glavom..Sve crnji i crnji glasovi stižu.Turska obest dodijaće ovom hudom parčetu zemlje.Ni ovaj sveti hram neće ostati na miru. — Ne gubi nade, oče Đenadije! — Dok je Pajsiju na ramenima glave, ovom svetom hramu Božjem neće Turci dodijati. — Nek bi Bog dao da tako bude brat’ Pajsije.Ali se meni nešto ledi u grudima.Mene starca neće više ogrejati sunce. — A što, oče?...Da te tuga ne mori za sinom? Đenadije uzdahnu i spusti brojanice u krilo.Oči mu zablistaše sjajem. — Čuli što za moga Stojana? — reći će on pošto se malo pribra. — Ništa — odgovori iguman. — A šta ti reče Marko gazda Rankov? — Što i tebi. — Hm....Zla vremena dočekasmo, brat’ Pajsije...Procvileće narod kao guja u procepu. — Šta li je bilo sa vojvodom župskim, tvojim dobrim prijateljem? — upita iguman. — A ko će znati, brat’ Pajsije?...Marko mi ne umede ništa kazati...Đenadije zaćuta, po tom dodade: A kakvu se dobru možeš i nadati? Obojica zanemiše.Đenadije propuštaše zrno po zrno sa svojih brojanica, a Pajsije upredaše brke i čudno posmatraše starca. — Stojan je mudro dete.Bog će ga čuvati — reći će iguman posle duže počivke, pa uze čuturicu i pruži je starcu. Đenadije maši se rukom, ali tek da uzme čuturicu, a vratnice manastirske otvoriše se. U dvorište uđe jedan dečko.Na licu mu blistaše radost, a preko usana prevukao se lak osmejak. Đenadije ostavi čuturicu i baci pogled na dečka. Dečko slobodno koračaše.Došavši do stola, skide kapu, nazva Boga, poljubi u ruku igumana i Đenadija, pa se izmače malo nazad, i lomeći fesić rukama, pogleda u Đenadija i kroz osmejak reče: — Đedo pozdravio te babo...Poslao me da ti donesem radostan glas. — Koje dobro, sine! — reče Đenadije, pa se diže i priđe dečku. — Tvoj Stojan vratio se zdrav i čitav. — Šta reče, sine? — Tvoj Stojan vratio se zdrav i čitav — ponovi dečko. Starcu oči zablistaše, a lice mu obasja nenadna radost. On spusti svoju staračku ruku na glavu detinju, pomilova ga i drhtavim glasom upita: — A gde mi je Stojan? — - U Banjici..Noćio je kod kuma.Pozdravio je sve i rekao da će doći danas do podne — odgovori dečko, držeći podignuto glavu, svu rumenu i blaženu, i prateći svojim lepim očima čas igumana čas Đenadija. — Od kud zna tvoj babo, da je moj Stojan u Banjici? — upita starac bezazleno kao dete. — Bio je juče u Banjici i tamo se s njim video. Iguman i Đenadije izvadiše po jednu krajcaru i pružiše dečku. Dečko primi novac, poljubi oba starca, metnu fes na glavu i veselo odskakuta kući. Đenadije beše van sebe od radosti.Ne mogaše reč da prozbori.Iguman mu dodavaše čuturicu, ali starac to i ne opazi. — Da idemo u presret? — reče mu iguman veselo i diže se sa stola. -— Baš bi dobro bilo — odgovori starac živo. — Proko?...O Proko! — viknu iguman i pođe konaku. Momak manastirski izlete iz konaka. — Sedlaj konje! — reče mu iguman. — Odmah! — odgovori momak. Ne prođe ni pola časa, a iguman Pajsije i otac Đenadije behu na konjma.Vratnice manastirske otvoriše se i oni projezdiše. Podne je........ U manastirskom dvorištu, pod onim istim hrastom, beše postavljen sto, a za stolom seđahu tri duše: u začelju iguman Pajsije, desno do njega Đenadije, a levo Stojan, snažan, zdrav i lep mladić, srednja rasta otvorena čela, lepih plavih očiju ružičastih okruglih obraza i malenih brčića. Proka beše sve pripremio.On stajaše više stola i držaše veliku bukliju.Iguman i Đenadije behu veoma raspoloženi.Jutrošnju tugu razbi im dolazak Stojanov, te za časak zaboraviše nesreće, što se behu okomile na zemlju sa svih strana. Ručak beše otpočeo u veliko.Proka je usrdno točio i služio.On osećaše kako mu buklija svakim časom postajaše sve lakša. Đenadije i Pajsije ne skidahu očiju sa Stojana.Oni ćeretahu kao deca.Behu veoma radoznali i raspitivahu to o ovom to o onom.Stojan im odgovaraše tako milo i ljupko, da su mu svaku reč gutali. Malo po malo, pa pređoše na nesretnu borbu deligradsku. — Pa ded, pričaj, sine, kako beše na Deligradu — reče iguman, prinoseći čašu ustima. — Zlo beše, oče igumane — reče Stojan i poče pričati. Pajsije i Đenadije pretvoriše se u uho.Oni i ne opaziše kad Stojan prekide pričanje. — Pa onda, sokole? — reći će iguman razabravši se. — Tako beše na Deligradu, a dalje ni sam ne znam.Turska sila potisnu nas, a mi se u jedan put nađosmo u Moravi.S teškom mukom pređosmo na protivnu stranu.U meni svest pomrča.Išao sam, ni sam neznam kud i kako.Provlačio sam se kroz neke česte, proturao kroz kamen i šiblje, prelazio preko nekih jaruga i potoka, dok se najzad ne obretoh u nekoj doljači, okružen sa dvesta drugova. — A ostali? — upita iguman. — Ostali.... izgiboše.Što ne pogibe od sablje i puške, nađe grob u Moravi. Đenadije pogleda u Pajsija prevuče ruku preko čela, pa je spusti niz lice i bradu. — Ne reče nam ništa o vojvodi.Šta je sa njim bilo? — upita otac. — Ostade tu živ. — Živ! — kliknu starac radosno i primače se stolu. — Jes!.... ostade živ, ali za kratko, — nastavi Stojan. — Nas dvesta sakupismo se oko njega, i on nas prebroja.Nađe da nas je malo, pa se ražali i duboko uzdahnu.Pred veče, pošto prosušismo odelo i pošto se odmorismo, prikupi nas oko sebe, postroji u redove i razdade fišeke.Videsmo da nam predstoji nova borba.Srce u svakome zadrhta.On nam kaza i šta nas čeka.Po tom nas poče sokoliti.Njegove reči tako uzbudiše srca naša, da besmo gotovi da ginemo.Još kad nam reče... — Valjan je to čovek! — utače se Đenadije i pogleda u igumana. — Pravi Srbin; — odgovori Pajsije i nalakti se na sto. — Bio nam je otac — dodade Stojan.Brinuo se o nama kao o deci svojoj.Delio je s nama i poslednji zalogaj. — Ded, sokole; ded dalje — reče iguman nestrpljivo i pruži čašu Stojanu. Stojan primi nagnu, srknu nekoliko puta i nastani. — Još kad nam reče: Naši grobovi biće gore ove, naši grobovi biće dubrave ove; naši grobovi biće polja ova.Potomstvo će na njih izlaziti, njima se klanjati i dičiti, — nas obuze vatra, srca nam se razdragaše, dvesta mišica digoše se, dvesta kapa poleteše u vis, iz dvesta grla zahori se gromko: Ura!Živeo vojvoda! Pajsije zadrhta, skoči iza stola, poleti Stojanu, zagrli ga i vatreno ga poljubi. — Živeo, sokole? kliknu on pun radosti...Skoro ćeš mi biti desna ruka, ako Bog da! Stojana obli rumen.On obori svoje plave oči. Đenadije spazi to.Od miline mu oči zasuziše, a staračko lice prevuče blaženi osmejak. — Pričaj dalje, sokole! — reče iguman i ponovo sede. Stojan nastavi dalje i ispriča noćni okršaj.Starci ni okom ne mrdnuše.Podnimljeni na sto, gutahu svaku reč Stojanovu. Mladić završi i protrlja rukom čelo. — A vojvoda?Šta bi s njime! — upitaće oba starca. — Bog da mu dušu prosti! — reče Stojan tužno i, uzdahnu. — Beše dobio i treću ranu, i ona ga savlada. — Šta!? — Poginuo!? — Umro na našim rukama — odgovori Stojan.Ja i Boško besmo uvek uza nj.Ne htedosmo ga ni za časak ostaviti.Da se Turci ne bi svetili nad njegovim mrtvim telom, mi ga dočekasmo na ruke u trenutku kad posrnu, te ga niz kosu ponesmo, i posle silnog naprezanja, boreći se s mnogim nezgodama, među đuniske visove donesmo i tu ostavismo da večiti sanak boravi. — Neka mu je laka srpska zemlja, koju je tako žarko ljubio! — reče iguman. — Bog da mu dušu prosti! — doda Đenadije i pogleda put neba. — Lepo ga sahranismo — nastavi Stojan. — Nađosmo skriveno mesto i tu grob iskopasmo.Oko groba poređasmo trnje i kamenje; a da bi se hrišćaninu grob i u pustinji razaznao, krstaču sadeljasmo i čelo glave pobodosmo. — Da ste blagosloveni! — uzviknu iguman i potapša Stojana po ramenu.Po tom se osvrte Đenadiju i reče: Šta veliš, oče?..Pravi sokoli!...Oni će nam osvetiti Kosovo. Đenadiju zadrhta brada od radosti.Nešto ga steže u grlu, pa ni reči da prozbori. — Vreme je, oče — reče iguman.Valja nam se sastati s Hadži Prodanom i ostalima.Ako je mreti, neka se bar časno mre. — Ti si mi umoran, sine?...Odmori se malo — reče Đenadije Stojanu i ustade. Sva trojica ostaviše sto i pođoše u konak. Đenadije ne skidaše očiju sa sina.U jedan mah stade, i preneraženo reče: — Pa ti kao da ramlješ, sine! — Ranjen sam, oče! — odgovori Stojan i zamače u konak. Posle propasti od 1813 sve vojvode što behu u zemlji ostali, predadoše se Turcima.Ostade još Hadži-Prodan.On se ne mogaše skloniti na predaju, već ode u zbeg da tamo čeka trubu novog oslobođenja. Hadži-Prodan beše slobodan, ali njegova sloboda držaše mač nad onima, koji se predadoše.Jedan jedini pokret mogao je svima odrubiti glave.Oni, koji poznavahu burnu prirodu Prodanovu, poradiše svim silama da ga sklone na predaju.Izmišljahu mu najbolje prijatelje, i tek posle dugog navaljivanja, pregovaranja i savetovanja, Hadži-Prodan popusti i predade se Serčesmi. Latif muselim čačanski, poznavaše Hadži Prodana još iz ranijeg doba.Držeći, da će mu on zgodno poslužiti prilikom uvođenja i utvrđivanja nove uprave, potraži ga od Serčesme, i ovaj mu ga predade na službu. Ovda onda, kad bi se kakav nered desio, Latif izašiljaše Hadži-Prodana, i, doista, ovaj savetima svojim znatno pripomagaše di se nered utiša.Ovo njegovo posredovanje imalo je i tu dobru stranu, što su se krivci blago kaznili. Uloga beše časna, ali onaj koji imađaše da je vrši, ne beše s njom zadovoljan.Hadži Prodan težaše uzvišenijoj ulozi.Ova mu izgledaše i nečasna i odvratna.On pomišljaše na budućnost, i ta mu je misao potresala dušu.Pripomagati uvođenje i utvrđivanje turske uprave u Srbiji, za njega beše to isto što i izdajstvo. Jednom, kad mu neki od prijatelja blagodariše na ovom poslu, on im odvrati ovim rečima: „Vi mi blagodarite, u mesto da me osudite.Sve ovo lepo izgleda, ali šta ćemo raditi kad se sve salomi, kad se sve uguši?Gde ćemo i šta ćemo tada biti?Čemu se onda imamo nadati?Zar da narod sasvim izumre?Zar da mu se duh slobode sasvim uguši?I ko sve to radi? — Mi; mi, koji smo devet godina bili luča njegove slobode, koji smo ga devet godina podsticali na odbranu časti, vere i slobode?Na što je bila sva ta borba, sve te muke i nevolje?Na što su one kosti, što ih kiša ispira na bojnim poljima?Ako je dobro ovo što sad radimo, na što je bilo ono što smo onda radili?“ Tako umovaše i osećaše Hadži-Prodan.Njemu beše teško.Osećao je kako mu se savest svakog dana buni.Nekoliko puta nameravaše da ostavi Latifa i da se vrati u slobodu.I bi ovo davno učinio, da ga prijatelji ne odvraćahu. S početka mu ova nova „dužnost“ i ne beše tako odvratna i dosadna.Latif ga slušaše i pokaravaše se njegovim savetima.No prilike se u brzo izmeniše.Nađoše se ljudi, koji pozavideše njegovom „položaju.“ Najteže je odupreti se onima, koji nam laskaju.To su neprijatelji, opasniji od onih, koji nam poriču sve vrline.Latif beše čovek na koga je laskanje imalo velikog uticaja.On beše rob laskačima, i ovi ga osvojiše.Ovo im beše u toliko lakše postići, što se Hadži-Prodan i ne truđaše, da se u novom položaju održi. Među svima laskačima prvo mesto zauzimaše kmet goračićski.On beše pogodan da se Latifu podvuče pod kožu i da vremenom pokida sve veze između njega i Hadži-Prodana. Uticaj kmeta goračićskog imao je rđavih posledica.Latif poče sumnjati na mnoge ljude, koje dotle smatraše za prijatelje.Osobito nepoverljiv postade prema Hadži-Prodanu. Jednom, u nekom selu, beše se dogodio nered.Momci Latifovi behu napali na jednu kuću ali ih seljani dočekaše i odbiše vatrom iz pušaka.U takvim prilikama Latif bi uvek slao Hadži Prodana.Sad pak, učini drukče.U mesto njega, posla kmeta goračićskog, a ovaj se pokaza i suviše revnosan.Beše povezao preko dvadeset ljudi, doterao u Čačak i predao Latifu.Latif ih otprati u Beograd i šta bi tamo učinjeno s njima, ne mogaše se nikako saznati. Hadži-Prodan beše pokušao da ih spase, ali ga Latif surovo odbi.Ovaj pokušaj uskomeša dušu Hadži-Prodanovu.On vide da mu nema više mesta kod Latifa. Pred Đurđev-dan 1814. u manastiru Blagoveštenju spremaše se nešto neobično. Večernje beše odsluženo.Iguman Pajsije, otac Đenedije i igumanov brat Dimitrije, seđahu na doksatu i vođahu razgovor. — Još nikoga — reći će Dimitrije presamićen preko doksata. — Rano je — odgovori Pajsije.Po tom dodade: Nadam se, da neće niko izostati. -—Koga si pozvao? Iguman izvadi jedno parče hartije, razvi ga i pročita ova imena: Hadži-Prodan, Obrad Momirović, Avram Lukić, Vasilije Jovanović... — Iz Lopoša — prekide ga Dimitrije. — Iz Birče. — Dalje. Đoka Protić, Maksim Rašković, Aleksa Popović iz Subjela, Mihailo Radović iz Ravni, Josif...I Josif Altobabić. — Svega? — Jedan, dva, tri.. svega devet — odgovori iguman i predade hartiju bratu. Dimitrije uzo zapisku, pregleda je i vrati igumanu. — Malo je. — Što? — upita iguman. — A kamo ti Manojla iz Goračića, pa Rašića iz Lasca, pa Vasilija iz Lopaša, pa Ranka iz Samaila? Iguman ga posmatraše — Pa Stanka iz Banjice — dodade Dimitrije. — Držim da nije potrebno — odgovori iguman, pa savi zapisku i strpa je u džep. — Ako se što reši, lako ćemo pozvati i ostale. U tom se otvoriše vratnice. Dimitrije se diže i naže preko doksata. — Avram iz Zablaće! — reče on i strča niz stepenice. — Počeli su — prihvati iguman, pa se diže i pođe za bratom. Otac Đenadije ostade sam na doksatu.U rukama mu behu brojanice, a u glavi čitava povorka misli.On gotovo i ne opazi šta se oko njega desi.Kad se vratnice po drugi put otvoriše, on se prenu, pogleda u dvorište i poluglasno reče: —- Hadži-Prodan! Noć beše osvojila. U jednoj manastirskoj odaji, prostranoj, a slabo osvetljenoj, seđaše na minderlucima poveći broj ljudi.Imena njihova poznata su nam.Neki od njih držahu čibuke i puštahu gusto kolutove dima.Otac Đenadije smireno seđaše, preturajući brojanice iz ruke u ruku.Svi se behu dali u misli pa nit’ što govore, nit’ romore. Ovu tišinu prekide krupan glas Hadži Prodanov. — Kakvo nas dobro sakupi ovde, igumane? — upita on. — Nevolja, vojvodo! — Vidiš li šta dočekasmo?Pre godinu dana pevasmo i veselismo se u domovima svojim.U našim rukama beše sudbina naša.Imađasmo svoju upravu i svoje glavare.Življasmo u miru i zadovoljstvu, jer besmo slobodni ljudi.A danas?...Pritisla nas mora, pa nas davi.Ne smeš glave podići od zulumćara.Gde se okreneš, čuješ pisku i zapomaganje.Jeste li radi, da i dalje trpimo ovo zlo?....Eto vas, pa presudite kako znate. — Ovo je već dogrdilo — utače se Dimitrije, brat igumanov. — Niko ne zna šta mu nosi dan a šta noć.Sedimo skrštenih ruku, na čekamo dželate, da nam odrube glave. Hadži-Prodan baci pogled na sve redom i zadrža ga na Avramu iz Zablaća. — Tako je, vojvodo — reče ovaj i trže dim iz čibuka. — Beše se malo ka’ i umirilo, i mi gotovo da rečemo: Bože, pomozi!...Ali gle čuda i pokora!Zulumi dodijaše.Nisi siguran ni glavom ni malom...Ovo je prava napast. — Tako je, brat’ Avrame, ali šta da se radi?Nas je malo a Turaka mnogo.Nije lako dizati krajinu.Narod se jednom opekao, pa sad ne sme. — Narodu je dovde došlo — reći će Obrad i prevuče dlanom preko jabučice. — On je gotov da se bije. — Verujem, brat Obrade; tako je u tvom selu.Tvoji su seljaci ozlojeđeni zbog onog sukmetice.Treba znati kako je u drugim mestima. — Dogovor kuću gradi vojvodo! — utače se Radović iz Ravni.Zašto smo se ovde sakupili, nego da se dogovorimo? — Tako je, tako — prihvati iguman — Evo nas ovde, pa se dogovorimo.Posle ćemo lako upitati i ostalu braću. — Ne treba odugovlačiti — reče Rašković. — Valja samo početi, a narod jedva čeka.Gospodar Đorđe nije se mnogo premišljao, pa eno devet godina uzbijaše tursku silu. — Šta velite, braćo! — upita Hadži-Prodan prisutne. Svi ćute i uprli pogled u pod. — Šta veliš ti, gazda Vasilije? — Kako svi, tako i ja, vojvodo.Do sada se, hvala Bogu, nikad nisam dvojio. — A ti oče Đenadije?Šta ti veliš?Ti si ovde među nama ponajstariji. Đenadije podiže glavu, spusti brojanice u krilo, protrlja rukom čelo i reče: — Znaš, kako je, vojvodo!Tri puta meri, a jedan put sudi.Šta vredi početi, a ne dočeti?Valja se dobro promisliti.Vi znate kako se i danas viče na vojvode zbog nesreće, što nas zadesi.Kud će nam duše, ako uvučemo narod, a ne uspemo?Ne govorim ovo što mi je žao umreti.Dan pre, dan docnije, meni je starcu sve jedno.Govorim ovako što mi je žao sirotinje...Razašljimo ljude po nahijama.Posavetujmo se, braćo, kao ljudi.Pripremimo se kako valja, pa kad dođe zgodan čas, u ime Božje. — Ti, brat’ Đoko, ćutiš — reče Hadži-Prodan. — Ded reci koju.Kako je u tvom kraju? — Kako da ti kažem vojvodo? — odgovori Protić iz Guče i smaknu ramenima. — Da je zlo, — zlo je; ali, znaš, kako se veli: trpi zlo iz straha gorega.Narod je ozlojeđen, ma ne znam da li bi ostavio ognjište, pa goru prigrlio..Ne bi loše bilo da poslušamo oca Đenadija. — Da poslušamo, da poslušamo! — povikaše svi u glas. — Razberimo kako drugi misle — dodade Vasilije iz Birče. — Šta veliš, oče Pajsije? — Nije drukče, vojvodo.Ne mogu ni ja mimo ostalu braću.Neka bude kako reče otac Đenadije. — Pristajete li svi, braćo? — upita vojvoda prisutne. — Pristajemo! — E neka vam tako i bude...Ja ću se razgovoriti s Milošem, da vidim šta on misli.Ti, oče igumane, pošlji koga u Goračiće kod mog brata i gazda Manojla.Jedan nek ide u Krčmare do Pavla Cukića. — Ići ću ja — reče Radović iz Ravni. — Mi smo prijatelji. — E lepo!..Ko će ići Rajiću u Strgare? — Nek ide Obrad — reče iguman. — Oni su rođaci. — Treba nekoga poslati Braći Jakovljevićima u Belušić. — Za to ću se ja postarati — reče iguman. — Ti, Protiću, otidi Dobrači... — Ti, Aleksa, dobro bi učinio da odeš u Dragonje do Loma te da se sa njime sporazumeš.Lomo ima mnogo prijatelja. — Znam Loma — reče Aleksa.Bio sam mu nekoliko puta u kući. — Vi ostali otidite kud ko zna, po užičkoj, valjevskoj i kragujevačkoj nahiji.Ako ne možete dospeti sami, a vi birajte pouzdane ljude.Samo pamet u glavu!Ovde nema šale...Ti, oče Pajsije, pripazi koga ćeš poslati u Goračiće.Kmet Pavle je opak čovek.Valja ga se dobro pričuvati. — Ne brini, vojvodo.Naći ću ja čoveka. — Poslaćemo moga Stojana — utače se otac Đenadije. — Vrlo dobro! — reče iguman.Stojan je mudro momče. — E lepo, braćo — reče Hadži-Prodan i diže se. —- Tako neka i ostane.Što bude ko saznao, izvestiće igumana, a on će mene...Je li tako, braćo? — Tako je, vojvodo! — odgovoriše svi i poustajaše. — Sad možemo ići — reče Hadži-Prodan i pozdravi se sa svima. Sutra dan, zorom, otvoriše se manastirske vratnice i kroz njih promače jedan konjanik. To beše Stojan. On okrenu desno, spusti se niz jedan potok, uziđe na protivnu stranu, skrenu južno i dohvati se Jelice. Beše već prilično odmakao, kad se na istoku ukaza prvi sunčev zrak.Putnik beše očaran jutarnjom lepotom.Na sve strane prostiraše se zastor, pun svežeg zelenila.Pesma tičija ispunjavaše mu dušu ljupkošću i milinom.On beše veseo. Sunce beše prilično odskočilo, kad putnik stiže na sam greben planinski.Tu se obazre i vide veličanstven prizor. Pred njim beše divno Dragačevo, okićeno zelenim bregovima, kao kakvim plastovima.Desno, prema Moravi, tamo-amo krivudaše Belica, a bistri joj talasići odbivahu blesak blagog proletnjeg sunca.Putnik htede da uživa.On odjaha konja i sede pod jedan mnogogodišnji hrast, čije žile behu obrasle gustom mahovinom.Tamo, daleko, i levo i desno, svuda po horizontu, plavljahu se visoke planine, još po gde gde prošarane snegom. Stojan beše zanesen ovom veličanstvenom panoramom.Ona visoka brda, oni plavi bregovi, oni ogromni prirodni plastovi, rasejani po svima stranama, izgledahu mu kao živi.On osećaše kako mu šapuću, kako mu kazuju daleku prošlost, kako ga prenose u vremena Dušanova i Lazareva.Pred njim beše otvorena čitava istorija, i on je čitaše.Njegove divne plave oči mešahu se sa divnim plavetnilom nebeskim, a lepota njegova prelivaše se u lepotu cele okoline.On pojmi već da pođe, ali ga nešto mamljaše i uzdržavaše.Beše se setio poruke, koju imađaše da izvrši, i to ga baš gonjaše da i dalje razgovara sa prošlošću.On prenašaše sadašnjost u budućnost, i pitaše sebe sama: da li će skoro sinuti zrak slobode; da li će započeto delo Bog blagosloviti, ili će se i dalje mutni oblaci viti nad glavama napaćenog roda srpskog!?Crna slutnja obuzimaše mu dušu, ali iz daljine, sa onih plavih i snegom prošaranih visova, dolažaše mu uteha koja ga krepljaše...Mi smo utočište slobode srpske, ne bojte se, sinovi!U našim nedrima vazda su gajeni neimari slobode srpske, i kada nastane vreme da se lanci ropski kidaju, prvi zrak, koji će probiti i rasterati tamu što narod pritiskuje, javiće se iz ovih gora i bregova!...Ne klonite duhom!Ne gubite nade!Slobodi vašoj udaren je temelj, a vredni neimari eto se rađaju, da na njemu podignu i novu zgradu, koja će biti trajna i veličanstvena!.... Stojan htede i dalje, ali jedan zračak, što beše probio kroz brsno granje i na čelo mu pao, prenu ga iz misli i podseti da mu valja hitati. On uzjaha i pođe. Put mu beše podložan, jer se spuštaše niz Jelicu. Pošto pređe nekoliko povijaraca, uziđe na jedan vis, obazre se na levo i spazi u daljini selo. To behu Goračići. Stojan pođe napred.Pošto se spusti s visa, obiđe dve tri okuke, siđe niz jednu kosu, dođe do rečice Dragačice, pređe ovu i uputi se pravo selu. Ušavši u selo, srete jednu staricu, zaustavi je i upita za kuću Manojla Prokića. Starica mu pokaza rukom. Stojan se uputi na tu stranu i došavši do jedne kuće sjaha, priveza konja za ogradu, otvori vratnice i uđe. U dvorištu ne beše nikog.On pođe napred, dođe do kuće i zakuca na vrata. Niko so ne odazva. On zakuca po drugi put. Vrata se otvoriše i preda nj stupi mlada devojka. To beše sestričina Gazda-Manojlova. Stojan, opazivši devojku, stade kao ukopan.Krv mu jurnu u lice, a cela snaga zadrhta.Kao gromom poražen stajao je i blenuo u lice devojčino. — Je li moguće da vidim nju? — pitaše mladić samoga sebe... Ta ona je propala.Nje više nema na ovom svetu.Ona je poginula ili je Turcima robinja postala...Ah, ta to je priviđenje.Nije moguće da nju gledam!... Devojka, opazivši momka, trže se, stuknu nazad i povuče vrata za sobom.Lice joj obasja rumen i neka neizmerna blagost. — Je si li ti, Stojane? — prošaputa ona i razvuče rumene usnice. Stojan kroči i drugom nogom, uhvati se za pervaz, otvori svoje plave oči, i jedino, što beše u stanju da izusti, beše njemu tako ljupka, tako mila i slatka reč: — Spasenija! — Stojane! — kliknu ona sva razdragana. — Nano, evo Stojana! Vrata se širom otvore i Stojan uđe. Mati kao da ne ču radosni glas svoje kćeri, te Spasenija ponovi: — Nano, evo Stojana! Vrata na pobočnoj odaji otvoriše se, i jedna starica pojavi se s pletivom u ruci. To beše Stanica, mati Spasenijina. Ona baci pogled na mladića, i, poznavši Stojana, spusti pletivo, živo priđe, zagrli ga, poljubi i s puno milja reče: — Stojane, sine!Odkud ti ovde?!... Bilo je oko polovine Maja 1814.... Iguman Pajsije seđaše sam na doksatu.Beše veoma brižan i zlovoljan.Čas bi sukao brke, čas čupkao bradu.Kad i kad bi metnuo ruku na čelo, zatvorio oči i pognuo glavu.Silna mora pritisla mu dušu, pa ga muči i razdire.Ko bi ga u takvom stanju video, rekao bi da je van sebe. Iz ovog zanosa trže ga neka lupa.On se diže, pogleda u dvorište, i spazi Hadži-Prodana. — Ima li koga? — upita Hadži-Prodan momka. — Tu je g. iguman — odgovori ovaj. — Je li sam? — — Sam. Proka prihvati konja, a Hadži Prodan uputi se pravo na stepenice. — Gde si, čoveče? — upita ga iguman, i pođe mu na susret. — Ne mogah pre — odgovori vojvoda i pruži mu ruku. — Držao sam da ćeš doći na ručak, a ono već i večernje. — Šta je?...Kakvi su odzivi — upita ga Hadži-Prodan, sedajući prema njemu. — Nikakvi! — Svi savetuju da se pričeka.Samo Jakovljevići iz Belušića radi su da se što pre počne. — A Rajić? — Pristaje, ali neće bez Miloša. — A Dobrača?...Šta on veli? -— Da pripitamo Miloša.Bez njega ne pristaje. — A Lomo? — Taj je gotov kao zapeta puška.Počnite, veli, a ja sam tu. — A Manojlo? — Da se niste šalili, veli.Još tome nije vreme. Hadži-Prodan sukaše brke, zamišljeno gledajući u zemlju. — Ostali? — upitaće on, nakon duže počivke. — Kao što rekoh.Neki ne smeju, neki savetuju da se pričeka, a neki opet radi su da znadu šta veli Miloš. — Miloš!...Miloš neće ni da čuje.Za krajinu je, veli, i suviše rano.Svetuje nas da u taj posao ne ulazimo. — A šta ti misliš? — upitaće ga iguman nakon duže počivke. Vojvoda smagnu ramenima. — Šta?!...Da se nisi i ti popišmanio? — reče iguman, kao čovek koji gubi svaku nadu. — Ja?...Ja sam gotov svakog časa, oče igumane!...Ali šta možemo nas dva-tri?Pravo li je da u ludo gubimo glave?Ako je pravo — evo me prvoga!...Nego, kao mislim, da će bolje biti, da se malo pričekne.Prilike se očas menjaju.Ono što danas ide s mukom, sutra ide od šale.Narod je narod.Jedna varnica, i požar je gotov. — Da Vog da, vojvodo!Ali teško! — reče iguman i odmahnu glavom.Dan se po jutru poznaje.Čini mi se neće imati šta da bukne.Sve je izgorelo.Na zgarištu je ostao sam pepeo...Bez čelika ne izbija iskra iz kamena, moj vojvodo!.... — Ne očajavaj, oče igumane!Pepeo je kad kad opasniji od vatre.Pod njim se često skriva živi oganj.Duhne li najmanji vetrić, raspiriće oganj.Gde se čovek ne nada — najgore se opeče.Ovo je narod, u kome se lako oganj ne gasi, niti snaga lako izumire.To je ljuta stena, o koju su se vekovima razbivali besni vali neprijatelja naših.To je kremen koji traži samo udar.Što udar jači — iskra veća..Ne gubi vere, oče, ne gubi!Vršimo svoju dužnost.Budimo, krepimo, osvetljavamo, napajajmo, — eto posla, oče igumane! Igumanu se malo lice razvedri.On podiže glavu i reče: — Pa šta mislimo sad? — Priberimo se, oče!Valja opet pripitati Miloša.Njegovi saveti ne mogu nam biti na odmet.On je stari ratnik.Njegova se svuda sluša.A posle, valja i pričekati.Treba se što bolje spremiti. — Da ne klonemo duhom, vojvodo! — Ne boj se, oče!...Zar ćemo sedeti skrštenih ruku?Ne rekoh li ti: jedna varnica, pa je požar gotov? — Bože daj! — odgovori iguman. U tom klepalo manastirsko odjeknu po okolini i oglasi večernje. Nedaleko od rečice Dragačice, na južnim okomcima planine Jelice, dva časa daleko od Trnave, nalazi se selo Goračići.U ovom selu a nakon nesrećne trinajeste godine, kmetovaše po volji turskoj neki Pavle Ilijć. Beše to čovek osrednja rasta, dežmekast, s velikom glavom i debelim klempavim ušima.Kosa riđa kratka i retka, lice ćosavo i razvučeno, oči lisičije, nos debeo i širok, glas ženski, celo držanje podmuklo, — sve znaci jednog od onih tipova, na koje narod pruža prst kao na bića, koja je sam Bog obeležio, hoteći time da nas sačuva napasti. Spoljašnost Pavlova beše veran izraz unutrašnjosti mu.Gotov je bio da vrši sve na što ga strasti podsticahu.Za vlašću je žudeo preko mere a osobite veštine imađaše da se pod kožu podvuče i dodvori.Latif, videći u njemu pouzdana i podesna čoveka za svoje namere, sprijatelji se s njim brzo i okmeti ga.Pavle se truđaše da opravda očekivanja Latifova.Imajući na svojoj strani podporu njegovu, on je prilično uspeo da se u selu otkloni sve što bi ličilo na nezadovoljstvo.Razume se, mržnja je na spram njega svakim danom rasla, ali je on o tome malo računa vodio.U koliko na jednoj strani gubljaše, u toliko dva puta na drugoj dobivaše.Latif i ostale age i begovi behu s njim zadovoljni.Njegova kuća postade pravi han.O izdatcima nije vodio računa, jer je imao i suviše načina da ih dvostruko naknadi. Kmet Pavle imađaše sina Žarka.To beše mladić visoka rasta, lepih crnih očiju, umerenog i pravilnog nosa, tankih crnih brčića i malenih usta.Po nekima ličio je na mater, po nekima na oca.Ove razne ocene dolazile su od raznog merila.Jedni su cenili više fizičku, a drugi moralnu stranu njegovu.Ako oboje može poslužiti za merilo, onda su i jedni drugi imali prava. Žarko beše jedinac u oca.O sv. Iliji 1813. beše napunio dvadesetu, i otac već pomišljaše da ga ženi.Sin je provideo nameru njegovu i truđaše se da svoju „zrelost“ posvedoči.Nosio se lepo i bio je kicoš.Najradije se javljao u malenoj šubari, koju bi uvek malo naerio, kako bi mu se na desnoj strani mogla videti brižljivo uglađena kosa.Vrhovi njegovih tankih, crnih brčića, retko kad da ne behu među palcem i kažiprstom.Udešavajući brčiće udešavao je i oči i usta.Kad bi opazio kakvo lepo čeljade, veoma rado bi podigao desni brčić i levo oko.Po neka bi i zarumenila, oborila oči, i udvojila korake, a on bi tek stao, osvrnuo se, i upredajući brčić po što god promrmljao. U ovo vreme beše na glasu kuća Manojla Prokića.Manojlo beše pripoznat u celom Dragačevu, a naročito sa mnogih usluga koje beše učinio svojoj zemlji.Mogao je imati oko šeset, ali još beše snažan i okretan.Ostao je udov 1804., a u ratu od 1809. izgubio je i poslednjeg sina.Od rodbine imao je samo jednu sestru, koja beše udata za vojvodu župskog, Petra Đukića.Kad ovoj 1813. pogibe muž, on je zajedno sa decom primi u svoju kuću. Manojlo beše imućan čovek.Ostavši bez svoga poroda, on sve svoje imanje zavešta sestrinoj deci.To se u brzo proču po selu, pa se mnogi zainteresovaše njegovom kućom, kojima beše zamakla za oko njegova odveć lepa sestričina. Kmet Pavle proračuna da bi ova prilika zgodna bila za njegovog sina, pa, kao čovek od zanata, namisli da se koristi.Sin beše nekako doznao ovu nameru, pa poče češće obilaziti oko kuće Manojlove, trudeći se, da kako god privuče na se pažnju devojčinu.Jednom je beše spazio gde po gradini razastire platno, pa mu se učini lepša no ikada.Od tog časa kao da mu se đavo podvukao pod kožu.Ne mogaše nikako da se smiri.Po nekoliko puta na dan obilazio bi i oko kuće čepao.Više puta navlaš bi zastajkivao, žmirkao i kašljucao, samo da bi privukao na se pažnju.Ali, kao za pakost, devojka se retko viđaše u gradini, a i kad bi se videla, ne padaše joj na um, da na te čapkunluke obrati pažnju. Međutim otac Žarkov beše razapeo mreže na sve strane.Rešio se pošto po to da u kuću uvede ovo čeljade, ne samo lepo već i bogato. U susedstvu gazda Manojlovu stanovaše Obrad Momirović, dobar domaćin i pripoznat čovek u celoj okolini. Jednog dana, baš nekako pred Cveti, Obrad nešto čeprkaše pred kućom.On se beše zaneo poslom, pa i ne opazi kad neko sa vratnica viknu: — Brat’ Obrade! Čuvši ovaj glas, Obrad spusti motiku, nasloni se na nju i pogleda put vratnica. To beše kmet Pavle. — Možeš li časkom? — reče kmet i mahnu rukom.Obrad ostavi motiku, protrlja dlanove i iziđe. Kmet Pavle uze ga za ruku, povede na stranu i prošaputa: — Hoću da ti poverim jednu tajnu! — Slobodno, brat’ Pavle — odgovori Obrad glasno. — Ali.. znaš! — promrmlja kmet i metnu prst na usta. — Ne brini, čoveče...Kao da si u zemlju zakopao. — Gazda Manojlo nema dece? — Ima... — Ima, ali mu nisu rođena — utače se kmet. — Od sestre — prihvati Obrad. — Jest.. tako je. — Pa? — Ovaj..Kako joj beše ime? — Kome? — Pa..Boga ti.. sestričini? — Ena...Enija.. tako nekako — odgovori Obrad. — Ona je već za udaju? — Skoro, bome. — Meni se to čeljade dopalo...Kako bi bilo... — Šta, brat’ Pavle? — Kako bi bilo, k’o velim, da mi bude sna? Obrad obori glavu i stade nogom čeprkati po šljunku. — Ti znaš moga Žarka? — Znam...Kako ne bih znao! — odgovori Obrad i diže glavu. — Pa šta veliš?.Da li bi bila zgodna prilika? — Ono... ne bi loše bilo, samo ne znam šta joj ujak misli.On joj je sad sve i sva. — Ta to je lako.Vi ste kumovi — reče kmet smešeći se. — Jesmo, ali o tome nismo nikad zborili. — A što bi, k’o velim, manisao?Žarko je lep, zdrav pametan mladić, a hvala Bogu nije ni oskudan. — Tako je, brat’ Pavle, ali ti ja ne umem ništa reći. — Da nemaš ti kog drugog? — reče kmet, tapšući ga po ramenu. — Ne, brat’ Pavle.Nego... čini mi se, da ona ima... — Verenika.. a? — prekide ga kmet i namignu desnim. — Tako mi se čini. — A koga? — Bome ne znam. — Čuj, brat’ Obrade — reći će kmet posle kraće počivke. — Ti možeš sve...Kumovi ste.Gazda Manojlo poslušaće jal’ tebe, jal’ nikog...Nije da se hvalim, ti sam znaš..Šta fali mom Žarku?Dobar je, pametan je, zdrav je, lep je, što god hoćeš...Otac mu je, hvala Bogu, imućan čovek, a i pripoznat...Ded, reci, da nije tako? — Tako je, brat’ Pavle, ali znaš, kad devojka uvrti nešto u glavu? — Ono jest, imaš pravo, brat’ Obrade.Ali kad se hoće, sve se može.Okupi ti s’ jedne, tvoja domaćica s druge, svast s treće strane, pa je stvar gotova. — Dobro, dobro, brat’ Pavle.Ja ću se već potruditi — odgovori Obrad i pruži ruku. — Učini... znaš... neće ti biti krivo. — Ne brini, brat’ Pavle.Što god budem kadar — učiniću.Samo velim... pomučno će ići... — E de sad!...Što pomučno?Manj ako nećeš? — Hoću, brat’ Pavle, hoću...Okušaću koliko sutra. — E neka je sa srećom — reći će kmet, pa stište Obradu ruku. — Doći ću da se izvestim — reče on pri polasku.Po tom diže prst više desnog uha i dodade: Adi... k’o što rekoh!... — Ne brini, brat’ Pavle — odgovori Obrad i vrati se doma. Obrad Momirović rastade se s kmetom goračićskim, vrati se kući i popriča domaćici celu stvar. Ilinka — tako beše ime njegovoj domaćici — poznavaše Spaseniju vrlo dobro.Ona mu odmah reče, kako od svega toga ne može ništa biti, i kako bi uzalud bilo i pokušavati. — Spasenija — govoraše mu ona — ima svoga verenika, kome se davno zaverila.Zar da pogazi svoju reč? — Ta ona bi se pre živa zakopala!I to još za koga da pođe?!...Za Žarka!...Ta ni sam ujak ne bi joj to dopustio.Ti znaš koja je kuća Pavlova.Zar kći Đukićeva da pođe za sina jednog udvorice, jednog izroda!...To bi tek lepo bilo!...Ti dobro poznaješ gazda-Manojla.Neće se taj dati ni osoliti.Slobodno i ne započinji ništa. Obrad i sam uviđaše da je tako, pa se s toga dugo snebivaše.Međutim, Pavle ne dade mu nikako mira.Neprestano je dolazio i navaljivao.Šta da radi?Goreo je između dve vatre.Ako ništa ne preduzme, pogaziće zadatu reč; preduzme li pak što, može se zameriti svom najboljem prijatelju. Dugo premišljaše šta da radi.Najzad se reši da pokuša. Jednog dana zateče Manojla na samo, i u dužem razgovoru reći će mu: — Kume!Nemoj mi što zameriti — Na čemu, kume? — odgovori Manojlo. — Ti imaš sestričinu? — I sestrića, Bogu hvala. — Neka su živi! — reče Obrad i podiže kapu. — Da Bog da, kume! — Enija je već za udaju. — Gotovo, kume.O Velikoj Gospođi napuniće devetnaestu — odgovori Manojlo ponosno. — Kako bi bilo da je udomimo? — Božja volja, kume. — Bome javljaju se prosioci. — Ene de!...A ko, more? — upita Manojlo, smešeći se. — Ima ih... znaš kako je, kume?Enija je lepa, mlada, iz dobre kuće, a svet k’o svet: razbira, traži... — Ono... tako Je. — A ko li to za nju razbira? — Pa.. — Reci, kume, reci. — Ti znaš Žarka. — Kog Žarka? — Onog Pavlovog. Gazda Manojlo planu, kao da ga ko žeravicom posu.On se diže, ispravi, podboči i reče: — Ama, je li onaj kmetov? — Da... dođe čovek, pa... — Kume! — prekide ga Manojlo, trudeći se da uguši gnev što mu dušu probijaše, — znaš li čija je Enija? — Znam, kume — odgovori Obrad zbunjeno. — Znaš li iz čije je kuće? — Znam i to. — A znaš li Žarka?Znaš li čij je i kakav je? — Znam, kume; ali... — Pa gde bi mi, kume, duša bila, kad bih kuću Đukićevu pomešao sa kućom udvorice!?...Gde bi mi duša bila, kad bih ovo krasno čeljade dao onom blesanu, što će biti gori od oca!? Obrad obori glavu, pa ni reči. — Kume!..Ne pominji mi više tu kuću, tako ti Boga.Ta sva mi je crna pred očima! — Oprosti, kume! — reče Obrad i diže glavu. — Nisam mislio da te vređam.Znaš kako je, kad te ko saleti, pa ti ne da mira.Dužnost mi je bila da te upitam, jer mi čovek dodija...E dovde mi već dođe zapitkivanjem. — Ono... tako je, kume; ali da ne da Bog! — odgovori Manojlo i metnu krst na se. Obradu bi krivo što i zapodenu razgovor o ovome, pa se upe da skrene razgovor na drugu stranu. Manojlu pak ne bi pravo, što beše tako opor prema kumu, pa jedva čekaše da u drugom razgovoru zagladi oštrinu prvih reči. Oni se rastadoše kao kumovi i dobri prijatelji. Kmet Pavle očekivaše Obrada, ali ne mogaše da ga sačeka.Jednog dana slučajno se sukobi s njim i ovako ga oslovi: — Dobro te mi ne umače! — Što, brat’ Pavle? — odgovori Obrad, našavši se u čudu. — Zar tako ti... a? — reče kmet, a oči mu zakrvaviše i usne zadrhtaše. — Kako? — Hm!...Zar se tako drži reč?U mesto da navodiš za mog Žarka, a ti našao neku skitnicu, pa hoćeš njemu da utrapiš devojku!...To li je onaj tvoj verenik!? — Bog s tobom, kmete!...A ko ti to reče? — Gle, kako se pravi!..E... ti misliš da ja ništa ne znam!Hoćeš u oči da me lažeš, i to koga? — mene... kmeta! — grmnu Pavle i lupi se pesnicom u grudi. — Neko te je prevario, brat’ Pavle!Što sam mogao — činio sam; ali šta znam, kad ujak ne da.A i devojka... — Šta?Ujak ne da! — prekide ga Pavle — Kome ti to? — Zar mi je bolji onaj probisvet, što se dolunjao ovde, pa buni selo?Znam ja sve!Pazi se dobro.Imaćeš posla i ti i Prodan, i onaj kaluđer, što buni svet — reče kmet oštro, i podiže prst više glave. Obradu zadrhtaše usne. — Poslednji te put pitam: hoćeš li održati reč? — Održao sam je, brat’ Pavle.Pitao sam, ali čovek ne da.Silom se ne može. — E vala, mora se! — prodera se kmet. — Šta reče?...Zar silom? — Silom... da... silom! Obradu se okrete selo.On ne beše u stanju da se uzdrži. — Jesi li čuo, kmete..Turčine... izrode! — ciknu on i kao guja isprsi se. — Nit’ je bilo, nit’ će biti to što reče!...Evo ti otvoreno kažem: neće kći vojvode župskog preći tvoga praga!...Jesi li razumeo!? To reče, pa se okrete i ode. Kmet se uzneveri.On stade kao ukopan, a lice mu se u mah promeni.Na mesto žeravice, podiđe ga zelenilo. — Platićeš mi to! — reče on jetko, pa produži put. Od tog doba proteče nekoliko meseca.Pavle beše sa svim raskinuo s Obradom Momirovićem.Duša mu je plamtila gnevom, i on tražaše prilike da mu se osveti. Jednog jesenjeg dana, iste godine, seđaše on pred kućom i nešto opako premišljaše.Beše nalakćen na desnicu, a u levoj držaše veliki čibuk.Pogled mu bluđaše po dvorištu.Čas po čas trzao bi guste dimove i puštao ih u kolutima, čas bi pak trljao uši i upletao zulove. U takom položaju provede dugo vremena.Na jedan mah prenu se iz zanosa, kucnu prstom po čelu i lupi rukom po kolenu. Beše se nečeg prisetio. — Od kad se mučim, a nikako da se setim! — reče on u sebi. — Tako lepa udovica, a ja se mislim čime pašu da obradujem!...Vala nju, ili nikoju drugu.Ona će biti najlepši cvet u haremu pašinu. Tako govoraše kmet u sebi, a lice mu obasja nenadna radost.On metnu čibuk u usta i trže. Dima ne beše. — Marta! — viknu on, čačkajući prstom po luli. Iz kuće se niko ne odazva. — Ču li ti, Marta! — prodera se on jače i udari čibukom po direku. Omalena, bleda i suvonjava žena istrča iz kuće. To beše njegova domaćica. — Gde si, more?...Zar deset puta da te vičem?..Vatru! — reče on i nabra čelo i obrve. Žena se uzneveri. — Vatru!...Šta si stala? — oseče se kmet i okrete glavu. Žena ode, ali se brzo vrati, noseći žar na iveru. — Nisi mogla u čem drugom? — promralja kmet preko čibuka. Žena pristupi i prinese iver.Nu u tom ruka joj zadrhta žar pade i raspršta se. Pavle se ispreči, prostreli je očima i zagrme: — Nemaš crepa u kući? Žena ne odgoveri ništa.Brzo se vrati i donese na crepu poveću žeravicu. Pavle pripali lulu, zaturi glavu, i ponovo se dade u misli. — Nema milosti! — govoraše on u sebi. — Prvo ću s Anom, pa posle s onom devojčurom.Tad’ će mi srce biti na mestu.Poznaće ona ulja kmet-Pavla.Sa mnom se uhvatio u koštac.Šta mu bude.Ko je sa mnom počinjao, rđavo je dočinjao...Lepo mi vele ljudi da su ti Gligorijevići i ti Momirovići hajduci, ali ja ne verujem...Sve im je nepravo, sve se bune.Šta bi hteli? — Vlasti i gospodstva!...E nećete, vala, dok mi je glave na ramenima. U taj mah iskrsnu njegov momak, noseći na glavi veliku kotaricu s kukuruzom.Momak dođe do ambara i spusti kotaricu. — Šta ćeš to, Marko? — upita ga kmet. — Da prenesem kukuruz! — odgovori momak. — Zar sad nađe?...A gde ti je bio dan? — Bio sam na njivi. — Šta na njivi!..Sutra dan na glavu pa prenosi. Momak ga pogleda. — Vuci se! — oseče se kmet. Momak diže kotaricu i ode. Kmet iskrlješti oči za njim, držeći čibuk u ustima. — Marta! — viknu on. Domaćica se pojavi na vratima. — Kakav si to žar donela?...Vatru amo! Domaćica donose poveću žeravicu i spusti je u lulu. Kmet trgnu nekoliko puta.Za tim oštro pogleda u domaćicu i reče: — Dobro te ne donese čitavu glamnju. Ona se naže da vidi šta je. — Hajd odlazi! — reče on i okrete glavu. Ona se poguri i ode. Kmet ostade sam.U okolini ne beše nikoga.Tek po koja kokoš pređe preko dvorišta, poleti na ambar, s ambara na dud, tražeći prenoćište. U tom se otvoriše vratnice.Jedan čovek uđe u dvorište. — Od kud ti, Janko? — reče kmet dižući se. — Dođoh poslom — odgovori čovek, pa priđe i šanu mu nešto. — Dobro, dobro — reče kmet živo i iziđe s njim na ulicu. — Dok je čiča Ranko živ, teško će što biti — reče Janko, motreći da ga ko ne čuje. — Jesi li šta pokušavao? — upita ga kmet. — Jesam, ali mi onaj Radenko neprestano kvari posao. — A što si baš tako begenisao Milenu?....Znaš li ti da ona ima dvoje dece s Brkićem? — Znam. — Pa? — Primio bih je s decom, ako se baš mora.Otac joj je ostavio grdno imanje. — Tako! — reče kmet istresajući lulu o dlan...A da li te je kad god volela? — Kako da nije!Malo je trebalo pa da pođe za mene.Onaj nesrećni Radenko.... — A imaš li ti ovo? — reče kmet i prevuče palac preko kažiprsta. — Imam. — Koliko? Janko se maši rukom u nedra, izvadi deset žutih i pokaza kmetu. — Još? — reče kmet gledajući Janka pravo u oči. — Nije mi se desilo više.Dobićeš sutra. — Dobro.Daj to pa idi.Za ostalo ne beri brige.Metnuću ja među njih krv i nož. — Hvala ti, kmete —- reče Janko i predade mu novac.Ostalo ću sutra doneti. Oni behu već daleko izmakli.Sunce beše već u pola zašlo.Sjajne pruge njegove zračile su plavetnilo nebesno i u daljini obasjavali vrhove visokih planina.Kmet opazi nekoliko ljudi na drumu, stade i nastreši rukom čelo. — E, tako, tako, brat’ Janko — reče on pružajući mu ruku. — Sutra ću te čekati.Donesi što si obećao, a za ostalo ne brini.Ja ću udesiti sve kako valja. Janko stište ruku kmetovu, i rastajući se s njim reče: - Eto me sutra zorom! Ljudi, koje kmet beše spazio na putu, stigoše u selo.To behu momci Latifovi — Kuda vi? — upita kmet. — U Lopaš — odgovori Ahmed, najstariji momak. — Hoćete li se dugo baviti? — Tri — četiri dana. — Kad se otud vratite, udarite na moju kuću. — Hoćemo, odgovori Ahmed. Momci Latifovi produžiše put, a kmet se vrati kući. Momci su održali reč.Pri povratku iz Lopaša svrnuše kmetovoj kući i ostanu da prenoće. Posle večere kmet izazva na stranu domaćicu i reče joj: — Noćas imamo da svršimo važan posao.Ti ćeš.. — Kakav posao?... prekide ga domaćica. — Zini da ti kažem! — oseče se kmet. — Zar ti moraš sve znati?...Slušaj što ti govorim!..Mi imamo noćas da svršimo važan posao.Ti ćeš posvršavati po kući što treba, pa ćeš sa Žarkom otići sestri.Tamo ćete prenoćiti. — Žarko nije ovde. — A gde je? — U Samailu, kod strica. — Što će tamo? — Ti si ga pustio. — Kad? — Pa, juče. — Dobro — reče kmet srdito. — Onda ćeš ići ti sama.Ali pamet u glavu!Nikom ni reči...Jesi li razumela? — Jesam — odgovori Marta. — Sad odlazi, pa kako ti rekoh. Domaćica ode, a kmet zovnu Mirka, reče mu nešto, pa se vrati u kuću. Momci Latifovi seđahu oko vatre i zbivahu šalu. — Jeste li radi da obradujete pašu? — reče kmet sedajući među njih. — Kako ne? odgovore momci. — E onda morate noćas u lov. — Učinićemo sve za pašu, odgovori Ahmed. — Ali je lov pomučan. — Ima nas dosta — reče Ahmed i baci pogled na drugove. — Pa bogme i opasno, — dodade kmet. — Ne brini — reče Ahmed, i pljesnu se dlanom po silaju. — Jesi li poznavao Gavrila Gligorijevića? — Jesam. — Od njega je ostala udovica, mlada i veoma lepa.Lepšeg čeljadeta nema u celoj nahiji....Nju nam valja noćas uloviti. — Viđao sam je — reče Ahmed. — Zaista lepše hanume u pašinu dvoru ne bi bilo. — Jest...Samo je valja uloviti. — Lako je to. — Valja biti obazriv. — Što? — Da se selo ne pobuni...Šestorica vas je samo. — Dosta nas je.Kadri smo udariti na dvadeset. — Biće bome i šeset, ako ne budemo pametni. — Kako joj beše ime? — upita Ahmed. — Ana — odgovori kmet. — A gde živi. — Ovde u selu...Jesi li spazio onu kuću kod potoka, tamo kod onog bresta. — Jesam. — To je kuća Obrada Momirovića.Njegova je domaćica sestra Anina. — U tom se otvoriše vrata od kuće. — Šta je, Mirko? upita kmet momka. — Sve je dobro. — Jesi li dobro razabrao? — Jesam...Ana je kod Obrada još od prekjuče.Sestra joj je jako bona.Očekuju poslednji čas. — Ima li koga od suseda? — Samo dve — tri žene. — More, glavom da se nisi šalio!Jesi li dobro razabrao? — Video sam očima svojim. — Ako li naletimo? — reče kmet i zavrte glavom. — Ne boj se — odgovori Mirko. — Na posao! — reče kmet i diže se...Ti ćeš, Mirko, spremiti kola, pa pravo pod onaj brest.Kad lov ulovimo, strpaćemo ga u kola, pa s njim u Čačak.Sa mnom će poći trojica, a ostali se mogu vratiti da prenoće. Momci Latifovi poustajaše i jedan po jedan iziđoše iz kuće. Noć se beše u veliko spustila.Poderani oblaci ganjahu se nebom, i kroz prodore njihove kad i kad po koja zvezda pomoli svoje lice.U selu mrtva tišina.Ovde onde po koji pas zaurla i time da znaka, da u selu ima žive duše. U neko doba noći jedna kola projuriše kroz selo i zaustaviše se nedaleko od potoka.U kolima behu dva čoveka.Kad kola stadoše, jedan od njih siđe i uputi se pravo potoku.Došavši do jedne kuće, čovek stade i počne zverati na sve strane.U taj mah iz potoka iskrsnuše nekoliko oružanih ljudi. Čovek ih poznade. To behu momci Latifovi i kmet goračićski. — Jesi li ti, Mirko? — ču se glas kmetov. — Ja sam. — Je li sve spremno? — Jeste. — Gde su kola? — Pod brestom. — Je li tamo Alija? — upita Ahmed — Jeste. — Da nema kog prikrivenog pod stajama? — reče kmet. — Nema. — Od muških glava u kući je samo Obrad. — Nađi se kod kola.Sve neka je spremno. Momak ode, a kmet mahnu rukom.Ahmed i ostali pođoše za njim.Vulajući se uza samu ogradu, dođu naspram jedne staje i tu se zaustave. — Ovde će ostati dvojica — reče kmet Ahmedu. — Ostali će za mnom. Rekavši ovo, kmet obazrivo preskoči ogradu i obrete se između nje i jedne staje. U okolini beše mrtva tišina.Otmičari stajahu nepomično, vrebajući u tamnoj noći. Prođe četvrt časa. U tom se otvoriše vrata od kuće i svetlost obasja dvorište.Kmet se lagano dovuče do staje i posmatraše. Jedna žena iziđe iz kuće i zatvori vrata. — Nije to — reče kmet šapatom momcima. Žena se u skoro vrati, uđe u kuću i zalupi vrata za sobom. Tišina ponovo ovlada. Momci posedaše na zemlju i očekivahu zapovest.Ahmed stajaše na uglu staje i posmatraše. U neko doba začu se iz kuće neki jauk neko naricanje i kukanje.Momci poskočiše i pribraše se oko kmeta. — Mora da je umrla — reče kmet. — Ko? — upita Ahmed. — Domaćica Obradova. U taj mah vrata se otvoriše. — To je Ana! — Pazite! — reče kmet šapatom. Žena se beše uputila pravo k staji.Glava joj beše oborena, a iz grudi otimaše joj se uzdah i jecanje.Ona priđe k staji, i tek što se maši rukom da otvori vrata, a četiri snažna čoveka ščepaše je, prenesoše je ogradi, podigoše i prebaciše na drugu stranu. Žena se otimaše iz sve snage ali u zaman.Njena vriska ne ucveli srce otmičara.Ne beše nikog da joj pomogne U kući se i dalje kukaše i naricaše, pa niko i ne ču njeno zapomaganje. Ahmed, Jusuf i Jašar ispratiše kmeta i ostale, pa se vratiše u selo da prenoće. Kuća kmetova bila je pusta.U njoj ne beše žive duše.Ahmed i njegova dva druga, zarad ovake sigurnosti zatvore i prednja i zadnja vrata od kuće, podupru ih i uđu u odaju. Jusuf i Jašar zaspaše odmah.Ahmed leže, ali nikako oko da sklopi.Obuzeše ga crne misli.On se diže, zapali čibuk i stade premišljati.Predanj iskrsnuše strahovite slike.Drugovi mu hrkahu, i to hrkanje još više mu dušu mučaše.Čas po čas ustao bi, hodao po sobi, trljao čelo i oči, trudeći se da strese teret sa duše svoje. Oko po noći oseti umor i leže.San ga poče hvatati.Ali tek što mu se trepavice svedoše, a neko šuškanje probudi ga.On se trže, podiže glavu i stade osluškivati. Kao da beše čuo neki glas, neki topot, koji s polja dolažaše.Srce mu zakuca kao u deteta a u ušima mu silno zatutnja.On skoči iz postelje, lagano priđe prozoru i nazviri kroz jednu rupicu na kapku.Opazi neke senke, koje tumarahu tamo-amo i prikupljahu se u gomilu. Ahmed iziđe lagano iz odaje, priđe prednjim vratima i prinese oko pukotini.Odatle, gotovo bez duše, dođe do zadnjih vrata, i tu nazviri. Kuća beše opkoljena. Ahmed se jedva držaše na nogama.Svaki mišić drhtao je na njemu.Slepe oči da iskoče, a u ušima kao da behu smeštene baterije. On se vrati u odaju, probudi drugove i jedva im izusti: — Propali smo! Jusuf i Jašar, bunovni, ne razumeše ga. — Propali smo! — ponovi Ahmed..Kuća je opkoljena. Jusuf i Jašar skoče, dograbe oružje i polete u kuću.Ahmed priđe ognjištu i nogom razgrnu žar. Po kući se prosu slaba svetlost. U taj mah na prednjim vratima strašno zatutnji. Jusuf i Jašar polete zadnjim vratima, ali i ova behu zauzeta. — Propali smo! — reče Ahmed, pa stade na sred kuće, izvadi pištolj i zape ga. Jusuf i Jašar učiniše to isto. U tom trenutku prednja vrata prsnuše o zid, i momci Latifovi videše do 10 seljaka s naperenim puškama. — Dole oružje! — zagrme neko iz gomile. Ahmet poznade glas Obrada Momirovića, i stade kao ukopan. — Predajte se! — grmnu Obrad i stupi u kuću. U tom tresnuše o zid i zadnja vrata. Momci Latifovi behu u klopci. — Dole oružje! — viknu Obrad i poteže pištolj.Ahmed klonu, pusti pištolj i stupi korak napred. Jusuf i Jašar učiniše to isto. — Vezujte ih! Tri momka Latifova behu vezana i iz kuće izvedena. Na jedan čas docnije nekolike puške odjeknuše više sela.Sutra dan Goračićani, prolazeći mimo kuću Obradovu, zastajkivahu i posmatrahu jednu mogilu. To beše grob. U njemu behu tri Latifova momka: Ahmed, Jusuf i Jašar. S ovim nevoljama iđahu uporedo i mnoge druge. Turci, našavši da su uredili sve kako valja, pristupiše uređenju svojih harema. Uređenje turskih harema beše obesvećenje porodica srpskih. Sulejman Skopljak paša i pomoćnik mu Ćaja pristupiše ovom sramnom poslu.Za njima dođoše na red Serčesma, Latif i ostali.Momci ovih silnika razmileše se po selima i odvođahu sve što viđenije beše. Ova otmica, ovo rušenje porodica, izazva jak otpor.Selo Lazac, nedaleko od južnih okomaka planine Jelice, dade prvi primer. Mirko Lazarević, imućan i viđen čovek u Lascu, imađaše dve kćeri.Lepota starije beše očarala momke Latifove.Oni je prevarom domamiše u jednu kuću, i sa još dvema povedoše u Čačak. Mirko i ostali uvređeni roditelji dočuju to, sakupe prijatelje i s njima polete u poteru.Ne daleko od sela stignu momke, opkole ih i napadnu ih. Otvori se prava borba. Dvojica od otmičara, videvši opasnost, izmakoše napred i poteraše povezano ženskinje niz potok.Ostali zauzeše busije i osuše vatru na seljake. Ovo puškaranje uzbuni svu okolinu.Seljani potekoše u pomoć i napadoše na otmičare.Krv pade i s jedne i s druge strane.Borba trajaše čitav čas.Najzad otmičari budu savladani i prinuđeni da se predadu. Ona dvojica, što gonjahu povezano roblje niz potok, poboje se da ne padnu živi u ruke, napuste plen i nagnu kroz šumu. Kad glas o ovome stiže u Čačak, Latif se razjari, kao lav, i odmah se krenu u Lazac.Sobom povede i Hadži Prodana. Došavši u Lazac, Latif pohvata preko pedeset najodabranijih ljudi, okuje ih i isprati u Čačak.Po tom stade besniti kao nikad do tada.Ne behu ostala na miru ni čeljad samog domaćina, koji ga beše u kuću primio i najlepše ugostio. Hadži Prodan beše svedok ovih nevolja što ih Laščani pretrpeše od besnoga i pomamnoga Latifa.Sva njegova svetovanja da spase bar one koji ni u čem ne behu krivi, ne pomogoše.Molbe njegove razjareni Latif surovo odbi, preteći mu svom strogošću, ako još jednom pokuša da traži milost za hajduke i hajdučku braću. Uzruja se duša u Hadži-Prodana.On vide da mu opasnost sve više grozi i da je došao čas kad mu se valja rešavati. Na konaku behu zajedno.Sutra dan, oko po noći, neko zakuca na vrata odaje, u kojoj Hadži-Prodan spavaše. Hadži-Prodan ležaše budan na postelji.Već je proteklo dva časa, a on nikako da svede oči.Silan teret svalio mu se na dušu, pa ga muči i pretura na postelji. Čuvši kucanje, skoči s postelje, dokopa pištolje i lagano priđe vratima. — Otvori! — ču se šapat. — Ko je? — Ja... Hadži-Prodan poznade glas domaćinov. — Otvori.Evo Palalića iz Atenice — reče domaćin. — Ja sam, vojvodo — prihvati Palalić. Hadži-Prodan ostavi pištolje i otvori vrata. — Kakvo dobro u ovo doba? — Zar nisi čuo? — reče Palalić ulazeći u odaju. — Šta? — U Goračićima krv pala: — E! — Odvedoše ti snahu. — Snahu?... koju? — Anu. — Anu? — Jest, Anu — potvrdi Palazić. — Ko je odvede? — Kmet Pavle. Hadži Prodan stajaše kao kip.Od čuda ne mogaše da se razabere. — Narod se uzrujao.Mnogi odbegoše u Neboš — pridoda Palazić. — Gde li je Obrad? — U Jelici. — Jesi li se nalazio s Pajsijem? — Nisam...I tamo je okršaj. — Gde? — upita vojvoda. — U manastiru. — Šta je bilo? — Reče mi jedan Trnavac da su Turci napali na manastir.Htedoše da zarobe Boška i Stojana. — Kog Boška? — Vojvode Đukića. — Kog Stojana? — Đenadijeva. Hadži-Prodan metnu ruku na čelo, protrlja ga malo i promisli se.Po tom se prenu, brzo se obuče, zadenu oružje, uze pušku, reče zbogom domaćinu i ode s Palalićem. Trnavac, od koga Palalić saznade za okršaj u manastiru Blagoveštenju, beše svedok dva dela što ih Iguman Pajsije toga dana izvrši. Duhovnik blagoveštenski imađaše u sebi dve prirode.Jedna beše krotka, blaga i nežna; druga bujna, plaha i prožmana duhom slobode.Prva beše u pastiru stada, druga u zaštitniku naroda.Kao pastir, on je zavađene mirio, zabludele izvodio na pravi put, nemirne ukroćavao, a divlje pitomio i oblagorođavao.Kao zaštitnik naroda, u njemu beše ognjište, na kome plamćaše osvetnički gnev naspram zulumćara srpskog roda. Stari i mladi, kad im je trebalo utehe i saveta, dolažahu k njemu i on ih isceljavaše. Ovoga dana, rano izjutra, zateče pred konakom dvoje mladih.To behu muž i žena, oni isti, među koje kmet Pavle, za dobre pare, beše metnuo krv i nož.Zavađeni dođoše igumanu i ispovediše se.Blaga reč i mudri saveti Pajsijevi isceliše supružnike.I tako cekini, što ih Sofronije beše Pavlu dao, ostaše najalovo. Iguman izvrši ovo delo pre podne, ali ga drugo, mnogo teže, očekivaše posle podne. Dođe vreme službi Božjoj. Klepalo manastirsko odjekivaše po okolini manastira Sv. Blagoveštenja i oglašavaše večernje. Narod, sakupljen u porti, očekivaše službu Božju.Kad prvi udar klepala odjeknu, i staro i mlado poskoči na noge, poskida kape i poče se krstiti.Za trenut oka svi behu sakupljeni pred vratima manastirskim. Jeka klepala još ni beše prestala, a iz konaka se pojavi iguman Pajsije s ocem Đenadijem.Za njima iđahu Dimitrije, brat Pajsijev; Josif Altobabić, Avakum, đak Igumanov; Stojan i Boško. Narod se poodvoji i načini prolaz.Iguman i Đenadije blagosloviše narod i uđoše u manastir.Za njima potekoše i ostali. Avakum zauze desnu, Boško i Stojan levu pevnicu. „Blagosloveno carstvo“ oglasi početak večernja.Stojan i Boško odgovarahu, a narod, pribran, upravi smirene poglede svetom oltaru. Jektenije se svrši.Umilni glas Avakumov, kao ono električna struja, poče svakog uzdizati k prestolu Božjem, uvodeći ga u carstvo nebesno.„Gospodi vozvah“ ispunjavaše prostotu manastirsku slavom Božjom, i svaki prisutni osećaše kako mu se duša nadima neizmernom blagošću.Umilni i ljupki glas mladog i dičnog Božjeg službenika u svemu odgovaraše lepoti njegovog blagog i simpatičnog lica. Kao što poljsko cveće, probuđeno proletnjim jutarnjim suncem, stresa sa sebe rosne kapljice i podiže svoje mirisne glavice k nebu da veliča slavu Božju, tako i ove duše, sakupljene u ovom svetom hramu, a probuđene milozvučnim glasom mlada Avakuma, zbaciše tugu i moru, i, upirući poglede svoje raspeću Spasiteljevu, veličahu ime tvorčevo. Polovina večernja beše već svršena. „Svete tihi“ otpoče. Ali šta to bi? „Svete tihi“ ne dovrši se. Pred vratima diže se čitava bura.Užasna vika uskomeša sve prisutne.Žene i deca udariše u pisku.Uzrujanost sve veća.Na vratima otpoče prava tuča.Udarci i jauk ne prestajahu.Jedni navaljivahu unutra, drugi na polje.Zabuna u najvećoj meri. Iguman i Đenadije, prestravljeni od čuda, ostaviše oltar i iziđoše da razberu šta je.U tom trenutku jedan mladić probi kroz svetinu, priđe igumanu i, sav usplahiren, reče: — Turci, oče! — Kakvi Turci? — Momci Latifovi.Traže Stojana i Boška. — Za mnom! — viknu iguman, pa se vrati u oltar, zbaci epitrahilj i naže na vratanca što vođahu iz oltara na polje. Svet nagrnu za njim. Turci prodru u manastir uđu u oltar i pojure za svetinom, udarajući kako koga stigoše. Probivši kroz manastir, polete pravo na konak.No tek što behu na sredini dvorišta, a glas igumanov zagrmi: — Ni koraka dalje! Turci se obazreše i spaziše sa konaka naperene puške. — Ni koraka dalje! — ponovo se začu glas igumanov. Turci stadoše. Bilo ih je ravno deset. Videći naperene puške, nekolicina od njih mašiše se puške. — Dole oružje, ili svi ginite! — viknu iguman sa konaka. Narod, prestravljen, obiđe manastir nagne na vratnice i razbeže se. Na konaku beše do dvadeset ljudi.Svaki od njih držaše koji dugu pušku koji pištolj. Na glas Pajsijev Turci ostaviše oružje. — Čiča Nenade i ti Janko, priđite i razoružajte haramije! — reče iguman dvojici staraca, što se behu pribili uza zid manastirski. Čiča Nenad i Janko zgledaše se. — Čuste li šta vam rekoh! — reče iguman. Starcima zaklecaše kolena.Tresući se na nogama pristupiše haramijama i stanu se zgledati. — Šta čekate?!...Oružje oduzmite! — grmnu iguman. Starci nemadoše kud.Pred njima behu Turci, a iza njih naperene puške.Oni pristupe haramijama i počnu im vaditi oružje. U taj mah četvorica Turaka, što behu bliže vratnicama, zavaraše oči onima što držahu naperene puške i nagnu na vratnice. — Udri! — viknu iguman. Iz nekoliko pušaka osu se vatra za beguncima. Dvojica umakoše, a dvojica zaglaviše na samim vratnicama. Altobabić i brat Pajsijev poleteše na desnu stranu doksata, te izbace još po jedan metak za beguncima. — Vezujte ih! — reče iguman svojima. Ova zapovest bi za čas izvršena.Šest Turaka beše razoružano i povezano. Iguman naredi da se poginuli iznesu iz manastira i gde god ukopaju, i oružje što u momaka beše da se odnese u podrum i zatvori. I tako večernje, otpočeto mirom Božjim, završi se prolivanjem krvi ljudske. Na nekoliko časova nakon ovog krvavog događaja u manastiru Blagoveštenju ne beše žive duše. Desno krilo Jelice planine svojom višom tačkom naslanja se na planinu Ovčar, prema kojoj se na suprotnoj strani, preko Morave podiže kršni Kablar. Kao ono misirske piramide ti nemi i nepomični svedoci najstarijih vremena, što ostaše da vekovima pripovedaju obest svemoćnih faraona, tako Božjom rukom sazidani Ovčar i Kablar ostaše da potonjim naraštajima kazuju patnje i nevolje Srpskog Naroda. Kad se pređe Jelica i udari kosom što se spušta sa Ovčara ka Moravi, pa se ona obiđe u obliku polumeseca, dođe se do jedne tačke, sa koje se, usled guste i mračne šume, jedva nazire u jedan ogromni, prirodni kotao, stvoren od viših i nižih visova.Sa dna ovog kotla, večito se razleže ječanje pritešnjene Morave. U ovaj kotao silazi se niz dugu i mračnu strmen, natkriljenu gustom i visokom gorom.Sredinom kotla prodire u mukama pritešnjena Morava, boreći se u putu svome sa ogromnim stenjem, ova reka hučanjem svojim opeva večite bolove ove skrivene okoline. Nad glavom je maleni prostor nebesnog svoda, koji sunce za čas pređe, hitajući, val/da, da što pre obasja i pozdravi srećnija mesta.Levo i desno, napred i nazad, uzdižu se visovi, okićeni gustom šumom, a na istočnoj strani, kao dva ispolina, ponosno se dižu Ovčar i Kablar, ti stubovi ogromne kapije, koje Morava vekovima podrivaše, dok sebi put ne prokrči. Kablar, kao ono prekaljeni junak, na čijem licu ostaše večiti tragovi duge i mučne borbe, isprečio se na levoj strani Morave, te džinovskom snagom svojom štiti jednu svetinju, jednu utehu Srbinove duše. Nakon onog krvavog večernja podnožje Ovčara i Kablara ožive.Oružani Srbi pridolažahu sa svih strana, i sutra dan do zore beše ih sakupljeno preko trista duša. 22. septembra, baš kad prvi sunčani zrak ozari visove Ovčara i Kablara, u kotao siđe Hadži-Prodan, praćen sa pedeset odabranih Srba.U pratnji njegovoj behu i dva brata Palalića: Teofilo i Borislav. Čim se on pojavi, oružani junaci poskidaše kape i kliknuše iz jednog grla: — Živeo vojvoda! Hadži-Prodan beše u svom vojvodskom odelu.Visinom beše nadmašio sve prisutne.Postojanstvo, smelost, i odlučnost ogledahu se na njegovu ozbiljnu licu.Uzvišeno čelo pokrivaše kalpak od crne kadife, ispod koga dve duboke bore, sastavljene po više povija, ocrtavahu na njegovu čelu ozbiljnost vremena i prilika.Od povija pa na niže, sredinom lica, uzdigao se tanak, grebenom povijen nos, koji beše jedan svedok više one smelosti i odlučnosti, izražene u njegovim plamenim očima.Dugi crni brci spuštahu se koso niz njegovo preplanulo lice, i krajevima svojim dodirivahu ivice od jeleka.Duga, crna, kosa padaše mu ispod vrata i pokrivaše ramena od junaka. Na njemu beše dolama od crne čohe, bogato izvezena zlatom, i dopiraše junaku ispod kolena.Preko dolame blistaše se jelek od crne svile, ostavljajući slobodna prsa, na kojima tri reda zlatnih putaca odbivahu sunčane zrake.Pod dolamom su široke čohane čakšire do kolena, od kolena vezeni tozluci, a niz ove duge trake sa zlatnim rojtama. Oko pasa krasio ga silaj, a za ovim dva srebrnjaka i jatagan.U ruci mu beše duga puška, okićena srebrom i sedevom. Došavši pred sakupljeni narod, Hadži - Prodan podiže kalpak: — Pomozi vam Vog, braćo! — Bog ti pomogao, vojvodo! — zahori se iz trista grla. Hadži-Prodan stade, izbaci malo desnu nogu, desnom rukom istače dugu pušku, levu metu na jatagan, pa, kao ono orao sa kakvog stoletnjeg duba, poče besediti; — Braćo!Tražili ste me, i evo vam se odazivam.Ako smo Srbi, ako u nama još kuca junačko srce, ako nam je sloboda još mila i draga, — pružimo jedan drugom ruku i slobodno potecimo da branimo domovinu svoju, nejač svoju, braću svoju, narod svoj.Naša su prava potlačena, braćo!Naša su imanja razgrabljena, naši su domovi popaljeni i porušeni, naša je čeljad osramoćena.Sve što nam je sveto i najmilije, noga nekrštenih zgazila je i obesvetila...Hoćemo li i dalje trpite ovu obest, i da pod sramotom brojimo trenutke svoga života?Ako smo ljudi, ako u našim žilama još teče krv slavnih pradedova, sakupimo se pod svetu zastavu, složimo se i zaverimo da ćemo ginuti braneći veru i slobodu! — Živeo vojvoda! — zakliktaše trista sokolova i podigoše puške u vis. U tom se otvoriše manastirska vrata.Hadži-Tanasije izađe s krstom i evanđeljem u ruci.Za njim iđaše Avakum, noseći sud s vodom i kitu bosioka. Pred manastirom boše jedan stolac.Hadži-Tanasije položi evanđelje na isti, po tom uze od Avakuma sud s vodom, prekrsti vodu, spusti krst u sud i sve metnu na stolac. Hadži Prodan pristupi stocu i stade.Do njega desno priđe Altobabić, držeći razvijenu zastavu; do ovoga Arsenije Lomo, a do Loma Dimitrije, brat Pajsijev.Levo do Hadži-Prodana stajaše Mihailo Gligorijević, a do ovoga Obrad Momirović.Iza ovih, u drugom redu, stajahu: Aleksa Protić iz Subjela, Avram Lukić iz Zablaća, Đoka Protić iz Guče, i Mihailo Radović iz Ravna.Iza njih stajahu Stojan i Boško, a levo i desno, u polukrugu, sav sakupljeni narod. Pripališe sveće. Iguman Pajsije, otac Đenadije, pop Radovan i Avakum pridružiše se Hadži-Atanasiju. Hadži-Atanasije očita molitvu i osveti vodicu.Po tom položi krst na evanđelje i baci pogled na Hadži-Prodana. Hadži-Prodan priđe, pruži ruku i stavi tri prsta na evanđelje.Ostali podigoše desnice i sklopiše tri prsta. Zakletva otpoče. Otac Đenadije podiže glavu put neba, prekrsti se i reče: Va ime oca, i sina, i svetago duha, amin!Po tom poče izgovarati reč po reč, a sav narod ponavljaše za njim. Zakletva beše kratka, ali sveta: „Zaklinjemo se Bogom živim i svim što nam je najmilije, da ćemo biti složni i jedan drugome verni; da ćemo biti jedno telo i jedna duša, da ćemo ginuti svi za jednog i jedan za sve.“ „Kako radili tako nam Bog pomogao na ovom i onom svetu. Posle položene zakletve, otac Đenadije pokropi ceo narod, a po tom pristupi vojvodi s krstom i bosiokom u ruci.Vojvoda celiva krst, za tim priđe evanđelju, naže se, pa celiva i njega. Po put njega učiniše i svi ostali. Za sve vreme Avakum pevaše: „Spasi Gospodi“...... Trista junaka položiše zakletvu, i krenuše ka Neboš-Planini.Ovčar i Kablar ponovo opusteše, a Morava osta da i dalje ječi, razdirući stenje kršnoga Kablara. Četa beše odabrana.U njoj beše trista druga, al’ s jednim srcem i s jednom dušom. Ona ostavi Ovčar i Kablar i udari levom obalom Morave.Tu, među gustim šibljem i visokim stenjem, a pod plavim svodom nebesnim i blagim zracima sunčevim, ona izgledaše kao leja, puna šarena cveća.Na svakom junaku beše bogato odelo, a iznad glava strčala je gora od pušaka, sa koje kad i kad odbivaše blesak sunčevih zrakova. Četa prejezdi gore i dubrave i stiže u Neboš-Planinu.Tu zateče nekoliko stotina oružanih Srba.Pajsije vide vojsku i raspoloži se. — Zborište je dobro izabrano! — reče on Hadži-Prodanu, tapšući ga po ramenu. — Treba ga prekriliti — odgovori vojvoda. — Udrimo jače u talambase — utače se Lomo, skidajući pušku s ramena. — Razaslao sam ljude na sve strane — odgovori Hadži-Prodan. — Koga si poslao Milošu? — upita Mihailo, brat vojvodin. — Popa Radovana. — A Jakovljevićima? — Boška. U taj mah jak tresak razleže se po gori. U logoru nasta živo kretanje.Vojnici, rastureni po zborištu, potekoše na svoja mesta.Vojvode pohitaše i stadoše na čela svojih odeljenja.Za trenut oka sve beše spremljeno. U toj zabuni jedan konjanik dojuri, stade pred Hadži-Prodanom, pozdravi ga i reče: — Eto Goračićana! Vojvoda se obazre i spazi na jednoj kosi dvesta oružanih ljudi.Nad glavom njihovom još se dizaše gust dim. — Neka je sa srećom, —reče iguman, posmatrajući četu kako se spušta niz kosu. — To su moji sokoli! — kliknu Obrad, pa potrže pištolj iza pasa i opali u vazduh. U tom četa siđe s kose i pade na zborište. — Eno Manojla! — reče vojvoda i pođe mu na susret. — Živeli! — zahori se iz nekoliko stotina grla. Glas o noćnom lovu munjevitom brzinom prohuja kroz selo.Za trenut oka diže se čitava uzbuna.Oružani seljaci poleteše na ulicu, a za ne pun čas pred kućom Obrada Momirovića beše gomila sveta. Ovaj događaj beše raskrsnica puteva, od kojih jedan vođaše ropstvu, a drugi slobodi ili smrti. Uvređeni Obrad, sa njime i ostali Goračićani, koje ista sudba očekivaše, izabraše drugi put. Ima trenutaka koji nas vezuju u jednu celinu, stvarajući od nas jedno nerazdvojeno telo, s jednom dušom i jednim srcem.To je trenutak opšte nesreće.Lična osećanja tada se gase.Naduvenost iščezava i razni prohtevi i nesuglasice gube se i tonu u zaborav. Goračićani se ove noći spojiše u jedno telo.Njih obuze jedno isto osećanje i oni odlučiše da kazne otmičare. Obrad ostavi mrtvu domaćicu dobrim susetkama, povede oružane ljude, opkoli kuću, pohvata zlikovce, poveza ih, izvede više sela i potuče. Sutra dan uzrujanost još veća.Selo se pretvori u logor.Na raskrsnici, nedaleko od kuće Manojla Prokića, beše pobodena zastava.Oko nje se skupi čitava četa. Oko podne dobošar zađe po selu, i dobujući, pozivaše narod da nejač sklanja u zbegove.Uzrujanost sve veća.Nastade prava seoba.Što beše do puške doraslo, poteče na zborište, a ostalo ostavi ognjište i odbeže u goru. Pred veče Obrad ostavi zborište, dođe doma, ukopa domaćicu, i ode u Blagoveštenje, da o događaju izvesti igumana.Kod čete osta Manojlo Prokić. Manojlo povede četu, izvede iz sela i ulogori se na jedan sat od Goračića.Trećeg dana stiže mu glas, da se odmah kreće u Neboš-Planinu.On pohita, i, kao što videsmo, dođe na zborište, gde zateče Hadži-Prodana. U to vreme kmet Pavle beše u Čačku.Anu predade Serčesmi, a ovaj je odmah isprati u Beograd Skopljak-paši. U tom se Latif vrati iz Lasca.Pavle poruči svom sinu Žarku, da ostavi Samaile i da odmah pohita njemu u Čačak. Sin učini po naredbi očevoj. Sutra dan, u veče, kmet Pavle krene se u Goračiće.S njim pođoše i ona tri Latifova momka, što ispratiše Anu do Čačka. Oko po noći otmičari siđoše niz poslednju kosu.Tu zastadoše i oslušnuše.U okolini beše mrtva tišina. Valjalo im je proći jedan šumarak i spustiti se u Dragačicu. Kmet Pavle iđaše napred. Tek što iziđoše iz šumarka i naumiše da skrenu levo ka Dragačici, a nekoliko oružanih ljudi banuše pred njih. — Stoj, — ču se glas. Otmičari stadoše i potrgoše oružje. U taj mah senuše nekolike puške i sva tri momka Latifova srozaše se na zemlju. Kmet Pavle osta sam.U ruci mu beše pištolj. — Dole oružje! — zagrme jedan iz gomile i isuka nož. Pavle poznade glas Obrada Momirovića.Ruka mu klonu i pištolj pade. — Razbojniče! — ciknu Obrad, držeći nož u rukama. — Izrode! — prodera se drugi i priđe mu s boka. Pavle prezaše i posrtaše. — Ti odvodiš čeljad i predaješ Turcima! — grmnu treći i izmahnu kundakom. — Dom si mi razorio, lupežu! — Turčine! — Izdajico! Gromovi treštahu nad glavom Pavlovom.On ne davaše glasa od sebe.Samo prezaše i posrtaše, štiteći glavu rukama. — Tu ti je kraj, izrode! — ciknu Obrad i poteže nožem. Pavla obli krv.On pade, a ne dade glasa od sebe. — Da ga ukopamo? — reče jedan od osvetnika. — Ne treba groba izrodu — odgovori Obrad, brišući krvavi nož. Četiri leša ostadoše kraj rečice Dragačice, a osvetnici umakoše gorom i dubravom. U Levču, tamo gde se prepliću poslednji ogranci Blagotinja i Juhora, leži selo Belušić. U vremenu, o kom pričamo, behu u Belušiću na glasu dva brata Jakovljevića: Stojan i Jovan. To behu braća i duhom i telom.Obojica visoki, snažni, crne masti, kosnati, otštra pogleda, smeli i plahi.Njihova reč beše moćna.Oni behu stožer, oko koga obletaše duh srpske slobode u Levču i okolini. Događaj u Lascu, Blagoveštenju i drugim mestima, odjeknu po celoj Srbiji.Jakovljevići ga radosno dočekaše i pozdraviše.Oni odbegoše u planinu Petrovac, prikupiše nekoliko stotina oružanih Srba i rasplamtiše u njima žar ljubavi naspram domovine i njene slobode. Krajem septembra 1814. jedan mladić junačkog stasa i pogleda spuštaše se niz kose Blagotinja, kradući se selu Belušiću.Na glavi mu beše velika šubara, na plećima duga kabanica, na nogama lagani opanci, a za pasom dva samokresa i veliki nož. Zora tek svitaše, kad junak iziđe na poslednji povijarac i ugleda kuće sela Belušića.Nebo beše vedro, zvezde još sjajne, a bledi mesec jednom polovinom svojom beše već zašao iza šumadijskih gora. Ovaj putnik beše iz daljine.Noge ga behu već izdale.Uzišavši na najvišu tačku, junak skrenu s puta i pođe pod jedno drvo.Tu se spusti da malo odahne.Dugu pušku beše prebacio preko kolena, a pogled upr’o u daljinu, posmatrajući brda i doline, vedro nebo i po njemu zvezde. Tu probavi neko vreme, pa se diže i niz kosu spusti. Zora beše dobro zarudila, a na nebu blistala je tek po koja zvezda. Još malo pa i sunce pomoli svoje sjajno lice.Vrhovi šumadijskih gora zarudeše, a nebo se okiti ogromnim i sjajnim prugama. Okolina ožive.Čobančići već gonjahu stado, a umilni glas sa njihovih frula razlegaše se po jutarnjem zraku. Junak spazi u polju jedno čobanče i uputi se k njemu. Čobanče seđaše na jednoj steni, i sa nje izvijaše glas kroz sviralu.Rastureno stado paslo je tamo-amo oko njega. — Pomozi ti Bog! — reče junak kad stiže čobaninu. — Bog ti pomogao! — odgovori dete izvadivši sviralu iz usta. — Odakle si, mali? — Iz Belušića. — Poznaješ li Jakovljeviće? — Stojana i Jovana? — upita čobanče. — Jest! — Poznajem! — Jesu li u selu? — Jok! — A gde su? — Otišli u planinu! — U koju? — Ej.... tamo! — odgovori dete i pokaza rukom. — A što će tamo? — Zar ne znaš? Junak mahnu glavom. — Hoće da se diže krajina..Mnogi odbegoše u goru...Tamo je i moj babo. To reče dete i metnu frulu u usta. — Čuj, mali! — reče junak. Čobanče izvadi sviralu iz usta. — Je li mirno u selu? — Pa i nije...A što pitaš za Jakovljeviće? — Rođaci su mi — odgovori junak. — A odakle si ti? — Ej.. iz daleka... Čobanče poče meriti junaka od glave do pete, pa će reći: — Bome, ne idi u selo! — A što, more? — Tako...Ti si hajduk, a hajduke gone — odgovori čobanče, udarajući petama o stenu. Junak se nasmeši — Kako se zove planina? — Petrovac, — odgovori dete, pa se diže i pokaza rukom. — Ej... eno tamo...Vi’š ono presedlasto? — Zbogom, mali! — reče junak i pođe. — Srećan ti put — odgovori čobanče. Junak udari preko polja, siđe u potok, pope se na protivnu stranu, zađe u lug i izgubi se. Kad stiže do urvine pred Petrovcem, nekoliko oružanih ljudi iskrsnuše preda nj i držeći naperene puške, povikaše: — Stoj! Junak stade, podiže šubaru i reče: — Pozdravlje od Hadži-Prodana! — Ko si? — upita ga jedan od njih. — Boško, sin vojvode Đukića! — odgovori junak. Stražari stuknuše i oboriše oružje. — Jesu li tu braća Jakovljevići? — Tu su — odgovoriše stražari. — Nosim im pozdravlje od Hadži Prodana. — Hajde za mnom — reče jedan od njih, pa obesi pušku o rame i udari jednom putanjom u šiprag. Boško pođe za njim. Hadži-Prodan razasla glasnike. — Ti ćeš, pope, otići u Šaranje — reče on svešteniku trnavskom, Radovanu Vujoviću. Pop Radovan ode u Šaranje i zateče Miloša kod kuće.. Događaji u Dragačevu ne behu po volji vojvodi rudničkom.On naziraše zle posledice ove bure, i premišljaše kako da zaustavi točak, koji se, po njegovu ubeđenju, beše u nevreme zahuktao. Beše zlovoljan.Sedeo je kod ognjišta i svodio račune o položaju, koji mu trebaše zauzeti. — Pomozi ti Bog, vojvodo! — reče pop ušavši u kuću. Miloš džaraše vatru.On poznade glas popov, pa se i ne osvrte. — Ene de!...Otkud ti, pope — reče on, podstičući dalje vatru. — Pomozi ti Bog! — ponovi pop i priđe mu. — Bog ti, pomogao, pope! — — Pozdravlje ti od vojvoda. — Sedi, pope! — reče Miloš i pruži mu stolicu. — Pozdravlje ti od Hadži-Prodana — reče pop i posadi se na stolicu. — Od Hadži-Prodana! — ponovi Miloš i preseče ga očima. — A što vi, more besnite po Dragačevu?...Šta vam je naspelo? — Narod, vojvodo!...Znaš kako je?...Dodijaše zulumi. — More, pope, more!...Sve je to vaše maslo. — Kako ti zboriš, vojvodo? — — Kako? — oseče se Miloš. — Hoćete da upropastite zemlju. — Ne dao Bog, vojvodo! — A gde se diže krajina u ovo doba?Zar ne vidite da je zima na pragu?Šta ćete raditi sutra, kad list s gore padne?...Da gledate zgarište i poklanu čeljad — a? — Nećemo, ako bude sloge.Narod je gotov da se diže.Svi su te pozdravili, i mole te da im budeš glavar. — Ko?...Zar ja?...Da ne da Bog! — odgovori Miloš, otresajući krajac od gunjca. — Što, vojvodo? — A gde bi mi, pope, duša bila, kad bih pristao uz tu vašu ludoriju i navukao zlo na sirotinju? — Uzdamo se u tvoju pamet.Ti nam budi glavar, a mi ćemo te slušati. — Šta reče? — Da nam budeš glavar! — ponovi sveštenik. — Hm!...Da budem glavar budalama!..Zar na svoju dušu da uzmem greh? Pop se uzneveri. — Umirite se vi, bolje će biti...Kakva krajina, kakvi glavar?Zar je malo nesreće bilo u ovoj zemlji? Pop se premišljaše šta da odgovori. — Nema druge, pope, nego k’o što rekoh — odgovori Miloš. — Pamet u glavu.Ne uvlačite narod u zlo, te da vas ne proklinje. — Zar da čekamo da nas Turci istrebe do jednog? — reče pop, osmelivši se. Miloš se ispreči. — Što detinjiš, pope?...Da nas istrebe Turci!...Pa vi to i hoćete...Trpelo se toliko, a nemože još koje vreme!..Devet godina ratovao je Miloš.Zna on sve šta ko vredi.Sutra Turci da udare, a vi ćete kud koji. — Hvala Bogu, do sad tako nisam radio. — Nisi ti, a drugi?Šta veliš za one, što onako presaldumiše Savu? — Volja Božja, vojvodo!Neće tako uvek biti.I oni će amo čim čuju za krajinu. — Batali ti to, pope.Sve su to samo priče.Lako je njima otuda namigivati.Oni su vas i podurjasili. Zaćutaše obojica. — Šta da kažem Hadži-Prodanu? — reče pop nakon duže počivke i diže se. — Što ti rekoh, pope.Neka se mane ludorija.Nije mu vreme za krajinu.Narod je osiroteo i ogoleo.Nema ni oružja ni džebane, a eto još koji dan pa neće imati ni lista na gori... — Teško je sad natrag, vojvodo — prekide ga pop. — Šta je teško?...Pamet u glavu, a ostalo je moje.Neće vam ni dlaka s glave valiti.Ne poslušate li me, bome će zlo biti...Upamti, pope, dobro, što ti sad govorim.Ako navrete kako ste sad počeli, beli vas neću žaliti.Kad vi ne žalite toliki narod, neću ni ja vas desetinu.Eto, to je moje pozdravlje i tebi i Hadži-Prodanu, pa i onom ludom kaluđeru, što u starosti pomaniti. — A misliš li što na proleće? — Ene de ga sad!...Zar sam ja vračara, te da pogađam u bob?Ako se može, neću sedeti skrštenih ruku.Valjda ni ja nisam Turčin! — Ne velim, vojvodo! — Pa što pitaš? Pop pojmi da pođe. — Tako, pope, k’o što rekoh, — reče Miloš i pruži mu ruku.Pohitaj i pozdravi sve da se manu ludorija.Neka se odmah razilaze kućama, a ostalo je moja briga. — Zbogom vojvodo! — reče pop i iziđe. — Srećan ti put, pope!Pozdravi sve...Neka se uzmu u pamet!...Inače biće zlo. Poruka Miloševa ne beše se dopala Hadži-Prodanu.On poče da meri reči njegove, i nađe da su teške.U njima naziraše i savet i pretnju, i oboje ga uznemiravaše. Još se uzdaše u zborište, ali ga i ono obmanu.Nekoliko dana već protekoše, a u Neboš-planini jedva beše hiljadu ljudi.Raspoloženje koje u prvi mah beše obuzelo vojvodu, postupno se gubljaše.On poče da sudi, ali ovo suđenje beše docno; ono beše jedan korak u očajanje. Jednog jutra reći će on igumanu Pajsiju: — Šta veliš, oče?...Kao da ćemo sami ostati? — Ne boj se, vojvodo...Svaki je početak težak.Prvi uspesi biće najmoćniji talambasi. — Da... ali za te uspehe treba mnogo dobrih mišica. — Biće ih, vojvodo, — utače se Lomo.Narod se prikuplja. — Prikuplja, ali kako?Eto već je nedelja dana, a nas jedva hiljada...Kamo onih što me saletahu svakog dana? — Ne sede ni oni skrštenih ruku, vojvodo — prihvati Rašković...Eno ih na Rudniku, u Gruži, u Levču. — Hm!...Koja vajda, kad smo rastureni!Jedni će s nama, drugi protiv nas — reče vojvoda takvim glasom, da za časak ućuta sve prisutne. — Ti se nečeg strašiš, vojvodo? — reći će iguman posle duže počivke. — Čuste li, kakav nam pozdrav stiže od Miloša?...Ostaćemo usamljeni. — Vojvodo — prihvati iguman malo jetkim glasom. — Zakletvu smo položili...Šta imamo da se razmišljamo?Za nama je provala...Kud se imamo vraćati? — Ne odstupam, oče...Vidim i sam da se nazad nema kud. — Što smo posejali valja nam požeti — pridoda Lomo.. — Zakletvu nam valja ispuniti — reče Manojlo. U tom se začu topot na severnoj strani Neboš-planine. Vojvode prekinuše razgovor i obazreše se. Nekoliko konjanika dojuriše i stadože pred Hadži-Prodana — Šta je?! — upitah ih živo vojvoda. — Ašin-beg zauze Požegu! — reče jedan od glasnika i sjaha s konja. — Evo ga ide na Dragačevo! — prihvati drugi. — Sa njime i tri hiljade! — dodade treći. Vojvode se izgledaše.Hadži Prodan upredaše brkove i čudnovato proprati drugove. — Jaste li se prebrojali? — upitaće on Obrada nakon duže počivke. — Jesmo — odgovori Obrad. — Koliko nas je? — Hiljadu i pet stotina — utače se Mihailo, brat vojvodin. — Ne više? — Ne — potvrdi Obrad. Hadži-Prodan mahnu glavom i pogleda popreko u zemlju. Razmišljanje beše docno, a kajanje opasno.Odstupnice behu skupe i opasne.Saveti Miloševi ne pomogoše mož’da ne zato što se nije htelo, već što se nije moglo.Točak se beše u veliko zahuktao.U Gruži i Levču beše već planula puška.Narod se beše uzrujao.Čete već uzletahu iz gora i napadahu zulumćare.Kavga beše u veliko zametnuta, pa joj trebaše dževap dati. — Braćo!U ime Božje! — reći će Hadži Prodan nakon duže počivke.Valja nam se ogledati.Zemlju uzrujasmo, a gnev u Turaka raspalismo.Napred moramo, jer nazad nemamo kud.Trgnemo li se natrag, pogazimo li zakletvu, ostavimo li sirotinju na nemilost zulumćarima: naša sveta stvar za navek će propasti.Narod nam više verovati neće.Razgneviće se, proklinjaće nas i kamenjem zasipati.I to će biti pravo.Bolje mu je trpeti zlo bez gneva, nego li s gnevom. To reče vojvoda pa se okrenu Lomu: — Ti, s Obradom, pohitaj na Potajnik i zauzmi oba grebena.Anin mora tuda udariti.Sa pet stotina možeš ga po volji suzbijati. — Ti Raškoviću, i ti Avrame, i ti Stojane zauzećete Markovicu, a ako bude potrebno, priteći ćete Obradu i Lomu. — Ja odoh s bratom Radovićem, Manojlom i igumanom da zauzmem visove poviše Rtara.Tu ću sačekati glasove od vas i činati što bude potrebno. Ovoj zapovesti ne bi pogovora.Četnici pohitaše odeljenjima i krenuše se na posao. Sulejman Skopljak paša preduze sve mere, da bunu što pre uguši.Đaja-paša i Ašin-beg dobiše zapovest da ovaj zadatak izvrše. Ašin poče prvi.Željan beše osvete, i jedva čekaše priliku da gnev izlije.On prikupi oko tri hiljade vojske iz Užica i okoline, zauze Požegu udari Skrapežom, skrenu levo, zađe u planine, rastera ono malo ustanika što mu se tu na putu beše isprečilo, pređe Moravu i Belicu i spusti se u dragačevsku ravan. Kad pređe ravan i dođe do prvih ogranaka jeličkih planina, stade i razmisli se.Do Potajnaka ne beše više od jednog časa.Valjalo mu je kroza nj udariti, ali on ne hte to učiniti.U mesto da produži drumom, on skrene levo, zavi oko jedne okuke, spusti se niz kosu, dohvati se druge, pođe uz nju, iziđe na jedan vis, ispresecan bezbrojnim čukarama, i tu se zaustavi. Sa ovog čukarastog visa spuštahu se dve kose: jedna desno, u pravcu Potajnika; a druga levo, u pravcu Morave.Od Morave ova se kosa sve više penjaše, i skrećući desno, udaraše u bokove drugog visa.Sa ovoga visa spuštahu se dva povijarca: jedan ka Potajniku, a drugi ka Markovici. Ašin, prikriven s vojskom iza čukara, razmatraše okolinu. Pred njim, na dve hiljade metara, južno behu dva duga grebena savijena u vidu potkovice. To beše Potajnik. Ašin obrati pažnju na tu stranu, i kao da nešto opazi. Na Potajniku behu ustaši, pod zapovedništvom Loma i Obrada Momirovića. Beg prizva svoje pomoćnike: Rizvan-agu i Ćor-Zuku. — Ono je Potajnik — reče on i pokaza rukom.Eno hajduka na njemu....Tamo dalje leži selo Markovica.Tuda nam je put.Potajnik nam valja zauzeti. Po tom se okrete Rizvanu: — Ovaj vis, levo od nas, valja ti što pre zauzeti.Tu ćeš se zadržati i, kad dobiješ odgovor na dati mi znak, spustićeš se niz one povijarce, od kojih jedan ide u pravcu Potajnika, a drugi ka Markovici.Oba ova povijarca zauzećeš i pohitaćeš, da se što pre sjediniš s mojim levim krilom. To reče Rizvanu, pa se okrete Ćor-Zuki: — Ti ćeš udari ovom kosom desno, sići ćeš u dragačevsku ravan, obići ćeš Potajnik, doći ćeš do onog ćuvika, skrenućeš levo i zauzećeš onaj presedlasti vis.Odatle ćeš mi dati ma kakav znak.Kad dobiješ odgovor, udarićeš onim vencem, što se pruža od Markovice do dna Potajnika, i pohitaćeš da se sjediniš s mojim desnim krilom. Po tom reče obojici: — Ja ću ostati ovde i čekaću da mi javite.Odgovor će vam biti dim sa ovog najvišeg čukara...Sad na posao. Rizvan i Ćor-Zuka staviše se na čelu odelenja, i krenuše se položajima, koje im trebaše zauzeti. Podne beše već prevalilo. Ašin stajaše iza čukara i nestrpeljivo očekivaše znake sa visova. U neko doba sa levoga visa diže se gust dim, i u času ga nestade.Ašin opazi ovo i obrati pažnju južno.Ne bi za dugo, a na desnom visu, iza Potajnika, zalepršaše se grane na vrhovima drveta. — Dobro je! — reče živo Ašin, pa zapovedi jednom, što se beše već ispeo na vrh čukara, da odgovori. Vojnik pripali fišek baruta.Oganj sinu, a dim se diže put neba. Rizvan i Ćor Zuka spaziše ovo, siđoše s visova i nestade ih: — Napred! reče Ašin svojim i isuka sablju. Za trenut oka čete Ašinove rasuše se u lanac, zahvatiše obe kose, s jedne i s druge strane čukari, i pođoše ka Potajniku. Obrad i Lomo kao da spaziše ovo kretanje Turaka.Oni so užurbaše, hitro rasporediše ustanike i zauzeše oba grebena Potajnikova, od najviše do najniže tačke. Ašinov lanac siđe niz kose, iziđe na jedan proplanak i izgubi se u gustoj šumi.Kad probi na protivnu stranu, a sa Potajnika osu se na nj strahovita vatra. Turci se uzrujaše, ali se ne pometoše.Oni stuknuše nazad, u šumu, zauzeše grmove i odgovoriše plotunom. Za prvom vatrom osu se druga, za drugom treća, i sve tako dalje, dok najzad, ne pređe u drugo i neprekidno groktanje pušaka. Ne proteče ni pola časa od prve vatre, a sva turska vojska beše već rasuta u lanac.Rizvan i Ćor-Zuka izvršiše tačno sve što im beše naređeno.Oni zauzeše kose i povijarce, i sjediniše se sa krilima Ašinovim. Valja sebi predstaviti tup ugao, čije teme leži u podnožju Potajnika, u njegovim najnižim tačkama, a oba kraka prema onim jeličkim visovima, što se kao lanac nižu od Ovčara. Takav ugao beše obrazovao lanac turske vojske. U dnu ovog ugla beše Potajnik, i na njemu Obrad i Lomo, po više njih, a kod same Markovice, beše Rašković sa Avramom i Stojanom; a još dalje, izvan krakova ovog ugla, beše Hadži-Prodan, sa bratom Mihailom i Pajsijem, Manojlom Prokićem i ostalima. Ašin, potpomognut Rizvanom i Ćor-Zukom, izdade zapovest da se nastupa.Po tom odjuri na desno krilo, ka temenu ugla, pojača redove i sa najvećom žestinom napade ustanike. Ugao, što ga obrazova turski lanac, zbivaše se sve više ustanici behu opasani živim zidom.Vatra sipaše sa svih strana, i grdno ih satiraše. Ašin uporno nastupaše i posle borbe od jednoga časa zauze klisuru, dohvati se oba grebena i koliko ga grlo donašaše, zagrme svojima: Napred!.... Gusti radovi Turaka složno halaknuše, suknuše kao rojevi, uzletaše na grebena i osuše unakrsnu vatru. To beše kobno po ustanike.Oni behu pretešnjeni sa svih strana, i uzrujaše sa na kosama kao pčele, kad iz košnice izlete.Ašin drsko proderaše u gustam redovima, i već ih beše potisnuo od polovine Potajniki.Izgledaše da se zemlja beše prolomila i razjapila čeljusti svoje da proždere ustanike. U tom kobnom trenutku zagroktaše puške sa najviših tačaka Potajnika.Obrad Momirović sav pretrnu od straha.„Tu nam je grob!“ — reče on svojima, držeći tvrdo da im Turci zađoše za leđa. — Ura!..Ura!... začu se sa visa Potajnika. — Evo potpore! — reče Lomo i potrča u prve redove. Obrad se obazre.Vrhovni Potajnika behu prikrpljeni ustašima.Pred njima beše Rašković, sa Avramom i Stojanom.Obrad poznade drugove svoje i ohrabri se. Ustaši, ojačani ovom potporom, pribraše svu snagu i očajnički napadoše neprijatelja.Ašin se ni malo ne zbuni.On još jače prikupi lanac i grunu svom silom.Borba se rasplamti.Strahovita vitra i zrna iz pušaka ne dadoše oka otvoriti.Dim pritište ceo Potajnik, obavi oba grebena, spusti se u klisuru, i posuklja niz ovu kao besna bujica.Gromovi treštahu i ozgo i ozdo.Zemlja zatutnja pod nogama, vazduh se prolamaše, a okolina ječaše od silnoga treska.Proteče pola časa, a borba bešnjaše.I što dalje, sve upornija i silnija.Turci prodirahu ozdo, ustaši sletahu ozgo.Načini se okršaj.Redovi se izmešaše, neprijatelji se u koštac uhvatiše i pokrviše.Halakanje, jauk, piska, ciktanje pušaka, razlegahu se po kosama, krvlju orošenim. Ustaši izliše svu snagu, ali u zaman.Tri hiljade Turaka okomi se na hiljadu Srba, sipajući vatru sa svih strana!Kao ono magla, što se sa podnožja planinskog penje sve više k vrhu, ostavljajući za sobom čistu okolinu, tako i ovaj haos od vatre i dima penjaše se sve više grebenima, dok ne zahvati i najviše tačke.Potajnik, obvijen na vrhu ovim haosom, izgledaše, sa podnožja svoga, kao vulkan, kroz čija ždrela još suklja dim i oganj. Ustanici behu sa svim istisnutu.Turci zauzeše visove oba grebena i sa njih oboriše živu vatru. Bi još za malo.Dim potpuno iščezavaše, i kada se diže i poslednji pramen, blagi sunčevi zraci obasjaše vrhove Potajnika.Na njemu ne beše više ni Srba ni Turaka.Što ostade, beše mrtvo il’ ranjeno. Srbi, potisnuti sa Potajnika, žurno ostupiše Markovici.Tu se pribraše, odahnuše i pripremiše da dočekaju nov napad. Turci, sišavši sa visova, zastadoše.Valjalo im je pribrati snagu i spremiti se sa nove podvige.Njihov lanac dobi sada drugi vid.On ličaše na ogromni polumesec, čiji krajevi behu istoku okrenuti. Hadži-Prodan, izvešten o ovom događaju, ostavi kose jeličke, projuri kros Rtare i dođe u Markovicu. — Šta to bi; do Boga? — upitaće on jetko drugove. — Eto, vojvodo!...Odstupismo — reče Lomo. — Zar Potajnik napustiste!? — Sila vojvodo...Trojica na jednoga! — primeti Avram. — Klasmo se kao vuci — pridoda Obrad. Hadži-+Prodan priđe igumanu: — Šta veliš oče? — Mučna Posla! — odgovori iguman. — Mučna, bome! Zaćutaše obojica. — Nešto mi se ledi oko srca — reći će iguman nakon kraće počivce. — He!...Dobro ćemo se ugrejati. — Sad tek vidim kud smo zabasali — reći će iguman.Na divanu smo svi, na megdanu tek po koji.Izgledaše da usavre cela zemlja, i da se sve listom diže. U tom se začu neka graja iz daljine.Vojvede prekinuše razgovor.Malo za tim, a nekoliko konjanika dojuriše i javiše da se Turci kreću. — Na posao, braćo!..Bog neka vam bude u pomoći! — reče Hadži-Prodan, pa se osvrte Avramu iz Zablaća. — Pohitaj živo ovim lancem i sačekaj levo krilo neprijateljsko.Uzbijaj ga što jače.Ne daj mu da se primiče selu. — Ti, Raškoviću, drži levu kosu i sačekaj desno krilo Ašinovo.Postaraj se, da što pre zauzmeš onaj visoravan.Sa ljeti ne odstupaj ni koraka. Po tom reče obojici; — Ja ću na Potajnik!Ako Bog da, da ih sateramo u klisuru.Samo vi živo otuda.Gledajte, da se što pre dočepate onih kosa.Njih se neprestano držite, pa na grebene. Avram i Rašković žurno pohitaše odeljenima i odoše svaki svojim pravcem. Hadži-Prodan, sa Lomom, Obradom i ostalima zauze položaj prema Markovici. Polumesec turske vojske nastupaše lagano.Kretanje mu beše u pravcu Markovice.Što se više približavaše, postajaše sve zbiveniji. Ne bi za dugo, a na oba turska krila zagroktaše puške.Avram i Rašković sukobiše se sa Rizvanem i Ćor-Zukom. Za trenut oka, borba se rasplamti na svima tačkama.Sredina polumeseca zbiraše se sve više i ka Markovici približavaše.Hadži-Prodan sačeka neprijatelja, i kad stiže na pet stotina metara, dade znak.Redovi njegovi oboriše plotun.Lomo i obrad prihvatiše, i jedno za drugim osuše još dve vatre.Živi polumesec buknu u plamenu.Tri hiljade munja posuktaše i opisaše ognjeni mlaz.Brda i dolovi zaječaše.Dim pritište celu okolinu.Strahovita vika i halekanje prolamahu vazduh nad bojištem.Turci navališe sa svih strana, ali ih ustanici složno dočekivahu i uzbijahu.Avram i Rašković zauzeše položaje i uspešno odbijahu napade neprijateljske. Već proteče pola časa kako se nebo prolama nad bojištem, kako gromovi trešte, kako ognjeni mlazevi razdiru guste kolutove dima, a Ašin još nikako da prodre kroz vatru ustaničku i da razbije redove hajdučke.Dva puta prikupljaše krila, dva puta redove ojačavaše i na položaje ustaničke junački jurišaše, i oba puta beše uzbijen. Sunce beše već na smiraju, a borba još ne umuče. Uporno držanje ustanika ogorči Ašina.On prikupi još jače krila i reši se, da i po treći put okuša sreću.I okuša je, ali bez uspeha.Ustanici, stojeći na svojim uzvišenim položajima, ne ostupiše ni koraka.Oni stegoše svoje redove i jakom vatrom uzbiše neprijatelja. Ašin i ovoga puta odstupi.On se razgnevi i gnevan stade razmišljati, kako da smrvi onu šaku ustanika, što mu se tako drsko odupiraše. Odstupivši na osam stotina koraka, prizva četnike, i pokazujući im rukom levo i desno, stade im nešto živo govoriti.Četnici ga razumedoše i odjuriše krilima. Ne bi za dugo a na svoma tačkama umuče groktanje pušaka.Kaki povetarac odagna dim sa bojišta, a poslednji zraci sunčevi padoše na položaje srpske i obasjaše ih. Hadži Prodan, stojeći između Obrada i igumana, baci pogled po okolini.On opazi kako sredina Ašinove vojske živo izmiče ka Potajniku.Ovo ga raspoloži, pa će živo upitati Obrada: — Vidiš li što? — Kao da izmiču — odgovori Obrad. — Sredina izmiče, a krila odmiču — prihvati i uman. Hadži Prodan baci pogled levo i desno i spazi kako se krila Ašinova razvijaju, ostupajući postupne. — Da ogledamo sreću? — reći će on sakupljenim oko sebe — U ime Božje! _ odgovori iguman. — Avram i Rašković nek navale na krila, a mi ćemo na Ašila, pa ako Bog da i sreća junačka, da ih sateramo u klisuru. To reče vojvoda, pa živo izdade zapovesti Suton poče već obavijati zemlju. — Napred! — reče vojvoda svojima i krenu se u pravcu Potajnika. Ustanici oboriše puške na ruke i pođoše za vojvodom.Kao ono morski vali kad ih vetrovi spodbiju i obalama ponesu, tako sada izgledaše ovo živa lesa, što se žudno primicaše Potajniku. Još ova lesa ne beše prešla trista metara, a s neprijeteljske strane zagroktaše puške. Hadži-Prodan isuka sablju, okrete se svojima i zagrmi: — Na Potajnik!... — Ura! — kliknuše ustanici, pa nagrnuše za vojvodom.Ne behu prejurili ni sto metara, kad pozadi njih odjeknu strahoviti tresak.U jedan mah redovi Hadži Prodanovi uskomešaše se i uzrujaše.Za prvim treskom razleže se drugi.Ustanici se pometoše.Jedni udariše levo, drugi desno; jedni napred drugi nazad.Užasna graja diže se na bojištu.Načini se lom, Turci navališe sa svih strana.Puščana zrna zafijukaše kroz redove ustaničke.Lesa beše isprovaljivana.Ustanici padahu jedno za drugim.Hapi Prodan, Obrad i Lomo prestravljeni, preletahu s kraja na kraj, ne znajući ni sami šta će i kako će.Vatra neprijateljska svakog trenutka sve jača.Ustanički redovi sve ređi.Hadži-Prodan zapovedaše, ali zapovesti njegove gubljahu se u ovom haosu.Od pucnjave i vike ne mogaše se ništa razabrati..Lativ je za nama!...Opasao nas je po zadi!...Udri levo!..Na Potajnik!..Ovamo je opasnije!...Udrimo na krila!...Izginućemo svi!..Prikupimo se!..Složno, braćo!...Šta čekamo!...Tako dovikivahu ustanici jedan drugom, lomeći se preko neravna bojišta. Ustanici behu opkoljeni.Lativ beše stigao od Čačka, i u trenutku, kad ustanici jurišahu na Ašina, on projuri kroz Markovicu, zauze njihove položaje i napade ih s leđa. Hadži-Prodan vide izvesnu pogibiju.Kao munja stade preletati po bojištu i prikupljati razbijene redove svoje.I kad prikupi nekoliko stotina, prizva vojvode, reče nešto igumanu, okrete se desnom krilu Ašinovom, stupi napred, i, držeći golu sablju u ruci, očajnički povika: Napred braćo! i jurnu kroz redove Ćor-Zukine. Ustanici ispališe po jedan metak, potekoše za vojvodom, probiše desno krilo Ašinovo i nagoše kroz planine. Turci strahovito halaknuše, jurnuše za beguncima, pognaše ih kroz planine i otpratiše vatrom iz pušaka. Tama beše već u veliko obavila zemlju.Turci ostaviše gore, vratiše se u Markovicu i tu prenoćiše. Sutra dan, tek što poče svitati, Ašin posla Ćor-Zuku i Rizvana u Dragačevo i okolinu, sa zapovešću, da hvataju hajduke i raju umiruju.On pak, s Latifom, ostavi Markovicu, pređe Jelicu, spusti se u dolinu moravsku i pohita Čačku.Ćor-Zuka i Rizvan ni časa ne počasiše.Gnevni, zađoše po Dragačevu i okolini, opljačkaše i popališe domove, porobiše i u lance okovaše stotinama duša, mnoge pogubiše i ljuto izmučiše, i kad se već umoriše i krvi zasitiše, krenuše plen i roblje, i u Čačak dođoše. Glas o porazu, što ga Hadži-Prodan pretrpe u Jelici, munjevitom brzinom projuri kroz Srbiju.U času se sve izmeni.Oduševljenje izumre, a strah ovlada celom zemljom.Užasna povika diže se na vojvode.Oni koji rečima i delom podsticahu oganj, nađoše se sada u gnjevu prestravljena naroda.Sve beše poraženo, gotovo ubijeno.Svaki osećaše kako se mutni oblaci navlače preko neba i kako se svakog časa nebo sprema da se strahovito prolomi nad glavom.Mnogi napustiše čete, ostaviše gore i pohitaše svojima, da ih što pre spasavaju od gneva razjarenih Turaka. Hadži Prodan beše satrven.Od hiljadu i pet stotina ustanika, koliko imađaše pod Markovcam, sada, posle poraza, jedva sakupi tri stotine.Oko ponoći on siđe niz kose jeličke, pređe moravu, upade u rudničku nahiju i pohita u Gružu, da pritekne u pomoć tamošnjim ustanicima.Ali dockan beše.Đaja paša beše već pritisnuo Gružu i okolinu, razbio čete ustaničke i zašao od sela do sela, te pljačka, pali, ruši i robi. Hadži-Prodan osta sam.On vide propast, vide strahovite posledice oluje, što je podiže, i pade u očajanje. Trenutci sve opasniji.Odeljenja Đajina primicahu se sve više.Narod, prestravljen, bežaše ispred njihove obesti.Đaja beše nemilosrdan.Sobom nošaše strah i trepet, a za sobom ostavljaše pustoš, golemi jad i nevolju. — Šta ćemo i kuda ćemo? — upitaće Hadži-Prodan svoga brata Mihaila. — Kroz planine, pa šta nam Bog da! — odgovori ovaj. U tom se začu strahovita graja. — Turci! — reče Mihailo i preneraženo pogleda u pravcu odakle graja dolažaše. On bi za dugo, a na jeenom visoravnu ukaza se jedna velika gomila ljudi, žene i deca. To behu begunci. Hadži Prodan mahnu se Gruže, skrenu levo sa svojim bratom i trista ustanika, nagne kroz planinu i izgubi se. Đaja-paša, Ašin beg i Latif pritisnrše celu zemlju, satirući užasno sve što im do ruku dođe. Ustanak od 1814. bi ugušen! U životu naroda ima nepogoda što ga satiru i u crno zavijaju.Ustanak od 1814. beše nepogoda koja za sobom ostavi pustoš.Gusta tama ponovno pade na nesrećnu zemlju.Nasta noć, puna tuge i jada, a kroza njenu tamu razlegaše se jauk i zveka lanaca. Neimare raztoči vraška sila, a zgradu njihovu obuze dim i oganj. Ne daleko od Neboš-Planine, beše zbeg mnogih nesrećnih porodica. Hadži Prodan, videći da mu se valja probijati kroz Turke, priđe igumanu i reče: — Oče!Poslednji je čas...Kroz Turke ću, pa šta Bog da. — Zajedno ćemo vojvodo — odgovori iguman. — Ne, oče!Tvoja je dužnost svetija.Ostaneš li živ, otići ćeš u zbeg da spasavaš nejač..To neka ti je amanet od Boga. Iguman, sretno probivši kroz Turke, ni časa ne počasi.On pohita u zbeg, i tu nađe mnoge porodice, a među ovima i porodicu Miaila Gligorijevića. U zbegu probavi nekoliko dana. — Jedno jutro, seđaše on u kolebi i premišljaše o posledicama oluje, koju beše podigao sa svojima. U tom jedan konjanik stiže pred kolebu i stade. Iguman iziđe i poznade čoveka. To beše Manojlo Prokić. Iguman čudno posmatraše čoveka. Manojlo beše bled k’o krpa.Jedva se držaše na konju. — Ranjen sam, oče! — odgovori Manojlo s teškim naprezanjem. — Šta je s našima? — Ne pitaj oče!Propali smo svud.Nesreća na sve strane.Hadži Prodan prebeže u Austriju. Iguman stajaše kao kip. — Spasavaj ovu nejač što pre.Ćor-Zuka čuda čini.Gde stigne, pali i ruši...Zbogom oče! To reče Manojlo, pa potera konja.Dva čoveka iđahu za njim uzastopne. Iguman stajaše pred kolebom i gledaše za čovekom.Sudbina nesrećnih porodica iziđe mu npred oči.On se seti, možda sada prvi put, da traži krivca ove nesreće. Valjalo je što pre spasavati se.Iguman sazva zbor i posavetova sve begunce da što pre pohitaju u Šljepaju-pećinu, gde će nać pouzdanija skloništa. Begunci se pokoriše njegovu savetu, i na jedan čas odpoče žalosna seoba. Iguman ostade u zbegu, dok sve ne isprati.Pred veče uze porodicu Mihailovu i pohita u Dragačevo.Namera mu beše da je sprovede do Save i prevede u Austriju. Posle dugog i mučnog pešačenja po tamnoj i hladnoj jesenjoj noći, iguman stiže u Goračiće i odsede u kuću Mihailovu. Tužna beše kuća Mihailova...U njoj nigde žive duše, niti traga od punoga i bogatoga doma.Sve beše razgrabljeno i uništeno.Nesrećna deca vojvodina, izmučena i od umora satrvena, nemađahu na šta glavu da naslone. Ima li što tužnuje od opustela doma?!... Petrija — tako beše ime domaćici Mihailovoj — vide dom svoj i zadrhta.Beše potresena do dna duše svoje.Ona pade, obgrli prag rukama, i jecajući, tužaše i naricaše.Troje dece, držeći se za skute materine, cvokotahu i drhtahu od zime. Iguman stajaše pred kućom kao kakva avet. Moglo je biti tri časa po ponoći.U okolini mrtva tišina.Goračići behu opusteli. Iguman priđe deci i pomilova ih rukom.Htede im nešto reći, ali mu reč zape u grlu. Deca ga opkoliše. — Deda!...Gladan sam, — reče najstariji i uhvati ga za ruku. — Zima mi je — dodade drugo. — Deda!..Spava mi se — reče treće. Iguman se saže, obgrli sve troje dece, podiže ih i odnese u odaju.Mati ih primi, metnu u krilo i zagrli.Deca se prikupiše kao pilići, zagrejaše i pospaše. Iguman iziđe u dvorište.Tumarajući tamo amo dođe do jednoga ugla, i tu nađe na kamaricu slame.On se saže, načupa poveliko breme, unese u kuću i razastre u jednom kraju odaje. To beše postelja. Mati se lagano diže i poređa decu po slami. Iguman iziđe iz odaje, zatvori vrata, pribi se u jedan ugao kuće i tu ostade. Mora mu obuze dušu, i on ne mogaše oka skoliti.Crna sudba bezbrojnih porodica paraše mu srce i dovađaše do očajanja. — Šta ovo učinih? — pitaše samog sebe...O Pajsije, Pajsije!Ti si uzrok svoj ovoj nesreći!Ti prvi baci iskru i stvori ovaj požar što sad plamti i pršti po zemlji!Kako sad da spaseš ovu nevinu i jadnu čeljada, što pišti kao crv pod korom?Prokletstvo njihovo goniće te i u grobu!O, nesrećni čoveče!Kako ćeš zbaciti teret sa duše svoje kako li dati odgovora pred licem Božjim?Ti si grobar ove siročadi; ti navuče zlo na ovu malenu zemlju, na ovu šaku izmučena naroda! Tako iguman zabadaše nož u rane srca svoga.On bi i dalje da ga neki strahoviti glasovi iz daljine ne prenuše iz zanosa. Op se diže, otvori vrata i stade osluškivati. Iz daljine začu se piska, užasna i strašna piska. Iguman siđe s praga, dođe do ograde, pope se na ovu i pogleda zapadno. Opazi neku svetlost, a malo za tim ogroman plamen i gust dim. — To je Ćor-Zuka! — reč on, pa siđe s ograde i vrati se u kuću...Još koji čas pa je sve svršeno!...Šta ću i kuda ću?...Kako da spasem ovu nevinu dečicu?...Nesrećni Pajsije, nesrećni!...Šta učini od ove sirotinje i nejači?Ti si kriv svemu, ti i niko drugi!I ti još živiš nesrećni čoveče!Zar te nije sram?!Čemu se još nadaš, prokleti Pajsije?Tebe traže; tebe, da ti sude za grehove tvoje.Ti bežiš i kriješ se, a svaki trenutak tvoga života iskupljuju bezbrojne nevine žrtve!Šta hoćeš?Zar da se spasavaš, pun greha i proklestva?Na što će ti život, grešniče?!Zar je tvoje srce tako tvrdo; zar njega ne potresa piska novine dece; zar tvoju dušu ne razdire onaj plamen što proždire domove braće tvoje!? Tako govoraše u sebi ovaj salomljen div, grizući usnice i čupajući bradu.Po tom kroči dva-tri puta i priđe vratima.Jauk i piska sve jači.On se spusti kraj zida, obori glavu na ruke i zajeca, možda nikad gorče u veku. Ima suza blagih, ima ljutih i otrovnih, što čupaju i razdiru. Iguman prolevaše otrovne suze.Da ga je ko video u ovom položaju, sledio bi se. Po tom se diže, desnom rukom ščepa se za prsa, a levu diže u vis, i, tresući se celom snagom, strahovito zaječa. On beše strašan.Oči mu behu krvave i upale, a lice izriveno suzama, kao da ga je noktima parao. Jauk i piska behu sa svim blizu. Iguman kroči, otvori vrata, uđe u odaju, i pade na kolena.Za tim se diže, iziđe iz odaje, i uputi se u dvorište. Došavši do kućnih vrata, izvadi pištolj i podiže ga. U koji mah pojmi da otvori vrata, ova tresnuše u zid, i on se nađe pred gomilom oružanih ljudi. — Drž’te ga! — ču se glas iz gomile. Iguman naperi pištolj i tek da ga skreše sebi u čelo, jedna snažna ljudina ščepa ga za mišicu. Pištolj puče, i tane projuri kroz tavanicu. — Vezujte ga! ču se ponova glas. Iguman poznade Ćor-Zuku i klonu. Malo docnije prođoše kroz selo do stotinu duša lancima sputanih.Među njima beše Pajsije i sva porodica Mihaila Gligorijević. Latif dobi zapovest, da raju umiruje i vlast utvrđuje.On zađe po Dragačevu i postavljaše kmetove. Sila pritisnu zemlju, i ustanak od 1814 bi ugušen.Cilj mu beše sloboda, a posledica ropstvo.Htede biti vihor, pa posta slamka u njemu.A šta može slamka među vihorove?. Sulejman Skopljak-paša i njegovi pomoćnici imađahu mutnu vodu, a ovoj se najlakše lovi.Kolac i lanac uđoše u posao, jer trebaše raju obezglaviti i mir utvrditi.I mir bi utvrđen.Hiljadama beše pohvatano, okovano i u tamnicu bačno, na kolje nabijeno.Gusta tama obavi zemlju, i sem dubokih uzdaha okovane raje, nikakav glas ne dopiraše do ušiju Sulejmanovih. Latif projuri kroz Dragačevo i dođe u Goračiće.Ovo selo beše ostalo bez kmeta.Ustanak ga beše progutao, a to beše trenutak, kad Goračićani mesto kmeta dobiše vojvodu. Latif sakupi ono malo naroda što beše ostalo i iz begstva se povratilo, izvede Žarka, i, streljajući očima oko sebe, zagrme: — Rajo!...Pasja vero!...Pamet u glavu!Tamnice gradske još nisu pune.Spremljeno kolje čekate na bedemu.Teško onom ko se obezumi!Pokušate li ma što, razoriću vam selo do temelj.Domove ću vam ognju predati, a vas žive na kolje nabiti!Sa kolja ćete slušati pisku nejači svoje i gledati domove u dimu i plamenu!... Tako grmljaše Latif, a raja, pogružena slušaše.On ne beše laf, već vuk, koji noktima razdiraše žrtvu svoju.Jarost mu obuze i dušu i telo.Oči mu behu žeravice, a iz usta sipaše bes, kao jara iz zažarene zemlje. Žarko stajaše uza nj kao kip.Glava mu beše pognuta, a oči poluotvorene.Čas po čas stresao bi se i kradom pogledao oko sebe. — Ču li rajo! — nastavi Latif. — Milosti nema!Buntovnike moram istrebiti.Što dočepam, u prah ću smrviti.Raja mora biti pokorna i verna.Bez toga joj nema milosti. To reče, pa se okrete Žarku — Ti ćeš kmetovati ovoj raji.Budi ka’ i otac ti.Ne štedi nikoga.Dobroj raji dobar budi, a buntovnike nemilice goni. Žarko podiže glavu, ali oči obori.U licu mu ne beše ni kapi krvi.Izgledaše kao mrtvac. Latif spusti ruku na rame njegovo i reče sakupljenima: — Ovo ti je, rajo, kmet od danas.On će ti kmetovati u carevo ime.Otac mu beše kmet, pa je pravo da i on to bude.Svaki neka se u pamet uzme!Ko mu se usprotivi, neka zna da se caru protivi. Latif svrši posao i ode, a narod sa pognutom glavom raziđe se i predade se svojoj sudbini. Žarko posta kmet.On kmetovaše onda, kad braća njegova trunjahu po memljivim tamnicama i na kolju izdisahu.To već beše dovoljno da se o njemu razno govori. Zar se može očekivati kakvo dobro od sina, čij otac beše ogrezo u porocima? — pitahu se jedni..Gde je još drvo zla donosilo plodove dobra?Kakav beše kmet Pavle? — Čovek ogrezao u nevaljalstvu, utonuo u poroke; čovek koji je arao, globio, kinjio, beščastio i sramotio.Zar se može kakvom dobru nadati od sina, rođena od oca bez milosrđa, vaspitana od roditelja bez časti, obučena od učitelja bez duše? Tako govorahu oni, koji u mladom kmetu nazirahu drugog Pavla.Njihovo gledište ne beše bez osnova.Oni imađahu pred sobom fakta, i na ovima zasnivahu svoje zaključke!„Kakav otac takav sin“ — beše im početak, a, „Ne pada iver daleko od klade“ — završetak suđenja. Oni, kojima kmet Pavle beše dobar čovek, drukče suđahu o mladome kmetu.Polazeći s drugog gledišta, dolažahu i do drugog zaključka.Prilike im behu u toliko povoljnije, što mladi kmet beše neiskusan.„I pravo je da sin nasledi oca“ — govorahu oni.Drugim rečima ovo znači: „Moći ćemo s njim kako nam se svidi.“ No beše ih i takvih, što držahu „zlatnu sredinu“.Ako je otac rđav — govorahu oni — zar mora i sin takav biti?Ne odleće li kad god iver daleko od klade?...Žarko ima pred očima prošlost očevu, i ova će ga opametiti.Zar je jednom bilo, da od zla oca bude dobar sin? itd. Bilo kako mu drago, tek o mladom kmetu razno se govorilo.Svaki je stvar cenio sa svoga gledišta.Opšte ocene ne može ni biti onde, gde su razna poimanja, razne navike; predrasude, želje, interesi...... Sve se preobražava, pa i duša čovečja.Vrline i poroci, raznoliko grupisani i složeni, daju tip karakterima.Kad vrline učmaju, poroci bujaju, i obratno.Ono, što se u dušu prvo zaseje, najbolje niče.Osnovne vrline najmoćnije su i najtrajašnije.Na njima se podiže moralna zgrada.One su u stanju da proniknu kroz poroke i da ih uguše....O, vi prvi sejači, imajte ovo na umu! Ima jedan važan činilac u društvu, kome se retko daje zaslužno mesto. To je majka. Veliki narodi imaju velika dela, ali imaju i velike ljude. Otadžbina traži građane, država podanike, a društvo ljude.Za sve to treba spremiti čoveka.A zar ga može ko bolje spremiti nego onaj, koji najdublje prodire u srce njegovo? Silan je uticaj materin.Njena je reč ljupka i blaga, ali moćna i dušebudna.Ona dejstvuje, podiže, zida, stvara i preobražava; ona prodire kroza srce i dušu, prožima celo biće, ulazi u krv, nju prečišćava, snaži i oblagorođava.I za taj posao njoj ne potrebuju nikakve teorije.Ne.... dosta je da bude mati, prava mati, pa da ima svu vlastitu moć. Prava je mati moćna.Ona je blago, koje se ne kupuje, niti veštački stvara.Njen je glas moćan, moćniji kad kad u kolebi nego u palati.Ona postavlja osnov duše detinje, usađuje prve klice, njih neguje, duhom zaleva, vrlinama hrani, nežnošću oblagorođava. Žarko imađaše mater, koja beše u stanju da preobražava. Ma šta se govorilo o Žarku, ma koliko se prava na to imalo, valja imati na umu, da on nekada beše na krilu dobre matere, da se na grudima njenim odmaraše i tu vrlinama napajaše.Kao dobar hrišćanin što pod vidom hleba i vina prima telo i krv Hristovu, tako Žarko, sišući mater i napajajući se duhom njenim, usađivaše u sebe osnovne vrline, važnije od svih potonjih.Sve što beše na krilu njenom čuo, beše dobro i valjano. Ali tica dobi krila.Žarko odraste, napusti materino krilo i liši se onog svetog hrama, u kom svaka reč beše sveta, iskrena, blaga, ljupka i puna premudrosti. Žarko dođe pod upravu očevu.To beše kobno po njega, jer očevo krilo često je zapušteni vrt, u kome korov ugušuje cvet.Ovde se moglo s pravom reći: otac je tu, da poruši ono što je mati sazidala. Istinu reći, Pavle je voleo sina.Hteo je da ga usreći, i pravo je.Ali njemu jedno nedostajaše: on ne beše srećan niti poimaše pravu sreću....Kako drugom da damo ono, što mi sami nemamo? Otac zadovoljavaše sina, i ovaj mu beše predan.No ova zadovoljstva behu od onih, što podgrizaju dušu i razoravaju um.Mladu dušu Žarkovu obuze trnje.U njoj se uguši sve što beše zasađeno rukom materinom.Sin Pavlov posta razmažen dečko, a za tim raspušten mladić.Još malo trebaše, pa da u njemu ugine sve što beše podignuto rukom materinom. Ali, gle, čudan obrt stvari!Bogu bi ugodno da sačuva temelj Žarkove duše.Kmeta Pavla nesta sa lica zemlje, i sin se vrati u naručje matere svoje. Eto matere, eto duševnog lekara! Mati primi sina i isceljavaše neduge njegove.U tom poslu rukovođaše je samo proviđenje.Ono je umudri, da nastavi onde gde je prekinuto.Neka nevidljiva sila učaše je, da se rđave navike same nište, kad se dobre podižu.I ovaj nauk beše mudar i ona mu instiktivno sledovaše. Žarko imađaše dobru osnovu, a lošu potku.Prvo mu postavi mati, a drugo otac.Valjalo je staru potku istrgati i utkati novu.Ili bolje reći: valjalo je kroza sina provesti mater. I još nešto.Kmet imađaše srca i u srcu ljubavi. Spasenija ga beše oplenila.On je imađaše u dnu srca i duše svoje, i ljubljaše je svim žarom mladićske ljubavi.I kad otac zabode nož u ljubav ovu, duša Žarkova razgnevi se. Žarko se vrati materi, i osećaše se dobro.Mati pak beše zadovoljna, i vršaše svoju dužnost.Rad joj beše prost, ali pun časti i ponosa.Ona beše mati, i ništa više.Postupaše sa njim kao sa sinom svojim, a to beše dovoljno.Oživljavaše u njemu najstarije uspomene, i to beše na svome mestu. Često Žarko seđaše pored matere i gutaše njene reči.Starica pričaše i tim pričama preobražavaše dušu svoga deteta.A te priče behu proste, kakve obično dobra mati priča svojoj deci.I to beše dobro, jer njima isticaše raniju, a pretrpavaše potonju prošlost.Ona vezivaše sina za sebe i oduzimaše mu vremena da bude sin Pavlov. Kad i kad mati bi se u pričanju dotakla i oca, ali to beše obazrivo i mudro. Žarka poče obasjavati svetlost.Duša njegova zasja i savest se probudi. On postade sudija i suđaše neumitno. Beše pri kraju novembra 1814.Mladi kmet nekako čudnovato izgledaše.Oči mu behu potamnele, lice podmaklo, bledo, kao da je godinama bolovao.Izgledaše vrlo zbunjen.Slabo je kud izlazio i s kim se sastajao.Većinom je sedeo kod kuće, hučao i od svačega prezao. Ova promena na njemu zadavaše brigu materi.Odavno ona primećavaše kako joj sin čezne i taje kao vosak, ali ne znađaše uzroka tome.Pitaše ga često, no ovaj uvek odgovaraše da mu nije ništa. Jednog dana seđaše sam u odaji.Ruku beše nalaktio na koleno, a bradu zavalio u stisnutu pesnicu.U duši mu se kuvaše nešto.Ni traga na njemu od onog veselog i bezbrižnog mladića.Ličašv na starca, koga su patnje i nevolje slomile. Više od dva časa provede u samoći.Kad i kad ustao bi, kročio dva-tri puta nemarno po odaji, pa se vraćao i ponovo sedao na isto mesto. Na jedan mah proteže se i zaječa.Spopade ga neka muka.Grudi mu se naduše, muskuli zadrktaše, a vatra ga obuze.On skoči kao besomučan, otvori vrata, uhvati se rukom za pervaz i grozničavim glasom reče: — Nano! Mati tumaraše tamo amo po kući. — Nano! ponovi Žarko. Marta se osvrte, i kad spazi sina tako uzbuđena, trže se i preblede. — Gde je Spasenija? — upitaće on. Ovo pitanje preseče staricu.Ona stajaše i prestravljeno gledaše u sina. — Babo je zla činio — reče Žarko, bledeći i rumeneći naizmenice. — Šta ti je, rano? — upita ga mati potresenim glasom. — Babo je grešan, nano! To reče, pa se vrati u odaju, spusti se na stolicu i zavali glavu u šake. Mati uđe za njim. — Šta ti je, sine? — upitaće ga ona gušeći se suzama. Žarko diže glavu i pokaza lice.Jagodice mu behu kao dve ruže, oči zažarene, a usnice drhtahu. — Ja sam grešan sin, nano, — reče on mašući glavom. — Ne dao Bog, sine.....Nikome zla nisi učinio. — Jesam, nano.Ovde mi se nešto svalilo, pa me mori — reče Žarko i metnu ruku na srce. Materi grunuše suze na oči.Ona poleti sinu, zagrli ga i reče: — Tebi je teško, sine...Ti si mi bolan. — Nisam, nano — odgovori Žarko i poljubi joj ruku. — U vatri si, sine. — O, nano, nano!...Na dušu mi se svalilo celo selo. — A što, sine?...Nikome zla nisi učinio.Duša ti je čista kao zlato. — Puna je grehova....Nigde pokoja nemam....Svi me preziru i proklinju...Ja sam nesrećan sin. Ove reči poraziše staricu.Jedva se držaše na nogama.Htede nešto reći, ali joj reči zapeše u grlu. Mladi kmet beše u zanosu.Na oči mu se svali mrak, a u duši zatutnja kao u paklu. Marta stajaše pored sina, jecaše i suze brisaše. U taj mah začu se kucanje na vratima od kuće. Žarko se trže i oslušnu. Kucanje se ponovi. Žarko ostavi mater i iziđe. Nekoliko oružanih ljudi upadoše u kuću. — Evo zlikovca! — reče jedan debeljko, držeći vezana čoveka za ramena. Žarko vide pred sobom osrednja čoveka, kratke, crne brade i dugih brkova.Glava mu beše oborena, a ruke naopako vezane. — Jedva dočepasmo zlikovca! — reče jedan iz gomile i priđe mladom kmetu. — Kakvog zlikovca? — upitaće Žarko blago. — Onog, što ti oca ubi. — Pa? — Dovedosmo ga da mu sudiš — reče debeljko. — Da mu sudim! — odvrati kmet budeći se. — Jest.... da mu sudiš začu se iz gomile. — Zašto? Ljudi se zgledaše. — Nagradi ga! — reče debeljko i pakosno se nasmeši. U taj mah vezani podiže glavu i čudnovato pogleda oko sebe. Žarko poznade Obrada Momirovića. — Šta hoćete, ljudi, od mene? — reče Žarko uzbuđeno i proprati očima prisutne. — Da sudiš zlikovcu! — beše odgovor. — Dobro!.... sklonite se!.... Ljudi se ukloniše, a vezani osta sam na sredini. — Jesi li ti, Obrade? — reče kmet tiho i priđe vezanom. — Jest.... ja sam Obrad!Ja sam ubica tvoga oca!...Eva me u tvojim rukama!...Čini šta hoćeš!...Pavla više nema...Jednog zlotvora manje na svetu!... — Umukni! — prodera se jedan iz gomile i podiže pesnicu. — Udri! reče Obrad i isprsi se. — Dalje, Miljko! — oseče se kmet i istrže nož. — Tako!... tako ti zlikovca! — reče debeljko, videći nož u Žarkovim rukama. Žarko zađe Obradu za leđa, preseče uze i baci u vatru. — Neka ti je Bogom prosto! — reče kmet, pa uze Obrada za ruku i okrete se prisutnima. — Braćo i prijatelji! — nastavi on. — Da se pokorimo volji Božjoj!...Evo praštam Obradu!...Neka se sav greh svali na moju dušu! Po tom raširi ruke, malo se izvi i potresenim glasom reče: — Obrade!...Budi mi brat od danas! Obrad stajaše kao stena. — Budi mi brat! — reče Žarko i zagrli ga. Obrad ni prstom ne mrdnu. Ovaj prizor zgromi prisutne.Oni se zgledaše, okrenuše, glavom odmahnuše i jedan po jedan iziđoše. — Ovo nije Pavlov sin! — reći će jedan od njih. — Izrodi se! — dodade debeljko. — A.... sa njim treba drukče! — reče treći i odmahnu glavom. Ima duša uzvišenih nad slabostima ljudskim.One prkose svima strastima i zabludama, zlobama i pakostima, jer su ispunjene blagošću i ljubavlju, dobrotom i milosrđem.Čovečnost im je najuzvišeniji cilj i ništa im ne staje na put da se uzvise iznad sitničarskih zahteva svoga vremena i da budu neimari opšteg hrama Božjeg i čovečanstva. Sa jednom od ovih duša susretamo se u daljem toku ove priče. To je Hasan-aga Toska. U vreme Hadži-Prodanove bune aga Toska življaše u Čačku.Beše omalena rasta, crnih očiju, bela i pitoma lica, duge i lepe srebrnaste brade.Išao je krotko, uvek čisto i ukusno odeven.Govorio je tiho i ljupko, a svaka mu reč prijanjaše za dušu i beše melem. Srbima beše poznat sa dobrote i milosrđa, i od milja zvahu ga Toskica. Toskica beše rodom iz Hercegovine.U Srbiju pređe na nekoliko godina pred prvi ustanak.U prvi mah življaše u Goračićima, a u poslednje vreme preseli se u Čačak, i tu se nastani. Sa Srbima imađaše mnogih veza, a osobito prijateljstvo beše utvrdio s gazda Manojlom Prokićem i Gligorijevićima. Za vreme hajdučije od 1804. u malo što ne postrada.Nedaleko od Goračića neki harambaša Radojica uhvati njega i njegova pobratima Rustema i uceni im glave.Tosku zadrža, a Rustema pusti da novac donese. Gazda Manojlo dozna za ovu ucenu, pokupi seljane, udari na hajduke, rastera ih po gori i oslobodi Tosku. Nakon ovog događaja Toska ostavi Goračiće, ode u Čačak i tu se nastani.Njegov pak pobratim, Rustem, ode u Beograd i otvori han. Najmilija šetnja Toskina beše manastir Blagoveštenje.Iguman Pajsije vrlo ga je rado imao i usrdno dočekivao.Kad i kad sakupili bi se svi prijatelji Toskini, te bi u veselom razgovoru prekraćivali duge noći. Kad nastaše crni dani 1814. aga Toska pokaza svu uzvišenost svoje duše.Ne šteđaše ni truda ni vremena da pomogne gde se moglo pomoći.Leteo je i danju i noću, od prijatelja do prijatelja i sav svoj uticaj beše upotrebio, da istrgne nevoljnike iz zverskih čeljusti. Ne beše to lak posao u ovakim prilikama.Na njega se poče sumnjati.Latif beše prvi, koji ga prekori, ali se Toska na to ne osvrtaše.On iđaše napred, ne obzirući se na sumnje i prekore.Činio je dobro, i bio je zadovoljan. Beše pred Sv. Nikolu 1814.Nebo se natuštilo, a studen vetar šibaše kroz obnaženo šiblje i igraše se snežnim pahuljicama.Polje i njive, brda i doline, — sva se okolina beše zaodela belom odećom.Ogoreli panjevi natakli na se snežne ćube, i u ovoj pustoši i samoći tužno izgledahu.Svuda tiho i nemo, samo što kad i kad po koja tica prne sa puta u kakav šib, i tu, šćućurena, zacvrkuće i prkosi vetru. Dan ne beše još osvojio. Dva putnika, jašući od Čačka, udariše Jelicom planinom. Na glavi im behu kapuljače, a na leđima crvene kabanice.Vetar im šibaše u lice, a prsa im behu pokrivena snegom. Kad behu već daleko izmakli od varoši, onaj što jahaše napred osvrte se i reče drugome: — Hoćemo li ga živa zateći? — Bog sveti zna — odgovori drugi. — Otkad mu pozli? — Od pre nekoliko dana. Putnici stigoše do jedne raskrsnice, udariše desno, siđoše u urvinu, pređoše potok, popeše se na protivnu stranu i dohvatiše se planine. Oko podne putnici uđoše u jedan kotao i zaustaviše se. Sa svih strana behu okruženi gorostasnim stenjem, prošaranim mrkim, belim i zelenim prugama.Ovde-onde, u stenju, behu ogromne crne jazbine, nalik na čeljusti basnoslovnih čudovišta. Putnici behu pred Šljepajom Pećinom. U okolini ne beše nikoga.Oni odjahaše konje, priđoše jednoj jazbini i oslušnuše. — Ovde nema žive duše — reći će prvi. — Nekoliko stotina — primeti drugi. Oni stajahu i ukočeno posmatrahu ogromnu i mračnu jazbinu.Činjaše im se, da se jazbina primiče i da se sprema da ih proždere. U tom se začu neko potmulo stenjanje. Ledena struja prođe kroz putnike, i oni se stresoše. Glas dopiraše iz dubine pećine. — Da ne bude kakva zverka? — primeti prvi. — Dobro je pričuvati se! — reče drugi i trže pištolj. U taj mah u jazbini nešto zasvetli.Malo za tim jedan starac, sed kao ovca, iziđe iz jazbine.U ruci mu beše zapaljena borina. — Kako se zove ova pećina? — upitaće ga jedan od putnika. — Šljepaja Pećina. — Poznaješ li gazda Manojla Prokića? — Poznajem — odgovori predvostručeni starac.Po tom dodade!Bolan je..Očekuje koji čas. — Bi li nas sproveo kroz pećinu? — A ko ste vi? — Ja sam Toska... odgovori putnik, otresajući sneg s kabanice. — Bome, aga, davno te iščekuju — reče starac.Po tom dodade: Eno one krovinjare tamo.Privežite konje, pa hajte za mnom. Aga Toska predade konja saputniku, reče mu nešto i uputi se za starcem. Uđoše u tesan i mračan hodnik.Slaba svetlost buktinje gubljaše se u najbližoj okolini.Hodnik beše od samog kamena, ispucanog i crnog, kao da ga je plamen vekovima lizao.Sa strane, ovde-onde, vijugahu ogromne pukotine, od kojih neke behu tako prostrane, da bi se dva čoveka naporedo mogla uvući. Hodnik se s početka spuštaše, a za tim postupno dizaše.Gde-gde sa svoda prodiraše voda u krupnim kapljicama i prikupljaše se na podu u veće i manje lokve, odakle prodiraše kroz pukotine, gubeći se u večnej tami. Što dublje ulažahu, hodnik im beše sve širi, dok najzad ne prodreše u ogroman lagum, sa bezbrojnim odeljenjima, od kojih mnoga behu nalik na isposničke ćelije. Unutrašnjost laguma beše obasjana slabom svetlošću, što prodiraše sa svoda, kroz dugačku a uzanu pukotinu.Na kamenom podu goraše ogromna vatra, a gust dim penjaše se k svodu i prodiraše kroz pukotinu. Ovaj lagum, ova negda pusta i grobna pećina, beše oživela.Zverovi je napustiše, da bi nejači srpskoj mesta načinili. Lagum i sva odeljenja behu naseljeni beguncima.Bilo ih je više stotina, a najviše dece, manje i veće.Starci i žene tumarahu tamo amo po lagumu i ćelijama, a deca se igrahu ili seđahu oko ognja, ćeretahu i šalu zbijahu. Kad se Toska pojavi, sve se utiša.Starac ga provede kroz lagum i dovede do jedne ćelije, kojoj ulaz beše ćilimom zatvoren. Aga priđe ćeliji i podiže ćilim. Jeza, pomešana sa nekim čudnim osećanjem, obuze agu kad uđe u ćeliju.Ne beše u stanju da se razabere.Činjaše mu se, da propade u kamenu grobnicu, da je međ, suvim kosturima i da sluša klaparanje njihovo. Ćelija beše prilično prostrana.U jednom kraju stena beše izdubljena, nalik na ognjište.Sa tog ognjišta razjagljena žeravica rasipaše svetlost po mračnom svodu.Malo dalje od ognjišta beše stolac, a do stoca poveliki sanduk, zastrt ćilimom.Na stocu stajaše ikona, a pred ovom goraše žižak.Do žiška behu poređane razne sitnice: nekoliko grumena tamnjana, kadionica, staklence sa zejtinom, kita bosioka i dve-tri voštane svećice.U desnom uglu višaše razno odelo i oružje. Prema ognjištu, uza samu stenu, beše postelja, a na ovoj ležaše čovek.Uz postelju seđahu dve ženske, sa pognutom glavom i suznim očima. To behu udovica i kći vojvode Župskog. Kad se aga pojavi u ćeliji, ove dve duše, iznemogle, oburvane i skrušene, ustadoše i priđoše mu ruci.Aga trže ruku, zagleda se u njih i jedva ih poznade.Behu se jako izmenile.Samoća, tuga, patnja i nevolja oburvale ih.Bedna Stanica!..Kako li teške i duboke rane nošaše u srcu svome!Muž poginuo, sin propao, a brat leži u ranama i čeka poslednji čas!Sve nestalo i sve je izdalo.Još jedina uteha beše joj Spasenija....Ali kakva uteha!Kad god bi je krišom pogle dala, uzdahnula bi i suzu prolila.Spasenija čudno izgledaše.Neki potajni crv podgrizaše joj i dušu i telo.Na licu joj beše veo tuge i patnje.Divotne oči njene, krupne i crne, pune živosti i milja, behu potamnele, upale i gotovo ispijene.Na mesto punih, ružičastih obraza, iskočile behu modre jagodice, a sa usana iščez’o onaj blagi osmejak, kojim nekada prodiraše u dubinu srca. Aga Toska tiho priđe postelji, naže se i, gotovo ne dišući, posmatraše ranjenika. Manojlo beše u zanosu.Vatra ga obuzela a krupne graške znoja kotrljahu se niz slepe oči.Kroz poluotvorene kapke virahu mu tamne oči, a iz usta, orošenih sitnim znojnim kapljicama, izbijaše silna jara. Aga Toska sede pored postelje. — Od kad mu pozli? — upitaće on staricu. — Od pre tri dana — odgovori ova brišući suze. Spasenija stajaše čelo glave ranjeniku, motreći na svaki micaj njegov. — Koliko ima rana? — Dve — promuca starica, pa se diže i pokaza obe: jednu ispod levog pazuha, drugu ispod vitih rebara, na desnoj strani. Ranjenik se poče grčiti.Čelo mu se nabra.Bolovi ga spopadoše.On opruži grčevito desnu ruku i zaječa. Aga se diže i naže nad ranjenikom. Manojlo otvori oči i, grčeći se, pokretaše glavu čas levo čas desno. Po tom se umiri i pogleda u agu. — Poznaješ li me? — upitaće ga aga blagim glasom. Manojlo poznade glas.Radost mu ozari lice, a blag osme jak prevuče se preko orošenih usana. — Poznaješ li me, pobratime? — ponovo ga upita aga. — To.....ska! iznemoglim i isprekidanim glasom izusti ranjenik. — Kako ti je? — reče aga i uze ruku ranjenikovu. Lice Manojlovo preobrazi se.Tamne oči zasjaše, i dve krupne suze radosti zablistaše mu na donjim trepavicama. — Kako ti je? — ponovi aga i spusti ruku na vrelo čelo ranjenikovo. — Teško....Još koji čas...Rastaćemo se na svagda......Hvala ti, Toska.. hvala! — reče ranjenik, boreći se s dušom. Aga diže ruku s čela ranjenikova i spusti se na stolicu, kraj postelje. Manojlo ga pogleda i reče nešto tako tiho, da aga ne ču. Ranjenik prikupi svu snagu i jedva izusti: — Boško! Toska ču ovu reč, diže se i prinese glavu licu ranjenikovu. — Boško!...Kamo Boška? — reče Manojlo gotovo izdišući. — Živ je Boško..Bog ga je sačuvao...U skoro će majku obradovati. Toska izgovori ove reči tako blago, tako pouzdano i sigurno, da potrese srce u matere. Ranjenik vide poslednji čas. — Toska!...Amanet ti Boško!..Amanet ti ove sinje kukavice!..Ne daj ih!...Čuvaj ih!.. Ranjenik iznemože.Nešto ga steže u grlu.Grudi mu se počeše silno nadimati, a svaki mišić drhtati.Lice mu dobi strašan izgled, i on silovito zaječa. Tosku podiđoše žmarci.Oči mu zasuziše.On zgrabi obe ruke ranjenikove, grčevito ih steže, poljubi i, gušeći se u suzama, reče: — Bog je s njima, dobri Manojlo!...Ne brini se!...Neće Toska zaboraviti kuću svoga pobratima...Prima ih u amanet i na dušu svoju. Ranjeniku se oči zaklopiše, a dve suze skotrljaše mu se niz slepe oči.On opruži ruke i noge, i spremi se za poslednji čas.Prsa mu se stadoše silno nadimati, a kotlac igrati, kao da će da iskoči. U pećini nasta mrtva tišina. Stanica i Spasenija dođoše pred ikonu, sklopiše ruke i moljahu se Bogu.Aga stajaše uz postelju, gutaše suze i nepomično posmatraše svaki dah ranjenikov. Samrtna borba primicaše se kraju.Nadimanje prsiju sve kraće i slabije.Najzad se sve utiša.Još kotlac samo igraše, ali sve slabije i slabije, dok se sa svim ne umiri. Ranjenik izdahnu. Neimari Srbije od 1814. g. behu sudbine neimara Vavilonske Kule.Tek što prvi kamen behu spustili u temelj novog oslobođenja, a oluja ih zgrabi, zavitla i raznese.Jedni propadoše u tamnicama, drugi izdahnuše na kolju, treći se razbegoše po pećinama i gudurama. Manojlo izdahnu.Njegove smrtne ostatke iznesoše sutra dan iz pećine i ukopaše pod visokom stenom Šljepaje pećine.Tu, u pustom, skrivenom mestu, nađe večitog skrovišta salomljeno telo vrlog neimara.Vreme je davno zbrisalo i poslednji kamen sa njegova groba.Pećina osta pusta, a stena gola, mračna i hladna.Usamljeni grobovi neimara iščezoše.Na mestu njihovom podiže se veličanstven hram, iz koga ujedinjene duše slavnih vitezova izleću i vrlinama napajaju potomke svoje.I taj hram, taj Panteon srpski podignut na kostima i krvi njihovoj, zove se: Oslobođena Srbija. Aga Toska ostavi pećinu i dođe u Goračiće. Mladi kmet izađe mu na susret i srdačno ga dočeka. — Ne vidosmo se davno — reče aga ulazeći u kuću. — Biće godina dana — odgovori Žarko i dodade mu stolicu. P sedaše. Aga se zagleda u kmeta, pa će reći: — Nekako mi pre bolji izgledaše...Da nisi bolovao? Žarko sleže ramenima, protrlja oči i jedva promuca: — Nisam... — Pa i ova kuća drukče mi izgleda — reče aga, razgledajući na sve strane. Kmet ćutke posmatraše agu i grickaše usne. — E, sine, znaš li što dođoh? — reći će aga, pa se naže i spusti ruku na koleno Žarkovo. Žarko se malo podiže i pogleda u agu. — Ti se sećaš Manojla Prokića? Mladog kmeta nešto žacnu kad ču ovo ime.On se promeni u licu, i tek da odgovori, a aga ga preseče: — Kmet Pavle bio je s njim u neprijateljstvu. — Sećam se — odgovori Žarko uznemiren. — Ništa, sine...U svetu svašta biva...Ima kraja i neprijateljstvu. Mladog kmeta obuze plamen.On se nalakti na koleno i spusti čelo na ruku. Zaćutaše obojica. — Zbog njega dođoh.. upravo zbog njegove sestre i nećake — reći će aga posle dužeg ćutanja. Žarko se trže i sa puno čuđenja pogleda agu. — Umr’o je, pokojnik... — Ko? — prekide ga kmet. — Manojlo. — Umr’o...Manojlo umr’o!... reče Žarko i čisto se podiže s mesta. — Jest, sine..Umr’o juče u Šljepaji pećini...Rane ga osvojiše. — Kakve rane? — Rane, sinko... teške rane — reče aga.Po tom dodade: — Tako ti je u buni!...Zar je malo njih platilo glavom?...Pomanitaše ljudi, iskrviše se... nesreću načiniše...Siroma Manojlo!...Žao mi ga je kao brata...Buna mu dođe glave.... — Bog da mu dušu prosti! — reče Žarko, pa skide kapu i pogleda put neba. — Nemaš zlu volju na njega? — A što, aga? — upitaće Žarko čisto uvređen. — Pitam te, sine...Znaš, kako je?...Pokojni Pavle... — Ne pominji mi to, aga, tako ti duše! — prekide ga Žarko. Agino lice obasja svetlost. — Tako... sinko, tako! — reče on uzbuđeno i potapša kmeta po ramenu...To mi je milo...Ako su stariji grešili, ne moraju njihovi mlađi. — A gde su.... poče kmet, ali ne dovrši. — Sestra i nećaka? — upitaće ga aga.. Žarko klimnu glavom. — Ostaše da se muče i zlopate.Nikoga da ih prihvati, uteši i zaštiti.Patnja i nevolja oburvale ih. — Pa evo im kuće — reče Žarko, upinjući se da savlada uzdah, koji mu se otimaše iz grudi...Što se ne vrate, da u miru prožive? — To baš i želim da čujem od tebe — reče aga i spusti ruku na rame Žarkovo. — Ti sumnjaš, aga? — upitaće kmet, s naglaskom, iz koga provirivaše uvređenost duše. — Sine.... znaš kako je? — reče aga blago...O tvom ocu svašta se govorilo.... Žarku jurnu krv u lice i sav se uskomeša. — Ali ko će svetu zapušiti usta, sine? — ubrza aga, ne bi li povratio kmeta. — Šta se hoće od mene?! — reče Žarko gnevno i diže glavu. — Ništa, sine, ništa... verujem ti — ubrza aga, gladeći ga rukom po ramenu. Žarko okrete glavu i tužno pogleda u jedan ugao. — Smem li te što upitati, sine? — reći će aga posle duže počivke. — A što ne, aga? — Ti si milovao Spaseniju? Ove reči zgodiše Žarka po sred srca.On se prenu i čisto podskoči s mesta. — Da te to ne vređa, sine? — Aga! — ubrza Žarko dršćući...Ovde je nosim! — reče on i metnu ruku na srce. — Samo pametno, sine!...Sve u svoje vreme.Znaš kako vele naši: Lepa reč gvozdena vrata otvara... Mladi kmet ne skide ruke s prsiju.Uzbuđen posmatraše agu i gutaše svaku reč njegovu. — Pa... šta veliš, sine?...Mogu se mirno vratiti u svoj dom? — Aga!..Gde njihova dlaka, tu moja glava....Čuvaću ih kao oči svoje.Živeće mirno i zadovoljno. — E, lepo sine, — reče aga i ustade. — Kroz dan-dva one će biti u svome domu.Tvoja dobrota obradovaće ih, a tebi će Bog platiti. Mladi kmet isprati agu i vrati se.Lice mu beše ozareno velikom radošću.On beša veseo i zadovoljan, kao dete posle kupanja, kad ga mati priljubi uza se i poljubi. Na dva dana docnije Stanica i Spasenija behu u kući Manojlovoj. Dođoše u dom i plakahu... Ima jedna tačka gde se radost i žalost tako stiču, da im je teško odrediti karakter.Krajna radost i krajna žalost dodiruju se.Duša je čovekova mešavina radosti i žalosti.I jedno i drugo traži svoju pesmu, i obe ove pesme zadovoljavaju čoveka...Koliko li smo puta tugu tugom blažili, i zadovoljni se osećali kad tužimo?!...„Plakanje je pjesma sa suzama“ — lepo veli srpski pesnik. Mati i kći zaradovaše se domu i ožalostiše se u njemu. Kuća Manojla Prokića beše oštećena.Zidovi povređeni, kapci na prozorima polupani, vrata izbijena, pod izriven, tavan isprovaljivan, drvenarija izlomljena, — sve do sitnica oštećeno i upropašćeno. Tako besni vojska osvajačka!.Teško zemlji kojom ona prođe!U nje nema milosrđa.Ona je sastav zlobe i pakosti, mržnje i osvete.Ona je oganj koji sažiže, i voda koja plavi, i grad koji satire, i srp koji kosi. Mati i kći uđoše u pustoš i obretoše se u dobru.Ne imađahu ništa, a nađoše sve.Bog reče da se dobro uzvisi nad zlim.Nađoše se dobri ljudi i pritekoše u pomoć.Dom beše ubrzo popravljen i doveden u red.Mati i kći dobiše sve što im trebaše, ali ne videše ruku koja im dobro pružaše. Oni življahu kao ljiljani u polju...O, vi ljiljani, o vi deco Božja!... Ruka Božja, koja je sazdala ovaj svet, brine se o njemu i održava ga.Koliko li nam je puta ona pritekla u pomoć u časovima, kada već besmo lišeni svake nade?!Koliko li nas je puta otrzala ispred same jame, kad gotovi besmo da se u nju survamo.Bog, koji postavlja staze naše, ne gubi nas iz vida, ni jednog trenutka.On se brine o svima našim potrebama, i ako nas kad kad zli ljudi pritesne i do jame dovedu, on nam šalje anđele, i ovi nas, po milosti njegovoj, bede izbavljaju. Mladi kmet goračićski beše sazdan i vođen rukom Božjom.Pred njim beše jedan cilj: da pokaje grehe svoga oca, te da nađe pokoja duši svojoj.On posta prvi dobrotvor nesrećne porodice Đukićeve, a ova to i ne znađaše.I u koliko on činjaše dobro tajno, u toliko mu Bog plaćaše javno.I bi dobro za njega: savest mu posta mirnija, a on srećniji i zadovoljniji. Beše samo jedna nezgoda.Okolina roptaše na njega, jer u očima mnogih on osta kmet Pavle.Obične mane, koje u drugih i ne primećavahu, u njega brižljivo tražahu i uveličavahu.Kad i kad čudnovato je merilo okoline.Jednima ubrojavaju samo dobra, drugima samo zla dela.Jedni žive sa dva-tri dobra celoga veka drugi propadaju sa dve-tri greške.Ono što je redovno, ne pada svetu u oči.Izuzeci strče i s toga se najbolje vide. Mladi kmet ne obaziraše se na gunđanje okoline, ali mu je ipak ono teško i preteško na dušu padalo.On je vršio svoju dužnost, i time se tešio.Truđaše se da sirotna porodica ni u čem ne oskudeva, i radovaše se kad bi čuo da joj je dobro. Mati i kći življahu, dakle, spokojno.Ali, biti spokojan nije uvek što i biti srećan i zadovoljan.Redak je mir, koji ne podgriza život ili posle koga ne nastupa oluja. Dokle mladi kmet zidaše, dotle Latif razgrađivaše. Da ispričamo ovde jedan događaj, koji u tesnoj vezi stoji sa onim, što će se dalje zbiti. Jednog dana posla Latif svoga momka u Goračiće, s porukom, da mu dovede kmeta. Selim — tako beše ime momku — dođe i saopšti kmetu poruku. — Šta ću mu? upitaće kmet. — Ne znam — beše odgovor. — Otići ću mu sutra. — Moraš bome odmah — reče Selim....Nešto je ljut.Može ti nahuditi. — Šta mu je? Selim sleže ramenima.Po tom će reći: — Čuje se da si pustio nekog hajduka. Žarko se trže.Beše se prisetio nečeg. — Kakvog hajduka!! — upitaće on posle kratke počivke. — Ne znam...Samo biće bolje da sad odmah ideš. Žarko se malo promisli, pa će po tom upitati momka: — Poznaješ li Tosku? — Kako ne?! — Je li u Čačku? Selim klimnu glavom. —Dobro! — reče kmet, pa iziđe i naredi da mu se konj opremi. Dođoše u Čačak. Kad behu pred jednim hanom, Selim će reći kmetu: — Ovde ćeš naći Tosku. Mladi kmet sjaha, predade konja momku, uđe u han, i zabavi se neko vreme. Kad se vrati, momak ga zapita: — Nađe li Tosku? — Nađoh. — Jeste li dobri prijatelji? — Jesmo — odgovori kmet nemarno i usede na konja. Selim mu priđe i reče na uvo: — Dok ti je Toske, ne boj se! Uđoše u dvorište i sjahaše.Momci pritrčaše i prihvatiše konje. Žarko i Selim pređoše dvorište, uđoše u dvor Latifov, uziđoše uz jedne stepenice i obretoše se u prostranom predsoblju. Selim otvori vrata od jedne odaje i uđe.Malo za tim vrati se, i, držeći otvorena vrata, dade kmetu znak da ulazi. Žarko uđe, skide kapu i stade malo podalje od vrata. Latif ljutito hodaše po sobi.Kad stiže do prozora, stade, osvrte se i, videći kmeta, namršti se i oseče: — Zar tako ti....... a?! Kmet stajaše i presavijaše kapu rukama. — Ovamo! — reče aga i maknu kažiprstom. Žarko pristupi — Šta ti besniš tamo po selu? Žarko sleže ramenima: — Ne besnim, aga, već kmetujem. — Kako kmetuješ? — prodera so Latif. — Tako se i ne pašuje! Mladi kmet ne odgovori ništa. Aga se isprsi, oštro ga pogleda, i po tom ljutito poče hodati.I kad bi na sredini sobe, zaustavi se i osvrte: — Hoćeš s hajducima u dosluku da budeš?! — Ne dao Bog aga — odgovori kmet, gledajući agi pravo u oči. Latif se ljutito vrati i oseče još bešnje: — A što si pustio onog hajduka... a?! — Koga hajduka? — Šta se budiš?...Jatače hajdučki!..Gde ti je ubica očev?.. Žarko se seti Obrada i sav se promeni. — Pustio si onoga što ti oca ubi!...Zar si ti sin Pavlov?! — Božja volja, aga — odgovori Žarko i baci pogled u stranu. — Kakva Božja volja! — prodera se aga i stište obe pesnice...Ko ti dade vlast da praštaš hajducima?!..Zar se ti nađe da deliš carsku milost? To reče, pa se izmače i preteći rukom, zagrmi: — U lance ću ja tebe!...Skapaćeš mi u podrumu! Mladi kmet zadrkta.Duša mu se uskoleba i u malo što ne planu. Latif pređe nekoliko puta odaju, streljajući očima kmeta. Kmet stajaše sa pognutom glavom i uzbuđeno presavijaše fes rukama. Latif se malo umiri, dođe do prozora, osvrte se kmetu i reče: — Ovamo!... Žarko diže glavu. — Ovamo! — ponovi aga i dade znak rukom. Kmet priđe. — Propao si, nesretniče! — reče Latif promenjenim glasom. — Jedno te samo spasti može. Žarko ga pogleda. — Što si pustio one u selo? — Koje? — One Manojlove... Žarko sav porumeni. — Govori slobodno! — reče aga mirno. — Šta su krive ženske glave?... promuca kmet. — Hm!..Zar ja ne znam? — reče aga i lukavo se nasmeši. Ovaj lukavi osmeh dirnu Žarka posred srca.Soba mu se okrenu, i on oseti kako ga nešto zagolica u grlu. — Znam ja sve.Ali!. reče aga, pa diže prst i zapreti da se nisi usudio! — Niti sam zlo radio, niti ću raditi — odgovori kmet smelo. — Samo pametno! — reče aga, pa uze kmeta za ruku i privuče k sebi. — Ti si sin Pavlov.Pavle mi je bio prvi prijatelj.Ako si malo na oca, u dobri čas: kmetovaćeš dok ti je volja a možeš vala i pašovati.Samo jedno tražim od tebe. — Šta? — upitaće kmet gotovo ne dišući. — Da mi je dovedeš... — Koga? — Nećaku Manojlovu.. Kmet se zgranu.Plamen ga obuze, usne mu zadrhtaše, oči dođoše kao dve žeravice, duša mu se prikupi u grlu, jabučica zaigra.On se isprsi; podiže glavu, strahovito pogleda u agu i odmahnuvši desnicom reče: — Nikada! — Šta veliš? — reče aga i izbeči se. — Nikada! — ponovi Žarko sa svom žestinom. Aga se vraški nasmeja i odmahnuvši nekoliko puta glavom reče! — Zar tako!! — Tako! — odgovori Žarko i grunu se u prsa....Dok mi je glave na ramenima, toga biti neće.Nisi me zakmetio da bezakonja činim, već da pravdu delim... — Pasja vero! — ciglu aga, pa se izdiže na prste i zgrabi kmeta za ramena. — Dalje! — grmnu Žarko i obema rukama otisnu agu. Latif planu i kao zver poleti na kmeta. U taj mah iz dvorišta dopre užasna graja.Aga stade kao ukopan i načulji uši. Graja sve veća. U tom se otvoriše vrata i u sobu uleti momak. — Kakva je to galama? — upitaće aga oštro vrebajući svoju žrtvu. — Toska...Traži kmeta — odgovori Selim. Latif dođe kao vrelom vodom poliven.On klonu. Mladi kmet dobi snagu, i dok se aga razbiraše, on naže na vrata, prejuri hodnik i slete niz stepenice. — Platićeš mi, hajdučko koleno! ciknu aga i stade besno hodati po odaji. Odsustvo mladoga kmeta učini se Toski vrlo dugo.Bojeći se, da mu se kakvo zlo ne desi, uze nekoliko momaka i upade u dvorište Latifovo. Jedan od Latifovih momaka priđe i reče, da mu je dolazak u Latifovu kuću zabranjen. Toska ne hte to ni da čuje, već pođe napred. Oko toga se diže graja. Momci Toskini opkoliše svoga gospodara i povadiše oružje. Još malo trebaše pa da dođe do boja.Na sreću, mladi kmet strča u taj mah niz stepenice, i njegova pojava učini kraj svađi. Aga Toska ostavi dvorište Latifovo, isprati kmeta i vrati se doma. Sutra dan dopre u Čačak strahovita vest.Skopljak paša prečišćavaše račune sa starom godinom.Svakog dana izvođaše iz gradskih tamnica mase zatočnika i predavaše dželatima. Ova vest porazi Tosku.On se seti svojih prijatelja, i časa ne časeći pohita u Beograd. — Šta to radite, sinovče? — upitaće on Ćaju. Ćaja, imajući prema njemu obaveza još iz ranijeg doba, dočeka ga vrlo laskavo.U mesto odgovora on mu prijateljski pruži ruku. — Kakav bes uđe u vas? — upitaće ponova aga. — Kakav bes, striče? — Zar vam je malo buna bilo, već hoćete opet da zadajete posla caru? Ćaja se zbuni i na znade kako da odgovori na to pitanje. Toska nastavi: — Što jednom ne prestanete?..Popaliste dosta, porobiste dosta, potukoste dosta... šta hoćete više?...Hoćete baš sve da uništite?...Na što će caru pusta zemlja, a našta i vama?Može li se pašovati krševima i gorama? — Kaznimo samo buntovnike, striče — rena Ćaja. — Kako samo buntovnike?!..Ta ni broja se ne zna koliko ste pogubili! Ćaji ne bi ovo milo, pa će reći: — Ostavi to, striče!...Znamo mi šta radimo. — Da Bog da, sinovče, da znate, ali mučno!...Zar mislite da ćete tako raju umiriti?!.., Hej, moj sinovče!Tako se dugo ne pašuje.Hiljadu ćete poseći, a deset hiljada odmetnuće se i postati ljuti zverovi.Oni će vam kuće popaliti i zemlju prevrnuti. — Neće, striče!...Uteraćemo im pamet u glavu. — Misliš?...Zar će komšija sedeti skrštenih ruku?Šta ćete raditi, kad nam on ubaci varnicu u kuću? — Šta bi ti hteo, striče? — upitaće ga Ćaja, gubeći strpljenje. — Da ne besnite više...Dosta je bilo krvoprolića.Budite milostivi raji, pa će vas slušati i blagodarna vam biti.Tako ćete... — Da nisi ti došao da moliš za koga? — preseče ga Ćaja, grickajući bradu. — Jesam, sinovče, — odgovori Toska, pa nastavi: Tako ćete, moj sinovče, pašovati dok vam je volja.Nije uzalud. — Za koga imaš da moliš? — prekide ga Ćaja. — A imam li koga moliti, sinovče? — upitaće aga, videći da mu se saveti ne slušaju. — Da vidimo, striče, da vidimo za koga moliš — reče Ćaja i počeša se. — Za mnoge — odgovori aga i malo se ko nasmeši. — Ded, striče! Aga Toska izvadi parče hartije i predade mu. — Oho!...Sve sam hajduk, gori od gorega! — reći će Ćaja pročitav imena, — Da ne beše vas, ne bi ni njih bilo — odgovori aga hladno. — Pa još Pajsija na prvom mestu!..Gde njega nađe? — Što, sinovče? — Goreg hajduka od njega nema...Zar i on da se pusti? — A što ne? Ćaja se vraški nasmeja, okrete se i pođe po sobi. — Zar najgoreg zlikovca da pustimo?..Pa gde bi nam pamet bila?! — Kakav zlikovac? — reći će aga nemilo dirnut Ćajinim držanjem. — Zar ima većeg zlikovca od Latifa? — Čuj, striče! — reče Ćaja, pa priđe agi i potapša ga po ramenu...Niti gudi nit gudalo vadi...Za Pajsija i takve kao on ne smem ti ja ni zuba pomoliti.Eno ti Skopljaka, pa čini šta znaš. — Ja se u tebe uzdam, sinovče. — U mene?!...Ne smem mu pomenuti Pajsija ni za živu glavu.Za njega, njegova brata, i ostale kao što su oni.., kolac je davno spremljen. Tosku obuze jeza i sav se promeni. Ćaja opazi to, pa će reći: — Za Đenadija i koje kako, ali gde nađe Jakovljeviće i onog hajdučkog sina?! — Koga? — Onog Đukićevog. — To je golobrado momče...Primam ga na svoju dušu. — Znam, znam, striče, ali to je hajdučki sin.Ko sme za njega progovoriti dobru reč? — Dete je to.Šta ti ono zna? — Pa i ovaj Đenadijev — reče Ćaja gledajući u zabelešku. — Sve najveći zlikovci!.... — Deca, sinovče. — Kakva deca!Jurili su kao pomamni iz nahije u nahiju. — Ču li, ti, sinovče! — reći će aga posle kratke počivke. — Hoćeš li spasavati ove ili ne? Ovo dosta oštro i odlučno pitanje dovede Ćaju u zabunu. — Reci, hoćeš li ili ne? — Bogme, striče, za Pajsija i brata mu Dimitrija ne smem ni zuba pomoliti...Za ostale još se i može što učiniti, ali da se puste — bome ne verujem. — Lepo, sinovče.Ostavi meni Pajsija i brata mu, a ti se pobrini za ostale. — Hoću, striče Ne mogu ti zaboraviti ono dobro nikada. — Jedan se mora pustiti. — Koga želiš? — Boška — odgovori aga. — Hm!....Da li će se moći? — reče Ćaja i zavrte glavom. — Veru sam dao za njega.Jedinac je u majke, pa je sevap pustiti ga. — Striče! — reče Đaja i pruži ruku. — Evo ti tvrdu veru dajem...Činiću sve što mogu. — Hvala ti, sinovče! — odgovori aga i stište mu ruku.Samo pohitaj. — Još danas ću govoriti Skopljaku.Dođi sutra da čuješ. Toska se pozdravi i pođe. — Čuj, striče! — reći će Ćaja isprativši agu do vrata. Aga se osvrte. — Rekao bih ti da ne ideš Skopljaku. — Što, sinovče? — Uzalud će ti muka biti, a možeš i mojoj molbi na škoditi. — Ne brini, sinovče,..Zna Toska kako će. Sutra dan evo Toske rano. Čim uđe, Ćaja ga oslovi: — Šta bi kod paše? — Ništa! — odgovori aga zlovoljno. — Rekoh ti ja, striče..Znam ja šta on misli o Pajsiju. — A ti, sinovče?...E da li ti što isposlova? — Bogme isposlovah — odgovori Ćaja osmehnuvši se. — E da čujem, sinovče, — reče aga radosno i približi mu se. — Jedva, striče...Tovar reči potroših, dok ga umilostivih. — Pušta ih... a? — upitaće aga nestrpljivo. — Samo Boška — A ostale? — Poštediće smrti, ako se poturče. — Radost, koja se ukaza na aginom licu, u času iščeze.On stajaše i ubezeknuto gledaše u Ćaju. — Tako ti je, striče...Drukče ne biva — reče Ćaja, videći promenu na Toskinu licu. — Baš nikako drugče? — upitaće aga nakon duže počivke. — Nikako drugče, striče.Ili veru ili kolac...Jedva sam Boška izkamčio. — Hvala ti sinovče! reče aga i prijateljski mu steže ruku.Po tom će ga upitati: — Kad će pustiti Boška? — Kad dođe zamena? — Kakva zamena? — preneraženo upita aga. — Sestra njegova.... Aga se sledi. — Bez zamene ne može ništa biti — produži Ćaja, — Hajdučki je sin, veli Skopljak.Išao je po Levču i bunio raju. — Sinovče! — reći će aga pošto se malo povrati od uzbuđenja...Tako ti Boga, pokušaj još jednom! — Ni za živu glavu, striče!...Znaš kakav je Skopljak?Mogu još gore učiniti. Aga obori glavu i zaćuta kao stena. — Neće joj ništa loše biti — pridoda Ćaja..Prva gospođa biće u pašinu haremu. — Zar poćerka moja? reče Toska tužno i podiže glavu. — Šta drugo znam, striče — odgovori Ćaja i sleže ramenima...Da je u mojoj vlasti, pustio bih ga bez zamene — Sinovče!....Pokušaj još jednom. — Ni reči više, striče! — odgovori Ćaja, a nekolike bore nacrtaše mu se na čelu. — Biraj šta ti je drago...Ja mu više ne odoh na oči. — Zbilja, sinovče? — Zbilja, striče. — E lepo...Nek bude volja Božja.Robom ikad grobom nikad. — Tako je, striče.Bolje ona u harem, nego on na kolac. Aga gurnu ruku u džep, izvadi jedan zamotuljak, ućušnu ga Ćaji u ruku, pozdravi se sa njim i pođe.No u tom se priseti nečeg i vrati se. — Čuj, sinovče. — Čujem, striče — odgovori Ćaja. — Ti znaš Pavla iz Goračića! — Znam. — On je poginuo. — Ubiše ga zlikovci... oni što ti sad za njih moliš — reče Ćaja, pa se lukavo nasmeši i zavrte glavom. — Nemoj tako sinovče.Počuj me što ću ti reći. — Govori, striče. — Kmet Pavle ima sina Žarka. — Znam. — Pridobio sam ga. — Kako, striče? — U našu veru. — E...! reće Ćaja a radost mu obasja lice. — Bome ga pridobih...Eto ti ga kroz kratko vreme...Hoćeš li ga primiti? — Zar sina Pavlovog da ne primim?!..Ta begom ću ga učiniti. — E lepo, sinovče.Doći će ti momče, pa gledaj šta ćeš s njim — reče aga i iziđe. Toska iziđe iz grada i dođe u han. Kad bi posle podne, njegov pobratim Rustem dođe i reče mu: — Danas ćemo imati krvavo veče. Aga Toska ostavi čibuk i skoči s minderluka kao oparen. — Biće krvi više no ikad, dodade Rustem. — Kakva krv?! — upita Toska potresenim glasom. — Veliki broj zatočenika izvešće se iz grada i nabiti na kolje. Toski se podsekoše i ruke i noge.On poblede i nemo posmatraše pobratima. — Imaš li para? — upitaće on Rustema pošto se malo povrati. — Imam..Koliko ti treba? — 500 cekina. — Što ti treba? — Ne pitaj. — Kad ti treba? — Sad odmah. Rustem iziđe iz odaje, i malo docnije vrati se i izbroja novac. Toska uze novac, strpa u kesu, spremi se i ode u grad. Prijavi se Skopljaku i bi primljen. Toska se prevari.Ne pomogoše mu ni reči ni zlato, i on tek sad vide šta vredi glava igumanova. Izašav iz sobe pašine, beše bled kao krpa.Zima ga obuze i on drhtaše celom snagom.Kad iziđe iz dvorca, umota glavu šalom, nabi kapuljaču i iziđe iz grada. Beše prvih dana Januara 1815... Beograd tužno izgledaše.Cela okolina pokrivena snegom.Čas po čas spustila bi se gusta magla i pritisla ceo horizonat.Obnažena drveta, okićena injem, i krovovi visokih kuća gubljahu se u gustoj magli. Beše ovladala mrtva tišina.Ulice gotovo opustile.Kad i kad po koja ljudska prilika promakne kroz gustu maglu, i iščeze brzo kao avet. Podne beše prevalilo.. Gusta magla postupno se razbijaše i dizaše.Okolina se raščišćavaše, a nebo oblacima zaodevaše.Samo nisko na zapadu plavljaše se duga a uzana pruga.Sunce se spusti u ovo plavetnilo nebesno i obasja celu okolinu. U ovom trenutku, jedan čovek, zaogrnut kabanicom, a sa glavom dobro umotanom iziđe iz grada, žurno hitajući Stambol-Kapiji.Kad i kad osvrnuo bi se, nadkrilio čelo rukom i pogledao u pravcu grada. Kad beše blizu kapije, stade i osvrnu se.Beše spazio nešto strašno, i strese se. Mnogobrojne crne tačke pokuljaše iz gradske kapije.Kretanje im beše u pravcu Stambol Kapije.Malo za tim, začu se neka graja, a kroz graju probijaše pisak i jauk.Čovek stajaše nepomično i posmatraše.Krv u žilama sledi mu se.Jedva držeći se na nogama dođe do bedema i pribi se uz jedan ugao. Masa sveta iziđe iz grada, primičući se naglo Stambol-Kapiji. To beše pratnja, puna groze, strahote i tuge. Napred na belcu, jahaše Skopljak—paša, a levo do njega pomoćnik mu Đaja.Za njima stupaše vod nizama, a za ovima do stotinu bledih, ispijenih i pogruženih ljudskih prilika.Na nogama im behu negve, o vratu lanci, a na ramenu svakog po oštar kolac.Pozadi i sa strane ovih bednika behu gusti redovi nizama. Za ovom pratnjom jurila je besno velika masa sveta.Gola i iznemogla navaljivaše da probije redove nizama i da dopre do zatočnika.Vazduh se prolamaše od piske i jauka.Vojnici, udarajući je nogom i kundakom, odbijahu je dalje od redova.Ljudi, žene, deca, lomljahu se jedno preko drugo, padahu, ustajahu i opet besomučno jurahu napred. Pratnja stiže pred Stambol-Kapiju i zaustavi se.Nizami se razmakoše i obrazovaše karu.Zatočnici ostadoše u sredini Jedan vod nizama ostavi oružje i obarajući na zemlju jednog po jednog zatočnika, skidaše im negve. Dođe red na jednog mladića.Dželati mu pristupiše, ščepaše ga, oboriše na zemlju i skidoše negve.Mladić se diže i držeći kolac u ruci, podiže glavu k nebu i pokaza svu krasotu svoju. U taj mah jedna starica, sa razbarušenom kosom, naričući iz sveg grla, prodre kroz karu, i s raširenim rukama pade mladiću oko vrata. Jedan od nizama poleti i ščepa je za ramena. — Pusti je! — ču se glas. Vojnik se obazre i spazi iza kare jednog Turčina, omalena, bela lica i sede brade. — Pusti je!..Mati mu je — reče starac potresenim glasom. Vojnik je pusti. — Avakume, čedo moje! — zacvile mati grleći i suzama kvaseći mladića...Ne gini, sine, tako ti hrane moje!..Bog vidi nevolje tvoje.Oprostiće ti.Poturči se, sine; poturči se, moja desna ruko! Mladić, pun ponosa, pun krasote i pitomine, zagrli mater i nebrojeno puta poljubi.Po tom diže oči k nebu, i umiljatim glasom, što potresaše do dna duše, zapeva iz sveg grla: Onaj omaleni Turčin uđe u karu, pristupi mladiću i sa drhtavim glasom reče: — Sine... dobri sine!Poslušaj mater.Bog će ti oprostiti. To beše Asan aga Toska. Mladić pogleda oholo Turčina i sa puno smelosti zapeva: Tako se pripremaše za smrt Avakum, đak igumana Pajsija! Sunce zađe, a mesec iziđe.Beše krvar i krvavim rumenilom obasu snežni pokrov. Nizami poteraše zatočnike uz bedem. Dželati ih primiše i poslu pristupiše. Užasan jauk razleže se po okolini.Cela masa sveta, što doprati zatočnike, pade k zemlji i pokri lice rukama.Zatočnici poleteše jedan drugom u zagrljaje, i kvaseći suzama drug druga, ljubljahu se i praštahu. Aga Toska ostavi bedem, prođe kroz kapiju, pođe malo napred, po tom stade i osvrte se. U taj mah diže se prvi kolac. Neka ljudska prilika, u crnoj rizi, suvonjava, sa kratkom prosedom bradom, zaleprša se na kocu! Toska poznade igumana Pajsija.Vide ga strašna i užasna.Kosa mu beše razbarušena, oči krvave, iskrlještene, gotovo ispale; usta razjapljena a jezik ispao. Toska se strese.Nesvest ga spopade, povede se i u malo što se ne stropošta. U blizini beše neko drvo.Toska skrenu s puta, posrćući dođe do drveta, i skrstivši ruke na njemu, obori glavu i tu osta. Dželati nastaviše posao i okončaše ga u neko doba noći. Žarku osta da bira: ili da zadovolji Latifa ili da raskine sa svojim položajem. To beše početak borbe, kojoj se kraj ne mogaše nazreti.On osećaše kako nešto gubi, i kako mu to što gubi razdire srce u nedrima.Boriti se za jabuku tako silno i vatreno, pa sad dopustiti drugome da je uzabere, — to beše nož, koji mu srce probadaše. Mladi kmet reši se na koju će stranu.Čim se beše povratio iz Čačka, otpravi mater u Samaile, svome stricu, a on osta i spremi se da povede rat. Proteče već nedelja dana, a ništa se ne desi, što bi mu nagoveštavalo izvršenje Latifove namere.Činjaše mu se, da će se sve svršiti na onoj vatri, što je pretrpe u Čačku.On se malo umiri i predade domaćim poslovima. Jednog večera, kad već nameravaše leći, zakuca neko na vratima. To beše Toska. Prva mu reč beše: — Sine, Boško je spasen! — Spasen! — ponovi mladi kmet radosno i ponudi agu da sedne. — Jest, sine..Spasen je, ali malo poteže. Žarko utaja disanje. — Hoće Skopljak zamenu — reče aga posle kraće počivke. — Šta hoće? — Zamenu... sestru njegovu — promuca aga. Žarku se okrete soba.Usnice mu zadrhtaše, a lice pobledi. — Tako ti je, sine....Ostaje nam da biramo: ili Spaseniju u grad ili Boška na kolac. Žarko podiže rukom kosu i skoči. — Šta hoće ti zlotvori?! — reče on gromkim glasom i poče kao furija hodati po sobi. — Utišaj se, sine, utišaj! — poče ga blažiti aga.Mladi kmet beše zgranut.Bledilo iščeze, a plamen ga obuze.Iz očiju mu sevahu munje, a iz usta sipaše oganj. — Utišaj se, sine — reći će ponovo aga, videći ga tako uzbuđena. — E, ne dam je, aga, dok mi je glave na ramenima! — ciknu kmet i zgrabi pištolj sa zida...Ovo će im suditi! — Lakše, sine, lakše — reče aga, pa se diže i priđe da ga utiša...Nije to tako opasno.Neće Spasenija njihova biti...Umiri se, sine, umiri. — Kako da mirujem, dobri aga? — A zar je baš tvoja Spasenija? Ove poslednje reči poraziše mladoga kmeta.On metnu ruku na čelo i obori glavu. — Strpljenje, sine...Možda ona ima prečeg od tebe?Žarko se prenu, čudnovato pogleda u agu i potajno uzdahnu.Ono „Možda ima prečeg od tebe“ rastroji mu svu dušu. — Brat joj je u opasnosti.Treba ga spasavati, i to što pre, jer ga kolac čeka. — Aga.. dobri aga! — reče Žarko potresenim glasom i metnu obe ruke na ramena Toskina...Spasavajmo jedno, ali ne upropašćavajmo drugo! — Čuj, sine — reći će aga milostivo...Samo mene poslušaj, pa je neće ni glava zaboleti.Veruj Toski.Znaš kako vele naši: Robom ikad, grobom nikad.Ostane li u selu, propašće i ona i Boško.Seti se, sine, Latifa. — Pa šta da radimo aga? — Što bude najbolje, sine. — Govori...Činiću sve što kažeš. — Je li tako, sine? — Tako, aga. — Onda čuj šta ću ti reći...Rekao sam Ćaji, da ćeš se... Aga ne dovrši, jer u taj mah zalupa reza na vratima. Mladi kmet istrča iz odaje, te pravo na vrata. — Ko je? — upitaće on. — Ja sam...Otvaraj brzo! Žarko poznade glas sirote Milice, koju Boško beše nekada spasao sa decom.Ovoj sirotici beše ustupio kuću Mihaila Gligorijovića, brata Hadži Prodanova, gde ona uz pripomoć njegovu življaše sa svojom decom. — Šta je? — upitaće kmet nestrpljivo. — Ne pitaj, već otvaraj — reče žena preplašenim glasom. U tom Toska iziđe iz odaje. — Govori!..Šta je? — upita je ponovo kmet. — Hajduci!...Opkolili Manojlovu kuću..Neće dobro biti...U pomoć što pre! — reče žena isprekidanim glasom. — To je onaj zlikovac iz Čačka! — reče kmet živo, i preneraženo pogleda u agu. — Latif! — odgovori kratko Toska. — Koliko si poveo momaka? — upitaće kmet. — Dvojicu. — I moja dva... četvorica, ja i ti, svega šestorica — reče Žarko, pa izleti na dvorište i sazva momke. Šest oružanih ljudi iziđoše na ulicu i rasporediše se.Aga, sa još dvojicom, imađaše da zauzme vratnice, a Žarko, sa ostalima, ode pobočnom ulicom, zaobiđe dve-tri kuće u blizini i dođe do ograde, što beše između njive i voćnjaka.Tu zastade i promatraše. Ne bi za dugo, a dve-tri ljudske prilike, prikrivene između staja, iskrsnuše i uputiše, se na zadnja vrata Manojlova doma. To behu momci Latifovi. Mladi kmet pritaji disanje i vrebaše ih sa zapetim pištoljima. Tri Latifova momka zauzeše vrata.Malo za tim, pojavi se i četvrti.Ovaj nošaše u rukama nešto dugačko, nalik na ćuskiju.Kad stitke k vratima, podvuče jedan kraj ćuskije, a drugi stade pregibati k zemlji. Vrata počeše puckarati. Kmet i oba mu momka obazrivo prekoračiše vrljike, sakriše se iza košare i uzeše zlikovce na oko. U koji se mah vrata izvališe i tresnuše o zemlju, u taj mah sevnuše tri vatre i odjeknuše selom tri pucnja. Žarko poleti napred.Kad stiže do izvaljenih vrata, spazi dva zlikovca oborena na zemlju. Aga Toska ču pucanj, jurnu na vratnice i uleti u dvorište. — Pobegoše! — ču se glas. Dva Latifova momka preskočiše ogradu i zagreboše preko susednog dvorišta, — U poteru! — povika Toska i opali pištolj za zlikovcima. Žarko uđe u kuću i ču pisku.Kad dođe do jednih vrata, spazi kroz pukotinu neku slabu svetlost.On se naže i naviri. Stanica i Spasenija, pribijeni uz jedan ugao, stajahu i ceptijahu od straha. Žarko se reši, otvori vrata, uđe u odaju, osvetljenu jednim žiškom, i povika: — Ne bojte se!..Spasene ste! Kao da ih guja ošinu, tako ciknuše mati i kći kad videše sina Pavlova. — Milost, kmete, milost! — zacvileše one i padoše na kolena. — Ne bojte, se dobre duše! — reče kmet blago. — Milost... milost! — procvileše ponovo mati i kći. — Ah! — uzviknu Žarko, pa se ščepa obema rukama za kose i obori glavu. U tom stiže Toska. Mati i kći ustadoše i poleteše mu na susret. — Ne bojte se! — reče aga i pruži im ruke. — Milost, aga, milost! — ciknuše ženske, krijući lice od mladoga kmeta. Aga razumele ovo, i tešeći ih reče: — Ne bojte se!...Žarko vas je spasao od zlikovaca.On vam je prvi dobrotvor.On vas je čuvao i oda zla branio.On vam je svaku pomoć ukazivao. To reče Toska, pa im ispriča sve što je bilo. Mati i kći jedva se držahu na nogama.Drhtaše im svaki mišić, kao da ih groznica beše spopala.Gutale su svaku reč aginu, a ove reči behu tako blage, da ih postupno povratiše i umiriše. Za sve vreme mladi kmet stajaše kao statua s oborenom glavom, boreći se s crnim uspomenama, što mu u ovom trenutku iskrsnuše u svesti. — Snaho — reći će Toska starici, pošto je vide malo umirenu. — Ovde ne smete zoru dočekati.Opasnost vam velika preti.Mi ćemo se postarati za dobro vaše. — A kud znamo, čestiti aga? — jedva promuca starica. — U Beograd, snaho... u Beograd da zagrliš Boška. — odgovori aga. U taj mah Žarko diže glavu i sa svim slučajno spazi divotno lice Spasenijino.Neka užasna struja projuri mu kroz celo telo.On zadrhta i brzo skrenu pogled u stranu. Aga Toska priđe i reče mu: — Hoćeš li me poslušati? Žarko ga zbunjeno pogleda. — Da učiniš sve kako ti kažem? — Hoću — jedva promuca kmet. — Dobro..Pohitaj što pre u Beograd. — Što ću tamo? — Zove te Đaja. — Što? — Da te begom načini. — Što će mi begstvo? — Da spaseš nevoljnike. — Kako? — Kad dođeš u Beograd, doznaćeš. Kmet zaneme kao stena. Na jedan čas docnije, kuća Manojla Prokića ponovo opusti. Žarko isprati aga-Tosku, Stanicu i Spaseniju i vrati se doma. Beše sam. Kao ono čele, kad ih ko dirne, tako se uzrujaše misli u duši njegovoj.Silna bura potresaše ga iz temelja, i ne dade mu mira ni za trenutak.Tek što bi seo, nešto bi ga žacnulo po sred srca, i on bi skočio i kao pomaman po sobi hodao.Beše pun gneva.Čas ga obuzimaše vatra, čas stud i grozničava drhtavica. Svršeno je! — govoraše on u sebi, hodajući po sobi uznemireno. — Natrag se niti može, niti hoću.Zar da dopustim da bude plen grabljivih zverova?Ah!... ta ja je moram spasti, ma veru promenio.Založiću se sav za nju.Neka se razori ovo ognjište, ne treba mi više!Neka se rastoči sve blago, što mi od oca ostade!Neka sve ode u ponor, neka se sve surva u bezdan!Duša moja pokoja traži.Kuća Manojlova obesvećena je, i ja je moram osvetiti.Čast je svetija od ognjišta, a dužnost preča od roditelja! Žarko oseti umor, sede na prag doma svog i utonu u more, puno očajanja i strahote.Po tom se diže, iziđe iz kuće, pope se na doksat i sede. U okolini mrtva tišina.Hladan vetar šibaše ga, a on i ne osećaše.U duši mu beše borba i on se lomljaše kao lađa, kad je spodbiju vetrovi sa svih strana. Jest, i ja sam sin naroda ovog — nastavi on.U njemu sam ponikao, neka u njemu i iščeznem.Njegove nevolje i moje su nevolje, njegova sreća i moja je sreća.Prokletstvo narodno neka se skine sa duše moje.Blaženi su oni, koje narod blagosilja.Putevi što vode k njemu, najčistiji su i najsvetiji.Srećni su oni, koji njima sleduju.Glas naroda neka mi od sad bude sveta zapovest.Blagoslov njegov izliće se na dušu moju, i ja ću biti srećan i zadovoljan... Tako Žarko, pa se diže, vrati se u odaju, dođe pred ikonu, stade, sklopi ruke i poče se moliti. I kad svrši molitvu, umor ga savlada.On se diže, priđe postelji, nasloni glavu na jastuk i zaspa. Grad beogradski pun je tamnica. „Tamnica je kuća neobična.“ To je grob, koji proždire i dušu i telo.To je raka u kojoj mrtvaci žive.U njoj ima svetlosti, ali ne da vas ozari, već da vam prkosi jadima i nevoljama; u njoj ima i vazduha, ali ne da vas krepi, već da vam dušu truje.Sva dobra koja vam pruža, potiču iz zlobe i pakosti. U vremenu o kome pričamo, tamnice beogradskog grada behu pune živih mrtvaca. Kad se Gornji Grad prođe i skrene desno, doći će se do jedne kapije, od koje vode dva puta: jedan levo, pored crkve Ružice; drugi desno, ka gradskom polju.Na ovom drugom putu nalaze se u kratkim rastojanjima tri kapije, od kojih je srednja Zindan-Kapija.Levo i desno od ove kapije nalaze se duboki šančevi, ograđeni sa sviju strana visokim i neprobojnim zidinama.Iz dubine ovih šančeva, a uza same bokove Zindan-Kapije, dižu se dve visoke kule, od kojih svaka ima po tri sprata tamnica. Svršetkom 14. i početkom 15. ove tamnice behu pune. Kroz jedne vratnice, u zidu do kapije ulazi se u tesan i mračan hodnik, a odatle stepenicama silazi se u gornju, po tom u srednju i najzad u donju tamnicu. U donjoj tamnici, dugačkoj i širokoj nekoliko stopa, behu u ovo doba tri roba: jedan starac i dva mladića. Tamnica beše nešto bogatija od grobnice.U jednom kraju krevetac od nekoliko dasaka, i na njemu malo slame; u drugom jedna poličica i na ovoj dva-tri komada crna hleba, jedan žižak, jedan drven solir, jedna britvica, i jedan sud s vodom.Ne daleko od poličice behu tri povelika kamena, što zatočnicima služahu mesto stolica. Jedan prozorčić, otvoren pri samom podu tavnice, spolja razveden, gvožđem okovan, propuštaše slabu svetlost iz dubine šanca.Trebaše duže u tamnici ostati, da bi se predmeti mogli raspoznati. Malo slobode, malo i svetlosti! Tamnica je sudar zlobe sa milosrđem.Zloba traži manji prozor, milosrđe više svetlosti.Dati zatočnicima više svetlosti, a ne dati im da iz tamnice umaknu, — to su dve suprotnosti, koje beše izmirila ruka neimareva.Ona je maleni prozorčić s polja razvela, i time zatočnicima dva dobra dala: više svetlosti i veći vidokrug.Još da ne beše duboka šanca i visoka bedema, milosrđe bi moglo likovati! Zatočnicima u kulama Zindan-Kapije beše nadzornik neki Omer.To beše čovek u godinama: krupan, oštra pogleda, velikih obrva, dugih crnih brkova, a osrednje brade.Beše jedan od onih tipova, koji su svojstveni tamničarima. U ostalom, ova strogost, što se ogledaše na Omerovu licu, ne beše ni u koliko znak grube i paklene duše.Zatočnici, kojima tamnica beše mučna i teška, ne imađahu razloga da mrze tamničara. Onih dana, kad obest Sulejmanova kićaše bedeme gradske, jedan čovek prođe Gornji Grad i uputi se Zindan-Kapiji. Pred kapijom beše Omer. — Ko je ovde tamničar? — upitaće nepoznati. — Ja — beše odgovor. Nepoznati priđe Omeru i reče mu nešto na uho. Omer uvede čoveka u odaju, uze ključeve, iziđe, dođe do jednih vratanca, otvori ih, uđe u kulu, siđe niz mračne stepenice, otvori druga vratanca, siđe niz druge stepenice, otvori treća vratanca i reče: — Starče! Jedan omaleni i pogrbljeni starac pomoli glavu i iziđe iz tamnce. To beše otac Đenadije, duhovnik manastira Blagoveštenja. Posle poraza u Neboš-Planini, ovaj osamljeni starac, ne znajući kud će ni šta će, lutaše po okolini manastirskoj, tražeći dva dobra svoja: sina i manastir.Za sinom tužaše, za svetinjom očajavaše.Srce ga je vuklo svetom hramu Božjem, u kome vek provede.Spazivši iz daljine kulu manastirsku, starac zadrhta i suze proli.On se pomoli Bogu i gotovo nehotice pođe napred.Zidine manastirske zabeleše se, i on se oseti srećan.U okolini ne primećavaše nikoga.Sve beše pusto i nemo.Starac pođe napred, ne odvajajući oka sa kule manastirske.Beše već sišao s kose i uputio se stazom što vođaše manastiru.Trebaše mu još da skrene desno, da obiđe jedan lug, pa da do temelja vidi manastir.No u kom trenutku beše pojmio da skrene desno, nekoliko ljudi izletiše iz luga i zgrabiše ga za ramena. Starac se osvrte i vide Turke. Beše pao u živu klopku.Turci ga vezaše i predadoše Ćor-Zuki, a ovaj ga sa ostalim robljem isprati u Beograd. Tako dopade tamnice ovaj starac, koji, služeći Bogu četrdeset godina, ne beše ni mrava zgazio!Jedina mu još uteha beše što ga sastaviše sa Stojanom i Boškom, koje Ašin-beg porobi i u Beograd dovede. Omer izvede Đenadija iz kule i uvede u svoju odaju.Nepoznati priđe starcu, zagleda se dobro u nj i reče: — Duhovniče!...Poznaješ li me? — Ne, dobri čoveče. — Ti imaš sina? — I posinka — dodade starac iznemoglo. — Oni su zajedno s tobom? Đenadije klimnu glavom. — Neka, starče...Tu im je još i dobro...Onamo je zlo! — reče nepoznati i pruži ruku u pravcu bedema gradskih. Starac uzdahnu i obori glavu. — Duhovniče! — reče nepoznati. Đenadije podiže glavu. — Zar me ne poznaješ? — Ne, dobri čoveče — odgovori starac slabim glasom. — Ne mari ništa.Mogu ljudi biti prijatelji i kad se ne poznaju....Ti znaš Aga-Tosku? Ovo ime tače starca u dušu.On zadrhta od radosti i potresenim glasom reče: — Toska!... — Ja sam Rustem, njegov pobratim.Dođoh, da te u ime njegovo posavetujem.Star si, duhovnik si, ali oprosti; danas drugčije ne biva. — Hvala ti, dobri čoveče! — reče Đenadije drhtavim glasom. — Savet je poteži, ali ti je nevolja još teža.Nije lako menjati veru, ali u nevolji Bog prašta. Ove reči potresoše starca.Brada mu zadrhta, a kolena zaklecaše On obori glavu i upre pogled u pod. — Tako je starče — nastavi Rustem.Ostaje ti da biraš: ili veru ili glavu...Ako ne žališ sebe, požali ono dvoje ludo, što trune s tobom u tamnici. Đenadije stajaše i ne dizaše glave. — Drugo ti ne ostaje, dobri starče — nastavi dalje Rustem.Toska je sve pokušao, i jedva uspeo da vam verom sačuva glave. — Dobri čoveče! — procvile starac i zgrabi Rustema za ruku...Smilujte se na slugu, koji četrdeset godina služaše Bogu!... — Bog će se smilovati, duhovniče!On vidi nevolje vaše i oprostiće vam — odgovori Rustem i prijateljski steže starčeve ruke. Đenadija izdade snaga.On posrnu, i bi pao da ne beše u blizini Omerove postelje. — Drugo ti nemam šta reći — nastavi Rustem. — Ili veru ili glavu.Moraš se što pre rešavati.Opasnost je vrlo blizu.Ja moram ići.Evo Omera.On će ti biti u pomoći. To reče Rustem, pa se pozdravi sa Đenadijem i iziđe.Pri rastanku ućušnu Omeru u ruku jedan zamotuljak i reče mu: — Odlaži što više možeš, pa biće još.Toska te neće zaboraviti. — brini.Učiniću sve što mogu. — Pokušaćemo opet kod Ćaje.Zar ćemo ga pridobiti. To reče Rustem i ode. — Tako, starče, tako — reći će Omer duhovniku, vrativši se u odaju. — Druge ti nema.Učini kako ti vele prijatelji.Vidiš šta se radi?Evo mi je već pedeseta, a toga čuda ne videh!Zaredilo se, pa se ne pita ni staro ni mlado.Ko zna šta vas sutra čeka?Desna je kula već ispražnjena.Ne bih bio rad da vas izvodim i na bedem šaljem. Starac se jedva držaše na nogama.Omer ga uze pod ruku, uvede u kulu i spusti u tamnicu.Pri rastanku reče: — Dobri starče!...U tvojim je rukama život ova dva luda deteta.Sačuvaj ih mlade i zelene.Bog će ti oprostiti! Jednog dana, docno u veče, zaškripe brava na tamnici.To beše preko običaja.Zatočnici ustadoše i sa utajenim disanjem očekivahu šta će biti. Vranice tamničke otvoriše se.Omer, držeći fenjer u ruci, pomoli glavu, pogleda starca i reče: — Šta bi, starče?...E da li se reši? — Ne muči me, dobri čoveče, — odgovori starac gotovo bez duše — Izlazite — reče tamničar. Ova reč porazi zatočnike.Oni se zgledaše i skameniše. — Izlazite — ponovi Omer i otvori širom vratance.Po tom dodade: — Deco, ponesite stvari. Đenadije pođe napred, a Stojan i Boško za njima noseći stvari. Popeše se uz stepenice i dođoše pred vratanca srednje tamnice. Omer otvori vratanca, i reče onima što behu unutra da izlaze. Nekoliko zatočnika, bledi i ispijeni, iziđoše iz tamnice kao zverke iz jazbine. — Ulazite! — reče tamničar duhovniku. Đenadije, Stojan i Boško pognuše glave i uđoše. Omer povuče za sobom vratanca, zaključa ih i ode. Sutra dan, u isto doba, ponovi se isti prizor. — Starče!...E da li se reši? — Bog mi ne da, dobri čoveče. — Bome gledaj šta ćeš... Zatočnici iziđoše, a Omer ih odvede do gornje tamnice, i učini što i juče: njih uvede, a one iz tamnice izvede. Kad bi treće veče eto opet Omera. — Šta bi, starče? — upitaće on duhovnika. Otac Đenadije ćutaše kao stena. — Bome, starče, nemam vas više kud.Ostadoste još vi u tefteru.Sutra je na vas red.Gledajte šta ćete. Aga Toska stiže u Beograd sa Stanicom i Spasenijom i odsede u Rustemov han. Podne beše davno prevalilo.Valjalo je hitati u grad, jer beše poslednji dan roka. Aga Toska beše uznemiren.Mučaše se kako da saopšti materi pravu stvar.Nekoliko puta ulažaše u odaju, ali nikako da se reši.Osvrnuo bi se dva-tri puta i vraćao ne prozborivši ni reči.Mati i kći spaziše ovu zbunjenost aginu i obuze ih slutnja. Dođe i večernje.Aga ne imađaše kud, uđe u odaju, pristupi starici i blagim glasom reče: — Snaho!...Bogme te sreća nije izneverila!..Boško ti je živ. Materi i kćeri zaigra srce od radosti.One hitro pristupiše agi, s licem punim radosti. — Sin će ti biti spasen, ako ga sestra miluje — nastavi aga.. Po tom se okrete Spaseniji i upita je očinskim glasom: — Kćeri!...Miluješ li brata? — Više nego sebe, čestiti aga! — odgovori devojka dirljivim glasom. Ovaj odgovor razneži srce u matere.Ona zagrli kćer i poljubi je svim žarom materinske ljubavi. Lice Spasenijino obli rumen, a svaki joj mišić zaigra. — Kćeri! — reče aga. — Ti si jedina, koja bi ga mogla spasti. — I život ću svoj dati za njega, čestiti aga — odgovori Spasenija odlučno. Aga je nežno pogleda, po tom uzdahnu i obori glavu. — Ali... paša traži zamenu, kćeri! — promuca on posle duže počivke, trudeći se da prikrije uzbuđenost. Ove reči zgodiše staricu u srce.Ona se u času promeni i u pola je nestade. — Učiniću sve za spas brata svoga — reče Spasenija i širom otvori oči. Materi grunuše suze.Ona pritište kćer na prsa i poče je ljubiti. — Ne plaši se, snaho! — reče aga svetiteljskim glasom. — Kako majka da otrgne čedo svoje!...Kako da ispusti zlato svoje!..Kako da preboli rane svoje!... — zacvili starica, držeći na prsima glavu kćeri svoje. — Čuj, snaho! — poče aga.Priberi se i umudri se.Seti se Latifa.Nemoj izgubiti i kćer i sina.Boška valja spasavati.Lakše će Spaseniji biti u pašinu dvoru, nego Bošku na mukama.Znaš kako vele naši stari: Robom ikad grobom nikad?Uzdaj se, snaho, u Boga.On će ti oba deteta sačuvati. Starica jecaše i suze prolevaše. Spasenija podiže glavu sa prsuju njenih, i ljubeći joj ruke reče: — Oprosti mi, mila nano, oprosti!...Blagoslovi kćer svoju i moli se Bogu za nju..Blagoslov tvoj pratiće je i danju i njoću. Starica klonu.Spasenija je privede minderluku i lagano spusti. Aga Toska ražali se, priđe joj i reče: — Snaho!...Grdno ćeš se kajati, ako ne poslušaš savet moj...Izbavljaj decu svoju.Izbavljaj ih što pre. Stanica samo jecaše i suze brisaše. — Biraj, snaho, biraj što pre — nastavi aga. — Moramo hitati.Ne odemo li danas, ko zna da li ćemo sutra naći Boška među živima!...Ustani i blagosovi kćer svoju. Starica se lagano diže, uze glavu Spasenijinu, i roseći je suzama i poljupcima reče: — Da si blagoslovena, kćeri moja!..Bog neka te umudri i sačuva nesrećnoj materi!...Anđeo Božji neka te večito prati, a milost Božja nek se izliva nad tobom! Kad starica završi, aga priđe vratima, otvori ih i reče: — Pođimo!..Svaki je trenutak skup! Tri dobre duše ostaviše odaju i odoše u grad. Omer iziđe iz tamnice, a Đenadije se spusti na kamen prema žišku, zavali glavu u obe šake i osta nepomičan. Stojan i Boško, hladni kao guje, seđahu na postelji i mučahu.Na susret im iđaše kobno jutro.Još jedna noć, pa da ih pučina proždere i skloni nad njima ždrela svoja. Duša čovečja leluja se kao ono žito, kad ga povetarac poljem ponese; kad i kad uzruja se kao vali na burnome moru.Osećanja trajne radosti i žalosti teku tiho i gube se postupno kao ono koluti na površju mirne vode.Razna osećanja mute se i biju kao mrki oblaci, kad ih vetrovi s raznih strana spodbiju. Tuga i radost najjače se osećaju kad se nenadno sukobe.Stalna tuga i stalna radost parališu dušu.Ko dugo liže med, ne oseća slast njegovu, a gorčina slabi, što se duže pije. „Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju” — veli pesnik. Čaša Boškova i Stojanova beše bez meda.Oni nemađahu radosti.U njih beše samo tuga, i ova im ubi osećanje i paralisa dušu.Iza tuge dođe očajanje, iza očajanja obamrlost.I kad bi ova noć, i kad za njom dolažaše kobno jutro, oni behu gotovo bez duše.Ostade im samo telo, iznureno i salomljeno. Sedeći na postelji, osetiše umor, legoše i pospaše. Starac osta sam.U duši mu beše očajnička borba.On se podvoji i vide pred sobom dva sebe: duhovnika, koji četredeset godina služaše Bogu, i čoveka koji se spremaše da ga uništi. Da se poturčim! — poče duhovnik... Kakva sablazan od tebe, koji četrdeset godina služaše Bogu i beše kamen temeljac u hramu njegovu!...Šta će hram, kad ga izda temeljac njegov?!Na što ti je život starcu, jednom nogom već u grobu?Četrdeset godina sejaše reč Božju i utvrđivaše veru u stadu svojemu!Zar sad da napustiš oltar i presto njegov?!..Grešni starče!Ne propadaj u dubokom glibu, gde nema dna; ne toni vodi u dubine, i ne daj da te vali zatrpavauju. Starac se prenu, pogleda oko sebe, po tom kleče, sklopi ruke i poče se moliti. K tebi podižem dušu moju.U tebe se uzdam i tebe molim.Ne daj da mi se svete neprijatelji moji!Sačuvaj dušu moju, jer sam tvoj poklonik.Spasi slugu tvog, jer se u tebe uzda.Uputi me istini svojoj i nauči me, jer si Bog spasenja moga, tebi se nadam svaki dan.Izvadi me iz gliba da ne propadnem.Ne daj vodi da me uzme na maticu!Neka se postide i posrame oni koji traže dušu moju; neka se odbiju natrag i postide koji mi zlo hoće!Nemoj me odbaciti pod starost, kad me izdaje snaga moja!..Gospode bože!Smiluj se na me, jer se u tebe uzda duša moja, i pod sen krila tvojih sklanjam se dok ne prođu nevolje moje!.. Starac se diže, uze komd hleba, blagoslovi ga, poljubi i reče: — Ljubim te, Gospode Isuse, Spasitelju moj!Primam u sebe telo tvoje i mećem na se krst tvoj.Neka se lomi telo moje, a um moj neka se prosveti duhom tvojim. Pogureni starac poljubi hleb i ostavi ga Po tom stade hodati po tamnici, boreći se bez prestanka. Stojan i Boško spavahu.Starac im priđe i ču dah njihov.Sve drage uspomene minuše mu kroz dušu.On zadrkta i zaplaka se. I ponoć već prođe. Đenadije iznemože.On se udali od postelje, dođe do žižka, sede na kamen, obori glavu na zid i obavi je rukama.Žižak drhtaše nad glavom njegovom, i on kao da ču glas: Dobri starče!..Duša ti je među lavovima.Ležiš među onima koji dišu plamenom.Telo je tvoje hram Božiji, u njemu počiva vera tvoja.Što napuštaš hram svoj, kad nisi gospodar ni jedne dlake na glavi svojoj?Hoćeš da žrtvuješ nekoliko dana starosti svoje, da bi pokazao vernost Gospodu svome!Ne tako, dobro starče!Seti se dece svoje!Ne poklanja se Gospodu ono, što je vavek njegovo..Njemu se služi duhom, a ne telom.U njegovoj ruci život je tvoj....Dobri starče!Bog je Bog sviju.On vidi patnje i nevolje tvoje.Njega ne hvale mrtvi već živi.Ako ti je vera čvrsta, na što ti je strah od iskušenja, koje te čeka?Bog ne traži život tvoj već čistotu duše tvoje i čvrstinu njenu u danima iskušenja.Otmi se iz ruku neprijatelja svojih, jer su u Božijoj ruci dani tvoji!.. Starac se prenu i diže glavu.Izgledaše kao mumija.Oči mu behu upale, a lice ispijeno.Sav razbarušen ponovo kleče i sklopi ruke. Gospode Bože!Duša mi leži u prahu, oživi me!Pokaži mi puteve naredaba svojih, da ih se držim do kraja.Mile su mi zapovesti tvoje i čuvaću zakon tvoj svagda, do veka i bez prestanka.Tešiću se zapovestima tvojim koje ljubim.Oholi će mi se rugati veoma, ali ja ne odstupam od zakona tvoga.Dobro mi je što ću stradati, da se naučim naredbama tvojim.Ni ja ni deca moja nećemo te ni časa zaboraviti..Izbavi nas, Gospode!Ne daj jami da nad nama sklopi ždrela svoja. Starac svrši molitvu, priđe prozoru, i kad spazi svetlost, zadrhta. Beše svanulo. Duhovnik priđe postelji, probudi Boška i Stojana, probudi ih kao što dobra majka budi decu svoju. — Na kolena, deco! — reče im on svetiteljskim glasom. Mladići se unezveriše. — Na kolena, deco moja! — ponovi starac. Boško i Stojan poslušaše starca.Učini im se kao da čuše zapovest anđela Božjeg. — Verujete li u jednoga gospoda Boga Oca? — upitaće ih starac. — Verujemo, dobri oče! — Verujete li u Sina njegova i Svetoga duha. — Verujemo! — U dobrotu i milost njegovu? — Verujemo! — Verujete li rečima anđela, koga nam Gospod posla? — Verujemo! — Deco!Neka vas vera spase!...Molite se Gospodu i tvorite volju njegovu!Telo je vaše hram njegov, i neka se ne ruši bez volje njegove.On je učinio da od jedne krvi živi sav rod čovečji na zemlji.On je u napred odredio vremena i međe njihovog življenja.Zapovest je njegova da u danima iskušenja utvrdimo veru svoju, služeći mu duhom i istinom.Naš je život delo i milost njegova, jer ni jedne dlake ne dadosmo sebi.Kušanje vere naše gradi trpljenje.Blago čoveku koji pretrpi napast!Ko bude kušan, primiće venac života, darovan od Boga onima, koji ga ljube.... Starac ne dovrši.Alka zakuca i vrata se otvoriše. Starac se osvrte i spazi Omera.Sav se ohladi i jedva se održa na nogama.Mladići se podigoše. — Boško Đukić! — reče Omer i mahnu rukom. Otac i sin zgledaše se preneraženo. — Za mnom! — reče tamničar i oškrinu jače vrata. Boško, posrćući i gotovo ne dišući, pređe tamnicu i dođe do vrata. — Ne plaši se — reče Omer i propusti ga.Po tom se osvrte starcu: — Šta bi starče? Đenadije zagrli Stojana, poljubi ga i potresenim glasom reče: — Dobri čoveče!..Ne otrži mi decu iz naručja, tako ti imena Božjeg! — Bome, starče na vas je red! — odgovori Omer i pođe. U taj mah ču se s polja neki glas. Stojan ga poznade i sav zadrhta. To beše glas Spasenijin. — Greh na moju dušu, sine! — reče Đenadije i orosi suzama čelo Stojanovo.Po tom se okrete Omeru i reče: — Spasi nas, dobri čoveče! Omer izvede Boška iz tamnice i predade ga materi.On steče krila. Sloboda Boškova bi otkupljena slobodom Spasenijinom To je divna zamena, koja u osnovi ima najuzvišeniju vrlinu — ljubav. Mati primi sina, a predade kćer.Jedna ruka osta joj i dalje otrgnuta.Ona i dalje nošaše ranu na srcu, i sva je razlika što je sad blažaše većom nadom. Stanica, Boško i Toska ostaviše Spaseniju i iziđoše iz grada.Kad behu blizu Rustemovog hana, Aga spazi jednog mladića, zastade i reče: — Eto Žarka!...Neka mu je srećan put! Mladić iđaše od Stambol-Kapije, u pravcu grada. Boško pogleda, i kad spazi mladog kmeta, namršti se i gnevno zapita: — Šta li će taj izrod ovde? — Šta reče, sine? — upita ga Aga? Boško ponovi — On ti je spasao mater i sestru — reče Aga. — Zar on?! — On. Boško se jetko nasmeši.Po tom će reći: — Neka je tebi hvala? — Ne greši duše, sine! — primeti Aga. — Žarko je prvi dobrotvor tvoje kuće. — Prvi dušmanin — prihvati Boško živo. — Ne tako, sine! — utače se mati — Žarko se brinuo o nama očinski. Boško čudno posmatraše mater i Agu.Ova lep reč o Žarku ne iđaše mu nikako u glavu.Zar sin Pavlov da bude kome dobrotvor?!Zar onaj razuzdani Žarko da se smiluje na dom, koji otac njegov razoravaše do temelja?!Ta pre bi se nebo prevrnulo nego što bi to čudo bilo, mišljaše Boško. U tom Žarko stiže.Beše tužan i setan.Glava mu beše oborena, i u malo što ne prođe mimo njih. — Žarko! — viknu aga. Mladić podiže glavu, i kad spazi Boška i mater mu, sav se promeni. — Ovamo! — reče aga i mahnu rukom. Mladić lagano priđe, skide kapu i pozdravi agu i staricu.Po tom pojmi da pristupi Bošku, ali ga nešto uzdrže. Boško oseti kako mu se u duši nešto gomila kao klupče.On se ponova namršti i okrenu glavu na stranu. — Sine, evo Žarka — reći će mati. Boško ni da čuje. — Jesi li tamo pošao? — upitaće aga mladoga kmeta. — Tamo — odgovori Žarko tiho. — Učini sve kako ti rekoh. — Učiniću. Aga se osvrte Bošku: — - Eto, taj će spasti one nevoljnike. Boško ne okrete glave. Mladi kmet sav porumeni i zadrhta. — Hoćeš li srce iz nedara?! — reče on, pa obema rukama razgrnu haljinu na prsima. Boško pogleda kmeta ispod oka. Žarku jurnu krv u lice, i dok Boško, držeći malo pognutu glavu, premišljaše, on odmahnu dva i tri put glavom i jetkim glasom reče: — Uverićeš se!.. Mladi kmet ode. Boško podiže glavu, nabra povije, podavi usnice i otprati kmeta oštrim pogledom. Toska, Boško i mati mu odoše u han. Odmoriše se i večeraše. Kad bi po večeri, jedan čovek izazva agu na samo, i reče mu šapatom: — Gotovo je! — Je li sigurno? upitaće ga aga. — Ne brini! — Koliko vas je? — Trojica. — Gde je čamac? — Prema adi. — Dobro! — reče, aga, i vrati se u odaju. Na jedan čas docnije, aga Toska, Boško i Stanica behu na savskoj obali. — Vi ćete u Kupinovo, a ja ću ostati ovde da spasavam ostale — reče Toska Bošku i materi mu. — Sutra odoh u grad, da ako izbavim one iz tamnice....Ukrcavajte se. Mati i sin uđoše u čamac. — Pravo u Kupinovo! — reče aga veslarima. Vesla zahvatiše vodu i otisnuše čamac od obale. — Zbogom! — ču se glas iz čamca. — Srećan vam put! — odgovori aga sa obale. Čamac odmače i izgubi se u tamnoj noći. Omer izvede Boška iz tamnice, a Đenadije i Stojan ostadoše pogruženi, očekujući poslednji čas. Ne prođe mnogo, a tamničar se vrati. — Boško je slobodan! — reče on. Otac i sin ne digoše glave. — Boško je slobodan! — ponovi Omer i priđe zatočnicima. Đenadije i sin mu trgoše se i strahovito pogledaše u tamničara. — Sestra ga je zamenila...Sad je pašina robinja. Ove reči zgromiše Stojana.On stište glavu obema rukama, posrnu i bono jeknu. Otac ga prihvati i zagrli. — Sine,.... dobri i poslušni sine! — poče starac potresenim glasom. — Bog je naš štit!...On zna nevolje naše.Nebo je njegovo, a zemlju je dao nama, deci svojoj!...Mrtvi ne hvale Gospoda, niti oni, koji siđu onde gde se muči....Sine, dobro čedo moje!Živimo imenom Božjim i veličajmo slavu njegovu! U tom trenutku začu se kucanj na vratima.Omer se osvrte i izađe. Đenadije kleče sa sinom prema žišku i obrati se Bogu: — Bože milostivi!...Čuj i pomozi onima, koji te mole..Oprosti nam grehove, jer ih činimo po velikoj nevolji svojoj.Ostaćemo verni zakonima tvojim i hvalićemo ime tvoje!... U tom se Omer vrati u tamnicu, ali ovog puta neobično raspoložen. Otac i sin ustadoše, pogledaše tamničara i spaziše na njemu nešto neobično. — Starče! — reče Omer veselo. — Ne berite brige.Toska se za vas pobrinuo.Naredba je, da vas izvedem iz ove tamnice i sprovedem na bedem, prema Savi. Đenadije, sav blažen, uze sina za ruku, priđe Omeru, i tresući se na nogama, reče: — Neka ti Gospod plati, dobri čoveče!... Žarko spavaše.. Ponoć davno prevalila.U selu mrtva tišina.Nebo jako natušteno.Na njemu nigde ni jedne zvezde.Studen vetar fijukaše kroz gusto granje. Žarko i dalje spavaše. Na dva časa pred zoru neka lupa trže ga iza sna.On skoči i oslušnu.Lupa se ponovi. Žarko zgrabi pušku, iziđe iz odaje, priđe lagano vratima i zape oroz. — Žarko! — ču se glas s polja. — Ko je? — Ja... Mladi kmet poznade glas Obrada Momirovića, spusti oroz, izvadi šip i otvori vrata. — Spremaj se! — reče Obrad ulazeći. — Kuda? — upita ga Žarko bunovno. — U Rudovce. Žarko zatvori vrata, razgrnu žar na ognjištu, prekrsti dva-tri ugarka i džarnu nekoliko puta. Plamen buknu i obasja zidove. — Šta ćemo u Rudovcima? — upitaće Žarko protrljav oči. — Na zbor. — Kakav zbor? — Poziva Lomo...Sinoć mi, stiže aber. — A ču li ti šta bi noćas? — upitaće ga Žarko. — Gde? — Ovde... u selu. — Šta je bilo? Žarko ispriča. — Neka je srećno! — reče Obrad živo i pljesnu kmeta po ramenu...Daj amo ruku! Žarko pruži desnu. — Od sad smo pobratimi! — reče Obrad veselo i poljubi se s kmetom.Po tom će ga upitati: — Šta sad misliš? — Šta Bog da...Kud svi, tu i ja. — Sa mnom ti! — reče Obrad i potapša ga po ramenu. — Kuda? — U Rudovce... poručio Loma da povedem još koga. — Kad je zbor? — Na Sretenje...Valja nam pohitati — reče Obrad pritežući kajiše od opanaka. — Nemam nikoga kod kuće. — Gde ti je mati? — U Samailu. — A momci? — Otpratiše Tosku. — Poruči Milici što imaš — reče Obrad i diže se. — Zar odmah? — Odmah.... — U ime Božje! — reče Žarko, pa se diže, ode u odaju, opremi se, uze oružje, zapreta oganj, iziđe s Obradom i zatvori vrata. Noću putovahu, danju se odmarahu. Treće noći stigoše na granicu kragujevačke i beogradske nahije.Do Rudovaca trebaše im još dva časa. Oko ponoći spustiše se u jedan ponor i tu zastadoše.Učini im se kao da čuju jednovremeno klepetanje.Pođu dalje, i kad siđoše u ponor, spaziše rečicu. — Ovamo! — reče Obrad i pođe uz rečicu. Žarko se uputi za njim. — Eno vodenice! — primeti Obrad i pokaza rukom.Žarko spazi svetlost. Malo za tim, Obrad stade, osvrte se i reče: — Čuj! — Gusle! — reče Žarko. — Tu su! — Ko? — Naši. Pođoše napred. Kad stigoše vodenici, Obrad priđe vratima i nazviri.Oko ognja seđahu do deset oružanih ljudi.Jedan među njima skrstio noge, drži gusle, gudi i peva.Ostali se u uho pretvorili. Obrad mahnu rukom i Žarko priđe. — Eno Loma i Vučića! reče Obrad šapatom. — I Mutapa! — primeti Žarko. — I Drinčića!... — I Kapetan - Boža!.... — Pa, gle!...Tu je i onaj! — reče Obrad začuđeno. — Ko? — Brkić..Vala kad je on tu, biće nas hiljadama. — Što? — upita Žarko. — Ta taj nikad ni mrava ne zgazi, a gle ga sad! — To reče Obrad, pa zakuca na vrata. Gusle i pesma umukoše. — Dobro vam jutro! — reče Obrad otvorivši vrata. — Bog vam pomogao! odgovoriše oni oko vatre. Obrad i Žarko priđoše i redom se pozdraviše. — Ded, načinimo im mesta! — reći će Lomo i maknu se u desno. Junaci se primakoše jedan drugome.. — Stigoste li zdravi i čitavi? — upitaće Lomo. — Hvala Bogu — odgovoriše Obrad i Žarko, pa ostaviše puške i posedaše oko ognja. — Dobro je! — reče Vučić nameštajući se. — Neka nas je do zore još toliko. — Ded, Mirko!.. zapevaj koju.... ali znaš... onako! — reče Drinčić i potapša guslara po ramenu. Mirko — tako se zvaše guslar — namesti se, nakašlja, prevuče gudalom nekoliko puta, zaigra prstima po strunama, po tom digne glavu i glasovito zapeva onu o četiri uskoka. Mirko se vinu i ode pod oblake.Prsti mu hitro udarahu po strunama, a duša mu zatrepta na licu, kao ono zvezda na čistome nebu.Jeka od gusala i tanani glas u guslara osvojiše srce u junaka. Lomo se naleže na Vučića, a Vučić obgrli Loma.Drinčić se nalakti na Mutapa, a Mutap prebaci ruku preko ramena Božova.Ostali se nalaktiše jedan na drugoga i okom ne trenuše. Junaci se u uho pretvoriše.Pesma guslareva diže ih i sobom ponese.Duša im zatreperi kao ono strune na guslama. — To behu trenuci, u kojima se duša prosvećava, a telo snaži. Gusle su moć.One su oltar sa koga se Glas Naroda diže Bogu.One su budilnik svesti i istočnik života narodna.U njima su smeštene sve patnje i nevolje i sve drage uspomene iz prošlosti.Iz njih ističe ulje, koje blaži i krepi dušu, pripremajući je za nove podvige.One su melem nevoljama i uteha u danima iskušenja.Strune njihove, strune su srca, i kad jedne ječe — druge odjekuju.Gusle su stožer ognjišta i vaspitačica omladine.One su propovednik i neimar slobode čitavih pokoljenja. Iz usta guslarevih izlazi nauk, divan nauk.Staro i mlado prikuplja se oko guslara, a ovaj im glasom u pesmi veli: Čuj, narode moj, nauk moj!Prigni uho svoje k rečima usta mojih.Otvaram za priču usta svoja, i kazaću stare pripovetke.Što slušasmo i doznasmo, i što nam kazivaše oci naši, nećemo zatajiti od dece njihove.Naraštaju poznom kazivaćemo nevolju i slavu njegovu, da bi znao potonji naraštaj, deca, koja će se roditi, te da bi i oni kazivali deci svojoj... Mirko udaraše u strune i pevaše, a junaci slušahu i duhom se napajahu. Kad dovrši pesmu i presta udarati po strunama, Žarko uze gusle iz ruku njegovih i stade ih preturati i razgledati sa svakoje strane.Kao da tražaše u njima ono što malo čas ču sa struna njihovih i iz usta guslarevih. Junaci ostaše i dalje nepomični.Pesma guslareva i jeka od gusala beše ih zanela. Ima buna što stvaraju buntovnike, ima buntovnika što stvaraju bune. Buntovnici, koje buna stvara, izraz su vremena i prilika.Oni su stožer oko kojih buna obleće.Njih buna uzdiže, oni bunom upravljaju.To su vođi, koji ne izumiru.Na mesto jednih, niču drugi.Oni proviru iz bune, a buna iz zemlje. U vremenu o kome pričamo, Srbija beše zemlja, iz koje buna proviraše.Otuda jedni vođi tako brzo i zamenjivahu druge. Vreme od 1804. do 1815. beše vreme preziranja krvi narodne.Ovo previranje, čas jače čas slabije, izbijaše stalno iz zemlje.Novi buntovnici zamenjivahu stare i dok jedni izdisahu na kolju, drugi se javljahu iz gudura i planina.Oni imađahu svoje rojeve.Roj od 1814. zameni onaj od 1804.Roj od 1815. zameni onaj od 1814. Buntovnici, koje rađa snaga narodna, ne nište se.Ova je snaga kao roj, koji, kad se rastera, ponovo se skupi. Skopljak tražaše jezgro bune, željan da u nj zabode kolac.I dok on jedne osvajaše i na bedemu kocem mrcvaraše, drugi se u narodu razvijahu i bujahu.I kad držaše da je sve uništeno, oluja se diže i pokosi ga. Sretenje Gospodnje 1815. pribiraše snagu narodnu i izdizaše buntovnike. Junaci iz vodenice, razdragani jekom od gusala, digoše se i u Rudovce dođoše.Tu obrazovaše novo jezgro, kome Lomo beše stožer.Ovaj buntovnik, ovaploćeni duh svoga naroda i vremena, beše u ključu uzvrele krvi, i ne mirovaše kao ono zrno graška u ključaloj vodi.Struja ga zgrabi i podiže kao slamku.On beše zadovoljan. Šest odabranih junaka prikupiše se oko njega, posvetovaše se i rešiše da se bune. — Braćo!...Je li vera? — upitaće Lomo sakupljene. — Tvrđa od kamena! — beše odgovor. — Hoćemo li u krv zaplivati? — U ime Božje! — povikaše prisutni u glas. — Oče Radovane! — osvrte se Loma svešteniku rudovačkom...Prizovi ime Božje! Pop Radovan iznese krst i evanđelje, položi ih na stolac i prizva ime Božje. Junaci se prikupiše i zakletvu položiše.Po tom pristupiše i celivaše krst i evanđelje. — Kuda ćemo? — upitaće Žarko Obrada pošto celiva krst i evanđelje. — U hajduke! — odgovori Obrad. — Zajedno ćemo. U tom se začu glas Lomin. — Braćo!...Čim gora olista, evo me!Ja ću prvi, a vi za mnom.Prva puška odjeknuće sa Rudnika.To neka vam bude poziv.Dotle, braćo, na posao i čete spremajte! — Spremaćemo! — odgovoriše junaci u glas. Boško ostavi mater u Kupinovu i vrati se u Srbiju. Kad bi blizu Kosmaja, opazi na jednoj nizbrdici čoveka, koji mu se učini poznat.Na glavi mu beše veliki crven fes s dugom kićankom, na leđima kožuh, a o ramenu duga puška. Čovek obazrivo siđe niz kosu, skrenu levo, dođe u jedan šumarak i izgubi se. Boško pođe lagano napred, dođe do jednog grma i tu zastade. U tom nepoznati probi kroz lug i ispade na drum. Boško ga umotri i poznade. — Obrade! — viknu on. Čovek se obazre i stade. To beše Obrad Momirović. Boško mu polete na susret. Obrad pozna sina Đukićeva, stade kao stena i prekrsti se. — Zar živ s koca, tako ti imena Božjega?! — Kao što vidiš...Božja volja!.. Junaci raširiše ruke, zagrliše se i ižljubiše.Po tom skrenuše s druma, uđoše u šumu i posedaše. — Mi te već upokojismo — reče Obrad i potapša Boška po ramenu...Kako umače s koca, tako ti Boga? Boško mu ispriča ceo događaj. — Pa kud sad misliš? — upitaće ga Obrad. — U hajduke — odgovori Boško. — S kime? — S kim bude..Mogu i s tobom. — Vrlo dobro — prihvati Obrad. — U Milićevom Brdu čeka nas družina...Tamo će doći i Žarko. Boško se zgranu kad ču ovo ime. — Koji Žarko? — upitaće on potmulo. — Pavlov sin. — Zar sin onoga izroda?! — Ne rezili ga!...Nije ti taj ni nalik na oca.Čestito momče, da mu para treba tražiti.Mrzi Turke, zubima bi ih klao. To reče Obrad, pa ispriča događaj u Rudovcima. — Valja ga se pričuvati! — reče Boško mašući glavom. — Pavlov je sin to!.,. — Ne poznaješ ga, sokole.Nema ti taj ni ovoliko očevog! — reče Obrad i pokaza crno ispod nokta. — Bome se varaš...Guja je to, Obrade! — Ne greši duše!...Taj ti je, bolan, spasao mater i sestru. — Zar on? To beše pitanje, puno prezrenja i podsmeha. — On — odgovori Obrad odsečno. — A Toska?... — I Toska, ali Žarko još više...On ih je primio u selo, pazio kao svoje i priticao im u pomoć. — Ne mogu... ne mogu da mu verujem — reče Boško gnevno i odmahnu rukom. — Veruj mi, no!..Zar ja da branim ulju?! Boško obori glavu i nabra čelo. — Bio je sa mnom u Radovcima...Zakleo se na krstu i evanđelju... — Da će vas prokazati — završi Boško i jetko se nasmeši. Obradu se navuče preko čela mutan oblak.On oštro pogleda u Boška. — Gde ti je sad taj junak, što ti tako za srce priraste? — upitaće ga Boško — Eno ga u Samailu kod matere.Za dan-dva biće u Milićevom Brdu. — Da si živ i zdrav!...Žarko ti je u gradu kod paše — reče Boško. Obrad se zgranu i čisto podiže s mesta. — Jest...Eno ga u gradu — potvrdi Boško. Obrad skoči kao oparen. — To ne može biti!... — Ja ti rekoh...Moje su ga oči videle — odgovori Boško i usta. — Prevario si se, sokole! — Eno ti Toske. Obradu se zažariše obrazi.On stajaše kao stena i blenjaše u rešeno lice Boškovo. — Veruješ li? — upitaće ga Boško nakon kratke počivke. — Baš u grad otišao? — Baš u grad — potvrdi Boško. — Baš paši? — Paši ili kom drugom.. sve jedno..On je uvoda. — Ovo će mu suditi! — reče Obrad ljutito, pa natuče fes na glavu i udari rukom po sred puške. — Biće dockan — primeti Boško. — Ma kad — odgovori Obrad, pa obesi pušku o rame.Po tom pruži ruku i reče: Zbogom! — Kuda? — upitaće ga Boško. — U goru...Čeka me družina. — Eto i mene kroz koji dan. Treće noći Boško stiže u Goračiće. Trebaše mu još da se uspne na jedan brežuljak, pa da vidi dom svoga ujaka. Beše veseo i da mogaše čisto bi uzleteo na vis. Kad stiže na brežuljak, stade i radosno baci pogled prema sebi. Dom, koji tražaše očima, ne beše na mestu. — Odavde ću bolje videti — reče on u sebi i pope se na višu tačku. Kakva obmana!..Doma nigde, kao da beše u zemlju propao. Boško se sledi.Noge mu zaklecaše i jedva siđe niz brežuljak. Kad prođe mimo kuću Gligorijevića i dođe do ograde doma ujakova, sav zadrhta. Šta beše ugledao? Dom ujaka mu beše sravnjen sa zemljom.Ograda rasturena, staje porušene, voćnjak u koren satrven — svuda pustoš i ruševine. Boško, tresući se celom snagom, dođe do ruševina, i kad ugleda prag razorena doma, pade na studen kamen, obgrli ga i suzama orosi. Osta tako neko vreme, tresući se i suze prolivajući. Po tom se diže i sa dušom punom bola i tuge zađe po ruševinama. Spotičući se preko nagorelih greda i baskija, obiđe sva zgarišta i ruševine, i savladan umorom sede na jedan kamen.Tu drhtaše i uzdisaše za lepim domom svoga ujaka. U neko doba diže se, uđe u ruševine doma, dođe do ognjišta, odbaci nekoliko greda i baskija, razgrnu pepeo, kleče, izvadi nož i poče kopati. Kad iskopa rupu, duboku jednu stopu, zatrpa je i poče kopati drugu. Tako iskopa tri rupe, i svaku zatrpa. Poče kopati i četvrtu. Ne beše iskopao ni za jednu šaku, a nož zaškripa. Beše naišao na kamen. — Tu je! — reče on u sebi, pa okopa kamen sa svih strana i izvadi ga. Pod kamenom beše parče sukna.Boško diže sukno i spazi ibrik s novcima. To beše ostava njegova ujaka. One noći, kada Goračićani potukoše momke Latifove, Manojlo, videći šta se sprema, uze svu svoju gotovinu i zakopa pod ognjište.Kad behu u Neboš-Planini i kad dođe čas da se rastaju, on poveri ovu ostavu svome nećaku. Nećak se seti ostave i pohita da je digne. Našavši blago, Boško izvadi ibrik, otvori torbu, sruči novce, diže se i ode. Za sobom ostavi potpunu pustoš. Latif razori dom, a Boško ognjište. Beše prve nedelje časnoga posta. Ćaja paša obilažaše gradske bedeme.Sa njim iđahu dva bega: Fejzul-beg i Jusuf-beg, i još nekoliko pratilaca. Ćaja obiđe gornji grad i siđe u donji.Svita iđaše za njim uzastopce.Obiđoše svaki kutić i dođoše do Sava-Kapije.Odatle skrenuše desno, popeše se na bedem i udariše u pravcu Nebojše. Dan beše vedar, nebo čisto kao ogledalo, a sunce blago i puno ljupkosti. Ćaja zastade i baci pogled po okolini. Pred njim behu Sava i Dunavo, čije vode razlučavaše duga, kosa pruga, od bezbrojnih srebrnastih talasića.Na dalekom zapadu plavljahu se visoke planine, snegom prošarane, a na istoku pukla nepregledna ravnica, na čijim krajnjim tačkama uzdizahu se dve visoke gore, kao dva ispolina.Tamo-amo, po prostranoj ravnici, beljahu se banatska sela, kao lađe na tihoj morskoj pučini. Ćaja pođe dalje bedemom i dođe do jedne kuće. Pred kućom seđahu četiri čoveka. Kad se Ćaja sa svitom pojavi, ljudi ustadoše i, držeći ruke na prsima, smerno ga pozdraviše. — Ko su ovo? — upitaće Ćaja Fejzul-bega. — Ovo je Đenadije — odgovori beg i pokaza jednog. — A ovo? — To je Stojan, sin starčev. Ćaja odmeri starca i sina mu, pa priđe ostaloj dvojici. — To su dva brata Jakovljevića — reče Fejzul-beg. Ćaja se vrati Đenadiju. — Odakle si, starče? — Iz Dragačeva, čestiti pašo — odgovori pogureni starac i pokloni se. — Da nije to onaj kaluđer iz Blagoveštenja? — upitaće Ćaja Fejzul-bega. — Jest...To je duhovnik Đenadije — odgovori beg. Starcu se prevukoše kapci niz oči, brada mu zadrhta i potajni uzdah ote mu se iz grudi. — Ovo je Stojan, njegov sin...Ovo su dva brata Jakovljevića iz Levča — nastavi beg. — Aha!...To li su oni što zametoše kavgu? — reče Ćaja, mereći ih od glave do peta. — Sad su mirni i poslušni — primeti beg, a usne mu se razvedoše. — Dobro, bome, prođoste!...Da ne beše Toske, davno bi bili tamo — reče Ćaja i pruži ruku u pravcu Stambol-Kanije. Sva četvorica stresoše se. — Kako vam je sad, starče?...Jeste li zadovoljni? — Hvala ti, čestiti pašo...Dobro nam je — odgovori starac držeći ruke na prsima. — Biće vam i bolje, ako se poturčite.Inače odoste za Pajsijem.Budite samo poslušni — reče Ćaja i pođe. Svita se krete za njim. Kad Ćaja izmače, jedan iz svite izdvoji se i priđe Đenadiju. To beše Jusuf-beg, povisok i lep mladić, crnih očiju malih brčića, golobrad, u lepom turskom odelu, s visokim fesom na glavi: — Poznaješ li me, oče? — upitaće on starca. Starac ga pogleda, pa sleže ramenima. — A ti? — upita beg Stojana, sina starčeva. Stojan poznade čoveka i u mahu se promeni. — Ja sam Žarko — reče beg.Po tom se naže i šapatom reče: Ne osuđujte me.Zbog vas ovo učinih.Budite spokojni.Iz kule vas izvedosmo, a skoro ćemo, ako Bog da, i iz grada. To reče beg, pa se osvrte i živo ode za svitom. Stojanu iskrsnu pred oči sva prošlost.On zadrhta i prateći očima bega, gnevno mahaše glavom. Uđoše svi u kuću. — Ko beše taj mladić, sine? — upitaće Đenadije Stojana. — Iz Goračića — odgovori Stojan hladno i usiljeno. — Je li to sin kmeta Pavla, o kome nam pričaše? Stojan klimnu glavom. — Pa se poturči?! — Poturči se izrod — odgovori Stojan jetkim glasom. U gornjem gradu, nedaleko od kapije kroz koju se niz strmne i vijugave stepenice silazi u donji grad, beše u ovo doba povelika kuća, ograđena visokim zidovima. Kuća ličaše na usamljeni manastir.Goli zidovi, podignuti od kamena i cigalja, pokriveni ćeramidom, dopirahu visinom po više streje, tako da trebaše prilično odmaći se od zida, da bi se mogao preko njega, a kroz gusto granje raznolikog drveća, videti gornji deo krova. Do ove kuće beše druga, manja, takođe ograđena visokim zidom. Zidovi obe ove kuće opisivahu pravougaonik, kome na jugoistočnoj strani nedostajaše jedan kvadrat, što celom ovom prostoru, zidom ograđenom, davaše izgled G. Oba ova dvorišta imađahu dva ulaza: glavni, na severozapadnoj, i sporedni, na severoistočnoj strani.Na glavnom ulazu beše velika dvokrilna kapija, a na sporednom kapidžik, nešto malo niži od uzrasta čovečjeg.Ovakav isti kapidžik beše i u zidu, koji predvajaše veće dvorište od manjeg. I glavni i sporedni ulaz behu gotovo po vazdan zatvoreni.Bivalo je često da po nekoliko dana proteče, a u ove skrivene domove niti ko uđe niti iziđe. Na glavnom i sporednom ulazu stajaše preko dana po jedan stražar, a obnoć ih beše stalno četiri, od kojih dvojica behu na jugoistočnom i dvojica na jugozapadnom uglu. Ove dve kuće behu harem Sulejman-Skopljak paše. Druge nedelje časnog posta, jedna žena uđe u goriš grad i zapita za Jusuf-bega.Pokazaše joj jednu kućicu, desno od sat-kule. Pred kućom seđaše Jusuf-beg.Beše se nalaktio na kolena, snagu pognuo, a desnom nogom potapkavaše prašinu na zemlji Kad ugleda ženu, ustade i živo joj pođe na susret. To beše Milica, koju Boško beše nekada na drumu spasao. — Stiže li, snaho? upitaće je beg radosno i pruži joj RUKU- — Jedva me pustiše.Da ne beše Toske, morala bih se vratiti. Beg uvede ženu u odaju. — Očekujem te kao ozebao sunce.Po tom će je upitati: — Gde su ti deca? — U Trnavi, kod rođake — odgovori Milica. — Imaju li sve što im treba. — Imaju, hvala Bogu! — Jesi li primila novac? — Poslao mi je Toska. — E, lepo — reče beg, pa se diže i dođe do prozora. Žena pođe za njim. — Vidiš li one dve kuće, ograđene zidom? — reče beg i pokaza rukom. — Vidim — odgovori Milica, gledajući u pravcu njegove ruke. — Ono je harem Skopljak paše...U onoj većoj kući boravi Spasenija s Anom. Ženu obuze radost i lice joj čisto zaigra. — U onoj manjoj živi Petrija s decom — nastavi beg. — A Đenadije? — upitaće žena živo, ne odvajajući oka sa prozora. — U donjem gradu, zajedno sa sinom. Žena se podiže na prste, tražeći okom obitalište duhovnikovo. — No vidi se — primeti beg i udali se od prozora.Posedaše ponovo. — Ti znaš zašto si amo došla? — reći će beg. — Znam. — One sirotice treba spasavati.Ti ćeš mi biti.. — A oca Đenadija? prekide ga žena. — Sa njima mi je lako...Ovamo mi je teško. Žepa ga posmatraše pažljivo. — Ali se uzdam u Boga i u tebe — nastavi beg. — Ti ćeš mi biti ključ od harema. — Za Spaseniju biću sve što hoćeš..I Bogu nije pravo da kći srpskog vojvode bude turska robinja. — Tako je, snaho.Samo moramo pohitati. — Reci samo..Ja sam na sve gotova. — Lepo — reče beg. — Pristaješ li da služiš u haremu? — Samo ako me prime. — Primiće te. — Zar ++paša? — Ne brini...O tome on i ne vodi brigu, a i da vodi nije mu sad do harema. — Što? — upita žena radoznalo. — Bolestan je. — Od kad? — Već nekoliko nedelja. — A ko prima poslugu u haremu? — Domaćica Fejzul-begova.Ona je nadzornica. — Da li će me primiti? — Sigurno..Obećao mi je beg. — Zar prima i đaurke? — Prima — odgovori beg, pa se diže i poče hodati po sobi. Žena ga nemo praćaše očima. Jusuf pređe nekoliko puta sobu, pa stade, osvrnu se ženi reče: — Gde su ti stvari? — Kod Toske, odgovori žena. — Narediću da se donesu...A sad da ti pokažem kuću begovu. Žena se diže i pođe za njim. Jusuf joj pokaza kuću i pri rastanku reče: — Prijavićeš se begovici.Pristaćeš na sve što bude zahtevala.Reci joj da nemaš nigde nikoga od svoga.O Spaseniji i ostalima ni reči.Čini se kao da ih i ne poznaješ...Jesi li razumela? — Jesam — odgovori Milica i ode pravo u kuću begovu. U prostranoj sobi haremskoj, zastrvenoj bogatim persiskim ćilimom, na svilenom minderluku seđaše Ajša i plakaše. Glavu beše naslonila na jastuk, i dok jednu ruku držaše pod glavom, drugom grčevito dohvataše maramu sa krila i suze brisaše.Duge, crne kose, posuvraćene s leđa, pale joj na prsa, te ih ona kad i kad rukom nemarno otiskivaše. Nesrećna sudbo moja! — tugovaše Ajša, jecajući i i suze brišući...U hladnoj kamenoj pećini, u onoj mračnoj steni, bejah spokojnija i srećnija.Tamo me majka miljem zagrevaše; i svaka reč njena beše melem srcu mome.Evo me sada u svili i zlatu; u svakom bogatstvu i izobilju!Svi mi se klanjaju, svi mi služe, pa opet nesrećna, nikad nesrećnija!..Na što mi je ovo svileno ruho, na što sve ovo bogatstvo, kad ja čeznem u samoći, lišena materinskog zagrljaja i umiljatog pogleda njenog?!.. Tako Ajša pa se diže i pođe po ćilimu. Ne beše to ljudska prilika, već vila, koja beše prisvojila sve lepote ovog sveta.Lice, belo kao sneg, obrve tanke guste i crne, oči krupne i pune čara.Nos tanak, nežan grebenom povijen, a usta malena, i rumenom obasuta.Duge, crne kose, pale joj na pleća pa se lepršaju po svilenom jelečetu, zlatom izvezenom. Lako kao srna koračaše ona u zlaćenim papučama i belim čarapama do kolena, po više kojih svilene šalvare šuštahu kao lišće, kad ga laki povetarac krene. Pređe nekoliko puta preko sobe, pa se ponovo spusti na minderluk i zavali glavu među jastuke. Tužim se na sudbu svoju, a možda Boga vređam! — nastavi Ajša. Zar ne rekoh sama: Idem da spasem brata svoga?...Pa što tužim sada?Lišena sam materinog zagrljaja za dobro brata svoga.Šta bi mati bez sina svoga, bez zaštite i odbrane svoje?.. U tom kao da se priseti nečem, i trže se.Kosa joj beše pala na čelo, i ona je podiže.Za tim se nalakti na jastuk, pa gledajući u pod i tužno mašući glavom, nastavi: More je među nama, dragi Stojane!...Zaverismo se jedan drugom, ali gle, kako je ništavna reč čoveka u zverskim čeljustima!..,.Dušmanska ruka otrže nas jedno drugom iz naručja, otrže nas na svagda! Ti tužiš i truneš u memljivoj tamnici, a ja čamim i kopnim u svakom izobilju!..Ovo svileno i zlatom vezeno ruho, ovi bogati persijski ćilimi i jastuci, — sve su to okovi, što mi stežu i srce i dušu!.... O dragi Stojane!...Ako kad god stečeš krila i prneš u slobodu, seti se svoje Spasenije!Ti još i neznaš kakva je crna sudba beše poterala.Zlotvori sa svih strana, pa nigde mira ni pokoja.Potucasmo se od nemila do ne draga.Boška čekaše kolac, a mene gadne čeljusti Latifove.I šta mi beše preče u ovoj nevolji, do da sačuvam sebi brata, a materi sina, branitelja i hranitelja?.... Ajša bi i dalje, da se vrata ne otvoriše. Mlada i lepa ženska, u bogatu ruhu, uđe u sobu i hitro pristupi Ajši. To beše Ana, snaha Mihaila Gligorijevića. — Što si mi tako tužna, mila moja Spasenija? — reče Ana i zagrli Ajšu. Ajši zadrhtaše mišići oko usana.U mesto odgovora, ona obema rukama stište glavu Aninu i poljubi je nekoliko puta. — Čuj mila moja! — reče Ana i posadi se pored nje na minderluk....Nemoj da tužiš.Bog je dobar.On će nam poslati angela izbavitelja. — E... draga moja! — reče Ajša i uzdahnu..I njemu dodijaše molbe naše. — Ne greši, mila moja!....Radosnu ti vest nosim. — Vest!..Radosnu vest! reče Ajša uzbuđeno i zgrabi obe ruke Anine. — Jest, mila moja!..Radosnu ti vest nosim. — Govori, draga moja... govori! — Stojan... — Stojan!... moj Stojan...Govori, mila moja! prekide je Ajša. — Slobodan je! Ajša zadrhta od radosti, poskoči s minderluka, pade Ani oko vrata i stade je obasipati poljupcima. — Slobodan!...Stojan slobodan! — Reci mi mila moja... reci! — govoraše ona razdragana, ne prestajući grliti i ljubiti svoju milu Anu. — Jest, draga Spasenija!...Slobodan je i on i otac mu — odgovori Ana, vraćajući joj poljupce. Ajša razdragana ovom vešću, spusti se pored svoje mile drugarice, pripi joj se uz rame, i igrajući se rukama njenim ispitivaše joj svaku crticu na licu. — Od koga si čula, mila moja? — upitaće ona Anu pošto se malo utiša. — Od Fejzul begovice....Malo čas je bila kod Petrije. — O, Bože moj!...A gde je sad? — U donjem gradu... Šta!? — prekide je Ajša iznenađena ovim odgovorom.Zar se nisu oprostili grada? — Oprostili su se tamnice i glavu sačuvali mila moja! — Ne razumem te, draga Ana — reče Ajša, čudno posmatrajući svo]u prijateljicu. — E... mila moja!... kolac im beše namenjen! Ajša so trže i diže ruke s krila Aninog. — Moraju se poturčiti. Ana ne dovrši Spasenija skoči i kao gujom ošinuta ciknu: — Šta reče!?Poturčili se! — Nisu, mila moja, ali će morati. Ajša se povede, spusti na minderluk i zavali glavu među jastuke. — Šta ti je, mila moja? — potresenim glasom reče Ana pa priđe i zagrli je. Ajša ne diže glave niti što prozbori.Samo jecaše i suze prolevaše. — Ne tuži, mila moja Spasenija... ne tuži!.,.Božja je volja da tako bude...Neće Stojan tebe zaboraviti...Bog je milostiv...On će izbaviti nevoljnike...Opet će Stojan tvoj biti...Uteši se, mila moja, uteši!... Ana htede i dalje da teši svoju dragu prijateljicu, ali ne mogaše.Suze joj grunuše na oči i ugušiše joj reči u grlu. U tom se otvoriše vrata i u sobu uđoše dve ženske. To behu Fejzul-begovica i Milica. Istog dana, pred veče, eto Milice Jusuf-begu. — Primiše me! — reče ona radosno ušavši u odaju. — Nek je sa srećom! — odvrati Jusuf, pa priđe i zatvori vrata. — A, gle!...Stvari su mi ovde — reče Milica, spazivši denjak u jednome uglu. Jusuf priđe minderluku, saže se, izvuče jedan prazan sanduk, otvori dolap i izvadi jedan poveliki zavežljaj. — Čuj! — reče on pošto se obazre. — U ovom zavežljaju ima četiri para odela. — Ženskog? — Muškog.. vojničkog, odgovori beg. Žena ga s čuđenjem posmatraše. — Dobro da paziš! — reče beg, pa otvori prazan sanduk i metu odelo na dno.Po tom odreši denjak, izvadi stvari Miličine i poređa ih ozgo. Žena stajaše i nemo ga posmatraše. — Ovo je odelo za tebe, Spaseniju, Anu i Petriju.Čuvaj ga kao oči u glavi.Nikom ništa ne govori...Jesi li razumela? Žena klimnu glavom. Jusuf se saže, zaključa sanduk i predade ključ ženi. — Danas je subota... sutra nedelja.... ponedeonik... utorak, sreda, u sredu, a najdalje u četvrtak da budeš ovde.Dotle će sve biti spremljeno.Tada ćeš čuti šta treba da radiš...Za sad ne govori nikom ništa. — Zar ni Spaseniji? Jusuf obori glavu, i kao malo se promisli.Po tom će reći više kroza zube: — A šta radi Spasenija? — Tuži i jadikuje — odgovori Milica i pusti iz grudi dubok uzdah. — Zatekoh i nju i Anu suzama oblivene. — Da im nisi što govorila? Žena se snebivaše. — Nemoj kriti! — Jesam! — Šta? — Da se uzdaju u Boga i da mu se mole..On će im u skoro poslati izbavitelja. — Ništa više. — Ništa. — Mene nisi spominjala? — Ne... rekoh im samo da će ih ogrejati sunce odakle se nisu nadale. — Jesu li se začudile tvome dolasku! — Začudile i zaradovale kao da u meni i mater videše. — Sigurno im nisi ništa govorila zašto si došla? — upitaće beg, strogo ispitujući lice Miličino. — Ništa, odgovori žena odsečno. — Dobro...Nemoj im ništa ni govoriti dok ne bude vreme. To reče beg, pa iziđe, dozva momka i predade mu sanduk sa stvarima da odnese do harema. Sutra dan Jusuf-beg rano iziđe iz grada i uputi se pravo Rustemovu hanu. — Gde je Toska? — upitaće on Rustema, koji stajaše kod kamina i kavu kuvaše. Rustem mu pokaza. Jusuf prođe kroz han, iziđe u dvorište i zateče agu u hodniku. Aga seđaše u jednom uglu, s čibukom u ruci.Pred njim, na doksatu, stajaše ibriče s fildžanom. — Ene de!...Od kud ti tako sabajle? upitaće ga aga.Jusuf priđe i pozdravi ga. — Dobro si došao, sine!...Daj amo onaj fildžan s rafa.Jusuf se obazre, spazi uza zid jedan stari raf, priđe, uze fildžan, donese ga i posadi se prema agi. — Ded jednu — reče aga, pa uze fildžan i nasu iz ibričeta. Beg srknu dva-tri puta, pa ostavi fildžan, naže se prema agi i pošto se obazre i na jednu i na drugu stranu, reče niskim glasom: — Milica je primljena... — E!...Kad je primiše? — Još juče. — Vrlo dobro! — reče aga, pa trgnu dva-tri dima...Šta učini s odelom? — Eno ga u haremu. — Samo pamet u glavu!...S tim se ne šali. — Ne brini... učinjeno je sve kako valja.Ostaje sad još jedno, i to najglavnije. — Šta? — Čamac. — Za koliko? Jusuf uze fildžan, srknu nekoliko puta, ostavi ga, diže glavu i poče brojati. — Za dvanaest — bi odgovor. — Za dvanaest?... — Toliko ih je — reče beg i stade ih ređati: Spasenija...Petrija i njeno troje dece... to su šest; otac Đenadije i Stojan... osam; dva brata Jakovljevića... deset; ja i Milica... dvanaest... svega dvanaest. — I pet-šest veslača najmanje? — primeti aga. — Dosta su dvojica...Nek bude poviše vesala. — Umete li veslati? — Postaraćemo se. — Kad treba čamac? — U četvrtak. — U koje doba? — Oko ponoći. — Na kome mestu? — Kod Nebojše. Aga se malo promisli, pa će reći: — Dobro....Sve će biti udešeno. Beg srknu i ostatak iz fildžana. — Mogu li sigurno računati? — reče on dižući se. — Hm!...A kad još kod Toske nije bilo sigurno? — Na jedan sat pre ponoći. — Ne brini..Učini ti samo što treba. Beg se diže i ode. Sreda bi i prođe, a Milice nikako iz harema.Ovo Jusufa baci u brigu, i s nestrpljenjem očekivaše sutrašnji dan. Osvanu i četvrtak.Beg još više uznemiren.Ne mogaše da se skrasi na jednom mestu.Čas bi izlazio i s nestrpljenjem izgledao Milicu, čas bi se uputio haremu, pa se po tom vraćao u odaju i nemarno po njoj hodao. Već dođe i podne, a Milice nikako.Jusuf da se zgrane.Izgubi već svako strpljenje.Što više dan odmicaše, njemu sve teže.Kao da beše u grozničavom stanju.Čas bi seo, čas ustao i hodao, čas prozoru prilazio, po tom opet sedao, hodao i tako bez prestanka. Dođe i večernje, a Milice ni s koje strane.Jusuf-beg izgubi svaku nadu.Umor ga savlada, on se spusti na minderluk, obori glavu na jastuk, pokri rukama oči i kao da zaspa.Proteče tako neko vreme, a beg niti diže glave, niti ruke s očiju. U neki čas vrata se otvoriše i u odaju uđe Fejzul-beg. Jusuf se prenu, podskoči s minderluka i protrlja oči. — Dobro te nađoh...Ima jedna hitna naredba — reče Fejzul-beg i priđe mu živo. — Od koga? — — Od Ćaje...Za one tvoje zemljake. Jusufa u pola nestade. — Za koje zemljake? — Za Đenadija, Stojana i one ostale. — Šta je naređeno? — Da se isele iz one kuće. Jusufa pogodi nož u srce.Soba mu se okrenu.On se jedva držaše na nogama. — A kuda? — upitaće on, upinjući se da prikrije uzbuđenost. — U gornji grad — odgovori Fejzul. — Kuda? — U gornji grad...Ona kuća mora se još danas isprazniti. — Jusuf zaneme.On vide, kako se sve navrzlo da mu osujeti planove To ga baci u očajanje i svu mu snagu oduze. Fejzul primeti promenu na njegovu licu, pa će ga upitati: — Kao da ti se ne dopada ova naredba? — U mlađega nema pogovora — odgovori Jusuf. — Samo ne znam kuda ćemo ih? Fejzul-beg sleže ramenima. — Znaš li kakvu kuću? Fejzul ponovo sleže ramenima. — Kakva je ona kuća u donjem gradu? — Gde? — Kod kule. — Hm!...Moglo bi i tamo, no naredba je na gornji grad. Jusuf-beg izgubi svaku nadu.On ne znađaše kako dalje da počne. — Je li to ona kućica... tamo kod Nebojše? — upitaće ga Fejzul nakon duže počivke. — Jeste — bi odgovor. — Da upitam Ćaju — reče Fejzul pa se okrete i ode.Jusuf osta poražen.Jeza ga svega obuze.On stade hodati po sobi, hučući i prste kršeći. Ne prođe ni dobra četvrt, a eto Fejzula natrag. — Šta bi? — upita ga Jusuf nestrpeljivo. — Ma gde...Samo ona kuća da se odmah isprazni — beše odgovor. Jusufu malo laknu na duši. — Naredba se mora odmah izvršiti.Ćaji je potrebna kuća — dodade Fejzul. — Ko će je izvršiti? — Ti. — Ja? — upita Jusuf. — Jest.... ti — reče Fejzul, pa onda dodade: I još nešto. — Šta? — Naredba je, da se oni poturče. — Koji? — reče Jusuf preneraženo. — Đenadije, Stojan i ona dvojica. — Kad? — Sutra zorom. Jusufu se okrete soba.On zamuča kao stena. — Odvešćemo ih zorom u džamiju.Tamo će i Ćaja biti. To reče Fejzul i ode. Tek što Jusuf beše ispratio Fejzula i seo da malo odahne posle ovog uzbuđenja, a vrata na odaji ponovo se otvoriše. To beše Milica. — Gde si, ako Boga znaš?! — reče Jusuf i poleti joj na susret. — Jedva ulučih priliku — odgovori žena sva zaduvana. — Šta je s odelom? — Eno ga u sanduku. — Zar ga nisu pretresali? — Nisu..Stoji sve onako kako si ostavio. — Neka nam Bog bude u pomoći! reče Jusuf, pa skide fes i prekrsti se. Po tom priđe ženi i niskim glasom reče: — U ime Božje, sve je spremljeno..Čamac će biti na svom mestu.Celu stvar ispričaćeš Spaseniji, Ani i Petriji.Kad se sve smiri, obući ćete odelo, otići ćete kod Petrije i tamo čekati.Neprestano ćete biti na oprezi.Čim čujete da upadne kamen u dvorište odmah ćete izaći na kapidžik. — A ključ? — Evo — reče beg, pa otvori dolap, izvadi ključ i predade joj. — A straža? — reče žena uznemireno. — Ne brini!Ja sam joj danas gospodar. — A deca? šta ćemo s njom? — S decom zajedno....Samo ih zalažite, da ne bi plakala....Vi pak ne smete ništa govoriti.Ponašaćete se kao pravi vojnici.Morate biti slobodne i otresite.Što vam budem kazao, radićete bez pogovora....Jesi li razumela? — Jesam — odgovori žena, a srce joj jače zakuca. Jusuf isprati Milicu, pa se uputi pravo na bedem k onoj kućici, u kojoj boravljaše Đenadije sa ostalima. Kad dođe do kuće, izazva starca, povede ga na stranu i reče: — Oče, veruj mi kao sinu svome!...Sve moje dobro ostavio sam i poturčio se za spas vaš. Starcu zaigra lice od radosti, ali se u mah promeni.Kao da mu neka crna misao projuri kroz dušu. — Ti kao da sumnjaš, oče? Starac nemo posmatraše bega. — Bog mi je svedok — reče beg i podiže oči put neba. — Sine, valj’ da nisi Boga zaboravio? — izusti starac dirnut rečima begovim. — Njegovom voljom i činim ovo, oče — odgovori beg. — On će ti po zasluzi platiti, sine. — Neka me porazi ovde pred tobom, ako što rđavo mislim — reče beg i metnu ruku na srce. Starcu se razvedri lice, pa će reći potresenim glasom: — A čemu se možemo nadati, sine, u ovoj grobnici, zidinama ograđenoj i stražom posednutoj? — Slobodi, oče! — odgovori beg s nekim pouzdanjem, od koga starcu zaigra srce. — Sine!..Vera nas jednom sačuva koca, više zaista neće. — Bog sve može, oče! Ove reči kao da podsetiše starca na jednu od najsvetijih dužnosti njegovih.On obori glavu i pogleda u zemlju. — Ovde ćete biti do ponoći, pa onda.... u ime Božje! — reče beg i manu rukom u pravcu Save. Starac podiže glavu, metnu desnu ruku u levu, otisnu ih od sebe i reče: — Bog neka ti bude u pomoć, sine! — Da Bog da, oče! — odgovori beg. Po tom priđe bliže starcu, obazre se oko sebe i reče: — Naredba je da vas iselim iz ove kuće.To neka vas ništa ne straši.Bićete preseljeni bliže slobodi.Tamo, kod Nebojše, ima jedna kućica.U njoj ćete boraviti do ponoći, a posle... u ime Božje! Pogrbljeni starac gutaše svaku reč begovu. — Pripremljeno je sve što treba — nastavi beg. — Celu noć morate biti na oprezi.Čim čujete kucanj na vratima, odmah ćete izaći — A straža, sine? — upita ga starac. — Ne brini, oče...Ja sam joj danas gospodar. — Neka te Bog umudri, sine! — Da Bog da, oče — odgovori beg. Po tom dodade: — O svemu ovome ne govori ni sinu ni ostalima.Kad vas budem preselio, tad ćeš im sve ispričati....Sad idi, oče, i spremi se za seobu. To reče beg, pa produži put bedema. Ponoć je... U gradu beogradskom mrtva tišina.Kad i kad samo po koji stražar vikne sa bedema i javi se onom do sebe.Isprekidani oblaci, rastureni po celom nebu, gotovo se i ne micahu.Tama pritisla sve bedeme i obavila kule gradske. Dođe vreme smeni. Omanja odeljenja vojnička staše krstariti po gradu.Jedna grupa od pet vojnika prođe donji grad, pope se uz kamene stepenice, prođe kroz kapiju i dođe pred harem. To beše straža, koju predvođaše Jusuf-beg. Beg priđe stražaru na glavnom ulazu i smeni ga.Po tom smeni one na jugozapadnom i jugoistočnom uglu, i krenu se kapidžiku da smeni i poslednjeg. Kad stiže blizu kapidžika, jedan od njegovih vojnika spazi svetlost na istočnoj strani i viknu: Požar! — Stoj! — reče beg. Straža stade. Jusuf smeni i četvrtog stražara. — Ostavite puške! reče on onoj četvorici što behu smenjeni. Vojnici priđoše zidu i ostaviše puške. — Vas dvojica idite na Vidin, a vi drugi na Zindan-Kapiju.Razberite šta gori, pa mi javite. Vojnici se okretoše i živo odoše. — Arslane! — reći će beg onome što osta na straži. — Idi Fejzul begu i reci mu da je požar ispod Zindan-Kapije.Arslan ode. Beg se saže, dohvati sa zemlje poveliki kamen i ubaci u dvorište. Ne potraja dugo, a kapidžik zaškripa i otvori se.Četiri ženske, prerušene u vojničko odelo, iziđoše.Jedna od njih vođaše za ruku troje dece. — Uzmite puške! — reče beg. Ženskinje uzeše. — Metnite ih na levo rame! Metnuše ih. — Ded sad dve i dve! Postrojiše se. Beg se saže, uze najmanje dete, podiže ga i metnu na ruku.Po tom uze za ruke ostalo dvoje dece i reče: — Napred! Požar uzimaše sve više maha.Za čas se diže uzbuna.Starešine i vojnici izjuriše iz domova, a vojnici iz kasarne, potekoše Zindan-Kapiji. Jedan od Turaka poznade bega i upita: — Kakva je to uzbuna, beže? — Požar. — Gde? — Kod Zindan-Kapije. — Šta gori? — Seno! — Čija su ti to deca? — Bećir-begova....Pobegoše od požara — odgovori beg, pa prođe kroz kapiju, siđe niz stepenice, projuri kroz donji grad udari poludesno, po tom savi levo, siđe u jedan šanac, prođe kroz jednu mračnu podzemnu kapiju, dođe do jedne kućice, priđe vratima i zakuca. Nekoliko trenutaka po tom, vrata se otvoriše i četiri čoveka izađoše. — Za mnom! — reče beg i živo pođe napred. — Ovde je straža! — primetiće neko iz gomile. — Noćas je nema — odgovori beg. Dođoše do poslednjeg bedema, o koji se lomljahu talasi Dunava. U bedemu beše otvor nalik na prozor.Jusuf pomoli glavu kroz otvor, obazre se levo i desno, pa se ispravi, i reče ženskinjama: — Bacite puške! Oružje bi bačeno. Beg uze najmanje dete i provuče kroz otvor. Deteta nestade. Tako učini i sa ostalo dvoje dece. — Sad vi! — reći će on ženskinjama. Četiri ženskinje priđoše zidu, i jedne po jedne nestade. Za tim se provukoše i ostali. Najzad se provuče i beg i nađe ih sve u čamcu. Osam vesala zagrabiše vode iz Dunava i čamac se otisnu od bedema. Tek što proletnje sunce beše granulo i gora se zaodela prvim listom, Rudnik se zamagli i kroz maglu sinu munja. Lomo opali pištolj i dade aber na sve četiri strane. Obrad i Boško čuše glas sa Rudnika, prikupiše družinu i pohitaše u pomoć. Dođoše u Bukulju, i tu zatekoše Kapetan-Boža, sa dosta drugova. — Vodiš li još koga poturicu! — beše prva reč, kojom Božo pozdravi Obrada. Ovo ne beše pozdrav već oštar nož, koji zgodi Obrada po sred srca.On nabra povije, natušti čelo i mrko pogleda junaka. — Kamo ti Žarka? — upitaće ga Božo i lukavo se nasmeši. Obrad zadrhta i prostreli ga očima. — Šta se mrgodiš?...Kamo ti Žarka? — Evo ga!... planu Obrad i naperi pušku na Boža. Malo trebaše, pa da legne krv.Za trenut oka momci se slegoše sa svih strana, razdvojiše zavađene, oduzeše im oružje i staše ih umirivati. Obrad drhtaše.Nekoliko puta pokušavaše da se otme iz ruku prijatelja i da sukne na Boža kao munja. — Šta vam bi?! — ču se sa svih strana. — Zar se tako pozdravlja?! — ciknu Obrad, a usne mu zadrhtaše. — Umiri se, umiri, pobratime — poče ga Boško blago tešiti. — More, šala je — povika neko iz družine. — Kakva šala?! — zagrme Obrad..Što mi neprestano natiče izdajicu na nos? — Pošalih se kao s prijateljem — utače se Božo sa drugog kraja. — Zar se tako šali?...Nožem po sred srca? — Izmirite se — reći će Boško i potapša Obrada po ramenu. Obrad ćutaše i u zemlju gledaše.Usnice mu modre, a obrazi još zažareni od prve vatre. — Izmirite se, izmirite! — saletiše i s leva i s desna. Proteče prilično vremena dok se Obrad utiša.Drugovi ga uhvatiše ispod miške i privedoše Božu.Zavađeni se pogledaše, nasmešiše, potom zagrliše i poljubiše. — Srećno!Živeli! — povika družina i sleže se oko njih. Tek što ovi radosni usklici iščezoše, a iz daljine ču se pesma. Za trenut oka sve se utiša.Prisutni pogledaše u pravcu odakle glas dopiraše. U daljini od 500 metara opaziše čoveka kako izlazi iz luga. Čovek skrenu desno i uputi se pravo potoku. Boško iziđe iz družine, kroči nekoliko puta, stade i natkrili čelo rukom.Kolko za trenut oka, on se vrati i sav usplahiren reče: — More, to je on! — Ko? — upita Božo. — Ona poturica... — Šta?!...Zar on?.. ciknu Obrad, pa kao munja zaždi za jedan grm i naperi pušku. Čovek iđaše slobodno i pevaše. Beše već došao do potoka.U koji mah pojmi da preskoči potok, Obradova puška planu i pucanj se razleže po gori. Čovek stade kao ukopan. — Bolji sam lovac! — kliknu Božo, pa se izmače, podbaci pušku i uze čoveka na oko. U taj mah ču se glas iz daljine: — Obrade!...O Boško! Boško poznade glas, pa kao munja suknu na Boža i odbi mu pušku. — Ostavi mi lov! — oseče se Božo i ponova uze čoveka na oko. — Dole pušku!...Eno Stojana Đenadića! — povika Boško i ponovo odbi naperenu pušku. — Ne bijte mi pobratima! — začu se glas iz daljine. Prisutni videše drugog čoveka kako istrča iz luga. To beše Stojan, sin Oca-Đenadija. Obrad ga poznade, ostavi busiju i vrati se družini sa pognutom glavom. Prisutni nikom ponikoše.Ovo im beše zagonetka, koju ne mogahu odgonenuti. U tom Stojan beše već stigao do potoka, i kako stiže, zagrli Žarka, te s njim pravo družini. — Pomozi vam Bog! — povikaše oni kad stigoše pred družinu. Junaci se zgledaše i čudno ih otpozdraviše. Stojan stupi napred i poče pričati istoriju svoju i Žarkovu. Sva družina pretvori se u uho. Obrad stajaše kao stena i gutaše svaku reč Stojanovu. Stojan svrši. — Praštaj, sokole! — kliknu Obrad, pa hitro priđe Žarku i zagrli ga. Ovaj prizor tronu Boška.Obrazi mu se zažariše, a u grlu ga nešto tako silno steže, da jedva dihaše. U taj mah pogledi njegovi i Žarkovi sukobiše se. — Žarko!...Praštaj uvredu! — reče Boško tronutim glasom. — Bog neka nam svima oprosti! — odgovori Žarko i priđe Bošku. Zagrliše se i vatreno poljubiše. — Živeli! — kliknu Obrad.Po tom se osvrte Božu: — A?...Šta sad veliš? — Pitaj Boška! — odgovori ovaj jetko i okrete glavu. Žarko osvetla sebi obraz.On iskupi grehove oca svoga i skide teret sa duše svoje.Neprijatelji behu pobeđeni.Oni položiše oružje, priđoše i pružiše ruku prijateljstva. Žarko beše mrtav, i ožive; beše izgubljen, i nađe se.On beše ona izgubljena ovca, što posta milija od svih devedeset i devet.On se približi Stojanu, i ovaj nađe u njemu drugoga sebe.Oni se upoznaše, jedan drugom omiliše i pobratimiše. Bavljenje u Kupinovu beše im vrlo prijatno.Dobri Kupinovljani primiše braću svoju i gostoljubljem ublažavahu nevolje njihne.Sveštenik kupinovljanski, Vasilije Protić, staraše se o beguncima kao dobar pastir o stadu svome.Njegovim zauzimanjem beše obrazovan odbor od imućnih i milostivih domaćina.Ne beše ni jednog imućnijeg srpskog doma, a da milosrđem i gostoprimstvom ne utiraše suze nejači srpskoj.Pop Vasilije beše prvi i davaše primer svima.U njegovom domu nađoše skloništa udovica i kći vojvode župskog; u domu brata njegova: Ana i Milica.Ostali begunci behu razmešteni po domovima njinih srodnika i prijatelja. Stojan beše veoma raspoložen.Ovo mu behu prvi srećniji dani posle one poruke, što je izvrši u Goračićima.Beše izgubio svaku nadu, da će ikad više videti zlato svoje.I gle! kako se sreća nasmeši posle toliko burnih i zlokobnih dana!Kuća sveštenika kupinovljanskog posta mu tako mila i draga, da se s mukom od nje rastajaše.U njoj mu beše sve blago, sva nada i sva uteha.Spasenija ga dočekivaše i ispraćaše kao mati najmilije čedo svoje.Njeni pogledi, puni draži; njeni osmejci, puni ljupkosti; njeno srce, puno nežnosti, — sve to behu đakonije, kojima se Stojan slatko opijaše. Stojan i Žarko gotovo se ne razdvajahu.Što bi jedan rekao, prihvatio bi rado i drugi.Oni se slagahu u svemu; pa mož’da i više nego što i trebaše za prave prijatelje.Ima nešto u čemu se dobri prijatelji ne smeju složiti.To je predmet ljubavi.Prijatelj može prijatelju sve ustupiti, samo ne onu koju ljubi.Stojan i Žarko imađahu jednu preponu, koja smetaše da među njima budu sa svim čisti računi.To beše Spasenija.Ona beše među njima uzrok tajnog sukoba, koji obojica jasno opažahu, ali ga jedan od drugog tajahu. Stojan smatraše da je u pravu, pa s toga redovno posećivaše Spaseniju.Žarko nagonski osećaše, da bi trebalo to isto da radi, ali ne mogaše nikako da se odvaži.Pokušavaše gotovo svakoga dana, pa nikako da do kraja izvede svoju nameru.Dolazio bi do kapije sveštenikove kuće, tu malo pročepao, nekoliko se puta osvrnuo, pa se uvek naprazno vraćao.Za osobitu sreću smatraše kad bi po koji put, prolazeći mimo kuću sveštenikovu, spazio u dvorištu Spaseniju, sa popovom ćerkom.Još kad bi se desilo, da ga Spasenija umiljato pogleda, po ceo bi dan veselo pevuckao i sa osobitim zadovoljstvom samog sebe razgovarao.Ovaj umiljati pogled ulevaše mu uverenje, da ga Spasenija miluje i da jako greši što je izbegava.Ali šta je znao da radi?Zar da stupi u otvoren sukob sa svojim pobratimom?Zar ponovo da navuče na se mržnju, koju tako teško skide i u zaborav baci?I posle, ko zna šta je u stvari?Mož’da ga umiljati pogled Spasenijin vara, mož’da je to samo znak priznanja i zahvalnosti, i ništa više. Tako mišljaše Žarko, i to ne beše bezrazložno.Koliko li je puta očekivao da ga pobratim pozove sveštenikovoj kući, pa nikad ni da se pošali!Jednom prilikom, malo mu k’o naglasi, da bi to želeo, ali se Stojan činjaše i nevešt.I koliko više Žarko isticaše svoju želju, u toliko se Stojan neveštiji pokazivaše.Okolišenje Žarkovo na sve moguće načine, osta bez uspeha.Da javno iziđe sa svojom željom, nije smeo ni pomisliti.Istina, Stojan beše u svemu iskren prema njemu, ali u ovoj stvari nikako da se pogode.Često su izlazili u šetnju, i kad god bi Stojan zaželeo da vidi Spaseniju, uvek bi se vešto izvukao i ostavio Žarka malo podalje od sveštenikove kuće. Dani su prolazili, a Žarko nikako da se reši.Do kapije dođe, pa ni koraka dalje.Čudio se samom sebi.Kod kuće beše jedno, kod kapije drugo.Koreo je samog sebe što je tako slabotinja, i kad god bi se vratio, tvrdo bi se zaricao da će sutra junački, pa šta Bog da!Odluka uvek beše jedna do suda, a druga od suda. Žarko postajaše već i zlovoljan.Pobratim mu beše grdna prepona, preko koje ne mogaše nikako.Stotinu razloga nalažaše, kako ne bi bio nikakav greh, da bude pored one, koju tako silno ljubi.I tek da se reši, a jedna jedina misao iskrsne i sve razloge razgoni. Jednog dana upitaće samog sebe: Ne bi li mudro bilo da se ispita srce Spasenijino, da se saznaju tajne njene?I ova misao ovlada njime.On se reši, i ode Milici. Posle običnog razgovora upitaće je on: — Sastaješ li se sa Đukićevima? — Vrlo često...Baš juče sam bila kod njih — odgovori Milica. — A dolaze li one k tebi? — Dolaze.Bile su pre 2 — 3 dana. — Žarko podavi usnice i zadubi se. — A što pitaš? — upitaće ga žena posle kratke počivke. — Žarko se nasmeši i baci detinjasti pogled na ženu. — Da nije zbog Spasenije... a? Žarko porumeni i krišom pogleda u Milicu. — More, rekla bih; da ti je jako zamakla za oko? Žarka prođe struja.On obori glavu i pogleda preda se. — Kome će pre? — nastavi Milica smešeći se. — Hoće Stojan, hoćeš ti!.Vatajte se u štap, pa čija bude!... — E... uzdahnu Žarko.. daleko je ona od mene! — A ko to zna? — primetiće Milica i đavolasto se nasmeši. — Zna Žarko.. zna da joj uzalud otvara srce svoje. — Neće baš tako biti...Da se ti ne varaš? Žarka obli rumen. — O tebi smo često razgovarali — reći će žena...Ne može da se nahvali tvoga junaštva.Svaka joj reč iz srca potiče. — Ne verujem, Milice!Pre će biti da sam joj sav crn. — Varaš se, mladiću.Nikad prekorne ne čuh iz njenih usta.Jedan jedini prekor beše, i to pravedan. — Jest, Milice.. pravedan prekor!Ja sam grešnik.. — Grešnik, da kako — potvrdi žena.Evo već dve nedelje kako smo u tuđini, a ti nikako da ih se setiš. Žarko zadrhta. — Milice!...Bog mi je svedok — reče on i zgrabi obe ruke njeno...Sećam ih se i dan i noć...Ne mogu mirno ni da spavam. — Pa kamo te, kad toliko o njima misliš? — E...Ti ne znaš kakva me nevolja mori. — Kakva nevolja?! — Ima nekog, koga bi uvredio moj dolazak Đukićevima. — A ko je to? Žarko oćuta. — Da nije Stojan? Žarko klimnu glavom. — Baš si pravo dete! — reče Milica i slatko se nasmeja....Zar bi on smeo posumnjati u čistotu srca Spasenijinog?! Žarko prikupi snagu da nešto odgovori, ali baš u taj mah neko zakuca na vrata. Stanica i Spasenija uđoše. Žarko se uprepasti kad sagleda njihova lica, i u zemlju da propadne.Uzvrda se i uzvrpolji, kao da ga mravi spopadoše.Htede na vrata, ali ga Milica ščepa za ramena, dogura do minderluka i slatko smejući se reče: — Evo onoga što se ne da videti! — Gde si, sine? — upitaće ga starica materinskim glasom. Žarko, postiđen kao devojka, diže se, priđe starici i poljubi je u ruku.Ona njega u čelo. — Nema te, sine, baš nikako da dođeš! — reče — i pogleda ga blago. Žarko promuca nešto, ali to beše tako nejasno, da je teško i sam razumeo.Po tom, zbunjen k’o nikada dotle, s oborenom glavom i usplamtelim obrazima, priđe Spaseniji i pruži joj ruku.Devojka se diže, pogleda ga slobodno i dade mu ruku. Žarko se izgubi.S teškom mukom vrati se minderluku i sede.Stade se vrpoljiti kao da na klincima seđaše.Glavu bi kad i kad podigao, ali pogled mu večito tumaraše po podu i sobnim kutovima. Razgovor poče, ali Žarko nikako da se smiri.Na svako pitanje odgovaraše zbunjeno, gotovo za sebe.Još kad bi se desilo, da mu se pogled slučajno sukobi sa devojačkim, toliko bi se zbunio, da ne bi čuo ni pitanje, koje bi se na nj upravilo. Ovaj nezgodan položaj beše ga toliko zamorio, da jedva čekaše zgodnu priliku da ga izbegne.I prilika mu se ukaza.On se u jedan mah diže, reče zbogom i štuče na vrata. Beše otpraćen veselim smehom. Žarko dođe kući, i pokaja se.Osuđivaše svoju malodušnost i zaricaše se da će u buduće biti odlučniji.Nešto ga poče uveravati, da je njegovo otuđivanje prava besmislica, i da se ne bi ni u koliko ogrešio o svog pobratima, ako bi kad i kad posetio ove dobre duše.Šta više, uviđaše sada, da mu je to i dužnost, i da jako greši što joj se ne odaziva.I razmišljajući tako, dođe do zaključka, da treba i da mora biti odlučniji. Istog dana u veče tvrdo se reši da sutra no podne poseti Đukićeve. I doista, sutra dan, u namišljeno vreme, diže se i odlučno pođe sveštenikovoj kući.U glavi mu beše samo misao o čistoj dužnosti, i s toga iđaše pravo i slobodno kuda beše naumio.Ali, što se više primicaše kući sveštenikovoj, ova misao nekako slabljaše, i u koliko ona više slabljaše, u toliko on jače usporavaše korake.Jedva baše prevalio pola puta, a kroz misao dužnosti sijnu mu ona o tajnoj ljubavi, i ovlada njime.On stade i sukobi se sa vernošću, koju dugovaše svome pobratimu.U trenutku otvori se čitava borba u njegovoj duši.Jedna jedina misao okomi se snažno protiv svih razloga o dužnosti...On stajaše, a vreme promicaše.Misaone terazije gibahu se neprestano, i kako se one gibahu, tako on iđaše čas napred čas nazad. Dugo se tako kolebaše mladić, dok u neko doba ne izusti: „Dockan je sad!” i vrati se. Sutra dan u isto vreme, pokuša ponova sreću.Ovog puta beše mnogo odlučniji.Iđaše slobodno i beše već u veliko prevalio pola puta.Istina, srce mu zaigra kad ugleda sveštenikovu kuću, ali ipak iđaše smelo napred. Trebaše mu još jednu kuću da pređe, pa da uđe u kapiju. Kuraž beše tu, ali sreća umače. Beše dockan! U taj mah od nekuda iskrsnu Stojan, te pravo preda nj. — Kuda, pobratime? — upitaće ga on. Žarko, kao gromom poražen, stade i ubezeknuto pogleda pobratima. — Da ne tražiš mene? — Jest... s teškom mukom preturi Žarko preko jezika. — Bome i ja tebe!.,. imam pismo iz Srbije. — Od koga? — Od Obrada. — E? — Valja nam se vraćati. — Što? — Lomo dig’o krajinu...Valja zakletvu održati. Žarku zaplamtiše uši.Učini mu se da čuje neku pisku, neko bučanje i zvonenje u daljini. — Sutra moramo na put! — nastavi Stojan. — Sutra?! — Jest... sutra..Hajd’mo do braće Jakovljevića. Žarko krišom baci pogled na sveštenikovu kuću, potajno uzdahnu i sa bolom u duši izusti: — Hajd’mo!.. Četnici ostaviše Bukulju i pođoše na Rudnik. Pri polasku, Obrad će upitati Stojana i Žarka. — A vi?...Kuda vi mislite? — S tobom! — odgovoriše oni. — Kamo vam družine? — Eto je pred tobom! — reče Stojan. — Kome će pre?....Jedna četa, a nas četvorica! — Dragačevo nije preko sveta! — utače se Božo. — Eno im Medvednika. — U Neboš ćemo! — reče Stojan...Tamo nas čeka družina. — Samo pohitajte! — reče Obrad...Lomo nas davno očekuje. Stojan i Žarko dođoše u Dragačevo. Kad behu blizu Goračića, Žarko, koji iđaše malo napred, u jedanput stade i sav preblede. — Kuda idemo? — upita on pobratima. — U selo! — odgovori Stojan. — Eno ti sela! — reče Žarko i grčevito pruži ruku. Stojan pogleda poput Žarkove ruke i vide razorene kuće. Umukoše obojica. Kad stigoše do jedne ruševine, Žarko skrenu s puta, stade i okrete leđa pobratimu. Stojan ga vide kako se celom snagom trese. Tako potraja neko vreme. U jedan mah Žarko se ispravi i osvrte pobratimu.Beše tužan.Oči mu behu usale, a lice potamnelo. — Pobratime! — reče on potresenim glasom, pa isuka nož i priđe Stojanu. Stojan ga pogleda prestravljeno. — Latif mi diže krov nad glavom, ali neće ovaj! — ljuto zavapi Žarko i diže ruku put neba. — E, moj pobratime!...Odavno sam pod tim krovom — reče Stojan i odmahnu dva-tri puta glavom — Izgubismo sve!.,.Osta nam još krv. — Prolićemo i nju! — Je li vera? — reče Žarko i sav zadrhta. — Sveta vera! — odgovori Stojan. — Da ćemo osvetiti ove domove? — I sve zulume! Žarko kleče, pruži levu ruku, zasuka rukav, poteže nožem, i vrhom pusti krv po više bila. Stojanu jurnu krv u lice.On grčevito zgrabi nož, kleče i učini što i Žarko. Po tom obojica ustadoše, priljubiše rane, zagrliše se i poljubiše. Pobratimstvo među njima beše krvlju zapečaćeno. Žarko otkopča kajiš, uze nož, sastruga praha, obloži rane sebi i pobratimu, i reče: — Potražimo družinu! Zaključiše da se sastanu u Neboš Planini i rastadoše se. Osvetnički gnev uzavre u Žarku i uli mu neustrašljivost i čudnu snagu, o koju se lomljahu sve prepone.On zađe po Dragačevu, prelećući s kraja na kraj kao munja.U njegovim žilama uzavre krv i da mogaše istočio bi i poslednju kap, da njome opije i za junačke podvige oduševi svoje vršnjake.Reč mu beše munja, koja prodiraše u srca nevoljnika, pleneći ih i pridobijajući za osvetnička dela. Žarko tražaše noć i u noći nevoljnike.Ono, što obest Latifova razagna s ognjišta, beše mu najmilije.Nevoljnici, sakupljeni i oduševljeni, postaju snaga, jača od čelika. Iz Goračića dođe u Lazac, iz Lasca u Smaile.Tu vide mater i nađe trideset druga.Sa njima poteče u Bukovicu, iz Bukovice u Slatinu, iz Slatine u Ježevicu.Sa njim beše sto momaka.Iz Ježevice udari na Atenicu, iz Atenice u Pridvoricu, iz Pridvorice u Neboš Planinu. Pobratimi se sastaše i sutra dan zorom na Rudnik pođoše. Tek što behu izmakli iz Neboš Planine i skrenuli desno ka Moravi, jedan konjanik ispade iz luga. To beše Stevan Brkić. Četnici zaustaviše čete, — Gle, Brkića! — reći će Stojan Žarku...Kaka l njega nevolja amo dotera? — Što? — Otkud to jagnje amo među vucima?..Gle samo kako se naoružao! — Što se čudiš?Krajina je. — Kako da se ne čudim.Jesenas ne mogaše ženu da ukroti, a sad hoće Turke! — Dodijalo mu, pobratime. U tom Brkić stiže, sjaha s konja, pristupi živo četnicima i reče: — Kuda braćo? — Na Rudnik! — odgovori Stojan. — Dockan! — Što? — Svršeno je. — Kako?! — upitaše u jedan mah Stojan i Žarko. — Rudnik je osvojen? — Šta reče? Brkić ponovi. Stojan i Žarko zgledaše se. — Rudnik osvojismo, a Turke prognasmo — reče Brkić. Četnici podigoše kape k nebu i kliknuše: ura! — Ura! — ponovi družina. — Živeo Lomo! — kliknu Žarko, okrenuv se družini. — Živeo! — zahori se iz stotinu grla. U taj mah Brkić skide kapu, podiže oči k nebu i tužno izusti: — Bog da mu dušu prosti! Prisutni nikom ponikoše. — Koga ti to, more upokoji?! — upitaće Stojan preneražen. — Loma! — odgovori Brkić tužno. Prisutni se zgrnuše sa svih strana i opkoliše Brkića — Šta reče? — upita Stojan gotovo bez duše. — Pogibe, vesela mu majka! — odgovori ovaj. — Pogibe!..Lomo pogibe! — ode od usta do usta kroz celu družinu. — Pogibe na veru..Ubi ga Turčin — reče Brkić. — Kako? — upitaće Stojan. — Tri dana se tukosmo i grad osvojismo — poče Brkić.Turci zamoliše Loma, da ih na veru primi i kroz goru provede.Dobra duša dade veru, a za verom i glavu.Kad besmo u gori, od nekuda pripucaše puške i ubiše nekoliko krvopija.Tada će jedan od njih, što jahaše pored Loma, reći: „Lomo!Znam da tome nisi ništa kriv.Rozi su promakli mimo glavu, a kad to bude, dobra ne može biti.Neka ti je od mene hvala!Ti si dobar junak, a dobru junaku priliči dobro oružje.“ To reče zlotvor, pa izvadi iza pasa srebrom okovani jatagan i pruži ga vojvodi.Loma opeče guja.On uze jatagan i pognu glavu da ga sebi za silaj zadene.I zadenu ga u zao čas!Nevera trže pištolj i skresa ga junaku u teme, pa zaždi niz goru kao zverka.Poklasmo zlotvore, ali Loma više živa ne videsmo. Junaci poskidaše kape i jedno potmulo: „Bog da mu dušu prosti!“ diže se k nebu.„ Nasta tajac. — Pa sad?...Šta ćemo i kuda ćemo? — reče Žarko i prekide tišinu. — Na Ljubić!... — odgovori Brkić. — Na Ljubić!...Kakav Ljubić? — zapitaše živo oba četnika. — Tamo nas zove Vojvoda Miloš. Junaci se zgledaše. — Jest... on nas zove.Objavio je rat Turcima. — Gde? — reče Žarko i čisto se diže s mesta. — U Takovu. — Živeo Miloš! — kliknuše Stojan i Žarko. — Živeo!...Živeo! — odjeknu niz Moravu. — Šta je s Obradom? — upitaće Stojan.Da li ga gde god vide? — Eno ga s Boškom na Ljubiću...Tamo je i Kapetan Božo — odgovori Brkić. — A mi?...Kuda ćemo mi? — upita Žarko. — Zapovest je da zauzmete Jelicu i da sprečite Turke, ako bi pokušali da beže ka Užicu. To reče Brkić, pa usede na konja, oprosti se s družinom i odjuri niz Moravu. Stojan i Žarko krenuše čete i oko podne stigoše u Jelicu. Ovim rečima mogli bismo okarakterisati Vojvodu Takovskog, Miloša Obrenovića. Umeti pokazati silu, kad je sila potrebna; biti ponizan kad je poniznost jedino oruđe odbrane, imati prisebnosti i odlučnosti u trenucima, kad opasnost preti; brzo pojmiti sve u sebi i oko sebe; umeti biti danas Bonaparta a sutra Makijavel, — eto to je ona moć, što uzdiže Miloša u red genija. Karakter naroda ima svoju personifikaciju u izabranicima.Srpski narod beše kadar stići i uteći, i na strašnom mestu postojati.Ove karakterne crte behu ovaploćene u Đorđu i u Milošu.Đorđe beše genije viteštva, Miloš genije mudrosti.Oni se dopunjavahu, i plod njihova zajedničkog rada beše: Oslobođenje Srbije. Prvi beše vojnik, drugi diplomata.Uloge podeljene, ali cilj isti.Domovini trebaše i jedno i drugo, kao što biću potrebuje i duh i telo. Vojnik beše napred, a tu mu je i mesto.On beše avangarda.Uspeh drugoga potiče iz moći prvoga.Svaki diplomata skriva za leđima gomilu bajoneta.On se oslanja na silu, i što jača sila, sigurniji uspeh za diplomatskim stolom.Svaki je mir oružan, i ma kolika bila mudrost diplomate, ugovore mira diktuju bajoneti sa bojnoga polja. Đorđe prikupi snagu narodnu, razvi je i pokaza svetu njenu moć.Devetogodišnje njegovo ratovanje zasvedoči, da srpski narod ima snage i da je ume razviti.Ovo svedočanstvo beše kapital, preko potreban geniju mudrosti.I dok ovaj mudrost prosipaše i mudrošću osvajaše, Evropa se sećaše genija viteštva. Veli se: „Pamet caruje, a snaga klade valja.“ Tako je, jer i najveći kapitali rastočavaju se ili ostaju besplodni u rukama neuviđavnih i nesposobnih.Veličina duha Miloševa ogleda se baš u tome, što umede osvedočenu snagu srpskog naroda vešto da upotrebi u korist oslobođenja svoje Otadžbine.On beše genije, u kome obitavaše duh premudrosti.Političarima moćnih naroda dosta je duh razuma, onima malenih naroda potreban je duh premudrosti.U velikim i moćnim narodima vojvode zamenjuju političare.Bajoneti otvaraju i zaključuju sva pitanja. Delo, započeto u Blagoveštenju, nastavi se u Takovu.Miloš istače sobom đenija viteštva i ponovo zasvedoči snagu narodnu.To beše nužna pogodba za dalji uspeh.Viteški duh pripremi uspeh diplomati. Vojvoda Rudnički pojmi svoj položaj.On se obrati junacima, razvi zastavu, i sa puno smelosti reče: „Rat Turcima!“ Ova reč beše moćna.Izgovorena pod Takovskim grmom, munjevito odjeknu po svoj zemlji.Neimari je čuše i pozdraviše. Takovski grm, ovaj svedok daleke prošlosti, posta svetinja potomcima neimara, što pod njegovim granama razviše zastavu novog oslobođenja.Njegove bezbrojne i moćne žile, prodirahu daleko kroza zemlju, natoplenu krvlju srpskih vitezova, a brsne mu grane račvahu se i širahu se sve dalje, dok sobom ne prekriliše svaku stopu zemlje od Drine do Timoka, i od Save i Dunava do Javora i Kosova.Pod granama ovog Svetog grma zacari se mir i sloboda, a pod okriljem ovih blagodati vredni neimari raskrčiše put veličini i sreći narodnoj. Najkraća i najjasnija ratna proklamacija, koja je ikad izašla na usta velikih vojskovođa, beše reč Miloševa: „Rat Turcima!“ Ona ode od usta do usta i raznese se po svoj zemlji. Četnici pohitaše sa svih strana i predadoše se volji Miloševoj. — Valja nam prvo na Čačak udariti — reći će Paštrmac drugovima, sakupljenim oko Vojvode Rudničkog. — Osigurajmo prvo leđa! — primeti Vučić. — Tako je, Tomo! — reče Miloš Vučiću i potapša ga po ramenu... — Treba raščistiti s Valjevom i Paležem. — Ja ću na Valjevo! — reče Rajić. — Ti ćeš na Ljubić — odgovori Miloš. — I ja s njim — utače se Knićanin i spusti ruku na rame Rajićevo. — Ti, Knićanin, Mutap, Božo i Obrad idite na Ljubić, i potrudite se da što pre zauzmete Čačak.Ja ću s ostalima na Valjevo i Palež.Ako Bog da, evo me kroz koji dan vama u pomoć. Ovo beše zapovest, i ne bi joj pogovora. Tek što Rajić stiže na Ljubić, a glas se pronese, da se Ćaja krenuo iz Beograda i da s velikom vojskom ide na Čačak.Ova vest dovede u zabunu Rajića, pa i drugove mu. — Bome nema šale! — reče Knićanin i zavrti glavom. — Ne bi li dobro bilo da se povučemo i Miloša sačekamo? — prihvati Kapetan-Božo. Junaci pogledaše u zemlju. — Šta velite, braćo? — upitaće Rajić nakon duže počivke. — Gotovo da odstupimo — reče Božo i proprati očima sve redom. — Hm... da li će to biti dobro? — utače se Obrad. — Daleko je od dobra...Valja birati manje zlo — odgovori Rajić. — Izbegnemo li prvu vatru, drugu ćemo još teže zagristi — primeti Obrad. — Bome, tako je k’o što Obrad reče — prihvati Mutap... — Valja narod okrvaviti. — Je li tako, braćo? — upita Rajić. — Nikako drukče.Valja nam se ogledati, pa šta Bog da — odgovori Knićanin. — E lepo, braćo.Ako valja ogreznuti u krvi, evo me prvog — reče Rajić odlučno. Trećeg dana uveče Ćaja-paša stiže u Čačak.Njegov dolazak užurba Srbe.Sve se dade na posao i do ponoći behu izgrađena i poslednja dva šanca prema Moravi. Sutra dan, zorom, stiže glas, da je Miloš osvojio Palež i da ide u pomoć Ljubiću.Ovo raspoloži Srbe, prikupi ih još jače, i oni gotovo bez brige očekivahu napad Ćajin... Turci doznadoše za dolazak Milošev, i pohitaše da što pre zauzmu Ljubić. Kad bi oko podne, odeljenja turske vojske pokazaše se na protivnoj strani. Rajić vide to i pripremi sve što beše potrebno. Odelenja se uputiše u pravcu Morave.Kad stigoše na jedan kilometar, razviše se zapadno i istočno. Srbi ih čekahu u šančevima. Sredina turske vojske primače se k Moravi na 500 metara.Ostala odeljenja udaraše levo i desno. Ne potraja dugo, a preko Morave diže se magla, i odmah zatim zagroktaše puške. Borba poče. Još se dim ne beše dobro ni digao, a sa Rajićeva šanca zagrmeše oba topa. Rika topova uprepasti Turke.Oni u jedan mah stadoše i prekidoše paljbu.Ali to beše za trenut oka.Borba se nastavi, i to sa još većom žestinom. Obrad i Božo opališe po jedan plotun.Za njima učiniše to isto Knićanin i Mutap. Turci se ne zbuniše.Oni stalno prodirahu i već dođoše do Morave. U taj mah sa vrha Ljubića ponovo riknuše topovi; a iz šanca zagroktaše bezbrojne puške. To beše Rajić sa svojima.On stajaše na šancu i komandovaše paljbom. Borba se razvi uveliko.Gromovi zatreštaše s obe strane.Ljubić i Moravu pritište magla.Rika Rajićevih topova zaglušivaše ciku pušaka. Turci pređoše Moravu i napadoše prve šančeve.Rajić vide to, osvrte se tobdžijama i povika: — Pali! Topovi riknuše. Rajić, brzo kao munja, strča u šanac, reče nešto svojima, vrati se natrag i pogleda put Morave. Imade šta i videti.Na Ljubiću darmar.Turci zauzeli šančeve, a Srbi beže bezobzirce, spotičući se i lomeći jedan preko drugog. Ova bežanija iz donjih šančeva uzbuni one u gornjim.Za trenut oka Rajić se nađe usamljen. — Ne tako! — tužno procvile Rajić i pribi se uz topove. — Ne napuštajte ovih topova, krvlju su otkupljeni!...Ne ostavljajte ih, tako vam živoga Boga! Uzalud Rajić dovikivaše i preklinjaše svoje.Opšti strah ovlada, i za trenut oka sve živo poiskaka iz šančeva i naže kroz goru. Turcima zamače oko za topove i navališe na Rajića. Rajić osta nepomičan kao stena.On opkorači top, izvadi pištolj jednom, a sablju drugom, i sa nečuvenom drskošću isprsi se i spremi da dočeka svu tursku silu. Turci halaknuše, nagrnuše na šanac i slegoše se oko usamljena junaka puna ponosa, puna smelosti, nepomična kao grad i hladna kao stena.I kad ovaj div, ovaj stub narodne snage, vide poslednji čas, prizva Boga, opali pištolj i razmahnu sabljom oko sebe.I kad pade, prorešetan bezbrojnim zrnima, pade i ogreznu, ne u svojoj, već u turskoj krvi. Turci uzeše topove, odvukoše ih preko mrtva tela Rajićeva i raščistiše Ljubić. Ima pobeda što gneve pobedioce.Osvojiti šančeve, zauzeti sve položaje, potući neprijatelja do noge, razgoniti ga na sve četiri strane, zapleniti oružje i džebanu, i posle svega toga ne biti zadovoljan, osećati mržnju i gnev, imati u duši nešto što vas peče i grize, što vam nikako ne da mira — eto, to je pobeda, što gnevi pobedioce. Ćaja vide pobedu, i, umesto raspoloženja, oseti kako ga nešto žiži i za srce ujeda.Šta beše to? — Sitnica: drskost usamljena junaka kraj topova! „Teško pobeđenima!“ — uzviknuo je galski vojvoda, i bi pobeđen! Takva je igra sudbine. Je li Ćaji bilo do likovanja? On osećaše u srcu jed.Drskost Rajićeva ne davaše mu mira kao da u njoj naziraše zlu kob svoju.I kad god bi se ovog junaka setio, uskomešao bi se sav i nehotice izustio: „Ti si pobedio!“ Rajić pogibe, ali iz krvi njegove diže se stub slobode, sa koga će rasuti zraci večito obasjavati staze potonjim naraštajima. Moralni stubovi ne vode se iz kamena, već iz vere i smelosti, osećanja časti i ponosa, i one drskosti, što prkosi svima jadima i nevoljama. Ćaja osvoji Ljubić i vrati se u Čačak.Tu se pripremaše i stvaraše plan, kako da umiri raju.On spremaše plan, a Vojvoda Rudnički primicaše se Ljubiću.Jednog jutra, tek što se zora beše ukazala, Latif dojuri u stan Ćajin i sav usplahiran povika. — Đauri! Ćaja nemarno podiže glavu sa jastuka i čudno ga pogleda. — Đauri! — ponovi Latif. — Kakvi đauri?! — reče Ćaja i spusti glavu. — Beg-Miloš!...Eno se crni Ljubić. — Kakav beg-Miloš?!...Uplašio si se od zečeva. U taj mah uleti u odaju Ali-beg, i kako uleti povika: — Eto đaura! — Šta vam je ovog jutra? — oseče se Đaja i diže se iz postelje. — Beg-Miloš prekrilio Ljubić! Tek što beg ovo izusti, a eto i trećeg glasnika. — Đauri pritisli Ljubić!...Gamižu kao crv! — reče ovaj preneraženo. Ćaja zgrabi odelo, obuče se i odjuri na doksat. Imade šta i videti.U dvorištu sve se užurbalo.Na ulici čitava graja.Svet se uskomešao i juri, ni sam ne zna kuda.Za trenut oka, sav Čačak beše na nogama. Ćaja vide to, osvrte se starešinama, izdade zapovest i odjuri u odaju.Ni po časa ne proteče, a sva vojska Ćajina izmaršira iz Čačka i uputi se ka Moravi. Ćaja jahaše pozadi na belcu, praćen Ali-begom, Latifom i ostalim starešinama. — Mrzim pasju veru, ali je ipak žalim — reći će on pratiocima svojim. — Nemaš vala koga — primeti Latif. — Žao mi je što gine ludo. — Nek bere pamet. — Valjda je već nabrala!..Da probamo! — To reče Ćaja, pa izdade zapovest, da se odeljenja zaustave. Behu na 600 metara od Morave. — Za mnom! — viknu Ćaja, pa manu rukom i obode konja. Ali-beg, Latif i ostali potekoše za njim. Kad dojezdiše do Morave, Ćaja stupi napred i pozva raju na predaju.Glas mu se izgubi u hučanju Morave.On pritera konja bliže reci i ponova pozva na predaju. — Bliže, čestiti pašo; bliže, ne čuje se! — povika neko sa protivne strane. Ćaju opeče guja.On zagazi s konjem u sred Morave, i u tom trenutku povika: „Predaj se rajo!“ Nekolike puške ciknuše sa srpske strane i paša se preturi s konja.Morava mu zgrabi telo, okrenu nekoliko puta i proguta ga.Ali-beg, Latif i ostali prestraviše se, i za trenut oka okretoše konje i zagreboše natrag. Sa Ljubića isprati ih plotun iz pušaka. Žarko i Stojan ostadoše u Jelici, očekujući glase s bojnog polja. Jedne večeri, tek što Žarko beše ušao u svoju kolebu i spremao se da legne, kad eto ti jednog od njegovih momaka, sav zadihan. — Šta je? — upitaće ga Žarko začuđen. — Uhvatismo neke starce — odgovori momak živo. — Kakve starce? — Dva Turčina. — Gde su? — Ostadoše vezani. — Dovedite ih. Momak ode.Malo zatim vrati se sa još dvojicom i sa oba starca. — Šta tražite u ovo doba po gori? — upita Žarko starce. — Latif nas prati — odgovoriše oni tresući se na nogama. — Kakav Latif?...Šta hoće taj zlikovac? Starci se uzvrpoljiše i pogledaše momke. — Odrešite ih — reče Žarko. Momci izvršiše naredbu. — Govorite! Starci se ponovo uzvrpoljiše i pogledaše momke ispod oka. Žarko razumede ove poglede, i dade znak momcima da idu. Momci odoše. — Ded, kazujte! — Nosimo ti jabuku od Latifa — progovori prvi starac. — Kakvu jabuku? — Zlatnu — reče starac, pa se maši rukom u nedra, izvadi nekoliko jabuka i metnu ih pred Žarka. — Šta je to? — upita Žarko oštro. — Poklon od Latifa. U tom i drugi starac brknu po nedrima, izvadi nekoliko jabuka i metnu pred Žarka. — Šta će mi to? — U svakoj je po pedeset cekina — reče prvi starac. — Svega pet stotina — dodade drugi. Žarko baci pogled na jabuke i spazi u njima dukate pobodene. — Kome ovo? — upitaće on i proprati obojicu očima. — Tebi, a kome drugom? — beše odgovor. — Zašto, starče? — Za jedno dobro — odgovori starac i metnu ruke na prsa. — Kakvo dobro? — Za milost tvoju. — Kakvu milost? — Da napustiš ovu goru. — Šta reče?! — Da napustiš ovu goru — ponovi starac, držeći ruke na prsima. Žarko promeri starca od glave do pete, pa će reći: — A što, more? — Da propustiš Latifa — beše odgovor. — Zar Latifa?! Ovo pitanje Žarko izgovori tako da preseče starce. — Zar da pustim vuka među jaganjce?!...Kupite to, kupite, pa odakle ste došli! — oseče se Žarko i odgurnu nogom jabuke. Starci se sagoše, pokupiše jabuke i ponovo ih metnuše pred Žarka. — Primi, sinko, zlatne su — reći će jedan od njih. — Još toliko dobićeš — prihvati drugi. — Čuste li, što vam rekoh? — povika Žarko, pa se diže i ponova odgurnu jabuke. — Tvoje je to, sinko! — reče jedan od njih. — Ne treba mi!...Neće Žarko okaljati ovo ni za svu carevinu! — reče on i udari se desnom po obrazu. Starci se unezveriše. — Pozdravite Latifa, da mi ne padne živ šaka! — nastavi Žarko... — Odavde se maći neću...Neka gleda na koju će stranu! — Nemamo se kud vraćati, sinko — reče prvi. — Kud znate...Uzalud ste i dolazili. — Smiluj se, sine, na nas stare grešnike!...Smiluj se i primi ovo zlato. — Ni reči više! — oseče se Žarko. Starci pognuše glave, okretoše se i pođoše. — Nosite ovo! — reče Žarko i ćušnu nogom jabuke.Starci se zgledaše. — Čuste li, šta vam rekoh? — oseče se Žarko. Starci se sagoše, pokupiše jabuke, strpaše u nedra i odoše. Žarko leže i zaspa. Kad bi oko ponoći, neka ga ruka trže i probudi. Žarko skoči i protre oči. Na veliko čudo svoje spazi Milicu.Ne verovaše svojim očima.Da li je moguće da sad, u ovo doba, u ovoj pustinji vidi onu, koju je ostavio u Kupinovu?Tako on pitaše samoga sebe, trljajući oči. Milica stajaše kao kakva avet.Oči joj behu upale, lice potavnelo, a cela snaga salomljena. — Milice! — povika Žarko i diže se s postelje. Žena zajeca. — Jesi li ti, po Bogu sestro? — Ja sam... ja nesrećnica — zacvile žena i stište obe ruke na prsa. — Otkud ovde, jadnice?!...Kakva te nevolja dotera?Milica odgovori nešto, ali to beše tako isprekidano jecanjem, da se ne mogaše razabrati. — Sedi, veselnice; sedi, odmori se. Žena se spusti kraj ognja, otirući suze rukavom. — Šta ti je, po Bogu sestro? — upitaće je Žarko. — Ti si mi jedini spasitelj —jedva promuca žena. — Traži šta hoćeš.Daću i život svoj za tebe. — Jedno, samo jedno, dobri Žarko. — Govori, sestro — reče Žarko i sede. — Propusti Latifa, propusti ga, tako ti mladosti! — reče žena i sklopi ruke. — Šta?!...Zar i ti moliš za onog zlikovca?...Kako bi pustio vuka, što opusti celo Dragačevo?!Zar da pustim krvnika što nam domove razori?! — Pusti ga, tako ti Boga! — zajeca ponovo žena, držeći sklopljene ruke. — O, sestro!...Šta bi rekla sirotinja, što osta bez krova i hleba?Zar da me proklinje i izdajicom naziva?...Ne, to neće Žarko učiniti. — Oh, Bože!...Propala sam sinja kukavica! — procvile žena, pa diže glavu i udari se u prsa. Žarka dirnu ovo do srca. — Traži, sestro, traži što hoćeš od mene, samo ne da me sirotinja proklinje — reče on tužnim glasom. — Decu mi spasi, moju slatku decu! — Kakvu decu?! — reče Žarko preneraženo. — Decu, moju slatku decu — ponovi žena. — Govori, sestro. — Imaj milosti!...Život im je u opasnosti.Nad glavom im visi nož Latifov...Smiluj se, dobri Žarko, smiluj! Žarko skoči s mesta k’o oparen. — Šta reče nesretnice?!...Otkud deca kod Latifa? — Otrže ih, Bog mu sudio!Doznade, zlikovac, da sam došla u Trnavu, napade na kuću rođaka mi, poveza nas i u tamnicu baci. — A što se vrati iz Kupinova, tako ti Boga?! — E... teško meni!..Zaželeh se slatke dečice svoje. Žarko ponovo sede, metnu ruku na čelo i obori glavu. Nešto premišljaše. — Nigde nikog da pomogne — nastavi žena tužiti... — Molila sam zlotvora, ali mu je srce tvrđe od kamena. — Šta ti ja mogu, sestro? — reći će Žarko iznemoglim glasom. — Bog, pa ti, dobri Žarko — odgovori žena. — Kako da ih spasem? — Propusti zlotvora kroz goru.Ne učiniš li to, nemam ti se kud vraćati.Noćas me krvnik izvede iz tamnice i posla do tebe.Poslušaće, veli, tebe il’ nikog.Pridobiješ li ga, blago tebi.Svu ću ti decu povratiti.Ne učiniš li ništa, slobodno se ne vraćaj.Poklaću ih sve redom...Eto me sad kod tebe.Bog, pa ti.Smiluj se na jadnu dečicu moju. Žarku nešto zaigra u grlu.Oči mu se navodniše, on se diže i potresenim glasom reče: — Čuj, snaho!Neka me ceo svet proklinje, puštam zlotvora za dobro dece tvoje.Idi i kaži zlikovcu, da mu ni dlaka s glave neće faliti. — Puštaš ga... puštaš, dobri Žarko! — reče žena radosno, pa ustade i zgrabi mu obe ruke. — Puštam ga...Pričekaću ga u Trnavi i otpratiti u Užice sa pouzdanim ljudima. — Hvala ti, dobri Žarko!Bog neka ti bude svagda na pomoć. Milica pođe.Žarko je isprati i vrati se u kolebu. Na glas da je Ćaja poginuo, sve vojvode iskupiše se oko Miloša. — Sad nam je put otvoren! — reći će Knićanin pobedonosno. — A kuda? — upita Miloš. — U Čačak. — Bome sad ili nikad! — utače se Obrad. — Da ne prenaglimo? — reći će Miloš posle kratke počivke. — Zgodnijega časa nećemo dočekati — primeti Drinčić. — E?...A zašto? — Sad su bez glave. — A Latif?Šta veliš za njega? — A šta on može? — More, taj ti je opasniji od Ćaje. — E? — Tako je! — utače se Dobrača. — Guja je to.Poznajem ga još iz prošlih ratova. — Bome ćemo tražiti ovu zgodu — reče Knićanin i odmahnu glavom. — Hoćemo, bome — prihvati Obrad. — Biće dockan — dodade Drinčić. — Gvožđe valja kovati dok je vruće. Svi umukoše. — A imate li još štogod? — upitaće ih Miloš nakon duže počivke. Vojvode se zgledaše. — Ded, da čujem pametniju.Već vidim da je moja luda... — Kako to zboriš, vojvoda? — upitaće ga Knićanin. — Ja kako ću drukče? — Ne velimo da je tvoja luda, nego... — poče Knićanin. — Da se ne kajemo — prekide ga Drinčić. — More!... — Oteže Miloš i zavrti glavom. — Već ostariste a pamet ne dobiste!...Ja šta biste radili, da nas Turci malo više zagreju na onom polju!Zar ne vidoste šta bi onomad?Pritesniše vas malo više u jednom šancu, pa svi kud koji!Zar biste i sad tako? — Ded, da čujemo tvoju — reče Drinčić. — A šta je vajde da je čujete kad je ne vermate. — Ne tako, vojvodo! — primeti Knićanin... — Znaš, k’o ljudi... svaki hoće da kaže svoju. — Tako je! — potvrdiše svi u glas. — Biva li tako? — upitaće Miloš. — Biva, vojvoda, biva! — beše odgovor. — E, kad biva, počujte me!...Znate, kako vele naši: „Od prazne obojica se plaše.“ Mi smo slabi, a Turci ostali bez glave.Njima je lako naći glavu, ali je nama teško postati jačima.U ovim šančevima još smo najjači.Zašto bismo se istrčavali i pokazivali praznu pušku?Nije li bolje da to učini neprijatelj?Ostavimo njemu da bira, a jedno će morati izabrati: ili nas napasti ili pobeći. — Aferim, ti vojvodo! — reče Dobrača i podiže kapu. — A što da nam umaknu? — primetiće živo Obrad. — Da Bog da svud umakli! — odgovori Miloš i baci pogled redom na sve vojvode. — Da Bog da! — prihvati Knićanin, pa levom diže kapu, a desnom se prekrsti. Poput njega prekrstiše se i ostali. Ponovo zaćutaše. — Na čemu smo, braćo? — upitaće Miloš dižući se. — Nek bude, kako ti reče, vojvodo — odgovori Knićanin. — Biva li tako? — Biva! — potvrdiše svi, sem Obrada. Srbi ostaše na Ljubiću, očekujući napad Turaka.Kad bi na jedan čas pred zoru, jedna robinja se iskrade iz Čačka i dođe u srpski logor.Straža je zaustavi i dovede pred Miloša. — Kakav te belaj nanese u ovo doba? — upitaće je Miloš. — Nije belaj, već dobra volja — odgovori žena slobodno.Potom će dodati: — Nosim ti aber. — Kakav aber? — Turci se uzbunili... — Što? — Hoće da beže. — Kuda? — Kud koji. Miloš stade upredati brke i meriti ženu od glave do pete. — Ti k’o da mi ne veruješ? — reći će žena malo prekorno. — Eno, Latif već umakao sa svojima. Miloš se čisto trže kad ču ovo, pa će upitati: — Ama ko umakao? — Latif — odgovori žena odlučno. — More snaho!...Nemoj da te belaj odnese! Žena se stade kleti i ispriča sve što beše videla. — Dobro, dobro, snaho — ubrza Miloš, pa se okrete Dobrači: — Ded, vodi ovu i pripazider malo na nju. Tek što Dobrača ode, a nekoliko stražara dojuriše bez duše. — Šta je? — upita ih Miloš. — Beže Turci!...Sve naglo k’a Jelici i Dragačevu. Miloš naredi da se Morava pregazi. Zapovest bi izvršena. U Čačku ovlada užasan strah.Ali-beg, Latif i ostali umakoše zarana.Ono, što ne bi srećno da se dohvati planine, zaglavi na ulicama čačanskim.Ljudi, žene, deca, sve živo izleti iz kuća i naže kroz ulice, gušeći se i lomeći, da samo što pre izmakne ispred sile koja već prodre i u varoš. Miloš uđe u Čačak, a Obrad, Drinčić i Knićanin nagoše u poteru za Ali-begom i ostalima.Kad behu na prvim okomcima planine Jelice, opaziše Turke i osuše vatru.Strahoviti pucanj razleže se po gori.Stojan i Žarko čuše to i navališe na neprijatelja s bokova.Turci ne behu u gori, već u paklu.Vatra sipaše sa svih strana, kao da se cela Jelica beše zapalila.Oni se rasprštaše po gori, i s teškom mukom maleni broj umače u Užice. Dobrača i Božo pohitaše u Dragačevo i pognaše neprijatelja uz Moravu.Ovde Turcima bi gore no onima u Jelici.Bežeći kroz sela, postradaše ne samo od olova, već i od motaka i kamenica.Ljudi, žene, deca — celo selo teraše ih niz potoke, sipajući na njih drvlje i kamenje.Turci behu poraženi, duhom ubijeni i begahu bez obzirce. A šta bi s Latifom? Spase ga Milica. Na dva časa pred zoru, ovaj silnik ostavi Čačak i sa celom porodicom svojom dođe u Trnavu.Sobom beše poveo Milicu i njeno troje dece, rešen da ih pogubi, ako bi mu se nevera učinila. Žarko, okružen sa dvadesetoricom svojih momaka, dočeka agu na sred sela. — Je li vera? — upitaće ga aga, sav bled i zelen. — Primam te na svoju dušu — odgovori Žarko. Latif priđe sa celom porodicom i predade se hajduku. — Miliću! — reče Žarko svome momku... — Budi mi veran!Isprati agu i njegove do Užica.Čuvaj ih k’o što bi mene čuvo.Ne daj ni dlaka s glave da im fali. Latif stajaše kao osuđenik, i kad Žarko ovo izgovori, maši se rukom u nedra i izvadi kesu. — Ovo je tvoje — reče on i pruži kesu Žarku. Mladić porumeni i samo ga pogleda. — To sam tebi namenio, — nastavi aga, držeći kesu. — Ne... nikako!...Veru ne dajem za pare! — odgovori Žarko uzbuđen. Aga se zbuni i kao malo trže ruku, ali je brzo ponovo pruži i reče: — Ono... tvojim momcima. Mladić se malo k’o promisli, pa se zatim okrete svojima i reče: — Miliću!Primi ovaj dar i podeli s drugovima...Neka vam je prosto, — ali... — podiže prst... — da mi niste obraz okaljali! — Glave ćemo pre izgubiti, nego to učiniti — odgovori momak, pa priđe agi, primi kesu i strpa je u nedra. — Sad možete ići bez brige — reče Žarko Latifu i njegovima. — Gde vaša dlaka, tu moja glava. Latif pođe.Momci ga okružiše, i, držeći puške na rukama, otpratiše. — A ti, sestro?...Kuda ćeš ti, ojađenice? — upitaće Žarko Milicu, koja se beše odvojila sa decom. — Kud znam? — odgovori žena i sleže ramenima. — Ostaću u Trnavi, zar će mi rođaka doći. Žarko pomilova decu, izvadi kesu, dariva sve redom, reče „zbogom“ i ode za svojima. Takovski ustanak malo po malo razbukta oganj po svoj zemlji.Glas sa Ljubića i Čačka munjevitom brzinom prohuja kroz Srbiju.Miloševa volja i prisebnost ulivahu nadu i poverenje.To behu štitovi, iza kojih se svaki siguran osećaše.Poverenje, koje vođa uživa, prva je i najvažnija pogodba uspeha.Spojte bataljone kako hoćete, oni su rastrojeni, ako su im vođe bez poverenja. Miloš pribra svu pamet i svu snagu.Preduzeti posao beše i mučan i opasan, ali on snažno guraše napred.Pokrenutu snagu narodnu valjalo mu je što jače istaći.On razasla pozive na sve strane, pozivajući narod na oružje.Ustaničke čete pridolažahu svakog dana, i za kratko vreme prekriliše Čačansko polje. Dok Miloš tako prikupljaše vojsku i spremaše se za odsudnu borbu, u Požarevcu i okolini beše već planuo oganj.Vojvoda ču to, ostavi Čačak, projuri kroz Šumadiju, upade u Požarevačku nahiju, pridruži se ustanicima, napade Turke, razbi ih brže no što se nadao, osvoji Požarevac i očisti nahiju od neprijatelja. Tek što ovaj posao srećno svrši, a glas mu stiže, da je Ali-paša pošao iz Pazara i prešao granicu.Miloš ostavi Požarevac i što brže mogaše pohita na Karanovac.Sreća ga posluži, i umesto rata, uglavi prijateljstvo sa Ali-pašom.Paša se vrati u Novi Pazar, a vojvoda se pripremi da izvrši što mu paša na rastanku reče: „Kosi, bane, kako si počeo!“ Ustanak beše zahvatio već svu zemlju i razdrmao one u Stambolu.Jednog dana stiže glas u Srbiju da se dve vojske kreću: Od Bosne Rušid paša, a od Niša Marašli-Ali- paša. Miloš se ne pomete.On razvi krila svoja i stade kao munja preletati s jednog kraja Srbije na drugi.Tako radeći, imađaše sve u svojim rukama.On beše dobar vojvoda, a dobar vojvoda ne odsustvuje nikada... Osvanu 13. Na prostranoj Mačvanskoj ravnici, prema selu Dublju, ovog dana podiže se najveći i najjači stub srpske slobode.Delo neimara od 1804. ovde beše dovršeno, krvlju zapečaćeno, i potomcima u nasleđe predato. Još sunce ne beše odskočilo, a Rušidova vojska pređe Drinu i pođe ka Dublju. Srbi behu u šančevima i čekahu neprijatelja. U srednjem i najvećem šancu beše Miloš sa Paštrmcem i Pljakićem; do njih desno Dobrača i Vučić, a do ovih Knićanin i Drinčić.Na levom krilu behu ušančeni Lunjevica i kapetan-Božo, do njih Obrad sa Boškom, do Obrada Stojan, a do ovog Žarko. Turski redovi pristupahu živo i slobodno.Kad stigoše na kilometar od Dublja razviše se i levo i desno.Miloš sa svojim stajaše na šancu i osmatraše njihovo kretanje. Ne bi za dugo, a sa turske strane, duž cele bojne linije diže se dim i sevnuše bezbrojne munje.Tanad zafijukaše iznad glava srpskih, a užasan tresak razleže se po mačvanskom polju. Miloš i vojvode strčaše u šančeve. Još se prvi dim ne beše rasturio, a drugi se već diže i pritište bojno polje. Na ovu vatru Srbi odgovoriše iz svih šančeva.Za trenut oka, diže se urnebes.Silan tresak prolamaše vazduh, i kroz nekoliko trenutaka gusta magla obavi sve srpske šančeve.Kao da se nebo survalo sa svima gromovima i mutnim oblacima, tako izgledaše bojno polje, pritisnuto dimom i prolomljeno rikom topova i groktanjem bezbrojnih pušaka. Turci drsko prodirahu kroz kišu od tanadi, i već pristupiše na 400 metara.Dotle, pa ni koraka dalje. — Napred! — ču se glas iz srednjeg srpskog šanca.To beše glas Milošev. — Napred!...Napred! — ode glas od šanca do šanca. I diže se oluja, i stvori okršaj.Srbi poiskakaše iz šančeva, izbaciše po nekoliko metaka, i kao ono čele iz košnica, nagrnuše na neprijatelja. Turci složno udarahu, ali uzaman.Pred njima beše neprobojni bedem, i oni odstupiše. Borba se postepeno stišavaše, a dim se dizaše.Bojno polje raščisti se i neprijatelji se videše.Behu jedan prema drugom na 800 metara. — Šta čekamo?! — ču se glas sa srpske strane. To beše glas Obrada Momirovića. Tek što ova reč beše izgovorena, a iz družine Obradove zagroktaše nekolike puške. Turci odgovoriše, i borba se ponovi. — Napred!...Napred! — začu se sa svih strana.Gromovi ponovo zatreštaše, oluja se ponovo diže, dim ponovo pritište Mačvu, Turci ponovo odstupiše. Kad vatra presta i kad se dim diže, Turaka ne beše na horizontu. U neko doba dana Srbi se vratiše kličući i veselo pevajući. Istog dana, uveče stiže glas Milošu, da se Rušid sprema, da ga sutra zorom napadne sa svom silom. Miloš sazva vojvode, saopšti im ovu vest i naredi šta kome valja činiti. Tek što vojvode pojmiše da idu, a iz daljine začu se topot. Svi pritajaše disanje i oslušnuše.Topot sve jači. — To je Moler s konjicom! — reče Miloš živo i ustade. Vojvode poskočiše i pođoše na susret. Začu se već rzanje konja. Doista, to beše Moler sa 500 konjanika. Vojvode mu priđoše i pozdraviše ga. — Stiže li? — upitaće ga Miloš? — Stigoh, ali dockan — reče Moler i sjaha s konja. — Ne brini....Imaće posla i za tebe — odgovori Miloš. — Što?...Da neće džgadija ponova da okuša sreću? — Bome, eto je zorom...Nego odvedider konjicu u onu šumu — reče Miloš i pokaza rukom. Moler otprati konjicu do šume, izdade potrebne naredbe, vrati se i sa vojvodama ode u šanac Milošev. Sutradan, tek što zora beše zarudela, Turci se pojaviše na horizontu, primičući se sve bliže ka Dublju. Kad stigoše na jedan puškomet, oboriše vatru duž cele linije. Srbi ne odgovoriše. Turci pođoše napred, i kad se približiše na 800 metara, ponovo oboriše vatru. Srbi i tad ne odgovoriše. Turci priđoše na 600 metara, sipajući neprekidno vatru. Srbi ih i dalje ostaviše na miru. Ovo ćutanje k’o da zbuni Turke.Oni stadoše. U taj mah sa Miloševa šanca zagrmeše topovi, a odmah zatim osu se i puščana vatra. Turci se uskomešaše, ali se brzo pribraše i sa još većom žestinom napadoše. Otpoče borba, strašnija od jučerašnje.Kuršumi sipaše kao grad i zapljuskavaše srpske šančeve.Nebo se prolamaše, a zemlja tutnjaše od silne topovske i puščane vatre.Bojno polje iščeze u dimu, kao gora kad se oblak na nju svali, Turci prodreše duboko i već priđoše na 200 metara. U taj mah srpski topovi i po treći put zarikaše.Još se ova rika ne beše izgubila, a iz šume Kitoške izlete Moler sa konjicom i jurnu na neprijatelja. Ubrzo zatim riknuše i četvrti topovi. Konjica srpska prenerazi Turke.Oni se pometoše, uzrujaše i izgubiše odstupnicu. U taj mah pešaci iskočiše iz svih šančeva i suknuše na Turke kao kopci na piliće. Obrad, Stojan i Žarko udariše levo i napadoše neprijatelja s boka. Turci odstupiše u neredu, Srbi ih poteraše i nagoniše preko ritova i bara. U taj mah, u blizini Žarkovoj neko ciknu kao guja u procepu. — Pogibe!...Pogibe! — ču se glas. Žarko stade, osvrte se i spazi Stojana prostrta na zemlji. — Šta bi, pobratime?! — ciknu Žarko i pritrča Stojanu.Stojan strahovito zaječa. Žarko baci pušku, kleče i zagrli pobratima. — Praštaj.... pobratime... praštaj! — izusti Stojan boreći se s dušom. — Pozdravi mi oca...Amanet ti Spasenija...Junački si je dobio....Bogom neka ti je prosto. To reče i izdahnu. Žarko ga podiže, pritište na prsa i poljubi nekoliko puta.Potom skide kapu, pogleda put neba i prošaputa nekoliko reči.Dve krupne suze skotrljaše mu se niz obraze. Kad se diže i obazre, na horizontu ne beše ni Srba ni Turaka. Pobedom na Dublju neimari srpske slobode metnuše završan kamen u svod zgrade svoje.I ovaj posao beše već okončan, kad Marašli-Ali-paša stiže iz Niša na Moravu.Turčinu osta da bira: ili da ruši zgradu, već podignutu, idi da je ukrasi. „Kuršid traži da položite oružje“ reče on Milošu, kad ovaj dođe da pregovara o miru.— „Ja to ne tražim.Budite pokorni caru, pa ako hoćete, nosite i topove za pojasom.“ Čudan obrt stvari!..Koliko li je domova grebalo porušiti i ognju predati, koliko li krvi proliti, dok je Marašlija izustio ove reči, pune značaja? „Nosite i topove za pojasom“ beše reč, koja sankcionisa osnov nove srpske države i njene samostalnosti.To beše javno priznanje narodne moći i njegovih prava. Pogodba beše povoljna.Ona sobom pružaše dvoje: slobodu i štit njen — oružje.Vojvoda Rudnički primi ponudu, pruži ruku Marašliji i zaključi mir, — mir, koji mu davaše maha, da razvije svu svoju genijalnost.Njegovi trudovi urodiše dobrim plodom, i kad se vrati svojima, vrati se kao Vrhovni Gospodar Srbije.U ruci mu beše grančica mira, i toj grančici svi se obradovaše. Cveti 1815. zaključiše četirvekovno robovanje.Neimari ispuniše časno dužnost svoju i vratiše se svojima.Junaci skidoše pušku s pleća i dohvatiše ralo i volove.Pećine i gudure opusteše, a domovi, polja i njive oživeše.Na mesto piske i jauka, vesela pesma zahori se gorom i dubravom.Sva se zemlja preobrazi i sumorna lica ozari svetlost.Sunce se osmehnu sa vedroga neba, a na licu neimara zasja radost i milina.Pred njima beše Oslobođena Srbija, i sedeći na pragovima obnovljenih domova svojih, pevahu i uživahu u dragocenim plodovima duge i mučne borbe. Oni biše i pomreše, al’ potomstvu večni spomen ostaviše.Grobova njihovih nema više.Vreme je zbrisalo sa njih i poslednju grudvu zemlje.Na mesto grobova, osta delo njihovo, osta ovo milo i drago nam ognjište, što se Srbija zove.Neka im je čast, slava i hvala!... Stojan ležaše na bojnomu polju hladan i ukočen.Ovaj mladi neimar ne beše srećan da uživa u plodovima svoga mučnog rada.Sve beše založio za rod svoj, i kada pogibe — „ništa sobom ne ponese“.Poslednje mu dobro beše draga, i kada bi na poslednjem času, predade i nju u amanet drugome. Žarko stajaše kraj mrtvog pobratima i očekivaše povratak drugova svojih.U okolini ne beše nikoga, i on se uzalud osvrtaše.Neko užasno osećanje obuze ga u ovoj samoći, i on poče tužiti, gledajući mrtvo telo Stojanovo. — Jedinac si u oca, dragi pobratime — govoraše on u sebi... — Stari Đenadije presvisnuće od žalosti.Ti mu beše još jedina nada, pa eto gde ga i ona izneveri!Osta jadan, kao suho drvo u gori; osta da večito tuži i za tobom nariče.I nikad se utešiti neće.U tebi zakopava svu radost i svu utehu svoju.Poslednje dane zagorčaće jadom i čemerom...O, kad bi ti bar groba video, da na njemu tugu tugom blaži!... Tako Žarko, pa se seti Bukulje i onog zagrljaja Stojanovog.To ga još više rastuži, i on nastavi dalje jadikovati. U neko doba obazre se i spazi na zapadu mnoge crne tačke.To behu Srbi koji se vraćahu sa Drine.Žarko stajaše i čekaše ih. Obrad i Boško behu sa družinama.Kad se približiše, spaziše Žarka, ostaviše drugove i pohitaše usamljenu junaku. Dođoše i videše mrtva Stojana na zemlji, i užasnuše se. — Šta bi?! — upitaće Obrad preneražen. Žarko ispriča. Obrad i Boško skinuše puške s pleća, položiše ih na zemlju, padoše na kolena, poskidaše kape i celivaše junaka u čelo. Bošku grunuše suze niz obraze, pokri lice rukama i osta nad mrtvim telom svoga pobratima. — Šta ćemo s pokojnikom? — upitaće Obrad drugove. Niko ne odgovori. — Valja ga sahraniti — ponovi Obrad. — Nosimo ga u Blagoveštenje — prihvati Žarko. — Tamo, braćo — reče Boško gušeći se suzama... — Jedinac je u oca.Neka se starac bar grobom teši. Dobri drugovi preneše mrtva Stojana u Dragačevo i sahraniše kraj ruševina manastira Blagoveštenja.Tu ga ostaviše da mirno počiva, a oni se krenuše na Moravu, da se sjedine sa svojima. Na Moravi ne nađoše nikoga, i s toga se uputiše u Beograd. Kad behu blizu Beograda, susretoše mnoge Dragačevce, a među njima i Brkića. — Bome odocniste! — reći će im Brkić. — Što? — upita Žarko. — Izmirismo se... — S kime? — S Turcima. — Šta zboriš? — upitaće Obrad iznenađen ovom vešću. Brkić ispriča. — Gde je Vojvoda? — upitaće Žarko. — U Beogradu...Osta da ugovara mir s Marašalijom...Nema više krajine.Sad ćemo budak u ruke...Odavno nisam poterao volove niz dolove! To reče Brkić, pa produži put sa svojima.Obrad, Boško i Žarko dođoše u Beograd, i tu se o svemu izvestiše. Sutra dan Žarko nađe Boška i Obrada i reče im: — Sad možemo pevajući?.... — Možemo vala — odgovori Obrad. — Kuda? — upitaće Boško. — Kući...Zar se nisi kuće zaželeo? — Kuće jesam, al’ Turaka nisam. — Kakve Turke pominješ? — One u Kruševcu. Žarko se seti rodnog mesta Boškova i ućuta. — Hajde s nama u Dragačevo — reći će Obrad. — Zar u one ruševine? — U Samaile... mome stricu — prihvati Žarko. — A oni u Kupinovu?Zar da ih ostavim? Žarko se seti Spasenije i srce mu jače zakuca. — Dosta su se potucali po tuđini — nastavi Boško. — Dovedi ih — utače se Obrad. — Podelićemo što je Bog dao — pridoda Žarko.Žarko se zadubi. — Što se predomišljaš? — upitaće ga Obrad... — Čiča Radivoje u stanju je da vas ugosti. — Da ne budemo na dosadi? — Ne dao Bog! — prihvati živo Žarko. Boško zahvali Žarku i ode u Kupinovo, a drugovi mu se vratiše u Goračiće. Osvanu Preobraženje 1815... Ako se ikada sreća nasmešila posle Kosova, zaista se nasmešila ovog znamenitog dana.Nebo beše čisto kao zlato, a sunce tako ljupko i blago, da i poslednju boru uklanjaše sa sumorna čela.Sve beše veselo, jer ovo beše dan, kad glas o pobedama Takovskog Vojvode razdraga srca svih rodoljuba.Ime Miloševo raznese se po svem Srpstvu, i sa usana svih Srba diže se k nebu pohvalna pesma: „Tebe Boga hvalim!“ I ova pesma beše opšta.Nju pevahu kako oni u Šumadiji, tako i oni u Sremu; kako oni u Sremu, tako i oni po svoj Srbadiji. Kupinovo ne beše ni u čem izostalo.I u njemu behu srpska srca razdragana, i u njemu rodoljubi proslavljahu dan preobraženja političkog života braće svoje. Preobraženje beše osvanulo u svoj krasoti svojoj.U vrtu oca Vasilija, sveštenika kupinovskog, beše kao u raju.Blagi zraci sunčevi rasuli se po šarenom i mirisnom pokrovu, a biserne rosne kapljice, načičkane po svežem zelenilu, prelamahu ih u bezbrojne boje, te blistahu kao biser i drago kamenje.Na vitim granama brsnih drveta lelujahu se vesele tičice i umiljatim cvrkutom pozdravljahu jutarnje časove. Otac-Vasilije i otac-Đenadije seđahu u hladu pod lisnatom lipom i uživahu u ovim nebesnim krasotama.Činjaše im se da leže na krilima vetrenim.U mislima behu se uzneli preko Save i Dunava, i, preletajući preko šumadijskih gora, premišljahu o srećnijim danima roda svoga. Ne bi za dugo, a umilni glas zvona kupinovske crkve stade odjekivati po selu, prizivajući blagočestive hrišćane na službu Božju. Otac-Vasilije i otac-Đenadije digoše se i prekrstiše se.Zatim ostaviše vrt, iziđoše na ulicu i uputiše se pravo crkvi. Hram kupinovski beše već ispunjen pobožnim hrišćanima.Tu behu i svi begunci.Među njima beše i Boško, sa materom i sestrom. Služba otpoče. Tihi i drhtavi glas oca-Đenadija ispunjavaše hram nekim božanskim dahom.Sve uprlo pogled u ovo svetiteljsko lice i napajaše se istinom i verom, što se sa podnožja uzdizaše k prestolu Božjem.Preuzvišena osećanja pobožnosti prožmahu sva srca.Jedna misao obuze sve, i svi osetiše kako ih neka nevidljiva sila podiže k nebesnim visinama. Služba se svrši.Otac-Vasilije iziđe iz oltara, priđe stadu svome i sa rečima, punim rodoljublja, odade poštu neimarima srpske slobode.Blagočestivi hrišćani otvoriše srca svoja i s najvećom radošću primiše reči dobrog pastira.I kada sveštenik završi, umilni glasovi za pevnicom dirnuše u najtanje žice rodoljubive Kupinovljane.„Tebe Boga hvalim“ potrese sve prisutne i ispuni hram slavom Božjom. Sutra dan begunci ostaviše Kupinovo i vratiše se u Srbiju.Otac Đenadije ode u manastir, a Boško s materom i sestrom u Samaile, stricu Žarkovom. Burni dani prohujaše... Sve diže glavu, al’ još ne diže Sveto Blagoveštenje, manastir trnavski.Ćor-Zuka, željan osvete, poruši i manastir i konak.Što ne stiže da poruši, to povredi.I ova povreda beše žalosnija od ruševina.Ikonostas sravnjen sa zemljom, i od likova svetiteljskih jedva osta traga.Kako prođoše oni na ikonostasu, tako i oni po zidovima.Svi behu nagrđeni i onakaženi: oči izbodene, lice izgrebeno, snaga izubijana, nečistotom izmrljana i sramnim konturama išarana. Krajem Avgusta 1815, kada suton beše zemlju obavio, jedna ljudska prilika iskrsnu iz okoline manastirske, i idući lagano korak po korak, dođe pred ruševine i tu se zaustavi. U okolini mrtva tišina.Zidovi manastirski, obavijeni mračnim pokrovom, strčahu u ovoj nemoj pustoši i strašnim izgledom svojim sleđivahu krv u prolaznika.Kad i kad jekne buljina, ili iskrsne po koji slepi miš, obleti ruševine manastirske i izgubi se u tami. Prilika, omalena i pogurena, u dugoj, crnoj haljini, stajaše pred ruševinama i ne micaše se. To beše otac-Đenadije. Ovaj stari duhovnik beše saznao za smrt svoga sina, i dođe da mu grob nađe, da ga grli i suzama kvasi. Suton prođe i tama se pusti. Duhovnik uđe u ruševine i izgubi se među zidinama.Malo docnije pojavi se s desna, i pođe napred, prema grobovima.Kad stiže do jednog, na kome nijedne travke ne beše, pade ničice i obgrli krstaču. Kroz tamnu i nemu noć začu se jecanje i duboko uzdisanje.U neko doba diže se starac sa groba i lagano dođe pred konak. Pred njim behu ruševine, gotovo još strašnije od manastirskih.Ogorele baskije i grede strčahu k nebu, te izgledahu na ogroman crn kostur, u koga su rebra salomljena.Cela zgrada, sem jednoga malenoga dela, u zadnjem kraju, beše porušena. Otac Đenadije ču nečiji hod i obazre se. To beše Proka, nekadašnji služitelj manastira Blagoveštenja. — Stiže li, sine? — upitaće ga starac. — Jedva, oče — odgovori momak, noseći breme na leđima. — Ti si mi se umorio? — Bome dobro, oče — odgovori Proka, pa baci breme s leđa, sede na nj, ubrisa znoj sa čela i odahnu. Zaćutaše obojica. — Zar ćeš ovde, oče? — upitaće Proka duhovnika nakon kraće počivke. — A što, sine? — Ovo je pustinja. — Eno mi konaka — odgovori duhovnik i pokaza rukom zadnji kraj konaka, koji beše upola porušen. — Pa to je košara, oče! — Dobro je za mene starca. — Bogme, oče, ne bih ti ja ovde živ zanoćio — reče momak i zavrti glavom. Đenadije oćuta. — Ovo ti je gore no u jazbini — pridoda Proka. — Hajde, sine, za mnom — reče duhovnik i pođe uz stepenice. Proka ustade, podiže breme na leđa i pođe za Đenadijem. Sutradan, rano izjutra, sakupiše se seljani, da pozdrave svoga duhovnika.Beše ih iz raznih sela, a većinom postariji ljudi.Behu posedali po travi i poveli razgovor kako da poprave manastir i konak. U neko doba pojavi se otac Đenadije na doksatu. Seljani poskakaše sa zemlje, poskidaše kape i priđoše konaku. — Blagoslovi, oče! — povikaće oni u glas. — Bog vas blagoslovio! — odgovori duhovnik. — Dobro nam došao, oče! — reći će jedan od prisutnih. — Bolje vas našao, braćo. Jedan starac, držeći kapu pod miškom, priđe bliže. — Dođosmo do tebe, oče — reći će on. — Radi smo da ovo malo svetinje popravimo. — Da ste mi čestiti!Vreme je da i ova svetinja zapoje — odgovori duhovnik. I nasta utakmica među seljanima.Jedni davahu pet, drugi deset, treći petnaest kesa — sve kako koji mogahu i milovahu.Odziv beše takav, da već o Velikoj Gospođi 1816. otac Đenadije odsluži prvu službu u obnovljenom manastiru. Od ovoga dana u Dragačevu život se obnovi.Ocu Đenadiju olakša tuga za izgubljenim jedincem.On imađaše pred očima obnovljeni manastir i zadovoljno stado, i kao dobar pastir radovaše se sreći pastve svoje. Svi behu veseli na ognjištu svome, a Žarko beše blažen.Spasenija mu beše svakog dana pred očima, a to je ono za čim je najviše žudeo.Malo po malo, oni se upoznaše i jedno drugom pristupiše.Nebrojeni dokazi, koje Žarko dade o nežnosti svoga srca, učiniše da Spasenija u njemu nađe dostojnog zamenika prve ljubavi. Beše uoči Mitrova-dne 1816. Žarko se beše još zorom digao i otišao u Čačak.Tu nađe Aga-Tosku, koji se toga dana beše vratio iz Beograda. Ovo im beše prvo viđenje nakon onog begstva iz grada.Žarko mu se veoma obradova, i pozva ga svojoj kući u goste.Aga primi ovaj poziv, i zajedno s njime pođe u Goračiće. Uz put svratiše u manastir Blagoveštenje, radi nekog posla, koji Žarko imađaše da svrši.U porti zatekoše mnoštvo sveta, muškog i ženskog.Svi behu kao ubijeni.Stajahu mirno pred konakom, i sa tužnim licem pogledahu na doksat. Tek što Toska i Žarko behu odjahali konje i privezali ih za obližnje drvo, a svi prisutni poskidaše kape.Putnici pohitaše u pravcu doksata i spaziše mrtvački sanduk. Šest duhovnika skinuše sanduk niz stepenice, proneše ga kroz portu, i kad dođoše do jedne rake, iskopane pored groba Stojanova, spustiše ga na zemlju. Prisutni se iskupiše oko rake i sanduka. Otac Atanasije, iguman manastira Sretenja, naže se i podiže zaklopac. U taj mah Žarko se progura kroz svetinu, pogleda u sanduk i spazi u njemu oca Đenadija. Malo zatim, grobari uzeše sanduk, spustiše u raku i zemljom ga zagrnuše.Svi prisutni prođoše i po jednu grudvu zemlje ubaciše. I kad ova hrišćanska dužnost bi svršena, Žarko priđe ocu Atanasiju i reče mu nešto nasamo.Potom nađe Tosku, i sa njim produži put u Goračiće. U kući Žarkovoj neobična živost.Sve se ustumaralo, radi i priprema.Marta i Stanica da spadnu s nogu, tumarajući tamo-amo po kući i po dvorištu.Mlađi tako isto.Spasenija gotovo ne izlažaše iz odaje.Otvaraše redom sanduke, preturaše po njima, uređivaše čas ovo čas ono, pregledaše svaku sitnicu, iščišćavaše svaki kutić — jednom reči: behu joj ruke pune posla. Sutra dan u manastiru Sretenju behu se iskupili svi dobri prijatelji Žarkovi i Boškovi.Na licu svakog beše ocrtana radost i milina.U neko doba otvoriše se dveri.Hadži-Atanasije iziđe iz oltara i stade pred Žarka i Spaseniju. „Slava tebje Bože naš, slava tebje!“ — zapeva duhovnik i povede mladence. Uključeno u ELTeC korpus 2021-07-20 JAŠA TOMIĆ. DRUGO IZDANjE. CENA 2 KRUNE (2 DINARA). U NOVOM SADU SRPSKA ŠTAMPARIJA DRA SVETOZARA MILETIĆA Ima u Bačkoj dva velika i prilično bogata sela.Ta su sela nablizu i u njima se po najviše događa ono, što ću da ispričam.Najbolje je da prećutim prava imena tih sela, jer bih inače morao možda čak i posle deset godina da se ispravljam s onima, koji bi osetili, da sam ih — pogodio.Ja ta dva sela nazvaću Borivojevac i Lazarevac, jer se u prvom rodio Borivoje, a u drugom Lazar, nazarenski prvaci ove pripovetke.Dao sam i ljudima druga imena, jer je čitaocima sve jedno: Zvali se oni Pera ili Paja, Anka ili Jovanka. U Borivojevcu smo, a po podne je.Baš je vreme žetvi.Kad gledaš s ulice, selo došlo pusto, izumrlo; nema ni psa da zalane.Poneko dete, starac ili reduša, ako i nisu u polju, pritajili se u kućama. U jedan mah se podiže s druma prašina nagla, kao da je goni vihor.Da ko ima sokolove oči, zapazio bi kroz tu prašnu maglu konjanika, koji je dobra konja oznojio i u belu penu obukao, kao ono Vladeta vojvoda, kad se vraćaše s Polja Kosova. Taj je konjanik uzbunio pse, te se podigao lavež, neobičan za ono doba.I već se pojavljuje na prozorima ili ogradi žena ili dete, da vide: Ko li to ruši dosadašnju tišinu? U taj mah stojala je na bunaru i Marta Ivanova, mlada, jedra i lepa žena.Vedro je držala u ruci, ali se ne micaše: gledala je u onu prašinu na drumu, koja se valjala sve bliže i bliže.Za malo, i ta prašina zaigra pred njeni vrati, zaigra i zaustavi se.Šta je?Šta se to skriva iza te prašne, tamne magle?...Marta je slutila nesreću, jer kažu, da dobro ne žuri tako naglo, kao zlo.I nije se prevarila. Konjanik skoči sa znojavna konja i povede ga za sobom unutra.Marta ga je na mah poznala.To je njen rođak iz obližnjeg sela, mladić oko svojih dvadeset godina, jedva mu udarile nausnice. „Šta je Milivoje?“ — pita ga Marta uplašeno i iziđe mu na susret. „Nije dobro, sešo.Umrla tetka Bosiljka, pa me poslali po tebe“. Milivoje je isporučio ovu neprijatnu poruku bez okolišenja i zavijanja, te je time učinio od zla gore.Martu je ta poruka pogodila kao kamen; za časak je zbuni, a kad je posle došla k sebi, oseti jaki bol u grudima i vrele suze udariše joj na oči.Ona je iskreno žalila tetku, jer ju je tetka održala i othranila, pa ju je sad žalila kao rođenu mater. Momče beše oznojeno i zapureno od brza jahanja, pa i ne primećavaše, koliko su njegove reči utecale na nju. „Bolovala je“, reče on, „nekoliko dana, a nije nikome kazivala, da je opasno.Jutros nije mogla da ustane s postelje, a oko podne — umrla.Kad ćeš ići, sešo?Treba li da čekam?“ Marta se polako pribrala, te uputila momka u kuću.Najpre joj došlo na pamet, da potraži u selu kakvo dete i da ga pošlje mužu na njivu, a posle opet, da bi trebalo da se sprema za put.Bila je zbunjena i kad se docnije uspuzala na tavan, da skine nešto ruva, oči joj behu još uvek mutne od suza, nije pazila gde staje, noga joj pokliznu s lestvica i ona se stropošta dole.Kad joj se muž vratio iz polja, zatekao ju je obneznanjenu.No srećom se pokazalo, da je stvar dobro prošla, jer je i to sreća, kad neko padne s tavana i ugane samo nogu.Marta je i posle dvadetet godina spominjala taj slučaj i govorila: „Kamo sreće, da sam onda vrat skrhala.“ Marti je u ono vreme bilo osamnaest godina, a njen Vlada voleo je kao komad hleba, i to — mekana.On je bar tako govorio, i nije lagao.Uzeo ju je sirotu, bez ičega, a u njega bilo domazluka za troje. Kad je Marta uganula nogu, Vlada je zaboravio na sve poljske poslove i ostavio, da mlađi rade šta hoće, jer mu je izgledalo, da Martu neće niko tako gledati i paziti kao on.Ta sad tek, kad ju je video ovako nemoćnu i bolesnu, uvide, kako je silno voli. Marti se poremetio zglavak i ona je odležala tri nedelje na postelji.Za to joj je vreme poručio brat — jedini, koga je imala — da dođe i podeli s njim ono malo, što je ostalo iza tetke Bosiljke. Marta nije mogla ići, njen muž nije hteo, te je poručila bratu, nek podeli sam što ima deliti, i njoj nek pošlje njeno. Tako je i bilo.Taman se Marta podigla iz postelje, kad stigoše pred kuću velika, rastočena kola, u kojima joj brat šalje stvari.Nije bilo baš mnogo, pa i ono malo je staro, okrzano i razdruskano.To je videla i Marta, no opet za to ne reče ni reči; ali je tim više govorila njena susetkinja, koja se slučajno desila onde. „Šta će ti reći čovek?“ — pitala je Martu. „Može biti, da baš i neće ništa reći, ali će tim više misliti.Nije ti dosta druge nesreće, skrhala si, tako reći, nogu, pa sad još i rođeni brat da ti krha vrat?!Zar ja nisam bivala kod pokojnice i videla, da je u nje bilo baš lepih i vrsnih stvari?!Gde je onaj politirani dolap?Pa gde su ona dva kreveta, pa ona široka klupa s naslonom?!“ „Ta ono vidim i ja, da nije podeljeno baš bratski, ali šta ću.Bratu je potrebnije no meni.“ „Sve to može biti, adi nisi ni ti svoj gospodar.Što jo god tvoga muža, to je i tvoje, a što tebi pripada, na to ima i on prava; pa ako ti bratu odbijaš toliko na bratstvo, ne mora on.“ Ove se reči ipak prilepile za Martu.Dugo je ležala, na što ne beše naviknuta, pa to ležanje i bolest probudiše u njoj neku razdraženost, koje se nije mogla olako da otrese.I kad joj je muž dognao iz polja, pokazala mu je stvari. On samo klimnu glavom. „Sve je razdruskano“, kaže ona. „Ništa, opravićemo. “ „Sve, što je bilo bolje, zadržao je brat.“ „Zadržao je ono, što mu je trebalo; nami je jedno kao drugo, tek spomena radi.“ „Ama za što ga braniš toliko, kad nije zaslužio? — pita Marta razdraženo.„Ako mu je baš i trebalo što od moga dela, za što nije iskao, nego je zadržao.Ali naravno, znao je, da sam dobra, pa misli: Ćutaću.Pa kad mi je već poslao baš sve samo izbušene i polomljene stvari, za što mi nije poslao bar jerusalimsku ikonu?!Zna on vrlo dobro, koliko sam volela tu ikonu, lepila je i čistila; bez mene bi davno propala.“ „Pa nju ti je baš mogao poslati“ — reče joj Vlada, samo da je umiri. „Pa kad je mogao, za što nije? „Ako ti je baš toliko do nje stalo, išti i dobićeš je.“ Ovim se svršio razgovor o nasledstvu, ali Marta nije zaboravila tog razgovora.Po prvoj prilici poručila je Marta bratu, da joj pošlje jerusalimsku ikonu.No ta prva prilika bila je po nesreći baba Jezekilja, žena, o kojoj se po selu govorilo, da joj je jezik još gori i od imena joj.Nije ni Marta iskala ikonu bez ikakva zajedanja, a tek baba Jezekilja!Ona je isporučila, da će svi sudovi, svi ministri (peštanski i bečki), pa na posletku i sam car imati posla, ako Marta ne dobije ikone.Uz to je dodala, da je lako prevariti ženu, još laške bolesnu ženu, a najlakše prevariti bolesnu ženu, koja je daleko odande; ali neka nju, baba Jezekilju, pokuša ko prevariti, tome ne bi trebalo ni suda ni dželata, no bi mu ona sudila. Martin brat poštovao je jerusalimsku ikonu.Ta se ikona čuvala u njihovoj porodici preko stotine godina, a doneo ju je neki njihov rođak iz Jerusalima.Govori se, da je na toj ikoni bilo ispisano dvanaest glava evanđelja, a ispod svake glave naslikano sve, što se odnosilo na taj odeljak.Bio je dakle na toj ikoni ne samo Bog otac, sin i duh sveti, nego i ceo svet, nebo i zemlja, sve što vidimo i „ne vidimo“.Tu je bio pontiski Pilat, proroci, uskrsnuće mrtvih, pa na posletku i „život večni“, pakao i raj.Kažu, kad je čovek gledao tu ikonu, sve su ga mravi podilazili od užasa i milote.No sve je to: Nekad bilo, sad se pripoveda.Pred jerusalimskom ikonom gorelo je kandilo, te je ikonu nadimilo, ocrnilo i zamazalo na njoj natpise i slike.Posle su pokušavali, da očiste ikonu — vrućom vodom prali su je i ribali, sa čega se utrla boja još većma.Za tim se ikona i opet garila, prala se, a kad se stala cepati, onda su je krpili i lepili, tako, da danas beše komad nadimljene i uprljane krpe.No u porodici su je opet za to većma poštovali, nego ma koju drugu ikonu i još su uvek palili pred njom kandilo. Martin brat je dakle cenio tu ikonu, ali bi je bez sumnje ustupio sestri, samo da ju je iskala lepšim načinom.No sad se ogorčio.Baba Jezekilja ne samo što mu je došla pretnjom u kuću, no je još pre toga protelalila selom svakojake spletke.On ju je dakle očepao za rame, doviknuo joj nešto ružno, obećao, da će joj polomiti sve kosti, ako mu još jednom dođe u kuću i bacio je na ulicu. Baba Jezekilja nije mu sudila, no ga je pred Martom još pohvalila.Kaže: „Krasan čovek taj tvoj brat i ja baš ne znam, za što se tako okomio na tebe.Ruži te svakojako i poručuje, da ti sama dođeš po ikonu, pa će ti polomiti kosti, a ako mu šilješ poruke i devere, daće te na fiškala.“ Marta je bila još jednako razdražena, kao što je to obično u bolesti i posle bolesti, a baba Jezekilja je svem selu ispričala ono isto, što i Marti, pa su sad mnoge i mnoge „druge“ i „prije“ dolazile, da je „sažaljuju“.To je Martu upravo razbesilo, i kad se već sa svim oporavila, a muž joj pošao u varoš advokatu zbog prepisa neke livade, otišla je i ona s njim, te krenula stvar oko jerusalimske ikone.U opšte, sad je već napala na celu podelu.Vlada je stišavao i umirivao ženu, ali nije pomoglo.Na posletku je molio advokata, neka pokuša lepim, a ako mu se izda ikona, on će i doplatiti nešto.Taj čovek je doista mislio, da je njegovoj ženi stalo do ikone, a ovamo je njojzi bilo stalo do inata. Ta se stvar vukla i otezala, ali nije zaspala.Advokat je pokušao izmiru, ali uzaman.Posle se dogodilo ono, što se u takvim prilikama obično događa.Parnica je donela što i vino.Uzburka krv u čoveku, i kao što u pijanci postaje čovek žešći i učini i ono, što inače nikad ne bi učinio, tako je i pri parničenju.Kad su Marta i njen brat po drugi put bili pozvani pred sudiju, dobacili su onde u hodniku jedno drugom tako krupnih, gadnih reči, da u malo ne dođe i do pljuvanja.Onda su se, po srpskom običaju, zaverili u sebi, da neće popustiti, no terati do kraja, pa ma ih stalo glave ili bar krova s glave. Vlada je umirivao ženu, ali blago; nije hteo da je draži; ta, ona u poslednje vreme i onako beše skoro uvek razdražena, uzbuđena, pakosna.Ta, i gde bi on ljutio nju baš sad, kad je doznao, da će skoro da ga usreći — detetom.I dok se parnica kod suda jedva kretala, donde su spletke i ogovaranja između brata i sestre bivale sve žešće, te nije čudo, što je Marta živela u neprekidnoj trzavici. Baš nekako u zimu poruči Marti njezin branilac, da dođe što pre do njega, hoće da se obavesti o nečem, što je vrlo važno po parnicu.Marta je bila u poslednjim nedeljama pred porođajem, vreme hladno, put rđav i Vlada je uzalud pokušavao, da je odgovori od puta.Ta, za Boga, kad je stvar već toliko čekala, može se strpiti još malo.No gde bi Marta slušala!Ona je dokazivala, da baš mora ići, ona poznaje najbolje stvar, a i advokat ne bi je zvao, da nije vrlo potrebno. Vlada je i opet popustio i odvezao ženu u varoš.No već na polovini puta uvidela je i Marta, e bi bila bolje činila, da je ostala kod kuće; no docne.Prispela je polumrtva do advokata, a kad tamo, rekoše joj, da je on otputovao nekuda i da se pre nekoliko dana neće vratiti.To je bolesnu ženu srušilo još većma, i Vlada se ozbiljno poplašio. Na posletku se pokupi i odvede je lekaru.Bio je to stariji čovek, rodom iz Borivojevca i poznavao je njihovu kuću.Lekar je pregledao ženu i našao, da njeno bolesno stanje izlazi iz njenog duševnog nemira, pa kad ču, da se parniči, s kim se i oko čega se parniči, on joj ozbiljno reče: „Da ste tu jerusalimsku ikonu i vi i vaš brat bacili na vatru i izgoreli je, većma bi ugodili Bogu, no što se oko nje inatite, parničite i satirete“.Za tim joj je govorio, da će u skorim danima da postane mati, i da ima svetijih dužnosti od parničenja.„Manite se svega, reče joj, i brinite se jedino za dete“. — „Sve je gotovo i pripravljeno“, izusti ona oborenom glavom. — „Sve je gotovo“, reče joj lekar strogo, „zar baš sve?Verujem, da ste skrojili pelene i pobrinuli se za kolevku, a zar je to sve?No kako stoji sa onom krvlju i naravi, koje će to dete da donese na svet?Zar mislite, da se o tome ne treba bar isto toliko brinuti kao i o pelenama?Znate li vi, snaho, kad u vami usplamti krv od razdraženja, da to otkucne i u krvi onoga, koga nosite u utrobi?Zar hoćete da donesete dete na svet sa uspaljenom krvlju, razdraženim živcima, bolesnom naravlju.Podajte mira onome koji je u vašoj utrobi, a mira ćete mu dati onda, kad se i sami smirite”. Lekarove su reči neobično odjeknule u duši mlade žene.Ona nije potpuno shvatila onaj važni fiziološki proces, o kom joj je lekar govorio, ali je osetila, da u onome, što govori taj čovek, ima istine, pa se zaplaka.Dugo je jecala, dok se nije umirila, a kad se pribrala, pokajnički je spustila glavu i rekla Vladi: ”Tm si svemu kriv, jer si mojoj ludoj glavi pustio na volju.Poruči bratu, neka mu je prosto od mene, i neka i on meni oprosti.Meni treba mira, te i od moje strane neka je svakome mira.” Vlada je bio tronut, jedva se uzdržao a da pred lekarom ne ižljubi ženu. Marti je u onaj par odlanulo; nešto joj pade sa srca; u duši joj beše kao da je sa grdne stranputice izišla na čistinu.A Vlada je još onog dana poručio šuru, da su oni zaboravili sve što je bilo, i na čast mu ikona.Bio bi i sam otišao do njega, ali je hteo u onim danima da ostane uz ženu. Tih dana nije bilo mnogo.Marta je rodila zdravog, jedrog sina, kome se i ona i čovek joj obradovali više svega i koga su oni docnije krstili: — Borivoje. Odmah dan po tome stiže im nova radost.Došao im zavađeni brat odnosno šure u posetu, mnogo ih molio, da mu oproste i doneo je novorođenome na dar: Jerusalimsku ikonu. Sve se dakle svršilo najlepše.Upravo sve bi se svršilo najlepše, da ovde prekinemo pričanje, ali smo sad tek došli do kolevke, a to je do početka. Naš narod priča, da neke „vile milosnice“ obdare dete raznim darima i da mu te darove podmetnu, dok je još u kolevci.To je u drugom obliku ona velika naučna istina, koju su lekari i pedagozi tek u novije doba izrekli i koja glasi: Da se vaspitanje deteta počinje još u utrobi majčinoj i nastavlja se dok je još u pelenama, a ne počinje onda, kad dete pođe u školu. Parnica oko jerusalimske ikone bila je prva škola Borivojeva.On je iz te škole izneo na svet neobičnu krv, a ni ona jerusalimska ikona, koju mu je ujak metnuo u kolevku, nije ostala bez utiska. Kad je Borivoju bilo osam godina, jerusalimske ikone nije više bilo, raspala se, ali je ta čađava ikona, pred kojom je vazda gorelo kandilo i pred kojom mu je majka tako često klečala, ostavi neka tajanstvena traga. — No da idemo po redu. Prošla je godina dana od rođenja Borivojeva.Do sada je u kući Vlade Ivanova bilo sve na miru, ali sada će ta kuća da izgubi glavu.Vlada se opasno poboleo.Isprva su ga lečile babe, posle su došli i lekari, ali on ne zdravi.Marta se nije pomicala od postelje njegove i činila je sve moguće, da mu olakša, ali pravu opasnost nije slutila. Jednog dana, kada je Vladi još jače pozlilo, isprati kola po varoškog lekara, onog istog, kod koga je bila pre godinu dana s mužem.Lekar je dugo pregledao bolesnika, prepisao mu lek i tešio je ženu, koliko je mogao.Onda mu pogled pade na malog Borivoja, te se raspita i za njega. „Da ga ne urečem“, veli Marta, „zdrav je kao dren, nego je drugo nešto kod njega, što mi zadaje krupne brige.“ „Da čujem!“ „Da Bog sačuva, što je to dete pakosno.Ako što zaželi, a ne damo mu odmah, ili mu ma što ne učinimo po volji, pocrveni, za tim pomodri, žile mu odskoče na čelu, kao ono Jovi Platinom, kad hoće da se bije; dreči, a baš sam juče primetila, da bije pesnicom o sto...Od kuda mu to?Moj Vlada nikad toga ne čini, pa da bih mogla kazati: Video je...Ja sam za mog devovanja negovala dva snahina deteta; viđala sam i drugu decu, ali ovo još je videh.“ Lekar je prišao Borivoju i zagledao ga.Borivoje isprva gledaše veselo unaokolo, pa kad spazi svetao lanac na lekarovu prsluku, maši se za nj. „Ostavi to“, kaže mu mati, ali Borivoje ne ostavljaše i za malo dođe u tako neobičnu jarost, da se čak i lekar začudio.Svaki čas je izgledalo, e će mališa da se zgrani ili da dobije dečju bolest — frasove. „Šta da radim, kukavica?“ jadala se Marta.„Kad ga vidim takog, dolazi mi teško, preteško.Ako tako ostane, ne može izići na dobro.Pre nekako video ga je takog naš beležnik, pa veli: „Samo mu ne popuštajte; proći će.“ Kaže: „Ko hoće da dobije masla, taj mora mleko da — bije.“ Ali ko će da bije tako malo dete?!Ne mogu, teško mi je.“ I žena se zaplaka. „Ne može se ništa učiniti s bojem“, kaže lekar.„Naročito kod mala deteta je to grehota.Ono ne može ni da shvati, za što ga čovek zlostavlja.Kad bude razumnije, mora se pokušati lepim načinom.Za sad pazite, da mu ne dajete jela, koja su odviše snažna.No zbilja, da pokušam nešto.“ Lekar dohvati ogledalo, koje je visilo o zidu i podnese ga Borivoju.Kad se dete ogleda i vide sebe onako zapurena, plačna, ružna, hoće kad god da se utiša.U prvi mah je izgledalo, e će se i Borivoje smiriti, ali već u drugom trenutku cikao je još gore i udari pesnicom po ogledalu što god je većma mogao. Lekar je ćutao i pažljivo posmatrao nevinašce, koje se upravo reći razbesilo. Marta i opet prva progovori. „Kažite mi, molim vas, jesam li zaista ja kriva?Sećate li se, kad sam ono bila s Vladom kod vas?Može li to biti, da je ondašnja moja uspaljenost prešla i na dete?“ Lekar je pogleda. „Šta je bilo, bilo je; sad ne vredi, da se grizete oko toga; ali drugi put uzmite se na um.Vidite li ovo okruglo lice u deteta, ove jabučice na obrazima, ove velike, lepe, crne oči?To je dete od vas nasledilo.Pa zar može biti, da nije nasledilo nešto i od vaše naravi?...Ono je disalo s vami isti vazduh, ono je krv vaše krvi.Pa zar to da ne ostavi traga u njemu?!Vi se ne razumete u tim stvarima, ali dobro znate, kako je sa onim zrnom žita, koje bacite u zemlju.Zar je po to zrno sve jedno, hoće li zemlju sažeći sunce ili će je orositi blaga kiša?Vi dobro znate, da često samo od tog zavisi, kakva će biti letina.Zrno još nije ni izišlo iz zemlje, a već mu je sudbina donekle rešena.Ako mu u upaljenoj zemlji učmane klica, ako mu onde crv podgrizao žilice, badava ćete docnije pleviti i negovati.“ Dok je lekar ovo govorio, žena je sve dublje i dublje sagibala glavu, a na kraju zakuka očajnim glasom: „Ja sam kriva, nesretnica!“ Lekar ju je tešio.On joj je govorio, da se opet za to i na usevu može mnogo što-šta popraviti, kad već nikne; ta, čak i matoru voćku možeš kalemiti i oblagoroditi, pa kako da ne bi mogao oblagoroditi — čoveka.No samo se u to mora uložiti veliki trud i velika briga, mora se tražiti načina, a boj najmanje pomaže.Sila će dete samo još gore podivljati. Ovaj je razgovor ostavio duboka traga u duši Martinoj, i ona bi se oko toga još mnogo više grizla, da je ne obuze bol s druge strane.Njenom Vladi pozlilo je sve jače i jače, i on za nekoliko nedelja svrši sasvim.Poslednji pogled pade mu na ženu, koju je toliko voleo, za tim na Borivoja... na kome se i — ukočio. Marta je duboko žalila svoga druga i dugo joj je trebalo, dok se pribrala.Ali onda joj beše jasno, šta će i kako će.Zaverila se u sebi, da će živeti samo za dete i uložiće svu snagu svoju, da načini od njega čoveka.O udaji nema ni pomena, a šta znači to za ženu ratarku, lako je shvatiti.Ženi iz gospodskog reda daleko je lakše da se ne udaje, ali je ratarski domazluk i suviše teretan za ženska pleća.Marta je izdržala i taj teret, i može se reći, da je pomalo čak i napredovala.Ali u onom, što je njojzi bilo glavno i oko čega se najviše naprezala, nije uspela.Kukolj na njivi mogla je koje sama, koje tuđom pomoći popleviti, ali Borivoja ne moga ispraviti.Stotinu i stotinu puta klečala je pred onom čađavom jerusalimskom ikonom i sa puno očaja se molila: „Bože moj, Bože, nauči me, kako ću ovom detetu da izmenim krv!...“ Borivoje nije bio u svemu loš.Naprotiv, bio je poslušan do krajnosti, voleo je mater više svega, a bio je i neobično bistar.Što jednom čuje, ne zaboravi; što jednom vidi, zapamti, a kad mu je bilo 6 godina, znao je iz Borivojevca ime svakog čoveka, svake žene i svakog deteta u prste.Uz to je bio lep kao pisan.U njemu nije bilo zlobe; svaki zalogaj delio je s decom, s kojom se igrao, ali kad mu uzavri krv, hoće da ih pobije. Jednom mu je mati zanovedila, da utera svinjče u avliju, koje je došlo iz polja.Borivoje s mesta ostavi igru i najvećom voljom pođe da posluša mater.No brav nikako da uđe u svinjac.Borivoje se vijao s njim, dok se vijao, a posle se razbesi, jarost ga obuze, dohvati ciglju i udari brava takom snagom, da ga je na mestu ubio.Samo uspaljena, pobesnela krv, mogla je da ulije onoliko snage u onako malo dete. Marta je činila sve, ali joj ne pomože.Jednom, ali samo jednom, pokuša da ga bije, ali se uverila, da je to bilo još ponajgore.A i na što da ga bije, kad Borivoje i sam plače, grize se i očajava, čim se umiri, a oseti, da nije dobro radio. Što je Borivoje bivao stariji, njegova naprasitost postajala je sve ređa, ali se ne menja, jer kad se pobesi, on je onaj isti, koji je bio i pre.Kad dođe vreme, da ide u školu, mati mu je unapred strepila, i nije se ubojala.Već treći dan ga isterali iz učilišta, jer je čitavu skamiju svojih drugova izubadao britvom.Kolika sramota po sirotu Martu i kakva je tuga obuze, kad joj donesoše tu vest.Onemila, skoro okamenjena; ne reče Borivoju ni reči.Nekako besvesno pruži mu docnije komad hleba i malo smoka, pa tumaraše po kući.Borivoje nije ni dirnuo jela; s uzdrhtalom dušom čekao je, da mu mati počne prebacivati i koreti ga.Pa u tom leže i zaspa.U sred noći probudi ga nešto.Otvori u pola oči i opazi svoju majku, gde kleči pred ikonom i gorko jeca.Pa koliko već traje ta molitva!Borivoju se učinilo, da nema kraja; bedna žena se ne micaše; a docnije izumrlo čak i jecanje, te prešlo u tiho, ali grozno stenjanje...„Umreće, Bože moj, umreće“ pomisli Borivoje, i dođe mu tako teško, kao da hoće da svisne.U neki mah htede već da se digne, ali ga beše strah; uhvatila ga neka nemoć.Jedva se jednom podigla nesretna žena s poda i pođe pravo postelji, na kojoj je ležao Borivoje. „Sad će me ubiti“, mislio je on u sebi; srce mu uzdrhta još jače i zatvori oči.Oseti, kako se majka mu naleže na nj; obraze mu već dirnu njen vreo dah i on samo očekivaše udar.No šta bi?Na mesto udara oseti dug, vreo poljubac i taj poljubac, koji on u svojoj detinjskoj duši nije mogao da razume, dođe mu teži i od udara.Onda oseti, kako mu majka sede čelo glave... čuje tiho jecanje njeno, vrele joj suze kotrljaju se po obrazima njegovim, a iz grudi joj se otimaju čas po čas reči: „Ej, moj nesretni sine, svemu sam kriva ja!..“ Sve ovo bilo je odviše strašno po Borivoja.Grudi mu se slegle, e je mislio, udaviće se, pa onda oseti, gde ga kao neka snaga podiže iz postelje.I pade kao obolelo ptiče na majčino krilo, a uzdrhtali glas mu vapije: „Majko, slatka moja majko, ubi me, ali ne plači više! “ Već je počelo da se razviđava, a on još jednako leži na rukama majčinim, u pola obneznanjen.Kad se probudio, strašljivo pogledaše na mater, pa se gorko zaplaka.Majka mu utre suze, poljubi ga i dade mu neki mali posao.Skoro 14 dana posle toga ne dođe između njega i nje do pravog razgovora, kao da beše čitava ograda između njih. Onda se ženi odrešio jezik.„Sine“, reče mu, „video si...Još samo jedared učini što ne treba, i ja ću umreti... mene će izneti na groblje, uz tvoga oca“. Od oto doba nasta obrt kod Borivoja.Bezazlenost iščeznu sa lica njegova, detinjska veselost izgubi se, on posta setan i tužan i ne zaigra se više.Marta je dozvala i opet lekara u pomoć i molila ga, da je posavetuje. Lekar joj je savetovao, da ga pošlje u polje, kod ovaca.Kaže: „Borivoje se sad kaje, grize se, stidi se i vas i ljudi.Na polju, u prirodi dolaziće po lako k sebi, a uz pitome ovce i jagnjad pripitomiće se i on.Samo ga obilazite češće i pazite mu na društvo“. Marta nije imala svojih ovaca, ali ih s mesta kupila i uzela nov teret na svoja pleća.Našla je i dobrog čobana, čiča Simu, koji je bio negda valjan domaćin, ali ga docnije upropastiše zetovi. Borivoje se priljubio uz čiča-Simu i njegova unuka Stevana (koji je često bio uz svog dedu), ali njegova detinjska veselost i bezazlenost nije se povratila.Srećom se ne vraćaše ni ona negdašnja uzbuđenost. Tako je to išlo nekih 10 godina i od Borivoja posta čitav momčić.Što je god bilo ovaca u onom kraju, svaku je poznavao po imenu; za svaku je znao reći: Kada se ojagnjila, od koje je majke, pa i pramajke.Kad se izmešaju ovce, on ih deli i pribira, i njegov sud vredi u tome najviše. Tada se dogodi nesreća.S rana proleća isteraše ovce u polje, a gladni vuci napadoše Martino stado.Čiča Sima se desio u selu, njegov unuk, Stevan i Borivoje behu sami.Stevan se nije više vratio, a i Borivoje jedva ostade živ.Kad je doneo mrtva vuka u selo, bio je sav izujedan i jedva je mogao da ispriča, kako je tekla borba.No za to vreme, dok je on pobedio jednoga, odvukao je onaj drugi vuk Stevana daleko u rit, da mu nikad više ne nađu traga.Badava je sve selo išlo u poteru i tražilo; ništa ne nađoše. Borivoje je ležao nekoliko dana od rana, koje je zadobio, a kad se pridigao, mati ga preklinjaše, da se od sada mane čobanluka.Borivoje je pristao.„Tebi je teško, majko“, reče joj, „da se brineš oko tolike zemlje; ja ću ti pomoći; dosta mi je godina“. Tako je i bilo.Borivoje je i od jako bio vredan, poslušan, valjan u svakom pogledu.Njegova stara napast ostavila ga, samo je bio još mirniji i veseliji no pre.Selo je tumačilo, da on žali svog jedinog druga Stevana, samo je Marta drukčije shvatala stvar.„Siromah“, mislila je ona, „teško se bori sa svojom krvlju... on je tu krv zaćutkao, ali, ga ta borba staje radosti.No i to se moglo kako tako podneti i Marta je hvalila Boga, što se i tako svršilo.Upravo ona je mislila, da se svršilo, a stvar beše tek u početku razvoja, jer je na pragu stojala Borivojeva ženidba. Bilo na kraju sela u sirota čoveka žensko podsvojče — Nada.Čovek, koji ju je odhranio, ne samo što je bio puka sirota, no uz to len, zao i pijanica.Nada je radila kod njega kao crv, bila valjana u svakom pogledu, a opet je za to dobijala više boja no hleba.Nije bila Bog zna kako lepa, ali se još manje moglo reći, da je ružna. Nada je bila jedina od seoskih devojaka, s kojom je Borivoje govorio kad što na bunaru ili na ulici.Od ostalih se devojaka tuđio, ma da su one i odviše vatreno pogledale na njega, jer po lepoti mu ne beše ravna u celom Borivojevcu. Marti je vrlo godilo, što se njen Borivoj lepi Nade.Često je govorila u sebi: Ta je devojka vredna, valjana, a skromna.Celog svog veka nije poznala nikakva dobra; svaki čas beše joj gorak, te će biti i zadovoljna i zahvalna, ako uđe u kuću, kao što je njena.Ona će se priviti uz Borivoja, a Borivoja neće ništa većma održati u pitomosti do žena. Marta je dosta lako uspela u svojoj nameri.Kako i ne bi, kad su i Nada i Borivoje želeli ono isto što i ona, samo je Nadin poočim otežavao stvar.Taj čovek nije mogao da Nade pusti iz kuće, jer mu je ona više privređivala, no ona njegova dva bogaljasta konja.No njemu je dala Marta deset novih dukata na jabuku, (on je mislio, da to neće nikad moći da potroši) a posle sa svoje strane nije morao ništa dati uz devojku, čak ni opreme. Svatovi su bili bez velika šuma i parade, a Marta onog dana najsretnija.Pa kako se tek radovala, kad vide, da se Nada privija uz njih i da je Borivoje ako ne baš sretan, a ono bar sve mirniji i mirniji.Bude, pa se nekada čak i nasmeši, a to već od toliko godina nije činio. Marta je pre ovog događaja često govorila u sebi: „Samo da ih vidim jedared udružene, pa ma treći dan umrla“.Bila je već vrlo slaba, jer je mnogo prepatila, i snaga joj dotraja taman dotle, da izvede, što je namerila.I ako ne baš treći dan, a ono trećeg meseca posle ženidbe svoga jedinca zaklopi oči za navek. Borivoje je mnogo tužio za materom, i sreća njegova, što se u ono doba nađe uz njega žena, koja nije dala, da mu bol pređe u očajanje.Posle nekog vremena se umiri i živeo je s Nadom još pune dve godine bez ikakvih potresa.Samo se Nadi učinilo, da su u poslednje vreme sve češći i češći oni oblaci, koji preleću čelo Borivojevo.Ali to je bivalo samo trenutno.Najvećma je upadalo Nadi u oči, što Borivoje kao da postajaše tamniji baš onda, kad mu se rodi sin, a za tim, kad mu se rodi opet ćerka.No to joj se na posletku valjda samo tako učinilo. Tada se dogodi nešto, što će da obrne celu stvar. Bilo je nekako u oči Božića, a Borivoje se odveze u guvna, da donese malo slame.Kad se vraćaše odund, počeo je već da se hvata mrak.Bila je jaka zima, a put pokriven debelim snegom.Borivoje taman da utera kola u selo, a konji mu zastadoše kao ukopani.Pogleda unapred i opazi na sredini puta ljudsku priliku.Ta je prilika ležala kao ukočena, i učini mu se u prvi mah, da je žensko.Siđe brzo s kola, saže se i kad bolje razgleda, opazi u snegu kaluđera.Glava mu leži na kamilavci a ruke su skrivene u džepovima.Borivoje se još većma naže i učini mu se, da još ima života u putnika.Napregne sve sile, podigne ga na kola i odjuri kući. Tamo su polusmrznutog kaluđera dosta teško povratili u život, jer nisu umeli, da ga taru snegom i da ga najpre unesu u malo hladniju sobu, no ga metnuše pravo na banak, da se „što pre“ otkravi.No ipak nekako oživi i sutra dan progovori. Bio je to kaluđer iz Svete Gore, otac Melentije, rodom Srbin, koji je obilazio naše krajeve i prosio milostinju za svetu obitelj.Borivoje je u opšte vrlo malo govorio i izbegavao je strane ljude, ali se za čudo dao u razgovor s ocem Melentijem.A otac Melentije govori sa zanosom o Sv. Gori, Jerusalimu i onim čudima, koja bivaju na grobu Hristovu.Pripovedao je, kako nebrojeni svet odlazi onamo, da olakša duši i primi oproštaja za svoje grehove.Ali Borivoju sve to beše malo.Strpao je oca Melentija u postelju, hranio ga što no reč: medom i šećerom, a zapitkivao ga je dan noć o tome: Koliko treba da posti onaj, koji hoće da se pričesti na grobu Hristovu; kojim se putem ide u Jerusalim? — i čega tu nije bilo.Nada je začuđeno gledala, što se njen čovek dao u takav razgovor; ta, taj zapitkuje, kao da će sutra ne samo u hadžije, nego i u kaluđere. Kad je otac Melentije pokazao Borivoju novu molitvu, koja je nađena na ploči groba Hristova i koja se zove: „Molitva Grešnika”, a svaki pravi hrišćanin treba da čita tu molitvu, on je pretrnuo.Ta je molitva veoma duga, a počinje rečima: Ja znam Gospode, kakav će me užas obuzeti, kad me počneš suditi pred licem angela, arhangela i svega sveta za sva moja grešna dela, koja sam u životu svome počinio, a ne smem Gospode da te molim, da mi sa svim oprostiš...” Onda ide puno strašnih stvari, a svršuje se: Strah me je savladao!Pšenični klas na njivi mojoj već je sazreo i gotov za žetvu, i gle, tu je već i žetelac; eto, podigao je srp, da pokosi klas!Oh, Bože moj, hoće li biti na njemu roda?!Zajmodavac dolazi i traži od mene dug svoj, jer je rok istekao, a ja nemam čim da platim!Gle, i sudija dolazi da izreče presudu; imam mnogo tužitelja, a ni jednog zaštitnika!Ne znam šta da radim!Da l’ da molim, da mi se produži vreme života na zemlji, da bih se popravio?Ali me je strah, da još više ne sagrešim i da me još u gore vreme i još nepripravnijeg sud ne nađe...” Molitva završuje dakle rečima najvećeg očajanja i Borivoju bi strah one noći.On je tu molitvu zapamtio od početka do kraja, čim ju je prvi put čuo, i izgovarao ju je čitavu noć. Po sebi se razume, da je celo selo, muško i žensko, staro i mlado dolazilo, da vidi oca Melentija, pa došao je i sveštenik.Po najčešće je dolazio Sima pekar, koji sad već i ne izbivaše iz kuće Borivojeve. Pet dana je ležao otac Melentije u postelji, a posle ga Borivoje nikojim načinom nije mogao zadržati.On mora dalje; on se zavetovao, da neumorno pešači i kupi priloge za svetu obitelj, pa ma i opet pao na putu od umora i zime, kao ono pre nekoliko dana. Borivoje je bogato obdario svetu obitelj, celivao ruku ocu Melentiju, pa ga još ispratio sa Simom pekarom čak do obližnjeg sela.I od onog dana mogao si ćutljivog Borivoja videti skoro uvek zajedno sa Simom; zavuku se gdegod ili odu sred ciče zime izvan sela u šetnju, a sve nešto šuškaju i dogovaraju se. Prošle tako mesojeđe i dođe uskršnji post.Tada postade ono, što do sad beše tajno, javno.I Borivoje i Sima izjavljuju svem selu na vidiku, da hoće da olakšaju duši svojoj; otići će u Jerusalim i pričestiće se nad grobom Hristovim.No pre svega hoće dostojno da se spreme za to pričešće, postiće najveći hadžiski post, tri godine dana. Kad Nada ču tu vest, steže joj se oko srca, i suza zablista u oku.Nije znala za što, ali joj došlo kao da sluša glas grdne, nečuvene nesreće.Jula, Simina žena, grohotom se nasmeja.Njen zvonki kikot dugo se razlegao po sobi, a njeni pravilni, beli zubići nikako da zamaknu za usne.Tek se kad god smiri, pa će reći: „Iš, ne praši Simo; neće od toga biti ništa.“ No nije se dugo smejala, jer Sima baš posti, posti ceo uskršnji post, a što je najglavnije, posti onako, kako je to zabeleženo u knjigama Vasilija Velikog.Na posletku joj dogrdilo; pokupi svoje suknje i košulje, te hoće kući, materi.Sima je odvraća svakim načinom. „Šta ću ti?“ veli mu ona.„Tebi ne treba žena.“ .„Treba mi, Boga mi, treba mi“, kune se Sima, samo sad postim veliki post.A Vasilije Veliki kaže...” „More, kakav Vasilije Veliki?Ta on je takav nečovečni post propisao za kaluđere, a ne za oženjene ljude.“ „Aja, baš za oženjene ljude“, veli Sima, „raspitivao sam se ja to vrlo potanko.Kod kaluđera se takav post po sebi razume.“ Julka se na ove reči umirila i metnula svoje suknje i košulje opet u dolap.Ta, kad se Sima baš toliko raspitivao, onda nije ni njemu sve jedno kakav post posti, a kad mu nije sve jedno, onda je on još uvek voli, kao i pre.A na posletku: „Hajde, hajde Sime, videćemo.“ Posti i Borivoje, pa i on posti strogo, po propisu sv. Vasilija.Po nekad mora da pokupi svu snagu, da izdrži taj post, jer na što da vam tajim: U grdnom je iskušenju. Odavna je izišao iz sobe i spava u košari, pri zatvoreni vrati.Ali koja vajda i to, kad nema noći, a da ga đavo ne iskušava. Da kažem, da je sve to samo san, ne može biti, jer bi bio vrlo živ san.Borivoj se bar kune, da je to čista čistacka java.Isprva mu dođe đavo, te se lepo razgovara s njim.Kaže: „Hej, moj Borivoje, kud si naumio?!U Turskoj je sad rat, u Aziji kolera, na moru bura, a u pustinji divlje zveri i bezvodnost.Možeš li ti, kukavče, svuda tuda proći, a da ostaneš živ?Ta, nećeš more ni dopostiti; već si oslabio kao dobar hrt, a daleko su tri godine.“ No Borivoje je slušao od oca Melentija, kako je đavo kušao i Hrista, te je stalan.Zapušava uši, odmanjuje rukom i veli: „Idi sotono!“ Kad vide đavo, da ne može lepim, počne pretiti.Dok moli, on je mali; jedva je toliki, koliko dete od 6 godina, ali docnije raste sve više i više; na posletku je veliki kao toranj, te ga breči o zemlju, bije ga i lomi mu kosti.Ali sve to ne pomaže.I onda se đavo ponovo skupi, utanji, omanja i počne iz nova moliti; kaže mu i po deset puta: „More, mani se ti Sime pekara, ostaviće te.Idem ja svake noći i njemu, pa vidim, da nije stalan...“ I kad sve ništa ne pomaže, onda đavo odlazi, ali se opet vraća u vidu lepe žene.Ta, da znate samo, kako je ta žena neobično lepa.„Strašna je kao čitava vojska sa zastavama“, što rekao premudri Solomon. Ona mu govori, kakav je budala bio Vasilije Veliki, pa se tako bajno smeje, nežno guče i poverljivo umiljava, a njen vreo dah opija, kao miris od narda i šafrana, od iđirota i cimeta, od smirne i aloja... Borivoje, kukavni Borivoje, jedva može da okrene glavu, da je ne gleda. Možete misliti, kako je teško bilo to izdržati, a ponavljalo se skoro svaku noć.Kad svane dan, onda opet Nada, njegova venčana žena, iskušava Borivoja.Dođe mu sa svim blizu, blizu, očima gleda mu u oči, ruku mu metne na rame i pita glasom koji potresa, do dna duše: „Borivoje, snago moja, šta je tebi?Ti si bolestan, propašćeš.“ Prošlo je tako punih šest meseci.Onda se Simina Julka poče i opet smejati po kući, glavu je podigla visoko i ne ide ulicom onako snuždena kao pre.Sima se odrekao hadžiluka, posta, Jerusalima, pa na posletku i večna blaženstva.Izeo je za ručak celog celcatog pečenog ćurka i sad ne viče više na ženu, čim mu se približi: „Ostavi me, mani me; ne idi bliže, možemo mi i iz dalje razgovarati.“ Sima se isprva stideo svoje slabosti, ali šta će.Brani se pred ljudma, kako nije mogao da izdrži iskušavanja sotonina, koji mu je dolazio svaku noć.Zapitkuju ga ljudi: Kakav je na izgledu taj sotona, i kako ga je mučio, a Sima im priča.Strašna je bila ta pripovest; samo se mnogi začudiše, kad čuše, da je sotona bio beo. Kad je taj glas došao do Nade, ona samo jauknu.„To nije bio sotona“, reče, „to je bila Julka!A ja mog Borivoja ne mogu da odvratim od luda posla; on mene ne voli.” I sad se pobesi i ona.Ne kuka i ne plače više, no govori kao uvređena žena.Kaže mu: „Ako si se hteo posvećivati, što si se onda ženio?!I ako hoćeš da te u takvoj pustini pojedu kurjaci, koji su tamo veliki kao telad, za što si onda pomišljao na decu?“ No Borivoje ne popušta.U očima mu je nešto, što svedoči, da on nije kao Sima pekar, no da će dopostiti do kraja. Žao je mnogima Nadinih suza, te se muče i oni, da okrenu Borivoja.Naročito Vaja Spasin.Bio to najstariji čovek u selu, te nekog dana uze Borivoja preda se: „Kaži mi, sinko, kakvi su gresi, koji te toliko pritiskuju, da baš moraš u Jerusalim?“ „Ja ću se o tome već ispovediti sv. patrijarhu na grobu Hristovu“, veli mu Borivoje. „Ta no, no; ne tražim ja, da se mešam u popovske stvari, samo k’o velim: Mlad si, neuk si, pa ne znaš, zbog kakvih se grehova ide u Jerusalim.Kaži mi pravo: Jesi li pojeo kadgod crnog, pečenog mačka?“ Borivoje, u mal’ se ne nasmeši.„Bog s vami deda, kako bi to bilo?!“ „E vidiš, odmah sam mislio.Ali kad nisi, šta ćeš onda u Jerusalimu?Slušaj ti mene, kako idu te stvari.Još za moga detinjstva bio u našem selu čovek bogat, ali tvrd, jedva je smeo da se najede.Zvali ga Gavran.On je sa ženom stojao u maloj komori, a prednje sobe izdao nekom Talijanu, koji je pravio zlatne i srebrne nauvice, grivne, bušio devojkama dukate i tako...Talijan bio vešt, išao po vašarima i zarađivao mnogo novaca.Žena mu znala kuvati bolje i od popine kuvarice, te se hranio gospodski.Mal’, mal’, te zakolju ćurku, jagnje, zeca.A Gavran je uvek umeo udesiti, da i on bude kod svog ukućana, kad se jede pečenje.Talijan šta će, no nudi, a Gavran ne čeka dvared, no jede za trojicu.Dosadi se to Talijanci, a Talijanke su vraške da Bog sačuva, te baš na Božić isturi pred Gavrana veliku činiju, a na činiji nije da su delovi, nego sve taki.Kad se Gavran dobro najeo, briše usta i govori: „Ovako slatka pečenja nisam još nikad jeo.“ A Talijanka onda isturi pred njega kožu nekakvog crnog mačka.„Kad ti je baš tako prijalo“, kaže mu, „evo ti bar da znaš, šta si jeo“. „Gavranu pozli, poremeti mu se zdravlje i počne venuti.U snu mu se pokazuje onaj crni mačak, tužno mijauče i veli: „Sve su ti lekarije zabadava, Gavrane.Od sviju grehova najveći je greh, pojesti mačka.Za tebe sad nema leka ni oproštaja sve dotle, dok ne odeš u Jerusalim i tamo se ne pokaješ.“ Onda je, vidiš, Gavran išao u Jerusalim.Kad je pošao, ispratilo ga je celo selo do hatara, a kad se vratio, dočekali su ga popovi s litijom.No, naravno, ono je bila druga stvar.A šta ćeš ti?Što si za svoga detinjstva ovom razbio glavu, a onog malo iskrvavio britvom, pa zar i za to da trčiš u Jerusalim.Ko još te sitnice računa u nešto?Kad nije bio mačak, spavaj mirno i ništa se ne brini; ne treba tebi Jerusalim.Za to ti ja kažem, a ako meni ne veruješ, možeš pitati i patrijara, ni on ti neće kazati drukčije.“ Badava je deda Vaja tumačio tako temeljno nauku o grehovima, nije mu pomoglo.Pa nije pomoglo ni to, što sveštenik uze Borivoja preda se. „Ne priliči se meni kao svešteniku“, reče, „da odvraćam nekoga od groba Hristova.Ali te moram ipak posavetovati, da se još jednom dobro razmisliš.Neuk si, te možeš lako propasti na putu.Bogu tim nećeš uhasniti.Imaš ženu i sitnu decu, pa nije ni to bogougodno, tako reći, zaboraviti na njih.Ti postiš, slabiš, a drugim se mučiš i oko drugoga baviš, a ovamo ti propada kuća...Ne velim, da se ne brineš i za dušu, no samo za zemno.Ali ne možemo svi u Jerusalim.Bog će tako isto oprostiti grehe, pa makar se molio ili u Borivojevcu kod onog zelenog krsta na raskršću ili u Jerusalimu na ploči groba Hristova.Ali kad već hoćeš da učiniš što preko običaja, onda ti savetujem, da se podigneš sad o Gospojini u Karlovce; ja ću ti dati pismo, te će te sam sv. patrijarh ispovediti i pričestiti.“ Borivoje samo mahnu glavom.„Oprostite mi“, kaže, „ja nisam učen, da vam mogu na sve odgovoriti, ali sam bio u Sremskim Karlovcima, pa znam, da Karlovci ne mogu nikad biti ono, što Jerusalim; karlovačko „Magareće Brdo“ nikad ono, što je Golgota, niti se naš patrijar može meriti s jerusalimskim.U Karlovce ide svet, da kupi dobra vina, a ne da leči dušu.“ Sveštenik na ove reči samo saže glavu i reče: „Nek je po tvojoj, sinko; kako te Bog uči... samo mi kaži još ovo: Pristaje li i Nada na taj tvoj veliki post?“ Borivoje uzdahnu: „Ta ono, znate, kako ću da kažem, ona misli, da najviše treba postiti šest nedelja“. Sveštenik priđe stolu i otvori sv. pismo...„Dužnost mi je“, kaže, „da ti pročitam, šta piše o toj stvari sveti apostol Pavle“.I pročita ovo: „Ne zabranjujte se jedno od drugog, već ako u dogovoru i za vreme, da postite i molite se Bogu; i opet da se sastanete, da vas sotona ne iskuša vašim neizdržanjem“...„Promisli se dakle, sinko, i o ovome.Tvoj post nije u dogovoru...“ Borivoje se doista promisli, ali se ne predomisli.„Ako nisam hteo svršavati, nisam trebao ni počinjati“, reče. Tako prođe godina dana i Borivoje došao od silnog posta kao suva grana.I hajd, što posti strog post, ali ima i drugih briga.Ne ume čitati ni pisati; ne zna staze ni puteve, a Jerusalim je daleko.Čim pređe Dunav i izađe iza Karlovaca, ne zna daljeg puta, a badava će pitati ženu na bunaru ili svinjarče na drumu: „Kaži mi, molim te, koji put vodi u Jerusalim?“ No opet za to ima učenih ljudi u selu, koji mu tumače sva kraljevstva, pustinje, varoši i mora, preko kojih mu valja putovati, a on to lako pamti i tuvi, da ga u sred noći probudiš i pitaš, izgovorio bi sva ta teška imena kao očenaš. Naročito mu je u tome na pomoći trgovac Solomon Čivutin.Čita iz neke velike knjige i govori mu sve potanko, kao da je tamo bio.Pa ne samo to, nego mu daje i druge savete. „Šta ćeš ti raditi“, pita on Borivoja, „kad zalutaš u pustinji, pa izgubiš račun o danima?Nećeš znati kad ti je nedelja, a nedelju tek moraš svetiti i odmarati se“. Borivoje se dao u krupne misli. „Ne lupaj glave“, teši ga Solomon, „sve su to već izmudrili naši jevrejski mudraci.U talmudu piše: Ko u pustinji izgubi račun o danima, čim oseti da se pomeo, nek počne brojati iz početka.Ali naš sveštenik rabi Rav izmudrio je drukčije.Promislio se, pa je kazao: „Adam nije stvoren prvi dan nedelje, pa da je najpre 6 dana radio a sedmi dan svetkovao, nego je stvoren šesti dan u veče, i njegov život počinje nedeljom, i to svetkovanjem i odmaranjem.Dakle i putnik čim zaluta i oseti, da je izgubio račun, nek počne svetkovanjem, nedeljom, i onda nek broji dane po redu“. Borivoje sluša ova talmudska mudrovanja i pamti ih.Međutim prolazi vreme, a dok je on svetio, žena mu je izgubila dušu.Kad se iskupe žene na roglju, te povedu reč o Borivoju i njegovu dalekom putovanju, Nadi ne udaraju više suze iz očiju, kao nekada, niti mora da beži iz društva, da ne zavrišti na sred ulice.Sad je mirna, po nekad se čak i nasmeši i vragolasto rekne: „Manite mi već jedared moga pustinjaka na miru“. Borivoje kao da je već u Jerusalimu.Posti, moli se Bogu i sve se većma otuđuje od svetskih stvari.Ako se Nada ne seti, da treba poorati njive ili posejati detelinu, on bogme ne.Ne vidi, ne čuje i ne zna, šta se oko njega događa. Tako su mislili svi, tako je mislila i Nada, pa tako je i bilo.Samo što — đavo ne spava. Ide Borivoje nekog večera iza sela, da promišlja o svome putovanju, kad od jednom iskrsnu pred njega đavo.Do duše, ko ne zna, rekao bi, da je to Maca Suvačarova, ali bi se prevario.Njen je samo lik i njeno odelo, ali u tom liku i odelu je — sotona. „Stani, pustinjače“, govori mu podsmešljivo. On u mesto da stane, požuri; ali ko je još utekao od đavola? Sustiže ga.„Šta bežiš od mene?“ pita. On ćuti. „Šta se tu cifraš kao mlada nevesta.Kaži mi, koliko je vremena, kako nisi stao na putu ili na ulici, da razgovaraš sa ženom ili devojkom, kao i drugi ljudi?Zar smo mi žene pogane?!“ „Mani me“, molio se on. No ona ga nije manula, nego je htela da zna, za što on izbegava žene.I kad se nije mogao otresti bede, on joj onda reče, za što to čini, a reče joj po talmudu, kako je naučio od Solomona.„Mojsije prorok je tri stvari učinio preko božje volje, a Bog mu je docnije sve te tri stvari odobrio...Jedna stvar bila je ovako: Pre no što će Mojsije izići pred lice božje, da na Gori Sinajskoj primi 10 zapovedi, naložio mu je Bog, da se tri dana pre toga uzdrži od svakog dodira i razgovora sa ženama.Mojsije nije izbegavao samo tri dana žene, no mnogo duže i Bog mu je docnije rekao: „Dobro si radio, sinko.“ „Pa i ja“, veli Borivoje, „kad se spremam, da u Jerusalimu izidem pred lice božje, mislim, da mu neću omrznuti, ako što manje pristajem u razgovor sa ženama“. Suvačarka ga gleda pogledom, kao da hoće da ga sažali. „Ne radiš dobro“, kaže mu.„Ti se sve brineš za onaj svet; sve nešto udešavaš, da ti onda bude mekano, api pazi, da se ne prevariš.Odande još niko nije došao, da kaže, kako je.Bolje bi ti bilo, da se ugledaš na tvoju Nadu.Ona se dala na uživanja ovoga sveta, a pravo i ima.Tebi se ruga svet, a ne njoj.“ Borivoje vidi jasno, da iz ove ženske prilike govori đavo, ali ne reče: „Idi od mene, sotono!“ nego se upustio da brani Nadu Kaže: „Ostavi siroticu s mirom, dosta je njojzi briga svakojakih“. No tada se tek pokaza vražja kopita.Maca Suvačarova kaže: „Gde su ti deca, pustinjače?Nada ih je malo pre odvela tvojoj tetki, nek budu malo i tamo — do sutra.A čim ona vodi decu u goste, dolazi i njojzi gost...Ali da bogme, ti nit što znaš, nit vidiš.A kog ćeš besa i videti, kad se ne mičeš iz košare, no zavezuješ još za sobom vrata — konopcem.“ Borivoju smrče pred očima, pa se onda pobesi, kao da nije nikad postio.Na mah je zaboravio Jerusalim, Hristov grob i sva uživanja onoga sveta.Ščepao je Suvačarovu svojim suvim prstima za gušu i bi je za izvesno udavio, samo da ne beše tako malaksao od posta.No Maca se ote nekako i bezobzirce pobeže u selo. Kad je Borivoje došao kući, dočekala ga je Nada još na pragu.Nudi ga večerom, no on promrmlja samo toliko: „Sit sam“, pa ode u košaru.Nada mu nije pogledala dublje u oči, (odavna ne sme više to da čini) a da je pogledala, videla bi, da su mu oči zakrvavljene, kako to ne dolikuje isposniku. Oko pola noći ustao je Borivoje, i ma koliko da mu behu oči zakrvavljene, video je, kako je Nada propustila nekoga kroz vratnice.Onda je napunio staru zarđalu pušku šrafovima, ekserima, ključićima, jednom reči svakojakom starom gvožđušinom, pa je — obe cevi sasuo Nadi u prsa. Kad je docnije sudski lekar pregledao razdruskanu lešinu nesretne žene, on samo reče: „Da kažem, da je ovo učinio top, nije, a da kažem, da je ovo učinila puška, i to ne može biti.“ Kad je Borivoje onako učinio s Nadom, uđe i opet u košaru, te zakla konje i kravu, za tim vašku i mačku, guske i piliće, jednom reči, sve živo po kući.Sreća, što mu onde ne behu deca; ko zna, šta bi nesretnik još sve počinio.Ili bi ga možda dečji pogled uzdržao od svega pokora — ne zna se. Jedini je petao utekao iz onog pokolja, jer beše na najvišem vrhu duda.I kad je zakukurekao zoru, Borivoje je upalio kuću...Za malo, pa zazvone zvona, kupe se ljudi, a Borivoje izlazi iz kuće i polazi na daleki put.Ali ne u Jerusalim, niti ovi ljudi dolaze, da ga isprate, niti ona zvona zvone u njegovu čast; on ide na put još dalji i od Jerusalima, a opet tako blizak; — ide da se preda žandarima.Na mesto Jerusalima, dolazi — robija. Kad su Borivoja uveli u zatvor i zabravili za njim vrata, bilo je u ćeliji još dva sužnja, i to ratara.Jedan je bio krupan, visoka čela, bistra pogleda i mirna lika.Naslonio se na sto, u ruci mu sv. pismo, te kao da malo čas, čitaše nešto odonud.Onaj drugi bio je kržljav, nerazvijen, po licu mu urezane strasti, iz očiju mu viri lukavost. Kad uđe Borivoje, oboje zanemiše i posmatrahu ga, a Borivoje njih nije ni opazio.Odvukao se na daske, koje tamo zamenjuju krevet i ostao nepomičan. „Da manemo za danas, Lazare“ — prošaputa onaj kržljavi. Lazar klimnu glavom i zatvori sv. pismo.Za tim poče lagano hodati po sobi. Treba da vas upoznam s tim čovekom još sad, bar ovlaš, a docnije ćete ga često sretati u ovoj pripoveci, — on je taj, koga su prozvali „nazarenski vladika“. Srdan Nenadov bio je najimućniji ratar u selu Lazarevcu, a ovaj Lazar mu je onaj stariji sin.Srdan je hteo da dade Lazara na škole i da načini od njega sveštenika, ali se stvar smete.Jer kad je Lazar otišao u Novi Sad u gimnaziju, na svršetku druge godine, poboli mu se otac.Poslaše kola po Lazara i doveli ga kući.Docnije se pokazalo, da je i bez tog moglo proći, jer se Srdan predigao, ali sad nije hteo da daje dete od sebe. „Nisam trebao“ veli, „tako krupnu stvar započinjati s najstarijim sinom.Neka ja umrem, a ostala deca ostanu mala, ko će da prihvati kuću?Nek Lazar samo ore i seje, a kad mu doraste mlađi brat Svetozar do knjige i nauke, ne marim, ako će učiti i za protu“. Domaćica Srdanova, Jelena, drukčije je mislila; ona je htela da se svrši, što se započelo, jer kaže: „Svi hvale Lazarevu glavu i nauku, a ko zna, hoće li i Svetozaru ići tako knjiga od ruke“. No muška je starija.„Ti bi htela, ženo, da što pre imaš sina popu, pa da te ljube u ruku“, reče joj čiča Srdan oporo i ona od to doba, nije više spominjala tu stvar. No ako Lazar i nije postao sveštenik, on je bar pojao u crkvi, (to je bar u Novom Sadu naučio) a pojao je kao anđeo. Kad se počeo momčiti, onda je već ređe pojao, ali je tim više pevao; isprva po rogljevi a posle i u krčmi.Gde se pokaže, kupi se oko njega društvo.Pa hajd, što ga se lepe cure i drugovi mu, nego se rado razgovaraju s njime: beležnički pisar, pa čak i gorčilo.Da bogme, ne na ulici, gde peče sunce i guši prašina, nego u krčmi, pod dudom, gde se tako prijatno ćereta uz čašu-dve piva. Mal’, mal’, pa se Lazar baš uputio.Kad zapeva: sve te mravi podilaze od milote, a čuje se po celom selu. Sutra na noć, da ko sluša, načuo bi gde tiho škripi brava na ambaru Srdanovu.Nestalo Lazi novaca, te nosi kradom Čivutinu malo hrane na prodaju. Taj „vetar otud od Gornjaka“, nikako više nije godio čiča-Srdanu.Pre, sve uživa, kad ga noću probudi pesma njegova sina, ko veli: „Ako se momak i proveseli malo, nije zlo“, a sad i nehotice pogleda na polu prazne ambarove, kad čuje, gde duva taj vetar. Došlo je i krupnije.Lazar se počeo po malo kartati, za tim po mnogo, pa tu su Cigani, pa mamur, te se skoro okanuo rada. Da kažem pravo, bilo je ne samo molbe i savetovanja, nego i boja.Ali ništa ne pomaže.Tada pokuša Srdan onaj opšte poznati lek protiv pijanke i bančenja.Recept tog leka glasi: Uzmi provodadžiju, nali ga dobro vinom, pomešaj ga s njegovim rođacima; ostavi nek tako postoji stvar dve tri nedelje dana, pa napravi odatle svatove.Momku podaj od te gužvare najslađi komad, devojku, i pijanke će kod njega nestati, kao da si je rukom odneo“. Zaista, ovo je lek, koji skoro uvek pomaže.Ja bar svega znam samo dvojicu, koji su na dan venčanja ostavili ženu i otišli u krčmu.Oni ostali su mirno ostali kod kuće i mesto da su se opijali iz čaše, oni su se opijali sa njezinih usana.Samo šteta, što taj lek kod zakorela pijanice pomaže najviše 6 nedelja, pa onda nastupa duševna borba između bokala i žene, u kojoj borbi obično žena podlegne.Onda bi trebalo i opet uzeti provodadžiju i obnoviti lek, ali to ne ide, jer hvala Bogu nismo Turci. Kod Lazara je pomogao navedeni lek mesec dana, pa onda je isprva išlo po starom, a za tim pođe na gore.Sad i po dve noći ne dolazi kući, jer kad malo zabrazdi, onda: Šta je tu je.Kaže: „Kad dođem kući, biće tako i tako vriske i kletve, a to je bolje čuti docnije, nego ranije“. Njegovi drugovi davali su mu sa svim za pravo.Tako je to, kad žena ne ume da bude pametna te uvek gradi od zla gore.No dođe na skoro vreme, te Lazaru umre žena, a on je sad još više po krčmama.Kuća mu je prazna, pusta.Badava je sve, naučio se na ženu, a nje nema...Drugovi mu i opet daju za pravo; ta da: „Čoveku nije dobro da bude sam“, to piše već i na prvoj strani sv. pisma. Dok je Lazar po krčmi tužio i oplakivao svoju ženu, dotle čiča-Srdan već nije znao šta će.Ako tako ustraje, moraće cela kuća u prosjake. On dakle zaveza kesu, zatvori dobro ambarove i ozbiljno se porazgovori s Lazarom.Ili nek se popravi ili — širok je svet, pa kud ga oči vode. Lazar je obećao, da će se uljuditi, i kao da se uljudio.Njegov sused i drug Milan, s kim je on svake noći bančio, odrekao se rđava života; ode u Nazarene.„Hvala Bogu“ reče Srdan, kad mu dopade taj glas, „sad su i Lazaru odsečena krila“. Sa svim je izgledalo tako.Lazar čitave jeseni dan u dan ide sa slugom na njivu i seje.Sve je lepo sredio i Srdanu se mili Bog zna kako kad vidi, da je branom povlačio zemlju, jer što jeste, jeste; Lazar je radin, da mu para nema.No Lazareva vrednoća popusti, čim je sejanje dovršio; ali to bi još kojekako bilo, jer sad i nema tako mnogo posla, nego je zlo, što je opet udario u bančenje, pijanku i nepriličan život. Dođe proleće i sada se dogodi nešto, što ne pamte ni najstariji ljudi.Svud niklo žito za pripovest, samo na čiča-Srdanovim njivama izbila tek po gdegde — trava. „Valjda se zrno malo zakasnilo“, misli čiča-Srdan, no kad prođe još nekoliko dava, još nikako nema ni traga od zrna.Čulo sve selo, te pretresaju šta to može biti.Neki kažu: Buba je, neki: Crv je, no najviše ih je, koji vele, da su njive uvračane, za to treba čekati mladu sredu i poprskati usev gavranovom krvlju, pa će onda žito nići.No ako žito i nije niklo, nikla je ipak — tajna, i ova nečuvena stvar posta svakome vrlo prosta i vrlo prirodna.Lazar je u dogovoru sa slugom nosio Čivutinu žito, koje je trebao posejati, a njive je povlačio drljačom i branom, kao da su zasejane. Ovo je bruka, kakve ne pamti živ čovek.Bivalo je uvek nevaljale dece, koja su potkradala očeve, ali ovako što ratarski sin još ne učini.Pa da se stvar bar malo mogla ulepšati ili pretrpati.Gole njive čiča-Srdanove, koje behu do pre najbolje sređene, sada su vapile na nebo.Ratar od svega najviše poštuje hlebac.Teško ga dobija; u njemu vidi božji blagoslov, a kad hleba nema, onda mu života nema.I da je Lazar, u zao čas, ubio čoveka, manje bi ga kleli i ružili, no što ovako učini. Iz Srdanove kuće ne sme niko živi na ulicu.Svakome pocrvenele oči od silnoga plača, ali opet za to niko ne pregovara Lazaru.Obilaze na prstima oko njega i paze, da ne učini što od sebe, jer mu je mati s teškom mukom istrgla revolver iz ruke...U Lazaru je ostalo još uvek toliko ponosa i savesti, da se zgrozio od svog dela.On uvide, koliko je grdno uvredio roditelje; vide, kako je oterao ženu u grob; oseti, koliko je pao u očima sveta, pa se zgadi na sebe, a obuze ga očajanje.„Sve je svršeno“, mislio je, „najbolje će biti da se ubijem“.I bi učinio što je naumio, da brižno majčino oko ne spazi, šta u njemu biva i da mu ne osujeti namere. Lazar je nekoliko nedelja bio kao smrvljen — no za tim se nekako podiže, ne mari šta govori svet o njemu, no ide na njivu i radi od rane zore do mrkla mraka.Ne grdi kao do sad, ne pije skoro nikako, a parasio je i lulu.Nedeljom se zavuče gdegod, pa čita, što odavna nije radio.„Bože moj, Bože“, molio se čiča-Srdan, „da hoće podržati ovako, pa bih za tri-četir godine bio opet onde, gde sam bio i pre.“ No naskoro dopade čiča-Srdanu glas, koji ga poljulja većma, no svi dosadašnji udari.Čuo je, da Lazar ide u nazarensku skupštinu i da ga je Milan, drug njegov odmamio tamo. Bila baš nedelja.Čiča Srdan jedva domili do kuće, kad ču tu vest.Odsekle mu se noge. Odmah zove Lazara.„Lazare sinko“, kaže, a glas mu drhće, „hajdemo danas u crkvu“. Lazar se odgovara.„Ostavi me, babo, molim te.“ „Ali molim i ja tebe; molim te kao stariji, da mi učiniš“, veli mu čiča Srdan.„Hajde sinko!“ „Zar da svi pilje u mene, šuškaju i ogovaraju me.Neka ih babo, bar će se mirnije moliti Bogu.“ „A zar Nazareni ne pilje u tebe, ne šuškaju i ne ogovaraju te?“ planu čiča-Srdan.„Kazuj, nesretniče, je li istina, da si već dvared odlazio u nazarensku skupštinu?“ Lazar pod pretnjom svoga oca obori za časak oči, ali se za tim uspravi i reče tihim, ali odlučnim glasom: „Bio sam...Bio sam i mislim opet ići.“ „Pa onda?“ pita razjaren otac i samo što nije očepao sina za prsa. „Onda i u svemu drugom mislim nastaviti ovako, kako sam počeo“, veli Lazar, a što god dalje govori, glas mu je sve mirniji.„Hoću da se okanem bluda i pijanke, hoću da živim kao što priliči Hrišćanu i čoveku; hoću da budem vredan i umeren; hoću, ako još može biti, da spasem dušu i izmolim oproštaja u Boga i ljudi za ona moja nedela.“ „I zar zbog toga moraš odmah u Nazarene?Zar ne možeš da se uljudiš i popraviš kao i tvoja ostala braća, eto recimo kao Spasa Nenin, Jova Simin i drugi, pa da mi ne sramotiš kuće i ne odričeš se naše srpske vere?“ Lazar je vrtio glavom.„Ne mogu babo.Šalješ me i opet onamo, gde sam već bio i odakle sam izišao uprljan, pa bih se i opet uprljao.I Spasa i Jova, koje mi pokazuješ kao primer, i danas se ne groze psovke i poruge, pesme ni krčme, a to je put, koji vodi pravo u oganj večni.“ „Ta ovoga ti i onoga ti“, prodera se čiča-Srdan, „zar su te već toliko zaludile one negdašnje konjokradice.Skreći odande, kažem ti, jer ti nikad nećeš biti njihov.“ „Molim te, babo, promisli malo.“ „Hoćeš li još da ideš u nazarensku skupštinu, pitam te?“ „Mislim danas.“ Tek pređoše ove reči preko Lazarovih usana, a čiča-Srdanova pesnica pade po čelu njegovu.Udar je bio silan, Lazar se zaljulja, no brzo se prikupi.U jedan mah je izgledalo, kao da će pobeći, ali samo u jedan mah, jer za tim obori glavu, opruži ruke nuz bedra i reče samo toliko: „Vidi Bog.“ Ova nazarenska uzrečica još većma ražljuti čiča-Srdana.Bivalo je i do sad, da on zamane po Lazaru, ali onda je Lazar uvek gledao vrata i izmicao mu.Sad stoji mirno kao jagnje i pruža obraz, kao da čeka poljubac a ne pesnicu.I pade i drugi, pa i treći udar. „Vidi Bog.“ „Umukni, nesretniče!“ viče čiča Srdan.„Zar to tvoje: „Vidi Bog“ nije psovka?Zar to ne znači, da vidi Bog, kako ja tebe udaram, pa će i on udariti mene?Hoćeš Bog da me ubije, je li?“ Lazar je ćutao i sad je to njegovo ćutanje mapo ublažilo čiča-Srdana.„Sine“, kaže mu, „sleme moje kuće i nado moja, ne ostavljaj me, ne sramoti me, ne ubi me.“ „Babo, ne razumem te.Baš ono, što te je sramotilo i ubijalo, hoću sad da ostavim.Hoću da radim i zaradim ono, što sam ti raspudio, hoću...“ Čiča-Srdan ne dade sinu dalje.„Šta da mi zaradiš?Nisi ti mene hvala Bogu ubio, imam ja i danas više no i jedan u selu...Potkradaj me koliko ti je volja, ne branim.Evo ti ključeva, pa uzmi koliko god hoćeš; ja ti dajem.Lolaj se koliko ti se mili; mlad si još, pa ti priliči.Tuci se, ubi, isplatiću te, samo se ostavi Nazarena, jer ja to ne mogu preživeti.“ Nije pomoglo.Lazar je i na dalje bio vredan; radio je u kući kao crv, ne dira nikoga, ne psuje, ali svakog dana u veče pa i nedeljom ide u skupštinu.Van toga, čim dospe od posla, čita sv. pismo. Kad ga vide deca, da ide ulicom, trče za njim i viču: „Buger, buger“, a starije žene ga kunu: „Vrat skr’o da Bog da, na tome putu“.On se na decu i ne osvrće, a ženama će odgovoriti ili ne odgovoriti: „Vidi Bog“. Čiča-Srdan ne zna već šta će, čas je besan kao seoski bik, sve bi da pogazi, što mu god dođe na oči, čas je opet snužden kao da su mu svi pomrli po kući.I zar baš nema nikakva leka?!Išao je čak županu i tražio od njega cedulju, pravo, da može ubiti onog nesretnog sina, pa nije dobio.Župan je kazao: „Pa kad je vredan i pošten, a ne dira te, ne diraj ni ti u njega“. — „Jest da!Župan je Kalvin, šta li, ima na crkvi petla, pa šta taj mari za našu pravoslavnu veru.“ Pa išao je Srdan i svešteniku.Sveštenik je prizivao Lazara i dva i tri puta, ali ga ne moga uputiti.Na posletku reče: „Čiča-Srdane, ovaj je đavolji; ne može njega uputiti ni sv. patrijar, a ne ja.“ Uh, pa bar da je mlađi sin čiča-Srdanov, Svetozar, dovršio nauke.Brat bi još po najbolje osvojio brata.Ali Svetozar tek od jeseni pošao u bogosloviju.Najmlađe dete čiča-Srdanovo, njegova mezimica Mileva, tako se opet priljubila uz Lazara, da već ne zna šta će.Brani ga.Kaže u svojoj devojačkoj bezazlenosti: „Čiko“, tako je zvala oca, „šta radiš s bracom?Do sad si ga grdio, što je pio i nije hteo da radi, sad ga opet ružiš, što neće da pije a radi“.No šta zna tako mlada devojka — šiparica.Čiča-Srdanova domaćica je jedina, koja se sve nešto nada.Njeno materinsko srce govori joj, da će se njen sin popraviti, sam će se od sebe povratiti. Tako dođe i Božić.Osvanuo Badnji-dan; sve se selo užurbalo, pa su se užurbali i kod čiča-Srdana.Nije nikome u kući do slave, ali se opet za to peče pečenica, a Svetozar došao iz škole preko svetaca kući te meće iz pušaka.U jedan mah dođe Mileva. „Ne pucaj Sveto, bata Laza je bolestan.“ „Jeste, legao je.“ Svi se zglenuše, a stariji se i razumeli.„Bolestan je.“ Došao blag dan, došao im Svetozar doma, pa bi sad svi skupa trebali u veselju da provedu praznike, i baš sad Lazar bolestan, legao je.Tako se nešto moralo izleći, jer njemu ne treba božićne slame, ne treba badnjaka, ne treba ikone ni sv. Nikole.Po njegovu zakonu on bi trebao na Božić da radi... da preže konje i da ide u rit po trsku, ali ako to učini, čiča-Srdan će ga ubiti iz puške kao vrapca.Sad je da bogme legao, bolestan je. Kad dođe veče i bi vreme, da se unosi slama, čiča-Srdanu se steže oko srca; dođe mu teško, preteško i samo viknu: „Ne unosite je... nego daj da je zapalim, pa da izgori i kuća i svi, koji smo u kući; neka nam ne ostane ni traga u selu.“ Pa opet popustio je.Posula se slama; isprekrštala soba orasima; zapalio se badnjak; zapojaše već i zvezdari: „Slava vo višnjih Bogu“. Lazar je bolestan, u istini bolestan.On leži u drugoj sobi na postelji; groznica ga trese; okrenuo se duvaru, samo da ne vidi ništa, ali opet za to čuje i sve sluti.Ne vidi očima telesnim, ali vidi dušom, vidi sve onako, kako je zapamtio u detinstvu... Mora da odoše zvezdari, jer je za časak sve zanemilo.Ali ne...Kraj svoje postelje čuje zagušljivo jecanje, potmulo, gorko.To dolazi pravo iz ranjena materina srca i prodire do srca...Bože, ta i ona ptica u gori i onaj vuk u jazbini, pa čak i ona riba u dubini mora zna, kakav je danas dan; njezin sin ne zna.Sutra će se za stolom nazdraviti i putniku na moru, i travi pod zemljom, samo njenom Lazaru ne; on ne priznaje tog dana. — Ali šta je to? Lazar tiho promuca: „Majko“. „Šta je, sine?“ „Nemoj nano plakati, nisam ja baš tako odviše bolestan.“ Majčina ruka pređe nežno preko njegovih obraza.„Da si bolestan, vrlo bolestan sine, bolelo bi me i onda, ali opet ne tako, kao sad“. „Pa šta da radim nano?“ pita Lazar poljuljan, a glas mu drhće. „Ustani!“ I u radosnoj slutnji podmetnu bedna majka sinu ruku pod glavu i poče da ga diže...No dizalo ga je još nešto.Iz druge sobe počeo je Svetozar da poje onim mekim, pola još dečjim glasom: „Roždestvo tvoje...“ Da pitaš Lazara: Šta se to desi s njim, ne bi umeo kazati.Docnije se nikad nije mogao setiti, ni kad je ustao, ni kako se obukao.Uspomene iz njegova detinjstva i ona svečana pesma vukla ga je, kao ono mesec mesečara.Od jednom se nađe za stolom, u krugu porodice, a i preko njegovih se usana preli „Pesma roždestva“. Nema nikoga, koji bi bio vredan da opiše: Kakva je radost ovladala u kući čiča-Srdana.Kao da je ušao u sredinu njihovu mir, te razgonio onu crnu slutnju, koja beše po njima popala.Domaćica je jecala od radosti, a čiča Srdan iskoči u jedan mah na avliju, jer mu u sobi beše i zagušno i tesno. „Bože, za što nije samo malo deblji sneg po krovovima, da plamen ne uhvati susede, a ja bih danas upalio badnjak, kakva još nije palio ni jedan srpski sin.“ I zaista, u mal’, u mal’ što čiča Srdan u radosti nije upalio — kuću... Sutra dan su svi poranili, samo se Lazar neobično uspavao.„Neka ga“, veli domaćica, obilazi oko njega na prstima i utišava svaki metež.No Lazar nije spavao, samo se bojao da otvori oči.Ono, što je juče učinio, uradio je u nekom trenutnom osećaju, uradio je po srcu, a ne po uverenju.Tog osećaja ako i nije sa svim nestalo, ali je jako, vrlo jako malaksao.Kad je ustao, usne mu se smešile, ali mu u duši beše nemir i nezadovoljstvo.Šta li će svet reći?Šta li Nazareni?Bilo bi mu najmilije, da ne misli ni na što, ali mora. Nekako se izvukao i ne ode na jutrenje, ali je otišao na službu.Oborio je glavu kao pokajnik, ne sme nikome da pogleda u oči i samo se krstio.Da je ko dobro pazio, mogao je primetiti baš iz tog čestog krštenja, da Lazareve misli nisu u crkvi i da ne misli na Boga. Ali ko je na to pazio?Po najmanje čiča Srdan, koji je podigao glavu, kao da je njegova crkva, baca petice u tas i žali, što voskari ne prave sveće od pedeset forinti, a on bi već pokazao, kakav je po njega ovaj današnji dan. No za malo, pa je i on, bar do nekle, nazreo, kako je u duši Lazarovoj.Poslao je po njegove stare drugove, napunio mu džepove novcima, metnuo mu cigaru u usta i poslao ga u krčmu.Ta da!Toliko su mu Nazareni sina bili zaludili, da on i sam ne pamti, kad mu se dete provelo. I nasta veselje.Upravo ne veselje, nego pijanka.Svira gajdaš, nose se burad piva, peva se: „Duni vetre otud od gornjaka“, — ali Lazar nije veseo.Ima nešto u njemu, što hoće da udavi u pivu, ali ne može.Usta, da igra kolo, sitno, iz kolena, ono isto, koje je igrao Pavo Vranković na Lebnom Polju — ne ide.Dohvata gajde, lomi ih na troje, pa dovikuje gajdašu: „Duvaj u pesnicu, kad nisi vešt gajdama!“ Gajdaš Jova duva u pesnicu, društvo kliče od radosti — ali Lazar nije veseo.Hajd neka, sutra će.No ne može da se raspoloži ni sutra dan, ni preksutra, ma da je dao izneti i banak na ulicu, da mu ne smeta.Tek četvrti dan zažarilo mu se lice — veseo je. No veseo je i Panta Kulpinac — ne samo veseo, no i obesan, pa u svome besu dobaci Lazaru ružnu reč.Kaže mu: „Šta se razbacuješ toliko, kao da si se proslavio.A ovamo si nešto počeo, pa upustio.Nazareni te, more, prozvali Judom, od kako si ih izneverio.“ U Lazarovoj ruci bila je u onaj mah puna boca sode i on je udario tom teškom bocom podsmevača posred lica.Pantu je oblila krv, te ga na kolima odneli kući, a Lazar kao da se posle toga na mah otreznio, jer bez reči i bez oproštaja odjuri iz krčme. Kad je čiča Srdan čuo, šta se zbilo, uđe u sinovljevu sobu.Vidi Lazara, gde sedi na klupi i ne diže glave. „Lazare“, kaže mu, a glas, mu drhće, „sine, ne boj se, još sam ja živ.Ma otišlo i dva i tri frtalja zemlje, ja ću te isplatiti.“ Lazar samo mahnu glavom. „Neka, isplatiću se ja sam.“ Za tim iziđe u avliju, pa se uputio peške u varoš.Taman je svanulo, kad stiže tamo, pa se prijavio sudu.Iskazao je sve, priznao je svoju krivicu i iskao, da ga kazne. No čiča Srdan je obigrao advokate cele županije i uzeo najskupljeg, jer kao što reče, taj će za celo biti i najbolji.Ma da se Lazar nije molio, da ga puste na slobodnu nogu, ipak je to čiča Srdan izradio.Panta se predigao i istražni sudija je pustio Lazara na slobodu, da bude kod kuće, dok mu ne stigne sud. Lazar se vratio u selo, ali ne u očevu kuću, no ode negde pod kiriju.Nazareni mu nabavili kola i konje, te se on ranio od kirije, a uz to posta revnosni član njihov. Bio je učen i darovit mimo sve njih, pojao je kao anđeo, a govorio je kao apostol.On posta najpre nazarenski „prijatelj“, za tim „verni“, i kad mu iziđe sud, da odsedi šest meseci zatvora, Nazareni ga ispratiše kao svog najvrsnijeg člana... Eto, tako je dospeo u zatvor Lazar Nenadov, koga su babe njegova sela podrugljivo prozvale „nazarenski vladika“, pa mu je taj naziv i ostao. Onaj drugi, o kome sam spomenuo na početku ovoga odeljka, već je po četvrti put zatvoren.Kao što mu je telo kržljavo, tako mu je kržljava i duša.Kao ono biljka, koja nikne pod kakvim opalim zidom, gde je ne neguje ničija ruka i gde ne dopire skoro nikada sunce, tako je nikao i Petar Krnjin u kući, u kojoj ne behu opali samo zidovi, no i poštenje.Kad mu je bilo osam godina, otac ga je već vodio u krađu.Sin je terao konje putem, a otac je sa obe strane puta brao tuđe kukuruze i trpao ih u kola.To dete je onda zamenjivalo čoveka.Za tim je mališa viđao, gde noću dolaze u njihovu kuću neki ljudi, koji nisu iz njihova sela i koje on na danu nikad ne viđa; opazio je, gde kod njih osvanu neki svinji, koji nisu zamrkli, a njemu se nalaže, što vidi — da ne vidi, što čuje, — da ne čuje.A imao je šta i čuti i videti.On je iz prva samo video i čuo, docnije je shvatio, a na posletku je i naučio. Eto, takav je bio Pera Krnja.On nije jedinstvena slika u našem društvu; ima ih, na žalost, dosta, i ako nisu svi zatvoreni. Prošla je skoro nedelja dana, kako Borivoje leži u istražnom zatvoru.Da ga pitate, od kad je tu, mal’ te ne bi rekao: od juče.Njega poslednji događaji nisu zaboleli tako, da se posle njih osećao bedan i nesrećan, nego je udar bio tako snažan da ga je, upravo reći, obnesvestio.Bio je kao onaj kamen; radilo se s njime ma šta, metnuo ga ovde a onde, sve jedno mu je. Jedva se poče polako svestiti.Sad tek oseti, da mu je u duši strašno, neobično, njegova unutrašnjost izgleda mu kao polje, preko koga je prešla bura...Seća se kao iza nekog maglovitog sna, da je više puta stojao pred nekim gospodinom, koji ga je ispitivao i pisao, okreće se po sobi i vidi na slamnjačama još dva nesretnika kao i on što je; dolaze mu poznati, vrlo poznati, a ne zna, je li ih pre toga viđao ovde ili može biti gde god na polju.I sad tek poče mučiti pravu muku.Seća se nekog pokora, koji je počinio, seća se strašne i mnoge krvi, a jasno mu je samo toliko, da je ubio ženu.Čija je ona druga krv?Groza ga uhvati, kad pomisli na decu... Kad dođe ključar, on mu priđe i kaže: „Hoću da vidim decu.Može li to biti?“ „Može“, veli mu ključar.„Kad dođe tvoj branilac, kazaću mu.Nego dobro je, što si se okanuo pretvaranja.Lepo bi to bilo, da se napraviš lud, pa da te puste kući; ali su gospoda u sudu učila na školama te stvari, pa ih ne možeš prevariti.“ Borivoje je iz ovog odgovora video, da su mu deca živa i da su ga držali za pretvaralicu. Potraja tako nekoliko dana.Pomalo razgovara s ona dva druga; razbira se kod njih o ovom i onom, pa izlazi i u avliju da šeta, kad dođe tome vreme, a do sad ga niko ne moga krenuti na to.Samo kad dođe noć, suze mu teku nemilice, u duši mu je strašno, a usne mu izgovaraju i nehotice „Molitvu grešnika“ : „Ja znam, Gospode, kakav će me strah obuzeti, kad mi počneš suditi pred licem anđela, arhanđela...“ U pola molitve grunu stražar kundakom o vrata: „Ne razgovarajte se, nego spavajte. Borivoje se trže i zaćuta.A kad malo posle toga gorko uzdahnu, oseti, gde ga jedan od njegovih drugova, Lazar, uhvati za ruku i svojski je pritište: „Umiri se, brate“, šanu mu, „uzdaj se u Boga; on te neće ostaviti.“ Kad bi sutra dan, čak i u onom polumračnom zatvoru dopire glas velikih zvona.To u varoši zvone na službu - nedelja je. Od kako je ovde Borivoje, prvi put čuje glas zvona, te se smerno zavukao u ugao i moli se Bogu.Malo docnije oseti na svome ramenu ruku. Kraj njega stao Lazar s velikom crnom knjigom. „Brate“, reče mu, „hoćeš li da pročitaš koju glavu iz svetog pisma?“ Borivoje se snuždi. „Ne umem čitati“, promuca. „Pa hoćeš li slušati? ja ću ti čitati“ - nudi ga Lazar. Borivoje klimnu glavom u povlad. Sva trojica povukoše se u ugao, koji je najudaljeniji od vrata i Lazar poče da čita lagano, zagušenim glasom, jer nije slobodno, da zvuci dopru do hodnika. Ali šta to bi s Borivojem!?On je tek nekoliko dana išao u školu, u crkvu vrlo retko, a od matere je naučio tek dve-tri molitve.Čak i onda, kad se spremao u hadžiluk, nije ni iz blizu saznao jezgro vere Hristove.On je Boga smatrao kao strogog oca, koji će nam jedared strašno i nemilostivo suditi.Za to ga se bojao, molio mu se i hteo čak u Jerusalim.Njega je zanela i zastrašila „Molitva grešnika“ ; on je iz one jerusalimske ikone još u detinjstvu očuvao neki neodređeni, tajanstveni osećaj, a ono, što je u poslednje vreme slušao o veri, ticalo se isposništva, hadžiluka i sotonina kušanja. Sad prvi put ču nešto o jezgru, o načelima vere Hristove; ču na srpskom jeziku, u lepom Karadžićevu prevodu.Lazar je u onom uglu i polutami čitao skoro šapućući 5. i 6. glavu Matejeva evanđelja.To što on čita, govori Isus narodu, onaj Isus, koga su ljudi raspeli kao opasnog bundžiju: „Čuli ste, da je kazano: Oko za oko, zub za zub.A ja vam kažem, da se ne branite od zla, nego ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi. „I ko hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu. „I ako te ko potera jedan sahat, idi s njime dva. „Čuli ste, kako je kazano: Ljubi bližnjega svojega, a mrzi neprijatelja svojega. „A ja vam kažem: Ljubite i neprijatelje svoje, blagosiljajte one, koji vas kunu, činite dobro onima, koji vas mrze i molite se Bogu za one, koji vas gone... „Pazite na pravdu svoju i ne činite pred ljudima, da vas oni vide. „Kad dakle daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što čine licemeri po zbornicama i po ulicama, da ih hvale ljudi. „A kad postite, ne budite žalosni kao licemeri, jer oni načine bleda lica svoja, da ih vide ljudi gde poste. „A ti kad postiš, namaži glavu svoju i lice svoje umi, da te ne vide ljudi da postiš, a otac tvoj, koji vidi tajno, platiće tebi javno.“ Ove uzvišene reči i druge koje stoje s ovima u svezi, načinile su golem utisak na dušu Borivojevu.On se isprva zanese, pa onda klonu pod utiskom tih reči...Kad se docnije pribra, uhvati se za prsa i reče kao u sebi: „Malo mi je lakše“. Lazar mu priđe: „Hoćeš li, da ti nikad više ne bude teško?Hoćeš li, da umilostiviš Boga?“ „Za mene je sve docne“, zaječi Borivoje, „ja sam prevršio meru.Meni nema leka“. „Onaj sveti lek, koji je propisao Hristos, propisao je baš za takve, kao što si ti.Sveto pismo kaže: „Zdravi ne trebaju lekara, nego bolesni.“ I Lazar ponovo otvori sv. pismo i pročita mu Hristove reči: „Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga, pa ako se pokaje, oprosti mu.I ako ti sedam puta na dan zgreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: Kajem se, — oprosti mu.“ „Pa misliš li ti“, veli Lazar, „da je Bog manji od ljudi?Zar on od tebe slaba traži, da sedam puta na dan oprostiš grešniku, a on da to neće moći?Ta eto u istom evanđelju veli Hristos: Nije moguće, da ne dođu sablazni, ali teško onima, sa kojih dolaze.“ I Lazar sad napade svom žestinom na sveštenike.Oni su, sa kojih dolaze sablazni i oni će se kazniti. I uze da čita one gospodnje reči, koje dođoše proroku Jezekiji: „Teško pastirima izrailjevim, koji pasu sami sebe.Pretilinu jedete, vunom se odevate, koljete tovno, stada ne pasete.Slabe ne krepite, bolesne ne lečite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite natrag, izgubljene ne tražite, nego silom i žestinom gospodarite nad njima.Malo vam je, što pasete na dobroj paši, no ostatak paše svoje gazite nogama svojim, i što pijete bistru vodu, a ostatak mutite nogama svojim...“ „Eto, takvi su nam i danas pastiri, brate moj“, tumači Lazar, „pa je li čudo, što stado strada?I kakva je to vera, gde nema dela?Propoveda se: Ne kradi, a krade se, pridikuje se ne čini preljube, a gradi se preljuba, propoveda se pomozi bližnjemu, a satiru se braća rođena, i to sve pod vidom Hrišćanstva.Oni, koji se zovu Hrišćani, u jednoj crkvi se mole Bogu, a onaj siti ne mari gladnoga, no će ga, ako samo može, odmah posle službe prevariti.Niti žive u bratstvu i ljubavi, no se tuže i parniče kao dušmani.Ne obziru se na reči apostola Pavla, koji kaže: „Vrlo je sramno za vas, da imate tužbe među sobom.Za što radije ne pretrpite štete.Za što radije ne trpite nepravde?“ Lazar je pri čitanju i tumačenju dolazio sve jače i jače u vatru i sad je govorio skoro sa svim glasno: „Mi, mi“, veli, „ako ikako možemo, ne tužimo čak ni stranoga; ako je ko od nas siromah, te ne može pregoreti štete, popunimo mu je, a ako se pokvari, isključimo ga iz kruga našeg, jer od malo kvasca uskisne sve testo.“ Borivoje podskoči s mesta. „3ar ima“, pita, „ljudi, koji tako žive?Kako se zove ta vera, u kojoj se tako pravilo održava?“ „Ta se vera zove nazarećanska, a članovi te vere zovu se Nazarećani“, kaže mu Lazar nekim dostojanstvenim naglaskom.„No, zar ti do sad nisi o tome čuo?!“ „Nisam čuo“, veli Borivoje oborenom glavom, jer se stidi svoga neznanja. U tom se umeša u razgovor i treći zatočenik, Pera Krnjin: „E gle sad; nije čuo!Kad ti njemu kitiš po knjiški: Nazarećani, onda verujem, da ne zna, ali pitaj ti njega na prosto srpski: Zna li on ko su to „Bugeri“, i odmah će ti kazati.“ „3ar Bugeri?“ pita Borivoje čisto uplašeno. „Tako nam se rugaju naši protivnici“, veli Lazar, „ali vidi Bog, mi se zbog toga ne srdimo na njih.Nas grde, a ne pitaju kakvi smo; sude nas, a ne poznaju nas.Bog vidi srca naša i dela naša, i nami je to dosta.“ Kad ču Borivoje, da je ono „bugerska vera“, koja mu se počela dopadati, malo je ohladnio.Istina, on o „Bugerima“ nije znao više, do li to, da ih ceo svet grdi i osuđuje, ali je i to dosta neprijatno.No ovo Borivojevo neraspoloženje beše samo trenutno.Lazar je opazio, kako je Borivoja nemilo dirnula ta reč „Bugeri“, i on je vrlo vešto znao da utre nemio utisak te reči. A nije mu bilo Bog zna kako teško.Jer kao što je lako odvesti mladu devojku na igru, a pijana čoveka u krčmu, tako je lako odvesti i zatočenika u Nazarene.Sve troje je jednako prirodno. Osuđenik zatrepti od miline, kad pomisli na dan svoje slobode.Ali ga u isti mah podilazi i neki užas.Njega je osudio sud i kad izdrži zatvor, sud će mu oprostiti.Ali su ga osudili i ljudi, a oni mu neće oprostiti.On će u njihovu društvu biti poslednji; njega će se tuđiti, preziraće ga, on će biti neravan drugima. Otvorite sad takom čoveku nazarensku knjigu.Pokažite mu, da ima vere hrišćanske, nazarenske, koja mu otvara ne samo vrata crkve, no mu daje i uverenje, da će on od svakog člana te crkve biti priznat za brata, i gde mu se njegov greh neće ni najmanje upisati u zlo.Zar takav izgled ne mami osuđenika u Nazarene? Pa onda još nešto.Nazareni napadaju našu današnju crkvu i veru veoma žestoko.Po njihovu učenju: Čovek mora grešiti, mora gubiti dušu i mora otići u oganj večni, ako je član druge kakve veroispovesti, do li nazarenske.I sad je po zatočenika ova dilema: Ako on ostaje pri svojoj staroj veri i kaže: „Dobra je ta vera“, onda je on lično kriv, on je bio nevaljao.To je teško priznati.No ako osuđenik stane uz nazarensko učenje, te se baci kamenom na svoju staru veru, osudi tu veru kao takvu, u kojoj se mora grešiti, onda je vera bila kriva, a on čist.A to je po osuđenika vrlo prijatna stvar. Ovo su glavni razlozi, sa kojih Nazareni osvajaju tako lako zemljišta po tamnicama.Pa je s toga i Lazaru bilo lako, da pridobije Borivoja.Čitao mu je sv. pismo i tumačio mu ga po nazarenskom shvatanju.Uz to mu je govorio o onom bratstvu, koje postoji među Nazarenima, o uzajmnom ispomaganju njihovom, o dobrim delima, koja se tamo traže i bez kojih čovek ne može biti Nazaren.A ko je pravi Nazaren, taj se pokajao, živi po božjem zakonu, siguran mu je oproštaj i neizbežno — carstvo božje. Borivoju je s te strane odlahnulo.Izgledalo mu je, kao da je kroz onu crnu noć (koja do pre obuzimaše njegovu dušu) opazio svetao put, koji vodi k spasenju.Šta više, učinilo mu se, da već hodi tim putem.Doveli su mu decu, te je i njih video zdrave. Njegova tetka Stana uzela ih je k sebi; sud im je postavio staraoca, a i izdržavanje im je osigurano: Jer ako je kuća i izgorela, opet je za to ostalo toliko zemlje, da će zaleći i sudske troškove i pokriti sve potrebe dečje. Umiren čekao je Borivoje sud; rado i veselo će izdržavati, što mu se dosudi, samo ga je mučila misao, šta li će on, kad se oslobodi Lazar?Gubi učitelja, a gubi ujedno i izvor nazarenske nauke, gubi sv. pismo.Ta da!Šta mu vrede mrtva slova, kad ih on ne ume čitati.Ide mu po glavi sve to, i on uzdahnu glasno: „Ej, kad bih samo poznavao slova...“ „3ar nikad nisi išao u školu?“ pita ga Lazar. „Vrlo malo vremena.Vrlo sam bio nagao.Za najmanju stvar trzao sam nož, pa me isterali“. „Pa hoćeš li, da te ja naučim čitati i pisati?“ pita ga Lazar. „Kad bi me tome naučio, učinio bi sa mnom ono isto, što je Hristos Spasitelj učinio s mnogim bolesnicima.Dao bi mi vid i ja bih progledao“. Lazar je još onoga dana otvorio školu.U zatvorima do duše ne daju pera i hartije, ali pored svega toga stotinama njih nauče tamo pisati.U svakoj sobi ima pljuvonica, napunjena peskom.Prospu pesak po stolu, razrede ga, i komadom drveta šaraju po tom pesku slova.Ako nema druge knjige, molitvenik daju svakome, pa je odatle lako naučiti zrela čoveka slovima.Borivoje je već za mesec dana čitao i pisao kao đak iz četvrtog razreda osnovne škole, prvo, što je bio neobično darovit a drugo, što je učio s najvećom voljom i oduševljenjem.Računati nije hteo na pismeno, bar u prvo vreme ne.On je kod ovaca naučio da računa iz glave, i to dobro, pa mu ne treba pismena računa.No kad udari u probu s Lazarom, uvide, da nema pravo.Lazar uvek pre gotov, nikad ne pogreši, a ide lepo, lako, ne napreže se.Naučio je dakle i računati možda više, no što mu je i trebalo. I njihov treći drug, Pera, pokuša da se uči knjizi, ali se već prvog dana okane.Kaže: „Da se ja manem toga, Lazare, ne moramo baš svi biti učeni.“ Lazar ga je koreo, što nije istrajan. „Ajak, nije to, nego je teško za mene.Pre bi u moju glavu uturio čitava rastočena kola sena, no i jedno od ovih malenih pismena.Kako Borivoje sazna, kad treba navrnuti ovim držaljem gore, a kad dole, Bog bi ga znao, A da čitam, baš ne umem.Kako ću pogoditi, koje je pisme „a“ a koje „i“, kad su nalik jedan na drugo kao rođena braća“. No Peru je mučila druga misao.Često sužanstvo ubilo mu je snagu, podrilo mu zdravlje, i on je osećao, da ako još jednom zapadne, neće više izići živ.Za neku nedelju dana pustiće ga kući, pa ako će da se popravlja, krajnje je vreme.Noću se di i teško uzdiše. „Lazare“, pita, „misliš li ti, da ja mogu izdržati među Nazarenima?“ „A kao za što ne bi mogao?“ „Odmah ću ti kazati.Eto, da počnem kod najmanje sitnice, lule.Ne mogu je ostaviti.Ali šta to smeta vama, kad bih ja pušio?Ne kradem, ne varam, ne ubijam.Nisam čuo, da je Bog zabranio lulu.“ „Prorok Isaija kaže, da će se bezbožnost razgoreti i otići će u dim visoko.I pušenje je dakle bezbožnost, hasne nema od toga dima ni za telo ni za dušu, a čovek treba da pobedi strasti“. „Pa hajde neka“, veli Pera.„Kad ovde mogu bez lule, jer ne daju, valjda ću moći i na polju.Ali kako ću sa ispovešću?Pre no što postanem Nazaren, moram se ispovediti vašim starešinama i to na dlaku“. Dok odlaziš među njih kao gost, kao prijatelj, ne moraš, ali čim stupiš u red „braće“, te postaješ „veran“, onda moraš.“ „E, vidiš!A kako ću se ja ispovediti, kad se ne mogu setiti ni na svaku desetu.Ponda, možda se ni za godinu dana ne bi svršila moja ispovest.Od detinstva se to radi, brate moj, od detinstva.I onda treba svakoga da molim za oproštaj, je li, i da mu vratim i štetu, je li?“ „Eto vidiš!Kako ću ja da nađem sve one nepoznate ljude, kojima sam na vašarima turao ruku u džep ili im iz kola izvukao kakvu stvar.Od kud se ja mogu setiti, koga sam sve u krčmi sa birtašem Simom opio i prevario na kartama?“ Lazar nije odma odgovorio. „Pa hajde recimo, da će tim ljudma Bog platiti, kad ih ja ne poznajem.Ali ako makar samo onima stanem vraćati štetu, na koje se sećam, trebao bi malo dublji džep od moga.Ta ne ono malo kuće, no sve selo da prodam, ne bi zaleglo“. „Kad nemaš, nemaš.Podaj onoliko koliko možeš, drugo ćeš vratiti drugi put.Glavno je, da priznaš ljudma štetu i da ih moliš, da ti oproste“. Misli Pera i misli, pa će se sutra dan umešati, baš kad su Lazar i Borivoje pri računu.„Izračunajte mi“, kaže, „koliko je sve ovo ujedno, što ću vam sad izgovoriti.Da izvedemo na čisto bar ono, što je najkrupnije...Kad mi je Jova Skandal kazao u krčmi, da sam mu ukrao ždrebe (a Bog me ubio, ako sam ga i video), onda sam mu s jeseni upalio kuću.Izgorele su i staje i kamare, sve do tamana, čak i marva.Pet do šest hiljada forinti možemo računati.Piši 5000 for.Dalje: 16 glava volova odveli futoškom spahiji.Vredi vo, brat bratu 200 for.Pronađite, koliko je... I tako je to išlo u beskonačnost.Bilo je: Svinja, konja, krava, kola, amova, novaca, perina, jednom reči svega, što se moglo ukrasti, poneti ili oterati.Lazar je pisao od jutra do podne, a kad bi podne, on samo huknu i pita: „Je l’ već gotovo?“ „Eh, jest“, veli Pera „nije nego.To je sve bilo pre moje ženidbe, a ono što je bilo za poslednjih 8 godina, od kako sam se oženio, ostavio sam za posle podne“. Lazar je vrtio glavom.„To ti ne možeš isplatiti“. „Ja i ne lupam glavu, da platim sve na jedared i odmah.Ti si kazao, da ima vremena, može se po malo, lagano.Nego se o tome promišljam: bi li ja mogao sve to isplatiti makar za 10, 20, 30 godina?“ Lazar je ćutao. „Ta da, vidiš i sam, da ne ide.Ne treba da sam učen, mogu i bez tog držalja i peska proračunati, da je premnogo.Da mi Bog dade i onoliko dana, koliko je dao onom matorom Čivutinu, o kome si prekjuče čitao u sv. pismu, ta kako se zove samo... živeo je preko 900 godina, opet ne bih isplatio.“ „Slušaj Pero“, veli mu Lazar, „ne može se čovek novcem iskupiti, niti može isplatiti svako zlo.Dosta je, da se popraviš i pokaješ, a vratiti ne možeš više, nego što imaš“. „Hm, ako je tako, onda će i od mene biti neki Nazaren.“ No taman produžiše Pazar i Borivoje računanje, a Petar se i opet umeša.„A šta će biti onda Lazare, ako ja odem kome od onih ljudi, pa mu kažem: „Upalio sam te brate“, ili „pokrao sam te, oprosti; — vratiću ti sad koliko mogu, a ono drugo docnije“.Hajd, što će neko od njih da me mlatne, nek mu je Bogom prosto, zaslužio sam...Ali šta ćemo, ako ode žandarima, pa me prokaže.Zar opet da mi lome kosti i zatvore me?Svi bi mi, rekao bih, još koje kako oprostili, ali da bi Čivut Klajn odmah šiljao svog Naciku po žandare, to je izvesno, kao da je napisano.“ „Ako ćeš iskreno da se pokaješ“, veli mu Lazar, „ne smeš se bojati toga.Da te oni ljudi, kojima si učinio zlo, baš i zadržavaju od suda, ti se sam od svoje volje moraš javiti vlasti, da primiš platu za svoja nedela.Nije dosta reći: „Kajem se, žao me je“, nego moraš i delom pokazati tvoje kajanje“. Pera je vrtio glavom.Kaže: „Ja se mučim da uđem u Nazarene najviše za to, da se malo popravim, pa da ne zapadam opet u zatvor.A ti mi pokazuješ, da ću tek onda robovati, ako postanem Nazaren.Pa šta misliš: Koliko bi mi dao sud, da mu prokažem sve, što sam do sad naradio?!Evo sam dobio zbog jednog jedinog teleta godinu dana, a šta bi tek bilo za one čoporove volova, krava, ovaca, konja, svinja, za sve one žive i mrtve stvari, koje sam do sad pokrao?...Vidim ja, da meni nema leka; ne odem li u Nazarene, biće staro zlo; odem li, dolazi novo i još veće zlo“. „Ali ćeš bar spasti dušu, a ako ostane po starom, gubiš i telo i dušu“. Pera nije ništa odgovorio, jer se i on i Lazar u ovaj mah okrenuše vratima.Tamo je stojao Borivoje, sav zažaren i lupao nogom u daske, što je mogao većma.Dopao je ključar i pita: „Šta je opet?“ „Molim, da me odvedete istražnom sudiji i to odmah“, veli Borivoje.„Hoću da mu pokažem vrlo važnu stvar“. Odvedoše ga i on se posle dva sata vratio.U licu svetli, kao da se malo čas posvetio.Rukom pokazuje grudi, kao da će se na mah rastopiti od miline. „Šta ti je?“ pita ga Petar. „Malo čas mi je pokazao brat Lazar i onu poslednju ranu, koja je jela moju dušu.Bilo mi je lakše za ovo poslednje vreme, ali nisam bio sa svim čist.Sad znam, šta mi je falilo.Pokazao sam istražnom sudcu, da nisu vuci rastrgli Stevana, s kojim sam bio kod ovaca i koga je nestalo, nego sam ga ubio ja...Kad su vuci napali stado, mi ih rasterasmo i jednog ubismo.Posle smo se pozavadili oko toga, ko je najpre navalio na onog ubijenog vuka.Ja sam bio omirisao krv, bio sam usplamteo od borbe, pa proburazim i svog druga, koji je hteo da bude zaslužniji od mene.Zatrpao sam ga u rit, a selu kazao, da su ga vuci odneli...Od onog dana sam izgubio mir.Hteo sam da idem u Jerusalim, mislio sam: Tamo će mi odlahnuti, no Bog je naredio drukčije.Dospeo sam ovamo, da saznam pravi lek i da se izlečim.“ Lazar je zagrlio Borivoja, a Petar stao u stranu i dao se u krupne misli.Šta li će on?Čitavu noć nije mogao da zaspi, no sve jednako uzdiše.Kad je zapazio, da je Lazar budan, priđe mu bliže: „Znaš li, šta me najviše muči?“ pita ga.„Kad odem kući, ne mogu tražiti boljih i poštenijih ljudi; ti će me izbegavati kao kugu, a ako se pomešam u moje staro društvo, ne mogu se popraviti.Hteo sam ja i pre da se okanem rđava života, ali ne ide.Stari drugovi lepe me se kao čičak... zapijemo se negde, i onda: hajd...Znaš li ti Lazare, šta je to „lopovski ketuš“. „Ne znam“. „Ta da, otkud bi i znao.To je pesma, što liči na onaj glas: „I pogodi Jova, da goveda čuva... čuva, čuva, čuva...“ Kad svirac naduva gajde, udesi rog, pa kad dođe na ono mesto: „čuva, čuva, čuva“, rog kao da ti govori: „Hajd, hajd, hajd!“ Uh, da ti znaš, kako je lopovu, kad čuje tu pesmu.Sve ga nešto diže iz kreveta.Zna da su mu drugovi negde pili, sad će ići negde u krađu, pa zovu i njega.Bruji rog na gajdama: Hajd, hajd, hajd, a on ide, pa ma se ne vratio“. „Vidi Bog, da sam ti ja pokazao put k spaseniju“, veli mu Lazar. „Hvala ti i ja ću rado poći tim putem.Sve što god imam rado ću dati, samo mi poklonite to, da se ne javljam sudu.Dosta sam ja, brate, tamnovao svoga veka, pa je lepo od mene i to, ako se od sad popravim i ne diram u tuđe“. „Hej, moj brajko“, veli mu Lazar, „s Bogom se ne može pogađati“. Kad je došao dan, da se Petar oslobodi, otišao je kući dosta neutvrđen, no to je obećao, da će se kloniti svojih starih drugova i da će polaziti nazarensku skupštinu; možda će se tamo još bolje utvrditi, pa kako Bog da.U njegovu selu ima dva-tri Nazarena, a tamo je i tetka Stana, kod koje su Borivojeva deca, te je obećao, da će svakih 14 dana donositi Borivoju njegovu decu.Biće dakle sveze među njima, a i podvoz mu neće biti badava. I Petar je doista pošao onamo, kamo je namislio.Vredno ide u nazarensku skupštinu, a izbegava svoje staro društvo.Čuju to Lazar i Borivoje, pa im Bog zna kako milo.Kad prođe neko vreme, eto ti njega, doveo Borivoju decu. „Kako si ti“, pita ga Borivoje, kad se već naljubio dece. „Sve je lepo i krasno; prijatelji Nazareni svetuju me i pomažu me, daju mi posla i zasluge, ali mi žena ne da živeti......Daj Bože, da se dobro svrši“. Borivoje ga je tešio u dve-tri reči, jer nije bilo slobodno, da razgovaraju mnogo.No ni docnije se ne narazgovaraše, jer se stvar rđavo svršila. Borivoje je tek kasnije čuo, za što Petar nije postao Nazaren, a ja ću vam to još sad ispripovedati u dve-tri reči. Pera je bio u svaku ruku rđav čovek.Kad se oženio, odmah je drugog dana istukao svoju Kristu, ni krivu ni dužnu.Kaže, u njegovoj porodici se od pamtiveka zatekao običaj, da muž izbije ženu, još dok je u prvoj košulji.Ta da, treba je s prva početka zbuniti. Vrišti Krista, do neba se čuje i pita: „Zašto me gruvaš, kad ti nisam skrivila?“ „Šta veliš, nisi skrivila?Zar da ja čekam da skriviš, pa tek onda da te bijem.More, za to te bijem, što još nisi skrivila, a kad skriviš — ubiću te“. I Pera zategao Kristi uzdice; sve mrvi pred njim.Kad dođe pijan iz krčme, a to je vrlo često bivalo, ona još s vrata klekne pred njega i vrišti: „Molim te kao Boga, ne udaraj me!“ Kad se on utiša, onda se ona umiljava kao grlica, ali joj ne pomaže.On s njome govori samo ono, što baš mora biti, „zvanično“.Sto puta ga moli: „Bar malo, malo samo popusti, ja ovako ne mogu izdržati, moram pobeći“. „Kuda ćeš begati?“ „Nemaš ti oca, nemaš matere, nemaš braće, nego tu gledaj, ovde, vidiš, u moje čelo.Ja sam ti otac, ja mati, ja brat.“ I tako je Pera držao svoju Kristu, kako on to kaže: redovno.Kad je hteo da se oslobodi zatvora, ona je već kupila svoje suknje i košulje, da ode gde god u svet.Pukle bile neke spletke; zavadila se s jetrvom, te je strepila, da dočeka muža.Kad je Pera ušao u sobu, bila je više mrtva no živa od straha.No ispalo je drukčije, nego što se bojala. „Kristo“, kaže joj on, „što je do sad bilo, bilo je, oprosti.Sad ćemo bratski, u slozi i ljubavi.“ I bilo je složno od petka do nedelje, a to će reći, dok Krista nije doznala, da je njen Pera bio u nazarenskoj skupštini.Sad joj postade jasno, s koje strane vetar duva, i na mah podiže glavu.To je bilo oko podne, a već s večera proba ga. „Pero“, kaže mu, „grde te komšije svakojako. “ Pera ne traži nož i ne pita: Ko? kao što bi do sad u takoj prilici radio, no samo veli: „Neka ih, vidi Bog“. Od ovog časa se promeni žena; nije ni nalik više na onu od pre.Badava hoće Pera bratski, neće ona.Do sad se ne ču ni živa, sad zipara, kao da nema nikog nad njom. Ide Pera nazarenskom starešini, te mu se jada.Kaže: „Ako ja ne okrenem drugi kraj, hoće me Krista za mesec-dva dana vijati oko kuće.“ „Ta valjda neće, prijatelju?“ „Šta neće?Hoće, Boga mi hoće, i koja žena neće tući muža, samo ako može.Žene su, kiko sam slušao od naših starih, imale u staro vreme pravo, da svake subote tuku muževe.No ni jedna od njih nije mogla da sačeka subote, nego udri još u ponedeljnik.Onda je Bog uzeo to pravo od njih i dao ga muškima.“ „Poganička je to priča, prijatelju Pero, nego gledaj ti s njome lepo, posavetuj je i obavesti je.“ Pera je vrtio glavom.I kad bi prva nedelja, eto ti ga opet u skupštinu.U licu je crven kao rak, a kad Nazareni htedoše da započnu molitvu, on se diže.„Braćo i prijatelji moji“, kaže, a glas mu drhće, „oprostite mi, ali ne mogu više s vama.“ Ne kazuje dalje ni za što ne može, ni krošto ne može, no ode.Kad dođe kući, ode u košaru, uze trostruko uže, pokvasi ga u vodu i stade vijati kukavnu Kristu.Pravo je potera tri put oko kuće, pa onda šorom kroz selo i natera je na Dunavac.Krista je pregazila Dunavac, umalo se nije udavila, pa onda zapraši dalje i nikad se više ne vrati u selo. Peru su zatvorili u seosku kuću na dva-tri dana, pa ga pustiše. Sad je on onaj stari Pera, svaki čas se prati pijan s gajdašem duž sela i peva: Eto, za što Pera Krnja nije postao Nazaren. Kad se Pera oslobodio zatvora, bili su Lazar i Borivoje sami u ćeliji.Lazar se trudio dan noć, da napuni Borivoja duhom nazarenskim, i pošlo mu je za rukom bolje, no što se i nadao. No na kratko za tim dopade Lazaru glas, da su mu sestru Milevu — ugrabili.Da l’ je bilo silom ili je devojka odobrila, nije mogao razabrati na sigurno.Lazaru beše žao sestre, koju je vrlo voleo, i dok je on gledao da dozna što više o toj stvari, prošlo je desetak dana. Nekog večera se taman spremaju Lazar i Borivoje da otpočinu, kad se otvoriše vrata i nekog uguraše u sobu. Novi sužnik je bio mlad, visok čovek, u ratarskom odelu, tek mu probile nausnice.Može se reći, da je bio lep, a po odelu se videlo, da je Srbin. U prvi mah je stao na sredini sobe, nepomično, docnije se uputio lagano u kut; sede na daske od postelje i pokri lice rukama.S polja na prozoru goreo je žižak i svetlost tog žiška beše toliko jaka, da je Lazar upoznao došljaka.Bio mu je seljak, Obren Todorović, sin sirotog ali poštenog ratara. Lazar ga nije hteo buniti, ali kad Obren stade ječati, istina tiho, ali tako tužno, užasno, kao onaj, koji hoće već da izdahne, on mu priđe.„Obrene, brate, šta ti je?“ Obren podiže lagano glavu, pa kad upozna Lazara, pretrnu.No za tim, kao da se prikupi.Upr’o oči u Lazara, metnuo ruku na srce i veli: „Bog nek mi sudi, ako sam išao na silu...Mene su izlomili i ja ću umreti.Moja stara majka vrišti danas bez potpore i pomoći, ali će Bog platiti i Milevi, što tako učini sa mnom.To ti otvoreno kažem, ma da ti je Mileva sestra.“ Lazar je iz ovih reči na mah uvideo, u čemu je stvar.Obren je odvukao Milevu.Dođe mu teško, preteško, ali je hteo da se uzdrži od svake ružne reči.Odstupio je od Obrena i sede u drugi kut. No to nije dugo trajalo.I njega i Obrena peklo je nešto, oboje su osetili, da je ovo ćutanje najgore i da će najbolje biti, da se obaveste.Sutra dan je i došlo do toga. Obren je prvi prišao Lazaru i hteo, da mu se ispovedi baš, kad ga odvedoše do istražnog sudije. Istražni sudija je još dosta mlad, ali mrgodast čovek.Dugo gleda u Obrena, za tim prezrivo napući usne i kaže: „Baš si magarac!Devojaka je bar dosta; u svakoj ulici ima ih i po deset, koje jedva čekaju, da se obese čoveku o vrat, i ti našao od tog espapa da kradeš...Ali da bogme, nije tebi trebala devojka, nego njeni novci, je li?“ Obren ćuti.Za tim se istražni sudac dohvati pera i hartije, te poče redovan ispit. „Od kad ti znaš Milevu Srdanovu?“ „Znam je još, kad je bila evo ovolišna.“ „A kako je bilo onda, kad je porasla?Kako si joj se dobližio?“ „Dobližio sam joj se lane, u Stanićevi svatovi.Ona je igračica, da joj para nema, a nisam ni ja u tome postidan.Istina, ja sam njojzi prvi kazao: „Ala, Mileva, baš igraš kao vila“, a ona je posle kazala meni: „I ti igraš kao vilan“. „I ti si iz tog pronašao, da treba da je ugrabiš, a?“ „Ne iz toga, bilo je među nami i više.Onog dana nismo govorili dalje, ali kad smo drugi put igrali, povija se ona za mnom kao da smo srašćeni i kaže: „Ama smo nas dvoje baš prilika u kolu.“ „A zar mi ne bi i inače priličili jedno s drugim?“ Ona me samo gurnu, pa tek docnije kaže: „Idi k vragu“.To mi je neprestano išlo po glavi, dopala mi se.Drugi put nađem je na roglju i pitam je: „Kaži mi pravo, Mileva, šta bi ti rekla, da te zaprosim u tvog babe?“ „Rekla bih“, kaže ona, „da se okaneš luda posla, on me ne bi dao za tebe.“ „Ali kad bi ti htela, ja ne bi pitao, hoće li on, no bi te ugrabio.“ „E, gle sad“, kaže ona, „baš si ti momak da me ugrabiš; iš ne praši!“ „A k’o za što misliš, da ja ne bih bio kadar, da te odvučem?“, pitam ja. „3ar sam ja najgori?Ta, ugrabio bih te, da si sred careve vojske, samo kaži: Hoću.“ „Ko hoće da grabi devojku“, kaže ona, „ne pita je, da li hoće, nego vidi to i sam.Lep si mi ti momak, kad ne znaš ni to, a hoćeš da me ugrabiš.“ Tu smo se rastali i nismo se dugo sastajali, jer uz božićni post ne igra kolo...Baš u oči samih Materica vraćam se ja s mojim malim bratom Ivanom s oranja, hvata se već sumrak, a opazim je, gde stoji pred kućom.Došlo mi je, da se razgovaram s njom; zaustavim kola na drumu pred Tasinim dućanom i kažem Ivanu: „Idi kupi mi duvana, pa me pričekaj tu, sad ću ja doći“. „To je bilo onoga dana, kad si je ugrabio, šta?“ Zađem za drum, i dođem do njene kuće.„Šta ćeš ti tu sad?“ pita me.„Hoću da se razgovaram s tobom“.„Je l’ važno?“ kaže.„Važno je, hoću da te pitam: Šta je s onim, što smo govorili?“ „Ja ne znam, da smo mi što govorili“, kaže.„E, gle sad, kako si zaboravna.Ta govorili smo: Kako bi to bilo, da ja tebe ugrabim‘“ Pa joj onda kažem, kako bi ja nju voleo i pazio je.Ona se samo smeje i kaže: „Idi ti s Bogom, ja sam ti već kazala, da ti nisi kadar mene ugrabiti.“ „Hoćeš li ti mene čekati ovde samo dva minuta?“ pitam je.„Čekaću te“, kaže ona, „i tri minuta, ali šta ćemo junače, ako i onda ništa ne bude!“ Ja nisam ništa više kazao, odem do druma, skočim na kola i viknem bratu: „ Teraj ovamo.“ Dođem do čiča-Srdanove kuće, gledam po ulici, nema nikoga, a Mileva još jednako stoji pred vrati, gleda u nebo, koje baš poče da se osipa zvezdama.Skočim dole, ogrnem je dorocem i bacim je u kola...“ „Je l’ se branila, otimala?“ pita istražni sudija. „Nije, nisam opazio ništa“. Mara Šljivareva stojala je onda u avliji i kaže, da je čula čak onde, kako je Mileva ciknula.Videla nije nikoga, ali je čula Milevinu vrisku“. „Ja nisam čuo, Bog neka me ubije, ako slažem i jedne reči“. „Ded, samo dalje.Šta je radila Mileva, kad si je odveo svojoj kući?“ „Što je istina, istina; tamo se srdila, plakala je i iskala se natrag.Kaže mi: „Grom te ubio, ti si lud, ne znaš za šalu“.Ali sam je molio i ja i mati moja, da nas ne sramoti, kad je već tako učinjeno i ona se predala.Samo je kazala: „Kad je već moralo tako biti, bar da si mi kazao ranije, te da sam poslala napred suknje, ovako sam gola, a baba mi neće ništa dati“.„I ne treba“, kažem ja, „samo kad si ti tu“. „E vidiš, to si vrlo lepo izmislio.Samo mi kaži, kako ja mogu verovati u to, kad znam, da je Mileva od tebe pobegla?“ „Vidim i ja, da je ona mene s tim ubila i znam, da će i nju zbog toga ubiti Bog“. „Pa za što je pobegla od tebe?Jeste li se posvađali?“ Prvih dana smo lepo živeli, sve do Božića.Krijem ja nju od svakoga, a i ona traži, da niko ne dozna, gde je.Kad dođe Božić, mi se spremismo siromaški, jer je kod nas sirotinja.Ona se onda zaplače i neće da ruča.Kaže mi: „Sad je kod mog babe prase, pa svakojake đakonije, muškacone, pa bermet“.Ja je ljubim i tepam joj: „Ti si moje prase, ti moja muškacona, ti moj bermet, ti meni sva slast ovog sveta“.Ona se malo umiri i ručala je s nami...Kad dođe mali Božić, Nova Godina, ona opet plače.Kaže: „Danas kod mog babe ima još uvek praseća pečenja od Božića, zatekla se bar glava ako ništa drugo, pa čak i garov jede šunke i sarme na današnji dan“.I opet ja njojzi govorim, da je ne dam ni za sve praseće glave ovoga sveta, ali je više nisam mogao umiriti.Poče da me kune, što sam je ugrabio, i kad bi veče, pobeže.Ja sam to opazio još dok je bila s ove strane vrata i mogao sam je stići.No nisam hteo na silu.Mislio sam: „Neka joj Bog plati“. „Onaj, koji te je naučio, da tako govoriš, dobro te je naučio“, veli mu istražni sudija.„Ali se tebi ne veruje.Eto, Mileva kaže, da ona nikad nije govorila s tobom o uskakanju“. „Bog će nju ubiti za to.“ „A za što si ti hteo begati, kad su te žandari nosili ovamo?Za što si skakao s kola, kad si nevin?“ „I to nije istina.Nego su me tri dana mučili, da kažem i ono, što nije.Vezali me za peć i ložili, dok se nije usijala.Ako onda nisam poludeo od muke, nikad neću.Kad su mi okovali ruke, da me nose ovamo na sud, ne mogoh sam da se popnem na kola, pa uzela dvojica, da me dignu.Dvaput me dizali, i dvaput upustili na kamen.Ugruvao sam se kao niko, ali stegnem srce i ćutim, pa još oni grde, što sam težak.Njihov starešina, stražmeštar, šta li je, kaže im: „Mrcine, šta radite s čovekom?Složno, junački, pa u kola.“ Uzeše me i treći put, podigoše, zamahnuše sa mnom i — prebaciše me preko kola.Pao sam i po treći put na zemlju, glava mi udari o točak i obli me krv.Za tim me uneli u sobu, pa me onako krvava ispituju.Kažu mi: „Ili ćeš kazati istinu, da si ugrabio devojku bez njene volje, na silu, ili ćeš umreti.“ Ja nisam hteo da lažem i jedva me mahnuše.Doneli me krvavog i modrog ovamo, pa su javili onom gospodinu, koji me je primio, da sam putem iskakao iz kola, te se ugruvao.Čuo sam ja to, ali sam ćutao.Dosta mi je.“ Istražni sudac je dozvao sudskog lečnika, da pregleda Obrena.Lečnik se žalio, što ga nisu juče dozvali, voleo bi, veli, da je video Obrena krvava, u njegovim haljinama, onakva, kakvog ga doneše žandari.No opet ga je pregledao i zabeležio svaku modricu i čvorugu na telu mu. „Ugruvao si se“, kaže, „vrlo si se ugruvao, ali će proći.“ Lekar i opet pipa rebra i veli: „Čitava su“. „Jeste“, kaže Obren, „može biti da su rebra čitava, ali ja osećam, da se nešto prekinulo u meni i da nikad više neću biti čovek...“ Obren teško uzdahnu, suza mu zablista u oku, ali ne reče ni reči. Kad su ga odvedi u zatvor, postoji malo, pa se onda ispovedi Lazaru.Sve mu je kazao onako, kao istražnom sudiji, pa završi: „Ja ću skoro, što no kažu, Bogu na istinu, ali me nije žao života.Neka je prosto i onim neljudma, koji onako učiniše sa mnom.Njih valjda carevina plaća za to, da tako čine, ali Milevi ne mogu oprostiti.“ Lazar je mirno slušao Obrena, pa je posle toga dugo ćutao.Na posletku ne osudi ni sestre, ni Obrena, no je izgovorio dugu pridiku protiv svetske sujete i razvrata.Kaže: „Tome je sav začetak u vašim navikama.Kod vas nit momci, nit devojke misle na dušu, no samo na zemno ništavilo.Devojka udri na sebe pantljike i šarenilo, pa trč u kolo.Skače kao mahnita i dopušta momku, da je hvata preko srede.Onda nije čudo, ako otuda iziđe svako zlo.Ako se dete kad god i zaigra, može mu se oprostiti.Ali da i zreli ljudi, pa čak i starci i babe skaču uz onaj đavolji rog, to za celo nije od Boga, no od sotone.Kolo je sotonina mreža; ko uđe u tu mrežu — propao je. Obren je dobro osetio, da se u njemu poremetilo nešto.Jednako je pobolevao i očigledno je venuo.Naskoro je dobio sud.Mati mu prodala tako reći i suknju, te uzela branioca. Branilac je na sudu izgovorio lepu besedu o uskakanju kod Srba.Kaže, da je kod Srba u starije vreme bilo žensko bez svakog prava.Devojku nisu pitali, no je morala poći za onog, kog joj namenuše stariji.To je bilo nasilje na srce devojačko, a svako nasilje izaziva otpor, revoluciju.Devojka se opirala roditeljskom nasilju time, što je odbegla za dragana, da ne mora poći za nedragog.No to je davno bilo, sad se pripoveda.Danas je doba vetropirstva i lakomosti.Danas odbegne devojka iz mode, iz nepromišljenosti, iz kaprica, pa kad se pokaje, onda se izgovara, da je bila sila.Biva do duše, da devojka ne kaže odlučno: „Hoću, dođi, uzmi me, metni me na kola nevenčanu i odnesi me u mrak“.I koja će devojka reći to?Ona u smeju i šali kaže: „Neću“, a to je devojačko hoću.Koja devojka tako postupa, a tako je postupila Mileva Srdanova, te nema prava da kaže: „Nisam htela.“ Devojka trezvena treba da zna, da ima stvari, s kojima se ona ne sme šaliti, ako se baš momak i našali. Obrenov branilac govorio je još dugo o tom pitanju, pa onda pređe čak i na Adama i Evu.Kaže: „Ima u svakoj bibliji, kako je bilo s prvim čovekom.On se kukavac nije još ni probudio bio iz onog tvrdog sna, u koji ga je uljuljao Gospod, kad se Eva već upoznala sa zmijom i šetala pod onom jabukom, pred kojom je pisano s krupni slovi: „Ovo je zabranjeno“.Ali samo da je u raju bilo sudija, Eva bi posle tri dana sigurno otrčala k njima, da se tuži, kako ju je Adam bacio na kola i silom odvukao do zabranjene jabuke.„No kao što je poznato“, reče Obrenov branilac, „Bog u svojoj velikoj premudrosti nije našao za celishodno, da u raju stvara još i sudije“. Ovakav govor nije otrpeo predsednik suda bez prigovora.Obrenov branilac mu nije ostao dužan i stvar se svršila s tim, što je branilac bio osuđen na 50 for. globe. No nije ni Obren dobro prošao.Mara Šljivareva je svedočila, kako je čula Milevinu ciku onog večera, a i Mileva je govorila, da nije htela.Sud je prema tome osudio Obrena na 4 godine teške tamnice.Branilac je uložio priziv na viši sud, ali dok je priziv bio na putu, Obren je umr’o. Čak ni poslednjih dana nije legao u krevet, no se vukao od zida do zida.Nije jeo, nije govorio, samo je kašljucao.Poslednji dan u jutru, pokuša da šeta.Ali nije mogao više ići, no se naslonio na zid.Digla se bila bura, zavitla mećava i svi se skloniše u hodnik.Tada on iziđe u onu mećavu, kleče na sred avlije, podiže ruke k nebu i poče najužasnije kleti Milevu.Više nije ustao.Podigoše ga i odneše u bolnicu, gde je te noći i umro. I Lazar i Borivoje bili su potreseni do dna duše.Sad su bili i opet sami, no i to za malo, jer je Lazar skoro izdržao svoju kaznu. Dođe i dan rastanka.Lazar polazi kući, a Borivoju je ostavio sveto pismo, uvijeno u crne korice, a ostavio mu ga je i u srcu, uvijeno u nazarenska tumačenja.Još mu obriče, da ga neće zaboraviti; dovodiće mu decu, a donosiće mu i knjiga nazarenskih.Ima: „Harfa Siona“ a ima i više pridika nekog engleskog Nazarena, prevedenih na srpski jezik. Borivoju je teško, preteško, ali je već pomalo naučio da vlada sobom. — „Strasti treba ugušiti.Za ljubav svetskih stvari nemoj ni da zapevaš, ni da zaplačeš, ni da se razveseliš, ni da se rastužiš“, veli nazarensko učenje. No taman Borivoje ostao sam, a već mu javljaju, da će skorim dobiti sud.Zovu ga pred sudskog starešinu, predsednika? „Imaš li branioca?“ pita ga predsednik. „Nemam gospodine, a i ne treba mi“. ”Ako tebi ne treba, sudu treba.U krupnijim stvarima mora biti branilac, a kod tebe se ne tiče mesec dva dana, nego tu igra glava.Ti nisi ubio samo vašku i mačku, nego i ženu, razumeš li?“ Dan, dva docnije, zovu Borivoja pred velikog fiškala, (državnog tužioca).Tamo mu je i branilac, koga je postavio sud, pa hoće da se razgovara s njim.Visok, krupan čovek, a kad govori, sve grmi. „Dragi moj“, kaže, „ja ću te braniti na sudu; ne boj se, ne može ti biti ništa“. „Kako mi ne može biti ništa“, pita ga Borivoje, „kad sam kriv?Ti može biti i ne znaš, gospodine, kakva je sa mnom stvar?Ja ništa ne tajim; sve sam kazao gospodinu ispitniku.“ „Šta si ti kazao gospodinu ispitniku, dedače?Zar ono, da nisu kurjaci izeli onog tvog druga, koji je nestao?Pa što ga nisi našao?Ta išao si i ti i g. ispitnik i g. veliki fiškal čitav dan po trsci i ševaru, prekopali ste rit, pa ništa.Gospodin veliki fiškal je u onim baruštinama nazebao i našao je groznicu, a lešine niste našli.Nisi ti, golube moj, nikog ni ubio, nego si ti bolestan u mozgu, znaš.Inače je ta stvar zastarila; baš i da si učinio, odavna je bilo, pa te ne mogu kazniti.Ako dobiješ zbog toga makar pola sata, ja ću robovati za tebe.“ Borivoje sluša, pa čisto ne veruje.Kaže: „Istinu ja govorim, gospodine.Volijem i umreti, nego da slažem.“ „Pa baš i da umreš, opet ti se ne veruje.Kazao sam ti već, da ti zbog toga neće biti ništa.Ako ti se ne dopada — apeliraj.“ „A ono drugo?“ pita Borivoje. „Kakvo drugo?Zar što si potukao onu živinu po kući?!Ni brige te nije, za to nema suda, a za ženu ćemo se već razgovarati.Ti si, bratko moj, bio lud, još si i sad lud i ja bih te na čisto mogao izvaditi za ludu, pa da te i ne sude.Ali i bez toga ću te oprostiti bede.Ti si se u svojoj ludoj glavi načinio isposnik, hteo si u Jerusalim, pa da te na hataru dočekuje litija i da te svet nazove: Hadži - Borivoje.Od onog silnog pasulja i kiselih krastavaca već si bio premijaukao, nisi bio čitav čovek, ne može ti se dakle ni uračunati.“ Borivoje ne zna, šta da misli.Okrenuo se velikom fiškalu, a onaj seo na kanabe, opružio noge, te ugušuje smej. „3a što si ubio ženu?“ pita branilac. „Nečastivi“, poče Borivoje da muca. „Ta kakav nečastivi?Šta mi se tu nazareniš, šmokljane?Govori ti meni srpski.Ubio si je za to, što te je pogazila, imaš na to i svedoka.Kad je tvoja žena videla, kojim si putem udario, trebala je da pokupi decu i da kaže konzistoriji: „Kidajte me, rastavljajte me, neću da živim s ludim čovekom.Da je tako učinila, evala joj, ali ovako ne ide, brale.Tvoje ime nosi, tvoj lebac jede, a drugom otvara vrata svoje sobe... ajak, ne može to tako biti.Spavaj ti, brate moj, mirno, moja će biti briga, da pokažem sudu stvar.A ti govori što god hoćeš protiv sebe.Što više, to bolje.Jer što god se ti više uvlačiš u zlo, tim će sve bolje i sud videti, da si lud.A ludi nema suda.E sad idi bratko — zbogom.“ Pa lepo izgura Borivoja na polje i zatvori za njim vrata.Borivoje se ubezeknuo, a s one strane brave čuo je glasan kikot velikog fiškala. Dođe dan suđenja i Borivojev branilac dobi mal’ te ne u svemu pravo.Prva stvar nedokazana i zastarila, za drugu dobio Borivoje tri godine robije.On ne apelira, ne traži manje, ali apelira njegov branilac, a apelira i veliki fiškal.Kažu, da je veliki fiškal kazao u hodniku Borivojevu braniocu: „Ho, ho, dragi moj, ne može to tako ostati.Jer ako može biti, da čovek dobije za ženu samo tri godine dana robije, onda ću ja sutra ubiti i moju.“ Dođe i drugi pa i treći sud, a sve tri, pa tri godine.Borivoju izgleda to do duše malo, ali kad svi sudovi vele, da je dosta, pravo je i njemu. Dok je Borivoju izišao sud do kraja, prošla je čitava godina.Ostale mu dakle još dve, pa ga na tako kratko vreme neće ni nositi u koju veliku kaznionicu, no ga zadržali, da u okružnom sudu izdrži kaznu. Upoznaše ga brzo.Opaziše, da niti misli o beganju, niti je lakom na duvan, te su ga isprva puštali da čisti hodnike, nosi sudijama vode, poslužuje ih, a docnije mu poveriše još većma. Sudac Jelačić stojao odmah treća kuća od zatvora, te je stražar svaki dan otpraćao Borivoja tamo, da radi u bašti, a kad što i druge poslove.Tamo je on bivao po čitave sate bez nadzora i čuvar je dolazio po njega samo onda, kad je znao, da je posao gotov.Po strogom zakonu ovo ne bi moglo biti, ali se takav običaj zatekao od starina. Borivoju je u svakom pogledu bilo dobro, većinom je na svežem zraku, a i s hranom mu je bolje, jer je gđa Jelačićka dobra duša.Uvek ga se seća po ručku, pa mu kad što pruži i čašu vina.Borivoje je opet skroman, vredan, zahvalan.„Vidi Bog“. U Jelačića bila i jedinica ćerka, Jovanka.Devojka nije baš neobično lepa, ali je neobično mila.Iz njenih graorastih očiju viri nešto golubije, a pri tom tako pametno.Onda, kad je Borivoje došao u njihovu kuću, bilo joj je skoro šesnaest godina. Jovanka je u prvo vreme nosila Borivoju tanjir jela, čašu vina ili kakav nalog, kako joj je kad mati naredila, ali mu se nije približivala inače.Nekako je zebla od tog roba, koji je tako neobično pokoran. No za malo se okrenula stvar.Na mesto zebnje došla je radoznalost.Kakav je čovek taj rob?Rob treba da je rđav čovek, a ovaj ovde je tako miran, dobar.Trebalo bi i da je zatvoren, a ovaj nije ni to.Mogao bi uteći svaki dan, a neće. U Jovanke bile dve drugarice: Slavna i Julka.Slavna je Jovančinih godina, a Julka joj je sestričina, skoro dve godine mlađa od nje. Kad su se tri drugarice iskupile u vrtu Jovančinu, Julka je omah uočila Borivoja.„Ovo nije vaš kočijaš“ — kaže. „Nije“ veli Jovanka.„To je rob.On će uvek raditi kod nas, kad god bude posla.“ Julka je i začuđeno i zastrašeno gledala u Borivoja.To je pravi rob, koga je videla u životu.„Neće nas ubiti?“ pitala je. „Ne dira taj nikoga.Vrlo je miran, a i otac kaže, da ga se ne bojimo“. „A neće li pobeći?Šta ćete onda, ako preskoči ogradu i jurne u svet?Ko će onda robiti mesto njega?“ „Neće ni begati, ne boj se.Da je hteo begati, odavna bi do sad pobegao“. Julka nije rekla ništa više i drugarice odoše u onaj kraj vrta, koji beše najudaljeniji od Borivoja.No badava su otišle tako daleko.Julka je neprestano gledala onamo. „Kako se zove on?“ pita malo docnije Jovanku. „Lepo ime...A da li vidiš, da je on i vrlo lep čavek?“ „Lep je“, kažu obadve. „A za što su ga zatvorili?“ pita Slavna. „To bih i ja volela znati“, kaže Jovanka.„Ali mi otac nije govorio o tom“. „Bože moj“, srdi se Julka, „ta to je najglavnije.To si se trebala najpre raspitati.Šta ti misliš Slavna, za što su ga zatvorili?Da nije ubio čoveka...?“ „Šta ti pada na um“, veli Slavva.„Da je ubio čoveka, ne bi ga ovako puštali.Nego je može biti krao“. No tome se opet opirala Jovanka.„Nije lopov, ne dira ni u šta“. Devojke zaćutaše za časak.Sigurno se promišljale o tome: Da li može sud zatvoriti i takog čoveka, koji niti krade niti ubija? Na posletku će reći Julka skoro šapatom: „Znate li šta?Hajde, da ga pitamo“. „Misliš li, da će kazati?“ veli Slavna.„Slagaće nam ma šta.“ Devojke su se još poduže razgovarale o tom: da li da ga pitaju, kako da ga pitaju, koja će ići napred i prva ga osloviti, pa na posletku utanačiše.Napred će ići Jovanka, jer ga ona već poznaje, za njom će Julka, a na posletku Slavna. „Dobar dan“, zabrujaše sve tri u jedan glas, kad stigoše do Borivoja. On se zadubio u posao, pa nije ni opazio, kakva mu ispitna komisija ide u posetu.Pa da je i primetio, opet ne bi ni slutio: Šta znači to, kad uzmu čoveka na ispit ovake tri švigarice. „Dobar dan“, kaže on, pa se i opet dao za motikom. „Hoćete li još dugo raditi kod nas?“ pita ga Jovanka po ugovorenom redu. „Dokle mi zapovedaju“, odgovara Borivoje. „Otac je kazao, da ćete raditi kod nas, dokle vam god ne iziđe vreme.Pa, ovaj, htela sam da vas pitam: Kad ćete kući?“ „Imam još skoro dve godine.“ „A koliko ste imali svega?“ uplete se u razgovor Julka, jer joj stvar ide vrlo lagano. „Tri godine.“ „A bi li nam kazali“, ispituje ga mladi ispitnik dalje, „za što su vas zatvorili na tri godine?“ Borivoje podiže glavu, te sagleda tri polu dečja, polu anđelska lika.Šest nevinih očiju uprto je u njega.Gospodi u sudu je rekao, šta je učinio, sad ne može da mu pređe ta reč preko usana.Pa je opet oborio glavu na grudi, sa svim na grudi i progovori skoro nečujno: „Ubio sam ženu...“ Začuo se cik; jedan samo, ali su sve tri devojke ciknule u jedan mah.Julka već htede da bega, ali kad vide, da stoje njene drugarice, ostade i ona. „A za što ste je ubili?“ pita ga Jovanka skoro isto tako nečujno. Borivoje je u poslednje vreme, uvek krivio sebe i to bezobzirno; sad nije mogao.Dođe mu od jednom volja, da se brani.Izgledalo mu je grozno, da ga osude i prezru ova nevina stvorenja. „Skrivila mi je, mnogo mi je skrivila“, reče. „O, Bože moj“, poče Julka, a krši male prstiće, da sve puckaju, „zar je niste mogli istući, no ste je odmah ubili?“ Tu zastade za časak, pa produži: „A šta vam je skrivila tako strašno?“ Kad je izustila poslednje reči, poplaši ih se, ne zna ni sama za što, api je već dockan. „Pogazila me je“, kaže Borivoje.„Izneverila me je — s drugim.“ Tako je otprilike bilo, kao da puče puškom po sred devojaka.Prsnuše golubice, a na mestu gde su stojale, ostade — perje.Jovanka ispustila maramu, a Slavni ispade ruža iz kose... _ Borivoje se nađe u čudu.Ovako još nije stradao... naže se da kopa, ali mu ne ide umlje za motikom, no kradom pogleda na devojke.Eno ih tamo, u najdaljem kraju vrta, odakle su i izišle, sabile se u gomilu, naslonile skoro glavu na glavu, pa šapuću.Bože moj, šta mogu govoriti deca, o tako krvavoj porodičnoj nesreći?!Kako će shvatiti tu stvar i kako će presuditi na posletku?Borivoje je strepio od tog suda. Evo ih idu...Dolaze sve tri, onim istim redom kao i pre, lagano, bojažljivo.Sad će da mu izreku presudu.Stale su preda nj, ali zanemiše.Jovanka mu je najbliža; ona treba da ga pita, ali dugo ne može. Na posletku progovori: „Kažite nam istinu, je li vaša žena od svoje volje pošla za vas ili su je naterali?“ Borivoju kao da odahnu.Iz ovog pitanja pročitao je presudu.„Nisu je naterali“, kaže, „ona nije imala ni oca ni matere; mogla je činiti što voli; ona je od dobre volje pošla za mene.“ Borivoje je sad očekivao, da čuje iz anđeoskih usta reč, koja ga ne osuđuje odviše, ali je izostala ta reč.Golubice pokupiše ono svoje rasuto perje, maramu i ružu, pa odoše i opet u najdalji kraj, lagano, istim redom, kao što su i došle.I opet se sabile u gomilu, naslonile glavu na glavu, te šapuću. Već hoće da se uhvati mrak, već dođe i stražar, da vodi Borivoja u zatvor, a one su još jednako tamo.U onoj polutami došle su Borivoju kao tri anđela, koja su sišla na zemlju, pa se okamenila. A da je ko mogao zaustaviti vetar, te otrgnuti od njega reči, koje su na onom mestu pale, taj bi poznao ono, što do sad još niko nije poznao; poznao bi dušu devojačku. Sutra dan je bila nedelja i Borivoja ne odvedoše na posao.Za tim udari kiša, te je radio čas-dva po komori, ali niti je odlazio u vrt, nit vide devojaka.To mu je godilo donekle, a donekle i ne.Nije još nikako bio na čisto: kako su presudile njegovu stvar ona tri okamenjena — anđela. I razvedri se nebo i otvoriše se ruže i devojke i opet dođoše u vrt.Išle su svima stazama, gledale cveće, smejale se, ali Borivoja kao da i ne vide.Njemu to dođe teško, kad u jedan mah oseti, da nije sam.Podiže glavu i vide, gde poluskrivena, među lišćem, stoji Julka. „Borivoje, Borivoje“, veli glasom kao da mu poverava najveću tajnu.„Evo sam vam donela malo duvana“.I tutkaše mu u ruke mali zavežljaj. „Hvala vami, koji me se sećate, ali ne mogu primiti,“ branio se Borivoje. „Ta uzmite, no.Ne bojte se ništa, znamo mi, da vi ne smete pušiti.Ali nećemo mi vas valjda odati“. Borivoje se ne maša zavežljaja. „Zar niste duvandžija?“ „Bio sam“, kaže on, „ali mi moja vera zabranjuje pušiti“. Gle sad, misli u sebi Julka.Kakva je to vera, koja zabranjuje pušiti.Zna ona, da puši svakojaka vera, pa čak i Turci. „A zar vi niste naše vere?“ pita ga. „Ja sam Nazarećanin“, veli Borivoje nekako svečano, pa opet poče kopati. Julka ga samo pogleda, pa ode svojim drugaricama.One su dobro videle, da Borivoje neće da primi duvana. „3a što ne prima?“ „Kaže, zabranjuje mu njegova vera.On je Nazarećanin“. „Eto ti ga, sad opet Nazarećanin!“ I opet odoše devojke u najudaljeniji kraj i opet se sabiše u gomilu, te šuškaju.Ko su ti Nazarećani?Kakva im je vera?U školi nisu učile o tome; samo se Jovanka seća, da je njen otac jednom o tome dugo razgovarao sa sveštenikom.Ali ona nije onda pazila na to. „Koga ćemo da pitamo?“ veli Slavna. Julka je brzo smislila.„Bože moj“, kaže, „pa njega ćemo pitati.Kad mu je to vera, valjda će je poznavati.Eto vidiš, kazao nam je već, da ne sme pušiti “. Za malo se i opet uputile devojke Borivoju.On je dobro opazio, gde idu, ali nije ni iz blizu sanjao, šta ga čeka. Julka ga je prva počela ispitivati: „Jelte, Borivoje, molim vas, kažite nam: Ima li u vašoj varoši Nazarena?“ „Pa gde im je crkva?Mora da je vrlo mala, jer se ni otkud ne vidi“. „Mi“, kaže Borivoje, „nemamo crkava sa ikonama, oltarom i krstovima.To i nije Bog zapovedio, nego su to popovi izmislili, da im bude veći prihod.Crkve su popovske vodenice, ništa drugo.A u sv. pismu piše: „Kad se moliš Vogu, ne moli mu se po zbornicama i na raskršću, da te vide ljudi.Nego uđi u odaju svoju i zatvorivši vrata svoja, pomoli se ocu svojemu, koji je u tajnosti“. „Pa vi se dakle molite Bogu svaki za sebe, u najvećoj tajnosti?“ pitala ga je Julka. Borivoje dođe u nepriliku, jer i Nazareni imaju bogomolju, gde se skupljaju javno na opštu molitvu.Teško mu bi, da nađe odmah odgovora, ali nije bilo ni potrebno. Julka ga već pita dalje: „A jelte, kako se nose vaši popovi?Imaju li bradu, kao naši, ili se briju, kao katolički?Idu li u mantiji? „I da li se žene?“ dopunjuje Slavna. „U nas nema popova“, kaže Borivoje.„Kod nas ma koji od vernih ustane u skupštini, čita molitvu, evanđelje i tumači sveto pismo.Naša vera ne poznaje popovska zanata.Isus Hristos nije nikog zapopio.“ „Pa to ste i vi kadgod čitali evanđelje i tumačili ga?“ pita Jovanka. Ja to ne bih ni mogao, jer još nisam osetio na sebi, da sam se prečistio i da je sveti duh sišao na mene.“ „Kod vas može čitati evanđelje i biti popa i žena, jelte?“ pita Julka. „Ne može“, kaže Borivoje, „žena nikad ne čita javno evanđelja, molitve, niti tumači sv. pisma.To može samo muško.“ „A za što ne može i žena?“ — graknuše sve tri u jedan glas. „Zar žena nije čovek?“ pita Julka.„Zar na ženu ne može sići sv. duh?Lepi ste mi i vi pravednici...“ Borivoje se nađe u zapari.Kaže: „Isus Hristos nije uzimao za apostole žene, nego samo ljude.“ „Ti su ga ljudi i prodali i raspeli“, kaže Jovanka.„U Beču, gde sam ja učila školu, ima ikona, kako je Hristos na krstu.Ljudi piju vina, dele haljine njegove, a žene drže malu decu u naručju i plaču...“ „Nije lepo, nije pošteno od njih“, kaže Julka. Slavni dođe pomalo žao Borivoja.Julka je suviše vatrena, pa za to se umeša i ona u razgovor.„Kažite nam, Borivoje, kad nemate popova, jeste li kršteni ili nekršteni?“ „Mi se kršćavamo“, kaže Borivoje, „ali ne na silu kao vi.“ „Kako na silu?“ „Kod vas, čim se rodi dete, nose ga popu i krste ga na silu u veri, koju detence nit shvata nit poznaje.To je grehota.U Hristovo vreme nisu krstili decu, nego samo zrele ljude.“ „Jao, gle sad!“ veli Julka.„Da me Bog sačuva da budem kuma kod vas Nazarena.Pre tri nedelje sam krstila malu Desanku, pa mal mi ne otpadoše ruke.Preskočila sam osmi član simvola vere, samo da budem što pre gotova.A ko će nositi onake klipane oko krstionice!“ „Kod nas“, kaže Borivoje, „ne biva krštenje kao kod vas, no onako, kako je Hristos ostavio.Mi se kršćavamo u reci.“ Julka je htela da zapitkuje dalje o krštenju, ali se umeša Slavna: „Jelte, Borivoje“, pita, „kad se kod vas tek zreli i odrasli krste, koliko im je godina, kad se žene?“ „Kako kom.Kad momak doraste, učvrsti se u veri, kad je zdrav i kad se vidi, da može ženu izdržavati, onda mu spomenu stariji ljudi, da uzme sebi druga, jer čoveku nije dobro, da bude sam.I onda mu obično preporuče devojku.“ „Ko?“ pita Julka. „Pa stariji ljudi.“ „A šta se to njih tiče?“ veli Jovanka. „Šta radi devojka?“ pita Slavna. „Pa i devojci kažu stariji: Prilika ti je, složite se.A već kažu i njenim roditeljima.“ „A ako se ne vole?“ pitaju sve tri u jedan glas. „U nas nije kao kod vas, da se ugađa sotoni, niti se čini ono, što raspaljuje strasti.Naše devojke se odevaju prosto, ne idu u kolo, ne pevaju svetskih pesama ne ašikuju po rogljevima s momcima, niti se uspaljuju.Naše devojke poju u crkvi, kite srce svoje i uzdišu, ne za momkom, no za večnim životom.I muško i žensko traži kod nas pobožna, verna druga, pa će u tome najradije poslušati starije, koji bolje znaju no mladi, šta pristaje jedno uz drugo“. „I vaša mlada nema venca?“ pita Julka.„U vaši svatovi ne svira gajdaš, ne pevaju svatovca?“ „U nas“ kaže Borivoje, „poveže devojka glavu s crnom maramom, a pod maramom se ne bi ni video venac.Venac treba nad njom da pruži sam Gospod naš Isus Hristos, ako je zaslužna venca.Mi ne dižemo larme, ne podvikujemo, nit najmljujemo onaj đavolji rog da nam pišti, no se sećamo Boga.Momak i devojka izjave pred skupštinom, da hoće u ljubavi i u veri hrišćanskoj da se druže, za tim se očita molitva i stvar je svršena.Nema pijanke, niti ičega: Momak uzima devojku za ruku i smerno odlaze kući, prizivajući Boga u pomoć“. Devojke se stresoše.„Tako se kod nas ide na pogreb“ kaže Jovanka. „Pa da li bar sahranjujete mrtvace kao i drugi ljudi?“ pita Slavna.„Kod vas je sve, ama sve drukčije“. „Mi“ kaže Borivoje, „predajemo zemlji zemljino bez ikakva plača i zapevke.Kad bi vrištali i gruvali se u prsa, tim bi vređali Tvorca, to bi bilo roptanje protiv božje volje...Mi mirno snosimo što Bog naredi, ne udaramo u zvona, ne nosimo krsta ni ripide.Mrtvaca spodobimo u prost sanduk, ponesemo ašove i motike, pomolimo se Bogu i ukopamo ga“. „Ne plače setra, kad joj umre brat?“ pita Julka, kojoj je još i sad živo u pameti onaj bol, što je osećala, kad joj je brat umro. „3a što da plače, kad je to tako Bog naredio?!“ Devojke se opet stresoše.„Bože, kakvi ste vi ljudi?! reče na posletku Jovanka.„Nikad se ne radujete i nikad ne plačete.To je strašno“. Odoše drugarice i Borivoje ostade sam.Dođe mu nekako teško.Osetio je, da njegova nazarenska nauka odskače od nevinih duša kao lopta od zida.Ta nauka prijanja samo za sumornu, grešnu dušu kao čičak za haljinu. Kad su se drugarice sastale posle nekoliko dana u vrtu, počeše i opet nešto šuškati.„Slušajte“, kaže Jovanka.„Otac je pripovedao materi o nekom Nazarenu.Nisam sve čula, ali sam doznala, da se Nazareni ne brane, kad ih ko napadne.Možeš ih tući, možeš činiti s njima što hoćeš, oni kažu samo toliko: Vidi Bog“. „Hajde, da pokušamo s Borivojem“, predlaže Julka. „More, mani se ti pokušaja, jer ako nas povija, biće nas i preko plota“, veli Slavna. „Znate li šta?Da ga pitamo“. Julka će napred.Još iz daleka stisla je pesnicu.Ta mala stisnuta pesnica izgledala je upravo kao mačja šapa.„Kažite Borivoje“, pita, „šta bi vi radili, kad bih vas ja udarila?“ „Ne bih radio ništa“, veli on, „ali bi to video Bog“. „Zar se vi ne bi branili?Ne bi me udarili tom motikom?“ „Ne bih; Hristos je zapovedio: Ko te udari po jednom obrazu, pruži mu i drugi“. „To je, kad bi vas neko udario“. „Ali da se vi oženite, pa da neko udari vašu ženu, da hoće da je ubije.Zar vi nju ne bi branili?“ Borivoju bi teško izreći, ali ipak reče: „Ne bih smeo.“ „Dužni ste svakom pomoći u nevolji“, veli Jovanka. „More, šta mu tu izvijaš.Ženu mora braniti, jer ako neće ženu braniti, ne sme se ni ženiti“, doviknula je Julka u najvećoj jarosti. Borivoje obori glavu.Ovakvoj se bedi nije nadao.Htede da kaže, kako je Hristos rekao, da ko mač trza, od mača će poginuti, pa možda i drugo šta, ali nije imao kome.Devojke odoše od njega.Poslednja senka neke tajanstvene romantike, koja ga je donde okružavala, pade s njega.On ne bi branio ženu, baš da hoće i da je ubiju.Takav čovek u očima devojaka nije čovek. Slavna i Julka nisu više razgovarale s Borivojem, ali je Jovanka još dosta puta imala s njime reči.U nje je bila mala motika, s kojom je svako jutro kresala putanje ili plevila, pa je do skora pri tom poslu, mal’ te ne uvek, pevala.No od kad se razgovarala s Borivojem, te čula, da je greh i uspaljivanje, kad mlada devojka peva svetske pesme, dođe joj teško, da peva pred Borivojem.Šta će on misliti o njoj?No s druge strane nije mogla uvideti, da ona čini kvara, sebi ili drugima, ako peva.Mučila se tako nekoliko dana i nije pevala.No naskoro za tim dođe Borivoju.Pita ga: „Da li ćete vi stradati što u vašoj veri, ako ja budem pevala?“ „Vi možete raditi što god hoćete“ — kaže on zbunjeno. „Znate, Borivoje, ja moram pevati.Dođe mi volja na to, kao ovoj ptici na grani.No nemojte zbog tog što ružno misliti.“ I ona zapeva i pevala je posle toga svakog jutra kao i pre.Jovanka je imala divan glas i njeno anđeosko pevanje taknulo se vrlo često Borivoja.No on se branio od tog utecaja.„To je sotona, koji sad mladoj devojci zavrće mozak“, mislio je u sebi, „taj sotona hoće i meni da se ulaže i da mi se uvuče u dušu, no odlazi sotono, a Bože moj, zapuši mi uši.“ Ne može se reći, da Borivoje nije ni malo zahvatio u Jovančin život.Ona je videla i poznala tog čoveka baš onda, kad su u njoj vrile i kiptile svakojake misli bez ikakva stalnog, određenog pravca.Ko dođe u to doba, te odgurne misli na ovu ili na onu stranu, taj je često vrlo mnogo učinio. Sve ono, što je do sad slušala i čitala, ostavilo je u njojzi dosta slaba traga.No od kad je videla Borivoja, promenula se.„Gle, to je rob, a opet je kao i drugi ljudi.Za što ga zatvoriše?Ubio je ženu.A za što?Čula je i to, poče misliti: Je li samo on svemu kriv?I nehotice poče lupati glavu o duševnoj borbi, o porodičnim zapletima. Doznaje, da je Borivoje Nazaren i sluša od tog nazarenskog apostola sa svim novu nauku.Sve što god mi danas radimo, ne valja, sve je to delo sotonino, treba sa svim drukčije živeti.Čitava gomila društvenih pitanja iziđe pred nju, ona pregnu, da reši ta pitanja, ali oseti, da je slaba.Vide, da ne poznaje sveta, života, načela. I pregnu da upozna ono, što joj ne dostaje.Borivoje nije mnogo utecao na nju.On ju je samo taknuo.Probudio je u njoj pažnju, zainteresovao je.Sad je ona išla dalje.Bez toga ko zna, šta bi izišlo pred nju i skrenulo joj pažnju na Bog zna kakvu sitnicu. Sad je počela da čita i ozbiljnija dela, ali ne samo da čita kao do sad, no poče i da ispituje, da misli.Za ne pune dve godine dana iziđe iz nje devojka, koja je za svoje godine mnogo čitala i mnogo mislila. Za ovo vreme napredovao je i Borivoje.Vredno je proučavao sv. pismo i ono nekoliko nazarenskih knjižica (većinom pridika), koje mu je doneo Lazar.A uz to je najveći trud polagao oko toga, da svoje jadne drugove obrati u Nazarene.„Kajte se ljudi, ide vreme, da se sudi“, kazivao bi im obično i uspevao bi. Govorio bi im jezikom svojim, prostim, načinom, koji oni razumeju, a nuz to je na brzo saznao iz sv. pisma sva ona mesta, koja najbolje rastuže, raspale i prilepe se za dušu čovečju, saznao je i razloge, koji najlakše pridobiju, te je svaka njegova reč bila od utecaja. Što Borivoje nije bio ceo dan u sobi sa svojim drugovima, to je taman dobro došlo.Jer dok su oni ceo dan zajedno, pa se i pozavade i poigraju i očajavaju, dotle je on malo s njima, ali kad je s njima, on ih i izmiri i ohrabri, pa ga tim radije i slušaju. Državni tužilac, koji je upravo glava okružnog zatvora, slabo se brinuo o tome: Cveta li ili ne cveta nazarensko apostolovanje među onim zidinama?Ali su Nazareni osetili, da u Borivoju imaju apostola, kao ni jednog drugog.Kog on obrati, taj je obraćen, a što im on poruči i predloži, to mogu usvojiti bez ikakva promišljanja.Pročulo se o njemu, i to s pravom, da zna na pamet celo sv. pismo, od početka do kraja.I to ne samo da zna reči, nego zna i to, čije su to reči, u kojoj su glavi, pa čak i u kome stihu. Kad Lazar dođe Borivoju, često mu govori: „Brate, drugovi na polju čekaju te raširenim rukama.Voleli bi da te upoznaju i lično, a već te poznaju po delima tvojim.“ Borivoje je skroman, odbija hvalu od sebe, ali je ipak ispovedio Lazaru, da je prečišćen, ne muči ga više sotona, niti rđave misli nailaze na njega. Lazar je mogao slobodno razgovarati s Borivojem.Na one zatočenike, koji nisu više pod istragom, ne pazi se mnogo, kad je pitanje o razgovoru.Svecem ili nedeljom iskupi se u zatvoru puno gostiju, ljudi, žena, dece.Čitav vašar.Puste ih sve redom u kakav veliki hodnik, njih postave uzduž na jednu stranu, njihove zatvorene srodnike na drugu stranu i govor počinje.U onoj gunguli može govoriti ko šta voli, stražari paze jedino na to, da se tom prilikom bez nadzora ne iznosi i ne unosi ništa. Lazar dovodi Borivoju decu, te ga uz decu i on pohodi kad voli.Borivoje se mnogo razbira o tome, kako stoji nazarenska stvar u narodu.Lazar ga obaveštava, da se Nazarenstvo širi iz mesta u mesto, zahvata nova sela, nove okruge, nove krajeve, a gde stane nogom, tu ne zastaje, no hoda, korača, napreduje... Borivoje se raspituje i o Lazaru, te ga Lazar, obaveštava i o tome.Kad je on, Lazar došao kući, njegova braća Nazareni udružiše se te hoće da mu pomognu.Ovaj mu dade konja, onaj kravu, ovaj pooranu njivu, a onaj semena.No ispalo je drukčije. Dorastao Svetozar do zrelosti, te moli oca, da ne zakraćuje Lazara.Kad već ne mogu da budu zajedno, neka dade Lazaru njegov deo.Moli i majka Jelena za sina i to je čiča-Srdana poljuljalo donekle, ali ne pridobilo. Tek kad starac ču šta rade Nazareni, on se pobesi.„Neću“, kaže, „da koje ko deli mom sinu milostinju.Neka je Lazar ma kakav, ali prosjak nije“.I on kupi kuću, odeli nešto marve, semena, alata, tri paora (frtalja) zemlje i dade Lazaru.„Ako je i među Nazarenima“ kaže, „neću da je ni tamo najgori. Lazar je zadovoljan tim delom i nazarenske starešine počeše za njega već merkati devojku, (jer ne može sam u onolikoj kući) — kad se dogodi novo.Lazareva sestra Mileva ode u Nazarene ili kako to kažu — poveri.Ne taji, no javno ispoveda, kakva je kod nje stvar.Grize je savest, muči je njena lakomislenost, sa koje Obren, najbolji momak u selu, izgubi glavu.Ne govori više kao onda na sudu, no najviše krivi sebe.Sad hoće da olakša duši i traži spasa.Lazar joj je dokazao, da taj spas leži jedino u Nazarenstvu. Išla je potajno sudiji i kazala mu: „Onda sam lagala na sudu; zatvorite me i kaznite me“, no sudija je zavirio u akta, pa je oterao.Kaže joj: „Momak je umro, svedoka nemaš, sud je onu stvar svršio; sad ima druga posla — idi vragu“.I istera je. Kad ču čiča Srdan, kako je s Milevom, on se sad tek razbesi.Kad joj dođe vreme, da ide u skupštinu, on je zatvori u kočinu među svinje, bije je, ali ne pomaže.Devojka kaže: „Udri babo, udri, ne štedi me, to je za moj greh.Kad neće sud, kazni me bar ti“. Ta trpljivost probudila je sažaljenje ne samo u matere i braće, no i u suseda.A Nazareni utanačiše u svojoj skupštini, da je dosta trpila i da je treba izbaviti.Jednom, kad čiča Srdan nije bio u selu, dođe Lazar i odvede sestru svojoj kući.Ona se isprva opirala; kaže: „Na dobrom sam ja mestu; zaslužila sam ja to“, ali kad joj je Lazar protumačio, da je njihova skupština pronašla, da je ona dosta trpila, popustila je. Sad je Srdan pregoreo i nju.Do duše išao je sreskom načelniku (solgabirovu), te je tražio, da mu kraljevina povrati njegovu kćer, no sreski načelnik ga je vrlo oporo ispratio.Kaže mu: „Mani se ti kraljevine i suda, jer ako se potegne ta stvar, ti ćeš nastradati.Zar misliš, da je tebi slobodno zatvoriti dete u svinjac?Raduj se, što ti kći ne traži ništa, pa nemoj ni ti nemirovati“. Čiča Srdan se malo poplašio i umiri, ali od oto doba je još kivniji na Nazarene no pre. Mileva se povukla od sveta i mirno živi u bratovljevoj kući.Pokušala je, da se izmiri s Obrenovom materom, šilje joj ponude, hoće da joj dade u dogovoru s bratom neku naknadu, ali ona sirotica ne prima.Kune je, da je već i crnoj zemlji teško i veli: „Ne isplatiste vi meni mog sina s čitavim nazarenskim blagom“. Kad Lazar dovede Borivoju decu, da ih vodi njihovu ocu, Mileva im daje svakojake ponude za sužnika.„On je sretan“, misli u sebi, „jer mu je sud dopustio, da istrpi kaznu“.Zavidi mu, pozdravlja ga, a strepi od pomisli: Šta misli taj čovek o njoj?Ta on je, kao što je slušala od Lazara, bio s Obrenom u jednoj sobi, gledao njegovu muku i slušao iz usta njegovih tešku kletvu protivu nje. --- Još malo, pa treba i Borivoj da se oslobodi.On je još uvek na poslu kod Jelačićevih, gde se naučiše na njega i zavoleše ga sa njegove vrednoće i skromnosti.Jovanka je već sa svim velika, zrela devojka, u njenom dobu načine dve godine od šiparice udavaču i Borivoje je i primetio i načuo, da će Jovanka da se uda. Nekog dana sedi Borivoje u vrtu blizu senice i prebira zelen u košareve, kad ču u blizini kao Lazarev glas.Podiže naglo oči i vidi mlada čoveka, gde se uhvatio s Jovankom za ruku i ide u senicu.Da kaže, da je Lazar, ne može, jer je mlađi a i nosi se po gospodski, no opet je za to kao odsečena glava Lazareva, a i glas mu je takav. To će biti Svetozar, brat Lazarev, pomisli Borivoje, jer je on dobro poznavao sve Lazareve odnošaje, pa često slušao i o Svetozaru, koji se sprema za sveštenika.Dok je Borivoje žalio u sebi mlada čoveka, koji uči da postane „firisej“, „đavolja truba“, kako to vele Nazareni, dotle je mladić ušao s devojkom u senicu i Borivoje im i preko volje čuo sav razgovor. „Pravo da vam kažem, Svetozare“, počela je Jovanka, „ne dopada mi se taj roman.Kad sam celu knjigu pročitala, pala mi je na pamet pesma, koju pevaju naše devojke ulicom: Eto, toliko se od prilike doznaje i iz tog romana.U čitavoj knjizi se vešaju, ubijaju, a ne znaš ni za što ni krošto.“ Svetozar se smejao.„Pogrešio sam“, kaže.„Hteo sam da vam donesem drugu knjigu, pa na mesto nje dograbim ovu.I sam držim, da nije bilo vredno, da je pročitate“. „Koju ste hteli da mi donesete?“ pita Jovanka. „Znate li šta Jovanka, neću da vam lažem.Vi ste iskali od mene kakav dobar roman; ja sam vam doneo taj; hteo sam da doznam vaš sud“. „Kušali ste me?“ pita Jovanka. „Ne sa svim, po malo.A po malo je bila i šala“. „Trebala bih da se srdim na vas, no poklanjam vam.Nego bih volela, da čujem vaš sud o onim pripovetkama, koje sam vam ja dala“. „O pripovetkama S. V. P.?“ pita on. I ja vas ne kušam, no vam iskreno ispovedam, da ja ne mogu da dođem na čisto s tim pripovetkama.Ima, nešto strašno u njima, a ne znam šta je to“. „Imate pravo“, veli Svetozar.„Vi ste našli pravu reč; u tim pripovetkama ima nečeg strašnog.No ne samo u tim, no u svima pripovetkama njegovim, u celom delanju tog čoveka ima nečeg strašnog“. „U čemu je to?“ „Je li vam poznata Odiseja?“ pita on. Otac mi je govorio o toj staroj grčkoj pesmi.No to je bilo davno.Mislim, da i nemamo na srpskom jeziku potpun prevod te pesme“. „U toj pesmi pripoveda se među ostalim i to, da je Odisej zalutao sa svojom četom na usamljeno ostrvo, gde je bila divna, čarobnica Circe...Ona je umorenim putnicima Odisejevim davala pehar vina i koji se god napio tog vina, pa ga posle ona dodirnula svojim čarobnim štapićem, taj se na mah pretvorio u svinju...I S. V. P. daje onima, koji su žedni lepe književnosti, svoje pripovetke, no ko se god načita tih pripovedaka, pa se takne duše pripovedača S. V. P., taj na mah prestaje biti čovekom, jer ako mu se telo i ne menja, duša mu se pretvara u životinjsku...U svima tim pripovetkama naći ćete, gde se s planom, promišljenom namerom ismevaju ljudi, koji osećaju plemenito; svuda se iznosi, gde ti ljudi propadaju, postaju ruglo, a širi se namerno bajagi neka trezvenost a u stvari životinjstvo...Smrt svakom idealu, smrt svakom požrtvovanju; grabež i životinjstvo, to je ono grozno, što leži u tim pripovetkama i što se iznosi, kad manje, kad više skriveno.Svaka pojedina pripovetka ne pokazuje to tako jasno kao niz pripovedaka.Teško onom, čije se duše takne to načelo“. „Imate pravo“, izusti Jovanka čisto poplašeno, „to je ono, čega sam se grozila, kad sam čitala te pripovetke“. „Blago vašoj duši, koje se ne moga dotaći ta čarobna batina naše lepe književnosti“, izusti Svetozar. Govor se vodio još malo o književnosti, pa onda pređe na drugo, na njihov budući život.Zanosili su se, kako će oni vredno uporedo obrađivati njivu narodnu i kako će Jovanka pomagati Svetozara u njegovu teškom poslu.Još dok oni u reči bijahu, priđoše im skoro nečujno Jovančini roditelji. Jelačić se smešio njihovu razgovoru. „Pazite deco“, kaže, „da se ne umorite.Mnogi su pošli tim putem, ali ih vrlo malo stiže do mete.Ako mislite, da je dosta izgovoriti narodu dve-tri lepe reči, varate se.Mnogi pođe, pa kad vidnu da narod ne ide za njim od stiha, vrati se.Neki izdrže i dalje, ali kad dođu do prvog zapletenijeg raskršća, kad vide, da se baš oni bacaju kamenjem na njih, kojima hoće oni dobro da učine, povlače se ranjenim srcem natrag.Baš oni postaju u svojoj razdraženosti protivnici svakom napretku, jer vele: „Probao sam, ne može se“.Neki otrpe čak i to, ali ne postignu celi, jer nemaju načina...Mnogi su zvani, ali malo izabrani.“ No umešala se i gospođa Jelačićka. „Ho, deco, deco, što udešavate tako na dugačko; što počinjete još sad take razgovore?Ta ima vre mena za to...“ ,Nije odviše rano“, veli Svetozar, „nego bih rekao, da je baš u vreme.U Lazarevcu imamo dva kovača, Šandora i Tanu.Kad Tana greje gvožđe na vatri, zvižduće ili gleda po ulici.Tek sad metne gvožđe na nakovanj, počne promišljati, gde će udariti i okreće ga posle ovamo onamo, dok se ne rashladi ili ga pak svrha.Kovač Šandor drukčije radi.Dok je još gvožđe na vatri, on promišlja, s koje će strane početi, kako će ga okrenuti i gde udariti.Pa kad ga položi na nakovanj, a ono već i gotovo...“ Jelačić se nasmeja i potapka Svetozara po ramenu. Borivoje je i nehotice čuo skoro ceo razgovor.Nije razumeo i shvatio sve, ali mu je dovde bilo jasno.Prvo, da je Svetozar doista brat Lazarev, a drugo, da taj mlad čovek, u kome je toliko vatre, misli ozbiljno obdelavati njivu narodnu.I kad je Svetozar odlazio, Borivoje je dugo gledao za njim.Osećao je, da će se s tim mladićem još susretati u životu, susretati, pa i sukobiti. Na kratko po tom dođe mu i Lazar u pohode.On je potvrdio, da je Svetozar izabran u Lazarevcu za paroha, da se ženi s ćerkom Jelačićevom i da će za mesec dana biti i oženjen i posvećen. Do toga doba treba i Borivoje da je slobodan.„A i potreban si nam, vrlo si nam potreban,“ kaže mu Lazar, „jer kod nas samo što ne dolazi do krvi.Sve je sad u selu tako izmešano, uskomešano uspaljeno, razdraženo, da se bojim, e će ta razdraženost preći već i na Nazarene“. „Šta je?“ pita Borivoje. Lazar mu je u kratko ispričao sve.Bilo je tu puno svačega, no najglavnije je ovo: Đoka Savkov je u Lazarevcu knez i njegov srednji sin Jova „poverio je“ još prošle godine.Čim to Đoka ču, spopade snaju, unuče, perinu i bari ih na ulicu.Jova dođe kući i kad vidi šta je, ode s ženom i detetom pod očevu košaru.Trajalo to tako nedelju-dve dana, dok seka Anka ne načini malo reda u kući i umiri Đoku.Kaže mu: „Meni je sin, sin, od utrobe je moje, pa ma se krstio rukom, nogom ili se ne krstio nikako.Ako se ti, Đoko, ne opametiš, ja odmah šaljem u varoš po doktora da te leči, jer samo lud čovek postupa tako s rođenim detetom kao ti“.Navale i braća na oca te, Đoka popusti i Jova uđe opet u kuću. No za malo, na „poveri“ i Jovina žena, za tim stariji brat, onda mlađi brat sa ženom, pa na posletku i mati.Đoka se krstio od čuda.Kaže: „Do sad je bilo, da pilići idu za kvočkom, a sad dođe vreme, da kvočka ide za pilićima“.U celoj kući osta sam Đoka pravoslavan i među snajama jedna jedina — Jelena: Svi ostali „poverili“. No opet se nekako složiše, ako se i to može nazvati slogom.Jer kad dođe svetac, onda starac sa snajom svetkuje, ostali idu na rad.Na Božić svi otišli u rit da seku trsku, sam ostade Đoka s Jelenom.Jelena mu unosi prase i poje „Roždestvo“, ali starac ne jede, no se zaplaka. Na veliki petak mora Jova da bega iz kuće, jer iz kujne udara mast, njegova baba prži slaninu na kupus.Kad bi veče, svi uzmu knjige pa hajd u skupštinu, sam ostaje Đoka s Jelenom.„Jelena rano“, pita je, „za što i ti „ne poveriš?“ „Meni je babo“, kaže ona, „dobra moja vera.Dobra je bila mojim starima, pa je dobra i meni“.Đoka ljubi snaju; da može skinuo bi joj i mesec s neba, ali baš ta snaja mu umre.I tada se desi i druga nesreća. Niko iz kuće neće da isprati ženu do groba, čak ni njezin muž.Zabranjuje im njihova vera.Tu će biti i onaj „bik“, zvono, tu „đavolja truba“, sveštenik, tu „crkvene batine“, ripide i čiraci, tu „neznabošci i poganici“, Pravoslavni, pa njima nema mesta.Pokupiše se dakle, te odoše na njivu. Đoka se skamenio u prvi mah.Za tim je bio ukop; on isprati snaju do groba, pa kad se vrati kući, raspusti daću na dvoje na troje i osta sam.Tek u neko doba dođoše njegovi iz polja.Ulaze lagano, a čim uđoše, Đoka zabravlja za njima vratnice.Onda uze dobar drenovac, te nije gledao ni koga udara, ni gde udara, ni koliko puta udara; dosta to, jednoj snaji prebio ruku, najstarijem sinu slomio rebro, a i ostali nisu prošli na miru.Dozna vlast za to, sreski načelnik, pa ga zatvoriše.Može se misliti, da se posle ovoga slučaja uskomešalo celo selo. Skoro u isto vreme „poverio“ i Maša Janković, jedinac, sin vrlo imućnog ratara.Njegov otac hteo je lepim, dovodio mu sveštenika, odvodio ga proti, ali badava.Na posletku se starac predao.Kaže: „Neću da pravim od zla gore; sad kako je, tako je, samo nek je živ“. No jest.Dođe doba da Mašu uzmu u vojnike, ali on ne prima puške.Kaže kapetanu u oči: „Na velikoj sam muci, gospodine.Bog u svojoj šestoj zapovedi kaže: „Ne ubi“, a car u svome reglamanu kaže: „Ubi“.Obadvoje treba da slušam, a to ne ide.Bog je stariji od cara, i ja slušam Boga“. Kapetan vidi, s kim ima posla i razlaže mu, da nije još govor o ubijanju.Nek uzme samo pušku. Ali sad se opet Maša poziva na Isusa Hrista.Hristos je kazao: „Ko poteže oružje, od oružja će i poginuti“. Sad naiđoše na Mašu svakojake muke, jer se u vojsci osvrću na reglaman, a ne na Isusa Hrista.Kad već neće Maša da uzme puške u ruke, vežu mu je na leđa, napune mu telećak kamenjem i vijaju ga od jutra do mraka: Jedan — dva... jedan — dva... trč’ brzim korakom... jedan, dva, jedan, dva.Vezivali ga i za neki kolac, na suncu.No sve badava.Na posletku ga zatvoriše i hteli da mu sude.No on poludeo, pa ga pustiše.Sad trči selom i viče: „Ljudi, braćo, pomozite Bogu, ne dajte Boga, hoće da ga nadvladaju“. Može se misliti, kako je u selu.Svi su ogorčeni na Nazarene, da ne može većma biti.A Nazareni fanatični; trpe i — otimaju maha. Ovde, onde opkolele pravoslavne žene postaru Nazarenku, te joj dovikuju: „Bludnice matora, s kime se nisi volela, Jovi si izmamila sermiju, Pantu si razvenčala sa ženom, pa sad hoćeš da se svetiš“. Nazarenka samo obori glavu i kaže: „Istina je, bila sam nevaljala; sad nisam“. Tamo opet dečurlija seoska viče za krupnim, jakim čovekom: „Ua, ua, buger“, bacaju se kamenjem na njega, a on okrvavljen ide dalje.„Vidi Bog“... Već se umešala i vlast.A selo veliko, ima dosta trezvenih, učenih ljudi.Tu sveštenik, učitelji, lekar, nekoliko trgovaca, a ima i na strani učenih sinova iz Lazarevca.Jedan je profesor, drugi mernik, treći advokat.. Stari sveštenik ne može više ni da se bori s Nazarenima, ni da uzdržava svoga stada od izgreda.Priznaje, da je slab, te poziva sve obrazovanije sinove iz Lazarevca, da dođu na slavu, kad će novog sveštenika, Svetozara, uvesti u zvanje.Tu će biti i prota, pa je onda vreme, da se udesi način, kako da se suzbije Nazarenstvo.Pitanje je goruće i krajnje je vreme, da se što učini. Dođe dan, da se Borivoje oslobodi zatvora.Kad je izišao na ulicu i nehotice podiže glavu gore, podiže je daleko više, no što priliči skromnosti nazarenskoj.Osećao je, kao da se podigao iz groba. Ne traži kola, no se uputio peške u Borivojevac.Lep je jesenji dan, kakav davno ne zapamtiše ljudi.Ili možda dan i nije lep, samo se njemu čini tako. Već hoće da se uhvati mrak, kad je sagledao toranj svoga sela.Putniku je lakše, kad sagleda onaj uzvišeni krst na crkvi, pa i Borivoju je lakše, ali se on otresa toga osećaja.Šta se njega tiče to isprekrštano i pozlaćeno gvožđe na „popovskoj suvači?“ Sad razbira već i pojedine kuće.Ono je tamo široka udica, ono je grobarska, a ono onde...Ama šta je ono upravo? Onde, gde mu je stojala kuća i gde je mislio da nađe zgarište, pusto zemljište, sada su opet zgrade.Dođe bliže i sad već nema sumnje; kuća je na njegovu zemljištu i ako nije baš sa svim onaka kao pre.Šta je to?Niko mu ne reče, da je to zemljište prodato drugome, a niko, da je tu podignuta kuća. Šta će sad?Isprva je mislio, da ode do tetke Stane, gde su mu stojala deca, a sad ga je nešto vuklo pravo njegovoj kući. Blizu ulaska u sedo sretne čobanče, ne poznaje ga, pa misli da i dečko njega ne poznaje. „Dobro veče, dete?“ „Pomoz Bog, čiko.“ „Kakva je ona nova kuća?Eno viš, onde, druga od roglja?“ „Aha, vidim.Ono je kuća Borivoja Nenadova.On je sad zatvoren, vuče lance, pa su se složili „bugeri“ iz četrnaest sela i nazidali mu kuću.A bila je izgorela do tamana.Tamo on, Nenadov ju je zapalio...“ Borivoju udari krv u lice i naže dalje.Gle, šta učiniše njegova braća!„Njihova ljubav nije mrtvo slovo“, promumla u sebi i sad se već naglim korakom uputio svojoj kući. Kad je otvorio vrata, nađe u dvorištu decu, svoju decu, koja ga dočekaše neopisanom radošću.Tamo je i tetka njegova.Veli: „Hvala Bogu, kad dođe; ja jedva ostadoh živa, stara sam, pa teško gledim i sebe, a kamo li decu“. Borivoje se naljubio dece, pa se okrenuo po kući.Ako mu kuća i nije prepuna, nije ni pusta.Braća mu se postarala, te ovaj doneo ovo, onaj ono, što je najpotrebnije.Nije sve novo, ali može poslužiti.Tetka ga zove, da se prihvati jelom, a deca ga obgrlila, te mu pripovedaju.On ne seda za sto, jer nije gladan, a ne razbira ni pripovetke dečje; puno mu je srce i pune su mu oči — suza. Još onog večera dođoše Borivoju njegovi susedi, dve-tri radoznale babe, pa i braća mu: Nazareni.Nema ih mnogo, ali se nadaju, da će ih on ustostručiti, jer pred njim ide glas veliki — kao pred Mesijom. Sutra u jutru ode Borivoje u opštinu, gde mu pokazaše račun o njegovu imanju.Za tim je sredio još neke stvari po kući, a posle podne se uputio u Lazarevac.Izvinio se kod svojih Nazarena, što neće doći onog večera na zajedničku molitvu, jer mora Lazaru. Lazarevac nije daleko od Borivojevca; jedva ako je sahat hoda.Borivoje se uputio peške i uz put je mislio o mnogom čemu, najviše o Lazaru.No što je bliže selu, sve mu to više izlazi iz pameti Lazarev lik, a pred očima mu se stvara kao u magli drugi lik, lik Lazareve sestre Mileve, koju on i ne poznaje.Tamo će zateći i nju; ona mu je kroz toliko meseci šiljala ponude; ona je toliko trpila zbog nazarenske vere; o njoj je on tako često govorio s Lazarem i na nju je već pre toga mnogo i mnogo mislio. U isti mah, kad je Borivoj mislio o Milevi, mislila je i ona o njemu i to ne samo mislila, nego i čekala ga.Lazar ga je očekivao tek u nedelju, jer su Nazareni iz Borivojevca svake druge nedelje išli u Lazarevac, da se u većem društvu zajednički ozidavaju i krepe. No Mileva je bolje računala.Ona je slutila, da Borivoje neće dočekati nedelje, nego će doći Lazaru što pre može, a to je upravo — sad.Juče je stigao kući, jutros je posvršavao najpotrebnije stvari, po podne se krenuo i sad, tek što nije stigao. Ona je želela, da vidi tog čoveka, o kome je Lazar govorio svaki dan s oduševljenjem.Ali je ujedno i strepila.Taj je čovek bio s nesretnim Obrenom, video je dakle muke onoga, kome je ona toliko skrivila. Zalanu vaška i ona iziđe u dvorište.Bila je lepa, krupna cura, a po licu joj neki neobičan izraz.Od vajkada joj tako preleće neka vragolija, a sad hoće tu vragoliju da istisne sumornost.Izgleda kao nebo, koje se sa sviju strana naoblačilo, ali između oblaka proviruje još uvek — sunce. I Borivoje je neobično lep čovek, pa kako su sad stojali jedno prema drugom, bilo ih je milina gledati. „Lepa je“, pomisli on u sebi, čim je sagleda.„Lep je“, dođe i njoj u pamet, ma da takve misli ne priliče „vernima“. Borivoje pozdravi Milevu dosta zbunjeno, a ona mu primi pozdrav skromno, a ne nasmeši se, jer to ne bi dolikovalo Nazarenci. „Je li brat Lazar kod kuće?“ „Na njivi je.“ Borivoje nije znao, šta da čini.Hteo bi da ode, a hteo bi i da ga pričeka; na posletku pođe.„Ja ću doći docnije“, kaže.„Molim vas isporučite mu, da je dolazio Borivoje.“ Devojka mu pruži ruke.„Gle, vi ste“, kaže, kao iznenađena, a tu se već pretvarala.„Dobro došli.Samo kad vas je doneo Gospod.“ I ponudi ga u kuću!Borivoje uđe u sobu, u kojoj beše sve čisto, uredno, ali bez ukrasa.Nazarenska kuća ne trpi nakita ni u čem.Gde ima kakvih šara ili šarenila, to je na stvarima, koje su se zatekle iz starina. „S puta ste“, kaže Mileva.„Bi li okusili što ili da popijete čašu vina?“ Borivoje mahnu glavom. Ona ga ne ponudi drugi put, jer bi to bila uvreda za njega.Kad Nazaren rekne: Da, da, ne, ne, treba na tom da ostane, jer po rečima sv. pisma vredi to isto toliko, koliko i zakletva. „Kako su vam deca?“ pita ona.„Jeste li zatekli sve na miru kod kuće?“ „Decu sam ostavio zdravu, a zatekao sam kuću puniju no što sam je ostavio.Čime sam zaslužio, da se braća tako staraju o meni?“ „Apostol Pavle je kazao: „Nosite breme jedan drugoga i tako ćete ispuniti zavet Hristov“, reče devojka. Borivoje pogleda je.Bilo je prvi put, da čuje evanđelske izreke iz ženskih usta.„Posle toliko mojih grehova“, kaže, „mnogo je to milosti od ljudi.“ Mileva uzdahnu.„Vi ste“, kaže, „stradali za svoja dela, vi ste otvorili tolikim ljudima oči i izveli ih na pravi put, vi ste utrli ono, što je bilo.A šta sam ja učinila, da mi se umali onaj silni teret pred Bogom i pred ljudima?!“ „Vi ste“, kaže Borivoje i promenu mu se glas, „vi ste ostavili bogatu kuću očevu, ostavili sve i pošli za Hristom.“ „Šta je to“, veli ona, „kad sam i ovde u svakom dobru.“ Kad se kod Nazarena sastanu muško i žensko, vrlo se rado jedno pred drugim ponižavaju i iznose svoje grehe.U prvom trenutku izgleda to nešto novo, veliko, uzvišeno, ali je u stvari i to hvalisanje.Jer govoriti drugome neprestano: „Bio sam vrlo rđav“; „sagrešio sam vrlo mnogo“ i t. d., znači ujedno i to: „Sad sam drukčiji, sad sam se čak toliko popravio, da i ja uviđam o osuđujem svoje negdašnje krivice.“ Između Mileve i Borivoja nasta posle prvih reči ćutanje.Kad kod nas zapne govor, lako je.Odmah će jedno ma koje zapitati: „Gde ste bili u poslednje vreme i kako ste se proveli?“ — pa je onda odrešena nova vreća razgovora.No nisu ni Nazareni u tome oskudni.Kad se zaglibe u ćutanje i ne znaju da pokrenu nova razgovora, odmah će pitati ma koje od njih: „Šta čitate iz sv. pisma?“ — pa onda: „Kakve misli nailaze na vas pri tom čitanju?“ i onda im stoji otvoren razgovor od Adama pa čak do poslednjih dana i strašnoga suda. „Šta čitate iz sv. pisma?“ — pita je Borivoje Milevu.On je od Lazara saznao i dokučio sve nazarenske običaje. „Čitam“, kaže ona, „sedamnaestu glavu iz knjige proroka Jejemija.“ „Pa kakve vas misli obuzimaju pri čitanju?“ Mileva i opet uzdahnu. „Mučne, vrlo mučne misli“ — reče ona.„Pročitala sam prvi stih i ne mogu dalje.Kako je strašno to!Ja vidim, da je i moj greh urezan gvozdenom pisaljkom i vrhom od dijamanta u srcima ljudskim i na rogovima oltara...“ „Ne treba nikad da zaboravite na milost božju...Bog sve može“ — upade joj u reč Borivoj. Mileva se zarumenila, niz obraze joj se kotrljale vrele suze.Pod crnom maramom došlo joj lepo lice neobično tužno, pa i zanošljivo.Nešto se taknu Borivoja i dođe mu volja, da uteši onu pokajnicu, jer ga beše nje toliko žao. „Žena“, kaže on, „lakše greši, pa lakše joj se i oprašta...“ Ona podiže oči i gledaše ga radoznalo.To što je sad čula, novo je za nju. „Sećate li se osme glave Jovanova evanđelja?“ pita je on, no i ne čeka na odgovor, već nastavlja: „Hristos je došao u crkvu i sav narod iđaše k njemu, da ga uči.A književnici i Fariseji dovedoše k njemu ženu, uhvaćenu u preljubi i postaviše je na sredu.Rekoše mu: Učitelju, ova žena uhvaćena je sad u preljubi.A Mojsije nam u zakonu zapoveda, da take kamenjem ubijamo; a šta ti veliš?Ovo pak rekoše kušajući ga, da bi ga imali za šta okriviti.A Isus saže se dole i pisaše prstom po zemlji, ne gledajući na njih.I kad ga jednako pitahu, ispravi se i reče im: Koji je među vama bez greha, neka najpre baci kamen na nju.Pa se opet saže dole i pisaše po zemlji.A kad oni to čuše, pokarani budući od svoje savesti, izlažahu jedan za drugim, počevši od starešine do poslednjih; a Isus osta sam i žena stojeći po sredi.I kad se Isus ispravi i ne videvši ni jednoga do samo ženu, reče joj: Ženo, gde su oni, što te tužahu?Ni jedan te ne osudi?A ona reče: Ni jedan, Gospode!A Isus joj reče: Ni ja te ne osuđujem; idi i od sad ne greši.“ Borivoje je izgovorio ovu evanđelsku priču s puno vatre i uzbuđenja; glas mu je pomalo drhtao. „Malen je vaš greh, Mileva, prema onome, koji je učinila ta žena“, reče na posletku, „pa kako vam se ne bi oprostio!“ Mileva je do sad sedela uzbuđena i kao neki mravi podilazaše je.Sad se podiže. „A opraštate li mi i vi?“ — pita Borivoja i gleda mu upravo u oči. Borivoje se zbuni. „Ko sam ja?“ — pita on, a njeno uzbuđenje prešlo je već na njega. „Vi ste“, kaže ona, a glas joj došao zagušen, kao da ide pravo iz duše, „vi ste gledali muke onoga, koga sam ja ubila, vi ste slušali o meni samo zlo i sramotu.“ I Borivoje se krenuo.Nešto uzdrhta u njemu.Dođe mu, da joj metne ruku na čelo i rekne joj: „Praštam ti.“ Ponovo je pogleda.Kao neka polutama poče da se razleva po sobi, on vidi samo njenu crnu maramu, jer je sagnula duboko glavu i stoji pred njim kao ona prestupnica pred Hristom.No dođe mu u pamet: Ko je on, da joj meće ruku na glavu?Ko je on, da prašta?I počeše drugi osećaji njime da ovlađuju.Sad mu dolazi sve jače i jače volja da je teši, da se baci pred njom na zemlju, da joj obgrli kolena i da kaže: „Avaj meni, ta ja sam najcrnji grešnik.“ Ne dođe dotle.Otvoriše se vrata i Mileva osta bez odgovora i bez — oproštaja. „Šta je s onom krmačom, što je Lazar razglasio, da mu je na prodaju?“ pita deda Savkov s vrata. Mileva se pribrala. „Na prodaju nam je“, kaže, „ali je nećemo prodavati vama.“ „A kao za što ne meni?“ ljuti se deda Jova.„Valjda što nisam Nazaren?A ja ti ćerko zbog te tvoje krmače ne odo u „bugere“, pa ma ona imala zlatan rep.“ I pođe da ide. „Nisam tako mislila, deda-Jovo“, veli Mileva skoro moleći.„U vašem dvorištu, znam, ima mnogo živine.A ova naša krmača jede živinu.Mi je za to i prodajemo.Ali bi da je prodamo u onaku kuću, gde neće moći da bude od štete.“ „E, to je drugo što“, veli deda Jova.„Hvala, dete, što si mi kazala.Zbogom.“ I on iziđe lagano iz sobe i promrmlja u sebi: „Opet su Nazareni pošteni ljudi.“ Ovo je već dvadeseti, koji to mrmlja u sebi, jer je Lazareva krmača već tri nedelje na prodaju.Ne kupuje je niko, jer ko nema živine, tome bogme ne stiže novac ni za krmaču.A Lazar je ne kolje, trpi da mu tamani piliće. No za to je ta krmača dostojna, da uđe u povesnicu nazarenskog razvijanja.Ona je pridobila i odvela u Nazarene već petoricu.Jer ti ne rekoše u sebi samo toliko, da su Nazareni pošteni ljudi, no htedoše i da ih poznaju.Počeše da odlaze u njihovu skupštinu kao gosti, iz ljubopitstva, pa se i zalepiše tamo. --- Kad je Lazar došao iz polja, primio je Borivoja ne samo raširenim rukama, no i otvorenim srcem.Uzeo ga je za ruke, gledao mu u oči i nije znao, šta da mu kaže.Tako je to obično kod ljudi, koji jedva čekaju, da se sastanu i narazgovaraju.Pregladneo čovek malo jede; prepuno srce malo govori. Uhvatilo se i veče, te je bilo vreme, kad Nazareni idu u skupštinu, da se zajednički i u kratko pomole Bogu, pa onda i porazgovore reč-dve.Ljudi radni, naročito ratari, ne dospeju i ne mogu dospeti svako veče, ali ko god može, taj odlazi. I Lazar se krenuo s Borivojem.Mileva danas ne ide, sprema večeru, a to je prvi put, da izostaje iz zajedničke molitve.Borivoju je opet prvi put, da ide tamo.On ide u skupštinu kao novajlija, a opet kao oproban, ozidan Nazarenac, koji je već dosta učinio za stvar nazarensku i od koga Nazareni još više očekuju. Nazarenska skupština je baš na raskršću.Na njoj nema ni krsta niti ikakva znaka i ne razlikuje se skoro ničim od ostalih kuća, osim što ne možeš videti, da je spao sa nje gdegod lep.Čisto je okrečena i staza je pred njom i utrvena i polivena.Ako je istina, da si srpsku školu u selu mogao do skora poznati po opalim i olupanim zidovima, onda se može reći, da ćeš nazarensku skupštinu u većim mestima poznati po protivnom. Skupština, u koju će da ode Lazar s Borivojem, ima s ulice dve male sobice, uz koje je nazidana kujna.Tu stoji Jova Pajinov sa ženom i dvoje dece.Jova Pajinov je kao neki crkvenjak, on uživa te dve sobice s kujnom besplatno, ali je dužan, da drži kuću u redu. Uz kuću je prostrano, čisto dvorište, u kom je zasađeno nekoliko drveća, ostrag je zgrada s pet prozora, koji vode u dvorište.To je skupština — velika lepa soba, belo okrečena, puna klupa.Na sredini je mali beo sto, u pročelju visi o zidu sahat.To je sav nameštaj.Klupe su odeljene, t. j. sredinom njihovom vodi put.S jedne će strane sedeti muški, s druge strane ženske, napred će „braća“ i „sestre“, natrag „prijatelji“ i „prijateljice“.Oko stola će uzeti mesto „proroci“.Prijatelji i prijateljice su kao neki iskušenici; braća i sestre su prečišćeni od greha i kršteni su; proroci su oni, koji imaju neki viši dar — prorokovanja.Uz ovu sobu ima i manja — pobočna soba.Ta druga soba ima dva prozora, koji vode u skupštinu.To je mesto za one žene, koje doje decu, a ne mogu da ih ostave kod kuće.Prozori te sobe su otvoreni, te se i iz nje može lepo sve čuti i videti.Tek ako dete zakrešti i zaplače se, mati ga nosi u dubinu prostorije i onda ne smeta skupštini. Napomenuo sam već, da u sobama, koje idu na ulicu, stoji Jova Pajinov.Jova je po zanatu čizmar, upravo krpa, ali je vatren Nazarenac.Žena mu je očuvala staru veru; naziva Jovu poganikom, jeretikom i raskolnikom, a kaže, da ne bi s njime živela ni pola sata, samo da joj nije dece. Kad je Lazar otvorio vrata i ušao s Borivojem u dvorište, čulo se žensko zapomaganje iz Jovine sobe.U dubini dvorišta, kod vrata, kroz koja se ulazi u skupštinu, stoji okolo 20 osoba, koje muških, koje ženskih.Veče je tiho i vidno, te se može sve lepo raspoznati. Lazar se spremao, da braći i sestrama svečano prikaže Borivoja, ali je sad zaboravio na to.Nije nazvao čak ni „dobro veče“, no iz daleka pita: „Šta je sad opet?“ „Ta, Jovina posla“, reče neko iz gomile otežući glasom. Lazar samo kašljucnu i namrgodi se. Žena, bleda lika, suvonjava, stupi iz gomile napred i reče: „Ne može se dopustiti, da tako zlostavlja ženu; od kad to traje?“ Lazar se uputio vratima, od kuda je dolazio lelek.Kucnu i reče nešto.Za malo, pa se lelek utiša. Međutim se okrenuo Borivoje onome, koji mu je bio najbliži: „Šta je to?“ pita. „Ta eto, Jova ima opet posla sa Stanom“. „Bije je?“ pita Borivoje. „To baš ne.Isteruje sotonu iz nje.A u Stane je često vrlo silovit“. U tom se Lazar vratio.No uzastopce za njim išla ja žena, Stana, a za njom Jova.Stana je govorila neprestano ili bolje reći pištala je neprestano kao guja. „Bezbožnici i bezdušnici prokleti, i vi se još izdajete za Hristijane.U ruci vam je svakome evanđelje, ali su vam u srcima troroge vile.Hoću da idem na sud, hoću da ga dam na advokata, orjatina jednog, pa i vas Fariseje i licemere, koji ceo svet grdite Farisejima, a dopuštate, da me ovako bije“. „Ženo, govori istinu, nisam te tukao“, veli Jova nekako dostojanstveno. „Šta, nisi me tukao?Ne biješ me batinom, to je istina, ali mi klekneš na grudi i gnječiš me, da hoće duša da mi ispadne.Bajagi to nije boj, to samo isteruješ đavola iz mene.Ta, evo si me izlomio, da sam jedva živa.Dok nisi bio Nazaren, pa kad si me tukao, kao što i ostali pošteni ljudi tuku svoje žene, nisam ni osećala.Ta, lakše bi mi bilo, da si me kocem udario po rebrima, no što me ovako izlomi.Bog ti sudio, orjatine i poganiče!“ I sad osu na njega gomilu najužasnijih grdnji. Žene i ljudi zapušavaju uši i mumlaju: „Uh, uh, ala je silan (sotona) u nje“.A neko reče: „Pravo je kazao apostol Jakov, da je jezik nemirno zlo i da ćeš pre bube i zverinje pripitomiti, no njega“. „Šta zapušavate uši, raskolnici i Fariseji, bajagi greh vam je slušati me, a nije greh ubijati žene?“ Lazar je uzeo Stanu za ruku, videlo se, da on pred njom još po najviše vredi, odveo ju je na stranu i umirio je.Onda se vrati natrag. „To ne može ovako ostati“, reče neki sed čovek iz gomile, „Sramoti nas pred svetom.Treba da je posavetuje, a ne ovako.Eto je sa svim podivljala“. „A ko će ženu neverkinju posavetovati, kad je posedne sotona?“ veli drugi.„Samo da bogme, svašta ima svoje vreme, pa nije ni od Jove pametno, da tako reći na danu uznemiruje svet“. „Ta će se stvar već dovesti u red“, reče Lazar suvim glasom.„Hajdemo na molitvu.Doveo sam sobom našeg brata Borivoja.Bog nam ga je poklonio“. Skupljeni ljudi, žene, devojke trpali su se oko Borivoja i rukovali se s njim. Borivoje je bio kao utučen.Ovo on nije zamišljao, ovome se nije nadao.Bilo mu je, kao da se srozao iz neba pravo u ad.Svi su to primetili i svima bi nemilo. Kad je kratka molitva bila gotova, Lazar je pročitao treću glavu poslanice Jakovljeve, u kojoj se govori, kako je jezik mali ud, ali počini veliko zlo. Kad bi večernje gotovo, nasta savetovanje o dnevnim potrebama.To je kanda i glavno pri ovim večernjim sastancima.O onome, što je svima na srcu, nema ni reči.Lazar je rekao: „Stvar će se ta dovesti u red“, i odbor njihov, stariji ljudi, učiniće šta treba. Brat Mirko, čovek sed, odmeren, uze prvi reč.„Vidim“, kaže, „gde ide po selu egzekucija.Ne uteruju državno, ni opštinsko, no — polovinu.Da se nije ko od nas zaboravio?“ Čovek, kome se već po oveštalom odelu poznaje da je siromah, ustane.„Nisam isplatio sve“, kaže. „O, o, prijatelju, kako da se tako zakasniš.Otaljaj bedu s vrata, ma kako bilo.Učini odmah sutra.Možeš li?“ „Ove nedelje ne znam kako će ići“. „Da mu se uzajmi iz opšte blagajnice“, reče neko. „Koliko je“, pita brat Mirko. „Dva forinta.“ „Toliko se valjda može i među nama pokupiti“.I Mirko izvadi 40 novčića i metnu ih na sto. I sad su prilagali i ostali, koji 10, koji 20 novčića.„Dosta je“, veli Mirko, jer ih je još bilo, koji su hteli dati.„Pa nemojte zaboraviti da razglasite i ostalima.Možda ima još koga, koji nije platio — „bedu“. „Sutra ću u varoš“, veli neki plav mladić, jedva mu udarile nausnice.Ima li ko, da ga povezem, da ne tera konja badava?Ili da mu kupim što?“ „Baš dobro, prijatelju, što spomenuste“, prihvati neka starija žena.„Imam važna posla.Kad polazite?“ „Oko 5 sati“. „Doći ću“. Nasta mala počivka.Mirko lagano baci pogled na sve skupljene i poče zategnutim glasom: „Hteo sam još nešto reći.Milice sinko, ustani!“ Ustade sa klupe mlada, lepa devojka od svojih 18 godina.Ovo se devojče po svemu razlikovalo od ostalih devojaka.Njeno odelo je otvorene boje, šareno, pa čak i ukrašeno.U licu ne pokazuje čame ni sumornosti, no veselo gleda preda se.U ovaj par joj se osu po licu silna rumen; oborila je glavu i stoji kao osuđena.Bez sumnje je slutila, šta je čeka.Ostali i ne gledaju na nju.Ili zar i oni slute, šta će biti? „Milice, sinko“, veli brat Mirko glasom punim očinske ljubavi, „ja sam ti jedared već govorio o nekoj stvari, no ti kanda nisi uzela na um.Moram ti sada ponoviti, da to tvoje odelo ne priliči devojci, koja hoće da ukrašava srce svoje.Istina, kad si stupila među verne, nije niko tražio od tebe, da baciš ono odelo, koje se onda zateklo kod tebe, ali ti to odelo i suviše čuvaš i ceniš.U mesto da si to odelo nosila pri poslu, a za skupštinu i ulicu, da si upotrebila skromnije, ti obratno činiš...Odagnaj, dete, onog sotonu, koji te obmanjuje šarenilom, seti se Gospoda našega Isusa Hrista, koga je sotona izveo na brdo i pokazao mu odande krasotu celoga sveta, seti se šta mu je Gospod odgovorio?Šta će ti ona šarena traka na bedrima?Ona govori protiv tebe, ona kazuje svetu: Gle, ja ugađam sotoni, ukrašavam telo svoje, hoću da se momci uspaljuju za mnom.Može biti i ja verujem, da ti ne misliš tako, ali te opominjem, da tvoje lickanje na to izlazi.Promisli se dakle, primi ovaj moj savet i misli dan-noć samo na ukrašavanje duše svoje.“ Milici grunuše suze na oči i ne reče ni reči...Njena mati, udovica, koja je prva poverila, pa odmamila i kćer tamo, odgovorila je mesto nje.„Brat Mirko“, kaže, „Milica zahvaljuje na vašem savetu i napomeni, ona će zacelo poslušati.U nedelju što ide, pokazaće se to.“ Onaj mladić, koji je malo pre nudio svoja kola za varoš, uze ponovo reč.Kaže: „Moj negdašnji drug Svetislav na dobrom je putu.Velika je volja u njega, da nam se dobliži.U pola je i obećao, da će u nedelju doći u skupštinu, ali je još sotona jaki u njemu.Kad bi brat Mirko ili neko od starije braće dobližio mu se i posavetovao ga, mislim, da bi mnogo pomoglo...“ „Gledaću, da mu se dobližim“, reče brat Mirko, „e da se hoće i Svetislav uputiti stazom — spasenija.A sad — laku noć...“ „Laku noć“, beše odziv i svi poustajaše.A u razlazu čulo se gde šapću: „O, da se hoće i Svetislav uputiti stazom spasenija!“ Kad su se verni već razišli, na vratima skupštine zaostane četiri čoveka: Lazar s Borivojem, Mirko i Toma.Lazar, Mirko i Toma su najglavniji ljudi među vernima onoga mesta, oni su glave odbora, koji vode brigu o najvažnijim stvarima nazarenskim.Brat Mirko im je i blagajnik, a Lazar je kao neki beležnik, on sastavlja sva pismena, koja idu na stranu. Brat Mirko je kao neki izuzetak među Nazarenima.On je od pamtiveka bio miran, valjan, pošten čovek.Niko u selu nije mu znao ni najmanje mane.I opet poveri.On je bio prvi Nazaren u mestu, inače imućan gazda. Kod brat-Tome je drukčija stvar.Brat Toma je od pamtiveka bio najgori čovek u selu.Nije bio do duše zatvoren, ali to je sve, što se može u njegovu odbranu kazati.Opijao se, pa je onda nemilostivo tukao ne samo ženu i kćer, no tako reći i ceo komšiluk.Kad dođe kući, zateče pred dvorištem ženu s njenim drugama, susetkama, a on tek podvikne: „Eve proklete, opet ste napravile vašar“, te ih povija, i onda ne pita, koja je njegova, nego udara od reda.Žena mu je na posletku umrla, kažu od silna boja, a kćer Varvaru je skoro ubogaljio.Ne može se baš reći, da joj je polomio ruke ili noge ili leđa, ali joj ne valjaju ni ruke ni noge ni leđa.Kukavica je došla nekako iskrivljena i jedva moćna za posao.Po smrti svoje žene poverio je Toma, a s njime poveri i kći mu Varvara.Njegovim susedima to nije pravo, no on im je jednom na sred porte doviknuo: „Ho, ljudi, ko će da vam učini po volji?!Sad vam je opet krivo, što sam se umirio i opametio, te vam više ne vijam žene oko kuće“.Toma je dobro razumevao sv. pismo, bio je od starijih ljudi, te ga izabraše u odbor.No on pored sveg toga, nije bio osobito omiljen među vernima.U ostalom mi ćemo ga još bolje poznati u toku ove pripovetke, a Lazara i Borivoja poznajemo dovoljno. Kad su se ova četir čoveka zaustavila na vratima skupštinskim, uzeće prvu reč Lazar.„O, moj Borivoje, nije sve tako sjajno, kako bi mi želeli i kako je tebi to izgledalo iz daljine.Najveća je muka sa ženama.Ne tužim se na naše žene, nego na žene, koje su se zatekle kod naših ljudi, a drže se stare vere.Ima i među njima, moram reći, dosta pametnih.Mnoga kaže svom čoveku: „Ja ću ovako, kako sam naučila, a što si ti otišao u Novoverce, ne marim.Bar mirno spavam.Kad odem kud god, znam da nećeš ići krivim putem, upropastiti novac, niti doći pijan kući, pa da me posle prebijaš“.S takom se može proći, pa i vekovati.Ali ih ima, koje ne daju čoveku živeti.Jezične su, pa grde, sramote, a nuz to čine svakojaka bezakonja i upropašćuju kuću.Sotona je ovladao njima, od pete do glave.Neće da idu iz kuće, a s njima se ne može.Od zločestog suseda umakneš, pobegneš, ali od zločeste žene ne možeš.Kako ćeš da begaš iz svoje kuće?Kako ćeš da ne budeš s onom, s kojom si vezan?Lepa reč ne pomaže, savetovanje je kao kad sipaš ulje na vatru.I mnogi naši ljudi pokušavaju da isteraju iz take žene sotonu.Ne biju ih, ali ih gnječe i kažu, da to pomaže.Ja sam protivan tome, ja se držim one reči, koja veli: Kad biješ ženu, jednog đavola isteruješ iz nje, ali dva uteruješ u nju.No šta mogu.Oni vele: Svak svoje zna.Pa gde to biva pametno, još kojekako, ali što radi Jova sa Stanom, ne može se podneti.Ja sam Stani već nagovešćivao, neka ostavi čoveka, koga mrzi, bolje je i tako, nego u svađi.Nudio sam joj i neko izdržavanje, ali neće da čuje.Kaže: „Ne možemo decu seći po pole, podeliti ih, nego ću ja ostati, pa kako bude.A dobro neće biti“. Za časak zaćutaše, pa će onda Toma započeti: „Beda je to velika i ne možemo mi taku stvar na dvoje na troje prelomiti.Treba se setiti malo i na reči premudrog Solomona, da je zla žena po čoveka kazna božja.Nego ja htedoh drugo što početi.Je si li ti brat-Lazare govorio prijatelju Borivoju, kako smo mi udesili za njega“ ? „Nešto sam mu napomenuo“, veli Lazar. „Nema napominjanja“, veli Toma.„Svi smo mi složni u tome, da što pre sedne među nas.Jedino je, da ga što pre krstimo, pa onda i oženimo.Ta da!“ „Borivoje“, veli Lazar, „obećao je braći kod kuće, da će sutra u veče biti kod njih u skupštini, ali do sutra pred veče ostaće kod mene.Sutra ćemo se za dana i tako sastati, pa će biti i on meću nami“. „Onda je sve u redu“, veli Mirko.„A sad laku noć!Dockan je“. Lazar ga je nudio, da svrati još malo k njemu, ali Mirko ne primi ponude.Toma je učinio drukčije.Kaže: „I ja sam kao malo umoren, ali je velika volja u meni, da progovorim još koju reč s našim prijateljem, koga tako odavna čekamo“. Mileva je dočekala goste još u dvorištu.„Kamo te danas?“ pita je brat Toma.„Gledam po iskupljenima, pa vidim da te nema; a ti i moja Varvara nikad još ne izostadoste.Ta da! — Ko ume, taj udesi, da svrši posao, a da mu ostane pola sata i za skupštinu?“ Mileva primi ukor i ne reče ni reči.Sto beše postavljen i ona poče da služi. Nazareni su u jelu i piću umereni, ali nisu uzdržljivi.Ne poznaju sjajne gozbe, ali ne znaju ni za post.Jedu prosto zgotovljena, snažna jela, a piju i vino, pa čak i rakiju, ali umereno, koliko je potrebno, da se potkrepe, a ne da se opiju. Toma je najviše govorio.„Moja Varvara“, kaže, „neće znati gde sam.I ja sad, da baš do u jutru ne dođem kući, ona ne bi legla.Sedi, osluškuje i kad mi čuje korak, ustaje i izlazi preda me.O, Borivoje, prijatelju! (i sad Toma gorko uzdahnu), bio sam veoma rđav čovek.Kod mene je bio običaj, kad odem na vašar ili ma gde na put, žena mora čekati i osluškivati na me, ma tri dana.Ona mora čuti još iz daljine zveket mojih kola, mora skočiti i otvoriti kapiju.Naopako ako me nisu osetili i ja moradoh čekati.Kažem ja Varvari: Dete moje, spavaj ti mirno i nemoj na mene čekati.Prošla su ona nesretna vremena; ali ona neće.Kaže: Dok nismo zajedno i na okupu, ne mogu leći...A trpi kukavna dosta, naročito sad.U našeg suseda ima deran od šest, sedam godina, na zlo brz, rđavo upućivan od starijih i nadražen protiv nas.Gde god opazi moju Varvaru, on udri na nju blatom, kamenom, drvetom.Pre dva, tri dana mlatnu je kamenom, pa bež.No spotakne se i pade na kamen, te se ugruva.Moja Varvara otrča do njega, podiže ga, obrisa od prašine, pa ga još poljubi i pouteši....Hej, šta ćemo, šta ćemo.Vidi Bog.“ Mileva je evo već četvrti put ušla u sobu, a Toma još jednako hvali svoju Varvaru.Kad htede da pođe, on je zadrža. „Mileva, prijateljice, pitao bih te nešto.“ Devojka ćutaše, glavu je oborila, ali kako je ispod oka pogledala na brata Tomu, pogled joj ne beše ni skroman ni milostiv. „Ti si“, produži Toma, „ovo dana bila na kukuruzi.Brala si pasulj, ako se ne varam.“ Mileva se ispravila kao mačka, koja hoće da se brani.Slutila je zar kakav napad i reče zategnuto: „Bila sam.“ „Onda je tako i zacelo si sve videla.Odavna se glasi, kako nam prijatelj Rada s njegovom Stanom vrlo nepristojno provodi.Oboje su se pomamili, te se dan na dan uspaljuju.Čim misle, da ih niko ne vidi, odmah se trljaju, vijaju, džaveljaju.Kad su na njivi, kose, on je pretrpa travom do glave, a ona ciči kao pomamna.Tako je, kažu, bilo i pre nekoliko dana.Toliko ju je zadirkivao i zadržavao od posla, da ju je rasplakao, pa je posle opet ljubio i molio, da su se sablaznili ljudi čak i na drugoj duži njiva...Kažu, da si ti bila blizu njih i da si morala videti.“ Devojka je ćutala.Sva tri čoveka videla su po njenom licu, da bi rada da stvar malo pokrije.„Ja“, reče na posletku, „ne bih mogla svedočiti ni ovako ni onako, jer nisam sve potanko videla.Dosta je daleko naš kukuruz od njihove livade.“ „Ali si čula, gde Stana ciči i videla, gde se motljaju oko plastova?“ „Trčali da“, kaže devojka, „a za što, to ja ne mogu znati.“ „Ja sam“, veli brat Toma i okrete se od Mileve, „odmah mislio, da nisu njih dvoje jedno za drugo, ali sam onda oćutao...Vidim svi hoće, a naročito njih dvoje.Ali sam se bojao, da neće biti dobro.I u samoj skupštini više su gledali jedno u drugo, no u sveto pismo i „Harfu Siona“.Pa zar da se takvi posle ne uspaljuju?Kako će gledati na krasotu duše, ako im je uvek pred očima krasota telesna.Takvi će gledati samo na svetsko, žena će ugađati mužu, a muž će ugađati ženi, a ko će onda ugađati Gospodu?Apostol Pavle veli nam: Ako može biti, da se ne ženimo — a dopušta nam držati ženu samo za to, da se ne bi uspaljivali.Ali ako ćemo se i uz ženu uspaljivati, onda je zlo u dve ruke.Moraćemo i Radu i Stanu javno opomenuti, jer je sramota što čine.“ Mileva je čula ove reči i bi joj nekako nepravo.Slušala je ona do duše i do sad nazarensku nauku o braku, slušala i našla je u redu; sad se ta nauka odbija od nje.Izišla je iz sobe u dvorište i gledala u zvezdano nebo.Dođe joj teško.I onde Bog i na zemlji Bog i svugde Bog!Uvek i uvek ugađati Gospodu i zar baš nikad ne ugađati sebi?Ovako misli išle su joj po glavi, samo ne tako jasno, no maglovito.Tek dođe joj teško, vrlo teško živeti i u onom času najmilije bi joj bilo — umreti. Sutra dan po podne sastao se kod Lazara nazarenski odbor.Tu je Mirko, tu Toma, tu Lazar, tu još tri druga brata, a među njima i Borivoje.Borivoje seo u kraj i gleda preda se. Lazar kao neki perovođa čita.„Na redu je stvar prijatelj-Pante Mužinog“. Brat Mirko uze reč: „Svi znate“, kaže on, „prijatelj-Pantu.Duša mu je na mestu, samo nema baš dara za govor, niti ima načina da osvoji.A došla mu volja pre neki dan, da pridobije svoje rođake.Nije ni vreme našao zgodno, jer su pili.Kaže im: Ja bih vam kazao nešto, braćo moja, ali mi prvo obećajte, da ćete me poslušati“. „Ne može to biti“, veli neko od njih, „jer ti možeš tražiti od nas, da skočimo u bunar ili da izedemo onog crnog mačka, što prede tamo iza banka, Nego kaži, pa ćemo videti. „A prijatelj Panta će im reći onako na prosto: „Ja bih vam kazao i savetovao, ljudi i braćo, da se vi „pobugerite“ ...A ti ljudi ili bolje reći neljudi savladani vinom i sotonom, skočiše na Pantu i isprebijaše ga tako, da sad leži bolestan.Panta bi da ih tuži.A oni nesretnici kažu, čujem bar tako od nataroša, da su samo branili svoju veru i ništa više.Ja mislim „vidi Bog“, i da se Panti ne dozvoli, da tuži.I ovako je u ovaj par dosta vreve i meteža u selu, pa da ne zaoštravamo: Gospod će videti — suditi i presuditi“. Ceo odbor duboko uzdahnu i pristade uz Mirka.„Vidi Bog“.„Šta ćemo s Gajom Pavlovićem?“ pita Lazar. Taj Gaja Pavlović bio okoreo, prepreden lopov.Kad nije bio zatvoren, onda su mu zacelo obilazili kuću žandari.Tada od jednom „poveri“.Smiri se čovek, daleko obilazi krčmu, ide oborene glave i kad ga zadirkuju susedi, on samo veli: „Vidi Bog“. Radovali su se tome i Nazareni, ali žandari kanda još više.Dok tako pre nekoliko dana, Gajina žena zaboravi da zatvori vrata, kad istrče iz njegove kočine šestoro nagojenih svinja, pa bež na ulicu.Sve selo zna, da su to kradeni svinji, a žandari znaju i čiji su.Stegoše Gaju i izišlo je, da je on samo za to stao u Nazarene, da ga se okanu žandari, te da se može noću slobodnije kretati. „Da se izbriše iz naših redova“, vele svi u jedan glas, a brat Mirko dodade: „Kukolj neka se trebi iz pšenice“. Rešili su, da pozovu svu braću i prijatelje, da poberu Vojinov kukuruz, jer mu je umro nedavno sin, a on je bolestan. Trivi Aršinovu će zajednički opraviti kuću, jer ide zima, prokisava, a on je siromah.Slavku Suvačarevu će dati iz opšte blagajnice 40 f. u zajam, da bogme, bez ikakva interesa i da vrati kad može i koliko kad može. „Bio sam ovo dana u K*.“, veli Lazar „Naša se braća tamo baš lepo uputiše.Proletos su zakupili 4 jutra zemlje od svojih priloga, zajednički su je obradili i zasejali žitom.Sad su dobili od prodate hrane 240 for.Utanačili su, da ove godine seju 8 lanaca, jer su se namnožili.Njihovi su ljudi svi imućni, nije im od potrebe novac, pa su mi rekli, ako je nami potrebno, ispomoći će nas“. „Dobro je, kad su se samo uputili“ veli Mirko.„Naša opšta blagajnica nije bila do danas još prazna“. Sve je išlo bez prigovora, glatko, samo u poslednjoj stvari dođe do male prepirke.Ali i jeste to bila čudna stvar.Izvolite samo saslušati: „Baba Nasta i baba Makrena, upravo sestra Nasta i sestra Makra, zasednu svako po podne u sobu i plaču, da bi se i kamenu ražalilo.A plaču ne za drugo, nego što su ostarile, pa moraju umreti.Susedi ih uzeli u podsmeh, vele: „Napiju se rakije, pa za to plaču.“ Toma je za to, da se opomenu javno u skupštini.Mirku je to mnogo, nego veli: „Dosta će biti, da ih jedan od nas posavetuje.“ A Lazaru ne izgleda stvar čista.„Ko je dokazao, da se one opijaju?Žene stare malo se možda i zaplaču, kad pomisle na smrt; ta da, niko nije bez greha, pa na što ih odmah karati?Treba ih poutešiti, obavestiti ih, jer vidi Gospod njino kajanje, pa će im oprostiti.“ Nije dakle ni za kakav ukor.Poziva se na apostola Pavla, koji zapoveda: „ Starca ne karaj, nego mu govori kao ocu, momčadi kao braći i staricama kao materama.“ Na posletku se složiše, da brat Mirko kao najstariji pouteši i obavesti ostarele sestre.Borivoje nije se savetovao, tek je na svršetku ustao i sa nekoliko toplih reči zahvalio im je, što su njega neznatna, mala i grešna primila braća u tako važno veće, da ga pouče i još bolje utvrde na putu gospodnjem... Posle toga se diže da ide.Mnogo je molio braću, da ga puste da ide peške, jer mu je milije tako.U koji mah on ustaje sa stolice, uđe malo devojče u kuću.Pitalo je za njega i predade mu zavežljaj.To prijateljica Varvara šalje, da ponese njegovoj deci.Brat Toma se k’o nasmeši, te dodade: „Vrlo je za decom. “ Mileva je stojala na pragu, pa se naglo okrenula.I ona je imala u taj par pod keceljom zavežljaj, tek što ga nije izvadila.Sad ga je skrila u kraj police i pružila Borivoju ruku — bez zavežljaja.Ono, što je Varvara učinila, dođe joj sad kao gnusno nametanje, a gle, isto je htela da učini i ona.Ali ne: Kod nje je to bio običaj.Ona više od godinu dana vodi Borivojevu brigu.„Pa ustupiću joj tu brigu“, promrmlja u sebi.Ima dosta sirotinje.“ Kad se hvatao mrak, spazi na ulici prosjaka, dozva ga i dade mu zavežljaj...Prosjak je blagosiljaše, ali ona to ne ču.Sad je Borivoje već stigao kući — pomisli u sebi. Kad je došla nedelja, Borivoja su Nazareni već krstili.I on je sad sedeo u skupštini kraj stola, do Lazara, Mirka i ostalih, među „prorocima“.Nisu dopustili drukčije, no je morao čitati sv. pismo i tumačiti ga, a tumačio je tako, da su svi bili vrlo zadovoljni. Toma je onog dana još rano izjutra, čim je Borivoje prispeo u Lazarevac, pozvao ga k sebi na ručak i sad se uputio s njim svojoj kući.„Dobro je, dobro je“, kaže, „što stiže među nas, baš je na vreme.Jer treba da ti kažem, a i moram da ti kažem: s Lazarom nije dobro...“ Borivoj čisto pretrnu. „Treba da znaš sve još za vremena“, produžuje Toma, „pa da pomognemo, ako se još može.Lazar je na velikoj zimi, bojim se, vrlo se bojim, da ne nazebe.“ Biti „na zimi“ i „nazepsti“, znači kod Nazarena od prilike ono isto, što znači kod nas: Biti na krivom putu, zalutati. „Kako bi to bilo?“ promuca Borivoje.„S koje mu strane preti opasnost?“ „Bojim se, da se ne uspali“, veli Toma, „ako se nije već uspalio.Ima on susetkinju, Cvetu, sučeljavaju im se bašte.Već od pola godine dana čim može, gleda, da joj se dobliži i da je pridobije za nas.Ovca hoće da pripitomi zmiju, pa ako samo zmija ovcu ne - upropasti.Lep nam je nauk ostavio apostol Pavle, kad nam je zapovedio: „Čoveka jeretika posle prvog i drugog savetovanja, kloni se.“ Pa našto je toliko sleće, kad devojka neće?“ Borivoje samo saže glavu. „Treba što pre da učinimo nešto“, veli Toma, što pre, dok nije docne.A tu nema druga leka, no da ga oženimo.Sve je badava, ovako kako sad živi, mora se uspaljivati.“ _ „Kakva je to Cveta?“ pita Borivoje, a ne odgovara na pitanje Tomino. „To je devojka u godina, može da će imati oko 30.Njen otac je davno umro i ostavio ženu s detetom, a od nasledstva ništa, do kućice i dva lanca zemlje.Žena je bila vrlo vredna i kosila je kao muško, pa je onda o žetvi uhvati sunce, ispeče joj teme, šta li, te poludi...Cveti je onda bilo šesnaest godina; ona je znala šiti, te je tim izdržavala sebe i mater.Ne može se o njoj reći zle reči; dvorila je bolesnu mater, nije ju ni časa ostavila samu, a uz to je radila kao crv.Mogla se i udati, no nije htela.„Ne mogu, kaže, činiti dužnost i materi i mužu; toliko snage nemam.“ Sad joj je lane umrla mati, pa se Lazar lepi nje.“ U tom su stigli do kuće Tomine.Pred njima su išle dve ženske, koje ih dočekaše u dvorištu.„Ovo je, brate Borivoje, moja kći Varvara, a ovo mi je nećaka Rahila“, reče Toma.Obe ženske pozdraviše Borivoja najljubaznije. Varvara nije bila ni lepa, ni umiljata, ali još dosta mlada, tako okolo 20 godina.O njoj nemam više šta reći za sad.Što se Rahile tiče, ona je starija, može joj biti i 28 godina, ali je neobično lepa, a pri tom je umiljata, slatka, kao da je od šećera.No ko joj bolje zaviri u to lepo lice, može opaziti tragove — bluda.I doista između ono 30 do 40 ženskinja, koje behu danas u nazarenskoj skupštini i koje su većinom onako grozno hukale i pištale nad svojim gresima, nisu sve skupa toliko bludile i zabludile, kao Rahela.O njoj su, kažu, i spevali momci onu pesmu: Rahilu je oterao njen čovek, pa je posle od tuge i umr’o. Ona je nasledila njegovo imanje, pa ga je za godinu dana raspudila i za kratko vreme dođe pored sve svoje lepote dotle, da se dalje nije moglo.Onda ode, na opšte čuđenje, u Nazarene. Toliko nije pištala ni jedna kao Rahila.I tome se nisu čudili ni verni, ni neverni.Ali su se tim više čudili svi redom, kad se već posle nekoliko meseci Rahila smiri i prečisti; sotona je više ne iskušava, duh sveti naišao je na nju. „Božje puteve ne može čovek izmeriti“, mislili su verni, ali su neverni mislili sa svim drukčije.I da na kratko kažem, o njoj su govorili, da je ona u duši ista, koja je bila i pre; tvrdili su, da je njen plač bio komedija, a njeno Nazarenstvo špekulacija, da se uda. Nazareni su vrlo oskudni u mladim ženskinjama, pa je tamo lako — usrećiti se.Rahila bi bila dakle u neku ruku ono isto, što i Gaja Pavlov, koji je otišao u Nazarene samo za to, da otkloni žandarske potere od sebe, te da može posle tim lakše krasti. Kod Nazarena je običaj, da svoje goste sa strane odvode k sebi na ručak, pa i kod Tome ih je u takvim prilikama bilo i po dvoje, troje, no sad je zar slučajno Borivoje sam. Rahila i Varvara čine sve moguće, da mu ugovu i Toma se ne ističe odviše.No Borivoje je ćutljiv, šta više, kao da mu nisu uvek misli onde.Misli zar o onom, što je čuo o Lazaru, o današnjem zboru ili ima i drugih briga.“ „Brat Borivoje“, pita Varvara, „kako vam se zove sin?Za ćerku sam čula, da se zove Nada.Vrlo lepo ime“. „Brat Borivoje“, kaže Rahila, „ja sam za celo držala, da ćete se u našem selu nastaniti.Takva dva prijatelja kao vi i Lazar, ne mogu biti odeljeni?“ „Brate Borivoje“, pita Varvara malo posle, „ide li vaš sin već u školu?Oh, da je ikako moguće, da ga poučavate kod kuće, da se ne kvari tako mnogo od one druge dece.“ „Brat Borivoje, jelte da je brat Lazar u zatvoru mnogo trpeo i mnogo patio?“ ući će Rahila u reč... Varvara je uvek i uvek govorila samo o Borivojevoj deci, a Rahila uvek i uvek o Lazaru. I da je Borivoje samo malo poznavao ljudsko srce i ljudske prepredenosti ili da je ma samo pazio na one govore, on bi iz njih, kao i iz one Tomine napomene o Lazaru, bio na čisto, s koje strane vetar duva i od kuda će udariti kiša.Ali, gde su bile njegove misli? Da ste ga zapitali, on bi se — poplašio... Kad je Lazar onoga dana izišao iz skupštine, poveo je dva gosta sobom.Kod kuće u jedan mah prođe kroz kujnu i oseti, gde se zaustavi Milevin pogled na njemu.On joj se zadubi u oči i razumele je.Njen je pogled pitao: „Gde je Borivoje?“ „Borivoje“, kaže on, „otišao je brat-Tomi na ručak.On ga je pozvao pre mene, a ja sam računao, da se po sebi razume, da je Borivoje moj gost“. Ona ne reče ni reči.Nije ni primetila, da joj je Lazar iz očiju pročitao misli i da joj odgovara na nešto, što ga ona nije ni pitala. Mileva je služila goste, ali odmah po ručku izgubi se.Zabolela je glava, te posle podne nije mogla ni u skupštinu. Kad se po podne skupština svršila, te gosti sa strane počeše da se opraštaju, oseti Lazar, gde se Borivojev pogled zaustavio na njemu.On se zadubi i Borivoju u oči i razumede i njegov pogled.Pogled je pitao: „Gde je Mileva?“ „Mileva je bolesna, vrlo je boli glava, te nije mogla doći u skupštinu“. Ni Borivoje ne opazi, da mu Lazar odgovara na nešto, što on nije ni pitao, no tek mislio.Samo mu lice za trenutak potamni i brzo se oprosti. Lazar je otišao kući i prvo je ušao u sobu, da vidi Milevu.Ona je ležala na banku a oči joj se zacrvenile.Mora da je veoma boli glava, ma da ona veli, da joj je lakše. Osvanuo je lep jesenji dan — subota.I ako je već 8. septembar, mala Gospojina, opet je toplo kao u sred leta.U selu je neka neobična živost.Još od rane zore zvrje kola, puna gostiju, a oko 9 sati dođoše i nekoliko hintova napunjenih otmenom gospodom i gospođama.Sve je u svečanu ruvu, kao da su svatovi, ali upravo je još nešto više od svatova. Svetozara, novog sveštenika, uvešće danas protoprezviter u zvanje.U crkvi će biti svečana služba, pa prangije, pridika, a stari ljudi dizaće novog sveštenika na rukama. Još mnogo pre pola 10 sahati crkva je dupkom puna.Toliko naroda nema ni na Uskrs; a toliko otmena sveta nije valjda još nikada bilo u selu.Snaš-Pela kad vide one silne ženske šešire i suncobrane, one muške crne kapute i visoke cilindere, samo se pljesnu rukama i reče: „Ovoliko gospoštine nema za celo ni u carskom gradu, Beču“. Služba je otpočela, prangije gruvaju, Svetozarovi drugovi, svršeni bogoslovi, ali još ne zapopljeni, uhvatili pevnice, te poju kao anđeli: Prota sa đakonom i tri sveštenika u ornatima služe službu; tako je možda samo onda, kad se vladika uvodi u zvanje. Došlo je i do pridike.Protoprezviter je sa nekoliko toplih reči preporučio Svetozara narodu.Neka ga ljube i cene, pomažu i podupiru u njegovu svetom poslu. Sad se popeo i Svetozar na amvon, u ruci mu je krst i kao da taj krst u njegovoj ruci zadrhta u prvi mah, ali samo u prvi mah.Niko ne trepće.Svak očekuje, kako li će da počne i o čemu će da govori. I pade reč sa amvona: „Vratu nož svoj na mesto njegovo, jer svi, koji se maše noža, od noža će i poginuti“. (Matej, glava 26., 52. stih).To je rekao Hristos, i Svetozar je primenio te reči na današnje prilike svog sela i rekao: „Onu ruku, koju ste podigli na brata svoga, prinesite čelu i prekrstite se; onu oporu reč, koja vam je na usnama, progutajte i pripravite usne na bratski poljubac.“.Svetozar je govorio protivu sile, podsmeja, pretnje i grubosti. „U starom zavetu, u bibliji“, reče on, „ima velik nauk.Razumite ga.Kad se svet iskvario, kad ljudi zabludeše, posla Bog potop.Pa, da li bolje bi posle toga?I posla Bog vatru iz neba i sažeže Sodomu i Gomoru; i da li bolje bi? I ljubopitnu ženu Lotovu pretvori u kamen; i da li prestade ljubopitstvo žensko?Kroz ceo stari zavet vuče se kao crvena nit kazna božja — osveta božja.Bog pušta na iskvareni svet vodu i vatru, pomor i vojsku i — sve je gore i gore.Tada se svršuje stari zavet, svršuje sila: Nastaje novo vreme — vreme ljubavi, vreme propovedi. „Bog, sin božji silazi na zemlju, ne mačem ni ognjem, no ispunjen ljubavlju, u ustima mu blaga reč i on osvaja.Svet gomilama kliče: „Slava: tvoji smo! pobedio si nas“.I kad se digoše izmeti, da ubiju onoga, koji propovedaše mir i kad ga uhvatiše: htedoše apostoli u jedan mah silu silom da odbiju, tada izusti Hristos za sve vekove ovu značajnu reč: „Turi nož u nožnice...“ Svetozar je ciljao na Nazarene i onu sokačku graju, koja se digla protiv njih.Tako se ne može više.Bog nam je dao primer; tako ne ide.On je lepo razvio te misli i završio je pridiku.„Mi ćemo opet biti jedno s našom zabludelom braćom, moramo biti jedno.Mi ćemo ih osvojiti obaveštenjem, primerom, požrtvovanjem, ljubavlju.Možda neće ići sasvim brzo, ali za to ne očajavajte.Zaustavite pogrdnu reč u ustima, jer ide vreme, kad ćemo se ljubiti s njima.Zaustavite podignutu ruku, jer ide vreme, kad ćemo ih zagrliti njom...“ Pridika se nije baš osobito dopala nikome. Prota je zamerao početku, a drugi svršetku.No nešto beše u toj pridici, što je sve osvojilo: Govornički dar Svetozarov, pa neka sveta vatra u njemu, pouzdanje, vera, da će sve dobro biti.Samo da se ta vatra ne ugasi, mislili su.Mlad je, to je tek slama, mladićka bujnost, koja gori na površini, a kad se ta ugasi, onda će se tek videti, da li se pod njom razgorelo stablo drveta, pa da se posle ne ugasi više, dok ne sagori do zemlje i praha. Po podne u 4 sata bio je u školi dogovor, što ga je sazvao prota.Školsko dvorište je dupkom puno; ko zna, hoće li biti i mesta za sve.Tu je prota, tu nekoliko sveštenika iz mesta i okoline, tu su učitelji, tu trgovci, tu kovač Šandor, a ima i nekoliko ratara.Vrh toga je tu profesor Zdravković, koji je poveo sobom još svoja dva druga, tu mernik Milović, tu doktor, sve varošani, tu nataroš i ko će ih sve pobrojiti.Pa onda ima i ženskinja.Žene gospode profesora htedoše pošto po to da odu, pa su da bogme povukle sobom i ostale. Hajd, da se počinje...Prota će napred, ali kako su s njime u društvu ženskinje, zastade kod školskih vrata i ponudi im prvenstvo. „Molim, molim“, reče jedna od gospođa, „sveštenstvo ide napred...“ Stadoše se nutkati. Mernik Milović presudi.„Od starina“, kaže, „jeste, da je bilo sveštenstvo na prvom mestu, ali u današnjem pokvarenom svetu prvo dolazi lepa žena, za tim ružna žena i tek onda sveštenik.“ Nasmejaše se i — poslušaše.Najpre uđoše ženskinje, posle sveštenici, za njima ostali.Šandor kovač je poslednji.On je upravo hteo već da se vrati, kad vide, da će i ženskinje unutra, ali se najposle promisli.Kad je za sobom zatvorio vrata, mumlao je u sebi: „Žena i mačka treba da ostanu kod kuće, a ne da budu u svakoj čorbi mirođija.“ Zbor je prota otvorio.Kaže: „Nismo se prijavili vlasti, nećemo dakle birati ni predsednika ni perovođe, nego ćemo da se porazgovorimo kao da smo kod kuće.Školska je zgrada najveća, za to smo došli ovamo.“ I on poziva skupljene da kažu, kako misle o Nazarenstvu i šta da se čini protiv toga zla?On, prota, veli, kazao je već pri ručku kako o tome misli. I prvi ustade profesor Zdravković.Kaže, ma da odavna živi u varoši, opet je za to sin ovoga sela, pa što selo boli, boli i njega.I baš za to, što ga boli, hoće da leči.A kad hoće da leči potrebno je da ne krije i ne ulepšava bolest.Kad se leči, boli, medicine su gorke, ali drukče ne može biti.I on se okrete prema sveštenicima.„Oprostite mi „prečasna gospodo“, veli, „ali ako ću da metnem ruku na srce, onda mi pogled pada na vas i moram reći, sveštenstvo je koje zaspalo, koje upustilo, pa sad idu kola kud ne treba.“ (To beše pravo u zube rečeno i mnogi se od slušalaca čisto nakostreši.Uh, kako može tako!) „U kojoj crkvi pridikuje sveštenik redovno svake nedelje?“ pita.„Ni u jednoj!Ja znam sigurno čak ni u patrijaršeskoj.Nego na mesto toga, na mesto pametne razborite reči, ozaruje se narod kako zna, čita n. pr. život sv. Sisoja.Je di vam poznata ta knjiga?Kaže se u njoj, da osigurava od veštica, vukodlaka, vampira, kuge, morije, da svaki treba da je ima uza se, naročito vojnik.A unutri se priča, kako je sv. Sisoje bacio u more klešta i udice, te kleštama ulovio đavola za uvo, a udicom za jezik.Kad je ulovio đavola, nemilostivo ga je tukao i iskao da mu povrati onu decu, koju je prožderao.Ako ti umeš izbljuvati materino mleko, koje si posisao, veli mu đavo, onda ću i ja izbljuvati decu.Sv. Sisoje se pomoli Bogu i Bog učini čudo: sv. Sisoje izbljuva na dlanu mleko materino, a đavo se zastidi i izbljuva decu.Eto, došli smo dotle, da nas sa takim svetim knjigama oziđuju u veri, pa nije čudo, što smo neozidani i lako se rušimo u — Nazarene i svud, gde ne treba.U samoj crkvi se vodi trgovina.„Izgleda mi“, kaže Zdravković, „da je u Hristovo vreme bilo tako, t. j. onda, kad je on bičem izjurio iz crkve one, koji gradiše tamo trgovinu.Ako je venčanje, ima po crkvama zlatna i srebrna kruna, koja se natiče mladencima na glavu; zlatna, dabogme onom, koji više plati.Ako ko umre, dolazi opet — trgovina; novac će presuditi, hoće li ga oglasiti malo ili veliko zvono; hoće li mu se čitati malo ili veliko opelo.Zar nismo svi jednaki pred Bogom, pa zar ne treba da smo jednaki i pred sveštenikom?Prodajemo stolove, prodajemo mesto u crkvi i još malo treba, pa ćemo početi prodavati i večno blaženstvo, kao ono kaluđer Tecel, koji je 1517. godine napisao ove reči na svome oltaru, gde je prodavao otpuštaše grehova: Dugo je još govorio Zdravković u tom pravcu, pa onda završi: „Sveštenik nije više ono, što treba da je.Pastiri su zanemarili stado i stado sad bleji kud koje, pa nije ni čudo, što mnoga i mnoga ovca ode u zabran.Dobri pastiri pokupiće opet stado u gomilu, kao što su ga rđavi rasturili.“ Predlaže, da sveštenstvo revnosno propoveda u crkvi, dalje bi dobro bilo, kad bi episkopi obilazili svoje eparhije, pa i oni poučavali narod, a na posletku on je za to, da sutra u nedelju, odu svi ovako kako su u nazarensku skupštinu i tamo na licu mesta da zderu obrazinu sa lica nazarenskih apostola i obaveste onaj zabludeli svet. Kad je Zdravković svršio, sa mnogih strana čulo se: „živeo!“ Prota je menjao boju, sveštenici se našli u neprilici.Borba protiv Nazarena počela se vrlo tugaljivo. Svetozar se osećao kao domaćin, pa ma da beše najmlađi među sveštenicima, ipak uze reč.Kaže: „Bilo je negda vreme, kad je sveštenik bio u narodu sve.Narod nije imao ovoliko prosvećenih ljudi kao danas, nije imao književnosti, sveštenikova pridika u crkvi i njegov savet van crkve beše narodu knjiga i vodilica.Pa kažite: Je li onda bilo onog, čega danas vidimo? „Promenulo se vreme, namnožiše se učeni ljudi u narodu, stvoriše književnost, započeše naučna i moralna predavanja, te sveštenstvo po prirodi stvari izgubi onaj značaj, koji je imalo pre.Pridike počeše ismevati u narodu kao nešto zastarelo, davnašnje, a moralno poučna predavanja naših učenih ljudi i knjige, koje oni pisaše, proglasiše kao jedini put, koji vodi prosveti, spasu i napretku. „Pa izvolite videti, kako je sad?I ja gospodo hoću da metnem ruku na srce, pa moram upreti oči u vas — (i on se okrete na Zdravkovića i drugove) i moram reći: Poljuljali ste i oslabili ste ono staro, a novo što bi valjalo, što bi ono staro zamenilo i usavršilo, niste bili kadri stvoriti.Ponesoste, pa upustiste.Da li sveštenstvo caruje danas u našoj književnosti?Ne, nego vi.I ako izlaze danas sanovnici, trepetnici, roždanici, životopisi, sv. Sisoje, ko je kriv tome?Knjižare vele: „Mi moramo, jer narod baš to traži.“ Pa gospodo, koji kraljujete u našoj književnosti, za što ne osladiste narodu što bolje, valjanije?Nego vam je književnost bez vatre, bez duše, pa ne može da osvoji narod.Ima do duše štošta u crkvi našoj, što bi moglo da prestane, ali ko to izazva pored srebrne venčane krune i zlatne, porfirne?Vi gospodo, koji svojim novcem htedoste i u crkvi nešto osobito.Sveštenstvo je krivo, što vam popusti.U vašim su rukama odbori crkveni, pa izvolite narediti, da se svaki član pravoslavne crkve oglašuje jednako, izvolite ukinuti tasove; ja sa svoje strane pristaću rado. „Sveštenstvo nije ona snaga, koja beše pre.Vi ste tu snagu potisli, pa ste onda — seli.U našoj književnosti cvetaju književne krađe — površnost; u našem javnom životu gramzivost, samoljublje, jurenje za slavom, sjajem i bleskom.U toj borbi gazi brat brata, gubi se moral i ne pita se: Je li ova stvar čovečna i poštena, no se samo pita: Neće li me zakon kazniti, pa ako neće, onda napred, pa ma desetoro njih — zakukali.Kad smo već uzeli metati ruku na srce, sveštenstvo treba da primi svoju krivicu, ali primite, braćo, i vi svoju.Mi treba da pregnemo svom snagom, da prestane ovo trulo stanje, ali izvolite i vi činiti to isto, jer inače će biti: „Marko gradi, vila razgrađuje“.U ovom pravcu je govorio Svetozar, pa je u mnogih i on naišao na odobravanje. Zdravković je hteo da odgovara, ali ga njegovi drugovi zadržaše.Nasta neka zategnutost — neko sa svim nesnosno stanje.Prota se okrete ratarima koji behu tamo, te se sabili u gomilicu i kaže im: „Voleo bih braćo, da čujem i od vas koju reč.Kako vi shvatate Nazarenstvo i kako sudite o njemu?“ Čiča Stanko, čovek okolo svojih 60 godina, ali mnogo mlađa izgleda, malo se nakašlje, pa onda poče: „Zapazio sam, da nije samo do sveštenika uzrok — zlo je došlo malo iz dalje.Pazite, ali istinu vam kažem: Prolazio sam mnogo sela i varoši, pa sam našao, što je dalje selo od varoši — tim je manje zla. (Prebacio se brat Stanko — doviknu mu neko).Sad hajd, neka je tako.Ali ja znam: I karta i moda i svako zlo manje je, što je dalje od varoši.Mi smo majmuni, što vidimo to primimo.A zlo se lako prima i mi to primismo.Dobro ćemo valjda posle, ne znam.Tek u nas danas nije dobro. „Ja sam slušao da je i nazarensku veru izmislio Švaba, al ne mogu da verujem.Je li ikad znao Švaba, šta je to moba?A eto sad Švabe Nazareni znaju: Podignu mobu i ispomognu čoveka.Šta će mene Nazareni da uče, šta je moba, kad je toga u nas bilo, samo se na žalost izgubilo.Ako je da uzajmimo jedno drugom na reč, bez interesa, kao što danas čine Nazareni, i toga je kod nas bilo, to je naše, to nije Švaba izmislio.Švaba je izmislio - vekslu.I advokata je Švaba izmislio. „Kod nas je pre bilo, kao danas kod Nazarena: Sastanu se sveštenik i dva tri čoveka, pa presude i izmire.Eto, moj otac pamti, da je u varoši bio pre četrdeset godina jedan advokat, pa i taj nije mogao da drži krave, no je muzao kozu, a danas ih ima dvadeset i četir, pa svi drže i po dve krave. (Smej).Ne kažem ja to za smej, nego što je istina.Danas se mi parničimo, sudimo, a eto, kažu, Švaba izmislio Nazarenima da se bez suda pogode.Hoću da kažem: Sve što je danas lepo u Nazarena, sve je to pre bilo kod nas, ama sve, čak su i crkvene opštine uzajmljivale novac bez interesa.Pa kakva nam je bila u ono vreme vera?Ista, ama istovetna kao i današnja.Dakle je ova naša vera išla barabar poštenjem, stidom, prostodušnošću i bratimstvom.A sad, kad nesta i poštenja i stida i bratimstva i prostodušnosti, kažu: Ne valja vera.Ali za Boga ljudi nije istina.Dobra je vera, nego ne valjamo mi. (Viču: „živeo!“ Neko kaže: „ta ti je već pametnija“). „Vidite kod nas pre nije bilo, da čovek prođe s kolima pored putnika, a da se ne zaustavi i ne ponese ga.Sad se ne osvrće na nj.Postali smo kao bez duše.Znate li za što ode moj sluga Jova u Nazarene?Vozio po Božiću iz rita trsku, pa se zaglavi, baš kad je hteo da izađe na drum.Konji zapali do pojasa, pa ni maći.Idu ljudi drumom, ali svaki okreće glavu i žuri se, neće da ga vidi. „Dok u zlo doba prođoše tri Nazarena.Čim ga opaziše, poskakaše s kola, te seci štrange, spasavaj konje, te kola, a već trska je propala; džaba je.Moj Jova došao kući, ne jede, ne pije, na onoj muci uhvatila ga groznica, a kad bi nedelja, ode u nazarensku skupštinu.Kaže mi: „Gazda Stanko, idem tamo, gde ću naći braću i pomoć u nevolji.Pored naših ljudi ja sam mogao propasti.Badava ja kumim, molim i savetujem, ne pomaže. „Zlo je veliko s nama.Baš i da nema Nazarena, nešto bi se moralo učiniti.Ovako se ne može.Mi smo vrlo bolesni i treba nam leka.Vi, učeni ljudi izmislite taj lek; mi smo prosti za to.Znate, kako je.Bolestan traži leka, ma od kud.Ako nema doktora, on traži babe -— proba.Ako vi doktori ne nađete leka narod će ići ma i babama nazarenskim, da proba“. (Tako je! „I još nešto da kažem, kad sam već počeo.Gospodin Zravković je spomenuo, da bi dobro bilo, kad bi vladika obilazio sela.Lepo bi bilo.Ali ako mislite, da to bude kao pre, džaba ga.Ja sam zapamtio, da je dvared dolazio episkop u nas, pa je uvek bilo te prangije, te barjaci, te ručak, te narodu vino na veselje, pa onda ne možemo da se naplaćamo i ima po 10 razbijenih glava. Nego kad bi vladika banuo među nas iz nenada, ušao u crkvu i poučio nas; seo u portu, da mu može svako prići i potužiti se: To bi bilo nešta...A sad ne primite za zlo.Mi prosti ljudi kako znamo, tako divanimo“. Govor čiča Stanka primili su na posletku svi lepo.Osetiše, da je rekao mnogu istinu. Zdravković se sve jednako vrpolji i jedva se malo umiri, kad uze reč profesorski drug njegov Mirić.Mirić je izjavio, da on ne drži Nazarenstvo za tako opasno.Nazarenstvo će brzo nestati i ostaće o njemu u našem narodu samo poslovica: „Kako došlo, tako prošlo“.Neprosvećeni su ljudi malo zastranili, na skoro će se vratiti i sami.Inače on drži, da njegov prijatelj Zdravković ima pravo.Nazarenstvo je seoska bolest.A svako selo ima dve jake gvozdene kapije.Jedna je kapija sveštenik, druga kapija učitelj.Niko i ništa ne može ući u selo, dok te kapije ne prođe.U koje se selo uvuklo Nazarenstvo, tamo su kapidžije pospale na kapijama.To je njegovo mišljenje. Mnogi odobravaju i ovo mišljenje, a naročito Zdravković tapše kao da je u pozorištu.„Kratko i jasno, kratko i jasno!“, veli i po deset puta. Između seoskih učitelja odvoji se sad najstariji: Milivoj.Na licu mu je urezana dobroćudnost; ali se sad to lice namrgodilo.Kaže: „Ko god misli da su Nazareni pali kao u zimu sneg i da će oh u proleće nestati, taj ne poznaje Nazarena.I kad bi slušali na predgovornika, mi bi prošli s Nazarenima isto tako, kao što je prošao evo prijatelj Đuričić sa svojim guskama. (Đuričić se smeje, odmanjuje rukom i veli: „Ta mani, gospodine učitelju, mani!“) Za što da manem?Kad su ti ono s proleća otišle guske u rit, ti si uzimao olako i govorio kao i ovaj gospodin: Vratiće se.Kad su podivljale, badava si posipao pred njima kukuruz: aja, pa aja!Docnije, kad iz daleka vide čoveka, lete u najgušći ševar i danas ih nema, propale su.Tako ćemo mal’te ne proći i s Nazarenima, ako se dobro ne pobrinemo.Čim od ko od njih u skupštinu, badava ga posle mamiš, neće ni da razgovara s tobom, a za kratko vreme sa svim podivlja: Nije više ni čovek, ni Srbin, no Nazaren.Ko nije od njegove vere, na toga se osvrće manje no na muvu, pa ma mu rođeni otac bio.Nije istina, da je Nazarenstvo seoska bolest.Ima Nazarenstva i u varošima, samo što gospoda varošani ne znaju, šta je kod njih kod kuće.U varoši, gde živi gospodin predgovornik, ima do stotine Nazarena.I ja pitam: Je li tamo kriv učitelj i sveštenik?Jesu li i tamo učitelj i sveštenik jedine kapije, kroz koje svako zlo mora proći?...Nemojte da se varamo, gospodo!Neko je kazao, da svaki narod ima onakog vladara, kakvog zaslužuje.To svi priznaju kao istinu i ja vam kažem, da svaki narod ima i onakog popa i učitelja, kakvog zaslužuje.Da za boljima teži i da se upne iz sve snage, da dobije bolje, on bi ih imao.Ni pop ni učitelj ne padoše iz neba ovaki, kakvi su.Vi ste, gospodo, iz tako zvane više inteligencije gradili nastavni plan za škole, u kojima smo se učili; vi ste ustanovljavali metod; vi ste nas vaspitali; vi ste nam pisali knjige; vi nam služite za primer; vi ste nam ugled.I ja vam kažem: Uz ovake crkvene velikodostojnike, kakvi su većinom danas, još su i dobri sveštenici; kraj ovake naše više inteligencije kakva je danas, skinite kapu pred učiteljstvom. (Nemir u zboru.Neki odobravaju, a neki poriču i prekidaju govornika.) A što se tiče Nazarenstva, moje je uverenje ovo: Čitavo ljudsko društvo pošlo je krivim putem.Gde god se okreneš, videćeš grabež, razvrat, pustolovstvo, površnost, otimanje za moć i slavu.Kud god pogledaš, vidiš propadanje moralno, materijalno — jad, nesreću.Ovo grozno stanje, koje ne može dugo trajati, izazvalo je dva protesta, dva nova pravca.Jedan pravac zove se — anarhizam, drugi pravac — Nazarenstvo.Ne gledajte, što se to dvoje tako razlikuje jedno od drugog; to su rođena braća.Anarhizam propoveda: „Pali, kolji, ruši, da dođe što pre kraj ovoj truleži“, a Nazarenstvo propoveda: Padni na kolena, trpi, stradaj, odriči se svake slasti, ne bi li došao kraj ovim današnjim gresima.“ „Anarhizam i Nazarenstvo prestaće u jedan dan.Njih će obarati samo onaj, ko bude radio na tom, da se popravi naše ekonomsko, moralno i prosvetno stanje.Nazarenstvo je verska glupost, kao što je i anarhizam politička glupost, ali iz obojega treba da se naučimo tome, da je došao dvanaesti čas ozbiljnome radu.“ Završetak ovoga govora iznenadio je, pa je donekle i umirio uzburkane duhove.Naročito su gospoda profesori osetili, da je ovaj seoski učitelj malo dublje zahvatio u stvar, pa se sad smiriše. Neko je samo kazao: „Vrlo mi je učeno to, što sad govori gospodin učitelj.Ja znam, da se Nazarenstvo širi samo tamo, gde je sveštenik rđav ili gde nema sveštenika, nego administrator, a ponajviše, gde je administrator kaluđer.Danas došao, sutra će otići, pa mu je crkva obično deveta briga.Ja sam svojim rođenim ušima čuo, gde je jedan kaluđer administrator rekao u crkvenom odboru: „Ama, za Boga ljudi, kako mogu ja pored žene i četvoro dece izići na kraj sa 600 forinata?“ Pa zar tu da ne ide svet u Nazarene?Kako tu možete braniti sveštenika?“ Učitelj Milivoj primeti: „Ja sam kazao samo toliko, da rđavi sveštenici nisu povod Nazarenstvu, no da Nazarenstvo ima dubljih uzroka.I do sad je bilo rđavih sveštenika i administratora, pa ne beše Nazarena, a nije svet išao ni u Katolike ni u Kalvine.Klica Nazarenstva je u našim opštim društvenim prilikama.I kao što kiša učini, da klica u zemlji nabuja, tako i rđav sveštenik učini, da Nazarenstvo nabuja.Ne dao Bog, da ja branim rđave sveštenike, samo bih voleo da saznamo istinu o tom: U čemu je klica Nazarenstva i šta je povod Nazarenstvu.“ Uzeo je da govori i opštinski beležnik.Bilo je posle ručka, te mu došla volja da pokaže, ko je on. „Moram vam kazati“, veli on, „da mi, država i vlasti, ne gledamo na Nazarene tako kao vi.Mi ih ne držimo za veliko zlo.Oni su mirni ljudi, koji se u svačemu drže reda, plaćaju najurednije porezu, pa i parohijal.I kad bi samo još popustili u tome, da prime pušku kao i drugi vojnici, onda mi, država i vlasti, bili bi im u svemu na ruci.“ Šandor kovač ga prekide.„Da bogme,“ kaže, „znamo se već.Oni po svom zakonu ne vode politiku; oni ne idu na tužbu protiv vas, nit glasaju uz opoziciju.Po njima ako hoćete, ne morate nikad položiti opštinskih računa.Kad bi i mi na sve kazali: „Vidi Bog“, a vami, državi i vlasti, pustili sve na volju, i mi bi vam se dopali.“ „Jes’ čuo brat-Šandore“, veli mu nataroš strogo, „sad nismo pred tvojom kovačnicom.“ I on produži dalje, ali ga nisu slušali odveć pažljivo, te na brzo završi. Nego se posle toga Šandor kovač baš pokazao.Kaže: „Ako ćemo metnuti ruku na srce, mora nam pogled pasti na žene.Ne vredi tajiti, kad je istina, da i Nazarenstvo dolazi odande, odakle i svako drugo zlo, a to je od žene. (Smeju se.) Pazite samo, malo u kojem mestu, a da najpre žena ne ode u Nazarene.Kod nas je do duše prvi poverio Mirko, ali posle njega odmah tri žene.Neka kaže ko šta hoće, ali sam ja uvek gotov da položim zakletvu, da su nazarensku veru izmislile žene...Ne puši, ne idi u krčmu, ne istražuj opštinskih računa, ne slušaj ni popa, ni vladike, no žene, zar to nije od iskoni bila ženska politika?I eto sad su postigle što su htele. Pa i svako drugo zlo je otuda.Badava grbiš i radiš, kad žena sve raznese na haljine, štifletne i pantlike. (Smeju se).Nije to za smej, nego za plač.Eto ga, grk Sima tu je, pa neka kaže, kako je ispratio sad u proleće jednog našeg bogatog domaćina.“ „Došao domaćin da uzajmi tamo malo novaca u grk-Sime, a grk Sima kaže: „Tebi ne dam.“ — „Za što ne daš, zar sam ja propao?“ pita domaćin.„Nisi propao“, veli grk Sima, „ali ćeš propasti“. — „Za što?“ — „Hajd na tavan, pa da ti pokažem“.I odvede grk Sima domaćina na tavan i pokaza mu veliku gomilu žita. — „Vidiš li ovu gomilu žita?“ — Vidim“. — „Kad vidiš, onda bar i znaj, da je polovina s tvoga tavana.Sve su to žene iz tvoje kuće donele.A što žena preko godine u kecelji raznese, to domaćin o žetvi ni na četir vola ne donese.Nisi još propao, domaćine, ali ćeš propasti i za to ti ne dam novaca u zajam.“ „Eto, tako je to, moja braćo i gospodo draga.Ja ovo govorim s krvavim srcem, jer znam, da neće biti leka.Nazarenstvo vodi poreklo od žene, a ženu nije još niko nadvladao, nju od kad je Bog stvorio, sve se više i više otima.Eno, premudri Solomon baš je bio premudar i uvek je pisao: „Čuvaj se žene, kao žive vatre“, i opet se ne sačuva.Eno ga žene izigraše i dovedoše pod starost do podsmeha.Sv. Jovan Krstitelj bio je tvrđi od Solomona, ali ga ženska zloba poseče.Pa znate li vi, braćo draga, ili eto bar gospoda sveštenici znaju, kakav je čovek bio prorok Ilija?...Sve što je hteo, učinio je, ničeg i nikog se ne uboja do Boga.A kad se Jezavelja poče s njim boriti, poplaši se i pobeže u pustinju, pobeže četrdeset dana hoda daleko, pa i tamo nije bio siguran, no se molio Bogu: „Gospode Bože, dosta mi je svega, primi dušu moju od mene“.Na ove poslednje reči osu se smej. Brat Šandor je završio, čime je i počeo.Nazarenstvo dolazi od žene.Sve ne pomaže i neće biti bolje dotle, dok se ne donese zakon, da žena ne sme nikud izlaziti iz kuće i dvorišta i da više od dve, nigde i nikad ne smeju biti zajedno. Kad se utišao smej, koji je poduže trajao, onda još govoriše nekolicina njih, pa su na posletku rešili, da kako gospoda sveštenici u crkvi, tako i gospoda profesori i učitelji nedeljom po podne u školi obaveštavaju narod, a sutra, u nedelju ići će svi skupa u nazarensku skupštinu, da Nazarene onde obaveste, jer njih inače ne možeš dobiti da razgovaraš s njima. Zbor se svršio i niko nije zadovoljan osim Šandora kovača.Samo kad mu je dao Bog, da moga onim varoškim pomodarkama kazati, šta mu je na srcu.Ne mari, ako će ovog časa primiti Bog dušu njegovu... Gosti se polako razilaze, ali sad ide obrnutim redom, ženske su poslednje.Zavukle se u kraj, te čekaju, da se raziđe gungula. „3a što vi, gospodine, niste ništa govorili?“ pita mernika Mimovića neka od gospođa. „On bi govorio“, reče druga podsmešljivo, „ali mu je kovač Šandor oteo reči iz usta.I on drži, da su žene svemu i svačemu krive, pa čak i onda, kad se odvali ciglja sa zgrade i ubije čoveka“. „A tu će već i on dopustiti, da nije žena kriva, no zidar ili upravo reći mernik“, reče ona prva. „Ne, gospođo, nije mernik kriv, no žena“. „Koja žena?“ „Ma koja, jer eto vidite, kakva je stvar.Zidaju kuću i mernik je napravio dobar plan.Ali jest!U njegovu planu nema, da će proći onuda koja žena i nasmešiti se odozdole na zidara ili mu reći koju lepu reč.On gleda u nju, mistrija radi, ali je već zbunjen, zaboravio je da uzme na mistriju maltera.Posle deset-dvadeset godina odvali se ona ciglja i ubije čoveka.“ „A... a... a...“ vele sve u jedan glas, „vi prevazilazite i Šandora kovača.Pa za što bar to niste kazali javno, da vas čuje ceo zbor“. „Ne bavim se s Nazarenima, nisam pop.“ „On ima drugu, veću, naučnu cel“, podsmehnu mu se neko. „A sme li se znati, kakva je to cel?“ pita treća. Hoću putem nauke da napravim ženu“, kaže on. „Šta kažete?“ „Kažem, tek što nisam pronašao način, da napravim ženu.“ „Kuda to opet ide?“ „Eto kud ide.Nauka je pronašla, da u vodi ima dva dela oksigena i jedan deo hidrogena.I kad dovedem u svezu oksigen i hidrogen, napraviću vodu.Za što ne bi napravio ženu, kad znam, iz čega se sastoji?“ „Od prilike.“ „Od prilike, iz dve golubice i jedne mačke.“ Sve su siknule na njega.On je samo mahao rukama.„Našao sam, našao sam“, kaže radosno. „Šta ste našli?“ „Našao sam, gde mi beše pogreška.Do sad sam dovodio u dodir dve golubice i jednu mačku, pa odatle ne postade žena, ali sam sad pronašao pogrešku.Stvar je obrnuta.Moram pokušati s jednom golubicom i dve mačke.Videćete, postaću slavan čovek.“ Najzad iziđoše i gospođe iz škole i društvo pođe kući.Učitelj Milivoje išao je sa Svetozarom.„Tvrd je orah ta nazarenska voćka“, reče, „nismo je razbili, a u malo zube ne polomismo.“ Milivoju i gospođama prišao je uz put profesor Zdravković. „Sve bih oprostio Nazarenima“, kaže, „ali ima dvoje, rad čega bih, da mogu, nabadao ih na kolac.“ „Od prilike.“ „Ne mare za narod svoj, neće ni da izgovore reči: Srbin.Tu pre nekako pitam jednog: „Šta si ti?On kaže: „Čovek“. „Ali ima ljudi Turaka, Srba, Nemaca, Mađara.Jesi li ti Srbin?“ On maše glavom: „Svi smo mi ljudi“, kaže: „Bog nas nije stvorio, da se delimo i cepamo, a apostol Pavle je rekao, da se klonimo raspre o plemenima i narodima.“ — „Pa govore li svi ljudi jednim jezikom?“ pitam ga.„Ne govore“, kaže on.„Kojim jezikom govoriš ti?“ On poče da izvija: „Našim jezikom, pa jezikom, koji smo od matere naučili“, ali ne htede izustiti reči: Srbin.Kažem vam, nabadao bih ih na kolac.“ „Ta to je strašno“, veli jedna od seoskih gospođa.Njen je muž vatren korteš za narodne stvari, te pita: „Kad su izbori, glasaju li bar onda na srpsku stranu.“ „Bože sačuvaj“, veli Zdravković, „ti su jadnici daleko od srpske svesti.Ne glasaju nikako.“ Gospođe su hukale, a mernik Milović se namršti.„Šta hučete?“ kaže.„Bajagi samo Nazareni nisu dobri Srbi?Pitajte gospodina Zdravkovića, na koju je stranu on glasao?Je li on glasao za Srbina?Glasao je — vraga.“ Malo zastade, pa onda dodade: „S oproštenjem.“ Zdravković dođe u licu crven kao rak.Zinuo je i dva i tri puta, ali ne može da mu pređe reč preko usana.Gospođe ga već sažališe, te neka od njih hoće da mu olakša.„Kakva je ona druga velika mana u Nazarena?“ pita. „Što su protiv svake prosvete i svakog napretka“, kaže im Zdravković.„Čega god nema u sv. pismu i što god nije na osnovu sv. pisma, to je od — đavola.Slikarstvo, muzika, pozorište, lepa književnost, to je kod njih greh, ostalo je luksuz.Moli se Bogu, radi zemlju, napravi kuću, najpotrebnije pokućstvo i odelo, pa dosta.Sve ostalo služi na upropašćivanje duše.To je njina lozinka.“ Gospođe su i opet hukale. „Ama po Bogu, što hučete?“ pita ih Milović.Ti ljudi u tom pogledu imaju pravo.Koje dobro vidimo od ove naše kulture?Razvrat, bolesti, mekuštvo, muku, sirotinju.Ja bih, da mogu, najradije onoga natakao na kolac, koji nas je prvi izveo iz azijatskih šuma i poveo napred k tako zvanoj kulturi.Jer istinu vam kažem: Ja držim, da nam je bolje bilo onda, kad su nas u trenutku rastrzale divlje zveri, no što nas danas godinama muči suva bolest; ja držim, da nam je bolje bilo, kad su nam žene sa vrh drveta ili iz dubine peštere mumlale neke poluživotinjske zvuke, no što nam danas na srpskom, nemačkom i francuskom jeziku zvučno tepaju, kako ne mogu biti bez dvokatnice s balkonom i bez četiri svilene haljine na godinu; ja držim, da nam je bolje bilo onda, kad smo ležali pod smokvom, urmom ili nerandžom, te samo gurnuli nogom o stablo, a plod nam padao u usta, no što danas lažemo, varamo i satiremo jedan drugog za onu koru hleba ili za ono — praseće pečenje; ja držim, da nam je bolje bilo, kad smo kamenim sekirama branili svoje pleme, no što danas branimo narod svoj samo lepim rečma, a na izborima izdajemo ga za pet forinti ili za masno zvanje; ja mislim, da nam je bolje bilo, kad smo u sred šume, u božjoj prirodi slušali slavuje, no što nam danas u zagušnim sobama sviraju žene i kćeri neke švapske valcere.Ja držim..." U ovom trenutku bio je Milović sam.I gospođe i Zdravković odoše kud koje. „Nazaren“, reče jedna od njih u polasku. „Anarhist“, reče druga. „Šandor kovač“, reče treća. Milović se zadovoljno smešio. Dođe i nedelja.Mnogi nisu znali, za što se toga dana svršila služba s jutrenjem, kad je selo puno stranaca, pa je i prota još tu.No Nazareni su znali.Kao vatra prosu se među njih vest o onome, što je juče utanačeno u školi.Njihovi glavni ljudi ustumarali su se, te su šuškali i dogovarali se do duboko u noć.Biće i oni na broju, jer je sutrašnja nedelja od onih, kad Nazareni iz Borivojevca i okolnih mesta dolaze u Lazarevac. Još nema 9 sati, (to je doba, kad se Nazareni skupljaju na molitvu) a pred njihovom skupštinom već je oživelo.Došli prosjaci seoski, te se otimaju za mesta.Ovo je prvi put da odoše onamo.Njihova su mesta nedeljom pred crkvom, a posle naopako bi im bilo, da ih je do sad video svet pred skupštinom.No danas je izuzetak.Prvo, crkva nema redovne službe, a drugo, čuli su i oni, da će danas i prota i popovi u skupštinu, pa kad može prota, mogu valjda i oni.Hromi Paja podigao je najveću larmu, pa ne samo larmu, no i štaku.Viče: „O Perso, Perso, ne bilo te da Bog da, kud srljaš sve ispred mene?Ti si tako reći juče postala prosjakinja, a ja teram to od pamtiveka.I moj otac je bio prosjak i ded mi je bio to, pa se opet zadovoljavam i s manjim ulicama, a ti teraš sve drumom, pa hoćeš i ovde da budeš prva.Ustupaj, dok nisam napravio rusvaja.“ Na posletku se nekako složiše i umiriše. Sad počeše da dolaze već pojedini „verni“.Na licu im ne možeš ništa pročitati, ali da im zaviriš u dušu, našao bi zadovoljstvo.Već se i prosjaci kupe pred njinom skupštinom i to je za celo znak napretka. Među prvima je došao Lazar, Toma i Mirko.Čim uđe koji „verni“ ili „verna“, pozdrave se, rukuju se i došapnu im tajanstveno na uvo: „Pazi, da ne nazebeš!“ Lep je jesenji dan, nije ni malo hladno, ali ti se ta reč i ne odnosi na zimu. Žene, Nazarenke, jedva šapuću, tek ova ili ona prići će kom bratu ili prijatelju i skinuće mu perce s rukava, namestiće mu ogrlicu ili udesiti pošu.To je takav običaj u njih.Tim one pokazuju, da su — duševne. Još je porano, te su skoro svi na dvorištu.Svi su odeveni čisto, ali skromno.Na ženskinjama zagasite haljine, nikakva nakita, čak ni belila.„Verni“ i „verne“ su mahom srpske narodnosti, osim Švabe Sepla, njegove žene i dve Mađarice.Sepl i žena mu znaju srpski, Mađarice ne znaju, ali opet za to idu u zajednicu, jer se ne smeju cepati. Od jednom se otvoriše vrata.Zašušta svila; zablješti zlato; prosuše se svakojaki mirisi, a zabruja zvonki kikot.To su gospođe.Sad se pojavi crveni pojas, prota, pa onda jedan, dva, tri, sveštenika, za ovima nekoliko od gospode, dva-tri bogoslova, pa onda i nekoliko ratara, koji nisu Nazareni, ali hoće da vide, kako će ispasti ono, što je rekao juče profesor Zdravković: Da idemo vuku u jazbinu. Brat Mirko je stojao najbliže od ulaska i s njim se gosti prvo sukobiše.„Prijatelju“, veli mu prota, „mi dođosmo do vas, da vidimo, kako se molite Bogu.Valjda je slobodno.“ „Mi se radujemo, kad nam ko dođe“. veli Mirko, „a još većma se radujemo, ako se s nami zajedno pomoli Svevišnjemu.“ Još su njih dvoje govorili reč-dve, kad se iz gomile ženskinja odvoji jedna, najlepša, ali najprostije odevena.I u nje je ruvo lepo, ali prosto i na njoj nema nakita, te izgleda među onim ostalim gospođama kao kakva Nazarenka.U ruci joj cvet, ruža, po tom jedinom „nakitu“ možeš videti, da nije Nazarenka.Mlada je kao kaplja, a na licu joj skoro devojačka bezazlenost pomešana s nekom bajnom mirnoćom.To je Jovanka.Ona ide pravo Lazaru, koji je s Tomom stojao malo podalje. „Da ste mi zdravo, devere!“ veli Lazaru i pruži mu meku ruku, koja nije bila uvijena u rukavicu kao u onih ostalih gospođa.„Svetozar mi je obećao, da će me danas ovde upoznati s vama, ali vidim, da nije potrebno.Tako mnogo ličite jedno na drugo.Kako ste?Jelte, da se i vi domišljate, ko sam ja?“ Lazar se malo zbunio, ali je primio ruku.„Domišljam se“, kaže, „a i video sam vas već sa Svetozarom na ulici.“ Jovanci se to učini kao prebacivanje.„Nemojte da se srdite“, kaže, „ali vi najbolje znate, kako je ili pravo kazati, kako je bilo do sad.Ako da Bog, postaće sve drukčije.Svetozar ništa većma ne želi, no da se zbližite kao braća, a tek ne držite, da ja drukčije mislim.Je li ovde Mileva?Liči li i ona na Svetozara kao vi?“ No dok se Lazar okretao, da vidi, gde je Mileva, tražila ju je i Jovanka očima, pa i našla.„Eno je,“ kaže, „onamo, jelte da je ona?“ Lazar klimnu glavom.Jovanka ga uze za ruku i odvede k Milevi.Tamo ju je zagrlila, ižljubila i obasula je pitanjima i nežnim izjavama.Nije moglo biti, a da se i Lazaru i Milevi ne učini, da je njihov brat našao pametnu, milu, pa i skromnu ženu. Još uvek dolaze „verni“, pa od nekud i Šandor kovač.Da je hteo, mogao je i on doći s ostalima, ali tamo su bile i ženskinje, a on nije želeo, da ga vide na ulici sa ženama. Tek će da bude 9 sati, a eto im u dvorište baba-Stake.Mala, dobroćudna žena, sva se zaduvala, vidi se, da se žurila.Čim je spazi stari seoski sveštenik, on se samo pljesnu rukama: „Naopako baba-Stako, zar i ti?A pre bih se smrti nadao, no tome!“ Baba Staka u mesto odgovora priđe proti i celiva ga u ruku.To je naj jači dokaz, da nije Nazarenka. „Došla sam“, kaže baba Staka, „da se molim.Znate moj sin — moj Giga, poverio.Lepo ja njemu govorim: Ošta je tebi, da se nazareniš?Ta niti si krao niti varao.A nisi hvala Bogu ni pijanac ni kartadžija.Tvoj je pokojni otac u našoj staroj veri i stekao, ne samo očuvao.A tebi je dosta da očuvaš.No on se ne da ni osoliti.Sad već bilo pa prošlo, šta ću.Ali eto moje bede, nikako da se oženi.Kakve sam mu devojke nalazila, neće pa neće.Kažem na posletku: Pa uzmi ma i Nazarenku, ne marim, jer eto će da ti se ugasi vatra na ognjištu, nema ko da je upali, a ja sam stara.No kaže on: „Ostavi nano još malo da pričekam“.Dok me juče u zlo doba neko ne obavesti.Kaže: „Ne može se tvoj Giga ženiti, kad hoće i kako hoće, mora čekati, dok mu nazarenske starešine to ne dopuste.“ Pa kukavica, šta ću, nego sam rekla, daj da ih zamolim, neka žene dete, jer ja baš više ne mogu ovako.“ Dok je ona govorila, prišao joj je i sin.„Nano,“ kaže, a gladi joj kosu, „molim te idi kući.Učini mi.Oženiću se i ja, imam vremena.“ Starica je vrtila glavom.„Prijatelj-Mirko,“ kaže, „utešite me...Za što ga ne ženite?“ U Mirka su uprti mnogi pogledi.Naročito se gospođe zgrnule onamo i čekaju, šta će reći ovaj nazarenski halaman, koji ne da onakom momku, da se oženi, kao što je Giga. „Prija-Stako,“ kaže on, „neće trajati dugo.Samo sad je još rano.Prijatelj Giga, eto ga neka kaže sam, nije još dosta čvrst za ženidbu.“ „Jao kuku mene!“ vajka se baba Staka.„Ta, eto vidim ljudi i hromih i slepih i kljakavih, neki čak bez ruke i noge, pa se oženili, a moj Giga zar da ne može?“ „On je,“ produžuje Mirko, „još neprečišćen.U njemu je zaostalo još po nešto od prošlih grehova.Sotona ga još uvek iskušava, malo koja nedelja, a da mu ne dođe u glavu po koja neuputna misao; njegova duša nije još dosta mirna.U takom vremenu dobro je da pričeka sa ženidbom.“ „Jao kuku majci, pa dokle da čeka?“ pita baba Staka.„Baš ste vi tvrdi ljudi.Momak već 24 godine, pa neoženjen.Bolje neka i ne kaže nikom da je muško...“ Giga je saletio mater, šapće joj i umiruje ju.„Učini mi majko, učini molim te.“ I skoro da je izgura na polje.Kod vrata zastade baba Staka i vrati se.Kaže: „Bar da gospodina protu poljubim u ruku.“ „Vrlo si ti meka s tim deranom,“ reče joj neko iz društva. „Jao šta ću, lele mene, ja žena?Znaš kako je kod nas: Neka je muški mali kao naprstak, opet je muški i gospodar u kući.“ Na posletku uđoše i poslednji gosti u dvornicu i otpoče se nazarenska molitva.Nazarensko bogosluženje istovetno je s bogosluženjem Reformata, Kalvina.Počinje zajedničkom pesmom, za tim ide molitva, onda sv. pismo i tumačenje sv. pisma, a na posletku opet molitva i opet pesma.Po negde čine malo veću paradu, jer čitaju iz sv. pisma dva put, t. j. iz starog i iz novog zaveta, a između ta dva čitanja ide opet pesma i molitva. Molitva je kao kod Kalvina slobodna; onaj, koji čita molitvu, nije vezan za reči, može moliti Boga kako hoće i zahvaliti mu kako voli.Ostali samo kleknu i sklope ruke.Dve tri molitve, koje sam u nazarenskim skupštinama slušao, očigledno su uzete iz molitvenika kalvinskih, ali sam slušao i takve, koje su „naši nazarenski proroci“ sami sastavili, doterali, pa i unakazili.Gde ima više „proroka“ nazarenskih, tamo ulogu sveštenika nikad ne čini jedan, nego više njih.Uvek će drugi i drugi čitati molitvu, tumačiti evanđelje i izgovarati pesmu, koja će se pevati.Ovaku molitvu čine Nazareni ne samo nedeljom, no još jedan dan u nedelji.Negde sredom, a negde četvrtkom.No ta „molitva“ počinje rano u jutru, te do osam sati najduže bude gotova.Onda idu „verni“ na rad, a ne svetkuju ceo dan.Nedeljom po podne ima „večernja“, a svaki dan u veče sastaju se posle svršenog rada na kratku molitvu.Ta molitva kao da i nije glavna, dolazi ko može, glavno je tu dogovor o kupovanju, prodaji i t. d. Taj sastanak zamenjuje — kafanu.Ili bi se još bolje mogla nazvati ta večernja molitva: Nazarenska berza“. Kad su Nazareni i Nazarenke zaseli na klupama, ni jedno od njih ne pogledi više na goste.Oni, koji znaju čitati, vade iz špagova dve male knjižice.Jedna je „Novi Zavet“, malo ručno izdanje, a druga je „Harfa Siona“, pesmarica. Prvi je progovorio Mirko: „Ljubazni!Pojaćemo iz „Harfe Siona“ 175. pesmu, 4. 6. i 7. stih.I tada poče da čita 4. stih malo zagušenim, proročanskim glasom: Gosti se zglednuše na ove reči.Izgledalo im je, kao da se ona 175. pesma iz „Harfe Sionove“ peva njima u počast. U isti mah doviknuće Sepl svojoj ženi: „175.Lied, 4. 6. 7. Wers».Mađaricama ne govori niko ništa, jer one ne znaju čitati. Sad počeše „verni“ i „verne“ pevati izgovoreni stih.Pojanje ide dosta lepo, jer Lazar ima glas, koji bi, da je malo bolje obrađen, podneo ma za koju operu; i Mileva poje kao anđeo.Išlo bi lepo i krasno, samo kad baba Makra ne bi kvarila.Ali kad zapišti njen glas, da je dvesta najodabranijih pevača i pevačica, poremetila bi ih.To je, kao kad u kondir vina baciš mrvicu hleba, — uskisne.Sepl i žena mu znaju pojati, ali ovoga puta uzdržavaju glasove.Inače mal’ te ne bi rasterali goste.Jer oni poju na nemačkom jeziku onu pesmu, koju poju Srbi na srpskom jeziku, jer su note istovetne.One dve Mađarice ne znaju pojati.To je po svoj prilici božja promisao naredila, jer da i one znaju pojati, pojale bi mađarski, te bi se stvorilo nešto, što bi ličilo na opojani vavilonski toranj. Čim je pojanje počelo, a već se mešaju u pesmi uzdisaji, isprva slabi, a posle sve jači, bruje kao ono vetar kroz suvo, jesenje lišće.Što dalje napreduje pesma, tim se sve većma pretvaraju uzdisaji u jecanje, isprva zagušeno, pa onda gorko, očajničko.Ko to ne vidi, ne može verovati. Oni, koji poju, to su braća i sestre, a oni koji plaču, to su iz redova prijatelja i prijateljica.To sad njih grizu njihovi gresi, kaju se.Još su neprečišćeni, bedni, sotona nije još izišao iz njih sa svim.Pravi Nazareni, braća i sestre, koji su kršteni, ne plaču, jer su oni prečišćeni, preporođeni, napojeni sv. duhom, njihovi gresi su im oprošteni i sotona nema nad njima vlasti. Na klupama ima i nekoliko dečaka i devojčica od 10—12 godina.Oči im još veselo, bezazleno pogledaju i čisto se preneš, kad ih posle nekoliko trenutaka vidiš, gde suze.Kakvi to moraju biti gresi, koji more ovu decu? Kada je otpojan 4. stih, poče Mirko čitati 6. stih proročkim glasom: I na ovaj stih zglednuše se gosti, a neki čak i namrštiše.„To se nas tiče“, reče Zdravković svom drugu. Kad se pojanje svršilo, nasta mala počivka od nekoliko minuta.Ko je hteo da se nakašlje, nakašljavao se, a ko je hteo da ubriše nos, slobodno mu je maramom ili bez marame. Onda je Toma kleknuo i rekao: „Ljubazni, da se pomolimo Svevišnjemu“.Sklopio je za tim ruke, a za njim i ostali.Sad je izgovorio molitvu hvaleći Tvorca i proseći od njega milosti za sve verne, pa i one, koji ne mogoše stići u ovaj bogobojažljivi skup. Kad se molitva svršila, nasta i opet odmor.Za ovim je čitao Lazar sv. pismo.Čitao je II. glavu Jakovljeve poslanice, pa ju je onda tumačio. Govorio je o tome: Kakav treba da je pravi Hrišćanin, poslednik Hristov.To beše zgodno, da uzvisi nazarensku nauku i da ujedno napadne na protivnike.On je znao, za što dolaze prota i sveštenici, znao, šta će ona gospoda i gospođe, pa je smislio, da ne čeka da gospoda napadnu Nazarene, nego će on napasti njih.Taktika je bila dosta vešta i — iznenadila je. Navedena poslanica Jakovljeva počinje rečima: „Braćo moja, ne gledajte ko je ko.Jer ako dođe u crkvu vašu čovek sa zlatnim prstenom i u svetloj haljini, a dođe siromah u rđavoj haljini i pogledate na onog u svetloj haljini i rečete mu: Ti sedi ovde lepo, a siromahu rečete: Ti stani tamo ili sedi niže podnožja mojega, — vi osramotiste siromaka, koga je izabrao Bog, da bude naslednik carstva božjeg.“ Onde se govori u poslanici o veri i delima: Dokazuje, da se delima pravda čovek, a ne samo verom i završuje rečma: „Jer kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dobrih dela mrtva.“ Lazar je u svom tumačenju, (kod nas bi se to kazalo pridika) napao sve one crkve, gde gore sveće, gde se podiže dim od tamjana, gde se služi služba u zlatnim haljinama, gde se klanja krstu rezanome i ikonama mrtvim, što već zabranjuje i II. zapoved božja kad kaže: Ne satvori sebi kumira niti ikakva podobija.„Od propovedanja Hristovih reči, veli, napraviše danas zanat, čak ni blagoslov nije zabadava, a na dela niko i ne misli.Možeš huliti Boga, možeš lagati, varati, upropašćivati bližnjega, možeš činiti šta hoćeš, ti si ugledan, samo ako odneseš u crkvu žrtvu paljenicu, sveću i ispupčiš prsa svoja pred oltarom, kao onaj Farisej koga je osudio Hristos...“ Za tim je predstavio Lazar veru nazarensku kao prvu veru, koja je ozidana na sv. pismu i koja traži i dela, a ne samo reči, jer inače bi i Nazareni bili kao i oni, o kojima reče prorok Isaija: „Ovi ljudi približuju se k meni samo ustima svojima, a srce njihovo daleko je od mene.“ Lazar je govorio dosta lepo, pregledno i nekom fanatičnom vatrom, koja je zanosila.Istina, on se trudio da izgleda miran, da utiša tu vatru, ali je ona kad kad buknula. Lazarevo ponašanje iznenadilo je protivnike, dođe im drsko, upravo bezobrazno.A Nazareni spustili glave u sv. pismo ili ih sakrili u ruke, pa tiho jecaju. Zdravković je najžustriji.Gleda u protu, ali prota ne počinje, za to će on.I poče: „Braćo moja!“ No prota ga uhvati za rukav i došapne mu: „Nisu gotovi.Ne treba da se mešamo u njihovo bogosluženje.“ „Ah, tako“, reče Zdravković i umuknu. Posle malog odmora dođe molitva, pa na posletku zabruji pesma: „U miru živite, rek’o je Spas.“ Kad se i to svršilo, počeše ženske lagano da ustaju sa svojih mesta.Tek kad one iziđu, krenuće se muški. Sad je otpočeo prota.No on ne poče onde, gde je Lazar stao.Bio je suviše vešt, a da odmah na početku zadre za Lazarev govor.To bi donekle izgledalo, da on odgovara na pridiku, a to nije hteo, a posle, da se osvrnuo na Lazarev govor, morao bi da brani svoj čin i svoju veru, a to je hteo još manje.On je otišao tamo, da zabludelu braću posavetuje, pa se od tog smera ne dade skrenuti. „Braćo moja draga“, poče, „molio bih vas, da se strpite i ostanete još čas-dva na okupu, imao bih kao stariji čovek, a i kao posvećen pastir narodni, da vam kažem nekoliko reči.“ Nazarenke pogledaše ispod oka na svoje starešine, pa kad se Lazar i Mirko ne krenuše, posedaše i one. „Vidim, braćo moja draga“, produži prota, „vidim i u vašim rukama evanđelje, a opazio sam, gde se klanjate istome Bogu kao i mi, a da od Boga nađete, što se odvojiste od naše zajedničke matere crkve?Bez pastira, bez vođe uputiste se po teškom putu bogoslovskih nauka i verujte mi, grozno zalutaste već do sad, a to lutanje ići će sve dalje i dalje, sve dublje i dublje.Rastaviste decu od roditelja, brata od brata, Srbina od Srbina, a to sve u ime Boga, kome se zajednički molimo.Evo vas vidim iskupljene na molitvu i pitam vas: Deco, gde su vam očevi?O matere, gde su vam kćeri?Očevi, gde su vam sinovi?Žene, gde su vam muževi?Muževi, gde su vam žene?Iz jedne postelje ustadoste, iz jedne kuće iziđoste, pa jedni će na molitvu ovamo, drugi onamo.Kad osvane Božić, vi ćete u rit, da sečete trsku, vi ćete po onoj magli i zimi u rit s vucima, pre s njima, no sa svojim roditeljima ili svojim sinovima.Je li to hrišćanski, je li to čovečno, je li to bratski, je li to roditeljski??“ U ovom smislu govorio je prota i njegov govor mnoge je i od Nazarena dirnuo.Oni to da bogme nisu pokazivali spoljašnjim znacima, ali im se steže u duši, kad ih prota onako dirljivo opomenu na golemi rascep, koji stvoriše. Za nekoliko trenutaka nasta tišina, po Nazarene vrlo neprijatna tišina.Tada će ustati Lazar.Kaže: „U Matejevu evanđelju stoje zapisane ove Hristove reči: „Ne mislite, da sam ja došao da donesem mir na zemlju, nego mač.Ja sam došao, da rastavim čoveka od oca njegova i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine.I neprijatelji čoveku postaće domaći njegovi...“ Eto dakle, taj rascep sa koga nas tužite, potreban je za spasenije ljudstva...“ To reče Lazar, metnu prst na ono mesto evanđelja, gde to piše i sede. Prota nabra čelo i ne uze odmah reč.Svetozar koji je do njega stojao, brzo se umeša.„Brate moj Lazare,“ veli on, „brate po roditeljima, brate po Hristu i brate po narodu, imaš pravo.Sve to piše u evanđelju i sve je to bilo već što tamo piše.A zar do veka tako da bude i bez potrebe tako da bude?Ako je Hristos doneo mač, zar ima već i deda Mirko pravo, da to učini u našem selu?Hristos je utvrdio svoju crkvu, sad treba da bratski živimo, nije vreme maču.Otvori drugu stranu sv. pisma, koje ti je u rukama i tamo ćeš naći u knjizi propovednika, da „svemu ima vreme.Vreme kad se rađa i vreme kad se umire, vreme kad se sadi i vreme kad se čupa posađeno.Vreme kad se ubija i vreme kad se isceljuje, vreme kad se razvaljuje i vreme kad se gradi, vreme kad se dere i vreme kad se sašiva, vreme ratu i vreme miru...U nevreme i bez potrebe, dragi brate, počeste vi da čupate posađeno i da ratujete protiv svojih — roditelja...“ Kao što prota ne nađe odmah zgodna odgovora, te se umeša Svetozar, tako sad Lazar zape, ne umede odmah da odgovori. Ustade Borivoje.„Sveti apostol Pavle“, kaže on, „koji je propisao, kako treba da žive Hrišćani onda i sada i uvek, propisao je ovo Korinćanima poslanica I. glava V. stih 5—6.: „Ne znate li, da malo kvasca sve testo uskiseli?Očistite dakle stari kvasac, da budete novo testo“.A stih 11. veli: „A sad vam pišem, da se ne mešate, ako koji, koji se brat zove, postane bludnik ili tvrdica ili idolopoklonik ili kavgadžija ili pijanica ili hajduk, s takvim i da ne jedete...“ „Mi dakle“ veli Borivoje, „po zapovesti sv. apostola Pavla ne smemo da budemo jedni s onima, koji hule Boga i klanjaju se ikonama, koji pijanče i kavdže se...U Matejevu evanđelju glava U. 29. i 30. stih piše: „Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci ga i ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci je, jer je bolje da pogine jedan od udova tvojih, no da sve telo tvoje bude bačeno u pakao.“ Sad opet otpoče prota: „Rekoh vam već, braćo moja, da zalutaste i da ćete se bez pastira i vođe sa svim izgubiti.Spominjete ovu i onu glavu evanđelja, tumačite je po svom i pronađoste, da treba da prezrete svakog, ko ne misli kao vi, a zaboraviste pri tom na glavnu zapoved, na zapoved božju, koja se ne može krivo tumačiti i koja veli: „Poštuj oca tvoga i mater tvoju, da sretan budeš i dugo poživiš na zemlji.“ Pa neka je taj otac i tvrdica i pijanica i kavgadžija, moraš ga poštovati, ako hoćeš da si božji, jer Bog to zapoveda.Pronađoste u evanđelju, da treba prezreti crkvu i ne idete u crkvu, već gradite ovde neku skupštinu, a Hristos Spasitelj je vrlo vredno išao u crkvu.I baš ono, što vi najradije spominjete iz evanđelja, Hristos Spasitelj je narodu govorio u crkvi.Nećete da znate za praznike osim nedelje.Hristos je svetkovao sve praznike onoga doba.Udarate na svadbe, živite kao muve i skakavci, a Hristos Spasitelj je bio na svadbi n. pr. u Kani galilejskoj, gde je pretvorio vodu u vino.A da je on bio protivan tome, da je hteo da mi ne idemo, ne bi ni on odlazio ni tamo ni u crkvu.Vi protumačiste iz sv. pisma, da ni čiju smrt ne treba oplakivati, jer je božja volja i propisaste, da mati ne sme plakati, kad joj umre dete.A ovamo vrlo dobro znate, da je i mati božja plakala za umrlim Hristom.I vi hoćete da ste pobožniji i od majke božje.Eno gledam juče, gde vaša Stana Mićina ne pusti suze za svojim jedincem.Vidim, nema je ovde.Sigurno se pobolela kukavica, ugušiše je one suze, koje je zadržavala i koje joj ne dadoste vi, kratkovidi apostoli, da isplače i da olakša sebi.Pa kako se sahranjujete?Ukopavate mrtve kao petla na bunjištu.Zar Hrista ne sahraniše njegovi učenici lepo?Zar mu ne metnuše kamenu ploču nad grobom?Zar mater božju ne sahraniše apostoli najvećim sjajem?Ali vi hoćete da ste bolji Hristijani i od apostola.Krst i ikone vami su idoli.Zar vi ne znate, šta je to spomen?Zar ne znate, šta je znak sećanja?Nije li vami mio onaj sanduk, ona klupa, koju naslediste od matere, ne čuvate di to kao nešto osobito, te ostavljate od oca na sina?Evo gledajte.“ Tu prota izvadi iz špaga knjižicu i iz nje sliku (fotografiju).„Evo, na ovoj slici naslikana je moja pokojna žena i moja kći, koja je daleko od mene.Ja gledam u tu sliku, lakše mi je duši, kad je gledam, ljubim je kad što, ne stidim se kazati i zar je to idolopoklonstvo?To je za mene slika i ništa više, ali mila slika, što me seća na onu, koja mi beše veran drug i na dete, koje sam rodio, a sad je daleko od mene.A krst je vidite za mene i za svakog isto tako sećanje.Sećanje na Hrista Spasitelja, na stradanje njegovo.Ikone isto tako.Nisu to idoli, lažni Bogovi, u koje mi valjda verujemo.Vi ste pronašli, da čovek ne sme da ima narodnosti, ne sme da je Srbin, Nemac, Mađar.Svi smo bajagi ljudi.A niste li čitali, da je i Hristos Spasitelj govorio i razlikovao: Judeje, Rimljane, Samarićane?Nije li apostol Pavle pisao poslanice Rimljanima, Galaćanima, Korinćanima, Judejima?Vi nećete da znate za sveštenike, a Hristos ih poznaje.Apostol Pavle piše, kakav treba da je episkop, sveštenik, đakon.Vidite li dakle, kuda zalutaste.Pronađoste u evanđelju ono, što je protivno rečma Hristovim i apostolskim delima.A može li to biti, da su Hristos i apostoli jedno činili, a drugo naložili nami da činimo?Probudite se, braćo moja draga — to biti ne može, to vam najbolje pokazuje, da ste na krivom putu i sa svecima i ikonama i običajima vašim.“ Još nije poslednja reč protina odjeknula, samo se po držanju njegovu opazilo, da je završio, kad Svetozar otpoče. „Ja sam mislio“, kaže on, „da naša braća ovde nemaju ničega, što je nalik na našu ikonu ili krst.Prevario sam se.Pogledajte onamo.“ I on pokaza rukom na pročelje, gde je na zidu visio sahat.„Šta traži sahat ovde, gde se „verni“ skupljaju na molitvu?Da li da pokaže vreme, kad treba reč s Bogom prekinuti, jer je gotova pečenica, te valja sesti za pun sto?To bi bilo vrlo zlo — a prijatelj Mirko me je poučio, da i nije tako.Sahat je onde za to postavljen, da opomene verne, da se skazaljka kreće, vreme prolazi, smrt se bliži, treba se izmiriti s Bogom.Zar nas Pravoslavne krst i ikone ne podsećaju na to isto?Pa je li pravo bilo odbaciti ikone i krst, a na mesto njihovo obesiti sahat kao znamenje?“ Lazar se i opet podiže.Kaže: „Kad se stari sahat pokvario, ovaj ovde kupio sam ja na vašaru, ukucao ekser i obesio ga.On niti je posvećen niti su nad njim čitane molitve niti ga mi držimo za svetu stvar kao vi ikone.On nam pokazuje, kako prolazi vreme i to je sve.A što se sv. pisma tiče: Mi ga razumemo i bez bogoslova.Što je Hristos govorio, govorio je za prost narod, ne za učenjake.On je udešavao svoj govor onako, da ga možemo svi mi razumeti.Tako su i apostoli to ispisali.A da je Hristos mislio, da njegov govor mogu razumeti samo književnici, on narodu ne bi ni govorio.Apostol Luka je dobro zapisao one Hristove reči: „Teško vama zakonici, što uzeste ključ od znanja, sami ne uđoste, a koji htedoše da uđu, zabraniste im“.Vi se ne držaste sv. pisma, nećete da ga se držite ni u buduće, pa zakraćujete i nami, da ga se držimo“. „Pa za što su apostoli postavljali episkope, sveštenike, đakone, kad je tako?“ pita Svetozar. „To su bili“, odgovara Lazar, „samo trezveniji stariji ljudi, kojima je bila poverena briga oko širenja crkve, to nisu bili sveštenici od zanata pod platom“, a glas mu dođe čisto opor. Svetozar za časak pobledi, onda mu jurnu krv u lice, ali se stiša.„Sv. apostol Pavle“, kaže on, pisao je o tome, pisao je tako jasno, da to može svako razumeti.On kaže: „Ko sadi vinograd, a od ploda njegova da ne jede?Ko pase stado, a od mleka stada da ne pije?Pa ne znate da oni, koji čine svetu službu, od svetinje se hrane?I koji oltaru služe, s oltarom dele.Tako i Gospod zapoveda, da oni, koji evanđelje propovedaju, od evanđelja žive“.Zar ovo nije jasno?“ Lazar umuknu za časak, ali već mu priskoči Borivoje.Kaže: „Gospodin sveštenik je zaboravio produženje te poslanice.Jer apostol Pavle u svojoj prvoj poslanici Korinćanima glava IX. stih 16. 17. i dalje veli, da on ne živi od evanđelja.Kaže izrečno: Voleo bi umreti, no da primi platu, te da ko njegovu slavu uništi.Dalje veli: „Ako propovedam evanđelje, nema mi hvale, jer mi je za nevolju.Kakva mi je dakle plaća?Da propovedajući evanđelje učinim bez plaće evanđelje Hristovo!“ Apostol Pavle ne razume plaću u bankama, on misli na drugu plaću“. „To se već odnosi na drugu stvar“, veli Svetozar.„No i ono napred je jasno.Ono ostaje napisano te napisano, pa ma što išlo posle toga.No zar se vi baš tako strogo držite svetog pisma?Znate li, šta je rekao Hristos onom, koji ga pitaše: „Šta da radim, da bi se udostojio carstva nebesnog?“ — „Podaj sve što imaš sirotinji i hajde za mnom“.Stoji pisano: Da će pre kamila proći kroz iglino uvo, no što će bogati ući u carstvo nebesno.I šta piše u evanđelju Matejevu?„Ne brinite se za život svoj, šta ćete jesti ili šta ćete piti, ni za telo svoje, u šta ćete se obući.Nije li život pretežniji od hrane i telo od odela?Pogledajte na ptice nebeske, koje ni žanju ni sabiraju u žitnice, a otac nebeski hrani ih.Niste li vi mnogo pretežniji od njih?I za odelo što se brinete?Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu, ne trude se niti predu.A ni Solomon u slavi svojoj ne obuče se kao jedan od njih“.Pa da li se vi toga držite?Naprežete sve sile svoje, da se bogatite.I o čemu se svaki dan u veče dogovarate, kad se skupljate na molitvu, do li o tom: Šta ima ko na prodaju, šta valja kupiti, šta prodati i s kime se uortačiti.Gde vam je tu sv. pismo?“ Na ove reči Nazareni kao da još malo dublje oboriše glave, samo Borivoje ne.„Apostol Pavle u prvoj poslanici upravljenoj na Timoteja glava V. stih 8. veli ovo: „Ako li ko za svoje, a osobito domaće ne promišlja, odrekao se vere, gori je od neznabošca“. „To sam hteo da čujem“, veli mu Svetozar. „3a što sad ne tumačiš Hristove reči onako, kako pišu, no se zaklanjaš za apostola Pavla?I ja ne tumačim one reči Hristove tako, da se svi mi brinemo samo za danas, a svako sutra brinuće se za se.Nije to izrečeno, da se uzme reč po reč, no znači: Ne brinite se samo za zemno.“ Prepirka ode sve dalje i dalje, što no reč: „biju Srbi, al’ biju i Turci.“ Što dublje zalaze u sv. pismo, sve se to više ističe među Nazarenima Borivoje.Ako je razglašen među svojima, da zna celo sv. pismo na pamet od početka pa do kraja, nije na prazno.Jer on kad se pozove na koje mesto, odmah navodi čije su reči, ko ih je zabeležio, u kojoj je glavi i u kome stihu.S druge strane se najvećma ističe Svetozar.Umešao se bio i Zdravković, no grdno je naseo.Prota sa svima sveštenicima ne mogoše ga izvući iz blata, jer on nije ni sanjao, koliko su vični Nazareni sv. pismu. Umešao se i beležnik.„Ja“, kaže, „braćo, najvećma vam ne odobravam to, što nećete da primite puške.Promislite samo, kako će naš kralj živeti bez vojnika?“ Neko mu reče: „Bog zapoveda: „Ne ubi“.Hristos je kazao: „Ko nož trza, od njega će i poginuti“. No ne ostade na tome.Podiže se čovek suva, bleda lika, na njemu su tragovi duga robovanja.Iz grudi mu se ote suv kašalj, pa kad mu se kašalj utiša, on progovori: „Ja sam primio pušku i služio cara tri godine.Za te tri godine uvek su me učili, kako ću da ubijem; uvek ja da ubijem drugog, a nikad drugi mene.Pa kad sam došao kući i ubio, dadoše mi dvanaest godina robije....“ Ustade i treći.Kaže: „Ja sam služio u Bosni i video, da Turci drže za veliki greh ubiti pseto.Ono je sveto kod njih.Kod nas je grdna grehota ubiti lastu.Švaba ne dira u rodu, svi mi ni za glavu ne diramo buba-Mare.Samo nigde nisam čuo, da ljudi drže za grehotu: Ubiti čoveka i ratovati.Vreme je, da i u tome poslušamo jedared božje i Hristove reči.“ Razdragao se čak i Švaba Sepl, pa se i on umešao.Veli: »Meine Herren, i ja bi kasala nešto.Kad čovek ubije trugi čovek, nega onda die Herren Richter opese.A kad bude grosser Mord, rat, onda die Herren Richter ne moše ništa, ali pog in Himmel će ubiti i štrofovati.Vi ste tu pop, snam, ali i ja štogod učila.“ Kad ču Seplova Liza, kako se njen Sepl osilio, namrgodi se i doviknu mu krešteći tankim glasom: «Halt's Maul» — jezik za zube. Sepl saže glavu i zaćuta kao oparen. Nataroš ne znade, kako će ovima da se naodgovara, no samo veli: „Podajte Bogu božje, ali i caru carevo.I to je u sv. pismu“. Za leđima crnomanjastog, lepog bogoslova sedela je Julka, Jovančina rođaka, koju mi poznajemo.Bogoslov joj se celog jučerašnjeg i današnjeg dana udvarao.Sada ga ona drmnu za rukav.„Pitajte ih“, šapuće, „za što ne dopuštaju oni i ženama da pridikuju, kad su taki pravednici?“ „Manite ih s Bogom“, veli on.„S njima se ne vredi prepirati“. No Julka ne popušta.„Ali kad vas molim — no....“ I opet ga dodirnu, gurnu laktom, a njega prođe kao munja i zapita: „Kad kod vas sveštenstvo nije tajna, ne može evanđelje propovedati, krstiti i sahranjivati svako, za što to ne dopuštate i ženama?“ Borivoje je video još s početka Julku, poznao ju je, pa i opazio, od kuda dolazi to pitanje.Setio se, da ga je ona još jednom to pitala i dovela ga onda u zabunu.Ali danas nije on više onaj, koji je bio pre.I on odgovori.Kaže: „Apostol Pavle u prvoj poslanici Timoteju, glava II. stih 9.—14. veli ovo: „Žene u pristojnom odelu sa stidom i poštenjem da ukrašuju sebe, a ne pletenicama, ni zlatom ili biserom ili haljinama skupocenim, nego dobrim delima, kao što se pristoji ženama, koje se obećavaju u pobožnosti.Žena na miru da se uči svakom pokornošću.Ali ženi ne dopuštam da uči niti da vlada mužem, nego da bude mirna.Jer je Adam najpre sazdan, pa onda Eva.I Adam se ne prevari, a žena prevarivši se postade prestupačna.Ali će se spasti rađanjem dece, ako ostane u veri i ljubavi i u svetinji s poštenjem“.Apostol Pavle: naziva žene „slabiji ženski sud“, i ne daje im nigde istih prava kao muškima.A u istoj poslanici u V. glavi stih 9.—13. veli apostol Pavle ovo: „Udovica da se ne prima mlađa od šezdeset godina i koja je bila jednome mužu žena i koja ima ^svedočanstvo u dobrim delima, ako je decu odgajila, ako je svetima noge prala, a mladih udovica prođi se; one kad pobesne protiv Hrista, hoće da se udaju.A k tome i besposlene, uče se skitati po kućama, ne samo besposlene, nego i jezične i sveznale, pa govore i što ne treba.I premudri Solomon ne daje ženama pravo kao muškima, jer veli u knjizi propovednika glava VII. stih 28.„Još traži duša moja, ali ne nađoh.Čoveka jednog u tisući nađoh, ali žene među svima ne nađoh...“ Kad Borivoje izusti ove reči, pogleda nehotice na Milevu.Oči mu susretoše pogled njezin i ona mu dođe zastiđena — gotovo poplašena.No najviše su Borivojeve reči zadrle za gospođu Ljubu. Ona se okrete svome mužu i reče dosta glasno: „Unverschähmtheit.Ja ne znam, kako se to trpi?Ta te su reči polizeiwidrig, tu bi trebala da se umeša vlast.“ Njen muž, sveštenik umirivaše je.„Za Boga, ćuti, zar nisi čula, da to ne veli on, to su reči apostola Pavla“. „Šta zar ono, kako smo skitnice, jezične?“ pita gospođa Ljuba. „Ne sve; niste sve take“, umirivao ju je suprug. Gospođa Ljuba nije ništa rekla, ali joj dođe misao, da ako tako stoji u sv. pismu, onda je najbolje za ženu, da ode u Turke. Prepirka ide dalje i dalje, pa nikad kraja.I Lazar i prota vide, e je vreme, da se prekine.Svetozar je već iskrenuo na tu stranu.Kaže: „Da je u nami duh jedinstva a ne duh razdora, mi bi se složili, ovako bolje da se okanemo.Apostol Pavle nam je dobro preporučio, kad je kazao: „Svađe i prepiranja oko zakona kloni se, jer je to nekorisno i prazno“. No sve badava, pop-Jaša se baš malo čas uhvatio u koštac s Jovom Timinim, koji je bio pre sluga kod njega.Kad Jova nešto reče, on se osu na njega: „Šta je Jovo“, pita, „zar si se i ti dao u tumačenje sv. pisma“. „Ne stoji nigde pisano, da su na to pozvani samo oni u dugačkim kaputima i mantijama“, veli Jova. „A po čemu si ti pozvan?“ „Osećam se čist“, kaže Jova. „Aha, dakle si se prečistio.Sv. duh je sleteo i na tebe?I ti baš za celo misliš, da sv. duh nema druga posla, no da siđe na Jovu Timina iz Krčedina. Pop-Jaša se ovde malo od više zatrčao, pa ga je i sustigla kazna.„Ja sam, gospodine, služio kod vas, pa znam kakav je ono duh, koji je na vami“, veli Jova. „Šta, šta ti možeš i smeš reći protiv mene?!Govori!“ veli pop-Jaša razdraženo.„Moj je život čist, čist, pa ne dam, da me sumnjičiš.“ „Ne velim ništa drugo, no to, da vi baš ne marite mnogo za svetinju, s kojom ste se malo čas šalili.Kad sam vas vozio u varoš, pa prođemo pored kakvih gospođa, a vi ste iz stražnjeg sedišta uvek podvikivali na konje: „Lila đi!Cezar, sveto ti tvoje!“ A konji onda skaču, da hoće da me izbace iz šaraga.Pa kad onda prođemo pored n..ske popadije, pa Lila neće da sluša, neće da skače, vi samo vičete: „Sveto joj njeno, odmah da je prodamo.“ I čim stigoste do Gecina salaša, a vi doplatiste sto dvadeset forinata i izmenuste je.I ja sam bio rđav čovek, ne kažem.Ali od kad se pozivam na evanđelje i na duha svetog, ne sramotim ga.“ — Sad je bio kraj muškoj prepirci, jer je reč uzela žena i to glavom supruga pop-Jašina. „Jao, Jašo“, kaže, i to kaže dosta jasno, „bolje da sam umrla, no što sam to čula o vami...Dakle baš n..skoj popadiji za ljubav ubijate vi konje, jelte?“ Za tim pobledi i poče da se hladi maramom. „Gospođi je pozlilo“, reče prota, „dajte, da je odnesemo na svež zrak.Vode, brzo vode!“ Nazareni radosno poustajaše sa svojih mesta, jer je i njima milo, što se oprostiše bede, pa doneše i vode.Oni se razlaze mirno sa šapatom, ali njihovi gosti su u priličnoj gunguli.Umiruju pop-Jašinu gospođu, iznose jedno drugom razloge protiv Nazarena, pa na posletku se raziđoše i oni... Uz put beše Svetozar vrlo uzbuđen, Jelačić, tast njegov, samo se smejao.„Baš volim“, veli, „što sam otišao.Danas sam video u istini i životu ono, što sam do sad video toliko puta iz istorije.Sveto pismo je u rukama darovita čoveka oštar mač, koji seče s dve strane.S njime se može braniti i Pera i Paja, ko ga dograbi u ruke.I Luter i Kalvin i Socijus i Frelih i kako se zovu svi ti reformatori bili su valjani i daroviti ljudi i svaki od njih je iz svetog pisma drugo šta pročitao.One reči apostola Pavla, koje si danas naveo, da se treba kloniti zađevica o crkvenom zakonu, vrlo su značajne.Apostol Pavle, taj najdarovitiji i najinteligentniji među apostolima, dobro je video, kuda će to odvesti, ako se potegne cepidlačenje na osnovu sv. pisma.I zbilja i Luter je rekao nešto slično.Kad ga je neko zapitao: „Šta je Bog radio u beskonačnosti pre stvorenja sveta“, reče: „Sekao je štapove za one, koji izmišljavaju tako beskorisna pitanja.“ Zaiđoše za rogalj i ulica, u kojoj beše nazarenska skupština, prazna je.Eto, tako se svršilo ono, što je profesor Zdravković nazvao: Da odemo vuku u jazbinu i tamo da ga napadnemo. Borivoje je bio među Nazarenima junak onog dana.Kad su se razlazili, žene nazarenske trpale se oko njega, da mu skinu perce sa odela i nameste poremećenu ogrlicu. „Gospod ga je umudrio“, šapću jedna drugoj.Kad se muški oprostiše s njim, mnogo mu jače stiskoše ruku, no što je to među Nazarenima običaj. Profesor Zdravković opet nije seo pre za ručak, dok ne posla jednom velikom srpskom listu izveštaj o današnjem danu. U tom novinarskom izveštaju napisao je, da su po predlogu čestitog profesora Zdravkovića išli danas u nazarensku skupštinu, tamo se dohvatili s lažljivim i glupim nazarenskim apostolima, pa ih izobličili.Svršetak izveštaja glasio je ovako: „Nazareni se spremaju, da jatomice napuste svoje dosadašnje kolo.“ A urednik lista dodao je sa svoje strane: „Slava ljudima, koji su kao naš dični profesor Zdravković i podobni!“ U nedelju, koja je išla, nisu Nazareni iz Borivojevca otišli u Lazarevac na molitvu.Kad se večernja svršila, Mileva je i opet bila tužna, neraspoložena, pa se zavukla u sobu.Lazar je otišao, da nadgleda marvu, pa onda ode u baštu.Ma da u njegovoj bašti nema zasađena cveća, no samo povrće, ipak je cveće i nepozvano niklo.To je poslednje — jesenje.Lazaru dođe misao u glavu, koja mu do sada još nikad ne dođe.Kako to, da iziđe iz zemlje cveće, nezasađeno i ne negovano?!I posle: Ne bori li se on protiv božje volje, kad je protivan cveću i drži za izlišno ono, što je Bog stvorio? Dođe u kraj bašte, u onaj, koji se sučeljava sa Cvetinom baštom.Ona je i danas tamo, kao i uvek nedeljom.Dođe mu u glavu misao: Neće li otići?Ali ne, to beše samo u početku, sad ga se više ne kloni. Kad joj je pre nekad, a tome je dosta vremena, svinjče razrilo ogradu i ušlo u Lazarevo dvorište, onda je Lazar prvi put govorio s njome.Oterao joj je brava natrag i nije joj prebacivao štetu, koju učini njen brav, no ju je pitao, gde da ga zatvori.Cveta mu se izvinila i zahvalila na pomoći.Govorila je brzo i gledala da svrši s njim.To je Lazaru upalo u oči, pa i zabolelo ga.I do sad su ga mnogi predusretali u preko zbog toga, što je on Nazaren, ali ga ne zaboli.Na za što ga boli sad?On je one ostale sažaljevao, ali sad mu dođe misao, ne misao, nego želja, da ovu ovde preobrati, pridobije.On je tražio zgodu i približio joj se jedared, dvared, trired, deset puta, ali sve u zalud.Po rečima apostola Pavla bilo je davno vreme, da je se mane, ali ovo nije obična ženska.U selu je svi poštuju, pa čak i one jezične žene govore, da ni grudvi nije teško, po kojoj Cveta gazi, a to je mnogo kazano.Ako taku žensku pridobije za „svetu stvar“ i izvede je iz tame u svetlost, to više vredi, no da je stotinu drugih pridobio.I Lazar se teši, da bi u takom slučaju čak i apostol Pavle malo popustio od pravila.I sad joj se približio.Naslonio se na ogradu, pa je pita: „A zar vi, Cveto, nećete u kolo?“ „Bila sam prošle nedelje“, kaže ona. „Šta?“ —pita on poplašeno.„Vi ste za celo igrali?Ne šalite se?“ Ona se nasmeši. „Nisam igrala, ne mili mi se; samo sam gledala.A zar bi bio greh i da sam igrala?“ On je ćutao. „Zar vi mislite“, pita ona malo posle, „da ne bi bilo bolje i po mene i po vas, kad bi nam se mililo igranje?Ja kažem samo toliko: Blago onom, ko može i kome se mili.“ „Cveto“, kaže Lazar, a glas mu pomalo drhće, „nemojte da se šalite.Govorimo ozbiljno.Vi niti se lickate niti igrate niti se uspaljujete, pa šta tražite u društvu, koje je drukčije od vas i gde vama nema mesta?Ne bi li bolje bilo...“ Ona ga prekide. „Da spasem dušu svoju, jelte?“ — reče smešeći se.„Sve je badava, ne ide.Kazala sam vam već, da ja ne bih mogla javno, pred svim svetom u vašoj skupštini plakati, pa da me odmah ubiju...Bog zna, plakala sam dosta u mom veku, ali nisam izlazila na sokak, niti sam išla u crkvu da plačem.Ali manimo se toga.Vi znate, da smo se pogodili, da mi ne govorite o tom.“ „Žao me je vas“, kaže on.„Ne mogu, a da vam ne govorim.“ „I mene je vas žao, Lazare“, reče ona čisto žalosno.„Pa kad već govorimo o toj stvari, evo kažem i ja vami ozbiljno: Vi niti ste podmukli niti pretvaralica, svi kažu da ste pametan, a i učili ste više od ostalih, pa šta vi tražite u onom društvu, koje je drukčije od vas i u kome vama nema mesta?“ On se kao rasrđen okrete i ode, pa se onda vrati i reče: „Ostajte zdravi!“ Za tim i opet pođe, pa se i opet vrati. „Izišla vam je kanda pogodba za zemlju?Hoćete li meni dati vaša dva lanca u zakup. „Neću“, kaže ona. „Za što?Zar ja ne bih platio kao i drugi ili bih vam uparložio zemlju?Dajte mi na pole.Ja ću je raditi dobro i vi ćete bolje izići na kraj, no da je dajete pod arendu.“ „Neću nikako“, kaže ona.„Samo bi mi još to trebalo, pa da me razglase, da sam Nazarenka.“ On ode od nje i ne reče zbogom.Da li, što se rasrdio ili zbog tog, da može pred veče i opet doći na ogradu i nazvati joj: Laku noć... Hej Lazare, Lazare, šta li bi na to rekao apostol Pavle? - - - Toma je posle toga još jedared-dvared govorio na samo Borivoju, kakva opasnost preti Lazaru od Cvete, ali nađe Borivoja i suviše uzdržljiva i rasejana.Tada se okrete na drugu stranu, Mirku.I Mirko mu je odobrio, da treba ne samo Lazara, no i svu ostalu omladinu ženiti i poudavati.Istina, to je stvar, s kojom ne treba žuriti, no treba čekati, dok se mladenci ne prečiste i dok sotona u njima ne izgubi svoju vlast, jer naopako, ako se i sotona umeša, te on bude u braku treći.No kad se to prečišćavanje svrši, onda neka bude šta će biti, što pre.Ne treba dovoditi verne u iskušenje, da se uspaljuju. Sazvaše dakle dogovor svojih pouzdanih i uglednih ljudi, odbor, a neke od njih obavestiše još u napred.No Lazaru i Borivoju ne rekoše ni reči o onom, što će se raspravljati u toj sednici kao najglavnije.Kad svršiše sitnije stvari, uzeće reč Toma.Kaže: „Baba Staka nam se sve većma i većma približuje.Bila je onomad kao što znate i u skupštinskom dvorištu, a pre neki dan potražila me je u kući.Da bogme, opet zbog Gigine ženidbe.Ja mislim, da joj se može učiniti, vreme je, momak se prečistio.I ako sad baba Staka dobije zgodnu snaju, teško će proći mesec-dva dana, a da i ona ne poveri.Svi vi znate, kako bi to bilo od vrednosti po nas, kad bi pridobili takvu ženu, kao što je baba Staka.Kuća je od prvih, momak mlad i ja mislim, da nećemo naći baba-Staki bolju snaju od Mileve.Ja mislim, ovome neće niko zameriti.I ako se složite, ja ću govoriti baba-Staki, a brat Mirko Milevi“. Braća Nazareni zglednuše se, pa onda klimaju glavama u povlad.„Vrlo dobro! da su živi i zdravi!“ Kad ču Borivoje Milevino ime, pocrveni, obli ga kao vatra, a oseća, da mu u glavu udara krv.Pogledom traži Lazara, od njega jedinog iščekuje pomoći, ali ga ne vidi.Svi ti ljudi, što sede oko stola, došli mu, e se okreću jedno preko drugog, kao da ih je sotona izmešao velikom varjačom.U ušima mu lupa, ne čuje, upravo zvuk neki dopire do njega, ali ne razbira smisla.Kad se razabrao malo, a ono, o njemu je reč.Upravo ne o njemu, nego o njegovoj deci, ta deca trebaju matere.Sad se još bolje prikupi i već razabra sve.Mirko govori...Kaže: „3naš, brat-Tomo, ne treba da se ustručavamo jedno od drugog, ali ja mislim, da bi baš tvoja Varvara pristala za brat-Borivoja.Ona i tako voli decu“. Borivoje htede da rekne nešto, da zahvali, nije još dostojan da se oženi, no mu se jezik prilepio za nepce. Ali Tomin nije: „Kako znate“, kaže, „ja u tome neću ni ovo ni ono.Vi ćete najbolje presuditi, a moja Varvara će poslušati.“ I već počeše da čestitaju: „E, pa neka je sretno!“ U Borivoju se sve većma razviđava.Izgleda sebi kao čovek, koga hoće da probodu, a on se ne miče.Daj, da se brani!No dok on traži reč, koje u ovaj mah ne može da nađe, pređoše preko njega. Toma se setio nečega.Pita: „Šta će nam sad Lazar sam, bez Mileve?“ No Lazar je kao zapeta puška.Ne čeka, da drugi odgovara, no govori on, a govori, kao da se mesecima spremao na odgovor.Kaže: „Od kad je poverila moja tetka Makra, vrlo zlo stoji sa sinom i snahom.Najbolje joj je, da se skloni k meni, za vreme.A posle, znate, da treba sad o novoj godini da udesim s brat-Mirkom račune, pa onda treba da ispišem naša pravila.Veliki je posao to za mene, koji sam tek malo naučio vladati perom i mastilom.Molim vas lepo, braćo, da odgodimo malo, dok posvršavam; ne bih rad da se zakasnim s onim, što mi je povereno.“ Lazarev je ugled od više veliki, a da navaljuju na njega.Većina klima glavom u povlad i veli: „Hajde, na posletku, kako znaš.“ Drugi ćute, a Toma nema kud.On tek ne može predlagati svoju blisku svojtu, Rahilu.Jova, koji je trebao to učiniti, popustio je i umuče. No provodadžiluk pređe sad na ostale.To je kao zevanje.Čim vidiš od drugog, dođe i na tebe.Mija Albunov, pre no što je poverio, učinio je svako moguće zlo, samo nije nikad nagovarao koga od omladine, da se ženi i udaje, a danas se dade u provodadžiluk. „Kad smo već kod toga posla“, kaže, „ja mislim, da bi Vlada Milin i Stana Pavlova baš pristali jedno za drugo.Vreme je.“ _ Za Tomu beše to kao za mačku zalogaj, odmah se uplete. „Naravno da je vreme, krajnje je vreme“, kaže, „zar da čekamo, da se počnu uspaljivati?“ i ispod oka pogleda na Lazara. No Lazara ni brige, on ne hladi, gde ga ne peče, ali se umeša Borivoje. „Polako, braćo“, kaže on, „mi to udešavamo kao da se pita: Ko će sedeti jedno do drugo za ručkom pri trpezi?Ovo nije za sahat-dva, ovo je za vek.Treba da vidimo, šta će oni kazati...Za tu vezu treba i ljubavi.Apostol Pavle u svojoj poslanici Efescima, u glavi petoj, stihu dvadeset drugom ne propisuje baš izrečno ljubavi ženama, jer kaže: „Žene, slušajte svoje muževe kao Gospoda!“ Ali čoveku propisuje ljubav, jer veli: „Muževi, ljubite svoje žene, kao što i Hristos ljubi crkvu i sebe predade za nju.Svaki dakle da ljubi svoju ženu kao samog sebe, a žena da se boji muža svojeg.“ U muškom dakle mora biti ljubavi, a ljubiti se ne može silom, no srcem, ne po zapovesti, no po slobodnoj volji.Vez ljubavi ništa ne vredi, pa ni brak, jer silu ljubavi najbolje pokazuje apostol Pavle u svojoj prvoj poslanici Korinćanima, u glavi trinaestoj, stihu prvom do osmog.On kaže: „Ako sve jezike čovečje i anđelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono, koje zvoni ili praporac, koji zveči, i ako imam proroštva i znam sve tajne i sva znanja i ako imam svu veru, da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa nisam.I ako razdam sve imanje svoje i ako predam telo svoje, da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.Ljubav dugo trpi, milokrvna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne veliča, ne nadima se.Ne čini, što ne valja, ne traži svoga, ne srdi se, ne misli o zlu.Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini.Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.Ljubav nikad ne prestaje, pa ako će i proroštvo prestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati“. Ljubav je bila, koja je podsetila i Borivoja na ove evanđelske reči i on ih je pod utiskom ljubavi izgovorio takim žarom i vatrom, da je zaneo čak i one ohladnele starce. Lazar u jedan mah htede da skoči i da ga zagrli, ali se uzdrža.No ako je Borivoju šaputala ljubav, Tomi je šaputala sebičnost.Pa i sebičnost nađe odgovora.„U koga ima ljubavi“, kaže on, „evanđeoske ljubavi, taj će deo te ljubavi preneti i na ženu.Ta, mi smo dužni ljubiti svaki božji stvor, i ribu u vodi i pticu u vazduhu, čak i onog crvka, što puzi po prašini.Pa kako ne bi ljubili druga svoga, ženu?Drugo je ljubav, a drugo uspaljivanje.Mi ne silimo nikog niti ga smemo siliti, mi samo savetujemo i predlažemo.Blago onom, ko posluša starije, jer mlađi ne znaju, koga treba voleti.Kako se treba ženiti i udavati, o tome nam je zabeleženo u starom zavetu u Mojsejevoj I. knjizi, glava 28.Kad je Jakovu došlo vreme da se oženi, njegov otac Isak nije mu kazao: Uzmi koju hoćeš, no mu je propisao, iz koje će kuće uzeti ženu“. Upleo se i brat Mija.Kaže: „Da, da, uspaljivanje samo na zlo navodi čoveka.Eto, ja sam se u mojim mladim godinama uspalio, pa onda kad devojka pođe za drugog, ja već brz na pokor.Kad su svatovi sedeli za večerom, napunio sam rukave i špagove kamenicama, te udri u prozore.Pršti staklo i drvo na sve četir strane, a svekar samo viče: „Pod sto kume, pod sto popo, pod sto!“ Uh, uh, da grešan li sam čovek bio — uh“! Mirko ustade, zahvali u kratko Bogu, što je odbor svršio posao i raziđoše se. I opet prođoše tri nedelje.Prođoše kao tri sata, tako se bar Borivoju činilo.A opet koliko bola, koliko potresa društvenih podnese za to vreme.Pa onda one užasne misli!Borivoje je mislio, da je prečišćen, umiren i obezbeđen od iskušenja sotonina.I gle već na prvom koraku, kako se ljuto prevari!Sad vidi, da se sotona u njemu samo pritajio, a ne smirio.U njemu — kuva i vri.Kao što vihor zdere paučinu sa zida, te je nosi Bog te pita kuda, tako vihor u njegovoj duši dočepa njegove misli, te juri s njima sad gore sad dole.Nekada ih sroza u takav ponor, da misliš, sad je kraj i nikad iz te očajne tame na polje.Malo posle ih, hvala Bogu, opet iznese na zrak, da ih docnije i opet strmoglavi.Bože moj, kako li će se svršiti? Kad Gigi spomenuše o Milevi, on se zažari radosnim rumenilom.Ta, da obiđeš Nazarene celog sveta, ne možeš naći take devojke kao što je Mileva.Davno je njemu oko zapelo za nju, ali se slabo nadao.Sad mu je tako reći nude.Braća su pronašla, da je on nje najdostojniji. I Mileva se zažarila, kad joj spomenuše o Gigi, zaboli je nešto, ali ne znađaše upravo šta.Saslušala je mirno, da je i ženidba njena brata na pragu, a kad joj spomenuše, da će i Varvara otići Borivoju, onda se savila kao ono tanko drvo, kad udari po njemu sekira.U onom trenutku poznade tajnu svoje duše, posta joj ono jasno, što je do sad samo nazirala i što ne htede priznati u sebi.Poznala je tek sad, kakvom divljom strašću voli Borivoja, kad ga je izgubila. Otišla je u sobu, pa se zatvorila.Te noći se dva-trired budio Lazar.Do ušiju mu dolazaše neki šum, kao kad ono vetar zajauče po tihoj noći.Ali on uvek i uvek zaspa, jer mišljaše doista — vetar je.Tek kad je drugi dan sagledao sestrino lice, onda i njemu posta ono jasno, što je slutio, i — od srca zažali sestru.Zažali je, ali joj ne pomože.Poljubio ju je u čelo, uzdahnu, a ona se otrže od njega i pobeže u svoju sobu; za tim mu i opet dopre do ušiju šum, kao kad ono vetar zajauče; i opet uzdahnu, ali sleže ramenima.„Borivoje se predao,“ pomisli on u sebi, „kako ću tu ja onda pomoći?“ A Varvara?Ona kad ču svršenu stvar, tri noći nije spavala — od radosti. Tako su prošle one tri nedelje i dođe povečernje dana, kad će Borivoje i Varvara, Giga i Mileva izjaviti u skupštini, da će se udružiti i postati jedno telo, muž i žena. Već se spustilo veče, a na polju veje sneg kao da ne misli skoro prestati i kao da hoće da upotrebi do kraja ono pravo, koje mu daje srpska poslovica, koja kaže: Mera mu streja, rok mu Đurđev dan. Borivoje je u svojoj sobi.Ugasio je žižak, koji mu je zapalila rođa njegova, svetlost mu je nesnosna, njemu da je noć, pomrčina ili najbolje, Bože mi prosti — pakao.Nešto se kuva u njemu, ali još ne zna šta.Tada se podiže, iziđe u dvorište, za tim na ulicu, pa onda u mrak.Sneg je zavejao puteve, ali mu to baš godi.Što mu noga po kad-kad dublje zapadne u jendek, tim bolje; kad se izvlači iz onog gliba, napregne se, pa mu je onda čisto lakše. On će Milevi.Kao što snaga mesečeva vuče mesečare, tako vuče ta devojka njega.Njegove misli nisu sa svim jasne.Ali njemu šapće neki potajni glas, izvire neka potajna misao: „Ona sad misli na mene, čeka me.“ I on ode... Dođe prema ritu i učini mu se u jedan mah, da čuje urlanje kurjaka.Za časak htede da skrene onamo.„Čak i ti tamo imaju više srca, no oni u odboru“ — poviknu i stisnu pesnicom.I dođe mu na pamet reč, koju je čuo od one isprebijane žene, onda, kad je prvi put stupio u nazarensku skupštinu.Kako li reče samo ona žena?!Ah da!„Evanđelje je samo u vašim rukama, ali u srcima vašima su — troroge vile.“ I on poče da misli, misli... U onom trenutku nije više bio Nazaren, jer ono, što mu dolazaše na pamet, bila je — jeres.Tada ču, gde zalanu vaška.Bio je pod selom. Dođe do kuće, kojoj ga je srce vuklo i zastade da se oduva.Ali samo za časak.Obazre se oko sebe kao lopov, pa se dokrade do krajnjeg prozora.Tamo je Milevina sobica.Na prozoru nisu spuštene zavese ni malo, te se vidi u sobi sve sa svim jasno, pa i to, za što su zavese ostale nezastrte.Vidi se, da Mileva ima krupnijih briga.Glavu je zaronila u ruke i ne miče se.Jedan kraj od obraza njena vidi joj se prema svetlosti od žiška, taj je kraj bled kao da je umrla. Ali ne, nije umrla.Čim on zakuca na prozor, tiho, jedva primetno, ona se trže. „Ko je?“ „Ja, otvori...“ Ali to Borivoje ne ište kao Nazaren, koji je na putu, te traži konaka, niti ona njemu otvara kao Nazarenu, bratu.Najpre zastre prozor.Onda iziđe na vrata i propusti ga tiho, nečujno kao što propušta draga dragana. Kad ga uvede u sobu, tada po drugi put zalanu vaška.Niti joj on nazva Boga niti ga ona ponudi da sedne.Niti ga ona pita otkuda niti joj on kazuje šta će.Za dugo ne izgovoriše ni reči, ali se jasno čuje teško disanje njih obadvaju. Na jednom on progovori, upravo prošaputa: „Kad se čovek ubije, greh je; je li?“ „Greh“, kaže ona.„Eto, ja ceo dan mislim o tome.Pop-Mile je pridikovao o samoubistvu; davno, kad sam još išla u crkvu.Kaže: „Bog pita samoubicu, za što si došao ovamo, kad te ja nisam zvao...“ I opet nasta ćutanje. Od jednom se Borivoje naglo ispravi.„Pa šta ću onda ja?“ pita očajno i pade joj kod nogu...Seti se onog prvog sastanka, kad ga je ona pitala.„Opraštaš li mi?“ I onda je hteo da joj padne kraj nogu, ali opet ne ovako.Sad joj ljubi krajeve cipela njenih, a ruke mu obuhvataju kolena njena.„Ja... ja ću“, kaže on, „gledati, da se promeni stvar.“ Ona ga razumede i reče uzdrhtalim glasom samo toliko: „Gledaj...“ Koliko je tako ležao kraj nogu njenih, grlio koljena njena, ne zna ni sam.Od jednom oseti, gde mu ona dodiruje rukom čelo.„Molim te, idi!“ On kao da htede ustati, ali ne moga.Ležao joj i dalje kod nogu, nepomično.Samo kad i kad šapne: „Udesiću ja to“. „Udesi“, kaže ona i opet, pa onda uvek dodaje: „Molim te, idi“. On ili ne čuje ili ne može da ustane.Tada zakukurekne petao i u Borivoju se obrnuše misli.On uhvati sam sebe na krivom putu, dođe sam sebi kao ono Petar, kad se odrekao Hrista. Skoči kao mahnit i ode.Ode onako, kako ona nije htela.I bez reči i bez oproštaja, bez poljupca i bez zagrljaja.Isprva nije imao snage da ustane, ali kad je ustao — pobeže.Na polju još jednako veje sneg.On stao na sred druma i promišlja.Šta će?Da li su još i sad oni vuci u ritu?Ili da budi Lazara?Sramota ga.Ili one ostale?Mrzi ih.A da šta bi mu oni i rekli drugo, do to, da se uspalio. Pođe napred.Da li namerno, da li slučajno, ne zna ni sam, dosta da stoji pred kućom Giginom.Sutra u ovo doba biće mu tamo Mileva, onaj deran ljubiće prah sa nogu njenih, kao što je ljubio on.Stresa se.Od čega?Od te pomisli ili što je osetio, da u onaj mah ode od njega anđeo i uz njega ostaje samo — sotona?Pogleda na tu mrsku kuću i prozore: Sve je mirno, svi spavaju.Taman zgoda, da se on uvuče u kuću i udavi onog derana.Za časak kao da se poplašio od te pomisli.Ali ne, to nije više misao, to je već nešto više, to je tvrda namera...Kako je ponikla, kako se učvrstila, ne pitajte.Od varnice do plamena često ne treba više do li jedan trenutak, samo ako je vetra.A u Borivojevim grudima je bura... Kad priđe kapiji, osetiše ga psi i zalajaše.Ama kakvi psi, podaviće on i njih.Bio je možda već izgubljen, kada ču korake.Ide neko.On se krenu i - pobeže.Ne zna ni sam; izgubio se; zaišao je u ulice, koje ne poznaje.I dugo mora da je išao, dugo, jer kad se zamorio, poče da sviće.Sneg se stišava, vetar se promenuo u toplu jugovinu; petli poju, s tornja udariše zvona na molitvu. Stišalo se i u Borivoju...Njemu je samo u pola jasno, gde je bio i šta je sve hteo one noći, pa se od tog zgrozio. „Ja sam se uspalio... uspalio“, govori u sebi. Ne ide, no bega u svoje selo.„Bože, kakva je to krv u meni?“ pita i po deset puta.Stigne kući, otvori komoru i zabravi za sobom vrata.Tamo je mrak.U onom mraku napipa krajnji kraj odaje i pade na zemlju, pade, kao što malo pre ležaše pred nogama Milevinim.Sad leži pred nogama Svevišnjega.Osetio je svu ništavost čovečju i dođe mu kao gadno farisejstvo ono dosadašnje nazarensko uzdanje, da je prečišćen od greha, prekaljen i obezbeđen od stranputice. „Vože“, moli se uzdrhtalim glasom, „Bože, nemoj me ostaviti, jer ako me ostaviš, prodaću te onako isto, kao što te je prodao Juda i pogaziću sve zapovedi tvoje.“ Dugo je klečao i plakao, a kad se podiže, bio je osnažen. Dođe sa svim k sebi i lafe, da mu se i opet promenule misli. „Neću se više uspaljivati“, govori u sebi i poče da se oblači u svečano nedeljno ruho.U njemu je sad energija — ona energija, koju je poznao u sebi još iz detinjstva svoga, kad ga isteraše iz škole i on vide svoju majku u onom neizmernom očajanju; u njemu je sad ona energija, koja ovlada njime, kad se rešio, da ide u Jerusalim, te je izdržao onaj težak post; u njemu je sad ona energija, s kojom se bacio na nazarensko verovanje...„I neću skretati s ovog puta“, mišljaše u sebi, „pa ma me moja krv svega rasula...“ Nekoliko sahata docnije držao je Borivoj u skupštini Varvaru za ruku i izgovorio jasnim glasom: „Hoću da uzmem Varvaru za ženu svoju i hoću da je ljubim, kao što nam zapoveda Gospod i propisuje apostol Pavle, a to je: Hoću da je ljubim više od sebe samoga, kao što je Hristos ljubio crkvu i sebe predade za nju...“ Staricama nazarenskim dođe milo, gde se Borivoje ovako kitnjasto ispoveda, a starcima nazarenskim, onima koji su u odboru, učini se, kao da ih tim rečima moli Borivoje za oproštaj, što je pre tri nedelje onako slobodno i protiv-nazarenski tumačio sveto pismo, kad beše reč o ljubavi. Kad je Borivoje izgovorio ovoju ispovest, nije hteo ili nije smeo da pogleda u Milevu, koja mu je stojala za leđima.Tek kad ču, njene reči, upravo njen uzdrhtali šapat, da hoće da bude žena Gigina, on je pogleda.Bila je bleda kao mrtvac.„Ona je za mene doista umrla“, pomisli u sebi. Nije umrla.Kad je idućih dana mislio na deseto, oseti neki bol, kao da ga je udario nož.I on zna, sa čega je taj bol.Mal’, mal’, pa ga poduhvata neka toplota, svaki čas pije vode, a neprestano je žedan.Gde kad ga u sred posla ili razgovora oblije rumen.Stid ga je...Muči ga misao: Šta ona misli o njemu?Zar se on nje nije odrekao?Zar je on nije prevario?Da li je došla k sebi te razume njegov korak ili je još uvek uspaljena?Treba li da govori s njom, da joj protumači?Ali ne, ne, to bi bilo novo uspaljivanje. Kad prođe četrnaest dana, te dođe nedelja, koje mu je trebalo ići u Lazarevac na skupštinu, gde će i Milevu videti, ne smede otići, bi mu zlo.Otpravio je Varvaru samu, a on se opet zatvori u onu mračnu komoru i gorko plakaše.Osetio je, da je nad sobom izgubio vlast.On nije više svoj...Do sad, kad je planuo, zaneo se, bilo je samo za trenut, posle se umirio i beše po novo gospodar nad sobom, sad je skrenuo s puta ne samo za trenutak, no je zalutao daleko u pustinju, gde sve dublje u nju ulazi i ne vidi kraja.A kraja mora tek biti svačemu, pa i ovome. Milevin otac, čiča Srdan opet se uspalio i to uspalio većma no igda.Nikako ne može da otrpi, što mu je kći nevenčana.Kaže: „Ne mogu ja dopustiti, da moja kći živi kao patka, bez svešteničkog blagoslova.“ Čuje se, da ga Svetozar svakojako umiruje, ali ko će Srdana umiriti.Nazareni ga znaju, pa se pobojavaju kakva čuda.I nisu se ubojali. Čiča-Srdanu je teško i on ode one nedelje po podne u krčmu.Mi Srbi za sve tražimo vina.Ako nam je što dobro, daj, pij od radosti, te gradimo od dobra zlo.Ako nam je što teško, daj opet pij, gradimo od zla gore.Čiča Srdan se našao u krčmi sa svojim prijateljem Gajom, čiji je sin takođe poverio, te počeše starci da se jadaju. Kad su se dobro izjadali, a još bolje podnapili, počeće čiča Srdan: „Nema tu ništa, moj priko.Sve su to prazni razgovori.Slušam danas mog Svetozara u crkvi, ono nije da nije, lepo govori, ali šta može reč.Sve dok neko ne upadne u to zoljino gnezdo i ne razmetne ga, neće biti dobro.“ „Sad si kazao pametnu reč“, odobrava mu Gaja, „vredi deset...“ Za tim je došla još jedna litra i ta im je šaputala, da ne čekaju dugo, a ona treća litra savetovala je starce i hrabrila ih, da ne govore na prazno, no da i učine što misle — odmah.A baš i jeste tako, Nazareni su baš sad na svojoj večernjoj molitvi. I taman Nazareni svršavaju, pa da se razilaze, kad upadoše među njih Srdan i Gaja.U rukama im batine, u očima nešto, što te podseća na podrum. Srdan prvi uze reč.Kucnu batinom po onom satu, što visaše na zidu i reče: „Bacite ga na polje!Ne pokazuje dobro.“ Sestra Maca uze ga umirivati.Za mladosti njene hvatao se Srdan rado do nje u kolo, valjda će je poslušati.„O, braca Srdane, baš ste nas poplašili“, kaže.„Jedva vas poznadoh ovakog...“ „Ćuti, kvočko matora!“ prodera se Srdan na nju.„Šta si uzela uspijati, kao da je još i sad ono vreme, kad si me noću propuštala kroz prozor.“ Maca kao da pokleknu malo, pobledi, pa onda reče jedva čujno: „Istina, bila sam rđava...“ Čiča Srdan ne pazi na nju, no se i dalje razmahuje: „Ovaj sahat, kažem, bacite na polje.Pokazuje tri i po sata, a to nije istina, jer vam je već dvanaesti čas kucnuo.Ovo gnezdo ja ću razoriti.“ Pri tim rečima udari batinom po satu, koji se razbi i pade na patos.Onda se okrete svojoj kćeri, stade pred nju i reče: „Ustani i hajde kući!“ Ona ustade, ali se ne pomiče napred. „Kući materi, kažem ti!“ Ona progovori mirno: „U svetom pismu piše: Žena treba da ostavi oca i mater, pa da ide za mužem.“ „Ko ti je muž?“ „Evo ga!“ i ona pokaza na Gigu, koji stojaše ne daleko od nje, ali odmah za tim obori oči. Muž!?“ viče čiča Srdan.„Toga nema kod nas!Ti si bludnica, jer živiš nevenčana.Ti nemaš muža.Znaj, da ću te pre ubiti, no ostaviti ovde. Sad se desi nešto, što niko ne očekivaše.Mileva se uspravi i progovori nežnim glasom, čisto ulagujući se: „Ne mogu ići s tobom oče, nego te i ja molim, ubi me, neka ti je prosto.“ Svakoga prođe jeza, samo čiča-Srdana ne.U njemu je sotona ili bar vino, a to je od prilike sve jedno.I on divljom rukom zgrabi kćer svoju za glavu, razdere maramu, kojom beše povezana i dohvati joj duge, lepe kurjuke.Povodi se glava u kukavne žene to napred, to natrag, a iz toga se potresanja moglo zaključiti, kolikom snagom čiča Srdan napastvuje dete svoje.No Mileva je mirna.Bez piska i reči trpi, ali mesto nje vrište ostale žene u jedan glas.Mirko, Toma i ostali stariji ljudi dogurali se do Srdana, umiruju ga rečma, mole i opominju, a po malo se rebre oko njega, te ga ramenima otiskuju.Rukama ga se ni jedan ne dohvata.Lazar stoji na svome mestu kao okamenjen; Giga je bled, krši ruke, a u licu mu neiskazan bol i očajanje.No Srdan ne dolazi k sebi.Gaja opet stao batinom na sred sobe, te ga hrabri. „Dobro si je uhvatio“, kaže, „sad je samo vodi kući iz ovog paklenog gnezda.“ Srdan trže još jednom, a Mileva posrnu i pade na kolena.U taj začu se tutanj, kao da se polomila tavanica i podiže se debela prašina.Žene još jače zacikaše, misle došao je strašni sud, jer lomnjava jednako traje.To radi Borivoje.Kad vide, gde Mileva pokleče od bola, udari mu krv u glavu i u istom trenutku preskočio je bio dve-tri skamije, koje se polomiše; oborio je nekoliko žena i u punom smislu reči pogazio Gaju, koji još jednako stojaše uzdignutom batinom.Onda razgrnu one, koji stojahu oko Srdana i ščepa starca snažnom rukom za prsa tako, da Srdan ispusti sve, što mu beše u rukama: Štap i Milevu, te pokleče na zemlju.Sve to beše za nekoliko trenutaka. Sad se pribraše i ostali, vide da nema šale, te nekoliko njih, koji behu naj jači, navališe na Borivoja i otrgoše starca od njega.Borivoje je u licu crven kao krv, njegovo teško disanje čuje se jasno i u onom metežu i on se povuče u kraj.Gaja se u onom komešaju podiže s patosa kao isprebijano pseto i izvuče se na polje.Srdan je klonuo na klupu.Nazarenke mu nose vode, ljudi ga umiruju, ali njega kao da je vino tek sad stiglo.Govori o nekoj njivi i nekim kukuruzima. Tako se uhvatio već i mrak.Borivoje se malo umirio i otišao kući i za malo, pa će odvesti odande i Srdana.Vodiće ga Toma i još druga dvojica.Kad iziđoše na ulicu — pusta je.Pored puta je jendek, od prilike do kolena dubok, a pun vode.Toma ščepa Srdana ispod ruke i poče da ga vodi onim jendekom.Drugi priskoči, da mu pomogne. „Ostavi“, kaže Toma, „neka ga tuda, da se malo rashladi“. Srdan ide onim jendekom i sve bolno stenje; ona studena voda u sred zime i suviše ga rashlađuje. Kad je Toma došao do Srdanove kuće, zakuca na prozor i predade ga domaćici.Ona se sirota zgranila, kad ga vide.Kako se vukao onim jendekom, došao sav ukaljan, a po čakširama mu se zamrzla voda i nahvatao se led.Smestila ga u postelju, iz koje se ni trećeg dana ne razabra.Mori ga ljuta groznica, a mal’ te nije i vrućica. Kad se Toma vraćao kući, svrne Lazaru, gde zateče puno braće.„Oh, oh“, reče tužnim glasom, „videste li Borivoja?Tako je bio neukroćen, kao da su tri sotone u šemu“. I doista, Borivoje se nije razumevao u onom „golubijem poslu“, da po „hrišćanskoj dužnosti“ vodi pijana čoveka kući, a da ga vodi jendekom, koji je pun studene vode.On, Borivoje nije znao drukče da se osveti čoveku, do li da ga uhvati za prsa. Kod Mileve se opet iskupile žene.Žale je i teše, blaže je i hrabre.No ona kao da ne čuje.Pred očima joj je i sad čiča Srdan, kako je vuče za kurjuke, ona vidi Gigu, kako krši ruke, a na licu mu neiskazani bol.Oseća, zna, uverena je, da bi taj čovek svakog časa umr’o mesto nje i to rado.Ali joj se pokazuje i druga slika, pa joj u ušima još i sad onaj užasni lom, kada se krjahu klupe...Vidi Borivoja, koji ne ume da gleda, kako ona strada i bori se za nju.Kome će se privoleti carstvu?Zatvorila je oči i — mislila je.U onom trenutku nije ju ništa više bolelo. „Spava... spava...“, šaputale su polako Nazarenke. „Laku noć!“ Ovaj poslednji događaj vrlo je uznemirio Nazarene.Od kad dođe pop Svetozar, malo se utišao svet protiv njih, ne napadaju ih više na ulici, a gle sad šta je.Sin propoveda mir, u crkvi propoveda protiv Nazarena borbu delima, rečima, duhom, a otac dolazi u nazarensku skupštinu budžom, da deli megdane.Kako će se svršiti to?No opet za to niko ne misli, da tuži Srdana.Mileva neće i ne sme, otac joj je, a i ostali ne čine to već zbog Lazara.Pa onda, Srdan je bolestan, još se ne diže iz postelje, a jedva se četvrtog dana malo razabrao. Tako prođe i opet četrnaest dana i dođe opet vreme zajedničkoj skupštini.Borivoje dođe toga dana malo ranije u selo, mora da ode Lazaru, da mu se izvini kako god za onaki nasrtaj. Kad uđe u sobu, iznenadi se.Zastao je Milevu.Ona je došla bratu nekim poslom, pa će s njim zajedno u skupštinu.Lazar je u ovaj mah otišao u košaru, da obiđe marvu.Borivoje je bio iznenađen i ne seća se, kako se pozdravio s Milevom.Zna tek toliko, da ga je ponudila da sedne.Ko zna, kad bi progovorio i da li bi progovorio reči, da ga ona prva ne zapita: „Kako vaši na domu“? „Hvala,“ kaže on, „ostali su zdravi.“ (Nazaren neće nikad kazati: Zdravi su, jer on to ne zna, već uvek veli: „Ostali su zdravi,“ ili: Ostavio sam ih zdrave“). Sad je i Borivoje osećao, da treba koju da rekne.Ali i on ne govori o onom, što mu je na duši, no poteže obična nazarenska pitanja.„Šta ste čitali iz svetog pisma?“ pita je. Milevi preleti za časak tužni osmeh preko lica.Ona i sveto pismo!Ne seća se više, kad ga je čitala, a kad ga je i uzimala u ruke, onda je samo gledala po njemu.„Čitam,“ kaže ona zbunjeno, „ovaj... poslednji put sam čitala o stvorenju sveta.“ „Pa kakve vas misli obuzimaju pri tom čitanju?“ pita je opet Borivoje. „Ja mislim i mislim, da bi bolje bilo, da Bog nije sveta ni stvorio“, reče ona nenadno, pa se onda i sama trže od tog bezbožničkog odgovora, pocrveni i zanemi. Jasno je, što rekli Nazareni, da je bila u onom trenutku uspaljena, a bio je uspaljen i Borivoje. „Mileva“, pita on malo posle, „jeste li zadovoljni u novoj kući?“ Ona podiže glavu i pogleda ga tako tužno, kao golubica kad izgubi svog goluba ili kad joj seku vrat.Posle se malo nasmeši.Bilo je u tom osmehu nečeg vragolastog. „A vi?Kako ste vi zadovoljni?“ pita ona njega u mesto da odgovara. „Zar s Varvarom?“ pita je on otvoreno. „Pa da!“ „Kako ću da vam kažem.U otkrovenju Jovanovu glava treća, ima nešto što priliči i na nju.Anđelu laodikiske crkve govori duh: „Znam tvoja dela, da nisi ni studen, ni vruć.O, da si studen ili vruć...No budući mlak, nisi ni studen ni vruć...“ Da sudimo po Milevinu licu, rekli bi, da joj je godio taj odgovor.„Voli decu“, reče ona na posletku lagano. „Ne bije ih, ali ne bih rekao ni to, da ih voli.Da istinski, po srcu voli decu, zapazio bih, jer bi deca onda volela i nju.“ Nasta malo ćutanje.„A vi Mileva?“ pita on opet. Sad pređe preko njena lica bolni osećaj.„Ja ne mogu da se tužim, ne smem da se tužim, nemam prava da se tužim“, veli, „on je svetac i to je najstrašnije.Hej, da mogu da iščupam iz grudi ono, što me muči, pa da bacim u jendek.Grešna sam ja, vrlo sam grešna, Borivoje.“ Borivoje bi tako uzbuđen, da ne moga ostati na mestu, no ustade i ode do prozora.Mileva ga pogleda ispod oka.Da je u onom trenutku kazao: „Ženo, hajde sa mnom, hajde u pustinju, gde nema Nazarena, ni ove muke“, ona bi pošla.Ali njemu ne dođe to u onaj mah na pamet, on samo huknu i reče: „Mi ćemo propasti obadvoje.“ I onda zanemi.Mileva je oborila glavu, uzdanu i iziđe na polje. Malo posle dođe Lazar.A onda, kad u skupštini zabruja pesma u slavu Hristovu, pogleda Borivoje na Milevu i dođe mu na pamet ono, što mu je trebalo pasti na pamet pre po sata.Zatvori pesmaricu, saže glavu na grudi i poče u sav glas jecati. Ni po pokretu ni po žuboru ne bi mogao opaziti, da su Nazareni iznenađeni ovim neočekivanim događajem, ali su iznenađeni, pa i uznemireni, jer pesma zapinje, svaki vuče glas na drugu stranu.Šta je to, da Borivoje plače?Kršten, prečišćen, pa opet?Zar se sotona i opet pojavno u njemu? Kad se svršila molitva, ustadoše neki da ga teše.Varvara je tumačila, da je on bolestan.Drugi su tumačili, da je to zbog one njegove naglosti s čiča-Srdanom.I Lazar mu priđe i umirivaše ga.„Proći će.Veliko je iskušenje bilo“, kaže mu. Samo je Mileva znala, za što je plakao Borivoje.Nije umeo da dela, pa sad suzi.Ne znade da bude čovek, pa je sad žena.Ona ga pogleda sa strane i kad vide, gde ga starci i babe tapšu po ramenima kao ženu, on joj dođe sad na jedared tako mali, mali. Kad je Borivoje došao kući, nikako da se umiri.Docnije se i opet zabravio u komoru i molio se dugo Bogu.Duže no ikad pre, ali mu sada više ne odlanu.Kad je izišao iz komore, šetao je krupnim koracima po sobi i govorio kao sebi, ali opet na glas: „Ja moram od sad sesti među prijatelje u skupštini, ja nisam vredan da sedim među braćom.Treba po novo starešinama da se ispovedim“. Varvara ga je preplašeno slušala, pa mu onda prišla.On je bio satrven, a ona, žena za časak ga je iskušala; on joj se poveri i otkri joj svu tajnu srca svoga... Dok je ovako bivalo kod Nazarena, na drugoj strani nisu spavali.Činili su sve, što god su znali i umeli, da najpre zaustave prodiranje nazarensko, pa onda i osvoje ih. Pop - Svetozar je vredno pridikovao u crkvi i njegove pridike bivale su sve to veštije, lepše i jezgrovitije.A ni stari sveštenik nije hteo da izostane.Bio se malo zapustio s pridikama; što jeste, jeste, ali kad sad uzme krst u desnicu i popne se na amvon, možeš mu slobodno svaku reč štampati u „Srpskom Sionu“. No to je u crkvi.Ali ni ono, što je zaključeno na zboru o Velikoj Gospođi, nije ostala prazna reč.Pustiše, da narod malo preradi poslove, pa onda počeše nedeljom po podne s narodnim predavanjima u školi. Zdravković prvi će početi, a i pravo je.Njegova je to misao, a posle, on je najzauzimljiviji i najveštiji.On je onog dana na večeri odmah kazao, da neće od celog posla biti ništa, ako se seoska inteligencija izvuče i ostavi narod sam na tim predavanjima.I pop i učitelj i trgovac i doktor i gosti iz varoši treba da budu na tim predavanjima.Oni i ako neće čuti ničeg novoga, treba da su tamo, da ih vidi narod, pa će onda i on za njima. „Primer, primer i opet primer“, reče on. Svi su mu odobravali i svi obrekli, da će biti na mestu. Dođe i ta nedelja.Sveštenici su onog jutra u crkvi sa amvona uputili narod na ta predavanja i kad bi po podne, škola je bila dupkom puna, milina ti je gledati.Tu je muško i žensko, staro i mlado.Tu je ratarka i popadija, tu doktor i kovač, tu nekoliko gostiju sa strane, pa i gospođa Zdravkovićka s još dve drugarice. Lepa je žena ta gospođa Zdravkovićka.Visoka stasa, golubija pogleda, a neprestano se vrze oko svoga muža.Njena, što bi rekli, elegantna pojava obučena je u najelegantnije odelo.O vratu su joj divna tri reda bisera, neka se ne kaže, da ona ovaj narod prezire i da se samo onda svečano oblači, kad ide među gospodu na bal. Dok joj muž predaje, ona mu je skoro uvek za leđima.Njeno je mesto do duše u prvoj klupi, među drugim gospođama, ali čas po čas ustaje, nudi svom mužu vode ili mu pruža mirisavu maramu, da utre znoj s čela ili mu došapne, Bog da je znade šta, a uvek mu onda postoji čas-dva za leđima i gleda ga tako milo i nežno. Zdravković govori o modi i luksuzu.Svi nađoše, da mu je govor temeljan, naučan, zgodan za naše prilike.Naveo je čak i ono, što su pisali Grci i Rimljani od pre Hrista protiv gizdanja i raskoša, pa došao do današnjeg dana.I ona se najsirotija licka kao neka grofica, jer kaže: „Ja ću zaraditi, zaslužiću motikom, pa ću se obući.“ A one druge vele opet: „Ne mogu valjda ni ja da budem gora i od one najsirotije.“ Govorio je, od kakvih je štetnih posledica po zdravlje i blagostanje to nepametno kinđurenje i već tako dalje. I sve bi bilo lepo, samo da mu uvek ne stoji za leđima njegova nakinđurena žena.Ali kao da ju je sotona, namestio tamo, da svojom pojavom ismeje i izobliči svaku njegovu reč.I kad poče da govori o belenju, naveo je, šta je jednom učinio pokojni žabaljski prota Papić.Baš na jedan od najvećih svetaca dade izneti na srednja crkvena vrata, kuda ulaze ženske, veliki kotao vode.I svaku, koja htede da uđe nabeljena u crkvu, zaustavi kod vrata i reče joj: „Umi se najpre, ćerko; ovde ti belilo nije potrebno; Boga ne možeš prevariti.“ Mnogi stari ljudi odobravaju, a Zdravković se okreće sveštenicima, koji su tamo bili i veli im: „Eto vam, gospodo, primera, sledujte mu!“ I sve bi se svršilo koje kako, da se i opet ne istače Šandor kovač.Kad vide, kako se gospođa Zdravkovićka ustumarala po školi tamo amo i ne ume i neće da sedi mirno na svom mestu, njemu uskipi i već je dva-trired hteo da ustane i ode.No uzdržavao se, dok je mogao, pa onda mu prekipi.Ustade i pođe.To je bilo baš u onaj mah, kad je gospođa Zdravkovićka stojala za leđi muževljevi i nudila ga, da pošlje u krčmu po čašu limunade, a Zdravković predlagao sveštenicima, da sleduju primeru prote Papića.Šandor kovač zastade kod vrata i reče dosta glasno: „Taman, sveštenici će mu umiti celo sedo, a on ne ume da umije svoju rođenu nakinđurušu“.Zdravković prebledi, gospođa sede na svoje mesto, a ostali su griskali usne.Malo za tim bi kraj predavanju.Niko Šandoru kovaču ni reči, kao da su prečuli. Kad su se razilazili, osluškivao je Zdravković, šta govori svet i šta sudi o njegovu predavanju.Ne ču ništa drugo osim ono, što je govorila gomila devojaka.A te kao da njegova predavanja nisu ni čule, one su videle samo njegovu ženu. „Ali baš sve jednako na njoj“, kaže neka.„I haljine i ogrtač i cipele i šešir i kišobran, pa jesi di videla čak i maramica od jedne boje“. „Šta mogu vrediti oni nizovi bisera?“ pita druga. „Ja sam sve čula još jutros“, hvali se treća.„Mamika“, tako su zvali u selu Čivutkinju trgovkinju, „videla ju je, kad je izlazila iz crkve“.Kaže: „Odelo jednake boje zove se egal, onaj prašak na njenom licu „puder“, a onaj miris „pačuli“.Haj, Bogo, ada to miriše!To nije ružina voda, nego kao tamjanika, šta li.Jao, časni je potr’o, baš lepa žena“. Zdravkoviću se ovog puta nije dopalo, što mu hvale ženu, on bi voleo, da su hvalile njega.Toga večera bili su svi gosti kod pop-Svetozara na večeri i nazdravljali su do po noći sretnom uspehu. Posle četrnaest dana držao je predavanje seoski lekar o umerenosti.Govorio je o tome, kako mi sve pojedemo i sve popijemo.Čak i Nemanjino blago ode na gozbe i pijanke.To nam ubija zdravlje, siromaši nas i ne možemo napred.„Mi smo svoj napredak i sreću pojeli i popili“, kaže on, „jer još triput toliko da imamo i to bi pojeli i ne bi nam ništa ostalo na ostale stvari.Nigde se u svem svetu toliko ne pojede kao kod nas.Sva jela, koja god poznajemo, skuvamo na jedared, samo ako imamo.Eto“, kaže, „slaviće naš ratar svečarstvo ili ima u kući svatove, pa odmah zovu kuvaricu iz varoši i počnu iznositi jela u podne, pa bude noć, a još se nije sve izređalo.Naše novine“, kaže, „ne donose šta ručaju carevi i kraljevi kad se sastaju i goste, a trebalo bi da donose.Ne što se to nas tiče, nego da vidi svet, da se ni pri carskim gozbama ne iznosi više od četiri jela; za tim dolazi sir i voće.Mi ni na što drugo ne dajemo, do li na jelo.Najbolje, najzdravije sobe naše, te su nameštene, u koje i ne ulazimo, a živimo u vajatima i komorama.Čak i naši bogatuni, koji imaju po tri-četiri nameštene i gostinske sobe, nemaju u kući kupatila, nemaju knjižnice — ništa.“ Doktor je govorio lepo, samo se na kraju upustio u sitnice.Dokazivao je, kako je izlišno mnogo jelo i kako čovek može s vrlo malo jela živeti, kad se navikne.Kaže: „Slavni profesor Hirtl, koji nije olako i bez temelja izrekao ni jedne reči, spomenuo je jedared u svom predavanju, da bi čoveku na dan dosta bilo onoliko hrane, koliko ima od prilike u 30—40 zrna sočiva. „Taj bi čovek morao biti zatvoren u kutiju i ne bi smeo od dva sata u zoru do večeri poseći dve stotine snopova trske“, reče neko glasno. „To imaš pravo“, prihvati doktor i nasmeja se. Na posletku se ipak raziđoše zadovoljni.Doktor je bio dobar čovek i svi su ga voleli, samo bi se i na njega mogle primeniti s malom izmenom one Hristove reči: „Bolesnici, što god vam kaže da činite, učinite, jer je to dobro, a što god vidite da on radi, ne radite ni po što, jer nećete biti duga veka.“ Posle doktorova predavanja sve je društvo otišlo trgovcu Maliću na večeru.Posle se dugo i dugo po selu pričalo o toj večeri.Tu su bile ribe od Orida, od one vrste, po koju je Kraljević Marko išao, kad je slavio krsno ime; tu je bilo šest vrsti vina, gajdaš iz Šida i da bogme — ugrejanih glava.Zdravković se razdragao, te je oko ponoći počeo da peva pesmu: „Za krasnu ljubav“, „Za ljubav krasnu“, i kad bi zora, on je još uvek pevao sve to, pa to: „Za krasnu ljubav“.Kad su u zoru neki počeli da hvataju konje i da idu kućama, Malić je stao sa zapetom dvocevkom i htede da puca u konje, ako se maknu, te se veselje produžilo do podne.Jednom rečju, pravo — srpsko veselje. Sutra dan su već spevale vraške devojke to veselje.Ali to ne bi bilo ni po jada, da se nisu zakačile i o doktorovo predavanje.A bogme i to su učinile, jer se horilo šorom: Doktor se nasmejao vragolankama i prepisao, da je pokaže ženi.Ali gospođa se nije smejala.»Pöbl«, kaže ona, „pravo je govorio moj otac, da paor ostaje paor.Njega ne možeš ni poučiti ni ugladiti, on ostaje surov i prost, a što mu se većma dobližuješ, tim će te pre i ujesti.Eto“, kaže mužu, „bilo ti je potrebno, da te uzimaju u podsmeh.Ali nećeš ti više predavati paoru, dok sam ja živa.“ Doktor se samo smeje, a Jovanka umiruje svoju drugaricu što većma može.Na posletku ju je umirila malo.Gospođa kaže: „Neću iz društva, ići ću na predavanja, kad sam već obećala, ali moj muž neće više govoriti narodu.Neka sad malo druge „spevavaju“.Ja ću da se smejem.“ Ono, što je izgledalo predavačima najpotrebnije, a to je predavanje o modi, raskoši i umerenosti, svršeno je i sad im je već poteže bilo naći zgodan predmet.Ali dosetiše se.Treće nedelje predavao je neki Zdravkovićev drug o predrasudama u našem narodu, upravo o tome: Je li istinita ona narodna predrasuda, da se divlji golub u zimu pretvara u kukavicu?Pa mora mu se priznati, da je dokazao vrlo temeljno i naučno, da nije istina, da je divlji golub samo u leto divlji golub, a u zimu da je kukavica, nego on i zimi ostaje što je bio leti, a to je divlji golub.Jednom reči, divlji golub je uvek divlji golub, a kukavica ostaje i zimi i leti kukavica.I on je bio sretniji od svojih prethodnika, jer njemu niko ne dobaci nikakve primedbe, a nisu ga ni devojke spevale. Četvrte nedelje počelo je predavanje već nesretno.Nije došlo ni blizu onoliko sveta, koliko prošlih nedelja.Treći Zdravkovićev drug govorio je o našim manama u govoru.Ispitivao je: Je li bolje kazati „vedro“ kako kažu u Banatu ili „kabao“ kako to vele u Bačkoj, pa onda, je li bolje kazati: „zario sam se u posao“ ili „zaronio sam se u posao.“ On je držao, da je bolje kazati „zaronio sam se“, jer čovek nije svinja, da se „zarije“.Koje je reči hteo još pretresati, ne zna se, jer dogodi se nesreća.Zvona počeše udarati na larmu i svi poleteše u portu.A iz porte se sa svim jasno videlo, da iza sela gori gomila đubreta.„Hajdemo natrag“, dozivao je Zdravković narod, „nije ništa“, ali niko ne dođe natrag. „Eh“, kažu, „mani s Bogom razgovora, vatra je đavo, treba to biti na oprezu“ i raziđoše se kud koji.Još je pokušavao Zdravković da povrati i zaustavi razbijenu vojsku, ali ne bi ih dovukao više natrag ni jedecima, a ne rečima. Pete nedelje je trebao i opet predavati Zdravković, ali već u četvrtak dođe pismo na Svetozara, u kome javlja, da odustaje od predavanja, te da se postaraju Lazarevčani za drugoga na njegovo mesto.Ali jest, i Zdravkovićevi drugovi se odriču svega, jer se izmešaše među sobom. Pa šta je bilo?Još odmah posle onog dogovora o Velikoj Gospođi napisao je Zdravković u novinama kitnjast izveštaj, kako se sakupila vojka protiv Nazarena i kako sjajno pobediše Nazarene već na prvom koraku — u njihovoj skupštini.Svuda je isticao sebe, a svoje predavanje kovao je docnije u zvezde.O predavanju svojih drugova reče samo toliko, da su bila, „zadovoljavajuća“.To se ovima nije dopalo, te ga napadoše.Dođe među njima do rascepa i koškanja rečma, pa onda preneše stvar i u novine.Bog te pita kakvih stvari nisu tad razmrsivali. Ne prođe neko vreme, a eto ti Zdravkovića u selo, pozva sveštenike, doktora, učitelje i trgovce, tuži im se i ište od njih potpise protiv svojih drugova. Svetozar je prvi odrekao, pa i ostalima preporučio da odreknu.„Zar to da bude kraj?“ reče.„Pođosmo u vojnu na druge, pa se među sobom pobismo.Šta će reći narod?I onako nam prebacuju dosta što šta i vele, bolje da nismo ni počinjali.Kad smo govorili o modi i luksuzu, kitili smo se, a kad smo govorili o umerenosti, gradili smo terevenke.Kako grdno ismejasmo čiča-Stanka, kad ono na zboru reče, da nam sve zlo dolazi iz varoši.I sad još da cepamo narod zbog potpisa?Neće li nam drugi put reći: A zar i iz varoši može što dobro doći?“ Zdravković je uvređeno planuo.„Ako je“, veli „ko sto puta paor, toliko mora znati i može znati, da što mogu ja, ne može on.Što Petar može da baci olako na ulicu, to je Pavlu potrebno na hlebac.Što meni ne škodi, njega ubija.Neka se ne ugleda u svačemu na mene.“ No Svetozar nije popustio.Kaže: „Mi smo učili škole, mi se vadimo za mudre i pametne, pa smo mi prvi dužni da se odrečemo gluposti, besmislica i svega, što je izlišno i štetno.Ako ne mogu ja to da učinim, kako smem tražiti, da to učini onaj, koji je slabiji od mene?Bez primera nema ništa, to svi mi uvek govorimo, a nikad ne tvorimo.Zar bi apostoli umirali za Hristovu nauku, da on sam nije umro za nju?Zar bi narod išao za njim, da je on jedno govorio, a drugo tvorio?I ako ćemo tako, onda budimo iskreni.Nemojmo da se vadimo za apostole i učitelje narodne, no recimo: Hoću da živim i radim po svome ćefu, a dalje kako bilo; ne tiče me se...“ Zdravković je otišao ljut i bez potpisa.A predavanja prestaše.No i ako ta predavanja behu kratka veka, imala su svoje posledice. Među seoskim devojkama opažalo se, da se gubi šarenilo.Htele su da uvedu — egal.Da bogme, da ga nisu izvele sa svim, jer očevi neće ni da čuju o tome, da uz svaku haljinu ide i cipela iste boje.Pa onda upalo je apotekaru u oči, da ne ištu više ružine vode, nego: pačuli, a kad je Joca Opančarev slavio sveca, doveo je i on gajdaša iz Šida.Nije mogao čuti, gde se dobija riba od Orida, ali je obećao svojim gostima, da će je do godine izneti na sto, pa ma znao izgubiti glavu. Bolest čiča-Srdanova i suviše se otegla.Kad ga onakva dovedoše kući, domaćica Jelena smestila ga je u postelju, pa ga još pretrpavala i drugi dan, jer je mislila: Od pića je, proći će.No ne prođe.A kad treći dan posla po lekara — doktor nije došao, ali mu je čuda pesmu.Devojke su pevale selom u sav glas: I doista doktor se razboleo.Nikad ne zna čovek, šta će ga snaći.Došao on po večeri malo u krčmu i naiđe, gde se krčmarica nešto koška s decom.Deci se prohtelo malo suvih šljiva.Ima ih ona na tavanu čitavu vreću. „Ne valja u veče mnogo jesti“, kaže ona, „a i ko će se sad puzati na tavan?Sutra, deco.“ No umeša se doktor.„A kao za što sutra?Ne ištu deca pečenog vola, nego dve-tri šljive.A ništa nije bolje po večeri no to.Baš donesite i meni pregrš-dve.“ I kad doneše i njemu pregrš-dve, on se namamio, te kaže: „Nisam došao u apoteku, da mi merite na dramove, nego dajte, donesite.“ Donesoše i on se raspoložio, žvaće u slast i govori: „Baš smo ti mi Srbi narod, da Bog sačuva.Kod nas i svinje više pojedu šljiva no mi.Ako i spremamo što, na tavanu je.A nema zdravijeg zakuska od šljive.Badava, Francuz je Francuz, daleko je ispred nas istrčao.Tamo nema ručka, nema večere bez šljiva; ili će ih izesti suve idi kuvane, kompot uz pečenje.Oni ih donose iz bela sveta, mi ih nogama gazimo...Ho maj, ta kazao sam, da mi ne merite na dramove, nego dajte, donesite.“ Doktor se razgovorio i svi se iskupiše oko njega, jer on vrlo zanimljivo govori.No to mu ne smeta da jede. „Gospodin-doktore, oprostite, ali meni se čini, vi ne izbacujete koštica?“ veli mu krčmarica. „Hm, ta dogodi se da baš i progutam koju.Trešanja ne jedem nikad bez koštica.Nisu mi inače slatke.Pa i šljive, naravski, to je nauka.Nego vi za celo mislite, da ću vam ostati dužan, kad mi donosite po dve po tri.Evo da vam platim u napred.“ I još bi dva-trired: „Dajte i donesite“, pa onda ode kući.Još su neki od gostiju bili u mehani, te divanili: Kako može čovek da pojede toliko šljiva s košticama, kad je kroz tihu noć jurio konjanik u varoš po lekara. Doktor se tako reći prašta s dušom.A sutra dan horila se selom pesma: Dođe doktoru lekar, pa i čiča - Srdanu.Ma da se Srdanu primirila groznica, opet za to ne može da ustane, uštapile mu se noge.Doneše mu neke kade za kupanje, nekakve špecije, pare ga, mažu ga, taru ga, ali nema nade, da će se tako brzo predići. On je isprva besnio i ljutio se, posle se predao i umirio.Zapali lulu, pa samo gleda u plave dimove i misli, misli.Tek ako će odgovoriti domaćici reč-dve, a često je tako zadubljen u misli, da i ne čuje, šta ga pita. Domaćica vidi to i nazire, da se u duši Srdanovoj nešto krupno događa.Promenuće se ili na bolje ili na gore.I prekrsti se.„Vože pomozi, dosta je bilo — zla!“ Što je domaćica slutila, nije se prevarila.Bilo baš s večera, kad je dozva Srdan.Soba je sva uvijena u dim.„Baba“ kaže, a ne gleda joj u oči, „idi odma po Lazara i Milevu i dovedi ih ovamo.“ Ona se u prvi mah ukipila, ne može čisto da veruje ušima, pa onda poleti Srdanu.„Jao druže, Bog te je umudrio“. „Idi samo — idi... pa neka dođu odmah.“ Kad su Lazar i Mileva ušli u sobu i prišli ocu, on se zaplakao.„Deco“, kaže, „uštapio sam se, nisam mogao da vam dođem, a inače bih došao, da se izmirimo ili baš da kažem pravo, da mi oprostite.“ Mileva se brani: „Mani to, babo, samo kad si nas se opet zaželeo.“ „Ej, ej, deco, opak sam ja čovek bio... vrlo opak.Kud sam zastranio?Ali tako je to!Kad sam radio, radio sam i nije bilo vremena da mislim, a kad nisam radio, pio sam, pa od kud da se priberem kao čovek.No od sad ako Bog da, popravićemo“. Za malo, pa se otac i sin zagovorili, a mati već izvukla kćer iz sobe, te je odvela u vajat, da je se sita naljubi.I kad se zadovoljila, pa sva radosna pogleda kćeri u oči — poplaši se.Naopako šta sve leži u onim očima.Očajanje, upravo nešto više od očajanja.U tim očima je pisano: Ja se ne nadam ničemu! Dugo je brižna mati zapitkivala ojađenu kćer, ali ne dobi jasna odgovora.Mileva je dugo plakala, zaronila je glavu u majčino krilo i samo govori: „Ništa mi sad više ne fali... ti si mi falila, majko.Ovako ću dolaziti, da se isplačem svaki dan, lakše će mi biti.“ Domaćica Jelena je još onog večera htela da pošlje po Svetozara i Jovanku, no Srdan ne dade.„Ostavi“, kaže, „bili su i u jutru i po podne, imaju oni i svoga posla.“ " Pomirenje je dakle postignuto i niko se tome nije više radovao, no Svetozar i Jovanka.Ali kad bi treći dan s večera, doleti Svetozaru majka Jelena u sobu gologlava, nije se povezala ni maramom, a zima je. „Šta je, majko?“ pitaju Svetozar i Jovanka u jedan glas. „Nije dobro, deco“, izgovara ona, a jedva diše.Svetozar pobledi, on je to shvatio, kao da će čuti samrtnu vest.Hvala Vogu nije.Ali za to opet ono što je čuo, potreslo ga je skoro isto tako snažno, kao što bi ga potresla i sama smrt očeva. Čiča Srdan je danas s večera razbio lulu i kad mu ponudiše drugu, on manu rukom i reče: „Na što?Zar ima čovek od toga kakve vajde?To je upalo Jeleni vrlo u oči, jer Srdan se skoro nikad ne rastajaše od lule.S toga je ona danas, kad dođe Lazar, malo kao osluškivala i ono što je načula, izlazilo je na ono isto, što ona već dva dana sluti.Srdan je u srcu već poverio, hoće da postane Nazaren. Kao slomljen pade Svetozar na stolicu, kad ču tu vest.Dugo je ćutao i on, a ćutale su i žene; na posletku progovori.„Ogrni se, majko, i idi kući.Ne govori ocu ništa, ne spominji mu, da slutiš što.Ja danas neću dolaziti do vas, ne mogu.Sutra, kad bude vreme, doći ću da se razgovorim s ocem.Ja mogu s njime o tom govoriti jedared, ako ne posluša, onda je sve za badava, kraj je.“ Glas mu je drhtao, kad je ovo govorio, a suze mu blistahu u očima, kad je ispratio mater. Starica ga ljubljaše i samo šaputaše: „Bog te umudrio, sine!“ Svetozar je još trenutak-dva ostao za stolom, jer beše s Jovankom pri večeri, ali ni jedno od njih ne okusi zalogaja.Onda se on diže, poljubi ženu u čelo, nazva joj laku noć i zatvori se u svoju pisarnicu. Tamo je hodio dugo, dugo.Njegovi ubrzani koraci kazivali su Jovanci, da mu uzrujanost još jednako traje.Tako oko ponoći umiri se, seo je.Kad u zoru zakukurekaše petli, on je još uvek sedeo za pisaćim stolom. Bio je u veliko dan, kad je Jovanka ušla u sobu, da ugasi preko njegove glave lampu.On je nije opazio.Pred njime je ležalo sv. pismo, u koje se sa svim zaneo. Tako je to trajalo mal’ te ne celi dan.Svetozar je tražio leka, pouzdana leka protiv nazarenske zablude, tražio ga s naporom sve duše svoje.U njemu se odavna začela neka misao, on je video pred sobom put, kojim bi trebalo poći, samo ta misao beše još neizrađena, taj put beše po malo zastrt maglom.Pred njime u duši stajaše čiča Stanko.Kao sad da mu zvone u ušima reči, koje izgovori taj čovek na zboru: „Ovako se više ne može; nešto se mora učiniti.Narod traži leka, pa ako mu tog leka ne mognete pružiti vi, učeni doktori, on će tražiti spasa kod nazarenskih baba.“ No kakav je taj lek?Svetozar je skroz poznavao nazarensko učenje.Od detinjstva gleda on, gde u njihovoj kući teku suze, događaju se čitave tragedije, a sve zbog Nazarenstva.On poznaje bolest iz najbliže blizine, on zna sve, što je pisano o tome, on zna sve, što je rađeno protiv toga.On se borio s Nazarenima u njihovoj skupštini, borio se s njima na ulici; on je u crkvi pridikovao protiv njih; on je bio svedok onim narodnim predavanjima u školi, pa je došao do uverenja, da je sve to još uvek malo i nedovoljno, ma se u tome pravcu radilo godinama.Mora se dublje zahvatiti, ozbiljnije započeti.Nazarenstva ne može da ubije lako ni reč sa pridikaonice niti da ga razgoni dim od tamjana; ne može slovo naštampano, a ne može ni sila.Pa baš za to, što je bio na čisto s time, i nije se obmanjivao maštama, a tim mu teže beše, da nađe put. I opet drugi dan po podne ustade sa stolice, odahnu i reče: „Gospode, u tvoje ruke polažem ovu pravednu stvar.“ Onda dozva svog druga, Jovanku. „Ti si mi“, kaže, „najbliži drug u životu, s toga hoću da se i sporazumem najpre s tobom.“ I dugo joj je govorio, a ona ga je radosno i ushićeno slušala.Kada završi, ona mu pade oko vrata i samo toliko reče: Bližilo se veče, kad je trebala da se reši sudbina čiča-Srdanova, pa možda i nešto krupnije.Jer ako starac ode kud ne treba, ako njega ne uzmogne Svetozar da pridobije na svoju stranu, kako li će ostale?Jovanka je otišla pre Svetozara, a on i sad sedi za svojim pisaćim stolom, prikuplja svu snagu svoju i sprema se za odsudni boj.Čim Lazar bude došao ocu, poručiće mati po njega i onda — kako Bog da... Dođe i taj čas.Kad je Svetozar ušao u sobu, starac je sedeo na postelji, za leđa mu podmetnuli jastuke, a Lazar je sedeo na stolici, čelo nogu njegovih.Govorili su tiho, skoro šapućući.Svetozar je poljubio oca u ruku, pozdravio se s bratom, pa onda reče: „Babo, imao bih o važnoj stvari da govorim s Lazarom i to baš pred tobom, jer se i tebe tiče.Ti ćeš suditi i presuditi danas među nami.“ Glas, kojim je Svetozar ovo kazao, bio je toliko ozbiljan i svečan, da i Srdan i Lazar osetiše, e će da dođe do krupnih razmršaja. „Dugo mi nisi bio, sine“, reče mu Srdan, kao da bi hteo da skrene govor na drugu stranu. „Hteo sam da iziđem pripravan pred tebe i da čujem sud tvoj o nekoj vrlo važnoj stvari, pa da onda u našem novom kolu tebi, oče, ponudim prvom stolicu“ Starac ne reče ni reči, a Svetozar se okrete Lazaru. „Brate“, kaže mu, „ja u ovom trenutku skidam mantiju sa sebe, izlazim pred tebe kao čovek, ne kao sveštenik.Možda će pasti koja reč iz usta mojih, koju ja kao sveštenik ne bih trebao da kažem...“ Lazar nije znao, na što to izlazi. „Voleo bih“, veli mu Svetozar, „kad bi i ti, kao nazarenski sveštenik, hteo da budeš sa mnom ovako iskren, kao što ću ja s tobom.“ Lazar i opet ne reče ništa. Svetozar produži: „Pre svega da dođemo s jednim na čisto.Svi mi, koji idemo za Hristovom naukom, i Pravoslavni i Katolici i Luterani i Kalvini i Nazareni, a ima na svetu još stotinama drugih veroispovesti, držimo svaki svoje za najbolje.Svaki od nas ima evanđelje u rukama i svaki ga drukčije tumači.Pa koji je taj od nas, koji sme reći: Ja sam božju reč shvatio potpuno u svemu i bez pogreške?Svi mi to kažemo, ali kad to kažemo, u nami je svima po malo hvalisanja i farisejstva.Šta ćemo, ako od sviju nas možda ni jedan nije u svemu dobro shvatio?A to je i najverovatnije.Pa šta onda?“ Lazar se ne miče, ne odgovara, a Svetozar nastavlja: „Da čuješ neku priču.Imao otac petoro sinova i ostavi im na samrtnoj postelji, da ga se sećaju i da ga poštuju.Kad je zaklopio oči, svaki sin mu je naslikao sliku i namestio je tu sliku — lik očev, s pročelja.Svaka od tih slika bila je drukčija, ali svaki sin je govorio, da se on oca najbolje seća, da je njegova slika najbolja, najvećma nalik na pokojnika.Otac je mrtav, on neće više ustati, da se pokaže, pa ko će danas da presudi, ko ima pravo?...Ja ću da ti kažem.Ne onaj, koji je najbolju sliku naslikao, nego onaj, koji najbolje vrši zavet očev, a to je, koji ga u srcu svome najbolje poštuje.I mi smo donekle kao tih petoro sinova...Koji je taj, koji je reči nebesnoga oca najbolje razumeo?Svi mi kažemo: Ja, a nikog nema da presudi među nami.Pa kad tako stoji stvar, zar ti doista misliš, da ćemo mi goreti u večnim mukama, ako smo i pogrešili gde god u tumačenju svetog pisma, ili vi ili drugi?Zar može to biti, kad stanemo jednom pred lice božje, da će on kazati: Vi ste krštenje u moje ime činili ovako, a vi onako... vi, koji niste dobro razumeli reči svetog pisma, idite u oganj večni?...Zar što mi palimo tamjan, kao što je bilo za doba Hristova, a vi ne palite, zar će zbog tog i samo zbog tog jedno od nas trpeti večne muke?...Hulio bi Boga svaki onaj, koji bi o njemu tako sitno mislio.Eno i apostol Pavle veli: „Neznabošci ne imajući zakona, sami su sebi zakon.“ To znači: Ma ne znao da ima Boga, ako si pravedan, pošten, valjan — opravdan si.I doista, bilo je pre rođenja Hristova vremena u Grčkoj i Rimu, kad su ljudi obožavali Bogove sa vrh brega i sa dna mora.Oni su držali, da glavni Bog sedi na Olimpu, te pijanči, ratuje, sveti se, čini preljube — a opet su ti ljudi bili bolji od Bogova im, bili pošteni i puni vrlina.Nije glavno do ceremonija, nego do stvari, dela.“ „Mi smo baš oni od dela“, odgovara Lazar, „a vi se za dela ne brinete, nego samo za tamjan i — dim.Oni, koji propovedaju kod vas zakon, najmanje ga čine.“ „Imaš u mnogome pravo, na žalost“, veli Svetozar.„Imao bih možda i ja, ali sad neću da okrećem oružje protiv tebe i da te pitam: A kako li je tamo kod vas?Je li i tamo sve zlato, što blista?Nego ti velim samo ovo: Ako sveštenik ne valja, zar odmah iz crkve da odeš i da napuštaš veru?Zar ako ti krov prokisava, da zapališ svu kuću, pa da odeš čak i iz sela.Popravimo, što ne valja.Bolji ljudi imaće i bolje sveštenike.Ti se pozivaš na dela.Istina je, priznajem ti: Vi više gledate na dela od nas.Tako je bilo i kod nas u prvo apostolsko vreme.No naravno, tako je bilo, dok je bilo malo Hrišćana.Apostol Pavle poznavao je svakog po imenu i iz viđenja, te mu je lako i bilo pisati: Ovome sprečite ovo, a onom kažite, da ne bude tvrdica ili lakom, da ogovori druga.No kada se namnožiše Hrišćani, nije mogao niko da ih pregleda sve.U većoj gomili žita ima uvek više kukolja, nego li u maloj, pa u većoj gomili je i više jeresi i cepanja.Ako ikad bude, da i vaš broj naraste u milijune i među vami će ustati mnogi i mnogi da cepaju i pocepaće vas i biće prvaka, koji će vas sramotiti i biće stada kužnoga i svega ostalog, čega ima i u ostalim većim veroispovestima.Vi ste mali, ali metni ruku na srce, brate, i priznaj, prema vašem malom broju dosta je i kod vas veliki — pokor.Danas vas je malo i lakše se prečišćavate.A šta bi onda bilo, kad bi vas bilo na milijune?Šta ćete onda, ako dođe dan, da bi mali broj valjanih trebao da istera iz crkve onaj veći broj nevaljalih?Može li to biti? „Lepo je, što gledate na dela, — samo zapamti, iz crkve Hristove ne možeš ti nikog isterati, ne možeš onde nikome suditi, to je Božje pravo.Ti treba da išteš dela, da propovedaš dela, ali dalje ne možeš da ideš, ne smeš da ideš.I vi kad vam ko skrivi i isterate ga, nemilostivi ste i ne primate ga natrag.A Hristos je kazao: „I sedam puta na dan da zgreši i sedam puta da se pokaje — oprosti mu.“ Vi velite, nije se popravio srcem, pretvara se.A ko ste vi, da mu u srce zagledate?Koliko je valjanih, koji stoje kod vas na polju, a koliko ih je nevaljalih, a prvi su među vama?!U božje ime nemate prava suditi.I ako je vaša crkva Hristova, onda ne smete stati na vrata Hristove crkve i reći: Ti si dostojan da uđeš, a ti nisi... »Da se svet iskvario, iskvario u svima veroispovestima, to priznajem.I tome nije samo crkva kriva.Iskvarilo se sve, posrnulo je sve, pa se zadrmale i crkve, jer su i one iz ljudi.Vi ste ustali da tražite dela, da popravljate i to je lepo; ali niste pogodili puta.Napravili ste još jednu veroispovest više, bajagi malo ih je.A ne smeta nami to.Bilo je poštenja kad više kad manje i pri ovim crkvama, bilo je poštenja i vrlina čak i onda, kad su ljudi obožavali kipove.Crkvu treba dakle ostaviti na miru...Nego treba van crkve udesiti od prilike ono, što ste udesili vi s vašim Nazarenstvom...“ Lazar je začuđeno gledao u brata. „Ne razumem“, reče. „Odma ću ti kazati, kako mislim.Vreme je, da zaustavimo propadanje, to priznajem.Ovako, kako sad ide, ne može se i to priznajem, jer će se za kratko vreme izvući imanje iz ruku naših, poštenje iz srdaca naših, zdrava krv iz tela našeg.Svi mi to znamo, svi osećamo, ali svaki pojedince nemamo snage da se odupremo.“ I sad se Svetozar okrene čiča-Srdanu.„Za što ti, oče, hoćeš da postaneš Nazaren?Jer si video, da u mnogome nije dobro, kako si do sad radio, a već deset puta si skretao na bolji put i uvek zapadao natrag.Tvoje društvo, u kome živiš, ponese te i odvuče u staro zlo.Među pijanicama mora čovek da je pijanica, među kartašima kartaš, među kužnima kužan.Mi svi vidimo zlo, ali niko neće da je bela vrana, neće van sveta.Ako se i nađe jedan u stotini, taj jedan se izgubi, njega ne vide, on ne računa, nema ga.Mnogi počnu, ali svak počne za sebe, pa ovaj ovde, onaj onde posrne.Gomila ga pogazi.Ako će što da se učini — može se samo u društvu.Današnje rđavo društvo pokvari i dobrog, dobro društvo će da popravi i rđavog.“ „Imaš li ti takva društva?“ pita Srdan. „Nemam ga i imam ga, kako hoćeš.Mi treba da ga osnujemo.Ono se zove: Društvo dobrih ljudi.U tome društvu treba da se skupi sve, muško i žensko, staro i mlado...Društvo dobrih ljudi biće ono, što mu ime kaže.Ko je god član toga društva, izbegavaće sve, što je štetno po telo i dušu, a prigrliće i ispunjavaće ono, što mu nalaže čovečnost i dobro srce. — Pijanstvo, karta, nepametno lickanje prognano je iz društva, a prevara i rđav život izobličiće se.Na protiv članovi društva pomagaće se gde god mogu — uvešće mobe, negovaće staro srpsko gostoprimstvo, koje se gubi, iskorenjivaće daće — a ići će na to, da se pri svečarima, svadbama gaji umerenost.Ko hoće pri svečari, pogrebu, svadbi da blješti, neka pokloni društvu na dobrotvornu cel novaca, a tužnu ili radosnu svečanost neka provede skromno.Ne može biti, da odbijamo gladne putnike s praga, a pri svečarima ranimo i susedove vaške pečenjem.Pri svatovima jurimo i po tri dana konje, a umorna putnika nećemo da povezemo na koli...Društvo dobrih ljudi čuva se parničenja i tužbi.Kad ima spora među članovima, onda se sastavi sud od starijih ljudi i oni rešavaju, mire i dosuđuju...Sud dobrih ljudi bio je kod nas Slovena još pre Hrista, postoji još i danas gdegde, a postojao je uvek u našem narodu.Društvo dobrih ljudi negovaće prosvetu i čistiti kukolj među sobom“. „Kad svaki član društva shvati svoju dužnost u kući i van kuće, te bude tu dužnost savesno ispunjavao, onda će tek doći bolji dani.A svanuće nam onda, kad jedared pojmimo, da nam u zajedničkom dobru leži spas, te se prestanemo radovati tuđoj nesreći“. Svetozar izvadi iz špaga zavežljaj artije, na kojoj beše potanko ispisao pravila društva dobrih ljudi i pročita ga.Srdan žudno gutaše svaku reč, a i Lazar slušaše pažljivo.Kad je Svetozar pročitao, Srdanove oči behu uprte u Lazara... Lazar je ćutao.„Ja mislim“, kaže Svetozar Lazaru, „da bi ti brate mogao postati članom toga društva“. „A ja mislim, da bi ti mogao postati Nazaren, jer ako ćeš tako, nisi daleko od nas“, odgovara Lazar. „Nismo daleko.Samo što ste se vi u svemu prebacili, preterali ste, a to je zlo.Mesto da vojujete protiv nasilja, da ga osuđujete, vi ste pronašli, da čovek ni u najvećoj nevolji ne sme braniti sebe, matere, oca, deteta.To je neprirodno, a što god je neprirodno, ne može dugo postojati.Mesto da vojujete samo protiv zlih ljudi, vi se i tu prebaciste, i ko god ne misli o crkvenom obredu kao vi, toga već držite za izgubljena, za sotoninu žrtvu i nećete da ga ispratite ni do groba; borite se protiv njega mrtva, pa ma vam on bio otac, bio sin ili inače najpošteniji.To je više nego farisejstvo, to je najveći greh.“ „Vi ste protivni onom bezboštvu, koje otima maha,” pa se i tu prebaciste, jer osuđujete svaku svetsku knjigu i ne brinete se za napredak...“ „Preterani u svemu, odbacujete radost i uživanje, suzu i smej, najneviniju pesmu, pa i samu šalu.Hoćete ljude mašine, žive kipove, a to je neprirodno i ne može se održati.“ „Jednome se samo čudim.Kad se gadite na pijanstvo, kako se i tu ne prebaciste, te ne zabraniste sa svim vino, no ga dopuštate umereno.Pa za što ne dopuštate i sve ostalo, što škodi samo onda kad je preterano, a kad je umereno, onda je nevino i bez štete?“ „Vidiš, dakle brate, u čemu je razlika.Društvo dobrih ljudi ne prebacuje se u tome, neće ono što je neprirodno i ono će pobediti, okrepiti nas i održati nas do boljih vremena“. „I ko će to da počne“ pita Lazar, „da li onaj vaš pravoslavni sveštenik, koji je zakupio regal svoga sela, te postao glavni birtaš?Pa kad ga pre nekoliko meseci porezivali, a on pred celom poreznom komisijom veli: Za Boga gospodo, ne mogu to platiti, vrlo su rđava vremena, krčme su čak i nedeljom prazne, svaki se usolidio i niko više ne pije.Ili ćete početi vi učenjaci, koji ste bili onda kod Malića na večeri?Vaš doktor, koji vas leči i pridikuje umerenost, a pojede pola vreće šljiva zajedno s košticama?One namirisane ženskinje, koje smo viđali u selu?Jesu li to te, koje treba po tvom nagoveštaju da se udaju samo za članove dobrih ljudi?...Ja držim, da je naša vera prava nauka Hristova i da će ona osvojiti...Ja strepim, samo od toga, da se te gospođe i ta gospoda ne pomešaju kad god s nama, jer onda će za celo biti ono, što si ti predskazivao, biće kukolja i cepanja, jeresi i zla.“ Svetozarevo se lice snuždilo za časak.„Istina je“, kaže, „mnogo se govorilo i govorilo, a malo se radilo...Ali ako bar neki deo tih učenjaka i gospođa pođu napred, a mora doći to vreme, narod će poći za njima.Ti si me brate pitao, ko će da počne?..Ja mislim da počnemo mi, koji smo ovde: I otac i ti i ja i mati i sestra.U našoj kući bilo je dosta nesreće, dosta suza i dosta cepanja, pa bi bilo pravo da pokažemo, da Nenadovi nisu poslednji i da mogu i da se slože, pa još u dobru.“ Starčeve oči zasuziše, Lazar kao da beše malo potresen, ali osta prividno hladan. Daleko je prevalila ponoć, kad je stvar prekinuta.A prekinuo ju je čiča Srdan.On suznim očima privuče Svetozara k sebi, zagrli ga i reče: „Sine, tvoj sam!...Tako ćemo pokušati, tako moramo pokušati, bar neću biti otpadnik od svoje stare vere.“ Lazar je otišao kući potresen do dna duše, ali nije pokazao svoje uzbuđenosti.Bilo je oko tri sata po ponoći, kad se vratio od oca, ali ne ode kući, no je nekoliko sati, sve dok nije svanulo, lutao po ulicama... Kad dođe do Cvetine kuće, on zastade.Dođe mu u glavu misao, da će Cveta za izvesno otići u društvo dobrih ljudi.I onda će se ona udati po svoj pridici samo za onaka čoveka, koji je član toga društva. Sutra dan u jutru uputio se Svetozar na posao.Prvo je potražio učitelja, Milivoja Mašića, jer mu je on najpouzdaniji. Učitelj Milivoje živeo je i do sad upravo tako, kao da su ona pravila bila sa njegova života ispisana.Imao je ženu i kćer, a sve troje njih behu skromni i valjani u svakom pogledu.U slobodnim časovima bavili su se vrtarstvom i pčelarstvom, što im beše najdraža zabava.To je srpska kuća, kakva treba da je, no koja se među hiljadom ostalih izgubila: Nije upadala u oči, kao da je nije ni bilo. Učiteljeva porodica primila je sveštenikov predlog radosno i raširenim rukama.Kad su ženske docnije izišle i ljudi ostali sami, učitelj se sam ponudio, da pomogne Svetozaru u skupljanju članova.„Ja“, kaže, „imam desetak kuća, sa kojima sam malo čvršće vezan; ljudi i žene tih kuća dolaze mi češće na savet, koje zbog vrtarstva, koje zbog pčelarstva, to su vrlo zgodni ljudi za naše društvo, jer svi oni ne mare za krčmu i parade, pa za to i dospevaju, da se bave po malo vrtarstvom i pčelarstvom.“ Svetozar je radosno primio ponudu, sa uzdahom je dodao, da njemu ostaje najteži deo, a to je da pridobije seosku inteligenciju.Još su udesili, da u prvo vreme ne idu za tim, da samo bude što više članova, nego će se brinuti, da ti članovi budu pouzdani, te da mogu biti primer ostalima.A dobar primer će onda i one slabije i nestalnije okrenuti. Svetozaru je sad najpreče bilo, da pridobije lekara, pa je otišao k njemu.Dugo se njih dvoje razgovarahu i na posletku reče lekar: „Moj dragi Svetozare, ja radosno pristajem, ali se sa mnom nećeš moći mnogo podičiti.Ja sam danas slab, bolešljiv, moj katar u želucu neće brzo prestati.A lako je vuku odreći se ovčija mesa, kad nema zuba.Ja sam kao one nazarenske babe, koje čekaju da navrše sedemdeset petu, pa tek onda da se — pokaju.“ No da bogme, lekar je samo polovina, a trebalo je pridobiti i drugu polovinu, gordu gospođu Melaniju. „Brate moj dragi“, veli lekar Svetozaru, „kod moje žene ćeš izvesno propasti, ako misliš s neba pa u rebra kao kod mene.Kad hoćeš da je uhvatiš, nju moraš zaplesti u vigove kao prepelicu, inače odleti.Eto je baš blizu podne, za to joj ti pročitaj i rastumači samo muške paragrafe našeg društva, to jest one, koje se odnose na našu mušku uzdržljivost i naše muške dužnosti, a ženske paragrafe preskoči.Onda se seti, da treba ići da ručaš, pa dođi po podne.Kad se ona najpre zagreje za tu stvar, lakše ćemo s njom...Dakle polako brate, samo polako i smotreno, da se ne poplaši“. Posle ovih reči lekar otvori vrata i dozva ženu.Lepu ženu, gordu ženu i nakinđurenu ženu.Svetozar je učinio, kako mu reče njegov prijatelj.I kad bi podne, on usta, da se oprosti.Gospođa Melanija je kiptila od radosti.„Gospodine“, kaže, „ako to sprovedete, Srpstvo će vam podići spomenik“. (Htela je da rekne, mi žene ćemo podići spomenik, ali se ugrize za jezik i prevrnu reč.) I kad ostade e mužem sama, ona reče: „Nisam znala, da i srpski pop može biti ovakav.Istinu ti kažem, još nikad nisam videla ovako naučenog i duhovitog sveštenika kao ovoga.Kamo sreće, da su nam svi sveštenici takvi.“ Gospođa Melanija ušla je dakle u vigov, ali kad bi po podne, te Svetozar pređe na ženske paragrafe, ona se već uzverila i tražila puta, da se izvuče.Kad je izišla da naredi crnu kafu, mumlala je u sebi: „Popovska posla; a mogla sam odmah znati, da od rackog popa neće izići ništa pametno.“ Ali kao što rekoh, ušla je već u vigov.Jer kad je počela da traži izgovore, lekar joj reče sa svim otvoreno: „3bilja Melanka, kako si ti zamišljala tu stvar?Mi muški da se u svemu držimo umerenosti, a vi gospođe da se kitite, idete po balovi i igrate do zore?Pravo da ti kažem, žao me je, ako si tako mislila.“ I kad bi veče, gospođa Melanija bi slomljena.Nju je najviše pridobilo to, što se bojala za muževljevo zdravlje, ako ostane sve kao do sad.A muževljevo zdravlje ipak joj beše milije od onih krpa.Samo su to bile lepe krpe, sjajne krpe, koje su joj tako dobro stojale. Svetozar je pridobio još dva druga učitelja, dva tri trgovca, dva tri zanatlije, a od ratara beše ih do dvadeset porodica.Može se početi.Svetozar je našao, da je stvar išla mnogo lakše, no što se nadao.On je mislio, da je dostigao metu i uskliknu u sebi: „Hvala Bogu, najteže je prekuženo.“ Bio je lep proletnji dan, nedelja po podne, kad se prvi put sastalo društvo dobrih ljudi.Bilo je tu muško i žensko, staro i mlado.U jednoj omanjoj krčmi udesiše glavni logor.Krčmara su pridobili za sebe, te će se tamo sastajati.Tamo im stoji knjižnica, tamo im je i čitaonica.Dalje od deset sati u veče nije nikad otvoreno.On toči do duše i pića, ali su članovi dužni da budu umereni, pa ako bi i koji stranac naišao, krčmar mu ne sme davati prekomerno pića. Danas su se skupili na zabavu.Lekar je otvorio zabavu s predavanjem i on je tim svojim predavanjem potresao sve prisutne do dna duše.Uzeo je da nacrta poslednje čase bludnika, pijanice, raskošnika...Grozno je to, kad čovek vidi na samrtnom času, da je promašio cel života.On zvera oko sebe, poslednji mu pogled traži izgubljen život, ime čast...Oko njega stoje deca, koje niti je vaspitao niti im je što ostavio, do li otrovanu krv.Oni su nespremni i nesposobni za borbu u životu, a većinom i materijalno upropašćeni...Zamislite, šta oseća taj čovek u sebi?Kako se prašta s dušom?Ko na to misli, taj mora da živi pametno, pošteno, da bi ostavio deci u nasledstvo bar zdravu krv, pošteno ime, spremu za borbu, koja ih čeka u životu.„Pazite“, reče na posletku, „da se ne ispune na vami reči sv. pisma: „Kako očevi jedoše kiselo grožđe, a tek sinovima trnu zubi.“ Ko dakle voli sebe, decu svoju, ime svoje, taj se ne može isključiti iz društva dobrih ljudi.“ Onog večera bilo je i stranih gostiju, koji nisu članovi društva, te se otpoče zabava.Stariji su razgovarali uz čašu vina i čitali, omladina je igrala kolo i razne društvene igre.Sve je bilo u najvećem redu i kad bi najslađe — raziđoše se.Sutra dan tek svaki oseti posledice te zabave.Niko pijan, niko mamuran, niko umoran.Svaki se zabavio i razonodio. Pa šta li reče selo na to?Ne može se lako ispisati sve ono, što su ljudi među sobom šuškali, a nije ni potrebno.Daj, da čujemo seosko javno glasilo.U varoši su to novine, ali na selu nema novina.Tamo je javno glasilo — pesma.Devojke se skupe, pretresu svaku važniju stvar, uzmu da bogme u obzir i ono, što njihovi stariji govore i u veče se hori već po rogljevima — pesma.To su seoske novine.Tu se hvali i kudi, uznosi i ismeva.I protiv tih seoskih novina nema apelate, nema štamparskog suda.Njih ne možeš ni umoliti ni potplatiti. Kad je društvo dobrih ljudi počelo da živi i priredilo prvu svoju zabavu, odmah dan po tome začula se po rogljevima ova pesma: Ova kratka pesma bila je dosta veran tumač javnog mišljenja u selu.Ogromna većina odbila je to novo društvo.Najviše njih smatrahu društvo dobrih ljudi za neku novu vrstu Nazarena.Bilo ih je, koji su otvoreno govorili: „Pop-Svetozar će nas pod mantijom odvesti u Nazarene.Dakle i da budemo Nazareni i da plaćamo popa.To je mnogo.Ako ćemo da smo Nazareni, ne treba nam popa. Sve ovo je Svetozar dočuo i ovo sumnjičenje zabolelo ga je do srca.Bio je još mlad, pa je u duši ipak računao na priznanje svoga poštenog rada, al se ljuto prevario. No bar da je to bilo sve.Nego mesec-dva dana docnije, kad ode poslom u varoš, ukoreo ga je novi prota vrlo oštro. (Onaj stari, koga mi poznajemo umr’o je).Kaže: „Zapamtite, sveštenik ne sme da podriva crkve i crkvenih ustanova.Ja čujem, da vi u nekom vašem društvu umerenosti vrlo neumereno napadate na pojedine crkvene običaje.Pozivate svet, da se ukinu mala i velika zvona, razne vrste opela...Opominjem vas za sada ovako prijateljski, da se okanete takih propovedi, jer episkop zna već, dokle ste se zaboravili i onda može da bude rđav kraj.Možete činiti što god hoćete, ali to tek onda, kad ne bude na vami tog časnog odela...“ Svetozar htede da se brani, ali ga prota nije slušao.I to beše nov udar po njega.Računao je na opšte priznanje, sad vidi, da se skoro nikom ne dopada njegov rad.On je u društvu dobrih ljudi rekao, kako će skromnost u odelu i umerenost u svemu učiniti, da niko ni u crkvi neće gramziti za nečim osobitim, niko se neće otimati za zlatnim krunama, velikim zvonima, dugim opelima, te Nazareni ni s te strane neće moći da napadaju naše crkve...A gle sad, kako se njegove reči tumače.Kao da hoće crkvu da ruši, a ne da je podupire. U samom društvu dobrih ljudi išlo je prvo vreme lepo.Nisu se vrlo množili, ali nisu ni opadali.Čiča Srdan je činio sve, da se društvo učvrsti.On je još jednako pobolevao, osećao je, da neće više dugo, te htede bar na kraju života, da malo pobriše prošlost.Dao je 50 for. na knjižnicu društvenu, a 50 for. na opštu blagajnicu, iz koje će se pomagati siroti članovi, ako zapadnu u nevolju.A osim toga je uvek govorio mlađim ljudima.„Deco, pazite šta radite, uzmite primer na meni, opametite se ranije, nemojte čekati, da vam dođe smrt pred vrata.“ Društvena blagajnica množila se i inače.Kad je Simi Valjanu umro sin, on ga je sahranio vrlo skromno, a dao u blagajnicu 30 for.Velja Pekarov slavio je o letnjem sv. Nikoli krsno ime, ali ne tri dana, no samo do 10 sati u veče i dao je u blagajnicu 20 for.A i inače je bilo sitnijih priloga.No i van toga se društvo moglo pohvaliti.Baš Sima Valjan parničio se s Mišom Savićem zbog uvrede časti već skoro godinu dana i stariji članovi društva toliko su uspeli, da su i Mišu priveli u društvo, te im onda po pravilima presudili spor.Presuda je glasila: Oboje treba da priznaju, da su jednako krivi, da mole jedno drugo za oproštaj i da prekinu parnicu pred sudom.Tako je i bilo. No bila je tu i druga krupnija stvar.I Jova i Paja Nenini, braća rođena, parničila su se među sobom oko neke ostavine stričeve.I makar da parnice ovakve vrste, t.j. građanski sporovi ne idu po pravilima pred sud dobrih ljudi, opet su oba brata izrekla, da hoće da se pokore tom sudu.I jedan i drugi izabraše po tri čoveka u taj sud, a ta šestorica izabraće sedmoga.Što ta sedmorica onda sude i dosude, tako će biti. No taman je ta stvar bila u toku, kad se prodera vreća.U pravilima društvenim bilo je, da se muški odriču duvana, a da ženske ne smeju nositi nikakva nakita.A muškima, bar nekima od njih, beše najteže odreći se duvana, ženskima opet odreći se nakita.I načiniše neki predlog, da se promene pravila, te da bude muškima slobodno umereno pušiti, a ženskima da bude slobodno nositi od svog nakita ono, što im je spomen, da bogme ne od više. Svetozar je video, kud to ide.Počeće da se cepa komad po komad od pravila, dok ne postane od njih veliko ništa.On je molio, ali ne pomaže.Doktorka veli: „Šta se toliko žestite, Bože moj.Glasaće se i gde bude većina, onako će biti.“ A šta će biti, ako većina bude sutra prekosutra za to, da se u društvu dobrih ljudi ne pije više iz čaša, nego iz šafolja?“ pitao je Svetozar. „Šta imate protiv umerenog pušenja?“ pita ga doktorka.„To ste baš uzeli od Nazarena.Meni je učitelj Jović (a učitelj Jović je bio kolovođa pušača) pokazao ono mesto u sv. pismu, na koje se pozivaju Nazareni, kad zabranjuju pušenje.Tamo veli neki prorok, da se ne znam šta podiže visoko u dim kao bezbožnost.I zar sad to znači, da je bezbožno pušiti?Ta, vi ste bar gospodine obrazovan čovek, vi bar znate, da su proroci živeli pre Hrista, onda nisu ni u Evropi ni u Aziji ni u Africi znali za duvan.Duvan su beli ljudi poznali skoro na 1500 godina posle Hrista, pa od kud će nam se još pre Hrista zabranjivati pušenje?Pušenje je nevino uživanje, koje ne škodi nikome, kao što nikome ne škodi ni to, ako bi ja metnula na sebe grivnu, koju sam od moje pokojne matere dobila - spomena radi.“ Svetozar je gledao da ubedi gospođu Melaniju, jer je ona mogla da bude vrlo opasan protivnik.Kaže: „Kod pušenja je druga stvar.Ja smatram pušenje kao probu.Ko nema snage, da se odreče tog dima, taj je slab, taj ne ume da je gospodar nad sobom, taj neće biti gospodar nad sobom ni onda, kad se tiče krupnijih stvari.Naše najveće zlo i dolazi otuda, što mi ne umemo da vladamo sobom, ne umemo da gospodarimo nad svojim željama i strastima, no za čim nam god srce grakne, to mora biti.Devojci mora biti nova haljina, čim joj dođe na pamet, pa ma se zgranila; momak mora u krčmu, čim ga zovu tamo, pa ma šta bilo.Niko ne može da se pobedi, već daj po svaku cenu sve, što zaželi, pa ma propao.I što je kod muškog pušenje, to je za žensku nakit.Kojoj je teško odreći se zlatnog ukrasa, ona će teško sebe pobediti u krupnijim pitanjima.“ Gospođa Melanija je planula: „Dakle vi sudite po sitnicama o celom čoveku?Je li to lepo i je li to hrišćanski?Ako ja hoću spomen od moje matere da imam uza se, vi me već osuđujete na smrt, ne valjam ništa, nisam vredna ničemu...“ Pa se okrete od njega i ostavi ga. Došla je i ona kobna nedelja, kad će Jović i drugovi predložiti društvu, da se izmene pravila.Svetozar je pokušao sve moguće, da to zaustavi, ali nije uspeo.Sad je gotovo u groznici.Treba da ide u crkvu, hteo bi sa amvona da propoveda slovo božje, a nije mogao da se pribere.Misli mu vazda skreću na drugu stranu.Pred njime je otvoreno sv. pismo, no on ne gleda u slova.Naslonio glavu na ruku i u neki mah teško uzdahnu. Za leđima mu je stojala Jovanka.Metnula mu ruku na čelo i pita: „O čemu promišljaš, druže?“ „Promišljam o pridici“, veli on.„Nisam se još rešio, o čemu da govorim.“ Nasta ćutanje.On gleda u sv. pismo i ne čita. Jovanka gleda i čita... Od jednom joj mali prstići pređoše po redovima i zaustaviše se na jednom mestu.On poče da čita.„I hodaše Isus u crkvi po tremu Solomonovu...“ Pa onda: „A Jevreji i opet uzeše kamenje, da ga ubiju.Isus im odgovori: Mnoga vam dobra dela javih od oca svojega, za koje od dobrih dela bacate kamenje na me.» Svetozar zastade za časak, pa onda ustade sa stolice i toplo zagrli ženu.„Razumem te“, kaže, „to je bila pridika meni, kratka, api jezgrovita.Imaš pravo Jovanka.Isus je propovedao božju nauku, njegova dela behu nenadmašna i svet je na njega dizao kamenje, da ga ubije.Pa šta hoću ja, crvak ništavi?Hvala ti Jovanka.“ I onda ode, da se malo prošeta po vrtu i kad bi vreme crkvi, on je o toj temi izgovorio pridiku, koja beše najdivnija od sviju njegovih dotadašnjih pridika.On je hrabrio svet, čeličio ga je na istrajnost, a niko osim Jovanke i ne sanjaše, da pop Svetozar sa amvona najvećma hrabri — sebe samoga. Po liturgiji eto ti doktora.Svetli mu lice, pa još s praga dovikuje Svetozaru: „Pobedili smo!Onu moju prepelicu dirnuo si danas svojom rečju i ja sam je uhvatio...Odustala je od nakita i — taj predlog sad neće ni izlaziti pred drušvo.“ Svetozar se silno zaradova. „No, samo kad si uspeo,“ reče. „E moj brajko, ali nije ni bilo lako.Da sam ja ma koliko govorio, da se mane — ne bi poslušala, nego me je ona sama šiljala učitelju Joviću, da ne iznosi predloga o nakitu.“ „Ona sama?“ pita Svetozar. Doktor se smejao. „Poveriću ti druže, ali nikome ni reči.Kad je došla iz crkve, ja se napravio neobično veseo, zviždućem po sobi i puckam prstima.Tako sam činio otpre obično onda, kad sam se spremao na terevenku.Ona me je pažljivo posmatrala i ja sam to opazio.Na jedared joj rekoh: „Znaš šta, danas mi nije nešto dobro, (a tu je odma primetila, da ne govorim istine) i ja neću ići u društvo.S tim ćete vi lakše prodreti s vašim predlogom.“ Ona me je začuđeno gledala.„A ako posle toga prsnemo i raspadne se društvo?“ pitaše me.Ja sam slegao ramenima, kao da me se to vrlo slabo tiče.„Ako se društvo raspadne, onda ga neće biti, pa kraj“, rekoh, i počeh po novo zviždukati.Moja ti prepelica obori glavu i ja joj videh po licu, kakve se misli obrću u njoj.Ona je mislila, da ja i sam hoću, da prsne društvo, dogrdilo mi ovako, te hoću stari red, stare terevenke, staru neumerenost.Kad je malo posle teško i duboko uzdahnula, onda sam znao, da se u svojoj duši oprašta s adiđarima.I nisam se prevario.Na skoro mi priđe i pogladi me po čelu.„Ali valjda nisi toliko bolestan“, kaže, „da ne možeš otići do učitelja Jovića.“ „A šta ću tamo?“ pitam ja.„Ne boj se ništa, zapražiće on dobro Svetozaru čorbu.“ „I ti ćeš Svetozara da napustiš?“ pita me ona ljutito.„Zar je to lepo?Zajedno ste počeli i čim dođe do prve male nezgode, ti ga ostavljaš, bežiš kao pacov iz kuće, koja hoće da se sruši, u mesto da budeš čovek, pa da podupireš.“ I da si samo čuo, kako te je branila, a kako sam te ja napadao.Zvao sam te i preteranim i sanjalicom i zanešenjakom.Na posletku sam omekšao.Ali me je i ljubila i molila i ulagivala se kao mačka, dok nisam obrekao, da ću ići po podne u društvo i braniti stara pravila, a da ću još pred ručak izjaviti učitelju Joviću, da Melanija i njene druge odustaju od svog predloga.Melanija je u ovom trenutku vesela, što me je pridobila i otišla je Protićki, da i nju pridobije.A kad one odustanu, one ostale nemaju smelosti, da započinju što same...“ „Pa jesi li bio kod Jovića?“ pita ga Svetozar. „Bio sam.“ „Ta, njemu nije stalo do nakita.On ne može da se ostavi duvana — to ti je.A pomagao je onaj predlog o nakitu za to, da ženskinje njega pomažu.Sad neće imati većine ni za duvan.“ Svetozar uzdahnu. „Šta nam vredi većina, ako nestane među nama sporazuma.“ „I ja to mislim“, veli doktor, „pa mislim i to, da dopustimo umereno pušenje.U našim pravilima piše, da je dopušteno svako uživanje, samo ako nije škodljivo i ako se umereno čini.A pušenje nije baš škodljivo po zdrava čoveka, samo ako se umereno čini.“ „To je za mene nešto novo“, veli mu Svetozar. „Neki lekari u novije doba menjaju mišljenje o duvanu.Duvan posle jela pomaže varenju, ali njegova dobra strana je ta, što je on razbibriga; kraj njega zaboravi čovek bol i bedu; kraj njega čovek lako prikupi misli i lakše se umiri, kad je razdražen.Mnogog je lula zadržala od krčme; mnogog, kad naiđe na njega sumor, zadržala je, da ne traži leka u vinu i rakiji.Ja dakle držim, da mi po podne izjavimo, da društvo u načelu ne odobrava pušenja, ali i ne zabranjuje pušenja onim svojim članovima, koji će ga umereno uživati.“ Svetozar je teško pristao na ovaj doktorov predlog, ali je ipak pristao i po podne se svršila stvar glatko i mirno, bez ikakve prepirke i glasanja. Ne velim, da u društvu nije bilo još i drugih trzavica i neprilika, ali ovo behu najkrupnije.I malo po malo, pa se stišalo vrenje i potresi, i društvo je stalo na čvršće noge. Promena, pa ma kakva bila, ma bila ona s goreg na bolje, u prvo vreme izaziva u čoveku nezgodne osećaje.To je, dok se stara navika satre.Tako je bilo i ovde.Tek posle skoro godinu dana osetiše članovi društva, kako su promenjenim životom očvrsli telom i duhom, osetiše čak i materijalne koristi od umerenog i pametnog života i bilo im je, kao da su se preporodili. U to doba počeše i članovi da se množe.Došli su oni, koji u sve sumnjaju, koji čekaju najpre utrven put, čekaju uspeh, pa tek onda da se pridruže kakvoj stvari.A sad se i javno mišljenje okrenulo.Jer čak i oni, koji ne behu članovi društva, malo su popustili od stara života.A na mesto one pesme: „Tri anđela žalilo“, horile su se po selu druge.Da navedemo samo ove: Pa onda: Kad je lekar doneo Svetozaru ove pesme, oboje se dobro osećali.„Priznajem“, reče Svetozar, „da sam i od više često očajavao.No sve je badava.Sad vidim, da se s prvom cigljom ne podiže kuća, i da seme ne niče odmah, čim ga baciš u zemlju.Kad posejasmo seme, ja sam hteo da mu vidim rastenje i ono se podizalo i raslo je, samo je raslo nevidno u zemlji, pod zemljom.Da onda malaksasmo i ne zalevasmo ga — uginu.“ Lekar mu odobravaše.„A znaš li“, veli, „kako si prvi dan, posle prvog sastanka dobrih ljudi ushićeno rekao: „Hvala Bogu, dobro je!Ono najteže je prekuženo!“ „Sećam se“, veli Svetozar.„Od to doba prođe godina.Danas velim samo toliko: Malo je bolje no pre.“ Za to vreme išlo je kod Nazarena po starom.I oni su se množili, te je izgledalo, da u svemu napreduju.Jeste, izgledalo je.Na površini se još ne viđaše ništa, ali da je ko zavirio dublje, promotrio žile, video bi, da onde već truli.Ako je Svetozar došao bio do uverenja, da se od prve ciglje ne dolazi do gotove zgrade, uverili su se docnije i Nazareni, da se od prvog udara ne ruši.Ali ova istina beše kod Nazarena za sad još — pod zemljom. U ovaj mah čak i Milevina svekrva, baba Staka poveri.Ona je opazila, da kod njih nije sve u redu, zapinje negde, ali nije mogla da sazna gde.Na posletku joj dođe na pamet misao, da oni, koji jedan hlebac jedu, ne treba dve vere da veruju i ona — poveri.Poveri, da izvede u kući jedinstvo, poveri, da ugodi Milevi i to baš onda, kad Mileva to od nje nije tražila i kad se u duši svojoj i sama ljuljala. Pa, šta je bilo za tim?Ta starica se u društvu onih ostalih starica nazarenskih zanela do krajnosti.Poče da misli na smrt, na strašni sud, koji je brat Toma u skupštini tako potanko i s takom strahotom opisivao, kao da je sto puta gledao to suđenje svojim rođenim očima.I ona do sad onako trezvena žena poče da kuka, plače i jadikuje.Nalazila je mira samo u skupštini, a i kod kuće po vazdan kapa nad sv. pismom i muči se da razume otkrovenje Jovanovo, kojega još niko do sad nije razumeo, a po svoj prilici i od sad neće niko razumeti. To je bio uzrok, što je Mileva u ovim danima tako često tražila majčino krilo.Njojzi je bilo lakše, kad se onde isplače i to ju je uvek umirivalo.Ona strast, koja je buktila u njojzi i koju pre nikako nije mogla ugušiti, polako se stišavala.Ona je gledala Jovanku i videla na njoj, kakva treba da je valjana žena, pa se zgrozi od sebe i svog uspaljivanja za Borivojem.I plamen u njojzi se polako ugasio.Ne gori više, ali je ta vatra ostavila neka traga za sobom, ostao je pepeo negdašnjeg žara, ostalo neki nemili tajanstveni osećaj; ostalo je nešto, što ju je uvek podsećalo na onu negdašnju strast, a zebla je u duši, neće li ispod tog pepela kad god zasijati nov plamen.Giga ju je voleo svom dušom svojom, mal’ se ne bi moglo reći, da se čak i uspaljivao za njom i nije moglo biti, a da tolika njegova ljubav ne pomože Milevi, da dođe k sebi. Pa tek kad je osetila, da joj zaigra i čedo pod pojasom, onda je već imala snage, da gleda Borivoju u oči, pa da ostane hladna i da joj ne jurne krv u lice i ne oseti nož u srcu.No opet, opet za to ga se čuvala, izbegavala ga... U ono vreme naiđe i opet rednja na decu.Gušobolja, difterija, poče nemilice da ih tamani.To beše doba, kad u mnogim našim selima čitave ulice ostaše puste od dece.Ne vidiš mališe da se igraju po prašini ili da se hvataju majkama za haljine, te im tepaju nerazumljive, ali najslađe reči...No to beše i vreme, kad je lekarska nauka likovala, vreme, kad se pronađe lek protivu te rednje — serum.U ono vreme bio je, do duše, serum skup, vrlo skup lek, ali opet lek.Ta koji je novac materi skup, da povrati život detetu?!Ali ima nešto, što je još jače od materine ljubavi, a to je nevolja, nemaština. Svetozar i lekar učinili su u one dane sve, što su mogli.Lekar je u društvu dobrih ljudi razjasnio važnost tog leka, pokazao im je, da ako nam deca umiru, umire snaga naša, potpora naših docnijih dana, budućnost naša.Treba učiniti sve, da se pomogne.I društvo dobrih ljudi dade 300 forinata iz svoje blagajnice na tu cel, a Svetozar je od članova društva i od ostalih ljudi pokupio skoro isto toliko.On je sa amvona govorio o hrišćanskoj ljubavi; on je pozvao one, koji hoće u čast krsnom imenu, u pomen roditelju svome, dece svoje, da učine što, neka sad učine.Sad je vreme da decu svoju spasemo.I uspeo je.Neko je upisao novaca, neko žita, i iskupio se lep novac.Lekar je nabavio seruma i lečio je ne samo u svom selu, no koliko je stigao i u okolini.Mnogo i mnogo dete spaseno je onda u onom kraju od izvesne smrti. Ali na žalost, mnogo i mnogo nevinašce propade, propade bez lekarske pomoći i to baš u nazarenskim porodicama.Oni su u onoj zarazi videli božju kaznu, božju volju, da se svet iz nevolje nauči pameti, te su stojali većinom skrštenih ruku.„Kako Bog hoće, onako će biti“, govorili su isprva, a posle kad dođe smrt na prag njihov, rekoše samo: „Bog dao, Bog uzeo.“ Tako su govorili, ali sve je badava, ljudi su.Ako i ne plaču javno, plaču u srcu.Izvlače svoju decu na groblje, izvlače ih bez krsta i opela, bez suze i jauka, ali im je u duši tim teže.Po njihovim upalim očima i teškoj sumornosti videlo se jasno, da su skrušeni, gotovo slomijeni onim strašnim iskušenjem.Zaboravili su onu narodnu reč: „Pomozi sebi sam, pa će ti i Bog pomoći“; zaboravili je i osvetila im se. I baš u onim tako teškim danima, dogodi se, da rodi Mileva muško čedo.Ona je u postelji, a dete joj se poboli, pa i umre.Bolest ga je stegla s večera, pa onako slaba utamanila do zore. Pročula se po Lazarevcu i ta smrt — pročula, ma da je ne oglasiše zvona i u jutru se već iskupile žene, Novoverke, da se nađu bolesnoj Milevi na pomoći.Dete su starije žene sa svekrvom unele u komoru, ostavile ga tamo, dok ne dođe pregledač i zabravile vrata. Mileva je u postelji, okrenula je glavu zidu i ne miče se.Ne spava, a to se vidi po tome, što čas po čas ište malo vode.Puna je soba žena, čitaju sv. pismo ili šapuću, a tu je i Giga.Sedi nepomično na stolici, sedi kao okamenjen, samo mu kad kad preleti preko usana drhtavica kao munja, pa opet nestane. Otvoriše se vrata i uđe Svetozar s Jovankom.Žene se nešto uznemirile, neke poustajale, neke sede.Jovanka je prišla Milevi, ljubila je i plakala; tešila je, kako je mogla i znala, ali tiho, šapatom. Kad je prišao Svetozar, on je metnuo obe ruke sestri na čelo, nagnuo se nad njom i gledao joj je dugo u oči.Njeno je lice uvelo — bono, pomodrilo, oči su joj navodnjene kao nebo, iz koga hoće da pljusne kiša, adi još ne pada.Oseća, da se tamo po očima joj gone suze, ali ne plače. „Sestro“, kaže joj on, a glas mu je pun ljubavi i nežnosti, „veliki te udar zadesio, Bog neka te uteši“. Ona lagano krenu glavom. „Boli te?“ pita on. Ona ne odgovara. „Za što se mučiš, sestro?Bog je dao čoveku melema protiv bola i tuge, za što taj melem odbijaš?Pusti ojađenom srcu na volju, ne ugušuj suze, isplači se, biće ti lakše“. Ona se polako micala.Glavu je još dublje zaronila u jastuke, a lice joj se još manje videlo no pre. Onda se Svetozar okrene stolu, na kom je ležalo sv. pismo.Uze ga u ruke i izgledaše kao da nehotice prelistava po njemu.Onda na jednom sede uz postelju bolesnice. Kaže: „Vidim ovde je sv. pismo, hoćeš da ti pročitam jednu glavu iz njega.I on čitaše iz Jovanova evanđelja glavu XI. stih 32.—35.„A Marija kako dođe, gde beše Isus i vide ga, pade na noge njegove, govoreći mu: Gospode, da si ti bio ovde, ne bi umro moj brat.Onda Isus kad je video gde plače i gde plaču Judeji, koji dođoše s njom, zgrozi se u duhu i sam postade žalostan.I reče: Gde ste ga metnuli?Rekoše mu: Gospode, hajde da vidiš. „Udariše suze Isusu.Onda govorahu Judejci: Gledaj, kako ga ljubljaše....“ „Dakle i Hristos je žalio“, kaže Svetozar, „plakao je za svojim poznanikom, pa hoće li biti za tebe grehota, ako zažališ i zaplačeš se za sinom svojim?“ Zaklopi sv. pismo i ostavi ga na sto. „Gde je samrtnik?“ pitaše Gigu lagano. „U komori“. Svetozar pođe, pogleda u Jovanku i ona ustade da ide za njim... „Zabravljena je komora“, kaže Giga zbunjeno. „Gde je ključ?“ _ „Onde je samo telo, prah, duh je kod Boga“, reče svekrva mesto sina.„Bog ga je odazvao k sebi i mi treba da se mirno pokoravamo volji njegovoj“. „Nećete li mi dati ključa?“ pita Svetozar ponovo Gigu. Giga je malo zastao, ali kako niko ne prozbori više, skide ključ od komore, što je visio o klinu i dade ga Svetozaru. Kad je Svetozar s Jovankom izišao, nasta tišina u sobi.Milevina glava kao da se pokrenu u jastucima.„Ne ide niko za njim“, mislila je, „on će za celo nad detetom napraviti znak krsta“.Tako je mislila i bi joj sad lakše.No tako je mislila i svekrva njena i iziđe na polje. Žene, koje ostaše u sobi, vrtile su glavom.Svaka je u sebi mislila: „Uh, da nezgodna i nasrtljiva Fariseja“, ali izustiti nije smela ni jedna... Kad je Svetozar otišao s Jovankom, došla je Milevi i njena mati u pohode, (čiča Srdan nije mogao, jer mu se bolest povratila jače no igda), pa je opet bilo plača.Te posete skrhaše Milevu skoro sa svim.Njezin zakon joj zabranjuje da plače, bajagi, ropta protiv božje volje, a teško je u onakom stanju ugušiti suze.Soba je puna Nazarenaka, koje prate svaki pokret njen.Oni jastuci su već mekši, primiše mnogu suzu iz oka Milevina, a ne odadoše je. Kad dođe veče, bi Milevi još teže...Kako je grozna ta sveća slabome, nevoljnome i bolesnome.Dok je sunca na nebu, lakše je, ali kad i sunca jednom nestane ispred očiju mu, onda mu se čini, da je sa svim izgubljen i napušten. Mileva je nagovestila svekrvi, da bi još jednom volela da vidi dete svoje — ali ju je svekrva odgovarala od toga.„Bolesna si, ćerko“, kaže, „bolesna telom, pa nećeš imati snage, da održiš krepak duh.Moli se Bogu, videćeš ga za celo na onom svetu.“ Mileva je nagovestila samo, nije imala snage da ište.Kad dođe Giga, te je tako tužno gleda, dođe joj u neki mah, da se njemu zamoli, ali ne imade snage.Stojala je na raskršću, ni tamo ni amo.Niti da kaže: Ne mogu ovamo dalje s vama, niti da se preda onom u čemu se zatekla.Muči je bolest telesna, a muči je i duševna borba.Kad bi mrkla noć, ona je sva u groznici.Podiže se u postelji i hoće da ište vode, ali svi spavaju, a glas joj je slab, ne čuje se.Pokuša, da se posluži sama.Na stolu je boca, lagano se diže, pridržava se uz zid i domili donde.Napije se.To joj malo utoli onu grdnu vatruštinu i oseti, da joj je lakše. Pođe postelji, a još se uvek naslanja na zid.Ta na tom zidu je ključ od komore, u kojoj je njezino dete.Bože moj, kako joj dođe ta misao u glavu, kao da ju je ko odneo tamo.Šta se događa u njenoj glavi, to ne zna izvesno; ne može da pohvata kraja mislima svojim, tek ona uzima ključ s sklina i odlazi u komoru...Noć je hladna, a ona u groznici i u košulji.Ide lagano napred i rukama se sve jednako opire o zid.Nečujno je otvorila sobnja vrata i izišla u kujnu.Sad joj je lakše...Kako li joj samo te hladne ciglje rashlađuju bose noge, koje gore kao da su usijane.Dugo se mučila, dok je otvorila komoru, jer joj drhću ruke kao prut.No otvori je... U komori je mračno, ali je na polju mesečina.Njojzi se učini, kao da mesečevi zraci lagano, postepeno, jedan po jedan, prodiru u komoru...Sve je vidnije...Sad opazi, gde se nešto beli...Oči joj se sve bolje navikavaju na onaj polumrak.Ono belo, to je platno, šta li...U tome je zamotano njeno dete...Leži na nekakvom starom dolapu — popreko.Ona poleti onamo... to je krv njezine krvi... Pola sata docnije probudio se Giga i tražio ju je očima.Kad vide praznu postelju, skoči i otrča pravo u komoru.Prva misao nije ga prevarila, ona je bila tamo.Bila je tamo, ali nije znala ništa o sebi, ležala je obneznanjena na podu.On je podiže i odnese na postelju.Onda je tek probudio mater. Kad je nosio u naručju u sobu, osetio je, da će je izgubiti, te joj učini poslednju ljubav.Ne izusti nikom, čak ni materi, gde ju je našao, da ne reknu: „Bila je slaba.“ Očuvao joj je svetao spomen: među — vernima. Mileva pak nije preživela preksutrašnjeg dana, a od one noći nije nikako više dolazila k sebi.Pred smrt joj se predskazivala sve neka vatra, dim, krv...Pred nju izlazi Ilija prorok, gde se natiče s valovim prorocima oko žrtvenika.Ona vidi, kako s neba pada oganj.I spali žrtvu paljenicu, i drva i kamen i prah i vodu u opkopu popi.Čuje, kako reče prorok Ilija narodu: „Pohvatajte te proroke valove, da ni jedan ne uteče“, a ima ih 450.I pohvataše ih i Ilija ih odvede na potok Kison i pokla ih onde. No ta krvava scena iz sv. pisma produžuje se u mašti bolesne žene.Ona vidi proroka Iliju, gde se ne zadovoljava sa 450 poklatih proroka valovih, no na potoku Kisonu kolje i srpsku decu...„To nije gušobolja, to nam prorok Ilija kolje decu, jer su nekrštena...“ To su bile poslednje reči nesretne žene. Kad je lekar došao da pregleda umrlu ženu, našao je onde Svetozara, po čijim se očima gonile suze. „Druže“, reče mu lekar, „najbolju ćeš utehu naći u radu svome.Kad i ne bi bilo drugih uzroka, zbog kojih nam se valja boriti protiv Nazarenstva, onda treba da se borimo s toga, što oni nesretni ljudi, koji tu veru veruju, ubijaju sami sebe.Od kad sam počeo da vodim brigu o njima i da ih bolje posmatram, uverio sam se, da Nazareni srazmerno više umiru, no ljudi ma koje druge veroispovesti.To nije samo za to, što nerado traže lekarske pomoći.Jako umiranje kod njih dolazi ponajviše iz njihova bolesnog, grozničavog, potresenog duševnog stanja.Oni to bolesno duševno stanje stvore sami u sebi, bez ikakve nevolje.Muče um svoj svakojakim tamnim mislima, kinje dušu svoju, jadikuju nad pokvarenošću svojom, nad pokvarenošću sveta, plaču i očajavaju godinama.U tom dobu svoga mučenja i kinjenja toliko su roviti, da vrlo lako uhvate klicu bolesti, a kad je uhvate, onda nemaju dovoljno otporne snage, no podlegnu.Nazarenstvo puni naša groblja i puniće ih uvek, naročito u dobu zaraznih bolesti...“ I Lazara je do dna duše potresla smrt Milevina.To su opazili svi, a najviše Nazareni.On se sad još manje brinuo oko njihovih stvari, a zanemario je i svoje.Mal’ da ne rečeš, čovek se upustio. Čiča Toma ga je pažljivo motrio.Kaže u sebi: „Ako je Lazar dopustio žalosti, da ga toliko savlada, onda je zlo, ali ja se bojim, da će biti još i što gore.Hajd, videćemo i to.“ Prođe nekoliko meseci, a Lazar se ne menja.Njemu je postalo sve ravno do Kosova, ravne su mu čak planine i brda, a pravo mu je i ono, što je krivo.„Ili ćemo ga oženiti s kakvom našom dobrom ženom,“ misli Toma, „ili će propasti.On se uspalio za Cvetom.Treba žuriti“. I on to već i po stoti put predoči Rahili, koja je od udaje Varvarine stanovala u njegovoj kući.Kaže joj i po stoti put: „Sestro, ti treba da se žrtvuješ za našu stvar, treba da se usiliš i osvojiš Lazara.Ako ga ne odvratiš od Cvete, propašće nam, a to bi bilo veliko zlo.“ Rahila samo uzdahnu: Pa šta ona već nije radila, da pridobije Lazara?! Toma kaže: „Do sad je bilo kako tako, sad je krajnje vreme“. „Pa, šta da radim?“ pita ona. Toma je pogleda, kao da htede reći: I ti to mene pitaš?„Bog će te umudriti“, reče na posletku i iziđe. Rahila je premišljala.Ta njojzi se čini, da za to ne može ništa ni biti od tog drvenjaka, što s njime uvek i uvek razgovara samo o Bogu.Hej, samo da nije Nazarenka!Onda bi se mogla malo i opraviti, nagizdati, malo našaliti, ta već znala bi, kako treba.Ali gde će da se razgovara o sv. pismu, a da zavrne momku pamet.To ne može ni jedna žena, pa ma bila odmah Francuskinja, a Francuskinje su, kažu, baš vešte u tom poslu.Pa opet, dođe joj nešto na pamet.Ima u sv. pismu jedno mesto, nekoliko listi, koje je ona tako rado čitala, zna ga skoro na pamet.A opet za to ne ču nikada u skupštini, da čita ko ta mesta ili da govori o njima.Ta da i kako će.I ona se zadubi u misli... Kad se vratio Toma, ona ga dočeka nekako zbunjeno.Kaže: „Mislim, da me je umudrio Bog...“ „Eto ti ga na“, veli on i tare ruke.Držao je kao u vosku, da je stvar dobivena, ta ako se Rahila neće naći u tom poslu, koja će. „Nego“, kaže ona, „volela bi, da on ovamo dođe, tako večeras...Na danu su čoveku više misli za poslom.“ „Hm, a kako ću ga dovesti?“ „Ja mislim“, kaže ona, „poruči ti po njega u kakvom vašem poslu.Ti ćeš se posle malo zadocniti i ja ću govoriti s njime“. „Dobro je!“ Kad bi u veče, dođe i Lazar.Na stolu gori žižak, a Rahila se nagla na sv. pismo i čita.Veče je, pa se nikome više ne nada, za to valjda nije ni obučena za stran svet. Duga kosa pala joj raspletena po lepim ramenima... a od odela je na njoj samo ono, što je najpotrebnije.Mislila je u sebi, kad ne može da se opremi ljucki, onda je najbolje — nikako. Čim uđe Lazar, htede da i iziđe.„Oprostite“, kaže, „ja tražim brat-Tomu, poručio je, da mu dođem u ovo doba“. Rahila skoči sa stolice kao poplašena srna i kao što se već u takim prilikama dešava; što većma hoće da se pokrije, tim se većma pokazuje.Rumen kao krv juri joj po licu sa ove neveštine.Brzo se zaogrnula maramom, pa ponudi Lazara, da sedne. „Nisam znala“, kaže.„No ostanite samo.Ako vam je Toma poručio, onda će i doći.Čudim se samo da je izostao...“ Sede Lazar, a sede i ona.U prvi mah oboje ćute.Ona se kao stidi, on se ozbiljno zbunio. Na posletku će on prvi početi.„Koje mesto čitate u sv. pismu?“ „Skoro da vam i ne kažem“, veli ona i obori glavu.„Ali opet, za što da ne?“ Poćuti malo, pa mu se onda primače bliže.„O, taj premudri Solomon, baš je vrag.Čitam njegovu pesmu nad pesmama.Tamo napred sve govori o premudrosti i celomudriju, ali manite ga s Bogom, pravo kažu naši, da ispod mire, sto đavola vire.Sve piše, da se čuvaju ljudi žena, a on je pod starost imao oko četiri stotine njih.“ I kod tih reči pogleda na Lazara tako vragolasto, kao da nikad nije ni videla Nazarenke u svom veku.Zar vi niste naišli u svetom pismu na tu pesmu?“ pita ga malo posle.„Počinje rečma: „O, da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih.Jer je tvoja ljubav bolja i od vina“, a svršava se: „Brže, brže, dragi moj, budi kao srna ili kao jelenče na gorama mirisnim...“ Ali opet za to meni se najbolje dopadaju ova dva mesta.“ I priđe mu sa svim blizu, tako, da on već osećaše dah njezin, te čitaše iz sv. pisma: „O, da bi mi brat bio, da bi sisao sise matere moje!Našavši te na polju, poljubila bih te, i ne bih bila prekorna.Povela bih te i dovela bih te u kuću matere svoje, ti bi me učio, a ja bih te pojila vinom mirisavim, sokom od šipaka.Leva je ruka njegova meni pod grlom, a desnom me grli.Zaklinjem vas kćeri jerusalimske, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja.Mnoga voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti.Da ko daje sve imanje svoje za tu ljubav, osramotio bi se.“ Ima i napred mesta neka, koja su vrlo divna!Slušajte samo.„Otela si mi srce, sestro moja nevesto, otela si mi srce jednim okom svojim i jednim lančićem s grla svojega.Lepa li je ljubav tvoja, sestro nevesto, bolja je od vina ljubav i miris ulja tvojih od svih mirisnih stvari.S usana tvojih kaplje sat, nevesto, pod jezikom ti je med i mleko, i miris je haljina tvojih kao miris livanski.Ti si vrt zatvoren, sestro moja nevesto, izvor zatvoren, studenac zapečaćen.Ustani severe i hodi juže, i duni po vrtu mom, da kaplju mirisi njegovi, neka dođe dragi moj u vrt svoj i jede krasno voće svoje.“ Čitala je lepo i sa naglaskom, a nije dizala ni jednom očiju sa knjige.Bila je sigurna, da će uspeti.Kad je svršila, disala je brzo i tako teško, da u malo ne ugasi žiška na stolu svojim disanjem.Očekivaše ako ništa drugo, a ono, da je Lazar bar po nazarenskom običaju zapita: „Pa kakve vas misli obuzimaju pri čitanju?“ Ona bi mu onda već pala oko vrata.Ali on ćutaše.Tek u neki čas Rahila podiže oči.Lazar je miran, nepomičan kao kamen.Nije se uspalio, nego se zgadio.Ljubav, koju je osećao prema Cveti, očuvala ga je.Cveta mu dođe tako velika, tako svetla prema ovoj pokvarenoj namiguši, kao što je veliko i svetlo sunce prema onom žišku na stolu, koji pod onim teškim disanjem Rahilinim svaki čas hoće da se ugasi. Rahila je videla, da je izgubila.Ustala je sa stolice i prešla k prozoru.Otklonila je zavese i gledala na ulicu, ma da nije mogla ništa razabrati. „Nema još nikako Tome“, kaže, „a mora doći, kad je obećao.“ Malo posle ga pita: „Šta vi mislite, Lazare, o „društvu dobrih ljudi“?“ „Nije zgoreg“, kaže on.„A vi bi, Rahila, valjda tamo hteli da odete.Mislim, da se ne bi kajali.“ To reče, podiže se i ode.Nije mogao dalje da diše isti vazduh s njome...Čovek retko, vrlo retko providi vigove, koje mu podmeće ženska; ali kad ih jednom prozre, on je onda skoro tako isto pametan kao i vrabac; kloni ih se, što bolje može. Toma dugo nije došao kući.Što duže, to bolje, mislio je u sebi.A Rahila je u onaj mah mislila, da je čitava njena komedija s Nazarenima glupost.Ne sme se ni obući ni provesti ni zapevati.Otići će ona svojoj kući, dosta joj je komedije.Samo još jedno, jedno će samo da pokuša.I poče da sprema svoje stvari, pa da se prekosutra seli iz ovog nazarenskog manastira.Jedila se, što joj Lazar umače, ali se kao i svaka lakomislena ženska, brzo uteši.I ona zapeva: U taj mah došao je Toma.U hodniku je zastao na glas pesme, čuo je reči i razumeo je...Ta on je tako dobro poznavao svoju Rahilu i provideo ju je.Kad uđe u sobu, ona je još pevala, a vide je gde kupi stvari.Ne zapita je za što, ne reče joj da ne peva, samo toliko izusti: „More lakše malo“, pa ode u svoju sobu.One noći nije mogao dugo da zaspi i više puta reče u sebi: „Nije dobro.“ Od onog dana, kada vide Lazar onoliku pokvarenost, sve ga je jače i jače vuklo Cveti.No s šome je sad bivao još ređe, no pre.Poslednji put je govorio s njome na pogrebu Milevinu, jer je Cveta došla da isprati svoju negdašnju susetku, da je isprati, pa i oplače...Sad je ne viđa dokolnu kod kuće, jer nedeljom po podne je u društvu dobrih ljudi. Pa jednom je ipak opazi.„Niste otišli u društvo?“ pita je preko ograde. „Nije mi dobro“, kaže ona, „upravo, nisam danas za društvo.“ „Bežite od ljudi“, kaže on, „a eto vam ja došao na ogradu.“ „Ništa to...“ „Pa kako je u društvu dobrih ljudi?“ pita je malo posle. „Vrlo dobro.Svi su dobri ljudi tamo.Lazare, neće proći dugo, pa ćete i vi biti tamo.“ „A zar vi mene držite za dobra čoveka?“ pita je on naglo. Ona obori oči.Posle reče: „Gle, vi bi baš da vas hvalim.Nazaren ne sme biti sujetan.“ Tako prođe još neko kratko vreme i dođe doba, kada Nazareni počeše da osećaju, e im se temelj baš ozbiljno ljulja pod nogama.Što je Rahila otpala od njih, bila bi sreća, ali izgleda, da je i Mati Vajunu čitala onu Solomonovu pesmu nad pesmama, jer on, čovek oženjen i u godina, ostavi kuću, ženu i decu, pokupi sve novce i ode s njom u svet...A taj Vajun je bio baš ugledan njihov čovek i mnogo im je škodilo ovo njegovo uspaljivanje. Istina, dolazili su drugi na Matino mesto, ali bolje da nisu.Ovi novi behu mnogo lakši, no oni prvi.To se bar vidi po tome, što se među njima množe zađevice, a ne smeš da ih opomeneš, jer su gotovi da otpadnu, moraš da ih držiš kao jaje na dlanu, da ih ne razbiješ.Tu se ne može držati zapt.Pa onda dođe i ono, čega su se mnogi tako ljuto bojali; nazarenska veroispovest bi priznata za ravnopravnu.Sad nije više zabranjena, niko je ne sme dirati, niko goniti.Ali jest.S tim je baš izgubila draž, izgubila onu tajanstvenost, koja privlači.Iz polutame, koja mnogima tako godi, iziđe i Nazarenstvo na sunce i tamo već mnogo bolje padaju u oči i mane njegove.I što je najgore, baš u tom času Lazar ohladneo, nije ni senka onog vatrenog, zanesenog Nazarena kao što beše pre.„Liči“. kao što Toma reče, „na — neokrečen grob, gori je i od Fariseja, koji su bar — okrečeni grobovi.“ Pa i Borivoje upušta; bar da je on onaj stari, bar da on opravdava nade.Iz zatvora je sto puta većma koristio nazarenskoj stvari, no na slobodi.Čekali su ga kao Mesiju, sad videše, da se u njemu prevariše.Mirko je klonuo, a i pobolevao je; jedini Toma je bio revnostan, vredan, durašan, ali baš on nije umeo da zadobije ljubavi, baš on nije mogao da steče poverenja. U to doba uveriše se Nazareni, kako je istinita ona narodna izreka, da nesreća ne dolazi nikad sama.Vrlo prirodno.Kad se trulo počne rušiti, neće se zaustaviti lako, sve dok ne dođe do tamana.A tako je i s dobrim.Kad je sve uređeno i na čvrstim osnovima, onda ne može lako natrag, mora napred, za to i veli narod: „Kome Bog, tome i svi sveci.“ Bilo baš u petak pred veče, kad dođe konjanik Lazaru na njivu i još mu s konja dovikuje: „Hajde, žuri, umire čiča Srdan.“ Lazaru nije iznenada došao taj glas, jer Srdanu bivaše odavna sve gore i gore, ali ga taj glas opet za to nije manje zaboleo. Srdan je osetio kraj, rasporedio je imanje i poslao po Lazara.Hoće da se oprosti s njime i to na samo.Kad Lazar uđe, svi iziđoše iz sobe, ali Srdan izgubio govor.Pokuša, da daje znake, ne može, zaiska onda znacima olovku i hartiju, pa učini potez-dva...To što je napisao liči po malo na gusku kad opruži vrat, pa mu olovka ispade iz ruke i on izdahnu. Lazar je suznim očima izišao iz sobe očine i pitaše mater: „Šta je hteo baba da mi kaže?“ „Ne znam, sine“, jecala je starica.„Ono, što je hteo, hteo je da ti rekne na samo.“ Lazar pogleda u Svetozara. „Promisli se“, kaže mu Svetozar, „promisli, šta je mogao od tebe otac zahtevati, valjda ćeš se setiti.Ja ću se moliti Bogu da se setiš, jer ako se ti ne setiš, ja bih ti badava govorio...“ Lazar je proveo budan tu noć, sutra dan ne iziđe iz kuće.Već je i po podne, već udaraju zvona na pogreb, a Lazar se ne miče. Sprovod je skroman.Srdan je odredio društvu dobrih ljudi 200 forinata, tim je iskupio sjaj i izjavio u poslednjoj svojoj volji, da ga sahrane najprostije.I nema skupocena sanduka, nema mnogo ripida ni duplira, ali se iskupio silan svet, dođoše tri sveštenika iz okoline, da zamenu Svetozara. Vreme je, da se kreću.Samo Svetozar nešto oteže, moli: „Još malo, još časak-dva“.Na posletku mu pade glava na prsa, kao čoveku kome umre kakva mila nada i prošaputa: „Hajdemo!..“ Dođoše u crkvu.Čitaju se jektenija, pa onda zabruja i ona divna Damaskinova pesma o poslednjem „cjelovaniju“: „Pridite vi, koji ste me voleli... itd.“ Celivaju...Celiva porodica, svršiše već i pokojnikovi drugovi, nosači poneše sanduk... već izlaze iz porte... Ide neko!Ide sredinom puta, pravo k sprovodu, gologlav, brzim koracima, samo što ne trči...To je Lazar...Nosači ga poznaše, zastadoše i metnuše sanduk dole.Prestade pesma, presta disanje; da ne udaraju zvona, čuo bi potmulo jecanje Lazarevo...Pade pred sandukom na kolena, pade i celiva ga... Kad je ustao, stojao je Svetozar pred njim raširenim rukama.Braća su se našla, našla nad grobom očevim i među onim suzama bola, pomešaše se i suze — radosti...Čiča Srdan nije mogao da ih sa svim dobliži živ, on ih je dobližio — mrtav. Sutra dan sedeli su Nazareni u svojoj skupštini skrušeni kao pogorelci nad zgarištem. Toma je bio jedini, koji ih je tešio.On se pozivao na reči apostola Pavla, koji reče u svojoj prvoj poslanici Korinćanima, glava XI. stih 19.„Jer treba i jeresi da bude među vama, da se pokaže, koji su pošteni među vama.“ Vrlo lepa reč, ali vrlo slaba uteha.Pa bar da je ma ko drugi izreče, ali baš Toma. Kad se skupština svršila i verni se raziđoše, zastadoše Toma, Mirko, Borivoje i još dva tri čoveka u sobi.Svi su drugi Nazareni mislili, da hoće da se dogovore o nečem.Ali nije bilo zbog toga.Nego se lagano, čisto krijući odvukoše u prednje sobe, gde im je stojao „crkvenjak“.Nađoše ga u postelji; žena njegova Stana obvija ga hladnim oblozima.Ona ih dočeka zapevajući: „Jao, lele mene, braćo i prijatelji slatki, šta ću sad!“ Toma pogleda u bolesnika, pa pita: „Je li baš vrlo zlo?“ „Jao, lele mene, ne znam.Svuda je naduven, pa pomodrio, pozelenio, požuteo.Jao, jedini moj mužu, samo se sad predigni, nikad više neću...“ Mirko gleda bolesnika i veli: „Oh, ženo, ženo, gle, kako su mu konopci zasekli zglavkove.Da su ga i žandari vezivali, ne bi učinili gore.“ Žena je hukala: „Ej, Bože moj, Bože, smiluj se na njega!Ta on je pravednik, ti ne smeš pravednika napustiti.“ „Ćuti“, vedi joj Toma, „nemoj još i Boga huliti.Zar nije dosta tvoga?Za što ga ubi, kad ga sad tako žališ?Nisi zar mogla napred promisliti šta činiš?“ „Jao, slatki brate i prijatelju, ne bi ja i gde bi ja.Nego je Saveta Ivina svemu kriva, Hristos joj sudio, veštici prokletoj.“ Kaže: „Šta bi ti dugo trpela, da on tebe gnječi; može ti izgnječiti ropac na usta, pa si onda svršila.Nije sotona u tebi, nego je u njemu.Kad legne spavati, kaže, i bude u prvom snu, veži ga za postelju, zaveži tri preslice u jedan snop, očitaj očenaš i udri po njemu sve dotle, dok sotona ne iziđe iz njega.Ajaj i meni i njemu kukavku!Volijem, da nisam ni isterala sotone, no da ga ovako unakazim.“ „Šta si ti isterala?“ pita je Toma. Eto ga neka kaže, izišao je iz njega.Dok sam udarala jednom rukom i pitala: Odričeš li se sotone? on je samo govorio.„Mani ženo i vidi Bog“, adi kad počeh udarati obema rukama i pitati: Odričeš di se sad sotone, orjatine prokleti? nije se dugo držao u protivnosti, no tri put uzastopce reče.„Odričem se!“ Pa i kad sam ga odrešila, kaže: „Tako mi je i trebalo...„ Jesi di tako kazao, golube moj, živote moj, sve moje ovoga sveta...“ Bolesnik samo prevrće očima i kreće nešto glavom...„Tako je kazao, da bogme da je tako kazao.Adi neka on meni samo ozdravi, ranica moja, ni golubovi neće tako živeti kao nas dvoje, videćete draga i lepa moja braćo i prijatelji...Nego eto, kao da splašnjavaju otoci.Oh, ta negovaću ija njega i ozdraviće on meni, premili drug moj...“ Mirko se uhvatio za glavu, a neko reče: „Ovo se mora predati sudu.“ No svi su vrtili glavom.Naopako ako se i sud umeša u to.Ta on je prvi počeo da isteruje sotonu, a oni su i hteli da mu to zabrane i nisu hteli; i tražili su puta, pa nisu našli.„Oh, da će samo splasnuti otoci!“ mislili su u sebi... Kad iziđoše, reče Toma: „Zla žena je kazna od Boga.Žene su krive svemu ovom zlu, koje je među nama.Pravo nas je učio apostol Pavle: „Ženu ne primajte mlađu od šezdeset godina.“ Pa i taj rok je kratak.Eto ga, Šandor kovač samo za to nije došao u naše jato niti hoće da ide u društvo dobrih ljudi, što ima i ovde i tamo žena.I od pre mi je govorio: „Isterajte žene iz skupštine ili dajte meni, da ih ja isteram, pa ću toga časa ostati među vama...“ No baš u taj mah, kad je Toma ovo govorio, te zanesen neprilikama stavljao Šandora kovača čak i nad apostolom Pavlom — Šandor kovač sedeo je na koli pored žene.On se onog jutra, posle jutrenje, u najvećoj tajnosti venčao u Novom Sadu.Uzeo je neko siroče, devojku od sedamnaest godina, a njemu beše četrdeset i pet. Sad je na putu.Vraća se u selo, ali udešava, da ne stigne pre, no što se smrkne. „Lagano!“, viče na kočijaša, „lagano!“, a za tim se okreće ženi i veli: „Pile moje, hoće dušicu da ti istrucka po ovim džombama.“ Kad su sutra dan pitali ljudi: „Šta je to, Šandore?“ on se po malo smeje, a po malo crveni i veli: „Eto, šta je: Kud svi, tud i ja.Ali kad već uzeh đavola, nisam bar uzeo matorog đavola, nego samo — pile od đavola.“ To pile od đavola (naopako da je smeo tu reč izustiti pred njegovom „Lenčicom“, već je zove samo: „Pile moje“), dakle to pile, kad mu se što ne dopada, ume tako jogunasto da kljucka onom sitnom pesničicom po nakovnju i da kaže: „Ja neću drukčije“, da Šandor nema kud, no samo veli: „Nemoj da se ljutiš, molim te, pilence moje, nemoj!Opet će da ti otekne ručica i da te glava boli, kao pre, pa šta ću onda ja?“ Posle tri nedelje upisalo je to pile Šandora kovača u društvo dobrih ljudi i on je sad tako miran i krotak.Jovanka se vrlo rado zabavlja s njim, jer je inače razborit čovek; obišao je i Banat i Bačku i Srem, mnogo je video i mnogo iskusio.Jednom reči, bio je divan čovek, od kad je Lenčica pogledom svojim isterala iz njega sotonu. Na kratko posle ovoga vratio se i Mata Vajun iz Bosne.Vratio se bolestan, žut, bez Rahile.Ona je utukla njegove novce, pa je onda otišla nekom begu u harem i kako se čuje, poturčila se. Žena i porodica primiše ga i oprostiše mu, ali Nazareni nisu hteli da ga prime, jer je on onda zgrešio, kad je već bio kršten Nazaren.Oni neće da znaju za ono Hristovo učenje: „I sedam puta na dan da ti zgreši brat tvoj i pokaje se, treba i sedam puta da mu oprostiš“, no se pozivaju na reči apostola Pavla u njegovoj poslanici Jevrejima glava VI. stih 1.-8., gde veli: „Da se damo na savršenstvo“, a ne da postavljamo opet temelja pokajanja od mrtvih dela.Jer koji su se jednom prosvetili i okusili dobre reči božje, pa otpali, nije moguće obnoviti na pokajanje.Jer zemlja, koja iznosi trnje i čičak, nepotrebna je, koja se najposle sažeže...“ No u koliko su se Nazareni dali na savršenstvo i bili savršeni, to je izbilo na javnost malo docnije i u samoj njihovoj skupštini. Borivoja je grizlo mnogo što-šta i on se tako reći jogunasto povukao od svega.Po licu mu se videlo, da je vrlo nezadovoljan.Lazar ga je potražio jednom — imali su nekih svojih računa — i Borivoje ga je vrlo lepo primio bez ikakve srdnje i prebacivanja.A kad je zapitao Borivoja: „Kako si, brate?“ Borivoje mu samo toliko reče: „Teško je to po sto puta na dan reći: „Vidi Bog.“ Borivojevo najveće zlo beše na domu.Gušobolja svali u grob mlađe dete njegovo i ako ikad, on onda vide srce Varvarino.Prema tom detetu ispunila je najstrožije sve propise nazarenske.Ona je primila tu božju volju mirno, ne samo bez bola i žaljenja, no tako reći radosno.I kad zakopaše dete, nikad ni reči više o njemu.A imali su kravu, deca su tu kravu zvala: Džudža, pa je u ono vreme nekako i ta krava uginula.A kako li se Varvara kidala zbog tog nesretnog slučaja i čitave nedelje nije mogla da zaboravi Džudžu, no ju je uvek spominjala: „Sirota Džudža, šta li joj samo bi, da tako naprasno svrši“. Ono drugo dete Borivojevo venulo je pod Varvarinom rukom, kao što vene zimi cvet u loncu.Neguju ga, ne može se reći, da ga ne neguju i ne zalevaju, ali opet za to bledi i vene, nedostaje mu onoga, što je najglavnije, nedostaje mu vrela poljupca — sunčeva. A eto, približio se čas, da i Varvara postane savršena, dođe vreme, kad treba da je krste.Borivoje trebao je da se raduje tome, ali on se nije radovao.Kad god je mislio na nju, njemu padaše na um druga, koju s njom uspoređivaše, ali ta je druga već u grobu... No ako Borivoje nije bio zadovoljan s Varvarom ni s Tomom niti ičim, nije bogme ni Varvara bila zadovoljna s njim.Ona je znala, gde ga boli, ta, on joj se u slabom času ispovedio.Toma se žalio na Borivojevu malaksalost sa svim iz drugog uzroka.Lazar otpao, Mirko ostareo, malaksao, pa ako će i Borivoje da bude samo na broju, onda je Toma sam.A on ne može sve.Već od dužeg vremena primio je od Mirka opštu blagajnicu, a tu ima mnogo i mnogo briga.Pa zar on da se brine i o tome, o čemu će da govori u skupštini i kako će da tumači razna mesta u sv. pismu?To je mnogo za njega i u tome bi ga mogao Borivoje izmeniti, ali Borivoje se neprestano izgovara.Sad se ne oseća sposoban, sad je slab, uvek i uvek — drugi put. Na posletku dogrdi Tomi i on se reši da javno, u skupštini ukori Borivoja.Ali neće ga imenovati, tako daleko nije smeo ići, no će ga opomenuti i izobličiti onako iz daleka.Dugo je prelistavao po sv. pismu, na posletku nađe: „Umudrio me je duh sveti“, reče u sebi. U nedelju, koja je išla, čitao je evanđelje po Luci, glava XIX. stih 12—27.Tamo je reč o slugama, kojima je gospodar poverio novac, da trguju s njim.Hristos u toj priči izobličava onog slugu, koji je svoju kesu s novci „zavezao u ubrus i čuvao...“ Toma je nadovezao na to i napao na tvrdice, ali ne na one, koji su tvrdi na novcu, no one, koji su dar božji, znanje svoje zavezali u ubrus i čuvaju ga i ne rasprostiru ga i ne trguju s njim.On je naveo i one reči iz sv. pisma, da se sveća ne meće pod sud, da tamo svetli, gde je niko ne vidi, no treba da svetli na stolu.Njegove reči su pravo ciljale na Borivoja i svi su i razumeli tako. Borivoje je za sve to vreme bio crven kao kuvan rak i više puta je izgledalo, da će da rekne nešto, no uzdrža se. A kad bi posle četrnaest dana, on usta da čita evanđelje.Mnogi su mislili u prvi mah, da su reči Tomine bile od koristi i da su probudile Borivoja iz dremeža.No na skoro se uveriše, da reči nisu sa svim pogodile.Borivoje je ustao da vrati tastu žao za sramotu, ali ne otvoreno, no onako po nazarenski, sakriven iza sv. pisma. Borivoje je čitao evanđelje po Jovanu, XII. glava.Hristos 6 dana pred smrt dolazi u Vitaniju, u dom Lazarev.Marta služaše za večerom, a Marija uzevši litru pravoga nardova mnogocenjenog mira, pomaza noge Isusove i otre kosom svojom noge njegove...Onda reče jedan od učenika Hristovih, Juda Iskarijotski, koji ga posle izdade: „Za što se ovo miro ne prodade za tri stotine groša i ne dade siromasima?Jovan evangelist nadovezuje na ovo: A ovo ne reče, što se staraše za siromahe, nego što beše lupež i imađaše kovčežić i nosaše, što se metaše u nj...„Bio je dakle blagajnik Hristov i Hristovih učenika, a ovamo lupež i varaše s blagajnicom“, reče Borivoje...I on onda napadne na Judu Iskarijotskog, koji se gradio uvek najzauzimljiviji, najrevnosniji, a ovamo mu beše stalo do svog dobra i novcu za ljubav izdao je i samog Boga.Borivoje je prosto srpski rečeno dokazivao, da ne laje svaka vaška sela radi, nego sebe radi i njegove reči išle su pravo na Tomu.Napad Borivojev beše mnogo oštriji i otvoreniji no onaj, koji beše upravljen protiv njega; mnogi verni su sedeli kao okamenjeni, a Tomi je pozlilo... Posle četrnaest dana čitao je opet Toma evanđelje ili istinu reći, iza evanđelja napade opet Borivoja, a Borivoje mu i opet ne osta dužan. Verni su gledali ovu borbu u skupštini —- kako koji.Nekima se u duši dopadala, mislili su u sebi: Neka ih malo, neka se prohrvaju, nije zgoreg, jer su obojica zaslužili prekor.Drugi su sažalevali, što se taki valjani ljudi toliko zaboraviše i bacaju se jedno na drugo blatom; a neki su otvoreno ustajali koje za Tomu, koje opet za Borivoja.Mirko je pobolevao — nije bilo nikoga da ustane i da načini reda.Svaki se osećao slab za to.Kad se ovnovi biju — ovce se sabiju u gomilu i gledaju. Stvar se nagnula sa svim na onu stranu, kamo ne treba.Kola će se izvrnuti, a ovde a onde.Pita se samo: Gde, na kojoj džombi?Jer je džombi na svakom putu puno.I pita se još: Kad?Eda li čas pre ili čas posle? Svršilo se vrlo brzo, jer dođe vreme, da se krsti Varvara. Neke nedelje izjavi ona na završetku skupštine, da je duh sveti ulio u srce njeno — molbu.To je bio znak, da svi odu iz skupštine kućama, a ona će ostati sa glavnim starešinama, prorocima na samo. Ostali su samo: Mirko, Toma, Borivoje, Jova i Varvara. „Kakvu je molbu ulio duh sveti u srce tvoje?“ pita je Mirko, jer je on najstariji. „Molim se za krštenje“, kaže Varvara, „osećam, da mi je potrebno.“ „Kako bi htela da se krstiš?“ pita Mirko dalje. „Onako“, kaže Varvara, „kako se krstio Gospod naš Isus Hristos i kako je zabeleženo u svetom pismu, u trećoj glavi Matejeva i trećoj glavi Lukina evanđelja.“ „U kakvoj vodi?“ „U tekućoj.“ „Hoće li tebi tekuća voda sprati grehe i očistiti te sa svim?“ Apostol Petar uči nas u prvoj poslanici, trećoj glavi, stih dvadesetprvi, da krštenje nije u pranju telesne nečistote, no obećanje dobre savesti Bogu, vaskrsenjem Isusa Hrista.“ „Je li ti ulio Gospod još kakvu želju?“ „Moja je duša žedna ispovesti.“ Mirko se okrene prorocima, a oni svi klimaju glavom, samo je Borivoje hladan, šta više namrgodio se. Varvara je izdržala ispit sjajno, ona je zrela za krštenje.No za što se namrgodio Borivoje? — Odmah ću reći. Kako biva krštenje kod Nazarena, to oni taje ne samo pred stranima, nego i pred svojim „prijateljima“.Mnogi „prijatelji“ godinama posećuju nazarenske skupštine i nazarenska „braća“ i starešine poučavaju ih u svemu, ali kad je razgovor o krštenju, onda su nazarenskim starešinama zatvorena usta. Najviše kažu ovo: „Kad se učvrstiš u veri, prečistiš se i dođe ti vreme krštenju, od samog sebe ćeš razumeti, što ti bude potrebno“.A strancu kažu: „Kako biva kod nas krštenje, zna samo onaj, koga krste.Drugi to ne može dokučiti.“ Ni jedna crkva ne taji svoga učenja i obreda.Pa za što to čine Nazareni, kad je reč o krštenju?Evo za što. Ko god je pročitao ispit Varvarin i bude pročitao tok njena krštenja, videće, da u svemu tome nema ničega, što bi trebalo tajiti.Pa i ne taje to Nazareni prema državi ili stranima, oni taje sve to baš prema svojim prijateljima, da ih ti prijatelji ne prevare.Jer nazarensko učenje glasi: Kad ko prouči sv. pismo, pokaje se i očisti se od greha, on oseti to na sebi, pozna, da ga ne muče više zle misli i da je duh sveti nad njim.On oseti ujedno, šta mu ne dostaje, a to je krštenje.On se mora sam javiti starešinama, sam iskati krštenje i izdržati ispit.Na tom ispitu treba da odgovara sam od sebe, ne naučen čovekom, no prožman duhom svetim.Eto dakle, za što Nazareni taje obred krštenja, jer da ga ne taje, svakome bi bilo lako da izdrži ispit, a starešinama teško da presude, da li je onaj, koji traži krštenje, naučen od čoveka ili je naučen od duha svetog. Borivoje je znao sve ovo i za to se namrgodio.On poznaje Varvaru, zna da je nad njom zao duh, a ne sveti duh, a zna i to, da ona iz svetog pisma zaboravi najduže do večeri sve ono, što preko dan čuje i čita.Ne može dakle biti drukčije, no je Toma naučio Varvaru, kako da odgovara...„Toma je već uzeo da bude i sv. duh“, misli on u sebi i dođe mu vrlo krivo i vrlo gadno.Nije mu bilo pravo, što se tako vara, namrgodi se i dođe mu Nazarenstvo još crnje, manje i sitnije no do sad.Međutim nije se niko okretao na to, što se Borivoje namrgodio. Ispovediše Varvaru, imala je samo sitnih grehova, (što celog svog veka nije učinila nikome kakva dobra, to nije sebi uračunala u zlo) pa udesiše, da je krste prve nedelje što ide u Dunavu, na kakvom usamljenom mestu i to noću, jer bi na danu mogli da im smetaju radoznali ljudi. Od Lazarevca je Dunav dosta daleko, ići će dakle u F. kao u goste i tamo će krstiti Varvaru.Ići će Toma, Borivoje i deda Jova, jer je Mirko u poslednje vreme oslabio sa putovanja. Tako je i bilo.Uz pomoć F*-skih Nazarena krstili su Varvaru u Dunavu s večera, kad se već uhvatio mrak.Ona je u košulji zagazila u vodu od prilike do pojasa, a s njom je zagazio i deda Jova.Triput ju je zagnjurio rukom u vodu i triput rekao: „Krstim te u ime oca, sina i sv. duha.“ Na obali Dunava pojali su nekoliko „braće“ i „sestara“ pesme iz „Harfe Siona“.Za tim odoše u skupštinu i pričestiše Varvaru komadićem hleba i gutljajem vina, isto onako, kao što je običaj kod Reformata, Kalvina. Kad je sve svršeno, braća i sestre oprostiše se i krenuše svako na svoju stranu.Moglo je biti okolo 10 sati noću. Noć je bila dosta neprijatna.Vetar je jako duvao; talasi na Dunavu šumili su obalom, a crni oblaci su preletali visinom i vrlo često zaklanjali mesec. Borivoje je terao konje, uz njega je sedela Varvara, ostrag je bio Toma i deda Jova.Borivoje je ćutao kao zaliven, on je u duši bio uveren, da reči apostola Petra ne priliče na današnji događaj.Ovo se krštenje svršilo, po njegovu mišljenju, jedino s pranjem telesne nečistote, a u ostalom je njegova Varvara izišla iz Dunava onakva ista, kakva je i ušla. Toma je bio već razgovorniji. On je neprestano dokazivao nešto deda-Jovi, ali šta, to Borivoje nije mogao da razabere sa svim jasno.Reči, koje najčešće dopirahu do nega, bile su: „Neznabošci... uspaljenici... uspaljenice...“ Načuo je i Lazarevo ime, te razabrao, da Toma sad njega ruži i bi mu krivo.Stisnu zube i promrmlja u sebi: „Nije bio gori no ma koji od vas, samo je bio — pametniji.“ No šta je to?Ču još jedno ime i bi mu, kao da ga ko udari rukom po obrazu.Upeo se iz sve snage da razume, ali ne može, samo toliko shvata, da Toma ogovara mrtvu ženu i to ženu, koja je bila njihova prijateljica — Nazarenka. I sad od jednom ožive i Varvara, koja je za sve vreme mirno, nepomično sedela uz Borivoja.Ona je čula govor.Hej, ta šta sve ona ne čuje, i — umešala se. Kaže: „I ne nađe se niko, da je javno izobliči u skupštini, nju, koja je sv. pismo držala u ruci, kao što drže uspaljenice lepeze, samo za to, da iza njega sakrije namigivanje.Pa čak i onda, kad se u skupštini obećavala Gigi, oko joj je tražilo drugog čoveka...“ No šta to bi Borivoju?Ništa osobito, ništa veliko, samo pritisak krvi prema mozgu...Da je ko mogao jasno videti njegovo lice, opazio bi, da se u trenutku promenilo. Taj što tu sedi, ni nalik na onog Borivoja od malo čas.A da je ko mogao zagledati tek u dušu njegovu!Kao da je uleteo vihor u nju, te vrti svakojake misli u kovitlac.Ta, to i nisu prave misli.To je nešto nalik na ono, što misli i oseća životinja, kad je nadraže... U Borivojevoj ruci je bič.U Nazarena je običaj, da ne tuku konja, on sad taj bič poteže na ženu.Toma to nije opazio.Ali je opazio gde konji skrenuše s puta.„More, more“, viče, „kud vučeš te uzde, zar ne vidiš, da ćemo pravo u Dunav...“ Borivoje se osvestio.Ali samo toliko, da vidi kako konji sa strmog nasipa naginju na onu stranu, kud ne treba, a to je k Dunavu...I on okrete bič i ne udari njime žene, kao što je namislio, nego ga pusti pravo konjima po ušima, a uzdice zateže još jače na desno.Konji jurnuše s nasipa dole — u Dunav...Toma i Jova ciknuše, Varvara se otisnu kao mačka natrag u kola.Kako je nasip bio strm, čivija na obrtnju izleti, konji, ruda i prednji trap uleteše u Dunav; stražnji deo kola osta na ivici nasipa...U prednjem delu bio je Borivoje sam, Varvara se ščepala za šarage i ostala natrag uz Tomu i deda Jovu.Sve troje se stresoše. U onaj mah ni jedan od oblaka, koji juriše visinom, nije zaklanjao meseca.I videše jasno, gde se konji bore s talasima i Borivoja gde trired iskače iz vode, ne da se spase, no da udari bičem po konjima, da ih goni sve dublje i dublje u Dunav. Kad su se konji već zapleli u hamove i utonuli, skoči Borivoje i četvrti put iz vode.Okrenuo se.Tako se bar onima na bajiru učinilo, ali je bilo od više mračno i od više daleko, a da su mogli opaziti crta Borivojevih na licu u onom trenutku, kad vide, da je u kolima — sam...Deda Jova je drhtao kao prut, Toma je zaboravio da je Nazaren, te se od čuda (Bože oprosti mu grehe) prekrstio.Varvara je zaklopila oči. Onda polako iziđoše iz kola.Stojali su dugo i dugo bez reči i pokreta.Na posletku će reći Toma: „Siromah Borivoje!Zagovorio se s Varvarom i kad se konji poplašili od onog panja, nije više mogao da ih zadrži.Mi svi mnogo gubimo u njemu, ali šta ćemo, bila je božja volja...“ Deda Jova i Varvara razumeše ga, pa su tako i pričali ostaloj braći kod kuće.„Siromah Borivoje!Poplašili se konji i on ih nije mogao da zadrži...“ Njega su našli negde čak oko Slankamena i Nazareni iz Srema ukopaše ga. Od sad je kod Nazarena išlo sve većma nizbrdice.Toma je bio prvi momak u njihovu kolu.On blagajnik, on poverenik, on sve.Nije dirao nikoga, samo da niko njega ne dira.Nazareni behu samo još senka od onoga, što behu na početku.Tužili su se na žene, kako su im one krive, a nisu uviđali, da je onaj još slabiji i od žene, koji se dade njome zavoditi.U ostalom one dve-tri starije žene, koje su imali, bile su jedine „verne“ u punom smislu te reči.Oni ostali bili su tamo, jer su se onde zatekli i od njih jedan po jedan otpada.Ima nečeg, što svaki od njih u dubini duše oseća, nešto što ne može da iskaže, ali što je najveći srpski pesnik u svojim divnim „Snohvaticama“ izrekao: Kad se navršila godina dana od smrti Srdanove, bili su svatovi Lazara i Cvete.Nisu gradili što no kažu, veliku čast i mast, voleli su da dadu poveći prilog društvu dobrih ljudi, ali se opet za to prikupilo mnogo gostiju, da im čestitaju i budu učesnici u njihovu veselju.Crkva je bila puna sveta, a venčanje je izvršio prota, koji je i nepozvat došao. Kad su izišli iz crkve, prota je pristupio Svetozaru i rekao mu: „Ja sam uvek govorio, da ćete vi pobediti.To sam otvoreno kazivao i gospodinu episkopu, kad su vas kod njega ocrnjivali.“ Da bogme, zaboravio je, da i on u prvo vreme nije ni najmanje verovao u uspeh, nego je još izobličavao Svetozara. Svetozar mu je zahvalio. „A zar vi, prečasni gospodine, doista držite, da je uspeh postignut?“ Prota ga je začuđeno gledao. „A, da šta hoćete još?“ pitao je.„Zar nije Nazarenstvo u vas očigledno uvenulo, a „Društvo dobrih ljudi“ u najvećem cvetu?“ „To će vreme pokazati“, veli Svetozar ozbiljno. „Jer uvenućemo i mi, ako nas ne podrže...U velikoj bitci nije to još pobeda, ako jedna četa na jednom kraju pobedi svoje protivnike.Ako oni drugi izgube, izgubljeno je sve.Vreme će pokazati, hoće li ovo naše „Društvo dobrih ljudi“ živeti samo u pripovetci ili će ga prihvatiti sva naša mesta, sav narod naš.Ko će da zagleda u budućnost?!“ Oči mu se po malo navodniše i on ih upravi u daljinu, kao da je hteo da prozre u napred, ali ne moga, pa uzdahnu. „Smešan ste čovek!“ reče prota.„Sad, pri kraju hoćete da malakšete.Samo kad se jedared uputilo, sve će dobro biti.“ „Uputilo se“, kaže Svetozar.„Onaj, koji je tvrdo spavao, prenuo se malo, migolji se.No hoće li posle ovoga tvrdoga sna ustati ili će se okrenuti na drugu stranu, da dalje spava, to će se vremenom pokazati...“ Za tim zagušnim glasom dodade: „Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi, ta da smo braća... oh, Bože moj!...“ I suzni mu pogled lutaše i opet po daljini. Da kažemo neku reč i o tome, kako je postala ova knjiga. Ima skoro 20 godina, kako sam još kao đak posetio prvi put nazarensku skupštinu.Od to doba nisam nikad propustio zgodne prilike, da se što bliže upoznam sa Nazarenima, ustanovama i običajima njihovim. Istina, bilo je vremena, kad po nekoliko godina nije bilo te prilike, jer sam bivao na strani, a bivalo je vremena, kad sam od drugih poslova zaboravio na to. No godine 1889. počeo sam vrlo mnogo da se bavim s pitanjem o Nazarenstvu; hteo sam na domaku našeg narodno-crkvenog sabora da napišem raspravu o tom. Ispalo je drukčije: Na mesto rasprave došao je roman, koji sam napisao šest godina kasnije, pa i to u vackoj kaznionici. Ja ovaj roman nisam pisao tajno, krišom, ali ga nisam pisao ni čijim dopuštenjem. Stvar je u ovome.U našim velikim kaznionicama ne zakraćuju nikome pera ni hartije.Nedeljom, a i inače sahat-dva na dan stotinama njih bave se knjigom ili perom.Neko uči pisati, neko računa, prepisuje pesme ili piše kući pisma; cepa ih i ipet piše, da ga prođe vreme. Ja sam to opšte pravo upotrebio i za sebe, te sam se u slobodnim časovima bavio književnošću.Niko me nije pitao šta pišem, kao i ostale što nisu pitali, a ja nisam nalazio potrebe, da kome što tumačim. Pored mnogih sitnica počeo sam, da proučavam ono, što mi beše najbliže.Istraživao sam: — Uzroke zločinima i s proučavanjem tih uzroka bavio sam se skoro četiri godine. Pitanje je to već po sebi ogromno, a što sam god dalje ulazio u njega, opažao sam sve jasnije i jasnije u zasenku njegovu celokupan život naš.Pitanje o uzrocima zločina istovetno je s pitanjem o manama našim, o uredbama našim, istovetno je s pitanjem: Za što propadamo moralno, materijalno i za što naše društvo ide u opšte sunovrat?Uzroci su isti.Zločini, koji padaju pod kazneni zakon, nisu ništa drugo, no najveća drveta u šumi naše pokvarenosti, drveta koja su još iz daleka na vidiku.U tamnici vidiš tako reći pri bengalskom osvetljenju sve ono, što u našem društvu ne valja, ali se u sobi i na ulici ne opaža tako lako... Radeći na ovom ogromnom delu, koje obuhvata ceo život naš, naišao sam i na mog starog poznanika, na pitanje o Nazarenstvu.I baš u poslednjim mesecima dođe mi volja, da obradim to pitanje i to volja, da ga obradim u obliku romana. Eto, tako su postali „Nazareni“, ma da s ovom knjigom nisam još izrekao poslednju reč o ovom pitanju, jer nisam ni iz blizu iscrpao sve ono gradivo, koje sam u ovoj stvari prikupio. Samo da kažem još ovo: Kad sam pisao ovaj roman, uvek sam metao ruku na srce i trudio se, da svakome kažem istinu — pa ma me postilo ono, što me u takom slučaju mora postići, t. j. da potpuno ne zadovoljim nikoga. Ne zaboravljam, da iskreno zahvalim svima, koji su se zauzeli, da steku ovoj knjizi što veći broj pretplatnika. U Novom Sadu 1. juna 1896. S odličnim poštovanjem Pogovor drugom izdanju. Što je prvo izdanje ove knjige tako brzo rasprodato, pa i drugo izdanje većinom predbrojano, pokazuje, koliko se naš svet interesuje za važno pitanje, koje se u ovom romanu raspravlja.To se interesovanje najbolje zasvedočava time, što su čak neke naše crkvene opštine poručile poveći broj knjiga (Čurug 25, Novi Sad 50 kom.) da ih razdadu po narodu.Hvala im! Ja sam se trudio, da u ovom drugom izdanju malo doteram jezik. U Novom Sadu na Ilijin-dan 1896. Sv. pismo.Kor. posl I. glava 7. stih 5. Platiti „bedu“, znači kod Nazarena platiti parohijal.Oni su dužni da plaćaju parohijal onoj veroispovesti, iz koje su izišli, pa za to i nazivaju taj namet: bedom.Ugarski nov zakon oslobađa ih od toga, ali svakog tek 5 godina posle njegova prelaza u Nazarene. Evanđelje po Jovanu gl.X, stih 23-32. Sv. pismo.Prva knjiga o carevima, glava 18. Sv. pismo: „Pesma nad pesmama“, glava VIII., stih 1-2. Isto. glava IV., stih 9-16 O krštenju kod Nazarena nije nigde pisano; svuda se navodi samo taoliko, da oni drže taj obred u najvećoj tajnosti.Još manje je ko pokušao da reši to pitanje: Šta može biti pravi uzrok tome, da Nazareni taje tu stvar, kad slično ne čini ni jedna hrišćanska veroispovest.Primedba pišćeva. STEVAN M. MATIJAŠIĆ GROFICA AGNEŠA JANKOVIĆ U SR. SRPSKA MANASTIRSKA ŠTAMPARIJA Preštampano iz Brankova Kola za 1897. Ko na ljudskom srcu zida, mora se duboko ukopati, da mu se kuća ne slegne i da se ne sruši, ne imajući temelja. Redu neznatnijih varošica u Srbiji pripada Batočina.Malo čuvena po imenu, jedva primetna u obrtu, pa skromna i u svemu drugom.Pitomi visovi, što je okružavaju, te se umerenim talasanjem spuštaju u Moravsku Dolinu, ona mala uzana ravnica, gde se sa Severozapada ka Jugoistoku vrstaju belo okrečene, čiste i sa opštim pokrivačem jugoistočne Jevrope, sa ćeramidom postrešene kućice njezine, i okolina malo podalje: sve to nema ničega naročitog, po čemu bi ga poduže pamtio, kad si ga jednom video.A takva ti je ona sama.Svega jedna ulica, a pet raznolikih vlasti; jedna škola, a sedam kavana; preko hiljadu vrednih zemljoradnika, a desetoro zabrinute gospode i zanatlija — srazmera koja bi se i na ostale naše varošice mogla primeniti, samo možda sa još većim uspehom. Naokolo nešto malo lugova, a mnogo pašnjaka; na visovima pogdegde loza, a u ravni kukuruz.Ovamo čuješ petao kukuriče, a onamo svinjče grokće; odovud pevanje kakve vesele mome, odonud pak psovka gazda-Marka ili čiča-Rada; pas lane, krava mukne, mače maukne, guska gakne i tako dalje, sve, kako biva u mestima uklonjenim od svetske vreve; gde su strasti retke, a vrline tihe; gde se nesreća ređe pojavljuje, a sreća radije prebiva; gde se pojedini neobični događaji dugo pretresaju, a godinama pamte. Tu, bar tako ti se čini, sve ide svojim, ne toliko određenim, koliko odmerenim tokom.Učitelj sriče sa decom u školi; pop gazi po prašini sa trebnikom, uvijenim u ne sasvim čist epitrahilj, pod miškom; seke namiruju živinu, a snaše kljukaju gusku za poklade; čobanin čuva bravče u žiru; najstariji trebi šljivik, a najmlađi ljuljuša mezimče: svako po svom zanatu ili kako mu je kad vreme.Uz to domaćin popije koju s ćatom u kavani, a domaćica progovori koju — i još po koju —- u susedstvu sa baba-Nastom ili strina-Jelkom; pročita se koje pismo od deteta u vojsci, ili koja naredba na opštinskim vratnicama i na mehanskom zidu, ili u novinama vest, ponajrazumljivija i ponajčudnovatija: o morskoj zmiji; o vampiru što davi ljude u Brasiliji ili u Breslavi (Đače samouče ne može dobro da vidi koja mu je to reč, što inače nije čudo pored onolikih štamparskih pogrešaka u srpskim listovima); o Inglezu (a šta mu je to?) koji ima bradu od tri boje; o novoj modi po kojoj ženske nose odostrag (ene!) neki nabor (to će odmah da okuša gospođica Canka, — pošvabila se da Bog da!) i tako dalje; pa se uz to računaju dani, koliko ima do Slave ili do venčanja ili do Vrbice, opet svako po svom zanatu. Takva ti je ova varošica, a takva je bila sa neznatnom izmenom i tada, kada se u njoj dogodio po sebi neznatan, ali, u koliko se može predvideti, za našu priču presudan događaj. Batočina je na putu prema tadanjem središtu Kneževine, prema Kragujevcu.Drumom, koji je vodio krosred sredine njezine, jurili su laki stremovi sa arnjevima ili bez njih, a sa onim malim ali snažnim i izdržljivim konjicima kakvih ima svuda po severnoj polovini Balkanskog Tropolja; tu su se stenjući i škripući vukla natovarena rabadžijska kola; tu su ponekad projurila i teška gospodska karuca sa lepom opremom; tuda je kasao usamljeni Jahač ili je prolazio pešak pa je tu prekinuo putovanje, da se odmori, da ruča ili da pritegne opanke — i ostali svi su tu stali i pristajali u jednoj od usputnih mehana, gde ih je, po stepenu gospostva, pred vratima a pod stupovima nadstrešnice, dočekivao gazda, momak ili sluga sa vodom i slatkim od ruža ili kupina. Bilo je pred veče, kad je putanjom, što vođaše iz obližnjeg sela varošici, zamišljen koračao mlad seljak, odeven u odelo, kakvo se onud nosi, polu praznično, prosto ali čisto.Na glavi mu fes, što se još tada nosaše, za razliku od pravog turskog, sa širim temenom i bogatijom kićankom, a to skladno zaokrugljuje lice i uzdiže topao a blag pogled, što karakteriše Šumadijsku rasu.Otvoreno kestenasta kosa i duge jasne veđe, prav nos i vrlo lepi mali brčići nad crvenim usnama a usred čista obrijana lica, daju mu vid uglađenijeg čoveka, ma da je u seljačkom ruhu.Košulja praznična od tankovijeg providnog platna, sa zlatom izvezenim kolirom i taclijama; ostalo, osim prostih belih gaća i crvenih opanaka, eve je od prostog sukna.Ta čistota, pored prostote, imađaše nečeg dopadljivog na sebi, polu praznično odelo u radni dan pak potvrđivaše da pred nama nije običan seljanin.To potvrđivaše i držanje mladićevo.Visok i gibak stas, onaj talasasti pa ipak pri završetku svakog koraka odsečni hod — bili su svojstvenost ovamošnjem stanovništvu, ali neki pokreti ruke i glave odavahu čoveka od odelitijeg ukusa. Mladić nosi u ruci malu, lepo povezanu knjigu i uputio se pravo varošici. Stigav pred prvu mehanu primetio je vrevu međ onom gomilicom ljudi što su se tu skupili.Ugleda velika putnička kola sa četiri snažna konja, gde su se po svoj prilici malo čas sišle one dve tri ženske u stranom odelu sa jednim starijim gospodinom, što sad u živom razgovoru stoje pored kola usred gomile ljudi koji jednako pridolaze.Bilo je tu, kao u pratnji gospode, nekoliko konjanika, još jedne omanje karuce i dvoje kola.I mladić se pridruži meštanima, te uskoro i razumede u čemu je stvar. Stranci su se žurili, da što pre stignu u Kragujevac na konak, pa im se u hitnji desio nemio slučaj, slomio se jedan točak na glavnim kolima.S toga su bili prinuđeni, da od poslednjeg sela dovde idu korakom, dok nisu srećom još dosta rano stigli u varošicu.Čim prispeše pred prvu mehanu, odmah potražiše da im se nađe nov točak, ali ih niko ne razumede, jer su i gospođe i pratnja im govorili samo nemački i francuski.Taman su se dogovarali šta da rade i neodlučno pogledali i oko sebe i u ljude, te da nađu nekog ko će ih razumeti, kad onaj mladić tu stiže. — Rekoh ti, — okrete se najstarija krupna gospođa drugoj suvljoj takođe u godinama. — da ne idemo ovim putem.Eto odmah u početku snađe nas nesreća. Ona suvlja se nasmeja. — Nije to tako strašno. — Nije, po tvojim romantičkim pogledima.Ti si nas i navela na ovu budalaštinu. — Bože, gospođo, — uplete se treća dama, koja je po svemu izgledala ostalima trima potčinjena, — nismo ovde na kraju sveta; naći ćemo valjda točak, pa ako ne, prenoći ćemo.Stići ćemo svega jedan dan docnije.Nije nam hitno. — Jest, jest, draga gospođice, — odobravaše živo ona suva, — vi ste tek uvek najpametnija, a na svaki način strpeljivija od moje gospođe sestre. — Pa lepo; šta ćemo sad? — upita ona krupna. Dok su se došljaci ovako razgovarali, bili su i ostali prisutni u ne maloj zabuni.Mehandžija je izišao iz mehane sa kapom u ruci; stoji pred strancima i gleda zbunjeno preda se.Putnici međutim, kako se videlo po njihovu negodovanju, nemađahu nameru da mu budu gosti.Svetina nije znala šta da misli.Karuca su bila lepa, ni Knjaz ih nemađaše bolja; gospođe, naročito ona krupna, držale su se tako gospodski, kao da su vladarke; muškarci pak, otmeni i fino odeveni, stajali su u pristojnoj daljini očekujući njihove naredbe, pa su i ovi izgledali kao neki „švapski“ ministri.Otmena spoljašnost gospođa, kojih beše četiri na broju, divne putničke haljine njihove i onaj sladak i težak miris što se diže i razleže iz bora njihovih kratkih sivo-kadivenih ogrtača, učiniše, te su ih i ljudi okružavali u pristojnoj daljini, tako, da je u polukrugu pred njima stajao samo zbunjeni mehandžija, koga su nekoliko puta zapitali na raznim jezicima. — Ah, ovo su Srbi! — uzviknu ona suva. — Da su naši svetli preci znali da će njihovi potomci jednom doći u ovakav položaj, zacelo ne bi dopustili svojoj deci da zaborave maternji jezik. — Vi ste, gospođo sestro, i u ovoj prilici ironični kao uvek. — Ovom prilikom tetkica ima pravo. To reče ona najmlađa koja je dosada stojala odvojena od njih, malo podalje, gde je na hartiji, položenoj na poleđini poveće tvrdo povezane knjige, nešto crtala, a uz to se razgovarala sa gospodom koji su im bili u pratnji, pa se sad, svršiv crtanje, približila i pristala uz starije ženskinje.Glas joj je bio svež kao i lice joj, pokreti i hod slobodni i laki, osmejak i oči puni čara i umiljatosti, a to se sada naročito isticalo pred gledaocima, kojima je morala pasti u oči velika protivnost između predvečerja i zore života.Kad se ona pojavi, lica se u gledalaca odjednom razvedriše, a meštanke se upinjahu na prste, da je vide. — Ah, mon Dieu, mon Dieu, que faire! (A, Bože moj, šta da se radi?) — uzdahnu stara gospođa. Onaj mladić, što smo ga videli, da se približuje varošici, stajao je tu u gomili i gledao došljake nepomičan, sa izrazom čuđenja, upravo divljenja, različitog od onog na licu ostalih varošana.Mlađi ljudi okolo njega gurkali su ga napred nešto sa šeretskim muvanjem, a nešto sa užurbanim nutkanjem, da se ponudi damama za tumača. — Ti znaš šta govore.Dela, pomozi im reći šta će, — govorahu mu drugovi. Kako su ga neprestano napred gurkali, njemu, u trenutku kad iskoči na čistinu pred gospođe, ispade lepo povezana knjižica iz ruku.Nastarija ženske pogleda u knjigu, koja se pri padu otvori, te ostade tako. — Tiens, — uzviknu ona, — un livre français! (Gle, francuska knjiga!) Pojava momkova, kao i ovaj uzvik, jako iznenadi strance.Ona što je nazivahu gospođicom stade klimatati glavom prema mladiću, kao da hoće da ga pozdravi ili ohrabri; suvlja sestra nasmeja se sa nervoznom radošću; ona krupnija odmah natače lornjon na nos i pravo pogleda u lice mladićevo, zatim ga odmeri od glave do pete; najmlađa pak, koja mu najbliže stojaše, bojažljivo ustuknu, te ga pogleda neodređenim izrazom. — Eine angenehme Ungeschliffenheit! (Prijatna neuglađenost!) — promrmlja krupna gospođa. Mladić, koji dosad izgledaše jako zbunjen, čisto plačevan, osvesti se na ove reči, pa se uspravi.Čvrsto stade pred najugledniju i pokloni se onako, kako se to uči u francuskim školama igranja, i progovori nemački: — Dopustite mi, milostiva gospođo, da vam budem na usluzi i da vam se predstavim. Starija dama nađe se u čudu; jedva mogaše da mu odgovori: — Mo... lim. — Zovem se Pavle Đurić. — Monsieur Jouritch! (G. Žurič!) — uzviknu gospođica. — Prekrasno, prekrasno. — Učenik Pariskog Universiteta. — Un etudiant! (Đak!) — mrmljaše najstarija. — Čudo, pravo čudo! Svi mu u se pokloniše, a gospoda se rukovaše s njime mrmljajući svoja nerazumljiva izmena. Gospođica, koja je bila među svima najokretnija, odmah mu stade objašnjavati i za trenut oka ispriča mu sav događaj.Složiše se u molbi, da im nađe ma i nevešta kovača, koji bi ili nabavio nov točak ili bi bar ovaj oštećeni mogao da dotera, kako bi još danas mogli da stignu u Kragujevac na prenoćište — To ću, razume se, pokušati, — odgovori mladić. — No za to vreme izvolite ovamo na doksat (sur la terasse!), gde ćete se moći odmoriti i osvežiti dobrim voćem ili izvrsnom vodom. — Ah jest, voda vam je prekrasna. — Bolja nego naša tamo u Beču i Pešti. — Blagodarimo, blagodarimo! — uzvikivaše gospođica nekoliko puta i već se namestila na doksatu, odakle pozivaše i ostale, da se popnu uza stepenice. To i bi. — Gospodin baron neka ide sa vami. — Nije potrebno, — odgovori mladić, kad je video da se ovaj gospodin usteže; — sve je tu blizu. Pokloni se i ode. Društvo ostade na doksatu.Uzbuđenje njihovo iščeze kao presečeno.Namestiv se kako tako svako na svom mestu, obuze ih neko prijatno pouzdanje u svoju sudbinu usred tuđine.Urođene im oholosti nestade; mladića ispratiše zahvalni pogledi, sve dok se izgubi u svetini; naročito ga gospođica hvaljaše, u čemu se nije ni u koliko ograničavala, već je i po treći put tvrdila da je to jedan vrlo fini mladić i da ona upravo ne zna šta bi oni bez njega. Ta primedba, do duše, nije bila mnogo laskava za gospodina barona, koji je, kako izgledaše, bio muški zaštitnik male putničke družine, a on u celoj ovoj avanturi i nije nalazio ni malo uživanja; ipak se pohvalama gospođičinim smejao i on više po dužnosti, kad vide da im se i ona najmlađa slatko smejala.Ona suva pak reče: — Vi biste pristali, gospođice Julijo, da nam taj mladi gospodin bude saputnik bar do Kragujevca. — O, i dalje, molim.Zašto ne? — odgovori gospođica. — Svakako imali bismo vrlo dobrog putničkog maršala, jer gospodin baron, kako mi se čini, ne raduje se mnogo ovom izletu u polu civilizovane delove sveta.Njegovo je polje više na uglačanom parketu, nego li po ovim truckavim drumovima. Gospodin baron odgovori sa kiselim osmejkom: — U glavnome jeste tako, gospođice Julijo; samo mi se čini da ćete mi vi do Soluna izvaditi i ono malo duše, što će mi ovi drumovi još ostaviti. — Jako vas žalim, gospodine barone, — odvrati gospođica, — jer će na daljem putu Jegejsko More dokusuriti sve drugo. — To će reći, — reče baron, — istrešće mi i ostatak duše. — Ne, — odgovori gospođica smejući se, — ostaviću vam toliko, koliko da možete podnositi i morske bure, samo budite učtivi kao ovaj mladić. — O, ne možete me načiniti surevnjivim; taj će ostati tu. — Ko zna; — reče mala suva ženska, — eto, gospođica hoće da ga pozove. — Zbilja, učiniću, ako želite. Najstarija nestrpeljivo prekide razgovor: — To ste vi, koji želite, gospođice; mi ćutimo. Zatim produži gledati kroz lornjon na onu stranu, odakle se nadala pomoći. Međutim je uslužni mladić našao kovača, doveo ga i pokazao mu štetu, preporučujući mu da se što pre prihvati posla.No ovaj mahnu glavom i izjavi da mu treba raditi bar pet sati do kasno u noć, te mu nije moguće svršiti opravku a da gospoda produže put još danas. Pavle Đurić u pristojnoj daljini, dole pred stepenima a sa fesom u ruci, saopšti najstarijoj gospođi kovačevo mišljenje i dodade, da sažaleva što će za ovu noć biti zadržani s puta. I ako je ovo saopćenje trebalo da bude po društvo vrlo neprijatno, ono učini takav utisak samo na onu krupnu gospođu, koja se brzo diže sa svoga mesta i zapita, da li bi im on, gospodin Đurić, mogao naći kakva iole malo pogodna kola, sa kojima bi mogli produžiti put.Ali je i to bilo nemoguće.Posle malo vremena provedenog u bezuspešnom traganju, društvo bi prinuđeno da prenoći tu. — Bože moj, a gde ćemo spavati? — Mehandžija ima nekoliko čistih soba na raspoloženju, — tešio je mladić. — Jesmo li bar pouzdani ovde noću? — Kao kod svoje kuće, gospođo; vi ste usred Srbije. Ubedljiv, ponosit ton mladićeva odgovora učini, te se gospođa predade sudbini.Gospođica međutim neprestano uzvikivaše: — Prekrasno, prekrasno! Gospodin iz stranog društva upita mladića: — Molim, gde su nam sobe? — Sad će ih spremiti.Ima dve sa ulice, a dve sa dvora; koje želite? — Koje nam vi preporučite. — Onda one sa dvora. Mladić htede da ide. — Molim. — reče stara gospođa, — nemojte ići, vi ste nam potrebni. — Ipak bih vas molio za dozvolu, da se za pola sahata mogu udaliti: vratiću se. Gospođa kao da je pogodila njegovu misao. — Vi hoćete da se preobučete; nije potrebno; vaše je odelo vrlo živopisno, ostanite tako. — Ah, jest, —- potvrđivaše gospođica, — vrlo živopisno i prekrasno (allerliebst!!)! — I priđite bliže. Mladić je bio odeven u svom seljačkom odelu, kao što ga nose svi Srbijanski đaci iz unutrašnjosti, kad dođu na odmor svojim kućama.Ovaj se običaj održava i danas često i po varošima, a u ono doba to su činili bez izuzetka svi.On je sada mislio da ode nekom svom poznaniku u varošicu, da pozajmi pristojno varoško odelo, te da u njemu nanovo iziđe pred strance.No kako su ga sad pozvale pred sebe, on se pope na doksat stidljivo.Očekivao je zapitkivanja i bojao se kao pred ispitom. — Izvinite, gospodine, — progovori najpre manja sestra, — nas jako interesuje, kako je to da ste vi tu? — Ja sam odavde rodom, milostiva gospođo. — Odavde? — U obližnjem selu mi je kuća roditeljska.Sin sam bogatog seljaka i odao sam se nauci, kao što se kod nas kaže.Imam pomoći i od države, te s time živim u Parizu. Gospođe se zglednuše. — A gde ste naučili nemački? — Pola u Beogradu gde sam sedeo u kući Nemca stranca, a pola u Nemačkoj gde sam proveo jednu godinu. — Vi ste, dakle, videli prilično sveta, pa biće vam poznato, kako se oseća putnik u tuđoj zemlji, naročito kad je u neprilici.Vi ćete, dakle, moći pojmiti, koliko smo vam mnogo zahvalni na vašoj ljubaznosti.Mi smo slabe ženske i osim toga mi smo ovde na pragu Istoka, a ja sam na ovaj put pošla sa mnogo brige, zato mi vaša pomoć izgleda kao pravi spas.Molim vas, primite što od nas za uspomenu. Pavle ustuknu jedan korak i pocrvene.Gospođa je primetila da je otišla dalje no što je bilo potrebno.Ali ona se toliko bila obradovala mladićevoj pojavi, da joj je njena ponuda izgledala prirodna; sad već nije mogla natrag, te se potrudi da joj da prijatan oblik.Ona reče: — Vi ste mlad čovek, i ja se nadam da nećete odbiti kakav mali spomen od jedne mlade devojke, koja vam ga nudi iz zahvalnosti.Agneša, je li ovde tvoja mala slika u zlatnom medaljonu? — Nije, mamice. — Onda... šta bi mogli...Ah, que donner? (Ah, šta da damo?)...Podaj gospodinu, evo, tvoj krstić. Devojka ustade, skide s vrata skupocen krstić urešen dragim kamenjem, na zlatnom lančiću, i smešeći se predade mu ga. — To smo trebali da vam predamo sutra pri rastanku, — objašnjavaše majka, — ali ali mi ćemo poći rano ujutru, jer bismo rade da stignem zavremena u Kragujevac; (izgovaraše Krraguevac), kako bi kolar imao vremena, da ljudski popravi paeton, zato ne možemo da vas još i sutra trudimo.Prekosutra naveče bićemo u Turskoj, u Nišu; tu ćemo na konak. Mladić je ove reči mogao da smatra kao otpust, pa ipak oklevaše da ode.Njegova je radoznalost bila probuđena, i on je hteo nešto više da sazna.Neprijatno bi ga dirnulo ponosito držanje stranaca, koje je on u prvi mah pripisivao više uobražnosti ili oholosti, no li visokom položaju njihovu — da to u njegovim mladićskim očima nije ublažila ljupka pojava one lepe mlade devojke.On je mislio da pred sobom ima članove kakve bogate građanske porodice ili nižega plemstva, koja ga je, njegovim zauzimanjem oslobođena od preterana straha u tuđoj zemlji, preterano i nagradila.Onaj pređašnji mali ali lepi poklon je u Srbiji mogao značiti suvišnu intimnost, sa zapadnjačkog gledišta pak on je bio dovoljno objašnjen položajem njihovim u tuđem svetu, ovde, na pragu Istoka, kako veljaše stara gospođa, o kome se Istoku u ono vreme u Jevropi pričalo mnogo štošta, strašno i preterano, a većinom bogme ne bez osnova, — bar što se tiče udaljenijih krajeva, — te su prema tome precenile njegove usluge.A moglo je biti i to, da su ga smatrale za ravnog sa slugom, ili bar samo nešto malo boljim, njega, malo načitanijeg seljaka, te su nalazile za potrebno da mu se oduže.No to bi značilo da su strankinje visokog položaja.Svakako nagrada kazivala je, da su pri tome imale u vidu i njegovu obrazovanost.Time ohrabren on zapita: — Hoćete li još dalje od Niša, gospođo? — Da, gospodine.Idemo da posetimo moga sina, koji je tamo negde u nekom egzotičnom zastupništvu postavljen.Moja nastrana sestra navede me, da učinimo ovaj vratoloman put preko sredine Balkanskog Tropolja.Njojzi se dopadaju ovake avanture...Nije čudo. — doda poluglasno, — ona je još neudata, te od dugog vremena... — Divota je ovo. — potvrđivaše „nastrana sestra“. — Prekrasno! — pridruži joj se gospođica. Najmlađa je ćutala, ali se po njenu veselom licu videlo, da ni ona nije na strani svoje zabrinute matere. — Usuđujem se i ja da se pridružim gospođici sestri, milostiva gospođo, jer ćete imati vrlo zanimljiv put, koji će vam po gdegde opseniti oko i zaneti dušu. — Verujem, gospodine, verujem, — odgovori stara gospođa sa komičnom zabrinutosti, — ako nam do Soluna ne izmakne duša. — Neće, gospođo.Vi ćete ići vrlo živim drumom, kroz pitomu Moravsku Dolinu, preko Grdeličkog Klanca pored Vranja kroz Moravu u dolinu Vardara; tu živi narod pitom i uslužan. — Da, da, to počinjemo da opažamo, — umeša se gospođica Julija. Mladić joj se lako pokloni, jer je osetio da je komplimenat važio njemu. — Jedino, — nastavi on, — mogli biste imati ispod Vranja do Skoplja neprijatnosti; zato će bolje biti da se obratite Vranjanskom paši za jaku eskortu. — Mi smo se unapred prilično obavestili o preduzetom putu.Za turske vlasti inače nosimo sobom upustva za našu sigurnost, u Beogradu pak, kao što vidite, dadoše nam dobre branioce. Pavle pogleda konjanike, a po njihovu broju i odelu vide, da su više iz počasti no po potrebi dodati putnicima.To mu još većma probudi radoznalost. — Čudo, te ste izabrali ovaj put. — Ja sam predlagala put lađom preko Trsta, ali sam propala, jer je protiv mene bila ogromna većina u porodici. — Varaš se, mamice, oprosti, — reče joj kćerka. — Nije to bila samo većina: svi su bili protiv tebe; ti si ostala usamljena sa svojim predlogom. — Da, upravo je tako.Lepo; sada ta tvoja većina neka se namesti kako zna po tvrdim odrima, kakvih će biti po svoj prilici manje po broju nego što nas ima; ja za sebe zadržavam pravo na jedan ceo celcat u kome želim biti sasvim „usamljena“. — O, za mene i za gospođicu dosta je jedan, — odgovori joj sestra. — Imaće za svakog. — učini mladić. Gospođica sestra zamoli ga da joj da nekoliko upustava o narodu i o kraju i zabeleži ime varošice (Battotchinna) kao i okolnih sela i naziva.Posle su se i ostale umešale u razgovor; volele su da saznadu što o živovanju stanovništva; o odelu ženskinja; o ukrasima i nakitima narodnim: o nameštaju kućevnom i o domazluku.Mlada devojka, što su je zvali Agnešom, ode dole pred mehanu u pratnji jednog od gospode, gde je nastavila crtanje.Stara gospođa razgovarala se sa gospodinom baronom.Mladić, ma koliko da je pazio da uhvati kakvu reč toga gospodina, po kojoj bi mogao saznati što o redu gospođa, nije uspeo, jer je morao odgovarati na pitanja male ženske i gospođice.Kada su razgovarali o nakitima, stara im se gospođa takođe pridruži i primeti, da i one imaju kod kuće nekoliko lepih staro-srpskih nakita, ali se ti ovde možda više ne nose.Ipak bi ona htela, reče, da ima nekoliko lepih vezova i tkanina, pa, ako bi mladom gospodinu bilo moguće, mogao bi im nabaviti koje; one, do duše, to sad ne bi mogle poneti sobom, ali po svom povratku u otadžbinu obratiće mu se pismeno, ako se on još bude bavio ovde. — Lako je moguće, da ću ostati tu, — odgovori mladić. — Zašto; zar ne mislite više u inostranstvo? — upita sestra. — Mislio sam, gospođice, ali izgleda da mi se neće ispuniti namera.Mi Srbi živimo po našim imanjima u zadružnim porodicama. (Tu je ukratko objasnio šta je to zadruga.) Ja sam dosada imao od vlade pomoć, ali ona ne bi stigla, da me moja zadruga nije takođe potpomagala; no ja sam još pre nekoliko godina prestao da budem na teretu zadruzi i zbog toga sam se prilično zadužio.Voleo sam da ostanem bar još jednu godinu tamo.Imam još jednu mogućnost.U Kragujevcu imam ujaka dobroga stanja, pa mislim da se njemu obratim; mada to nerado činim.Ali se nadam, da će mi ispuniti želju. Gospođe su pridružile i svoje želje njegovoj i izjaviše da se raduju njegovu poznanstvu. Mladić odgovori: — Radost je na mojoj strani.Ovo vaše putovanje, i ako će možda imati nekojih neprijatnosti po vas, milostive gospođe, bar dade prilike meni, da vam se poklonim, a mome narodu, da ga ovake odlične osobe vide oči u oči. — I mi ćemo odavde odneti lepu uspomenu, koju ćemo čuvati, a vi se sećajte nas po ovom malom daru, — reče gospođa pokazavši na krstić. — Učiniću, — odgovori mladić jedva čujno. — Poklonite ga jednom svojoj izabranici, — reče stara gospođa sa vrlo otmenim osmejkom punim ponositog blagovoljenja i pruži mu ruku, da je poljubi. Ovim je mladić bio otpušten, i on se udali. Međutim bilo je kasno, da se vrati kući, te namisli da prenoći kod tazbine očeve u gradu; no nije otišao odmah, već, želeći da nadgleda spremu za doček gospode, ostade u mehani dajući utpustva gazdi i određujući stražu, da bi se došljaci osećali pouzdaniji prekonoć. Zatim je hteo da ode, pa ostade.Video je bogatu opremu kola i konja, i, znajući da putnici nose sobom novaca, reši se, da radi još veće pouzdanosti ostane prekonoć tu. Stranci su večerali na doksatu.Otud su ga još često viđali kako ulazi i izlazi kroz mehanska vrata, i razumeli su da se ta njegova užurbanost tiče njih.Jednom ga najmlađa spazi, kad se sa drugog kraja ulice vraćao sa kotaricom punom divnog svežeg voća: žutih krušaka i krupnih šljiva, kakvih na zemljinu šaru ima samo u Srbiji.Njegovo šaputanje sa gazdom, njegovo skriveno stražarenje na vratnicama, kroz koja je čeljad nosila jelo i piće za gospodsku trpezu, red đakonija i jestiva, odavalo je nadzor badrog mu pogleda, koji je, kao i on sam, za ovo veče bio sasvim odan njihovoj službi. Bar oni su tako mislili, međutim on je to bio kud i kamo u većoj meri nego što su oni to zamišljali. Ljubav, koliko da je prijatna, ipak se više dopada po načinu, kako se pokazuje, no po sebi samoj. Noć je bila divna, vedra, mirna. Polagano ućuta vreva na ulici i šum u avliji.U arovima nesta lupe, a u kući hoda i glaska.Jednoliki koraci čuvara, tihi po prašnjavu tlu, čujahu se neko vreme u okolini, ali naskoro nestade i toga.Psi se povukoše u udaljenije kutove dvorišta; petli oglasiše svoje prve pesme, pa umukoše; blejanje umorene jagnjadi iščeze.Jedva se katkad iz daljine začuje krik sovuljage, ali sve tiše i tiše i sve dalje.Odovud odonud, gde spavahu ljudi, uzdiže se još po jedan uzdisaj; kroz vazduh još po koji put prelete sa zujanjem zadocnela buba u očajnoj hitnji svojoj, a u motrenju za zaklonom, udarajući o strehu i u padu nanovo otpočinjući svoj užurbani let; preko osvetljene avlije pređe još jednom obazrivo mačak; još jednom skoknu nešto sa mesečine u zasenak, gde se sakri pod gomilicom kamenja: zatim nasta mir. Iza kuće u dvoru a u sjajnoj mesečnim stojao je nepomično Pavle.U onim sobama na uglu, blizu njega, počinuli su stranci, upravo strankinje, za koje se on bio zauzeo, da bi provele jednu mirnu noć u ovom neznatnom i zabačenom kutku sveta, odakle je hteo da ne ponesu rđavih utisaka, ako već neće imati prijatnih uspomena — kao on. Jer on će se za zadovoljstvom sećati ove večeri, mišljaše.Možda je ovu misao izazvala s jedne strane velika protivnost između ovog skučenog jugoslovenskog života, a s druge strane pogled na ove predstavnike daleke i napredne kulture, ovde, na licu mesta; možda je to učinilo i iznenađenje kojim ga obuze ova velika suprotnost, ili možda velika umiljatost i velika otmenost ovih blagoslovenih lica, blagoslovenih bogastvom, ugledom, lepotom, mladošću i plemenitošću. Lepote beše u svakoj ovih osoba; i u onoj krupnoj, koja je bila, nema sumnje, najuglednija među njima, i u onoj najmlađoj... najlepšoj, najsjajnijoj, najmilijoj, najdražoj. Tu poplašeno zastade. Ove su ga misli tako brzo spopale, da se toga setio tek kad su ga već osvojile. Ali je bilo dockan. Sa sjajnim usplamtelim pogledom bojažljivo se osvrte prema onom prozoru, iza kojeg ležaše ona lepa mila mlada. I njemu se učini, kao da se zavesa micala, ali ne primeti ništa osobito. Lako uzdahnu i ukloni se pod strehu u zasenak, gde se nasloni o zid. — Ne, nije dobro zamislio malo pre.Mladosti beše samo kod jedne, ali je ona obasjavala svu okolinu - - No šta on o takvim stvarima tu razmišlja?Bilo je, i proći će. Ali, na posletku, šta bi drugo i radio sad ovde sem da razmišlja, kad se već rešio da prebdi na mestu. A misli, one imaju svoj tok, čiji je izvor izvan naše volje. - - Skupa svi su bili mnogo otmeni; to je dobro, zamislio malo pre.Kako su se lepo, pa ipak ponosito držale prema njemu.Nisu ga ponudile da sedne, stajao je pred njima kao sluga; pa njegova Šumadijska odvažnost ipak se ne pobuni i ne pokaza ni malo negodovanja.Jednom ga onaj stari gospodin pozva da metne fes na glavu, ali on mu se i ne osvrte, već gledaše pravo u lice starije gospođe i ostade gologlav. Zatim ovaj dar! Uspravi se i izvadi iz pojasa lančić sa krstićem.Prava zapadnjačka učtivost: ženska mladost i lepota dariva skupocenom uspomenom mušku mladost i kavaljerstvo.Grudi mu se raširiše.Plameni mu pogled prelete preko zvezdanog neba, i njemu se činjaše da se tim pogledom i njegova duša uzvinu, da se da u neku neodređenu lutnju po vasioni, u lutnju slatku, presrećnu.Ili kao da mu se zapali duh i da jednim jedinim plamenom dostigne do neba gde je blaženstvo neiskazano i večno. Ali on je na zemlji.Na to ga opomenu prvi zračak baš s neba, koji zarudi od preko brda.Začuđeno pogleda onamo.Mislio je da je to svetlucanje predvečerja, a ono je bilo rumenilo prozorja. Duboko uzdahnu.Ovo je dosad bila najsrećnija noć njegova života, a ona je bila tako kratka. Sutra pak, u odaji, spavale su ženske mirno, bar prividno, ma da ni jedna ne mogade da zaspi.Majka primeti da je to zbog promene ležišta, ili možda zbog dobre večere, kakvoj se nisu nadale. A nisu se nadale ni ovako dobroj posluzi, — primetila je sestra.Gospođica je međutim nabrajala sve pojedine sitne učtivosti, koje su po svoj prilici imali svoga izvora u predusretljivosti onog lepuškastog srpskog dečka sa vragolastim brčićima i veselim pogledom.Ona je sve pregledala pre nego što će leći, i videla je da su sobu opajali, oprali i ukrasili cvećem i lepim istočnjačkim ćilimovima, njima dosad nepoznatim.Na umivaoniku bilo je dobrog sapuna, češljeva i četkica; na prozorima kitnjastih zavesa, na odrima mirisave presvlake.To je sve udesio on. U takvom i sličnom razgovoru minuli su časovi, i putnice malaksaše.Obuze ih umor, te ućutaše. Mlada nije legla odmah.Sedeći na odru kraj svetlila na stočetu, dovršavala je svoj crtež, od kojeg je imala dva nacrta.Reče majci da se boji da će docnije poboraviti pojedinosti, te hoće da ih utvrdi.Celo veče nije uzimala učešća u razgovoru, pa je ćutala, i kad je svršila rad i legla, ali nije spavala.Svakom, ko putuje, poznato je ono prijatno osećanje kada se nalazi u nepoznatim ali zanimljivim krajevima i prilikama, a nema da se boji opasnosti.Svaki, sa malo izuzetka, voli da putuje, a u ovakim trenucima lako oblada čovekom neka vrsta tihog zanosa i osećanja sreće, — još i više kad je čovek mlad, zdrav i zadovoljan.Ali ovoj mladoj devojci je još i urođena sujeta kazivala da je sadanjem ugodnom osećanju cele družine uzrok poglavito ona sama.I njoj ne beše žao što je, po naredbi uviđavne joj matere, tako lepo nagradila mladića, od koga joj, po spoljašnjosti privlačniji, nije upao u oči ni u sjajnom dvoru, gde je provodila vek.I ona je znala, kao i ostalo društvo, da on i za dalje bdi nad njihovim noćnim mirom.On je pouzdano i sad tu negde oko kuće na nogama, te ne spava i ne ide kući svojoj zabrinutoj majci, kojoj je zenica u oku.Ona je bila najbliža prozoru.Ženska radoznalost ili nesanica ili briga da vidi da li su na pouzdanu mestu, nagoni je, da se podigne u odru, ukloni zavesu i pogleda napolje. To je bila divna sjajna noć, a usred avlije stojao je onaj mladić, kome su morale biti obvezne i koji se u ovom trenutku okrete prozoru.Ona poplašena spusti zavesu i leže na podglavlje.Slučajno bila je pogledala pravo u oči mladićeve, u kojima u tom trenutku, a pri sjajnoj mesečini zasvetli plamen mladosti sa toliko sile, da je morala zaklopiti oči. Tako je tu ležalo ovo mlado stvorenje u tuđini, u skromnoj mehani, noću, a napolju je stojala i bdila nad njom ljubav muška i odvažna, koja se rodila u trenutku, da živi zanavek.Bili su sasvim blizu jedno drugom, samo ona leži unutra u toploj postelji, on stoji u svežoj letnjoj noći, a između njih je zid- Sutra dan sve je bilo zaboravljeno.Stranci ustadoše rano, doručkovaše opet na doksatu; a Pavle je opet sve udešavao, da bude kako valja.Zatim se brzo spremiše i popeše u kola.Pavle se posle sinoćnjeg oproštaja nije hteo više pokazivati.Uklonio se na skriveno mesto, te je otuda slušao veseo im razgovor; čuo je kad su se raspoređivali i kad su kola odzvrjala. Tada on iziđe pred mehanu i dugo gledaše za putnicima, o kojima ne znađaše ni ko su ni kako se zovu.Samo je jedno ime zapamtio, ime: Agneša. Zatim se vrati u gostionicu.Polagano ode u odaje gde su stranci prenoćili.Teralo ga je da pre stigne tamo, no što će mlađi ući da raspremaju.Prozori su bili otvoreni, ali u sobi se još osećaše onaj sladak i težak miris.Kao da ga je taj miris opijao, ili možda od nespavanja, osećaše da mu je glava teška.Pola voljno a pola nevoljno približi se postelji gde je devojče spavalo.Uputio se pravo tamo, jer kao po nagonu pogodio je koja je bila to postelja.Kad stade do nje, ugleda na stočetu crtež.Bio je dovršen i skoro do sitnica izrađen, a prestavljao je mehanu i okolinu.Uzdrhtalom rukom uze hartiju i pregleda je.Dole u uglu bilo je krupnim lepim potezima njeno ime i jučerašnji dan zabeležen.Ništa više.Prezimena ne beše, a on ga je tako jako voleo saznati. Bez razmišljanja uze crtež, da ga prisvoji i sačuva.Ta možda je i ovo bila pažnja iz zahvalnosti njemu namenjena. Ali otkud bi ona mogla pretpostaviti, da će on prvi ući u sobu i prvi naići na ovu lepu stvarčicu?Odbaci ovu misao kao suviše preteranu, suviše neozbiljnu, i iziđe iz sobe noseći sobom hartiju. Pred mehanom opet zastade i pogleda na onu stranu, kamo su kola odjurila. To su bili, nema sumnje, neki vrlo bogati stranci, svakako iz Avstrije; valjada kakva ugledna trgovačka porodica, čiji je sin u dalekoj stranoj službi, i koji su mogli dozvoliti sebi ovako neobično i skupo zadovoljstvo. Podiže ruku i, gladeći brčiće, zamisli da i on nije sasvim siromah, da je obrazovan, da ima budućnosti, da je možda njima sasvim ravan.Uze okruglo ogledaoce, koje nosi svaki mladi seljanin, i pogleda u nj.Vatren mu pogled pade na bledo lice.Uozbilji se, kad opazi da mu crte pokazuju tragove duševne i telesne malaksalosti. On se začudi tome, jer nije znao, da mu je nejaka duša zagazila bila u jednu od najvećih borbi u životu. Pogleda zamišljeno preda se. Tada spazi belu hartiju što je ležala nekoliko koračaja pred njim na zemlji.Podiže je.Bilo je pismo otpečaćeno. — Šta si tu našao, Pavle? — upita ga neki njegov drug. - Ne znam. — Ja znadem, — reče neka starica, koja je tu stojala blizu, naslanjajući se o jedan poveći štap. — Tu je knjigu izgubilo ono devojče, kad se pope u kola. — A što joj ti ne reče? — Stara sam, sinko.Dok se setih, odoše kola.Ja šta ću.Ostarela ti je majka, sinko.Bapska posla, veliš.Haj, haj! — i otkleca. Pavle je međutim već pročitao natpis na pismu i usplahirenim bolnim licem gledao u zavoj na kome krupnim slovima ispisano stojaše: „Milostivoj i visokorodnoj gospođici Grofici Agneši Jankovićevoj u Pešti“. Gde god se ljubav i ma kako pojavi, svuda vlada; pa i u divljoj zveri, kad je instinkat za časak uzdigne, da nasluti višu ljubav, a materinska privrženost i veza dva stvorenja oplemenjuje je i skoro približuje čoveku. Kad je na Jutrenje zvonilo, Pavle je već bio na putu k svome seocetu. Bio je u raspoloženju u kome bi se nalazio svaki, koga posle nekoliko godina jednolika života snađe što neobično.Pogleda na sunce: kako je ovo sasvim druga zora nego ona jučerašnja!Juče je ovom stazom išao neki mladić, ali se istom danas neki sasvim drugi momak vraća. Prvi put u životu zabole ga glava.Mutnim okom gledaše rasejano na cvetne livade i muruzne njive s obe strane.Potrudi se da mislima da druga pravca, ali mu glavobolja podri duševnu snagu. Posledice jutrošnjeg iznenađenja, uvećane jučerašnjim utiscima i noćašnjom setom, počeše se sve većma pojavljivati.Prvi afekat što ga potrese, kad je pročitao celo ime na zavoju pisma, bilo je uzbuđenje straha, zatim bol.Posle mu se misli sve više zamršivale; nasta borba, da ih se otrese, i nasrtaj, da obore.Sa takim unutrašnjim nemirom dostiže do polovine puta.To je bilo kod poduže jaruge, koja se unakrsno produžavala do u dolju, gde je presecala drum.Preko nje, tamo na džadi, vođaše mostić, kakvih ima tma Božja po srpskim putevima, sagrađenih od dve deblje poprečne grede sa četiri tanjih uzdužnih nad njima.Ovaj je mostić bio rabatan i jamačno se pod teškim putničkim kolima jučerašnjih stranaca srušio u jarugu, te se tu, možda, i slomio točak. O tim strancima mislio je juče da su neki obični, samo nešto bogatiji, trgovci koje je u nekoliko uzdigla neobičnost njihova preduzeća i njihovo dobro vaspitanje; slutio je upravo da su i nešto više, ali je voleo onako da misli; jednom se čak i uporedio bio sa njima, koliko se seća. I od tog trenutka, kako se ovoga seti, oblada njime stid.Glavu nije više nosio tako pravo, a noge počeše da mu se povlače po zemlji, kao u bolesna ili umorna čoveka. Najzad stiže kući. Tu o divnom letnjem jutru bilo je živosti, kakve u ovo doba obično biva po seoskim kućama.Zadrugari se, do duše, behu razišli kojekud poslom, stariji po njivama, mlađi kod stoke na paši; neki su odveli kola u vodenicu, na gumno ili u varoš; ali su ostali bili na broju sakupljeni i oko kuće vršeći lakše poslove: jedan je dopravljao plot, drugi deljao hrastovicu ili se nalazio oko konja u štali, dok su najmlađi provodili u veselom igranju.Otud iz koševa čuo se smeh curica.U ovo vreme, kad se ambari i žitnice počinju da prazne, — što prvo biva sa koševima, — skupe se u ove ženska deca, te prazan ili poluprazan prostor upotrebljavaju za ljuljanje na ljuljašci što visi sa grede.Unutra, u kući, čulo se tapšanje pri sejanju brašna i ženskoga grla jednolika pesma. Pavle stade pred vratima, pogleda u kuću i nazva dobro jutro.Unutra beše majka koja ga sad ljubopitljivo ali i radosno pogleda: — Bog ti dao, sine.A gde si bio svu noć? Pavle joj ukratko ispriča događaj. — Nisi trenuo?A i vidi ti se.Hajd unutra da se prihvatiš. — Nisam gladan, — reče, uđe i stade do ognjišta. — A kome to spremaš, nano? — Kuma-Miliću; ide na put. Majka je pekla pogaču u crepulji. Pavle uze tronožac i sede kraj vatre. — A kamo će kum? — Vodi stoku na pazar u Smederevo. — Zar sam sobom? — Sobom.Ovaj put ima poviše, hoće sam da vidi. — A može li u Smederevu sve? — Pe znam, sine.Kuma veli hoće odatle još dalje. — Kamo? — Ne znam kako reče. Pokraj prozora stojaše đače i poluglasno čitaše knjigu.Sad progovori: — Hoće u Peštu na pazar. U drugim prilikama majkine reči, a primedba mlađeg mu brata, prošle bi bez dubljeg upečatka na Pavla, ali danas mu glas čisto zadrhta kada brzo upita: — U Peštu? — Tako reče, — odgovori mu bratac. Majka ga pogleda; sedeći pored vatre od toplote mu zažareno lice preblede; ona to spazi i pogleda ga ispitujući. — Tebi je pozlilo, dete; jesi li bolan? — Ne znam, nano; kanda sam nazebao noćas. — Pa, ja.Mi se ovde zabrinusmo za tebe, a ti još i nazeb’o. Trese li te groznica? — Ne, nano; glava me malo boli, malo. — Hoćeš jednu vruću? — Mogu. — Posle idi pa prilegni, kad nisi spavao noćas. — Neću; ići ću u polje da mi malo prođe. Snajka reduša, koja je do sad u uglu sejala brašno, dovrši, istrese sito, još po koji put ga izudara, pa ga obesi o veliki drveni klip u brvnu.Skide džezvicu za rakiju, napuni je žutom šljivovicom, zasladi, pa je turi u vatru. Majka je međutim ispekla pogaču.Batinom je odgurnula pepeo sa crepulje te mu je zavuče; tako podiže ceo poklopac i postavi na zemlju; hitro izvadi vruću pogaču golim rukama, potapša je i nasloni o zid.Zatim skide pepeo sa poklopca i izvuče žar ispod crepulje te ga odgurnu u vatru, a sud ostavi na ovom kraju ognjišta, da se ishladi. — Vi’š, ispekla sam i tebe pogačicu. Ona izvadi iz pepela hlepče, obrisa ga brižljivo i izlupa, te ga opet obrisa. — Hvala ti, nano, al’ ne mogu sad da jem. To je bilo prvi put da je odbio.On je jako voleo pogaču iz pepela, pa kad god bi se umesila u crepulji, iskao bi da mu se načini i onako. Majka ga pogleda zabrinuto i nanovo mu pruži: — Ded, odlomi parče. — Podaj deci. — Ima za decu još dve. Pavle odlomi bez volje i poče grickati pijući vruću uz to, pa kako je primetno ozbiljno lice materino, hteo je da je razgovori. — A kad ide kuma Milić? Majka sede prema njemu. — Sutra sabajle (zorom).Doveče ne bih mogla da mu je umesim, jer će čeljad doći gladna s polja; to, velim, sad. — A gde ode babo? — Tamo je u vrbaku kod kože; i on šćaše otići s decom; a, velim, otide valjda. — Idem, da ga vidim. — A gde ćeš? — U vrbak, ako je tamo. — A šta ćeš mu? — Pa znaš, nano, valja misliti na put. — Na put? — učini ona preplašeno. — Pa ti još ne htede ići. — Pa ne znam; videću. Ustade i ode brzo, da ne vidi lice materino koja začuđeno pogleda za njim.Ona je mislila tek da razveze s njim razgovor, a on već ode. Ode prema rečici; prekorači plot, pa preko polja u vrbak. — Hoj, babo! — Hoj-hoj!Jesi li ti, Pajo? — Ja-a.Gde si? Starac se uspravi.Razapinjao je kožu pored reke.Pavle stiže do njega, nasloni se jednom rukom na vrbu i, gledajući u oca, čekaše nekoliko trenutaka, dok dovrši. — A gde ostade sinoć? Pavle mu ukratko izgovori sve, pa i slučaj sa pismom. — A gde ti je to? — Evo kod mene. — Pa šta ćeš s njime? — Ne znam; dođoh, da te pitam. — A šta znam ja!Daj da vidim. Starac razgleda zavoj, pa mu veli: — Da si ga dao kapetanu. — Šta će kapetan s njime? — Ili da ga odnesemo u Kragujevac, tamo će znati gde će s njim. Pavle posle kratke počivke odgovori: — Može. Kad otac svrši posao, ostavi kožu, da suši, te se zajedno uputiše u polje kod žetelaca.Tu je nešto pomagao i Pavle, jer se nadao da će ga telesni rad malo razgaliti; ali se brzo umori, te se ukloni sa sunčane žege i legne u hlad pod snoplje, gde bolnu glavu položi da otpočine. Ležeći dugo gledao je u svetlo nebo, a pamet mu je lutala daleko od zavičaja.Pomisli, da mu se malo čas, kad je s majkom razgovarao, izvesna luda misao useli u glavu, i tek ga poplašeno lice roditeljsko opomenu na drskost namere.Mahnu rukom.I toga se treba odreći: nema smisla. Okrenu glavu na drugu stranu i zaspa. Međutim ženskadija donese ručak, a sa njima dođe i nana.Kod kuće ostade samo reduša s majkom, da pripremi još ostatak za večeru mobi.Dok su radnici ručali, majka ode, da potraži sina.Nađe ga u dnu snoplja mirno spavajući.Sede kraj njega, te ga posmatraše zamišljeno i dugo.Njena prosta, u svakodnevnom i sve istom radu ukrućena, duša nije mogla razumeti složene misli sinovljeve, niti je mogla pratiti let njegove gipke sveže mašte.Pa ipak obrazovanost njegova nije mogla da prevari oko materinsko, jer se osećaji ne preinačavaju, isti su u svakome, samo im se oblik menja u izrazu, a to je i jedino što stvara onu veliku čarobnu raznovrsnost u osećajnom svetu, koji nam život čini za malo lepim, ali često za dugo grkim.Ova je seljanka sedela tu na zemlji pored svojeg obrazovanog sina, čije uzbuđenje ako nije u prvi mah razumela, ona ga je slutila.Nije htela da ga ispituje.Nežnost ljubavi njene htela je da izbegne svaki postupak koji je izdaleka ličio na nasilje.Ovo stvorenje ovde inače se već odavna uzdiglo nad njom, jedino ih vezuju još prirodni osećaji, u koje baš zato i nije smela da dira. Ali ga je posmatrala brižnim okom.Bolelo je što misli na odlazak, a preko svake mere je uznemirilo što se odjednom na to rešio.On je tako retko dolazio kući, u tri četiri godine jedanput; kad je to poslednji put došao, rekao je, da će ostati, a sad već misli da ide sa kuma-Milićem.On to misli; zna ona: baš s kuma-Milićem. — Bolje da nije ni pošao na škole. Dok je majka ovako razmišljala, sin je slatko spavao i snivao o nekoj velikoj bogatoj kući, kako u dvorani sedi u sjajnom mirisavom kutu, a gledaju ga dva lepa nežna plava oka. On se osmehnu, okrete glavu prema majci, i probudi se.Prvi mu pogled pade u nežne plave oči materinske. Sanjivo ali se blago nasmehnu i reče: — Ti si, mila nano! I metnu joj tešku glavu u krilo i sakri lice u njenu kecelju. I na glavu mu pade suza; i ču šapat: — Je li, sine, nećeš još da ideš? Glavobolja mu oduminula; sunce već nije žeglo tako jako; sa Severa se diže lak povetarac i pirka mu u vrelo čelo.Bilo mu je lako i milo, i tiho odgovori u silnom uzbuđenju sinovljeve naklonosti: — Neću, nano, neću. Majka ga presrećna pomilova i poljubi mu sjajne crnpuraste vlasi. Od toga dana nasta borba, skrivena i tiha, ali time žešća i odlučnija, između majke i sina.Njega, i protiv volje, vuče nešto odavde, a ona hoće svakako da ga zadrži, ali da on to ne vidi.Sin, opkoljen veštim spletkama materinske brige, jako se čuva da išta izvesno oda o svojim namerama, i uopšte izbegava da sa majkom govori o samom sebi, pa je zbog toga i ređe kod kuće.Ona je međutim dobro videla njegovu unutrašnju borbu; često i rado je prihvaćala misao da je on „zamilovao koju“, ali nije htela da vidi vezu između toga i njegove žudnje za odlaskom.Pavle joj ništa nije rekao o onoj mladoj devojci, koju je ugledao u društvu stranaca, a ona je međutim znala, da sa ovim raspoloženjem on pre nije dolazno sa svojega puta iz inostranstva.Da je bolestan — nije; da je nešto skrivio te se boji — nije; da je begenisao curu te valjada od toga hoće da bega — i to nije, jer njegovo držanje nije pravdalo ovaku pretpostavku, u tome se njeno oko nije varalo.Tek ona vidi da „ne valja“; odlučila se da nikako ne pušta sina, dokle se ili ne umiri, ili dok ona ne dozna za uzroke njegovu raspoloženju, pa da mu traži leka.Zbog toga bi često navodila razgovor o njemu s ocem ili sa njime samim, i to onda kad on nije mogao vrdati a da ne izazove sumnju protivu sebe: obično uveče, kad su svi posle večere sakupljeni oko ognjišta, dogovarali se o potrebama, odmarali se i pravili raspored za u napredak.Pavle je nazirao materin smer, i odgovarao je prema tome, a ona, znajući da nije iskren, ipak je žudno iščekivala svaku reč njegovu, da bi i po njima mogla sastaviti sebi kakvo određenije mišljenje. Ipak nije smela da navaljuje na nj.Od toga je uzdržavala koliko materinska nežnost, toliko i bojazan, da će on planuti, izgubiti strpljenje i naglo otići.A ona se odlaska njegova bojala koliko njegove smrti.Nema sumnje, ovako se ide u propast; tamo njega očekuje smrt; njega su opsenile vile.Udarila je i u vradžbine, ali uzaman.Pažljivo pustila je koju reč i pred majkom, ali od nje beše malo koristi.Naposletku smisli da nagovori muža, da zapita Pavla šta misli za unapred da radi?Dalje nikako nije smela da ide.Od ispitivanja o uzrocima čuvala se dobro, jer joj je to mnogo otrgnuti čedo zanavek. Muž joj učini po želji.Ali je Pavlu bilo lako da zadovolji ovog umornog starca odraslog i osedelog u neprestanom poslu i večitim brigama.Čiča se nije o njemu mnogo brinuo, video ga je „valjanog i učevnog“ i znao je da će skoro u državnu službu; jedna godina ili nekoliko meseci ovamo ili onamo njemu je bilo sve jedno. Pavle mu reče još pre da će da ide u Kragujevac ili Beograd, da traži službu, ma da je voleo da provede još koju godinu na strani.Državna je pomoć međutim bila mala, a zadrugu je već pre nekoliko godina prestao bio opterećivati.O tome je pre već imao češće razlaganja sa zadrugom i s ocem.Ovaj mu preporuči da se obrati onom bogatom ujaku Pavlovu, što je živeo u Kragujevcu i voleo Pavla.Ujak nije imao dece i često je svome sestriću slao koju paru za školske potrebe, dok je ovaj još u obližnjoj varošici bio đačić.Ako mu je dosta još jednu godinu da provede na strani, tu mu ujak neće odreći pomoć.Pavle je ovu misao nekoliko puta odbacivao, ali je sad nanovo prihvati, da i na ovaj način objavi majci svoj odlazak.I tako je ovaj razgovor Pavlov sa ocem — izazvan željom majkinom — imao sasvim protivno dejstvo onome što je ona želela. Pavle se, dakle, reši da ode ujaku u Kragujevac.I majka, videći kako se on vešto priprema, malakše u svome očajanju.Postala je ćutljiva, često zlovoljna, katkad bolesna.U srazmeri, u kojoj je sin joj venuo u nekoj njojzi tajanstvenoj čežnji, u toj meri je klonula i ona. Sad je već majka počela da primećuje ovo neraspoloženje kćeri i unuka joj, i često bi, sunčajući se pred kućom, pažljivo pratila pogledom svoju kćer, koja oko kuće poslovaše.Starica bi tada uzdisala i preporučivala joj je da čuva svoje zdravlje, „jer je i ono dete nešto slabačko“, treba da ga pazi, njeno je. Pavle je međutim otputovao u Kragujevac ujaku.Ali na njegovo veliko iznenađenje, ujak mu ovaj put odreče pomoć. To je bio tip palanačkog trgovca staroga kova: u plavom turskom odelu sa širokim fesom, debelim spuštenim brkovima i gustim sedim obrvama, ispod kojih jasno svetliše žive plave oči odajući bistrinu uma i energiju.Bio je varošanin koji se obogatio svojim zanatom, sapundžijskim, a neumornim trudom i mnogogodišnjom štednjom, te je sad, sedeći na minderluku i pušeći iz čibuka, odmarao stare kosti.On je temelj svome blagostanju položio onom pomoći, što mu je u mladosti dosta zamašno pružao Pavlov otac a njegov zet, kao starešina bogate zadruge.To nikad nije poricao, i često je i stvarnim dobročinstvima oduživao, ali to nikad nije dostiglo visinu one potpore, što su mu Pavlovi roditelji nekada davali.Zato je mladića jako iznenadilo čisto surovo držanje ujkino. — Kad umrem, — rekao je ovaj. — sve će biti vaše; sad više ne dam ništa. — Ama zašto, ujko? Na to čiča pogleda u svoju ženu, koja je oborila oči sedeći na krevetu pored minderluka. — Zašto, sinko, pitaš. — tu je čiča bio u očevidnoj zabuni, a i domaćica mu izgledaše da mu ne ume pomoći. — Zašto?Zato što sam dosta davao. Pavle ga pogleda tako čudno, da se starac zastide. — Na dobro, da ti kažem zašto.Zato što je tvoja nana moja sestra. — Kako to? — Tako. I starac pogleda zadovoljno u svoju domaćicu, kao da je pogodio zgodan odgovor. Više nije mogao od njega da izvuče Pavle.Na svako docnije pitanje ponavljao bi, da je Pavlova majka njegova sestra. Uostalom bio je vrlo prijatan i bogato je ugostio Pavla.Šta više hteo je da ga zadrži u Kragujevcu, dok ne nađe zgodnu službu, što bi trajalo nekoliko meseci; ali kad god bi Pavle spomenuo da bi hteo da produži nauke, postao je plah i odlučno odbijao sve razloge sestrićeve, u čemu ga je, za divno čudo, živo potpomagala i njegova žena inače po naravi mirna i ravnodušna. Naposletku i Pavle uvide, da niti ima umna razloga da dalje navaljuje na odlazak, niti smisla njegovim neodređenim sanjarijama, - koje inače još ni pred samim sobom ne htede priznati, već se reši da ostane tu, u čemu mu ujak svakojako iđaše na ruku. Kragujevac tada ne beše više prestono mesto vladaočevo.Knjaz se u poslednje doba više bavio u Požarevcu ili Beogradu.Ali kako imađaše naviku da često putuje po Zemlji, svraćao se više puta i u ovo mesto i posle svojega odlaska odavde.Mali dvorac, pod imenom „Šareni konak“, — u stvari i po rasporedu i po obliku letnjikovac, na obali Lepenice, — bio je uvek priugotovljen za doček gospodarev ili njegovih sinova, koji su se tu rodili. No i ako Kragujevac ne beše više prestonica vladaočeva, on je to bio stvarno u društvenom i političkom pogledu.Inostranstvo ga je još jednako smatralo središtem kneževine, a o Beogradu i Požarevcu imalo je samo ništo malo maglovitoga sećanja iz istorije.Strana diplomatska zastupstva još dugo ostaše u ovome gradu, pošto se dvor odavde i odselio. (U Beograd se premestio najpre ruski konsulat.) Tako isto još ostadoše ovde glavni zavodi zemaljski.I ako je, dakle, grad polagano počeo gubiti vid političkog središta, ipak je u stvari još bio to; inteligencija, trgovina i zanat, obrt i kretanje narodno još su se tuda sticali, još su tuda prolazili; društvene i, većinom, patrijotske ideje odavde su se kretale u borbu, i samo se ona mogla nadati uspehu, koja je ovde bila istaknuta. Nije, dakle, čudo što se i ujak Pavlov najviše nadao da će ovde najpre i najzgodnije moći „smestiti“ svoga sestrića.Naročito otkako se očekivao dolazak mlađega sina Knjaževa, koji je takođe nosio titulu Knjaz, jer je jednom već vladao.Konak su već spremali za njegov dolazak. Ovaj konak bio je, a i sada još stoji obnovljen u sličnom obliku, na kraju maloga luga, prvog „parka“ tada u Srbiji, na obali Lepenice usred grada.Preko reke vodio je tu uzan mostić za pešake.S desna bila je mala crkva sa visokom zasebnom zvonarom od greda, a naokolo prostrano groblje zagrađeno filaretama; ovamo napred bila je realka premeštena iz Čačka; dalje bolnica, i nekoliko gospodskih kuća kraj puta što vođaše u pivaru, jedinom nedeljnom zabavištu otmenijih građana.Desno od mostića išlo se u čaršiju, a levo pored dvorca u Palilulsko predgrađe. Tuda se često šetao Pavle.Doznao je nekako da su one strankinje, po preporuci iz Požarevca, odsele bile u dvorcu.Nije nužno napomenuti, da ga je ovo saznanje nanovo uzbudilo.Sutra dan je već dvaput prolazio tuda, a docnije još češće.Jednom se čak upusti u razgovor pred dvorcem sa nekim starim čovekom, pola vojnikom pola građaninom, koji je tu vršio neku nadzorničku službu.Kod ovoga se raspitao o pojedinostima, te ga jednom zamoli da ga odvede gore u konak.Ovaj mu učini ljubav. — Unutrašnjost malog dvorca bila je po običnom rasporedu turskih gospodskih kuća.Dole poveći trem, u svakom uglu po jedna soba; gore to isto s izlaskom na čardak.Tu je Pavle poduže ostao.Od toga čoveka saznade Pavle da su strankinje tu večerale po navaljivanju one najmlađe, koja reče da joj se ovaj način rasporeda kuće jako dopada, naročito što ima čardak.Pavle se sećao da su i u Batočini večerali na sličnom doksatu...Ovaj je čardak bio nalik u Švajcarskom stilu sa izreckanim šarenim daskama, a tako isto behu uokvireni i prozori. — Kuća je bila, kao i okolina, mirna.Iz obližnje osnovne škole puštala se deca kući; kad se raziđoše i umuknu njihov žagor, nanovo nasta tišina.I dvorište je bilo prazno.S leva štale behu prazne; sproću veliki zid neke podugačke kuće, pred kojom je bila prazna klupa; dalje drveće i reka.Ovde je bilo svuda mrtvilo.I ovde, i u gradu i u Srbiji, mrtvilo — bez nje. Pavle se s uzdahom oprosti s čovekom.Kad je bio na ulici, pomisli, e je ovo raspoloženje opasno po njega.Reši se da raskine s tim uspomenama, koje su pretile da koče njegov napredak.Još je imao pismo kod sebe, to valja predati Austrijskom zastupniku, koji je još tu sedeo.Uputi se onamo; ali dok je do kuće stigao, seti se da mu to ništa ne bi pomoglo.Uspomene se ne bi mogao osloboditi, dok je kod njega onaj mali zlatan krst, što ga pod košuljom nošaše o vratu.Kako je bilo, i on sam ne zna, tek se vratio ujkinoj kući nesvršena posla. Kako su dani prolazili, on sve većma uviđaše, da mu u Kragujevcu nema ostanka.Saopšti, dakle, ujku i ujni da će da se vrati kući.Ovi se živo protivljahu, ali on osta nepokolebljiv. Krenu se, dakle, natrag, kući. Udešavao je da stigne posle podne, kad su muževi odsutni, a ženske se razilazile po susestvu, jer se nadao da će majku zateći samu. Tako i bi.Majka je kvasila ubrus pred kućom, a u sobi ležala je majka sama bolna u postelji. Pavle se zaustavi na pragu sobe i pogleda unutra nemilo iznenađeno. — Šta ti je, nano? — Nešto sam bolna. Pavle priđe i poljubi je u ruku. — Šta ti reče ujka? — Ništa. — Dade l’ ti što? — Jok. Majka se očigledno obradova i nalakti se. — Valjda ti reče što? — Reče mi da ne da, što si mu ti sestra. Majka htede da prikrije svoju radost, ali je sin primeti i tužno se osmehnu. — Ti si gladan; čekaj da ti spremim štogod. — Nemoj, ostani tu; majka će. — Ne, ne; minulo mi.Hoću sama. On iziđe, a ona ustade i hitro, kao da nije bila malo čas u bolesničkoj postelji, obuče se i spremi večericu. Pavle je ozbiljnim licem ali slatko jeo, a ona ga je gledala, podbočena, vedrim ali i posmatralačkim okom. Kad svrši, ona ga zapita: — Pa šta ćeš sad? — Ne znam. Dalje nije pitala, ali ga je od toga dana posmatrala još opreznije. Po njemu se videlo da još dublje razmišlja no pre.Nije više toliko mnogo odlazio od kuće, ali je tim više tražio osamu.Često bi, ležeći u džbunju na travi, ispustio svoju knjižicu i pogledao gore, razmišljajući o svojoj sudbini i o svome nezgodnom položaju u ovom sticanju osećaja sa stvarnim prilikama.Od svoje dosadašnje lektire, Bernarden de Sen Pjera, pređe na Le Saža i docnije na Larošfukola, ali naskoro napusti čitanje, pa ode u nemirnom razmišljanju provoditi časove. Kako se jesen približavala, on postade sve nemirniji i sve uzrujaniji.To je bilo u vremenu, kada treba da polazi na produduženje nauka, koje je u glavnome dovršio, ali je sada nalazio za jako potrebno da svoje znanje dopuni... Pa se dugo rešavao. Do duše, uviđao je, da mu onaj događaj pred mehanom — a za njega beše odista pravi događaj, i to sudbonosan — valja da zaboravi, ako sam sebi neće da izda neku vrstu sirotinjskog uverenja.Ali što se više hvatao za ovaku trezvenu odluku, tim više mu je ona odmicala.Pa ipak je morao da nađe leka svojoj bolji, jer nije mogao ovako bez puta tumarati po čemernoj dolini misaonoj, u kojoj se vek počeo zaglibljivati; trebao je da nađe jednom oslonca svojoj slabosti ma u čemu, i mlada mu ga duša nađe tamo gde mu je bio najbliži: u odluci smeloj ali bujnoj mu mašti najprikladnijoj, u borbi za idejalom.To je bilo, dakle, neka vrsta onog lečenja, po kome se boljka ne uklanja odmah, već se dovodi do krize.Na to ga je upućivala krv što mu je u damarima vrila; misao što mu je u glavi gorela; zdravlje što je odsjaivalo sa belog mu čela i rumenih obraza i što je već neprimetno bilo začeto; na to ga je upućivala i mladićska snaga što mu zapinjaše mišiće; pa onda položaj što ga je mislio izvojevati u društvu; i prilično poznavanje onih tuđih sjajnih prilika, odakle je onomadne jedan lep zračak pao i u ovu dolju skrivenu među pitomim bregovima i na njegovo primčivo srce što je dosada bilo mirno i bezazleno: sve to utvrđivaše ga u začetoj nameri. U ovom raspoloženju stupi pred mater, moleći je da ga sasluša. Ona je baš bila u mlekaru iznutra, ali pred otvorenim vratima.Ova je zgrada bila malo udaljenija od kuće, te ih nije mogao niko čuti.Kad je on spolja oslovi, da bi imao nešto da joj kaže, ona podiže bledo suvonjavo lice njemu i sa strahom očekivaše njegove reči. Šta ćeš mi reći? On pri ovim brzo ali slabim glasom izgovorenim rečima pogleda malo bolje u mater, i tek sad vide veliku razliku, koju je briga počinila po ovim inače ponositim crtama.Jako porumene na prostodušno pitanje puno teške slutnje.Ovoj seljanci on je bio dika, sin njen najdarovitiji i najmiliji meću svojom braćom; ona je u nj polagala svu nadu i najveći ponos svoj, i on sada u odsudnom trenutku uvide da je bio na putu, da izneveri ovu neizmernu ljubav, kojoj ravne on još nije dosad mogao da uzbudi ni u kojoj drugoj ženi. Tronut uđe u mlekar i uhvati majku za ruku. — Nano, zašto se brineš toliko za mene?Ta vratiću se ja. — Ti ćeš da ideš? — Pa ja; valja. — Pa kako ćeš, kad nemaš s čim? — Imaću, nano; malo što mi daju blagodejanja dosta će li biti. — Jesi li zdrav? — Jesam, ništ mi, hvala Bogu, ne vali. — Znadeš li ti to tvrdo? — Znam,... mislim; zašto pitaš? — Jesi li rekao ocu? — Reći ću. — Međer ćeš da ideš? — Moram. — Moraš? — Tu zastade, uzdahnu, pa čvrstim glasom nastavi: — Dobro.Kad misliš? — Pa za koji dan; vreme je. Iziđoše u avliju i uputiše se putanjom prema polju.Tu pred prošćem majka se zaplaka. — A znaš li ti da sam ja bolna, da te više neću videti? — Hoćeš, nano; hoćeš. Ona se čisto trže na ovaj odlučan glas, u kome naziraše manje od one detinjske nežnosti, koje beše ranije tako obilno u njemu. — Koliko ćeš da sediš tamo? — Tako jednu godinu. — Neću ja to doživeti. I odista, kad je to odgovorila, izgledala je tako trošna kao njena majka tamo u kući. Pavlu bi mnogo žao, te ućuta.Osećao je, da je i ovaj put pobeđen.Morao je stvar ostaviti za drugu zgodniju priliku. Tako se ova borba, koju bismo mogli nazvati i nežnom i odsudnom, vodila i dalje između majke i sina.Pavle je gledao da se ma kako približi svojoj svrsi, a majka ga nikako nije puštala zbog svoje bolešljivosti. I odista je od dana u dan venula. Možda joj je ponekad bivalo i lakše, ali je ona to uvek krila pred sinom, i kad joj se jednom zdravlje popravi za duže vreme, ona silom leže u postelju, samo da se Pavle ne bi nanovo pribrao, i da je ne bi smeo ostaviti. No i ovo nevino lukavstvo počelo je da gubi svoju moć.Pavle se ipak približivao ostvarenju svoje namere, jer je instinktom srca koje ljubi prozreo majkine račune, te se opet lati da joj objavi odlazak. Ali tada se dogodi nešto neočekivano, što je izgledalo kao poslednja ali neotklonjiva smetnja Pavlovoj nameri. U ranu jesen naprasno umre otac. Ovaj udar popreti da ga zanavek zadrži u zavičaju, jer je, kao po starešinstvu prvi i najpametniji član zadruge, mogao najbolje nastaviti i uspostaviti prekinuti red porodični. — Majka je i ovaj slučaj upotrebila za svoj smer.Gde god je mogla to da učini neprimetno, gledala je da zamrsi prilike i da Pavlu time da više posla.Ako je ona, kao udovica porodične glave, imala tu kakva udela, to je uvek odugovlačila; tako kad je trebalo ići vlasti, ili rešiti o starešini zadruge ili drugo što.No i ovo nije smela poduže da udešava, jer su i ostali mogli da izgube strpljenje.Naposletku Pavle udesi sve domaće poslove kako valja. Kad to bi, reši se da ode u Kragujevac i da kod ujaka još jednom pokuša svoju sreću. Ali se pojavi još jedna, i to sad već stalna smetnja. Majka je svojim ranijim pretvaranjem naslutila zlo: počela je ozbiljno da poboleva i bolovala je dugo. Već pade i prvi sneg, i Pavle ne smede da je ostavi. Ona ga i nije puštala.Hvatala se za njega grčevito, proričući njemu propast a sebi smrt, ako je ostavi. Pavle je već postajao nestrpeljiv, ali je uvideo, da bi bio pravi zločin napustiti ovu ženu, koja ga je rodila a koja je svoj život vezala za njegovu prisutnost. — Borba je sada već postada otvorenom, i seljanka je vodila očajnički i pobedonosno.I do poslednjeg trenutka svog održala je pobedu. Ali i taj poslednji trenutak dođe. Nekog hladnog novembarskog dana o Zadušnicama, kada je otišla na groblje svome čoveku, nazebe ozbiljno, i vrati se kući sa nekom potajnom groznicom. Bolest je nije dugo mučila; kao što je zaslužila, izdahnula je usred junačke borbe i blaženo, na mišicama svojega ljubimca, pošto ga je zavetovala, da se više neće vraćati u tuđinu.On se zavetova, i ona umre spokojno. Pavla je, dakle, samo smrt mogla spasti svojih smerova glavne prepreke: ljubavi materine.Samo je ovim groznim i najvećim gubitkom mogao postići slobodu odlučivanja i nezavisnost osećaja.Kao da je sudbina baš s obzirom na ove osećaje htela da ga liši onih dvaju stvorenja, oca i majke, kojima ti osećaji pripadahu u najvećoj meri, kako bi ih odsada mogao usredsrediti samo na jednu jedinu tačku. Ali sada, kada mu je crna zemlja otela tu dragu prepreku, - sada ga je možda još čvršće vezivalo nebo, čijim se imenom bio zavetovao kraj samrtničke postelje majkine. Sada je u potpunoj meri razumeo ovu istinu: da materinska ljubav živi i posle groba i da ona i posle smrti bdi nad detetom svojim. On je zavet učinio pola nesvesno od bola, a u onom teškom i svečanom trenutku, pod uticajem neograničenog poštovanja prema ovoj paćenici, koju je hteo da umiri u poslednjem času večitoga rastanka, da joj iz zahvalnosti podnese žrtvu, koja je za njega bila najveća ali baš zato matere dostojna; on je zavet učinio još i od zabune što ga je njeno zabrinuto oko prozrelo do dna, pa još i od stida i tuge što je njenu smrt najvećma prouzrokovao glavom on. Ali koliko mora da je silna ta materinska ljubav, kad je kadra da nametne ovoliki teret na dušu!Ovoliki teret — od koga se on nikad neće moći otresti! Otresti... to je pokušavao i nesvesno.Jer kad se osećao svesnim ove grešne zamisli, tada je već bio u Kragujevcu, gde je uvelike spremao odlazak u inostranstvo. Pavle se užasnuo, kad se odjednom našao u Kragujevcu.Grozio se ovog postupka protivnog svome zdravom razumu, svojega pravoga interesa i svoje zakletve položene u onako svečanome času, a licu koje je za nj moralo biti sveto. Dockan je: on je već učinio krivokletstvo; a ono nije bilo učinjeno tek sada gde je pogazio svoju reč, već još onda kada ju je dao.Sada se samo nastavlja započeti greh. On je u ostalom sve to predviđao.Znao je da, ako ostane u ovoj varoši, kako je ujak želeo, njegov život ne bi bio ništa drugo do neprestano i sve dublje propadanje u bezdan odakle nema povratka, i u duševno rastrojstvo za kojim skoro dolazi i telesno.Njegovo prebivaše ovde stvaralo bi mu stotinama prilika, da se seća onoga, što nema, a što nije ni pokušao da zadobije.Zar da večito kuka kao žene; da sanja kao deca; ili da luta kao slaboumni, a bez nade da može koga naći, ko će ga razumeti u ovim sitničarskim prilikama što ga čekaju, i to sve da čini pored svoje snage koje je svestan! A on je još bacio pogled i u budućnost.Tu je video sebe, kako nemirna i nezadovoljna duha ostavlja život; video je sebe utonula u množinu svakodnevnih positnih i pokrupnih dužnosti; — i to se video svuda i uvek bez određenog pravca a lišenog svojega najvećega zadovoljstva i svoje najviše zamisli. Posle krivokletstva mu je prestojala jedino moralna smrt, pa još sa svima onim nabrojanim teškoćama: ali kad ga je majka svojom bezobzirnom ljubavlju već oterala u ovu moralnu smrt, on je hteo bar pokušati da sebi nabavi ono najveće zadovoljstvo, što mu je pored toga još preostajalo. I tako su njegovo lutanje po livadama i bregovima zavičaja; njegova velika povučenost posle žalosnog porodičnog slučaja, bili upravo jedno neprekidno razmišljanje o tome, kako će da se dokopa staze, koju mu je njegova prevelika žudnja određivala. I on je sad već bio izišao na tu stazu, i, idući njom čvrstim koracima, srce mu je ipak drhtalo.Izišao je na nju, ali kamo će ga odvesti?Započeo je, ali kako će se svršiti? Bio je u godinama bujne mladićske snage, gde se pred kakvim preduzećem ne procenjuje duboko i ne rezonuje mnogo, ali su na nj ipak suviše naprasno navalili gubitak roditelja, neizvesnost budućnosti i onaj neodoljivi svirepi osećaj, kome još ne smede dati prava imena, — a da bi se mogao otisnuti na more novih nepoznatih prilika bez — bar i kratke ali ipak velike duševne borbe. Pred velikim preduzećem svojim on se ipak ne smede odati svojoj tuzi za izgubljenim roditeljima; uzdržao je suze koje se po katkad iskrale pod trepavicama; nije hteo da legne kad ga je glavobolja mučila, već često, stisnuv ruke nad uzrujanim srcem, iđaše pravo napred. Ujak ga je dočekao jako tronut zbog smrti sestre mu, koja mu, do duše, nije bila rođena, ali mu je bila najbliža, upravo jedina svojta.Kad se sit najadikovao stade žestoko prebacivati što ga nisu pozvali, kad je na samrti bila.On se uvek nadao da će pre umreti — ta bio je skoro dvaes godina od nje stariji, — pa se već unapred radovao koliko će blagostanja doneti njihovoj kući njegova i njegove žene smrt.Time bi Pavlovim roditeljima Bog vratio ona dobra koja su mu činili, kad je bio mlad i zelen a u nevolji.Ali, eto, pokvari se sve; nisu mu ni o zetovljevoj smrti, ni o njenoj bolji ništa javili, da bi svojom utehom bar olakšao smrt sirotici ili da bi se pobrinuo o njenu zdravlju, da dovede lekara, te da je možda spase. Ali odmah za tim uvide da je u svojim prebacivanjima otišao daleko, te pređe na drugu stvar. — Božja volja! — reče. — Neka ste vi živizdravi, a za mene i za Julku kako Bog da.Sad si mi ti najbliži.Ti si prvenac.Njima Bog da prosti. Čim je ovako svršio, ujna Julka se podiže i izađe, da spremi večeru, a starac pozove mladića da sedne kraj njega. — A sad, da znaš: ja sam ti otac, i tebi i onoj deci.Ti si, do duše, već izrastao, ali gospodska čeljad podulje treba nege, nego mi sirotinja.A ti si odvojio.Ti reče da ćeš da ideš preko.Ti znaš da se je tvoja majka uvek protivila, kad si hteo da ideš... Tu ujak ućuta i očekivaše odgovor Pavlov.On odgovori bez zabune: — Pokojna nana bila je protivna zato što sam bio dugo van otadžbine, a i bojala se što sam ovog leta nešto malo bolovao. Ujak sumnjajući mahnu glavom: — Pa neće biti baš malo.Jesi li kašljao?Ovde sam te čuo da kašljucaš, a čuo sam da si se kod kuće često zacenio. — Ja?Kod kuće?I vi ste čuli?To nije istina. — Da nisam čuo? — Ne, već da je to bilo.Otkud znate? Starac ustade i izvadi iz ormana tri savijena pisma. — Evo ti, pa čitaj. Pavle sa sve većim čuđenjem otvaraše pisma jedno po jedno.U svakom stojaše potpis: „Tvoja sestra Ljubica“.To su bila pisma njegove majke.Rukopis bio je kuma-Milićev. — Iz ovih pisama mo’š videti da me je sirota vazdan preklinjala da ti ne dam novaca, da tamo ideš; da te ne pustim odavde, već da ti ovde nađem službu, pa i da ti govorim i srcu.Tu stoji još da si bio mnogo bolestan, i da ćeš propasti i sa zdravljem ako te pustim preko.Ja sam je morao poslušati, bila mi je sestra.Činio sam što sam mogao, a nju nisam razumeo.Videh da si oslabeo jako, a i sad si bled, ali šta ja znam tvoje poslove. Pavle držaše pisma drhteći i čitaše uzbuđeno ove hladne preostatke onolike ljubavi.Zatim ih vrati ujaku. — Ne, neka ostanu kod tebe, dobro je da ih ponekad pročitaš; još kad ideš u Švapsku! — Hvala vam, ujka, na vašoj dobroti; ja ću vam se otud po koji put javiti. — Da se javiš, nego...A kad misliš? — Prekosutra. — Lepo.Malo si se požurio.Koliko ćeš da sediš? — Jednu godinu.Samo jednu, ujače. — Lepo, sine.I sad čuj me.Slušao sam od tvojih daskala (starinsko tursko-grčko ime učitelja) da si bio valjan đak, a ja znam da si dobar dečko uvek bio.Imam vere da ćeš i odsad biti pošten.Ali ne može biti da je tvoja majka uzalud brinula.Ti mi se sad činiš slabačak.Dobro, iz očiju ti viri, da ti ja to uzalud pripovedam.Pa, neka bude, ali duže ne smeš da ostaneš od jedne godine.Obećaj mi. Pavle uzdrhta pri ovom novom iskušenju, pri ovom zahtevu toliko sličnom onome što mu je majka bila postavila.On se reši da bude obazriv i odgovori: — Ne verujem da će mi više trebati od jedne godine. — Ti vrdaš; reci da ćeš se posle jedne godine vratiti. — Dobro; svakako mislim da se vratim za to vreme. Starac ga tek posle nekoliko trenutaka razmišljanja razumede, zatim mu reče: — Neka bude tako; gde misliš da ideš? Pavle polagano i pažljivo odgovori: — U Peštu. — Imaš li blagodjejanja? — Mislim da mi je ove godine još neće odreći Gospodar. — Lepo.Znaj, i od mene imaćeš koliko ti treba. Pavle mu iznenađeno, ali ipak nešto žalosnim osmejkom htede da poljubi ruku, ali starac mu ne dade da se zahvali: — Sad znaš da sam ti zbog ovih pisama odrekao letos pomoć.No pa reci koliko ti treba? Pavle je oklevao.Ujak mu pomože: — Znaš šta; daću ti odjednom onoliko koliko ti treba za celu godinu.Biće ti dosta valjda, ako ti dam onoliko koliko ti je blagodjejanje. — I mnogo, — odgovori Pavle. — Mnogo neće biti.Ti sad više ne učiš škole; hoćeš malo i da vidiš sveta, znam.Pa ako ti ustreba još, piši mi.Da znaš: da mi pišeš!A ne smeš se zaduživati.E, sad ako hoćeš, mo’š da poljubiš u ruku, jer vidim da me jednako hvataš. Starac se slatko nasmejao kao čovek koji je u vlasti da čini dobra dela, a uz to da se našali, kad mu se učini zgodno.Time je i razgovor bio svršen. Za ovo vreme dok je Pavle činio svoje završne pripreme, ujak ga je obasipao svojim praktičnim savetima, koji su mogli da predstavljaju pravu dragocenost za kakvog valjanog sapundžijskog kalfu što se u svet sprema; ali Pavle je i ovako bio zahvalan na njima.Pored toga morao je još jednom obećati ujaku, da će redovno pisati i da će neizostavno javljati ako bi mu zdravlje posrnulo, jer mu je staranje o njegovu zdravlju naročito preporučila njegova pokojna sestra. Sutra dan je Pavle udesio sve, a prekosutra pođe na put. Šiler — Jov. Na uglu uzane, visokim zgradama urešene, ulice u Pešti bila je u to doba mala kavanica, udešena po svoj prilici za goste srednjega reda ili srednjih novčanih srestava.Ulazak je na dve tri stepeni kroz staklena vrata pokrivena iza medene rešetke zelenkastim zavesama sa sitnim cvetićima; prozori na lokalu srednje veličine sa istim zavesama i istim cvetićima; nad vratima s obe strane običnog natpisa na domaćem jeziku stoji još natpis srpski, nemački, rumunski i slovački, a pred natpisom utvrđen je ogroman pozlaćen rog; sa sredine ovog roga visi fenjer sa oknima mlečne boje, na kojima piše odovud „Kaffe“ što mora da je nemački, a odonud „Caffee“, što će biti po svoj prilici francuski. Unutrašnjost odaje toliko je isto privlačna kao i ovi natpisi.Kad bi prošli pored kavane i kad bi se u istom trenutku otvorila vrata, prvi bi nam pogled pao na neku vrstu prestola što stoji pod nekim visokim stupom, i pao bi obično na jedan drugi pogled upravljen kroz trenutno otvorena vrata pravo u nas; upravljač toga pogleda ženskog pola sedeo bi u tom prestolu sa vrlo prijatno slatko-nežno nasmejanim licem a pletući večito svoju čarapu. Čovek iole dobra ukusa i topla srca, u tom slatko-nežnom pogledu, upravljenom kroz trenutno otškrinuta vrata pravo, mogao bi nazreti jedan ceo svet slatkih snova i vešto spletenih tajana, pa kad bi osetio čežnju, da sve te tajanstvenosti razmrsi, ne bi trebao da učini drugo do da uđe u ovo primamljivo mesto, u koje bi ga u ostalom — ako, na primer, ne bi bio onako idejalnog ukusa — mamili i čarobni mirisi pržene kave i ne sasvim rđavog duvana, kao i veseo razgovor bezbrižne momčadije. Ulazeći videćemo puno jednonožnih stolova od lažnog belog mramora poređanih pored zidova, na kojima — na zidovima i na stolovima — videli bismo tragove nekih arabeska, da ih nisu prepokrile razne nestašne šare crtane olovkom ili četkicom u akvarelu što predstavljaju epizode iz života poznatijih članova kavanskog društva.Pored tih sličica ima tu ispisanih objašnjavanja što se tiču slika, ili stihova, pa i izreka pojedinih specija (drugova), koje je valjalo ovekovečiti, kako bi ih mlađi naraštaji imali pred očima, gledajući u njih sa puno priznanja prema ovim starijim prehodnicima svojim, a pregaocima za održavanje dobre volje i za prognanje turobnosti u čovečanstvu. Na ovim zidovima visile su i po koje šarene slike u otrcanim okvirima, predstavljajući kakvu uobraženu vrlo nežnu Emiliju sa belim golubovima, ili pobožnu Genovevu sa izvrnutim očima i raspletenom kosom, ili vatrenu Maritu sa žutim cvećem u crnim uvojcima, ili čarobnu Zulejku sa neverovatno jako razvijenim nedrima; i sve su te slike nekada morale izgledati dražesne, da im nisu docnije neki varvari svema nacrtale brkove i Španjolsku bradu.Kad bi se kojim čudom utišala graja, čulo bi se bolešljivo krkljanje sata na zidu, koji pohvale dostojnom stalnošću uvek unapred pokazuje za jedan ili dva sata, kako bi valjada opominjao mladež da što pre ode na rad ili odmor. Kao svuda po većim gradovima, gde ima iole malo zajednice među omladinom pojedinih narodnosti, tako su i u ovom gradu odrasliji učenici po raznim grupama imali svoj odeliti život, u koji se, onda kao i danas, teško moglo zaviriti sa strane, ne zato što bi bio skriven, već zbog svojih naročitih osobina, koji je tuđinu uvek nejasan i zato nepristupačan. U ono vreme u pomenutu kavanicu skupljala se omladina srpska.Naročito je za vreme doručka ili odmah po ručku oživelo ovo, preko dan mirno, mesto.Ali najzgodnije vreme sastanku beše pred veče, kad drugovi posvršuju svoje školske časove ili kondicije.Tada tu vri od živog razgovora, šale, zadirkivanja, sporazumevanja ili nesporazumevanja.U to bi doba ona ženska prilika na prestolu bila u svom elementu; tada se ona nalazi u najboljem raspoloženju i u najgušćem dimu; lice bi joj tad došlo svežije, kosa sjajnija, a usne rumenije, po svoj prilici od radosti što je radnja u cvetu; pa bi se i ona rascvetala u punom sjaju svome i ostavljala bi čak i svoju neodvojnu čarapu, da bi se odala pikantnom izmenjivanju misli sa onom mladom gospodom, što se oko nje iskupi i na koje je ona potrošila nebrojeno nežnih osmejaka i milostivih pogleda, uverena da ovi ne mogahu odoleti dražima što iz nje ovako pred veče bujaju, te joj se približuju, bez obzira, da li će na ovolikom sjaju oprljiti krioca svoje nebrežljive mašte. Ako ovome dodamo još neprestano otvaranje i zatvaranje vrata, gurkanje stolica, zveketanje sudova, trčkaranje momaka, uzvike poruka i otporuka; onda ćemo imati od prilike svakodnevnu sliku ove đačke kavane. Po sebi se razume, da se ovaj svakodnevni tok često prekidao slučajevima odelite prirode, ili epizodama zanimljivim za gledaoce a tragikomičnim za sudelovače — žrtve kakvog lukavo izmišljenog plana ili brižljivo u tajnosti pripremljene šale.Žrtvu takove šale dočekivali bi veseli usklici ili podrugljivi pozdravi, čim bi se pojavio na vratima. Tu su vam pri stolovima i specijaliteti đački.Tu vam je Šljica sa večito zadignutim pantalonama, večito kaljav.Tu je Čika, što četrnaest godina uči medicinu i za koga proneše glas da je sahranio nekoliko tetaka, koje su ga izdržavale, a jedna ga u zaveštanju ostavljala drugoj.Tu je naročito pri početku godine „balek“ (došljak, početnik), koga treba poučavati i koga obično skupo staje ta pouka, dok se ne izvešti.Tu je Nikola Nikolajević Nikšić, alias Nik-Nik, pun dostojanstva sa velikim brkovima, koji je zaređao, te sve fakultete (izuzev teološki) svršava, — na šta, samo on zna.Tu vam je od umetnika „Šlekermaul“, koji je svoju lepu glavu unakazio dugačkom kosom i razbarušenom bradom, jer je pristalica načela, da ne treba dirati u ono čime nas je priroda obdarila.Tu je i onaj, inače ozbiljan dečko, koji se rešio da svrši nauke groševima svojih drugova (od svakog dobija groš, sekser, dnevno), ali koga naposletku nestaje, gde i zašto, to ostaje večita tajna. Pored ovakih pojava međutim opšti život tadanjih učenika odlikovao se izvesnim poletom prouzrokovanim onom grozničavošću, kojom su se političke prilike u zemlji počele razvijati.Nema sumnje da je u krilu ove omladine niklo mnoštvo zamisli, i da su se u njemu usavršavali oni ljudi, kojima docnije Srpstvo toliko imađaše da zahvali.Posle desetogodišnje čamotinje počele su nove struje da struje, i nacijonalni rad bio je pun vatre, pun ozbiljnih težnja. U takni se javnim prilikama tada obre Pavle u Pešti. Prispev učinio je onako kako su radili i ostali mu drugovi: pridružio se zajednici svoje narodnosti; od nje je tražio i dobivao upustva, koja su početniku u ovakim prilikama potrebni. Slatke zasnovice mladosti, snago nenadmašna!Sa koliko se hitrine ovaj mladić bacio u ovaj njemu novi svet, moglo bi se pomisliti, e će se odati jedino svojoj glavnoj naklonosti i da će mu ona iscrpsti svu duševnu snagu.Međutim baš ga je ona upućivala na napregnut rad, ako ih je mislio ostvariti jednom.Ne napuštajući svoj smer, on se sa najvećom ozbiljnošću dao na svoje studije, pa je pored toga i na oltar društvenoga života donašao svoju žrtvu: i posmatrao je i izučavao prilike oko sebe. A još je imao vremene i da veže prijateljskih veza. Upoznao se sa čovekom, čije je poznanstvo bilo docnije od velika uticaja na njegov način mišljenja.To beše jedan od onih tipova, kakvih nalazimo u krutu ili u blizini omladine, u đačkim kavanama i đačkim stanovima: po universitetskim hodnicima, a često i na predavanjima.To su većinom matori đaci, ili propale egzistencije, ili osobe sa sentimentalnom podlogom, koji se ni u zrelijim godinama ne mogu da odvoje od običaja svoje prošlosti, te u družbi sa mladim ljudima ponavljaju ili produžuju svoju mladost.Oni često mogu da budu opasni ali ponekad i korisni po mladiće, koji bi se sa njima družili, jer svojim upropašćenim životom predstavljaju opomenu onima, koji su skloni da rade onako kao što su oni radili.Oni su zbog siromaštva svojeg napustili nekadašnji zaludan život i sada služe kao postrek mlađima za rad i za ozbiljnije shvatanje života.Ako su iz onog na poslednjem mestu spomenutog reda, onda druženje sa njima može doneti dobrih plodova, gde je pamet i srce na svom mestu. Pavle je to znao, pa se ipak uvek čuvao tih poznanstava, koja se vrlo vešto nameću, a uvek tako da izgleda kao da smo ih mi tražili.Među njima ima svakojakih, i takvih, koji nisu nikakve škole učili, ali se vrzmaju oko omladine, da tu što ćare. Pavle je u ovom slučaju učinio izuzetak, a docnije se dokazalo, da je njegovo novo poznanstvo odista izuzetak. To je bio čovek srednjih godina još dosta mladolik ali skoro ćelav.Imao je oči sa setnim i nežnim pogledom; vrlo lepo, razvijeno, visoko čelo i crnomanjasto lice; izgledao je suvonjav i bolešljiv, bio je skromno ali uvek čisto odeven.Uredno je dolazio u šest sati kad je kavana bila najpunija, zauzimao bi svoje mesto, koje bi mu se odmah rado ustupilo, jer je bio svima simpatičan; a odlazio bi iz kavane tačno u osam sati.Poručivao je malu belu kavu s jednim lepčićem, plaćao je uvek uredno svoj sekser, i davao je i redniku (kelneru) uredno napitak od dva novčića.Nikad nikoga nije oslovio, nije tražio družbu, ali je rado slušao šaljive razgovore mladića i, ako bi ga ko zamolio za njegovo poznanstvo, bio je vrlo učtiv, razgovoran, ali i povučen. Ozbiljno setno mu lice nije bilo namešteno, već izgledaše da mu je bilo prirođeno, i to mu je kao i njegova urednost osiguralo poštovanje redovnih gostiju i kavanskog osoblja, ma da čak i ovi drugi nisu ništa o njemu znali izbliže do da je Srbin. Mi znamo u kakvom je raspoloženju Pavle dolazio u ovaj grad.Sklonjen samoći a malo razgovoran bacio je oko na osamljenog gosta, koji bi sedeo u desnom kutku osmejkujući se na đačke dosetke.Pošto ga je Pavle nekoliko večeri viđao, približi se jedanput njegovu stolu, pokloni se pred njim i prostodušno ga zamoli za dozvolu da sedne do njega, ako mu ne bi bio na dosadi.Tuđin ustade i učtivo se zahvali na njegovoj pažnji kazujući mu ime svoje. — Ja sam Stevan Ninčić, korektor... Sedoše — Po njihovu razgovoru Pavle je video, da je potpuno obrazovan čovek lepog držanja i otmenog mišljenja.Bio je nekada universitetlija, a sada je korektor kod jednih novina sa malom platom, koja mu je međutim dovoljna.Jedina je nezgoda što je mora zarađivati noćnim radom na koji odlazi u osam sati i to pravo odavde, pošto ne večerava. Pavle se već unapred izvestio da ovo nije ni malo opasna egzistencija i da se, šta više, za onih više od desetinu godina, otkako u ovu kavanu dolazi i drži sa đacima, nekoliko puta pokazao kao pravi Mentor neiskusnim novajlijama. — Vi ste, gospodine Đuriću, mnogo, i suviše ozbiljni prema vašim godinama.Ja sam to opazio i mislio sam da ćemo se kad tad upoznati.Nije mi prvina da mi se približuju mladi ljudi, što ih sudbina iskušava.Molim, nemojte ovo smatrati za uvredu.Mislim, vi ćete lako uvideti, da ja sa mojom malom dijurnom, prošlošću i sadašnjošću, ne mogu da budem drug budućim velikašima, ministrima, a možda još i nešto više.Jer, ko zna, šta se na vašem Balkanu sve može da desi. Tu se osmehnu i, gladeći brkove, pričeka, dok se Pavle ismeje. Ovaj ga zapita: — Čudo, te ste zavoleli ovu kavanu. — To je prirodno, jer sam Srbin.I ako se ne družim ni s kim, ja ću ići uvek gde i ovi đaci idu, da tu sedim i ćutim.To mi je običaj, čije izvore ni sam ne istražujem, jer me se to ne tiče.Ja tako volim i tako i činim pošto mogu, a to je i jedina raskoš, na koju sam navikao.Vi ste, po svoj prilici, već uočili našu vrstu đačkih prišipetlja, koji smo kao neki dodatak svakoj većoj universitetskoj omladini.To su, manje više, propalice sa svakojakom prošlošću, koji su omrzli onaj život tamo napolju sa svojom večitom gnusnom i otrovnom borbom, u kojoj su se pokvarili i propali, a omileo im ovaj tu sa svojim mladićski nestašnim bezbrižnim komešanjem, u kome oni prolaze i prebivaju kao neka vrsta isposnika povučenih u se i u ovaj zaseban svet.Među nami ima i opasnih: eno, na primer, onaj starac sa ćelavom glavom i dugačkom bradom, od njega se valja čuvati. Pavle pogleda onamo i vide starca, koga je, kako mu se činjaše, jednom već video ovde, i koji, stojeći u drugoj polovini kavane u razgovoru sa nekim mladim ljudima, češće pogledaše na ovu stranu. — Ali o njemu drugi put. Gospodin korektor srknu od svoje kave, zatim nastavi: — Rodom sam iz Banata sa istočnog dela, tamo gde se govori više rumunski.Bio sam međutim i u Gornjoj Ugarskoj u svome detinjstvu, gde sam naučio slovački i malo ruski.Često se dešava, kao što znate već i sa Pariskog sveučilišta,... čuo sam da ste i tamo bili,... da mladež jednog od naše bagre neće da trpi među sobom, te ga odagna od sebe.To bi za mene bilo vrlo teško, naročito kad bih se morao odvojiti od mojih Srba, ali u tom slučaju ja bih se bez okolišenja pridružio drugoj omladini, recimo rumunskoj, ili drugoj kojoj, pošto im znam jezike; tamo bi me rado primili, naročito kad bih hteo činiti uslugu uhode ili kad bih se predstavljao kao žrtva svojega opozicijonoga držanja.Ja to, do duše, ne bih činio i bio bih vrlo nesrećan, kad bih u takav položaj dolazio, jer sam prirastao ovima. — To nikad neće biti. — Hvala vam na utesi.Ali da se vratim na stvar.Vi ćete me zapitati za moju prošlost, kad se budemo bolje upoznali, no ja nalazim za probitačnije da vas o tome obavestim odmah.Ona ja vrlo prosta.Ja sam iz bogate spahijske kuće, uz to jedinac.Došao sam amo na školovanje i upustim se u intimnost sa izvesnom vrlo visokom damom, koju mi naravno ne dadoše za ženu.Ja se docnije, kao što se kaže, pokvarim, oćelavim; jedna mi glumica pomože da proćerdam svu ogromnu očevinu.Sad sam korektor sa trideset i pet forinata plate i pet do deset forinata sporedne zarade mesečno.Od petnaest godina amo živim u ovome gradu, kao što ste valjda čuli, dosta uredno, a više od deset godina sam „štamgast“ (redovni posetilac) ove kavanice. Taman on to izgovori, a ono im se onaj starac, o kome malo čas govorahu, približi sa jednim uvijenim tabakom hartije.Kad im priđe, skide šešir i oslovi Pavla vrlo glasno: — A, a, tu ste.Dobar veče, gospodine Đuriću.Vas tražim. Govorio je srpski, tuđim naglaskom, no se nikako ne bi moglo uhvatiti kojim. Pavle ga pogleda podozrivo, ali ga ipak zapita zašto ga traži. — Molim, pričekajte; još vam se nisam predstavio; a to zahteva učtivost, — govorio je nekako podrugljivo, — i ako znam izvesno da me već poznajete. — Ne, nemam čast. — Nemate čast? — prodera se onaj. — Čudio, vrlo čudno, a i neverovatno. — Ali je tako, gospodine, — odgovori Pavle malo oštro. — Dokazaću vam da nije tako.Eto, ovaj moj dragi kolega do vas, koga učastvujete (tako reče) svojim poznanstvom, već me je predstavio vami, smeo bih se zakleti... to bi inače malo vredilo... da me je ogovarao, moj kolega, moj dragi kolega. Korektor ode za svojim poslom... I Pavle htede ići, jer kavanu počeše da ostavljaju drugovi njegovi, ali ga nešto vuklo da sazna što o ovome čoveku. To je onaj kanda primetio, jer je pred njim već stajala po drugi put poručena čaša konjaka. — Šta vam je ona artija? — upita naposletku starca. — To želite da znate?To nije tako prosta stvar.Bilo bi dugo dok bih vam to objasnio.Bolje da se o tome raspitate prehodno kod drugih, pa da posle ja dopunim.Evo je, nema na njoj ništa drugo do imena, imena, imena, i isto toliko prezimena, datum i pored toga svuda obligatna desetica koja predstavlja sekser.To su imena vaših drugova i zabeleška o njihovu požrtvovanju. — Zašto? — Za uzvišeno načelo napretka i sreće čovečanstva.Vi treba da znate da se ja zovem Čilag, čuveni Čilag. — Znam, i osobito mi je milo. — Verujem.Ali treba još da znate u čemu su ove vlasi osedele.Ono, do duše, malo ih ima; ali su pre no što su otpale, bile sede; molim, to se još vidi. (I pogledi svoju ćelu.)...Ova je glava — nastavi, kad ne dobi odgovora, — bila nekada onako isto primamljiva kao ona tamo na vašim ramenima; samo što je bila veselija, otvorenija.Zbilja, mogao bih vas zapitati, zašto ste većinom tako ozbiljni, ne bi me ni malo ženiralo da vas to zapitam, jer sam, kao što vidite, dosta slobodnog držanja, ali neću da činim, pošto bi to bilo glupo, kad znam da mi nećete reći.Kako vam drago.Ja ću biti slobodan da vas svake nedelje jedanput uznemirim za ovaj sekser, i vi mi ga nećete odreći.To i nije moguće, jer nije ni mnogo, a dužnost vam je. — Lepo; a na šta će to? — Rekoh vam, da to nije tako kratka stvar. — Pa dobro, recite mi. — Ne može se reći, tu treba razlagati, zadobiti, agitovati, gospodine moj.Ja sam agitator za opšte dobro čovečanstva, ja, stari Čilag...Momče, daj još jednu čašicu, malu, sasvim malu....Dakle, šta sam ja?Šta rekoh?Da, ja sam agitator.Sad vam još ne mogu više reći, jer bi mi svu zgradu, koju nameravam podići vašom pomoću, ova vucibatina što ovde sedi porušio, kad bih prehitrio.Tu treba polagano zidati, čvrsto, temeljno, da ne bi ona budala što naškodila zgradi. — Kakva vam je to zgrada? — Polako, sinko, polako.Kazaću vam jednom, kazaću.Imaćete prilike slušati moj glas, i onda ćete vi biti meni potčinjeni, a ne kao sada, gde ja hofiram vami.Moj glas to je sirenski, jer ja sam Sirena, Lorelej.Znate li onu pesmu Hajneovu: sedi vila na kamenu pa peva i češlja zlatnu kosu; otud ide veslač pa se udavi.Ali priča se ne nastavlja; međutim ja znam da ga je vila dole pretvorila u vilovnjaka pa uživaju.Eto takva sam ja vila. — Vrlo lepo! — reče Pavle. — Hoćete li još jednu? — Ne, blagodarim.Ja pijem samo tri odjednom.Za danas dosta. — Iz svega vašeg govora — reče mladić, — još ne vidim šta ste vi dakle? — To i nije potrebno zasad.Već ću vam reći ko ste vi. — Biću vam obvezan. — Vi ste čedo praktičnih roditelja; seljak u gospodskom ruhu; a i duša vam je seljačka sa bleštavim idejalističkim šljokicama.Ova bitanga što običestvuje tu da sedi potpomagaće vas u vašim naklonostima i vi ćete ga smatrati za nekog svetog velikomučenika.Ali vi ćete ipak biti moj, uveravam vas, jer ste vi od vrlo podesnog gradiva. — Ja sam sad već sav vaš i slušam vas pažljivo. — To nije ništa.Vi me ne slušate zato što tako hoćete, već što morate.Ja sam probudio vašu radoznalost, i vi uživate mene slušajući. — Tako je, gospodine Čilaže, i, molim, produžite. — Da, ja velim, reći ću vam ko ste vi.Dakle, vi ste pre svega ono što sam malo čas kazao, a još uz to sada slučajno setan, i toliko odan ovoj seti, da vam može prouzrokovati smrt... — Smrt? — ... i ja ću vam biti od pomoći. — Kako? — Ah, ahaha, ah, ah! — uzdisaše Čilag vrlo glasno. — Šta ste vi mladići, vi svi, za mene?Jedna vrlo mala sila, vrlo mala.Ova je kavanica vaše carstvo; pa ipak, ja, koga vi svi mrzite, ja slobodno raspolažem u njoj sa svim i svačim, pa i sa vašom kesom ako hoću. — Možda ste vešt čarobnik, te je na vaše vradžbine može i nestati. — reče mladić pola šaljivo pola prezrivo. — Moguće, ali to nije potrebno; bilo bi glupo, jer ja imam od čega da živim. — Od tih seksera? — Ne, to nisu moji, — odgovori Čilag ozbiljno. — O tome drugi put....Dakle, vi ste jedna vrlo mala sila.Predstavnici šake jada u nekoj mešavini; sanjalice, lumpovi, lakrdijaši, ili vredne budale ni za šta i ni oko šta.Znam vas ja sve u prste, i vladam tu, baš među vami,... koji me prezirete,... mojim duhom, kome ne možete odreći prava i poštu. — Neka mu bude, — učini Pavle. Čilag preču njegovu primedbu. — Ja ne samo što imam duha, ja sam upravo sav savcit duh, ali nova vrsta duhova.Ja nisam Mefistofelo, kako biste vi možda voleli misliti,... kao što vi niste Faust.Ja sam Čilag, čuveni Čilag. — A šta smo mi? Čilag malo zastade, kao da traži zgodna odgovora, zatim nastavi: — Vi ste moji, dragi gospodine, zasad samo moji, i ja ću docnije videti kako ću se smilovati i u koji ću vas red uvrstiti.Zasad znam da ste Srpčići, potrkuše sa Istoka, koji ćete sa ostalom istočnom sitnarijom pripremiti meni stan, kad ja kod vas budem dolazio u posetu.Ja na to imam prava.Hoćete da vas uverim? -— Jedva čekam, gospodine. — Pogledajte oko sebe...A, da, pardon, sad tu nema nikog osim one dremljive frajle tamo na prestolu koja će sad odmah ubosti sebi iglu u nos, ako se ne probudi.Jeste di videli društvo što ovamo dolazi?Srce me boli, kad ga posmatram.Jer se pored mog imena, što mi ga neki glupi kum nadenu, zovem još i Srce.Jest, Srce. — Pod ćelavom glavom, — primeti Pavle. — Da, gospodine, i u otrcanom kaputu.Ali, da batalimo lakrdije.Rekoh da imam prava na vas.Ja ću vam biti gospodar jednom.Ja sam svoje carstvo unapred proučavao.Ja vas poznajem.Znam vam geografiju, a i bio sam u Srbiji, Bugarskoj, Maćedoniji, Albaniji, Grčkoj, Misiru — — I u Kaliforniji, — upade veselo Pavle, — I tamo, jest, i tamo.Ali bio sam svega šest nedelja, — odgovori Čilag, — jer mi na nekom zboru, kad sam govorio, razbiše glavu, te se vratih u Jevropu...Dalje, znam vam te vaše tako zvane narodne običaje, pa istoriju, pa vaše potrebe, pa narodne želje, poznajem vam zemaljska blaga redom, pa i vaše sanjarije. — Vrlo ćete me obvezati, ako mi to izbliže pokažete. — Izbliza, sasvim izbliza, jel’te?...Dobro, ja ću vam to pokazati sa take blizine, da će sjaj mojih istina zaseniti vam oči...Odakle ste vi?Iz Srbije.Iz kog dela?Iz Šumadije,... mislim tako je zovete, ma da ste joj sve šume polagano izgrickali.Vi jatomice trčite u tako zvano inostranstvo, vaše slatko, primamljivo, tajanstveno inostranstvo.Vi to zovete „na nauke“.I kad bi ko posmatrao vaša vesela, blažena lica pri polasku, teško bi mogao pomisliti, sa kolikom ste velikom borbom izvojevali kod kuće, i kod drugih nadležnih, ovaj odlazak.Kod omladine na Istoku uopšte, pored sveg tako rado pokazivanog patrijotizma, najsilnija je čežnja da vidi i da prouči prilike „na obrazovanom Zapadu“, pa čak i u onih, a to je većina, koji mrze „zapadnjačku kulturu“ što je položena na trulim stupovima, a ispod kojih veje dah nazadnjaštva i tako dalje; i ovi, kao i svi drugi, pohitaju, da se toliko napoje tim dahom, koliko će im posle po povratku u otadžbinu koristiti, a da im ne naškodi.Ovaj odlazak postala je prava manija kod vas sve tamo, ali nigde nije razvijena u tolikoj meri, koliko u omladini dvaju susednih jugoslovenskih narodnosti na Balkanu.Često se pribegava krajnim, ponekad očajničkim sredstvima, da se ostvari ta želja.Veliki je broj vašega društva rasut počev od Zagreba pa do Londona po svima krupnijim gradovima, a bilo ih je i u Americi, pa i još dalje.Od njih se ne vraća onoliki broj koliki je otišao.Neki, ako naiđu na spokojnije i ugodnije prilike no što bi ih mogli imati kod kuće, nastane se konačno tamo; neki se vraćaju tek posle mnogo godina, mnogi napojeni tuđim duhom, što brižljivo kriju, ali čime se posle kod kuće vešto koriste; neki i propadaju u njima nepoznatoj svetskoj vrevi, ili se vraćaju bolesni dušom i telom.Drugi deo pak, koji je odilazio obično potpomognut od svoje bogate porodice ili koji je prijateljstvima svojih roditelja ili kakvom drugom protekcijom sebi izradio državnu pomoć, vraćajući se, zauzima bolje položaje u zemlji i time jako zapostavlja, pa često i ugušuje druge odlučnije talente, koji su sa svojega oskudnoga stanja ili nedostatka veza morali da ostanu kod kuće, a međutim njihov bi se duševni dar tek docnije razvio u punoj snazi; pa i najbolji šalju se tamo jedino na osnovu svojih školskih beležaka, te se posle često i oni sami i njihovi protektori čude, kako da ne mogu svojoj domovini da koriste onoliko koliko se od njih iščekivalo? Pavle je sa iskrenim i sve većim čuđenjem slušao ove reči starog lakrdijaša, ovog tuđinca, koji je sa toliko okretnosti govorio o njihovim prilikama.Njegov način razlaganja bio mu je možda mestimice dosadan, ali je imao neku neodoljivu moć, da izazove pažnju. — Govorim li istinu? — zapitao je mladića brišući znoj sa čela; a ovaj mu ne smede ili ne umede ništa da odgovori.Onaj nastavi: — No ima tu još jedno zlo, koje je po život tih država tamo na celom Istoku i kao kulturnih jedinica ne samo opasno, već i pokazuje znake nepravilna razvitka.To je grabež za inostranstvom bez obzira na duševna raspoloženja.Ima tu pravnika koji su otišli u marvene lekare; filologa koji su uskočili u medicinare; pa prirodnjaka koji će i glumovati, samo da se dočepaju inostranstva; i dok toga bude, imaće uvek pojava da, na primer, lekar piše lirske pesne, a po spremi i po zanatu pravnik beletrističke kritike.Ovi su ljudi u najboljim godinama svojim najsvežiji deo svojega dara straćili u posao njima nepodoban i silom se nameće pitanje kakvih bi plodova njihov duh mogao doneti, da su im opšte prilike pružile pogodnih pogodaba za razvitak, a ne za zakržavljenje...Takvih sam mladića nalazio dosta ovde u Pešti, u Gracu, u Beču, u Pragu, u Ljubljani, Lajpcigu, Minhenu, Cirihu, Ženevi, Parizu, Petrogradu, Moskvi i Kijevu, a dosta, samo malo proređenije, i po ostalim gradovima i velikim zavodima svakojake vrste.U nekima od ovih gradova oni često žive svojim određenim životom, često jako izolovanim, pa kad se odovud vrate, donoseći sobom većinom vrlo tanku spremu, nisu stekli iskustva ni malo, a o društvenom obrazovanju nemaju ni pojma...Eto, takvi ste mi vi, na čija će se pleća položiti budućnost vaših zemalja i vašega raskomadanog naroda; i eto, ovako vaspitavaju vas vaše starešine i učitelji.Ovako su i mene vaspitali, i ja sam bio propalica, sve dok se nisam sam istrgao iz ove lude jurije i spasao za sebe što sam još mogao spasti. Tu ućuta i pogleda u Pavla, zatim viknu: — Pa šta je? — Ja ne znam šta je, — odgovori Pavle. — Što se ne smejete mojim poslednjim rečima; kamo vaših podrugljivih primedaba? — Nemam šta da primetim. — A, a, onda stvar brže ide, no što što sam mislio.Da vam dokažem kako dobro poznajem ljude uopšte, a one vašega kova na po se, reći ću vam, da sam bio spreman na još mnogo primedaba sa vaše strane, i za svaku imađah gotova odgovora.Tako na primer, misleći da ćete mi vi na ove moje reči: kako sam gledao da za sebe spasem što se još moglo spasti, odgovoriti, da se po meni ne vidi da sam Bog zna šta spasao... htedoh odgovoriti, da ja imam više nego vi svi ovde: jer od onoga što ja imam preostaje mi, a vami svima bez izuzetka ne stiže ono što je vaše; pa osim toga ja sam još i čovek zadovoljan sa svojim životom, i ako nisam zadovoljan sa životom drugih; ali zato je na mojoj strani iskustvo.Vi mi, dakle, ne možete dati ništa, a doći će čas, kad ćete vi od mene tražiti.I ja ću biti milostiv: daću vam, jer sam bogat, prebogat; imam šta da vam dam i to mnogo više nego što vam treba i što bi vi mogli iscrpsti i podneti...Ali dockan je.Ako želite, nastaviću drugi put. Starac ustade. — Hteo sam vam svim ovim — reče još, — samo da dokažem da se ne razbacujem praznim rečima i da dokažem ono što sam rekao i na što ste me vi izazvali svojim naivnim i mladićski neiskusnim primedbama...Hvala na časti! I nestade ga kroz staklena vrata, gde projuri kao vetar. Tako je provodno Pavle svoje dane u ovome gradu čas u ovoj kavanici, čas na universitetu, čas u svojoj sobici. Sad već nije bio u raspoloženju bespredmetne čežnje, a prošla je i duševna bura.Kod njega je sad nastao svestan rad, nastupila je uloga onoga što se zove voljom, ma još neodređeno i suviše obazrivo.Još je bio na putu predohrane i zasnovica. Na putu od kuće dovde spopala ga bila neka agonija, u kojoj je i ovde čamao prvih dana.Onda se još lađom polazilo od Smedereva dovde.Idući kolima kroz ravan i vrlo dobar put ka živopisnom Smederevu gradu, a odatle, sedeći u jednom kutku lađe, činjaše mu se da prvi put polazi ovuda.Od Smedereva na više s desna Banatske niske močarne obale, a s leva umereni zeleni visovi često sa divnim vinogradima, a samo ponegde naglo odsečeni bregovi pored Grocke i Beograda, predstavljali mu se kao strani koji ga se ne tiču.Pa i lepa panorama Beograda, koja se sa Istoka iz daljine pokazuje nesravnjeno živopisno; pa lepa vodena mreža ispod njega do Zemuna i primamljivo pristanište ovog starinskog mesta, nisu učinili na nj utisak poznatih krajeva već novih.A dalje Sremska čas ravna čas malo uzdignuta ravan, do Karlovaca, zatim od toga grada na više do Mohača izređani biseri Božje prirode i dalje dosadne jednostavne obale Dunavske do lepog Budima nisu bile kadre da ga, kao pređe, živo zinimaju.Za nj sve to sada nemađaše čara, na šta ne htede da troši pažnje.A usred ove tuđinštine i on je sam izgledao kao novajlija i ova ga je ukočenost pustila tek kad je stupio na pločnik (kaldrmu) ovoga grada. Prvi dani prođoše u običnim nezgodama naselja, ali zatim je već Pavle ulazio u život, koji je sebi pripremio. Plan mu je bio takav, da se pomoću razloga što mu ga je pružalo pismo, nađeno pred mehanom u Batočini, približi kući onih strankinja, ma na koji način; zatim videće šta će. Ali je za njega bila prava nesreća što nije znao stan njihov.Na zavoju onog pisma nije bio zabeležen stan, a da raspituje nije još smeo.U toj varoši bilo je mnogo aristokratskih porodica, zato ga njegovo društvo, takođe tuđe ovde, ne bi moglo obavestiti, a drugome ne bi ni imao kome da se obrati, pa čak ni prema svojim drugovima ne bi to smeo učiniti otvoreno. Međutim provodno bi dnevno po nekoliko časova lutajući po ulicama, ne bi li negde ugledao lica koja traži i koja su ga ovamo domamila.U nadi da će se gdegod susresti sa njima, počeo je pohađati mesta, gde je bilo mogućnosti da ih vidi, ali uzalud. Pomislio je i na to, da nisu u gradu, ali nije mogao pretpostaviti u tvrdo, jer je već skoro pola godine prošlo od njihova prvog viđenja; neverovatno je, dakle, bilo da se sa svoga puta još nisu vratili.Bogatije porodice i one što često menjaju preko godine svoja mesta prebivanja, za vreme zimskih zabava nalaze se u prestonici od pre Božića do Uskrsa ili bar dva meseca, u januaru i februaru.Januar je bio tu, ali njegovo napregnuto traganje osta bez uspeha. Počeo je već i da se troškari: išao je na igranke, koncerte, zborove, javna predavanja; u pozorišta i razne druge večernje predstave. Trudio se da dobije pozivnice u bogatije porodice i otmenije kuće, ne bi li tu mogao bar doznati što o njima a da se ne oda.Teškom mukom nabavljao bi ponekad taku pozivnicu, ali je posle burne večernje zabave, stigav u svoj stan umoren i kivan, imao samo da pribeleži nanovo jedan izgubljeni dan i jednu zalud provedenu noć. Počeo je i po drugim javnim mestima da traga.Išao je na zborišta i šetališta u onu malenu ali lepu ulicu gde se otmeniji svet šetao oko podne: posećivao je Bogosluženja sviju veroispovesti; naročito je čitave sate proveo radnim danom kao i svecem po crkvama pravoslavnim i katoličkim, jer ne znađaše posigurno koje su vere.Bio je na sednicama skupštinskim i opštinskim; na sastancima učenih i umetničkih društava, ne bi li koga od gospode, što su onda bili u pratnji strankinja, gdegod opazio.Nigde ništa. Uzimao bi kola i odjurio bi često u polja i šumarke gde se svet voza; najmio bi konja i odjahao gde se gospodski jahači utrkuju; išao bi i u lov u obližnja mesta i obigravao bi celu okolinu.Od svega toga imao je samo toliko koristi, da se dobro upoznao sa svima delovima varoši i okoline, ali inače i opet ništa, tim pre što su u ovo zimnje doba ta mesta bila malo posećena. Odilazio je redovno na železničke stanice i u prve gostionice; pregledao je svuda pažljivo listu stranaca; pročitavao bi svakodnevno nekoliko puta objavu o prispelim putnicima, ali sve uzalud. Počeo je da malaksava, i sudbina jedva jednom, kao da je htela da nagradi njegovo postojanstvo, pokaza mu jedno od onih traženih lica, ali samo za malo. To je bilo pred jednom crkvom.Pavle je, kao obično, stojao u gomili do vrata, gde je svet izlazio posle svršene Službe Božje, — kad odjednom projuriše neka zatvorena gospodska karuca.U njima kao da je ugledao setne oči one male suvlje gospođe, ili gospođice, koju je Agneša onda nazvala bila tetkicom.Pavle se strese od radosti i iznenađenja, i kao da se ona glava začuđeno naže na onu stranu gde je on stojao, ali opet iščeze sve kao priviđenje. Njemu se učini, kao da su u tim kolima bile i ostale ženske.No on se bio zadocnio; gledajući na one što izlaze iz crkve promašio je kola, kad su prema njemu bila, i ugledao ih je tek kad su bila prošla.Ali kao da je tamo odista bilo njih, jer je on, sve dokle kola ne zavrnuše na savijutku ulice, pratio pogledom neki beli srebrnast veo na jednom ukusnom malom šeširu, koji je virio iz kola i koji je, mora biti, pripadao nekoj mladoj devojci, možda baš njoj. Od toga dana izgubio je i ono malo samoopredeljenja što ga je dosada imao.Nije moglo biti sumnje: one su bile u gradu, samo ih on nevešt nije mogao naći.Ali sad, kad se uverio, sad će i po cenu života biti odsudniji.Dosada je proveo u traganju nekoliko časova dnevno i samo ponekad i noću, ali sad će to činiti neprestano i danju i noću. I nanovo nasta kinjenje samoga sebe; nasta grozničava jurija, nerazborita, krajnje napregnuta, satirući i dušu i telo. U takvom raspoloženju dođe jedno veče opet u kavanu. Tu je imao šta da vidi.U kavani beše najveće uzrujanosti.Gosti su vikali, momci trčali, gospođica vriskala, a tamo u uglu, gde je i Pavle često sedeo sa svojim novim poznanikom, ugleda gde Čilag, napadnuv na korektora, udara ga po glavi vičući: — Ti ćeš da mi ga otmeš!Ti ćeš da mi ga otmeš! Očigledno su se potukli; upravo je samo Čilag tukao korektora, a ovaj se branio koliko je mogao. Razvadiše ih, i Čilaga izbaciše na ulicu. Kad se kavana umiri, Pavle raspitivaše o uzroku svađe, ali mu niko ne umede sve reći.Videli su samo toliko, da je korektor mirno sedeo kod stola kao uvek.Čilag je, kao obično, obilazio stolove, te, stigav do korektora, odjednom skočio i počeo ga gnjaviti, pa, kad ovaj brzo ustade, udarao ga je po glavi vičući: — Ti, sentimentalna ćelo, ti ćeš da mi ga otmeš! Pavle sačeka, dok korektor osta sam, — jer su ga naravno mnogi zapitkivali, pa, kad sve dođe u svoj tok, on priđe korektoru i sede do njega. — Da vas nije povredio? — Nije; to ne bi smeo, jer bi sa policijom imao posla.On se, do duše, nje malo plaši, ali bi se izlagao nepotrebnim nezgodama.On je hteo da izlije svoj gnev, kad ga više nije mogao uzdržati. — A šta mu dade povoda? — To je stara mržnja; mi smo neprijatelji; upravo samo on meni.Ne može da me trpi. — Pa zar vi to niste među sobom već raščistili? — Jesmo raščišćavali nekoliko puta, — odgovori Ninčić s tihim osmejkom. — I on me nije dirao nekoliko godina. — Pa šta mu je sad bilo? Korektor se nasmeši pogledajući u Pavla. — Sad ste vi uzrok. — Ja? — Vi.Zbog vas me je napao. — Čudnovato; kako to? — Prosto bi se moglo reći iz surevnjivosti.Ukratko, zato što se boji da ću vas zadobiti ja, a ne on. — Budala! — uzviknu Pavle. — Ali sve to nije još sve.Tu ima i dubljih uzroka, o kojima mi međutim nije moguće da vam sad govorim, jer ste dockan došli. — Zar mi ne biste mogli pokloniti jedno vene? Korektor ga začuđeno, tako reći, uznemireno pogleda i odgovori tek pošto ga je nekoliko trenutaka posmatrao: — Da izostanem od dužnosti?Izvinite, to ne može biti.I bolest bi me jedva opravdala. Pavle se osećao posramljen, što ga je Ninčić odbio; u uznemirenom i začuđenom pogledu toga čoveka kao da je primetio neko tiho prebacivanje, što mu predlaže napuštanje dužnosti ma i za jedno veče.Da, Pavlu se činjaše, da je ovaj uredan čovek primetio početak duševnog rastrojstva, kojemu vođahu tajanstvene sanjarije mladoga Šumadinca.Ovaj se trže i sneveseli, pa upita: — Pa gde i kad bi se mogli sastati? — U ovo doba od šest do osam. — A gde? — Samo ovde. — Zar nemate danju vremena? — Danju se odmaram ili radim.Nemam vremena. — Ja bih jako voleo da se izbliže upoznamo, — reče iskreno Pavle. — Hvala vam; vi ste mi simpatični, priznajem, i gledaću da vam poklonim, kao što rekoste, jedan dan ili jedno veče, kad bude dva dana sveca. — Molim. Korektor ode i naskoro zatim i Pavle se uputi kući. Došav pred svoj stan ugleda u svojoj sobi svetlost.Pošto je mislio da mu se sprema postelja za noć, bio je ravnodušan prema ovoj pojavi, ma da se postelja obično nameštala još pri videlu ili u sumraku.Ali, zamislimo njegovo iznenađenje, kad mu sobarica pri ulasku javi da ga neki gospodin čeka. Otvori vrata i pogleda u sobu.Tu pred jako otškrinutom lampom, a pri brujanju potpaljenog čajnika i veselog puckanja vatre u dobro naloženoj peći ugleda staro lukavo lice gospodina Čilaš, koji je sedeo na kanabetu sa raskopčanim kaputom i prslukom, pa je, zadovoljno osmeškujući se, pijuckao čaj. — Izvol’te, molim, unutra.Šta ste stali na pragu kao ukopani?Izvol’te, molim, kao da ste kod svoje kuće.I sedite. Pavle uđe, skide gornje haljine i sede spram nezvanog gosta. — Vi ste to, gospodine Čilaže? — Ehem, — odgovori ovaj sa šoljom na usnama. — Jedino što nisam gospodin, u u ostalom sam sav ja.Objasniću vam šta me je dovelo kod vas: ali najpre: hoćete li čaja? Čilag se, kao kakav mladić, vrteo oko čajnika i, kao da je on tu gazda, sipao Pavlu u šolju i dodavao mu sve što je potrebno. — Pijte, mladi prijatelju. (Prijatelj!) Ne znate kako je to divno piti vruća čaja kad je napolju ciča.Ohoh, ja se divno zagrejah.Pa pogledajte onu veličanstvenu vatru u peći, Francuzi bi rekli feu de roi (kraljevska vatra!) Ali rum, taj vam je nenadmašan, naravno s čajem i naročito kad je čovek ovako tanko odeven kao ja. Pavla je zanimalo ovo neusiljeno, tako reći, drsko, držanje starčevo, jer u tome beše mnogo duha, te ga i on ponudi. — Molim, pijte i vi. — Hoću, hoću, samo polagačko: ja sam već okvasio gušu. Kad Pavle popi čaj, progovori: — I sad mi recite zašto ste došli? — Reći ću vam, — poče onaj svojim jakim hrapavim glasom. — Vi ste mislili, vi obojica, vi i onaj vucibatina sa ispupčenim čelom, da me možete izigrati.Znam ja da se od dana u dan približujete jedan drugom.Večeras ste o meni govorili, i opet o meni.Onaj bezobraznik mi prosto ne da mira.Ama šta se jednako zakačinje o mene, šta ima neprestano da me ogovara?!Je li vam rekao uzrok svoje mržnje? — Nije. — Još nije?To sam ga ja onda pretekao.To sam i hteo.Eto, samo zato sam došao, da ga preteknem.Da ste slučajno ostali poduže van kuće, ja bih vas ipak čekao, pa kad bi mi se dosadilo, legao bih, da spavam.Svakako hteo sam danas da vas vidim posle večerašnjeg slučaja. — Zašto baš danas? — Ta zato što će on od sutra naveče već početi da razapinje svoje konce nad vama. — Varate se.On mi je zakazao poduži sastanak tek posle nekoliko dana. — Onda stvar bolje ide, no što sam mislio.I ta plitka pamet hoće da se sa mnom upusti u borbu.Zamislite sa mnom hoće da se hrve.Kao da ja nisam Čilag.Molim, pijte čaja. — Ne mogu, — odgovori mu Pavle. — Ja mogu.Dakle, šta vam je rekao, pošto vam je zakazao poduži sastanak...Gle, poduži sastanak!Sladak li je.Dakle, već ste dostigli i do podužih sastanaka.To je odista klasično, kao što bi rekla neka od vaših napudrovanih dama.Ah, to je odista klasično, — dodade Čilag sa tankim glasom komično podražavajući govor neke fine dame. — Dakle randevu-u-u!I to na poduže vreme.Ah, da nebeskog blaženstva!..Ali ja sam ga pretekao, i ja ću mu oteti te najlepše časove zemaljske sreće i uživanja.Čekao sam vas; ne bih vas ispustio za živu glavu.Pretekao sam ga; ja, moj brajko, pretekao sam te. I zadovoljno trljaše ruke. Pavle ga zapita: — Recite mi, gospodine Čilaže, zašto dirate vi onoga čoveka zbog mene? — Gle divne logike. — viknu onaj: — zašto ga diram!Ta sami rekoste: zbog vas. — Ama to je vrlo nezgodno po mene. — To je vaša stvar, a njegova je da vas ostavi na miru, jer vas ja ne dam.Rekoh vam jednom da ste vi moj. Pavle vide da, što više navaljuje, time se ovaj nesretnik sve više udaljava od celi.Pustio ga je, dakle, da govori sam. — Jeste li se namirili? — upita Čilag. — Jesam, — odgovori Pavle. — E, dakle, slušajte...Ja stanujem u Budimu i sad mi je zimi vrlo nezgodno da prelazim preko one velike ćuprije što visi na lančevima (i zato još nemate srpsku reč), ali moram to činiti, jer su mi veze sve ovde s ove strane.Tamo sedim iz požrtvovanja prema vašoj narodnosti. — Prema našoj? — Ja, sasvim tako.Tamo, znate, ima neka gospođa Pijukovićka; dobra duša; živi od Srba zanatlija, mladih ljudi, kojima daje stan po jeftinu cenu i većinom na veresiju, dok ne nađu posla.To ti je čitava uredba, a osnivalac sam ja. — Vi, gospodine Čilaže? — Jest, gospodine, ja, Čilag.Ja imam veza sa svima sitnim i tako zvanim „napaćenim narodnostima“, ali prema vami Srbima imam nešto više i to pravih simpatija.Čudo kako vas volim.Kod vas svako seme tako lepo i brzo uspeva, da je divota.Ja ne krijem da sam ja vrtar koji rado sejem dobro seme; budite uvereni, samo dobro, a vaša je zemlja tako primčiva, za čudo primčiva.Pa i vi sami krasni ste ljudi.Eto vidite. Izvadi čitavu hrpu hartija. — Vidite ovaj svežanj, to je „Uredba gospođe Pijukovićke“...Ovaj ovde je „Pribežište jevrejskih šegrta“, dom se već gradi...Onaj onamo to su „Krajcare za vanbračne ćeri“; ovaj „Skupljanje maraka za hinesku utopljeničku decu“... čuli ste, da Hinezi rado dave prekobrojnu decu...Ovaj opet „Skupljanje vrhova od cigara za uređenje vrta na Jadranskom Moru za škrofuloznu mladež“,... to ne znam kad će biti gotovo...Ovo ovamo su „Agitacijona srestva za Hidroterapiju, Šrotovo lečenje i Vegetarijanstvo“, vrlo važno za sirotinju i vrlo izdašno...Ovo je „Istok“,... ha, tu da stanemo. — Gospodine Čilaže, ništa ne razumem. — Vidim, vidim.Vi treba da ostanete u svome krugu; nemojte ga prekoračiti, pa će vam sve biti jasno.Ostanimo pri ovome. — Lepo, da čujem. Čilag pogladi bradu i nastavi. — Nije nužno da Vam ispričam kojim sam načinom pre trideset godina došao u krajnju bedu.Po svoj prilici posrestvom svojih poroka; to ne krijem, jer ne priznajem za pogrešku.Drugi ljudi imaju sto puta većih i hiljadu puta više grehova na duši, pa im ništa ne fali.To je od prilike kao i sa nemoralnim i telesnim izgredima.Imao sam jednoga brata, časne mi reči, ma da i ova kletva vredi tako isto malo kao i sve druge, on beše i bolji i umereniji od nene; on je nedeljno svega tri puta lumpovao, a ja svaki dan; njega je odneo đavo u vidu jektike i uz to ljudi su ga osuđivali a brižne matere spominjale ga kao očigledan rđav primer svojim slatkim razmaženim sinovima; on je siromah otegao papke, a ja ostah i cvetam još i sad; čak nisam nikad ni bolovao...Dakle, dođoh u krajnju bedu; po tri dana nisam jeo; jednom dva meseca nisam izišao iz mog stana, jer nemađah cipela.Ukrade mi ih moj sobni drug, kad je pobegao i ostavio meni da platim još i dug za kiriju.Kad sam do kostiju izgladneo,... a žestoko sam umeo da gladujem,... ja ti dignem gazdaričine praznične cipele,... bila je vrlo debela dama, te su mi njene cipele bile potaman, i iziđem na ulicu u lov za hlebom.Od gladi i od ogorčenja jedva sam gledao očima.Stanem na jedno ćoše i razmišljam šta ću.Svet ide ovamo onamo.Prođoše jedna kola: u njima sede dve vrlo fine ženske; jedan gospodin i jedan mališan.Gospođe grickaju neko francusko šećerleme, mališan ljušti pomorandžu, a u krilu ima još pet šest.Kola projure, a ja gledam za njima.Bejah pobesneo od bola, stisnem pesnicu, i suza mi kanu iz očiju.Tada se zakleh da ću biti ovo što sam danas.I održah svoju reč. Pavle ga slušaše sa najvećom pažnjom.Čilag produži. — Bijografije nemam.Možete li shvatiti beskrajnost?Moje su avanture beskrajni brojevi.Sa njima se ne računa, osim ako ne u višoj matematici, o kojoj malo znam, a za moju višu matematiku vi još niste dozreli.Ostavimo, dakle, to.Ja volim mladež.Vidite, i ja sam još dosta svež.Volim konjak i rum, liker mrzim, a ono dvoje umereno pijem.Uredno živim.Mišići su mi još zdravi; srce mi uredno kuca; imam i nešto malo slanine; vidite ove pune rumene obraze i žive oči.Ja ću živeti još bar četrdeset godina. Govoreći to, zadovoljno je tapšao i gladio lice i pleća. — Četrdeset godina! — uzviknuo je ponova. — To je čitav vek; vredno da se nanovo počinje živeti, ali, kad bih ja to učinio, izgubio bih ovo dobro zdravlje, pa zato produžavam ovaj život,... ta, on mi ga je i dao...Samo jedno žalim, — nastavi ozbiljnije, — što se od svoje rane mladosti ne kretah u krugu onih ideja što me sad oduševljavaju.Na moju veliku žalost primetih kasnije, da sam sasvim dockan učinio odsudan korak.Ali vi, gospodine Đuriću, vi ste još mladi.Oh, da sam u vašim godinama! — Vi bi da me zavedete! — Ja zavesti! — viknu Čilag i skoči. — Ne, gospodine mladi.Vi ćete mi sami doći, kad budete čuli tutnjavu onih mojih kola, o kojima vam malo čas govorih. — Dakle, i ja da gladujem? — Ta, vi već gladujete.Od čega biste bili tako mršavi?Kad pre nekoliko meseci dođoste amo, bili ste, do duše, već bledi, ali držeći.Sad od dana u dan opadate.Ta, vi ne možete kriti da ste gladni, moj gospodine; što ne tražite hrane od mene? — Ne znam da li nije otrovna, — odgovori Pavle. — Gladan stomak ne pita zato.Kad sam ja ono bio izgladneo do kostiju, progutao bih bio zalogaj ma bio pun otrova. Čilag je bio ustao i glas mu je bio pun snage i dubine kada je ove reči izgovorio.Pavle je jedva disao; gledajući u ove sjajne bistre oči, bio je pod nekom vrstom sugestije, kao da mu je volja podložna ovom zalutalom ali jakom duhu. — Čujete li tutnjavu? — nastavi Čilag i dalje zvučnim glasom. — To nije više obična tutnjava, to je grmljavina; to je vapaj čovečanstva koje se uništava.Zar nemate srca.?! — Ja ne rekoh da vam se protivim, ja hoću samo da me obavestite. — odgovori Pavle tiho. — Vidite li ove hartije, — nastavi gospodin Čilag. — Tu su čitava imanja.Stotinama hiljada novca prošlo je kroz moje ruke, i ja sam tim rukovao pošteno.Izdržavam se od danas do sutra, kako kad, ali nisam više u bedi.Kad bi svaki radio kao ja, prestalo bi bede. - Pa kako da radimo? Čilag mu se približi i šapatom mu odgovori: — Vratite se odavde, mladiću, tamo gde vam beše mesto: vratite se što pre i što brže.Vi ste pred ponorom; još jedan korak, i ja vas neću moći više spasti. — Zašto da se vratim? — upita uzbuđeno Pavle, na koga su već počele da utiču tajanstveni izrazi starčevi. — Idite, nemojte pitati; jer dok se objasnimo, možda će već biti dockan...Jel’te da pošteno savetujem, — reče svojim običnim glasom.Jel’te da ona trčilaža nije imala prava, kad me je je grdila? — On nije grdio; rekao je samo da ga vi mrzite. — Ah, životinja jedna!Može li se mrziti pauk, koga hoćemo da zgazimo.Ja ga ne mrzim, samo ga prezirem, i njega i sav onaj svet čiji je on predstavnik; ja bih voleo, i to bez mržnje, da ga smrvim kao crva, da ga više nema. Starac nanovo sede i poče Pavlu živo objašnjavati. — Idite, dakle; ovde je vazduh memljiv; idite kući i budite ono tamo što sam ja ovde.Nemojte se strašiti, ja znam da ja nisam ni malo primamljiva ličnost, ja uopšte i nisam ličnost; ličnosti i nema.Vi ste mlađi, bolji; vi ste sjajni, simpatični; vi ćete to biti u plemenitijem smislu no ja, jer ja nisam onakav kakav bih i sam želeo; ja sam vam mnogo suvoparan, ne pominjući mnogo drugo; vi ćete i imati onih veličanstvenih uspeha i umrećete jednom presrećni i blagosloveni od onih koje ste spasli, blagosiljajući mene i čas, kada ste me poslušali; završićete svoj život kao tvorac velikih i slavnih dela, kao prvak svojega naroda i dobrotvor čovečanstva.Idite kući; čekaju vas.Odnesite svojima pozdrave ovoga sveta koji propada, i budite vi nami spasitelji. Ućutao je i, umoran od dugačkog razgovora, teško je disao hodajući po sobi.Koraci su mu bili čvrsti a obrazi zažareni.Na celom njegovu telu u svima pokretima i na izrazima lica ogledalo se neko neuzdrmljivo ubeđenje koje više nije bio plam oduševljenja, već požar fanatizma.Pavle, da je bio trezveniji, možda bi se sam čudio utisku koji je ovaj čovek u njemu umeo da proizvede; ali Pavle nije bio više potpuno gospodar samoga sebe.Njegove vanredne prilike, stalna neizvesnost i uzbuđenje kojemu se sam izložio, današnji događaji, noćno doba, pretopao stan, možda i što je malo više popio čaja i ruma, pa zatim neobična, nasilnička pojava ovoga starca, koja ga opominje da je pred velikom opasnošću, sve je to učinilo, da su Čilagove reči, i njegove neobične za nj nove misli, tajanstvene, nedovršene i hotimično nepotpuno izjašnjene proizvele u njemu neki strah od budućnosti i od posledica svojih dela. Starac stade pred Pavla. — Ja ću vas, ako želite, odvesti odmah sutra kod moje gospođe Pijukovićke.Tamo ima puno mladića vaše narodnosti; vi ćete videti užasnu razliku između vas i njih.Oni su jadni, žalosni, bez zarade, pocepani, prljavi i neumiveni i puni gada; često i ja nalazim po koju životinjicu u mome odelu, ma da je rublje na meni uvek čisto i ako su mi gornje haljine vrlo proste; jer kad nema ko da mi opere rublje, učinim to časkom sam.Tamo ćete videti svoje zemljake, koji su, dakle, Srbi kao i vi, možda još boljega porekla, jer su im očevi zanatlije, trgovci, varošani, a vi ste običan seljak.Tamo ćete lakše uvideti da ste evo već i vi pošli stazom koja je, do duše, trnovita, ali gde vas na kraju ne čeka raj, već pakao, mladi gospodine, pakao. Starac nanovo poče hodati, ali je svaki čas zastajkivao i kod svake važnije rečenice gledao oštro u lice mladićevo. — Čitali ste Hajnea,... ja proklinjem čas kada sam u ruke uzeo njega i Vertera.Taj Hajne u jednom od svojih Pariskih pisama opisuje neki zanatlijski zbor.Po svoj prilici i on je pre imao nekih „utopija“, te ode na taj zbor.Ali kad je video kako se nekakav prljavi krivonogi kovački kalfa na tribini razdrao, propovedajući da su svi ljudi jednaki, onda se velikom pesniku zgadi i pomisli: „Zar ovaj — i Hajne, da su jednaki?!“ pa napusti zbor...Nemojte čitati takve knjige, one su vas dovele do ovog sentimentalnog postepenog samoubijstva u kome čamite.Ja ću vam dati lektire, i vi ćete biti srećni do svog poslednjeg časa, jer ćete umreti s uverenjem da ste učinili svoju dužnost. Govornik metnu ruku na hrpu hartija koju je doneo i koja je ležala na stolu, pa nastavi: — Vidite ovo, to je u glavnome još nepotpuno, po gdegde naivno.Do duše, ja sam vam od svega toga spomenuo samo ono što je zanimljivije, jer mi je bilo potrebno da najpre pobudim vašu radoznalost, a o praktičnijem delu govoriću vam drugom prilikom.Vidite, ovo neka je vaša biblija.Vi treba da ste narod čio, jer ste mladi, ali i u detetu se pokazuju poroci prošlih pokolenja, pa i budućih.Idite, spasavajte, dok ne bude dockan.Propašćete inače i vi i vaš narod.Vi ćete možda napredovati, upravo nateraće vas da napredujete, ali samo prividno, a to je taktika hale koja pušta marvinče da se goji, da bude kusniji zalogaj: budite ljudi, gospodari prirode, a ne hrana hali. Čilag se malo zamisli, stade, pa malo spuštenijim glasom dodade: — A šta je znao Hajne o onom krivonogom demagogu?Možda taj nije bio uvek ni krivonog, ni prljav, pa ni demagog.Možda ga je takvim napravio rad, pošten, težak, neumoran, neprirodan, svirep i nezahvalan rad.Ne on nije bio uvek takav kakva ga je video onaj tako zvani „veliki pesnik“.Kad je bio mali, on je bio lepši dečko i zdraviji nego suvonjavi Hajne sa svojom šiljastom jevrejskom fizijonomijom.Voleo bih da sam video gospodina pesnika na mestu onoga fanatičkog zanatlije, i obratno.Gospodin Hajne se među svojim drugovima od zanata nije uzvinuo do one visine na kojoj beše ovaj prostak.Šta bi od Hajnea bilo, da je se slučajno rodio u kolibi roditelja onoga, koji je vremenom, onako krivonog i prljav, postao demagogom u Parizu?Pravda je na strani ovoga.Šta je Hajne uradio?Ispevao je jedan niz rđavih i nešto malo dobrih pesama, to mu je sav mučan „rad“, pesme, kojima je tolika mlada srca otrovao.Reći ćete da je u njegovim „delima“ ono što je večito.Ah, ljubav, jel’te?Varate se.Ono što je on pevao, to nije ljubav, to je naslada, a ljubav, ona večita, ona je u rečima onoga ugnetenog radenika.Hajne je bio u modi, dakao je još malo, doći će vreme, kada će baš one bolećive dame, koje su nekada padale u nesvest pod utiskom lepote onih stihova, sa jednim vrlo finim i nemarnim pokretom baciti na stranu njegovu knjigu i slatko zaspati na fotelji u kojoj su ga slučajno čitale; a one druge ideje, one će živeti i posle nekoliko hiljada godina, kao što su svet pokretale i pre mnogih tisuća...A, pitate, šta bi onaj zanatlija na mestu Hajneovu?Ako ništa drugo, mladi gospodine, svojim umnim sposobnostima stvorio bi jednu fabriku, u kojoj bi hiljadama svojih drugova davao hrane, zdravije i bolje no ona kojom je onaj „veliki pesnik“ trovao svet.A šta bi bilo od Hajnea na mestu ovoga?Ta on se već za života ucrvio, a ovaj je bar izrodio petoro šestoro zdrave čile dece, koja bi posle s pravom mogla reći za slabunjave male Hajneove potomke,... da ih je imao, ali nije ih imao: „Zar mi i ovi mali čkiljavi Jevrejčići da smo jednaki?“ Pavle se izvalio u naslonjači i opčinjen slušaše vatrene reči starčeve, koji se sad zaustavi pred Pavlovom malom biblijotekom i nastavi: — Na šta vam ovih svakovrsnih zapletenih nauka i formula, kojima sušite mozak i isisavate sebi zdravu duševnu snagu svoju, i koje su većinom nedovršene a u svemu spekulantske?Njima se hrani jedino izvestan red ljudi, buržoazija, kao što se kaže.Naduvenim velikašima one ne trebaju, a prostome narodu još manje.Njima stvara sebi uživanja jedino spekulativni deo ljudstva.Nauka i nije ono čime se naziva; ona ne uči, već samo pribeleži ono što su od nje bolji i pametniji privredili.Ono nekoliko praktičnih disciplina to nisu nauke, a i bez ovih knjiga bi se moglo biti.Aravljani su imali genijalnih račundžija bez nauke što se zove „matematika“, ali dođe posle hiljadu godina jedan spekulanat i reče da je to matematika, a oni slavni pokojnici o tome ništa ne znađahu.Matematika, dakle, ne postoji već samo Mohamed ben Musa. Gospodin Čilag još dodade: — Budite, dakle, pametni, poslušajte me. Pavle je dugo sedeo zaklopljenih očiju; razmišljao je o starčevim rečima; pa kad je nanovo progledao i hteo ga zapitati o nekim njemu još tamnim pojmovima, onoga više ne beše tu.Ode naglo po svom običaju pre no što bi ga Pavle mogao nanovo osloviti. Poznato je da, kad nastupe dani Mesojeđa, u obrazovanom svetu nastaje doba zabava.Ono obično traje dva meseca.Za to se vreme u redu zabava pojavljuje svaka, ma i najsiromašnija, zajednica, da svojim članovima i članicama priredi bar jedno prijatno veče.Ove su zabave manje više sjajne i oko njih se potroši mnogo vremena, duha, snage i novaca, da bi bile što „veličanstvenije“ ili bar, što je moguće, prijatnije. U gradu, gde se Pavle bavio među stotinama ostalih najsjajnije javne igranke behu one što ih je priredila Universitetska Omladina, Trgovačko Udruženje, Atletski Klub, Udruženje Umetnika i Književnika, Opština Kraljevske Prestonice i Džoke-klub.Ako se Pavle ikada nadao da će se susresti sa traženim gospođama na kakvoj zabavi, to bi najpre moglo da bude na ovim nabrojanim.Nije, dakle, nužno kazivati, da bi, kad god bi došao dan jedne od ovih igranaka, sa najvećim nestrpljenjem pohitao u veče, da u talasanju otmenoga sveta produži svoje traganje. Nekoliko sjajnih večeri prođoše uzalud. Dođe dan, kada se priredila igranka, koja u toj godini obećavaše da će biti prva po sjaju: bal Džoke-kluba. Već je ulaznica bila vrlo skupa, a Pavle, ni svoju žalost, nije mogao dobaviti sebi pozivnice zbog velike strogosti kojom se pri pozivu postupalo.Međutim ove godine, kako se čujaše, aristokratija, koja je obično u grupi posećivala svake godine jednu od građanskih zabava, spremaše se da dođe na ovu igranku u što većem broju.Zakazao je bio svoju posetu i vladalac, i sa njime još nekoliko članova kraljevske porodice. Pavle, kome je već i po prirodi svojoj bilo nemoguće nametati se, od dana u dan sve je više gubio nade da će moći prisustvovati, međutim tu je bilo najveće mogućnosti, da postigne svoj davno željeni smer. U tome mu dođe pomoć s one strane, sa koje se najmanje nadao. Nekoliko dana posle onog iznenadnog sastanka sa starim Čilagom, Pavle, koji za to vreme slučajno nije išao u kafanicu, ode opet tamo, da se malo odmori, pa posle opet da produži lov za pozivnicom. Tu vide korektora.Pozdravi ga u prolazu i smejući se ovlaš mu reče: — Onaj stari lakrdijaš bio je kod mene. — Tome sam se nadao, — odgovori Ninčić. — A kad? — One iste večeri, kad vas je tu napao. — A šta je hteo? Pavle, stojeći pored stola i paleći cigaru, ispriča mu ukratko slučaj. — Zato on sad svako veče navlaš prolazi pored mene, podižući glavu i pobedonosno gledajući u mene odozgo a sa strane...Ali kamo vas nekoliko večeri? — Ja sam u lovu. — Za kim ili za čim? — Za jednom lepom finom hartijom. — Ništa više? — Ništa.U lovu sam za jednom pozivnicom. — Kojom? — Na bal Džoke-kluba. — A šta će vam? — Mnogo mi je stalo, da je dobijem.Korektor je po njegovu glasu video da mu je više stalo, no što bi hteo da prizna.On mu brzo reče: — Možda bih vam mogao jednu nabaviti. — Vi? — Jest, ja. — Je li na vaše ime? — Na moje.A kad je zabava? — Sad u Subotu. — Gledaću da vam učinim, no nemojte računati pouzdano, ali se nadajte. — Ja bih vam bio večito blagodaran. — To vam vidim po očima.Adi vi sada tako mislite.Ko zna da li ćete mi za tu uslugu odista biti večito blagodarni.No zasad ne menja stvar.Naša je redakcija dobila dve pozivnice; gledaću da jednu dobijem. Prođoše dva tri dana.Pavle je produžio trku za pozivnicom, ali je nije mogao dobiti na uljudan način, a korektora nije više video, jer nije dolazio u kavanu. Dođe i Subota, a Pavlova naprezanja ostaše bez uspeha. Celoga se dana nadao do pred veče; tada mu preosta samo još jedna slabačka nada.Ode u kavanicu oko osam sati, da se, ako je moguće, onde sastane sa korektorom. Njega ne beše tu, ali mu rekoše da ga je tražio.Pavle se strese od radosti i pohita u redakciju, gde je Ninčić radio.Ali je ovaj za to veče dobio osustvo, pošto je odredio sebi zamenika.Pavle se opet vrati u kavanu sa namerom, da tu sačeka prijatelja.Bilo je skoro devet sahata, a početak igranke bio je određen, kao obično, za devet.Ali mu sad u kavani rekoše da ga je Ninčić opet tražio i da je ovom prilikom pitao za njegov stan jednog od „građana“ (zvaničan naziv ovih učenika jeste „universitetski građanin“), pa zatim zabeležio.Po svoj prilici čekaće ga kod njega. Ali je već bilo dockan.Pavle već ne bi imao vremena da se spremi za zabavu, a da se zadocni nije bilo dopušteno zbog dolaska Dvora.On se, dakle, reši da ide kući, nadajući se da će bar Ninčića zateći onde. I odista Ninčić beše tu. — Pozivnicu nisam vam mogao nabaviti, — reče ovaj, — ali je čekam ovde.Doneće je, nadam se, kroz poda sata. — Hvala, ne mislim više da idem. — Zašto? — Dockan je da se spremim; trebalo bi ići kod berberina, presvlačiti i preobući se, i nabaviti kola, pa još i otići. — Znate šta, — savetovaše ga onaj; — vami je, čini mi se, stalo samo do toga da vidite zabavu i ko je na zabavi, jel’te? — Jeste, to je glavno, jer ostalo išlo bi posle lakše. — E, to se može ovako: otidite ovako kako ste, dajte nadzorniku dobar bakšiš, pustiće vas na galeriju da otuda posmatrate igranku. — Znam, ali danas su strogi u odabiranju zbog dolaska vladaočeva. — To neće imati toliko uticaja koliko visina bakšiša. — Hvala vam, učiniću tako. Pavle pojuri na vrata. — Čekajte, čoveče; ponesite dvogled. — Ah, jest, imate pravo, — reče mladić; uze dvogled i odjuri. Stigav pred velelepnu zgradu naročito podignutu ogromnim troškovima za veće zabave, Pavle potraži nadzornika i brzo svrši s njim posao.Ovaj ga posle malo odupiranja, videći ga pristojno odevenog, pusti na galeriju zahtevajući samo da se mirno drži i da se čuva, da ne padne u oči. Pavle se popne na veliku visinu i zauzme mesto iza širokog stupa te pogleda kroz dvogled u sto metara dugačku veličanstvenu dvoranu punu sjajne lake mirisave magluštine i armoničnog šuma.Prvi mu pogled pade kroz dvogled u sredini sale. Viknu od iznenađenja. — U sredini dvorane, u kojoj se u ovaj mah ne igraše, u jednoj čistini, ugleda Pavle one koje je tražio. Tu je stajala majka sa ćerkom, sa još nekoliko dama i gospode, koje Pavle ne poznavaše. Mladiću uzdrhta ruka i oči mu se zamutiše.Skide dvogled i obrisa ga, protrlja oči, te nanovo pogleda tamo. Tamo, u onoj mirisavoj magli što je bleštila u sali, na čistini uglačana poda, stajalo je nekoliko svetlih prilika, a među njima ona najsvetlija. Davno očekivani trenutak, dakle, dođe: da se uveri da su one tu i da vidi nju ovde u ovim sjajnim prilikama prvi put posle onog sastanka koji je bio tamo daleko. I kako je izgledala! Opijen, očaran i kao preporođen udubio se u posmatranje onih plemenitih crta, onoga danas nešto setnog pogleda plavih joj očiju, i onog divnog stasa u vilinskom lakom belom odelu, u kome je izgledala kao mlada nevina boginja bez poroka i mane. Tako se jako sagnuo napred, da ga je sused poplašeno trgao natrag, jer je bio u opasnosti, da padne u dubinu.Pavle se povuče natrag, skide staklo s očiju i uzvereno pogleda u suseda, takoreći, bez prisustva duha, i prođe čitav minut, dok se seti da mu se zahvali.Zatim se nasloni na naslon stolice i zaklopi opi.Obuze ga silna misao, šta da preduzme. Sada ga više nije zadovoljilo saznanje da je ona u gradu, sada više ne bi imao strpljenja ni za časak. Reši se odmah. Pohita dole i pred zdanjem skoči u jedna koda. Putem drhtaše od uzbuđenja. — Dakle, tu su!Dakle, video sam ih!Kako ću do njih?Da li je još Stevan kod mene?Ne, nije, on je već otišao.Da li je bar pozivnica doneta?Šta ću, ako nije?Biće, on se pouzdano nadao, a on nije čovek tašt.Biće, biće.Da li ću još imati vremena? Izračunao je da će mu bar dva sata trebati, dok se nanovo vrati.To će biti oko pola noći; donde će se Dvor, po svom običaju, već vratiti, tada će mu se već dozvoliti pristup.A da li će one još tamo biti?Po svoj prilici hoće, ako se samo ne zadocni.Neće se zadocniti, ako samo pozivnice bude kod kuće.Do toga je stajalo sve. Pa je imao da pretrpi još jednu užasnu muku.U izuzetnom raspoloženju svom morao je da se preda berberinu u ruke.Usput, za svaki slučaj — ako bi mu, to jest, trud bio uzaludan — ipak svrati se kod frizera, gde je imao da pretrpi pola sata nesravnjive duševne muke.Ali i to bi. Jedva jednom stiže pred stan. U sobici bejaše mrak. — Bože moj, da li će tu biti pozivnice?! Naredi kočijašu da ga čeka, a on zazvoni na kapiji. Prođe čitav jedan vek, dok sanjiva nadzornica otvori kapiju.Baci joj darak i otrča gore. Tu je naišao na još jedna zatvorena vrata i jedva je mogao u mraku sa svojim nepouzdanim rukama da otključa. Naposletku uđe u sobicu. Sa grozničavom brzinom zapali lampu, pogleda i uzviknu: — Tu je! Obrisa znoj sa čela i malo se umiri. Uvideo je, da će pokvariti stvar, ako bude ovako hitao.Sad mu treba hladnokrvnosti. Potraži nužne stvari i haljine.Umi se brižljivo; presvuče se, promeni haljine, uze pozivnicu i ono pismo što je grofica Agneša izgubila u Batočini; siđe dole i pope se u kola. Pa se vrati u redutu.Uspne se uz široke okićene stepenice i pođe gore. Na kasi pokaže svoju pozivnicu. Jedan od priređivača uzviknu: — Zar tek sad, gospodine?Od vašeg lista nema tu nikoga.Jel’te, gospodine Franjo, od toga lista nema tu nikoga? — Nema, da. — Čudili smo se, pa i sad tako dockan kad se kralj već vratio! — Slučaj je, odista, gospodine, — odvrati Pavle, — i ja sam zamenik u poslednjem trenutku.Ali nemajte brige, izveštaj će biti iscrpan. — Hvala, hvala.Evo vam belege, da su vam sve odaje otvorene. Pavle uđe u osvetljenu salu. Tu je malo čas nastupio „veliki odmor“.Većina gostiju povukla se u druga odeljenja, ali sala se još nije ispraznila.Neki stajahu ovde onde u razgovoru, a neki se spremahu za konačan odlazak. Među ovim poslednjima behu i dve od onih dama, koje je Pavle tražio: mati i kći.One su stajale pod velikim polijelejom sa nekim drugim otmenim gospođama sa kojima se praštahu, jer su bile pri polasku.Sluga im donese one lake ogrtače, što pri ulazu i izlazu na igrankama upotrebljavaju ženske.One su već bile zaogrnute i taman htedoše poći. Pavle uhvati ovu priliku i stupi pred njih. Uzvik iznenađenja ote se mladoj grofici Agneši, a majka ga pogleda kroz nataknute naočare najpre hladno, jer ga nije poznala, zatim sa čuđenjem. Pavle reče: — Meni je velika čast i najveća radost, što vas tu mogu pozdraviti, gospođo grofice.Ja vas molim za oproštaj, što vas u ovom trenutku uznemirujem, ali ja sam imao jednu dužnost prema Vama, koju zbog nezgodnih prilika ne mogoh ispuniti.Kad ste u mom zavičaju bili — — Da, to beše u Srbiji, sećamo se dobro, — upade stara grofica učtivo ali hladno. — Grofica je Agneša tada izgubila nešto, što joj sada vraćam. On izvadi pismo i predade ga mladoj grofici. Ona uzviknu radosno: — Ah, da, to je pismo moje prijateljice Jelene Grujićeve.Ja sam ga dobila baš pri polasku odavde na Istok i strpah ga u špag.Docnije sam ga izgubila, kako sad vidim, u Batočini. Stara grofica dodade: — I ja vam blagodarim na pažnji, gospodine, i žao mi je samo, što ste se ovamo potrudili. U ovim rečima bilo je lake ironije, kao da je htela reći: — Nisi baš morao to učiniti na ovom mestu. Time bi Pavle trebao da bude otpušten, ali joj mlada grofica šanu: — On je vrlo učtiv: pozovite ga na jednu počasnu vizitu. Grofica neprimetno mrdnu glavom: — Ne ide. — Trebalo bi, — potvrđivaše ona i moljaše: — Učini to, mamice. Grofica saže malo glavu u znak odobrenja ali i lako mrdnu ramenom, kao da je ne razume.Zatim upita Pavla: — Hoćete li se dugo baviti u Pešti? — Hoću još neko vreme. — Pre no što biste otputovali, — ona je mislila da mu je bavljenje prolazno, — molim posetite nas.Ulica Nadvojvode Karla, broj 43. — Blagodarim na časti.Doći ću. — Još nešto.Hoćete li biti tu do kraja Mesojeđa? — Hoću. — Onda imam ovo da vam kažem: Mi ćemo kroz koji dan u svatove u Beč, gde nam se rođaka udaje.No za dve nedelje od danas mi ćemo već biti ovde. One odoše, a Pavle osta još malo, lutajući po dvorani, gde je naišao na nekoliko universitetlija, sa kojima je ostao neko vreme u veselom razgovoru. Malo društvo mladića, povuklo se bilo u jedan mali salončić, da zajednički večeraju, i pozvaše i Pavle.Ove večeri on beše junak u tom društvu; čitava dva sata zabavljao je drugove svojim dosetkama: jezik mu nikad nije bio odrešeniji, duh dosetljiviji, oko svetlije i držanje umilnije, kao te večeri.On je uopšte bio omiljen među drugovima, koji su ga cenili i zbog njegove temeljne obrazovanosti, ali današnje mu držanje zadobi i one, koji su dosada prema njemu bili ravnodušni. Kad se igranka produži, Pavle ode kući. Namislio je bio da one dve nedelje, koje mu je grofica odredila kao najkraći rok, provede mirno, očekujući dan posete.Ali u tome pogledu on nije dovoljno poznavao samoga sebe.Umesto da se za to vreme odmori i duševno pripremi, on je nastavio svoje bezuspešne lutnje po javnim mestima i ulicama.Može se reći, bio je srećan, da nije bilo muke čekanja.Neizvesnost budućnosti nije ga više kinjila; ta početak bio je dobar, a šta će biti docnije to se nije moglo predvideti; ne treba, dakle, o tome brinuti pre vremena. Jedno veče, kad htede da legne, ču kucanje na prozoru; otvori ga i vide staroga Čilaš sa čitavom hrpom knjiga pod miškom. — Evo; doneo sam lektiru, o kojoj govorah.Označio sam i red, kojim valja čitati. — Hvala, hvala. — Nemojte zahvaljivati.Ja činim što mi je dužnost.Vi imate još i prava da od mene to zahtevate.Ja ću vam ove knjige pokloniti, ako želite, ili ako nemate novaca da platite.Ako pak imate, onda ću vam uzeti više, no što im je cena, a višak ću, razume se, upotrebiti na troškove oko načela. Predade mu knjige i ode dalje. Pavlu sada nije bilo ni malo do čitanja teških lektira.Uze ceo svežanj i baci ga u orman. Sutra dan ode u kavanicu i sastade se sa korektorom. — Ja vam onomad rekoh, da ću vam stajati na raspoloženju jednoga dana. — govoraše mu Ninčić. — Ako želite da se sastanemo, dođite u onu gostionicu gde se ja hranim, tu se možemo razgovarati celo posle podne, pošto ću toga dana imati odmora. Korektor mu reče dan sastanka, ime i ulicu gostionice. — Doći ću, — odgovori Pavle. U rečeni dan Pavle odista ode u tu gostionicu na ručak.Ma da je dosta rano došao, korektor ga je već čekao pri čaši piva. — Danas san, kao što vidite, udario u luksuz.No ja to mogu sebi ponekad dozvoliti.Ne živim baš suviše skučeno, čak mi nešto i preostaje. — Današnji trošak neka vam takođe preostaje.Vi ćete mi, valjda, dozvoliti da ja budem vaš domaćin. — To ni izdaleka nije potrebno, jer, kao što rekoh, meni preostaje od moje zarade; sa tim ostatkom ja odista ne bih znao šta da radim. Počeše da ručaju. — Pa lepo, — zapita Pavle. — kako to da vam preostaje? — Vrlo prosto.Trošim manje no što zarađujem. — To mi nije ni malo razumljivo. -— Razumećete odmah...Čini mi se, rekoh vam jednom da imam tries i pet forinata plate, i od pet do deset forinata sporedne zarade mesečno, što prosečno čini četres i dva forinta.Sa ovim prihodom ja ne mogu da držim zaseban stan, već, kao što se ovde kaže, „idem na krevet“, to jest: plaćam četiri forinta mesečno, da mogu da noćivam u kakvoj poštenoj zanatlijskoj ili drugoj sirotijoj porodici.Tu mi peru i rublje za dva forinta.Troškova na ogrev i osvetljenje nemam.Za haljine izdajem mesečno u srednju ruku šest forinata; tu vam je šešir, kolir, okovratnik i cipele, štap, rukavice i kišobran; kat haljina sa jednim nogavicama godišnje; zimski kaput, koji se, pored mog načina života, malo kvari, kao i ogrtač, traju mi uvek tačno šest godina, samo valja da naiđem na trajašnu boju.Dodajte džepaš od nekoliko forinata na luksuz, recimo, na koju knjigu ili na nepredviđene troškove, štetu i t. d. Korektor izvadi hartiju i pribeleži brojeve. — Zatim imamo hranu, — nastavi. — Evo svakodnevnih izdataka.Ručak: čorba dva novčića, meso sa umokcem (sosom) i dodatkom (garnirungom) deset; treće jelo, bilo varivo bilo testo deset; bakšiš kelneru 2, svega ručak dvaes četiri novčića.Doručak: bela kafa, koju mi donosi gazdarica u jutru — do duše ne valja ali i ne škodi, a jeftina je — pet novčića i dovoljno parče hleba dva, svega doručak dakle sedam novčića. — Večera u našoj đačkoj kavani: kava s mlekom osam, pecivo dva ili četiri, bakšiš dva, dakle večera trinaest novčića.Svega rana dnevno staje četrdeset i četiri novčića, mesečno malo više od trinaest forinata.Dodajmo da po koji put popijem čašu vina ili piva, crnu kavu ili koje jelo više, naročito nedeljom, onda me rana staje petnaest forinata.Sve što sam pobrojao dakle mesečno triest i osam forinata.Od toga mi uvek preostaju mesečno nekoliko desetaka, što skupljan za vanredne prilike, za novogodišnji bakšiš i moju slavu svetog evangelistu Marka.Kao što vidite preostaje mi od redovnog prihoda četiri do šest forinata mesečno.Kako ovim životom živim već više od deset godina, to imam preko pet stotina forinata uštede u štedionici, a kod kuće oko sto forinata, što čuvam za slučaj nesreće.Ponekad i više zarađujem, naročito u mlađim godinama imađah skoro za trećinu više prihoda, ali tada sam i više radio, no jedna velika boljka ote mi tadašnju moju tekovinu.Sad ne mogu toliko da radim, jer mi je moj jednoliki i umorni posao već postao nesnosnim, te ga laganije otaljavam.I oči su mi oslabile.Zato neće da me proizvedu za revizora, a ne mogu da se rešim da upotrebljavam naočare.Plata mi, do duše, ne bi bila veća, ali posao lepši i lakši, te bih imao više snage za veću sporednu zaradu, mislim čak oko dvaes forinata mogao bih sporedno imati, a to bi za mene bio ogroman prihod i velika sreća.Moj život ima jednu lepu zasnovicu, jedan vrhovni idejal: da postanem revizorom. Sve je to pričao isprekidano za vreme ručka.Pavle je poručio vina, kave i cigare, te su posle ručka tu i dalje ostali sedeći. Kad su ručali, korektor reče: — Ali nismo tu, da o meni govorimo, već o vami i o onom starom lakrdijašu, kako ga nazvaste. — Da, on i ja — mi smo već u veliko poznanici, a ja o njemu ništa izbliže ne znam. — Vi ste, dakle, već poznanici.To sam predvideo, ali protiv toga se ne može ništa.To je sudbina.On se svakim upozna, s kim samo zaželi.Rekoste da je bio kod vas, i to na onaj način.Da, to se sa svim podudara sa njegovom naravi. — Vi ste mi odmah pri prvom našem sastanku rekli da se od njega valja čuvati. — Da, rekoh i velim i sad. — Ja ću vam biti blagodaran, ako me obavestite. — Meni je jako žao, što to ne mogah učiniti ranije, ali on je na vas bacio oko pre nego što ste se sa mnom upoznali.I moja opomena dođe upravo dockan, jer on je vaše prilike ispipao i vašu narav ispitivao još onda, kada vam on još neje pao u oči. — Čudo, te me niko od drugova ne upozori. — Ne, to neće niko učiniti, jer se on samo nekima približuje, i ovi ćute.Drugi pak o njemu znaju malo. — Čudnovat čovek! — To sam vam hteo reći i ja. — Je li nepošten. — Nije i nemojte misliti ni da je mangup.Njegova opasnost leži u njegovoj velikoj moći zavođenja. Pavle odobravaše: — To sam i ja primetio. — Znam da ste imali već prilike. — odgovori korektor. — On se ne može nazvati onim imenom, koje bi mm kao društvenoj jedinici najviše priličilo: on nije samo propao đak, za njega bi se najpre i najpravilnije moglo reći, da je propali đenije.Jer spada u red vrlo darovitih ljudi.Zdrav i energičan, sa oštrim okom, on se vrlo mnogo muvao po svetu, a još pre toga bio je jako načitan.Ovoj je teorijskoj spremi pridružio docnije najtemeljnije praktično iskustvo.Ali, propadajući jednom, on nije više hteo da se uzvine na staro mesto, jer su i suviše bile patnje i udarci, koje mu je sredina njegova namenjivala.Sa najvećim oduševljenjem i stalnošću zadrta čoveka bacio se na ostvarenje idajala kojima služi precizno, neumorno i pošteno. Kao odmor u svome govoru korektor kucne u čašu Pavlovu, i pošto se zdraviše, on nastavi. — To mu je idejalna slika.Stvarna je pak u ovome: Po poreklu, ko će ga znati šta je.Čuli ste da govori sve jezike, ali ni jedan dobro, osim svoj maternji, što će biti ili poljski ili nemački.On je agenat, o tome nemam sumnje, kakve međunarodne alijancije, za čije se svrhe zauzima i dušom i telom.Izgleda da je on određen da dela među inteligencijom, a ima poverenika u svima redovima.Vrlo je vešt, jer svoje nove, i može se reći antipatične ideje protura sa puno duha, energije i izdržljivosti. — Je li onda odista siromašan? — upita Pavle. — Ne, nije, vrlo je bogat, ali u ovom smislu.On je dao ostavku na život, kojim živi buržoazija, kao, po Bogu, i ja.Nema sredstava da živi aristokratskom povučenošću, da iz svoje palate ili sa svoga spahiluka prezire svet; a nema volje, ni podobnosti, da se spusti niže.Zbog toga on troši samo onoliko, kolika mu je stvarna, telesna potreba.Kroz njegove ruke prolaze hiljade mesečno, sve mu se to poverava bez priznanice, eto i vi mu dajete nešto, od mene ne prima, i on s tim novcem čini faktička dobra.Po nekad izmišljava načine, da potraži tajnu ili stidljivu sirotinju na najduhovitije načine, koje samo on može izmisliti.U publici se o njemu misli, da je ili slobodni zidar ili socijalista, ili tajni Jevrejin, pa čak policijska uhoda, neka vrsta ažan-provokatera, da bi u odsudnom času vlast mogla da zna na čemu je, ako bi izbila na površinu kakva ozbiljna revolucijonarna akcija.No ja mislim da bi on, naprotiv, u takvom slučaju za trenut oka postao pravim priređivačem te akcije, a možda i vođom. — To je on onda neka vrsta Marata, — upade Pavle. — Marat i Monteskije, a možda i Napoleon, ko će ga znati, jer je po svoj prilici pređe bio oficir.Zasada je on ipak samo Diogen. — Ama može li se pametan čovek odati ovim ludorijama? — Može, — odgovori ozbiljno Ninčić, — ako je vrlo nesrećan. Pavle ućuta i posle ispriča svome prijatelju potanko njegov onomadašnji sastanak sa Čilagom. — To vam se on onda pokazao samo sa jednim vrlo sićušnim delom svoje moći.To je bio samo uvod, i ja želim da ne budete nesrećni, jer ćete mu pasti šaka. Pavle se trže i zapita: — Ama, u kom smislu velite vi to? — Na to se pitanje još sad ne može odgovoriti, — reče Ninčić, — pošto nemam čast poznavati vašu prošlost, namere, karakter i prilike, uopšte vašu osobu.Ali već i po onom, bi se što po izgledu moglo reći, vi ne spadate u vrstu običnih đaka.Kako mi izgleda, imate više vremena i da ste tu samo da dopunite svoje znanje: no vaša jako osetljiva priroda, i očigledno nezadovoljstvo sa vašim položajem vidi se po spoljašnjosti, ma da ste ovih poslednjih dana kao izmenjeni.Kako mu drago, ove su prilike podobno zemljište za Čilaga, osim toga vi ste skloni da ga slušate.On sve to vidi i njemu je to zasad dovoljno. — Ama, to mi je sve nerazumljivije. — „Biće vam razumljivo jednom“, ima običaj Čilag da govori; to vam kažem i ja još sad unapred. — Zašto „još sad u napred“?Ne biste mogli reći ništa određenijeg? — Vidim da niste zadovoljni sa mnom, i da vas ne mogu uveriti, i, kako izgleda, moje će opomene proći bez uspeha.No ja ću činiti svoju dužnost.Neću da kažem da vas Čilag hoće po što po to; on će svakojako biti nametljiv, ali će vas napustiti, kad vidi da ste jaki. Ninčić srknu vina, pa nastavi: — U ostalom moje opomene ne bi mogle imati vrednosti bez Čilagova navaljivanja.Nije li on započeo svoju akciju, to one otpadaju po sebi.Moja je cel, samo da vam označim opasnost.Vi to sad ne možete razumeti, a ne mogu ni ja znati kako će to da izgleda, ali svakako biće vaš spas, ako se u trenutku opasnosti opomenete na moj savet i otisnete se iz smrtonosne struje. Kad vide Pavlovo uozbiljeno lice, korektor nastavi: — Čilagove ideje nisu ludorije, one su plod vekovnih patnji, ali njihova nesrećna je strana da one potrebuju samo onim bednicima, kojih pamet nije toliko razvijena, da ih ostvari, ona dakle pribegava umnim ljudima da ih zadobije, međutim one ovima ne trebaju, pa ako se ovi ipak odadu njima, oni sasvim prirodno padaju u talog gde one cvetaju.Ja ne prezirem taj talog, on je potreban i koristan; u prvim našim društvenim začecima on je bio naša sredina, možda nas je i proizveo, ali svakako u nj ne treba presaditi ono što će u njemu uginuti, jer onda gde je korist od takog postupka?Mačak, dakle, traži majmuna, da mu iz vatre vadi kestenje: mačak je gladan, nema sumnje da s pravom traži i pravedno je da se nahrani, ali šta će tu majmun? Oni se nasmejaše. — Međutim, — nastavi Ninčić, — ne treba smetati s uma da je i Čilag u pravu.I to ga pravo čini silnim.Vi ste već imali prilike, da nazirete njegovu moć.Ali on se na mene ljuti, što ja ne umem da lečim ranu koju im on pokazuje; kao da sam ja kriv što nisam doktor.Dete treba da se rodi; slučaj je komplikovan, najbolji lekari ne znaju šta će; ali on vas je ščepao za kosu, dovukao do postelje i razdrao se: Pomozi!Jeste li vi krivi što niste specijalista? — Pa kakva je smisao takve radnje njegove? — upita Pavle. — Ponavljam, on je u pravu što traži pomoći, samo mu način ne valja.Stoga, što mislim da je u pravu, ja sa njime, kao što ste videli, postupam popustljivo, jer ga sažaljevam.Predviđam, da će, ako još uživi, a on je zdrav, propasti, no donde će počiniti silu zala, možda sa poštenom dušom.Ja bih mu pomagao, radio bih na spasenju njegovu i onih koji ga obdržavaju, već koliko mogu, da to dopušta njegova žestina.Ali on je i suviše izgubio, a da mu se može nadoknaditi. Kad mu Pavle ne odgovori, on nastavi. — Pa još, priznajem, ja ga u svemu i ne razumem.On je ideje pocrpao na licu mesta, on ih zna sa osnovom njihovom, gde su nikle; dok ovamo još tek u odlomcima stižu dela Lasalova, javna predavanja Bihnerova.On je možda telesna predstava njihove nauke.Da hoće da piše, a to neće da čini, jer prezire književnost, bio bi ravan onima.Nije tako strastan kao Lasal, ni simpatičan kao Marks, niti mudar kao Šulce-Delič, ali je od njih po duhu svežiji i bar njima ravan, kako on sam veli...No ja sam vam ovde napunio uši tuđom brigom, a vreme prolazi...Ipak bih još hteo da vam kažem ovo, — nastavi. — Iz svega ovoga ja izvodim zaključak, da su te ideje po vas opasne, jer nećete umeti sa njima ništa da uradite, a izgubićete uz to najlepši deo svoga života i, možda, još zgodnije prilike za lep i srećan život.Ja se bojim, da će vam on biti glavna prepreka, jer je on, kao što rekoh, silan i ima vrlo veštu metodu.On će vam najpre, tako reći, isprazniti dušu obarajući jedan po jedan vaših idejala, iznoseći vam suprotne i odvratne strane stvari i pobijajući vas pokazivanjem crnih slika, kakvih život u dovoljnoj meri pruža, pa kad vam je duša prazna i kada ste u nekoliko i priugotovljeni, on u nju tada usađuje svoju misao.Pa da je još samo to! On ućuta, mahnu rukom, srknu vina, pa dodade: — Ali, mahnimo to.Vi ste me, mislim, dobro razumeli, bar smer moj ste shvatili i sve drugo bilo bi samo ponavljanje. — Ipak bih vas molio, g. Ninčiću, da i dalje budete moj savetodavac, i da me u svemu, što bi mi izgledalo sumnjivo, obavestite. — To ću činiti, ali biće teško. — Zašto? — Jer ne poznajem dovoljno vaše prilike, kao što malo pre rekoh. Preko Pavlova čela prođe lak oblak; on se zamisli, zatim, kao da se reši na nešto, nastavi: — Ja ću vas posvetiti u moje prilike, ako vam to ne bude na dosadi. — Naprotiv, meni će biti milo.U mojoj ponovljenoj primedbi mogli ste uvideti posredan poziv na to.Mislim, nećete smatrati za nametanje, ako priznajem, da bih vas voleo poznati onakvog kakvi sami sebe shvatite. — A ako to u vašim očima ne bude baš povoljno po mene? — upita mladić. — Ah, moje su oči oslabile u napregnutom radu.Moje negodovanje naškodiće vam onoliko, koliko bi vam moja naklonost mogla biti probitačna, — odgovori Ninčić. — Ali ja bih ipak voleo da mi budete prijatelj, — moljaše onaj. Korektor mu na to reče: — Stevan Ninčić ne spada u ljude, koji imaju velik izbor, ipak on se ne podaje prvom prijatnom utisku svome; međutim mogu vam reći, da ste vi već zadobili prijateljstvo njegovo. Korektor je rekao ozbiljnim lice i svojom mekim dubokim glasom, koji je već s početka prijatno uticao na Pavla, sada pak Pavle ne mogade a da mu ne stisne ruku. — Hvala vam; i ja nemam drukčije da vam pokažem svoju radost, do da budem iskren. — Ja vas slušam. — Vi ste mi učinili ljubav, — reče Pavle. — za koju vam se nikad neću moći dostojno odužiti, i dužnost mi je da vam se najpre zahvalim na Vašem prijateljstvu.Vi izvesno i ne slutite da je ta Vaša usluga učinila obrt u mome životu? — Ne, to odista nisam slutio.Vidim samo da ste od zabave Džoke-kluba veseliji i da se jako opravljate. — Ja sam svaku zabavu posećivao, jer sam nekog tražio, i slučaj je hteo da ga nađem baš na onoj zabavi, na koju ste mi vi nabavili pristupa. — To mi je milo, i želim da ste se tim susretom koristili. — Da, i još kako sam se koristio!Molim, poznajete li porodicu... grofova...Jankovićevih? — reče oprezno Pavle. Korektor ga pogleda, zatim polagano reče: — Ima ih mnogo; za koju pitate? — E, to vam ne umem reći.Nisam znao da ih ima više. — Da, ima ih otprilike dvadeset i šest, koje grofovskih, koje baronskih. — Jesu li Srbi? — Pa, jesu.Upravo, kako da vam kažem. — Lepo, jesu li Hrvati ili Srbi? — Oni su većinom pravoslavni, ali pripadaju plemstvu ove kraljevine.Od naše su se narodnosti odvojili davno, kao mnoge druge naše slavne i otmene porodice.Ovo odvajenje naročito u poslednje doba biva naglo.Već dedovi im nisu govorili srpski. — Sad razumem. — Šta? — Kazaću vam slučaj.Ja sam se sa jednom od tih porodica susreo u Srbiji, i to sa ženskom stranom.Usred Srbije u jednom malom mestancetu. — Kako to? Pavle mu tada ispriča događaj u Batočini.Kad je dovršio dodade: — I sada razumem usklik jedne od njih: Da im svetli preci nisu trebali da zaborave maternji jezik.Čudnovata prilika. — To je zanimljiv slučaj, — reče Stevan Ninčić, — ali još ne nalazim zašto da je čudnovat? — Za mene je čudnovat!Kamo sreće da je ostao ništa više do samo zanimljiv. Ninčić ga ljubopitljivo pogleda. — Ja sam zbog te porodice ovde, — objasni mu Pavle. — Gde? — U Pešti, na universitetu, ili upravo po javnim mestima ovoga grada...U društvu je bilo četiri ženskih: majka, krupna dostojanstvena; sestra, mala, suva sa veoma privlačnim i simpatičnim licem; jedna gospođica, živa, lepa, okretna. — A, a! — I jedna najmlađa, najlepša. — Znate li njeno ime? — Znam; zove se Agneša. — Dakle, tu je čvor! — uzviknu korektor veselo. — Poznajete li ih? — Ne.Otkud bih ih poznavao?Čak i ne znam koji su. — Stan im je u ulici Nadvojvode Karla broj 43. — U tom kraju ima mnogo velikaških kuća; ne znam....Ali čekajte, pokušaćemo nešto.U novinama sam češće čitao to prezime; ovde se, kao što znate, svaka sitnica meće u novine o izvesnim ličnostima.Ako se sećam, u izveštajima sa zabava, čitao sam ime grofice Agneše Jankovićeve.Čekajte, kako li stoji obično: „ta i ta grofica Jankovićeva rođena ta i ta sa ćerkom Agnešom“, koja li je,... čekajte... ne mogu da se setim. — Setite se, molim vas. — Da se to tako može! — Ah, međutim tako bih voleo da znam na čemu sam; život mi zavisi od toga. — Možda ću se setiti; vi, molim, produžite, možda ću se docnije setiti. I Pavle produži da priča o svome dolasku ovamo i o sastanku na igranci. Kad je dovršio, nasta tišina između njih, duga i nesnosna, ali je ni jedan ne prekide.Osećali su da je ovo ćutanje sudbonosno; korektor zato što nije znao šta da odgovori po ovako važnoj stvari; a Pavle zbog toga što mu se činjaše da od prve izgovorene reči zavisi njegova sreća ili nesreća. Na posletku progovori Ninčić: — Vi ste, dakle, upali u jednu veliku i opasnu situaciju.I ja se čudim vašoj smelosti. Pavle, u tolikim duševnim borbama očeličen, nije se zastideo na ovaj prekor, već sa sumornim licem i sa nabranim čelom reče: — Čudite se jedino neodoljivoj moći mojega osećanja. — Neka bude tako. — Ja znam da sam nesrećan, gospodine Ninčiću, ali mi nije moguće ponoviti pred vami sve što sam prepatio, i ako bi to moglo da objasni celu stvar i da me u vašim očima, možda, i odbrani.Više puta mi rekoše da spadam u red ozbiljnijih mladića; možda obrazovanje i moja sprema dovršena je u osnovi; dvaest šest mi je godina; u mojoj zemlji noga mi čvrsto stoji na čvrstoj podlozi, imam budućnosti, kao što se veli: al’ ja sam se sa svima ovim izgledima bacio u naručje svoje ljudske slabosti.To sam dosad činio sa nekom nadom, da ovaj moj čin nije bezuman, da nije beznadeždan.Da, ali o tome ja još nisam uveren.I dođoh kod vas, da vas zapitam, šta vi o tome velite?... Nasta kratko ćutanje, koje opet prekide Ninčić ozbiljno i odlučno: — Sve stoji do prilika.Nema sumnje, da, apsolutno uzev, vi imate prava da, kao muški član društva, izustite svoju reč, ali bi bila velika šteta i greh, vezati se svojim osećajima, ako ta reč ne bude povoljno primljena ili ako bude odbijena; no, još jednako apsolutno uzev, vi ste u pravu, kad vas hoće ona, koju vi zahtevate.Jeste li o tome pouzdani? Pavle muckajući odgovori: — Ja je... još nisam... ni oslovio. — Jeste li pokušali? — Još nisam. — Lepo; vaše je da pokušate. Pavle radosno uzviknu: — Vi mi to savetujete? — Molim da se razumemo.Ja vam to savetujem s pogledom na neodoljivost vaših osećaja; jer mi vi sami kažete da ste se sav bacili u naručje svoje ljudske slabosti.Tu više nema drugog izlaza do odlučnoga koraka. — To i ja znam, no da li mogu imati nade? — Ako niste dovoljno jaki ni u svojim osećajima, šta onda tražite od mene? — reče korektor strogo. — Ako vam je ljubav velika i istinita i ako vam je srce na svom mestu, ono vam je trebalo već dati kakva znanja, da ne volite zaludu. Pavle poplašeno pogleda u korektora: — Otkud bih smeo to pretpostaviti?A i da je tako, šta znam ja da li ću postići smer, na koju me ova luda nesrećna misao goni. — To stoji do vaših i do njenih prilika.Da je to jedna osirotela ili propala velikaška porodica, onda ne bih trošio ni reči, ako vas devojka hoće, jer znam da ste valjan mladić.Ali ako je to, kao što, na žalost, moram pretpostaviti po svemu što mi ispričaste, ako je to odista jedna od najotmenijih devojaka, onda vaše pravo još nije dovoljno utvrđeno tom kvalifikacijom što ste vi valjan mladić. Pavle potresen odvrati: — Ni kad me ona hoće? — Ni onda. — Pa čiji pristanak tu onda treba još, a da bude neminovan? — Neminovan je pristanak sviju onih faktora, od kojih je devojka zavisna. — Oh, pa šta treba da radim? — upita Pavle, počinjući da očajava. Korektor ga ozbiljno zapita: — Jeste li imali grižu savesti?Jeste li što sebi prebacivali, kad ste se sa samim sobom borili? — Jesam, puno koješta. — Onda nije nužno da vam ja kažem, vaša je duša pogodila sama. Posle duge počivke Pavle duboko uzdahnu, zatim reče: — Vi se, dakle, u tom pogledu izjednačavate sa mojom dušom.A znate li šta mi ona prebacuje?Da sam slabotinja, jer ne mogu da se otrgnem od propasti; da sam krivokletnik, jer sam pogazio zavet učinjen u jednom od najsvetijih i najozbiljnijih trenutaka moga života; da sam ubijca, i to ubijca svoje majke, koju sam svojom bezobzirnom uobraženošću oterao u smrt; da sam varalica, jer sam varao oca i danas neprestano varam onog čestitog starca koji mi je umesto oca; da sam bezdušnik; jer za svoju nisku sudbinu hoću da vežem jednu nevinu, mladu, i uzvišenu dušu; da sam malouman, jer silom hoću ono što za mene nije dostižno; da sam i lažov, jer je ovako delo pusta laž; da sam propalica... propalica, jer sam tu na putu propasti, vidim, kad mi se već i jedan Čilag smeo da približi, jer sam mu zgodno gradivo... — Lakše, mladiću, lakše.Počinjete da obraćate na se pažnju kavanskog sveta...Nemojte se srditi, ja sam vam odmah u početku rekao, da bih vas rado držao za ono za što vi sami sebe držite. — Vi ste to rekli, što me još ne znađaste. — I sad vas samo delimice znam.Molim, ako hoćete da se dobro razumemo, kažite mi kako vam se zametnuo ovaj osećaj?No čekajte, — doda brzo, kad vide da će Pavle da padne u vatru, — ovo pitanje treba da se postavi praktičnije.Vi znate ko je ona,... a ko ste vi? Pavle razmišljaše kako da odgovori, za to vreme Ninčić kucnu o čašu, i zovnu momka. — Imate li brojeve ma kakvih ovdašnjih novina od poslednjih deset dana? — Sumnjam da će ih biti, — odgovori momak. — No videću. — Čekajte; onda bolje donesite mi poslednja dva broja kakvog nedeljnoga lista. — To ćemo, po svoj prilici, imati. — Šta će vam to? — upita Pavle, kad se momak udali. — Zabava Džoke-kluba bila je, čini mi se, prošle, ili pretprošle nedelje. — Pretprošle. — E, onda, kako je ta zabava bila vrlo sjajna i odabrana, to će izvesno biti ne samo izveštaja u tim novinama, već će biti nabrojana i poznatija imena što su tu bila.Otmenije ženskinje biće svakako nabrojano, a od siromašnijih samo one što su bile veoma lepo odevene, — reče korektor ironično. Momak donese tražena dva broja.Korektor poče tražiti. — Evo: „Igranka Džoke-kluba“... evo imena...Ha, eto vaše grofice: „Supruga grofa Time Jankovića, rođena kneginja Aleksandra de Prez sa kćerkom Agnešom“ — itd.Ima još imena... eto to su ti vaši. Ućutaše i posle dugog ćutanja korektor reče: — Sad znam ko su.To je jedna od najbogatijih, najvećih i najsilnijih porodica u zemlji.Kneževi de Prez, odakle je grofica, spadaju u vladaoce...A... ko ste vi? Pavle pokri lice rukama. — No, priznajem, — tešaše ga Ninčić, — suviše sam surov bio; oprostite.Nesuglasica suviše jako pada u oči, a ja je još uvećavam.Molim, gospodine Đuriću, umirite se i govorite mi dalje.Govorite mi o sebi samom; tako ćemo se najlakše sporazumeti. — Kažite mi, — progovori Pavle, — čemu se mogu nadati. — I ako vas vidim jako pogruženog, ne mogu da vas tešim ničim stvarnim. Pavle tužno reče: — Bolje da sam poslušao svoju majku. — Da, majke u tom pogledu najbolje savetuju.To je bilo i sa mnom.I ja sam bio u istom položaju kao i vi.Ja sam vam o tome nešto napomenuo pri početku našega poznanstva...Pričajte mi o vašem zavičaju i o vašoj majci. I tada se udubiše u zanimljiv i zanosan razgovor.Mislim, svak od čitalaca i čitateljica imao je u svome životu prilika da uživa u onom retkom zadovoljstvu što nam pruža razgovor sa onim koga cenimo i volimo, — ako se taj razgovor tiče naših najmilijih osećaja.Mi smo duboko i dugo tajili što nam je na srcu, međutim tako smo jako želeli da to, što nas čini srećnim ali što nije za svakoga, saopštimo onom koji će nas razumeti, koji nam je po duši ravan, čije grudi nadimaju ista uzbuđenja.A kako li je ova izmena misli prijatnija i lepša u mladosti, gde se misao iskazuje u onom obliku u kom se rodila; gde ona od srca neposredno iskoči na usne, sa kojih tada govor teče iskreno sa puno lepote, duha i privlačne sile. Tako je govorio Pavle, uživajući i u svome bolu, i tako ga je slušao Ninčić, odajući se utisku trenutka. Mladić je iznosio sveže slike svojega detinjstva, svojega zavičaja, svojih zasnovica; a korektor se udubio u ove slike, koje su za onog značile ne samo sadašnjost već i budućnost, ali za njega daleku prošlost; on se podmladio slušajući reči pune toplote i milja, pune čara za njegovu izgubljenu dušu i crpao je iz njih zadovoljstvo, koje je za nj značilo samo posmatranje nekih lepih čarobnih slika, što ih je i on nekada imao, ali što su danas već iščezle u nepovrat. I tako ovoj dvojici prijatelja prođe gotovo celo posle podne u zanimljivom međusobnom sporazumevanju o svojim prilikama i sanjarijama.Oni su govorili o svome životu uživajući i sami u svome razlaganju.Pričali su po običaju, kako se ovaki razgovori u mladosti obično vode, ponegde naširoko objašnjavajući sitnice, a često preko krupnica prelazeći sa nekoliko reči, ali uvek zadržavajući se na onom što ih je nekada činilo srećnim, ma to bio i vrlo običan događaj. Prijateljstvo daje sreći veći sjaj: utehom i saučešćem neprilike olakšava. Pavle je govorio od prilike ovako: „Tamo gde sam se ja rodio ima potoka, lugova, njiva, veselih dolina, - pitomih brda, cvetnih livada, sočnih pašnjaka; živopisnih sela sa zdravim položajem; porodica zadružnih sa puno čeljadi; muževa radnih i poštenih, žena pokornih i rodnih; u godini više vedrih no oblačnih dana. Tamo ljubav nije strasna, jer je krv pitoma, a izbor nije velik; gospoština je većinom sa sela; društvenih razlika nema.Ko koju zamiluje onu i dobije.Dešava se ipak, da ljubav ostane nevraćena, i tada se u najgorem slučaju odbijena strana gubi u čežnji, a inače se brzo uteši i traži drugu priliku.Mala narođenost, a bogata zemlja upućuje na neku vrstu vedra razmišljanja, na filosofiju praktičnu i često vrlo pojetičnu. Moja je majka imala sve osobine svojega roda, a ja sam joj bio najmilije dete.U nas još nema mnogo škola, a nema ih ni dosta, i ono što ih ima, naročito po selima, nazivaju se zato tako što to tako pretenduje onaj seljak, koji u njima nešto pokazuje deci.U mom selu ne beše škole, ja sam posećivao onu u obližnjoj varošici; pa kako me učitelj proglasio za prvog đaka, majka mi preko oca navali na zadrugu, da me i dalje školuju.Zadruga pristane posle izvesnog odupiranja, ali kako sam bio sin starešine, brzo prodre predlog moje majke.Tada oni nisu znali da će školovanje trajati više od petnaes godina.Petnaes godina, to je vek u životu srpskoga seljaka, koji prosečno malo živi a od male zarade.Posle mog trogodišnjeg školovanja u jedinoj srednjoj školi moje otadžbine, zadruga se žestoko pozavadi oko mene i htede da se deli.Tada mi ujak, kod koga sam sedeo u Kragujevcu, priskoči, primi na se brigu oko moga školovanja; pa kako sam imao blagodejanja od Gospodara, to se od zadruge tražilo samo da mi se po nekad pošalje nešto u sirovini.Tako svrših gimnaziju i odoh na stranu. Dođoh u Pariz.Da li treba da vam opišem utisak ove promene?Kako sam se osećao u Parizu?To je bilo neko čudnovato pomešano osećanje divljenja i tuge.Jer na mene nije uticao samo pogled na divovske srazmere ovoga svetskoga grada, već i pomisao na malene početničke nesređene prilike moje domovine.Ja sam u prvi mah bio uništen, i sam se čudim kako sam se podigao. — Stanem na jedan ugao i pogledam u jedan fenjer.Na ogromnoj granitnoj ploči stoji divan gvozdeni stup sa nekoliko krakova na svakom sa pet svetnjaka.Gledam ga.Kad bi se kod nas ovako što podiglo u Kragujevcu, to bi bila čitava parada, vojska bi maširala i banda bi svirala.To bi bilo svečanost.Pogledam na drugi ugao: a ono tamo stoji isto tako čudovište; pa na trećem isto, na četvrtom isto.Glava mi se vrti.Idem dalje, i dođem do druge raskrsnice, — isti prizor, i tako dalje i tako dalje. — Pa kad je to tako bilo sa utiscima pri pogledu na spoljašni Pariz i u sitnicama, a šta da reknem o onom raspoloženju, kad sam ulazio u zgrade gde se čuvaju zbirke, slike, knjige; kad sam posećivao i video sve što predstavlja napredak celog čovečanstva na vrhuncu svom?! Ali, srećom, imađah prijatelja, koji su mi pored sjajnih strana pokazali i senke.Prijatelji su obično tako uslužni kad treba da nas upoznaju sa mračnim stranama života. — Moje bavljenje u Parizu učinilo je od mene ono što sam danas.Vami je dobro poznat đački život u velikim gradovima, a tamo u Parizu on ima još više draži, još više glibova.Ja sam uživao jedne i ulazio sam u druge.Neću da tajim, da sam i ja prelazio puteve mladićskih poroka, i da sam često izgoreo prste na sjaju koga sam se hteo dotaknuti.No pored toga ja sam tamo uvek osećao da sam u krilu onoga što se zove civilizacijom, što je vrhunac uljudnosti.Velike ideje, ogromni talasi i pokreti čovečanskoga duha čisto su zapljuskivali i gušili moju primčivu slovensku dušu, kao što je prefinjenost njihova prijatno mi nadraživala živce.Nema sumnje, ja sam u Parizu sazreo.Možda sam otuda iz onog sveta, gde se obaraju prestoli i staleži, poneo sobom onu drskost, kojoj ste se malo čas čudili. No ja sam bio pre Pariza i u Nemačkoj.U krilu ove narodnosti naučio sam voleti ljude, ceniti prijateljstva i misliti na zadatak života. — U Parizu na sve to nisam pomišljao. — Bleštavi sjaj carskoga dvora nije mi mogao toliko oči zaseniti, da ne vidim i, pre svega, ne naučim ceniti njegovu velikodušnost i hitru genijalnost, — ali onim tihim pokretima srca, što toplom krvlju zalevaju i plode dušu, tamo je već bilo manje.Svakako ovi utisci, spojeni, i boreći se jedan s drugim, a docnije popuštajući jedan drugom, istesaše moju ličnost ovaku, kakvu je danas vidite. No u osnovi ja sam ostao seljak.Žudnja za zavičajem neprestano me mučila.Bio sam željan njegova čistoga vazduha, sveže vode, zdrave hrane, slobode u držanju i prostodušnosti.Vratih se kući.Ali naskoro videh da se nisam dobro poznavao.Ja sam već bio postao zapadnjakom.Nevine kućevne radosti sa svojom jednolikošću nisu mogle da me zagreju u onoj meri kao što je to činila pomena na njih u daljini.Posle kratkog vremena već sam žudeo za obrazovanim svetom.No polagano se i tu umirih.Imađah izgleda da ću dobiti položaj, u kome ću ovu moju potrebu moći, koliko toliko, zadovoljiti.I ja bih danas bio, možda, srećan, da iz ovog sjajnog sveta ovde odjedanput nije pao jedan zračak usred moga srca tamo. Vi znate taj događaj; i sad: — vi me poznajete.“ Na to će Ninčić: — Vaše je kazivanje nepotpuno, no u godinama se vašim ne može očekivati da o sebi govorite ni onako kako bi vi želeli, kamo li da sebe predstavite sasvim verno.Vi ste sa dugo bavili u Parizu.Onde ste pored uzvišenih pojava čovečjega duha mogli da opazite i njegove najgnusnije manifestacije.Ja bih radi vas samih voleo da znam koliko ste ulazili u ovaj brlog, jer da ste ulazili o tome govoriste i sami; no ja bih po tome mogao približno oceniti kakva će vam biti budućnost u onim po vas velikim i sudbonosnim prilikama koje vas čekaju.Nego po onome što ste iskazali mogu da pogodim ono što ste prećutali...Kao što ste vi nehotice povukli paralelu između onog naprednog sveta složenih interesa i između vaše još malene i nerazvijene otadžbine, tako i mene sustalog borca iz vaših reči udara struja svežeg životvornog vazduha.Ali ja vas moram opomenuti da se ova struja lako može pretvoriti u buru, i vi treba da gledate da se u tom slučaju za vremena uklonite sa nje. I posle male počivke dodade: — Zasad van samo to mogu reći; a za drugo treba sačekati događaje. Bilo je već dockan pred veče kad su se oba prijatelja rastali. Za one dve nedelje dok je Pavle čekao da stigne dan posete kod grofovske porodice, on se malo mirnije držao, u čemu su mu bila od velike pomoći upustva i opomene prijatelja mu Ninčića.Do duše, nije ni sad napustio traganje, da se gde bilo susretne sa groficama, ali je to sad već udešavao po izvesnim planovima, pri kojima mu je Ninčić bio od velike pomoći. Prve nedelje, kad je znao, da su one u Beču, i ako još nije tada imao onaj, malo čas opisani, sastanak sa Ninčićem, prekinuo je bio svoje lutanje gotovo sasvim, ali ga je druge nedelje nastavio opet. No imao je da izdrži još jedno iskušenje.To je bilo u ovome. Ninčić ga je više puta podsećao na slučajnosti koje bi iz njegova vanrednoga položaja mogle da proizlaze, ako bi što pogrešno uradio; zato mu je preporučivao opreznost i strpljenje.To su međutim bile dve osobine koje su se teško mogle slagati sa sadašnjim raspoloženjem Pavlovim; zato i nastupi žestoko odupiranje sa njegove strane, kad mu Ninčić, savetova da grofovsku kuću poseti, umesto posle dve nedelje, tek posle mesec dana. — Vi ne treba da potrčite odmah na određeno vreme.To vam kod mlade grofice neće ništa škoditi, ali će vam kod stare koristiti. — Ama da li će otud proizići baš neka velika korist? — Velika neće, ali nekoja zacelo hoće.Ona je kuća mnogo uzdignuta nad vama; vi ne možete računati na to da ćete tamo proizvesti kakav veliki efekat vašim postupcima bili oni ma kako dobro proračunati i ma kako vešto udešeni.Na posletku vi tamo nećete imati posla samo sa onima koje sada poznajete.U toj kući po svoj prilici biće još lica čija je reč u porodici uvažena, možda i presudna; u njoj na pr. svakako imaće i muških članova, o kojima vi još ništa ne znate...Pa ipak ja verujem da ćete vi uspeti tamo gde sami najviše želite.Primetio sam, da naši mladići u inostranstvu uopšte imaju veliku sreću kod ženskinja, i oni bi mogli jako da se koriste tom srećom, da je umeju čuvati.I vi je imate, nemojte je staviti na kocku. I kada vide sneveseljeno neodlučno lice Pavlovo još reče: — Znam da vam je teško da to podnesete, ali vi ste, kako mi sami pričaste, podnosili već i većih muka.Budite, dakle, razboriti. Pavle se sa uzdisajem povinova. Valjalo je izdržati taj mesec dana, od koga je, na njegovu sreću, već protekla dvanaestina dana.On je, dakle, gledao da to vreme prekrati. To u ostalom u velikim gradovima nije teško mladim ljudima, ako su pri novcu.Pavle je, do duše, svojim dosadašnjim načinom života potrošno sve što je od kuće poneo, pa i ono što je od ujaka u Kragujevcu dobio.On se jednom već obratio ujaku, i ovaj mu je odmah poslao za pola onoga što mu je bio pri polasku poklonio.Ali je i to bilo na odmaku, a blagodejanje je za potrebe Pavlove bilo kap u more. Ovim načinom života on je postao u krugovima one prestonice poznata, a u srpskim tamošnjim omiljena ličnost.Korektnost njegove pojave i držanje, dobre materijalne prilike, obrazovanost i lepe nade na budućnost mu, kao i ona blaga mladićska umiljatost u ophođenju stekle su mu stalno pravo posećivanja najboljih srpskih i boljih tuđinskih kuća. U Pešti Srbi samo delimično žive svojim nacijonalnim životom, što je i razumljivo po njihovu položaju usred tuđinštine.To je slučaj i sa ostalim tuđim narodnostima onde, kakvih tamo ima još, a u Pavlovo vreme bilo ih je dosta.Tu su najpre Nemci, pa Jevreji, zatim Slovaci, Grci, Rumuni, Makedovlasi i Jermeni.Pravoslavna veroispovest ima protopresviterijat sa lepom, tada najlepšom crkvom, u Budimu; jednu srpsku i jednu makedovlašku u Pešti, u kojoj se poslednjoj i Grci mole Bogu. Ove su narodnosti sa svojim kućama rasute po gradu, ali se od njih ipak grupisale u naročitim predgrađima Nemačka, Srpska i Jevrejska.Nekada je Srba tu bilo najviše.Njihova južnjačka okretnost zajedno sa Grcima i Jermenskim trgovcima davala je Budimskom pristaništu onu živahnost koja je tamo povukla docnije trgovinu Karpatskih zemalja, i uzdigla maleni grad skoro u red prvih Jevropskih gradova.Po Srbima se naziva još čitavo jedno predgrađe („Raška Varoš“) u Budimu, i jedna ulica u Pešti („Srpska Ulica“). Po ovakim prehodnicama može se razumeti što je i današnja trgovina, pa i bogastvo, u rukama Srba, Grka i, u poslednje doba, Jevreja.Tada su svojim blagostanjem pravoslavne kuće privukle tamo i civilizovane elemente i ukrasili grad s izvesnim tekovinama kulture. U tim obrazovanim pravoslavnim domovima beše Pavle rado primljen gost i može se reći da se za to vreme tu osećao bolje no u drugim naprednijim prestonicama dosad. U to doba beše tu i izvesnoga internacijonalnoga Balkansko-Karpatskoga literarnoga života, koji je bio tako jako razvijen, da je imao uticaja na kulturni razvitak svih istočnih narodnosti, koji u njemu imađahu udela, te će svaki ozbiljni istorijograf, koji se bude bavio izučavanjem kulturnoga razvitka ovih narodnosti, morati da vodi ozbiljna računa o ovoj pojavi.Onog oštrog antagonizma od pređe, i ovog političkog nepoverenja sadašnjeg tada tamo ne beše.Mađarski književnici rado prevođahu srpske umotvore i to često prvaci prvoga reda (Bajza, Vajda i dr.); mnogi od njih pripadahu jednoj književnosti, kao i drugoj (Vitković, Zmaj i dr.); u Narodnom Pozorištu ugarskom, tada najživljem društvenom centru, rado su gledani srpski vitezovi u pojedinim nacijonalnim komadima: Obernjikova dirljiva tragedija „Srpski Despot Đurađ Branković“ u glavnoj ulozi sa slavnim Benom Egrešijem i opera „Celjski i Hunjadijevi“ od Erkela bile su u modi (Interesno je, da je Egreši u ulozi Despotovoj u trenutku kada mu se javlja da su mu i drugog sina oslepili, sa takom žestinom predstavljao roditeljsko očajanje, da ga je na otvorenoj pozornici udarila kaplja, te je naskoro izdahnuo); ugarska kraljica Jelena, žena kralja Bele II.Slepog, kći srpskoga kralja Uroša, predstavljana je u umetnosti i istoriji simpatično; drame Sigligetijeve i Sigetijeve skoro su sve prevedene na srpski, slovački i rumunski, kao i slovenački jezik; u vrlo uglednim zvanjima državnim, vojničkim i društvenim bilo je puno Srba; u Budimu se štampale srpske i bugarske knjige; obe omladine međusobno su opštile, katkad se i mešale; mađarska omladina se upravo naslanjala tada na srpsku koja je bila jača i delatnija. — To je bilo naročito zbog toga što je tada i universitetski jezik bio latinsko-nemački sa prevlašću prvog, a tada su na vrhuncu bila neprijateljstva između mađarske i nemačke narodnosti; te se ona prva, i ako brojno najveća, rado sporazumevala sa srpskom, koja joj je i jezik govorila, a bila je življa i primamljivija od rumunske.I srpski zavod Tekelijanum spadao je u najuređenije u zemlji (i sad je tako, ali su ga drugi zavodi, uživajući državnu pomoć, pretekli, a njemu se malo privređuje), te je na vrhu svoje omladine zajedno sa mađarskom vodio kolo. U tom šarenilu i blagotvornom kretanju bezbrižne omladine Pavle je mogao mnogo štošta da nauči, da mu ono nije služilo jedino na to da bi prekratilo vreme i razbilo brige.Ali on je posle burnih prizora ili veselih sastanaka sa zborišta ili iz đačkih kavana obično umoran došao kući jedino sa tim zadovoljnim osećanjem, da je i današnji dan prošao. Jednom kad je isto tako umoran došao kući, a pre nego što će da legne, vadeći presvlaku za sutra iz ormana, pade mu pogled na knjige koje mu je Čilag onomad doneo.Bile su uvijene u debelu plavkastu hartiju i vezane užetom. Pavle odreši uže i otvori savijutak.Knjige su obeležene brojevima.Pavle uze knjigu broj 1. Kalendar.Unutra na koricama ispisane behu ove reči: „Ovo je najzdravija hrana početniku koji je već naučio čitati i pisati.Kalendar je potreba koliko sat ili busola.On predstavlja Istoriju, Astronomiju, Hrišćansku nauku i Meteorologiju, koliko narodu treba; a ove pobrojane „nauke“ treba izbaciti iz škola.“ Knjiga broj 2. Večiti Kalendar ispunjen raznim potrebnim upustvima o merama, računanju vremena i pored drugih stvari i „Domaćim Lečnikom“. Broj 3. Geografija, kao što je beleška na unutrašnjoj strani nazivaše: „Jedina nauka, ili nauka nad naukama, ili, (pošto pisac beleške veli da nauke nema) upravo pouka.U njoj su zbijene sve ostale natke,“ veljaše pisac. Broj 4. Anatomija sisavaca, gde je u redu majmuna stojao i čovek i to Avstralijanac kao tip porodice.„Beli čovek“ veli beleška, „ne treba da uđe u ovu zoologiju, pošto je on veštačka tvorevina, onako isto kao što u drugoj kakvoj zoologiji nema mesta za mopsa ili domaće mačke.“ Tu je bila nacrtana jedna velika majmunska glava sa potpisom: „Adam“. Broj 5. poslednja knjiga.Istorija Religija.To su avtografisani tabaci, izlažući sve vere po postanku i suštini svojoj, a na kraju listova sa puno primedaba na taštinu shvatanja pojedinih ispovesti, napisanih sa puno duha i oštrine.Najgore je prošlo Hrišćanstvo.Ova je knjiga trebala da bude, po belešci koja i tu nije ne dostajala, prelaz ka ozbiljnijem posmatranju čovečjega bića. Pavle ostavi knjige na stolu, pošto ih ponova uvije u onu plavkastu hartiju, ali pri tom na gornjoj strani njezinoj primeti i pročita ove krupnije napisane reči: „PRVA SERIJA: ILI POUKA O STVARNOM I KORISNOM SHVATANjU ŽIVOTA I SVETA“ Dode pak pri kraju hartije stajala je pribeleška: „Kao što vidite, ovo je prva serija.Sa drugom upoznaću vas onda kada budete ocenjeni kao dovoljno jak, da o ovoj prvoj donesete pravilan sud.“ Tako se Pavle povijao u duševnoj borbi između slatkog očekivanja i nesnosnog strahovanja podložan čas korektorovim prijateljskim upustvima čas Čilagovim zivkanjima u red boraca za uzvišeno načelo prave sreće i dobro shvaćenog interesa naroda i ljudstva. Čilag je bio neiscrpan u mržnji i napadima na odelite redove, i na sve ono, što je, kako on veljaše, živelo od lake zarade spekulacije i laži.U prvu vrstu ubrojao je trgovinu i obrt, a u drugo sve ostalo, naročito veru i književnost, ali nije ostavio bez nepovoljne kritike ni ostale društvene uredbe. Što se više približivao kraj meseca, Pavle je bivao sve nervozniji.Sve je manje izlazio od kuće, i, ležeći često na divanu u svojoj sobici ili sedeći kraj prozora, udubio bi se u posmatranja o uzrocima što stvaraju razlike između ljudi i o preprekama koje ih tako razdvajaju, da ih nije moguće prekoračiti ili otkloniti.Zatim je pokušavao da odredi posledice tog neprirodnog i štetnog izolovanja, kao i teškoće sa kojima će imati da se bori.Prirodno je, dakle, da, koliko je željno očekivao dan, kao što je mislio, po njega sudbonosan, toliko se i bojao njega; i zato mu vreme pri posletku brzo prolažaše. Ali i ovoj njegovoj mučnoj neizvesnosti jednom bi kraj.Svanu i taj nestrpeljivo očekivani dan. Ne mogu duh muzike shvatiti drugde do u ljubavi. Jesu li kod kuće gospoda? - Svi su kod kuće. Vratar se pokloni pred otmenim mladim gospodinom, koji se, pored njega prolazeći, uputio u stan grofičin. Polagano se uspeo uza široke debelim ćilimom zastrte mramorne stepenice, pored pozlaćenih stupova i uglačanih zidova. Gore ga čekaše drugi poslužitelj.Došljak skide vrskaput, predade mu ga zajedno sa štapom i ostavi kaljače.Za to vreme komornik odnese njegovu posetnicu u unutrašnje odaje. Čekao je nekoliko trenutaka.Zatim se nanovo otvoriše vrata, komornik iziđe, ostavi ih otvorena, a sam ostade duboko pognut dok gost prolazaše. Ovaj uđe u jedno poveće predsoblje i nađe se pred ženskom, koja je baš tada brzo ulazila na suprotna vrata. — Pst!Gospodine Đuriću! — oslovi ga. -— Dobro ste nam došli!Kakva sreća, te sam vas primetila.Ali čekajte, još vam se nisam predstavila, i ako se još iz Srbije znamo.Ja sam Julija Fernek, dvorkinja kneginjice de Prez.Kakva sreća!Brzo, dok vas nisu primetili.Ona vas čeka. I gospođica pođe napred kroz razne odaje. — Kako? — odgovori začuđeno Pavle. — Da me ne primete? Gospođica takođe zbunjeno odgovori: — Ona hoće nasamo sa vama da govori...Kako ste mogli tako dugo da čekate? — Kako dugo? — Ama devet meseci. — Kakvih devet meseci i ko hoće sa mnom da govori? — Kneginjica Strata, gospodine.Izvol’te samo za mnom. — Kneginjica Strata? — upita Pavle glasno. — Da, da, — odgovori gospođica malo nestrpeljivo. — Njena Svetlost Kneginjica Evstratija de Prez. Pavle ućuta i pođe dalje za gospođicom. Prođoše kroz nekoliko hodnika i vrata, i naposletku stadoše pred jedna. — Pričekajte, dok vas prijavim. Gospođica uđe. — Zašto da me dvaput prijavljuju? — mišljaše Pavle. Gospođica se nanovo pojavi: — Uđite. Ona ode, a Pavle uđe i nađe se pred onom malom suvljom gospođom, za koju je znao da je sestra krupne grofice a tetka Agnešina.I ako je Pavle u ovim prilikama bio jako zbunjen, ipak mu pade u oči još veća zbunjenost male ženske. Ona je bila sama u odaji; stajala je okrenuta ulazu, dakle, prema Pavlu, a leđima prema prozoru.Jednom se rukom naslanjala na poveći sto, a drugom je nervozno stiskivala maramu od čipaka.Bila je odevena u zelenkastu svilu.Nije više sasvim mlada, u doba koje se kod ženskih označava sa „srednjim godinama“, ali kao da je sve u ovom trenutku bilo udešeno da izgleda još starija: rđava svetlost, nepodesna boja haljine i njena velika zbunjenost.Njen se glas jedva čuo kada prozbori: — Pozdravljam vas, gospodine Đuriću!Dobro ste došli u Pešti i kod mene.Zašto se tako dugo niste javljali? Sve ove reči, koje nisu imale mesta u ovom trenutku, ako nisu možda bile opravdane kakvim Pavlu nepoznatim uzrokom, još većma ga iznenadiše, tako, da nije umeo šta da odgovori.Naposletku reče obazrivo: — Kada Vaša Svetlost nalazi da sam trebao pre dolaziti, onda je meni odista iskreno žao, što to nisam učinio ranije. — Odista? — upita ona malo slobodnije. — A jeste li znali da ste to trebali ranije da učinite? Pavle još jednako začuđeno odgovori: — Ne, nisam, gospođo. Sad je na njoj bio red da se začudi. — Niste?...Niste imali izvešća o nami? — Nisam, kneginjo.A gde sam to trebao da imam? — U Srbiji. — Nisam imao izvešća ni tamo ni ovde.A kad sam trebao da ga dobijem? U mesto odgovora kneginjica ga zapita: — Otkad ste u Pešti? — Otprilike četiri meseca. — Četiri meseca?To je zagonetno. Ona zazvoni.Poslužitelj uđe. — Zamolite Njenu Milost Gospođicu amo.Zatim se okrete Pavlu: — Mi smo se u Srbiji videli pre devet meseci, jel’te, gospodine? — Da, gospođo. — Za to vreme u Batočini ili u Kragujevcu, ili ovde, niste od nas ništa dobili? — Ništa, ništa, gospođo. Gospođica Fernek uđe. Kneginjica sede i oslovi je: — Gospodin nije ništa dobio.Gospođica ga pogleda ljubopitljivo: — Nije dobio, veli? — Nisam, kao što kažete, gospođice. — Vi niste od nas primili pismo? — Nisam. — Preko našeg tamošnjeg zastupnika? — Nikad ga nisam video. — I vi niste zbog nas, u Pešti? Pavle porumene. — Da, gospođice, moram priznati, jesam. — Dobro.Julijo, ostavi nas same sa gospodinom Pavlem; mi ćemo stvar raspraviti; pa ću ti docnije pričati. Julija Fernek opet ode, a kneginjica ponudi Pavla da sedne. Kad ostadoše sami, ona mu pruži ruku. — Pre svega da vam stisnem ruku u znak zahvalnosti.Vi ste nam bili pokrovitelj jednom u našoj velikoj nezgodi.Hvala vam. Pavle poljubi pruženu ruku i reče: — Meni je to bila radost, na koju se još jednako sećam. — Meni, i meni, — odvrati ona tiho. — I sad mi kažite, kakav je to nesporazum? — Ja ne znam ni o kakvom. — Ja sam vam se odovud javila.Jeste li dobili kakvu vest? — Nisam. — Da niste uvređeni? — Nemam uzroka, gospođo.Šta više, kamo sreće, da sam dobio to izvešće, jer se nadam, da bi to po mene bilo povoljno. — Stoji do toga, kako vi to shvatite, — odgovori ona svojim melanholičnim izrazom. — Ne mogu sebi da svorim nikakva mišljenja, jer ne znam u čemu je stvar. — Vi se sećate našega razgovora u Batočini, na doksatu.Onda nam govoraste da ste sveučilišni đak sa sela; kazaste nam da ste dovršili u glavnome svoju spremu, no da biste je rado još dopunili kojom godinom; ali nemate sredstava, jer vam blagodejanje ne stiže.Po povratke našem ovamo,... mi smo se na Jugu i na putu bavili svega tri meseca, a vratili smo se morem preko Trsta,... dakle, pri našem povratku ja se reših da vam učinim kakvu uslugu.Šta velite, g. Đuriću, — upita skoro bojažljivo, — jesam li imala prava da vam činim kakvu uslugu? Ovo pitanje, koje je odavalo njenu retku nežnost, zbuni Pavla, i on odgovori: — Vi me dovodite u veliku zabunu...Ja odista ne znam da li bih na tako što smeo pomisliti. — Na svaki način smeli bi ste, jer smo vam mi jako obvezani. — To je sitnica i u ondašnjim prilikama sama se po sebi razumela. — Ah, vi govorite kao kakav profesor; ja nisam tako stroga...Dakle, reših se da vam učinim kakvu uslugu.Znajući da vi primate pomoć, i ako od vašega vladaoca, ja sam mislila, nećete to ni od mene odbiti. — Od Vas... — Do duše, to bih ja smela učiniti samo sa izvesnim opravdanjem, a to sam mislila da ga imam u dovoljnoj meri u našoj obavezi prema vam u tome što sam ženska.Ove dve prilike neka me izvine pred vama. — Vi ste u tako visokom položaju, kneginjo, da tu s moje strane ne može biti primedbe. Ona malo neveselo odgovori: — Vidim da sam pogrešila, i sreća je, te niste dobili moje pismo. — Ne, kneginjo, — odgovori Pavle učtivo, — to je moja nesreća, jer ja sam od ono doba mnogo mislio na vas. Kneginjica neprimetno uzdrhta, zavali se u kanabetu i dugo ga gledaše sa stisnutom maramom na ustima.Zatim ga zapita: — Možete li mi objasniti vaše reči? Pavle opet nije mogao odmah da odgovori, već sačeka, dokle ga kneginjica nanovo opomenu: — Moraćete mi se izjasniti, jer se inače ne možemo razumeti. Pavle podiže svoj pogled na bledo lice kneginjičino i vide njene blage plave oči, koje su sada zasvetlile u nekom napregnutom očekivanju. On se preplaši.U kakvom je on položaju tu?Ko ga dovede ovamo i zašto?Zna li se što o njegovoj bezumnoj ljubavi?Šta znači ovaj pogled kneginjičin?Da neće da ga ispituju, da neće da ga odmah odbiju, da neće da ga upropaste? Kada kneginjica i ovaj put ne dobi odgovora, ona progovori: — Vi ste pogrešili; mogli ste me izdati, da nije bilo tu gospođice.Ona, srećom, spazi vašu posetnicu u rukama komornikovim i uze je. Pavle tek sad spazi da kneginjica drži njegovu kartu u desnoj ruci, gde je Pavle zbog marame dosad nije spazio.On dakle, nije na dobrom mestu, — mišljaše.Ali mu sada ne osta drugo, do sačekati da vidi šta će da bude. Zapita kneginjicu: — Vi ste me čekali, kneginjo? — Otkud znate to? — odvrati ona uznemireno. — Po rečima gospođičinim, koja mi kao prebacivaše što se devet meseci nisam javljao. — Da, da. — A i... po vašim. — Da, imate pravo. — Pa, molim za dozvolu da vas mogu zapitati, zašto ste me čekali? Kneginjica se trže na ove pouzdanim glasom izgovorene reči.Zatim polagano odgovori: — Zato, što sam vam pisala. — Jeste li me zvali u tom pismu? Kneginjica preblede na ovo novo nezgodno pitanje. — Ja sam vam pisala, ako biste proputovali kroz Peštu, da me posetite, ili ako bi vam trebalo još ili ma kakve druge potpore, da mi se obratite. — Ja to pismo, na žalost, nisam primio. Kneginja se brzo diže: — Pa zašto ste ovde? I Pavle ustade; nije znao šta da misli, a kamo li šta da odgovori.Za trenut oka mu po držanju kneginjičinu sve bi jasno; sad je trebao da bude oprezan. — Gospođo kneginjo, — odgovori posle kratkog razmišljanja, — odista je velika nezgoda što to pismo nisam dobio.Šta je tome uzrok, ne znam; vi ćete ga brže saznati.Da sam ga bio dobio, pohitao bih odmah, da vam se poklonim. — Odista? — upita kneginjica uzbuđeno. — Ali... Kneginja uzdrhta. — Ali ja sam danas tu jedino po pozivu gospođe grofice. — Moje sestre?Moje sestre?Kad vas je ona pozvala? — Na balu Džoke-kluba. — Vi ste onde bili?Vi ste se onde susreli? — Da, gospođo. — A zašto vas je pozvala? — upita kneginjica živo. — Ja mislim samo na počasnu vizitu. — I ja tako mislim, — uzdahnu kneginjica. — Jeste li bili? — Sad sam hteo. — Vi još niste bili?...Oh, Bože moj, šta sam učinila! Ako je sve dosadašnje Pavlu bilo zagonetno, ovaj mu je usklik objasnio sve. Priđe kneginjici: — Mene, kneginjo, niko nije video. — Svejedno, one već znaju.Šta da radimo? — Zovite gospođicu, i hajdemo svi zajedno.Onde će vam lako biti da kažete da ste me prvi susreli i pozvali k sebi. — To je laž, ali ujedno i jedini spas.Bože, oprosti. Zazvoni, zovnu gospođicu, i zajedno odoše odajama grofičinim, sve troje uzbuđeni. Gospođica Julija ode napred. — Gospođo grofice, jedan gost.Gospodin Đurić. — Onaj Srbin? — Jest, jest, što smo ga videli na putu. — Znamo da je tu, a gde je dosad ostao? — Mi smo ga zadržale.Bio je kod kneginjice. — A što ste ga zadržale tako dugo? Na to uđe kneginjica s Pavlom i reče: — Ja sam ga pozvala k sebi, jer sam prosto htela prva da mu blagodarim; nisam htela da vam ga ustupim odmah. — To je sasvim tako, čak i ne laže, — mišljaše Pavle. Kneginjica je gornje reči mučno izgovorila, pa, kad ih izgovori, jedva dočeka da se povuče u ugao, odakle će ćuteći da prati razgovor. Grofica i ne pogleda u svoju sestru, već ode nekoliko koraka pred Pavla, pruži mu ruku, i, pošto se on pozdravi i sa mladom groficom, ponudi ga da sedne. Pored sve svoje urođene ili samo prirođene ponositosti grofica je ipak odlikovala Pavla nešto kao gosta sa daleka puta, nešto pak kao ljubazna mladića koji im je ukazao nekada dobru uslugu.Ona je vrlo ljubazno razgovarala sa Pavlom i u razgovor je vrlo često uvlačila i svoju kćer. Kad je Pavle ušao, grofica je držala u rukama neke novine sa slikama, koje je pri pozdravu bacila na sto pored zida; mlada je pak grofica stajala pred jednim naslonom, na čijoj prednjoj strani beše zategnuta neka slika, preko koje je ona četkicom površno prevlačila.Čim su pridošlice ušli, ona ostavi rad, pozdravi se s njima i posadi se prema Pavlu. Razgovor je tekao u običnim granicama, kako pri ovakoj prilici može.Posle veselog opisa njihova puta na Istoku, koji ni izdaleka nije bio onako opasan, kao što je ona zamišljala (groficu su docnije svuda pratili naročiti konjanici), ona pređe i na sadašnje prilike. — Mi živimo dosta povučeno, i ako prilično raskošno.Ali to biva samo u granicama našega domaćega života; van njega mi se samo ponekad pojavljujemo.To je zato što mi je kćer već odrasla, pa ne bih bila rada da je suviše pokazujem.Ali zato volim da se u kući imam čime zabavljati, naročito otkako mi je i sin jedinac van kuće u službi.To je uzrok te sa sestrom sedimo zajedno, jer osim nas je tu još samo moj muž. Zatim se razgovor razvi o Pavlovim prilikama.Odobravali su mu što je došao i u ovaj grad.On je njegovoj domovini najbliža velika varoš, nužno je da mlad čovek, koji želi da u javnom životu svoje otadžbine igra ulogu, što ona o Pavlu pretpostavlja, da se taj upozna i sa prilikama u ovoj zemlji, gde tolika njegova braća žive. — Mi smo po mom mužu upravo sunarodnici, — veljaše ona sa ljubaznim osmejkom. —- ali oni su se odavno, kako da kažem, kao što se veli, pomađarili.Da li ima sličnih pojava i kod vas? — U nas je život vrlo skučen.Mi smo većinom upućeni na delokrug svojega rada: ali mi u našoj zemlji sami vladamo, mi smo oni koji upravljamo sudbinom svoje zemlje, i zato i nemamo kud na drugu stranu.Taj se prelaz inače svuda nerado čini, kod nas je to moglo da bude za vreme turske najezde, a i bivalo je naročito u istočnim i južnim zemljama Srpstva. — Srpstvo?Šta je to? — To je jedan narod podeljen u četiri samostalne države, a u nekoliko desetina oblasti. — To je vrlo interesantno; a da li je to moguće? — Moguće je; evo, milostiva gospođo, i vi ste jedan ogranak toga stabla. — Da, još smo i jedne vere. — I kod nas ima poturčenjaka, ali oni svi govore maternjim jezikom, većinom i ne znaju drukčije. — Mi smo — uzdahnu grofica, — to davno zaboravili.Ja sam, do duše, prešla u Pravoslavlje, jer je to tako želela porodica Jankovića, i ja sam rado podnosila tu žrtvu, bila sam mlada. — Meni je zagonetno, da ovde, gde stvarne potrebe nena, to otuđivanje biva tako često, — upita mladić. — Kod vas je to vršeno nasiljem ili bar neophodnom potrebom, — odgovori grofica; — ovde je pak to išlo sve na lep način.Već je deda moga muža pod caricom Marijom Terezijom bio ponemčen; primamio ga je sjaj dvorski i talenat one velike vladarke.Tada se za pomađarivanje nije znalo.Tek od zavere Martinovićeve počinje ova ideja mađarštine da se uzdiže.Mi sad samo po imenu pripadamo slovenskome plemstvu. Dalje su ga molile da im priča o običajima narodnim; o tome kako se jezik kod njih razvijao, da li se u njemu opaža uticaj tuđinštine; da li Srbi lako uče strane jezike; kakva im je književnost i druge stvari što bi obrazovane strankinje interesovalo. Tu se i Agneša umeša u razgovor; ona jako voli tuđe narodne pesme.Ruskih i rumunskih, pa i maloruskih i slovačkih ima dosta; poljske i češke da i ne pomene; ali srpske nema baš ni jedne. — Ako zapovedate, grofice, nabaviću vam koju. Agneša radosno odgovori: — Ah, zbilja?Učinićete mi veliku radost. — Smatraću kao hitnu zapovest. — Ta, moja kći zna i sad nešto srpski.Ona svira i u harfu.Dela, Agnešo, nešto srpski na harfi. Agneša skoči i ode do sviraljke; to je bila velika divna sva pozlaćena harfa sa nekoliko pedala dole, a gore sa izvrsnim žicama; sagrađena u veoma smelom barok-stilu, a pored nje stolica u istom stilu beše isto tako pozlaćena. Agneša udari u prvi akord. — To je upravo u vašu počast naučila. — primeti grofica Pavlu. On pocrvenivši ustade i poklonivši se prema Agneši ostade da stojećki sluša sviranje. Agneša je odsvirala jedan deo iz opere Đurađ Branković, koja je tada bila u jeku, i svirala je ne samo sa divnom tehnikom na tom retkom i teškom instrumentu, već i sa izvesnim pojetičkim zadahnućem.Prelaze sa dubljih ka višim glasovima i upadanje onih prvih u ove druge, zatim srpske motive pri svršetku trudila se naročito da istakne.Pri bržim mestima zagreja se i ona i slušaoci, a Pavle, koji je taj komad poznavao i iz pozorišta i iz raznih salona, — da u ovom trenutku i inače nije bio uzbuđen, — morao bi priznati, da je imao jedno retko zadovoljstvo.Ovako pak, kad mlada grofica završi sviranje, on dugo nije mogao od ushićenja da nađe pogodnih reči. Dok je svirala i što se više udubila u neki, po izgledu, umetnički zanos prisutne su je gospođe slušale, zatim posmatrale sa sve većim čuđenjem, i kad dovrši one su radosno pljeskale.Agneša pak, sva drhteći, skoči i pritište obadve ruke o usnice. Pavle, duboko tronut, zahvali joj se posle izvesne počivke. — Vi ste — reče joj, — odsvirali nešto, gospođice, što je mome srcu drago, ali i da toga nije, moram priznati, da ste mi dali pridike za uživanje, kakvom se nisam nadao. Agnešino je lice još plamtelo, grudi su joj se još nadimale, tako da je izgledalo e nije u stanju da odgovori; ona samo klimnu glavom i sede na svoje pređašnje mesto. Grofica ga pogleda sa roditeljskim ponosom: — Jel’te, gospodine, da nije dobrog stanja, mogla bi zarađivati svoj hleb i ovom veštinom? — Ne, grofice, na to ne treba misliti. — Kažite mi iskreno,- gde su bile pogreške? — Ove su pogreške, gospođo, otprilike kao one u deteta koje počinje da govori, one su lepe i umilne. Grofica je mislila da je ova prva poseta Pavlova ujedno i njegova poslednja, te je zbog toga bila prema njemu tako ljubazna; ali, na molbu Agnešinu da joj nabavi koju srpsku pesmu, ona bi prinuđena da ga zamoli za još jedan dolazak, jer bi bilo nezgodno da mu je kazala neka pesme pošalje.Ona, dakle, prekrati posetu. Pavle se oprosti od porodice sa blaženom nadom da će još jednom imati prava da prekorači prag ove kuće, koju je u duši svojoj bio obasuo svojim najtoplijim osećajima. Kad je bio izišao, grofica reče Agneši: — Nisi morala toliko da se udubiš u tvoju svirku pred ovim strancem. — Pa zar sam se udubila? — upita ona naivno. — Mislim da jesi, — odgovori majka odmerenim tonom. — Ja nalazim, da uvek onako treba svirati, kako mislimo da je najbolje, — reče kneginjica, — a ne da udešavamo svoje predavanje prema stepenu gospodstva onih kojih slušaju. Grofica se ne osvrnu na ove reči već produži: - U ostalom ne mari; u svome zavičaju sumnjam da će ikada imati prilike da čuje tako što. — Međutim čujem da je to vrlo pojetičan narod, — odvrati kneginjica. — Po onima što dolaze na ovdašnji trg, to se ne vidi, — veljaše grofica. — To je zato što pesnici nemaju običaj da dolaze na marvenu pijacu, — primeti gospođica Fernek. Sve se nasmejaše. Grofica ustade, da ode u svoje sobe, a kneginjica ode sa njom, ostavljajući gospođicu s Agnešom. Kad su stigli u grofičinu sobu, kneginjica zapita svoju sestru: — Kako ti se dopada ovaj mladić? Ova je pogleda popreko: — O tome nisam još razmišljala. — Što si ga tako brzo otpustila? — Da ti nije žao? Pitanje je bilo oštro, i kneginjica posta pažljiva. — Da, žao mi je, jer sam i ja htela da ga zapitam o nekim zanimljivim stvarima... — Da, mora da bi bile vrlo zanimljive. — Koješta? — Zar ti ne nalaziš, Sando, da je tvoj gost bar egzotičan? — Jest, jedino zbog toga i ima u nekoliko opravdanja što je bio kod nas... i kod tebe. Kneginja pogleda smotreno u sestru. — On je kod mene bio, da; i znaš zašto? — I ne slutim kakva bi posla g. Đurić mogao da ima kod Kneginjice de Prez. Kneginjica se nervozno okrenu: — Tebi je krivo, ti se ljutiš; vidim, bila sam neobraziva. — Zašto, kako? — upita grofica sa veštačkim čuđenjem. — Ja sam htela o jednom pismu da ga pitam. Grofica se saže nad ručnim radom i, ne podižući glave, upita: — O jednom pismu?Dakle, romantika? — Da, i još o pismu, koje sam ja napisala. — Kad i gde? Kneginjica uskliknu: — Oh, tvoj je glas ravnodušan.Ja sam izneverena.Ali nije moguće da gospođica... — Hm, dakle, i ona zna? — Slušaj me: ti znaš o tome pismu. — Šta ćeš time da kažeš? — Ti hoćeš da me poniziš.Lepo, neka bude.Ja sam pisala Đuriću, razumi me, učtivo i hladno... — Ali sa rukom koja je drhtala, jel’te? — upade grofica. — Ah! — uzviknu kneginjica i baci se u naslonjaču. — Ti si užasna! Grofica metnu naočare, udenu iglu, opet skide naočare, pa pogleda strogo u sestru: — Govori. — Ja sam pisala Pavlu. — „Đuriću“!Sve bolje i bolje. — Lepo, tom mladiću, da primi od mene pomoć za dalje stranstvovanje — — Da, gospođo sestro, naročito kad bi to stranstvovanje bilo ovde u Pešti. — Sando, — uzviknu mlađa sestra. — ti znaš sve; nemoj me mučiti, kaži. — O takvim stvarima neću da govorim. — Tako? — reče kneginjica jetko. — On to pismo nije dobio; ono je izgubljeno: Ja ću da ga tražim! — Da skandal bude još veći, gospođice Evstratijo? — Kad ti ništa ne govoriš, neka se pismo nađe, tražiću ga na pošti. — Nemoj se truditi, — odgovori joj grofica. — Pismo je kod mene. Nasta dugo ćutanje.Kneginjica se opet diže, poče hodati po sobi; naposletku stade: — Kakav je to postupak!Šta se ovde sa mnom radi! — Nemoj se uznemiriti, draga moja Strato, — reče grofica ozbiljio, — ništa ti neće biti.Šta više, biće ti vrlo dobro. Kneginjica ljutito reče: — Moje pismo nije otišlo; ja devet meseci čekam odgovor, a vi ga viđate na balu, pozovete ga, i ja o tome ne znam. — Kao što mi ništa nismo znali o tom pismu. — A zašto je to pismo kod tebe? Grofica odgovori naglašujući svaku reč: — Kod mene je ono na boljem mestu, no kod onoga kome je bilo namenjeno. — Ali ono nije bilo tebi namenjeno. — Ja sam ga ipak zadržala. — Zašto? — Zato što kneginjica Evstratija de Prez ne može da piše P. Đuriću. Naročito je naglasila ono P. — Zašto, kako? — upita kneginjica zbunjeno. — Ima li ova kuća svojega maršala?Imaš li ti dvorkinju? Kneginjica ućuta, sede pored sestre na otoman, nasloni se o nj i pokri oči maramom. — Priznajem, — govoraše isprekidanim i nepouzdanim glasom, — da sam time, što sam mu sama pisala, imala naročitu nameru. Dugo trajaše, dok joj grofica odgovori, i ona je to činila čisto zapovednički: — Neka ostane stvar pri nameri. U onoj sobi pak u kojoj su ostale bile Agneša i gospođica Fernek, vodio se otprilike ovakav razgovor: — Ne bi čovek pomislio da tamo na onom polucivilizovanom Jugu ima i ovakvih korektnih kavaljera. — Čini vam se, gospođice Julijo? — Jeste di videli, — nastavljaše gospođica, — kako mu frak stoji kao naliven, i kako mu vitki stas izgleda viši u crnom odelu?Vrlo prijatna pojava. — Nemojte to, gospođice, pred majkom spomenuti, ona to nerado sluša. — Zašto?Zar ste pokušavali već da tako govorite pred njom? — Ja sam samo prosto rekla kako mislim o ovom mladom gospodinu. — I ona se ljutila? — Ne baš: ali je brzo prešla na drugi razgovor; kao da ima naročitog uzroka, što joj je ovaj mladić antipatičan. — Odista je šteta, što nije plemić. — A zašto da bude šteta, gospođice? — Zato što bi mnoge sadašnje mlade plemiće izbio iz sedla. — Pa zar ovako ne može? — Ah, ovako, to bi na kraju krajeva on izgubio partiju. (Reč partiju je šaljivo naglasila.) — Stoji do toga, kakva je i koja je ta partija, — odgovori Agneša. — Ma koja; francuska revolucija ovamo još nije prodrla. — Pomalo kanda prodire; evo majka prima ovog plebejca. — Ali nerado i samo zato što je mislila da je to prvi i poslednji put. — Da, i to se mami već po drugi put dešava. — A možda će se desiti i po treći put. Agneša malo porumene. — Kako to razumete, gospođice? — Tako, da će pri poseti koja ide možda opet nešto iskrsnuti, zbog će morati doći. — Ne verujem. — Ja čisto predviđam. — Po čemu? — Po tome, što mu se vaša svirka jako dopadala. — Ah! — reče Agneša nešto ljutito, a nešto poplašeno. — To nije dovoljan uzrok. — Kako? — uzviknu dvorkinja živo. — To će biti jedan od najglavnijih uzroka; ta i ja sam bila tako ushićena, da sam htela da skočim da vas poljupcima predavim ili da se zaplačem.To jest, da je to pred njim smelo da bude, i da je gospođa grofica to dozvolila. — Ja sam tu u pitanju; i ja vam uvek dozvoljavam.Ta to je jedino blaženstvo u svirci, što ona ne zna za prepreke. — Da, to je uticalo i na njega.Vi ste i suviše lepo svirali, i još srpsku stvar.On će još doći. Da nije ušao poslužitelj, dvorkinja bi primetila usplahireno lice mlade grofice, koja brzo ustade i stade pred naslonom na kome je radila sliku. Poslužitelj reče: — Njena Svetlost moli Vašu Milost k sebi. — Idem. Agneša ostade sama udubljena u svoj rad na slici, sama sa svojim mislima. Kneginjica je sedela na otomanu u nervoznom uzbuđenju. — Odi, Julijo, imam da ti govorim mnogo koješta. — Slušam, Svetlost. — Sedi ovde do mene.Daj mi tvoju glatku hladnu ruku, da se malo umirim. — Vi ste u groznici. — Ne, još nešto gore. — Pa šta je bilo, za Boga? — Čekaj da ispričam redom...Ili ne, ne mogu, nisam dosta prisebna; ali ipak moraću se držati kakvog reda.Dakle, čuj.G. Đurić odista nije dobio moje pismo. — Kako to? — Videćeš docnije.Kad si ti kroz prozor primetila da ide, ja sam zacelo mislila da dolazi meni na moje pismo.Ti si izišla preda nj.Kako se držao? — Ja sam izišla preda nj, jer sam isto mislila što i vi.On se kao čudio, kad sam mu kazala da se brzo uputi ovamo, dok ga nisu primetili: tako se isto čudio, kad sam mu rekla da ga vodim vama. — I takvom sam se nesporazumu i sramu izložila kod moje sestre. — Kako?Vaše sestre? — Jest, jest, Đurić nije dobio pismo. — Da, to je rekao. — Ali ga nije dobio zato, što ga je uzaptila ona. — A, to je čisto neverovatno! — Ali je tako. — Zašto bi ona to učinila? — Jer je htela da čuva ugled naše kuće. — Hm, to je ozbiljna stvar. — Ali to još nije sve, — nastavi kneginjica. — Kad sam ga zapitala, zašto je, dakle, tu, on mi odgovori,... šta misliš kako? — Baš sam to htela da pitam, jer ako nije primio pismo, otkud ga ovde? — On je došao po pozivu moje sestre. — Tako?!Sad, dakle, razumem ljubaznost njenu prema njemu, i razumem svirku Agnešinu „iz počasti“. — One su ga videle na balu Džoke-kluba, i tom ga prilikom pozvale. — I mi o tome ne znađasmo, — reče dvorkinja. — Zato sam ja samo gledala kad slušah njihov razgovor; očigledno je bilo da su se gdegod susreli.I o tome mi ni grofica Agneša ne kaza ništa, ma da sam malo čas, a odmah pošto je poseta otišla, sa njom razgovarala baš o tom mladiću. — Nema sumnje da je to udešeno — veli kneginjica Strata. — Sanda je zabranila njojzi da išta progovori unapred o poseti meni ili tebi, a možda i zetu. — To je zbog vašeg pisma.Kao što je ćutala o njemu, prećutala je i ovo. — Bez sumnje; to je od nje suviše bezobzirno. — Već je učinjeno.Ali sad šta da radimo? — To i ja ne znam, zato sam te i zvala. — Svakako bi najbolje bilo da stvar ostane na tome. Kneginjica ustade i hodaše po sobi gore dole zabrinuto.Najzad se zaustavi pred dvorkinjom. — Mi smo o tome više puta razgovarali.Julijo, i znaš da smo došle do drugog rešenja no što ga sad predlažeš. — Sasvim tako; ali i to znaš, Strato, da sam i tada odobravala uslovno. — Znam; rekla si da je ipak bolje ne uraditi; ali vidiš, ono je urađeno. — No mi smo tek pri početku. — Ne, nismo više; — odgovori kneginjica tužno; — dockan je; Đurić zna sve. — Zna? — uzviknu gospođica poplašeno. — Ti si mu, dakle, priznala. — Ne, to nisam, — odgovori kneginjica dostojanstveno; — ali sam videla po njemu, da je primetio. — Ti nisi bila dovoljno obazriva. — Pa da li sam mogla biti? Gospođica razmišljaše, zatim reče: — Svakako bi stvar trebalo prekinuti. — Zašto? Gospođica oklevaše sa odgovorom. — Jedanput moramo da budemo na čisto s tom stvari, — govoraše joj kneginjica. — Zašto sad da je napustimo, kad smo već zagazile? — Zato što ćeš imati ogromnih teškoća, ili, bolje reći, što je to nemoguće. — S koje strane?Nisam li samostalna, punoletna, imućna? — Sve to jesi, ali je korak, koji misliš učiniti, od ogromne važnosti.Ja sam ti već češće naglašivala tvoje dužnosti... — Ah, jest, to večito noblesse oblige! — Zatim razliku staleža. — Ta će razlika otpasti, čim žrtvujem svoje ime. — To možeš, ali nećeš moći svoju krv... — Koja je plava, — upade kneginjica ironično. — Jest, i koja ne teče samo u tvojim damarima. — Ah, moji gospodski rođaci neka budu zadovoljni s onim delom što je u njihovim damarima, a ja ću s mojim raspolagati sama. — Na nju se polaže pravo i po tradicijama i po interesima koji otud proizilaze...Zatim tvoje lične prilike — — Ama, Julijo, ti si mi sve to već jednom govorila, pa si pored svega toga odobrila moj postupak i to još pre šest meseci. — Jesam, pamtim; ali sada se stvar zapleće.Agneša je postala udavača. — Pa? — Ti znaš da se na jedan deo tvoga imanja polaže pravo. — Znam; rešila sam se da se ne udajem nikada; grofica Sanda računa na večito devojaštvo svoje sestre. — Ti znaš, — nastavi dvorkinja, — da si se ugovorom obvezala da ustupiš tvojim sestrićima dve trećine tvojega imanja u dve pole; dakle, jednu će trećinu dobiti Tasilo, a drugu Agneša.Ti bi samo treću zadržala, ako bi do ženidbe ili udaje jednog ili drugog još bila neudata. — Dalje? — Dalje, meni se čini da će se Agneša ove godine udati. — O... — I ti ćeš deo tvoga imanja trebati da predaš njojzi, to jest njenu mužu. — To je tako. — odgovori kneginjica zabrinuto. — Tu sam obvezu dala u najtežem trenutku noga života, kad sam se, izneverena od moga izbranika, rešila da ostanem usedelica.Ali šta to mari, ja se ne protivim toj obvezi.Ja imam otprilike šest milijuna. — A nije ti žao da svome sadašnjem osećaju žrtvuješ četiri milijuna? — To je odista mnogo, suviše mnogo.Nego u ugovoru stoji nagodba, da važi u mojoj četrdesetoj godini, ako se ja donde ne budem udala.Ja međutim još nemam toliko. — Ali si tu blizu; još bi mogla nastupiti i ta nezgoda, da će se morati pohitati.Ovako dockan potrti ugovor ili, pošto će Agnešina udadba biti po svoj prilici ove godine, ne dati joj njen deo, ili joj je dati tek posle dve godine, kad budeš napunila četrdesetu, to bi sve izazvalo veoma nemilu senzaciju koliko po njih toliko i po tebe. — To bih ja svakako htela da izbegnem. — A moglo bi se izbeći samo ako bi tvoja sestra pristala.Ona je siromašnija od tebe; zajedno sa Jankovićevim imanjem nemaju ni pola koliko ti; pa ti znaš koliko su trošili kao mlađi supružnici živeći na dvoru i putujući; a i grof nije imao ni za desetinu onoliko koliko se mislilo, kad ju je isprosio.Tvoj će je korak uvrediti; ona će ulaziti u borbu.Poznajući njenu narav, mislim, da bi pribegla krajnjim sredstvima, a ima tvoje pismo. — To je sve istina, — odgovori kneginjica brižno; — pa, šta da se radi? — Zato sam predlagala da odustaneš od svoje namere. — Pošto si pređe drukčije govorila. — Pa da li bi pristala da pokloniš dve trećine svojega imanja? Kneginjica je dugo mislila, zatim odgovori tiho: — Ne znam da li bi bilo pametno, ali ja bih bila kadra i to da učinim. — E, onda, — odgovori dvorkinja rešito, ustajući i stisnuvši ruku kneginjici, — ja vam čestitam, Svetlosti, na tako velikom i čistom požrtvovanju.Kad ste i na tako što gotovi, onda ja ostajem pri mom pređašnjem mišljenju. — Da ne napustimo stvar? — upita je kneginjica radosno. — Tako je. Kneginjica Strata zagrli svoju prijateljicu, a ova je poljubi sa puno poštovanja i sa puno prijateljske odanosti. — Sestro moja, — govoraše joj kneginjica Strata još jednako radosno. — hajde da sednemo tu blizu jedna drugoj (i one učiniše tako), da se razgovaramo o meni jadnoj.Ja samo tebe imam.Ta, jedna usedelica dosadna je svuda i svakom, čak i svojima; budi mi ti dobra. — Ti znaš, Strato, — odgovori joj gospođica Fernek, — da sam ja usamljena u svetu, i bila bih izgubljena, da nije bilo tvoje prevelike dobrote; no ti si mi se pokazivala uvek kao sestra, a nikad kao gospodarka.Ja ti stojim sva na raspoloženju. — To je sve prirodno, jer si mi ti najbliža i po srcu.U ovoj kući ti si jedina kadra da me razumeš; budi mi i sad iskrena, i kaži, jesam li nerazborito učinila, kao što mi sestra veli. — Ja tako što ne bih mogla zamisliti, pošto sam i sama odobravala sve.Grofičino je držanje, do duše, razumljivo, i ako nije potpuno opravdano.Što se tvoga postupka tiče, ono je, kao što sam uvek s početka kazivala, i po obliku i po suštini neobično, ali je i ovako i onako potpuno opravdano, ako se prouče sve pojedinosti.Ti još nisi prestarela; tvoje dugo devojaštvo sačuvalo ti je izvesnu svežinu, koja bi bila još veća, da nisi bila nesrećna.Svakako ne samo da si u pravu da se udaš, već to i nije ništa neobično. Gospođica ućuta. — Ti mi laskaš, Julijo. — Ne, Strato, naprotiv, ja nalazim da je razlika u godinama neobična.On tek ako ima dvadeset i osam, a ti deset godina više.Ali njemu bi se pred svetom moglo dodati dve godine, a tebi slobodno otkinuti bar četiri, i onda bi ostala jedna neznatna razlika.Ovi južnjaci u ostalom brzo stare; i onda i s te strane imaćeš opravdanja...Nego još ostaje stvar do njega.On je mlad, dopadljiv i darovit, ali je seljak i siromah; lepših izgleda on ne može imati, a ti si jedna od najplemenitijeg ženskinja. — Ti, dakle, opet veliš, da stvar nije nemogućna? — Apsolutno je mogućna; ali samo do njega stoji. — Šta, dakle, da radim? — O tome ne smem da govorim; to je isključivo tvoja stvar.Ja sam ti dosad suprotno savetovala, i odobravala sam, jedino, videći da nisi bila kadra da se odupireš svojoj simpatiji; ali dalje ne smeš ulaziti u ovako važnu i čisto ličnu stvar. — Da li da mu pišem, da li da mu ti odeš? — I jedno i drugo dobro je, u datim prilikama; ali ima još jedno treće, bolje. — A to je? — Da se još jednom sastanete. — To nije moguće; to više neću činiti; i danas sam učinila, što sam mislila da se sam rešio da dođe.To ne bi bilo ženski; izgledalo bi kao nametanje.Ja bih mogla u njegovim očima izgledati smešna: on je mlađi, ja i moram biti pažljiva. — Onda neka se pokuša još ovaj način: najpre ću se ja sastati s njime; pa, ako posle toga bude potrebno, ti ćeš mu pisati, na što će on odgovoriti; zatim, ako bi stvar dobro pošla, mogla bih ja opet da se sporazumem s njim kako bih stvar dovela do kraja.Pristaješ li? Kneginjica pristade. Još istoga dana, kad je bio u poseti kod Jankovićevih, Pavle se susretnu na ulici sa korektorom Ninčićem koji je sa svojom starom urednošću dolazio svaki dan u kavanicu srpskih đaka.Pavle mu opijen od sreće preteranim rečima i vatrenim frazama opisivaše prvi divni sastanak svoj sa draganom, osvešten prisustvom roditeljskim, i više puta je došao u iskušenje da svoga prijatelja pred svetom zagrli i ižljubi.Ovaj ga slušaše sa svojim blagim osmejkom. Pavle se toliko bio zaneo, da Ninčiću čisto bi žao da ga prekine, te, umesto da ode u kavanu, on ga praćaše kamo je oduševljeni mladić pošao. Tako dođoše do tada već lepo uređenog Muzejskog Vrta, gde su produžili šetnju i razgovor. Pavle je već navikao da svaku pojedinost svojega romana sa mladom groficom saopštava Ninčiću, očekujući uvek pri kraju njegove savete.On se upravo i držao u ovoj stvari strogo onako kako mu je prijatelj savetovao, i kako je dosad sve išlo vrlo srećno, to je bio gotov da posluša svaki njegov mig. Ninčić mu ovaj put reče: — Nisim bio prisutan; lica ne poznajem; ali mi ipak izgleda nerazumljivo ljubazno držanje grofičino.Vi sami kažete, da se pred njom osećate stešnjeni, i da nemate svoje prirodne slobode, a to ne bi trebalo tako da bude pred majkom one koja vam je naklonjena.Možda se varam, ali mislim da vi na to svoje raspoloženje treba da obraćate više pažnje, no što bi vam to možda u prvi par izgledalo potrebno...Što se tiče iznenadnog slučaja sa kneginjicom, vi velite, da se nje, i ako bi se ona prevarila u svome nadanju na vašu naklonost, ne treba da bojite, jer je ona po svemu vrlo simpatična i plemenita ženska; što se dalje nje tiče, mislim da je slučaj odvojen i ne smeta glavnoj stvari, no ja bih ipak voleo, da budete prema njoj do kraja jako pažljivi. Pavle koji nije potpuno razumeo svoga prijatelja odgovori: — To je ona i zaslužila; ja ću tako postupati. — Dalje, preporučujem vam najveću pažnju na sve strane.Čuvajte se svoje mladićske žestine; čuvajte se, da ne izgubite majkinu naklonost ili da je ne odbijete kakvom pogreškom; no pored svega treba sada da se na vrlo diskretan način trudite, da vas još pokoji put pozovu...Vi rekoste da traže srpske pesme za sviranje i pevanje.Jeste li pevač?Kakav je vaš glas? — Priličan, a i muzikalan sam. — Ta lepa prilika može u ovoj stvari da da prevagu.Skupite što više i što boljih pesama.Srećom sam i ja Srbin, i ja ću vam pomoći.Pesme će se dopadati, vi ćete ih, možda, trebati da otpevati sam, a, možda, i da koju naučite mladu groficu.One bi mogle, do duše, da vas upute na dvorkinju, kao što bi se u nekim velikaškim kućama a u sličnom slučaju i postupilo, ali ne verujem da će oni biti tako brutalni.Svakako te pesme su dragocene u vašem položaju.Upotrebite zgodnu priliku, da vas još jednom pozovu. I sad je nastao juriš sa Pavlove strane.Pokupio je sve moguće pesme, neke je sam po pamćenju notirao, zatim odabirao ono što je najlepše.Tri pesme tada u modi: „Bosa Mara Bosnu pregazila“ i „Milkina kuća na kraju“ kao i „Soko bira“ izabrao je za prvi put sa nekoliko malje lepih, kako se ne bi odmah iscrpao, ako bi ga još jednom pozvale. U tom njegovu poslovanju uznemirivalo ga je samo podrugljivo lice staroga Čilaga, sa čijim se Mefistofelskim izrazima susreo nekoliko puta za vreme svojega jurenja za pesmama.Čilag ga je gledao najpre ljubopitljivo, zatim sve sa većim sarkazmom, ali ga nijedanput nije oslovio. Kad je bio prikupio i sredio priličan broj pesama, i preveo gotovo sve na francuski u stihovima, reši se da ode grofovskoj kući: napisa jedno vrlo učtivo pismo grofici moleći je za „audijenciju“.Ona mu odmah odgovori na svojoj karti, koju je doneo poslužitelj, da će ga čekati sutra u dvanaest sati. Sutra dan Pavle ode. U kabinetu grofa Time Jankovića sedeli su oboje supruga, gospođa grofica i grof.Ona na otomanu, on pored pisaćeg stola. Grof je bio visoka, vitka stasa; slabačka sastava, malo ćelav i prosed; imao je vrlo čisto lice i sive oči; retkastu kratku bradu napred izbrijanu i dugačke prsti na beloj nežnoj ruci.Činio je utisak čoveka, za koga se obično veli da je „vrlo fin“, ali uz to i energičan.Njegova slabunjavost je, dakle, izgledala da proizlazi ili od nerada ili od neuredna života.Glas mu je bio lep bariton i govorio je tečno uvek bez zabune. Grofica mu je malo čas saopštila da da će Agneša kroz koji dan stupiti u svoju dvadeset i prvu godinu.Grof koji je razumeo šta je ona time htela da kaže, gledao je zamišljeno u sto. Ona — veljaše grofica, — ne treba više da sedi kod kuće.Svakim danom postaje nemirnija, rekla bih bujnija. — Dobro, Sando, izbor je tvoja briga, znaš; a pristanak moj; to sam ti nekoliko puta rekao. — Znam to; ja ti samo nagovešćujem da se u ovoj zimnjoj sezoni prijavilo dosta odličnih i najodličnih partija. — Ti izaberi naj-najodličniju. — Zaboravljaš da ne biram isključivo ja. — Pa lepo, dogovori se sa Agnešom i sa tetkicom ako hoćeš. — Sa tetkicom? — nasmeja se grofica poluglasno. — I tetkica će skoro pod šamiju. — Šta? — Budi hladnokrvan i nemoj se smejati.Njojzi se dosadilo devojaštvo. — Šta ti tu govoriš? — Ti si njen prirodni zaštitnik, evo otvori ovo pismo, imaš prava na to. — To pismo nije na mene upućeno.I dosta je teško.Kanda je zlata u njemu.Da vidim: „Agenture Impérial d'Autriche (Consulat) pour Monsieur M. P. Gjouritch, Kragouyévatz, Serbie par Belgrade.“ Ko je taj i gde ga nađe? — Ti se sećaš, možda, još, da smo ti pričali o jednom mladom džentlmenu u seljačkom odelu, koji nam je u jednom selu na Balkanu činio usluge i govorio Jevropske jezike. — Sećam se dobro. — Pa to je taj.Hoćeš da vidiš pismo? — Ne; ono je njena svojina...Govori dalje. — Taj Monsieur P. Gjouritch ovde je sad u Pešti, i, ako hoćeš, možeš imati čast da se upoznaš s njime danas ovde kod nas. — Ovde?Ama ko je ta zagonetna ličnost? Supruga mu ispriča sve što je o Pavlu znala; njihov susret u Batočini, viđenje na igranci i njegovu posetu ovde. Muž vrtijaše glavom: — I to je on taj srećni! — On će doći sad; pozvala sam ga za dvanaest sati; kroz koji minut biće tu.Molim te, uđi i ti i budi učtiv prema njemu.On je vrlo prijatan. — Lepo, učiniću.A šta ćemo sa Stratom? — Zasad ništa.Treba da pazimo da je ne ostavimo nasamo sa tim čovekom.Ja ću već svu pažnju usredsrediti na nju.To je potrebno.Zamisli, prošli put kad je bio ovde, ona ga je pre nas ulovila i naredila Juliji da joj ga dovede. — Šta još neće biti, — veljaše grof. — Ova stvar u koliko je luda, ona po našu decu može biti opasna, jer bi izgubili svakako sjajan svadbeni dar; ona još nema četres godina, — reče grofica. — Pa lepo, je li stvar ozbiljna? — Izgleda mi da nije.Sumnjam da bi i taj mladić bio toliko račundžija, da uđe u ovaku stvar. — To se ne zna, draga moja.Tetkica još nije stara; ako bi bila odista zaljubljena i to s izgledom na uspeh, mogla bi se jako podmladiti; ona dosad nije obraćala pažnje na svoju toaletu, ali, ako to odsad bude činila, izgledaće sa svim „sposobna“. — Za kakvog starijeg ženika ili udovca možda, ali je ovo od nje mnogo mlađi momak, možda, za petnaest godina, ko zna. Poslužitelj uđe i donese posetnicu. — Ah, evo ga.Ja odoh Agnešin salon.Ne ostaje drugo do da dobro motrimo na našu tetkicu.Ja ti o ovome nisam dosad ništa rekla, jer sam mislila da će stvar na tome i ostati, ali ono ovaj Srbin odjedanput iskrsnu iz nebuha.Ja ću biti kod Agneše.Do viđenja. Ona se uputi salončiću kćerinu, gde je poslužitelju zapovedila da ide da zove i kneginjicu sa gospođicom i da pusti odmah gospodina koji je došao u posetu. Zauze svoje mesto i čekaše na Pavla zajedno sa Agnešom, koja je ovom prilikom čitala knjigu. Pavle uđe.Poneo je sobom nekoliko srpskih pesama, koje predade Agneši.Pozdrav je ovaj put bio odmereniji.On je to primetio, i rešio se da po što po to bude ljubazniji no onomad. Agneša je odmah sela uz glasovir i počela svirati kao i pevuckati arije.Pavle je pogdegde ispravljaše. — Ta vi imate lep glas, gospodine Đuriću, — reče grofica, — ded’ pustite ga malo.Izgleda da su vam te pesmice vrlo lepe. Tako u sviranju i pevanju prođe neko doba, kada poslužitelj uđe, da javi da je kneginjica nešto bolna, nije joj moguće doći, a gospođica želi da ostane pored nje. Grofica kao i Pavle začudiše se u sebi ovoj uzdržljivosti Stratinoj, ali nisu ništa govorili. Pevanje se nastavi i bivalo je sve slobodnije i sve lepše.Agneši se naročito dopade „Milkina kuća“, a grofici „Soko bira“. Pavle se vrlo pažljivo držao, naročito da ne bi stara grofica što primetila, ali, kad je Agneša počela pesmicu na srpskom da peva, ruka mu uzdrhta i on ispusti list koji je hteo da prevrne; ovaj ispade upravo u krilo Agnešino.Ona ga ne htede podići, već je dalje svirala i pevala udešavajući glas i reči prema Pavlu.Pri svršetku je mladić pogleda sa toliko nežnosti, da ona obori glavu.Majka ga nije mogla videti, jer je iza njih sedela, ali bi majci palo u oči, da je Agneša češće podizala glavu prema njemu. U to se otvoriše vrata i uđe grof.On je promenio bio kaput, priđe gostu i srdačno se pozdravi s njim. — Ja sam Tima Janković, domaćin.Čast mi je pozdraviti vas, gospodine Đuriću, u mome domu.Dobro ste mi došli.Moja žena pričala mi je o vama lepih stvari; vi ste mojima bili zaštitnik u veoma nezgodnoj prilici, a i sad im ukazujete usluge; nalazim, dakle, za dužnost da vam se i s moje strane toplo zahvalim. I još jednom mu stisnu ruku. — Ali, molim, produžite, — dodade. — Nećemo više, tatice, — reče Agneša i ostavi glasovir. — A gde vam je tetkica? — Otkazala je dolazak, — odgovori mu supruga, — boli je glava ili tako što. — Meni se čini, — reče grof, — da sam je video gde je prešla u biblijoteku sa Julijom i sa baronom. — Moguće, da se malo razgali, — reče grofica glasno, a u sebi pomisli: „Otišla je na onu stranu, odakle se dobro vidi izlaz i ulaz ovamo. — A propos, gospodine Đuriću, — reče grof, — ako vas interesuje da razgledate našu kuću, ja ću vam biti čičerone.Imamo zbirke, biblijoteku i druge stvari. — Smatraću za čast. — Molim, hajdemo, dakle.Hoćete li i vi, Sando? Grofica pomisli: „Strata je u biblijoteci, a ovi će i onamo.Mene mrzi da se penjem kojekud, nego ću poslati Agnešu sa njima, jer u njenu će prisustvu Strata biti obazrivija.“ — Ja ne mogu, — reče glasno, — već idi ti, Agneša, sa gospodom. Ovi se uputiše kamo ih je grof vodio: najpre u odaje čiji divan nameštaj grof pokazivaše, svuda sam objašnjavajući kod ponekih lepših ili retkih komada, odakle ih je ili kojim načinom nabavio, ili im je objašnjavao naročite osobine.Velika dvorana, gde je preko zime bivalo po dve zabave, bila je ukrašena sa divnim originalima čuvenih živopisaca; zatim dvorana za muziku, puna raznih instrumenata; soba za razgovor sa rafiniranim ukusom nameštena; nekoliko manjih sobica raznoga stila, trouglastih ili od više nego četiri ugla a sa ulaskom iz jedne velike okrugle odaje; soba za društvene igre, soba za užinu, soba za pušenje, i druge sjajne odaje.Sve je pregledao Pavle uz predusretljivo objašnjavanje grofovo, koji je uživao u svome egzotičnom gostu, o kome će doveče da priča u klubu. Iz gospodskih stanova siđoše u svečanu trpezariju, na donjem spratu, koja je izgledala kao neki starinski hram i obuhvatila je ceo prostor na jednoj strani palate: zidovi su pokriveni drvorezom što je služio kao okvir čitavom nizu slika porodičnih predaka.Slike su većinom bile starinske. — Ovo je tako zvana „dvorana predaka“, no mi je zovemo Velikom Trpezarijom, jer je to u stvari.Među ovim likovima ima dosta velikodostojnika; eto, ovde vidite, to je jedan arhiepiskop; tamo dve vladike; ovde ovaj bio je carski glavni nadzornik; onaj vrhovni peharnik; imali smo sa ženske strane i dva palatina (vice-kralja); eno onaj je bio ban hrvatski; vidite, ova su četvorica Bosanski kraljevi.Poručio sam nekoliko interesnijih slika sa ženine strane, da se precrtaju; one su već i nameštene, kao što vidim.Vidite, ovo su kneževi De Prez; to je jedna stara mala državica tamo u Burgundskoj oblasti; Boga mi, i ne znam kad je prestala; znate, mi smo ovde u demokratiji, o takvim stvarima sad malo vodimo računa.Ovde su svi vladaoci Preza; ono su im supruge; moja žena ima i jednu nemačku caricu i dve francuske kraljice u porodičnom stablu.Evo, ovo je prvi plemeniti Janković; njegov otac i preci bili su velikoposednici u Slavoniji, tako se misli.Među ovim slikama ima mnogo i fiktivnih (izmišljenih), jer su mnoge zagubljene, a neki od gospode zaboravio je da se slika ili, valjda, i nije imao prilike; te su im likovi bili predati umetniku na milost i nemilost. Otud pređoše u kapelu.Bila je pravoslavna sa ikonostasom od grubo rezane orahovine. — Vele da je ovaj ikonostas nađen u nekoj zadužbini naših kraljevskih rođaka u Bosni; moj praded ga je otkupio i namestio na imanju; no još se moj otac rešio da stalno živi ovde u ovome gradu, te da ovde namesti svoje centralno gnezdo; on razori naše domaćinstvo na spahiluku u unutrašnjosti i sve, što je bilo najbolje, donese ovamo.Tu se ovake stvari izrađuju i uređuju u pola cene, i ja sumnjam da bi smo ovaku kuću uopšte mogli i namestiti onde.I moja žena i ja malo smo raskošnih naklonosti.Dakle, tako se sa nama i našima prenese ovamo. Otud odoše u divna kupatila, zatim u čiste štale gde je patos bio beo kao u kakvoj građanskoj sobi: zatim u staje sa šesnaestoro kola raznoga oblika i veličine; pa se opet popeše na drugi sprat ali na drugoj strani kuće.Tu je oružnica sa puno oružja raznoga sistema; zatim dve sale, zbirka starina pod imenom muzej, haljine, novci, spomenice, oružja, alati i druge drangulije.Tu dođoše do jednih gvozdenih vrata. — Ovo je ulaz u riznicu. Jedan poslužitelj otvori teške vratnice, i oni uđoše.U staklenim ormanima bilo je tu namešteno puno srebrnog pa i zlatnog posuđa, noževa i ukrasa; u jednom gvozdenom pak, koji je sam grof otvorio ključem što ga sobom nošaše, bili su adiđari, porodična blaga i nakiti nagomilani od postanka njihova kolena do danas. — U ovoj je sobi od prilike vrednost od jednoga milijuna forinata, — reče domaćin. Kad pregledaše, iziđoše i zatvoriše sve.Zatim kroz muzej a kroz velika i lepa vrata stupiše u ogroman veličanstven prostor. — Ovo će vas mesto najviše interesovati.I ja ga volim, pa gotovo svi volimo tu da probavimo časove; prekodan bar jedanput ovde se skupljamo. Pavle podiže svoj zadivljeni pogled na krasno nameštene, čisto i lepo uređene rafove pune jako povezanih knjiga. To je biblijoteka. Visoka dvorana za dva sprata sa velikim vidnim prozorima.Pa kako beše već napunjena, to je po sredini sale stajalo nekoliko unakrst simetrično postavljenih dugačkih ormana, sa raznim kipovima na njima, a između njih su stolovi sa lepim kadivenim sedištima.Takav jedan međuprostor, kakvih bejaše svega pet na broju, bio je zbog svoje odvojenosti vrlo zgodno mesto za odmor, razgovor ili čitanje, a da se drugi čitači ponameštani po drugim tim međuprostorima ne uznemiruju. — Kad mi je dugo vreme, ja ovamo prelazim, jer sam pouzdan da ću tu uvek naći koga od ukućana. I odista, kako su prolazili pored pojedinih tih odeljaka, u svakome nađoše jedno ili više lica. Malo društvo uputi se pojedinim rafovima i ormanima, da razgleda poneke knjige.Grof je neke vadio i pokazivao Pavlu, a i ovaj ih je sam razgledao.Tu se umeša malo življe i Agneša.Razgovor postade življi, prekinut ovde onde čitanjem, penjanjem uz galerija, saginjanjem i traženjem. Pavle je želeo da nikad ne iziđe sa ovog mesta, jer je tu imao prilike da sasvim blizu stane Agneši, da joj oseti miris njene bele kože i, jednom, da im se čak i ruke nehotice dodirnu. — Evo još jedna interesantna stvar.Ovo je orman gospođa Jankovićevih.Izvadi jednu knjigu, Agnešo. Ona učini to i predade je Pavlu.Knjiga je bila unutra obeležena starinskim nespretnim žigom sa natpisom: LIBRI DONNARVM IANCOVITS, a bilo je i novijega žiga sa rečima Bibliothèque des Comtesses Yankovitch. — Ove knjige odvajkada ostaju od žene porodičnog starešine na ženu prvenčetovu. — objašnjavaše grof. — Sad su naša svojina. U taj par doneše grofovu poštu.Bilo je dva tri pisma.Grof ode kod obližnjeg stola, da potpiše priznanje, a mladi ostadoše pored inače dosta skrivenog ormana. Ako je mladić ikada želeo da ostane nasamo s ovom mladom devojkom, to je taj trenutak došao.Ovaj trenutak, ako nije bio zgodan za kakvo razlaganje, bio je dovoljan, da joj se došane jedna, koja će joj kazati sve.I on se za trenut premišljaše šta da radi.Da li joj sme on ovu reč kazati ne znajući kako će ju ona primiti.Ali ako on ne zna šta ona o njemu misli, da li zbog toga i on treba nju da ostavi u neizvesnosti o samom sebi?I uopšte ako oboje zagreva isti osećaj, da li je pametno ćutati? Ne mogav se odlučiti, on je pogleda neizmerno tužno. I Agneša odvrati ovaj setan pogled i oči kanda joj se zamutiše. Pavle je bio na čisto; to se tu zbilo jedno nemo priznanje sa suzom u oku. Grof se vrati. — Koja vam je to knjiga?A, „Kmet u Zalameji“ od Kalderona.Mi smo imali jednu babu španjolskog porekla u porodici, ona je čitala te knjige, što ih ovde u nekoliko redaka vidite postavljene.Sećam se, iz ovog mi komada naročito hvalila jedno lepo mesto gde mladi oficir objašnjava drugu, kako je to moguće da mu se najsilnija ljubav zametnula u srce za jedan trenutak...Ah, evo tetkice. Svi se okrenuše.Na kraju onog prostora između rafova stajala je kneginjica Strata.Pavle se trže, a tako isto i Agneša.Da li je tu stajala od pre, ili je tek sad došla?Da li ih je videla?Da li je što primetila? — Odite bliže, tetkice, — zovnu je grof. — Jeste li još bolni?Ama vi ste mnogo bledi; pa i drhćete.Što ste onda izlazili iz sobe? Kneginjica sede. — Htela sam malo da se razonodim.Mislila sam da će mi pre proći; ali sad vidim da sam pogrešila. Pavle je pozdravi, ali ona jedva mrdnu glavom, već se nasloni u stolici. Grof pozva gospođicu Juliju i zamoli je da odvede kneginjicu u njen stan. — Izgleda da je prolazna slabost.Hajdemo dalje, — govoraše grof. — Ova se biblijoteka, kao što je vidite, ovde u prestonici neće uvećati.To je mnogo skupo, a ovde i nema one potrebe, kao u unutrašnjosti na imanju.Očuvana ovako ona će vremenom još dobiti u vrednosti. Pošto su površno pregledali i bogatu, nekoliko stoleća staru arhivu, i druga neka odeljenja, koja se obično nalaze u velikaškim kućama, vratiše se u glavni stan u salončić gde su bili pređe.Grofica je još tu sedela i čitala. Pavle stade da se prašta, ali grofica ga prekide: — Međer, gospodine Đuriću, vi ste nam doneli malo pesama, zar nemate više? — Jedan moj drug obećao mi je, ali mi nije doneo za danas, a ja sam se međutim oslonio na njegovo obećanje. — Pa hoćete li ih dobiti? — O tome nema sumnje. — Onda molim, dođite nam još jednom i donesite. — Ili pošljite, ako vam je lakše, — reče Agneša. Grofica pogleda u kćer: kanda ova neće da ovaj više dolazi. — Jest, kako vam je lakše, — dodade i ona. — Ja ću učiniti kako vi naredite. — Kako veliš, Agnešo? — Nije lepo da trudimo gospodina, ma da bi bolje bilo da mi on da upustva.Ali pesme nisu teške, moći ću i sama. Tu se i grof umeša. — Ako je bolje da ti da upustva, onda zamoli gospodina Đurića, da još jednom dođe. Agneša se brzo okrenu Pavlu i brzo ali kratko reče: — Molim. Pavle se pokloni i odgovori: — Doći ću. To je bila jedna mala lukava igra ljubavi, da roditelji ne primete ništa.I Pavle se oprosti sa porodicom noseći u srcu jedno dragoceno saznanje. — Vi ste, dakle, sada u izvesnosti o svome položaju u ovoj celoj zamršenoj aferi, — reče jednog dana Ninčić Pavlu, kad mu je ovaj, ne zna se već koji put, pričao o svojoj ljubavi, koju se sad već nije stideo tako nazvati pred sobom i pred svojim prijateljem. — Vi, dakle, od onog trenutka u onoj blagoslovenoj biblijoteci spadate u red najsrećnijih ljudi na ovom čemernom zemljinu šaru, i ja mislim, nije mi nužno uveravati vas, da se ovom novom obrtu od srca radujem i da vam čestitam tu vašu veliku i retku sreću, koja odista spada u najređe na svetu.Budite za nju blagodarni Bogu i čuvajte je, a ja vam želim da do kraja bude tako i da na kraju, a to neka bude što pre, posle tolikih vaših muka, postignete svoju prekrasnu želju.Vi ste u veličanstvenom položaju, priko, kao što se kaže, pade vam sikira u med.Hajd’, neka je sa srećom. Ninčić je prvih dana ostao pri ovakom tonu govora, što je Pavla učinilo još srećnijim, jer je u tim rečima video odobravanje onoga, koga je cenio.Tek posle nekoliko dana Ninčić mu reče: — Ja sam, u ostalom, već davno slutio što vi ne znađaste.Mislim da je to mlado čeljade još iz Srbije ponelo sobom „božanstvenu iskru“.Vi ste mi o toj stvari i pričali svaku pojedinost kako zaljubljeni obično čine.Po tim pojedinostima ja sam odavna već znao što ste vi tek sad saznali.No bolje je što ste pustili da se stvar svojim prirodnim putem razvija. Ninčić i Pavle su se sada, kada su počeli ljuti zimnji dani da popuštaju, obično pred veče sastajali, odilazili u šetnju i za to vreme su obično i vodili ovake razgovore. Ninčić mu, produžavajući šetnju, dalje reče: — Suze u očima... to je ozbiljna stvar; suze u očima znače veliku ljubav.No nemojte da uzdrhćete, treba da se naviknete na tu reč.U ostalom, vi to već znate i sami, kao što je i ona uverena o vami, jer su njene suze bile samo posledica vašeg žalosnog lica kao vinovnika.Glavno je da ste se sporazumeli.To je jedno.Drugo: još su vas i ponovno pozvali.To je takođe trijumf.Ali meni se čini, da će to biti vaša poslednja poseta. — Po čemu? — Po onoj ljubaznosti roditelja.Oni su se i suviše iscrpli pred vami, a da ne bi bili uvereni da su to činili pred licem, sa kojim ne misle i dalje stajati u dodiru. — Pa šta će, dakle, biti? Ninčić oklevaše, zatim reče: — O tome ćemo govoriti, kad mu bude došlo vreme. - Ne, ne, molim vas da o tome govorimo sada. — Lepo, — reče Ninčić bez volje; — dalje će biti ono što je sa mnom bilo. Pavle se trže. — A šta je bilo s vami? — To vi znate; napomenuo sam vam. — Oh, pa zar se to ne bi moglo izbeći. — reče Pavle bolno zaustavljajući se. — Ne, prijatelju, ne.To je neminovna sudbina svih ovakih slučajeva.Isti je slučaj bio kod mene; isto će se tako svršiti i ovaj. — A, vi ste svirepi. — Ali sam i pravičan.Ja sam vas na sve to upozorio, šta više, bio sam vam u istom pred očima, ja, živ primer i dokaz od kosti i mesa.Vi ste pored svega toga zagazili u ovaj opasan odnošaj, a to znači da ste bili svesni o ishodu i da niste marili za nj. Možda je ovaj razgovor ili crne slutnje njegove uticale toliko na Pavla, da kad je prve nedelje ponovio svoju posetu, i odneo i ostatak pesama, nije više bio onako slobodan i pun nadežde. Ali sastanak ovaj ipak nije bio bez svojih lepota. Pavle je, kao hotimično, u saglasnosti sa svojim duševnim raspoloženjem danas izabrao sve tužne pesme; sevdalijske Bosanske pevao je sa takvim uzbuđenjem, da su mu svi iskreno zablagodarili, čak i grof, koji je, čuvši svirku, odmah prišao ovamo. Grof je svoj današnji dolazak objasnio ne samo lepotom Pavlova pevanja, koje ga je ovamo domamilo, vek i duševnim srodstvom, koje postoji između tih pesama i njegovih osećaja. — Zabadava, — objašnjavaše učtivo grof, — poreklo se ne može ni poreći ni izbrisati.Kada ove pesme slušam, čini mi se, da se u meni bude neke davnašnje, tamne ali tim primamljivije uspomene.Drugom to, možda, ne bi ni bilo lepo, a mene očarava. Docnije dođe i kneginjica sa čitavom pratnjom: sa maršalom (to je onaj gospodin, koga je grofica u Batočini zvala baronom); sa nekim visokim mršavim gospodinom, koga nazivahu profesorom i koji je nekada u kući bio vaspitač, ali i docnije ostao, da uređuje grofovsku arhivu i ostale zbirke, i da napiše istoriju porodice.Sa kneginjicom dođoše još i neka druga otmenija lica, od kojih je Pavle zapamtio samo jednu dežmekastu gospođu i jednog malog gospodina sa sjajno ulickanom crnom parokom, od čega mu je zadnji deo glave izgledao kao politiran. Ovaj gospodin, sa politiranom glavom, bio je vrlo ljubazan i posle svake pesme pao bi u ekstazu, objašnjavajući kneginjici da mladi gospodin divno peva, da su pesme koje predaje prava riznica za opersku muziku i da mladi gospodin ima vrlo srećnu spoljašnjost za take stvari. On je to govorio kneginjici, ali mu ova okrete leđa. Društvo malo oživi; svako je redom prilazio kakvom instrumentu i predavao nešto iz svojega egzotičnoga programa.Pri tom se obelodani Pavlu da je onaj mali gospodin sa politiranom glavom neki čuveni muzičar, koji je u kući predavao ovu umetnost, a docnije dobio prava da posećuje porodicu, no, izgleda, samo u ono doba, kad se nisu očekivale posete iz višega društva. Naposletku dođe čas rastanka.Pavle se vrlo ceremonijalno zahvali kod grofice na milosti i uživanju što mu je pružila pozvav ga u svoju kuću, a grof mu vrati sve te učtivosti.Kneginjicu je poljubio u ruku, koja mu se pokloni vrlo učtivo ali i zbunjeno; sa Agnešom se rukovao i ruke su im se obuhvatile kao što su im se i pogledi udubili oči u oči trenutno.Zatim Pavle ode. Kad je bio pred kućom, okrenuo se s teškim srcem prema njoj, kao da je onde ostavio nešto najmilije, sa čim će se morati rastaviti zanavek. Pitanje o vaspitanju u modernom je društvu pitanje o životu i smrti, pitanje do koga stoji budućnost. Jednoga dana grofica Jankovićeva iznenada ode u odaje svoje sestre i nađe je pred prozorom plačući.Naslonila se o široki prozorski okvir, a oči pokrila rupcem i obadvema rukama. Grofica joj priđe polagano i metnu joj punačku ruku na rame. — Šta radiš, Strato? Ova se trže, okrete se i, pogledajući u sestru nemilo iznenađena, truđaše se da prikrije suze. — Ti si, Sando? — Šta ti je? — Ništa, razmišljam. — Sa suznim očima.Zašto plačeš? — Nisam plakala, ali sam imala puno teških i neutešnih osećaja. — O čemu si mislila?Šta imaš ti da tuguješ? — zapita grofica prekorno. — Ti bi trebala sad, naprotiv, sa nama zajedno da se raduješ. — Ti se u poslednje doba malo interesuješ za stvari ove kuće; a njen si član; inače bi znala šta velim. — Odista ne znam. — Ta, htedoh ti javiti, da sam se rešila da udam Agnešu. Kneginjica se trže i brzo priđe sestri. — Da je udaš?Za koga? — Za jednu vrlo valjanu partiju. — Za Pavla Đurića?! — uskliknu kneginjica, a sva se strese. — Kakva ti je to ideja!Zašto baš za njega? Kneginjica Straga se polu nesvesno spusti u naslonjaču. — Ah, dakle, nije za njega! — A zašto bi bilo baš za njega? Grofica pogleda ispitujući u sestru, koja je ćutala. — Molim te, — ponovi ona, — objasni mi tvoj pređašnji usklik. Kneginjica se, u mesto odgovora, zaplaka, a grofica je poplašeno uhvati za ruku i zapita: — Ha, Strato, ti znaš nešto o čemu ne smeš ili nećeš da govoriš.Šta kriješ to od nas?Tvoje je držanje od pre nekoliko dana vrlo zagonetno; sad sam te zatekla gde plačeš. Kneginjica ne odgovori, ali je pogleda moleći, kao da je preklinjala da je ne ispituje. Grofica poče da hoda gore dole očevidno ljutita.Zatim stade pred sestrom i poče joj prebacivati: — Ti se još nisi opametila.Ja sam za tvoje suze, koje malo čas videh u tvojim očima, mislila, da si se nešto setila naše pokojne majke, koja nas je tako rano ostavila. — Da, i nje sam se setila... — Na žalost, puno imam razloga misliti da nije tako.Ti se kanda bojiš za tvoga mladoga Srbina. Kneginjica sumorno pogleda preda se. Grofica je uhvati za rame: — Strato, nemoj od mene kriti ništa.Ja sam majka; sad se više ne brinem samo za svoju odraslu samostalnu sestru, već i za svoju mladu neiskusnu jedinu kćer. I kad se kneginjica još ne mogade da reši na odgovor, ona joj doviknu svojim snažnim glasom: — Govori!Ti kriješ nešto od mene, što ja moram znati. I tada joj kneginjica ispriča scenu u biblijoteci, kojoj je nehotice bila svedok.Ona je primetila nemo priznanje u očima dvoje mladih, i to joj je malo čas otrglo usklik. Grofica je pred njom stajala kao ukopana; posle nekoliko trenutaka progovori: — Ti si izustila važne reči; ako si se prevarila... ako.. Očajno lice kneginjičino potvrđivaše njen iskaz. — Dakle istina je! Pa se onda uputi vratima. — Oprosti, ovo je tako važno pitanje, da ga moram odmah rešiti. Kneginjica je ne mogade zaustaviti, a grofice nestade kroz brzo otvorena i zatvorena vrata. Posle nekoliko brzih koraka grofica se ipak zaustavi u hodniku.Promišljala je šta najpre da radi, te se reši da ode mužu. Grof Janković je, kao uvek jutrom, i sada sedeo pred svojim pisaćim stolom i veoma se začudio, kada vide svoju ženu kako brzo ulazi bez kucanja a zažarena lica. — Dobro jutro, dragi.Da čuješ što će ti krv uzburkati. — Ti si se nešto uznemirila!Sedi, da čujem. Ona ostade pored stola stojeći i ispriča kratko priznanje sestrino. Grof se jako uozbilji i zapita: — Kad je to bilo? — Pre dve nedelje ili dvanaest dana, kad je onaj Srbin bio poslednji put kod nas. — Hm; dakle, primismo plebejca u kuću, i on nam je na prvom jurišu otima.Eto posledice naše prevelike ljubaznosti. — Ta, nije to zbog toga.Ako tu odista ima nečega, onda je to, nažalost, prava ljubav. — Na žalost, tako je. — odgovori grof; — sa ovakim se simptomima pojavljuje samo prava ljubav.I šta ćemo onda sa našom jedinicom? — Ah, ovo je užasno! — reče grofica nestrpeljivo. — Tu ne pomaže prenemaganje, draga ženice, već najpre treba izvideti tačno u čemu je stvar, pa posle rešavati šta će se.Samo se ne sme izgubiti glava, jer onda je naravno i sve ostalo izgubljeno. — Pa šta da se radi? — To je obično pitanje slabijih, kada se zbog svojih pogrešaka nađu na cedilu.Ali ostavimo prebacivanja i gledajmo svoja posla.Najpre trebaš da znaš, ženo, da je onaj mladić jača strana, ako ima uza se Agnešu. — To se ne zna! — uzviknu grofica. — To treba videti. — Pa da vidimo. — To je tvoja stvar; ti si majka, ti ćeš to najbolje umeti svršiti sa svojom kćerkom.Ali pre svega umiri se, sedi, razmišljaj, pa tek kad si se ohladila, počni. Grofica sede i razmišljaše. — Kako bi bilo zapitati nju samu? — reče grof. — Ne znam, još ne mogu da se odvažim ni na kakav odsudan korak, ali, čini mi se, taj način i inače nije najbolji. — Radi kako znaš; želim ti uspeha. — Ja sve mislim, da nema do nje niti krivice, niti zainteresovanja za toga stranca. Prođe nekoliko dana, dok se grofica predomišljala i, kad smisli zgodan način, ode, da potraži svoju kćer. Ova je bila u svojoj sobi sedeći pred glasovirom; prstima je površno preletala preko klavijature, a pred njom na naslonu bile su otvorene pesne, koje joj je Pavle Đurić bio doneo, i uz koje bejaše svojeručno napisao francuski prevod.Ona je pevuckala rasejano, poluglasno, a pogledom je lutala po vazduhu. — Agneša! — oslovi je majka. Ona se trže i ustade. — Ostavi, sine, sviranje tih naivnih početničkih pesmica, u kojima nema nikakve prave i ozbiljne lepote.Gubiš vremena zaludu. — Zašto, mamice?Meni se jako svide.Pune su neposrednih čistih izraza, u kojima se na prve zvukove nazire pobuda što ih je izazvala. — Da, one su pune i suviše neposrednih izraza, ali neposrednih do prostote, do seljačke grubosti. — Meni se, naprotiv, čini, mamice, da u njima uvek ima i nečega galantnoga, kao da ih je spevao narod koji i nema seljake. — Ti si oštroumna kao uvek, čedo moje.To je po svoj prilici u tim pesmama otuda, što je i taj južnjački narod živeo nekada blizu središta civilizacije.Ti si sama videla na našem putu ostatke njihove stare kulture.Oni su tada bili i uglađeniji no sad; tada su stajali u jakom opštenju sa Grcima, a Grci su tada bili ono što su danas Francuzi...No meni se ipak ne dopadaju ove čas razmaženo sladostrasne, čas surove pesme. Agneša tužno obori glavu.Ona je te pesme toliko volela! — Ali ostavimo to!Ta, ako ih baš voliš, imaćeš dosta prilika da namiruješ svoje nerazumljive ćudi.Ti si naša kći, i tvoj otac i ja trudili smo se da ti u životu osiguramo nezavisan, upravo sjajan položaj; kad se udaš, imaćeš vremena, da sviraš i da pevaš tvoje pesmice do mile volje.Ali sad da se razgovaramo o pretežnijim stvarima.Tiče se tvoje udaje. — Da se udam?Ko misli na udaju? — Sedi, dete moje, do mene.Sad mi kaži voliš li svoju mater? — Kakvo je to pitanje, mamice? — Time hoćeš da kažeš da me voliš.Dakle, slušaj.Veruješ li da si nam ti naše blago, tvome ocu i meni?Veruješ li da mi to blago nismo radi da izgubimo? — Ama zašto biste ga izgubili? — Godine su tu, kad se i na taj teški trenutak mora misliti.Tebi je već dvadeset i prva godina. — Pa šta je s tim? — reče Agneša, brižno posmatrajući svoju majku, koja je u ovom trenutku bila puna nežnosti prema njoj. — Ti znaš kako si se držala prema većini tvojih prosilaca.Bilo ih je, hvala Vogu, dosta.Nisi htela rano da se vežeš, a i ja sam volela da mi što duže ostaneš u kući, kad je Tasilo već morao da ode na polje ozbiljnijih dužnosti no što su sinovlje.Ali se više ne može čekati.Ove lepe oči kanda se ponekad i nehotice mute, i kanda su ti ovi tvoji sjajni obraščići ponekad tamni... Agneša postade pažljivija.Taka nežnost majčina morala je imati naročita uzroka, i ona je sa nemilom slutnjom zapita: — Šta hoćeš time da kažeš, mamice? — Šta hoću, kćeri?Pa zar nemaš ništa da mi kažeš?Baš ništa? — Ne znam šta želiš? — Ti ne trebaš od mene bar sad još ništa da kriješ; možda će ti majka biti od pomoći. — Šta bih mogla ja od tebe kriti; mamice?Molim te pitaj, i ja ću odgovarati. — Evo šta ja mislim, Agnešo.Ima nekoliko odličnih mladića, koji se takmiče za tebe, i meni se čini, ti kriješ neku tajnu od tvojih roditelja.Međutim ja znam da se u tvome srdašcu nametnula jedna srećna naklonost. — Srećna naklonost, mamice, šta razumevaš pod tim? — Ne, nemoj kriti, i ja neću više da te ostavljam u neizvesnosti; i ako je to udar za moje prirodne i najmilije osećaje, ja ipak moram priznati, da je i tome jednom došlo vreme...Ja se potpuno slažem sa tvojim izborom. — Sa mojim izborom?Oh, mamice, što me mučiš?Što ne kažeš šta misliš? — Šta mislim, dete, ne mislim već znam.Zar si ti kadgod verovala da od svoje matere možeš što utajiti?Ne, ne, ne, sine, moje je oko još dosta oštro, i ja sam ženska.Ja ti odobravam tvoj izbor.Ja znam sve. — Šta znaš?Molim te, reci. — Da si se... da si se... zagledala — — Ja zagledala?..U koga? — zapita Agneša sva drhćući. — A, dakle, pogodila sam...Vidiš da od mene ne možeš ništa sakriti...Znam ja da si se ti.. zagledala.. u mladog... vojvodu Barkarija. — Vojvoda Barkari?Otkud ti ta misao, mati? — Videla sam ja dobro kako se gledate.Tebi se on po svemu najviše dopada od obožavalaca tvojih.A i zaslužuje.Još mlad, a već toliko ozbiljan, pa ipak pun nežnosti.Do duše, nije bogat, ali mi se on najviše svidi, kad si ga već i ti izabrala... — Ja, mamice, — uzviknu Agneša dižući se, — ja ga nisam izabrala. — No-no-no-no, nemoj se stideti ni žestiti.Ja ti rekoh da u glavnom nisam protivna.A ima i drugih takmičara.. — Neću da čujem za njih. — Dakle, samo hoćeš Barkarija.Srećan čovek.Ipak čuj: tu ti je grof Teleki, osrednja partija, ali vrlo nežan čovek;... baron Fej, bliže je svoje četrdesete no tridesete godine, ali bogat, ozbiljan i odličan čovek, koji će nekada igrati veliku ulogu u životu; ti bi bila čuvena žena, i ja se upravo ponosim njegovom prosidbom;... zatim Edgar Kalaj, palanački plemić, siromah ali vrlo darovit i odličnog je ponašanja; pa posle...Fon Haderik, takođe prijatan mladić a desetostruki milijunar... i još neki, većinom su mi po volji, ali ti kanda si se rešila i izabrala mladoga Barkarija. — Da li me prosi? — Govorio mi je već, i ja sam obećala. — Ti si obećala?Kako si mogla? — Bez tebe, je li, dete moje?Ta, ja sam već odavna primetila... i upravo stvar je svršena. — Kako je svršena? — Vojvoda te isprosio. — I ti si me dala? — Kako ne bih!Rekoh ti, stvar je svršena. — Oh, šta si učinila, mamice! — Zašto, čedo moje, zašto?Nemoj da ti je krivo na tvoju majku što je možda preko tvoje vonje pohitala, da ti ispuni volju.Vojvoda nije bogzna kakvog stanja, jer mu je gospodin tata za mladosti bio dosta lake ruke, dok je živeo u Parizu, gde se oženio sa jednom čuvenom i lepom glumicom.Od nje je mladi vojvoda mora biti, i nasledio one lepe osobine koje ga krase.Ja ne volim te pozorišne princeze, ali ova je bila razborita i štedljiva, i povratila je dosta zamašan deo od izgubljenog imanja.I sin joj je štedljiv i karakteran; čujem da sa najvećom urednošću otplaćuje očeve dugove; ti ćeš sa njim kroz kratko vreme biti vrlo bogata, naročito kad dodamo tvoj miraz i tetkičin veličanstveni prilog.Pa još ćete vrlo srećno živeti, iz očiju mu viri dobra ćud; onomadne vas gledam u veče iz lože, on je bio u parteru — — Mamice, molim te, ne govori mi više o njemu, — viknu Agneša u najvećem nestrpljenju. — Kako da ti ne govorim o tvome zaručniku? — Zaručnik?Ja ništa ne znam o tome. — Ne znaš? — odvrati grofica ustajući. — Pa evo ja ti saopštavam.Hodi ovamo, da te poljubim i da ti čestitam. — Šta ti govoriš, majko?Jesam li pri svesti?Kakvo zaručenje? — Pa, ja ti rekoh, stvar je svršena; on će po podne doći. — Ovamo neka ne dolazi, ja ga neću, — odgovori Agneša skoro osorljivo. — Šta?Da se nisam prevarila?Da ga ne mrziš?A što da ga mrziš, tog odličnog mladog plemića? — Vojvoda Barkari je odličan mladić, bez sumnje, ja o tome imam uverenja, — odgovori Agneša svečano. — Ali ja ga neću za mladoženju i ja nisam sa njim zaručena. U grofici se uzbuni nestrpljenje. — Zar tako govoriš sad, a pre si me svojim držanjem obmanjivala? — To ste se vi sami obmanjivali, majko, jer ja nikad nisam mislila na njega. — Pa sad šta da se radi, kad je stvar svršena?I svet već zna o tome da će nam on biti zet, a ti nisi iz porodice, koja može da da materijala za čaršijske razgovore. — Ako takih razgovora bude, biće ih bez moje krivice. — Znam, kćeri, ali i ako bi ti razgovori postali bez tvoje krivice, kao što veliš, ti ipak treba da ih ukloniš.Evo ti prilike. — Na to ne mislim.Ja znam samo da neću vojvodu Barkarija. — Pa šta da radimo sad, kad je stvar svršena?On ima reč moju i očevu.Ja sam pristala i u tvoje ime; on će posle podne doći, da te prosi formalno pred celom porodicom i donosi ti na poklon jednu vekovno staru ogrlicu svoje majke, koja se u porodici čuva više od pet stotina godina, u vrednosti od pola milijuna. — To je lepo od njega, ali taku dragocenost treba da čuva za onu, koja će je umeti više ceniti no ja. — Ama, šta ti je, Agnešo?Ja hoću da znam zašto si protivna vojvodi? — Zato što ga ne volim. — A, a, tako, dakle!Ti ga ne voliš!E, to je druga stvar, — reče grofica gnevno; — a onda šta znače moja opažanja u vašem međusobnom držanju? — Znače, da nisi ništa dobro opazila, mamice. — A zašto ne voliš vojvodu, i što to nisi ranije rekla, dok ga još nismo ohrabrili na odsudan korak? — Zato što na njega nikad nisam pomišljala — A zašto nećeš da čuješ? Agneša se uspravi i s ozbiljnim licem ali čvrstim glasom reče: — Zato što drugog volim. — Drugog?...A ko je taj? — Molim te, nemoj me pitati. — Ja ću ti pomoći.Da nije Pavle Đurić? Agneša preblede, kad ču ovo ime, ali ipak pravo pogleda majci u oči, kada joj odgovori: — Jest, tako se zove. Sada nasta ćutanje kratko ali sudbonosno.Obe se ženske zgledaše, Agneša odvažno po spoljnjem izgledu ali u duši smrvljena od straha, a Jankovićka uprepašćena i rešena na sve.Kad se malo osvestila, reče: — Dakle, istina je, istina je! Agneša razumede da su joj tajnu saznali; na koji način i ko ju je izdao, ovu veliku tajnu, o kojoj i ona sama još ne beše sasvim na čisto, i koja joj sad pod navaljivanjem majčinim iskoči na usne kao varnica pod čekićem, to ona ne mogade shvatiti.Ali ova je tajna bila već tu na vidiku; ona je, kao munja, proletela kroz mirisavi vazduh ove kuće, pala je kao grom u ovu dosad mirnu srećnu i blagorodnu porodicu, i sad je samo bilo pitanje, kakvu je štetu tu učinila i kako će se ta šteta naknaditi. Opet majka uze reč: — Ti si nas porazila, dete, i, ako ne odustaneš od tvoje lude naklonosti, o kojoj ne mogu još ni pretpostaviti da odista postoji, već se nadam da je samo jedna trenutna ćud zapaljene ti mlađane mašte, onda ćeš skrhati svu, dugim godinama mučno sazdanu sreću ovog doma, i oteraćeš pre vremena u grob one, koji su ti život poklonili. Agneša priđe svojoj majci: — Zašto tako govorite, mamice?Zar je takav greh voleti iskreno i čisto bez računa, bez zadnjih misli?Ja tako volim. Grofica odgovori lomeći ruke: — Ama, da li ti zbilja govoriš, dete?Jesi li pri svesti?Kakvi su to udari, koje skriva svaka tvoja reč i padaju svom silom na moju glavu koja sam te ne samo rodila, odnegovala, već i vaspitala?Čime sam to zaslužila?Jesam li ti uvek bila brižna mati?Što vređaš, što unižavaš, zašto hoćeš da uništiš ovu kuću, koja ti je davala punim rukama sve mogućnosti, da odrasteš evo ovako nesrazmerno divna? Agneša se upropasti.Nije pre ni izdaleka pomišljala e će ova borba biti ovaka.Slutila je da će biti teška, toliko je već imala iskustva, ali joj sad na ove užasne reči materine, koja je u njenim očima dosad bivala najveći avtoritet i predstavljala pred njom najveću i najsvetiju ljubav, zadrhtaše i duša i telo, te, neodlučna, šta će da odgovori, samo je gledala u majku. Ova je uze za ruku i privuče je k sebi: — Odi, izbliže da te vidim.Kuku meni jadnoj, kanda ću te izgubiti; imam užasno osećanje, koje me počinje daviti, kao da ćeš mi umreti.Oh, kćeri moja, šta radiš? Ona se grčevito zaplaka na grudima svoje kćeri, a ova ne znade kako da se drži u ovom, možda, prvom teškom trenutku svoga života. — Mamice, slatka, oprosti, ja odista ne znam šta radim.Ja sam nesrećna. — Da nesrećna si, čedo moje, i unesrećuješ i nas sve.Za Tasila nikad se toliko nismo brinuli, jer je on sve svoje doneo sobom pri rođenju; njegov je život bio već unapred opredeljen.Za tebe smo se bojali najviše i jedino za tebe; tebi poklanjasmo glavnu pažnju neprekidno i danju i noću u teškim brigama i neizvesnosti, hoćeš li biti srećna.Znađasmo da ćeš nas morati kad tad napustiti, da će te poziv tvoj odazvati u druge nove prilike, gde te više nećemo moći maziti svojim brigama, i gde ti nikad nećemo moći pomoći u dovoljnoj meri; i baš zato smo za tebe neprestano strepili.A šta da reknem o sebi?Da sam imala još kćeri, možda bi se ovaj teški osećaj podelio, te bi mi ga bilo lakše podnositi; mogla sam se nadati da ću jednu bar od više njih videti srećnom i time bar nešto malo utešiti srce, ako to sa drugima ne bi bio slučaj.Ali evo ja imađah samo jednu i to ovakvu, ovakvu! (Obasu kćerku poljupcima) O, dete, ti ne znaš da majčino srce celog svog života gine u bolu i brizi, kada ima samo jednu kćer lepu i dragu.I sad pored toga ja dočekah da mi ovo i po sebi slabo srce slomiješ, pa ako je od dugotrajne duševne borbe od njega još što preostalo, da i to razdrobiš, satreš sasvim. Agneša je posrtala pod teretom ovoga užasnog prebacivanja.Ona, koja je u svojoj majci uvek gledala anđela svoga na zemlji, a pre svega svojega anđela hranitelja, o kojoj je i u snu snivala samo kao o najuzvišenijem, o najčistijem stvorenju na svetu, ona je to stvorenje uvredila do srca, pogazila njenu neizmernu ljubav, koja joj je život dala i koja je praćaše od rođenja dosad. Svoju majku nikad nije čula da ovako govori; čula je za ovake prizore, možda, u razgovoru, ili gledala u pozorištu, ili u kakvom romanu čitala o njemu, i uvek je to o srce kosnulo, uvek je jako zainteresovalo zbog neobičnosti same pojave, a evo danas je sama ona u takvom položaju, šta više, ona je predmet i vinovnik njegov.Od stida i uzbuđenja ne mogade ništa da odgovori majci, već je ćutećki plakala u zagrljaju roditeljskom. Majka je na posletku pusti i obrisa svoje i njene suze.Sa urođenom lukavosti svojom videla je da je plemenito srce kćerino ne samo potreseno već i pokolebano.I ona se dobro čuvala da taj utisak kvari.Brzo delanje u ovakoj stvari bilo je glavno, i kako je ona sve unapred pripremila, izvestila vojvodu i svoju porodicu i pozvala ga na prosidbu, to joj je ovo raspoloženje Agnešino dobro došlo, i zato ga nije htela nikakvim novim nasrtajem remetiti, jer bi to moglo izbaciti Agnešu iz zanosa, u koji je bila dovela majčina žestina i njena silna prebacivanja koja bi uzdrmala upornost u svakoga dobroga deteta, naročito ako je to devojka mlada i slaba i vaspitana kao Agneša. Mlada grofica naposletku ostavi svoju mater i sede na stolicu ćutećki.Bila je pod vlašću jače sile od sebe i pod tim utiskom za trenut zaboravi i svoj najsilniji osećaj i stade u nekom neodređenom stanju duševne nemoći. To je primetila grofica i ona se reši da upotrebi priliku. Pogleda u sat; bilo je skoro podne.Pozva smesta ukućane, da odmah posle doručka dođu u veliki salon, a ovamo je naredila da se doručak zgotovi pre no drugi put. Posle doručka svi se skupiše u velikoj sali, gde je i Agneša bila došla.Majka, da bi samo osigurala uspeh, nije joj spomenula ni da promeni toaletu, jer bi to moglo da je probudi iz letargije. Agneša je sedela mirno u društvu, koje se oko nje razgovaralo, kretalo i šalilo.Osim nje je samo kneginjica bila nešto ćutljiva, i gledaše oko sebe, kao da ne razume šta se dešava. Oko tri sata svi se uzrujaše.Spolja se začu zvrjanje kola, koja stadoše pred palatom. Grofica uze kćer pod mišku i odvede je u sporedno odeljenje.Tu naskoro uđe vojvoda Barkari. Bio je omalen, vrlo simpatičan, lep i okretan mladić sa živim i velikim crnim očima, sa kojima je, kao i sa južnjačkim licem njegovim, prijatno armonisala ukrućena čista sjajna košulja. Grofica ga sačeka blizu vrata i šanu mu: — Agneši je pozlilo, nemojte je, kneže, mnogo uznemirivati vašim razlaganjima.To ćete moći drugi put. Vojvoda se pokloni pred mladom, i toliko je bio pouzdan u svoj uspeh, da je već i zaručni dar držao u rukama u velikoj plavoj kutiji. — Svetla gospođice, — prozbori joj učtivo i zvanično, — došao sam, da vas prosim i da vam kažem da ćete me učiniti najsrećnijim čovekom, ako me budete primili za muža. Agneša umesto odgovora podiže ruku; on je tumačio da pristaje, ona pak da ga odbija. Majka pristupi i, kao da ništa nije čula, progovori iznenađeno: — Ama šta vi to radite, deco?Šta vam je to u ruci, vojvodo?Ah, šta se trošite? Vojvoda pruži kutiju Agneši, koja je ne uze. — Gle, gle, — uzviknu grofica sa osmehom, prihvati kutiju i otvori je. — Ah, ah!...Ovo je da se čovek uprepasti od ovolikog sjaja.Vidi, Agnešo, vidi, dete moje. Izvadi ogrlicu i metnu je kćerci o vrat.Zatim poljubi Agnešu i vojvodu u čelo, Agneša ne progovori ni jedne reči, ona ih oboje izvede u salon. Tako je bilo zaručenje Agnešino, a Pavle o tome ne znađaše ništa. Srce je puno dubina i glibova, koji se kašto stalože, ali ih tisuća struja razrivaju i plaču. A kamo ste pošli ovuda, mladiću? To vrlo glasno doviknuto pitanje bilo je upravljeno Pavlu, koji je zamišljeno išao nekom omanjom manje živom ulicom.Kad se osvrnuo, video je da za njim ide gospodin Čilag sa nekim hartijama pod miškom kao uvek.Stigav mladića, on ponovi pitanje: — Kamo ćete vi ovako sami i zamišljeni ovim mrtvim ulicama, a u ovom gospodskom kraju? — Nisam znao da je gospodski kraj. — Jest, još kako.To je ono što se zove Magnatenviertel ili velikaški kvart.Imate posla ovuda? — Ne, šetam se samo. — Vi se u poslednje doba mnogo šetate. — Zato što je malo otoplilo vreme. — Ali vi, umesto da se radujete dolasku proleća, sve većma bivate zamišljeniji. — To ne znam. — Nije nužno da vi znate, kad mi to vidimo jasno. Pavle ne odgovori ništa. — No, vi, valjda, pomišljate sada kako sam ja neučtiv ili nametljiv čovek.To možete slobodno pomisliti, jer ja o tome ne vodim računa.Za običnu salonsku predusretljivost i današnje učtivosti plitkoumnih ne marim, i zato je i ne upražnjavam. — Nisam tako što pomislio, a imam obzira prema vašim osobenostima. — Uvek ta nežnost, koja mi se ne dopada.Voleo bih da ste malo odrešitiji, praviji.Vi nikad nećete preseći Gordijski čvor. — Zašto?Treba li da budem kao vi? — To ne velim, to vi ne možete biti, jer se priroda ne ponavlja.Ali biste trebali da imate više životne snage.Ovo je, do duše, švapski izraz, ali je dobar. — Ja mislim da je imam koliko mi treba. — Da, koliko treba... za vas, ali čovek ne živi samo za sebe...Nego, ostavimo to.Hoćete li daleko ovim putem? — Ne znam ni sam. — Kanda ste stali tu ili htedoste stati.Ja imam posla u ovoj kući. — U ovoj? — Da. Oni su prispeli u ulicu Nadvojvode Karla, a baš pred kuću Jankovićevu. — A šta vi tu imate posla? — Ja svuda mogu da imam, a i imam posla.Ja sam svuda poznat, ja sam čuveni Čilag. — To znam, ali bih ipak voleo znati i ovo. — Prosta stvar.Doneo sam nekoliko molbi nekih sirotih žena.Ako je po volji, pričekajte me.Ja ih obično napišem i prepišem za nepismene, pa ih sam i predam kod bogatijih porodica, kojih spisak imam kod kuće.Ovde ću predati vrataru i kroz koji dan ću doći, da vidim resultat.Hoćete li me čekati ili ne? — Zašto da ne. — Ja ću se odmah vratiti. Čilag uđe i predade portiru nekoliko molbi, koji ih gunđajući baci na sto.Zatim se Čilag brzo vrati Pavlu. — Sad sam im predao poviše.Imaju računa da dadu. — Zašto? — Udaje im se kćer. — Šta? — Šta šta?Udaje im se kćer. — Kako? — Šta vičete besmisleno?U toj kući gde sam predao molbe udaje se jedna devojka.To je sve. — Koja? — A ko će je znati kako se zove.Čini mi se Agneša. — Šta? — Ama šta šta? — Agneša Jankovićeva se udaje? — Tako sam čuo da je prose. Pavle još jednako gledaše uzvereno na Čilaga i bio je toliko zadivljen, da je stao. — Otkud znate? — Ama, zar ja da ne znam?Haha, vi ste vrlo naivni, gospodine mladi; zar vam je to čudnovato?...Ama zašto stojimo?Molim vas, hajdemo dalje, molim vas. Pavle jedva pođe. — Čudnovata mi je vaša vest, tim pre što nije istinita. — Šta nije istinita, šta vi to znate?Eno, ja sam već i predao molbe na taj račun. — Vi ste pohitali, ali ja vam kažem da to nije istina, — reče Pavle skoro surovo. — Kako da nije istina, mladiću, kad znam ko je i mladoženja. — Ko je? — upita Pavle jedva dišući. — Neki vojvoda Barkari. — Vojvoda Barkari? — Jest, tako neko zakarabuljeno ime.Ama, zašto opet stojimo, molim vas?Hajdemo, molim vas. — Znate li vi to izvesno? — Do vraga, šta vam je, šta vičete toliko; otkud da ne znam?Zar Čilag može da govori o stvarima koje ne zna? — Otkud znate? — To je moja stvar.Kroz koji dan čitaćete, u ostalom, i u novinama. — Već i u novinama?...Hvala vam na pratnji; ja idem natrag.Dosta sam se šetao. — reče Pavle praštajući se. — I ja sam hteo da svrnem u ovaj sokačić, imam još da obiđem nekoliko bogataških kuka.Do viđenja! Pavle se obrnu bez pozdrava.U povratku morao je proći pored grofovske kuke.Pola besvesno, kao u napitom stanju, išao je pred kućom, pa je posmatraše odozdo, zatim zastade pred kapijom i pogleda unutra.Hteo je da vidi, da li ima na ovoj kući kakve promene, i da li će u avliji videti nečega neobičnoga; ali nije video ništa.Kako je tu stajao, iziđe portir preda nj, skidajući kapu i upita ga učtivo, da li zapoveda štogod. — Ne, neman ništa da želim.Ali bih hteo da vas zapitam o nečem. — Stojim na raspoloženju. — Da li je istinita vest o prosidbi grofice Agneše? — Mi ukućani još ništa izvesno ne znamo; ali se među nama mlađima mnogo govori o njenoj prosidbi.Biće da je istina, jer jedan od mlade gospode bio je tu nekoliko puta. — Ko je to? — Neki vojvoda Barkarli ili Bakarni ili tako nešto. — A kad je mogao otprilike isprositi? — Otprilike na nekoliko dana posle vaše poslednje posete. — Hvala vam, — reče Pavle i dade mu bakšiš.Zatim odjuri. Ode pravo u redakciju onoga lista, gde je Ninčić radio.Preko jednoga poslužitelja, koga je zatekao u avliji, pošlje mu svoju kartu s molbom da izađe malo pod kapiju na nekoliko reči. — Izvol’te unutra. — Neću; pričekaću ovde. Posle nekoliko trenutaka čuše se hitni koraci, i Ninčić izađe preda nj sav uprepašćen.U ruci je držao parče hartije. — Ama, kakvi su to vaši uspesi, Pavle, za Boga?Kakva je to crna vest? — Dakle, već i vi znate? — Evo; pre jednog sata doneše je; evo je na ovoj hartijici; pri korekturi lista ugledah belešku, možete sebi zamisliti u kakvom raspoloženju. — Da li je istina? — Pa, ne verujem da nije. — Da li će vest i u drugim novinama izići? — Ne verujem još danas.Nije donesena sa kompetentne strane, već ju je dao jedan od naših kolportera.Lako je moguće da je prerana. — Možete li je obustaviti? — Kako da ne. — Molim, učinite mi ljubav. — Pa šta će vam to pomoći? — Gledaću lično da se izvestim na nadležnom mestu. — Na nadležnom mestu? — Na najnadležnijem. — Pa šta ćete posle? — Da vidim. Ninčić još neko vreme stajaše pod kapijom, gledajući za njim sa sažalenjem i sumorno mrmljajući: — Sasvim kao ja; sasvim kao ja. Pavle je međutim hitao svojoj kući, da se odmori i da vidi šta će.Kad je ušao u stan, javiše mu, da ga neko čeka. To beše neki gospodski poslužitelj. — Tražim gospodina Pavla Đurića. — Ja sam. Doneo sam ovo pismo. Pavle ga otvori.Pismo je glasilo: „Gde ste Vi, Pavle?Zar još ne vidite da Vas volim?Mene hoće da udadu, već su me isprosili kod roditelja.Spasavajte me! Pavle okrete bledo lice svoje prema poslužitelju: — Čeka li se odgovor? — Rekoše mi da vas nađem lično i da donesem i vaš odgovor. — Jeste li poverenik? — Ja sam grofici Agneši odan do groba.Pavle izvadi hartiju i u hitnji i uzbuđenju jedva čitko napisa ove reči: „Založiću svoj život, da predupredim stvar.Držite se hrabro. Sav Vaš P.“ Poslužitelj ode, a Pavle, ostav sam, baci se na kanabe. Krv mu jurnu prema mozgu i silno mu stade udarati prema slepim očima.Već kad mu je Čilag saopštio vest, porazila ga je kao grom, a nepouzdanim korakom išao je do palate, otud je pak više trčao no išao do Ninčića i bio je sav zaduvan, kad je stigao pred redakciju.Ali otud dovde na putu mislio je da će da mu prsne glava; ona ga sad po drugi put zaboli u životu, ali više no ono prvom prilikom kod kuće u Srbiji.Malo čas mislio je da će da mu prsne glava, a sad skoro da mu pukne srce.Sedeo je nepomično na kanabetu i gledao je pravo preda se. U tom ga je položaju zatekla njegova gazdarica, koja pred veče uđe, da sprema za noć.To beše Srpkinja, odlična patrijotkinja i vrlo dobroćudna.Izdavala je stan uvek srpskim mladićima.Ona se ubezeknu. — Vi ste kod kuće, gospodine Pavle?Ama šta vam je?Jeste li bolesni?Kako strašno izgledate!Kuku, ta to je krv na vašim usnama.Zato ste se vi jadni ukočili. Žena potrči na vrata i stade vikati. — Dušane, odi brže, Dušane! To je bio njen sin, sa kime je zajedno sedela.Mladić beše slučajno kod kuće, utrča u sobu i, kad razumele šta je, podigoše zajednički Pavla, koji je bio sasvim iznemogao i odvedoše ga kod umivaonika, da ga vodom poliju.Tu ga gazdarica stade trljati, ali se odjednom otvoriše usta Pavlu i na njih pokulja krv. Gazdarica se prestravi.Brzo opra Pavla, pa ga sa sinom zajedno poče svlačiti. — Šta vam je?Je li vas ko povredio? — Nije.Dovedite mi gospodina Ninčića. — Koje mu je adresa? Pavle reče i, pošto ga svukoše, leže. Dušan usput najpre svrati kod lekara. Ovaj stiže ranije no Ninčić koji je imao veći put da pređe.Lekar pregleda iznemoglog i vrtijaše glavom. — To je neko veliko uzbuđenje, — reče gazdarici. — Srce silno kuca i glava mu gori.Još ne znam šta će biti, jer se ne zna uzrok.Svakako daću mu nešto, da se umiri, zatim da zaspi. Napisa naredbu.Pred odlazak još reče: — Ako mu bude noćas gore, zovite me neizostavno. Pred veče dođe Ninčić i zameni gazdaricu.Pavle podiže bolnu glavu a njemu reče: — Molim te... napiši... jedno... pisamce... grofici da... odloži... zaručenje,... dok ja tamo odem...Neka mi označi dan, kad će me primiti. Ninčić, do duše, nije uvideo smer Pavlov i nije razumeo na šta bi to bilo, ali nije hteo da se protivi bolesniku, već posle mučnog sporazumevanja sa Pavlom napisa ovo pismo: „Milostiva Gospođo Grofice, Sa bolesničke postelje čast mi je zamoliti Vas da svakako odložite zaručenje Vaše Gospođice kćeri do moje posete; inače sam rešen da to donde bilo kakvim sredstvima sprečim i molim da mi izvolite označiti dan i čas kad treba da dođem. Vaš najponizniji sluga Pavle Đurić“ Ima ipak izabranih srdaca, drukčijega kova, i na njih kad se jednom pritisne pečat, ostaje za uvek. U jednoj od onih uličica, gde obično osrednja ili osirotela gospoština sedi, kakve ima u svakoj većoj prestonici, i gde obično ima puno malih stanova i soba nameštenih za izdavaše mahom gospodičićima, što se spremaju za svoje pozive ili po školama ili u nižim zvanjima: u takvoj sobici takve uličice ležao je Pavle bolan. Visoki uzani redovi kuća slabo puštaju zrak u stančić, koji je još i pri zemlji a sa ulice.U jednom prozoru između dvostrukih okana obligatni beli jastučić sa starinskim izbledelim vezom; iza toga na unutrašnjoj strani okna ona mala bela zaveščica, koja pogled propušta samo iznutra napolje, a obratno ne; nad prozorom jeftina pohabana draperija, koja se do zemlje produžava u vidu čipkaste zavese u sredini sakupljene i vezane pomoću kakve vrpce, što je obešena o pozlaćeni klin do zavese, te se tako ova ili razdvaja na dve strane ili se skuplja na jednu; u gornjem uglu odar sa sniskim ormančićem do njega za sveću i ostavljanje sitnica pri svlačenju; pored ovoga orman iznutra podeljen u dva odeljenja, jedno sa rafovima za rublje, drugo sa čivilukom za vešanje gornjih delova odela; sproću odra bronzana peć udešena za ugalj, a na njoj u sredini nad vratancetom stoji reljef kakvog anđela što večito leti ili glava Minerve sa krupnim očima ili Venere koja se smeši; do toga umivaonik, nad njim ubrus obešen o držalje ukrašeno kakvim ženskim radom; do toga otoman ili kanabe sa stolom pred njim, naokolo stolice; a ovamo do prozora sto za pisanje.Ako u sobi ima mali čiviluk za ostavljanje šešira, vrskaputa, štapa i kišobrana; ako nad stolom za pisanje ima sat, pod glavnim stolom ćilim, pogdegde kakva slika, recimo, Betovenova, u starom ali dobrom čelikorezu, ili „Fausta i Grete“ u osrednjem drvorezu, a nad otomanom „Karlovački sabor od te i te godine“ (ako je gazdarica Srpkinja), a pred vratima asurica i četke za obrisanje obuće, — onda nameštaj spada u finiji i tada staje mesečno malo skuplje no obično.Sobica nije najčistija, ali nije ni prljava i po svemu je zgodna i praktično udešena. Dakle, u takvoj je sobici ležao Pavle već nekoliko dana.Drugovi su ga, do duše, pohađali, ali ih je gazdarica, po naredbi lekarevoj, vraćala.Jedino je prijatelj mu Ninčić imao slobodna ulaza i izlaza kod bolesnika, jer je ovaj njega jedino i snosio.Dane je Ninčić obično provodio kod bolesnika, i samo bi se uveče udaljivao na dva sata, da svrši glavni posao u uredništvu, pa da se zatim opet vrati Pavlu. Ovaj je više bio bez svesti no inako.Mučen grozničavom vatruštinom ne mogaše voditi računa o prilikama, u kojima se nalazio, pa bi se odmah toga setio, čim bi vatra sustala, te bi se umirno.Tada bi se obično žestio, zašto da je bolestan, sad, kad mu treba divovske snage; sad u najodsudnijim danima svoga života, kada mu jadnom i iznemoglom otimaju dušu, budućnost i sreću.Njemu bi trebalo divovske snage, i to mu je trebalo sad prvi put, sad, jedino sad, i to neophodno i više no ikome i više no ikada u životu, ali eto on leži oslabela, mlitava tela, sa dušom koja gori, gori, gori. Tada bi stao proklinjati nekakav svet pun uobraženih vrlina i lukavih laži i sebe krivokletnika, što je silom uleteo u taj svet; odobravao bi i Čilagove napadaje na taj prokleti društveni poredak konvencijonalizma; i ne bi slušao više ni Ninčićeve utehe, niti bi se umirio, dok ga opet ne bi obuzela nesvestica. Nije nam namera da verno do sitnica iscrtamo bolovanje našega junaka i da damo potpunu psiho-patološku sliku njegove bolesti, ne zato, što bismo to smatrali po načelu za pogrešno ili nepotrebno, — pošto bi to bio zadatak nauke, — ili što to ne bismo umeli da činimo, — što opet ne bi bilo nikakvo izvinjenje, — naprotiv, nalazimo da su ovaki momenti zgodni da se od njih stvori zanimljiva crta karaktera ili da se iznese scena puna efekata; šta više, mi ovakve opise kategorično potražujemo od pisca, koji sebi stavlja u zadatak rešavanje ozbiljnih problema, jer se u takvim prilikama ogleda koliko njegova veština, toliko i nauk za poznavanje velikih duševnih pokreta, što bi ujedno bilo i lepo i korisno.Da to i sami činimo, ne bi nas od toga uzdržala ni prilika, što ćemo tako što naći kod nekoliko velikih pisaca i kod mnoštvo manjih, malih i loših, te je stoga već i čitalačkom svetu postalo dosadno to večito vikanje bolesnikovo, njegovo često istovetne halucinacije, priviđenja, fantazmagorije i ostalo pride u sentimentalnim ili preslatkim benavljenjima bez potrebe i smisla, kakvih nalazimo naročito u osrednjim knjigama romantične škole, — koju u ostalom visoko cenimo kao odličnu manifestaciju čovečjega duha, pored toga što to rado priznajemo i svima ostalim „školama“.Mi bar u ovoj prilici ne nalazimo dovoljna uzroka, da ulazimo u opširnije razlaganje jedino stoga, što Pavlova bolest nije imala ničega karakterističnoga, već baš kao komplikacija nazeba, napora i duševnog potresa, pojavljivala se kod njega kao što bi se pojavila i u drugim sličnim prilikama, gde mladost, prgavost i blagost ličnog karaktera dadu i posebno obeležje; brzo postigav vrhunac svoj, brzo se i spustila tako, da je mladić posle nedelje dana već počeo da se oporavlja. Ninčić bi, sedeći često večerom pored odra, posmatrao sa sažalenjem zažareno lice ovog nesretnog mladog čoveka, koga zavoleše dve odlične ženske u jedan mah i koji pored sretnih prilika ne mogade biti sretan. Korektor je često pored bolesnoga Pavla radio svoj posao; namestivši se pored prozora pisao je ili vršio svoje korekture nad dugačkim „jezicima“ hartije (ime prvih dugačkih izvadaka štamparskih, ponegde „pseći jezik“) koje su mu u poslednje vreme, po njegovoj naredbi, donosili iz redakcije u Pavlov stan.Dok bolest nije pozlila, čuvao je prijatelja naizmence sa domaKicom, a kad za jedan trenut bolja prećaše postati opasnom, čuvao ga je sam, noćivajući na otomanu i ne izlazeći po nekoliko dana. Jednom opet dođe onaj čovek, koji je Pavlu doneo ono pisamce od grofice Agneše.Kad zateče u sobi nepoznata čoveka a Pavla u postelji bolesna i nesposobna za sporazumevanje, jako se zbuni i pogleda s pitanjem u korektora.Ovaj se obradova njegovu dolasku jer je odmah pogodio u čemu je stvar. — Ja sam prilično poznat s prilikama gospodina Đurića, — govorio je poslužitelju. — On je moj prijatelj, i zato ako imate što da mu predate, to možete slobodno poveriti meni.Ja ću mu odmah predati, čim bude u stanju da me razume, pošto će za vas po svoj prilici biti opasno da dolazite češće. Poslužitelja malo umiri ovo uveravanje. — Meni je naređeno da vidim šta je sa gospodinom, — reče još dosta oprezno. — Vi dolazite od grofice Agneše; — govorio je dalje korektor. — Vi ste jednom već bili tu, i ja sam čitao njeno pismo.Ono što je on bio pisao majci njenoj bilo je napisano mojom rukom, pošto je on tada već bio pao u postelju. Čovek sada sasvim poverova. — Ja sam došao da vidim kako je gospodinu, ali nisam doneo za njega ništa, jer je grofici nemoguće pisati.Ona mi je naložila da vidim je li boljka opasna. Pavle je tada bio u kritičkom trenutku i korektor odgovori: — Gospodin Đurić je opasno bolestan, tako uverava lekar: ja se međutim nadam da će preboleti, no ova nada ništa ne menja stvar. Čovek se zahvali i ode. To je bilo na nekoliko dana posle prvoga pisma; i još istoga dana po podne dobi Pavle preko pošte jedno drugo pismo.Zateklo ga je pri svesti.Pročita i dade ga korektoru. Pismo je glasilo: „Dragi Gospodine Đuriću, Doznala sam da ste jako bolesni, no o tome ne znam ništa izvesnoga.Vi znate da sam već jednom bila toliko drska da se zainteresujem za Vaš napredak; nemojte uzeti na žao što se sad interesujem za Vaše zdravlje.Ja bih se jako radovala, kad bih Vam u Vašoj bolesti ostavljenog bez rodbine u tuđem svetu mogla biti na usluzi, ako biste Vi imali dobrote da mi pošaljete ma kakva izvešća o Vami.Evstratija de Prez.“ Prijatelji se zglednuše.Iz ovog pisma, koje se očigledno usiljavalo da prikrije strahovanje i jaku naklonost, i koje je, gotovo reći silom, strpalo prave motive u granice učtivosti, bilo je ujedno i dokaz i moći osećaja koje je ovaj bolesni mladić probudio u onoj slaboj ženi toliko neobazrivoj, da mu čak piše. Ili je, možda, punim potpisom svojim htela da zameni otvoreno priznanje? Kao da je time htela pored svoje ljubavi da pokaže i poverenje u onoga, u koga je želela da probudi isti efekat. Da je Pavle bio malo jači, Ninčić bi se sada sa njim rado upustio u kakvo opširnije praktično razlaganje, ali ovako mu samo reče: — Želite li da joj odgovorim? — Ne znam; da li bih trebao ja? — Ne; to ne može biti.Ako hoćete učiniću ja; ako ne, možemo joj javiti preko koga. — Odgovorite joj vi. — Šta da joj odgovorim? — Ne znam; kako hoćete. Korektor sede i napisa odgovor: „Vaša Svetlost, G. Đurić je u takvom stanju, da Vam ne može odgovoriti, ali jako oseća veliku radost zbog časti koju mu ukazujete.On je, do duše, opkoljen iskrenim prijateljstvom, ali mu je Vaše dragoceno pismo i pored toga bilo pravi melem u bolji. Vašoj Svetlosti najpokorniji sluga Stevan Ničić.“ Pismo je odneo sam na poštu i predao ga na preporuku. Nije prošlo mnogo vremena, a ono se pred veče dogodi nešto neobično. Pavle je ležao u bunilu, ma umerenijem no dosada; Ninčić, koji je do malo čas sedeo pored njegove postelje, udalio se i seo na svoje obično mesto kod stola blizu prozora, gde je mogao natenane da radi i ujedno da ima u dogledu svojega prijatelja.Posao su mu već bili doneli iz uredništva, i on se udubio u lj praveći svoje barjačiće, bubice, krakove, krstiće, i ostale znakove na okrajcima štampanih stupaca. Iz postelje je do njega dopiralo mumlanje bolesnikovo; kroz dobro zatvorene prozore probijala je u vidu neodređenog šuma katkad vreva kulturnoga života, a kroz vrata obazrivo poslovanje ukućana; ovu tihu disarmoniju kao da je hteo da održi u večitom toku sat na zidu nad glavom korektorovom svojim jednostavnim urednim otkucajima; dok je na stolu u nejednakim razmacima škripalo korektorovo pero. Tada se pred kućom zaustaviše jedna od onih kola što su ulicom hitale gore dole.Malo zatim ču se otvaranje vrata na hodniku, pa onda koraci u predsoblju i tiho kucanje na vratima. Ninčić ustade i otvori; bila je domaćica koja javljaše da neka gospođa moli za ulazak.Ninčić odobri. U sobu uđe omalena ženska pod gustim velom; crte korektor nije mogao raspoznati, ali je mogao poznati da je otmena ženska. — Jeste li vi gospodin Ninčić? — Ja sam, gospođo. — Poverenik gospodina Pavla? — U svemu, gospođo. — Da li slutite, gospodine, ko sam? Ninčić je znao da Pavla u ovakim prilikama mogu posetiti samo dve ženske, kneginjica Strata ili grofica Agneša.Ovo je, po svoj prilici, bila ona prva. — Mislim da imam čast govoriti sa kneginjicom de Prez. Ona klimnu glavom. — Došla sam, da vas zamolim za dozvolu da mogu posetiti vašeg bolesnika, koji je za svoje kratko bavljenje ovde umeo da probudi toliki interes naše porodice, u kojoj sam ja najsamostalnija ženska, te sam mogla uzeti slobodu, da ga vidim. Korektor odgovori: — Potpuno cenim vaš postupak i poštujem vaše pobude, kneginjo; evo moga bolesnika. Korektor je mahnuo rukom prema postelji, što, u ostalom, i nije bilo potrebno, jer je kneginjica već za vreme svoga govora bila više okrenuta onamo no prema korektoru. Ona pristupi odru, okrenu leđa korektoru, podiže i zabaci veo i sastavljenih ruku dugo gledaše u bolno lice mladićevo. — Hoćete li da sednete, kneginjo? — Ne, zahvaljujem; ja ću skoro da idem.Došla sam samo na nekoliko trenutaka, da vidim kako mu je? — Sad mu je još dosta rđavo; ali se nadam da će ozdraviti. — Nadate se izvesno? — upita ona, a glas joj zadrhta. — Izvesno, gospođo, — ogovori ozbiljno Ninčić. — Ima li dobre nege? — Ja sam uvek pored njega. — Onda se zbog toga nemamo šta brinuti; ipak ako bi vam teško bilo, to jest,... ono jeste teško, nego ako ne biste mogli izdržati napore, potrudiću se da vam pošaljem dve milosrdne sestre, koje će ga naizmence negovati, da vas zamene. — Neće biti potrebno, kneginjo, ja se dovoljno brinem o njemu i dovoljan sam i sam za taj posao. — Verujem i hvala vam. Ninčić je ćutao, a ona posle kratke počivke produži: — Ne oskudeva li u čemu drugom?Lekar, po svoj prilici, dnevno dolazi, vidim po lekovima; ali da nema i kakvih drugih potreba?Da nije u nuždi ovako udaljen od svojih? — Nije, bar u koliko znam, zasad. — Nije mi potrebno, nadam se, zamoliti vas, gospodine, da mi se izvolite obratiti odmah, čim naš bolesnik bude imao kakvu pravu potrebu, koju ne biste mogli namiriti sami. — Učiniću, kneginjo. Ona pristupi još bliže odru, a Ninčić se udali, da spremi mesto, ako bi kneginjica htela da sedne.U tome iza svojih leđa ču kako zašušnu njena haljina, ali se on nije okrenuo.Kad se vratio njojzi, ona mu pruži ruku. — Ja, idem, gospodine, jer ne mogu ostati poduže.Dole me čeka dvorkinja.Ja se potpuno pouzdam u čoveka, koga je ovaj divni mladić izabrao sebi za prijatelja.U vašim je rukama moja čast.Ja sam se uverila da ste mu odista prijatelj, i nije nužno reći da ste time zadobili i moje simpatije.Ja vidim po svemu, da mu je boljka opasna, pa, ako ozdravi, to će imati da blagodari jedino vašem zauzimanju.Vi ćete, mislim, i sami nalaziti da je sasvim prirodno, ako vas zamolim da me izvolite dnevno izveštavati o toku bolesti. Ninčić se pokloni i zapita: — Kojim putem, gospođo? — Poštom; ja ću pisma primati uredno i brzo i bez senzacije.I sad zbogom! On poljubi pruženu ruku, a ona ode. Kad je otišla, korektor uzbuđen ode prozoru, da vidi kola pri prolazu, ali ona odoše na drugu stranu.Vrativ se prijatelju, ovaj se bio umirio, kao da je pređašnja poseta blagotvorno uticala na njegove uzrujane živce.Korektor pogleda u sat, da li je vreme da mu da leka; vreme je bilo, ali prijatelj je spavao; pa i ako je lekar kazao da mu lekove uredno daje bez obzira na stanje njegovo, a da ga uvek radi toga a bez oklevanja probudi, on to ovom prilikom nije smeo da učini, kad je video mirno lice mladićevo, utonulo u dubok sladak san, a možda i u slatke snove.On ga ostavi neko vreme, upali lampu i približi se ormančiću, da uzme lek. Ali na njegovo veliko iznenađenje pod rukom oseti neku tvrdu stvar.Uzme je i pogleda.Bio je to zavoj od fine debele hartije i kako nije bio ni zapečaćen ni zalepljen niti na njemu bejaše natpisa, on je bez oklevanja otvori i izvadi sadržinu. Zavoj je bio napunjen novčanicama stotinarkama.Ninčić prebroja, bilo ih je dvadeset na broju. U svom iznenađenju ne zna šta da radi s ovim pronalaskom, te ga brzo gurnu Pavlu pod uzglavlje.Zatim ga uzdrhtalom rukom probudi.Ovaj ga pogleda uzvereno i primi lek besvesno, ali okrenu glavu prema zidu i produži spavanje. Ninčić ode svome poslu.Nastupi ona pređašnja tišina, samo se sada već ne ču mumlanje bolesnikovo, već njegovo uredno disanje.Korektor je dovršivao rad s namerom, da posle pozove domaćicu na kratku zamenu, dok on bude na večeri u obližnjoj kavanici, i da se malo napoji sveža vazduha. Ali ne potraja tako ni četvrt sata, a ono pred kapijom opet stadoše kola.Lupnuše kolska vrata, približiše se brzi koraci pod svodom na stepenima i kroz hodnik; otvarahu se vrata malo brže no malo pre i otvoriše se i sobna brzo bez prehodnoga kucanja. Na pragu se pojavi visoka ženska prilika sa gustim velom na licu kao što imađaše i ona pređašnja. Ona brzo ++uđe; zaboravi da zatvori vrata, te je morala to da učini gazdarica, koja se zatim udali. Kada došljakinja ugleda Ninčića, prestravi se: — Ah, Bože moj, ko ste vi? — Ja sam Stevan Ninčić, korektor.Šta želite? — Da li tu sedi gospodin Pavle Đurić? — Evo ga u postelji. Strankinja uzviknu poluglasno, baci se pored odra na kolena, uhvati bolesnikovu vruću ruku, nasloni na nju svoje lice još jednako pokriveno velom i kroz zagušljivo jecanje ponavljaše: — Ah Bože moj, Bože moj, on će umreti!...Bože moj, on će umreti. — Umirite se, gospođo.To može da probudi bolesnika i da mu prouzrokuje smrt.Vi ste kod postelje opasno obolelog. Ona se trže i uzdiže se brzo na noge. — Oh, vi velite, da je opasno bolestan, i naređujete mi da se umirim!... — Oprostite, gospođo, on ne sme primati posete, osim ako mu one neće da naude.U ostalom on će, nadam se, ozdraviti. — Ah, istina? — uskliknu ona naglo, sa očiglednom radošću. — Ozdraviće!Da li vi to iskreno velite? — Iskreno vas uveravam, gospođo. — Oprostite, gospodine, što vam se ne predstavljam; ja... ja to ne smem... ja sam tako nesrećna — Nije nužno predstavljanje, ja sam već pogodio ko ste.Vi ste grofica Agneša Jankovićeva. — Vi, dakle, znate! — U ovom gradu sumnjam da gospodin Đurić ima iskrenijeg prijatelja od mene. Ona diže veo i pristupi mu bliže. — Znate li vi što o našim odnosima? — Sve, grofice, do sitnica. — Onda ćete pojmiti moj dolazak Ja sam došla sama, upravo pobegla od kuće, molim vas, gospodine, nemojte me izdati. — Ova je molba izlišna, gospođice, ovaj je mladić blizu mome srcu... kao i vašem, — dodade on poluglasno. — Jest, jest, priznajem, i molim vas, dopustite mi, da se pored njegove postelje naplačem, jer to ne smem kod kuće. — Samo ga nemojte probuditi, jer vas ne sme ugledati. — Oh, Bože moj, kako ću? — reče ona tako dirljivo, da se korektor okrenu i uzbuđeno ode svome prozoru ne obazrev se više na to šta će ona da čini. Agneša skide šešir i ogrtač, baci ga na stolicu i opet kleče pored odra.Nežno uze ruku Pavlovu, obasu je poljupcima, zatim, neprestano je držeći, nasloni glavu na uzglavlje i plakaše nečujno i dugo. Tako prođe skoro četvrt sata.Pavle je spavao u dubokom snu, okrenuv glavu od one koja je prouzrokovala njegove patnje, ali je došla, da sama uzme njegovu ruku, držeći je čvrsto kao da je nikad više ne misli pustiti.Korektor je pak stajao kod prozora i gledao napolje.Pred kapijom su stajala kola, na kojima se Agneša dovezla, obična najmljena kola sa rđavim konjima. Tu je stajao dugo udubljen u svoje mladićske uspomene, kada oseti da mu se laka ruka spusti na rame. On se okrenu i ugleda pred sobom Agnešin lik, sada već mirniji. — Ja sam došla u opasnim prilikama po mene; ali sam se morala uveriti o stanju Pavlovu, — ona zbunjeno obori oči, kada ovo ime izusti. — Ja mislim, gospodine, da me vi zato nećete osuditi... — Ne, grofice, naprotiv, to se od vas čak moralo i očekivati. — Ja sam se dugo predomišljala, na koji bih način mogla da dobijem vesti o nahođenju Pavlovu, — tu opet obori oči, — ali nisam mogla naći drugoga boljega načina do onoga što sam ga dosada upotrebljavala, to jest, da dolazi i dalje moj poslužitelj, kad god to bude moguće.Molim vas, gospodine, budite mi na ruci, a i njemu, kao što ste i dosada bili. — Ja jako volim gospodina Đurića, i po sebi se razume da ću bezuslovno biti odan i onoj ličnosti, koju je on tako strasno i tako istinito zavoleo. Ona sede i pokri lice maramom.Tako malo posede, zatim mu reče: — Ja sam pogrešila, što sam bila toliko slaba, da pustim stvar, da dovde dođe.Ali nisam mogla drukčije, nije bilo moguće. Ninčić je pogleda i zamisli: u ovom trenutku evo pred njim one, o kojoj mu je onaj zaljubljeni mladić toliko mnogo govorio, te ju je po tome poznavao mnogo ranije no što ju je video lično.Pred njim je ovo dvoje mladih, junaci jedne dirljive tragedije, koja se odigravala po pravilima opštega morala, što ga je postavio duh čovečanstva, da od ovog malenog plitkog života načini neprohodnu dubinu od tuge i nebrojeno zala.Gledao je sa interesom, jer je njihova sudbina u svemu ličila na njegovu.Znajući koliko je on muka pretrpeo, već ga je i po tome vuklo srce njihovim ličnostima, i da ne beše prijateljstva mu prema Pavlu.Nekakav sladak uzvišen bol ispuni mu grudi, on teško uzdisaše i malo je trebalo pa da se, nadražajem Agnešinih suza, koja je pred njim tiho plakala, ne zaplače i sam. Stevan Ninčić izgledao je sam sebi u ovome trenutku kao rob vezan tvrdni okovom, koji mu ne dade slobodna pokreta ili, bolje reći, osećao se kao u snu, videv kako sa ogromne visine pada nekakav strahotan teret.On ga ležeći na zemlji vidi u visini, ali nije u stanju da makne ukočene udove, nije u stanju da se ukloni s mesta; mora da vidi i da sačeka propast pri zdravoj svesti i pri jakoj volji za spasenjem.Tako je on nekad prošao, u mladosti.Tako je bilo i ovde.Slučaj tu je bio dobro poznat.On je čuo grmljavinu odozgo, teret se približavao, znao je i za posledice, ali se tu ništa nije moglo učiniti, već se mora sačekati propast. On je samo strepio, da ga ova lepa mlada ne zamoli za savet, jer joj ga ne bi mogao dati.Pa ipak je predviđao da će i to biti, jer je bio zgodan trenutak po nju, da ga o tome zapita.I ona ga odista zapita. — On je bolan, — progovori, — ja sam u ovim strašnim prilikama ostavljena sama sebi bez savetodavca.Vi ste, po svoj pridici, gospodine, ulazili u njegove zamisli i smerove, vi biste mi, osim njega, najbolje mogli reći šta bih imala da činim? I pogleda ga tužno, moleći i sa bojažljivom nadom da će joj on moći dati uputstva.On je bio u velikoj zabuni; naslonjen o ćerčivo gledao je ozbiljno preda se i ne odgovori ništa. Ona, misleći, da on ne želi ulaziti u ovaku stvar, nastavi: — Nemojte me, molim vas, gospodine, ostaviti bez saveta.Verujte da nemam kome da se obraćam, pošto je on bolestan.Mišljah pređe, da će mi ipak tetka pomoći, koja sa nama sedi u porodici, ali, kad sam joj priznala sve, ona me je tako užasno pogledala, kao da sam učinila smrtan greh, i sama je bila u tolikoj zabuni, da sam morala da prekinem razgovor.Ah, moji me svi ostavljaju, jer smatraju za užas ono, što ja tako čisto osećam.Oni to ne vide, već samo sjaj doma, kao što vele, a ja sam taj sjaj počela da kaljam.I tetkica, u koju sam se najviše pouzdala, ostavila me je. Korektor je bio zadivljen pred ovakim sticajem prilika.Evo pred njim, neznatnim čovekom, ovog sjajnog čeda, čiju sudbinu i čije tajne on bolje poznaje no ona sama!On, zaboravljen, proklet, povučen u svoju neutešnu sirotinju, u svoju i duševnu i telesnu čamu, u kojoj će boraviti dok je živ, on je ipak tako duboko bio posvećen u najskrivenije prilike jedne od najmoćnijih porodica, da je u nekoliko čak i upravljao sudbinom ove: ta, onaj mladić tamo u odru delao je po njegovim intencijama, a on je još imao uza se i iskustvo, kojim se mogao uzvisiti nad celim spletom njihovih raznih interesa, i da na taj način sačuva za sebe pravilnije suđenje no oni svi skupa. Ali baš zbog njegova ovaka odelita položaja njegovo je pošteno srce uvidelo da su mu i dužnosti velike i odgovornost pred svojom savešću ogromna.On, dakle, najpre zapita groficu: — Kako ste saznali, grofice, da Pavle leži bola? — Ah, sad nije više teško ništa saznati kod nas; sada se udešava otvorena borba.Moja mati ništa više ne krije; ja sam pročitala pismo, koje je on poslao majci, i koje je, po svoj prilici, vašom rukom pisano. — Jest.I hoće li gospođa grofica primiti još jednom gospodina Đurića? — Ona mi je pokazala pismo i rekla je da će ga primiti. — Je li još što rekla? — Samo toliko, da se sa njime baš želi sastati, jer, kao što izgleda, donde u kući neće biti mira.U ostalom i on je u pismu napomenuo da će zaručenje preduprediti ma kakvim srestvima. (Ona uzdahnu.) Njegova ga je bolest u tome, na žalost, sprečila.Oh, Bože moj, da li će do veridbe ozdraviti? — Kad je gospođa majka odredila dan? — Kroz dve tri nedelje najdalje.Njojzi je i ovaj kratak rok mnogo, ali se ne može drukčije, jer bi to padalo u oči svetu, a uticalo bi vrlo nepovoljno i na porodicu vojvodinu. — Kroz dve tri nedelje, nadam se, grofice, da će Pavle biti sasvim zdrav. — Ako donde već ne bude dockan, — upade ona sa strahom. — Ne verujem; on će svakako biti na oprezu, pa i ja sam tu. — A, šta da činim ja? — Vi svakako sačekajte to vreme mirno i oprezno. — Ama, šta ću s vojvodom? — Ima li vojvoda kakva imanja u unutrašnjosti? — Ima. — Pošaljite ga tamo da vam spremi stan; pošto će venčanje skoro biti, lako će vam biti da ga na to nagovorite. — Učiniću, — šanu ona zahvalno; zatim ustade i spremi se za polazak.Polagano je metnula šešir na glavu i zaogrnu se pomoću Ninčićevom, pa pristupi odru. Korektor okrete lice prema prozoru i pogleda na ulicu.I ovom prilikom čuo je šušanj haljine, ali se ne okrenu; no kanda je sada ova mlađa ženska poduže boravila onde. Vrata se polagano zatvoriše; korektor pogleda onamo; Agneše više ne beše tu. Kad je pristupio prijateljevoj postelji, primetio je, da mu je zlatan krst, što ga stalno nosaše o vratu, bio ispao iz košulje, te blistaše u predvečernjem sumraku.A kad korektor htede da ga vrati u nedra bolesniku, vide da na njemu blistaše suza, koja se po sjaju jedva mogla raspoznati od ostalog dragog kamenja na njemu. Bilo je krajnje vreme da se Agneša udali, jer se na nekoliko trenutaka zatim Pavle probudio i pogledao na onaj ugao, gde je korektor dovršivao svoj rad.On ga zovnu svojim islabelim glasom: — Stevane! To je bilo prvi put, da ga je zvao imenom.Ovaj se brzo okrete i pogleda u prijatelja. — Šta želite, Pavle? — Vi ste još tu?Koliko je sati? — Sad će sedam. — Što ne idete, da večerate? — Baš sad dovršujem rad, pa ću odmah ići.Ali nemojte govoriti, znate da vam je lekar zabranio. — To mi više vi zabranjujete nego li on.U ostalom, osećam se mnogo bolje. Korektor svrši posao, usta i ode Pavlu.Kad ga pogleda izbliže, začudi se njegovu mirnom licu, bistrom pogledu i čistim očima; bio je mirniji, tako reći, svežiji. — Kako je? — Mnogo, mnogo lakše, Stevane. — Hvala Bogu, sad se samo pričuvaj. Pavle se zadovoljno osmehnu što ga prijatelj tikaše; to beše prvi njegov osmejak za vreme bolesti, i korektoru laknu. — Reci mi, Stevane. — i on mu prvi put reče „ti“, i to kao da se po sebi razume, čisto nesvesno, — reci mi, otkud ovog lepog mirisa u ovoj sobici? — Miris?Kakav miris? — Nemoj misliti, da buncam.Ovde je bio neko? — Bio?...Da, jeste, bio je lekar... — Sigurno se dobro namirisao? — Moguće, ja nisam ništa primetio. — Dobro, idi sad, da večeraš; i nemoj se vraćati; ceo dan si zatvoren tu u ovom pokvarenom vazduhu. — Ovde nije vazduh tako pokvaren; prozori se uredno otvaraju.Posle večere svakako ću doći, kao i dosad.Sad ćuti, i do viđenja.Poslaću domaćicu. — Molim te, nemoj, nemoj, molim te; meni je mnogo lakše; i želeo bih da ostanem sam sa svojim mislima. — Dobro, do viđenja, dakle! — Prijatna ti večera! Napolju korektor tiho reče domaćici: — Nemojte ulaziti; hvala Bogu, lakše mu je, a želi da ostane sam.Još vas molim, da mu o ovim današnjim dvema posetama ništa ne spomenete, moglo bi mu naškoditi. Razgovor, koji se malo čas vodio između dva prijatelja, bio je za vreme bolesti prvi poduži i ovako svestan, a to je bio prvi znak oporavljenja, kao što je docnije i lekar rekao, koji posle odlaska korektorova naskoro dođe. Pavle pogleda začuđeno u lekara, koga je za vreme bolesti svega jednom video pri svesti, ali ga nije dobro zapamtio. — Gospodine doktore, zar vi niste bili tu malo čas? — Ne, gospodine, ovo mi je, do duše, druga poseta danas, ali odjutros nisam bio kod vas. — Tako? — reče Pavle i pomisli: „Dakle, Stevan je slagao!“ Lekar se obradova stanju bolesnikovu i naredi mu malo jaču hranu, pa, kako se za vreme njegova bavljenja vrati i korektor, ostade malo duže i posedi u prijatnom razgovoru dozvoljavajući da u njemu i Pavle uzima umerena učešća. Kroz nekoliko dana Pavle toliko ojača, da je ustao, a sutra dan se izvezao na kolima, pa je za kratko vreme i prohodao po sobi, zatim i po šetalištu. Sada ga je već i korektor ostavljao češće samog, ali mu o poseti kneginjice i grofice ništa ne reče, već je i novac, što je kneginjica Strata ostavila, sakrio, da mu ga preda, kad prizdravi.O toku bolesti slao je kratke dnevne izveštaje kneginjici, a Agnešu je izveštavao o poboljšanju preko onog poslužitelja, koji je dolazio svaki drugi dan. Posle dvonedeljnog mučnog bolovanja Pavle očigledno ojača.Bio je još slab i bled, ali je već mogao živeti svojim običnim životom i nastaviti kovanje svojih zasnovica i razgovore sa prijateljem Ninčićem. Njihovo je držanje posle bolesti postalo sasvim intimno.Pavle kao da je postao zreliji, staloženiji i ozbiljniji, a Ninčić se pored njega mlađeg, a imajući posla sa mukama mladosti, unekoliko podmladio.Njegova namera beše, da ublaži u Pavlu potres pri gubitku Agneše, što je on pouzdano predviđao, pa da ga pripremi za sreću, koja mu se nudila u vidu ljubavi kneginjice Strate.On se nadao, da će, ako i dalje održi pretežan uticaj svoj na Pavla, svakako moći izvršiti svoju nameru.Pavle će preboleti ranu i biće srećan u novim povoljnim prilikama, koje mu je on tako revnosno pripremao.U ovom poslovanju bledo lice i slabačko telo korektorovo počelo je da pokazuje sve više znakova energije; on sam postao je življi, tako reći, mlađi i veseliji, te je i to doprinelo da se u tom vremenu između njih razvi iskreno duboko prijateljstvo bez usiljavanja i gotovo samo sobom nekim prijatnim prirodnim načinom, koji, kao ono pređe, učini da od tada provode zajednički život kao nerazdvojna braća. Đurić je međutim prebivao u nekom stanju strpeljiva očekivanja, izgledalo je kao da mu je to i povratilo njegovo zdravlje; kao da je bio zadovoljan sa svojim položajem, nikad se više nije žalio; bivao je i sada setan, ali nikada sumoran; pokreti, govor, pogledi i držanje bilo mu je još nežnije nego pre. U takom stanju zateče ga kratko pismo dvorkinje kneginjičine, gospođice Fernek, kojim ga je molila da se sa njom sastane u loži nekog omanjeg pozorišta, označujući dan i broj lože. Pre nego što je otišao na taj sastanak, korektor mu je živo govorio, da bude pažljiv prema gospođici i da svojim rečima ni izdaleka ne vređa plemenito srce kneginjičino, koja se u svemu držala kud i kamo umerenije i ljubaznije, no što to pored njene velike ljubavi — koja se ogledala više u njenim delima no u držanju njenu, — a u njenim godinama obično biva.U toku toga razgovora korektor mu pokaza zavoj sa novčanicama i priznade mu da su ga u njegovu stanu posetile najpre kneginjica Strata, zatim grofica Agneša. Ovo saopštenje nije učinilo onaj utisak na mladića, kakav je korektor očekivao.Pavle je bio miran i samo se smešio presrećno i tiho. — Ja sam o tim posetama znao, dragi moj, — reče korektoru. — Ti si mi govorio da sam tada spavao mirnim snom, ali ja sam kao kroza san osetio, da mi se moja mala sobica pretvara u raj, kao da sam osetio bliskost ljubavi, kao da sam znao za dolazak onog najmilijeg stvora.Od ono doba kao da i bolovi minuše, spade mi sa duše teška neizvesnost, ja sam bio srećan i, čini mi se, to me izleči od teške bolje...Ti si me, do duše, slagao, prećutao si njen dolazak, i hvala ti, jer si mi time spasao život...Ali šta ćemo s ovim novcem? — Radi s njime šta znaš. — Ja ga ne mogu zadržati, jer nemam prava na nj. — Kako da nemaš, kad ti je poklonjen? — Ne mogu imati prava na nj, kad nemam prava na onu koja mi ga poklanja. — Do tebe stoji da to pravo uživaš, jer tebi se ono ne samo priznaje, već i nudi. — Baš zato što do mene stoji, ne smem primiti pare; ja naime ne mislim da uživam to pravo, na koje ti ciljaš. — Lepo, — reče korektor zlovoljno, — onda neka stoji; nemoj ga dirati, ali ga nemoj ni vraćati.Na sastanak svakako idi, i ako ti je nezgodno o novcu govoriti, nemoj to činiti, jer je izvesno, da ga ni ona strana neće pomenuti. Dan i čas sastanka dođe, i Pavle ode u označeno pozorište.Tu u jednoj skrivenoj loži, gde je u prisenku bilo zgodno mestance za razgovor, čekao je gospođicu.Ona skoro za njim dođe i pozdravi ga ljubazno.Skide šešir i sede do njega s one strane koja je bila bliže publici, a da je ova ipak ne vidi.Pavle je seo na jednu sasvim snisku stolicu do nje tako blizu, da im se haljine dodirivahu. Gospođica nije otpočela odmah razgovor, već je kroz malu lornjetu razgledala onaj deo dvorane, koji se odavde video.Publike beše malo, jer se predstavljao neki Šekspirov komad, a on tada nije bio u tolikoj modi koliko neki senzacijoni komadi, za koje se danas više ne zna. Kad je svršila pregled publike, orkestra i zavese, ona se okrete Pavlu. — Ja vam dolazim, gospodine Đuriću, s pozdravom od najplemenitije ženske, sa kojom sam se u životu upoznala.Zadatak, koji mi je prilikom ovog sastanka naložila, i lak je i težak.Lak je, ako do vas ne bude teškoća; težak, ako ne budete shvatili njene namere. Ona ućuta malo, i Pavle joj odgovori, gledajući joj u oči sa svojim mladićskim nevinim pogledom, koji ga je pravio mlađim, no što je u istini bio. — Gospođice, — reče on, — vi dolazite od kneginjice de Prez; budite uvereni da Njena Svetlost može računati na moju odanost, i zato možete slobodno da mi saopštite što vam je naložila. — Pre svega treba raščistiti ovo, — odgovori mu ona. — Ja sam dvorkinja Njene Svetlosti i, kao takva, ja sam joj ne samo potčinjena, vek i obvezana.Mene za nju vezuju jake veze zahvalnosti, koje će trajati, dok ja budem živa.No ona je i moja prijateljica lična i iskrena, koja ne gleda na razliku položaja i koja mi je odala svoje najtajnije osećaje.Mene je stalo dosta muka, dok sam je odvratila, da ovu veliku intimnost iznesemo i pred svet.Kneginjica Evstratija, dakle, zaboravlja razliku položaja, kad su u pitanju njene simpatije. Pošto je Pavle razumeo da se ove reči više tiču njega, no li nje, on odgovori otvoreno: — To sam već i ja primetio. Gospođica, koja se obradova što ju je Pavle razumeo i što je pristao da odmah izlaze na čisto zemljište, sada se sasvim oslobodi.Ona mu najpre u krupnim potezima ispriča prošlost svoje prijateljice, zatim njen položaj u društvu, a naročito u porodici; spomenula je njeno veliko bogatstvo i opisala je njen karakter do sitnica; nije utajila ni njene godine.Ona ju je okarakterisala kao vrlo osetljivu, ali privlačnu i svežu prirodu, koja je zaslužila da bude srećna, a u stanju je da usreći druge. Posle ovog opšteg opisa pređe na pojedinosti, koje se Pavla ticahu.Smočenu njihov put kroz Srbiju, onaj važan trenutak, kad su se pred mehanom videli; zatim borbu kneginjičinu sa svojim osećajima pri povratku s puta; njenu odluku da potraži Pavla; njenu radost, kad ga je prošle zime jednom ugledala pred nekom crkvom i od to doba njeno nervozno očekivanje, da će je on posetiti jer je bila uverena, da se on u Pešti bavi jedino na njeno pismo, koje je uzaptila grofica, i čudila se zašto ga nema njoj. Pavle je slušao, ali ni izdaleka onom pažnjom, koju je pokazivao, i samo se onda uzbudi u njemu topliji osećaj prema kneginjici, kad gospođica pomenu njenu scenu sa njom, u kojoj je ispričala razgovor sa sestrom, i njenu odluku da bi se odrekla i najvećega dela svojega velikoga imanja i da bi bila gotova i na veće žrtve, kad bi mogla postići jedva jednom da bude srećna i mirna s onim koga je, do duše, tek sada ali ipak još ne dockan izabrala. — Kneginjica je — reče ona, — celoga svoga veka bila nesrećna, i ako je odrasla u izobilju i sjaju.Pored svoje starije sestre, koja je bila duhovita i živa, nju su slabo primetili u društvu; njoj su namenili bili za muža čoveka, koga ona nije htela i koji je bio najgori od sviju takmičara, ma da je bio najbogatiji; ali svi njeni najbolji prosioci nisu bili ravni ni onim najlošijima koji su se trudili da dobiju ruku njene sestre.Vi već znate, da je jednom bila blizu sreće, ali je na nekoliko nedelja pred venčanje mladoženja napusti, da uzme drugu još sjajniju priliku.Ona je pogrešila onda, što se odrekla i sveta i imanja; a greši i sada, kada nanovo žudno traži sreću, no to čini, verujte, iz čiste pobude da ujedno i drugog usreći, samo onog koga je odista zavolela.Ona bi vam, možda, sve to bolje i dirljivije mogla reći, jer naposletku ona to i oseća, ali nikad ne bi mogla da dela protivno svojoj ženskoj prirodi i ako bi bila u stanju da se svega drugoga odreče.Ona me, dakle, nije poslala, da vam donesem kakvu ponudu, koja bi je mogla poniziti, naprotiv, poslala me je, da izmolim njenu sreću od vas, to jest, da vam saopštim, da je ona u stanju i čekati sve donde, dok se vi ne smilujete na nju.Ona poznaje vaše pobude, koje vas uzdržavaju, da joj se približite, ali zna da će doći vreme, kad ćete vi biti upućeni jedino na nju i ona vam stavlja u izgled da vas neće odbiti ni onda, kad vas svi budu napustili.To je u glavnome sve, što sam imala da vam kažem. Pavle je bio veoma tronut pred ovolikom čistotom ženske naklonosti i on odgovori uzdrhtalim glasom: — Vaše lepe reči duboko su me ganule.Molim odnesite moje ponizno pozdravlje, na šta, čini mi se, imam prava posle ovih reči?... Gospođica klimnu glavom. — I kažite joj da ja njene pobude razumem i poštujem i da ću ih večito ceniti i da se ujedno smatram za najsrećnijega čoveka, šta sam u takvoj uzvišenoj duši probudio izvestan interes.Ja ću Njenu Svetlost skorim izvestiti, o čemu želi da zna. Time se sastanak svrši.Gospođica nije bila potpuno zadovoljna sa odgovorom Pavlovim, ali mu je morala priznati korektnost odgovora.U tom je smislu referisala kneginjici koja je, do duše, i dalje ostala u neizvesnosti, ali sad ne toliko nesnosnoj i ne toliko beznadežnoj. Pavle je naravno posle ovog razgovora odmah potražio svojega prijatelja Ninčića i dogovarao se sa njim o ostalim koracima, koje bi još imao da čini.Tome je i bilo sada vreme, jer je od grofice Jankovićke dobio kartu, kojom ga moli da je poseti sutra pre podne. Ninčić je hteo da ga odvrati od te posete, jer je nalazio, da je on još suviše slab, da izdrži kakav veći potres; nagovarao ga je da zamoli groficu da odloži svoj zahtev za jednu nedelju dve, ali ko bi mogao uzdržati Pavla koji je prebledeo, kad je pročitao poziv, pa ga zatim spopala još neka nervoznost, koja je otupila sve razloge Ninčićeve, i najzad ga Pavle ućutka ovim rečima: — Jamčiš li ti da će odista čekati na moju posetu još dve nedelje?Smeš li me ti osigurati, da za to vreme neće ona izvršiti venčanje? Korektor je sada bar želeo znati kako misli da se drži na tom sudbonosnom sastanku, ali to ni sam ne znađaše unapred. Prijatelj ga, u ostalom, savetovaše da i ne kroji nikakve nacrte za taj sastanak, jer će ga to samo zbuniti i slabiti mu razloge kao i položaj pred groficom.Kad bude onde, neka govori onako kako mu srce nalaže i prilike iziskuju, to će biti ujedno i najpametnije. I Pavle je bio toga mišljenja i zato nije nikako hteo da misli o tome kako će to sutra biti.No prekonoć ipak nije mogao da spava i kad je ranom zorom ustao, bio je bleđi i slabiji no ikada.Ali se uzdrža pred ovim najvažnijim trenutkom svoga života i kad dođe čas, ode u zakazanu posetu telesno još slab, ali duševno prilično pribran. Grofica Aleksandra Jankovićka čekala je Pavla u sjajnom salonu vrlo lepo odevena.Kad je Pavle ušao, primila ga je ozbiljno, sa pristojnim poklonom, malo namrštenih veđa ali samo toliko, da joj ne naškode dostojanstvenom izrazu lica.Primila ga je u zvaničnoj toaleti, duboko dekolte; na vratu ogrlica u kosi skupocena grana sa lepo aranžovanom nojevom peradi u visokoj prosedoj punđi; haljina je bila od teške crnkaste zlatom protkane brokat-svile sa dugačkim šlepom, a u ruci je držala divnu lepezu ukrašenu brilijantima, od iste peradi kao što ih je imala u kosi. Njena visoka krupna pojava u utegnutoj haljini sa simetrično razvijenim nagim gornjim delovima tela bila je nesravnjena veličanstvena pojava. I Pavle stade pred njom za jedan trenut zadivljen, ali se brzo pribra, te je oslovi: — Milostiva gospođo grofice, došao sam po vašem nalogu... Grofica je primetila utisak, koji je proizvela kod ovog neiskusnog mladića, što je upravo i bio njen naročiti smer, i kad on zastade, ona pohita da mu milostivo pomogne u njegovoj zabuni: — Moja je molba da me danas posetite potekla na vaše prethodno pismo, i ja očekujem vaša saopštenja. Grofica ga nije ponudila da sedne, niti je ona sama sela. Pavle otpoče: — Vi, milostiva gospođo, znate u glavnome moju nameru i uzrok moga dolaska. — Da, vi ste došli, po svoj prilici, da mi činite neka saopštenja, koja se tiču moje kćeri.Veridba je izvršena. — I vi zbilja mislite da je i dalje održite u važnosti? — Ne mislim da što menjam u stvari. — Vi ste, možda, već odredili i dan venčanja? — On je koliko već i određen. — I vi ste to sve, po svoj prilici, činili pristankom njezinim? — Ne razumem vaše pitanje, ali svakako mogu vam reći, da se ništa dosad nije činilo protivu izrečne volje Agnešine. — Možda, ova volja u nje nije bila toliko izrečna, koliko je trebala da bude, ali ona je postojala. — Vi kanda govorite u njeno ime?Po čemu sudite vi? — Po njoj samoj; po njenim rečima; po njenu držanju. — Ja vas molim da mi ukažete čast da i mene posvetite u ove nerazumljive tajne, — reče grofica. Pavle je sačuvao svoju hladnokrvnost i na ovu primedbu grofičinu, pa odgovori učtivo: — Ja sam mislio, da je i Vaša Milost posvećena u osećaje grofice Agneše. Grofica odgovori dostojanstveno: — I ja sam mislila da je to tako; da znam sve što mi je nužno znati, i ja sam na osnovu toga i činila ono što sam učinila.Zato, nemojte primiti za zlo, što se moram čuditi ovim vašim rečima.Ali svejedno, u svetu se dešava svašta; moguće je da se od mene što krilo; moguće je čak da vi to znate što ja kao mati ne znam.Da li je baš potrebno, gospodine, da i ja to saznam? — Vaše su reči oštre, grofice, ali ja vam dugujem poštovanja.Od vas se glavna stvar nije krila, vi znate raspoloženje vaše kćeri; a, da nisam bio mišljenja da je potrebno da vi sve saznate, ne bih bio ovde. — Dobro, ja vas slušam, šta više, voljna sam da se s vama sporazumem. — Moj je smer kratak: Došao sam, da prosim vašu kćer. Grofica je bila spremna na vrlo neprijatan prizor, ipak je ova jasnoća Pavlova iznenadi.Ona ga pogleda u lepo bledo lice, koje je počelo rumeniti i tek posle nekoliko trenutaka odgovori lagano, odmereno: — Ja imam samo jednu kćer, Agnešu, a ona je već isprošena. — Ja baš nju prosim. Grofica se nervozno nasmeja: — A šta da radimo s drugim mladoženjom? — Drugi ne postoji. — Kako?Da ga nije nestalo? — Nije ga ni bilo. — Možda ste u pravu, možda je bio samo san. — Bilo je vrlo slično snu.Bilo je prividno zaručenje. — Možda, zato što sam ja videla. — Ne zato, već što se pri takvom činu iziskuje u glavnome dve volje; a tu je bila samo jedna. — Koja? — Vaša, a ta je volja čak i treća. — Zar ona ne važi? — Važi samo ona grofice Agneše. — A otkud znate da ona ne beše tu. — Znam od nje sane. — Od nje same? — Tako je, a to je, mislim, dosta pouzdan izvor. — To bi bio svakako najpouzdaniji... Pavle preseče groficu, jer je video po njenu licu da je voljna da ga vređa: — Ako sumnjate, najbolje bi bilo da zapitate nju samu, ovde, preda mnom. — Ne, to neću činiti, gospodine.Sa njom sam se dovoljno sporazumela, sad imam još da svršim sa vama. — Lepo, grofice, ja pristajem.Molim vas, dakle, za odgovor: Ja prosim vašu kćer. — Ne mogu vam je dati, gospodine, — odgovori grofica u velikom gnevnom uzbuđenju; — ona je već isprošena za drugoga. — Ta prosidba ne važi, jer je njoj protivna glavna ličnost. — Ama koja? — Vaša kći. — Ah, gospodine, imate li dokaze? — Izvolite pitati nju samu. — To neću činiti; rekoh vam, da sam se sa njom sporazumela. — I šta vam je kazala? — Gospodine Đuriću, mi idemo suviše daleko. — Lepo, da budemo razboriti.Ja tvrdim da ona mene neće odbiti. — Molim, molim, gospodine, za dokaze; dokaze molim. — Poznajete li rukopis vaše kćeri? — Kakvo je to pitanje! Pavle izvadi pismo Agnešino iz lisnice, razvi ga i pokaza ga grofici. — Sumnjate li da su to njene crte? — Ah! — uzviknu grofica van sebe, — ovo je njeno pismo, njen rukopis! (Pročita pismo, a Pavle joj ga je približio očima.) Nema sumnje; ona vam je pisala!Kad vam je pisala?Kako vam ga je poslala? Pavle mirno savi hartiju i vrati je u lisnicu. — Ja sam vam izneo dokaz; kako vidim, vi sami priznajete njegovu punovažnost.Molim, dakle, za odgovor. — Dala sam vam ga nekoliko puta. — Pošto sam ja ispunio vašu želju i izneo vam dokaza, molim Vašu Milost da mi saopštite odgovor koji bi imao u obziru taj dokaz. — Ostajem pri pređašnjem. — I posle svega ovoga? — Rekoh vam. — Grofice, jeste li svesni toga, da to nije roditeljski, nije materinski; da je to svirepost; da je to nezakonito i da je očigledna povreda čovečanskih prava? — Nije, gospodine, oprostite, — vikala je grofica više no što je govorila; — moja je kći maloletna, i ja sam joj prirodni staralac po svima zakonima državnim i pravima čovečanskim! — Lepo, gospođo, onda ćemo čekati, dok grofica Agneša Jankovićeva bude punoletna, pa ću je od nje same prositi. Grofica drhćući od gneva, viknu: — Vi ste drski, gospodine; idite. — Idem, ali ću poneti što je moje. Pavle pođe, ali grofica mu doviknu: — Šta ste naumili? — Naš je razgovor svršen, gospođo.Nastaviće ga s vami moj pravozastupnik. Grofica preblede, približi se Pavlu sa stisnutim pesnicama.Izgledala je tako strašna, da se Pavle odmače, jer je mislio da će ga udariti.Ali ona mu od ljutine zagušenim glasom samo reče: — Znate li vi, mladi gospodine, da ću ja pre videti svoju kćer mrtvu, no li u naručju vašem...Ah, strahota, što sam morala i ovoliko da kažem, ovako da govorim, i da dovedem u ovaku vezu ime moje kćeri sa ovakim ljudima! — Gospođo, — odgovori Pavle dostojanstveno, — vi ste prekoračili prag pristojnosti i zato se dalje sa vama ne mogu više sporazumevati...Molim, otpustite me. — Šta ćete? — ciknu srdita žena. — Hoćete li para?Koliko hoćete?Sto, dvesta, trista hiljada, ili više?Koliko hoćete? Pavle se strese i pogleda u ovu razjarenu ženu, na kojoj više ne beše ni traga njene pređašnje otmenosti, i odgovori joj hladno: — Ja sam pogrešio put, gospođo; nisam trebao da se obraćam vama.Ja imam posla sa gospodinom grofom, ocem udavačinim. — Ah, da, to ste trebali da učinite!Idite kod njega; on je to predviđao; on vas čeka. Grofica zazvoni i, kad poslužitelj uđe, reče mu: — Odvedite Njegovo Blagorodije kod grofa. Ima ljudi, koji su tako površni i prazni, da imaju toliko isto malo pravih pogrešaka, koliko odličnih svojstava. Na takav je način Pavle dospeo pred grofa. Ovaj seđaše pred svojim velikim stolom za pisanje; lice mu je danas bilo još čistije no drugi put, držanje još odmerenije, a dugački tanki prsti sa svojim belim brižno izmivenim i doteranim noktima čisto providni; svojom nežnom rukom prelistavao je neke hartije, ali čim Pavle uđe, ustade i ostade pred njim stojećki.I on je bio u svečanom odelu u salonskoj crnini sa belim okovratnikom i rozetom u rupici od dugmeta. Posle učtivog pozdrava i rukovanja Pavle otpoče: — Vi ste me čekali, gospodine grofe? — Da, nadao sam se. — I vi već znate uzrok moje posete? — Žena mi je rekla da ćete doći, da se sporazumete sa nama o jednoj vrlo tugaljivoj stvari. — Ja sam došao upravo k vama. — Stojim vam na raspoloženju. — Došao sam, da vam saopštim da je grofica Agneša zaručena protivu svoje volje. — O tome ništa ne znam. — Ali ja sam pouzdano izvešten i to od nje same. — Je li vam ona to sasvim jasno saopštila? — Ne može biti jasnije. Grof se zamisli. — Verujem vašim rečima, jer znam da ste džentlmen, inače ne biste ni bili došli meni.Samo ne znam u kakvoj vezi stoji to sa vama, ma da vidim da neke veze ima. — Ona će vam biti očigledna, kad vas zamolim za ruku vaše kćeri. — To bi mi bilo vrlo teško ispuniti posle njene veridbe sa drugim prosiocem; još bi bilo u pitanju i njena volja. — Ona pristaje.Evo dokaza. On izvadi i preda pismo grofu, koji ga pročita i očigledno se uznemiri. — To je stvar onda suviše daleko dospela. — reče. — Je li vam grofica saopštila da smo voljni podnositi i velikih žrtava, ako biste hteli odustati od svoje namere? — Grofe, — planu Pavle, — ja nisam došao, da se pogađam za ono što je moje. — Šta, dakle, želite? — Rekoh vam: hoću da uzmem što je moje. Grof ode jednom balzaku od crne kože, gde se nemarno spusti i hladnokrvno nastavi: — Vidite, mladiću, ovde su interesi vrlo zapleteni.Ono što vi tražite da uzmete kao vaše, po pravu pripada čoveku, koji se zove vojvoda Barkari, to je jedno; drugo je, da sudbinom moje kćeri ja raspolažem do njena punoletstva ili udaje; treće je njena volja suprotna porodici i svima porodičnim kao i staleškim pravima i pravilima; a kao četvrto još je tu i vaš nepromišljen postupak.Ne nalazite li, da je ovo i suviše zapleteno a da se može ljudski razrešiti? — Ja neću da ulazim u ovaj zaplet, gospidine grofe, ja sam došao da prosim vašu kćer. — To ste već rekli, i imate naš odgovor: grofičin i moj. — Želim ga i od vas čuti. Grof odgovori: — Ne mogu vam dati moju kćer. — Zašto, gospodine? — U takva razlaganja ne mogu ulaziti. — Ali ja ću vas ipak primorati da mi odgovorite ili ovde meni oči u oči pravo i pošteno ili pred sudom. Oči grofove sinuše, ali ipak mirno reče: — Vidim da ste vi opasan neprijatelj. — Neprijatelj, ja, gospodine grofe?Ta zar još ne uviđate da sam vam odan do groba, da bih za vašu dobru reč žrtvovao svoj život. Grof ustade i blagim glasom reče: — Lepo, mladiću, žrtvujte onda samo jedan jedini osećaj. — Taj jedan jedini — odgovori tužno Pavle, — jeste ukras i jezgro moga života, i ja bih vam ga žrtvovao, da s njime nije skopčana i sudbina one, bez koje za mene ne postoji više sreća. — To je mladićsko uobraženje, lažna mašta.Vi ćete se vremenom umiriti, pokušajte. Pavle ga pogleda očajno: — Zašto mi ne date vašu kćer? — Zato što bi to bio skandal, — odgovori grof zlovoljno. — Je li skandal usrećiti ljude? Grof ga pogleda neodlučno; a Pavle dubokim uzdrhtalim glasom nastavi: — Je li to skandal usrećiti svoju decu? — Gospodine, ja bih tim unesrećio svoju kuću, a s time i svoju kćer; zapamtite dalje: i sebe, i celu kuću i svoju kćer; a možda i vas. — Pokušajte, grofe; unesrećite me na taj način, molim vas... — Vi ste neiskusan i prgav, mladiću.Neka bude, ja vas očinski savetujem da se povučete, jer ćete biti nesrećni obadvoje i vi pa i mi. Pavle je sav drhtao, i grof mu reče: — Sedite, molim vas, voljan sam da vam dam nekoliko očinskih saveta. Pavle i nehotice sede, a prema njemu zauze mesto grof. — Pre svega uzmite na um, da smo se mi jednom za svagda rešili, da vam ne ustupimo našu kćer, i vi ulazite u opasnu borbu po vas, ako se ne povinujete sili ovih prilika.Vi tražite od nas popustljivosti, a sami niste voljni da popuštate.To je nepravično i jednostrano od vas.Vidite, mi smo bili popustljiviji.Mi smo zbog vas zaručili tako brzo Agnešu.Nemojte misliti, da je mi dajemo vojvodi Barkariju zato, što smo zapeli da njega dobijemo za zeta.Naprotiv, on je mojoj ženi malo po volji, a meni ni malo.On je vaspitan po intencijama svoje majke, koja je rano postala udovicom; u njemu još živi njen blagotvorni uticaj; ali ona je već na pragu groba, i kad umre, predviđam da će mladi vojvoda biti ono što mu je bio i otac.Vidite, ja sam prema vami potpuno otvoren.Ali od sviju prosilaca on je jedino zgodan, da se brzo venča, što bi svaki drugi, koji se nudi za mladoženju, odbio.Vi ste oterali Agnešu u njegov zagrljaj.Po tome možete ujedno uvideti, da smo mi spremni na krajnja srestva, da sprečimo izvršenje vaše namere.Mi smo se, dakle, već povinovali onom što se ne može izbeći... učinite i vi to. Pavle je prestravljen slušao ove po njega užasne reči grofove, čiji je glas zvonio kao zvuk stakleta: hladno, jasno pa ipak tupo. — Recimo, — govoraše grof dalje, — vi ćete nas primorati nasiljem, skandalom, javnošću ili lukavstvom da vam ustupimo Agnešu... i to je moguće.Ali šta će nastati zatim?Ja znam da mladićska žestina ne pita zato; vi samo hoćete da dođ te do mete, pa... après moi le déluge.No mi smo tu, stari, koji podižemo brane, da ne dođe potop.Vi ćete biti ostavljeni sami sebi.Nastaje pitanje da li će Agneša, vaspitana u strogoj disciplini, od koje je ona primećivala samo beskrajno nežnu stranu, biti u stanju da poduže bude srećna u sasvim novim sitničarskim i sirotinjskim prilikama, a izbačena, jer će biti izbačena iz atmosfere, u kojoj se rodila i odrasla i bez koje će ona, po svoj prilici, uginuti pre vremena.Zar da je moje očinsko srce pusti u tu bezdan?No vi ćete to poreći, znam.Vi ćete tvrditi, da srećna ljubav nadoknađuje sve; a na to ću vam ja reći, da ta ljubav neće biti srećna.Mi ćemo vam onemogućiti opstanak u vašoj zemlji kao i u ovoj.Kamo ćete?U svet?Dakle, da pustim svoju jedinicu u svet?Čim ćete je hraniti?Prepisivanjem akata, što su ih napisali suvoparni i ograničeni ljudi?Vi niste sposobni za drugi sem činovnički posao, ona je pak naučila samo da neguje cveće, materijalno i duševno cveće, sve jedno.Gonjeni prokletstvom roditeljskim vi ćete se, prgavi i mladi, kadtad zatrčati u samoubijstvo bilo to naglo ili postupno.Zar tome da izložim nju i vas? Pavle je izvadio maramu i obrisa znoj sa čela; a grof pređe dlanom preko temena, i nastavi: — To su sve dalje prilike, koje vam prete, ali i bliže su nesavladljive.Vi morate uviđati, da mi ne možemo udavati kćer javnom brukom, a ona se nože izbeći jedino vašim odstupanjem.Dalje, tu su vam naše neodobravanje i svršen čin veridbe.Ponavljam, dakle, da ćete vi najbolje učiniti ako odstupite, a to vam je i jedini način. — A zar ne bi moglo biti — odvrati Pavle, — nešto drugo i bolje, a to je da vi pristajete? — Mi smo učinili svoje, — odgovori grof glasno; — zaručili smo devojku. — Za onog koga ona ne voli. — Vi ulazite u ponavljanja.Imate li što drugo da kažete? Pavle ustade. — Gospodine grofe, vaše pređašnje razlaganje, koje vi nazvaste savetima, pune su uvreda i neispravnosti.Po čemu ne bih ja mogao dobiti ruku vaše kćeri? Grof se takođe podiže sa sedišta i odgovori mirno: — Ja nemam ništa protivu vaše ličnosti.Zetom kao što ste vi, mogao bih se ponositi, gospodine.Ja vas visoko cenim; vaše lepo držanje, vaše lične osobine, vašu razboritost i odličnu obrazovanost, koju ste, kao što mi izgleda, sami stekli, a pre svega vašu mladićsku iskrenost punu poštenja i neposrednosti; ali ja nikad neću pristati da vas dobijem za zeta putem javnoga skandala, a taj je skoro već tu. — Vi hoćete silom da unesrećite svoju kćer, grofe.Vi ste poniženi, vidim, mojom prosidbom.Međutim ja pitam zašto ne biste, dakle, dali onu čestitu Srpkinju čestitom Srbinu? Grof se neprimetno osmehnu ali, pogledav u ozbiljan i usplahiren lik Pavlov, i on mu ozbiljno odgovori: — To bi bio jedini razlog, zbog čega bih pristao, ali sve drugo pobija ovaj jedini. — Jeste li voljni ispitati svoju kćer preda mnom? — Primetih vam malo pre, mladiću, da padate u ponavljanja.Imate li još kakav razlog? — Ja ne mogu razumeti ovoliku upornost, grofe, a protivnu blaženstvu svoje jedine kćeri.Grofica i vi spominjete mi njeno vaspitanje; vi ste svakako na to potrošili i suviše briga, ali sad vidim, da ste je vaspitali ne radi nje, već jedino radi vas; čisto radi vaših sujetnih i sebičnih interesa.Svaka vaša reč izdaje vašu taštinu, i ja se obraćam vašem razumu, u šta još ne sumnjam, i ako očajavam o vašem srcu, da mi kažete, zašto hoćete da unesete u ovaj svet pun jada svojevoljno i svesno toliku nesreću? — Opet ponavljanja, mladiću, i to sada filosofskih, — reče grof i ispravi se nestrpeljivo. Pavle kroknu jedan korak nazad. — Vi ste, grofe, i suviše površni u ovom važnom trenutku, ali ja želim da saslušate moje reči, jer ću vas u protivnom činiti odgovornim za uvredu. Grof se olako pokloni: — Molim, govorite. — Dajte mi vašu kćer, grofe. — Ne mogu, gospodine. — Ja ću je oteti. — Sprečiću. — Ja ću se boriti. — Ja ću biti jači. — I najjaču snagu može mala umešnost da umrtvi. — Može, ali vi ipak nećete dobiti moju kćer. — Ni preko najveće nesreće? — Onda najmanje! — Grofe, ja sam spreman na krajnja sredstva. — I ja. — Želite li da to bude? — Gospodine, želim da budemo svi mrtvi, i Agneša, ali ne želim da je vidim vašom. — Vi, dakle, hoćete njenu i moju smrt? — Pre to, nego ono. — Vi, dakle, ne marite za vašu kćer? — Ne marim za vas. — A ako ona mene više voli nego vas? — Ja je mrzim zbog toga. — Vi se, dakle, nje odričete? — Kad budem ulazio u borbu, prvo će mi biti da je se odrečem. — Vi upropašćavate dete i s njim onog koji želi da bude vaš sin; je li to roditeljski postupak?Jeste li vi otac? — Ja više nemam kćer, dao sam je; ona će kroz koji dan biti tuđa. — Tuđa za vas, ali ne za mene. — Ona ne može imati dva muže, gospodine. — Dobro, onda će kroz koji dan pasti krv! — Dakle, pretnje! Grof zazvoni i ćutećki sačeka poslužitelja hodajući po sobi; kad je ovaj ušao, naredi mu: — Pustite onog gospodina, što čeka. Malo zatim u sobu uđe neki nepoznati gospodin u uličnom odelu, bez pozdrava oštro posmatrajući mladića. Grof rukom pokaza Pavla pridošlici i reče: — Gospodin Đurić ne odustaje; naknade ne prima, ali preti. Onaj tuđin pokloni se pred Pavlom i predstavi se: — Ja sam član policije. — Šta ja imam posla sa policijom? — viknu Pavle gnevno. — Ja ću vam objasniti, mladi gospodine, — reče grof hladno. — Vi mi otimate moje blago, i ja upotrebljavam zakona sredstva da vam ga ne dam.Ova su sredstva krajnja, ali vi rekoste da ćete takođe pribeći takvima.Ja sam to predviđao i osigurao sam se.No ja visoko cenim vašu ličnost, koliko poštujem čistotu vaših osećaja.Vi ste još odrešenih ruku, i ja sam još jednako sklon na sporazum jedino iz simpatije prema vama.Želite li da se gospodin udali? — Neka ide, — reče Pavle beo kao zid. Ovaj ode kao što je i došao. Pavle tada doviknu grofu: — Kako sme policija da se zauzima protivu mene, koji sam u očiglednom pravu?Kako je ona smela da preotme sudsku vlast? — To je pitanje još sporno, gospodine Đuriću, — odvrati grof. — Policija imađaše skrupula, ali sam ih ja rasterao. — Sigurno novcem? — Moguće, a ja ga imam više no vi. Pavle se osloni o sto, toliko se osećao slab i mučno progovori: — Ovo su odista krajnja sredstva, gospodine, to nije džentlmenski. — Ali je razložno, mladiću.Ja sam u ulozi očevoj i mnogo sam stariji i iskusniji od vas: evo, moj sin je u vašim godinama, a još ne računam svoj uticaj. — Vi ste ga upotrebili i to veoma sramno. — Nemojmo se vređati, sinko, jer ću prekinuti razgovor. — Govorite, dakle, — doviknu mu Pavle kratko. Grof, koji je za vreme pređašnjeg razlaganja nekoliko puta hteo da plane, nakašlja se, podižući svoje providne prste k svojim uzanim usnicama, pogladi brk i poče hodati gore dole.Zatim se zaustavi, sačeka dok se i Pavle malo umiri, pa otpoče: — Gospodine Đuriću, — to ime on sada izgovori nežno, što je naročito lepo pristajalo njegovu zvučnom baritonu, — vas ne voli samo moja kći: kod ove je to samo jedan zabludeli osećaj, jedna luda devojačka zasnovica, koja će u krugu ozbiljnih dužnosti izvetriti ne ostavljajući traga; vas kud i kamo više, dublje i ozbiljnije voli moja svastika; ona boluje od te strasti prema vami, a njena nežna duša voleće vas uvek, što docnije tim više.Ona je bila u stanju da žrtvuje ogroman deo svoga imanja, što je prevazilazilo nekoliko zlatnih milijuna, samo da dobije vas.Nikad ne bih pristao na ovaku nastranu ženidbu, da kneginjicu de Prez dam za ženu nepoznatom i neznatnom seljaku, ali sam vas u toku razgovora poznao kao karakter koji to zaslužujete.Imaću užasnu borbu sa svojom ženom i sa celom porodicom, i ja ću to s teškim srcem učiniti; ali sam ipak gotov da učinim: evo, ja pristajem, uzmite kneginjicu Stratu. Pavle sede u stolicu, jer ga noge izdadoše, a ne umede da odgovori. — Ako ste želeli da postanete članom moje porodice, evo vam prilike, prihvatite je, — progovori nanovo grof. — Ja ću vas voleti, a svi ćemo vas poštovati.Vi ćete biti bogat, otmen, srećan muž, jer ćete imati najplemenitiju ženu.Šta želite više?Hoćete li još i zvanje ili titula?Nabaviću vam ih.Šta hoćete?Hoćete da budete baron, grof ili knez?Evo, sve vam obećavam, jer sam u stanju da vam učinim.Vi ćete biti bogatiji od mene, imaće smisla da budete i knez. Grof, koji je u svojim obećanjima dolazio sve u veću vatru, zaustavi se, pritište maramu na čelo, da bi se umirio.Zatim sede do Pavla i uze ga za ruku, pritiskujući je neprestano i gledajući mu u oči poverljivo i hrabreći. — Nije vam dosta?Ili, valjada, ne verujete?Evo, ja ću vam reći još više.Kneginjica je iz vladalačke porodice, ima prava na titulu Svetlost?Hoćete li je i vi?Ili hoćete još više?Hoćete da postanete vladaocem?Ja ću vas učiniti.Na dan venčanja postaćete ugarskim grofom, i markizom nemačkoga carstva, kao što sam i ja; tu titulu možete dobiti, pošto je nekadanja nasledna kneževina de Prez bila u Burgundskoj, na granicama države.Vi ste darovit, mlad, govorite srpski, imaćete prilike da se istaknete u Gornjem Domu, postaćete hrvatskim banom!Kroz dve tri godine vi ćete sa toga dostojanstva silaziti kao knez.Knez P. Đurić, ne zvoni ružno; jednoga barona toga imena već imamo.Želite li to? Grof ustade u najvećem nestrpljenju. — Ili vam to još nije dosta?Ja ću onda otići još dalje.Kneginjica Evstratija ima da nam preda dve trećine imanja, evo, ja se odričem toga, predajem vam ga, samo nam ispunite želju!Nudim vam sreće pune pregrši, prihvatite je! Grof ućuta, da se odmori od uzbuđenja: a Pavle, čije se grudi nadimahu, oseti da mora da se istrgne iz ovog užasnog vrtloga, pa ipak nije bio u stanju da progovori i jednu reč. — Zašto ne odgovarate, mladiću?Ja vam matematičnom tačnošću iznosim sve; napisao sam vam jednačinu, upravo sam vam je izračunao.Vi imate da potpišete samo resultat: potpišite ga! Pavle naposletku progovori: — Vi ste, dakle, kadri, grofe, da žrtvujete tri života vašoj taštini; tri života, od kojih dva treba da su vam najmilija i za koja ste odgovorni... Zatim uzviknu: — Ne pristajem, groFe! Ovaj ga premeri ozbiljnim pogledom: — Vi, dakle, hoćete samo Agnešku? — Samo nju hoću. Grof preblede. — Otkud u vama toliko strasti, vi, mladi čoveče?Zašto se držite tako bezumno uporno za vašu bezsmislenu ideju? Pavle se ponovo diže: — Vi tako govorite, grofe, što ne znate, kakvu sam borbu pretrpeo dok sam dovde dospeo.Skoro će godina, otkako se mučim i borim sam sobom; ovom osećaju ja sam žrtvovao svoju sinovlju naklonost; za ovu godinu izgubio sam jedno za drugim roditelje, a nisam osećao ni tugu što su umrli ni pokajanje što ih nisam oplakivao kao sin, jer me je srce neodoljivom snagom vuklo ovamo; ja sam se otrgao od svežeg groba moje majke, kojoj sam se zakleo kod samrtničke postelje da se više neću vraćati u inostranstvo i ja sam ovu zakletvu pogazio.Bez stvarne potrebe došao sam ovamo, da živim tu u blizini vaše kuće, u koju sam tolikom zebnjom, lukavošću i posle tolikih napora naposletku izradio pristupa.Ja sam to sve činio, gospodine grofe, onda kad još nisam znao kako o meni misli grofica Agneša: a vi sad hoćete da me odgurnete od mete posle tolikih mojih patnji sad, kada već znam da nisam svoje osećaje trošio zaludu. Na grofa je ličnost mladićeva uticala povoljno, on je morao priznati da je njegovo držanje zasluživalo svaku pohvalu, a njegov očajni položaj svako priznanje; ali grofu se ovaj razgovor i suviše otegao.On se u vatri pređašnje borbe mnogo zaboravio i pod utiskom izvesnog sažalenja i poštovanja otišao je dalje no što je i sam isprva želeo, ali se sada, za vreme Pavlove kratke odbrane ili, upravo reći, optužbe samoga sebe, pribrao, i jedva dočeka priliku, da se koristi slabim stranama protivnikovim — Vi, dakle, sami uviđate, gospodine Đuriću, da vas je ova nesretna strast već i dosad uvlačila u velike pogreške, a to bi vam moglo biti najgori predznak za budućnost.Mi smo rekli jedan drugom sve što se po toj stvari moglo reći, i ne ostaje ništa drugo, već da odstupite. Pavle je primetio u tom begstvo grofovo sa megdana, u njemu uskipti krv i on uzviknu: — To neću da činim, grofe. — Vi, dakle, želite svoju propast? — Vi govorite, grofe, kao da ste svemoćni. Grof je video da Pavle želi da izazove burnu scenu, koja bi mu dala prilike, da kaže sve što mu je na srcu, da ga napadne i da ga vređa.Ali to je već bio znak nemoći mladićeve, to je dobro primetio ovaj stvari svetski kavaljer, koji je celog svog veka imao posla sa prefinjenim karakterima.Ovaj mu se trenutak učini zgodnim da bez nasilnih sredstava osigura sebi pobedu.Stade pred mladića i uzdignutim tonom poče mu govoriti: — Jest, mladi gospodine, prema vama sam svemoćan.Birajte: hoćete li da isteram svoju kćer iz kuće, pa da je upropastim zajedno sa vama, ili da je stavim pod večito staraoštvo?Ili vas da proteram iz ove zemlje, ili da vas bacim za nekoliko meseci u tamninu, gde će se već postarati da vam prođe volja za romanima sa otmenim devojkama?Ili hoćete da vas zatvorim u ludnicu, nju ili vas?...Govorite: evo, prst mi je na dugmetu ovog zvonceta; vidite, u ovom dugmetu je vaša sudbina; govorite, dakle! Pavle je nekoliko trenutaka gledao u nepomično lice grofovo, koji je svoje ukokočene oči upravio na njega, zatim uze šešir i bez odgovora i pozdrava ode iz sobe. U grudima sa najvećim bolom, u glavi sa velikom navalom krvi, a još većom navalom misli za prvi trenut Pavle ne znađaše kamo će.Stade za jedan trenut pred palatom i, podignuvši glavu, uzdahnu duboko; zatim pohita bez celji i bez puta; ali se posle nekoliko koraka opet besvesno zaustavi; mutan mu pogled prelete preko visokog reda ogromnih kuća, zatim zaluta po svetini koja na malom trgu, gde se on sad nalazaše, hitaše tamo amo; po sjajnim izlozima dućanskim; po kočijama koje zauzeše sredinu trga oko jednog visokog religijoznog spomenika, iza koga se dizaše starinska crkva nekog kaluđerskog reda, čiji je visoki samostan bio dozidan do nje. Noga ga vođaše pravo crkvi.Katoličanske crkve otvorene su ceo dan, bila je i ova.Duboko tronut Pavle uđe.U crkvi beše hladan polumrak.Kroz sredinu s obe strane lađe visoki uglačani gore pozlaćeni stupovi; po zidovima slike velikih srazmera, umereno žive kolorature ali tim više skultorskih pozicija; s obe strane udubljenja, u svakome oltar, svuda kandila sa svojim melanholičnim plamičkom; po skamijama ovde onde koja stara baka, kod ulaza nekoliko pogruženih prosjaka.Pavle umoči vreo dlan u hladnu voducu i, umesto da se prekrsti, prebrisa usplahireno čelo.Stiže do stupa, obgrli ga rukom i nasloni bolnu glavu o hladan kamen.Tako je stajao tu pognuta tela dugo.Beše mir; samo se po koja starica nakašljala obazrivo, ili je šušnuo prevrnuti list u nekom molitveniku, iliti pak Pavle uzdahnuo očajno, teško. Malo čas ga zapaljeno telo dovede ovamo protivu volje, da se pod hladovinom svodova osveži i duša mu se pribere, a sad je žalio što je ovamo došao.Sa tom hladovinom, kao oštar mač na glavu, pade mu u oči razlika mesta, odakle ode a kamo dođe.Ovde ova neutešna sirotinja što je svoje nade položila van sveta, jer tu uzalud iščekivaše ostvarenje, — a tamo sjaj, huleći na Boga i ne pomišljajući na najvišu ideju vasione: vrlinu. Iz jednog kutka gledaše ga lik Bogomatere tužne sa napaćenim sinom joj u krilu i taj ga pogled suznih plavih očiju dovuče do slike.Tu je stajao, podignuv glavu prema lepoj kopiji Madone Koredžovljeve.Molio se Bogu bez reči, bez volje, bez misli.To nije bila molitva po obliku, već po suštini; to se celo biće mladićevo pretvori u jedan pobožni uzdisaj, u jednu nemu tugovanku, koja izli prvi i najveći bol njegova života pred pogledom koji ga tako živo opominjaše na majku, na bolnu skrušenu majku, koja je u njegove oči gledala tako ispitujući, tako dirljivo i tako moleći, samo da ga nemim bolom svojim uzdrži od ove propasti, koju je njena prosta seljačka duša predviđala, od koje ga nije mogla spasti i u koju je on sam neprestance jurio. Pođe po crkvi redom ikona, kao što se u njegovu zavičaju čini.Kršćaše se krstom pravoslavnim i celivaše likove svetiteljske.Dođe do male ikonice arhiđakona Stevana.Tu se trže.Pade mu na um nešto.Ode kod prodavca i kupi voštanicu; zapali je na kandiocetu i prilepi na okvir mrmljajući uz to: — Pomozi mi, Krsno Ime, Sveta Slavo moja! Htede da iziđe iz crkve, no u tome primeti da mu se s one strane glavnoga oltara približuje neki čovek.Bio je u dugoj mantiji do zemlje; lik mu izdaleka izgledaše pobožan i blag, jer, dok se Pavlu približivaše, držao je oči podignute prema gornjim svodovima crkve, ali kad stiže do pred Pavla, pogled mu postade strog, a držanje osorljivo: — Je li ti, mladi čoveče, šta ti tu radiš?Kakvo je to držanje u hramu? Pavle ga pogleda ozbiljno pa ipak ljubopitljivo: — A ko si ti, preblagi čoveče? — Sad šta ti je to opet?Ja sam, brat klisar. — E pa čuj, brate klisaru, pripalio sam sveću mojoj Svetoj Slavi. — Svete Slave u ovoj crkvi nema.Ti se rugaš kanda! — Daleko je to od mene!Na, evo ti ova malenkost, brate klisaru, i pusti neka dogori. — Hm, hm, — reče brat, pogledav u dlan, zatim brzo spusti ruku u neki široki otvor sa strane mantiji, — hm, hm! Pavle ga ostavi, polagano iziđe iz crkve, dok se za njim čujaše ono klisarevo: „Hm, hm!“ Pavle se bolan odvukao kući.Mora da je izgledao jako iznuren, jer su to primećivali trgovci, berberi i druge zanatlije što stojahu pred svojim dućanima u ovome času kada je promet neznatan, te poneki vrtijaše glavom.I po koja gospođica, ili kasirka, kakvih ima tma Božja u većim gradovima, gde se uči mladež, besposlena vireći kroz poluotvorena vrata ili iza zavese kakve kavane, pomodne trgovine ili druge kakve prodavnice sa interesom gledaše fino odevenog mladog čoveka što iđaše teškim koracima kao da je svu noć i ceo dan u terevenci prebdio te se sad vraća u stan bled, mamuran i umoran. Stigav u stan, pade na stolicu i nije ni primetio da su ga u sumraku čekale dve ličnosti: Ninčić i gospodin Čilag. Ninčić odmah pohita njemu, da ga vidi, a Čilag samo stade pred njim skrštenih ruku posmatrajući mu lik. — Znao sam, da neće biti dobro, — reče Ninčić. — Dosad nije bilo; ja na to nisam hteo da potrošim ni jednu misao; ali odsad ako što bude, biće dobro, — reče Čilag. Pavle se naslonio na sto i sakrio lice u obadve ruke.Šešir mu pade sa glave, a on ostade tako sedeći dugo. — No? — progovori Čilag, uhvativ ga za ruku. — Vama je pozlilo?Bilo vam neuredno kuca; vi ste u groznici. Ninčić se saže prijatelju, podiže ga, i poče svlačiti.Pavle kao da nije znao za sebe; pustio je da rade s njim šta hoće. — Bio je još bolestan; nije hteo da čeka dok se bar oporavi. — šaputaše korektor. Poslaše po lekara, koji je i pređe dolazio njemu.Ovaj dođe i nađe Pavla u postelji u vatruštini; opipa mu bilo i promuklim glasom reče: — Recidiv!Povratila mu se bolest. Pavle bolovaše dugo, nekoliko meseci.Ljuta boleština ne dade mu da upravlja sam svojom sudbinom, pa kad se slomljene duše i iznurena tela diže iz postelje, grofica Agneša Jankovićeva već bejaše postala vojvotkinja Barkari. Ima zlih ljudi, koji bi bili manje opasni, da nemaju dobrih svojstava. Kad je Pavle posle onog znamenitog sukoba svog sa grofom Jankovićem došao bolan kući, nije mu padalo na um da ispituje čudnovatu priliku što su ga u njegovu stanu sačekali zajedno Ninčić i Čilag.Prisustvo onoga prvoga bilo bi mu je razumljivo, jer je ovaj znao gde je bio mladić i upravo ga je i čekao zbog toga, da se posle te posete sastane sa njim.On je predvideo da će ta poseta učiniti prelom u dosadanjem životu Pavlovu, pa je, iz ljubavi prema svom napaćenom sunarodniku, hteo da osigura sebi što većega uticaja pri obrtu u njegovoj sudbini.Ali ma kako da je predviđao ozbiljne posledice, one su na mladog Srbina imale većeg uticaja, no što je on mogao unapred opredeliti. Sasvim je drukčije stajala stvar sa gospodinom Čilagom.On je svojim oštrim pogledom promotrio položaj, uočio raspoloženje Pavlovo i pogodio je da se ovaj nalazi na raskrsnici.Viđao ga je često, susreo se sa njime na ulici i u kavani kao i po universitetskim hodnicima, kamo je Pavle, do duše, u poslednje vreme odilazio sve ređe.On, „čuveni i okretni“ Čilag, ne bi zaslužio svoju slavu, da nije umeo uočiti zgodan trenutak.Video je mladića pri prolazu na sastanak sa supruzima Jankovićevim, i to ga pobudilo, da ga sačeka u stanu. Tu je već našao Ninčića.Na ovog zadnjeg vrlo je nepovoljno uticao dolazak ovog novog gosta; ali Čilag, stari majstor, čuvao se dobro, da u ovom zgodnom momentu zapodene kavgu.To bi mu moglo pokvariti zasnovicu.Tako su tu sedeli obadvojica ćutećki i čekala na dolazak mladićev. Tek posle nekoliko dana, kada se bolja pogoršala, postade Čilag smeliji, a još docnije pokazivao nestrpljenje.On je to video, on je to znao, on, čuveni Čilag itd., u tom toku je iznosio svoja večita prebacivanja ovom okorelom zastupniku nazadnjaštva, kao što je nazivao korektora. — Ded sad recite mi, — uskliknuo bi često, — da vaše fantazije valjaju.Evo vam resultata u postelji.Ja sam se bio povukao sa pozornice, jer sam video da ste vi počeli da se ističete kao glavni junak drame, a ja nisam imao volje da igram ulogu intriganta.Samo, vi ste uveli neku novu vrstu tragedije, jer za vaše pogreške kao junaka ispašta ova sasvim nevina sporedna ličnost.Ja naravno nemam toliko snage, da pobedim junaka, to jest, vas, ali ću ovu sirotu sporednu ličnost istrgnuti iz vaših kandži, to znajte. To je govorio stari Čilag, hodajući po sobici Pavlovoj, korektoru Ninčiću, koji je mirno sedeo u jednom kraju otomana, i nije odgovarao na prebacivanja Čilagova koja trajahu već skoro pola sahata. — I ove drangulije, šta su mu to? — produži starac, zaustavljajući se pred stočetom, na kome behu nagomilani lekovi. — Divno su mu pomogli, vidi se; kako koji dan, sve gore.Vidim unapred kako će gospodin proći sve sisteme: aleopatija, omeopatija, idropatija, ćorava posla!Došli ste još i vi sa svojim vodunjavim teorijama.Jeste li mu pomogli? Čilag očekivaše odgovor, ali Ninčić ostade nem. — Nećete da odgovarate, ali badava: nećete me naljutiti.Hteli biste da se razvičem, pa da me i odavde oteraju.Ne, brajko, ne.Nema više mesta za vas, da se nekažnjen širite.A šta ćemo, ako umre ovaj mladić?Duša mu je u nosu.Već šesta nedelja, pa ni da makne.Vidite li kako je razrogačio oči upravo na mene.Vi biste se poplašili, a ja se baš po tom pogledu nadam da ću ga spasti samo za mene, i ne dam, da ga vi spasavate za vas i za onaj vaš pokvareni svet, gde je ispod sjajnih krpica trulo meso...Hohoho, evo ga, ide lekar, — uzviknu Čilag, stavši pred prozor. — Da vidimo koju će desetinu lekova danas da prepiše...Dobar dan, gospodine doktore.Jedva smo vas dočekali, jer je našem bolesniku sve gore. Lekar uđe i, kad vide da je tu i gospodin Čilag, neveselo priđe bolesniku. — Slučaj je ozbiljan i komplikovan, rekoh vam, gospodine Čilaže, i odmah s početka izjavio sam da ne garantujem za njegov život. — Vi ne, to znam, to su vaše lekarske veštine; a kad posle bolesnik slučajno ozdravi, to će onda biti vaša slava...Nego, vi ne garantujete, ali ja, ja garantujem.Predajte ga meni, pa da vidite. — Na to nemam prava, ja vas i ne poznajem. — Tako; a ja vas međutim poznajem vrlo dobro.Vaše vaspitanje, vaše nauke, vaše račune, vaše karaktere, vaše skupocene lekarije, za koje velite da se prepisuju bolesnicima svakom po njegovu „individualnom organizmu“, to jest: bogatijem skuplje, koje će mu polagano pomoći; građaninu, koji samo na posao gleda, takve da ga što pre dignu s odra; a siromahu najjeftinije, pa bilo kako mu drago.To se svetu dopada, a vaš se glas širi, ne pominjući ostale praporčiće što idu uz taj dobar glas, koji i vrlo dobro zveči...Pa posle, velite, nemate prava da mi ga predate; dakle, ovaj siromašak ima pravo samo da umre, ako mu vaš tovar ovih raznih kiselina i bljuvotina ne pomogne. Lekar je svršio pregled bolesnika, ostavio pisaljku u lisnicu a ovu u džep i reče: — Lepo, kad budem ja digao ruke, imaćete prava da radite s njim šta znate. — A dokle hoćete da čekamo?Šest nedelja smo se strpili.Vidite li kako izgleda.Nit govori nit romori.Ja mu kroz opale obraze mogu da prebrojim zube.Vidite li od onog lepog čela šta se učini.A gde mu je kosa, za kojom su ludovale devojke. Ovaki su se prizori često ponavljali između njega i lekara, dok ovaj jednom ozbiljno zapita, da li se ovde još oseća potreba njegove pomoći ili ne?To je Čilag jedva dočekao; brutalno je napao naročito na tu „pomoć“ doktorovu, i, kad se posle sazva lekarski savet, izjasni da mladić neće prezdraviti, već da će u najboljem slučaju ostati umno poremećen, Čilag ih, tako reći, izjuri na vrata. To je bilo u šestoj nedelji Pavlova bolovanja.Čim se osetio gospodarem situacije, najpre otkri mladića i pregleda ga pažljivo.Obloži ga i obmota mu glavu vlažnim zastiračima i ubrusima i otvori prozor.Bilo je vrlo lepo letnje vreme, a odozgo pokri ga debelim suvim pokrivačima.Prozor je gotovo ceo dan ostavljao otvoren; posle nekoliko dana natovari polumrtvog mladića na kočije i vozao ga po lugovima; docnije ga preseli na Budimsku stranu u kućicu usred lepe baštice na obranku.Nabavi mu trokolica i sam ga guraše pred sobom onako onesveslog po vrtu i šetalištu.Kad mu je Ninčić prebacivao, da će ga time ubiti, on mu kratko reče: — Ne mari ništa; lekari su ga osudili na smrt; neka umre na slobodnom zraku. Mestance, koje mu je Čilag odredio, bilo je odista lepše i zdravije nego njegova mala sobica u dnu visoke ulice čaršijske. Naročito je pred veče iznosio bolesnika na brežuljak, gde bi ga sunce zalazeći ozarilo nežnom svetlošću i prijatnom toplinom.Lekova mu nije davao, ali ga je dnevno dvaputa oblagao vlažnim oblogama i zatim obrisao na suvo. — On će ozdraviti, — reče jednoga pridvečerja Ninčiću, kad su svi skupa bili na brežuljku. — Eno, i nehotice okreće lice prema suncu.Život se budi. I život se odista budio... Posle nekoliko meseci Pavle je umeo da izusti nekoliko reči.Počeo je i da raspoznaje, ma da za dugo vremena samo Čilaga.Svoje široko otvorene oči podigao bi prema starcu i kao da ga je gledao sa interesom i poslušnošću.Kad mu je to primetio Ninčić, starac suvim glasom odvrati: — To nije ništa.To je životinjsko čuđenje i poslušnost prema spasitelju ili gospodaru, kako hoćete — Gospodaru? — upita Ninčić. — Da, gospodine moj, stekao sam jednog privrženika više, i to kakvog! — Privrženika? — Da.Poslaću ga u Srbiju, neka tamo dela. — Ako ozdravi. — Ozdraviće, upravo nanovo će se roditi. — Šta hoćete vi da napravite od ovog čoveka? — Čoveka, rekoste, da, čoveka.To hoću od njega da napravim. — A šta smo mi? — Ono ostalo jesu ljudi, možda, kako koji.Ima ih dosta i životinja.Vi ste pak sluga. — A vi? — Ja?Ja sam vladalac. Ninčić se nasmeja: — Sa vrlo malom civilistom. — Ne treba mi.Moja je civilista cela priroda.Ona je moje carstvo, ona me hrani, ona me čini silnim.Ili ne priznajete da sam silan?Pogledajte; uporedite me sa vama; ne izgleda li ovako jedan vladalac ma i sirotinjski; a ne izgleda li ovako, kao vi, jedan sluga ma i gospodski?Birajte koje je bolje. — Vaše, ako ste samo sretni. — Jesam, jer su moje nesreće prošle, ja ih više ne osećam, ja sam se popeo na presto što se zove misao; vi ste pak sluga onome što se zove ideja.Prosjačka posla.Ja imam svoju vojsku, vi svoje gospodare. Ninčić nije smeo da se upusti s njim u prepirku, jer ne bi joj bilo kraja, zato ućuta.Čilag međutim stade pred odar i okrenut prema Pavle poče govoriti: — Reših da ovog mladića spasem iz vrtloga.Šta će on tamo sa svojim toplim srcem, kao što vele vaši romansijeri.Ženske su ga upropastile, velite.Ne; ja velim: Estetika.Ah, ona utamanjuje vas.Nemojte vaspitavati žene kao cveće, vek kao ljude.Eno, na Kvarneru i u Severnoj Rusiji ženska je jaka kao čovek; nosi grdne terete, džakove u lađe i iz lađe, i radi najteže poslove.Zar je ona nesposobna zato?Većina jeste, jer je roblje.Šta on ima da se zaljubljuje?Trebao je da uzme što je njegovo, jer mu je bilo nuđeno.Ali, ah, gde bi onda bila Estetika?Evo je na odru. On se sarkastično nasmeja i pogladi bradu. — Sve, što vi radite, radite s pogledom na ženu.Bogatstvo, slava, rad, karakter, i ratovi, jer im je osnova sebičnost, tome je sve krivo nastrano vaspitanje ženskinja. Poče da se šeta po sobi. — Ljubav?Kakve budalaštine!Grdni zidovi koji razdeljuju srca, pa izađu nesreće!Čitavi staleži nikad ne vide unutrašnjost kakve palate.Zar nije lepše ono u Srbiji: putnik zakuca na vrata i uđe; svi se tikaju i kad se rastanu, Bogom se bratime. Zatim još dodade: — Ja hoću jedno veliko Brastvo. Ninčić mu veli: — Pa šta će onda ovaj u Srbiji? — Šta će?Kazaću vam, ali samo zato što nas ovaj čuje.Srbija je na ivici propasti. Ninčić se opet nasmeja: — Tek juče je postala. — Da, ona je još dopadljiva kao svako dete, ali je u rđavim rukama.Ja hoću da steče dobre vaspitače. — U čemu? — I tamo je mnogo što šta otpočeto krivo, — nastavi starac. — Čujem uvode neke titule, zvanija, neke institucije budi Bog s nama.Polagano će doći razne škole po stranom, i zacelo nastranom kalupu.Žene će se oblačiti po modi, što hajde-de, ali će se novac trošiti po dućanima, kavanama, na trbuh i na ženske.Žene će prestati da proizvode svoja divna tkiva; Mačvanin će da ostavi svoju rodnu zemlju, pa će otići „na nauke“ kao ovaj tu; a onaj iz Užica otići će u svet, ne da zarađuje trudom i donosi štedljivo, već da zarađuje lukavo i da troši u vetar na svoju i svoje braće propast.Sad ih već ima tamo puno trgovaca; polako će ih biti puno činovnika, zatim puno spekulanata, i naposletku samih propalica. — Pa šta će tu ovaj pomoći? — Možda malo, možda mnogo.Neka pokuša. Ovaki su se razgovori često pojavljivali između ova dva protivnika, kako je njih dvojicu nazvao Čilag, ma da je to Ninčić uvek odbijao.Kako je Pavle polagano jačao, Čilag je postao tim govorljiviji.Sedeo je čitave sate pored njegova odra, i često bi pao u vatru objašnjavajući svoje „misli“ i obeležavajući nacrt za veliki opšti rat protivu kapitalizma, razbrastva, tiranije i sujeverja.Često bi donosio knjige, pa i Sveto Pismo, iz kojih je vadio pogodna mesta za svoja razlaganja, koja su bila, mora se priznati, vešto udešena i po efektu, i imali su nekoja uticaja na bolesnog mladića, koji u ostalom nije imao gde, već vezan za postelju morao ih je slušati. Čilag se svakim danom približivao svojoj pobedi, koja mu se olakšavala sudbinom ovog mladića što je patio, propao i skoro izgubio svoj život baš zbog jedne opštečovečanske nesreće, protiv koje se tako jakim srestvima i čistim ubeđenjem borio ovaj stari borac. U takim se prilikama Pavlu polagano vraćalo zdravlje.Ali se sa zdravljem polagano uselila u njegovu dušu ona velika mržnja koja je u Hrišćanskoj Jevropi vekovima tinjala pod pepelom, i koja je svoju klicu imala u porocima ljudskim toliko protivnoj nauci velikoga osnivaoca Hrišćanstva. Pa ipak, kad je Pavle počeo već i da izlazi, Čilagov se uticaj počeo gubiti.Mladić je upao u staro duševno stanje.Odilazio je često na levu obalu Dunava; odilazio je u srpsku kavanicu i tumarao u one ulice gde je bio gospodski kraj.Čilag ga je često nalazio pred kućom Jankovićevom, gde bi se obično pred veče, kada nije jako padalo u oči, naslonjen o zid prema palati, udubio u sumorna posmatranja. Tako su prolazili meseci.Dođe nanovo jesen, a Pavle i ne mišljaše na povratak. Ujak mu je već dva tri puta pisao i ozbiljno mu naložio da se vrati, naročito kako se osećao sve iznemoglijim.Od Pavlova dolaska ovamo prođe već davno određena godina, pa i druga se već bejaše primicala kraju, a ujak je ove zime jako bolovao, te je hteo još jednom da vidi svojega glavnoga naslednika, da se sa njim porazgovori, da ga još jednom — zacelo poslednji put posavetuje i da mu da upustva o nasledstvu i imanju.To je sve ujak naširoko razlagao u svojim pismima sa svojim starinskim stilom i staroslovenskom azbukom.Videlo se da ga je mnogo muka stalo, dok je ovako dugačka pisma mogao sastaviti i po obliku i po rukopisu, no to je mogao činiti jedino zato što je imao dosta vremena; a voleo je uvek sam sobom da piše, jer stvari, o kojima je razlagao, „nisu bile za svakoga, pa ni za žene“ — tu je, čiča sigurno pomišljao i na svoju polovinu. U svakoj drugoj prilici Pavla bi sva ova pisma jako dirnula, i, nema sumnje, na jedno jedino slao bi po nekoliko odgovora i to još i dužih nego što behu ujkina pisma, — ali ovako ne samo da na ni jedno nije odgovarao, već u poslednje doba ne bi ih ni čitao.A da ih je bar površno pregledao, video bi, da su ona poslednja pisana nepouzdanom rukom sa bolesničke postelje. Pa ipak je uredno dobivao pare iz domovine.Ujak, onako iznemogao i blizu kraju svome, ipak nije mogao snositi misao da mu ljubimac u tuđem svetu, a onako bolan — jer mu javiše da je bio jako bolestan — trpi oskudice.A naš mladić, koji je u svojim duševnim patnjama a s mekosti ujkove malo vodio računa o materijalnoj strani života, počeo je da živi neuredno i nemarno.Već mu i prihod poče da ne dostiže, a bogme i dugovi da se pojavljuju.Uzalud mu govoraše Ninčić k srcu, on ga dosta hladno odbi od sebe, i ako ne zato što su mu se osećaji prema njemu izmenili, već više zato da u svom pokolebanom životu ne gleda pred sobom lik ovog u svemu tačnog čoveka, koji je sa tolikom mukom zarađivao ono nekoliko novčića dnevno, dok Pavle o novcu nije vodio ni malo računa. Može se reći, da je u to doba najviše na nj imao uticaja gospodin Čilag, s njime još zajedno stanovaše u Budimu.On je ostao na strani ovoga starca i onda, kada je ophođenje sa korektorom bio, tako reći, prekinuo.Čilag je, do duše, takođe navaljivao na nj, da se okane pustoga života, i možda bi uspeo, da Pavle nije zvaničnim putem dobio saopštenje, da mu je ujak u Kragujevcu umro, i da je tri četvrtine svojega velikoga imanja ostavio njemu.Ujedno ga je vlast pozvala da joj se javi lično radi rasprave zaostavštine. Čilag gledaše da ga što pre pošalje natrag u otadžbinu; ali Pavle ne htede da ide.Mesecima je odugovlačio odlazak pred Čilagom, a ovamo je preko pisama i zastupnika svršao posao, naposletku raspravio masu, prodao nepokretnosti, pa primio i novac. Tada se odseli od Čilaga, preseli se natrag u svoj mali stančić i prestade da se viđa sa obojicom svojih prijatelja. Prođe treća zima, pa dođe i četvrta — i Čilag je uvideo, da je izgubio Pavla.To bi onoga dana, kada Pavle saznade da se Agneša nalazi u Pešti, gde se vratila s mužem sa svoga dugog dvogodišnjeg putovanja. Od toga se doba Pavle izgubio iz vida svih svojih poznanika.Niko dalje o njemu ne znađaše.Oni što bi ga tražili u stanu, ne bi ga nikad našli kod kuće, samo se gazdarica potajno tužila pokatkad nekome od nekadašnjih boljih poznanika Pavlovih, kako se sasvim izmenio i kako živi pusto, gotovo po ceo dan i cele noći van kuće.Docnije, da mu drugovi ne bi dosađivali, Pavle se iseli iz svog đačkog stana u drugi deo grada, gde ga niko ne znađaše.Stan mu osta nepoznat, kao i njegov način života. Samo ga još jednom vide Čilag na ulici posle godinu dana.Bio je vrlo lepo odeven, otmen i ponosit, ali jako opao, tako reći, ostareo i na licu sa očiglednim znacima moralnog propadanja. Tada i stari Čilag mal’ ne postade melanholičan, te, dugo gledajući za njim, uzdahnu: — Dobro reče onda onaj lekar: Recidiv!Povratila mu se bolest! Ja Vam pišem! time rekoh sve. Puškin („Tatjana“) ...i napisah Lakomislene retke te. Draga moja Jelice, Ovo pismo piše ti nova ličnost, sa kojom se dosad nisi poznavala, ali koja je svom dušom svojom tebi odana i koja žudno očekuje tvoju utehu, tvoje savete, tvoju ljubav.Ti si mi bila uvek naklonjena, znam, ali ja sam željna višega: ja žudim za tvojom ljubavlju. Agneše Jankovićeve danas više nema, dušo moja, ona beše nekada, kako kažu, lepa i dobra; zaslužila je da bude srećna: ali nje nestade sa svima tim lepim nadama.Danas je tu samo neka vojvotkinja Barkari, brzo uvela lepotica, neka pikantna dama, nezadovoljna sa svojom sudbinom, sa svetom i samom sobom. Ti se sećaš našeg poslednjeg sastanka.Ah, ja ga nikad neću zaboraviti.Bilo je o mojoj svadbi.Ja sam teškom mukom izradila kod majke, da pozovu i tebe, po poreklu gospođicu iz nižega plemstva, i to Srpkinju, čija je narodnost u našoj porodici od onog slučaja postala najomraženijom, da se ne sme ni spomenuti.Draga dušice moja, ti si mi bila u Švajcarskom pansijonatu na obali onog divnog jezera, prijateljica, kakvih imađah još, i to po rodu visokoga plemstva.Ja sam te ipak počela ljubiti, ja sam počela da žudim za tvojim glasom, za tvojim slatkim gramatičkim pogreškama, za tvojim jugoslovenskim akcentom, za tvojim toplim bistrim pogledom crna ti oka, ali tek posle onog slučaja.Potreba, neodoljiva potreba, duševna hrana mi beše da imam oko sebe nekoga, čija će me prisutnost opominjati na ono ili u nekoliko nadoknaditi ono što sam izgubila.Sećaš li se još?Čitavu smo intrigu splele, da dođeš malo ranije na dve nedelje pre svadbe, odsela si kod nas, i ja sam ti se izjadala, isplakala.Hvala ti, dušice, hvala ti na tolikom strpljenju, na tvojoj utesi i na tvojim suzama. Za sve to dosad sam ti ostala nezahvalna.Obećah ti da ću ti pisati, i molila sam te da me u tvojim odgovorima savetuješ.Ja ti nisam pisala.Pet godina je prošlo, otkako sam udata, i moje te pismo nije potražilo tamo u vašem lepom Banatskom dvorcu usred divnog parka, gde bi imala dosta vremena, da mi napišeš opširne odgovore. Ali, veruj, nisam ni mogla.Ove su pet godina prošle kao san, brzo kao u letu sa puno događaja, potresa i patnji.Ja ću ti napomenuti samo glavnije. Ti već znaš onu moju poslednju veliku scenu sa majkom, kada pristadoh da se udam.Šta sam mogla da radim, ja sama protivu te grdne sile, koju mi je posle i otac onako jasno obelodanio, i kad me je i Pavle, kako tada mišljah, napustio.Otac mi reče, da su ga proterali, i da se on opametio, i zaista, više i ne čuh ništa o njemu.Da sam tada znala da je on još u gradu, ja bih poludela. Odmah posle venčanja odosmo na put, najpre u inostranstvo, zatim po unutrašnjosti.Ovo poslednje ja sam predlagala i Kazimir pristade.Vuklo me nešto onamo k Jugu.U Subotici, u nekom javnom vrtu, naiđosmo na tamburaše, koje do tada nisam slušala.Ja sam bila u stanju da tu provedem po nekoliko sati sedeći i uživajući u pesmama, koje mi je nekada pevao i on.Nismo ni otputovali iz Subotice dogod tamburaši behu onde, pa, kad se oni odseliše u obližnju Palićsku banju, mi odosmo za njima.Svirali su i pevali pesme, koje sam i ja znala, i dok su pevali, srce mi je drhtalo sa žicama, u koje su tako vešto udarali.I Kazmira zanimala je ova tuđinska svirka, u kojoj imađaše nečega kao iz nekog nepoznatog sveta, o kome samo snivamo i koja nam u srcu budi nepoznate čežnje.Odatle odosmo na Dalmatinsko Primorje; tu sam volela da slušam gajde.To nije lepa svirka, rekao bi kakav salonski rue, pa ipak, tako mi je bilo toplo oko srca, dok sam ih slušala; ko zna otkuda to.Sad se sećam, da, kad me majka usred burna prizora jednom zapita, otkud ta velika strast prema onom tuđincu, ja joj odgovorih, da se ja čudim, ali kao da je ona bila u meni davno, još pre poznanstva sa njime, činjaše mi se, kao da sam je donela sa rođenjem, ili još više, kao da joj je poreklo još ranije tamo negde u davno prošlim vremenima.To sam osetila naročito jednom u Banatu, kad sam čula svirku na guslama, o kojima je Pavle Đurić nekada govorio.Nema sumnje, naša simpatija beše nešto više nego obična ljudska strast, ona je postojala u prirodi pre nas, njena je klica sitna nevidima letela u vazduhu, i, kad se ja pojavih na svet, ona se usadi u moje srce kao u zgodno zemljište, koje je bilo božanstvenom rukom priugotovljeno, te je jedva čekalo da primi tu klicu i da je odgoji onako bujnu, onako silnu. Otkud bih inače odmah u prvom trenutku, kada ugledah tuđeg čoveka, seljaka, koji se zvao Pavle Đurić, bila gotova, da mu se predam na milost i nemilost bez obzira na položaj, na moje roditelje i na moju urođenu žensku uzdržljivost. Posle dve godine vratimo se ovamo.Ko će opisati moj strah, kada saznadoh, da se Pavle još jednako nalazi u Pešti i da se za svo vreme nalazio tu.Jedne februarske večeri kod nas je bila zabava.Ja ne bejah više ona vesela, koja bejah pre.Toga večera, kao da sam imala zle predosećaje, bila sam setna, neka me tuga morila.U dvorani bilo je lepo i veselo, puno sveta i nestašna razgovora, ali mene je gušilo nešto, je li vrućina, je li miris, je li drugo nešto, ne znam.Napolju beše jaka ciča.Ja sam stajala blizu prozora; sakrila se iza zavese i neprimetno otvorih prozor.Hladnoća, kao oštro gvožđe, udari me u čelo; ja prestravljeno zatvorila prozor, jer mi se činjaše da sa ulice čujem kašalj; kašljucanje nekog poznatog, oh Bože, i suviše poznatog, predragog glasa.Ostavim prozor i pohitam balkonskim vratima.Iziđem na balkon; pogledam dole... i ugledah ga.Tu je stajao dole pod fenjerom moj jadni Pavle.Oh, taj pogled!Ja se nagnem nad ogradom i spustim svoj rubac dole.Šta je bilo dalje, nisam videla, jer se na vratima pojavi mati, koja me je korela za moju nesmotrenost i uvede me unutra. I sad... sad je nastupio život pun bola, oh, i pun neiskazane sreće.Ja sam mu odlazila, Jelice, tajno, često; ja sam bila srećna, Jeleno, srećna, u zagrljaju njegovu, čija sam trebala da budem još s početka. Ali kako sam ga našla.Mršavog, opalog, sa proredom kosom moga lepog sokola otpre... i ja sam ga ipak volela, ipak.Samo u njegovu zagrljaju ne beše više onog mladićskog pouzdanja, u njegovu ponašanju nedostajaše one koketne pouzdanosti, koja je pre očaravala, privlačila, izazivala, pa podjarmila.Pogled mu beše nepouzdan, pokreti više odmereni, držanje suviše obazrivo.Ja sam bila strasna a on tužan; ja sam gorela i bolovala od strasti, a on je neprestano venuo. Ah, venula sam i ja.Nisam bila ona, koja bejah pređe, to sam videla po njegovim očima, po njegovim zagrljajima. Ali ja sam htela da se osvetim za tolike patnje i uzdržljivosti prošlih dana, ja sam se sa lakomislenom žestinom bacila u more, u to duboko bezgranično besno more uzburkanih osećaja nezadovoljenih strasti!.. A moj muž, pitaćeš.O, vojvoda se takođe jako promenio.Majku je izgubio još u drugom mesecu našega braka, a u drugoj godini već nisam imala muža.To je bio samo galan, otmeni razvratnik, s kojim sam podelila samo stan ali ne i sudbinu.On je primetio, ta bio je u tim stvarima vešt, moju uznemirenost od one večeri kada sam nanovo videla Pavla, i jednoga dana imađasmo razgovor, o, sasvim drukčiji no što sam ga očekivala; bio je hladan, učtiv, podrugljiv.On neće da smeta mojoj slobodi, reče, ali je traži i za sebe.Ja nisam kazala ni dela ni nemoj, i on je uze sebi, tu zlatnu slobodu, koju sam posle upotrebila i ja, i u kojoj smo i vojvoda i ja i Pavle opadali polako i duševno i telesno. Mi smo to udesili među sobom, Jeleno, ali o tome ne znađahu moji roditelji.Kad se saznalo, otac odmah preduze korake.Saznala sam da su Pavla zvaničnim putem udalili odavde, i od ono doba više ništa nisam čula o njemu. — — Bože moj, kamo me odagnaše ove uspomene!Da ti nisam i suviše napisala?Suviše za tebe, ali za mene... ta, to je samo bleda nakarađena slika, ne da je nepotpuna, već nije ni približna.Ali ti si ženska i moja prijateljica, ti ćeš me razumeti. Čudiš se ovom pismu, i ja se čudim; ta, ko bi smeo ovako što napisati pa još i poslati, ali je meni to potreba posle pet godina mučna ćutanja...Nisam mogla da ti ne javim, ta, ovo je poslednji put, ovo je rastanak sa mojom mladošću, sa gresima i uzbuđenjima ženskim.Odsada ću biti samo jedan stvor, kao što je otprilike i naša tetkica. Ah, tetkica!Da ti i o njoj javim nekoliko reči.U svome duševnom strahu ja se pred venčanje obratih njojzi za pomoć da me spase.Bila sam izgubila pamet, bacih joj se pred noge, priznadoh joj svoju ljubav i moljah je za potporu.Da si videla taj prizor!Nisam mogla da poznam moju tetkicu.Zaplaka se i poče me grliti tako silno i ljubiti tako strasno, da to u toj slaboj maloj ženici niko ne bi smeo pretpostaviti.Njeno grčevito jecanje, njene očajne uzvike, njeno strašno lice još jednako su mi pred očima, još jednako mi zuje u ušima.Naposletku, ja sam morala da nju umirim.Ona ubrisa suze i zapita mirno, ali glasom u kome je drhtao bol, pitala me je šta od nje želim.Ja joj rekoh, da govori ocu i majci u korist moje ljubavi prema Pavlu...Ona obeća.Ode kod majke; ja sam slušala u sporednoj sobi; i zamoli je svojim tihim dirljivim glasom, da ne upropasti svoje dete, već da me učini srećnim.„Ne treba nikad ugušivati plemenite osećaje srca,“ reče ona majci,- „to je zločin, koji će se kad tad osvetiti.“ Jadna moja tetkice, to je rekla sa toliko očajanja, a suze su joj tekle neprestano niz obraze, da sam i ja plakala kao dete u sporednoj sobi, a i sad mi suza naiđe na oči, kad se toga sećam.Majka je bila skamenjena, samo je uzvikivala: „Zar ti to veliš, Strato?!“ Ali joj ne učini po volji.To isto je tetkica pokušala i kod oca, ali uzalud. Ja sam tek docnije saznala o mojoj užasnoj nesmotrenosti, kojom sam moju slatku malu tetkicu izložila natčovečanskim mukama.Oh, ja nisam ni blizu ovakoj uzvišenosti. Ona je sad u Nemačkoj, gde se skoro posle onih događaja povukla u jedan svoj zamak u Tiringiji, usred lepe borove šume, gde misli da sačeka smrt, a više neće da se vraća u ovu zemlju.Ona se ne dopisuje ni s kim od nas; tek preko drugih saznadosmo da mnoga dobra čini sa sirotinjom, i da izdržava ceo jedan zavod siromašne zanatlijske siročadi. Htela bih da te pitam, draga Jeleno, šta bih posle svega ovoga trebala da radim?Tebi je već i preko novina poznato zuckanje, da će se Kazimir zbog svojih lakomislenih postupaka i raspikućstva staviti pod staraoštvo.To je istina.No ima još i više.On će još pre no što ga to postigne, predati tužbu za razvod braka.I to će ti već biti poznato, po čuvenju.To će da učini po mojoj želji i po sporazumu sa mnom...Da li da potražim nanovo Pavla?Ali šta bi od nas naposletku bilo?Moja će parnica trajati, po svoj prilici, nekoliko godina, jer će moja porodica učiniti sve, da to spreči.I naposletku ja sam slaba ženska, a žena još nema svoje slobode ni u devetnaestom veku, ni u ovim obrazovanim krugovima.Ovde smo tek robovi!I možda bih ja svoju slobodu upotrebila vrlo rđavo.A da li bi to imalo smisla pored kolevke mojega, lepoga devojčeta, koje se tako blago smeši na majčino lice puno zamršenih brižnih tužnih bora?!.. Nama ženama prebacuju ljudi, da u pismima glavnu stvar obično ostavimo na kraj.Evo, to i ja učinih.Celo moje pisanje poteklo je upravo s tvoga kratkog izveštaja, da ćeš se kroz dve tri nedelje venčati.Ti si se dugo rešavala, nema sumnje da ti je izbor dobar. Molim te, nemoj da se čudiš, što ti pored čestitke šaljem ovako pismo.I sama uviđam nekorektnost, ali sam je učinila, jer pišem tebi, i pošto mi je ovo prvo moje pismo tebi za pet godina mojega braka.Pero je letelo samo po hartiji, da izlije ono što se za pet godina nakupilo.Ti si zrela devojka, udaješ se, ti si, osim toga, moja Jelica, ti ćeš mi ne samo oprostiti, ti ćeš me i razumeti. Ti si godinu dana bila isprošenica: to nije rđavo, da za to vreme upoznaš bolje narav onoga koji će ti biti muž.Ja ti ne mogu želeti da se udaš samo za onoga koga voliš, jer vidim to je često nemoguće na ovome svetu; ali ja ću se ipak moliti Bogu, da to tebi tako bude, ako, to jest, Bog htedne da posluša molitvu jedne grešne žene. Svakako imaš najbolje želje od tvoje verne Agneše. Dodijalo mi je; neću dovijeka živjeti; prođi me se, jer su dani moji taština. Jov, VII. 16. U Beogradu pored poveće zgrade, koja je licem okrenuta prema širem trgu a na uglu uzane krive uličice bila je u to doba mala kavanica „Kod Zanatlije“.Okolina te male zgradice imala je opšte obeležje tadanjega Beograda.To je bilo u vremenu, kad se prestonica Kneževine već davno premestila u ovaj starinski Dunavski grad, te je ta promena donela sobom mnogo novina što su, u sticaju sa starinskim navikama stanovništva kao i sa dosadašnjom spoljašnosti grada, stvorile neku naročitu mešavinu svojstvenu ovome mestu, nešto pola Jevropsko pola Azijsko, nešto pola srpsko pola tursko.Dvor knežev, Konak, vojska, nova inteligencija, zastave, novine, govor, beše srpsko; ćepenci, mnoge kavanice, odelo srednjeg i nižeg staleža — tursko; neke zgrade, ulice i trgovi, škole i nadleštva predstavljahu civilizaciju, ali način delanja u njima i ophođenje u društvu beše, bogme, još jako orijentalno. Kavanica, koju malo čas pomenusmo, bila je pored svega toga i od svega toga u mnogome odvojila, — naročito što se tiče unutrašnjosti njezine.Tu kao da je dolazio ne samo neki naročiti stalež, već kao neki naročiti svet.Svaka zajednica, svaka društvena grupa — vojnici, oficiri, činovnici, đaci, stranci i članovi stranaka — koje se tada već začediše —, dalje zanatlije, trgovci, ćifte, palančani, putnici, pa i učitelji imađahu već svoja mesta gde se radije prikupljahu no drugde, ali sve je to ipak imalo gde bar nečega zajedničkog, ako ni u čemu drugom, a ono u karakteru opšte-srpskom, često preterano patrijotskom, jer se tada već beše uveliko probudila politička, nacijonalna svest, koja je počela stvarati velika dela i na odelitijim poljima. Gosti kavanice „Kod Zanatlije“ bili su nešto sasvim drugo.To je bila čudna mešavina.Mogao si tu viđati dobro odevena gospodina — činovnika ili profesora, — ili ljude ne sasvim u ispravnom Jevropskom odelu, novinara, književnika i učitelja, — često u nepotpunim haljinama zanatliju, trgovca ili besposličara u svakojakom ruhu.Tu su se skupljali svi gotovo svako veče u tolikom broju, da često nemađahu mesta da sednu, te stojećki raspravljahu velika pitanja, kojima je bio pun vazduh oko njih.Razgovor se vodio obično živo; u omanjim grupama često su svi govorili u isto vreme; videlo se da se u glavnome slažu, ali su se u pojedinostima često upravo svaki čas razmimoilazili.To je bio, tako reći, jedan koš, gde je svaka vredna pčelica donosila svoju idejicu, koju je prekodan stekla razmišljanjem, ophođenjem ili čitanjem; tu su se te ideje naslagale zrno po zrno, te se tako često napuni ovo mestance kao neka prepuna barutana, koja je ponekad eksplodovada, te se trus čuo i malo podalje napolju... Kavanica je bila zgodno mesto za to.Uličica pored nje vođaše u „donje“ delove grada, gde se naslagao izmet društveni, a u susestvu bila je velika kavana gde je besposlena gospoština trošila pare na stranu svirku i na vile u kratkim suknjicama, na kojima, u ostalom, ne beše ničega osobitoga osim njihova vrlo rđava pevanja i drskosti retke čak i kod ove vrste umetnica!Malo podalje počinjao je red gospodskih kuća i državnih nadleštva. U tom, tako zvanom, „centru“, dakle, pretresahu se dnevni događaji i prekodan iskrsla pitanja na osobit način. Kavanica je imala nizak ugao sa dva prozora s obe strane; toliko je i bila široka.U dubini produžila se u dva otvora, jedan vođaše u gostioničarev stan, a drugi u jednu osobitu odajicu, čiju sredinu beše zauzeo veliki sto naokolo sa puno stolica.Ključ toga odeljenja bio je uvek kod kavedžije; za slučaj potrebe morao se zaiskati od njega, i tada bi se obično znalo ko ili koji se nalaze unutra i retko bi se ko puštao onamo, ako je došao docnije no što su ostali ušli. Kroz sredine tavanice bila je povučena dugačka greda položena na dva drvena jedva otesana stupa, što su stajala usred kavane, ali je ipak greda bila u sredini ugnuta.Odaja je inače bila tako sniska, da se tavanice mogle dohvatiti. Vazduh tu nije mirisao toliko na piće i na dim, — jer su gosti malo pili a gotovo ni malo pušili, — koliko na znoj i na mešavinu zadaha raznih zanata.Kavedžija je ipak dobro zarađivao, jer je gostiju bilo uvek i suviše, te mu je od mnogo maloga lako bilo pabirčiti veliko, a moglo se kod njega i mezetisati, te mu je od toga i bio glavni prihod. Ipak, kanda se, po većini sudeći, moglo i tu uočiti nešto opšte, nešto zajedničko.Po živim prepirkama i strogom pogledu mogao si uvideti da je ovo skup opozicije, a po oporim tvrdim crtama oko usana, da je to opozicija nečemu što je silno, što je tada bilo u jeku. I još nešto.Po užurbanom hodu i nestrpeljivom izrazu lica, kojim su hitali na zbor u ovu kavanu, mogao si misliti: da su to dijalektičari, koji su jedva čekali da otpočnu svoju prepirku; a po zamišljenom često zanosnom ali mirnom pogledu, kojim su se udaljavali svak svojoj kući i koji kao da je skrivao čitavu povorku važnih misli: da su to filosofi, čiji će um prekonoć roditi neku veliku ideju, koja će sa sutrašnjom zorom svetu objaviti lepše dane i sjajniju budućnost. Nije nam namera da iz te mešavine raznih individua izvadimo neke naročite karaktere, — slika bi bila uvek nepotpuna, jer bi to trebali da činimo sa svakim pojedincem, ta, gotovo svaki je bio po jedan jako razvijen karakter; — niti možemo da iznosimo tip ove zajednice sad kad smo već pri kraju našeg glavnog događaja, a kad bismo hteli da se uznosimo pri tome svojom veštinom, to bi već bilo dockan, nemamo vremena za to, jer se posledice počinju brzo razvijati iz prehodnica koje su takođe bile toliko ubrzane, da nas gone svršetku.Kao deo našeg događaja one su pripomogle samo završetku, a stvaranjem cele potpune slike valjalo bi početi.U ostalom, priča je — priča, koja ima svojih granica, smerova i svojega toka; ona ne treba da bude ni rasprava niti studija, kad se tako što i nije obećavalo. Ipak možemo toliko napomenuti da je i u ovom skupu bilo ovde onde ponekih ličnosti, koje kao da su davale tok, ne po odanosti slušalaca, jer je njihova prvenstva često nestajalo brže ili laganije nego što je i postojalo, — već po većem uticaju — trenutnom ili trajnijem — njihovih dosetaka, koje su unosili u ovo često zajedničko izmenjivanje misli.Danas je jedan zavladao idejom „sveopštega mira“, sutra ga je pobio onaj sa prehodnom i prečom potrebom „racijonalnoga vaspitanja“; jedan je siromašak večeras izneo jade „seljačkoga“ ili „radeničkoga staleža“, a sutra je već bio istisnut sa „opštim obrazovanjem“; no trećega dana već je i ova ideja pala, da da mesta „popularizaciji nauke“; pa kad predlagača jedan od slušalaca zapita što je to, on se malo uzvrpolji na sedištu, zatim se digne i sa čitavom gomilom zatvore se u ono naročito odeljenje, gde otpočnu razlaganja i prepirke, koje otud šire nervozno zainteresovanje i napolje, i tada se često cele nedelje samo o tome govori, dok ne upadne jedan na vrata sa novim pronalaskom, recimo sa „uništenjem estetike“, te se posle na to bace sa groznačivim interesom.To isto biva i sa dnevnim pitanjima, sa pojedinim naredbama „vlasti“ ili „vlasnika“, sa kakvim krupnijim događajem ili kakvom vesti novinarskom, koja daje zgodna materijala za pretresanje.Tu se govori o emancipaciji ženskinja, onde o zanatlijskom savezu, tu blizu o kapitalizmu, tamo dalje o podeli rada, ovde o štedionicama, onde o sirotinjskim domovima.Jedan će bojažljivo da izusti reč „republika“, ali će ga drugi ućutkati sa usklikom: „Šta republika — anarhija!“ Jedan će bojažljivo: „Zanatlijska izložba“, drugi drsko: „Strajk!“ Dok ne dođe četvrti ili peti, pa veli: „To sve nije za nas, već treba postepenosti u razvitku, a naročito — armonije.“ Da nam se ne bi prebacila kakva zadnja misao, il’ namera opasnog potkazivanja — što bi bilo vrlo ružno od nas, jer je romansijer u zgodnijem položaju nego sam istorijograf da bude nepristrasan, tim pre što se pretežno treba da bavi psihološkim osobinama sudelovača, — dakle, da ne bi toga bilo, evo hitamo da izjavimo, da u ovome kretanju ne beše ničega ni opasnoga ni revolucijonarnoga, — prevrat beše u idejama, a ne u stvari, šta više, on je potekao iz često vrlo čiste namere da se zlu stane na put, što svak čini na svoj način, a to su činili i oni. Ovo društvo nije imalo svojih vođa, ono vođe i nije trpelo, ali je imalo svojih ljubimaca, koji su u svome krugu bili svemoćni i često tiranisali svoje privrženike.Njih nije uzdigla kakva velika intelektualna moć, već simpatija koju proizvede ili njihova ličnost ili njihova sudbina.Često se čuše uzvici na primer: „Eno Svetozara!Hajd’ da ga čujemo!“ Ili: „Eno Pavla, zacelo donosi nešto novo!“ Napolju je ljuta zima; sneg škripi pod koracima.U kavani dupkom puno sveta.Oko pola osam u veče pojavi se jedno bledo lice nad malom zavesom na vratima spolja; čim ga iznutra kroz staklena vrata ugledahu, zaori se u kavani „Živeo!Živeo Đurić!“ — što trajaše, dok došljak ne zauze mesto.On ne sede, već stade kod jednog stola i olako se nasloni na nj s leđa pola sedeći, pola stojeći, tako da je licem gledao u unutrašnjost prostora.Časkom se skupi oko njega gomila.On je pre nekoliko dana pušten iz zatvora, gde je bio osuđen na dve godine zatočenja, ali je do amnestije odležao samo nekoliko meseci.Krivica mu beše rasprostiranje revolucijonarnih ideja.To ga napravi ne samo popularnim, već je njegov tihi glas bio kadar da dovede u ekstazu svoje slušaoce.Otkako nanovo poče ovamo dolaziti, svako veče ga dočekivahu sa najvećim oduševljenjem. On progovori, i u kavani nasta tišina. — Jeste li čuli o novom pokretu?Zbilja se misli da se da slobodouman ustav.Slobodouman, tako vele.Sa dva gornja doma. Glas mu je bio tih, a govorio je sa vrlo malo pokreta.Ispod zabačenog šešira videlo mu se golo teme, a kratka retka brada beše protkana ovde onde sedim vlasima.Bio je mršav, dobro odeven; izraz lica nežan, ali većinom zamišljen.Još su samo lepe čiste ruke padale u oči sa svojim zaokrugljenim pokretima. Tema koju je bacio u gomilu jako je zainteresovala.Pojavi se neko talasanje, zatim sve jače vrenje, dok se oko govornika sabi gust krug slušalaca.Ovaj je govorio tiho, ali sve se većma upuštao sve u šire razlaganje.Slušali su ga pažljivo.Kad je svršio kratak pregled slobodoumnih ideja i njihovu istoriju u izvoru, pređe na primenu naših prilika.Nemilosrdnom hladnokrvnošću cepao je one, koji su hteli da uvedu nekakav poredak u ovu zemlju na osnovu iskustva što je stečeno u sasvim stranim zemljama, a u sasvim drugim prilikama.Kad svrši, skide šešir i velikom šarenom maramom obrisa znoj sa čela. — Pa lepo, a šta ćemo sad? — upita jedan od slušalaca. Govornik nanovo uze reč i okarakterisa opšti položaj kao veoma kritičan. — Mi nismo možda stvorili ništa veliko dosad, ali smo bar održavali ravnotežu, koju su hteli da poremete.Ona počinje da se koleba. Kavedžija priđe i ponudi im onu zasebnu sobu, jer se reč može lako da čuje na ulici. Svi odoše onamo.Oni koji su zaostali u kavani posedoše još malo; ali posle odoše i oni.Kavana osta prazna. Tako oko deset sati u veče uđe nov gost.Bio je na ovom mestu nepoznat.Kavedžija, koji je bio zadremao pored ognjišta, trže se, i sumnjivo premeri pridošlicu.To je bio gospodin čovek, malo prosed, vrlo otmeno odeven, vitka stasa, duguljasta, rumena, punačka lica i vrlo lepih očiju.On zapita kavedžiju: — Je li ovde gospodin Pavle Đurić? Kavedžija nije hteo odmah da mu odgovori, i posle nekoliko trenutaka odgovori: — Nije ovde; zašto ga tražite? — Baš mi je neprijatno što nije ovde.Ja sam mu prijatelj i želim da ga vidim, jer se nismo videli već nekoliko godina. Kavedžija uvide brzo da mu može verovati, pa mu odgovori: — Izvolite, sedite; on će skoro biti tu.Ja ću mu, u ostalom, javiti.On baš predsedava jednom malom dogovoru.Mislim, skoro će svršiti. Došljak sede, poruči čaj i skide šešir. Nanovo nasta tišina; samo se iz sporedne dobro zatvorene sobe čujaše žagor.Unutra je besedio neko: — Ja dolazim iz apsane, gde sam dopao što sam tražio ustav, a sad ga oni sami daju. Jednoglasno „Živeo!“ prekide govor. Zatim se kanda sve tiše razgovarahu.Neke su reči jasnije izgovorene i razumevahu se spolja, kao „gornji dom“, „skupština“, „novine“. Reč „novine“ ponavljali su češće.Očigledno se razgovarahu da se izdadu neke novine.Rešiše, jer su glasali.Zatim se prepirahu o imenu; čuše se reči „Crvena zastava“, „Socijaldemokrat“, „Radenik“ i drugi, izgleda da se složi na „Radeniku“. Skoro zatim se otvoriše vrata; svi pokuljaše napolje, pa kroz ulična vrata na ulicu. Samo je onaj govornik još progovorio nekoliko reči sa gazdom, koji mu pokaza pridošlicu.Priđe ovome i uzviknu: — Ko je to?...Stevane, ti si! — Ja sam, Pavle! Oba se prijatelja zagrliše srdačno, radosno. — Šta ćeš ti u Srbiji?Otkud tako docne? — Došao sam jedino, da tebe vidim.Prispeo sam pre jednoga časa sa Bečkom lađom iz Pešte.Lađa stade u Zemunu u devet i trebali smo onde da prenoćimo, ali ja nisam mogao da sačekam jutro, te pređoh čamcem. — Ta Dunav je pun lednih santa. — Jedva nađoh ko će me prevesti, ali i kod vas se može sve za dobre pare.Ja sam sad bogat. — Pa ded, pričaj mi, kako ti je. — Najpre mi reci ti, — odvrati Ninčić, — što mi tako dugo nisi pisao, ima skoro pet godina.Ja sam ti slao pismo za pismom, dok ne prestadoh.Pomišljah e si umro, ali sam se ipak nadao da bih ja to ma kako ipak doznao.Da sam bio u stanju, došao bih lično, da te vidim šta radiš i zašto se ne javljaš.No doznadoh da si živ i da si se uvalio u neki odeliti život.U kakvo si ti društvo upao, moj Pavle? Pavlov ugašeni pogled oživi, kada odgori: — Ja nisam tu upao, Stevane, ja sam to društvo sam tražio.Ja sam proživeo svoj vek sa svima patnjama i slastima zemaljskoga prebivanja.Svet nema ništa da mi da, ništa da im oduzme.Bio sam mlad i veseo; preda mnom je bilo bogatstvo i sjaj, mogao sam da ga uzmem, (i tu se nasmeja grohotom suvo i kratko); video sam svet i ljude, i ono što je lepo i ono što je ružno; znam šta piše u knjigama i nagledao sam se prirode; sebičnjaštva je bilo dosta, i suviše. — A da nije bilo one tvoje nesreće, ti bi živeo bezbrižno i sebično kao donde, i ne bi znao ništa o ovome svetu u kome sada živiš, — reče Ninčić. — Pa zar misliš, prijatelju, — odgovori Pavle, — da mi se ne bi taj život dosadio?Da li bih i tamo bio srećan?...Pa kad bih u tom rahatluku saznao za ovu bedu, koju sada gledam posvednevno, ne bih li napustio onaj truli život, da se posvetim ovome punom istinitog čara i blaženstva koje večito traje i nikad se ne dosadi?! — Ali ostavimo to, — dodade posle kratke počivke. — Jesi li poručio što, pa da razgovaramo o drugim predmetima koji su na vidiku.Ovo se inače više ne da izmeniti. — Poručio sam čaj.Hoćeš li i ti? — Doneće mi bez porudžbine; ovde znaju da oko jedanaest sati redovno popijem jednu čašu. I zaista posle nekoliko trenutaka donesoše čaj za obojicu.Pavle je polagano srkao i zapitkivao prijatelja: — Šta je sa kneginjicom? — A ko će je znati!Odselila se odavno nikud u Nemačku, gde je i ostala.Jednom čitam u nekim stranim novinama da se gospođica Fernek, dvorkinja kneginjice de Prez, udala za nekog Bavarskog oficira, i to je bila poslednja nit otkako sam o njima čuo. — A šta radi moj stari prijatelj Čilag?I od njega nema pisma skoro godinu dana. — Bog će znati šta radi: kako koja godina on sve mlađi; sad je blizu svoje sedamdesete a sve zdraviji i jači.Jednom se razgovarasmo na ulici; reče mi da će da se ženi.U ostalom se nije promenio, osim što je sad džandrljiviji no pređe.Kad sam polazio na put, čuo sam da se +odista oženio. — A koju je uzeo? — Neku, čekaj, neku udovu Srpkinju iz Srpskog predgrađa u Budimu. — Da nije gospođu Pijukovićku? — Jest, jest, tako se zove. Pavle se nasmeja, a Ninčić nastavi: — Čujem da se nije hteo da venča s njome, već samo onako pred društvom da se izjasne, da se hoće.Ali ona nije htela tako da pristane.On je imao nameru da se oženi s njome još pre nekoliko godina, ali je sve odlagao, dok se ne uvede građanski brak.Na tome je on neko vreme živo radio i u društvu i u štampi.Pisao je i neke brošure.Naposletku se privoli, jer veljaše, da postaje sve mlađi, nužda mu je.I učini. — Vrlo dobro što mi reče; čestitaću mu, ako tu ima šta da se čestita, — reče Pavle. — Nego ja te pitam o drugima, a o tebi još ništa ne znam.Kako je tebi bilo, Stevane, za sve to vreme?Doduše, vidim, da da ti se stanje jako popravilo i dobro izgledaš. — Ti znaš — objašnjavaše mu Ninčić, — da sam još za vreme tvoga bavljenja u Pešti bio postao revizorom.Tada je to bila jedina svrha moga povučenoga i izgubljenoga života, nikad ništa više nisam želeo; plata mi se malo povisi, stanje poboljša i sporedni su prihodi porasli; mogao sam živeti siromašnim životom ali ipak prigodnim obrazovanome čoveku.Uzeo sam zaseban stančić, pribrao sam neku malu biblijoteku i mogao sam katkad otići u pozorište, na kakav koncerat ili tome slično.Bio sam zadovoljan.Ali da vidiš, sreća ne pita čoveka, kao i nesreća.Posle dve godine povući će se naš stari super-revizor u mirovinu, glavni upravitelj ne htede da čuje za drugog na to mesto do za mene.Ja sam se morao primiti protivu moje volje, i žalio sam za mojim dosadanjim lakim poslovima i ugodnim životom.Sad mi je plata bila prava činovnička, posao manji ali odgovornost velika.Morao sam da provedem ceo dan, a često jedan deo noći u radnji, no kako dadoh ostavku na budućnost, reših se da poslove otoljavam sa najvećom savesnošću; baveći se ceo dan čas u štampariji, čas u izdavalačkoj radnji, čas u redakciji, polagano naučih sve te poslove, i taman da priviknem, a ono me sreća ponovo poče goniti: naprasno umre naš glavni nadzornik, i poče poduže prepirke oko kandidacije drugih; upravni odbor izabra mene za mesto koje je zbog svoje praktične vrednosti bilo važno.Sad sam sa nekim duševnim nemirom uvideo, da sam ušao u redakcijonu ijerarhiju, ali sam sa zebnjom pomislio na budućnost, jer ta zvanja vrede, samo ako se može osigurati izvesna lična nezavisnost time što će se zadobiti poverenje osoblja i uprave, ili ako se može da osigura napredak do vrhova uprave.Ja se reših da po što po to zadobijem poverenje.Kako sam imao dosta vremena, bavih se poduže u kancelarijama, gde pomalo naučih knjigovodstvo a u radionicama izučih štamparske poslove, premestih se i sa stanom u glavnu zgradu, to sam tako imao prilike da po dužnosti utičem i na uređivanje lista.I jednog lepog dana o Novoj Godini smeniše me, a izabraše me za člana uprave, uza što ide pravo na dividendu, i za saradnika uredništva.Radio sam na društvenoj i kritičnoj rubrici.Docnije postadoh glavnim saradnikom i kandidovalo me je uredništvo i za poslanika u Donjem Domu.To je trajalo tako tri godine.Na prvim izborima sam propao, ali na ovogodišnjim predrh.Sad sam više radio na listu, i kad pre mesec dana glavni urednik zahvali, postaviše mene na njegovo mesto: no izgleda da ću postati jedinim vlasnikom radnje, jer će se prodati, i odbor je voljan da je proda meni pod povoljnijim pogodbama no drugome, bar ne bi hteli da se njihova tvorevina preobrati u spekulativno preduzeće.Ja sam ti, dakle, za ovih deset petnaest godina postao bogat čovek sa prihodom od preko dvaest hiljada forinata godišnje, ako ih uzimam ukupno po mojim raznim zvanjima. — Ti si, dakle, postao sila, — progovori Pavle. — To je kod vas moguće, ovde to ne može biti. — Ja sam došao, da ti se zahvalim i da ti saopštim, ako ti je volja, dođi natrag u Peštu.Živećemo bratski, složno i budućnost ti je osigurana. Pavle se osmehnu blago: — Pa zar ovako nije?Šta meni treba? Ninčić je video da je na Pavla nemoguće uticati ovim putem.On se, dakle, vrati na započeti razgovor. — Ti raspituješ o svima tvojim starim poznanicima, a o najglavnijem poznastvu tvojem ne pominješ ni reči. — Ti veliš groficu Agnešu vojvotkinju Barkari? — Da.Oni su vrlo rđavo živeli, naročito u poslednje doba.Sad se raščulo, da se rastaju.To su hteli i ranije da čine, ali je porodica sve spračavala. — Rastaju? — Vojvoda je postao pravi pustolov.Imaju dvoje dečice, dva devojčeta, od koje je ono mlađe slabunjavo, teško da će ostati u životu.Da, zaboravih da ti kažem, da je i stara grofica obudovila.Tima Janković umro je pre nekoliko godina. — I ona sedi sa kćerkom? — Ne, kod sina; on je sad sekretar nekom Poslanstvu i oženio se takođe.Izgleda da mati i kći ne opšte.Vidiš, to bi bio zgodan trenutak, da se vratiš u Peštu. Pavle se podrugljivo nasmeja. — Da se vratni sad, je li, i da pokušam svoju staru sreću?Ah, prijatelju, zato sam ja ostareo.Pa posle da se vratim tame odakle su me proterali? — To je lako udesiti... — Ne, prijatelju, ne.Vidiš kakav sam zdravlje me ne služi; ja sam sasvim drugi čovek postao.Pavla Đurića nema više; ovo mu je izvitoperena slika samo... možda realnija, istinitija; a možda kakva i treba da bude. Ninčić ozbiljo reče: — Treba da se vratiš.Šteta je odbaciti svoju sreću.Vidiš, i ja sam se nekada bio odrekao sveta, sasvim i zanavek, ali sudbina tek ostaje najjača sila na svetu.I evo, ja ne žalim što sam nanovo ušao u red živih ljudi. — Pa šta ti vredi?Živećeš i umrećeš.Ono što je između ovoga dvoga, ne vredi ni lule duvana. — Ne vredi za tebe u tvom sadašnjem položaju sa tvojim sadašnjim navikama. — Zar ti zadatak života nazivaš navikom? — upita Pavle. — Pa, tako je.Znaš izreku: Der Mensch ist ein Gewohnheitsthier. — Bravos, ti si onda veći materijalista nego mi svi ovde; to nisam znao, — uzviknu veselo Pavle. — Ja nisam nikad voleo da pripadam kakvom redu, — odgovori Ninčić, — niti hoću da znam šta je to idejalizam, ni materijalizam; uopšte, uvek sam mrzio klasifikacije.Do duše, nekada sam se i ja bavio tim sanjarijama, šta više, mislio sam, da one ispunjavaju život, i, dok sam tako mislio, bio sam nesrećan.Sad gledam da ispunjavam svoju dužnost.Učini i ti to. — Ja to i činim, manj, ako ti nalaziš da treba da imam drugih. — Trebaš da sebi istakneš druge.Ti ovde hoćeš da usrećiš čovečanstvo, u Srbiji, u ovom malom gradu gde su pre nekoliko godina još i Dunavske lafe snebivajući se pristajale. — Bolje da ih nije bilo. — Moguće da je bolje, ali možete li odvratiti sudbinu? — zapita Ninčić. — Mi ćemo pokušati...Ali, ostavimo to; naši su ciljevi zajednički, oni nas oduševljavaju i on su opredelili moj život. — I ne misliš da ga menjaš? — Ni u čemu. — Međutim tebe u Pešti žudno očekuju. — Mene?Šta bih ja ikome tamo valjao? — Slušaj, Pavle.Moj se položaj, kao što sam ti ga malo čas obeležio, jako popravio.On mi je pribavio pristupa na mesta, gde dosad nisam odlazio, a i sada to činim ne po ukusu mom, već više po nuždi koja stoji u tesnoj vezi sa mojim dužnostima.Da ne okolišim mnogo, ja sam se u jednom otmenom društvu sastao sa vojvotkinjom Agnešom, koja me je posle pozvala i da je posetim.Čini mi se da je čak radi mene jedne zime priređivala u svojoj kući književne večere, gde su bili pozvati mnogi ljudi od pera.Na takvoj jednoj večeri mi smo dugo razgovarali o tebi. — Hvala na pažnji, priko; vi ste se tada izvesno razgovarali o arheologiji. Ninčić ne uze u obzir ovu primedbu već nastavi: — Vojvotkinjine prilike takođe su se jako promenile.Njena majka živi u inostranstvu; tetka takođe; ona je postala samostalna i stekla je dosta jakih poznanstava na koja se može osloniti.Ako bi stvar doprla do javnosti, ja ću joj moći da budem od dosta zamašne pomoći.Parnica za razvod braka otpočeta je; vojvotkinja će biti skorim slobodna i raspolagaće svojom ličnošću i svojim imanjem potpuno nezavisno.Njen dosadašnji muž pristaje da joj ostavi decu, ta, on će dobiti veliku naknadu, a njemu je do toga najviše i stalo, jer je na pragu stecišta.Zaboravih da ti kažem još, da joj je tetka ustupila trećinu svojega imanja; ona će, dakle, kroz nekoliko meseci, a možda kroz nekoliko nedelja spadati u red najbogatijih prilika u zemlji. Pavle mu mirno odgovori: — Ti, dakle, zbilja misliš da ćeš me takim izgledima namamiti?Ti bar znaš, da čovek može da dođe u neko duševno stanje, kada više mari za mir, ili za neke himere,... nazovi ih ma i tako,... nego li za novac.Meni on ne treba.Jedino, što bi u toj stvari moglo biti primamljivo, to je njena ličnost. — A ona ti nije dosta primamljiva? — Rekao bih da nije, kao što bi i ona na meni primetila veliku, upravo odvratnu promenu. — To nije nikakva smetnja. Pavle se namesti u stolici, nasloni jedan lakat na naslon a drugi na sto; te sklopljenih ruku i pola sagnute glave tiho govoraše: — Nije možda smetnja sa njene strane, ma da se i ona jako promenila.Već sam je tamo poznavao kao uvelu lepoticu, ona bi kroz koju godinu jako opala; možda ne bi ni bila srećna sa mnom.A šta bih joj mogao vredeti ja?Vidiš li kakav sam?Mnogo kašljem; moje je zdravlje poremećeno: u mome omršavelom telu nema više mladićke vatre, u mojoj glavi nestadoše zanosne misli, koje će ona od mene po svoj prilici iziskivati.Na glavi nemam kose; ono što imam ta je proseda.Misliš da ja ne vidim ugašene oči u ogledalu, bledilo lica i opore crte.Ja imam da živim još svega nekoliko, možda, godina, i moju još zaostalu snagu da utrošim na maštanija, koja će mi i to malo života prekratiti! Ninčić vide i sam užasnu razliku, koju od prijatelja napravi vreme i patnja, ali on ga je želeo videti srećnim, i reši se da ne popusti. — Ja sam vidim — reče mu, — razliku; vidim da si slabunjav, ali zdravlje će ti se popraviti, ako ga neguješ i napustiš ovaj ubitačni život.Ja sam ti još u Pešti preporučivao da odeš na neko vreme u toplije krajeve, gde je vazduh čist i pun svežine.Učini to sada.Evo i ja sam se jako popravio, a ne bejah tamo.Tebi se sama nudi dobra prilika.Učini to, prijatelju moj, molim te, za moju ljubav, i za onu koja je celog svog života samo na tebe mislila. — Verujem, priko, verujem.Ali na mene više nemaju uticaja te konzervativne misli.Iz tvojih reči govori plesniva prošlost.Ja sam tom vašem svetu tuđ.Ja se iselih u ovu Ameriku, i ne želim više natrag u vašu Jevropu.Ja se gnušam vašega sveta, i poretka.Kam da ga nisam ni poznao! — Ti, dakle, tako govoriš o ljubavi, a ovamo ti i tvoje društvo velite, da je ona i vama glavna zamisao? — Ko govori o ljubavi? — upita Pavle, a oči mu zasvetleše. — Da se odam ljubavi, koja će postojati samo za nas dvoje?Ako je do toga, tome je vreme prošlo.Ja sam voleo nekada neku devojku, koja se zvala, čini mi se, Agneša, i ja sam joj dao mnogo više nego što je ona od mene tražila, jer sam joj pored svojih osećaja žrtvovao zdravlje, život i budućnost.Ja sam joj kroz više od godine dana davao one žarke, preterane, nedozvoljene ljubavi, koja nam je više naškodila no što nas je usrećila, a ona u isteričnom bunilu i ja sa telom još iznurenom bolešću i očajnom dušom pogruženom pod onim užasnim udarcima što su mi ih dodelili ljudi iz onog vašeg sveta.Ti veliš to je ljubav, ne, to je tiranija.Ti su udarci bili tako jaki, da su me odbacili i gurnuli ovamo preko Save i Dunava, i ja, ja žalim, ja kukam što mi je telo ovako iznemoglo, ne zato što bih voleo da ga sačuvam za vaše romantične terevenke, već da bih mogao uzeti većega maha, da vas sve tamo smrvim, da vaš svet zgužvam i odbacim tamo negde u nepovrat, ma u tom haosu izgubio i ono što mi je najmilije, ma od toga maha izdahnuo i ja, kao osica koja umire kad je izvršila svoju najodsudniju odbranu. Pavle je stisnuo pesnice i pogledao preteći u prijatelja, grudi mu se silno nadimahu, ali odmah zatim udari u sipljiv kašalj. Ninčić je sačekao, dok se iskašlje; Pavle je naslonio glavu na obe ruke, a prijatelj ga gledaše čudno. — Dopusti mi još ovo da ti kažem, i nemoj se žestiti, — reče Ninčić. — Govori samo, slušam te.Meni to inače neće pomoći. Ninčić kao da se rastuži, kao da mu oči zasvetleše vlažnim sjajem. — Ti se ljutiš, Pavle, na ono što ga nazivaš našim svetom, a sam govoriš njegovim jezikom.Ti se kanda nisi uživeo dovoljno u ove prilike; ta, ti i nisi njima prilagodan.Za ovamo trebaju druge prirode, kao što je na primer Čilag, a sumnjam da i on ima velikih uspeha.Trgni se, molim te, i protiv svoje volje, protiv svoga ubeđenja poslušaj stariju iskusniju volju.Ti i ovde nećeš biti srećan. — Moguće, Stevane; i ovde među nama ima pokvarenih ljudi, nastranih duhova, nedovoljno odanih braniča, spekulanata pa i izdajica.Ima i takvih, koji danas ropću na sve, ne valja im ništa, ali kad im se bude docnije udelio mastan zalogaj ili izdašno zvanje, tad će u celom svetu odjedanput biti sve kako valja.Nego to ne menja stvar. — Tvojoj je radnji, dakle, osnov osveta. — Ne, već namera popravljanja. — To nije popravljanje, to je kažnjavanje, i ti ćeš u prvom redu kazniti one što te ljube i cene. — Ti pojmovi za mene ne postoje više. — Nećeš, dakle, da dođeš? Pri ovim rečima Ninčićevim Pavle podiže pogled prema licu prijateljevu.On vide duboki bol u armoničnim crtama njegovim.Zato reče: — Dobro, ne dajem ti definitivna odgovora; zasad sam se angažovao kao urednik jednog lista čiji je broj već složen.Kroz koji dan imaćeš moj odgovor. Ninčić ustade i plati trošak. — Treba li ti novaca? — Meni malo treba, a ja imam dosta. — Hajdmo, dakle, da spavamo.Sutra putujem natrag; poslovi me zovu. — Žao mi je što te ne mogu ispratiti; ali sam baš sutra opterećen poslovima. — Ne mari, mi ćemo se još videti koji put.Ja ću opet doći, — reče Ninčić. Pavle otprati prijatelja do gostionice, zatim se oprosti s njim i ode.Ninčić se pope na prvi sprat u svoju sobu.Glava mu je gorela.On otvori prozor i saže se u hladan vazduh.Bila je jasna mesečina, a sneg je blistao.Tamo s kraja ulice škripeli su koraci Pavla Đurića, koji se uputio kući, te na uglu zavrnu prema Varoš-Kapiji.Noć bejaše mirna, te se iz daleka jasno ma sve tiše i sve zagušljivije čujaše učestano kašljucanje izgubljena prijatelja. Mnogo li sam strado kad se srce seti. U beogradski gornji grad, u starinski Singidunum ulazi se kroz tri bedema.On je i spolja i iznutra vrlo lep.Spolja živopisan a iznutra ogromni zidovi sa dubokim prokopima čine silan utisak na posmatraoca.On se održava u redu i na dnu rovova zeleni se trava, ovde onde pokazuje se kakva mala lepa kućica gde sede mirni ljudi na ovom negda zemljištu krvavih sukoba.Velik je i prostran; u međuprostorima nalazimo vrtove, a od nekih su napravljena naročita ograđena mesta za građenje u nišan, za slagališta ili za tamnice. Blizu treće kapije s obe strane naći ćemo dva mala neznatna ulaza; ako bi prolazili kroz onaj s desne strane, ugledali bi prostranu avliju u kojoj je živ pokret zatočenika, koje ovde nazivaju robijašima.U sivobelom odelu sa kapom naročitoga kroja, a sa slovom R na jednom ramenu, oni tu provode vek, zimi zauzeti svaki kakvim zanatom, a leti radeći teže poslove po gradu, po varoši i po vrtovima. U ovome dvorištu prebivaju zločinci, dok se međutim kazamati za političke ili ostale inteligentnije krivce nalaze na drugoj strani grada u nezdravim, vlažnim, polumračnim podzemnim odajama (tako beše tada).Oni se na jedan čas dnevno puštaju na čist vazduh na bastijone, gde se šetaju, sastaju među sobom i razgovaraju sa čuvarima ili posetiocima.Ovo poslednje biva ređe, a često biva, da oni mole da ih puste u gore pomenuto dvorište među robijaše, da bi se sastali sa malo više ljudi i da im se u vrevi malo raskravi od samoće ukočena duša. Ovim osuđenicima obično je određeno mesto u drugom kom zavodu, ali često biva da se iz nekih naročitih uzroka premeste ovamo na duže ili kraće vreme, ili se ponekad posle presude odmah smeste tu. Eno, i sad nalazimo u pomenutoj avliji nekoliko dobro odevenih lica, šetajući se gore dole ili razgovarajući se ovde onde sa starešinama, dok se nekoji opet u udaljenijim kutovima zabavljaju sa robijašima. Lepo je letnje predvečerje; približuje se vreme molitvi i večeri; zatočenici izađoše svi i stadoše u red, da se prebroje i saslušaju dnevnu zapovest. Mi smo se zagledali u zgrade, dok se oni nameštaju, kad na drugom kraju reda pojavi se neko komešanje.Neki od starešina, zatim i robijaši potrčaše u dno avlije gde se svi skupe oko jednog bledog čoveka, koji je iznemogao pao na zemlju i sad leži onesvešćen. Podigoše ga. Sad, kad se videlo ko je, pritrčahu i oni dobro odeveni i prihvatiše ga na ruke. — Ko je to?Šta se desilo? — pitaju neki. — Pavle Đurić.Opet mu pozlilo. Odvedoše bolesnika do jednog kamena.Usput se on malo pribra i sede na kamen. — Šta ti je, Pavle? — upita ga jedan od drugova. — Vrlo mi je teško.Jesi li ispratio depešu u Peštu? — Još juče. Bolesnik poluglasno reče: — Valjada će stići za vremena. Poručiše nosače, za to vreme dadoše mu malo vina; i, kad stigoše nosila, odnesoše ga u privremenu vojnu bolnicu pored jednog mosta. Tu ga smestiše u malu zasebnu sobicu na uzan bonički odar. Prazna prosta sobica; beli zidovi.Sa tavanice visi škiljava žiška; u kutku uzan gvozden odarac, pored njega stolica za lekove.To je ceo nameštaj. U takoj je odaji ležao Pavle.Očiju sklopljenih, lica bela kao onaj zid do njega, nos jako odskočio iz obraza. Od večera leži tu sam.Jedan čuvar hoda gore dole u malom hodniku, inače se ne čuje ništa. Licem je okrenut prema prozoru, na kome nema zavese.Iz daljine ovamo dopire slabačka svetlost stražarskih svetila.Bolesnik ponekad podiže oči i pogleda u prozor, zatim ih opet brzo sklopi.Kao da ga kroz prozor gleda lukavo zanesenjačko lice staroga Čilaga.Međutim on zna da njega nema više.Pa ipak dođe da mu zagrči poslednje časove.Neki naročiti demonski izraz ima danas ovo lice; on se toga izraza seća, video ga je još jednom, tamo, davno, kad je bio mlad i srećan, pa ipak tako nesrećan. I u polaganom tonu a dugom nizu prolaze pred njegovim očima slike prošlosti mu: njegov mali zavičaj tamo u skrivenom seocetu; školovanje njegovo, odlazak u Pariz, i đačke godine u Nemačkoj; zatim povratak u domovinu i onaj prizor pred mehanom u Batočini; pa ono izgubljeno pismo; pa smrt majčina i njegovo zavetovanje; pa zatim dobri ujka i odlazak onamo; bal Džoke-kluba; oni divni sastanci kod glasovira; pa ona velika biblijoteka; grof Tima; zatim, ah ah... opet ga gleda Čilag. To je bilo poslednje večeri njegova bavljenja onde.Grof je izdejstvovao da ga primoraju da ide iz zemlje, kad saznade za njegove sastanke sa vojvotkinjom; i on je došao ovamo.Do duše, još ga je za neko vreme onde Čilag prikrivao po raznim mestima, pokazivao mu se kao pravi prijatelj: hteo je da se što duže bavi pored njega; međutim to je on udešavao samo stoga, da ga što pouzdanije pridobije; jer kad ga je osigurao za sebe, sam mu savetova da ide. Njegovo bavljenje ovde, njegov „rad“ ... dakle, Čilag je pobedio... pa ipak ne bi pobedio, da ga nisu proterali ovamo, ali to završi ono što je onaj stari lakrdijaš započeo... njegova pobuna protivu nepravde i društvenih zločinstava... godine su prolazile, prolazile... on je stario, ostareo i dopao tamnice gde umire. Pa da je bio trezveniji, izdržljiviji, zadobio bi Agnešu... ali u onim godinama mladosti on možda nemađaše ni iskustva, a nije bio toliko račundžija, da kuje zasnovice i da čeka, dok njegovo vreme dođe; ta, život je tako kratak... nije li imao ko da ga savetuje...Ninčić mu je, naprotiv, iznosio nemogućnost ostvarenja njegove tadašnje najviše doživotne želje...To i nije bulo nikakvo čudo: ta, i Ninčić je sam nekada stradao... a tada još ni ovaj ozbiljni neiskusni čovek ne znađaše da i takvom stradanju može doći kraj i nagrada...A Čilag je međutim gledao samo da ga odvrati od te želje, kako bi ga mogao zadobiti za svoja načela. I godine prođoše...I on dođe ovamo... Petnaest dugih, mučnih, mračnih godina... da li su mračne?... Sastanak sa Stevanom „Kod Zanatlije“... zatim prvi broj „Radenika“.Nije više izlazilo od tri prva broja, a sva tri uzaptiše.U svakome nađoše poziv na prevrat.Tužiše ga za veleizdaju, i za... ne zna već za što... i osudiše ga na pet godina tamnovanja.On je primio i tuđe krivice na sebe, da spase glavnu stvar.Dve godine je u ropstvu, skoro će dve godine. Nije dopuštao da ga poseti niko iz Pešte, ni Ninčić ni drugi ko.Pomilovanjima smanjio mu se rok na dve godine; sad će skoro biti slobodan, i onda ne mari, neka dođu; otići će i on sa njima, ako već tako žele prijatelji, u onaj daleki grad, da usreći druge, i da na krilo ljubavi položi umornu glavu.Tamo će se odmoriti. Ah, opet viri ona stara glava!Međutim mu je Stevan javio u jednom pismu, da Čilaga nema više.U poslednje doba postao je sasvim nesnosan, prek i džandrljiv.Vele da je stari majstor naišao na majstoricu veštiju od sebe.Zbog svadljivosti njegove počeo je da gubi popularnost.Na skupovima se često zavađao sa svojim pristalicama.Docnije se razbratio i sa kolovođama: kažu da je počeo i da pije.Jedne noći izbace ga njegovi „načelni prijatelji“ iz jednog skupa, to ga jako potrese.Prosto je urlikao pred kavanom, zatim je otišao u jednu butiku gde se opio i izašao trešten pijan.Trebao je da prođe preko mosta.Tu ga nestade.Je li slučajno upao u vodu, je li sam skočio, ne zna se.Ni mrtvo telo mu ne izbaci Dunav. Bolesnik otvori oči i prestravi se.Čilag ušio u sobu i stoji pored odra i gleda ga onako, onako kao one poslednje večeri... Zaklopi oči i ne sme da mrdne. One poslednje večeri, kad je trebao da pođe na put ovamo, dođe starac i donese mu hrpu knjiga, spisa i brošura.Čitavih pet sati govorio mu je neprestance.Pavle je bio kao skamenjen pod utiscima te silne rečitosti.Kad je Čilag otišao, on ustade i otvori prozor gledajući sa čuđenjem za ovim čovekom koji mu je odredio ovu budućnost. Starac tada stade na uglu ispod jednog fenjera, izvadi iz cepa neke hartije i pribeleži nešto.Daleko je bilo, ali je mladić ipak video na njegovu licu nekakav izraz čudnovat, odvratan, pakleni.On se strese i viknu ga da se vrati.Starac se vrati i zapita ga, šta će. — Šta ste pribeležili? — Želite da znate? — upita ga satanskim osmejkom. — Želim. — Evo! — i pruži mu hartiju. — Pribeležio sam vas u red naših boraca zajedno sa personalijama i kvalifikacijom. — Dajte da vidim kvalifikacije. Čilag ga opet pogleda nekim drskim pogledom, da mladića podiđoše žmarci. On pročita na hartiji: „Pavle Đurić, Srbin, uskok, dobra akvizicija, ali još neiskusan, mek, moralna i materijalna propalica; radiće iskreno.“ Tada je mladić prestravljeno uskliknuo, ali onaj se nasmejao oštrim i suvim glasom, oteo mu artiju iz ruku i brzo otišao. I prođoše godine... prolaziše mučno...I on je odista radio iskreno...Ta, bio se već toliko otreznio, da je i sam uvideo kako je odista moralna i materijalna propalica...Ta ga misao nije više vređala, postao je pravim borcem. Možda je ponekad u crnim časovima posumnjao u ispravnost svojega rada, ali mu sećanje na pretrpljene užase uvek dade nove snage, i on se borio, uživajući u borbi i suprot tome što se u ovoj borbi polagano trošio... Pa se istrošio... I sad leži tu...Da li će doći na vreme da ga spasu?...Koliko je sati?Da li je još daleko zora? A treba da dođe Stevan, odgovorio je depešom da dolazi sa ženom...On je postigao sve.Ona otmena ženska, zbog koje je jednom propao, udade se za njega, kad joj umre muž.To je mogla da čini, jer je već bila slobodna, a Ninčić je postao čuven i silan. — „Dolazimo sve troje,“ — veli telegram.To je on i žena, a ona treća... to je ona, ona... da li će doći? Hoće li skoro svanuti? Opet pogleda na prozor i opet užasnut zaklopi oči. Čilag je sasvim blizu njega: sagnuo se nad njim i lice mu se približuje njegovu.Već mu oseća zadah, već čuje njegovo siktanje: — Što mi prebacuješ?Nisam li ja umro u borbi kao junak, a ti umireš kao baba, kukajući nad prošlošću?... Pa uhvati Pavla. — A što umireš tako dugo?!Čekaj da ti pomognem... Bolesnik vrisnu; besni starac baci se na njega i poče ga daviti. — Ne dam da sačekaš onog nazadnjaka. Otpoče borba.Samrtnik se očajno borio, ali mu jake pesnice stegoše grlo, i on jedva mogade da izusti: — Majko moja! I kao da pesnice popustiše.U sobi zamirisa bosiljak.Pavle otvori oči.Vide kako mu se polagano približuje majka sa svojim nežnim pogledom plavih očiju.Čilag je stajao u uglu durljivo, a gledao namršteno preda se.Majka razgrnu sinu košulju i izvadi mu iz nedara mali zlatan krst sa lančićem.Sastavi mu ruke, obvi lančić oko njih i namesti mu krst tako, da mu je zgodno i vidno počivao nad sklopljenim hladnim rukama. Prođe noć i sutrašnji dan, i nanovo se prebližuje veče. O zid privremene male bolnice u Beogradu naslonjen je kapak mrtvačkog sanduka. U prostranoj okolini mir, niko ne prolazi putem, i u bolnici nikog živog. Otud preko mosta iza bedema približuje se neki otmen gospodin sa dvema gospođama; jednu vodi pod ruku, a druga ide sama pored njih, visoka, suzna, kukavna. Stigoše do male bolnice.Uđu u predsoblje, stanu pred otvorena vrata što vode u jedno od dva odeljenja, koliko ih u bolnici svega ima, i pogledaju unutra. Tamo pored odra gori mala tanka voštana svećica, a na odru leži telo bledoga čoveka.Lice i u samrti nežno i privlačno.Na sklopljenim rukama svetluca dragim kamenjem iskićeni mali zlatan krst. Prvi put je svrnuo na sebe pažnju celoga sela o krstonošama.Tada se upravo i zamomčio.Majka mu srezala duge košulje od ubeljena konopljana platna, sestra mu ih izvezla crvenim i crnim pamukom, i uz njih mu spremila široke tkanice sa devet raznobojnih pruga i pamučne podveze za dizluke sa kićankama od vunice.A sam Đurica, terajući drva u grad, zaradio je čohani jelek i dizluke, opšivene crnim gajtanom, i veliki tunos sa kićankom.Tako odeven dođe na krstonoše. Beše se iskupilo dosta naroda.Popa već pozvao odbornike u zasedanje, pa odlučuje sa njima ko će šta nositi.Krst dadoše od prve kmetovu sinčiću, ma oko barjaka se nikako ne mogoše pogoditi.Izvirivaše svi redom na prozor da razgledaju kandidate, koji su se tu poređali, pa naposletku iziđoše napolje.Momčadija prebledela, pa niko ne diše; sve uprlo oči u popu, koji razgleda jednoga po jednoga, pa, vidi se, ni sam ne može da se odluči kuda će. Đurica beše, i stasom i lepotom, nadvisio svu momčadiju.Beše ih i starijih i odevenijih, ali gledajući odjednom u sve njih, on prvi padaše u oči.Beše kao bor, koji je izrastao u čestaru, među pravim i jedrim cerićima.Zato se i popov pogled zaustavi na njemu. — A gle Đurice!Bolan, kako si porastô — reče popa blago, pa se obrte knezu: — Šta veliš? Odbornici pogledaše začuđeno, knez se namršti, pa priđe popu i šanu mu: — Zar iz ’nake kuće?!... — Znam — odgovori mu popa. — I baš radi toga i velim... neka se dete popravi... — Jok, ne može! — odseče knez. Među momcima nasta gurkanje i šaptanje.Do Đuričina uha dolete samo jedna reč: »jalovica«, ali on odmah razumede njeno značenje i pozna glas onoga, koji je reče.U drugoj prilici on bi znao šta bi radio, ali sad se uzdrža.Video je da se popa još rešava, pa stade da čeka.U tom knez progovori: — Evo Miloševa Srete.Šta velite ljudi? — Nek mu je srećno! — povikaše odbornici, i Sreten, veseo i zadovoljan, priđe ruci popovoj. — Srećno da Bog da! — reče pop, pa ga zatim uputi da uzme crkveni barjak. Đurica iđaše očima za Sretenom, dok ovaj ne priđe barjaku, pa onda obori glavu i poluglasno, kao za sebe, reče: — He, da je moj tata odbornik, bilo bi drugo... — Ono znaš, Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti, nekako ’nako... I taman Đurica planu i htede nešto krupno da kaže, a popa progovori: — E sad ja hoću da Đurica nosi crkvenu medenicu. Đurica istrča napred, priđe ruci popovoj, pa ode Obradu klisaru, te uze od nega veliku medenicu, koja je, dok nije crkva nabavila zvono, sazivala pobožne hrišćane na molitvu, a sad se upotrebljuje samo na litijama. Momčadija se, posle barjaka, najviše grabi za medenicu i kadionicu, a ikonama, i ako su pružale izvesnu počast — naročito opštinska — nije se tako radovala. Posle već popa dade jednome kadionicu, jednome crkvenu ikonu, a kmet i odbornici izabraše jednoga da nosi opštinsku ikonu Spasovo Vaznesenje.Razdadoše i druge, za litiju potrebne stvari; svrši se spomen pod opštinskim zapisom, pa se kretoše krstonoše.Kad popa očita poslednju jekteniju i Obrad mu tanko glasovito odgovori: amin, kmet povika: — Gospodajte, ljudi! A krstonoše svi, svaki drukčijim glasom i tonom, uzviknuše složno: — Gospodi, Gospodi, pomiluj nas! Napred iđaše krst i sa njim uporedo barjak, za njima medenica, pa onda crkvena i opštinska ikona uporedo, a posle toga sve po dvojica u redu.Ostale krstonoše poneše šta je ko imao: neko ikonu, neko svećicu, neko klasje žita ili strukove bela luka...Pored krstonoša jaše na konju popa, a uz njega koračaju s jedne strane Obrad, s druge onaj što nosi kadionicu.Za popovim konjem, važno i dostojanstveno, stupa kmet, koji pazi na poredak, a naročito na to, da se neprekidno gospoda.Za njim, kao što je red, geguca opštinski birov... Veselje i pravo duševno zadovoljstvo, pomešano sa pobožnom zbiljom, sija na svakom licu...Samo Đurica neobično izgleda.Neka sumorna seta i zamišljeno raspoloženje ovlada njime od onoga trenutka, kad mu do ušiju dopre ona pakosna uvreda od Sretena.On se, istina, obradova medenici i dočepa je sa velikom žurbom, bojeći se da kmet opet ne izjavi protest; ali ono unutrašnje mučenje ostade na duši mu i dalje, kad se krstonoše kretoše i kad se jasni zvuk njegove medenice stade razlegati po pitomim lukama i divljim goletima.Ruke mu snažno ali mehanično zamajivahu zvono, usađeno u drvenu ručicu, ali misli mu behu daleko od ove pobožne svečanosti.Narod gospoda, korača, preskače preko potočića, jendeka i vrzina...Đurica to isto čini, ne prestajući zvoniti jednačito i snažno, ali ga taj jednačiti zvon sugestuje, odvaja ga od svega što se vidi i čuje i prenosi ga u bes krajne sanjarije...Krstonoše zastaju kod zapisa, popa i Obrad otpevaju što sleduje, urežu zapis i kreću se svi dalje.Đurica opet počinje mahati zvonom i — misliti... Mislio je o onoj uvredi.Znao je on koga se tiče ona napomena o jalovici.Njegov otac, koji umre pre deset meseca, često je ležao »nadzor« i bio vođen sreskoj kući, sve zbog nekih koža, koje su na njihovu tavanu nalažene.Đurica je ne samo dobro znao otkuda su te kože, nu je, zajedno sa celom kućom, probao pečenja i janije, zgotovljene od dobrih jalovica.Ali zar je on kriv za to, i zar je to kakva krivica?Ta oni ne imađahu ništa ni u toru ni oboru, a otac ga je često poučavao: da se treba koristiti svačim »što ti do ruke dođe«.Samo se, napomenuo bi mu otac, treba dobro čuvati tuđih očiju. — »Na nevidišu nema krivice!« To znači: ma šta uradio, nećeš biti kriv, ako te ne uhvate.Sve su se vrline sastojale u »nevidišu«, u tome, dakle, da se krađe i druge slične »operacije« vrše što pažljivije... Sa takvim pojmovima o moralu Đurica je stupio u svet.On je držao, da je to pravilo, po kome se svi upravljaju.Pa zato ga je i iznenadila ona napomena o jalovicama.I da ne bi ove medenice, kako se rodio plah i prek, bilo bi svačega.Ali popa mu razgali srce...I čudno je to srde, koje se raduje medenici na crkvenoj litiji, i u isto vreme misli o jalovicama!.. I Đurica je mnogo mislio, tako mnogo, da nije ni opažao kud je prolazio, ni šta se oko njega zbivalo.Samo kad bi krstonoše minule pored kakva bogata doma, gde su domaćice iznele nekoliko karlica mleka, zaboravio bi sve misli, dočepao bi jednu kutlaču i srkao dokle god traje...Posle je opet mislio i mislio, i najzad dođe do zaključka, da je sva ova momčadija gora od njega, i da ga svi oni mrze samo s toga, što je siromah.U takvim mislima obiđe deo atar seoski i vrati se, sa krstonošama, k sudnici. Kad se izređa pod zapisom sva čitanija, narod zasede u sovre, koje su podignute oko zapisa.Svako pleme imalo je svoju sovru — četiri direka, po bodena u zemlju i spojena prečagama, preko kojih su nameštene uzduž dve široke trenice; na njih se stavlja jelo; okolo ovih trenica poređane su druge za sedenje.Imućnija plemena dizala su nad sovrom krov, a okolo sedišta užljebljivani su šašovci, te je cela sovra izgledala kao neka staja.Lepo je videti oko crkve ili, kad je crkva daleko, oko sudnice gomilicu ovakvih stajica ispunjenih veselim narodom, koji se sabrao da, ovako u skupu, provede blag dan... Đurica ne imađaše ni sovre ni plemena.On, sa nekoliko vršnjaka, koji ne behu gladni te ne sedoše za sovru, stade da čeka dok popa napije u slavu, pa da počnu igrati.Čim narod zasede, pop se diže, a Obrad zazvoni medenicom.Narod se diže, kao na komandu.Ljudi poskidaše kape i svaki u svojoj sovri stade se moliti Bogu.Utom popa otpeva tropar, ispi čašu vina i sede.Poče ručak.Svirala odjeknu... Momčadija potrča u kolo, a za njima i devojke, koje imađahu snahâ da dvore i poslužuju u sovri.Zaljulja se prvo kolo, za njim drugo i treće...Kad bi pri kraju ručka, Sreten povede Mačvanku uz sviralu, a Đurica uze cigane da mu sviraju Sitniš, i povede kolo.Mladež, čuvši ćemane, potrča u Đuričino kolo.Ljulja se lesa mlađanih i veselih igrača; diže se prah pod lakim nogama, koje u taktu trupkaju; zveckaju ogrlice i đerdani; a ćemane jednačito i veselo cilika...Samo ti srce igra, a u grudima osećaš neopisanu toplinu i zadovoljstvo; gotov si da odjednom zagrliš sav taj lepi i veseli svet, koji je isto tako razdragan i raspoložen... A ko se u takvu veselju nađe uvređen, nije mu lako.U Sretenovu kolu ostade samo desetina momaka, a to je za kolovođu grdna sramota.Tu još može pomoći samo »politika«, ali joj Sreten ne bejaše vičan, te morade pustiti srcu na volju.Vodeći kolo, on se približi Đurici i nekako s leđa podmetnu mu nogu, te se ovaj saplete i padne.Za trenut oka umukoše i cigani i svirala, a u Đuričinoj ruci sevnu nož. — Ha, đido, zar s leđa! — podviknu mladić iskolačenih očiju i bleda lica, pa jurnu na Sretena, koji stajaše bled i nepomičan kao kip.Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu. — Natrag, kome je život mio! — uzviknu Đurica i mahnu nožem oko sebe, pa, videći se slobodan, potrča opet k Sretenu, ali ovoga zagradi trostruka lesa momaka, a na Đuričino rame, kao iz neba, pade ruka kmetova. — Stan’ der ti, momče, da se razgovorimo. Đurica zinu od čuda i stade na mestu kao ukopan. — Zar ti prvi — produži kmet — otkako je naše selo zakopano, da okrvaviš i okaljaš našu svetu slavu! Đurica poče dolaziti k sebi. — Jok ja, onogaj... video je sav narod... pao sam kâ proštac...Zar on meni da podmeće nogu! — uzviknu on i podiže ruku s nožem. — Dole tu kusturu! — ciknu kmet. Đurica se samo odmače nekoliko koraka. — Dole nož, kad ti kažem! — ponovi kmet i pogleda Obrada značajno. — Noža ne dam, a ti gledaj svoja posla... — promuca Đurica jetko i pođe još korak natrag, ali ga odjednom dočepaše mnoge ruke, odvukoše u brvnaricu ispod sudnice i zaključaše... Tada ga poznade celo selo, te se o njemu još dugo govorilo... Prođoše dve godine posle ovih krstonoša.Đurica postade najkršniji momak, ali mu spoljašnji izgled ne donese uvaženja i ugleda među momcima, kao što bi to bio red u običnim prilikama.Beše to stasita i retka pojava.Visok, snažan mladić, široka čela, gustih povijenih obrva, ispod kojih sevaju dva zelenkasta oka, za koja narod veli da igraju kao na zejtinu.Oči mu, na prvi pogled, iskazivahu neizmernu pitomost i blagost, neku bolećivu dobroćudnost, koja se često može opaziti kod ljudi zelenkastoplavetnih očiju.Ali kad se malo pažljivije razgledaju one jedva primetne bore oko krajeva očiju, koje izdaju lukavo i podmuklo srce, i kad se čovek malo bolje zagleda u ono neobično sevanje očiju mu, moći će bez dvoumice pogoditi, da Đurica neće ići običnim tragom svih seoskih momaka, već je njegov put odvojio od ostalih.Nu imađaše on još drugih karakternih osobina.Donji mu deo lica sa vilicom beše znatno isturen napred, te ispoljavaše preku i strasnu prirodu, ali je on, jednim blagim pogledom svojih velikih očiju, umeo da prikrije tu osobinu.Samo ga često izdavaše nervozno trzanje viličnih mišića, koje je otkrivalo usiljenu i nemirnu unutrašnju borbu.Takva glava beše usađena među širokim i snažnim ramenima, a celo mu telo držahu neobično razvijene i elastične noge. Đurica je veoma cenio svoje telesne osobine i svoju retku snagu, pa je prema tome podešavao i svoje držanje i odelo.Kao siromah nije se mogao isticati bogatstvom odela, ali je i onu sirotinjsku odeću umeo tako vešto namestiti na sebi, da je svakome, i po njoj, padao u oči.Na glavi je nosio dubok ves, nemarno zaturen k potiljku, te ga je crna duga kićanka bila po plećima.Bela konopljana košulja, izvezena po nedrima i ogrlici, vazda mu je bila za šaku dve više kolena, zbog čega su ga stariji ljudi zvali »onaj kusi«, a momci bi se rado ugledali na njega, jer držahu da mu onakav kicoški izgled najviše zavisi od kratke košulje, ma niko se ne usudi kršiti adeta, koji vlada u celom okrugu.Nosio je vazda dokolenice, povezane šarenim podvezama, o kojima su visile po tri kićanke, a preko dizluka — čarape za šaku duže od obične mere; zbog toga je i kajišâ imao pet šest uvojaka više no obično.Opasivao je oko sebe dva široka pojasa, pa širok kajiš sa dva uboda, o kome je visio, niz bedra, lep belokorac u pakvonskim kanijama.Jelek mu beše lepo srezan, priljubljen uz telo, išaran crnim gajtanom; iz njegova džepa je spreda visio beo rubac.Prema takvu stasu Đurica je podešavao i svoje pokrete.Koračao je brzo i lako, ali je pri tom nekako odsečno izbacivao noge unapred, te mu se celo telo treslo u hodu, i time još jače isticalo njegovu neobičnu snagu i jedrinu.U kolo je stupao gordo i drsko, i kad god se hvatao do momaka, video mu se oko usana podrugljiv osmeh.Ali čim bi se koja viđenija devojka do njega uhvatila, a to je vrlo, vrlo retko bivalo, on se odjednom sav menjao.Razlilo bi mu se tada po licu tako veliko zadovoljstvo, da izgledaše drugi čovek.Nu devojke su ga izbegavale, kao i momci.Plašio ih je najviše njegov rđav glas u narodu, ali je i u njegovu držanju i ponašanju bilo nečega, što ih odbijaše od njega. Đurica je opažao ovo opšte neraspoloženje prema sebi, pa se postepeno i navikao snositi one značajne i podrugljive poglede seoske mladeži, koji se njega ticahu.On se staraše samo da ne pokaže kako mu to teško pada, a već sa svoje strane davno je resitio račune sa društvom.Ugušio je u sebi i najtajniju žudnju za društvom i njegovim životom.Samo jedno nije mogao ugušiti.Ali tu bi se već morao boriti protiv prirode i protiv sebe sama.Žudio je za lepim ženskim svetom.Još za ovo vreme, pod uticajem kakvih lepih očiju, on se mogao izmeniti, mogao je postati drugi čovek.Ali takve ga oči ne pogledaše. A behu dva oka, dve ljute guje, pod čijim se sevanjem ovaj grubi junačina topio i postajao mekši i pitomiji od svake devojke.Čudna behu ta dva oka.Iz njih je sevao takav ponos i tako jasno saznanje svoje nadmoćnosti, da ne beše momka, koji bi osećao snage i odvažnosti da ih slobodno i otvoreno pogleda.Još nijedan momak ne mogaše pouzdano kazati kakve su oči u Stanke Radonjića: crne ili graoraste ili, možda, zelenkaste?...Đurica ih je samo jednom sagledao, kad one ne behu upravljene na njega, i više ih nikad nije smeo pogledati.Kad je Stanka u kolu, Đurica se retko hvatao.Voleo je da je posmatra sa strane, da uoči svaki njen pokret, svaku osobinu čudnoga joj stasa.Kad bi je opazio gde u polju ili u selu da mu ide na susret, svrnuo bi ma gde, samo da izbegne onaj ponositi pogled, koji uništava čoveka. Đurica je imao naročiti razlog, sa koga je izbegavao pogled Stankin.Svačije drugo tuđenje on je vraćao odsudnim preziranjem i nekom, neobičnom za seljaka, ponosnom ohološću; ali jedan takav Stankin pogled, u kome bi on mogao pročitati one iste izraze, koje čita u pogledima većine devojaka i momaka, takav pogled ne bi podneo, on bi ga uništio ili doveo do ludila.Đurica ne osećaše u sebi snage da podnese toliko nečuveno uniženje, koje bi stajalo u suštoj protivnosti sa celim njegovim osećanjem, sa svima njegovim lepim snovima, sa jedinom svetlom i slatkom stranom života njegova.Zato je izbegavaše svuda, a ona, s toga, i ne sanjaše šta se zbiva u duši njegovoj.Stanka ga je znala po razgovorima drugih devojaka i gledala je na njega kao na Đuricu Dražovića, čiji je otac umro pod nadzorom, a nikad joj i ne pade na pamet da pogleda na njega kao na momka. Stanka nije bila toliko neobična po lepoti, koliko po naravi svojoj.Beše to tako samovoljna i ćudljiva narav, kakva se i među ljudima retko nalazi.Još iz detinjstva ona beše čudnovata i osobita i ne nalikovaše na drugu decu Marka Radonjića, niti na druge seoske devojke: beše u njoj mnogo neke neobične oholosti i samostalnosti, neke ćudljive tvrdoglavosti.Pa da je bar iz kakve bogate kuće, mogla bi se još i razumeti njena oholost, ali Marko beše veoma tanka stanja, tek pobegao od sirotinje, a ne stigao u bogataše.I on se sam čudio naravi svoje kćeri. Jedared naiđoše na selo kurjaci.Svaki, ko imađaše stoke, morade noćivati u oboru i toru, da bi sačuvao svoj mal od nezvanih krvožednih gostiju.Markova kuća beše blizu jedne jaruge obrasle šumom, koja predstavljaše živu zgodu za kurjačke noćne napade.Čim se čulo za kurjake, odmah isto veče Stanka zatvori ovce u obor sa volovima i kravom, uze šarenicu, guber i sekiru, pa ode i leže među ovce.Čekala je tri večera uzalud.Četvrtog večera, oko ponoći, uznemiri se stoka.Ovce pođoše i okretoše glave niza stranu.Stanka se polako pridiže ispod gubera i, posle kratkog čekanja, ugleda dva velika kurjaka gde se privlače oboru.Ovce pokušaše da iskaču, ali vrljike behu visoke; goveda se ustumaraše po oboru.Stanka dohvati sekiru, navuče na sebe guber i saže se uz vrljike, od kuda kurjaci dolaze.Već su se jasno videla četiri svetla oka kao žeravice.Kurjaci se približiše oboru, pa stadoše da razgledaju stoku, jer i oni ne uskaču u obor gde ima volova, naročito bikova.Ovce, od straha, jurnuše na ogradu i time nadražiše kurjake, te se jedan od njih zaleti prvi i skoči na čatal.U isti mah sevnu sekira prema mesečini i lupi u kurjačku glavu, koja beše naslonjena na vrljiku.Kurjak se mrtav sroza niz vrljike, a onaj drugi klisnu i nestade ga u šumi. — O tajo! — viknu Stanka nekoliko puta iz obora, dok joj se otac ne odazva. — Odi, deri kurjaka dok je vruć; bojim se nećeš moći sutra, kad se ohladi. — Kakvog kurjaka, ’natema te ne ubila! — odgovori bunovan i začuđen Marko. — Ja, vala, jednog ucoljah, pa ako ti treba koža, odi oderi ga... Drugom prilikom razgovarahu se devojke o drekavcu.Behu izišle da beru lešnjike, pa ih pri povratku zastade prvi suton.Sa njima beše i Stanka.Čim poče da se spušta ona nema tama na šumu i livade, devojke se prigrčiše jedna uz drugu, pa počeše one obične priče o vampirima i vešticama, koje se u to vreme najradije pričaju.Kad dođoše do jedne kruške pod osojem, tu ih zaustavi Jelica Pleskonjića, koja im pričaše o drekavcu. — Eto, baš na ovom mestu ga je video moj čile; to mi je sam pričao toliko puta, kad se vraćamo s kopanja. — Slave ti, šta kaže, kakav izgleda? — upade joj Stanka u reč. — Bog s tobom, zar ne ču da mora umreti onaj koji ga pogleda.Čile je zažmurio i čekao da onaj drekne... — Pa, šta je bilo? — Ništa.Stojim ja, veli čile, tako i čekam, dok tek ono vreknu, a osoje se prolomi kâ da si top izbacio.Ja onda, veli, ’nako žmurećki, beži što bolje mogu, te jedva živ dođoh kući.Posle je odležao trlemu, i mal’ nije umro. — Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo? — Pokojni Vuksan ga je video pa umro.On je kazivao čilu da liči na lisicu.Dugačko, žuto, ali kad vrekne, Bože sačuvaj, ne da se ispričati!... Stanka ućuta i više ni s kim ne prozbori ni reči.Posle nekoliko dana ona je dve noći sačekala ponoćne petlove pod osojem, pa ne videći ništa, vrati se kući zlovoljna.Malo zatim prođe kroz selo glas: da se pokojni Jovica povampirio, pa svaku noć dolazi na kmetova vrata i lupa.Stanka je i Jovicu čekala dve noći, pa, ne videvši ništa, ostade razočarana i još zlovoljnija.Neprestano je potom mislila i pitala se: zašto ona ne može da vidi ni vampira ni drekavca, kad, eto, drugi ljudi mogu...Jednom rečju, valjalo je proći dosta sveta, pa da se nađe devojka Stankine naravi. Roditelji su već davno digli ruke od svih pokušaja da savladaju Stankinu samovolju.Videli su da je to neobuzdana, srčana priroda, koja ne zna ni za kakve prepreke.Marko se samo čudio i vrteo glavom. — Da mi je samo znati na koga se umetnu — rekao bi ženi, pa bi i dalje ostao nem pred ovom zagonetkom. Eto, u takvu se devojku zagledao Đurica Dražović; ali to beše velika tajna, koju on skrivaše i od sebe sama.Stanka ne znađaše ništa o tome, a on joj ne dade ni jedne prilike da se sama doseti šta se u njemu zbiva.Tako prolažahu dani... Međutim Đurica je i dalje živeo onako, kako je od oca navikao.Imanja, može se reći, i ne imađaše.Jedna kućica sa danom oranja oko nje i jedna njiva u planini — beše mu sve nasleđe od oca.Sestru je udao u drugo selo, a majka Mu se dovijaše od svake ruke, da ne bude sinu na teretu.Leti se naimala pod nadnicu na lakše radove, zimi grebenala, prela, tkala po imućnijim kućama, a i leti i zimi pomalo vračala i bajala.Tako se otimala od nemaštine i gladi, a dao Bog — seoskoj duši ne treba mnogo: komad proje i glavica luka zadovoljava potpuno njene potrebe i navike. Đurica je leti, kad je hteo raditi, dobro zarađivao.Radio je sve seoske radove po skupoj nadnici, a kad nastane novo žito, kupovao ga je i snabdevao se na celu zimu.A čim nastane jesen, počeo bi terati drva u varoš na tuđim kolima, od čega mu je takođe ostajala po neka para.Ali, pri svem tom, nije bilo dana, kad se on nije osećao kao puki siromah.Ovo večno bezizlazno stanje prinuđavalo ga je da se lati i takvih sredstava, koja su zakonom zabranjena.Za ovo mu nije trebala postepena navika: u tome je odrastao... Drugova ne imađaše.Jedini čovek, pred kojim je slobodno smeo otvoriti dušu, koji ga je zanosio pričama o hajdukovanju, bio je ča-Vujo iz Brezovca.On je vodio veliko prijateljstvo i sa Đuričinim ocem, pa je to nastavio i sa sinom.Svake nedelje Đurica bi se lepo obukao, pa otišao u goste ča-Vuju, koji ga je vazda radosno dočekivao.Čim se sretnu, Vujo bi ga uzeo za ruku, pa bi se onda malko poizmakao i tako bi ga gledao dugo i značajno, merio bi mu okom stas i svaki pokret, pa, kad bi mu najzad dobro sagledao one dvosmislene oči, uzviknuo bi: — Hej, majkoviću, zar je ova ruka rođena da drugome argatuje?...Ih, dušu li mu, što plače gora za ’vakim junakom! A Đurica bi sevnuo okom i zadovoljno razvukao svoje tanke plave brčiće u nekakav poluosmejak, pa bi onda, kao odbacujući od sebe takvu pohvalu, dodao: — Prođi se, čiča, zdravlja ti!...Jadne su nam danas i gore i gorski carevi...Nema više ni ’nake gore ni ’nakoga Jevđovića, kâ što ti pričaš... — Ko, zar Jevđović?...Hej, moj sokole; da li mu je samo da te sagleda danaske — evo moje glave, ako ne bi rekao: »Hajde da mi budeš harambaša i pobratim!«...Ne znaš ti, moj Đuro, ni sam koliko vrediš.Čiču pitaj... Posle takva dočeka Vujo bi uveo svoga prijatelja u sobu, gde ih je čekala spremljena čutura vina, pečena jagnjetina i dobra kajgana na kajmaku.Tu bi se, u zatvorenoj sobi, provelo po čitav dan u poverljivu razgovoru i pijanci...U toj istoj sobi spremani su i vaspitani za potonji rad svi najveći zlikovci, od kojih je, za poslednjih tridesetak godina, drhtala cela Šumadija. Ali, treba da se upoznamo s ovim ča-Vujom. Po spoljašnjosti svojoj Vujo predstavljaše neku neobičnu silu, koja ne zna ni za kakve prepreke.Da je školovan, on bi, bez svake sumnje, postao veliki vojskovođa ili veliki činovnik, jednom rečju — čovek, koji vlada masom i kome se svi potčinjavaju.On nije bio krupna i razvijena stasa; naprotiv: njegova koštunjava suvonjavost padala je odmah u oči svakome.Rasta je bio povisoka, a iđaše uvek pravo, zaturene glave, posmatrajući sve pred sobom kao sa neke orlovske visine.Oči mu behu crne kao ugalj, sjajne kao žeravica.Njihov pogled prodiraše oštro u samu dušu čovekovu, i nema toga, koji bi pred tim pogledom mogao slagati, a ne pocrveneti.I ako se vazda nosio seljački, ipak i u njegovu odelu i držanju beše nečega, što vas prinuđava da ne gledate u njemu obična seljaka: on nije ni u čemu nalikovao ni seljaku ni građaninu, on beše sam za sebe.Još su ga veoma odlikovali negda crni, a sad progrušali brci, dugi kao povesmo, i gusta okrugla brada, koja mu je pokrivala skoro sve lice ispod očiju na niže. Niko od seljaka nije upamtio da je video Vuja ma za kakvim poslom, niti mu je ko znao odrediti pravo zanimanje.Svaki dan je provodio u gradu; tu je sedeo i sa seljacima i sa gospodom i sa građanima: slušao razne razgovore, kartao se, pio i pred veče se svakad vraćao kući.U razgovoru je bio vrlo oprezan i lukav kao lisica: mogao je, kad je nalazio za potrebno, govoriti ceo dan, pa ipak, na kraju krajeva, ne znaš o čemu je govorio, a vidiš da je razgovor pametan.On se neće ni jednim glasom izreći, a slušaoca će prinuditi da mu otvori svu svoju dušu.S toga je i imao ogroman uticaj na svu okolinu: svi su mu se potčinjavali i — bojali ga se.Uostalom, ova opšta bojazan od Vuja zavisila je i od nekih drugih uzroka. Rekosmo da mu niko ne bi umeo odrediti pravo zanimanje, kad bi to bilo potrebno radi statističkih podataka, ali inače znala su i deca od čega Vujo živi.On je, kao što pomenusmo, bio glavni organizator i upravnik svih hajdučkih družina, koje se, u dugom nizu godina, smenjivahu po Šumadiji.Iznajpre mu je to bio posao od nevolje, jer nemađaše volje za rad, a ne beše druga načina da se iskobelja iz sirotinje.Posle, kad svojim oštrim i pronicljivim umom oceni svet i okolnosti oko sebe; kad prouči sva lica, koja rukuju sudbinom naroda; kad oceni pravu razliku između strogih i suvih zakonskih odredaba i žive duše čovekove, koja upravlja tim odredbama po svojoj ništavnoj volji; kad vide kako jedan bistar od prirode um može da vlada učenima i neukima — Vujo poče stalno da se zanima rečenim poslom. Kad mu se rasturi prva družina, on stade da vrbuje drugu.Njome je upravljao i komandovao neograničeno, samovlasno, kao pravi despot.Oni, koji su s golim jataganima jurišali na imućne stanovnike i, kao krvožedni vuci, klali nejač i pekli ljude, vraćali su se sa svojih pustolovina pravo k njemu i izručivali mu u krilo sve do poslednje pare, što su po skupe žrtve nagrabili.On im je od toga odvajao, kao milostinju, po neku sitnicu, da im se nađe za duvan i druge slučajne potrebe.Tako je cedio i stanovnike i svoju družinu, dok god ne stanu da se opleću guste mreže oko njihovih nedela.Kad oseti da je blizu kraj, on ubije vođa družine, uzme od države ucenu i sa tim živi, dok ne pronađe drugo zgodno lice za harambašu.Čitave desetine godina prođoše mu u takvu životu, a njega još ni glava ne zabole zbog toga.Nikad Vujo ne odleža ni dan apsa... Takav beše jedini prijatelj i savetnik Đuričin. Jedne nedelje dođe mu Đurica rano u pohode.Vujo beše spreman da pođe u grad, pa, kad vide gosta, zastade. — Kud si tako poranio, sokole? — oslovi ga Vujo pre nego što mu se Đurica približi. — Dobro jutro, čiča! — pozdravi ga Đurica i pruži ruku. — Dobra ti sreća!Otkud tako rano? — Hoću u čaršiju.Obosih, a i soli mi nestade, pa da potražim od Marinka na veresiju. Vuju sevnuše oči neobično, ali on brzo i vešto sakri svoje uzbuđenje, pa dohvati momka za ruku i uvede ga u kuću.Odatle Đurica iziđe tek uveče i ode kući.Na nogama mu behu novi crveni opanci, a u torbi, koja je jutros visila prazna, sad beše dobar grumen soli i but nepečene svinjetine.Idući putom, beše pognuo glavu i tako zamišljeno gledaše preda se, kao i da ne opažaše kud prolazi.Poneki put se ukažu dve prave, oštre bore između obrva mu, oči mu zasvetle neobično i odlučno, i celo lice mu iskazivaše neku nemu i mučnu unutrašnju borbu, koja se u njemu zbiva, a on se stara da je savlada, da pobedi i uguši neko jako unutrašnje osećanje.Jedared zastade, pogleda oko sebe, pa uzdahnu, kao čovek koji ne može da nađe izlaza iz neke nevolje.U tom mu pade pogled na onaj dugi planinski venac, iz koga se veličanstveno uzdižu ponosna Bukulja, Venčac, Orlovica, Vagan, i ode okom po tome vencu do same pitome Kolubare.Otud mu se vrati pogled na rudnički venac, na Kozelj, Ostrvicu, dva Šturca.I taj pogled kao da mu dade neku novu snagu, jer u oku mu zasja odlučnost, a po licu se razli grozničavo bledilo... Četvrtoga dana posle ovoga Đuričina puta, rano u zoru, dojaha pred Đuričinu kućicu sreski pisar sa pandurima, kmetom, birovom i dva odbornika.Đurica se tek obuo i umio, pa počeo da oblači jelek.Konji frknuše pred kućom, a Đurica, kako beše počeo da navlači odeću, tako i ostade sa podignutom rukom, ukočen, bled, nem...Pisar skoči s konja i priđe k otvorenim vratima, na kojima stajaše preneražen Đurica. — Dobro jutro, momče! — pozdravi ga pisar. Đurica prekorači prag, pa stade žurno da namešta jelek, ali za nešto mu beše ruka zapela, ili se tako njemu činilo, tek on jednako savijaše ruku, mašući njome desno i levo. Kmet ga oslovi bez pozdrava: — Gde ti je majka? Đuricu darnu ova kmetova osorljivost.Pođe mu srdžba uz grudi, ali se on uzdrža.U tom se začu iz kuće slabačak i promukao glas: — Evo me, Pero, sad ću. Odmah zatim pojavi se na vratima baba Mara, Đuričina majka.To beše malo pogurena starica, zbrčkana lica, zelenih lukavih očiju.Padaše u oči njen kukast nos i tanka, šiljasta, napred isturena bradica, koja je, dok je Mara devovala, bez sumnje, ulevala neobična i strasna osećanja seoskoj momčadiji. Kad pređe prag, baba stade da se zdravi sa neobičnim i nemilim joj gostima, ali je kmet prekide: — Slušaj sad, Đurica, i ti, Marija, šta će vam gospodin kazati.Valjad’ poznajete gospodina Mitu? Đurica podiže glavu i jetko se nasmeši. — Tss... poznajemo — progovori mahnuvši glavom u levo, hoteći tim načinom da iskaže i neko čuđenje radi ove neobične posete. — Đurđe — poče pisar, gledajući ga oštro i pravo u oči — u Trbušnici je onomad izvršena opasna krađa Jovanu Čupiću: razbijen mu je vajat i odnesene su neke stvari.Vlasti je došlo do znanja da su kod tebe, od tih stvari, dve ogrlice od talira i cvancika i neki peškiri.Hoćeš li sam da nam predaš te stvari, da ti ne preturamo celu kuću? Đurica najpre beše oborio glavu i gledaše nekud u stranu, ali kad pisar pomenu opasnu krađu, njemu zadrhtaše usnice, a preko lica mu pređe, kao senka od oblaka, neka laka, neosetna drhtavica, neki naročiti izraz velikoga duševnoga nemira.»Uhvatiše... to je ono; sad se počinje... robija ili gora... šta će reći ča-Vujo?.. da mi je samo da prekoljem ovog kmeta zubima...« kao munje ređahu mu se misli u glavi, a desna mu ruka, ona što još ne beše jelek na njoj namešten, sama se povijaše iz ramena, i Đurici bi veoma po volji što nikako ne može odeću da namesti, te mu se desno rame i ruka jednako nalazila u poslu.Sva ova zabuna potraja samo jedan trenutak, jedan mig.Đurica napreže volju i, starajući se da izgleda što mirniji, progovori neodlučno: — Možete sad govoriti što vi je drago...Znam ja čije je to maslo...A za to što velite, za te stvari, ja ništa ne znam. — E onda ćemo da tražimo — reče pisar i mahnu glavom kmetu, koji s odbornicima, pandurima i birovom uđe u kuću. Pisar sede na klupicu pred kućom, jedan pandur ostade kod Đurice i Marije, koji stajahu pred vratima. Kmet uđe s dvojicom pandura u sobu da pregleda haljine i skrinje, a odbornici sa birovom tražahu po kući.Posle kratkoga traženja kmet iziđe napolje noseći gomilu raznih peškira, među kojima ne behu ni dva nalik jedan drugomu.Pisar izvadi iz svoga kaputa jedan nov peškir i uporedi ga s onima što kmet donese. — Nije to — reče pisar. — Ama vidim i ja da su svi različni.To su žene donosile babi za vračanje...Ene de!... — uzviknu kmet odjednom, izdvojivši iz one gomile jedan veliki fitiljaš, koji beše istovetan onomu, kojim se beše opasao preko pasa. — Otkuda ovaj peškir kod tebe? — zapita on babu. — Znaš, valjad’, kad ti je Mićo ležao kraste ko ga je izvidao.Onda mi je to Stojka donela. Pisar se gromko i slatko nasmeja, a kmet pocrvene. — Uh, pos’ joj ženski, đe me orezili! Njemu sad beše teško da vređa ovu babu, koja mu je, kako je on tvrdo verovao, dete izlečila vradžbinom, ali ga još više obuze sramota od pisara. — Šta ćeš, gospodin-Mito, prostota!... — Gledaj, more, da ne naiđeš još na kakve svoje čakšire... da nije i njih tvoja domaćica donela na dar — odgovori mu pisar i zacenu se od smeja. — E toga nema... njeno se zna: peškir ili čarape i koji groš, to joj je sve.Nisu naši doktori skupi kao vaši. Pisar ga prekide: — Hajde, produži posao. — Slave ti, Đurica, nemoj da nas mučiš.Preturićemo ti svu kuću, dok ne nađemo...Kaži, brate, gde je, pa da idemo — reče kmet, probajući da omekša i odobrovolji Đuricu. — Ja ti kaza’ da ne znam, a ti sad čini što god hoćeš — odgovara Đurica odsečno, gledajući pisareva konja kako češe glavu O vrljike, za koje beše privezan. Kmet opet uđe u kuću. Prođe pola časa.Pisar popuši nekoliko cigara, pa ustade i obiđe svu kuću unaokolo.Iza kuće stajaše neka stara vajatina.On zaviri u nju, pa, videći da je prazna, vrati se natrag.Kad htede da se pojavi iza ćoška, on prethodno napravi značajan izraz lica, kao kad čovek nađe nešto, što je dugo tražio.S takvim izrazom pojavi se pred kućom i pogleda Đuricu, koji ne beše vičan takvoj prepredenosti, pa se izdade.Na licu mu se jasno mogla čitati misao: »Propao sam, našao je!...« — Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar. Iziđoše svi iz kuće. — Nema tamo ništa.Na drugom je to mestu; sad će nam sam Đurica dohvatiti — reče on smešeći se. Đurica oborio glavu, pa, čini se, i ne diše.Spopala ga neka drhtavica, pa se samo menja u licu i ćuti kao zaliven.Majka mu, naprotiv, strelja očima i po deseti put pogleda pisara, kao da bi htela zagledati mu u dušu i videti šta misli ovoga trenutka. — Hajde, Đurica, u vajat — viknu pisar i mahnu glavom na ostale. Pisar uđe prvi unutra, pa se odmah obrte i uze da posmatra gde će pasti prvi pogled Đuričin; ali ovaj uđe pognute glave i gledaše neprestano u vrh svojih opanaka. Policajac, onako od prilike, pogleda u jednu stranu krova i reče: — Ded’, Đurice, dohvati nam! Da je on bio dobar posmatrač, mogao bi opaziti kako na Đuričinu licu sinu radostan izraz, koji je mogao značiti: »O, pa on nije našao: mogu se još spasti.« Ali on slušaše Đuričin glasan odgovor: — Ja ne znam, gospodine, šta hoćeš od mene.Kazao sam ti jednom da ništa ne znam za te stvari, pa sad šta hoćeš još? Činovnik planu.Iznenadi ga tolika drskost.Bio je uveren u nesumnjivi uspeh, jer je prvi put dobro opazio onu značajnu promenu na Đuričinu licu, kad se on pojavio otud iz vajata.Razmisli se malo, pa se seti da je učinio pogrešku što je pogledao u krov, kad se obratio Đurici.Naredi te iziđoše svi iz vajata, pa razgleda ceo pod, po kome beše rastureno đubre od živine i stoke.Najedared uzviknu veselo: — Dajte motiku! — Marija, gde je motika? — zapita kmet. — Ne znam, bogme, da li je i doneta iz luke.Onomad je dete tamo kopalo — odgovori baba gle dajući u stranu. Pisar od tog odgovora posta još veseliji. — Eno motike — viknu pandur, ugledavši držalicu gde viri iz korova. — Kopaj ovde — reče pisar odlučno i pogleda Đuricu.Razvedri mu se lice, kad vide Đuričin izgled. Pandur stade kopati i posle nekoliko udaraca uzviknu veselo: — Daska! — Lakše sad — reče mu pisar — pazi da opkopaš polako. Kad digoše malu daščicu, videše da ona poklapa neku veliku mazušku, koja beše puna čarapa i peškira, a na vrhu stajahu taliri i polutaci. — Ene de! — uzviknu kmet, pogledav novce. »Propao!... propao!... robija... okovi...Sad odmah okovi... jer on reče »opasna krađa«, a Vujo kaže da za to okivaju pre suda....Gvožđe na nogama!...« — pomisli Đurica, i samo mu srce zadrhta od te pomisli. — Otkud tebi, momče, ove stvari? — zapita policajac, dignuvši na jednom prstu duge niske starinskih novaca. — Ne znam ja.To su mi zacelo, podmetnuli oni što me mrze kâ krvnika — odgovori Đurica, a oči mu nekako čudnovato sevnuše. — Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!... — poče da nariče baba. — Nemoj duše grešiti, valj’da znaš šta je dete...Pero, po Bogu si brate, ti znaš... — Mak’ se otale, babo, dok nisi zlo prošla! — viknu kmet i izgura je iz vajata, ali ona produži i dalje naricati i prizivati za svedoke celo selo i sve svetitelje. Za jedan mig Đuricu vezaše panduri konopcem, povadiše sve stvari iz lončine, povezaše ih dobro pa obesiše o Đuričina leđa, a ogrlice uze pisar, savi ih u maramu i metnu u džep. Odmah zatim pođoše svi k opštinskoj sudnici.Baba Mara zatvori se u kuću i stade kukati iz svega glasa, a Đurica, pognute glave, modra, skoro pocrnela lica, iđaše pred pandurima vezan, noseći na leđima svoje beščašće.Beše toliko pretovaren ovim neočekivanim i teškim udarcima, da je već zanemeo sav, i dušom i telom.Samo mu beše jedna misao u glavi: »Da je samo da me niko ne vidi!...« I razumevajući pod tim »niko« svoje seljane, naročito mu se izdvajaše u pameti jedno lice, čije je mišljenje za njega bilo pretežnije od mišljenja cela sveta. »Šta li će ona reći kad čuje?...Prezreće me, grdiće kao i svi drugi.Reći će: tako mu i treba!...Nazvaće me lopužom i svakojakim imenima...Eh, lud li sam što se ja o mome sad brinem?Zar nije sve jedno: zar me nije i dosad prezirala!Sve je propalo, i mladost, i oni lepi snovi o budućnosti, sve, sve!...Šta da se radi?...Da li da čekam suđenje, pa da se dotle spreme svedoci — Vujo bi sve to lepo udesio — ali šta bi pomoglo, kad su stvari kod mene nađene!...Robija! okovi!...Ili... ili šta? ono što Vujo hoće, onaj, strašni korak: pušku preko sredine, pa u goru!...Samo da me niko ne vidi.Ali ako svrate u sudnicu?...« I baš toga trenutka opazi da su udarili onim putem koji vodi pravo k sudnici. Pred opštinskom kućom ne beše nikoga.Uđoše svi u zasedanje, gde pisar sastavi protokol o svršenom pretresu, koji potpisaše kmet i odbornici.Pisar i kmet ostadoše u zasedanju da se, poverljivo, razgovore o drugim opštinskim poslovima, a ostali, zajedno sa Đuricom, iziđoše pred sudnicu i polegaše na meku zelenu travu. — ’Natema vas bilo, kako doznaste za ovo tako brzo? — zapita kmet ljubopitno, čim ostadoše njih dvojica sami. — Ni ja ne znam sve, samo to: da je kapetan dobio pismo, u kome mu je dostavljeno za Đuricu; a za druge učesnike ne znamo još ništa.No sad je lako.Ovaj će prokazati ostale. — Hm, bogme ćete imati muku sa njim.Ne znaš ga kakav je paksijan...Mučno da će on što odati. — He — odgovori pisar — imamo mi pouzdan lek za to — i nasmeši se značajno. Kmet razvuče vilice u širok glup osmeh i, kao da je za taj slučaj potrebno i njegovo mnjenje, odgovori: — Ako će, ako će; to baš i ja velim.Šta tu nega, »šule-mile«, no pritegni psa, pa nek pucaju kosti...E ja... Pisar okrete razgovor na druge stvari i, svršivši što je imao, iziđe pred sudnicu.On i panduri za časak pojahaše konje, uzeše Đuricu preda se i odoše k sreskom mestu. Prvi put u životu Đurica se nađe u zatvoru, »lišen slobode« kako vele pravnici.Kad škripnu za njim brava, on u onoj polutami nađe slamu, na kojoj mu je valjalo boraviti i provoditi duge dane i noći, pa se onako umoran, namučen, razbijen duševno spusti na nju i duboko huknu.Ovoga trenutka samo jedno jedino osećanje beše mu prijatno: što su mu sad ruke slobodne.Uvodeći ga u zatvor, odrešiše mu ruke, kojima u prvi mah ne mogaše ni maknuti — osećaše jake bolove više lakata.Ali ipak to nije ništa prema onome kako se osećao, dok mu ruke behu vezane.O, sad tek razume šta znače ruke za čoveka, sad tek poima njihovu pravu dragocenu vrednost. Odmarajući se na slami, stade da razgleda svoju »kuću neobičnu«, ali u mraku, koji vladaše oko njega — i ako je bilo tek podne — ne mogaše skoro ništa raspoznati.Kapci, na jedinom prozorčiću, behu zaklopljeni, i samo nekoliko sjajnih zrakova prodirahu kroz pukotine stara drveta.To mu behu jedini glasnici dana, koji vladaše na polju srećnome svetu.Kako su mili i dragi sužnju ovi retki i neobični za tamnicu darovi sjajna sunca!... Ovi zraci podsetiše ga da razmisli o položaju svoje apsane.Ustade sa slame, pođe k prozoru, koji beše viši od njegove glave i — o sreće! — do ušiju mu dopre zvrjanje kočija od one strane, na kojoj beše prozor. — »Dakle to su one apsane sa ulice, a ova moja, to je ona na uglu, jer samo je taj jedan prozor zazidan više od polovine.To znam dobro, zapazio sam toliko puta...« Čitav svet nade jurnu mu u dušu i pade na srce kao melem na ljutu ranu, a otud mu se razli neka slatka, vazdušasta toplina po celome telu.Oči mu u onoj pomrčini zasjaše neobičnim sjajem i on, gotovo nesvesno, pod uticajem ovoga lepog osećanja, pođe bliže k prozoru i stade da razgleda ne bi li se mogao popeti gore.Odmah naiđe na neki podmetač, koji su sigurno njegovi prethodnici, radi istoga cilja, tu namestili.Pope se na njega i oseti se kao da je na polju.Pored kuće ne prolažaše niko, ali se lepo čuo razgovor s leve strane, od Jankove kavane, koja je odmah do sreske kuće. — Valjda nećete biti tako bezdušni, gospodin Pero, i odreći nam tu veliku čast, da progutate u poštenoj kompaniji jedno pištoljče — čuo se glas od kavane, u kome Đurica odmah poznade govorljivog i besposlenog apotekara. — Batali, čoveče, sav sam gola voda.Idem da vidim je li žena što spremila za ručak — odgovori drugi, za koga nije bilo sumnje da je Pera pisar. — Zar su te tako počastili Maskarci, bolan? — reče neki nepoznati. — U stanju smo umiriti vašu veliku brigu o ručku, jer smo bili očevici, kad je gospođica kuvarica vašega doma nosila ovome Miti Strižibrku dva guščeta na zaklanje, a miledi Soja baš sad posla pandura u Tanasijevu bašču za salatu.Dakle, prijatelju, kucnimo se! — iščita apotekar čitavu deklamaciju. — Ej, Tanasijo, pošlji mi dvaeset para jalovu papriku — viknu Mitko aščija, preko od kancelarije. »Ala žive ova gospoda! — pomisli Đurica u sebi — samo jedu i piju, a ništa ne rade«, i tu se seti da od juče nije ništa okusio.»Da li će mi doneti hleba i vode?« — zapita se, računajući da mu danas neće ništa dati.»Da sam se bar setio da ponesem što od kuće; no sve jedno, danas mogu i gladovati. « I tu se tek, kad pomenu to »danas«, opomenu svih nevolja što ga snađoše, i bi Mu čudno što se, pored svega toga, seća jela.»Što ti je čovek — produži misliti — sve... sve, ali bez hleba nikud!... « — Hajdes... pade riba skoči meso; potrčite mušterije, razgrabiše ljudi!Oh, što je Masno--o-o! — povika Mitko, lupajući nožem o panj. — Daj prečnjake ovamo! — viknu neko ispred kavane. — Molim, ja sam se pre abonovao — odgovori apotekar. — Dajte pandure, poklaše se neki oko jagnjećih nogu — opet se ču glas onoga nepoznatoga. — Molićemo, ovo su prečnjaci, a noge se bacaju takvima — odgovori mu apotekar. «To ću ja od istine da gladujem danas...O, brate, da mi je samo komad hleba... — pomisli Đurica opet. — Vala neću sad lupati, pa makar crkô...Mrzi me da gledam očima pandure...Kako bi bilo da spavam?...Jes’, ko će ti sad zaspati!« Postoja još malo na svome prozorčiću, pa, kad vide da niko ne prolazi, a i noge ga zaboleše, siđe i ode opet na slamu.Sednuvši na mestu, stade preturati slamu i osluškivati neće li se opet što čuti spolja.Uostalom on se i ne nadaše da što čuje, ali mu je bilo veoma potrebno da se ma čim zabavi, da nađe ma kakva posla umu, samo da ne misli o onome što je od jutros preko glave preturio.Sve, što se ticalo toga, stajaše iza njega kao kakvo crno strašilo, koje je gotovo da ga svakoga trenutka u svoje kandže dočepa.A on izbegavaše svaku pomisao, koja bi ga na to podsetila, i ako osećaše posledice toga neprestano i oko sebe i na sebi samom.Tek beše mu stalo do toga, da ovo sadašnje raspoloženje, ovo »neticanje ničega« produži što više može. U takvoj tišini, u toj zatupljenoj ukočenoj samoći, ne misleći i ne osećajući ništa, provede nekoliko dugih časova.Sunce udaraše gotovo horizontalno u kapke na prozoru, na ulici se narod živo kretaše, zvrjanje kola i topot konjskih nogu čuo se svakoga trenutka, a on neprestano seđaše u svom kutu nepomičan, ukočen, sav udubljen u svoje nemo, dugo ćutanje.Ni jedne misli, ni jednoga pokreta!... Najedared, usred toga grobnoga ćutanja, nešto oko brave na vratima zaklopara i vrata se otvoriše naglo.Da je grom udario usred apsane, čini mu se ne bi se tako iznenadio ni tako detinjski uplašio, kao što se uplaši od ovog običnog otvaranja vrata; usred neme i dugotrajne tišine, kojoj se beše sav predao.Istoga trenutka, kad se vrata počeše otvarati, on skoči kao elektrisan i stade nasred apsane, blenući uzvereno i plašljivo u lice apsandžino, koji ga, vičnim okom, ljubopitno posmatraše.Poznade glavnog apsandžiju Radisava, s kojim je nekoliko puta pio po kavanama, ali mu se sad on učini strašniji od samoga đavola.Naročito mu pade u oči ono lukavo žmirkanje malih i sjajnih Radisavljevih očiju, koje ćuteći, ali veoma rečito govorahu: »A, lijo, tu li smo!...« Radisav ga pogleda onako uzverena i, valjda radi većeg efekta, zvecnu ključevima; zatim mu se odjednom nabraše obrve, pa viknu zapovednički i grubo — Izlazi! »Bolje što se čini nevešt starom poznanstvu, sad mi je to lakše i zgodnije... baš ga ne bih mogao pogledati, a već posle... lako ćemo...« — pomisli Đurica i poslušno, pognute glave, iziđe u hodnik, gde ga dočeka drugi pandur i odvede pravo u kancelariju. Za zelenim stolom seđaše sam kapetan, a uz jednu policu, pretrpanu svežnjevima hartija, stajaše pisar Mita i razgledaše neka akta.Čim kapetan progovori, on se osvrte i priđe k stolu. Kad uđe Đurica, kapetan ga pogleda oštro, ali se iza te oštrine ne mogaše sakriti i ona obična radoznalost, sa kojom prvi put posmatramo svakoga čoveka, za koga nam se kaže da je zlikovac. — Šta si ti, more, počinio tamo u Trbušnici? — progovori kapetan, čim Đurica stade. »Hvala Bogu!« — pomisli Đurica.On se plašio samo toga prvoga pitanja, strahovao je samo od početka; a kad vide da mu samo pitanje stavlja na raspoloženje povoljan odgovor, on dođe k sebi i, pogledavši kapetana pravo u oči, odgovori odlučno: — Ne znam, gospodine!...Šta su oni namislili sa mnom — Bog zna, a gre’ota je siroma’u čoveku ’vako podmetati — i ovaj mu se odgovor tako dopade, da već poče i sam verovati u istinitost njegovu. Kapetan se jetko nasmeši, kao čovek koji neprestano sluša ovakve odgovore od svih pravih krivaca, te uviđa, da za ovaj mah ne može što drugo ni očekivati. — A šta ćeš reći na ispitu za stvari, koje su kod tebe nađene?I to su ti, valjada, podmetnuli? — Ne znam, gospodine... — Dobro, dobro... — prekide ga kapetan — sad ti to i ne tražim.Zvao sam te samo da ti kažem: sutra će doći Trbušničani da poznadu svoje stvari, i ti ćeš odmah u okove.Tvoje mi priznanje ne treba ništa, ali mi moraš kazati, s kim si izvršio poharu.Noćas se dobro promisli...Ali ne zaboravi da mi ovde imamo takve majstorije, od kojih i mutavi progovore... — završi kapetan, i tako se značajno osmehnu, da Đurica oseti kako mu se koža pod košuljom nabira. — Vodi ga! — viknu kapetan panduru i diže se od stola. Kao u nekom bunilu i zanosu Đurica prođe kroz vrata, kroz duge hodnike na gornjem, pa zatim na donjem spratu i, ne progovorivši ni reči, uđe u apsanu i pade na slamu. — Ovde je krčag s vodom i hleb, a onde u ćošku lončina — objasni mu pandur, pa iziđe i zabravi vrata. Ovo poslednje objašnjenje kao da nije ni bilo potrebno, jer čim uđe u apsu, Đurica oseti strašan smrad, od koga mu pođoše suze iz očiju. Zbunjen, uplašen, iznenađen svim ovim što se sa njim dogodilo, Đurica ni u prvo vreme pa ni docnije ne znađaše šta da misli, niti beše u mogućnosti da ma kakav pravac da svojim mislima.Čas se sećao sela, svoje kuće i svega onoga što mu beše tamo najmilije; čas stane da misli o onim strašnim majstorijama, koje mu kapetan napomenu i o kojima mu je Vujo tako mnogo, baš kao naročito, pričao, ali na toj se misli ne zaustavlja dugo, ona mu je teška ubija mu svako drugo osećanje, izazivajući užasan strah.I usred tih misli on se seti hleba, zgrabi ga i poče žudno jesti, ne toliko zbog gladi, koliko radi želje da otera od sebe misli, da se zabavi jelom, dok mu ne padne kakva druga misao na um. Ali i sam je dobro znao da u ovakvu stanju i za ovakve stvari on ne može nikad ništa smisliti.I dosada je drugi za njega mislio, najpre otac mu, pa posle Vujo, a on je umeo samo izvršiti ono što mu se kaže.I ovu poharu izvršio je po planu i nagovoru Vujovu, ali nije ni sanjao da će ovakve posledice nastupiti.Istina, dok se odlučivao, on je pomišljao na sve, pa i na gore, ali je sve to drukčije izgledalo onda, dok se pomišljalo.Sad, kad se našao pred stvarnošću, izgubio se sav.Samo zna jedno: da je mogao unapred osetiti sve ovo što je danas preživeo i što sad oseća — ne bi se nikad odlučio na takav korak. Ali, nesrećom svojom, Đurica još mnoge stvari nije znao.On nije znao da je Vujo, odmah posle izvršene pohare, nekim naročitim, samo njemu poznatim načinom, stavio do znanja kapetanu, da su poharane stvari kod Đurice.Nije znao da je to Vujo učinio iz računa: da navuče mladića na veliku krivicu, pa onda da ga strahom prinudi, da se odmetne u goru.A posle već — Vujo zna kako se komanduje tuđom glavom... Đurica je sad znao samo jedno: da mu se Vujo mora, kakvim bilo načinom, javiti i dati mu saveta, šta da čini dalje.Vujo će za njega smisliti ma kakav izlaz, on je u to uveren, kao u sebe samoga.A zna dobro da će to biti jedini izlaz, da ga mora primiti bez razmišljanja, bez pogovora; jer on sam ne može ništa smisliti, a dobro uviđa da je bez pomoći Vujove propao.Ostaje mu, dakle, samo da čeka.Zbog toga je i izbegavao misli o svome položaju, one su mu i inače bile teške, a u ovoj neizvesnosti još teže. — O, ala ovo smrdi užasno! — reče poluglasno, pošto se napi vode iz krčaga. Pogledavši na onu stranu, gde je bio prozor, Đurica opazi da nema više onih zrakova od sunca.Da bi bar koliko izbegao ovaj nesnosni zadah i da bi doznao šta se radi na ulici, pope se opet na prozor.U onim pukotinama, kroz koje mu danas dopirahu zraci, beše tamno kao i u njegovoj apsani. »Smrklo se, mora biti« — reče u sebi i stade da sluša prolazi li narod ulicom.Ne prođe niko, samo se otud od kafane čujaše razgovor, ali se moglo odmah opaziti da je malo sveta pred kafanom. »Pa to je već prava noć« — pomisli on, i neko čudno, zagonetno nadanje ispuni mu dušu. Stade da čeka još, ali prolaznici behu vrlo retki, a razgovora pred kafanom sasvim nestade.Siđe opet na svoju slamu i sav se predade dugom, upornom ćutanju, bez jedne misli...Tako mu prolažahu dugi, beskrajni časovi u ćutanju, te je već izgubio svaki približan račun o vremenu... Najedared začu se tiho, kao san, kao sa drugoga sveta, kucanje o kapak na prozoru.Đurica se prenu.Čitava bura osećanja probudi se u njemu, i za jedan mig beše na prozoru.Stade da sluša, ugušujući svoje rođeno disanje, ali mu u ušima nastupi čitava svirka od zujanja, sve po taktu, na prekide, te stade očajavati da ne zagluhne.Beše zinuo i sav se pretvorio u sluh, kad se kucanje opet ponovi.Sad je, čini mu se, osećao prisustvo čovečje s one strane kapka.Polako, tresući rukom, odgovori na kucanje.Kapak lagano škripnu, i Đurica oseti da je otvoren.Zatim stade neka ruka da šuška oko prozora, koji je namešten s polja, iza gvozdene rešetke.Prozor se lagano i oprezno otvori.Struja svežega, hladnoga noćnoga vazduha pojuri kroz otvor, pravo na njega, i on udahnu svom snagom pune grudi ovoga divnoga vazduha. — Đurica! — začu se otud glas, koji ga potrese svega, jer poznade čiji je. — Ča-Vujo, ja sam... — prošapta on, dršćući kao u groznici, i nasloni lice na rešetku.Behu se obojica tako primakli, da su mogli čuti jedan drugom disanje. — Kamo se, po Bogu si?... poludeh od muke — reče on. — E, sinovče, na muci se poznaju junaci...Nije to šala...Šta je bilo, jesu li te pozivali gore? — Ja, pa mi reče da sutra moram sve kazati.Inače, veli, ima neke majstorije. — Hoće, hoće poganac, znam ja njega...Svaku će žilu da istegne, svako parče mesa da prebije, pa posle ne valjaš ni Bogu ni đavolu...Dušu će da izvadi, a život da ostavi, ja kako... — Ne govori tako, ako znaš za nevolju, jer poludeh od muke; no reci mi šta bi ovo od mene, ko to prokaza?I šta da radim sad? — Još nisam to doznao, ali sam namestio moje zamke, i za dva-tri dana doznaću ko nas potkaza.Ako bude neko od onih, neće mu se, beli, više odžak pušiti. — Zar od onih što su sa mnom.... — Ne znam, ali ko može drugi?...No već to je bilo i prošlo, ali šta ćemo sad? — Pa ja pogiboh, brate, misleći, ali znaš da bez tebe ne mogu ništa.Čekô sam te kô ozebô sunce, pa sad što mi ti kažeš, tako će i biti. — Ono znaš... muka je to.Stvari su kod tebe nađene, tu ti ne pomože niko.Ali te oni neće ostaviti, dok ne izdaš ostale, a To ne smeš učiniti — odgovori Vujo takvim glasom, od koga Đurica zadrhta. — More, to se zna... kakvo izdavanje!Ali ko će ’nake muke podneti? — Ti ih nemoj podnositi, ko te goni da ih trpiš... — Kako... ja šta ću? — Hajde u goru. Đuricu udari kao munja po srcu.Sve dosad smatrao je tu misao nekako onako, kao i svaku misao koja je daleko od dela.Ona mu je neprestano stajala pred očima kao neka crna tačkica u daljini, kojom se on samo zabavljao, ali eto, sad mu se »tačkica« približi munjevitom brzinom i, kao neko čudovište, obuhvati ga svega, steže ga grozno, ne ostavljajući mu vremena za razmišljanje. — Da se odmetnem? — prošapta on kao za sebe. — Ali i tamo me čeka kuršum. — A ti čekaj tu, pa trpi.Ako izdaš, čeka te konopac ili otrov; ako ne izdaš, čeka te duga robija u teškom okovu i sva ona čuda i muke, o kojima sam ti pričao.A ja mislim, bolja ti je sloboda ovamo, pa bar dok živiš, da živiš carski. — Znam, ali će i tamo da ubiju. — The... ja mislim jednom se mre.A ja ti glavu dajem, kao što sam ti i pre govorio, da ću te čuvati, dok god sam živ.Posle već, kad nakupiš para, možeš kud hoćeš. — A kako da iziđem odavde? — To je moja briga, samo ti kaži. Đurica nasloni glavu na hladno gvožđe i uzdahnu očajno.»Dakle baš da se hajdukuje?« — poče da misli.»A mladost?... a budućnost?...Sve se ruši, svega nestade; odoše, kâ prah i pepeo, oni lepi snovi mladosti.« Kako je on lepo zamišljao svoju budućnost!...Ali na što se sad sećati svega toga, kad je sve prošlo...I zar se mogao čemu boljem nadati, zar je mogao u onoj sirotinji očekivati kakvu sjajnu sreću?Jad i nemaština bili bi mu večiti drugovi...A ovako, zar je bolje?...O, teško li je to!...I baš se mora, baš nema drugog izlaza, do u goru?Nema, jamačno nema. — Kad to kaže ča-Vujo, onda mora biti tako; on je, jamačno, dobro promislio.Ali zašto tako odmah, zašto nema mogućnosti da se spremi za to, da razmišlja dugo, da učini bar kakvu veću krivicu, pa da zna zašto se odmeće.A ovako ni zbog čega!...Jest, ali sutra počinje ispit, a na noć — ono... — Sinovče, govori! — poče Vujo, pošto ga je naročito pustio da malo promisli pod utiscima one plašnje. — Ja moram sad znati na čemu smo, treba do zore da posvršavam sa ljudima. — Pa... kad nije drukče, ono... neka bude tako! — prošapta Đurica zbunjeno. — Neću tako, no kaži odsečno, da znam! — Pa vidiš, valjad’, da pristajem... moram! — Dakle, sigurno? — Sigurno! — E, daj ruku! Đurica pruži svoju hladnu kao led ruku, koju Vujo dohvati i steže svojim koštunjavim prstima. — Neka ti je srećna druga majka, gora zelena!A sad odmah lezi pa spavaj, ne misli ni o čemu.Ako udesim da noćas vršimo posao, probudićemo te lako.Gledaću, ako pristane Radisav, da ne provaljujemo zid... — Koji Radisav? — prekide ga Đurica. — Tvoj apsandžija, znaš ga valjad’? — Kako, zar je on... — He, moj sinovče, zar bi ti sad bio u toj apsani sa sokaka, da mi nije njega.Ti misliš ja se šalim, kad što radim.Hajde ti spavaj, a ja odoh da vršim posao. Sviće zora.Po celoj varošici, kroz koju krivuda, tiho žuboreći, malena rečica, nadvila se bela vlažna magla, te zaogrnula svojim lakim pokrivalom celu onu dolinu, kojom se, u dužinu, pružila glavna i jedina varoška ulica.Petlovi ućutaše, posle duge jutarnje dernjave, i još se zadržavahu na granama, protežući ustojane noge i krila, ili opružajući šiju k zemlji, kao da se željahu uveriti: nije li se noćas što god na zemlji promenilo.Poneka vrata zaškripe, poneki točak na bunaru zaklopara: to bunovni i sanjivi šegrti spremaju vodu za ljute gazdarice, koje se još po malo protezahu po dušeku pored gojazna i flegmatična gospodara.Fenjeri pred kavanama sumorno škilje, kao duša u jektičava starca.Otvori se poneki prozor, na kome se pojavi troma i sanjiva glava, sa neobično debelom rukom iza potiljka.Sa planine pirka studen, oštar povetarac.Varoš se budi... Otvoriše se vrata na sreskoj kući i na njima se pojavi Radisav.Stade leno pred vratima, zavuče ruku u nedra i počeša se, kao čovek, koji je svu noć proveo u duboku snu.Otvori se i jedan prozor na gornjem spratu, iz pandurske sobe, i na njemu se pojavi drugi, bunovan pandur.Pogledavši na ulicu on se počeša po glavi, zevnu dobro i obrte se Radisavu, koji još stajaše pred vratima sa ulice. — Ma viđider, Rade, ’vamo pod prozorima.Nešto mi se noćas jednako pričinjavaše neka lupnjava. — A-a-a-a... — zevnu Radisav i pogleda ga sanjivo. — Đe veliš? — Pa viđi ’vamo, bolan.Znam ti ja sad đe je! Radisav pođe tromo i, bacivši pogled dužinom zida, odjedared zastade i uzviknu: — Ene de, provaljen zid!... — Šta veliš, more? — viknu onaj s prozora. — Zovi ljude, budi kapetana! — viknu Radisav i stade da trči tamo i amo pored zida, ne znajući da li da uđe unutra ili da stoji napolju. Za jedan trenutak uzbuni se cela sreska kuća.Panduri poizletaše, kako se koji našao u to vreme: neko bosonog, neko sa jednom obuvenom a jednom bosom nogom, neko đipio pravo s kreveta, pa onako neobučen umešao se u gomilu.Istrča i kapetan sanjiv, s ogrnutim kaputom preko leđa i papučama na bosim nogama.Stadoše da se kupe, najpre jedan po jedan, a posle gomilama, radoznali i bunovni građani.Sakupi se veliki zbor pred kancelarijom.Kapetan razgleda provaljeno mesto; rupa beše mala: izgledaše da se ne može kroz nju ni glava provući.Ljudi se čude, zevajući i protežući se. — Za to meni sinoć peva levo uvo — veli Mirko dućandžija — okupilo jednako: ciju... ciju... cini...Vidim ja da će biti nešto, pa velim mojoj Kruni: »More čućemo neki glas«. — »Jok, veli ona, kad pred veče peva, ne računa se«.Aja, što ja znam, to mora biti. — Vala i meni se nešto predskazivala neka graja, — nastavlja Mirkov sused, Cvetko opančar — jednako mi sepija pucka: okreni ovako, ona — cak! okreni s druge strane, opet — cak!O, veru mu, mislim se ja... — A ja sam po psima poznao da nečega ima — dodaje Kosta abadžija. — Svu noć prelajaše, zemlju grizu.Vidim ja da to nije tek ’nako... — Kako se provuče, slava ga ubila, ’naki čovek kâ tresak!Rekô bih ni pesnica mu ne bi mogla ovud’ proći. — Ja, more.Da nisu ovi ljudi pregledali apsu, čisto ne bih verovao da je izišao. — Šta ćeš je pregledati sad — odgovori Radisav.On je već u drugom okrugu. — Zar vi niste zagledali u apsu? — Viknu kapetan. — Šta je vajde... — poče Radisav da se pravda, ali ga prekide stotina glasova: — Nisu još gledali apsu!Nisu otvarali!Pa on je, bolan, još u apsu... — Dete se ne bi moglo ovuda provući! — Otvaraj! — viknu kapetan, i sva se ona gomila krete za njim k vratima apsanskim. Radisav otključa bravu i otvori vrata širom.Kroz onu rupu prodiraše svetlost unutra, te se odmah, na prvi pogled, moglo videti da je apsana prazna.Pred rupom iznutra ne beše ni jedne ciglje, ni jednoga većega parčeta od zida.Bilo je jasno svakome, da su drugi, s polja, zid provalili, da ih je moralo biti više i da je to veoma ozbiljna stvar. Kapetan odmah pojmi, da se, ovim korakom, Đurica odmetnuo, ali mu beše veoma zagonetno, zašto se morao provaljivati zid, kad Đurica nije još bio okovan i imao je dovoljno mogućnosti da pobegne kad se već odlučio da bega.Iz toga što su drugi provalili zid, te izveli Đuricu, on odmah zaključi da će imati posla sa velikom, organizovanom družinom, kojoj je dosad bio potreban javan odmetnik od zakona, i ona ga je našla u Đurici.Ali opet, zašto da provaljuju zid?To beše velika zagonetka, koju kad bi odgonenuo, pohvatao bi sve konce u svoje ruke.Ali onaj što je zagonenuo, nije pružio dovoljno materijala za odgonetanje. Kapetan ode sa pisarima u kancelariju, pa uze odmah da sastavlja izvešće načelniku, a pisari stadoše žurno pisati naredbe klenovičkoj opštini, iz koje je Đurica, i svima okolnim opštinama: »da Đuricu Dražovića u svome domašaju potraže, uhvate, i pod jakom stražom, dobro vezana, amo sprovedu«.Panduri već behu useli na konje, i, kako im se predadoše naredbe, odjuriše trkom. Pred onom rupom okupila se dela varoš, pa se domišlja kako se to sve moglo desiti, i ako je skoro svaki od njih dobro znao čoveka, koji je to izvršio.Tom prilikom zapodenu se zanimljiv spor između Marka kovača i jednoga debeloga terzije. — More kakva pesnica, šta ti govoriš!Ja ću sad da se provučem ovuda — viknu Marko. — Ni glava ti, brajko, ne može proći — odgovara terzija. — Koliko daš, de? — Šta da dam?...Znam da ne možeš. — Hoće da se klade!Bravos, Marko! — povikaše radoznali gledaoci. — Ja hoću, eto, al’ on neće za opkladu. — Što da neću, ko to kaže? — oduševi se terzija. — Eto, de za kavu! — Čuvajte se, gospodar-Mito, da na tako ogromnoj berzanskoj špekulaciji ne stradate.Može vam se otvoriti stecište zbog te kafe — uzviknu apotekar, a njegovi slušaoci da popucaju od smeha takvoj dosetci. — Pa dobro, de kladi se ti — odgovori mu gazda Mita. — A ja, naposletku, pristajem za oku vina. — Pristajem! — viknu Marko i pruži ruku. Pošto se rukovaše, Marko leže pred rupu, pruži jednu ruku pravo napred i na nju metnu glavu, a drugu ruku pruži niza se.Maknu nogama jedared, dvared...I dok si trenuo, nestade ga, provuče se kroz rupu.Nastade neobična graja.Iziđe kapetan, pa kad mu kazaše šta učini Marko, i on se zainteresova, pa pozva kovača da opet, istim načinom, iziđe iz apsa.Marko se provuče opet. Zborisanje se produži, dok sunce dobro ne ugreja, te opomenu dućandžije da radnje još nisu otvorene.Ovaj veliki skup razbi se u sitne gomilice, koje produžiše i dalje da većaju o jutrošnjem događaju, ali sad već mnogo slobodnije i otvorenije, no na skupu... A Đurica, pretrčavši s Vujom (ostali pomagači raziđoše se na razne strane) preko ulice i potoka, dohvati se šume, pa se u njoj oseti onako isto, kao riba kad se sa vrela peska vrati u vodu...Kad se odmakoše podosta, Vujo ga zaustavi. — E, sad moramo da se podvojimo: ja ću sad levo, dolinom i potesom, a ti hajde tako pravo, dok ne iziđeš na samu kosu; onda okreni sve kosom pravo mojoj kući, ali žuri što više možeš, i gledaj da te ni ptice ne opaze. — Zar nije sigurnije da ostanem u šumi.Mogao bih za dva tri časa otići do Rudnika?... — Tako i zečevi rade kô ti, a lisica pametnija, pa se zavlači u jazbinu, čim oseti opasnost...Kuća ti je sad najsigurnija, a posle, ja ti nisam ni kazô... imam ja u mojoj kući dobre zgode...Hajd’ sad, pa žuri. Đurica okrete u šumu, ali čim se toliko odmače od Vuja, da ga nije mogao čuti ni videti, odjednom uđe u njega neopisani strah: stade da preza od svakoga suvarka i panja, stade da dršće od šuštanja suha lišća, koje postaje od njegova trčanja, postade kao prava zverka koja se spasava od velike hajke.Varaše ga kucanje rođenoga srca ili pištanje uha.Odjedared zastane bled kao smrt, stane da sluša s napregnutom pažnjom: učini mu se da tu negde u blizini zasvira truba, ali baš prava vojnička truba, samo malo tanjega glasa.Posluša trenutak drugi i najzad opazi da mu uho pišti.Stane da se ljuti na sebe sama, ali nema kad — preče ga misli sad zanimaju.Sve mu se čini da će sad, ama baš ovoga trenutka, da plane puška iza koga žbuna, i on već počinje unapred osećati kako kuršum zviždi i uleće u njega.Posle mu se čini da lepo vidi žandarme i pandure na konjima kako verugaju kroz gusto žbunje, pa zastane preplašen; pogleda svud oko sebe, pa, videvši da ga obmanjuje rođeni strah, potrči napred što više može. »Ja crna života, majko moja!« — pomisli u sebi i odmah se postara da uguši takvu misao, koja mu oduzima i poslednju kap prisustva duha. »Znam ja što je to« — produži da misli dalje, trčeći i žureći se — »jer sam golih ruku, pa još ’nako namučen i umoren.Ali samo dok se dokopam puške i dobra oružja...Ovako, brate, šta ćeš s golom dušom... kâ i svaki zec!...« U takvu stanju, posle neprekidnoga jurenja celoga časa, stiže Vujovoj kući, jedva živ.Kao van sebe pade u jedan ugao i stade da diše jako i ubrzano, kao da će sad izdahnuti.Domaćica Vujova, videvši ga ovakova, ne iznenadi se, jer je, za duga veka, dosta ovakvih prizora gledala.Ona samo mahnu glavom u stranu i još više nabra svoje zbrčkane krajeve oko usta, a sitne joj zelenkaste oči planuše za časak, iskazujući neku lukavu prepredenost. Pogledavši mladića, baba se naže nad vedricu, zahvati vode u vrg i ponudi ga: — Na, srkni malo da dođeš sebi; biće ti lakše odma’...Ej, jadniče, kako si se namučio! Đurica se žudno dohvati vrga, i da mu baba na polovini ne odujmi, iskapio bi sve.Voda ga doista oporavi, te odmah diže glavu i plašljivo zapita: — Kamo Vuja? — Sad će on doći, ne brini ti.Skloni se u sobu, dok on ne dođe. Đurica se diže, ali se jedva održa na nogama, koje klecahu i povijahu se od umora i slabosti.Ušavši u sobu, leže na drvenu postelju i zažmuri.Da se sad okrenu sto pušaka na njega, čini mu se ne bi se digao sa meke slame, koja prijatno šuškaše i ugibaše se pod teretom njegova tela.Tako proleža bez jedne misli i bez pokreta, dok ne dođe Vujo. — Ha, sinovče, dobro si se požurio!Tako, brate, tako treba — reče mu Vujo, kad uđe u sobu. — Jedva živ dođoh — odgovori Đurica slabim glasom — no sklanjaj me sad, ako imaš gde. Na severnoj strani sobe, u kojoj ležaše Đurica, beše pomanji prozor, olepljen, umesto stakleta, debelom hartijom, pendžerlijom.Vuja priđe k prozoru, odmače dugačku klupu sa naslonom, koja zaklanjaše polovinu prozora, pa izvadi ceo ram sa hartijom.Ali umesto polja i šume, što bi svaki očekivao da vidi iza ovoga prozorčeta, ukaza se neko malo, usko, a dugačko odeljenje, na kome beše samo jedan, ovakav isti prozor, kao i ovaj iznutra.Ko nije posvećen u tajnu, nikad ne bi mogao ni pomisliti, da iza ovoga duvara ima još kakvo odeljenje. — Gledajući s polja, vidi se nasred duvara prozorče olepljeno hartijom; kad se uđe u sobu, vidi se na istom mestu to isto prozorče, a nikom ne može pasti na um, da su to dva prozorčića, između kojih ima dobre zgode za prikrivanje svakojakih ljudi i stvari. — Ovamo, sinovče, pa se odmaraj koliko ti duša hoće — reče Vujo, dižući ram sa hartijom. Đurica ga pogleda začuđeno.»Šta će to sad — pomisli u sebi — da skačem kroz prozor napolje?« Ali kad ustade s postelje i ugleda kroz onu rupu drugo prozorče, začudi se veoma. — Ene de, odkud ti to?..E jesi majstor!...Ko bi se toga setio... — Kažem ja tebi da kod čiče ima svake zgode.Istina, ovo je manje od one tvoje apsane, ali će se tu naći lepših stvari no u apsani.Hajde, provlači se. Đurica se provuče i stade na gotovu meku postelju, pa uze da razgleda oko sebe.Odmah mu pade u oči lepa dvocevka ostraguša i do nje druga nekakva jednocevka, koju odmah poznade da je ostraguša.Obe stajahu naslonjene uz duvar, a po zidu behu izvešani revolveri, fišeklije za pojas i za nošenje preko ramena, noževi, pištolji i još mnoge stvari, kojima Đurica ne znađaše namene. — Eto ti oružja; sve je puno i sigurno, kao duša hajdučka.Lezi sad, te se dobro odmori, pa ćemo se posle založiti i razgovarati. Posle nekoliko dana osvanuše na opštinskoj sudnici i na vratima Đuričine kuće prilepljene naredbe državne vlasti, u kojima se Đurica poziva, da se u roku od tri dana preda vlasti, inače će se oglasiti za hajduka. Seljane obuze velika radoznalost.Skupljahu se u gomilice, te pretresahu ovaj događaj i domišljahu se gde može sad biti Đurica. — Sad je on, moj brate, čak u desetom okrugu.Sklonili su njega dobro... — veli jedan Đuričin sused. — More, šta ti govoriš? — Deca mi sinoć kažu, kad dognaše stoku, da su ga videla u Pašinim livadama.Bele se, vele, na njemu košulje kâ sneg, a pušku nosi ’vako preko ruke i obrće se na sve strane. — Biće to koji drugi, a on sad ne sme nosa pomoliti, dok ne sastavi društvo. — Jok, more, deca ga poznaju... poznaju ga deca, kad ti kažem. — Sad će ucena, sto dukata! — veli jedan kadrovac. — Da li će baš stotina? — Spremi se da ih dobiješ.Baš te traži Vujo iz Brezovca! — prekide ga oporo onaj Đuričin sused. Svi ućutaše, osećajući nezgodu, u koju ih dovede, svojim nesmišljenim govorom o uceni, onaj doskorašnji vojnik. — Mi moramo leđa uz duvar — poče jedan čiča. — On neće dosađivati našem selu, a mi mu moramo biti na ruci.Nije to šala bolan: metnuo čovek glavu u torbu!Ne smeš ga darnuti, kâ u oko. — Vala i jeste junak, jadi ga ubili, da mu ravna nema. — More čuće za njega sva Srbija, ja ti kažem. A na velikom studencu sabrale se devojke, pa ćeretaju i pričaju jedna drugoj novosti, za koje se znalo.Među njima beše i Stanka.Ona se namestila na drveno korito za pojenje stoke, podmetula ruku pod točak, pa gleda kako se razbija vodeni mlaz u sitne kapljice, koje pršteći padahu unaokolo. — Čuste li za Đuricu? — reče jedna. — Ja, bolan; on baš ode u hajduke. — Šta kažeš? — viknu Stanka, trgnuvši ruku ispod mlaza. — Zar nisi čula?Đurica pobegô u goru, pa ga sad javio kapetan opštini da je hajduk. Stanku veoma iznenadi ovaj glas.»Đurica — hajduk!Kako to može biti?« — pomisli ona.Pre dve nedelje su zajedno na mobi kopali, i ništa; on — kâ i svaki seljak — kopa dobro, igra u kolu... samo se, istina, manje šali od ostalih.Ali opet.... — Kako to hajduk?...Zašto su ga tako načinili, kad nije još nikoga ubio? — zapita ona radoznalo. — Pa... pobegô od vlasti, otišô u goru, pa tamo, kažu, ne verma ni zakone ni vlast; on ti je i vlast i zakon, pa to ti je — objasni joj kći jednog odbornika. Hm, opet to nije...Neka ga, nek ide u goru, što se to koga tiče?Nek živi tamo, ako ima šta jesti, samo neka nikoga ne dira.A dok on koga ne dirne, ne sme ni njega niko dirati. — Bogme, tamo mu u onoj hartiji stoji napisano, da će ga posle tri dana, ako se ne preda, smeti ubiti svaki, ko god hoće. — Jest, kad bi se on dao.Tako mogu napisati i za mene, ali neka dođe ko da me ubije.Čik mu ga!... — Pravo kažeš: mari ti on za njine pretnje.Ne ubija se lako ’naki čovek — prihvati druga.. — Vala i jeste odvojio od drugih.Samo da nije onaki... da kažem... the, pa šta ćeš bolje? — odgovori treća. — A šta mu manišeš? — poče opet Stanka. — Valjad’ ti nije pravo što je hajduk?A meni je baš to po volji.Pre ga nikad nisam pogledala dobro, a sad, Boga mi, volela bih da ga vidim. — Bog s tobom, Stanka, zar bi mu smela na oči izići? — Izišla bih, vala, i pred besna kurjaka, a što da neću pred obična čoveka. — Daleko mu lepa kuća! — povikaše devojke i stadoše da se razlaze sa studenca. Stanka naročito zaostade od njih, dok ne izmakoše podosta.Napunivši vedrice, ona ih, kao kakvu igračku, prebaci obramicom na rame i, misleći o svemu što je čula, pođe kući. »To je čovek — razmišljaše ona uz put — što se ne boji ni puške ni vlasti, nikoga do Boga.Ide sa svojom puškom po zelenoj gori, a sve živo beži od njega...Pravi gorski car!...On se ne boji zvera ni vampira, a ovi naši ovuda gori su od žena...Jedna bruka, pa to ti je!...Što ne znadoh, barem, dok beše ovde, da ga razgledam bolje...Ali ne mari: videću ga ma gde...« — Pomoz’ Bog, Stanka! — Viknu neko ispred vrljika, za koje se dotle beše zaklonio. Ona podiže glavu i oštro pogleda Sretena, koji joj beše pošao u susret, ali videvši ovakav pogled, zastade na mestu i obori glavu. — Šta si stao tu za vrljike, kâ da ćeš ždrebad da plašiš! — viknu ona ljutito i pođe dalje.I ako vešto prikri zabunu, beše se veoma iznenadila od ovoga neočekivanoga pozdrava. Sreten pođe uz nju. — Ja, znaš, obilazio pšenicu, pa vidim tebe da ideš ozdo sa sudovima... pa velju, daj da pričekam...Znaš, onoga... pšenica mi mnogo dobra: biće sto krstina.A već šljive su ponele kâ čičak: ako im bude cene, doneće i one bar osamdeset dukata... ’Vala je Bogu!... — More, ti ne traži navodadžiju za ženidbu: vidiš kako umeš lepo da se hvališ.Ni baba Ruža ne bi umela bole nameštati. — Ja, vala, jok... što? — nađe se Sreten uvređen — ja tek ’nako: samo da ti pričam, a ti baš ’nako...Nemoj, bolan!...Moj tata veli... — Idi ti to pričaj Milevi — prekide ga Stanka — ona se nešto češće pogleda s tobom. — To, vala, nije... a baš ako hoćeš da ti kažem... — Nemoj, nemoj, znam šta ćeš.Kaži to Milevi — prekide ga ona i obrte desno, k svojoj kući. Međutim, Vujo, doznavši za te objave, dade se u brigu.Đurica bi se još mogao pokajati, mogao bi se vratiti, jer mu ni krivica još nije tako ogromna, i u tom slučaju propao bi sav Vujov trud i svi planovi.Trebalo je odmah preseći ove puteve za predaju, i Vujo se dade na posao.Pre svega naredi Đurici da se nikud ne miče iz onoga ćilerčeta, jer ga, veli, sad žurno traže.Time mu oduze mogućnost da se ma s kim sastane i dozna što o svom položaju.Odmah zatim beše mu prva briga da Đurica postane javan razbojnik i da, usled toga, izgubi svaku mogućnost za predaju. Istoga dana Vujo dozva jednoga svoga poverenika, dade mu nekakav nalog, pa se uputi u varoš.Na varoškom trgu nađe Simu kovača, svoga glavnog agenta iz varoši, progovori sa njim dve reči, pa ode u pivnicu kod »Evrope«. — A, evo nam trećega! — viknu apotekar, koji seđaše sa Živkom Čapljom, pensionovanim pisarem.Videći da je Vujo raspoložen, on lupnu o sto.Prljavo slušče sa masnom zapregačom pojavi se na vratima. — Daj nam Darvina! — Ho-ho-ho-ho — nasmeja se pisar, kao da sad prvi put čuje taj vic, i ako ga sluša, u raznim varijacijama, već nekoliko godina.Prvi put je apotekar dao naziv kartama — jevanđelje, ali videći da se poneko iz publike mršti, nazva ih filosofijom.Kad je utvrdio taj generalni pojam, on stade posle da ga cepa na delove po njegovim predstavnicima.Najpre — Bakon (taj se naziv držao najduže, jer je, svojom zvučnošću, veoma imponovao palanci), pa Kant, pa Hus (ne zna se sigurno šta je rukovodilo apotekara, da izbere ime ovoga reformatora), pa najzad Darvin.Razume se, da je on morao objašnjavati publici značaj svakoga imena, te je time kako on govoraše, »rasprostirao naučne filosofske ideje u pitomoj Šumadiji«. — Je li to onaj, što veli da čovek ima rep?Ho-ho-ho... — produži pisar. — Čiča, ti deliš — obrte se apotekar Vuju, kad doneše karte. — Diži, sinovče, pa da vidimo kako knjiga veli. Apotekar nađe osmicu pik i podeli... Posle jednoga časa prođe ulicom Simo kovač i, došavši spram igrača, nekako se neobično nakašlja — polako, tiho, da nikome ne obrati pažnju, pa onda ode dalje ulicom.Vujo neprimetno mrdnu desnim ramenom, jer beše okrenuo leđa ulici, i produži igranje karata.Kad svrši igru, on se diže polako, kao čovek koji ne zna kud će, pa se uputi ulicom.Pred jednom kavanom nađe samoga Sima. — Ima li? — zapita ga lagano. — Milutin ide sutra u Žabare da kapariše rakiju — odgovori Simo. — Kad? — Zorom. — Je li sigurno? — Tako veli. — Dobro je — odgovori Vujo, pa se diže i ode pravo u selo.Na putu, iz jedne jaružice, iziđe pred njega onaj poverenik. — Nađe li ga? — zapita Vujo. — Nađoh; veli da može. — Dobro.Idi mu sad kaži nek dođe mojoj kući čim se smrkne, a i ti dođi sa njim. — Zar ću i ja... na posao? — Moraćeš; nema ko drugi.Za ovaj posao trebaju mi pouzdani ljudi — odgovori Vujo odsečno, ne ostavljajući ni malo mesta za dvoumicu. — Baš bih te molio... znaš... skoro su me petljali... — Znam ja da svi izmičete leđa, kad nema nikakva ćara.Čovek treba samo da počne, a ja ga ne mogu šiljati s kim bilo.Ti moraš ići — odgovori Vujo i produži put. Kad stiže kući, Vujo ode pravo u sobu i stade na ono prozorče od ćilera.Đurica već beše pobeleo od nestrpljenja.Provlačio se dvadeset puta kroz ono prozorče, te hodao po sobi, razgledao i očistio sve puške i noževe, i opet mu došlo vreme, kad već nije imao šta da radi.Svanu mu kad dođe Vujo. — Kamo se, za nevolju?...Hoću poludeti ’vako sam. — Nećeš dugo, ne boj se.Sutra, zorom, na posao! Đuricu nešto lednu, ali on otera od sebe to neprijatno osećanje drugim, povoljnijim: »Sutra ću, dakle, na slobodu!...Moći ću dakle da idem gorom i livadama, dugo, dugo... da se sit nadišem onoga planinskoga mirisa...« — Vala, pravo mi je, kud god hoćeš, samo da ne sedim više u ovom ćumezu.Šta rade tamo, traže li me? — Ne brini za to, nego daj da spremamo to oružje. — Sve sam pregledao, počistio, naredio svaku kao sat. — Daj — der ovamo — reče Vujo, i uze jednu po jednu pušku, te ih pregleda i, našavši sve u redu ostavi ih. — Tako, sokole!Oružje ti je sad i otac i majka, pa treba da ga gledaš kao oko u glavi. — Kud ćemo sutra? — Čekaj, dok dođu i oni drugi, pa ću vam onda kazati.Ja odoh da posvršavam još neke poslove, a ti sedi tu. — Zar opet sam? Vujo mu ne odgovori ništa, no iziđe odmah iz sobe. Đurica stade da premišlja.»Dakle da se počne! — ono...« a to ono ne smede još da razgleda iz bliže, bar u pameti.Osećao ga je neprestano da lebdi nad njim, i znao je da se jednom mora kidati, da mora pogledati tome pitanju u oči, ali se starao da ne misli o njemu sve do poslednjega trenutka.U sebi je želeo da se ono nikako i ne pojavi, da se odloži, ako je moguće, sasvim; a dotle, dok ne kucne čas, najbolje je da se ne misli o tome.Njega su strašile same misli, tištala ga je neka unutarnja griža, i on je najvoleo, kad bi se nekako moglo desiti, da iznenada upadne u kakvu gomilu i da se tu sve reši.U takvoj neizvesnosti prođe mu dugo vreme. U neko doba noći dođe Vujo sa dva čoveka.Jedan od njih naročito padaše u oči celom svojom spoljašnošću i naročitim držanjem.Beše to zreo čovek, oko svojih četrdeset godina.Na crnom ciganskom licu beše usađen orlovski povijen, na kraju raširen nos, koji izdavaše veliku srčanost i odvažnost.Pod niskim, ispupčenim čelom, sijahu dva crna vatrena oka, koja i onda, kad se usne rastezahu u osmejak, gledahu krvnički.Rasta beše malena, ali snage neobične.Njegovim širokim plećima i snažnim mišicama pozavideli bi mnogi atleti od zanata.Ušavši u sobu, ne stade na jednom mestu, već pregledavši okom svaki kutić, stade da čini neke neobične pokrete: čas mrdne jednim ramenom ili pruži ruku u napred i trgne je istoga trenutka, kao da se ožegao; čas trgne glavom unatrag, zabaci je i istoga trenutka zaigra nogama — izgledaše kao da u njemu vri čitava bura, pa ne može sebi oduške da nađe. To beše čuveni, u onom kraju, Pantovac.U svakoj lopovskoj družini ili razbojničkim i drugim preduzećima, on beše ili vođ ili jedan od glavnih saradnika.Vujo bez njega nije ništa preduzimao, a on je, od svih ljudi, najviše imao respekta prema Vuju.Dvaput je osuđivan na robiju za opasne krađe i, posle brzoga pomilovanja, koje su mu »prijatelji« umeli isposlovati, produžavao je stari zanat.U krađi i napadima bio je plahovit kao oluja.Jurišao je bez razmišljanja, kao besan kurjak u stado, na mirne domove; i poklao bi sve, da, se Vujo nije starao da uz njega šalje čoveka, koji će ga stišavati i hladnije vršiti posao.Zbog te njegove plahovite odvažnosti, Vujo ga je cenio i čuvao više od svih hajduka, koji su »kroz njegove ruke« prošli. — Evo ti družine, harambašo! — reče Vujo, kad uđoše u sobu kod Đurice. — Ovaj će ti biti pobratim i drug na svakom koraku, a dobro se znate obojica. Đurica priđe Pantovcu i rukova se sa njim. — Je li ti se dosadilo, pobro, čekajući? — zapita ga ovaj. — Bogme jeste; izludih od muke — odgovori Đurica. — Ha, sinju li mu dušu... čekni samo do sutra, pa da vidiš okršaja!...I ja ti se, vala, poboljeh, ne radeći ništa. Đurica priđe onome drugome, te se rukova i sa njim. — Hoćeš i ti, Kojo, sa nama? — Pa... moram...Vujo tako reče, a baš sam imao neka posla — poče ovaj otezati. Pantovac ga preseče očima, te on ućuta. Kad svi posedaše, Vujo poče govoriti. — Dosta je bilo čekanja, treba da se radi.Jednako jedemo, a ništa ne zarađujemo...Sutra ide Milutin mehandžija u Žabare da isplati i dotera rakiju; — biće triestak dukata.Ti ćeš ga, Đurica, zaustaviti i uzeti pare, a ova dvojica će biti s tobom.Radovan će ti sve kazati šta imaš da činiš; on je najbolji majstor za te stvari.Gledaj da svikneš taj posao što pre, pa posle da ti umeš drugima zapovedati.Samo treba srce da ti je odvažno, pa ne beri brige.Radovan i Kosta će se nagaraviti i prerušiti, da ih niko ne pozna, a za tebe već ne mari... Zatim uze oružje, te razdeli svoj trojici.Đurici dade ostragušu, revolver i nož, a preko ramena prebaci mu širok kajas sa naređanim mecima.Pantovac uze samo pušku i nož, a Kosti, pored puške, obesi čuturicu s rakijom i torbu sa jelom. — U torbi su vam nagaravljeni peškiri i jedna krpa s istucanim ugljenom — reče Vujo. — A sad polazite, i nek vam je dobra sreća! Đurica se trže, kao iz duga sna. — Šta, zar nećemo sutra? — zapita čudeći se. — Sutra, ja kako.Ali nećeš, valjad’, polaziti iz moje kuće, da te svi vide.Sad treba stići na mesto, pa čekati. Đurica iziđe iz kuće mahinalno, kao u nekom bunilu, praćen dvojicom zlikovaca.»Ko zna — pomisli on — možda to neće ni biti; dugo je do zore«.I tako poluumiren uđe u goru. Davno je svanulo.Zvezde se ugasile, i predmeti se sasvim jasno raspoznaju.Po vazduhu još treperi ona beličasta izmaglica, ali se na istoku ukazuje po malo rumenila.Još nekoliko trenutaka, pa će nebesnim plavetnilom prsnuti ognjeni zraci, od kojih će zatreperiti i zasjati cela okolina. Na putu što vodi k srcu Šumadije, tamo gde se mnogim uvojcima slazi u B. Potok, stoje gusti kupinjaci i pavitine, u koje bi se mogli zakloniti čitavi bataljoni.Tu, na jednoj većoj zavojici, leže u pavitini S jedne strane Radovan i Kosta, a s druge sam Đurica. Prva su dvojica po celom licu nagaravljena i uvezana širokim, garavim peškirima, te im se vidi samo gornji deo lica.Oni leže mirno, pogledajući samo naviše uz put, od kuda je imao doći osuđeni putnik.Radovan je, još dok su bili na noćištu u šumi, dao Đurici sva potrebna upustva u kojima su predviđeni razni slučajevi, pa sad bezbrižno sedi i čeka. A Đurica još ne beše načisto ni sa samim sobom, ni sa svojim mislima.Od misli je on i sada bežao, kao i juče, očekujući u sebi da će se sve to nekako mimoići.U krajnjem slučaju verovao je, da se mehandžija neće ni krenuti na put, ili će bar okrenuti prekim putom, preko sela.Stoga mu ni ovo čekanje ne beše tako mučno ni grozničavo, kako je on sam očekivao.Ali vreme proticaše brzo... Odjednom, kad sunce izgreja, iza Đuričinih leđa začu se neko tapkanje po prašini.On se trže, i umalo ne skoči od straha, kad vide čoveka nasred puta.Ni sam ne zna kako se uzdrža od pokreta, koji bi ga izdao.Neki seljak, koga on poznavaše po izgledu, sa zametnutom kosom na ramenu, iđaše sredinom puta, gledajući neodređeno pred sobom.Kosa mahaše za njegovim leđima, a on odmicaše sve više i više, dok se, na poslednjoj zavojici, ne izgubi.Đurica beše veoma uzbuđen, srce mu lupaše jako, i on se više ne mogaše umiriti.Stade da pomalja glavu iz vrzine i grozničavo da zvera po putu, i usred te uzbuđenosti, kad ne mogaše ništa raspoznati, začu se uslovljeni znak: — Pst! Đurica skoči i pomoli se iz zaklona do polovine.Obrnuvši glavu uz put ugleda na drugoj zavojici crno kljuse i na njemu onaj sigavi, dobro poznati mu kaput Milutina mehandžije, koji se povio na kljusetu, pa trucka i odskače od sedla, po taktu vrančeva kasanja...Nekakva sumorna težina, nekakav iznenadni bol naiđe mu na srce, od koga mu zadrhta celo telo, a pred očima se uhvati, naiđe neka magla, od koje se ništa ne vidi oko sebe...U glavi mu nastupi neko bolno bunilo, zanos... ne vidi ništa i ne misli... Ruke su mu se grozničavo tresle, i on se bojao samo da ne ispusti pušku.Čuo je, ali nije video, da je onaj blizu, da ga rastavljaju samo dvaestak koraka od njega.Najzad se iza vrzine pomoli prvo glava vrančeva, pa odmah zatim i ceo konjanik. Nastupio je poslednji trenutak.Đurica slučajno pogleda na vrzinu, gde mu behu sakriveni drugovi, i tamo spazi dva sjajna oka, koja ga sagorevahu gnevom i srdžbom...Kao na drotu iskoči iz vrzine, i stade nasred puta sa pruženom puškom... Mehandžija se beše nešto veoma zamislio i oborio glavu, te se trže tek onda, kad vranac ustuknu ispred iznenadne pojave Đuričine. — Dole s konja! — viknu Đurica promuklim, uzbuđenim glasom, koji se i samom njemu učini nepoznat. Mehandžija raširi oči, i kao da sad tek poče da se budi, pogleda Đuricu isto onako, kao što ga gleda u svojoj mehani, donoseći mu satljik rakije.Tako mu i progovori, onim običnim glasom: — A gle!...Šta ćeš tu, bre? Ovaj poznati mu pogled i glas oduze Đurici poslednju mrvu prisebnosti i odvažnosti.On, za trenutak, zaboravi gde je, zaboravi svoju zadaću i sve, pa stade da sastavlja u pameti odgovor, kako da objasni čoveku svoje prisustvo na ovom mestu.A mehandžija već poče da prikuplja dizgine i da muva vranca kolenima, kad iza Đuričinih leđa zagrme strahoviti glas: — Pucaj, nebesa mu njegova, šta ga čekaš! Istoga trenutka iskoči, kao zver razjareni, Pantovac u svom strašnom naličju i, pruživši pušku pravo u grudi mehandžine, dreknu: — Dole! Milutin slete s konja, stade da zvera uplašeno, dok se ne priseti, te zavuče ruku u džep, u kome mu beše novčanik, ali je opet izvuče praznu i istoga trenutka je opet zavuče...I ko zna dokle bi tako radio, da Pantovac ne povika: — Pare!...Bacaj pare! Mehandžija izvuče novčanik, metnu ga na dlan i pruži preda se, ali mu ruka toliko drhtaše, da novčanik pade u prašinu, a on zamuca: — Tako mi dece!...Živa mi deca!...Braćo moja!... — Diži to! — viknu Pantovac. On podiže novčanik i opet ga pruži unapred. Đurica za sve to vreme gledaše, u čudu i strahu, šta se zbiva, dok ga Pantovac ne gurnu snažno napred, te se nađe uz samoga Milutina.Ne znajući šta bi Drugo, uze novčanik sa pružene ruke i obrte se k Radovanu. Pantovac uze novčanik, otvori ga i stade da gleda šta ima u njemu, a mehandžija, videvši da mu obojica okretoše leđa, zađe iza vranca, pa se okrete i strugnu uz brdo, koliko ga noge poneše.Vranac osećajući valjda nevolju svoga gazde, obrte se, pa i on zaždi za njim, i jedva ga stiže na trećoj zavojici. — Stoj!...Pucaj!... — povikaše oni za Milutinom, i Kosta, iskočivši iz zasede, već pruži pušku, ali vranac, trčeći za gazdom, zakloni ga sobom, a Pantovac, videvši pruženu pušku, povika: — Ostav’!...Ko ti to reče? — Pa... ja čuh da veliš: »pucaj«... pa ko velim... — stade Kosta da oteže. — Hajde živo, da se razlazimo — reče Pantovac. — Ti sad gledaj da se što pre dohvatiš Venčaca, kao šta sam ti kazao; a ovo naj, ponesi sa sobom — reče Đurici, dajući mu novčanik. — Ama šta ovo bi? — poče Đurica. — Bi ono što ne valja.Ako si ti svakad tako junačan, onda je bolje da se vratiš kući, pa da gledaš svoja posla — odgovori mu Radovan ljutito, pa se okrete i ode uz potok.Kosta već beše izmakao putom, pa će, kad pređe potok, da udari potesom, a Đurica preskoči vrzinu i brzim korakom ode niz potok... Protrčavši potokom, kroz šiblje i trnjak, za jedan puškomet, Đurica najedared stade kao ukopan.Na dva tri koraka pred njim začu se glas: — O-o-o, bato, o! Zagledavši se kroz trnjak, on ugleda pred sobom, u potoku, seljaka koji drži dva vola u porožju i poji ih na jednom viru.Jedan se vo uznemirio od obada, a seljak ga umiruje blagim glasom, tapkajući ga rukom po vratu.Đurica tek sad opazi, da tuda voli seoska putanja, koja prelazi preko potoka, i spaja selo sa potesom.Saže se pod jedan trn i stade da čeka.Seljak napoji volove, saže se k viru, te ih poprska nekoliko puta hladnom vodom, pa onda polako pređe potok i stupi u polje. Đurica skoči iz zasede i, zverajući desno i levo, jurnu napred što brže mogaše.Tek kad se dohvati Venčaca, umeri korak i, čim zađe u šumu, pade pod jednu lisnatu bukvu.Trčao je više od časa, pa mu je sad trebalo dosta vremena da se povrati od umora i da hladnije razmisli o daljim svojim koracima... A Vujo sačeka Pantovca na urečenom mestu, pa s nestrpljenjem zapita: — Šta bi? — Ništa.Ono ti je neka babetina.Da ga nisam očima izjurio iz zasede, ne bi smeo ni izići na put. — I tu mu potanko ispriča ceo događaj, tvrdeći da od Đurice ne može ništa biti. — Nije to tako — odgovori mu Vujo. — Ti si i zaboravio kako ti je bilo, kad si prvi put napadao čoveka, oči u oči, usred bela dana.Ne znaš ti njega: kad se malo ljutne, gori je od kurjaka. — Pa dobro, kad ti veliš tako — odgovori Pantovac, jer je naučio da sluša svaku Vujovu reč. — Ja sam ti izvršio što si hteo: on ti se više ne sme sudu vraćati, jer je ovim zaradio kuršum.Sad ti znaš kako ćeš... — Ne brigaj.Igraće mi bez svirale.No ne reče mi šta nađoste u kesi? — On odnese tri banke sa nešto sitnine, a ja uzeh jednu... baš sam ostao bez marjaša. — Pa... dobro — razvuče Vujo, ali se videlo da mu nije pravo. — A njemu si kazao sve, kuda će! — Sve, kako si mi ti rekô.Sad ode na Venčac, pa će posle, preko Jelovičkih planina i Kačera, u Vojkovce.Tamo već zna sve; kuću će naći sam. — Dobro je.Ovi će sad, znam, odmah u poteru, a njemu je bolje da bude u drugom okrugu. — Hoćemo li imati skoro posla? — Moraćemo, ja kako.Svi smo se dobro istanjili.Ja sam već promerio i našô sam priliku, samo čekam zgodno vreme. — Kad bude vreme samo mi javi. Prijatelji se rukovaše i rastadoše. »Šta ovo bi sa mnom?« — pitaše se Đurica dvadeseti put, ležeći na mekoj rosnoj travi, pod zelenim i gustim natkriljem bukova lisja.Grudi mu se još silno nadimahu, i svaki mu mišić igraše i drhtaše od umora i uzbuđenja.U glavi mu beše takva zbrka, da se u njoj nijedna misao ne mogaše javiti, osim ovog opštega pitanja, koje sam sebi neprestano zadavaše.Onaj ogromni teret, koji već nekoliko dana osećaše u svojoj blizini i samo očekivaše čas, kad će pasti na njega, sad ga je odjednom pritisnuo celom svojom strahovitom težinom i — kako mu sad izgledaše — smlavio ga, uništio...Nije mogao da se pribere zadugo... Ali, proležavši poduže vreme, poče se oporavljati.Seti se vode, jer osećaše strašnu žeđ.Da mu je samo nekoliko kapi hladne bistre vode!...Najedared, sevnu mu kao munja, jedna misao kroz glavu, koja beše gora od otrova.Seti se onoga trenutka, kad je onako blesavo stajao pred mehandžijom, seti se pogleda Pantovčeva i reči njegovih, seti se svega... i istoga trenutka skoči. »Uh, bruke!...« uzviknu i, pod utiskom raznovrsna osećanja: stida, srdžbe, bola — ne znađaše šta da čini.Dođe mu da udari sebe u glavu, pa bi hteo i u grudi, a hteo bi i da otkine parče svoga tela, da bi takvim bolom ugušio onaj stid od sebe sama...I sad mu se ređahu i ponavljahu u pameti svi jutrošnji trenuci, i svaki ga šibaše sve ljuće i jače, jer mu svaki tek sad otkrivaše stid i sramotu njegovu... »Šta mi ono reče?...Bolje da se vratim kući!Ih, sramote!...A još harambaša, hajduk!...E, nećemo više tako.Mora se raditi kako valja, ili nikako...A šta li će reći Vujo?...Ko mu sme na oči izići!...« Nekoliko puta je sedao i odmah skakao, ne mogući umiriti svoja uzbuđena osećanja.Ali se opet seti vode, i ta ga misao pokrete napred...Išao je brzo, grozničavo, dok ne dođe do poznata mu izvorca, iz koga se slevaše hladna planinska voda preko lipova luba.Napi se bistre vode, umi se, i to ga povrati.Stade da misli hladnije i odmerenije. Kud će sad? — Rekli su mu da udari na Jelovičke planine, a to je baš pored njegova sela.Tamo ga vuče neki snažan magnet, kome on ne može da nađe otpora.Mame ga k sebi one gomilice belih, ćeramidom pokrivenih, kućica, što tonu u zelenu moru od voćnjaka, vinograda i pšenice; privlače ga ona kitnjasta, obrasla voćem i žitom, brdašca, što su mu pogled milovala još od detinjstva mu; mame ga one ravne i nepregledne, pokošene zelene livade, po kojima se belucaju čopori stoke i razleže onaj jednačiti, poznati mu zvon medenica, koji mu dušu razgaljuje...Gle, i sad mu dopire do ušiju taj čarobni zvuk: cin... can... cin... can... I on, harambaša hajdučki, sav blažen, kao nevino dete, sluša taj zvuk I oseća kako mu se rastapa led s okorela zlobom srca... Vrhovi bučja šušte i bruje, pevajući neku otegnutu i jednačitu pesmu, a pod njima žurno korača usamljeni begunac, zverajući oko sebe na sve strane.Još korak dva, i evo ga na čistoj kosi, sa koje mu se otvara pogled na selo i na sve, što mu je sad tako drago i tako poznato.Ne može sit da se nagleda poznatih mu mesta, kao da je godinama od njih bio odvojen... Za jedan časak Đurica se spusti sa visoke planine i udari rekom, koja teče kroz potes klenovički.Potesom se rasturili njegovi seljani, pa rade žurno kao mravi, a on zastane, te razgleda jednu gomilicu, pozna svako lice u njoj, i opet ide dalje.Kad dođe prema sudnici, ugleda nekoliko ljudi pred njom.Neka bespredmetna radoznalost povuče ga tamo, i on, ne razmišljajući, pođe kroz visok gust kukuruz, pretrča seoski put i zavuče se u šibljak, koji je izrastao pred sudnicom. Pod zapisom, velikim brestom što se razgranao pred sudnicom, stajahu nekoliko ludi, pa s čuđenjem posmatrahu dramu, koja se odigrava pred njima.Miloš odbornik uhvatio u svom kukuruzu krmaču jednoga siromaška, izveo kmeta, te ocenio potru, pa sad prodaje krmaču.Ljudi, pozvani pozivom, došli da prisustvuju prodaji, koju vrši kmet.Onaj siromašak seo pod zapis, oborio glavu i gleda šta se čini. — Šest dinara i deset para... prvi i drugi put! — viče opštinski birov. — Nemoj, Miloše, da grešiš duše, tako ti slave i dece! — moli onaj siromašak. — Vratiću ti, čim stigne kukuruz. — Sad pare ili kukuruz, to ti je.Ne dam ja moj mal da ga svaki upropašćuje. — Pa nije ti, bolan, još ni stigô ovaj kukuruz.Još se nije ni zapurenjačio...Kad stigne tvoja njiva, stići će i moja, pa ću ti dati. Đurica razumede šta se radi.Pođe mu neka ljutina uz grudi, a pred očima mu opet zaigra ona zlokobna izmaglica.Dokopa pušku i, kao holuj, ispade pred zapis. — Šta to radite! — viknu on, uzevši pušku na ruku. Seljani zanemeše, kmet najpre skoči ljutito, ali se odmah trže, seti se ko je pred njim i obuze ga smrtno bledilo.Miloš stade da se osvrće oko sebe, a birov se sakri iza kmetovih leđa. — Ništa, Đuro... eto malko... vršimo posla — promuca kmet, pošto se pribra od prvog utiska. — Jovane — obrte se Đurica onom siromašku — koliko ste struka našli? — Pedeset i tri, brate, samo pedeset i tri, a oni to cene na tovar žita — odgovori Jovan — pa eto, sad hoće da mi uzmu brava od dva dukata. — Nije, Đuro — upade mu kmet u reč — ovo smo mi tek ’nako... samo da ga zaplašimo, da bolje čuva stoku...Ne bih ja to dao, Bog s tobom. — Kako ti je osekô kukuruz? — obrte se Đurica Milošu. — Pa... kô svud: po dva na struk — odgovori ovaj. — Pa zar u sto klipova tovar žita!... — viknu Đurica. — More nije, vi’š, Pero ti kaže: samo da ga zaplašimo...Znaš, brate, nije ni meni lako gledati, da mi propada toliki mal. — Ded’ kmete, oseci potru, ali bez šale — reče Đurica i uspravi pušku. — Šta ćemo meriti, kad se to zna: nek’ mu vrati stotinu klipova, kad ubere njivu, pa kvit posla — reče kmet. — Je l’ tako, Jovane? — zapita Đurica. — Tako je, brate; to je ljudski, a ono ’nako... budi Bog s nama. — Je li tako, Miloše? — obrte se Đurica i pogleda ga u oči. — More, mnogo je to: neće svaki struk oseći po dva.Nek mi da osamdeset klipova, pa dosta. Jovan skoči veseo. — E, ’vala ti, Miloše, kâ bratu.To je pošteno i pravo. — Kmet Pero — reče Đurica — ako još jednom čujem da se ovako šališ sa našim ludima, ja ću ti suditi.A sad sedite svi. Posedaše svi, kao po komandi, a kmet još podvi noge poda se.Đurica, stojeći, izvadi duvanjaru i stade da savija cigaru.Njegovom početničkom samoljublju veoma je godila ova bezuslovna, ropska poslušnost ludi, koji ga do juče nisu čestito ni pogledali.On nije zaboravljao ni to, da je ova poslušnost iz čistoga straha, ali tek njemu milo beše videti da mu se ovako bezuslovno ljudi potčinjavaju.Usled toga, a i zbog one neodoljive žudnje da provede malo obična razgovora sa svojim poznanicima, on omekša.Kad je, malo pre, izleteo iz šibljaka, držao je nasigurno da će izvršiti bar jedno ubistvo; ali ga iznenadi i ublaži ova popustljivost i pokornost njegovoj volji.To beše za njega novina, nešto neočekivano, te odjednom umekša svoju ljutnju, zaboravi staru srdžbu na kmeta, i oseti neodoljivu želju da razgovara s ovim ludima. — Pravite ko puši — reče on, pruživši duvanjaru. Birov mu priđe bojažljivo, uze duvanjaru i predade je kmetu.Kmet savi debelu cigaru, a za njim se obrediše i drugi.Birov, gledajući na Đuricu sa nekim bojažljivim pitanjem, savi još deblju od kmetove i vrati duvanjaru. — Ima li što za mene otud? — zapita Đurica kmeta. — Iz sreza, veliš?Tss... petljaju nešto... eno tamo na duvaru prikovano — odgovori kmet, pokazujući očima na onu objavu sreske vlasti, koja je prikovana na sudnici. — Šta zar ima? — reče Đurica i pođe naglo, ali se odmah trže i stade.Seti se da ne sme puštati iz očiju nijednog od ovih, što sad ovako mirno i poslušno sede.Samo bi jedan mig bio dovoljan, pa da se odmah promene uloge... — Kako ćemo sad, kad nijedan ne znamo čitati?Gde vam je ćato? — Eno ga u travi, spava — odgovori birov, pa otrča, te probudi ćata. To beše seljak, kao i drugi, samo nešto malo pismen.Ugledavši Đuricu, on zinu od čuda, pa stade, onako sanjiv, da blene čas u njega čas u ljude, koji su posedali pred njim.Najzad se pribra, pa priđe Đurici i pruži mu ruku. — Ene de, otkud ti, bre?...Zdravo mirno! — Dalje, dalje — odgovori Đurica mahnuvši puškom, ne dajući mu ruke. — Idi, pročitaj mi onu hartiju za mene. Ćato ode pred vrata, počeša se po glavi i pročita glasno celu hartiju, pa se opet vrati natrag. — Pa kad mu to ističe rok? — zapita Đurica. — Juče ti je bio poslednji dan. — E, pa to me vi sad možete ubiti? — Jok, ne more još — odgovori ćato — dok ne dođe druga naredba, u kojoj će te proglasiti za hajduka.Ali to neće još, možeš se ti slobodno predati... — Doći će i ta naredba, ne boj se.Požurio sam se i ja, da ona što pre dođe. — Šta, zar si počeo? — viknu ćato. — Veliš to istinu? — zapita i kmet. — The, pomalo...Jutros malko počesmo.Nego, hoćete li vi mene čuvati, to mi kažite? Svi ludi oboriše glave, a kmet ga značajno pogleda i, dignuvši se, reče mu: — Hajdemo—der malko dole, na put. — Vi svi sedite tu.Da se niste makli s mesta! — reče Đurica ostalima, pa siđe na put s kmetom. — Znaš... ne mogu pred onima da ti kažem, a moja ti je kuća otvorena, kad god hoćeš, i ništa ti za to ne tražim.Samo i ti mene pričuvaj — reče kmet. — ’Vala ti za to — odgovori Đurica. — Ako mi zatreba što za jelo i tako, to mogu...Nego, ti meni svakad da javiš za poteru, čim saznaš.Sve da mi javiš, što god saznaš, a od mene ti neće biti džabe.Znaš, valjad’, preko koga ćeš javiti? — Ne beri brige — odgovori kmet, praveći tajanstveni izraz na licu. — Sve ću ja njemu javiti za jedan sat, pošto doznam. — E, sad u zdravlju! — reče Đurica, — moram da se žurim.Kaži onima tamo nek idu kud ko hoće. — I nestade ga u kukuruzu. — Šta si mu to govorio? — zapitaše seljani kmeta, kad se vrati među njih. — Pa znaš... savetovao sam čoveku da ne propada tako mlad uzalud, neka se preda vlasti.. — Pa šta veli on? — Ništa.Kaži — veli — onima tamo nek idu kud hoće, pa ga nestade, kao da ode u zemlju. Seljani se raziđoše brzo, da jave novost drugima što rade tu u potesu. A Đurica veseo, radosniji no ikad, pođe dalje rekom, zastajući ponegde da razgleda šta se radi po njivama.Spade mu veliki teret sa srca, nestade onoga večnoga strašila, što mu nad glavom stajaše, i on se lako pomiri sa svojim stanjem.Ovaj sastanak pred sudnicom bio je od velika uticaja na njega.On opazi da mu je autoritet među seljanima veoma uzdignut, pa stade da gleda na svoj položaj kao na običan zanat, koji je, istina opasan, ali nosi sobom neku vrstu poštovanja, respekta i u opšte nečega, što se Đurici veoma dopadalo.On postade opet onaj stari, odvažni mladić, koji srlja u opasnost bez razmišljanja... »He, odsad nećemo kao jutros, zacelo nećemo« — pomisli on i zadovoljno se osmehnu.... Tako dođe do izvorca, koji je iskopan u samom koritu rečnom, te sa njega svi radnici iz potesa nose vodu.Odatle mu padoše u oči nekoliko radenika u jednoj strani, i on poznade da je to njiva Marka Radonjića, a jedna od onih ženskih morala je biti Stanka.»Evo zgode — pomisli ON — do mraka će morati makar jednom doći na izvor, pa... samo da je vidim, makar iz kakve zasede, prikriven...« I on sede tu u jedan šibljak, prema samom izvoru, izvadi iz torbe što imade za jelo, pa stade da ruča. Na izvor dolažahu počešće dečaci i devojčice, te napune sudove, umiju se, bace koji kamičak u vir, te poplaše sitne ribice, pa odu.Đurica, pošto ruča i napi se vode sa izvora, leže u ono šiblje i korov i zadrema... Najedared trže se iz sna; razbudi ga pljuskanje vode.Podiže se malo i, kroz gusto lišće, ugleda nju, Stanku.I ako mu je bila okrenuta leđima, on je poznade i oseti da mu neka prijatna toplina leže na grudi.Oči mu se zasvetleše nekom neobičnom radošću, i on gledaše, ne dišući, kako se Stanka sagnula, pa kvasi hladnom vodom svoje vrele, jedre obraze.Tako se polako izdiže, iziđe iz korova i stade prema devojci, koja se trže i pogleda ga začuđeno. — Zar si još ovde? — zapita ona, pogledavši ga pravo u oči. — Otkud ti znaš da sam došao? — odgovori on i pogleda je pravo, prvi put u životu u one čudne, zanosne oči, što opijaju i sažižu kao vatra... — Kazaše ljudi što dođoše iz opštine.Vele da si vezao kmeta, pa ga posle pustio; je l’ istina? — Ko to kaže? — Grujica... malo pre dođe ozgo. — More laže.A jesam ga ’nako rezilio i drugo koješta... — Kažu da si jutros vezao pet džandara na putu? Đuricu još više začudi ovo nadlagivanje seosko, i taman da zausti odgovor, a Stanka upita: — Je l’ ti teško tako, bolan? — The... šta mi vali?Samo mi je jedno teško — što ne mogu često da se viđam sa vama. — S kime to, sa nama? — Sa svima, brate, pa... i s tobom najviše. — Ene sad.A što ću ti ja? — upita ona i pogled a ga pravo i kao začuđeno u oči. On obori glavu, oseti da mu se lice menja, i, kao sa nekim teškim bolom, odgovori: — Istinu si rekla.Šta ti imaš s jednim hajdukom i, tako reći, zlikovcem, koga može ubiti poslednje ciganče, pa niko da mu ne sudi. Stanka se naljuti, ali se opazilo da joj se ove reči kosnuše samoga srca. — Ono jest, kad bi se ti dao da te ubiju. — Pa... kako kome.Nekome bih se, može biti, i dao. — Gle jako!A kome li to? — Evo ti puške, ako hoćeš, pa da vidiš kome. Ne govoreći ni reči, ne razmišljajući ni trenutka, Stanka preskakuta s kamena na kamen preko vode, priđe mu i uze pušku, koju on držaše uza se, pa sa nekim zluradim osmehom progovori: — Izmakni se malko natrag. On koraknu dvaput u nazad, stade i s nekom začuđenom zebnjom očekivaše šta će da bude. Devojka zape oroz, pruži pušku pravo u grudi mu i, kao predomišljajući se, progovori: — Ja se ne šalim; ti znaš mene.Govori, hoću li da cucam? — Pucaj!...Kazao sam jednom. Stanka poče da nišani...Istoga trenutka začu se iza njenih leđa neko zviždukanje.Ona baci pušku pred Đuricu, obrte se hitro i jednim muškim skokom preskoči rečicu; uze sudove s vodom i žurno iziđe na poljanu, gde se sukobi s jednim dečkom, koji iđaše na vodu. — Stako, čekaj, bolan, da napunim, pa ćemo zajedno.Jesi čula za Đuricu? — Šta? — odgovori ona i zastade. — Hteo da ubije kmeta, a ćato prišô da se rukuje sa njim, a on ćata pljus po obrazu: »Ne prilazi, veli, hajduku«.A jutros, kažu, povezô sve džandare u srezu i oteo im puške i barut. — Hajde, ne drobi tu — odgovori Stanka i ode poljem, stupajući zamišljeno i uzbuđeno... Najpre oni neobični glasovi o Đuričinoj hrabrosti, pa sad ove čudne i slobodne njegove reči o sebi i o njoj samoj, i najzad ovo poslednje, gde on stoji pred puškom ne trenuvši — sve to beše tako neobično za nju, da je pridobi i zainteresova u najvećem stepenu.Kad nije mogla videti vampira i drekavca, bar se može pohvaliti (sebi samoj), da je uzela hajdučku pušku i nišanila ga njome u grudi.»Ej, što me smete ono derište — pomisli ona — a baš bih opalila, pa nek prozuji kuršum pored njega, samo da vidim šta bi radio...Prokleto derište!...« I ona već ne mogaše ni o čemu drugom misliti; sve joj misli behu zauzete ovom čudnom pojavom, koja joj se tako duboko ureza u dušu.Naročito joj, i više od svega, obraćaše pažnju ona odlučna i neobična izjava njegova...Toliko je puta ona slušala od momaka razne izjave — razume se ljubavne — ali sve to ne beše ovako rečeno. — »Evo ti puške, pa se uveri.« I kad mu se upre puška u grudi, on stoji nepomičan.To nije običan čovek... A Đurica, dohvativši bačenu pušku, okrete niz reku što je brže mogao.Na licu mu se viđaše sladak i blažen osmejak, a oči mu neprestano zverahu oko sebe.Ovakva zadovoljstva nije on u svom veku doživeo.Ona, koja ga nije htela dosad pogledati, sad se razgovara sa njim i još kako: šali se.»Nišani me puškom, kao da sam ja malo dete, da se plašim.Ali joj seku one puste oči, kao noževi!...« O, on lepo opaža, kako mu se uvlači u dušu neko novo, sasvim nepoznato mu do sad osećanje, koje mu otvara nov pogled na svet...Srećom, sad je zaboravio na svoje okolnosti, inače bi mu ovo novo osećanje samo pozledilo rane i muke mu uvećalo... Državna vlast, posle nekoliko dana, proglasi Đuricu za hajduka; rasturi naredbe po svima opštinama da se strogo motri na njegova kretanja, da se on uhvati ili ubije.Dalje se nije ništa preduzimalo.Izgleda, kao da je i sama vlast čekala da on što važnije izvrši, pa tek onda da se ozbiljno krene za njim u hajku. Međutim, Vujo nije oklevao.Istoga dana, kad iziđe naredba za Đuricu, kod Vuja se, u veče, behu skupili šest ljudi.Malo docnije stiže i Đurica, koji je sve dosad bio prikriven u Vojkovcima.Vujo ih sve počasti dobrom večerom, pa onda stade da ih oprema na posao.Osim poznatih nam Pantovca i Koste, tu behu dva čoveka u godinama; jednoga je znao ceo srez pod imenom Mite Sremca.On se naimao u svakom selu na radove, ali se malo gde dugo zadržavao.Svaki ga je znao kao neradina i pijanicu, ali niko nije ni pomišljao da gleda u njemu zla čoveka.Drugi je takođe doseljenik, zvao se Novica, a tvrdio je da je Crnogorac.On je živeo ponajviše u varoši, gde je senzalio kod žitarskih i šljivarskih trgovaca.Druga dvojica behu mladići iz Vujova sela, tek ako su navršili dvadesetu. Kad večeraše i zapališe duvan, Vujo stade da im izlaže svoj »ratni plan«. — Deco — poče on — sad imamo jedan težak, ali važan posao.Ako ga izvršite dobro, biće vajde svima.Treba da udarite na gazda Đorđa iz Kruševice.Doznao sam pouzdano da je onomad naplatio jednu obligaciju od šest stotina dukata; prodao je tu skoro stoke za sto pedeset dukata, a biće kod njega, jamačno, i staroga novca.To treba da se uzme pametno: ako može lepim — dobro, ako li ne može — Radovan će znati šta treba da se radi.Sutra će on biti kod kuće, to sam doznao, i vi ga morate napasti danju, jer mu se noću ne može prići: utvrdio se kao u gradu.Đurica vi je harambaša, ali dok se on malo ne izvešti — slušaćete Radovana.Ko na to ne pristaje, nek mi kaže sad; jer kad iziđete odavde, ne može se više vrdati. Svi ćutahu, očekujući dalje zapovesti.Vujo iziđe u drugu sobu i odvede sa sobom Đuricu.Odmah se moglo opaziti, da je sad Vujo okrenuo prema hajduku drugi, mnogo strožiji ton.Sad mu je Đurica bio u rukama sav, pa se mogao titrati sa njim po volji. — Ti se, more, onomad grdno obruka! — reče mu Vujo, kad zatvori vrata za njim i pogleda ga ljutito. — Ne pominji mi to, molim te.Hteo sam se posle izesti od muke.Sad je sve drukčije, ne brini. — Drukčije je, dok si ovde sa nama; To znam i ja.Ali hoće li biti drukčije tamo, kad pogledaš smrti u oči? — Ja ti rekoh jednom, pa sad to ostavi — odgovori Đurica, a oči mu planuše nervoznom ljutinom. — No ako si me zovnuo zbog čega drugoga, to mi kaži. Vujo nađe za dobro da spusti ton. — Tako, sokole, averim!A jest, imam još nešto.Kad već udarite tamo, ne odvajaj se od Radovana ni za korak.On je lud u tom poslu, pa hoće odmah da ubije, hoće da peče i da muči.Ti ga moraš zadržavati od toga.Ja sam mu već kazao na samo da on mora tebe slušati kao harambašu, i čemu se god ti usprotiviš, da on ne sme raditi protiv tvoje volje.Pa sad otvori oči.Uči se od njega, jer je vešt, pusnik; ali mu ne daj da kolje i seče.Što god nađete novca, da uzmeš sve ti, pa da doneseš pravo meni.Ja ću se posle sa njima nakusurati po našoj pogodbi, ali im ti ne daj ni pare. — Jesi li i Radovanu kazao to za novce? — Jesam.A na ovoga Mitu pazićeš dobro da se gde ne opije, jer onda može da vam načini sto čuda.Ja, čuo sam da si onomad svraćao na tvoju opštinu? — Jesam... onako uzgred.Kmet mi reče da će tebi javljati sve, što god bude doznao, a meni reče da mogu ići k nemu. — Kod njega ne idi; a ako mi što javi, videćemo.To je stari lisac, znam ja njega dobro. Posle ovoga iziđoše obojica k društvu.Vujo im razdade svima potrebno oružje, municiju i hranu, pa ih, tako opremljene, isprati do obližnje šume, dajući još neka obaveštenja Radovanu i Đurici o gazda Đorđu i njegovoj kući. Sutradan kad izgreja sunce, društvo se već odmaralo u potoku, ispod Đorđeve kuće.Tu ih sačeka njihov uhoda iz istoga sela, koji im dade sva potrebna obaveštenja.Prema njegovu saopštenju, Radovan odluči da se napad izvrši oko podne, čim se ukaže zgodno vreme; ali ako bi se ukazao zgodan trenutak, odlučiše da pristupe poslu i ranije.Uhodu poslaše da se prikrije negde oko kuće, da bi mogao paziti šta se tamo radi, a za njim poslaše jednoga od onih mladića, da se prikrije u kukuruzu, koji je odmah ispod kuće, da prima izvešća od uhode i da ih donosi društvu.Unapred je već određen svakome posao.Stražarima su određena mesta na vratnicama dvorišta, koja će posesti spolja i čuvati da kroz njih niko ne uđe i ne iziđe.Pošto je dvorište Đorđevo, ograđeno visokom tarabom, imalo samo dvoje vratnice, to su određeni za stražare samo ona dva mladića, a svi drugi trebalo je da uđu zajedno u dvorište.Njihove su uloge određene uslovno, a glavna im je briga bila, da se pri napadu ne nađe i Đorđev sin, koji je tek pre nekoliko meseca došao iz vojske. Gazda Đorđe je odavno izišao na glas zbog svoje velike radnje sa šljivama i svinjama, ali se on mnogo više bavio davanjem novca pod interes.To je od vajkada najpouzdaniji način bogaćenja po našim selima.Kad mu poraste Mileta, najstariji sin, poče da pati mnogu stoku, koja takođe veliki prihod donosi.Tako je, postepeno, došao do velike tekovine, kakva se retko viđa po selima.U nekoliko okruga bilo je poznato ime Đorđa Peruničića. U zadruzi je Đorđe imao dva sina, starijega Miletu, koji se oženio pre vojačine, i mlađega Miloša, kome je već osamnaest godina.Đorđe i Mileta behu veoma krupni i snažni, a Miloš, još od detinjstva, ostade slabunjav i nerazvijen.Bilo je u kući još dosta sitne dece, Đorđeve i Miletine, pa njihove žene i dvojica slugu. Ovoga dana Đorđe posla Miletu u drugo selo, da obiđe neke šljivare, koje je zakupio za zeleno, i da posvršava neke druge poslove, a Miloš je, kao obično, imao da obiđe stoku i radnike na livadi.Đorđe obiđe vrt, razgleda povrće, pa ode na svinjac.Sluge zorom odoše na posao, a u kući ostadoše žene da reduju. Kad bi oko maloga ručka, vratiše se Đorđe i Miloš zajedno, pa odmah potražiše da ručaju. — Miljo, — zovnu Đorđe snahu — spremi nam časkom što da jedemo, pa da idemo na posao. — Zar nećeš čekati, tajo, da se ispeče pogača? — More, daj što bilo.Imamo posla. Žene se požuriše, a Miloš ode u podrum, te donese ocu pljosku s rakijom. — O, brate, — reče Đorđe — šta mi je ovo jutros: sve bih spavao, kao da nisam cele nedelje trenuo? — Biće od ove omorine — odgovori Miloš, i ako je znao da pitanje nije upravljeno njemu.Đorđe je imao običaj da misli glasno. — Baš ti je čovek neki put ka i svako živinče: samo bi da jede i da spava — produži Đorđe kao za sebe i stade da razgleda krušku, pod kojom je sedeo. — Mora da su crvljive ove karamanke; vi’š kako rano opadaju. — Bato veli da ih je plamenjača opekla, pa se suše. — Hm... neće biti — odgovori Đorđe, pa ode te umi ruke.Kad se vrati na svoje mesto, beše već donesena trpeza.Njih dvojica stadoše da ručaju. Pri kraju ručka im zalajaše psi, koji behu vezani ispod kuće pod ambarom. — Opet je junad u kukuruzu — reče Đorđe i taman zausti da vikne dete, a u dvorište upadoše naoružani ljudi.Jedni držahu zapete pružene puške, a Drugi noževe. — Ćut!Da se niste makli! — viknu Radovan, trčeći sa Đuricom i Mitom k njima. Novica i Kosta utrčaše u kuću, i odmah se tamo začu vrisak i kuknjava. Đorđe, videći zlikovce, trže se i preblede, ali mu se po pogledu videlo da je priseban.Istoga trenutka dohvati nož, kojim je sekao hleb, i diže se od trpeze. A Miloš ugleda pred sobom samo neku tamnu, nejasnu gomilu sa noževima, koji sevahu prema suncu, pa skoči, vrisnu što igda mogaše, i sa dva tri skoka pretrča dvorište; dohvati se rukama za tarabu, i, sa nekom neprirodnom silom, koju on nikad u sebi ne pretpostavljaše, prebaci se preko ograde i pade u kukuruz.Odatle jurnu napred, dok izmače daleko na čistinu, pa onda, obrnuvši se svuda oko sebe, stade da viče za pomoć. — Šta hoćete vi od mene? — viknu Đorđe strogim, a odmerenim glasom. — Zar ne znaš šta hoće ovaki gosti! — odgovori mu Pantovac, pa zatim viknu: — Sedi!Sedi dole! — i zamahnu nožem. U kući se razleže strahovito vriskanje.Đorđe sav pretrnu, pa odlučno progovori: — Ako ste došli kod mene onim vašim običnim poslom, onda mi ostavite čeljad na miru.Kažite sad odmah onima u kući da mi decu ne diraju. Đurica pogleda Sremca, a ovaj odmah otrča u kuću, i naskoro zatim deca se umiriše. — Brže pare daj, nemamo kad da razgovaramo s tobom! — viknu Radovan i opet podiže nož. — Vi znate da je sav moj novac po narodu; kod sebe ne držim ništa.Danas nemam više od sto groša kod sebe. — A gde su onih šest stotina dukata, što si onomad primio od Niketića?Pare ovamo, ili sad gineš! — viknu Đurica. — Možete me ubiti, ali sad nemam. — Hoćeš da te molim — viknu Pantovac i opsova svetinju, pa zavitla nožem i udari ga po glavi. Pljusnu krv niz lice Đorđevo, a on istoga trenutka, kao zver, jurnu na zlikovca i udari ga nožem u rame. Radovan planu, sevnuše mu oči kao u tigra, pa odskoči u stranu od razjarenoga Đorđa.Podiže pušku i taman da je pruži, a u kući se opet začu vrisak.Iz kuće istrča Đorđev najmlađi sinčić, sav krvav, a za njim trči Sremac sa golim nožem.Dete trči pravo ocu, vrišteći iz svega glasa.Đorđe, ugledavši svoga ljubimca u krvi i za njim zamahnut nož, jurnu kao ris na Sremca i sjuri mu nož u grudi.Zlikovac pade, ali istoga trenutka Radovan okide pušku i Đorđe se zanjiha, povede se u stranu i preturi se... — Tajo!.. kuku, tajo! ... — vrisnu dete i potrča k ocu. Pantovac, koji gotovo ništa ne znađaše za sebe, izvadi revolver i pruži ga na dete.Đurica priskoči i povuče mu ruku u stranu. — Jesi li lud?...Ostavi to! — viknu Đurica gnevno. U tom istrčaše obe žene iz kuće i, kukajući iz glasa, padoše kraj Đorđa. — Diži se ti, ili ćemo sad dete da koljemo — viknu Đurica, drmnuvši za ramena Đorđevu ženu.Ona skoči, pa zakuka: — Ne, ne ako Boga znaš, samo mi njega ne diraj; išti šta hoćeš! — Brže govori gde su pare, ili ćemo sad da koljemo! — Ne, duše ti; samo njega nemoj.Evo para, eno ih u vajatu. Zlikovci je poteraše pred sobom u vajat.Ona uđe, podiže neke gubere i šarenice, istrese jednu trubu platna i iz nje ispade jedan veliki zavezak. — To vi je svega, tako mi dece!Ne znam više ni za jednu paru...Samo mi njega ne dirajte... Đurica razvi zavezak i, videvši da je pun banknota i dukata, zavuče ga u nedra, pa iskoči sa Pantovcem na polje. Istoga trenutka grmnu puška kod velikih vratnica, i hajduci ugledaše svoga stražara kako preskoči vrljike i pobeže kroz kukuruz.Dadoše znak onima u kući, pa jurnuše na druge vratnice da begaju, a velike vratnice otvoriše se naglo i na njima se pokaza Mileta sa revolverom.Videvši zlikovce u gomili pred vratnicama, Mileta ispali dva metka.Kosta, koji beše poslednji, povika: — Pogiboh, braćo, ne dajte! Hajduci ga prihvatiše i za nekoliko sekunada sjuriše se u potok.Tamo mu pregledaše ranu, i, videvši da je lako ranjen u rame, Pantovac opsova strašno, pa podviknu: — Babetino jedna!Nadao dreku kao da mu creva ispadaju!... — Svaki na svoju stranu! — viknu Đurica. — Samo brzo! Za jedan mig raziđoše se svi na razne strane. Đurica udari najgušćom šumom i, dohvativši se planinskoga venca, odjuri za tri časa u Brezovac. Vujo ga dočeka u sobi. — Svršiste li? — zapita on bojažljivo, a iz pogleda mu se videlo da očekuje nepovoljan odgovor. — Svršismo, ali Mita plati glavom. — Ih, bolan brate! — odgovori Vujo, ali mu nestrpeljiva radoznalost ne silažaše s lica. — A drugi? — Radovan i Kosta dobiše po jednu ranu, a Đorđe ostade mrtav pored Mite. — Naopako, šta učiniste! ...A novaca? Đurica izvadi iz nedara smotuljak i baci mu u krila. — Broj! — reče mu Đurica. — Lako ćemo prebrojati, no dede pričaj. — More broj to, da vidimo koliko ima. Vujo ustade i, ne progovorivši ni reči i ne pogledavši ga, ode u drugu sobu, ostavi tamo zavezak i vrati se u sobu. — Lezi ovde na postelju da se odmoriš, pa mi kazuj sve po redu šta ste radili. Đurici se steže srce od ljutine, ali on vide da nema kud, pa obori glavu i nasloni se na postelju.Vujo mu pruži vode u vrgu, te se napi, pa onda sede da sluša dugu i strašnu priču... Posle pola noći, neko lupnu na prozor, pod kojim Vujo spavaše.On se brzo diže, izvadi ram iz okna i promoli glavu na polje. — Ko je to? — zapita lagano, videvši kroz mrak čoveka, koji stajaše pod prozorom. — Ja sam... — Šta je, Simo? — Pantovac jedva živ pobeže...Juče, čim se saznalo da je Mita poginuo, oni se iz sreza ustumaraše.Neko im potkazao da je Pantovac otišao sa Mitom.Pred veče odjuriše žandarmi sa pisarom pravo u Trešnjevicu, a Radovan taman previo ranu i večerao, pa se sprema da legne...Srećom, ugleda žandarme kako se privlače kroz voćnjak, pa iskoči kroz prozor i pobegne. — Dobro te se nije dao da ga uhvate; izdala ga rana. — More, neki vele da ga je Đorđe poznao i kazao odmah, čim se osvestio. — Zar nije Đorđe poginuo? — Nije, ali je opasno ranjen...Pandur, što se vratio otud s izvešćem, veli da će ostati živ.Kuršum je prošao kroz rebra, ali s kraja. — E, pa onda ga je Đorđe kazao, sigurno.Šta Ima još? — Sutra će da dižu poteru.Sinoć odjuriše svi panduri sa naredbama u sela. — Zna li Radisav na koji će kraj? — Ne zna za celo, ali misli da će na Bukulju i Klenovik. — Dobro.Čim svane, nađi se sa Radisavom; a ja ću zorom doći u varoš. Kovač zastade; vidi se da bi još nešto hteo da kaže, ali mu nezgodno da počne. — Hajde sad, požuri! — reče mu Vujo i pođe da zatvori prozor. — A ima li što para? — zapita Simo. — Ima nešto... biće, biće! — odgovori Vujo, pa, zatvarajući prozor, dodade: — Požuri, da stigneš pre svanuća. Legnuvši u postelju, on se opet dade u misli:. kako da rasporedi onih četiri stotine i dvadeset dukata, što ih sam izbroja sinoć u zavežljaju, »Vidiš — pomisli on, — i ovom Simi moram dati bar petnaest.Radisavu sad ne smem izići na oči bez pedeset«...U takvim mislima dočeka svanuće. Potera se svrši bez uspeha, a posle nje nastade obično zatišje, u kome i vlast i hajduci mirovahu..Vlast je smatrala da je, poslednjom poterom, izvršila svoju dužnost: »Vidite šta mi možemo, samo kad bismo hteli!«... — kao da govoraše ona hajducima nemo, a ovi ćutahu i zgledahu se: »Znamo; zato se i zovete vlast«... pa pogledahu gde bi se mogao još koji napad izvršiti. Radovan se više i ne vrati u selo, nu produži s Đuricom pravi hajdučki život.Njegovo učešće u onom napadu bilo je tako jasno, da mu nije ostalo više nikakva druga izlaza. Đurica je sve poglede obrnuo svome selu.Tamo se bavio po ceo dan, provodio vreme u polju oko njiva, u kojima su radili seljani mu, a uveče je odlazio na noćište kod Vuja, jer to mu beše najpouzdanije sklonište.U svoje seljane nije sumnjao, ali se ipak držao na oprezu.Seljani su ga sretali svakoga časa, ili oko njiva, ili oko studenaca, a ponajčešće u onom kraju, gde beše kuća Marka Radonjića.Čim se ko makne u kakav šibljak, računao je pouzdano da će videti Đuricu. A Stanka, posle onoga neobičnoga sastanka na reci, stade sa čuđenjem da opaža, da se svagda menja u licu, to pocrveni ili pobledi, čim ko spomene ime Đuričino.U prvi mah je ova zagonetna pojava naljuti, ali pošto se nekoliko puta ponovi, stade da razmišlja o njoj.Dosada je važila među devojkama kao stari ratnik, o kome se priča da ga kuršum ne bije.Ali, što se može dogoditi svakom ratniku, dogodi se i njoj: od tolikih strela, koje dosad srećno proletahu pored nje, jedna se zakači i ubode je.Ona sama opažaše da nije sa njom sve u redu, ili bar da nije onako kako je dosad teklo, ali se još ne mogaše domisliti svojoj nezgodi. Opazila je samo jedno: sve što je slušala o Đurici, svi njegovi postupci, koji stajahu u bitnoj protivnosti sa životom njene okoline, koji nailažahu na opštu (ma i prikrivenu) osudu, svi oni — postupci — izgledahu joj neobično veliki, primamljivi i nalažahu, u duši joj, opravdanja za sebe.Sve što je čula da je Đurica uradio, njoj izgledaše i neobično i umesno, sve joj to beše i čudno i primamljivo.I što se više ona starala da ovu neobičnu pojavu sebi objasni, u toliko je više mislila o tome i sve više je obuzimala neka slatka zebnja pri tim mislima.Sve češće ovlada njome neki duševni nemir, i ona sve češće stane da pogleda otkud će se pojaviti Đurica.A on, kao da pogađa njene misli, baš u takvim trenucima iskrsne pred nju; pozdravi je nežnim osmehom, zaturi glavu veselo i prođe... Jednoga dana siđe Stanka na perilo sa rubinama.Na perilu — povećem viru na reci — skupljahu se, četvrtkom ili subotom, devojke i žene seoske, te ispirahu luženo rublje, pa se tu obično zametne šala i priča, koja se produži do pozna doba.Stanka, u šali i smeju, ispra rubine, pa ih poveša po granju ili razastre po vrelu kamenju da se suše.Devojke, koje behu gotove, odvojiše se sa njom podalje od perila, u jednu gustu hladovinu u šiblju, pa se dadoše na razgovor i priču. — More, devojke, ako sad bane pred nas Đurica! — reći će jedna posle dužega razgovora. Stanku podiđe neka topla jeza, i oseti kako joj se menja lice, ali se brzo pribra, pa odgovori mirnim glasom: — Neka dođe, pa šta bi? — Ćuti, crna; mene je strah, kad god ga vidim. — A zar ga viđaš često? — zapita Stanka radoznalo. — Pa ko ga ne viđa?Svaki dan iskrsne otkud bilo, a ja ti se, jadna, sva skamenim.Onomad siđem na reku za vodu, a on preda me.»Šta radite danas, Cako« — veli, a ja zanemela, pa ga samo gledam.»Ti se kâ da bojiš mene?« — veli, pa mi priđe bliže i smeje se.Jedva ti se onda raskravih; te ne znam kako napunih sudove i pobegoh. — A mene sreo u Beglucima, pa pita za bata — poče druga. — Ja mu, vala, kazah sve lepo, a on izvadi jednu hartiju, punu duvana, pa kaže: »Na, ponesi Jovu«. — Pa, uze li? — Uzeh, ja što ću! — A ti, đavole, ne pričaš kako je onomad s tobom ašikovao? — obrte se jedna Jelici Pleskonjićevoj. Stanka preblede, oseti kako joj se srce steže, pa se s nekim radoznalim podsmehom obrati Jelici: — A, belaju, pa što kriješ? — More, okanite se... šala, kažem vi! — Pričaj, pričaj! — povikaše devojke. — More ništa... zdravlja mi!...Sreli se na putu, pa me pratio do Glavice...Pita za sve..Posle uze da komendija: »Doći ću, kaže, na jesen da te prosim ili da te otmem«.A ja njemu kažem: »Pričekaj da vidimo šta će biti s tvojom glavom do jeseni«. — Ih, bolan, što si baš tako! — Ja što ću? — On meni krastavce, ja njemu groš. Na Stanku opet naiđe neko novo osećanje: stade da se ljuti na Jelicu, a da je zapitaš zašto — ni sama ne bi umela kazati.Beše joj nepravo sve, a najviše one Đuričine reči, što ih Jelica sad kaza.Devojke se razgovarahu i dalje, a ona ne može da se odvoji od ovih misli.U tom jedna od devojaka viknu: — Ko će da se kupamo? Digoše se nekoliko njih i odoše da nađu zgodan vir, a druge se rasturiše po šiblju da beru lešnjike.Stanka ne pođe na njihov poziv, već leže i reče da će da spava.Stadoše da joj se roje misli u glavi...Tako misleći zagleda se u plavo nebo, po kome se nošahu nekoliko sivih oblaka.Plavetnilo nebesno treperi i blista se u zracima sunčanim, koji su razasuti po beskrajnom prostoru, a oni oblačci tiho i nečujno plivaju po visoku nedogledu i ublažuju vatru sunčanih zraka...Tako se nosi i misao mladosti po pučini nedogleda, lutajući pod pritiskom burnih vetrovitih osećanja... Da li u tim mislima Stanka zadrema ili pade u ono nesvesno stanje pred snom, tek njoj se odjedared zasija deo vidokrug, zablista se šumna rečica, zatreperi otvorenozelenkastim sjajem šiblje i lišće oko nje, i ona se nađe u nekom slatkom mladačkom zanosu.Najedared, žbun se pred njom zaniha, grane mu se razmakoše, i u onom osenčenom i urešenom otvoru ukaza se on — predmet njenih zanosnih misli...Sunce padaše koso na lišće pred njim, a on, u onom hladovitom okviru, izgledaše joj kao vanzemaljska pojava, kao ona svetla junačka lica iz naših pesama, koja nam bude topla osećanja za sebe.On je gledaše ćuteći, gledaše je dugo i nemo, a iz pogleda mu sijaše takvo blaženstvo i takva strast, da ona odjednom pojmi sve.Veseo i srećan osmeh zaigra joj na licu, kao odgovor na one žudne poglede; a grane, kao da samo to čekahu, sklopiše se i zakloniše sobom sve, što beše tako lepo i tako prijatno... Ona se prenu.Pogleda oko sebe začuđeno, i ne videvši nikakvih ostataka od ove pojave, dade se opet u misli.»Šta li je to, Bože, bilo?...Je li to san ili java?...Čini joj se da nije spavala...Ta ona je tako lepo videla one čudne poglede, koji se ne mogu ni sniti ni zamisliti. — Bar ona dosad nije nikad tako što sanjala!...« I opet se dade u misli, dok je devojke, koje behu otišle da se kupaju, ne prekidoše glasnim i veselim smehom. — Ja bruke naše, bolan! — reče joj Jelica, navlačeći jeleče od sukna. — Bolje što ne pođe sa nama! Devojke se sve dale u kikot, pa, kako se pogledaju, zacenu se od smeha. — Šta vi je, đavoli, da vas nije ko uvrebao? — zapita Stanka, smejući se i sama. — Đurica, slava ga ubila! Stanki zastade osmeh u polovini, kao da je ko ukoči usred smeha, pa niti se može dale smejati ni povratiti.Zaigraše joj usne grčevito, oseti bol u njima, ali ih ne mogaše za dugo povratiti iz onoga nasmejanoga položaja.»To, dakle, nije bio san?«... pomisli ona, i oči joj vatreno zasjaše.Videći je onako začuđenu, devojke to protumačiše radoznalošću, pa joj ispričaše svoju kob sa Đuricom. — Okupila me Živana pljuskati — poče Jelica — te iskočih iz vira...Kad đernuh okom kroz šiblje, a on ide, pa sve gleda u nas i smeje se.Onda ga ugledaše i ove, pa vrisnusmo i zagnjurismo se u vodu, a on stade.»Ne bojte se, neću ja tamo — veli nam — kupajte se slobodno« — pa ode žurno niz reku.Ali ti ja, crna, umreh od stida. — Što bolan, bile smo sve u košuljama. — Jest, ali opet... I produži se šala i zadirkivane, naročito na Jeličin račun. Kad se naže sunce nisko nad zahodom, devojke pokupiše rubine i raziđoše se u selo raznim putovima.Stanka iđaše donekle sa Jelicom, pa se od potoka, što protiče ispod Radonjića kuća, odvoji i pođe sama.Putom samo Jelica veselo pričaše, a Stanka se tek ponekiput osmehne, ne znajući ni ima li mesta tome smehu.Kad zađe u potok, obuze je neka jeza, i ona se, valjada prvi put u životu, bojažljivo osvrtaše oko sebe.Kad pređe potok i naiđe u gust zabran, steže joj se srce od nekoga neobičnoga predosećanja i zebnje...Pogleda preda se i, pod jednim gustim gložjem, ugleda njega gde sedi, sa prebačenom puškom preko krila...Ona se ne začudi, ne iznenadi se, samo joj srce življe zakuca, a pogled joj beše slobodan i priseban.Kad mu se približi, on se diže i osmehnu se, a one plave oči gledahu je toplim, nežnim pogledom. — Zar ti ostavi hajdukovanje, pa sad vrebaš devojke? — reče mu ona slobodno, smejući se kao za sebe. — Što ću, kad nemam druga posla? — Nego da vrebaš devojke po virovima! — E, đavoli!Ja ono odande udarih niz reku, ne znajući da ću na njih naići — odgovori on, udarivši glasom na ono odande, usled čega Stanka namah pocrvene. — Čuješ, bolan... hajdemo te malko ovamo, imam nešto da ti kažem — i on pokaza glavom na gusto gložje, koje se raširilo podalje od staze, na kojoj oni stajahu. — Što ću ti? — reče ona, a glas joj veoma zadrhta. — Samo da ti kažem, zdravlja mi!... — Pa kaži mi ovde. — Ama znaš... proći će ko...Baš te molim: svrati malo — reče on, a glas mu izgledaše tako nepouzdan, tako nepoznat... — Ne znam, kako ću... — Hajde, molim te.Valjada me se ne bojiš? — Kad bih te se bojala, ne bih ni stajala s tobom — odgovori ona odlučno. On joj priđe bliže, uze je za ruku i povede sa staze.Ćutahu oboje, a ona se samo čuđaše, kako ne mogaše da mu otkaže, čuđaše se ovoj svojoj neobičnoj poslušnosti.Idući sa njim, samo izvuče svoju ruku iz njegove, jer joj to veoma smetaše, zabunjivaše je; a ona je htela da naročito sada bude prisebna.Znala je radi čega je on vodi, ali ne htede da misli unapred o tome.Samo ne mogaše da savlada onu veliku uzbuđenost, ne mogaše da stiša uznemireno srce, koje kucaše jako i brzo. Skloniše se u gložjak i sedoše.On je pogleda pravo u oči, a ona ne izdrža taj pogled, već obori oči i stade da čupka travu oko sebe.Beše veoma uzbuđena, ali joj to stanje beše tako novo i tako neobično, da mu se ona i ne branjaše. — Stako, šta veliš ti za mene? — poče Đurica, za koga sve ovo, sva ova neočekivana sreća, beše kao u snu. — Pa... vidiš sam...Zlo je, ne može biti gore. — To znam, al’ opet... valjada neću ni ja do veka ovako. — Ja šta ćeš, posle onih mrtvih i ranjenih glava? — Ni jednoga nisam mojom rukom dirnuo. — To znam ja, ali ne zna zakon. — Pa šta ću sad?...Da živim ovako dokle se može, a kad dođe suđeni dan... umreću kô i svaki. — Ono, jest...Ali taj život?... — Pa to te baš i pitam.Možeš li me gledati ovakoga? — Vidiš da te gledam — odgovori ona osmehnuvši se. On joj prebaci ruku preko ramena, a ona se ne branjaše; samo još više obori glavu, a u obraze joj udari vrela vatra. — Znaš šta, bolan: ja bez tebe ne mogu živeti. Ova je reč ošinu preko srca kao munja; zadrhta sva, pa, ne znajući šta bi mu rekla, skoči s trave, dohvati obramicu s rubinama i zaturi je na rame.Đurica se začudi: — Šta je?Kud ćeš sad?... — Moram ići.Ostavi me sad, molim te! — Nemoj, bolan.Sedi samo da ti kažem. — Ne mogu, ne mogu!Sad me ostavi, a posle... — Pa dobro, brate; ali hoćeš da se nađemo drugi put? — Dobro... kako hoćeš.Samo sad ne mogu... — O, brate — stade Đurica da se vajka, obrćući glavu oko sebe, kao da je što izgubio, pa ne može da nađe, a ona se okrete i pođe. — Pa čekaj, bolan; ne reče mi kad da se nađemo. — Videćemo.Čekaj, molim te... ostavi me malo! — odgovori ona zbunjeno i, ne pogledavši ga više, odjuri i nestade je iza šumaraka. A Đurica ostade sa nekakvim pomešanim osećanjem: beše tu čuđenja i straha, ali beše i blaženstva i sreće.Pa ipak, kad se malo pribra, uvide sam da je ta sreća nepotpuna, da je taj srećni zanos pomućen strašnom javom, u kojoj se on nalazio.»Šta sam ja?...Zlikovac! krvnik!... a čekam da me ona zavoli... o koju se otimaju toliki momci... da upropastim ’naku devojku!«...To behu teške muke, ali, srećom, one zavise od misli čovečje, a misao se čovekova menja svakoga časa, kao što se menja plavo nebo nad njegovom glavom: navuče se gust, neprobojan pokrov preko beskrajna plavetnila, pa ti se čini da nikakva sila ne može razbiti i razneti ono gusto pramenje.Ali samo nekoliko časaka, i ozgo zasija radosno i svetlo nebo... Stanka ne mogaše više da misli.Sav joj se život stopi u jedno jedino, burno i zanosno osećanje, kome se ona predade sva, bez protesta, bez pokušaja da razmisli o svom stanju.Posle onakva života u roditeljskom Domu, posle neobuzdane samovolje, kojom je obeležavala svaki svoj korak, najedared nastade prelom: ona se potčini uticaju drugoga, ali i u tom potčinjavanju ona se rukovodila svojim načelom — samovoljom. A ona se, doista, duboko i strasno predala svome osećanju, predala mu se svom silom zanosne mladosti, razumevajući pri tom dobro šta čini i kuda ide.Ona nije gubila iz vida nijednoga trenutka, da je onaj, kome se ona predaje i dušom i telom — oglašeni zlikovac, koga zacelo čeka, ranije ili docnije — kuršum.Znala je, da će i ona sama, čim pođe za njim, postati otpadnica od kuće od roditelja, od sela i celoga sveta; znala je da toga časa ukopava svoju mladost i budućnost, da je njen život bio, pa prošao.I opet je neka snažna i moćna sila primamljivaše tamo, opet joj se činjaše da nigde lepše nije; i same ove prilike, koje je očekivahu, izgledahu joj zanosne, pune interesa...Lakomislena i burna mladost ne može da zagleda dublje u život, ni da predvidi sve ono, što je može snaći u životu... A Đurica se sav predao neočekivanoj sreći, pa i ne mišljaše više o poslu.Vujo ga ispočetka i sam šiljaše da provodi dane u njegovu selu, jer je opazio da to bavljenje utiče na Đuricu povoljno, taman onako kako je on želeo.Ali njegovo pronicljivo oko opazi promenu na Đurici, i on se stade domišljati šta to može biti.Jednoga jutra, kad Đurica i Radovan izlažahu iz svoga noćišta, Vujo ih zadrža. — Što vi, more, ne idete danju zajedno, kao pravi hajduci, nego se zavlačite svaki u svoje selo? — Pa... sigurniji smo ovako.Mene čuvaju moji seljani, njega njegovi — odgovori Đurica. — Vala, meni je pravo, kako hoće pobratim.S mojom puškom siguran sam na svakom mestu — reče Radovan. — Ne valja tako.Bolje idite zajedno. — Na posao ćemo svakad zajedno, a ovako ćemo gde ko hoće.Dok nam je pouzdano svakom svoje selo, dotle ćemo ovako, a posle već.... videćemo — odgovori Đurica i ode žurno iz kuće. Vujo zadrža Radovana. — Čuješ, meni se ovo ne svidi.On mi se nešto mnogo promenio.Trebalo bi videti šta on radi tamo. — Kako ćemo da vidimo? — Idi ti nekoliko dana za njim, pa gledaj šta radi i kud ide.Samo onako tvojski, znaš? — Mogu, vala, zaludan sam — odgovori Radovan i ode za Đuricom. Prođoše nekoliko dana, a Radovan ne opazi ništa sumnjivo, te već odluči da ne ide više za Đuricom.Vujo ga nagna da ode još jedared. Beše prošlo doba maloga ručka.Stanka se vraća iz njive s praznim sudovima, pa udari opet preko zabrana.Na istom, pređašnjem mestu, sačeka je Đurica.Po licu joj se moglo videti da se nadala ovom sastanku.Đurica je odvede duboko u zabran, te u jednom sklonitom mestu, posedaše. — Gde si, bolan; poludeh od muke — reče joj Đurica, pogledavši je strasno. — Video si da smo radili sami ovih dana; pa smo na njivi i ručak gotovili.A danas nam vraćaju pozajmice. — Pa...šta veliš?... Ona obori oči, pocrvene i stade da dreši uprtu od torbe, koja ležaše uz nju.A on je gledaše punim žudnje pogledom, i očekivaše odgovor ne dišući. — Kako ti kažeš... — prošapta ona i pogleda ga milo, svojim velikim i sjajnim očima. Neko neodoljivo, strasno i grozničavo osećanje obuze ih oboje, zaigraše im mlada srca, ispunjena neizmernom slašću i blaženstvom, zadrhta im celo telo, i oni sami ne opaziše kako se nađoše jedno uz drugo priljubljeni, zagrljeni, zaneseni...Mladost stupa u svoja prava, ne razbirajući ni za prilike, ni za posledice, ni za šta na svetu... U veče Radovan stiže prvi na noćište.Vujo se tek beše vratio iz varoši, pa seo u sobi te se odmara i očekuje goste na večeru. — Jedva ga ukebah! — viknu Radovan, ulazeći u sobu i smejući se glasno. — Gde ga nađe? — Onde, gde i nama ne bi bilo loše, samo da smo malko mlađi.Ha-ha-ha... — nasmeja se hajduk, sukajući guste, progrušale brke. — Pod keceljom, je li? — A da đe će biti, moj starče, kad je tek preturio dvadesetu!Neće grliti pljosku, kâ ovo ja i ti, no đevojku zrelu kâ puce. — Ti si se, more, negde nakvasio! — reče Vujo, pogledavši ga malo bolje. — Od muke, moj starče, nije od zaludnice.A, vala, da si video, što sam ja danas gledao, ne bi te mogla ni kola dovući. — Hajde ne drobi tu, no pričaj šta je bilo. — Kažem ti, more, šta je bilo.Našlo dete curu prema sebi, prigrlilo je kô snaša kudelju, pa prede li prede...A ja starac, kukavac, zagreboh niz potok da se ne mučim dalje, pa kad mi prva pljoska pade ruku, ne ostavih je, dok beše kapi u njoj.Tako sam ti jedva muku isterao. — Vide li je čija je?Gde se nađoše? — Ništa ti, brate, drugo ne videh, do li onih lepih očiju.I jeste pozadružna, jadi je ubili, taman da zagreje ’vake starce, kâ što smo nas dvojica. Vujo beše zadovoljan.Nadao se kakvoj neprilici, a ovo mu je već obična, dobro poznata pojava.Neki put je i sam bivao prinuđen da primamljuje žene svojim rabotnicima, a ovim mu je bar zašteđen trud, pa i rashodi koji su spojeni sa tim poslom.Razveseli se i on, pa stade da dira Pantovca.U neko doba stiže Đurica.Beše veseo, kao retko kad. — Ha, zdravo da si, mio obratime!Jesi li se umorio, bane? — uzviknu Pantovac pri ulasku mu. Đurica, videći ga onako vesela, prihvati šalu. — Vala, pobro, pa i nisam.A ti si mi se grdno namrčio! — Kako neću, jadi ga ubili!Gledô sam ti da nas dvoje mladih, đe se ljube ka ’no golubovi — osmehnu se Pantovac i pogleda ga lukavo. Đurica zastade i pogleda ga pravo u oči. — Gde si bio danas? — Ja, vala, u jednom zabranu, više potoka.Sretoh jednu ručkonošu s praznim sudovima. Đurica planu i pogleda Vuja. — Šta je to?Jesi ga ti poslao da se prikrada za mnom? — Poslao sam ga da te nađe, pa da idete na posao.Prođe nam večeras dobra stotina dukata, koja je mogla biti naša. Sad Đurica, kao krivac, obori oči, a Radovan se osmehnu veštoj laži Vujovoj. — Ko je to prošao? — zapita Đurica blago, želeći da zagladi maloprešnju srdžbu. — Kalauz iz Palanke — odgovori Vujo ljutito. — Ode niz Jasenicu da luči svinje. — Sve jedno.Prošao jedan, naići će drugi — reče Đurica, pa nasloni pušku i sede za trpezu. Posle večere, Radovan, još pijaniji, ode te leže, a Vujo i Đurica ostaše sami u sobi.Babu poslaše da progleda oko kuće, pa joj rekoše da i ona posle toga legne. — Šta to drobi ovaj?Ja ga i ne slušah onako pijana — poče Vujo, smešeći se. Đurica se zbuni, ne znade šta da kaže.Jedva, posle dužega ćutanja, promuca: — More ništa.... njegova posla! — Kako ništa; to mora da se zna.Ja sam te uzeo na svoj rizik, pa moram da vodim računa s kim se sastaješ.Ti si još nevešt, a vlast je đavo.Oni znaju da lisice vole kokoši, pa im to meću u zamke... — A, za to ne brini.To je Markova devojka, iz poštene kuće — odgovori Đurica, menjajući se u licu. A Vujo zinu od čuda. — Hajduci nemaju nikakva posla s poštenim kućama.Otkud se ti nađe s onom devojkom? — zapita on oštro. Đurica ustade naglo. — O tome nemoj nikad više da me pitaš.Kazô sam ti ko je, pa sad dosta ti je...Nisam ni ja od gvožđa! — obrte se on ljutito, provuče se kroz prozorče i ode na noćište. Vujo se još više začudi, ali ne kao malo pre..Sad mu beše zagonetka rešena.Video je da ovo nisu one obične pojave, koje je i sam odobravao i išao im na ruku, no je to mnogo dublje i neobičnije za njega osećanje, kome se samo mogao dosećati, ali ga nije mogao pojmiti.»Zar i to može da bude? — pomisli on. — Pfuj, buranija!...Razbojnik, a oseća.Baš je pogan ovaj čovek: ovamo je razbojnik, a mladost hoće svoje!...« pa ljutito ugasi sveću, leže i stade da razmišlja o ovoj čudnoj pojavi. »Pa kakva je to devojka?...Zacopala se u razbojnika!...Đavo neka me zna, ali ja to ne razumem.Markova je kuća zaista poštena — kako on reče — a i devojka je poštena; pa sad kako to?...Ha, da se nisu ranije znali? — Bogme će to biti... pa sad produžuju staro poznanstvo.Jest, to je.Ali opet: koji đavo nju sad vuče k njemu?Ona zna da je razbojnik, i sve... pa opet...Hm... ženska posla — đavolja posla!Moraću ja otvoriti oči, jer mi može načiniti sto čuda...« San ga prevari, i on zaspa. Izjutra, kad pođoše, Đurica zaostade kod Vuja. — Da mi odvojiš malo od onih para; treba da nosim majci — reče Đurica. Vuju ne bi pravo, ali odgovori običnim glasom: — Je li dosta dva dukata?Babi ne treba više. — Daj mi, zasad, deset. — Hm... da li će biti...Ja ti nisam ni kazao kud sam šta razdavao.Malo je što i ostalo od onih dvesta... — Kakih dvesta, kad je Đorđe kazao vlasti četiri stotine i dvadeset! — Tako oni uvek rade.Kad bi se našlo od čega da se naplati, oni kažu duplo i više. Đurica htede da plane, ali se seti da će se i sam moći docnije poslužiti ovim odgovorom, pa se uzdrža i zapita: — Baš uvek tako rade? — Pa... gotovo uvek — odgovori Vujo, vadeći novce i dajući ih Đurici. — Evo ti deset dukata.Moramo uskoro opet na posao, jer nisam još svima našim ljudima dao, a ljudi traže.Samo iz tvoga sela traže pet kuća: Stojići, Ilija, Nikola, Jovo... — Podaj im svima, koliko god sad možeš, jer će mi ti ljudi trebati.I onima u Vojkovcima treba poslati.A čim nađeš priliku, kaži, pa da idemo.I ja nešto sad razbiram.Trebaće mi sad poviše novaca, pa ako ispadne kako valja, biće dobro. — Šta, da ne misliš na Stavru? — Jok.Doveče ćemo se razgovarati — reče Đurica, pa ode. »Pogreših što slagah — stade Vujo misliti, — Sad će on svaki plen da mi prepolovi, a ja mu ne mogu ništa.Sam ga naučih šta treba da radi.Moram se tome domisliti.« Đurica i Stanka se sastajahu svakoga dana.Krili su se veoma oprezno, ali šta može među ljudima ostati tajno!I njegove veze počeše da izbijaju na vidik.Posle tri nedelje opazi ih prvo Stankina mati.Kad vide žena svoju nesreću, ne oglasi to, po običaju, kuknjavom, no steže srce i ućuta.Uveče ispriča Marku sve što je videla, prateći ih dva dana uzastopce. — Znao sam ja da će mi ona kuću zatrpati i ognjište ugasiti — jeknu Marko očajnički. — Ono je neko prokletstvo od Boga, samo ne znam da li zgreših ja ili moji stari. — Dete je, brate, pa ne zna; treba je naučiti — reče mu žena. — Ćuti, ženo, da od Boga nađeš; kakvo dete!Ono je Bog stvorio da bude muško, pa ga anateme pretvorile u devojku. — Ne pominji zlo, molim te, — reče ona krsteći se. — Dobro te njoj nisi ništa govorila.Sad ti ćuti, pa se čini nevešta svemu, a sutra ja to moram prelomiti, pa kud puklo! Na tome se svrši razgovor.Žena ne htede da ga raspituje šta misli činiti, jer držaše da ni sam još nije dobro promislio o svemu.Ali se Marko već beše odlučio. Izjutra zorom otide Marko do svoga suseda Petra. — Da mi daš, Pero, onaj tvoj garabilj, ako je opravan. — Što će ti, more; da nećeš i ti u hajduke? — Hoću ja, ali na lisice.Satre mi, prokletinja, kokoši, pa hoću danas da je čekam. — Evo ti, brate — reče mu komšija, iznevši pocrnelu od čađi pušku — pun je još od lanjskoga Božića, samo naspi novoga baruta u valju, a evo ti i nove kapisle, pa kad prodaš kožu, kupi mi duvana za taj metak. — Hoću, Boga mi! — odgovori Marko i ode kući zamišljen i ozbiljan, misleći o istoj stvari deseti put... »Smem ga ubiti, po zakonu; pa još mogu uzeti ucenu, ako su ga već ucenili...Njegovi ljudi neće mi ništa, jer je, brate, ’vaki slučaj.Branio sam svoje dete, pa to mu je!...« Pred podne Stanka zamače za šljivar ispod kuće pa otud ode pravo u zabran.Sad iđaše tamo bez ikakve bojazni i bez onoga pređašnjeg uzbuđenja: samo se potčinjavaše onoj neodoljivoj težnji, koja je tamo snažno privlači.Predala se sva onoj zanosnoj žudnji mladosti, pa zaboravi na sve druge obzire. Sede uz Đuricu, pa stade, puna ljubavne čežnje da mu šapuće reči milosti, da ga gleda i da se divi njegovim osobinama, koje joj sve više izlažahu pred oči i bivahu sve primamljivije i interesnije. — Dokle ćemo mi ovako, šta veliš? — reče ona, pošto se stiša od prve ljubavne bure. — Ništa ti ja ne znam, niti umem da mislim.Najbolje nam je ovako, pa šta ćemo više! — Jok, ja neću tako.Ovo će se naposletku doznati, pa onda ja nemam kud.Treba iz ranije da znamo šta ćemo. U taj mah grunu puška iza njihovih leđa.Đurica skoči, dohvati pušku i pruži je na onu stranu odakle se čuo pucanj.Iza jednoga žbuna izdiže se Marko i pogleda na njih u čudu i strahu, kao ’no lovac, koji je gađao ljuta zvera, pa vidi da je promašio.Stanka vrisnu i dohvati Đuricu za ruku. — Ne, ako Boga znaš! — viknu ona. Đurica je oštro pogleda, ali, pročitavši u njenu licu ono, što je, bez sumnje, želeo da vidi, spusti pušku. — Moli se današnjem danu i ovoj devojci, a ti bi sad video pošto je Đuričina glava — reče Đurica tiho, stišavajući se. Marko okrete garabilj kundački i potrča na njega. — Stani der, zlikovče, da ti pokažem kako se zavode poštene devojke! Stanka pretrča pred Đuricu, okrete se ocu i diže ruke u vis, želeći da ga rukama zakloni.A Marko, obnevidevši od ljutine i uzbuđenja, kako dotrča do njih sa zamahnutom puškom, fijuknu njome i lupi po tvrdim kostima.Stanka vrisnu i posrnu, ali je Đurica prihvati jednom rukom, a iz druge baci pušku, istrže revolver iza pojasa i pruži na Marka. Stanka leže sva na tu pruženu ruku, dohvati revolver i obrnu ga u stranu.Marko, videvši da udari kćer umesto zlikovca, pade u još veću jarost, pa istrže nož iza pojasa i jurnu na njih.Đurica se oslobodi od Stanke, priskoči starcu i steže ga svojim snažnim rukama, kao utegom.Stanka im priđe i htede da oslobodi oca, ali se starac ljutito ritnu i obrecnu: — Dalje od mene, kučko, ne pogani me!Ja viđu da sam te izgubio u nevrat, kâ da te nikad imao nisam. Đurica, opazivši da se starac stišava, pusti ga, pa priđe Stanci i uze je za ruku. — Ova devojka sad nema kud, kad si je ti oterao.I onda neka ti ne bude krivo što je ja vodim sa sobom. — I nije za boljega, prokletnica jedna — od govori Marko srdito, uzimajući garabilj sa zemlje. — Poznao sam ja šta će biti sa njom, još kad je stala na noge... Stanci prekipe.Vrati joj se ona stara jogunasta samovolja, koju je vazda pokazivala prema ocu, pa, našavši se uvređena u dubini duše, obrte se Đurici: — Vodi me kud znaš — reče mu odlučno — jer vidiš da nemam više svoje kuće. Marko se u onom uzbuđenju, ne znajući šta da radi, okrete da pođe kući, zagledajući kundak od garabilja. A Đurica, dohvativši pušku, uze Stanku za ruku i odvede je pravo svojoj kući.Majka ga dočeka u dvorištu i pogleda začuđeno u gosta, koga joj sin vođaše. — Majko, evo ti kćeri umesto mene... da nisi sama.Gledaj je kao oči u glavi, a ja ću se starati za sve što vam ustreba. Starica se odistine obradova.Odjednom joj nestade onoga običnog, podmuklolukavoga pogleda, i na licu joj, prvi put posle dugih godina zasija izraz nevine sreće i radosti. — Ama je l’ to odistine?Je li ti to meni dovodiš snahu, Đuro? — Jeste, majko: snahu i ćerku. — Dobro mi došla, dete moje! — reče starica i stade je iskreno grliti i ljubiti. — Blago meni, kad je ’vaka devojka izabrala moga Đuru. — Ako danas ili sutra, počem, dođe Pero — prekide je Đurica — kazaćeš mu da mi čuva devojku, da se glavom ne šali... od vlasti nek je krije, dok se god može...A ja ću već gledati da se jo danas nađem sa njim. — Čuvaće je on, sinko, ne brini se ti.Kazao je on meni da se slobodno smeš pouzdati na njega.Samo bih ti rekla: kad razdaješ što drugima, da i njemu daš... i ako on veli da ne traži ništa. — Znam ja, daću i njemu.U kući imaš što ti treba? — Imam svega.Samo, vi’š, ovo je dete došlo ovako... treba joj kupiti odela i preobuke. — Sve ću ti sutra poslati, a sad moram ići.Za nekoliko dana neću dolaziti, dok ne posvršavam neke poslove i dok ne vidim šta ćemo činiti posle.Sad, u zdravlju! — reče im i ode. »A šta ću ja sad?« — pomisli Stanka i neka mučna zebnja obuze joj dušu. — »On me dovede pa ode, a sad može naići vlast, pa učiniti sto čuda od mene.Istina, on reče da me kmet mora čuvati, ali ako dočuje vlast pa grune pravo ovde, i ne javljajući kmetu!...« Otkako je učinila prvi korak za bliže poznanstvo sa Đuricom, od tada joj vazda stajaše na dogledu neka zla slutnja.Ali ona je vazda izbegavala da misli o tome i da tumači ovo neprijatno osećanje; ona ga je vazda zaglušivala strasnim i svetlim mislima o svojoj ljubavi.A sad, odjednom joj se približi ta zlokobna slutnja, a ona ne beše u stanju da joj istakne na suprot kakvu drugu svetliju misao.Sve oko nje beše sumorno i divljačno, sve joj ulevaše neki praznoverni strah, kome se ona ne mogaše protiviti.I u toj zloslutnoj sumornosti, ona se predade crnim mislima o sebi i svojoj budućnosti, koja, istina, beše sakrivena od očiju joj, ali prvi znaci behu tako nepovoljni, da joj se samo srce steže od te slutnje.Na prvom koraku u novi život, ona zadrhta... Đurica se požuri, te nađe Vuja i dade mu izvešće o poslednjem događaju.Starac se namršti i planu gnevom, ali se u rečima uzdrža da ne izazove mladića, jer je pojmio njegovo duševno stanje.On mu samo reče ozbiljno: — Kaži ti meni, kako će to da izgleda: hajduk pod keceljom! — Šta ti govoriš!... — planu Đurica. — Nemoj da se ljutiš, nego dobro razmisli, pa mi odgovori.Prva je muka: gde ćeš je?...Tamo ne može probaviti ni nedelju dana, vlast će je uhvatiti i zatvoriti, čim dozna... — Kakva vlast!Pero će je čuvati, a posle toga i ja ću otvoriti oči — prekide ga Đurica. — Slušaj što ti govorim!Vlast će doznati brzo; u to ne sumnjaj!I sitnije stvari po selu se raščuju odmah, a ova je dosad obletela unakrst po selu; a što zna celo selo, to se ne sakri od vlasti.Ti misliš oni u srezu ne znaju gde ti danjuješ? — Znaju, bane, svaki tvoj korak po selu, ali im to zasad ne pomaže, jer znaju da te selo čuva.A hoće li selo čuvati devojku, koja je odbegla za hajduka? Đurica se namršti, jer ne nađe odgovora na to pitanje.Ili, upravo, nađe ga, ali on beše nepovoljan.A Vujo nastavi: — Kod mene, vidiš, da ne može; i onda gde ćeš je? — Gde god ja danjujem, i ona će sa mnom.Naći ću u nekoliko sela po dve tri pouzdane kuće, platiću ljudima dobro, pa će nas čuvati. — E, moj sokole, nije žensko srce kao tvoje.Ti moraš svakoga časa biti gotov da pregruvaš po dva okruga do kakvoga pouzdanoga zaklona, a ona ne može svuda s tobom.I posle toga, za tebe će se određivati sve veća i veća ucena, što više budeš radio, a seljak će te ubiti za stotinu dve dukata, pa da si mu iz oka ispao.Pare su to, hej! Đurica se zloćudo namršti i uvuče pune grudi vazduha. — Ja ti kažem samo to, da bez nje ne mogu živeti, pa sad... jednom se mre.Ako hoćeš da nas čuvaš, savetuj nas kako god znaš najbolje.Ja samo znam da moram sad imati novaca što više, i naći ću ih, pa makar svu zemlju prevrnuo. Vuju sevnuše oči zadovoljno. — Što će ti sad pare? — Bez njih se ništa ne može, to znam.A ja ih moram sad bacati na sve strane. — Pa dobro, daj da gledamo koju priliku još ove nedelje. — Ti razbiraj i spremaj, a i ja odoh da što razberem — odgovori Đurica i, znajući da će ga Vujo sad raspitivati za njegove planove, obrte se odmah i ode. I ako je bio dan, nije se mnogo krio.Išao je preko sela, držeći se šljivara i zabrana, a gde naiđe na čisto polje, tu se više požuri i obrće opreznije.Tako stiže u Vrbljane, pred kuću čuvenoga gazde Janka Pajića.Razgledavši kroz plot, vide u dvorištu nekoliko dece u igri i jednu ženu gde mota cevi.Ne razmišljajući mnogo, otvori vratnice i uđe u dvorište.Da ne bi svojom pojavom uplašio ženu i decu, nakašlja se i viknu običnim glasom: — Pomozi Bog, snaho! Žena, okrećući se k nemu, primi mu Boga, ali videvši ga onako naoružana, trže se i preblede.Deca prestadoše igrati i zanemeše, ne znajući da li da begaju i vrište, ili samo da ćute i posmatraju neobična čoveka. — Ne boj se, snaho; ti se kâ da nešto plašiš — reče on blago, i da bi je bar koliko umirio, sede na klupu pod šljivom, pa nastavi: — Imam mnogo hitna posla do gazda Janka, pa te molim, ako je tu, kaži mu da ga čekam. Žena ga gledaše s velikim nepoverenjem, ali se odmah diže i, pošavši k vratima kućnim, reče mu: — Ništa ti ne znam gde je.Da pitam nanu. Posle nekoliko minuta promoli se jedna proseda muška glava na vratima i, razgledavši hajduka, zovnu ga: — Hodi der bliže, momče! Đurica ustade, uze pušku i dođe pred vrata.Janko ga pažljivo razgleda, držeći jednu ruku sakrivenu za leđima. — Čiji si ti, more? — zapita ga starac. — Zar me ne poznaješ, gazda Janko?Dogonio sam ti onomlane merteke iz naše šume -— odgovori Đurica i nasmeja se prijateljski, kao stari poznanik. — A, ti li si to!Ja bih rekao, pa opet kô velim... neće zar to biti.A kojim dobrom? — Imam hitna posla s tobom na samo.Pa, ako što sumnjaš, zatvori vrata pa stani s one strane kuće na prozor, a ja ću ti ispred prozora kazati što imam — odgovori Đurica veoma blagim glasom. — Bog s tobom, dijete, što da govorimo kroz prozor, kad je dao Bog te imamo gde sesti i razgovarati se.Hodi ovamo — reče starac i propusti ga na vrata. Đurica se zbuni, došavši u nepriliku: naučio je iz detinjstva kad uđe u kuću da nazove Boga i da se zdravi sa domaćinom, a sad nekako sam oseti da je to u ovoj prilici neumesno; oseti da on nije sad onakav, kakvi su ostali ljudi.Janko ga ćuteći uvede u sobu, zatvori vrata za sobom i ponudi ga da sedne. — Pa tako: ti sad po malo hajdukuješ? — reče starac, posmatrajući ga ozbiljno i radoznalo. — Tss... šta ću — promuca Đurica, i još više se zbuni od ovog otvorenog i neočekivanoga pitanja. — Samo ti ne valja što si se združio s onim zlikovcem... s Radovanom.Sa njega ćeš brzo glavu izgubiti. — Ja ga, vala, nisam tražio, ali šta ćeš. — Znam, znam.Sve je to udesio onaj matori ugursuz.Znao sam ja još pre godinu dana da ćeš biti ovo, što si sad, čim sam čuo da ne izbijaš iz njegove kuće.Gledao sam dosta takvih glava... ali, šta ja tu buncam!Dede da vidimo kojim si dobrom došao? Đurici beše prijatno slušati ove pametne reči; milo mu beše sedeti ovako i razgovarati se lepo sa najuglednijim čovekom...Ta on je, u poslednje vreme, mogao razgovarati samo s onima, koji ga čuvaju... — Nemoj da se naljutiš, gazda Janko, ali mene je velika nevolja nagnala da ti dođem.Meni treba ovih dana novaca, i to vrlo mnogo, pa dođoh da te molim, da mi uzajmiš.Pričali su mi o tebi sve, da si i drugima tako činio, pa zato ti i dođoh ovako sam.Čim dođem do novaca, sve ću ti vratiti, a dok sam god živ, neće te zaboleti ni dlaka na glavi... — Koliko ti treba? — prekide ga Janko odsečno. — Pet stotina dukata. — Ništa ne možemo učiniti...Ja jesam pozaimao gotovo svima Vujovim ljudima, i oni su mi pošteno vraćali, ali tolike pare niti sam imao odjednom, niti sam ih davao.A pravo da ti rečem, i kad bih imao, ne bih ti toliko dao. — Zašto, gazda Janko? — Ja ti to ne mogu reći, a pitaj Vuja, pa će ti on, može biti, kazati.Daću ti sto dukata, više ni pare. Đurica se i snuždi i namršti se, ne znajući da li da pređe na pretnju, ili da još pokuša lepim.Janko poznade šta on misli, pa ga zapita: — Što će ti tolike pare? — Trebaju mi, mnogo su mi potrebne, a posle ćeš, može biti, čuti zašto su mi trebale. — Ako ću posle čuti od drugoga, bolje je da sad čujem od tebe.Može biti da ti mogu pomoći savetom, i ako znam da imaš mudroga savetnika...Istina, ja i zaboravih da te pitam: zna li Vujo da si ovamo otišao? — Ne zna.To ću mu posle kazati.Hteo sam... — E, pa onda se mi ne možemo više o tome razgovarati: ja takve stvari ne vršim bez njega. — Zašto? — Zato, što mi je on pouzdaniji.Ako tebe, recimo, danas ubiju, ostaje mi on za dužnika, pa će mi to posle platiti drugi, koji dođe na tvoje mesto. Đurica se sasvim zbuni, jer vide da ovome starcu ne može i ne sme ništa.Najgore mu beše što se uveri, da i ovde ne može bez Vuja ništa učiniti.Ali on se odluči da ogleda poslednje sredstvo da bude potpuno poverljiv sa gazda Jankom.Ispriča mu iskreno, gotovo naivno, ceo današnji događaj, ne sakri mu ni Vujovo mišljenje, pa kad ućuta, stade bojažljivo da čeka odgovor. — He, momče, — odgovori Janko posle kratkoga ćutanja — traljava posla!Najbolje je, da ti to sve ostaviš, a ako ne možeš, onda radi onako kako ti Vujo kaže. Dakle, i ovde neuspeh! Đurica iziđe neveseo, zbunjen, uplašen, ne znajući šta da čini i kud da okrene glavu.I odavde ga upućuju k Vuju; i jataci, kad im se za štogod obrati, prvo se izveštavaju o Vujovu mišljenju i volji; a on — njegovo mišljenje niko ne traži, njegovu želju niko ne čuje, na njega niko, bez Vujove reči, ne obrće ni glave. — Kao da on i ne postoji, kao da je on neka stvar, kojom se svi mogu po volji služiti... Obuze ga veliki bol; oseti se tako jadan i tako usamljen, da već ne viđaše nikakva cilja svome opstanku.Neko ljuto, gorko osećanje usamljenosti zasede mu u duši, i on iđaše po njivama i šljivarima, koračajući nesvesno, zaboravljajući i na svoj položaj i na svaku opreznost... Najedared slučajno pogleda niz ravno polje, i krv mu se sledi od straha, što mu izazva ova iznenadna kob.Daleko pred njim kasahu na konjima tri žandarma.Oni su ga opazili ranije, to je jasno, jer se jedan odvojio i u najvećem trku juri desno, da mu spreči put k šumovitu potoku, kome se on uputio.Ostala dvojica iđahu pravo na njega, držeći puške na ruci, koje odsjaivahu prema zahodu sunčevu. Đurica zastade; jednim brzim pogledom razgleda položaj i, ne misleći više ni o čemu, potrča iz sve snage k potoku.Već vidi kako mu se onaj pored potoka naglo približuje, čini mu se da čuje konjski topot iza sebe i on napreže svu svoju snagu i poleti niz polje, kao na krilima.Već se približio prvim šumarcima nad potokom, ali je i onaj blizu, samo sad ne ide preda nj, već mu se približuje sa strane.Sad dobro čuje tutnjavu od konjskih kopita i oseća da ga snaga pomalo izdaje... »Ta neće me, valjad’, stići... neću poginuti?« — misli on, i ova strašna misao daje mu novu snagu, i on trči, samo trči, ne znajući više ništa za sebe. — Stoj! — viknu onaj sa strane, i Đurica ne pogleda, ali oseti da ga onaj cilja puškom i potrča još brže. »Na konju je, ne može me nanišaniti...« — pomisli oni po gleda onamo u stranu. — Predaj se!Ne gini! — viknu žandarm s konja. Đurica potrča još brže.U taj mah grunu pucanj, kuršum fijuknu pored njega i odlete u ševarice, sa kojih opadoše nekoliko grančica.Istoga časa zagrmeše puške iza leđa mu, ali on utrča u šumu, sjuri se niz duboku strmen, i, kad potrča drugom stranom potoka, vide da je spasen.Za njim se nije moglo na konjima, i on okrete niz potok običnim korakom.Više nije ni mogao trčati. Đurica nađe dosta novaca, ali mu taj novac ne odnese brige i nezgode, koje ga ne ostavljahu ni jednoga časa.Vujo mu donese dvesta dukata od Janka, a odmah zatim izvrši smeo napad u požarevačkom okrugu, gde mu dopadoše još trista dukata.Ali pošto mu Vujo prepolovi dobit, opet mu ostade malo, te sad izgledaše gde bi još udario.Jatak mu pokaza trgovačkoga veresijaša iz Beograda, koji se vraćaše s puta po jugozapadnim okruzima.Đurica ga presrete i nađe kod njega samo dvaestinu dinara. — E, moj prijatelju — reče mu priseban, neki veseljak, veresijaš — zar ti ne znaš, da su se naše gazde odavno dosetile, da se sačuvaju od ortačine sa vama!Što god naplatimo u jednoj varoši, to odmah šaljemo poštom u Beograd, a mi ti posle putujemo kao ptica kroz goru. Đurica mu oduzede časovnik i duvanski pribor pa ga pusti, ostavši ljut na neuspeh i na stid, koji mu pričini veseli putnik. Međutim vlast, videvši da Đuričini napadi postaju sve opasniji i smeliji, stade da ga goni življe.Po svima selima odrediše se čuvari, koji su stražarili i danju i noću, a po Đuričinu i Radovanovu selu stadoše da krstare žandarmi svakoga dana. Seoskih stražara Đurica se nije bojao.K njima je svraćao svagda, kad mu je trebalo da se izvesti ko je prošao putom, ima li kakve nove naredbe, gde se nalazi kmet...Ali je morao biti mnogo oprezniji od žandarma.Onomadašnji događaj pokazao mu je, da se ovi ljudi ne šale, i tada je prvi put, na delu, osetio da mu glava svakoga časa visi o koncu.Tada je potpuno shvatio svoj položaj, jer dotle mu je sve još izgledalo obično: viđa se i razgovara slobodno sa svojim seljanima, viđaju ga i po drugim mestima, i svi ga gledaju obično, kao da i nema ničega neobičnog u njegovoj pojavi. A Stanka mu zadavaše najveću brigu.Dok je bila slobodna, kod oca, dotle mu I sastanci sa njom izgledahu kao najsrećniji trenuci u životu.On dođe na obično mesto, tu se nađu oboje i provedu čas dva u zanosnom ljubavnom priželjkivanju, pa se rastanu; i on se vraća srećan, zadovoljan, opijen slašću ljubavi, ne brinući se ni za nju ni za sebe, znajući da će se to ponoviti i sutra i prekosutra i tako redom...A sad ga obuzme hladna jeza kad pomisli, da mu svakoga časa mogu oduzeti i odvesti to jedino njegovo blago, da je mogu zatvoriti, mučiti i šta je još ne može snaći u pandurskim rukama...Tada se prene i, ne gledeći ni na kakve opasnosti, ide pravo k njoj.Ali na njihovim sastancima sad nema one vesele, nepomućene i bezbrižne sreće, kojoj se odavahu, dok ona beše kod roditelja.Sad se još više pribijahu jedno uz drugo, ali im sa lica ne silažaše ona sumorna briga, onaj oprezni, nervozni strah od iznenadna napada, kome se, i ako verovahu u okolinu, svakoga časa nadahu. — Ko se skriva i bega, njemu se neprestano čini da mu je neprijatelj za vratom. Naposletku vlast doznade za ceo događaj sa Stankom, pa, ne uzimajući još stvar ozbiljno, posla kmetu naredbu, da devojku »odmah stražarno sprovede« sreskome mestu.Kmet naročito sačeka vreme, kad je i Đurica kod kuće, pa ode k nemu sam. — Nije vajde, Đuro, nema se kud.Moraš je voditi na drugo mesto — reče mu on, kad mu saopšti novost o naredbi. — Vidim i sam, ali treba još da promislim i da se dogovorim s ljudima... — Baš ti gledaj kako bilo, te je još danas prekri kod koga u selu.Ja moram sad odmah ići za odbornike, pa da sa njima dođem ovde i da saslušam tvoju majku. — Pa dobro, kad nije drukčije — odgovori Đurica zabrinuto. — Ja ću je za noćas sakriti gdegod, a sutra ću je morati voditi u drugo selo. Kmet ode zadovoljan, a Đurica snuždeno pogleda Stanku. — Da ideš, za noćas, kod Jova — reče joj. — Neću više tako da se potucam — odgovori ona odlučno. — Hoću da idem svuda s tobom.Ali... ovako ne možemo više da živimo, nego da se venčamo. — Šta?Kako? — zapita začuđen Đurica. — Hoću, velim, da mogu slobodno pogledati svakom u oči.Što da me nazivaju svakojakom?A kad ti budem venčana žena, neka govori ko šta hoće. I Đurici se dopade ova misao, ali sve to za njega beše tako novo i neobično, da ne znađaše još ni šta da misli o svemu.U prvom trenutku dođe mu na misao samo to, da za takav čin treba mnogo prethodnih poslova, pa onda se seti da treba i sveštenik, koji će to izvršiti, pa mu dođoše na um kumovi, deveri i sva neizbežna povorka ljudi, koji su potrebni u takvu poslu.Ove misli on saopšti Stanci. — Jok, brate, ništa nam to ne treba.Slušala sam ja da su za vreme Turaka venčavali noću, oko bureta.Idi ti našem popu, pa se razgovori sa njim.Videćeš, on će pristati.A ja odoh da te čekam u Beglucima, tamo pod našom njivom, dok to ne svršiš. Đurici beše po volji i ova misao, samo mu je teško, mnogo teško bilo da iziđe pred popu, koga je, još iz detinjstva, veoma voleo i poštovao.Ali nevolja goni napred, i Đurica sa zebnjom ode k popovoj kući. Popa ga, kad ga ugleda u dvorištu, pogleda začuđeno, ali ga oslovi onim istim glasom, kojim ga je uvek sretao: — A gle, Đura!Od kud ti sad? Đurica obori oči, obli ga crvenilo, ali ipak skide kapu i smerno priđe svešteniku. — Ne smem ti tražiti blagoslova, jer znam da ga nemaš za mene, ali te molim: daj mi ruku da je poljubim — odgovori on potresenim glasom. Sveštenik se iznenadi; zasja mu u oku neobična roditeljska radost, ali on, ne izmenivši glasa ni držanja, samo mu pruži ruku, koju Đurica smerno celiva. — Ako mi dolaziš, kao onaj bludni sin, na pokajanje, mogu ti i blagoslov dati — reče mu sveštenik, očekujući žudno njegov odgovor. — E, moj popo! ...Kamo sreće da imam načina da ti dođem na kajanje, ali ja sam već odvojen od ljudi, a to je kâ da sam i mrtav.Nego me druga nezgoda dovede do tebe. Sveštenikovo se lice zamrači. — Ako si odvojen, sam si se odvojio; ali ti niko ne brani da se vratiš među ljude. — Znam, ali me tamo čeka kuršum. — The... kuršum ili robija... ne znam, ali je to za tebe sve jedno, ako ti je teško u samoći, ako ti je duši teško... — Mili mi se još živeti, popo! — Jadan ti je takav život, sinko! — Šta ću! ...Ali sad dođoh da me naučiš i da mi pomogneš — reče Đurica i ispriča svoju nameru sa Stankom. Sveštenik se i uplaši i naljuti, kad ga sasluša. — Zar ti hoćeš, sinko, da me oteraš na robiju, da mi upropastiš decu i da mi kuću zakopaš!Zar ti ne znaš da se ni obični ljudi lako ne venčaju, a s tobom već... budi Bog s nama! — Nije to, popo; nego ako može onako, znaš, da niko ne zna...Pa ako se dočuje, ti kaži da sam te namorao. — Sad da me ubiješ, sinko, pa ti to ne smem učiniti ni ja, ni ma koji drugi sveštenik.A posle, i to vam ni pred Bogom ni pred zakonom ne bi vredelo. Đurica pojmi, da od njegove namere ne može ništa biti, pa, da bi se što pre uklonio od sveštenikovih saveta, koji mu veoma teško padahu, prenese razgovor na neke obične stvari, pa se odmah i udalji. Našavši Stanku na određenome mestu, povede je k selu, ali ona, čuvši za neuspeh kod popa, ne htede da se odvaja od nega, a ne beše voljna ni da odustane od svoje neobične namere. — Hajde da se nađemo s tvojim ljudima, pa da gledamo nekako sa njima, nećemo li se dogovoriti — reče mu ona. — Ama kažem ti, veli mi pop da niko to ne sme učiniti. — Znam, ali ako namoraš koga? Đurica ne htede da joj kaže da takvo venčanje ne bi ništa vredelo, no razmislivši uvide i sam da je najbolje dogovoriti se sa Vujom.Pa umesto da je vodi na novo sklonište, okrenuše oboje niz polje ka Brezovcu. Đurica je još ranije, za vreme prvih sastanaka, upoznao Stanku sa svojim hajdučkim životom, ispričao joj mnogo o Vuju, Pantovcu i drugim svojim saradnicima, te sad, došavši k Vuju, Stanku ne iznenadi ništa što vide tamo.Slučajno je došao bio ranije i Pantovac, malo nakvašen, pa, videvši Đuricu sa devojkom, dočeka ga veoma veselo. — Ha, pobro, je l’ to snajka?Živa i srećna bila!Gle đavola kakvu je curu prevario.Starče, kažem ja tebi da je valjano! — reče, okrenuvši se Vuju. — Živa bila! — odgovori Vujo i pogleda je oštro, kad mu ona priđe ruci. — Sad možemo to, radi viđenja, a posle ne moraš. — Posle neću i da hoćeš — odgovori Stanka, osmehnuvši se. — Ehej, more, pobro, da ne stradaju tvoji čuperci!Vi’š kako je snajka oštra — reče Radovan i trže se sam, pa, da bi taj nezgodan izraz zagovorio, on okrete: — A što ste se, deco, tako nakinđurili, kô da ćete na svadbu? — Pa da vi’š, pobro, i pogodio si — odgovori Đurica. Vujo se nasmeja, i držeći to za šalu, dodade i on: — Samo vi nema popa, ali ga možete stići. — Kako?Koga to? — zapita Đurica živo. — Sad videh oca Simeona gde se vraća iz varoši.Dok on izređa sve mehane putom, možete ga stići, pa sa njim zajedno u manastir.Ho-ho-ho... — odgovori Vujo. — Ama ti se šališ, a ja te od istine pitam — reče Đurica, pa im ispriča radi čega su došli. — Valjano, pobro!Daj svatove! — skoči Pantovac, pa stade da se obrće po sobi, kao da nekoga traži. — Besposlica!Kakvo venčanje... — reče Vujo.Za svaku ludost da navlačiš bedu na vrat. — Ako je za tebe besposlica, za mene nije — upade mu Stanka oštro u reč. — Ja hoću prvo da mu postanem prava žena, pa posle da se ne razdvajam od njega. — Alal ti vera, snaho! — viknu Radovan. — Takvu ženu i ja bih slušao.Starče, kažem ti, kupi svatove! Vujo sleže ramenima, pa odgovori: — Činite, naposletku, kako hoćete; ne branim. — Pa kad veliš tako za kaluđera, onda je najbolje da idemo čim se smrkne, samo nam nađi još koga čoveka — reče Đurica. — Gotovo tamo vam je najsigurnije.Čiča će se do manastira dobro zagrejati, a ti mu malo popreti, a i obećaj koji dukat, pa će on to narediti bez vladike. — Nađi, starče, i kola.Kad je svadba, nek bar bude svatovski...Ih, pôs mu njegov, ko se nadao da ću večeras u svatove!... Vujo ode da nađe ljude i kola, jer behu nastupili zaranci. Tri časa već putuju neobični svatovi na dvojim kolima.Raspitivaše za kaluđera kod svake mehane redom, i kod poslednje, pred manastirom, kazaše im da je starac malo pre izmakao.Mladić, koji je silazio s kola i raspitivao u mehanama, namesti se na prednje sedište, ošinu bičem i kola pojuriše.Trebalo je na svaki način da stignu kaluđera, jer kad se za njim zatvore manastirska vrata, onda im je sav trud uzaludan.Posle kratkoga vremena začuše pred sobom pevanje crkvenih pesama.To se otac Simeon slobodi kroz klisuru, kojom se dolazi do manastira.Kad ga stigoše, Pantovac skoči s kola i pođe pešice pored starca, a kola odjuriše napred i za nekoliko minuta stadoše blizu manastirskih vrata. Zamalo stiže i Pantovac sa Simeonom. Vrata na ulasku u dvorište behu zatvorena, te starac stade da lupa, dok jedva razbudi uspavana poslušnika.Za to vreme Radovan ispriča Đurici kako je jedva primorao kaluđera da izvrši venčanje, i to pošto mu obeća deset dukata. — Ne boji se ničega; ali moramo sad dobro paziti da nam ne umakne u ćeliju.Posle nam ne pomože ništa. Ali starac, vidi se, nije pomišljao na begstvo, jer čim uđe u dvorište, pre nego što sjaha s konja, posla đaka da mu donese ključ od crkve, a on pusti dizgine konju, pa se obrte Pantovcu: — Hodi der, sinko, pridrži.Star sam, pa ne mogu sam... Radovan ga uslužno skide s konja, pa se odmah uputiše svi u crkvu.Pred ikonom hramovnom svetlucaše »neugasima lampada«, te svojom slabom svetlošću pridavaše još sumorniji izgled mračnim svodovima hrama, koji se kao neka čuda izdizahu i povijahu u gustoj pomrčini.Prvi koraci odjeknuše neobično u ovom mračnom prostoru i hajduci se i nehotice zaustaviše pri ulazu. — Palite sveće, more; hoćemo da polomimo vratove po mraku! — viknu Radovan i trže se sam od svoga glasa, koji udari o svodove, pa zabruja otud, kao da je pun hram ljudi. Pred ikonostasom kresnu žigica nekoliko puta, dok ne planu i osvetli neobično lice poslušnikovo, koji, sa svojim dugom i razbarušenom kosom, sanjivim naduvenim očima, dugom i uskom rasom, izgledaše kao strašilo.Kad planuše nekoliko sveća i hram se osvetli, hajduci priđoše k stolu na sredini hrama, gde stajaše starac pod epitrahiljem i prevrtaše žurno neku veliku knjigu. — Dajte mladence! — reče on i obrte se đaku, pa mu dobaci nekoliko kratkih isprekidanih reči, usled kojih se ovaj namah rasani i razrogači oči od straha i čuda... Đurica i Stanka stadoše napred, jedno pored drugoga, a iza njih se namestiše Radovan i Kosta sami, ne očekujući da ih ko pozove.Kaluđer ih i ne pogleda, već samo sastavi ruke mladencima, pa se obrte stolu i stade da čita.Čitao je dugo i žurno, kroz nos, čas zapevajući i uzvikujući visokim glasom, čas gudeći basom.Izgovarao je sve reči spojeno i brzo, bez prediha, te mu i onaj, ko se razume u molitvama, ne bi mogao uhvatiti smisla.A Pantovac, napregnuvši sluh, mogao mu je uhvatiti samo jednu reč, koju češće pominjaše: bjesi... pa se neprestano domišljaše šta Mu TO može značiti.»Ili mu to u knjizi piše jesi, pa ne ume da čita, ili dovikuje đaku: bježi!A vala neće mi pobeći, pa makar ga zaklao ovđe u crkvi« — pomisli on, pa stade da motri na svaki pokret đakov. Posle dugoga čitanja, otac Simeon, držeći u rukama voštanicu, obrte se mladencima: — Hajde za mnom! — reče im, pa se okrenu i pođe oko stola, pevušeći neku pesmu kroz nos.Kum i starojko domišljahu se da li da i oni pođu za mladencima; pogledaše na đaka, ali ovaj se skamenio, pa samo treplje očima, a oni, videvši da mladenci idu, pođoše i sami za njima. »Šta ovo ja činim?« — pomisli Đurica.Prate me robijaši! ...A kako sam nekada lepo sanjao o ovome času! ...Napolju greje toplo sunce, sviraju svirači i pucaju puške, ljulja se kolo veselih seljana — svatova...A u crkvi stojimo ovako nas dvoje, i vidim pred sobom majku i sestru kako me veselo glede i smeše se od radosti, a oko nas susedi, prijatelji, kumovi, pa sve veselo i lepo...A gle sad...« I nešto ga u glavi tako jako zabole, da se morade uhvatiti levom rukom za čelo, koje obuzimaše sve veća vatra... — Nek vi je srećno! — viknu starac i stade žurno skidati epitrahilj, pa se onda okrete Đurici. — Kad si sam potražio Boga, onda ga bar nemoj odsada vređati.Teška je i strašna kazna Božja za one, koji se titraju imenom njegovim... — Ćuti, pope! — viknu Pantovac — za to ti nisam došao.Nego ako si svršio posao, da ti platimo, pa da idemo. Starac se prenu.Kao da ga sad tek obuze neka nova misao, neko čudno novo osećanje, koje mu baci sasvim novu svetlost na ovaj događaj.On podiže glavu, i sa nekim svetiteljskim dostojanstvom pogleda zlikovca pravo u oči i odgovori mu: — Ovo je mesto, gde samo ja mogu govoriti i niko drugi.A tvoje pare ne tražim, jer su to krvave, proklete pare, koje ti je satana dao u ruke. Sve ovo beše izgovoreno takvim glasom, od koga hajduci zanemeše, zgledaše se, pa ne rekavši ni reči, iziđoše iz hrama zlovoljni i uputiše se izlasku... — Pravo reče nama Vujo da su to luda posla — progovori Pantovac, ljutito, kad iziđoše van dvorišta. — Koji nas đavo vuče u crkvu! ...Stid me je, vala, od samoga sebe. — Ako se stidiš, nisi morao ni dolaziti — odgovori mu Stanka. — A ja sam zadovoljna. — Ama vidoste li čudo, gde ne smedoh ni šamar da mu opalim — prekide je Radovan, nastavljajući svoju misao glasno — a baš sam mislio da ga maznem jedanput. Đurica iđaše neveseo, zamišljen, ne slušajući šta se oko njega govori i radi.Samo mu jedna misao beše svetla i mila: da je ona, za kojom je tako dugo žudeo, sad njegova, potpuno njegova, i da se više neće od nje rastajati... Beše skoro ponoć.Po nebu jure crni i gusti oblaci, otežući se u duga i široka povesma, a vetar duva snažno, te uvećava ono usamljeno šuštanje i brujanje šume, koja se sklopila nad ovim tihim samostanom.Hajduci poskakaše u kola i odjuriše kroz klanac brzim kasom... A starac Simeon zatvori se u ćeliju, pa, ne skidajući se, stade da piše dva izvešća, duhovnoj i policijskoj vlasti.U oba izvešća starac ispriča opširno kako su ga hajduci uhvatili na putu, mučili ga i terali da venča »odbegšega zlodjeja Đuricu Dražovića sa djevicom Stankom, koja svojom dragom voljom ide za njega.Ali — dodaje starac — da ne bih umro bez pokajanja i da bih sačuvao svoj grešni život, pomislih, da neće biti grešno pred Bogom, ako se zamolim Spasitelju za ove zabludše ovde, pa ih dovedoh u sveti hram i očitah im veliku molitvu svetog oca našega Vasilija, iže jest na oderžimih bjesom...Po tome im dadoh pastirsku pouku: da se ostave zlodjejanja i da se pokaju.A oni otidoše veseli, držeći da sam venčao mladence.« Zora već zabeli kad starac poslednji put pročita oba pisma, savi ih, zapečati i diže se da probudi uspavana đaka, koji je trebao sad odmah da trči u varoš s ovim žurnim izvešćem. Kao što posle onoga događaja, pri ocenjivanju potre pred klenovičkom sudnicom, nastupi u Đurici izvesan prelom u mišljenju i osećanju, tako i sada, posle ovih burnih i neobičnih događaja, koji se na brzo izređaše i preturiše preko njegove glave, nastupiše u njemu drugi pogledi na njegov život, zadatke i postupke.Dosada je Đurica na ceo svoj rad gledao kao na slučajnosti, koje se menjaju svakoga dana, onako isto, kao što se menja nebesno plavetnilo turobnih jesenjih dana.Živelo se od danas do sutra, izbegavala se svaka određenija misao o budućnosti, jer joj nije ni bilo mesta: jedan kuršum iza trna pokvario bi i odneo sobom sve planove i želje...Istina nije on baš bio bez ikakvih planova, ali je sve to bilo tako nejasno i neodređeno, da ni sam nije bio na čisto sa svojim željama.Ali ga poslednji događaji prinudiše da misli, i ako mu je ovaj posao, od svega, najteže išao od ruke. Postepenim tokom događaja Đurica se već navikao na svoj položaj, a ozbiljne prilike navedoše ga na misao: da ovim položajem osigura sebi i svome drugu budućnost.Sad mu život beše miliji no ikada, a opasnosti se nagomilavahu sve više.Trebalo je, dakle, naotimati — »zaraditi«, kako on mišljaše — što više, pa se posle negde skloniti i proživeti mirno.A da bi mogao zaraditi, trebalo je prethodno da zajazi stotinu drugih strana; trebalo je da zadovolji i Vuja i drugove i jatake i poverenike, kojih je bilo bez broja i koji su ga sve više, svojim zahtevima i uslugama, obavezivali i sputavali u beskrajnu mrežu svojih zamaka.On je osećao da je teško nadavati svima i svakoga zadovoljiti: od tolikih pohara još nije ni polovini dao prvi »peškeš«, koji se obično smatra kao sitnica i za kojim tek posle dolazi pravo razračunavanje, koje mora imati neke srazmere sa državnom ucenom.Ali se ipak on nadao, nekom maglovitom nadom, da će sve to nekako izravnati i zadovoljiti drugove i sebe.Nadao se u tvrdo, i ako je video da mu gotovo sva »zarada« odlazi u jedne gvozdene ruke, iz kojih se više ne vraća njemu. Posle svoga neobična venčanja Đurica pade u veliku brigu zbog opasnosti, koje se gomilahu oko njega.Marko Radonjić ne mogade otrpeti sramotu svoje kuće, pa se obrati za pomoć državnoj vlasti.Usled toga postade Đurici nepouzdano i njegovo selo, jer Marko samo vrebaše priliku da dozna za njegov dolazak, u čemu ga pomagahu rođaci i neki momci, naročito Sreten.I sama vlast poče mnogo življe da traga za Đuricom, ne dajući mu nigde da se stani.Đurica sad tek poče da razumeva i oseća svoj užasni položaj: ličio je na zver, koju neprestano, s mesta na mesto, goni velika hajka.Zbog svega toga i on sam izmeni svoje postupke prema drugima.Dosada je u napadima bivao priseban, pažljiv, gotovo blag, a sad poče sve više da liči na Pantovca: stade da napada plahovito, grubo (ako se može reći da ovo dosad nije grubo), bez osećanja i bez ikakva sažaljenja. Odmah posle venčanja nađe nekoliko pouzdanih kuća u raznim selima, gde je mogao sklanjati Stanku.Tako skide s reda prvu brigu.Ali posle dva tri dana javiše mu da Sreten, sa nekoliko momaka, jednako krstari po selu, s namerom da ga ubije ili uhvati.Ovo ga neobično naljuti i iznenadi.Smatrao je svoje selo kao jedino pouzdano utočište, a sad mu prva opasnost otud preti.Ne misleći dugo, uputi se s Pantovcem, s kojim se sad ni danju ne rastavljaše, pravo u selo. Sunce beše davno izgrejalo, te se pod njegovim zracima prelivahu i blistahu polja i njive, okićene rosnim kapljicama, koje se po brežuljcima već stapahu i isparavahu.Ispod sudnice, kraj puta, seđahu dva dečka sa zadenutim pištoljima za pojasom i jedan čovek osrednjih godina sa prebačenom šešanom preko krila.Pred njima gori vatra, plamen se veselo povija s jednoga kraja na drugi, a oko vatre pršte i puckaju mladi purenjaci, koje jedan od dečaka obrće i nadgleda. — Odmakni de malo tanji kraj, vidiš pregore — veli onaj s puškom i zadovoljno, svetlim očima posmatra kako purenjak rudi i pucka. — A ti, kićo, da je kakav sud da doneseš malo vode, pa nam ne treba bolja čast. — More lako ćemo za vodu; eno reke pa ćemo posle piti, samo daj da ovo lepo ispurimo. — Ala da naiđe Miloš; naplatio bi nam svaki purenjak po groš. — Pa eto, Sreten je video sad kad prođe, pa ne veli ništa. — E, mari sad Sreta za purenjake.Misli on gde bi našao Đuricu da podeli Kosovo. — Ih, da ga hoće gde sukobiti: ala bi bilo smeja i pričanja po selu! — More, deco, gledajte svoja posla — odgovara im onaj s puškom, otresajući pečen kukuruz i zavijajući ga u zelenu šašu.Malo zatim zašušta kukuruzovina pred njima i iz nje iskočiše Đurica i Pantovac.Dečaci zinuše od čuda i zanemeše, a drug im ustade i zdravi se sa Đuricom. — Stražarite li pomalo? — pita Đurica smešeći se. — A ja... setkarimo pomalo, et’ ... — Prodajte nam dva purenjaka. — Nismo ih, vala, ni mi kupovali, pa ih nećemo ni prodavati, no uzmite pa jedite — odgovori stražar i dade im po jedan pečen kukuruz. — Vi govoraste sad o Sretenu — reče Đurica, kruneći pečena zrna i bacajući ih šakom u usta. — Kud ode on? — Ode u Lokvu s kosačima — odgovori dečko. — Koliko ih beše? — Petorica.Pajo Stanojčin, Jevto, Petar... — U zdravlju! — prekide ga Đurica, obrte se i ode s drugom. U Lokvi su gazdinske velike livade, sa kojih se diže po nekoliko stotina plastova.Sad su već plastovi zdenuti, a u Miloševoj livadi podigla se zelena otava.Po njoj se poređali mladi kosači, pa jednačito, kao po komandi, izmahuju oštrim kosama i seku zelenu sočnu travu.Prijatan, zanosan miris otave širi se uokolo, te ne mogu site da ih se nadišu mlađane grudi.Sunce prižiže u znojava leđa, jutrenji povetarac pirka i rashlađuje, a trava šušti i pada pod oštrim čelikom... Najedared kosači se prenuše.Neko iza njih povika: — Stoj! Podizaše glave i uprepastiše se, videvši Đuricu i Pantovca s naperenim ostragušama.Sreten, koji bejaše napred, podiže kosu i kao da htede nekud poći, pa, videvši da se nijedan od drugova mu ne miče s mesta, zastade i sam, dvoumeći šta da čini s kosom: da je baci ili da je drži tako podignutu.Ali ga dvoumica prođe brzo, kad Đurica podviknu: — Dole kose! Sve kose popadaše, a kosači, prebledeli od straha, gledahu začuđeno u naperene puščane grliće, kao da su im oči prikovane za njih. — Otpasujte se, a ti, Jevto, vezuj sve redom! — viknu Đurica i stupi korak bliže. Za časak behu svi dobro povezani, a Jevto stajaše uz njih, čekajući šta će sad biti. — Vegni de, pobratime, i ovoga — reče Đurica, pa priđe povezanim mladićima, a Pantovac stade da veže Jevta. — Pa, Sretene... — poče Đurica — čujem da me mnogo tražiš ovih dana... vele, hoćeš da me ubiješ, šta li?...Pa, et’ ja dođoh da se vidimo i ’nako... upitamo za zdravlje. — More, Đuro, nadlaguje se svet — odgovori Sreten mucajući i bledeći. — Ja, vala, znaš sam, volim te... kako ću reći... ’nako kâ... br... kâ brata, jest, baš kâ brata...A svet... the... — A šta si ono poručio Jovu i Stanojlu da ti jave kad budu na straži? — Ja, vala, ništa.Kažem ti: svet... — A jesu li se svi ovi zakleli onomad s tobom, da će ti pomoći da me ubiješ? — Ko, zar ja? — viknu Pajo. — Ne dao Bog!Ja još velim, brate, da te čuvamo kâ jednoga svoga... — Ko to iznese? — viknu treći. — Šta ih tu ispituješ... im njihova! — viknu Pantovac — još im nađi advokata...Lezi, bre! — podviknu zatim Sretenu, koji se očas pruži po otkosu.U ruci Pantovčevoj odjednom se nađe vitak drenovak, koji odjednom fijuknu u vazduhu i stade da pada po Sretenu kao grad. Posle prvih udaraca Sreten se samo uvijaše, bledeći i mršteći se, ali na šestom đipi, kao iglom uboden, kleče na kolena i zakuka iz svega glasa: — Jaoj, kukavac, đe pogiboh!Ne, kumim te Bogom... Pantovac ga samo gurnu levakom, pa opet produži, ne osvrćući se na njegovo očajno zapomaganje.Kad navrši trideset udaraca, odujmi, a Đurica priđe i saže se nad Sretenom, pa mu prevuče oštar nožić preko sredine uha, smešeći se: — Ovo, znaš, da me se sećaš...Neću da ti kvarim uho, jer nisi oženjen, ali nek stoji reznica, da ne dižeš ruku na ljude, koji ti ništa ne čine. — A vi — obrte se po tom ostalima, koji od straha jedva stajahu na nogama — sad vam praštam, a drugi put vam ne gine kuršum u leđa.Sad idite, pa pričajte kakvu ste ucenu dobili za glavu Đuričinu. Za ovim se obrtoše i on i Pantovac i polagano se udaljiše niz ravne livade, a povezani kosači, ne dvoumeći mnogo, razbegoše se po kukuruzima, bojeći se da se razbojnici ne prisete i ne povrate. Đurica s Pantovcem udari potokom, koji protiče ispod Dikića kuća, gde je ostavio Stanku na boravištu.Javili su Jovu Dikiću da im spremi ručak.Kad iziđoše na čisto polje, koje preseca potok, ugledaše konjanika, s kojim su se morali sresti.Đurica poznade popa. — Pop! — reče on, i senka nekoga detinjega stida prelete mu preko lica, ali on brzo odagna osećanje, koje mu ne beše prijatno, pa reče Pantovcu: — Ako ja zastanem sa njim, ti idi napred, pa me čekaj u šiblju. — Šta ćeš sad s popom? — promrmlja ovaj nezadovoljan, jer beše gladan, pa hitaše na ručak. — Ništa, more, idi ti! — odgovori Đurica zbunjeno. I pop ih beše ugledao poizdalje, ali videvši da se moraju sresti, nemade kud, no produži pravo k njima. — Pomozi Bog, deco! — reče on još na korak dva pred njima. Pantovac se još više potulji, obori glavu i nekako neodređeno mahnu rukom pored uha, što se moglo uzeti kao da skida kapu, a moglo je izgledati i kao da se češe iza uha. Đurica vrlo pristojno skide kapu, smerno priđe ruci sveštenikovoj i oseti kako mu opet maloprešnje crvenilo nailazi na lice. — Hoćeš u selo, popo? — reče on blago, kao običan seljak, koji je, idući s rada, sreo svoga sveštenika. — Hoću ja — odgovori pop, osvrćući se na Pantovca, koji već beše prošao. — Siromah Ilija izgubi detence...A ko ti je ono... valjad’ Pantovac? — Ja — reče Đurica i namršti se malo, ali se po njegovu izrazu ne mogaše pročitati da li mu je neprijatno to pitanje ili mu je neprijatan sam Pantovac. — Baš ja jednako mislim kod kuće, nikako ne mogu iz glave da te izbijem...Šta to bi s tobom, Đuro?...Ja sam te krstio i jednako si mi pred očima rastao, pa sam baš mislio i radovao se kaka ćeš biti valjan momak.Istina, otac te, Bog do ga prosti, nije nikakvom dobru učio... to se već zna, nemoj da ti je krivo i ako ti je otac, ali, brate, ti si mi izgledao drukčiji... — E, moj popo... šta ću, takva mi je, valjad’ sudbina...Malo od oca, malo od drugih, pa... eto!... — odgovori on uzdahnuvši. — To je, to je, znam ja... ti drugi učitelji, to su tvoji dušmani...Ti si bio... ti si mogao biti krasan domaćin i radnik, ali te oni navedoše na klizav put.Pa sad moraš da im argatuješ, da mećeš glavu u torbu radi njihove koristi. Đurica, pognute glave i bleda lica, slušaše ove neobične reči, koje iskazivahu i neke njegove najtajnije pomisli.I njemu je dolazilo sve to na pamet, ali on nikad ne beše u stanju da istavi takvu misao jasno i da pomisli dublje o njoj.A sad, kad je čuo gotovu, iskazanu misao, ona ga uplaši, jer pojmi da je misao istinita i pravilna.»Jest, zacelo, ja radim, a oni sve odnose i žive od moje glave«... — Ti otimaš od drugih — produži pop, videvši da ga Đurica sluša — da bi mogao njima što više dati.Ubijaš, recimo, ili upropašćuješ pošteni svet, pa daješ njima, koji su tebe upropastili...A kad dođe do gustoga, onda će im biti prvi posao da te ubiju, da bi sebe sačuvali, i da uzmu ucenu za tvoju glavu. Gotovo plašljivo, raširenih očiju Đurica pogleda popa.Ova strašna misao, koja mu dosad ne dođe na pamet, porazi ga kao grom.On gledaše u mirno i blago sveštenikovo lice, očekujući drugu reč, koja bi ublažila ili preinačila tu strašnu misao, ali pop naročito zastade, da bi se ta misao što bolje i dublje ukorenila u njemu. — Kako... zar to može da bude?... — promuca Đurica. — He, moj sinko... da je to, što ti radiš, kakvo dobro, zar ne bi i tvoj otac to radio!...A on je, vidiš, drugima jatakovao i od drugih živeo...Ja znam desetinu ljudi, koje su ti tvoji prijatelji izmamili u goru, terali ih da otimaju od naroda za njihov račun, pa ih posle poubijali i uzeli velike ucene za njihove glave... — Ama, popo, šta veliš ti?...O kom ti govoriš?Znaš li... — Znam ja dobro, ne boj se, sinko.Znaju i deca seoska ko tebe upropasti, a da ne znam ja, koji već triestak i nekoliko godina gledam šta se radi po ovoj okolini...I znaš li još šta?Za ove moje reči, kad bi ih ma kome drugome kazao, ja znam šta bi me snašlo posle nekoliko dana; a vidiš, ja ih tebi govorim slobodno, ne bojim se ničega...Vidiš da te dobro poznajem... da nisi rđav čovek... Odjednom, kao plahovit povodanj, po Đurici se razli neka nežna i slatka toplina, a uz grudi mu pođe nešto vrelo i neobično, zastade u grlu mu, pa zagolica mu nos, vilice i oči, i on oseti da mu se oči vlaže, a vilice dršću...Neka stara i slatka, veoma neobična uspomena iz detinjstva senu mu kroz glavu, seti se kako je nekada detetom plakao, i sad mu se učini da oseća ono isto, što je i u detinjstvu osećao; učini mu se da je i on sam onakav isti, kakav je i u detinjstvu bio...Otkada pamti za sebe, nikada mu još niko nije tako otvoreno u dušu zagledao...I takva vera, takvo poverenje u njega, razbojnika!...Čovek govori pred njim ono, za što bi mogao izgubiti glavu... »ali zna da nisam rđav čovek!...« — O, popo, da znaš kako mi je to...Niko mi dosad nije tako govorio... a ja sam sve sa njima, od detinjstva... s ocem... — Jeste, sinko, znam ja.Kamo sreće da oca nisi ni video ni zapamtio, drugo bi sad bilo...Takvo srce ne bi se samo pokvarilo.Ali sad to na stranu, pa mi reci šta misliš, dokle ćeš tako?Znaš, valjada, šta te čeka naposletku... danas, sutra, kroz godinu, dve?... — Ništa ti ja ne znam, no živim tako od dana do dana; a šta će biti i ne mislim, ne smem da mislim...Samo znam da sam propao, propao sasvim. — Pa što onda veza onaku devojku za sebe, te i nju upropasti, bolan brajko? — To ne znam, popo, sreće mi.Kako se to desi, ni sam ne znam.Kao da nas neki vetar zanese, te se zakrlepismo jedno za drugo, ne misleći ništa i ne znajući šta radimo...A sad mi je to velika, teška briga na vratu...Ali šta da radim, nauči me, popo? — Samo jedan pravi put imaš pred sobom: da se predaš vlasti, da ideš na sud, te da pokaješ stare grehe, a posle već... lako je.Neće te streljati, znaj zacelo, a kad se pokažeš na robiji valjan, smanjiće ti kaznu.Izdrži tamo pet šest godina, pa kad se vratiš otud, bićeš čovek, bićeš pošten seljak i domaćin, živećeš na svome pragu i ognjištu. — A ona...Stanka, šta ću s njom? — He, njoj neće biti lako, ali naposletku, i ona će se dovesti u red, sve će se dovesti u red...Naći će, zar, i ona sebi druga... — A, to ne može, to nikako ne može.Eto, to je ono!...Prvoga dana, pošto mene zatvore, ona nema kud, a ja je ne mogu ostaviti, pa makar poginuo.Nego kaži što drugo: ima li kakva načina da se mi ne rastajemo, da se sklonimo gde, ili tako na primer nešto?... — i Đurica žudno, vatrenim očima pogleda sveštenika, očekujući povoljna odgovora. — Znam šta misliš, sinko.To ne može.Svaki je, koji je bivao na tvom mestu, to pokušao, pa ne ide.Posle nekoliko meseca povuče ga opet neka sila u goru, zažele mu se oči gomile zlata i banaka i... eto ga! — Jest, znam to — reče Đurica, shvatajući položaj hajduka, koji se udalji od svoga posla. — Jedini ti je put, sinko, da se vratiš među poštene ljude — robija.Kroz nju se možeš vratiti slobodan. — Onda... ništa!... — reče on uzdahnuvši. — Teško mi je, Đuro, što ti ne mogoh ni u čem pomoći... — Kako?...Hvala ti, popo, do neba.Ti si mi otvorio oči.Bar ću se sad umeti čuvati i znam s kim imam posla.A ’vako, što no kažu, bile su mi povezane oči. Sveštenik ga pojmi.Pa, hoteći da ga ostavi baš na toj glavnijoj misli, pozdravi se sa njim i krete konja pod sobom, a Đurica ostade zamišljen, ukočena pogleda nakraj vidokruga, otkuda se pomaljahu retke paučinaste kudelje sivih i beličastih oblačaka... »Moraš da mećeš glavu u torbu, radi njihove koristi« — seti se on popovih reči i, idući polagano uz potok, stade da misli o tome. »A ja dosad nisam na to mislio, a vidiš kako je to jasno!Zbog čega se ja mučim i propadam, zbog čega upropašćujem toliki svet, zar zbog sebe? — Jok, brate, nije!...Kakva mi je vajda od toga.Nego sve zbog njih...Donesi pet stotina, oni sve razgrabe, i još moram da molim njih za koji dukat.I tako jednako da radim za njih, da upadam u sve veće krivice dok... jest, dok ne dođe do gustoga, tako reče popa, a posle... pljus po čelu, pa uzmi još sto dvesta dukata ucene za moju glavu!..E nećemo tako!« — reče on u sebi, ali ne beše u stanju da misli kako će drukčije, kad neće tako. »Da mi je znati šta li misli ovaj Radovan?Eto, i on je učinio što i ja, još i gore, a čini mi se da je pametan čovek.Da li on vidi za koga se mi mučimo?Baš ću da ga pitam, ali neću sad: setiće se da mi je to popa govorio.Samo znam jedno: treba dobro otvoriti oči...Ča-Vujo, povući ćemo se klipka, pa ili moja ili tvoja glava!...« »Da se predam, veli, vlasti« — stade opet misliti. — »Ali kako?...Recimo ja odem i kažem... tako, već zna se... oni mene u tomruke.Posle ispituj: ko je još, ko te čuvao, s kim si išao, koga si napao?...I tako sve, pa muči i pitaj...Posle već sud i, recimo, robija.A ona?...Ocu ne može, jatacima ne može, mojoj kući... i gore!...Opet je, ono najbolje: nakupi para, pa beži u svet.Da mi je samo da nakupim pet stotina dukata...Ali prvo mora da se plati jatacima...Tamo-amo, pa opet: udri, otimaj!...« Našavši Pantovca, koji već postade ljut radi tako duga čekanja, Đurica dođe sa njim do urečena mesta (jednoga trnjaka ispod Dikića kuća), pa dade znak.Ispred kuće mu odgovoriše da je sve povoljno, i oni se obojica pažljivo provukoše kroz šibljak i kukuruz, te uđoše u kuću, gde ih očekivaše Stanka i dobar ručak.Jedna žena ostade napolju da pazi neće li ko iznenada naići, a gosti se namestiše sa domaćinom u sobi i stadoše da ručaju, pričajući o događaju sa Sretenom. Posle ručka donese Stanka čuturu vina, koju je Đurica sobom doneo.Pantovac zasvetle očima i maši se čuture. — Oh, sejo rođena i majko miljena, ti si mi još ponajvernija druga — reče on gladeći čuturu po boku i nateže je.Kad se napi, pruži je Đurici. — Nategni, pobratime, pa da vi’š kako odnosi sve brige u maglu — reče on sučući guste brke i gledajući jednim okom Stanku, koja seđaše do Đurice i neveselo gledaše na njega. — A što mi reziliš pljosku, bolan Rako, — reče Jovo. — Zar ona ne može da izvrši taj posao! — He, dušu li mu, nije to... ona samo provrti, a čutura udari klin. — More čuvaj se da ne zaklinoše. — Stari smo poznanici.Ha-ha-ha! ... — odgovori Pantovac i stade da savija cigaru. Nasta kratko ćutanje.Jovo dva put počinjaše nešto da kaže, pa se trgne, kao da se domišlja da li je baš sad najzgodnije vreme.Pogledavši još jedared Đuricu i videvši ga dobro raspoložena, on se odluči. — Đuro, znaš... meni bi trebalo para.Baš mi je jaka potreba.Okupile ove proklete dacije... — Znam ja, ne beri Ti brigu.Skoro ćemo imati posla, pa će biti svima. — Ama jest to, nego znaš, ja velim... kako ću reći.. kad svršiš posao, nemoj nam šiljati preko Vuja, nego nam ti sam podeli...Ja, brate, neću drukčije! — uzviknu on odjednom i ustade sa stolice, kao da se sad nečemu priseti. — Jest, neću da mi on deli ka slepcu po dva dukata, a sebi ostavlja stotine... — Koliko ti je dao Vujo onomad? — zapita Đurica. — Svega dosad pet dukata. Đurica se namršti.Pantovac upade u razgovor: — Pa šta ćeš, more, ne zna čovek kud će pre.Nije vas malo.Samo u ova četiri naša sela imamo trideset takih ljudi, a još dvadeset u drugim srezovima...He, dušu li mu, nije to lako nadavati. — Znam, Rako, ali opet... niste ni vi sedeli skrštenih ruku.Tu je palo, brate, mnogo više od hiljade, pa tu ima i za nas i za njega, a ’vako nećemo... jok!... — Dobro — reče Đurica — ja ću to kazati Vuju šta vi tražite, pa sad videćemo.I meni je pravije da ja i pobratim sami razdajemo našim ljudima, a bogme i za sebe da ostavljamo. — Ama što vi, ljudi, ne udesite sa njim, pa da se zna šta je njegovo, a šta vaše.Nek se zna njegov deo od stotine, pa to mu je, a vi se posle sa nama kusurajte — reče Jovo. — Da vi’š, more, meni se to svidi — reče Pantovac i naže se k trpezi. — Ali, dušu mu matoru, neće on na to pristati.Ovako on odnosi tri dela, a jedan deli svima nama, to znam dobro.A da se pogađamo, on zna da nam ne može tražiti više od četvrtine...Bolje mu je ovako, pa neće ni pristati. — Pa, brate, kad mu vi dajete, što da ne uzme.I ja tražim tri dela, ali meni ne date...Je li tako? — Ono tako je... ali to je drugo...Badava, neće on!... — reče Pantovac odsečno, razmislivši malo. — Ne ide, sve je u njegovim rukama... bez njega mi ne možemo ni mrdnuti. — To je muka, — reče Đurica, pogledavši mimogred Stanku — ali opet, da pokušamo.Što da nas dvojica zalažemo glave za njega, pa otud ne vidimo koristi ni mi ni naši ljudi, no sve njemu.Pa, naposletku... zar mi baš ne bismo mogli bez njega?... — He, pobro!... da nije njega, drukčije bi se ti osvrtao oko sebe — odgovori Pantovac, smešeći se. — Što, zar... — Zato, što bi onda i potajnici, i vlast, sve bi išlo kud treba pravo za nama, a ne bi išli onamo, gde sami znaju da nas neće naći. — Kako, pa je li mene htedoše tu pre ubiti oni konjanici?... — A ko ti je kriv, što ti sam ideš na pušku.Leno pseto, dok ne vidi zeca, neće da ga traži, ali kad ga vidi — Drž’ se zeče! — Opet ću ja da pokušam — reče Đurica. — To možeš, i ja ću ti pomoći, ali ćeš videti da neće od toga biti ništa.Samo pazi da ga ne naljutimo — odgovori Pantovac i diže se sa stolice. — Jovo, ja bih malo spavao — reče on kresnuvši okom na domaćina, koji ga pojmi, pa ustade i iziđe sa njim. u sobi ostadoše Đurica i Stanka. Pogledaše se oboje, i dok im se pogledi ne sastaše, mišljahu da će poleteti jedno k drugom, a kad sagledaše svoja uplašena i zabrinuta lica, oboriše glave i zaćutaše oboje. — Đuro, šta je ovo?Ja ću poludeti!...Dokle će se ovako? — reče Stanka i sede kraj njega na pod. — Što, Stale? — odgovori on i prebaci svoju ruku preko njena ramena. — Ne znam, ali ja ovako ne mogu.Hoću da budem jednako s tobom, pa neka poginem, ne marim, samo da ne sedim ’vako kao u tamnici. — Pa ja sam ti govorio da nije lako... — A što sam ja ostavljala svoju kuću, nego da budem s tobom! — odgovori ona, a oči joj sevnuše onom vrelom blistavom vatrom. — Pa kako ćemo, kad ne može drukčije?Eto, nisi mogla ići sa mnom da bijemo Sretena, a ne možeš sutra ili prekosutra na poharu. — Sve jedno, hoću da idem, pa šta bude. On je privuče k sebi, pa joj stade drugom rukom gladiti glavu, a u njemu samom rađahu se čudne misli. »Što li je to tako?« — mišljaše on. — »Dok je ne uzeh, činila mi se veća od sunca i dalja od samoga neba, a gle sad... ništa...Baš kao i oni čvorkovi sa bresta!« Đurica se sad seti detinjstva.Jedared opazi da se legu čvorci u jednom visokom, okresanom brestu.Mesec i po dana obletao je oko toga bresta, gledao kako su se legli, hranili i rasli mali čvorci, i video da će nasigurno odleteti kad porastu.Drvo je bilo tako pravo i visoko, da se nije moglo ni misliti o penjanju.Ali jednoga dana svih pet mladih čvoraka behu u njegovim nedrima: što je za njega bilo nemoguće, drugome je išlo lako; drugi se popeo i povadio mu čvorke.S najradosnijim srcem otrčao je kući, odneo svoje lepe male čvorke i pokazao ih ocu.»Pootkidaj im glave, nek ti majka načini paprikaš« — reče mu otac.On je učinio tako.I kad mu je posle majka donela kuvane čvorke, on se čudio: čemu se dosad toliko nadao i radovao? — Ničemu... rekao je tada sam u sebi.I sad se setio čvorkova... Ali je opet, još jače i strasnije, prigrlio Stanku, pa stade da je ljubi u one čudne oči, koje nekada ni pogledati nije smeo.Zanosna vatra ljubavne strasti obuzimaše ga sve više, i on već osećaše da mu Stanka nije ono isto što i čvorkovi, uviđaše da mu je mnogo više za srce prirasla. »Šta ću da mislim?Vidim da se sve više propada u neku dubinu, iz koje nema izlaza...Padamo oboje i propadamo, pa bar nek se živi još ovo malo vremena što nam ostaje!...« i on osećaše kako ga Stanka grčevito privlači k sebi, i zaboravi sve brige i opasnosti ovoga sveta. Đurica i Pantovac ostadoše kod Jova i na prenoćištu.Đurica i Stanka odneše ponjave u kukuruz ispod kuće, pa tu, pod jednom kržljakom, divljakom, namestiše postelju.Pantovac se zavuče među krstine više kuće, a Jovo sa čeljadima, kao obično, leže na dvorištu pred kućom.Iza Bukulje pojavi se sjajno crvenilo, kao od ogromna požara, pa mu se zraci razmicahu sve više i sve dalje, dok iza gore ne ispliva pun sjajan mesec, te prosu bledu svetlost najpre po vrhovima drveća i bregovima, a posle sve niže i šire, dok sa visine ne osvetli sav vidokrug.Oštar hladan planinski vetar zanjiha lisje i vrhove kukuruza, te nad glavama sakrivenih begunaca zabruja čudna noćna pesma, puna neke mile i sumorne sete, nekoga nerazumljivoga i blaženoga duševnoga straha. — Što nije svakad ovako? — prošapta Stanka, grčeći se i pribijajući se uz Đuricu, navlačeći sve više tanku oštru ponjavu. — Da mi je ovako da proživimo koji mesec dana zajedno, pa posle ne marim, nek poginem. — I sve ovako da sija mesec, da pirka vetar, a mi da ćutimo pokriveni u kukuruzu, je li? — odgovori Đurica, prebacivši ruku preko nje. — Jest, sve tako. — E, Stale, nismo mi za to rođeni, za takvo uživanje i odmor, nego za nevolju, za večitu nevolju...Ej-haj!... — uzdahnu on posle neke teške i gorke misli. San stade da ih obuzima oboje, i oni zaspaše. Pred zoru, kad stadoše zvezde jedna po jedna da se gase i neko nejasno bledilo da se navlači po nebu, Đurica se trže; probudi ga nekakvo šuškanje i šaputanje, koje se čulo ozgo, od dvorišta.Sede na postelju, dohvati pušku, pa stade da sluša.I Stanka se prenu, pa videvši ga tako na oprezu s puškom, skoči uplašeno. — Šta je to? — zapita ona poluglasno, osvrćući se oko sebe. — Pst, ne govori! — prošapta Đurica, pa se podiže na noge.Perje kukuruzno zašušta i zatim se ču tiho zviždanje, koje najviše podsećaše na pištanje uhvaćena miša.Đurica dahnu dušom, odgovori istim znakom i zadovoljno, posle bezuzročna straha, sede na postelju. — Što li je to Jovo poranio? — reče on. — A ja mišljah drugo... — I ja mišljah... — odgovori Stanka, ali ni ona ne iskaza svoju misao, koja se, bez sumnje, ticala žandarma... Kroz kukuruze približavahu se i provlačahu se tri čoveka, koji neobično izgledahu u ovoj polutami.Đuricu nehotice obuze jeza; on opruži pušku i stade da se privlači krušci. — Jovo, jesi li ti? — zapita on poluglasno, kad se oni iz kukuruza približiše. — Mi smo, naši smo... — ubrza Jovo s odgovorom, videvši pruženu pušku.Za njim iđaše Pantovac i još jedan čovek, u kome posle Đurica poznade Vujova sinovca, mladića. — Šta je? — zapita Đurica ustajući. — Brže, pobro, dušu li mu... danas ćemo u zečeve — reče Radovan smejući se i češući potiljak. — Potera!...Vujo poslao ovoga... — odgovori Jovo. — Kazao ti čiko da begate na Korušac svi troje, čim vas nađem — progovori mladić brzo, dišući naglo posle umorna i duga puta. — Čim svane, krenuće se ceo srez osim naših sela... još sinoć su svi skupljeni i sad su tu negde blizu. — Hoće li svi pravo ovamo? — zapita Đurica, tražeći oko sebe kapu, osećajući da mu noge dršću od ovoga iznenadnoga glasa. — Jok, jedni će na Radovanovo selo i Brezovac, a drugi će ovamo.Ovi će se skupljati ispod Bukulje, ali mesto nije određeno.Čiko se boji da ne bude dignut i kačerski srez, pa veli da dobro pazite kad naiđete na Kačer...Kazao vam da se prikrijete na Korušcu, dok ne vidite šta je bilo sa poterom, pa onda idite pravo Štuloviću. — Hoće li nam on šiljati još koga? — Javiće on sve.Kad se svrši potera, veli, biće najzgodnije da odmah počnete ono što ste ugovarali.I to će javiti. — Znam, znam... dobro! — odgovori Đurica. — Ti sad gledaj kako ćeš se provući, a mi odosmo.Stanka, spremaj se! — Šta ću se spremati, no hajde da idemo — odgovori ona, a u oku joj zasja neobična radost.»To je ono!Počinje se« — pomisli ona, obuzeta velikim uzbuđenjem zbog ovih neobičnih prilika. Radovan obesi torbu, u koju je još sinoć spremljeno sve što treba gladnim i žednim putnicima, pa se onda svi troje okretoše potoku i požuriše niz brdo. — Samo da pređemo potes pre videla i da se dohvatimo reke — prozbori Pantovac zabrinuto. — Ne brini, preći ćemo — odgovori Đurica, pa svi troje ubrzaše korak. Kad stigoše potesu, beše već svanulo.Sad se moralo ići čistinom, jer potok, krivudajući kroz njive i livade, ne imađaše ko ritom ni šiblja ni drveća, a i korito mu se beše gotovo izravnilo sa livadama. — Ovuda se mora trčati; nema šale — reče Pantovac. — Snaho, ti napred, pa potrči! — viknu on namrštivši se i promrmlja nešto u sebi, što ne beše za Stanku povoljno. Stanka ga samo pogleda, pa prođe napred i potrča tako brzo, da Pantovac, koji trčaše za njom, stade izostajati. — Lakše, ne mora baš tako brzo — progovori on. Ne ostade im više od stotine koraka do reke.Najedared Pantovac pogleda u levo, pa, videvši ono, čega se najviše sad bojao, povika: — Lezi! Stanka ne pojmi odmah na koga se odnose te reči, pa se u trčanju osvrte i vide da su obojica prilegli po samom potoku. Toga časa i Đurica joj mahnu rukom, te ona brzo leže, pa stade da se osvrće oko sebe, čudeći se šta rade njih dvojica, kad nikakve opasnosti nema.Videći da oni gledaju sve u levo, pogleda i ona istim pravcem i — sledi se... Tamo daleko, na kraju potesa, izdiže se veliki go hum, po kome su se prostrle zelene Pašine Livade.Po vrhu huma vide se jasno gomile seljana, sa belim košuljama i crnim gunjevima i jelecima, kako se žurno primiču k selu.Vidi se i konjanik, koji se spušta kosom, idući pred njima. Pantovac čekaše da potera siđe u dolinu, da mu se izgubi iz očiju, te da se oni neopaženi dohvate reke.Tako su bili mnogo pouzdaniji, no da ih opazi potera i da se krene odmah za njima.Račun je bio dobar.Čim potera siđe sa huma i zapade u dolinu, begunci poskakaše i za jedan trenut dohvatiše se reke. — E, danas jevtino prođosmo — reče Pantovac, umeravajući hod. — Ha, snaho, dušu li mu!...Šta veliš sad? — Ja, vala, ništa; a vidim da se ti više od mene plašiš. — Kako to? — Šta ste polegali kâ zečevi, kad su ljudi daleko od nas. — Ha-ha-ha... — nasmeja se hajduk. — More ti si žešća od moga pobratima.Čuješ, da povedemo i nju na poharu. Đurica se nasmeja i pogleda Stanku. — Ona to i traži jednako — reče on. — Pa lepo, bolan.Eto, ja ću kidisavati na decu i ukućane, a ti sa njom drži i napadaj gazde. — To neću — odgovori Stanka. — Ja ću vas samo pratiti, a vi vršite vaš posao bez mene. — Pa šta ćeš ti za to vreme da radiš? — Ništa, čekaću vas negde u potoku ili u šumi. — A, tako bi i moja baba, da je živa, mogla hajdukovati... — Stoj! — viknu Stanka, osvrćući se oko sebe, kao da traži kakvo oružje. — Stani de, da ti pokažem ko liči na tvoju babu — dodade ona, saginjući se da dohvati kamen sa potoka... — Hajde da se izmiče! — progovori Pantovac sasvim drugim glasom, želeći da prekrati neprijatan spor u ovakvu vremenu, gde je dragocen svaki trenutak. Svi troje pređoše reku, dohvatiše se guste klenovičke šume, koja se pružila do blizu Kačera i požuriše da se što pre dohvate rudničkih ogranaka, koji su u drugom okrugu, gde će, bez sumnje, biti izvan svake opasnosti. Klenovička šuma pružila se po jednoj dugoj strani, koja je ispresecana jarugama i kosama.Begunci su svakoga časa morali da slaze u jaružice i opet da se penju na kose, koje su se otegle niza stranu.Beganje je bilo teško i umorno, ali kad se bega od velike opasnosti, onda se nema kad misliti o umoru. Kad dođoše ispod gologa presedlastoga prevoja, kojim se prelazi otud iz Šumadije u rudnički kraj, begunci se zaustaviše na jednoj strmoj kosi, koja beše obrasla gustom gorom i šibljem.Trebalo im je odmoriti se i dušom dahnuti, jer ih umor savlada.Zavukoše se u gust šibljak i posedaše jedno do drugoga.Pantovac odmah izvadi pljosku i nateže. — Dede, pobratime; ne znaš kako je ovo dobro za umorna čoveka — reče on, pružajući pljosku Đurici. — More ostavi me, nije mi sad do toga — odgovori Đurica ljutito, ne gledajući ni u koga. Pantovac, kao čudeći se i sažaljevajući ga, vrati pljosku u torbu.Njegov pogled kao da govoraše: »Ja ne znam za takvu opasnost ili ljutnju, zbog koje ne bih mogao probati ovako lepu mučenicu«. Tada svi troje polegaše i ućutaše. Đurica, legnuvši na leđa, ugleda zeleno i gusto lisje bukovo, koje se raširilo i visi pred njegovim očima, ali mu ono sad izgledaše kao da je izraslo iz neba, pa visi nad njim.Kroz lišće vidi jedan beo usamljen oblak, koji plovi gore po čistom plavetnilu, pa mu izgleda da i on i lisje nad njim plovi, i čisto oseća kako promiče kroz blagu šumsku hladovinu. »Ala bi lepo bilo, kad bih imao krila« — pomisli on u sebi. — »Ih, kako bi se letelo.Legneš ’vako, a ono ide, ide, ide... a ti samo lezi, maši krilima i uživaj...Kud li putuje onaj oblak i šta li je tamo kud on ide?Raj ili pakao? — Jedno mora biti, jer znam, kad je ono popa pod zapisom govorio o raju i paklu, on sve pogleda u nebo.Šta li je tamo, kako li se živi?...Kud li ću ja... a, istina jest: kud li ću ja?Jamačno u pakao, neću valjad’ u raj, kad sam tolika čuda činio.Ala li će da peku, bre! ...Ako, vala, i zaslužio sam, a dotle ću bar da gledam da zaslužim još više, neka znam zašto se mučim...A Stanka, gde li će ona?I ona će sa mnom...Istina, ko zna gde li će ona?...Možda će i u raj?...A jeste luda, pôs joj njen, u malo ne kidisa na čoveka! ...Vidiš, i to se mora narediti, mora joj se nešto učiniti da drugi put to ne radi.I mene onda na reci u mal’ ne ubi!...Čudna je! ...Samo da je pobratim ne omrzne, da je ne može gledati.No, već ja ću to udesiti.A šta ono drugo beše, ono lepo što sam mislio?...Oblak pliva... ide u raj, a jest, o raju.Ko li je tamo? — Moj tata izvesno, a i svi stari Dražovići...Istina jest, više nema nas Dražovića.Ja ću poginuti, to je već izvesno, a ja sam poslednji, dece nemam... a ono«... i, kao uboden, skoči i razgleda oko sebe, pa se naže nad Stankom, koja ga pogleda kao krivac pokajnik. — Stale, tako ti svega što ti je najmilije na ovom svetu, je l’ istina što si mi pre kazala? — prošapta on nad njom, a u očima mu zasja velika neizmerna žudnja. — Šta? — reče ona začuđeno. — Znaš... da si teška... — odgovori on i pocrvene. Ona ga pogleda pažljivo, kao da beše rada videti unapred: kako on misli o tome, da li se raduje ili mu je krivo?Kad mu je pre mesec dana saopštila svoje otkriće, baš tada ga odazvaše nekud, a posle nikad ne započinjahu govor o tome.Stanka je mrzela na ovo svoje stanje, i mislila je dosada da je i njemu mrsko, pa neće ni da govori o tome.Ali sad, ova blažena i srećna žudnja, koja se viđaše na licu mu, kao da ne dolazi od mržnje, već naprotiv... — Što ću te lagati, zar je meni milo! — odgovori ona i začudi se, kad se on namršti na njen odgovor. — Što ti nije milo? — reče on čudeći se. — Zar smo mi za to... i našto će nam deca, kud ćemo ih? — Kako, bolan — prošapta on, bacajući pogled na Pantovca, čije se grudi odizahu kao mehovi. — Znaš da ćemo da se sklanjamo, da se negde nastanimo, pa da živimo... U taj mah nešto šušnu više njihove glave.Oni ne opaziše, ali Pantovac lagano podiže glavu i oslušnu, pa, kad se šuštanje ponovi, on skoči i pruži pušku.I oni oboje poustajaše i pogledaše uplašeno iz svoga zaklona.Šuštanje dolažaše ozgo, sa vrha strane i sa više mesta, iz čega oni zaključiše, da gore idu ljudi ili stoka — Da se beži sa kose: ovo je nešto opasno — reče Radovan. Podizaše se i žurno siđoše u jaružicu, koja je gore pri vrhu imala dva kraka, upravo dve provalije.Više sastavaka opaziše najpre jednu, zatim više belih seoskih košulja, ugledaše i poneku pušku.Sad nije bilo sumnje da su opkoljeni poterom.Ostaje im još samo potes, gde ih je, na onoj čistini, najlakše pogoditi iz puške, i reka koja krivuda između potesa i šume.Ali ko zna da nije lanac od potere već sišao do reke.Imali su, dakle, još samo dva načina: ili da opet udare rekom, gde su mogli naići na poteru, ili da se zavuku tu negde u šibljak i da ćute, pa, ako ih opazi potera, da skupo prodadu svoje glave... — Šta ćemo sad? — reče Đurica bledeći, osvrćući se plašljivo oko sebe. — Vidiš li sad! — viknu ljutito na Stanku. — Ja ti lepo onomad velim da te vodim u Vojkovce... — Ostavi to! — prekide ga Pantovac. — Zar ne vidiš da se mora ginuti. »Šta to veli on?Kakva pogibija?Ko će da gine?Jest, mi ćemo da ginemo i... i ja ću da poginem!«... — pomisli Đurica, pa stade još pažljivije da osluškuje ono značajno šuškanje. — Da begamo niz reku — reče on gotovo nehotično, tek samo da što kaže i da govorom odagna strah, koji ga obuhvataše. — Hajde, vala; jednom se mre! — odgovori Pantovac, sevajući očima besno. — Podaj i njoj što u ruku — reče on zagušenim glasom, gledajući na pojas Đuričin. Đurica izvadi revolver i dade ga Stanki, pa onda okretoše jarugom k reci.Tek što koračiše dva tri puta, a ozgo više provalije neko povika iz svega glasa: — Eno ih! Odmah zatim razleže se pucanj i više njih prozvižda kuršum.Kao da to beše signal usamljenoj i uspavanoj gori da oživi.Odjednom se sva gora prolomi od vike i pucanja.Kuršumi stadoše da lete i zvižde oko njih i više njih, otkidajući grane, koje lako padahu pred noge im.Ponegde kuršum lupi u bukovo deblo, i tu se odjednom zabeli vlažno drvo. Begunci potrčaše iz sve snage, onako, kao što može potrčati čovek, koji beži od smrti i zna da mu samo noge mogu pomoći.Napred trčaše Đurica, preskačući lakim elastičnim skokovima sve prepone, koje mu behu na putu.U desnoj, opruženoj niza se ruci, držaše položenu pušku, a u levoj, stegnuvši revolver, preskakaše rupe i kamenje niz jarugu, dok ne okrete rekom duboka korita, koja beše obrasla gustim šibljem i vrbakom.Za njim, sve u stopu, trčaše Stanka, pogledajući češće u levo, otkud se čulo vikanje i pucnjava.Pantovac, težak i trom, izostajaše sve više od njih, ali i on živo skakaše, stajući delim stopalom na skokovima. — Pucaj!Ne daj!Ua! — viču stotine grla. — Gru... gru... gru... — prašte puške po zelenoj gustoj gori. — Levo!Za njima! — viču kmetovi. I ceo, dug lanac ludi, zbijajući se u gomile, juri na niže stranom da preseče put zlikovcima i da ih stigne.Ali nad provalijama zastaju svi i, u onom uzbuđenju, ne mogući trčati dalje, a ne znajući šta da se radi, okupiše opet svi u pucanje i viku. — Okolo!Zaobilazi! — viču kmetovi, i gomile se dvoje: jedni trče uz brdo da obiđu provaliju, pa da opet slaze pred begunce, a drugi se vraćaju natrag da siđu k reci, pa da trče za beguncima.I jedni i drugi viču iz glasa. Ova vika pomože beguncima.Pantovac jednako osluškivaše i odmeravaše uhom dokle se potera rastegla, pa, kad opazi da sva vika sve više ostaje iza njih, zasijaše mu oči radosno, jer pojmi da su iskočili iz lanca i da su, prema tome, pobegli od opasnosti. Kroz četvrt časa hajduci pregaziše Kačer više gvozdene brane i dohvatiše se gustih rudničkih ogranaka. — Nasleđe, gospoda moja, velika je i važna činjenica u, tako reći... u tome pitanju — govoraše apotekar pred Jankovom pivnicom svojim prisnim »prijateljima, partnerima, sugrađanima i ostaloj bulumenti našega grada«, kako on to veljaše. — Ali su prilike i okolnosti, u kojima čovek egzistira, od presudnijega, tako reći... uticaja... — Šta tu drobiš — upade mu žučno u reč mesni učitelj, koji se, dok apotekar sastavljaše svoju naučnu frazu, ironično osmehivaše. — Da je tebe tvoj otac bolje vaspitao — učitelj jako naglasi ovu reč — ti bi uredno svršio školu i bio bi koristan državni radnik, a ne bi prodavao čivit i sodu po palankama.Vaspitanje je, ako hoćeš da znaš... — A gle’te milorda! — uzviknu apotekar. — A kakvo ste vaspitanje vi dobili, ako se smemo usuditi da zapitamo, od svoga ćaće?Kakvu ste to vi filosofiju svršili, molićemo, i koji je rad korisniji za narod, moj ili vaš?... — Zar se škole uče samo radi toga, da čovek bude činovnik? — reče sreski šumar, i prenese pogled preko svojih slušalaca, da bi se uverio: dele li i oni njegovo mišljenje. — Moj otac, kao seljak, dao mi je vaspitanje kako je mogao — obrte se učitelj apotekaru — i ja sam učio onoliko, koliko je kadro bilo jedno seljačko imanje da me izdrži.Ali ti, gospodski sin, bogataš... — Polako-te, more, vi odoste na drugo, — progovori mesni sveštenik. — Mi smo počeli o Đurici.Šta je uzrok, velim ja, te čovek, koji može onako da oseća, koji može da voli, koji traži svetu crkvu da blagoslovi njegov brak, te takav čovek, velim, čini onake pokore i zločinstva i na onomadašnjoj i jučerašnjoj pohari?Koja veli da su ga na to nagnale prilike i okolnosti, a učitelj, kao što vidim, nalazi da je svemu tome krivo vaspitanje.Ali recite vi meni, draganovići moji, sa čega toliki drugi svet ode u goru?Zar ne vidite da već postaje običaj: čim kome malo potesni oko vrata, on domča šocu u ruke, pa hajd’ u goru.To vi meni recite...A ja, u koliko mogu da mislim, rekao bih, da će tome biti uzrok naš krajnji nemar prema veri i crkvi, rekao bih... — Pardon! — viknu apotekar. — Ako sam bio tako srećan, da shvatim dragocene misli uvaženoga gospodina pope, meni se čini... ja bih rekao da on navraća vodu na svoju vodenicu, isto onako, kao što to čini učitelj.Ja vam opet velim, gospodo: prilike i okolnosti.Uzmite vi ovo: je li Đurica spreman iz malena za hajduka? — Nije.Je li... — Ja šta je radio, no se spremao... — upade mu učitelj u reč. — Pardon, ne prekidaj me.Je li on neprestano, radeći svoje seljačke poslove, zamišljao sebe kao hajduka? — Nije.A da li je pomišljao na pošten život, na ženidbu, na kućenje, na rad? — Odrecite mu to, ako možete!Dakle, slučajno učinio jednu pogrešku i bio loše sreće, te ga vlast uhvatila, pa, bojeći se valjda gorih jada, dao čistac... — Sve su to trice i kučine! umeša se Živko pisar, stari policajac.Kakve prilike i vospitanije, kakvi bakrači!Ehe... kažem... — tu se Živko malo iskašlja, da bi našao što zgodniju reč za svoju misao. — Pop ima pravo, kažem ja...Ali to nije sve.Nego je pao ugled vlasti, ja, brate, ugled vlasti je pao.Jest, kažem...A ja bih njega na točak čim vrdne, pa da vi’š onda bi li se sećao hajdukovanja!Ja — završi on i Duboko povuče iz ćilibarske muštikle. — Varate se, gospodine — odgovori mu apotekar. — Kad su besneli po ovom kraju Jevđović, Sarić i drugi, tada je autoritet vlasti bio na maksimalnoj visini, pa su opet oni činili pokore.A pre toga metali su i na točak, i tada je bilo ovakih razbojnika.Ali šta je odvelo u hajdučiju i Jevđovića i Đuricu i toliki svet?... — Baš da vam kažem i ja jednu — reče Dmitar knjižar, pošto se iskašlja i protrlja među prstima svoj debeo zlatan lanac o vratu. — Vi svi pogađate, ali, prostićete, s jedne strane.Sve to jeste tako kao što vi svi velite, i svi imate pravo.I to će reći, da svi ti uzroci postoje: malo ovo, malo ono, tek iziđe kako ne valja.A sad, zašto je toliki narod nagrnuo u hajduke? — To mu je, brate, u krvi... taka mu je pogana krv: čim što malo, on u goru.To je jedno.A za Đuricu rekao bih da će učitelj imati najviše pravo.Otac ga je naučio zlu, a on se potrudio da pretekne oca.Što ne odoše u goru toliki njegovi vršnjaci iz sela?Zato, što ih roditelji nisu učili da kradu i otimaju, no da rade i, što no vele, da žive pošteno.Ja kako, brate!Moje dete neće biti hajduk.A zašto? — Zato što pazim na svaki njegov korak... — Dobro veliš, Dmitre — odgovori mu sveštenik. — To i ja kažem.Neka svaki vodi brigu o svojoj deci kako treba, pa neće biti hajduka, ili ih bar neće biti ovako mnogo.A da li nam je baš to u krvi — Bog će ga znati.Nešto ne znam kako je sad po drugim zemljama, ali držim da svud ima toga zla. — O, te kako! — reče apotekar. — Banditi su veliko zlo u svima državama... — Bog s tobom, Kosta, šta su tu krivi bandisti? — Viknu Laza terzija, koji je u mladim godinama, ispitujući svoje podobnosti, nosio doboš u vojnoj bandi. — Oh-ho-ho-ho... — slatko se nasmeja apotekar. — Banditi, gospodar-Lazo, to će reći razbojnici — na stranom jeziku.A uvaženoj gospodi bandistima neka je slava i čast! ...A-a, gospodine kapetane, čast nam je... i ovom prilikom, kao i svakom... — reče on, dižući svoju »šlafkapu« i pozdravljajući kapetana, koji nešto turobna izgleda dođe među društvo i sede. — Dobro jutro! — pozdravi se kapetan, sedajući za sto. — Čujem ja još iz sobe, da se ovde pretresa velika filosofija. — Ne zamerite skromnim i mirnim građanima — produži apotekar — što se u oskudici zdrave duševne hrane naslađuju policiskim biletenima, kojima ih vaše gospodstvo tako revnosno snabdeva.Da nije Đurice i vas, ne znamo šta bismo radili od duga vremena. — A, i toga ću Đuricu skoro skinuti s vrata.Ne znam samo koji li je to od njegovih dolijao. — Šta, ima li izvešća od sinoć? — Ništa novo.Jedan je od napadača poginuo, a Nikola je dosad umro.Ne znam samo šta će biti s decom.Čekam izvešće svakoga časa. — E njihova je drskost prešla svaku meru.Za dva dana dve razbojničke pohare! — reče sveštenik. — I juče izjutra onaj slučaj u Klenoviku! — odgovori kapetan. — Šta, mi nismo čuli? — povikaše radoznali slušaoci. — Jedna seljanka, koja je nešto ogovarala njegovu Stanku, vraćala se iz varoši.On je uhvati, veže joj ruke, pa zadigne suknju i košulju joj, te veže više glave i pusti je tako u selo.Ali je najgore što je ona, po njegovoj naredbi, morala tako proći kroz celo selo, i nikom nije smela dopustiti da je odreši, dok ne stigne svojoj kući. — Pa je li sve izvršila? — Morala je, jadnica.Čekalo bi je gore zlo. — Kako li je mogla ići zavezanih očiju? — Kroz suknju se vidi lepo. — Govorite, gospodo, što hoćete, ali ja opet velim: nasleđe je važna činjenica... — otpoče apotekar da razvija svoju filosofsku misao... Međutim događaji, koji su se odigrali dan ranije i koji izazvaše ovaj razgovor, behu veoma strašni. Drugoga dana posle potere, Đurica i Pantovac, s odabranim društvom, koje im je Vujo spremio, udariše na bistričkoga mehandžiju usred bela dana, pred desetinom seljana, koji se slučajno zatekoše u mehani.Sekoše, mučiše i tukoše mehandžiju Cincarina i momka mu sinovca, uzeše mu osam stotina banaka i, zarezavši mu nos, pripretiše: — Ako čujemo da opet mučiš sirotinju kajišarskim interesom, ubićemo te na mestu. Svi seljani ostaše kao prikovani na svome mestu; niko ne smede okom mrdnuti, a neki, iz prevelika usrđa, behu pozavlačili glave pod klupe.Kad odoše hajduci, ovi samo mrdahu nogama, na poziv svojih suseda da iziđu, pokazujući tim da se ne interesuju onim, što je iza njihovih leđa... Odmah sutradan, oko zaranka, isto društvo opkoli kuću Nikole Čolića, bogata seljaka iz Grabovca.Nikola je bio na putu, i razbojnici, znajući tačno kad će se vratiti, čekahu ga svakoga trenutka.I sad su išli na pouzdanu dobit, jer su znali da je Nikola otišao da naplati obligaciju od dvesta dukata.Znali su da je Nikolina zadruga na radu u polju, a kod kuće behu samo sitna deca sa ženom redarom. Na vratnicama, kuda će Nikola doći, behu prikriveni Đurica, Pantovac i Novica.Poslednja Dvojica polegali su u korovu, što je izrastao po đubretu blizu vratnica, a Đurica se zavukao u vitlove šindre, koju je Nikola spremio za nove staje.Ostalo društvo zauzelo je druge vratnice, pa jedni čekaju ugovoreni znak da upadnu u kuću, a drugi da stoje na straži. Beše tiho letnje veče.Sunce se pretvorilo u plameno kolo sa hiljadama dugih i sjajnih vatrenih paoca, od kojih se polovina zaklonila za visoku goru, a druga polovina blista i pršti vatrom uz nebesni svod, prelivajući se čas u vatreno crvenilo, čas u ljubičasto plameno žutilo.I ona gusta izmaglica, koja se vazda viđa oko zalaska sunčeva, pretvorila se u vatru, pa blista i treperi, zaklanjajući jedan deo sunčanih zraka.I šuma, i polje, i bregovi, sve dobi neku novu, sjajniju i otvoreniju boju...Po plavu nebu prolete jato zadocnelih ptica, žureći se na noćište... Deca se okupila u jednom uglu pred vajatom, cepkaju i zabadaju iverje u zemlju, zaboravljajući sve drugo što je iza njih.Jedan mališan sa vrha brda, više kuće, dovikuje majku i javlja da ne može nigde da nađe jagnjad, koja su se pozavlačila negde u paprati. Nepomuzene ovce bleje i, da bi se zar čime zabavile, štrbnu malo ugažene trave i opet podignu glave, očekujući muzaru... Prve vratnice na ogradi od voćnjaka škripnuše, i kroz njih prođe konjanik.To se Nikola vraća s puta.Oni iz zasede poizdizaše glave osluškujući, da po glasu poznaju, vraća li se sam Nikola.»E, još ovo, pa kvit!« — pomisli Đurica u sebi, spremajući nož i pušku za napad.»Samo da ne bude krvi! ...Ono istina, sad je sve jedno, ali tek lakše mi je, kad se na miru svrši«. — O, Mićo! — Viknu Nikola s puta, videvši sinčića na brdu. — Čujem — odgovori dete osvrnuvši se. — Jesi našao jagnjad, sine? — Nema ih nigde, slave mi! — reče mališan zastanuvši i kao razmišljajući gde li su. — Da potražim još gore u zobištu. — Potraži, moje dete, pa požuri, — viknu Nikola, saginjući se na konju ispod šljiva.Kad stiže pred vratnice, siđe s konja i poče da ga rasprema.Pogledavši slučajno u dvorište, ugleda tamo dva čoveka, od kojih jedan utrča u kuću, a drugi ode k onoj gomilici dece.To je ono strašilo, od koga se i dan i noć strahuje... pa, eto ih!...« — pomisli on, i taman da se okrene i da bega natrag, a neki strašni i neobični ljudi pritrčaše mu, stvoriše se uz njega, kao da iznikoše iz zemlje, i dočepaše ga snažnim rukama.Konj odskoči u stranu i nestade ga ispred Nikolinih očiju, a on se oseti usamljen, u vlasti ovih strašnih zverova. — Pst, da nisi pisnuo!...Polazi napred! — viknu jedan od napadača, i Nikola oseti jak udarac u leđa. — Ne udaraj se, molim te, naredićemo se lepo... — reče on, stupajući napred plašljivo i zbunjeno. Utom deda zavrištaše, a u kući zakuka žena. »Šta to njima rade?...Otkud tamo drugi hajduci?« — pomisli on, zaboravljajući da je malo čas sam video dvojicu. Ulazeći u kuću, Nikola ugleda snahu kako je neobično prisela kod zavale ispod pročelja, digla ruke više glave i preplašeno gleda zlikovca, koji stoji pred njom s golim nožem. — Pare daj! — podviknu Đurica i zamahnu nožem. — Hoću, brate, hoću, molim te... evo na, evo sad... — mucaše on, vadeći rubac ispod pojasa, ali mu nešto smetaše da ga odmah izvadi.Ruke mu tako drhtahu, da ne beše u stanju vladati njima.Dohvatio je prstima za kraj rupca, ali nikako ne može da ga izvuče, jer ne zna šta da čini s rukama. — Ček’, ček’... evo sad... — mucaše jadnik jednako, preturajući rukom po pojasu. Đurica priđe, istrže mu rubac i razveza, pa stade da broji banknote. Za trenutak svi ućutaše, posmatrajući kako Đurica neveštim prstima odvaja jedan po jedan list papira.I sam Nikola se zabavi tim poslom i stade da broji, zajedno sa Đuricom, jednu po jednu banknotu, kao da i njega interesuje koliko će se naći novaca u tom zavežljaju. — Ho, pa ovde je samo sto dvadeset dukata!Kamo ti još osamdeset? — reče Đurica. — Jest, jest, brate... sto dvadeset ravno...Nema više. — Kako nema?Uroš te je pozvao da ti isplati svih dvesta po obligaciji. — A, e to jest... ali nije sve platio...Evo obligacije kod mene, pa čitajte... na njoj to piše — odgovori Nikola i stade da traži po jeleku. — A, evo je! — reče on pružajući Đurici obligaciju. — Na njoj sve piše, sve... — Što ti nije sve dao.... mu njegova! — viknu Pantovac kao s nekim pravom, nalazeći da mu je tim pričinjena hotimična šteta. — Nema, nema čovek... duše mi nema — pravdaše Nikola i sebe i svoga dužnika. — Ostavi sad to — viknu Đurica. — Daj mi one pare što si uzeo za stoku i ječam. — Kako?Nije, braćo, nije Boga mi!.... — Šta nema... ti tvoga! — viknu Đurica. — Jesi li o aranđelovskom vašaru uzeo pedeset, o pantelijevskom trideset, a koliko ti je dao Dmitar za ječam? — Za ječam? — odgovori Nikola, čudeći se tačnom računu, koji mu Đurica iznese. — E jest, bilo je i to, ali sam razdao po narodu, braćo.Razdao sam do poslednje pare, tako mi samoga Boga... — Lažeš, psino matora! — viknu Pantovac, pa izvi nož u visinu i udari njime Nikolu po glavi.Nikola oseti strašan bol u glavi, i sa njim zajedno poteče mu topal mokar mlaz niz potiljak. »Gle, smrt! — pomisli onu sebi — da se gine!...« i ova misao ga preporodi, uli mu neku nepoznatu mu do sad snagu samoodbrane, koju on nikad u sebi ne pretpostavljaše.Naiđe mu neka crvenkastosiva tama pred oči, koja mu zakloni sobom sve predmete i sva lica...On ne viđaše više ništa, osim jedno jedino strašilo, koje se pomaljaše iz te tame sa podignutim nožem.To je strašilo dobro poznao i razumeo: da mu ono sprema smrt, neizbežnu strašnu smrt, bez ustanka, bez prebola...I ako sad on uspe da uništi to strašilo, onda... onda će biti nešto drugo, nešto bolje, a šta — o tome i ne mišljaše...Glava ga žignu još jače, još užasnije, i on nekako mehanički, bez razmišljanja, onako isto kao što se udavljenik grčevito hvata za slabu šibljiku, dohvati svoj mali nožić iza pasa, istrže ga brzo i tako isto munjevitom brzinom sjuri ga onome strašilu u grudi.Oseti samo kako nož udari u neku mekotu, kao kad on u jesen cepa but goveđi za pršutu, pa posle ode tamo nekud sav do drške...I potom ugleda kako ono strašilo neobično otvori i raširi oči, kao da se nečemu jako začudi, pa ih prevrte u vis i onda on poznade da je to strašilo hajduk Pantovac, koji se odjednom opusti, i nekako neobično sede i leže u vatru na pročelju, leže onako leđima, prevrnutih očiju, i on poče razumevati da je to on ubio Pantovca.Ali istoga trenutka nešto jako puče i njega nešto tako jako udari u slepo oko, gurnu ga, i on se od toga preturi i — umre... A Đurica stajaše nad njima sa puškom, iz koje još izlažaše po malo dima, gledaše ih začuđeno, ne mogući pojmiti šta to bi.»Sad ovoga trenutka behu dva čoveka živa, behu ovaki isti kao što sam i ja, i gle...« Pantovčevu glavu dohvatio plamen, zgoreo svu kosu i po kući se prosu zadah... Kako oseti smrad spaljene kose, Đurica htede da vrisne, osvrte se pažljivo po kući, ugleda još nekoga nad onim, koga je on ubio.To se snaha nadnela nad mrtvim deverom i domaćinom, pa kuka i nariče, ali Đurica ne čuje nikakva glasa, no se samo čudi otkud ta žena ovde!I naposletku, ugledavši vrata, jednim skokom ispade iz kuće i potrča k prvoj šumi, koja mu pade u oči.Ali, potrčavši malo, obuze ga neopisan strah od samoće, od sebe sama i od onoga večernjega sutona..Zastade i oslušnu...Neko mu se približuje.A, jest, to je društvo, na koje je on bio zaboravio.Potrčaše svi napred ćuteći, a Đurica skakaše pred svima, ne znajući ni gde gazi, ni kuda ide, ni šta radi.Tek kad zađoše u šumu, umeriše korak.U onoj nemoj, mračnoj šumskoj hladovini Đurica stade da pribira misli. »Otkud ja ovo idem?...Šta ovo bi?...A, jest, ubio sam čoveka!..« I pri toj misli steže mu se srce i ohladi, a na dušu mu pade neki težak teret, neki veliki bol, neko nepojmljivo osećanje, koje je ličilo i na kajanje, i na žalost, i na strah od nečega što se ne vidi i ne razume.Neko novo, dosad uspavano osećanje u njemu probudi se i stade da ga grize, da žeže kao zubni bol...On iđaše uzverena pogleda, strašljivo upravljena u pomrčinu, otvorenih, osušenih i vrelih usana, onako kao što bolesnik u vrućici skače s postelje i beži od kuće. »Za ječam?...Razdao sam po narodu, tako mi samoga Boga!...« — ponavljaše on u pameti poslednje Nikoline reči i izazivaše sve one strašne slike, koje se malo čas pred njegovim očima izređaše, ali se sad sećaše samo Nikolinih reči i poslednjega svoga dela: kad je pružio, skoro naslonio, pušku na slepo oko i okinuo.Odjednom Nikola sede; niti mu se lice promeni, niti se on osvrte, ni mrdnu čim, nego ga samo odjednom nestade s one visine, na kojoj je stajao, kao da je skočio u vodu, i tako se prostre po zemlji, pruživši onu ruku s nožem ka pročelju, kao da je imao sa njom kakvu naročitu nameru.I zatim mu padoše u oči široka Nikolina leđa, u suknenu jeleku, kako su neobično odskočila od zemlje.I posle se odjednom nađe nad njim neko drugi, kao da je video žensku konđu, ubrađenu crvenkastom maramom sa belim cvetićima.I više se ničega nije sećao... A varoš vri od nestrpljenja... Kapetan je naposletku dobio tačno izvešće.Kola sa mrtvim Pantovcem očekuju se svakoga časa, a pojedinosti napada poznate su, većim delom, svima.Ipak se nestrpljivo očekuje pisar Mita, koji će sav događaj ispričati onako, kako je u istini bilo. Po podne stigoše kola sa sprovodnicima, pisarom i doktorom.Narod nagrnu kolima, pa niti ko može priđi kolima da što vidi, niti se može izvući iz gomile, već se dela masa radoznala na roda talasa i povija sa strane u stranu, kao dobra pšenica pod snažnim vetrom.Veliku muku imađaše sreska posluga, dok uvede kola u sresko dvorište.Žandarmi odmah skidoše Pantovca i prostreše ga po zelenoj ledini.Narod se okupi uokolo. Na blagoj, malo nagnutoj ravnici ležaše raširenih ruku i opruženih nogu, mrtav Pantovac.Strah ga beše pogledati.Gusta kosa mu beše spaljena i na mesto nje stajahu još ukovrčeni crni i tvrdi purci, pepeo od kose, koji mu davahu još strašniji, neobičniji izgled.Preko celoga temena, kuda su žandarmi, dižući ga valjada na kola, zbrisali i skinuli rukama izgoreli puhor kose, viđaše se crvena, ispečena koža, pa jednom mestu napukla, pa tu zija ogromna spržena rana.Na licu mu ne beše ni brkova ni obrva, već namesto njih stajaše crna gar, po negde obrisana, te pokazuje ia tom mestu tragove plamena.Oči mu behu otvorene, ali gotovo ispečene, usled čega celo lice više dobijaše izgled obične trupine.S leve strane grudi, na čistoj beloj košulji, zijaše mala krvava rana, ulepljena usirenom i zapečenom krvlju. — Što ti je čovek, brate — reče neko iz naroda — kâ da si zaparao noktom preko mesa, a et’ ... mrtav!... Svi razdeliše ovu filosofsku misao, pa čak i kapetan, koji dotle stajaše namrštena i ozbiljna izgleda, posle ove napomene značajno mahnu glavom, kao da bi rekao: »Ja, more!« Samo apotekar pokazivaše, da ga ova pojava ne začuđava, jer njegovo lice dobi izraz kao da je hteo reći: »E moj brate, da ste videli ono što ja znam!« I doista, on odmah progovori: — E, niste videli vi u Štajnbruhu: uzme samo jednu tanku dugačku iglicu i zavuče je vepru između grudi.Vepar samo: mrd-mrd i — gotovo!...Gospodine moj, šta mislite!... — To su, brate, svinje — odgovori onaj prvi — a svinjče... istina jeste, u neku ruku, kako ću kazati... kao čovek, ali opet nije čovek.A čovek je, brate, čovek! — I ovo ti je, bolan, nekad bilo dete i sisalo majčino mleko, i majka ga, ka i sve majke, volela i gajila! — prozbori gazda Dmitar, gledajući onakaženo lice zlikovčevo. — Kako ga je gajila, tako je i prošao — odgovori učitelj. Ljudi nastaviše da iskazuju jedan drugom svoje utiske, a kapetan stade da saslušava građane, koji su poznavali Pantovca.Pribravši dovoljno dokaza da je ovaj mrtvac doista Pantovac, kapetan naredi da ga odmah nose i zakopaju. Uveče je, ukraj sreskoga puta, izrastao nov hum vlažne zemlje, kao jedini spomenik zlikovačkih dela. Kad je Đurica poharao bistričkoga mehandžiju, nije hteo posle pohare da se sastaje s Vujom, no mu je samo poručio da je posao svršen uspešno, da su našli novaca više no što su se nadali i da će odmah da udare na Čolića.I ako Vujo nije nalazio za pametno da se vrši drugi napad sa tolikim novcem u džepu (jer mogao je Đurica poginuti, pa ko zna šta bi bilo sa novcem), ipak mu je odgovorio: »Neka čini kako zna, samo nek pazi na ljude«.Ali sad, posle druge pohare, Vujo posla pred njega čoveka, koji je imao na svaki način da ga dovede k Vuju, da mu ne da svraćati nikud na drugu stranu.Slučajno, pre ovog izaslanika, Đurica srete svoga Klenovičanina, koga mu je poslao jatak Jovo. Đurica još iđaše kao u groznici.Društvo je raspustio, davši svakom drugu po deset dukata, samo ostavi sa sobom Novicu, jer ga beše strah od samoće.Kad okretoše podnožjem Venčaca, onom šumovitom stranom, začuše pred sobom poznato zviždanje, znak njihovih jataka.Obojica se zakloniše za drva, spremiše puške i odgovoriše na znak.I s jedne i druge strane ponavljaše se zviždanje, da bi onaj, što im prilazi po mraku, znao kojim će pravcem ići. — Stoj! — reče Đurica lagano, kad opazi čoveka blizu sebe. — Ko si? — Ja sam, Đuro, od Jova... — A, Miša! — poznade ga Đurica, pa mu priđe. — Šta je, ko te šalje? — Jovo me poslao.Čuo je da ćeš noćas ovamo u Klenovik, pa ti kazao da nipošto ne svraćaš k Matu. — Zašto? — On je onomad javio kapetanu da ćeš noćiti kod Jova, pa su zbog toga dizali poteru. — Ne može biti! — Jest, vala, pa svrati na Vuja, te ga pitaj, i on će ti kazati; on to još bolje zna. Đurica ućuta i kao da stade nešto misliti.Dugo je tako ćuteći upirao pogled u pomrčinu, pa naposletku mahnu rukom i obori glavu, kao da i sam uviđa, da ne može još ništa smisliti pod utiskom ovih neobičnih događaja, koji se sve više gomilahu oko njega.»Šta ću da mislim?« — reče on sebi naposletku. — »Vidim da se približuje kraj, pa sad što me snađe.Kad su najpouzdaniji moji ljudi počeli da mi rade o glavi, onda tu nema života.Ali se opet ne dam tako lako!...A ona?...Baš mi je i to velika nevolja!... — A, Novo? — obrte se op Novici, koji polako iđaše za njim. — Šta veliš za ovo? — A da što ću ti reć’, bolan, no da utučeš pašče, neka oni drugi uzmu pamet u glavu. — Ako li se oni još više naljute za to? — Ne smiju, bogme!Svakomu je tanak vrat. »Sad bi mi valjao pobratim.Šta li je sa njim, jadnikom?...Vujo bi me još bolje naučio, ali neću k njemu, dok god ne razdam ove novce ljudima...« Opet se začu zviždanje. — Šta je sad? — reče Đurica, zaklanjajući se i odgovarajući na znak.Zviždanje se ponovi kao i pre, Đurica odgovaraše, ali beše još oprezniji. — Otkud ti ovde? — začudi se Đurica, poznavši Vujova sinovca. — Vujo te zove da ideš pravo njemu.Radi se o tvojoj glavi.Mato će da te ubije, to je izvesno. — Znam, čuo sam to.Kaži Vuju da ja odoh u Klenovik, da se naplatim s Matom.Ako on misli da ne treba to da činim, neka pošlje odmah za mnom.Stići ćeš me do klenovičke reke; ja ću polako putom. — Dobro — odgovori onaj iz pomrčine i nestade ga. Đurica s Novicom okrete uz brdo, žureći se da obiđe Brezovac, pa dalje na putu da čeka Vujov odgovor. Na klenovičkoj reci Đurica se odmori deo čas, pa ne dobivši nikakva odgovora od Vuja, pođe s Novicom u selo, pravo Matovoj kući. »A ovaj ništa ne upita šta je bilo kod Čolića.Jamačno je Kosta stigao i ispričao, ili je možda Vujo mislio nasigurno da ću ja pravo k njemu?...Sve jedno.A žao mi Mata! ...Šta da činim sa njim?Istina, on hoće moju glavu, a ja se, bogme, ne dam tako lako.Pa sad... to je i tražio!...« Beše prevalila ponoć, kad Đurica stiže s Novicom pred kolebu u Matovu bostaništu, gde je od pre nekoliko puta noćio.U kolebi ne beše nikoga, jer je bostan već prošao, i Đurica uđe unutra, pa stade da smišlja s Novicom šta će da radi.Dogovoriše se da najpre i sami okušaju Mata, da mu dadu dovoljno prilike da im pokaže svoje namere.Radi toga Novica će se sakriti, ali će se ipak nalaziti u blizini Đuričinoj. — Čuješ, Novo... — reče Đurica ustajući. — Baš me mrzi da opet poganim ruke...Kad vidimo da to moramo činiti, ako te ne mrzi... da ti to učiniš... — promuca on kao stideći se svoje slabosti, i u isto vreme kao podležući duševnom i fizičkom umoru, koji ga je savladao. — Samo ti mrdni, pa ne brini! — odgovori Novica, za koga to, kao što izgledaše, ne beše nikakva nepovoljnost. — Hoću li ga posjeć’, ili pravo u čelo? — Bolje je da ne pucamo.Nož ti je oštar? — Ljuta guja! Đurica, polako i oprezno, ode pred kuću.Beše sve mirno.Mato, kao i svi jataci, nije držao pse, po kojima bi susedi mogli doznati kad dolaze noćni gosti.Đurica obiđe svud oko kuće, razgleda svako sumnjivo mesto, pa se uputi k visokoj rozgi, pobodenoj u gradini, pod kojom je Mato obično spavao.Došavši do poznata mu noćišta, Đurica opazi da Mato spava.Sagnuvši se nad njim, povuče za pokrivač i zovnu ga po imenu. Mato skoči s mesta, i kao da nije ni spavao, poznade Đuricu i obradova mu se. — Gle, otkud ti?...A ja baš mislim da ne udariš noćas, pa za dugo nisam zaspao. — Čekao si me, je li? — Nisam te baš čekao, ali sam pomišljao da ćeš svratiti na nas.Kamo ti Radovan? — Pogibe.Jedva i ja izneh glavu — reče Đurica i ispriča mu ceo događaj kod Čolića.Potom mu kaza da je svraćao k Vuju i ostavio kod nega sve novce, pa se onda i on namesti kod Mata, leže i naskoro se učini da je zaspao. Posle pola časa Mato ustade i zovnu ga polako. — Đuro! — zovnu ga on nekoliko puta, pa, videvši da Đurica spava tvrdo, posle velika umora, diže se i ode u mrak. Čim nestade Mata, Đurica odmah skoči i zađe za rozgu, gde se beše prikrio Novica. — Šta ćemo sad? — reče on. — Ček’ da namestim tvoj pokrivač — odgovori Novica, pa ode te navuče ponjavu preko slamnoga jastuka i vrati se za rozgu. — Lijepo sam namjestio, kao da spavaš tamo.A sad da gledamo šta će da radi ugursuz. Posle nekoliko minuta vrati se Mato sa sekirom u ruci.Prilazeći ponjavama, on opet zovnu Đuricu po imenu, pa, ne čuvši nikakva odgovora, izdiže sekiru, korači dva put bliže k ponjavi i poteže iz sve snage sekirom po onome mestu, gde je trebala da bude Đuričina glava.Istoga trenutka udari ga Novica nožem u leđa, probode ga skroz, i Mato pade mrtav... Ubice se okretoše i odoše kroz selo.U Radonjića zabranu sedoše.Đurica odbroja osamdeset banknota i dade ih Novici. — Evo ti za sad ovoliko, pa kad god ti bude potreba, samo mi kaži. — E jesi čovjek, neba mi! — reče Novica, čudeći se. — A oni matori pas nikad mi ne dade više od desetak petnaest banki.Sad sam tvoj, sav tvoj... — Nije on ni meni davao više — odgovori Đurica — ali sad ću ja da delim i njemu i drugima.Samo vi treba mene da čuvate... i od njega da branite, pa vam neće biti krivo od mene. — Evo ti glave moje i vjere tvrde, da ću te čuvati bolje no sebe sama! — uzviknu veseo i uzbuđen Novica. — A doći će, more, danak, kad ćeš viđeti koliko vrijedim.Sad neću ništa da ti kažem... Đurica se iznenadi ovim rečima, ali se učini da nije na njih obratio pažnju, a ogleda da izazove Novicu na iskren razgovor. — Znaš, brate Novo, dosadilo mi se robovati za drugoga.Gini, muči se i propadaj svakoga dana, a za koga? — Sve za njega.Moji ljudi, koji me čuvaju, i oni, koji sa mnom meću glavu u torbu, dobiju od njega koju banku kao slepci, a ono drugo sve on zgrće.Zašto bismo mi to trpeli? — Znaš šta je, Đuro!...Sve je tako... to je istina, ali ti ne moreš s onim kurjakom izići na kraj.To ja znam, i znam zašto.... vjeruj mi.Doći će dan, velju, pa ćeš i sam sve razumjeti i viđeti, a dotle ga moraš zavaravati.Podaj i njemu polovinu od dobiti, jer sad je zima na pragu.... treba dobro da se čuvaš, a bez njega ne moreš... — Zimus mi on ne treba.Imam pasoše za nas oboje, to mi je on nabavio i dao, pa ću da se sklonim podalje.A više ne smem da napadam za ovu godinu...I dosta je. — E onda te samo jedno molim: ne idi k njemu, dok ne pribereš sve za put.Pa kad bude sve gotovo, naračunaj se sa njim, pa odmah bježi i ne govori mu đe ćeš zimovati... — Što to sad? — Tako... viđećeš.I kad se na proljeće vratiš ovamo, prvo se nađi sa mnom, pa onda idi k njemu.To dobro upamti, ako ti je mila glava... — Ama, reci mi, bolan, štogod... ti nešto znaš, pa nećeš da mi kažeš, a vidim da se to tiče glave. — Dobro vidiš, i to ti je zasad dosta.A kad dođe vrijeme, znaćeš sve. Razgovoriše se još o zimovanju, ali je Đurica svoju pravu nameru, da zimu provede u Beogradu, tajio i od njega. Rastadoše se kao najbolji prijatelji. Đurica je imao pune ruke posla.Trebalo je razdeliti novac jatacima, ostaviti što i majci, pa onda uzeti Stanku i, pošto naredi račune sa Vujom, krenuti se na put. Zora već zabelela, a on, posle ovolikih zločina, još nije ni trenuo.Morao se negde odmoriti.Posle kraćega dvoumljenja ode k Jovu. U prljavoj, kaljavoj, poslednjoj palilulskoj ulici, na kraju Beograda, poređani su sniski neokrečeni kućerci od naboja.Oko poneke kućice nema ni toliko dvorišta, da se čovek slobodno obrne, a oko poneke podignuti su u prostranu dvorištu koševi za kukuruz, stogovi slame, sena i šaše, košare za stoku i ostale potrebe dobre zemljodelske kuće.Stanovnici su ove ulice mahom oni tipski i Beograđanima dobro poznati zemljoradnici Palilulci, ili vredni i siromašni Vojvođani, koji se, svi iz reda, imenuju Banaćanima, i ako ih ima iz svih krajeva lepe Vojvodine. Već nekoliko dana pada kiša nad Beogradom, te je i čistiji deo grada potonuo u žitkoj prljavoj masi; rasplinulo se blato po svima ulicama, po dvorištima, po pragovima i ulascima u kuće...Sa streha i iz natmureno srebrnasta neba sipi i kaplje sitna rosa, koja obuhvata cela čoveka, prodire mu do tela i, čini ti se, uvlači se i u samu srž koščanu...Povučeš li vazduha u sebe, pojure ti u grudi hladne rosne kapljice, zatvoriš li usta, eto ih kroz nos, pa zasiplju oči, uši, obraze, celo telo...Hladna, mokra vlaga prodire dalje i od samoga vazduha...Gnjila, vlažna magla zavila u svoj sumorni plašt ceo grad, kao kakvo čudovište, pa ga kvasi, cedi i opet kvasi, rekao bih da mu spira s prljava lica tragove užasnih zločina, muka, uzdisaja...I s mokrih kamenih ploča opet se dižu oblaci sure mokre magle, kvaseći usput ljude, kuće, drveće, sve...Kao da cela priroda plače za izgubljenim dobrom u svetu... Palilulska ulica pretvorila se u more blata i vlage.Čitavi oblaci guste mokre vlage viju se po krivim i tesnim sokačićima, preleću s jedne krovinjare na drugu, vlaže i prodiru u stanove kroz malena nezaštićena okanca, unoseći sobom i stud i otrov...I usred dana u takvoj je ulici pomrčina, a kada zađe i poslednji zrak sunčev, koji je danju bar one guste oblake osvetljavao, na takvome mestu nastupa crna neprobojna noć... Šta se to vere noću po žitkoj teštavoj masi nepopločane ulice?...Ni najbolje mačje oko ništa ne vidi, ali uho jasno razlikuje da se s mukom provlače tude dve noge čovečje, šljepkajući po blatu, otresajući se i vukući se opet po rastopljenoj, zamešenoj i rasplinuloj žitkosti.Tiho se provlači zadocneli stanovnik, pridržavajući se rukama za mokre zidove blatnih kućica ili za nakrivljeno prošće dugih dvorišta...Prođoše jedna... druga... desetak kućica, i on se naposletku zaustavi pred jednom. »Baš sam lud!« — pomisli on, zastanuvši pred vratima, dvoumeći da li da uđe unutra ili da se vrati. — »Ostavih onako krasno društvo!.. .A šta ću ovde?Da spavam ili da je gledam onako natmurenu i zlovoljnu...I najgore je to, što neće ni reči da progovori: sve ćuti zamišljena, po neki put se namršti, pa opet misli i misli...Nema kraja njenim mislima...A o čemu može da misli?O kući, o selu, o majci, o ocu... to nije; ona je isturena, izbačena otud, pa joj i nije do njih.O meni i sebi?...Jedan nam je kraj, šta ima da misli!...Ja joj činim sve... svega ima, kao kakva gospođa: ništa ne radi, jede i pije, šta će više?!...Šta treba čoveku drugo?...A onaj mi Vesa izgleda sumnjiv: mi svi pijemo, veselimo se sa devojkama, a on sve gleda ispod očiju, i čini mi se baš mene najviše gleda...Jest, baš mene, i od toga sam pogleda utekao, i dobro sam učinio...Baš ne volim onaj njegov pogled!Bolje mi je ovde...A ja...I ovde je onaj drugi pogled!Sve jedno, opet je bolje da trpim ovo; pouzdanije je, ali je teško...« I Đurica odlučno gurnu vrata, uđe u dvorište, pa ih opet zatvori i nasloni na njih debelu kladu.Pipajući zid i spotičući se po klizavoj podstrešnici, dođe do vrata kućnih, oslušnu malo i kucnu lagano o mokru dasku.Posle nekoliko trenutaka otvoriše se sobna vrata i začu se hod bosih nogu po zemljanom podu. — Ko je to? — zapita grub ženski glas iznutra. — Otvaraj, more, ozeboh na ovom kijametu — — odgovori Đurica. Vrata se otvoriše; iza njih zinu ista takva gusta i crna pomrčina, kakva beše na polju.Đurica uđe u sobu. — Upali-de videlo, oslepiću u ovoj prokletoj pomrčini. — Što će ti? — odgovori Stanka. — Kako ja po svu noć sedim sama, pa ćutim i trpim. »Vidiš, njoj je krivo što sedi sama; zato se ona i duje!E, vala, neću te ja po svu noć čuvati.« — Šta ti vali što sediš sama!Živiš kâ gospođa...Šta ćeš bolje? — reče on glasno. Stanka zapali sveću, pa sede na pod, po kome behu prostrte neke prljave ponjave.Do te postelje stajaše mala četvrtasta peć, sandučara, dobro zagrejana, od čega sva sobica beše vrela. Đurica stade da se svlači.Stanka ga jednim trenutkom pogleda, pa opet obori oči, gledajući u njegove kaljave cipele... Oboje su promenili nošnju; udesili su da se odelom ne razlikuju od stanovnika svoje ulice.Đurica je, preko glomaznih vojničkih cokula, nosio one široke suknene čakšire koje nose Palilulci, a na leđima je imao kratak postavljen kaput, kupljen od jednoga Sremca, i na glavi malu šiljastu šubaru.Stanka je, kao i sve žene iz te ulice, nosila haline od neke zagasite vunene tkanine. — Čudo se nisi opet napio? — reče ona, osmehnuvši se jetko. — Ja mišljah ti ćeš čak u zoru. — More mahni me.Beše tamo jedan... đavo ga znao...Nekako mi se čini sumnjiv... pa odoh ranije. Otpre bi se Stanka posle takva odgovora uplašila i stala bi raspitivati i domišljati se ko li je to bio, ali sad kao da nije ni čula odgovor: samo ga pogleda i sleže ramenima. — S kim si to bio tamo? — zapita ga ona nekim radoznalim i pritvornoveselim glasom. — Znaš... oni naši. — A ti meni ne kažeš da se vi tamo častite sa nekakvim devojkama? — reče ona i nasmeja se veselo, kao da je to što je kazala o provođenju, doista veseli i zanima. Đurica se iznenadi; lako crvenilo prelete mu preko lica, ali to Stanka, pri onako slabom osvetljenju, ne opazi. — Otkud ti to znaš? — odgovori on, i odmah se pokaja što ovako lakomisleno zapita. — Šta imam da ti kazujem... ti znaš kakvo je moje društvo, a gde oni idu, tamo ima svačega. — Pa dobro, ali što ti kriješ od mene? — More, šta krijem!..Da ti pričam s kim god sednem i progovorim reč?... — Pa ne moraš baš sve, ali tek... ’nako... po nešto bih mogla i ja da znam — reče ona smešeći se.Istina, more, kakve su to devojke, jesu li lepe? — The... znaš kakve su varoške: bele, a ruke im kâ pamuk — odgovori on i pogleda njene jedro razvijene ruke. Stanka nehotično podvuče ruke pod odeću, pa se učini još radoznalija, ali tako, kao da se ona ne ljuti ni na šta i ne vidi u tome ništa nepovoljno. — Pa kako, bolan: piju li sa vama, šta rade?...Hoće li koja da se šali? — Piju dosta, a i đavoli su... — odgovori on i bi mu toliko prijatno to sećanje, da sam poče dalje pričati. — Jedna sve okupila oko mene, pa mi daje da pijem iz njene ruke i ’nako... šta ti ne radi...Onaj đavo Pera sve je podgovara da me dira.Kažu joj da nisam oženjen, a ona crče, sve oko mene...Tako... smejemo se... — Kaži mi, bolan, pravo, koja ti se više dopada: ona ili ja? — Što pitaš kad znaš: ona je varoška, nije za nas, seljake ljude.Ona hoće samo da izvuče novaca... a ti si drugo...Mi, onako seljački... — Znam, ali kad ona ne bi htela novaca, no onako... kao ja?... — reče Stanka, a usne joj se skupiše i zaigraše od usiljenoga stezanja. — E, to ne može da bude... ona je varoška.Neće ona bez novaca nikud, a ti si, vidiš, ostavila sve... I kao da se sad tek seti ogromne žrtve, koju mu je Stanka prinela, Đurica se razneži i omekša, pa joj priđe i prebaci joj ruku preko ramena. — Ti si meni sve dobro moje!A ove varoške... ništa... Stanka obori glavu i ne odgovori ništa na ovu iznenadnu milost Đuričinu. »Nisam mogla verovati baba Maci — pomisli Stanka — a ono vidiš, istina je.Dopadaju mu se varoške, a ja?...Još koji dan, pa će me, valjad’, omrznuti; neće me posle ni pogledati, kad se navikne na ove varoške...Ali neće!...Dok sam ja živa, neće me promeniti ni oturiti, jer, Boga mi, onda može biti svašta...Ja sam radi njega ostavila sve... osramotila se, te ne smem nikome svome u oči pogledati... oca naljutila...Jest, to beše onda u zabranu...Ala beše lepo! ...Činjaše mi se da ništa bolje u svetu nema od njega.Dopadala mi se ona njegova radost i poslušnost uz mene...Od njega strepe svi ljudi, a on me sluša kao malo dete...To mi se mnogo dopadalo, a i jeste bilo lepo!...Što nije sad onako?...A sad mu se dopadaju varoške...« — Opet si se zamislila! — viknu Đurica ljutito. — Baš to ne volim, teško mi da te gledam takvu, pa mi se po neki put i ne ide kući zbog toga.Šta misliš, kad imaš svega i da pojedeš i nako... — Šta si okupio jednako s tim jelom, kao da sam ja kod oca gladovala.Zar sam ja stoka, da samo jedem... — More nije to, nego ja tako uz reč velim...A bojim se da u toj brizi ništa i ne jedeš.Istina, šta si jela danas? — Šta ću jesti?...Znaš da je post. — Kakav post? — Božićnji, zar ne znaš...Hoću da se pričestim, kô i ostali svet. Đurica se podiže i pogleda je začuđenim raširenim očima. »O čemu to ona govori?...Pričešće.. .Kakvo pričešće!..I najedared stadoše da mu se pronose u mislima svetle i slatke slike davnoga detinjstva.Jedva ih izaziva u pameti.Bio je tako mali, da je malo što razumevao, i sad se seća samo kao kroz san...Majka mu obukla novu, sasvim novu, čistu i belu košuljicu i potpasala ga novim pojasićem... obula mu nove crvene išarane čarape i opančiće... seća se živo kako je jednako zagledao u šare na čarapama.Sestrica mu, obučena u šarenu suknjicu i crn suknen jelečić, uzela ga za jednu, a majka za drugu ruku, pa su onda svi troje išli daleko, daleko... ne seća se cela puta, ali zna da su išli crkvi.Pa onda se seća sjajnog i zlatnog odela sveštenikova, od koga nije odvajao očiju.I najzad seća se da je tada sve bilo tako lepo, veselo i radosno, da je bilo dosta male vesele dece...I seća se balvana preko reke, kojim su prešli, i kako je žmurio, dok ga je majka prenela...A sve je bilo tako sjajno, i nikad, čini mu se, sunce nije tako grejalo, kao tada što je... sjajno, svetlo, slatko...I nikad ga više ne odvedoše crkvi i ne pričestiše. — Jesi li često bivala u crkvi i na pričešću? — zapita je on mekšim radoznalim glasom. — Kako da nisam, kad sam se brojala u ljude.A ti?... — Samo jednom, kad sam bio mali.Sad se baš sećam...A kako ćeš ti, s kim ćeš da ideš? — Sve će žene iz ovoga kraja... pa ću i ja sa njima. — Da li će ti dati bez ispovesti?Znaš kod nas popa ne da nikom, dok se ne ispoveda.Zbog toga se moji nikad nisu pričešćivali. — I ja ću se ispovediti...Nisam nikog ubila, ni onako... kakvo zlo učinila, što da mi ne da? — A od onoga nema ništa? — Što pitaš? — odgovori ona osmehnuvši se. — Znam da žene u tom stanju ne idu... — Nema. — Pa... gotovo i bolje! — Otpre si voleo. — The... tek onako... ne znam ni ja.Gasi sveću! — reče on i stade da se namešta na postelji. Stanka ugasi sveću, ali ne leže.Ostade da premišlja u tamnoj noći nedovršene misli, koje joj behu jedino zanimanje u ovoj teškoj i neobičnoj samoći. Odavno ona već nije više ona Stanka, koja je bila devojkom.Ugasile se one bujne žudnje i navike iz devojaštva, uvidela je i dotakla se svega, što joj se dotle činjaše neobično i primamljivo.I sad joj se onaj pređašnji život činjaše sjajniji od sunca i lepši od svega na svetu...Da joj je samo još jednom da stane u društvo svojih drugarica, da se onako slatko nasmeje i našali sa njima... da posluša ono veselo devojačko kikotanje... da ih, onako starinski, smelo u oči pogleda..I ona zna da više nikad, ni jednoj od njih, ne sme u oči pogledati... i sve to zbog njega.. i ako on voli da se šali s varoškima...Neka ga.I njemu je teško, nek se zabavlja, samo neka nju voli.A njoj je tako slatko bilo malo pre, kad je on obgrli, pa reče: »Ti si meni sve dobro moje...« — Đuro, spavaš li? — Ne spavam. — Nemoj da se ljutiš, što sam ti kazala za one varoške. — I ja to sad mislim.Ti bi trebalo da se ljutiš, ali odsad ćemo drukčije...Samo da prođe ova dugačka zima!... — U naš Klenovik, je li?... da se nagledam onih zelenih livada, da se naslušam, makar iz zaklona, onih naših pesama, da se napijem hladne vode sa našega studenca... — Da sednemo u stranama, gore više reke, i da gledamo ceo potes i selo...Pred nama svet radi, vri kô u mravinjaku, a mi sedimo, gledamo i pogađamo koja je ono devojka što kupi seno, ili onaj što kosi... — Badava, svoje pa svoje! — Znaš... ja sam mislio da nakupim mnogo novaca, pa da pobegnemo negde daleko, da iskočimo iz Srbije... ali sad vidim da ne bih mogao...Nisam znao kako je to neobično. I oni se približiše jedno drugome, da tako udruženi lakše snose tešku samoću... Treći je mesec kako se Đurica nastanio u Beogradu.Kad je prispeo u grad, nikome se nije obraćao za obaveštenja, nikome nije poveravao svoje tajne; sam je smišljao kako će se u ovom velikom gradu skrivati.Pa kao što ’no kurjak, koga poteraju sa svih strana, traži najgušću šumu i zavlači se u neprolazne gudure, tako je i on, nekim neodređenim nagonom samoodržanja, izabrao sebi stanište, usamljeno, sklonjeno i pouzdano... zavukao se u svoju jazbinu i čekao da padne i da se otopi sneg, da ponovo lista zelena gora, koja će ga opet primiti u svoja nema naručja... Živeo je kao što živi zver, koja svakoga trenutka očekuje gromovito halakanje potere.Danju se spavalo a noću živelo.I život je taj bio neobičan.Najpre nije smeo ni glave pomoliti iz sobe.Stanka je izlazila i nabavljala najpreče potrebe.Posle se upozna sa Timom Banaćaninom, koji je stanovao u susedstvu.Sa njim je počeo po neki put da izlazi u kavanu, gde su se skupljali neki neobični gosti: i oni su se, kako izgleda, pokazivali samo noću, a danju se zavlačili, kao krtice, u tamne i skriven e rupe i jazbine.U ovom društvu se radoznalost smatrala za veliki prestup: živi kako znaš, niko te neće pitati ko si, ni otkuda si.Svaki je imao dovoljno uzroka da skriva svoje stanje i položaj, pa nije voleo da ga drugi o tome raspituje, niti je on sam imao volju da se interesuje tuđom brigom. Đuricu su znali samo po imenu, razume se lažnom, koje mu je u pasošu označeno; a pasoš je glasio na Miloša Jokića iz Donje Trešnje.O čemu drugom nije ga niko raspitivao, i ako je svaki od njegovih novih poznanika mogao s pouzdanjem tvrditi, da na duši ovoga plavuškastoga visokoga mladića, koji tako bezazleno i blago gleda, leži bar jedno ubistvo.I naposletku, drugovi su se revnosno čuvali.Doznavali su iz ranije za namere policiske, pa su se složno starali da ih osujete.Ako je za tu svrhu trebalo novaca, davali su svi rado.I Đurica je u dva maha davao po dve banke, i ako mu je tražena samo jedna.I to mu je donelo lepa uvaženja u društvu. Jedared Đurica opazi da se mlađi posetioci ove kavane, uvek u jedno isto vreme, odvajaju u zasebnu sobu, otkuda se više ne vraćaju te večeri.I on im se pridruži. Tamo, kuda uvedoše Đuricu, uvek seđahu tri mlade ženske, zdrave i primamljive, obučene onako, kao što se nose devojke u njegovu sreskome mestu.U njegovu zatvoreničkom životu i manje zabave bile bi mu dobro došle, a ova mu se pokaza kao dragocen pronalazak, te on ne propusti nijedno veče da ne provede u ovom novom i, za njega, seljaka, veoma neobičnom društvu.Upozna se brzo sa svima ženskima, a jedna mu postade bliska, veoma mila i bliska prijateljica.On nije žalio novaca, a ona je tako rasipala čari i milošte, da je na brzo utrven put njihovu prijateljstvu.Pilo se i veselilo svako veče... Smrklo se.Đurica se provlači pored sniskih krovinjara, zavejanih snegom; grči se pod natiscima hladna vetra, koji skida s krovova snežnu prašinu i zasiplje njome drugu stranu ulice.Pažljivo i oprezno korača momak, bojeći se i prezajući od svakoga zvuka, od svake ljudske pojave na ulici.Žurno ulazi u kavanu i, videvši sva poznata bezbrižna lica, i sam se sokoli, zaboravlja na strah i zagreva se jakim pićem. — Ho, mladiću, ta nemoj tako žurno, — oslovi ga čiča-Tima. — Duga je noć!..Oni tvoji već počeli tamo. — Neka ih — smeši se Đurica, nudeći Timu duvanom. — Načini jednu od ovoga. — Ta ne marim ti baš za finim duvanom; volim ovu trafiku.A jes’ čuo za našega Pantu? — Jok.Šta je bilo. — Ništ’.Uvatili ga noćas na berbi, pa će sad da se odmara u policiji.Ho maj... kako se ova mladež ne čuva! — A ti nisi omirisao bajbok, a? — odgovori Palilulac. — Ta ono nije da nisam, znaš... ali čuvam se. — Baš ovi starci... — uplete se treći — sve nas kalpe da ne znamo ništa, a eto samo za tebe smo tri put kupovali svedoke. — Eto ga sad.Ta ko kaže da smo mi krilati! Kad se društvo zagovori, Đurica se polako izvuče i ode u drugo odeljenje, koje ga je više privlačilo. — Maco, evo ti dragana! — viknu jedan gost, kad Đurica uđe. Jedna plavojka, malo pogurena, jasnih i svetlih očiju, živa i strasna izraza, ustade iza stola i pođe nasusret Đurici. — Gde si, Mišo; kamo se? — reče ona, spuštajući mu svoju belu oblu ruku na rame i gledajući ga sa puno strasne žudnje. Đurica se svakad zbunjivaše od ovih nežnih belih ruku, i obično mucaše tek što god u prvim trenucima, ne nalazeći reči da iskaže svoje osećanje i čuđenje. Sednuvši na stolicu i posadivši je pored sebe, on je uze za ruku, pa stade da gladi onu meku kao pamuk kožu na ruci, potom je uze za obraze, pogladi joj meku namirisanu kosu na glavi i opet gleda i gleda... — Ala miriše! — reče posle dužega ćutanja. — Šta? — nasmeja se ona. — Kosa... i sva mirišeš...Kako to? — A zar vaše devojke ne mirišu? — Znoj udara od njih.Al’ one rade, a vi gospodujete. — Zar smo mi gospoda? — Ja što ste?... — Lizo — viknu ona jednu drugaricu, — čuješ šta kaže Miša: njihne devojke udaraju na znoj... ha... ha... — Prijatan miris... Đurici bi krivo što tako rđavo protumačiše njegov izraz, i još više što tako oštro ismevahu njegove seljanke, čija mu je uspomena i danas veoma draga, pa se namršti i ozbiljno odgovori: — One rade teške poslove, pa ne mogu mirisati kao vi, što samo sedite i nameštate se za nas ljude. Bez sumnje bi mu se nove prijateljice dobro naplatile za ovakovu grubost, ali ih uzdrža njegova oštra zbilja, iza koje su opažale da seva nešto tajanstveno i opasno.Učiniše se da ne čuše njegov odgovor, a Maca zatraži da što pije. Đurica je svako veče, časteći svoju prijateljicu, trošio po nekoliko dinara, te je mogao izračunati, ako neprestano stane ovako trošiti, da mu neće dotrajati novaca.Ali se on još nije za to brinuo.Zanimala ga je u velikoj meri ova novina i ove, kako njemu izgledahu, gospodske okolnosti, pa im se predao sav, ne brinući se o kraju svega toga. — More, dokle ćemo mi ovako? — poče Maca, pošto ispi sa njim nekoliko čaša. — Što ti meni ne kažeš kako živiš, imaš li dobre zarade, pa da se uzmemo, da me vodiš odavde... da živimo zajedno.. — Odistine, zar bi ti živela sa mnom? — Što da ne bih, samo neću u selo, nego u varoši.A imaš li ti novaca da živimo lepo?...Ja nisam naučila da radim. — Lako je za novac.Nego bi li ti pristala da te na proleće odvedem u moju varoš, da živiš, more, kâ bubreg u loju?A ja bih ti dolazio svaki drugi treći dan. — Zar ne bi i ti mogao živeti u varoši? — Ne mogu.Treba da zarađujem. — Pristala bih, samo ako možeš da me izdržavaš lepo. Đurica je u početku stavljao pitanja više iz radoznalosti, tek da vidi šta će ona reći, držeći da je to sve obična šala, ali čuvši njen ozbiljan i odlučan odgovor, nađe se iznenađen i začuđen. Ovaka varoška, zgodna kao molovana, pristaje da ide za njim, kud god je on povede (samo ne u selo) i da živi samo za njega!...Kako li bi to izgledalo?Namesti je on, recimo, kod... gde bi to moglo?... sve jedno, Novica bi joj našao zgodno mesto, on zna svaku kuću.Pa tako... on bi dolazio noću... krišom... ne bi niko znao...A Stanka?The, pa ništa!Kad se vrati u goru, ako mu bude do toga, on će već smisliti kako će to narediti, a zasad će da je održava u toj misli...Godi mu to veoma, da je još odsad smatra kao svoju, sasvim svoju... — Ja, vala, hoću, samo da čekamo do proleća, jer se pre neću vraćati.Dotle ćemo sve ’vako zajedno...Ti da si moja odsad... neću ni s kim drugim, znaš... — Evo ruke! — odgovori ona, pa mu se ushićena i vesela baci na grudi. A Đurica mišljaše da plovi po nebu i da niko drugi ne zna za ovako uživanje.Onamo jedna venčana, da ga prati na tešku putu, da se nađe u zlu i u dobru, kao verno pseto, koje samo zna da sluša, ne tražeći za to nagrade (tako je on mislio...).A ova za vesele dane, kad ne zna kud bi se okrenuo, kad oseti potrebu da otvori celo srce, da se nauživa i proveseli...Divna li života!... Ali ko zna... dugo je još do proleća.Dotle ću se sit nauživati, jer — kuršum je pred očima svakoga dana!...« Tako mu prolažahu dani, dugi, dosadni, teški... Jedared ga, preko običaja, poseti Tima, rano u zoru.Behu prošli božićni praznici.Oko prozora zviždi i besni studeni vetar, gruvajući u slabu krovinjaricu, odbija se od zamrzlih zidova i s divljim i besnim fijukom juri preko ulica, preko stogova, preko čista polja...Đurica slatko spava posle sinoćne pijanke, videći u snu čitav harem varošanaka, koje se otimlju o njegovo milovanje...Ali kroz san oprezno uho hajdučko čuje neki hod pred kućom, i kad iznenadni gost lupnu na vrata, Đurica već beše na nogama.Pokuša da razgleda dvorište kroz prozor, ali se na stakletu uhvatio debeo sloj leda, kroz koji jedva prodiraše slaba svetlost zimnje zore. — Vidi-de ko je to — reče on Stanki, oblačeći se žurno. Stanka iziđe, i malo potom stade neko da otresa sneg s nogu, pa se onda pojavi Tima na vratima.Njegova neobična ozbiljnost uplaši Đuricu, zbuni ga, te ne umede odgovoriti na pozdrav, ni ponuditi gosta da sedne. — Ho, ljudi, ala ovo seče — veli Tima, razgledajući gde bi se moglo sesti, pa ne videći nigde stolice, spusti se na pod do peći. — Ta neka me, snaho, mogu i ovako — odgovara on Stanki, koja mu nudi jastuk. — Naposletku ne branim...A ja do tebe... znaš... hteo sam i noćas da dođem, pa velim neka ga nek spava. — Da nisi što doznao? — Raspitivala je juče policija za tebe...Znaš... mi se čuvamo, ali i oni ne dremaju.Opazili su te, doznali da mnogo trošiš, a ništa ne radiš; a kad to dozna policija, ho maj...Danas će ti sigurno učiniti »fizitu...« — Šta veliš, more, je l’ to šala? — viknu Đurica. — Imaš li ti pasoš?...Znaš... ja te ništ’ drugo ne pitam, to nije naš običaj.Ali, ako si zaslužio porotu, ne čekaj policiju...Pasoš ti možemo nabaviti.. — Imam pasoš, ali kud da idem?...Ne bih voleo da imam posla sa policijom. — Mi imamo društva u Smederevu i Šapcu, pa ti samo izberi gde ćeš, a mi ćemo te preporučiti. — Teško je sad otići do Šapca, nego da idem u Smederevo.Kaži mi samo gde ću naći vaše društvo. — Samo pitaj za Julinu birtiju, kod »Čokota«.Nađi gazdaricu Julu i kaži joj: pozdravio te Tima, damu čuvaš ribu i tikvaru, pa se ništ’ više ne brini.A sad da idem i ja...Ho maj... kako je zgodno da se sad putuje, dok spavaju gospoda policajci! ... — reče on kao uz reč, ali pogleda Đuricu značajno. — E, ’vala ti, čiča, kô bratu!Neću ti ovo nikad zaboraviti — odgovori zbunjen Đurica. — Ta ma’ni, čoveče!Samo se ti požuri! — reče Tima, izlazeći iz sobe i pipajući po mračnom hodniku. Posle nekoliko minuta Đuričin stan beše prazan, a Đurica i Stanka ostavljahu iza sebe poslednje kuće beogradske. Kad dođe činovnik policiski da raspita za Đuricu, nađe mu vrata na stanu otvorena, u peći još tinjaše dogoreo panj, a u sobi po podu behu razbacani komadi hleba i pečena mesa, neke krpe i stara ponjava, raširena preko slame.Tada beše jasno, kakav se stanovnik skrivao u ovoj jazbini. Kako je teško živeti otpadniku iz društva! ... Koga god vidiš, svaki gleda svoj posao, koji mu je po volji, svaki čini ono što hoće i što treba da čini.Kome se spava, taj spava slobodno, niko mu ne brani...Kako li bi sad Đurica slatko dopunio prekinuti san, ali eto, mora da bega, da se krije od živih ljudi.Gle, kako onaj Mokrolužanin slobodno ide putom i zvižduće, ne boji se nikoga, ne preza ni od čega! ...A on, odmetnik, mora da se vere po zamrzlim urvinama, po golim i oštrim trnjacima, mora da zazire od svake žive duše, pa i od psa... jest, plaši ga i lavež pasa, strepi i od iznenadnoga poleta gladne vrane, i od kreštanja bezazlene svrake...Da je bar u svom selu, gde ne mora svakad begati daleko od puta!...A kako se lepo voze oni putnici gore po drumu... tovni konjici grabe hitrim nogama, za njima lako i brzo plove sanke po zamrzlu putu, kao čunić po glatkoj površini brze vode, i samo se čuje ono raznoglasno, u raznim tonovima, a po jednom taktu, zveckanje jasnih praporaca... tres-tres... tres-tres... — Blago vama, kad ste slobodni! — uzdiše putnik natičući šubaru na levu stranu, otkuda ga bije oštar i hladan vetar. Prolaze seljani, pešaci i konjanici, prolaze rabadžije s punim i praznim kolima i saonama, jure gospoda na sankama, i sav taj svet ide veselo i slobodno, pevajući pesme ili podvikujući na stoku, niko se ne boji policije ni pandura, ne boji se tuđega pogleda... i on zavidljivo gleda ove bezbrižne i vesele putnike. Zver pred hajkom!...A on je mislio da je tamo sloboda, u nemoj zelenoj gori!... I što mu je trebalo da se još okiva ovom ženom?... »Istina, onda sam bio lud, nisam znao ni za što, mislio sam da neće biti slađega života ni bolje sreće od njene milošte...Bolan, Stanka Radonjića! ...Uleteo bih onda kroz kišu od kuršuma, preskočio bih vatru i vodu da do nje dođem, da me samo onako pogleda i da se onako osmehne, kao onda, prvih dana...A sad?...The, nisam onda znao za bolje, a sad znam...Varoške, more, igraju preda mnom kâ na tanjiru, još kakve varoške!... kâ molovane, bele ka sneg, zgodne, umiljate...A ja vučem ovu mučenicu, ni sam ne znam zašto; ni meni kakva dobra od nje, ni njoj od mene!...Ej!«... uzvikne on bolno i ljutito, baci pogled na Stanku, koja trpeljivo i mirno ćuteći korača pored njega. Stanka ne zna šta se u njemu zbiva, ne pogađa misli koje se u njemu roje.Ona vidi samo da je on u opasnosti, u velikoj opasnosti, i ide za njim tamo, gde će biti miran, gde će mu život biti bezbedan.Ona se odlučila da ga ne ostavlja nikada, da bude uz njega u najvećim nevoljama, u najljućim patnjama, i drži se tačno svoje odluke, idući za njim na svakom koraku, kao njegova senka.I za tu veliku žrtvu ona traži od njega samo čistu iskrenu ljubav.Ona i ne sanja da bi se on mogao lako odvojiti od nje, ne misli da on već gleda na nju kao na tešku i veliku smetnju, koju bi rado skinuo s vrata.Zadovoljavajući se njegovim običnim ophođenjem sa njom, Stanka se sva predala svojim mislima, u kojima je lepa prošlost, devojaštvo njeno, zauzelo prvo mesto... Vetar briše i zviždi preko golih čukara, kuda se provlače begunci, udara ih svojim ledenim oštrim sečivom, pa juri dalje, preko glatke snežne ravnice, preko beloga beskrajnoga pokrivala, tamo u maglovitu nedogled... A pod njima se vijuga stari i sedi Dunav, valjajući na moćnim plećima bezbrojne ledene sante, čiji se lom i sumorno potmulo šuštanje pronosi besnim vetrom, te uleva usamljenu srcu još veći strah, još teži bol... Najzad se, posle teških napora i straha, begunci nađoše u Smederevu.Tamo se skloniše odmah; Timina lozinka dade im sve, što im je, za prvo vreme, trebalo... Ćuti hajduk u mračnoj jazbini, ne misleći i ne videći ništa oko sebe...I čini mu se sad da je u okrilju guste hladovite gore, koja ga je natkrila i zaklonila svojim moćnim zelenim pokrivalom...Gle, šušti i bruji tu ta planina, nosi se šum njen jednačito i tiho, slažući se u divlju, neobičnu svojevoljnu melodiju...Čuje se jednačito i odmereno njihanje bukovih grana, bruji i tutnji ponosito rašće, šapće i dršće plašljiva breza i jasika...A nad njom, nad mračnom i sumornom planinom, sija vrelo sunce, greje i peče gustu goru, u čijoj se hladovini slatko i slobodno diše... Gde si, lisnata zelena goro!Kamo te, vrelo i toplo sunce!...Hajduk vas se zaželeo!... Proleće je; svetlo, veselo, živo proleće...Gora se razvila, pa se njeno nežno, zeleno, mlado lišće preliva pod toplom i jasnom svetlošću sunčevom.Žile povukle u sebe svemoćnu vlagu, isterale je na vrhove grančica, i za nedelju dve od gologa šturoga granja pretvorio se gust zelen šator, izrasla hladovita kitina...Polje se preliva i treperi jasno zelenilo mlade trave, koja je, kao vlasje na četki, gusto izbila iz zemlje...Sunce greje toplo i blago, veselo svetle njegovi zraci oživeloj zemlji, grejući joj pocrnelu koru, da iz nje izvuku bezbroj novih života...Sve oživelo novim, svetlijim, veselijim životom, i bilje i životinje, pa i voda po bistrim planinskim rečicama veselije žubori i šapuće pesmu nove sreće, novoga života... I srce hajdukovo življe i veselije kuca, i ono vidi pred sobom neku nejasnu nadu, obuzima ga neka svetla milina, i ono u trenucima liči na srca ljudska: htelo bi da se nada, da ljubi, da prašta; neka svetla neodređena vera u dobro obuzima i njega... Đurica se vratio zavičaju, kamo ga je snažnom silom vuklo srce njegovo. Upamtio je poslednji Novičin savet, pa je hteo prvo da se sa njim sastane.Ali toga radi morao je ići pravo u svoje selo, da ga preko sigurnih ludi pozove k sebi. Sunce se tek rađalo, kad se Đurica i Stanka ispeše na Orlovicu, visoko brdo u onom dugom planinskom vencu, koji deli šumadiske talasaste ravnice od rudničkih, načičkanih jedno do drugoga, brda i planina.Pred njima se zasvetli i zašareni ona živopisna kotlina, u kojoj su bez ikakva reda razbacane bele, ćeramidom pokrivene kućice; one vire i jedva se raspoznaju u gustim šljivarima i voćnjacima, belucaju se njihovi zidovi i crvene obasjani krovovi kroz gusto zeleno gpanje voćnjaka.Tu se, u tom stešnjenom i gustom zelenilu, nejasno ocrtava po koji krov od staje, po neki stog zaostala sena, tamni se ponegde krovina ia košari, na kačari, a nad celom tom grupom izvio se u vedro nebo viti jablan, pa treperi i veselo odsjajkuje pred sunčevim izlaskom... A tamo pored reke, po dnu same kotline, pružio se zeleni potes u daljinu, čak do kačerskih planina, koje su, ovoga jutra, zavijene u gustu belu maglu.Sve treperi od sjaja sunčeva i zeleni se veselo, svetlo, radosno... Oči se prikovale za tu lepotu, koju prosta seoska duša ne razume, ali je tako oseća i ljubi, da ne poznaje veće naslade od miloga joj zavičaja... Umorni putnici oživeše, zaboraviše sve muke i patnje preživele u tuđini, oči im zasjaše živim veselim plamenom, u dušu im se useli beskrajna radost, blaženstvo, sreća... Đurica pogleda Stanku i oči mu ostadoše prikovane na njoj: otkud joj se povrati izgubljeni sjaj lepih očiju, otkud ova čudna lepota celoga stasa?..Kao da je ove čarobne gore odjednom prerodiše!... — Stale! — uzviknu on blažen, razdragan, i u tom jednom uzviku kao da htede iskazati celo svoje osećanje. Ona ga pogleda, razumede njegov uzvik i upravi dug nem pogled na veličanstvenu sliku pred sobom. — Ja — odgovori ona — samo kad doživeh da opet vidim ovo!... — Gle, vidi se dud u vašem vinogradu. — Eno i zabrana!...Kako se tamni!... — A vrbe pored reke... izvile se tamo i amo kao zmija. — Sad ne marim da umrem. — More, živećemo, Stale!... Zagrljeni i radosni siđoše u selo, zagledajući od želje u svako drvo, u svaki kamen. Stigoše Đuričinoj kući.Hajduku se steže srce i obuze ga neka sumorna seta, kad ugleda svoje osamljeno napušteno ognjište, u kome je bezazlenu i srećnu mladost proveo.Sad mu sve izgledaše drukčije.Tužna i setna usamljenost širi se oko njegova gnezda, pustoš u dvorištu, tiho nemo ćutanje u okolini, nijednoga znaka od života...Priđe vratima i gurnu ih; zaškripaše ispucana rastavljena vrata i za njima odjeknu potmula praznina puste kuće... »Da li je živa, jadnica — pomisli on za majku — ili je i ona zaklopila umorne staračke oči?«...Kao odgovor na njegovu zebnju začu se iz otvorene sobe suho slabo kašljucanje i za njim se pojavi na vratima suha uvenula starica.Pogleda ih svojim nemim staračkim pogledom, i najedared joj prelete radost preko lica, koje se razvuče u veseo osmejak. — Đuro!...Gle moga Đure!... — Dobro jutro, nano! — O, deco... a ja sve mislim i strepim kad ću čuti... a vi ste, vidiš, oboje zdravi. — Što si ti tako oslabila? — Godine su, dijete, starost... — odgovori ona, zatvarajući za njima vrata. Kad se izređaše ona prva pitanja i uzvici, koji su obično bez sadržine, Đurica odmah pređe na glavno. — Kako je sad ovuda, govore li o meni? — Sve se ućutalo, dijete; zaboravili su te, čim si otišao... zasad ćeš biti miran.Ali ti onaj pakosnik neće dati mira. — Zar Vujo?...Šta on radi? — Sastajala sam se sa tvojim ljudima, išla sam i do njega.Zvao me da mu kažem gde si...On će ti, dijete, glavu odneti, to znaj, pa gledaj šta ćeš i kako ćeš... — Što, nano, otkud to? — Kažu mi ljudi jednako reži na tebe što ga ne slušaš.Žao mu onolikih para, što si ih sam podelio jatacima, krivo mu što si otišao bez njegova znanja, čujem da te krivi i za Radovana što je poginuo. — Za pare znam da se ljuti, ali šta sam ja kriv za Radovana?...Meni je Radovan više trebao no njemu... — Ne znam, to će ti kazati tvoji ljudi, a ja ti samo to velim: čuvaj ga se, dijete, kô žive vatre!Ono ti je opak dušmanin...Ja sam se tek zimus počela dosećati nekim rečima tvog oca, pa sad tek vidim da je onaj pakosnik mnoge ljude upropastio i pobio.Samo ga se čuvaj... — Znam ja to, nano, odavno.Zato sam se i odvojio od njega, ne brini se ti.Nego šta mi veliš za druge naše ljude, mogu li se u njih pouzdati? — Ja znam da ti je Jovo najpouzdaniji.Ako te svi ostave, on neće.A on bolje poznaje te ljude, pa se sa njim razgovori.Samo se čuvaj Matove braće, oni ti mnogo prete. — Ja, istina... šta mu radi žena... — Mučila se zimus mnogo sa dečurlijom, pa joj se sad dever vratio u zadrugu.Njinu kuću obilazi daleko! — Šta li rade moji, da li si čula? — zapita Stanka, izbegavajući da ih nazove po imenu. — Zdravi su.Juče su ti oca nešto zvali u srez, i on je jamačno jutros otišao.Majka ti je poručila da svratiš do nje, čim stigneš ovde...Pa najbolje da odeš, dok se ne vrati Marko iz varoši. — Baš dobro — reče Đurica — i ’nako mi treba da budem danas slobodan.Ti idi odmah; udari na Miletića čajir, pa u potok, a posle ti je lako do vašega zabrana.Ja ću biti kod Jova, a ti sedi tamo, dokle god možeš. Stanka ustade i ode, a za njom se diže i Đurica, držeći se voćnjaka i ograde, pa ode k Jovu. — Da mi dobaviš Novicu do mraka!To nam je najpotrebnije — reče on, čim se pozdravi s Jovom, koji se iznenadi njegovu dolasku. — Novicu... sad će dete da otrči, samo ako ga nađe. — Zar nije u varoši? — Jeste, nego da nije kud otišao poslom.On ti sad vodi trgovinu na svoju ruku. — Istina? ...Može se još obogatiti. — Neće, ne boj se, dok god mu je Maruške. — Koja je to? — Neka udovica... vodi ga kao konja zauzdana.Ali opet on dobro napreduje. Kad ode poslanik za Novicu, njih dvojica sedoše da ručaju i da se narazgovaraju. — E, sad kazuj šta znaš.Jesi li viđao skoro Vuja, šta veli on? — Viđamo se često, a znaš sam šta veli.»Ko hoće, veli, sa mnom lepo — dobro, a ko neće, ja mogu bez njega«.Crče od muke za one pare. — Što on mene krivi za Pantovca? — Đavo ga znao.Samo veli: »Satari mi ’naka čoveka, koji mi je valjao nemerena zlata«, a ne kaže kako si ga to satario i zašto si ti kriv. — Pa, šta misliš? — Hoće da te ubije, to ti je.Samo će te prvo poslati na koju masnu poharu, pa će ti tu biti kraj. — A po čemu ti to misliš tako? — He, po čemu... po svačemu!Po njegovim očima, po govoru... po čemu god hoćeš.Ko zna Vuja, kao ja što ga znam, taj će lako pogoditi šta je on smislio.Nije mu ni prvina, ne boj se! — Dobro, a šta veliš za naše ljude, kako će oni? — Ovi naši odavde pouzdani su ti svi, a oni su iz drugih sela svi njegovi. — Šta veliš ti: kad bi se ’nako znaš... njemu što desilo... da pogine... da li bi se ko svetio? — E, to ti ne umem reći.Neki put pomislim da on tek ’nako zadaje strah... pametan je pusnik!...Mislim, znaš, da on sad, posle Radovanove pogibije, nema ni jednoga čoveka, s kime je sasvim otvoren.A neki put, bogme, pomislim ti sto čuda...Ko ti zna njegove račune i krajeve. — Znaš... i ja tako mislim.Ali mi se sve čini, da se mi svi bojimo od prazne puške.On je, brate, nas uzjašio, pa vodi kud hoće, kô stoku... a mi se plašimo ni od čega.Vidimo da je pametan, pa sve mislimo da on drma celom vojskom.Ja sam to opazio, kad on nas šalje na posao.Vidim, brate, čovek kô i mi, samo veća glava. — Vala i ja sam to sto puta pomislio, ali opet nekako sagnem glavu i ćutim.Kô velim: ako ćutim, ne gubim ništa, a da povičem, ode glava... — Ama, ja sam naumio da ne ćutim i da ga ne slušam, pa kud pukne!Da vidim još samo šta će mi Novica reći. Ceo dan im prođe u takvu razgovoru, smrče se, a oni još imađahu mnogo da kažu jedan drugome. U neko doba noći stiže Novica. Pošto se zasad nisu morali bojati ničega, Jovo ode da spava, a njih dvojica ostadoše sami u sobi. — Ja te poslušah — poče Đurica. — Prvo tebe potražih, kao što si mi kazao. — Dobro si učinio.Onda nijesam ni mislio da će ti moj savet biti tako valjan, a viđu da sam i ja imao razloga. — Pa... šta radi Vujo? — Znaš Vuja: ne radi ništa, no čeka da ti radiš za njega. — Zar me on baš čeka? — Da kako?...Zna da si živ i da se moraš vrnuti ovamo, pa kud ćeš no njemu? — To mi, kanda, veliš, da idem pravo njemu i da ga slušam što god mi rekne? — Ne ja, bogme!Ja ti velju samo što on misli, a što ja mislim, čućeš poslije. — Aa... — oteže Đurica i lice mu se razvedri. — A ja se, bolan, začudih; rekoh: šta mi to sad ovaj priča!... — Ha-ha-ha... kâ veliš: obrnuo ga Vujo zimus! ...Neće više, ne boj se.Dosta ja njemu argatovah, pa ne viđeh hasne ni haira, i ostao bih tako vječiti živomučenik, da ne bi tebe.Znaš li, more, da ja sad od zbilje trgujem? — Čuo sam. — E vidiš, samo od jednoga posla s tobom digô sam glavu, pa kako bih te ostavio!... — Vala ti kâ bratu!...A ja, što se tiče... s tobom ću sve bratski.Neće ti biti od mene krivo... — Ostavi se zaludnice, vjere ti; zar ja ne znam tebe! ...No daj da se razgovaramo o poslu.Vujo je, čini mi se, odlučio da ti nađe zamjenu. — Kako? — He... kako?Da te ubije, pa da uzme drugoga na tvoje mjesto.Nijesi više za njega. — Je li on što govorio s tobom? — zapita Đurica odsečno i pogleda ga pravo u oči. — Hm... je li ili nije, ti ne moraš znati.Biće dana i za to, kad ćeš sve doznati, a zasad nam je prva briga, da sačuvamo tvoju glavu. — Kaži mi samo ovo... već ako dođe da se kida, ja znam šta ću, ali ne znam za posle....Ima li on svojih ljudi, koji bi ga svetili? — Duboke su one knjige što ih on čati, moj đetiću, a njegove račune niko ne prebroja!...Ko ga zna!...Ali mi da gledamo zasad... kud ćemo i kako ćemo.Ti znaš: on ti je već spremio dobar posao, čim se javiš, i ja bih ti rekao da ti to sve lepo izvršiš. — Pa i ti ćeš, valjad’? — Ja, bogme, ne!Ču li da rekoh: trgujem od zbilje.Učim se, bolan, da ti zamijenim Vuja, a on ti je našao druga na moje mjesto. — Koga? — Mučno da ga znaš.Jednoga mladića iz Lukavice.Njega on, čini mi se, i sprema da tebe zamijeni, — Onda treba i njega da se čuvam? — Ne, bolan.Ti ne znaš Vujove majstorije.Ko tebe našljedi i njemu će Vujo skuhati poparu, pa mu ne ide u račun da mu otkriva svoje rabote.Ne brini ti: u mojim su rukama svi njegovi planovi.Nego da mi sad odspavamo jedan san, pa posle ponoći da ideš k njemu.Biće mu, bolan, krivo kad čuje da si se vrnuo, a nijesi se njemu javio. Đurica pristade.Legoše da spavaju, a njemu ne izlaze iz glave zagonetne reči Novičine. »On mnogo zna, a neće sad ništa da mi kaže.Neće više ni na posao sa mnom... trguje!Hoće da bude čovek od reda...Pa neka ga.Daću mu mnogo, vrlo mnogo od ovoga prvoga posla, samo da ga pridobijem.Vidiš, crkao je za pare...Onda će mi, valjada, kazati sve što zna?...A onaj baš hoće da me smakne, pa to ti je!...S jedne strane vlast, s druge oni, koji treba najviše da me čuvaju... kud god se okrenem, svi mi o glavi rade...Ej, kukavac!Lepo li mogah živeti, samo da mi beše ova pamet...Ali dockan! ...A ja se radovao što dođoh ovamo!...Ne znađah šta me ovde čeka«... I misao za mišlju, sve gorča i teža, izvijaše se u glavi mu.Ono staro osećanje — grozničava plašnja od svakoga sekunda koji proticaše, plašnja opšta od svačega, od samoga prostranstva, stade da mu se uvlači u dušu, i on opet postade onaj nepoverljivi opasni razbojnik, koji preza od svake senke i u Toj plašnji čini nečuvene zločine. »Šta hoće oni od mene... pa i ovaj Novica?...Ovamo mi sam kaže da mi glava visi o koncu, a ne veli mi da kidam na jednu stranu.Šta da čekam?Da me smakne iznenada, pa...Ne znam ni sam šta ću, samo znam da se mora kidati.Više se ne može ovako...Hoću da sam bezbedan bar kod svojih ljudi«... — Novica! ...Spavaš li?... — viknu odjednom. — Šta... šta je? — Hajde da idemo... ne mogu da spavam. Novica ustade, protrlja oči, pa, onako u pomrčini, stade da pipa oko sebe. — Pa hajde da te ispratim do Kamenara, posle ću ja kući. — Zar ti nećeš sa mnom? — Ne ja.Ne smiješ mu ni kazati da smo se viđeli.Ja se pred njim činim da sam ljut na tebe. — Što? — Sve ćeš doznati, a sad idi kud ti velim.Za svaki slučaj: pazi na Vuja; ne zadržavaj se kod njega dugo, ne jedi i ne pij ništa.Ako pošlje s tobom Sima kovača, otvaraj oči i čuvaj ga se... drži ga svakad na oku.Kad se vrneš sa pohare, čekaću te u jagnjilskom zabranu, znaš onaj više reke... — Zar ti znaš kud će me poslati? — Znam, ići ćete u smederevsku Moravu.Ali ništa, sastaćemo se mi prije toga. Obojica iziđoše iz kuće i, neopaženi ni od koga, odoše kroz selo, dogovarajući se o daljim svojim planovima. Kad Đurica uđe u Vujovu kuću i ugleda pred sobom dobro poznate mu crte stroga i odlučna lica, on ne izgubi ništa od svoje odlučnosti i prisebnosti, kao što je dosad obično bivalo.Đurica gledaše slobodno i otvoreno u ono suho i smežurano lice, osvetljeno slabim plamenom upaljene lojanice, i osećaše veliko zadovoljstvo što ne obori oči pred onim strogim, ispitljivim pogledom...Kao da su obojica osećali da treba odvažno izdržati ovaj prvi pogled, pa zastadoše, ne mičući se i ne pružajući ruke jedan drugom.Najzad Vujo mrdnu desnim brkom, što je trebalo da liči na osmejak, i pruži ruku. — A, begunče, dođe li?... — Dođoh, vala...Kako si? — odgovori Đurica i steže mu pruženu ruku. — Dobro...Kako ti?...Hajde u sobu. Đurica uđe i sede na stolicu blizu vrata, a Vujo namesti zemljani svećnjak na pod, pa stade prema Đurici. — Šta ti uradi, sokole: dunu jednoga dana, pa ode; nit’ se ti kome javi, nit’ mi što čusmo za tebe. — Morao sam tako, ča-Vujo.Dok se imalo šta raditi, ja sam radio, a kad je došlo vreme da se čuva glava, morao sam je čuvati. — O, sinju mu... zar ne bih ja umeo bolje čuvati tvoju glavu!...U početku te jedva isterah iz ovoga ćilera, nisi smeo da se odvojiš od mene, a sad se bojiš da te ne mogu sačuvati...Ili, da ti ne sumnjaš štogod na mene?... — reče Vujo i pogleda ga tako pažljivo, kao da bi mu hteo svu dušu razgledati. — Ene sad... šta ti dođe u glavu!... — odgovori Đurica tako naivno, da odjednom rastera svaku sumnju kod Vuja. — Ti, brate, znaš najbolje ko su hajduci: dok radimo zajedno — slušam te, a kad dođe vreme da se krijem, neću da zna za mene ni moja rođena majka. — Da tebi ne trabunja štogod onaj ludi Jovo?Kaži mi slobodno! — zapita Vujo i pogleda ga pognute glave, ispod obrva. — Što?...Šta će mi on govoriti? — Onako znaš...Vidim da si se nešto promenio... a znam da jataci hoće poneki put da govore ono što ne znaju.Da nije, rekoh, što ljut na mene? — Jok, brate.On mi svakad veli da se bez tebe niko ne bi znao ni okrenuti.... Vuju se razvedri lice, primače se postelji, pa sede. — Nego ostavi to — nastavi Đurica — pa da gledamo naš posao...Kako je sad ovde? — Gde si bio cele zime? — zapita ga Vujo, čineći se da ne ču njegovo pitanje. Đurica malo poćuta.»Da li da mu kažem? — Sve jedno, moramo raskidati, pa onda ne moram ni kriti.« — Gde ti nisam bio! ...Po varošima.....U Beogradu najviše. Vujo se iznenadi, to mu se poznalo na licu, po kome padaše slaba svetlost svećice.Videvši da Đurica nerado odgovara na to pitanje, on promeni razgovor. — Kako je ovde, veliš.... — reče on posle kratkoga ćutanja. — Znaš kako je.Ucena je povišena odmah posle onog ubistva.Sad će se sve dići na noge, samo da te satru, ali mi ćemo gledati... nije nam prvina.I kapetan je sad promenjen, ovaj je novi opak... »Ovo on sad mene plaši — pomisli Đurica — samo da mu robujem, ali nećeš!...« — Jesi li spremio kakav posao?Sad nam svima treba.... — Treba, istina je.Ali kako ti misliš... kao pre? — Svi bismo najvoleli da ti kažeš šta je tvoje, pa da se zna čisto.Ono bih drugo ja razdelio — reče Đurica. — Da kažem, ja...Kad treba trčati i spremati za posao, kad treba što ujdurisati kod vlasti i doznati, onda trči Vujo, a kad se raspolaže novcem, onda pruži ruku, pa koliko ti damo...To vi hoćete, je li?...Ali Vujo neće!...Ja ću naći sebi ljude, s kojima ću raditi, a vi se delite i radite kako znate — viknu on, skočivši s postelje. Đurica se seti Novičina saveta, pa otpoče blago: — Nemoj, brate, da se ljutiš.Ja sam i jesenas zbog toga pobegao, jer ne znam kud ću: jataci vuku na jednu stranu, ti na drugu, a ja gorim između dve vatre.. — Ama koji to vuče na drugu stranu, kaži mi ga po imenu!Ko to traži ortačinu sa mnom?...Dede, kaži mi ga, pa ću se ja računati sa njim, a tebe neće ni glava zaboleti. — Svi, Vujo, svi traže... nije jedan... — Ta koji su to svi, gromove im njihove!Kaži jednoga po imenu, šta ti jedan veli... šta hoće svaki?... — Mahni se toga, najposle.Ja sam ti samo kazao šta oni traže, a nisam rekao da i ja to hoću...Ja ću opet onako, kao što smo i od pre, samo nek se zna račun između mene i tebe...Svakad nek se zna unapred koliko kome od nas pripada... — Tako, sokole, to je pametno — uzviknu Vujo radosno. — Daj da se ja i ti pogodimo, a šta mi pričaš za onu gladnu fukaru, kojoj nikad ništa nije dosta.Tako je trebalo da si odavno, a sa njima ću se ja računati, ja ću im deliti po zaradi...Je li dosta tebi četvrtina? — A jatake ćeš ti namiriti? — zapita Đurica. — Sve do jednoga. — Dosta mi je — reče Đurica glasno a u sebi pomisli: »Ko je lud da me čuva džabe, kad za moju glavu može dobiti sto dukata!...Vidim šta hoćeš?. starče, ali ćemo se ogledati, pa šta bude«... — E, tako, vidiš... sad možemo da se razgovaramo o poslu — reče Vujo, prilazeći mu i sedajući do njega na tronožac. Useknuvši sveću, Vujo stade da izlaže svoj plan za napad na bogata trgovca u Pomoravlju.Na tome razgovoru zateče ih zora. Vraćajući se sa krvave i bogate pohare iz Pomoravlja, gde domaćin i jedan napadač dopadoše teških rana, Đurica okrete, prema ranijem dogovoru sa Novicom, kroz jagnjilski potes, domišljajući se kako bi se do zabrana odvojio od Sima, koji neprestano iđaše uz njega.Sad je bio prisebniji i odlučniji, nije ga potresla prolivena krv: naprotiv, on se spremao da sad tek zasuče rukave i počne pravi posao. — Simo, ti sad okreni desno na Kopljare, pa idi pravo kući, a ja ću gledati da se prokradem do Venčaca. — Meni je kazao Vujo da jednako idem s tobom i da te dopratim do njega.Ne smem te ja ostaviti. — Što ćeš mi ti? — Pouzdanije je kad smo dvojica... treba se čuvati... — odgovori Simo i obori glavu, gledajući da se ne susretne sa Đuričinim pogledom. »Ovaj gotovo ne krije šta hoće — pomisli Đurica. — Da li mu je kazao da me sad ubije ili će to posle, kad mu predam pare.Novica veli da je to određeno za danas, čim se izvrši pohara.Čekaj, doznaću ja to; nek ide ovaj sa mnom«. — Pa dobro najposle, kad ti je on kazao... — odgovori Đurica ravnodušno.Moramo da se odmorimo u zabranu. — Baš dobro! — viknu Simo i radost mu zasija u oku. — Umorni smo kao đavoli, pa da se malo prilegne. Ulazeći u zabran, Đurica propusti druga napred, kome ovaj postupak ne bi po volji.Đurica stade da razgleda po zabranu, tražeći zaklonitije mesto, a videlo se da to isto traži i Simo.Posle stotinu koraka, naiđoše u jedan sklop, zastrven pavitinom.Đurica razgleda mesto i učini mu se da Simo vadi revolver iza pasa.Ne čekajući drugi njegov pokret, Đurica istoga trenutka baci svoju dugu pušku, skoči na Sima s leđa i jednim mahom obori ga na zemlju.Otpasavši mu tkanice, veza mu njime ruke, pa ga onda, kao kakvu kladu, izvrte na leđa. Simo se u početku napada otimao i branio, ali posle, kad stade Đurica da ga vezuje, ućuta i ne mrdnu više. — Šta hoćeš ti sa mnom? — viknu on začuđeno, kad ga Đurica prevrte i pogleda ono strašno zlikovačko lice. — Prvo ti meni kaži: šta hoćeš ti sa mnom? — Ništa, brate...Šta je tebi?... — Čekaj, sad ćeš videti šta mi je — reče Đurica, pa izvadi iz jeleka kotur žute voštanice, kresnu palidrvce i upali sveću.Zatim izvadi jednu iglu i nadnese je nad plamen. Simo sve to posmatraše raširenih očiju. — Je li ti kazao Vujo da me ubiješ sad, ili posle, pošto mu predam novce? — zapita Đurica, držeći iglu nad plamenom. — Šta ti je danas, jesi li poludeo!...O kakvom ubistvu ti govoriš? — odgovori Simo začuđeno, ali mu preko lica prelete smrtno bledilo. Đurica spusti sveću pored sebe, uze jednu Simovu ruku i zabode mu usijanu iglu pod nokat jednoga prsta. Simo stade grčevito trzati ruku, stadoše mu se stezati mišići oko očiju i uzdahnu duboko. — A-a-a... što me mučiš, tako ti sreće, zabadava!... — Ništa... ’vako ću ceo dan, dok ti se ne dosadi — odgovori Đurica, pa opet ugreja iglu i zabode je pod drugi nokat. — Što ne govoriš, psino jedna, nego se mučiš zbog onoga zlikovca, kome svi robujemo!... — viknu Đurica grejući iglu treći put. — Kaži pravo, pa idi kud te oči vode. — Zar me nećeš ubiti, kad ti sve kažem? — Što da te ubijam, ludače, kad mi ti nisi kriv! — Ama, sreće ti hajdučke, kaži mi pravo! — Pustiću te, ako mi sve pravo kažeš...Ja sve znam, ali hoću da mi ti to potvrdiš i da mi sve ispričaš što ti je on govorio.A sa njim ću se ja još danas naračunati. — Jeste, kazao mi je da te ubijem... ako uzmognem sad na povratku, ako li ne mognem sad, onda posle, pošto mu predaš novce...Meni je strašno pretio, a obećao mi... — Koliko ti je obećao? — Sto dukata sad, i posle da se javim za ucenu, pa od toga novca njemu osamdeset dukata, a ono drugo meni. — To ti je kazao prekjuče, posle sastanka sa Novicom? — Jeste...Pretio mi je da će me ubiti... — Jesi li ga pitao zašto me ubija? — Jesam.Veli da su te obrlatili jataci iz tvoga sela, pa svu zaradu ti odnosiš, a nama i njemu daješ samo po nekoliko dukata.Našao je drugoga čoveka, koji će mu raditi bolje. — Koji će njemu sve davati, a on će vama, kao slepcima, po dva tri dukata, je li tako?...Kaži sam, koliko je tebi dosad davao? — Pa tako... samo jednom mi je dao deset dukata, kad smo te izvadili iz apsa, a ono drugo... pomalo. — Vidiš, a pitaj moje jatake, da li sam kome dao manje od pedeset dukata.Ja mu zaista ne dam sve pare, nego hoću da se to podjednako deli među sve ljude, koji meni pomažu. — To je, vala, pravo...I ako hoćeš i ja ću te slušati.On je sve preko mene vodio dogovor sa pandurima iz sreza... — Dobro, mi ćemo se razgovarati — reče Đurica drešeći mu ruke, pošto mu prvo povadi oružje. — Sad sedi lepo, pa mi ispričaj sve kako ti je kazao da me ubiješ. Simo se ispravi, mašući onom rukom, koja je bodena. — Ništa, sreće mi, samo je zadugo govorio kako te mora ubiti, a za ovo mi samo reče: »Gledaj ako mogneš uz put, u kakvom sklonitome mestu, pa mu uzmi pare i oružje i donesi pravo meni, ako li, kaže, ne mogneš uz put, onda ću ja, veli, namestiti njega na zgodu ovde.« To je sve... — Dobro, idi sad pravo kući, a ja ću te potražiti, kad mi ustrebaš.Samo si lud bio, što si se davao da te mučim onako... da čuvaš onoga zlikovca... — Nije to, more, nego sam se bojao da me ne ubiješ, ako ti istinu kažem. — Idi sad, ali dobro pazi da me ne naljutiš.Vidiš, trebalo bi da te ostavim ovde vezana... ali ja ti verujem... — Čini, vala, kako god hoćeš, a videćeš šta ti ja vredim. — Dobro, dobro — reče Đurica, gledajući za njim, dok god mu se ne izgubi iz očiju u gustoj šumi. Posle desetak minuta Đurica razgleda svud oko sebe, okrete se istočnoj strani, pa zviznu učestano s prekidima. Ne čuvši nikakva odgovora, pokupi oružje i pođe napred.Posle nekoliko minuta opet zviznu, i daleko pred njim u šumi začu se takvo isto zviždanje.Malo zatim ukaza se Novica između proređenih grmovih debala. — A ja te čekam na ovom kraju — reče on, prilazeći Đurici. — Mišljah da ćeš odovud, od stanice.Zar te ne prati Simo? Đurica mu ispriča malopređašnji događaj i kaza da je pustio Sima nek ide kući. — Nijesi trebao.Istina, on je za pare svačiji, ali ne treba vjerovati nikom, kad glava visi o koncu. — To sam i ja mislio, ali kao velim: neka ga.A ja ću sad da se požurim u Brezovac, da se naplatim s onim pakosnikom. — Požuri se, što brže možeš.Ali dobro otvaraj oči: ono je stari zlikovac.Stići ćeš tamo još za viđela.A ja ću te čekati iza vatrenjače, pa da noćimo kod mene. — Otud moram na drugu stranu, imam hitna posla, a kod tebe ću sutra. Novica obori glavu, kao da mu to ne bi pravo. Đurica se doseti.»Zna da ću noćas da razdam novac...Ali kud smem ići k njemu s ovolikim parama! ...Ubio bi me bez reči.Bolje da mu dam sad«. — Hoćeš li i tebi da se sad odužim? — reče on, mašajući se džepa. — Pa... kako hoćeš — odgovori Novica oveselivši. — Pouzdanija mi je para u mom džepu no u tvom. Đurica se nasmeja; odbroja sto banknota iz krvava zaveska i pruži ih Novici. — Je li dosta? — O-hoj!Ti si dobro pazario...Kako da nije dosta, bolan... — reče on, uzimajući novce i bacajući ih u nedra. — Samo hoće li ostati što drugima? — Biće dosta svima, samo me čuvajte? — A da što ćemo ti drugo, kad si nam ti zlatan majdan!...Đe ću te sutra sačekati? — Ako možeš iziđi gore do Kamenara kod onih debelih grmova... — Više Vojkovića kuća, znam...Čekaću te posle zaranaka.A tamo... pazi!... otvaraj oči! Đurica okrete ka Venčacu, a Novica pođe istim pravcem, kud ode Simo. »E, sad si na redu ti, Vujo.Dođe zeman da i mi raskrstimo, a jedva sastavismo godinu u ortačini...Tek godina, nema ni puna godina, a čini mi se ceo vek!...Šta se čuda počinilo za to vreme...Naživelo se, nastrahovalo se, namučilo se...« I sad mu dođe na pamet ono vreme, kad je ostavljao pređašnji slobodni život, kad se odvajao od društva i ognjišta, pa se uputio pod zakrilje ovoga Vuja, po čijoj naredbi htede danas poginuti.Kako je onda ludo srljao u propast, kako je lakomisleno stupao na kobnu stazu, koja ga dovede do ovoga stanja!...A kako se moglo lepo živeti, samo da beše ove sadanje pameti...Sad bi on bio seljak, kao i drugi; radio bi svoj posao; ne bi se nikoga bojao...Išao bi slobodno po polju, po zelenu lugu i dubravi..U kući bi mu bilo eve veselo, stara majka dobila bi odmenu...I sve bi to bilo, da ne beše njega!...On ga upropasti, pogubi... I Đurica stade da misli šta ga je to privlačilo k Vuju, te mu se tako slepo predao....Večito mu je ovaj surovi čovek stajao pred očima kao nema zagonetka, koja te sve više privlači, što je manje razumeš...I Vujo je njega privlačio, ali čime?...Svojom tajanstvenošću, pameću, naročito ovom pameću, koju Đurica uvažavaše, jer je u sebi ne osećaše...Ali nije ni to...Imalo je nešto u samome njemu, što ga je vuklo na tu stazu, a to je osećao u sebi ranije, pre nego što je i poznao Vuja... još onda, kad je počeo da razmišlja o svemu; kad gledaše noću kako mu otac donosi tuđu stoku, a majka mu vesela lica podnosi ukusno jelo od te stoke...To ga je vuklo na ovaj put, ali opet, da ne beše Vuja, ne bi se ovako svršilo...On ga je uzeo za ruku, doveo ga do strme ivice i gurnuo...Posle se već morao klizati i padati, dok ne dođe do kraja... »I taj zlikovac, koji me je upropastio, danas pruža pušku na mene.. .da me zbriše sa zemlje kao da nisam na njoj ni bio...E, nećeš, čiča... naplatićemo se!...« Kad se navuče prvi suton, Đurica prolažaše kroz šumu ispod Vujove kuće.Bojaše se samo da ga ne ostavi ova prisebnost i odlučnost, koja je rasla sve više, u koliko se on približavao kući.Iz pameti mu ne izlažahu Simove reči: »Jeste, kazao mi je da te ubijem!...« Izlazeći iz šume, ugleda Vuja na čistini ispod kuće: seo na jedan breščić, pa gleda u šumu. »Kao da sam mu poručio! — pomisli Đurica. — Bolje je ovako na čistini, nego u sobi...Ovde sam slobodniji...« Ugledavši čoveka gde mu se približuje, Vujo se diže i pođe na susret, a kad mu se približi sam Đurica, on stade iznenađen. — Kamo ti Simo? — upita ga još na hodu. — Otišao je kući — odgovori Đurica, prilazeći mu. — A-a... a ja rekoh da nije i on ostao kao Pantovac.Svršiste li? — Svršismo.Plaskovčanin ode s ranom, a i gazda će imati da se poleči. — Hajdemo unutra — reče Vujo i okrete se da pođe. — Neka, možemo i ovde narediti što imamo — odgovori Đurica, pa odjedanput kidisa na Vuja i steže ga rukama. Starac, još snažan, poče da se otima, trudeći se samo da prinese ruku k pojasu.Đurica i ne opazi šta on radi s rukom, već ga samo stezaše i omahivaše, da bi ga oborio na zemlju...Obojica ćute kao zaliveni, samo im se noge pomeraju, odskaču od zemlje i opet staju na prste...Starcu teško disati, steže ga mladić kao klještima...Najzad se nekako dohvati pasa, odakle istrže mali oštar nožić.Sad bi mogao ubosti protivnika, ali su mu ruke više laktova stegnute jako, pa se boji da će ubod biti slab, samo će ga još više ražljutiti, pa posle — zlo! ...Da gleda kako da ga zavara, zagovori...I taman da zausti, a Đurica ga omahnu i tresnu o zemlju...Nehotično mu se podiže ruka s nožem, te Đurica ugleda šta mu je u ruci. — A, zlikovče, izabrao si i oružje od koga ćeš poginuti! — viknu Đurica i steže mu ruku. Utom se začu iz šume otegnuto, jasno zviždanje. Vujo napreže snagu, pa zviznu kratko, a zatim povika iz glasa: — Pomagaj! Đurica se uplaši.Stadoše da mu dršću ruke, zadrhta sav...Jedva se seti revolvera...Istrže ga iza pasa, nasloni cev na čelo starčevo i okide...Tresnu pucanj, a ruke, kojima se Vujo branjaše, klonuše...Đurica skoči, i onako na hodu ispali mu drugi metak u grudi.Starac ne mrdnu više... Iz šume trčaše neko...Đurica pruži pušku i viknu... — Stoj! Čovek stade, pogleda u pruženu pušku, koja se još mogla u sutonu opaziti, pa se odjednom okrete i potrča natrag k šumi...Za trenut oka nestade ga... — Vujo! — začu se glas ispred kuće. Đurica poznade glas Vujove žene. — Zovi ga jače, ne čuje! — viknu on, pa okrete; naviše uz kosu. Preko njega prelete buljina, mašući tiho i nemo čupavim krilima...On se strese i požuri uz brdo... Drugoga dana, posle zalaska sunčeva, Đurica iđaše kosom, koja vezuje Venčac i Bukulju, pa brižno mišljaše o sebi i svome položaju.Jednoga se zla oprosti, a stotine drugih, manjih i većih, rađahu se...Dokle će se ovako?...Kad li će doći dan da i on položi svoju umornu bujnu glavu, da se i on odmori?... Vujo ode...Nema više onoga groznoga pogleda, koji seče kao nožem, od koga su strepili najveći razbojnici...Ali se na njegovo mesto već javlja drugi, koji hoće isto ono, što je i Vujo hteo... da živi tuđom mukom, da se hrani tuđim znojem; nu on bar neće onako zapovedati.On je radostan kad mu se pruži sto banknota, a Vujo ne bi ni glave okrenuo, Vujo hoće sve...On sad sedi tu negde ispod grmova i čeka, a Vujo ne bi ni prstom mrdnuo...Opet će se sa njim moći bolje...Eto, sad će da vodi momka u varoš da ga malo zabavi, a kod Vuja se moralo ili raditi ili spavati. »A najpametnije sam uradio, što nisam juče: pristao da idem k njemu s onolikim novcem.Đavo je para... navede čoveka na ono, o čemu i ne sanja« — pomisli Đurica, pa opet stade da razgleda pred sobom i da stupa sve pažljivije.Kad dođe blizu urečenih grmova, on dade znak kao i juče.Novica se podiže ispod jednoga drveta i mahnu mu rukom. — Đe si, bolan, stiže li živ? — reče Novica, kad se sastaše. — Šta će mi biti? — Kako, more... digoše na tebe sav svijet. — Da nije potera? — Noćas se dižu na tebe tri sreza: da si tica, ne bi pobjegao...Ali ne boj se, neće nikom pasti na um da te traži u varoši. — Šta vele varošani, žale li Vuja? — Ko će žaliti ’naka zlikovca!Ama de pričaj mi kako ga pogubi, i onako moramo čekati dok se dobro smrači. Đurica mu ispriča.Za onoga što se pojavi iz šume, ne mogoše smisliti ko je. — Biće to koji njegov glasnik... oni, znaš... što mu javljaju đe ko ode, šta proda... ima ih on mnogo.Naišao valjada poslom, da mu što javi. Tako prosedeše u razgovoru dugo.Prođoše dva časa noći, navuče se gusta pomrčina, jer ne beše meseca, a po nebu plivahu jednostavni tamni oblaci, pa se onda obojica krenuše niz brdo. Varošica beše zaspala.Ozgo sa brda viđahu se samo svetnjaci pred čestim palanačkim mehanama, koji svetlucahu slabo i sumorno u tamnoj noći, dajući time jedini znak da se život u varoši nije ugasio.I još tamo, na samom kraju varoši, pored potoka što preseca glavnu ulicu, čuje se po neki put veseo uzvik pijana gosta, kome je jamačno kakav bukovički lautar svojim monotonim cilikanjem rastresao zagrejane živce...Mračna i vlažna noć navukla se na ovo mestance, zaogrnula svojim neprobojnim pokrivalom kuće i ulice, pritisla samu zemlju, pa stoji tako nepokretna i sumorna, kao da se i ne misli nikad dizati sa grešne zemlje.... Drugovi prođoše zabrančić, koji se pružio iza varoši, pređoše potok, pa stadoše uz jednu ogradu, koja je jednim krajem izlazila na ulicu, a drugim na potok.Novica podiže jedan proštac, te se provukoše kroz ogradu obojica i uđoše u dvorište.Đuricu obuze neka nepojmljiva zebnja od ove mračne i neme samoće, i on se stade kajati što dođe ovamo. Prođoše mračno dvorište i kroz nekakva sniska vratanca stupiše u odaju.Novica upali sveću i Đurica vide lepo nameštenu sobicu sa dve postelje i minderlukom, a na sredini stoji okrugao zastrven sto, prepunjen jestivom i pićem. — Sjedi, brate, da se odmorimo, pa i da se založimo.Eto vidiš, ja tako... gazdinski.Moja Maruška meni spremi sve što hoću, pa kad imam gosta, ona se zatvori tamo u drugu sobu i spava.I na ovo sam gledao, vidiš: ovo prozorče može da posluži za svaki slučaj... sa njega pravo u potok, pa u šumu... — A ova kuća nije sa ulice? — Ne, more.Tamo je napred magaza đe ja smještam moju robu, a kuća je, vidiš, do samoga potoka. — Zacelo zgoda! — odgovori Đurica veselo, kome se dopade što je Novica predvideo tako važnu okolnost. — Dede sad da počnemo, duga je noć!Ovake prepečenice nijesi srknuo dosad. Đurica sede za sto, nasloni pušku na postelju pored sebe, pa iskapi prvu čašu. Stadoše da se ređaju čaše sa prepečenicom sve češće i češće, a Đurica postade razgovorniji i veseliji.Krv mu pojuri življe po telu, a pred očima stade da se hvata ona prijatna i blaga izmaglica, što nastupa posle jakoga pića. Promeniše rakiju na vino.Dohvatiše se pečena jagnjeta, pa ga stadoše zalivati starom rumenikom... Đurica jednako maše rukama, priča i smeje se. — Hoćeš li da se pobratimo? — reče Đurica odjednom. — Hoću, bane, s takijem sokolom, zašto ne bih! Ispiše čašu zajedničku i poljubiše se. — Eh, pobro, kad bi mi dao da probudim Marušku samo da nam ispeče po jednu kavu.Ne boj se, ona te ne poznaje, a zna da ja imam posla s takim ljudima... — Ne bojim se kod tebe ničega.Budi snahu! — viknu Đurica, pa ustade i pođe za Novicom. — Maro!... o Maro!.... — viknu Novica na drugim vratima, preko od njihove sobe. — Ustani, dijete, ispeci nam kavu. — Sad ću, ne ulazi ovamo!... — odgovori otud ženski glas. Pobratimi se vratiše na svoja mesta, a malo zatim uđe u sobu visoka, crnomanjasta žena srednjih godina, noseći u ruci poslužavnik s kavom.Svaki bi se začudio, kad se pre ova žena spremi, a kad pre kavu skuva, ali to Đurici ne pade na pamet.On se zagleda u ženu i pomisli: »Da li mu je to ono dijete?Ova je gotovo starija od njega«. — Evo ti snahe, pobro — reče mu Novica. — Dede posluži đevera, kad si mi tako poslušna. — Ne viči, more, imam gošću — odgovori žena, prilazeći Đurici. — Kako si, dešo?...A ovaj mi ne reče da će koga večeras dovesti... — Kakva ti je to gošća? — prekide je Novica. — Sestričina mi... udovica jadna — odgovori ona i saže glavu stidljivo, kao da u tome, što joj je sestričina udovica, ima nečega stidnoga. — Udovica zar?...Vuci je ovamo! — viknu Novica. — Hoćemo li, pobratime... da se veselimo?A ja neću kazati za onu... tamo u selu — namignu on i mahnu glavom. — Dovedi, dovedi!... — viknu Đurica zagušenim glasom i osećajući da ga jezik izdaje.Beše se dobro napio.Kad iziđe Maruška, Đurica se naže k Novici i stade mu poverljivo šaptati. — Znaš... ja sam i tamo, u Beogradu, sve tako.... hi-hi-hi...A što sam ostavio jedno varošče tamo, bre, pobro, kao gorska vila!Obeća mi da će doći, čim je zovnem... — A Stanka, bolan, šta ti ona veli? — He... šta će reći!... mo-r-ra da sluša bez r-r-razgovora...Ja sam gosa... gorski car!.. — stade on da zapleće. — Tako je, vjere mi junačke!A znaš, ako hoćeš da ti kažem istinu, nijesi trebao ni da vučeš za sobom nevolju... reče Novica, pa zastade da vidi neće li Đurica drukčije misliti. — More, ne znam ni ja... bio sam lud.... — Zar nije bole, velju, da ih biraš kâ gnile kruške...Da vi’š samo ovu moju gošću, da ti oči stanu!.... — He-he... — stade on da čupka i gladi brčiće — ja vala baš tako..Onu mogu i oterati... — reče on, ali se odmah trže i uplaši od te misli, pa nastavi: — Neka nje tamo u selu, nije mi na odmet....Pazi me, znaš, mnogo. — Đavo li si, pobro, kako ti to udesiš, pa đevojke mahnitaju za tobom! — Ha-ha-ha... — nasmeja se Đurica zadovoljno. U tom se vrati Maruška, vodeći za sobom neku žensku, ni mladu ni staru, omalenu, dosta lepuškastu.Na prvi pogled moglo se opaziti, da su obe ženske od onoga reda, koji ne drži mnogo na čednost i poštenje...Gošća beše doista neka rođaka Maruški, propala žena, i Novica je mnogo računao na nju, kad se odlučio da je dovede u svoj stan za ovaj slučaj.Pred Đuricom se samo pretvarao da nije ni znao za njen dolazak. — Koja te voda donese ovamo, Julo? — viknu on, kad je opazi. — Eto nam sad, pobratime, društva.... da vi’š kako je valjana ova moja Madžarica! — Madžar si sam, a ja sam Srpkinja, bolja od tebe! — oseče se na njega gošća. — Madžarica, Švabica — jedna vjera, brate, a za moga pobru došla si kao naručena.Je li tako? — obrte se on Đurici, koji ne odvajaše očiju od Jule. — Ja nisam s raskida, ako ona hoće... — Ne možemo mi trezne sa vama u društvo, nego prvo da vas stignemo! — reče Maruška, pa ponudi Julu da sedne do Đurice, a sama se namesti do Novice. — Šta veliš, pobro, ove se ne šale! ... I otvori se besna, razuzdana pijanka.Žene se izopijaše brzo, a pobratimi se jedva drže na stolicama.Čaše zveče... smej, kikotanje... niko i ne pomišlja na opasnost.Đurica prebacio ruku preko susede, pa joj šapuće grube izjave, ljuljajući se i povodeći glavom napred i udesno. — Koja je bolja, pobro?...Znaš?... — na mignu mu Novica, mahnuvši glavom u stranu, prema šumi. — Ova, brate varoška... mirom miriše. — Kažem li ti ja! ...Raskrsti s onim čovjekom... znaš?... pa da uživamo kao carevi. — R-r-raskrštam! — viknu Đurica i skoči da obgrli Julu, ali ga noge izdadoše, te se dohvati njenih ramena i održa se na nogama. — Ova je moja... moja... Pijanka se produži do pred samu zoru. Naposletku, kad se svi izopijaše, polegaše po zastrtom podu.Gde se ko našao, tako se i spustio na pod i zaspao.Novici ostade još toliko svesti, te ugasi sveću, pa se i on pruži, ne znajući više ništa za sebe... Kad sunce odskoči visoko, Đurica se probudi i podiže glavu.Začudi se položaju u kome se nađe, ali se odmah seti noćašnje pijanke.Obe žene i Novica ležahu na podu, kao i on, i spavahu teškim pijanim snom.Vazduh u sobi beše tako zagušljiv, osećaše se jak zadah od pića, kojim je prožet svaki delić vazduha.... zapara, smrad... pa sve to davi, zanosi, opija... »Ala li se provedosmo! ...Nikad nisam ovako... ni u Beogradu.Ova Jula para vredi...Vidiš, i on se opio, a da je hteo mogao me je živa odneti u srez.Sad vidim da mi je prijatelj....« — pomisli on i htede da legne opet, ali se seti da je svanulo odavno i da treba Novicu odmah buditi. Četiri dana provede Đurica u ovom novom društvu.Danju je spavao na tavanu, gde mu je Julka namestila postelju, a noć se provodila veselo, u pijanci i razvratu.Besna neobuzdana pijanka zanela je celo društvo, koje je dobilo volju da se proveseli do najveće mere, da se zasiti, zanese... Sad je već postala providna Novičina namera: on je želeo da pridobije, da priveže Đuricu za sebe i da ga odvoji od ostaloga mu društva.Tako bi on zauzeo Vujovo mesto, ali mnogo pouzdanije i korisnije no što ga je Vujo držao.Novica je smišljao da mu nije potrebno veliko društvo: nekoliko ljudi za napade i tri četiri jataka, to je svega.I kad ovako, naročito pomoću žena, priveže Đuricu za sebe, ostajaće mu od pohara mnogo više, no što je Vuju ostajalo.Od je sam, kad se probudio posle prve pijanke, saopštio neke misli i Maruški. — On se do sinoć malo pribojavao od mene.Ludak! — reče joj Novica. — A meni je njegov život potrebniji no njemu samom. — Zar baš toliko? — A da kako, jadna.Dovlačiće nam on sve na hiljade i sve će mi sam davati, da mu ne tražim...Neću ja kao ludi Vujo, nego ovako, da se pije i veseli...Samo neka ga Jula dobro uzme u ruke! — Za nju ti ne brini... — Carski ćemo da živimo, samo vi žene pamet u glavu! A Đurica nije mislio ni o čemu; predao se sav ovom bezbrižnom i veselom provođenju, nalazeći da tako i treba hajduk da živi.Vek mu nije dug, to je već jasno video, pa onda bar da se živi i da se zadovolji svaka želja...Opazio je posle samo jedno: da ga Novica dobro čuva i da sve ovo čini iz računa. »On hoće para — mišljaše Đurica. — Pa dobro, ja ću donositi para dosta, ali ću barem i ja videti vajdu od njih.Pije se, veseli se... to staje dosta.A kod Vuja: donesi pare, pa idi kud znaš.Sad će da se živi!...« Naposletku odlučiše da prestanu s pijankom i da Đurica na nekoliko dana ide k jatacima.Morali su biti oprezni, jer da se ovako još produži, moglo bi pasti kome u oči. Četvrtoga dana u veče, kad se dobro smrači, Đurica se spremi i ode u svoje selo.Idući putom seti se da onomad, kad je noćio kod Jova, nije ništa naredio za Stanku, te i ne zna gde je sad ona.Jovo mu samo uz reč napomenu da je ona kod majke: tamo se, veli, krije od oca po stajama, a Đurica, kako je bio zauzet poslom, i zaboravi na nju.Tako se još nisu ni videli od povratka. Đurica osećaše jasno da u njemu nema više one topline, one čiste predane ljubavi prema Stanki; ugasilo se ono burno vatreno osećanje, koje ih je bacilo u zagrljaj...Sad se mesto njega javilo neko novo, grubo i neobično...A iza toga rasplamteo se razvrat, obuhvatio mu dušu i srce, i on oseća čudno zadovoljstvo u ovom novom i primamljivom stanju...Nije on ni Stanku omrznuo.Samo oseća neku dosadu, kad mu se ona javi u mislima kao prepreka njegovim planovima...Nezgodno mu je što se poneki put mora voditi račun i o njoj; oseća da bi mu zgodnije bilo bez nje.Ali opet na kraju bi pomislio: »Pa neka je... može se i ovako!» A i to ovako bilo mu je nejasno, neodređeno.Ovako, iz dana u dan, ne misleći o sutrašnjem danu, ne brinući se za posledak... Iznenadi se veoma, kad nađe Stanku kod Jova.Behu pospala čeljad, i Jovo ga uvede u sobu, gde spavaše sama Stanka.Kad uđoše obojica u sobu, ona se trže iz sna i zasja joj radost u oku, ali se odmah zatim pribra, namršti se i po licu joj se razli velika srdžba. — Gle, zar si tu! — reče Đurica, kad se ona podiže. — A ti mi onomad reče da je ona kod majke? — okrete se on Jovu. — Bila je do juče, pa ne može više da se krije od Marka. — A ti se odmah obradovao — reče ona gnevno. — Misliš ostaću jednako kod majke, pa da ti se skinem s vrata... Jovo, videvši da nastupa domaća drama, pođe iz sobe, ali ga Đurica zadrža, jer mu beše teško da ostane ovako sa njom. — Čekaj, kud ćeš — reče mu, čineći se da ne ču Stankine prekore. — Jesu li zadovoljni svi? — Kako neće biti zadovoljni na onolikim parama!Svi se hvale, ne može bolje biti.A gde si ti ovih dana? — Poslom... — odgovori Đurica, zapinjući. — Sutra ću ovde predaniti, pa gledaj da se pazi... — Ne brini.Onomad nam potera pretrese celo selo... — Znam, zbog toga sam i otišao.Gde si ti bila onda? — zapita on Stanku, setivši se sad tek da je ona bila u velikoj opasnosti od potere. — Gde sam bila!...Sad si me se setio; a kad si doznao za poteru, nisi mogao da me povedeš?...Jedva si čekao, valjad’, da me uhvate, pa da tražiš drugu... Jovo iziđe iz sobe polako. — More, prođi se komedije, kad ti kažem.Najpre sam zaboravio, a posle je bilo dockan... — reče on ljutito, pa posle kao da se priseti nečemu i povika: — A šta mi tu jednako drobiš i kontrolišeš: gde sam bio, te gde sam bio!...Bio sam kod devojaka, eto, pa sad šta ćeš mi!.... Stanka se prenu, raširi oči i pogleda ga začuđena. — Zar baš tako,? — reče mu zagušenim glasom. — Ja ovde propadam, a ti tražiš devojke te se provodiš sa njima! — Ja šta si ti mislila? — odgovori on, osmehnuvši se ironično. — Da sedim jednako uz tebe i da ti piljim u oči, je li?... — Kazao si da se nećeš rastavljati od mene i da ćeš me svud sa sobom voditi — odgovori Stanka hladno i odlučno. — A eto, veliš sam da si bio kod devojaka, a mene si ostavio da me uhvati potera, pa da trunem u apsu. Đurica planu.Naljuti ga prava istina, koju mu Stanka reče, i na koju on ne mogade dati opravdanja.Svoja krivica se obično zaglađuje ljutnjom.I on se naljuti...Ali on htede da izvuče korist iz ove srdžbe, htede da se objasni sa njom sada, kad joj može mnogo što šta reći, što inače ne bi mogao.Htede da prekine odjednom te večite njene prekore, koji mu dosadiše, pa uzviknu: — Ne zvoncaj mi tu, dok nisi sad dobila što tražiš! Stanka preblede, ali se ne mače s mesta, a on, pribravši se, progovori lakšim glasom: — Jesi čula, ovako se više ne može.... dovde si mi već došla — i on pokaza rukom na gušu. — I venčani ljudi ne trpe toliko od žena, kao ja od tebe...Brate, ti znaš s kim si se vezala, pa, ako ti je pravo, radi onako kako ja hoću, ako li nećeš, idi kud te oči vode.Nemoj da me dovodiš do zla, jer može biti svašta... — i on preteći mahnu glavom. Stanka skoči, pa stade pred njega.Oči joj sevahu kao živi plamen, sagorevahu....Ona se ispravi i pogleda ga pravo u oči. — A šta to može biti, reci der mi! »Vi’š... tvrdoglava kao pseto — pomisli on, a srdžba mu sve više raste. — Sad ću ja njoj kazati, pa će biti manja od trunke«. — Ti znaš kako prolaze oni, koji rade protiv moje volje...Eno ti Mata i Vuja! ... — reče on i pogleda kakav su utisak učinile njegove strašne reči. Stanka se ne izmeni; kao da je očekivala nešto gore, nepovoljnije, pa je ovo i ne začudi. — A posle.... šta ćeš posle?...Da nađeš drugu, je li... — prošapta ona tiho, ne dišući, kao da sad tek očekuje pravi odgovor, od koga joj zavisi sve. Đurica pak htede da kruniše svoj uspeh, jer mu se učini da je s onim odgovorom postigao cilj. — Što ću ih tražiti, kad još sad imam na svaki prst po jednu!...Ti misliš ja ne mogu živeti bez tebe....More s kakvom sam se varoškom onomad provodio, nisi joj ni za mali prst... — nasmeja se on, kao u šali. — Je li to od istine?...Nemoj da se šališ! — pogleda ga ona ozbiljno i udvoji pažnju, očekujući da on porekne svoju groznu šalu. Đurica se još više osokoli, pa je pogleda ozbiljno i odgovori: — Ne šalim se, sreće mi hajdučke!A ti čini što znaš.... Stanka steže zubima usnu, pogleda ga nekako u koso, neobično... i taj pogled ne obećavaše nikakva dobra... I kao da se htede još jednom uveriti da je ne varaju oči, kao da htede zapečatiti u duši taj nemi poslednji odgovor ohladnela srca, koje govori o neverstvu, pogleda ga još jednom pažljivo, bolno, mučenički... pa obori oči, okrete se i polako pođe k vratima...Polako uhvati rukom drvenu ručicu na vratima, očekujući neće li čuti strasno kajanje ljubljenoga čoveka, ali iza nje beše mrtva tišina... Vrata škripnuše i ona iziđe iz sobe... Učini joj se da on progovori, pošto se zatvoriše vrata, ali se ona više ne obrte nazad...Polako obiđe pročevlje, oko koga spavahu čeljad, napipa ključanicu na kućnim vratima, izvuče je i polako otvori teška rastova vrata...Jovo joj nešto reče, navlačeći šarenicu na decu, ali ona ne ču ništa...Prekorači visoki kućni prag i stade bosim nogama na hladnu ploču stepenice...Zaduhnu je planinska noćna studen, i ona se strese od zime... »Neka je, vratiće se ona sutra mirnija od ovce!« — pomisli Đurica, pa leže na njenu postelju i pokuša da zaspi. A Stanka dođe do ograde kućne, nasloni se na čatal vrljika, obori glavu na ruku i stade kao okamenjena... Vri u glavi roj misli, nejasnih, tamnih, crnih... bruji i šušti to vrenje, te ne može nijedna misao da se uhvati.Samo proleću kao iskre, ponesene besnim vetrom....U temenu nešto igra jednačito, brzo po taktu... igra i udara kao damari...U ušima šum... i tamo šušti, udara, pišti...Srce se steglo, sledilo: okamenilo se...A oči se uprle u crnu, tamnu noć, kao da u toj surovoj, nemoj crnini traže objašnjenje neke strašne misli, koja se rađa u zanesenoj glavi, ili bi da prodru u samu dubinu crnoga zastora i da nađu tamo ma jedan svetao zrak, koji bi davao nade na spasenje...Ali se pred usijanim očima tiho nosi i veje hladna i crna nema pomrčina, ulevajući u dušu još veći jad i crnji bol... »Šta je ovo?...Šta ovo bi?...Svršava se, dolazi kraj...Je li kraj svega.... smrt?Ne znam!...Šta je to smrt?Znam, videla sam kad umre Joka, bleda, pa požutela, hladna...Posle zakopaju u zemlju i gotovo!...Ništa, kao da nije ni bila... samo se izdiže gomila vlažne zemlje...Jadna Joka, kako smo lepo živele....Ona meni eve: Šećerka, veli, metni mi ruku u nedra, a ja polako, polako...A-a-a-... ono!,..Zar takav kraj dočekasmo?I naša se ljubav jednom svrši, ode, nestade je...Ama zar sam zato ja trpela toliku sramotu, ponižene, mučila se kao nijedna druga!...Ostavih dobru majku, uvredih do srca staroga oca, okretoh leđa celom svetu, samo da on bude moj, da delim sa njim zlo i dobro...Volela sam ga više od svega, slušala sam ga bolje, mnogo bolje nego oca, učinila sam sve što je on hteo, pa sad — pod noge!... »A majka, jadna dobra mati, kako se ona obradovala svome detetu, svojoj osramoćenoj, ismejanoj kćeri!Sav svet obrće glavu od nje, kao od čudovišta, a mati širi slabe staračke ruke, obuhvata i steže svoju milu jogunicu, celiva je i gleda, gleda i celiva...Topi se radosno srce majčino, kaplju vrele suze niz obraze...To je bilo onda o povratku, pre nedelju dana, a sad?...Šta li bi sad rekla, jadna starice, da je vidiš ovako osramoćenu, poniženu, ucveljenu, pa izbačenu napolje, izbačenu kao isceđen limun, kao nepotrebnu stvar...Gle, nema gde da skloni obeščašćenu glavu!... »A otac, šta li će on reći kad čuje?...Zna se šta, i imaće pravo!...O, kako je strašno kažnjena detinja neposlušnost!...A svet?... »Šta će ovo da bude najposle?...Jest, došlo je ono poslednje, ono najposle, došao je kraj, ali šta ću sad, kud ću? ....Da umrem...Ali zašto?Kome će od toga biti dobro, ko bi se tome obradovao... ko bi se mojoj smrti radovao?...Majka... otac... drugarice?...Ne bi, ne bi im moja smrt bila dobra...A on?...Jest, njemu bi bila dobra; ta on i onako reče da me može ubiti!...Kako ono reče: može, veli, biti svašta... eno ti Mata i Vuja!...Kao veli: kako sam sa njima učinio, tako ću i s tobom..A posle?...Ti misliš, veli, ja ne mogu živeti bez tebe...O-o-o- !...A ja sam mislila da ga ne bih mogla preživeti, umrla bih sa njim, poginula bih, kad bi njemu što bilo...Mislila sam, kud bih bez njega i na što će mi život posle!...A on veli: imam još sad na svaki prst po jednu...Dok sam išla za njim kao verno pseto, dok sam mu dala svu dušu moju, on već tražio druge i našao na svaki prst po jednu.Pa sad?...Sad bi hteo da me nema, a on da uzme drugu... mnoge druge na moje mesto...To li bi ti hteo?Dok sam ja živa, nećeš uzeti drugu...Zar tolike moje muke i sramotu da pogaziš, pa da me oturiš kao pseto!...I još mi se kune srećom hajdučkom — Drugo ništa i nema za kletvu — da se ne šali.E čekaj, ne šalim se ni ja! ...Nisam se šalila, kad sam bacila obraz pod noge, kad sam osramotila svoju kuću i ime, kad sam zbog tebe okrenula leđa celom svetu, pa neću se šaliti ni sad! ...Ti tražiš moju smrt, da bi se mogao bolje provoditi...A kad hoćeš tako... onda i ja hoću tvoju smrt!...Bolje neka te nema, nego da gledam da mi još i ti gaziš osramoćenu i poruganu glavu... da mi se smeješ sa drugima, kad stanem lutati kao obeščašćena prognanica!... »Ali kako ću sad?...Da ga ubijem svojom rukom... ne mogu, neću...Tako bi se smirio za čas, pa ništa!...Ne bi ništa ni znao, ne bi osećao muke...Ja bih se opet mučila celoga veka, a on bi bio miran za navek...Neću tako...Hoću da se muči, hoću da vidi neizbežnu smrt pred očima i da zna da mu je smrt od mene došla...Nek se muči!...I ja ću se mučiti!...« Jednim lakim skokom, kao vetrom ponesena, Stanka preskoči vrljike, i, ne dvoumeći, ne razmišljajući više o svome planu, pođe žurno, gotovo trčeći, k opštinskom putu...Grozan plan sevnu joj samo jedared u glavi... sevnu i ode... ona se ne postara da zadrži tu misao, da razmisli o njoj...Išla je kao u groznici, a beše je i obuzelo grozničavo stanje...Stade da se trese od hladnoće, a noge žurno stupahu po hladnoj, rosnoj travi, ne osećajući ni hladnoće ni umora...Samo što pre, samo da se stigne na vreme!...Naišla je na utrven, nasut put, prelazila je preko potočića, preko kamenjara, ubadala se, ubijala nogu nepažljivim gaženjem, ali na to nije obraćala pažnju...Išla je kao u bunilu, u vrućici... Posle ponoći stiže pred sresku kuću.Umor je savladao jako, ali ona ne stade, ne predahnu...Prođe kroz vratnice na ogradi, pretrča preko dvorišta i stade pred jedna vrata nad stepenicama, za koja je držala da su na glavnom ulasku u kancelariju.To behu vrata na hodniku, pred stanom kapetanovim. Kako stade pred vrata, udari snažnom pesnicom po njima...Vrata se zatresoše, a hodnik potmulo odjeknu...Ne ču se nikakav drugi glas...Ona udari još jače...U hodniku škripnuše peke daske i začu se uplašen, sanjiv glas: — Ko je to? — Otvaraj! — viknu ona glasno, saznavajući umesnost svoga zahteva. Opet zaškripaše daske, začu se hod bosih nogu po opekama... — Ko si ti? — zapita je neko lakšim glasom kroz vrata. — Otvaraj brže, hitno je... vidiš: žena sam!.... Ključanica škripnu, vrata se otvoriše i Stanka uđe u hodnik. — Koji te đavo tera noćas?...Šta lupaš toliko?...Šta hoćeš?... — Kapetana...Gde je kapetan?... — Što će ti noćas kapetan? — obrecnu se pandur srdito. — Treba mi, njemu ću kazati... samo njemu... — E, snašo, tako bi mogao svaki ludak da dođe i da pravi larmu zabadava.Ne smem ja buditi kapetana za svaku sitnicu... moram znati zašto. — Đurica...Đuricu hajduka da mu sad predam živa... eto, to hoću... trči, budi ga! Pandur se uozbilji, počeša se iza uha i zapita ozbiljno: — Ama ko si ti?...Da nije kakva varancija... — Ja sam Stanka... čuo si... ona što je sa njim. — Aa!...E to je drugo... — odgovori on, pa priđe vratima, kroz koja je ušla Stanka, te ih zaključa i uze ključ sa sobom. — E onda ga moram buditi.Pričekaj ti tu — reče joj on, pa otvori jedna vrata na hodniku.Istoga trenutka otvoriše se prema njima druga vrata, na kojima se ukaza razbarušena sanjiva glava.To beše kapetan. — Šta je to tamo, Milisave? — Viknu on, ne izlazeći iz sobe. — Došla, gospodine, ona devojka što ide sa Đuricom...Traži vas, kaže, da preda Đuricu. — Zaključaj brzo vrata spolja! — reče mu on tihim glasom. — Zaključao sam, evo ključa. Kapetan iziđe u hodnik, onako neobučen, pa videvši da lampa slabo škilji, obrte se panduru: — Odvrni tu lampu. Kad pade jaka svetlost na Stanku, kapetan je pažljivo razgleda. — Jesi li zaista ti Stanka? — Jesam, gospodine. — Što si došla? — Čuo si...Hoću da ti predam Đuricu. — Čudo to?..Ti živiš sa njim. — Kazaću ti na samo sve... — Dobro.Milisave, probudi sve žandarme i pandure.Neka se živo obuku i nek spreme konje.S oružjem... znaš.A ti, Stanka, hodi ovamo. Kapetan je uvede u jednu sobu, upali sveću na stolu, pa se ogrte nekom haljinom i sede na stolicu. — Sedi, odmori se... vidim da si se mnogo umorila. Stanka se osvrte i sede na stolicu. — Gde je sad Đurica? — Kod Jova Dikića, u našem selu...Ostao je na spavanju, i sutra će predaniti kod njega.Ali treba da ideš odmah, da ga uhvatiš pre zore... posle vam se neće živ dati... Kapetan je razgledaše pažljivo...Ono grozničavo drhtanje, neobičan sjaj očiju, suve, zapečene usne, nervozno trzanje glave pobudi u njemu sumnju, da ova devojka nije pri sebi. — Ti si bolesna, rekao bih... da nisi bolovala ovih dana? — Bolesna?...Do sad nisam nikad bolovala, a sad... sve jedno!. ..Trčala sam, žurila sam se mnogo, samo da stignem na vreme. — E sad mi sve lepo ispričaj... to što si htela...Kad si i zašto si sa Đuricom raskinula? Stanka mu ispriča ukratko, isprekidano, bez veze u mislima, noćašnji događaj.Kapetan u malo reči pojmi njen položaj, pa htede da se koristi ovakim njenim stanjem radi dalje istrage, te je prekide: — Pa veliš: on ti sam kaže da je ubio Matiju i Vuja? — Sam, gospodine, on sam... — A ja sam slušao da je Matiju drugi ubio?..Onaj što je te noći išao s Đuricom.... — Zar Novica?... — reče ona i trže se kao opečena.Sad se tek seti, da treba čuvati one ljude, koji su nju čuvali...Ali beše dockan.Policajac opazi da se ona trgla i da mu neće svojevoljno izdavati ostale ljude, pa se požuri da dozna što bar za toga Novicu. — Novica!...Koji to beše? — reče kao prisećajući se. Stanka ućuta kao zalivena. — Znaš šta, gospodine, posle ćemo govoriti o drugim stvarima, a sad požuri da on kud ne pobegne — progovori ona posle kraćega ćutanja. — E, ne može tako.Moram ja to znati pre polaska, jer već imam ovde u apsu jednoga Novicu, pa da znam koji je... — Jeli taj iz varoši? — zapita ona brzo. Kapetan je pogleda.»Šta da joj kažem?...Da li ću pogoditi?...Kad je ona pomenula, tako će i biti« pa odgovori: — Jeste, iz varoši je. — A to je! »Koji će to biti Novica?...« stade on opet misliti, pa uzviknu: — Onaj što drži magazu... — Neću, gospodine, više da ti odgovaram.Ako ćeš ići... hajdemo! — reče ona odlučno i ustade sa stolice. — Čekaj, brate, nisu još ljudi gotovi, a ni ja se nisam obukao. — E pa dela, oblači se, pa da idemo! Kapetan ode u drugu sobu, i malo zatim vrati se, noseći u rukama svoje haljine.Stade da se oblači i ujedno htede da pokuša neće li još što doznati. — Vidiš, ti sve treba meni da kažeš...Ti nisi izvršila sa njim nijedno zločinstvo, pa ću ti ja pomoći na sudu da ne budeš osuđena, izradiću ti pomilovanje... — Nemam ja posla sa sudom...Nisam nikom nikakvo zlo učinila...Kazaće ti to i on i drugi ljudi, koje je on napadao. — E, devojko, po zakonima i ti si kriva kao i on.Ko god se druži sa razbojnikom, pomaže mu, čuva ga — i on je kriv pred zakonom.Kriv je svaki ko zna gde se nalazi razbojnik, a neće da ga javi vlasti...Ali kažem ti: samo ti meni sve lepo ispričaj, pa ću ja tako udesiti da ne budeš kriva. Stanka se začudi.Po svome poimanju, ona nije do sad smatrala sebe za krivca.»Ko čini zlo — on i odgovara za njega«, mislila je ona do sad, »a ja samo idem sa njim, ne činim nikome ništa«.Ali joj sad u glavi, i bez ovoga, beše čitav haos raznovrsnih misli, koje se samo jave i prođu... pa i ne beše u stanju da razmisli o ovom otkriću.Postade joj dosadno ovo zapitkivanje kapetanovo, koje se nikako nije slagalo sa njenim duševnim stanjem: ona ide na ono poslednje, na svršetak svega... i posle toga nastaje tama... kraj sveta... opšta propast... — ili tako nešto... a on okupio o nekim sitnicama, koje posle toga nemaju, kako ona mišljaše, nikakva smisla...I ona se odluči da ćuti, da ne odgovori ni reči, dok god ne pođu.I ona održa svoju odluku s najvećom upornošću.I kapetan naposletku beznadežno mahnu glavom, pa se požuri sa spremanjem.Pri samom oblačenju napisa naredbu pisaru da odmah, čim primi naredbu, uhvati Novicu, a ako se nađe koji odrasliji ukućanin sa njim, da i njega zatvori.Jednom panduru reče da odmah odvoji tri druga, pa sa njima da ide pisaru i da ga probudi. — A kako ćeš ti? — obrte se kapetan Stanki. — Treba da se požurimo, a mi ćemo svi na konjima...Umeš li jahati? — Umeću, ako imate konja — odgovori ona. — Dobrosav će sad s pisarom, a konj mu je osedlan — umeša se pandur, koji ostaje u kancelariji, da bi tako sačuvao svoga konja od zamorna puta. — Može na njegovu konju... — Pa dobro, kad je već osedlan.Neka izvode konje! Posle nekoliko minuta krenu se oružana potera, iziđe iz sreskoga dvorišta, pa, da se ne bi obraćala pažnja varošanima, i ako još beše gluho doba, okretoše odmah poljem, koje se pruža više varoši.Napred jahaše kapetan s ostragušom o ramenu i revolverom o bedrima, za njim Stanka sa dva žandarma s obe strane, pa onda još tri žandarma i dva pandura.Žandarmi i panduri, kao obično, behu naoružani »do grla«. Kad se dohvatiše čistoga polja, poteraše brzim karijerom...Samo se čuje potmuo topot konjskih ploča, po neki put frkne ražljućeni konjic, a vetar zviždi pored ušiju... Kapetan se oseća kao lovac, koji se krenuo da zatekne kurjaka na legalu...Razne prijatne slike iz napada, koji će sledovati, već se unapred javljaju, i on već vidi pred sobom živa, povezana hajduka...On mu odaje sve svoje jatake, priča o celoj organizaciji velikoga zlikovačkoga društva... i kapetan zadovoljno seda za sto, piše raport ministru...Zatim javna pohvala u zvaničnim novinama... orden... klasa...»Onaj kačerski pući će od muke, što mu uzabrah krušku ispred nosa! ...Pa kad pročitam ukaz, dignem se, pa pravo k Leni: Sad si gospođa kapetanica prve klase, kažem ja, a ona: Juh, bolan, pa sad za okružnoga...Je li to na redu?...More, srećan sam ja, badava!«... A Stanka samo sluša kako vetar fijuče pored ušiju i gleda u ovu crnu tamninu, koja joj sad dođe još teža, još sumornija...Povija se u napred i natrag po tome, kako se konj u skakanju pokreće, a u glavi joj samo jedna misao i njom se ona bavila celoga puta: »Samo da ga vidim uplašena, uprepašćena, kad ugleda naslonjene puščane grliće na prozorima! ...Da stanem tako, pa neka vidi, neka zna ko je doveo njegove dušmane!...Pa onda... šta bude, ne marim!«... Kad odjahaše konje u potoku, ispod Jovove kuće, beše se razredila pomrčina, ali se još nije dobro videlo.Tek se moglo nazirati nebo, koje se, kao crn džinovski poklopac, nadvilo nad ovom šumovitom kotlinom.Tišina! ...Ni jednoga zvuka ni pokreta... — Ima li sad daleko da se ide do kuće? — zapita kapetan Stanku. — - Eno, odmah na onome bregu... da se dobacim kamenom odavde. — Dobro.Sad nas ti povedi na onu stranu, gde nije njegova soba... da nas ne može opaziti s prozora. — Znam ja, samo ti hajde za mnom...Mi ćemo da zađemo za kuću, odakle nema prozora. Kapetan je još putem sastavio plan napada, prema Stankinu opisu kuće, i odredio po jednoga žandarma i pandura na jedan i toliko isto na drugi prozor.Tri žandarma odredio je da upadnu u kuću, od kojih će dvojica zauzeti vrata na sobi, a jedan će isterati čeljad napolje i držati Jova. — Sad pazite dobro! — reče im kapetan, i ako nije bilo mesta opomeni, jer svaki od njih beše vičan tome poslu. Krenuše se, polako, oprezno, pazeći na svaki korak, na svaki mig...Žandarmi nošahu puške na ruci, gotovi da svakoga trenutka prospu smrtonosnu vatru na iznenadnoga napadača ili begunca.Zaobiđoše uzoranu njivicu, i kad se ispeše na breg ugledaše omalenu seosku kuću, koja na onom kraju do njih beše od brvana, a na protivnom, gde je soba, olepljena zemljom i zakrečena.U onoj maglastoj tamnini kuća im izgledaše kao plast sena, razvršen i razvučen.Primakoše se uz brvna, neki nasloniše uho: tišina... sve spava zdravim jutrenjim snom...Na istoku se jasno razlikuju i ocrtavaju vrhovi planinski... razvlači se ona prva bleda svetlost zorina... tama se proredila, pa umire, gasi se...Petlovi počinju svoju pesmu... Određena četvorica zauzeše mesta pod prozorima.Još jedared pregledaše magacinke, pa ih nasloniše na ragastov... »E sad još ako ne budu zaključali vrata za Stankom, kad je ona izišla...To bi slavno bilo!« — misli kapetan i daje znak onoj trojici da stanu na vrata. Mitar žandarm, odvažan momak, stade prvi, i po upustvu kapetanovu pokuša da vidi jesu li zaključana vrata.Stade na prag, uze za ručicu i podiže cela vrata, da ne bi škripala, pa ih onda lagano, tiho gurnu...Vrata se počeše otvarati...Drugovi prihvatiše vrata ozdo, poneše ih u stranu i otvoriše sasvim...Slaba, bleda svetlost pokaza im unutrašnjost kuće, opaziše odmah mesto, gde čeljad spava i učini im se da se neko promeškolji...Dvojica pretrčaše preko pročevlja i stadoše na vrata sobna, a Mitar, videvši da se neko od spavača počinje dizati, pritrča i pritisnu ga ozgo. — Ko je to? — dreknu jak muški glas i umuče, jer Mitar napipa rukama usta i steže ih, pa se naže na uho Jovu i prošaputa mu: — Da nisi pisnuo!...Ovde je kapetan sa celom vojskom: propao si ako mrdneš. Jovove ruke, kojima se odupirao, klonuše, što je značilo da se pokorava i sluša.Mitar odvoji jedan od konopaca, što ih je za ovaj slučaj poneo, pa mu veza i ruke i noge.Zatim priđe onoj dvojici, pa zapita jednoga na uho: — Čuje li se što? — Budan je... nešto šuška, jamačno se sprema... U isti mah začu se neki uzvik spolja.Mitar istrča iz kuće, doviknuvši onoj dvojici: — Pazite! Žena se probudi, za njom i deca...Htedoše da viču, ali ih sam Jovo ućutka. Čuvši glas Jovov, Đurica skoči s postelje i dohvati oružje u ruke...Oslušnu... ne čuje se ništa...Priđe k vratima, sluša...Nešto se neobično događa u kući, ne može biti drukčije!...Lepo oseća da neko stoji pred vratima.Pregleda ključanicu — stoji dobro... otud je pouzdan.Priđe prozoru s istoka, obrte obe zakačke, pa tiho, tiho stade da vadi ram, na kome je razapeta hartija.Izvadivši polovinu rama, pogleda napolje i sva mu se krv sledi, okameni se...Dve čelične cevi stoje naperene na njega i dve glave, neobične i nejasne, vire ozdo... »Otkud ovde ovi ljudi?...Šta je ovo?...Smrt!«... i on nehotično izvuče ceo ram i ispusti ga. — Predaj se! — viknu jedna glava, i čelična cev pokrete se... Đurica se saže uz duvar ispod prozora, podiže ruku sa revolverom i okrete cev tako, da gađa one pod prozorom pravo u teme, pa okide...Puče revolver, ali za njom suknu vatra na prozor, više same njegove glave, i zagrme drugi jači pucanj...Istoga trenutka nešto grunu na onaj drugi prozor sa dvorišta, ram se skrha i pade na pod... — Predaj se, ne gini ludo! — viknu neko sa drugoga prozora. Đurica okrete revolver i na taj prozor, pa okide... Zagroktaše puške na oba prozora, kuršumi preleću preko njegove glave, udaraju u zid i okrune malo zemlje, koja se osipa pravo na njega...Čim on ispali na jedan prozor, sa drugoga već sipa vatra na njega... Boj... prava bitka!... Ispalio je već oba revolvera, pa dohvati magacinku. A spolja odjednom prestade vatra... Šta li će sad?...Đurica se izdiže polako na prste i pogleda na onaj prozor ispred kuće.Oči mu preleteše preko nekakve slike, koja mu je tako poznata i tako bliska, ali se on ne zaustavlja na njoj, već gleda dalje... a u srcu se odjednom javi neki bol, tuga...On opet prenese oči na onu sliku i kosa mu se diže na glavi od čuda...Jest, ona je...Da li ga oči ne varaju?...Eno je, gleda ga i šta ono?...Pa to je ona i dovela ove kurjake!...Jest, eno opet pokazuje!...A-a-a!... uzvikuje on u sebi, a krv mu jurnu u glavu, naiđe na oči, obnevide..Pruži pušku, i ne misleći da li ga vide oni s leđa, uze pravac od nišana do one tamne, nerazgovetne slike, što ga i sad neobično gleda...Nijedne misli ne beše u glavi... samo se nešto crni tamo pred nišanom...Vatra prsnu pred očima... za njom dim... one slike nestade... ona se, odmah čim puče, nekako neobično, u koso, spusti na zemlju i leže... bez jauka, bez reči... Opet zagroktaše puške, zasipajući svu sobu paklenom vatrom...Đurica je opazio da sve puške gađaju u vrh, preko njegove glave, i pojmi da ovi neće da ga ubiju, no gledaju da ga uhvate živa.Pomisli: da li bi se mogao time koristiti?...U tom se razleže jak tresak, kao da neko lupi gredom u vrata...Sva se kuća zatrese...»Pazi!« — neko viknu pred vratima...Grunu još jači udarac... vrata izleteše, obrtoše se i padoše...Grunuše puške na vrata, na prozore, soba puna dima...Vri, trešti, puši se... kao u paklu!...Đurica obrte pušku na prozor, ali ga odjednom dohvatiše i stegoše dve snažne ruke...Samo ispade iz onoga dima neka prilika, pade na njega, steže ga i pritisnu celim telom... — Ovamo!... — Viknu Mitar, pritiskivajući ga grudima i stežući mu ruke... Popadoše na njega još trojica, četvorica... načini se gužva, gomila...Savladan je, pobeđen... I mozak, i srce, i krv, sve se sledilo, umrtvilo... ništa ne oseća, ne misli, ne živi...Teška mòra pritisla mu grudi, stegla mu glavu kao klještima, pred očima nešto seva i tamni se...A teret ozgo sve teži, sve mučniji...Počinje gubiti svest... — Gotovo! — Viknu Mitar i ustade.Digoše se i ostali, samo ostade na podu on, nepomičan, nepokretan... »Šta se ovo vraća svetlo, slatko?...Gle, slobodno se diše!...Oh, kako je slatko disati!...A šta je ovo zakovano?...Ruke i noge prikovane za pod, za šta li... ni mrdnuti se ne može...A-a... vezali su, onako kao onda Mita pisar«...I on se seća onih bolova, i oseća da su ovi još teži, mučniji...Otvara oči i vidi gomilu ludi sa sjajnim dugmetima na grudima.Svi ga gledaju radoznalo, neobično; čak se opaža saučešće na njihovim licima...»Gle, pa to su obični ljudi... vidiš kako ga lepo gledaju...A kud odoše oni... s onakim strašnim pogledima?...Nema ih, ovo su drugi«... Ljudi se rasturaju, daju prolaz nekome...Eno, bradata, suha glava prilazi mu i gleda ga radoznalo, i opet mu se čini da vidi u tome pogledu saučešće... — Stezali smo ga i za gušu, pa se onesvestio.Sad se povraća — reče jedan od ljudi. Đurica se osvesti.Namršti se od bola u laktovima. — Izvedite ga napolje, nek se osvesti na vazduhu.A noge mu odrešite...Što će vam to? — reče kapetan, pa iziđe pred kuću. Đuricu izvedoše, vezanih ruku, na dvorište.Dvojica držahu konopac kojim je vezan. Svanulo je, vide se jasno svi predmeti... — Kamo devojke? — viknu kapetan. Pogledaše svi po dvorištu. — Da nije ono... — reče Mitar, videvši neku crnošarenu masu pod vrljikama. — Ona je, ubijena!... — povikaše drugi. Kapetan i Mitar priđoše vrljikama.Pred njima ležaše Stanka, obrnuta licem k zemlji, savijena, kao da se sama naslonila na laktove, pa sakriva lice od nekoga...Mitar je polagano prevrte, pogleda joj zatvorene oči, prisloni uho na grudi, pa stade da sluša. — Čini mi se da je živa...Kreće se nešto u njoj: ili diše ili joj radi srce... Kapetan se saže, nasloni uho. — Živa je, radi joj srce.Kod koga su zavoji?Vidi gde je udarena. — Kod Petra su zavoji i stakleta — odgovori Mitar. — A, evo, u grudi! ... — reče on, ugledavši krv na desnoj strani grudi. — Jadnica, sumnjam da će preboleti...Što ubi ovu devojku, nesrećniče! — obrte se on Đurici. A Đurica gleda namršteno, prezrivo, u nepomičnu paćenicu.U oku mu sija izraz zadovoljene osvete, ali ne prozbori ni reči... Kapetan ne zna šta će pre, pune mu ruke posla: treba povratiti Stanku i zaviti joj ranu, treba pozvati opštinsku vlast i Stankine roditelje, treba videti šta će sa Jovinim ukućanima, treba pregledati kuću... Tek uveče stiže kapetan u varoš sa vezanim Đuricom i Jovom.Stanku je ostavio kod oca joj i dozvao lekara da je pregleda i leči.Lekar se nada da će preboleti. Kapetana očekivahu drugi nepovoljni glasovi.Pisar ga dočeka pred sreskom kućom, i na njegovo pitanje: šta učini s Novicom, odgovori mu: — Poginuo je. — Kako! ...Ko ga ubi? — viknu kapetan i ljutito sjaha s konja. — Pričaj šta je bilo, a vi vodite tu dvojicu gore, pa me čekajte. — Pandur...Došli smo polako do njegova stana; razgledam prvo položaj kuće, pa mi se učini sumnjivo jedno prozorče, što stoji nad samim potokom.Namestim tu Dobrosava i kažem mu da pazi dobro...Onda s ostalom trojicom stanem pred vrata i lupnem jako...Ne bi odgovora zadugo.Lupnem opet...Otvoriše se iznutra sobna vrata i neka žena viče: ko je to?...Ja već odgovaram... tražim da otvori, a ona me moli da pričekam dok se obuče...U tom čujem Dobrosava gde viknu: »stoj!... stoj!«... i puče puška...Potrčasmo tamo, i Vidim Dobrosava, gde skače u potok...Pogledam: onaj leži u potoku, a Dobrosav ga drma za ruku. — »Šta je bilo?« pitam Dobrosava. — »Ja stojim, veli, pod prozorom i čekam... ćutim tako, dok on odjedanput izleti kroz prozor... kao vreća...Ja, veli, viknuh dvaput, pa kad vidoh da se diže... dadoh vatru i — gotovo... — Zar baš na mestu? — pita kapetan, mršteći se. — Nije ni mrdnuo.Eno ga u dvorištu...Ženu sam zatvorio, a kod kuće mu namestio stražu. »Kao da im sam đavo pomaže!« — pomisli kapetan, ulazeći u dvorište.»Ali neka, imam u rukama ovu dvojicu, a da ako i Stanka ozdravi, pa ćemo polako razmrsiti njihove zamke, a posle«... i ne dovrši misao, jer ugleda mrtvoga Novicu, gde se otegao na zelenoj ledini, a oko njega se načetili žandarmi, koji su se vratili s puta. Na belom hlebu!...Kako mu je daleka i strašna bila ta pomisao nekada, kako se zdrhtavao od užasa, kad je slušao priče o tome crnome danu...Čudio se srcu živa čoveka, koji zna, pouzdano zna da sutra umire od kuršuma, pa opet živi, jede, pije, spava, misli...Držao je da toga dana mogu biti prisebni samo retki ljudi...I eto, dočekao je da vidi sebe u istome položaju, dočekao je da i sam toga dana slatko jede burek, koji mu je poslao Mitko aščija, da pije staro vino, da traži skup duvan od kapetana...Što ti je živ čovek!... Dan streljanja dosad su krili od njega...Jutros rano izvedoše ga na gornji sprat i uvedoše u čistu, svetlu sobu.Na sredini stoji okrugao veliki sto, zastrven čistim, belim platnom (s pandurske postelje), a na njemu polovak šljivove prepečenice, koja igra u stakletu kao kristal.Okolo stoje prazni tanjiri, a na sredini, uz rakiju, tanjir sa sirom i skorupom. Uđe kapetan u sobu...U poslednje vreme, naročito otkad je doveden iz suda, promenili su svoje ophođenje sa njim i panduri i činovnici.Opazio je da ga svi gledaju sa žaljenjem, sa velikim saučešćem, i dosećao se da je to zbog toga, što ga svi oni smatraju kao mrtva čoveka, a već zna se da se svaki mrtvac sažaljeva...I kapetan ga pogleda blago.Priđe mu i metnu mu ruku na rame. — Đuro, sutra se mora izvršiti osuda.Pa znaš, običaj je da se danas malo provedeš.Neki trgovci odavde poslaće ti ponude, a evo Mitra i ovih njegovih da ti prave društvo.Eto, i ja te častim ovom rakijom — i pokaza rukom na staklo. Kad pomenu kapetan osudu, Đurici zaklecaše kolena, obuze ga zima svega, i kao da mu nešto dohvati samo srce, pa steže...Kad mu je pročitana presuda na sudu, nije se iznenadio i saslušao je mirno: znao je da ima još sudova, koji će ga suditi.Ali kad mu posle mesec dana saopštiše odluku Kasacije, beše kao ubijen, promeni se, snuždi se... ali mu u duši ostade još neka nejasna nada, i on se dohvati nje slepo, grozničavo, bez razmišljanja, i ako mu je neki unutrašnji glas govorio da je sad sve svršeno i da posle Kasacije nema šta čekati...Okupi nekoga praktikanta, te mu, na ime majčino, napisa molbu za pomilovanje, i on s velikom pažnjom isprati molbu na poštu.Od toga dana nije nikako pomišljao o smrti i uporno se nadao pomilovanju.Čudan je i taj razlog njegovu nadanju.Sastojao se u jednoj misli: »Nije to šala, bolan, život čovečji!Živa zdrava čoveka ubiti... onako bez ičega, bez bolovanja... sad bio živ i — nema ga!«...Tako je on mislio, i u isto vreme dolazili su mu na um oni, koje je on pobio!... U toj grozničavoj bezrazložnoj nadi proživeo je do danas, a sad odjednom izvode ga na beli hleb!... Dakle sutra!...Sutra je ono što mu je neprestano za ove dve godine lebdelo pred očima, ono o čemu on nije smeo da misli, pa ni sad neće... još ne sme...Ali ko zna... može još doći odgovor...I srce se opet počinje rastapati... — Hvala, gospodine! — odgovori on i sede za sto, pomičući i nameštajući teško gvožđe, kojim su mu noge okovane. Kapetan iziđe iz sobe. — Evo, Đuro! — prozbori Mitar, vadeći iz hartije veliku voštanu sveću. — Znaš... prvi sam te uhvatio, pa sam ti dužan.Kupio sam ti sveću, neka gori danas — i on namesti sveću, prekrsti se i upali je. — Neka ti Bog oprosti! — reče on, pa sede za sto.Posedaše i ostali žandarmi.Jedan natoči svakome po čašu rakije, podigoše svi prvu čašu u vis i rekoše: — Prva u slavu Božju.Neka ti Bog oprosti! Đurica gleda besmisleno u ozbiljna lica ovih prostih ljudi, pa mu odjednom pođe nešto bolno i mučno iz grudi i zastade u grlu.On zatrepta očima, napreže se da proguta ili da izbaci to što ga steže, oseti da mu se vlaže oči i namršti se...Jedva se povrati.Ispi čašu, pa zaiska odmah drugu. Žandarmi, onako isto ozbiljno i svečano, podigoše drugu čašu. — Ova druga za laku zemlju.Laka ti zemlja bila, Đuro! — reče Mitar. — Laka ti zemlja bila! — ponoviše žandarmi i iskapiše čaše. — Hvala vi, samo me sutra nemojte mučiti, dobro gađajte!... — Ne brini, za minut će biti gotovo...Dok treneš... — odgovori Mitar. Jedan pandur unese celu tepsiju bureka, a drugi za njim čuturu vina i staklo rakije. — Poslao ti Mitko i pozdravio te.Veli: dogonio si mu dobra drva, pa te časti.Vino ti šalje gazda Mitar, a rakiju Janko. — Hvala im — odgovara Đurica mehanički, i gleda kako pandur raseca burek krivom britvom. Nastade prava gozba.Pandur je često donosio razne ponude, postavljao ih na sto, a društvo je sve jelo i pilo.Đurica je malo jeo, teško mu je bilo gutati zalogaje, jer mu nikako ne silazi ona težina sa grla...Zato je pio mnogo, pio je vino i rakiju naizmence, gutao je žedno i grozničavo, očekujući svakoga trenutka da piće učini svoju dužnost... Žandarmi pevaju odavno, svaki je zasvetleo očima, a on ne oseća još ništa, kao da nije ni kapi ispio!...Samo mu struji neka vatra kroz telo, na čelu se kupe graške hladna znoja, a u srcu je tako hladno, sumorno i pusto... — Pij, more, šta si se pobabio! — uzvikuje mu Mitar veselo. — Kad si umeo hajdukovati, treba da umeš muški umreti. — Jedanput se mre! — dovikuje drugi. — Zar mi znamo šta nas čeka sutra, prekosutra, svakoga časa...I mi ćemo za tobom svi... Odjednom mu spade težina sa grudi.Dohvati jedno staklo, u kome beše još dosta rakije, pa ga iscedi u dušak... — Jednom se mre!... — ponovi on svoju staru lozinku, koju mu sad žandarm napomenu. — Daj da se pije! Otpoče besna, vesela pijanka sa pesmom i smehom...Dođoše i radoznali varošani, da vide kako provodi zlikovac svoj poslednji dan.Ulazeći u sobu, svaki se iznenadi, videvši vesela čoveka kome i ne padaše na pamet smrt.Donošahu mu lepa duvana, vina, gledahu ga i odlažahu, pričajući usput kako se junački drži.»Kao da mu je srce od kamena!« — veli jedan. — »Što ne ode u vojsku, pa da bude čuvena junačina.Sutra u grob, a njemu ni brige!...« A Đurica sve više pije i smeje se...Počne i da peva, ali mu se glas prekine u grlu... nešto mu ipak smeta, steže ga...Za pesmu treba da se otvori i razdraga celo srce, a njegovo se samo kravi.... silom se topi ledena obloga oko njega... Ali zato pije, pije bez mere, bez osećanja slasti u piću... samo sipa u grlo, ne razbirajući šta radi...To mu je jedini lek od one strašne boljke, koje se on boji više od svega...Pije da zatupi, da ubije svako osećanje u sebi, da ugasi onaj plamen, na kome duša zasniva svoju radnju... a njemu sad ne treba ni duša ni srce, ništa mu ne treba...Da mu je samo da zažmuri i da uleti tamo, u onaj nepoznati mu svet... i opet da mu je da to bude što dalje, što docnije, da se odgodi još na godine... — Kam’ ti žena, bre, da te obiđe?...Ala joj sevaju oči, pos’ joj njen! — viče mu jedan pijan žandarm. — A, hoće da ostane udovica — nastavlja Mitar. — Udaće se ona, ne brigaj ti... — Da hoće i tebe ’nako da pomiluje Kralj, kao nju!... — Vin-na ovamo! — viče Đurica i zvecka uzicom, koja mu održava gvozdeni lanac na nogama. Savlada ga piće sasvim... Žandarmi se ispreturaše po sobi, neki se dokoturaše do postelje...I Đurica pođe jednoj postelji, ali ga izdadoše noge...Pomože mu Mitar s jednim pandurom, te ustade, pa ga odvedoše do jedne postelje i namestiše ga da legne.Zanese se i zaspa odmah... Šta je ovo?...Gle, mrak... tamno, tu robno... u sobi svetluca plamičak žute voštanice, a oko njega tamno, nejasno...U ušima zuji, začuje se poneki veseo uzvik, zazveče čaše... ali gde je to, gde to biva... veselo, slatko, prijatno!...U glavi neka težina, ali ne mari! ...Da se još spava!...Oh, kako je slatko protegnuti se ovako...Zvecnu gvožđe...Šta je to?...Gvožđe... voštanica...Mitar... kapetan...A-a-a-a!... to je ono!... Đurica se osvesti i sledi...Kao da nije ni kapi srknuo...Podiže glavu.Na jednoj postelji spava Mitar, na drugoj pandur.Za stolom sedi i drema Dobrosav... »Već se smrklo!...Kad pre... i kako je to moglo biti?...Ko zna koje je doba...Možda skoro da svane?...Pa onda...Šta ono još beše.. šta ono beše lepo?...Nema ništa lepo!...Stanka... nije, nije!...A gde li je Stanka?...U selu, kažu pomilovana... a, to je ono lepo... pomilovanje!...Da li je došlo?Nije, kazali bi mi, razbudili bi me...A mora doći, ne može valiti...Ko mi je ono pričao: osuđen na smrt... vezali ga za kolac... namestili se ljudi, pružili puške i čekaju znak... a drumom se vije oblak prašine, sve bliže i bliže...»Stojte« viknu neko...Osvrtoše se, a iz one prašine vidi se bela marama... maše njome i juri...»Milost!« viknu onaj s konja i pruži depešu...Isekoše konopce, izvadiše onoga iz rake...Ala bi to bilo, moj brate!...A može, što da ne može, i mora biti...Šta je to Kralju samo da povuče perom... kvrc-kvrc-kvrc... i gotovo... šta to njega košta!...I ja odmah živ... da živim, zadugo, mnogo, da ostarim...Šta je to robija, ništa!...Slušam ja tamo sve starešine... kao svetac:...A posle, pet, šest, pa i deset godina puste me.Dođem kući... slobodan!...Idem, dođem, radim, sve kako ja hoću...Pa onda...Što, zar ne bih mogao naći sebi druga?...Već Stanka bi se dotle udala...Sve jedno, ne bi ni pošla za mene, ne bih je ni ja...« »Ala me izdade onda krvnički!Ja se samo malo obrecnuo, htedoh da joj pripretim, a ona op-trup, pa kod kapetana!...Vala joj je i priselo... jedva, kažu, ostade živa...I opet, kako vešto odgovara na sudu: ne zna ništa ni za koga, pa to ti je.Samo sam, veli, najviše živela kod Jova i baba-Mare, a ’nako sve sam išla sa njim, kad nije imao s kim da se sastaje...A ja i Jovo i moja majka sve to potvrđujemo, kao da smo se dogovarali...A ona matora, Vujova, ono je đavo!...Boji se, ako što oda, da ja ne kažem za pare, pa da joj sve oduzmu... ćuti kao sinja stena! ...A Jovo propade! ...More, dobro je njemu.Izdržaće nekoliko godina, pa kući...Svima je njima lako, svima je dobro, niko im ne brani da žive...A ja, šta ću ja?Meni ne dadu živeti... ja hoću da živim, a oni ne dadu!...« »A pomilovanje! ...Mučno da će što biti.Vidiš, i kapetan i svi mi kažu da se ne nadam.Nemaš, vele, ni jedne lake... kako ’no rekoše: olakšanje, kako li?...To mu kažu, znači da nisam ni u čem bio dobar, sve zlo!...Pa, tako i jeste!...I kad to kapetan kaže — a on zna zakon u prste — onda je tako, nema mu druge!...Pa to, onda.... da se mre!...Privežu za kolac, kao goveče, pa dum! ...Gotovo, svršilo se...A posle, šta biva posle?...Ko će to znati...Samo zatrpaju zemljom, — pa kao da nisi ni bio...« »Ali ja hoću da živim!...« uzvikuje on u sebi, i od neke strašne misli, od neke crne aveti, koja ga peče, studeni, skače sa postelje... Zveket lanaca sumorno odjeknu, a on gleda oko sebe uzvereno, uplašeno...Svi spavaju...I Dobrosav, koji je ostao da dežura, umoran, savladan pićem, naslonio glavu na sto i zaspao...Ni glasa, niko da se mrdne! ...Da ima bar s kim da razgovara! ...Povuče nogom, te gvožđe opet zvecnu.Dobrosav se trže. — A, probudio si se! — Koje li je doba? — Nema još ponoći, sigurno...Lezi, spavaj; sutra moramo raniti... da opet malo pijemo... Njemu se ne spava, zato je probudio Dobrosava, ali mu sad žao umorna čoveka, kome se jako spava...Vidiš kako on lepo sa njim! ...Pa neka ga nek spava... on ima još da živi, zadugo... — Hoćeš li rakije? — pita ga Dobrosav. — Ne mogu, ništa ne mogu...Spavaj! — odgovara Đurica, pa opet leže. U glavi mu čitav haos, živci već otupeli od strahovanja... sve se u njemu zgrudvalo, smešalo, sledilo...Davi ga i pritiskuje ona crna, najstrašnija misao, koju nikako ne može da zaboravi, ne može da je zabaci među druge misli...On misli o drugim stvarima, jednako, ali ona neprestano lebdi pred njim, meša se s onim drugim mislima i stvara jednu zbrku, iz koje se ipak oseća samo ona...I uz to jednako, uza svaku misao, i uz samu nju, uz ono strašilo, treperi i vije se druga, ona svetla i slatka misao, koja ga neprestano drži u grozničavom nadanju...Sve se roji, vri... bez reda, bez sveze... Prolaze minuti i časovi, protiče vreme tiho, nečujno...Primiču se poslednji trenuci...Noć prolazi... Blista se divno jesenje jutro.Sa plava čista neba padaju svetli vatreni zraci po šumi i kosoj padini, što se protegla između Bukulje i Venčaca.Tu u jednoj dolji, pored puta koji vodi u Klenovik, okupio se veliki broj seljana, čitav sabor...Najviše ih je iz klenovičke opštine.Sastavile se poveće grupe na nekoliko mesta, pa vode živ razgovor. Najveća je gomila naroda kraj puta, na jednoj položitoj rudini, sa koje se lepo vidi cela varošica sa okolinom.Narod se nagomilao oko jednoga mesta u nekoliko redova; sve se propinje na prste i posmatra neku neobičnu rabotu.Tu se kopa raka, večna kuća Đuričina.Svakome se hoće da razgleda tu kuću neobičnu...Dole, u dovoljno izdubljenoj rupi, stoji jedan Klenovičanin, pa izbacuje zemlju gvozdenom lopatom.Već je gotov, samo hoće lepo da počisti, da izbaci svaki grumen zemlje.Neće, veli, da se postidi pred Đuricom, što mu nije kuću lepo spremio...Kad bi gotov sa zemljom, spustiše mu dugačak cerov kolac.Uze ga u obe ruke, pa stade da pobija. — Vala, Mićo, i zadužio te je — veli mu ozgo jedan. — Dosta si mu duvana popušio, prateći ga po ovoj gori. — Da mi je ono jalovica i jaganjaca, što si ih sa njim pojeo, pa da se ne brinem za danak nikad — odgovara mu Mićo. — Da se nisi prekrstio, bolan, kad si počeo rad?. — Što, nije on valjada Turčin! — Kažu, ne valja se... — Vidiš, i kapu sam skinuo, nek mu bude sve kao kod ljudi.A tamo već Bog je, pa nek mu on sudi, kako je zaslužio... A gore u strani, ispod jednoga senastoga klena, čuje se tužno naricanje.To majka nesrećna oplakuje izgubljenoga jedinca.Ni jedne duše da joj priđe, ni jedne reči za utehu...I ko da nađe utešnu reč ovoj pravednoj, strašnoj pogibiji! — Eto ih, idu! — Viknu neko. Svet se okrete, uskomeša...Sve se oči upreše u šarenu ogromnu masu naroda, koja se, talasajući se, lagano kretala putom.Beše tu konjanika i pe šaka, beše dosta kola, ali se sve to izmešalo, zgrudvalo, spojilo se u jednostavnu masu nepravilna oblika, koja se nosi, ide...Odvoji se po koja gomilica, po jedan i po dvojica potrče napred i opet se stope s velikom masom... Sve bliže i bliže...Već se raspoznaju lica, vide se nad celom onom masom žandarmi konjanici kako odskaču od sedla u laganom kasu, vidi se između njih neka nejasna grupa, iz koje vire puške okrenute u vrh...Još nekoliko trenutaka... i sad se vidi kako ona grupa u sredini neobično ide, kao da pliva na čunu po vodi...To se voze Đurica i žandarmi na kolima, ali se ne vide ni kola ni konji, samo se vide oni, kao da plivaju dupke, nose se... kao da ih nosi na svojim plećima cela ona masa.. Svet gleda samo njega, vinovnika ovoga neobičnoga sabora...A on se zaturio u kolima, nakrenuo se u stranu i naslonio leđa na Mitra, podigao jednu ruku, u kojoj drži kitu cveća i voštanicu, pa gleda u gomile naroda besmisleno, pijano...Ruke mu vezane, ali ovlaš, te njima slobodno kreće i maše narodu... — Ej, crni Đurica! — uzvikuje neko blizu njega. — A-a! ... — odziva se on, lutajući nejasnim pogledom preko gomile glava, okrenutih k njemu. Kola stadoše na putu, prema kocu, koji viri iz rupe.Konjanici sjahaše, žandarmi iskočiše iz kola, pa uzeše da skidaju okovana i pijana Đuricu, a on se samo prekreće levo i desno, obarajući glavu mlitavo... — Ta drži se junački, majkoviću; gleda te toliki svet!... — viče mu Mitar, skidajući ga s kola. — Svet...Šta svet! ... — odgovara Đurica i usiljava se da drži glavu pravo. Poneše ga na rukama i odneše do mesta; spustiše ga više koca... — Evo ti kuće...Ispravi se na noge, ne brukaj se! Đurica prelete očima preko gomile zemlje, što se izdigla pred njim, ugleda rupu i kolac što viri iz nje...Trže se, kao da ga munja ošinu...Stade da mu se razviđava pred očima, spade ona težina s glave... lepo vidi i razume... »Ovo je raka za mene...Otkuda ona?...Šta će taj kolac tu?...Hoće da me ubiju!...Što ja ovo sedim a svi drugi stoje?...Kakva je ovo težina u nogama, u rukama, telo obamrlo... a drže me nekakve ruke, tuđe ruke, nisu moje...A-a-a, pijan sam... opio sam se, a oni hoće da me ubiju... da me ubiju....« i on pojmi značaj te misli, opet mu projuri neka elektrina kroz glavu, kroz telo, i zastade u srcu...Okrete glavu naviše i pogleda Mitra...Sve mu je sad jasno... — Digni me — veli mu zagušenim glasom. Podigoše ga.Stade na noge...Oseća da ga noge jedva drže, ali se usiljava, ispravlja se sam... a u glavi seva, vedri mu se pred očima i polagano spada ona pijana mora... Pisar stade više njega, razavi hartiju i poče da čita presudu. — Živeo Kralj!... — uzviknu Đurica, kad se u presudi pomenu Kraljevo ime.I odjednom mu se oči obrtoše niz put, kojim je došao... u njima se svetli poslednji plamičak nade, nade očajne, mučeničke... »Ko zna... ako se pokaže otud konjanik!... pramen guste prašine...Kralj može...« — Živeo Kralj!... — uzvikuje on ponovo, prekidajući slabo i monotono čitanje presude. — Ćuti, ne smetaj sad... čita ti se presuda — veli mu Mitar. Presuda ređa njegove zločine... Kad se pomenu njegovo razbojništvo, izvršeno nad Sretenom u livadi, ON uzviknu: — To nije ništa... samo sam ga rovašio...Zar je to razbojništvo?... — E to jeste — reče on, kad stadoše da se ređaju pohare i ubistva. I opet obrće oči niz put, ali u njima već nema nade...Pomiriše cveće iz ruke, pa opet stane da sluša presudu... samo da ima čime misao zanimati, da ne misli o onome, što je već tu, pred njim... Svršilo se čitanje... — Đurice, evo ti majke, da se oprostiš sa njom... — veli mu pisar. »Majka... otkud ona tu?...« misli on, obrće glavu i vidi slabu, suhu, pogurenu staricu gde mu prilazi...»Što je ovaka?...Ovo nije ona...Kakvo je ovo lice, strašno, neobično!« — Đuro, ojađeniče moj!... — čuje on zagušen glas, jecanje... zatim se sklapaju suhe, hladne ruke oko njegova vrata, i na grudima vidi crnu novu ubradaču... Iz grudi opet polazi nešto vrelo i neobično... juri kroz grlo, ali ne zastaje... ide na više... a donja usna dršće, dršće...I odjednom potekoše iz očiju dve vrele krupne kapi. Gleda, a neke žene iz gomile brišu oči. — Pozdravi sestru, Spasu... neka te bar ona gleda...I, ako možete... podignite mi jedan kamen na grobu... — Jedinče moj!... kuku nesrećnici!... kućo moja!... — Ej, crna majko! — čuje se iz naroda. — Dosta, babo, ne pomaže! — veli Mitar, odvaja je od Đurice i predaje drugom žandarmu, koji je odvodi... — Gde je kovač?...Skidaj!... — veli pisar. — Sedi Đurice! Šta će mu kovač?...« — misli on, sedajući na zemlju. — »A, da me otkuje....Što to?...Da nije došlo pomilovanje, pa neće još da kaže?...Ali onda me ne bi otkivali...« I on se zainteresova otkivanjem, pa stade gledati kako mu kovač vešto odseca čiviju, kojom su spojene obe polovine karike...Neki ljudi pružaju ruke pored njegovih nogu i grabe se za parčeta gvožđa, što padaju ispod oštra dleta... »A znam... hoće da vračaju...Pa neka ih...« i pade mu pogled na jednu mladu ženu, koja ga posmatraše ne dišući...»Gde li je sad Stanka?...Da li zna za ovo?...« — Gotovo!...Ustani, Đurice... — veli Mitar i saginje se da mu pomogne. »Što su ovo noge ’vako tešnje?...Omlitavile, pa ne mogu da drže... sve od pića!...Nije trebalo da pijem, samo sam se osramotio...Ali neka, moći ću se dobro držati...« — i stade na noge. odjednom mu se oči raširiše, uzveraše se...»Šta će moj popa ovde?...Otkuda on...Gle, i krst!...Te je onaj što smo ga nosili na krstonošama« — oseća kako ga obuzima stid, užas. — Đuro, poljubi ovaj sveti krst...Pokaj se bar sad, pred ovim grobom... — govori mu popa uzbuđenim glasom. On prenosi voštanicu i cveće u levu ruku, krsti se desnom i smerno se saginje pred krstom, pa ga celiva...Uzima popinu ruku i dva put je ljubi... a usna opet izdajnički dršće.... — Oprosti mi, popo!... — šapuće on naročito, da ga niko drugi ne može čuti. — Kaži Stanki nek mi oprosti... i ja njoj praštam...Ne poslušah te, pa eto... Sveštenik se izmače i reče mu nešto, ali on to ne ču.Opazi da se onamo prema kocu uparađuju četiri žandarma s puškama... Sve dosad, do ovoga trenutka, on je ono, što je imalo sad da se izvrši, smatrao kao nešto što je još daleko... ima još vremena...On vidi da se sve sprema za neko ubistvo, ali to još ne dovodi u vezu sa sobom...To je negde tamo... iza njega negde, gde li...A pomilovanje mu ne slazi s pameti nikako... ono je jednako uz njega, pored svake misli mu i pokreta... Ali sad, kad ugleda ona četiri žandarma, steže mu se srce, raskida s... raširi oči... od pijanstva ni traga... Sav narod ugleda na njemu pravo samrtničko, zeleno bledilo... »Šta je ovo?...Šta hoće ovi?...Da ubiju... mene!...Da bežim!...Sad sam otkovan, slobodan... samo da trgnem konopac, što ga drže ovi iza mene pa da skočim!...« i on se polako okrete i pogleda iza sebe... dvojica drže konopac čvrsto.... — Đuro, hajde, silazi!... — veli Mitar i gleda nekud u stranu. On pođe, nadviri se nad rakom, pa stade... »Šta bih imao još?... da produžim još malo...« — Mitre, hodi da se oprostimo. Mitar priđe... opet ide i gleda nekako u stranu...Poljubi se sa njim, pa se ispravi. — Silazi sad, dosta je... Đurica siđe, okrete se oko sebe, pa spusti sveću gore na travu.Mitar izvadi maramu iz džepa i pođe da mu veže oči. — Nemoj... ostavi to, molim te — reče Đurica, mahnuvši vezanom rukom. Mitar ostavi maramu ćuteći, živo priveza konopac za kolac, pa uze pušku i stade u red s onom četvoricom žandarma... — Mitre, molim te samo nemojte u glavu.. — čuje on svoj glas, ali ne oseća da govori. — Ne brini, samo stoj pravo... On se brzo ispravlja, isturuje grudi napred; namešta rukama košulju da se pripije uz telo i podiže oči... Svih pet grlića puščanih pruženi... samo se vidi okrugao otvor, kao prsten, i unutra zija crna cev.... Nijedne misli u glavi...Lice pozelenelo... oči se raširile, da iskoče iz staništa... usne se skupile, stegle... kao da se sprema za ranije da izdrži udarce kuršuma...Gleda i čeka... ne diše... Grunu plotun...Zelonobledo lice namršti se... oči se začuđeno raširiše i odmah sklopiše... telo se drmnu, pokrete se od udarca kuršumâ... zacrveni se košulja na grudima... i ceo Đurica, kao da odjednom ostade bez nogu, klonu... glava se zaturi... zateže se konopac o kocu... Mitar dotrča do koca, nadnese se nad raku i okide pušku... Glava se Đuričina iskrete, bela kao hartija, a jedno oko prevrte se, strašno, neobično. Žandarmi iskrivili donje vilice, svakome igra usnica. U narodu svačije lice bledo, niko ne diše.Užas i čuđenje ispisano je na tim licima. Neko preseče konopac.Stade da pada zemlja u raku...Svršeno je!Pravda je zadovoljena, zakon je izvršen! Kad ode sav svet i kad se na onome mestu, gde malo čas siđe živ čovek, izdiže gomila vlažne zemlje, jedna pogurena starica priđe toj humci, pade na svežu meku zemlju i obgrli suhim, slabim rukama tu kobnu grudvu, koja joj proguta jedinca sina...U starim isplakanim očima ne beše više suza, te i grob hajdukov ostade nezaliven ni jednom toplom suzom. 2. SRPSKI KLASIČNI PISCI 2. LAZE K. LAZAREVIĆA „NAPREDAK“ - ZEMUN. BEOGRAD, 1912. NOVA ŠTAMPARIJA - DAVIDOVIĆ, DEČANSKA BR. 14. M. DAVIDOVIĆA Kad sam se polani vratio iz Italije, došao mi je do ruku ovaj rukopis.Čitao sam ga pod utiscima koji su na me ostavili Pompeji.Kad sam izlazio iz Pompeja, pevao sam pesmu „svja sujeta čelovječeskaja, jelika ne prebivajut po smerti“.Čudnovato, da mi se ta pesma vrzla po pameti i posle ovog rukopisa.Još je čudnije, što moj saputnik u Italiji, moj prijatelj i redaktor, kad sam mu pročitao ovaj krnjav rukopis, ponudi mi u otkup album Pompeja.Ja sam pristao na trampu, smejući se rđavoj doseci o moljcima i lavi. „.......................... žensko društvo prijatno ......Njena majka, brat joj poručnik ........ manov, Popesku, kalkulator u ministarstvu građevina, jedan nemački student, Maks po imenu...Ali ti već poznaješ glavne osobe ovoga pansionata, a naročito nju.Prekodan smo svaki na svom poslu.Na doručak, ručak i na večeru skupljamo se u trpezariji, gde je i klavir i jedno desetak novina i žurnala.Trpezarija je ta, upravo, naše internacionalno zemljište.Tu smo svi kao u svojoj sobi.Ko nema nikaka posla, sedi tu, čita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor, ili se prisloni uz peć.A Ana je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom.Tumanov s njegovim dubokim basom i još dubljim brkovima ...........................Ponosita kao .......................D mol .............. maže kolena petroleumom i kadgod, sirota, jutrom dođe s trga, huče i pritom nama, svojim pitomcima, demonstruje sadržinu kotarice ..................... kao vuga, a oni to zovu haut goût ........................... Misliš, valjda: ko šta radi — ja se samo s njome zanosim.Ne, brate, još u meni đipa pošteno srce — ta valjda pred tobom smem to tvrditi!Šta imam ja s njome?Ja baš i da sam uveren da me ona — čisto me sramota da kažem — da me ona voli, tim bih se pre povukao s polja ljubavi.Zar da se igram „devojačkim srcem“? Ako ću istinu reći, na svaki način, prijatno mi je biti s njome — a, kao bajagi, što i da mi ne bude?Ali, naravno, da je to sve daleko od ma kakvog osećanja koje bi bilo ma i nalik na ljubav.Pogledam je pokatkad sa strane i ispod oka, pa se mislim: dijete, dijete!Ali dalje, naravno, ništa.Ta ja, i kad ne bih bio ravnodušan prema njoj (kao što je ona prema meni — a to jeste, tako mi Boga!), ipak bih se dobro čuvao svakog koraka, koji bi me vodio do ma kakvih izjava i sporazumevanja.Ti znaš, da ona nije u onim godinama, u kojima se „provodi ljubav“, stoji celu noć pred avlijskim vratima, i čeka se „ljubaznik“, pa se posle cmaka, dok ne udari krv na nos, a ne dajući sebi nikakva računa pod bogom.Hoću da kažem: nije u godinama, u kojima se igra ljubavnih scena, i samo joj „značajno“ stegnuti ruku znači „pođi za mene“.Nema tu, dakle, šale.Ja još koji mesec, pa ostavljam skamiju i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan, korak u ljubav bio bi korak u ženidbu, a ti vrlo dobro znaš, da se ja njom oženiti ne mogu.Bože moj!Šta bi rekli moji, šta prijatelji, šta, na posletku i poglavito, ti sam?Prvo, nije ni Srpkinja, možda ni lepa, a sirota.Pa njena rodbina — hajde, majka i bože-pomozi, ali lajtnant!A ti znaš, da sam prestareo za ekscese.Nekada sam mislio da bih bio u stanju oženiti se kuharicom, živeti s njome o kori suha hleba i biti najsrećniji smrtni.To su, valjda, godine, što čine čoveka „pametnijim“.Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem „lud“.Prošlo je sve.Sramota bi me bilo od berberina, koji me sapuni triput nedeljno. Aman, pobratime!Ja nehotično načinih nekakav uvod.Tome je svemu kriv Joca, koji nas je, kad nam je bio u gostima, uzeo na oko, pa posle i tebi koješta nadrobio, iz čega si ti načinio čitavu optužbu, od koje se ja samo branim.Pripovetka je svršena.Ja sam prema njoj samo galantan gospodin: pratim je na klaviru, kad peva; dodajem joj igle, kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu, kad pođe u šetnju, itd.Međutim mirno i spokojno gledam svoja posla i za dva-tri meseca uzdam se da ću postati doktor. — Ko će sa mnom! Pomisli, šta je uradio ludi Nikola — obrijao brkove i upisao se u burševe.Ja, kao najstariji medicinar, usudio sam se dati mu jednu lekciju, posle koje mi je on pretio, da će me zvati na duel, našto mu je Vidak duvandžija — udario šamar! Neko kuca na moja vrata. Ana me zove na večeru. Tvoj pobratim. Od neko doba naša se prepiska vrze samo oko Ane.Ja to činim, valjda, stoga, da ti ne bi pomislio: „A, sad se ućutao, sad ništa o njoj ne piše, znam ja, šta će to reći!“, jer takog skeptika, kao što si ti, malo je.Sada ćeš mi bar verovati da nema ništa, jer je još pre pet dana otišla svojoj sestri u Gotu.Ostali smo sami — nemoj da mi se smeješ, kad ti kažem, da nam je nekako svima tužno.Ona je držala svezu između nas, jer ovako sednemo svi za sto, ćutimo, da se čuje, kako muha večera.Maks pravi rđave dosetke, na koje se mi samo zvanično smejemo.S Tumanovom se narazgovaramo, kad smo u svojoj sobi, jer kako on teško govori nemački, to ga mrzi da što počinje, kad smo svi zajedno, a da, opet, okrene ruski u društvu gde niko van nas dva ne razume — znaš, da je vrlo „genant“ . Naš „Don Karlos“ je neprestano ona užasna protivrečnost imenu, koje smo mu dali.Onako isto gleda ispod očiju, češlja kosu iz potiljka na čelo, nosi kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike mahrame, u koje se useknjuje, i koje mu iz džepa vire.Ima britvu, od koje je jedna strana samo za žuljeve.To sam opazio neki dan, kad je Spalding uzeo od njega britvu, da zareže plajvaz.Po ceo dan čita novine, kojih su mu puni špagovi.Zaturi se u kanabe i vadi jedne po jedne.Pokatkad, pošto je naišao na nešto važno, odmakne ih, držeći ih u levoj ruci, i gleda ih iz daljine, onda udari desnom rukom po njima, pogleda u onoga koji najbliže sedi do njega, klimne važno glavom i promumla: „Natürlich!“ ili „Na-nu!“ ili „Donnerwetter noch einmal!“ , onda stane revnosno sve podvlačiti crvenim plajvazom i, pošto oduva burmut, što mu je iz nosa pao na novine, zavali se opet u kanabe i čita dalje. Tim ispodvlačenim novinama obično povezuje baba sutra-dan ćupove s kompotom. On još neprestano govori strasno o njihovu ratu s Francuzima, o budućem svetu, koji će se sastojati samo iz Nemaca, o „silnom nemačkom carstvu“ itd. itd.Nos mu je već pocrveneo, i kako uđe na vrata, čuješ, kako mu se mućka pivo po trbuhu. — Tumanov obično prošapuće: „Kräftige deutsche Natur!“ i pljune. Spalding onakav kao i pre.Pred svima govori, kako mrzi Nemce.Bije kelnere, kad hoće da ga prevare za deset para, pa im posle daje dinar bakšiša.Vuče još neprestano nemačko-engleski rečnik kudgod ide, i doručkuje tatarski biftek.Ja gledam te od njega učim što mogu više engleski, pa posle kazujem njoj. Njen brat lajtnant je onako isto otužan.On je presrećan, kad može da nas uverava, kako jedva čeka da se opet digne krajina na Francuze: die Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.Kad je što govor o Srbiji, onda mi on neprestano dokazuje, kako mi treba da počnemo s Turcima, pobićemo ih, valjda. — Eh, kad biste vi imali, nešto, samo jedan ovakav kor kao mi, lasno biste vi svršili s Turskom. Meni bi i suviše: — Kad biste vi znali srpsku vojsku i njena dela, vi biste se stideli tako što reći. Onda Tumanov stane, natucajući nemački, da priča.Ti znaš, da on dobro zna naše stvari.Sad je uzeo Memoare Prote Nenadovića da prevodi na ruski. Ti ne znaš još dva Rumuna, koji s nama sede — jedan gimnazista ovde, a drugi matematičar.Veoma dobar i ozbiljan čovek. Čudiš se, mora biti, što sam se ućutao — bolestan sam, ili, bolje da kažem, bio sam bolestan.Nisam ti hteo pisati, da se ne brineš, sad je sve dobro. Pa i posle tolikog ćutanja ipak nemam ništa, o čemu bih ti mogao pisati.Poslednjim tvojim pismom uveravaš me da iz mojih pripovedaka s Anom nećeš izvoditi nikakvih zaključaka i tražiš samo da ti sve na tanko pišem, što bude između kas dvoga, i podvlačiš dvaputa reči na tanko. Dobro, pobratime.Ti ne znaš, da me ti sam uvlačiš u nekakav roman.Sad sam i ja počeo da motrim na svaki njen postupak prema meni.Ti si, upravo, kriv što sam počeo da se interesujem njome, pravo da ti kažem, više no što bih hteo.Sve se mislim: pa šta sad da mu pišem? Evo šta sam još napabirčio za mršavo pismo, kao što su obično sva moja pisma. Kad je došla iz Gote, ja sam se bio toliko predigao, da sam taj dan ručao s njima zajedno; dotle sam jeo u svojoj sobi, jer me mrzelo oblačiti se. Ona je došla uveče.Čuo sam, kako joj Popesku i Tumanov, veseli, otvoriše vrata, i kako se cela kuća napuni veselja.Tumanov dotrča meni u sobu (ne znam, šta je i njemu naspelo) i s nekakvom pouzdanošću da će me obradovati veli: „Hajdete, došla Ana“.Onda sam se i sam obukao i otišao u sobu gde jedemo. Kad sam ušao, ona je vadila nekakve poklone od sestre za mater. — A, — reče ona glasom, koji me, badava je, dirnu, — a vi ste slabi? — Ne, bio sam, gospođice, a otkud vi znate? Ona se malo zbuni. — G. Tumanov mi je kazao. — Da — reče Tumanov prostodušno kako ga je Bog stvorio, — gospođica je pitala, kako je vrata otvorila, šta vi radite. Ja je pogledah ispod oka.Ona je se činila da ništa dalje ne sluša i vadila je dalje darove za mater. Ja sam seo u ugao do peći i gledao je.Može biti što sam je se zaželeo, može biti i što je bila zapurena od puta, tek meni se učini neobično lepa. Nisam ništa dalje govorio.Kad baba iziđe da gleda večeru, a Popesku, da kupi duhana ostasmo samo ja i ona.Tumanov čita novine i svaki čas pita: „Kakъ eto po russki?“, ona došla i sela do mene kod peći. — Al’ vi ste sad sasvim zdravi? — zapita me nekako plašljivo. — Na putu da budem sasvim zdrav. — Al’ ste tako bledi! — Nisam jeo ništa već osam dana. — Bogu hvala, samo kad je sve prošlo.Vi se ne čuvate, ja sam to znala.I vi ste mi lep doktor! — i poče veselo da se smeje. — Ja ne smem ništa učiniti protiv vaših naredaba, a vi ne date sebi ništa primetiti.Neću vas ni ja, bogami, odsad slušati. — Vi?Ne, vi ste uvek bili dobro dete.Nećete, valjda, sad da proigrate vaš glas, naročito u mojim očima, molim vas — i ja počeh da se smejem, htevši kao pokazati, da ja i ne mislim prisvajati sebi toliko interesa za me s njene strane. Nije mi ništa odgovorila.Pogledao sam je ispod oka, nije me gledala.Meni se učini kao da sam joj stavio nekako pitanje, na koje nije odgovorila, i kao da mi je vrlo stalo do njenog odgovora.Ovaki slučajevi mene samo draže.Sve me kopka neki đavo, da vidim da l’ ona u stvari mari za me, ko što me vi svi uveravate. Tog večera posle večere igrali smo dame.Ona je igrala vrlo dobro.Dobi prvu partiju i pogleda me oštro, ja sam razumeo da to znači: zašto vi ne igrate ozbiljno? Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa, valjda, stoga i predvidim njen kolut, koji sam morao pojesti.Kad sam već sam micao, ugledam da ona ima damu, turim je na krajno polje i pokrijem je još jednim kamenom, kao što se to čini s damom. — Vi opet imate damu! — rekoh joj. Ona promeša srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboči se na ruku i gledaše na klavir, za kojim Popesku sviraše vlaške potpuri. — A što mešate figure, kad partija još nije svršena? — Vi hoćete da se sprdate sa mnom. — Bog s vama! — A zašto ne igrate, nego me puštate da ja dobivam? — Zar vi mislite da ja na taj način hoću da vam učinim nekaku ljubav?Budite uvereni da se varate; ja sam igrao, kako sam najbolje znao. Ona se opet odobrovolji, ali nije htela više igrati dame.Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna.Ona pristade da igra mica. Opet me je tukla, ali sam na njenu licu video da je ona uverena, da ja igram, kako najbolje znam, i da je ne puštam hotimično da dobiva. Posle tri partije opet pomeša zrna i oturi tablu, ali ne srdito.Smejala je se. — Ne, vi ne znate da igrate.Morate kod mene učiti. — Svaka lekcija od vas biće mi draga — ja udarim glasom na „vas“. — Dobro.Onda je prvo: nemojte da laskate. — Hoćete, t.j. da kažete: nemojte ni odsad da laskate, kao što ni dosad niste laskali. Ona lako pocrveni. Baba međutim donese meda i oraha, pa opet iziđe.Popesku beše ugasio sveće na klaviru i sviraše napamet, meni se učini lepše nego ikad, uvertiru Telovu.Ona je međutim uzela nekakav ručni rad.Ja lupah orahe i davah joj, ona ih zamakaše u med.Popesku ne hte jesti.On poče opet Weber-ovo Aufforderung zum Tanze. Onda ja ustah i doneh čašu vode.Popijem pola čaše. — Ah, oprostite, ja nisam i za vas doneo. Ona uhvati moju do polovine punu čašu. — Odatle sam ja pio; čekajte, ja ću je izaprati, pa ću vam onda nasuti — i uhvatih za čašu. Ona istrže ruku i naglo iskapi čašu. — Ali, gospođice! Ona mi izgledaše uvređena.Ne hte ništa više govoriti. Ćutali smo oboje.Popesku dovrši sviranje, zaklopi klavir i diže se. — Laku noć! — Laku noć! — rekosmo mi. Kad ostasmo sami, ja se podbočih na ruku i gledah joj u oči, koje su bile upravljene na rad u rukama joj.Opazila je da je gledam, nije ni za jedan trenut dizala očiju s rada. -Gospođice, ovaj je prst moj bolesnik (njega je bila oparila ključalom vodom.Ja sam joj, pošto je prsnuo mehur, mazao rastvorom srebrnog nitrata), ja imam pravo da ga u svako doba prihvatim i da vidim kako mu je.Molim, ovamo ruku. Uhvatih je za ruku i počeh zavirivati prst, koji je bio zalečen još davno pre njena polaska u Gotu. Ona ne otimaše ruku, ali izgledaše ozbiljnija, nego što bih ja hteo. Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno „srce“, pomislim se. — Gospođice, poklonite mi ovaj prst. Ona je neprestano u njega gledala.Na moje pitanje vrćaše glavom, u znak da mi ga ne poklanja. — Zar ni ciglo jedan prst nećete da mi poklonite?Nisam se nadao. — Đavo ga znao, to sam kazao s dosta osećanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoća. - — A šta ćete s njime? — Vi meni njega poklonite, a šta ću ja s njim, to ja znam. Ona se usiljeno nasmeši. — Ako ćete da ga odsečete, evo vam ga. — Zasad ništa.Samo da ja znam, da je on moj, a? Ona klimnu, odobravajući, glavom. Ja uzeh njen prstić i počeh ga milovati.Držao sam ga za koji minut u svojoj ruci, ona ga onda, veoma oprezno i kao ne znajući šta radi izvuče i nastavi pletenje. Posle pet minuta ja izvadih sahat. — Već 11.Vi znate — rekoh ja kao u šali, — da sam ja bolestan, pa ipak me ne terate, da idem da legnem.A ja sam, opet, smešan, što i sam ne idem, nego vas samo zanovetam kojekakvim besposlicama.Ja znam, da vam je dugo vreme, kad ste sa mnom. — A vi idite, kad znate. Učini mi se da će to reći: nemojte da me terate, da vam kažem, da vas volim.Pa ipak ustah i pođoh. — Laku noć, dajte mi bar ruku. Ne gledajući, odgovori „Laku noć!“, ali mi ne dade ruke. — Gospođice, to nisam zaslužio.E pa laku noć! Dođoh u svoju sobu.Ne znam otkud, pa ipak osećah se uvređen. Ah, nema smisla zanositi se, pomislim.Treba ostaviti stvar.Nema tu onoga, što sam ja mislio, a, na posletku, i ne treba.A šta sam ja i mogao misliti?Da me... Celo veče sam proveo s njome, a posla pune šake.Bolje bi bilo da sam što pametno radio, nego što sam piljio njojzi u oči.Šta sam hteo time? Posle sam skuhao čaja i radio do 3 sahata po ponoći, da bih naknadio ono što sam izgubio. Kad sam legao u krevet, iziđe mi ona u pameti. Dalje od mene!Imam ja svojih poslova.Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak — zar kojeko da me smeta! Pobratime, pripovetka je svršena.Ta ti nisi ništa više ni očekivao.Ti znaš mene.Tvoj verni Ne znam, kojim si putem načinio onakav zaključak u tvome poslednjem pismu: „Vi se obadvoje uzajamno volite.Dok se poljubite, videćete da se ja ne varam“.Ti ne znaš, da me na taj način dovodiš na čudnovate misli.On je u toliko istinit, što ja i posle mojega poslednjeg pisma nisam prestao „zanositi se s njome“, kao što sam ti bio pisao i kao što sam mislio da ću učiniti.— Imam i opet čime da ti se izvinim — bio sam se „zavadio“ s njome.Ja sam ti pričao, kako sam otišao iz sobe, a ona mi nije ni ruke dala. Sutradan ja sasvim ozbiljno uđem u sobu (obično pak, ti već znaš, sve se to zbiva u šali i u smehu) i doručkujem.Nije bilo nikoga, no mi ipak nismo govorili jedno s drugim.Čim sam popio kavu, odmah iziđem. — Zbogom! — Zbogom! Nije me pitala, ni kuda ću tako rano, kao inače. Došao sam u 2 na ručak. Ona je se bila otkravila.Izgledala mi je neobično slatka. Za ručkom nehotično je gurnem laktom. — Mille pardons! — riterski se klanjajući. Ona vrćaše glavom: nema pardon. Za kaznu ja je još jedared taknem laktom. Ona načini nekako detinjski važno lice i pogleda me protestujući: šta se dirate? Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor.Ja kucnem svojom čašom u njenu i šapnem joj: — Bud’te zdravi! Ona klimnu glavom. Dakle, pomirili smo se.Ama da l’ se ja varam, il’ se ona ozbiljno raduje? Posle ručka ona sela kod prozora i prevrće L’histoire d’un paysan — Erckmann-Chatrian.Ja stao više nje. — Lepo vreme — rekoh, ja uzdržavajući smeh. Ona napući usta, sušto dete. — Ah, vi ste neka prznica. — Nema više da se govori o tome.Dajte ruku.Sad smo se pomirili. Ona pruži ruku, obrnuvši glavu k prozoru.Ja je stiskoh za nju. Don Karlos, kome u taj par donese devojka flašu s pivom, nakašlja se nekako i suviše glasno.Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije. — Međed — prošaputa ona, kao odgovor na Karlosovo kašljanje. Bi mi neobično prijatno.Dosad nikad nije u mom prisustvu govorila ma što protiv ma koga člana naše kuće. — Čujete, gospođice, hajd’ da zaključimo ugovor, da se nijedno od nas ne sme ni za što ljutiti. — Vi se ljutite, ja se nikad i ne ljutim. — Ko zna?Nego pristajete l’ vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom, da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na moj dlan i još ozgo pritište malo. — Pristajem! Ja ne znam, zašto sam se tome toliko radovao.Činilo mi se da sam s njom podvezao nekakav kontrakt prijateljstva. Onda privučem svoju stolicu do nje i počnem dalje prevrtati Erckmann-Chatrian-a. Naiđem na dvoje zagrljenih. — Dopada l’ vam se ovo? Ona napući usta. Opet naiđemo na sliku istoga smisla. — A ovo? Ona me tako oštro i ozbiljno pogleda, da me prođe sva volja za dalju šalu, i da mi se učiniše moja pitanja i odviše bljutava. Kao bajagi nastavljajući dalje, nađem Marseillaise-u. — A dopada l’ vam se ovo? Ona posmatraše sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori: — Ja ne znam, šta se ovde može čoveku dopadati.Naročito u vašoj knjizi.Mora biti da je ovo le plus apres lettre.Malo u kog čoveka da je čitav nos.Sve je tako zamrljano, da se jedva raspoznaje.Ne valja ništa, ništa. Poče se slatko smejati, pa, kao bajagi zadirkujući me: — Hajd’ nosite vašu knjigu.Ko bajagi slike, a izgledaju ko da ih je naša kuharica brkljom pravila. Ja se protivih i držah krepko otvorenu knjigu, koju ona pokušavaše da zatvori. — O, vi mislite da ćete je na silu zatvoriti.Varate se. Ona se još većma napinjaše.Ja, na posletku, odjedanput pustim, i obe pole lupiše jedna o drugu i lako joj priklještiše prst.Ja pritisnem obe korice i ne dam joj da izvuče prsta.Na posletku ona ga ipak izvuče, no zdera vrlo malo kože, a u isto doba i parče lista iz knjige. — Ah, oprostite, — rekosmo oboje u jedan glas.Ona što mi je ocepila list, a ja što sam joj navukao ranu na prst. — Molim — rekoh ja, — i ako ja ciglo imam prava da molim za oproštaj, ipak se ne služim njime, jer među nama stoji kontrakt, da se ne srdimo, dakle da i pardon ne ištemo. — Mogla bih dokazati, da imam više prava no vi, al’ kako je to pravo na našem međunarodnom, tj. srpsko-nemačkom kongresu ukinuto, to neću ni da se služim njime.Dakle, ja izrično ne tražim pardona — i poče se slatko smejati. Da nije bilo Don Karlosa u sobi, ne znam, šta bih joj kazao, jer mi toliko mila dođe. Izbi 4 sahata. Sad moram da idem.Moram vam samo kazati, da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zaključili, jer.... ostajte zdravo!Sad ćete mi, valjda, dati ruku, jer ako mi je ne date, ne ostaje mi ni ta uteha, da se srdim. Ona mi pruži ruku i smejaše se. Ah, pobratime, znaš li, kaka joj je ručica! Od to doba bilo je stotinu takih sitnurija- Ja ih ti ne pričam — našto?Résumé je da smo nas dvoje prijatelji.O, šta mi ona koješta nije pričala!Ja sam u svima tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva, koja su me toliko privlačila, da ne znam, jesam li dovoljno iskren, kad ti kažem, da se nisam zaljubio (sit venia verbo!). Nu našto sve to?Igra, luda igra!Ja sve manje radim i sve se više zanosim njome.Pošlo je sve budi-bog-s-nama. No još nisam toliko zagazio, da se ne mogu povući, a, s druge strane, krajnje je vreme da se okanem posla za koji nisam, i to ću i činiti, tako ne bio tvoj 1, I, 187... Počinjao sam ti, duše mi, dosad dvadeset pisama i sva poderao.Već su dva meseca od moga poslednjega pisma.Ti si pisao, molio, zapomagao — ja ti ipak nisam ništa odgovorio.Stid me je bilo na posletku, jer bih se ogrešio o svoju iskrenost, kad ti ne bih sve pričao, a pričati ti opet sve tako mi je teško, tako teško! Ja sam slabiji i niži od crva.Večno sam te uveravao da ću prekinuti sve s njome, pa ipak...Nego bolje s početka. Sve ću ti ispričati.Podeliću u glave.Daću svakoj moto.Razviću svu svoju muzu.Tim će biti smešnije.A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bih se ja od srca zaplakao, da me nije sramota, i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka. Rekoh, da ću početi, gde sam stao. Od neko doba ona radi svaku noć do 12 i duže, jer sprema poklone za Božić — ti znaš, da u njih na Božić svi daruju.Ja obično donesem knjigu, pa sednem s njome, jer se moja soba ne može dobro da ugreje. Bilo je pre jedno nedelju dana.Po noći se bilo približilo, i vampiri su čekali da se minutna skazaljka na sahatu pomakne za jedan čeperak, te da digne poklopce s njihovih kovčega.Bledog meseca nije bilo (Šteta!Uostalom ti možeš celu scenu zamisliti spram mesečine!).Sve je spavalo, samo sam ja s njome sedeo u sobi. Ona je radila.Ja sam gledao u knjigu i mislio na nju. Na jednom prozoru beleo se spušten rouleau, na drugom nije bilo zavese. Ja, da bih počeo razgovor, dignem se: — Da spustim i ne drugom prozoru zavesu, a? Govorio sam vrlo tiho, ne znam zašto, pa ipak mi se učini da sam i suviše glasno govorio. Ona klimnu glavom. Ja dođoh do prozora i gledah je sa strane. Ona je to opazila.Baci jedanput-dvaput pogled na me, ništa ne govoreći. Ja naslonih glavu na prozor.S prsta debeo led pokrivao je okna njegova, a na njima se čudnovato zaigravaše svetlost lampe sa ulice, nižući se u besmislene duguljaste i zvezdaste slike, saobražavajući se osovini ledenih kristala. Dugo sam gledao ovu, kao što vidiš, ludu, prljavo-svetlu sliku, koja se svaki čas menjaše, kad se suh vetar na ulici zaigra plamenom lampe. Mislio sam nešto, ne znam ni sam, šta.A u svaku sam misao i nehotice upletao nju.Pade mi kako je svetlost tu i prozor, da je propusti, — trebalo je, dakle, sam otkraviti led, i zrak će pasti na tavanicu naše sobe.Kao što vidiš, genijalna misao. Ona je sedela za stolom i vezla nekakav jastuk. Na ulici zatutnjiše požarnička kola.Baklje prosuše još jaču svetlost na zaleđene prozore.Zvono udari nekoliko puta.Tutanj se izgubi u daljini, i nanovo sve bi tiho. — Vatra! — reče ona. — Vatra — odgovorih ja. Nanovo ućutasmo.Ja čuh, kako u pobočnoj sobi Tumanov duboko diše; onda, kako ona zabada iglom u jastuk, i kako se vunica tare o tulle anglais. Sedoh na stolicu do nje i tako približim glavu njenom vezu, da nije mogla više iglom probadati. Ona spusti vez u krilo i nasloni se na ruku. Ja je uzeh za tu ruku i spustih je na sto, milovah je.Posle legoh na nju i zatvorih oči.Ona nije ništa govorila, nije se opirala.Osetih da sav gorim, i da ona teško diše.Pribrah se.Nesrećniče, šta radiš? Skočim naglo sa stolice i turim ruke u špagove.Valjalo je početi ma kakav indiferentan razgovor.Ja izvadih duhan-kesu. — Izvol’te na poklon! — rekoh nekako promuklo i pokušah da se smejem. — Ne — reče ona. Nečastivi me i opet bocnu: — Zar poklon od mene nećete da primite? Ona oćuta.Ja počeh da jurišam: — Poklon od mene, gospođice! — Takav! — reče nekako zbunjeno, uzimajući nanovo vez. — Kakav god vi hoćete.A kakav vi hoćete? Opet je ćutala.Ja sam gotovo šaputao: — Kažite, kakav hoćete! Ništa ne odgovori. — Gospođice, znači da biste vi ipak kakav drugi poklon hteli od mene; vi nećete samo moju duhankesu.Kažite, dakle. Ja sedoh opet do nje i primakoh joj se još bliže. — Ne — reče ona. — Nećete da kažete.Ne, vi mi morate kazati. — Nikad! — Al’ ja znam, šta je. — Vi ne možete nikad znati, šta je. — Parole d'honneur, velite da ne znam? Ona se zbuni: — Ja mislim da vi ne znate. — Parole d'honneur, vi mislite da ja ne znam? Ona pocrveni sva. — Ostavite se! Meni se učini da me nestade.Ona je probadala iglom bez ikaka reda.Da je uhvatim za ruku, da je poljubim hiljadu puta, pa da umrem.Talas strasti (sit venia verbo) sve mi jače dizaše grudi.Ja se nagoh njojzi.U isti par sinu mi kao munja kroz glavu: Švabica, sirota, moja mati, Srbija.Skočim i, ne uzdajući se u svoj glas, bez zbogom ostaj odem u svoju sobu. Bilo je već 1 po ponoći.Čuh, kako i ona ode u svoju sobu i oprezno zatvori vrata. Tu noć nisam ništa mislio, bar ne znam, da sam šta mislio, pa ipak nisam zaspao do 3 sahata. — „Ona hoće srce“ — to mi je neprestano izlazilo pred oči. Potraži sam autora. Sutra-dan bila je ozbiljnija nego obično.Ja sam se oprezno klonio svakog diferentnog razgovora. Toga dana bila se očešljala kako ja volim, a to je prosto razdeljena kosa nasred glave, a ostrag pokupljena u klupče.Tako i moje sestre češljaju svoju decu — može biti stoga joj lepo stoji, što mi, u ovim godinama u kojima je, ipak izgleda kao dete. Toga dana činila je sve što sam je molio.Pevala mi je pesme, koje inače zaboga neće da peva, jer idu do d, a njoj je glas čist samo do eis.Pa ipak nije je glas nigde izneverio. Uveče je pozovem u šetnju. Sneg je bio napadao za jednu sudlanicu i škripio je pod nogama.Svi izlozi u dućanima osvetljeni i prepuni svakojakih „božićnih darova“.Ljudi prolaze punih šaka; kola u takoj gomili, da jedva mile; pred Hiller-ovom poslastičarnicom stoji jedna rulja i gleda svakojake figure od šećera; pred Spiller-ovom restoracijom transparent i na njemu stoji: Eisbahn bei brillanter Beleuchtung, Entrée separée i guraju se deca i ljudi s kliskama.Pored nas svaki čas protrčavaju deca s onim čegrtaljkama u rukama i ljudima od hartije, koji, kad ih povučeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom.Oni ljudi s novinama u kovčezima, koji im vise o vratu, izvijahu njima svojstvenim glasom: Montagszeitung, Abendpost, Figa-Figa-Figaro Jedan prosjak, koji iđaše na kolenima, pruži nama ruku, ona izvadi pet groša i spusti mu u nju.Pred kućom za koncer, iako je bilo već četvrt posle sedam, ustaviše se jedna gospodska kola.Ćirica skoči sa svojega sedišta i otvori vrata od kola.S druge strane iskoči jedan mlad čovek u belim rukavicama, pređe na drugu stranu kola i pruži ruku u njih.Na tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dama za njom.Dama lako skoči napolje.Tresaše glavom i zaturi kosu za uši. Mi i nehotično čekasmo, dok oni pređoše preko trotoara.Onda pođosmo dalje. — Gospođice, ovde je tako puno sveta, da se ne može ići.Hajd’mo-te, bolje, u manje ulice. Ona, ćuteći, pođe za mnom u Jahn'sstrasse.Ja opet udarih levo preko Brigadier-Brücke, i mi stajasmo pred ogromnim parkom, u kome vladaše puna noć, jer samo glavni prolazi behu osvetljeni.Ja pođoh još dalje, ne govoreći joj ništa; već smo bili nekoliko koraka u šumi.Noge nam upadahu do više članaka u neugaženi sneg; ogromni hrastovi beljahu se s one strane, s koje je vetar duhao, kad je sneg padao, te ga nanosio na njih.Vreme je bilo suho, toga dana bilo je na termometru —10°, meni nije bilo hladno i bilo mi je vrlo prijatno. Posle pet minuta bili smo dosta duboko u šumi.Oko nas bilo je tako tiho, tutanj varoški bio je se sasvim izgubio, nigde nikoga nije bilo. Nismo ništa govorili.Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove.Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama, kad prođemo ulicom: „Gledaj ga, zavrtela mu pamet Švabica“, i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće, koja se libe doći meni, otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume, i ona nikoga ne razume... Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu. — Da se vratimo — reče ona. Ja je pogledah.Oko glave je imala crn svilen šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom, pa zabačeni na leđa.Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekakog crnog okvira. — Izgledaše mi neobično lepa. — Da se vratimo? — pitah ja. — A što? Ona smaknu ramenima. — Vi se bojite ići dalje u pustu šumu? Ona baci pogled na me.Pogled, u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati.Nekako pouzdanje, poverenje, sila.Taj se pogled razli preko svega mene.Učini mi se da sam piramida, i da ona ne može da me pregleda. — Zar s vama kad idem, da se bojim čega? — reče ona s nekakom detinjskom ravnodušnošću. — Ta vi ste tako jaki! — I ne treba da se bojite — rekoh ja glasom, koji je trebalo da bude silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo. U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suharka sroza se sneg i pade na rukav njene đude. Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg. Ona gledaše sve to nekakim ravnodušnim pogledom.Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni: — Hvala! — Na malu. Opet zaćutasmo.Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa. — Vama je hladno? — rekoh ja. — Ne! — Rđavo? Ona sleže ramenima. — Da? — Da! — reče ona. — A šta vam je? Ona opet sleže ramenima. Ja se ne usudih pitati je još šta dalje. Uz put počeh pričati joj, što sam mogao indiferentnije stvari, samo da ne bih došao na ono, čega sam se tako bojao, jer mi je tako milo, tako prijatno i opet tako opasno.Pričao sam joj po stoti put o Hajduk-Veljku, o Rajiću, o pojedinim pesmama, posle sam je ispitivao, da li je zapamtila druge pesme, koje sam joj prevodio.Odgovarala je nekako leno, pa ipak sve tačno.Onda sam joj pričao o Valjevu, o malenim kućicama, o volovskim kolima, na kojima nema ni za groš gvožđa, o Ciganima, kako sviraju i pevaju i koji za deset para daju da im odvališ šamar.Naposletku kojekakve dosetke o Banaćanima.Donekle je išlo kojekako.Kad smo već ušli u varoš, nije mi više išlo za rukom, iako sam se usiljavao.S druge strane, opet, kola i tutanj i ne dadoše da se šta govori.Ja ućutah. Kad dođosmo blizu kući, udarismo na Albrehchtsstrasse.Ti znaš, kako je tu tiho. Ja, ne znam zašto, okretoh se njojzi: — Još koji korak, pa ćete se osloboditi mojega dosadnog društva. Ona srdito-tužno razvuče krajeve usana: — Na to neću ništa da odgovaram. Ja htedoh da okrenem sve u šalu.Počeh kroz usiljen smeh: — Molim, vi na to ne možete ništa da odgovorite. — Ne, ja neću da laskam. — Sad ste se tačno izrazili; nećete da laskate.A kad biste istinu kazali, ona ne bi bila ni u koliko laskava za me. Nisam se više mogao nasmejati. Ona okrete glavu od mene. — Ja... ja... — poče zagušljivo i presta. Meni pomrče svest.Ama jesam li ja budala? pitah se.Kud sam zagazio? Dođosmo pred našu kuću i, ćutećki, prođosmo je.Ona se okliznu i posrnu malo, ja je uhvatih za mišicu: — Gospođice, molim vas, uzmite me pod ruku, ovde je klizavo. — Hvala vam — reče ona i ne uze me pod ruku. Onda se opet vratismo, opet prođosmo.Kad se po treći put vratismo (ti znaš, da su ovde po ceo dan zaključane kapije), ona stade. — Imate li ključ sa sobom? Ja otključah kapiju. Ona uđe tromo.Pod stepenima otresaše noge na asuri i to činjaše nekako tromo.Bila je veoma bleda. — Gospođice, vama je ozbilja rđavo? Ona klimnu glavom. — Pa kažite mi, šta vam je? — Ne znam — reče ona. — Dajte mi bar ruku, da vam pomognem peti se uz stepene. Ona pruži ruku.Ja iđah za tri stepena više i vodih je za ruku.Kad bismo na po basamaka, stegnem je krepko za ruku i pogledam je. Ona se zaljulja i prisloni se na zid.Bila je bleda, kao sneg, koji malo pre gazismo.Iz očiju joj grunuše suze. — Bože! — prošaputa ona nekakim glasom, kojim, valjda, udavljenici govore. U taj par čuše se nečiji koraci niz stepene. Ne govoreći ništa, pođem dalje i povučem je za ruku.Pored nas prođe jedan čovek, skide kapu i pokloni se, — A, vi ste, Hermane, — reče ona, kao pribirajući se. — Šta radi g-đica Vedel? — Ja sam baš sad dopratio gospođicu k vama — reče momak, učtivo se smešeći.Opet se pokloni, pa ode niz stepene. Ja bejah već na gornjem stepenu, ona za tri niže.Beše izvadila mahramu i useknjivaše se.Ja videh, kako ona razastre mahramu po celom licu i kako dvama prstima pritište oči. Svest me ostavi.Ja je povukoh, da je pritisnem na grudi.Brava škljocnu, i njena se mati pojavi na vratima. Ona trže svoju ruku iz moje, no ja je krepko držah. — Ta penjite se! — vikah ja, smejući se. — Zar vas nije stid?U vašim godinama ne možete da uziđete dvadeset stepena. Prisustvo babino toliko mi respekta uli, da se ozbilja počeh smejati i šaliti.Trgoh je za ruku i izvukoh na gornji stepen. Baba se slatko smejaše.Nije ništa opazila, a nije ni mogla ništa opaziti. Odem u svoju sobu, skinem zimski kaput i odem u opštu sobu. Predstaviše me g-đici Vedel.To je obrazovana devojka.Svirala je vrlo dobro u klavir i govorila francuski i engleski.Njen je otac profesor na universitetu i nije žalio ni truda ni novaca, da vaspitava svoje dete. Ana je vrlo malo jela za večerom.Ćutala je, tužila se da joj nije dobro. Ja sam se usiljavao da zabavljam g-đicu Vedel. Posle kratkog razgovora načini mi ona komplimenat, kako dobro govorim nemački. — Oprostite, što moram vaš komplimenat da razumem kao ukor, jer malo ima mojih zemljaka koji za pet godina ovako rđavo govore kao ja. — Molim vas, vi ste vrlo skromni.Ja vas uveravam, da čovek mora biti vrlo pažljiv, pa da vam samo na akcentu primeti da ste stranac.Uostalom, lako je to razumeti, jer vam je jezik vrlo srodan s našim! — reče ona. — Oprostite, gospođice, što vam moram protivrečiti.Srpski jezik nema apsolutno nikakva srodstva s nemačkim. Ja pogledah Anu.Ona beše pocrvenela. — Ali, Klaro, — reče ona, obraćajući se g-đici Vedelovoj,— kako možeš tako što pitati!Srbi su Sloveni. — Ah, tako!Molim, oprostite — izvinjavaše se gospođica. — Znam, sad se sećam.Vaš je jezik srodan s madžarskim? Ana mi ne dade odgovoriti, ona se uplete. — Klaro, Klaro, — reče ona, usiljeno smejući se. — Zar su Madžari Sloveni?To je kao kad bi neko tvrdio da naš jezik ima srodnosti s persijskim. Gospođica Vedel beše crvena ko paprika. Ja se nisam ništa srdio.Ti znaš, da Srbin na strani, a naročito u klasičnoj Nemačkoj, mora oguglati ovaka pitanja; nas su toliko puta pitali nemački studenti (klasično obrazovani — govore latinski i grčki kao svoj rođeni jezik), je li Srbija u Maloj Aziji; čudili se, kad smo im kazali, da i mi pijemo kravlje mleko, da mesimo hleb isto kao i oni, da imamo čak pozorište i da smo hrišćani. — Nadam se da mi nećete za zlo primiti — reče g-đica Vedel, — što sam tako slaba u geografiji. — U geografiji! — prošaputa Ana porugljivo. — O, molim vas — rekoh ja, klanjajući se. Ani bi, očevidno, dosadno i neprijatno.Ona se sama stidela.Da bi prekinula pauzu, a, drugo, da bi svrnula pažnju na što drugo; usta i upali sveće na klaviru. — Klaro, sviraj štogod. I g-đici Vedel kao da beše ova prilika dobro došla.Ona odmah skoči i otpoče svirati.Ja nisam slušao, mislio sam na naš razgovor, onda odoh u našu zemlju, onda uđoh u svoje Valjevo, pa u svoju kućicu.Tamo je bilo sve tako tiho i tako prijatno.Moja mati prosto obučena i starački smešeći se — ta ja sam uz nju, moje sestre, moja braća, pa deca, pa moji budući bolesnici u pelengirima, s razdrljenim rutavim prsima.Pa niske čiste sobice, pa mršav konjić i prosta kola — ekipaža gospodin-doktora.Pred Ćukovom mehanom sedeo je Jovo šarkijaš s njegovim zagušljivim glasom i pesmom, kraj koje se samo Srbin topi.Pa pijan Đoza, koji me je, kad sam o raspustu bio kod kuće, sto puta uveravao da je pijan „ali tebi, gospodine, čest i poštenje“, i baci kapu u blato.Pa orah u mojoj avliji, koji je posađen, kad sam se ja rodio, i koji već na svojoj periferiji nosi suhe grane.Pa gospodin načelnik, kome se na velike praznike mora praviti vizita, i koji uvek za sobom vodi Tijosava pandura pod pusatom.Pa Tijosav, koji u desnoj ruci nosi drenov štapić i njime se poštapa, levom razmahuje i odmakao je za čitav aršin od sebe, jer mu jatagan smeta.Pa Nikola Đero, koji svaki čas dolazi mojoj kući i pita: „Treba l’ što za kuću?“.Moja mati zna, šta to znači, i momče odmah dotrči s polićem rakije, te ga daje čiča-Nikoli. Onda uvedoh Anu u taj moj zavičaj, i cela slika potamne.Ljudi me gledaše kao stranca.Mojoj materi nesta smeha sa usana.Moji nećaci i sestrići klone se svoje tetke i ujne.Ja gledah samo u nju.I njoj beše tužno i hladno. Ne, mi ne bismo ni jedno na taj način bili srećni.... Gospođica Vedel beše međutim svršila sviranje.Ja joj načinih nekoliko običnih komplimenata. — A ima li u vas klavir? — pitaše me. — Naravno da ima — rekoh ja, bez ikake volje za dalji razgovor. — Opet ludo pitanje — reče ona. — Svirate li vi u što, ako smem pitati? Đavo ga znao, šta mi bi.Ja odgovorih: — U drombulju, gospođice. Ona se malo zbuni: — Oprostite, ja ne znam šta je to drr... molim vas, kako ste kazali? — Drombulja — rekoh joj. Tumanov lako prsnu u smeh. — To je flauta — istaknu se Ana; — g. Maričić svira vrlo divno u flautu.Onda baci na me jedan pogled pun molbe. Razumeh je i ujedno se postideh što sam hteo s „damom“ da teram nekakav inat.Da bih se popravio, uzmem sasvim ozbiljno lice. — Da, flauta — rekoh ja, — upravo nije flauta, ali je jako nalik.Onako kao klarinet, a zanosi na fagotu. Bi mi neprijatno što sam tako nespretno izleteo.I na licu gospođičinu pokaza se nešto nalik na poniženje. Bi mi krivo.Da bih ugasio u njoj i najmanju sumnju da se ja samo sprdam, reknem joj: — Ako dozvolite, ja ću vam svirati što. — Skočim, kao da idem, i očepim dvaput jako nogom Tumanova. Ana me gledaše poplašeno. Tumanov me je razumeo. — Vaš je instrument odneo vaš zemljak danas, kad je bio.Ja sam zaboravio da vam kažem. — Šteta! — reče g-đica Vedel, sasvim uspokojena. — O, niste mnogo izgubili, međutim kad opet uzimadnem čast naći se u vašem društvu, dozvolićete mi, da vas uverim kako sam loš svirač. — Unapred sam uverena da ću jako uživati. Ana brzo poče nekakav drugi razgovor. Ja se međutim dignem i oprostim se.Ana iziđe za mnom. — Vi ste rđav čovek — reče mi ona u hodniku. Ja joj pružih ruku, koju ona uze. — A vi ste dobra devojka — odgovorih joj.— Laku noć! Tu noć sam pisao materi, sestrama, braći i počeo ovo pismo za tebe. Bio sam umoran, stoga sam legao u 11.Kad me već hvataše san, i nejasne uspavljive slike počeše se ređati, iziđe mi ona u crnom šalu.U isti par točak od kola htede da mi pregazi stopalo, ja trgnem nogu i lupim glavom o krevet. San mi se razbi.Njena slika neprestano mi lećaše ispred zatvorenih očiju u svima mogućim oblicima.Ja opet hodah s njom po Valjevu, i bi mi neobično tužno. Ne znam, koliko je to trajalo.Brava na hodniku škljocnu, i ja čuh Maksove nesigurne korake i zagušen kašalj. Mora biti da je već 3, jer danas je subota, a Maks ima sednicu sa studentima njegova kora u — ovoj krčmi. Opet mi se ređaše slike.Opet ona s crnim šalom oko glave...Ama samo jedan jedini poljubac, al’ onda — onda bih se morao oženiti njome!... Ne znam kako, opet se nađem s njom u istoj šumi.Bilo je kao leto.Mi smo išli kroz nekake orahe, i ona je kupila u kecelju one spoljašnje zelene ljuske, što opadaju, kad orah uzri.Bio je sutonj.Sunce je zailazilo za Gučevo.Ona je vodila donekle najmlađe dete moje sestre, koje nam je govorilo nešto nemački — ja ne znam, šta.Posle je nestalo toga deteta. Nešto smo kao govorili — ničega se više ne sećam. Ja sam u levoj ruci nosio jednu ćeramidu s krova mojega čardaka, i na njoj je bilo malterom napisano njeno ime. Ona je imala isti crni šal oko glave.Ja sam joj neprestano gledao u oči.Bila je lepa kao vila. Ja ne znam, kad sam je naučio srpski, ona je govorila srpski, i ja sam govorim srpski. Seli smo posle na travu pod jedan orah.Ona je bila tužna. — Zašto si tužna? — rekoh ja. Ona metnu prstić na svoja usta, u znak da ćutim.Od nekud dopiraše do nas tonovi od fagote.Bili su neobično tužni.Ja osetih kako se oni liju u talase, i kako nas ti talasi podigoše.Mi koračasmo po njima dalje, sve dalje. Ja je obuhvatih oko pasa.Približih joj se sve bliže, onda joj pritisnem jedan poljubac na levo slepo oko. Ona dođe još tužnija. — Ti ćeš me uzeti? — reče ona, a suze joj udariše niz obraze. Ja je stegoh i počeh divljački ljubiti.Svaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat.Nisam se radovao, naprotiv, bilo mi je tužno i slatko. Onda ugledah tebe.Ti si imao šubaru, koju si bio natukao na oči.Bio si strašno namrgođen.Pušio si i prošao pored nas.Nisi ni Boga nazvao. Ja razgrnuh njen crni šal i sakrijem od tebe lice u njega. Dakle, ja sam sve svršio, ja imam ženu, koja me voli. A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja? Osetih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve što sam dosad voleo.Sam samcit, s njome u mom zagrljaju.Ja briznuh u plač, i ako sam iz ponosa prestao plakati, još kad mi je bilo 15 godina.Suze su mi tekle kroz grudi, i ja osetih da mi je toplo od njih. U taj par začuh nekakav težak hod.Otvorih oči i ugledah momka, koji je ložio u furunu. — San! — rekoh ja.— San! — I sve mi izgledaše neverica. Poklopih rukom oči i pokušah da nanovo sastavim razbijenu sliku. Vatra se u peći beše razgorela.Još nije bilo svanulo.Crveni zraci iz peći udarahu u moju postelju. Dugo nisam ustao.Premetalo mi je se po pameti budi-bog-s-nama šta.Najviše sam mislio na kuću i na mater. Kad sam ustao i umio se, osećao sam se svež.Bilo mi je tužno, kad sam se sećao sna, i bilo mi je pravo i tiho u duši što je to sve samo san.Bar ću se sad još jače čuvati jave.Ovo je nekaka opomena na dužnost. Pobratime, oprosti mi, što sam te namučio i ovom ludom slikom.Ja znam, da ti sve ovo mora naličiti na otrcane nemačke pripovetke.Ja ne znam inače, kaka bi smisla imala ovako sentimentalna ljubav, kad ne bi bar jednog tričavog sna bilo.Progutaj ga dakle. Uostalom, da bih te uspokojio, dajem ti reč, da ću odsad spavati kao top i da neću ništa sanjati. Sad ćeš mi, valjda, verovati da me je prošla sva volja na dalje ašikovanje.Pa ipak, eh, brate, ona je, tako mi Boga, tako dobra, tako dobra!... Nu, „veliko pismo“ je gotovo.Sačuvaj ga.Možda ćemo mu se kad slatko smejati. Tvoj pobratim. U N. 17.VII, 183... Dragi pobratime, Odavna ti nisam pisao pisma bez „svione kosice“, „porumenjenih i pobledelih obraščića“, „lepih ručica da ih provučeš kroz iglene uši“, „potoka suza i uzdisaja“, dubokih ko arteski bunar i dugačkih ko Trifko jekmegdžija, „žarkih očiju kao nebo“ (razume se italijansko), čas plavih čas crnih ko... uostalom, lažem.Ako sam kad govorio o očima, to sam mogao govoriti samo o plavim, jer u nje su plave.Pa onda, brate mi si ga moj, o „slatkoj tuzi i tužnom veselju“, „žuborećem potočiću“, „uspavljivom glasu zvona“ itd. itd. Hvala Bogu, kažem ti, jedva jednom opametih se. E, brate, ti znaš, da ima u našem životu trenutaka, u kojima se, hoćeš nećeš, podetiš.Tako je i sa mnom bilo.Ko će tome dati računa?Čitao si, valjda, kako je neki dan u Bavarskoj legao vo na železničku prugu, i voz se osakatio.Neki dan, opet, prošao ovde jedan pismonoša pored kuće koja se zida, a ćuskija sa skela pup!, pa njega upravo posred tikve.Niko se nije ubio (bar ja ne znam) ni zbog jedne ni druge nesreće. Ovda leži duboka mudrost.Potraži je i naći ćeš! Mene je mimoišla čaša, koja je, istina, slađa od one koju služe u Getsimanskom vrtu.Đavo me je terao, dva-tri put sam lapnuo, da srknem iz nje, no moj dobri geniji držao me je za njušku. Ohladneo sam se.Ti si se nasmejao snu, koji sam ti poslao — i ja se sad smešim i tarem ruke ko Čifuti, kad podvale stari šešir pod nov. Ohladio se, rekoh.Njoj ne prilazim, ko punom topu, i tako se čuvam i još jače hladim, i valjda ću se sasvim ohladiti. Milo mi je što je u celoj ovoj istoriji bila moja čast angažovana.Ja sam je očuvao, i dostojan sam da budem tvoj pobratim. A sada, oprezno se čuvajući i neprestano misleći šta će biti à la fin de fins, prestao sam da pevam pesmu „Što se bore misli moje“, više mi ne dršću grudi i ne gori lice, kako li se kaže? Načinio sam tablice za puls i temperaturu.Triput idem na dan njojzi u sobu: na doručak, ručak i večeru.Uvek mi je termometar pod pazuhom.Kako se vratim u svoju sobu, pročitam toplotu na temperaturu i odbrojim puls, pa zabeležim.Groznica je sasvim popustila, ne boj se ništa. Počeo sam i da radim.Otvorio sam knjige koje sam pre po godine čitao.Našao puno kojekakih beležaka po njima i ispodvlačenih redova — čudio sam se da sam ja to sve nekad radio, jer se ničega ne mogu setiti. Stresao sam prašinu s mojih čašica, flašica, mikroskopa, lampica.Svojim žabama menjam uredno svaki dan vodu, i pitome zečeve hrani momak svaki dan u mom prisustvu. Raspremio sam sto.Pobacao sam u peć mnogo koješta.Oprao sam divit i nalio taze mastila.Pisao kući, izvinjavao se koječim, što sam tako neuredan, i kleo se, čim sam god stigao, da ću odsad biti uredniji. U bonice idem opet uredno, i opet se profesori obraćaju na me, kad treba načiniti kaku potežu dijagnozu. Opet uredno igram gimnastiku i ispružam ruku sa trideset i šest funata u njoj.Juče sam pešice išao u M., vratio sam se u 8 uveče i pojeo dve ćulbastije. S novom kuharicom, koju smo pre dva dana dobili, stojim na dobroj nozi.Sinoć sam joj obećao kupiti joj nove cipele.Ono je „oborila očice i pocrvenela“. Uzeo sam nanovo lozove za lutrije i, kako dobijem, platiću Čifutinu Levenhajmu moj dug. I tako dalje.Jednom reči: postao sam uredan čovek. — Stoooj!Javaš! — vičeš ti. — Ama kako se sve to okrenu, šta se to učini? Vrlo prosti!Nije mi baš pravo da pređem na taj predmet, ja sam rad da ga baš sasvim izbrišem iz pameti.Ali što se mora — mora! Dakle, one noći, jutra, koji li je đavo bio, ja sam se mislio, mislio i tvrdo sam odlučio da nije pošteno od mene igrati se njome, kad ne smem da mislim na ženidbu. Odem u sobu na doručak.Uozbiljim se i činio sam se kao da ništa i nije bilo među nama.Ona ko da je i sama došla na iste misli.Kad sam ušao, bila je tužna, no čim me ugleda, promeni se.Smejala je se.Nasula mi je kavu.Presula preko šolje.Ja sam pravio rđave dosetke i smejao se raskalašno. Odmah u 8 sahata odem u bonicu.Gledao sam svakog bolesnika.Prepirao se s jednim o kurari.Posle sam kupio Hermanovu fiziologiju, da je učim za ispit.Došao u 2 kući.Otišao u 3 opet na kliniku.Uveče, sedeo sam, dok smo večerali.Posle sam zaseo i čitao do 12.Kad sam legao, bilo mi je tako prijatno i tako tiho.Nekako osećanje ispunjene dužnosti golicalo je prijatno moje grudi. — Ah, ovako je divno! — pomislim se ja. — Šta me veže za nju?Nisam ničim angažovan.Dalje, dakle.„Odsada će braca Mika ovako da radi“. Hteo sam posle da ustanem iz kreveta.Da se udarim desnom rukom po grudima, a levu da uspružim.Onda desnom nogom da lupim o pod: dixi! i da se naslađavam svojom nepokolebljivom odlukom.Nisam skočio iz postelje, jer mi je soba bila hladna, a, posle, morao bih bar na jednu nogu obući cipelu, kojom bih lupio o pod. Ali odluka nije tim ništa izgubila od svoje važnosti.I ona mi svojom ravnodušnošću neobično potpomaže. Ko zna, na posletku može biti da sam ja celo dosadanje njeno ponašanje krivo razumeo.Možda sam ja njoj ama tako ravnodušan ko stare cipele. No o njoj nema više razgovora.Ona dolazi u „prijatne uspomene“. Ostaj zdravo Tvojemu pobratimu. U N. 17, X, 187... O njoj nema ništa.Ti se, razume se, ne čudiš, jer znaš, da ništa i ne može biti. Ja sam sasvim uredan čovek i zadovoljan sobom. Samo sam od neko doba zlovoljan — ne znam, šta mi je.Najmanja sitnica najedi me, da dođem ko skorpija. Juče sam hteo da lupam Maksa. Ne znam, jesam li ti pričao, da sam se ja još pre mesec dana zavadio s njime i da mu ne nazivam ni Boga. Od to doba on je nekoliko puta gledao da me izazove, no ja sam ga se klonio.Bojao sam se, klepnuću ga nezgodno, pa se neće više dignuti. Došao na ručak.Sav se ulepio flasterima po licu, bio čova na duelu.Pokraj toga bio je napit. Meni dođe gadniji nego ikad, htedoh da pljunem, Tumanov me još podbadaše, neprestano šapćući: „Votъ gadostь!“ Ja ne znam, znaš li ti njihove duele.To je ironija na čast, na junaštvo, na razdrljene grudi pred oštrim vrhom od sablje i vedro čelo pred brzim zrnom iz pištolja.Da to čine deca od deset godina, bilo bi razumljivo, ovako je gadno. Oni, znaš, ture na oči naočare od žice, podvežu svilenim krpama i koncima svaku jaču arteriju na vratu i licu, umotaju desnu ruku takođe svilom.Kroz tu svilu ne može prorezati sabljica, kojom se oni duelišu.A ta je sabljica, tako nazvani „rapir“, oštra samo do polovine, i oni se seku samo vrhom, i to samo po licu — da vidi svet njihovo junaštvo.Rana, koju ta sabljica zadaje, potpuno je bezopasna, jer ne može pogoditi nijedan deo tela koji bi bio opasan za ceo organizam.Zalepi prosto flasterom, i sutradan sve je zaraslo. Oni imaju jedno vreme u godini, kad se moraju da „duelišu“.Onda se revnosno čepaju nogama i pozivaju na duele. Maks se iskašljivaše, kad uđe u sobu.Sede namerno za sto i uze nekako važno lice, kao da je delio megdan s Kursulom, pa ipak on htede se načiniti ravnodušnim, kao da on i ne motri na tako običnu stvar i kao da je i zaboravio da je sav išaran kao Sidovljeva karta Evrope. On očigledno čekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo. Popesku ne mogadijaše duže izdržati.On namignu na me, pa se okrete Maksu. — Vi kao da ste s polja gde se gazi krv — reče on, pogledajući mene i Tumanova. Maks htede da ostane hladan. — Ha — reče on, — nije baš tako opasno. — Bogami, stojati pred golom sabljom, tu treba petlja, — reče Popesku. Maks ćutaše.Onda prsnu u smeh, očevidno bio je se zbunio, pa htede da se izvuče iz zabune.Poče se još usiljenije smejati: — Ha, ha, ha! Popesku pogleda mene, sležući ramenima. — Cela ne vous concerne pas, — rekoh mu.Francuski je, osim nas i Tumanova, Ana slabo razumevala. Maks se još glasnije smejaše, kupeći usta, da mu se ne odlepi flaster. Popesku udari vatra u lice. — Šta vam je smešno? — reče on i promeni se u licu. Maks se uhvati za trbuh.Smeh je bio usiljen, ali on nije znao kako da prestane, onda, kao bajagi ustavljajući smeh, pogleda po svima: — Odsekao sam mome protivniku polovinu nosa — reče on i prsnu u smeh. Od nas se niko nije smejao. Maks se opet pribra i obrati se meni onako avec nonchalance: — Hteo sam da vas molim jutros, da nam podvežete menzuru — reče on. Ja ćutah.Tumanov gledaše čas u mene, čas u Maksa, onda zapita Maksa: — A šta je to menzura? — Pa eto, ove rane.Biste li pristali na moju molbu? — obrati se meni. Dođe mi užasno gadan. — Ne bih — rekoh mu i počeh da drhšćem. — Ne biste?A zašto?Molim, oprostite, ja nemam prava postaviti vam tako pitanje. Ja ne odgovorih ništa. Maksa sami đavo teraše, da me zadirkuje.Posle male pauze ja videh, kako mu lice dođe pakosno.Opet mi se zajedljivo obrati: — Da ste vi pristali na moju molbu, mogli bismo popiti ono, što smo platili jednom vašem kolegi, koji, uostalom, nije činio izuzetka od ostalih lekara: nije ništa znao. Mene svega obuze nekaka jeza.Za stolom su sedele i „dame“, ja se stegoh i uzdržah se. Maks pobesni. — A zašto vi ne biste hteli podvezivati menzuru? — reče on nanovo, kao s nekim pravom. Ja prvo duhnuh na nos, da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih mu, što sam mogao hladnije: — Jer je na vašim duelima i berberin izlišan. On sav pozeleni: — Vi izgovoriste reč berberin nekako prezrivo, to je nekolegijalno od vas. — O!O! — govoriše, uvređeni, Tumanov i Popesku. Baba ustade: — Gospodo, gospodo! Meni se odsekoše noge. Ana mi beše stala na nogu i pritiskivaše je što bolje mogaše. U meni se kuhaše.Ja ne odgovorih ništa Maksu, čini mi se i ne bih ništa mogao progovoriti, jer bi me reč udavila.Morao bih vikati, da bi i policija došla. Ja ustah od stola i stah kraj prozora.I, drugi poustajaše.Svi ćutaše.Baba iziđe plašljivo iz sobe, noseći u ruci činiju; i Ana ode za njom. — Nikolaй Ivanovičь, — rekoh ja Tumanovu, — požaluйsta poйdite vonъ i ne puskaйte nikogo izъ damъ vъ komnatu. Tumanov odmah skoči: — Tolьko požaluйsta, kolotite kakъ slѣduetъ. Ostali smo u sobi samo mi ljudi.I Maks pođe k vratima.Ja ga stigoh, kad beše uhvatio za kvaku.Uhvatim ga za ruku i izvučem do sred sobe. — Kuda ćeš, ti? — rekoh mu. On me gledaše blesasto.Bio mu je i suviše neočekivan ovakav pozdrav. Lajtnant dođe i stavi se među nas: — Gospodo, molim vas, gospodo! Maks se oseti posramljen.Isturi grudi i, običnim tonom i rečima kojima se oni zovu na duel, reče mi: — Ja vam stojim u svakom pogledu na raspoloženju.Samo ne tako srpski... varvarski — reče on, misleći, valjda, da će me na taj način posramiti, i da ću ga pustiti. — Ja ću i sam tebe staviti sebi na raspoloženje — rekoh mu ja i počeh već vikati. On probaše da iščupa ruku, koju sam mu ja tako bio stegao, da je se sve uvijao.Drugom rukom opre se meni o prsi. — Hoću ja tebi pokazati — rekoh mu, — s kime ti misliš da se šališ — i još krepče ga stegnuh i gledah mu u oči. Lajtnant uhvati nas obojicu za ruke.Popesku metnuo ruke na leđa i prislonio se uz zid.Don Karlos priđe i sam. Maks se još jače postidi.Ujedanput se napreže i, što je igda mogao, gurnu me, pa onda trže ruku, da je iščupa. — Serbe! — reče on porugljivo. Ja ga skopah rukom za prsi i grunem ga o zid.On opusti ruke i gledaše me blesasto. Ja ne znadoh više za sebe. — Leži! — vikah ja. On me samo blesasto gledaše. — Leži bre! — ciknuh ja i pritisnem ga na grudi. On se sroza niza zid na patos. U taj par uđe baba, plačući. — Za ime božje! — kukaše ona i uhvati me za ruku. Ana viraše uplašeno kroz odškrinuta vrata. Ja se odmaknem od svoje „žrtve“.Poklonim se na sve strane, kao akrobati, kad načine salto mortale, i iziđem, ćuteći, iz sobe. Tumanov mi priča, da je se odmah za mnom i Maks izvukao, da je s njega kapao znoj, da je zapeo za stolicu i posrnuo na Anu, a ona ciknula i pobegla. Posle su i on i Popesku došli meni i radovali se celom „sraženiju“. Don Karlos je ostao s lajtnantom.Posle jedno pet minuta njih dvojica odoše opet u opštu sobu, da piju kavu.Ja sam im poručio da mene ne čekaju. Tumanov mi posle priča, kako je on uzeo novine i činio se da ne sluša, a lajtnant govorio s Don Karlosom o aferi. — Barbarisch! — kazao je lajtnant. — Barbarisch — pristajao je Don Karlos. Onda je Tumanov upao u reč: — Keineswegs! — Pesnicama! — kazao je lajtnant i izbečio oči. — Zašto ne na rapire? — pitao je Don Karlos. — A zašto baš na rapire? — pitao je Tumanov. — Jer je to dovoljno za zadovoljenje časti: poteče krv — rekao je lajtnant. — Pa onda je još prostije da duelanti puštaju sebi pijavice — rekao je Tumanov. Ana je se nasmejala i bila je se sasvim umirila.Lajtnant ništa nije odgovorio, samo je mrdnuo obrvama.Posle je Popesku seo za klavir i svirao Kronungsmarsch iz Prophet-a. Kad sam uveče došao kući, sretnem Maksa, koji iđaše niz stepene, i za njim amalina, koji mu je nosio stvari.Prošao je pored mene, gledajući sebi u cipele. Tri dana su, otkako je se to zbilo.Od to doba svi ćute za stolom, niko ni reči.Tek sinoć počesmo opet pomalo govoriti.Ja sam miran.Afera s Maksom nije na meni ostavila nikakva utiska, ona je samo činila da sam ja ćutao, te i s Anom nisam ništa govorio, van običnih pozdrava. Samo da ovako ostane. A što i da ne ostane?Prosto, ne treba na nju ni misliti, a to je laka stvar. Tvoj pobratim. U N. 17, XII, 187... Dragi pobratime! To je bilo ovako. Ona je bila vesela, ko što sam ti već kazao. Međutim, ja sam opazio, da je ona uvek, kad je sama, ozbiljna i zamišljena.Opazio sam i po tome, što, kadgod sam ušao u sobu, ona je se trzala kao iz sna i onda bivala vesela.A drugo, čak je i Tumanovu palo u oči da ona, kad nisam ja u sobi, večno ćuti, i da je opet, kad ja uđem, neprirodno razgovorna. Mene poče kopkati.Šta je to? Jednog dana, kad nje nije bilo kod kuće, premetao sam po njenu stolu, gde radi.Izvučem jednu fijoku i na dnu njenu nađem jedno parče bele svile.Na njemu izvezena tri početna slova mojega imena.M je bilo sasvim gotovo, G do polovinu, a drugo M tek plajevazom obeleženo.To parče svile bilo je zgužvano, i ono plajevazom napisano M rastrljano. Ja izvadih to parče svile i metnem ga u špag.To celo posle podne mislio sam na njega. Videlo je se da je poodavna početo, i videlo je se da je bačeno, da se više ne dovrši. U N. 187.. Dragi pobratime! Na svaki način, ti nisi očekivao tako brzo mojega pisma, nisi ni mogao očekivati.Mogao si sebi zamisliti moj položaj: ja stojim na moru, sam na jednoj dasci, u strašnoj buri i davim se. Šta da radim?Što da te lažem? — ja je volim!Ta to si i sam znao — nisi me, valjda, držao za kakog fićfirića, koji se vucara s devojkama, da ih vara. Prvih nedelja, otkako sam je poljubio, ja nisam ništa mislio.Ugušivao sam svaki glas savesti i svaku pomisao na svoju kuću i mene s njome u kući.Pa baš i da sam hteo da mislim na izlazak — nisam mogao.Ja sam bio i odviše srećan, da bi mogla ikaka malo crnja misao osiliti se u meni i prevući ceo ovaj sladak san grkom javom. Večno sam bio s njom.Ona, čim baba iziđe na pijacu ili inače u varoš, dođe u moju sobu.Uređuje knjige, diže moju đulad za gimnastiku i divi se mojoj snazi, posle se mazi, umiljava se — ja sedim na kanabetu, gledam je i topim se. Svakim danom gazio sam sve dublje i dublje.Kad sam što govorio za se, uvek sam kazao mi.Ona me je samo gledala, ljubila — živela je srećno.Od to doba, kadgod smo išli da hodamo, činili smo to u šumi.Oboje smo mrzeli svet.Tamo nas niko nije smetao. Jedno veče hodali smo opet zajedno.Govorili smo francuski. Pored nas prođoše dva pruska narednika. Kad su bili nekoliko koračaja za nama, okrete se jedan i porugljivo reče: — Grand natijong! Ja se okretoh, da ga vidim.Ona me držaše ispod ruke i povuče napred. — Odmah si se naljutio — reče ona, umiljavajući se. Ja mahnuh ravnodušno glavom, — Mišo, — govori mi ona plašljivo, — ti ne voliš Nemce. Ja se malo zbunih: — Kako da ti odgovorim? ...Ja ih ne volim.No ti si mi sama pričala, da je tvoj deda bio Poljak. — Otac, mati, braća, sestre, svi su Nemci — reče ona nekako žalostivo. — Ti si moja — rekoh ja, — ma šta da si. Ona se pripi uza me. Išli smo dalje.Meni je bilo neobično prijatno.To je bilo krajem marta.Ja sam prvi put toga večera izišao u jesenjem kaputu.Vazduh je bio blag.Šuma je počela da pupi. Došli smo do jezera i seli na klupu. Žabe su kreketale.Jedan je labud plovio sredinom i ostavljao iza sebe brazdu.Bilo je tiho. Meni su zujale uši.Ja legoh njoj u krilo.Gledah u nebo i slušah kreketanje žaba. Bi mi neobično blago.Ona me čas po ljubljaše u čelo. Ja izvadih duhankesu i rekoh joj srpski: — Načini mi cigaru! Ona je videla da će to reći: drehe mir eine Cigarette!! Ona mi kojekako smota cigaru i pruži mi. — Vidiš kako sam razumela — reče ona, radujući se. — Ana, hoćeš da te učim srpski? Njoj se lice razvedri.Nekakva beskrajna sreća nakupi joj se oko očiju i usana.Umesto odgovora, pritište me nanovo ljubiti. Kad smo se vratili, ja sam joj uz put davao prvu lekciju u srpskom.Objašnjavao sam joj trajne i svršene glagole.Naučio je nekoliko reči i rečenica.Posle je ispitivao — ona je se radovala kao malo dete. Kad smo došli kući, bilo je vreme večeri.Posle večere ja odem u svoju sobu.Osećao sam nekakav prijatan umor.Ne znam, zašto mi nisu doneli lampu.Ja upalim sveću i metnem je na sto.Otvorim posle prozor, i čist vazduh promahivaše mi kroz sobu.Ja raskopčam prsluk i košulju, pa legnem na kanabe.Misli su me prijatno galičale.Neprestano je bila ona uza me, vesela kao grlica. Ja počeh sebi davati računa o svemu tome — nisam se mogao pribrati.Slike su mi proletale ispred očiju bez ikakva reda, ja nijednu ne mogoh uhvatiti.Nekoliko puta ponavljao sam u sebi reč ženidba, ali nikakva pojma nisam mogao za nju vezati. Tako sam zaspao, i ako nije bilo još ni devet sahata.Nisam ništa sanjao.Nešto me je pritiskivalo na grudi i gušilo. Kad sam opet otvorio oči, bilo je duboko u noć.Sveća beše sasvim izgorela, i ona hartija, kojom je na dnu umotana bila, beše se upalila i uz nejasnu svetlost dizaše se gust dim, koji dohvataše čak do gredice, jer je bilo tako tiho, da ništa nije smetalo njegovu putu k nebu. Taj dim me je i probudio.Ja, onako sanjiv, dohvatim čašu vode i saspem je na svećnjak.Onda ustanem, te otvorim i drugi prozor, da dim iziđe.Stajao sam poduže na prozoru, koji je gledao u vrt. Bio sam bunovan.U vrtu je bilo tiho.U daljini pištao je železnički voz. Mene odjedanput obuze nekaka tuga, nerazumljiva, nejasna.Činilo mi se da se ničim ne mogu utešiti, i ako nisam znao, šta je to, što me tako pritiskuje.Činilo mi se da ima nešto, i počeo sam da se sećam.Najedanput mi izleti njena slika pred oči.Ja se stresoh i osetih kako mi vazduh hladi grudi. Bojao sam se, ne znam zašto, da i dalje mislim na nju.Hteo sam da upalim sveću, da se skinem i da legnem u postelju. Potražim žigice na stolu.On je sav bio mokar od vode, koju sam sasuo na svećnjak.Žigice su se bile ukvasile, i nijedna ne hte upaliti.Onda se setim da imam u novom kaputu kutiju s žigicama.Nađem je i, paljkajući jednu po jednu, potražim čitavu sveću. Usijan svećnjak bio je prsnuo, kad sam na njega vodu sasuo.Ja uglavim sveću u peskaonicu od divita i metnem je na mokar sto. Moja mi soba dođe tako tužna, da ti ne umem kazati.Naučio sam da mi uvek gori lampa, a sveća mi je, opet, tako škiljila, da mi se činilo da ništa ne raspoznajem u sobi. Sto je bio sav mokar, i s njegovih krajeva kapala je voda s mrvicama od duhana i pepelom od cigara, koji sam ja otresao na svećnjak.Ja ispodizah knjige, kojih se hartija na koricama beše potklobučila od vode.Ujedanput ugledam pismo na stolu. Poznao sam da je od moje sestre.Otvorim ga. Ti znaš, kako sestre pišu.Celo pismo bio sam ja.Pisala mi je, kako me neprestano pominju, kako deca neprestano pitaju kad ću ja doći, kako su me se svi zaželeli, i kako im se čini da već neće doživeti taj srećni čas, kad ću ja svršiti i vratiti se njima, da ih više ne ostavljam. Nešto me još teže steže u grlu.Ja zatvorih prozore i stadoh hodati po sobi.Onda sam opet čitao pismo i opet hodao po sobi. Učini mi se da se spremam za nekakav boj, i da za njega treba hrabrosti.Počnem da se prikupljam.Skrstim ruke, gledam u divit sa svećom i, kao da čikam nekoga, zapitam se: „Pa dobro, šta je?“ Učini mi se da mi se prsi sasvim isprazniše, i da slušam glas svoje savesti, koji me je pitao: šta činiš ti od sebe? — Sirota Ana! — Ja se uhvatih rukom za grudi i htedoh da očupam parče svoga mesa. Pismo sestrino bacilo me je tamo, odakle se Ana ne vidi. Ja počeh da očajavam — šta da radim? Ona se odriče imena, narodnosti, jezika!I to sve samo mene radi.Ona tvrdo veruje da ću se oženiti njome.A ja? Bivaše mi sve nejasnije, ja se opraštah s njome i opet je tražih i grlih je i bejah gotov da je ne ostavim do smrti.Onda mi ujedanput iziđe moja mati i sestrino pismo, i onaj sasvim drugi, sasvim drugi život. Ja htedoh da vičem: šta da radim? Ne znajući ni sam, šta radim, izvadim mahramu i počnem brisati vlažan sto.Onda sednem za njega i podbočim se na ruku. — Ideja! — rekoh ja sebi čisto radostan. — Da pišem sestri i bratu, da ih sondišem, da vidim šta će oni, od prilike, reći. Napišem pismo i ne znam mu više sadržaja.Znam samo, da je počinjalo jednim snom, i u tom sam snu, od prilike, nacrtao, kako sam ja zavoleo Nemicu, koja nije lepa, koja je puka sirota, i kojoj su već dvadeset i četiri godine.Pitao sam ih, kao u šali, šta bi oni radili, kad bih se ja oženio njome, šta bi rekla naša mati na sve to i t. d. i t. d. Pismo je bilo napisano pola u šali, pola u istini, ili, bolje reći, tako, da sam se ja u svako doba mogao povući i kazati im, da je to sve šala, i da sam ih ja hteo malo poplašiti. Posle ga savijem i zapečatim, pa legnem u krevet, ali nikako da zaspim.Preturao sam se, mučio sam se.Svršavao sam sa sobom.Jedanput sam kazao: „Pa dobro!Sutra ću joj reći, da je ne mogu uzeti.Stvar je svršena.Hajd’ da se spava“.Onda na vrata kaveza, u kome je bila ta misao „čvrsto“ zatvorena, ušunjala se druga: „Ala, kad bi oni, nešto, odgovorili!...Eh, na to ne treba ni misliti“. Sve je bilo uzalud, zaspati nisam mogao.Onda sam počeo da se jedim, anasana, mislio sam, ta to ja moram jedanput svršiti. Badava, ja nisam pa nisam mogao zaspati s mišlju da ću je ostaviti, a nisam imao nikaka oslonca da ispredam prijatnije snove.Posle duge muke skočim iz kreveta, dokopam pismo, „ko zna?...“ mislio sam se.Obučem se i iziđem u varoš.Sve je bilo tiho.Odem do prvog poštanskog kovčežića i bacim pismo u njega.„Ko zna?“ Bože, zašto je tako slatko zalagivati se? Kad sam već strpao pismo, vratim se kući.Pored mene prođoše dva pijana čoveka.Jedan se bekeljaše na me i gurne me laktom.Nisam mu poleteo u oči, nisam tražio nikaka „zadovoljenja“, kao što bi to drugda može-biti radio (ta vi me svi zovete prznicom).Ćutao sam i išao sam dalje.Nisam ni mislio da je neko hotimično gurnuo me laktom.Ja sam se bavio nekakom nejasnom mišlju: bacio sam pismo — ko zna?... Kad sam opet legao u postelju, bilo mi je mnogo lakše, ne znam ni sam, zašto. Njene se slike nisam više plašio.Mislio sam na šetnju s njom.Pade mi na pamet kako ona ostavlja svoje ime, jezik, veru — čini sve što hoću, na sve odgovara: kako ti rekneš! San me hvataše.Slike se izmešaše.Iziđe mi sestra i pismo.Sahat izbi četiri.Ja počeh da tonem u nekaku dubljinu, sve mi bivaše nejasnije.„Može biti... ko zna?...“ Ne gledajući na to, što sam se tu noć bio smirio, bio sam od to doba vrlo nemiran.S jedne strane bilo mi je nepravo što sam opravio ono pismo — ta našto? mislio sam se, ja znam najbolje, kakav ću odgovor dobiti; s druge, opet, činilo mi se sve: dobro će biti. Tako sam i prema njoj poslednjih dana bivao.Čas sam je se klonio i bežao od nje, čas, opet, tražio je, ćeretao s njom, hodao kojekuda, ljubio je ko Ciganka dete. Nu našto da ti pričam to?Ti i sam možeš zamisliti šta rade dvoje „zaljubljenih“.Čas se zavadimo, posle se opet pomirimo, pa opet cmakaj se i t. d. Nu tebi je već postalo otužno. Bolje da idem dalje. Bilo je to jednog večera, na jedno dve nedelje posle mojega pisma.Nikoga nije bilo kod kuće osem nas dvoga. Ja sam sedeo celo posle podne i čitao.Pred veče ustanem, otvorim prozor i gledah u vrt.Dole je vrtar prerivao budakom crnu zemlju, koja je rasprostirala oko sebe onaj vlažan prolećni miris.On uređivaše staze po vrtu.Vreme je bilo blago. Ja mišljah, ne treba ni da ti kažem, o sebi i njoj.Čudio sam se što nema pisma i zebao sam nekako.A nisam sebi smeo dati računa o sadašnjem svom odnošaju prema njoj. Osetih, da se neko prisloni uza me.Trgoh se i ugledah nju. — A gle! — rekoh ja, veseo. — Nema nikoga u kući, pa me strah. — A ti sedi kod mene. Ja je uzeh za ruku.Dovedoh je do kanabeta.Sedoh sam i ponudih je da sedne do mene, ostavivši joj toliko mesta, da je morala sesti pola na kanabe, pola meni na krilo. Ona se malo ustezaše, posle sede. Ja sam je milovao i mazio. Ona plašljivo seđaše meni na krilu.Nekoliko puta pokušavaše da ustane, no ja joj ne dadoh.Ona okrete glavu od mene: — Mišo, šta radimo mi? — Ništa rđavo, dete moje. — Mišo, — reče ona stidljivo, — što bi tvoja mati.... Mene preseče. — Ćuti! — rekoh joj. Mora biti da sam izgledao i suviše ozbiljan.Ona se polako diže i pod nekakim izgovorom iziđe.Ja se dignem i odem da šetam. — Sad mi je sve jasno - rekoh sebi. — Više je ni minuta ne smem lagati.A i pismo će, valjda, doći. Dobio sam pismo i od tebe i od kuće.Oba su podjednaka, samo je od kuće zamotano i zavijeno, a od tebe jasno i razgovetno.I ti, dakle!Pa dobro — neću se ubiti.Ili sam ja kukavica, ili si ti pametan i suviše.Ja pristajem, nalazim da je sve razložito i pametno u tvom pismu.Ti si pravnik, ja lekar — šta nam je stalo što će se skrhati jedno srce? — nek’ živi rezon!Mi smo moderni ljudi, pošteni ljudi.Ne sedimo na drumu, da dočekujemo bogate putnike, vraćamo što uzajmimo na obligaciju — pošteni smo!Šta će vrlina — dosta je dužnosti.Pa, istina, i čime sam ja obavezan?Ljudi se i prstenuju, pa se raziđu na miru i ne ubijaju se.A, posle — ja ne mogu kazati ono, što se mora osećati.Na to se tuže i veliki ljudi — a ja neću da sam veliki.Hoću mira, hoću slobode, da je trošim bez računa i bez uživanja, kao masaroš koji danas da na karte pola imanja, ne vodeći računa što će sutra doći do prosjačkog štapa.I ja sam rasipao svoja osećanja i zamalo pa ih više neću imati ni za tebe, ni za sebe, ni za kuću.Tvrdo sam se odlučio da raskrstim s njome.To moram učiniti, kako ti reče, radi sebe, radi nje, radi tebe, radi kuće...Pa dobro, dakle.Nemoj misliti da nemam za to kuraži — Bože moj!To će biti dobro delo!Oh, kad bi znala moja mati, na kako se veliko delo spremam, ona bi se molila Bogu, da mi da snage.A šta je, istina, njojzi učinila sirota Ana? — A šta sam, kobajagi, opet ja učinio Ani i šta ću joj to uraditi, čega se kao plašim?Ja vidim, i ti vidiš, da ja neću biti s njom srećan — pa čist račun.Našto natezati, našto glodati svoje rođeno srce?Svi razlozi su za, jedan lakomislen kraj srca protiv.Dole sa srcem! Ali, molim te, promisli samo: šta mene veže za nju?Zar ima momka na svetu koji nije „provodio ljubavi“, iz koje izlazi samo luk i voda?Pa i ja sam samo običan čovek, i ja sam kusnuo od te slasti, kojoj nekažnjeno pevaju pesnici sviju vremena i naroda.Pa zar samo ja da uletim u taj strašni obruč neproračunjene ženidbe?Idem odmah njojzi.Kazaću joj.... znam već, šta ću joj kazati. Tvoj — Već si po poštanskom žigu poznao, da sam ostavio mesto moga, moje, mojih... kako da kažem?.. moje patnje.Sve je svršeno — ja sam slobodan.Slobodan kao tica, kojoj je zapaljeno gnezdo i podavljeni tičići.Lanci su mi skinuti, ali ruke su mi uzete. Ne mogu redom, i ne znam, kako je sve bilo.Znam samo, da sam bio hladan kao diplomata, da sam počeo sa „gospođice“, da sam višekratno pominjao „dublje razloge“ i kako ja „ne smem misliti samo na sebe“, „ne smem nju unesrećavati“, „ja, nestalna priroda“, „familijarne obveze“, „moje srce zna, kako mi je, ali...“ i t. d. Ona me je gledala, bleda kao jaka na košulji joj, s razrogačenim očima, u kojima je bila neka suha vatra.Kad sam ja svršio, kad sam patetično odeklamovao valjda deseti put: „Ana, promisli se!Ne ja, ne moja, nego tvoja sreća, tvoje spokojstvo.Reci samo, ako misliš da pri svem tom naš brak ne bi imao negda, možda, posledica... kako da kažem?...Promisli — ja sam ipak na sve gotov!“ Ona skoči i nasloni se samo vrhom od prstiju na klavir.Glas joj je bio tako promenjen, da me svega jeza prođe: — Mišo, — reče ona, — to je sve tako neiščekivano, da ja ne znam, šta da ti kažem.Ja neću sažaljenja.Ti si... vi ste slobodni. Onda se stropošta na stolicu, lupi laktom po tasterima od klavira i nasloni glavu na ruku. Žice jeknuše zbrkano i bez reda, baš kao što beše u mojoj glavi.Šešir na lampi obojio je sobu nekom zelenkastom svetlošću.U uglovima je bilo mračno.Iz sporedne sobe čulo se duboko disanje. Ja sam stajao kao osuđenik.„Trpi, zlikovče“, govorio sam sebi, „ti si još mnogo više zaslužio!“ Možda posle pet minuta, ona diže glavu i pogleda me onako jadnog, bez dostojanstva, bez veličine, bez muškog ponosa.Pogled njen beše vlažan, hladan kao prva zimnja kiša, koja se neprimetno hvata u led.A tamo iza očiju nešto bezgranično šuplje, gde, izvesno, nisam bio više ja. — Videh da je odnos naš kao nožem presečen, da više ne mogu natrag. Ja priđoh njojzi, klekoh i uzeh njezinu hladnu ruku, pa je pritiskoh na usta; opet sam nešto nespretno trabunjao, čini mi se: „Bog mi je svedok, ja nisam nikad nikoga kao vas ljubio, niti ću ikad ikoga.Ali promislite.Možda su svi moji razlozi ništavni, i ja sam natura za prezrenje, nezaslužna onoga plama, kojim ste me vi obasjali.Možete li mi oprostiti?“ Ona ne ote ruke. Danas je upravo dve godine dana, kako je Ana umrla.Šta se nije od to doba promenilo!Ja sam postao sasvim drugi. Pobratime, pusti me, da se isplačem — poslednji put! Sve me je ostavilo.Ideali i ideje, široke grudi i tesne cipele, patriotstvo, rad — na sve da se nasmejem.Kupio sam još pre godinu dana jednu kačketu, ona je tako umašćena, da niukoliko ne zaostaje od jake s kaputa.Knjige mi leže još neprestano u istom kovčegu, u kome sam ih doneo, kad sam došao ovamo.Samo sam izvadio onu s receptima i nosim je neprestano u džepu.Hemikalije leže bez ikake upotrebe, samo što moj sestrić pokatkad pretura.Joka Čukarova naišla na azotnu kiselinu, te njome šara jaja za Vaskrs.Moje je noževe iskuhala moja baba Maga, te njima sad ljušti krompire i pori ribu.Mojim mikroskopom igraju se deca, gledaju buhe.Sve jače sisteme pozabacivali su kojekuda, vele, da se na njih ništa ne vidi.Sinoć sam našao imerzijon u kaločinama.Kecelju za obdukcije našao Trifun na tavanu, pa je sad oblači, kad timari konje.Od neisečenih medicinskih žurnala, koje sam nekad dobivao, prave deca zmajeve i generalske kape. Ja sve to gledam. Idem svaki dan uredno triput u Ćijukovu mehanu na pivo i igram sansa s Jovom advokatom i Nikolom poručnikom. Deca moje sestre još me neprestano vole — ne izbijaju iz moje sobe.A moja sestra — eh, pobratime! Ti me pitaš: ama trgni se, bolan, stresi tu prašinu, digni još jednom ponosno glavu!Pokušavao sam. Sestra me odvede krojaču, izabere mi haljine, uredi mi sobu, obriše mikroskop i zapreti deci, da će odbiti prste onome, koji u ma što ujkino prihvati. I ja otpočnem.Uredim kojekako stvari.Izvadim nekoliko knjiga i naređam na sto.Bolesnicima odredim izvesno doba dana, kad sam kod kuće i t. d. i t. d. Drugi dan sve opet po starom.Otvorim album i gledam njenu sliku, i sve mi se zamota u crno. Neki dan tražim njenu sliku i nigde da je nađem.Odem sestri u sobu. — Sešo, da nisi ti uzela njenu sliku? Ona mrdnu glavom, turi donju usnu u usta i gledaše me, pitajući, da l’ se srdim. — A što će ti, sešo? — Pokloni mi je — reče ona. — Sešo, sve ti poklanjam šta hoćeš, i njenu sliku, ako hoćeš baš da je uzmeš.Al’ što će ti?Daj mi je, molim te. Izvadi njenu sliku iz nedara i dade mi je, pa briznu u plač i turi glavu meni na grudi: — Bato! — Ne plači, sešo, — rekoh joj.Uzeh sliku i odoh napolje....“ ČEDA MIJATOVIĆ KNEZ GRADOJE OD ORLOVA GRADA IZ VREMENA BOJA NA KOSOVU ODŠTAMPANO IZ „BRANKOVA KOLA“ ZA 1899. SRPSKA MANASTIRSKA ŠTAMPARIJA Cena 80 nov. ili 1½ din. Na jednoj maloj zaravnji, u padini koja se od Golubinjske Planine tiho spušta u Golubinjsku Reku, leži Orlov Grad, od starina dvor vlastelinske kuće Orlovića.Narod priča da je prve temelje i prvu kulu od toga dvora još car Trojan sazidao i da se onda taj grad zvao Golubac, kao što su se i prvi srpski vlasteli, koji njime zavladaše, zvali Golubovići sve do vremena Nemanjina, kad im Veliki Župan dade hrisovulj da se unapred pa do veka zovu Orlovići, a dvor njihov Orlov Grad. Još dok su se zvali Golubovićima bili su oni na daleko čuveni kao „srpski sokolovi“, a već od kako se prozvaše Orlovićima starali su se da ne posrame ni to ime, ni carskoga kuma, koji im ga je dao, ni staru slavu, koju su kao Golubovići stekli bili. Bila je to i bogata kuća.Još od pre sto godina u planini Golubinju, koja je većim delom njihova baština, pronašle su se srebrne rude, kao da su vile srebrnim žicama prešivale temelje od Golubinja.Orlovići dadoše te rudnike nekim Dubrovčanima pod zakup, a ovi dovedoše Sase iz Novoga Brda i sa Rudnika, i srebrare sa Primorja, te Orlovića knežina posta u brzo kao košnica od vinove loze sa rojem zlatnih pčela.Bogatstvo im nije povisilo slavu, ali je nije ni zasenilo.Povisilo je gospoštinu njihovu, ali im nije povećalo sreću.Izgledalo je kao da pleme njihovo hoće da se ugasi.U dane ove, u koje zagledamo u Orlov Grad, starinska i slavna kuća Orlovića ima samo dve muške glave: kneza Gradoja, starca od sedamdeset leta, i unuka njegova Borivoja, mladog dečka od petnaest godina.Sin Gradojev, knez Milan Orlović, poginuo je pre dve godine u slavnoj bici na Pločniku, doprinev znamenitim svojim ličnim junaštvom te je knez Lazar Agarjane razbio. Tek bi se iz nacrtane slike moglo videti kako je divan Orlov Grad, a rečima je teško lepotu njegovu opisati.To nije samo grad sa golim zidinama i besprozornim kulama, nego je i dvor sa prozorima u okvirima od izvajanog kamena, sa terasama na stupovima, sa kubetima iznad pridvornih crkvica, sa kitnjastim mostovima između kula.Svaki je Orlović od pet stotina godina ovamo voleo da doda po neku građevinu, za spomen sebi, gradu koji su mu stari ostavili; i svaki je vek udarao na te građevine svoje neizgladljive pečate.Sam knez Gradoje, kad je pre pedeset godina nasledio svoga oca, podigao je dve visoke osmougle kule, vezao ih jednom mramornom terasom na mramornim stupovima, a terasu naslonio na zidove od malih i velikih odaja i dvorana u kojima je živeo.Sa te terase gledalo se dole u avliju patosanu velikim belim kamenim pločama; na sredini avlije načinjeno je okruglo korito od šarenog mramora, u koje je padala voda, koja je iz kljuna jednog tučnog ždrala najpre daleko u visinu šibala.Iz avlije se po kamenoj stepenici silazilo u perivoj, koji se svojim cvetnim lejama pružao niz zelenu kosinu daleko do samih srebrnokorastih topola, što se treperom svoga lišća nešto tajanstveno razgovarahu sa žuborom Golubinjeske Reke, koja ispod njih i mimo njih proticaše.Divno je bilo sa one terase pustiti pogled povrh mramorne avlije i cvetnog i šarenog perivoja do srebrnih talasa, što kroz granje od drvlja i šiblja treptahu u daljini.Još je divnije pred večernji suton ranoga leta sedeti na terasi, gledati u šareni perivoj, preko njega u zeleno drvlje ukraj reke, i preko ovoga u plavo nebo, koje se rumenilo na ivici gde se na modre planine u daljnoj daljini naslanjalo, — sve to gledati pa dihati onim slatkim povetarcem,koji se napojio mirisom od bosiljka, ruža, i lipova cveta!Nije čudo što su slavuji i kosovi i senice izabrali perivoj Orlova Grada za svoj raj zemaljski, i što je izgledalo da su šareni i beli leptirovi nalazili, da sunce toplijim i zlatnijim zracima ozaruje cveće oko Orlova Grada, Jednoga toplog sunčanog dana, krajem maja 1389., baš na tome krilu Orlova Grada mogli ste ugledati sliku mirnu i opet punu boje. Po belim pločama od avlije i oko onog mramornog kladenca šetahu se neveselo jedan paun i dve paunice.Ovda i onda zakreštali bi svojim ružnim krikom, pa bi onda — kao da se i sami stide — oborili glave nisko i uzeli kljucati u kamene ploče. Nisko povrh leja od cveća i povrh širokih i šarenih staza u perivoju, hitro su vijugale plave lastavice. U gustom granju od starodrevnog bršljana, koji se pripijao uza stupove i zidine od dvora, vrapci su držali nekakav svoj sabor.Bili su se nešto silno uzbunili i užurbali, i kao da je svaki od njih hteo svojim cvrkutom da nadcvrči svakog drugog, pa ma tanka grla poprštala. Golubovi su nemirno čas uzletali do na vrhove od kula (kao da sa te visine bolje sagledaju da li se to doista od nekuda holuj diže) čas opet žurno sletali ka golubinjaku, te zagušenim i usplahirenim gugutanjem gukahu golubicama svojim nekakve zle slutnje svoje, kao da ih — onako klanjajući im se i šireći pred njima krila svoja — preklinjahu da ni po što golubinjak ne ostavljaju! Iz jedne baruštine blizu jaza od vodenice na Golubinjoj Reci čulo se neprekidno i ubrzano kreketanje žaba, kao da ono veliko kolo od mlina okreće nekakvu džinovsku čegrtaljku. Iz sela, desno ispod Orlova Grada, dopirahu uzbunjiva zapevanja petlova, kao da usplahireni oglašuju brzu daždu, ako ne i buru. Nebo je bilo vedro.Čisto se usijalo od jarkosti žarkoga sunca.Vladala je žestoka zapara.U dalekoj daljini moglo se okom videti kako jara trepti nad zemljom, kao da baš iz nje i izvire.Na livadi, na levo od dvora, ovce i jaganjci se zbili u gomile, spustili snisko glave, pa ubrzanim dahom daktahu od vrućine. Nigde oblaka; ali se ovda i onda iz daleke daljine čula potmula neka tutnjava, kao da negde grmi, ili da negde duboko ispod zemlje nekakav džin ovda i onda zahrče. Na samoj terasi, u hladovini koju je zapadna kula svojom senkom pravila, sedeo je u visokoj hrastovoj stolici starac jedan, odeven u gospodsko ruho od Dubrovačke skrlatne čohe, sa žutim, mekanim čizmama do kolena.To je bio čovek srednjega stasa, širokih prsiju, čvrstih mišica, žilave ruke; sed, s dugom kosom, dugim brcima, a okruglo potkresanom gustom bradom oko rumenog i okruglastog lica.Opružio se bio u onoj hrastovoj visokoj stolici, naslonio glavu na krila nekakvoga u hrastovini vešto izrezanoga zmaja, položio ruke po naslonima od stolice; zaspao; po teško ali ravnomerno diše; po malo i hrče. Pored nogu njegovih ispružila se behu i spavahu dva hrta, jedan bledomrk kao srndać, drugi sivoplav kao da je od divljih golubova boju pozajmio.Iza stolice staroga viteza na jednom srebrnom obruču, koji visi o gvozdenom tankom lancu, ljulja se sivi soko jedan, sa malim kalpakom od skrlatne kadife na glavi. Prema starcu, i samo tri ili četiri koračaja od njega, sedela je u istoj takvoj visokoj i bogato izrezanoj hrastovoj stolici, mlada jedna žena, po visokog, vižljavog, tankostrukog rasta, s nešto malo po dugačkim ali ipak oblim, kao mleko belim licem, divno srezanim rumenim usnama, krupnim crnim očima, tankim lepo povijenim obrvama, i dugom i gustom crnom kosom.Bila je to lepa i milokrvna žena, oko svojih trideset godina.Ne više pupoljak ali ni puno razvijena ruža; cvet u kome se slivaju nevina sećanja na pupoljak i pouzdana nadanja na puno razvijeni cvet; žena i devojka ujedno; po lepoti stasa i milini lika — vila; po očima, po kadifenoj mekosti pogleda, po sunčanoj svetlosti njihovoj, po tajanstvenoj dubljini njihovoj ne više žena, nego neko božansko stvorenje.Seljaci pričaju da anđeo Božji kroz njene oči gleda, te za to njeni pogledi proganjaju nečiste duhove iz ljudi, leče besomučne, malodušne prave junacima, a junake skromnima.Gde u nevoljama i žalostima ovoga sveta molitve kaluđera ne mogu da pomognu, tu milosrdan pogled iz oka Mandalene Orlovićke, doticaj njene ruke, i nekoliko njenih reči, šaputom upravljenih Majci Božjoj, svagda pomažu! Bila je sasvim prosto odevena u haljini od nekakve tanke vunene tkanine, utegnute oko vitkog joj stasa pasom od plavog aksanita izvezenog srebrnom žicom i sputanog srebrnim paftama. Nagnula se bila nad jednim po širokim razbojem, pa čas pogleda na jednu ikonu ispred sebe, čas hitleno svilenim koncem veze po jednom komadu rumene svile, čvrsto zategnute u šimširovim okvirima.Vezla je pokrov jednoj srebrnoj skrinji koju je sa komadićem od časnog drveta i drugim nekim svetim moćima knez Gradoje poklonio svome manastiru Milostinu.Žurila se, jer je uprav dovršivala divan vez.A bila je vešta vezilja, jer je kao mlada devojka provela nekoliko godina u Dubrovniku, učeći se od kaluđerica Dubrovačkih.Još nekoliko uboda tankom iglom od biljura, još nekoliko poteza svilenim koncem, još nekoliko zavežljaja na naličju od veza, i evo ga gotov rad koji s tolikom pažnjom već od dva meseca radi! Mlada se žena uspravi; dahnu dubokim dahom, kao da joj se sa srca težak teret skinuo; pa onda, kao sa neke visine i izdaleka, gledaše nepomično na sliku, koju beše uvezla.Isus, odeven u ruho belo kao sneg sedi na sniskoj klupi pa pun sažaljivosti gleda u Mariju Magdalenu, koja, u bledoplavoj haljini pala beše na kolena, da svojom gustom i dugom rusom kosom utire sa nogu Isusovih pokajničke suze, što se mešahu sa skupocenim mirisima.Vezilja gledaše dugo i dugo u rusokosu i beloliku Magdalenu.Gledajući je srce joj se polagano rastapaše u tugu; krupne njene oči napuniše se suzama, koje bi zatreptale na dugim trepavicama, pa padale niz obraze kao krupan biser.Odjedanput se otrže svojim mislima, ustade na noge, prava i vitka kao jela.Prekrsti se pobožno tri puta, i tri puta celiva sliku Isusovu, a šaputaše tiho: „Oprosti mi, Gospodine!Mišljah više o slabome srcu žene Magdalene, nego o jakosti tvoje sažaljivosti prema nama grešnima!“ Starac prenu iza sna i skoči živo na noge.Zagleda se za nekoliko trenutaka u mladu ženu, pa joj reče: „Mando, snaho moja, što ti je?Što suze liješ? „Od radosti, babo, što evo, hvala Bogu, dovrših vez, moj prilog crkvi, koju si ti sagradio, okitio i obdario!“ „Čudni ste stvorovi Božji, vi žene!“ reče starac sedajući opet na svoj sto; „suze lijete kad ste nesrećne, suze lijete kad ste srećne!U čemu li je razlika?!“ „U svakoj suzi, koju sreća natopi, trepti zahvalnost naša Bogu; u svakoj suzi koju nesreća iz srca iscedi, trepti nadežda naša na Boga!Eto, u tome je sva razlika!“ Starac je nepomično gledaše za neko vreme kao da hoće da prodre pogledima kroz onu tanku paučinu, kojom su joj reči njene suze njene obvijale.Pa onda, više kao sebi nego njoj govoreći, promrmlja: „Jadna snaho moja!...Da znam gde je Stanko, išao bih da ga vezana doteram, da pred tebe padne — ili bih ga zaklao!“ Tek je starac preko usana prevalio ime „Stanko“, a Manda jednim krokom dođe do njega sva bleda, preneražena, uzdrhtala.Kleče pored njega, poljubi mu desnicu, pa duboko uzbuđena, zapinjući jezikom na svakoj drugoj ili trećoj reči, govoraše: „Molim te, babo, ne pominji ga!Imaj milosti prema ljubi sina tvoga!Ne pominji ime, koje usne moje, od ovih šesnaest godina kako sam u vašu kuću dovedena, ni u snu prošaptale nisu!“ I onda briznu plakati, „Ma što ti je, dete moje?!“ pitaše starac nežno, i pokušavaše da je podigne. U tome času zakuca srebrno klepalo sa najviše kule na dvoru.Oba hrta skočiše hitro pa zalajaše lavežom u kome beše nešto ugušenog urlikanja.Njima se odazvaše mnogobrojni psi po raznim krajevima dvora.Vrapci se ućutaše.Golubovi sleteše svi u golubinjak.U daljini se opet čuo tutanj kao od grmljavine.Starac viknu nekoliko puta: Odnekud dole ispod terase ispade na mramornu avliju mlad momak, krasnog lika, visok i lepo razvijen. „Evo mene, gospodaru!“ viknu on ozdo, skide kalpak i pokloni se. „Ko stražari na kuli?“ pitaše stari knez. „Marjan!“ reče Ristivor. „Javlja li što klepa2“ „Veli: ide uz brdo pravo k vratnicama nekaki konjanik, sam, bez pratilaca!“ „Poteci s momcima ka glavnim vratima, pozdravite gosta dobrodošlicom, pa ga dovedite pravo k meni!“ zapovedaše starac, i umah nestade Ristivora. Mandalena dohvati žurno razboj od šimšira sa dovršenim vezom, i htede se ukloniti, ali joj starac ne dade, nego zaiska da vidi vez, posmatraše ga dugo i hvaljaše ga mnogo. Malo čas pa opet odnekud potmuli tutanj u daljini. „Sve mi se čini da negde u daljini grmi!“ reče tiho gospođa Manda svome svekru.„Borivoj je s momcima odjahao u planinu da ogledaju mladog sokola, kog mu Dubrovački trgovci onomad darovaše.Volela bih da mi je dete već ovde u dvoru. — Ne znam šta mi je, ali me evo danas već nekoliko puta neka čudna strava poduzimlje!“ „Nije čudo na ovakvoj majini.Zar vrapci da osećaju kad bura dolazi a ljudi da ne osećaju?!Niti je čudo da tebe, snaho moja, ovda i onda zle slutnje obuzimlju.I ako si mlada, dosta si bura u životu videla!“ U tome se otvoriše jedna uska vrata u zidu na koji se terasa naslanjala, Ristivor ispade, pokloni se duboko pred starcem, pa reče: „Dvoranin vojvode Radiča, vlastelin Ivan Porubović od Drenovca!“ Mlad čovek, koji gologlav sledovaše Ristivoru, smerno se pokloni, dohvati se rukom skuta kneževa i prihvati desnicu, koju mu starac pruži, i celiva je polagano i pobožno kao da je kakva svetinja, „Dobro nam došao, mladi vlasteline!“ reče knez srdačno.„Kako je vojvoda?Je li mu sve zdravo i mirno na domu?“ „Neka je slava bogu, vojvoda je zdravo i dobro, a biće i bolje ako Bog da!Spremao se da veselo dočeka prvo čedo kojim sad već svakim danom očekuje da ga gospođa daruje, ako Bog da!A eto mu stigoše za sve nas veseli glasi od Kruševca!Gospodar nas zove na Kosovo!Nego evo ti, kneže, knjiga od vojvode koja će ti sve po tanko kazati!“ „Neka je slava Bogu!“ reče knez pobožno pa se prekrsti; „neka je slava Bogu na dobrim glasima a u dobri čas!“ Mladi vlastelin izvadi iz jedne svilene, lepo izvezene, torbice po veliko pismo i predade ga knezu. Prihvativ pismo u svoje ruke stari se knez okrete Ristivoru: Sinko vodi našeg milog gosta u crvenu kulu, nek se malo poodmori; dodaj mu vina i belih simita, nek se prihvati dok ne stigne večera, pa nam ga dovedi u trpezariju.A sad odmah pošlji po popa Karitona da ovamo k meni dođe, da nam vojvodino pismo pročita!“ Odjedared duhnu povetarac, vlažan i hladan.Od zapada udariše crni oblaci pa se brzo razvijahu i zastirahu nebo.Krupne kaplje dažde počeše padati pa opet prestadoše.Knez i gospođa Manda ostaviše terasu pa se skloniše u jednu poveliku odaju u kojoj beše već tako mračno, da narediše da se velike žute voštanice u srebrnim stojnicima donesu. Kad već zapališe sveće stari se knez posadi u jednu veliku stolicu, držeći jednako u ruci pismo vojvodino, koje još ne hte otvarati.Manda osta stojećki pred starcem, brižno pogledaše kroz uske prozore na crne oblake koje sad već munje prosecahu, i teškaše se što joj sina nema.Starac pogledaše k vratima i uze se srditi što mu nema pridvornoga popa da vojvodino pismo pročita.Kao obično kad je srdit uze škrgutati zubma, kao da ih oštri da nekoga njima živog kolje. Prošlo je tako po dosta vremena dok eto ga Ristivor. „Neće, gospodaru, pop da dođe!“ pričaše on knezu; — „eno ga u vinskom podrumu; skinuo mantiju, zasukao rukave, na jednom buretu razastro nekakve starodrevne listine, čas pri sveći nešto sriče u njima, čas opet otače vino i meša u nj nekakve trave i po malo meda.Čas poji tropare svecima, a čas kune i ljude i svece.„Poteci, oče, poteci gore odmah, knez te čeka; ima da se čita velika knjiga koja eto stiže od vojvode!“ Tako mu rekoh, i molih ga da se požuri.Ali se pop ne da krenuti.„Idi kaži knezu, da ja evo sad pretvaram njegovo kiselo vino u slatku malvasiju.Ne mogu ja sad ovo prekinuti, niti se može posle posao nastavljati.Preča je meni malvasija.Nek čekaju i knez i vojvoda!“ I eto ne hte da dođe! Ražljuti se silno stari knez.Sav pocrvene, oči mu sevnuše gnevno, pa viknu Ristivoru: „Idi mu kaži da odmah ovamo dođe!Njegova će malvasija i od sada biti naš ocat, kao i do sada uvek što je bilo!Neka dođe; ako neće, vikni momke, vežite besnog popa pa ga donesite amo!“ Manda priđe k starcu da ga umiri: „Babo, ostavi oca Karitina neka dovrši što je počeo; može biti sad će bolje podesiti, no što mu je do sad za rukom polazilo.A daj meni vojvodino pismo, da ti ga ja pročitam!“ „Bog s tobom, snaho!“ reče starac sav preneražen; — „kako bih ja davao jednoj ženi da mi čita vojvodino pismo?!Ristivore, popa ovamo!Ili ga dovedi ili ga donesi!“ Ristivor se kao malo ustezaše.Znao je dobro da pop neće prekinuti prekrštanje običnoga domaćega vina u malvasiju, i da nije lako silom ga iz vinskih podrumova u gornje dvorane izvesti.Ali ne imađaše kuda, pa iziđe polagano i sve kao da se o nečemu predomišlja. Na sreću naiđe u hodniku na kneževića Borivoja, koji, tek što se vratio iz planine po kiši i sav mokar, hitaše da se javi svome dedu i svojoj materi.Ristivor mu u nekoliko reči ispriča šta mu je knez zapovedio.Mladi knežević, koji je voleo besnog popa Karitona, kao što ga je sva dvorska čeljad volela, reče Ristivoru da se vrati s njime u dvoranu, da vidi neće li njemu za rukom poći da starog kneza za drugo odredi. Borivoj je krasan mladić od petnaest godina; očima i oblikom podsećao je živo na svoju mater; a svojim vižljavim rastom i svojim pokretima podsećao je, kažu, na svoga pokojnoga viteškog oca.Prema svome dedu imao je pravo strahopoštovanje, ne samo što mu je ded, nego poglavito što je starac bio jedan od retkih ostataka od onih junaka, koji su pod Dušanom širili granice carstva srpskog, a o kojima je Borivoj još od ranog detinjstva slušao tako mnoge i tako divne priče. „O, hvala Bogu i Majci Božjoj, dete moje, što stiže u dvor pre ovog čuda i pokora napolju!“ govoraše gospođa Manda, pa se uze krstiti, jer napolju udari negde grom sa strašnom praskom i treštanjem, a kiša se spusti kao da je neko kablovima iz crnih oblaka lije. „Uhvati nas sitna kiša tek izađosmo iz planine a na dogled našem dvoru, te mi obodosmo konje!Nego i opet dobro pokisosmo!“ govoraše Borivoj svojoj materi, prišav k ruci svoga deda.„Kakva ti je to knjiga, dedo, u ruci!“ „Knjiga je od našeg vojvode Radiča!“ reče starac.„Evo čekamo tvrdoglavog popa Karitona da dođe da nam je pročita.Ristivore, šta ćeš ti ovde?Ne rekoh li ti da doneseš popa ovamo?Kamo ti ga?“ pitaše starac sa sve većom srdnjom i zaškripa zubima. „Dedo,“ progovori Borivoj pitomo; „što si ti mene davao da učim knjigu ako svaku koja dođe valja da čita pop Kariton?!Zar ne bih ja to mogao da pročitam, kad je ti već čitati nećeš?A pročitaću je i brže i bolje i od patrijarha Spiridona, a nekamo li od staroga popa Karitona!“ „Što sam te davao na knjigu?“ pitaše starac više samog sebe nego druge oko sebe; „što sam te davao na knjigu?Zbilja i jeste, da ne moraš kroz život držati uza se kakvog popa Karitona.A i što da ne čitaš?Muška si glava, Orlović si, evo, sinko,“ — reče starac otvarajući pismo, „evo, sinko, čitaj, u ime Božje, knjigu vojvodinu!“ Gospođa Manda prošaputa Ristivoru da prinese svetnjake sa voštanicama.I sama dohvati jedan i stade Borivoju s desne, dok Ristivor držaše drugi svetnjak s leve strane mladom kneževiću, koji, prav kao pravi mladi bor, stojaše samo na jedan korak od staroga kneza u velikoj hrastovoj stolici.Izgledaše kao da se vrši neki čin iz svete leturđije. „Ima ovde dve knjige!“ reče mladi knežević.„Jedna je umetnuta u drugu.Evo da ti čitam šta vojvoda piše!“ I onda Borivoj uze da čita na glas, razgovetno i razmereno: „Od Vojvode Radiča knezu Gradoju, ljubimom mi prijatelju, srdačno pozdravljenje. — Da znaš, kneže, evo dođe knjiga od Kruševca, od Gospodina nam Kneza Lazara.Evo ti prepis od nje pa vidi šta piše.Ja znadem Gospodin knez ne misli na tebe.Tvoja je kuća onomlane na Pločniku dala mnogoslavni prilog u slavnoj krvi svojoj.I Gospodin Knez i sva Srbadija znade koliko si joj od pedeset godina amo na bojištima slavu dizao.Znamo da ti je grdna žalost za sinom, onakim sokolom, krila polomila tebi, sedi sokole, obrano naša na krajini.Nemoj truditi svoju starost.Nemoj nam slati ni dete Borivoja.Pošlji koga od svoje vlastele, neka dovede što više dobro opremljenih vojnika.Ako stignu na zborište kod moga dvora u Nedelju pred Vidov Dan, dobro je.I eto ti prepis od knjige Gospodina Kneza.I od Boga ti zdravlje!“ „Da čudne mi knjige vojvodine!“ prozbori knez očevidno iznenađen i polu srdit. — „Što li je bilo vojvodi da mi tako piše?!“ Pa se starac podiže na noge, da stojećki i sa sklopljenim rukama sasluša reči zemlje gospodara.Mladome Borivoju zadrhta ruka kad otvori po dugačku listinu, i glas mu drhtaše kad poče da čita: „Od mene Kneza Lazara, Gospodina svoj srpskoj zemlji, tebi vojvodo Radiču, ljubimo pozdravljenje.Vojvodo, evo nam stigoše pouzdane vesti kako se car Agarjanski sa silnom vojskom krenuo od Drinopolja putem u Srblje.Eno nam je i nov poklisar njegov stigao, da nas još jednom pozove da se njemu, Emiru Muratu Orkanoviću, kao svome caru poklonimo, da mu danak plaćamo, i da mu od Srbalja najbolje junake svake godine šaljemo, da za nj i za njegova lažnoga sveca pravoslavne zemlje osvajaju.I još nam poklisar njegov kaza, da car njegov dolazi s vojskom na Kosovo, da tamo dočeka poslednji naš odgovor.Znaš, vojvodo, da smo na Saboru o Svetome Đurđu prvi njegov poziv odbili.I znaš, vojvodo, kako vas odmah onda svetovah i moljah i preklinjah, kako svoje sinove i braću svoju, da se odmah na vojnu spremate, jer ne verovah kletvama poklisarevim da se vojska u Drinopolju skuplja, da pođe preko mora u Karamaniju.Eno mu je prednja vojska danas na Konstantinovu.Ne časi ni časa nego zovi svu svoju vlastelu, neka se odmah skupi pod tvoje stegove, te je vodi k meni na Kosovo, ne bi li se svi tamo iskupili do u Nedelju pred Vidov Dan.Poruči svima da ih molim i preklinjem da potrude svoje gospodstvo još ovaj put, kada ćemo sa Božjom pomoću razbiti Agarjane, da se više ne dižu.Poruči svima da ih molim i preklinjem, da u što većem broju složno, hitro i veselo na Kosovo dođu.I još im kaži da velikom kletvom kunem svakoga, ko ne dođe a može da dođe.Sa verom u slatkoga moga Hrista, koji neće ostaviti Hrišćanski narod svoj da propadne, i s uzdanjem u junaštvo naše hrabre Srbadije, koja ne žali krvi u odbrani otačastva, ljubim te i pozdravljam te, verni moj vojvodo.“ Po dugo niko od mlađih ne smedijaše da što progovori, a starac ne mogaše, jer mu nekakva gorka suhota stegla beše jabučicu, a preko obraza njihovih kotrljahu se suze.Malo za tim uze oba pisma iz ruku svoga unuka, savi ih polagano, gotovo pobožno, metnu ih u nedra, i onda sede, i poče onako neveseo i zamišljen da govori sniskim glasom, i više kao sam sebi: „Ej žalosti naša!Kud je ova zemlja dospela i kud li će dospeti, kad evo zemlje Gospodar ne sme da zapoveda, nego moli, preklinje i proklinje!Ej moj Gospodine Kneže, znam da su tebi, koji si odrastao uz koleno caru Dušanu, krvave suze poticale kad si onaku knjigu pisao!Zar se ne sećaš kakve si knjige pisao kad ti ih je Dušan u pero kazivao?„Vojvodo“ — nastavljaše knez kao da čita nekakvu Dušanovu listinu; „Vojvodo, da mi se u Nedelju pred Vidov Dan lično javiš na Kosovu.Da dovedeš hiljadu dobro oružanih junaka.Ako dovedeš manje kazniću te mačem; ako dovedeš više kazniću te globom.Ako ne dođeš, doći ću ja k tebi, da te prikucam kopljem na dveri dvora tvoga!Bog ti dao zdravlja i pameti!“ Ej, moj care Dušane, ti bi danas trebao ovoj zemlji!Ej, moj Gospodine Kneže, šta ćeš ti jedan, Dušanov junak sa blagim i svetim tvojim srcem, u ovoj zemlji u kojoj se eto nikakva svetinja ne poštuje?!“ „Gospodaru, kad god nam hvališ Dušana — a kad nam ga ne hvališ!“ — uze Ristivor smerno da govori, „svagda mi dođe da te pitam: a koje je dobro Dušan od svega toga video?Ne kazuješ li i sam da je to bio pravi mučenik za otačastvo, da je dvojinom više pelena no malvasije kao car popio, da su ga se istina bojali, ali da su ga i mrvili, i da su ga najposle i otrovali!Zar se i danas o njemu ne pričaju narodu po saborima uz gusle svakojake laži i gnusobe?Zar...“ . „Još si ti, sinko, zelen da to zrelo razumeš!“ prekide ga starac.„Dušan ne bi postao car, niti bi granice svoga carstva razmakao, kad bi mu sva misao bila svedena u brigu: šta će o njemu besna vlastela misliti, šta li će pijani popovi bez parohija o njemu pričati, i šta li će slepci po saborima o njemu gudeti!Nego da mahnemo to na stranu!Čudo mi je samo kako je vojvoda mogao onako da piše!Dvojinom čudo sad kad čuh šta mu je Gospodin Knez pisao!“ „Oprosti mi, dedo!“ prihvati tiho i očevidno uzbuđena i zabrinuta gospođa Manda, — „oprosti mi, što i ja jedna ženska glava hoću da sudim o poslovima viteškim: ali je vojvoda rekao samo istinu, da je Bore naš još tek dete!Ne može on da vodi vojsku našu!“ „A rekao je istinu“ — nastavi Ristivor, — „da ti, gospodaru, nisi više mlad, i da je bilo dosta tvoga slavnog vojevanja za pedeset — a Boga mi biće i više — godina!Daj ti nama tvoju zastavu, daj nam koga vlastelina, koji zna šta je vojska i vojna, pa ti ne brini brigu!“ „Ti kao da nisi slušao što pročita Bore iz listine Gospodina Kneza?“ reče stari knez.„Ko god može da dođe a ne dođe toga on kune velikom kletvom!...A i da ne kune, zar ja mogu da idem u lov na vuke i medvede, a da ne mogu da u službi zemlje gospodara maknem mačem po gomili Agarjana?!A što ti reče, snaho moja, da Bore još ne može da vodi vojsku našu, istina je da ne može; ali može Bore da jaha ubojita konja, i može da vitla oštrim mačem i može šestopercem dobro da se baci.Ima jedno što naš Bore, ako je pravi Orlović, ne može — ne može on doma ostati, kao što mu ni ded doma ostati ne može, a da za njih živih drugi neki junak vodi kneza Orlovića vojsku!Je li tako, Bore?!“ Pa starac sav zažaren, kao da mu iznenadno iz srca plameni u obraze buknuše, diže se živo iz stolice, uspravi se u svu svoju visinu, i upre oči svoje, iz kojih vatra sevaše, u mladoga dečka, koga je njegova brižna i nežna mati tiho k sebi privukla, pa ga levom rukom obgrlila, kao da hoće da ga zaštiti od nekakve nevidljive opasnosti. A mladi Bore, koji je nekako, pošto svrši čitanje onih pisama, nesvesno pustio da ga mati k sebi privuče i obgrljena drži, ne skidaše svojih pogleda sa staroga viteza.Onaj plamen što iz srca starčeva sijnu kroz reči njegove, beše odmah zapalio plamen u vatrenom srcu mladog Orlovića.Svaka rečenica starčeva ubrzavaše kucanje srca njegova, i podsticaše žar u obrazima njegovim.A kad sedokosi starac sa rumenim obrazima i vatrenim očima gromko grmnu: „Je li tako, Bore?“ — ono se vižljivo đače — i ne izgledaše drukčije nego kao đače — izvi iz zagrljaja svoje matere pa polete starcu na prsa, zagrli ga živo i poljubi u jedan i u drugi obraz, baš kao da mu ne beše unuk nego viteški drug!Grleći starca Bore reče: „Blago meni, što ću uz tebe i s tobom da moju prvu vojnu vojujem!Dedo, ako Bog da, neću ni tebe ni moga oca postideti!“ Starac sad poljubi svoga unuka u oba obraza, i šaputnu mu na uho: „Tako, sinko!Tako Orlović treba da govori i tako da radi!“ Manda priđe polagano k svome sinu, pa, kad ga starac pusti, uze ga u svoj zagrljaj, poljubi ga i reče: „Sine moj, neka ti je sretna prva tvoja vojna!Neka su ti svagda Bog i Sveti Jovan na pomoći!Ako bi mogao zaboraviti svoju majku neka ti je prosto; ali nikad ne zaboravljaj da nosiš jedno slavno ime, koje su ti tvoj otac i tvoj ded svetlo predali, koje ti treba svetlo da očuvaš!“ U tom se otvoriše širom vrata na dvorištu, i na pragu se ukaza visoka i krupna jedna ljudina, širokoga lica, s vinski rumenim obrazima, po debelim nosom, krupnim očima, prosedom gustom kosom i bradom, obojima nebrežljivo održavanim, u staroj nekakvoj morastoj mantiji sa crvenim pojasem. „Hoćeš li ti, kneže, silaziti u trpezariju, da večeramo, ili nećeš?“ prodera se nešto malo hrapavim glasom pop Kariton ne stupajući sa praga u dvoranu.„Ja eto udarah dva puta u zvono, a vi ovde gore ili ste zaspali, ili osluškujete samo grmljavini, te sitno zvono i ne čujete?Hajde, kneže, vreme je!“ Knez ponovi naredbu Ristiforu, da dovede u trpezariju vojvodina mladog vlastelina, i sam pođe dole s popom Karitonom. Gospođa Manda osta sa sinom u dvorani na prvome katu. Trpezarija je bila gotovo kao neka crkva, samo nešto po sniska.U zidu na istok ležalo je veliko otvoreno ognjište od belih kamenih ploča.Na njemu su stojali veliki i teški, od dima pocrneli, gvozdeni podglavnjaci, na koje se cepanice nameštahu, kad je u zimnje doba trpezariju zagrejati valjalo.I levo i desno od ognjišta stojahu — kao ono u crkvi pred oltarem — veliki gvozdeni svetnjaci, iskovani majstorskim čekićem u granje i lišće, kroz koje se orao u vis propinjao, kao da hoće da proleti kroz venac od sedam ruža, u koje se umeštahu sedam debelih sveća od žutoga voska.Na svodu, koji je ispao malo napred nad ognjištem, da ne da dimu da se sa njega povija u trpezariju, bila je ispisana velika ikona Svetog Jovana Krstitelja, koga je dom Orlovićev slavio kao svoje krsno ime. Pričalo se mnogo šta o čudotvorstvu te ikone.Nije niko mogao da pogleda u sveca a da se malo ne prepadne.U suhoj, kamenitoj pustinji stoji on, visok gotovo kao koplje; zavio se u neku kožu, kao da je medveđa; lice, i gole mišice od ramena, i gole noge od kolena, pocrnele od prepeke u pustinji, te se prema njima ona suha mrka tikvica za vodu, što mu visi o nekakvom kajišu o bedrima, svetli kao da je rumen obraz devojački.Pa se svetac mrke kože i razbarušene kose povio gornjim telom malo napred kao da krupnim crnim očima svojim vreba nekoga, pružio levu ruku prema sebi a u napred, kao da hoće da nekoga od onih, što ga gledaju, živa dohvati.Vidi se lepo kako nešto viče, jer je širom usta otvorio; ako ko maštom svojom ne uspe da čuje šta to on dovikuje, može da zna šta je samo ako je pismen, jer se uz visoku tanku trsku koju svetac u desnici drži, povija uska kožna listina, na kojoj crnim slovima piše: „Pokajte se!“ Što je najčudnije u toj slici sveca Orlovićeve kuće bilo, jeste to: što, ma iz koga kuta i ma sa koje strane da ga pogledaš, svagda ćeš sa užasom opaziti, da on pravo u tebe gleda, da prema tebi ruku pruža, da hoće baš tebe da dohvati, i da ono što govori baš tebi govori! Snisko, do pred same noge njegove, gori u srebrnoj školjci kandilo, koje se nikada ne gasi.Od dva naraštaja ovamo utvrdio se običaj u dvoru Orlovićevu da svaki ko stupa u trpezariju, kao i ko hoće iz nje da istupi, valja da se okrene k svecu, prekrsti tri puta i pokloni mu se. Pred samim ognjištem bila je omanja jedna trpeza od belog mramora.Oko nje četiri visoka, teška i glomazna stola od hrastovine, u kojoj behu izrezani orlovi i zmajevi.Stolu u začelju nasloni za ruke behu obloženi srebrom, u kome je urezan bio napis, kako je na tome stolu i za tom trpezom sedeo i obedovao car Dušan, kad je na vojnom pohodu na Ugre svratio k Orlovićima u Orlov Grad. Dugačka zidina na desno od ognjišta bila je okićena, i gotovo sva zastrvena, štitovima, pancerima, klobucima, mačevima, kopljime i buzdovanima.U njoj su bili prosečeni uski a visoki prozori, koji propuštahu u trpezariju blagu svetlost sa severa. Dugačka zidina prema ovoj, a levo od ognjišta, ispisana je bila sva velikom slikom onoga udesa, od kojega se vlastelinska kuća Golubovića prozvala Orlovićima.Kad gledalac stane prema sredini slike onda vidi desno od sebe široko polje zeleno, kroz koje vijuga bistra rečica, iz koje srebrne pastrmke iskaču kao da ogledaju e da li bi po zraku poleteti mogle; iznad toga polja u pozadi izdiže se vis s borovima i jelama; više njega goli sivi krš po vrhovima kojega vide se mnoga orlovska gnezda, iz kojih gladni orlići pružaju golišave šije svoje.Po sredini slike pukla, dokle oko dopire, njiva sa zlatnim klasjem, koje seljani i seljanke srebrnim srpovima obaraju.U samom levom kutu slike visok i granat hrast; pod njim šarene prostirke, podglavnjaci, drvene zastruge s jestivom, šarene čuture, gomilice od jabuka i drugog voća, venci od plavog i crvenoga cveća poljskog izmešanoga sa ječmovim klasjem.Malo ispred njega, pod suncem a do prvoga vezanog snopa na njivi, kolevka od šimširova drveta, — puna izvezenih belih tkanina, i opet prazna jer u njoj ne bejaše čeda.Ispred kolevke kročila na njivu mlada a visoka i tankostruka jedna žena u kitnjastom šarenom ruhu; prebledela u licu, s razbarušenom rusom kosom, podigla lice k nebu, uprla poglede iz krupnih crnih očiju u vis, pa zlatnom strelom gađa grdnu jednu mrkosivu orlušinu, koja raširenim krilima leti u vis noseći u kandžama rumeno čedo u belom svilenom povoju.Jest, ne gađa samo, nego ju je već pogodila, jer se pod levim krilom orlušine vidi polovina strele koja je oštricom svojom probila u srce njeno.Kneginja Vasilija je pouzdanim pogledom i pouzdanom rukom prostrelila orlušinu, te spasla živo i zdravo čedo svoje, koje joj je grabljiva i gladna ptičurina zgrabila iz kolevke i u vis k svome gnezdu ponela bila.Njen je sin postao veliki junak, te mu je Nemanja dao da se zove Orlovićem. Od prilike jedna trećina patosa od trpezarije, i to ona do ognjišta gde je stojao mramorni sto, bila je za jednu stopu viša od ostaloga patosa.Na ovome snižem patosu bilo je nekoliko hrastovih trpeza sa stolovima i klupama.Za jednom takvom trpezom večerali su knez Gradoje, pop Kariton i vojvodin vlastelin Ivan.Ristivor je stojao smerno iza stola svoga gospodara, i, čas rukom, čas migom, naređivao mlađima šta da donesu na trpezu a šta da odnesu sa nje, kao i kome i kad da nasiplju pehare vinom, da ne ostaju prazni. „Da li ti reče Ristivor,“ pitaše knez mladoga vlastelina, — „da se prekrstiš tri puta i pokloniš našem svecu, kad uđe u ovu trpezariju?“ „Pravo da ti kažem, ništa mi on ne reče,“ odgovori Ivan; „nego videh ga kako se na pragu poče krstiti i klanjati, te ja no njemu prekrstih se i poklonih se!“ „E, pa sad šta ću ja s tobom?“ okrete se stari knez i viknu srdito Ristivoru. - „Ti ćeš još učiniti da se u ovome domu pogazi stari zavet moga deda, te da mu se kosti u grobu prevrću, i da iz groba mene kune!“ „Ma, gospodaru, tek da zaustim da mu kažem, a videh ga gde se i sam od sebe krsti i klanja!“ pravdaše se Ristivor. „Eh, ti opet misliš, svetac je kao ti, da se za svaku sitnicu srdi!“ prihvati pop Kariton spustiv prazan pehar na trpezu. „Mari ti on da l’ se i ti krstiš i klanjaš, a da meri šta Ristivor radi!“ „Svetac može i da ne mari, jer se nije on nama zavetovao; ali mi valja da marimo, jer smo se mi njemu zavetovali!Je l’ ti Ristivor pričao kako je to bilo?“ pitaše knez Ivana. Pre nego što Ivan mogaše usta da otvori, Ristivor uze da se pravda: „Pa, molim te, gospodaru, kaži po pravdi i po duši, ko može sve slave i sva čuda ovoga dvora da ispriča o jednoj prilici?Tek mu pokazah kneginju Vasiliju i ispričah mu kako je spasla svoje čedo od orlušine, a ti i pop Kariton grunuste na vrata — mal’ ne rekoh kao kakve orlušine!“ „To treba da čuješ, mladi vlasteline, kako je bilo.Pričaju da sad među mlađom gospodom ima puno njih, koji vele da su sveci i čudesa njihova prosto samo popovska priča.Da popovi i kaluđeri hoće po malo i da izmišljaju, to svi znamo...“ „Je si čuo, kneže,“ preseče ga pop Kariton, pa malo prevrnu zakrvavljene oči svoje, — „i ako smo drugovi od detinjstva, i ako smo u mladosti zajedno vino pili i ograde preskakali, i ako evo i sad zajedno pijemo, ne mogu te pustiti da se tako mučki na popove kamenom bacaš...“ „Pričekaj malo, pope, stojim ja tebi na belezi!“ preseče knez popa pruživ ruku prema njemu da ga ustavi; pa nastavi okrenuv se Ivanu: „Ne znam ja za druge svece; ali je nama naš svetac svagda pomagao.Eto čuj jedan od mnogih dokaza.Došao neznan vlastelin u dvor ovaj mome dedu; veli putuje iz Svete Gore u svoj zavičaj u Hrvate.Ded ga moj gosti ovde tri dana.Čini se i mome dedu i svoj čeljadi da neka teška briga leži stranome vitezu na srcu; osobito se za stolom u trpezariji čudno ponaša, čas krišom pogleda na moga deda, a čas na sveca; čas bi ustao, čas bi opet seo da pije.Noću kao da nema sna, a i kad bi oči sklopio brzo bi skočio iz postelje sa vikom i kuknjavom, i poleteo bi k vratima kao da bega od nekakvog čudovišta!Kad treće večeri, tek se pri trpezi obrediše peharima po jedan put, a on skoči na noge, najpre zakloni mišicom glavu, kao da se sakrije od svečevih pogleda, pa onda posrćući priđe k mome dedu i pade na kolena. „Evo da ti se ispovedim!“ uze da govori suze lijući; „evo da ti se ispovedim, pa reci kako hoćeš: obeća mi tvoj krvni neprijatelj knez N.“ (kaza on i ime, samo ti ga ja ne kazujem jer ne bi pravo bilo!), „obeća mi, reče, knez N. dati mi velike baštine i sinovicu svoju ako te ubijem; zatekoh mu se da te ubijem; dođoh da te ubijem; tri puta se dizah od trpeze da ti otrovani nož u prsi sjurim; i tri puta mi pogled tvoga sveca sledi krv u žilama i skameni srce u prsima.I kad ne gledah na nj osećah kako me on gleda; osećah kako me ruka njegova dotiče i slušah šapat njegov: „Pokaj se, nesretniče!Ispovedi se knezu, pa će ti Bog oprostiti!“ Kad god bih legao na postelju video bih dva velika oka njegova kako me gnevno gledaju iz gustoga mraka: što gušći i crnji mrak sve to sjajnija i sve to veća ona dva njegova oka!I tek da zadremam a on bi me prstima, hlanim kao led, dohvatio za gušu, prodrmao i onda silno iz postelje digao, vičući jarosno: „Pokaj se, nesretniče!“ I evo se kajem!Evo ti se ispovedam!Evo ti nož kojim te htedoh ubiti!Vezuj me konjma za repove pa rastrzavaj; bacaj me u donje tamnice da mi jakrepi i gušteri krv sisaju; čini što hoćeš, samo moli sveca svoga da skine sa mene poglede svoje!“ Eto što se moj ded zavetova da niko i nikad u ovu trpezariji ući neće, a da se tri put ne prekrsti i svecu ne pokloni!“ Diže se mladi vlastelin, smerno se knezu pokloni pa reče: „Hvala ti, gospodaru, na toj divnoj priči u kojoj ima veliki puok za mlađe!Meni je moj pokojni otac govorio da su se u staro doba, dok je po našim zemljama bilo više junaka, sveci češće i radije javljali među ljude, i da su veća i slavnija čuda činili.A sada kao da je i manje junaka i manje svetaca!Da li je manje svetaca što je manje junaka ili je manje junaka što je manje svetaca, to ja ne umem sam da razberem! „Ni ja ti to, sinko, ne znam kazati!“ reče starac ljubazno mladom vlastelinu.„Što ja vidim i što znam to je: da niko još na nebu svecem postao nije ko za života ovde na zemlji junak bio nije!Kad bi Bog davao svetačka zlatna kola oko glave svakome ko samo čita molitve, metaniše i prevrće brojanice, ne bi za sve njih bilo mesta u svih sedmorih nebesih!Onda bi i naš pop Kariton svetac postao!Ali Bog traži da ti pobedne pesme pevaš u slavu njegovu kad te Agarjani na živu žeravicu bacaju ne bi l’ verom prevrnuo.Tako je to, moj pope Karitone!“ . „Misliš li ti, kneže, da ja ne bih pevao u slavu naše svete vere Hrišćanske da me Agarjani na žeravicu metnu?!“ pitaše pop Kariton, koji je više vina popio nego knez i mladi vlastelin zajedno. „Ne znam ti dati odgovora, jer te još ne gledah na zgarištu Agarjanskom.Dobar si pop, ali si grešan čovek.A nisi ni imao prilike da se pokažeš koliko si junak!“ reče knez. „Kad si mi je ti dao da se pokažem?“ pitaše pop sa malo zagušenim glasom u kome prekor treptaše. „Kad sam ti je ja kratio?“ reče knez pa se nasmehnu s puno prezrenja. „E, pa dobro, evo da vidimo!“ prihvati pop Kariton pa klimnu glavom i namignu na Ristifora, kao da mu daje neki ugovoreni znak.„Eto, pusti mene da vodim vojsku tvoju na Kosovo!Ti si i onako star, a mladi knežević još je dete.Grehota bi bila da, bilo ti bilo on, na Kosovo izlazite; a dva puta grehota da oba zajedno pođete!I tri puta grehota, kad evo imate mene u zamenu da pošljete!“ Starac, se okrete Ristiforu; mrdnu glavom i levo i desno, i škrgutnu zubma. „To je tvoje maslo!Nisam ja ni slep ni glup, hvala Gospodu Bogu!Ali nećeš, pope, kud si naumio!Ne dam ja tebi ni da nas ispratiš do na među naše knežine!“ „Eto, ne rekoh li ti“ reče pop.„Sve se bojiš da mojim junaštvom ne zasenim tvoje!“ „Bog mi je svedok da se nikad toga bojao nisam!“ prihvati knez ponositim glasom i malo kao uvređen.„Nisi hteo ostaviti svoj kiseli ocat, pa da se u pismu Gospodina Kneza napojiš nebeskom malvasijom!Nisi čuo kako on velikom kletvom kune svakoga ko može da dođe a ne dođe!Pa da si mi kakav junak, ma i ne bio bolji od mene, pa da te povedemo| Ali ovako.... mahni se, pope, te rabote! „Tako mi evo ovoga vina,“ nastavi pop; „nije samo da sam mlađi od tebe za deset godina...“ „Kakvih deset godina?!“ nasmeja se knez grohotom; „meni je sedamdeset a tebi šezdeset i pet!“ „Meni jeste šezdeset i pet, ali tebi je, kneže, u najmanju sedamdeset i pet, samo se vazda izdaješ za mlađeg...“ „Neka mi je i devedeset i pet“, preseče ga knez dolazeći u sve veću vatru i udariv pesnicom o trpezu, — „naš Gospodin Knez je srce moje podmladio a moju pamet podsetio da ja nosim ime Orlovića!“ „Nemoj da brojimo godine!Daj da merimo snagu|“ reče pop. Skoči stari knez, odgurnu ljutito svoj sto, zbaci skrlatnu dolamu sa zlatnim tokama sa sebe, zasuka rukave od svilene košulje, pa viknu popu: „Hodi, pope, da merimo snagu!“ „Tako i ja velim, kneže!“ odgovori pop, pa zbaci sa sebe mantiju, zasuka rukave od anterije, pa iskoči kao pomaman na čist patos prema knezu.„I samo da se pošteno o jednom pogodimo!Ako me oboriš ili se ja prvi umorim, ne tražim da me šalješ na Kosovo; ako te oborim ili se ti prvi umoriš, onda pošteno da ostaneš na dvoru a mesto sebe mene da pošlješ!“ „Primam, primam, pope!“ vikaše knez nestrpljivo.„Pazi, evo mene! I starac polete i dohvati popa snažno oko pasa, i izdiže onaku ljudinu u vis; ali se pop dočeka na noge, pa stegnu starog viteza oko pasa i stade da ga povija te na levo te na desno.Uzeše se hrvati i nositi oko onih stolova kao da su Agarjanski pelivani a ne dva dobra Hrišćanina i dva od detinjstva druga. Mladi vlastelin Ivan beše ustao; iznenađen onim što gledaše uze se najpre krstiti pa onda šapnu Ristivoru: „Ama, brate, da ih razdvojimo!“ „Ne znaš ti njih!Još su oni kao đačad manastirska!Neka ih dok se malo poumore!“ I dva mlada viteza gledahu mirno kako se nose s jednog kraja trpezarije na drugi i opet natrag, ogledajući ko će pre koga o patos da tresne.I kroz sve napore jednako razgovarahu jedan s drugim: „Da vidiš, kneže, ko je pop Kariton!“ „Da vidiš, pope, ko je Orlović!“ „Je li hoćeš na Kosovo!“ „Nije nego ću tebe da šaljem!“ „Drž’ se, pope!“ „Drž’ se, kneže!“ Već po duže trajaše to hrvanje.Popu udarila krv u obraze, u oči i u samo čelo.Rumeni obrazi kneževi progrušali se modrinom.Sa čela obojice kiptio je znoj. Tada im Ristifor priđe. „Ustavite se, slavna junačka gospodo!“ reče im tiho.„Ustaviti se, jer eno, rekao bih, svetac vas mrko pogleda!Rekao bih da vam nešto dovikuje!“ „Puštajmo se, kneže,“ — reče pop; „puštajmo se, da vidimo šta svetac hoće!“ I pustiše se i rastaviše se.Oba zadahtala od teških napora.Stari knez ubrisa rukavom znoj sa čela pa se okrenu i pogleda u sveca.I kao da ne mogaše da podnese svetlost od svečeva pogleda, nadnese desnu ruku nad guste veđe svoje, pa se povi malo unapred kao da bolje vidi i sigurnije čuje. „Svetac viče: „Ta dokle ćeš, pope nesretniče?!“ Da mu sutra pališ veliku voštanicu; jer, da se on ne umeša, bi ti sad već brisao prašinu po tim pločama!“ „Dobro, dobro, kneže!“ prihvati dobroćudno pop, dohvati i isprazni jedan pehar vina, uze ispravljati rukave od anterije, namesti svoj crveni pas da stoji kako treba, i spravljaše se za nov čin.„Neka svetac ne viče naprazno; „Pokajte se!“ Da se pokajemo i da mu se pomolimo, pa da grešnom telu odmora damo!“ I onda pop navuče mantiju, maknu glavom na Ristifora koji mu pritrča s kondirom punim vode.Opra pop ruke, umi lice, dohvati svoje razbarušene kose te ih savi u perčin, namače petrahilj, priđe smerno pred veliku ikonu velikoga sveca; metanisa tri puta i uze žuboriti dugačku nekakvu molitvu, krsteći se živo i skoro bez prekida.Ni knez, pa ni ona dva mlada viteza, ne razumevahu ništa od svega onoga žubora.Nego knez bi gledao u popa pa bi se i on krstio, klanjao i spod prstima doticao, kad god bi video da to pop čini.A u kneza gledaše Ristifor, pa se i sam prigibaše i spod doticaše onako kako mu i gospodar činjaše. Dva puta ili tri puta prekide se onaj molitveni žubor, jer po pakosnim spletkama sotoninim snađe popa neko zevanje.Kad već i treći put zevnu, učini se popu da se već i svecu dosadilo, pa se okrete, dade blagoslov i pruži ruku knezu, koju ovaj smerno celiva. Reče pop da mu valja još malo ostati u trpezariji da dopuni metanija.Knez se osmehnu jednim brkom pa reče mladim ljudma: „Hodite, deco, ostavimo sad popa da dovrši što je počeo!“ Ristivor i Ivan otpratiše kneza do na prag od njegove sobe na prvome spratu od Nove Kule.Tu im starac pruži desnicu, koju oni sa strahom i poštovanjem celivahu, pa onda uze govoriti: „Sinko Ristivore, evo ti moje zapovesti: Prvo odvedi vlastelina vojvodina i miloga gosta našeg u podrume donje, neka sam svojim očima vidi je li mu konju položeno kako treba.Dok to sam ne vidi, ako je u istini vitez, san mu noćas na oči pasti neće.Kad legnete nemoj ga mnogo zagovarati, jer njemu valja zorom polaziti natrag k svome gospodaru.A i ti, sinko, poteci zorom na Zmajev Vis; razvi našu zastavu, spusti pod nju mehove s vinom, iskupi oko nje bubnjare i trubače, neka udaraju u bubnje i neka duvaju u trube, a oglasnike pošlji po selima i zaseocima, neka viknu da nam trebaju dragovoljci, jer nas Gospodin Knez zove na Kosovo, da odbijemo Agarjansku silu od naše Hrišćanske zemlje!“ „Hoću li im kazati kako Gospodin Knez kune velikom kletvom ko može da dođe a ne dođe?“ pitaše Ristivor. „Kako ćeš im to kazivati, kad to Gospodin Knez nije pisao narodu nego vojvodama i knezovima, velikoj i maloj vlasteli od ove zemlje?!“ beše odgovor knežev.„Ako na koga padne kletva pašće na gospodu; nije nju Gospodin Knez namenjivao jadnoj sirotinji!“ I stari knez zatvori vrata od dvorane u Novoj Kuli. Ristivor je, po želji Ivanovoj, naredio te mlađa čeljad prostre postelju za Ivana u kutu prema njegovoj postelji u jednoj po širokoj sobi pri zemlji odmah ispod terase. Dva se mlada viteza, dve vlastelinske sluge dva plemenita gospodara, brzo sprijateljiše, te Ivan, koji se žaljaše da ne može tako lako da zaspi, moljaše Ristivora da u njegovoj sobi prenoći, ne bi li razgovorom noć malo prekratio. Leže svaki na svoju postelju.Između njihovih postelja — prosto samo prostrtih ponjava po kamenim pločama od spoda — stajaše snizak a po dugačak kovčeg od hrastovine, na koji je Ristivor doneo dva kondira vina, da se nađu ako bi se zažednelo.Iznad postelje Ristivorove po visoko u uglu od dva zida stajala je nekakva velika ikona, a pred njom je gorelo kandilo, koje nesigurnom i tankom svetlošću nedovoljno osvetljavaše mračnu sobu.Kako je bilo zaparno ostaviše otvorena vrata iz sobe u hodnik. Dugo je u noć Ristivor pričao svome novome prijatelju o gospoštini i o junaštvu slavne gospode Orlovića.Sa pravim zanosom, kao da govori o kakvom nebeskom anđelu, pričaše mu o dobroti gospođe Mandalene, o njenoj čudotvornoj moći da svojim pogledom i polaganjem svoje ruke leči bolne i nevoljne.Šaputom dodavaše kako neke dvorkinje pričaju da je ona preko svoje volje dovedena i privenčana za Milana Gradojeva sina, i opet kako su neki vlasteli, vrativ se živi iz boja na Pločniku, kazivali da je knez Milan uletao u najgušće čete Agarjana, baš kao da je hteo navalice da pogine!I još kako dvorkinje pričaju kako često zatiču svoju gospođu da čita poslednje pismo, koje joj je pisao Milan u oči same bitke na Pločniku, i da, čitajući ga, suze roni, a po nekad i na glas jeca!Pričaše mu o slavnim delima ubojitog popa Karitona, koji, kad se malo više podnapije, uzme da priča hrvanje svoje sa Svetim Jovanom u trpezariji.Vojvodin vlastelin ne mogaše to nikako da veruje; ali se Ristivor zaklinjaše da je to cela istina, i da pop Kariton svako svoje hrvanje sa svecem mora da odleži po tri dana, sav modar kao da ga je neko koljem isprebijao! Nije čudo da dva mlada viteza klizahu razgovorom niz brdo, dok se ne natociljaše na tanak led toplog pričanja o lepoti dvorkinja i devojaka.Ivan pričaše o lepoti Perunike, kćeri nekakvoga malog vlastelina u dvoru vojvodinu, a Ristivor uze hvaliti Bosiljku, najmlađu dvoranku gospođe Mandalene.„Belja je, brate, od svake vile; lepša je, brate, od Jovanke koju Zmajevi ljube!“ „Zar u istinu ima ovde devojka koju Zmajevi ljube?“ pitaše Ivan začuđen. „Ima, brate, divno lepa i zdrava devojka.Mogu ti je sutra, pre no što se kreneš, pokazati.Nisam verovao njenu pričanju, dok letos o Velikoj Gospođi jedne noći, tako oko ponoći, ne videh svojim očima gde iz vedrog neba dolete na dvor, baš na kulu gde Jovanka spava, belo usijana lopta sa puno varnica rasprštanih u dva krila!“ „Ja kakvih ti čuda u ovome dvoru nema!“ čuđaše se Ivan, pa onda dodade: „A pod sigurno ima i aveti da se javljaju!“ „Kako da nema?Od Trojanova vremena pa sve do danas šta se svega ovde zbivalo nije!“ reče Ristivor pouzdano; „samo naše aveti nisu zli dusi, nego čisti i dobri!Kažu, brate, da pre nego što će neko od gospode ovoga dvora da umre il’ pogine, prilika jedne igumanije može da se vidi kako tužna i rasplakana luta po hodnicima od dvora!“ Pa se onda Ristivor opet vrati da priča o Jovanci, ljubi Zmajevoj, nešto što se moralo tihim šapatom šaputati dok ne dođe da Ristivor viknu: „Ne, ne; sunca mi, poštena je devojka i od dobrog roda!“ I još je mnogo koješta pričao Ristivor, dok najposle poče da zapinje, pa da zastaje; prenuo bi čisto zastiđen pa nastavio, ali nastavljao sve laganije i sve nižim glasom, i onda opet zastao; dremajući prozborio bi nešto kroz nos i nerazgovetno, pa opet zastao, dok ga san sasvim ne zanese i na mekim svojim perjanama ne odnese u svoje čudesno carstvo. Ne mičući se slušaše Ivan kako Ristivor ravnomerno i duboko diše.Nije dugo potrajalo pa grlo Ristivorovo zaječa tiho i potmulo kao nekom jekom od gusala, kao da je mladi vitez daleko, daleko tamo u carstvu snova pevao nekakvome skupu od junaka jednu od mnogih junačkih pesama, koje je tako lepo uz gusle kazivati znao. Ivan je bio mnogo umoran i opet ne mogaše oka sklopiti.Mišljaše da se uspava na onom jednozvučnom guđenju i hrkanju Ristivorovu kao na ljuljašci, pa ne mogaše.Priđoše odnekud nekakvi tankoglasni komarci, pa, čas oko njegova nosa čas oko njegova uha, zuzujahu neku tužnu pesmicu bez konca.Po hrkanju Ristivorovu, i ako je postupno jačalo u gromko krhanje, Ivan bi, može biti, najposle i zaspao, ali ne mogaše od onog tankog izvijanja i zucanja onih lakokrilih sviraca! Uze budan misliti o vojni na koju car Lazar tako dirljivo pozivaše srpske junake.Činjaše mu se da već i ne može biti drukčije nego da će Bog i sveci Hrišćanski pomoći rodu Hrišćanskom nasuprot rodu Agarjanskom.Zar u srpskoj zemlji tolike crkve i manastiri, zar po crkvama tolike čudotvorne ikone, i tolike svete moći od velikih svetaca i čudotvoraca, i zar oko svetaca, i pred ikonama, da čitava vojska od kaluđera i dan i noć peva svete pesme, služi, kadi i metaniše, pa da bezbožni Agarjani pod zastavom lažnog jednog proroka razbiju Hrišćansku vojsku srpsku?!Samo onaj, koji ne veruje u brigu Božju za verni mu rod Hrišćanski, mogao bi tako nešto da zamisli!Ivan je nasigurno verovao da se Bog ne može ni za časak predomišljati kome da pomogne, pa je verovao da i ne može biti drugo nego da će Srbi pobediti.I u mislima takvim već se vraćaše s bojnoga polja cvećem okićen, i u gomili devojaka, što iziđe da gleda vojsku koja se slavom uvenčana doma vraća, tražaše da vidi svoju miloliku belu Peruniku, sa onim njenim krupnim graorastim očima, iz kojih svagda svetli nevini detinji osmeh.Seti se jedne njene mile, detinjaste reči, pa se u mraku nasmeja, i sklopi oči, ne bi li se na onom njenu sunčanom osmehu zaneo u slasti slatkog snivanja. Nije ih dugo tako sklopljene držao kad umuknuše komarci, i ustavi se hrkanje Ristiforovo.Nastala beše mrtva tišina, kako i treba da je u gluho doba noći.Odnekuda mu leden i vlažan a tih treper vazduha zapiri u lice, kao da se iznenadno negde u blizini kamena ploča odvaljala sa usta hladnog nekog groba, ili pećine nekakve u kojoj je puno leda i snega.Ivana obuze neka čudna jeza, pa se sav strese i otvori oči, Od onoga kandila pred ikonom prosipala se tiha i slaba svetlost samo po sobi a nije ni pokušavala da probije mrak velikoga hodnika, u koji se kroz otvorena vrata moglo gledati.Do malo čas, pre nego što Ivan sklopi oči na one slatke snove, vladaše mrak u hodniku; ali sad, kad Ivan potresan čudnom nekom jezom oči otvori, na svoje čudo vidi da je se hodnik osvetlio nekom tihom a plavičastom svetlošću.Takvu svetlost Ivan nikada dotle u svome životu nije video.Gledaše nepomičan i očima širom otvorenim, i čuđaše se šta li će to biti.Učini mu se da od desnog krila hodnikova, otkuda i ona svetlost dolažaše, čuje polagani i tihi tik-tak tik-tak, kao da krupna zrnad na nekakvoj brojanici padaju pod prstima kakvog kaluđera.Posluša malo oštrije i jasno ču tiho šuštanje svilenoga skuta i polagani hod nekoga, koji nošaše obuću od mekane kože.Opet mu udari u obraze ledeni i vlažni treper, koji sad beše napojen mirisom od tamnjana i bosiljka. I ako mu ledeni talasi zapirkivahu u lice Ivan oseti kako ga krupan znoj probija.Htede da vikne da probudi Ristivora, koji sad dihaše mirno kao da pritajuje dah svoj, da bi i sam nešto bolje osluškivao; ali nekakva opora suhota stezaše mu grlo i uguši glas, jer se u tome času na pragu od njihove sobe javi prilika jedne visoke, suvonjave, srednjovečne žene, u crnom odelu jedne kaluđerice i sa dugačkim, svilenim plaštem jedne igumanije.Levom rukom brojila je polagano zrno po zrno na dugačkim brojanicama; desnom je pritisla krst sa Raspećem koji joj ležaše o zlatnom lancu na grudima.Ustavila se na pragu.Od nje padaše tanak pramen plave svetlosti na Ristivora, koji sad mirno ležaše ne mičući se i ne dišući kao da je mrtav.Gledaše ga, i gledaše ga; uzdahnu duboko; priđe mu polagano kao da se boji da ga ne razbudi, kleče pred njega, podiže lice k ikoni i obe ruke u vis, kao da prizivlje milost Božju; prignu se i celiva Ristivora u čelo, pa se onda diže i pođe opet u hodnik.Sa praga se okrenu još jednom prema Ristivoru, gledaše ga sva rastužena, pa se onda rastopi u tihu mesečinu kojom se hodnik i soba njihova za nekoliko trenutaka ispuniše, da se opet malo posle u mrak zaviju. Sad Ivan dođe k sebi.Skoči na noge i viknu: Tako ti slave, ustaj!“ I da bi ga što pouzdanije i brže razbudio, dohvati ga obema rukama za ramena i dobro ga prodrma. Ristivor najpre zahrka kao da ga ropac beše stegao, pa se onda podiže, ubrisa desnim rukavom hladan znoj sa čela, i, kao čovek koji se iz teškog sna naglo budi, reče pola zbunjeno: „Je li ti to vičeš2 Zar je zora?!“ „Nije, brate, nego pusto gluho doba!Eto, malo čas videh očima svojim avet igumanije!“ reče Ivan sav bled i uzdrhtan. „Avet?!“ preteče ga Ristivor.„Nije, brate, avet, nego svetinja!A gde si je video?“ „Eto onde, u ovoj istoj našoj kleti,... ovde izmeđ mene i tebe!“ „Ako si je doista na javi video, a nisi je u snu snivao, onda je to dobar znak!“ reče Ristivor pouzdano.„Neka je slava Bogu!Jedan će od nas dvojice na Kosovu poginuti, a može biti baš i obadvojica.Neka je slava Bogu!A sad, brate, da prospavamo još malo do zore!“ I Ristivor leže i u brzo zahrka opet.Ivan se zaogrnu jednom ponjavicom, nasloni se leđima na zid, i osta budan do zore. Posle one velike sinoćne kiše i oluje osvanuo je bio divan sunčan dan junijski.Sva polja i gajevi oko Orlova Grada izgledali su kao da su se preobukli u čisto ruho od svežeg zelenila, i da čekaju da budu svedoci nekakve velike svečanosti. Ceo dan su na Zmajevu Visu bubnjari udarali u bubnjeve i trubači duvali u trube.Ovda i onda mek i mirisan povetarac sa zapada poneo bi otuda zveket i bubnjavu, i doneo ih da izdahnu pod zidinama od Orlova Grada.Na otvorenome prozoru od šestostrane kule sedela je kneginja Mandalena, setna i nevesela, i osluškivala odjecima koji do nje dopirahu.I opet kad god bi ih jasno čula, srce bi joj se steglo, sva bi zadrhtala i prebledela.Činilo joj se da ta jedva čujna tutnjava odnekud ispod zemlje dolazi, i da tako tužno i tako žalosno zapomaže.Činilo joj se, kao da to što čuje nije drugo nego tihi i opet duboki uzdah cele srpske zemlje, uzdah kome se ona svojim uzdasima odazivala.Ali sva njena uzdisanja ne mogahu da svale sa srca njena onaj sinji kamen nejasne tuge i mutne slutnje, što se na nj tako teško navalio beše.Čisto joj je čudno bilo kako vrapci mogu onako veselo da cvrkuću, i kako golubovi mogu da uživaju svoje lepršanje u sunčanom zraku.Čudila se kako da oni ne osećaju što ona oseća — da se zemlja stresa, da uzdiše i tek što se zaplakala nije! Pozno u veče izađe Ristivor neveselo na terasu gde ga je knez čekao. „Eh, u dobri čas!“ reče starac čim ugleda slugu svoga.„Ded kazuj koliko ih je se prihvatilo rukom za zastavu?!“ „Zavor mi je, gospodaru, da ti u oči pogledam!“ reče Ristivor snuždeno.„Kako da ti kažem?Možda mi nećeš verovati, ali ti istinu kazujem: Ni jedan!“ Stari knez skoči sa stolice i sav pocrvene.„Ni jedan?!“ uzviknu zaprepašćen.„Kako može biti ni jedan!?“ „Eto tako: ni jedan!“ potvrđivaše Ristivor gledajući preda se, i nisko pognut kao da na svojim plećima nosi ceo Zmajev Vis.Pa onda nastavi: „Eto ni jedan!...Iskupiše se lepo oko zastave, baš kao da je sabor; otvorih ja mehove vinske, ne bi li se muška srca zagrejala; napojih svakoga ko htede da pije; momčadija uzede uz svirale okretati kolom; zreli ljudi stadoše oko mene da pijuckaju i da glasno premišljaju.Kad navalih da se prihvaćaju rukom zastave, jedni mi rekoše: „Stani malo, brate, ta dokle ćemo tako?Daj carevu perperu, daj vojnika, daj odradi danas crkvi, daj odradi sutra knezu, e pa ne može to sve jedna grbina i jedna ruka!Ne izgiboše li toliki naši ljudi onomlani na Pločniku?Valjada ni knez ne može hteti da mu po selima ostanu samo starci, udovice i sitna deca bez otaca!“ Drugi bi opet prihvatio: „Ta nije valjada sva Srbadija spala na nas sirotinju u ovome kraju!Man’ se, čoveče, ta sam onaj narod na Kosovu i oko Kosova pa da dade ne jednu nego dve vojske!Imaće car naš i bez nas dosta vojske!“ Po gdekoji momak, još onako vruć od skakanja u kolu, povikao bi: „Eto ja bih, ama kako ćeš s golim rukama, ni oružja, ni konja, pa, slave mi, ni opanaka, a da ne govorim o čizmama do kolena!“ Eto takvih razgovora vas dan.Popiše vino pa se o sedanju sunca raziđoše svojim domovima!“ Stari knez slušaše Ristivora nemo, s raširenim zenicama i otvorenim ustima.Onakve ga reči zaprepastiše i gotovo skameniše. Ristivor je već davno dio ućutao, a knez još jednako koračaše po terasi zamišljen i nem, i samo škrgutaše zubima.Vide Ristivor da u njemu ljutina kipi, pa se i nehotice osvrnu da vidi jesu li otvorena vrata kroz koja na terasu iziđe. „Jes’, vidim te!Hteo bi da begaš?Je li?Eto ste svi takvi!Ja na kakve je ljude spala danas slavna carevina srpska!...Badava, nema više ni starog junaštva, pa otkud može biti stare slave?!...U istinu evo su poslednja vremena!...Kad nema junaštva, ne može biti ni carstva!“ Pusti se za tim u nekakve duboke misli i šetaše se nemirno s jednoga kraja terase do na drugi.Tek u neko doba ustavi se pred Ristivorom, pa poče da mu oštro govori: „Još večeras da pošlješ ljude da pohvataju konje sa livada naših, da ih povežu konopcima i izvedu rano zorom na Zmajev Vis.Odvedi tamo sve naše konje iz podruma dvorskih; iskupi svu čeljad i odnesite sedla, i koplja, i mačeve, i buzdovane, i pojaseve, i klobuke, i gvozdene naprsnice.Sve to smesti oko zastave, pa rasturi po novo oglasnike po selima i zaseocima, i po stazama, i po njivama, i po poljima, neka viknu: „Stari vas je knez pozdravio, nemojte njegove sede vlasi sramotiti; nemojte na njegov dvor savijati kletvu Gospodina Kneza; nemojte u blato bacati svoj glas, koji je od starina slavan bio!Eto vam opreme, eto vam konja, eto oružja!Knez vas je pozdravio i pita vas: hoćete li dopustiti da samo on jedan, starac od sedamdeset leta, sa unukom svojim, detetom od petnaest leta, Gospodinu Knezu na Kosovo ide?!“ Idi, i tako im govori.Ako u njih nema srdaca junačkih, naći će se valjada po neko mekano srce!“ Sutra dan su se od rane zore pa do u zalazak sunca razlegale trube sa Zmajeva Visa.Ristivor je svakome oglasniku pridao po jednog bubnjara, te po selima i zaseocima uzbuniše i žene i decu i stoku i živinu, a muškadiju oteraše na Zmajev Vis. Rano zorom Ristivor je učinio divne spreme, ne bi li samo razbudio uspavana i zagrejao zahladnela srca.Veliku svilenu zastavu Orlovića pobio u čitavu umku od poljskoga cveća; ispred nje složio u tri kupe mačeve, buzdovane i koplja; iza nje za konopac, zategnut između dve zastave, povezao dvadeset i pet vatrenih konja, osedlanih, zauzdanih i potkovanih, pa ih cvećem okitio kao da su konji svatovski; po stranama, i desnoj i levoj, podigao venjake pokrivene lipovinom, ispod njih namestio drvene stolove, a po stolovima bele pogače i drvene boce i čuture pune crvenoga vina.On sam — na visokom konju Jabučilu, u ubojnoj spremi, s kalpakom na glavi, pancerom na prsima, širokim zelenim mačem o bedrima, dugim kopljem o ramenu i šestopernim buzdovanom o jabuci od sedla — stavio se ispred velike zastave, pa bi naizmence čas naređivao trubačima da duvaju, a čas ih opet ustavljao te da on skupljenome svetu glasno dovikuje: „Ko je junak neka bira sebi konja i oružje, te da s knezom pođe na Kosovo!“ Pozno u veče vratio se Ristivor u dvor.Stari knez ga je čekao nestrpljivo, pa je najposle — praćen Borivojem i popom Karitonom — izašao iz dvora i pošao mu u sretanje, samo da što pre čuje šta je i kako je.Pa čim mu se Ristivor približi, starac mu viknu: „Kazuj, sinko, je li bolje sreće danas?“ „E moj slavni gospodaru!“ odgovori Ristivor neveselo, pa skočiv s konja priđe k ruci kneževoj.„E moj slavni gospodaru, vere mi je ovu zemlju sreća ostavila!Eto duvasmo u trube ceo dan, udarasmo u bubnjeve, prolivasmo vino ceo dan, i evo promukoh moleći ih i koreći ih, i jedva jedvice petorica priđoše da se rukom prihvate zastave, i da izberu konje i oružje!“ „Vaistinu nastala su poslednja vremena!“ reče knez snuždeno popu Karitonu.„Ti se sećaš kako je to sve drukčije bilo za naše mladosti!Onda smo imali svagda deset puta više ljudi no oružja, i mučili smo muku, kako da vraćamo one, koji i bez oružja i na silu Boga i nezvani hoćahu da idu na vojnu!Vaistinu, poslednja vremena!“ „Ama to je baš ono što je mnoge pomelo!“ prihvati Ristivor.„Onaj Vitomir iz Belog Potoka, znaš onaj što ga zovu „Nedokuvan Đak“, zar se ne sećaš?Ta onaj što je neko vreme u manastirskoj kujnji prao karlice i kotlove, pa se svojima hvalio kako tobož uči knjigu| Eh, taj uzeo da soli narodu i meni pamet.„Znate li vi, braćo,“ veli, „znaš li ti, Ristivore, da su ovo sad baš nastala poslednja vremena»?E kad ne znate — a otkuda bi vi i znali? — kad ne znate, da vam ja kažem koji znam!Kad sam ja ono učio knjigu u manastiru,“ — tu mnogi počeše da mu se smeju, ali ništa to njemu, — „kad sam ja ono učio knjigu u manastiru, jedne zimnje večeri iguman iskupio svu bratiju u trpezariju oko nekakvoga Svetomira Svetogorca, koji je u Vilindaru naučno da čita knjige starostavne.Čitao im je te knjige do pola noći.Oko neko doba viknuše da se donesu nekolike cepanice na vatru u trpezariji; ja ih unesoh i polagano spuštah, i onda čuh kako Svetogorac reče da su nastala poslednja vremena, i da će se najdalje kroz desetak godina — a to je evo sad deset godina — sve prevrnuti, i da će oni što ostanu živi govoriti onima po grobovima: „Blago vama što ste pre ovih stradanija i nevolja pomrli!“ Pa, brate, kad već nastaju poslednja vremena, čuvaj svaki svoje ognjište ako ga imaš!“ „A što mu ne razbi buzdovanom glavu, te da vide drugi ljudi da mu je mozak nedokuvan?!“ srdito prekoravaše knez Ristivora, a ovaj se ne dade poremetiti nego nastavi da priča: „Drugi opet uzeše da viču: „Ama lako je knezu, i lako je gospodi!Ako kome od njih i odleti glava, nije teško deci njegovoj, jer ostaju dvori i u dvorima pune riznice!A šta ostaje mojoj siročadi iza mene?!Mahni se, čoveče!Neka ide knez, neka ide vlastela; zašto su oni gospoda nego da gospodski za cara ginu!“...Nego najpravije mi reče starac Mirko iz Senokoše: „Brate, što je u ovoj zemlji bilo junačkih srdaca, to se sve za ranije odzivalo pozivima svojih gospodara, i to ti je sve izginulo na bojnim poljima, ili pomrlo od rana i boleština po kućama svojim.A ovo sad što je ostalo, to nije imalo srca ni onda, pa ga nema ni sada!“...A biće, rekao bih, nešto istine i u onome što mi Stepan iz Klještevice reče: „U nezgodno vreme knez pozivlje ljude; evo ječmovi počinju sazrevati, pa ih valja žeti; pa onda, brate, ovo je Petrov Post, ljudi se jedva hleba prihvaćaju, te im je i srce posno!“ „E, pa dobro!Dosta si mi nakazivao!Zahuktao si se samo da odbraniš kukavice, pa ne umeš da se ustaviš!Nisi bolji ni ti!“ viknu stari knez kome već prekipe, pa škrgutaše zubima i puštaše da mu vatra iz očiju seva. „Ne branim ih, gospodaru!Niti se to može da brani.Nego ti kazujem šta mi ludi a šta mi pametni ljudi kazivahu!“ branjaše se smerno Ristivor. „I samo što se ne zna ko luđe govori, da li oni ludi ili oni tvoji pametni!“ nastavljaše knez pa nemirno hodaše i tamo i amo, a oborio glavu snisko na prsa. „Kneže,“ uze Kariton da govori: „koliko si ostareo još ti ne poznaj naš prost narod.Evo da se kladimo da ti sutra do mraka dovedem koliko ti treba dragovoljaca!“ „Nećeš valjada pretvarati post u mrs!“ reče knez podsmešljivo i još jednako srdit. „To je najmanje čudo, koje mi popovi možemo samo kad hoćemo!“ nastavi pop Kariton.„Eto zapovedi ti samo neka sutra bubnjari i trubači zađu po selima i neka viknu: „Treba knezu još samo desetak junaka; nego ko hoće s njim da pođe valja da ponese po dosta užadi i bar po dve vreće, jep biće roblja da se vezuje, i biće ruha, i svile i aksamita, i srebra i drobna bisera da se kućama donosi!Eto ogledaj, pa ćeš videti?“ „Da okušamo popovu mudrost!“ reče knez Ristivoru.„Ali mrka kapa zla prilika!“ Na veliko čudo staroga kneza, i na ne malu radost njegovu, tek je sutra dan podne prevalilo bilo, a Ristivor dolete na konju da javi: da je svakome konju u sedlo dobio dragovoljca, i da će sa polovinom stalne dvorske straže biti sada oko pedeset dobro oružanih vojnika, koji će kneza na Kosovo pratiti.Knezu beše milo, pa ga od radosti u čelo poljubi. Pod neposrednim nastojavanjem staroga kneza spreme za hranu i piće njegove čete brzo su se dovršivale, te je knez mogao narediti da se u Sredu, devetoga Junija, rano pođe.Računao je da sa svojim ljudima stigne pred veče istoga dana na borište kod vojvodina dvora, da se odatle sva vojska krene u Četvrtak pred veče ili u Petak u jutru, pa da najdalje u Subotu pred veče stigne na Kosovo. U Utorak je stari knez pregledao sam svakog svog vojnika, zagledao u oštricu svakoga mača, i prstom svojim opipao svaki kajiš i svaki lančić na konjskim opremama, kao i svaki kolut na pancirima i po gvozdenim mrežama od klobuka svojih junaka.Vežbao ih je u brzom isukivanju i vitlanju mačeva, i u pouzdanom upravljanju konjima.Ristivor je pratio svoga gospodara i dvorio ga na toj smotri, koja je trajala od ranoga jutra pa do posle podne. Pred veče toga istoga dana Ristivor se bio naslonio na jedan od onih bršljanom zastrvenih stupova što u mramornoj avliji držahu na svojim glavama veliku terasu.Pustio se bio u nekakve duboke i setne misli.Rekao bi čovek da se zagledao u mravlju vojski, koja se izvijala ispod belog kamena, sa koga se na konje uskakalo, pa se nekuda preko bele kaldrme od avlije uputila bila.Nego Ristivor nije video tu vojsku, i ako su mu pogledi na nju padali.Njegove su misli obletale jedan cvet, i srce mu se punilo nekakvim čudnim osećanjima u kojima se s milinom rastuženost mešala.Tek kad ga mali Maša, skutonoša kneginjin prilikom velikih svečanosti, živo povuče za rukav, Ristivor se trže iz svoga slatkoga zanosa. „Il’ si ogluhnuo ili oboleo te ne ču koliko te vikah sa stepenica!...Kneginja te zove!Eno je u njenoj konati u Žutoj Kuli!“ govoraše gospodsko dete, pridvorica gospođe kneginje. „U dobri čas!Evo mi sam Bog otvara dveri!“ govoraše Ristivor sam sebi, pa u tri kroka istrča uza stepenice gore na prvi kat. Tu u hodniku iđaše mu u sretanje mlada dvorkinja Bosiljka.Reče mu: „Gospođa kneginja čeka na tebe!“ pa se okrete i otvori mu vrata na sniskoj šestostranoj konati u Žutoj Kuli. U debelim zidinama od kule bili su usečeni uski prolazi k samim prozorima, visokim i uskim, kroz koje meki rumeni zraci sunca na zahodu padahu u konat, te iznošahu na bolji vidik crvene, plavetne, zelene i žute šare u vunenoj prostirci, koja sav spod zastiraše. U onome useku k prozoru, što pravo gledaše na jug u perivoj, sedela je na sniskoj lepo izrezanoj skrinji gospođa Mandalena.Bila je bleđa no obično; u očima joj umor i setnost, pod očima plava senka koju duševna bolja podvlači.Nego opet kroz taj umor i tu setnost blagorodstvo njene duše, i gospostvenost njene lepote svetlili su kao pun mesec na nebu po kome tanki oblaci lutaju.Njen psaltir, u svome krasnom prepletu od srebrnih žica, ležao je pored njene desne ruke; prema njoj je visila na zidu u srebro okovana čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice, koju je jedan iguman od roda Orlovićeva pre stotinu godina doneo iz Svete Gore. Ristivor, koji je sledovao dvoranki Bosiljki, i ne podižući svoga pogleda prema njenu licu, i ne videći kako ga ona ispod oka milokrvno pogleda, prođe mimo nje i stade mirno do samih vrata kad ih ona zatvori.Kneginja se diže sa svoga sedišta, pa u svome belome ruhu a prema rastopljenome zlatu i purpuru kojim nebo na zapadu buktaše, izgledaše kao nebesni anđeo. „Pristupi bliže, verna naša slugo Ristivore!“ reče mu ona onim svojim čudnim glasom, jasnim kao srebro a mekšim od srebra. Polagano i smerno, i sve birajući gde će nogom da stane, Ristivor pređe preko sredine od sobe pa se ustavi na samom ulasku od one pozornice, u kojoj je kneginja stajala. „Zvala sam te,“ poče ona tiho i odmereno da govori; „zvala sam te, da progovorim s tobom dve tri reči na samo.Ti si nam svagda bio veran i mio vlasteličić.Sutra ćeš u ime Božje poći s mojim sinom i sa starim gospodarem, da kao Hrišćanski junaci odbijete Agarjane od naše Hrišćanske zemlje, i da se nađete uza svoga cara u času u kome je slavno poginuti.Imao si dobru majku, pa možeš da razumeš moje brige.Ima već više noći kako oka sklopiti nisam mogla.Jutros, pred samu zoru, malo zadremah, i tada snivah san koji Bog može okrenuti da i dobro znači, ali koji meni nije mio.Tebe, koji imaš verno i hrabro srce, molim ne kao slugu nego kao mlađeg brata, pazi i čuvaj nam staroga gospodara!Znam za nj da će paziti i čuvati sina moga a jedinog unuka svoga; ali se bojim da svoju glavu čuvati neće!Kad budete na Kosovu, i kad dođe danak da se srpska slava mačevima urezuje u večne spomenike, činite i vi što kao sinovi ove zemlje treba da činite, ali — koliko se uza to može — ne daj starom gospodaru da zaboravlja, koliko je nama svima dragocena glava njegova!“ Tu sad gospođa Mandalena stade, da čuje odgovor Ristivorov.Mladi vitez po dugo staja pred njom nem i zamišljen, i gledaše preda se kao stidljiva devojka.Najposle podiže glavu i pogleda pravo u oči gospođi kneginji, i uze da govori: „Nije lako što od mene tražiš, gospođo kneginjo!U staroga gospodara nije jedno nego tri srca, tek se jedno umori a drugo se razbudi.Sećam se ja dobro što je meni moj pokojni otac pričao o junaštvu svoga i našega staroga gospodara!Vika od junaka, topot od konja, zveka od oružja njega razdraga i srce mu zapali, te, kličući kao soko, leti na koplja i na mačeve gde je najgušće!Nije lako što tražiš!Ali ću te rado poslušati, pa, koliko mi Bog pomogne, čuvaću njegovu srebrnu glavu i zlatna prsa, i slatko će mi biti da poginem ako njega i mladoga gospodara zakloniti mogu!“ „Hvala ti; to je sve što sam htela!Pa sad već što vam Bog dade i sreća junačka!“ reče kneginja pa se okrete i pođe k prozoru da sedne pored njega.To beše znak da Ristivor može da ide. Ali Ristivor stajaše na svome mestu kao da je olovom tu zatopljen.Gledaše nepomično za kneginjom; i kad se ona okrete i vide da je on još tu, kao iščekujući zapovesti, pa mu glavom dade znak da može da se ukloni, on se ne micaše, niti skidaše svoga pogleda sa nje.Po rumeni, koja mu se rasu ne samo po obrazima nego i po čelu, kneginja vide da se Ristivor bori sa nekakvim silnim uzbuđenjem. „Imaš valjada ti meni što da kažeš?1!“ upita ga ona svojim mekim glasom pa mu priđe bliže. Taj glas i onaj njen pogled pun dobrote i sažaljivosti rastopi led koji stegao beše srce Ristivorovo. „Jeste, gospođo kneginjo; imam i ja tebe mnogo i za nešto veliko da molim!Pa se još predomišljam da li nije zazorno, da li treba, i da li smem?!...I opet, ti si jedina na svetu kome bih smeo da o tome što kažem.Nekoliko puta pomišljah da je najpravije da se poverim starom gospodaru, koji me je učio viteštvu, i koji mi je i otac i majka.I nekoliko puta pristupah mu, ali kad god mu sagledah oči, ne smedoh!Kud ćeš ti orlu o grlici da govoriš!Ali kod tvoje dobrote imam srca i ludo da govorim.Znam da me možeš samo požaliti, čemu treba mudro poučiti, i da ćeš mi oprostiti, sve i kad bih zaslužio da me koriš!“ Tako govoraše Ristivor uzdrhtalim glasom, zapinjući malo o ovu ili onu reč, i ustavljajući se ovde i onde kao da malo dahne.Pa onda izvadi iz nedara svilenu jednu kesu s novcima i pruži je kneginji. | „Kako i sama znaš, sad o Mitrovdanu, koji dolazi, navršiće se sedam godina kako dođoh u dvor vaš.Slušao sam vas i služio od sveg srca, jer mi je i lako i milo bilo da vas sve slušam i služim; a pazili ste me svi, kao da sam vaš rod a ne sluga!Mnogo ste mi puta poklanjali po pregrš srebrnih dinara ili po koji Mletački cekin, a i gospodski gosti vaši, kojima sam pehare s vinom dodavao ili konje dovodio, nisu me obilazili svojim gospodskim darom.Eto sam tako u ovoj kesi ovde sastavio sedamdeset i devet Mletačkih cekina.Sada te molim, svetla, velika i predobra moja gospođo: primi ovo malo blago moje da ga pričuvaš!Ako se sa Kosova živ vratim, predaćeš mi ga kad ga potražio budem.Ako li bude Božja volja da sa drugim srećnim junacima poginem na Kosovu u službi cara čestitoga, onda.... onda te molim.... podaj to zlato tvojoj mladoj dvorkinji Bosiljki!Nego te još preklinjem Bogom i Svetim Jovanom, ne kazuj joj da je od mene.Reci joj: „Evo to ti je ostavio na dar jedan mlad Srbin, koji bi srećan bio da tvojoj sreći služi, ali koji je sad još srećniji što je imao sreću da, misleći na tebe, pogine u službi zemlje gospodara!“ I Ristivor ućuta kao čovek koji je kazao sve što je imao da kaže.Silno se zastideo bio; obrazi mu behu zaplamteli crvenom vatrom.Ne smede pogledati u oči gospođe kneginje, nego gledaše preda se, kao grešnik koji eto preko usana svojih prevali priznavanje teškog jednog greha! „O, naša verna slugo, dobri Ristivore!“ prihvati kneginja uzbuđena i rastužena.„To si ti malo vere u nas imao, kad ni starom gospodinu ni meni ništa o tome pomenuo nisi!Ti znaš da mi svi tebe pazimo kao da si srodnik našega doma.Ti znaš koliko je meni mila naša dvorkinja Bosiljka.Više bih volela da je tebi damo, nego li ma kome drugom od naše vlastele.Ali, dobri čoveče, što je nisi prosio u nas?Znade li ona što o tome?! „O tome zna samo Bog pa eto sad ti!“ reče Ristivor pouzdano; i sad se opet oslobodi i pogleda pravo u oči kneginjine; ali ne mogaše duže od jednog trenuća da izdrži poglede njene. „Pa da progovorim odmah sa starim gospodarem!...Zašto ne bi moglo biti da se još večeras, u oči vašega polaska, obručite pa da se zna?!...Ne znam šta bi sama Bosiljka na to rekla; ali mislim da bi me poslušala da ti ruku dade, samo ako ne bude — preko moga znanja — kome drugom srce svoje dala!...Ona je krasna i čestita devojka; oboje ste mladi, ali ste i jedno i drugo pametni, i mogli bi biti ugledan i srećan par ljudi.Boga mi ću ovoga časa da govorim s knezom!“ „Ne!“ viknu Ristivor sav prestravljen, i podiže u vis obe ruke kao da je preklinje.„Ne, gospođo, ako Boga znaš!...Kako bi tako što pominjala starom gospodaru sad u oči samog polaska našeg na Kosovo!Zar ne znaš da bi se on tome tako začudio i tako razgnevio, da me više nikad pogledao ne bi; a na sigurno me ne bi poveo na Kosovo!Nemoj, molim te, tako ti svega što ti je najmilije i najsvetije, ne pominji mu toga!Niti pominji što Bosiljki!Ako bude Božja volja te se sa Kosova zdravi i veseli vratimo, moliću te da za me progovoriš i Bosiljki i knezu.Ako li bude Božja volja da poginem, onda joj predaj moj poklon, a ne pominji joj moje ime!“ Kneginji se krupne oči napuniše suzama.Usne joj na uglovima zadrhtaše.Očevidno beše da savlađuje svoju uzbuđenost, i da suhe suze svoje guta.Najposle — a posle poduže počivke — reći će Ristivoru: „Učiniću ti sve kako želiš!Molićemo se Bogu da te uza starog i mladog gospodara živa i zdrava ovome dvoru vrati, te da se uz našu sreću osnuje sreća i tvoja i Bosiljkina.Bog neka i tebi, i njoj, i nama svima milostiv bude!A sad, pođi i ostavi me samu!“ Ristivor se privi u duboki poklon, priđe i poljubi joj skut od gornje haljine i onda, još jednako zažaren u licu — ali sad od velike duševne radosti — siđe dole na mramornu avliju. Sutra dan, u Sredu, ranom zorom stizahu pred dvor knežev gomile seljaka i seljanaka iz svih sela i zaselaka župe od Orlova Grada.I staro i mlado pohitalo je u čistom prazničnom ruhu, da požele srećan put starome knezu i rođacima svojim, koji s njime na Kosovo polažahu. I ljudi i žene behu nekako s početka setni i neveseli pa tiho razgovarahu u gomilicama pred glavnom kapijom od dvora.Mnogima je oko srca nešto hladno bilo.I opet ih je većina na sigurno verovala da ne može biti drukčije, nego da će srpska vojska razbiti bezbožne Agarjane.Mnogi uzeše pričati svakojaka čudna predskazanja, koja to unapred van svake sumnje stavljahu.Nego za njih je najubedljivije predskazivanje bio boj orlova sa ždralovima, kome su skoro seljani iz mnogih sela svedoci bili, i u kome su orlovi slavno pobedili.A koga znače orlovi nego Srbadiju, koja ih na svojim zastavama nosi?„Ne treba ni da se pita, ko će pobediti!“ govoraše jedan živahan starčić.„Bila bi sramota za srpskoga Boga da Srbadija ne pobedi!Zar da Agarjani nevernici pobede Bogu verni narod srpski?Man’te se, ljudi!“ U gomilicama od nevinih devojaka i neiskusne momčadije poče brujiti sve to veseliji žagor, što ih sunce sve to toplije ozaravaše.I taj veseli žagor prelažaše u glasni smeh i u jasni klikot iz devojačkih grla, kad mladi vojnici, potpuno oružani i opremljeni, vadajući svoje konje, udarahu navalice na te gomilice, pa ih rasprštavahu svojim veselim a pokašto i drskim doskočicama.Izgledalo je kao da se neki svatovi iskupljaju, i da se čeka samo na svirce pa da se živo kolo povede. Znalo se da pop Kariton čita u kapeli dvorskoj veliko molepstvije za srećna puta i slavnu pobedu, i da su tamo na molitvi i stari knez, i gospođa Mandalena, i mladi knežević, i sve dvorjanstvo njihovo.Učini se mnogima da to dugo traje, i nestrpeljivo izvijahu vratove pogledajući prema glavnoj kapiji od dvora. Tek najposle eto ga ispade Ristivor, gologlav, noseći u levoj ruci svoj klobuk a desnom pridržavajući veliku, ali još nerazvijenu, zastavu Orlovića.Blago dovikivaše narodu: „Ded’te, braćo, razmaknite se malo, da otvorimo puta knezu!“ A vojnicima viknu oštro, da se stave u zbijen red, da svoga vođa dočekaju kako treba. Zgrnu se svet i s jedne i s druge strane otvorenoga puta, i zaćuta kad ugleda kako kroz kapiju dvorsku izlažaše pop Kariton u bogatoj zlatotkanoj odeždi noseći na rukama, a na prsa svoja naslonjenu, ikonu Svetog Jovana Krstitelja; pored popa koračaše đače jedno u belom stiharu noseći srebrn kotlić u jednoj a kitu suhog bosiljka u drugoj ruci.Iza popa koračaše stari knez gologlav; njegove srebrne vlasi uskomešane vetrićem koji tiho duvaše, njegova široka prsa pokrivena pancerom od pozlaćenih ploča, u koje se na jutarnjem suncu jedva gledati moglo; njegov širok zelen mač pritvrđen srebrnim lancima o širok zlatan pas; pa do kolena dolama od zelenog aksamita po kome su orlovi i krstovi zlatnom žicom bogato izvezeni; pa mekane žute čizme do kolena sa srebrnim ostricama kojih široki kolutovi zvrktahu na svaki i najlakši krok staroga viteza.Desnom rukom svojom vodio je snahu svoju a levom svoga unuka.Iza njih iziđoše sve dvoranke i dvorani i sva čeljad dvorska, i mlada i stara, sve to u prazničnom ruhu.Bilo je divno pogledati kako se sjajna i šarena ta gomila izvijaše iz dvorske kapije sledujući popu Karitonu, koji i sam koračaše polagano i svečano, kao da je glavom Pećki Patrijarah a ne onaj Kariton, koji voli da se hrve, nadskakuje i baca kamena s ramena. Stari knez beše očevidno radosno razdragan.Osmehujući se prolažaše on kroz gomile naroda, pozdravljajući ga glasno i srdačno: „Pomozi vam Bog, deco moja!“ „Kad seljanke ugledaše gospođu Mandalenu, onako bledu, s tugom u očima, s usiljenim osmehom na ustima, kako mirno korača, i kad ugledaše mlado dete Borivoja, kako veselo oko sebe pogleda, noseći ponosito srebrn pancer na prsima i mač u levici svojoj — kad sve to ugledaše, svakoj se od njih srce nekako razmekša, a oči brzo suzama napuniše.Tek se jednoj od njih uz uzdah ote uzvik: „O, jadna majko!Jadna Gospođo naša!Što puštaš to mlado svoje Gospodsko jedinče, da izlazi na krvavo polje?!“ I onda se onaj uzvik „Jadna majko!“ pronese od usta do usta, te se načini kao žubor lišća pred kišu, koji odmah za tim pređe u glasno jecanje i plakanje.Namrgodi se stari knez, namrgodi se pop Kariton.Potekoše ljudi po gomilama rasplakane ženskadije, i pokušavahu prekorima da je ustave i umire.Gospođa se Mandalena još jednako osmehivaše, ali joj niz bele obraze suza jedna drugu sustizaše. Knez viknu svojim vojnicima da svaki od njih priđe k popu Karitonu, da celiva ikonu, i da se osvećenom vodicom poškropi, e da bi im Bog i Sveti Jovan i na putu i na bojnom polju i na svakom mestu, i u svakom času, na pomoći bili! Tek se to dovršivalo, a gospođa Mandalena mahnu rukom nekolikim dvorskim devojkama, koje imahu kotarice pune svakojakog cveća iz perivoja, pa im reče da svima vojnicima, koji s knezom na Kosovo polaze, dodadu cveća, da svoje klobuke okite.Beše milina pogledati kako lepe dvoranke devojke pružaju pune ruke cveća mladim junacima.Izgledalo je kao da je i samo sunce pohitalo, da se izvije iza zavese od nekolikih lakih oblačaka, pa da vidi taj krasni prizor! Stari knez posmatraše za nekoliko trenutaka, kako mu vojnici njegovi pritvrđuju cveće za svoje klobuke, pa im onda viknu: „Stan’te malo, deco!Ne dam ja ni jednome od vas da svoj klobuk zakiti, dok svog konja najpre ne zakiti cvećem...Na bojnome polju junak nema boljeg druga i prijatelja, nego što mu je konj koji ga nosi!Kiti prvo konja pa onda sebe!“ Seljacima, koji onde u gustoj gomili stojahu, beše milo to što knez o konju reče, pa mu uzeše dovikivati: „Tako, sivi sokole!Tako, gospodaru, Bog te živeo!Ali i ko bi to bolje od tebe znao?!“ Gospođa Mandalena odmah sama priđe k Labudu, ubojnom konju staroga kneza, pa ga okiti cvećem.Pa onda uvi u pletenice, u koje je griva u Ždrala, srebrnasto sivog konjića Borivojeva, opletena bila, čitav venac od belih i rumenih ruža. Još pre nego što počeše deliti cveće i kititi vojnike i njihove konje, Ristivor je po nekakvoj zapovesti, koju mu stari knez na uho šanu, uzjahao svoga konja Jabučila i odjezdio natrag u dvor. Opazio je knez kako se seoske starešine, zbijeni svi zajedno u jednu gomilu, nešto laktovima gurkaju, i ovda i onda jedan drugom glavom i očima znak daju, da kroči napred i da otpočne.Očevidno bili su se o nečemu dogovorili, samo su zaboravili da utvrde ko u ime sviju da govori.Vide knez to njihovo gurkanje, i kao nagađao je šta to može biti, ali se činio nevešt. Videv da su već svi konji i svi klobuci okićeni stari knez viknu: „Prekrstite se, deco moja, pa, u ime Božje, hajd’te u sedla!“ Zazvektaše panciri i oružje, i dok bi čovek samo okom trenuo, pedeset konjanike vinulo se ubojnim konjima u sedla. Kad videše kmetovi da već i stari knez priđe k Labudu i uzimaše u ruke uzde da u sedlo uskoči, izguraše silom napred jednoga sedog starca, koji sad već nemade kuda, nego priđe ka knezu, dohvati mu se skuta i uze da govori: „Evo, gospodaru, da ti zaželimo srećna polaska, još srećnijega puta, i još srećnijega povratka u slavni svoj dvor i među nas, koji bi svi rado za tebe izginuli, kako i treba kad si nam gospodar!Znamo mi da si ti na zlo zao, a na dobro dobar!A znamo te i da si milostiv, i pravi otac jadnoj sirotinji...Eh, kako sad da ti kažem.... nemoj nam zameriti,... imamo za nešto da te zamolimo.Znaš dobro da smo siromašni ljudi, i znaš dobro da nas evo žetve omahnjuju već nekoliko godina.Mi dobro znamo da ti dugujemo što si za nas caru platio carevu perperu.Ali ne znamo, Boga mi, kako ćemo ti ih platiti!Pa se zdogovorismo da te molimo da nam ih oprostiš!“ „Zar baš tako, Arsenije?!“ ispreči se knez na starca.„Zar vi kmetovi nađoste baš ovaj čas, u koji eto polazimo na boj na Kosovo, da me ustavljate takvom molbom?!Jeste vi neka lukava zverad!“ „Eto mišljasmo, gospodaru, videćeš sada najbolje i sam e bi ti bilo za zdravlje tebi i tvojima, ako te Bog živa vrati, a bilo bi ti za dušu ako bi poginuo!“ prihvati drugi jedan kmet iz gomile. „Ne tražim ja da vi vašim molitvama otkupljujete moju dušu od nebesnih mitara, niti tražim da vi vašim metanijama držite moje zdravlje.Ja vas pitam: je li carev zakon da caru plaćate carevu perperu?“ „Ono jeste da jeste zakon; i nije da nije zakon!“ povikaše složno kmetovi. „E, kad jeste zakon,“ prihvati knez, „onda po zakonu neka i bude, i ništa vam ja i ne mogu i neću oprostiti!“ Pa se onda knez tri puta pobožno prekrsti, promrmlja nekakvu molitvicu, i skoči u sedlo kao da je mladić od dvadeset a ne starac od sedamdeset leta! Sad priđe drugi jedan po star seljak a za njim jedna omlađa žena.Poljubiše ga u koleno, pa seljak uze da govori: „Gospodaru, tako ti sreće junačke — koja, neka da Bog, da te prati na svakom tvome koraku — smiluj se pa mi pusti sina iz sužanjstva!Evo i njegova ti se grešna žena moli da se smiluješ na sitnu decu njihovu!“ Priđe i gospođa Mandalena pa tiho reče: „Smiluj se, gospodaru!Evo te i ja uz ovu sirotinju molim, pusti im tvoga sužnja; mlad je, zgrešio je, patio je, a sad bi mu tvoja milost dala novu priliku, da poživi životom dobra i poštena čoveka!“ „Zar za onog buntovnika moliš?!“ upita knez snahu svoju kao iznenađen, pa se malo i namrgodi.„Ne mogu ja jednom buntovniku nikad oprostiti!Eto to vam je!... ama gde je taj Ristivor?Ode pa propade!“ „Evo mene, gospodaru!“ viknu Ristivor iza gomile sveta, pa se onda konjem svojim progura kroz seljake, i dodade starom knezu jednu kožnu skrinjicu. Knez skide svoj klobuk, izvi iz njega svoju srebrnu čelenku, pa onda reče Borivoju, koji još jednako stajaše pored svoje matere držeći jednom rukom njenu ruku a drugom uzdu od svoga konja: „Sinko, dodaj mi tvoj klobuk!“ Borivoj se čuđaše što li dedu treba njegov klobuk, ali mu ga predade. „Ti još nisi bio na vojni,“ nastavi stari knez; „i još nisi imao priliku da od cara zaslužiš čelenku.Dok je ne zaslužiš, evo nosi u svome klobuku čelenku svoga deda!A ja ću dotle nositi čelenku koju je tvoj otac, a moj sin, svojim junaštvom na Pločniku zaslužio, i koju mi je Gospodin Knez poslao uz pismo o junačkoj smrti njegovoj!“ I onda stari knez zadenu svoju čelenku u klobuk Borivojev, a iz one kožne skrinjice izvadi sjajnu čelenku okićenu dragim kamenjem i utvrdi je u svoj kalpak. Razdraga se malena vojska kneževa pa gromko grmnu u usklike: „Živeo nam, slavni gospodaru!Živeo nam mladi knežević!“ Seljaci složno prihvatiše, i ako im malo čas knez onako popreko odbi onu molbu o perperama. Gospođa Mandalena, koja se do toga časa junački držala, kad vide čelenku svoga muža na klobuku svoga svekra, ne mogaše više uzdržati svojih suza.I kad Borivoj, primiv klobuk sa čelenkom, poljubi starca u ruku, pa se okrete i priđe k njoj, sav blistajući od radosti, ona mu pade oko vrata i ižljubi ga u oba obraza kroz glasno jecanje, koje brzo nađe odziva u jecanju onih žena u gomili oko njih. Mladi Borivoj poljubi majku u ruku, istrže se iz njena zagrljaja, i hitro skoči svome konju u sedlo. Stari knez mahnu rukom, da ustavi kliktanje svojih vojnika i jecanje ženskadije.Pa kad nasta tišina, uze da govori glasno i odmereno, tako da je svaku njegovu reč svaki mogao dobro da čuje: „Gospođo kneginjo, snaho moja!Na tebi ostavljam sigurnost, slavu počast ovoga starodrevnog dvora našeg.....Od ovoga časa, pa do časa u koji se — ako bude Božja volja — bilo ja s Borivojem, bilo Borivoj bez mene doma vrati, ti si kneginja i gospođa od Orlova Grada, i od svih naših baština, i od svega našeg naroda na tim baštinama.Što ti oprostiš — bio to dug, bile to perpere, bila to krivica — neka je prosto i od mene, i neka je zanavek oprošteno.....Narode, čuvaj nam dvor i slušaj kneginju!...Kneginjo, vodi brigu o narodu našem!I sad.... s Bogom ostajte!“ Pa se starac malo prignu sa visokog konja svoga i pruži desnicu Mandaleni, koja mu je smerno poljubi i suzama orosi. Narod poče da viče: „Srećan put, gospodaru, i tebi i vojsci tvojoj!“ „Bog vas sve žive i zdrave i slavne doveo domu svome natrag!“ I opet opaziše da knez mahnu rukom, da se ućute.I ućutaše se. „Zar mi svi,“ reče knez, — „zar mi svi imamo konje i klobuke cvećem okićene: jedini Ristivor da nema ni jednoga cvetka?!Nije on loš drug u ovoj našoj družini!Snaho moja, imaš li otkud ma samo zelen listak za našega Ristivora?“ „Neka, gospodaru!“ prihvati Ristivor veselo.„Neka je naša družina okićena, i i neka nas ti vodiš, pa je meni kao da smo ja i moj Jabučilo cvećem pretrpani!“ Gospođa Mandalena pogledaše po svojoj sviti od dvorskih devojaka.U vlažnom joj oku zasja jedna topla zraka radosti. „Bosiljko, dete moje!“ reče ona onim svojim čudesno mekim glasom; „eto za tvojim pasom vidim jednu kitu milog ti bosiljka!Dodaj je našem Ristivoru!“ U mlečne obraze Bosiljkine udari plamen.Od beloga krina posta rumena ruža.Poslušna svojoj gospođi, priđe ona slobodno i pravo k Ristivoru, izvadi iza svoga pasa kitu mirisnog bosiljka pa je pruži mladome vitezu na njegovu visokom Jabučilu.Pružajući mu bosiljak Bosiljka mu gledaše pravo u oči.Primajući mirisne strukove iz njene ruke Ristivor gledaše s velikom slobodom pravo u njene oči.Ona mu ništa ne prozbori; on njoj ništa ne prozbori.I opet, ko je vidovit mogao je da vidi, da onaj njegov dugi i žudni pogled trepti dahom: „Dušo moja!“, i da onaj njen svetli, nežni i nevini pogled odgovara nečujnim dahom: „Slavo moja!“ Ovo dvoje mladih pustiše svoje poglede, da se susretnu i zagreju pod jakim zracima sunca; i tim prvim i poslednjim zračnim zagrljajem oprostiše se nežno jedno od drugoga. Ristivor oseti kako mu je srce puno, kako se ukrepilo novom jednom hrabrošću i novim ponosom.On razvi svilenu zastavu Orlovića, i kad stari knez silno razdragan viknu gromko: „Napred, junaci!“ Ristivor obode Jabučila pa sa zastavom iziđe ispred svoga gospodara i pođe napred.Knez se krenu s mladim Borivojem za njim, a za njima njihova vojska sve po dva konjanika uporedo zagrljena.Ode vojska veselo pevajući. Osem nešto dece i momčadije koja otrča za vojskom, da je prati dok se ne umore, sav onaj drugi svet osta kao ukopan oko gospođe Mandalene.Ženskadija tek sad udari u plač i kuknjavu.U gospođe Mandalene nije više bilo suza.Ona gledaše mirno i ne trepćući za sinom i svekrom svojim i njihovom kitnjastom četom i svilenom zastavom. Dugo ostadoše tako gledajući za njima.A kad četa zamače za šumu, okrete se gospođa Mandalena kmetovima i onome svetu što se oko nje i njene svite zgrnuo bio i poče da im govori: „Hvala vam što ste došli, da zajednički poželimo srećan put knezu i kneževoj vojsci!...Mene i vas od danas vezuje nova jedna veza — briga za našim junacima.Čuste kakvu mi vlast knez dade.Po sili te vlasti evo vam opraštam sve perpere koje našem dvoru dugujete.I pustiću vam odmah sve sužnje koliko ih god ima u tamnici dvora našeg...Sve što od vas tražim to je: da se svi — i muško i žensko, i mlado i staro — svakim jutrom i svakom večeri Bogu molite, da našem caru pobedu daruje, i da nam mile naše junake vrati doma žive i zdrave i novom slavom okićene!“ Uze muškadija radosno kliktati; uze ženskadija na glas blagosiljati dobru gospođu.Pa onda navališe da joj svaki priđe i da joj svaki ruke i skute ižljubi.S mukom mogaše kneginja kroz oduševljeni i ljubavi puni narod u svoj dvor proći. U dvoru, na samom podnožju velike stepenice koja vodi na prvi kat, reče sviti svojoj da svaki može ići ili u svoje konati, ili u trpezariju ili u perivoj, ali da je ne uznemiruju dok ih k sebi pozvala ne bi. Sama otide uza stepenicu na prvi kat.Polagano prolažaše kroz hodnike i kroz velike i male dvorane.Sve joj sad tako strahovito prazno i pusto i čisto ledeno izgledaše! Otide u konat svoga sina.Pogleda praznu postelju njegovu, prazni sto njegov.Pogleda na gusle njegove što ležahu u jednom kutu ispod ikone.Činjahu joj se kao da su zasvagda umukle.Sede na njegovu postelju.Pogružena u tužne misli gledaše u podglavlje na kome je lepa glava njena jedinca još jutros do zore mirno počivala.Pa onda žena i mati Mandalena spusti svoju glavu na to uzglavlje, poklopi oči rukama i — plakaše gorko... U Četvrtak pred peče sa jednoga visa knez Gradoje pokaza svome unuku i svojoj četi bele kule i zidine od Dvorinja, dvora vojvode Radiča.Kad se spustiše niz brdo pa pojahaše malo dalje zelenim poljem, neko od mlađih ljudi reče, da vidi puno venjaka i koliba na poljani ispred dvora. „I veruj da je tako!“ reče stari knez.„Vojvodi dolazi vojska ne samo iz blizine nego i iz daljine, pa je i pravo da se postara gde će ljudi da se malo poodmore, dok se ne krenu za Kosovo!“ Kad se još malo bliže primakoše Dvorinju, videše lepo kako mnogi narod sedi pod venjacima a ispred venjaka i oko koliba vijugaju ustalasana kola.Puno mladih moma, puno mladih devojaka, puno naroda, puno sveta svakojaka, puno slepih i kljastih prosjaka, sasvim kao na kakvom velikom saboru.Gleda sve to knez poizdalje, i nešto se namrštio beše. „Da nije otkuda kakav svetac sutra, Ristivore?“ zapita knez. „A ko će ti ga znati?“ odgovori Ristivor.„Ima ih puno, i malih i velikih.Velike već i od nevolje znamo i poznajemo: ali s onim malima prava ti je napast.Tek će po neki da iskoči kad mu se i ne nadaš!“ „Onaj naš pop Malvasija,“ nastavi knez koji je voleo po nekad da Karitona zove tako, „onaj naš pop Malvasija ništa mi ne reče.Nego zbilja, jednako mi prećaše: „Eto zapamti što ti velim: kajaćeš se što me ne povede na Kosovo!“ Ako se osramotimo u vojvode, ne znajući kakvi to svetac vitla kolom devojaka i prikuplje prosjake oko dvora, eto da mi se pop već osvetio!“ I knez uze da vrti glavom i da škrguće zubima. Kad već naiđoše na samu poljanu pred dvorem, pokidaše se kola, te i muško i žensko, i staro i mlado, potrča knezu i njegovoj četi u sretanje.Mlada momčad udari u kliktanje, ženskadija uze pevati pesme od sto ruku, narod veselo dovikivaše knezu i četi njegovoj: „Dobro nam došli, junaci, i u dobri čas!Doneli da Bog da sreću vojvodi i vojvodinu dvoru, i čedu njegovu u zlatnoj kolevci|“ Pa se slegao radostan narod oko male vojske kneževe, rekao bi, hoće da je zagrli i u zagrljaju udavi.Sa svih strana pružahu vojnicima bardake i čuture s vinom, kite cveća i zelene rane jabuke petrovače. U tome dotrča dvorska momčadija, te živo rastavi talase od naroda.Ivan Porubović, sav svetao u licu od radosti, dopre do staroga kneza, poljubi ga u skut i u ruku, pa ga povede k dvoru otvorenim putem kroz narod. „Eto se veselimo već tri dana!“ pričaše Ivan knezu uz put.„A i kako ne bi kad eto Bog pokloni vojvodi sina i slavnome ovom domu naslednika!“ A pred dvorem na glavnome ulasku stojaše mladi vojvoda Radič.Oko njega puno gospode i puno slugu, sve to u sjajnom odelu, da je milina bila u njih pogledati. Ugledav vojvodu stari knez hitro skoči s konja kao mladić, pa skide kalpak, te gologlav priđe k mladome vojvodi i pokloni mu se smerno.A tada i vojvoda skide svoj kalpak, zagrli starca, poljubi ga u jedan pa u drugi obraz i pozdravi ga dobrodošlicom.Gradoje se okrete, uze za ruku Borivoja — koji i sam beše skočio s konja, pa koračaše u stopu za svojim dedom — izvede ga pred vojvodu i reče: „Evo ko će se junački odazivati tvojim pozivima, kad mene više ne bude bilo!“ Mladi vojvoda gledaše nekoliko trenutaka radosno iznenađen u mladoga Borivoja, pa ga onda zagrli i poljubi, govoreći: „Dobro mi došao prvi put u naš dvor! ....Neka Bog da, da se sin, koga mi je poklonio, kad uzraste ponosi tvojom družbom i tvojom službom, kako sam se ja ponosio družbom tvoga junačkoga oca, i očinskom pažnjom tvoga slavnoga deda!“ Onaj narod, što mogaše videti kako se gospoda pozdravljaju i pitaju za junačko zdravlje, razdraga se milinom pa uze glasno kliktati.Te usklike prihvataše i drugi narod koji ništa ne vide šta tamo pred dvorom biva, ali ne mogaše odoleti srcu, da ne odjekuje svojim kliktanjem kliktanju njihovu. U tome se i druga vlastela veselo zdravljaše sa knezom.Po neko od mlađe gospode ljubljaše ga u ruku, a vojvodini dvorani i u skut i u ruku.Svakome se na licu videla radost, što eto stiže jedan od onih junaka, s kojima je Dušan širio granice carevini srpskoj.Svakome dođe nekako toplije oko srca, i vera, da će Srbi pobediti Agarjane, dobi nova krila i vijnu se visoko pod oblake. Stari knez se okrete prema svojoj četi.Ristivor po zapovesti koju je od kneza dobio naredio beše te su vojnici odjahali pa se stavili u dva reda, a on sam stao s razvijenom zastavom prema sredini prvoga reda a ispred njega.Oštrim pogledom prelete knez svakog svog vojnika, i onda, rekav nešto vojvodi koji samo klimnu glavom odobravajući, pođe živim korakom svojoj četi.Došav do zastave, viknu oštro vojnicima da skinu kalpake.Sam prihvati iz ruku Ristivorovih zastavu, desnom rukom suknu mač iz korica, pa se onda čvrsto koračajući uputi pravo k vojvodi, praćen samo svojim mladim unukom. Došav pred vojvodu stari knez ga pozdravi mačem pa stojeći pod kalpakom poče da govori: „Vojvodo, vazda verni svome zavetu evo nas iz knežine od Orlova Grada, da ti, kao kletvenici tvoga doma od starina, sledujemo na vojnu, da se s tobom zajedno zalažemo za cara našeg i otačastvo naše!“ Vojvoda mu priđe, pa se s njime preko zastave i mača poljubi tri puta govoreći uza to: „I opet te pozdravljam dobrodošlicom, verni i slavni kneže!Neka su nam dobro došli i svi tvoji junaci!Neka bi naše drugovanje na bojnome polju bilo na slavu cara našeg i na dobro Srbadije!“ Posle ovog prizora, kome sva gospoda i sav narod, što se onde slegao bio, behu svedoci, stojeći gologlavi, stari knez, jednako s golim mačem u desnici i sa zastavom u levoj ruci, prizivaše glasno svoje ljude te svakog pominjaše poimence vojvodi, koji opet sa svoje strane dočekivaše svakog vojnika pozdravom: „Zdravo, junače!I čestit nam bio!“ dok ga oni ljubljahu u skut i u ruku. Kad se sve to svrši, knez zamoli da mu vojvoda dade čoveka, koji će njega i njegovu četu odvesti na prenoćište ako je kakvo za njih određeno. „Imaju za tvoje ljude spremljene kolibe, i Porubović će ih eto sad tamo odvesti i razmestiti.A za tebe i tvoga unuka spremili smo malu dovoranu u južnoj kuli, onu istu u kojoj je car Dušan prenoćio kad ono idoste na Ugre!“ „Hvala tebi, vojvodo, što misliš da sam vredan da prenoćim u dvorani u kojoj je naš veliki i slavni car prenoćio!“ reče knez, „Ne bi se car na te srdio što mi toliku čast činiš; ali bi se zaista srdio na mene, da ja nisam pored mojih ljudi na polju!Ne, ne, moje je mesto, vojvodo, pod šatorom u sredini mojih ljudi.Ne dođosmo u goste tebi danas, nego dođosmo kao vojnici, da ti na vojnu sledujemo!“ „Sve je to krasno, kneže!“ prihvati vojvoda.„Poći ćemo mi na vojnu i iz dvora, ako Bog da, i ne ćemo požaliti da ginemo kad dođe sveti čas da se gine.Ali dok ne iziđemo na Kosovo, i dok smo evo ovde na našem dvoru, ti si mi mio prijatelj; dva puta mio kao drug moga pokojnog mi oca.Ako ti, kneže, možeš da zaboraviš ko si i šta si, ne možemo mi, koliko nas je god ovde, to da zaboravimo!Nemoj, slave ti, drukčije!Nego eto ćeš da prenoćiš na postelji, na kojoj je Dušan jednu noć prospavao — ili upravo „probdio“ kako mi otac pričaše.Evo će sva ova gospoda i vlastela ovde zajedno sa mnom priznati, da si među nama svima ti jedini koji si dostojan te časti!“ Složno i veselo privika sva ona gospoda da je sve tako kako vojvoda reče. „Kako?“ pitaše ozbiljno knez pa se uze krstiti od čuda.Zar ja dostojan da legnem na postelju, na kojoj se naš veliki car odmarao?!...Hvala Bogu, i ako sam nešto malo počeo da starim, nisu meni vrane mozak popile!Niti mi je srce utrnulo, da ne oseća šta se priliči, šta li se ne priliči!Veruj ti meni, vojvodo, pre bih ja smeo ući u oltar, da se pružim po časnoj trpezi, da sanak jedan prospavam, nego da legnem na postelju, na kojoj je naš slavni car ležao!“ „Ako si toliko skroman da zaboravljaš da si pomagač Dušanov bio, onda eto, hvala Bogu, puno dvorana u našem dvoru, u koje ni pogled Dušanov pao nije.Biraj samo koju hoćeš!“ govoraše vojvoda. „Samo jedno ja ti, vojvodo, izabrati motu,“ prihvati knez; „a to je: da sam danju i noću u sredini moje čete i s mojim ljudma!Ne zameraj mi, vojvodo!Ali drukčije biti ne može.Moji će ljudi u čas razapeti moj šator, pod kojim ćemo ja, moj unuk i moj sluga Ristifor, noć provesti.De tako bude, bolje je i za mene i za moju momčadiju, a i za sve nas.Sutra, kad se budemo kretali....“ | Tu ga prekide glasni smeh nekolike gospode.Stari se knez osvrnu, pogleda ih malo, i ne mogaše ni videti ni razumeti što se oni to toliko smeju, pa onda opet nastavi: „Sutra kad se budemo kretali za Kosovo, valja da su nam ljudi odmorni, čili i veseli.Ako provedu noć u kolu sa ženskadijom, ili u pevanju uz pune čuture, kretaće se sutra natmureni, mamurni i umorni.A kad sam ja u sredini mojih ljudi pod mojim šatorom, svaki će od njih mirno spavati na mirisnom senu pod krasnom zelenom kolibom, ili i pod još krasnijim zvezdanim nebom!“ „Vojvodo,“ viknu iz gomile gospode knez Mirosav od Rujnog Rudišta; „ne možeš ti okrenuti kneza Gradoja.Uzalud ti sva muka.I uzalud bi nam svima bila muka, kad bi se svi s tobom složili, da ga prisiljavamo da bude kako ti želiš, a ne kako on misli da treba!Pusti ti njega neka on razapinje svoj šator gde mu je volja.I samo daj ti njega ovamo u dvor da večera s nama, pa već videćemo hoće li posle hteti da traži šator, i ako baš ushte, hoće li umeti da ga nađe; a pod sigurno znam, da mu niko od nas ne bi ni hteo ni umeo pomoći!“ Opet udariše gospoda u smeh, koji se još glasnije zaori, kad stari knez dobroćudno reče: „Kako da ne bih večerao u dvoru s vama?!I ako ste po godinama svi mlađi od mene, ne bojim se ja ni piti s vama, a kamo li večerati!“ Na to vojvoda viknu Ivana Porubovića, i zapovedi mu da vodi kneza Gradoja i četu njegovu u kolibe za nju spremljene; a samog kneza zamoli da dođe u dvor na večeru, čim samo smesti svoje ljude, i uveri se da ima za njih dosta bela hleba i crvena vina, a dosta zobi za konje njihove. I onda se talasi od naroda odbiše od dvora i povijaše za knezom Gradojem i četom njegovom preko poljane pa tihom jednom uzbrdicom na kojoj dugi redovi zelenim granjem i lišćem pokrivenih koliba behu postrojeni. Svakome beše milo da vidi staroga kneza, nikome milije nego postarijim seljanima u onoj gomili sveta. „Videste li našega kneza?“ pitahu oni mlađe ljude i momčad oko sebe.„Videste li ga“...Ali, badava!Trebali ste vi njega videti na bojnim poljima kako smo ga mi viđali! ...Nego, Bogu hvala, te je još snažna mišica njegova, i što je još mlado srce u njega!...Šta Agarjani, šta Grci, šta Ugri?Ama neka se svi iskupe na Kosovo, koliko ih god ima, pa da vidiš šta će biti od njih!...Dok samo naš Gradoje kao grad gruhne, slediće se srca njihova!I dok samo ovaj zmaj Dušanov duhne, razneće ih kao plevu!Dajte vina ovamo!..Odite ovamo, da pijemo u zdravlje Staroga Orla od Orlova Grada!...Ne brin’te se, ljudi, sad nam ne gine pobeda!...Dajte vina ovamo!“ I tako dolazak kneza Gradoja zadahnu sve, i gospodu, i vojnike, i narod novim pouzdanjem da će, ako Bog da, sve dobro biti. Istom sad, kad se već sutonj poče da hvata, buknu veselje na sve strane, pa se razlegaše po onome polju u pevanju, kliktanju, glasnom smejanju, i u tresku od lakoga momačkoga skoka u kolu punom krasnih devojaka. Knez je ostavio Borivoja i Ristivora da sa četom zajedno večeraju, a sam je stigao u dvor po dosta vremena pre dvorske večere. Htede prvo da ide da daruje prvenče mladoga vojvode, ali dadilje ne dadoše ni njemu ni vojvodi ni priviriti u srebrnu kolevku, jer već sunce zašlo beše. Za tim knez zamoli vojvodu da ga odvede u Dušanovu dvoranu, i da ga tu za malo sama ostavi.Gologlav je stari knez ušao u tu dvoranu; setan i neveseo izišao je iz nje.Setan i neveseo ostao je i za svo vreme dok se večeralo.Malo je ulazio u razgovore, kratko je odgovarao na pitanja kao i na prijateljska izazivanja. Za sofrom u velikoj trpezariji večeralo je s vojvodom oko dvadeset koje vlastele koje duhovnika.Sve je to bilo veselo, zbivalo šale i prštalo dosetkama.Samo knez Gradoje, kog vojvoda beše posadio sebi uz desno koleno, nikako ne ulažaše u veselost njihovu. Tek će u neko doba da vikne ozdo sa pročelja knez Vukan: „Što je tebi, kneže Orloviću?Kakva te je briga ophrvala?Da ti nije kesa progorela?Da ti nisu dvori porobljeni?Il’ si junak rasrdio vile, te pustiše vodu u tvoje rudnike, potopiše i srebro i zlato!“ „Oprosti mi, vojvodo, — oprostite mi, gospodo i gospodska družino!“ uze stari knez besediti.„Biće da se knezu Vukanu moja starost učinila i više žalosna i tužna nego što jeste.Ali kad me je već zapitao, pravo je da i njemu i vama svima po istini kažem što sam setan i neveseo.Kako vojvoda zna, postojah večeras za malo sam u dvorani, u kojoj je u ovome dvoru car Dušan jednu noć noćio.Pogledah po njoj, pogledah na jednu stranu, pogledah na drugu stranu, pogledah na postelju, dok mi se oči oteše na onu drugu stranu postelje na veliki sto pored nje.Na moju prepast, čisto i jasno ugledah cara kako sedi u tome stolu; naslonio laktove na kolena, a glavu na ruke, pa me svojim krupnim očima tako setno žalostivo gleda, da osetih kako mi njegova tuga srce moje stegnu, te mi iz njega udariše suze na oči.Od suza ga već više i ne videh.Kad opet progledah, njega više tamo ne bejaše.„Što li je naš slavni car tako setan neveseo?“ pitah sam sebe.Pa rekoh: „Kako da ne bude setan neveseo kad ozgo s neba pogleda, kako je danas po našoj Srbadiji sve drukčije, nego što je pod njim bilo!“ Rekoh tako; ali eto se ni veselim društvom vašim, ni divnom malvasijom, kojom nas vojvoda služi, ne mogoh oteti nekakvoj čudnoj seti i žalosti!“ „I nije samo drukčije, nego je sve gore, kneže!“ upade mu u reč iguman Pajsije. „Eh!“ prihvati knez Vukan, „kad vama, crnim kaluđerima, ovaj svet nije crn bio?!Svi smo mi i grešni i crni; samo ste vi vazda sveti i svetli!“ „I jesu bili i sveti i svetli, dok je divni dah Svetoga Save kroz njih dihao!“ nastavi knez Gradoje.„I za Dušanovo doba vlastela se zavađala čas sa carem čas opet između sebe; ali su onda duhovnici upadali s krstom u ruci među ukrštene mačeve i oborena koplja i mirili zavađenu braću.A pogledaj samo šta sada biva!Ne mogu reći da se mi vlastela koljemo između sebe danas više nego što je to nekada bilo; ali evo nevolje gde, umesto da nas mire, kaluđeri i popovi navode nas na zavade, e eto gde se vladike proganjaju izmeću sebe i mačem i buzdovanom!Bivalo je i dosada svašta po ovoj našoj zemlji; ali takvoga pokora bilo nije!“ „Ništa ti, kneže, prigovoriti ne mogu!“ uze opet reč iguman Pajsije.„Sve je kako veliš.Istina je da ima danas vladika koje buzdovanima otimaju eparhije; Istina je da ima i kaluđera koji sami pale svoje manastire: istina je da imamo dva puta više popova no parohija, i pet puta više kaluđera nego što se može da smesti u hiljadu manastira; istina je da je mnogi i mnogi pop postao prosjak, i da ima kaluđera koji su se u gusare odmetnuli.Ali znate li vi, gospodo, zašto je to zlo došlo na ovu našu zemlju i na našu crkvu?!Evo da vam kažem: prvo, zato što se — tobož od straha od Agarjana i njihove najezde — vezuju prijateljstva s carevima i narodima koji se Rim-papi kao svome idolu klanjaju; drugo zato što vi, velika gospoda i velika vlastela, proturujete za vladike svoje sinova i sinovce, koji su mladost svoju sagoreli u sladosti svetovne grešnosti, a koji ni pojma nemaju o tome šta je to što se zove Hrišćanska samopregorivost i Hrišćanska milosrdnost!A Oče Haralampije, zar nije tako?!“ »Čitaš mi iz srca!“ prihvati starac Haralampije.„Kao da čitaš iz otvorena časlovca!“ „Da vam pričam samo, šta se meni jednom desilo:“ uze reč mlad jedan vlastelin, po imenu Vitomir.„Pre pet godina putovah u Dubrovnik, da dignem poklad moga pokojnoga oca.U planini Rogozin uhvati me plahovita dažda, te se sklonih u jednu pećinu.Nađoh tu starca isposnika.Seda mu brada do pojasa, a ni sam ne znađaše koliko mu je godina.Razgovarasmo o svačemu dobar deo noći.Tako mi je čudno bilo da govorim s čovekom, koji kao da je spavao trideset godina.Nije bio čuo za smrt Dušanovu, ni za razdor među vastelom, ni za pogibiju Vukašinovu na Marici, ni za veliku glad, ni za veliku moriju koja pomori pola naroda!Ja mu ispričah sve velike bede i nevolje kroz koje je prolazio narod naš, od ovo dvadeset pet godina amo.Na moje veliko čudo, on se tome ni malo ne čuđaše!„Jest,“ reče, „sve je to moralo da dođe; i još nije stigao kraj stradanjima ovoga naroda našeg.Jer, koliko hiljada Srba nisu kraljevi i vladike na ognju žive spaljivali samo zato, što u Svetom Pismu ne videše sve ono, što same vladike hoće da se vide!Koliko se krvi prolilo, koliko domova, koliko sela i gradova razorilo, koliko je nevine dece skapalo od gladi, sve to tobož u bogougodnoj borbi za Pravoslavlje i slavu Božju!Ako u Boga doista ima svetosti, pravednosti i sažaljivosti, onda ne može biti da se on ne srdi kad mu mitronosne sluge njegove pristupaju s rukama crnim od ugarka i krvavim od krvi nevinih žrtava, pa traže svetiteljska kola za svoje glave!“ „Stoj, vlasteline!Ustavi se!“ viknu promuklim glasom otac Haralampije.„Ustavi se, jer iz tebe govori prokleta babunska jeres!“ „Šta kažeš?!“ viknu mladi Vitomir, sav preneražen.„Valjada nećeš reći da sam ja Pataren?“ „Ako nije danas na čisto da li si ti Pataren ili nisi,“ prihvati gorkim osmehom knez Mirosav; „na čisto je da ti je ded bio Pataren!“ „Ti lažeš, kneže Mirosave!“ ciknu Vitomir.„I nije čudo da lažeš, jer su te s lažju i uveli u vlastelu kad te je tvoja mati sebarka prodala vlastelinci, da te podmetne kao svoje dete!“ „Ao,.... slavu ti...!“ riknu kao besan knez Mirosav, pa se baci srebrnim peharom na Vitomira, skoči na noge pa polete na nj. Vitomir suknu mač iz korica, pa se okrete, da kod svoga stola dočeka Mirosava. „Stan’te, gospodo!“ viknu vojvoda sav prebledeo.„Stan’te, gospodo, i ne vređajte srpsku zemlju, kojoj krv vaša treba za odbranu!“ Knez Gradoje izgledaše zaprepašćen, ali samo za jedan trenutak.U drugom trenutku on je već stao između Mirosava i Vitomira; u trećem trenutku dohvatno je onog prvog oko pasa, izdigao ga u vis pa ga bacio kao vreću pamučne svite na spod; u četvrtom izvi mač iz ruke Vitomirove, baci ga daleko u jedan kut trpezarije, pa onda Mirosavu, koji se na noge digao bio, viknu zapovedničkim gasom: „Natrag na svoje mesto!“ a Vitomiru: „Sedaj dole u taj sto!“ I jedan i drugi, kao da su grešni đaci pred strogim učiteljem, pognuše glave pa učiniše kako im je zapovedio bio. Knez Gradoje, škrgućući zubima, vrati se i sam na svoje mesto pa odatle, ne sedajući, uze da govori: „Zar nas nije sramota?!Zaboraviste šta dugujete našem domaćinu i našem vojvodi!Zaboraviste šta dugujete svojoj družini!I što je najcrnje, zaboraviste šta svi dugujemo u ovakim danima našem caru i otačastvu!...Kad ne bih mislio da nam je vino mozak pregrejalo, mislio bih da ste besni i mahniti, i molio bih vojvodu, da nas oslobodi od takvih drugova!“ „Evo ću im ja“ uze reč vojvoda, „sa moje strane oprostiti što oskvrniše moju trpezu, sa koje zajednički jedosmo so i hleb i pismo vino jedan drugom u čast i u zdravlje.A moliću i vas, sveti oci, i vas, gospodo drugovi i prijatelji, da im oprostite što se ogrešiše o vas, samo eto neka prvo oproste jedan drugom, i neka pruže ruke jedan drugom.Gospodin Knez i ova zemlja trebaju danas svaki mač svakoga svoga sina!“ Diže se graja od odobravanja sa svih strana, ali je nadjača jeka od gorkoga smeha kneza Mirosava. „Hvala tebi, vojvodo, na lepoj besedi!“ reče on.„Ali ti i sam treba da znaš, da se smrtne rane ne leče slatkim rečima!Vlastelin Vitomir mi je pred vama svima naneo sramotu, koja se samo mojom il’ njegovom krvlju sprati može!“ „Knez Mirosav je pretresao kosti moga deda u grobu klevetom jednom, koja se samo krvlju mojom il’ njegovom sprati može!“ govoraše knez Vitomir dosta mirno.„Ja sam gotov evo ovoga časa, samo ako knez Mirosav hoće!“ „Kad je tako,“ preduze vojvoda pojačanim glasom i srdito da govori, „kad je tako, onda vam, ja, vaš vojvoda, zapovedam: odlazite odmah u svoje sobe u ovome dvoru, pa će sutra porota od vlastele kazati, šta ste dužni jedan drugom a šta obojica nama svima.Odlazite sad!“ I vojvoda mahnu rukom prema vratima od trpezarije. Knez Gradoje se prignu k uhu vojvodinu pa mu šapatom reče: „Ako ih nećeš uapsiti, stavi stražu na vratima od njihovih soba, i ne daj im noćas k svojim četama izlaziti!“ „Kako ću, kneže, apsiti moje vlastele dok su gosti u mome dvoru?“ odgovori vojvoda isto tako šapatom. Istom one dve prznice ostaviše jedan za drugim trpezariju, a dotrčaše sluge da jave vojvodi, da je knez Gojko, putujući iz Kruševca, stigao u dvor, ali da ne želi izlaziti preda nj,jer je prašnjav i umoran. Iz Kruševca?!“ povikaše gosti vojvodini iznenađeni, a neki od njih ustaše iz svojih stolova.„Daj ga, vojvodo, ovamo, tako ti slave!Evo ovde vina, da prašinu zbriše i umor rastera!“ Vojvoda se ne dade dva puta moliti.Iziđe sam, da se vidi i pozdravi sa svojim starim drugom i prijateljem.I nije dugo potrajalo pa eto ga natrag u trpezariju vodeći za ruku kneza Gojka, snažno i lepo razvijena čoveka od svojih četrdeset godina, s lepom crnom bradom, dugom kosom, obrazima preplanulim od sunca, crnim očima iz kojih munje sevahu, i kad se osmehivaše.Prijatelji i poznanici dočekaše ga s peharima punim vina, pa se pozdravljahu i pitahu za junačko zdravlje.Nikome se od svojih drugova knez Gojko nije toliko obradovao kao kad vide staroga kneza Gradoja.Ne hte se s njime ljubiti u lice dok mu prvo ruku ne poljubi. Vojvoda ga posadi između sebe i kneza Gradoja.Dvorske sluge iznesoše preda nj svakojake đakonije, i dadoše mu pehar vina.Ali mu stari knez ne dade piti nego navali na nj: „Kazuj prvo, sinovče, kako je Gospodin Knez i gde je?“ „Ta stani, kneže Orloviću!“ privikaše mnogi od gostiju.„Pusti Gojka da se potkrepi malo slatkom malvasijom!Putnik je, suho mu je grlo od prašine!“ „Kazuj prvo, kako je Gospodin Knez i gde je?“ ponavljaše starac svoja pitanja. „Dobro je, hvala Bogu, Gospodin Knez,“ poče Gojko, „a eno ga, ima već po više dana na Kosovu!Pre nego će se krenuti, izađoh preda nj, da mu ruku poljubim i da ga molim da mi oprosti ako zbog mojih nevolja na domu ne stignem na Kosovo pred Vidovi Dan.Onako dobar i milostiv, kakav je uvek, reče mi: „Gledaj, sinko, da stigneš što pre možeš, i da dovedeš vojske što više možeš.Ja već, u ime Božje, polazim, jer kao Gospodar Srbadije i treba da sam prvi na bojište, poslednji sa bojišta!“ „A!“ zaječa knez Gradoje, „Bog te čuvao ovoj zemlji, naš čestiti Gospodaru!“ I udariše mu suze na oči.Da ih pri krije, naže pehar s vinom i polagano ga ispijaše.Ali ne beše ispio ni do polovine kad se ustavi.Usta na noge, dopuni pehar vinom iz kondira, pogleda po družini, i onda uzdrhtalim glasom poče da govori: „Čuste šta govori glava od Srbadije, plemeniti junak koji je odrastao uz koleno velikome caru našem.Gospodo, podignimo pehare naše u slavu Gospoda Boga, koji je u ovako mučnim danima Srbadiji za Gospodara dao jednog divnog Dušanova junaka.Molimo mu se da nam ga održi zdrava, srećna i slavna, i da mu pomogne da Srbadiji i Hrišćanskoj veri novu i svetlu pobedu slavno zadobije!“ Skočiše na noge svi prisutni, digoše pune pehare u vis, kliknuše veselo u slavu kneza Lazara, dok se to burno kliktanje ne rastopi u složno „Mnogaja ljeta“, koje duhovnici slatkoglasno kaluđerski povedoše. Kad se ta bura oduševljenih srdaca malo stiša, knez se Gradoje opet nestrpljivo okrete k vojvodi: „Molim te, vojvodo, zapovedi knezu Gojku neka nam sve ispriča šta je video i čuo u Kruševcu!“ „Kneže, može Gojko i ne poslušati mene svoga vojvodu, a tebe, koji si s Gospodinom Knezom Lazarem uz Dušana vojevao, ko sme da ne sluša?!“ reče vojvoda, koji ne propuštaše priliku da pokaže koliko poštuje starca Gradoja. „A ko, vojvodo, ne bi radosno poslušao kneza Gradoja!“ prihvati knez Gojko.„Samo bi valjalo da provedemo celu noć pored punih pehara, a bojim se trebalo bi više i vina nego koliko su ga sluge tvoje otvorile, pa da vam sve ispričam što sam za poslednje dve nedelje dana u Kruševcu slušao, ili i svojim očima video!“ „Počni samo, počni, brate!“ privikaše neki, dok opet drugi govorahu: „Kaži nam samo je li sve dobro, ili ima nešto što dobro nije!“ „To i jeste ono što je mučno!“ prihvati Gojko.„Ima vam, brate, čime da se ponosimo, a ima i što može brigu da zadaje.Eto da vam počnem!“ I knez Gojko dohvati pehar, srknu malo malvasije, da ovlaži grlo, i onda poče: „Već prvih dana po mome dolasku u Kruševac opazim ja da nam je Gospodin Knez nešto duboko zamišljen, setan i neveseo.Jedno veče večerah u dvoru Jugovića, pa ispričah Bošku šta mi se i kako mi se učinilo.A Boško mi onda kaza: „Pogodio si; i jeste nam Knez setan i neveseo!A i za nevolju mu je, jer, veli, ima dokaze kako je neko Prokazao caru Agarjanskom tajna dogovaranja njegova s Bugarima, Bošnjacima, Ugrima i Vlasima, da se slože sa Srbijom te proteraju poganu Agarjansku aždaju sa Hrišćanske zemlje natrag u njenu Azijsku pećinu.“ I još mi Boško pričaše kako se Gospodin Knez teška: „Eto,“ veli, „ne možeš ništa početi da zemlju spasavaš, a da se u njoj samoj ne nađe izdajnika, koji će izdajom svojom da spreče spasenje svoga otačastva!“ „A!“ zaječa opet knez Gradoje.„Kad li će se jednom to otrovno seme istrebiti sa ove lepe naše zemlje?!“ „Pa onda,“ nastavljaše Gojko, „pričaše mi Boško i druge žalosti.Došla su, knezu, veli, u ruke tajna pisma, koja su mnogoj gospodi srpskoj pisali neki otpadnici od naše svete vere što su sada velike vojvode u Agarjana.U njima oni pišu: kako su caru Muratu dodijale tužbe i žalbe i vapaji Srbalja, koji traže da zemljom njihovom vlada ko po pravdi i zakonima i treba da je naslednik srpskog prestola.Car je, pišu oni, dao preko svetih kaluđera Hrišćanskih i preko hodža muslumanskih razgledati stare hrisovulje, i video da je pravo što narod neće da mu je Lazar gospodar kod živoga Marka, sina kralja Vukašina.Car, koga je Bog postavio da u njegovo ime pravdu narodima deli, ide sad s vojskom samo na Lazara, a ne ide na narod srpski.S toga se gospoda srpska mole da bar ne pomažu Lazaru, ako već neće caru da pomognu da Srbljima pravdu dade, kako i sami žele!Eto, ta su pisma otrovala i srce Gospodina Kneza, i učinila te je od mesec dana ovamo od tuge i žalosti ostareo više no za deset poslednjih godina!“ „E, moj Gospodine Kneže!“ ječaše poluglasno knez Gradoje. Pa onda Gojko nastavi opet: „I još mi Boško pričaše, kako je Knez Lazar pisao Marku i nudio mu da mu od svoje drage volje pred srpskom gospodom ustupi presto srpski, samo ako on — Marko — u istini može da izradi u Murata da njega — Marka — prizna za kralja sve Srbadije od Dunava do Soluna.Ali eto nema od Marka nikakva odgovora!„Mi,“ veli Boško, „mi govorimo Knezu Lazaru: „Eto vidiš, neće Marko da mu ti poklanjaš presto, nego hoće da mu ga car Agarjanski pokloni!“ A Lazar se srdi na takve naše reči i veli: „I Marko je Srbin isto kao i ja, i kao i vi!I njemu kuca srce za ovu zemlju i za ovu našu sirotinju, isto kao i nama!Nego je i naša i njegova nesreća što pismo moje nije njemu u ruke stiglo!“ „Takav ti je on svagda od samog svog detinjstva bio!“ upade knez Gradoje Gojku u reč.„Po svome srcu sudi o srcu drugih ljudi!Znate i sami koliko puta u malo glavu izgubio nije, samo zato što neće da veruje da neko može biti srpski vlastelin i opet da bude gotov na svako zlo!“ „Pa sad si već valjada došao na kraj kazivanju o jadima našim?!“ pitaše vojvoda neveselo. „Na kraj samo onome, što čuh od moga kumašina Boška Jugovića!Ali ima još puno drugih naših jada!Eto nisi mogao svratiti ni u jednu krčmu u Kruševcu, a da te krčmarica, kad ti donese kondir vina... .“ Tu ja tebe čekam!To, brate, to kazuj!“ viknu ozdo sa trpeze jedan vlastelin, koji je celo veče pio kao smuk, pa, otkako Gojko uze da priča, naslonio beše glavu na lakat, a lakat na trpezu, i čas dremaše, a čas upiraše zažarene poglede u Gojka, i ovda i onda udaraše u laki smeh, kao da je smešno ono što Gojko priča, ili kao da i ne sluša ono što on priča, nego se sam seća nečega što mu je smešno. „O, kneže Vinko,“ viknu mu sa začelja vojvoda, „nemoj nam prekidati Gojka!“ „Molim te, viteški vojvodo, samo da pitam Gojka, je li svraćao kod duždeve kćeri, i da li me je milo pominjala!“ govoraše knez Ninko, prozvan od drugova knez Vinko, pa se uze ljuljati glavom i namigivati na svoju najbližu družinu. Privikaše na nj da umukne i dadoše mu pun pehar. „Rekoh, nisi mogao ući ni u jednu krčmu,“ nastavljaše Gojko, „a da te krčmarica ne zapita: „Jesi li na strani vojvode Miloša, ili si na strani gospodina Vuka?!“ Pa kad joj kažeš da ne znaš šta to ona pita, onda ti uzme pričati: kako su se njih dvojica, koje Gospodin Knez pazi kao svoja dva krila, grozno zavadili, kako malo što se u samome dvoru, pred očima kneževim, mačevima ne isekoše, kako je po njima nastala velika zavada i u samom dvoru i među zapovednicima od vojske.Gospodin Knez i Gospođa Kneginja Milica rade da ih izmire, ali do sada sve zabadava!“ „O, gospodine Vuče, gospodine Vuče,“ upade opet u reč knez Gradoje, pa uze vrteti glavom, „znam ja tebe dobro!Bog te je stvorio velika gospodina, dao ti je i pameti, i sile, i gospodstva; ali je sve to malo tebi!...A Miloš?Doista nije ni tako mudar, jer svagda nosi srce svoje na dlanu svome; a nije ni tako veliki gospodin, jer...Ali ko je taj Srbin, sem Vuka, koji se Milošem danas ne ponosi?!“ Sve to govoraše stari knez tihim glasom i gledajući u svoj pehar, kao da se s njime razgovara. „Je li, Gojko?“ viknu opet ozdo sa trpeze knez Vinko, pa udari pesnicom o sto, da kondiri i pehari na njemu zazvektaše i zaigraše.„Kazuj, brate, je li Katalina, bela kćerka dužda Mletačkoga, još onako mlečno bela, da l’ još nosi svoje ruse kose po vilinski prosto raspletene, da l’ joj crne oči još i sada vatrom gore, da li....“ Uzeše ga najbliži drugovi stišavati, dok se drugi grohotom nasmejaše.Knez Gradoje sastavi veđe, namršti čelo i gledaše preda se zastiđen, a obraze mu plamenovi obuzeše. „Bog s tobom, kneže Vinko!“ uze reč Gojko.„Kakve snove ti buncaš?Kakva kćerka dužda od Mletaka?!Ti si pijan, Vinko!“ „Obojica smo se opili njenom lepotom!“ prihvataše Vinko, pa se grohotom nasmeja.„Kad svratismo, beše ona prosto „Krčmarica Kruševljanka Kata“, kad pođosmo, osta ona „Katinka bela kćerka dužda od Mletaka“.Hahaha, hahaha!Eno je sav Kruševac tako zove!“ „Kneže Radmire i ti kneže Ivko,“ doviknu vojvoda gostima što s desna i s leva Vinku seđahu za trpezom; „povedite Vinka do na postelju njegovu, jer je eto mnogo sanjiv te nije za ovu treznu družinu! „Ko sanjiv?!“ viknu Vinko pa udari pesnicom o sto.„Ko sanjiv?Gojko se pravi sanjiv, samo da izgleda kako se budi!A vere mi ću joj kazati, kako je se on ovde odriče!“. S mukom izvedoše polupijana vlastelina iz trpezarije. „E, moj Gojko, baš nam ti nikakvo dobro ne kaza!“ teškaše se vojvoda. „Neka je slava Bogu, ima dosta i dobroga!“ reče pouzdano knez Gojko, koji jedva dočeka da se zaboravi ono i suviše iskreno izletanje Vinkovo u prošlost.„Prvo je dobro što ti je u Kruševcu i malo i veliko, i mlado i staro, puno vere da ćemo pobediti, pa je veselo i radosno!“ „Slave mi,“ prihvati knez Vukan, „niko ne može biti veseliji i radosniji nego mi koji smo ovde, i ovaj naš narod oko nas!“ „I niko sigurniji od nas, da ćemo rasprštati Agarjane kao jastreb jato golubova!“ dodade sam vojvoda s puno pouzdanosti. „Knez Lazar je“ nastavlja Gojko, „naredio bio da u Kruševcu ostane dvesta pedeset oklopnika, da dvor čuvaju.Nije Knez stigao bio ni u Topličku dolinu, kad Kneginja Milica dozva starog Vojvodu Milojka, koji zapovedaše onom stražom, pa mu reče da se ona ne boji ostati sama u sredini vernih Kruševljana, te da bi s toga, samo ako on hoće, mogao poslati jedan deo, ili baš i celu stražu, na Kosovo.Stari Milojko, vršnjak i drug našega kneza Gradoja, sed kao i on, poljubi Kneginji ruku, iziđe na dvor, dade zatrubiti zbor, viknu oklopnicima: „Na konje!“ pa iz onih stopa, i ne svraćajući svome domu, pođe na Kosovo!“ „Tako je trebalo!Znam ja Milojka!Tako, brate!“ govoraše knez Gradoje zadovoljan. „Pa onda,“ nastavi Gojko, „Knez beše zapovedio da najmlađi Jugović ostane na dvoru, da se nađe Gospođi Kneginji ako bi joj zatrebalo da se posavetuje s muškom glavom, pouzdanim junakom.Ostao je on samo jednu noć u dvoru u Kruševcu, pa je prvom zorom koja je osvanula, po odlasku Kneza Lazara, pojahao konja i praćen svojom svitom odjezdio put Kosova.Osta na dvoru glavni dvorodržica Goluban.Osta samo do prve zore iza one kojom je Jugović odjezdio.Po večeri uoči toga dana, — drugog po odlasku Kneževu — on se javi Kneginji pa joj reče: „Imaš, Gospođe, puno dvorana i dvorskih gospođa i devojaka u dvoru, mene ne trebaš a može me Gospodin Knez zatrebati, bolje je da zorom pođem na Kosovo!“ „Pravo govoriš, dobra i verna slugo,“ rekla mu je Gospođa Milica; „eto pođi u ime Božje, i neka te moj blagoslov prati a Knežev nek te dočeka!“ I otide Goluban.Ostaše u dvoru samo dvorani sedi starci!“ „Tako, braćo, Bog vas video!“ vikaše knez Gradoje sva veseliji. „I još to nije sve“ nastavljaše Gojko.„S Gospodinom Knezom i s vojskom njegovom otišlo je po dosta duhovnika.Ostao je, da odslužuje pridvornu crkvicu, protopop Nedeljko, dva sveštenika srednjega doba i dva mlada đakona.Znate valjada protopop-Nedeljka?Sed je kao ovca i biće da mu je i preko osamdeset leta.Kad mu popovi i đakoni ispričaše kako mladi Jugović ostavi dvor, i kako za njim otide i Goluban, starac uzdahnu: „Ah, što nisam samo pet godina mlađi, da se na konju držati mogu!Ama vi ste, sinci moji, mlađi od mene!Pripašite vi oštre mače, prihvatite šestoperne buzdovane, pa se požurite za Gospodinom knezom!Mogu njemu zatrebati još četiri mača i četiri buzdovana, a već ja se mogu Bogu moliti za vas i bez vas!“ I odoše popovi i đakoni da traže konje i oružje.S velikom mukom nađoše nekakve visoke madžarske kljusine, pa na njima prođoše kroz grad, naoružani svakojako, ali iz glasa i složno pojući: „Tebe Boga hvalimo!“ „Pun’te, deco, pehare svima!“ viknu iguman Pajsije slugama.„Dajte, gospodo, da se dignemo i pehare ispijemo u slavu i u zdravlje duhovnika koji se ne dele od svoga Gospodina Kneza i od svoga roda kad valja ginuti|“ I sva družina, silno razdragana, skoči na noge i klikćući ispi pehare.I jedva se utaložiše i opet posedaše u stolove oko trpeze. „Slave ti, kneže Gojko,“ moljaše knez Gradoje, „daj, brate, još melema za srca naša!Kazuj nam još šta si video.“ „Ima, kneže, puno šta što kazuje kako je srce u naroda uskipelo junačkim pokretima!...Ama ko će to vama sve ispričati!!Nego jedno treba da vam pričam.S vojskom Gospodina Kneza otidoše svi Kruševljani trgovci, majstori, radnici.Naoružaše se kako je ko mogao, pozatvaraše prodavnice i radionice i odoše.Ostaše otvorene prodavnice i radionice od srebra i zlata, što ih u Kruševcu drže Dubrovčani, Kotorani, Budvanci i drugi Srbi Primorci.Istom se Gospodin Knez s vojskom krenuo dno, a nekoliki Dubrovčani sazvaše sve Primorce na zbor.Najstariji od njih reče samo ovoliko: „Po zakonu ove zemlje nismo dužni da idemo na vojnu; dužni smo samo da branimo ovaj grad, ako ga i kad ga neprijatelj napadne.Ali ako — ne daj Bože! — Srbadija izgubi bitku na Kosovu, eto nevernika na ovaj grad.Nije li bolje da branimo ovaj grad na Kosovu, nego ovde na njegovim šarenim a slabim zidinama?!Gospodin je Knez Lazar nama svima kao otac; ova srpska zemlja nama svima je kao rođena mati.Eto sad vidite, šta je pravo da činimo?!“ I onda svi u glas povikaše veselo i radosno: „Da pođemo svi na Kosovo!Tamo da ginemo!Tamo da pokažemo da smo jednoga srca sa Srbadijom i kad nismo jedne crkve!“ I pozatvaraše prodavnice i radionice, naoružaše se, i pevajući ostaviše Kruševac put Kosova!“ „Gospodo!“ viknu mladi vojvoda sav bled od uzbuđenosti, i sav uzdrhtao.„Gospodo, punite pehare svoje pa ih podignimo u slavu naše čestite braće srpske sa Primorja!U slavu slavnog Dubrovnika, u slavu krasnog Kotora, u slavu pitome Budve bele, u slavu srpskog Primorja!“ Zatrešta kliktanje kakvo se te noći još u toj trpezariji čulo nije.I ne mogaše da se ustavi dok grla ne promukoše u vojničke gospode, te ih ne zameni složno i smerno pojanje igumana Pajsija i njegove braće duhovnika, koji kao s dogovorom zapojaše divnu pesmu: „Tebe Boga hvalimo, tebe Gospoda ispovedamo!“ I stari knez Gradoje beše silno razdragan.Prvi on od vlastele poče da pomaže duhovnicima, da im pojanje što punije bude.Tada i mladi vojvoda uze jasnim mladićkim svojim glasom da pomaže starome knezu, i onda i sva druga gospoda — svi smerno stojećki — uzeše pojati.Zaječa ona trpezarija slatkoglasnim pojanjem kao da je crkva. Ali još ne behu dovršili pojanje, kad dotrča, jedno za drugim, nekoliko dvorana i momaka, pa uzbunjeni i u velikoj žurbi šaputahu nešto na uho vojvodi.On malo preblede i presta pojati.Ali ipak mirno dočeka da se sveta pesma dovrši, pa onda, nešto uzdrhtalim glasom, uze da govori: „Nemojte sedati na svoje stolove!Molim vas da pohitamo u polje u stan vojske naše.Evo mi sluge javiše da su knez Mirosav i vlastelin Vitomir digli jedan na drugoga ljude svoje, te se između njih sad bije ljuti boj.Kažu ima ih već puno obranjenih, a biće ih i mrtvih.Pohitajmo, da ustavimo taj pokor!“ „Ne rekoh li ti, postavi stražu na njihovim vratima?“ prekoravaše stari knez svoga vojvodu pošav s njime u polje.I uze vrteti glavom, škrgutati zubma i gunđati nešto što ne izgledaše kao blagoslov. Na polju pred dvorom svet je bio tako veseo i razdragan vinom, pesmom i igrom, da je slabo ko znao šta biva tamo, malo samo dalje od njih, među kolibama vojnoga stana.Tek kad narod opazi da vojvoda, knez Gradoje, praćeni nekolicinom vlastele i slugu, žurnim korakom prolažahu kroz njihove gomile ka stanu, pođe i on onako u gomili za njima. Što bliže stizahu stanu, sve to jasnije čuše viku, kao da se stotine ljudi nadvikivahu psovkama i pretnjama, pa kroz tu lomnjavu mogaše čuti i po neko zapomaganje. Nego je prava borba već bila prestala.Mladi Borivoj i Ristivor, čim dočuše da se dve čete biju mačevima i buzdovanima, viknuše pod oružje svu četu Orlovića pa s njome uleteše među borce.Bilo je za ove oružane mirotvorce nešto opasnosti u prvim trenucima.Po više njih imalo je da odbija udarce, a po gdekoji je poneo za spomen plavu, ako ne i krvavu belegu.Ali kako su srećom malo ne svi ljudi kneza Mirosava i vlastelina Vitomira bili pola pijani, to treznim Orlovićevcima nije bilo teško da ih razdvoje. Knez Gradoje vide prvim pogledom šta se učinilo pa zadovoljan viknu svojima: „Hvala vam, junaci, hvala vam, deco moja!..Idite vi sad u svoje kolibe i odmorite se!“ „Vere mi, gospodaru,“ reče Ristivor, „i jedni i drugi još su mnogo kivni; pobiće se opet i još gore, čim se uklonimo mi koji ih razdvajamo!“ „Idite vi u vaše kolibe i odmorite se!“ ponavljaše knez Gradoje malo oštrije.„Videću ja ko od njih sme da digne ruku, kad je ovde vojvoda!“ I kad se Orlovićeva četa povuče, vojvoda i knez Gradoje stadoše po sredini između jednih i drugih vojnika.Na zapovest vojvodinu spustiše mačeve u korice, pa stajahu mirno i bez romora, očekujući da vide šta će sad da bude. „Gde si ti, kneže Mirosave?“ viknu vojvoda više setan nego gnevan.„Gde si ti, Vitomire?!“ Proturiše se kroz svoje vojnike i jedan i drugi; oba natmurena i srdita; oba s golim mačevima u ruci. „Mačeve u korice!“ zapovedi im vojvoda, pa kad vide da ga poslušaše, nastavi: „Ko poče ovaj pokor noćas?“ „Pa video si za trpezom ko ga poče?“ odgovori Mirosav jetko. „Ne pitam to,“ reče vojvoda, „nego koji su ovde napolju bili prvi napadači?“ „Tek ja dođoh iz dvora među svoje ljude, a kneževi nas ljudi napadoše!“ pričaše Vitomir. „Tako je u istini!“ reče uporno Mirosav.„Meni ne treba da se pravdam.Ti bi, vojvodo, isto tako uradio, da zalečiš ranu, koju bi ti neko mučki zadao!“ „A što Gospodinu Knezu treba na Kosovu svaka srpska mišica i svaka kap srpske krvi da spase otačastvo od Agarjana, to tebi nije ništa“ reče knez Gradoje s puno gorčine i prezrivosti, i uze po svom običaju škrgutati zubima. „Ne znam ja šta bi ti hteo, kneže Orloviću!“ odgovaraše Mirosav uporno.„Ja sam čovek kao i svaki drugi čovek, i meni je prvo da čuvam moje ime i čast moga doma!“ „Ti si evo sam okaljao svoje ime noćas!“ reče vojvoda.„Nije meni žao tvoga imena, ali valja meni da branim pošteno ime srpske vlastele i srpske vojske.I tebe, kneže Mirosave, i tebe, vlasteline Vitomire, stavljam u zatvor, i videćemo šta će sutra reći porota od vašega reda!“ Nasmeja se grohotom knez Mirosav. „Varaš se ti, vojvodo!“ reče on uporno, „Nismo mi ovde na bojištu pred neprijateljem, da ja ne mucajući slušam tvoje zapovesti!Mi smo ovde na polju, na kome se istom iskupljamo.Mogao sam ja i da ne dođem!Došao sam kao pošteni tvoj kletvenik, i doveo sam ti moje vojnike, da te pratimo na vojnu.Ali mogu ja ovoga časa da viknem mojim ljudima, da se vratimo otkuda smo i došli, a ti idi sam na Kosovo!“ „Neka ti, vojvodo, ne bude krivo,“ prihvati vlastelin Vitomir; „ali ako knez Mirosav ostavi noćas stan pa se vrati doma, onda da znaš da se i ja s mojim ljudima vraćam mome domu, da ga branim od svake napasti!“ „Blago Gospodinu Knezu na Kosovu!Blago ovoj zemlji s takvom gospodom i kod takvih junaka!“ prihvati knez Gradoje gorko podrugljivo.Pa se onda okrete vojvodi: „Da sam na tvome mestu, vojvodo, ovoga časa oterao bih i jednoga i drugoga iz družine, u kojoj je poštenih ljudi i čestite Srbadije!“ „Kako bih ja, kneže, rasterivao vojsku koju kupim oko sebe, da je vodim Gospodinu Knezu?!“ reče vojvoda. „Jeste mučno što veliš!“ prihvati knez, „Nego, molim te, vidiš da se ovaj narod slegao oko nas!Nemoj da se mi carska vlastela, i gospoda obnažujemo pred našim seljanima, jer će videti da nismo zmajevi nego grešni i slabi ljudi baš kao i oni!I još te za jedno molim: imaš po zakonu prava da ova dva buntovna vlastelina baciš u tamnicu.Nemoj noćas toga činiti.Daj mi, da im za noćas moj šator bude tamnica a ja tamničar!Sutra ću ti ih bilo žive bilo mrtve u ruke predati, pa kako narediš!“ Vojvoda bi jedva dočekao da se jednom učini kraj uzbuni, pa ma kako bilo.S toga odmah i drage volje pristade na ovo što stari knez od njega tražaše.Ona bi se dvojica može biti vojvodi i protivila, ali ne mogoše starom knezu Gradoju, kad ovaj dohvati za ruku i jednoga i drugoga pa ih povede u svoj šator, gunđajući: „Da ne znam pravoslavne i plemenite roditelje vaše, rekao bih da ste gusari a ne vlastela!“ Došav pod šator izagna i Borivoja i Ristivora.Reče im neka prostru sebi gdegod u kojoj kolibi gde su im vojnici.A kad osta sam sa ona dva zavađena vlastelina, uze da im govori: „Ne možete se vi živi vraćati doma s vašom vojskom ne videv Kosova!Vi trebate Gospodinu Knezu.Može biti da će Srbadija osvojiti pobedu baš sa te dve vaše mišice; a može je izgubiti samo što ne bejaše još dva čoveka i dva mača!Nego da ostavim to.Vi i jedan i drugi skočiste kao žeravicom oprženi, kad se samo pomenuše laži, za koje svi znamo da su laži.Skočiste, jer vam se činilo da kroz one laži pada senka na roditelje vaše.Ne dam ja vama da sami još grđe sramotite svoje roditelje a moje pokojne prijatelje!Kakvi su junaci obojica bili, njihove bi se kosti u grobu prevrnule, kad bi se vi zbog budalaste jedne zavade vratili doma ne videv ni Kosova, ni službe junačke na Kosovu!Pomislite kako će biti dušama vaših očeva na nebu, kad dočekaju duše onih junaka koji će na Kosovu junački poginuti, pa ih zapitaju: „A videste li gde na Kosovu decu našu“ pa im se odgovori: „Ne videsmo mi njih nigde na Kosovu!“.....Sad čujte me dobro!Evo ću se ja noćas odmarati na ovoj ponjavi između vas dvojice.Sutra ćemo zorom ustati i Bogu se pomoliti, pa onda jedno od ovoga dvoga: ili ćete se vi izmiriti, ili ćete se ovde pod ovim šatorom a preda mnom mačevima boriti dok jedan od vas ne padne mrtav.Onaj koji ostane živ imaće da ukrsti svoj mač onda s mojim.Ili ćemo sva trojica izići iz šatora živi i zdravi kao tri prijatelja, ili će od nas trojice samo jedan izmiliti živ, ali i on ranama pokriven!Slušali ste valjada od vaših očeva da knez Gradoje nikada ne govori što ne misli, i da ono što misli nikada ne menja!I to je sve što vam noćas imam da kažem!A sutra zorom čuću šta imate vi meni da kažete!“ I onda knez Gradoje ućuta.Uzalud gledaše čas jedan čas drugi od ona dva mlada čoveka da ga u razgovor uvuku.Znali su da je budan: i doista je bio za dugo i dugo budan.Ali prosto ni brkom da makne, a kamo li da odgovori na kakvo njihovo pitanje.Najposle prestaše i oni sa svojim pitanjima starcu; a već jedan s drugim ni reč da prozbore. Rano pred zoru ustade stari knez pa gologlav priđe pred šator.Pogleda malo po nebu, te na jednu te na drugu stranu, zagleda se poduže u Zornjaču, koja u divnom blistanju treptaše iznad Istoka.Pa onda nađe vedricu vode, koju mu je Ristifor pred šatorom ostavio; prekrsti se i umi se.Vrativ se pod šator probudi ona dva mlada vlastelina.Reče im da će pred šatorom naći vode da se umiju, ali neka ne ulaze pod šator dok ih on ne zovne, jer hoće najpre da se pomoli Bogu. „Da divne zore!“ reče Vitomir, pogledav prema Istoku, koji svojim rumenilom poče da gasi brilijantski treper Zornjače.„Da divne zore!Bože moj, da li je takva i našoj vojsci na Kosovu?!“ : Ovo je rekao tako da se moglo uzeti, da govori sam sebi; a moglo se i misliti, da on ono pitanje upravlja svome neprijatelju. Mirosav ćutaše kao da ga se zora baš ništa ne tiče; nego priđe bliže k platnima od šatora, i prignu malo uho svoje, da bolje čuje šta to pod šatorom stari knez glasno govori.I Vitomir se tada primače k ulasku u šator i slušaše pažljivo.A stari knez već u veliko počeo svoju molitvu pa samo nastavljaše: E pa šta ću ti sad?!Biće da ti nije lako da i mene čuješ kad imaš da čuješ tolike!Ali šta ću ja?Ti znaš da ja ne smem ni pred Svetu Majku Božju, a kamo li pred Gospoda Boga.Čini mi se da bi me njihova svetinja raskinula, kao munja truo hrast.Tebe smem da prizivljem, jer si nam svetac i veliki naš pomoćnik eto već sedam stotina godina!Tebe prizivljem, tebi se klanjam, tebi se molim, čuj me!A kao kum Božji, i kao vojvoda od vojske svetaca, pod sigurno ti imaš slobode i pristupa kod Svete Trojice kad god hoćeš, pa joj kaži sve što te ja molim, i zamoli i ti da se Svevišnja Svetinja u Svetoj Trojici smiluje na molitvu mene grešnoga!I evo čuj: Prvo ti se molim za sve moje: molim te za moga unuka, isprosi mu u Svete Trojice zdravlja, sreće junačke i svake valjanosti i čestitosti; molim te za moju snahu, isprosi joj zdravlja, života, i sreće u životu, molim ti se za svu našu čeljad u dvoru i za sve naše ljude van dvora; molim ti se i za našu stoku, i za naše useve, i za svaki rod i plod po vinogradima i voćnacima.Ne daj gradu u naše vinograde; ne daj daždi na naše njive; ne daj vodi u naše rudnike, i ne daj ognju na naše dvorove!Ako te pop Kariton rasrdi, ne srdi se ti zato na nas, a i njemu oprosti.Drugo te molim, pomoli se Svetoj Trojici da našem čestitome Gospodinu Knezu daruje pobedu nad nevernim i poganim Agarjanima.Bog zna dobro šta su Agarjani, a zna šta su i ko su pravoslavni Srbi.Po našoj ljudskoj pameti pravo bi bilo da nam daruje pobedu, i da mu se ne molimo!Ali eto se meni čini da se već od poodavno Bog nešto srdi na nas Srbadiju.Da jesmo grešni, jesmo; da je pravo da zbog naših grehova malo i prostradamo i jeste pravo; ako nam Bog već neće opraštati, pa dobro, neka nas kazni, neka opet pusti sušu, ili povodanj, neka nas prži, neka nas topi, neka opet pušta glad, neka opet pušta morije, samo neka ne pušta da nas u otvorenom boju na otvorenom polju razbijaju neverni i pogani Agarjani!Molim te, gledaj i pomozi našim srpskim svecima, da umole Gospoda Boga, neka ne pada takva sramota na naše junačko ime jednog junačkog Hrišćanskog naroda, jer naša sramota ne može biti na ponos ni crkvi Božjoj.I još ti se molim, pomozi našem vojvodi, pomozi vojsci njegovoj, pomozi nama svima da zdravo i čestito našem Gospodinu Knezu na Kosovo stignemo, i da se junački i slavno za našu veru i otačastvo založimo.I još ti se molim smiluj se na ova dva mlada grešnika, što se sinoć pri vinu gorko zavadiše, i što eno sad stoje pred mojim šatorom.Otvori im oči da progledaju, ozari im pamet da uvide, omekšaj im srce da osete da greše jedan prema drugome, da se greše o dobro ime svojih roditelja, da se greše o svoju družinu, o svoga vojvodu, o Gospodina Kneza na Kosovu, i o srpsku sudbinu na Kosovu!Vikni im ti tvojom starom i slavnom vikom: „Pokajte se!“ E pa šta ću više?Jes’, još nešto!Ako dopadnem kakve nevolje, pa te viknem za pomoć, nemoj se oglušivati ni oklevati, nego priteci brzo i snažno i pomozi, jer ja sam tvoj čovek, a ti si moj svetac sada i do veka! Ona dva mlada vlastelina pogledaše se.Izgledahu oba zbunjena.Priđoše po jedan korak jedan drugom, pa opet stadoše i gledaše se ne zboreći ni reči. Stari knez Gradoje diže zavesu na ulasku u šator, pa im viknu: „E, sad hodite da vidim jesu vam mači u obojice podjednako oštri!Neka ne bude krivde u oružju, ako je ima u srcu vašem!“ „Kneže,“ uze reč Vitomir, „ako hoće knez Mirosav da se mačima na smrt borimo, gotov sam; ali hoću tebi da kažem da se evo kajem za pakosnu reč, koju sinoć u srdnji izgovorih!“ „I ja se, kneže, kajem za moju reč!“ reče Mirosav.„Kajem se dva puta, jer njime uvredih mrtva čoveka u grobu koji ne može da se brani, dok je Vitomir uvredio mene živa, koji mogu i da se branim i da oprostim!“ „Tako, deco moja!“ reče stari knez zadovoljno.„Pružite jedan drugom ruke!...Poljubite se!Sad ste opet moji sinovi!Hodite da se ižljubimo!I hajdmo sad k vojvodi!“ I iziđe iz šatora vodeći oba mlada viteza za ruke. „Badava!“ reče on kao sam sebi govoreći; „badava, nema većeg sveca u svih sedam nebesa nego što je moj svetac, kum Božji, Sveti Jovan Krstitelj!“ Bilo je još vrlo rano.Nikoga od gospode ne bejaše ni pred dvorom ni u prvoj velikoj avliji dvorskoj.Nekolike sluge žurahu se i tamo i amo.Prvoga koji dođe na dohvat starome knezu ovaj ustavi da zapita je li vojvoda ustao i gde se može naći.Sluga mu reče da se vojvoda oprema i da će po svome običaju prvo u pridvornu crkvicu na jutrenju, kuda su duhovnici s igumanom Pajsijem malo čas otišli. „I ništa bolje, sinovci moji, nego da odstojimo jutrenju i da počnemo dan dvoreći Gospoda Boga i Svece njegove.Hajdmote u crkvu!“ I odvede oba mlada viteza u dvorsku crkvicu gde jutrenja tek počela beše.Osem duhovnika u oltaru i po jednoga ili dvojice iza pevnice nikoga drugog u crkvi ne bejaše.Ali malo posle njih eto i vojvode, pa onda, jedan po jedan, dođe malo ne sva gospoda. Kad se svrši jutrenja, Gradoje, još onde u crkvi, priđe k vojvodi pa mu reče: „Evo su se jutros izmirili i jedan drugom oprostili.Sada te ja molim, oprosti im i ti, u ime svoje i u ime sve gospode i družine naše!“ Vojvodi se skide jedna velika briga s duše.Toliko mu bi milo, da onde u crkvi zagrli kneza Gradoja i poljubi ga u obraze, i reče mu: „Hvala tebi, kneže, koji si meni i mojoj vojsci sačuvao čist obraz.Pomisli kako bi Gospodinu Knezu bilo kad bi čuo da se moja vlastela na mome dvoru zavadila te se jedan deo vojske rasturio!“ „Slave mi!“ reče smerno i opet sasvim pouzdano knez Gradoje, — „Slave mi, ništa meni nemaš da zahvališ!Nego naredi da se zapali velika voštanica pred ikonom Svetoga Jovana Krstitelja!Molim te, ko ti je pridvorni pop?Je li još stari Aleksije?E, hoću da mu dam Mletački cekin, da pali voštanice mome svecu dokle god od cekina i jedan dinar traje!“ Knez uđe u gomilu duhovnika, koji iz oltara izlažahu, i tražaše da nađe popa Aleksija.Vojvoda među tim priđe k Mirosavu i Vitomiru pa, u znak da im prašta, poljubi se s njima. Iziđoše svi veseli i radosni iz crkve, i zastadoše malo u avliji oko nje — punoj bosioka — i koju sad prvi sunčani zraci obasjaše.Zastadoše, da se u onom mirisnom i svetlom jutarnjem zraku pozdrave i prorazgovaraju. „E, sad, vojvodo!“ uze reč Gradoje, „daj nam zapovest da se odmah za Kosovo krenemo!“ „Šta reče?!“ privikaše gospoda složno u glas, neki od njih kao u istini zaprepašćeni, a drugi opet udariše u smeh. „Kako ćemo se kretati za Kosovo,“ odgovori mu vojvoda sasvim bez ikakva uzbuđenja, „kad eto još mi nije stigla ni polovina vojske koja treba!...Evo ti knjige koju jutros dobih od kneza Budisava Vitkovića.Evo vidi sam šta piše!“ Pa onda setiv se da knez Gradoje nije vrlo jak na čitanju knjiga i tuđeg pisanja nastavi: „Ima, veli, dosta ljudi, ali nema dosta oružja; istom je poslao ljude, da zađu po starim riznicama i da obiđu sve kovače, ne bi li iskupio još što mačeva, kopalja i buzdovana.Boji se, veli, neće moći da stigne amo pre Vidovdana!“ „Ništa to, vojvodo!“ reče knez Gradoje veselo.„Mi, koliko nas je danas ovde, da se krenemo, ne bi li Gospodinu Knezu i našoj braći na Kosovu stigli što pre; a knez Budisav neka dođe za nama, pa kad stigne!“ „Tako mi Slave, kneže,“ nastavi vojvoda, „stid bi me bio da se javim Gospodinu Knezu jedva sa polovinom vojske, koju ima pravo da očekuje!...Bolje je da pričekamo dan dva, te da mi se sva vojska iskupi.Mimo kneza Budisava ima još da dođe i knez Dobromir Ivanišević, i knez Desimir Milosavljević, i knez Bogdan Đurašević!“ „A stići će, nadam se, do Ponedeonika i moj sin Dobrinja, i dovešće i on još bar pedeset ljudi!“ dodade knez Vukan. „Ma, šta vredi Gospodinu Knezu i pedeset hiljada ljudi, koji su daleko od Kosova, kad se boj počne da bije!“ reče knez Gradoje.„Nemoj, molim te, vojvodo, nemojte, gospodo i braćo, nego koliko ima nas danas ovde mi da se krenemo, u ime Božje, odmah još ovoga jutra!Ili, mogli bi evo i ovako: Ti, vojvodo, ostani i dočekuj i druge tvoje kletvenike pa s njima dođi na Kosovo kad ti se svi iskupe; ali nas, koji smo evo već ovde, ispraćaj ti još danas Gospodinu Knezu na Kosovu, kao prvi deo tvoje vojske!“ „Što li se tebi toliko hita, kneže Gradoje?!“ pitaše knez Vukan. „Evo što: prvo Gospodin Knez nas je pozvao da se svi oko njega iskupimo najdalje do Vidovdana; drugo, strah me je hoće lukavi Agarjani spaziti da u Gospodina Kneza nema velika vojska, pa će navaliti da je razbiju dok ne poraste većom!“ odgovori još jednako sasvim strpljivo knez Gradoje. „Ti, brate,“ prihvati opet Vukan, „nisi čuo sve što nam je Gojko sinoć pričao.Ostade ti sinoć u tvome šatoru, a mi se svi vratismo opet malo našim peharima u trpezariju.Eto pitaj vojvodu i ovu drugu gospodu, neka ti oni kažu, a da ti ja ne kazujem, šta je Gojko slušao u Kruševcu:“ „Evo, kneže, da ti ja kažem!“ prihvati vojvoda.„Tamo se priča da su došli neki naši poverljivi ljudi iz Konstantinova, pa javili Gospodinu Knezu, da car Agarjanski istom čeka da mu od Karamanije dođe njegova najbolja vojska, jer s ovom gomilom slabo naoružanih ljudi od svake vere a i bez svake vere, ne sme da izlazi na Kosovo.A dok mu ona dobro oružana i prava vojska stigne, proći će i Petrov Dan a kamo li Vidov Dan!“ „Bog zna da l’ je sve to istina!“ reče knez Gradoje.„A i da je istina, bolje je da smo mi na Kosovu uz našega Gospodina Kneza, nego da je on bez nas a mi ovde bez njega!Nego da sve to ostavimo na stranu, nije li on u knjizi, koju ti posla, zapovedio da stignemo na Kosovo u Nedelju pred Vidov Dan?!“ „Jeste, zapovedio je da stignem s vojskom a ne da mu dolazim gotovo bez vojske!“ reče vojvoda pa se zadovoljno nasmeja kako zgodno priklopi kneževo pitanje.„Eto nema nas ovde ni puna hiljada vojnika, a treba da mu odvedem dve hiljade i pet stotina konjanika!“ „Molim ja tebe, gospodine vojvodo,“ uze knez Gradoje da govori sa sve to jačim uzbuđenjem, „pusti ti da ja s mojim ljudima, i ako hoće još ko od gospode sa mnom, pođemo još danas u Kosovo, da odnesemo Gospodinu Knezu glasove od tebe, da mu kažemo zašto ćeš ta istom kroz dan dva stići!“ »Poslah ja knjigu Gospodinu Knezu po mome dvoraninu Dušku jutrom onoga dana u koji nam ti, kneže, pred veče stiže.Objasnio sam ja to sve sam i obećao da ćemo se krenuti ako ne u Ponedeonik a ono na sigurno na sam Vidov Dan, čim mi samo još koja stotina ljudi stigne.Ne boj se, kneže; stići ćemo mi na vreme, ako Bog da, i mnogo dana pre bitke, ako bitke i bude bilo!Nisi bio s nama kad nam Gojko pričaše kako se po Kruševcu zuca da po svoj prilici neće ni doći do bitke, nego će car Agarjanski gledati da se s Gospodinom Knezom pogodi te na miru raziđu.“ „Ima još nešto što bih ja hteo da pitam kneza Gradoja,“ prihvati opet knez Vukan.„Knez Lazar je već toliko dana na Kosovu, i pravo je zamisliti, da se njegovu sokolovu oku ništa izmaklo nije.Niko od njega ne zna bolje da li ima tamo kakva opasnost, da se boj otpočne pre nego što se sva srpska vojska iskupi.Misliš li ti, kneže, da nam već davno ne bi stigle njegove hitre knjigonoše, da nas zovu da se odmah krećemo, kad bi takve opasnosti bilo!“ „Tako je!“ privikaše mnogi od gospode. „Vama se čini da je tako!“ reče knez Gradoje s prezrivim osmehom, „meni se čini da nije tako!Naše je mesto na Kosovu u vojsci našega čestitoga Gospodina Kneza, a ne ovde da čamimo, pijančimo i u zavade dolazimo!“ „Nemoj tako, kneže!“ prihvati opet vojvoda glasom u kome blag prekor treptaše.„Nećemo mi ovo dva tri dana, dok ne pođemo, čamiti i pijančiti.Evo ćemo danas i sutra svi zajedno pregledati oružje i opremu u one vojske što je već s nama.U Nedelju, ako Bog da, krstićemo prvenca sina, koga mi je Bog poklonio.Ako u tome stignu Dobrimir, Desimir i Bogdan, onda ćemo se u Ponedeonik zorom krenuti; ako ne stignu dotle, stići će na sigurno taj dan u veče, pa ćemo se u ime Božje licem na Vidov Dan krenuti.Ako Bog hoće, krenućemo se i stići ćemo na vreme; a ako Bog neće, uzalud je što tvoje staro junaštvo žedni za Kosovom, uzalud je što svi za njim žednimo, uzalud je jer stići nećemo, pa ma sad u ovaj časi ispred ove crkve pojahali krilate ždrale i vite lastavice!“ „Tako je!I nije drukčije!“ privikaše živo mnogi od gospode. Stari Gradoje sastavi svoje guste veđe, pa se malo zamisli.Učini mu se da sad istom providi šta vojvoda hoće. „Vojvodo!“ poče posle po dužeg ćutanja, „pravedna je tvoja želja da vidiš kakvo će slavno ime tvoj prvenac na krštenju da dobije.Niko ti za tu želju zameriti ne može; najmanje Gospodin Knez, koji u prsima nosi srce dobroga oca punog milosti!Ali za taj posao ostanite eto ti i tvoj kum od starina, knez Vukan, i neka ostanu svi igumani i svi drugi duhovnici.Biće ti i sinu bolje znamenje junačke sreće u životu, ako jedan deo vojske tvoje ponosito ujezdava u stan Gospodina Kneza na Kosovu u onaj čas, u koji on na svetom krštenju prima srpsko ime!Puštaj ti nas druge, a s Vukanom eto ostani pa svrši sveto krštenje svoga sina!“ „Šta veliš?!“ prodera se i namrgodi knez Vukan.„Šta veliš?!Nema, kneže, od toga ništa!Ili ćemo svi bratski i nerazdvajani stojati na krštenju vojvodina čeda, ili ćemo svi bratski i nerazdvajani jezditi ka Kosovu, a prvenac jednoga od najslavnijih domova u Hrišćanskoj zemlji našoj neka ostane nekršten kao da smo u poganoj zemlji Agarjanskoj!“ „Čudim se ja tebi, vojvodo, i čudim se vama, gospodo!“ uze reč knez Vinko.„Slušam vas i čudim se i načuditi vam se ne mogu!Ama pustite vi kneza Gradoja, neka ide kad mu u starome košu mlado orlovsko pile žustro kljuca!Pustite čoveka neka ide kad mu se ide!Može li on bez družine, može i družina bez njega!Poneo se pa misli e ne može ni car Lazo na Kosovu bez staroga Orlovića!Idi, brate, s milim Bogom!Što pre tamo stigneš pre ćeš se uveriti da car Lazo može da bude bez sve ove gospode, a nek’mo li bez tebe jednoga!“ „Neka je slava Gospodu!Može Gospodin Knez da bude bez mene!“ uze opet reč Gradoje, koji sav beše pocrveneo u licu i kome oči sevahu gnevom.„I još mnogo pre može on da bude bez tebe, kome je nekakva duždeva kći u jednoj Kruševačkoj krčmi mozak popila!Nego, kako ja nisam s tobom drugovao po krčmama Kruševačkim, molim ja tebe: pazi ti kako sa mnom govoriš!“ Prijatelji povukoše Vinka natrag u poslednji red gomile, da ga sklone od gnevnih pogleda staroga kneza, i rekoše mu šapatom: „Ćuti, bolan, da ne prođeš gore!“ „Ne, ne!“ upade živo u reč knezu Gradoju vojvoda, želeći da spreči dalji razvoj gneva kneževa.„Sve vas ja bih pre pustio da ostavite ovaj dvor uoči krštenja moga sina, nego što bih mogao pustiti kneza Gradoja.Vukanov dom kumuje mome domu ima već dvesta godina, ali bih ja pre i moga miloga kuma Vukana pustio da otide, samo da knez Gradoje, kojega se ruka doticala ruke cara Dušana, ostane da prihvati sina moga na krštenju.Ne, dragi moj kneže,“ nastavi vojvoda uzbuđen, pa metnu obe svoje ruke na ramena knezu Gradoju; „eto mogao bih da ti zapovedim da ostaneš, dok se svi zajedno za Kosovo ne krenemo; ali mi je zazor da zapovedam tebi, koga ljubim i poštujem kao da si mi otac.Ne zapovedam ti, ali te kao Dušanova uzor junaka molim i preklinjem: tako ti Svetoga Jovana, tvoga krsnog imena, ostani da krstimo čedo, koje mi je Bog u ovako znamenitim i slavnim danima poklonio!“ Snuždi se knez Gradoje, obori glavu nisko, zamisli se nešto duboko za neku trenut, pa onda s teškim uzdahom diže glavu i reče: „Strašnije zapovesti ne možeš mi ni izdavati, nego kad me zaklinješ Svecem mojim!..Dobro, vojvodo!I neka da Bog da sve na dobro bude!“ I ostadoše svi, da svrše krštenje vojvodina sina.I svršiše ga i slavno i sjajno.I kad objaviše narodu na polju pred dvorem da je prvenac vojvodin dobno na krštenju ime zemlje Gospodara, Kneza Lazara, onda narod, pevajući i klikćući, uze rastapati svoju radost u potocima od vina koji iz podruma vojvodinih poticahu, a sva se onde iskupljena vojska rastopi u narod i stopi s njime. U dvoru se već više nikako i ne dizahu srebrni kondiri i zlatni pehari sa trpeze, niti se vesela gospoda dizahu od pehara.Nije se više znalo ni kad se počinje dan ni gde se svršava noć.Dva dana i dve noći stopiše se u jedan veliki dan, još jednako kratak za žedna grla i usijane glave.Niko ne umede kazati kako to bi, da odmah posle Nedelje osvanu Sreda, i da tek tada vojska, još jednako polu mamurna, sedlaše konje. Vojvoda tražaše kneza Gradoja; ali nigde Gradoja da nađu.Sluge mu kazivahu kako se stari knez, odmah po svršenom krštenju, povukao u svoj šator i da je tamo sam sedeo i vino pio.Po još pričahu kako je Ristivor jednako odbijao od šatora talase naroda šapućući: „Mičite se, braćo, dalje!Srdit je knez, može vas kakvo zlo snaći!“ I još raspitivahu po svetini oko dvora da li je ko video kad se knez Gradoje krenuo, kad dojaha konjanik od čete kneževe, i donese pismo vojvodi. Vojvoda ga otvori pred svom gospodom svojom i glasno ga pročita: „Gospodine vojvodo!Moj ded, knez Gradoje Orlović od Orlova Grada veli da napišem ovo ovako: Vojvodo, više ti ja čekati ne mogu.Ja odoh na Kosovo Gospodinu Knezu.Tako ti svetlog imena doma tvoga, ne oklevaj nego kreći vojsku i žuri se ka Kosovu.Tvoj kletvenik knez Gradoje Orlović.Ovo je pisano rukom Borivoja, unuka kneza Gradoja, kod crkve Bogorodičine, zorom u Sredu.“ Ne bi milo vojvodi.Zastide se i pocrvene.Ne smede da pogleda gospodi svojoj pravo u oči, nego, oboriv poglede na zemlju, reče im: „Gospodo, da pođemo u ime Božje odmah!I da se požurimo da stignemo kneza Gradoja!“ Još nije bilo sunce stiglo na vrh neba, a vojska se vojvode Radiča krenu za Kosovo veselo pevajući.Narod je ispraćaše uzvicima i usklicima želeći joj srećno putovanje, slavno vojevanje i još srećnije i slavnije vraćanje zavičaju svome. U dvoru u jednoj omanjoj i slabo osvetljenoj sobi, sa osetnim zadahom od ulja koje goraše u srebrnim kandilima pred ikonama u zlato i drago kamenje okovanim, behu iskupljene nekolike dvorkinje.Zbijene u gomilu u jednom kutu, blede i suze roneći, gledahu u mladu i krasnu gospođu svoju, koja, sedeći na posniskom a širokom odmorniku, zastrvenom bogatim prostirkama, pretiskaše na svoje grudi mlado svoje čedo i gorko plakaše i jecaše. Sunce je već bilo zašlo za planine i sutonj se počela spuštati, Vojvoda Radič istom bejaše pregazio jednu pritoku Ibra s vojskom svojom, pa se na širokoj poljani s onu stranu potoka uze svetovati s kneževima i vlastelom svojom da li da tu pored vode zanoće, kad mu sa prednjih straža ispred vojske javiše, da se vidi konjanik jedan, koji u najvećem trku juri ka vojsci u sretanje. Dok se vojvoda i druga ona gospoda s njime i oko njega domišljahu, šta će to biti i ko li će biti, dolete na znojavom i zapenušenom Jabučilu Ristivor, i sam znojav i prašnjav.Ne odjahujući od konja, skide klobuk, pokloni se vojvodi, pa uzbuđen, brzo i silno dišući od naglog jahanja, uze da govori: „Gospodine vojvodo, pozdravljate moj gospodar, moli te pohitaj što brže možeš da stigneš do njega.On te sa svojima čeka u krčmi na carevu drumu kod Careve Gromade, odovud Vučitrna.“ Tu Ristivor nešto zape i zastade. „Dodajte, deco,“ viknu vojvoda mladim svojim slugama što jahahu iza njega, — „dodajte Ristivoru čuturu vina, neka spere prašinu sa grla!“ „Hvala tebi, gospodine vojvodo, koji si dobar te i na to pomišljaš!“ reče Ristivor poklonivši se skromno, pa nastavi: „Nego vino da ostavimo za posle, a sad da učinim kako mi je moj gospodar zapovedio.A zapovedio mi je da ti kažem: da smo u onoj krčmi na carevu drumu naišli na čudne glase!Prvo, krčmar i krčmarica pričaju da je prošle noći, tako pred ponoć, prošla onuda povelika četa Bosanskih konjanika.Ustaviše se da napoje i sebe i konje.Pričahu da se vraćaju s Kosova, da se tamo juče bila velika i krvava bitka, da su Srbi razbili Agarjane do noge, tako da im je i car poginuo... .“ Ristivor ne mogaše dalje, jer ga ustaviše glasni i oštri uzvici iz one sjajne kite od gospode: „Šta reče, junače, po Bogu?!“ — „Ne, čoveče, Bog te video!“...„Hej, što ne pođosmo dan ranije!“...„Zar mi na vidiku Kosova, pa da nam se slava izmakne?!“...„Ej, da žalosne smo mi sreće!“... „Tako nam i treba!Nismo bolje ni zaslužili!“ reče knez Miroslav.„Nije nas knez Gradoje kumio i preklinjao da se krećemo?!Jes’, ali vojvoda hoće da mu svi kumujemo, i knez Vukan hoće da smo mu svi prikumci; dok mi praznismo pehare drugi uhvatiše Slavu Krilaticu!E neka im je srećno i čestito, i jesu bolji junaci od nas!“ „A šta mi se ti sad tu praviš neki sudija?Zar baš ti da presudiš ko je bolji junak a ko lošiji?!“ viknu gorko knez Vukan, sastaviv svoje čupave veđe kao svagda kad se razgnevi. „Ne presuđujem ja!“ prekide ga knez Mirosav; „nit sam vredan, nit’ sam kadar da ja to presudim; ali eto vidim da je slava zagrlila onu našu braću što se našla s Gospodinom Knezom na Kosovu, a nama — nama će eto da se prilepi bruka i sramota!“ „Nemojte tako, gospodo!“ reče s uzdrhtalim glasom vojvoda, ali opet nekako s puno mirnoće i dostojanstva.„Nemojte da hitamo da se jedan na drugoga kamenjem bacamo.Ko zna?Može biti to su samo nepouzdani glasovi, i da u stvari i nije tako!Dajte da saslušamo sve što nam knez Gradoje poručuje!Ded’, mladi vlasteline, kazuj nam dalje šta imaš!“ „Kako ti rekoh, gospodine vojvodo,“ nastavi Ristivor, — „prvi glasovi, na koje naiđosmo, kazivahu o velikoj i slavnoj pobedi naše vojske, o porazu Agarjana, o pogibiji njihova cara...“ I opet ga prekidoše uzvici od teškanja i srdnje od strane gospode.„Eh, da zle smo ti sreće, brate?!“ „Pomislite, gospodo, da smo može biti mi baš jedini Srbi, koji mogosmo stići, a ne stigosmo, da s braćom slavu delimo!“ „Ama ko nam je kriv?!“....„Što se sad teškate?Što ne poslušaste kneza Gradoja, koji, osedeo u vojnama, preklinjaše nas sve redom da ne oklevamo?!»A što ga ti ne posluša?!I što se ti sad praviš tako mudar, kad nisi bio mudar prošle Subote?“ „Slave mi, kneže Ninko,“ reče vlastelin Vitomir, kome poslednju reč beše Ninko upravio, „ja ne znam da se danas pravim mudar, ali tebi, znam, ne bi pomoglo pa se pravio mudar po vas dan!“ I počeše da padaju prekori sve oštriji i oštriji, i sve krupniji i krupniji, te se izmetuše u ljutu svađu.Diže se jedna velika graja, i usred nje suknuše mačevi iz korica, i malo što se uz gorku žuč ne proli i bratske krvi.I bi se i nje prolilo, da mladi vojvoda ne ulete u gomilu među zavađene, te svojim golim rukama raskrštavaše njihove mačeve. „Stanite, po Bogu, gospodo!“ reče on duboko uzbuđen i bled u licu.„Nemojte da od jednoga zla, za koje još i ne znamo je li doista zlo i koliko je, pravimo još jedno!Teško je meni da nosim breme prekora, koje eto vi bacate jedan na drugoga, ali koje pada na moju glavu!...Pravo je da se svi na me srdite, što izgubiste slavnu priliku da umnožite slavu svoju.Verujte mi, steže mi se srce kad pomislim koliko se ogreših o vas!Osećam kao da sam vas — sve same moje dobre prijatelje — porobio, i sramnim načinom oteo vam dragocene čelenke vaše!I opet se tešim, što je Bog dao te je naš čestiti Gospodin Knez Lazar mogao i bez nas da zadobije pobedu!Neka je slava bogu za to!“ „Sad si, vojvodo, podesio kako treba! prihvati knez Dobromir.„Pomislite, ljudi, kako bi strašno bilo da nam je — ne dao Bog! — stigao glas: da se juče bila krvava bitka, da su pogani Agarjani razbili srpsku vojsku, i da je naš dobri i čestiti Gospodin Knez poginuo!“ „Sačuvaj nas toga, Gospode Bože!“ reče zaprepašćen vojvoda Radič, skide srebrni šlem svoj, prekrsti se pobožno, i čisto se sav strese pri pomisli na takvu strašnu mogućnost. „Samo tako što neka ne da Bog, a sve drugo kako hoće!“ reče knez Gojko. „Gospodine vojvodo!“ uze opet reč smerno i neveselo Ristivor, — „ja još ne dovrših sve što mi moj gospodar zapovedi da ti kažem!Dok krčmar i krčmarica pričahu što su kao prošle noći od Bosanaca slušali, stiže jedan seljak sa Ibra pa reče knezu: Hiljadama ranjenika udarilo je Ibrom sa Kosova, ćute kao da su olovom zaliveni, ništa ne govore, nikom ništa ne odgovaraju; ali sa njihove žalosti u oku i sa namrštenih čela njihovih narod čita, da je našu vojsku nekakva velika nesreća zadesila!“ Ona blistava gomila od gospode beše mukom zamuknula.Za nekoliko trenutaka čulo se samo šuštanje lišća na drvlju oko vode, i zrikanje zrikavaca u velikoj i mirnoj travi, punoj ivanjskoga cveća, na poljani na kojoj se ova gospodska svita savila oko vojvode. Na posletku vojvoda, bled kao krpa, snužden, uzdrhtan, zapita Ristivora polaganim govorom i tihim glasom: „Je li taj seljak još tamo u krčmi? „Jeste, gospodine vojvodo; knez ga je zadržao, dok i vi tamo ne stignete!“ odgovori Ristivor. „Gospodo, junaci i braćo!“ progovori vojvoda tužno i neveselo, i opet nekako svečano okrenuv se vlasteli svojoj.„Da pohitamo brzim krokom, ne bi li što pre stigli starome knezu na Carevu Gromadu!Ristivore, vodi nas najprečim putem!“ I obodoše konje, i pojuriše za Ristivorom.Svi snuždeni, svi natušteni i namrgođeni.Svakome se sinji hladan kamen na srce navalio; jedva se duboki uzdasi ovda onda otimahu ispod njega; ali nikome ne mogaše ni jedna reč da se preko usana prevali.Beše to četa onemelih junaka. Već se bio mrak uhvatio kad vojvoda Radič stiže sa svitom svojom pred malenu krčmu kod Careve Gromade. Tu se na jednoj poljani, obrasloj visokom paprati, iskupila i smestila uz Orlovićevu četu skoro sva vojska vojvodina, jer knez Gradoje ustavljaše četu po četu kako koja pristizaše. Ne odjahujući vojvoda naredi da se razapnu šatorovi za njega i za vlastelu na jednoj lepoj rudini, ispod velike stene koja se i zvaše Careva Gromada, a ispod koje malo čas projahaše.I još naredi da sva vojska prenoći gde ju je knez Gradoje već smestio, a da nekolike straže pođu drumom carskim k jugoistoku, i malo i u levo i u desno, i da k Carevoj Gromadi pod njegov šator dovedu svakog putnika i vojnika, koji bi od Kosova dolazio. Knez Gradoje dočeka vojvodu snužden i neveseo, kao da mu lice beše zasenjeno nekakvim crnim oblakom.Uvede vojvodu u krčmu i odvede ga pravo ka ognjištu, na kome ne bejaše vatre, ali pored koga na debeloj ponjavi ležaše ranjen čovek.Za vojvodom i knezom Gradojem uđe u krčmu i sva vlastela.Svi se ćutećki iskupiše oko ranjenika. „Tek ti bejah opremio Ristivora,“ uze knez Gradoje da govori vojvodi, „da ti javim, šta čusmo ovde od krčmara i od jednoga seljaka sa Ibra — koga eno tamo u košari spava — kad stiže pred krčmu ovaj vlastelin, ranjen u butinu strelom, a po mišici sabljom.Eto vam ga, pa neka vam sam kazuje što zna!“ Ranjenik, krasan, visok i ličan mladić, pogledaše mirno, i tek samo malo kao umornim očima, po gospodi što se iskupi oko njega.Vojvoda se prignu k njemu pa ga zapita: „Jesu li ti teške rane, junače?Da li bi nam mogao ispričati sve kako je bilo?“ „Lake su moje rane, vojvodo!“ prizbori tihim glasom ranjeni vlastelin; „lake su moje rane, ali je teško ispričati sve kako je bilo!Eto, zlo da ne može gore biti!,...Ej, tužna Srbadijo, kako si crne sreće!“ „Sigurno opet izdaja!“ privikaše nekoliko od vlastele iz svite vojvodine. I nikako drukčije nego crna izlaja!“ ponavljaše ranjenik gorko. „Ko izdade, izdalo ga svako dobro i ovoga i onoga sveta?!“ pitaše knjez Vukan čas žut čas bled. „Još se to ne može da zna na sigurno!“ odgovori ranjenik; „zna se samo da je bilo izdajnika; svi smo to i osećali i videli; ali niko ne mogaše da prstom i pouzdano izdajnika pokaže!Na tri dana pred samu bitku pronosilo se po vojsci od uha do uha da oko Gospodina Kneza ima izdajnika.Ljudi Vuka Brankovića šaputahu da vojvoda Miloš Obilić šuruje nešto sa srpskim knezovima, koji dođoše s carem turskim na Kosovo kao njegovi kletvenice.Prijatelji Miloševi opet na glas pričahu, da Vuk vodi pregovore s carem Muratom da mu preda srpsku vojsku i srpskoga cara, samo ako se iza toga presto srpski pokloni njemu!Niko nije hteo da veruje ono prvo, a nije lako bilo poverovati ni onom drugom.Ko je imao srca za ovu zemlju, nije mogao drukčije do da suze roni i da se ikakvome dobru ne nada!“ Tu se ratnik zaustavi da se malo odmori.Vladaše mrtva tišina.Niko ne smede da žuri umornog ranjenika, i niko ne progovori reči.Ćutanje potraja, podugo dok ga sam ranjenik ne prekide nastaviv svoje pričanje: „Svima je teško bilo, nikome teže do samom Gospodaru Srbadije, čestitome Knezu Lazaru.Kao vojnik u dvorskoj straži njegovoj, bivao sam često u sviti njegovoj i na straži pred carskim šatorom njegovim!Jadan, dobri naš Knez!Od rane zore pa do mrkla mraka, po ceo dan bi na konju obilazio vojsku, pozdravljao se milostivo s vlastelom i sa zapovednicima od četa, pokazivao se vedar i pouzdan; hvalio bi kad bi naišao na vesela i dobro opremljena vojnika; naređivao bi, bez ikakva prekora da se iz njegove riznice dopuni oprema po kakvoga siromaha, a bogme je puno njih takvih na Kosovu bilo!“ I opet se mladi vlastelin zaustavi.Izgledaše kao da se upustio u nekakve duboke misli, ili da pušta pamtenje svoje da luta po Kosovu hvatajući zrake dok je još svetlosti na Kosovu bilo, te da njima osvetli crnu noć, koja se na Srbadiji tako naglo spustila bila. | „Jest’, jadan naš Gospodin Knez!“ nastavi on opet sam od sebe.„U veče bi iskupljao oko sebe svu veliku gospodu i vlastelu.Hrabrio je one koji kazivahu kako ih neka zla slutnja osvaja; stišavao plahovite, svetovao na skromnost ponosite, mirio zavađene, i svagda pri svakom rastanku preklinjao sve da se bar ovde pred licem neprijatelja drže složno kao prava braća!A kad bi ga svi ostavili, te bi sam pod šatorom ostajao, onda bi tek pao od silnog umora na stolicu, naslonio čelo na ruku, a ruku na koleno, pustio se skrušen u duboke misli, uzdisao bi teško, suze ronio, i ustajao samo da se spusti na kolena pred ikonom Spasitelja, i da se kroz suze, a na glas, Bogu moli da narodu srpskom milostiv bude!“ Tu ga sad prekide glasno jecanje u sviti vojvodinoj.Neko od gospode grcaše od plača.Stari knez Gradoje ječaše kao da se nekakav od Trojanovih gradova srušio na pleća njegova.Vojvoda Radič hukaše i ječaše: „Ej naš dobri Kneže Lazare!Ej veliki junače naš!Po Bogu brate, kazuj nam dalje šta bi ikako bi?!“ „Pa i ne znam vam, gospodo, sve što i kako bi!“ nastavi ranjeni vitez.»Znam samo ovo što ću vam sad ispričati: U oči samog Vidovdana bejah opet na staraži pred velikim šatorom Gospodina Kneza.Sve naše glavne vojvode behu na večeri u Kneza pod tim šatorom.Mogah čuti kako se dug i živ razgovor vodi, pa sve življi i življi.Pa se onda sve stiša i ućuta, i samo se čujaše odmereni i jasni glas Gospodina Kneza, glas koji brujaše zvonko, svečano a nekako i tužno kao veliko zvono na Kruševačkoj crkvi kad oglašuje smrt kakvog velikog čoveka.I zastajaše Knez ovda onda u govoru, kao da mu teško beše da nađe reči, ali kao da mu tuga grlo stezaše.Od teških svilenih zavesa na ulaznicama u šator ne mogah razabrati ni reči; ali me sam glas Knežev, njegovo polagano spuštanje sa visine u dubine, ono njegovo zastajivanje, ona očevidna borba njegova, čudnovato posresaše!Učini mi se da se tamo pod šatorom neko opeva i da to što čujem nije drugo nego svečano brujanje one svete pogrebne pesme „So svjatimi upokoj!“ Nego kud ja odoh?!Oprostite mi; znam nije vama do toga kako je meni u mojoj duši bivalo, nego šta se onde oko mene zbivalo!Eto da nastavim.Malo samo posle govora Gospodina Kneza ču se kratki a silno uzbuđen govor nekoga od gospode za Kneževom trpezom, pa onda zašuštaše svilene zavese na šatoru; nečija ih ruka silno razmaknu.Ispade ispod šatora vojvoda Miloš, a za njim uzastopce Ivan Kosančić i Milan Toplica.Miloš sevaše očima gnevno i srdito viknu momcima: „Konje!Ovamo konje!“ Ispadoše za njima još neke vojvode i knezovi; čuh ih kako preklinjahu Miloša da se vrati Knezu pod šator!Miloš beše bled i drhtaše od gneva, ali se gorko osmehivaše, pa, vinuv se konju u sedlo, u nekako ponositoj srdnji viknu onoj gospodi što sa njim istrčaše: „I opet vam kažem: sutra je eto Vidovdan, videće Gospodin Knez, videće Srbadija, ko je vera a ko je nevera!“ I onda obode konja i sa svoja dva pobratima odjezdi nekuda u noć.“ Tu se sad ranjenik podiže malo, dohvati sa ognjišta jedan kondir vina, i srknu nekoliko gutljaja. „Neka je hvala gospodinu knezu Gradoju, koji mi evo dade od svoje slatke malvasije, te mi ožive srce koje već beše malaksalo!“ govoraše ranjenik pa zahvalne poglede upiraše u staroga kneza.„Da me on na svoje ruke ne prihvati, ne bih vam ja sad ovo ovoliko pričati mogao!E sad da vam nastavim!Po užurbanosti mlađih i po zabrinutosti i zamišljenosti starijih vojvoda i knezova, koji iziđoše malo po malo svi iz šatora Gospodina Kneza, i po šaputu kojim između sebe razgovarahu, videsmo mi na straži, da se nešto krupno desilo.Ali ne mogosmo razabrati šta se to upravo desilo, niti to i danas znam.Jedno vam kao pouzdano kazati mogu: niko u srpskoj vojsci nije te noći slutio, da ćemo sutra veliki boj biti!Gospodin Knez kao obično dođe prvi na jutrenje.Bejah i ja u sviti njegovoj.Tek što isceliva ikone pred oltarem i uđe u svoj sto a dopade zaduvan i bled, kao bez duše, najpre jedan glasonoša, pa malo za njim i drugi, pa i treći sa raznih predstraža, i javiše Knezu nešto tihim šapatom.Knez se u stolu svome okrete vojvodama, knezovima, vlasteli i vojnicima, kojih crkva tada već beše puna, pa im jasnim i zvučnim svojim glasom mirno reče: „Junaci!Evo stižu glasovi da neprijatelj nastupa na naše položaje!Kleknimo i pomolimo se Gospodu, da nas blagoslovi, da se danas hrabro i srećno borimo za svete crkve njegove i za pravoslavni narod njegov!“ Kleknusmo svi i pomolismo se u sebi kako je ko znao.Iziđe vladika na amvon i velikim krstom blagoslovi sve.Priđe Gospodin Knez k vladici, primi iz njegovih ruku krst i okrenu se k nama reče: „Evo za sve vas celivam raspetoga Spasitelja našeg!Neka bi Sila svetoga blagoslova Njegova i Sila Časnoga Krsta, bila sa svakim od nas i sa svima nama koji izlazimo da se borimo za Krst Časni i veru Hrišćansku!I videh ga kako pobožno celiva krst, i kako pokropi suzama svojim.“ I opet ranjenik ućuta.Beše se uzbudio i suzama oblio.U onoj gomili oko njega svaki pritajivaše dah svoj samo da bolje čuje.Vojvoda beše bled, i od časa na čas stresaše se kao da je u groznici, prevlačaše rukom preko čela brišući hladan znoj i disaše teško. Stari se knez Gradoje okrete k vojvodi: „Ne zameri mi, vojvodo; ali znadem odobrićeš što ću reći.Svi ste vi eto pod šlemovima i klobucima.Skinite ih, jer ovo što ovaj naš ranjeni junak kazuje, strasno je jevanđelje koje valja gologlavi da slušamo!“ „Hvala tebi, viteški starče, koji nas učiš čemu valja!“ prihvati vojvoda pa skide odmah svoj srebrni šlem, te i svi drugi učiniše tako, i ostaše gologlavi kao da su u crkvi. „Molimo te, junače,“ reče vojvoda ranjeniku, „ako se nisi preko mere umorio, kazuj nam dalje sve po redu, da čujemo našu tešku nesreću sve do kraja!“ „A bolje bi bilo, vojvodo, da vam i ne kazujem!“- odgovori tiho ranjenik.„Pozleđujem samo svoje rane, a otvoriću rane u srcu vašem!“ „Kazuj samo!Kazuj, tako ti krsnog imena tvoga!“ privika po više njih iz svite vojvodine u očevidno silnom uzbuđenju. „A i šta da vam kažem?!“ pitaše se ranjeni vitez, pa po kratkom premišljanju nastavi: „Ispadosmo svi iz crkve i pred crkvu.Knez se tri puta prekrsti pa se vinu svome belom Labudu u zlatno sedlo.Uspravi se ponosito; diže glavu ponosito.Beše, gospodo moja, u tome času ličniji, gospodstveniji, ponositiji, lepši, a verujte mi i mlađi, no što ga ikada videh za poslednjih deset godina od kako ga u dvoru služim!Uze da daje jasnim glasom jasne i kratke zapovesti.Poleteše vitezovi sve klikćući, srećni što nose svojima Kneževu zapovest da nastupaju napred.Čuh Kneza kako onima oko sebe reče: „Ima ih mnogo njih koji su trebali da su stigli, a još stigli nisu.Neću da ih kunem, jer znam da i među njima ima dobrih junaka i čestitih Srba; ali ću za ceo ostatak moga života, koliko mi ga bog pokloni, blagosiljati svakoga od njih ko nam danas i u dobri čas stigne!Neka se odvoje od svake stotine po pet konjanika, pa neka jure putevima, koji ovamo na Kosovo vode od Ibra, i od Bosne, i od Zete, i od Arbanije, i neka svaku četu, koju sretnu, požure, da leti k vojsci našoj koja se bije!“ „Bilo je onde oko Kneza na hiljadu konjanika; ali niko od njih da posluša zapovest, niko da se makne! — „Kneže Vojislave!“ viknu Knez Lazar; „daj pet konjanika od tvoje stotine neka pojašu putem k Ibru..... “ „Ne, Gospodaru, molim te!“ preseče govor Gospodina Kneza knez Vojislav, „ja da i dadem takvu zapovest, u mojoj se četi ne može naći ni jedan vitez, a kamo li njih petorica, koji bi jutros pojahao odmičući od bojnoga okršaja!“ „Tako je!“ gromko odjeknu vika iz hiljadu grla kao da je iz jednoga grla.„Zapovedi nam samo Napred, pa da vidiš, Gospodaru, kako Srbadija zna da gine!“ Gospodin Knez pogleda nas sve dugim a neveselim jednim pogledom, pa reče samo: „Zna da gine.... ne zna da sluša!...Haj, junačni a nepokorni narode!...Bog neka ti bude milostiv!“ Pa onda suknu mač iz korica, trgnu uzde Labudu, i gromko viknu: „U ime Božje!Napred!“ Ne umem ja vama opisati onu grmljavinu od kliktanja, onaj naš radosni zanos!A kako da vam ispričam i sve drugo!Boj je trajao nekoliko sahata, imaće da se priča godinama!“ I opet pripovedač zastade da se odmori, i kao da tražaše po svojoj pameti čega još da se seti, i šta još da prikupi i iznese.Knez Gradoje mu dodade svojom rukom onaj kondir malvasije, i reče mu da se malo potkrepi. „Zorom nam je dobro pošlo bilo!“ nastavi on svoje pričanje.„Naša vojska odbi prvi, pa drugi, pa i treći napad neprijatelja.Sunce nije bilo odskočilo ni za dva koplja a od nekuda se prenose glas da je car turski poginuo od ruke vojvode Miloša.Nastupasmo mi slobodno i sve klikćući.Potisnusmo levo krilo neprijatelja, a i sredsredu mu uskolebasmo.Ali im priteče u pomoć odmorna vojska te potisnu nas.Tada Knez Lazar iziđe sa svojim oklopnicima u prve redove.Njegovo oko, njegov glas, njegov mač, njegova zastava, činili su prosto čudesa.Kao da je to glavom Sveti Đurđe na belom konju, a ne smrtni jedan Srbin!I opet potiskosmo Turke, i opet njima dođe odmorna vojska, a nama — niko da pridođe, nego mi jedni isti borimo se od rane zore sa tri odmorne vojske, koja jedna za drugom u borbu stupaše!Usred ovog trećeg i strašnog boja Knez Lazar bi se ovda onda okrenuo da pogleda poljem iza srpske vojske, pa bi povikao: „Deco moja, da li ko od vas vidi da nam otkud dolazi nova kakva četa ma od stotinu odmornih ljudi?!“...Ali ni od kud nikoga!„Oh, što ih nema!“ uzdahnuo bi Knez glasno i duboko.Pa bi onda opet duhom prenuo i kliknuo svojima: „Drž’te se junački, deco moja, Bog je s nama!Napred, napred, Srbadijo moja.Za krst časni i veru Hrišćansku!“ “ „Do podne nam je išlo dobro.I ako je sva vojska bila u borbi od zore, bez zamene i bez odmora, i ako se ovde i onde počeo opažati umor, i ako je polje, dokle je oko sticalo, bilo pokriveno poginulim i ranjenicima, osećasmo svi da se pobeda naginje k nama i nadasmo se da će nam je Bog, samo još kroz koji časak, pa konačno pokloniti.Ali tek što prevali podne, pronese se glas da je na levom krilu neki vojvoda — ne znam mu ime, da Bog da se nikad i ne znalo! — da je, rekoh, neki vojvoda sa svojom konjicom prešao k neprijatelju!“ „Prokleto mu ime i koleno!“ povikaše neki od vlastele gnevno, dok drugi pitahu: „Ama, ko je, kazuj mu prokleto ime ako ga znaš, da idemo da mu pobijemo sve što je njegovo i da mu spalimo i razorimo sve što ima, da ne ostane ni kamen na kamenu!“ Stari knez Gradoje samo škripaše zubima. „Načini se nered na tom krilu!“ nastavljaše pripovedač svoje kazivanje.„Tek Knez Lazar — sad već na trećem konju, jer mu prva dva padoše pod ranama — polete sa svojim dvorskim oklopnicima k levom krilu, kad dotrča glasnik da javi: da celo desno krilo pod Vukom Brankovićem odstupa ka Prištini!....Knez se ustavi, pogleda k desnom krilu nadnesav levu ruku nad oči, proli suze, i duboko uzdahnuv reče samo toliko: „Zar tako, Vuče?!....Proklet da si i ovoga i onoga sveta!“ Pa se onda okrete k nama: „Ko ne žali poginuti, nek pođe za mnom!Ko ne će, neka mu je prosto!“ Poletesmo za njim u najžešći okršaj!Malo za tim pade mi konj mrtav, padoh i ja ranjen.Mora biti da sam dugo bez svesti ležao, jer kad otvorih oči videh zvezde na nebu; čuh ječanje ranjenih junaka i pištanje ranjenih konja; hladan noćni povetarac zapirivaše mi u lice, ali se uzalud naprezah da se dignem.Oko ponoći naiđoše na me neki seljaci i seljanke iz obližnjih sela koji tražahu ranjenike po polju.Digoše me i na rukama odnesoše u najbliže selo gde mi rane privezaše.Od tih seljana čuh da je naš Gospodin Knez, pokriven teškim ranama, pao živ u ruke Turcima, koji ga pogubiše, da osvete smrt svoga cara, pa mu onda telo predadoše kaluđerima Gračanice, da ga u njihovoj crkvi sahrane!I eto vam, gospodo, sve što znadoh i znadem da vam kažem.A sad neka nam svima Bog na pomoći bude!“ „Hvala ti, junače!Hvala ti što nam ispriča sve kako si video!“ privikaše mu mnoga gospoda iz gomile. „Blago tebi, sinko,“ reče knez Gradoje ranjeniku, „blago tebi, koji si krv svoju na Kosovu prolio!“ Vojvoda Radič pokrio beše lice rukama, kao da ga je stid da gleda u junaka, koji se u sviti carevoj borio na Kosovu.Ćutaše za dugo kao da je onemio. „Prokleti da su izdajnici svoga cara, svoje braće i svoga otačastva!Proklet da je Vuk Branković!“ viknu knez Vukan u gorkom gnevu. „Neka su prokleti i ovoga i onoga sveta!“ odjeknu gromko sva ona gomila. „Stanite malo, gospodo!“ reče knez Gradoje.„Ne priliči nama da koga bilo kunemo.Gospodin Knez je jedini junak koji je imao prava da kune i prokune.Njegova će kletva sapletati Vuka i sve njegove do u sedmo — ne, nego do u sedamdesetsedmo — koleno!Samo nemojte vi da mi kunemo!Jer da smo mi stigli na vreme na Kosovo, i da su nam umorna braća naša videla, da im odmorna braća u pomoć dolaze, može biti da sotona ne bi uspeo da navede ni onoga neznanoga izdajnika na levome krilu, ni Vuka na desnome, da budu izdajnici svoga otačastva i svoga Gospodara!“ „Strašnu istinu govoriš, kneže!“ reče tužnim glasom vojvoda Radič.„Jest, strašnu istinu govoriš!Eto nemam srca da vam u oči pogledam, moja gospodo i braćo!Nemam srca, jer osećam kao da je izdajstvo onih na Kosovu poteklo od moga nemara da vas na vreme Gospodinu Knezu dovedem!Ogreših se ja grozno o vas i o Gospodina Kneza!Ovo je strašno i užasno!“ „Svi smo se mi podjednako o Gospodina Kneza ogrešili!“ reče starac Gradoje.„Ne dam ja tebi, vojvodo, da uza svoj greh uzimaš na svoju dušu i moj.Mi smo, istina, ljudi zle sreće, ali nismo kukavice, niti smo ljudi bez duše.Niko od nas ne će ništa tebi prebaciti, jer svi smo podjednako pred Gospodinom Knezom i pred Bogom krivi!“ „Gospodo!“ reče vojvoda podignuv glavu u vis i okrenuv se sviti svojoj; „neka nam se vojska noćas odmori; odmorite se i vi; mene ostavite sama pod mojim šatorom s mojim teškim teretom na duši.Zorom ćete čuti moje dalje zapovesti!“ I rekav to vojvoda Radič, bled, prebled, oboriv opet glavu na prsa, sa zatvorenim trepavicama — kao da doista ne smede nikom u oči da pogleda — prođe kroz gomilu svoje vlastele, i otide pravo k svome šatoru ne rekav više nikom od njih ni jedne reči. Na ulasku u šator zaustavi se.Zamišljeno i tužno pogleda u svoga starog sedog slugu Nekudima.Podugo ga gledaše — kao da u mislima prelistava sve listove Nekudimove verne službe još od onih dana kad ga je kao maleno dete nosio na rukama svojim.Napuniše mu se oči suzama, pa s dubokim uzdahom prozbori: „Ej, moj verni Nekudime!Zar ovo da nas snađe?!“ „Treba li ti što, gospodaru, da ti pomognem?“ upita ga stari sluga njegov koji ne znađaše kakav se teret svalio na dušu njegova gospodara. „Niko meni više ništa pomoći ne može!“ reče vojvoda, pa onda žurno dodade: „Jest, treba mi nešto!Nađi moga đaka Đurđa, neka mi donese hartije, mastila i pera; i onda nađi oca Pajseja i reci mu da dođe k meni pod šator, i neka donese sobom po veliku voštanu sveću, i sve što mu treba da čita molitve! I onda uđe pod svoj zeleni šator. Knez Gradoje ne hte premeštati svoj šator sa mesta, gde ga je već bio razapeo na onoj poljani papratovoj prema krčmi, pre nego što vojvoda stiže.Ne hte primiti ni ponude kneza Vukana, ni kneza Bogdana, ni kneza Dobromira da prenoći pod jednim od njihovih šatorova, koji s vojvodinim behu razapeti na zelenoj poljani pod Carevom Gromadom, na dobar strelomet od šatora Orlovićeva. Spustio se na ponjavu pod svojim šatorom ne da spava, nego da pribere misli posle onolikih potresa toga dana, i da smisli šta sutra da svetuje vojvodi da rade.Oko ponoći izišao je iz šatora, te se po poljani prohodao ovamo onamo na mirisnom povetarcu a pod nebom, koje se -— činilo mu se — više no ikada zastrlo gustim rojevima zvezda.Setio se nekakve stare priče koju je još, kad je maleno dete bio, slušao od svoje dadilje, kako, kad god pravi junak pogine, Bog naredi te anđeli zapale novu jednu zvezdu u slavu junakova imena, te ona gori večnom neugasnom svetlošću i svojim trepetom hrabri ljude na junačka i Bogu ugodna dela.„Blago vama,“ govoraše knez jednako u zvezde gledajući, kao da su to duše srpskih junaka, „Blago vama koji s knezom izginuste!Avaj nama, koji iza vas ostadosmo!“ Pa se onda opet vrati pod svoj šator, i leže po novo na ponjavu.Ali ne mogaše oka sklopiti dok ne zapevaše i drugi petlovi.A tada mu se lak san spusti na trepavice.Nije dugo spavao kad se trže, baš iz najslađeg sna, na žustru viku Ristivorovu, koji upade u šator vičući; Ustaj za Boga!“ „Šta je?!“ viknu knez skočiv sa ponjave na kojoj je ležao bio, a svojim uzvikom razbudiv i Borivoja, koji, kako dođe s večeri pod šator, pade mrtav umoran, i zaspa kao zaklan na jednoj šarenici, koju mu Ristivor na mirisnom senu prostro beše. „Ne znam šta je, ali se od šatorova vojvodine svite čuje vika, i neko na glas zapomaže!“ reče Ristivor usplahiren. Ispade knez Gradoje s Borivojem pred šator i čuše doista žagor veliki i zapomaganje. „Dedo,“ reče Borivoje, „ja razgovetno čuh kako onaj što zapomaže veli: „Ko mi ubi dobra gospodara...“ Vere mi je tamo neko nekoga ubio!“ „Potecimo, sinko!Pođi s nama, Ristivore!Ne, potrči napred, i vidi šta je, i vrati nam se u sretanje!“ reče knez Gradoje, pa naredi straži da digne vojsku na noge. Sam pođe s Borivojem što brže mogaše ka Carevoj Gromadi.Nije prošao ni stotinu koračaja a susrete ga vojnik iz čete kneza Vukana, praćen sad i Ristivorom, pa reče knezu Gradoju da ga knez Vukan i sva druga gospoda mole da pohita k njima, jer nađoše vojvodu Radiča mrtva u svome šatoru, s malim jednim nožem sjurenim usred srca! Prenerazi se stari knez.Prekrsti se i reče u čudu: „Budi Bog s nama!Kakve bede i nesreće ne će nas još stići!“ I onda potrča, i u času se nađe u gomili gospode, koja sva bleda i tužna, stojaše pred šatorom vojvodinim.Stari Nekudim i mladi đak Đurđe plakahu kao rasplakana deca. „Može li, doista, gospodo, biti, da nam usred nas živih i naše vojske neko ubije vojvodu našeg?!“ pitaše knez Gradoje i sam duboko uzbuđen, i uze se krstiti od čuda. „Uđi pa vidi!“ reče mu knez Vukan. Knez Gradoje uđe pod šator. Pod šatorom je još mrak bio.Što je malo svetlosti padalo od jedne voštane sveće, koja je više glave mladoga vojvode dogorevala, to je osvetljavalo bledo kao krpa lice vojvodino.Starom se knezu srce steže.On skide svoj klobuk, priđe korak dva bliže, spusti se na kolena, zagleda se u ono prebledo mlado lice od tako velike lepote; gledaše ga; gledaše ga; polagano mu spusti svoju ruku na njegovu, kao led hladnu, levu ruku.Oseti kako mu se oči suzama napuniše; prignu se i poljubi mrtva vojvodu u čelo, i grcajući u suzama promuca: „O, sine moga pobratima!Zar ja pored tebe, pa ti to od sebe da učiniš?!...Eto, Branko“, — pa pogleda u vis kao da traži lice svoga pobratima — „eto vidiš sad, što ja tebi govorah: „Čoveče, ne šalji dete u Latine, da se tamo viteštvu uči!“ Ućuta malo, i zagleda se opet u bledo lice mrtvaca.Prevlačaše nekoliko puta svojom rukom preko njegova čela, kao da ga miluje. „I opet, sinko moj,“ reče tiho kao da šapuće nešto što je velika tajna, „i opet, sinko moj, u tome što si učinio ima puno, puno junaštva!Neka ti je prosto od nas, a na sigurno će ti i Bog oprostiti!“ I onda ga još jednom celiva u čelo, i ustade. „Hodite, gospodo, unutra!“ viknu knezovima i vlasteli koji na polju pred šatorom stojahu sabijeni u jednu od prepasti zanemelu gomilu. „Zar ne vidite,“ nastavi on kad oni već većim svojim brojem uđoše pod šator, „zar ne vidite da je vojvoda, ne mogav odoleti žalosti srca svoga, sam sebi smrt zadao?!Vidite li kako je se namestio na svilenome svome platnu vojvodskome?Vidite li kako je položio svoj vojvodski šlem pored svoje glave; vidite li kako je voštanicu uglavio u zemlju a uprav čelo svoje glave, da mu duša vidi put neba!Vidite li da je mali nož, što mu u srcu zaboden stoji, njegov nož koji na zlatnoj dršci nosi njegovo znamenje!A gde li mu je mač?!“ „Evo ga ovde u ovome mračnom kutu od šatora prebijen na dvoje na troje!“ reče knez Gojko. U tome času stiže pod šator iguman Pajsej s drugim duhovnicima.Kad vide vojvodu mrtva, i kad ču od kneza Gradoja da je sasvim očevidno da je on sam svojom rukom sebi nož u srce sjurio, iguman se sav strese od užasa, prekrsti se od čuda, pa, okrenuv se celome onome doista u prepast i žalost porušenome zboru gospode, reče: „E jesmo mi nešto teško zgrešili Gospodu Bogu!Posle naše velike nesreće, bruke i sramote, što ne stigosmo Gospodinu Knezu na Kosovo, evo da nas sada i ova nesreća snađe!Ovo je prosto jedan strahovit greh što ga naš jadni vojvoda učini i ja ne znam...“ „Mahni se ti sad toga, oče igumane!“ prekide ga oštro knez Gradoje.„U ovom čudnovatom vremenu u kome živimo, kad se sve oko nas vrti i prevrće kako nikada do sada, zar je čudo što se i naša pamet hoće da zavrti?!Nego bolje daj da ispitamo sluge vojvodine, da vidimo da li je kakve poruke za nas i za svoju vojsku ostavio.Kamo ga Ivan, kamo Nekudim?“ Nekudim sam uđe unutra, gologlav, s prekrštenim rukama, sav uplakan. „Znaš li nam, starče, reći ko je sve sinoć dolazio pod šator vojvodi, i ko je bio poslednji koji ga je živa video“ pitaše knez Gradoje. „Kazaću ti sve po redu, gospodine kneže!“ poče starac hučući; ali čim mu se pogledi oteše na mrtvog vojvodu, on glasno zajauka: „Jaoh meni i do Boga moga!Zar ja da dočekam da ga mrtva gledam!“ Uze se udarati pesnicama u prsa i plakati. „Nekudime!“ viknu knez Gradoje nestrpljivo; „znamo svi da si mu ti od ranog detinjstva njegova veran i dobar sluga bio, ali smo svagda mislili da u tebi kuca ne samo verno i odano nego i krepko muško srce.Nemoj ti sad tu naricati kao stara dadilja, nego stegni srce pa nam kao Nekudim, koji i jesi, ispričaj mirno sve što znaš!“ „Evo hoću, gospodine kneže!“ reče Nekudim osetiv se nekako okrepljen rečju kneževom.„Prvo je došao vojvodi pod šator đak njegov Đurđe, doneo puno čistih listina i sede da piše na kolenu i čekaše da mu vojvoda počne kazivati u pero.Ali mu vojvoda reče: „Nemoj, sinko; idi ti pa spavaj, a ja ću sam pisati što mi treba!Pa onda mene zovnu i naredi te unesoh pod šator k njemu onu veliku skrinju, koju eno tamo vidite, i u kojoj mu je stajalo praznično vojvodsko odelo.Pa onda mi zapovedi da zapalim onu veliku žutu voštanicu, koju ja donesoh od igumanova đakona Jerotija, jer igumana ne mogosmo naći.Pa onda meni reče da nađem Ivana Porubovića i da mu kažem da se odmah s konjem spremi da još te noći pođe u Dvorinje s pismom za gospođu.Sve to ja tako i učinim a on osta pišući pod šatorom.Kad dođe Ivan s konjem opremljen kako treba, ja uđoh pod šator da javim.Vojvoda klečaše na zemlji pred skrinjom i pri svetlosti od one žute voštanice pisaše nešto brzo, a suza za suzom kapaše na listinu.„Neka pričeka Ivan, sad ću biti gotov!“ I nije dugo potrajalo pa iziđe pred šator, predade zapečaćenu knjigu Ivanu i reče mu: „„Dobri moj sinko, pojaši što brže možeš; kad stigneš u Dvorinje prvo idi dvordržici Rajku; kaži mu da moju knjigu ne predaje odmah gospođi, nego neka joj najpre kaže, kako se glasovi pronose da se na Kosovu velika nesreća desila, pa kad već vidi da ona sluti da joj ni od mene dobri glasi stići ne će, onda neka joj preda ovu knjigu!““ Tek se Ivan vijnu konju u sedlo, a stiže iguman Pajsej i onda..... “ „E sad pusti mene, Nekudime!“ prihvati iguman Pajsej.„Dođe đakon Jerotije čak u selo k popovoj kući, gde sam ja s mojom drugom bratijom večerao, i reče: „Zove te vojvoda da odmah s petrahiljem i trebnikom pravo k njemu pod šator dođeš.“ Stigoh pred šator baš, kako vam Nekudim kaza, kad se Ivan krenu nekuda.Vojvoda mi izgledaše bled ali miran.„Zvao sam te“, reče, „da mi bar jedan deo tereta sa duše skineš.Hoću da ti se ispovedim i da mi oproštajnu molitvu očitaš!“ I ispovedih ga; i očitah mu oproštajnu molitvu.„Hvala ti!“ reče mi; „evo ti ovaj moj zlatan krst o zlatnom lancu na dar, i evo ti kesa zlatnih cekina da deliš sirotinji!Noćas, ako ne možeš zaspati, ili ako zaspiš pa se probudiš, moli se Bogu za mene!“ učini mi se da je i mirniji i vedriji no što beše kad dođoh!I onda ga ja ostavih, i ni na kraj pomisli meni da ga više živa videti ne ću!A sad neka Nekudim nastavi ako ima što!“ „Nema mnogo šta,“ prihvati Nekudim.„Kad iguman iziđe uđoh da zapitam vojvodu kakve ima zapovesti za mene.„Prvo“ reče vojvoda, „imam ja tebe da molim da mi oprostiš, ako sam te ikada u životu što na žao učinio.Eto se ispovedih ocu Pajseju, očita mi oproštajnu molitvu i oblakša mi, a još će mi lakše biti ako mi moj sluga oprosti za svaku preku reč i za svaki preki čin!“ „Nemam ja šta tebi praštati, mili gospodaru!“ rekoh ja; „nema duševnijeg čoveka i bolja gospodara od tebe nigde na belome svetu!“ Ali on navali da mu kažem: „Ma šta bilo, ma kad bilo, neka ti je prosto!“ I ja onda tako rekoh.„E sad,“ reče, „evo ti moje zapovesti: idi i odmori svoje stare kosti, i nemoj dolaziti u moj šator dokle god zora ne zarudi a tada uđi!“ I ja ga onda poljubih u ruku, i ne slutih da mu to poslednji put živome ruku ljubim!“ I onda se Nekudimovo srce opet poče rastapati u suze.„Gospodo!“ reče knez Gradoje; „da svi zajedno potražimo po šatoru.Ne može biti da vojvoda nije ostavio svoje poslednje zapovesti!Ne reče li on sam sinoć, da ćemo ih zorom čuti?!“ Potražiše po svima kutovima šatora; otvoriše i onu veliku skrinju, prevrnuše sve što u njoj beše smešteno i ne nađoše ništa.Ali kad digoše srebrni šlem, koji vojvoda beše položio na zemlju a sasvim blizu svoje glave, nađoše pod njim listinu, ispisanu rukom vojvodinom a pribodenu u zemlju jednim od malenih potajnih nožića njegovih. Dodadoše je igumanu Pajseju da je pročita.On je primače k očima svojim, pa je onda polagano odmicaše od sebe, pogledajući je ispod svojih gustih veđa nešto natmureno, kao da se srdi, pa će najposle reći: „Nema ovde dosta svetlosti, nego da iziđemo pred šator na videlo!“ I iziđoše pred šator.Beše sad već u veliko svanulo, se videlo.Poče iguman Pajsej opet primicati i odmicati listinu, oštro gledajući u nju.Uze vrteti glavom pa reče: „Moje su se oči obvikle krupnim i razgovetno ispisanim pismenima u našim crkvenim knjigama, a ovo je naš siromah vojvoda brzo i sitno pisao!Ovo jutros ako mogu pročitati samo bistre oči Đakona Jerotija a druge nikoje!“ I onda zovnuše đakona Jerotija, koji visokim glasom, kao da peva jektenija uze da čita: „Duhovnicima, knezovima, vlasteli i svima vojnicima moje vojske!Ogreših se teško o sve vas, jer vas ne odvedoh na vreme Gospodinu Knezu da mu pomognete pobediti ili da s njime slavno ginete.Ogreših se teško o Gospodina Kneza, jer ga ostavih da boj bije i da gine bez vas.Pravo je da teška kletva Gospodina Kneza padne na mene sama, a ni na jednog od vas.Dužan sam i njemu i vama da pokažem bar da vidim koliko sam se ogrešio, i da želim da taj greh koliko mogu pokajem.Zakopajte me ovde, gde me s nožem u srcu nađete.Sve vas, od najvišeg do najnižeg molim ne kunite me, nego praštajte.Knezove i vlastelu moju molim da se mojoj vernoj a nesrećnoj ljubi nađu u ovim njenim crnim danima.Hvala vama svima na vernosti i ljubavi vašoj.I dok se ova vojna ne svrši neka knez Gradoje Orlović od Orlova Grada bude vojsci starešina.Kamo naše sreće da njega slušasmo od samog početka!Braćo moja, vojnici moji, praštajte meni zlosrećnom vojvodi vašem!“ „Neka bi ti naš Gospodin Knez na nebu pred licem Gospoda Boga oprostio, kako ti od svega srca mi ovde na zemlji praštamo, dobri naš vojvodo!“ reče svečano stari knez Gradoje duboko ganut i suze roneći. „Bog da ga prosti!“ viknuše svi onde prisutni kao iz jednog srca i iz jednog grla. „A sad vas molim!“ reče Gradoje svojoj družini tihim glasom, gotovo šapatom, kao da se boji da ne uznemiri vojvodu u njegovu večnom snu, „da se odmaknemo od ovoga šatora, pod kojim naš vojvoda mrtav leži, da se odmaknemo, velim, tamo pod onu lipu, pa da se dogovorimo o onome što sad prvo stoji na redu!“ Ona bojazna staroga kneza, da ne uznemiruju mirno počivanje pokojnoga kneza, pređe i na sve njegove drugove, te se bez razgovora i bez šuma polagano udališe, i uputiše k divnoj jednoj lipi, na svojih dvesta koračaja od šatora vojvodina. Kad se već svi pod lipom iskupiše, uze reč knez Gradoje: „Prvo što imamo da svršimo to je da ispunimo poslednju želju našeg vojvode — da ga sahranimo na mestu, na kome je, od grdne žalosti što na vreme na Kosovo ne stiže, sam sebi smrt zadao.Ali pre nego k tome pristupimo hoću da vam predložim ovo: Za dokaz da mi vojvodi našem od svega srca praštamo — sve kad bi i bila istina da se on o nas ogrešio — dajte da se danas ovde na dogledu njegova mrtva tela zavetujemo: da ćemo mi do njegova groba podići crkvu o našem trošku, i postaviti u njoj kaluđera da svakim danom čita molitve za pokoj duše vojvode Radiča!“ „Hoćemo, kneže Orloviću!Hoćemo!“ privikaše složno knezovi i vlastela.„Evo se zavetujemo da ćemo mi, koliko nas ovde ima, bratskom revenom podići crkvu kod groba vojvodina!“ I svi podigoše ruke u vis kao da se zaklinju. „E sad, sveti oci!“ okrete se knez Gradoje duhovnicima, „čim se iskopa grob, spremite se da se telo našeg vojvode opoji kako treba po zakonu našem!“ „Po zakonu našem ne može se opojati!“ prihvati odmah i odvažno iguman Pajsej. „Kako da ne može!“ zapita knez Gradoje zaprepašćen. „Tako, ne može!Ne da crkva opojati onoga ko se sam ubije!“ odgovori Pajsej. „Razumem ja da ne da crkva opojati onoga, koji, za to što je kukavica, ne će ili ne sme da nosi svoj krst, koji mu je Bog na ramena položio; razumem do ne da opojati čoveka, lakoga srca i malene duše, koji zaludi za nekom ženom, pa se ubija što ne može da bude njegova.Ali je ovo s našim vojvodom sasvim drugo.On se ubio ne kao kukavica, nego kao junak.Njegovo je delo — delo velikog pokajništva pred Bogom i pred ljudima.Za mene je njegovo delo i junačno i pobožno.Kako može biti da crkva ne da opojati takvog?!I zašto da ne da?!“ Tako govoraše knez Gradoje, pa mu se obrazi zažariše a oči počeše sevati munjama. „Pa ne da, eto ne da!“ privikaše složno duhovnici. „Ne da jer tako narediše Sabori Svetih Otaca, a oni tako narediše jer je jedan od najtežih grehova pred Bogom, da čovek sam sebi život oduzme!“ prihvati iguman Pajsej, slab na čitanju sitnih rukopisa, ali silan u knjigama. „A zar ne mogu vaše molitve da učine, da Bog grešnicima i najteže grehe oprosti!“ pitaše knez Gradoje. „Mogu, kako da ne mogu?!Bog s tobom, kneže!“ viknuše duhovnici složno. „Samo, razume se,“ nastavi otac Haralampije nešto malo zagušenim glasom, „naravno, prema grehu trebaju i molitve, i metanija, i postovi, pa..... razume se, prema grehu i prilozi!“ „Kad je tako,“ prihvati knez Gradoje, „onda vi danas nama opojte kako treba našeg vojvodu, a sutra — ako doista mislite da ste zgrešili — udarite u molitve, metanija i postove, i nastavite tako dok ne osetite da vam je Bog oprostio.A nama eto kažite kolike priloge da damo, pa da vam damo!“ „Da damo, kneže, pa neka se crkvi i presiplje!“ povikaše knezovi i vlastela. „I opet vam kažem, ljudi Božji, ne može to tako!“ ponovi iguman Pajsej, uzdignuv u visinu svoj glas, pola kao srdeći se a pola kao moleći im se.„Da poturimo mi na stranu Sabore Svetih Otaca, da zabacimo u zaborav i knjige od crkvena zakona, ali eto ne možemo zabaciti naše vladike!Što bi od Svetih Otaca i smeli ne smemo od naših vladika!“ »O, Karitone, Karitone!Kamo da si ti meni sad ovde!Pravo si rekao da ću se kajati što te ne povedoh!“ govoraše knez Gradoje sniskim glasom, i pogleda gore među granje od lipe kao da vidi da nije otkud tamo Kariton.Pa se onda opet okrenu duhovnicima, škrgutnu malo zubima, pocrvene u licu i srdito prozbori: „Ja već vidim da ćete vi mene da navedete na mnogo teži greh nego što je vojvodin!Ne možemo mi pustiti da se telo našeg vojvode zatrpa zemljom kao da je jeretik ili nevernik, a sve samo za to što se vi bojite vladika kad se Svetih Otaca i ne bojite.Čujte vi moju poslednju reč: vi ćete lepo vojvodu opojati kao pobožna Hrišćanina i dobra junaka: Ostavljam vam da birate samo ovo jedno od ovoga dvoga: ili ćete ga opojati sa vašim kostima zdravim i čitavim, ili ćete ga opevati oplakujući svoje kosti izlomljene!Eto to vam je!Jeste da je greh, ali neka ide taj greh na moju dušu!Ja još jednom vas sve, u ime cele moje družine, molim opojte nam vojvodu po zakonu!Ako vidim da se na vaša Hrišćanska srca nehrišćanska kora uhvatila, eh, onda će moj buzdovan da lomi tu koru!“ Nasmejaše se glasno knezovi i vlastela.Duhovnici se zgledahu; neki se uzeše krstiti i šaptati: „Budi Bog s nama!Kakva nas beda još snaći ne će!“ Pa onda se zbiše tešnje u gomilu za sebe, šaputahu po duže, pa će onda opet iguman Pajsej uzeti reč: „Kneže Orloviću!Nemoj misliti da se mi klanjamo tvome buzdovanu gde se ne klanjamo tvojim razlozima i ne razmekšavamo na tvoje molbe.Uzdajući se u preveliku milost Božju svršićemo eto opelo nad našim mrtvim vojvodom, a posle ćemo već činiti metanija i ispaštati se.A već valja da nećete ni vi zaboraviti priloga crkvama!“ I tako je knez Gradoje na svoj način rešio jedno nezgodno pitanje. Još nije bilo prispelo podne a već sve beše spremno za ukop vojvode Radiča: šator dignut, grob iskopan, i telo vojvodino položeno u kovčeg na brzu ruku od suhih hrastovih dasaka sklopljen. Oko toga kovčega, pokrivena vojvodskim plaštom i šlemom, devet duhovnika i deseti Đakon Jerotije uzeše tužnim glasom pojati pogrebne pesme, čitaše i apostol i jevanđelje, pojaše opet divno o taštini slave ljudske, o prolaznosti bogatstva, sjaja i sreće na ovome svetu i o stvarnosti i nepromenljivosti velike milosti Božje.Kad ču knez Gradoje da dopočeše već pevati i „Pridite, poslednje cjelovanije“, onda on polagano i svečano priđe prvi ka kovčegu u kome mrtav vojvoda ležaše.Prekrsti se živo nekoliko puta, pobožno i sa svetim strahom celiva ikonu, pa onda priđe još bliže i zagleda se u bledožuto lice mladoga vojvode.Uzdahnu teško, prignu se i poljubi ga u čelo i gotovo reći šapnu mu na uho: „Pozdravi tvoga oca a mog pobratima, i pozdravi moga Milana, neka mi se skorim nadaju!“ Pa onda se živo ispravi, okrete se naglo, i brzim koracima uđe u gomilu, jer mu suze grunuše niz obraze. Priđoše i svi drugi knezovi i vlastela redom, i iscelivaše svoga mrtvog vojvodu.Nijedno oko nije ostalo bez suza.Knez Vukan plakaše kao dete.Knez Gojko prosto pade na prsa svome od detinjstva drugu, i kroz glasno ridanje naricaše: „Druže i brate moj!Što nas tako ostavi?Što prekrati svoj mlađani život, kal si mogao časno da ga provodiš u svakoj sreći i slavi?!“ Priđe mu knez Gradoje i diže ga sa mrtvoga vojvode. „Ustavi se, kneže Gojko!Stegni srce, sinovče moj!“ reče mu.„Srbadija će pominjati ime vojvode Radiča, kad davno i davno bude poboravila naša imena!“ Kad se već svi izrediše na poslednjem celivanju, knez Gradoje zapovedi da se svaki knez i svaki vlastelin stavi na čelo svoje čete, da je polaganim korakom provede gologlavu pored mrtvog vojvode, da zastavnici svaku zastavu priklone tako da dotakne plašt i šlem vojvodin i da se uz to svaki vojnik prekrsti i vikne: „Bog da te prosti, vojvodo, kao što ti mi praštamo!“ Prvo mladi Borivoje provede Orlovićeve ljude.Ristivor prikloni zastavu te joj svilene kićanke celivahu plašt i šlem vojvodin.Samo Ristivor ne mogaše pri tom uzdržati svojih suza, nego se zaplaka, i plakaše još dugo kad već davno prešao beše grob vojvodin. Za sve vreme dok vojska prolažaše praštajući vojvodu, knez Gradoje stajaše gologlav i sa rukama na prsa skrštenim više mrtvog vojvode, ne skidajući svojih pogleda sa lica njegova.Beše pogružen u nekakve tužne i duboke misli.Oko njega se opet iskupiše svi knezovi i vlastela, te svaki baci grudvicu zemlje u grob na kovčeg vojvodin rekav iskreno i od srca: „Neka ti je laka zemlja srpska!“ Postojaše svi tu gologlavi, dok se grob ne zagrnu i drvena krstača ne utvrdi. Knez Gradoje tada zapovedi da se odmah sva vojska spremi za polazak, a knezove i vlastelu pozva da pojašu svoje konje i da dođu pod jedan veliki brest, koji se video blizu druma s onu stranu krčme a na putu ka Kosovu. Knez Gradoje na svome Labudu, a pod svojom crvenom svilenom zastavom, koju Ristivor razvio beše iznad njega, čekaše mirno dok se ne iskupiše oko njega na ubojnim svojim konjima svi knezovi i vlastela.A kad se svi iskupiše, onda poče da im govori ovako: „Čuli ste poslednju zapovest našega vojvode.Čuli ste da me je naznačio da vam do kraja ove vojne na mesto njega starešina budem.Znam dobro da je on mogao to i drukčije da naredi, jer ima među vama koji bi po slavi svoga imena i po kreposti svoga srca bolje od mene mogli da vojskom ovom zapovedaju.Nego pred onim nepobusanim grobom njegovim, i na dogledu nepobusanog groblja na Kosovu, ja se bez pregovora primam toga starešinstva.Moja vam je prva zapovest: da pohitamo da na Kosovo iziđemo!Ako se požurimo, stići ćemo još za videla.“ Začu se žurba kao da je povetarac goru zaljuljao.Mnogima se od gospode ote uzvik, koji pokazivaše kako ih je zapovest kneževa iznenadila.Jedni se zagledaše u grivu svojih konja; drugi se opet pogledahu značajnim pogledima.Knez Vukan, koji po gospodstvu svoga plemena i bejaše najugledniji, uze reč: „Nije ovo mesto, kneže, niti je prilika, da zagledamo je li vojvoda mogao i drukčije narediti nego kako je naredio.Ali što se ne bih ustezao da pomenem vojvodi, da nam je on živ i da nam je takvu zapovest izdao, to se ne ustežem, kneže, i tebi da kažem: Nismo mi ovde na bojištu, niti smo pred neprijateljem pa da ćutećki primamo zapovesti tvoje, i da po tvojoj reči letimo, bilo na desno bilo na levo, pa ma to bilo i u samu smrt.Svima je nama naše otačastvo i naše ime podjednako milo.I s toga ja velim da je sada prvo na redu da se dogovorimo šta je pravo i pametno da se radi, pa ćemo posle već lako slušati zapovest našeg starešine!“ „Tako je u istini!Tako je!“ privikaše odvažno mnogi od gospode sa svih strana oko kneza Gradoja.Starac se samo okretaše sa konja i desno i levo, pa pogledima punim prezrivosti pogledaše u one, koji to tako junački vikahu. „Meni se čini, gospodo,“ uze reč knez Ninko čak tamo iza gomile, „meni se čini da vojvoda reče da nam je knez Gradoje starešina dok ova vojna traje!Kako moja pamet seče, ova se vojna svršila, i biće najpravije i najpametnije da svaki pođe najprečim putem svome domu, da tamo dočeka vesti od Kruševca!Posle boja kopljem u trnje!“ „Zbilja, kneže Orloviću!“ prihvati knez Dobromir, „ja ne vidim što nas zoveš na Kosovo?Ne vidim što ćemo sad tamo?!Boj se bio, niko ga dobio nije; pao naš car, pao i njihov car; trgla se naša vojska, trgla se i njihova; nema tamo više ni mesta ni prilike da se nekakvo junaštvo pokaže!Što ćemo sad tamo!?“ „Evo zašto, kneže Dobromire!“ uze reč knez Gradoje.„Prvo zato, što nas je naš Gospodin Knez Lazar pozvao da na Kosovo iziđemo.Jesmo se, na našu nesreću, opoznili; ali opet bolje je i pozno da iziđemo nego nikako!Neka duša Gospodina Kneza sa nebesa vidi, da smo mi želeli da se pozivu njegovu odzovemo, i da smo istina pozno, al’ tek opet izišli na Kosovo!Drugo, baš zato što smo se opoznili, mi bi valjalo bosonogi i gologlavi kao pokajnici da pređemo Kosovim poljem, da potražimo grob Gospodina Kneza, da ga suzama našim prelijemo, i uzdasima našim okadimo, da zemlju oko njega celivamo, i da nju molimo da nam oprosti!Treće, ako je car Agarjanski s vojskom svojom još na Kosovu, videće da Srbadija, ima još vojske, i da nije sve na Vidov Dan izginulo; ako nije on više na Kosovu, i ako je istina što je onaj ranjeni junak čuo da se on s celom svojom vojskom krenuo natrag za Drinopolj, biće još puno divljih pljačkaša, besnih gusara bez vere i bez duše, koji će da pljačkaju bogata sela po Kosovu, da ih pale, da seku narod, i mladu čeljad u roblje da odvode.Imaćemo zar prilike da trgnemo mačeve, da odbranimo po koju srpsku glavu, i spasemo po koju dušu Hrišćansku.A možda bi nam sreća junačka dala da neko od nas, s mačem u ruci i pogine, te da se olakša greh, kojim se o Gospodina Kneza ogrešismo!Eto, zar vam to nije dosta razloga?!“ „Divno zboriš, stari orle od Orlova Grada!“ reče knez Gojko silno razdragan. „I doista divno zboriš u zanosu svoga svagda junačkoga srca!“ prihvati knez Vukan.„Ali, kneže, ti sam od svih nas ovde najbolje znaš, koliko je ova naša zemlja patila i patila i sve samo zato, što je u njoj srce a ne pamet gospodar!Dajte, ljudi, neka jednom na zboru Srbadije pamet zauzme prvo mesto, a srce drugo!Ako pametno i hladno razmislimo videćemo na mah, da posle svega što se desilo ima samo dvoje što se pametno učiniti može: ili da se raziđemo svojim kneževinama, ili da svi, ovako zajedno pođemo u Kruševac da se tamo nađemo Gospođi Kneginji Milici i deci njenoj!“ „Tako je i nikako drukčije!“ povikaše knezovi i vlastela. Knezu Gradoju se čelo namršti i njegove guste veđe spuštahu se kao da hoće da mu zaklone oči, da ne gledaju onaj pokor.On poćuta malo, pognut kao da se onaj brest na pleća njegova svalio.Pocrvene u licu, škrgutnu zubima, pa se onda ispravi u sedlu, i podiže desnu ruku u vis, da utiša žagor u gomili gospode. „Jeste me čuli, gospodo!“ reče im svečano, „ja sam vam dao zapovest; dao sam vam i razloge za tu zapovest, što nisam bio dužan davati vam.Brišem sad sve moje razloge.Ostavljam vam samo moju zapovest.Ja se iz ovih stopa krećem za Kosovo!Do Kosova se osvrnuti neću da vidim ko je od vas pošao za mnom, a ko nije.A na Kosovu ću videti koliko je pravih junaka među vama!“ I onda knez Gradoje srdito trže k sebi zlatom obložene vođice, okrenu svoga ubojnog konja k Jugu, obode ga ostricama, te Labud polete poljem zelenim kao da je plava lastavica. _ Ostadoše gospoda, da se dogovore hoće li poći za njim ili neće. Dugo je knez Gradoje jahao sam.Ne htede se osvrnuti da vidi ko još, osem Borivoja i Ristivora, ide za njim.Ali bi ovda i onda okrenuo malo čas desno čas levo uho, da bolje čuje topot od konja koji mu iz daleka sledovaše.Po topotu, koji dopiraše do njega, pokušavaše da proceni koliko konjanika ide za njim.I bi mu milo, što ih očevidno beše po više.I opet se ne htede osvrnuti, da svojim očima vidni koliko ih je. Pa onda ga osvojiše svakojake tužne i crne misli.Pod njihovom težinom beše oborio glavu na prsa, pustio vođice Labudu, sklopio ruke na jabuku od sedla, sastavio kalpak s gustim veđama svojim, sedi mu se brci izgubili u sedoj bradi, a ova se povila po zlatnim i srebrnim pločama od pancera njegova.I Labud kao da osećaše težinu one tegobe, koja se svalila beše na junačnog starca, pa i sam koračaše polagano, setno i neveselo. I nije to bila samo jedna žalost što pretištaše srce Gradojevo.Kad god bi pomislio da se bitka na Kosovu bila bez njega, da se izgubila, i da je Knez Lazar poginuo, stresao bi se od užasa.Činilo mu se sve to kao jedan težak i strašan san.Gledao je da mu se otme, i da se razbudi iz zlosrećnog sna u srećniju javu.Ali java bi mu, pod bledom svetlošću od svitanja, pokazala samo — mrtvog vojvodu Radiča s malim zlatnim nožem u srcu!Taj bi mu prizor napunio oči suzama, i stegao mu srce gorkom tugom.Pa onda bi mu se misli otele na onu gospodu, kojoj je knez Vukan tako rečit tumač bio.Uskipeo bi gnevom i sam sebi govorio: „E pa šta ćeš ti s takvim narodom?!Šta može od nas biti, kad eto ni na vojni nećemo da slušamo svoje starešine, nego tražimo da se vojvoda s vojskom dogovara!Šta li bi car Dušan rekao na gospodsku besedu kneza Vukana?Šta bi rekao!Ne bi rekao ni reči, nego bi ga svojim rukama dohvatio, iz sedla izdigao, pa njime tresnuo o ledinu da pukne kao mehur!“ Pa onda uze sam sebe da teši.„Nego opet nisu svi takvi.Hvala Bogu, i među mlađima ima dobrih junaka.Šta, zar moj Milan nije bio junak?Zar u tome, što mladi vojvoda Radič učini, nema junaštva?!I ovaj mladi knez Gojko čini mi se dobar junak?I svi ovi što idu za mnom, i ako ih je knez Vukan onako pametno odvraćao, zar nisu i ti ljudi srca junačna?!“ Pa onda knez Gradoje savi glavu k levom ramenu, da na svoje levo uho, na koje mogaše bolje čuti, osluškuje topot od konja u vojske koja mu sledovaše.Ali, na svoje veliko čudo, ne mogaše više čuti nikakav topot u daljini, nego samo koračanje dva konja u neposrednoj blizini iza sebe, za koje je, i ne videvši ih, znao da su Borivojev Ždral i Ristivorev Jabučilo.Okretaše po više puta čas desno čas levo uho k povetarcu, koji mu duvaše u potiljak; ali nikako da uhvati ma i najmanji odjek od topota ma i malobrojne konjice! Tek će malo posle da se seti nečega pa, nikako ne osvrćući se, viknu: „O, Borivoje, sinko!...O, Ristivore!“ „Evo me, dedo!“...„Evo mene, gospodaru?“ odazvaše se veselo mladi ogranak doma Orlovića, i njegov verni sluga, pa u dva tri skoka isteraše svoje konje u levo od staroga kneza. „Pomislih da niste i vas dvojica ostali da se dogovarate s knezom Vukanom o onome što pamet zapoveda da se radi!“ reče starac. »Kako bi se mi od tebe, dedo, odvajali?“ reče mladi unuk njegov. »Ako ćeš pravo,“ prihvati Ristivor, „ono knez Dobromir i knez Vukan govorahu pametno, i nikako nije drugo nego onako!“ „Zar i ti znaš šta je pametno?!“ reče knez podrugljivo. „Veruj i da ne znam!Nego i ako mi je zazor, baš ne mogu srcu odoleti da te ne zapitam: šta ćeš na Kosovu, ti starac jedan od sedamdeset i pet leta, s jednim detetom, kakav je eto naš mladi gospodar, i sa jednim ludakom kakav sam eto ja!Drugo bi bilo, da je sva vojska pošla s tobom!Ali pošao jedan knez Gojko sa svojom stotinom konjanika, pa se i ta četa kao grudva snega otapala uz put, otapala, otapala, dok se nije svela samo na desetak ljudi s kojima se knez Gojko malo čas i sam vrati!“ „Zar u istini tako?!“ viknu starac zaprepašćen, pa se udari rukom o koleno.„Zar od onolike vojske nikoga nema da ide za mnom na Kosovo, do ovo nejako dete, moj unuk, i ovaj moj sluga?!...Ej, moj care Dušane!...Ej, moj čestiti Kneže Lazare?!...Ej, šta bi od tebe, moja Srbadijo?!“ I starac pokri lice rukama, i zaplaka se.Jahali su ne zboreći ni reči tako za dva do tri strelometa.Tada će Ristivor da naveže na onaj razgovor, koji poče da se vodi pa se prekide zbog velike uzbuđenosti starčeve. „Sve mi zvoni u ušima pametna reč kneza Dobromira,“ reče.„Šta ćemo na Kosovo?Boj se bio i svršio, vojske se trgle, šta ćemo mi sad na Kosovu?!“ „Dodaj mi tu moju zastavu, da je ja sam ponesem?!“ reče stari knez. Ristivor ga pogleda za nekoliko trenutaka malo kao zbunjen ne znajući upravo šta to on hoće; ali, navikao da se pokorava, dodade mu zastavu. Čim je knez primi usvoje ruke, on onda jetko reče Ristivoru: „Od ovoga časa nisi više moj sluga ni moj vlasteličić!Idi za onima, koji se dogovaraju da pronađu pamet!Iz ovih stopa odlazi od mene.Nije Kosovo za takve, nit si ti za Kosovo!Ono istina i kukavice imaju krila, samo što orlovi lete k suncu u visine, a kukavice u mračni šiprag da podmeću svoja jaja u tuđa gnezda!Poleti, kukavico, u svoje jato!“ „Pa stani malo, gospodaru, molim te!“ reče zbunjen Ristivor, koji se prepade videv da mu se gospodar od zbilje naljutio. „Ne, ne, ne!“ vikaše starac sve srditije; „iz ovih stopa miči se natrag!Ne čekaj da te mačem ili buzdovanom pogonim!“ Borivoj na svome Ždralu, malo iza staroga kneza, davaše očima i rukama znake Ristivoru da se ukloni, jer je jasno bilo da je gnev knežev istom uzeo da kipi. „Žao mi je, gospodaru, što nećeš da me saslušaš.Ali kad mi zapovedaš da se odmičem natrag, poslušaću te i u tome kao i u svemu!“ reče Ristivor smerno i snuždeno, i okrenu Jabučila natrag putem, kojim su malo čas prošli. Knez pođe s Borivojem dalje unapred, a siromah Ristivor unatrag.Nije dugo potrajalo a Borivoj se okrete da vidi šta je s Ristivorom, pa se glasno nasmeja. „Šta ti je, sinko, smešno?“ zapita knez popreko. „Smešno mi jeda vidim kakve muke ima Ristivor s Jabučilom!Neće mu konj natrag, nego hoće za nama!On ga okreće pravcem k Severu a Jabučilo posle dva tri koraka okreće k Jugu!Siromah Ristivor!Dedo, što mu ne oprostiš?I ako ti nije žao Ristifora, zar ti nije žao Jabučila, koji eto očevidno žali za našim društvom!“ „Žao mi je Jabučila,“ reče knez; „ali što ću mu kad ima nesreću da ga jaše čovek, koji misli da je glavno gledati šta je pametno a ne šta je junačno.Moj sinko, ako ćemo mi tražiti samo šta je pametno, najpametnije je čuvati svoju glavu i svoju kožu; ali onda nema više junaštva na svetu!“ „Evo, Jabučila, vere mi!“ povika Borivoje veselo; „eto otkazao poslušnost Ristivoru pa ga nasuprot volji njegovoj nosi k nama!“ „To se tebi sve tek tako čini, sinko moj!“ reče knez.„U samoj stvari to je Ristivorovo lukavstvo.Ali mene neće prevariti!Natrag!“ viknu on, što ga grlo donošaše, Ristivoru, koji se doista naprezaše da okrene konja drugim pravcem.„Natrag, kad ti kažem!“ Pa u srdnji svojoj knez dohvati buzdovan, koji mu o jabuci sedla višaše, i baci se njime prema Ristivoru. Pade buzdovan na ledinu samo jedan korak na desno od Jabučila. Ristivor skoči s konja da digne buzdovan.Jabučilo, osetiv se slobodan, baci se stražnjim nogama u vis pa onda veselo ržući dojezdi sam, bez jahača svoga, da se stavi u ravnu vrstu s kneževim Labudom.Sad se i knez Gradoje nasmeja, i uze tapkati rukom Jabučila po vratu, i hvaliti ga što zna bolje od Ristivora kojim putem valja ići. „Molim te, dedo!“ reče Borivoj, „ako nećeš oprostiti Ristivoru iz milosti svoje prema meni, oprosti mu za ljubav Jabučilu!“ I opet se tiho nasmeja knez, i tapkaše Jabučila i tepaše mu. Malo čas pa Ristivor dođe pešice noseći buzdovan. „Gospodaru,“ reče on smerno, „evo ti buzdovan tvoj!Može ti trebati na Kosovu!“ „Jaši svoga konja!“ zapovedaše mu knez.„Naj, nosi zastavu!A više mi nemoj budalasto pominjati pamet ljudi u kojih junaštva nema!“ I pođoše sva trojica napred ka Kosovu. Put ih povede uz bistar a poširok jedan potok, kojega obale behu obrasle u gusti preplet od kupina, divljih ruža, vinjaga i leske.Iznad ove zelene a mirisne žive ograde podizale su se visoke topole, dohvativši se glatkim srebrnastim svojim granama, kao da su se džinovkinje u srebrnim oklopima zagrlile čuvajući stražu da niko ne priđe da čuje šta to potok žuborom romori, a još manje da uvreba ko se to na srebrnoj mesečini u potoku kupa.Slatko je bilo prelaziti tom svežom i mirisnom hladovinom.I doista je mladi Borivoje u svojoj detinjskoj nevinosti osećao neopisanu neku sladost prolazeći tuda, sladost koja ga čudnovato podsećaše na časove miline koje je kao dete na krilu svoje dobre majke provodio na terasi od dvora, na kojoj je u hladovini tako često s njime sedela, milujući ga u talasima od mirisa, koje je njihov cveća puni perivoj slao na terasu do njih. Ali je se sva ta lepota i milina onoga luga, kojim prelažahu, zlo slagala sa boljom, koju je stari vitez u srcu nosio.Izgledalo mu je čudno da srpska zemlja može mirisnim dahom da diše, da srpski potoci mogu srebrnim žuborom da romore, kao da se ništa neobično desilo nije, kao da knez poginuo nije, kao da, pre samo dva dana, nije bila velika i krvava jadna pogibija!Ova vedrina prirode kao da se glasno smejala onome teškom oblaku, koji se nad dušom staroga kneza natklopo bio! Iziđoše na jednu čistinu, s koje se videlo kako je tamo, preko potoka Zapadu, pukla ravnina zastrvena zrelim klasjem ječmovim.Ugledaše mnoge žeteoce i žetelice; prionuli bili u dugim redovima po njivi; prigiblju se nisko po klasju i svetlucavim srpovima žnju zrele ječmove. „Da stanemo, dedo, za koji časak ovde, da poodmorimo svoje konje, i da poslušamo kako moba divno peva!“ reče Borivoje u nevinosti svoga srca. „Kako?!“ zapita starac silno iznenađen, pa ustavu Labuda.„Šta reče ti to, sinko?Zar pevaju?!“ Sastavni svoje guste veđe, neveselo okretaše najpre jedno pa drugo uho, ne bi li i sam čuo, da li doista može neko da ima u Srbadiji kome je do pevanja!Kao da ne mogaše ništa čuti od žubora bistre vode po šarenom šljunku, i od šuštanja povetarca kroz granje i lišće od divljih ruža i zelene leske. „Zar doista pevaju?!“ pitaše starac po novo, pogledajući u oči čas svome unuku a čas Ristivoru. „Pa pevaju, dakako!“ reče Ristivor.„Kad si ti još video, da moba zagazi oštrim srpljem u zreo ječam, a da mlada momčad i devojčad ne puste, da im jasna grla odjeknu veselim pesmama?Ti znaš da moba može da radi pre i bez bela hleba i bez rujna vina, a ne može bez vesele pesme!“ „No znaju ti siromasi za pogibiju našu!“ reče knez Gradoje pouzdano, „Ne bi taj jadan narod danas zapevao, da zna šta je bilo na Kosovu!Slušaj, sinko Ristivore!Pregazi potok, požuri se među žeteoce, kaži im: bila se na Vidov Dan velika bitka, srpska je vojska junački izginula, srpski je car Lazar junački pao!To im kaži i ništa više!“ Prodera Ristivor svojim konjem kroz džbunje i šiblje, pregazi potok, okrenu koplje svoje naopako, da seljani, čim ga ugledaju, uzmu nagađati, da se neka nesreća desila.Polaganim, i gotovo reći svečanim, korakom svoga konja uputio se beše k jedinom hrastu na ivici od njive, pod kojim je ugledao nekolike starije ljude. Malo za tim pa stari knez vide kako ljudi neki potrčaše na nekoliko strana i mahahu rukama žeteocima i žetelicama.Mladi Borivoje ču kako se dovikivahu i dozivahu, i kako se pevanje preseče kao oštrim nožem.Obojica videše jasno kako sa svih strana žeteoci i žetelice potrčaše k onom hrastu, kako se sva moba iskupi oko Ristivora, kako, kad ovaj skide svoj kalpak, svi muškarci skidoše svoje šubarice i suknene kape, pa gologlavi slušahu što im on nešto govoraše.Nije dugo potrajalo pa seljani i seljanke žurno pokupiše srpove, i vile i grablje, pokupiše zdelje i čuture, zapregoše volove u kola i pođoše s njive svi u gomili, kao da je od jedan put sunce zašlo i noć nastala!Borivoje reče svome dedu: „Eto lepo čujem kako žene počeše zapevati i naricati!“ Kad stiže Ristivor, knez ga zapita: „Šta vele?“ „Šta će da vele?!Ne vele ništa!Starci se gruvaju rukama u prsa, momčadija zanemela, a od ženskadije neka roni suze bez naricanja, a po neka nariče bez suza!...Eno vidiš, odoše svi u selo.Niko ti ne osta na njivi, do ono nekoliko vranih gavranova!Mal’ ne zaboravih: starac jedan, koji je valjada starešina zadruge ako nije starešina sela, reče mi: „Kaži gospodinu knezu: hvala mu što te posla, te nam kaza da ne grešimo dušu pesmom u dan, u koji valja da kukamo!“ „Znao sam“, prihvati knez, „znao sam da će tako biti!“ I onda se krenuše dalje, sva trojica tužni neveseli. Na podnožju jednoga visa sjahali su bili da konjima svojima oblakšaju, i pođoše uz brdo pešice.Stari bi knez uz put ovda i onda pomilovao svoga Labuda, potapkao ga po grivi i po vratu, i progovorio bi mu u kratkim rečenicama, kao da mu je to prijatelj koji razume sve što mu on kaže, samo što se nem rodio te ne može da odgovara! Labud bi ovda i onda nekako zamišljeno pogledao u svoga gospodara, i frknuo bi uzastopce po nekoliko puta.Stari bi ga knez onda opet potapkao pa zadovoljno i osmehujući se progovorio: „Ha,... stari borče... verni moj Labude!...Pogađaš kuda polazimo, je li?!“ Labud bi opet frknuo, pognuo malo vrat, i pokušao da usnama polagano dohvati kraj od dolame staroga kneza, kao da zahvalan hoće da celiva skut svoga gospodara. „Pravo ti je?...Kako da ti nije pravo!...Ej, kad bi svi oni, koji se uz pune pehare svojim junaštvom hvale, imali tvoje junačko srce, moj Labude, moj verni druže!“ „Dedo“, uze reč Borivoj; „kad tvoj Labud zna kuda polazimo, zar nije pravo da i ja i Ristivor to znamo?! „Kuda polazimo?“ ponovi knez pitanje svoga unuka.„Moj sinko, mi polazimo kuda nas obraz junački zove a volja Božja vodi!...Polazimo, ako Bog da, u pokajanje, .. iz pokajanja u oproštaj,.. iz oproštaja u slavan život!“ „Nisam vidovit, kao Labud tvoj;“ prihvati smerno, ali nešto kao i neveselo, Ristivor; „nego opet rekao bih da se u taj tvoj slavni život samo kroz pogibiju ulazi!“ „Za junaka pogibije nema!....Ima smrti,“.... reče knez mirno i pouzdano. U tom iziđoše na sami vrh brda. Naša tri Srbina ustaviše se u isti mah, kao da im onaj živahni povetarac, koji im zapiri u lice, donese od nekud zapovest „Stoj!“ Zastade im reč u grlu i dah u grudima, sve sa lepote prizora koji im se iznenadno ukaza.Pukla ravnica dokle oko dopire.Po njivama i livadama pala tanka maglica kao veliki svileni veo obojen bledom ljubičicom.Istočno se nebo naslonilo na plave planine, pa ih pušta da se prelivaju na modru peruniku.Sunce se na Zapadu spuštalo u talase od rastopljenog zlata i purpura.Milina je bilo pogledati na ovu slogu od toplih i nežnih boja i mirne svečanosti. Mladi Orlović ne mogaše a da ne usklikne: Ta to je Kosovo!...Aj kako je divno!“ Stari knez mukom zamukao, pa se zagledao u daleke daljine. Ristivor otvorio i oči i usta, zablenuo se u nešto, čisto se skamenio. Po dužem ćutanju progovoriće knez: „Eto vam, deco, najveća i najlepša crkva u vasioni Boga Savaota!“ „Jeli misliš crkvu Gračanicu?“ zapita Ristivor bezazleno. „Kakvu Gračanicu?!“ prihvati knez.„Ne mislim ja crkvu koju su ljudske ruke gradile, nego crkvu koju je sam Bog sagradio!Zar ne vidiš ovo veliko i divno kube, koje je bog namestio nad Kosovom?Zar to polje, koje se preliva čas u plavo a čas u rumeno, nije kao patos od šarenog mramora, i zar nisu srpski junaci, ginući za svetu veru Hrišćansku, krvlju svojom posvetili tu crkvu na slavu Božju?!“ „A ja mišljah“ reče Ristivor, „ti pominješ divnu Gračanicu, koje eno u dnu Kosova kako se beli kao pehar od belog mramora!“ „Gde je?“ upita živo stari knez, i nadnese desnu ruku nad obrve svoje, da kao pooštri oči da bolje vide. „Eno je!“ reče Ristivor, pa pruži ruku pravcem k Jugoistoku.„Eto gledaj samo pravo po mojoj ruci.“ Uzalud se stari knez prigibaše čas s jedne čas s druge strane oko Ristivora, uzalud po pravcu ruke njegove naprezaše svoje staračke oči da prodre što dublje u sivu daljinu! „Eno!“ viknu sad živo Borivoj, „eno kako sunce sijnu o zlatni krst!Eno, dedo, pogledaj!Ovamo, ovamo, pogledaj pravo po mojoj ruci!“ Starac ostavi Ristivora pa po ruci Borivojevoj tražaše neće li gde u daljini uvrebati odblesak sunca o zlatni krst na Gračanici. „Ej moj Gradoje!“ govoraše tiho sam sebi; — „badava, baš kao da si počeo da stariš!I nije drugo, kad te eto oči izdaju!“ „Ali, molim te, dedo, pogledaj samo u ovom pravcu!Zar ne vidiš kako se svetluca krst kao da je od žeravice!“ vikaše Borivoj sav ushićen. „Ha, eto, sinko, sad ga videh!Jest, vidim ga sad!“ zaklikta stari knez radostan. Ali radostan beše samo za nekoliko trenutaka, pa se onda ućuta i snuždi.Zamišljen gledaše u svetlu zvezdicu u kojoj krst na crkvi treptaše.Stojaše tu kao da je od kamena pa ukopan.Oči mu se napuniše suza. „Deco!“ prozbori on svečano.Ona zvezda tamo trepti nad nepobusanim grobom čestitoga cara našeg.Ona crkva tamo sad je dva puta sveta i pred nebom i na zemlji!Mi gledamo odavde crkvu, u kojoj je grob našega Gospodina Kneza Lazara; a može biti ona zvezda tamo nije drugo nego sveta duša njegova, koja odande na nas trojicu ovde gleda!Da skinemo kalpake, i da kleknemo!“ I onda starac skide kalpak, obesi ga o jabuku od sedla, a sam se polagano spusti na kolena.Prekrsti se nekoliko puta.Pruži se i pade na prste od ruku svojih, i metanisa tri puta.I kad treću metaniju načini, ne diže se, — povijen po zemlji, gledajući u zemlju kao da ne sme da podigne oči prema Gračanici, — uze da govori na glas: „Oprosti nam, Gospodine Kneže!Oprosti nam, i viteški care naš!...Oprosti mome unuku, jer dete nije krivo što ne stiže na Kosovo, da te verno posluži!...Oprosti mome sluzi Ristivoru, jer služeći mene izgubi slavu da tebe posluži!...Oprosti i meni, nekada tvome vernom drugu a sada tvome starim sluzi!Avaj žalosti moje!...Jedva sad da smem o sebi kazati da sam verna sluga tvoja!Kako da smem kad eto ne stigoh da se pored tebe i za tebe borim!...Šta ćeš?!Nesreća je naša tako htela!.....Mučenik si bio za života svoga — jer ko može da nosi krunu ovakvog naroda kakav smo mi, a da nije mučenik ovoga sveta?!Ali od svih muka, na koje te živog metasmo, čini mi se, najstrašnija je što ti dadosmo da u poslednjim svojim časovima na ovome svetu pomišljaš: kako je malo vernih ljudi u narodu, koji si ti toliko ljubio, i za koji gineš!Oprosti nam, Gospodaru, oprosti nam; jer i ako jesmo ljudi bez dobre sreće, nismo ljudi bez vernoga srca!Oprosti nam!“ I onda se diže, prekrsti se i namesti svoj kalpak.Lice mu se čisto razvedrilo, kao da mu se jedan veliki teret s duše skinuo. „Sad ćemo, deco, u ime Božje, da nastavimo put!“ reče Borivoju i Ristivoru.„Nego ne možemo još u Gračanicu.Ne možemo prići ka grobu Gospodina Kneza ovako nepokajani!“ I pojahaše konje, i pođoše polaganim korakom niz brdo, a pravcem k jednom stupu od dima i plamena, koji se na istočnoj strani Kosova video. Bilo je već duboko u noć kad se knez Gradoje od Orlova Grada ustavi pod jednim granatim stogodišnjim hrastom na ivici jedne poluprokrčene stare šume.Prema toj šumi polje se polagano uzdizaše k drugoj jednoj šumarici, koja se kao zelen venac povijaše po čelu te kosine.Duž toga venca i odmah ispod njega behu nekoliki redovi šatorova. Stari knez poduže pogledaše k tim šatorovima, kao da je okom merio koliko su daleko od hrasta, pod koji se zaustavio bio, pa se onda okrete Ristivoru: „Možeš li pouzdano da raspoznaš jesu li to tamo turski šatorovi?!“ „Rekao bih da su turski; ali ne smemo ti na sigurno reći dok im se ne bih bliže prikučio!“ odgovori Ristivor. „Neka sad nema!“ prihvati starac; „biće i za to vremena.Još nije pola noći.Da sjašemo ovde, da se prihvatimo hleba i malo vina ako ga još u tvojoj čuturi ima.Da odmorimo i sebe i konje do pred zoru!“ Tako i učiniše.Odsedlaše i raspasaše konje, prostreše crvene suknene plaštove po suhoj zemlji ispod onoga grma, u vrh plašteva, a uza sami grm namestiše sedla, kako će im kao uzglavnjaci poslužiti.Sva trojica behu umorni.Mladi se Borivoj pruži po svome plaštu, obori sedlo rukama svojim i na mah zaspa.A knez Gradoje sede s Ristivorom te se najpre prihvatiše bele pogače i rumenoga vina, pa onda starac reče: „Sinko Ristivore, ja ću malo da otpočinem, a ti budan čuvaj stražu, da Turci ne bi na nas uspavane nagazili.Nego, ako bih se uspavao, budi me i ne žali me, čim vidiš da ona velika zvezdana kola na nebu klizaju k Zapadu!“ I starac se pruži po svome plaštu pored svog unuka, i sklopi oči.Osećaše umor u kostima i na očnim poklopcima; ali ne beše umora u srcu njegovu.Jedna misao vitlala je drugu, onako kako se zrikavci, u visokoj travi oko onog hrasta, žustro ganjahu i nadmetahu neprekidnim i sve to bržim i bržim zrikanjem.Još su zvezdana kola stojala visoko iznad Zapada, kad se starac diže pa reče Ristivoru: „Na tebe je sad red, sinko!Pruži se pa spavaj i odmori se, a ja ću sad već stražu čuvati!“ Ristivor bejaše doista umoran.Bez reči prekrsti se i prući po svom plaštu.I nije dugo trajalo pa se neumorljivi zrikavci ućutaše zaprepašćeni, jer im se učini da čuju rikanje jednog džina.Ristivor zaspa kao zaklan i rkaše gromko.Odmah u samom početku stari knez zboraše tiho u dva maha. „Lakše, Ristivore, lakše!Bojim se rkom svojom probudićeš Turke!“ Ali u zalud! Kad je već počelo da sviće, stari knez prodrma Ristivora i Borivoja: „Ustajte, deco, u ime Božje i u dobri čas!“ Ristivor skoči na noge, protre malo oči, previ se i duboko pokloni knezu pa smerno reče: „Dobro ti jutro i dobra sreća, gospodaru!“ „Dobro ti jutro i dobra sreća, dedo!“ reče vedro i veselo Borivoj i, ustav hitro, smerno priđu k ruci starčevoj.„Da znaš kako slatko snivah da smo u Orlovu!Kao vraćamo se, pa nas narod dočekuje s pevanjem, a pop Kariton, u odeždi kropi nas kitom bosioka.I tek mi mati priđe da me zagrli, a ti me probudi!“ „Neka da Bog da bi ti se sanak ubrzo i ispunio!A sad pođite u desno; tamo, vidite, iza onih topola ima bistar potok, na kome sam se ja već umio i Bogu pomolio.Idite te se umijte i vi, i Bogu pomolite; pa onda napojte konje, osedlajte ih i za put pripremite, pa dođite da se još jednom zajednički malo založimo!“ Tako im zapovedaše knez, te njih dvojica pođoše odmah da učine kako im reče. Nije dugo potrajalo pa se njih dvojica vratiše vodeći za sobom sva tri konja osedlana.Nađoše kneza gde stoji pred grmom,a zagledao se bio u šatorove turske na onoj kosi prema njemu.U bledoj svetlosti od svitanja lepo se mogahu videti i konji i gomile ljudi u stanu turskom.Lepo se moglo raspoznati pred velikim jednim zelenim šatorom u zemlju pobijeno visoko koplje, o kome višahu tri konjska repa. Starac najpre uze sam da pregleda kako je svaki konj osedlan, i naredi da Ristivor malo bolje pritegne pas u Borivojeva Ždrala.Kad se to svrši, knez Gradoje reče svojoj maloj družini: „Hodite, pomozite mi da prebrojimo šatorove turske, ne bi li sigurnije račun uhvatili, koliko će biti tamo turske vojske!Ja koliko puta brojah, svaki mi put sve drukčije izlazi!“ Uzeše sad sva trojica da broje.Borivoj beše prvi da vikne: „Ravno pedeset!“ „I jeste uprav pedeset!“ prihvati i Ristivor živo. „Pedeset šatorova, po četiri vojnika pod svakim, to je svega dve stotine vojnika!“ računaše polagano knez Gradoje. „Zar svega dvesta vojnika?!“ zapita Ristivor iznenađen.„Vere mi se varaš, gospodaru!Evo da brojimo konje, pa ako ne iziđe najmanje četiri stotine, onda ja okat da idem u slepce, a da ne pratim takvog gospodara!“ „Ta već sve mi je jedno!“ reče starac: „i dvesta nije malo, a i četiri stotine nije mnogo!Nego da se prvo sad prihvatimo malo hleba!“ Sedoše opet pod grm.Starac razloži onaj deo pogače što se još nađe u šarenici Ristovorovoj, i podeli ga na tri komada.Svoj komad podeli sa svojim konjem.Hraneći Labuda šaputaše mu nešto što Borivoj i Ristivor ne mogoše razabrati.Labud je razumeo svoga gospodara, jer podiže glavu visoko prema turskom stanu, raširi uzdrhtale nozdrve, kao da žudi da posrče sav onaj sveži povetarac što otuda strujaše, zarza i uze desnom kopitom kopati ledinu. „E sad, deco moja!“ uze starac da govori ozbiljno i sa očevidnim uzbuđenjem, „evo je prispeo čas da se rastajemo!Hvala vama, koji me dopratiste dovde!Sad se Borivoje, sinko moj, vrati u Orlov Grad k majci svojoj.Ristivore, da pratiš svoga mladog gospodara, i da ga čuvaš, i da ga predaš zdrava u ruke gospođi.Pojašite, deco, i neka vam je srećan put, neka vas Božji blagoslov prati, i neka vam je sveti Jovan svagda na pomoći!“ „A ti, dedo?!“ zapita mladi Borivoj pun čuda. „Eh, sinko, ja ću...“ odgovori knez Gradoje, zatežući očevidno u zabuni šta da kaže, „ja ću, ako Bog da, u nebeski grad Jerusalim na pokajanje!“ „Pa da pođemo i mi s tobom, dedo!“ reče Borivoj. „A to ne može!“ prihvati živo knez.„Put u nebeski Jerusalim vodi pravo uz onu kosu i kroz tursku vojsku, i ko zna još kroz kolike bede i nevolje!Sam mogu i proći kud sam namerio, a s vama dvojicom teže je to.A posle, dete moje, vidiš i sam kako su čudna i mučna vremena nastala, valjaće da se nađe muška glava na starom gnezdu Orlovića!“ „Samo te slušam šta i kako govoriš, gospodaru!“ uzme reč Ristivor ozbiljno a ne bez gorčine.„Slušam te pa velim sebi kako su doista čudna i mučna vremena nastala kad je eto i starom orlu od Orlova Grada nevolja, da svoje misli savija i zavija svakojako!I ako je mladost gotovo što i ludost, opet nemoj misliti da ja ne vidim šta si i kud si naumio?Kad ti ja samo iz daleka napomenuh da bi dobro bilo, da se i mi kao i drugi pametni ljudi vratimo doma, ti si se srdio na me.Sigurno si imao pravo što si se srdio.Nego mi je sad dvojinom čudno, kako možeš da od mene tražiš da te ovde na dogledu turske vojske ostavim sama!Slušao sam te svagda i u svemu evo devet godina, ali danas tebe poslušati ne ću.Mladi knežević može naći puta u Orlov Grad i bez Ristivora, a ja sam se zavetovao gospođi kneginji da te živ ostaviti neću!“ Uze stari knez da se krsti zaprepašćen. „Vaistinu nastaše poslednja vremena, kad se jedna sluga buni protiv gospodara svoga!“ reče on; pa onda nastavi srdito: „Jes čuo ti... ne možeš ti da radiš kako se tebi prohteva, nego kako ti se zapoveda!Ti ćeš da pratiš kneževića evo odavde od ovoga grma pa do u Orlovo.Jesi li me razumeo?!“ I stari knez škrgutnu zubima i sevnu očima. „Oprosti mi, dedo!“ upade u reč Borivoj.„Ristivor bi, kao dobra i verna sluga, tebe i poslušao; ali koga će on da prati u Orlovo ako ja ne ushtem bez tebe u Orlovo?!“ Ako ne ushteš bez mene u Orlovo!“ prihvati starac sve većma zaprepašćen i zbunjen.„Kako to!!...Jeste li se vi dvojica jutros izbezumili, te ne slušate zapovesti svoga starijega?“ „Ne možemo mi tebe, na dogledu turske vojske, ostaviti sama!Ne možemo se mi bez tebe vraćati!Šta bi i meni i Ristivoru moja majka rekla!?“ govoraše Borivoj mirno, ali mu se plamen prosu po obrazu. „O, budi Bog s nama!“ reče u najvećem čudu stari knez pa se prekrsti.„E sad... šta ćemo sad?!“ „Šta ćemo?!“ prihvati Ristivor.„Evo šta: što ti to i mi!“ „Ne možete vi što i ja, i ne trebate vi što i ja!“ reče knez Gradoje.„Ja ću da zagazim u tursku vojsku, da je pitam: što ne dočeka da sva srpska vojska na Kosovo stigne, nego mučki napade kneza dok tek s polovinom srpske vojske stojaše!“ „Ako ti zagaziš u tursku vojsku, zagazićemo i mi, pa već kako nam Bog da!“ reče mladi Borivoj glasom ustrepetanim. „Eto, veruj mi, slutio sam da će tako da bude!“ govoraše Ristivor mirno.„Sad što je tu je.Samo jedno znaj, gospodaru: ne ćeš ti mene danas oterati od sebe ni mačem, ni buzdovanom, a kamo li ljutom zapovešću!Mladi knežević neka se vrati, i treba da se vrati!“ „Kako to sad govoriš, Ristivore?!“ prekide ga gotovo srditim glasom Borivoj.„Čuješ, dedo!Ako ćeš da gineš ti, i mi ćemo da ginemo s tobom; ako će neko da se vraća, da se vraćamo svi; ako će neko da bega, da begamo svi!“ „Da begamo?!“ ciknu starac, pa podiže obe ruke u vis zaprepašćen.„Da begamo?!...Ko da bega!...Zar mi da begamo2!Zar Orlovići od pet stotina godina svagda išli napred a danas na Kosovu da begaju?A, moj sinko, da grdnu li reč reče!...U sedla!Na konje!... I starac skoči, i već se dohvati Labudu za sedlo, i već metnu levu nogu u srebrnu široku podnožicu, pa se onda ustavi, jer se nečemu beše prisetio. „Čekajte, malo!“ reče.„Do Turaka doprećemo živi, ali mučno ćemo živi kroz njih projahati.Nego da se najpre oprostimo!Odi, sinko!“ Rekav to stari knez pruži svoju desnicu da mu je unuk poljubi, pa onda i sam zagrli Borivoja, poljubi ga u levi pa u desni obraz i reče mu: „Neka ti je, sinko, prosto od mene!I neka su ti i danas i svagda Bog i sveti Jovan na pomoći!“ Grunuše Borivoju krupne suze niz blede obraze. Sad priđe smerno i Ristivor.Gologlav duboko se pokloni pred starcem, pa, saviv ruke na prsa s pognutom glavom, uze da govori: „Oprosti mi, dobri i mili gospodaru!...Mnogo sam te puta rasrdio... mnogo puta ne poslužio kako je trebalo poslužiti... opraštaj me po velikoj tvojoj dobroti!I neka tebi za tvoju gospodsku milost prema meni siromahu, Bog na nebesima veliku milost pokloni!“ Starac mu metu svoju desnu ruku na glavu, kao da ga blagosilje.„Neka ti je prosto, sinko Ristivore!“ reče mu, pa kad se Ristivor podiže, poljubiv mu ruku po drugi put, knez mu šaputom reče: „Idi, moli i mladog gospodara da ti oprosti!“ Starac se ponašaše kao da on jedini onde nema ni od koga smrtnog kakav oproštaj da traži. Ristivor priđe k ruci mladog Borivoja, ali mu je ovaj ne dade, nego zagrli Ristivora, poljubi ga i u jedan i u drugi obraz pa, grcajući od suza, reče: „Ja tebi, dobri naš Ristivore, nemam šta da praštam, nego oprosti ti meni! „Sad još jedno, deco moja!“ reče knez.„Da uzmemo po jedan zalogaj hleba i po jedan gutljaj vina neka nam je to u ovaj čas Sveto Pričešće, da bi nas Spasitelj Gospod Isus Hristos na nebu primio kao svoje, uveo u carstvo Božje, i namestio nas u onome kraju raja gde su Kosovski junaci s Gospodinom Knezom!“ I kad se sva trojica smerno pričestiše, onda knez Gradoje, vedar i gotovo veseo, gromkim glasom viknu: U sedla! I dok se dva puta samo okom trenulo, tri konjika, tri Srbina ispadoše ispod grma na čisto polje, i najpre hodom pa onda lakim trkom pođoše uz onu kosu, na visu koje je ležao turski stan. „Razvi moju zastavu!“ beše poslednja zapovest Kneza Gradoja sluzi svome Ristivoru. Već je bilo sasvim svanulo. U turskom stanu udaraše se u bubanj i videlo se živo kretanje.Malo čas pa je nekoliko stotina konjanika stalo u redove ispred šatorova, mirno i u najvećoj tišini očekujući nešto.Nije dugo trajalo, pa iz velikog zelenog šatora, pred kojim visoko koplje s konjskim repovima pobijeno beše, iziđe visok i ličan čovek, u dolami od crvene čohe bogato zlatom izvezene, sa svilenom čalmom na glavi i nojevim perjem na čalmi.Uzjaha arapskog jednog belog konja, divno opremljenog u kite i kićanke i uzice od crvenog svilenog konca, i prođe polaganim i talasastim krokom pored vojnika, koji mu jutarnji njegov pozdrav živim i složnim usklikom otpozdravljahu.Došav do na kraj levome krilu, okrete konja, da još jednom pored vojske svoje a k desnome krilu prođe, kad se od jedan put okrete i pogleda k polju, kojim su tri Srbina pravo k njegovoj vojsci jezdila. Malo čas pa se od turske vojske odvoji jedna četica od sedam konjanika, koji pođoše niz zelenu kosu u sretanje trojici Srba.Nije ta četica odmakla stotinu koračaja a od vojske se odvoji druga četa od četrnaest konjanika, pa pođe polagano u korak za onom prvom.I tek da je i ona odmakla bila za stotinu koračaja, a odvoji se i treća četa od dvadeset i jednog konjanika i pođe za onim dvema. Zapovednik Turaka dade zapovest te se redovi konjanika koji stojahu iza onih u prvome redu, razviše u dva krila i desno i levo, i poviše u polumesec u sredini kojega stojaše kao zvezda sam zapovednik na svome krasnom arapskom beljcu.Tako je sad svaki vojnik turske vojske mogao dobro da vidi šta biva na tihoj zelenoj kosini na kojoj se tri Srbina i prva četa od sedam Turaka susretahu. Kad već stigoše jedno prema drugom na svojih dvadeset koračaja, Turci se ustaviše, i njihov vođ viknu jasnim glasom: „Stan’te malo, neznane delije!Obrnite koplja k zemlji i kazujte: ko ste, otkuda ste, kojim poslom ovuda nagoste?!“ Stari knez nešto reče svojima, pa potera Labuda napred.Za njim jahaše Borivoj, za Borivojem Ristivor. „Mi smo Srbi od Orlova Grada.Ne stigosmo da ginemo uz našega čestitoga Kneza; nije pozno da za nj danas izginemo!“ govoraše na glas stari knez Gradoje. „Stani, more!... ni koraka napred!“ viknu žustro i srdito Turčin.„Ne budal’-te no se predajite!“ „Samo duše naše predajemo Bogu našem!Vama, pogana vero Agarjanska, evo šta dajemo!“ Pa se starac baci kopljem u gomilu Turaka, suknu mač iz korica i ne osvrćući se viknu: „Napred, depo, za krst časni i veru Hrišćansku!“ Labud zarza dugim vriskom kao da klikće, pa polete na četu Turaka.Turci ne mogahu da veruju očima svojima, behu se čisto skamenili za nekoliko trenutaka, dok ne zviznu mač Gradojev posred lica turskog četovođe, pa onda i levo i desno, i levo i desno, dok se ne raspršta prva četa kao pleva koju je vihor dohvatio. U tome času brzim krokom stizaše druga četa.Njen vođ, s golom krivom sabljom u desnici, vikaše gromoglasno: „Predajte se, mahnite delije!Predajte se, ne ginite ludo!“ „Kome da se predajemo?“ vikaše starac.„Zar vama, koji ne smedoste dočekati da se srpska vojska sva iskupi?Zar vama, koji izdajama osvajate a ne junaštvom?!Evo da vidite ko su Srbi i stari i mladi!“ „Da vidite ko su Srbi, i stari i mladi!“ odjekivaše Ristivor svome gospodaru, pa svojim kopljem ustavi besnog jednog crnog Arapina, koji se s visoko uzdignutom krivom sabljom zaleteo bio na starog kneza. „Ne boj se, dedo, za mene!“ vikaše Borivoj; „ne ću ja tebe danas na Kosovu posramiti!“ Pa mladi unuk Gradojev udaraše hitro mačem po Turcima i levo i desno. „Tako, sinko!Neka vide da se ni deca srpska ne boje Turaka!“ odgovaraše s pravom radošću stari knez baš u trenutku u kome se njegov mač prebi udarcem o krivu jednu sablju koja skliznu te ga obrani po mišici.Knez dohvati svoj buzdovan pa njime rastera Turke oko sebe. „Ih, pogana vero Agarjanska!“ ciknu Ristivor kad ga oštric turske sablje dohvati po levoj plećki. „Dedo!“ vikaše silno razdragan mladi Borivoj!„Delo! evo dobih prvu ranu!“ „Neka ti je srećno, sinko!Neka ti je srećno!“ usklicavaše knez Gradoje boreći se s čitavom jednom četom koja ga stezaše sve tešnje kao da je dobila zapovest da ga živa zarobi. Po zelenoj ledini ležalo je ovde onde pet teško ranjenih Turaka, a bar toliko ih je ponelo lake rane.Posle nekoliko trenutaka borbe pa se, na jednu značku bubnjem ozgo iz stana, ostaci od one druge čete rasprštaše, svaki njen konjanik, koji osta živ, obode konja da u besnom trku zađe za onu treću četu, koja polaganim krokom ježđaše k trojici Srba u krv oblivenih. Na zapovest svoga vođa ova se treća četa rastavi u tri četice u svakoj po sedam konjanika, te dok jedna navaljivaše na Srbe s lica, druge dve zađoše im s levog i desnog boka.U trenuću oka biše tri Srbina opkoljena Turcima sa svih strana, „Predajte se, ljudi!Vidimo, jeste junaci!Predajite se nama junacima, koji smo prijatelji junaka!Predajte, se, more, ne ginite ludo!“ Tako dovikivahu Turci sa više strana. „Zar bi mi bili srpski junaci, da vam se živi predajemo?!“ odgovaraše stari knez, pa se mačem, koji mu Ristivor dodade, zalete na najbliže Turke.Pet sabalja se sklopiše nad glavom njegovom, i opet se rasklopiše pod vitlanjem mača kneževa, da se po novo sklope i da mu i ramena i mišice i pleća i junačka prsa dohvataju. Turci ih razdvojiše i svakog od njih opkoleše, pozivljući ih jednako sa istinskim divljenjem i žaljenjem, da se predadu. „Jesi li mi, gospodaru, još u životu!?“ vikaše Ristivor, ogledajući da buzdovanom svojim probije sebi put ka gomili koja mu se oko gospodara skleptala. Ali se glas starčev sad već više nije čuo. Jeste li još u životu?!“ pitaše siromah mladi Borivoj, promuklim glasom, krvav po licu, stegnut sad već gomilom jednom tako, da ne mogaše više ni konjem kročiti, ni mačem zavitlati. Ali se ni stari knez ni Ristivor ne odazivahu. „Pali su i jedan i drugi!“ viknuše mu neki Turci. „Oh, moj dobri dedo!..Oh, moj Ristivore!“ promuca Borivoj, preblede kao krpa i pade s konja kao mrtav. Mnogi su konji jurili poljem bez jahača, prestravljeni i čisto podivljali.Labud stojaše kao ukopan pored svoga gospodara, koji u teškim ranama ležaše na krvavoj ledini obnesvešćen. Turci odjahaše od konja pa se iskupiše oko ranjenih Srba.O Ristivoru mišljahu da je mrtav, ali ne bejahu još sigurni.Borivoj je ležao u nesvesti, ali su mu rane lake bile, Dođe zapovest od Alaj Bega, da Turci na svojim rukama donesu pod njegov šator sva tri Srbina junaka, bilo da su mrtvi bilo da su samo ranjeni. Već je podne prevalilo, a turska vojska jednog Sandžak-bega još jednako stoji na onoj tihoj zapadnoj padini Goleša na kojoj je sinoć zamrknula i jutros osvanula. Gomila Turaka iskupila se pred zelenim šatorom Sandžak-Begovim i oko njega.Naslonio se drug drugu na ramena, pa ako ko što i progovori, progovara to šaputom.Kao da sa nekim strahom i poštovanjem očekuju da se nešto zbude. Pod šatorom stojao je prav kao bor, a u zlato i skrlet odeven Sandžak-Beg, zapovednik ove turske vojske, okružen nekolicinom svojih doglavnika u kaftanima od crvene i od zelene vunene tkanine.Ne govoreći ni reči, svečanom mirnoćom gledahu u dva ranjenika, jednog starca i jednoga mladog dečka, koji na mekanim persijskim prostirkama ležahu u šatoru. Dečku tome povezana je bila glava i mišica desna tankim belim platnom.Starcu nisu rane privezali; skinuli su mu pancir, razmakli mu prsnik te obnažili prsa da mu oblakšaju dihanje.Starac je s mukom dihao; po nekad je izgledalo da je i prestao dihati, ali bi se onda opet prsa nadimala, i pod ubrzanim kucanjem srca ubrzano dizala i spuštala.Ovda i onda nešto bi nerazgovetno prozborio; ali je očevidno više u bunilu nego razborno govorio.Ranjeni dečko bio se pridigao i na levu ruku oslonio, pa kroz suze u očima gledao nepomično u starog ranjenika, i naprezao se da ne izgubi ni najtiši šapat sa usana njegovih. Opaziše kako starac uze dihati ravnomernije i mirnije i kako otvori oči, i kako poglede svoje zaustavljaše na svakome od prisutnih Turaka, kao da se trudi da se seti gde ih je pre jednom prilikom video.I još opaziše kako prstima leve ruke tražaše nešto o levome svome bedru. Gde je moj mač, Ristivore!“ prozbori starac tiho. „Zapojte ga vinom!“ zapovedi Sandžak-Beg svojima. Priđoše nekoliko njih Turaka, podigoše polagano starčevu glavu i prsa, podupreše ga gužvom od prostiraka i svakojakih tkanina što se pod bogatim šatorom nađoše i zapojiše ga mirisnom malvasijom. Starom se junaku zagreja srce dobrim vinom, te dođe k sebi i pogleda bistrim pogledima oko sebe. „Je l’ živ moj unuk?!“ zapita. „Eto ti ga pored tebe!Za nj se ne brini!Lake su mu rane!“ „Neka su ti sretne prve rane, sinko!Koliko ih imaš?“ pitaše starac. „Tri, dedo!“ reče Borivoj. „Zar samo tri?“ zapita knez Gradoje, očevidno nezadovoljen u svojim očekivanjima. „Zar je malo tri rane za jednoga dečka, u prvome boju njegovu?!“ prihvati Sandžak-Beg nekako svečanim glasom, u kome je drhtao tih prekor starome, sa tri rane nezadovoljnome knezu.„Ne bi ni toga bilo, jer nijednome se od mojih junaka nije prohtevalo da se na jedno dete sabljom zaleće.Ali ne mogoše mu mača iz ruku izbiti, dok ga malo po mišici, i po ramenu i po glavi ne okrznuše!“ „A moj sluga Ristivor>“ pitaše knez pa brižnim pogledom preletaše sve kutove od šatora. „Tvoj sluga nije postideo svoga gospodara!“ reče Sandžak-Beg. „živ se predavao nije, pao je pokriven grdnim ranama!“ „Koliko je rana stekao?!“ pitaše knez kao da je reč o tekovini nekakvoga velikoga blaga. Sandžak-Beg se okrete svojim ljudima pa s njima nešto razgovaraše turskim jezikom. „Evo moji ljudi kažu,“ nastavi Beg govoriti knezu, „moji ljudi kažu nabrojili su na njemu dvadeset i tri rane!“ „Dvadeset i tri rane!“ ponavljaše starac podignuv oči uvis, kao da meri koliko to na vazi junaštva vredi.„Dvadeset i tri rane!Pa dobro je, sinko Ristivore!...Je li još živ?...Il’ je pod ranama umro?“ pitaše knez, pa se zagleda u svoga unuka, koji se sav tresaše od plača. „Izdahnuo je na rukama mojih junaka, dok ga nošahu ovamo k meni pod šator!“ pričaše Beg. „E, Bog da te prosti, sinko Ristivore!Bog da te prosti!“ ponavljaše stari knez tiho, a očevidno duboko ganut. „Pre nego će izdahnuti,“ nastavljaše Sandžak-Beg svoje pričanje, „zamolio je moje ljude: „Tako vam junačke sreće, ostavite mi struk bosiljka, koji ćete naći pod mojim pancirom na srcu mome, i sahranite me ispod nogu moga gospodara, jer hoću da sam mu i u grobu verni sluga njegov!“ Eto smo ljudi tvrda srca, ali se za tvojim slugom zaplakasmo!“ „Bog da te prosti, sinko Ristivore, Bog da te prosti!“ šaputaše starac nekoliko puta, pa se onda pusti u nekakve duboke misli, ne skidajući poglede svoje sa krasnog lica ličnoga i gospodstvenoga Sandžak-Bega. Pa onda uze polagano, ovde i onde zastajući i zapinjući, da govori Sandžak-Begu: „Junače, sve mi se čini da nisi Agarjanskog roda, sve da i jesi Agarjanske vere.Ali neka si baš i Agarjanin, vidim te jesi gospodin i jesi junak.Eto te zaklinjem tvojim gospodstvom i tvojim junaštvom, učini mi što ću da te molim: Sahrani moga slugu Ristivora s desne strane pored mene, neka svi junaci, koji pored naših grobova budu prolazili, vide, da je moj verni sluga meni moje desno krilo bio!“ „Tvoj je sluga junački zaslužio, da mu toliku poštu činiš!“ reče Sandžak-Beg.„Ako ti je zapisano da od ovih rana umreš, učiniću ti kako eto želiš.Nego imam sad i ja tebe da zapitam za nešto!“ Pa onda Sandžak-Beg izvadi iz svilenog pasa svoga belu i kao paučina tanku svilu zavijenu jednu kao kolajnu o zlatnom lancu.Na jednoj strani kolajne u divnom emalju je bila izrađena doprsna slika gospođe Mandalene. „Pogledaj u ovu sliku!“ nastavi Sandžak-Beg podnesav je pred oči staroga kneza.„Nađosmo je o vratu a ispod svilenog naprsnika u toga mladoga junaka do tebe.Kaži mi pravo, junače, tako ti sreće junačke, nije li ovo slika Mandalene, kćeri vojvode Novaka, žene kneza Milana Orlovića od Orlova Grada, i ako jeste — onda... nisi li ti glavom knez Gradoje, stari Orao od Orlova Grada?!“ Knez Gradoje — koji ne skidaše svojih pogleda sa lica Sandžak-Bega — sav zadrhta i poblede.Napregnuvši sve svoje sile podiže se živo, te grčevito dohvati Bega za obe ruke, i onda viknu zagušljivim glasom: Vidim te ko si!...Oh, Mando,...Oh, snaho moja!Evo Stanka!....Stanko, oh.... bedni Stanko!“ I onda — uzbuđenje beše i suviše jako za već iznurenu snagu starčevu.Onaj silni napor slomio ga je.Srce mu silno zalupa poslednjim kucanjem. I onda — uzbuđenje bejaše i suviše silno za već iznurenu snagu starčevu.Onaj silni napor, i duševni i telesni, ono veliko iznenađenje da vidi čoveka, od kojega je senka tako često padala na Zvezdu Danicu Orlova Grada, — sve to zajedno slomilo ga je.Srce mu naglo i silno zakuca — poslednjim kucanjem.Pade mrtav knez Gradoje od Orlova Grada.„Da takvoga ne ima sokola!“ Sutradan je sunce obasjalo dva groba, jedan pored drugog.Sandžak-Beg je zapovedio te je svaki njegov vojnik položio po jedan kamen na grobove kneza Gradoja i vernog mu sluge Ristivora. I sam sultan Bajazit Ildirim, čuvši za junaštvo njihovo, objavio je svoj turskoj vojsci zapovest: da svaki vojnik, bio on Janičar, ili bio Spahija, Timarlija ili Zijametlija, kad god ga put nanese onuda, stane pred onim grobovima, i u znak svoga poštovanja položi ma bilo po jedan šljunak na njih!Tako se kroz stotine godina držala gromada od kamenja, prost spomenik podignut rukama Turaka junaka, dvojici junaka od Kosovskih Srba. BORISAV STANKOVIĆ UVELA RUŽA DRUGO IZDANjE BEOGRAD, 1912 KNjIŽARA S. B. CVIJANOVIĆA NOVA ŠTAMPARIJA „DAVIDOVIĆ“, DEČANSKA 14 „— Opet sam te snevao!Kako žalim što san ode, te i ti s njime!Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više.Ali hvala i snu!Slađe je snevati nego li zbilju gledati, i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena i teška, hladna samotna života...Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabom i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i granjem; san potoka što pored kuće teče pored visokih topola, mladih vrba, brestova i meke, uvek vlažne trave.Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od klepetuša i tiha, jednolika pastirska pesma u „duduk“; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama"...San mladosti i sreće! Hajde da snevamo: Bili smo komšije.Tvoja majka samo je tebe imala, moja majka samo mene.Bašte naše bile su razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na nameštane, oveće, kamenove.Tvoja mala kućica, skoro zidana, prizemna i mestimice okrečena, skrivala se u dnu bašte, i od nje se video samo krov sa novim crepovima.Naša kuća bila je stara, široka, suva, glomazna, i zaudarala je na čađ.Sa ulice bila je ograđena visokim zidom.Kapija je bila velika, stara, sa porđalim alkama, i ispod nje se mogaše čovek provući u svako doba.Ispred kuće bio je stari bunar, a oko njega naslagane velike ploče ispod kojih je oticala ustajala, crna barica, po kojoj patke ceo dan batrgahu.Više bunara bila je vinova loza, a na sred dvorišta stari dud „šandud".S leve strane odmah potok, a iza njega vaša bašta ograđena zavaljenim i isprekidanim plotom... Je li, pamtim li dobro?Vi beste sa sela, skori doseljenici.Prodali ste u selu vaš posed i došli u varoš.Otac ti i starija sestra umrli, a ti s majkom ostala.Nešto od neprodatih njiva u selu, a nešto i od nadnice tvoje majke, vi dve živele ste lepo i tiho.A ti si bila uvek, od sviju komšijskih devojčica najbolje i najlepše obučena.Tvoja majka išla je jednako u seljačkom odelu, ali tebe je kitila i gizdala kao najbogatiju.Kakva si bila tada?U šalvaricama, kratkom, tesnom mintanu sa širokim rukavima, opasana boščicom, u lakim papučicama i povezane glave, mila si ti.A hod ti je bio brz i lak.Kako da te ne pamtim kad si dolazila k nama?Prelaziš preko potoka, a ručice si digla u vis.Plave velike oči oborila si dole, i nogom biraš na koji ćeš kamen stati.Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas na desnu stranu.Na tvoje blede, duguljaste obraze izbilo je jedva primetno rumenilo, a bujne ti kovrčaste kosice pale po čelu i oko ušiju.Prelaziš ti, gledaš gde ćeš da stupiš, prvo oprobaš kamen da li je dosta stalan, pa onda zanihav se, i izdignuvši glavu, lako kao srna, skočiš na našu stranu. — Ah!Evo me! — veliš stupajući preda me — šta si me zvao, a? — Majka te zove! I ti ne gledeći na mene, brzo, previjajući se i izbacujući iz šalvara tvoje male nožice u belim čarapama, otrčiš materi koja te pošlje da joj nešto kupiš u čaršiji. I ti si uvek trčala, radovala si se kad bi te moja majka poslala zašta, i kao da si se time n ponosila.A imala si i zašta.Jer mučno je bilo mojoj materi pristupiti. Kao da sad i nju gledam gde pogurena, u svilenoj anteriji, povezana crnom šamijom i to tako da joj se samo nos i oči vide, pretura po svojim sanducima i dolapima.Vadi iz njih stara, već plesniva odela, skupocena, ali požutela platna, i svilene tkanine koje su počele već da se osiplju.Uvek je čistila zlatno i srebrno posuđe i svaki čas ga nameštala u gostinskoj sobi, kako bi što uočljivije stajalo.Ceo dan je provodila u gostinskoj, oniskoj, pocrneloj sobi, koja je bila lepo nameštena.U njoj je bilo nagomilano sve naše preostalo bogatstvo: stari persijski ćilim, po rafovima veliki sahani, srebrni zarfovi za šolje, pozlaćeni čiraci za lojane sveće, po minderlucima veliki jastuci, — „čupavci“...Bilo je bogatih starih ikona, srebrno kandilo; zlatno uokvirene slike Božjeg Suda, Jerusalima, Peći, Ravanice, i to počađale, plesnive sa oštrim, prvobitnim crtežima.I sve to nagomilano, stisnuto u maloj svetlosti, pomešano s mirisom od suvih dunja,grožđa i krušaka što su visile na tavanicama i izdavajući oštar a često i zagušljiv zadah. Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i čistila nameštaj.Samo ja i ona živeli smo od moje mase.Otac mi je bio umro pošto je upropastio gotovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za rukom, a koje je on opet preduzimao više radi sveta, da se ne kaže kako ništa ne „pečali", već jede gotovinu.Mati mi je skoro za ocem umrla.Zato sam babu zvao uvek majkom.Dakle, od cele nekadašnje bogate i znane porodice samo smo mi bili ostali.Ona je retko išla drugima, kako ne bi i oni nama dolazili i videli našu sirotinju koju je već ceo svet gledao.Ali ko bi došao, taj je bio ugošćen kao kod najbogatijeg, jer je ona uvek nabavljala najbolju kavu i rakiju za goste.Bila je ponosna i povučena.U celom njenom tihom, odmerenom ponašanju isticala se neka skrivena i osetljiva dostojanstvenost.Nikad nju nije mogao ko da vidi, da ona radi kakve teške poslove.Sem pletiva i šivenja ništa drugo pred ostalima nije uzimala da radi.I svi su se čudili kako mi izlazimo na kraj.Govorili su da ona ima čitave bisage para, koje je uzela od mog pradede, svoga svekra, kad je ovaj umirao.Čak su me i neki zapitkivali, da li viđam kod nje starinske velike, zlatne pare?Od toga ništa nisam video.Samo često, u noći, trgnem se iz sna, probudi me svetlost sveće.I ja se tada dižem i gledam, gde se ona skupila, na leđa bacila staru, čohanu gunju; nagnula se k sveći i nešto radi.Podvila ona noge pod šalvare, kolenima pritisla platno, jednom ga rukom drži zategnuto i palcem pritisla šav, a drugom šije brzo, silno...Njene suve ruke samo lete, a oko nje razbacano po pet, šest parova gotovih košulja.Prozori sobe ćilimom zastrti, da se s polja iz sobe svetlost ne vidi.Ja je gledam, čudim se i pitam: — Nano! — A? — trgne se ona i baca rad, pa kad vidi da sam to ja, ona opet uzima. — Što ne spavaš ? — A što ti? — pitam je. — Spavaj ti čedo, spavaj.Nana je spavala, pa sam se digla na podranku. Rukama pipam oko sebe postelju, a ona ravna. _Nisi ti spavala!I ja ću da se dignem.I počnem da ustajem iz postelje. — Ne, ne!Eh, što si bedan! veli ona blago.Pa da bi me umirila, ostavlja rad i leže sa mnom.Ja se zgurim u njen skut, grudi joj otkrijem, zavučem ruke u njene smežurane, tople pazuhe, i tako zguren, osećajući na čelu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim! A ti?Bila si svakog dana kod nas.Tvoja majka, idući na rad, uvek te je ostavljala kod nas da ne trčiš i ne vijaš se po ulicama i čaršiji!Ti si bila živa, brza, hitra, a tvoja mati povučena, suva, uvek se sklanjala i bila u brizi.Izgleda da je ništa ne interesuje, da ništa ne vidi i gleda do samo svoj rad: okopavanje, filizenje i prašenje duvana po njivama.Išla je i ona brzo sa prekrštenim i zavučenim rukama u nedra i to pognute glave, uz zid, po krajevima kao da se čega bojala i sklanjala s puta svakome.Moja mati rado vas je imala.Jer jedno što ste nam bili komšije, drugo što od poznanika i rodbine niste imali nikoga, zato vas je ona prizivala i družila se s vama više kao iz nekog sažaljenja, i misleći da vam daje neku milost i time ispunjava svoju dužnost...I tako ja, ti, one, svi mi, neosetno zbližismo se i postadosmo jedna kuća.Ako tvoja mati što dobro umesi, ona donosi nama.I, to ne bi izgledalo kao poklon, ona tiho i gledajući ponizno u mater, moli je: — Eve, 'adžike, da vidiš.Ja ga istina... ali ti znaš bolje.Obiđi da vidiš! Mati uzima, jede, i ma da je izvrsno jelo, ona opet stavlja primedbe, kako bi to izgledalo da ona to jede samo iz dobrote, te time da tvojoj materi učini po volji, milost.A kad mi što god dobro skuvamo, onda mati pošalje, po meni vama. — Na, odnesi im.Neka okusi Stana, jer me je dete celog dana slušalo. I tako mi besmo svi skupa, zajedno.Koliko puta ti kod nas, igrajući se, umorna u našoj toploj sobi, naslonjena na kolena moje matere, zaspiš.U tom dođe sa rada tvoja mati.Ulazi ona tiho, ponizno, sa prekrštenim rukama, noseći pod pazuhom ostatak od svoga ručka. — 'Bro veče! — veli tiho, pa kad te vidi zaspalu, sa opuštenim rukama i zavaljenom glavom na materinu krilu, ona se prepadne od tolike tvoje smelosti, pa prilazi i uzima te od nje. — Što je, 'adžike, ne pustiš na zemlju nego je držiš?Malo ti i onako dosađuje, pa još i ovo... — Neka, neka — prekida je mati.Neka spava.Umorila se.Sedi, Marija, odmori se....Sedi, doma nema niko da te čeka. I tvoja majka, držeći te zaspalu na krilu, podalje uz zid seda.Posle otpočnu razgovori.Moja mati je pita kod koga je toga dana radila i na čijoj njivi.Posle joj kazuje od koga je sadašnji gazda tu njivu kupio.Onda joj nabraja nekadašnje naše njive, čivluke, vinograde; kazuje joj koliko je to godišnje donosilo, s kojim se imanjem graničilo, na koji je način to posle otišlo...I onda, zanese se, pa otpočne da priča svoj život, mesta i gradove gde su bili, kad su išli na hadžiluk s dedom...Onda nabraja, kazuje do sitnica o svima sadašnjim gazdama „skorotečnicima“: šta su pre oni bili, kod kog služili, iz kog su sela došli, kako su se obogatili...Priča ona, a tvoja majka sluša je željno, klima joj u povlad, a na licu joj se vidi zadovoljstvo što moja mati to njoj priča i govori.Posle se ti probudiš i onda večeramo.Tvoja mati donese što god od vaše kuće, a i s onim što mi imamo, večeramo zajedno.Posle večere ti poliješ sve, skupiš mrve sa sofre, a majka ti opere sudove, razmesti sobu, pa čak nam i postelju prostre.Ja i ti zaspimo, a one dve nastave razgovor do neko doba. Pa znaš li kad dođu zadušnice, dan mrtvih?To je jedini dan kada mati namesi i spremi, kao nikad.U jutru, pošto se da kokoškama, da one prve okuse kuvanu pšenicu, ja onda raznosim po komšiluku „zadušnicu“.Prvo donosim vama.Mati mete u čanak pšenicu, poskurice i drugo: oraje, kestenje, trešnje.Donosim vama, a vi mi u moj čanak dajete od vaše pšenice i poskurica.Kad izredim tako sve kuće u komšiluku odnoseći i donoseći, onda probiram što je najlepše za mene.Kad dođe vreme da se ide na groblje, tvoja mati dođe, i da ne bi izgledalo da ona hoće da ide u društvu s njom, traži od nje što god da joj ponese. — Hajde, 'adžike.Daj ako ima što da ti ponesem. — Pa nema ništa Marija.Sve sam poslala.Ali hajdemo, možda će mi uz put što zatrebati. I one odlaze.Ulice i čaršiju zakrčile žene s korpama, jelom i pićem.Oko njih se tiskaju i jure ka groblju prosjaci, Cigani i Ciganke, noseći velike torbe za jelo i testije za piće.Jure oni i grabe ko će što pre i lepše i bolje mesto zauzeti pred portom groblja.Ja ostajem kod kuće, čekam tebe da dođeš te da zajedno ručamo, kao što smo se i dogovorili.Ti odlaziš s punim čankom svačega.Zatičeš me gde dižem zaklopce sa jela i od svakog po nešto uzimam. — Što ne čekaš? veliš ti nabureno.I onda uzimaš pa sve mećeš u sahane, ređaš ih oko vatre.Ja te ne slušam, već jednako uzimam i jedem.Ti se ljutiš. — Nemoj.Sad ćemo zajedno da jedemo.Ako li ne? — neću ni ja!Evo, čekaj! — Pa brzo, hitro, uzimajući tako ozbiljno ulogu domaćice, donosiš ti pred mene veliku tepsiju.Prvo na nju mećeš poskurice, hleb, pa onda kašike i viljuške (a one će biti sasvim nepotrebne, jer ćemo prstima jesti).I da bi sve to izgledalo kao ozbiljan ručak, ti mi u čašicu daješ vode mesto rakije.I tek onda donosiš jela, ali najviše pšenice s orasima i šećerom.Ja sam seo, prekrstio noge i punim usta, a ti samo trčkaraš, donosiš, sedaš sproću mene, podvivši kolena, i probiraš što je najbolje. - Evo, uzmi! veliš ti ozbiljno i pružaš mi. — A što ti ne jedeš? pitam te, gurajući ono u usta što mi daješ. — Pa takav je red — odgovaraš mi ozbiljno — žena mužu treba najbolje da da...Ona može i posle, da jede, što ostane od njega. I za tim, pošto ja napunim sve džepove orasima i kestenovima, ti sve onda dižeš.Opereš sahane da se ne bi poznavalo.Sve središ, zagasiš vatru na ognjištu, lepo i jako poklopiš sudove od jela da ne bi mogla koja mačka ili pas što da uzmu.I to hitro, ozbiljno, sa zasukanim rukavima, uzdignutim šalvarama, pazeći da se ne uprljaš, ti u mah sve to svršiš.Posle, pošto zatvorimo kuhinska vrata, držeći se za ruku, smejući se, izletimo napolje, u baštu i potok, da nas sunce greje, zapljuskuje svežina i miris zelenila....Da čekamo, dok se naše matere, isplakane s glavoboljom, vrate s groblja. Je li da je ovako bilo? A posle?Moja majka je želela da ja postanem ono što moj otac nije bio, da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno naše ime. Šta je o tome ona znala.Ona je samo sanjala o nekadašnjem bogastvu, svu nadu polagala na mene, i možda baš to joj je i davalo snage i onoliko dugog života.Dade me u školu.Učio sam se prilično.Za sve vreme osnovne škole i niže gimnazije nije bilo ničega neobičnog.A i tebe majka upisa u školu, ali je ti i ne dovrši.Posle si učila da šiješ i krojiš žensko odelo.I za tim se opet vrati kući da tu ostaneš.Ali ne!Nisi bila ti samo kod svoje kuće već i kod naše.Šta više, prvo bi naše dvorište počistila, pa onda vaše; prvo bi nama izvadila iz bunara vode i donela, pa onda vama.Za Božić, Uskrs, po čitave dane ostajala bi ti kod nas, pomažući materi.A tvoja mati kao i pre.U veče bi došla sa nadnice kući, a u jutru, rano, išla na rad.To je padalo u oči komšijama, i već počeše iznositi kojekakve stvari, a naravno da ste vi u tome najgore prolazili.Podmetalo vam se neko ulagivanje i silom guranje, kod nas.Koliko bih puta čuo gde govore o tome i to kao sa nekim sažaljenjem pomešanim zluradošću: — Eh, ulaguju se.Uvile se oko one stare žene, pa joj ne daju da mrdne.Ali 'adžika je, 'adžika!Zar će ona još i takve da gleda? Eto, znao sam ja to, slušao, mislio o tome, ali sam opet ćutao.I mati se tome činila nevešta, jer je bila uverena o nemogućnosti ma kakve veze, a opet nije htela da prekida ovaj naš život.Jedno, što vas je sažaljevala, a drugo, što si ti služila i dvorila kao rođena kći. I, kao što rekoh, sve je bilo po starom.Opet smo zajedno večeravali, matere su se razgovarale, ti si što god šila ili plela, a ja čitao.Sve je bilo po starom i dani su išli, tekli jedno za drugim brzo, neosetno, ti naši mladi dani ispunjeni srećom i bezbrižnošću.Samo su se naše kuće svakog leta sve više ugibale i gubile u zelenilu.Topole su rasle i išle u vis, vrbe razgranjavale i krhale; kruške, kajsije, višnje i dudovi sve više debljali i ukrštavali se.Potok se proširio i iskrivudao.Preko njegovih glatkih kamenova nahvatala se nežna, meka mahovina; trava postala bujnija i tamnija.A i mi smo se menjali i rasli.Ja i ti smo opet, svakad bivali zajedno.Ali ja, ah ja! već počeh da se zanosim ambicijama koje, podsticane uspomenom moga „visokog porekla" i oholim materinim pouzdanjem u mene, sve više se i više širahu, pružahu čak do — stid me je već!...Našto spominjati sve one želje i nade, one rane, ubitačne zrelosti, kojom smo se čak i ponosili?...Ja sam samo to znao, da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko!I da je čak to dosta od nas, što ti dopuštamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš, i da me gledajući smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš.Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće. Koliko puta me zatičeš.Zamišljen sam, ljut, cepam hartije i bacam od jeda knjige.Ti dolaziš tiho, na prstima i, zastajkujući, pitaš me. — Šta ti je, Kojo? — Ništa. — Pa ne ljuti se, što? A u tvojim plavim i čistim očima toliko je iskrenog saučešća i tuge što sam ja ljut, da ja odmah omekšam i otpočnem da se s tobom šalim i razgovaram. To me je ubilo! Kao što rekoh, po komšiluku počeše već da zuckaju, pričaju o nama, i da nas, i ako besmo još deca, iznose zli jezici. Da, bili smo deca.Ali ne!Samo si ti bila dete, a ne i ja.Ja sam bio već zreo.No ti beše pravo dete.Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Ali i tome dođe kraj.Sećaš li se toga trenutka?Tek što sunce da zađe.Otvorio sam oba prozora gostinske sobe i zaseo te čitah neki roman.Svetlost je dolazila kroz prozore i jasno osvetljavala sve.Odjednom uđe i ti?Stade do mene.Levim laktom se nasloni na moje rame, a desnom rukom poče prelistavati knjigu koju čitah. — Čitaš li ? — pitaš me i naginješ se da pročitaš ono, što čitah. Slučajno mi pogled pade na tvoju ruku i čisto se trgoh, kad je videh kako se ispunila i prolepšala.Zagledah dalje a ono oblina ruku ti se isticaše dosta primetno iz mintana.Pogledah ti u lice i tek tada videh kako ti je ono puno, čisto i svetlo; kako ti se vrat očistio od malja; podbradak se ispunio i zaokruglio, a na jagodicama izbila jedra, nežna rumen.Posle i ramena ti se ispunila; tesne i uske grudi zaokruglile se i izdigle; pas ti postao vitak i obao...Iz cele tebe izbijala je toplina, mekota i neki čudan, opojan miris, koji nikad u životu više ne osetih. — Što me gledaš tako? — upita me ti začuđeno. — Tako! A plamen mi obuze blede i suve obraze.Pružih ruku, obavih je oko tvog pasa, ti se ugnu i slatko nasmeja. — Nemoj!Tuga mi je! Noge počeše da mi drhte.Jače te k sebi privlačih, ti se ugibaše, podavaše i naginjaše k meni, šapćući: — Pa šta hoćeš? — Ništa! privukoh te silno da se tvoja glava nasloni na moju.Celim telom beše ti naslonjena na mene.Stisnuh te jače, htedoh da okrenem glavu, obrazi nam se protrše, ti oseti moj vreo dah i uzdrhta, klonu, ali se brzo trže i skoči. — Uh! — Čekaj!I pođoh k tebi.Ti me, dignuvši ruke, gledaše zabezeknuto i široko.Na licu ti beše neka čudna, topla svetlost.Oči ti behu kao potamnele i prevukle se vlažnom maglicom.Priđoh ti, ali me ti silno odgurnu i kriknu. — Ne!I pobeže. I od tada se ti preobrazi.Sam ti hod postade oprezniji i mekši.Ugibanje tvoje zaobljene snage postade toplije i strasnije; lice izrazitije, usnice ti dođoše rumenije a pri krajevima tamnije i oštrije... Opet smo se viđali i to svaki dan.Dolazila si, služila nas i pomagala nam, ali više mi se ne približivaše onako smelo i otvoreno.Izbegavala si da ostanemo sami, kao da si osećala neki strah od mene.Nestade našeg tepanja i milovanja i seta se često spuštaše na tvoje čelo.Često, vrlo često zaticah te gde si, čisteći naše dvorište, stala.Naslonila si se leđima na direk, metla ti ispala iz ruku, a ti oborivši glavu, tareš čelo i nameštaš kose i to polako, mučno.Usta ti skupljena više na plač nego li na osmeh. — Šta ti je? — pitam te zadovoljno, jer znam da o meni misliš. — Ništa! — odgovaraš ti, i uzimaš metlu da ponoviš čišćenje. — Da ne misliš o Nikoli? pominjem ja tvog iz komšiluka, najdrskijeg udvarača, a u isto vreme i najvećeg opadača. Ti bi se trgla.Polako bi podigla svoje krupne i vlažne oči.U njima je bilo toliko prekora i tuge, da bi svaki pročitao tvoj nem i bolan jauk što beše u njima: „Što me toliko mučiš?“ I kad bi ti osetila, da sam ja baš to isto i pročitao, oborila bi brzo pogled i, zacrvenivši se, rekla bi: — Možeš da govoriš šta hoćeš! Eto tako je to bilo!Znao sam ja: da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam, da bi me negovala i čuvala k’o očnji vid...Znao sam ja sve to, pa ipak?..Da, ti nisi bila bogata, iz znane kuće i nisi bila viša od mene.Peče me!Ali i ja nisam svemu tome bio kriv.Jer, koliko puta umoren i obuzet sumnjom da možda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega.I da onda, uz tebe, ljubljen prospavam svoj san.I da u toj istoj, sniskoj, gostinskoj sobi, pod žmirkavim kandilom i počađalom ikonom izdahnem kao što su i moji pretci... Ali mati?Ulazi ona tiho, ponosno.Uvek obučena čisto, sa belom maramicom oko vrata.Seda sproću mene i pita me za školu, za drugove iz bogatih porodica.Da li se i oni uče kao ja?Posle, kako joj je pre neki dan taj i taj trgovac kazao : — A, ’adžike, tvoj unuk?!... — Pa, šta mogu ja ?Dete na to pošlo.Drugo neće ništa...Mučimo se — odgovorila ona. — A ne, ne!Dobro je pošlo ono.Ne ometaj ga...Poznaje se čija je krv ! rekao bi trgovac. I tada, smešeći se, tarući zadovoljno svoje suve ruke, otpočinje da priča, već toliko puta kazivan, svoj život, a izvodi poreklo naše porodice, opisuje život i navike naših predaka; nabraja naša velika imanja, gradove u kojima su bili i trgovali, lica s kojima su stajali u prijateljstvu, kao: paše, kajmakame, vladike i ljude za narodnu stvar, koji su u ono strašno vreme dolazili i nalazili pomoći i sigurna skloništa u našoj kući. — Eh, ne znam što me čeka, a sve znam što prođe!Ne gledaj ti mene čedo.Nana je tvoja stara.Naša je kuća bila prva.Mi smo bili znani, poštovani i svuda prizvani...Sad? — Bog tako reče — posrnusmo malo.Hvala mu.Njegova volja.Ali hvala mu što mi bar tebe ostavi, tebe iskru, čedo moje! te da ima ko će mi oči zaklopiti.I da mogu, kad na onaj svet odem, da mogu, sine, da kažem, kad me moj čovek a tvoj deda zapita: „Ženo, koga ostavi tamo.Da se nije ugasilo naše ognjište?“ — da mogu tada, čedo, da mu kažem: Ja ostavih, čoveče, nešto veće i od tebe i od mene.Ognjište se naše nije ugasilo, već se još više raspalilo i raširilo...I suze, kašalj — počinju da je guše. Dede sad kaži mi toga, koji bi tad na tebe mislio?Ko bi smeo da joj kaže: — Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem.Strah me je od tolikog.Ne mogu, nano, strah me je!... Jesam li ja to smeo?Zagrejan, potresen, klicao sam: „Napred!“ I pošao sam. Znaš li, kad se spremah da idem u drugu varoš radi veće škole?Ti pre nekoliko dana nisi izbivala od nas.S majkom spremaš mi stvari.Čarape, košulje, peškire, sve sitnice, čitava devojačka oprema, za čas prođe kroz tvoje ruke i naslaga se u moj sanduk, pomeša se sa dunjama, jabukama i kruškama, koje si ti krišom gurala, da niko ne vidi.A kad dođe dan za polazak, tvoja mati dođe da mi poželi srećna puta, tebe ne beše. — A Stana?... — upita začuđeno moja majka. Majka ti se zbuni, pocrvene.I, onako malena, ona se još zguri i prošapta: — Ne znam 'adžike.Znaš ti nju, ode tek na neku stranu, pa je tamo i Bog zaboravi. Ali ja sam osećao, znao i sa nekom sigurnošću mogao bih te naći gde u tvojoj bašti, pod dudom u travi, poklopljena ničke i uvijene glave u tvoju „bošču“, jecaš i plačeš za mnom! Ah! — Ali ne smem da puštam na volju osećajima.Silom ih zadržavam da bi što kraće iskazao ono što bi.A bilo je mnogo što-šta, što se ne može tako lako kazati.Dosta boli i ovo, a kamo li i ostalo. Ja sam produžio školu.Stupio u život, u bujan, neobuzdan let, za koji mišljah da ide po vasioni, a ono, u istini, kretao se po običnoj, svakidašnjoj kaldrmi.Da li je nje ikada bilo kod mene?U čemu je bila ona?Ja nisam imao mladosti.Ja nikad ne osetih čilost duha, svežine misli i brz, topao, tok krvi u meni.Nikad mi snaga ne zaigra od zdravlja i bujnosti.Nikad se ne osetih tako čio, svež, lak, da bi mogao da se utrkujem a da poda mnom zemlja tutnji, da kličem gledajući u sjajno, modro nebo; da me opija i zanosi sveže zelenilo i da me istinski razdraga ševina i slavujeva pesma iz luga.Slavuja čak nisam poznavao, nikad ga nisam video niti bih mogao da razlikujem njegovu pesmu od pesme običnog kosa...Zar je to mladost?Uvek sam suv, iznemogav i bled.Čak mi je bledoća i godila.Moj korak beše trom, nemarljiv i nesiguran.Moj pogled ili mutan ili grozničavo svetao.Imao sam vrlo čestu glavobolju ili nesvesticu.Pa i samo učenje bilo mi je mučno, teško, neugodno. Kući sam dolazio svakog raspusta.Mati me dočekivaše sva presrećna.Samo bi joj oko zasuzilo kad bi me videla bleda i ispijena.U veče, nameštajući me u postelju i podmećući jorgan i jastuke da ne ozebem i pitajući me šta volim da mi se za sutra spremi, odlazila bi govoreći: — Spavaj, čedo, odmori se.Ne brini i ne uči toliko.Teške li su te vaše nauke?! — Teške, nano! I iz početka bivalo mi je vreme bavljenja kod kuće prijatno.Započinjao sam neke radove, učenje predmeta.Popravljao sam se.Ti si opet dolazila.I zajedno s materom trudile ste se da mi što bolja i ukusnija jela zgotovite i da što više teja i lekova pripravite.Vas dve išle ste kao senke, ne dišući, ne dajući čak ni muvi da zuji.I jednako ste radile za mene, gledale, slušale moj dah i pogađale iz oka mi želje.S tobom sam se razgovarao vrlo retko.Više puta uzimam i diram te: te za ovoga, te za onoga.Kako sam, tobož, čuo, da si se s nekim sastajala i da si mu što poklonila: čarape ili maramu.Ti se zaprepastiš, obrazi ti poblede, oči zasjaje i kršeći ruke moliš me, kumiš, da ti kažem onoga ko mi je to kazao: — Kaži mi, kaži, živa ti majka tvoja!Kaži mi ga, pa da mu na sred male glavu razbijem. — Zar si ti takva? — pitam te, smejući se i uživajući u tvojoj muci. I ti ne prestaješ da me moliš.Čak i suze ti pođu, dok ti ja ne kažem, da sam se šalio.Tebi lice sine radošću i sva srećna veliš mi: — Molim te, pa nemoj drugi put tako da se šališ!... I svi su govorili da ti mene čekaš.Neki su me čak i pitali.Ali kao u šali i kao sažaljevajući te. — Ama, ona, Boga ti, baš tebe i nikoga, a? - Eh! — odgovorio bih ja i okrenuo odmah razgovor na drugo.Mrzelo me je čak o tome i da govorim. Nu ovo bavljenje kući u brzo mi je postajalo dosadno.Jer kad mi ova tišina, urednost, počinje da biva monotono, onda bacam sve i jedva čekam kad ću da odem.Ništa mi se tada ne dopada.Jela mi postaju teška, ti i majka dosadne sa vašim večitim ugađanjem i dvorenjem.Kao da me je gušilo to vaše negovanje, ti vaši mili i puni strahopoštovanja pogledi.I odlazio sam pre vremena.I tada sam o tebi retko razbirao i čuo.Sem kad si pisala materina pisma, posle pozdrava od svih, dole, na dnu, dodavala si: „i od mene“.To je bilo sve.Nisi se udala.Svi su znali zašto nećeš i više ti se svetili nego što su te sažaljevali.I ja sam znao, ali sam ćutao.Nisam znao šta da radim.Nisam hteo da te dam drugome, da tu svu svoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima.Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti, i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, još neproteklog izvora...A ovamo?Oh da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim.Ali ti?!Nisam te smatrao za višu od ostalih, ali ipak si bila nešto drugo, nešto, što me je sprečavalo da postupim kao i sa ostalima.Borio sam se, mučio, lomio i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu tek u procvatu. Ali jednog dana, u prvi sumrak, kad je zahodilo sunce i rasipalo žarku rumen, a hladovina već preduzimala maha nad žegom; kad iz tople zemlje bije suvota i draž; kad zeleno i čisto modro nebo srce draga i puni ga opojnim, razdraganim miljem — toga dana iziđoh iz sobe salomljen od silne vatre i uzbuđenja.Ne znam šta mi je bilo.Celog tog vrelog dana leškario sam po krevetu čitajući i maštajući.Hladovine istina beše dosta u sobi, ali ipak beše i žege koja probijaše kroz zavese u polutamu...Raskomoćen, u ovoj polutami, čitajući čini mi se Mopasana, razdražen, uzavreo i stiskajući vrele usne na moje gole ruke, ja sam dahćao...Upila mi se beše ti u pamet.Tvoja jedra, puna, raskošna snaga srce mi je kidala.Gledah te, izazivah uspomene i slike nekadašnjeg milja. — Šta sad da ne?... — uzviknuh i skočih. — Lud sam!Što patim, mučim i satirem sebe?!..— I stvarah te, grljah, celivah tvoje rujne usne i opijah se od mirisa tvoje kose. I brzo natukoh šešir, ogrnuh kaput i iziđoh iz kuće.Iz vaše bašte čujaše se udar motike.Pređoh preko potoka i stadoh iza granja da te vidim gde si.Ali ti beše ispred mene, blizu, u aleji i okopavaše mladi luk čisteći ga od trave.Sva se beše predala poslu.Na glavu si ovlaš bacila belu šamiju da ti sunce ne peče lice.Bila si samo u jeleku i šalvarama.Košulja ti se na grudima beše otkopčala i zavrnula te se viđaše mali deo belih ti nedra.Htedoh duže da ostanem ali poče pucati suvo i trulo granje pod mojim nogama. — Stano! — viknuh. Ti se trže i oslušnu. — Zove me neko? — upita se ti i brzo rukom dohvati košulju na grudima. — Ja te zovem — rekoh jače i iziđoh iz granja. — Dođi ovamo. Ti brzo ostavi rad i trčeći, kršeći se, njihajući levo, desno, prsa, zabacajući laktove, dođe i htede proći pored mene, misleći da te ja zovem radi matere.Bog zna šta sam tada osećao.Jedva sam se držao na nogama kad osetih tvoju toplu blizinu.Nokte sam utiskivao u dlanove samo da se uzdržim. — Teta me zove? — i htede da prođeš. — Ja te zovem, ja.Stani, kuda ćeš? Ti stade. — A što ti? — upita me začuđeno. Pokajah se.Dođe mi teško i neugodno.Htedoh da se udaljim, ali nisam mogao.Ti spazi tu zabunu.Doseti se, pa planu, uzdrhta i nasloniv se na granu od višnje, šanu obamirući od plašnje i sreće: — Pa šta?... — Ništa — rekoh — zvao sam te.I onda hladno, odsečno, gledajući te strogo nastavih: — Imam nešto da ti kažem, zato dođi posle večere ovde.Čekaću te. Ti drhtaše.Lice ti pobledelo u usnama ni kapi krvi ne beše.Gledaše me pogledom kojim htede u dno moje duše da prodreš.Bojala si se.Ali ja sam se nadao tome pogledu i načinih lice tako hladno, mirno, da svaka sumnja odlete. — Ako mogu... — odgovori ti zbunjeno. Ja planuh. — Onda ne dolazi! — i htedoh da se udaljim. — Ne, ne... doći ću. I ošinuvši me sjajnim, srećnim pogledom otrča zanoseći se. Vratih se.Topih se i nestajah.Bejah lud...Veče pade.Mesečina iziđe.Nisam znao kako sam večerao.Zalogaji mi zapirahu, ruke drhtahu a prsti behu oznojeni.Posle večere odmah se digoh i rekoh materi da ću ići u kafanu, pa polako, krijući se, dođoh iza kuće na potok.Vlaga potoka još više me dirnu.Meka, sočna trava nabujala, a više moje glave sklopilo se granje i lišće.Kroz granje probija mesec, te osvetljuje tamnozelenu vodu koja polako žubori, promiče, belaska se i mileći preliva se preko glatkih kamenčića, oko kojih se nahvatala meka, zelena mahovina.Tek po koji cvrkut nezaspale tice i drugo ništa.Iz vaše bašte ništa se nije čulo.Izvalih se na travu.Poduze me svežina.Glava mi je gorela, ruke behu sve u znoju a srce udaraše tako silno, jako, da sam ga i ja čuo.Čekao sam te.Položio sam dlanove na vlažnu travu i premirah od slike koju stvarah.Unapred sam rešio kako će biti.Kako ću da te metem u krilo, raskopčam ti jelek, i, uviv moje lice tvojom kosom, zagnjurim ga u tvoja bujna, topla nedra, i osećam dodir tvoje meke, nežne, tople kože, i sišem, sišem...Uhvati me strah.Strah neopisan i neiskazan, strah od nečega što se u meni buđaše i svoga me poražavaše...Strah od ove gluve samoće, mrtve tišine i ovog tihog žuborenja i belaskanja vode spram mesečine.Drhtao sam kao prut.Odjednom čuh laki šušanj.Znao sam da si to ti.Htedoh da ustanem, ali ne mogah.Stisnuh samo jače pesnice u travu i zaustavih dah.Šum bivaše jači.Odjednom plašljivo, tiho, okrećući se i zazirući od svačega, dođe ti njihajući se. Pruži mi ruku, vrelu i svu oznojenu. — Evo me — šanu plašljivo i vrelo. — Ti, ti, ti?... pa se zagrcnu, pade i briznu u plač. — Stano?! — trgoh se uplašen. — Oh, oh! — grcaše ti, plakaše i vijući se ljubljaše mi ruku, kvaseći je suzama.Srce mi se steže.Samo voda žuboraše i mesec nas mestimice osvetljavaše.Ti si grcala i plakala.Ja sam stajao kao ukopan.Nisam znao šta da radim.Osećaji me poplavili.Kad se pribrah, sedoh do tebe, podvih moje ruke pod tobom, jednu tvoju klonulu, toplu i punu ruku prebacih preko moga ramena, i privukoh te, posadih u krilo, okrenuh tvoje zažareno i uplakano lice spram mene i naslonih ga na moj obraz... — Slatka si! — i upih moje usne u tvoje usne, tako duboko i jako... — Oh! — treseš se ti. — Volim te! — Oh... — Volim te! — O-o-h!... i jedva, mukom odvajaš tvoje usne od mojih... — Volim te, volim... volim!...I sve te više stiskah, grljah, ljubljah...I prigrljenu, potpuno pripijenu uza me, držah te, osećah ti laku trzavicu i toplotu tela...I mesto radosti, sreće, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna velika, teška tuga...Suze mi navreše. — Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?! Ozgo, sa ukrštanih grana guste vrbe, pade kaplja na tvoj obraz.Ti se trže uplašeno. — Ne boj se — rekoh ti, šapćući i tronuto — to vrba plače, pa pada na tebe...Idi! — I brzo te opustih i ustadoh. — Idi, vremeje! —I zaista prvi petli pevahu. — Strah me je — govoraše ti unezvereno. — Uh, kakva sam? — viknu uplašeno pa okrenuvši se od mene poče doterivati u red odelo i kosu...A petli pevahu, hladovina bivaše jača i žubor, belaskanje vode spram meseca odmicaše i gubljaše se polako.Ispratih te.Na prelazu u vašu baštu ti zasta, okrenu se i, boreći se, upita me: — Nećeš da se ljutiš? — Ne. — Još koliko imaš da učiš?Da znam. — Još malo — odgovorih ti samo da te obradujem. Ti kliknu: — E pa to je... — i ode. Vratih se, legoh, zaklopih oči, ispružih ruke i obamirah od slatke, lake i tajanstvene sete i tuge. I ti — ne dani, već noći!Ja ne mogu više.Uzalud su suze, uzalud je sve!Prošlo je, i ode!Ne povrati se!Šta mogu sad ja, do samo suze?!...Ne povratih više te noći kad mesečina sja, kad senke drveća padaju i šire se; kad se bregovi i vinogradi gube u beličastoj magli.I onda, kada ja prelazim preko potoka, idem kroz vašu baštu, dolazim pred kuću gde vi, u sred dvorišta, na prostoj asuri, ti i majka spavate.Ti si od toplote zbacila pokrivač, ruke bele, pune, zabacila više glave, kosa oko tebe u neredu a prsa uzdignuta i razgolićena...Tvoja se majka skupila, uvila, pokrila glavu i spava...Prilazim na prstima.Mesečeva zraka drhti.Bojim se da moja senka ne padne na tebe i zanoseći se, saginjem se i puštam na tvoje vlažne, vrele, rujne i poluotvorene usne tih, lak, neosetan poljubac...I onda polako, krijući se u senci drveća, bežim dok ne iziđem iz vaše bašte, pa onda zapevam: Oh, pa znaš li kad te trgne iz sna moj poljubac, ti se probudiš, brzo se setiš da sam to ja, i onda sva ugrejana, u polu dremežu, vrela i mirišljava, ti — kad te poljubim, zadržiš moj poljubac. — Ti si... — protepaš, a usnama, žmureći i ne puštajući me tražiš moje oko! Ali posle, u jutru, kad se probudim, otresem tih noćnih mađija i čari; dižem se nezadovoljan, natmuren i zlovoljan.Uviđao sam da ovo ne može ostati tajna.Strah me je bilo da ko ne vidi i dozna, a naročito moja ili tvoja mati.Nisam se njih, lično, bojao, već nisam hteo da izgubim ono poštovanje i ugled koji imah kod njih a osobito kod tvoje majke.Govorio sam sebi i ubeđivao da ovo nije lepo i časno od mene.Kuda će nas sve to na posletku odvesti?Jer ti odbijaš prosioce radi mene.Čekaš me.Podaješ mi se.Veruješ mi kao svecu, i sva se sjaš od sreće.Pevaš celog dana, da se ori bašta, potok.A i glas ti došao mekši, topliji.I tada sam se zaklinjao da te više neću noću viđati.Zato sam danju bivao onako ponosit.Ali kad padne noć, kad se sve utiša, kad mesečina bleda, meka, sjajna, čudna, obasja sve, moju sobu, krevet, mene; onda, kao u bunilu, opet ustajem i dolazim k tebi, i ljubim te... Posle jedne takve noći, kad ustadoh opet bunovan i zlovoljan, mati mi donese doručak, i onda sede sproću mene s pletivom.Ja malo okusih.Nisam mogao da jedem.Ti mi beše jednako u pameti i zbog toga još više se jedih. — Što ne jedeš? — upita me. — Ne jede mi se. Mati me pogleda.Iz tog njenog pogleda videh da ona sve zna. — Kad ćeš u školu? upita me kratko. — Ima vremena.Rano je. — Pa druge godine i pre ovoga vremena si išao?Valjda imaš sada malo da učiš.Svršavaš već. Pogledah je začuđeno.Njeno smežurano lice beše pokriveno tamnim pegama.Stisnula smežurana usta, a kroz kožu vide se desni.Tek sada spazih da joj je još ono staro odelo, ali već ulaskano.Prvi put, ispod bele maramice oko vrata, videh joj neopranu košulju.Prsti ruku joj behu pomodreli i izbodeni iglom.Kao da me nečija ruka uhvati za srce i steže ga jako, pa ga onda opusti te da se što više raširi i razlije gorčinom. — Što pitaš? odgovorih turobno. — Pa da znam, sinko! — Kad budem svršio, znaćeš. — Ta ne ljuti se odmah.Ti se od neko vreme baš... — i zastade.Znao sam kuda je ciljala.To me žacnu, planuh i skočih ljutito. — Zar sam ja kriv što smo mi sirotinja?Evo, baš kad hoćeš — viknuh i bacih tabake. — Bataliću školu.Eto svršio sam! — Ne, ne... ne boj se ti, čedo.Imamo još.Dao Bog.Ne ljuti se.Oh, što ja prokleta?...Ne ljuti se ti.Znaš, kad je čovek star on se podetinji. Ovo navlaš izbegavanje, i izokretanje razgovora još više me ispuni gnevom i jedom.Sedoh, a sav se tresoh od nekog čudnog gnušanja, neugodnosti i besa koji je u meni polako kipio i širio se.Zaćutasmo oboje.Ona je plela.U sobi se ništa nije čulo, a tako i s polja.Jer beše radni dan pa svi otišli na posao.Odjednom polako, tiho, kao uvek, uđe tvoja mati ali nekako još više zgurena, uvučena i kao sa nekom plašnjom. — ’Bro jutro, 'adžike!Radite li? I pošto njoj poljubi ruku, priđe k meni. — A kako si mi ti? — upita me rukujući se.I za tim, idući natraške, sede, kleknu uz zid po svom običaju i uze da zapitkuje mater za neko platno koje misli da tka za tebe.I onda otpoče da kazuje i nabraja tvoje darove što si spremila.Govoraše ona, a sva beše uplašena, uzbuđena i krišom, kao sa nekim strahom bacala je kratke, tajanstvene i plašljive poglede čas na mene, čas na mater.Kao da iščekivaše nešto, a od toga se plašila, drhtala i zastajkivala u govoru.Pogledah mater, i trgoh se uplašeno, jer oko smežuranih usta, igraše joj zadovoljan, jedak, podsmeh. — Šta hoće i čemu ovo? — pitah se uplašeno jer se pobojah da se ovi uvijeni, nejasni govori ne odnose na nas.Uplaših se i digoh da iziđem, ali, prvi put tako i oštro, s osmehom, zaustavi me mati. — Sedi.Vidiš da nema nikoga! — n onda hladnim, oholim, punim nekog prezrivog saučešća glasom, okrenu se tvojoj materi koja se još više zgrči uz zid. — Ama, Marija... — poče ona — hajde kad ćeš već tu tvoju da udaješ?Zar ne vidiš kolika je i kakva?Zar hoćeš da ti neku sramotu metne na glavu?A, valjda čekaš nekoga? Tvoja mati sagla glavu, rukama stisla kolena i tako nagnuta sluša, trese se i drhti.Odjednom diže glavu, pogleda mater, pa je opet brzo obori, zari u krilo i briznu u plač, grcajući: — 'Adžike, zar to? Pun straha, i kao sa nekim gnušanjem, okrenem se od matere samo da je ne gledam onako hladnu, nemu i zadovoljnu. — Ne plači, Marija — reče ona, a u njenom glasu osećaše se neko saučešće pomešano sa zadovoljstvom. — Ja tek samo onako rekoh, da znaš — i to „da znaš“ naglasi. — Znam ja sve, 'adžike — poče tvoja majka, pribirajući se i brišući oči šamijom. — Ako nisam bila kuma i starojkovica, a drugo sve znam.Ali, što ja...Eto, plače, moli: „Majko, zbori ona, nemoj slatka majko.Zar sam ti toliko skrivila, te to hoćeš...Bolje mrtvu u kovčeg da me ispružiš, u crn povoj da me poviješ, nego li to...A ja nju samo 'adžike, nju jednu, to dete, 'adžike, imam, pa?!“...I opet je zaguši plač. Ja sam samo drhtao i strepio. — A javlja li se koji — upita je mati. — Javlja se.Svaki dan.Evo baš jutros opet onaj Nikola poslao navodadžiku.Veli: samo ako hoće, pa odmah, do večer, ispit... — Momak dobar?... — Kao svaki čovek.Odslužio vojsku. Nema ni on nikoga, ima nešto od imanja i ovo naše što je, pa...Ali ona, ona... — A ti hoćeš? — Hoću — dahnu ona silno — što da ne?...Kosti, 'adžike, da odmorim!Rasipa se po polju...Mati se diže doterujući šamiju. — Hajdemo — reče joj — čekaj ja nju da...Što ona luda i besna misli?! I odoše.Moja majka visoko, lako, ponosito a tvoja zgrčena i zanoseći se... Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još ne osušenu veliku suzu, kad se vrati i reče: — Svršeno je!I onda brzo odnese stvari: čaše, šolje, sahane kod vas što će trebati za tvoj ispit, a što vi niste imali...I onda nastade trka, jurenje, donošenje stolova, klupa, stolica iz obližnje kafane i ostale potrebe iz svake kuće u komšiluku.Sve se sleže.Usklici, smeh, razgovor razlegao se iz vaše bašte koju počeše utapkivati i krčiti za igre... Isprva kao da se oslobodih, dahnuh, što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah.Bojao sam se.Poražen mojim kukavičlukom drhtao sam kao prut.Moja mati ni reči utešne, kao da nije ništa znala.Čisto ne verovah da je to ona, kako se beše zanela oko tvog spremanja... I pade veče, opet iziđe mesec i obasja sve.Opet lišće zašumori, hladovina i senke padoše...Ljudi se vratiše sa rada, stoka uvede u štale, za tim se presvukoše i dođoše vama na veselje i „radost“.I onda, kreštav, jak, suv glas Ciganke Salče zapeva pred tvojim prozorom kad te drugarice počeše oblačiti.Dahire, ćemaneta zaječaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama...Oh, a u njima kao da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; sitosti i zlurade, tajanstvene sreće što mi te oteše, uzeše od mene...Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u te visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni koji čas se radovah što se otresoh tebe čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!.. Dve godine nisam kući dolazio.Kad treće godine dođoh i stigoh u veče, opet beše mesečina, opet ono bujno zelenilo, opet taj potok, topole i vrbe me sretoše.Setih se tebe i uplaših.Mati otpoče da mi priča i kazuje sve promene koje se desile za vreme moga osustva: ko je umro, propao, prodao njive; ko se oženio i udao.I onda za tebe: — Marija umre.Bog da je prosti — reče mati i pogleda me. -E? — trgoh se. — Mani, sinko! — odmahnu ona rukom. — Što beše, ni crnom Ciganinu Gospod da ne da!Umre, presvisnu od tuge kad vide -kako onaj besnik bije, muči i tuče njeno dete.A lepo poče iz početka.On miran, radi.Uze, otvori dućan, napuni ga espapom i otpoče da radi.Ali ga đavo natera te se malo zaduži kod Doktora...A on, znaš ga, živa vatra.Koga dočepa u svoje ruke taj više čitav ne iziđe.Malo po malo preklopi mu imanje.I daj, daj, isplaćuj, ali ko će alu da zasiti!Prodade im sve njive i vinograde.On se propi, propade, — uzedoše ga dušmani na vrat!Sad je krijumčar.Po nedelju dana doma ne dolazi niti što donosi...Imaju jedno žensko detence, ali i ono kržljavo — Bog zna da li će da ostane.A ona, crnica, da je samo vidiš, sinko, pa duša da ti zaplače, ide po nadnicu, radi duvan, te sebe, dete i kuću drži...Eto na ! Iz čaršije, sa ulice, dopreše glasovi pesme, zurle i bubnjevi. Iziđoh i stadoh na prag od kujne.Mesec beše na sred neba te ne beše velikih senki.Larma, pesma i svirka sve se više približavaše i ječaše.Uzdigoh se na prstima da što god spazim, ali od uličnog visokog zida ne mogah ništa videti.Po nekad bi se tek uzdigla čija kapa i ruka.Bubanj i zurle sve su jače pištale i bile, te sa promuklim glasovima i velikom jačinom uzdizale su se i rasprostirale... — Ha-ha-ha!.. — ču se besno groktanje i za tim pucanj puške. — Unutra! — viknu mati bojeći se da mi se što god ne desi. Uđoh, stadoh.Čudna i teška tuga obuze me.Mati spremaše večeru jednako pričajući o tebi.Počesmo večerati.Vika se utiša.Odjednom kroz rupu na sobnim vratima, ču se tvoj tih, drhtav glas : — Teto, jesi li tu ? Nisam mogao da se maknem od silna osećanja neugodna, i teška, pomešana sa bolom i saučešćem.Ti otvori brzo vrata, još brže ih zatvori za sobom kao bojeći se čega.Pa odmah, uza zid, držeći u krilu povijeno detence, sede, suva, bleda i ispijena.Na tebi beše pocepan mintan i jedno veliko parče otkinuto od lakta visilo je; kroz šamiju provirivaše tvoja kosa zanemarena.Bila si u prljavoj košulji, iskrpljenim šalvarama, iz kojih virahu tvoje, od silna rada razvijene, pljosnate stopale sa ispucanim prstima. Stresoh se.Mati iziđe za tobom da zatvori kuhinska vrata. — Stano ? — Ti?! — viknu tako silno i uplašeno, da se prepadoh.Dok sam živ taj uzvik slušaću.Samo ne mogu da ga opišem, kako u njemu beše nečega i prestrašenog, i bolnog, i očajnog.Beše ustala.Zverala si, drhtala, nijala si se i kao htela gde da pobegneš.Posle se jedva pribra, postoja malo, i, uzdahnuvši silno, opet sede ukočeno uz zid. — Ti si, gospodine? — šanu a neki nov, stran, ponizan, učmao i bezživotan tvoj glas prepade me.U njemu ne beše ni traga o kakvom osećanju, toplini i bolu.Kao da si me sad prvi put videla u životu, takav beše tvoj glas. — Ja, ja!A ti? — Eto, hvala Gospodu! Mati se vrati iz kujne gde beše zatvorila vrata za tobom. — Gde je? — upita me.Pa kad te vide uz zid, oborene glave, skupljene, zgrčene nad detetom u krilu, brzo uze dete od tebe. — Što si tu sela? ’Odi, priđi...Što se bojiš?I uze te za ruku dižući te. — Neka, teto, neka — braniš se ti — i onako ti mnogo dosađujem! — Hajde, hajde!...I ostavi u stranu dete, tebe posadi za večeru.Ti si pognute glave išla, sela, uzela zalogaj, ali tako nevešto kao da prvi put jedeš.Majka te nutkaše, metaše pred tebe jelo.Ti si jednako, onako pognuta, valjala taj zalogaj u ustima.Uzalud si probala da ga progutaš, ali nisi mogla.Posle briznu u plač. — Teto, teto! — Ne plači, ćerko!Pisano je! — Crno pisano! — Ne huli Gospoda!Ćuti, čedo, ćuti, sinko! — i uze tvoju glavu, metu je na krilo i milujući te po kosi, tešila te je i utišavala. — Ćuti, ćuti...Gospoda imaš, ako majke nemaš...Ćuti, čedo moje!... — Nana moja!I nju on... oh !...— grcaše ti. — A zar nam je zlo mislila i govorila: „Nikolo, sinko, nemoj, čedo, tako!Vi ste sami, nikoga svoga nemate, a evo Gospod vam dade ovo pilence, ovoga crva... pa nemoj, sinko!...“ A on samo udri, psuj, viči.Mene već što... ali uzme nju, pa je tera od kuće zimi, a ona, nana moja slatka, da se ne bi čulo, da ne bi svet posle to... ah! ona celu noć provede oko kuće, krijući se da je ko ne vidi, mrzne se i, tako umre!Ostavi me... Odjednom se ču krhanje plota, pucanje granja i glas: — A čekaj, ćerko majčina.Ako je 'adžika, nije Bog!Čekaj ti!... I zatim rupi u dvorište, podskakujući s noge za nogu, mali, raspasan, zanoseći se, tvoj muž, Nikola.Otpoče da lupa na kuhinska vrata.Ti si se skamenila, mati mene gleda i kao da me pogledom moli: da se ne ljutim na tebe, što nas on uznemirava.On gurnu silno vrata i uđe.Ti se od jednom diže, istrže od matere i izlete u kujnu pred njim, da ga zaustaviš. — Ne, Nikolo!Slatki, mili Nikolo, ne ulazi! — Molila si ti, sirotice moja, jer si se stidela da ja njega, tvoga muža, vidim takvog.Molila si ga, vila se oko njega i zaustavljala ga. — Ja!Ko mi što može!A ti?...I odgurnuv te nogom od sebe uđe on k nama, klateći se i zanoseći, s raspasanim pojasima, izvučenim mintanima, u opancima i visokim, debelim čarapama.Oko pojasa beše mu prazan „redenik“ od kuršuma, a do njega veliki, kasapski nož.Njegovo crno, mesnato i podbuhlo lice, sa vodnjikavim očima i velikim ustima, beše tako surovo i silno, da se čovek nehotice okretao od njega...Uđe on zanoseći se. — 'Adžike mori!Što? — ali se brzo trže kad me spazi, skinu kapu i pogleda me neodlučno.Za tim baci kapu, nasmeja se tupo, pa, šireći ruke pođe mi u susret. — A ja te, brate Kosto... — pa opet zastade i poče upitno i kao začuđeno gledati čas u mene koji stajah ozbiljan, čas u mater. — Što Nikolo ne ideš da spavaš? — reče mu mati malo blaže, ali to tako, kao da ima jedino meni da zahvali, što ga i sad kao uvek ne grdi, već moli. — A? — promuca on. — Idem, 'adžike! — reče naglo i htede da uzme dete.Saže se, ali se povađaše.Mati mu istrže dete i pozva te, da ga ti uzmeš.Ti uđe, brzo uze dete, ne gledajući ni u koga, i još brže iziđe.Za tobom iziđe i on ćuteći i povodeći se.Iziđoh i ja za vama.Uzalud me mati zaustavljaše mimikom.Čim se on vide u dvorištu, okrenu se, i kad me ne spazi, on poskoči, dođe do tebe i stisnu te za kose. — Dom! — viknu on potmulo i gurnu te tako silno da ti posrnu prigrlivši dete i u malo što ne pade. — Dom!Nemaš kuću, nego li kod one stare veštice si?...A, a?...I opet izmahnu da te udari po glavi.Ti samo zaklanjaše dete i tiho, preplašeno, moljaše ga. — Ne, ne!Nemoj sad, ovde!... — Ko, ko, ko?...A što on?Što je on?I njega ću ja...A ti njega, njega?Čekaj, ćerko moja, koga ćeš ti?Njega, a njega? — i onda besno, držeći te za kose, poče te udarati, gurati i voditi kući... Slušam kako suho granje pucka, gledam gde mesečina sija, tišina se rasprostire a suv, nekako oštar, i kao star vazduh puni mi grudi, guši me i nateruje na kašalj...I ko zna dokle bi tako stajao, da me ne trže neko zvrjanje čekrka i neki tih, dubok kao iz zemlje glas...To dolažaše iz vaše kuće.Nagoh se, pristupih i otvorih oči da vidim...I videh tebe, gde pod mladom kajsijom, na sred dvorišta, pogurena „motaš cevke" spram mesečine a jednom nogom klatiš korito u kome spavaše tvoje dete.I tako klateći se, nihajući se čas napred, čas nazad, ti — ili pevaše ili plakaše... Beše početak zime kad na glas teške bolesti moje stare majke opet dođoh.Iz gostinske sobe viđaše se mala svetlost.Uđoh pravo tamo.U prvi mah ne mogah ništa da raspoznam zbog male svetlosti, pare i dima duvanskog.Tek posle videh punu sobu ljudi i žena.Oni behu ustali, pomakli se i načinili mi mesta ćuteći.Nijedan mi se od njih ne približi i uteši.Bojali su se.Moje gospodsko odelo, hladno, ukočeno držanje uzdržavaše ih.Na podu, blizu zida, na asuru i starom pokrovcu beše bačen jorgan, a iz njega uzdignuta i osvetljena sa strane svećom viđaše se suva, k’o vosak žuta, s velikim čelom, upijenim obrazima i uvučenim ustima tako da se vilice i nos u malo ne dodirivahu — ljudska glava.To beše ona!Krkljanje tupo, teško, retko i mučno izvijaše se iz njenih grudi koje se i ne micahu.Kad uđoh i nazvah : „Dobro veče“! to krkljanje posta jače i pretvori se kao u neku vrstu glasa: — Kolj....lj....jo! Žene se zguriše i prošaptaše: — Sirota.Čula da je došao, pa ga zove. Priđoh joj bliže.Sagoh se.Uzeh je za ruku suvu, crnu, hladnu, i prinesoh je ustima da je poljubim.Stresoh se.Čudno i teško i neugodno, kao neki strah, osećanje obuze me kad osetih dodir te suve zategnute kože na kostima ruke.Da li to beše strah od smrti?Ne znam.Samo se sećam da sam drhtao kao prut od nekog strašnog osećanja. U tom se jedna žena diže i pođe vratima pogureno. — Što ne sediš, Stano? — upitaše te. — Da odem do kuće i vidim dete da ne plače — odgovori ti zatvarajući vrata. U tom jednoj babi koja beše zadremala uz mangal žara, ispade lula iz zuba.Svi se nasmejaše.Baba se trže, zbuni, pogleda me plašljivo i ponizno.Ostale, kao da bi je opravdale, rekoše mi: — Dve noći nije spavala.Čuvala je, pa sad zadremala. — Idi spavaj, tetka! — rekoh joj blago i tronuto. — A ne trže se stidljivo ona ne spava mi se, nego onako...Obećala sam joj da ću je spremiti i lepo vežem joj „čajku“ kako je ona vezivala...Jer mi je u amanet ostavila. I onda se svi oslobodiše.Priđoše mi i rukovaše se.Pa onda otpočeše — da bi me utešili — pričati kako je poslednje dane provela.Kako se nije podavala bolesti; kako sama, noću, nije mogla da naiđe na vrata sobe; kako je ložila vatru u mangalu mesto u peći; kako je htela da padne u bunar ne mogući da se vrati u kuću; kako nije davala da me zovu, bojeći se, da se ne „pometem" od učenja; kako me je, kad je počela da gubi jezik i svest, ovog večera, dok sam ja putovao, zvala: „Kojo, Kojo, hajde brzo“...I kako je tražila moju sliku, gledala dugo, dugo i plakala!U tom poče ona da se previja i grči.Usta joj se izgubiše u grlu, vrat uvuče...Svi skočismo oko nje.Jedna baba mi priđe i blago reče: — Iziđi, sine, da ne gledaš. — A što? — Pa ne valja se.Mlad si. Ona izdahnu. Sa nekom svečanom tugom i skrušenošću slušah kako je spremaju, kako šušte njene stare, svilene haljine koje behu u jednom zavežljaju, koji je ona još u životu spremila za svoju smrt. U jutro, u samo svanuće, iziđoh.Nisam znao gde da idem i šta da radim.Jedva sam čekao da prođe ovaj dan i da je što pre saranim, svršim, jer mi je bilo tako neugodno.Čak sam se bojao da je mrtvu vidim, već sam krišom bacao pogled kroz prozor u gostinsku sobu u kojoj ona beše spremna da je vidi svet i pripali joj sveću više glave. Da bi izbegao pozdrave i izjave sažaljenja od žena i ljudi koji počeše dolaziti i donositi joj sveću, zađoh iza kuće, u potok, koji sad beše mučno poznati.Jer on beše usahnuo, drveće isečeno a zemlja gola, trošna i smrznuta.Pogledah ka tvojoj kući iz koje se još ništa ne viđaše i kretaše.Samo, ona ti sad beše — da li se meni tako učini? — tako mala, skučena i propala u zemlju kao da se bojala od nečega i zato skrivala.Tvoja bašta i dvorište bejahu čisto goli.Sve što beše kod tebe: u bašti malo drveće; sa ulice oronuo zid i pokriven tuluzinom i prućem mesto crepova; na motci, pred kućom, obešena ponjava; uz zid prislonjeno nekoliko drveta; mali prozori izlepljeni hartijom — sve to izgledaše tako malo, sitno, povučeno i skriveno kao da se bojaše čije navale i kao da svakom govoraše: „Molimo te, ne diraj nas.Mi nikome ne smetamo.Evo, ako hoćeš, još ćemo da se pomaknemo, još više ćemo da se sakrijemo i sklonimo, ako smo kome na smetnji...Sve ćemo, samo nas ne diraj i ostavi“...Iz svega isticaše se tvoja ruka, ruka ženska, ponizna, tiha, bez smelosti i jačine, ali žilava, durašna i istrajna do kraja života.Odjednom se ti pojavi iz kuće.Brzo ostavi nešto i uputi se kapiji da je što bolje pritvoriš.Zatim se vrati.Na glavu metnu neki zavežljaj, valjda detinje pelene, na ramenu motiku, u desnu ruku uze dete, a u levu neki sud, čini mi se s jelom, i uputi se meni, prolazom, da iziđeš na našu kapiju.Ja sam stajao i gledao te kako pognute glave ideš, i to u nanulama, na nogama čarape iskrpljene, u mintanu iz koga je virio pamuk...Dođe do mene, spazi me, i mesto : „Dobro jutro" ti reče: — Umre teta? — A glas ti beše tako običan, ravnodušan.Lice tamno, bledo, suvo i, pocrnelo od letnjeg sunca, ne izdavaše baš nikakav osećaj. — Da — rekoh mračno. — A zar ti nećeš da je ispratiš? — Ne mogu, Boga mi, gospodine — poče se pravdati. — Imam rabotu.Moram njemu da odnesem ručak, a posle u nadnicu. — A gde je on? Ti poče da mucaš.Beše ti neprijatno i stidno. — Na robiji — odgovori tiho. — Šta? — Nije kriv, gospodine, tako mi Gospoda!Obediše ga.Uzedoše na dušu dušmani — Bog im sudio !A on? oh! nije kriv! Branila si ga tako živo, ponizno i verno da nisam znao šta da mislim.Pogledah oko sebe, a zimski dan već u velike svanuo.Kroz hladan vazduh, protkan kao nekim rasturenim vlasima magle, počeše leteti sa svih strana, kao zalutale, pahuljice snega i padati na ugnute krovove, zidove i golo drveće čije se grane oštro i crno ocrtavahu.To beše prvi sneg.Iz gostinske sobe svetlucahu sveće više materine glave i katkad dopiraše tiho, jedva čujno, naricanje jedne žene, njene drugarice iz mladosti.Ti si stajala pognute glave.Bilo ti je ladno, ali si ti jednako dete utopljavala, prigrljivala, a ono sisaše komad crna hleba. — Zima, Stano — rekoh tek što da kažem. Ti se još više zgrči.Oproba da li zavežljaj na glavi i motika na ramenu dobro stoje i ode prošaptavši kao za sebe: — Ne znam.Sad rano nešto dođe. LUTAJUĆE DUŠE PRIPOVETKA ZA POUKU NAMENjENO ZADRUGARSTVU VELISLAVA JANjIĆA Štamparija Savića i Kompanije LUTAJUĆE DUŠE Perića kuća čuvena je u nekoliko kapetanija kao čestita, sa svoje porodične zadruge, u kojoj beše 4 brata, od kojih svaki imađaše umeren broj muške i ženske dece.Miloš, Stevan i Sreten, dadoše starešinstvo svom najmlađem bratu Jevremu — Ješi, koji beše pismen, a i za svog čistog karaktera i jasnoće duše svuda važan, prizvan i pribran.Ješa je od izlaska svog iz vojske odmah uzet od svojih seljana za odbornika, za tim odmah i za kmeta, pa i za predsednika.I dok je vršio ove dužnosti, vršio ih je tačno i savesno, više po glasu svog čistog i nepomućenog razuma, no po propisu krivih paragrafa.Bio je mnogo puta i porotnik a skoro najviše predsednik izabranih sudova za deobe — kako on govoraše — nesrećnih zadrugara. Ješa je bio srednjeg rasta, kose smeđe, očiju zeleno-graorastih, brkova gustih a kratkih; zuba sitnih i čestih; vrata kratkog, plećat, snažan i razvijen potpuno i moralno i materijalno, pri tom zdrav kao srča, lak kao dim, vredan kao mrav.Što je god hteo i preduzimao sve je zadovoljno i srećno dovršivao.Ali njegova preduzeća nisu krnjila ničije interese. Njegova je kuća uređena kao sat meda.Svaki član njegove porodice puno-i maloletan imao je svoje dužnosti koje je tačno vršio, isto tako uživao je svoja prava koja mu se nisu smela ni u kom slučaju krnjiti.Jednom reči išlo je sve kako valja. Od trenutka — kada ova pripovetka počinje bila su mu sva tri brata pomrla posle 60-tih godina svoje starosti, pa i sam Ješa ostao je udovac pre nepunu godinu dana.Vredno je spomenuti — da mu je se samo najstariji brat Miloš dva put ženio.A njih trojica samo po jednom — i da ni jednom domaćica nije umrla pre 58 godine prosečno. Ješa je oženio dva svoja sina i sedam sinovaca, udao tri ćeri i devet sinovica.I ako je u 65. godini svoje starosti — još su mu svi zubi zdravi; još je živahan i snažan, još je kućni starešina u kući svojoj u kojoj živi 36 čeljadi.Ime njegovi sinova beše: Milorad i Milan.Sinovaca: Marko, Čedomir, Petar, Gvozden, Milutin, Vuk i Živan. Još iz ranije — a naročito od kako mu umrije dobra domaćica Stana, za kojom on plakaše kao malo dete i govoraše: „Stana mi ukrati život“ on je šiljao Marka najstarijeg sinovca svog sudovima i vlastima, na kupovinu i prodaju, jer i Marko beše uviđavan i svemu vičan čovek. Ješa je četrdeset godina upravljao kućom.Propratio mnoga veselja i žalosti, krstio i sahranio, oženio i udao.Pogradio mnoge i divne građevine.Zasadio mnoge voćnjake i vinograde; okalemio ogroman broj raznovrsnog voća, ogradio svo svoje imanje prošćem i letvama.Namnožio najboljeg soja svakovrsne stoke i domaće životinje.Svaka stopa njegove zemlje uređena je po najnovijem metodu. Zavideo mu je ceo svet, kako se njegova porodica slaže i poštuje — kako revnosno rade svi za jednog i jedan za sve. On je bio gospodar kuće, a sluga ukućana, zvao se zapovednik, a u stvari je izvršitelj bio sam.On je bio najveći, jer je služio najmanje.Od njegove preduzimljivosti stidelo se i veliko i malo.Od njegova karaktera sve je drhtalo.U njegovim očima, u govoru, u crtama lica čitala se neizmerna ljubav i pomirljivost.Njega nije niko mogao ubediti, jer svaka mu je reč protkana bila najčistijom istinom i pravdom.I članovi njegove porodice, i susedi i komšije, kad su god hteli da ogovaraju, i zavađaju, da kompromituju i osujećavaju njegove planove, jednom rečju — kad su god hteli da ga počaste nezadovoljstvom — oni su samo mucali i mucali — neumejući ni reči prozboriti.Njegove su oči kao magnetna sila pravile užasno vrenje u njihovim mozgovima, koji su odlazili više posramljeni nego pobeđeni. Kad mu mlađi ma i hotimice pogreši.On u mesto da ga kara i grdi — on ga kod ostalih izvinjava i navodi uzroke — kako su te pogreške bile neminovne i morale su izbiti.Kad je ko govorio kakve skaradne reči, ili reči upravljene protiv njega, ne spaziv ga da je i on slučajno tu došao, on je zagovarao, činio se da nije čuo — ili ako je za to pitan, on je odgovarao da je čuo — ali je sa svim drugi značaj reči izgovorenih tumačio t. j. reči koje su bile sa svim odstranjene od svake uvrede. Ješa je imao svojih osobina, kakvih se retko može videti kod samrtnih ljudi. On je na osnovu svog stečenog iskustva napisao pravilnik) — po kome se njegova porodica tačno upravljala — pa za to su svi članovi njegove porodice bili svestrano zadovoljni u svima pogledima i zahtevima duševnim i telesnim.Ovde, što najviše pada u oči svakom posmatraocu ove srećne zadruge, napominjemo.Da, ni Ješu, ni njegove zadrugare niko nije mogao videti: rasejane, preuhitrene, u naglosti, u žurbi, u velikom poslu i t. d. Oni svi rade polako, ali stalno i savesno.Imali su svega dosta što treba čoveku za svestran život.Ali toj izobiljnosti niko nije kao osnov upoređivao savesnu podelu rada među članovima, već se obično iz okoline gunđalo i šaptalo: „Nikakav rad — a ovoliko bogastvo.To se krade.Nisu čista posla“. Kakva žalosna primedba, još žalosnijih posmatralaca? Njihovi volovi pod najtežim tovarom sa svojim rabadžijom ćutećki prolaze kroz strmene, tesne i blatne sokake, dok mnogi drugi natovarili na svoje budžaljiće neznatan tovar pa celu noć guraju golim ramenima u blatave točkove i onako razjareni šibaju vočiće, batinama i pritkama, a ponajčešće držaljicom sekire koju nosi u rukama; uz ogromnu viku i psovku svega što je sveto na zemlji i nebu. Njihovi čobani, čuvari stada ovaca, čopora svinja, dželepa govedi, ergele konja, ćutećki prolaze kroz selo, izuzev onu čitavu harmoniju raznovrsnih zvona i zvoncadi.Dok drugi će ovim redom: „Ej Cmiljevka.Šta li bi sa one moje dve ovce“, ili „sa ono moje jedno prase.Sad ostaše vođe.Puštih ji iz zatvora, neka malo pasu, i tek što uđe u kuću da turim u vatru malo leba a njih odnese nekud đavo.Kuku mene.Ostade mi djete samo kraj vatre!? Ej more!Ja sam ti uhvatio stoku u mome žitu.Molim te ko kuma, ko’ brata, ko’ Boga pušti mi.Jer ne smijem čekati onog zgranovnika (svog muža) jer će me ubiti. „Marš odatle cigančino jedna!More dok te uvatim iskidaću te u parčeta.Tvoja stočija dosadi mene.Vidiš, ta moja iskidana creva — ta vrežna od krompira i bostana.Ja sam iz nadnice to sve kupio i posijo — pa da mi ti tamaniš.More ovde će imati posla i kmetovi i odbornici, pa ti za štetu neće zaleći još ovoliko tvoji bušina da imaš!? Ona zanemi od jada, uguši se od plača i vraća se kući, tamo cvrči dete ko žarom posuto, sve selo čuje.U veče dolazi muž sa rada svog ili tuđeg, brižan, zlovoljan i umoran.Ona ne sme da prećuti već mu kazuje.On je psuje i viče a najčešće tuče i gruva nemilosrdno i grozno.Sutra dan ide susedu i moli ga ovaj ga grdi i ruži.Dan u jezgru rada, al prođe uzaludno i jednom i drugom. Njihovi žeteoci i vezioci dolaze na njivu — jedni žanju, drugi vežu — treći tovare na kola, vuku i denu — sve lagano — sve tiho i mirno. Dok drugi.Danas žena žnjela, muž kosio kod drugog jer je dužan.Noćas udarila kiša, ili nije.Evo svanulo je nije udarila ali se sprema. — Potrči na vrat na nos.Aj Susede, aj komšija!Odi pomozi kumim te Bogom.Ada ne mogu more imam ti i ja posla!I tako, što se u onoj žurbi pokupi pola se prospe, što ostane — pokisne i proniče, te ko nije imao ne može ni imati nikad. Njihovi plastioci plaste za urnebesnom pesmom, šalom i doskočicama.Sprema li se kiša, tu su vozovi i jarmovi.Jedni prevlače seno u plašće — drugi ga denu, i otmu ga ispred nepogode.Za to što imadu sve što im treba, i ni na snagu stočnu, ni ljudsku ni na spremu i alate nije se čekalo ni dangubilo. Dok drugi — gde ih je jedno i dvoje, vide gde se nebo muti, a seno im treba pokupiti.Oni treba da ga prevrnu pa za tim da počnu kupiti u plasje, i tek što prevrnuše da se malo bolje prosuši i ukupiše jedan plas, grmljavina već podmuklo tutnji, vetar duva i otežava rad.Pljusak sve bliže.Aj Marko.Ej pobratime.Potrče pomozi oće da nam seno pokisne.Ali kad grmi svak za sebe drhti.Svak ima nešto da skloni i spremi od kiše.Ako ko i dotrči, on sa golim rukama, nema vila ni grabulja — potrči sad ove traži po tuđim košarama i kolibama, i dok se to sve iznađe, kiša sve pokvasi i prestade, i. t. d. i. t. d. Na osnovu toga mora sve trčati, vikati, derati i dosaditi svojom larmom celom selu — koje će izreći svoj sud u ovim rečima: „Ovi s mukom i sa krvlju zarađuju zalogaj leba što ga jedu“.Ovo su grešnici nad grešnicima, koji uvek radu ali ništa nemaju — koji samo trču adi nigde ne stižu.Njihova svaka cilj, svaki plan — svaka želja ostaje prazna.Njihova java liči na san, a život na maštu.Inokoština stvara siromaštinu, a siromaština sve druge nezgode, koje se nazivaju jednim opštim imenom „Zlo“.Kad se Ješi navršila 65-ta godina — a to beše meseca Januara — on je osetio nešto neobično na sebe —- osetio je gde ga snaga naglo počinje izdavati.Iz sobe nije nikud izlazio.A svako veče skupljao je sve svoje punoletne zadrugare oko svoje postelje i učio ih. Njegov govor bio je tih, odmeren, pravilan.Njegovo blago lice uvek nasmejano, a potkićeno kao srebrnim zrncima — njegovom sedom i kovrdžastom kosom.On je izgledao više na sveca no na čoveka. Ješa otpoče svoje predavanje ovim redom: „Draga deco!Četrdeset godina ima, kako ja upravljam ovom kućom.Kakav sam bio, to je teško sada pogoditi.To ćete vi, pa i svi drugi znati kada mene nestane među vama. Ova kuća nije nikad zatvorila vrata ni putniku, ni namjerniku — ni prosjaku, ni siromahu, ni pijanici, ni neradniku, ni silnom, ni nevoljnom, ni besnom, ni jadnom, pa je bilo svakad dobro.To je vama malo čudno.Ali nema mesta čuđenju.Neznanje rađa neradnika, neradnik pijanicu — a pijanica sirotinju.Ovo se zovu poroci.Ljudi naklonjeni pijanstvu i neradu, hrđavi su — ali ko ji može boljim učiniti?Ima li živog stvora na zemlji koji ne želi da bude najbolji u svome društvu?Neću da kažem za vas, jer ste vi još mlada drva, koja se dadu previti na sve strane, već velim za samog sebe.Greh je najslađa tvarka na zemlji; ali nikakva me sila niti nužda na nj’ ne bi mogla navesti.I kao god što je mene budući dobrog učiniti zlim — tako je teško i još teže zlog učiniti dobrim, neradnog radnim i t.d. Jad i bedu ne treba nazivati silom.Ko god pomaže bedne i nevoljne, taj pokazuje svoju odvratnost prema takvom životu.On time daje više no što treba garancije da takav ne bi bio.On s tim utvrđuje svoju volju za rad, — zauzdava svoje želje i strasti, i pokazuje svoju moć gospodarenja nad njima. Pijanica, to je žalosna pojava, u društvu, ali treba znati, da svaka pojava ima svoga uzroka.On je pio na račun gladi, na račun brige, na račun golotinje i bosotinje, pa je zarazio svoje živce alhoholom, koji pate bez pića, kao riba bez vode.Tako je i sa neradnikom.Rad proizvodi ne samo u čoveku, već i u svima životinjama koje rade same za sebe ljubav — milinu i zadovoljstvo.Pa koga mrzi da radi, taj nema tih svojstava što čine svakog živog stvora srećnim, i njemu je Bog oduzeo sve što ga podržava da živi — da se raduje i veseli.Koga Bog osudi i kazni, taj pada na milosrđe ljudsko.I ovi jadnici neradnici — imaju podjednaka prava na sažaljenje kao god i oni koji su sakati i slepi. „Ali Bato, ne treba žaliti siromahe.Svaki neka radi pa neka ima“.Primeti mu sin Milan. „Hvala ti dete, kad mi takva pitanja stavljaš“.Opet Ješa. Raznim ispitivanjem dokazano je, da je ova zemlja na kojoj mi živimo vrlo velika.Ali opet ni stope jedne nema zemlje, a da se ne zna čija je.Sve je to posednuto i zauzeto.Kad bi Bog svakom čoveku čim dođe na zemlju dao toliko zemlje koliko on može na njoj lako živeti pa da to ne može ni u kom slučaju otuđiti, pa prema tome da popušta zemlju prema namnožavanju ljudi — i na mesto snega, da padne svake godine po jedan sloj ovčijeg zgorenog đubreta tada bi dobro bilo i svi bi ljudi podjednako imali.Ali kad nije tako, mi se na ovoj stopi zemlje moramo uzajmno služiti i pomagati; a što nas je god više — za toliko moramo udobravati zemlju — da nam ona daje više proizvoda sa kojima ćemo svoje životne namirnice podmirivati. Mi imamo dosta i dobre zemlje — ali 3/4 od te celokupne imovine ja sam svojom rukom kupio i platio, od ljudi koji su bili bogati kao i mi što smo danas.Ja sam kupio koristeći se njihovom slabošću koja se sastoji u neslozi i pocepanosti, kao god što se koristi vojskovođa rastrojstvom svog protivnika —- te ga pobedi i uništi.Ova naša imovina, to je bila imovina ovih pukih siromaha koji nas okružuju sa svih strana.Pa ko zna, da ono što je njino bilo ne bude opet dece njihove. Ne može siromah raditi kad nema čim ni na čemu.Što god ima zemlje to je zauzeto, upravo ono što valja.I oni rade, to ne treba gubiti iz vida; rade imanje naše nadnicom ili napolicom — ali nikad im se ne da koliko zaslužuju.Prema njima ne treba nečovečno postupati, treba im davati više no što iskaju.Ne dozvoliti im nikako da dođu do ogorčenja,jer kao takvi laćaće se sviju dozvoljenih i nedozvoljenih srestava da postanu gospodari vašeg dobra — kad to postignu — oni će tada prema vama biti nemilosrdniji no vi prema njima što ste bili, jer to ste ih vi naučili. Postavite se u položaj siromaha, obucite njegovo izderano ruho kad je na polju ciča i mraz; obujte njegovu obuću koja liči na mrežu pauka kada je putem led i sneg; spavajte na ladnoj i tvrdoj zemlji kraj ladne peći, bez prostirke i pokrivke; jedite crn suhi hleb ovseni, eljdani ili nikakvi, i radite po 14 i 18 sati dnevno najteže poslove, pa ćete znati kako je njima, u protivnom nikad i nikako. — Vi nećete znati šta je muka, beda i jad, ali zato morate održati jedan zavjet moj.Morate uvek živeti u zadruzi. Zadruga je kao mašina, a članovi njeni — to su sastavni delovi mašine.Neću da vam ređam mašine industriske, kad i vi imate mašine ratarske.I vodenica, i razboj, i plug, sve su to mašine sastavljene iz više delova.Namestite vodenicu sa svima svojim najglavnijim delovima, ali ako nemate cipun srazmeran vodi koja okreće kolo, ona vam mora ležati.Namestite celokupan razboj i dovedi te ga do tkiva, pa ako nemate srdačku (na kojoj se okreće cev), ne možete raditi.Sklopite ceo plug i zapregnite volove, ali ako vam jedna čivijica fali — morate svi dangubiti. Podeliti zadrugu, znači toliko isto koliko rasklopiti vodenicu, razboj i plug i razbacati njihove delove po dvorištu i bunjištu — koji će se za izvesno vreme povlačiti pa i pogubiti. Svet je od postanka svog vazda nalazio blagodeti u zadrugarstvu, i što se god više približavao moralnom i intelektualnom vrhuncu sve je više u zadrugama nahodio garancije za svrhe svoje.Što čovek jedan ne može — mogu troica, što ne mogu troica mogu više njih, i tako se organizuje društvo.I sama ova društva udružuju se sa drugim društvima i stvaraju veće društvo.Pa i države se udružuju jedna sa drugom i tako postizavaju svoje ciljeve.I ako ikad, danas je nastalo ono doba koje je veliki pobornik svetski Isus Hristos zapovedio „Gledaj te stvori svojih a ne svoje“. Mnogi nam zavide, i nazivaju nas srećnima.Mi i jesmo srećni.Tu sreću i zaslugu ja delim sa vama svima na ravne delove, jer više vredi onaj koji izvršuje no onaj koji zapoveda.Svi ste vi skupa činili da me udostojavate sa zadovoljstvom celog mog života.Ja sam mirno živio, mirno ću i umreti, ako mi date časnu reč, da se nećete deliti pre no dok nemadnete punoletnih muških glava još toliko, koliko vas je danas.Uzmite primer mudrih i vrednih pčela kad bude vreme deobi.Jer koliko njih izađe, toliko isto i u košnici ostane.Nemojte da budete prostodušniji od pčela i mrava. „Čuvajte se od zlih i hrđavih ljudi.Oružje vaše protiv njih neka bude ljubav i dobročinstvo._ „Ako sve izdelite, bićete puki siromasi.Siromaštvo nagoni ljude u bedu, a beda u prestupe i zločinstva.Kao takvi bićete mrski i Bogu i ljudma, i otrpićete velika iskušenja i mučenja dok ste na zemlji, a još gora i groznija na onom svetu. Ovim rečima učio je Ješa svoju porodicu često puta, koja ga je slušala kao proroka i gledala u nj kao u sveca. To je čudovište jedno.Svi starci i starice, pa i mladići koji su ma i najmanje slabunjavi drhću od tog strašila — od meseca Marta — jer on, kao kakav pastir odvaja i prečišća što treba za obadva sveta.Naš čiča Ješa uvek je kavaljerski govorio o smrti, — bez nimalo bojazni.Ali to je činio dok je zdrav bio.Sada je tek u 1/3 Marta pa je malo oslabio.Malo on veli, ali to starom i za grob spremnom čoveku mnogo je. On je znao da će skoro umreti.Bolest ga je sve više u neznan bacala.On zaželi — dok je još priseban — da se oprosti sa svojim ukućanima.I čobani, i kazandžije, i vodeničari i rabadžije skupiše se oko njegove postelje.Sve muško i žensko, malo im veliko stajalo je kraj njega. „Draga deco —- otpoče Ješa. Meni se čini, sve sam vam kazao što treba pa da budete srećni.Ja ću skoro umreti.Moj život i rad neka vam bude večiti primer u vašem životu.Ponašajte se kao što sam se ja ponašao.Zapovedajte kao što sam ja zapovedao.Slušajte kao što sam ja slušao.Svađajte se kao što sam se ja svađao.Praštajte kao što sam ja praštao, kaznite kao što sam ja kažnjavao.Delite kao što sam ja delio.To nemojte nikako gubiti iz vida. Imajte Boga na umu i molite mu se više delom no rečima. Gledajte, da za ovo malo vremena dok živite na zemlji udostojite se za život vječni.U besmrtnost duše nemojte sumnjati, ko u nju sumnja, taj nema nikakva razloga, nikakva osnova da bude pošten i moralan čovek, taj se može kupati u porocima kao i u krvi svojih zločina i bez pomisli na greh. Teško onom, koji izbegne kazne za svoja dela od zakona ljudskih, pa misli da će tako izbeći i kazne Božije. — Kakve su duše bato — zapita Ivan unuk mu — a najstariji sin sinovca mu Marka — koji beše u 12 god, i učaše III razr. os. škole. — Kazaću ti blago đedu.A ti kazuj svakom, ko te pita i ko te ne pita. — Svakonoćni sanovi naši najbolje pokazuju sliku duše.Duše, to smo mi ovako celokupni — sa svima svojim organima i čulima.Smrt je kao i san.Vi ćete noćas u košulji raspojasi spavati pod krovom ove kuće, i vi isti ove iste noći bićete obučeni u najlepše stojeće ruho i daleko odavde 2—3 dana hoda igraće te u kolu sa mnogobrojnim svetom oba pola, takođe obučenim i iskićenim.Tu ćete videti sve svoje poznanike, prijatelje i neprijatelje.Tu ćete pevati, razgovarati i šaliti se.Slušati muziku uz koju igrate — osećati miris cveća, — prijatnost vina i slast jela.Samo što ovi sanovi nisu tako jasni — kao što bi bili, da je se duša sa životom odvoila od tela — dakle da smo pomrli.I kad se probudimo, mi vidimo da ležimo na onom mestu gde smo sinoć legli.Na polju u mesto onog sunca i cveća.Gusta pomrčina ka testo kroz koju promiče kiša pomešana sa snegom.I vi osećate još onu prijatnost i zadovoljstvo, pamtite one reči koje ste govorili, i one pesme koje ste pevali.To je bio rad vaše duše.I dobre i zle duše žive večito, ali svaka za se ima dva načina života.Dobra duša u večnosti uživa sa svojim najodabranijim zaslugama i vrlinama, a zla, sa najgroznijim svojim nedelima i zločinima.Dobre duše s ponosom staju u red svetaca i Bogo-ugodnika.A zle, stideći se svog života i svojih dela koja su prirasla uz njih, zavlaču se u podzemne rupe i kanale, mračne, vlažne, smrdljive i sa mnogim gadnim i strašnim životinjama pretkane.One tu ostanu večito i lutaju po pomrčini.Za njih nema milosti nikad za nikad.Jer niko ne može izrezati one zločine iz duša njihovih, koje su one svoje voljno urezane. Ko zna.Vi ćete se možda izdeliti, i postati puki siromasi, ali i kao takvi nemojte grešiti.Bolje vam je da pomrete od gladi, no da se zahranite hlebom otetim i ukradenim.„Lutajuće duše“ neka vam budu vođ i pratilac kroz ceo vaš zemni život. Ješa malo zastade kad ovo izreče i zatraži vode.Oni mu dodadoše. On pogleda po svima.Pa smešeći se reče. — Ne samo vi moji ukućani, već niko — ni kome zna ni ne zna, mene nije uvredio — i prema tome oproštaj je izlišan. Ali bato — ti si se mučio oko nas?Poče Vuk sinovac mu — malo nježnim tonom, i pitanje njegovo izazva pokret kod sviju — od kojih mnogi počeše plakati. — To mi je bila dužnost.Taj dug vi odužite na deci svojoj. — Ja tu nemam nikakve zasluge.Na ove reči otpoče jače jecanje i plakanje.Ješi zavodnjiše oči — ali da bi to prikrio okrete se na drugu stranu i leže. Od ovog značajnog večera, ne prođe mnogo i Ješa ispusti svoju plemenitu dušu. Za podušje i sahranu sve je učinjeno onako, kako je on naredio. Marko, najstariji zadrugar, uzeo je starešinstvo u svoje ruke odmah po smrti čiča Ješe.On je i za života njegovog zastupao ga i pomagao u izvesnim prilikama.Ne prođe ni puna godina kako on poče upravljati kućom, a nezadovoljstvo poče izvirati među zadrugarima.Đavo baci kamen spoticanja u ovu srećnu zadrugu.Taj kamen beše Danica najmlađa snaha, a žena zadrugara Živana. Da je usud ceo svet pretresao, ne bi našao i sastavio dve suprotnosti, kao što je sastavio ovoga Živana i ovu Danicu.On do krajnosti prost i naivan, a ona do krajnosti lukava i prepredena. Danica beše vanredno lepa, a beše vredna i svakom poslu vična.Najveća želja koja carovaše u njenoj duši beše ta: da se svakom dopadne.Ova ženska beše se zakitila i porocima i vrlinama, al’ jedna pegica poroka u stanju je da pomrači ogromno sunce vrlina. Njenih osam jetrva — omrzoše na nju za to što beše od sviju najlepša, najbistrija i najdosetljivija.I za to im je se ona grozno svetila.Koja je god počela sa njom da se poinati morala je isplakati svoj jed i sekiraciju i pristati da ostane njena starija. U njinoj kući bio je takav red — da kad kućni starešina ustane — ustanu svi, a zimi kad žene šiju, pletu, vezu, predu, grebenaju i t. d. Ustane starešinica, pa za tim sve ostale.Od ovoga se reda mnogo odustalo.Jetrove, iz početka žalile se, kako ih boli glava, stomak i t. d. pa ne mogu da ustanu.Docnije govorilo se javno i otvoreno: „Kom više treba taj neka više i radi“.Jer od njih imala je po neka petoro, neka troje, neka jedno a po neka ni jedno dete. Kakva žalosna upoređenja.Žena koja je rodila petoro dece i prosula svoj život i svoju snagu — da mora raditi više od one, koja nije rodila ni jedno, koja je još sveža, zdrava, mlada i snažna.Tako, malo po malo, došlo se do velike svađe i larme, i morali su svi pristati: da se žene sa svojim ženskim radom podele. Ovaj korak, ova mala izmena u kući Perevića postala je vrlo važna polazna tačka koja vodi rastrojstvu zadruge, koja vodi opštoj nesreći svoju zadrugu. Tako se životarilo dve tri godine, ali u velikoj svađi, kavzi i nezadovoljstvu. Jednog prolećnog večera.Marko pozva sve članove svoje porodice i poče ovakav razgovor: „U našoj je kući uvek bio običaj da se s’ proleća, upravo kad nastaje kad, odredi svakom svoja dužnost koju će otpravljati preko cele godine.Ja mislim da uredimo ovako: Stoja i Kruna biće planinke (reduše) njih će dvije gotoviti jelo na mrsku.A Marta i Milica biće mješaje, i one će na petku kuvati jelo.Rosa i Perunika čuvaće sva goveda.Danica će čuvati ovce.Savka jagnjad, a Ružica svinje.Tako ćemo mi svi muški biti slobodni i raditi o zemlji. „Pa tako je dobro“.Povikaše svi ljudi. Stoja ustade i otpoče vrlo odmerenim tonom kao kakav veliki govornik. „Ja bi vas zamolila, da mene od te dužnosti oslobodite.Šesnajest godina ima kako sam ja došla u ovu kuću i kako otpravljam tu dužnost, prvo za pokojnom majom (Ješinom ženom) pa posle i sama.A evo iz čega: Mi više ne radimo zajedno naš ženski rad, pa da jedno drugo nosimo na svojim leđima, već ja sama moram odevati sebe, muža i petoro dece, a kako se mene čini ja ne mogu ni da radim kao što sam nekad mogla; izdala me snaga pa i očnji vid.“ Na ove reči skotrljaše joj se krupne suze niz skoro naborano lice“.Ona se malo pribra i produži.Naša se kuća računa prva u celoj kapetaniji!Marko je kućni starešina i skoro svaki dan ide na poziv vlasti i sudova.On kao takav treba da ima pristojno odelo.Vi znate — da ja do sad u velikom poslu nisam mogla ni košulje da mu operem kako treba, ide pocepan i nečist kao kakav ubogi.To ubija ponajpre čast moju, njegovu pa i sviju nas.Da bi ja što kupila ili platila rad drugom vama ni jednom ne bi bilo pravo.Sad od Petrovadne Ivan neće više ići u školu pa neka se on doda čobanima, a mene oslobodite od dužnosti planinke, jer ja imam posla da glave ne dignem — pa da odevam nas sedmoro onako kako valja“. — „Sasvim tako“.Reče Gvozden. „To bi bilo pravo“.Dodade Čedomir. Ostali svi ćute. Danica prekide ćutanje i otpoče: „To nije pravo!Ako si starija, starija ti koža na čelu.Šta se mene tiče za tvoga muža.Ako ti može obraz podneti ti ga nemoj ni prati ni krpiti.E, kako to ne beše.Da ti mi odevamo tvoju dečurliju.Ti si se to navadila ali nema više, krivak! Nastade poduže ćutanje. „Ti Stojo“ otpoče Marko.„Ostani planinka još ljetos, pa ćemo se trpeti kako tako“. „Ja pristajem da čuvam ovce, i tako ću bar kod ovaca moći raditi svoj ručni rad a ovako nikako“.Odgovori Stoja. „Ali ti znaš, da su ove sve nevješte za bjeli mrs.A posle toga ti imaš ponajviše đece, pa kad bi koja druga bila planinka zbog đece bi se pravile svađe i nezgode.Reče Milorad. „Pa zar je pravo Dešo (tako ga je zvala), da se sva kuća koristi mojom sposobnošću a ja sama da se rastrgnem u teškom poslu, a kuća za tu uslugu da mi se ništa ne oduži, već u mesto toga da me gleda u bedi i nesreći“.Odgovori Stoja. „Ja bi nešto rek’o, ali ne znam da l’ će mi valjati“, dodade Milutin. „Da čujemo“ povikaše njih nekoliko. „Trebalo bi, da sav rad ženski što se tiče, i što treba za Stoju — da se plati iz kuće — a ona neka gleda svoj posao. „To ne može.To ne sme biti!Povikaše nekoliko ženskih među kojima beše prva Danica. „Nemojte naopako govoriti!To bi baš pravo bilo“!Viknu Marko ljutito. „Možete kako oćete!Ali ja neću više na taki način živiti.Ako će me moj slepac (muž) slušati, dobro.A ako neće ja znam šta ću.“ Izređa ovo Danica pa pobeže na polje plačući. Posle dužeg prepiranja i objašnenja ostade sve onako kako je Marko prvi put predložio. I tako se radilo.Radilo se sa velikim natezanjem i nezadovoljstvom. Stoja beše vrlo dobra ženska.Naravi tihe i mirne.Svaki posao drhtao je od njenih ruku.Ona je tačno i savesno otpravljala svoju dužnost uz pripomoć svoje jetrve Krune, koja beše poslušna i verna kao izvežbano kuče ali samo beše mnogo pipava (spora u poslu). Nije to lak posao, pomusti 12 krava, i 100 ovaca, pa to procediti, uzvariti, razliti, usiriti; napraviti kiselo mleko, sok, kajmak, i.t.d. Pa za sve to sudove, kao: čabriće, vedrice, (kravljače) bakrače, kružiće, karlice, kutlače, grudnjače, cedila i t. d. svaki dan prati i čistiti, soliti i prevarivati.Za tim — pristavljati tri put za dan koje kakva jela.Dok se useče buranija, ili krompiri, dok se obari kupus ili zelje — tu prilično prođe vremena.Pa zapržiti i osoliti jelo, postaviti, pribrati i oprati sudove.Jednom rečju — zadovoljiti toliki broj čeljadi sa različitim ukusima i apetitima, a naročito zadovoljiti oko dvadesetoro dece za raznim narafima i slobodnim voljama, to je veliki i krupan posao; i od svega toga ukrasti vremena — da se sa deset nokata oprede pređa za platno, sukno, suknje, ponjave, čarape, pojasove i t. d. Da se obuju i preobuku deca, da se operu i umiju, i preko toga opet da ostane bar štogod vremena živom telu i duši da se odmori.To je sa svim nemoguće bilo.Ona je bila kao na osudi. „Vrana ne može na dva koca“, tako veli narodna poslovica.Za Stoju je imalo više kolaca.Ona je sve radila i trčala, ali nigde nije stizala, nije ništa mogla uraditi.U njenom celokupnom radu oseti se odmah jedna ogromna razlika, jedna praznina gruba i neobična.To se dalo primetiti prvo na deci, na njoj pa i na njenom mužu. Ukućani počeše izjavljivati svoje nezadovoljstvo protiv jela.Sad nekuvano, sad trunjavo, to neslano, to preslano, to retko.Sir se usmrdeo, kajmak se ucrvao, sok se probrcnuo, mleko se proburljalo, sve se to prosipa i baca.I ona, i muž joj i deca joj pocepana i dronjava, uvek ne oprana i ne umivena, a što je najgore i najgadnije napunili se vaški kao šipa. Kad Marko viđe ovu rugobu na svojoj ženi, sebi i na deci koju je voleo kao svoje oči — on bez pitanja i odobrenja svojih zadrugara, kupi u čaršiji pamuka za platno i plati jednoj ženi da mu izatke, kupi deci materije i flanela te ih obuče i preodenu. Ovim postupkom, on odreši ruke i dade maha svima svojim zadrugarima da se svak za sebe brine; da vuče svak na svoju stranu.Sad su otvorena vrata svima spletkama i intrigama od strane siromašnih suseda. I otpoče krađa i rasipanje. Ljudi, koji teraju kakav mal na pijace i tamo ih prodaju — jedan deo uzetog novca utaju i za sebe zadrže ga kazav starešini manju količinu ili nižu cenu.Drugi opet, idu na vežbanja vojna sami ili sa stokom, pa traže troška i kad ga imaju — to ušparaju i od sebe i od stoke, te im po koji srebrnik ostane da ga predadu svojoj dobroj ženi na čuvanje.Četvrti, peti i sedmi uzeli bučuk (merac) brašna, bučuk pasulja, dva pšenice, tri kukuruza i t. d. Pa komad slanine, čanak sira i kajmaka, bardak rakije i čuturu vina i t. d. i t. d. Sve se to daje onako nečujno i neviđeno, neizmereno i po mraku, za neznatnu cenu, pa najčešće i na veresiju.Kućni lopovi svu kao i krijumčari monopolisanih artikli — oni ne smeju tužiti nikom svoje dužnike.Kad se nabere povelika suma veresije — onda dužnik u mesto novca daje lakat sa najvećom pretnjom o izdaji.Poverilac mu više i ne iska ali mu i ne da.Dok je on to činio sa jednim njegov je ukućanin sa drugim.I oni se sad promene, i tako se izređaju svi kao zubci na točku vetrenjače. Nestalo tri ovce, dvoje svinja, ćuraka i kokoši.Pa šta je sa njima?Pokrali lopovi, pokrali i pojeli.Dok ne prođe dugo, a komšije i kone dokazuju: kako su videli sestru, svaka ili šuraka tog i tog ukućanina gde u samu zoru treviše ih na raskršću sela gde oteraše pred sobom one ovce, one iste svinje, što svu tobož pokradene. Ma da se sve ovo radi tajno i neviđeno, ali se opet uđe u trag.Dok jetrvice izatkaše neke vrlo fine suknje i kecelje od same žice i vunice, pa čarape za opanke i za čizme.Ćilime, irame, čupava šiljteta i jastuke — sve od same vunice.Pa čipke i karnere, zlato i perlice, đinđuve i minđuše i t. d. i po vrh toga u nekoliko zavezaka imati razne monete novca, pa i samog zlata.Pa koliko propalo veresije?I kad se sumira — kuća s dana na dan sve praznija.Kućni starešina viđe ovo zlo, pa zaklopi sve pod ključ. Sad se dalo svima materijala — da kukaju na starešinu, na njegovu nepravičnost i nečovečnost. Jednog prazničnog večera, večeraše svi, a Danica ne hte.Nešto je ljuta.Po večeri odoše svi na spavanje.Živan uze zublju luča pa ode i on u zgradu (vajat) za njim dođe i Danica.Ona, više stojeći no sedeći uz jedan sanduk izu se, za tim svuče svo odelo i osta u samoj košulji koja se talasaše na njenom bujnom telu i beljaše kao sneg, otpoče ljutito i nabusito povezujući svoju crnu kao „zift“ kosu na malenoj i okrugloj glavi nekom sa zlatom potkićenom maramicom. „Je li ti“?! „Šta je!Srete je Živan koji beše legao na krevet i samo mu se glava viđaše ispod gubera.Ispod njegovog velikog i zalizanog čela žarila su dva velika oka koja behu upravljena na pokret tela svoje lepe žene, i na čarobnu lepotu one tanke i bele košulje.Ma da je bilo toplo vreme, ali on se zadrktavaše, neka ga jeza poduzima kroz svo telo. „Dokle ću ja trpeti ovo zlo u kući“. Živan je posmatraše mirno ćuteći. Ona nastavi. „Zar godinu dana nije mi došla sestra, a danas mi dođe — pa nemam čaše rakije da joj pružim, niti zalogaj leba kao što treba!?Slijepče jedan!Ti si sluga Markov.On i njegova ženka sve zaklopili pod svoj katanac, pa tebe što dadu — onako kao kakvom paščetu!Ona svaki dan pijana leži, a ja da ne mogu dobiti u celoj godini čašu rakije.Ama smem u život, ako sad nemadne Stojara gotovi 200 dukata što joj daje onaj lopov i što sama izdaje iz kuće i prodaje pošto zašto.Pravo i ima.Kad su našli slepce — pa neka im gule s’ leđa. „Ćuti, ne trtljaj tu“!Reče Živan tiho. „Neću da ćutim!Šta mi oćeš!?Šta mi možeš?!Je li?Kakav si ti čovek da u inat mene govoriš sa onim kurvama (jetrvama) kad ja sa njima ne govorim!Ama nisam ja slepa.Nije to badava.Ti brate, kad si nji im’o i davale su ti što god si god zatražio, ti nisi trebao ni da se ženiš.“ Poče plakati.„O, nesrećnica što se okova!Što pođe za slepa i luda čoveka!!Ama jes’ čuo!Ako se ne podeliš od sad za tri meseca — ja ću te odustaviti“. „Mariš ja“.Opet Živan. Pravo veliš.Ti si im’o žena punu kuću.Ali sinko majčin, ako ja odem nećeš mi ni ti više živiti.More ću te premlatiti kao svako pašče“. Dok ovo izređa luč se ugasi. Ona se podvuče kraj njega pod guber i jednako plačući ređaše koje kakve nepravde koje se njoj tobož čine. Tako je rezonirala Danica, pa i ostale njene jetrve neka manje neka više; i dolazilo se često do deobe, ali Ješin stariji sin Milorad nije nikako dao. Stoja napušti sve poslove, pa i maternju negu i staranje nad decom svojom.Samo radi u mlekaru — i beše u istom povratila stari red i čistotu. „Jednog dana, dođoše ovce ranije no obično i plinuše po dvorištu, koje je čuvala Danica i koja ne dođe za ovcama niti se blizu čujaše. „Đe li je ona, te je nema.Ovce došle“.Primeti Kruna. Ja ne znam!Ako ne šapće s nekim u korovu.Ja đe će biti na drugom mestu?!Dodade Stoja. „Ti pogađaš bez uglevlja“.Opet Kruna, Onomad ja sedo’ pod ora dole u bašti, pa nešto mislim, — dok spazih onamo u votnjaku gde se nešto puči.Uzmem za metu jednu debelu šljivu i prišunjam se bliže, kad ona.I to, da znam sa kim, sa jednim đetetom.Lani izašlo iz škole.Skovčala mu ruke oko vrata pa cmaka li ga cmaka. „Ama, šta govoriš!Koji je to bio nesrećnik“?Zapita Stoja smešeći se čij se smeh beše pomešao sva velikim znacima zlobe. „Kazaću ti drugi put.Uskoči ovca u bašču“.Viknu Kruna i pođe da je istera“. Viknu Stoja uvativ je za skut od zubuna.„Neka ih.Nek je košta njena ljubav što je vodi sa svima pa i sa đecom.Žao mi onog jadnog deša (Živana) što se okova.Što postade najnesrećniji od sve svoje braće“. Uskoči druga, pa treća obali jednu vrljiku i uđoše oko 30 njih.Trešnja u cvetu, kupus tek posađen i primljen.Ovce digoše sve kao poplava, kao požar. Danica već stiže i, izagna ovce koje počiniše za nepunih 5 minuta ogromnu štetu.Ona naljućena kao zmija udaraše ovce uz pratnju najordinarnije psovke sa jednim slomljenim vilama koje behu pobijane u odžak trešnje u mesto pritke, i zatvori ji u svoj tor, pa onako razjarena upade u kuću pi viknu kroz plač. „Vi gledate svojim očima, kako ovce čine štetu pa ni mukaet“ (ni brige). „Isto tako, kao i ti onomad što sediš kraj vatre, lonac kipi, a ti nećeš da skineš zaklopac — dok ne iziđe sve što je god valjalo“.Odgovori Stoja.„Za Boga!Zar jesu?!Mi bogme nismo ni viđele.Čusmo zvono, pa mislimo i ti si sa njima.Jesu l’ mnogo počinile kvara?Zapitkivaše Kruna — praveći se kao da ništa o tome ne zna. „Ljepo, ljepo!Danica će svakom vratiti žalost za sramotu.Da Bog da ti sve pocrkale.Zaboljelo me nešto pod ložičicom, pa nemogu da idem.Potrči, potrči, al ne mož’, one brže pa odoše“.Ređaše Danica plačući i držeći se levom rukom za pojas, a desnom useknjivaše nos i brisaše suze.Za tim ode u svoju zgradu i leže u krevet. U veče dođoše ljudi sa rada i doznadoše za učinjenu štetu, osuđivahu sve žene za istu ali glavni krivac ne beše tu.Sutra dan osvitaše praznik.Živan poranio i uzdigo obaljena vrežna trešnje — potkreso ih i okrepio, pa i kupus, koji je stručić sa svim iščupan on je meto drugi nov; kome su pak samo liske otkinute njemu ništa ne fali.Kruna, poražena svojom krivicom u ovom delu pomože mu zalivati kupus i svu baštu doterati u red. Živan kaza svojoj Danici da je bašču okrepio i doveo u red ona odmah ozdravi i ustade. Od kako podeliše ženski rad u Perovića zadruzi, i od kako počeše padati primedbe kao kruške koje su prezrelile na planinku i njene proizvode — od to doba Stoja postade deci svojoj više maća no majka.Pored toga što ih nije gledala kako treba, nije ih odevala i čistila, ona ih je nemilice tukla. Prekomeran posao i rad, osnov su svima nezgodama koje podatkivaju ljudski život.U velikom radu, u neprekidnoj žurbi, čovek izmeni i ono obrazovanosti koje je pod zakriljem svojih roditelja stekao — u mesto da teče novu inteligentnost u vremenu zrelosti.Tako i Stoja.Za kratko vreme ona postade sasvim svirepija i nemilostivija pod svoju starost — kad treba da je milosrdnija i nježnija, što najvećma krasi starice i starce. Jednog dana, ona rano pomuze svu stoku, procedi mleko i nastavi ga da ga uzvari.Sedela je kraj vatre i lomkala suvo granje gledajući pažljivo u bakrač, (kotao).Dok vrisnu najmlađe joj dete na polju kao da pade u vrelu vodu.Ona skoči brzo preko kuće po kojoj se behu usmucale dve tri kvočke sa malim pilićima, i dok izađe na vrata ona zgazi 2—3 pileta i podavi ih.Kad tamo, dete gurnula starija deca koje je potrbuške palo i lupilo o ivicu nekog brvneta samim čelom i beše obliveno svo u krvi.Dok ga ona diže i poče mu ranu zasipati prašinom u nameri da mu zaustavi krv — dok viknuše iz kuće „Pokipi mleko“.Ona ostavlja dete i trči u kuću opet preko piladi te prignjavi još 2—3. Kad tamo mleko vri po pepelu i ugarci pogašeni pište kao guje u kakvom džbunu koji je sa svih strana opkoljen požarom.Danica ne beše još pustila ovce, jer čekaše da spane rosa, koja najviše čini te se ovce metiljaju.Ona sa još dve tri jetrove, seđaše na pročevlju —- radeći svaka nešto sa iglama i ni jedna ne hte da odbrani mleko koje pola izađe i prosu se. Dok skide ono mleka sa vatre što je ostalo, dotle saznade: da je dete gurnuo sinčić njene jetrve Milice.Ona izađe na polje i poče ga tražiti.Kao lafica razjarena stiže ga za jednom zgradom i poče ga šamarati.Za tim se vrati, i njeno dvoje dece nađe kod onog malog ranjenika, pa da bi time ublažila svoju krivicu prema jetrovi koja beše tu u blizini, stade nemilice gruvati oboje pesnicama i šamarima, pa i samog malog ranjenika.U taj mah dotrča Milica noseći u rukama obranicu i lupi Stoju po glavi koju obli krv.„Došla si baš kad treba“ viknu Stoja čiji je glas više ličio na lavež kakvog psa no na govor žene, uhvati je za prsa levom rukom a desnom oko pojasa.Navi malo levo i desno, pa je lupi o tvrdu zemlju padajući ozgo i sama na nju sa svom težinom tela, i od kud da se trevi, da Milica lupi svojom glavom o ono isto brvno i na onom istom mestu — samo s tom razlikom — što ona lupi zatijokom a dete je čelom.Tu se dugo čuparaše i počupaše po nekoliko bičeva kose — obadve šarene u krvi, dotrčaše i kućani i komšije i jedva ih razdvojiše. U veče dođoše ljudi sa rada i kad videše ulicu poprskanu krvlju preneraziše se od čuda i nastade velika larma i graja, psovka i pretnja i to ne toliko zbog žena već samo zbog dece, jer roditelje ništa ne može razjariti i naljutiti kao to: kad mu ko tuđi — a naročito zreli i jači ošine dete.Toga večera, umalo se nije došlo do boja gde bi došle na red i sikire i puške i noževi. U jutru, obe žene odoše doktoru i dobiše uverenja sa povelikom poštedom.Misli li su mnogi susedi pa i sami ukućani da će se tada podeliti, ali opet se izmiriše, niti se tužiše koja za uboje.Ma da je kavga, svađa pakost, kleveta mržnja i zloba uvek carovala u njihovoj kući. Pokojni čiča Ješa, još za života svog napravio je od kamena česmu u svom voćnjaku, odakle nosahu vodu mnoge kuće iz blizine.Pričaju, kad je ovu vodu pravio majstori su ga ponudili — da urežu, u kamen njegovo ime i prezime, i on im ne dade objašnjujući im onaj stih iz svetoga pisma koji veli: „Činite dobra tajno i zato će vam Bog platiti javno“. Tek što zora beše zarudila, jednog dana odmah po poznatoj svađi Perovića ukućana, kod vode ove se sastadoše dve seljačke torokuše — dve abronoše najordinarnije vrste: Jana i Đuka. „Jesi li čula za ove Perovića gazde?“ Otpoče Jana. „Nešto malo.“ Odgovori Đuka. „Jes’ istina, istukli su se kao ovnovi, ali baš i ako će“. „Koji l’ prvo zametnu kavgu?“ „Gazdarica Stoja u mal’ nije sve pobila.Kažu bila je treštena pijana“.Pa... nastavila da uzvari mleko, dok joj vrisne dete na polju — a ona potrči tamo — pa preko kvočke i piladi te udavi sedmoro.Kad ovamo viknu je „pokipi mleko“, a ona opet potrči preko piladi te udavi opet sedmoro — osmoro, i mleko joj svo iskipi po vatri, onda neko joj nešta reko, a ona dočepa motku pa njom udri đe koga stigne.Jadna Milica sva isprebijana — dobila, poštede od doktora pet meseci.Pa i dete joj što kažu ono jedno više i nema svo isprebijala; te u veče ljudi dočepali puške, noževe i sikire — te umalo nije bilo okršaja.Kažem ti umalo se razmimoišlo te nije mrtvih palo.“ Ako, ako, to mi je milo, neka pukne tikva jednom.Njina svila dosadi celom selu.Ama života mi moga, davno bi se oni podelili — da nije one činilice Stojare.Ona zna sto đavola.Opčinila ih te rade kao vočići, a ona samo krade i izdaje.Smem u život, da ona sad ima 200 dukata u zlatu.Marko kućni starešina, kod njega kesa i novci pa samo grabu i on i ona“. „More mani!Čudim se onoj Danici kako ih trpi — a one su druge kao svaka marva“. „Ada drugo!Danica će njih i podeliti.Oni tuču sve one, ali nju ni malim prstom ne smeju — dohvatiti.Kakvu čudnu braću ona ima?!Oni bi došli i poklali sve samo da se ona što potuži“. Ovako su rezonovale Jana i Đuka.Ovako i još gore lažu i rezoniraju sve susetke i susedi koji okružuju Perovića kuću.Oni samim članovima ove zadruge ovo sve i još crnje saopštavaju — podmeću, i klevetaju jedno kod drugog naizmenicu. Ovako se s’ dana na dan pravila larma i svađa sve oštrija i ordinarija, i na taj se način kuća sve više pljačkala i potkradala od strane kućnih lopova. Što je kuća sve više opadala to se nezadovoljstvo sve više penjalo. Kazali smo, kakve je posledice donela podela rada ženskog, koji se odnosi na odelo, obuću i čistotu.Ove vrlo važne namirnice koje su u tesnoj vezi sa zdravljem i životom čoveka, radile su sve jetrvice i prilično podmirivale potrebe svoje i svojima izuzimajući Stoju; koja se beše predala i dušom i telom svom planinskom pozivu sa željom: da očuva interese kuće i raspoloženja ukućana, da očuva svoje ime i čast, radi svog muža i svoje dečice; ali dok je na to mislila i čuvala na drugom je mestu gubila više.Marko je kupovao sukneno odelo pa i leti i zimi njime prikrivao svoje pocepane i nečiste preobuke, a deca su mu bila: kao deca cigana — čergaša. Na selu, vrlo se hrđava briga vodi o čuvanju i negovanju male dece; ali to ne škodi toliko, kao znatne promene koje se u tom pogledu učine.N. pr. ako dete počnemo od rođenja njegovog na primitivan način čuvati i negovati sve dotle — dok poraste i samo o sebe počne se brinuti; od tog deteta možemo imati u svemu zdravog i izdržljivog člana porodice.No, ako dete počnemo ispočetka njegovog života brižljivo čuvati i negovati po uputstvima nauke o zdravlju, pa odjedared toga se odreći i učiniti veliku i naglu promenu — opasno je za zdravlje i život svakog deteta. Koliko je opasno naglo pogoršanje, toliko isto opasno je i poboljšanje. — Ravnoteža je najbolji prijatelj svakom delatelnom stvorenju pa i stvarima. Stoja, dok iz zadruge odjevaše decu, bila su joj uvek odevena, obuvena, čista i oprana, ali evo, zapušti ih do krajnosti.Uvek bosa i leti i zimi, pocepana, raspojasa, gologlava, neumivena,vašljiva i t. d. Pri tom kad se uzme u obzir mladost ne samo dece već sviju životinja, koja se ni malo ne obzire na vreme i nepogode.Ako je sneg, dete boso ide i gleda svoje stopice kako šaraju po njemu, lomi ledenice sa streha kućevni i nosi ih u rukama, pa još i zagrizne po neki put pomišljajući da su to čibučići od šećera; i tako dobro ozebe i dolazi u sobu plačući.Majka nešto ljuta na sebe ili na drugoga mune ga, ćušne ga, šine ga i t. d. Tim postupkom deca otiskuju kamen po kamen iz svog organa svog mehanizma, koja će i najmanja oluja bolesti zaljuljati, oboriti — i otisnuti u bezdno more što se zove smrt. Jedne jeseni fluencija (bolest) pojavi se rano u narodu i poče nemilice satirati sve — a naročito decu.Ona dođe i u kuću Perovića i poobaljiva čeljad na postelju koja popadaše kao snoplje kada duhne sever.Trčalo se ugljevarama, kartarama, doktorima i travaricama, i nekom bi od vajde — ali Markovoj i Stojinoj deci ne pomože ništa.Umre jedno, drugo, pa i treće.Za dve nedelje troje dece!To je užasno.Ostade im najstariji sin Ivan, i najmlađa ćerka Kata.Umre im jedan sin i dve ćeri.Svi su žalili, kukali i plakali ali majka najviše.I dan i noć kuka.Oće da izludi. Kad su poslednju četrdesnicu davali, beše se iskupio silan svet.Mnogi siromasi i sirote došli su da se napiju i najedu — ali svi za to morali su platiti.Srebrni stoparci bili su suze sviju njih kad majka pade preko sva tri groba u kojima joj beše polomljena i sahranjena sreća, nada i uzdanica i završi svoje jadovanje ovim redom: Ova tužna zapevka, ova žalosna i ne porečna istina tronu svakoga slušaoca — a naročito Stojine jetrove koje to sve slušahu — i dođoše do ubeđenja — da decu treba čuvati, i da je za njih opasno živeti u zadruzi.Ono i jeste opasno, ali u zadruzi kao ova što je.Ali čitaoc je do sad video, a i od sad će videti — da je pametna zadruga najbolji uslov za svestrano obrazovanje omladine, i za blagostanje i udoban život sviju i svakoga.I sam je čovek sličan zadruzi, na njemu ima raznovrsnih delova koji se uzajamno pomažu i održavaju ljudski život.N. pr. stomak hoće hrane i to zahteva od razuma.Razum traži istu i zapoveda očima da ga vode, nogama da nose, mirisu da kuša, rukama da uzme i t. d. od svega toga oduzmite mu jedno i ostavite ga samom sebi, on mora uginuti. Ali prokleto sebičnjaštvo vezuje ljudma oči i navodi ih na tanak led.Gura ih u očiglednu propast, i ti česti primeri, ti verni drugovi svakog samca uče bez prekida, i ako svojim nemuštim jezikom ono pak živim primerom i svakodnevnim slikama javnim i čistim kao sunce. Velika pozorja ćutećki nauče više ljude od najpriznatijih govornika i reformatora na reči i peru. Perovića zadruga poče javno govoriti o deobi.Sva upinjanja, svi razlozi i saveti, sve opomene na amanet pokojnog Ješe ne pomogoše ništa. Žene se svaki dan svađaju i tuku. Ljudi to zabašuravaju i boje se deobe kao žive vatre, jer im još zuje u ušima onog Ješe, onog sveca, one reči: „Ako se izdelite, biće te puki siromasi.Siromaštvo nagoni ljude u bedu, a beda u prestupe i zločinstva.Kao takvi bićete mrski i Bogu i ljudma i otrpeće te velika iskušenja i mučenja dok ste na zemlji, a još gora i groznija na onom svetu“.I „Lutajuće duše neka vam budu vođ i pratilac kroz ceo vaš zemni život.“ U narodu je takav običaj, da ako im se ne drže deca već umiru rano, onda novorođenim daju imena gruba kao: Gvozden, Vuk, Vučko i t. d. u toj celji roditelja Vuka Perovića dadoše mu to ime.I on je u stvari ličio na Vuka, ili još bolje na kurjaka.Bio je gnevan, ljut, naprasit i brz.Voleo je da se tuče sa svakim, ali i beše snažan i čvrst te niko mu reči nije smeo osloviti što bi njega uvredilo.Jednom, na kopanju kukuruza — počeše oni koreti žene, kako one zavađaju i djele braću, i svi, a bilo ih je do 30 koje muško koje žensko, nešto iz kuće a nešto nadničara — osuđivahu žene i dovedoše zaključak — da žene ne treba ni za šta pitati, a treba ih tući u svaku stopu. Vuk je ovde vrlo malo govorio, već je krojio planove — kako će jednog večera isšibati sve žene u njihovoj kući.A kad se već dotle došlo, tu nema više sreće, nema života, nema ničega. Jednog večera on dođe ranije kući — pa stade osluškivati oko kuće kao kakav kradljivac, i žene se psovahu u kući zbog nekih sitnica — on upade u kuću noseći konopac u rukama pa i bez jedne reči poče ih po vratu šibatu, po ramenima i glavi.Stade piska žena i dece po kući — neka pobeže u sobu i zaklopi se, neka napolje.On razjaren kao laf juraše za njima po avliji gađaše ih na dovat drvljem i kamenjem.Za tim se vrati i odvali vrata na sobi te i njih dve koje se tu behu sklonile izudara.U onom gnjevu on bi udario i majku svoju a nekmo li ženu Peruniku. — Nju je malo dohvatio vrhom od konopca pa mu je umakla u pomrčinu, i te noći noćila je u komšiluku, ne vrativ se svojoj kući. Sutra dan njih nekoliko polaziše kmetovoj kući pa se dvoumeći vratiše.Marko, kao kućni starešina trebao je to još uveče da raspravi, al’ nije mogo jer je bilo sve ljuto i nadureno.Izjutra on pošto se opremiše svi, pozva sve ljude i njihove žene u kuću da vide do koga je krivica, da dadu zadovolenja bar koliko toliko. Pošto se iskupiše svi, Marko zapita. „Šta je bilo vama?Što vi ti, Vuče, tuko žene? „Ja sam ih tuko: što su bezobrazne, što jedna na drugu pakoste, i oće da nam upropaste kuću“.Odgovori Vuk. Na ove reči osuše žene kao tuča. Ti si pametan sudija.Pa nas gruvaš krvnički čim dostigneš, a tvoju ženku samo malo okresa po suknji krajem od konopca.Ala sinko majčin ja ti neću oprostiti ako budem živa?Plakaše Danica i zavrtaše rukave svoje košulje, na čijim belim i punim rukama primećavahu se izdaleka pruge plave kao čivit. „Sve sve, ali ja nisam ni reči rekla sinoć, a on me udari pevnicom za vrat, sve mi svici polećeše ispred očiju.Pa ako.Pobili ste mi đecu, pa ubite i mene — ja ne marim.Reče Stoja gušeći se u suzama. „Džakale smo!Kako neću džakati, kad juče ostalo mi djete vođe na pročevlju u kolevci spavajući, ja iziđo’ do na brijeg da vidim ovce i vratim se, kad one, ne znam koja iznjela mi djete pred kuću — pa ga razvile.I sve naše svinje bijahu se iskupile.Pa da su ga pojede ili nagrdile — kud bi bila moja bruka.Da mi je što gođ bilo ovom đetetu, ne bi mi vala ni vi nijedno živeli, pa do đavola.Mene je i onako omrzo život“.Govoraše Ružica brišući suze. „Zamislite kakav je to narod.Kad ja pristavila i mojom rukom prebrala pasulj, pa kada se skuva i poče jesti u njemu samo ugljevlje i krca se kamenje.Ređaše Ružica a Marta je prekide: „I ti si kazala da sam ja turila pepeo u lonac.Ti to nisi viđela, kao što sam ja viđela da ti gurnu moje djete u vatru — te mu umalo ručica ne otpade i ne osta djete bogljavo. „Ovdi je gore u ovoj kući no pod čergom ciganskom.Onomad turim đetinju košuljicu na verige da se malo sušne i neka zinat obali u vatru te izgore, đeca nisu mogla dohvatiti.Dodade Kruna. „Ti Stojo, daješ povoda najviše svađi i kavzi.Što moja žena jede suv ljeb svaki dan kod pune kuće mrsa“?Primeti Milutin. „Za to đevere, što tvoja žena kad se jede ona se nađe nešto u poslu, pa neće da jede, a kad mi jedemo i stupimo u poso, ona uzme suva ljeba pa se unese tebe u oči i ruma kao svaki džora (krmača) da ti vidiš.Ne mogu ja služiti jedno po jedno ceo dan.Ti znaš da ja imam dosta posla svakog dana.Sem toga mlekar nije zaklopljen nikad — pa neka uzme sama, ne samo ona već svaka. „Da uzmem sama.Pa ti da se žališ po selu i da me brukaš, kao što vi već i činila nekoliko puta.Upade joj u reč Rosa žena Milutinova. „Ja se ne žalim što uzimaš, već se žališ što si odljud.Što voliš da se svađa i larma.Što si podla i pakosna kao mačka“.Odgovori Stoja. Ovakve i ovom podobne primedbe padale su i kiptele od žena i od ljudi u jedan čas i u jedno isto vreme, tako — da se retko što moglo znati šta ko govori. Pošto se izručilo sve što se imalo — onda otpoče Milorad.Svi ga slušahu. „Nemojte tako kumim vas Bogom!Nemojte naopako ako Boga znate!Zar ste nakastili (rešili se) da raskućimo, da propadnemo svi.Nemojte od takvi sitnica koje su neizbežne misliti da se one čine u inat nekoga.„Iznela djete pred svinje“.Kako se to može pomisliti.Iznela ga iz kuće, iz dima i prašine na sunce na čist vazduh.Pa i da su svinje nagrdile djete, opet ne treba računati da je to nečija namera bila.Onoj turio neko pepeo u lonac.Zar nije bilo slučajeva — da pregoru ugarci i prelomiv se odskoči ugljevlja u lonac koji se tu kraj vatre kuva?Ovoj opet obalio neko za inat košuljicu u vatru — a zar nije ona mogla i sama pasti.Onoj gurnula dete u vatru.Ja to ne verujem, a znam ih puno, koje nemaju jetrva u kući, pa im opet djete palo u bakrač vrele vode, ili u vatru, i na mah umrlo.Na protiv to se u našoj kući nije nikad desilo kod ovolike sitne dece, a to je najbolji znak — da jetrve čuvaju decu svojih druga, kao i svoju, kad one tu nisu? „Nije ti vajde to govoriti ništa ludom narodu.Mi se moramo skoro podeliti.Ne može se više ovako“.Primeti Marko jako zabrinut. „To je lako učiniti.Ali time mi bi pogazili amanet našeg pokojnog „Bate“ treba li se bojati kletve njegove. Ove reči Miloradove ućutkaše sve i ljude i žene, koji poraženi udaljiše se svi kud koje.Odoše na rad.Ali rađahu ćutke, bez zdogovora, bez smeha, bez veselja i šale.Tako prođe nekoliko dana. Miloradova žena Savka, beše odlična ženska.Visoka, mladolikasta, zdrava i snažna.Milorad je bio u vreme ženidbe veliki probirač.Bilo mu se oko zakačilo za neke mirazdžike.Ali otac njegov pokojni Ješa, savetovao svog sina da uzme Savku ćerku jednog siromašnog oca i majke iz komšiluka, i Milorad ga posluša, i osećao se potpuno srećan sa njom.Ovaj Milorad, bio je temelj njihove zadruge, on je bio kao gvozdeni obruč oglavnik sa još 8 drvenih obručeva na kakvoj ogromnoj velikoj kaci. Jednog večera on leže u krevet sa svojom dobrom ženom Savkom, i učini jednu primedbu, upravo požali sve kod nje kako je nastao trenutak da se moraju deliti. Savka se malo razmisli i otpoče. „Pa i podelite se.Bolje vam je „sirotovati nego sramotovati“.U ovoj se kući ne zna ništa šta se radi.Mene se čini da se vi zadužujete izjedna, u mesto da uveličavate svoje bogastvo za decu svoju.Ti, sa tvojim bratom ostani zajedno.Ja i Ružica čini mi se nećemo se nikad svaditi —— jer to ni do sad nismo činile. U ovoj kući — što se god zaradi to se sve potroši i razvuče se.Moja majka muzla je sama pet ovaca, sa tim mrsila svu kuću preko cele godine i opet proda po neki čanak mlada kajmaka te kupi soli ili opanke.Imala je po 5-6 kokoši, pa je često nosila po 20-30 jaja i prodavala.Ovde 14 muzenih krava, 80 ovaca, 50 kokoši, 20 ćurki, 12 guski, 15 patka.Bolje je štediti nego raditi.Ovde, ako ima, lepa jela za koje bih se lepih para uzelo, to se pojede; lepa pića, to se popije.Čim se kome opanci procepe on ih baci i traži nove, čim se kome procepi aljina, gunj ili čakšire on oće novo; Ostari mu kapa, opet novu.Koliko neka stvar služi kao nova, toliko treba da služi kao polovna, a dva put toliko, kao okrpljena i popravljena.Mog oca služe opanci 6 meseci.Kad im se navrši 2 meseca oni se procepe, 4 m. novi ih okrpljene, tako i sve ostalo.Ovdi se same rasipa, pored toga što se hara i krade po svakoj staji, po svakom ćošku leže gomile pšenice — kuruza, pasulja, komada leba, i miši preoraše zemlju u svima zgradama.Moj otac nije imao mačku, ali nije imalo ni miševa.Mrva leba nikad ne padne sa njegove trpeze.Zrno žita, ili pasulja kad padne ono se opet pokupi i ostavi.U našoj kući hranilo bi se još ovoliko čeljadi od onog što se prospe — svaki dan daje se svinjama po pola lonca ladna jela lepa i zapržena sa ćulbastima mesa i slanine, to bi trebalo pogrijati i pojesti.Pa i stoka vam opada svaki dan — moj otac prodaje jagnje od meseca dana za žut dukat.A vaša jagnjad dajete kad im je godina po 3—4 dinara.Tako i goveda. Vama prolazi vreme uzaludno Vi sad kad možete, kad ste mladi i zdravi treba da prikupljujete zemlju, da osiguravate budućnost svojoj deci.Đeca se jednako rađaju i prirastaju.A vaše imanje nije tako veliko.Nama treba još zemlje“.Savka ovo izređa kao kakav diplomat i pokaza svoje shvatanje o njihovoj zadruzi koje je puno neporečne istine.Ona pokaza moć svoga razuma i sposobnosti koju je dostigla dobrotom nemaštine i siromaštva. Milorad na ovo ne odgovori ništa već dugo razmišljaše i u tome zaspa. Jednog dana rano s proleća, zapuši se vatra, po kačarama, komorama i zgradama oko kuće Perovića. Nisu mogli više zajedno, i podelili se sa vatrom, ali ne i sa imanjem.Pokušavali su nekoliko puta da i njega podele ali ne mogu da se složu.Boje se da se ne izvaraju, i tako složiše se da ih podeli izbrani sud. Devet sudija, predsednik i delovođa, kao i 4 zastupnika ravno petnajest djelaše punih 10. dana po 5. din. = 500 din. drugih troškova, kao: hrane, pića, presude, saopštavanje i odnošenje akta prv. sudu 300 dinara.Ele 800 din. košta deoba. Imali su svega dosta, ali to dosta kad se podeli na 9 časti izgleda mnogo malo.Dođe im po 20 ovaca po pet šest svinja — nekom dve krave — nekom dva vola i t. d. Troici po 1. kuća, a pet njih nisu ih imali.Mesto gotova novaca Marko pokaza duga 1000, dinara za koji se morade zakleti.Pa znate kakvi su to dugovi.Marko je znao kome je u poslednje vreme davao poveće sume novaca — pa je pred deobu otišo’ kod njih i zatražio kvite.Oni poverioci pisali su kvite sa novim datumom i godinom bez obzira na to: što su ti dugovi učinjeni u zadruzi pa u njoj i plaćeni.Marko se zakle i koristi sam sebe sa hiljadu dinara. Svaki od njih imali svu da plate troška, sa dugom od 200 din.Za ovo su neki prodali volove, neki krave, neki ovce i svinje, a neki uzeli u zajam sa interesom cvancik na dukat mesečno. Milorad i Milan ostadoše u staroj kući zajedno — ma da i njino imanje zna se čije je i koje.A ostali svi na po samo.Oni zgrupisaše svoje delove i opet imali su sa čim raditi.Marko pak, naplati se dobro za svoje starjestvo 1000 din. gotova novca.On je opet gazda, a i kuća mu jedna došla na deo.Oni šestorica, dok napraviše kuće, premeštiše zgrade kačare, košare, salašove, kokošare, ograde i t d. Dok kupiše kačice, buriće, čabrove, ćupove, čuture, vreće, torbe, lonce, kašike, svrdlove, sikire, motike, budakove, ašove, plugove, ralice, raonike, razboje, brda, stupe, lopare, naćvare, kukače, tiganje, bakrače, tepsije, testije, krevete i t. d. i t. d. ostadoše sa svim bez stoke — ili zadužiše sve svoje imanje.Poreza je velika, a kućni rashodi još veći.A da vidimo kakav je rad.U godini ima dosta dana, ali nisu svi za rad određeni.Glavni su radovi zemljodelca proleće i leto.I u tom dobu, pored mnogo praznika i prazničića skraćuje se vreme rada usljed atmosvernih upliva.Kad je kiša, nikav se rad ne može da radi u polju, kad je suša ne može da se ore ni da se kopa.Usljed ovoga samci ljudi, ljudi bez zadruge gube mnogo.K tome treba dodati — da ima slabosti; ako je čovek slab žena pored njega gleda decu i kućevne poslove — a ako je žena slaba to on mora da čini.Tako vreme ne čeka, a svakom radu ima određeno vreme.Kad behu u zadruzi.Jedan ide na pozive vlasti, taj isti na veselje, na žalost, na groblje, u svatove i t. d. Jedan ide i svršava poslove za sve.A njih osam rade izjedna, i oni čekaju vreme radu, a ne čeka vreme na njih.Ovako se svi traže, svi idu — i treba im više no što im je u zadruzi trebalo, ali niko ne radi, rad se odmara.Ako se u zadruzi razboli 1 muški član ostali ubrzaju malo rad i nadoknađavaju njegovu dangubu.Ako se žena razboli nju gledaju ostale jetrove i muža joj i decu, i muž ide na rad bez ni malo brige.U zadruzi manje treba, a više se privređuje, kod pojedinca to je obratno.Gde rađahu 9 ljudi i devet žena, trebalo je jedna vatra, jedan lonac, jedna lampa, 1 plug, 1—2 jarma volova, 1 čobanin za sve ovce, 1 za sve svinje, 1 za zva goveda, 1 kazan, 1 bakrač, jedan lopar i t d. Sad gde ne radi ni jedan treba toliko isto, i stvari i čobana t. j. ako ima računa da čobanin čuva 1 svinjče, 1 goveče, 2 ovce i t.d. I zar samac ima računa da plati plug 50 din. pa da sa njim ore po 1 dan u godini. Ko nema stoke, ne može imati imaća kakva mu treba jer bez đubreta ne vredi njiva.A ko nema njive i livade ne može držati stoke i bez jednog i drugog gorak je život zemljodelcu. Lakše beše izdržavati 1 kuću sa devet ljudi, no sa jednim ili nijednim.Dva jarma dobrih volova, nego osam.Jedan gvozdeni plug za onako dobre volove neg’ 8 drvenih za budžavu junad, koja od mršavosti i iznurenosti zapleću nogu za nogu kad idu. Manje košta umesiti leb jedan za sve i na jednoj vatri nego svaki za sebe na 8 vatri.Jedan kuvar, koji sam za sebe kuva skuvao bi za 20 sa onoliko truda i dangube. „Kopaćemo ja i žena“.Ovim se rečima kuraže samci i polažu nadu na život.Ali ko će onda mesiti leb, gotoviti jelo, gledati i čuvati stoku, šiti odelo, presti, tkati, plesti, čistiti i prati, i na posletku, ko će vršiti onaj najsvetiji posao maternji oko svoje mile dečice. Nekad voćnjak beše samo naokolo zagrađen i tu ogradu izdržavahu 9 snažnih ljudi.Sada i naokolo, i popreko i uzduž ispregrađivano, i to više ne liči na bašte, već na sokake i na budžake; i kad se sumira — sada jedan izdržava, toliko ograde koliko nekad svih 9. U tim tesnim sokacima svaki se dan vodi kavga i svađa zbog putova i bogaza, zbog šteta i potrica.Gruvanje stoke kamenjem i koljem, jurenje sa paščadima i izjalovljavanje ovaca, krava i krmača.Pa onda trčanje kmetovima, plaćanje takse — danguba i omraza.Nekad beše jedna njiva, a sad 9 i to vam ne liči na njive već na leje za luk.Neki poseje u jesen pšenicu ili ječam — a ostali oće kukuruz, pasulj i.t.d. i počne orati.Po dva metra sa obe strane ostavlja ne poorane zemlje, ili toliko mora da nagoni volove na izniklu pšenicu i ovraćajući volove da pogazi skoro polovinu pšenice — pa posle da se sudi i dangubi, a često i glavu razbije tu sam svoju ili svom bratu — susedu. Nekad je vrvio čopor svinja po voćnjaku a grane njegove dovatele su do zemlje i nudile rod svoj svojim prijateljima svinjama, a sada se diže korov na njemu.Mesto roda odronjala se svaka mahovinom i gljivama kao pseto koje se počne linjati, a vrhovi im do pola suvi.Cele zime detlići, žunje i puzavci ljušte im koru i slade se raznim crvima i insektima.Uklonite te suve i izvaljene šljive, pa komandujte im neka se poveru svaka na svoje mesto — na propisno rastojanje i dobiće te polovinu prazne zemlje što računate da vam je voćnjak na koji porezu plaćate. Vinograd beše najbolji izvor za novčane izdatke kućevne, ali se rađaše kako valja.Svake godine po jedna četvrtina njegova pređubravata je i davaše ogromnu količinu dobra grožđa.Sad je podeljen na osam parčeta i nijedan ga ne đubri.Režu ga kad je već lastario; kopaju ga, kad je istero novu lozu od 20 s. m. kojih polovinu izlomi prašinom, suvim trskama od korova i motikom.Oreže ga i okopa, to mu je sav rad za celu godinu.U jesen dođe da obere grožđe i po isprekrštanoj lozi i raznom korovu traži i pola svrhani zelenaka nabere jedan čabar.Po neko dugme na grozdu zrelo oni berući preberu ih i pojedu i tako svrši se berba. Čovek nije zapuštio imaće svoje usljed lenjosti, već usljed nemoći.Ne zna kud će pre glavom da udari.On siromah to ne zna, već se tuži: „E brate nastade rđavo vreme.Nekad je rodjevalo dobro, a sad se izopači sve.Smak sveta“.I porez veliki, rad još veći, rod nikakav.Da se proda.To je najbolji lek. I livade, i njive, i voćnjaci i vinogradi veliki su kicoši.Oni oće da se nadmeću jedan nad drugim.Ko je srećan da se stavi u službu kod njih, i ko svojom veštinom i finoćom ume da im se dopadne, taj dobiva vrlo lepih bakšiša.Ko pak to ne umedne, oni su ćudljivi, odmah traže novog slugu, novog frizera — da ih pomodira i kicoši. Siromasi, koji nema u stoke, oni i ne zagrađuju svoje baščice već tu na raskršću, između putova i t. d. posejali nekoliko odžaka povrća, i mesto da idu, da rade kod imućniji pod nadnicu koja je do duše sirotna i mala, on vazda čeka stoku u svojoj bašti koju čuvaju mala i nejaka dečica onih očeva koji sami kopaju ili kose, nemajući kad da jedu leba niti da piju vode.U veče, kad dođu kući umorni i zlovoljni, njima se saopštava kako je taj i taj uhvatio kravu, ovcu, svinjče i. t. d. On, u mesto da se odmori ide i moli za stoku svoju, a onaj ga oseca kao hajduk.I tako mu moradne dati i novca, i pića i mrsa i žita.Samo da se ne sude.Siromah naplati dobro svoju nadnicu i osigura kuću sa lebom za 15—20 dana pa sutra opet mesto da ide na rad čeka stoku drugih i hvata je — i po drugi put naplaćuje ono što je juče naplatio.Tako ovaj izvede život preko leta ništa ne radeći, a zimi ide u krađu i otmicu te opet živi. Ovi grešnici, što imaju 2 govedi, 3 svinje i 5 ovaca, koji im čuvaju deca od 6 do 8 god. starosti, dolaze kući, hvataju decu i tuču ih nemilice.Ona bežu po korovu i kriju se — u mesto da uče školu i teču znanje.Na ovaj način ostaju inokosnici i bez ovo malo stoke i počnu opadati u svima granama.Gde nema tora, tu nema ni leba, ni krompira, ni luka, ni kupusa, ni pasulja, ni konoplje, ni lana, ni vina ni rakije. Siromaha i inokosnika možete poznati i po ovim znacima: Sve njive poorane i usejane na vreme a njegova najzad, jer je on morao da iznadniči volove i plug, pa sjeme i hranu za radnike i stoku.Sve njive okopate sa kukuruzom — a njegov se kukuruz ulivadio i posvetio se, jer on mora gazdama da okopa prvo žito pa onda svoje, za to što duguje za razne potrebe.Seno ukošeno pa ne zdenuto, ili zdenuto a ne ograđeno, te ga čupera i buče koje čija stoka.Zdenuta pšenica u stog ili krstine, pa ne ovršena na vreme već čekati kišovitu i maglovitu jesen — dok sve miši pojeli, zakislo i istrulilo, pa po vlažnom danu pola ovršeno a pola ostalo u slami.Kaca mu samo sa jednim obručom stoji u voćnjaku pod vedrim nebom sva trula.Bure mu stoji pod strehom i na nj kaplje voda trune i propada.Prekriv’o kuću, pa mu pola jedne strane ostalo nepokriveno u nedostatku ćeramide — pa je tu meto malo đubreta od krovine ili slame.Nema svinjama svinjca, već mu se cele zime grče ispod strehe i drhću od zime.Tako ni ovcama, ni govedima košare.Stanovi nikakvi a hrane ni malo, pa otkuda će to valjati i odgovarati svojim ciljevima.I šta mislite, kad čovek nije mogao da sačuva ono što je imao kako će moći da zaradi drugo što mu je nužno i potrebno. I da svedemo sada svoje poglede i nazore.Dovde smo mislim izneli vernu sliku iz koje se vidi kako stradaju samci i inokosni ljudi.Na način ovde izloženi Perovići svi jako osiromašiše.No nisu svi.Marko stoji na glavnom, a Ješini sinovi Milorad i Mila u zadruzi su.I svo imanje onih šest njihovih bratučeda oni su kupili i platili.Plaćajući im više no drugi — samo neka to bude njihovo kao što je nekad bilo.Često su puta oni pominjali „dugu njivu“ koju je Vuk prodao Simu Tešiću i ne ponudiv njih dvoicu za to što su bili u svađi.I po za vrlo malu cenu. Mi smo dovde ispričali, kako su Perovići postali od onako bogatog stanja puki siromasi.Ali time nismo još sve kazali.Što se god do sad dogodilo, to je bila samo pred-igra, a sada nastaje glavna tragedija koja će se na raskomadanoj zadruzi Perovića odigrati. Da prelistamo prvo sudbinu našeg Živana i njegove Danice, pa ćemo posle i ostalih. Živan je bio dobar radnik, ali hrđav gospodar.Niti je umeo da broji ni da računa, ni da misli.To je sve u mesto njega činila Danica.Gdi je god bio vašar, igra, moba, veselje i t. d. Njih su dvoje tu morali biti.Na njima je bilo odelo uvek lepo, pomodno i čisto.On je nerado išo na igranke, ali je morao igrati onako kako mu Danica svira. Pošto je Živan skoro svo najglavnije imaće otuđio i dospeo samo na okutnjicu Danica mu rodi sina.Za ovim u drugoj godini i ćerku.Deca su bila k’o zlatna jabuke bujala su i rasla na zarok.Danica se otkanu više mode i posećivanja igranki već je samo gledala decu svoje dvije oči.Živan je se osećao srećniji no ikad.Trčao je i radio i kod sebe i kod drugoga — pa je donosio svojoj ženi i deci sve što je trebalo i zadovoljavao ih u svima pogledima koliko je mogo.Često puta, on je se vajkao kod Danice, kako su oni lakomisleno upropastili svoje lepo imaće, i kako su se ogrešili o svoju dečicu koja su rasla kao anđeli. Danica je se mnogo mučila pri porođaju ćerke, i kone su razglasile da ona neće više ni rađati decu. Još samo dva meseca, pa da se navrši Živanovom sinu 4. god.A on umre.Za ovim sedamnaesti dan umre mu i ćerka.Živan je išao kao lud i derao se kao mečka za svojom sahranjenom srećom i nadom.Danica je se previjala kao otrovna guja i kukala i dan i noć.Ali sve uzalud, koga nema — nema. Jednog dana, on je sejao pasulj, pa kad porosi kiša — on dođe u jednu košaru i tu malo použina.Košara je bila do ograde oko koje opasivaše pešačka stazica.Baš više košare, sretoše se dve žene, jedna ide sa, a druga na perilo i obe nose na motci košulje.One se zdraviše pa zastadoše i počeše razgovor.Živan nije znao koje su, niti htede videti.Ali je pažljivo slušao njihov razgovor. „Boga ti, zar pomrješe ona vajna đeca Danici?Zapita jedna. „Ada ja!Pomreše siročad.Odgovori druga. „Šta im bi, kumim koga Bogom“. „Bog zna“. „Danica više neće imati đece!“. „Kažu da neće“. „Nemo Boga ti da se čuje.Danica je svakojaka.Ona je bila nepoštena i kao devojka i mlada.A to Bog ne miluje.Bila je zakročila onog vajnog Živana, i nije ga smatrala ni za ludu duvana. „Jeste i to.Ali ona je nesrećnica najviše učinila, te se oni izdjeliše i svi propadoše.Pokojni Ješa ostavio je amanet da se ne djele, a oni pogaziše to sve.Pa zar postiže ih neka kletva: „Bog s’ nama bio“. Da im ne beše ovoliki teret na leđima, one bi još tu razgovarale o koje čemu ali ne mogahu, i tako se razmimoiđoše i odoše svaka i na svoju stranu. Živan mišljaše o ovom razgovoru dugo i tako zaspa.Sava malo, i usni čudan san.Čisto i bristro on usnu kao na javi viđe čiča Ješu i oboje njegove dece.Probudi se i poče zverati po košari nešto govoreći sa stisnutim zubima i pesnicama.Vijao je glavom na sve strane, kao ćurka koja traži pogubljenu pilad po travi.Za tim sede na prag.Steže šakama glavu po slepim očima, i poče govorom poluglasnim. „Sećam se dobro.Bata je bio ovoga časa ovde — sa mojom đecom — sa moja dva anđela.Samo što ne znam, ko je to bio što se razgovaraše ovde na putu.Saslušah sve reči, ali ne znado’ ko ih izgovori. Pa šta čuh?Pamtim dobro.Još mi zuje one reči u užima.Zvone kao zvona, tutnje kao gromovi.Ala sam ja nesrećno stvorenje na zemlji. Moja žena nepoštena, i ja to sve kao muž njen mirno gledao svojim očima.To je istina, i za to je nas Bog kaznio u uzeo nam je dvoje dece — dva života.Ona više neće ni rađati decu.Pa neka — to je još i bolje.Kletva pokojnog Bate postigla nas je...Šta sam ja?Vredi li šta moj život?!Idem, a ne znam kud.Radim a ne znam šta.Živim a ne osećam.Ja upravo lutam.„Lutajuća duša“, to je moja.Ah, Bato!Tvoje se rječi ispuniše.Ti si bio svetac a ne čovek“.Podiže ruke i oči k nebu pa zavika dršćućim glasom.„Molim te.Preklinjem te.Moli se za mene kod Boga neka mi oprosti.Ja ću svojom voljom da begam k’ vama, jer ovde na zemlji ne mogu više živeti.Zar nije bolje gledati đecu svoju kako se igraju po raju — no trpeti ovo tegobno telo koje kao teški lanac okivaju i muče dušu.“ Za ovim se brzo okrete i živim koracima pođe kući.Dođe u sobu.Danica tu ne beše.On skide veliki i zarđali garabilj sa čiviluka i metu usta njegova sebi na levu sisu, pa uzviknu „oprosti mi Bože i sveti Luka moje krsno ime.Pričao mi je pokojni Bata, da su samoubilci veliki grešnici.Al taj isti Bata sa moje dvoje nevino, milo i drago đece malo pre pozvaše me da idem sa njima.To je za mene najveća sreća i radost.A to mi je nemoguće učiniti dok ne odvojim dušu od ovog grešnog tela“... Kad ovo izgovori.On palac leve noge zavuče pod branik, za tim steže srce i gurnu prstom u obaraču.Puče puška — a on se pruži po podu sobe i ne mrdnuv ničim izdahnu. Dotrčaše obližnje komšije, a za njima i Danica koja beše otišla radi razgovora kod jedne kone, i osu se plač i kukanje. Braća i bratučedi sahraniše ga lepo i izdadoše mu za podušje. Danica je kao nasljednica zaostavšeg imaća — računala da će se pograbiti ne samo udovci već i prvoženci — da je isprosu — ali se prevarila.Niko i ne pomenu.Ona, kad to vide.Dotera se kao stari fijaker.Napravi šiške i baroke (zulke) namaca se belilom i rumenilom i otpoče stari zanat.Ona postade prodavačica — šta mislite?Ili rada svojih zdravih i snažnih ruku.Ni jedno ni drugo.Već prodavačica svog i tuđeg tela.Postala je bludnica, taj gadni crv — koji sa svojim otrovnim zubima podgriza sreću i blagostanje rodu ljudskom. Čedomir i Kruna imađahu šestoro dece i sva bijahu jedno drugom do uveta.I oni su grešnici sveli svoje imovno stanje na najmanju meru.Od stoke imaju 5—6 ovaca i 2—3 psa.Na selu, dva staleža, najradije drže poveći broj pasa.A to su: ljudi imućni, koji strepe od lopova, i ljudi lopovi, koji se boje od svakoga.Ovi lopovi — dok jedu kradenu slaninu i meso, dok piju rakiju i vino, dok se razgovaraju o krađi i utaji — dok prevarbavaju i prekrajaju razne stvari za odelo i obuću i t. d. dotle njihovi psi svojim signalom javljaju svačiji dolazak, i oni odmah to sve sklone i sakriju, i tako životare sa krađom dugo, bez da padnu vlasti u šake. Čedomir, čim se podeli i izađe iz zadruge, on pade u kandže intereždžija i zelenaša kao muha u mrežu paukovu i tu se sa svim izgubi.Naučio pomalo raditi, a imati svega dosta za sebe i svoje — pa mu to neobično i čisto krivo.Nemajući mnogo koješta, a često puta i suha hleba, i gledajući — kako neki imaju i krkaju; mleko, sir, kajmak, meso, mast, slaninu, vino, rakiju. i t.d. Pa razna odela, običnog i stojećeg, zimskog i letnjeg — on dođe na ovu žalosnu misao: „Nije gr’ota odasuti malo onome kome se preliva“, i tako se odade krađi.Glad i nemaština naučiše ovoga nesrećnika i prepredoše ga do krajnji granica.Kako nije mogao da krade u izvesnom dobu godina — on je se izdržavao krivoklestvom.Ko je god i ma za šta kao krivac stajao pred sudom — njega je Čedomir branio i kleo sve za njega, ali za dobru cenu.Pred sudom je izgledao tako krotak i fini, i govoraše uvek: „Neću krivo tako mi umrlog časa.Neću baciti u potomnost moje šestoro đečice“, it.d. Ama pravi nazaren.Ali kao glavna i stalna potpora beše mu pozajmica, koju je od svakog uzimao, a nikom ne vraćao. Od straha njegovog, davali su mu ljudi što je god zatražio, i to nisu tražili nikad da im on što vrati. On je živeo više trpeći no jedući i pijući — jer kradeni je leb vrlo neprijatan.I on, i žena i deca mu retko su kad i šta radili i to češće kod drugoga no kod sebe. Oni su živeli na štetu društva. Vuk i Perunika nemajući dece.Jedno im se rodilo i sedmi dan umrlo, jer beše nevremno.Vuk imađaše mnogo mahna a ni jednu vrlinu.On je se rado igrao karti i mnoge noći proveo nespavajući.Opijao se je mnogo, pa tako se sa svakim svađao, a često puta i potuko.On je zbog svojih prestupa imao da plati neke ogromne globe.Ali Marko ga nauči te prevede imanje na ženu.On ima zemlje prilično, ali usljed nerada zapuštena je do zla Boga.Kod drugog je nadničio i radio svaki poso dobro, a kod sebe vrlo hrđavo.A to je za to što nije im’o s’ kim niti sa čim.Svakom radu, a naročito težačkom trebaju jedne stvari sa kojim da se proizvedu druge.On ničega nije imao. Jednog proleća — rano se poče kopati vinograd.Oko 20 njih kopali su kod Milorada i zabašuravali svoj teški posao raznim šalama, doskočicama i podsmevkama. Vuk nešto ne beše dobro raspoložen.Žaljaše se kako ga pori niz prsa onaj ladan pasulj, paprika i rakija koje su imali za užinu. „Gurni, gurni Vujo.Gle kako se obesio ko gaće o plotu?Šini, šini malo iz ramenica!Gle ostade na ribi?!Ala je smoči zgodno.Ama on ti je pravi Hrišćanin.Ne bi on mesa uz ove poste okusio da ga ubiješ.A ribe, to on strašno begeniše.Ona istina u duboko živi.„Ako je to u duboko onda nema ništa plitko“.Reče jedan koji beše izašo na jarak pružajući prst u njegovu motiku — koju jedva dizaše i spuštaše. „Do đavola.Kad je lud neka dućka.Da je njemu „duga njiva“ ne bi on tu dućkao.A dade je za onako jevtinu cenu.“ „E, da mu je sad ona, on bi je opet prodo.Ala bi se potkrvavio kao šilježe u jesen. „Pošto no je dade? „Nije je on ni prod’o već Perunika. „I to za petnajest dukata. „Je li izdala tapiju? Već kvitu sa duplom cenom svoje-ručno napisatu i potpisatu.“ „Ja istina, Perunika mu je pismena.“ „Kad bi se nekako do te kvite došlo.Pa da se mune u vatru.Opet bi Vujo došo do parica.“ „Ono istina, nije „duga njiva“ bila onakva kad je prodata kao što je danas.Jer Vuk je beše mnogo sa radom zapuštio.Danas je bolja.Kad je prodade bio je sa nama u svađi pa nas nije ni ponudio.Sutra neka mi da od nje tapiju — dobiće od mene ravni sto dukata“.Reče Milorad. Beše mu rabota.To je otišlo kao zrno peska u more“ Reče poslednji, i pređoše na drugi razgovor. Tako kopaše do mraka.Odoše kući.Večeraše i raziđoše se.Nebo vedro kao staklo, mesečina greje kao dan.Vuk iđaše uskim i blatnim sokacima, čiji prolaz seoska kučad saopštavahu jedno drugom.On ide polako noseći svoju motiku preko ramena — nešto duboko zamišljen.Pa šta je drugo mislio, no o onom što su toga dana razgovarali, o dugoj njivi, i krađi one proklete kvite. „Sto dukata gotova novca“.Šaptaše on.„To je velika suma.Petnest i sto, to je velika razlika.Pa i od toga dužni bili 5, i primili samo 10 dukata. Da je moja duga njiva, ne bi je svu ni prodavo već polovinu — uzeo bi za polovinu 50 dukata pa kvit posla.Za tu bi sumu kupio 1 dobre vočiće, 1 kravu i 10—12 ovčica.Pa bi ti ja lepo radio.Ne bi išo u nadnicu svaki dan i radio na ovakom dugom danu za crvljiva 4 groša.Pa još, da mu jedem ladan pasulj i da mu pijem patoku — te da mi se kidaju creva od ljutine.Ala je to lepo imati svoje vočiće — pa ne nositi drva čak iz planine na svojoj grbini, i opet prebacivanje i podozrevanje od komšija kao da im ja gorim ogradu.Pa u vodenicu.Novim po 40—50 oka čak na 2 sata daljine i leti i zimi.Leti nam leže potočare usljed suše, a zimi usljed mraza.Ele ja siroma moram nosit izjedna. I ako dosad nisam ništa krao, gledaću da ukradem ovu kvitu, ili ću koga podgovoriti i potplatiti da je ukrade“.Ove ga misli dovedoše do praga svoje kuće.Otvori vrata i uđe u kuću u kojoj goraše velika vatra, kraj koje seđaše Perunika i predijaše kudelju. Ovog istog proleća, na sam dan „Cveti“ koji beše tih i vedar Vuk beše uranio mehani da kupi duvana.Kad se beše vratio, on na putu trevi Simu Tešića sadanjeg sopstvenika njegove duge njive.Sa njim iđaše sva njegova zadruga.Puna volujska koga vozaše se male dece.Vuk se zdravi sa njima i prođe, a brzo i neprimetno pogleda preko sviju i vide: da svi odoše crkvi na pričes koja je daleko pun sahat oda.On je se iz ranije rešio, da kvitu ukrade pošto po to, pa je to saopštio svom komšiji Miladinu jednom vrlo veštom lupežu.Sad mu beše nastao trenutak da pokuša izvršenje svog plana.Idući ode kod Miladina i saopšti mu za taj trenutak.U kratko izmenjaše svoje misli i pođoše pravo Tešića kući.Nit’ koga trefiše niti stigoše.Celo selo otišao crkvi i izgledalo je kao pusto.Oni se privukoše blizu kuće u jednu košaru i upraviše svoje poglede na kuću. U kući se ne čujaše niko.U mesto čeljadi vrvila je larma od kokoši, petlova, gusaka i ćurki.Svaka staja zatvorena.Izgledalo je da tu nema žive duše. Oboica pođoše napred, i uđoše u avliju.Za tim Vuk vijaše glavom kao ćuran, koji je visoko negde u oblaku ugled’o neku tičurinu.Dok Miladin izvadi iz džepa neku skučenu podebelu žicu i dođe pred vrata Siminog fajata.Mete onaj tel u rupicu i navi dva tri put.Za tim izvadi pa ga poče previjati.Mete ga opet i čagrljnu po ključaonici.Gurnu u vrata i ona se otvoriše.On uđe unutra i poče lomiti katance na sanducima.Vuk i sam pođe za njim, jer mišljaše, spokojniji će biti u zgradi pod zaklonom no u avliji — jer bi ga mogao neko sa strane videti.Čim uđe u nutra, on zatvori za sobom vrata i zaključa. „Vrlo dobro“!Povika Miladin.„Sad možemo bez brige ovde tražiti do mraka“. U prvom sanduku nađoše jedan svežanj hartija, ali od manje i nikakve vrednosti.Miladin je razvijao a Vuk čitao sve redom, ali uzalud.Kvite nigde ni od korova.Za tim preturiše sve, prebiskaše svaku stvar i napraviše čitav vašar u zgradi, ali nigde i ništa. „Šta ćemo sad!Povika Vuk. „U drugu zgradu.Ima on i obligacija.Kvita je sa njima spakovana“.Odgovori Miladin šapućim glasom i drhćući od gneva i ljutine.Za ovim na sve strane proviriše kroz brvna i videše da se ko ne približava.Ne spaziše nikoga.Otvoriše vrata, i tek što izađoše pred zgradu — dok iz ambara pomoli se dvoje dece Simovo, Ilija od 11 i Jerina od 9 godina. „Koga tražite vi!?Viknu Ilija. „Mi dokoni“.Promuca Vuk. Deca su videla gde izađoše iz zgrade ovi ljudi — i pođoše pravo u nju.Kad imadoše šta i videti.Za ovo vreme oni poraženi ovom pojavom ne umeđahu ni da kroče. „Vi ste došli da kradete.Lopovi jedni.Kazaću ja babu kad dođe.I udariše oboje u plač. „Šta ćemo sad!?Viknu Miladin. Nismo ništa uzeli.Da begamo.Odgovori Vuk. „On može kazati da mu je tu bilo 200 žutih dukata“.To izreče i potrča za decom škrgućući zubima — stiže na prelazu ono žensko uhvati ga za razbarušenu kosu levom rukom a desnom za veliki nož, koji mu stajaše za čarapom desne noge.Navi dete preko leve noge i zakla ga.Za tim kao đule topom terano nadade se za Ilijom i stiže ga.Uhvati ga levom rukom za uvo, a desnom gurnu nož svoj u grkljan detetu i zakla ga.Za tim stiže Vuka i obrisa svoje krvave ruke o njegove košulje veleći mu: „Na ovaj greh ti si me naveo, primi krv ove dece i na svoju dušu“.Ovo se sve izvrši za trenut oka, niti ko ču niti viđe. „Pred veče dođe Simo i kad vide svoju poklanu decu prenerazi se od čuda.Stade piska i vriska čeljadi, skupi se sav komšiluk i celo selo. Pošto je pretureno sve po zgradi, a nije ništa odnešeno, odmah se konstatovalo da je nešto traženo.Sima se seti za ovu prokletu kvitu, pa šapnu predsedniku te opštine koji beše vrlo energičan i preduzimljiv, i te noći sam ode pod prozor Vukov koji nemađaše pasa, i slušaše.E da bi što mogao dokučiti i saznati.I lepo i jasno čuo je kako Vuk ispriča ceo događaj svojoj ženi Perunici.Sutra dan — povezaše i Vuka i Miladina, i nađoše tragove krvi.Sprovedoše ih u srez i okovaše u teško gvožđe.Ni Vuk ni Miladin ne priznadoše delo nikako, ali se opet osudiše po 20 god. robije. Gvozden i Milica imađahu 4 dece.Nisu se mnogo ni ispustili.Ma da behu i oni nešto prodali od glavnog, ali opet imađahu dosta i držahu po malo stoke od sviju vrsta.Oni su bili i dužni priličnu sumu novaca nekom trgovcu u čaršiji.Glavna nesreća bila je među njima, što i Gvozden i Milica imađahu strast za pićem.Rakija, to im je bio najveći idol na svetu.U glavnom, i oni su bili na pragu propasti, i da svedu svoju imovinu na onu zakonsku meru — koja im zaštićava 5 jutara oranja.To je zavisilo od volje njihovog poverioca.Samo da ih tuži pa mu je zora. Jednog prolećnjeg večera Gvozden se vraćao sa mobe na kojoj je svome susedu pomogao praviti neku građevinu.Pa kad je bio pored kuće jednog svog seljaka, sa kojim je bio u svađi, jurne na njega onako iz nenada kuče i toliko ga uplaši — da je se tresao kao od groznice — a bio je u stanju napitom, počne kupiti kamenje po putu i potezati se na kuče sa raznim i vrlo gnusnim psovkama.Kuče usljed razdraživanja koristeći se pomrčinom i njegovom neprisebnošću ujede ga za nogu.Usljed čega se on jako razljuti i u toj ljutnji dođe svojoj kući, uzme pibodovu pušku i opet se vrati natrag — da se osveti kučetu i njegovom domaćinu.Čim dođe do avlije, kuče ga oseti i opet napade na nj.On ga uze na nišan i okide.Puče puška, a kuče umuknu — pogodi ga po sred čela.U isti mah zrno udari u mali stakleni prozorčić — pa odatle u duvar proletiv kroz sobu njegovom neprijatelju a gospodaru ubijenog psa, koji skoči, pa i sam ispali 7—8 bojevih metaka.Za ovim u zoru, uzme jednu veliku kladu pa gurne u vrata svog podruma i ista izvali.Za tim ode i javi vlasti koja odmah dođe na uviđaj pi konstatuje da je nekakav zlikovac napao na kuću ovom čoveku.Izvršio opasnu krađu u novcu i nekim stvarima, i kad je se domaćin kuće javio i viknuo za pomoć, nepoznati zlikovac gađao ga je iz puške i time učinio pokušaj ubistva a pre svega da mu je ubio i psa, koji mu je smetao da izvrši delo. Tog istog dana pozvaše Gvozdena i metuše na nj’ teško gvožđe staviv ga u zatvor. Marko ga je naučio —- da ne prizna ni za živu glavu. Godina dana ima kako on leži u zatvoru. I već jedva jednom odredi se pretres. Sedam svedoka svedoče — kako su Gvozdena tog večera trevili da je prošao nekud po mraku sa puškom. Marko se postarao i spremio svedoke oko 12 da dokažu kako Gvozden nije tog večera imo pušku — već da je sa rada otišo kući, i tek što se sa njim razdvoili čule su se puške.Tužitelj je trebao da položi zakletvu — ali nije smeo, jer je sam obio vrata na podrumu, i da je nepažnjom Gvozdenovom zrno udarilo u prozor, kad je on gađao psa te prema tome on nije ni bio kriv, koliko mu se pridevalo.I tako pristadoše na sud. Gvozden pristade da da sto dukata svom tužiocu — bez pomisli na to otkuda će to dati. Njegov poverioc, kome je on dugovao odmah zatraži naplatu — a za ovim i policija izvršenje presude.I Gvozdenu ode sve imaće kretno i ne kretno za dug i za krivicu.On, žena mu i 4 dece ostadoše bez krova, bez igde ičega. Marko mu dade kolibu te u njoj skloni se za vreme — dok mu opštinski odbor dade seoske utrine jedan deo, čak na kraj sela do same planine, i on tamo napravi malo kućice, koja više liči na trap no na kuću.O prokleta rakijo.Dosta li si srećni ljudi unesrećila; časnih osramotila, bogatih osiromašila; dobrih pozlila i pravednih ogrešila.Vredno je spomenuti: da ovaj Gvozden nije nikako pio rakiju dok su god bili u zadruzi. Petar i Marta imaju jedno dete muško.Oni žive u vrlo skučenom stanju.Napolica i nadnica bila im je verna drugarica.Stoke nisu imali, sem kokoši.Čelično trpljenje — čemeran život.Nada u budućnost više kuraži no puna kesa, jer kesa se odmah da isprazniti, a za izgubljenom i propalom nadom stoje nove i bolje. Ovaj Petar, bio je delikatan čovek.A kako još to ne bi bio kad je imao čast služiti u dvorcu kraljevom 2 godine kao gardist.Protiv njegovog karaktera — nema se šta reći.I u dobru i u zlu bio je veseo i ravno-dušan.Bio je zdrav i snažan, i za svaki posao preduzimljiv. Njegov drug i ispisnik, koji je sa njim služio u vojsci, beše narednik žandarmerije u okr. varoši.Jednom ga spazi gde stoji na pijacu među gomilom nadničara sa motikom na ramenu, i čisto ga požali kad ga vide, onako jadna, ispijena, udavljena i iznurena.Pade mu na um — kako je on za vreme službe u vojsci svake nedelje razbijao (sitnio) napoleone i nemilice ih trošio.Kako je čitao pisma njegovog strica Ješe u kome mu pisaše „Pero! nemoj da se mučiš bez troška.Traži kad ti god nestane“ i naposletku seti se, kako je njemu ovaj isti Pero davao dvodinarce, da mu istimari konja i t. d. Za to mu viknu. „Ej ispisniče! Na ovaj glas on se trže i odvoji svoje oči sa jednog malog crvenog čovečuljka koji se pogađaše sa nadničarima.Pogleda u svog ispisnika pa se onako preko volje malo osmenu i odazva se ovim rečima. O zdravo, zdravo ispisniče! „Zar baš u nadnicu pa to ti je. „Tako je vreme došlo.Mora se. „Koliko imaš dece? „Samo jedno dete i jednu ženu.“ Osmehnu se. „Bili ti došo u žandarme? „Kako da ne bi, Bog ti pomogo!. „I to u konjanike. „Nemam konja. „Ja imam dva.Dao bi ti jednog na otplatu.Za šest meseci bio bi na čisto tvoj. „Oću, ako se ne šališ?! „Jok brate.Ti si vrlo dobar drug — ja sam tebe voleo u vojsci ka’ rođenog brata, a ti si mi činio dobra koja ti ja nikad neću zaboraviti.Sad mogu i hoću da ti se odužim.Dakle, daješ reč da ćeš doći i to sutra rano.Konj te čeka sa celim priborom“.Ovo govoreći pruži mu ruku, rukovaše se i on pođe. „Sutra rano eto me dobri moj prijatelju.“ „Do viđenja! Kao zatočenika kome se čita kraljevska milost tako ozari zračak sreće Petra Perovića, koji kao krilima nošen žuraše se svojoj dobroj Marti i svom milom sinu — da im saopšti njihovu sreću i spas.Kad dođe kući i kaza im novu vest svi su trepteli od radosti i miline. Sutra dan ode Petar i primi se u žandarme sa konjem.Na skoro dovede i ženu i dete kod sebe — i smesti ih u jednu malu kućicu za koju plaćahu 3 din. mesečno kirije.Marta se primi da pere rublje žandarmima, kao i to: plela im čarape, rukavice i t. d. a pored toga radila je varoškama razne poslove, i zarađivala lepih para.Za nepunih 6 meseci službe Pera oduži dug i ostade njegov konj, pa su posle živeli lepo i spokojno — ostavljajući po izvesan deo zarade u štednju i time su osiguravali budućnost svoju. Milutin i Rosa imađahu 3 dece.I oni su bili siromašni kao i svi ostali.Najstarijeg sinčića dali su...Ne u školu.Već u službu — te čuva ovce i svinje kod jednog imućnijeg seljaka.I oni kao i svi.Rade kao robovi a trpe kao skotovi.Razbijena vojska mora da plati glavom svoju samovolju.To je prirodan zakon — koji se ne da ničim osporiti. Jednog dana dođe Milutin Markovoj kući pa reče. „O Marko. „Čujem Milutine. „Mene se ogadi nadnica.Kakav račun imam ja da nadničim po 3—4 groša dnevno i to nema rada svaki dan.Kad je mene sve za paru, i leb i mrs, i so i opanak i odelo i sve.Ne čudim se nikom, već ovoj našoj nazovi braći Miloradu i Milanu.Do skora oni čovečno postupahu sa nadničarima.Sad se i oni pocicijali.Vazdan te juri i ne da ti stati ni počešati se.Hrani nas kao paščad, a plaća kao milostinju ubogima.Ako malo zadocniš, odbije ti groš, ili te ne prima nikako.Ako ti jedan sat smete kiša rad on ti računa pola dana dangube.“ „Pa šta ćeš, oće ljudi da zajedu nadničaru i radniku, pa od toga da se obogate.Ko je god tako činio, viđao sam ja njihovo dobro“. „Molim te!Ti dobro stojiš sa kapetanom.Sad oko ove „Hajdučije“ gledaj te mi učini malo mesta ili za potajnika, ili za žandarma ili pandura, ili za šta mu drago, samo se ovako više ne može. „Bili ti bio potajnik. „Kako da ne bi Bog ti pomog’o. „Onda, spremi se sutra.Sutra ćeš biti primljen za potajnika. „Ako to bude, dobićeš od mene dobru napojnicu.I odista sutra dan odoše obojica kapetanu i Milutin bez i jedne reči bi primljen u potajnike da hvata na daleko čuvenog hajduka Martića i njegovo društvo.Pošto primi pušku i municiju i pođe u svoju četu Marko ga zovnu na stranu i dugo mu nešto šaptaše.Naposletku reče mu glasno „svraćaj ti češće kod mene, ima ćemo mi da razgovaramo o nekome važnom poslu“.I tako se rastadoše. Da pregledamo sada, rad i život sinova pokojnog čiča Ješe a zadružne braće Milorada i Milana.Oni se nisu delili, pa im se to na prvi pogled da primetiti.Dosta imaća, dosta stoke, dosta pića i novaca i svega što treba živom čoveku.Savka i Ružica paze se kao dve rođene sestre.One se ne ređaju šta će koja, već rade što stignu i što je na redu da se uradi.One su se nadmetale šta će koja bolje i više privrediti, i išlo im je sve kako valja.Milorad ima 4 a Milan 3 dece.Obojica imaju đake koji idu u školu. Godina beše dobra.I kukuruz i pšenica i šljive i vinograd beše sve rodilo obilato.U jesen se govoraše da će biti vežbanje vojnika. Obveznici se zvahu sudnici na saopštenje.Milan ode, a Milorad osta kod pušnice jer sušahu šljive.Kad bi u veče on dođe čisto okoran. „Šta bi“.Zapita Milorad. „Saopštiše vežbu. „Mesec dana u mestu. „uda li će nas obojicu? „Poziva nas obadva. „A kad? „Petnaestog treba da budemo u mestu. „Avaj ljudi!Što ćemo se sada oštetiti.Šiva će trajati još 15 dana da se suši — a kukuruz nismo ni struka obrali. „Što se brineš za to?Ostaće žene, pa neka vode brigu.Kako bi one postupale da nas nema.Spasoja momka koji suši šljive sada ne traže.Uzećemo mu još jednog’ pa neka ih neka rade. „Da možemo obrati bar one njive u adi — sve će stoka pojesti, i pokrasti narod za ovo30 dana. „Da idem ja večeras sa Spasojem i sa oboje kola, a ti još večeras nađi 5—6 berača i pošlji ih sutra u zoru.Te ćemo za ovo dva dana sve obrati i prevući u selo kod salaša.Neka sutra jedna od žena odnese šta treba na konju sa još 2 nadničara te neka zovnu malo mobe — kakve đečurlije — i neka okomišaju.Posle ona dva koji siđu metuće u salaš i svršena posla“.Predloži Milan. „Tako će najbolje biti“.Odgovori Milorad.„Naksutra ćeš ti ovde izaći da se spremimo i da idemo.A ja ću se ovde postarati i naći ko će nam ostati sa Spasojem“. Tako rekoše i pristupiše spremi za polazak.Dok Spasoje dotera volove i pohvata ih u kola — dotle Milan spremi 3—4 velika kukuruzna leba, lonac, ćase, kašike, soli, sira slanine i t. d. i natočiše jednu vučiju rakije i metuše u kola pa se krenuše.Volovi su išli svu noć polako i u samu zoru stigoše na njivu.Dok Milan požnje šašine i položi volovima, dotle Spasoje naloži vatru i pristavi lonac s’ pasuljom uz nju.Pa i ne čekaše da spane rosa — već počeše brati, i skoro nabraše jedna kola dok stigoše i berači.Nabraše i druga, pa pohvataše volove njih dvoica i oteraše kukuruz u selo kod salaša, a berači ostaše berući.Taj dan, i svu noć i sutra dan prevlačiše njih dvoica bez zastoja i odmorka.Kad bi drugo veče, Milan natovari jedna kola puna sa napletima i reče Spasoju: da će on s tim kolima da ide kući, i sutra dan porani u komandu.Njemu pak naredi da prevuče ono što je još ostalo, i neka sa ono radnika požnje šašinu.Pa u veče će sići jedna žena i doneće zaire za komišioce.Zovnite njih poviše te sve okomišajte, pa prekosutra ako ozgo ko ne dođe ti nađi onde u selu jednog te unesite žito u salaš.Posle onaj ćaletak natovari u kola te i ti gore iziđi. Ja ću otići sutra rano, i može biti nećemo se više videti.Gledaj bogati dobro nemoj da bude „kakve štete“.Ovo je govorio a oči mu se sklapahu od silnog dremanja, jer dve noći i dva dana nije stao koliko mutna voda — niti je što god spavao.Za ovim uhvati volove.Stade cika medenice na volovima, a kola zakrktaše kao banda i malo po malo on se izgubi u daljinu koju beše uvio gust i crn mrak.Kad izađe na državni drum — on zaturi porožje i pusti volove.San ga beše pritisko kao mora.On se pope na kola ozgo vrz žito i pruži se potrbuške koliko je dug pa zaspa.Pre no što je zaspao pomisli u sebi: Volovi su matori i izučeni, od ničega se neće poplašiti, a ako gdi stanu — ja ću ih krenuti kad se probudim.On je zarkao u dubokom snu a volovi su išli tiho i lagano. Kad dođe u jednu lučicu, kraj jedne reke koja je vrlo bujna pri kakvom pljusku ili topljenju snega usled čega beše drum visoko izdignut sa obe strane, a pri tom prilično uzan, jer se osipa zemlja sa one strmenosti i saužava ga. Iz daljine čujaše se topot neke dvokolice, koje se približavahu njemu na susret.Kad dođe blizu do na sto metara, dok iz te dvokolice pisnu tanak glas male trubice.To je bio pismonoša, poštar — surudžija.Pa je kroz trubu dovikivao rabadžije koji mu u susret idu da se sklone u jednu stranu puta.Njegovo sviranje ne probudi Milana.On spava kao zaklan, a volovi uvatili kolovoz sredinom puta, pa samo dundaju nogu pred nogu.Surudžija priđe već blizu i morade on da zađe u stranu.Ali kad bi pored volova on pisnu u trubu i volovi se poplašiše jurnuv pod put preko one strmenosti.Kola se preturiše, a sa njim Milan poleće i lupi samim temenom o suvu i tvrdu zemlju, i odatle se ne diže.Ne prođe mnogo, a naiđoše neke rabadžije, pa primetiv kola i volove zaustaviše se.Zovnuše dva tri put, ali se niko ne odazva.Oni počeše paliti mašinu i pipati oko kola — dok nagaziše na čoveka.Pipnuše ga.Beše vruć.Osluškivahu i ču se disanje pomešano sa krčanjem.Za ovim izručiše žito iz kola.Doteraše kola u ispravnost i izvukoše ih na put, za tim uzeše onog jadnika i metuše ga u kola, pa pođoše napred i dođoše do mehane koja ne beše daleko.U mehani beše puno obveznika koji behu pošli u komandu, među kojima imađaše i Milanovih komšija, koji ga poznadoše kad doniješe lampu i videše ga — on već u 12 času svoga života.Uzeše sveću od mehandžije i zapališe mu.On izdahnu.Jedan od komšija otera ga kući koji stiže tamo u sami rasvit.Nesretni Milorad beše se spremio da pođe na put, pa očekivaše Milana i nadaše mu se svakog minuta.Kad ga viđe mrtva u kolima, stade se lupati pesnicama u prsi i čupati kosu na glavi kukajući koliko ga grlo donosilo.Stade piska žena i dece kao crva u ognju.Skupi se celo selo i plakaše malo i veliko.Milorad sahrani svog rođenog i jedinog brata, pa se spremi i ode sam na vežbanje. Martić i njegovo društvo postadoše strašilo svetsko.Mnoge domaćine poubijaše i silno blago oteše.Vuk Perović pobego je s robije i udružio se sa njima.On je oglašen za hajduka i glava mu je ucenjena 2000 dinara ko ga ubije ili vlasti izda.Govori se, da mu je brat Gvozden Perović glavni jatak.Za to mu i jeste mesto baš kako valja.Kuća mu u samoj planini.Zli jezici govore, da se u kući Gvozdenovoj nekoliko puta sastajala četiri Perovića, Marko kmet, Vuk hajduk, Gvozden jatak i Milutin potajnik.Ovo je zaista čudnovata stvar.Na jednom mestu videti Boga i đavola, lovca i zeca i vuka i kozu.Sve sile spojile se u jedno.To predskazuje neko veliko zlo. Rano s proleća policija uđe u trag hajducima a za njima i pred njima napravi zasede.Kad hajduci naiđoše na zasedu i počeše se puškarati u kom puškaranju Vuk pogibe.Ovaj trag hajdučki pokazao je Marko vlasti i išo je na to da pogine — harambaša, pa da se to pridene kao da je Vuk učinio, te da mu se spase život i ublaži krivica, i da se uzme za glavu Martićevu 5000 din.Takav je plan bio spremljen — ali ne ispade onako kako ljudi žele već kako sudbina donese. Marko okarakterisa i sebe i potajnika Milutina kod vlasti sa smrću hajduka Vuka njihovog brata.Ubiti brata svoga za sreću javne bezbednosti i lične slobode — to je više nego patriotizam.Time se najbolje pokazuje odvratnost prema nepoštenju, pa ma to činio njegov jedini sin. Milorad osta bez svoga brata.Na imanju velikom, i sa velikim brojem razne stoke sa 7 nejake dece i dve nemoćne žene.On, od kad izgubi brata, izgubi sve što ga je podražavalo na život.Njegov rad, hod, razgovor i svi pokreti ličili su na pokrete bolesna čoveka, dok se nikako ne žaljaše da ga što boli. Dođe jesen i on se spremaše za godišnjicu svom pokojnom bratu Milanu. Jednog prazničkog lepog dana, tek što sunce zađe za obližnja brda težeći ka zahodu, a večernji povetarac dahnu i osveži svako živo stvorenje, koja su se od ogromne pripeke sunčane sakrila pod drvo, pod listić, pod travku.Jedini ratar ne ustupa suncu, već radi brišući sa lica krupne kaplje znoja.Radi za to što mora.Milorad seđaše na klupi pred kućom i posmatraše zarudele šljive kojima pucahu grane od silnog roda. Zalaja kuče.Dok na kapiju uđe jedan dečko, uđe drugi, pa treći i t. d. Uđe ih do 50 a za njima naposletku uđe jedan čovek u švapskom odelu.To behu đaci sa svojim učiteljem. Deca priđoše ruci Miloradovoj koji čim ih spazi skoči na noge — naposletku zdravi se sa učiteljem i ponudi ga da sedne.On sede, a deca plinuše po voćnjaku kao ovce za opalim šljivama i brahu razno voće koje beše sazrelo. „Vi ste išli malo sa decom u šetnju — učo?!Otpoče Milorad. Vodio sam decu u planinu, tamo kod manastira i druge neke istoriske znakove pokazivao im. „Ja, ja.Naša je planina bogata sa tim znakovima.U njoj ima nekih manastira, gradina, crkvina, šančeva i t. d. Opet zalaja kuče. Na kapiju uđe 1 žandarm sa puškom, kmet Janko (koji primi kmetstvo od Marka), opštinski vikač i dva odbornika. Nazvaše Boga, i svi se redom zdraviše. Za ovim kmet otpoče ljutito: Imaš li ti da platiš porezu? „Ja nemam. „Nemoj te ljudi kumim vas Bogom seiriti mome.Vi ste nakastili da me globite pa to ti je!Za ime Boga, kad mi ti kao čovek imućan i najsigurniji u celoj opštini tako odgovaraš šta će mi reći ova gomila siromaha u našem selu. „Ja bi voleo da platim no iko drugi, ali kad nemam.Šta ću sad!? „Đe su ti volovi? „U polju. „I konj. „I on. Kmet pruži prst na vikača i jednog odbornika, i reče: „Vas dvojica idite u polje, te poterajte sva 4 vola i konja sudnici“.To reče pa se okrenu i pođe.Za njim i ostali. „Oćete li piti što? Nemamo kad.“ Reče kmet i odoše svi brzim koracima. Učitelj posmatraše ovaj prizor, pa duboko tronut zapita. „Koliko plaćaš porez Milorade? „Preko 400 dinara godišnje. „To je prilično velika suma. „I ne bi bila, gospodine učo, da je kao što treba.Nas seljake satire neznanje više no sve druge nezgode. „Kako ti to misliš?? „Evo kako.Nema još ni 8 godina kako smo se mi podjelili.Nas devet punoljetnih ljudi i devet žena bili smo u jednoj kući.Po malo se radilo, a imalo se svega dosta.Niko nije znao šta je muka ni umor.Uvek odeveni i obuveni.Po sto dukata u zlatu uvek, nismo manje pretrzali, a nekada smo imali i po trista.Danak smo plaćali odmah čim se razreže za celu godinu napred.A od kako se izdelismo, mi propadosmo svi konačno.Ja i pokojni Milan ostadosmo zajedno, i kako koji počeše prodavati parče po parče od naših bivših zadrugara mi smo kupovali.Prvo, pokojni Živan ubi se zbog ženturine, za tim Čedomir odade se krađi i neradu.Pa Vuk razbojništvu.Gvozden pijanstvu i t. d. Inokosni ljudi u velikom su prijateljstvu i tesnoj vezi sa bedom i nevoljom.Beda nagoni ljude u krađu, a krađa na robiju.Robija opet rađa hajduke.Čim je naš brat Vuk pobego u hajduke — on je toga časa kazao ostaloj braći: „Ti ćeš mi Gvozdene biti jatak.Ti Marko vlast.Ti Petre žandarm da čuvaš i pomažeš vlast.Ti Milutine potajnik da me hvataš.Kukali ste kako nemate rada, kako nemate posla, kako se rad vaš ne plaća.Eto vam sada posla — bez muke i znoja.Ja sam vaš gosa, ja ću vam davati dobre nagrade za usluge vaše...Svi ovi bedni ljudi odrekoše se motike i pluga, a izdržavaju sebe i svoje sa onim što plug proizvodi.Za nesreću moju — imanje njihovo mahom je prešlo u moje ruke.Tu je imanje.Ali gde je Čedomir — gde je Petar, gde je Gvozden gde Milutin, gde je Vuk, da ga urade — pa da im dadne ploda za hranu.Dok bijasmo zajedno, radismo svi za jednog — a kad se izdelismo, ja moram raditi za sve sam.Jer njihovo imanje pređe u moje ruke, ali ne pređe i njihova radna snaga, jer oni u mesto rada svi se odadoše nevaljalstvu, ne rade o hlebu a jedu ga.Taj hleb moram ja sam proizvesti, prvo njima, pa mene šta ostane.Dok rađahu oni nadnicom, zarađivahu i za mene i za sebe, tu istina nismo dobijali onoliko koliko smo imali u zadruzi.Jer sluge broje danove, i nadničari satove.Oni rade bez volje, bez energije, kao da su za to osuđeni.Oni se svima silama trude da što manje snage utroše, a da što lepše i udobnije žive, dok sopstvenici koji sebi rade manje gledaju na udobnosti, a trude se da što više proizvedu dobara i namarnica radom svojim. Ova razlika manjka, između sopstvenika, slugu i nadničara, čini te se pravi ušparanje 1. plaća se radnicima neznatna nadnica, 2. žurba u radu i davanje manje odmora i 3. daje im se hrđava hrana i piće.Ovim postupkom, imućni ljudi nagone siromahe da se sa svim odreknu rada — pa da kradu i otimaju.Ali i ovi „imućni“ nisu toliko krivi koliko im se pripisuje.I oni jedu ono isto što i nadničari kad su sa njima, a kad su sami još i lošije. „Dajte nam u zajam — na poček.Poviš’te nam nadnicu.Dovikuju nam nadničari. „Nemamo ni mi.Vidite li ljudi, ako za Boga znate?Da se i mi mučimo gore nego vi. Mi vam ne verujemo — dok vam ne opašemo usijane verige po golom telu.Tad bi posuktali žuti dukati kao žar“.Odgovaraju nam oni.Kad nam tako u oči vele šta rade kad mi ne čujemo, i tako mogu da navedu kakve zlikovce pa da mi pognjave ovu decu a za mene i ne marim. Ove jadne žene kao na robiji su — ili kao u nekom požaru.Po svu noć mese, vare i kuvaju po vazdan trče za stokom i nose jelo radnicima.Nikad se ne odmore — nikad ne dospavaju, niti im se zna vreme jelu ni piću.Kad im bude vreme da ručaju — one od teškog umora mesto ručka napiju se ladne vode.Lanjske godine sušismo šljive i izgubismo na njima.Ove godine pošto uradismo vinograd i zadužismo se na ime njegovog rada 50 dukata udari tuča i sve uništi.U ostalom godina je rodila, ali nema ničemu cene.Stoka, od kako je počeše sluge gledati poče jako opadati.Ja osećam da s dana na dan idem nazad.Ovakav život gori je nego smrt.Ja sam negda trčao i kupovao i stoku i imanje od mojih bratučedi.Ali mi se za to oni sada grozno svete.Ja im priznajem da su srećniji od mene, da bolje žive nego ja.Ako nemaju, ni od koga i ne prezaju, a ja svakog trenutka nadam se šteti, pohari i otmici“. Ružica donese na poslužovniku kafu i vodu — sa jednim stakletom ljute rakije pa ode — oni počeše piti razgovarajući se. „Zaista, sve je tako Milorade.Dobro si kazao, faktički, danas nema na ovoj zemlji živog čoveka koji bi mogao reći da je srećan i zadovoljan.Primeti učitelj i poče srkati kafu — diveći se filozofiji ovog prostog seljaka. „Imao ili nemao sve ti je jedno“.Nastavi Milorad.„Srećnije živi onaj koji žudi za lebom no onaj, koga ima a ne može da ga jede od velikog umora.Čovek umoran, kao i bolestan.Oni su prodavali parče po parče, pa su se time sladili i troili.Znali su bar koliko toliko za život čovečanski, a mi nikako.Išli smo samo na to da što više imanja prigrabimo, i kad smo s velikom mukom i trudbom to postigli — sad će da nam glave dođe.Zar nije usljed preteranog rada brat mi lane poginuo, pa Bog zna šta i mene čeka? Preteran rad je kao god utakmičar na konjskoj trci.Kad utakmičar padne i slomi vrat onda gledaoci prsnu u smeh i pošalicu, gledaoci to su neradnici i siromasi. “Mi smo svi povezani u jedne verige, pa kad jedan padne on povuče i ostale za sobom.Ko misli da pobegne od višine u napred, da se odvoji od bednih i nevoljnih, taj ostane poslednji kad se okrene „na levokrug“.Taj obrt, taj „levokrug“ ne čine ljudi, već sudbina i vreme.Ako ikad, sada je nastalo vreme da se u ljudski život primene one svete reči mučenika Hrista koji reče: „Gledajte stvari svojih a ne svoje“.Sebičnjaštvo je najveći protivnik napretku ljudskom“. Tako se jadaše Milorad svome učitelju koji ga slušaše i posmatraše pažljivo.Za ovim služaše mu rakiju i nuđaše ga da što užina.Učitelj je pio — ali užinati ne hte — pošto je skoro bilo vreme i večeri. Učitelj reče Stevanu i Milenku đacima Miloradovim da ostanu, a on sa ostalim pozdravi se i ode. Dođe i mrak.Žene muzahu krave i lučahu telad — a Milorad seđaše u kući kraj vatre i držaše na krilu svoje žensko mladunče.U vatru beše upravio pogled — a misli su mu prelistavale daleku prošlost.Seti se na svog dobrog oca Ješu, i na njegove reči koje na samrti izgovori.Dok od jedared uđe u kuću uzverena i poplašena Savka.Za njom i Ružica pa dve sluge i sva deca.Za ovima uđe mlad i lep čovek u bogato iskićenom odelu, sa puškom u rukama držeći je na ruci.U taj mah i na druga vrata uđe drugi malo postariji čovek, obučen kao prvi, i obojica viknuše u jedan mah: „Pst!“ Milorad ustade spuštajući dete na zemlju. „Vezuj se, viknu onaj prvi. Milorad kao izvan pameti gledaše čas u jednog čas u drugog.Onaj stariji lupi ga grlićem svoje puške po vratu tako snažno, da posrnu. „Šta čekaš? Dete jedno vrisnu kad vide da mu udariše oca.Onaj mlađi naredi Ružici da ga nosi u sobu i da ga drži za usta da ne plače.Ona ga uze, odnese i ućutka.Milorad otpasa pojas i dade jednom slugi da ga veže.Pošto ga veza — onda onaj mlađi zapovedi slugama i Savci — da idu i oni u sobu i da se nikako ne usude iz nje pomoliti se jer će glavom platiti.Onaj stariji skide verige i mete ih u vatru. „Đe su ti pare?Otpoče mlađi. „Ja nemam niđe marjaša. „Zar smeš da lažeš?!Prodera se stariji i lupi ga kundakom u leđa što igde može. „Nemam tako mi istinog Boga: Danas su mi za danak oterali 4 vola i konja. „Paraj mu košulju.Viknu mlađi. Ovaj uze iza silava mali nožić oštar sa obe strane i poče sa nedara veći košulju svud naokolo, pa donji deo svali kao kožu sa ovce, za tim izvadi iza silava malu gvozdenu kukačicu te zakuči za usijane verige i podiže, pa onda uze veliku kukaču sa pročevlja i oko Milorada opasa verige.Vrelo gvožđe padalo je na telo golo koje je pištalo.Stade se uvijati nesretni čovek kukajući sa stegnutim zubima i ustima.Jedan ga je pržio, drugi ga je tuko’. „Đe su pare, staroga čiča Ješe.One buđave dukate donesi nam, ili ćemo ti poklati svu čeljad po kući. „Kumim vas Bogom ubite me.Nemojte me tako mučiti.A decu, žene i sluge, nemojte dirati već im pustite roka 2 dana i doneće vam koliko iskate. „Sad ti tražimo 100 dukata, a ako te usčekamo 200.“ Reče mlađi — i dade znak onome da baci verige. „Nemojte mi više od 100 dukata.Toliko će vam se doneti gde rečete. „Ni pare od 200.Reče mlađi osečno, za tim dodade: „Vi svi izlaste iz sobe“.Oni izađoše. „Slušaj“ okrenu se Miloradu.„Pare ćeš poslati preksutra oko pola dana po jednoj ženi kod „ljute kruške“ i tu ćeš primiti dete.“ Za ovim uhvati Steva za ruku i viknu: „ajde sa nama,“ „Ah, nemojte njega, ako ste ljudi, ako znate šta je Bog.Uzmite ovoga moga, to mi je sinovac sirotan.Otac mu lani poginuo. „Ćuti neblagodarni čoveče.Sad ću ti ubiti obojicu pa i tebe“.Prodera se onaj mlađi. Ružica briznu u plač moleći svog devera. „Ćuti brato!Neka ga, neka ga, neka ide.Ovi su ljudi dobri, neće oni đetetu ništa učiniti.A mi ćemo odneti i dati im koliko su rekli“. „Ajde mali!Ali ako zaplačeš, odleteće ti glavica kao vrapcu“.Reče stariji uzev dete za ruku. Ružica kleknu kod deteta i stade ga grliti i ljubiti gušeći se u plaču.„Stevo zlato moje.Idi sa ovim ljudima slobodno.Ovo su ujaci tvoji, ti nji nisi pre ni vidio.Oni su dobri.Sutra ću i ja doći — pa ćemo se zajedno vratiti.Tamo ima kakvi divni ora, lešnika, jabuka i krušaka, ima male đece — pa ćeš sa njima da se igraš i da se upoznaš. „Babo, da idem i ja sa Stevom.Kako ću ja sam ići u školu“.Viknu kroz plač Milenko trljajući svoje suzne oči stegnutim pesnicama. „Ne, ne, Mile.Ti ćeš sa mnom sutra a sada neka Steva, neka ide sa ujacima.Upade u reč Ružica milujući ga šakom po obrazu. Stevo ne reče ništa, već ode sa ovim zlikovcima, i izgubiše se u gustu pomrčinu.Dva puna sata, Ružica je plačući puna gorčine i nestrplenja slušala odajući po avliji da što čuje.Najgore joj bi, što ne znade kuda odoše i na koju stranu — a da je znala, i ona bi išla za njima. Savka je terala svu decu redom da mokre u jednu karlicu — tu je zakuvala krtičnjake i sa njima oblagala oprljotine nesrećnom Miloradu. Milorad je se nadao, da će mu bolovi uminuti do svanuća, pa da rani u čaršiju i traži novac.I tu mu beše jedna strašna smetnja, jer mu oteraše konja za porezu. Milorad svu noć kukaše od teških bolova koji ga mučahu, i niko te noći ne sklopi oči do male dece.Ružica, nikako ne seda na zemlju već samo hoda, čas po kući, čas oko kuće i po celoj avliji.Ona je bila telom tu, a duh joj, je lebdio neprestano nad prvenčetom svojim, nad svojim milim i dragim čedom, koje je uletilo u čeljusti lafa, i koje može svakog trenutka poginuti.Pa još ako dete počne plakati, to će ih najpre razjariti da mu ugase mlađanu sveću života.Jer hajduci i lopovi kriju se od *svetlosti kao slepi miši od sunca.Tajna, to je najveće jemstvo za njihov život i rad. Ona se u namisli sa njim razgovara i smejanjem ublažava im zverske ćudi.Dete pak tješi i zavarava ga raznim dosetkama — da bude mirno i da se pokorava volji njihovoj — sve nešto šapće, krsti se i priziva Boga u pomoć; pominje ime svog muža pokojnog Milana.Suze joj lete niz obraze kao graške, a uzdah za uzdahom otiskuje se iz njenih bolnih grudi kao stene niz kakvu ogromnu strmenost. U tom svanu. Sad treba da se ide u čaršiju, i da se traži novac.Ko bi drugi toliki novac mogao naći do Milorad?Ali on ne može sa postelje da se digne.Vodeni klobuci behu mu iskakali po leđima i ramenima, a i inače sav isprebijan kundacima. „Ružice!“ Otpoče Milorad iznemoglim glasom i sa velikim natezanjem. „Čujem brato!Odgovori ona. „Šta ćemo sad ljuta gujo?Šta ćemo za novac?Ja odavde ne mogu ustati. „Pa šta ti veliš?Odgovori ona sa svim blago, trudeći se da mu bolove ne pogorša. „Otidi kod Marka, njemu samo kaži više nikom pa i ti sa njim idi, i on zna kod koga treba tražiti u zajam.Nemojte nikome kazivati za šta vam treba, jer može policija doznati — pa će za njima u poteru i dete će ubiti zlikovci. „Dobro brato, ja odo’ odma.Reče Ružica i spremi se pa ode kod Marka, a odatle oboje u okr. varoš. Kod sudnice opštinske — beše zanoćilo mnogo razne stoke.Sreski zvaničnik beše došo da naplaćuje egzekucijom porezu — jer imađaše ih koji ne behu platili po za tri godine.Ovaj zvaničnik beše mlad čovek, a beše skoro i ukaz dobio — pa vršaše dužnost sa puno volje i energije.Čim je ustao i popio kafu — on seo u sudnicu pa prima porezu.Do pred samu noć nije od stoke ništa prodavao — jer mnogi doneše novac i odvedoše svoju stoku — samo ostadoše još 4 Miloradova vola vezana koji od juče nisu okusili, ni sena ni vode, i koji na izmenice jedan za drugim rikahu čepajući nogama i šišćući kroz nos na roj muha i obadova koji zujahu oko njih.Tako isto i konj stajao je vezan i rzao neprekidno.Zvaničnik izađe na polje i zapita kmeta Janka koji tu stajaše. „Či su ovo volovi i konj? „Milorada Perovića jednog dobrog domaćina. „Kad je ovo doterato? „Juče pre ovo doba. „Koliko ima poreze da plati do sad? „Koje lanjske, koje ovo godišnje 320 din. „Juče doterato, i on da ne dođe da vidi stoku svoju“.Primeti zvaničnik čudeći se i mašući glavom u znak pretnje.Za tim dodade: „Dede da se proda.Šta ko da za ova četiri vola? „Dvesta dinara“ reče jedan. „Dvesta četres“ reče drugi. „Prvi drugi put“.Dali ko više.Skupi se velika gomilica licitanata, dođe i mehandžija — jedan cincarin. „Tristu dinara“ reče mehandžija. „I prvi drugi put, i niko više.I, i, i, i treći put. Ostaše na mehandžiji.Predsednik napisa bilete i mehandžija odvede volove i donese novac te položi.Konj ostade. Dođe vikač zajapuren i zadihan.Viđe volove gde ih odvede mehandžija, pa pomisli da su dati na hranu.Čim uđe u sudnicu — on skide kapu i uđe u kancelariju.Zvaničnik prelistavaše dnevnik poreze i reče. „Milorad Perović“ „Nemojte gospodine njegovu stoku prodavati“ — reče vikač drhteći od umora. „Je l’ poslo novac? „On nije posl’o već traži. „Kad do sad nije našo, odocnio je. „Nije šala dvesta dukata. „Hteo si reći dinara. „Dukata, dukata gospodine.Čovek je propao sa svim. Povikaše svi. „Ubili ga ajduci. „Na mrtvo!? Već ga svoga isprebijali i ispekli, tražeći da da novac — pa kad nije imao — oni mu uzeli dete — sinovče — đaka, sinčića pokojnog Milana i odveli ga sobom — a njemu kazali da sutra do podne donese 200 dukata kod „ljute krune“ ako to ne učini ubiće mu dete i sve kućane poklati. I mi mu prodadosmo volove.Šta učinih kukavac sinji!Jadikovaše Janko grcajući nešto u guši — otpoče plakati.„Još ni godišnjicu nije bratu izdao.Njega ubili na mrtvo ime — odveli mu dete — i ja da mu prodam u sred tog jada i bede volove.O nesrećni Janko, što ogreši dušu...Ja ti ne mogu više biti kmet.Kad prvog čoveka u selu upropastismo — šta nama vredi život.Molim te razreši me... „Šta je tebi?Jesi l’ ti lud!! „Jesam lud — pravo veliš, kad ja pristajem da budem kmet, a narod me nije izabro.Ti si me sam postavio, ti me i razreši. „Ti si mor’o da budeš, inače bi bio kažnjen. „Ama kazni me sa čim hoćeš.Ubi me sad ovde sve mi je jedno.Ja ti više neću biti kmet od danas pa ma me streljao ovog časa.Tako govoraše kroz plač i jecanje kmet Janko.Zvaničnik uze svog konja i pozva sve one koji su se tu zatekli da pođu sa njim na uviđaj kod Perovića kuće. Kmet Janko svrati kod mehandžije i ispriča mu ceo događaj krov plač pa za tim zamoli Cincarina da primi novac natrag, jer nije ni zaveden u knjige, a volove da vrati čoveku, i za to će mu on dati od svoje strane dukat u zlatu. „Što gu se danas pazari sutru se na raspazaruje“.Odgovori Cincarin, okrenuv leđa kmetu i ode u podrum.Za ovim kmet opsova nešto kroz stegnute zube, uze konja Miloradovog i pođe za ostalim. Otkud je ovo pandur doznao to se ne zna — tek svo selo za to je čulo i govori se javno.Prema tome, detetu je život u vrlo velikoj opasnosti. Suton se povuče, a Marka i Ružice još nema.Sa velikim nestrplenjem izgleda se na njih.Dođe i mrak. Milorad — koliko god puta zapita „dođoše li“ toliko mu se po jedan stepen bolest pogoršavala. Zvaničnik letimično izvide i sasluša usmeno, pa naredi — da celo selo ide u poteru za hajducima.Čim on to naredi dođe mu žandarm konjanik i dade mu neko pismo.Pismo je bilo od okr. načelnika, koji mu naređuje da preduzme mere — i da je i on sam pošo u poteru. Odoše svi, samo ostade Milorad — kukajući više za detetom no za sebe. I sunce odskoči na ručkovište, a Ružice i Marka još nema. Stiže i podne.Iskuca i poslednji čas — kad treba detetu život otkupiti, ali nema otkupa, nema ni onih koji su za nj’ otišli. Milorad izgubi reč.Savka ga zalivaše vodom i kukaše kraj njegove postelje. Dođe Marko, Ružica ne beše s njim. „Evo Marka.Viknuše deca. Milorad se malo razabra. „Šta počiniste do sad?Zapita Milorad šapćući. „Gotovo ništa“ duboko uzdahnuvši Marko obrisa znoj sa čela pa nastavi. „Kad odosmo dole, mi svratismo u 5—6 dućana i iskasmo pare, ali niko ni pare.Prave komendiju.Seire za nama.Dok ona udari u plač — pa kukaj, pa kukaj — skupi se sva čaršija kao na neko čudo.Dok jedan zapita „šta ti je snašo“ ona u onoj ljutini i zabuni viknu „dete mi odveli hajduci“.Dok povikiše neki.„To ti ne mož’ naći kod privatnih lica, već idi kod načelnika pa neka ti da državni novac te otkupi djete. Na ove reči ona kao besemučna rastrči se pa pravo u načelstvo.Trčim i ja za njom.Tamo kako dođe — ona bez prijave jurnu na vrata kroz jednu sobu pa kroz drugu i u treću kod načelnika, pa viknu što je igde mogla: „Djete mi dajte vi krvopilci jedni.Sina moga dajte mi — novac mi dajte“ — i u toj viki uze stolicu pa zamanu načelniku pravo u glavu.Ciknuše medenice, dotrčaše žandarmi i odvukoše je. „U aps!“ Prošapta Milorad. Već u bolnicu — „Šta će tamo? „Poludela je“.Ovo izusti Marko pa osu plakati kroz neprekidno jecanje kao malo dete. „Dakle sve je propalo.“ Prošapta Milorad i polećeše mu suze...Za ovim reče sa velikim naprezanjem: „Marko, — budi — mojoj — i Milanovoj đeci otac k-a-o i t-v-j za tim izdahnu.Marko skoči tražiti sveću kukajući što ga grlo donosi.A Savka pade kraj Milorada gruvajući se pesnicama u prsi i pišteći kao guja u ognju. Dva dana jurila je potera za hajducima — ali niđe ni traga ni glava, ni od njih ni od deteta. Četvrti dan Marko dovede djete koji reče da ga je našao negde gde luta po planini.Odvedoše ga u bolnicu ne bi li prisustvom njegovim povratili majci svest — ali ona ga ne poznade.Oterali su je u ludu kuću i tamo je posle kratkog vremena umrla. U samu jesen Marko je naveo poteru na hajduke koji su bili u nekakvoj košari te su izginuli – i za to je primio jednu hiljadu dinara.Prema tome mislilo se — da je Marko i naveo hajduke na Milorada. Dovde smo upoznali čitaoce sa sudbinom zadrugara Perovića.Još nam je ostalo da prelistamo i sudbinu njihovog bivšeg kućneg starešine Marka i njegova sina Ivana. I Marko je isprodavao nešto imanja zadržav najbolji deo svome sinu Ivanu.On, pa i sin mu skoro ništa ne rade, a žive mnogo raskošno.Odelo nose obojica čojano u samoj srmi i gajtanu, jaše dobre konje i troše novac nemilice gde god dođu.Siromahe pomažu prilično, gladne nahrane i žedne napoje. Stoja je rodila sa njim 8 dece pa su joj pomrla još u ranoj mladosti, sad imaju sina Ivana od 24 god. i ćeri Milku i Milunku — prvu od 10 a drugu od 9 godina starosti. Ni Stoja ne radi ništa.Sve što im treba za odelo i preobuke — ona kupuje. Njegove komšije zavideći na njegovom neradu sa jedne a lepom životu sa druge strane — često puta zapitali bi se: „Otkuda li ovom čoveku traje, te ovako živi a ništa ne radi? Za ovim sljedovao bi odgovor — ali on nije smeo biti.Mnogi bi pretresali pitanja o Markovoj časti i životu, ali prosto nisu smeli, on poznaje svakog činovnika, svakog sudiju i advokata.I ko je god imao kakvu zamašnu parnicu, — gdi je trebalo da se zaobiđe istina, tu se morao Marko umešati, a gde se on zauzme, u pobedu ne treba sumnjati.On je podmićivao svakog kao posrednik između parničara, sudija, svedoka, veštaka, zastupnika i advokata.Otuda je on punio svoju kesu, a retko kad — da je po koja zlatna ili srebrna asprica pala u ruke onima kojima je u stvari i namenjena.To je ta potpora bila — koja je Marka usrećavala.Ali ona nije tako korisna koliko u sebe sadrži varki i obmana, opasnosti i neprilika. Jedini on, održao je zavet pokojnog Ješe, u tome što je činio dobra siromasima iz čije se sredine jedino rekrutuju lopovi.Ali nije im davao što ih žali, već što strepi od njih, da mu ne učine kakvo zlo. On je davao sa jednom a uzimao sa dve ruke. „Činite šta vam drago, ja vas neću prokazati, i pomagaću vam, samo moje ne dirajte“.Tako je on govorio kradljivcima. Malo po malo, kradljivci stekoše veru u njemu, i uvek su mu se ispovedali: šta su i gde počinili, smatrajući to kao olakšicu svoga greha.Za ovim oni počeše donositi kradene stvari i kod njega kriti.Vlast, pa ni poharani ne dolaze i na tu misao: da se u kući Marka Perovića, koji je bio više puta i kmet kriju kradene stvari.Niti ko sme pomenuti — da se njegova kuća pretraži.Lopovi su svaki dan nosili pod vidom zajma i nadnice, žito, rakiju, slaninu, mast, kajmak i sir.Sve ove stvari koje su uzimali — oni su i donosili i tu kod njega ostavljali. Voditi korespodenciju sa većinom njih i raditi ma kakav rad, ne može se nikako proći a da se neko ne naljuti. Opasno je svako djelanje sa opasnim ljudma. Petronije Čilaš, jedan od najopasnijih lopova, koga tako zvahu zbog njegovog nakaradnog telesnog sklopa.Vilice mu behu dugačke sa retkim zubima.Nos kriv na jednu stranu.Veđa jedna spuštena a druga dignuta do po čela.Noge mu i ruke tanke i dugačke kao krila jastrebova. Ovaj Petronije svadi se nešto se Markom zbog nekih svojih tajnih računa i pretio mu je na nekoliko mesta.Jednom na seoskom vašaru Marko potplati neke pijanice i svoje ljubavnike da Petronija malo ošinu.Što oni i učiniše.Docnije se oni pokaju što su to učinili a i bojali su se od Petronija kao od guje, te mu se ispovede preturiv’ svu krivicu na Marka. Petronije omrze još većma Marka. Jednom ga potrevi u polju na putu.Opsova mu sunce i šinu ga štapom po glavi, koga obli krv.Marko potrže revolver, ali mu ga ovaj ote i dobro ga isćuška pesnicama i šamarima, koji usljed starosti podleže snazi Čilaševoj. Ali kako je to bilo na putu, naiđe jedan njihov sused i viđe. Čilaš zadrža kod sebe revolver pošto ovaj svedok viđe, i ode u policiju te optuži Marka za pokušaj ubistva sa vatrenim oružjem. Sutra dan, Marko dolazi sa lekarskom svedodžbom i optužuje kod policije Čilaša, što ga je ovaj na razbojnički način napao, razoružao ga, zlostavljao i oteo mu 50 dukata. Čilaš nemade svedoka, on bi tih našao da mu svedoče u pozajmicu, ali su svi voleli Marka nego njega, a mnogi nisu ni smeli od Marka svedočiti. Marko nađe 5 svedoka koji kad se ispitaše vlast uhapsi Čilaša i mete mu na noge teško gvožđe. Kod suda na pretresu, Čilaš je računao da će svedoci poreći svoje ranije iskaze, i da se time nije zavaravao on bi otkrio mnoge tajne lopovske i razbojničke čete kojima beše glava Marko. No svedoci ne porekoše ništa.Zakleše se i oni i Marko na sve što su naveli, i Čilaš bi osuđen 15 godina robije. Posle više apelata, presuda bi osnažena, i Petronije Čilaš ode da izdržava robiju na pravdi Boga. Kad Marko dođe u veče kući zapita ga Stoja, njegova žena: „Što se zakle — da ti je uzo pare kad ih nisi ni imao“: „Time sam natero svakog — da me se boji kao kuge, i da se ne sme sa mnom igrati.“ Pravo veli narodna poslovica „Kakva klada, takav iver“ ili „od klade iver daleko ne ide“.Ovo se može sa pravom primeniti na Ivana Markovog jedinog sina.On je postao pravi nevaljalac.Gord je, naprasit, nemilostiv, samovoljan, podal, svirep i.t.d. Jednom reči: sve mane a ni jedna vrlina.Na svakom skupu, na saboru, na igranci on mora istaknuti svoje „Ja“.Ko mu prebaci kamena crći će mu vo.Ko mu preskoči skok lipsaće mu konj.Ko ga u hrvanju obali, sagoreće mu seno.Ko mu preseče kolo kad ga on vodi biće mu razbijena glava.Ko mu je se god protivio, za to je morao dobiti po neku štetu, kao: Pokidan bostan, izlomljeni kalemi, počupana paprika u jastuku, isečene sanke i kola, i t. d. Što je Ivan sve svoje-ručno izvršivao svojim protivnicima.Ako se koji uhvati u kolo kod ženske koju on voli, taj će dobiti pesnicu u nos.Ivan je sve ovo činio bez straha i bojazni — zaklonjen za tvrdu busiju — za leđa svog oca — od koga su svi drhtali. Za nesreću svoju pa i još mnogih beše vanredno lep.Crnomanjast, ćosav, zdrav, snažan i potpuno razvijen.Kao takav, sa svojom neograničenom voljom nanosio je ogromne štete svojim bližnjim u pogledu moralnog života.Mnoge je devojke osramotio i salomio im sreću, obećavajući im da će je za ženu uzeti.Mnoge je srećne žene sa svojim muževima zavadio i leđa im isprebijao, a ima ih nekoliko, koje je razdvojio od svojih muževa. Darinka ćerka Sretena Cvetića, ćerka jednog poštenog i dobrog domaćina, beše divno devojče.Bilo joj je 14 godina, a izgledala je kao da joj ima 18.Kose crne i guste, lica žuto-krvno-belog, nosa pravilnog, veđa gustih i crnih, očiju crnih i bistrih kao kristal.Jednom reči rečeno sve draži koje zanose mladost kod nje su. Posrestvom svojeg lukavstva i veštine, posrestvom mnogo žena, devojaka i ljudi trudio je se Ivan — da obljubi ovu Darinku — ovog anđela ljubavi.Ma da je i ona ovako mlada znala za plamen ljubavi koji često zagreva srca u mladeži, ali strogost njenog oca i majke činili su te je ona uvek krila svoje poglede od muškaraca koji bi u nju blenuli.Ivanu je ona postajala sve milija i dražija time što ga je više izbegavala.Njemu beše za čudo, otkuda takva nemarnost kod nje — jer on je sa vrlo malo muke pridobijao mnoge žene i devojke, a ona se ne da nikako pokoriti.I na posletku, on se zaveri: da se neće drugom oženiti do Darinkom — pa ma ga to glave stalo. Jednog jesenjeg prazničnog dana razgovarao se je Ivan sa svojom strinom Danicom, koja govoraše: da je ona tetka Darinci.Ne baš rođena ali ipak tetka.Ivan je po Danici šiljao Darinci milosne poslatke, koje je Darinka prezrivo odbijala, ali ona ga izveštavaše da ona sve prima sa puno radosti.Pa i on je dobijao po nešta, i ako mu ona nije ništa šiljala, već ga Danica lagala. „Boga ti jesi li je skoro viđela?“ reče Ivan. „Sinoć smo do po noći bile zajedno“.Odgovori Danica. „A đe?! — Kod njenog vinograda. — — Ej, što mi nisi javila da i ja dođem? — Ubio te Bog — pljesnu ga rukom po ramenu — tražila sam te sinoć — pa te niđe nema. — — Šta govoriš! — Jes očiju mi! — Pa oćete li se i doveče sastati? — To se ne zna. — Dade li joj ti one minđuše? — Dadoh joj.A ona ih poljubi i metu ih u nedra.Kad u isti mah izvadi iz nedara ovaj puketić cveća — izvadiv ga iz male torbice što joj o ruci visaše i pruži ga. On ga uze i poče ga žarko ljubiti i mirisati — i ne sanjajući — da je taj puket savila ruka udovička. — Boga ti — zar ona mene baš voli? otpoče Ivan posle dužeg ćutanja i ljubljenja onog puketa. — Te još kako.Samo da si čuo, kako uzdiše kad o tebe govor povedemo. — Pita li je ti — da l bi ona pošla za mene? — Ona nikako ne veruje — da ti nju voliš — i da ćeš je uzeti.Ona veli, ja bi sa Ivom srećna bila. — Ali — da li će je otac dati još ove jeseni? — E, ubiće te u srce momče!Da uzmeš onako pile.Još tri godine majka je ne da — reče Danica smešeći se. — I šest godina ne bi bilo dugo — ja bi je čekao. — Pa i treba da je čekaš.More da sam muško ubila bi se za onakim golubom! — Pa što je majka ne da?Ona nije mala. — Pravo veliš.Jagnje je za klanje pa i ako je mlado.More da vidiš — kakve su joj ruke pune — glatke i bele.Pa nogice debeljašne — bele i čvrste — kao god jaje kuvano kad mu se ljuska skine.Pa sisice nesretne kao jabučice — ama prosto kad je pipnem po telu uzvri mi krv kao da sam muško. — Ej Boga mu ljubim.Iskaj mi šta hoćeš samo mi je izvedi jedno veče — da je se nagrlim i naljubim. — Dobro.Ja ću zapeti što mognem, i javi ću ti kad budem stvar udesila. — Ali okreći joj pamet neka ona još ove jeseni pođe za mene — jer babo je rad da me oženi; pa ako joj otac i majka ne dadu ona neka pobegne. — Ja ću raditi što znadnem, a treba da znaš da će mene moja sestra — njena majka poslušati —- ali ja ’oću, — da mi napred kupiš jednu čojanu pamukliju od 83 dukata. Nije prošlo ni 15 dana — a Danica obuče lepu čohanu pamukliju.Ona je izvlačila mnogo koje šta na račun provodadžijskog posla — ali nije smela nikako ni pomenuti njenim roditeljima, jer je Ivan postao u poslednje vreme izvikan kao po sve pokvaren mladić.No Darinku je ipak dobila za svoje planove. Ivan je lep momak — Darinka još lepša devojka.Ali za to su baš nesrećni — jer prokleta lepota samo je štetu — a nikad i nikakvo dobro nije donosila čovečanstvu. Darinka nije umela da ceni nevaljalstvo Ivanovo.Valjda uticajem svoje tetke Danice — ona je ovako mislila o Ivanu: Pa što da ne bi pošla za njega?Onakav divan mladić — kao jabuka.On je svuda kao prvi.Bacali se kamenom, on svakog prebaci.Hrvali se s kim, on ga nadjača.Kažu da u celoj vojsci nema boljeg hrvača.U kolu je svuda prvi.Na sabore svud ide.Lepo se odeva i izdržava i uvek ima svega dosta.Pa onda samac je.Imanje svoje neće ni s kim parčati ni deliti.A što je najglavnije nećemo nikad sejati konoplje, niti ću ja presti kudelje — jer on samo nosi pamučne košulje — čohano odelo i t. d. Ja ću poći za njega — ma me i ne dali moji roditelji? Jesen beše topla i tiha.Jutrenja rosa i večernji povetarac jedva nas opominjahu da je to jesen.Mesec beše pun.Nebo čisto kao kristal.Zvezde nekako retke — što je preskazivalo da će još dugo ostati vreme ne promenjivo.Kukuruzi se beru na jako.Celu noć stoji škriput kola putevima uz pratnju pesmi rabadžiski.Oni voze seno, kukuruz, šljive i t. d. U blizini skoro svake kuće vide se vesele po 3—6 vatri u jednom redu — to behu pušnice — gde sušahu seljaci šljive.Po gde se izvija dim od pare i gubi se u atmosveri.To bejahu kazani koji peku rakiju.Dalje ili bliže kuće vidi se velika vatra kod žitnog koša, tu stoji kao plast velika gomila ne okomišana kukuruza.Oko nje se vrzma gajdaš i ujdurisava svoje korablice -— iz daljine hore se dvopevi mešovite mladeži; dovikuje se momčad da dođu na komišanje.Malo po malo iskupi se grupa naroda oko gomile poseda sve i počne žurno komišati.Pesma — razgovor — šala — smejanje — sve skupa izgleda ti kao harmonija raznih tica i popića u majskom večeru.Dve čuture jednako idu od ruke do ruke — u jednoj vino a u drugoj rakija.Pa kad se sve okomiša — onda se slavno pije i večera — pa za tim u kolo sve i staro i mlado — te tako se i osvane.Ova uzajamnost — ovo veselje i pesma ushićava život čovekov — a šta je tek ostalo za mladost bujnu i svežu.Ona dobija još mlađe i mlađe osećaje — srce se rastvara i kupa u milinama — a duša odleće na nebo i rukuje se s anđelima. Sreten Cvetić, otac Darinkin, jednog večera i on priredio komišanje — i kod njega je došo silan svet.Komišanje je bilo udaljeno od kuće mu najveći puškomet oda.Za to je Darinka morala više puta kući otrčati da donese rakije im vina — i da kaže majci koliko treba spremiti kašika i viljušaka — pa i večere za komišioce.Ali ona neće sama da ide — jer bi svet mnogo što šta mogao izmišljati.Za to ju je pratila teta Danica.U jedno da što uzgred olakša svojoj sestri (od strica) malo izmeta (posla).Ova kurjačica Danica znala je to, pa je povela Ivana i kazala mu gde da čeka. Njih dve pođoše kući da donesu pića.Kad se malo udališe od gomile i komišioca one počeše tih’ razgovor. — Što li on nije došo tetka Danice — kad smo ga zvali?Otpoče Darinka. — Pa on će doći, još je rano. — Jesi li se ti viđala danas s njim? — Jesam.I rekao je pozdravo doći. — A ja, ja ne verujem da će doći. — Ako ga ne trefimo — naći ćemo ga kod komišioca. — Joj — ako nas trefi, nešto me stra’. — Ali to se ne zove strah — već ljubav. — Ja Boga mi ne znam kako se zove. — E, pa znam ja.Jer ja sam bila ono što si ti, a ti nisi bila ono što sam ja. — Bože, kako je — kad se prvi put sastanu momak i devojka.Zapita Darinka čisto drhćućim glasom. — To se samo može zamisliti — a ne iskazati, kakva je milost i radost.Odgovori Danica smešeći se, pa produži...Ako mi njega trevimo — nemoj ti da se plašiš.On ćete može biti zagrliti pa i poljubiti; pa će ti turiti ruku u nedra.Onda je red — da i ti njega poljubiš i zagrliš – i da se pokažeš — da ga vodiš.Onda bi nastalo još nešto — ali ja vam to ne dam ni za živu glavu učiniti — dok vam pop ne mete prsten na ruke, pa posle radite što oćete — ja vam neću osvetliti. Ću de.Ete nekoga pravo k nama. Darinka stade! — On je, on je — produži Danica. To beše u jednom lugu koji se beše odeo gustom šumom. — Bežimo ovamo!Uvati je za ruku i potrča u šumu u nameri — da je svede s’ one stazice, što u svakom slučaju može neko naići i njih sa Ivanom zateći.A to bi bilo vrlo neprijatno za devojku.Tek se oni zaustaviše, a Ivan kao vetrom nošen — uhvati Darinku za ruku. Danicu stegla Darinka rukama oko vrata kao utopljenik i kao polumrtva metula joj glavu na prsi. Ivan kipteći od neke neopisane radosti drhtao je — i obasipao vrelim poljupcima Darinčinu kosu — grlo — lice i usne. Danica se izvuče ispod Darini ruku — a na mesto njeno dođe Ivan koji je obema rukama pritište na svoje burne grudi.Darinka mu poče vraćati poljubce i pretiskivati ga na svoje grudi.Tako su ostali nekoliko trenutaka — šapćući nešto sa svojim plamenom obuzetim ustima.Krv pojuri na sve strane kao strašna bujica sa ogromne vrleti — a lupanje srca moglo se čuti na 2—3 koraka.U tome slatkom zanosu izdade ih snaga — oni nisu mogli više stojati, već sedoše.Danica se i nehotice sakri za jedan žbunić.A Ivan sa drhćućim rukama raskopča dugmeta na nedrima Darinim i zavuče obe ruke u njih.Izvadi dojke koje se u onom zaladku zasijaše kao labudovi i poče ih ljubiti.Dara ne beše u stanju da se brani, već je samo drhtala ležeći mu u krilo.Otimahu se često ruke Ivanu — da je pomiluši po nožicama.Ali je se junački uzdržao — jer tako mu je Danica zapovedila.Sumnjajući i sam — da ga ne bi za to prezrela Darinka. — Daro, živote moj —- kako si slatka!Oćeš li biti moja?Prošapta Ivan kao kakvim drvenim ustima, jer nemađaše u njima nimalo vlage. — Oću -— odšapta mu Dara sa istim glasom i ponova ga priteže obema rukama koje mu oko pasa stajahu. — Ali, još ove jeseni.Oće li te dati otac, — jer si mlada?Cvete mio. — Ako ove jeseni ne dadne — druge će dati, a ti kad voliš ti ćeš me čekati valjda. — Oću, oću!Ali moramo se često sastajati. — Dosta više đavoli jedni.Oćete da se rastopite od ljubavi kao grudve snega od toplote — viknu Danica približavajući im se, i njih dvoje skočiše na noge.„Idi ti Ivo dole komišiocima, ali pazi sa koje ćeš strane doći.A mi odosmo do kuće; sad ćemo se vratiti. — Dobro — dobro — odgovori Ivan, uhvativ Daru rukom oko vrata i oboje se po nekoliko puta poljubiše za tim se on sa velikom osudlošću otrže i ode komišiocima — a oni odoše kući. Kad su se vratili, zapita ih Sreten: — Šta učiniste vas dvoje za toliko? — Ada, zadržasmo se malo kod kuće.Ja pomogoh malo sestri pristaviti večeru.Ona jadna na živoj je muci — mesila leb — vatra velika — pa se samo uspušilo po kući.Odgovori Danica. Kako se beše iskupilo silan svet — a naročito momčad zbog lepe Dare, to se sve rano okomiša.Za tim odoše kući te piše i večeraše.Dara je gledala u Ivana kao u neku božansku vilu, a tako i on u nju.Igrali su jedno do drugog sa nekim nepoznatim miljem — stežući se za ruke sve do zore i tad se rastadoše. Beše u oči nedelje.Marko bio u varoši — pa rano došo.Seo u kuću na tronožnu stolicu pa puši duvan na muštiklu što mu je neki hajduk poklonio.Neke važne misli obuzele su ga.Pred njim je stajala čutura sa rakijom sa kojom je svakog 1/4 časa pripijao i savijao novu cigaru.Stoja je namirivala stoku sa svoje dve ćerčice — a Ivan je otišo u vinograd da obere neke čardaklije (vinjage) svi uđoše u kuću pa naposletku i Ivan. Ivan sede kraj vatre i spušti veliku kotaricu grožđa kraj sebe — pa jedaše sa svojim sestricama. Otac ga je za pojedinosti zapitkivao — i on mu je sve pristojno odgovarao.Posle malog ćutanja otac otpoče. — Ivane, ja sam kazao Lazaru (prvom komšiji) da dođe.No ded spremi se da idemo na jedno mesto, da ti isprosimo devojku.Već vreme ti je.Ja sam nešto oslabio, bojim se da ne umrem skoro.Majka ti je stara ne može više da pere i odeva a sestra ti je još mala. Ivan ćuti i stidljivo gleda pred-a se. — Tebi ima već 25 godina, a ja sam se u 17 oženio.Čovek kad se mlad oženi uvek je bolje — jer vata dan za kraj — pa mu sve ide dobro. — Đe ti misliš? zapita Ivan sa ustezanjem. — A što pitaš!?Da nisi ti koju zavoleo. — Pa pravo i ima — ako je se s kojom zareko treba i da je uzme — upade u reč majka. — Zar on zna šta valja. — On voli neku koja je lepa.Ali lepa kolo vodi a ružna kuću kući — opet otac. — Boga ti prođi se — ja mislim baš da za njega mogu naći i bogatu i lepu i dobru i sve.Reče majka — Sva dobra ni u čem ne ležu.A što je god lepo to je nekako sa naličja mnogo ružno.Kako ja znam. — Pa kaži je, koju ti misliš.Da i mi znamo u šta si se zagledao? opet majka. — Ona nije iz ovog sela, već iz G... — Pa čija je?Povikaše radoznalo Ivan i majka mu. — Miloša Martića sestra. — Ja je ne znam reče Ivan. — I ja.Bog zna da li će valjati?!Povika Stoja. — Devojka je dobra — i mi je moramo uzeti... — Pod moranje ništa ne može biti.Opet Ivan. — A naročito udaja i ženidba — dodade Stoja. — Interesi kuće i života tako zahtevaju.I to ne sme drukše biti. Interesi života i budućnosti zahtevaju da se uzme ono što srce oće.Ja sam izabrao devojku ovde blizu, reče Ivan smešeći se. — Koju to!?Povikaše otac i majka. — Ja oću Darinku Sretenovu. — Ha, ha, ha.Divna izbora.U šta se on zamlatio.Primeti otac smejući se čisto preko volje. — Pa i nije se prevario.Devojka je kao anđeo reče majka. — Ala znaš i ti.Ta ona je bolesna.Ona ima padaću bolest. — Ko ti to kaže?Ja to do sad nisam čula ni od koga. — Šta ti možeš čuti.Mene je to njezin otac pričo’ a to se krije kao zmija noge, samo da se kome utrapi na vrat.Dok sam ja živ to neće biti.Povika otac. To je puka laž.Ja znam da je ta devojka kao srča zdrava.I ja se drugom oženiti neću do njom. — Ćuti tu, pa idi te se spremaj.Viknu otac ljutito. — Ali ja neću! — Zar smeš da govoriš. — Zašto da ne smem.Ako si mi otac nisi mi Bog. — O ko ga ovako iskvari Bog ga proklo, da me pod moju starost muči i sekira. — Kad ćeš naopako ja ne marim. — Nesrećniče jedan —- kako smeš reći da otac svom jedinom sinu zlo misli. — Ali ga na zlo nagoni — — Po čemu to? — Po tome — što ćeš mu dovesti nekog đavola na vrata da svaki dan sa njim oči vadi. — To je taj đavo što vi ga izabro. — Mene se čini da je anđeo. — Pa i da je anđeo — da je vila, da je Bogorodica — neće ti pomoći.Kad ti Martići nazovu dobro veče, i kad ti proliju krv na tvome ognjištu.Zar ne znaš ti, da smo mi izdali vlasti njihovog brata kao hajduka — te je poginuo u našem polju i za to sam ja dobio nagradu.Od to doba — ja sam činio sve moguće i davao sam i mitio sam — samo da mi se ne vrati krvna osveta.Adi sad kako su mu prirasla dva mlađa brata — koji će kroz koji dan pobeći u hajduke ja strepim svako veče i strah me gotovo pojede — da mi ne učine zlo — pa da oće mene ubiti ne bi ni želio — već bojim se ubiće tebe — nesrećniče moj — koji si tek na svet nastao.Pa zar da se u ovoj kući za navek vatra ugasi.Pa kako imaju sestru vrlo lepu devojčicu — ja sam namislio da je za tebe uzmemo i tako će se srodstvom krvna osveta predati zaboravu.Ja ne mogu, ja ne smem umreti — dok te s Martićima ne izmirim — a drugi način nema do taj — da uzmem njihovu sestru.Ja ti kažem a i videćeš je — da je od Darinke mnogo lepša devojka.A što je najglavnije zdrava je kao vrča.A Darinka ima padaću bolest...Nemo da bude drukše, već idi pa se spremi — da idemo.Ako ne htedeš.Ja neću da čujem za tebe — idi od mene kuda ti je drago“. — Pa dela bogati Ivane — tako i jeste — i ja zebem bog i duša čini mi se svakog časa...Poslušaj oca — pa u ime Boga nećeš se kajati.Povika majka čisto moleći. — Ja ću ići — al’ ako mi se devojka ne dopadne — ja je neću uzeti.Za tim ustade, ode u vajat te se opremi.A Marko je bio opremljen — jer je došo iz varoši.Marko spremi dva konja u štali nazobi ih i izvede pred kuću, u taj mah dođe i Lazar sa svojim konjem.Sve gotovo i spremno.Ponješe puške i baruta — i odoše pravo Martića kući. Cmiljka, sestra Martićeva — beše lepa devojka —- ali opet nije kao Darinka.Posle podužeg ustezanja Ivan reče da „begeniše devojku“ i devojka uze jabuku sa 10 dukata.Za tim osuše pucati iz pušaka, pevaše večeraše i piše dok i osvanuše.U jutru odoše kod popa te se ispitaše i ugovoriše kad će doći na jabuku — (na prošenje). Od dana do dana, dođe i dan kad se skupiše silni svatovi kod Markove kuće i dovedoše devojku, venčaše se pa se raziđoše. Cmiljka je bila dobro čeljade — svakome poslu vična i dosetljiva.Otac i majka osećali su se srećni — što su tako čeljade umeli spariti sa svojim vinom, pa još kad se sete —- da su izmirili „krvnu osvetu“.No Ivan je bio nekako suvoparan prema njoj.Nije prošlo ni 2 meseca kako su se sastali — a on ju je počeo već da šamara i izgoni na polje.Darinka mu se ulegla u srce on samo o njoj misli neprestano. Petronije Čilaš izdrža 2 god. robije po tužbi Markovoj i pomilovan dođe kući.Imanje mu beše svo isprodavato za krivicu. Mesojeđe behu duge.Čisti ponedeljnik 4. ili 5. marta.Godina prošla dobro rodila — pa celi mesojeđa sve same svadbe i veselje.Šurak Čilašov dovodi devojku — i on mu vojvoda u svatovima.A kako je došo sa robije — malo veštije hara i krade — valjda se tamo naučio.Februarski danovi uvek su promenljivi i vlažni, snega ne beše — ali blato je bilo ogromno po putovima.Svatovi pošli crkvi na venčanje — pa nisu mogli putom od silnog blata, već eno ih pravo preko livade Markove.Kad ih Marko vide.On brzo pretrča pred njih i uhvati konja, na kome jahaše vođevina, za uzdu — pa poče vraćati je nazad. Čim to spazi Čilaš on u najvećem gnjevu, a sem toga razdražen usljed velikog pića obode svog vrančića te dođe do Marka, odmah sleće s konja i izvadi svoju pećanku (kuburliju) uzev za prednji kraj — pa onim orozom u kome beše uglavljen kremen, lupi marka po glavi i sav mu oroz zabi u mozak.Marko se zaljulja — ali mu pomože dizgin konja te ne pade, dok Čilaš ponovi dva udarca — i Marko pade na zemlju sav u krvi obliven.Marka odneše na ponjavi kući gde je odmah umro.A svatovi produžiše svoj put.Sutra dan Panta bi okovan u srezu i nakon 2 meseca dana osudi se na 5 godina robije.Blagodareći iskazu svedoka njegovih, koji se više nisu bojali Marka. Marko je mnogima počinio silnu nepravdu a naročito ljudima mirnim i prostodušnim.Ovi mirni ljudi okuražavali su ga svojom ravnodušnošću — i sad je on umeo u svako doba da prebira svoje žrtve i da pravi razliku između njih i dobrih pa samo dobrima da čini zla te da ga ovi večito trpe, dok ne umre prirodnom smrću.Ljudi, koji se pričeste grehom, toga časa pomrači im razum, i oni nevideći kome treba, a kome ne činiti zla, naiđu na one kojima je greh zanat — i take se oni među sobom uzajamno potuku i posatiru.Za ovo treba blagodariti svetoj prirodi koja sa njima tako mudro upravlja“ Ivan nije ni polugodišnjicu dao svome ocu — a i majka mu umre posle šesto-dnevnog bolovanja.On osta sam sa svojom ženom Smiljkom i sa dvema sestrama. Navršuje se skoro tri godine, kako zajedno živi Ivan sa svojom Cmiljkom.Oboje mlado; oboje zdravo; snažno i razvijeno.Ali nemaju nešto — su čim bi živeli.Nemaju nešto čime bi se srećni nazvali.Nemaju nešto što bi im umiljavalo život.Nemaju od srda poroda.Kao što smo napomenuli, Ivan je suhoparan na spram svačega pa i na spram toga.Njegovo srce ne žudi za tim blagom kao što žudi srce Cmiljčino. Cmiljka je dobra i uredna domaćica.U domu njenom ništa se ne primećava odlazak njene svekrve.Ali Ivan postaje sve nesnosniji i samovoljniji.Postao je brakolomnik i pravi kurvar.Ne radi ništa, Duvan puši i opija se — svađa se i tuče — i već piše oblegacije sa interesom dinar na dukat mesečno. Cmiljka je bila jako žalostiva što joj bog ne dade bar jedno detence.Neodoljiva žudnja tera je da hvata decu svojih kona — da ih ljubi i grli.A kad niko ne vidi — ona im i sisu svoju meće u usta od neke neopisane želje, pa sa pomućenim očima gleda — kako dete upija usnicama bradavice njenih sisa.Po neko meće u nedra i protura ih kroz nedra i kroz pojas.Gde god sedne — ona dočepa kakve dronjke pa ih savija i povija u vidu malog deteta i odmah ih pripaja i pritiskuje na grudi.Podmeće dronjke na trbu i pravi se trudnom — pa to sa nekom žudnjom posmatra. Jednog dana praznika, pošto je svršila svoj posao, ona je legla na krevet pa jasno govoraše ove reči: „Pazi, pazi kako mi je lepo, kaka mu je kosica ko svilena, pa kake su mu ručice — pa mali pistići, pazi kake su mu očice, pa mali nosić — mala ustanca, počelo mi baurati (puziti) čekaj da ga pridojim.O, koliko me ujede, što se ujedaš a, a, (pljeska rukom po jastuku) tako bila ga majka.Nemoj plakati zlato moje, neće njega majka i neće njega roda njegova.Majka njega ljubi — slatko moje.Ene zadremalo mi, čekaj da ga majka povije u lulu da mi čedo moje spava.Lulu, lulu, spavaj sine blago majci.Kad ode majka u varoš, njemu će kupiti aljinice ko što varoščad nose, pa gaćice, pa čipčice, pa kapicu od vunice.Ene, ene, počelo tajiti.Pazi kako raširilo ručice.Odi, odi na krila majci — opa...O, o, o, slatko li je.On je pošo.On će ići u školu, majka će njemu kupiti čantricu i knjižicu pa da čita i t. d. Ona je ređala pevuškajući i milujući nešto u snu.Ivan je neprimetno došao i seo na prag svog vajata i slušao svoju Cmiljku kako tepa onome čega oni nemađahu.I toga časa — kao da mu se skide neka crna koprena sa srca — te njene reči osećao je kao da mu ih je u srcu čitala.On je s pram nje bio surov i nemilostiv — ali ona beše, dobrog srca — pa uvek i dobre volje s pram njega.Tu dobrotu on nije umeo ceniti on ju je uvek naopačke uzimao.Ali ovog časa promeni se, kao kad se za jedan trenut kakav pramen oblaka skine sa sunca — tako se skide dotadanja sumornost njegova sa srca mu i lica.Pa od jedared skoči i leže kraj Cmiljke obasipajući je poljupcima kakvim je nikad dosad nije obasipao.Ona se probudi i vraćaše mu poljupce.On ustade — te zaklopi vrata na vajatu i ponova se vrati u krevet... Ivan je se oženio odmah, posle poznanstva sa Darinkom.Ima već 3 god. kako ona od to doba još devuje.Sad joj je tek 17 godina.Sad je još lepša, no što je bila — jer je se razvila i razrasla.I ako je se Ivan oženio — opet je se sa njom morao sastati bar u mesec dana jedan put.On je se kod nje žalio pa čak i plakao, kako ga je otac podmorao da uzme ženu koju nikad nije voleo niti će je voleti.Nesrećna tetka Danica, iz pustog kristoljublja, uveri Darinku da Ivan nije sposoban za plod dece — jer tri godine kako se oženio pa ništa.Te je Darinka nagnana besnom prirodom — a obaveštena lažnim razlozima poklonila svoju nevinost oženjenom Ivanu.Od to doba još više su se ljubili i jedno za drugim bolovali, ali je sve to bilo udešeno, te se niko nije mogao setiti. Darinka je zatrudnila, i poče znatno opadati i gubiti svoju devojačku lepotu.Danica je sada vodila veliku brigu o toj stvari, kojoj ona beše najveći uzrok.Ona izvede plan da se to saopšti Ivanu i da se radi na tome — kako da se izvrši razvod braka između Ivana i Cmiljke.Njemu je saopšteno i plan je utvrđen. Jednog dana poranio Ivan u polje, pa onako usamljenog obuzele su ga neke čudnovate misli.Čas je išao brzim i oštrim koracima — čas bi išo lagano kao da se prikrada nečemu; čas bi zastao i stegnutim pesnicama pokazivao neke mimike.Dok poče i jasno i čisto ove reči: Koru me — ljudi, žene — pa i đeca.Ivan je lola, Ivan je kurvar — on neće nikad đece imati.Ja istina jesam odavna grešio — sa mnogim ženturačama i sa devojkama — ali ništa zato.Ni volu, ni ovnu, ni pjevcu nije određena samo jedna žena — pa opet nema među njima ni jednog koji ne proizvodi đecu...Sad sam se bar uverio da je uzrok do nje — a ne do mene.Mene gatara pravo reče, ona neće imati nikad đece.Pa zar da se u mojoj kući za navek vatra ugasi?!O, oče, oče proklet da si.Zemlja ti grešne kosti iz sebe izbacila, neka ih paščad glođu.Da sam uzeo Darinku, ne bi ni godina dana prošla ja bi dobio sinčića.Oh, ala bi ja bio srećan čovek.Ja bi onda radio i trčao, čuvao bi i kućio.Samo da udostojim moju lepu Daru.Šta da radim?I Cmiljku bi mogao voleti, jer je bolja od mene, to priznajem, ali ona mi neće nikad imati poroda.Ona mi je dobra.Ona mi bolje kuću čuva i krjepi no pokojna maja.Pa kako da učinim nepravdu, kako da je oteram i da je ponizim — kad ona to ne zaslužuje, ali ipak moram za ljubav Darinkinu koja će mi i sina sa sobom donijeti. Dobro je Danica izmajstorisala.Da pošljem pobratima Obrena u vajat kod nje, a ja ću u društvu 2 ili 3 čoveka banuti i nju zateći, pa ćemo pred konzistoriju.Nek nam potpiše razvod braka.Cmiljka je dobra, ona će se opet udati za drugoga pošto prođe godina dana.Sve će to ljudi udurisati.O da mi je otac živ, sad bi on ovu stvar bez muke svršio.Jednu ću njivu prodati, da imadnem što više novaca — sa njima ću brže i lakše tu stvar svršiti. Ne prođe ni tri puna meseca — a pred duhovnim sudom stojaše Ivan i Cmiljka Perovići tužioc i optužena.Danica Perovićka svedok, Obren Mandić prouzrokovač krivice, Stojan Popović, Ilija Dunjić i Stanija Cicovićka, svedoci. Stojan i Ilija — zakleše se, kako su videli i lično poznali Obrena Mandića — kad je izašao iz vajata Ivanovog i pobego držeći čakšire u rukama, kako je odmah iz vajata izljegla Cmiljka sa raspletenom i razbarušenom kosom. Danica se zakle, kako je Cmiljka kod nje priznala — da je izvršila obljubu sa Obrenom Mandićem. — Stanija se zakle, kako je Cmiljka kod nje govorila — kako bi učinila ma s kim obljubu — samo kad bi znala da bi joj to pomoglo da ima đece,jer veli tri godine sa Ivanom živim pa ništa. Obren se zakle, da on nije bio taj, za koga svedoče Stojan i Ilija. Na osnovu iskaza svedoka — i na osnovu odricanja prouzrokovačevog, sud u punoj svojoj presudi i poništi brak u korist Ivanovu. Cmiljka je sa velikim bolom izdržala ovoliku nepravdu i smerno otišla kod svoje braće da oplakuje svoju gorku sudbinu i da kamen po kamen otiskuje iz lepe građe svog života — te da što pre odnese pred Boga pravde svoju čistu dušu i telo. Kom je god kazivala nevinost svoju — niko joj nije verovao pa ni rođena njena braća niti snahe. Ne prođe ni puna tri meseca od dana kada je presuda postala izvršna, a Ivan se venča sa Darinkom Sretenovom.Žive lepo i paze se — a što i ne bi — kad su oboje što no kažu „ko cvjet u livadi.“ Seljačke namiguše već su prokopkale da je Darinka trudna — i to se već nije moglo više ni kriti jer je 8 meseci.Svi su se nadali, da čim ona rodi dete Ivan će je oterati. Dođe dan — i ona rodi muško dete na veliku radost Ivanovu, i kad dođoše kone na babine — Ivan ljubi i Darinku i dete i šta ti ne radi od neke miline — i tom prilikom izjavi — da je to dete njegovo. Ne lezi vraže, puče glas po delom selu, odmah izađe delo na videlo, da je zbog tog deteta Ivan i otero svoju zakonitu i kao zlato čistu ženu Cmilju.O, to je već na nekoliko mesta obelodanio i sam Obren, koji je za 5 dukata izveo svu tu komediju.To je doznala i Cmiljka i braća njezina. Na veliko iznenađenje celoga sveta pronese se glas da je i Cmiljka trudna.Samo se još čekalo da rodi — te da se sazna čije je dete.I odista ona rodi muško detence ko zlatnu jabuku.Martići su đavoli ljudi, oni doveli doktora te izdao uverenje da je dete vremeno i da je tačno devetog meseca rođeno.A kad se sumira uprste Cmiljka je zatrudnela pre 2 meseca — no što je Obren ovu komendiju izveo. Doznavši Ivan, uvideo je svoju grdnu pogrešku i uvideo je da je na kraju svoje očigledne propasti.Martićima je se zadužio i sam otac njegov — pa i on ponova.Ni manje ni više — on je znao da tu cenu mora svojim životom platiti. Odmah se promeni, odmah postade snužden i neveseo.Odmili mu i dete i žena i kuća i život i sve.Jadao se kod svojih prijatelja i tražio saveta, ali nigde i ništa — utjehe nema niti je može imati. Jedna namiguša videla oboje dece — pa pronela glas, da su oboje kao dve polovine jedne jabuke. Deca su rasla i napredovala. Svet je mislio, sad će Martići povesti parnicu kakva odavno nije bila.Oni već imaju svedoka koji im se nude — da obelodane nepravedan razvod braka njihove sestre.Oni su svuda odgovarali tiho i mirno, kako oni ništa ne traže, već im je najglavnija uteha ta, što je čast njihove sestre ostala čista i svetla.I tako su prolazili dan za danom. Osvanu jedan dan, kome se možda više od polovine sveta na zemlji raduje.To je dan Uskrsnuća Hristovog.Proleće u veliko, još samo glogovi ne behu cvetali ni listali, a ostalo sve, oživelo sve — sve se raduje divnom maju. Prvi dan ceo svet obukao se u najlepše praznično odelo i otišo u crkvu — da oda zaslužnu poštu mučeniku Isusu Hristu.Tamo je posle službe Božije ostao ceo svet u veselju, u igri i pesmi, u šali i smehu pijući i razgovarajući se do mraka. Drugi i treći dan — ide se prijateljima, peva se i vesela i napija se čaša u slavu uzor mučeniku Isusu Hristu. Mića Martić, najmlađi brat Cmiljčin, valjda je zaboravio — da mu sestra nije tamo kod Ivana, pa se lepo opremio i obuko.Pa po svom običaju i naoružao se i otišo malo kod zeta i sestre. Prvi ga Ivan viđe, i istrča mu u sretanje.Rukovaše se pa u obraz se poljubiše — u taj mah izađe i njegova sestra t. j. nazovi sestra te se i ona sa njim kao sa svojim bratom poljubi u obraz.I zbilja nisu pogrešili.Sestra mu je kao i Cmiljka — jer je Bog tako hteo i njihova srca srostvom vezao.Pozvaše ga u kuću i odmah metuše jastuk gde će on sesti — pa odmah spremiše posluženje — dok stasa i vruća rakija. Razgovarali su se o svačemu ali Mića je očekivao da koje od njih dvoje upitaju za zdravlje njegove sestre Cmiljke i njegovog sestrića Čedomira.To se moralo prećutati. Mića nije hteo ni jednu čašu više popiti od Ivana i tako obojica su se bili prilično pićem zagrejali.Darinka je spremala ručak i ubila kokoš. Za svo vreme razgovora Ivan nije smeo pogledati u oči Mići.On je samo gledao preda se. Posle male počivke Mića otpoče. — Nisam te Ivane viđo odavno, ti se otuđi baš od nas.Ja ne znam šta ti bi.Nisam te ni pito šta počini sa Cmiljkom — šta vam bi budi Bog s nama. — Ele, šta bi i ja se čudim — tako je valjda suđeno.Odgovori Ivan tužnim glasom gledajući nepomično pravo u zemlju. — Nije lepo od tebe Ivane — što svi nanijo taku ljagu na čast moje sestre i moje kuće, kad ona to nije zaslužila. — Molim te Mićo ko brata rođenoga — nemoj me za to pitati. — Dužnost mi nalaže da te pitam a i tebe je dužnost da mi odgovoriš.Odgovori Ivan čisto zavodnjelim očima. — Nisam ja kriv, tako ljudi narediše i skovaše mi nesreću, za koju mi više puta dođe neka pamet da se ubijem. — Ti nisi kriv veliš, a je li ona kriva? — Ivan uzdahnu — ona nije kriva ništa ja sam kriv.To izreče skoro šapćući — a nekoliko suza skotrljaše mu se niz zaplamtele obraze. — Priznanje tvoje najveća mi je utjeha, ali bolove srca ništa ne leči — za to te pitam što tako učini.“ — Na poslednje reči a s pogledom na borbu Ivanovu i njemu poleteše suze. — Ako vi čovek, i ako imaš srca, ti možeš znati kako mi je, pa nemoj me pitati, molim te, i poče se gušiti u suzama. — Čovečnost kad mi pominješ — ja nju i tražim.Da budem ja na spram tebe čovek — a zašto ti nisi bio čovek na spram jednog stvorenja koje je niže od tebe... Molim te Mića po drugi put — nemoj me više mučiti već eto ti puška pa me ubi. — Misliš li da će ti smrt olakšati greh... — Verujem da neće, ali šta ću sad!? — Treba da se izmiriš sa Cmiljkom i neka ti oprosti. — To će mi biti prva briga, no dela da ručamo i pijemo — pa ćemo zajedno ići kod nje. — Ja nemogu ništa okusiti. — Kako će to biti? kad nisi posle fruštuka ništ jeo. — Pa nisam gladan. — Kad nećeš u mojoj kući da jedeš leba i soli, ja znam na što smeraš, ali imaš pravo — ja sam to i zaslužio. — Kad misliš na to ajd postavi.Ja sam u tvojoj kući inače dosta leba i soli pojeo, ali toga se nemoj plašiti. — Ali da čekamo dok se ispeče kokoš...Kud se đede ti! kamo te — odi ovamo.Viknu Ivan, Darinka uđe u kuću ubrisajući suze. — Kokoš nemam kad čekati, nego daj po zalogaj leba običaja radi.Odgovori Mića. Skočiše oboje.Dok Darinka spremi nešto na tiganju, dotle Ivan donese pršute, vina, rakije, sira, kajmaka i t. d. i bi za čorek sata sve spremljeno.Posedaše i jedoše, piše i razgovaraše se malo veselije no pređe — ali i o drugim stvarima. Tek što je Mića hteo da ustane iza sofre, on zapita Ivana: — Oćeš li i ti sa mnom kao što reče? — Ja boga mi ne smem Cmilji na oči izaći, no ti dođi neki dan sa njom, baš te molim. — Dobro — dobro, reče Mića pa se prekrsti i izmače se malo od sofre.U taj mah uđe Darinka u kuću i donese najlepše vezene čarape — te mu ih turi preko krila i poljubi ga u ruku.Mića ništa ne reče već izvadi dvoje po pola dinara i mete na sofru.Dok se zaplaka malo dete u fajatu — na koga on beše i zaboravio.On se seti ni reče: „evo jedna para tebe Darinka, a jedna onom malom što plače.“ Za tim izvadi kutiju i zavi cigaru pa je dade Ivanu.Ivan se malo pribro i izvedrio uze kutiju i zavi cigaru.Mića pođe — oni ga oboje ispratiše daleko, pozdraviše se i rastadoše se, a mali Miloš isprati ih svojom čudnovatom pesmom.I to će mu nešto značiti.Darinka je mnogo premišljala o toj pojavi. — Čisto mi je sad lakše — otpoče Ivan. — Boga mi ja zebem.Ubiće te lopovi.Vidiš kaki su, odgovori Darinka zadojavajući dete? — Neda njima Cmilja — oni bi to učinili.Ne znaš ti kako je ona dobra.Kad smo se presudili, ona sve lepo sa mnom — i samo veli „ništa mi nije žalije — no što ćeš ti misliti baš odista — da sam ja učinila nešto sa Obrenom.“ — Sirota, pa nije joj ni bilo lako. — Ne znaš šta li će mi tražiti? — Što ti god ustraži podaj, samo život nek ti ostane. — Ona ako htedne neka mi da djete — pa opet se može udati, reče Ivan smešeći se i gledajući šta će ona na to reći. — Ja bi ga Boga mi volela ko svoje oči.O još kad bi ona šćela — pa da joj dam nešto para za to što si je obesčastio. — Tako ćemo nešto i gledati. Od Uskrsa do Spasovadne samo je četrdeset dana — ali Ivan sa svojom Darinkom ne bi srećan da doživi taj dan. U nedelju pred Spasovdan objetine su na sve strane.I braća Cmiljičina u oči toga dana bili su na tajnom zboru sa još dva naoružana čoveka.To behu hajduci.Među njima se vodio ovakav razgovor. — Tako, dakle, možete još za dana sići u onu šumu spram njegove kuće, pa čim se suton povuče, vi pređite i izvršite delo.Otpoče Mića. — A šta će za ženu.Da li i nju da ubiju?Zapita Milan stariji brat Mićin. — I nju i nju.Nego šta!?Opet Mića. — Ja mislim da nju ne bi trebalo.Primeti Milan. — Ona je uzrok celoj toj nesreći.Opet Mića. — More boga ti prođi se.Produžavaše Milan. — Ama ti si lud čovek.Zar nije kriva ona, koja se kurva sa oženjenim ljudima i svađa ih sa ženama?Ja bi pre njemu oprostio život nego njojzi. — A kako o tome veli Cmilja?Zapita jedan hajduk. — Ona je luda.Kao da nam nije sestra Boga joj njenog...Mi to krijemo od nje kao zmija noge.Ona bi pre poginula — nego što bi dozvolila da oni izginu.Odgovori Mića. — Ona treba da pogine.Jer Cmiljka ne bi mogla ništa učiniti sa njom živom.Oči bi povadile.Ovako kad ona pogine.Cmiljka može komotno da se vrati na imaće.No ne znam, da li bi trebalo i dete zaklati?Zapita drugi hajduk. — I dete i dete!Zavika Mića. — Nemoj taki da budeš Boga ti.Šta ti je dete od 3 meseca krivo.Ono ne može ništa smetati pošto je vanbračno.Njega će uzeti ženski rod — i kvit posla.Dete ni za živu glavu nemojte dirati.A za nju već šta mu drago — vikaše Milan braneći. — Da ne bi pala sumnja na vas.Mi ćemo da tražimo pare i da ih malo mučimo, pa ćemo ih posle ubiti.A vi svi treba da se raziđete po obetinama pa i Cmiljka — i da imate jake dokaze gde ste te večeri bili.Reče prvi hajduk. — A ona devojčica kazaće — kako ste vi nepoznati i kako ste ih mučili tražeći novac — pa posle ih pobili.Dodade Mića. — Da li bi vredno bilo — da pomenemo „pare hajduka Martića“ vašeg brata?Zapita drugi hajduk. — Pa nemojte.Jer bi veća sumnja pala na nas — da smo mi to ubistvo iz osvete spremili.Odgovori Milan. — Tako je, tako je.Povikaše svi.Nagoše još po jednom čuturu s vinom koja stajaše među njima, pozdraviše se i odoše, hajduci u šumu — a njih dvojica u kuću. O vi ladna kamena stvorenja.Kako bez straha, bez ustezanja govorite o tako strašnim stvarima, o smrti neprirodnoj. Osvanu nedelja, skoro pri koncu maja.Dan vedar i čist kao ogledalo.Od rana jutra počeše krstariti preko sela ljudi i žene, obučeni u lepo praznično odelo, peške i sa konjima — i odoše u prijatelje. I Ivan je imao kome otići, on je nekad bio tamo prvi, i na saboru i u kolu i u vašaru i svud.Sad za nepune četiri godine on se promeni.Sad ni onaj Ivan niti ga daj Bože.On ne mari ništa što je nedelja i praznik.Eno ga gde obilazi baštu.Pobija prikoljke i uvlači trliće onde gde bi mu se prasad mogla izvući i kome štetu učiniti.Eno ga sad gde potkresuje suvo granje na mladim šljivićima, pa nakupi pun naramak one suhovine i odnese kući.Čim dođe pred kuću.On dozva sestricu Milevu — koja u blizini napasaše „krave, i opomenu je da ne zadrema — te da krava ne učini štetu.Mala Milunka pomogla Dari okupati Puru-Miloša — pa sela kraj njega na pročelju te ga ljulja i peva mu nešto.Dara samo čini iznet: Odliva mleko, siri sir — pere i čisti — i uzgred tarka vatru te se kuva ručak. Ivan pun blaženstva i milja uđe u kuću, spusti drva za prijeklad, pa posmatraše kako Darinka samo leti i radi — i sve joj ide kao voda.On se opet vrati natrag — prođe kroz voćnjak koji beše ogroman rod ponio.Po neki kalemi što ih je otac još u mladosti kalemio, previli se od kitine.On svoje poglede zaustavi na kalemima — pa se seti na pokojnog oca.„Moj otac — sad je mrtav.Ali ovi kalemi to su mu spomenici.On je ovo kao momak kalemio.A ja — ja ništa nisam radio.Moja je mladost prošla u bezumlju, u večitoj svađi i kavzi sa društvom.Jadna maja mnogo me je učila — ali ja je ni zašto nisam slušao, zato me i ostavi ovako rano i poleteše mu suze.Sad se sećam njenih reči, ali već je dockan.Sad da bi i ja što okalemio već je dockan — jer trešnje u pola zrele, a ja i ne umem.Moram tamo o jeseni presaditi i potkresati dosta mladih drveta, pa ću rano na proleće jednog dana pozvati Grujicu — on je tome vičan — da mi na jednom samo pokaže a ja ću sve ostale da okalemim.Pa ću svo moje imanje da uskrčim i počastim, svaki kamičak iznesem.Vinograd ću da đubrim i naseljavam.Sa svakim ću lepo da živim u prijateljstvu i ljubavi.Samo ne znam kud će mi najzad duša jer sam se o Cmilju mnogo ogrešio.Pa Bog zna, mogu me njena braća i ubiti.Ah oče ti vi tome mome jadu najkrivlji.Da sam prvi put uzeo Darinku kao što sam i hteo, kud bi sad bio srećniji i napredniji.Ovako Bog zna šta će biti.Obadve su mi rodile sinove.Kad bi mi vjera i zakon dozvolili ja bi obadve doveo u kuću i bio bi im ne manje nego rob.“ Hteo je otići i u vinograd, ali kad mu dođe misao na Cmilju, on klonu, noge mu se podsjekoše — snaga ga izdade i vrati se kući snuždeno. E moj žalosni Ivane, do skora nisi ti bio tako razuman i nježan na spram istine i pravde.Do skora ti nisi umeo da ceniš ničiju čast ni život.Ali dela tvoja i zasluga tvog oca pomognuta moćnom prirodom — takvog te stvoriše.Takav kao što si sad, srećno bi živeo i društvu od koristi bio.Ali slepa osveta na to ne gleda, nju ništa ne zadovoljava do onaj Mojsijev zakon — oko za oko. — Ali i ti si Mojsijevac.Ti si lagao Isusa Hrista što si se zvao hrišćanin, ili bolje lagao si sam sebe.Ti nisi nikom praštao — kao što ti Hristos zapoveda, pa i tebi neće niko da oprosti. Ti si se sad umudrio, podobrio — provredio i u svemu preporodio.Ali ta nagla promena zadivila je sve gledaoce.Eno oni ti svi vele „Neće mu pred dobro biti“. — Ti i tvoj otac bili ste nemilostivi, pa ni za vas nema milosti. — Nu mi živi ostajemo vam blagodarni, jer vi sami pomrijeste, i vaš će smrt mnogo da oživi. Vi ste đavoli mrtvima a anđeli živima. Smrt — ma i zlikovca — kad je ljudski a ne prirodni zakon proizvede — ona je sveta za ono društvo u kome je on živeo, jer je mnogima dala život. Kao što se čovek deli na mnogo različitih delova, tako su i umovi ljudski različiti.Kao što su svi delovi čovečiji sastav čoveka, tako su svi ljudi sastav sveta.Ima na čoveku udova vrlo gadnih — ali najpotrebnih i najsvetih.I ti si Ivane taj ud „gadni“ ali si za svet od necenime koristi. Tvoja će smrt mnoge i mnoge mračne duše rasvetliti i pokazati im spasenja.Put večnog života.Tebi će se još danas smrknuti, ali će mnogima svanuti. Dođe mrak, razne ptice po livadama i lugu pevaju svoje pesme — i žabe i popići i skakavci samo vrvi sa svojim pesmama.Blago njima I ako su tek juče oživeli posle neumitne i hladne zime, i ako nemaju nikakva stečenog iskustva, nemaju nikakvih knjiga ni novina, književnika ni rodoljuba — opet za to među njima nema zlobe ni zavisti — mržnje ni pakosti, svađe ni ubijanja.Oni žive zadovoljno i samo pevaju i vesele se.O bedno ljudstvo, kad ćeš i ti dahnuti duhom ovih bezazlenih stvorova. Mesec beše u poslednjoj četvrti — on tek u zoru izlazi.Nebo načičkano sa zvezdama — ali opet beše tavna i mračna noć.Ivan pomogo te se namirila stoka i ušo u kuću, zapalio cigaru pa zadovoljno sedi i puši.Darinka vari mleko i uzgred priprema večeru, dok na jedan mah otvoriše se oboja vrata i u kuću upadoše dva naoružana čoveka.Ivan skoči i krv mu se sledi — pa zadrhta i otpoče. — Koga tražite! — Tebe, gazda Ivane — povika jedan. — Vezuj se! — povikaše drugi. — Šta oćete.Povika Ivan preneražen. — Malo parica, povika prvi. — On Bog i duša ne...Htede da kaže Darinka. – Pst!Pisnu drugi okrenuv na nju zapetu pušku.Sve zanemi i utiša se. — Ivan otpasa pojasa — ali od silnog tresa i drhtanja, ne mogoše da zametne kraj. — Veži ga ti!Prodera se drugi pokazujući prstom na Darinku. Ona priđe i poče ali ne veza, kao što on hoće. — Meti de verige u vatru — povika prvi Darinci. — Ne trebaju verige, nego pare, ili život — reče drugi. U taj mah naperiše svoje puške jedan na Darinku, i povikaše pretećim tonom kroz stegnute zube — pare!... — Od četiri dinara — više ni pare nemam — promuca Ivan drhćućim glasom.Čim on završi, planuše dve puške u rukama dva hajduka, a Ivan i Darinka skljokaše se na pročevlje.Deca udariše u vrisak — a oni izađoše na polje i izgubiše se u pomrčinu.Posle jednog sahata dođe komšija Lazar i još nekoliko ljudi i žena te onu decu stišaše.Behu oboje mrtvi. Sutra dan javiše vlasti, koja dođe sva doktorom te izvrši sekciju i otpoče istragu.Na prvo mesto dođoše u haps njegovi prvi šuraci Martići sa svojom sestrom Cmiljkom, pa posle ostali Ivanovi protivnici koji su se još za mladosti njegove svađali i mrzili.Ali posle kratke istrage svi su pošteni — pošto su se sa svedocima odbranili, gde su tog večera bili. U ranoj jeseni pogibe jedan hajduk od potere — a drugi se živ predade.Veštinom policajaca on priznade sve pa i to delo da je posrestvom Martića učinio koji su mu jatakovali.U isto vreme kazao je da o tome Cmiljka nije ništa znala.I ovaj hajduk kažnjen je smrtnom kaznom.A braća Martići osuđeni na večnu robiju.Mlađi je pokušao da pobegne, ali ga čuvar ubije, a stariji je posle 6—7 godina robovanja umro. Cmiljka se ne hte da vraća na krvlju zamućeno ognjište i ako je na to pravo imala, već je se preudala za jednog dobrog domaćina sa kojim krasan porod ima. Čedomira je podigla, školovala i dala ga na bravarski zanat, a kod suda sa dokazima proglasila ga za zakonog naslednika mase pok.Ivana Perovića — postaviv mu staraoce na imaće.Mileva i Milunka obe su se udomile u bogate kuće. Miloša je uzela majka Darinčina, davši ga u školu — za tim i gimnaziju u kojoj je bio prvi đak.Opština mu daje pomoć a nešto i država. Eto dragi čitaoče.Ja vam, ma i površno opisao ovaj žalosni i grozni slučaj, koji je postigo zadrugare nekad srećne zadruge Perovića, i koji postizava i uvek će postizavati svakog bezumnog čoveka, koji misli da mu je lakše živeti kao samac, u mesto da živi u zadruzi. Ništa me nije rukovodilo, da ti oduzmem vreme, dok ovu knjižicu pročitaš do želja, da ti ona za pouku posluži, te da svuda i na svakom mestu budeš stalan i priseban i tako izbegneš one nezgode, koje ti se svakog trenutka i nehotice na vrat nameću. Zadrugarstvo je osnov i temelj svakom blagostanju, a siromaština i inokoština majke su koje rađaju sva zla i nevaljalstva. Da li bi bio greh, i mene i tebe, da ne verujemo onom čestitom starini čiča Ješi, u one reči, koje govoraše o besmrtnosti duše i večnom životu.I ako je istina u koju ne treba sumnjati: da čovek gorčinu svoje duše i neraspoloženje svoje savesti novi sa sobom u večan život, to je ovda bolje i ne rađati se i ne živeti.U prilog ovome, i veliki đenije roda ljudskog Isus Hristos rekao je: „Što god vežete na zemlji, biće vezano i na nebu“. Ja sam učinio svoju dužnost, ako ti budem otvorio oči razuma, da sa njima vidiš kako niču „Lutajuće duše“ i kako se same među sobom satiru.Kad to saznaš: ti ćeš dugo i srećno živeti a časno i pošteno umreti. 94 IZDANjE ZADUŽBINE ILIJE M. KOLARCA 94 SEOSKA UČITELjICA Svetolik P. Ranković (NAGRADILA MATICA SRPSKA SA 100 FOR.) U BEOGRADU ŠTAMPANO U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBIJE Prižeglo jesenje sunce.Po brezama, što su kraj puta otomboljile svoje tanke i neobično duge prutaste grančice, ponameštale se dugorepe svrake i po neka vrana, opustile krila, otvorile kljunove, pa samo dakću.Trava se osušila, pa iz nje bije i treperi ona vrela izmaglica, što se viđa obično usred leta.Sav je vazduh njom ispunjen, i ona vas, ulazeći u pluća, davi i guši svojom vrelom nevidljivom prašinom.Jedva čekaš da ugledaš na livadi kakav moćni grm s razbacanim daleko u stranu granama, pod kojim ćeš naći dovoljno hladovine i odmora... Putom, što vodi od železničke stanice k opštini orlovičkoj, kreće se tromo i umorno jedan putnik.Još iz daleka, po celoj njegovoj figuri, poznaćete da je to nešto neobično, a kad vam se približi, izgledaće vam njegova neobičnost veoma čudnovata.Eno ga, stade u hlad pod jednom brezom.Svrake zakreštaše, prhnuše i popadaše na obližnje drveće.Putnik stade, skide s glave prašnjavi šešir s opuštenim obodom, izvadi iz džepa prljavu maramu i obrisa njome oznojeno čelo, sa koga padahu krupne kaplje znoja. Ovako umoran, obučen u neke prljave, zatvorene boje, pantalone i kaput, sa crnim širokim prugama ozgo na niže, stajaše on posmatrajući selo, koje se, okićeno voćnjacima, pružilo po drugoj kosi, a svojom širinom dopire do livada.Čobančad, videvši putnika u varoškom odelu, pođoše k njemu, ali prišavši blizu, stadoše.I oni se začudiše neobičnu izgledu njegovu. Beše to čovek od svojih dvadeset i pet i šest godina, crne gusto obrasle brade, koja se od polovine na niže prelivaše u zatvorenožutu boju; visoka i otegnuta čela, dugih spljoštenih obraza, crnožutih strašljivih očiju, koje retko, vrlo retko, gledaju čoveka pravo, no većinom stoje pod oborenim kapcima.Celo lice mu imađaše izraz zaplašene, dugo gonjene, umorene zveri, koja se odjednom našla među svojima, nu ipak se okreće oko sebe bojažljivo.Pažljiv posmatrač opaziće iz očiju mu pravu sanjalačku dušu, koja živi više maštom no razumom.Telo mu beše nesrazmerno razvijeno: ruke dugačke, dopirahu do kolena, noge kratke sa navrnutim stopalama unutra; ceo mu stas beše neprirodno nakrivljen u stranu. Putnik se još jedared obazre na selo, pa onda baci na zemlju neku vunenu struku sa svojih leđa i sede na nju.Tek tada, opazi čobane, koji ga pažljivo posmatrahu.On podiže glavu i mahnu rukom na njih: — Ej, more... odite ovamo! Deca se zgledaše; po neko se zasmeja glasno, zaklonivši glavu za leđa drugareva... — Ima li koji đak među vama? — Eve... ovaj, pružiše deca prst na jednoga. — Odi, đače, ovamo; odi, ja sam učitelj. Deca se začudiše.Videlo se da su sve drugo očekivala, samo ne to, da će im se ovaj prljavi, krivi putnik prikazati kao učitelj.Opet se neki zasmejaše, a jedan doviknu: — Biješ li ti đake? — Bijem nevaljalce, a dobru decu volim, odgovori učitelj i skrenu oči na đaka, koji mu prilažaše. Njegov ozbiljan odgovor uveri decu da je to doista učitelj, pa se bojažljivo ukloniše na livadu. — Živ bio, reče on đaku, koji mu priđe ruci. Je li ovo Orlovica? — Jeste, gospodine. — Da li je škola daleko odavde? Dete se obrte k selu, pruži ruku na jednu od bližih zgrada i reče: — Eno je, vi’š ona... s visokim odžakom. Putnik raspita dečka još o mnogim drugim stvarima, koje su ga interesovale; tako saznade da je novopostavljena učiteljica već prispela, da su odbornici sa kmetom danas kod škole, da određuju učiteljici kvartirinu, pošto ona nema stana u školskoj zgradi.Čuvši to, putnik se diže i požuri k školi, da bi zastao školski odbor na okupu. »Učiteljica nema stana u školskoj zgradi« ponavljaše on detinje reči, koračajući lagano i nesigurno svojim kratkim nogama.On i sam ne zna zašto mu baš ta misao zastade u glavi, on ne pomišljaše ni na šta drugo, ali tek osećaše, da bi mu mnogo prijatnije bilo, kad bi i učiteljica stanovala u školi.»Ovako... nezgodno: sami oboje!« Posle stade da misli o školskom odboru i oseti da ga obuzima njegova obična bojažljivost.Bi mu to neprijatno; on se namršti i ubrza korake. »Kad će me to jednom proći! uzdahnu on.Šta su oni, obični seljaci!...Šta imam da se tu...Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam.Samo da ne bude ona tu, dok se malo sviknem na ljude, pa posle ćemo lako...« »Rekoše da je mnogo lepa i mlada...Sad pravo iz škole pomisli on i podiže napred svoje velike sanjive oči.Beše već ušao u selo, pa gledaše da ne izgubi iz vida školu, koja se, sa svojim visokim dimnjakom izdizaše malo u stranu od seoskog puta.Odjedared zalaja jedno pseto i iskoči iz dvorišta, za njim pojuri drugo, pa treće i oko umorna učitelja podiže se čitav urnebes.On, siromah, i onako beše zbunjen, čim opazi radoznala ženska lica koja ga posmatrahu, a sad već zaboravi i na svoju glavu...Srećom naiđe na njega neko momče, koje rastera pse i priđe mu s onim običnim izrazom lica, s kojim dočekujemo svakog nepoznatog namernika. — Ško... škola gde je? promuca učitelj oborenih očiju, osvrćući se oko sebe bojažljivo. — Škola! reče momče kao čudeći se što ovakav putnik pita za školu.Evo je, brate... pravo na ovu kapiju. Putnik ga ne sasluša dalje, no okrete pravo vratnicama i otvorivši ih uđe u školsko dvorište. Pred školom seđahu, na jednoj klupi, nekoliko seljaka i malo po dalje, na visokoj stolici, jedno lepo odeveno žensko čeljade.Čim se gost pojavi na vratnicama, oni ispred škole poizdizaše glave, i što im se ovaj više primicaše, njihova lica postajahu sve začuđenija. »Kakvo li je ovo čudo?« kao da se pitahu njihova lica, ali oni ćutahu dok im se putnik ne približi.Njemu zaklecaše noge, stade da baca poglede u stranu i, ni sam ne zna kako, priđe lepoj mladoj devojci, skide šešir i ne gledeći je promrmlja vrlo brzo: — Gojko Savić, učitelj. — A... oteže i zbuni se iznenađena devojka.Vi ste, dakle...I ja sam ovde postavljena...Ljubica Petrovićeva. — Ene, zar to novi učitelj! viknu neko iza njihovih leđa. Učitelj se okrete i preletevši okom sva lica klimnu glavom i promrmlja: — Kako ste?... — E, pa dobro nam doš’o, gospodine, reče jedan krupan dežmekast seljak, prilazeći učitelju i pružajući mu ruku.Znate mi smo presednik, a ovo nam je školski odbor.Učitelj promrmlja nešto u sebi, što je ličilo na zvuk: — A-a-a... Za predsednikom se diže jedan tanak suvonjav mladić, žutih zavijenih brčića, zelenih očiju, nad kojima je nakrivljen crn mekan šešir.Celo njegovo držanje odavaše običnog seoskog leventu, koji ne radi teže poslove, a živi bolje od seljaka.Vazda je odeven kao da će na sabor, puši duvan gospodski na muštiklu »od pene«, nosi češće cipele i kupovni štap.Čim se Gojko predstavio kao učitelj, na licu ovoga seljaka opazila se živa radost, koju on nije ni sakrivao.Prilazeći učitelju, on prethodno skrenu učiteljičin pogled na sebe, osmehnu se na nju veselo i učtivo, kao svaki novi poznanik, koji se želi što bolje preporučiti.Njegov pogled kao da govoraše: »Eto ti... sama vidiš da nas okolnosti zbližuju.« Zatim pruži ruku učitelju i taman da progovori (beše već razvukao usne u ironičan osmeh), a predsednik produži: — Ovo je opštinsko zlo... znate — ćata. Učitelj još više obori glavu, namršti se i pruži ruku.Ćata opet htede nešto reći, ali se nekako pri rukovanju zapetlja, pa se ćuteći vrati na svoje mesto.Učitelj se rukova sa odbornicima i taman da se izmakne, a predsednik mu svrnu pažnju na jednog suvonjavog čičicu, koji držaše visoku stolicu i čekaše red da se pozdravi sa učiteljem. — Ovo vi je vamilijaz, a može vi i kuvati.On je gospodin-Dragoljubu, što ode sad od nas, sve gotovio. Učitelj baci struku na stolicu, posadi se na nju umorno i stade brisati znojavo dice.Svi opet posedaše i nastade kratko ćutanje.Svi gledahu učitelja, a on, da bi ma šta radio, produži brisati se i onamo gde je sve bilo suvo.Kmet se iskašlja, onako iz učtivosti, tek nek se što god kaže, da se ne ćuti, a odbornici mu ponajlak pomagahu.Najzad se kmet počeša iza uha, a to je već značilo da će se ćutanje prekinuti. — Ehe, ja... dođoste i vi.Samo, prostićete, jeste poneli kakvu objavicu sa sobom? reče kmet i lice mu dobi neki poluzvaničan, pola učtiv izraz. Učitelj, spreman za ove pojave, koje se drugima vrlo retko dešavaju, izvadi iz kaputa jednu hartiju i pruži je kmetu.Ćata prihvati, razvi i pročita glasno objavu, kojom se Gojko Savić, privremeni učitelj i upravitelj škole orlovičke, upućuje na svoju dužnost. Opet se produži razgovor.Učitelj opazi da mu drugarica neprestano ćuti, pa stade misliti kako bi joj progovorio koju reč.Prvo se usudi da je pogleda, jer malo pre to nije smeo učiniti.Podiže oči na nju i — prođe ga prijatna jeza svega...Onakih očiju on još ne vide; behu to crne sjajne oči, iz kojih večito bije živi oganj.I kad celo lice dobije pritvoran skroman izraz, ove žive oči govore drukčije, veselije, đavolastije...I kad kakav svenuo starac pogleda u ove čudne oči, razvuče mu se brk u stranu i on začuđeno mahne glavom i u sebi prošapće: »Časni je ubio!«... Glava joj beše obrasla gustom crnom kosom, a, lice veoma razvijeno, koščato, zbog čega ne silažaše sa njega stalan izraz grubosti, ali on ipak ne uništavaše opšti utisak primamljivosti.Stas joj beše lepo razvijen, ali je ona sama kvarila njegov izgled svojim večito pogurenim leđima. Gojko se susrete sa njenim jasnim svetlim pogledom i obori oči.Baš je bio u pameti sklopio celu rečenicu kojom je mislio da joj se obrati, ali sad zaboravi sve, pa se stade nervozno okretati oko sebe.Predsednik prekide ćutanje: — Pa eto, gospodine, mi počeli da se pogađamo sa učiteljicom za kvartirinu.Ona je pogodila sobu kod ovog Janka za četiri dinara mesečno, a mi joj dajemo još po dva dinara, te svega šest. — Molim vas, prekide ga učiteljitca, mogla sam ja može biti naći stan i džabe, pa zar onda i vi da mi ne platite ništa?Ja imam po zakonu pravo na dobro ozidane dve sobe, kujnu, podrum i dan oranja zemlje...Vi mi to nabavite, pa ja vam ne tražim ni pare. — Tako je, tako je, ubrza obradovan učitelj, što mu se da ta prilika da joj ma šta rekne. — Ama čekaj, gospodine, stade kmet izvijati slatko i rečito.Grehota je da ona globi naše selo, kad mi i ’nako nismo tražili dva učitelja.Kako nam je do sad mogao jedan otaljavati!...E ali revizor letos dogovori se sa pređašnjim odborom — a mi smo, znaš od skora izabrani — pa tako... — Sirotinja smo, gospodine...Nema se od kud.Dacije su velike, podaviše nas, produži jedan odbornik.Čudim se kako ćemo i toliko spečaliti. Otpoče se pravo vašarsko pogađanje, najpre molbom i lepim, pa kad to ne pomože, odbor udari u pretnju. — Neka te plaća, brate, ko te je tražio i postavio, a mi niti smo te tražili niti nam trebaš, uzviknu jedan odbornik. Tada učiteljica, koja je došla pre tri dana i upoznala se sa glavnim okolnostima, saopšti Gojku da ni on nema stana, nego će morati stanovati u jednom sobičku, što je podignut u dvorištu školskom..Pređašnji je učitelj, reče mu ona, primao naknadu u deset dinara mesečno za stan i baštu.Gojko ode te razgleda svoj novi stan, pa se vrati sa odlučnim zahtevom: da se njemu odredi naknada u deset, a učiteljici dvadeset dinara mesečno. Nastade pravi lom.Kletve, pretnje, pa bogme po malo i psovke, onako kroz zube, sve se to prosu pred ovo dvoje jadnika, koji dođoše da založe svu svoju snagu za dobro i napredak orlovačke omladine.Ali svemu ima kraja, pa i ovoj pogodbi.Narediše da učiteljica prima dvanaest dinara mesečno a učitelj četrdeset dinara odsekom na godinu.Zavedoše rešenja u protokol, dogovoriše se da se sutra izvrši upis novih učenika u prvi razred, pa se odbornici raziđoše.Baš tada uđoše u dvorište kola sa učiteljevim stvarima.Učiteljica zastade u nedoumici: valjalo je prozboriti još koju reč sa novim drugom, ali se on suviše revnosno zaneo oko svojih stvari, te i ona ode.Čiča Stojan, školski poslužitelj, skidajući stvari s kola, objašnjavaše nešto učitelju: Nemoj ti njima, bratiću, niz dlaku: oni će tebe oma’ zubima.Nego ti njima prvi pokaži zube.Je s’ vid’o našu učiteljku kako je žustra!...Tako je to, bratiću moj!...Zube ti lolama!A gle, nemaš dušeka!Ništa, naći će čiča Stojan senca... miriše ka duša da zaspiš k’o janje.Jes’ bratiću!... »A kako sam ga ja zamišljala!« govoraše učiteljica u sebi, vraćajući se svome stanu.Razočarana je u svima svojim pretpostavkama i nadama, koje je snovala još u školskoj klupi.Bože moj, kako je se to sve sjajno zamišljalo!...Znate već šta može misliti zdravo i veselo šesnaestogodišnje devojče.I selo joj je u tim snovima izgledalo drukčije, svetlije, i ljudi su bili meki, dobri, poslušni... sve se to pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona usrećila svojim dolaskom...A ono, gle: u malo je ne odjuriše.»Nismo te, vele, ni zvali«... »Pa on bar da je drukčiji!«...Da je onakav, kako je ona zamišljala svoga neženjena kolegu, ne bi joj teško padale ostale nezgode.Ta ona je odrasla u sirotinji: otac joj u jednom obližnjem selu špekuliše, prodaje seljanima so i opanke, kupuje od njih kože jagnjeće, vunu, voće i sve drugo što ima dosta mušterija u varoši a ne zahteva veliki kapital.Tako se s mukom školovala u Beogradu, pa sad došla ovde, da ne bude ocu na teretu, a bogme i da potraži svoju sreću...Tolike učiteljice udate, upravo sve u celom srezu, sve su sa učiteljima.Pa kako lepo žive!I ona je, eto, mislila da će i nju ta sudbina stići odmah prve godine, ali vidi se nije suđeno.Bud je takav, pa još privremeni!...Ali ne mari; vidi se da će biti mekši od voska: ona će moći postupati po svojoj volji; on joj bar neće biti na smetnji. — Čestitam, gospođice, novo drustvo, viknu neko iza njenih leđa.A, žestoka posla!Mladić i po! Ona se osvrte i spazi ćatu gde joj se primiče.Bi joj vrlo neprijatno: ona je već opazila neke njegove značajne poglede i htela je odmah udaljiti ga sasvim od sebe, ali se setila očevih saveta: da je ćata velika sila u opštini i da treba uvek sa njim lepo postupati.Ona je sad razumela o kome ćata govori, ali odmah pomisli: neće li biti i nezgodno i opasno, da ga pusti na taku blizinu k sebi, a još više joj pade teško, nego se ovaj prostak podsmeva njenom drugu, te mu odgovori dosta oporo: — Ne znam šta vi govorite. — Ehe... pa onaj krivi.Vaš novi učitelj... — Ne mogu svi ljudi biti fini i uglađeni: nekom je Bog dao namet, a nekom, mesto pameti, zalizanu glavu... reče ona ironično, ne prikrivajući svoju misao, pa ubrza korake te ćata poče izostajati. »Ako mi se još i ovaj navrze na glavu, imaću muke.Tu mi niko ne pomože: odmah će pojuriti u ministarstvo tužbe, dostave...Haj-haj da gorka hleba!...Ali opet valjda će Bog pomoći.Nisam ja ni prva ni poslednja na ovom putu...Ali on... uh, sve bi drugo lako, samo da je on drukčiji.« Tako misleći stiže u svoj stan.Beše to prosta seoska kuća sa jednom velikom sobom i »kućom", a prema velikoj sobi beše pregrađena jedna manja, koju su ukućani zvali odžaklija, i ako u njoj ne beše odžaka.Ovu odžakliju zauzela je Ljubica i već uredila u njoj svoj skromni nameštaj: nogare sa novom seoskom posteljom — šarenicama i guberom; sto, jedna pletena stolica, kovčeg sa rubinama, na prozoru bele platnene zavese; na duvaru obešena cela garderoba i pokrivena čistim zastiračem.Čim uđe u sobu, devojka se skide, pa obuče jednu šarenu seosku suknju, na leđa metnu jeleče, pa iziđe da spravi sebi što za večeru. A Gojko posmatraše kako se čiča Stojan previja oko njegove postelje, kako je lepo razredio meko mirišljavo seno, prostro preko njega ponjavu, pa sad tapka rukama ozgo i gleda neće li se naći kakav trn ili deblja stabljika, da ne žulji noću gospodina.Radeći to, čiča jednako objašnjava svoj pokret, a po neki put baci oštru »primedbu« na današnji događaj. — E, ti si se tu zguntorila... nećemo tako, bratiću, da mi noćas žuljiš gospodina.Umoran čovek, putovao ceo dan, pa treba lepo da se odmori.Tako je to, bratiću moj!...Četiri banke za celu godinu!I to su ljudi, lolčine jedne.Znam da će od naroda pokupiti svih dvanaest, kao za gospodin Dragoljuba...E, trniću, nećemo tako.Pa šta ćemo kad ti noćas, bratiću, bocneš tako moga gospodina...Ček-ček, naći ću te ja.He moj bratiću, ako čiča Stojan ne vidi dobro, može ono rukama da te napipa...He, ali im on nije dao ni opepeliti: zubat beše, pa odmah za oči.»Šta vi tu, veli im on, mučite ovog jadnog starca.Kako će, kaže, da živi čovek sa dvanaest dinara mesečno, pobojte se Boga!« Te ti oni, bratiću moj, lepo meni popeše na četiri rublje.Sad kad bi ti umeo, moglo bi se još po rublje iskamčiti...A vi’š ova se daska izvitoperila, pa se klacka.Ne mari, naći će čiča iverčicu, pa će podmetnuti; tako je to, bratiću moj!... — Možeš li spremiti što za večeru? prekide mu učitelj dugi monolog. — Za večeru? kako ne, što god hoćeš, bratiću!...Samo ne znam šta bi. — Ja imam hleba, doneo sam sa stvarima, a ti nabavi koje jaje, pa ćemo večerati. — Hm, do sad smo kupovali od Smiljke, po sedam za groš.Daće valjad’ i sad tako... — Evo ti groš, pa kupi i spremi. Čiča iziđe veseo, a Gojko se spusti i leže na svoju novu postelju... »I ovde ono isto!Ista zaprega, isti posao, pa isti i ljudi...I ovde smanjuju dodatke, čim opaze da je čovek mekši.Ali eto i ona zlo prođe, a nije baš tako meka, ume dobro da govori.Badava, mora tako da ide, kad smo bačeni na milost ovim bezjacima!...Sreća te država daje platu; onako bi se lipsalo od gladi...« »Još ništa ne videh, ni kakve su učionice, ni koliko imam đaka...Da li je spremljeno sve što treba za otvaranje prvog razreda?...Kako li će ona...Ah, šta ja sve oko nje, kad ona i ne misli na mene; to sam baš dobro video...Kako me je gledala... kao da sam... kako ću reći... ćorav ili sakat.More, znam ja: da ja nisam samo privremeni, da vi’š kako bi obletala.A ovako, baš mi je teško.Eto, svršio sam više od nje: ona iz osnovne škole pravo u inštitut, pa za šest godina gotova, a ja — četiri gimnazije, celu učiteljsku školu, i samo još da mi bi izdržati učiteljski ispit, pa divota!Al’ eto!...Al’ opet, zar ne bi baš ona mogla naviknuti na mene!Navika je velika činjenica, tako učismo u psihologiji.Pa za prvo vreme ja ne bih što drugo ni očekivao...« »A posle, Bože moj, kad bi se zalegla ljubav, ona prava ljubav, što je pesnici pevaju, što sav svet o njoj govori... pa ja i ona — muž i žena!...Razume se već: ja sam postao stalan, položio praktični ispit, pa gledam ko je srećniji od mene!He, ali...« I misli njegove odoše daleko, veoma »daleko«...On poče da se smeši, oči mu se zasvetliše radosnim sjajem, ruke se rasklapahu i sklapahu, kao da privlače koga, gornja usna se, zajedno s brkom, nervozno trzaše.On beše sav, sa celom svojom dušom, u drugom, lepšem svetu, u sjajnijem položaju, koji potpuno odgovaraše njegovim najtajnijim željama i pomislima...Dugo je vremena prošlo tako.Smrklo se odavno. Vrata škripnuše.Gojko skoči. — Ehe, bratiću moj, kažem ja njoj: daćeš ti meni, Smiljka!Jok, veli ona.More daćeš mi, luda ženo, pa makar se svu noć vukli po kući.Ne dam ti, kaže ona, pa da si još toliki...I drži bre, i povuci i potegni, dok jedva dade još jedno.Tako dobismo osam za groš!... Učiteljica se žurno približavaše školi.Učinilo joj se da se odocnila, i ako tek beše sunce ogrejalo.Danas je išla sa čistom i vedrom dušom, sa onim istim sjajnim idealnim mislima, kojima se najviše bavila u školi.Srce joj beše prepuno miline i neke jake mladačke žudnje za radom...Bujna mladost vri, život, pun sile i oduševljenja, kipi i traži gde da izlije svoju suvišnu snagu.Otud tolika volja za radom.Nestade jučeranjih sebičnih misli; duša ožive novim životom, kao i ovo sunce, što ogreja blagom podmlađenom svetlošću. Ko se ne seća s kakvim je osećanjem išao prvi put na svoju novu dužnost!;...Koliko je tu pomešano miline sa nekom polusmešnom zbiljom i važnošću.Drukčije i ne biva: pravo iz školske klupe, ispod roditeljskog i školskog tutorstva, odjednom postaješ gospodin, koji ima pod svojim tutorstvom mnoge mlade duše.Grudi se nadimaju od žudnje, srce kuca jače i veselije, a ti u sebi uzvikuješ: Kamo rad? daj da se radi!... Ulazeći u školsko dvorište, Ljubica opazi kako se Gojko nešto ustumarao pred svojom kućicom.Ona pomisli da se to i on žuri za poslom.Međutim Gojko je do sad spokojno šetao po travi, i tek kad je nju spazio, počeo je nemirno tumarati, kao da je u nekom poslu.Ona mu priđe slobodno, kao da su stari poznanici i smešeći se pozdravi ga: — Dobro jutro!Kako u novom stanu? — Dobro jutro želim.The... kad nije bolje... — Vidi se da mi nismo za selo: treba, sa njima biti drukčiji. Gojko se usudi da je pogleda, ali se odmah trže i obori oči, jer oseti na sebi njen vatreni pogled. — Videćete, nastavi ona, u školi nemaju ništa: u prvom razredu ni table, ni računaljke, ni stola, prosto ništa. — Kod mene ni mape, ni metarskih mera, ni slika...Ali mi je najgore za mapu: ne znam kako ću bez nje. — Crtajte na tabli. — To već i onako moram... pojedine okruge, ali opet ne ide to tako... bez cele mape. — Mi ćemo zamisliti da smo među divljacima, pa ćemo se domišljati od svake ruke, reče ona i zacenu se od smeha. Gojka obuze prijatna toplina: milo mu što ona sama vezuje svoju sudbinu za njegovu, pa i on razvuče usta u širok veseo smeh.Pogleda je i bi mu veoma po volji njeno veselo, nasmejano lice.»O, pa mi ćemo ovde lepo i veselo, živeti« pomisli on, ali ne smede iskazati svoju misao glasno. — Jeste li odavno učitelj? zapita ona i pogleda ga nekako đavolasto žmirkajući.On smotri taj pogled pa se još više zbuni, ali ipak odgovori: — Tri godine, ovo je sad četvrta. — Niste valjad’ ispit položili, te ste još privremeni? Gojko pocrvene i najvoleo bi da mogaše tog časa u zemlju propasti.Sad mu beše najtegobniji taj položaj, zbog koga je i inače trpeo dosta. — Jest... bolest me smela.Do godine ću imati pravo da se javim na praktični ispit. — Gde vi je čiča Stojan? obrte ona razgovor, videvši da mu to pada teško.Kako vam se čini? — Smešan čiča.Ne znam samo da li će moći raditi. — Širet veliki, odgovori on i predahnu, kao da svali s pleća veliki teret.Ode da kupi što za ručak... posle neće moći, kad počnemo rad. — Jeste li gledali učionice?Kolicna je moja, a kmetovi spremili pedeset đaka.Neće moći svi stati. — Staće... može i više, odgovori on i nasmeja se. — Znam, ali to ne valja; ne odgovara zahtevima higijene ni nauke... — Ha-ha-ha... nasmeja se Gojko glasno.U Orlovici, a i po ostalim selima, još nemaju ni pojma o higijeni.Treba vlast da ih nauči...Bez sile ne ide... Uđoše u školu, prvo u Gojkovu učionicu.Soba beše prostrana, ali rđavo okrenuta, te ne dopiraše unutra dovoljno svetlosti.Skamije stare, rađene još pre dvadeset pet godina; svaka se iskrivila, rasklamitala...Ljubica sede na prednju klupu i odmah se razleže škripanje, puckanje suve daske. — Oho, imaćete dobru muziku na predavanju, reče ona i diže se sa klupe.Uh, mračno, nezgodno!...U takoj sobi ne mili mi se nikakav rad. — Vaša je mnogo svetlija i veselija. — Jeste; hajdemo sad tamo. Iziđoše oboje i prošavši kroz veliki prostran hodnik, uđoše u manju, svetlu, lepo okrečenu sobicu.Ljubica iđaše napred poskakujući, a kad otvori vrata od svoje učionice nasmeja se veselo i stade pevuckati neku pesmicu. Pred školom se začu razgovor; pored prozora promakne po neki stariji đak.Ljudi počeše dolaziti. Posle pola časa zasede ceo školski odbor u školi i poče da upisuje nove đake.U hodniku i dvorištu puno ljudi i žena i svako drži za ruku po jednog mališana.Predsednik prvo upisa svoga sina i jednog sinovca, jedan odbornik upisa svoje dete i zatim čiča Stojan stade da poziva jednog po jednog roditelja unutra.Uđe jedan sed starac, pogrbljen, bezub, zamagljenih očiju, uvede jednog vižljastog zaplašenog dečka, koji zveraše po sobi kao divljače. — Pomaže vi Bog! pozdravi se starac, skinuvši kapu i naslonivši se obema rukama na dugačak štap, koji mu dopiraše do same brade.Šta je to, kmete Ćiro, i vi ljudi!Prošlog ljeta pustite mi ovo dete da me nadgleda ovako starog i da me što posluša, a sad ga opet tražite.Ne grešite se, ljudi! — Taki je zakon, čiča Vuksane, odgovori mu predsednik, tako mora da bude.Do sad se upisivalo svake godine samo po desetinu novih đaka, pa se nisu ni uzimala deca iz inokosnih kuća, a sad nam treba novih pedeset.Evo učiteljice, vidiš, pa ona traži đake... — Nosi ti, Vuksane, za to peškeš tvom sinovcu, starom kmetu, reče jedan odbornik.On je to zapeo da prosveti naše selo, te nam natovario na vrat dva učitelja. Starac se uzvrpolji, uzdahnu duboko, kao da mu otkidaju parčeta živa tela, pa kroz plač prošuška: — Ovo mi je unuče jedina potpora; to su mi i oči i ruke, pa da mi njega uzmete. — Dete nek ostane, a ti čiča idi kući, reče kmet i mahnu rukom na Stojana. Gojko neprestano prevrće upisnicu, razgleda potpise raznih revizora i kad naiđe na po neku slabu ocenu, namršti se i prevuče rukom preko duga čela, kao da odgoni kakvu napast od sebe.Kad kmet svrši pregovore s roditeljem dečjim, on zapiše u upisnicu ime i prezime detinje i drugo što treba, pa opet stane da prevrće. A Ljubica se naslonila na prozor pa posmatra decu, koja će biti predmet njena rada i staranja.Svako se priljubilo uz oca ili majku, pa ni mrdnuti dalje, kao da se plaše kakve velike napasti.Tek po neki slobodniji odvojio se uz stare đake i sluša šta oni govore o novom učitelju.Ljubica priđe k stolu i naže se Gojku: — Ja iziđoh malo među decu, a vi gledajte tu: ako naiđe kakvo kretenasto, nemojte ga upisivati, šapnu mu ona. — Eto... vidite kako to ide, odgovori joj on, gledajući je pravo u oči, jer ona razgledaše upisnicu. Ona iziđe u dvorište.Prolazeći kroz hodnik, smišljala je kako će da vikne decu, da ih okupi oko sebe, ali čim stade u dvorištu, opkoliše je žene sa decom.Ona pocrvene i zbuni se, a žene počeše zapevati: stadoše bogoraditi da im ispiše dete, jer su inokosne, pa im nema ko pomagati u radu.Neke se zaklinju da im je to dete jedina muška glava i svečar u kući... »Šta je to... šta hoće ove žene?...Da li ja to dobro čujem!Pa ovde gotovo svi dovode decu pod moranje.Je li to ta srpska žudnja za prosvetom, za »drugim očima«, o čemu se tako lepo govori u narodnim poslovicama?...Beše joj žao ovih glupih šireta — žena, jer ona ne poznavaše njihovo stanje ni namere.Ona im odgovori prijateljski: — Vaši ljudi tamo upisuju... oni vas znaju najbolje, pa njih i molite. Ona stupi među gomilicu đaka, koji ostaviše igru i okupiše se oko nje.Htede se ponašati sa njima drugarski, prijateljski, ali oseti da joj njena urođena grubost neće to dopustiti.Toliko se kidala zbog te svoje zle osobine, koja joj smetaše i kao devojci, a već u toliko više kao vaspitačici.Paštila se da se navikne na lepo ophođenje, na milostive, prijatne reči, ali pri najmanjoj nepovoljnosti, ona ipak plane i ispolji jasno svoju prostačku grubost. — Igrate se, deco!...Šta ste se to igrali? — Krpiguza, odgovori jedan smeliji dečak. — Zar ne znate lončića? — To je za one iz prvog razreda, a mi ’vako... krpiguza, jarca, vina i tako... — Je li vas učio pređašnji gospodin koju igru? — Jok, on samo u školi... — Što lažeš, bre, prekide ovoga drugi mališan: zar nismo sa njim sigrali mete na Vilinoj Kosi, kad smo ono išli? — To je ’nako... kad nas je vodio u polje, a nije nas naročito učio. . Ljubica je mislila da počne sa njima koju igru, da zametne šalu i smeh, želela je da se upozna sa tom dečicom, da se zbliži sa njima.Znala je način kojim se to najbolje postiže i idući među decu mislila je odmah početi igru, ali eto, nešto joj ohladi nameru; ona sama ne zna od kud to dođe: tek odjednom je poduze hladovina i učini joj se da nema smisla sad to počinjati.Reći će joj se da hoće naročito da se pokaže pred ljudima.Neka, ima vremena i za to, kad ona ostane sama sa svojim mališanima.Ali ipak morade sebi priznati, da je najviše ohladi odgovor onog dečka, koji reče da su lončići za malu decu, a ne za onolike đake.Ona se opet vrati ženama, gde beše gomilica novoupisanih mališana.Odjednom je obuze milina gledajući ovu nejaku decu, koja se poveravaju njenoj brizi; ona bi ih sve odjednom izgrlila i ižljubila, tako joj postadoše bliski i dragi ovi mali divljačići.Ona pomilova po glavi neke slobodnije đačiće; jedan se izmače ispod njene ruke i stade se plašljivo pribijati uz mater.Ona se namršti i grubo progovori: Što bežiš? neću te pojesti. — Divljačno je, gospođo, mnogo, stade ga pravdati njegova mati.Nije ni izlazilo među ljude.Taman rekoh: da mi bude od pomoći, a ono... Ljubica se okrete i razgledavši po dvorištu uđe u školu.»Sve jedno isto«, pomisli ona prolazeći pored stola, za kojim se vrši upis i slušajući preklinjanja jednog mlađeg čoveka i molbe da mu se dete ne uzima u školu, jer to mu je najstariji, pa je taman stigao za poslugu. »Kud god se okreneš, svud se škola smatra kao nekakva robija ili vojačina.I tu se ti nadaj povoljnom uspehu u radu!« mišljaše ona, stojeći pred prljavom isprskalom školskom tablom, koja je nekad bila sva crna, ali su je deca, mokrim krpama, u toku dugo godina, tako izribala, da se crnilo viđaše samo po krajevima.»Međutim ima dosta mesta gde sami seljani mole za nova odeljenja i sami rado dovode decu u školu, to sam slušala.Pa što je ovde ovako?« Priđe joj Gojko, pa prvo liznu prst jezikom i prevuče njim preko table, potom se nasmeši i gledajući opet u tablu, zapita je: — Kako vam se dopadaju novi đaci? — Divljaci.Kao da nisu do sad videli čoveka.Ali šta je ovo te niko ne dovodi decu od svoje volje? — Naučeni su.Do sad su učitelji upisivali samo po desetinu novih, tek da imaju i prvi razred... pa se svet naučio tako...Do godine će biti lakše; a sad upisujemo i onu decu, koja su pre dve godine trebala biti upisana. Kmet zovnu Gojka, a ona produži gledati na prozor.Čiča Stojan nešto tumaraše po dvorištu, vičući uzgred na nestašnu decu, koja mu poremetiše dosadanji mir i usamljenost. — Šta li si sanjao noćas, bratiću? reče uzgred jednom mališanu.Ako si sanjao da te buve pecaju, biće batina.Tako je to, bratiću moj!... Upis se već završuje.Deci se naređuje da sutra dođu svi u školu.Gojko i Ljubica se dogovoriše da posle podne pregledaju sa kmetom učionice i da sastave spisak sviju potrebnih stvari, koje se moraju odmah nabaviti. — Prvo ćemo kod gospođice, reče ćata Bogosav, koji je došao s kmetom da mu pomogne sastaviti spisak, kako on reče, a u samoj stvari: da malo napari oči na lepoj učiteljici. — Kod nje je nova škola, pa treba pregledati i zapisati sve što je potrebno da se nabavi. Gojko iđaše napred, namršten i uznemiren; obuzelo ga nekakvo neraspoloženje, čim je ugledao Bogosava.Čudi mu se: šta će on ovde, kad se njega školske stvari ni malo ne tiču, a zna da školski odbor ima delovođu — njega, Gojka.On ga čak smatra za toliko prosta i neotesana, da i ne gleda u njemu kakvog konkurenta pred Ljubicom, ali tek mu je krivo kad god ga vidi, a naročito kad stane da se uvija oko učiteljice. — Zašto niste izradili sto i tablu, kad ste radili skamije? zapita Ljubica kmeta. — Izrađeno je to sve, sutra će se doneti.Nismo mogli sve od jednom da dignemo, reče kmet. — Prirez nije bio pokupljen, dopuni ga Bogosav.Znate, muka je sa tim prirezom: svet nema a ovamo treba.Tako će biti i s vašom kvartirinom. — Bogme ja hoću da mi se tačno kvartirina izdaje, a vi nabavljajte od kud znate, reče Ljubica odsečno i malo pocrvene od ljutnje. — Zdravlja, Bože!Lako ćemo, lako ćemo za to, reče kmet, gledajući okrečene duvarove. — Prvo zapišite računaljku; bez nje ne mogu ništa raditi, a trebaće mi kroz mesec dana. — Računalja... a šta mu je to? pita je kmet, kao bajagi začuđen. Ljubica mu objasni; reče i koliko će koštati. — Bog s tobom, gospođo, što će nam to!Kaži ti đaci nek ti donesu po torbicu oraja (sad se baš krljuštaju i mnogo su lepi za jelo), pa računaj sa njima koliko god hoćeš. — Gospodin Dragoljub je, uplete se Bogosav, sek’o prutiće, pa ih puno naređa po astalu...Neki mu se lome, a neki ostaju celi.Sa njima je on jednako računao. — More, znaš li onoga onomlanjskog, Svetislava.Uze od mene velike krompire (a behu mi rodili i raskrupnjali se za priču) pa naređa na štap ko vrapce...Dao sam mu pun džak...More dovije se čovek u nuždi, još kako! — Meni nije nevolja da se tako dovijam, odseče se Ljubica.Od mene će na ispitu da se zahteva sto čuda, a ja od vas zahtevam sve školske potrebe. — Sirotinja smo, gospođo, stade kmet uvijati poluironično, smejući se u sebi i čudeći se smelosti ovog devojčeta. ’Natema je... pomisli on, a vi’š ovaj ne ume ni da obeli!« Ne može narod da izdrži ovolike terete... — A vi zatvorite školu.Javite ministru da ne možete izdržavati školski prirez, pa nek vam zatvori obadve škole. — E, moja gospođo, ko bi onda smeo živ izići kapetanu pred oči! Tako redom razgledaše sve šta bi kao trebalo nabaviti za prvi razred, pa pređoše kod Gojka.Za njegovu mapu opet beše dosta govora, i ako kmet priznade, da mu je »levizor« zbog mape načinio »premedbu« i da mu je kapetan strogo naredio da još letos mapu nabavi.Ipak on pokušavaše ne bi li se to moglo i ove godine proći bez mape.Najviše ga je u tom uverenju držala ova okolnost: — Kako je gospodin Dragoljub cele godine radio bez mape, pa opet dobio peticu! I za decimalne mere on nađe zgodan odgovor: — More, šta će ti onolika cimenta?Gledam u brezovičkoj školi vamilijaz sve sa njima za’ita vodu sa izvora, pa ispušta jednu po jednu u izvor i tamo propadnu.A u onu najveću učiteljka kupi pavlaku od koze.-Jok, to mi nećemo!... — Slike, veliš, a kakve to? — Kurjaka, lisice...Ho, moj brate, da ti donesem kakvih hoćeš koža, pa k’o živo zvere!...Šta će ti kontrave!... nastavi kmet i zasmeja se slatko. — Ta nije kod nas škola od juče, dopuni ga ćata;, znamo mi šta školi treba a šta je suvišno.Znate, obrte se on učiteljici i zausti nešto da kaže, al’ ona planu i prekide ga: — Molim vas, šta ćete vi ovde, ko ste vi?...Zašto se plećete u ono što ne razumete i što nije vaš posao!... — Ja, znate... spisak potrebnih stva... stvari da sastavim, zamuca iznenađen i zastiđen kicoš.Beše pocrveneo od sramote, pa ne zna kud će oči. Gojko prevalio svoje velike sanjive oči, pa ne može da se načudi, a Ljubica oštro odgovori: — Školski odbor ima svoga delovođu, a vi u školi nemate nikakva posla. — Molim oprostite...Ja, znate, ’nako... stade mucati preneražen ćato.Jadno njegovo ranjeno srce!...Na prvom ljubavnom koraku morade naići na ovako uniženje... Kmet i ćata odoše, čudeći se belaju što ih snađe, a učitelji ostadoše još u školi.Čiča Stojan, čim učiteljica iziđe iz škole, dočeka je veselo i sa živim odobravanjem: — Tako, bratiću, Bog ti dao, tako!Jes’ video, gospodine?...Kažem ja vama: po zubima lole, pa da vi’š kako će da vrte repom.More, pravo muško!Ona će i za čiču izvući još po rublje.Hoće, bratiću, slave mi!... — Hajde da se prođemo malo, obrte se Ljubica Gojku.Još mi glava vri od današnjih događaja. Gojku se razvedri lice; sa najvećim zadovoljstvom uze on jedan leskovak, što stajaše prislonjen uz duvar, jer se uverio da ga mrze orlovički psi.Pa kao pravi kavaljer fijuknu prutom kroz vazduh i smešeći se reče: — Da ponesemo oružje...Zli su im psi. — Jeste.Juče vas u malo ne iscepaše.Ja gledam kroz tarabu kako ne umete da se branite, odgovori mu ona i zacenu se od smeha, sećajući se jučeranjeg prizora: kad psi saleteše jadnika sa sviju strana, a on se samo obrće i baca nogama u stranu, i ako nosi štap u ruci. — He, ono je bilo iznenada... bio sam zbunjen; Oni prođoše kroz seoski sokak, po kome ležaše sitna, istucana, laka prašina, u koju upadahu noge do članaka.Okolo drveće beli se i tamni od sure, debele prašine, koja je u gustim slojevima popadala po lišću, po zrelu voću, po stablu i travi ispod njega.Oseća se zadah prašine, pomešan sa stočnim izmetom.Najedared sokak se pregradi gustim, neprovidnim, ogromnim oblakom prašine, koji se približavaše šetačima. — Uh, kako ćemo sad? viknu Ljubica. — Ništa... proći ćemo, reče veseo Gojko koji je bio na desetom nebu od radosti: »izgrdila je ćatu, a mene sama zove u društvo«. Odjednom ih poklopi oblak, uši im zagluhnuše od blejanja ovaca, a pored njihovih nogu snovahu ošišane, pognutih glava do zemlje, site i dobre ovce.Gusta sura prašina, koja se prema suncu prelivaše u neko crvenilo, stade ih štipati za oči, stade se uvlačiti u nos, u uši, stade padati za vrat, na glavu, po licu, svuda...Jedva iziđoše i dahnuše slobodno.Ali tamo daleko pred njima viđaše se drugi, još veći oblak, koji im se naglo približavaše.Oni svrnuše u jedno sokače i malo zatim nađoše se pod jednim humom, što se ponosno izdigao nad kosom, po kojoj se pružilo selo.Nabraše zrelih, sočnih, nabreklih od jedrine šljiva, pa se ispeše na hum. Pogled sa huma na selo i okolinu beše čaroban, zanosan.Pod njima se zelene gusti zreli voćnjaci, treperi šarenilo po gradinama sa povrćem, viju se čardaklije po nekoj usamljenoj dunji ili šljivi, a iz te niske zelene gustine izdvojio se ponosno u visinu po neki brest, ili se izvio tanahni jablan...I kroz to jednostavno zelenilo crvene se krovovi kuća, bele se na njima dimnjaci, a iz njih se izvili daleko i pravo u visinu beličastosrebrni stubovi dima, koji se na ovom večernjem zatišju samo ljuljuškahu, dok se na velikoj visini ne rasture i raziđu po vazduhu...Nad selom se nose glasovi stoke koja se vraća s paše, pasa i dece koja ih dočekuju, petlova i druge živine koja se sprema za legalo; sve se to spojilo u jedan samobitni, naročiti zvuk, koji se nosi preko voćnjaka i kuća, prodire kroz guste oblake prašine, što su se po negde podigli, pa se prema suncu prelivaju i svetle nekom ljubičastom bojom — nosi se taj večernji zvuk i bruji daleko širinom, čak tamo do kraja potesa, kuda vijuga, zelenom dolinom, srebrnasta uska-rečica... A tamo dalje, iza potesa, dokle ti god oko dopire, pružila se čas talasasta čas ravna polja, po kojima su naizmence razasuti potesi, sela i šume, i tako sve do kraja vidokruga.Po potesima se žute požnjevene strnjike, ili se zelene podotavljene livade po sniskim lukama, ili se crne preorane i zasejane njive...Iznad sela se, tamo u daljini podigla tanka probojna izmaglica, a tamo još dalje se, u gustoj magli, gordo i veličanstveno dižu moćne ogromne planine, deleći se u sve više i sve dalje krugove, koji su umotani u sve gušću tamu, dok se tako u toj neprovidnoj tami sasvim ne izgube iz očiju... I sve to što se pruža pred očima naših došljaka obasjalo je rumeno sunce poslednjim zracima svoga zalaska, prsnula je vatrena svetlost po tom nedoglednom prostranstvu i obojila ga čudnim, raznim bojama, te sve treperi, sija se i preliva pod jasnim nebesnim svodom, koji se, i sam osvetljen žarkom rumenom svetlošću, nadneo nad ovim kitnjastim prostranstvom, pa ga, kao ono svemoćni duh, zadiše svojom veličanstvenom beskrajnom večnošću... Ljubica i Gojko stajahu nemi, začuđeni pred ovim retkim prizorom, oči im lutahu s jednog kraja na drugi, a po licu se razlilo ushićeno čuđenje.Oboje osećahu kako im se duh otresa ovog svakodnevnog sitničarstva, pa teži nekud dalje i više, tamo u nedogled, onoj beskrajnoj večnoj istini... — O, kako je divno! uzviknu Ljubica posle dužeg ćutanja i posmatranja. — Ovde treba često da izlazimo sa decom. — Jeste... da... naročito je meni za zemljopis... — Hoćete šljiva? reče ona posle dugog ćutanja i gledanja, pa mu pruži iz ruke nekoliko komada. — A, hvala!... reče on, pa uze šljive, i ako je i sam dosta nabrao i nosio ih u džepu.Ali zar da se ne koristi ovom prilikom i ne uzme pravo iz njene ruke zrele plodove?O, kakvu toplotu oseti u njenoj ruci, kako su meki, kako li nežni oni jedri punački dlanovi!...I to on oseti samo za jedan mig, dok uze šljive sa njene ruke. Nu Gojko nađe da treba i njemu što reći, da je nezgodno ovo dugo ćutanje, pa se obrte saputnici: — Vidite tamo daleko... tamo hej, gde se savija svod nebesni, vidite u gustoj magli dugačke planinske vence... od tih venaca dižu se bliže ovamo sniska brda i humovi.Pod njima teče moja šumna Morava... — A, vi ste Moravac.? — Da, odgovori on, a iz očiju mu nestalo one sanjivosti, pa bije iz njih živi jasni oganj.On beše veoma zadovoljan, što mu ovako lepo ispadoše ovo nekoliko reči. Ljubica ga pogleda pažljivo.»Ta on je krasan čovek, dobričina, reče ona u sebi, ali šta ćeš mu kad je ovakav, jadnik.No ništa, bar ću sa te strane biti mirna, jer i njih ima svakojakih.« — Izvinite, molim vas, ali znate: nas novake sve interesuje, obrte mu se ona, gledajući u zemlju. — Kakve ste ocene dobili do sad? — Sve odlične, odgovori on onim blagim tonom u kome nema ni malo hvalisavosti. Ljubica ga pogleda sa nemim poštovanjem. — Da li je mnogo teško postići takav uspeh? — Pa nije lako...Treba raditi neprestano i s voljom.A sa samim prvim razredom treba svakad postići odličan uspeh; to nije mnogo teško. — To znači da ja do godine na ispitu treba da dobijem peticu? — Pa... trebalo bi... reče on, smešeći se i gledajući u daleke planinske vence. — Gledaćemo da dobijete...Ja ću vam biti na usluzi svakad, kad vi zaželite. — Hvala vam u napred.Mi ove godine nismo ni praktikovali školski rad: nastavnik nam imao neke mnoge honorare, pa nije ni imao kad da nas vodi u vežbaonicu. — To je rđavo, vrlo nezgodno!... reče on mršteći se.Vežbanje poslednje godine vredilo bi vam više od sve šestogodišnje teorije...Pustiti decu tako u svet!... nastavi on gotovo više u sebi i na licu mu zaigra ljutnja. — Ha, pa mi ćemo da omrknemo ovde, uzviknu ona, videvši da je sunce zašlo. Oni se uputiše niz brdo, govoreći o poslu koji ih sutra očekuje. Tek je sunce izgrejalo, a dvorište se napuni đacima.Gojko i Ljubica odvojiše svako svoju decu, pa odmah, tu na dvorištu, počeše razgovor sa njima.Oboje se samo upoznavahu sa decom, raspitivahu ih o njihovim kućama, o roditeljima, o tome kako su proveli leto.Ljubičini đaci većinom su do sad čuvali ovce i goveda, a među Gojkovim bilo ih je koji su i kopali, plastili, nalagali snoplje... Ljubica se razgovaraše, ali se češće mrštila: po neki mališan okrene glavu i gleda šta rade oni u drugoj gomili.Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa gleda začuđeno ove nove i neobične za njega prizore.Ljubici se učini da se ovde ne mogu deca navići redu (a ona to htede postići odmah prvog dana), pa ih uvede u školu.Odredi mesto svakom detetu, kaza im kako se zovu njihova sedišta i taman poče da im kazuje kako se ulazi u školu, kako se sedi i ponaša u njoj, a napolju se razleže pesma: »Paun pase, trava raste; pajo, paune..." Deca poiskakaše iz klupa kao jarići, pa se okupiše oko prozora, a neki behu poumili i da iziđu napolje.U prvo vreme i Ljubica stade začuđena i posmatraše kako se vije i talasa veliko dečje kolo, a u sredini stoji Gojko sasvim drukčiji, dostojanstveniji, pa pokazuje nešto jednom dečku, koji je seo u sredini kola. »Bog ga video, kad ih pre nauči pesmi! pomisli Ljubica. — Vidi se da je nisu znali do sad: eno još ih uči kako se to igra«.Zatim se okrete svojim nestašcima i strogim tonom vrati ih na svoja mesta.Deca se uplašiše od njenog strogog izraza i tona, pa se svako ukrutilo, gleda je pravo u oči i ne trepće.Ona vide da je pogrešila, ali oseti da ne vredi sad ispravljati pogrešku, pošto će do podne učiniti još nekoliko, možda i većih; — ona to zna. — Kako se zoveš ti, mali, što se jednako obrćeš? zapita ona jedno đače, koje joj pade u oči kao nestašno.Sva deca iz toga kruga, u koji je ona gledala, stadoše bojažljivo pogledati čas na nju čas jedno na drugo, čudeći se kome se to ona obrnula. — Ti, mali, ti... ti! pruži ona ruku na opaženog nestaška i gledaše ga strogim jasnim pogledom. — Je l’ ja? reče mališan sedeći i dalje i gledajući začuđenim pogledom čas desno čas levo oko sebe.Njegov pogled kao da htede reći: »ama varaš se ti, biće da je to koji drugi što god pogrešno; a vidiš, ja sedim miran ka svetac.« — Ustani!... viknu ona oštro, pa se odmah zatim trže i uze blag ton. — Kad god ja što kažem kome đaku, on odmah treba da ustane, pa da mi stojeći odgovara. Dosadi joj se ova napregnutost mozga; ovo što se neprekidno mora misliti.Ona izvede decu na dvorište, pusti ih da se protrče a sama se stade brisati maramom i duvati usnama, kao da je neki veliki teret nosila.I Gojko pusti svoje đake, pa joj priđe, smešeći se: — Šta... ne ide vam sve kao podmazano? — Man’te se...Kad bih znala da će ovako ići cele godine, bacila bih sve još sad. — He... a niste još ništa ni počeli.Polako!... svaki je početak težak. — Ali, molim vas, ko može da se ne ljuti kad vidi ovako malo dete, a prepredeno i širet k’o i čiča Stojan.Ja ga opominjem što je nemirno, a ono se osvrće na drugove, kao da i ono traži ko je to nemiran. — Ha-ha-ha...Pa to su najobičnije pojave u školi; to već ne sme nikako da vas ljuti, jer će vam se ponavljati onoliko puta koliko imate časova rada u školi. — Mora, bratiću!... nastavi Stojan sa kućnjeg praga. — Zamahni na pseto, ono će se kriti da ga ne udariš, a nekmo li dete.Tako je, bratiću moj! — Ono vidi da ja neću da ga udarim, pa što se krije! — He, bratiću, kad bi ono znalo šta ti misliš.Nego ono k’o veli: daj da bacim krivicu na drugog, ako se može; bolje neka bride tuđa leđa nego moja.A za mene što veliš, gospođo, — grešiš se mnogo: ja sam ti jedna puka prostačina i ne znam ti za politiku baš ni malo.Ja, bratiću moj, samo znam da slušam moju gospodu i da im budem veran, a meni neće biti rđavo od njihne strane.Tako je to, bratiću moj. Gojko i Ljubica se zgledaše i nasmejaše. Posle podne taman počeše rad, a uđe Stojan i javi s praga: — Evo ide učitelj brezovički. Iziđoše oboje, malo iznenađeni a i zbunjeni: u selu su posete vrlo retke, pa zato one vazda izazivaju neku nervoznu bojazan što se remeti ova stalna tišina, na koju se čovek navikao. Na vratnice uđe visok, plav, suvonjav mladić u kratku kaputiću i nakrivljenom mekom šeširu na glavi.Iđaše kicoški, nekako podigravajući u hodu, ispravljene glave a pognutih leđa unapred.Odmah se moglo opaziti da je to otresit, živ, okretan mladić.Još s polovine dvorišta on progovori: — Kažem ja: nije se on mogao promeniti — Gojko kao Gojko, ostao »mlada«!, k’o što je i u školi bio...Dakle nove kolege!Čast mi je...Velimir Krstić... i on se učtivo rukova sa Ljubicom.Za to vreme Gojko veselo uzviknu: — Velja, Boga mi!...Ja gledam, pa čisto ne verujem. Oni se obojica zagrliše i poljubiše. — Ja se čudim juče o kome to moj kmet govori: neće da mi kupi desetne mere zato, što brezovička učiteljka skuplja skorup u najveću cimentu, a sa manjima famulus zahvata vodu... — Gle ti paksijana kako mi oporočava moju očiglednu nastavu, nasmeja se gost, pa se obrte Ljubici. — Kako vam se svidi prvo mesto, je l’ prvo? — Da, sad počinjem. — Kolegu ćete imati dobrog, za to vam jamčim.Mi smo ga u školi zvali mladom, jer se sve nekog belaja stidi...Eno ga, vidite, zacrveneo se pa obara oči.Još da mu nije ove guste bradurine — zlo! — Šta ćemo sad, čime da te častimo? reče Gojko nudeći ga u isto vreme stolicom, koju je Stojan izneo. — Ja sam ti bećar, dodade on gledajući Ljubicu preko očiju. — A što gledaš gospođicu, nasmeja se gost, kad ti ona ne može zlu pomoći. Svi troje se nasmejaše i ućutaše. — Pa gde si, bolan, do sad, ded’ pričaj: gde si bio, šta si radio? obrte se Velja Gojku. — More... šta ja!Ovo mi je treće mesto, nego od kud ti ovde, kad si bio u Podrinju?Kad se pre oženi i čak steče kozu! — Znaš... naša posla!I meni je ovo treće mesto.Samo mi neobično što me sad ne premestiše: naučio sam već da radim svake godine u drugoj školi, pa mi to izgleda kao pravilo, a ovo sad izuzetak...A kad sam se oženio? — uz put, brate, brodeći s Drine na Timok, ugrabih jedno devojče...Naša učiteljska posla!Sve radimo uzgred: i ženimo se, i saranjujemo decu, i kućimo, i raskućavamo, i umiremo, sve onako uzgred, uz put... Ljubica ga uplašeno pogleda. — Nije valjda baš tako svuda?...To bi bilo strašno zlo. — E, gospođice, vi ste tek izišli iz školske klupe, a mi znamo kako se u skamijama ideališe.Polako... biće vremena da sve vidite i da se u svemu razočarate. — Ali za Boga, valj’da niko ne dira one koji se ne mešaju u politiku? — A zar mislite da se ovaj grešni kolega mešao, pa ipak mu je ovo treće mesto za tri godine.Je li, Gojko? — Pa ti me znaš: kakav sam bio u školi, takav sam i ostao.A ti sigurno nisi postao mirniji? — Ja — još luđi!Koga će da umiri ovo večito čergarenje, ovo teranje bez krivice i reda!...More, šta tu!... znaš li da čak osećam neko zadovoljstvo kad potrpam u kanate svoje prnje, pa ozgo usednem sa ženom i detetom, a za dušemu privežemo kozu, pa teraj!...A vama se, vidim, ne dopada takvo uživanje?Ništa, udajte se za Gojka, on je miran čovek; valjda će se ovde staniti stalno — reče gost i lukavo pogleda na nove kolege. Ljubica, iznenađena ovom smelošću, pocrvene, ali ne smede pokazati znaka ljutnje, da ne uvredi ovako otresita gosta; a Gojko, videvši ovo naglo crvenilo na Ljubičinu licu, obori oči, ali mu lice zasija velikom radošću.»Eto, kažem ja: samo polako, pa ko zna šta još može biti!...« pomisli on i pogleda kradom Velju, pa opazivši na sebi njegov pogled, mahnu mu glavom kao preteći. Ljubicu odjednom, posle ovih zloslutih reči Veljinih o teškom učiteljskom životu, obuze neka plašnja, u dušu se uvuče neka sumornost, i ona zadrhta. »Šta ovo oni govore samo o zlu, kad je svet tako lep, sunce tako toplo i veselo greje, srce u grudima tako živo kuca i sve, sve je udešeno za lepo prijatno življenje!...Zar ja da ne prođem dobro, i moja budućnost zar da ne bude sjajna?...Ta ja sam mlada, lepa... ja moram biti srećna!« I pred njenim očima proleću sjajne, divne slike zamišljene budućnosti, ona se smeši tim slatkim sancima i u isto vreme čuje kako joj se drugovi gromko i veselo smeju. »Kakvo zlo, misli ona dalje: samo tek da se tako kaže.Zabrinuti i opterećeni zlom ljudi ne smeju se tako veselo, a njemu smeh ne silazi sa usta.More, slavan je život, slatko je živeti!... — Pa ne hvalite se, gospođice, početkom u radu.Zbilja, kako ide?Danas ste počeli. — Ljutila sam se mnogo.Nisam još... (ona poumi da kaže: dorasla) naviknuta na taj posao. Velimir joj stade govoriti o tom početnom poslu.Govorio je takom sigurnošću i razumevanjem, kao da je desetine godina proveo na tom radu.Reč mu beše tečna, živa i oduševljena još priličnom dozom idealizma, koji se kod početnika dugo zadržava, nad, kim se oni smeju i ako su njime prožmani i zapojeni. Za to vreme Gojko nešto živo pregovaraše sa Stojanom u svojoj sobici i posle kraćeg vremena javi se, kao rezultat pregovora, velika čaša, puna bistre hladne vode na rapavoj, prljavoj i suvoj ruci famulusovoj; u drugoj držaše među prstima parče šećera, i to sve s velikom pažnjom podnese gostu. — Izvol’te i prošćavajte...Mi smo ti, bratiću, znaš, bećari i sirotinja.Što je dao Bog...Budite zadovoljni!... — Gle, molim te, čuda! reče mu Velimir, smešeći se. — A kad pre dobavi tu čašu i šećer iz komšiluka?Za vodu te ne pitam s toga, što znam da je imaš besplatno. — E, nemoj baš tako, bratiću.Imamo i mi po nešto, i ako smo sirotinja.Tako je to. Gojko razvukao usta u širok sladak smeh, a glavu okrenuo u stranu. I Ljubica se začudi, kad pre nađoše ovu zgodu za posluženje, a na Veljino pitanje i ona se slatko nasmeja. — Je l’ ti ovo komšijska čaša? obrte se gost Gojku, koji se još lupaše dlanovima po kolenu od silna smeha. — Naša, bratiću, odgovori Stojan za svoga gospodina.Naša... školska... a to ti je ka da rečeš moja, gospodinova i gospođina.Nas smo troje tu... kao... — Kao jedna porodica, dopuni ga učitelj. — Tako, bratiću, tako... hvala je gospodu Bogu, koji je blagoslovio naš sastanak... — E, zar već!?... uzviknu Velja.Svi prsnuše u smeh i poskakaše sa stolica. Gojko se tvrdo odluči da dobro pročasti Stojana, čim primi platu. Ljubica se smejaše s toga što je mlada, što je veselo živeti i što je smeh najlepši ukras mladosti.Velimir se smejaše i radi sebe, što bejaše veoma raspoložen i naročito radi Gojka: da mu pomogne nameru, jer je već uvideo kud ovaj smera. — E sad ako hoćete da se malo prođemo, i bar da me tom prilikom ispratite, reče gost. — Zar nećete da nam vidite školu? zapita Ljubica kao čudeći se. — Bio sam u njoj i letos o ispitu i opet pre mesec dana kad smo merili vašu učionicu i poručivali skamije. — A, na to smo vama obavezni za onako lepe skamije i druge potrebe? reče Ljubica. — Ni najmanje.Ja sam učestvovao zbog društva, a i zbog ručka, za koji sam znao da će se davati posle pregleda škole. Oni se krenuše kroza selo.Putom se vodio govor samo o radu u školi.Velimir obeća da će doći k njima sa celom svojom školom, pa će tako zajednički držati ugledna predavanja, ali prethodno zahteva da oboje odu k njemu u goste i da provedu zajedno ceo nedeljni dan. Ljubici se veoma svideo i ovaj pametan razgovor iz koga se uveri da i Gojko raspolaže dobrim i ne malim iskustvom u školskom radu; svide joj se i ovaj poziv Velimirov i ova lepa šetnja preko ravna požnjevena polja.»Šta oni govore o zlu kad je tako prijatno i zanimljivo provoditi vreme u radu sa malom decom!... pomisli ona. — Neumna, nezgodna je ta večita borba sa kmetovima i odborom...I deca hoće čoveka lako da naljute, ali su sve to sitne stvari, koje ne truju čovečji život, ne smetaju mladosti da pliva u sreći i snovima, da se veseli životom i suncem...Nema nikakve bojazni!...Daj da se živi!...« A Velimir se nagnuo Gojku pa mu šapće: — Kamo ti nove, lepe haljine, nesrećniče!...Što se brukaš u tim dronjcima!Doteraj se malo, podšišaj se, potkreši tu bradurinu...Otvori oči, ako hoćeš da poigramo uz mesojeđe. Gojku zasvetleše oči.On baci pogled na Ljubicu, koja iđaše napred putanjom, pa odgovori drugu šapućući: — Baš sam to juče i sam mislio....Gledaću, čim primim platu.Znaš, dužan sam malo... — Pa kad dođete k meni, razgovaraćemo na samo o tome.Gledajte da dođete još ove nedelje, dok je lepo vreme. — E sad nam možete pokazati kako ćemo naći put za vašu školu, reče Ljubica i stade. Velja im objasni kuda će proći, pa se po tom, progovorivši još nekoliko reči, rukovaše i rastadoše. Gojko i Ljubica vraćahu se, puna srca, veseli i zadovoljni, kao što se obično vraćamo kad ispratimo koga gosta, s kim smo prijatno proveli nekoliko časova. — Baš krasan čovek, reče Ljubica; — veseo, otvoren, i tako lepo govori o našem poslu. — A, Velja je i u školi bio veoma otresit.Znam da ćemo kod njega naći čitavu biblioteku. Tako idući k selu pretresahu polako dobre strane svoga novog druga i prijatelja.Ova lepa večernja šetnja osvežila ih i ulila novu snagu u grudima, pa osetiše da im se razliva neka prijatna veselost u srcu; osetiše ono poznato zadovoljstvo od zdravlja, s kojim se kod mladeži vazda javlja neka žudnja za nečim veoma svetlim i maglovitim...Beše im žao da ostanu svako za sebe sami, pa iđahu zajedno ne znajući kud će; ućutaše i svako mišljaše za sebe... »I od kud je baš tako težak život? stade Ljubica misliti.Teško je neradnicima i onima koji bi hteli samo da zapovedaju, a meni, što?... šta ima da mi bude teško.Mojoj deci ja zapovedam, a druge starije moram slušati; nije vajde.Svaki ima po nekog starijeg, koga sluša, pa tako i ja...Nego nije to.Opet oni misle o nečem drugom, o čemu neće da govore preda mnom... opazila sam to.Ali šta?...Svejedno, ma šta bilo, nije tako strašno...A ovaj Gojko baš je dobar čovek i... odličan... jest, baš odličan učitelj, to kaže i gospodin Velja.Moram mu govoriti nek se javi za ispit.A što?...Zar se mene što tiču njegove stvari?« — zapita se ona bojažljivo, anališući sa zebnjom svoja osećanja, ali se odmah umiri.Nekakav đavolast, detinji osmeh pređe joj preko usana i ona baci pogled na Gojka, onako u koso, ne osvrćući glave k njemu. A Gojko se pognuo, pa meri očima svaki svoj korak.Tek po neki put skrene oko u stranu, te više oseti no ugleda tanahnu figuru devojačku uza se.I on se dao u neke misli, od kojih mu se guste veđe čas navuku i natmure kao ilinski oblak, a čas se razvedre i razvuku u veseo blažen izraz...»Ala bi to bio život, Bože!... ali ko sme o tome misliti...Nije to za mene, za ovakog hm... kako da kažem... povučenog, jest baš tunjavog...Tunjav sam, nije vajde«.I on kao sa nekom zluradom žestinom ponavljaše ovaj izraz, koji mu odjednom postade tako plastičan i živ, i što je najglavnije odgovaraše potpuno — kako on mišljaše — njegovom stanju.»Tunjav! zaista jesam.A što, zar ja ne bih mogao biti onako okretan i živahan, kao Velja?Ne može da se smiri na jednom mestu, vrti se na stolici, igra mu, čini mi se, svaki mišić na telu.Mislim baš da bih mogao, kad bih se odlučio.Što, zar je to teško: vrd... vrd tamo amo, pa ništa....Ali ne ide, badava, znam ja sebe.I on se skoro glasno nasmeja, jer predstavi sebe kako bi izgledao, kad bi odjednom stao obletati oko Ljubice i udvarati joj se kao kakav okretan kavaljer.Ova mu se misao, pored svoje smešne strane, ipak svide i on već zamisli sebe obučena u najfinije odelo, stade zamišljati neke naročite manire, za koje držaše da mogu jako uticati na devojku.I odjednom, usred tih sanjarija, on se trže.»Šta je ovo... šta ovo ja mislim i činim?Zar to ja činim od istine... ja, koji do sad ne smedoh pogledati u žensko!...Bežah od njih kao od đavola, kao da će me jedan pogled njihov satrti.Šta je ovo?!...Hm... to je nešto novo, što do sad nije bilo, to se sad nešto počinje, mora biti...Ali šta?« I njega opet stadoše pretresati nekakve tople, prijatne struje, koje poticahu otud od nekud od srca... — A, evo mog stana, uzviknu Ljubica, dignuvši glavu.Da je ranije pa da svratite, ali je već mrak... Gojko se trže i gotovo odskoči korak natrag. — Kako... ne, ne, molim...Ima vremena, drugi put... — E onda do viđenja.Laku noć! reče ona i klimnu glavom koketno, pa se obrte i uđe kroz vratnice u svoje dvorište. — Laku noć, reče on za njom, prihvatajući se šešira i gledajući kroz suton neobičnu siluetu, koja se udaljavaše od njega ispod punih kitnjastih šljivovih drveta. — Eh, uzdahnu on i okrete lagano koračajući k svome samohranom i neveselom stanu. Protekoše još tri dana.Ljubica sve više ulazi u posao i sve se više oduševljava radom.Istina ona počinje ujedno i sama opažati, a to je i Gojko napomenuo, da joj deca počinju bivati sve više utegnuta i povučena, nestaje sa njihovih lica one obične dečje živosti i ona počinju ličiti na vojnike u frontu.Ona zna šta je uzrok tome i oseća da me može ništa učiniti da nestane ove pojave.Uzrok leži u njoj samoj, i on je tako tesno spojen sa njenim bićem, da se već više ne može otkloniti. »Kako to, misli ona, gledajući na Gojkovu decu: bar od njega sam življa i okretnija, a gle kako su naša deca!...Zar on sa onom njegovom pipavom mirnoćom može da stvori ovakav život... gle kako se živo i veselo razgovaraju!A ja... sa ovako živom prirodom, stvaram vojnike.Ali znam, to je sve ona prokleta moja surovost.Šta ću, ne mogu drukčije.« I ona skloni svoju dečicu za školu, reče im da se tu igraju, pa se onda polako približi Gojku.On stajaše među decom, pa im govoraše nešto živo mašući rukama.Ona sa čuđenjem posmatraše kako onaj spleteni Gojko stoji pred decom, kako im živo i veselo priča, sa usta mu nikako osmeh ne silazi.A dečje oči, upravljene na njega, gore, gore, kao žeravice... »Bože kako je ovo lepo!Što i ja ne bih mogla ovako.Baš ću da ogledam... ne, ne da ogledam, nego da i ja okrenem ovako, sasvim da okrenem...Što, gle samo kako to on polako, smešeći se...Zar ja ne bih mogla tako?...« Gojko po dečjim pogledima oseti da ona stoji iza njega, pa odjednom prekide rad i priđe joj, gledajući preda se zbunjeno, ali mu još u očima igraše ona vesela, vatra, koja ga grejaše u poslu. — Vi, odmor... da.He, vaši su mali, ne treba se sa njima mnogo žuriti. — I ne žurim se.Nego gledam vas jednako, pa baš dođoh naročito da čujem... kako to vi...Nekako to vi radite drukčije, življe. — Hm... kažem vam... poče on otezati, pa u govoru baci pogled na sokak i prekide, zanemi.Ugleda seoskog pisara, a uz njega učini mu se da promiče pored prošća crvena policijska kapa.Uvek su mu policajci bili odvratni, a sad mu se ovaj što dolazi učini kao jastreb, koji se zaleće u mirnu i bezbrižnu pilež.I Gojko, kao sa nekim predosećajem, stade se nervozno okretati oko sebe, kao kvočka kad oseti opasnost, pa skuplja oko sebe piliće. Ljubica pogleda za njegovim očima, pa videvši ko dolazi, namrgodi se i zauze neki odsudan, samo njoj svojstven položaj iščekivanja.Posle joj se učini veoma nezgodno da baš tako otvoreno pokaže, kako je ranije opazila goste, pa ih sad iščekuje.S toga se obrte Gojkovoj deci, pa ih stade nešto zapitkivati, ali tako neumešno, da deca odmah opaziše zbog čega se ona obraća k njima, pa svaki čas pogledahu u stranu, od kud se približavahu gosti. U dvorište uđe sreski pisar u novoj policijskoj uniformi, koja tek beše propisana.Novu oficirsku kapu nakrivio na desno uho, a sjajnu niklovanu sablju pustio te se vuče po zemlji i zvecka kad udari o kakav kamičak.Lice mu mladoliko, sasvim belo, nos pogrbljen, dugačak, a brkovi tanki žućkasti; po obrazima i bradi izrasle retke žućkaste dlake, koje se ne opažaju na prvi pogled.Oči mu plave, male, pa neobično svetlucaju ispod mesnatih kapaka; sa strane oko očiju koža se počela brčkati, te daje celom licu izraz skrivenog lukavstva.Sa lica mu bije ona poznata naduvena tupost, koja je svojstvena mnogim neškolovanim predstavnicima vlasti.On se približavaše slobodno, gotovo drsko, i na Gojkov učtiv pozdrav jedva klimnu glavom; zastade i sasluša Gojka, koji mu se predstavi, pa kao pravi general kad sasluša raport, klimnu glavom i okrete se učiteljici.Seoski ćata se zadovoljno i pakosno osmejkivaše, gledajući to u zbunjena Gojka, koji se odjednom nekako-neobično naježi, uvuče glavu u ramena, pa nervozno zvera očima, čas u Ljubicu, kojoj se obrazi odjednom zacrveneše, kao da će sad iz njih krv briznuti. Ljubica podiže glavu i pogleda pisara pravo u oči, ali se ovaj ni malo ne zbuni od tog pogleda, već joj priđe slobodno i onim policijsko porodičnim tonom reče joj, prilazeći: — Hehe... jesmo li se namestili?...Pera Ilić, pisar ovog sreza i platodavac učiteljski...Hm.. da... čujemo mi tamo u srezu, dođoše nam posle i akta o vašem postavljenju...A ja ovde do opštine, kupim porezu, pa mi Bogosav reče da ste došli...Daj, velim da se upoznamo. Ljubica se osvrtaše, zbunjena, pogledajući češće na Gojka, koji se smrznuo tu na mestu, pa ni da mrdne. — O, molim... izvol’te, reče ona sa nekim malim izrazom koketerije. — Ama nemamo gde da vas uvedemo.Deco, dajte koju stolicu. »Hm, pa to je on!,.. znam...I gle sad šta je! reče Gojko u sebi.On poznade pisara.Seća ga se dobro kad je stupio u prvi razred gimnazije, zajedno sa njim, pa videvši da ne može ni iz jednog predmeta da istera veću ocenu od jedinice, nestade ga.Posle se viđao da služi kod jednog advokata, potom kod sekretara u načelstvu okružnom i odjednom se obrte kao prepisivač u istom nadleštvu.Od tada mu Gojko izgubi trag, i evo sad mu bi suđeno da ga vidi u punom sjaju gospodstva, u položaju od koga i sam po malo zavisi. Deca izneše stolice; odjednom se tu nađe i Stojan, koji ćuteći namesti stolice u hlad pa se izmače, gledajući pisara onako isto neobično, naježeno, kao i Gojko. — Izvol’te, nemamo sve udobnosti kao kod kuće, reče Ljubica sedajući i smešeći se.Ona je već uhvatila na sebi dva značajna pogleda pisareva, pa je odmah obuze ona ženska žudnja za dopadanjem.Ujedno opazi Gojkovu natmurenu, zgrčenu figuru, pa odmah pomisli da njega sad grize ljubomora, te se sa osmehom obrte pisaru, pogledajući lukavo, ispod očiju, na Gojka. — A već mlade učiteljice i u svojim kućama imaju velike udobnosti!...Ha-ha-ha... nasmeja se pisar.Znamo se dobro koliko smo teški.A, Bogosave, sedi, reče on ćati, koji se slatko smejao odgovoru njegovu. — Golaverija smo, brate, svi pa to ti je, pridruži im se ćata ovim familijarnim tonom. Ljubica planu i namršti se.Pisar to spazi, pa se obrte ćati: — Baš si prava gejačka cepanica; nećeš se nikad istesati. Ćata se stade vrpoljiti i čuditi šta je to pogrešio, a pisar se okrete Gojku: — Izvol’te, gospodin učitelju u društvo! — Zahvaljujem, moram na posao.Deco, u školu! skomandova on, pa se opet zgrči i, onako namršten, oborene glave, uđe sa decom u školu. Pisar pogleda za njim ironično, kao što obično gledamo kakve poluumnike, nasmeši se i mahnu glavom, pa se obrte učiteljici: — Šta je ovo... he-he-he?...Kakav vam je ovo kolega? — Odličan učitelj i veoma dobar drug, odgovori Ljubica ozbiljno i odlučno, pa videvši da se pisar sprema da izbaci neku pošalicu na Gojkov račun, prestiže ga i sama reče: istina, nije uglađen ni... doteran, kao što bi trebalo, ali je dobar čovek. Pisar za to vreme neprestano pogledaše ćatu, dok se ovaj jedva seti, pa se odjednom diže. — A nama ostade onaj dnevnik onako...Da idem da ga zaključim, reče on smešeći se, — Idi molim te, ali nemoj sumirati bez mene.Pričekajte me i spremite ručak. — Ha, to se već razume.Kako!... reče on i udali se sa nekim značajnim osmehom na ustima. Stojan, koji stajaše više učiteljice, isto onako naježen i zgrčen kao i Gojko, obrte se i ode u školu, mašući glavom nepoverljivo i šapućući u sebi: »Ja, bratiću, tako je to; vidim ja!...« Gojko ga dočeka na vratima svoje učionice, namršten, a iz očiju mu se čitalo pitanje: »Šta je?« — Ostadoše njih dvoje sami.Ovaj kresa okom, kresa, dok se Bogosav seti pa ode.I ja se sklonih, bratiću, od zla.Ne znaš ti kakva je ovo sila u srezu; i kapetan ga se boji; tako je to, bratiću moj.A ona ne zna, nego...Hej, što ti je ženska glava!...Ama Boga mi, gospodine, jednake su: i ove vaše učevne i one naše konđare.Je li njoj duga kosa!... Međutim na polju pisar otpočeo napad, po svima pravilima donžuanske taktike.Najpre se već obavestio o njenim roditeljima, o školovanju, o svemu, dok se tako malo upoznaše i zbližiše, pa onda poče po izdalje dobacivati pohvale njenoj lepoti, pameti, lepom položaju koji zauzima...Ljubica, koju sve više obuzimaše ženska sujeta, popuštaše po malo od one prvašnje zbilje, pa se stade i ona upuštati u razgovor, koji je vodio samo cilju. — Dopada mi se, znate, tako sa obrazovanom ženskom... razgovor je veoma prijatan.O čemu god hoćeš, sve te razume... pa i sam da se poučiš čemu.A ni mi vam nismo baš tako velike škole učili. — Za vaš posao i nisu potrebna velika znanja.Tu je važna praktika... — Jest, dobro ste rekli.Praktika, sveta praktika!Nisam ja uzalud praktikovao dvanaest godina, pa zato se sad ne bojim ni jednog pravnika.Moje osudno rešenje ne obara se tako lako!A pravnici šta mi znaju?Ne znaju rad na jednom običnom registru, a već onako... thi!... — reče on, mahnu rukom po vazduhu i nasmeja se glasno, pa onda nastavi: — A vi, to je već drugo... vama trebaju mnoge škole.Bez toga ne može da se radi vaš posao kako valja.Nego znate šta: upišite i mene u prvi razred; ja bih baš voleo da učim kod vas...Tako da sedim u skamiji, pa samo vas da gledam i slušam. Ljubica pocrvene iznenada, saže glavu i pogleda ga onako ispod očiju. — Kad ne bi trebalo da se jede i živi, odgovori ona smešeći se.Ali treba zarađivati hleb. — Hleb?... ponovi on; kakav hleb!Zar još i o tome da se brinemo.Recite samo kolika nam suma treba da bezbrižno proživimo.Sve da vam spremim. — Ha-ha-ha... okrete Ljubica u šalu.Koga di ste naumili zaklati, da se tako brzo obogatite!Neka, molim vas: tako mladi, pa da idete na robiju... — Za vas je slatko i na smrt poći, uzviknu on, smešeći se. To već beše mnogo.Na tako otvoren razgor Ljubica ne beše navikla.Ona, čedna detinja osećanja, koja se ulevaju u dušu još majčinom hranom, počeše se buniti, ali ih postepeno ućutka i zagluši ženska taština.Ipak osećaše neku prijatnost od ovih smelih reči, i ako je dobro znala da su to samo reči, da se to govori u drugom smislu.Ko će razumeti žensku dušu!... Posle pređe razgovor na platu.Pisar s nekom naročitom intonacijom ispriča, kako se plata vrlo, vrlo neuredno izdaje, kako učitelji moraju po nekoliko puta dolaziti k njemu uzalud, ali ona, gospođica Ljubica, ne mora se za to brinuti.On će njoj sam donositi platu, sve će olakšice on njoj činiti...Zatim se vešto navede razgovor na neke učitelje i jednu učiteljicu.Gospodin Pera otvoreno izjavi, da je on već učinio što treba, da dvojica učitelja budu premešteni a učiteljica otpuštena.Posle ovog saopštenja, pisar se diže.On nađe da je ovo za prvi mah kao početak, dosta; a posle već, ići će sve svojim redom...S naročitom namerom on prekide razgovor baš na ovom mestu... — Kamo vam onaj kolega, reče on, dižući se.Baš će sit da se naradi. Ljubica se sad tek seti posla, seti se da je još davno decu ostavica iza škole, pa o njima niko ne vodi računa.Ona se nervozno diže i rukova sa pisarem, pravdajući se uzgred: — Ah, izvinite, molim vas.Jadna moja deca... ostavila sam ih onako.Ne znam sad ni gde su. I ona brzo, ne osvrćući se više, ode onamo gde je decu ostavila.Naročito je prenerazi svršetak razgovora sa pisarem, pa htede sad odjednom da uguši sećanje na njega.S toga se odmah, živo, s nekom grozničavom žurbom predade poslu.Ali je odmah prekide glas Stojanov: — Gospodin kazao skoro će podne...Da pustiš decu kući. Ona opazi da je Stojan gleda nekako u koso, nekako neobično, ljutito.I to joj pade teško.Otpusti decu kućama, pa zastade pred čičom i pogleda ga slobodno, pravo u oči. — Boga ti, ko je ovo... kakav je ovaj pisar? — He, bratiću, pa gospodin Pera... znam ga. — Pitam te onako... kakav je čovek?On nešto mnogo preti učiteljima. — Preti ja.Šta ćeš mu — sila je velika.On ti je pravi gazda u srezu, kapetana ne verma ni ovoliko...A zao je, bratiću moj, kao... kao...Šta tu, šta on može učiteljima!Gledaj ti samo svoj posao, pa se ne boj nikoga.Tako je to, bratiću, ja...A on učiteljima ništa ne može.Ne može ništa, kad ti kažem.To jedno, što ih vorta s platom, ali tako ti je svud, po svima srezovima. A Ljubica samo oseća kako joj nešto jako bije u temenu i u glavi vri, vri kao u kotlu...Ona se hvata mislima za pojedine reči Stojanove, ali u glavi opet vri, a srce se sve više steže od nekog nejasnog zloslutnog straha.Šta je to, od čega se plaši, ne sme da zna, ne sme da misli o tome, ali joj se to izvilo pred očima, pa joj potresa svaki živac.Upravo ona ne može još da odredi u kolikoj je meri to strašno i je li baš strašno; i sve joj se čini da tu ima dosta i prijatnoga...Ali za sad ona je uzbuđena jako i rada bi ma čime zabaviti se, nu čime bi?... — Šta radi gospodin učitelj? — Sa decom, veselnik.Šta će... da se skloni od zla; bolje mu je.Sad će i on izići.Kažem ti ja, bratiću, ne boj se ti.Njemu baš nemoj zube pokazivati, onome znaš... nego onako niz dlaku..Laži ga polako dok ne uhvatiš za vrat, pa onda o zemlju.Ja, bratiću, tako je to.A ti se ne boj, što se tiče... — More šta ti je, koga imam da se bojim...I šta mi ko može! Ona se uputi u školu.Vrata na Gojkovoj učionici behu otvorena, a on, onako isto namršten, hodaše živo preko škole.Kad opazi nju, on se obrte deci, naredi im da se spreme, pa ih pusti kući. Ljubica stajaše u hodniku dok deca polako iziđoše iz škole.Za decom iziđe Gojko, gledajući pred noge.Oboma beše nezgodno da se pogledaju, a znaju da se ne mogu ćuteći mimoići.Gojko oseća kako ga izdaje prisebnost, i on već uviđa da će proći ovako ako ga ona ne zaustavi.To je bez sumnje i Ljubica uvidela, pa mu priđe. — Zar i vi puštate, reče mu ona otvoreno, onako kako su i jutros razgovarali. — Podne je, odgovori on, gledajući čas u zemlju, čas na vratnice, kuda prolažahu đaci, pa se opet polako krenu.Ljubica pođe za njim. — Hoćete li da idemo posle podne u Brezovac.Da pustimo decu rano, pa da idemo. Gojko se iznenadi; ovakav predlog nije očekivao, a bi mu po volji.Htede da se upusti u razgovor i da je pita što za pisara, pa uvide da je to nezgodno.Svejedno, i onako će doznati od Stojana koliko mu treba da zna. — Dobro odgovori on.Možemo... samo ranije... Posle podne iđahu niz potes, jedno pored drugog, učitelj i učiteljica, ali oboje behu sumorni, zabrinuti.Iđahu ćuteći, ali oboje upravili oči u neodređenu daljinu, pa se dali u duboke misli.Neka teška slutnja obladala je njima od jutros, pritisla im dušu, stegla srce, pa ih tako drži, mori ih bez prestanka. »Šta on hoće? razmišlja Ljubica o celom događaju.Nisam ga dobro ni razumela.Upravo, on mi nije još ništa ni kazao, nego sve onako... poizdalje.Čas govori nekakve odveć neobične komplimente...Hajde već to... ne mari.Može biti da je to baš u redu, nego ja nisam naučila na takav razgovor; nisam bivala u društvu.To već nije ništa.Ali posle šta ono govoraše o nekakvom nakitu, ukrasu, šta li.Pa o plati... i to već nije ništa.Nije ni teško ići u srez.Pa o onim učiteljima...A ona učiteljica, veli, biće otpuštena...Ah...« Ljubici se steže srce od neke zebnje i opet je pritište onaj teški magloviti sumor, što davi, ispija polako... »I zar sve od jednom da propadne, sva muka moja!...Taman se došlo do mete; taman da odmorim roditelje, da se odmorim i sama od onog sirotovanja i gle!...Zar to može biti!Zar bi Bog dopustio?I zašto, zašto...Šta hoće on... šta mu to ostade neiskazano, nedovršeno?A znam, osećam da će se to drugom ili trećom prilikom sve iskazati.Pa onda?...O, ta valjda i Bog gleda sa neba na sirotinju!...« Ona se strese od te maglovite zebnje, pogleda na Gojka, koji iđaše gledajući pred noge, duboko zanesen u misli, pa se i sama opet zanese mislima. »Čudnovata je, baš!... premišlja Gojko deseti put jednu istu misao. — Ovamo sedi sa njim celo jutro, smeje se, šali se i sve onako... što ne valja.Ostavila decu samu...Vidiš, za to bih je mogao uzeti na odgovor.Ali, eh...!« i on mahnu rukom po vazduhu, uviđajući i sam da on nikad ne bi imao smelosti da to učini.Sva je uteha u tome, što on saznaje, da bi imao pravo, pa čak i dužnost da to učini.Ali se to sve završi onim stereotipnim i malodušnim uzvikom: eh!... »I niko je ne prisiljava da sedi sa njim.Što, zar ne može ona ustati i reći: izvinite, ili već tamo... moram na rad, čekaju me deca.Kako sam ja!A ona jok... nego sa njim tamo amo, pa celo jutro.I šta su imali toliko da govore? — Ludorije!...A ovamo sad gledaj je!Ide kao ubijena... i odmah sam poznao da joj nije bilo po volji.I Stojan tako veli.Pa dobro, što je sedela kad joj to nije bilo po volji?I ove su ti ženskinje baš...« On opet mahnu rukom, razgleda pred sobom pa se opet zamisli... Velja beše na radu kad oni stigoše.Zamoliše ga da ne prekida posao, a oni se namestiše na dnu škole, iza đaka.Radio je sa prvim razredom, drugi pisaše, a treći i četvrti računaju na tablicama.Ljubica se veoma začudi kad vide da učitelj već predaje o slovima.Na tabli stajaše velikim, jasnim, lepim slovima, napisano so.Učitelj se s dosta veštine ali i muke staraše, da navikne dečje uho razlikovanju ova dva glasa.Ljubica gotovo ne diše; sva se pretvorila u trajnu, žudnu pažnju.Da joj je da ne propusti ni jedan pokret učiteljev.A on radi živo, umešno, s voljom...Tek ipak vidi se da ne radi bez naprezanja.Sva malopređašnja briga odjednom se skide, nestade je, a nju obuze plamen žudnje za radom.Ona se preobrazi: oči se veselo zasvetleše, obrazi se zarumeneše; ona se sva predala tome poslu, koji je i njen...Tu su joj sve misli, cela duša...Deca odgovaraju: po neko već shvatilo dobro celu majstoriju i odgovara pravilno.Ljubica sve više svetli očima.Ali po neko ustane, pa sve naopačke...Ljubica se mršti, lupne nogom, upravo vrhom noge o pod; vidi se rado bi skočila i pritrčala detetu.Ko zna šta bi mu uradila od srdžbe!... A Velja se smeši veselo, kao da je to i očekivao, kao da je sve u redu, te nije moglo drukčije ni biti...On opaža kako se Ljubica mršti i muči, pa baš naročito bira takvu decu.Obaveštava ih, pomaže im, upravo uči ih da misle, ali su to deca neuka, divlja, pa ne može sve da ide kao po loju... — E dosta, izađite sad malo napolje, reče Velja deci, pa se uputi k svojim gostima. — Kako...Zar vi već radite sa slovima? upita ga Ljubica začuđeno. Velja se smeška neprimetno, i sam pravi začuđeno lice, kao bajagi čudi se pitanju. — Juče sam počeo, odgovara on naivno. — Zašto se vi kao čudite? — Pa, znate... nama su predavali, poče ona zbunjeno: priprema traje najmanje mesec do... — Ha, metodika... prekide je učitelj.E bogme ovamo ćete morati mnogo što šta protiv metodike, jer i naša vrhovna uprava radi većinom protiv metodike, pa moramo i mi.Šta, zar ja da izgubim dva meseca sa ovom derladijom uzalud; a šta će za to vreme da mi rade ostali razredi?...Jok, ja sam to sa njima naredio sve za četiri—pet dana: sto, stolica, klupa, tabla i t. d. A sad je već vreme da se počne raditi.I jeste li videli kako ide slavno: polovina već znaju da razlikuju oba glasa!A tek smo počeli, od juče... — Dakle vi ste zadovljni današnjim odgovorima? upita ona bojažljivo, kao da ga ne uvredi pitanjem. — Ha-ha-ha... te još kako!Pitajte Gojka kako on misli. — Da, slavno ide! odgovori Gojko odlučno. — Vidim ja kako se vi mrštite...U jedno vreme pomislih sad ćete skočiti, pa naročito biram nerazvijeniju decu.E, druže dragi, ne jedu se lubenice, dok se kopač dobro ne oznoji...Nego izvolite meni, u naš dom... Ljubica i Gojko izjaviše želju da slušaju dalje rad, pa po svršetku posla da pređu u stan.Velja pozva decu, pa nastavi rad.Uze da pregleda izrađene zadatke na tablicama.U tome mu pomogoše i gosti.Posle zaželeše da on drži jedno predavanje.I to im učini po volji: uze drugi razred i poče poznavanje prirode.Predavao je vrlo lepo, lako i živo; i Gojku se zasvetleše oči.U radu provedoše još ceo čas. Velja pusti decu, pa se kroz prostran hodnik uputi sa gostima u svoj stan.Dočeka ih jedna slabunjava, sitna plavuša, pozdravi se vrlo usrdno, pa odmah ode k stolu, na kome stajaše poslužavnik sa vodom i slatkim od trešanja.Razgovor se vodi samo o školskom radu. Ljubica je naročito došla da čuje koju reč o pisaru, da vidi šta je to: treba li da se boji čega, ili će joj i Velja kazati ono isto što i Stojan.Ali sad joj je veoma nezgodno da počinje razgovor pred učiteljkom.Zna ona žene, pa neka im je najsvetiji izraz na licu...»Najbolje će biti, pomisli ona, da govorim sa njim u povratku, sad kad pođemo.Znam da će nas ispratiti daleko, a još ako mu ne pođe žena, možemo govoriti glasno, sa Gojkom zajedno.Ako li ona pođe, moram se izdvojiti sa Veljom.« Kad siđe sunce blizu brega, gosti se digoše da idu.Velja se spremi da ih isprati, a učiteljka mora ostati kod deteta, koje je danas nešto u vatri. Velja iđaše neobično veselo; obuzelo ga ono prijatno raspoloženje, koje nastupa posle duga uspešna rada, pa sad ne može dovoljno da se nagovori.Stade se hvaliti svojim drugim razredom, jer to su samo njegovi đaci, i pričati s kakvim će uživanjem da radi ove godine sa njima.Ljubica, koja ga vrlo rado slušaše, morade ga prekinuti. — E sad vi nama da date jedan savet, jer zato smo upravo i došli, reče ona, pa im ispriča svoj jutrošnji razgovor s pisarem, izostavljajući naravno sve ono, što nije potrebno da oni znaju. Velja se još od prvih reči njenih uozbilji, a kad sasluša šta je pisar spremio onim drugovima, on planu gnevom i uzviknu: — Životinja!... dakle i to on zna...A kakva je to krasna devojka i odlična učiteljica.Pre dve godine svršila je školu.Sirota, nigde nikog nema, a vrlo lepa.Čuo sam ja još proletos da on obleće oko nje, pa eto... — Šta mislite, da li će zaista biti otpuštena?Tu je i Prosvetni Savet, za Boga; valjda se to ne lomi baš tako lako!... zapita Ljubica uzbuđenim, uzdrhtalim glasom. — Eh, Savet!... odgovori Velja sa nekom gorčinom u glasu.Teško nama!Oduzeli su nam i taj jedini zaklon: da nam je bar hleb obezbeđen, kad radimo posao valjano.Pa eto, dali su nas na milost i nemilost nesavesnim, besnim ljudima... da nam beščaste porodice, drugove...A mi da ćutimo kao ribe, da se ne smemo mrdnuti, uzviknu on sa teškim bolom, pa onako u ljutini hitnu grančicu, koju nošaše u rukama, daleko od sebe.Ućutaše za časak svi troje, pa iđahu bledi, namršteni, teško dišući.Kad se malo pribra, Velja opet progovori: — Otpustiće je, dabogme!...Čuo sam ja kako je on bio okupio predsednika da je optuže zbog nemoralnog vladanja...Nju, jednu od najpoštenijih učiteljica!...Eto i vama odgovora na pitanje.Sad vidite šta vas čeka, pa birajte; to zavisi od vas... tu vam mi ne možemo dati nikakva saveta. — A kako bi bilo da ja tražim premeštaj u drugi srez?Da to učinim sad odmah, dok još nema opasnosti. — Nema ni nedelja dana kako ste došli na ovo mesto, pa već da tražite premeštaj, i to još bez uzroka!Jer šta biste mogli navesti za razlog?...To ne može biti, verujte mi. — Gotovo meni se najviše svidi savet našeg Stojana, progovori Gojko, osmehnuvši se malko, ali mu sa lica ne silažaše ona ljuta gorčina i bol, što teče iz samog srca. — On joj veli da radi svoj posao, da se ne plaši ničega.A za pisara, kako ono... zape on, pa se opet nasmeja: beše mu nezgodno ponoviti izraz Stojanov »niz dlaku«, pa to on prepriča drugim rečima.Beše veoma uzbuđen, te jedva izgovori ovo malo reči. — I meni se svidi taj savet, odgovori Velja.More, vi imate pametnog famulusa, vere mi!Tako, tako je najbolje.Pa ako vidimo da će i vas ovako da bruka, onda ćete dati ostavku.Drugog izlaza nema. Zatim Velja stade pričati o onoj dvojici što im se sprema premeštaj, pa došavši tako u razgovoru do orlovičkog potesa, oprosti se sa gostima, obeća da će ih skoro pohoditi i vrati se. Ljubica i Gojko produžiše put ćuteći.Beše im nezgodno nastavljati dosadašnji razgovor a, o drugom čemu nisu hteli govoriti. Siđoše u rečicu, pored koje se zelene podotavljene livade.Zadahnu ih miris sveže, zelene trave, po kojoj su već počele da se kupe rosne kapljice.Voda se tiho slevaše preko kamičaka, žuboreći lagano, tajanstveno, kao da se i ona, umorna, sprema na počinak.Suton se približava, a vazduh postaje gušći, tamniji.Cela se priroda umirila, pa se samo još oseća njeno gigantsko drhtanje, kao poslednji uzdah pred teškim snom...Sve to navlači živa čoveka na beskrajne sanjarije. Naši putnici naiđoše na oborenu kladu na samoj obali, pa, gotovo ne sporazumevajući se, posedaše na nju.Proleti slepi miš i zapara tanahnim krilima pored samih njihovih očiju; projuri tiho, bez šuma, vodeni kos, vraćajući se noćištu; zažubori rečica, zašapuću kapljice što se slevaju s kamenja, a suton se njiha i navlači sve više, uspavljujući brižnu glavu prijatnim zanosnim snovima... No Ljubica ne sanja prijatne snove.Tužno je oborila glavu nad rekom, pa slušajući žubor i šapat bistre vode, čini joj se da sa tim zloslutim žuborom otiču i njeni najmiliji snovi mladosti, njeni najdraži ideali...Sve, što je tako dugo stvarala u snovima, čime je najradije dušu mladu napajala, počinje se ružiti, rasturati...I ona vidi da će nestati svega i da će posle nastupiti crno i gorko razočaranje; da će nestati snova i nastupiti oštra, surova java...I ona počinje osećati veliki, težak bol, jer gubi najveće blago mladosti — lepe zanosne snove...I kroz nemi suton, sa tihim žuborom reke, pomeša se bolno, tužno jecanje...I ode niz vodu, tihim lahorom, ovaj tužni dvopev tanahne bistre reke i mlade, nesrećne devojke... A Gojko zanemeo, smrzao se, pa ne diše.Oseća samo kako mu se grudi stežu, a srce lupa burno, živo.Ne sme da se pokrene, da mrdne ma čime..Samo gleda, gleda u ovu pognutu figuru, koja se u sutonu nejasno ocrtava, i čini mu se da svaki njen uzdah odnosi sobom po jedan deo njegova teškog bola, a na duši mu ostavlja tiho, prijateljsko saučešće u tuzi svoga druga, i još nekakvo osećanje, veoma prijatno i drago, od koga mu i srce življe kuca, ali se on stara da ga za sad uguši, jer mu danas i u ovakim okolnostima nije mesto.Samo tihi, lagani uzdasi po kad što odaju njegovo nemo prisustvo.A oko njega sve jedno isto: suton, žubor, jecanje... Odjednom se oboje trgoše, ustadoše i pođoše dalje.Mesec izgrejao, pa treperi svojom nežnom srebrnastom svetlošću.Zrikavci otpočeli svoj posao, pa i cela okolina bruji od njihove monotone pesme, koja uleva u dušu neku sanjivu zebnju.Tamo, na vrbama, kratkim i sumornim glasom, javlja se ćuk.A iz sela se nosi, sve lakše i lakše, nejasno, tiho brujanje.Dolazi noć... Kad već uđoše u selo, Gojko se ponudi da otprati Ljubicu do njena stana. — Neka, molim vas, nemojte...Blizu je, sama ću odgovori ona odlučno, pa se pozdravi sa njim i okrete svojim pravcem. — Dobro laku noć! odgovori Gojko malo uvređenim glasom i ostade dugo na tom mestu, gledajući za njom. Prilazeći svojim vratnicama, Ljubica opazi čoveka, koji se držaše jednom rukom za plot.On se krenu prema njoj povodeći se, a iz grudi mu se razleže hrapav, promukao glas. - — Aha... tako li je!U ovo doba...Molićemo za mecko izjasnjenja. Ljubica odmah vide da je to pijan čovek, pa brzo pojuri vratnicama, ali neznanko beše bliži pa podupre leđima ulazak. — Stoj...Hodi kod bate... Ljubica poznade ćatin glas, pa planu svojom odvažnom, plahovitom srdžbom. — Ha, pijanice jedna, ti li si to?Marš s puta... dreknu ona, pa gurnu pijana Bogosava iz sve snage..On se povede, povede i sroza se u prašinu, a ona protrča kroz vratnice i odmah zakači ključaonicu.Drhtaše kao u strahovitoj groznici, srce joj lupaše živo, mahnito, jedva se stade pribirati.Zakašlja se, jer je stade nešto gušiti u grudima. Bogosav, čuvši kašalj, stade se dizati iz prašine. — Čekni de ti Peru pisara, ček!...On će tebe ’nako znaš... ka pogaču od belije, sve oko ruke... Ljubica pobeže u kuću, zaključa se u svojoj sobi, pade na svoju devojačku postelju i gorko zajeca... »Bože, šta je ovo?Je li ovo moja služba, moj udeo?Zar se ovako počinje?Zar je ovakav ceo život!...« Ljubica se sva predala školi, svojoj deci.U neprekidnom, zamornom radu tražila je utehe; u poslu je ugušivala onaj stalni strah od nekakve nesreće, koji je obuze ovih dana.Beše veoma zadovoljna svojim radom; kad god iziđe sa decom na odmor, iz očiju joj sija zadovoljstvo, ali se brzo navuku oblaci na njeno ravno, nisko čelo...Misli, te crne misli nikako da je ostave, no joj zagorčavaju svaki trenutak, svaki pokret. »Što mi ne da Bog mira, misli ona, da se bar sita naradim sa svojom decom?Sad vidim kako veliko zadovoljstvo i utehu čovek nalazi u radu.To je veliki dar Božji, samo kad je čovek i s druge strane zadovoljan.O... a ja sam tako malo želela!...Samo da imam dobra druga, pa ovako u tišini da radimo oboje sa ovim mališanima, da radimo mnogo, neumorno...I kad nam zatreba odmora, da ga nađemo u našem gnezdu...Ta to su tako male, tako ništavne želje, pa i to se ne da!«... I opet se preda radu grozničavo, žudno, sa nekom čudnom odlučnošću.Gojko je obilazi na radu po nekoliko puta dnevno, pomaže je savetima i naposletku poče da drži predavanja njenoj deci.Radi se ozbiljno i svojski...Jedno jutro reče im Stojan da je otpuštena ona učiteljica, o kojoj su ranije govorili.Bogosav, veli, sinoć došao iz sreza, pa doneo taj glas. Oboje se zaprepastiše.I ako su neprestano o tome govorili i mislili, ipak im se činilo, da neće biti tako pokvarenih ljudi, koji će taj zločin izvršiti.A ono gle!...Oboje se ćuteći pogledaše, pa odoše u svoje učionice i počeše rad.Ljubica oseća da neće moći danas ništa uraditi.Misli ne mogu da se zaustave na jednom predmetu, no samo proleću, uvećavajući još više crnu slutnju, koja joj obuzela dušu.Odjednom, u sred rada, učini joj se da čuje sa dvorišta neobično zveckanje, baš kao da je sablja.Pogleda na prozor, a tamo stoji Pera pisar, lupkajući kamdžijom po svojim dugim čizmama.Reče nešto Stojanu, koji dođe pred njega, pa, stade razgledati zrele šljive i birati jednu po jednu.Stojan uđe u školu bled, zbunjen. — Zove te gospodin Pera, šapnu on Ljubici uplašenim glasom.Časkom, veli... — Kaži da ne mogu sad prekidati posao, odgovori ona odlučno, a iz očiju joj sevnuše neobične munje. — Kroz pola časa izići ću na odmor. — Baš bi bolje bilo da iziđeš, nastavi čiča veoma tihim glasom, u kome se čujaše molba.Ne znaš ti, bratiću, ove... Ljubica mahnu glavom odlučno, ljutito, i čiča iziđe pokunjene glave.Ona drhtaše sva, kao u groznici, ne znajući ni sama da li je to iz straha, ili ljutnje, ili jakog uzbuđenja.Neko zakuca na vratima tiho, lagano.Ona ne odgovori, ali obrte glavu i posmatraše kako se vrata lagano otvaraju i kroz njih prolazi ona poznata strašna figura.Ponosno podignute glave, vlasno i smelo posmatraše ona posetioca, koji se, ulazeći u školu, nekako neobično previo, smanjio se, i postao nekako smiren, tih, rekao bih čak ponizan.Sa nekim učtivim, finim smešenjem prilazi on stolu, pruža ruku, izvinjava se, moli za dopuštenje da posedi malo u školi... milo mu posmatrati ovaj zanimljivi rad. Odjednom se stade razbijati magla, koja se beše uhvatila oko Ljubice, i ona, s najvećim čuđenjem stade posmatrati gosta.Šta je ovo... je li ovo onaj isti, pređašnji čovek?Ne, nije, nije...Ovo je sve drugo... drugi izraz, ponašanje, ton govora, sve, sve drugo.Ona klimnu glavom, nešto promrmlja, i više očima no govorom pokaza mu mesto gde će sesti.Gost se namesti vrlo oprezno, starajući se da ne poremeti ovu tišinu, koja vladaše u školi.Sede i stade razgledati decu. Ljubica priđe bliže deci, reče im da gledaju samo na nju, pa poče rad.Osećaše kako joj se obrazi čas zažare čas ohladne.Ali se stade pribirati, jer napreže volju, te se sva predade poslu.Postajaše sve raspoloženija i rad iđaše sve bolje i življe.Posle pola časa pusti decu i, brišući maramom oznojeno i zažareno lice, priđe k pisaru, koji već beše ustao i vrlo učtivo prihvati njen pozdrav.Iziđoše oboje napolje i sedoše u hlad. — Oprostite, molim vas, poče pisar vrlo učtivo, što sam vas zvao malo pre.Zaboravio sam da se vaš posao ne sme prekidati.Ja, znate, naučio na našu kancelariju, gde vrata ne miruju ni pet minuta.On poćuta malo, kao da premišlja o nečemu, pa odjednom, malo otežući reči i zastajući na nekim izrazima, nastavi: — Ja sam došao od kuće naročito zbog vas.Čim sam čuo sinoć... o koječemu, odmah sam rešio da moram ići ovamo, da se obavestim sa vama i da se izvinim... Ljubica raširila oči, gleda i ne razume šta ovo on govori.Ona samo posmatra ovo učtivo i ozbiljno lice, koje se od onomad tako izmenilo, da ovaj čovek izgleda sad sasvim drugi.Nestalo i straha i zebnje, i ona se već počinje čuditi čega se to do sad plašila. — Čuo sam, onaj ludak, Bogosav... šta je radio i kažu čak vam pretio mojim imenom.Čuo sam da ste se i vi uplašili od našeg onomadašnjeg razgovora i da ste se savetovali sa kolegama šta da radite.On obori oči, a preko lica prelete mu oblačak ljutnje, nu on to vešto sakri, pa vrlo prijateljskim glasom nastavi. — Baš mi je mnogo teško bilo što ste me pogrešno razumeli, upravo što me niste razumeli.Ja sam čovek osetljiv, i teško mi je kad ko, naročito takva ženskinja, o meni rđavo misli.Gospođice, ja imam rođenu sestru, koja je u vašem položaju,.. učiteljica, kao i vi... I sad nastade dug, rečit monolog, u kome se izliše najodsudnija uveravanja o poštovanju, o bratskoj iskrenoj simpatiji, o tome kako je on gotov na sve usluge, prosto i jedino zbog njene samoće i sirotinje, jer zna da tako isto čami i njegova sestra, pa valjda će se naći dobra duša da i njoj pomogne...Čudi se kako je rđavo protumačila njegovo saopštenje o onoj učiteljici.To je nevaljala ženskinja, i ona je morala biti kažnjena.Pa opet uveravanja, kletve, i sve to nekim nežnim, učtivim, prijateljskim glasom, koji čak u izvesnim prilikama zadrhće.Pravi, najbolji drug, pa to vam je... Ljubica gledaše, ne znajući već šta da misli; osećaše samo kako joj se kravi led oko srca, što se nahvatao za ovo nekoliko dana; osećaše kako je obuzima nekakvo prijatno raspoloženje prema svemu, pa čak i prema ovom pisaru.»Zbilja, krasan čovek.Kako je samo učtiv, prijatan, skroman.I baš može biti da sam ga onomad rđavo razumela.Čovek, bez sumnje, gledao malo da me zanima, pa ćaskao svašta, a ja odmah pomislila bozna šta...Da li je tako?«...I ona ponovi u pameti njegov pređašnji razgovor, razmisli se o nekim izrazima, pa joj se sad ceo razgovor učini drukčiji, sasvim drukčiji.»A ko zna?... pomisli ona sa nekom sumnjom na duši: možda je ovo pretvaranje...« Da li mogu biti ljudi toliko dvolični...I to ostade za nju nerazrešena zagonetka. A pisar se tek sad oduševio svojom rečitošću, pa ne misli prestati.Mnogo lepih misli i uveravanja iznese pred Ljubicu i odjednom, pogledavši u časovnik, trže se. — Zar vaš kolega ne radi danas? zapita on osvrćući se. — Radi, ne znam što već ne izlazi. Pisar skoči i utrča u školu.Odmah po tom stadoše izlaziti umorna deca, protežući se celom snagom, a za njima pokunjen, snuždena pogleda, iziđe i Gojko sa pisarem. — Ovaj bi i zaspao u školi, čekajući da ja odem, reče pisar smejući se.Nego ću sad vas, gospodine učitelju, nešto da molim.Pošljite vašeg poslužitelja nek donese moje bisage iz sudnice i primite nas u vaš stan da se malo založimo i razgovorimo.Gospođica, držim, neće otkazati? — Zahvaljujem... ali sam tako umorna, da bi mi sad odmor bio prijatniji od jela. — Nećete nam, valjda, pokvariti društvo.Ima vremena i za odmor. Gojko, onako sumoran, naređuje Stojanu da trči za bisage, a on se dade na posao: da malo uredi i dotera svoj žalosni stan.Prenerazi se kad vide da soba opet nije počišćena.Već peti dan je kako naređuje Stojanu da bar malo smahne ono seno sa poda, pa eto, stoji sve kao u svinjcu.Da uzme sad da on počisti, ne sme — dići će prašinu, opaziće ga.»Najbolje nek stoji ovako, pomisli on.Oni znaju da ja nemam žene ni druge posluge«.Potom namesti malo svoju postelju, privuče stočić bliže prozoru, pa iziđe.Stojan se vraćaše s bisagama, te svi uđoše u sobu. Ljubica se namršti kad uđe, u malo ne zapuši nos rukom.Gojko to opazi, pa se obrte Stojanu. — Je li more, ti.Od kad ja tebi vičem svako jutro da sobu čistiš i vetriš, a ti si mi napravio ovde čitav svinjac!...Ja... ja... uzviknu on u ljutini, pa zape i odjednom prekide. Ljubica i pisar tako isto izgrdiše čiču, pa posedaše za sto, koji se povijaše na sve četiri strane. — Šta ću, starost je, bratiću!...Ne može se više kao nekad, dok se bilo mlado.A ja opet moju gospodu slušam ka neke bogove i svaki im, što će reći, dovlet činim.Mi se slažemo lijepo; jes’, bratiću... ka neka prava vamilija. Gojko obori glavu pa ućuta.Njega je vazda pobeđivala Stojanova rečitost, pa i sad on nemade šta odgovoriti, znajući u napred da će soba biti sve gora i sve nečistija, ako se on sam ne prihvati metle.Ali je to njega mrzelo, a nečistoću je mogao mirno snositi, samo da nije ovako iznenadnih poseta. — Kad si star, prijatelju, i kad ne možeš da radiš, onda nisi više za službu, reče pisar, vadeći hladno pečenje, zastrug sa sirom i kajmakom, luk i nekoliko butela piva. — Nego da kažem ja da uzmu drugog čoveka, koga mladića. Stojanu zaigra obrijana i obrasla kratkom čekinjavom kosom brada; on zatrepta očima i odjednom ruknu u plač. — Deset godina sam ovde, slatki bratiću...Nemam kud... da umrem ovde... . — Ostavite ga, molim vas, reče Ljubica, koja se veoma uzbuni od starčeva plača. — Dobro, kad gospođica za tebe moli, odgovori pisar, pa stade nuditi nove prijatelje jelom i pićem. — Ama kao da smo se ja i vi, gospodin učo, ranije poznavali... ili smo se negde viđali, nastavi pisar, nudeći Gojka pivom.Vi ste mi tako poznati. — Učili smo gimnaziju zajedno...Vi posle odoste nekud... u policiju. — Ha, pa što se ne kažeš, brate!...Drugovi iz gimnazije, pa se čine da se ne poznaju.Gospodin Pera s naročitim zadovoljstvom i čak nekom važnošću udari glasom na reči iz gimnazije...U njegovoj kondujiti stajaše da je svršio osnovnu školu; i on sam vazda se iskazivao protiv škole i školovanih ljudi, ali tek beše mu neobično drago, što se u ovoj prilici našao svedok njegovog gimnazijskog školovanja.A on je, moramo priznati, u dubini duše smatrao gimnaziju kao nešto veoma veliko, nepostižno, veće od svega... upravo o većim školama nije smeo ni misliti. — Pa ti si to mene, nastavi on, poznao odmah... i opet si ćutao! — The... šta ću?Znam da me ne poznajete, odgovori Gojko gledajući u zemlju.»Ha, ova nesrećna zbunjenost, reče on u sebi, mršteći se.Kud baš sad da mi dođe, kad treba da sam naj...najslobodniji!«...Poznao sam vas odmah, nastavi on, pa se nakašlja, ne znajući šta bi još mogao reći. — E pa dede, za srećna poznanstva! podiže pisar čašu, dodirujući uz gred, vrlo lagano, Ljubičinu čašu, a sa Gojkom se kucnu drugarski. Gojko ispi, pa odmah vide da se i Pera i Ljubica nešto smeše i gledaju njega.Baš će biti da se njemu smeju.To ga opet zbuni. — Kakav si to drug, bolan...Nećeš sa koleginicom da se kucneš! reče mu pisar. — Zaboravih... promrmlja zbunjen Gojko, krećući očima živo, kao da gledaše gde bi se mogao sakriti. Posle ručka policajac odsede u razgovoru još čitav čas.Tu se razgovaralo prijateljski, sasvim drugarski, pretresale se uspomene iz mladosti, upravo ređali se nestašni postupci u školi i van nje, Ljubica sluša sa interesom ovaj razgovor, koji je u po nečem podseti na njenu mladost.I Gojko se čak raspoložio, pa dopuni razgovor po nekim svojim sećanjem. — Sećate li se onoga... reče on smešeći se, onoga u dugačkim košuljama...Trpkovića, što udari direktoru šamar...Nije ga poznao po noći. — Aha, jest... htedoše, čini mi se da ga isteraju. — Ja, pa mu direktor oprosti.Sad je poručnik. Najzad se pisar diže, oprosti se vrlo prijateljski sa Ljubicom i Gojkom, Ljubici opet ponovi nekolika izvinjenja, reče joj da bude potpuno bezbrižna, pa ode veselo. Gojko se još smešio zadovoljno, sećajući se nekih sitnica iz đačkog života.Ljubica se doseti ovom smehu, pa čim stadoše na polju zapita ga: — Vi ste jamačno lepo proveli detinjstvo i mladost?Vidim da se rado sećate mladosti... — Mladosti?... ponovi Gojko i zamisli se.Ja je nisam imao, ni znao za nju...Ne, ne... ja nisam živeo u mladosti, niti znam šta je to. Ljubica ga pogleda začuđeno; učini joj se da on ovo ne govori budan, no kao da sanja.Pogled mu beše upravljen u jednu tačku i ukočen, celo lice nekako neobično izmenjeno, sanjivo, zaneseno... Kako to? reče ona tihim glasom, kao da se boji da ga ne probudi.Svaki ko je preživeo mladost, mora znati za nju, sećati se pojedinih trenutaka i, razume se, to su najlepša sećanja...Eto, i vi se sećate nekih sitnica... — A ja vam kažem da ne znam za mladost..Sećam se mnogih sitnica, jest... ali to je tuđi život, to sam ja samo posmatrao...Ali iz mog života nema ništa, jer ja nisam živeo, kao što ni sada ne živim.Nego... tek sad je drugo; opet sad bar ima nečega, a onda nije bilo ništa, izgovori on to, pa duboko uzdahnu i obrisa rukom čelo, po kome se nakupile kaplje znoja. — Ja to ne razumem; ne znam kako... reče Ljubica, tražeći zgodan izraz — kako to niste živeli? — Kako?... ponovi Gojko.Od osnovne škole, pa do kraja školovanja odvojio sam se iz roditeljske kuće i brinuo se sam o sebi.Kakav mi je bio prvi dan školovanja, takav mi je bio i poslednji: sve jedno isto... sudovi, voda, cipele, trčkaranje do bakalnice, do kasapnice, a noću krpi se, peri se i uči...Sve tako, bez kraja!... — Zar baš nikad niste znali za igru sa drugovima, šalu, zabave?... — Nikad.Ja nisam za sve to vreme ništa osećao, ništa želeo; živeo sam... to jest nisam upravo ni živeo, nego onako... — A detinjstvo? stade ga zapitkivati zainteresovana Ljubica. — Valjda ste bar kao dete proživeli, u roditeljskoj kući, sa decom?... — Jest, samo sam tada i živeo, više nikad, odgovori Gojko s nekim bolom, gotovo sa očajanjem, pa se opet zagleda nekud u daljinu, a pred očima stadoše mu proletati sećanja iz bezazlena detinjstva. Kako da se ne seća!Zar bi se moglo to zaboraviti?Pa šta bi mu ostalo za utehu iz celog života, čega bi se imao sećati, da nije toga lepog doba, detinjstva...Zar da se ne seća onoga gnezda, u obliku jedne male, nakrivljene, nepokrivene sirotinjske daščarice, sa čijeg se praga vide šumni vali divotne Morave.Čim svane, oni svi, golotrbi i bosonogi mališani, njegova braća i sestre, poiskaču ispod prljavih, pocepanih ponjava, pa trči na niže, na reku.Pregledaju od sinoć zapete vrške i nameštene košare, pa ako ima lova, odmah se donosi ugarak, loži se vatra tu na obali i sprema se doručak.Roditelji im, puka sirotinja, žure se na rad, nadničenje, a oni po ceo dan oko vode, oko Morave hraniteljke, jer ona ih je i hranila i pojila, drugog čega nisu imali; ona ih je i negovala, kao dobra mati, prala ih, čistila, a blago sunce povijalo ih i sušilo svojim zracima...O, divna, šumna srpska Moravo!...Pa one bezazlene, srećne dečje igre!Pa naročito ono zadovoljstvo, koje se tada osećalo...I sad se živo seća toga osećanja, pa mu dušu obuzme slatka toplina.I sve tako lepo beše, dok ga jednog dana otac ne uze za ruku i odvede u okružnu varoš.»Mnogo nas je, reče mu otac, pa ne mogu sve da izhranim.Uzeće te gospodin Mladen, daće te u školu, a ti da ga slušaš kao Boga.Nemaš se kud vraćati«.I on je ostao, počeo je preturati dan za danom, dok se jednom ne nađe sa listom hartije u rukama, koji mu je mogao dati hleba. A za to vreme njegovo se milo gnezdašce rasturilo.Roditelji pomrli, sestre se razudale i svaka za sebe savila gnezdo, braća se rasturila po belu svetu i on sad zamišlja kako izgleda ono rajsko mesto, gde je poznao jedine dane sreće, milošte, zadovoljstva.Kućica se već davno srušila, po dvorištu izraslo trnje i korov; pletar, u koji je zatvarana jedina koza šuta, jamačno je odnesen ili je strulio tu na mestu; stazica do reke obrasla travom; vir, kod koga su se nameštale sprave za lov, zasut; sve srušeno, uništeno, pa vetar preko te puste gudure zviždi i šiba, a Morava ozdo, valjajući svoje mutne talase, huji i šumi penušeći se, ne osvrćući se na opustelo gnezdo.Iljadama godina ona se talasa ovom dolinom; iljade će još proći, a ona će isto ovako peniti se i šumiti, ne osvrćući se na čovečja gnezda, koja se pojave uz njene obale pa ih odjednom nestane...Sve će proći, svega će nestati, a Morava će se još ponosito i veličanstveno nositi preko ravna srpska polja... Gojku kanu suza iz očiju, ali on ne smede podići ruku da se ubriše.Skrenu okom u stranu, pa opazi da se i Ljubica nekud daleko zagledala, oči se sjaje, ne miču se, a usne po kad što grčevito zaigraju.I ona se, valjada, prenela u prošlost, ili se predala kakvom novom osećaju, pa snuje prijatne zanosne snove.Gojko se obrte k njoj, pa je stade posmatrati.Učini mu se da se iz same duše njegove pojavljuje neka sila, koja ga snažno goni u naručja toj devojci, oseća da ga nešto snažno privlači k njoj.I kad bi imao malo više smelosti, ko zna kakve bi se izjave odjednom razlile iz grudi.Ovako pak samo uzdahne i snuždeno obori glavu, osećajući nemoć i neodlučnost.On će čekati da se to nekako samo sobom udesi. Deca već počeše dolaziti u školu, a oni oboje sanjahu... Policajac veoma učestao sa svojim pohodama.Svaki drugi treći dan svrne na časak u školu, posedi sa Ljubicom, porazgovara se, našali se i nasmeje, pa ode.Nikakve pretnje, nikakvih zateva ne ču se više od njega.Ljubica se već tako navikla na njegove pohode, da ih u izvesne dane i sama očekuje, postale su joj čak prijatne.U ovoj seoskoj samoći čovek se raduje kad dobije priliku da s kim izmenja misli.U poslednje vreme pisar poče donositi po neku lepu ponudu: kuticu finih šećerlema, južnoga voća, uveravajući kako su to neobično jevtine stvari u Beogradu, kuda on ide često te nosi porezu. Ljubica se sve više navikavaše na pisareve ljubaznosti, i sad joj behu sasvim obični dosta smeli izrazi.Ona i sama dobacivaše Peri dvosmislene odgovore, razume se sve u šali, no tek beše sa njim potpuno slobodna.Sad se i sama smejala svojoj pređašnjoj bojazni i strahu, i pitala se: čega se imala bojati?Eto, već više od mesec dana čovek dolazi, i osim zadovoljstva i prijateljstva ona ne oseti ništa drugo pred njim. Ali u koliko Ljubica i pisar postajahu intimniji, u toliko se Gojko sve više stade povlačiti, dok se sasvim ne izdvoji iz njihova društva.Pre nedelju dana doneo im je sam pisar oboma platu, dok drugi učitelji još nisu ni mislili o tome.Gojko čak uze i nešto para unapred, pa odmah ode do Beograda, odenu se lepo i vrati se istoga dana, dosta izmenjen, naravno u svoju korist.Njegove nade dobiše još više maha, ali se odmah i presekoše.Sutra dan desi mu se prilika da čuje smelu izjavu pisarevu i šaljiv odgovor Ljubičin.Gojko se sledi, i od tog dana nije se ni video ni progovorio sa njima.Sa Ljubicom, kad ima što poslovno, pregovara preko Stojana. I Ljubica je sa svoje strane mnogo doprinela, da se hladnoća među njima uveća, a to samo zbog onog bezrazložnog ženskog inata.»Šta mi se on tu ljuti... kao da ima kakvo pravo nada mnom.Baš ću za inat da ga jedim, još više ću da se smejem sa pisarem, nek puca od jeda«. Gojko ostade ozbiljan, večno namršten i povučen, izbegavaše svaku priliku da se ne sretne sa njom.Sad se već Ljubica od istine naljuti.Ovo njegovo stalno i odlučno držanje beše joj teže od svega: pisar dođe za časak dva, pa ga posle nema po nekoliko dana, a ona ni s kim ni reči progovoriti.Ona uviđaše da se među njima počinje otvoreno neprijateljstvo, koje se obično zove »učiteljska svađa«, o čem je mnogo rđavoga slušala.Ali ona ni prstom ne mrdnu da to spreči.Naprotiv, reši se na otvoren inat, nadajući se na moćnu zaštitu pisarevu. Jedne subote u veče uđe Stojan u Ljubičin razred.Čiča beše na velikoj muci: od pre, dok se slagahu svi, beše mu lako zadovoljiti oboje, ali kako će sad?Gojka ne sme vređati, jer je upravitelj — može ga odjuriti; Ljubicu još gore... uz nju je pisar.A ovamo Gojko mu jednako izdaje nekakve oštre poruke za Ljubicu, pa stane na vrata i sluša hoće li čiča onako isto oštro izgovoriti, kako je on kazao.Eto i sada čiča zna pouzdano da Gojko sluša na vratima... naročito mu je kazao da ostavi vrata malo odškrinuta... Čiča se, stavši pred Ljubicu, uozbilji, malo se nakašlja pa izgovori naredbu. — Kazao gospodin upravitelj da će sutra svi đaci ići u crkvu.I vi da se spremite da, idete sa vašom decom. »Hvala Bogu, čini mi se ovako reče, odahnu čiča, jer ga je Gojko tri puta slišao, dok nije dobro naučio celu naredbu napamet. — Kazao sam, bratiću, i ono: gospodin upravitelj; viđu da on tako baš hoće«. — Kaži gospodinu da učiteljice ne moraju ići u crkvu, kad je ona udaljena.Deca će već doći, pa neka ih on vodi; i onako nije do sad bio u crkvi, odgovori ona žučno, a obrazi plamte, crvene se kao krv... Kad Stojan ode pred Gojka, ovaj već pisaše nešto ljutito.Ruke mu drktahu, a pero ga nikako ne slušaše, no izvijaše puno nepotrebnih crta. — Čekaj, reče on, ne dižući glave i ne slušajući odgovor Stojanov.Izvadi iz stola delovodnik, zabeleži tamo nešto, stavi numeru na onu ispisanu hartiju, pa je dade Stojanu. — Nosi.Neka pročita i nek se potpiše da joj je saopštena naredba. Kad Ljubica uze hartiju i pročita sve, pa spazi čak i numeru, ona se ohladi.Odjednom oseti nad sobom svu težinu sile starijega, a neobičan joj beše ovaj oštar, zvaničan ton, koji se jasno raspoznavaše u naredbi.»Naređuje se učiteljici prvog razreda škole orlovičke, pored usmene naredbe, da sutra...« i tako dalje — stajaše napisano na toj hartiji.Dole potpis: »Upravitelj škole orlovičke«... a gore na vrhu velikim slovima: »Kraljevsko-srpska osnovna škola orlovička.Br. 34.« Baš zvoni!...Ljubici naročito oduzeše smelost i upravo uplašiše je ovi neobični i, kako ona mišljaše, važni državni izrazi: Kraljevsko-srpska;..Pa nije hteo da skrati: Kr. srp., kako se to po nekad radi, nego baš otegao celom širinom. Ljubica pognu glavu, pa veoma poslušno i usrdno uze pero i potpisa kako joj je rečeno. — Šta kaže? zapita Gojko šapućući, kad mu Stojan predade hartiju. — Šta će reći...Saže glavu ko jagnjence, pa potpisa.He, bratiću, sila je vlas’!... reče čiča i nekako lukavo zasvetli očima. Gojko se nasmeši zadovoljno, pobedonosno.Raspusti decu, pa se i sam uputi kroz selo, pravo ka brezovačkoj školi.Od skorog vremena on se o svemu savetovaše sa Veljom, jer uvide da ovaj ne samo pametno misli, no mnoge stvari unapred predviđa. — O, beznadežni junoša, uzviknu Velja, videvši ga gde mu dolazi.Šta je, pišti li ranjeno, iznevereno srce?...Znam, znam, dikane moj: teški su to boli.I ja sam ti tako nešto nekad bolovao, pa ništa... prođe, k’o ćureće bobice.Sad se smejem kad se toga setim.Nego šta ja... hajde sedi, molim te.Šta je novo kod vas?« Gojko se namesti na stolicu, htede se osmehnuti, onako radi učtivosti, ali mu se iz grudi ote težak uzdah.Sumorno pogleda oko sebe, mahnu rukom preko čela, pa turobno odgovori: — Mani se, molim te...Život mi je zagorčao; i onako nisam nikad sreće video.I svaka nesreća mora da se razbije o moju glavu!... — More ćuti, to je dobro ako još može da se razbije... — Šta da radim, nauči me, nastavi Gojko očajnim glasom, pa mu ispriča događaje poslednjih dana.Ja vidim, reče on, da mi se sprema velika nesreća... neće proći ni dve nedelje, a ja ću biti otpušten.Pa kud ću posle i šta ću?... — Otpušten... he, moj cikale, ne ide to tako.Obezbeđen si ti od premeštaja i otpuštanja bolje nego i jedan od nas.Ja ti jamčim da nećeš biti ni premešten ni otpušten, dokle god ustraje taj roman Ljubičin... trebaš ti njima. — Šta ti govoriš... kao da ne znaš onog zlikovca! — Zato i govorim što ga znam...Mene i svakog drugog on bi odjurio, a tebe neće, jer si mu ti potreban... da mu ne smetaš. — Kako to misliš?... ne znam. — On će ti praviti druge pakosti, nema sumnje, nastavi Velja, izbegavajući odgovoriti na Gojkovo pitanje.Jakom idu tvoje muke i nevolje, a pomoći ti se ne može.Jedino ti ostaje: da zažmuriš pa ništa da ne vidiš i da te se ništa ne tiče.Onda će i ona tebe ostaviti na miru... čak će ti pisar i usluge činiti.Vidiš, dao ti i akonto za ovaj mesec, a mi još nismo za prošli primili...Samo ako to možeš... dopuni on posle kratkog ćutanja. — A šta veliš za ovo večeras, jesam li pogrešio? — Kako?...Naprotiv! to ti je dužnost. Bilo je već dockan kad se Gojko diže i uputi k svome selu. Sutradan Ljubica dođe rano u školu; i deca se brzo okupiše.Svako se lepo obuklo pa se bele čiste košuljice; na nogama većinom aleve čarape a na leđima jelečići.Ljubica se zagledala u decu, pa se tako i zamislila... stoji lepo obučena, sa šeširom na glavi i gleda, gleda bez cilja. — Gospoja, prekida joj misli jedan mališan: ovaj pio vode jutros, pa... je l’ da ne sme uzeti navoru? — Ne sme... odgovara ona mehanički, više ponavljajući detinje reči, ne znajući ni sama šta je rekla. Pojavi se na pragu i Gojko, ali drukčiji, sasvim drukčiji.Na njemu lepo novo odelo, nov crn šešir, kosa ošišana, brada »štucovana«, pa ni nalik na pređašnjeg Gojka.Istina, i sad se jasno opaža njegova karakteristična nesrazmera, ali ko se već navikao gledati ga takvog, njemu on sad izgleda sasvim otresit, pravi mladoženja. Ljubica podiže glavu i pogleda ga za časak.Ironičan osmeh, pomešan sa preziranjem, zaigra na njenim usnama.Dohvati maramu, kao da se briše, pa ga opet pogleda i nasmeja se još jače.A Gojko, ozbiljan i namršten, sa nekim prutićem u ruci, razgledaše decu po dvorištu.Nekoliko njegovih đaka priđoše k njemu. — Jesu li svi došli? zapita decu. — Došli su.Samo nisu oni što ne dolaze nikako, odgovoriše đaci. — Uređujte se, skomandova, on pa siđe na drugi kraj, podalje od Ljubice, i stade uređivati decu. I Ljubica odmah uredi svoje mališane.Sad je odjednom opet obuze neka milina, vrati se pređašnja ljubav prema ovoj deci, i njoj je neobično milo što stoji sa ovako čistom i uparađenom decom.Toliko puta je sa zavišću gledala kad varoške učiteljice idu sa decom u crkvu, pa je tada u sebi pomišljala, da će i ona dočekati taj srećni dan, kad će ovako isto sa svojim đacima ići.Pa eto, dođe i taj dan!Neumna, ona je sad neraspoložena zbog ovog Gojka, a možda i zbog drugog čega, ne zna ni sama,.. jest ima još nešto, jamačno ima...Ali jedan pogled na ove mališane dovoljan je da raskravi zaleđeno srce i dušu da razveseli. Škola se krenu.Napred iđaše Ljubica sa svojom decom, veselo gledajući pred sobom, a naposletku, završujući red, natmuren i pokunjen, stupaše Gojko.Po potesu blista se bistra rosa, miriše svež jutrenji vazduh, preleću velika jata grlica, spremna za odlazak, a dole u trnjaku, jasnim i zvonkim glasom, čika kos...Milina, ne može čovek sit da se nadiše!... Posle duga putovanja, stigoše crkvi.Služba već početa, te oni i ne odmoriše decu, nego ih uvedoše u crkvu i narediše u jednom kraju.Za pevnicom pevaše mesni učitelj, a oko njega stajahu i odgovarahu na jektenija desetina odraslijih đaka.Gojko stade za pevnicu, ali pošto ne imađaše glasa, morade ćutati. Ljubica je pazila na decu i krstila se pobožno, onako ženski: znajući samo da se tako valja, ne razmišljajući nimalo radi čega to čini.I sad odjednom stade joj nalikovati ovaj trenutak na jedan časak iz njena detinjstva.Jest, seća se tako živo...Dovela je mati, sa mlađom sestricom, u crkvu.Stoje one tako u jednom kraju i ćute.Mati se krsti, a ona gleda u plamičak kandila, što treperi pred raspećem na vrhu ikonostasa.Učitelj otegao neku dugačku pesmu, pa sve seca glasom, uzvikujući na nekim mestima strahovito.Na sredini crkve, oko ikone, stoje čitavi bokori zrela i zelena bosiljka... miris od njega prostire se po svoj crkvi, i ona pomišlja da to miriše božja duša.I gle, to isto sada!...I plamičak pred raspećem, i učiteljeva heruvika sa onakim istim secanjem i uzvikivanjem, i gomile bosiljka, miris i one iste misli...Ona se zanese, ne slušajući šta se radi oko nje. Kad iziđoše u portu, po svršetku službe, drugovi se upoznaše.Mesni učitelj je stariji čovek, već u godinama, prijatna, simpatična izgleda.Skroman, tih, sa nekim naročitim, laganim i odmerenim manirima, koji se teku postepeno u životu i smatraju se kao veliki ukras čovekov. — Da, da... čuli smo, odavno smo čuli, pa sve razgovaramo sa gospodin-sveštenikom...Sve se nadamo da dođete, da se vidimo. Iziđe sveštenik.Za čudo: i on beše isti učitelj...Onako isto govori, onaki isti pokreti, osmeh, ama baš sve isto.I njegove prve reči behu skoro iste kao i učiteljeve.Gojko se jedva osmeli da izgovori opravdanje: — Daleko mnogo...I posao veliki u početku...Njegova obična zbunjenost, kad se sastaje s nepoznatim ljudima, obuze ga sad u velikoj meri.I popa i učitelj zgledaše se posle njegova odgovora..Učini im se veoma čudnovata i neobična ovolika zbunjenost kod odrasla čoveka.I Ljubica oborila glavu, pa ne zna kako da udesi lice: htela bi da izgleda prijatna, a oseća da joj to u ovom trenutku ne ide od ruke. Učitelj pozva drugove k sebi u stan, tu odmah do crkve, i oni, ne smejući odreći, odoše, i ako bi voleli da se krenu odmah sa decom. — Izvol’te, govoraše popa, idući uz njih.I dečica treba da se odmore dobro, dug je put, a i vi.Pa da se upoznamo...Ko zna kad ćete nam opet doći. Gojko iđaše kao na šibu.Šta će on tamo, kad zna da neće umeti ni progovoriti.Istina, ovo su neki dobri ljudi, vidi se... ali tek... — Jeste li bogoslov ili preperand? zapita ga popa kad sedoše u sobi. — Prep... da, jest... svršio sam Učiteljsku Školu, promuca Gojko oborenih očiju, izbegavajući onu zapletenu tuđu reč.A i zgodnije mu beše da se ovako izrazi: neka znaju da je svršio celu Učiteljsku Školu, i ako je privremeni. — Tako... jest, jest, vidim ja: niste dobar pjevčik.A čuste li kako klikće naš gospodin Akso?...Jest, ali on je bogoslov. — Ta ono nije baš zbog toga, gospodin-svešteniče, nije zbog toga što... nije zbog škole.Ima i bogoslova koji rđavo pevaju. — Ima, doista ima, odgovara pop, obarajući oči, jer i sam je veoma slab pevač. — Inomu solnce, inomu luna, inomu zvjezdi... kako li ono beše.Nije Bog dao svakomu sve darove. Zatim oboje stadoše zapitkivati čas Gojka čas Ljubicu, te ovi moradoše stupiti u razgovor.Sede sa njima i učiteljka, pošto ih posluži, a to je vrlo otresita i razgovorna žena.Otvori se čitava debata, te čak i naše zaraćene strane moradoše popustiti i progovoriti po neku među sobom.Istina, Gojko pri tom bacaše iz očiju munje, a Ljubica se lukavo osmehivaše. Povede se razgovor o učiteljima, o njihovim patnjama; pomenuše i jedno zlo: kad je više učitelja u mestu, pa se među njima otvori kavga. — To je zlo, veliko zlo, moja gospodo, reče popa..U mesto da su oni složni, pa da se udruženim silama brane, oni udare svako na svoju stranu, a to je kmetovima dobro došlo. Ljubica pogleda na Gojka, ali on gledaše oštro i ozbiljno, kao da se taj razgovor njega ništa ne tiče.»Vidim ja, nema tu mirnog rada! pomisli ona.Moraće jedno od nas dvoje putovati«. Najzad gosti se kretoše.Urediše decu, pa opet okrenuše niz potes.Sunce po malo greje, ali se oseća oštrina u vazduhu.Taman da se lepo putuje. Ljubica se već nekoliko puta žalila pisaru na Gojka, a poslednji put dosta otvoreno izjavi, da bi dobro bilo kad bi on bio premešten.Pisar joj mnogo naobećava, ali o premeštaju ne reče ništa.Reče joj da svakog dana očekuje nekakav akt, koji će pokazati Gojku s kim ima posla.»Nek vidi šta mi možemo« reče on Ljubici, gledajući je značajno... Već se navršuju dva meseca kako ona dođe u ovu školu, i šta ti nije za to vreme preturila preko glave!I sad joj odjednom dođe na pamet da se zapita: da li su njeni postupci za to vreme vazda bili umesni?...Ona se zagleda u daljinu i stade u mislima preturati dan za danom, sve što je u školi preživela; i što više mišljaše, sve veće je crvenilo po licu obuzimaše.Ona se strese, i odjednom prekide te misli. »Šta ja radim... koješta!...Mlada sam, zdrava, pa zar da se ne smem ni s kim našaliti.Nije ovo manastir, nego svet, život, a ja hoću da živim!...Da živim!«... ponovi ona opet i odjednom oseti, kako se u njoj počinju rađati neke nove misli, suprotne ovima. Srce joj opet poče zepsti, kao ono posle prve pohode pisareve; neraspoloženje i sumor ovladaše njome.Ali ona silom ugušivaše te nove misli, izbegavaše ih, osećajući unapred njihovu neprijatnost, i ako se one još ne behu jasno ispoljile, nego se tek nagovestile. Trže je iz tih misli zveckanje sablje.Pisar joj priđe, vesela lica.Ona se obradova njegovu dolasku, ne znajući ni sama zašto: da li zbog ove samoće i neprekidnoga ćutanja, ili je tu nešto drugo, što ona i od same sebe krije. Pisar se pozdravi sa njom vrlo intimno, zadrža njenu ruku poduže u svojoj i gledaše je vatrenim, značajnim pogledom.I ona gledaše njega veselo i bezazleno, s jedva primetnim rumenilom, koje joj se razli po licu.Videla je da ima nešto povoljno da joj kaže, pa očekivaše da progovori, gledajući ga radoznalo. — Došao je akt.. sad ću da mu saopštim, reče on tihim glasom, gotovo šapatom. — Šta... kakav akt? zapita Ljubica uplašeno, jer joj je sama reč »akt« ulevala nekakav nejasan strah. — Da uzme vaših devet đaka... da ima i on prvi razred.Hajdemo u školu, da vam saopštim.Ala će da zine! Ljubica zbilja zinu od čuda.Još pre dve nedelje ona se nešto razgovarala sa njim o broju đaka, pa onako u šali pomenu, kako Gojko ima manje dece od nje, i smejući se reče: »Ništa, ja ću njemu pokloniti devetoricu, pa onda da imamo oboje po pedeset đaka«.Ona je još i tada saznavala da bi to bilo nešto veoma neobično, nešto što se nigde i nikad ne događa: Gojko u tri razreda ima preko dvadeset predmeta, a ona samo jedan razred sa tri predmeta!...I još da mu se sad doda i prvi razred, a učiteljica inače nema veliki broj đaka!... Ljubicom ovlada zebnja; stade je nešto gušiti u grudima; ona oseća da se ovoga časa izvršuje jedna nečuvena nepravda, jedno neopravdano nasilje nad slabim čovekom, koji je bez ikakve zaštite, kome ništa drugo ne ostaje, nego da sagne glavu i sluša...Ta on joj je ipak drug, to isto što i ona.Sutra se to može i njoj desiti. — Molim vas...Gotovo da ne ulazim ja tamo, reče ona bledeći, kao u strahu. — Zašto?...Zar da propustite ovako zanimljiv prizor! odgovori pisar, pa je pusti napred, da ona prva uđe. Gojko iđaše po školi zamišljen, a đaci mu nešto pisahu.Kad ugleda njih dvoje, on se trže i zadrkta: oseti da mu ne dolaze ni sa kakvim dobrom.Kroz glavu mu proleteše nekolika nagađanja munjevitom brzinom.»Otpušten... premešten (kamo sreće!)... kažnjen platom... ko zna!...Ali šta će ona ovde, kakva posla ima ona?Biće to drugo: jamačno me ona tužila, pa sad da nas saslušaju oboje.To će i biti!Ali zašto?«... — Izvolite jedan akt iz Ministarstva, progovori pisar službenim policijskim tonom, pa onda, kao sa svoje strane, nastavi: Poneo sam ga uzgred, da ne šiljemo naročitom poštom. Gojko primi hartiju, razvi je i stade čitati.Odjednom preblede sav, ruke mu se zatresoše, podiže oči i pogleda Ljubicu pravo, otvoreno, oči u oči.Strašan je bio taj pogled: šinuo je Ljubicu preko srca strašnije od gujina ujeda.Beše u njemu, u tome kratkom, nemom, otvorenom pogledu čitav bezdan prekora, čuđenja, sažaljenja... beše on rečitiji od svakoga govora.Ljubica se strese od neke hladnoće, koja je odjednom obuze; stade se okretati nemirno, a obrazi joj čas blede, čas crvene.Opet se u njoj podigoše oni osećaji, koja malo pre ona sama ugušivaše, a nad svim osećajima istače se jasno jedan: žalost, saučešće prema Gojku.Ona stade žaliti ovoga nemog jadnika, koji ne zna ni za kakav protest. Gojko stajaše tako nepomičan, prevrtaše hartiju, pa je odjednom savi, otvori delovodnik i metnu je unutra. — Dobro... reče on jasno, ne gledajući nikoga, pa se obrte đacima i stade pregledati njihove radove, kao da nikoga drugog u školi nema. Pisar se promeškolji, pogleda u Ljubicu, pa sa njom polako iziđe iz škole.Gojko ne diže glave za njima.Odoše oboje u praznu učionicu.Tu su u poslednje vreme sedeli i provodili razgovor. — Jadnik, žao mi ga opet! reče Ljubica. — A je li on vas žalio... ono pre, kad vam je poslao naredbu.Pa tolike druge vaše tužbe na njega.Neka ga, nek oseti ko je jači. Ljubica se rado uhvati za tu misao.»Jest, zbilja!Koliko sam se ja onda uplašila i najedila, a on ništa...Jamačno se još u sebi smejao kako sam morala brzo poslušati«.Pri toj misli obuze je gnev.»Neka ga... nek vidi da i ja nisam baš...« Ona ne dovrši misao: oseti da joj padoše dve teške ruke na ramena, koje počeše stezati...Vatra joj planu iz grudi; struje mnogobrojne, munjevite jurnuše joj po celom telu, u temenu opet stade udarati neobično, ona ne razumevaše šta se to sa njom zbiva, beše zanesena...I kao kroz san čuje poznati glas: — Bolan, pa nećeš da mi kažeš ni hvala.Ja za tebe toliko... sve ti činim... i tek sad ću da ti činim...Hoćeš sutra da ti donesem zlatan časovnik... dvadeset dukata sam ga platio...Onomad sam ga kupio za tebe... hoćeš...Boga mi, što?...Svu ću te okititi zlatom i brilijantima, sreće mi! I Ljubica oseća da se dve ruke sve više savijaju oko nje, a ona nema snage da se tome odupre.Prosto ne može da se mrdne, ne može jedne reči progovoriti.Obuzela je neka studen, skamenila se, nešto je zagušilo u grudima, pa ni mrdnuti se, ni progovoriti.Ali šta je ovo?...Nekakva toplina oko desnog obraza.To neko diše uz nju, oseća da je to disanje i vrlo toplo...Ali od tog mesta polaze sve jače struje niz telo, trzaju se mišići...A ona gleda nesvesno, vrelim mutnim pogledom, usne joj osušene, vrele, pa drkću kao u groznici...Disanje nečije sve bliže i toplije i odjednom... vrele usne sa oštrim brkovima padoše na njen usijan obraz i tako ostadoše...Kao munja šinu je nešto uz grudi, oseti da joj se povrati sva snaga, ona se izvi iz tih ruku i skoči...Prvi trenutak beše strahovit... pakleni gnev zagrme i zaklokota u njoj, ona podiže desnu ruku, izvi je u stranu i spremaše se da pljesne njome iz sve snage po tom tuđem obrazu, pa odjednom, kao posečena, klonu na stolicu, nasloni glavu na ruke i gorko, očajno zajeca... Pisar se izmače, preplašen, zbunjen, iznenađen, podiže zažareno lice, koje odjednom poče bledeti, usne se iskriviše i zatresoše, celo mu telo zadrkta, naročitu slabost stade osećati u kolenima, u nogama, koje drktahu neobično.On se jedva dokotura do prve klupe, pade na nju i duboko predahnu.Pogleda oko sebe, kao da se budi iz duboka sna... »Što je to legla na sto?Gle, plače!...A-a-a!... znam!«...I on se stade pribirati.Odjednom skoči i iziđe u dvorište.Stade hodati tamo-amo, a pod nogama mu šušti opalo, žuto lišće; a nad njim se nošahu gusto zagasiti i beličasti oblaci, plivajući tiho preko nebesnoga svoda.Oštar, hladan vetar, pomešan sa vlažnom izmaglicom, stade ga šibati po licu.On protrlja oči i mahnu glavom u stranu, kao čovek koji je gađao zeca, pa ubio — kera...Tome se nije nadao...On, stari lisac, udesio je sve kako valja, i čini mu se da je već krajnje vreme za napad.Očekivao je potpunu poslušnost, a ono, eto!...Pa sad ti razumej žensko srce!I šta je ona mogla do sad misliti?...Ne, ne... izabrao je nezgodan trenutak, to je izvesno.A njima, ženama, tako ponekad dođu lutke u glavu...Čekaj, zna on šta će raditi... eto ga kroz dva tri dana sa zlatnim časovnikom.»Evine su to kćeri, hej more!...Kad ugleda zlato... hm... nema razmišljanja.Sad neka je, nek se pribere.« I on ode, zveckajući sabljom naročito, nek čuje ona da on odlazi. Gojko samo trči s prozora na prozor.Pogleda u učionicu, Ljubica se trese od plača, leđa grčevito odskaču; pogleda na dvorište — pisar natmureniji od gustih oblaka, korača nervozno i poneki put mahne glavom značajno.»Šta li je to? pita se on deseti put u čudu, i ne mogući se dosetiti ničemu, opet pritrčava, propinje se uz prozor i gleda.Sreća još te je opazio pisara da izlazi na dvorište, inače bi ga ovaj zatekao baš kako visi na prozoru i gleda začuđeno.Gojko se vrati u školu, pusti đake, pa stade hodati po dvorištu, stresajući se od hladnoće.Stojan mu sa praga od stana mahnu rukom. — Vide li, bratiću? oni se nešto podževeljaše...More, ova naša hej... para vredi. — Od kud ti znaš? upita, začuđen, Gojko. — I ja, znaš, stojao nodekana, na džamu, pa ti posle dođe...Ote mu se baš iz ruku! Gojko uđe u sobu, sede i reče Stojanu da priča šta je video... Prođe podne, Ljubica još leži na stolu; počeše deca dolaziti u školu, ona još leži, i vidi se samo kako joj široka leđa naglo odskaču od duboka disanja... Kad se svrši školski rad; Ljubica iziđe za decom.Stade na pragu i duboko udahnu svež vazduh.Lice joj se izmenilo, kao da je spavala ceo dan; pogled joj mutan, nejasan, bunovan...Obrte se oko sebe, kao da nešto traži, zatim korači i uputi se za decom k svome stanu. A Gojko brzo raspusti decu i ode žurno u Brezovac.»Bar ću dobro navići na ovaj put«, pomisli on, idući kroz potes. — Stoj, reče mu Velja, kad saznade za današnje događaje. — Pa to je čitav atentat na tvoj život. — More mahni se šale, nego šta misliš? — Hm... šta mislim?Sedi, ćuti i gledaj svoja posla, to ti je za sad, a posle... videćemo.Za sad, upamti dobro, da nisi ni prstom mrdnuo.Ćuti i čini se nevešt svemu. — Dobro, to već hoću... mogu.Ali šta misliš o njima, šta će biti? — He, sokole, nisam ja prorok.Tu se sad nešto krupno lomi... biće grmljavine i svega.A ti čuvaj svoja leđa, jer sad mogu najgore stradati. Gojko ga pogleda plašljivo, a on hodaše po sobi, mršteći se i misleći. — Đavolja posla! nastavi Velja.I kako ih ne bi sramota, makar one tamo u Ministarstvu!,..Tri razreda, toliki rad... i evo ti sad još jedan razred, da bi se olakšalo zaludnoj učiteljici!Do sad se to nije dešavalo nikome. Gojko se nakašlja, htede nešto reći, ali Velja nastavi ljutito: — Najbolje još nek nam narede da im čuvamo decu, koja ih ima, a devojkama... šta?...I njima tako nešto... da im čistimo cipele, na primer... Gojko uzdahnu, skrušen, bez nade, videći pred sobom sve crnje dane, sve veće zlo... Ljubica se već pribirala, razmislila, umirila se, pa ide na rad kao i do sada.Šta će, kad joj je takva sudbina!Pognula glavu, pa radi za ono zlehudo parče hleba.Malo je razmišljala o poslednjim događajima: obuzela je nekakva apatija prema svemu, pa niti je što ljuti ni veseli.Svejedno, može propasti ceo svet i ona sa njim, to joj je pravo...Ustane ćuteći, gledajući polusvesno oko sebe, ide u školu i radi, sve sa nekim čudnim, sanjivim pogledom, koji jasno kazuje, da njena duša ne učestvuje u radu.Stojan je nešto zapita ili saopšti, a ona bunovno diže glavu i gleda ga čudno, neobično.Starac se strese od toga pogleda i izmiče se žurno ispred nje...Dođe jedno jutro i stade pred nju: — Kazao gospodin upravitelj da mu pošljete onih devet đaka. Ljubica diže glavu i pogleda ga začuđeno.»Šta hoće oni... o čemu to govore?...Kakvi đaci... kome oni trebaju?...Aha, znam... to je od onoga« i sa tim sećanjem na devetoricu đaka pojaviše se u njoj sećanje i na sve ono, što je u vezi sa tim.Ali je ona već navikla da ugušuje misli o tome. — Kaži gospodinu nek iziđe u hodnik, pa nek dođe ovamo, reče ona tihim glasom. Malo postaja, pa uđe Gojko u razred.Na licu mu ispisana živa radoznalost, ali se jasno čita na njemu i gorko sažaljenje, prekor...I opet rekao bi da i njegovo dice veli: »Šta ćemo, kad nam je takva sudbina!« On uđe, kao obično, gledajući u zemlju, ali kad stade pred nju, podiže oči i pogleda je za časak, samo za jedan trenutak, pa opet ih obori, nakašlja se malo i progovori kao istrke: — Treba da se izvrši naredba Ministrova, odvojte mi devetoricu... koje vi hoćete. — A moraju li se oni zasebno upisivati? zapita Ljubica, gledajući ga nekako čudno i tužno. — Razume se, u moju upisnicu. — Evo vam spiska, pa uzmite ozgo ili ozdo redom...Što je najbolje. — S kraja ćemo, ozdo.Gojko prepisa imena na čistu hartiju i taman da počne prozivati decu glasno, Ljubica ga zaustavi. — Neka dece kod mene... ja i onako radim samo to.Vi možda mislite... zape ona, crveneći; ja nisam.... to nije bilo po mojoj želji.I sama vidim... — Dobro, dobro... ubrza Gojko, okrećući glavu desno i levo, ne znajući kako da se skloni od tih izjava, koje ga uzbuđuju. — Onda tako... .Ja ću ove upisati kod mene, a vi kako hoćete sa njima, reče on i iziđe brzo. Ljubica nastavi rad, pa kad opazi da su joj deca zamorena, pusti ih na odmor.Tek što deca iziđoše i ona, ostavši sama u sobi, zamisli se, a vrata se otvoriše lagano, u školu uđe sredovečan čovek, obrijana lica, s velikim, usukanim crnim brkovima.On ulažaše pažljivo, kao da se bojao poremetiti koga u radu, ali kad opazi da je Ljubica sama, ostavi vrata i priđe joj slobodno. Ljubica povede očima, čim se vrata otvoriše, i u prvo vreme gledaše isto onako bunovno, polusvesno, kao i do sada; ali odjednom joj zasvetli u očima živa radost, ona skoči veselo, uzviknuvši: — Gle, tata!...Od kud ti po ovakom vremenu?!... pa ga poljubi u ruku i ponudi da sedne. Stotinama pitanja i prekora upravi ona ocu, govoreći i pitajući brzo, ne znajući o čem će pre.Šta radi mati, sestre, piše li brat iz Beograda, koji tamo uči gimnaziju, pa pitanja o kravi Zorki, njenoj ljubimici, o ružama i oleanderu koje je donela iz Beograda, o nekim susedima... i vazdan drugih stvari...Pa onda osu prekore što su je ovako ostavili, ni da joj pišu, ni da je obiđu, a ona čami ovde u tuđini, sama bez igde ikoga svoga.Otac joj odgovaraše na sva pitanja, ali onim istim svojim izrazima, s kojima se pogađa i cenjka za kože, šljive i drugo; a to se Ljubici sad učini veoma grubo i surovo, i ako ona ne zna za drukčiji razgovor očev. — Zdravi su, zdravi su... svi su zdravi, odgovaraše gazda Cvetko, kako ga zvahu seljaci.Svi su te pozdravili.Majka ti rekla... i sad se stadoše ređati poruke od majke, sestara i dođe govor na brata. — Mika piše, često piše... zbog njega sam ti i došao.Ti mu sama reče da ostavi posluživanje, pa sad eto... treba ugovor ispuniti.Već su dva meseca, dosta je čekanja. — Znaš da zbog prve plate primam oba ova meseca po pola... — A kvartirina? — Nisam još ništa primila..Kažu, da nemaju.Ako hoćeš da odemo zajedno do sudnice, da vidimo. — Kako ne, kako ne!...Zato sam i došao.Dete piše: iscepalo se, obosilo, a zima — eto je!...Nema šta ni da jede, a ja ne mogu više da dajem...Nema više nikakve zarade.Ove cene da te Bog sačuva: danas jedna, sutra — druga.Još da nije ovih koža, ne bi se imalo šta jesti. To već behu obični Cvetkovi razgovori, ali Ljubica obrati naročitu pažnju na saopštenja o bratu.I ona je dobivala od njega pisma, u kojima moli za pomoć, jer nema šta jesti, ali je opet živo interesovao očev govor o tome, kao da je to sve novo za nju. Odoše u sudnicu, ali se vratiše u stan Ljubičin bez uspeha.Kmet ih odbi odlučno, čudeći se što mu dosađuju u nevreme.On je, veli, kazao jedared da će dati učiteljima nešto para tamo o Božiću, dok pokupi školski prirez za ovu godinu, a sad kupi samo državnu porezu. — Zlo, moj brate, zlo! reče gazda Cvetko, uzdišući.Radi, muči se, pa opet ništa!...Ja sam mislio čak i za nas štogod da odvojiš.Stanka još ide bosa... Ljubica zadrhta.To joj je najmlađa i najmilija sestrica. — Bosa!... uzviknu ona, po ovakoj lapavici.Za Boga, tata, šta radite?... — Zar ti ne znaš naše stanje, odgovori Cvetko prekorno, lomeći velika parčeta pogače i zalažući to sa po malo sira. — Pogledaj mene, vidiš... sto zakrpa, a na opancima deset podloga. — Evo ti dinar da kupiš Stanki opanke odmah, a ja makar i ne jela za dan-dva.Majka nek dođe sad u nedelju; daću joj para izvesno, možda celu tromesečnu kvartirinu...Udesiću ja to, dovrši ona zagušenim glasom; usne joj zadrhtaše, a grlo joj se steže..Opet joj u očima blesnu onaj apatični izraz i brzo ga nestade... Ode joj otac, kupivši uzgred tu u jednoj kući dve ovčje kože.Vajdica je i to: zaradiće na njima tri — četiri groša. Ljubica ostade skrušena, slomljena, bez misli, pritisnuta nekim teškim, grozničavim zanosom.Niti joj srce za čim žuđaše, niti joj se u duši rađahu kakvi osećaji, samo mutan pogled bluđaše po daleku nedogledu, pokazujući jasno da je duša uspavana, da je srce obuzeto tvrdom ledenom korom.Nalaktila se tako na sto, stisla glavu obema rukama kao kleštima, pa gleda besmisleno kroz mutan prozor.Šta ovo bi?...Kud ode onolika ljubav ka životu?Kako nestade onih lepih i zanosnih ideala o radu, o skromnom gnezdu i tihoj sreći?Da li se to sve odjednom ugasi pod prvom navalom gromovite bure života, ili se samo nahvatao puhor po živoj žeravici, koja će planuti još jačim žarom, čim duhne lagani povetarac?...Mladost je silna; ona lako prenosi sve nezgode, a u starosti je najmilije sećanje na ove dane borbe, kad se mlada snaga nosila sa nedaćama i borila se živo, odvažno, sa samopregorevanjem... Posle dva dana dođe pisar.Uđe u školu oprezno, pažljivo, bojeći se da ni vazduh ne uzmuti više nego što mora.Deca behu izišla na odmor; on je izvesno to i očekivao, pa da dođe u školu.Ljubica podiže oči na njega, ali se odmah trže, pocrvene i zbuni se.I on beše zbunjen, upravo u dvoumici, ne znajući da li da ide napred ili da malo zastane.Ona se diže i opet ga pogleda.Jest, to je ono lice... s kojim su vezani oni osećaji; i gle, sad je opet drukčije: mnogo običnije, poznatije, kao da se sad tek jasno ispoljila svaka crta na njemu.I kao da ga sad tek dobro poznaje, i ono joj se čini tako obično, kao da je mnoge godine provela gledajući u njega. Ljubica mu pruži ruku, gledajući u stranu.On joj pritrča veselo, sa izrazom neobične sreće na licu i kao malo stideći se, saznavajući svoju krivicu.U ovakvu stanju bilo je teško govoriti ma o čem, s toga Ljubica odmah pređe na stvar. — Baš dobro što dođoste.Iščekujem vas od juče jednako... — Zar?... prekide je on.A ja bio u Beogradu, nekim malim poslom... reče on, i začudi se sam zašto je morao to slagati. — Bio mi onomad otac, pa ne mogosmo da dobijemo kvartirinu iz opštine... nastavi ona, pa odjednom zastade, ne znajući da li da mu sve kaže: nezgodno joj pominjati sirotovanje svoje rodbine.Ali se nešto morade reći. — Imam da primim za dva meseca i još sam mislila da uzmem unapred i za ovaj, a oni ne dadu...Pa sam htela vas moliti da im vi kažete, vas će poslušati. — Znam, kazaše mi sad u sudnici...O, brate, što ste dopustili da se tako mučite bez nevolje!Izvolite, koliko vam treba novaca...I on izvadi veliki novčanik sa gomilom naslaganih banknota. — Ja ću s kmetovima to sad regulisati. Ljubica stade računati, pa onda izvadi iz stola čistu hartiju. — Pa, ako ćete mi dati za tri meseca... da napišem priznanicu. — Šta će priz...Ah, da, da... trže se odjednom policajac, treba za opštinu, reče on, pa se osmehnu levim brkom. — Znate šta! uzviknu on: uračunajte sve do kraja godine, da se ne mučite sa ovim ludacima.Ja ću to sa njima za čas narediti. Ljubica izračuna i napisa priznaninu, pa mu pokaza: — Da li će biti dobro ovako? zapita ona bojažljivo. — Vrlo dobro, vrlo dobro, odgovori on gledajući samo cifru, na koliko je glasila priznanica, pa nemarno zabaci hartiju u džep, a Ljubici izbroja i dade koliko je trebalo.Sve se to izvrši nekim polu-poslovnim tonom, kao da izdaje običnu platu, a njemu dođe da zaigra od uzbuđenja. — Baš vam hvala!Ne znate kako ste mi dobro ovim učinili, progovori Ljubica, jer ne bi lepo bilo da mu se ne zahvali na usluzi. — Molim vas, ne treba reči da trošite.Kad god vam što treba... samo kažite. Na tako prijateljske reči, Ljubica podiže glavu i zahvali mu se prijatnim osmehom.On se beše spremio da ide, ali pogledavši Ljubicu, odjednom sede uz nju i stade joj govoriti razne besmislice, šaleći se njenom neumešnoću i smejući se njenoj plašnji u službenim poslovima.Razgovor postajaše sve življi i zanimljiviji, Ljubica se raspoloži, pa stade prazna soba zvoniti od njenoga veselog, jasnog smeha. Pisar se odjednom promeni u licu; vidi se da se sprema za nekakvu izjavu, pa ga počelo obuzimati veliko uzbuđenje.Usne mu prebledeše, zadrktaše, on poče nekim promenjenim glasom, iz koga zvoni najžudnija molba i pokornost, polušaptati, zamuckujući: — Pa nemoj, bolan, tako više da se mučite...Glas mu veoma zadrkta i on zastade, pa kao da proguta nešto što mu dođe uz grudi do grla.Ljubica ga gledaše sve začuđenije i zbunjenije, pocrvene i stade disati ubrzano...Obuze i nju uzbuđenje. — Vi ne znate i ne verujete... a ja bi za vas... sve, i dušu moju i budućnost i sve, sve bih vam dao... Ljubica se unezveri, opet je stade obuzimati zebnja, adi dosadašnje uzbuđenje beše veće, te nadvlada, i ona opet obori glavu, stidljivo i plašljivo, a grudi se podizahu i spuštahu burno, sve jače i jače.On je uze za ruku, pa obema svojim rukama steže tu mekanu, vredu ručicu. — Ja bih sve za vas... nastavi on u još većem uzbuđenju i drktavici, — samo da vi niste onaki...Svu ću vas obasuti brilijantima...Svega, svega što vam duša zaželi, sve ćete imati. Ljubica se već počela trzati nervozno.On se požuri govorom, da bi zaglušio njenu zebnju. — Eto, kupio sam časovnik, kakav nijedna devojka u Beogradu nije ponela...Da dođem sutra da donesem, hoćete li?...Sve, sve... hoćete?... On već jedva vladaše jezikom.Ljubica disaše sve jače, a glavu stidljivo oborila, pa slobodnu levu ruku samo prenosi preko čela, a desna sve više drkće u njegovim rukama.U glavi nema da se javi nijedna misao: kao da je progutala veliku dozu opijuma, pa joj to steglo, pritislo mozak, i ona pada u sve veće bunilo.Samo oseća neku prijatnu toplinu, koju po nekad smeni laka zebnja, pa opet zanos, bunilo i toplina... — Aha, poneo sam ga... evo!...I pisar, drkćući rukama i tresući vilicama, stade vaditi iz džepa neku malu kuticu.Izvadi je, ali ne može da pritisne dugme, da je otvori.Ruke mu vrdaju, a u prstu nema ni toliko snage.Ljubica digla glavu, pa gleda besmisleno kako se trese kutica u pisarevim rukama i kako se on muči da je otvori.Dođe joj to vrlo smešno i ona već htede da se nasmeje glasno, a Pera otvori kapak, položi dragocenost pred nju na sto, pa se malo izmače. Ona pogleda i odjednom, kao elektrisana, raširi oči, a u njima zasvetli najpre čuđenje i strah...Kao da se pita: šta je ovo, čije je?Ko sme ovo uzeti u svoju ruku?...Pa odjednom kao da saznade šta je to, u očima joj zasja divlja, neopisana radost, ona nekim neobičnim pokretom zgrabi kuticu obema rukama, a oči joj stadoše na ukrasu kao prikovane... Beše to zbilja neobično umetnički izrađen zlatan časovnik, posut sitnim ljuskama briljantskim, sa malim, kratkim i tankim lančićem ukusne izrade.Ona ga izvadi iz kutije, pa stade obrtati i razgledati, a oči joj ne trepću, i čini se ona sama ne diše.Izgledaše kao dete, kad dobije tako retku i neočekivanu igračku, o kojoj dotle nije moglo ni sanjati.Sva se predala radosti, koju ne umeše ni prikriti, niti se truđaše za to.Pisar postaja samo dva-tri trenutka, pribra se od uzbuđenja, ali ga sad obuze radost.On se približi Ljubici, naže se malo k njoj i prošapta joj: — Sutra ću vam doneti brilijantsku granu...Sva gori kao vatra.Da dođem, a?...Ali neću, ako me vi ne zovete... Ljubica se nasmeši usiljeno, usne joj se ukočile, pa ne može ni da progovori ni da se nasmeje, a htela bi da kaže bar jednu reč, da zahvali. — U deset časova tačno pustite decu kući; časovnik vam dobro radi, pa ću ja doći... a?...Ona klimnu glavom i opet se neodređeno nasmeši.Pera dohvati njenu ruku, podrža je malo, pa se saže i poljubi je...Nju opet prođoše trnci, a pisar brzo uze kapu i, pozdravivši je u hodu, iziđe iz sobe. Ona skoči sa stolice, držeći ukras u rukama, pritrča prozoru, pa videvši da pisar iziđe iz dvorišta, vrati se na pređašnje mesto i zagleda se u svoj časovnik... Toliko puta je, dok svršavaše školu, idući glavnim ulicama beogradskim, zastajala pred zlatarskim izlozima i ostajala tako kao prikovana po pola časa i više.I sada, evo, stoji kao opčarana i jednako obrće i posmatra časovnik zažarenim očima.Prikači ga na grudi da vidi kako stoji, ali muka: nema u školi ogledala!...Otvori ga i gleda kako radi, pa opet zatvori i gleda.Naročito joj se svidi lanac, sa lepim ukrasom na kraju, nalik na zvezdu, pa ga razgledaše pažljivo.I opet ona ni o čem drugom ne misli: nema više ni brige ni zebnje; oseća da je sve u redu i dobro, ali ne misli o tom; zna da u džepu ima dosta banknota, da će taj novac obradovati i pomoći brata, oca, sve... ali su joj sad i oni daleki.Sad ima nešto preče, bliže... ovo sjajno, lepo zlato, koje joj ugušuje sve brige, otklanja onu dosadnu zebnju i stvara u duši raspoloženje, sreću... Ljubica se toliko izmučila, toliku borbu duševnu izdržala za ovo kratko vreme, da već beše malaksala, u njoj i ne beše više snage za dalju borbu, za otpor.Ona se grozničavo hvatala za ma kakav povod ili slučaj, koji bi je mogao malo raspoložiti i ugušiti joj u duši one strašne crne misli, od kojih se živo srce ledi, a snaga se mlada topi i vene...Da se samo pobegne od tih strašnih dana i još strašnijih noći, kad se samo gomilaju misli za mislima, sve crnje i strašnije, a ona se pretura u živom plamenu, koji joj obuzeo telo, steže rukama vrelu glavu, a misli se samo roje, roje...Da se sve to uguši, zaboravi, pa da se živi ko i do sad!... Ustala je vesela, spremila se, prikačila časovnik na grudi, pošto ga je prvo dugo obrtala i posmatrala; već mu je proučila i razgledala svaku šaru, zapazila svaku osobinu, ali joj još nije počeo postajati običan, kao što to biva kad dugo razgledamo kakvu stvar, naročito ukras.Krenula se u školu.Vreme bejaše oštro, hladno...Po celom nebesnom svodu navučen je sumoran pokrivač zagasite tamne boje, iz koga neprestano sipi ona sitna, vlažna, dosadna izmaglica, koja ukvasi čoveka gore od pljuska, a traje danima, nedeljama...Sokak se raskaljao, pa nigde ne možeš nogom zgaziti od blata.Dohvatiš se rukom za plot, da bi prekoračio baru, a ruka klizi po mokrom i hladnom drvetu; streseš se od te nezgode, a za vrat ti padne čitav pljusak sa kakve otomboljene šljivove grane, koja se presamitila preko prošća.Od nevolje udariš sredinom, pa posred blata... Kad iziđe Ljubica iz kaljava sokaka i stupi u prostrano školsko dvorište, obuze je nekakva slutnja, i ona zastade.Predahnu od umorna hoda i zagleda se u daljinu...Oseti da je obuzima strah, baš pravi strah; ali to od čega dolazi strah daleko je, ono se ne vidi, ne pojavljuje se...I snaga je izdade...Ona stade uzvereno gledati oko sebe...»Da li da ide u školu?...« To je sad fatalan korak, jer tamo će biti sve svršeno.Može se i vratiti.Zašto ne!...Napisaće Gojku da je bolesna, i onda ništa...Nema ničega!Onda će se i ono strašno, nepoznato, ukloniti... Ali istoga časa ona kao u snu oseti, da se taj fatalni dan ne može više izbegavati, ne znajući ni sama zašto...Ona se oseti kao da se nagnula nad provalijom, nagla se i već gubi ravnotežu... ozdo iz crna bezdana vuče je neka sila i ona ne može da joj se odupre, ona i ne pokušava da se vrati, jer oseća da to ne može biti, i svu obuzima očajanje, užas... ali ipak ona se kreće napred i ulazi u školu. Kad otpoče rad, pribra se malo i vrati joj se obična njena smelost.Samo joj jedna misao o tom dođe u glavu: valjda će se i sad umeti izvući... kako je do sad!..Ona se istina raspoloži od te misli i poče raditi lepo, bez velikoga uzbuđenja, ali tek oko nje obletaše sav dosadašnji strah i zebnja, ona ga jasno osećaše u svojoj blizini, ali se staraše da radom uguši sve te misli, da se otrese toga bunila i da bude prisebna.To joj najzad pođe za rukom... Kad Gojko, oko deset časova, opazi da je Ljubica pustila svoju decu kući i on pusti svoje đake, pa se zavuče u svoje prljavo sopče, u kome beše sena i đubreta dovoljno.On i Stojan slagahu se dobro, a posledica te sloge beše nečistota, koja se morala trpeti, i jevtine namirnice, koje su još više učvrstile njihovo prijateljstvo.Oni su sad vrlo intimni, među njima nema nikakve zasebne tajne, dogovaraju se ozbiljno i poverljivo o svemu.Juče su, na primer, čim je Stojan saopštio Gojku novost o časovniku, odlučili da ovo dana pripaze na Ljubicu bolje. — Nisi mogao da doznaš od ćate, onako... da ga prevariš: hoće li danas dolaziti?Gojko nikoga ne pomenu, ali se znalo o kom govori. — Ne zna, bratiću, ništa ne zna.Smrzao se i on ka žaba na ledu, pa ne zna u koga će da gleda.Nešto i kod njih ima, ustumarali se ka goveda pred olujom. — E?... začudi se Gojko, i podiže glavu. U tom se otvoriše vratnice na dvorištu.Stojan priđe prozoru, pa odmah odskoči. — Eto ga! Gojko skoči s kreveta, obrte se zbunjeno po sobi, pa videvši da ga ne očekuje nikakav posao, vrati se i leže na mesto.On ne htede ni pogledati kroz prozor, pored koga prođe veseo pisar, podignuvši glavu visoko i pogledajući žudno na jedan prozor od učionice.Čim policajac uđe u školu, Stojan istrča napolje.Gojko ostade sam u toploj zagušljivoj sobi, gledajući nesvesno u dugačke pukotine, koje su se otegle po tavanu i prevrtaše svoje stare, nepreturene, misli... »Da li je toliko lakomislena, da je mogu zaneti zlatne stvari?...Da li će se opet odupreti besnoj sili?A on!...Uh!..« U Gojku zakipi i zagrmi čitav pakao gneva; kroz celo mu telo projuri neka snažna struja, koja ga preobrazi: on postade odlučan, živ...Ko bi ga sad video, ne bi poznao u njemu onoga zbunjenog, plašljivog jadnika.»Da ga iskasapim svega!...Čelo onako da uzmem nož, pa pravo u grudi — neću u levu stranu, nek se duže muči.Pa onda maznem preko nosa: fik! a nos u travu...On vrišti, kuka...Stoj, gospodine Pero, da znaš kako je beščastiti učiteljske porodice!...Pa onda jedno uvo, pa drugo, pa gledaj ga onako čupava kako se previja, a krv šiklja...Pa onda zabodi jednom u trbuh i reci: ovo ti je, gospodine pisare, za onaj prvi razred...« »Ne, ne... to ne valja.Stoji on onako... naslonio ruku na Ljubičino rame, a ja uđem pa ga zgrabim obema rukama, podignem u vis, pa bup o pod!...Ti li se nađe, crvenkapiću, da beščastiš ovo sveto mesto, u koje nisi dostojan ni da uđeš! uzviknem mu ja, a Ljubica drkće, drkće... pa mi priđe i moli da je izvedem iz škole, a ja se tek onda naljutim, pa skočim onome na leđa... pa gazi, gazi, udri štiklom u glavu, tuci, gnjavi«...I Gojko se opet malo pribere od gneva. »Što to nema Stojana?Odavno je...Drži se ona...A ja postanem, na primer, Ministar policije...Hehe...« I Gojko mrdnu brkom u stranu, osećajući da je i tu preterao, ali će ova misao najbolje da mu ublaži gnev.On se hvata nje još usrdnije.»Čuje on za tu promenu... već tamo, depeša... pa mu se odjednom odseku noge od straha...Drkće i čeka dan, dva...Treći dan dolaze tri čoveka u srez, javljaju se kapetanu.Dajte ovamo Petra pisara...On se već sav ohladio.Daj ključeve!...Zapečate kasu, pa daj račune...Udri, udri, drži, pa kroz nekoliko dana gospodin pisar u zatvor... posle već bude osuđen na robiju i tako... jest, tamo umre...A ja oko Ljubice... tamo-ovamo, dok se venčamo...Posle već dobijemo bolje mesto, neko usamljeno selo, gde niko ne dolazi, pa«... Stojan utrča; lice mu pomodrelo od duga stajanja na zimi, ali se u očima čita neka jaka misao, koja ga zanela i koja će bez sumnje stajati u vezi sa davnom, dalekom prošlošću...Starcu cvokoću zubi, nešto od zime, a možda, a možda i sa drugoga uzroka...On pogleda unezverena Gojka sa onim prostim iskrenim saučešćem i mahnu glavom ka vratima. Gojko istrča, ali se posle nekoliko sekunada vrati, iskrivljenih vilica, strašnih, razrogačenih očiju...Nešto ga u grudima davi, steže i penje se na više, noge mu klecaju, u glavi čitav haos...On otkači svoj kratak zimski kaputić, obuče ga veoma brzo, nabaci kapu na oči, pa projuri preko dvorišta, ne mareći hoće li ga ko opaziti sa prozora.Brzo stiže u Brezovac. Velja taman seda za ručak, a Gojko upade u sobu, zaduvan, zanesen, gnevan, sa stotinu osećaja.Po uplašenu i neobična izgleda licu Velja se doseti jadu, namršti se i kao da i njega obuze lako drktanje, ali se on pribra brzo i pogleda se sa Gojkom pravo u oči. — Jesi li ručao? — More, kakav ručak!... uzviknu Gojko ljutito i stade skidati kaput. — Šta je, za Boga, zapita ga učiteljka, koja ga do sad gledaše kao pravo čudo. — Šta je... umorio se čovek, viknu Velja, namršteno.Sedi ovde...Sipaj, domaćice...Ah, daj prvo tanjire... Posle ručka vođaše se među drugovima živ razgovor u učionici.Velja sedi kraj stola, držeći umočeno pero nad hartijom, a Gojko hoda preko škole i zastane, kad ga Velja što upita. — Eto ti, brate... šta ćeš više!...Rečeno je sve.Ako oni gore imaju najmanje obraza i ljubavi prema školi... ne, makar ne imali prave ljubavi, ali makar poštovanja — Onda će ti, brate, i pisar i tvoja slačajša prva ljubav ohladiti...Ovo se nigde u svetu ne dešava...A s tobom što bude: od premeštaja neće ništa gore. — Da li da zavedem u delovodnik? zapita Gojko, savijajući ispisanu hartiju i ostavljajući je u kaput. — Razume se...Ali na adresi napiši u ruke, da ne ode prvo onome dole...On njega i drži. Gojko se pozdravi, pa ode žurno.Mislio je da ide večeras crkvi, subota je, pa da noći tamo, ali ga sad očekuje važniji posao.Čim dođe, zatvori se u učionicu i stade prepisivati onu hartiju, što je donese od Velje. Napolju se smračilo, i ako je još dosta rano.Navukla se po okolini gusta magla, pa rosi po mokroj, raskaljanoj zemlji, po drveću i zgradama, cedi se sa lišća i krovova u sitnim kapljicama i navlači na ljude onaj teški sumor i zlovolju, od koga se najveselije lice namršti.A ko već inače ima dovoljno uzroka za teško raspoloženje, on mora očajavati na ovakovu vremenu. Ljubica iziđe iz škole tačno u podne.Silazeći niz kamene stepenice, ona se tako povođaše u stranu kao da će sad pasti; izdala je snaga, pa se jedva kreće.Na poslednjem kamenu stade i pogleda pred sobom tupo, nesvesno, kao što gleda bolesnik u vrućici.Duvaše oštar, vlažan vetar, i ona podiže obe ruke, pa mahnu njima preko lica, kao da se umiva ovom vlažnom izmaglicom, strese se od hladnoće, koja je odjednom obuze, pa žurnim korakom pređe dvorište i ode u svoj stan.Na vratima je dočeka domaćica: — Ej, veselnice, skapala si od gladi.Da ti načinim časkom kajganu? — Ne treba... ne mogu, promrmlja Ljubica, i onako bunovna, ne dižući očiju, prođe u svoju sobu. — More, ti si bolesna? otvori za njom vrata i proviri u sobu ova žena, gledajući je sa onim prostosrdačnim ženskim saučešćem. — Ništa... ostavi me!Boli me glava, odgovori Ljubica, zatvarajući vrata.Skide sa sebe neku gornju haljinicu, izvadi časovnik i metnu ga na sto, izvuče iz džepa nekakvu crnu visoku kutiju od ukrasa i oturi je od sebe sa odvratnošću.Zatim se pruži po krevetu i ostade na njemu, nepomična, do mrkla mraka.Šta je činila za to vreme — ni sama ne zna: nije spavala, nije ništa mislila, ništa nije osećala, oko nje vladaše crn, gust mrak, koji je uništio svaku misao, svako osećanje, samo ostade pust, salomljen život, iznurena, isceđena snaga. Kad se smrče sasvim, ona se ispravi i sede na krevet, pa stade gledati u mrak.Pred očima se neprestano ređahu nekakve neobične slike.Najpre se stadoše motati nekakvi crni koturovi, koje ona leno raspoznavaše, i ako beše u gustom mraku, zatim se koturovi stadoše rastezati u dužinu, stvarajući sve veće, raznovrsne slike.Odjednom se na zidu, pravo pred njenim očima, rasvetli i pokaza veliki svetao krug, iz koga po tom iziđe glava sa isplaženim jezikom, i njoj se učini da je to glava njene gazdarice iz Beograda, kod koje se hranila.Glava stade preletati po sobi, prilazeći joj ponekad tako blizu, kao da će je zakačiti.Ljubica posmatraše pažljivo svaki pokret, ne osećajući ništa i ne misleći ni o čem.Zgurila se, savila se u klupče, naslonila glavu na uzdignuta kolena, a oko njih obavila obe ruke pa gleda...Kad bi oko ponoći ona odjednom sklopi oči, spusti glavu na jastuk i zaspa... Odjednom se rasvetli cela soba, api to sad nije ona soba u kojoj zaspa, nego ona u Beogradu, u železničkoj ulici.Ona se diže sa kreveta, ustade i ugleda pred sobom Dragutina, jednog lepuškastog đaka Učiteljske Škole, koji je stanovao u istoj kući i redovno je pratio u školu do abadžiske česme.Ona se začudi njegovoj pojavi, a on pruži ruke radosno. — Hvala Bogu, kad te nađoh! — Kuda ćemo? pita ona, stežući njegove ledene ruke i gledajući ga onim đavolastim pogledom, kojim obično gledaju zaljubljene šiparice, kad se nađu sa predmetom svoje ljubavi. — Zar još pitaš?...U crkvu... venčanje... — Kako ću? nemam venčane haljine. — Koješta!Još te nisu ostavile beogradske predrasude...Ti si obrazovana učiteljica! — Dobro, čekaj da se obučem... Ali Dragutin ne čeka, nego je uzima za ruke i vodi.Kad dođoše do praga, on se osvrte i pogleda je onako đački...Ona obori glavu stidljivo, a on je polako obgrli, pa je odjednom stade ljubiti tako strasno, besno... a ona mu vraćaše poljupce, topeći se od miline...»To je ljubav... mi se ljubimo, je li?« tepaše mu ona, a on je pritiskivaše na grudi sve jače i jače, uveravajući je plamenim rečima o večnoj ljubavi...Tako nekako dođoše crkvi, i ona vidi sebe u beloj sjajnoj haljini, sa vencem na glavi, a pored nje pokunjio se njen budući muž, Gojko učitelj, pa zvera oko sebe...Tu se opet nekako smrači i neki ljudi stadoše lupati na školskim vratnicama.Ona proviri na vrata i taman da vikne Stojana, a pred nju stade Velja učitelj, nasmeja se veselo, pa je zapita! — Dokle ćeš ti, more, da me varaš tako?Znaš li ti šta je ljubav!... — Šta ćete? pita ga ona u čudu. — Da se venčamo, zar nisi obećala! I ona zna da mu je obećala venčati se sa njim, i ako ima živu ženu, i taman da mu izjavi sad pristanak, a iza njihovih ceđa viknu Stojan: — Ne može, bratiću, meni je obećala! Ona vide da Velja hoće da ubije Stojana, pa pobeže u školu; tu je opet obuze mrak i ona produži spavanje... Izjutra se probudi s jakom nesvesticom i glavoboljom, ustade te se umi, pa htede skloniti one ukrase sa stola.Ostavi časovnik u fijoku i ponese tamo i onu drugu kutiju, pa odjednom zastade i otvori je.Iz crnoga pliša, čime je obložena kutija iznutra, zasija skupocena zlatna grana, posuta krupnim kamenjem.To beše doista redak i veličanstven nakit.Zastadoše joj oči na njemu dugo...Ona ga pridenu u kosu, pa priđe ogledalu, da vidi kako stoji u kosi.Ona spusti oči i pogleda u svoje lice...Kao da je bolovala čitavu nedelju, tako se izmenila.Namršti se, pa ode k stolu i opet stade razgledati granu; oči joj svetle življe, a usne se osušile, pocrnele od vatre.I sad je obuzima drktanje, a glava sve jače steže i zanosi.Ostavi stvari, pa opet leže. Oko podne dođe joj mati.Ona se sva promeni, kad ugleda to milo joj lice, skoči s kreveta i obisnu majci oko vrata. — Zar još nisi ustajala od spavanja? oslovi je mati, videći je neobučenu. — Ustala sam, pa me nešto glava boli.Sad je već prošlo.A ti, jesi li se namučila u putu?...Kamo vas do sad, za Boga!Tebe sam jednako pogledala. Mati joj, Smiljka, izgledaše starija od oca joj.Iznurena, oslabela, lice se već dosta zbrčkalo, kosa u veliko počela sedeti, a ona se pogrbila, previla se onako isto kao i Ljubica, samo u još većoj meri. Ručaše zajedno, narazgovaraše se i za ručkom i posle o svemu, pa onda Ljubica, na materin zahtev, stade pričati o sebi, o radu u školi, kako sve ide lepo, o »tom učitelju« što je sa njom reče da je malo onako... kao lud, a neki put je dobar čovek.Za sad ne govori sa njim.Mati, kao i svaka žena, rada je saznati uzrok toga neprijateljstva, a Ljubica, da bi je zadovoljila, priča joj ponešto o pisaru, izbegavajući mnoge stvari a ponešto izmišljajući, — kako to već umeju vešto mlade devojke. Snaša Smiljka, bistra i pametna žena, odmah opazi da u govoru Ljubičinu ima nešto nejasno, da joj ona ne kazuje sve kako je.Samo se još nije mogla dosetiti svemu jadu.Ona podiže glavu, pa blago ali ozbiljno pogleda Ljubicu, pravo u oči...Naučila je ona davno, da iz očiju svoje dece čita njihove misli.Ljubica pocrvene, zadrkta, pa se odjednom baci na majčine grudi i zaplaka gorko, očajno, s teškim jecanjem... — Maj... majko moja!... majko!... vrisnu devojka i priljubi se uz te slabe, iznurene grudi, znajući da samo na njima može naći utehe, ako je još ima. Smiljka se najpre prenerazi, uozbilji se i već beše gotova da prospe čitavu vatru gorkih prekora, da je posavetuje kako da se spase od zla, jer držaše da još nema ničega ozbiljnoga; ali čujući ovo očajno jecanje, meko žensko srce ne mogaše odoleti i njoj grunuše suze, priteže još jače na grudi svoju ljubimicu, kao da je tim pokretom zaklanja od sviju stradanja i nedaća, što su je opkolile. — Jadnice!... jadno moje dete!Mučenice!... šaputaše ona, lijući suze na tu gustu crnu kao gak kosu što se nemarno razbacala po njenim usahnulim grudima.Gorke su i teške ove suze jadovanke, ali je uticaj njihov blagotvoran: zaleđeno, okamenjeno srce počinje se kraviti, jer ga greje blaga toplina majčina saučešća. Ceo dan provedoše dve sirotice u razgovoru.Uveče, posle skromne večere, legoše zajedno na Ljubičin krevet.O, da divne, retke sreće!...Čudne li lepote i radosti: priljubiti se tako uz majčine grudi, sakriti glavu u mraku na tim svenulim prsima, koje su te, nekad jedre i zdrave, othranile i podigle!... Sklupčati se tako pod toplim pokrivačem uz to milo suho telo i ćutati, ćutati dugo, večno... ćutati i sećati se srećnoga i bezazlenog detinjstva...Ćutati, ćutati, ćutati... a toplina od majčinih grudi bije na tebe, zanosi te...O, slatko li je setiti se majčinih grudi, kad čovek pretura tešku borbu preko glave!... Ljubica se sklupča i ućuta dok joj zaspa umorna mati.Ležeći uz njene tople grudi, ona se seti srećnoga detinjstva, kad behu samo njih dvoje dece, ona i brat, pa ležahu ovako isto uz majku, pod starim, iskrzanim i dronjavim guberom.Pod njima samo meko seno, pokriveno šarenicom, pa ipak beše tako slatko tu zaspati!Nisu imali ni svoje kuće.Prvo sećanje iz života joj jeste seoba.Kao da je juče bilo: smrklo se, a oni idu stranom, više seoskih kuća; majka nosi maloga brata, a nju vodi za ruku, otac nosi neke ponjave na leđima.Idu tako, a paščad zalajaše.»Kao cigani!« reče otac i nasmeja se.»Daće Bog, pa ćemo do godine u našu kuću« odgovori mati, stežući njenu ručicu...Pa posle ono zanosno igranje u aptovini iza kuće: tada je mislila da će se isto tako igrati i kad bude velika kao mati, i čudila joj se što se i ona ne igra, kad je to tako slatko i veselo!...Pa seoba u svoju kuću, pa polazak u školu...Koliko se samo tu preživelo srećnih dana, kad je stekla nove, mnogobrojne drugare i drugarice i stala se sa njima igrati muških igara: oraha, krpiguza, lopova i mnogo drugih!...Posle nastupa mučno i teško školovanje u Beogradu.Nekoliko puta je pokušavala da pobegne kući, ali je znala šta je tamo čeka, pa je stezala srce i išla u svoju »tužionicu«..Na dnu dvorišta, gde je stanovala, beše baštica sa nekoliko gustih žbunića.Kad god joj naiđe njena obična tuga za kućom, ona se zavuče u žbunje, pa stane naricati isto onako, kao što je čula svoje seljanke da žale za pokojnikom.Posle se već navikla, a u višim razredima beše veoma zanimljivih stvari...Do sad se redovno u pismima izveštavala o stoci, o susedima i vršnjakinjama, a sad se ograničila samo na kratka izvešća o svome zdravlju i radu i traženju novaca.Odatle se opet nastavljaju svetliji dani.Sad se baca oko na mnoge strane, a ima se na čem, u prostranom Beogradu, zaustaviti i zabaviti.Tu se ređaju mnogi »predmeti uzdisaja«, dok ne dođe na red Dragutin.Tada se zače prva i prava đačka ljubav, koja je trajala i svršila se isto onako, kao što se sve slične »đačke bolesti« svršuju. Srećno detinjstvo, krasna mladosti, nećete se nikad vratiti! Sad se sve promenilo.I kako to tako odjednom?Tek samo naleteše oblaci, natušti se nebo i prosu se strašna bura...Sad joj je i otac drukčiji, prostiji, ništavniji, a nekad je mislila da njega nema važnijeg lica u selu.Sad joj je i majka došla nekako prosta, uboga, i ako je još isto onako mila, kao što beše u detinjstvu.Sad je i ona sama sasvim druga: do juče bedno ništavno đače, a sad državni činovnik!...Htede ređati još druge promene na sebi, ali se odjednom strese i navuče pokrivač na glavu...Starala se da više ne misli, dok je ne prevari san... Izjutra ustaše obe rano.Ona predade majci sav novac, što ga uze od pisara, pa je isprati daleko iza sela, ižljubiše se, isplakaše se opet, pa se rastaše.Stajala je dugo na otvorenu polju, gledajući tužno za pogrbljenom staricom, koja se, oslanjajući se na dugačak štap, udaljavaše sve više i više, dok se sasvim ne izgubi iz očiju. Prva pisareva pohoda po tom ne učini na Ljubicu takav utisak kao poslednja.Ona iziđe iz učionice sa običnim izrazom na licu, noseći sobom nov dar Perin — skupocen broš za grudi.Tako se učestaše pohode, skoro svakoga dana, a u Ljubičinu stolu gomilahu se one crne kutije s nakitima. Gojko izgledaše teško bolestan.Čas ga vidiš da se jedva vuče preko dvorišta, glavu tužno oborio, oči gledaju neveselo, stradalnički, a po celom licu razlila se ona sumorna melanholija, koja pridaje neobičan izraz čoveku.A drugi put vidiš kako mu se oči zaplamtele, celo lice obuzeto nekom nervoznom živošću, jednako nekud trči, nešto raspituje, dogovara se sa Stojanom. Jednoga dana vejaše sneg.Cela se okolina beli, beli se sav vidokrug, uvijen u neku vlažnu izmaglicu; drva se previla do zemlje od jugovnoga snega što ih je pritiskao.I ako je dan, vladaše velika tišina u celom selu; tek po negde zalaje besposlen pas, ili grakne vrana, tražeći hrane pod ovim gustim belim pokrivačem.Iz potesa doletaše nekakav neobičan za selo zvuk, koji postajaše sve jasniji i određeniji — behu to zvonca i praporci na konjima.Malo zatim dojuriše u besnoj trci dva dobra konja sa sankama, i stadoše pred školskim vratnicama.Stojan istrča da otvori vratnice i vidi te iznenadne goste, kad iz saonica iskoči pisar i prođe pored uplašenoga čiče, mašući svojom pletenom kamdžijom. Prolazeći hodnikom školskim, pisar vide da se otvaraju vrata na Ljubičinoj učionici, pa koraknu brže i upade iznenada, bez kucanja, u Gojkovu školu.Gojko dovršivaše predavanje, pa videvši ovoga neučtiva gosta, zbuni se i uplaši, jer se mogao domisliti, da mu on ne bi uzalud ovakovu pohodu činio.Misao mu se prekide sama, on pocrvene, pa odmah zatim preblede, i taman se stade domišljati šta će sad da radi, na koju će stranu da gleda, šta će sa decom, a iza njega zagrme oštar zapovednički glas: — Deco, idite kućama... brzo!Žurite se! Gojko se osvrnu, pa s čuđenjem i nemim pitanjem pogleda pisara, ali ovaj gledaše samo kako se deca unezverila, pa čekaju šta će im Gojko reći i nijedno se još ne sprema za izlazak. — Kažite deci nek izlaze! zapovedi pisar s takvom oštrinom, da se nije moglo ni pomišljati na otpor. Gojko se obrte deci, pa im reče blagim, umornim glasom, pritiskujući rukom vrelo čelo: — Idite, deco, kući...Posle podne ranije... Kad ostadoše sami u školi, pisar priđe k stolu i metnu na nj neke akte, razvi ih i obrte se Gojku. — Jeste li vi ovo pisali? uzviknu on, pokazujući prstom na Gojkov potpis.Beše sav pocrveneo od ljutine, usne mu se trzaju i skupljaju grčevito. — Ovo, sve ovo... tužbu Ministru prosvete... tamo o Ljubici, a?!... dreknu on grozno i lupi drškom od kamdžije po aktima. Gojko stajaše, preneražen, zelen i bled, razrogačenih očiju od straha, noge i ruke mu drkću, a na licu mu se, pored preplašenosti, jasno čita pređašnji izraz teškoga umora i gorkoga stradanja...On stajaše, ne mogući ni reči prozboriti.Samo mu unezverene oči preletahu sa pisareva lica na akte, na kamdžiju i na pod.Pisar mu priđe, zgrabi ga rukom za rame i privuče k stolu. — Ovo... ko je ovo, a?... dreknu još jače u neobuzdanoj jarosti. — Ja... ja sam pisao, promuca Gojko, čudeći se čiji je to glas kojim on govori — tako se izmenio... — A, ti li si?! vrisnu policajac i zamahnu kamdžijom. Gojko samo gleda tupo i nesvesno zaplašenim očima, na licu mu još jače zapečaćeno gorko stradanje, i kad pisar podiže ruku s kamdžijom, i on nesvesno podiže obe ruke prema očima, kao da mu je taj žalosni pokret sva odbrana, kojom raspolaže...Kamdžija fijuknu kroz vazduh, ošinu ga po glavi i plećima, pa se opet izdiže nad njegovom glavom. Gojku se obrte svest... nešto se smrači oko njega, ništa se ne vidi, samo se iz mraka pomalja crveno zversko lice i više ništa...On izgleda kao osuđen na smrt, kad ga prvo tane pogodi... lice se odjedared kao iznenadi, začudi, obuze ga smrtno bledilo...Kamdžija ga opet ošinu preko lica, pa treća preko leđa...Gojko pojuri k vratima, ali ga pisar dočepa za rame. Stoj, smrdibubo!...Umeš da činiš pakosti, a posle bežiš kao strina...Evo kako se bojim tvoga šarabatanja, evo gledaj...Ministrov potpis...I on doista pokaza akt s potpisom Ministra prosvete, pa ga onda pocepa na sitna parčeta. — Evo i tvoje tužbe, evo gle... pa i nju svu isitni na parčad, baci te komadiće na pod, pa ih stade besno gaziti. — Evo, evo gle... životinjo!... jesi video ko je Pera pisar!...I ti, smradu jedan... i opet se izdiže kamdžija, ali Gojko jednim brzim skokom istrča iz škole i udari se iz sve snage o nešto crno, meko... ono se odjednom preturi i jauknu, a on se seti da je to bio Stojan, prisluškivao, pa ga preskoči i istrča iz škole.Ljubica stajaše na vratima učionice drkćući, sva preneražena.Stojan se dizaše, stenjući: — Ej, bratiću jadni... obojica stradasmo!...Ja zle napasti, majko moja!... Pisar, kako se bio zaleteo za Gojkom, istrča u hodnik i videvši Ljubicu, stade pred njom, drkćući sav od ljutine.Ona se namršti, videvši ga takva, što se ne izmače oku njegovu, pa odmah uze da joj objasni celu stvar. — Smrdibuba jedna!...On se našao da se brine o moralu i svetinji školskoj!...Napisao čovek Ministru šta mi radimo u školi, pod ikonom Sv. Save... Ljubica se strese, preblede i dohvati se rukom za vrata.Ona je i zaboravila da starešine vode oštra računa o vladanju državnih službenika...»Gle, pa šta će sad biti?... da otpuste, na svagda... sa večitim žigom srama, bez povratka, bez opravdanja«...I tog trenutka postade joj Gojko crnji od đavola, strašniji od pakla...U njoj se porodi strašna, nečuvena mržnja prema ovom jadniku, mržnja osvetnička, strasna, beskrajna... a vilice se tresahu od straha. — Pa... sad?...Šta ćemo?... — Odi da vidiš...Pisar je dovede do vrata Gojkove učionice i pokaza parčeta hartije. — Eno, tu je i tužba i akt Ministrov...Sve u parčeta!... — Šta si radio?! viknu preneražena Ljubica. — Ha-ha... ti se plašiš?...Ama rekoh li ja tebi, da nam niko ništa ne može...Niko!... razumeš!...Poslaću odgovor Ministru u ime kapetanovo, i onda će onaj smrad biti kažnjen za lažnu dostavu...Da, mu zakuka jednomesečna plata!...Kažem ti: dok ti je živ Pera pisar, ne brini...I on iziđe brzo iz škole. A Gojko seđaše na svom ubogom krevetu i plakaše gorko...Najpre je dotrčao ovamo kao sumanut, ulete u sobu i zaključa se, pa stade plašljivo osluškivati trči li ko za njim.Kad se uveri da ga onaj više ne goni, on razgleda po sobi nesvesno, stade kao da se nešto misli i odjednom pljusnuše suze iz očiju kao kiša, on se zagrcnu od jecanja... — Zašto?!... zašto?!...Sve ovo, zašto?!... uzvikivaše jadnik glasno. — Bože, ovoliko stradanje!... — Zašto... zašto?!... odjekivaše očajno pitanje stoti put po praznoj sobi, slivajući se sa gorkim jecanjem i teškim uzdasima... Kad se isplaka, opet se zamisli i ostade dugo tako kao okamenjen...Misli lete, sve gorča za gorčom, a na duši se slažu neki strašni osećaji, koji bi sve uništili i pretvorili u prah....Besna, divlja, smrtna žudnja za osvetom zapenuši, izdiže se i zaklokota u njemu; on skoči, izmenjen, strašan kao zver, iskrivljenih vilica i razrogačenih krvavih očiju...Bespomoćno detinjsko stradanje i neka divljina behu ispisani na njegovu licu...Prva mu misao zastade na revolveru, koji on ne imađaše...Svejedno, dobar je i nož!...Ali on poima da se s nožem treba približiti baš uz njega, gledati pravo oči u oči i zabosti hladno gvožđe u meso...O, ta ga misao još više razjari...A posle gaziti, gaziti... dugo gaziti, do uništaja...Da, ali on to ne može izvršiti, oseća da ne može, zna da nema toliko smelosti.Opet je bolji revolver.Gruni u njega iz prikrajka, pa kad padne i stane izdisati, priđi mu nek te vidi, nek sazna otkud dođe tane i nek se još više muči i strada. Posle stadoše misli preletati i zaustavljati se na raznim drugim sredstvima osvete.Sve beše ispitano, u mislima provereno, i sve se pokaza nepouzdano, ništavno, lepo samo kao misao, da teši onoga koji strada, ali neostvarljivo, jer nema ko to izvesti.Gojko priznade sam sebi da nije u stanju izvršiti nijednu od tih misli, da nema dovoljno smelosti i odlučnosti za to, i u duši mu još jače zakipe i gnev i zloba na sebe sama...Što se takav rodio?Zar bi sa drugima onaj smeo tako postupati?...Ne bi ni pokušao, jer zna šta bi ga snašlo...A vidiš, kod njega pokušao... bez razmišljanja...Uđe i pravo za kamdžiju... zna ga da je bezmoćan kao dete, jadnik!...Gori mu, strašno mu gori desni obraz, oseća sva mesta kojima se bol i vatra pružaju, onako dužinom... to je izvesno pruga, masnica preko celoga obraza, pa još ako je modra....Kako će sad u školu, kako će izići pred decu, a naročito pred ljude, ako naiđu?...O, da teška srama!Pa još ako je i ona sve to slušala... kao Stojan, jamačno jeste.I sve zbog nje!...I on još jače oseća ovoju bezmoćnost i uviđa jasno da nikome ništa ne može učiniti, da je rođen samo za to, da strada i trpi i da svaki ima pravo pričiniti mu stradanje, samo ako mu to savest dopušta...Osećajući to sve jače i jače, zaplaka se gorko, očajnički i pade na uzglavlje... Neko grunu vrata, pokušavajući da ih otvori, zatim se začu glas: Nije ovde, zatvoreno je, vidiš... — Kucni, bratiću, nek te čuje. Gojko poznade Veljin glas odmah.Skoči i pođe k vratima, pa odjednom zastade u nekakvoj dvoumici.Beše ga sramota, teška ga sramota obuze...Kakav će izgledati pred ovim iskrenim drugom ovako sa masnicom na obrazu!...Ali se osećaše usamljen, bez igde ikoga, bez pomoći i saučeća... on zna da, bi se i sam pred veče krenuo Velji, rizikujući da i njegova žena ugleda masnicu.Ovako je bolje; došao je kao naručen.I on pritrča k vratima i otvori ih. Velja uđe ćuteći, osvrte se po sobi i duhnu nosem. — Phi, kako možeš u ovom smradu?... soba pregrejana, a on gle!.. pa priđe k prozorima te ih otvori, pogledajući uzgred Gojka, koji stajaše snužden, zbunjen, gledajući tupo kako mu drug otvara prozore i kako spolja jurnu hladan, oštar vazduh. — Šta radiš ovo, za ime Boga! viknu Velja čudeći se, pa ga svojski napade za ovu nečistoću.Beše mu teško odmah preći na glavnu stvar, pa mu baš dođe ovaj slučaj kao naručen. — Ti ćeš se naposletku sav raspasti, istrunućeš u ovom smradu i đubretu. — A ti, kakav si momak! obrte se potom Stojanu, kako te nije sramota da se čovek ovako muči kod tebe živa!... — More, gospodine, ostavi to.Kome je sad do toga!...Mi stradamo, ovaj... i kako ću reći, onogaj... kao dva mučenika.Jutros nas gaze, bratiću, i tuku kao stoku, kao ovaj...Ih, šta tu!...Kralju, bratiću, pravo ti Kralju! obrte se on Gojku.Pa ti njemu lepo tu masnicu pred oči: je l’ tako ti meneka, Gospodaru? rekni mu, pa se zaplači.Ja kako, bratiću!...Čuj ti samo mene.Pa kad se on začudi i zapita kako i šta je, a ti opet: što me ubi i osramoti, gospodaru, zašto onogaj ti tako jednoga tako reći svoga činovnika i podajnika, a?...Pa kad se on sit načudi, a ti onda okreni: što posla onoga paksijana da me ubije, i mene i mog vamilijaza?...Baš mu reci i za mene, neka zna... što? viknu čiča i pogleda Velju, koji se spremaše da ga zaustavi. — Dobro, dobro!...Idi ti sad malo u školu, grej se, pa ćemo te zvati kad nam ustrebaš, prekide Velja njegov monolog, koji u ovakovu raspoloženju ne bi imao kraja. — Šta je to, more, bilo?Stojan dotrča k meni kao lud... jedva me pusti da ručam.Vazdan mi izbrblja koječega...Je li ovo doista od kamdžije? zapita on, prišavši bliže Gojku, razgledajući dugu, crvenu masnicu.Glas mu zadrhta od uzbuđenja. Gojko mahnu rukom... odjednom zatrepta očima, zatresoše mu se vilice i opet se zaplaka, jecajući kao dete. Velja se namršti i prođe preko sobe. — Jesi li lud?...Plačeš kao dete, kad te drugi biju...Ej, grešniče!... Kad se Gojko stiša, Velja ga stade zapitkivati, te na taj način saznade kako je tekla cela stvar i radi čega se sve započelo.Beše mu naročito krivo, što je Gojko, poslušavši njegov savet, dopao ovakve bede.Osećaše tu mnogo svoje krivice...»Šta smo znali drugo raditi? razmišljaše on u sebi..Zar da gledamo mirno kako se svetinja školska beščasti, a zovemo se učitelji i radimo u toj školi.Ništa!...« Pa onda nastavi glasno: — Ništa drugo nisi mogao raditi.Valjda nećeš gledati ravnodušno tolika čuda u školi i zvati se upravitelj.Nisu te hteli čuti... stradao si za svetu stvar...Pa lepo, seti se Husa i drugih.A mi ćemo već njemu... ne brigaj ti, čekaj samo dok smislim... — Ja mu ništa više neću, prekide ga Gojko živo. — Mene ostavi.A vi tamo ako hoćete... kako znate... — Ne boj se, ostavićemo te na miru, odgovori Velja, ne gledajući ga i misleći o nečem uporno.Odjednom stade i kao da se nečem domislio, uzviknu: — Ha, čekaj...Za sad je i ovo dobro, a posle već, dok se dogovorim sa našima, radićemo ozbiljnije.Skoro ćemo imati zbor za izbor uprave, pa ću tada...Zbilja, jesi li se ti upisao u Učiteljsko Udruženje? — Ne znam kome ću ovde da se obratim, a do sad sam bio. — Dobro, ja ću te upisati...Ha, čekaj, reče on, pa otvori vrata i viknu Stojana.Kad se starac pomoli iz škole, on mu naredi da donese mastilo i hartiju, pa se vrati unutra. Posle pola časa, on savi jedno pismo i dade ga Stojanu. — Pisarevu... onoga, njegovu ženu ti poznaješ? — Znam je ka tebe; kako je ne bi znao... — A zna li ona tebe? — Mučno, bogme...Mi smo ti, bratiću, ovaj... — Dobro, to je dobro što te ona ne zna.Da ideš sad odmah u srez, pa se prvo izvesti je li se vratio kući onaj...Ako se i vratio, biće u kancelariji.A ti treba vešto da se prikradeš i da predaš ovo pismo njegovoj gospođi, razumeš?Ne smeš joj kazati od koga je...Reci prođe železnicom jedan gospodin, pa mi dade dinar i zamoli me da vam ovo predam.Pa odmah treba da šmugneš ovamo, da te niko ne opazi.Razumeš li?... — Kako ne bih razumeo, lijepi bratiću...Još mi bride i glava i leđa, koliko se isprebijah, pa da mi je ko gođ i njemu da što učini. — E ne brigaj.Ako to izvršiš kako valja, i njega će drugi makar izgrepsti, ako ga ne može istući.Hajde sad požuri. Stojan ode, a Velja stade opet hodati, premišljajući o raznim planovima, koji mu dolažahu u glavu.Sa Gojkom se već nije moglo ništa govoriti, on beše neprestano zanesen, kao izgubljen, posmatraše sve oko sebe sumorno, besmisleno, apatično...Velja vide da ovde nema više nikakva posla, pa se spremi za odlazak. — Nikud nemoj iz sobe izlaziti, dok god ti to ne prođe, reče on Gojku. — Metni mokru krpu, pa drži tako neprestano... nek izvuče...Ha, priseti se on nečemu pa zastade. — Jesi li ti baš video da je akt iz Ministarstva...Ministrov potpis? — Razume se, i svoju tužbu poznao sam... — Hm, dobro, dobro... mahnu on glavom, pa se pozdravi sa Gojkom i ode. Ljubica je sad neprestano pravila takav inat Gojku, da se ovaj već nije smeo pojaviti pred njom.Čim ga opazi, ona se bajagi obrne Stojanu, i ako čiče tu nema: — Ju, kako lepo izgleda, kad se muškarac zakiti po obrazu!... A Gojko samo ide, pognute glave i namrštena čela, ne osvrćući se na zajedanja. Drugom prilikom opet uvreba Gojka, i ako se ovaj neprestano krio od nje, pa će mu uzviknuti: — Svaka ti se muka brine o svetinji školskoj!... Ona htede još nešto reći, ali Gojku prekipe.Podiže glavu i pogleda je oštro, na licu mu ispisano gorko stradanje i umor.Odgovori joj vrlo lagano i hladno, kao da ga to nekoliko reči staju velika napora: — Moja je dužnost da gonim razvrat i nevaljalstvo iz škole, a što stariji pomažu nevaljalcima — njihov je greh... Izgovorivši to, opet pognu glavu, pa prođe pored nje u školu, čudeći se svojoj prisebnosti i zahvaljujući slučaju što mu se jezik tako odreši. Ljubica planu, vrisnu i osu grdnje na njega, ali on zatvori vrata za sobom i nastavi rad. Pisar dolazi na konju svakoga dana.Već ga sramota svraćati sudnici tako često, pa ulazi s konjem pravo u školsko dvorište, veže ga negde u zaklon, pa ide veselo u školu, gde ga Ljubica očekuje, neki put vesela a neki put neraspoložena. Jednoga hladnog, turobnog dana policajac dođe neobično veseo, a i Ljubica izišla do stepenica u doček.Znala je da joj nosi kakav nakit, to joj je juče nagovestio, pa s toga beše veoma predusretljiva prema njemu.Donese joj lepu i skupocenu grivnu; ona se veoma raspoloži, a pisar uživaše samo, gledajući je tako veselu.On se zbiljski za nju privezao; zavoleo je kako nikad do sad nije voleo, i da mu ne beše dece, pomišljao je ozbiljno da beži sa njom u Ameriku, ili u Tursku. A Ljubica?Ni sama ona ne zna šta je osećala.Znala je samo toliko, da je ne veže za njega ljubav, jer ona ne osećaše ljubavi.Ta ona je toliko čitala, da je ljubav nešto mnogo svetlije, uzvišenije...Seća se svojih osećaja za vreme poznanstva sa Dragutinom.O, to behu neki svetli dani, srećni časovi... ona se topila samo od jednoga pogleda, bila je blažena kad se rukovala sa njim, osećala se srećnom, mnogo srećnom!I danas joj srce jače zakuca kad se seti tih dana, a duša se zanese u slatkim snovima... Pisar i Ljubica veselo priželjkuju u toploj sobi, šapućući jedno drugomu o ljubavi i sreći, a u to vreme dojuriše sokakom jedna kola i zaustaviše se daleko od školskih vratnica.Iziđe iz njih jedna slabunjava, suha žena u varoškom odelu, otvori lagano i oprezno školske vratnice, prođe brzo preko dvorišta i uđe u hodnik.Stade da se pribere.Beše se veoma umorila i uzbudila.Priđe k vratima i oslušnu.Čuje se muški glas, pa odmah za njim detinji.»To je učitelj... onda će ovo biti«, veli žena u sebi i prilazi drugim vratima.Ne čuje se ništa, ama baš ništa!...Stoj, neki pokret i zvuk... kao da se ljube?...Jest, poljupci!... i sluh se još više povinuje razdraženoj ženskoj uobrazilji, pa joj stvara tako jasnu predstavu, kao da ona sve to očima gleda.»Još ako budu zaključali vrata?... ej nezgode!...A onaj piše da se ne zaključavaju svakad«...Polako, kao senka, pritište bravu i gurnu... vrata se lagano pokrenuše.Ona promoli glavu, pa najpre ne razgleda dobro; beše uzbuđena, pa joj samo sevaju nekakvi koturovi pred očima.Kad razgleda bolje, ona se najpre trže i ustuknu... nekakav strašan bol steže joj srce, ona htede vrisnuti, ali se pribra i opet proviri... Njih dvoje sede na stolicama jedno uz drugo, zagrljeni, priljubljeni, opijeni strašću.I na jači zvuk mučno da bi ovoga trenutka svrnuli pažnju.On previo Ljubicu preko naslona, glava joj zaturena, pa pripao punačkom vratu i ljubi...Žena jurnu kroz vrata i stupajući na prstima, s podignutim rukama, iđaše kao mahnita...Ljubica, kako joj beše slobodna zaturena glava, ugleda je odmah i samo raširi oči...Sevnu joj u glavi da je to njegova žena, i ona već pretpostavljaše revolver u njenim rukama...Strah joj oduze snagu, ona ne mrdnu ni rukom, ni glavom, ničim... samo gleda besmisleno kako ova zamotana prilika prilazi sve bliže, kako joj gleda pravo u oči strašnim, zverskim pogledom, i opet ne može da se odvoji od njenih očiju, nego gleda, gleda, gleda... »Sad će da plane... evo, tek što nije...Prvo će njega u leđa, pa u mene...Eno ga, jest, revolver...Mati... otac...Stanka... moja mladost!«... Ali u mesto revolvera padoše na pisareve obraze dve suhe koštunjave ruke sa oštrim noktima i zabodoše se duboko u meso...Razleže se vrisak po sobi...Pisar se izvi, i dok se on obrte da vidi kakvo je to čudo, one suhe ruke padoše na Ljubičine jabučice i za trenutak obli joj krv celo lice. Pisar skoči i dohvati razjarenu ženu za ruke, ali poznavši je, odjednom pusti njene ruke i stade se osvrtati oko sebe, kao da je nešto izgubio...Ljubica sedi na stolici kao okamenjena, čak joj i glava ostala još malo zaturena, a ona samo gleda to uvijeno čudovište, koje joj je ovoga trenutka strašnije od svega na svetu...Srce joj stalo, čini joj se i da ne diše, i najbolje bi bilo kad bi sad odjedanput umrla, to bi najvolela.»I što ne puca... šta čeka vazdan!«... Pisar se obrće, nešto muca, hteo bi da progovori, ali žena mu opet vrisnu pa osu čitav pljusak grdnje na oboje, naročito na Ljubicu.Palanački rečnik je za ovakve razgovore veoma bogat, te se i Ljubici dade prilika da čuje što novo i neobično, ali ona ne beše u stanju da razume sve što se oko nje zbiva.Neke strašne reči ujedaju je za samo srce i izazivlju crvenilo na licu, koje se već sve obojilo krvlju, ali ona ipak gleda tako, kao da se taj govor nje ne tiče, gleda preplašeno, začuđeno, unezvereno, pitajući se u sebi: kako to odjedanput uleti beda u njenu školu, da joj pomuti zadovoljstvo?I šta je to te se pisar tako spleo, zbunio?... Pisarka ugleda otvorenu kutiju sa grivnom, dočepa je, sklopi i metnu u džep, pa ciknu pomamno: — Ha, tako ti!... deca idu bosa, iscepana, a on kupuje svojoj... i opet se prosu pljusak grdnje, dok se u tom nastupu ne upletoše njene ruke u kosu svoga muža....Pisar se odbrani, a ona kidisa na Ljubicu...Začu se samo jauk Ljubičin od bola, pa onda njen isteričan vrisak... Pisar se prenu: vidi da ovako neće nikad biti kraja skandalu, pa dohvati ženu za ramena i izgura je napolje.Srećom, Stojan se ranije ukloni u stranu, te se ne ponovi onomadašnji slučaj.Gojko stajaše na vratima, bled, osećajući neku divlju radost i zadovoljstvo, a ne smejući to ničim pokazati.Čim se otvoriše vrata i na njima se pojavi pisarka, on šmugnu u svoj razred, pa se zaključa.Svrši se tragedija!... Ljubica iziđe na vrata i stade, ne videći ništa oko sebe.Beše strašno pogledati je.Lice sve krvavo, kose razbarušene, počupane, vise čitavi bičevi iščupani iz korena. — Stojane, daj mi vode da se operem, prošapta ona, videvši Stojana kako je gleda nemarno. — A onaj ode, bratiću, još čupaviji i gori; zaboravi da se umije, reče on, smešeći se. I Gojko iziđe u hodnik, pa pogledavši Ljubicu prezrivo, dobaci joj: — Sad i sami jamačno uviđate, da sam imao prava brinuti se o svetinji škole. Ljubica planu.U takvoj nesreći i stradanju nađe se još snage za teranje inata. — I ovo je, znam, vaše maslo!...Platićete!... reče ona, pa se ogrte i ode preko dvorišta. — Eto nam sad nove bede, reče Gojko, plašeći se.I kud me đavo navede da je diram! — Nije trebalo, odgovori mu Stojan.Kad god se anateme tuku, sklanjaj se ispred njih, da sačuvaš svoju glavu.Tako je to, bratiću moj!... — Neka, dosta sam i ja patio, pa da gledam jedared i njeno stradanje. — A ti, čini mi se, ne vide pisara? — Ne. — Više je okrvavljen od nje.Zaboravio na to u zabuni, pa samo uskoči na konja i ode. Gojku opet zasija radost na licu.Seti se Velje sa zahvalnošću.Istina, srce mu opet zebe od kakve nove bede, koja ga može snaći, i on već pretura u glavi razne kombinacije, ali mu ne dolazi na pamet ništa tako strašno. U sudnici sede predsednik, ćata i trojica odbornika, pa nešto veoma živo i poverljivo pretresaju.Bogosav je u razgovoru, a već i inače, vazda glavno lice, pa se dao u objašnjavanje situacije prisutnima.Slušaoci izgledaju veoma brižni, pognuli glave, pa samo mahnu njima po nekad u stranu, počešu zatiljak i opet ćute i slušaju.A ćata se raspričao u veliko:. — Istina, i Nikolče sinoć dođe iz Beograda; i on je obišao neke... i ćata imenova neke glavnije političke radnike. — Njemu svi rekoše da su to samo tek ’nako... prazni glasovi... — Nadlaguje se svet, more, reče jedan odbornik. — A ’nako veli... nastavi ćata, Ministri su veseli, niko i ne sanja o promeni. — Jok, odseče predsednik.Ja znam što znam: od danas za dve nedelje biće promene, pa mi odsecite uši, ako to ne bude...Poznajem ja po ovima ovde: čim se oni ustumaraju svaki čas u Beograd, pa se otud vraćaju veseli, odmah znam šta će biti. — Istina jest, i po selu su se rastrčali, prihvati odbornik. — More, selo... šta selo!...Selu je svejedno: bio mu na vratu ja ili onaj Đokić, odseče predsednik.Nego ti, Bogosave, požuri sa onim zavođenjem naplata i rashoda, pa da svedemo račun.Ne sme se dulje čekati, jer kad dođu oni, pa zasednu, neće me minuti buvara. — Šta ćemo sa školskim prirezom? reče pisar malo tišim glasom.One letošnje opravke i nabavke, to ti je sav izdatak.Ovi dvoje nisu primili kvartirine ni pare. Kmet obori glavu neraspoloženo, kao krivac kad se uhvati na delu. — To ćemo već ja i ti na samo... videćemo.A dede da vidimo to sa učiteljem.Baš me tu Pera navlači na zlo, vidim...Da apsim, ni kriva ni dužna čoveka, i to sad baš, pred promenu.Mogu i odgovarati... — Kome?... prihvati pisar.Eno dva svedoka čekaju.Sve će to da ide po zakonu, ne brini ti. — Dobro... oteže predsednik.Ti već znaš kako mu to ide, pa samo gledaj da ne bude posle valinke. Posle jednoga časa otpoče suđenje.Uvedoše uplašena Gojka i ćata mu stade postavljati pitanja.Optužuju ga za »oporočavanje vlasti«. Gojko se još više zbuni; stade nešto mucati, odgovarati, ne znajući ni sam šta govori.Dovedoše dva svedoka i ispitaše ih.Gojko vide da tu nema šale, pa se pribra i stade se braniti, ali mu to ne pomože.Čak ne pomože ni to, što svedoci nikako ne mogu da se tačno sete dana, kad je Gojko grdio vlast, nego samo tvrde da je to bilo onomad... nekako tako.. ovih dana.Posle pola časa za Gojkom se zatvoriše apsanska vrata i zarđala reza škripnu oštro... Gojko se osvrtaše oko sebe unezvereno, drkćući od straha i uzbuđenja.Noge mu upadahu u nešto meko, sitno, on pogleda oko sebe, po podu beše samo stočno đubre.Ozgo sa krova zjapi široka badža, kroz koju prodire svetlost, nu osim nje ima i jedno okno, isečeno u brvnu, a ni brvna ne behu dobro šljubljena, te u njegovoj tamnici beše dovoljno svetlosti.Ne može još da se pribere od straha.Noge mu drkću, i on se jednako osvrće oko sebe, očekujući kakvo novo, još gore zlo. »Šta je ovo?... ima li u svetu pravde i istine!...Dokle će ova stradanja i muke?...Bože, ima li te!«... uzvikuje jadnik očajnički, pa seda na jedan veliki kamen, koji je valjada naročito radi toga i namešten uz brvna, oslanja se leđima uz drvo i podiže glavu, gledajući kroz badžu plavo slobodno nebo...Oči mu se prikovaše uz to čisto plavetnilo, i on se zanese, gledajući i misleći...Preleti po neki srebrnast oblačak, pronese se tiho, nečujno, preko nedogledne pučine i rasturi se tako u visini, pa opet nad badžom zatreperi čisto nebo, obasjano blagim zracima.Ali je ipak hladno, veoma hladno...Sneg se beli po okolini i oštra studen bije po licu.»Valjda me neće dugo držati?...Smrznuću se.A ako me ostave da prenoćim, a ovakova vedrina!«...I on je gotov da vikne iz svega, glasa, ali se još uzdržava, jer ga je sramota od seljana, koji su se okupili pred sudnicom. Noge mu veoma zebu...Ustade, pa poče brzo hodati, ali kad pruži korak, taman ima prostora da korači četiri puta.Ide unaokolo, ukršta sredinom, samo da se zgreje.Oseća i glad, glad u želucu, ali zna da ne bi mogao ništa u usta metnuti. Posle podne, kad se raziđoše kmetovi i seljani, premestiše ga u sudnicu.Tamo, sa opštinskim pandurom sede on uz toplu peć, nasloni glavu na dlanove i ostade tako kao ukočen do mrkloga mraka; niti kud pogleda, niti se osvrte, ni progovori.Pandur ga najpre stade tešiti i pričati mu kako je svaka sila za vremena — a to je velika sreća, jer da je večna — zlo!I kakvih ti vlasti i kmetova on nije promenio pa ništa... oni se ređaju jedan za drugim i prolaze, a on sa svojom sakatom rukom polako vrši posao...On i ćata ne menjaju se.Posle udari u zapitkivanje, ali Gojko i ne mrdnu glavom, kao da je mrtav, kao da ne čuje i ne oseća šta se oko njega radi. — Jesi li gladan, gospodine?Da idem da kažem Stojanu nek donese štogod za jelo?... Opet ćutanje...Pandur mahnu glavom, osvrte se oko sebe i pogleda na prozor.Beše mrak.Taman op smišljaše da se krene do predsednika, a spolja ga lovnu oštar glas.On iziđe brzo, jer poznade predsednika. — Pusti toga čoveka, nek ide kući.Neću da ga uzimam na svoju dušu, viknu kmet ljutito. — Dobro... nego znaš... da se ćata što ne ljuti? promuca pandur bojažljivo. Kmet opsova krupno i ćatu i pandura, pa se odjednom nadviri u mračnu zgradu. — Učitelju, idi kući sad, pa znaš onoga... molim te, sklanjaj se od onoga Pere za ovo koji dan.Neće ti on dugo tu vršljati, ne boj se.Pečeni smo i ja i on...Nego, znaš, pričuvaj se... nešto je na tebe mnogo ljutit. Gojko ustade, ćuteći, prođe pored kmeta i ode u školu.Beše jaka pomrčina, ne vidi se ništa, ali on polako, pipajući oko plotova i spotičući se, dođe do svoga stana, koji beše osvetljen.Stojan ispade pred njega, i mašući živo rukama, stade vikati: — Ima Boga, bratiću, kažem ja!...Umrla!... ka svaka stoka, i bez sveće i bez ispovesti... — Šta govoriš ti!...Ko je umro?... dreknu Gojko razrogačenih očiju, stegnuvši starca za rame, gledajući zažarenim očima u njegovo lice, da bi otud još pre odgovora pročitao strašnu vest... — Ona, bratiću, ona... učiteljka..Sad dotrča Stojino dete, i ja taman da pođem, a ti uđe.Preturi se, veli, odjednom, samo se požali da joj mrkne sves’... pa pljus!... Gojko samo oseti kako se na njega sruši cela kuća, i nebo, i sve...Kao da mu neko iščupa srce i odnese... ostade na tom mestu samo pusta praznina.On oseti da je ostao usamljen za večita vremena, jer mu nestade onoga što mu je ispunjavalo životom srce i dušu.Ukratko, on oseti da mu je Ljubica, pored sviju čuda i stradanja, draža i milija od svega na svetu...Samo mu sinu ta misao kroz glavu kao elekrina, on oseti bol u srcu, pa se odjednom okrete i viknu Stojanu: — Potrči!... Zapljeskaše bare od kaljavih nogu, koje padahu u njih kao kamenje...Gojko zinuo pa trči iz sve snage, a za njim se spotiče i pada Stojan, psujući mrtvu učiteljicu i čudeći se ludom Gojku.»Šta mu je, po Bogu, braćo? pita se čiča u sebi, kasajući za Gojkom i dišući teško.Šta mu bi odjednom!...Polude, svete mi Petke!...Ka da mu je sestra, ili ti žena...Mišljah i on će se preturiti od žalosti...O, časni ga, i te žene!«... A Gojko samo trči i u glavi mu samo jedna crna misao, koja je pokrila sobom sve, i život, i osećaje, sve, sve...»Sve izgubih, što god sam imao!«... Evo ovoga plota... eno vratnica... nije nikad do sad odlazio u njen stan.Šta je to?... ne čuje se kukanje...Noge mu se odsekle, on trči preko dvorišta, ali mu se čini da mili kao bubica...Brže, brže... ah, proklete noge, izdaju... baš sad.Evo ga unutra u kući.Zvera oko sebe i vidi nasred kuće plamen, veliki, svetao, topal.Neko se pomače, ustade, on obrte glavu.Jedan dečko stoji i gleda ga... — Gde je... soba...Ljubica? viknu Gojko i odmah spazi jedna vrata i jurnu tamo.Za to vreme čini mu se da čuje dete gde govori: — Povratila se... bila joj mrkla sves’... »Šta ovo... ko se povratio?«... pita on, otvarajući vrata na sobi... Plamičak lojanice slabo osvetljava malu čistu sobicu, bacajući zrake na krevet u jednom uglu, nad kojim se nadnela stara suha žena, pa nešto trlja, vuče, šta li radi.Vidi se i pokrivač i pod njim neka nejasna masa...On prilazi i odjednom jasno razlikuje dva crna oka, koja su se upila u njega, pa ne trepću... .Jes, to su ona dva oka, što ih samo on zna i niko drugi...Gle i lice se vidi, eno one ogrebotine, još se crvene i kvare izgled lica.No gle, šta je ono?... vidi li dobro... to se lice smeši i smeši se baš na njega...Pa to je Ljubica, jest... živa!...On stade, okrete se oko sobe i odjednom oseti kako se penju valjci uz grlo, oseti da će sad zaplakati...Kao da i Ljubica to opazi, pa se najpre začudi, a zatim se opet nasmeši i progovori mu tiho: — Nije ništa, eto... bila nesvestica... i sad me glava po malo boli... Gojko zatrese plećima i iziđe iz sobe, ne rekavši nikome ni reči.Stojan stajaše uz plamen, grdeći onoga dečka što ih namuči uzalud.Vratiše se odmah kući.Gojko sede na krevet i zamisli se, a Stojan gledaše sve čudnije, vrteći glavom, kao da bi rekao: »Ovo nisu čista posla!« ... Sutradan Gojko ustade turoban; čim se seti sinoćnje patnje, namršti se još više.Od onomadašnjega boja Ljubica ne dolazi nikako u školu, ali se on živo bojao da ne dođe danas.Dobro joj... one ogrebotine još se istina crvene, ali to ne mari.Sinoć malo nesvestice, i to nije ništa... ženska posla!...I baš će jamačno doći!Pa šta da radi on?Ništa, kao i do sad... ćutaće i gledaće svoj posao.A ono sinoć?...Eh, pravo kaže Velja: plače ko strina!... U takim mislima ode u školu.Prvo svrnu u Ljubičin razred; deca behu na okupu.Dade im čime će se zanimati, pa ode u svoju školu.Radio je ceo dan, pogledajući kad će se pojaviti Ljubica, ili drugo štogod neprijatno.Već se navikao na stradanje, pa ne može da zamisli dan, koji bi mu prošao na miru.Srećom, danas se ništa ne dogodi.U veče se dogovori sa Stojanom da sutra rano pozovu Velju.Izređaše se toliki događaji, a njega još nema. A Ljubica leži, ili sedi po ceo dan.Od sinoćnje nesvestice oseća se veoma slaba, jedva se kreće.Volela bi da iziđe do svoje dece, i nešto je jako vuče, ali čim stane pred ogledalo, trgne se, jer vidi da se mora još sedeti.Prokleti nokti!... celo joj lice izbrazdano, pa to sad zarašćuje, ali je lice još grdno. Ide po sobi i misli o svemu, što joj pređe preko glave poslednjih nedelja.Sve je odvratno, strašno, neprirodno...Čudi se šta joj bi, kud ode pamet.Znala je za njegov položaj i domaće okolnosti, ništa je nije privlačilo k njemu; samo ona nezgoda novčana... ali valjada nije to?Ona se zamisli i ne dođe ni do kakva rešenja.Zna samo da je nekako zažmurila, zanela se, opila... i pala u propast.Posle je nastupila odvratnost prema svemu, gnušala se sama sebe i svega...Posle, kad se dovoljno nastradala, postade ravnodušna prema svemu, bilo joj je svejedno... Ali joj se onomad otvoriše oči, kad stade živa žena između nje i njega i s pravom podiže ruku na njegovo rame, a on, onaj besni i razuzdani policajac, oborio glavu, pa ni prosloviti...Tada Ljubica vide šta je uradila, uvide kako je daleko zašla, i toga trenutka u njoj se stvori stalna, odluka: da se sve kida, da se živi pređašnjim životom, da se izbegavaju, po cenu života, ovakvi postupci. Drugi dan Gojko taman iziđe iz Ljubičina razreda, a vratnice se otvoriše i na njima se pokaza, sva uvijena, Ljubica.Iđaše polako, pogurena i oborene glave, kao bolesnik, kome se još nije snaga povratila.Čim uđe u razred i vide šta su deca radila za vreme njenog odsustvovanja, odmah posla dete k Gojku, moleći ga da dođe njoj.Gojko odmah dođe, ali mu i lice i celo ponašanje beše suviše službeno; njegovo lice kao da pita: »šta želi gospođica učiteljica?« Ljubica mu odmah priđe i, klimnuvši glavom, promuca: — Izvinite... što nisam ja k vama došla... mrzi me pred vašom decom...Hvala vam mnogo, što ste radili s mojom decom... — To mi je dužnost, prekide je Gojko oštro, gledajući u stranu. — Znam... ali opet...Hvala vam i na poseti... zape Ljubica i pogleda ga sa neprimetnim osmehom. Gojko se sasvim zbuni, pocrvene kao da je uhvaćen u kakvoj velikoj krivici, mrdnu očima levo i desno, promeni težište s desne noge na levu, pa opet vrati na desnu, i najzad stade rukom trebiti gustu bradu.A Ljubica nastavi: — Bilo mi je vrlo rđavo, mislili su da sam umrla, pa su i vama tako kazali...Ali je prošlo sve...Sad vas molim da mi oprostite sve... što sam vam učinila...Ni sama nisam znala šta sam radila.Sad znam i razumem, ali dockan.Tek gledaću da od sad bude sve drukčije, da vas slušam — ona naročito udari glasom na ovu reč — i... da se slažemo...Molim vas, oprostite mi!« Ona pruži ruku i korači unapred. A Gojko sanja... nikako da dođe k sebi...Ne može da razume ove neobične i neočekivane reči, i sve misli da to nije java, no laki, varljivi san...Razli mu se po licu rumenilo, projuri kroz njega neka prijatna toplina, i on veselo steže onu ruku, koja mu je toliko stradanja i muka pričinila.Samo ne mogaše ništa progovoriti: steglo ga nešto u grlu, pa jednako golica, i on samo gleda priliku i zgodan trenutak da što pre izleti iz razreda, da se ne osramoti pred decom.Promuca nešto, ne razbirajući ni sam šta govori, pa se odjednom brzo obrte i iziđe iz škole. Ljubica pogleda za njim, pa se osvrte deci veselo, i otpoče rad. Velja ih zateče na poslu; uđe u Gojkovu školu i, pošto iziđoše deca, stade slušati zapleteno i nejasno Gojkovo pričanje.Kad ovaj stade pričati o jutrošnjem razgovoru sa Ljubicom, Velja se poče krstiti i smejati. — Ludaci!... pravi ludaci! i ti i ona...Ne zna se koje je luđe od vas dvoje.I ti juče cvokoćeš u zatvoru od zime, a danas joj pružaš ruku!... — Šta ću?!...Da teram dalje, meni je gore... — More, vidim ja sve: ti bi se i sad smatrao za najsrećnijega, kad bi ona pristala da bude tvoja žena, a?...I Velja ga pogleda tako, kao da bi hteo naći potvrdu svojim rečima na njegovu licu. Doista, Gojko pocrvene, zbuni se i stade se vrteti, kao god jutros pred Ljubicom.Htede nešto reći, ali ga Velja prestiže: — He, dikane moj, kažem ja!..Gle kako se postideo ko nevesta! — Koješta!...Nije to... promuca Gojko, pa se još više zaplete. — Znaš, brate, u jednoj smo zgradi, pa mi je baš teška ova svađa... — Verujem, golubane moj, verujem...Zbilja romantično!...Prelesna djeva kuša postojanstvo zaljubljenoga junoše, baca ga u tamnicu, muči ga, pa kad se uverila da njegovo srce kuca samo za nju, pruža mu ruku!..A on, šmokljan... U tom se vrata otvoriše naglo, i Stojan uđe. — Evo pandura iz sreza...Zove te da iziđeš. Iziđoše obojica, pogledajući se značajno. — Šta je, rođače? zapita Velja pandura, koji stajaše pred stepenicama, držeći konja za uzdu. — Učitelj Gojko da ide sad odmah sa mnom u srez, zovu ga...Evo i poziva. — Hm... on se potpisao, šapnu Velja. — Dobro, zemljače, idi ti sad.Doći će gospodin. — Jok, meni je rečeno da ga dopratim. — A, dakle stražarno!Kaži ti gospodinu Peri da ovaj čovek nije skitnica, nego državni činovnik i reci mu... — Ne mešaj se ti, brate, u tuđ posao, dok nisam i tebe... onogaj... — Marš odatle, bezobrazna životinjo! dreknu Velja i stade se osvrtati da nađe svoju batinu. — Hoćeš li da ideš ti, učitelju? osvrte se pandur Gojku, koji stajaše bled, drkćući kao prut. — Doći ću sam...Kaži... gospodinu. — Nema tu sam, nego napred! viknu pandur oštro, pokazujući mu mesto pred konjem. — Zar on još tu drobi! viknu Velja, idući k njima sa batinom. — A, tako li se dočekuje vlas’!...Komuna!!... dreknu pandur, uskoči na konja, pa kao strela odlete u sresko mesto. Oba učitelja zinuše od čuda, prebledeše obojica i opet se zgledaše.Velja se prvi pribra, namršti se i progovori: — Ovaj će načiniti vašar!Nego ti sad odmah idi u srez, ali nemoj nasipom, nego udari preko Jasenovca, pa se javi samo kapetanu.Ispričaj mu sve, ali razumeš — sve...Samo gledaj da te onaj zlikovac ne opazi.I ja odoh do kuće; ko zna šta može biti!...A nemoj tamo da se zbuniš.Kapetan je dobričina; ne boj se! Iziđoše obojica zajedno iz dvorišta, pa se onda okrenuše svaki svojim putom. Kad Gojko stiže u srez, kapetan taman izlazi iz kancelarije.Videvši zbunjena Gojka kako se osvrće u neprilici, ne znajući da li da mu priđe ili da se ukloni, kapetan ga oslovi: — Ko ste vi?Šta tražite?... — Učitelj orlovički...Gojko Savić...Do vas... malo poslom...Vrlo nužno, stade mucati Gojko, savijajući i gužvajući šešir u rukama. — A, vi ste to! uzviknu kapetan sa očiglednim interesovanjem, kao kad se mnogo naslušamo o nekome, pa nam se da prilika da se upoznamo. — Izvolite! reče on, vraćajući se u kancelariju i puštajući za sobom preplašena Gojka. — Šta je to bilo kod vas s pandurom?Sedite, reče on blago, pokazujući Gojku mesto. Gojko mu, koliko mogaše u onom strahu, ispriča šta je bilo. Kapetan zazvoni, uđe žandarm. — Kaži gospodinu Peri da ne izlazi još.Zvaću ga. Žandarm se obrte vojnički, iziđe i zatvori vrata lagano, a kapetan se okrete Gojku. — E, sad vas molim da mi opširno ispričate sve događaje, od kad je počeo tamo dolaziti gospodin Pera, kod te vaše... učiteljke.Mi smo ovde tek onomad saznali, kad se vratila gospođa Zorka otud iz sela, posle onoga boja... i kapetan se osmehnu, očekujući radoznalim pogledom da Gojko počne pričati. Gojko se u početku spletao, mucao, ali mu se posle razdreši jezik i on dosta živo ispriča gotovo sve, što je se moglo pomenuti. — Zašto niste došli k meni ranije?Što ste trpeli toliko zlo bez nevolje?... Gojko pocrvene, saže glavu, pa promuca: — Svi kažu da je on sila u srezu, da mu niko ništa ne može... Sad dođe red na kapetana da pocrveni i obori glavu. — Hm... koješta!...A šta sam ja ovde?! viknu on, dižući se. — Sedite, sedite vi tu, dok se ja ne vratim, reče on Gojku, koji takođe beše ustao, pa iziđe iz sobe. Gojku malo odlaknu kad ostade sam.Skide mu se čitav teret s glave, ali ga ipak ne ostavljaše strah sa kojim je došao ovamo.Šta li će biti?Kud ode sad?Da li će ga zatvoriti, i zašto?...Jamačno ode onome... da i njega pita, pa posle?... hm... posle će me valjda zatvoriti.Može me napasti onaj pandur... jest, tamo u zatvoru tuku!...Ali neće, neće... vidim ja kako kapetan sluša moje pričanje, i sve se ljuti na onoga...Gospođa Zorka im, kaže, pričala...Vidiš ti kako je oštra!Ne žali muža, nego ga sama bruka..Kako je lepo ovde, gledaj!...Ovaj nameštaj, pa razne sitnice, zvonce...Što ja ne odoh u policiju?...Doterao bi do kapetana... pa sednem onako u onu duboku naslonjaču, pritisnem dugme... zvrr... uleti žandarm...Zovi mi... hm.. koga ću... a, zovi Velju učitelja iz Brezovca«..I Gojko razvukao usta dužinom cele vilice, smejući se prizoru, kad Velja uđe i vidi ga kao kapetana. Uđe kapetan, ljut.Gojko skoči, iznenađen, i umalo ne dreknu, jer se beše sav zaneo u mislima.Kapetan mu onako s nogu reče blago i prijateljski: — Idite, gospodine Gojko, kući, pa gledajte svoj posao...Neću ni da vas pitam da li ste doista govorili protiv vlade... — kapetan zateže ovde — jer sam uveren, a i čuo sam da ste miran čovek... on opet zastade, očekujući Gojkovu reč. — O, gospodine... nikad i ne sanjam... — Dobro, dobro... verujem.Onom vašem drugu iz Brezovca recite da se čuva od pandura...To je, znate, čudan narod... hoće da naplete svašta.A učiteljica, velite, trgla se? — Da, da... potvrdi Gojko tako živo, da se kapetan morade osmehnuti. — Sad će raditi ozbiljno... sasvim se trgla... sasvim!... — E dobro, dobro...Zbogom! i kapetan ga propusti pred sobom. Kad se Gojko nađe na ulici, dahnu slobodno, pa okrete žurno, pravo ka Brezovcu. Pala vlada! zahori se po varošima i palankama, pa lagano dođe odjek toga glasa i u sela.Časništvo orlovičke opštine dalo se na posao — one obične stvari koje se vrše pred seobom. Đokić, prvak protivničke grupe, došao k sudnici, veseo, sa nekoliko svojih prijatelja, pa zadirkuje predsednika i šali se sa seljanima.Ćata pogleda masnim očima Đokića i sprema se za dvorbu. — Gledaj, bre, nemoj da ostaviš koju naplatu nezavedenu, kao pre, pa posle da te gone policajci, žuri Đokić predsednika. — Polako, more, čekaj...Znaš koliko sam ja tebe čekao na računima, odgovara predsednik, smešeći se.Đavolja posla ovi računi! — A hoće li biti što na jašanciju? — Koliko si ti nama dao pre, toliko ćemo sad i mi vama. — E, ne možemo tako.Mi smo vladali samo devet meseci, a vi po više od godine!...Moj rođo, tu je se dobro nakrmilo, pa će biti poviše i za otkup. U Orlovici postoji lep i miroljubiv običaj: časništvo opštinsko kad odstupa, otkupljuje se novom časništvu dobrom gozbom, da ne bude »malo projahano«.Prema tome, i količina troška na gozbi određuje se dužinom vremena, provedena »na vladi«. Dođe još jedan od Bokićevih prijatelja; reče da ide iz sreza. — Otpušten Pera pisar depešom...Svi u srezu to govore... vele izvesno, reče on, zaduvan i umoran. — E, kad će pre!Tek je treći dan od promene, primeti Đokić. — Šta se budiš, more... kom ga vezeš? odgovara mu predsednik.Što ste vi juče išli u Beograd, nego za to.More, njemu se to znalo... zarađeno je. Dođoše ovi glasovi i u školu.Gojko do sad nije nikad obraćao pažnju na promenu vlade.»Šta imam da se plašim ili veselim, mislio je ranije.Ja moram da radim, a oni gore moraju da vode nadzor nad nama.Kad ne radim, zna se šta me čeka, pa ma ko bio gore.Ta mlađi smo, pa se mora slušati!«...Ali sad oseti kako mu spada veliki, ogroman teret s glave...Sve zlo, koje ga beše pritislo kao teški kamen, odjednom spade, nestade ga, i on se oseti slobodan, srećan; nema više stradanja, nema dosadanjih muka, sve ode, kao kad grane jarko sunce i razagna gustu maglu...Da se živi!... da se živi!... Gojko, nešto iz radoznalosti a nešto zbog oskudice, ode do sudnice, da pokuša prečistiti račune sa dosadanjim predsednikom, a i da čuje šta se govori o promeni.Predsednik ga dočeka zbunjeno, kao krivac, a Gojko već malo podigao glavu i gleda predsednika pravo u oči, kad mu traži kvartirinu. — Sto ti čuda, moj učitelju, imam sad na glavi, pa ne znam kud ću pre.Daću sve račune novom kmetu, pa ti gledaj posle sa njim... — Odi ovamo, gospodine učo, viknu ga Đokić, sedeći u pročelju.Nema tu sad ni cvonjka, sve su braća oglodala...Čime bi se kmetovi troškarili, da nije školskoga prireza?Nego vi očeknite dok mi dođemo, pa ćemo vas lepo namiriti.Nismo mi, onako reći, zlikovci... da zatvaramo učitelja svoje dece... nako bez krivice, po tuđoj poruci.Kod nas um je, brate, sloboda!... Predsednik promoli glavu iz zasedanja, razdvajajući neke hartije. — Za prirez što veliš... niste ni vi bolji.Čekao sam te godinu i po, dok nisi izmirio manjak.A za ono zatvaranje imaš pravo.Ja nisam ni poslušao sve kako mi je rečeno, ali opet sam pogrešio... — Šta si me čekao, more... za koliku sumu?....A za koliko sam ja tebe čekao, a?....A koliko će sad biti?... Predsednik se malo zbuni, pa šmugnu u sobu.Gojko ostade još malo da čuje razgovore o novoj vladi, pa se zatim diže i prođe kroz selo.Kad beše pored poznatoga plota, htede pogledati u desno, ali mu se učini da neko stoji na otvorenim vratima, pa pognu glavu i htede proći. — Gospodine Gojko... molim vas, pričekajte, zovnu ga Ljubica s praga, i uputi se k njemu. On se zbuni i gotovo htede proći, čineći se da ne čuje Ljubicu, ali se ipak zadrža, očekujući s nestrpljenjem da ona prva progovori.Nije mu neprijatan ovaj sastanak, naprotiv... ali bi on ipak rado produžio put, samo da ne mora odgovarati na njena pitanja. — Jeste li bili do sudnice?Šta ima novo? zapita ga ona običnim tonom, koji odgovara drugarskom razgovoru, pa iziđe na vratnice i stade pred njega. — Bio... jest, bio sam... zbog kvartirine.Ni vi niste još ništa primili, kažu mi kmetovi. Ljubica se začudi, htede mu reći da je primila skoro za celu godinu, ali se uzdrža, znajući da će mu to biti neprijatno, a i ona izbegavaše svaki razgovor, u kom bi se moralo pomenuti ime pisarevo. — A novosti... već onako...Priča svet svašta, ne može se svemu verovati: te ne znam onaj otpušten depešom, te ovaj će biti pensionovan... vazdan tako!... Ljubica ne zapita o kom se to govori da je otpušten, jer je nagađala, a i poznala je po Gojkovu izrazu lica.A Gojko joj ne reče to s naročitom namerom: da vidi hoće li odmah sama zapitati i šta će raditi kad čuje.A ovako, kad Ljubica ućuta, bi mu nezgodno: šta da radi?... o čem sad da govori?...Baš bi joj rado sam saopštio ko je otpušten, ali... nezgodno!...»I ona bi se naljutila, opazila bi da se radujem.Pa što?... baš da vidim šta će raditi, a?«... I on se stade predomišljati...»Neka, bolje da je ne diram, reče u sebi, pa stade prstima češljati bradu. — Govore li što za kapetana, da neće i njega?... — Kažu, biće premešten.Dobar je čovek... mnogo dobar; svima je u volji. — Eto, sad i mi počeli da raspitujemo za politiku, reče Ljubica, smešeći se. — Ja moram, a drugi... ne znam odgovori Gojko i zbunjeno pogleda u zemlju, mršteći se. — Svratite malo k meni, ako hoćete... progovori Ljubica, crveneći.Videlo se da je zbog toga i zaustavila Gojka, ali nije mogla odmah da se obrne s pozivom... prvo valja pripremiti zemljište okolišnim razgovorom, pa tek posle na glavnu stvar. — Da skuvam kafu, nastavi ona da se ne bi ćutalo. Gojko se iznenadi, upravo uplaši se.Otvori oči, čudeći se ovom pozivu, pa odjednom, kao da mu poskakaše mnogo mravi za vrat, stade se otresati rukama i nešto mucati. — Imam posla... ovaj...Velja!... ha, jest, moram do Velje, uzviknu on, obradovan što se doseti kako da se izvuče iz neprilike, pa se odjednom obrte, otresajući rukama bradu i dalje, i ode niz sokak žurno, kao da ga ko goni. Ljubica se nasmeja, gledajući za njim, kako gazi posred bara, ne misleći bez sumnje o tom, kuda ide i šta radi.Još daleko viđahu se njegove dugačke ruke, kako se dižu k licu, pa onda se spuste i mlataju pored kratkih kukova. I Ljubica oseća da joj se sve više vraća staro raspoloženje, oseća se u nekoj većoj slobodi, spali joj lanci s nogu i ruku, kojima beše okovana, i odjednom joj dođe da zapeva, da potrči nekud, ali odmah naiđe neko gorko sećanje, koje joj pomuti celo raspoloženje, i ona se opet oseća kao u lancima...Tako i bolesnik gleda u snu sebe zdrava i vesela... trči, juri nekoga ili podiže ogromne terete...Probudi se i nastavlja na javi takve iste pokrete, ali ga žigne ljuti bol, i on odmah saznaje svoju gorku nevolju: nema više zdravlja, ni veselja... postao je razvalina, ruševina koja trune, senka...Oborene glave, pomućene duše vraća se nevoljnica u svoju ćelicu i ugušuje bol teškim uzdasima i vrelim suzama...O, još da nije tih suza!... »Život, mladost... ala to prođe!...I šta sam sad? ne smem ni da sanjam onako, kao što sam još jesenas mogla, u ovoj istoj postelji...Na što mi sad takvi snovi, kad znam da se ne mogu ostvariti!...Za koga sam sad? — Za ovoga Gojka?...Ne, vidiš da i on beži od mene, otresa se kao od otrova.Pravo ima!...Ali zašto, zašto sve to morade biti?...Da li je trebalo kome moje stradanje... ocu, majci, bratu... jesu li oni sad srećniji?...Ne, ne...Ah, a ja sam mislila da stradam za njih, da prinosim sebe na žrtvu, a ono nije...I njih sam ubila, unesrećila...O, teško meni!...I najteže je saznavati da je to sve bilo onako... niti je mene ko mogao primorati, niti me je što vuklo tamo, sama sam se gnušala...Tek onako... samo propadoh...A sad bi tek htela živeti!... onako kako sam nekad sanjala...O, života, života hoću!!«... Krajem meseca, Gojko i Ljubica, na poziv novog depozitara, odoše u srez.Tamo se već mnogi događaji izređali i nastupile razne promene.Pera je već zatvoren; komisija, koja mu je određena za izviđanje zloupotreba, pronašla je velike novčane nedostatke, ali još radi neumorno, prikupljajući razne podatke, spremajući se da sprovede krivca sudu. Depozitar odmah zapita Ljubicu, gledajući je sa interesovanjem: — Zašto vi, gospođice, već četiri meseca ne primate platu?Potpisali ste spisak samo za ono malo dana u avgustu i za septembar. Ljubica zinu od čuda.Tamo kvartirina, a ovde to isto sa platom, i ako je ona redovno izdavala uredne priznanice.Šta je to?Da li nije stigao da zavede priznanice ili... ili ne znam šta.Tek ona je sad na živoj muci, ne zna šta da kaže.Gojko je gleda ne dišući, a i pisar nekako čudno gleda...Šta će sad?O, muke!... — Ja ne znam... upravo ovaj... nisam ni dolazila da potpisujem spiskove, ali sam uzimala na priznanice.Tu su one, mora biti... — Nema, gospođice, nijedne.Svaki je novčani izdatak zapisan.U ostalom, čekajte da zapitam gospodina Peru, on je tu pred komisijom, i pisar pokaza rukom na vrata koja vođahu u drugu sobu, pa zatvori kasu i ode kroz ta vrata. I Ljubici i Gojku beše neobično saznavati, da je taj čovek, koji im je pričinio toliki bol, sada tu uz njih, da stoji kao teški krivac i očekuje kaznu za svoja nedela.Ljubica osećaše samo gnušanje i bol, ali Gojko... da mu je samo da proviri jednim okom, samo za trenutak da ga pogleda kako stoji pred strašnom državnom kontrolom i drkće zbog svojih nedela...Ali da i on zna, da ga odovud gledaju!...O, onda bi zaboravio one udarce kamdžijom, ono poniženje i sva stradanja... — Gospodine Gojko, reče pisar ulazeći, da vam izdam časkom platu, pa izvolite tamo u sobu, zove vas predsednik komisije. Gle, i to se ispunja, i ta želja!...Ali ne valja tako... kako će on pred svima ljudima pričati o svojoj bruci?...I Gojko se odjednom seti svojih ranijih snova i bi mu čudno kako se to sve redom ispunjava baš onako, kako je on želeo,..Istina, sam on nije postao Ministar policije, ali što je mislio o pisaru, sve se sad ispunjava. »Božja pravda!«... uzvikuje on u sebi, saginjući se da potpiše platni spisak. Uzevši novac, on se polako uputi onim neobičnim vratima, kroz koja će odmah ugledati onoga strašnog zlikovca.To ga je vuklo napred, te iđaše s voljom, ali pomisao na one ljude što su tamo zaseli, zaplaši ga i zbuni. »Sad ću da se spletem... čim pogledam u te ljude...Da li su strašni?...A kako li je njemu?...« I on pritiskuje bravu... vrata se kreću... Sede neki ljudi... u magli... igraju mu koturovi pred očima... zeleni sto...A onaj na vrhu, s dugom razdeljenom bradom, sed, dostojanstven... ala je neobičan!...A njega nema!...Uzalud radost!... — Jeste li vi Gojko Savić, učitelj? zvoni otud sa vrha ozbiljan, krupan glas. Gojko se trese, kao da je pod uticajem elektrine, obrće glavu unezvereno i nešto muca.Predsednik ga ne čuje, ali se doseća šta odgovara, pa nastavlja: — Gospodine, kapetan nam veli — i predsednik pokaza rukom desno do sebe, Gojko ugleda kapetana i bi mu malo slobodnije, zna čoveka — veli nam gospodin kapetan, da i vi imate nekakve žalbe na pređašnjega pisara ovoga sreza, gospodina Peru... i predsednik opet zape, kao da mu se teško setiti prezimena pisareva. Gojko pogleda preko sviju lica, a beše ih četvorica.»Jedan nije u komisiji, nego ’nako sedi, doseti se on.Jamačno kapetan nije...A šta da odgovorim, kako da počnem?!«...I on kašljucnu, prinese ruku ustima, pa prevuče dlanom preko brkova. — Čujemo da vas je tukao kamdžijom.Ispričajte nam to kako je bilo i zašto? Kapetan se diže, priđe Gojku i metnu mu ruku na rame. — Budite slobodni...Ispričajte sve lepo, kao što ste meni pričali.Vi mi rekoste, čini mi se, da je iznenada upao u vašu učionicu? — Jeste! odgovori Gojko, i poče polako pričati događaj za događajem.Kad god pomene odnose Ljubičine i pisareve, on opazi da predsednik diže desnu ruku i daje njome znak nekome iza njegovih leđa da se umiri...»Šta li je to iza mene? da nije pandur?...Kako ga nisam opazio!«... Pri kraju pričanja otvoriše se poznata vrata, uđe depozitar i zađe nekud iza Gojkovih leđa.Začu se otud najpre šaputanje, pa onda jasniji odgovor, koji je mogao i Gojko čuti. — Nemam ja nijedne njene priznanice.Nisam joj ništa izdavao. Gojko poznade ovaj glas, i zadrkta. — Dobro... odgovori depozitar otegnuto.Onda ja da izdam za sve mesece? — Razume se, odgovori drugi glas odlučno. Gojko ispriča još i onaj događaj s pandurom, priđe te potpisa svoj iskaz, ne čitajući ga, i vrati se kroz ista vrata u blagajnicu. Pisar brojaše pare, a Ljubica gledaše začuđeno u gomilu banknota i stade ih kupiti i slagati jednu na drugu. . Gojko beše sav crven, zbunjen, otiraše lice maramom i spremaše se da iziđe, ali kad vide koliko novaca Ljubica uze, i on se začudi: — Oho... to je novac! uzviknu on, brišući se.Kako da vi ne primite platu za četiri meseca!... — I ja ovo ne razumem, reče ona, spremajući se da iziđe i klanjajući se pisaru. Kad iziđoše u hodnik, ona nastavi: — Da vidimo kako je u opštini, da nisu tamo moje priznanice. — Nema opština nijedne vaše priznanice, kažem vam... ni moje, ni vaše...Nego to je jasno: on je pocepao vaše priznanice i smatra to kao poklon... reče on, pogledavši je radoznalo u lice.A ovo sad... vi ste primili svoju zasluženu platu od države...Još da naredimo samo sa opštinom... Ljubica uzdahnu, obori glavu, pa stade ćuteći koračati pored njega, a Gojko iđaše veseo, zadovoljan, jer je danas dobio potpunu osvetu za sva teška stradanja svoja.Pobedio je i njega i nju, oborili su pred njim glavu, ali on ipak oseća neku prazninu u veselu srcu svome. U orlovičkoj školi sve se vratilo na stari poredak, radi se ozbiljno, mirno, marljivo... nastavnici se žure da navrstaju ono, što je u toku zimušnjih nepogoda propušteno.O malom ispitu dođoše im Velja i Akso.Posle dužega propitivanja nađoše, da je Ljubica vrlo malo prešla, ali su joj deca dobro usvojila ono što im je kazivano.Kod Gojka beše šarenila: neki mu predmet obrađen dobro i prešao ga taman koliko je trebalo.Takav mu je srpski jezik u svima razredima.A neki predmet, kao račun, obrađen je slabo, a neki nije još ni dirnut. — Pogrešili ste mnogo... oprostite na zamerci... reče mu Akso svojim tihim, učtivim i melodičnim glasom, trljajući lagano ruke jednu o drugu. — Mnogo ste pogrešili, ponovi on, što ste veronauku ostavili za maj.Bolje je, znate, bilo svršiti te lake stvari zimus...Ja to radim posle podne, kad se ne vidi ništa pisati ni drugo što raditi, a ja onda, znate, udarim u priče...Hehe... ne znate kako se to zgodno usvoji u zimskom polumraku... deca ne dišu, slušajući... da, da.!...A maj, znate, treba ostaviti na ponavljanje i utvrđivanje težih stvari, koje se lako zaborave, naročito računa...Ovako dok vi radite veronauku, poznavanje prirode, pevanje... u maju, za to vreme deca zaboravljaju teže stvari. — Istina jest, prihvati Velja živo.I ja tako radim i mnogi, upravo ogromna većina.Pa još kad doznamo ranije ko je revizor, ostavimo ceo predmet nedirnut...Ovi prirodnjaci iz gimnazija ne mare za veronauku, a filolozi se mršte na razgovore o sumporu, kravi, konju...Tek za nas zgoda! — E, a kad doznate da ide koji od pedagoga, što cedi iz svakog predmeta? — Onda... e onda beremo kožu na šiljak!... uzviknu Velja, smejući se. Ljubica sluša, gutajući svaku reč.Naročito joj milo što se Velja odobrovoljio, jer za dugo vreme nije joj se hteo nikako javljati.I to je, bez sumnje, Gojkova zasluga.Pa zbog Gojka je došao i učitelj Akso...»To je pametan učitelj, mišljaše Ljubica, vidiš kako on to o svemu zrelo misli«... I ovi izmireni drugovi, videvši koliko su zaostali, pređoše na posao iz sve snage.Radilo se marljivo i žurno puna dva meseca, dok se već ne približiše uskršnji praznici.Dotle su uradili vrlo, vrlo mnogo, prešli su sve važnije radove, kad opet nestade mira u srcima njihovim i nastadoše drukčiji dani. Gojko opazi da se u poslednje vreme Ljubica odjedared izmeni: postade neobično preplašena, salomljena nekakvim crnim, iznenadnim zlom, ubijena!...U školu dolazi plačna; kad pusti decu kući, ona ostane sama i plače na svom stočiću po čitav čas, ili hoda nemirno po školi, kršeći ruke i uzdišući teško.Nekakvo veliko zlo spustilo se na njenu glavu, i ona tako očajno izgleda, kao da ne predviđa nikakva izlaska iz ovoga celog stanja. Sa Gojkom je, naročito u poslednje vreme, stupila u tako prijateljstvo i poverljivost, da ovaj sad stade premišljati: kako bi bilo da je pitam za uzrok ove promene, pa ako je štogod onako... da joj mi možemo pomoći, onda da skočimo...Jedared, kad pusti decu kući i stade tako u najvećem očajanju po školi koračati i kršiti ruke, Gojko se osmeli, te uđe k njoj u školu.Ona zastade, zagleda se u njega, i kao da joj odjednom sinu nova misao u glavi... promeni joj se lice, postade svetlije... — Sedite, reče ona Gojku, mahnuvši mu rukom, pa se obrte i stade lagano hodati po školi, rasvetljujući neku novu i važnu misao.Prođe pola časa.Gojku se dosadi sedeti, a sve više ga obuzimaše žalost, gledajući ovu jadnicu kako se muči.Uviđa da treba progovoriti, ali ko može sad reč prozboriti, ko je može prekinuti u mislima i trgnuti iz zanosa!Baš ne može da nađe nijednu misao da počne razgovor.Ne, ne... najbolje je da ona opet ostane sama...I Gojko se već naže onoj strani do vrata, pa čim ona u hodanju obrte leđa, on skoči, pa na prstima iziđe iz sobe...Nema, dakle, ništa od razgovora. Dva dana po tom dođe joj mati.Stojan izvesti Gojka da je sad tamo u kući još veća užurbanost: baba Smiljka neprestano ide nekud po selima; ode, vrati se, probavi nekoliko časova kod Ljubice, pa je opet nestane.Kad izlazi iz kuće, veoma je zabrinuta, upravo preplašena, kao i Ljubica.Neko ih je zlo snašlo, ali se niko ne doseti pravom jadu. Odjednom se kod Ljubice pojavi neka odlučnost na licu; mati joj odlazi i dolazi zabrinuta, ali se Ljubica zaustavila na jednoj misli, pa samo njom živi, samo joj je ona u glavi...Opet se pojavi onaj grozničavi sjaj u očima, vatra je obuzimaše sve više, i ona se opet približavaše stanju, koje liči na vrućicu...Pogled joj nejasan, usne osušene, zapečene od vatre, a ponekad iskrivljene u stranu od teških, mučnih misli...A ona samo misli i misli... Gojko se već prestao čuditi.Gleda je samo, pa i on počne uzdisati i navuče mu se žalost na srce, a u dušu uđe teško neraspoloženje.Ni sam ne zna, da li oseća prema njoj još što osim žalosti.Srce mu jednako nekako pusto, ali mu se čini da ništa ne želi, ne oseća...O ozbiljnijem čemu prema Ljubici prestao je i da misli...Neka se samo ovako produži jednako... nek se ništa ne menja, samo neka se vrati potpun mir, pa ništa drugo ne želi...Ali dokle će se tako?Ne može se to produžiti večito; neko će od njih biti premešten.On sam to uviđa i obuzme ga veliki bol u srcu, kad pomisli na takav rastanak... Sinulo proleće.Gusta zelena trava pokrila je voćnjake, pa je milina zaustaviti oko na tom zelenilu.Šljive cvetale, pa se celo selo zaogrnulo nekakvom svečanom, belom odećom, a miris od nje pruža se daleko unaokolo.Ponegde je ova čista, bela odeća prošarana crvenkastim jabukovim ili kruškovim cvetom, te se boje lepo prelivaju, od čisto bele u crvenkastu, pa opet u belu kao sneg...I nad tom belom, mirišljavom zavesom trepere svetli sunčevi zraci i visi osvetljen svod čistoga nebesnog plavetnila... Idući u školu izjutra, Ljubica zastade između dva voćnjaka, da se nadiše ovoga mirisnog, čistog vazduha.Odjednom, iz drugoga, tesnog sokaka ispade pred nju Gojko, pa kako je ugleda, pocrvene i htede da prođe.Ona se nasmeši nekim bolnim osmehom, pa mu doviknu: — Stanite, kud bežite!...Zar sam vam još neprestano tako strašna i odvratna, te me večito izbegavate? Gojko se unezveri, raširi oči, kao kad nas ko uvredi nezgodnom pretpostavkom, pa joj živo odgovori: — Kako... šta govorite!...Zar ja?...Ovaj, ja sam baš hteo sam da vam... da vas... — Šta naprotiv? zapita ona, smešeći se veselo i gledajući ga lukavo, đavolasto. — Ne bežim... niste mi... protivni. — Nego naprotiv?... opet ona udari u smeh. Gojko se baš zbuni.Šta sad da joj kaže?...Doista mu nije ni protivna ni odvratna, ali ne zna ipak kako da nazove svoje osećanje prema njoj.Ljubica ga opet izvede iz zabune, obori glavu, pa nemoćnim, žalosnim glasom progovori: — A ja sam mislila da ne možete da me gledate od mržnje, jer sam vas doista teško uvredila...Ali rekla sam vam već: ja za ona dva meseca nisam ništa znala za sebe... to beše neko drugi u meni, a ja sam za to vreme spavala, nisam živela...Oprostite, zaboravite sve što je bilo... i njoj potekoše iz očiju krupne suze. — Ama šta vi!...Ne dopuštam... misao takvu ne dopuštam!...Znate li vi... znate li... o, pa vi ne znate, vi ne vidite!... uzviknu on usred dva okićena voćnjaka, opijen mirisom cveća, prisustvom i suzama ove devojke, kršeći ruke od muke što ne ume ili ne sme jasnije da se izrazi. Ona ga gledaše kroza suze sa otvorenim ustima, očekujući da sleti s njegovih usana kobna reč, ali on, osim nejasnih uzvika, ne umede ništa reći.Behu oboje veoma uzbuđeni, ona disaše brzo, plahovito, grcaše od nekakvog neobična i jaka uzbuđenja, a on, bled od potresa, drktaše celim telom, osećajući da će sad da se svrši nešto strašno i neobično važno, da se približuje ostvarenje njegovih najtajnijih i najskrivenijih želja, koje je skrivao i od sebe sama, gonio ih daleko, daleko... samo da ne misli o njima, da ne strada... — Ah, ja sam nesrećna!...Nikoga... nigde nikoga ia svetu nemam, ni druga ni prijatelja, o... — Ne, ne... molim vas!...A ja?..Istina nisam ’nako... kao što biste vi želeli, ali opet, kad god ustrebam... ja sam vaš...Jest, vaš.... vaš!...I Gojko odjednom, ne poimajući šta radi, dohvati njenu meku vrelu ruku i povuče je za sobom, idući i gledajući sumanuto. — Hajdemo... hajdemo u našu školu...Tamo ću sve kazati... Ona pođe za njim bez ustezanja, ne pokušavajući da oslobodi svoju ruku, koju je Gojko stegao kao kleštima, pa vuče i juri napred.Ona opaža samo kako joj proleću ispred očiju rascvetale voćke, nakrivljeno prošće, suhe grane na ponekim šljivama i ide, korača brzo i uzbuđeno, ne misleći ni o čem... Gojko je uvede u svoju sobu, namesti je da sedne na stolicu, pa uzdahnu kao od velika umora i prevuče šaku preko oznojenoga čela. — Vi... vi... vi kažete tamo, da... da ja... poče on zamuckivati, zaduvan i uznemiren.A ne znate... vi ne vidite šta je u meni...I sam nisam znao...Sad vidim...Jest, ovaj... — O, prijatelju moj... i druže!... ona mu sama pruži ruku, koju on plahovito stegnu, podrža je, pa se saže i poljubi je.Ona kao da to ne osećaše, nego nastavi očajnim glasom: — Ne znate vi ko je pred vama.A kad biste znali kakva sam ja teška grešnica, ne biste me ni pogledali.O, teško meni!... i ona pokri lice vrelim rukama i gorko zajeca... — Znam... znam... sve znam!...Video sam!... uzviknu Gojko takvim vriskom, kao da neko odseca parčeta živa mesa sa njega.Ovaj teški bol izazvalo je sećanje na onaj trenutak, kad se popeo i nadvirio se na prozor... — Videli ste... jecaše ona, ne dižući glave.Ali sad... sad ne vidite šta se zbiva, jer inače me ne biste ni pogledali.O, ala me je Bog teško kaznio... jeknu ona očajno i podiže glavu. — Znam da vas neko teško zlo mori, reče Gojko, pribravši se malo. — Ali ma šta bilo, znajte da ne odstupam od svoje reči.Do vas sve stoji... recite mi, poverite se drugu... Ona se diže sa stolice, raširenih očiju i bleda lica...Neka paklena odlučnost sevaše u tim široko otvorenim, velikim, crnim očima i ona se upi, zagleda se u Gojka, primače mu se još bliže, vrlo blizu, tako da oseti njegovo disanje...On samo gledaše, začuđen, šta se to događa i očekivaše nešto strašno...Ona se približi još više, pogleda ga i prošapta mu nekoliko reči... pa se odmače i stade ga posmatrati... Kao nožem proboden, Gojko odjednom preblede, iskriviše mu se vilice od strašna bola, a oči se široko, začuđeno otvoriše.Kao kad neko dobije tešku ranu iznenada, o čem dotle nikad nije ni sanjao, pa se samo čudi u prvo vreme: što je ovo ovde krvavo? otkud?... zašto to!... od čega?...I Gojko, iznenađen, samo se pitaše: otkud to?...Kako može biti!...Od čega?... Ljubica gledaše, preneražena.Nije nikad pomislila, da će to takav utisak učiniti.Mislila je: to je zlo samo za nju, a drugima nije ništa...Drugi se samo gnušaju...Ali ovoliki bol... to je strašno! — Kažem ja, jeknu ona zagušenim glasom, polušapatom. — Niko ne može grešnici oprostiti, svaki je mora oturiti!... — Ne, nije to... ostavite!... uzviknu Gojko, trljajući rukom bledo čelo. — Vaša su stradanja neizmerna... vi se to otkupljujete...Večna pravda!...Ali sad... tako iznenada!...Čekajte malo da dođem k sebi... da ostavimo razgovor za sutra.Ali vam opet kažem: ja ostajem na reči.Hajdemo... hajde da se priberemo, da radimo... Ona skoči, uze njegovu ruku i steže je, gledajući ga pravo u oči, iz kojih sevaše neka divlja odlučnost.Kao da ga nešto vuče natrag, priteže ga snažno i ne da mu pasti u zlo, ali se on otima od toga nevidljivog savetnika, hoće napred i sve napred, i ako u dubini duše oseća neko hladno vejanje, neku zlu i kobnu slutnju, neku zebnju od tih nepoznatih, crnim zastorom pokrivenih dana, koji jakom nastupaju...Ona se strese, čitajući u njegovim očima i divlju odlučnost i tu kobnu slutnju... — Ne, ne... ostavite me... zaboravite sasvim!...Vi ste suviše dobri, vaše je srce meko, ali vam ja ništa drugo ne mogu dati, osim zla i stradanja.Tako sam nesrećna rođena!...Bog me je prokleo još na samom rođenju!... — Ostaviti!...Zar ja nisam mnogo stradao?...Zar su ono male muke bile!...Pa opet, vidite li... sad mi je milo i to stradanje i sve...Time sam vas otkupio, to je moja plata za vas, ja u to tvrdo verujem. — Ne verujte!...Vi ste stradali zbog dobroga srca svoga... — Čekajte!... prekide je Gojko odjednom.Hoću da vam ispričam, baš ću vama da ispričam, a nikad živom čoveku nisam to poverio.On se osvrte, gledajući gde bi seo, pa se nasloni na kraj kreveta, tu uza samu Ljubicu, i podignuvši pocrvenelo lice od uzbuđenja, stade živo govoriti: — Vi ne znate, a to je meni još iz detinjstva... zapamtio sam dobro, stotinu puta se potvrdilo, i sad verujem, tvrdo verujem!...Pazite samo...U osnovnoj škopi, pred ispit, samo sam sanjao o knjizi...Mislio sam da nema veće sreće na svetu, no dobiti knjigu.Kad na dva dana pred ispit potegnem te razbijem skupocenu lampu gazdinu...Boj i grdnje što sam izvukao, to je ništa... ali što sam stradao!...I posle dva dana dođoh, veseo, sa ispita, noseći knjigu u ruci...U četvrtom razredu, kad ga već svrših, umre mi brat, pa umre i otac, ali ja položih ispit, i stupih u gimnaziju!... On zastade, trljajući rukom čelo, kao da se odmara od velikoga napora misli.A ona ga gleda... gleda i čudi se toj iznenadnoj živosti njegovoj, tim čudnim pričama... — Pazite samo, nastavlja on, gledajući je živo, sevajući vatrenim očima i govoreći brzo, uzbuđeno: u drugoj gimnaziji razboli mi se gazda.Znao sam, ako umre da nemam kud... drugi me niko ne bi tako milostivo primio... propao bih...Na mene skočiše u školi dva najodraslija đaka.... zbog neke uvrede...Istukoše me pred drugovima, osramotiše...Direktor naiđe i oštro me kazni za nered.O, kako sam tada stradao!...Da znate kako su teška dečja stradanja, naročito jadne, siromašne, dece, koja su bez zaštite!...Ali moj dobrotvor ozdravi!...Vidite, i njega sam otkupio svojim stradanjem!...Pred moje stupanje u Učiteljsku Školu, umre mi mati... otkupi me jadnica, te odmah budem primljen u školu, i dobijem blagodejanje.Šta velite sad?!...U drugoj godini zatekoše nas profesori u kafani za kartama, htedoše nas otpustiti, ali se smilovaše i kazniše nas manjom, ali oštrom kaznom...I za to stradanje dobio sam odmah dve kondicije i... i... tamo još nešto...Gojko zape u govoru i pocrvene, a Ljubica se bolno osmehnu...Sve drugo sad da preskočim, pa poslednje iz škole...Čujte samo!Pred učiteljski ispit dobih veću sumu novaca... ostavio mi po smrti moj dobrotvor...Obukoh se, odenuh se, stekoh mnoga poznanstva, koja su mi laskala, stadoh se provoditi veselo...I čim stupih na ispit, znao sam da ću propasti, jer nije bilo stradanja, nisam nimalo stradao...I propao sam.Pa evo i sad, posle ovolikoga stradanja... gle sad, šta je preda mnom!Kažem vam... uverio sam se!A vi opet... Ljubica ga gledaše sa nekim oduševljenjem, prijateljski, veselo...I kad on dovrši svoj dugi monolog i stade brisati rukom lice, ona mu opet uze jednu ruku i steže je silno. — Jest, i meni je ponekad tako bivalo: posle kakvog jeda i muka, nastupi iznenada nešto prijatno, reče ona, gledajući zamišljeno. — O, pa ja nisam ni stoti deo ispričao.To je kod mene neprestano... i u sitnicama tako mora biti...Ako sam sad što neraspoložen, znam da ću se do mraka čemu bilo obradovati.Eto, vidite... sad znate i vi zašto sam zimus stradao.Tako je moralo biti!...Inače... inače ne bi bilo svega ovoga... — A zar vam je ovo kakva sreća, što sad ovako sa mnom razgovarate!...Niste li pre nekoliko minuta bili kao ubijeni.Zar i to nije stradanje!... Gojko se trže; poče opet da mu nailazi oblačak na čelo, ali se on prenu i stade se otimati od toga novoga raspoloženja. — Stradanje... razume se.Pa baš to i jeste ono što vam kažem...Za veliku dobit mora se mnogo stradati... mnogo, mnogo! — To sam ja velika dobit, je li? zapita ona, gledajući ga tužno i ironično. — O, pa zar ima veće sreće!... .Ja sam najsrećniji danas!... Ona se diže i pođe k vratima.On gleda za njom, iznenađen. — Dobro ste malo pre kazali: da ostavimo razgovor za sutra, da se malo priberemo...Hajdemo na rad: deca nas odavno čekaju, reče ona, pa otvori vrata i iziđe.Gojko se požuri za njom, vičući: — Samo nemojte da se promenite do sutra...Ja sam kazao... nek se smatra to kao svršeno... Stojan iziđe iza odžaka, gde se beše prikrio, pa se stade okretati po kujni i krstiti. — O, ’natema je!.. o časni je!...Kako ga obanđija onako!...Ide, bratiću, za njom ka slep...Hm... istina za mene to nije rđavo: sastavićemo obadve plate, i njenu i njegovu, pa će i za mene bolje biti.Bolje je musti dve ovčice no jednu...Tako je to, bratiću moj!...Ali opet, opet...Časni je ne ubio!... Osvanu dan turoban, vetrovit.Ljubica nije mogla gotovo nimalo spavati, a Gojko nije ni trenuo.Oboje su preturali po glavi najraznovrsnije misli, samo je Ljubica jasno uviđala da nema nikakva druga izlaska iz teške neprilike, da joj je Gojko jedino uzdanje... A on je mislio mnogo i dugo, preturao se po krevetu cele noći, ustajao i hodao po sobi čitave časove, pa opet legao i mislio...I ništa novo nije smislio, osećao je ono isto što i juče: ona mu beše milija od svega na svetu, milija i draža... ovako osramoćena, ubijena...Samo ga jedna misao vazda žigne, kao nožem, u srce i navede mu neku zebnju i strah na dušu; ali on odgoni od sebe sve te misli samo jednom, fatalnom rečju, kojom se svi slabi karakteri služe. — Lako ćemo... ima vremena za to...Pa najposle što?...To će nas zbližiti, kad opazi da ja ništa... Dočeka je na dvorištu i uvede u svoju sobu, koja sad beše lepo provetrena, počišćena i nameštena.Ona sede umorno i uzdahnu, kao da je do sad kakav težak posao vršila.Gojko se pribiraše i spremaše za razgovor, idući po sobi i trljajući čelo. — Ja sam svu noć mislio...I to se mora odmah naređivati... odmah... zateže on opet, izbegavajući da kaže jasno svoju misao. — Kako naređivati?... šta?... zapita Ljubica, dižući glavu kao iz sna. Gojko je pogleda, pocrvene kao rak, pa odjednom otvori usta i kaza jasno ono, što do sad nije smeo otvoreno reći: — Da se venčamo... to je!...I to odmah, što pre...Eto, kroz desetinu dana... čim dođe Uskrs...I on stade žudno gledati u njeno lice, očekujući sa strahom i zebnjom njen odgovor. Ona ustade, priđe mu i metnu jednu svoju ruku na njegovo rame, pa ga opet pažljivo pogleda svojim velikim očima.Usnice joj se trzahu grčevito, po licu se osulo smrtno bledilo, a ona diše naglo, otvorenim ustima, kao da joj je malo vazduha. — I vi baš hoćete... ne gnušate se mene?... ne prezirete me?... prošapta ona i pokuša da razvuče usne u osmeh, ali se one iskriviše i zadrktaše, odajući veliki bol što je pritiskao dušu... — Da prezirem?... uzviknu Gojko, drkćući od njena bliska prisustva, pa odjednom obavi svoju ruku oko njena stasa i priđe joj tako blizu, da se nisu mogli gledati u lice. — Ja... ja... kazao sam vam... vi ste mi sve!...Dajte da zajedno stradamo...Možda će se Bog i nama okrenuti... kad zaslužimo. Ona mu pade oko vrata i gorko zaplaka. Gojko stajaše preneražen, kao da je spao s drugog sveta, ne verujući ničemu tome što sad biva, misleći da je to sve varljivi san...Ta zar ona da bude njegova, ona...Gledaše je nekad kao poluboga, i mišljaše koji li će smrtni biti srećan da je nazove svojom...A sad... jesu li ovo njene ruke savijene oko njegova vrata?...Da li to njene grudi tako burno dišu na njegovim grudima?...Je li se to zbilja već svršilo?...On se naže njenom uhu i prošapta: — Hoćemo li po Uskrsu odmah... je li?... Ona zadrkta, ali se privi još više uz njega, i uzdahnuvši odgovori: — Kako hoćete... neka bude!Ja ću vas slušati. — Da budeš moja!... Ona se htede ispraviti, ali se Gojko saže i, tresući se sav, kao u bunilu, pripade k njenom licu i stade je ljubiti dugo, burno, sumanuto... — Eto, moja!... moja!... je li?... — Tvoja!... prošapta Ljubica i uzdahnu gorko, izvijajući se polagano iz njegovih ruku, kojima je beše obavio i stegao kao kleštima. — Sad da idemo u školu, da radimo, nastavi ona, popravljajući razbarušenu kosu rukama i gledajući bolno, očajno, kao da je ovoga časa sahranila sve nade i snove svoje, kao da je sad tek izgubila mladost i sve... kao da je osuđena na večito zatočenje.Ona gledaše Gojka, koji stajaše uz nju, uznemiren, začuđen ovom iznenadnom srećom, i ne osećaše prema njemu ni žalosti, ni mržnje, ni raspoloženja.Ona sama, sa svojim bolom, bejaše sad preča sebi od svega; mišljaše samo o sebi i svemu onome što sad gubi... — Čekaj, stani... za Boga!...Pa tek sad imamo da razgovaramo, viknu Gojko živo, opazivši da se ona okreće vratima.On pritrča i uze je za rame. — Treba se dogovoriti...Danas-sutra... ovih dana moramo ići na ispit... trebaće tvoja krštenica...Pa posle... — Sve to ti sam smisli i spremi šta treba, mene nemoj pitati ni za što...Ja ništa ne znam i ne mogu da mislim. I ona iziđe iz sobe, gledajući u tamne oblake, koji se nošahu visinom, i uzdišući za izgubljenom srećom i mladošću... Trećega dana Uskrsa članovi Učiteljskog Udruženja behu pozvani na sreski zbor.Gojko i Ljubica se premišljahu da li da idu i oni na zbor.Oni su ispitani još velike nedelje, proveli su ceo dan kod Akse, koji je obećao dati im sinčića u deverstvo, a sam se primio da bude starojko.Velji se već znalo kumstvo i bez dogovora.Ali se nešto obe učiteljke u početku opirahu, dok njihovi muževi ne izjaviše, da će se to sve svršiti mirno, tiho, bez svatova, osim časnika.I dan venčanja je određen — četvrtak po Tominoj nedelji, samo neka sve prođe u tišini... Gojku bi milije bilo da Ljubica ne ide; zna on da će tamo biti dosta učiteljica, kojima bi po volji bilo uvrediti Ljubicu, ali on ne sme da joj kaže ništa.Kad ga ona zapita za savet, on se unezveri, stade vrdati očima i okretati lice od nje. — Kako hoćeš... kako god ti hoćeš.Ako ti rekneš, neću ni ja ići...Kako god ti kažeš!... — Ama ne pitam te ja za odobrenje da idem, nego za mišljenje, reče ona, smešeći se.Kako će to izgledati?...Da li ima smisla?...Kako će tamo biti?... — Hm... promrmlja Gojko, zverajući očima.Ja ne znam...Boga mi, ne znam...Niti je smeo reći joj da ne ide: bojao se uvrediće je tim; niti bi mu milo bilo da pođe i ona. Ona je pročitala njegove misli, pa se još sama dvoumljaše.Najzad pobedi žensko uporstvo, ona planu i stade kao da će izazvati koga na dvoboj, pa odlučno izjavi da će i ona ići. Kad bi vreme polasku, Ljubica dođe, obučena i nakićena svima svojim dragocenim adiđarima.Gojko se prenerazi od čuda, ali je sad morao biti odlučan pa joj napomenu da će imati velikih neprijatnosti zbog tih ukrasa, i zamoli je da to sve skine i ostavi kod njega. — Ne znaš kakva je ona njegova žena!... nastavi on zbunjeno, da bi sebe opravdao. — Rastrubila je po celom srezu i svima pokazuje nekakvu grivnu, šta li... što je otela onda...A naše učiteljice su veoma zla jezika... jedva čekaju da čuju što za drugoga... Ljubica preblede i gotovo se uplaši.Htede se vratiti, ali je nekakav urođeni inat teraše napred, i ona odjednom poskida sav nakit i dade ga Gojku da ostavi, samo joj na grudima ostade skupoceni broš. — Skini i to, molim te... bolje će biti, reče Gojko, sakrivajući one stvari u svoj zimski kaput. — Neka... odgovori ona, crveneći još jače i gledajući prkosno.Ako će me ko vređati — biće i bez toga... I oni odoše železničkoj stanici, gde je bio određen zbor u mesnoj školi.Još iz dvorišta opaziše da je došlo dosta članova: iz škole se čula takva vreva, kao da je tamo nekoliko stotina žena, jer su se čuli većinom ženski glasovi.Ljubica pretrnu i zastade...Gojko beše već pozeleneo od straha. — Baš smo pogrešili!... prošapta Ljubica strašljivo, obrćući glavu izlasku. — Pa... da se vratimo! odgovori Gojko neodlučno, uviđajući i sam da je to nemogućno. — Videli su nas... ne ide...Ah, šta tu!... planu ona odjednom, pa se odlučno krenu. — Hajdemo! Gojko pođe za njom, udešavajući još unapred šta će raditi sa očima i rukama.Već sa očima je lakše... kriće ih, ali ruke... baš ne zna šta će sa njima.Gle, i noge mu klecaju!To je već obična stvar kod njega, kad ulazi u nepoznato društvo...A ona, gle, korača odvažno, podignute glave i na licu joj igra rumenilo, kao da nekoga izaziva na boj, kao jutros u selu...On ne vidi, ali oseća da je tako.Kad oni stupiše na vrata, u školi nastade tajac...Sve se oči obrtoše k njima... Ljubica dođe do vrata, pa kad vide tolike oči upravljene na sebe, zastade, zbunjena i preplašena, pa kao da se premišlja kuda će sad... Iz društva se izdvoji jedan mladić, veoma lep i otresit, kao što ona pri svojoj zabuni opazi, i predstavi joj se učtivo. — Laza Petrović, ovdašnji učitelj. Ona promuca nešto u odgovor, rukova se sa njim mehanički, ne misleći i korači napred...Iziđe pred nju sredovečan čovek, šiljate brade, suha lica i opale kose, kao da je skoro ležao vrućicu. — Pre... predsednik pododbora...Dragoljub Ilić... izgovori on oštro, zamuckujući na prvoj reči. I Gojko priđe k Dragoljubu, rukova se sa njim, pa mu objasni dolazak Ljubičin: — Gospođica nije imala kome do sad da se obrati radi upisa, a sad je rada da plati sav ulog od početka godine. Ljubica stajaše uz njih, pogledajući u stranu, i opet joj ne izmakoše oku prezrivi pogledi, koje joj upućivahu drugarice njene, ostale učiteljice.Opazi ona i nekoliko poznatih joj devojačkih lica; to su joj drugarice, starije godinu dana.I one obrtahu od nje glavu prezrivo, kupeći usne i prečajući očima...Predsednik odvede Ljubicu u jedan kraj, k stolu, da svrši upis i naplatu uloga, a Gojko ugleda Velju u prvom redu, pa mu se odmah uputi.Sa Veljom stajahu nekoliko mlađih učitelja i dve devojke. — A, evo nam mladoženje, prekide Velja živahan razgovor, i rukova se s Gojkom. — Šta sanjaš ovih dana, golubane?... Gojko, onako zbunjen, još više se ušeprtlja od ovoga uzvika, pa stade samo zverati po licima, koja ga s čuđenjem gledahu.Jedan od onih učitelja, Gojko ga zna, viđao ga je na blagajni, metnu mu prijateljski ruku na rame, pa odgovori: — Recite mu: sanjam ono što si i ti sanjao pred svadbu svoju. — E, ja nisam ništa sanjao, reče Velja.Bile su kratke letnje noći. Učiteljice posmatrahu Gojka ironično, ne skrivajući podsmeha.A on stoji tako spleten, zbunjen, oborene glave, ne znajući ni šta da radi ni kud da se dene, samo obrće očima desno i levo, skrećući pogled češće na onu stranu, gde stajaše Ljubica. Velji kao da beše malo nezgodno njihovo prisustvo, on se opet okrete učiteljicama i stade ih nešto zadirkivati.Gojko to opazi, pa čim vide da je Ljubica svršila posao, priđe joj i odvede je na dno sobe, u poslednji red klupa. — Tamo je, čini mi se, Velja? zapita ona, brišući lice i posmatrajući izmenjeno Gojkovo lice. — Jeste, odgovori on namršteno, gledajući u stranu. Napred nastade pokret, gosti posedaše u klupe, a predsednik ode za sto i otvori skup.Ljubica posmatraše samo učiteljice, i odmah opazi, da se nijedna ne interesuje onim što se radi na zboru.Najpre se posvršavaše neke družinske stvari, pa posle jedan učitelj poče držati predavanje.Govorio je i lepo i stručno i zanimljivo, ali učiteljice često nabirahu ustanca, propraćajući po neke izraze šaljivim napomenama. — E brate, baš to nismo znali, reći će jedna poluglasno, nego smo došli da čujemo od gospodina Ljube!... — Bar da je neženjen, pa da mu priliči! odgovori joj drugarica, okrećući se bokom prema govorniku. Posle se razvi živa debata o govoru, jer je tema stajala u vezi sa najbitnijim pitanjima iz školskoga rada.Velika većina učitelja uze učešće u debati, dok učiteljice ne skrivahu svoje nestrpljenje, vrteći se na mestu i bacajući neumesne dosetke na račun koga govornika. U toku razgovora Velja izazva Gojka u stranu. — Posle ovoga rada biće zajednički ručak, ali vi nemojte ostati... imaćete nezgoda... reče on, otežući i krijući oči. — Znam, odgovori Gojko.Ali ako se ona uzinati, ne mogu joj ništa.Jutros sam je molio da ne idemo... neće da čuje...A sad vidim da se kaje. — Ej, moj grešniče!... odgovori mu Velja, i ode napred. Čim se svrši zbor, Gojko i Ljubica iziđoše, gotovo neopaženi, pa kao da ih ko goni, potegoše brzim koracima natrag u svoje selo... »Eto, i to sam videla!...Vuče me neka nevolja napred, a osećam da ne treba ići.Svejedno, sad bar znam da sam... da sam... i odjednom joj zaigra obla okruglasta bradica, a oči se ovlažiše suzama — da sam izbačena iz svoga društva!...I oni me svi gledaju sa preziranjem!Na učiteljice već i ne gledam, ali oni!...Po neki i ne skriva šta misli, jasno mu se čita na licu.Pa nas čak i Velja izbegava!... nije se ni rukovao sa mnom... kao da ću ga svojom rukom okužiti!...Kad ko ovako javno propadne, svi ga preziru, izbegavaju...A po neke... eno baš ona Danica, održava veze sa nekoliko učitelja, i svi je znaju.I Velja ne odmiče od nje, i predsednik stajaše sa njom kad uđosmo... svi je uvažavaju!...Zašto, zašto?...Jer se ona krije i slobodno gleda svakome u oči, ne buni se kao ja, kad ulazi u društvo.O, ala je to društvo nepravedno!...Pa da li će me doveka prezirati, čak i onda, ako ja postanem uzorita žena i učiteljica?!...Hoće, hoće... znam... društvo ne prašta lako nepažnju prema sebi.O, teško meni!...Odbačena!... prezrena!... zarobljena sa ovim jadnikom!«...I ona pogleda na Gojka, koji koračaše pored nje, sumorna i brižna lica, mašući po neki put rukom, kao da se brani od koga, i mršteći se. Svrši se i svadba tiho, mirno; malo ko i svrnu pažnju na taj događaj.I mladenci i časnici — cela svadba — posedaše svi u jedna kola i odoše na ručak Ljubičinu ocu, a pred veče se svi vratiše, da bi se sutra rano mogao nastaviti redovan posao... Ljubica sanja samo o onom što je izgubljeno, o čem se nekada snevalo, a Gojko se prvih nekoliko nedelja osećaše sav blažen, srećniji od cela sveta...Nu, odjednom on stade opažati kako se Ljubica sve više menja prema njemu...Sledi se od straha, i stade pažljivo motriti...Istina, ni do sad nisu njihovi odnosi nalikovali medenom mesecu, o čem je Gojko toliko slušao i ponešto čitao, ali to se, u njihovu položaju, nije moglo ni očekivati.Među njima neprestano stajaše nekakvo strašilo, koje ih razdvajaše i ne dopuštaše nikakvo veće zbliženje.S toga su se oni ograničili na tih, ozbiljan život.Ljubica je prenela ono malo sirotinje u Gojkovu sobu, namestila, počistila, uredila sve, i ona smradna, odvratna soba dobi sasvim drugi izgled.Pravo gnezdo!...Samo ne onakvo, kako se zamišljalo ranijih dana... Živeli su skromno, mirno, snoseći svako za sebe svoje bolove, sakrivajući ih jedno od drugoga, starajući se oboje da se pokažu što veseliji.Razgovori se vođahu ili o školskom poslu, ili o kući, ni o čem drugom. — Da li da pošljemo na stanicu za meso? zapitala bi ga ona jutrom. — Kako hoćeš, ali gotovo... imamo mlada sira, luka, jaja, šta ćeš više.Nek ostane koja krajcara za brata. Gojko je sam izjavio želju, da njih dvoje izdržavaju njena brata, dok je u školi. Ona ga posle ove reči pogleda zahvalno pa promeni razgovor i uze veseliji, ljubazniji ton. — Ama, molim te, šta ću da radim sa molitvom: nikako deca ne mogu da izgovore neke slovenske reči... cele zime se mučim.A može doći neko, ko pazi na te stvari. — E, jeste... svi se muče sa tim...Ono »nasuštni«!.. Ja sam prve godine oplakao; ha-ha-ha...Ja ću ti danas to urediti...Do podne će svi znati.A ti idi u moju školu, pa radi čitanje. Tako su oni prvih nedelja, ali se sad sve počinje menjati, nastupa polagano nekakva hladnoća, dosada; svako se od njih sve više povlači za sebe, i među njima je sve manje predmeta za razgovor. Gojko sve više zebe...Da je to ona obična hladnoća, koja nastupa iznenadno, pa tako i prođe, on se ne bi nimalo plašio, ali u njenu pogledu on opazi takvu dosadu, preziranje, pa čini mu se baš i gnušanje i odvratnost!...O, ako joj je već postao odvratan, a ceo je život pred njima!I najgore je što tu nema nikakve pomoći, on sam zna to...Ni sama ona ne može tu ništa pomoći, baš i kad bi htela.Šta može raditi, ako joj on postane sasvim odvratan!...Mora ga izbegavati...I onda nastaje dugo, večno, beskrajno stradanje, bez ijednoga srećnog dana, bez nade, bez utehe... Gojkova se zebnja ispuni.Posle nekoliko nedelja oni ne imađahu više o čem govoriti.Čim ustanu, gledaju da pobegnu jedno od drugoga u školu, gde su provodili cele dane, nalazeći u radu olakšice svome stradanju.Gojko je izbegavaše da joj ne postane još dosadniji, a teško mu već beše gledati ono večito bolno lice, na kome su ispisane velike muke i teško stradanje... A Ljubica je doista stradala mnogo.Odjednom se zagleda u Gojka dugo, dugo... pa joj dođe da vrisne od bola.Pobegne u školu i stane hodati, kršeći ruke i uzdišući teško.»O, šta sam radila!...Pa ja ga nisam pre ni gledala, a on je užasan, strašan, odvratan!...Kako sam mogla... šta mi bi!...Na ceo vek, do smrti...I sve tako beži od njega, gnušaj se!...O, tu se mora izgubiti pamet!I ja sam prvih dana bila čak raspoložena prema njemu«...I ona se seti nekih trenutaka, kad mu je izjavljivala nešto nalik milošte...Škrgutnu zubima, sevnu očima i dohvati se obema rukama za glavu, pa kao mahnita stade juriti po školi, čupajući sebi kose i plačući.U duši joj beše i bola i srdžbe i stida i gnušanja strašnoga, bolesnog, odvratnog, koje graniči sa ludilom... Tako nastadoše gorki dani u ovome novo savijenom gnezdu.Mučno da će tu zacvrkutati mladi ptičići i raširiti krila domaća sreća!... Početkom juna nastade velika žurba u školi: određen je revizor, znali su ga oboje, i Gojko i Ljubica, jer im je predavao školski rad.Samo će u Orlovicu doći tek krajem meseca, jer je počeo s drugoga kraja sreza.Toga istoga dana doznali su i za Peru pisara, da je osuđen na dugogodišnje zatočenje.Dovoljno uzroka za uzbuđenje i žurbu.Ljubica se plašila revizora, jer se o njemu govorilo da se bavi samim sitnicama iz školskoga rada.Prionuše oboje na posao... Oko ponoći Gojko se trže; probudi ga nekakvo neobično stenjanje.Protrlja oči, posluša... jest, to je ona.Ponekad joj se otme iz grudi i zagušen jauk.Gojko upali sveću i ustade. — Šta je? zapita on preplašeno, trčeći po sobi i češući se rukom po jednom ramenu, i ako ga tu nije ni malo svrbelo. — Nađi konja... trči majci što brže možeš..Ona nek dođe na konju... sve u trku!...Aaaj-ah-ah-ah-ah!... zajauka ona i stade se preturati po krevetu. Gojko otrča, onako neobučen, u školu, razbudi Stojana i posla ga za konja.Kako li je izgledao Gojko tada i kako mu je drktao glas, može se zaključiti po Stojanu, koji onako ispod pokrivača ispade i preskoči sve stepenice ia vratima, pa kao munja odjuri susedovoj kući.Dok se Gojko obuče i spremi, Stojan dovede osedlana konja.Gojko uskoči na sedlo, pa se obrte Stojanu. — Ako ne dođem do svanuća, nađi koju ženu... onako postariju, mirnu... nek se nađe. — Ne brigaj...Trči! odgovori mu Stojan, mlatajući rukama uplašeno. Gojko obode konja i kad prolete kroz vratnice i otište se niz sokake, oseti samo kako mu vetar šiba i fijuče pored ušiju... Šta je ovo... zašto on ide?...Ni sam ne zna, upravo neće da zna, neće da misli o pravom uzroku, jer mu je lakše zabosti nož u grudi, nego usvojiti tu crnu misao.I on oseća da se približilo, da je došlo vreme kad će ta crna misao da se pretvori u groznu javu...Pored tolikoga stradanja, još i to... da bude vrhunac muke i patnje...Vetar fijuče na mahove, prema skokovima konjskim, a on ne vidi i ne oseća ništa, samo juri napred i ponekad se namršti od nove navale misli... Kad svanu, Gojko stiže s baba Smiljkom pred školu.Tašta mu odmah utrča u sobu, a on predade konje Stojanu, ne pitajući ga ništa i ne gledajući ga.Priđe oprezno k prozoru i posluša...Razleže se vrisak užasan, strahovit...On pretrnu, htede jauknuti, htede utrčati unutra... htede mnogo... pa se odjednom izdiže na prstima i pogleda na prozor.Ništa... mati joj se sagla, nešto se osvrće, trči po sobi, tražeći nešto...A ona, ne vidi se... samo se šareni i beli nekakva masa na krevetu i razleže se vrisak za vriskom... Gojko pobeže od prozora i više ne priđe tamo.Čim bi čuo vrisak, on bi bežao dalje, dalje... i gledao bi začuđeno, preplašeno.Šta je to... je li smrt?...On ne zna.Ako umre?...Ne može biti ništa strašnije od ovoga što je sad.On je ne žali, on nije u stanju ovoga časa da oseća ma što.Pretučen je, smrvljen događajima, pa ide dvorištem kao sumanut...Šta je to... dokle će tako?Zar još nije umrla?...Tako dugo!...I njemu se čini da hoda tako po dvorištu punih 4 — 5 časova, i ako je tek malo jače od pola časa kako su stigli. Odjednom poče da se smeši u sebi, smeši se, maše rukama i vidi kako se baba Smiljka pomolila na vratima i nekome takođe maše rukom...Možda je to njemu, ali se to njega ne tiče, kad ona nije više živa...On sad zna samo da hoda ovako po dvorištu i da gleda ovoga uplašenog famulusa kako stoji s motikom uz vrata i gleda u kujnu...Što će mu motika?...Ah, jest... moraju nju zakopati...Naravno, kad ko umre, njega zakopaju...I njega će nekad zakopati, ali to sad nije tako važna stvar... Nego šta ova baba jednako proviruje iz kujne!...A ne plače i ne žali kćer...I šta ono veli: »Našlo se mrtvo!« I zašto baš sad mora, onako krišom, da mu predaje onaj veliki zamotuljak u krpama?...I Stojan se ogrće nekim dugačkim gunjem, krije ono pod gunj, zameće motiku i žurno izlazi iz dvorišta...Ha!.. uzviknu Gojko i poče dolaziti k sebi.Stade razumevati događaje...On mogaše shvatiti odmah, da Stojan odnese sobom najveći njegov strah, njegovo pravo stradanje...Pa to se više neće stradati?... zapita se on bojažljivo i pogleda oko sebe usijanim, uzverenim očima, tražeći odgovora na ovo životno pitanje...A oko njega sve ćuti, zeleni se i živi snažnom mladošću...Vrhovi drveća zasvetliše se, pređoše u otvoreno sjajno zelenilo...Na istoku se nebo zacrvenelo, pomolio se iza breščića zažaren, usijan kotur, a nad njim trepere i pršte po plavu svodu rumenosjajni zraci... Gojko se otkotura do učionice, pade na sto i ostade tako, zagnjurio glavu među ruke, kao da spava... Dođe ispit.Ljubica se tek oporavila od bolesti, pa živa premrla od straha.Istina, Gojko je radio i sa njenom decom, dok je bolovala, ona sama vidi kako je mnogo on uradio, ali se ipak plaši, mnogo plaši...A Gojko se ne boji ispita, on zna da su deca valjano spremljena, i to mu nije prvina.Ali se boji revizora, i ne zbog ocene, nego prosto onako, boji ga se kao čoveka oštra i ozbiljna, boji se onih nekoliko časova, što će ih morati provesti sa njim...A posle... biće najsrećniji, jer će ostati sam, i neće se bojati nikakvih muka ni stradanja... Ljubica se pokaza na ispitu neobično prgava.Kako je radila preko godine, tako nastavi i na ispitu: stade vikati na decu, ljutiti se, umalo ne počeše stradati detinji čuperci.Ona još nije stekla onu neobičnu veštinu mnogih starijih učitelja, da cele godine tuku decu dušmanski, a na ispitu deca vesela, smeše se na učitelja, gledaju ga slobodno... a on se uprepodobio, pa samo trepće i miluje decu po glavi...Ko bi pomislio, da se u takvoj školi cele godine razleže jauk i plač jadne, nemoćne dečice!...Ljubica za tu veštinu nije ni znala, pa zato joj revizor smanji ocenu i dade četvorku, rekavši da je inače ceo rad odličan.I Gojko se mnogo splete sa pitanjima iz računa, ali njemu ne pokvariše odličnu ocenu, te tako on imađaše žaliti samo Ljubicu, što se onako netaktična pokaza.Revizor otpusti decu kućama, reče im da dođu u školu na Petrovdan, pa ode. Svrši se ta neobična školska godina!...»Dakle, to je ispit!... mišljaše Ljubica po tom.Bogme strašno!... nije baš tako obično, kako pričaju.Ne mogu još da se priberem od straha.« Još istoga dana Gojko je odveze njenu ocu, pa se on drugoga dana vrati, rekavši da će preduzeti neki veći put.Međutim, o putu on nije ni mislio, nego je željno očekivao taj dan, kad će se naći sam, sa svojim vernim Stojanom, u onoj čistoj sobici, pa živeti tako bezbrižno celo leto... ležati na krevetu i misliti, ne bojati se ničijega hladna pogleda, ne strahovati od iznenadnih događaja... ostaviti sve na stranu, pa živeti... živeti slavno!... I Gojko doista prožive školski raspust u zadovoljstvu i odmori se od onolikoga stradanja i patnji, što ih preturi za godinu dana...On nikada nikoga ne zapita za Ljubicu ni gde je ni šta radi.Tražio je premeštaj za oboje u drugi okrug, pa sad samo sedi i čeka... Poče nova godina.Velja dobi premeštaj na železničku stanicu, gde je ono držan zbor, a na njegovo mesto odmah dođe jedan njihov drug iz Učiteljske Škole, godinu dana stariji po školi, a znali su ga dobro i Gojko i Velja.Gojko nije dobio premeštaj, to mu javiše drugovi, koji su se bavili u Beogradu.On sleže ramenima i poče upisivati decu u prvi razred, »Da se trpi!... reče u sebi.Dođe vreme da se opet strada!...A ove ću jeseni teško stradati, to znam... jer sam letos blagovao...To se mora platiti!...Šta li će biti, Bože?...Svejedno, šta bude«...I on, pokoran sudbini, spremi se za dalja stradanja, držeći da to tako mora biti, da je se i rodio za to: da strada, da se pati večno... Dođe i Ljubica.Izmenila se.Zdravlje je popravila, ali ona došla nekako sasvim drukčija.Uozbiljila se još više, ali je nekako postala ravnodušna prema svemu.Sa Gojkom se pozdravi obično, kao da su se pre dva časa rastali. — Gde si ti letos bio? zapita ga samo, pa kao i da ne očekivaše odgovora, stade se osvrtati po dvorištu. — Ovde, odgovori Gojko, mršteći se. — A!... oteže ona i ode u sobu. Kad se raspremi od puta, vrati se u školu, gde Gojko spremaše svoju upisnicu. — A premeštaja nema? — Nema.Velja dobio.... — Čula sam sve, prekide ga ona.Kakav je to Vlajko Pecić, što dolazi na Beljino mesto? — Naš drug...Onako je nekako... čudan.U svemu je oštar i odsečan.U školi, kad god je što trebalo protestovati, on je to radio bez bojazni, a njega su se mnogi bojali, čak i profesori... — Je li oženjen? — Pre dve godine nije bio...Sad ne znam. — Ah... uzdahnu Ljubica duboko, osvrćući se oko sebe, ne znajući šta da radi.»O, kako je dosadno!...Sve će se ponavljati jedio isto...I ovaj nesnosni Gojko, sa svojim originalnim osobinama, i njegovi kad strašljivi kad namršteni pogledi, i ova najpre zaplašena pa po tom oslobođena i raskalašna seoska deca...I kmetovi sa večnim nemanjem novaca, i depozitar krajem svakoga meseca...I sve, sve isto, jednostrano, dosadno!«... »O, što nisam znala da će se onako svršiti!... ponavljaše ona već stoti put jednu istu misao.Nego uleteh, zarobih se, uplašena, i upropastih život...A kako je to sve moglo biti drukčije!...Mogli su se ostvariti svi oni lepi snovi, mogla sam saviti gnezdo, u kome bih dušu odmorila i poznala pravu sreću.A ovo... zar je ovo gnezdo!...On leži tu celo leto... sa njegovim odvratnim čičom, i ne razbira za mene...A i ja... tako isto.To nije kuća!...O, ala se grdno prevarih!«... A Gojko radi, ide i misli: »Dosta mi je samo što znam da je moja, da pripada samo meni i nikome drugome.Neka stradam, nek se mučim, ne mari... smo kad je ona moja, kad znam da je tu«...I njemu nije nimalo čudno, što se letos krio od nje, a sad oseća da mu je ona ipak najmilija, najdraža. Posle dva dana dođoše Velja i novi im sused Vlajko.Behu pošli Veljinoj školi, pa svratiše da se vide sa Gojkom i da se Pecić upozna sa njegovom domaćicom.Čim nastupiše u dvorište, Ljubica odmah opazi, da novi kolega celom svojom pojavom i držanjem odgovara njenim ranijim snovima. — Ho, brate...Ovaj mi švrća veli: oženio se naš Gojko i priča vazdan tamo...Daj, velju, da vidim našu »mladu« kako izgleda kao muž, govori Vlajko, zdraveći se sa Gojkom i gledajući ga ozgo sa visine, sa senkom podsmeha na usnama. — A ovo je, bez sumnje, tvoja draga polovina i glava kuće, nastavi on, rukujući se sa Ljubicom, — jer ti prijatelju, ne možeš biti glava kuće, nasmeja se on, i zagleda se u Ljubicu...Pogled mu ostade na njoj poduže, i na licu njegovu beše jasno ispisana misao: »Ho, more, pa ovo je baš zgoda živa!...Prava lepotica!«... Gojko se malo ušeprtljio, zvera očima i gleda prekorno Velju, držeći da je on kriv ovako nezgodnu ponašanju Vlajkovu. — Znaš ga sam, odgovara mu Velja, smešeći se.Ko može Vlajka, naterati da igra po tuđoj svirali!...Gledaj ga samo!... Posedaše i počeše razgovor.Ljubica ne skida očiju sa gosta, a i on se, u razgovoru, počešće osvrće na nju.To je čovek Gojkovih godina, razvijen, krupan i veoma otresita držanja; lice mu dosta razvijeno, obrijano; brčići tanki, žućkasti, skoro beli; obrve tanke, uzdignute i oštro previjene na sredini, ispod njih oštro gledaju i seku dva plava oka, pa se na niže spušta, previjen i malo zatubast, nos; brada mu obrijana, neobično razvijena i isturena napred.Celo mu je držanje odsečno, a na njegovu licu ne beše nijedne crtice koja bi odbijala i izazivala neraspoloženje; naprotiv sve mu crte behu u harmoniskoj slozi, te izazivahu simpatiju od prvoga pogleda. — A kad ćeš ti jednom da... u naše društvo? zapita ga Gojko, smešeći se. — Da se ženim?...Ho, mladiću, ja sam to sve preživeo...Skućio, okusio domaće sreće, raskućio...Kao na elektrici!... — Kako to!? povikaše Gojko i Ljubica, začuđeni. — Ostao udovac, brate, pa osiroteo, odgovori im Velja i nasmeja se, ali oni oboje gledahu Vlajka i čekahu njegov odgovor. — Oženio sam se prošle zime.Kad u proleće udari nekakav šarlah na decu, te raspustih školu...Dok ja to naredih, žena se razboli... vidim da je šarlah, posle već i doktor reče...Kad prezdravi i poče se ljuštiti, udari je u srce, pa za dva sekunda gotova!... odgovori Vlajko, i povuče dim od cigare. — I to je bila ženidba iz ljubavi! reče Velja. — Eh, šta tu drobiš!... odseče se Vlajko, ali ga ne pogleda, no sakri oči. — Zbilja?... zapita Ljubica živo, pa videvši da Vlajko naročito ćuti, nastavi: i vi to pouzdano ne možete zaboraviti nikad?... — Ho, ljudi... kako mogu zaboraviti da sam bio oženjen!... odgovori Vlajko, i nasmeja se. — Znam, nego ste izvesno žalili?... nastavi Ljubica zapitkivati, tako radoznalo, kao što mala deca raspituju za nepoznate im stvari. — Žalite jamačno i sad? — E, ne mogu doveka žaliti... svemu ima kraja.Mislite li da bi vas ovaj širet žalio?... Ljubica pocrvene i obori glavu.Ne bi joj po volji odgovor.Kakva je to ljubav, da se tako brzo zaboravi!...Govori o njenoj smrti, a smeje se...Po njenu mišljenju, on treba ne samo sada, no i posle deset godina, da bude skrušen, ubijen, satrven tugom...Upravo ne treba ni da preživi pravu ljubav...Kad nestane takve ljubavi, našto mi onda život?...Ej, ljudi, ljudi, kakvi ste vi!... Ljubica zadrža goste na ručku, i ako se Velja tome veoma opirao.Čekaće ih, veli, njegova žena, koja je spremila ručak, ali mu Vlajko napomenu, da taj spremljeni ručak oni mogu i doveče pojesti, pošto se on rešio da noći kod Velje... »Hm... udovačka posla!... reče Velja u sebi.Jutros sam ga jedva naterao da mi dođe na ručak, a sad hoće i na konak... samo da bi mogao ručati kod Gojka...Ej, moj Gojko, drži se sad dobro... nije ovo Pera pisar!«... A Vlajko, posmatrajući zamišljena Gojka, misli u sebi: »Gledaj ti, molim te, kakvu je on zgodu pronašao!...Ho, kićane, jadan si ti muž za ovaku ženu!« Ljubica, i ako ne imađaše u kući skoro nikakvih sudova, spremi lep ručak, postavi sovru u hladu, i pozva goste da zasednu.Beše sve lepo, i čisto.Gojko ne može da se načudi otkud se pojaviše tolike stvari, čak i čist beo pokrivač na stolu...Ali je ženska glava za te stvari vešta, očas se učini pozajmica, nešto se dotera privremeno samo za taj mah, a kad pogledaš, ono sve lepo i valjano... Vlajko se o ručku raspoložio, zadirkuje Gojka, seća se nekih smešnih scena iz đačkoga doba, i tako umešno vodi razgovor, da se Ljubici i Gojku čini, kao da je on već godinama među njima. — E brate ovo je valjano... ovako sa starim drugovima provesti koji časak za trpezom, uzviknu Vlajko, brišući se ubrusom.Ja sad moram da vam se sam naturam, pa ću lepo kod jednoga četvrtkom a kod drugoga nedeljom.Da živimo, brate!... — Nama izvolite svakad nedeljom, prihvati Ljubica živo.A i inače, kad god imate vremena... Vlajko i Velja nasmejaše se ovolikoj naivnosti. — Eto vam ga vala i za četvrtke i za sve praznike, i još da vam dam pride, nasmeja se Velja. A Gojko se samo smeši i gleda kako ti i on sad ima kuću i ženu i njemu dolaze drugovi na ručak...Sve baš onako, kao kod pravih kućevnih ljudi!I on izvesno sad predstavlja pravoga domaćina!I njemu se to čini i smešno i u isto vreme čini mu zadovoljstvo.On razvuče usne još jače, i stade rukom gladiti bradu... Vlajko učesta sa posetama.Skoro svakoga praznika i četvrtka ručao je kod Gojka.Gojko se najpre iznenadi tolikoj pažnji i, kako on siromah mišljaše, ljubavi svoga druga, i samo se bojao da to ne bude Ljubici po volji.Ali kad vide da ga ona sama uvek poziva i da se raduje svakom njegovu dolasku, on se umiri, i sve mu postade obično i prijatno.Ovako mu je i gnezdo bezbednije, ne boji se nikakva zla; jer nije ovo policajac, nego njegov dobar drug...On ga može i u zaštitu uzeti, kad ustreba; zna on: sila je Vlajko!I što je glavno: svi su izgledi da više neće biti stradanja...O, samo da se poživi na miru!... A Ljubica i Vlajko drukčije mišljahu...Kako koji dan, oni postaju sve bliži, sve intimniji.Oni se već odavno značajno pogledaju, imaju neke svoje naročite, tajne znake i izraze kad se razgovaraju pred Gojkom.Ljubica već ne može više da sakriva uzbuđenje i rumenilo, kad je po neki put Vlajko preseče oštrim i čudnim pogledom... Ljubica oseti da se odjednom sve u njoj i cela ona poče menjati...Prvo se pojaviše neki tamni i nejasni osećaji i sa njima u vezi naiđe na nju nekakva neobična nervoza...Ona skakutaše veselo s mesta na mesto, stade po neku pesmicu da peva...A posle joj svanu pred očima... ona oseti da se u njoj stvara nekakvo novo, neobično osećanje, nešto sasvim svetlo, zanosno... od čega joj sav svet izgleda prekrasan i ceo život sjajan i blažen...Ona već oseća lako drktanje u svemu telu, čim ugleda Vlajka; srce joj jače, mnogo življe zakuca i ona se sama nekako zbuni, zanese... a pred očima joj tako svetlo, tako lepo, čarobno... Ne prođe ni mesec dana, a ona već izgubi pamet i predade se sva srcu, da je ono vodi...Ta ona je tako srećna, tako srećna!...Nevidljiva vila oplela je mrežu od samih ljubavnih konaca, posula je ružom, šebojem, rutvicom i drugim mirišljavim cvećem, pa u njoj ljuška i uspavljuje zanesenu, ljubavlju očaranu dušu...Da, ona ljubi!...I ljubi prvom, strasnom, devojačkom ljubavlju; ljubi bezumno, sa najvećim samoodricanjem, kako to može samo njena strasna i plahovita priroda...Ona prvi put oseti u sebi ovo silno, razorljivo osećanje i predade mu se sva, celom dušom svojom, ne znajući ništa više ni za svet, ni za nebo, ni za ljude... predade mu se, kao što se fanatik bogomoljac predaje molitvi i nebesnom svetu, zaboravljajući na sve što ga okružuje, osećajući samo slast i blaženstvo od umnoga dodira sa anđelima i svetiteljima...I ona osećaše beskrajnu, neizmernu slast u ovom novom čarobnom stanju duše, i ona se ne smiri dok ne oseti, da joj je svaki delić tela, kao i duša, prožet ovim zanosnim osećanjem... Pa zar ona sama da sruši ovu, mukom ozidanu zgradu svoje sreće!...Zar da razori sama ovo, čistom ljubavlju ispleteno, ružičasto gnezdo ljubavi!...I šta bi je upućivalo na taj korak? — Dužnost, zakletva vernosti mužu, pravila morala...O, teško onom, ko bi samo pokušao pomutiti joj sreću, teškom mukom stečenu, davno očekivanu!...Ta ona je ceo život spojila i uplela sa ovim osećanjem, i kad bi nestalo njega, nestalo bi i svaka smisla za život.I ko bi se opet mogao vrnuti onoj besciljnoj, sumornoj, strašnoj, pustoj praznini?!...Gledaš ceo život unapred, a ono sve pusto i odjekuje večnom, beskrajnom prazninom...Dalje, dalje grozni i strahoviti prizori!... dalje... crne odvratne senke!...Ovamo je život, gde ključa i kipi vrela krv...Ovamo, da se živi!... da se živi!... Posle nekoliko nedelja celo je selo znalo za odnose Ljubičine i Vlajkove... svuda ih viđahu seljani usamljene, obično pred veče: i na reci, i u šumici, u potesu po neobranoj kukuruzovini, svi se smeju, prave šalu na račun Gojkov...A Gojko, srećan što se jedared smirio, što mu je u kući sve veselo i mirno, što ga dobri drug tako jako voli... samo se smeši i pomišlja u sebi kako je to krasna stvar biti muž i domaćin...Dočekaš dobra druga i prijatelja, provedeš sa njim slatko nekoliko časova u šali i smehu, pa još ako si se ranije sa ženom što sporečkao, on ti lepo zabavi i razveseli ženu, pa vesela cela kuća!...Divna, prekrasna stvar!...Još kad bi Bog dao dece!...Ali na toj misli Gojko obično svakad pocrveni, sam od sebe, i nešto se kao naljuti, pa naskoro za tim mahne rukom po vazduhu, kao da će reći: »Eh, batali, samo nek je mir u kući!«... Jedared mu dođe Velja, i taman oni sedaju za ručak, a naiđe Vlajko.Velja se namršti, i ako je dotle bio veoma raspoložen, odjednom zaćuta i ne progovori ni s Vlajkom ni s Ljubicom ni reči.Tek po neki put odgovorio bi Gojku na pitanje, pa se opet uozbilji i ćuti uporno.Gojko ne može da dođe sebi od čuda.»Šta je ovo sad?...Ovakav veseljak, pa se odjednom promeni...I vidiš, njih dvojica ne govore jedan drugome ništa.I to sve Velja, on izbegava...Da okušam ja zavesti razgovor među njima?...Ko zna šta im je; pitaću Velju na samo...I opet Gojko sumnjivo mahnu glavom i stade sa nekom zebnjom pogledati čas jednoga čas drugoga gosta...I Ljubica se nešto ućutala i uozbiljila... krije oči i ne gleda nikoga.Tek kad joj se učini da Vlajko obrne glavu k njoj — obrazi joj se ospu lakim rumenilom a grudi se malo brže stanu dizati i spuštati... Velja se odmah po ručku diže i pozva Gojka da ga prati, jer se mora vratiti kući ranije.Gojko jedva dočeka što mu se pruža prilika, da sa njim ostane na samo, pa se odmah diže, ne zadržavajući ga da još malo posedi, kao što bi bio red.Vlajko i Ljubica ostadoše sami u sobi.Čim iziđoše njih dvojica iz dvorišta, Ljubica mu se baci na grudi, obgrli ga i steže grčevito, drkćući sva i tresući se od uzbuđenja.Glava joj se zaturi, oči se pomutiše, i ona ostade na njegovim grudima kao polumrtva, onesvesla...Docnije, kad se malo pribra od prve navale osećanja, uzviknu: — Ne mogu, ne mogu više ovako!...Ovo je strašno mučenje... gledati ga svakoga časa uza se i znati da je u pravu raspolagati tobom kao... — Ehe, golubice, mnogo on, grešnik, tobom raspolaže...Ne bio ja na njegovu mestu, videla bi ti...Nego šta bi ti htela, kad ne možeš ovako? — Samo da nisam više ovde... hoću da sam s tobom... jednako, doveka... — Ho, muke!...Pa ti bi malo do konzistorije?...Dobro, neka tamo do leta, pa ćemo gledati... — Hoćeš... hoćeš da me uzmeš?!...Čekaću, trpeću dokle god hoćeš, samo nek znam da ćeš nekad biti moj...O, mili!... I ona ga opet steže vrelim uzdrktalim rukama...Tako im prođe čitav čas... Odjednom na prozoru, spolja, stade se pomaljati crna čupava glava s razrogačenim očima...Pripi se uza staklo i stade gutati pogledom ovaj zagrljeni par, koji se topio u zanosu ljubavnom i snevao najsrećnije snove... Očajan, ugušen jauk, sličan samrtnom ropcu, ili davljenikovu krkljanju, razleže se spolja, ali ga u sobi niko ne ču, a napolju pirnu povetarac i odnese ga na lakim krilima daleko, daleko od ovoga prizora... Gojko se podiže ispod prozora, pogleda sumanuto oko sebe i oči mu zastadoše na nekom čoveku, koji se lukavo iza plota osmehivaše, kao da veli: »Jesam li te prevario, a?...Sad si se uverio«...To beše ćata.On se obrte i ode niza sokak, snujući dalje planove. Gojko ne vide ništa više oko sebe, pa ni ćatu; oči mu preskakahu nesvesno s predmeta na predmet, a on samo obrtaše glavu, osluškujući šta se to čuje sa prozora...I sve mu se čini da čuje proletošnji vrisak i jaukanje...Odmakne se od prozora, čuje se još bolje, baš onaj isti vrisak...Tamo je valjada i njena mati, pa će doći i Stojan s motikom...A sused Gliša daće konja...Hajde da se traži konj!... I Gojko korača žurno, brižno, ne videći ništa oko sebe, osećajući samo da ga sve više opkoljava nekakav strašan mrak, crn, neprovidan...Najpre se samo zanese, kao kad se dobro nalije vina, pa posle sve više i više... navlači se crn zastor oko njega, on se gubi, propada nekud i ne vidi ništa...I opet ide ulicom, govoreći glasno sam sa sobom i mašući rukama.Tako dođe do huma nad selom, ispe se na hum, pa stade tako obrnut suncu...Odjednom naiđe gust, crn oblak, zakloni sunce, a pod njim izmeni boju i drveće, i trava, i sve...Pirnu hladan povetarac, za njim dođe još jači vetar, pa se odjednom zavitla oluja...Grunu grom, pa se osu i razleže grmljava preko pocrnela neba...Kanu nekoliko krupnih kapi, za njima druge, češće... pljusnu kiša, prosuše se čitavi potoci iz neba... Gojko se trže... pogleda i začudi se otkud on sad u svojoj sobi, sedi na stolici ispod kreveta, sav mokar, kao da je tek iz vode izišao, a Ljubica sedi prema njemu za stolom, gde je odmah po ručku prešla sa Vlajkom, sedi sama, gleda nekud u daljinu kroz prozor, a u ostalom možda nikud i ne gleda...Zanela se tako, pa se samo smeši, a oči joj se stakle i stoje nekako neobično, kao da je mrtva... Gojko joj priđe, onako mokar, kleknu pred njom na zemlju i nasloni svoje uzdrktale ruke na njena kolena.Ona kao da ne oseti ništa, gledaše i dalje onako isto sa zaljubljenim osmehom na ustima.Gojko podiže glavu; oči mu behu neobično zamućene, usne grozničavo drktahu, a po nekad se grčevito trzahu, ceo mu izgled beše neprirodan, sumanut... — Zagledala se... kuda?... uzviknu on, gledajući je u oči.Ostavi sve, zaboravi... daj da bežimo, daleko daleko, u beo svet... u Ameriku, hoćeš?...Kaži samo...Da se sakrijemo od ovoga dvoličnog naroda...Pa ti ćeš mi živeti tamo kao u raju... ništa ne radi, samo sedi...A ja ću raditi, ja ću se mučiti, samo da ti budeš zadovoljna.I onda ću i ja biti srećan, te kako srećan!...O, da znaš kako mi je teško što mi te otimaju, a ja... ja ne umem da te sačuvam.Samo gledam našu propast i stradam, gorko stradam...Dušice, čuješ li me, kaži samo jednu reč...Kaži da hoćeš, pa da se krenemo odmah...Neka ovo sve nek ostane, što će nam!...Mi ćemo biti sami, i onda nam neće ništa trebati...Ja ću tebe kao malo detence... sve ću te ovako na rukama, eto baš ovako... a ti mi se ljuškaj i budi zadovoljna...A ja ću, dušice, sve da trčim, tamo-amo... da skupljam gde god ima što za tebe prijatno...Ha, ja ću tebe da okitim!...Ovo nije ništa što imaš... sitnice...A ja ću tebi... ja ću tebi...Jesi čitala Monte-Hristo?...Onako ću ja tebe, sve isto onako...Pa baš ako hoćeš i onakav dvorac u zemlji?...Tamo ima mnogo pećina, kopa se zlato...I ja ću kopati zlato i sve tebi, sve radi tebe...A dvorac će nam biti sav od dragog kamenja, pa u veče kad ja dođem s rada, obučem se u skupoceno odelo, kao onaj grof, a ti me čekaš, okružena stotinom lepotica, koje ti služe i klanjaju se tvojoj lepoti...Pa posle... more biće svega, samo ti reci da hoćeš... je li?... Gojko se hvata za vrelu glavu; nešto mu mnogo u temenu kljuca, i sve više ga zanosi...To ne mari, prijatno je, samo da nije ovoga kljucanja...A gle, Ljubica obrnula oči k njemu, pa se smeši na njega kao i malo pre... ili se to njemu samo čini?...Da li da joj govori još, ili samo tako da je gleda... gleda i ćuti?...Da se ne uplaši! — Dušice, ne boj se, ne plaši se... ja sam video, sve sam video, onde, sa onoga prozora...Ali ja ništa, Boga mi, ništa...Samo se ti ne plaši...Znam ja da nisi kriva...Šta ti znaš, kao malo detence!...Ti misliš svaki te voli, ko god te ljubazno pogleda...A ono nije... svet je pokvaren, svaki hoće da uništi tuđu sreću, ma nemao sam nikakve koristi otuda.Tek samo onako: »kako sme on da bude srećan?«... pa cap preko sredine i... gotovo!...Kao da nikad nije ničega ni bilo...Ali se ti ne brini, sve ja to mogu popraviti... jest, sve ću popraviti...Sutra, eto sutra ću tražiti premeštaj za nas dvoje...Ali da znaš samo šta sam izmislio...Ja već to krijem od sviju, ni Velji neću kazati, samo tebi...Tražiću negde na granici... daleko... kakvo najgore, najusamljenije mesto, gde nema druge škole bliže od četiri časa i... naravno, gde ne dolazi često policija...A, kako ti se čini?...Šta će nam gosti!I zar baš mi moramo imati kakvih veza sa obližnjim školama?...Vidiš, kako ja znam!Sutra ću u Beograd, i to će biti svršeno...Samo ti reci da hoćeš... ti reci!I on joj, ovako uzbuđen i zanesen, steže kolena, gde beše naslonio ruke. Ljubica se trže kao iz pravog sna, kao da je do sad spavala dubokim umornim snom...Skoči sa stolice, namršti se kad opazi Gojka uza se, i gledajući kroz prozor uzdahnu: — Ah...Šta je to?... promrmlja ona kroz stegnuta usta, pa se odmače.Osvrte se po sobi, gledajući zar šta bi radila, pa se opet namršti i iziđe iz sobe. Gojko se podiže i pogleda po sobi nesvesno, pa se polako obrte i iziđe na vrata.Stojan se začudi kad ga ugleda ovakva. — Što si taki, jadniče ojađeni?!...Gle, ka da je sad iz vode izvađen.Pa ti si slab, bratiću!...Čekaj, sad ću ja tebe namiriti. I Stojan ga uze za rame, kao malo dete, pa ga uvede u sobu i namesti na stolicu.Nađe mu čiste preobuke, presvuče ga, pa ga namesti na krevet. — Tako, bratiću, vidiš...Kad je čovek bolestan, treba da leži...Gle kako mu gori glava, i ruke vrele...Ej, kukavče moj, hoće da mi te umore paksijani... da zakopaju živa čoveka!...I ti je opet moliš, kučku jednu...A ona te ne čuje, neće ni da te vidi... no ode niz potes ka luda, pravo u Brezovac.Tamo će, boj se, i noćiti...Ja kako, bratiću!...A ti opet idi te praštaj i moli.Ej što nisam ja mlađi, pa da vidiš čuda!...Sve bi je ’vako pesnicom, pa za vrat... — Kud je otišla? prošapta Gojko kao iz groba, gledajući i sad nesvesno i drkćući celim telom sve jače.Stojan ga i ne pogleda, inače bi se jamačno uplašio od njegova izgleda, nego mu odgovori onako, gledajući nekud po zidu: — Otišla onome loli, ja kuda će!...A ti, bratiću, ne misli više o paksijanima, nego lezi tako...A ja znam šta ću sad...Opčinila je ona tebe, kaže ceo svet, a baba Mara ima trave i za to, rekla mi je... razgovarali smo mi.Nego ti sad lezi, a ja ću da ponesem tvoj beleg i jedan dinar, pa da vidiš, kao rukom!...Nema ’nake vračare i travare u celom okrugu... svakoga ti đavola zna!... — Nađi mi staro odelo... treba za sutra, opet prošapta Gojko, gledajući u tavan. — Za sutra?Pa ja ću doći kroz jedan sat.Dobro najposle... I čiča mu složi drugo odelo na stolicu, a ono mokro pokupi i odnese da ga osuši. Gojko leži sam već čitav čas, ne mrda ni čim, ne pokrete se, kao mrtvac...Odjednom stade gledati svesnije...Pogleda po sobi, kao da se nečemu doseća...Muči se, napreže pamet, a sve ga zanosi i opet hoće da naiđe ono crno, kao pre...Ha, setno se!...Skoči s kreveta, pa s najvećom grozničavom žurbom stade se oblačiti...Tresla ga je prava groznica i sve ga nešto vuče da legne, — glava mu teška... vuče ga zemlji... boji se da ne padne na pod...Ali se on otima, napreže se...Ima nešto jače što ga vuče napred, što mu je obuzelo celu pamet, pa mora samo o tome misliti...I on, obučen i obuven, tresući se od groznice, iziđe iz kuće i požuri niz sokake pravo potesu... Odjednom, na ulici, kod poslednjih kuća, iziđe pred njega nešto šareno i neobično lepo...Gojko se stade pribirati... da, to je žena, vrlo mlada žena, ali takve lepote, kakva se veoma retko viđa.On se zagleda u nju...Kako to da je ne poznaje, ako je iz ovoga sela!...Ali je lepotica, prava lepotica!.. — Šta ste se, more, vi učitelji, danas proskitali!Što nisi sa ženom otišao u Brezovac, nego ona projuri sama ka luda, a sad ti za njom?... Gojko je gleda i samo sluša onaj zvučni glas, koji ide iz samih grudi, ali ne može otvoriti usta, niti joj što reći. — Što ti je, bolan... kako to gledaš?...Ene, pa on je, jadnik, bolestan!... uzviknu ona, zagledavši mu se u oči. — Ko si ti? ote se Gojku zagušljiv glas. — Zar me ne poznaješ!...Ja sam Milica Obradova... čuo si valjda?... Jest, on je nešto čuo da govori mlađi svet o nekakvoj Milici; tada je slušao mnoge razgovore i zadirkivanja, ali se sad ne seća ničega...Samo je gleda i čudi se toj neobičnoj lepoti... — Vrati se, hoćeš da te odvedem do kuće? reče ona, i poumi da mu priđe. Gojko je pogleda uplašeno, ili se valjda seti radi čega je pošao, pa se obrte i ode ulicom... Sunce je selo, navlači se mrak... po nebu snuju gusti oblaci, skupe se u veće grupe, pronesu se tako zajednički nad selom, pa se opet, tamo na kraju svoda, razdele i zaplivaju usamljeni...Počinje šibati hladan vetar...Gojko se grči i trese, pa opet žuri napred.Često zaboravi radi čega je pošao, pa stane na džutu, misli se i napreže pamćenje, dok se ne seti.Kad dođe u Brezovac, smrče se sasvim.Sad je već dobro znao radi čega je došao ovamo. Uvuče se lagano u dvorište, pa odmah zađe pod prozore sa istočne strane.Jedna soba beše osvetljena...Stade razgledati prozore... svud navučene zavese, ali one dvokrilne, te se između njih može videti.Prope se na prste i pogleda unutra...Eno je, sedi na stolici i plače, a on hoda po sobi i mršti se...O, pa ona strada!...I ona pati!...Pa što je dolazila ovamo... što je došla?... Gojko otrča na severnu stranu, pa grunu pesnicom u vrata, zatim se brzo vrati na prozor i pogleda unutra...Baš tada Vlajko zatvori za sobom vrata, iziđe da vidi ko lupa.Gojko kucnu na prozor i dosta jasno viknu: — Ljubice!... Ona se trže na stolici, skoči i pogleda na prozor, otkud se čuo glas. — Hajde... čekam te...Ljubice, druže!... Ona se iznenadi od toga glasa i stade nasred sobe, da čuje bolje, ali se baš tada otvoriše spoljna vrata i Vlajko viknu glasno: — Ko je to?... Gojko se sakri u jedan kraj, a Vlajkov krupan glas zagrme kroz pomrčinu: — Ko to lupa noćas?...Postaja malo na pragu, pa kad ne ču ništa, zaključa vrata i ode u sobu. Gojko brzo pritrča prozoru...Vidi se, ona mu nešto živo govori, a on se čudi i gleda na prozore.Posle on stade njoj nešto dokazivati, čemu se ona isprva stade opirati a posle se spremi, navuče neku veliku maramu na glavu i pođe izlasku.Gojko istrča iz dvorišta i stade pred vratnicama...Beše sav u jakoj vatri, jednako ga nešto vuče zemlji, ne može već da se drži na nogama, diše nekako vrlo brzo, ali se on očajnički otima, ne mareći ni za bolest ni za šta...Samo da vidi nju opet pored sebe, jer držaše da je odbegla sasvim, da ga je ostavila. Ona iziđe i zastade na stepenima.Jamačno ga opaziše u mraku, te Vlajko zastade na vratima, a ona sama pređe dvorište.Otvori vratnice i zagleda se u Gojka, pa kad ga poznade, obrte pravo niz put; Gojko jedva stizaše za njom...Ali on iđaše, upirući se svima silama, i samo se bojaše da ne padne...Oseća da mu se u glavi mnogo, mnogo muti, i on počinje govoriti brzo, sa čestim i teškim predisanjem. — Kažem ja: kaki odbegla!... koješta!...Otišla malo poslom, nešto da pripita za školu, a oni: »odbegla«...E neka vide da nije, i da ne treba tako brzo kaljati čoveka...A ti nije trebalo sama, dušice...Ah!... i on se dohvati obema rukama za glavu, pa posle kraćega ćutanja nastavi: — Ja tebe lepo zovem u Ameriku... šta ćeš bolje?...Da pobegnemo od ovoga sveta, koji nam ne da živeti u miru i sreći.I sama žudiš za mirom...Pa hajdemo, hajdemo, golubice!...Kazao sam ti već, kopaćemo zlato...Ja ću odmah zakupiti rudnik, pa kao Monte-Hristo!...Samo da se čuvamo od prijatelja i policije!...Znaš, nećemo se mešati ni sa učiteljima... što će nam!...A posle toga, mi ćemo biti velika gospoda, pa nam neće ni dolikovati da se mešamo sa takvom sitnurijom.Istina, i mi smo bili učitelji, ali to je drugo...Mi smo sasvim drugo... je li?... Ljubica opazi da je on pomućen, da je u nekakvu bunilu, pa se uplaši, ne znajući šta će sa njim, ako padne gde u putu.Pokuša da ga malo rasvesti, priđe mu blizu i progovori: — Šta ti je... ti si bolestan?... — Kažem ti, tamo ćemo carski živeti... nastavlja on svoju misao. Ljubica ga uhvati za rame i zaustavi ga, starajući se da mu razgleda lice. — Možeš li da ideš? — A?... odgovori on misleći nešto...Sve me vuče da padnem, a ono u glavi kljuca, kljuca... — Hajde, da te povedem, reče mu, uhvativši ga pod ruku sa otvorenom odvratnošću, ali se bojala da mu što ne bude u putu, pa posle ona kriva. Jedva stigoše kući.Gojko već ništa ne zna za se.Stojan ga skide i namesti na krevet, pa se ispravi i pogleda Ljubicu prekorno. — Ja, bratiću, umori ’vaku dobru dušu!...Hoćeš li da zovemo doktora? — Zašto? začudi se ona, kao da se budi iza sna. — Pa vidiš da čovek umire... na smrti je!...Ni sveće nemaš... odgovori on i stade se okretati oko sebe, kao da se uveri, da doista nema sveće. Ljubicu udari ova reč kao munja.Šta to veli on?« Ta ona nikad nije ni pomišljala na to; kakva smrt!...Ko će se još nje sećati u ranoj mladosti...Ali šta je ovo, šta će ovo da bude?...Zašto ona odjednom oseti neku prijatnu zebnju u duši?...Zašto povrveše iz duše čitava jata nade i zanosnih snova?...Zašto joj se pronese u pameti odjednom sjajna misao: slobodna!... slobodna!... i uz tu misao ukaza se odmah i druga, ali iz daleka, nejasno...Nu ona joj ne dade razviti se, činjaše joj se nezgodna sad, kad ovaj paćenik umire.Misao beše o Vlajku, i ona se sva strese od prijatne i neobične drktavice, koja je odjednom obuze...A ovaj Stojan čeka odgovor...Šta da mu kaže?...Doktor ga još može i izlečiti!...Steže joj se srce od nova straha...Kako bi bilo da... ah, šta ja radim!...Ona se sama zgrozi od ove užasne misli, koju uguši odmah, još u začetku. — Trči, trči za doktora! odgovori Stojanu, pa ga stade sama žuriti. Čiča iziđe a ona ostade sa bolesnikom, ne znajući još šta da misli i ne razumevajući potpuno svoj položaj. Odjednom Gojko otvori oči i stade mahati šakom, kao da nekoga zove. — Hajdemo brže... šta čekaš!...Ne znaš da ćemo u Ameriku.Ali da se čuvamo njega, da nas ne opazi; može te oteti... Ljubica se dugo osvrtaše, uplašena, ne znajući šta bi mu mogla raditi.Najzad se doseti, ukvasi ubrus i metnu mu na čelo...To ga za časak umiri, ali posle opet stade buncati. Oko ponoći dođe Velja, i uplašen i ljut kao otrovan.Kako uđe, ode pravo bolesniku, ne pogledavši Ljubicu.Uze Gojkovu ruku i podrža je, opipa mu čelo, lice, grudi... svud vatra kao žeravica...Gojko opet poče o Americi... — Ej moj kukavče, ne pomaže ti sad ni Amerika, kad si rasturio svoje gnezdo!... uzviknu on, uzdahnuvši...A ludo si ga, vala, i svijao!... Ljubica se diže, pa lagano iziđe iz sobe; ne bi je cele noći...A Stojan sede sa Veljom i nastavi pričati o poslednjim događajima.Velja je to već sve znao, pa stade misliti o lekaru, da li će doći sutra rano, kao što je obećao.Posle stade misliti o Gojkovoj bolesti...Ovo je neka jaka groznica, ali ko zna šta može iz nje izići!...U neko doba on leže na drugi krevet i zaspa. Izjutra dođe lekar, mladić, okretan i živ, veseljak, pa još s praga udari u šalu: on je naučio sa učiteljima, to su mu jedini drugovi u srezu. — Kad ti zastupaš ženu, kakvu li ona dužnost sad vrši?... reče on Velji, smejući se. — Posle usamljena, neprijatna, noćnoga dežuranja Velja se začudi ovoj šali, ali se brzo pribra, pozdravi se sa lekarem i odgovori mu: — Ona izvesno vrši kakav muški posao. Lekar priđe bolesniku, koji gledaše tupo, ukočenim očima i disaše teško. — Čudna groznica!... reče lekar, pregledavši ga.U ostalom, za sad samo to... — A posle?... — Videćemo... bojim se da ne pređe u zapaljenje pluća. — Aa!... pa to ne valja? — Starci od toga stradaju, a mladi izdrže lako, ne boj se. Velja mu ispriča neke ranije i sve jučeranje događaje, držeći da to ima veze sa bolešću. — Hm... to ne valja!...Jak potres... a on je dosta slab i inače. Lekar se zagleda u crte Gojkova lica i opazivši neke oštre nepravilnosti, namršti se... — O čem je buncao?...Ispričajte mi sve kakav je tada izgledao, šta je radio?... Velja taman kaza šta je video i znao, a Gojko stade mahati rukom i opet udari u bunilo. — Za sad je obično bunilo... uz groznicu, reče lekar, ali kod njega može da se izleže veće zlo. — Kakvo?... uzviknu Velja uplašeno.Da nije?... i on pruži ruku na čelo. — Hm.. tako nešto...U opšte, svaki je potres za njega pravo ubistvo. Lekar zapisa šta treba da se nabavi bolesniku, pa iziđe.Pred vratima ga sačeka Ljubica. — Šta je, gospodine, je li opasno? zapita ona, gledajući uplašeno. — Vrlo ozbiljna bolest, gospođo.Treba mu pažljiva ženska nega...Može biti svašta... odgovori lekar i pođe. — Kako... neće valjda umreti!?... viknu ona, preneražena, i pođe za lekarem. Mladić se osvrte i pogleda je pažljivo i dugo... razgleda je dobro, pa motreći na neprestanu promenu izraza na licu joj, odgovori: — Smrtni smo svi... nije nikakvo čudo ako i on umre. Lekar ode, a Ljubica uđe u sobu.Velja se taman počeo spremati za odlazak.Ponovi joj sve lekareve naredbe odnosno lekova i negovanja bolesnika, pa, pogledavši još jedared Gojka, koji beše u duboku zanosu, iziđe iz sobe i ode. Ljubica opet ostade sama sa bolesnikom. »Dakle to nije samo misao... može da bude i istina..Bože da li je to grehota što se radujem?Ja ne bih, ja znam da je to bezbožno, da ne valja... ali što ću kad samo srce igra u meni, sama mi se duša veseli...I svega ovoga ne bi bilo... i ovaj se jadnik ne bi namučio, samo da sam znala... za ono...Ali ko je to mogao znati!O, kako bi to sve lepo bilo, kako bi ja bila srećna, potpuno srećna...A zar sad nisam?Jesam, jesam... o, te kako!...Ali evo šta mi sreću muti...Lekar kaže... opet ja ono!...Svejedno, i bez toga mora biti.Neka on živi, a ja ću da idem svojim putem, kud me srce vuče..Tamo je sva moja sreća, moj život, sve blago moje.Pa zar da ja to sve izgubim olako?...Ne, ne!... život sam svoj založila da ga dobijem svega, da bude samo moj... da i mene ogreje sunce sreće...Jer dosta se stradalo, život je već bio postao težak, dosadan... nije se imalo radi čega živeti«... Gojkova se bolest odulji čitava dva meseca, i naposletku jadnik, namučen, ozlojeđen na ceo svet, salomljen i smrvljen pod teškim i dugotrajnim udarcima sudbine, izmučen i teškom bolešću i Ljubičinim nehatom, oslobodi se odjednom sviju muka, zbaci sa sebe stradanje i patnju i ode sa ovoga sveta. Pri izdisaju beše sama Ljubica.Slučajno ušla u sobu da nešto uzme, pade joj pogled na Gojka i ona se odjednom sva strese, zadrkta i htede vrisnuti od straha...Priđe mu još bliže...Šta je ovo... je li živ?... kako ovo gleda?...Ovo nisu obične žive oči, ovo je mrtvo staklo, pa se samo sjaji... stoji tako ukočeno, bez pokreta, bez ikakva znaka života...Staklo!... mrtav!... mrtav!...I ona se taman spremaše da pobegne iz sobe, a Gojko uzdahnu teško... neobično...Samo se odvojiše usne sa brkovima od brade i on brzo, na prečac, povuče u sebe vazduha... zatvori usta, poćuta, pa opet povuče vazduha... — Stojane!...Stojane!... u pomoć, potrči!.. vrisnu Ljubica iz svega glasa, izlete iz sobe i stade trčati po dvorištu. Stojan utrča u sobu, i ona ode za njim.Čiči zadrktaše vilice i pođoše mu suze na oči...On se ubrisa širokim rukavom od košulje, pa brzo dohvati voštanicu, prekrsti se pobožno, upali je i stavi na Gojkove grudi...Voštanica najpre zaprska, dok plamen ne obuhvati celu sveću, pa se onda stade tiho lelujati, kao poslednja slabačka žrtva samrtnikova, s kojom se on oprema na daleki, nepovratni put... — Jadni moj bratiću!...Oprosti, i nek ti je prosto sve od mene... i ovoga i onoga sveta... Ljubica, kako stajaše ispod Gojkovih nogu, odjednom opazi da mu se oči kreću i zaustavljaju se na njoj...Da su deset pušaka naperene na nju, lakše bi joj bilo...Šta je ovo... on pije krv očima!...I ona oseća kako joj se krv ledi, kameni pod tim strašnim samrtničkim pogledom.Uze joj se celo telo, ne može ničim mrdnuti...Obrazi se okamenili, oči joj stale, razrogačile se i ne mogu nikako da se odvoje od onoga strašna pogleda...Samo se vilice ponekad zatresu i opet se okamene... A Gojkove oči gledaju... gledaju preko uzdrktala plamička voštanice i čini joj se da govore.Jest, eno... vidi se jasno...Beše u tom pogledu čitav bezdan prekora, tužnoga, očajnoga, gorkoga prekora.Izređao je taj pogled sve, što njih dvoje zajednički preživiše, i nijedna senka zahvalnosti da zasija u njemu, ni tuge za rastankom... ništa, ništa drugo, samo prekor čemeran, otrovan...I neprestano se posle Ljubici, kud god se makne, priviđaše ovaj prekoran pogled, koji sažiže dušu kao ognjem... Opet se otvoriše usne samrtnikove, opet slabačak samrtni ropac, jedan... drugi... i oči se sasvim promeniše, pravo staklo!...Svršeno je!... Kad opremiše i namestiše na krevet mrtva Gojka, Ljubica opet uđe u sobu i stade blizu mrtvaca.Znala je šta bi sad trebalo da učini, ali joj to beše odvratno.Ona se samo približi još više i odjednom se zagleda u ono mrtvo lice...Prođoše joj trnci kroz celo telo...Gle, pa i lice govori!... mrtvo, mrtvo lice, a govori!...Jest ona dobro poznaje to lice, naučila je čitati ovaki izraz na njemu, i evo sad vidi... jasno vidi... »O, ala mi je dobro!...« veli ovo, smežurano i ispijeno teškom bolešću, lice.Ni tuge, ni žalosti, ni žudnje, ni patnje i stradanja, ni prekora, ni radosti... ničega, ničega!...Samo večni, duboki, nepromenljivi mir ispisan je na njemu i samo jedna usna malko... vrlo malko povukla se u stranu, te sa nje leluja senka osmeha i još jače ističe onaj jedinstveni izraz na okamenjenom, nepokretnom licu: »O, ala mi je dobro!«... Hej, stanite vi večni trudbenici, što ne znate ni za jedan čas odmora; i vi sa namrštenim čelima, sa licima onakaženim stradanjima i patnjom; i vi, jadnici, što izgubiste obraz i poštenje, udvarajući se silnima, i svi vi zabrinuti i namučeni hodite i stanite ovde uz ovu veliku i nepromenljivu istinu, pročitajte večnu reč na ovom okamenjenom licu i umirite srca svoja...»O, ala mi je dobro!...O, ala mi je dobro!«... U trećem mesecu po smrti Gojkovoj, odmah po novoj godini, venčaše se Vlajko i Ljubica.U istoj crkvi, u kojoj se pre devet meseca venčala sa Gojkom, pred istim sveštenikom i starojkom zaveriše se novi supruzi na vernost.Samo se Velja nipošto nije hteo primiti kumstva, ni čuti za tu svadbu, te okumiše predsednika Đokića.Velja još gorko prekori Aksu što se primio časništva. — Šta ću, znate!...Sramota je da naš čovek i drug luta po selima i traži časnike, a drugovi su mu tu pred očima...Ono do duše priznajem... nekako mi je, znate, nezgodno bilo; ceo dan sam bio onako, nekako... kao da sam što izgubio.I gospodin popa veli to isto. Vlajko je dobio premeštaj na Gojkovo mesto, i preselio se na sam dan svadbe.Kako je imao mnogo stvari, morali su uzeti drugu, zasebnu kuću, podalje od škole, i tu Ljubica stade svijati svoje novo gnezdo, uspavljujući se najsjajnijim nadama i najslađim snovima.Još nije mogla verovati da je to sve u istini svršeno, da je onaj otresiti, pametni i lepi čovek njen muž, da su sve ove zgodne i lepe stvari u sobama, — njene stvari, da je to njeno gnezdo! Bože, pa ona je to i želela, samo to!...Njeni ideali nisu bili nedostižni, nego skromni, veoma skromni...I evo, baš sve se ispunilo!On je onakav, kakvog je ona zamišljala još u školi; njih je sastavila neobično jaka, silna ljubav, prava ljubav, velika, zanosna, onakva, kako se to opisuje u romanima...I sve je tako nekako ispalo, kako se u romanima piše...I eto zajedno su i u školi.Sve, kako je ona želela... A on je ljubi, jamačno je ljubi, inače je ne bi uzeo za ženu.Istina, on nije onako nežan i pažljiv prema njoj; ne ume, ili neće da deli miloštu kao drugi ljudi, nego sve nekako onako... ozbiljno, važno...Samo nekoliko puta, u početku njihove veze, pomilova je i beše nežan prema njoj, ali je i ta nežnost nekako gruba, neumešna, kao da je usiljena...A posle već svakad je isti: ozbiljan, oštar pogled; samo iz onih jasnih plavih očiju sija ljubav i dobrota...Taka mu je narav.Ako će; to i dolikuje muževima, a ne kao... i ona se odjednom trže od ove nove misli, jer je izbegavala svako sećanje na prošlost... Sad nastaje život, pravi život!...A ovo se do sad lutalo nekud po mraku...Dalje, dalje crna prošlosti!...Zdravo lepi, srećni živote!... Ustala je rano posle svadbene noći, opremila se lepo, čisto; spremila sve što treba da je gotovo, kad joj novi gospodar ustane, pa sad, vesela, i srećna, čeka da se on probudi.Sedi tako, sva blažena i zanesena u sreći svojoj, pa pretura preko glave poslednje događaje, i smeši se zadovoljno. A on baš ne htede odmah, onako dragovoljno... da se to svrši.Sve nešto oteže i odugovlači: te čekaj ispit, te bar polugodišnji parastos...A mati me lepo savetova; da ne bi nje, ko zna kako bi bilo...Nego ja njega lepo onako, kao konac oko-prsta, pa za čas gotovo.I šta mu sad ne dostaje?...Sam veli da je potpuno zadovoljan.Šta će više!...A sad pamet u glavu, pa čuvaj svoju sreću!«... Kad se Vlajko umi i opremi, ona ga uvede u drugu, čistu sobu, gde na sredini stajaše sto, pokriven belim kao sneg zastiračem; na njemu poslužavnik sa slatkim i čaša vode, bistre kao kristal. — Ho, brate, kako se čovek oduči od svega!Eto, ovo sam ti voleo svako jutro ovako... pa posle nema ko da spremi, te se odučih.A sad... dobro je, dobro je!... Ljubica natoči lepe rakije i podnese mu. — Ho, ljudi!... krasota!...Pa tu će biti bez sumnje i dobra kajmaklija, a?... Ljubica donese dve šolje crne kafe, pa sede uz njega i uze da se posluži.Vlajko je pljesnu rukom po ramenu, to mu beše izraz velike nežnosti i milošte, a čaša s vodom drmnu se u Ljubičinoj ruci i poprska sto. — E položila si ispit za domaćicu.Alal ti vera!...Još da vidim kako ćeš se pokazati na ručku. — Znaš da moram biti u školi do deset.Šta mogu učiniti za dva časa? — Ho, golubice, pa to i hoću baš... da tu pokažeš majstoriju: da stigneš i u školu i u kujnu.A ja ti, brate, ne volim onaj seljački običaj: da se ruča ma šta...Odvoji malo sira, koje jaje pa gotov ručak.Jok, ja hoću svakad kuvano, a sa naše dve plate to će ići kao podmazano. — Pa šta ćemo danas?Nemamo ništa za kuvanje... — A zar je malo živine po selu, pa kupuj.Stojan će ti i nabaviti i urediti, pa ga možeš naučiti i da ti pomogne oko ručka. — Zna on dobro.Nego mi se onako nešto ne mili da ga gledam u ovoj kući... — Što? — Ta... onako...Jednako me gleda dušmanski.Ne može da zaboravi onoga...Svake nedelje mu ide na grob... — Ho, pa to nije ništa!Dobar sluga žali dobra gospodara...Ali on može ujedno i žaliti i — čupati kokoške... Ljubici odjednom naiđe nastup ljubavnih osećaja, ona sva zadrkta od neke miline i baci se Vlajku na grudi.Njemu ovo ne bi po volji, preseče je pogledom ozdo do na vrh glave, ali ne reče ništa.Ko veli: pravo je da se promazi prvo jutro po svadbi, a već posle... hm... dosadiće se oboma. — Samo tebe kad imam, tebe...Ti si mi jedina sreća moja, jedina i prva ljubav... uzviknu ona, grleći ga. Pri poslednjoj reči on se nekako ironično osmehnu, i lagano ukloni njene ruke od sebe, pa ustade. — Zar je vreme da idemo? — Da idemo.Treba da vidim tamo u školi sve... nisam ništa još pregledao. Tako se poče nov život i nov radni dan u ovom novom, ljubavlju svijenom, gnezdu.Vlajko i Ljubica odoše na rad; gnezdo ostade samo. Posle dva dana dođoše im u pohode Ljubičina mati i sestra.Ljubica ne zna šta će pre od radosti.Vesela je što vidi svoju milu rodbinu, a još veselija što ih u ovakvu stanju može dočekati.Skakuće po kujni kao šiparica od četrnaest godina, pa doleti u sobu, zagrli majku, obaspe poljupcima milu seju. Majka, radosna, što joj dete tako srećno, pa uzdahne i pogleda mlađu kćer, pomislivši kakve li će sudbine ona biti?...Da li će se namučiti, kao što se ova žalosnica namučila prošle godine, ili će blagovati, kao što ova sad blaguje?...Ali crn i neprovidan zastor budućnosti sve to skriva od ljudskih očiju, dok mu sadašnjost ne otme delić po delić sakrivene tajne.I bolje!...Slatko je nadanje živu čoveku, nada mu je dragoceno blago... — Majčice, kako ti se čini... je li dobro sad? prilazi ona materi i grli je nežno. — Ti najbolje znaš, dete moje.A po tebi gledajući, rekla bih da je mnogo dobro.Samo to treba sačuvati...Znaš kako se veli: lakše je steći no sačuvati. — Ja sve činim...O, valjada me neće Bog više mučiti?...Dosta je bilo! uzviknu ona i pogleda majku, koja brižno preletaše pogledom preko zidova, izbegavajući njen pogled. — Baš si divno namestila! reče joj sestra, gledajući po stvarima i nameštaju, raspoređenom po sobi. — Hajdemo u druge sobe, da, vidite. I Ljubica provede svoje goste po celoj kući, ispriča im sve što je znala o prvoj ženi Vlajkovoj. — Čudo mu nisu oduzeli stvari? zapita je mati. — On je, veli, sam nudio starcu, ali mu on odgovorno: »Kad nemam kćeri, ne trebaju mi ni dronjci«. — Ćuti, dobro je.I onako ništa nisi imala, veselnice.A sad puna kuća. I Vlajko se pokaza veoma predusretljiv prema tašti i svastici.Zagovarao ih, šalio se sa njima i, znajući o čem majke odraslih kćeri najradije govore, obeća da će kroz godinu dana sam naći pašenoga, samo neka svastika poraste. Kad sutra dan Smiljka pođe svojoj kući sa detetom, ona ostavi kćer i zeta sa tvrdom verom: da je to srećan par i da će veoma složno živeti.»Pomozi Bože!« se prekrsti se ona, kad izreče ovu misao. Ljubica prebrinu i drugi ispit, ali sad u malo ne prođe zlo, jedva se spase slabe ocene.U ostalom sad joj i ne beše do ispita.Druge brige, druge muke obuzeše je i zaustaviše na sebi svu njenu pažnju.Kakav ispit, škola... kad je ovde pitanje o smrti i životu!... Sve se promenilo u novom učiteljskom gnezdu: ne sija više sreća i zadovoljstvo na domaćičinu licu, ne čuje se ljubavni šapat i ne razležu se vesele pesme kad ona radi u kujni.Sve je ozbiljno i sumorno; čini se da će svakoga časa da zagrmi grom u ovom gnezdu. Najpre Ljubica opazi da se Vlajko stalno uozbiljio.Nije mu se videla ljutnja na licu, ali tek nema više onoga toplog pogleda, koji Ljubicu svakad preseče preko srca.Ona se ne doseća da je nastalo vreme ozbiljnom radu, ne vidi da Vlajko ima još i drugih briga osim škole: po češće ide u srez, svakoga dana obiđe sudnicu, a kad se vrne kući na odmor, ona ga sačeka durnovito, prekorno. — Tako... skoro ćeš i zaboraviti da imaš kuću, da te ovde neko čeka i brine se o tebi.Samo ta sudnica prokleta!... ' — Jesi li čula, ženo, upamti jednom za svagda: nisam te ja uzeo da mi budeš tutor, nego žena!...Da me slušaš, a ne da mi tutorišeš!Kome se ne svidi, srećan mu put!... Nisu se razumeli. On je nju voleo, ali nekako na svoj način, bez one obične ženske nežnosti, koja vlada među mužem i ženom prve godine.On je bio vazda ozbiljan, živ i neprestano je tražio rada, rada i mišljenja.Kad ga kakva nova stvar zainteresuje, on joj se preda sav, zaboravljajući na sve drugo...Tako su ga i sada zauzele zemljoradničke zadruge.Neprestano je trčao sa Đokićem do Beograda, Smedereva, išli su po selima, gde su već osnovane ovakve zadruge...Naposletku jednoga dana osvanu i kod njih ustanovljena zadruga.Vlajko se sav predao toj ustanovi, i sve vreme što mu ostade slobodno van škole, upotrebio je na poslove zadrugine.Nije ni čudo što je dolazio kući umoran, pa je tražio samo odmora.Žena je, mišljaše on, i onako sama, odmorna, nije razbijala glavu ceo dan seljačkim potrebama i nevoljama.Dosta joj je što je tu uz njega.I on mišljaše da je samo takvo postupanje u redu, a drugo su sve bapska posla, koja ne dolikuju ozbiljnim ljudima... Ljubica se prenerazi od ovako oštrih reči.Nikad joj nije tako podviknuo.Šta je ovo?...On je ohladneo prema njoj, ne voli je više.Ali zašto, zašto?Ne može biti da će joj ko oteti onu ljubav, koja vladaše do skora među njima!...Ona oseća kako se počinju vraćati stari dani muka i stradanja.Ali dokle će se večno stradati?... Vlajko se spremaše da legne, kad ona odjednom iza njegovih leđa zajeca...On se osvrte i na mah ga obuze divlja srdžba.Nije mogao trpeti ženske suze, one su ga veoma dražile.Pre venčanja je po peki put i otrpeo, ali sad... kad treba ozbiljno živeti i raditi. — Ho, ljudi!... dreknu on iz sveg glasa, ne dadu mi odmora ni u mojoj kući!... pa gotovo istrča u drugu sobu, zaključa se tamo i leže. Ljubica je dugo premišljala šta da radi.Kako bi bilo da okrene drugi način?Da se ogleda! Jedne nedelje dođe on na ručak sumoran, gotovo ljut.Ona se skloni, pa stade iz kujne pevati neku veselu pesmicu i sipati jelo, da nosi na sto.Kad ču da je on već ušao u sobu, ona uze činiju sa vrelom čorbom i ponese je na postavljen sto za ručavanje. — He, mladiću, u malo ti nisam prevrnula tanjir, uzviknu ona veselo, nameštajući činiju na sto. Proskitao si se mnogo, pa i ne dolaziš kući na ručak, reče ona, hvatajući ga za ruku i vukući k stolu. Pogled na prijatan dim vrele čorbe i ovo veselo ženino cvrkutanje razveseli ga.Odmah stade sipati čorbu, odgovarajući ženi: — Znam ja, ostalo bi dosta čorbe.Ne možeš ti sama sve pojesti...Ti si mi, brate, fina žena: malo jedeš a lepo se nosiš...Hohoho... nasmeja se on veselo, videći kako ona crveni od njegove šale. — Čorba je danas valjana, obrte ona razgovor, tražeći i u ovom slučaju pohvalu.Stojan mi nabavio neku debelu kokošku, a ja rekoh biće dobra za čorbu. — More, pametna si ti ženica i krasna domaćica, samo te to ne drži za dugo, nego naiđe neka luda, jogunasta daska, pa čovek da beži u svet. — Jest, kad ti dođeš kao da ti je sve poklano, a neki put te nema po tri dana... — A šta bi htela: da se uhvatim za suknju, pa da ti ceo dan piljim u oči?...Ala bi to bio muž, bre!... — Istina, kud ideš toliko i kakav je to neprekidni rad?Zadrugu ste, čujem, otvorili, pa šta sad imaš tamo?...Predaj im sad, pa neka rade sami. — Ne volim to kad mi se žena meša u moje poslove, odgovori Vlajko odsečno.Tvoj je posao u školi i u kući, a moj među ljudima. Ona se trže i opet pocrvene.Obuze je nekakva studen oko srca, i ona bi se rado digla od stola, ali zna da bi to izazvalo čitavu buru...Ostade sedeći, uzimajući mrvice hleba u usta, samo da se vidi da ona još ruča.A na dušu pada sve veći teret, sve ljući bol... »Idu stradanja, vidim ja...Ali zašto ne mogu da vidim sve unapred, da vidim kraj!...Zašto ne mogu bar u dušu da mu zavirim, da vidim šta ima tamo, šta oseća on...A onome jadniku znala sam dušu kao svoju; sve mu se moglo na licu pročitati...Beše kao malo dete!«... Po ispitu nastupi još veća promena.Vlajko, zaludan, provodi po ceo dan u sudnici, a zaludni ljudi najradije izmišljaju kakva zanimljiva preduzeća...Vlajko, inače veliki ženskaroš, i ako to niko ne bi verovao, sudeći po njegovoj ozbiljnosti, pristane uz kmetovske šale, pa se po ceo dan vođahu razgovori o ljubavnim aferama i noćnim šetnjama.Na ovim dugim lepim danima okupljaše se ovo intimno društvo seoskih zaludnika, pa se tu ćaska o svemu i svačemu.Vlajku već dogrdila ona večna turobnost, pakost i jogunstvo ženino, pa beži od kuće i traži gde bi se mogao raspoložiti i razveseliti... Tek nastade raspust, a svet poče zuckati o vezama Vlajkovim sa Milicom Obradovom.Ćata se najviše dao na posao, da se ti glasovi rastrube, a on im je upravo i bio povod, jer je on sastavio Vlajka sa čuvenom lepoticom. Ljubica se već bacila u najcrnje misli, jednako očekuje neko zlo, a ne zna otkud će ono doći i kakvo će biti, tek samo oseća da je ono sve bliže i da će se njena sreća razleteti kao prah...Pa ipak se svakoga časa nada dobru, nada se da će se to sve okrenuti na bolje, da će sve ići starim putem.Zato ne ode roditeljima, i ako se spremala do sad.Neka, bolje je da čuva kuću. Jedne večeri sedi ona u dvorištu i čeka muža na večeru, i ako on u poslednje vreme i ručava i večerava negde na drugom mestu.Odjednom škripnuše vratnice i kroz njih uđe seljak u belim košuljama.Sumrak se već uhvatio, te mu se ne raspoznaje lice. — Dobro vi veče! reče on, prišavši Ljubici. Ona odmah poznade Bogosava, i sledi se, jer on nikad ne dolazi uzalud, a retko kad da dođe s dobrom vešću i sa čistom namerom.Obuze je strah, htede ustati, ali ne učini to, da ne bi tim ukazala veliku pažnju Bogosavu. — Vi sami... čekate učitelja?...The, šta ćete... mora se!...A ja baš to gledam onogaj... svaki dan, na... pa mi baš, ovaj... žao mi, nije vajde... Ljubica počinje zverati očima...Šta li će sad biti, šta li će joj reći?...Eto ga, ide ono strašno...Oseća po ćatinu glasu; on je došao naročito... on je spremio sve, pa došao da je vodi na muke... Bogosav vidi da se ona ućutala kao okamenjena, pa čeka njegovu reč, kao što se očekuje grom posle sevanja munje.On razvlači i oteže, uživa unapred i predviđa rezultat ovoga razgovora. — I što ću vi reći, brate, jesu i ovi udovci đavoli, kad se ožene!...Naučilo, znaš, da menja... ka rđav sluga gazde... pa to odmah u skitnju... Ljubica gleda i otvara usta da nešto kaže, ali je steglo nešto u grlu, pa ne može ni glasa da pusti.Ona se diže sa stolice, pa dohvati rukama naslon i stade čekati da ćata produži.A njemu se ne žuri, on to zgodno oteže i namešta s naročitim ciljem: da što više razdraži Ljubicu. — Kod take fajn-žene, brate, tražiti seljanke i vući se sa njima noću po potocima!...To je... onogaj... ne da se reći... Ljubicu udari nešto po glavi, te joj se odjednom sasvim smrče, ošinu je nekakva oštra, ubistvena struja po srcu, i ona se povede...Ne, ne... treba stajati, treba izdržati do kraja...Ono je već došlo, evo ga!... — Gde je učitelj!... govori, ne muči me!... vrisnu ona i pođe prema njemu. — Pa znaš kako je... to su tugaljive stvari, a ono je čovek prek...Niko ne voli da mu se drugi meša; u take poslove...Nisam rad da ja budem kriv... — Kaži mi samo, tako ti Boga!...Niko neće znati, osim mene.Kunem ti se srećom i zdravljem!... viknu ona uzbuđeno, prilazeći sve bliže njemu. — Eno ih u Đokićevom kukuruzu... pod onom kruškom na sredini...Znaš njivu Đokićevu... čim se iziđe iz sela, odmah desno... — Znam... znam... drktaše ona od zime, koja je odjednom obuze, pa se odvoji od stolice i pođe. — Nemoj samo da zna ko za mene! viknu ćata, idući za njom. Ona zastade, dvoumeći.Činilo joj se da treba nešto poneti, i ona kao kroz san vidi onu stvar, koju bi trebalo sad uzeti, ali je nešto, ni sama ne zna šta, odvlači od te misli i vuče napred...Ona kao u snu iziđe na vratnice, pa našavši se sama u mračnom sokaku, pojuri napred, kao da je neko goni... Mrak!... mrak!... svuda večni neprobojni mrak... i oko nje i u duši samoj.Niti se što vidi ni oseća, samo trči napred... brže, brže... da ne bude docne... Da li se to razviđa, rasvanjuje... ili sa njene duše nestaje mraka?...Što bliže prilazi kobnom mestu, sve bolje se vidi.Pa ovo još nije mrak, vidi se!... Ha, evo njive!...Polako samo... tiho kao senka...Rasklanjaj rukom pera kukuruzna, da ne šušte, pa hajde napred oprezno, lagano... kao zmija kroz čestu...Eno kruške...Hm, treba obići sa druge strane, otkud je kukuruz do same kruške, a odovud je ponjana...Brže, opreznije!...Čuješ li?... ' Ljubica sede na zemlju, ne dišući.Noge je izdadoše, snaga je ostavi, ona premre, poče se kameniti...Samo se raširene zenice uprle kroz mrak u neke nejasne predmete, što se belucaju tu kraj debela kruškova, a sluh napregnuto lovi svaki zvuk i pokret...Jest, poznaje dobro njegov glas...Šapuće, ali do njena sluha dolazi čitava grmljavina.Da li je to istina, Bože, da li je ne varaju oči i sluh?!...Polako još napred, vuci se kao zmija među burumcima i zelenim perjem kukuruznim... još, još...Dalje se ne sme, već su tu pred njom... čini se da im čuje i samo dihanje.Čudo je samo kako je ne opaze...Ali je ona polegla po zemlji, samo glavu malo podigla, da bolje vidi i čuje...Što oči ne mogu da postignu, pomoći će im sluh...Gleda i sluša, ne dišući, samo drkće, drkće i gleda... O, kako je strašno ovo što donosi sluh!...Je li mogućno da je to njegov glas... tako umiljat, tako pun ljubavne žudnje?...Nikad ga ne ču ona da tako njoj govori...Gle kako drkće i treperi taj poznati joj, krupan, muški glas... a iz njega veje tako nežna, tako vatrena i živa ljubavna čežnja!...Ne, ne, nije mogućno da je to on...Ili upravo jeste on, ali njeni uzbuđeni osećaji sada sve uvećavaju, pa i to ljubavno gukanje...Gle, ljube se... čuje se jasno...O, svaki joj taj otrovni zvuk proseca i prožiže živo srce, svaki joj čupa iz srca delić po delić dosadašnje ljubavi i puni prazno mesto u srcu najljućim čemerom, najstrasnijom žudnjom za osvetom...Od predane i zaljubljene žene stvara demonsku dušu, koja samo o zlu misli. Užasna li je ženska surevnjivost!... ona strasna, beskrajna, slepa, koja ne razmišlja mnogo, no samo bira mesto, gde bi kanula kap otrova!...Da li da ih ubije, da smrvi, da uništi sve ovo, što se još po malo u pomrčini belasa?...Sad zna šta je htela poneti, ali se čudi šta joj bi da to ne uzme, no pođe ovako praznih ruku...Svejedno, makar ih ne mrgodila, ali samo neka grune tresak pred njihovim očima, nek plane vatra, nek prozviždi tane, neka im pokvari, nek preseče ovo ljubavno gugutanje!...O, pogrešila je... mnogo je pogrešila!...Opet je obuzima zima... sve više je izdaje snaga... glava joj klonu na jedno okopano stablo...Kukuruz se povi, dodirnu druga stabla, pera se spletoše i zašuštaše...Oni ispod kruške poskakaše i nestade ih u pomrčini. Ljubica se prenu.Šta je ovo... sama?!...A oni otišli... namilovali se, naljubili se, pa otišli svako svome gnezdu...A šta ono neobično svetlo igra u kukuruzu?...Je li to izgubljena ljubav, ili je kakav duh sa onoga sveta došao da gleda njeno stradanje, propast?...Evo ga bliže... još bliže...Isto onako miran, kao kad ležaše na krevetu, i opet mu isto onako ispisano na licu: »O, ala mi je dobro... ala mi je dobro«...Stade... maše joj rukom, isto onako kad je buncao, zove je k sebi...Oči ukočene, usta se samo malko smeše... a ruke kao da nisu od mesa, kao da su od samoga vazduha, tiho i nečujno, kao lahor, mašu i zovu... Razleže se očajan, panički, samrtnički vrisak i odjeknu daleko potesom kroz gluhu noć, ali ga niko od ljudi ne ču, samo psi od krajnjih seoskih kuća zalajaše, pa, kad ne čuše ništa više, ućutaše se, i opet nastade grobna tišina... Ljubica oslušnu...Šta se to čulo?... vrisak...Ali otkud, od čega?...Neko je vrisnuo, uplašio se...Ili je to ona vrisnula?...Da li je to bio njen glas?...Ona se jedva diže, i lagano pođe selom kroz mračne i krive sokake. Kad ona uđe, Vlajko seđaše u sobi prema upaljenoj sveći i prevrtaše neku knjigu.Podiže oči i pogleda je, po običaju, oštro.Ona jedva iđaše, noge joj klecahu, u glavi se sve više muti, a na srcu stoji onaj ledeni kamen, koji je još ovde u dvorištu obuze...Ona dođe do kreveta i sede, teško uzdahnuvši. — Gde si ti, more, do sad? zapita Vlajko, ne skidajući očiju sa nje. Ona podiže glavu i pogleda ga tako, kao da bi htela zaviriti mu u samu dušu.Ali se odjednom trže, namršti se, dođe joj odvratno i gnusno ovo lice...Slabim glasom odgovori mu, gledeći ga pravo u oči: — U Đokićevoj njivi!... On se osetno trže i odjednom mu se promeni lice, ali kroz jedan trenut stade ga polagano obuzimati srdžba... — Kakvoj njivi?!... uzviknu on začuđeno, ali mu glas drktaše od ljutine. — Šta si tamo radila? — Pod kruškom onde...Gledala šta moj muž radi sa... sa onom Obradovom, odgovori ona tiho, lagano, ali joj srce lupaše da iskoči iz grudi, a dihaše brzo, brzo kao da se guši... lice joj se iskrivi od nekakva bolna trzanja... Vlajko skoči, učini nekakav nejasan pokret, pa se odjednom trže, pribra se...Sleže ramenima, kao da se čudi šta to ona bunca, pa se okrete k vratima druge sobe, u kojoj je, u poslednje vreme, sam spavao. — Ho, ljudi!... reče prolazeći pokraj nje, kao da se čudi bedi nevidovnoj, pa uđe u sobu, obrte ključ u bravi i leže da spava... Prođe ceo mesec jul, a u novom učiteljskom gnezdu ne povrati se pređašnja sloga i sreća.Vlajko retko kad i dođe kući, a kad dođe, i to samo u veče, zaključa se u svoju sobu, noći, i čim svane opet ode.On drži da tako mora postupati svaki, ko hoće da navikne ženu, da se ne meša u njegove »poslove.« Žena je zato da sluša i radi, a muž je gospodar; on može što hoće... pa po neki put i da vrdne... Ljubica omrze život, postade joj pust, besciljan...I na što ovako živeti?...Zar je ovo život!...Ona bi, bez sumnje, još onoga kobnog večera, vođena svojom plahovitom naravlju, učinila kakvo zlo ili sebi ili drugome.Ali ona se još nadala...Mislila je da se to može nekako okrenuti, i ako nije znala kako bi se to moglo okrenuti, i ako je znala da njeno srce nikada više ne može pripadati onome, koji je tako lako pogazio nogama njene najsvetlije osećaje, koji se narugao njenoj ljubavi i pljunuo na njenu ropsku predanost.Ženska duša ne traži smisla, ni logike u događajima i željama, kod nje je sve to nekako protkano nejasnim osećajima, u kojima se ni ona sama ne može razabrati... Početkom avgusta, Ljubica ode svojim roditeljima.Sve je nešto do sada očekivala, ali se uverila da su nade varljive i uzaludne.Promenila se mnogo.Jedva bi je ko mogao poznati.Od lepe, mlade, zdrave žene, postao je kostur, omotan kožom.Nema više one vatre i živosti u očima, ni rumenila na licu.Sve se promenilo, dobilo samrtnički izgled, a oči, one žive oči, gledaju umorno, tamno, neprestano je u njima nekakav bezumni izraz, od koga čovek mora zadrktati. — Kukavice sinja, što si mi takva!?...Jadnice moja, ti opet stradaš?... dočeka je mati sa suzama i začuđenim pogledom. Ljubica samo krenu očima besmisleno, tupo, umorno, kao da je se ništa više ne tiče ovaj svet i uzdahnu duboko... — Osećalo je srce moje da ti veliku muku mučiš... znala sam...I snovi crni, iz dana u dan... pa da se poludi od brige. Pred veče, kad se mati i kći skloniše u sobu i ostadoše same, otpoče gorka ispovest.Ljubica je pričala teško, s mukom, ali joj Smiljka pomagaše zgodnim pitanjima.Posle nastade objašnjenje i razgovor. — I sve mi se ovih dana vrze jedno po pameti... nikako da izbijem misao iz glave...Gojko mi jadni jednako pred očima.Sedim tako po ceo dan i mislim, a on uza me...I sve premišljam o njegovoj dobroti, o onoj iskrenoj, neizmernoj ljubavi, koju sam ja pogazila, pa me Bog zato kaznio i sad drugi gazi moju ljubav...I sve, ama baš sve... kako je bilo sa Gojkom, tako je sad sa mnom!... — E, sinko...Govorila sam ja tebi onda, reče joj mati, gledajući zamišljeno u daleki venac planina, koji se viđaše s prozora. — Onakav čovek!... onaka duša!...Ali ti si gledala na lepotu...Šta ću ti ja!... — O, teško meni!...Jeste, jeste...Bio mi je tako odvratan, tako dosadan... mislila sam poludeću, ako još duže sa njim poživim.I sama se čudim kako to odjednom naiđe... odmah posle venčanja...I tako do same smrti...Znaš li ti da sam ja bežala od njega.Pobegla sam ovome nesrećniku, a on, jadnik, u groznici i bunilu, dojurio za mnom, stao pred prozor i čeka... čeka mene otpadnicu, čeka kao pseto što čeka milost od gazde...A ja sam tada skočila i pošla sa njim po noći... zakipela je u meni nekakva strašna mržnja, i ja sam se spremala da ga ubijem...Šta nisam tada mislila, o Bože!...A on, jadnik, najedared klonu... posrnu i htede pasti.Ja pretrnuh od straha.... odjednom se sledih, uzeh ga kao malo dete i dovedoh kući.Tada sam videla da na njega nikad ne bih mogla ruke dići... da ne bih mogla ubiti nikoga.I on se, jadnik, od toga dana ne diže...Ode, kao da je i svojom smrću hteo da mi učini uslugu, da me zadovolji potpuno... — Ideš li mu bar na grob, jadniku? — Nisam u početku nikako, a letos jesam... često.Stojan mu pobusao grob velikim zelenim busenjem...On ga je, jadnika, i ožalio...A ja... eh!... — Što bar ne dođe odmah po raspustu, da sediš s nama ovde?...Nego tako... izgubi zdravlje... — Zdravlje!...A što će mi sad zdravlje... kome ono treba?...Njemu... je li?... — Tebi, sinko, i nama... pomisli na nas...A i njemu, što?...Sve će se to popraviti.Među mladim ljudima ima toga... te kavge, ali se to sve popravi... — Popraviti!...Ne može, majko, zarasti isečeno srce... ono je iščupano, nema ga više...Da nisam poznala pravu ljubav, bilo bi mi svejedno... ništa...Mogla bi produžiti i ovakav život.Ali ti ne znaš šta sam ja izgubila... Ućutaše obe, i mati i kći, oboriše glave i predadoše se teškim mislima.Jedna se čudi novom naraštaju, kako to sve prima k srcu i ne ume da se zadovolji malim...Živi s drugom!Pa neka ga, kad mu se to svidi...Neka on ne zaboravlja kuću, a onako... što?... Ljubica podiže glavu kao iza sna, i gledajući zamišljeno, progovori: — I sve me zove k sebi!...Malo, pa mi se opet javi i zove...Lepo ga vidim... maše rukom... — Bog s tobom, dijete!... prekrsti se Smiljka. Nemoj da misliš o njemu više.Zato ti se i javlja što jednako misliš. — Kako mogu da ne mislim!Kako mogu!...Šta ću da radim?... Noć se polagano navlači, a one još sede, šapuću i uzdišu... Trećega dana po dolasku, Ljubica se vrati kući.Ne htede se ni osvrnuti na molbe materine, bratove i sestrine, da ostane još sa njima, da se malo pribere od toga bunila, da dođe k sebi. — Ne mogu, ne mogu...Sve me nešto vuče tamo, kao da me čeka neka važna stvar.Sa vama govorim i gledam vas, a mislim o drugome...Ne mogu, ne zadržavajte me!... I ona ode. Putuje potesom, šumom, prelazi bistre planinske potočiće, a ne vidi i ne čuje ništa...Od sinoć joj se nešto preokrenulo... mislila je dugo, pa odjednom oseti kako joj se uvuče u dušu nekakvo novo strašno osećanje...Ono samo truje oko sebe, baca gorčinu i jed, sažiže, ništi...I jednako se samo ono javlja i treperi u duši, zaklanjajući sobom sve: i misao, i suđenje, i druge osećaje...Gleda sumanuto, ide mehanički, a kroz glavu joj samo proleću nekakve isprekidane misli... »I Zorka ostarela...Kažu ne daje više mleka, ne teli se...A onaj put zarastao, kud smo pre išli na reku...Čudno zacelo: revizor se ljuti što deca znaju trećinu čitančice na pamet, a druge dve trećine ne mogu ni da sriču...Za koliko bih mogla istrčati uz onaj goli Kosmaj?...Gojko me onda zvao da se penjemo...Njegova Amerika«... Lete, lete, menjaju se kao u kalejdoskopu nejasne, isprekidane misli, koje nemaju nikakve veze ni sa njenim stanjem ni sa poslednjim događajima...Sve se ispreturalo, uskomešalo u njenoj pomućenoj vreloj glavi, čitav haos!... Skoro je podne; sunce bije ozgo, u teme. Kad stiže pred vratnice, opazi Bogosava, koji taman htede ući u dvorište, pa kad vide nju, iznenadi se pa zastade. — Baš nisi potrevila, reče joj on, smešeći se demonski.Oni sad tamo ručaju, pa da im pokvariš veselje... Ljubica podiže glavu i stade se domišljati ovim rečima.Nije ih u početku razumela.Odjednom se prenu i pogleda svesno. — Ko... ko ruča?!... zapita ona zagušenim glasom, gotovo šapatom. — Znaš ko... učitelj i Milica, odgovori Bogosav, i nekako đavolski kresnu okom i nasmeja se. »Milica... otkud ona tu?...Pa u mojoj kući!...On je dovodi u kuću, veseli se sa njom...Aaa!«... oteže ona glasno i uhvati se rukom za grudi. — I noćili su zajedno... tu u sobi, nastavi ćata, birajući reči, i dajući im naročit smisao pri izgovaranju. — I ti si pošao k njima? — Nas dvojica ćemo sad da putujemo... u smederevsku Jasenicu.Pa ja da ga zovem... — Čekaj, molim te tu...Zakloni se u hlad pod trešnju, pa čekaj... sad ću ja. Ona odjuri preko dvorišta, zaklanjajući se drvećem, pa ne uđe na vrata, no obiđe i stade pod jedan prozor. Jest oni su...Po stolu razbacane pileće oglodane kosti, kore i mrve od hleba, tanjiri u neredu pobacani po stolu, ili naslagani jedan na drugi...Eno i čašice rakiske, žuti se na dnu rakija...Tamo dalje ono okruglo staklo, u njemu igra, iskri se čisto belo vino...Po sobi nered...Sa njenog kreveta razbacani jastuci, zgužvan ćilim...Kao da je naročito gledao kako bi je što jače uvredio!...A njih dvoje sede, zagrljeni, jedno uz drugo, i gledaju se mutnim, pijanim očima... Ljubici smrče pred očima...Dođe joj onaj muški lik crnji od pakla, odvratniji od đavola.O, kad bi ga samo moglo nestati!...Ona opet stade, dvoumeći: nešto je snažno vuklo tamo u sobu...Ali što će tamo?...Da iznese na vidik i njoj svoja stradanja, svoj poraz... da joj da prilike da likuje nad njom!...Ne, ne...Ne tamo!...Ali kud će?... Odjednom se nečemu doseti, pretrča, dvorište i iziđe pred vratnice, gde je očekivaše radoznao Bogosav. — Hoćete li putovati kroz šumu? zapita ga ona, gledajući nekim svetlim, neobičnim pogledom, iz koga bije smrt i večna mržnja.Lice joj beše sve nagrđeno i onakaženo od neke unutrašnje muke. — Hoćemo... ili upravo ne znam ni ja.Tamo je sve ravnica, nema planina.A što pitaš? — Hoćeš li da ga ubiješ?!... prošapta ona nekim piskavim, zagušenim glasom, otvarajući oči sve više i gledajući preneražena seljaka pravo u oči, kao da ga sugestuje. — Hoćeš?...Propusti ga napred... pa onako s leđa... nožem, pirni ga...Samo da te niko ne vidi.Pa ću biti tvoja!...Tvoja, razumeš li? Bogosav, prebledeo od straha, drkće, trzaju mu se vilice, a oči ne može da odvoji od onih sjajnih i sumanutih očiju, koje piju, piju... i uspavljuju... — Kako?...A što?!... jedva promuca. — Govori brže... sad, sad...Da ga ne ostaviš živa!...Pa čim dođeš... pravo u onu sobu...Pa ćemo onda nas dvoje nastaviti veselje. Bogosav, gotovo zanesen čudom, samo da bi se otresao ove iznenadne strahote, otvori usta i progovori brzo: — Dobro... učiniću, ne brigaj...A veliš posle... sigurno?Nemoj da me prevariš!... osmehnu se on usiljeno. — Znaš da sam posle u tvojim rukama.Možeš što hoćeš sa mnom... — Dobro, idi ti sad, skloni se gde, dok ja njega izvedem.Do mraka ću se vratiti. — Imaš li nož? — Ne brigaj, kažem ti, odgovori on, pribirajući se polako i dolazeći k sebi. Ona se sakri u baštu za neko gusto ružino žbunje, a Bogosav ode preko dvorišta, mašući glavom. — ’Natema je!...Lud sam ja da idem na robiju ili još da izgubim i glavu zbog njenih vranih očiju!...Biće, veli, moja...A dokle?Dok nas ne spetljaju oboje, pa... phi! i on duhnu preko ruke, pa uđe u kuću. Brzo iziđe otud sama Milica, podignute glave, vesela lica.Osvrtaše se bojažljivo, gledajući da nema koga ko bi je video.Po tom obori glavu i, zamišljena pogleda, pređe preko dvorišta. Ljubica je sad prvi put vide iz bliza.Proleti joj kroz glavu sve, što je znala o njoj: muž joj u vojsci, oženjen još od osamnaeste godine... svekar neka dobričina... ona dovedena iz sirotinjske kuće...Ljubica je guta, guta pogledom, sažiže vrelim očima...Šta je ovo?!...Je li mogućno da ovaka žena ima ovako nevin, ovako detinji izraz lica?...O, to su joj lice morali nabaviti svi demoni iz pakla!... Mlada, lepih crnih očiju, tankih povijenih obrva, nežna, čista lica... neopisana lepotica!...Ide brzo preko dvorišta, a na licu joj ispisano nekavo nevino, čisto detinje zadovoljstvo...I celo joj lice detinje, nežno... mala ustanca skupljena, rumene se tanke usnice, misliš sad će da zaištu lutku.I gleda naivno, kao da je malo u svetu živela, pa ne zna ništa...Ide tako zamišljena i smeška se zadovoljno, detinjski... O, sad tek razume Ljubica šta je privuklo Vlajka, i s toga je njegova krivica još strašnija, još odvratnija...Razvratnik, užasni razvratnik!...Ah, što ne može sad da skoči iz zasede!... pa... pa da je svu...Ali na što to?On, on je tu jedini uzrok svemu... on treba i da strada...Evo i njega!... Čim se zatvori dvorište za Milicom, na vratima se pojaviše Bogosav i Vlajko.Kako se opremio!Na njemu je seosko odelo, okoramio dvocevku pa ide veselo, kao čovek, koji je do ovoga časa plivao u zadovoljstvu...Smeškaju mu se usta, gladi tanke brčiće, a onim čudnim očima seče kao nožem...Ljubica se šćućurila uza žbunje, otvorila usta, pa ne diše... davi je nešto u grudima strašno, muti se sve pred očima... navališe neki burni osećaji, i ona sad ne misli o onom, koji prolazi, veseo, pored nje, ne vidi ga, nego se čudi šta to biva u njoj.Steže... sve više steže!...Ah, pa ona će da plače!...Da li?...Ne, nije to... Vratnice se davno zatvoriše i prijatelji zamakoše u sokake, a ona se još muči, trza se i osvrće uplašeno oko sebe...Šta je ovo?...Dokle će da traje?...Ili da nije smrt?!...Ah, kad bi to bilo!... — I što ja ne bih mogla sad umreti običnom smrću?...Eto, jedan udar... kaplja i gotovo!A Gojko se mučio mnogo...Gle lakše mi je... dobro je...Ali se opet muti u glavi. — Šta se to navlači... crno, gusto?...Ide, ide... pliva... sve bliže...Ne vidi se ništa!...Da nije to kaplja?...Ah, da sednem u ovo žbunje... I ona se spušta na zemlju, okreće se sokaku i gleda, gleda... tupim, životinjskim pogledom.Obrazi joj sasvim upali među vilice, jabučice iskočile, oči se uvukle daleko unutra u svoje stanište, pa gledaju otud strašno, besvesno; usne samo ponekad zadrkću, trgnu se i opet se skupe, pripiju se... Gle, dečko prolazi sokakom... zvižduće i maše odeljanom palicom...Odjednom je zavitla i udari o kruškovu granu, koja se presamitila preko plota.Pade nekoliko žutih, zrelih krušaka... jedna se rasprsla na dvoje, pa se bele polutine i prelivaju se na suncu... — Nije to; šta ono beše drugo, važnije?...Ne znam... ništa ne znam... i ne mogu da mislim. A dečko pojede krušku, i taman da baci ogrizak, a pored njega protrča veliki ker, gledajući preda se...Baš kao naručen!...Dečko mahnu rukom i skoro istoga trenutka skiknu ker...Skiknu, začudi se jamačno šta ga to budi iz duboka razmišljanja, pa mahnu repom živo, trže se i strugnu niza sokak...A dečko podviknu za njim, prateći ga očima i veselim pogledom, dok ne zamače za vrljike, pa onda dohvati palicu i stade razgledati kruškovu granu, nema li još koja zrela žutica... — Ah, pa ja ga znam!To je od onih prvih Gojkovih četvrtaka...Ili nije?... ne znam, ništa ne znam...A šta sam ono mislila?...Nije to... nije to... nešto lepše...Ili nije lepše... nije ništa lepo...Ne znam!... Sad joj stadoše noge odskakati od zemlje, usne se trzahu jače i jače... obuzela je drktavica.Seti se sad da ima nešto strašno, užasno... tu je oko nje, gde li... ne zna ni ona...Ne zna ni šta je ni o čem je, ali je strašno... nečuveno... strašnije od svega do sada... nekakva katastrofa!...I to je ono što joj je omotalo oči i um crnim zastorom, te ne vidi ništa...Ali šta je, šta je?...Užas, treba bežati... daj da se beži!...Ne mogu noge da se pokrenu...Ona obori glavu i zamisli se... Prognaše deca čopor goveda na pašnjak...Zaprašio se sokak, prašina treperi prema suncu i preliva se od pepeljave i beličaste u ljubičastu boju...Deca nose započete korpe, odeljane vitke ili očišćenu lozu da produže rad...Krave naiđoše pod krušku, gde je opalo malo lišća i ostala koja zelena kruška...Opružiše vratove, dunuše snažno u prašinu i pokupiše lišće i kruške...Jedna mladica, jamačno prveška, malo nežnijega srca, riknu protegnuto, pa produži put za društvom...Olakšala je čežnju materinskoga srca... I opet misli, i opet prolaznici, i tako redom, čas za časom, ćuti i gledaj, gledaj, gledaj... a u glavi se samo muti i komeša... Odjednom je obasjaše kosi, vreli zraci...Ona se trže...Šta je ovo?...Gde je ona?...Ah, odjednom se seti onoga strašnog...Kosa joj se stade odvajati od glave, srce se sledilo, stalo, ne kuca nimalo...I ona se sva okamenila...Koje je doba?...Pa on je već mrtav... mrtav!... ubijen!...A onaj će sad doći, tek što nije došao...Kazao je do mraka...Jest, seća se!...I on će tražiti nagradu!...On?!... on...To će biti čevrti!...A ona se već rešila, rešila se!...Brže, brže da ne bude dockan!... I ona trči, spleće se i opet trči, ali joj se čini da se ne kreće s mesta...Brže, smrknuće se!...Gurnu vrata... gle, otvorena!...U kujni nešto klopara... ona se uplaši, zastade...Čuje se kašalj...Ah, to je Stojan...Kad je on došao?...Ili je bio ovde od jutros, pa sad spavao?...Polako, na prstima...Soba nije zaključana...Eno ormana!Tu je!...Samo da izvuče onu gornju fijoku...Gle kako se sija čelična, niklovana cev...A revolver kratak, mali, kao kakva igračka...Vidiš, stoji velika mrlja na zastiraču od ormana... izvesno je od vina...Ali brže!... Ona zinu, podiže ruku i oseti hladan čelik na vrelim usnama...Prijatno je ovo osećanje, ali ona nema kad...Ruka drkće... drkće... ona podmeće i drugu...Prsti se zapleli... ne može da namesti kažiprst na obarač...Ha, evo!...Vuče... obarač se pokrenu i čini joj se zastade...Ona se spremi da povuče jače... ali istoga trenutka nešto neobično grunu... zadimi se... gurnu je nekuda snažno, i ona se preturi... Stojan se trže, oslušnu... i odjednom mu dođe pred oči cela užasna istina.Diže mu se kosa na glavi, pojuri preko kujne i otvori sobna vrata...Zadahnu ga dim od baruta...A dole na podu beli se onakaženo, slabo lice, iz usta teče krv... — Bratiću... braćo!...Pomoć!... dreknu on i istrča na sokak, vičući po selu iz svega glasa. A sunce treperi i blista se... rumene se veselom čarobnom svetlošću njegovi zraci... ono se spušta veličanstveno i mirno, kao da ostavlja ceo svet u sreći, kao da nigde u svetu nema bola ni čemera. 62 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 62 PORUŠENI IDEALI SVETOLIKA RANKOVIĆA ŠTAMPANO U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI KRLjEVINE SRBIJE Sunce je visoko odskočilo.Davno je diglo rosu sa pitomih dolina, koje se oštro prelivaju pod njegovim vatrenim zracima, i rasteralo sivasto bele oblake magle, koji se dizahu iz dubokih planinskih raselina, pa se, kao široka povesma, hvatahu jedan za drugi i protezahu se tako šumovitom sredinom gorostasnog Maljena.Sad je sve jasno, svetlo i toplo. Čini se, da se najlepše igraju i prelivaju sunčevi zraci po zelenom Rudištu, jednom premagrevku, koji se oteo gustoj borovoj šumi, pa se utrkuje s njome mekim zelenilom svoje sočne trave.On je visoko, bliže vrhu planinskom, a sa njega se gledaju kao na dlanu s leve strane podrinske, i s desne šumadiske planine. Pri vrhu Rudišta bije ključ bistre hladne vode, a oko njega mirišu, zelene se i s nekom veličanstvenom tišinom dižu se u vis kitnjasti borovi i tankovrhe jele...Nastao je onaj obični tajac pri nastupanju jake vrućine.Ovce već pobegle sa guste paše i još po malo tumaraju pod hladovima, čupkajući lišće sa koje retke šibljike; krave počinju češće menjati mesto, držeći se bliže hladova, samo se nestašne koze revnosno propinju uz drveće, savijaju hrapavim jezikom mlade izdanke, smotaju ih brzo u usta i motre drugi sladak zalogaj. Pod gustom hladovinom, kraj samog studenca, nemarno se bacilo na zelenu travu mlado čobanče, dečko od svojih trinaest godina, pa sluša žubor hladna studenca i gleda čistinu plava neba, bludeći svojim poludivljim, radoznalim, zelenkastim očima po jasnom lazurnom nedogledu... — O Ljubo, ču se odozgo sa planine otegnut jasan ženski glas. Čobanče se odazva običnim uzvikom, ne mrdnuvši glavom.Zanela ga je neka neobična misao, pa se boji da ne pokvari sve, ako se mrdne. — Paponja jednako vuče koze u Jelenac.Ništa mu ne mogu-u... doviknu čuvarica paponjina plačnim dečjim glasom, koji je najrečitije ilustrovao bezobzirnu neposlušnost velikog bradatog jarca, prozvanog »paponjom« zbog svojih neobično dugih i oštrih paponjaka. A dečko sluša reči i zna šta mu drugarica dovikuje, ali on ne prekida svoja razmišljanja, samo mu se nervozno trgnu retke, jedva primetne prljavo žute obrve, u znak nezadovoljstva. Prođe četvrt časa.Čobanče se ne mrdnu.Miriše cveće planinsko oko njega, zadiše ga blaga smolasta borovina, a studenac neprekidno šušti, klokoće i žubori... »Ako je ono tako daleko, misli dečko, gledajući u plavo nebo, kao što veli učitelj, onda kako sveti Aranđeo siđe tako brzo, uzme dušu i odnese je?«... On se ne stara mnogo da razreši tu zagonetku, nego se samo zabavlja njome i prestavlja u pameti, kako svetac mora da juri od prilike kao munja.I taman da počne sad misliti kako se to vadi duša, a onaj ga glas opet prekide: — Ama, Ljubo !...Koji ti je đavo danaske !...Evo ti kozȃ, pa ih čuvaj sam. — Dovedi paponju ovamo, da ga vežemo, odgovori on i podiže glavu, gledajući krave, koje se približile vodi. Posle kraćeg vremena pojavi se ozgo, kroz šumu, mlada čobanica na velikom jarcu; opkoračila ga nogama, pa bije prutićem s one strane glave, kamo bi jarac hteo vrdnuti.Paponja vidi da nema šale, pa ide poslušno, a jahačica peva neku čobansku pesmicu i žudno pogleda na studenac, gde je čeka hladna voda, torba s jelom i, po svoj prilici, igra sa njenim drugom u ovoj kitnjasto nemoj samoći. — Ja reko’ ti zaspȏ... a on ćuti ’nako, viknu devojče silazeći s jarca i držeći ga za rogove. Čobanče ustade, proteže se i pođe leno k devojci, koja držaše jarca i prekorevaše ga što je namučio.Dečko beše omanjeg rasta, pognuta stasa, kratka i debela vrata.Sad, kad nije pred njim plavo nebo, njegove zelenkaste oči gledaju potuljeno, ispod obrva, kao da se kriju od koga.Kad ugleda devojče, razvukoše mu se široke debele usne u nekakav grub poluosmejak, a potuljene oči zasvetleše i gledahu pravo i jasno. — Slave ti, zar od onda jednako ležiš ! viknu mu devojče, nagnuvši glavu u stranu, iskazujući tim svoje čuđenje. — Ja što ću? odgovori ovaj i stade vezivati jarca likom. Čobanica ga stade zadirkivati zbog njegove tromosti, a on, kad svrši posao, dohvati je za ruke i stade se jȁkati sa njom. — Čekaj, bre, da vidiš... sevnu očima i povuče devojče k sebi.Ali se cura odupre bosim prstima o zemlju, podade se njegovom vučenju i još se sama navali, saplete ga jednom bosom nogom, a rukama ga gurnu u grudi.Junak pade na travu kao dulek, a devojče leže po njemu i pritište ga celim telom. — A, kićane, šta ćeš sad!... — Puštaj, zastenja muškarac i mrdnu rukama da se oslobodi ovog tereta, koji ga stegao, pa ne da disati. — Ček’ da i ja tebe zatisnem usta i nos, ka ti mene, kad me obališ, nasmeja se odvažna pobediteljka, pa mu skide s glave mastan procepljen na vrhu ves, metnu mu na usta i pritište dobro. Momak se najpre promeškolji, ali kad dođe teško disanje, napreže svu snagu, zabatrga se, izvuče se iz njenih ruku, pa onda on leže na nju i stade je daviti.Devojče je očajno mlatalo nogama, ne obzirući se na to, što je na njoj bila jedna prljava, sva iskrpljena košuljica i kratka iscepana suknjica.Dečko je u njoj gledao druga, kao običnog muškarca, ne znajući još jasno ni za polnu razliku.Tako se nekoliko puta prekombrljaše jedno preko drugog, dok se ne umoriše.Onda se dohvatiše torbe, iz koje izvadiše veliki komad prljave proje, soli i luka i nekoliko jabuka. Prihvatiše se jela s pravim zadovoljstvom, kao da im je velika čast iznesena.Oboje stadoše žudno žvakati, istežući vratove pri gutanju, jer proja sporo prolazi kroz gušu. Posle jela devojče opet ode u šumu; nemirne koze opet su se rasturile, valjalo ih je sakupiti, a dečko, koga drugarica nazva Ljubom, opet leže u hlad i obrte oči plavu nebu.Čista je i mirna plava nebesna dubina, ali taj sjajni lazur sve jače privlači meku dušu, koja je rođena samo da sanja i da treperi pred ovako lepim pojavama prirodnim... Dečko podiže glavu.Pred očima njegovim zablistaše se talasasti brežuljci, a iza njih, tamo još dalje, treperi pod vrelom izmaglicom ravna i plodna valjevska Posavina.On gleda u nejasnu prugu, tamo gde se nebo sastaje sa zemljom, i što više gleda tu zagonetnu daljinu, ona ga sve više zanosi svojom beskrajnom čarobnošću, sve više ga obuzima svojim prostranim nedogledom. Nešto ga vuče u tu maglovitu daljinu, u taj neizmerni prostor što se zove svet.On žudi za tom daljinom i za tim svetom kao za nekim čarobnim mestima, gde se drukčije živi, slobodnije i slađe diše.Obične su mu i dosadne ove šume po Maljenu, besmislen mu je ovaj život uz stoku, iz dana u dan, a tamo, u toj sivoj maglovitoj daljini nastaće nekakav novi, drukčiji život.On ne zna baš kakav je taj život, ali zna samo da je drukčiji od ovoga, da ljudi tamo postaju srećni, viđeni, i to je dosta da ga i on zaželi svom mlađanom dušom.Što će da živi ovako i da se zlopati, kao svi njegovi Vasići?Eno ih, četiri kuće pod Maljenom, a sve puka sirotinja. Njegov otac ima njih tri sina i četiri kćeri, a od imanjca samo dve njive, jednu livadu i malo okućnjice.Šta će podeliti među sobom njih trojica, kad odrastu i počnu kućiti svaki za sebe!...A kako lepo priča Svetozar bogoslovac, njegov seljak, kad dođe leti, o Beogradu... kako li kiti one divne priče o dobrim i zlim gazdaricama, o Čukurliji ili nekakvoj Deliskoj česmi, o mladim i duševnim kuvaricama, bez kojih bi jadni đaci polipsali od gladi...Pa druge priče o Savi i Dunavu, o Topčideru, i vazdan, vazdan... - On opet gleda u onu sivu daljinu, u onaj tajanstveni zastor, koji mu sakriva od očiju te čarobne slike njegove još siromašne i nerazvijene mašte. »Pa što! mogu biti i hardžija!Svetozar veli da i to mnogi rade pa lepo žive, i još po neki stekne...Samo za prvo vreme, dok me ne prime u školu... pa posle ću u posluživanje«... — E-e-ej...Ljubomire!... oteže odozdo, sa dna Maljena, dalek, nejasan, kao sa drugog sveta glas, od koga se dečko prenu, kao da je u vatru pao. On zna zašto ga zovu, i ne odziva se odmah, nego smišlja kako bi se osvetio prokletoj belavci, najvećoj štetočinji u celom selu.I kad mu pre mrdnu ispred očiju!...Malo joj je ovako lepe zelene trave i hladovine, nego hoće kukuruza, pa još stričeva kukuruza...Po leđima mu pomileše trnci, kao da je Savin dan.Stric je opak... Glas se odozdo ponovi. — Eto-o-o-o... eto, slava je ubila... viknu Ljubomir, trčeći iz sve snage, skačući preko trnjaka i klada, ne gledajući gde staje. Opet odozdo slabo odjeknu nerazgovetno vikanje i zamre u daljini...To neko psuje nepažljiva čobanina i napominje mu šta ga čeka kod kuće kad se vrati. — A nećeš mnogo, besna mrcino, zacelo ne!...Ej da li te hoće kurjaci svu raščerečiti, proklinje dečko štetočinju, istrčava na poslednju kosu, na kojoj su njive i staje okamenjen... Sa druge kose trči, kao bez duše, njegova drugarica, Miroslava...A po stričevoj njivi plinule krave, ovce pa čak i koze...One samo gaze i kidaju... Propala cela njiva... svršena stvar!...Njemu se samo magli pred očima, a nogama ne može više da mrdne.Stao kao okamenjen, pa gleda kako se prelivaju bela kravlja leđa pod sunčanim zracima, i kako belavka brzo maše repom pa ga zabaci na sapi i podrži tako, pa opet mahne... i kako se jedna koza uspela uz stričev dvogodišnji kalem, od onih brežđanskih mednjaka, pa savija jezikom lastare i... i gleda kako upade u njivu stričev sin i potera stoku sa užasnom psovkom... A sad?... Još jasnije se preliva maglovita daljina, još tajanstvenije treperi onaj daleki zastor i priziva k sebi sva meka srca, sklona maštanju... A ovde je propast, zlo... strašno zlo...Šta ga samo čeka kod kuće!... U svet!... u daleki, beli svet!... Noga mu korači...On se ne osvrte na plavi široki vrh Maljenov, koji je treperio pod mlazovima jasne svetlosti; ne pogleda svoje omiljeno rudište i studenac; ne baci oko na kitnjastu, plavu, beskrajnu šumu, koja je okitila ceo onaj dugački planinski lanac; ne povuče jače u sebe ove mirisne borove hladovine, koja ga je zapajala i jačala kao svoje čedo... Uplašena, uzverena pogleda koračao je mali begunac, ne znajući šta ostavlja ni kuda ide.Do sad se ređahu sve jedni isti, jednačiti dani, čas mirno, nepomično, grobno ćutanje Maljenovo, čas fijuk i zviždanje besna vetra, preko iglastih borovih grana, čas gusti pljusak iz crna oblaka...I sve to ostavlja mali begunac, kao što odraslo poletarče ostavlja staro gnezdo i vije se neveštim i slabim krilima u daleki svet...Gle, čini se da za njim setno žubore bistri potočići, što se slevaju s Maljenovih izvora, prizivajući ga da se vrati, da ne ostavlja svoju kolevku, koja ga je lepo odnjihala... da ne ostavlja ovaj prosti mirni život, u kome je za sad samo jedna briga: da su mu belavka i paponja uvek na očima.Jer šta li ga čeka od sada, tamo u neznanoj daljini?...Da li je tamo ovako miran tih život, da li ga tamo svagda čeka gotovo parče hleba?.. Žubore tiho, lagano vijugavi mlazevi bistre vode, skačući brzo s kamička na kamičak, žureći se svome utoku, a preko njih, brižno i uplašeno korača zamišljeno čobanče.Odjedared iskoči pred njega, iza jednog šibljaka, zadihano i unezvereno devojče.On htede vrisnuti od straha, zastade i — odmah se povrati, kad poznade svoju drugaricu. — Miro!...Ih što me uplaši !A baš sam mislio da te nađem. — I ja tebe čekam...Šta ćemo sad, nesrećnici?Pobiće nas... — Ti se ne boj.Idi kući, pa baci svu krivicu na mene... reci što znaš...A ja... glas mu zadrhta, oči se zacrveneše i ovlažiše — E, moja Miro... nikad se više nećemo videti. — Bog s tobom, Ljubo, šta to govoriš! uzviknu devojče i priđe mu još bliže, kao da se želi uveriti: je li on to. — Kud ćeš? — Idem u svet...One kotarice što sam opleo, znaš gde su, u onoj šupljoj bukvi... uzmi ih sve...Pa sad... skoro će da se smrkne... Oboje stoje jedno uz drugo, gledaju se i tim pogledom kažu sve: nema više drugovanja, nema vesele igre i jakanja, nema mirnog života; nema više ničega; ode sve, sve... — U zdravlju ! reče on i krenu se. Niti se rukovaše, ni pozdraviše: oni ne znaju za to.Oni se samo rastadoše, ne poimajući još ceo smisao ovoga postupka. — A hleba!...Šta ćeš jesti, bolan! viknu devojče za njim i pođe u napred, kao da ga zaustavi. — Torba je na studencu, a ja ću ’vako... odgovori on preskačući jednu vrzinu. — A kod kuće !... priseti se Mira i viknu : Ljubo, šta ću kod kuće kazati... čiča-Živojinu? — Kaži: otišȏ u svet, reče on i za malo ga nestade u gustom šiblju, koje se pri dnu kose podiglo. Drugi dan je kako putuje Ljubomir.Podne je davno prevalilo.On se sklonio u hlad, između nekoliko velikih sena, zdenutih jedno uz drugo, pa žvaće još nezrele jabuke, ubrane jutros u jednom voćnjaku.Očni kapci mu se neki put prikupe jako, kad se nađe koja kiselija jabuka...Posle opet grize i posmatra jednog bumbara, koji obleće oko neke duplje, načinjene rukom u senu... Umoran je i gladan neobično.Glad je već inače znao trpeti, ali ovakvu glad, koja ide uporedo sa umorom, nije nikad osećao.Od juče u podne nije ništa okusio, do vode i zelena voća.Ali se od toga još gore gladni.Seti se one proje što ostade kod studenca, pa pomisli: da mu je sad!... A on je mislio da je za hranu najlakše: o tome se ni do sad nije brinuo, pa je držao da se to može odmah naći, čim čovek ogladni.Ta zar nije slušao toliko puta, kako ljudi putuju bez ičega, pa se uvek nađe ko im da hleba.A šta je ovo!...Istina, on bega ili se krije, čim opazi čoveka ili ženu; obilazi daleko oko mesta, gde čobani čuvaju stoku, pa opet nema hleba... Ovako premišlja gladni putnik, a jabuke čine svoje.Stomak sve više zavija, oseća veliku neobičnu glad, i valjada usled tako jake inervacije poče življe misliti...Dosetio se: ako stane obilaziti ljude, umreće od gladi.Nego, najpre će potražiti čobane po livadama, da ako se nađe što za jelo... Opet se kreću kratke, krutuljave, umorne noge i na njima se ravnomerno njiha, levo i desno, pogureno, zdepasto, neokretno telo.Samo je podigao glavu i gleda sa poslednjeg humića, preko koga vodi put, kako nestade talasastih brežuljaka i kako je pukla pred očima mu beskrajna ravan, i otegla se u nedogled...I tamo daleko hej, vije se i pruža u dužinu nekakva beličasta magla, a pod njom se vijuga i belasa nešto, kao kad žene na perilu otegnu dugačke komade platna.Samo je ovo mnogo šire.On stoji dugo, gleda u tu neobičnu pojavu i čudi se... »Eto ti svet!...To je ono, za čim me srce odavno vuče...Bože, lepote!«... — Ej, more... šta radiš tu? viknu neko ispred njega. On se osvrte, pogleda u čoveka, koji stajaše pred njim, naslonjena na veliki štap sa uprćenom punom torbom na leđima, poznade ga i prepade se. — Ene-de!...Jes’ ti to, Ljubomire? On obori glavu i promumla nešto kao odgovor. — Šta ćeš tu, bre...Od kud čak ovde? — Et’ idem... odgovori on, zverajući oko sebe. — Kud ideš, nesrećniče! viknu seljak, opazivši da ovde nisu čista posla i priđe mu bliže.Ljubomir se još više zbuni, zadrhta i opet promuca nekakav odgovor. — Vraćaj se natrag, nevoljo jedna.Ja ću te odvesti kući.Ded’, dok nisam viknuo kmeta i pandure da te vežu... Ljubomir ne sasluša sve.I ovo, što je čuo, udari ga po srcu gore, nego belavčina pakost u kukuruzu.On klisnu ispred svog seljaka, kao zec, poteran desetinom kerova, preskoči vrzinu i nadade preko livada i njiva, kao da se odmarao tri dana. Seljak udari u viku dokle ga god mogaše videti, pa se onda osvrte i produži put, razmišljajući, šta li je nagnalo ovo dobro i mirno dete da bega od kuće.»Vasići su svi pošteni i pobožni«, misli on idući.»I ovo im je dete valjano; valjad’ nije ništa ukralo ili 'nako... neki paksijanluk uradilo?«... A mali begunac sve bira zaklonitija mesta, preskače burumke i vrzine po njivama, juri preko pokošenih zelenih livada, provlači se kroz ogrnute kukuruze i sve čeka, svakog trenutka, kad će ga dohvatiti snažna pandurska ruka i zaustaviti.Pogleda strašljivo na svaku vrzinu, na svaki zaklon, i očekuje kad će se otud pomoliti čovek.U ušima mu još bruji vika onog seljaka, i sad mu se čini da nekoliko glasova viknu za njim...On naže kroz jedan kukuruz, istrča otud na jednu čistinu, nasred koje se viđaše veliki jasen, i stade kao ukopan. Pod jasenom se nagnula jedna žena, pa nešto radi rukama oko lonaca, koji su se isprevrtali, nagnuli oko zagašena vatrišta, a u jednom se vidi pri dnu pasulj, u drugome sok... Žena se trže od brza i nenadna skoka ovog begunca, koji ispade pred nju kao iz topa; ali videvši preneražena dečka, povrati se i pogleda ga pažljivo. — Šta je, mali?...Od kud ti...Čiji si?... stade ga zapitkivati blagim materinskim glasom, od koga se i dečko prenu.Briznuše mu suze iz očiju, noge mu zaklecaše, nešto ga guši u grudima, ne može da se nadiše, a čelo hladno kao led i po njemu se prosule česte graške znoja...Umor, strašan nečuven umor ! Dečko se zanjiha i pade na travu kao pokošen, ne mrdnuvši ni rukom ni čim drugim. — Kuku!... što mu je!...Dijete!... stade žena vikati, pa mu pritrča. Beše sav hladan, a grudi se brzo dizahu i spuštahu.Žena uze tikvu s vodom i prsnu rukom po bledu licu.Ljubomir se strese, otvori oči, pogleda ženu pažljivo, pa prošapta nekim umornim i stidljivim glasom: — Hleba! — Ojađena sam druga!... on je gladan !... viknu ona i otrča sudovima. Ljubomir uškiljio očima, pa gleda kroz ukrštene trepavice kako reduša naginje lonac sa gustim belim sokom, i kako u okruglu ćasu padaju, zajedno sa sokom, dobri komadi sira...I samo taj jedan pogled povrati mu snagu, te slobodno otvori oči i pokuša da podigne glavu i da je podupre rukom... Žena mu prinese sok i proju, podiže ga da sedne i nasloni na svoju ruku, pa stade lomiti zalogaje proje, umoči ih u sok i dade mu da jede. — Jadniče, kako je gladno! veli ona milostivim glasom, gledajući kako mališan žudno uzima proju i guta je nesažvakanu. — Hoćeš li vode? — Hoću. — A možeš sesti sam, da donesem ? — Mogu... Nahranjen, napojen, Ljubomir se povrati sasvim, podade se onom stanju kad se pregladneo stomak napuni i počne da vari.Pogleda oko sebe zadovoljno i, samo da se hoće ova žena kud ukloniti, bilo bi mu sasvim dobro.Ovako vidi da se žena već sprema za razgovor, pa se domišlja šta da joj rekne. Misli, a u duši mu se počinje potkradati sumnja u lepotu toga hvaljenog sveta... »Šta je ovo?...Koliko se samo danas namučio i nastrahovao...Da li će to biti jednako?...A kako je mirno na Maljenu!«... Razgovorio se sa ženom, uverio je da mora odmah dalje putovati (samo se boji da ga opet ne okupe ovčarski kerovi, od kojih je ono malo pre begao) pa se uputio onamo, kamo mu dobra žena reče da će izići na put. Pošto je putovao ceo čas, ugleda nekoliko velikih sena i oko njih dosta navučenih nezdenutih plastova. »Daj da se odmorim«, pomisli dečko, pa se zavuče među plašće.Sunce već na zarancima, a on se oseća tako umoran, tako preplašen i nesrećan, da i ne zna šta će sad.Treba da se pobrine za prenoćište (u svome selu lako je bilo) jer ga je strah da ostane sam u ovom pustom, ravnom i nepoznatom polju.Kako li će izgledati kad se smrkne?...Ali on se ne stara da predstavi sebi kako će to izgledati, jer mu se misli već mute, umor se sve više oseća, trepavice se lagano sklapaju, nastupa tvrd, umoran detinji san... Budi ga vrućina.Kroz san oseća da ga nešto vrelo, kao usijano gvožđe, prlji po obrazu.On makne rukom da odgurne od sebe to gvožđe, ali, za čudo, ruka ne može da mrdne.Pokrene je drugom rukom, i de-de na više obema — a ja... ne može!...A ono ga prlji i peče sve jače, sve oštrije... Dečko se prenu.Sunce odskočilo visoko, pa prižeglo pravo u njegovo lice.Istina, sad ga ne prlji kao u snu, ali on skoči.Najpre pomisli da još nije zašlo sunce, koje je grejalo kad je zaspo, ali po tom, kad bolje oko sebe razgleda, poznade da je prespavao celu noć.Proteže se, trljajući sanjive oči, pa izviri iza plašća i pogleda na znak, koji je sinoć utuvio, da mu pokaže pravac puta. Sve je dobro; i on taman poče osećati radost od toga što je sve dobro, pa se seti jučeranjeg dana.Srce mu zadrhta, obuze ga strah i neraspoloženje.»Ama da li će to jednako tako, da li je takav taj svet?... zamisli se mališan, naslonjen na plast, gledajući kako je oživelo celo polje, po kome su se rasplinule šarene figure radnika, Da li je tako bilo Svetozaru?...On se hvali mnogo...Pa ona dvojica iz Brežđa... jedan već na nekim velikim čkolama, a brat mu uči za popa, ko i Svetozar...I oni su tumarnuli u svet, pa zar su se jednako mučili!?...Nisu, zacelo nisu.A ovo sa mnom juče, to je onako...Samo dok ja nađem mesto, pa da vidiš!«... Ohrabren ovakim mislima, Ljubomir iziđe iz svog zaklona i pođe zapaženom znaku.Za malo nađe drum, pa pođe brže.Obilazio je sela i mehane, opet osetio i trpio veliku glad, bojao se novih poznanika, kmetova i pandura, i kad bi oko zaranaka, ni sam ne zna kako, natrapa upravo pred mehanu.On bi se vratio odmah, begao bi, ali na doksatu mehanskom stoji jedna devojčica njegovih godina i gleda ga ljubopitno, kao što se obično gledaju stranci prolaznici.Stid ga da se vrati, a devojče tako lepo gleda, čisto ga hrabri otvorenim i, kako mu se čini, prijateljskim pogledom. Ljubomir dođe pred mehanu s namerom, da pokuša dobiti komad proje.Ali kad stade i pogleda one plave jasne oči, ono čisto, punačko belo lice, tako čisto i belo kakvo on nije nikad video, i ako su u selu mu i pop i učitelj imali kćeri, kad vide onaj blagi pogled, on se zbuni, stade ispred doksata baš prema njoj i obori glavu. Devojče se nasmeja glasno.Pogleda ga onako krutuljava, pogurena, potuljena, kako krije oči, kako se zbunio pred njom, detetom kao i on, pa se još više nasmeja. »Ala sam lud!... šta se bojim«, misli u sebi dečko i badri se da je pogleda i progovori s njom. — Koje je ovo selo? promrmlja on, podižući samo do pola očne kapke i preletevši očima preko lica devojčetova. Ona mu kaza ime sela. — Ima li još mnogo do Beograda? — Kažu da ima dosta, veli ona i opet se smeje njegovu izgledu. On se ohrabri malo uz njen smeh, pa stupi u razgovor.Raspitivao je dosta i on nju i ona njega, i on je već zaboravio na svaki strah, zaboravio je pomisliti, da ona neće sama biti tu u mehani, imaće još koga, pa se dao u objašnjenja, dok iza ugla mehanskog iziđoše čovek i žena.Ljubomir ućuta, okrete leđa duvaru i spremi se da, onako đački, pozdravi ovo dvoje, dosećajući se po njihovu izgledu i odelu, da su to domaćini ove kuće.Čovek beše snizak, širokih leđa, dobro ugojen, obučen u čiste košulje od tankog platna; na glavi mu slamni šešir, na bosim nogama papuče.On zaturio čabrnjak pa leđa, pa gleda na neke njive, preko od mehane i kazuje nešto ženi, koja, sa zametnutim praznim bakračem na leđima, obučena u neku cicanu suknjicu, iđaše za njim. — Čiji si ti mali? zapita dečka, kad mu ovaj, skidanjem kape, svrnu pažnju na sebe. Ljubomir podiže oči i htede nešto promucati, ali ga preteče smešljiva devojčica.Ona kaza ocu ko je, od kuda je i s nekim naročitim, značajnim glasom, napomenu, da on traži službu.Mehandžiji kao da bi po volji to saopštenje, jer progovori blažijim glasom. — Hajde gore da sednemo.Umoran si. Kad se Ljubomir, osvrćući se plašljivo, namesti na kraj klupe, mehandžija ga pogleda pažljivo. — Stoku znam da umeš čuvati: kod vas je ima dosta, nego znaš li što oko konja? — Nismo ih imali... konje, odgovori dečko, gledajući ga pravo u oči. Čovek se začudi ovom novom pogledu.Malopre mu izgledaše sumnjiv sa svojom oborenom glavom i onim neprestano sakrivenim očima. »Kakvo je ovo čudo !Gleda kao da se moli Bogu...Oči mu nekako sasvim pokorne, poštene.Ovo će biti nekako valjano momče kao poručeno za mene, samo da ga odvratim od Beograda«, misli mehandžija i kašljuca, spremajući se da počne opsadu... U veče, docne, dobro nahranjen i odmoren, Ljubomir pristade da ostane kod mehandžije za određen mesečni ajluk.Posle svršene pogodbe odvede ga novi mu gazda na tavan od štale, gde ga zadahnu sveže suvo seno, i preporuči mu da pazi noću da se ko ne uvuče u štalu, jer su u njoj zatvorena dva dobra konja. Namestio se, sad je miran, i to mu za sad, posle tolikih neprilika, beše dosta.Čak mu se činilo da mu je sve ovde, u ovoj kući, po volji, ali iz dubine duše govoraše mu drugi glas, da on nije napustio svoj Maljen radi toga, da bi postao mehanskim momkom.»Nije to, nije!... drugo je!« uzvikuje mu taj glas, i on zna da je to drugo mnogo lepše, svetlije... i da će on, u svoje vreme, poći za njim...Miriše suvo mlado seno, šušti pri svakom njegovom pokretu i čisto ga opija taj miris, a ispod njega vrušte i grickaju detelinu konji, frknuvši po neki put širokim nozdrvama ili lupnuvši potkovanom kopitom o hrastovu dasku... Ala je teško u tuđoj kući pa još kad si sluga, kad si vezan kao konopcem, ne smeš se mrdnuti po svojoj volji, nego sve činiš po tuđoj naredbi.Hteo bi se dečko neki put zabaviti čime, hteo bi sesti na onaj sniski humić više mehane i večito gledati ono široko vijugavo čudo, što se belasa, preliva i odsjajkuje na suncu, po kome prođe jedared neka velika dugačka naprava sa odžakom koji se neprestano dimi.Rekoše mu da je to Sava, a ono po njoj plovi lađa.Hteo bi gledati dugo, dugo u onu beskrajnu ravan, što se pružila preko Save i nad njom neprestano visi i kotura se siva magla; vele mu da je to neka druga, »švapska« zemlja, i on bi je onda gledao još s većim čuđenjem, i ona nejasna žudnja za daljinom, za svetom, sad bi se u većoj meri pojavila.Hteo bi koji put stati uz Milku, gazdinu kćer, slušati njena zanimljiva pričanja i osećati pritom takvu nasladu, takvo zadovoljstvo...Hteo bi još mnogo što učiti, ali svemu tome stoji na putu gazdina volja. Kad pođe nekim poslom, može mu se desiti da uzgred vidi Savu, da gleda lađu i »švapsku« zemlju, ali to ne može učiniti onda, kad bi on sam zaželeo. Milka mu dosta puta priđe, kad je zaludan, pa bi odmah poveli razgovor.Jednih su godina, mehana je udaljena od sela, pa drugog društva nemaju.Ali je gazdino oko vazda pazilo da on ne bude zaludan.I ako sedi, nađu mu šta može i tako raditi. A kako beše na Maljenu!Slobodan je ko ptica u gori, slobodan i sve... samo, — da ne mrdne kud belavka... »Sad se jadna Mira muči sama.Ako pođe za kozama, odoše krave u štetu...Valjad joj pomaže moj Sveja, ali je mnogo mali«... misli mališan i oseća kako ga poduzima neka setna tuga za onim mestima, koja tako naglo ostavi. Najpre je čuvao stoku u livadi, koja je bila blizu mehane.To mu je bio najmiliji posao, prava zabava.Tada se sit nasanjao, ređajući razne planove u glavi.Ne behu to, istina, baš pravi planovi, jer je kod njega bila samo jedna misao o budućnosti: »mora se ići u Beograd, u školu«, a planovi su se sastojali u raznim oblicima, kako je on maštao o daljem putovanju, o dolasku u Beograd... A kad ima više posla u kući, onda Milku pošlju da čuva goveda, a njega odvedu u štalu, dadu mu lopatu i vile i pokažu kako to treba očistiti.Siroče, onako nejako, malo, mučilo se po ceo dan, pa ipak nije moglo dovršiti posao. Najvoleo je kad, oko deset časova, dotera napašenu stoku, pojede hleba, pa mu gazdarica da asuru, dva džaka s vunom, pa sedne u hlad pod lužnikom, blizu bunara, da češlja vunu.To mu je bio skoro svakodnevni posao, ali mu je u poslu vazda pomagala Milka.A on je tako voleo da je gleda i da sluša njeno otvoreno detinje ćeretanje...I za čudo mu: on se sa Mirom igrao, prevrtao, preskakao, pa nikad ništa ne pomisli onako... o devojci; a eto sad sa Milkom baš ne bi smeo onako.Nije s toga, što je gazdina kći, nego baš onako... što je... što je takva devojka. Evo ih, sede u hladu i češljaju.On se podupro leđima o hrapavo deblo lužnikovo (sa onog istog uzroka, sa koga svaki težak gleda da podupre leđa kad sedi ili stoji) pa brzo čupa i rastresa bela, oprana, nežna kao svila vunena vlakna; sagnuo glavu, ali mu ispod obrva sjakte zelenkaste oči, a usne se razvukle u veseo, radostan i glup smeh. — Kako si se igrao sa tom tvojom Mirom? pita ga devojče.Koje igre znate?... — The... znam one školske sve, ali nas dvoje sami to ne možemo.Nego ’nako... jarca, ili jakanja... — Kako to jarca? — Deremo jarca...On se osvrne oko sebe pažljivo, pa videvši da ih niko ne gleda, ustane brzo i pokaže joj na dugačkoj lužnikovoj grani kako se to radi.Et’ ’vako... — Znam to.I kod nas muškarci rade.Ali Mira?... — I ona dere žestoko. — Kako, zar kao i ti!? uzvikuje začuđeno devojče, i na usnama se već kupe crte, koje će preći u stidljiv i začuđen smeh. — More-e-e... oteže pripovedač: kaki ja !...Ne umem ja ni maknuti...A ona kad počne, i on se sa nekom gordom hvalisavošću nasmeši... moj brate, sevaju joj butine ka onogaj... — A kako se to jakate? prekide ga Milka baš kad se on oduševi pričanjem, pa joj htede sve po tanko objasniti. — E, to je mnogo lepše.Dohvatimo se za ruke, pa vuci jedno drugo, omahuj, rvi se dok jedno ne padne.Posle se ono odozdo iskobelja, pa uzjaše ono što ga je obalilo.Pa... trista čuda!...Tako se samo prevrćemo po travi... dovršuje dečko, a na usnama mu treperi čitavo blaženstvo.Njemu je već u pameti cela i jasna slika bezbrižne zabave i plandovanja po Maljenu. — To je bolje! veli dete, pa se plašljivo osvrće i pogleda na kuću; zatim, spuštenim glasom, gotovo šapatom nastavlja: i ja bih to probala... da vidimo baš ko je jači.A može li Mira tebe da obali? — Uha!... tresnem pod njom ka dulek.Đavo je, pa ume da saplete. Devojče već nestrpljivo.Kad njega Mira obaljuje, onda sigurno može i ona.»Ala bi to bilo!...Ali da je negde u zaklonu, da nas ne vide iz kuće.« — Da mi je da se mi pojakamo, veli ona i razgleda oko sebe, tražeći zgodno mesto.Ali gde bi..., da nas ne vidi nana? Ljubomir je pogleda zaprepašćen.Ona je u njegovim očima tako visoko stajala, da nije smeo ni pomisliti na tako intimnu zabavu sa njom.Ono što je bilo obično sa Mirom, ovde mu se činilo nedostižno; upravo on nije na to nikad ni pomišljao. — Ha, eno iza štale, pokošena detelina...Onde je zgodno, uzviknu devojče i ustade, pa onako lopovski i obešenjački stade poglédati na kuću. — Nana sad kroji košulje, neće izići. Ljubomir se diže plašljivo, poguri se i pođe za devojčetom, koje veselo skakutaše pred njim. Čim stadoše na mesto, devojče ga odmah napade.Ona beše živa i odlučna, kao i Mira.A Ljubomir se zbuni, oseti se nezgodno kad uhvati one meke i čiste ruke, pa se podade prvoj navali.Klecnu jedared i devojče već naže na njega, ali on se reši da se ne da još.Istina, čim je pošao od lužnika, on se već unapred rešio da joj se pokori; jer kako bi on nju obalio!...A posle toga, u svakoj je seljačkoj duši skriveno po malo podlosti: ako u čemu zavisi od tebe, on će se sam uniziti pred tobom na sto načina, samo da te umilostivi.I Ljubomir je mislio takim postupkom da učini po volji Milki. Tako je i bilo.Ali kad je već pao, Milka ne hte da ga pritisne. — E, pa sad da se jakamo... mogu li se iskobeljati, kad me pritisneš, veli on, ležeći na otavi i gledajući je blaženo. — Neka... povlači se devojče stidljivo.I ovo je dosta.Sad znamo da sam ja jača, reče ona veselo, pa okrete ka lužniku, obzirući se uz put pažljivo. Za njom stupa Ljubomir, teškim nezgrapnim korakom, a na licu mu neopisana milina, sreća, radost... »To je ono što priča Svetozar, kad se potrevi duševno živinče...Samo će mi nje biti žao, kad odem odavde«... Jedne mlade nedelje spremi se Milka da ide u crkvu s majkom.Ljubomir taman poterao stoku na pašu, a Milka iskakuta pred njega.Obučena u novu cicanu haljinicu, otvorene boje, htela je, kao i svaka ženska, da se pohvali svome vršnjaku, misleći da izgleda bozna kako lepo u novoj opremi.Ali se prevarila.Ljubomiru ne bi palo ni pa kraj pameti da gleda na opremu, ali se iznenadi kad je ugleda ovaku.Došla mu nekako drukčija, sasvim drukčija... ukočena, spletena, nekako onako...A kako joj je lepo stajalo juče prosto jeleče, od prugaste ćitajke, opervaženo crnim gajtanom. — Ja ću u crkvu, reče ona, stavši uz njega i zagledajući oko sebe da se ne uprlja. — Blago tebe, odgovori on, gledajući je kao s nekim snebivanjem, t. j. sa pogledom, koji je govorio: »ja uviđam svoje ništavilo pred tobom, pa eto«... — Što, zar voliš ići u crkvu? — No!... ’Naka lepota!..Sjakte se one odežde na popu, ka samo sunce, a đaci ukarare, pa bruji sva crkva.Ja ti onda ništa ne znam za sebe. — Lepo je, i ja volim.Ali dugačko, brate... zabole noge, pa jedva čekam da iziđem. — Mene jok.Ostao bih, vala, ceo dan. Mehandžika viknu, a Ljubomir brzo podiže svoj dugački prut, zamahnu njime veselo i potera stoku.Tek kad se smiriše gladna goveda u livadi i stadoše pasti, on se osvrte i gledaše dugo, sa zavišću, upravo sa zlobom, za dvema bogomoljkama, koje sve dalje odmicahu, dok se ne izgubiše blizu seoskih kuća, iza kojih se, još dalje tamo, dizaše visoka sjajna zvonara. »A kako li je tamo, u Beogradu ?!...Pa još kad se obuče sam mitropolit...Kažu, na glavi mu kapa od dvadeset oka žežena zlata i dragog kamena.Da mi je samo to videti... kad se zasija!...A sa njim, kažu, sto popova.Bože, kako li to izgleda... u jednoj gomili, sto popova!...Neka, neka, još malo«... misli dečko i ne dovršuje celu misao, jer se već zna sve dalje...Sve je to smišljeno i utvrđeno. A dan za danom prolazi brzo, neosetno.Nije još dobro ni razgledao okolinu, a izračuna da je već prošao mesec kako služi ovde.Čudio se što nikoga nema iz njegova kraja, da prođe ovuda.Prolaze razni putnici, krče kola ceo dan, pa i noću; na drumu samo se vije gusta prašina, ili se raskalja posle kiše, pa se samo giba žućkasto crno blato.Dolaze seljani u mehanu i već počinju nešto govoriti o školi.Ko je god inokosan, a ima dete odraslo, obilazi oko kmeta i pita ga šta će da pije.Vidi se da se približilo školsko vreme. Jednog dana dojaha pred mehanu neki konjanik, a za njim pandur sa puškom o ramenu.Mehandžija, kako ugleda putnika iz mehane, prenu se, izmeni lice i postara se da na njemu iskaže veliko poštovanje i pokornost prema nenadnom putniku.Baci purenjak, koji je do sad, sa slašću, žvakao, skoči sa stolice, tresnu rukom po košulji spreda i, sagnuvši glavu toliko, da je morao gledati ispod obrva, iziđe, upravo istrča pred gosta. Ljubomir seđaše na doksatu, čisteći trešnjevu buraniju, koja će se kuvati za večeru, pa se i sam trže od nenadnih jahača.A kad vide pandura i neobično učtivo lice mehandžino, doseti se da će to biti neka vlast iz sreza.Nešto ga odjednom obuze trema, bi mu nezgodno od ovoga dolaska, i ako on nije ništa imao sa sreskom vlašću.»Ko zna zašto je on došao!« misli u sebi i stara se da umakne sa doksata neopažen. — Gde ćete sesti, gospodin-kapetane ?... izvodi mehandžija kapetana na doksat i pokazuje mu jednu uzvišicu, podignutu od dasaka, opkoljenu retkim žućkastim lišćem hladoleža, koji se penje na više uz plavobele konce fula, oparane sa stare čarape.Ovde će moći, samo da prostrem čaršav...Dijete!... viknu, ugledavši Ljubomira: trči... gazdaricu...Kapetan došo... kaži. Ljubomir jednim korakom uskoči u mehanu, istrča u hodnik gde su sobe i preplašenim glasom viknu: — Kapetan !... trči...Gazda zove, pa zatim izleti napolje i sakri se na tavan štalski, svoje omiljeno prenoćište. — Čudne budale, majko! viknu gazdarica za njim.To ga je onaj naplašio... i on se tako boji kapetana.Čudna mi čuda, ako je i kapetan! viče sama sa sobom, osvrćući se zbunjeno i tražeći nešto, ne znajući ni sama šta traži. — Ono istina zna se: kapetan može da odere nas mehandžije, ali opet... A Ljubomir se zavuko u seno, ćuti i premišlja kako je strašan kapetan.I to mu se učini tek od onda, kad mu gazda onako zbunjeno viknu: trči!... »Kako su mu bele ruke, premišlja dečko u senu, sećajući se šta je mogao opaziti na kapetanu.I vrat... sve kao sneg...Od čega to tako čovek pobeli?Naša Jerina, kad bude u oči vašara, gotovo raskrvavi vrat od trljanja peskom i sapunom, pa ništa: opet se šareni ka detlić.Sve se žute pege po vratu dokle sunce grije...Aha, sigurno kapetana nikad ne grije sunce, jednako je u hladovini«... Prekide mu misli lupnjava od potkovanih konjskih nogu, koja se približavaše štali.To pandur uvodi konje.Čuje dečko kako se otvoriše štalska vrata, kako vičan pandur uvede konje, govoreći sa njima i prebacujući kapetanovu beljcu kako je poklapan i nestrpljiv. — Ti si kao i tvoj gazda... svi ste jednaki... mrmlja pandur, vezujući povodnike za jasle i gledajući prekorno kapetanova beljca, koji odmah zavuče dugačku njušku u jasle. »Ene de...To meni govori... misli Ljubomir, slušajući pandurovo mrmljanje.Od kud me ugleda, slava ga ubila!«... — Samo da ti je da zavučeš njušku u seno, a ne gledaš na nas, mrcino — nastavlja pandur oštrijim glasom — da li ima mesta i za nas, i ako smo pandurska sorta... »Kuku, jado!...I on hoće ovde kod mene...A ja?«... — I ’nako... da stanemo barabar, pa da podelimo ljucki što je Bog dao... da grizemo zajedno... »On misli ja ovamo nešto jedem !...Da se bega!...Eto zla!«... Dečko stade plašljivo prelaziti preko sena, koje ga odavaše svojim šuštanjem.Pandurov monolog odjedared prestade, čega se on još više uplaši, pa pretrča preko sena i ripnu s tavana pravo na zemlju, nemajući kad silaziti niz stepenice.U onom letenju na zemlju oseti, da je košuljom nešto lako zakačio, i kad pade na zemlju i dočeka se na ruke, ispod njega se iskotrlja nekakav slamni šešir, a nad samom njegovom glavom nastavi se pandurski monolog. — E, tako li vi znate!...Krijete se po tavanu, da čpijunišete šta će reći kapetanov pandur!...U malo mi glavu ne odnese... samo da me zakači butovima!... — Nije, slave mi... ja ’nako... drkće Ljubomir i muca plašljivo pred njim. — Šta »’nako« bre!...Od kud na tavanu? — Pobego od kapetana, sunca mi! previja se dete i odjednom zaplaka. Pandur omekša.I on se bio uplašio da to nije kakva podvala, da njega ogovore kod kapetana..Ko zna!S velikom lukavošću i prepredenom veštinom utiša dete, pa ga uze na ispit.Uplašen dečko sve mu o sebi iskreno ispriča, rekavši samo da ga je otac poslao u službu, kao što je i drugima govorio. — A ’nako... nije te ovi gazda nikako dovodio u srez, kod nas? upita pandur, praveći pri tom lice kao da je njemu sasvim svejedno: dolazio il’ ne dolazio u srez.A ovo on pita tek ’nako... iz radoznalosti. — Jok, odgovori Ljubomir, čudeći se i odgovorom i pogledom što ga to pita. »A, nije ga upisao! pomisli pandur veseo.Tu ćemo mecko da štrbucnemo gazda Cvijana... Kad se Ljubomir, ohrabren pandurom, vratio u kujnu, tamo ga dočekaše s psovkom i velikom praskom.Traže ga od kad sebe, pune im ruke posla, sprema se velika večera.Napolju se čuje graja, razgovor i po neki glasniji smeh.To su podolazili kmetovi, odbornici, seljani... larmaju i gledaju da propipkaju odmah: radi čega li je sam kapetan tako nenadno došao. U poznu noć, pošto se večera davno svršila i ljudi gotovo poizodlazili, mehandžija zovnu Ljubomira u jednu sobu, pa ga tajanstveno, sa polušapatom, zapita: — Šta je to bilo s tobom i s onim... tu mehandžija krupno opsova pandura. Ljubomir mu sve ispriča, pa i pandurov monolog, onako kako ga je on razumeo. — Ej, drljane, propali smo!... viknu uzbuđen mehandžija, koji je u takvim prilikama voleo sve da uvećava, pa i opasnost, koja ga očekuje. — Nisam te upisao, vidiš...Pa sad će... Ljubomir se prepao, pa samo steže uzdrhtalom rukom butinicu, trepće i odjednom mu grunuše suze na oči. — Nego pazi: sutra da kažeš... kad te kapetan pozove, da mu kažeš: ja sam, reci, gospodine, đak; idem reci na veće škole u Beograd.Pa dok staše vreme za školu, primio me ovi, reci, dobri čovek da me prihrani, a i ja njega, reci, za to slušam.Nipošto da ne kažeš, da smo se pogodili da me služiš!...Propao si!Jesi li razumeo? — Jesam, odgovori dečko, brišući širokim prljavim rukavom uplakane oči i gledajući mehandžiju plašljivo. — E dela sad meni reci, kako ćeš sutra kapetanu kazati. Ljubomir ponovi zadani mu odgovor gotovo od reči do reči.Gazda mu ostade zadovoljan, pa ga posla da spremi sve, što treba za čišćenje cipela. Crni se i tajanstveno ćuti visoko nebo, crni se tamna letnja noć; ne vidi se ništa, samo sevaju pred očima nekakve tamne nejasne slike: približiš se kakvom žbuniću, učini ti se čitavo strašilo... raširilo se, razjapilo čeljusti, pa ide na tebe, ide, ali uviđaš da se rastojanje između tebe i čudovišta ne menja... Ljubomir seo na vrata od svoga tavana, okrenuo lice tamnoj pomrčini i, kao da se rešava kud će...Hteo bi se krenuti na put odmah, ali ga zadržava ovaka noć...Preko neba preleti jedna padalica.On se strese i, krsteći se plašljivo, zavuče se u seno... »Đak beogradske gimnazije...Bože, je li ovo istina ili san!..., Ja, Ljubomir Vasić, gimna... kako ono kažu : gim-na-zist !«... misli dečko i osvrće se oko sebe, gledajući ogromno veličanstveno zdanje, koje se sa sve četiri strane u naokolo sklopilo i opkolilo ovu šarenu, mnogobrojnu gomilu dece, dečaka, mladića ćosavih, mladića s brčićima i bradicom, koja se talasa, ljulja i komeša bez ikakva reda, od koje se čuju uzvici, smeh, a nad celom gomilom rasplinulo se brujanje i žagor... Naš planinac se naslonio na neku gradinicu od tačaka, podignutu u sred dvorišta okolo nekakva duguljasta kamena sa limenim poklopcem, za koji mu rekoše, da je ta sprava — sunčanik, pa gleda taj veliki, do sad ne viđeni, mravinjak od dece, kako se šareni raznovrsnom odećom, koje ne može dovoljno da se nagleda.Bilo je tu dece u prljavim i čistim, pocepanim i novim, zatvorene i otvorene boje kaputima; bilo ih je u takim istim i još kratkim i dugačkim pantalonama.Ljubomira začudiše ovi prvi, koji su svi, mahom, čisto odeveni.»Što im to majka okrati pelengirice?Mora da nije imala više ovakog sukna«...Bilo ih je u čistim i belim kao sneg, tankim seoskim košuljicama, sa išaranim srmom čohanim jelečićima; bilo ih i u tankim suknenim čakširicama, a bilo ih nekoliko, kao i on, u masnim, prljavim, iskrpljenim košuljama od debela kudeljna platna... I svu tu šarenu masu gleda uzbezeknuto, začuđeno seljače, a u ušima mu još bruji odsečan, strog glas malog, čistog, sedog direktora, koji pročita imena primljenih učenika u prvi razred gimnazije, i još tamo nešto stade govoriti, ali on od uzbuđenja ne sasluša ništa više, posle svog imena... »Ljubomir Vasić, učenik velike gimnazije«... mrmlja dečko u sebi (rekli su mu da se ova zove „velika“, za razliku od drugih dveju — palilulske i teraziske), gotovo glasno izgovara celu svoju novu titulu i čudi se kako se to lepo sročilo, da bude baš »velike gimnazije«. Gleda u ove neme i strahovite, za njega, zidine, kako se dižu veličanstveno u visoko plavo nebo, kako trepere pod sunčevim zracima, i poluglasno, bludeći malenim očima, ponavlja u sebi: »Ljubomir Vasić, učenik velike gimnazije«...I oseća kako mu se tada grudi nadimaju jače, kako srce zakuca živo, živo, brzo... i zna, da je sad na Maljenu, samo bi poleteo kosom...Uz put bi se preturao glavački, odrao bi koga jarca, i opet bi trčao i trčao dokle ga noge nose...A ovako samo podskoči od zemlje, kao da ga električna struja baca, i gleda u decu oko sebe tako blaženo, kao da bi se sad sa svima grlio i ljubio...I opet ponavlja : »Ljubomir Vasić, učenik velike gimnazije«... Otišo je zatim na Kalimegdan, zavuko se među zidine gradske i predao se dugom, zanosnom maštanju... Dakle, svršeno je: postigo je glavnu želju.A koliko se muke videlo, koliko se nezgoda pretrpelo, dok se do toga došlo !...I stadoše se ređati pred njim svi događaji od njegova begstva... . Najmučnije beše kad stiže u Beograd, osvrćući se putem jednako, bojeći se kapetanove potere.Sad, kad uđe među ove beskrajne gomile kuća, kad pođe krivim nepoznatim ulicama, kad ugleda toliki svet, što neprekidno vrvi tamo i amo; kad poznade da je to svet drugi, sasvim drugi, tuđi svet, ne onakav kako ga je on zamišljao; kad vide da se nikome tu ne sme obrnuti ni za što zapitati, jer njega neće niko, ama baš niko da pogleda...Svaki prolazi pored njega, kao da ga i nema tu na ulici, ili ga obilaze ravnodušno, ne gledajući ga, kao da je on kakav panj, izrasto na ulici...Kad ga poklopi i uvuče u svoje čeljusti ta čitava gora od kuća, velikih i malih, prljavih i okrečenih, i on se nađe kao stegnut, zaklopljen tom gromadom...Kad sve to vide i oseti, Ljubomir se prepade i zažali što ga ne uhvati kapetanova potera, jer bi mu sad i onaj pandur bio tako drag... ili što ga ne uhvati onaj njegov seljak i ne odvede na Maljen.Ah, on je tako jadan, tako sam!... Šta li će biti sa njim ?...Da li će propasti, izgubiti se u ovom šarenom svetu, i umreti od gladi među kakvim zidinama?... Smišljao je u pameti najstrašnije slike muka, koje ga čekaju, a ono izišlo sve tako prosto i tako obično.Lutao je, gladan i neispavan, jednom usamljenom ulicom, naišao na nekakva dobroćudnog, kako se njemu učinilo, čičicu.Čiča ga još iz daleka ocenio i ko je i šta je i šta traži.Brzo su se objasnili, naredili, i on je odmah našao mesto, našao krov i zaklon, za čim mu je najviše stalo...Od tada je neprekidno trčkarao po nekakvim porukama i radio u kući kao rob, radio bez odmora, bez sna... iz sata u sat, tako neprekidno.Ali se to njemu nije ni malo teško činilo.Ta on ima svoje mesto, zna gde je i, što je glavno, nije više sam. Tek posle, kad je s teškom mukom našao svog seljaka, Svetozara bogoslovca, koji se tek vratio iz sela, tada je razumeo da mu je ovo mesto nezgodno i teško, da se tu ne može ništa učiti, i da ima mnogo boljih mesta, gde se manje radi i više koristi. O, kako ga je obradovao sastanak sa Svetozarem!...Hteo je poljubiti svaku krpu na njemu, koja je još mirisala maljenskom borovinom.Nije znao šta će pre da ga pita... — Šta vele moji... tata, Vujica, stričevi? pita ne dišući. — Brinu se, znaš sam...Sestre ti plaču i pominju majku... ona bi mnogo žalila, da je živa.Čuli su da si ovamo otišo.Čiča Živojin veli: »Kaži mu, ako ga vidiš, neka se trudi na svakom poslu.Nije on otpao od mene, kao iver od klade.Boli, kaže, mene srce za svom decom«. Tužne, teške suze obliše Ljubomira; on stade jecati neutešno, dugo... sećajući se svojih najmilijih, koje je tako grubo ostavio i koji su ga tako mnogo voleli.Ali dečja tuga nije velika i dugotrajna. . Od ovog srećnog dana, kad se sastade sa Svetozarem, okrete se sve u njegovu životu na bolje.Dosadanje mesto napusti, nađe mu Svetozar mnogo bolje, upravo najbolje, o kakvom on nije ni sanjao.Zatim nastade spremanje za upis u školu. — Daj mi svedočanstvo, reče mu Svetozar jednog dana, da te prijavim za ispit. — Kako... šta to?! začudi se dečko, ne razumevajući šta ovaj traži. Noge su mu se presekle, živ je umro, kad mu zemljak objasni, da bez toga pe može biti primljen, a danas počinje upis...Dakle sve propalo, sve muke i nade uzalud!...Ali sreća, koja mu se jednom nasmejala, nije ga tako lako htela ostaviti. Našlo se svedočanstvo za čas, i sa svim prosto, bez muke.Zabrinuti bogoslovac progura se nekoliko puta kroz gomile dece, koja stajahu pred školskim vratima, sa previjenim tabačićem, očekujući red da uđu.Razgleda on dobro desetinu tih tabačića, vidi da su to štampani blanketi, koje su dobroćudni i bezazleni učitelji ispravno popunili i svojeručnim potpisom utvrdili.Druge mu tvrđe u ono vreme nije ni trebalo. »Pa i ja umem tako popuniti... još lepše!« pomisli bistroumni Valjevac, i kroz pola časa njegova srećna misao postala je delo.U to srećno doba ni »krštenice« ne behu potrebne odmah — verovalo se učitelju. Istog dana Ljubomir je bio prijavljen, a posle nekoliko dana ispitan i primljen u prvi razred gimnazije. Tako se svršile sve nezgode, koje su ga do sad udarale ljuto.Šta li ga očekuje od sad... kako li će biti dalje?...Plašljiva zebnja nailazi mu na dušu, ali je on odmah odgoni svojom čarobnom rečenicom: »Ljubomir Vasić, učenik velike gimnazije«... Novo mesto Ljubomirovo bilo je od retkih mesta.Za takvo »posluživanje« đaci su dobro plaćali onome ko im ga nađe.Bila je to jedna manja i, po izgledu, siromašna kuća, kakvih je bio prepun Beograd u ono vreme.Ali čim otvorite vrata, odmah vas iznenadi sve što vidite unutra.Ne vidite nikakve bogaštine, ali je ipak sve unutra tako solidno, čisto, uredno... na vas zaveje otud nekakav naročiti duh uljudnosti, čestitosti, duh lepoga, i vi se odmah gledate niza se, cenite je li sve na vama uljudno i u redu.U kući živi samo jedna baba sa sinom.Baba je rođena u Vojvodini, ali je sve do sad sačuvala one lepe osobine kućevnog reda, koji je nasledila od svoje matere.Sin joj je velikoškolac, u poslednjoj godini. Ljubomir ne može očiju da odvoji od svoga gospodin-Nikole.Prikovao ga mladi velikoškolac svojim neobičnim držanjem... nekakvom gordom uljudnošću, dostojanstvenim pogledom i pokretom, pa ne može dečko da ga se nagleda.Najviše ga bune one male, žućkaraste pa se prelivaju u crno, pametne gospodske oči, kojima nikad ne gleda pravo, nego nekako u koso, i opet gleda čoveka u oči.Pa hod gospodin-Nikolin!...I on je bio manjeg rasta, skoro ćosav.Samo po donjoj vilici probile ga meke, žućkasto crne malje.Pa kad izdigne ramena nekako njegovski i pođe, Ljubomir samo blene i misli u sebi: »Badava, ovaj će nekad biti ministar!«... — Imaš li, more, kakva odela? pita ga gospodin Nikola u oči dana, kad će poći u školu. Ljubomir obara oči i stidljivo gleda svoju jedinu, skoro pocrnelu košulju. — Nisam poneo... ’nako, iznenada pošo... — Kako iznenada? Reč po reč, i Ljubomir poveri svome obožavanom ljubimcu celu tajnu svoga begstva. Nikola je bio neobično bistar mladić, od onih starih velikoškolaca, koji svaku zanimljivu pojavu duboko anališu.On poznade odmah ko je pred njim, i kako je i sam raspolagao nežnim blagim osećanjima, i uz to, u priličnoj meri, maštao i pisao stihove, zainteresova se dečkom i stade mu u mislima ređati razne položaje, koji ga u budućnosti očekuju. — Dobro.Ja ću se zauzeti za tebe, ali da budeš valjan, reče mu kratko. Istog dana Ljubomir dobi od svoga gospodina čiste preobuke, celo staro odelo i obuću. Bože, kad je video sebe u pantalonama i kaputu!...Osvrtao se, zagledao se dugo sa sviju strana, i nikako mu nije padalo na um da je to staro, iznošeno, iskrpljeno odelo, u kome on izgleda smešan. »Baš pravi gospodin, pa to ti je...Ih, da me sad vide Milka i Mira!«... misli i razgleda svoj dugački žuti kaput, što se preliva kao kruškov list u septembru, koji je nekad bio dobar »ibercig«, pa će i sad lepo poslužiti siroto đače. U školi mu rekoše, da je upisan u prvo odeljenje.Išao je u školu tri dana mirno - tiho, kao senka...Posmatrao je sve oko sebe radoznalo, gledao kako se menjaju učitelji svakog časa i s gordošću računao: koliko će imati učitelja ove godine.Seo je u poslednju klupu, među drugove odevene kao i on, od kojih jedan imađaše i bradu.Četvrtog dana pozvaše ga u kancelariju... Kad je saslušao čika-Jocin poziv, ustao je, prebledeo i nije znao ništa za sebe. — Ljubomir Vasić! zovu te u kancelariju, odsečno i službeno viknu služitelj. Njemu samo zaigra neka tama pred očima, stade ga čak dole, ispod grudi, nešto stezati, i on nekoliko sekunada stajaše kao kameni kip. »To je ono... svedočanstvo!...Svršeno sve !«... sevaju mu misli kroz glavu kao munje, i on se lagano provlači pored drugova, krijući oči od ljubopitnih pogleda cele škole.Nešto mu rekoše dva njegova suseda, on je čuo reči, ali mu one ne ostaše u pameti. Da se bega!...A moji... šta će oni?...U svet!«... misli dečko, ulazeći obumrlim nogama u prostranu sobu, u kojoj samo ugleda mnogo, mnogo ljudi... i svi se nekako crne, kao da su u tami. Iz te magle iziđe i stade kraj njega jedan mali, krutuljav, u naočarima, čičica, koga je on dobro znao i već se nasmejao nekoliko puta čičinoj šali, koju vodi sa đacima.Čiča mu metnu ruku na rame i kao s nekom hvalisavošću uzviknu: — Aha... to je!Kažem ja... reče i pogleda u jednog natmurenog druga, koji kao da nije do sad verovao onome, što mu je govorio. — Jest, bogobojažljivo dete! progovori popa, veroučitelj gimnaziski, pošto ga pažljivo promotri. »Uhvatili!... to je.Sad će da priviknu : na polje!...« — Ljubomire, boga-ti-si, progovori od nekud iz tame njegov profesor računa, koga poznade po glasu, ali ga još ne ugleda: idi u drugo odeljenje, pa me čekaj, sad ću ja.. On se ispe lagano u drugo odeljenje, koje je bilo baš nad profesorskom kancelarijom, uđe i stade blizu table, ne gledajući nikoga; stade kao čovek, koji čeka da mu se očita smrtna presuda.Škola se utaja...Deca gledaju, začuđena neobičnom pojavom, pa ne stižu još ni da se nasmeju njegovom izgledu.Ali njega sad podsmevke ne bi dirale... »Mora da je potkazao neko od ovih!...Video Svetozara kad je pisao«... Profesor uđe.Đačke oči samo preleću sa profesorovih očiju na ovoga čudnog pogurenog dečka u dugačkom žutom kaputu, sa prekrštenim rukama na grudima. — Ovaj će vam biti cenzor, reče profesor, gledajući redove nestašnih živih očiju, koje se sve uprle u njega.Tako ste krasni svi u celom ovom razredu, da gospoda profesori nisu mogli naći ni jednog, ko bi mogao održavati red...A ti Petre, boga-ti-si, bolje da ideš za govedima po tvom Zlatiboru... »Cenzor... ja?!...Šta ovo svanjuje...Šta je ovo lepo oko mene!...A svedočanstvo!... ne znaju«... Kad je pošao kući, posle časa, dečko gledaše oko sebe skromno, bojažljivo, ali u sebi radosno ponavljaše: »Ljubomir Vasić, cenzor velike gimnazije!« A cenzorsko pitanje u drugom odeljenju zadavalo je velike brige profesorima.Spreman je predlog direktoru: »Da se premeste ovi okačenjaci iznad naših glava«... Prvog školskog dana, ovaj isti profesor, koji dovede Ljubomira, razgleda odraslije đake i postavi za cenzora pomenutog Petra Užičanina, koji je visom nadvisio ceo razred.Drugog časa Petar preduze novu počasnu dužnost: uze kredu, stade uz čistu tablu i videvši bezbroj nestašnih mališana, ne znajući im još imena, raskreči se, podiže obe ruke u vis i, koliko beše snage u plućima i grlu, podviknu: — M-e-e-e-r.. Posle nekoliko sekunada pojavi se na vratima čika-Joca, sa preplašenim licem, kao da je paljevina u školi. — Šta je?! pita on i gleda po školi, čudeći se što još ne vidi krv ili vatru. Za Jocom istrča jedan profesor. — Šta je? pita Jocu, gledajući po svima školskim uglovima.Ko je vikao? — Cenzor, odgovoriše nekoliko glasova. Cenzor stidljivo obori glavu, i sa onim snebivljivim užičkim smešenjem protepa: — Ehe...A da ja: umirujem đavole...Ka da je udario obad u sve... Profesor prsnu u smeh i strča niz stepenice. . . Za dva dana izređaše još petoricu cenzora u drugom odeljenju, i najzad svi profesori dođoše do uverenja, da su se u ovom razredu, sasvim slučajno, sastala tako nemirna deca, kakve nije upamtila velika gimnazija. Ali onom malom profesoru u naočarima dođe na um pametna misao: »Zar baš mora, recimo, pisme ljudi biti u prvom odeljenju?« Tražeći podesno lice, ugledao je skromna Ljubomira... Tako se svrši teško cenzorsko pitanje u drugom odeljenju, i naš Ljubomir postade »cenzor velike gimnazije«. Ljubomir je odlazio često i vrlo rado svome seljaku — bogoslovcu.Pored toga što se osećao kao pile pod krilom majčinim, kad je uz njega, još ga je tamo vuklo i nešto drugo.On se zanosio gledajući, kad udari zvono na večernje, kako iz onih mnogobrojnih vrata, koja sva gledaju u dvorište, povrve mnogobrojni mladići, pa laganim korakom, razgovarajući se polako uz put, primiču se crkvenim vratima tako celom gomilom, krste se i ulaze u crkvu.A za njima dostojanstveno stupa nekakav dugačak bradat pop u dugačkoj, neobična izgleda, kapi.Kad ga je prvi put video, prošapta Svetozaru sa strahom: — Je l’ to mitropolit'? — Idi, bre...To je profesor. — Kaka mu je ono kapa? — Kamilavka, što nose kaluđeri. Kad god je mogao, i on je odstojao sa zemljakom večernje, zamišljajući tog časa da leti pravo na nebo, kad zagrme dvesta bogoslovskih glasova: »Gospodi vozvah k tebje, usliši mja«...Grme odjeci složnog mnogoglasnog pevanja i prolamaju se pod ogromnim tamnim svodovima hrama, tresu se i drkću prozori crkveni, koluta se mirišljavi dim izmirne i zveckaju sitni praporci na srebrnoj kadionici...A divljače maljensko blene, sluša, i zaboravlja gde se nalazi i šta se to zbiva oko njega. Ona velika žudnja za svetom, za dalekim prostorom, utaloži se kod Ljubomira i sad stadoše da se javljaju nove težnje, upravo novi ideali.Još kod studenca je najradije mislio o školi ali tadanje misli behu nejasne i neodređene.Sad, kad je postao čak »cenzor velike gimnazije«, nije mogao poželeti sebi veće slave i radosti, do da ostane sve ovako kako je, dok god on ne izuči sve škole.Sad se škola istakla napred, pred svima njegovim željama, zauzela mu celu dušu i ispunila je najlepšim osećanjima...Ali su i odlasci do Svetozara postepeno činili svoje: i oni ne ostadoše bez uticaja pa ovu meku, nežnu i naivnu dušu.Posle čestog stajanja na večernji, najradije je preturao knjige koje ležahu rasturene u skrinji Svetozarevoj. — Ih, kolika je ova!Reče jedared, razgledajući knjige.Kaka ti je ovo?... — Pročitaj.Vidiš da piše: Sveto Pismo, odgovori mu seljak, preturajući listove nekakva udžbenika, koji beše sav išaran krupnim crkvenoslovenskim slovima. — Aha, Sveto Pismo ! ponovi đače glasom, koji kazivaše da nije nikad čulo za takvu knjigu. Otvori nekoliko prvih listova i pročita jedan stih, koja mu prvo pade u oči.Čitaše: »i izmahnu rukom svojom i uze nož da zakolje sina svojega«... Nešto nejasno, tamno, ali poznato mu, proveja pred očima mu pri čitanju ovih redaka.On nastavi dalje: »ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba i reče: Avrame!«... »Aha, znam...To je ono, kad je Avram hteo zaklati Isaka...Od kud to ovde?« Vrati se očima i stade čitati celu »glavu« od početka.Dopade mu se.Lepše je ovo napisano, nego što im je učitelj pričao.Ali pri kraju zape: stadoše se ređati nekakva nerazumljiva imena, i reči; on obrte nekoliko listova — opet poznata priča o Josifu.Čitaše je, a kad naiđe na reči: »sina je mojega haljina; ljuta ga je zvjerka izjela...I razdrije Jakov haljine svoje, i veza kostrijet oko sebe«...Ljubomir se zaplaka i krišom obrisa suze, koje mu poleteše iz očiju.U ovome pričanju nađe on nekakvu sličnost sa svojim begstvom od kuće, i teško mu pade na srce tuga Josifova oca...Zamisli se, hteo bi da misli o kući, ali mu te misli nekako brzo iščezavaju iz pameti, a na njihova mesta doleću nekakve druge — nejasne, maglovite, ne razume ih baš ni malo, ali oseća nekakvu toplinu, nekakvo zadovoljstvo od njihova prisustva.Pod uticajem toga osećanja, on otvara knjigu skoro na polovini i čita: »Ne bilo dana u koji se rodih, i noći u kojoj rekoše: rodi se djetić!Bio taj dan tama, ne gledao ga Bog ozgo, i ne osvjetljavala ga svjetlost!«... Obuze ga strah...Kakav li je to crn život, koji se ovako proklinje!U isto vreme on beše na čisto s mišlju: da mu se ne može duša smiriti, dok ovu knjigu ne pročita. — Je l’ tvoja ova knjiga'? zapita on Svetozara, posle duga čekanja dok ovaj svrši čitanje predmeta.Ali nije pogodio vreme, jer je bogoslovac baš sad preduzeo poslednje »slišavanje« iz pročitane zadaće. — Moja, progovori on, ne gledajući ne samo u knjigu no ni u šta; oči mu bluđahu neodređeno po zidu i prozoru, kao obično kad se čovek duboko zanese jednom mišlju. — Daj mi je da čitam... ako ti ne treba, prozbori dečko bojažljivo. Svetozar samo baci oko na knjigu i, kao da govori nekom drugom, reče: — Nije to za tebe još.Nećeš je razumeti. — Eve puno priča, slave mi!... sve što smo učili u školi.I kad naiđe ono nerazgovetno, ja preskočim. — Dobro, uzmi, odobri mu ovaj, samo da ga ostavi na miru. Ljubomir brzo ustade i ode, bojeći se da se Svetozar ne predomisli. Sad je imao samo jednu brigu: da udesi svoje poslove tako, kako će mu bar svako drugo, treće veče ostajati vremena za čitanje ove zanimljive knjige.To je bilo, kod ovakovih ljudi, gde je on stanovao, lako udesiti.Rada školskog još ne beše mnogo, posao u kuhinji bude brzo gotov, jer ga je malo: oprati nekoliko tanjira, očistiti »gospodinove« cipele, to je sve.Pa posle sedne za čist, veliki kuhinjski sto, primakne bliže malu lampicu, uzme onu čudnu knjigu sa crnim sjajnim koricama, poguri se onako seljački i nasloni bradu na pesnice, pa se zanese, prateći blagosloveni Izrailj u njegovom dugom, mučnom i zanimljivom lutanju po pustinji... Na Petkovaču beše red drugog odeljenja za crkvu.Ljubomir je taj dan očekivao s velikim nestrpljenjem, jer je doznao od bogoslovaca, da će mitropolit služiti toga dana.Još mu je ostala ta želja: da vidi mitropolita, i to baš kad služi.Do sad nikako nije mogao ugrabiti priliku da ga vidi, pa je često pomišljao od raznih ljudi: da ne bude to mitropolit.Čak je jednom od nekakva hadžije sa Terazija, za koga mu posle rekoše da pravi ćevapčiće, pomislio: da li je to mitropolit?... Ulazeći u crkvu s đacima, Ljubomir se odvoji iz reda kad dođoše blizu ikone za celivanje, stade pobožno pred ikonu, prekrsti se i naže čelo da ga sveštenik pomaže, pa izvuče iz žutog kaputa, koji od masti i drugih sastojaka već dobio zatvoreniju, kafenu boju, svoju malu i neobično prljavu maramicu, odreši nekakav zavezak, izvadi bakreni marjaš i spusti ga na ikonu.Svi ga drugovi posmatrahu sa čuđenjem.I pre im njegovo lice beše neobično, ali sad... sad je mnogo neobično.Ona pređašnja skromnost, onaj tih, bojažljivi pogled, sve se utrostručilo i prešlo u nekakvu pobožnu zbilju, koja izgleda smešna na dečjem licu. »Ovaj će u svece!« reče jedan dečko sa podsmehom.Mnogi mu prihvatiše šalu i nasmejaše se; ali ih beše koji gledahu začuđeno i ozbiljno: da je to čovek, nasmejali bi se i oni, ili žutom kaputu, ili prljavoj maramici, ili tako nečemu...A ovako : dečko kao i oni... pa se uprepodobio...Čudno... čudno!... »Stiga mom ocu!« reče popov sinčić, smejući se sa njima, koji je znao kome pripadaju novci sa ikone. Ljubomir, pognute glave, gledajući samo pred noge, stade s kraja do svojih drugova.Prekreti se pobožno, podiže glavu i odjedared raširi oči, kao da je najveće čudo ugledao...Pravo pred njim, na uzvišenom, pokrivenom crvenom čohom, amvonu, okrenut njemu leđima, stajaše neko, obučen isto onako, kao što je naslikan sv. Sava u njegovoj školi.Njega teknu neka prijatna, slatka radoznalost... »To je on... pomisli đače i stade sa čuđenjem i nasladom posmatrati, kako prinesoše tome nekakve sveće i dadoše mu u ruke.On stade mahati svećama i obrte se narodu... Ljubomir sakri oči rukama...Bi mu neobično strašno i veoma slatko od te pojave, i on skide ruku i pogleda...Lepše, mnogo lepše no što je naslikan sv. Sava... sjajnije, svetlije, čudnije i življe preliva se, treperi i blešti ova nova i vanzemaljska slika pred njim... Tu, u toj svetloj zlatotkanoj odeći, u onoj neobičnoj kapi, za koju je i sad držao da meri dvadeset oka, u svemu tome što se vidi očima i što je tako svetlo, zamišljao je dečko da su smeštene sve osobine svetitelja, o kojima je slušao nešto u školi a najviše od pokojne majke.Tu je svemoguća sila, koja obara, ništi, stvara, oduzima život, daje zdravlje i sreću...Pred takom pojavom Ljubomir je ostao skrušen, zbunjen i zanesen.Zaboravio je da se krsti i moli Bogu, samo je gledao, gledao... i osećao kako se lagano neka nova, sasvim neobična žudnja uvlači u njegovu dušu.On je još nije umeo jasno shvatiti, ali se ona ticala ovoga sjaja... Dečko je već zamišljao sebe u tim sjajnim odeždama, ali tako da to nije on, nego opet onaj starac, jer kako bi mogao biti takav!...Pa opet je on to nekako u svojoj glavici pomirio, i opet je ostalo: da i on i onaj čiča budu u tim odeždama... i on da je isto što čiča, i čiča da je on ili kao on... tako nešto... Od ove službe Ljubomir stade još brižljivije čitati Sveto Pismo, ali nije zaboravljao ni školu.Već je znao dosta lekcija o nekakvim mineralima, o kristalima, o tvrdoći i hemiskom sastavu soli, zlata i budi-bog-s-nama !... što on nije ni malo razumevao niti znao zašto će mu takvo znanje.Znao je dosta lepih stvari iz zemljopisa, jer je to profesor lepo pričao.Beležio je kako se izgovaraju nemačka pismena aj, ui itd. i pljuckao od muke sa svojim profesorom, jer mu je ta nauka teško išla u glavu.Slušao je monotona đačka pričanja pred popom, naučena iz knjige na pamet, ali je on sve to znao daleko lepše i življe ispričati... Tako se, postepeno, teklo malo po malo znanja, i korisnoga i beskorisnoga, i on je napredovao u školi. Jedared, preturajući Sveto Pismo, zagleda se u »Pjesmu nad pjesmama«.Odmah na drugoj strani naiđe na nekakve reči, koje mu se učiniše nezgodne za ovu svetu knjigu, a jedna mu se baš učini sramotna.Dugo je premišljao o ovim nezgodnim rečima, čitao ih po nekoliko puta i sve više se bunio njihovim smislom, koji mu se po nekad učini zanošljiv... onako mladićski.U tom naiđe njegov gospodin. — Gospodine, šta je ovo?...Da vidite... nekako drukčije... — Ama ti jednako tu tvoju knjigu! veli mu gospodin, smejući se i prilazeći k stolu. — Tek ’nako... zaludan !...Nego gledam šta mu je ovo: do sad sve beše ’nako... — Hm... promrmlja mladić i zagleda se u redove, koje mu Ljubomir pokaza.Pri prvim redovima podiže knjigu i stade pažljivo čitati.Ljubomir opazi kako se menja lice »gospodinovo«, kako mu igra nestašan osmeh na usnama, kako mu oči neobično plamte, kako mu se nozdrve jako šire i skupljaju... — Hm... đavolja posla! promrmlja on u sebi, a glasno reče: Nego znaš, nije ovo za tebe...Čudni su ovi sveti književnici: neki put se i oni prođavole... — Je li to svetac, gospodine,... što ovo piše ? — Hm... svetac!...»Od kud ću mu, vraga, znati...Solomunova pjesma nad pjesmama, veli se ovde«.I on se stade sećati šta zna o Solomunu: »Solomunov hram... mudrost... i od nekud mu dođe na pamet — Solomunovo slovo !«...Jest, jest... mora da je svetac.Nego kažem ti: ostavi ti ovo, ne razumeš ti ove stvari...A ja ću ti doneti, ako hoćeš da čitaš, što lepo. Ljubomir se obradova takvoj ponudi.Posle dva dana dobio je Robinzona.Za decu sa jakom maštom ova je knjiga pravi hipnotista, koji ih sugestuje i zauzme sve njihove misli na dugo vreme, a mnogi celog života ne mogu da zaborave osećanja, koja su imali pri čitanju pojedinih scena... U Ljubomirovoj glavi nastade haos: pomešaše se slike Avrama, Lota i njegovih plemenoljubivih kćeri, Navina, Jova i drugih sa slikama Robinzona, Petka, papagaja...I on se sam nađe u rasputici i stade se osvrtati oko sebe.Prvo što ugleda sad bolje, beše suseda, sredovečna žena, udovica, koja je stanovala baš do njegove kuće.Ona ga je češće zivkala, ali mu je gazdarica rekla da se ne odziva toj ženi, koja samo jedan posao ima: odmamljuje »mlađe« iz susednih kuća i namešta ih na druga mesta. Ali Ljubomir sad stade misliti : »Kad znam šta ona hoće, onda je se ne bojim.Daj da vidim baš... da čujem šta će reći«. Izlazio je od opasne susede sa punom glavom priča o njegovoj gospođi: kako je to zla žena, cicija, pomreše mlađi od gladi, pa hoće i da se tuče...A tamo, gde mu je ona našla mesto, živeće ko bubreg u loju; sve će mu se gotovo doneti, i on će biti kao pravi gospodin.A za vreme može i kod nje posedeti i može mu dolaziti svaki dan onaj bogoslovac... Na vratima dočeka zbunjena dečka sluškinja susedina, devojčica, starija od Ljubomira.Odmah se na njoj moglo opaziti, da je to već prekaljena prava beogradska sluškinja., sa svima porocima i nedostacima svojih druga. — O, gospodin-đače, dakle smo se smilovali da učinimo posjetu mojoj gospođi!A molićemo, što smo mi tako gordi? — Ja ne bih reko, odgovori Ljubomir naivno.Ti vala baš nisi taka... a i gospođa... — Ha-ha-ha ..Ama ti, ti mladi gospodine, ona pogleda ironično njegov žuti kaput i nekakvu izveštalu šubaru: što si ti gord, te se ne može s tobom ni reči prozboriti?...Mustra i jesi: đak!... . Ljubomir se zbuni i nekoliko puta premesti težinu tela s jedne noge na drugu...U tom se seti smelih Logovih kćeri, oslobodi se i pogleda ovu jezičnu curu pravo u oči. — The... nisam baš tako, kako veliš...Ali što: đak, jabogme!...Mene je dika, a ti se potprduj koliko hoćeš, dovrši on uvređenim glasom. — Juf, naljutio se!A da nisi gord, ti bi bar svako veče stao sa mnom pred kapiju, da malo porazgovaramo.Pa ako se bojiš tvoje gospođe, ja imam moju sobu, gde smem primati goste...Pa bi mogao dovesti i onog tvog kudravog bogoslovca.Ja bih vas lepo dočekala... Posle tako lepo i jasno iskazanih želja, Ljubomir ode pravo Svetozaru, pa mu stade naivno pričati, kako su dobrodušne i suseda i njena sluškinja.To su, bez sumnje, one »dobrodušne«, o kojima mu je on pričao? Mladić se prenu i stade potanko raspitivati o celom razgovoru, naročito o jednodušnoj želji susedinoj i njene sluškinje. — Pita ona, znaš, odgovara mu Ljubomir: kaki ti je ono mladić, što ti dolazi?Ja kažem već tako i tako...Dobar neki mladić, veli ona, i vazdan tamo...Zaboravio sam...Tek kaže: da ja budem kod nje, a ti da dolaziš u veče. — Tako, brate, tako mi kaži.A sluškinja? — I ona to isto.Veli: onaj grguljavi...Dobro će nas počastiti... — Ljubo, kažem ja: biće ćara!...Samo ti mene slušaj, reče veselo i stade nameštati svoju kudravu kosu.Tu on odmah izloži dečku ceo program, po kome će se on upoznati sa susedom i već gledati dalje... a Ljubomiru pada u deo sluškinja.On se postara i da objasni dečku njegovu zadaću, ali Ljubomir na polovini razgovora plašljivo zamaha rukama. — Neću... nemoj ti mene!...Očiju mi ne mogu, strah me!... — Ama dobro, Srbine, razumi se: ti zalaguj sluškinju kako god znaš nekoliko dana, dok se ja dobro upoznam s gazdaricom, pa posle ću ja i kod sluškinje u goste.Biće tu časti!...A ti čuvaj tvoje mesto... — No, znam ja da ona sve laže...Zar ja ne vidim kako je mene!... Svetozar ostvari svoj plan, i posle nedelju dana Ljubomir se naslušao hvalisavih priča o provođenju i uživanju svoga seljaka.I ove priče i dalje posmatranje ovih događaja uneše u njegovu čistu dušu neka nova osećanja, koja stadoše dolaziti u sukob sa njegovim dosadanjim težnjama. Ljubomiru se odjednom otvoriše oči: on stade razumevati da se u njemu javlja neka nova, još nejasna, ali već obeležena težnja, koja ga goni da češće izviruje na vratnice, kad tamo na drugim vratnicama stoji đavolasta sluškinja; da na času veronauke premišlja: što ga onda ne pritisnu Milka, kad ga obori u jakanju, ili: što on nju ne obori, pa da je pritisne... da u svojoj posteljici noću, kad namakne žuti kaput na glavu, stvara sliku Solomunom opevane lepotice i posle ispreda razne događaje, u kojima bi on i ta lepotica igrali glavne uloge. Ali sve te slike i maštanja behu veoma naivne, čiste, detinje...»Ona Solomunova... misli dečko u mraku: već mora da je neka carica... a lepa!Pa se ja sa njom oženim... zna se: ko bajagi, nije od istine...Pa pravo mojoj kući.Hintov carski sav od zlata, i već sve se blista... carska posla!...A ona sve tako uza me... pa toplo, slatko...Pred selom, kraj puta, baš uz njegovu livadu, stoji Veselin Đurić, onaj što me žestoko u školi šamarao.Stoj, bre, sad da te pitam !...A on kad vide kako smo se zagrlili ja i carica i kad ugleda sva ona carska čuda, pade u prašinu...Neka ga...A tamo stric... gleda i ne veruje...A i ja se krijem iza carice, da me on ne vidi...Posle: ocu baš i ne moram... gotovo i ne smem tako ići«...I sad otpada iz dalje radnje carica, nego sam on useo u hintov, pa tako veličanstveno izlazi pred oca, kao »cenzor velike gimnazije«... Prođoše dve nepune godine.Ljubomir već momče.Duva ljuta mećava sa Maljena, pa zatrpava celo selo snegom i mrazom, a on mora čak na livadu, da položi stoci seno i lisnik.Obuče svoj stari žuti kaput, jedini ostatak prošlih srećnih dana, koji ga odmah, čim ga obuče, navije na maštanje, pa stane gaziti po prtini ili celcu — kako se desi, — poguri se i sagne glavu, a misli se stanu kolutati i ređati, sve jedna za drugom, sve brže i brže...On ne oseti kako dođe do kotara, oko koga se okupila gladna i premrzla stoka; ne oseti kako mu je čelo sleđeno, kako ne može da obuhvati rukama ledene rogulje, kako s velikim naprezanjem prebacuje plasku po plasku sena preko vrljika...Ide, vrši posao, vraća se, a jedna stalna misao, koja se već odavno utvrdila u njemu, zauzela ga svega, pa vrti, vrti... Kad je sebe ostavio Beograd!Već se poseljačio sasvim, nestalo je i poslednjeg znaka beogradskog »polira«, samo ga žuti kaput opominjaše, da je i on nekada bio nešto — cenzor velike gimnazije!...Ali sad, ovako zanesen, pretrpan grubim i teškim seoskim poslovima, čisto ne verovaše svome nekadanjem blagovanju.A sve nalete odjednom, kao vihor na vreloj vedrini, i preseče, poruši, odnese sve njegove težnje, njegove detinje nejasne ideale... Srbija povede rat za nezavisnost.Ljubomir beše u drugom razredu.Jednog dana raspustiše školu, rekoše da prelaze u starije razrede svi oni, koji imaju dobre godišnje ocene.Pročitaše njihova imena: i Ljubomir prelazi u treći razred.Izišo je iz škole prazna sleđena srca, sa nekom zlom slutnjom na duši.Da li će još ikad prekoračiti ovaj značajni prag, preko koga se ulazi u nauku?... Beograd opusti.Odoše svi ljudi na zavetnu svetu dužnost; odoše i profesori, odoše i stariji đaci, i Svetozar ode sa nekakvom »legijom«, ode i »gospodin«...Ljubomir se osvrta jedan dan po Beogradu, pa se i on reši da ide svome rodnom Maljenu, koga već dve godine ne gleda očima. Davno je to bilo, čini se Ljubomiru.Tek je leto bilo oslavilo, a evo zime na izmaku.Šta se tereta, za to vreme, preko glave preturilo, koliko se muke videlo.Ode mu brat na granicu i za njim i otac.Ostade sva kuća na leđima nevešta momčeta.Radio je mnogo za svoju kuću i to mu ne beše teško, ali je još više radio pod kuluk, za tuđe kuće, gde su ostala sama deca i po jedna žena, i to mu beše veoma teško. Ali prođe sve.Nastade primirje, pa zatim mir; vratiše se njegovi sa granice i nastupiše izgledi za bolja vremena.Svet se namučio do najveće mere, do vrhunca, pa je svaki mislio da se više ne može izdržati i da posle kiše i mećave mora jednom ogrejati jasno sunce...Tada će i škole početi, nastaviće se u celoj zemlji prekinuti rad. Sve beše kako treba i obećavaše da će se nastaviti srećni dani za Ljubomira.Ali odjednom dođe ono. Nikako ne može da se seti kad je to počelo.Sve misli o tome nekako počinju od Beograda, ali on ipak ne može da se seti kad je to bilo, kad se javila u njemu prva misao.A u samoj stvari to nije počelo jednog dana, ni meseca, pa ni godine...I sada, kad je već u njemu sama misao, kad ga je ona zauzela svega, on i sada nije načisto ni sa sobom ni sa svojom mišlju. Jedno samo on razume dobro i jasno, i to je početak od onoga: zna da više neće ići u školu, to je sam smislio i to će tako biti...Zna još, da neće ostati ni kod kuće — tu nema nikakva posla, tako je još onda, kod studenca, odlučio.Zna da će ići u svet...I sad nastaje ono... Ne zna kad i zašto mu je to palo na pamet...Tek onako dođe mu u glavu: »Da provedem neko vreme u manastiru... ’nako samo...Nije zbog čega... neću ja tu ostati.Nego tek, da vidim i to«... I od kad mu je došla ta misao u glavu, od tada on ne misli ni o čem drugom.Najčudnije je, kako se reši da napusti školu, a i on sam ne zna kako mu to dođe, niti žali za školom.Ako hoće, može sutra ići u Beograd, ali on neće i zna zašto neće.I sad, vraćajući se od stoke, sprema se da utvrdi sa ocem sve, jer mu je još ranije pomenuo za svoju nameru. — Sinko, reče mu otac, ti odavno radiš na svoju ruku.Šta ću... mi smo prosti ljudi, a ti si tolike čkole učio...Radi kako znaš.Ali te samo jedno svi molimo: nemoj se kaluđeriti. Ljubomir uzdrhta; kao da ga munja ošinu po srcu, nešto se u njemu smrze, sledi...Odkud to, ta misao!...A njemu to nikad nije ni na um padalo... — Jok, more... promuca on gledeći, kako se starčeve oči zavodnjiše, kako iz njih kanuše dve suze.Pa prenese oči u drugi kraj — tamo brat Vujo otire oči pesnicama, a dve sestre, uz njega, pokrile lice širokim rukavom... — Kažem vam... šta vi je danas?!... dovrši uzdrhtalim glasom, pa i sam briznu plakati. — Svi trojica ste moji, nastavlja starac kroz plač: svi ste mi jednaki.Ako smo i sirotinja, možemo živeti... Jedva se utišaše. Ljubomir sede na tronožac uz pročevlje, sa koga se dizaše, vijugajući se, veliki plamen uz odžak, raširi se prema njemu i stade gledati kako se diže u vis para sa ugrejanih mokrih čarapa i dizluka.U kući nastade dugo nemo ćutanje, koje, kako izgleda, ne htede niko prekidati.Sestre odoše za poslom, a oni, otac i sinovi, seđahu gledajući u plamen, premišljajući svaki za sebe jednu istu, tešku, sumornu misao... »Šta je njima palo na pamet...Budi bog s nama!«... premišlja momak i smeši se ironično i usiljeno.Još mu drhću usne i kupe se na krajevima, i on oseća da mu još stoji na srcu sva ona težina, što se navali na njega, kad otac pomenu kaluđerstvo. Da li mu to zaista nije dolazilo na um do sada?On veli da nije, i bez sumnje nije nikad do sada pomislio jasno: idem u manastir da se pokaluđerim.Ali od kad ga je zauzela ona jedna misao, od tada se neprestano uz nju pomaljaju i nekakve nejasne kaluđerske slike, u kojima često Ljubomir, kao u snu, vidi sebe sama...Ali to su samo slike, tek onako... a misao o tome bila je daleko. »Baš nije trebalo ni govoriti sa njima o tome...Samo me zabunjuju!Eto, i sad mi je nekako tako... teško mi«... Kad se oprostio sa svojima i pošao od kuće, Ljubomir svrnu na trla u potesu.Znao je da će tamo biti Mira, pa da se i sa njom pozdravi.To mu je jedini drug iz mladosti... Oko razbacanih, po redu, gomilica sena, okupila se gladna stoka, pa žudno savija i kupi u usta suhu travu, a iz obližnjeg trla bije dim kroz sleme, kroz badžu i kroz samu šindru, kojom je staja pokrivena.Kad se Ljubomir naže na vrata, udari ga jara po licu.Na samoj sredini staje Mira naložila veliku vatru, pa se izrebrila prema vatri, na velikoj gomili sena; usturila glavu i gleda kroz badžu.Kad on uđe, devojka se prenu i skoči s ležanke. — Ene de !... uzviknu ona iznenađena i pogleda gosta iskreno, drugarski. Od maljenskog divljačeta postalo je pravo obično devojče.Sad je drukčije odevena i očešljana, drukčije se i drži i govori: sad joj ni na pamet ne dolazi deranje jarca. Ljubomir zauze polovinu njene ležanke, sede na seno i podupre leđa o trenice pa stade gledati u plamen; ona se spusti na drugu polovinu, podalje od njega, i, očekujući da on progovori, stade gledati u čađava brvna. — Eto, dođe i taj dan, progovori Ljubomir, da se ide u svet! — Čula sam, reče ona, ne starajući se da prikrije žalost, koja se pokaza na licu joj.Bo’zna ćeš u manastir? — Ja. — Nećeš, valjad’, ostati tamo? — Jok. — Baš se ti naide po svetu!Znam onda... zagledaš se tako u maglu i ćutiš pola dana, pa posle mi veliš da te vuče nešto u onu maglu, tamo u svet...Je l’ ti i sad tako, Ljubo? — Šta? — Vuče li te, velim... u manastir? On poćuta neko vreme, pa odjednom kao da dobi volju da sve iskaže šta mu je na duši, ispravi se na senu, oči mu zasvetleše i on progovori: — Znaš kako me onda vuklo...To nije bilo ništa.Sve mi se čini: da stoka ne opusti stričevu njivu, ja ne bih ostavio Maljena.A sad je drugo... drukčije je ovo... — Kako, Ljubo? — Sad me je strah...Ne znam kako to: vuče me i baš volim, mnogo volim da idem tamo i da sve vidim, ali me strah.Nisam se bojao onda, kad nisam poznavao drugog mesta do našeg sela...Onda sam krenuo slobodno, baš kao da ideš u goste ujacima; trčao sam preko nepoznatih mesta, kao preko maljenskih kosa.A sad... đavo ga znao... — Je l’ ti teško poći? — Nije... baš mi je milo...Ali će me biti strah, kad ostavim naš potes. — Kako li je tamo, Bože? reče devojče posle kraćeg ćutanja. — To i ja sve mislim.U veče kad legnem, pa zažmurim, ono mi odmah dođe.Najpre mi se belasa, daleko pred očima, neka mala — mala loptica... igra, igra mi pred očima i eto je sve bliže k meni...I što god bliža, ona sve veća i veća... posle kao tanjir, pa kao tepsija i tako redom, dok ne poraste kao kuća, i veća...Pa sve bliže i bliže... i taman da me udari u glavu, ono nekako prođe kroz mene, pa se opet vrati natrag i stane igrati daleko, kao neki veliki, veliki konj...Ja mu lepo vidim sapi, i jedna mu je noga kao. .Bože me prosti, veća od toronja Saborne crkve u Beogradu... i tolike su sve četiri...Pa igra, skače i što bliži meni, on sve veći... veći je od Maljena i Povlena ujedno... i ja sve čekam kad će da me pregazi i zadavi, a on se provlači oko mene, kao da je sav od vazduha... Mira prebledela, raširila zenice, i na licu joj ispisan veliki užas.Gleda u nekadanjeg druga, kao u neko čudovište, i pita se u strahu: da li je on još čovek, božji stvor, ili se već prometnuo u kakvo čudo?... A Ljubomir, ne gledeći na nju, sa zažarenim očima, sa raširenim zenicama, upravljenim u ljubičasto vatreni stub, što se vije pred njim, šušti i puckara, nastavlja započeto pričanje: — Tako to jednako, dok me ne pusti neka slabost u glavi, što me obuzme čim legnem.Onda se okrećem u postelji i ništa ne znam gde sam; posle ne znam kako sam okrenut: ne znam gde su vrata, ni pendžeri, ništa...Pa kad i to prođe, onda stanem misliti... — Misliti... ponavlja Mira glasno, od straha, tek da se javi i ona da je živa. — A ja kad počnem misliti noću, to traje do zore, baš do samog svanuća...Šta puta u Beogradu tako počnem misliti, šmrkćem, prevrćem se i odjednom čujem da zvoni jutrenje.Kad pre, ne znam ni ja... čini mi se tek sam lego.Tamo mi je to i počelo, a već ovde jednako, svaku noć... — Pa je li sve misliš o manastiru? — Najpre sam sve o drugom koječemu.Najviše sam mislio o mojima i o tebi, o našoj igri i tako...On htede pomenuti da ga je i Milkina slika u tim noćima mnogo zanimala, ali se uzdrža. — Posle sam o školi, o crkvi i mitropolitu... o tome sam mnogo mislio.I tamo još... čitao sam neke knjige pa sam mnogo o tome mislio. - Pa to je sve drugo... — A kad dođoh ovamo i kad odoše svi naši na granicu, počeh opet misliti.I tu mi odjednom dođe ono...Više nikad nisam ni o čem drugom mislio, samo o tome. Mira postepeno dođe k sebi, ali joj Ljubomir od ovog časa postade kao nešto drugo, što ne liči na čoveka, ili što nije pravi stvor božji, nego se uzeo sa nekim silama, vilenjacima, šta li su.Ona više ne imade za njega onako iskrena drugarska pogleda, s kakvim ga dočeka pri ulasku u trlo. Ljubomir ućuta.Čitav čas je ćutao i džarakao štapićem po rasturenim pregorelim žiškama.Nije mu se išlo odavde...Hteo bi dugo, dugo sedeti ovako u samoći, uz puckaranje vesele vatre, sa svojom drugaricom, i makar ne govoriti ništa, samo ćutati... Puhor se stade hvatati po sjajnim žiškama, koje dogorevahu, i sevajući još po kadšto slabom svetlošću, umirahu, tuljahu se, kao što se postepeno tule svi čovečji ideali... kao što se lagano tuli život čovekov, ili možda život celog čovečanstva?... Pomrčina je gusta; čini ti se rukama bi je mešao.Sneg sipa i veje gusto, jako, kao da hoće naročito, na izmaku zime, da plaši sirotinju i da pokaže svoju neviđenu silu.Ma uzaman mu je trud: briše topla jugovina, pa ga, topi i, cedi još u padanju. Pod nogama usamljena putnika, što se lagano provlači manastirskom rekom, šljepka se gusto hladno blato i jedva se nazire crna pruga, što vijuga kroz beo snežni pokrov.Putnik već pao u očajanje od zla vremena, umora i gladi.Svud oko njega, i desno i levo, sklopila se ogromna planina, kojoj, kako izgleda, nema kraja, a dole, pored sama puta šušti, valja se i bruji manastirska reka, niz koju umorni putnik već tri časa korača.Prošao je davno svih devet manastirskih vodenica, i sad se ljuto kaje što ne ostade u kojoj da noći.Dođe mu mnogo teško, htede kukati iz sveg glasa, neće li ga živa duša čuti, kad se neko iza samih njegovih leđa prodera: — Ko je to! Ljubomir odskoči u stranu od straha i iznenađenja, ali ugleda da je i onaj nepoznati namernik, još pre njega, klisnuo na drugu stranu, baš u celac. — Ko si? viknu opet onaj, ali mnogo mekše i prisebnije, jer se doseti da su se obojica uplašili jedan od drugog. — Ja... ja sam... đak, promuca Ljubomir više od zabune no iz straha.Idem u manastir, pa sam, kanda, zalutao? — Nisi, brate, nisi, odgovori onaj iz mraka prijateljskim glasom i priđe mu.I ja sam đak manastirski... hajdemo zajedno. Ljubomira kao da ogreja sunce; pođe veseo za svojim vođem, koji nešto u sebi mrmljaše. — Ja znaš idem... podelio tamo ujam, pa se nešto zamislio..Đavolje ovo vreme !...Kad pred samim mojim nosom — čovek!O, 'nateme!...U mal’ ne dreknuh... Ljubomir se nasmeši, ali mu odmah, veoma prijateljskim glasom, odgovori : — I ja se, vala, uplaših žestoko.A bilo me strah i od ove pustinje... sve nemo!... — Zar se ti bojiš noću? zapita manastirac s prekorom, kao da bi hteo reći: »Vidiš kako ja sam putujem, pa se nikog ne bojim!«... — Jok, more...Nego sam se umorio od duga puta, a zapao u ovu dubodolinu, pa mislim da sam zalutao. Posle nekoliko minuta Ljubomir se grejao i sušio pored topla »šporeta« u manastirskoj kuhinji, a oko njega se okupili ljubopitni manastirski đaci i momci, pa slušaju, razjapljenih usta, njegova pričanja o putovanju, pa onda i dalje o školovanju, i tako redom sve, dok se neko ne seti, te iznese pred umorna pripovedača hleba i pasulja... Zašlo se duboko u noć; đaci se raziđoše po sobama, momci se poređaše oko šporeta, a Ljubomir, dobivši neku krpetinu od momaka, leže na jednu klupu, pokri se i zaspa istog trenutka. Jasno i čisto zvoni najmanje manastirsko zvono, i njegov tanki i srebrni glas odječe kroz jutrenju vlažnu tišinu, gubeći se tamo u dubokim planinskim sklopovima.Na prvi zvuk zvona poustajaše momci, stadoše se oblačiti sa žurbom, i kako se koji spremi, odmah izlazi iz kujne.A iz dugačkog hodnika, koji se pruža pred svima ćelijama, pred ogromnom trpezarijom i kuhinjom, čuje se oštro zapovedničko gunđanje i nezgrapno lupanje potkovanih, po svoj prilici veoma velikih cokula, o pod postavljen do polovine ciglom, a ispred ćelija daskama. To iguman čini svoju običnu jutrenju šetnju, dokle ne vidi da su poizlazili napolje svi kaluđeri, đaci i momci, potom se vraća u svoju ćeliju i nastavlja prekinuto spavanje, uz prijatno brujanje crkvenih jutrenjih pesama, što se razleva otud iz hrama... Ljubomir još spava.Savladao ga teški umor, zaneo ga topal zagušljiv vazduh, pa niti ču zvona ni žurbe momačke; a ovi se i ne setiše da ga probude: svaki se brinuo samo o tome, kako će što pre šmugnuti pored igumana...Kad se utiša sve, otvoriše se lagano kuhinjska vrata i kroz njih prođe omlađa, čisto odevena, povezana velikom vunenom maramom u nakrst preko grudi, lepuškasta žena.Priđe šporetu, u kome još tinjaše vatra, postače ugarke, ubaci još drva, podiže se i ugleda pa klupi nešto smotuljano, zgureno, čudnovato. — Šta je ovo? reče ona glasno, prišavši klupi i razgledajući uvijenog uspavanog đaka.Ej, more... ko si?...Ustaj, svanulo ! Ljubomir se probudi, i opazivši ženu uza se, skoči i stade trljati oči pesnicama. Posle kratkog vremena i Ljubomir i žena doznaše ove, što su hteli jedno o drugom znati.Ljubomir saznade da se žena zove Marija, da je tu iz obližnjeg sela, da ima muža i dvoje dece, da je, već četiri godine, ovde u manastiru »kod gospodina i tako... računja se kao kuvarica«, ali priznaje da nije baš tako vešta kuvarskom poslu.Ljubomir, i ako još čist i naivan, doseti se da će ova krupna razvijena Rudničanka biti kao neka domaćica u ovoj kući, pa stade još više paziti na sebe i obarati oči. U tom utrčaše u kuhinju kaluđeri i đaci, pa svaki stade obletati oko Marije, tapkati je po ramenima i zapitkivati. — ’Broj’tro, tetice!... hi-hi-hi... viknu jedan ćosav mlad kaluđer, oko svojih dvaespet godina.Dohvati »tetku« za vrat hladnim kao led rukama, razvuče svoje široke, debele, ćosave usne, od čega mu celo lice postade okruglo, zbrčkano i usiljeno veselo, pa se opet nasmeja svojim sitnim zagušenim smehom: hi-hi-hi... — Nos’ te đavo danaske! viknu Marija, smejući se i braneći se.Kaki si ka guja... — Tetko, rode...Da li je gotova voda za moj tej? reče, stenjući, mršteći se i previjajući se, stariji od prvoga, kaluđer.Po njegovu celom držanju i govoru izgleda da su ga spopale sve bolesti ovoga sveta, i on se sam čudi, kako može još da ide, jede, pije...Ima mu trideset godina, visok je odveć, suh, smežurana lica, koje je obraslo gustom, dugačkom, žućkasto crnom bradom. — ’Oćeš sad? smeje se tetka, turajući mu šipak pod nos. — Ne, da ga omrsiš sabaile, dok ne pije lekovitu rakiju, viknu prvi kaluđer, oturajući tetkinu ruku. — Teto-o-o...Deder našu kajmakliju, oteže treći, sredovečan kaluđer, smeđe, čupave, grguljave kose, gruba, široka, prostačka lica, na kome je utvrđen ispolinski nos, ljubičaste boje.Beše visok, krupan, razvijen i silan kao stoletni grm; glas mu nalikovaše proletnjoj grmljavini. — Čekaj, bre, Maksime: vidiš ove đavole, odgovara mu tetka i osvrće se oko šporeta, tražeći sudove za Arsenijev tej, za Maksimovu i njenu kajmakliju, kojoj neće manisati ni onaj ćosavi Vasilijan.Ali je sad okupiše đaci sa pozdravima.Obojica behu mladići, ispod dvadeset godina, živi, okretni i veseli. Ljubomir stajaše u svom kutu, preturajući oči s jednog lica na drugo, šmrkćući i češući se ispod desne mišice, ne znajući šta bi drugo radio.Vasilijan ga spazi odmah, pa kao lopta odskoči od tetke i stade pred njega, smejući se i lupajući dlan o dlan od čuda i smeha. — Hi-hi-hi...Kako ’no, kako... on?... uzviknu i pruži prst na sinoćnjeg Ljubomirova vođa.Kako je dreknuo Velja, kaži pravo...Ko se više uplašio? Izdvoji se od šporeta i Velimir, pa se i on stade smejati. — Ho-ho-ho...Bruke ljudi!...Da čujete.Idem ja noćaske iz vodenice, skoro gluvo doba...Taman se nešto zamislio, kad pred mojim nosom mrda crno...Dreknuh, pa što igda beše snage đilasnuh u celac...Dok ja letim u celac, a onaj skače na drugu stranu, bega od mene... — Hi-hi-hi... đavo od đavola!... smeje se Vasilijan. — To bi bilo da ste se sreli ti i otac Maksim, odgovara mu Velimir. — Ujedaj, dete-e-e... oteže Maksim, mljackajući velikim nezgrapnim ustima i puštajući zatim iz grla dubok otegnut glas, koji liči na a-a... — E, rode, ja ću za lekove, uf-f... nešto mi od noćas seva desna strana, veli Arsenije, nagibajući se na desnu stranu i mršteći se.A ti mi spremi, rode... — Nađi mi, Vasilije, đegođ tatule, da mu iskuvam u teju, smeje se tetka i pristavlja đezve. — Sa tim se ne šali! viknu bolesnik preplašeno i pobeže na polje. — Hi-hi-hi... previja se od smeha Vasilijan i prilazi Maksimu, koji se, posle duga premišljanja, odlučio da izvadi i otvori duvanjaru. — Gle, nabavio taze, pa i ne nudi.Nećemo tako, Makso! uzvikuje veseljak, pružajući ruku duvanjari. — E, belaja!...Šta će ostati mene, onogaj...Tako vi svakad.Navali, a Maksa suši zube! odgovara Maksim, krijući duvanjaru u haljinu.Suši zube-e-e ponovi on, savijajući cigaru. — A-a... tako li je! viknu Vasa, sevajući očima besno.A ko popuši sa mnom oku duvana, što doneh iz Kragujevca, a?...Kome dadoh tri velike ture... one što dobih iz jagodinske, a?...Onda je Vasa bio dobar za ortaka, a Maksim purnja sve cigaru za cigarom...Čekni de, Makso, platićeš ti to! uzviknu ljutito, iziđe iz kujne i lupi vratima. — A-a... čuje se onaj gromki zvuk iz Maksimova grla, a on se malko promenio u licu: neko bi pomislio da ga je stid, ali nije; njemu je samo malko neobično zbog ovih Vasinih napomena, koje su sve istinite.Ali neka ga, misli u sebi Maksim, odljutiće se, a meni će ostati dosta cigara, što bi ih on popušio. Za to vreme je tetka raspitivala đake, da li su počišćene i nameštene kaluđerske sobe. — Da mi ne viču tu, i da se posle gospodin ljuti, završi ona. Đaci istrčaše na posao. — Baš si i ti neki...Ovde se tetki omače takav pridevak, kakav se retko čuje i među ljudima.Ne daš mu jednu cigaru, a popušio si mu toliki duvan! reče i razli kafe u šoljice, pa se namesti na klupu do Maksima, koji ćuteći žudno iščekivaše kajmakliju, ne mareći sad ništa, ako bi se naljutio na njega baš i ceo svet. Uđe Vasilijan, sa gotovom nepripaljenom cigarom a za njim Arsenije, sa pet velikih duvanskih kesa litrenjača, u kojima su razne osušene lekovite trave. — Vaso, eno ti đezve pa sipaj, reče mu tetka.A tvoja je voda u tom manjem loncu, objasni ona Arseniju, koji bojažljivo iznese lonče na svetlost, razgledajući da li je čista voda u njemu. — Bacila sam tatule, smeje mu se tetka.Mnogo ćeš poznati tako. — Dobro, rode, kad znam...Ako umrem, napisaću od čega je, pa će to naći vlast posle... — Jes’, ludi smo mi da čekamo vlast!Ko da ne umemo spaliti tvoje brljotine! — Hi-hi-hi... odobrovolji se Vasa. — Uf-f... stenje Arsenije i sipa razne trave u lonac, mešajući vešto kašikom. — Ustao! uzviknu značajnim glasom jedan đak, promolivši glavu kroz vrata. Marija odmah ustade i ode na vrata.Kaluđeri se značajno pogledaše.Arsenije stade sipati svoj tej, ne čekajući da se baš po pravilu iskuva.Ljubomir samo gleda i trepće, čudeći se svemu što se nasluša i nagleda od jutros, ne znajući još kako da smatra ove ljude: da li kao svete, ili onako kako se oni sami smatraju. Posle pola časa vrati se Marija, i odmah stade nešto oko vatre nameštati.Kaluđeri pobacaše cigare, izbrisaše brkove — Vasilijan samo liznu jezikom obe usne — i stadoše svi trojica nešto osluškivati.Kroz hodnik zalupaše potkovane cokule, začu se poznato im frkanje kroz nos i kašalj.Škripnuše vrata od trpezarije i malo zatim otvori se prozorče između kuhinje i trpezarije i na njemu se pojavi bledo, predrugojačeno lice Velimirovo.Ljubomir se prenerazi, videći ga onakova, ali pogledavši kaluđere, opazi da su se i oni uozbiljili i lica im došla drukčija. — Daj! začu se otud krupan zapovednički glas. Velimir dohvati sa prozorčeta naslagan šećer i odnese kroz sobu.Otud se čuje sipanje vode u čašu, nekakvo cvrkanje i malo zatim glas: — Staklo! Ljubomir ugleda, kako Velimir pruži veliko široko staklo puno vode, kako ga nečija ruka dohvati i naže.Začu se klokotanje vode, koje potraja dugo, pa onda nekakav gromki grubi glas uz predisanje, i onda zamumla neko tamo: — A-a...Ala li sam zagoreo!... U Velimirovoj ruci opet se nađe ono staklo skoro prazno. — Hi-hi...I ne zagoreo! prošapta Vasilijan, krijući se iza tetke. — Svi! viknu Velimir kroz prozorče i mahnu glavom na kaluđere. Odjednom se sva tri kaluđera ispraviše, stadoše gledati niza se i otresati rukom sitne praške duvanske, istresoše opet brade i jedan za drugim, lagano i smerno, iziđoše na vrata. Ljubomir se, gonjen ljubopitstvom, približi prozorčetu.U velikoj prostranoj sobi, tamo pa drugom kraju, u vrhu dugačka stola, seđaše krupan debeo prosed kaluđer, sa velikom šubarom pa glavi, ispod koje se prosula gusta razbacana kosa.Lice mu krupno, obraslo gustom okruglom bradom, koja je bila belja od kose.Na licu mu nos, koji je neobično nalikovao nosu Maksimovu i veličinom i bojom.I najzad se veoma isticahu krupne buljave plave oči, sa jako naduvenim kapcima.Ogrnuo se velikim postavljenim džubetom, podupro glavu desnom rukom, pa gleda nekud pred sobom.Pogled mu je prazan, besmislen, kao ’no kad čovek ustane posle duga spavanja, na samo blene... To je iguman Sava, starešina Pokrovskog manastira, ispod krajnjih rudničkih ogranaka. Otvoriše se vrata, i u trpezariju stadoše ulaziti, smerno i pobožno, kaluđeri. Bože, kakvi su ovo ljudi !...Nije moguće da su to oni isti što se sad ovde u kuhinji smejaše, svađaše!...Zar onaj bledi, prevrnutih očiju, smireni i skromni kaluđerak, što poslednji, sa strahom, priđe ruci igumanovoj, zar to Vasilijan!...Pa onaj pravi svetac, što se besilno prenemaže pred igumanom, to Arsenije!Pa čak i Maksim nekako neobično opružio svoj glomazni nos, i ako ne može nikako da udesi, da liči na sveca, tek i on se mnogo, mnogo promenio... »Ovo do sad što je bilo u kuhinji, misli Ljubomir, gledajući tri kaluđera kako složno klanjaju pred igumanom, ovo je bilo ’nako... kao neka igra...I oni su ljudi...A ovo je baš ono pravo!«... — Toči! viknu iguman, mrdnuvši neosetno jednom obrvom i gledajući ko i pre rasejano. Arsenije, lako kao na krilima, iskoči iz reda i dohvati lep iscifran polokenjak u kome se prelivaše, žućkasta kao dukat, stara prepečena šljivovica.Nasu rakiju u čašu, iz koje briznuše sitne iskre, i posluži starešinu.Iguman dohvati čašu glomaznim velikim prstima, prinese je otvorenim ustima i nekako odjedanput, ne naslanjajući čašu na usta, samo pljusnu i vrati natrag praznu čašu. — Maksim u Prnjavor... ima opelo, progovori on, gledajući kroz prozor prema sebi.Ti u Javorce... vodicu...Vasilijan u vinograd, s radnicima.Da nadgledaš đubrenje: svaki čokot, svaki čokot!... — Ja bih se usudio zamoliti, da Vasilijan odnese vodicu, a Velimir bi mogao nadgledati radnike, protepa bojažljivo Arsenije.Nešto mi od jutros seva... — Seva, a!... prekide ga iguman.Kad treba što zaraditi ovoj kući, onda njemu sve seva, a kad je za čankom, onda je vredniji od sviju.Seva mu!...He-he... završi on i mahnu rukom, našta sva tri kaluđera posedaše. — Daj tog đaka... hm... gosta. —Ulazi ovamo, šapnu Velimir kroz prozorče preplašenom Ljubomiru, pa stade razlivati kaluđerima rakiju iz drugog stakleta. Vrata se lagano otvoriše i kroz njih se, bled i poguren, potuljen na svoj način, gologlav, provuče Ljubomir.Iguman podiže glavu i pogleda ga mekše, ko što obično gleda đake i nezvane goste.Po ovome pogledu kaluđeri razumeše, da se tetka zauzela za došljaka i da je već primljen, samo im beše ljubopitno znati: da li će mu se odrediti posao »po redu«. Kad Ljubomir poljubi ruku igumanovu i stade prema njemu smerno, ovaj ga poče raspitivati : ko je, odakle je itd., ali sve površno : videlo se da mu je sve to već poznato.Pažljivije ga stade pitati o bavljenju u školi. — He-he... pa ti si učevniji od sviju mojih kaluđera, nasmeja se šaljivo iguman, koji nikad nije propustio priliku da ne pecne svoje kaluđere, kako nisu ništa učili, i da im tim napomene svoje bogoslovsko obrazovanje.Istina, i to je obrazovanje krnje, jer mu nedostaje osnovno i gimnazisko obrazovanje, ali to ne mari...Glavno je, da je on »svršeni bogoslov«. — E, zar si odlazio tamo? zapita iguman veselo, kad ču da je Ljubomir često odlazio u Bogosloviju i zna sva lica i sav red, kao da je pravi bogoslov. — Znaš li Amfilohija... drži li se još starac? — Zdrav je.Predaje Sveto Pismo. — Ene de... od kud to znaš?I mene je to predavao...A ko predaje dogmatiku? — Sinđel Prokopije. — Mora da je mlad? — Jest. — Za to ga ja ne znam...Hm... tako važnu nauku davati deci!Da je bar iguman...A psikologiju sigurno još drži čiča-Sreta? — Ja. — He-he... uzviknu iguman ponosno i pogleda ona tri neuka prema sebi, među kojima je Maksim bio najučevniji, jer je sasvim uredno svršio tri razreda osnovne škole. — Psikologija, moj brate... to je nauka!Kad stane čiča-Sreta da priča o onima, što idu noću po krovovima visokih kuća...He-he... mesečari se zovu! Ovako dugačak igumanov monolog zaprepasti kaluđere.On nije imao običaj da pred njima što priča, osim što neki put, kao mimogred, napomene, kako mu njegovo visokopreosveštenstvo piše o tome i tome.Videlo se, da je iguman, posle dobra sna, raspoložen sećanjem na vreme, provedeno u Bogosloviji...Doista, on stade raspitivati o svemu, o mnogim sitnicama internatskog života, koje je Ljubomir dobro uočio. — Šta, celo Sveto Pismo pročitao?! uzviknu iguman, kad Ljubomir to uz reč pomenu. — Ja, celo. — Lažeš, bre...Nisam ga ni ja ni polovinu pročitao! — Jesam, gospodine, odgovori Ljubomir takim glasom, da se više nije moglo sumnjati. Iguman zavrti glavom i ućuta. — Sipaj! viknu on iznenada. Arsenije ga opet posluži rakijom.I kaluđeri se obrediše još jednom. — Na Nikolino mesto... sav njegov posao ! Ovo je značilo da Ljubomir preduzme sav posao, koji je do sad vršio Nikola, najmlađi đak. — Nikola za pevnicu! U kuhinji, uz prozorče, stajaše Nikola, slušajući ceo razgovor.Kad sasluša poslednju naredbu igumanovu, otpuči se od prozora i stade skakati po kuhinji, smejući se radosno i lupajući se dlanovima po butinama.Pevnica je poslednji avansman đački... — Idite! mahnu iguman očima i trpezarija se za trenut isprazni. Ljubomiru se pred vratima pridružiše oba druga, i on odmah, po njihovim radosnim licima, opazi, da se obojica raduju njegovu dolasku.Prvi mu pristupi Nikola, s tako uslužnom ljubaznošću, da se i sam Ljubomir zbuni. — Sve hoću da vam priđem od jutros, veli on, trljajući ruke i nagibajući glavu pred došljakom, kao da je ovaj kakav jeromonah, ali vidite sami... — E što su ti ovi Prečani! prekide ga Velimir, uhvativši ga za obe mišice, pa ga previ preko kolena, smejući se... fini, uglađeni ljudi: uza svaku reč »vi«...A mi ercepuraći ’vako... uzviknu on i htede učiniti nekakvu gimnastičku veštinu sa Nikolom, ali ga ovaj uzdrža: — Čuješ li... kašlje! Ovo se odnosilo na igumana, koji je mogao čuti njihov smeh, pa se svi trojica povukoše pod zvonaru, gde su se mogli slobodno razgovarati.Iguman neće nikoga zvati, dok ne istrese ceo polokenjak. — Vidiš kako mi lepo, reče Velimir; pe svađamo se i ne mrzimo se kao kaluđeri.I ti treba sa nama lepo... kao braća.Znaš, ovde su svi od nas stariji, i svakog moraš poslušati, što god ti zapovedi.Iguman ti je odredio redovan posao, ali pored toga moraš ceo dan trčati i raditi što ti zapovedi on, i tetka, i sva tri kaluđera.Pa dođe čas kad ne znaš koga ćeš pre poslušati...A mi ovako složno, lepo, pa... — Jest, jest... treba... kao braća! prozbori Ljubomir iskreno i živo. — A vi ste... ti si dosta učio, popravi se Nikola, gledajući Ljubomira vlažnim očima.Ta i mi smo... onako manastirski, ali to tek nije, recimo, što je gimnazija.Ho, maj... karlovačka gimnazija!... da to čudo vidite!...I sve me vuklo srce u nju, ali me ćaća ne dade ni u seosku školu. — Eh, mi... šta mi!Ovaj će pokazati igumanu, čekni samo, uzviknu Velimir.Istina, i on je žestok u liturgici: što je zna, mahni se...I veliki i mali »vhod« šta znače, i zaamvona, i ekvaristija, i svako parče odežde, i sve, sve... — Ho, jaki je on i u dogmatici, moj brate, dodaje Nikola.Znaš ono o Trojici... kao ciglja! — Šta si ti do sad radio? prekide ga Ljubomir, koga je ovog trenutka više interesovalo to pitanje, nego dogmatika. — Klisar, brate! uzviknu Velimir.Znaš ono, što se kaže crkvenjak. — E, tu se imaš mnogo polirati.Moramo te mnogo učiti i tolkovati. — Jest, dela, slave ti! — Znaš, prvo... a to je baš teško, započe Nikola, i na usnama mu zaigra blažen osmeh, što će se od te dužnosti osloboditi.Da zvoniš!Danju već nije ništa, ali jutrom moraš ustati pre sviju, pre samih momaka, pa ovde pod zvonaru. — Lako ću ja to, reče Ljubomir. — Iznajpre ćeš sa mnom, dok se ne naučiš zvoniti.Ali ja mislim ti ćeš to brzo? zapita Nikola, gledajući ga bojažljivo; ko veli: Valjada vidiš koliko mi je stalo do toga, da se te bede oprostim. — Znam, znam... lako je to.A posle? — Crkva ti mora biti svakad čista; što se kaže: čisto ko u crkvi.Već to ću ti pokazati...Pa onda kadionice, čirake... more to ću ti sve pokazati: ne vredi tu govoriti, dok ne vidiš sve očima. — Dobro i to... a još? — Sad ti uzimaš Maksimovu sobu... je li, Veljo?...A ja ću Arsenijevu. — Dobro, nasmeja se Velja; onda meni ostaje onaj naš vilenjak. — E, lako je slušati oca Vasu, uzdahnu Nikola sa zavišću: on dohvati metlu, pa sam počisti sobu. — A kaki su vi kaluđeri? zapita Ljubomir. — Video si, brate, odgovori Velja.Svaki za se...Samo je Vasilijan opet čovek i... drug... i ako je ’naki. — Samo gledaj, prekide ga Nikola, da se pred igumanom svakad načiniš kao da si se žestoko od njega prepanuo.On to vole. — Mene je odista stra. — Čekaj, naučićeš se... I kakva ti još upustva i objašnjenja nije dobio Ljubomir, tu pod zvonarom, grčeći se uz svoje nove drugove... Ali čudo: koliko ga meseci muči ta stalna, grozničava misao; koliko je noći proveo maštajući o ovom danu, kad će se naći u zidinama čudna, do sad nepoznata manastira, koji ga je, tako udaljen i tajanstven, snažno k sebi privlačio; i evo, sad je učinio sve, što mu je odavno tajanstveni glas u njemu samom šaputao: ostavio svoj prvi mladački ideal, lepo đakovanje, ostavio rodbinu, selo, sve... — i gle, sad ne oseća ništa, ama baš ništa od svega onoga, što mu je zauzimalo misao toliko vreme. Sinoć je došao umoran, pa nije ni mislio o čemu drugom, do o odmoru.Kad je ulazio s Velimirom kroz veliku usvođenu kapiju, samo mu proleteše kroz glavu pređašnje misli: »A, to je ono!... ali neka, posle!« i već meraše okom, koliko mu koraka ostaje do onog mračnog ugla, iz koga bije jaka svetlost kroz prozor.Tu je pretpostavljao da ga očekuje odmor, a one misli sam oturuje od sebe, za posle, tamo dok se odmori. Izjutra je sve, što je gledao i slušao, bilo za njega u tolikoj meri novo i važno, da se nije ni setio nikakvih misli.Stoji tako, i zna gde je i šta je, ali ga više zanima klisarski posao... I beše mu čudno, što ga iguman ne zapita: dokle će ostati u manastiru, što je došao, radi čega...Istina pitala ga je tetka, hoće li sasvim ostati kod njih, i onako po izdalje napominjala kaluđerstvo.A on je skromno i pametno odgovorio: »Da vidim... još nisam nikad bio u manastiru«. Odvedoše ga u svoje đačko skrovište: uđoše u veliku, prostranu toplu sobu, koja je od jutros provetrena i okađena izmirnom.Uz duvarove stajahu samo tri postelje, jedan glomazan, mastan lipov sto i nekoliko krivih polomljenih stolica. — Ene, tri kreveta! začudi se Ljubomir. — To mi po jedan za naše goste: dođe nam rodbina ili tako...Sad će ovaj biti tvoj, pokaza mu Velimir postelju u uglu, na drugom kraju od peći, dok druge dve behu okolo peći. — A mi ćemo odmah namestiti onde četvrti. Lagano, bojažljivo, skoro nečujno lupnu momačko zvonce, koje visi ispred kuhinje...Oba đaka istrčaše na polje, a Ljubomir, ne znajući šta će ovako sam, pođe i on za njima. Tetka im u kuhinji spremila posnu poparu i čak, što je neobično i retko, prelila je unakrst zejtinom.Dade im da jedu, pa zatim ode u trpezariju.Dok se isprazni čanak, tetka se vrati s novim nalogom: — Odvedi ovoga kod Radojice, nek’ mu pomogne tamo u štali, reče ona Nikoli.Gospodin veli: nek’ se nauči i oko konja...Pa onda idi gore u planinu, reci Đoku da ne obara one bukve, što su zakršćene crvenom, nego samo zelenom varbom.A ti pokupi ujam, pa doteraj, obrte se najzad Velimiru. — Neće, brate, onaj pogani vodeničar da mi pomaže: čim me opazi s kolima, on bega u gornje vodenice...A ja ne mogu sam tovariti vreće. — Idi, pa to kaži njemu, odgovori mu tetka. — E jest!... mahnu Velimir glavom s takvim izrazom, koji je govorio: »Volim ti ceo dan tovariti džakove, nego ići k njemu na tužbu«. Raziđoše se.Ljubomir uđe u dnevne manastirske poslove i, zauzet radom i zanimljivim pričanjem konjušarevim, ne oseti kako vreme prolazi... Iguman Sava je rodom Gružanin, seosko dete siromašne porodice.U desetoj godini otac ga dovede u ovaj manastir, čuvenom starcu, igumanu Lazaru, koji se proslavio u celoj Šumadiji svojim »podvižničkim« životom, pa stavljajući ondašnju običnu i svoju jedinu pogodbu: »Tvoje meso, moje kosti«, ostavi dete i ode. Za šest godina iguman je od pravog divljačeta, koje dosle nije videlo ni grada, ni crkve, ni većeg zbora ljudi od jedne siromašne svadbe, na kojoj je ono bilo dever, istesao i spremio vična i glupa manastirskog đaka, onakva, kakav je najpodesniji za samovlasne manastirske starešine.Đak je znao celo crkveno pravilo, sve poslove manastirskog gazdinstva — u ovome se čak i odlikovao, — i to je bilo dovoljno.U šesnaestoj godini, još ćosav, duguljast, nezgrapni Steva pretvori se u brata Savu, primivši na sebe »obraz anđelski«. U ono vreme još beše neke strogosti po manastirima: starešina je pazio na svaki korak svojih potčinjenih, koji su se i u narodu i u poslu morali držati i ponašati onako isto kao što se ponašaju pred njim samim.Glas manastira, kao svete kuće, bio je podjednako dragocen i starijima i mlađima, i svaki se od njih patio, da se taj glas što više rasprostre u narodu.Istina, u tome je bilo dosta egoizma, materijalnih računa, ali ko će zameriti tome, pri onako ozbiljnom kaluđerskom životu.Narod je, iz udaljenijih krajeva, dolazio u manastire kao u prave svete kuće, donosio priloge, koji su sve više podizali materijalno stanje manastira, i vraćao se svaki utešen i ohrabren nadom. U takvim okolnostima počeo se »podvizavati« otac Sava, pazeći najviše na dve monaške obaveze: »molčanije« i »poslušanije«.U njegovoj prirodi beše mnogo onoga urođenog »širetluka« seljačkog, koji se u manastiru, kao najpodesnijem zemljištu, ošlifovao i prerodio se u prepredenost.To mu je pomoglo da se dodvori igumanu i svakome, ko ima kakva bilo uticaja na manastirski život i interese mu. Ali je pazio Sava i na sebe.Za čitavih desetinu godina kaluđerstva ne dođoše mu na um kakve veće sablažnjive misli.Njegova nezrela mladost i ondašnje okolnosti pomogoše mu u »podvizima« dosta.Posle je već i on, kao i svaki čovek, počeo misliti više o sebi i — bližnjima...No i u takim se prilikama otac Sava umeo vazda održati na visini: nikome nije moglo ni na um pasti, da onaj mladi i ljubezni Sava čini što s namerom u svoju korist. A posle i inače u životu, u raznim zabavnim i mladićskim stvarima, Sava je bio oprezan.Ako mu se ukaže prilika, te zametne šalu s kojom udovicom ili ’nako ženskom — čuvao se tuđeg pogleda i »glasa« kao žive vatre. Zbog takvog njegovog života, iguman ga preporuči duhovnoj vlasti, te oca Savu primiše u Bogosloviju.Posle trogodišnjeg školovanja i bavljenja u Beogradu, Sava se toliko »polirao«, da je svaku svoju urođenu osobinu usavršio i prefinio do najveće mere.Zato ga i poslaše da, kao mlađi jeromonah, mimo tri starija brata, primi upravu manastira, pošto je stari iguman, pre nekoliko meseci, umro, izjavivši želju: da ga njegovo najmilije duhovno čedo, otac Sava, u starešinstvu nasledi. Obišavši nekoliko većih manastira, upoznavši se sa njihovom uredbom i gazdovanjem, Sava se vrati u svoj postrig i uze upravu manastirsku. Prva novina u manastiru, koja se javi slučajno istog dana, kad stiže i mladi namesnik, novina u obliku jedne triestogodišnje žene, poznanice Savine iz Beograda, na jednim prostim kaljavim taljigama, sa jednim šarenim sandukom, jednim velikim denjkom haljina, na kome graciozno čučaše jedno belo, čisto, kudravo psetance, posmatrajući do sad neviđenu gustu šumu, koja se levo i desno pružila, — novina ova pade u manastir kao bomba.Nu, otac Sava ne dade bombi rasprsnuti se. Istog časa, kad se prestavljao celom brastvu, otac Sava povede razgovor o starom, tradicionalnom, nu zastarelom redu i gazdovanju manastirskom.Pomenu kako je obišao mnoge naše velike manastire, i svuda, gde god su mlađi ljudi starešine, našao je da se drukčije gazduje, po novoj nauci, koja se zove ekonomija, na je tamo i prihod dvaput i triput veći, nego kad se radi starinski. — I... tamo sam, veli otac Sava dalje, opazio jednu pametnu stvar... kod tih mlađih starešina...Hm... tu se namesnik malko zbuni i splete, ne znajući kako da počne izlagati ovu tugaljivu stvar...Vi svi znate, nastavi on, oslobođen novom mišlju, kako narod veli, da nema kuće bez žene.Dok ti ženska ruka ne takne jelo, dok ona ne udesi sto, trpezu, dok ona ne zaviri u sobe, tu nema reda... tu ti je, brate, ’nako... sve bez reda... I potom otac namesnik, malo stidljivo, oborena nosa, objavljuje da je doveo iz Beograda, »po ugledu na druge manastire«, jednu čestitu ženu, koja će biti svima na usluzi — za jelo, preobuke, postelje i tako...On moli da je prime lepo, pa će biti njome svi zadovoljni. Stariji kaluđeri počešaše se iza uha, mrdnuše veđama i ćutaše, a mlađi makoše rukom preko brčića, pogledaše se i nasmejaše se samim očima, dok im lice beše ozbiljno... Druga novina beše: namesnik dolazi u crkvu samo o praznicima, nedeljom i tako... poređe.Treća novina — ukide se »veliki tevter« koji su zaveli stari igumani, gde je svaki kaluđer, svojom rukom, upisivao koliko čega donese iz parohije i predaje starešini, koliko je palo prihoda u crkvi od sveštenoradnji...Tu se zapisivala svaka para od priloga ili od prodatog mala; veće sume zapisivali su zajednički, svi kaluđeri.Mladi namesnik oslobodi bratiju od tog »bespoleznog rada«, pošto, veli, on već mora na drugom mestu zapisivati sve to, te mora...Što bi se ljudi uzalud mučili! Tako poče novina za novinom, nešto po ekonomiji, nešto po ugledanju na druge, a najviše po nahođenju samog oca namesnika i po njegovim ličnim interesima.U manastiru poče drugi život i drugi red.Obrte se sve... Obrte se za malo i ponašanje namesnikovo prema bratiji.Kad je toliko stekao, da je mogao nekima u konzistoriji pozajmiti po pet, šest stotina dukata, bez obligacije i interesa, osetio se tako siguran, da se već nije bojao nikoga.Ali su potpuna sloboda i samovlašće nastupili tek onda, kad je novi iguman, u toku nekolikih godina, razjurio iz manastira staru bratiju i ostao sa svojom duhovnom decom, novim monasima.Od tada nastade ono surovo despotsko ponašanje prema mlađima, koje videsmo u manastiru.Ali se dotle imalo i nezgodica... Prva domaćica manastirska, ona lepa namazana, obojena ženica, beše neobično dobra duša, meka bolećiva srca, gotova da se odazove svakoj molbi crne braće...Morala je ona biti sa njima dobra i zbog svojih interesa: ako graknu na nju svi kaluđeri, nema joj opstanka u manastiru , pa da se zauzme za nju i sam vladika.Narod bi je silom isterao iz svete kuće.Znala je to sve ova pametna ženica, pa je ugađala svojim »sestrićima« isto onako, kao i samom namesniku. Rezultat toga ugađanja opazi Sava tek posle dve godine: mlađi se kaluđeri promirnjali, mnogo mirniji od matorih.A i matori se nekako upitomili, pa slatko trepću, čim opaze tetku, i stanu je nekog belaja muvati po uglovima hodnika ili kujne, osvrćući se bojažljivo oko sebe.A pića i jela stade se trošiti dva i tri puta više, nego pređašnjih godina.Sava napomenu bratiji ovu poslednju okolnost. — Pa... kad zarađujemo po toj novoj ikoniji... kako li je zovete — triput više, ondak zna se... moramo i trošiti više, odvrati mu ironično najstariji brat. — Hm... promrmlja namesnik i nastavi svoje napomene, ne osvrćući se na šalu sobrata.I ova se hm... on ne reče koja, ne pomenu ničije ime, ali se znalo o kome govori: jest, nešto se i ona obolestila hm... pa nije za ovako veliku kuću i ovaj posao. Posle ovoga tetku ispratiše iz manastira, i ona veselo kazivaše svakome, kako jedva čeka da stigne u Beograd, da se sita odmori.Na njeno mesto namesti otac Sava drugu, neku Prečanku iz Rume, nu ova beše još milostivija srca, te jedva i ona sastavi u manastiru tri godine. Tako prolažahu godine za godinom, donoseći sobom neprestane promene u manastiru, dok se ne dođe do ovoga stanja, koje zatekosmo u njemu.Četrdeset je skoro godina, kako se otac Sava ogrnuo monaškom rasom, a dvadeset i šest kako upravlja ovom značajnom kućom.Koliko je vode proteklo; koliko li je novih osećanja i novih strasti planulo, gorelo i utulilo se; koliko korisnih i beskorisnih preduzeća započeto i napušteno... I sve to prošlo i utulilo se, i samo stoji jedan dug beskrajan niz godina, u kome projuriše brzo detinjstvo, mladost, zrelost, pa evo stiže i starost, a u tom dugom nizu otac Sava ne vidi ništa, do tamu i gusti mrak, kroz koji sevne ponekad neka padalica ili repatica. Ljubomir još ne može da se pribere i da misli o sebi; ne dadu mu drugovi, naročito Nikola, koji ga ne ostavlja sa svojim pričama.Naročita zgoda beše u veče, kad se kaluđeri pozatvaraju u svoje ćelije, a drugovi se okupe oko tople peći, povade iz nekih tajnih mesta butele, hleb što se mesi za samog igumana i kako je kad čemu vreme: pastrme ili suve ribe. — Vidiš šta vredi sloga: ’vako mi, ovaj, svakad... uzvikuje Nikola, gladeći hladno staklo.Imamo i mi dušu, zar nije?...A baš ovu je doneo iguman iz Prnjavora, od njegove neke...Zgrabio sam je, ovu holbu, još iz bisaga, a kad mi je dao ključ da je nosim u podrum, izneo sam otud još dve pune vina. — Neće to, bojim, valjati... reče Ljubomir, gledajući u stranu: tako... bez dopuštenja. — Ta ono znaš, tako je...Samo ne znam ko bi dočekao dopuštenje.Ni na Božić se neki put ne sete da ponude čašom vina... — Šta tu tolkuješ !... uzviknu Velimir, uzevši staklo k sebi.Kome se ne dopada, neka ne pije...Zdrav si! Ljubomir ućuta.Ovde, radi drugarske sloge, moraju se obrnuti uši od nekih moralnih razloga i pravila.Samo, dokle li će to da ide?... — Ne mogu rakije, slave mi !... okusiti je ne mogu, kune se on, odbijajući pruženo mu staklo; nikad je nisam pio...Nemoj, očiju ti!... — A vina? gleda ga Velimir oštro, gotov da plane srdžbom. — Tss... pio sam ga ponekad u Beogradu, odgovara on zbunjen i crven.Malo se uplašio od Velimira a malo ga zbunilo sećanje na, đavolastu susedinu sluškinju, koja ga je dosta puta častila, očekujući da je Svetozar pohodi. — Kaki vam je ovaj, što ću ga ja slušati...Maksim? zapita Ljubomir, zalažući se mekim belim hlebom. — Nije naš, odseče Velimir; došljak iz n-skog manastira... — More, to... prekide ga Nikola.Nije ni za što: samo da jede i pije, pa posle štuca.Oni su dvojica sasvim drukčiji... druževni su.Kad mi imamo što važnije ili ’nako... hitno sa našim poznanicama, oni nam pomažu, zaklanjaju nas...A i mi njih u tom poslušamo: nađe nas, na priliku, neka njihova žena, pa nam slobodno kaže: »Reci, veli, Vasi to i to«; ja mu odmah sve isporučim, pa niko ne zna...Dobri su ljudi, ovaj... samo lažu obojica, a Vasilijanu ni desetu ne primaj... — Nisi, vala, ni ti zaostao od njega u tome, kaže mu Velimir u šali. — De, ti, Ero!...Onaj drugi manje laže, ali je veliki cicija, skoro kao i Maksim... — E, nije... šta govoriš!...Maksim ne bi dao ni Bogu tamnjana, to baš od istine...A onaj je opet... drukčiji. — Ta da!...Drukčiji, da kako...Ali znaš... kad izbacim iz sobe ovolicno parčence — Nikola pokaza pola palca — dogorele voštane svećice, on se zgrane pa da me ubije.Jednom me tužio samom igumanu, a ovaj, đavo, ispita ga sve točno kako je bilo, i kolika je bila sveća, pa kad se poče smejati... ho!... ta nije da se smejao, no sve klokoće trbuhom i previja se... — Šta ga to boli toliko, te s ’nako previja i... od čega se ono leči? zapita Ljubomir. — Previja se iz širetluka, odgovori Velimir.Hteo bi da se izvuče od posla, ali mu ta puška ne pali kod igumana. — E, nemoj baš tako... znaš sam da je slaba stomaka.Neki put ga odista tako zavije i zaboli, da mi svi mislimo: tu je.Odista ga drže oni lekovi.Ali, brate, kad zasedne za trpezu, pa stane makljati, ni Maksim mu nije ravan...I onda, kad se sit najede, veli da ga ništa ne boli i vidi se po licu... veseo čovek.Čudnovata boljka!A hoće da se previje i onako... kad mu nije ništa; to hoće, nije vajde.Ali što se boji smrti, to nema!... — Kaki!... iguman je gori od njega deset puta, viknu Velimir.Znaš one čizme... ha-ha-ha... — Baš da ti to ispričam, nastavi Nikola.Došao neki profesor iz Kragujevca i zanoćio kod igumana.Izjutra seli na doksatu, razgovaraju se nešto o pravljenju sira i piju rakiju.Iguman privika da se odmah donese parče mlada sira.. hteo je, valjad’, nešto pokazati.U tom nanesi vrag Rada kočijaša sa buđavim, polutrulim igumanovim starim čizmama, koje je našao u štali, a izgubile se odavno.Iguman već da pobesni...Dokopa čizme, stade ih prevrtati i pipati.A u tom ovaj — Velja — donese sir i metnu na astal.Profesor odlomi parčence i metu u usta...»Probajte, viknu on igumanu, pa ćete se uveriti.Nije sirišnjača isto što i presa!« Iguman, onako u ljutini, odlomi parče i pojede.»Ih, šta učiniste, viknu profesor : ruke vam sve od buđe, a vi uzeste sir prstima...To je otrovno!« Velja se i do sad na silu držao, a sad udari u grohotan, veseo smeh. — Ho, maj... da ste vid’li to čudo!...Prepade se čovek, pa hoće šlag od straha da ga udari.Uzalud mu posle profesor nešto tolkuje, ne pomaže ništa...Poklasmo sve matore plovke, te popi krv; donosi mu mleko, trči za doktora...Ta to je trebalo samo videti!Pa doktoru posle ne veruje: neće da ga pušti, dok mu ne dade nešto na laksir i bljuvanje... — Ha-ha-ha... smeje se Velimir glasno.A Maksim... znaš za onu travu! — Taj je još gori, taj je prava žaba ..Ideš, na priliku, sa njim kad je najteži, kad ga mrzi da makne nogom.Samo mu pokaži na putu neku travku, koja nije baš obična, pa vikni : otrovna trava!Taj ti više nikad ne prolazi preko tog mesta; obilazi ga daleko, prokrhava ograde, njive, samo da ne prođe pored otrovnog mesta. — More, svi se kaluđeri boje smrti, to je čudo! — Zar i Vasilijan? pita Ljubomir. — Ho, taj misli da neće nikad umreti, da će pre nestanuti ceo svet... — A sve ih u crkvi jednako opominje da misle na smrt: i pesme, i čtenija, i žitija i sve, sve... — Ali Arsenije, taj se žestoko boji. — Jest.Znaš li, on se ne leči samo od stomaka.On sluša sve babe, i sve budale i svakoga...Čim čuje da neka trava leči od koje bolesti, on je odmah nađe, kuva i pije, ako nema tu bolest.Bolje je, veli, piti za ranije , dok te nije snašla beda.Jednom ga prevarili te istuco i popio litru nekih morskih oraščića...Posle se i sam iguman uplaši, te posla za doktora... Čuje se kako puckaraju ćutci u ogromnoj bronzanoj peći.Đaci se raskokali, raširili se; udarila ih po licu vatra od peći a još više od vina i rakije, pa se rasplinuli, užagrili očima i ostavljaju ovaj suvoparni razgovor.Vuku ih misli, ovako ugrejane, na drugu stranu, i razgovor polako prelazi na predmete, koji su bliži ovim mladim srcima... Ljubomir vidi da se čini gozba u čast njegova dolaska, pa ne sme da odrekne ni jednu čašu.Počinje osećati neku nezgodu u glavi i stomaku, ali još su mu vedre misli.On sluša pričanje Nikolino, i samo mu jedno čudno: zašto Nikolina glava igra, trepti, kao plamen lojanice, kad se dobro razgori!...A Nikola uzeo nekakvu sasvim drugu pozituru i izgled: nije mu držanje više onako usiljeno priniženo, niti mu oči gledaju lukavo uslužno; sad je sasvim otvoren, prost, veseo momak. — A naše, naše... on udari glasom jače i namignu okom, te nije morao kazati imenicu, da znaš što su!...He-he... ti si još mlad, al’ ne mari... sve će braća tebi pokaz’ti, pa ćeš i ti sa nama u »stranstvovanja«... Ljubomir se stade vrteti; hteo bi nešto reći, kao da mu nešto nije po volji, ali Nikolina glava tako sitno treperi, a njegov jezik odebljao, pa ga mrzi govoriti...»Neka sad... svejedno, neka govori...Samo ovo što ’vako igra«... lete mu nejasne misli u glavi, a pred očima se magli, treperi... — To ga nećemo namoravati, progovori Velimir.Ako hoće s nama, dobro...A na posletku, svaki ima svoju glavu. — He, da vidiš moju Anicu.Ni Madžarica joj nije ravna!Pa mi lepo naški, ljubakamo se, kao na priliku neki golubovi.A ovaj Velimir, čuješ, to ti je za čudo i za priču.Našao curu pa, šta misliš, zavoleo je više od oca i majke... oboje kao sveci...A, šta veliš? — Ostav’ to!... kazo sam ti sto puta, viknu Velimir, podignuvši skoro prazno staklo s vinom u vis...Tamo ne diraj, a onako što činimo zajednički, to mo’š pričati. — Zajednički... šta činiš zajednički?Iziđemo neki put onako... u selo, gde se skupljaju devojke, pa tako, šali se i smej sa njima.Teraju nas da se kaluđerimo, jer ćemo, kažu, onda imati dosta para, pa se možemo provoditi kako hoćemo...I ’nako već, kad nas povede Vasilijan na urečeno mesto... — Mesto... te-sto... ponavlja Ljubomir, misleći neprestano kako bi ostavio društvo i došao do postelje...Te-sto!... uzvikuje on smejući se celim ustima, klibeći se na drugove nesvesno, pa odjednom ustade i povodeći se na nesigurnim nogama i čudeći se svemu što se tako iznenadno dogodi, dovuče se do postelje, leže i zaspa odmah. — Ta mahni ga! viknu Nikola, kad Velimir htede zadržati Ljubomira.Vidiš da je to neki, ovaj... on pogleda okom u stranu, i videvši da je Ljubomir već zažmurio, nastavi lakšim glasom: neki mlakonja...Nije za naše društvo, to se baš vidi... — Što?... biće dobar kaluđer, zacelo.A nama neće smetati ni u čemu.Još nam može biti od koristi. — Ta da, od koristi!I posle toga, ne moramo ove holbe deliti na troje, nego opet na pola, kao i do sad.Nemoj ga baš primoravati da pije... — Eto ga!Sad pričao o kaluđerima, a on gori od kaluđera... Drugovi se još malo prokoškaše rečima, potom pogasiše videlo i polegaše.Ceo manastir obuze gusta, neprobojna, tamna noć; nastade svud okolo pravi zimski tajac, kad se svaka životinja i čovek zgrči u toplu legalu, pa ne pušta od sebe ni glasa.Samo u pećima, koje se lože iz hodnika, poređanim u jednakom odstojanju, puckara vatra i sevne plamen kroz mali otvor na velikim bronzanim zatvaračima i iz sobe igumanove i Maksimove razleže se gromko, beskrajno, na razne tonove i načine izvedeno, zagušljivo hrkanje... A u sobi đačkoj svanulo.Ljubomir ustao i gleda kako sad lepa svetlost ulazi kroz prozore.Ovo je onako, kao da greje sunce, ali sunca nema nigde, samo se blista cela okolina...On obrte ključ u bravi, i taman otvori vrata i stade na hladne cigle, od kojih mu u isto vreme ide vatra u glavu, a pred njega iskoči Rade.Dohvati ga za mišice i povuče.Uvede ga u onu najveću sobu u Bogosloviji beogradskoj, gde se proslavlja Sveti Sava.I sad s leve strane, zbiveni u skamijama, sede neki đaci, kaluđeri, šta li su, a napred, tamo kud ga gura nečija snažna ruka, sede trista svetaca u kaluđerskom ruhu...Odvoji se iz sredine onaj sinđel što predaje dogmatiku, pogleda Ljubomira prekorno i uzviknu: — Zar ti tako?!...Prvi dan u svetoj kući, pa pijan!... Iza njegovih leđa smeši se iguman Sava, i nešto šapuće tetki, koja se prignula k njemu. Ljubomir bi pošao k njima da se opravda, ali treba preći jedan bedem gradski, pod kojim je on učio za ispit.Iguman ga upućuje da pređe karnizom, koji se pružio, ispupčen iz zida.Ljubomir korača... odupire se levom rukom o bedem, a desnom balansira... noge jedva imaju o šta da se odupru...A pod njim zinula beskrajna provalija i čuje se kako dole šušti voda i bije vlaga... — Evo ti motke! uzvikuje mu Velimir, pružajući nekakvu dugačku belu motku.Odupiri se njome, pa se ne boj... A Ljubomir se smeši, ne prima motku i oseća kako nestaje pod nogama karniza...On se grčevito hvata za četvrtasto pocrnelo kamenje, uzidano u bedemu, ali oseća da pada u bezdan i nije ga ni malo strah, jer od nekud zna da se neće ubiti...Ipak se trže kad pade u hladnu vodu i — probudi se... Pred očima mu još igra ona nejasna svetlost, mori ga strašna žeđ, zanosi ga glava i obara ga drem...On ponovi u pameti nesvesno ceo san, preleti ga jednom mišlju i — zaspa... Čini mu se kroz san da je baš ovog trenutka zaspao, a u isto vreme oseća kako ga neko snažno drmusa i viče mu nad glavom: — Ustaj, da zvonimo ! čuje on sad jasno, i ova opomena na dužnost razdrema ga odjednom, kao pljusak hladne vode. — E, moj bato, pozdraviće te iguman Sava, ako mu tako staneš ustajati. — Ih, kukavcu!... uspavao se!... uzvikuje Ljubomir, trčeći plašljivo po sobi, ne znajući za šta pre da se uhvati.Istrčaše oba đaka pod zvonaru i taman da priđu konopcu, a iz hodnika škripnuše jedna vrata i zalupaše potkovane cokule. — Vidiš, samo malo da smo još počasili, odmah bi na trodnevno suhojadenije... šapće Nikola i mrda rukom po mraku, da nađe konopac. — Ej, da li ga sinoć zakačismo za gredu... a, nismo, evo ga!...Sad ti vuci, a ja ću držati rukom, da popravljam kad pogrešiš. Klatno zaškripa jedared, pa onda snažno lupi o zvučni metal i zatim zaigra, zapišta, i sve jače i sve bešnje stade lupati, škripeći neprekidno na svome jezičcu. — Dosta, reče Nikola, i Ljubomir vrlo lepo zaustavi zvonce. Obojica pođoše crkvi.Nikola veseo, što mu učenik tako brzo usvaja veštinu, tapka ga po plećima i najljubaznije mu šanuće: — More, divota!...Samo sinoć i jutros probao, pa već zvoniš dobro.Još sutra, pa ćeš posle sve sam. — Ko je zvonio? grmi sa doksata. — Ljubomir, odgovara Nikola nekakvim tankim, iznemoglim, preplašenim glasom, od koga se sam Ljubomir uplaši. — M-m-m... čuje se neko mumlanje i opet potkovane cokule nastavljaju posao. Ćelije se otvaraju jedna za drugom, kuhinjska vrata škripe svaki čas.Nikola otvorio crkvu, upalio sveće sa drugom, na ide u kuhinju za vatru, što će se metnuti u kadionicu.Dođe bratija.Otac Arsenije, kao redni ove nedelje, započe jutrenje...Razleže se ono dugačko, jednačito, tajanstveno čitanje šestopsalmija.Mala voštana svećica treperi i slabo osvetljava pocrnele, masne, pokapane voskom listove časlovca, sa kojih se odbija svetlost na glatko bledo lice Vasilijanovo.Ceo hram obvila gusta tama, iz koje se, tamo kraj Vasilijanove glave, pomaljaju i nestaju druge glave...Neka čudna tajanstvenost i neki nejasan svetiteljski smisao treperi i vije se oko ovih voštanica, oko listova koji se brzo prevrću, oko nejasno osvetljenih lica, koja odsjajkuju u mraku... Ljubomir se prenu, probudi se i sad tek dođe mu na pamet zašto je došao ovamo.Odjednom ga obuze isto ono osećanje, kad je na Petkovaču posmatrao službu mitropolitovu.Prođe mu neko grozničavo drhtanje celim telom...Ali on to ne oseća, on se sav predao posmatranju čudnih prilika, što mu izlaze pred oči.Sve je tako novo i sve je tako davno željeno!...»To je ono!... to je ono«... uzvikuje zanesen i očaran ovom svetom tajanstvenošću, koju je, istu ovakovu, u svojim snovima gledao. To je, dakle, ono što ga je vuklo u manastir tako silno, a on nije razumevao što je.Sad mu se ono pokazalo kao neko otkrivenje, kao davno očekivano čudo.Sad bi mož’da drukčije odgovorio, kad bi ga, zapitali: hoće li ostati u manastiru, jer mu se odmah učinilo, da van ovog mesta nema života, da za njega nema veće radosti, no provoditi dane u ovakim prilikama. — Bog Gospod, i javisja nam... grmi Vasilijan svojim snažnim glasom, a uz njega bruje Nikolin sekund i Maksimov bas... Ljubomir oseća kako mu teku suze od uzbuđenja, i u isto vreme gotov je iz sveg glasa zapevati. »Ovde je pravi život... ovde se može živeti kao ’no što veli Hristos: da ostavimo i oca i majku i sve, pa da idemo za njim...A ono sve drugo, tamo u svetu, sve je ’nako«... I Ljubomir oseća kako se lagano počinje od njega odvajati sve ono, što mu je do sad tako blizu bilo: i otac, i braća, i sestre, i Maljen sa Mirom, i škola, i sve ono sa čim je mladost proveo.On više ne misli o tome, šta će nastati posle ovako pobožne jutrenje: one scene u kuhinji čine mu se kao nešto drugo, što nema nikakve veze sa hramom i sa ovom svetom službom u njemu...I njegovi seljani posvađaju se nekiput sa svojim popom, neki ga čak i opsuje, pa istog dana, kad mu popa ulazi u dom s krstom, celiva i krst i popinu ruku.I njegovi seljani i on ne misle mnogo o svojim postupcima, jer odnekud osećaju da tako treba da bude...I on oseća da njegovo srce sve više privlače i ove molitve, i ovo tamno zdanje i ova tiha pobožnost, što se rađa na ovom mestu...I najzad, on zna kako treba živeti — primer mu je u tome pravedni Jov — pa će se prema tome i upravljati, a za one druge... ne mari, neka žive kako hoće. Ljubomir je već pravi đak-poslušnik: navikao se potpuno pa svoj posao, pa ga vrši bez pomoći i bez tuđeg upustva; navikao se i na položaj najmlađeg đaka, kome svaki zapoveda, navikao se čak da gleda na sebe kao pa prostog slugu, i odnekud mu došlo na pamet, da sve to snosi radi raspetog Spasitelja... navikao se na svakodnevne jutrenje sastanke u kuhinji i na sumorno tužno raspoloženje, koje mu nastaje posle njih... Samo se nije dovoljno navikao na svete službe crkvene i na osećanja, koja mu one izazivaju.Svagda je u crkvi, kao da je prvi put u nju ušao : sve mu je isto onako novo, tajanstveno, isto onako sveto i primamljivo, kao što beše o prvom jutrenju.I sad se onako isto zanese, uzdrhti pri službi... gotov je plakati svakog trenutka. Ali kad je posao, mora se zaboraviti i molitva i sve...Danas je nedeljni dan, iguman ima gosta, nekakva činovnika iz Milanovca, pa pošto se gotovi veći ručak, pozvani su i oni obični manastirski gosti, koje iguman zove loncolizi; tu su vam mehandžija-arendator manastirski, tri dućandžice, predsednik, učitelj, neizbežni pobratim igumanov (imaju ih svi igumani) nekakav staroisluženi »činovnik« bez penzije (bavi se stalno sklapanjem manastirskih računa).Tako je svakad u manastiru: dođe li jedan stran gost, zbog koga se moraju zaklati bar dva brava, odmah se ovi »obični gosti« nađu u blizini i, hteo ne hteo, moraš ih pozvati. , Približuje se podne, gosti još sede na doksatu, piju staru prepečenicu i žmirkaju na toplo proletnje sunce.Iguman se drži kao obično; po tome đaci zaključuju, da gost nije mnogo važan, nego je onako u volji igumanu. — Biće mu neki lump-kamarat, kad ovaj ide u varoš, šapuće Nikola drugovima.To je, zacelo.Inače bi on drukčije... sve med teče iz usta. — Danas treba otvoriti oči! nastavlja Velimir.Znaš kakav je u društvu. — A jao!...Nikola pogrči leđa, kao da se brani od nečega, pa se obrte Ljubomiru: Ako ti što zapovedi, kaži nama da te naučimo, da ne pogrešiš... Velimir se odjednom trže, kao da ga neko ošinu iznenada; jednim skokom dojuri do zvonceta i oglasi početak obeda.On je prvi spazio kad je iguman samo očima i obrvama mrdnuo... Gosti uđoše u trpezariju, koja zamirisa tamnjanom, i na njih pogledaše likovi mnogobrojnih svetitelja i pravednika, povešani u raznovrsnim ramovima, bez ikakva reda, po zidovima.Oseti se odmah nešto manastirsko, nekakav naročiti duh i ton, svojstven samo svetim kućama.Sa naročitim smislom i ciljem dat je, još u najstarijim vremenima, manastirskim opštim trpezarijama izgled i duh »molitvenih mesta«.I kad čovek ulazi u ovakovu odaju, posle ispijenih nekoliko čaša šljivovice, nasmejana lica i razdragana srca, u očekivanju dobre đakonije, odjednom zaveje na njega ovaj naročiti trpezariski ton, gostu odjednom nestaje osmeha na licu, obuzima ga neka zbilja i izgleda kao da mu nije baš do jela...Po zidovima, ispod ikona, ispisana glavnija pravila monaškog života.Nikoli je palo u oči samo to, što je baš više glave igumanove bilo ispisano »vozderžanije«, te iguman ovo pravilo nikad nije mogao pročitati, dok su ona druga stroga pravila — molčanije, poslušanije itd. stajala baš pred očima mlađih kaluđera.Ovu svoju davnašnju opasku, saopštio je i Ljubomiru, sa naročitim tumačenjem. Gosti zauzeše mesta, očita se molitva, iguman blagoslovi trpezu i poče obed.Mlađi ubrzaše korake, stadoše raznositi jela, lica im dobila nemoćan, preplašen i neobično smiren izgled; od prozorčeta do stola samo snuju i sevaju jedan pored drugog.Obed je običan, nedeljni: malo se što više spremilo zbog gosta, pa su i monasi posedali sa igumanom.Po licima »običnih gostiju« vidi se da su nezadovoljni: oni su očekivali mnogo bolju gozbu, a od ovakog ručka samo im se usne ironično i pakosno skupljaju, a oči značajno namiguju.Ali kad se izneše dva tronedeljna sisančeta, ispečena na ražnju, sa nabranom kao pavlaka, zarudelom mladom kožicom, ispod koje proviruje meso, što se topi u ustima kao med, onda i njihova i sva lica za stolom, dobiše veseliji izgled. — Oh, majka mu pevala, što ga tako oprasi! uzvikuje pobratim, trljajući ruke i svetleći očima na mladu prasetinu, sa nekom pobožnom žudnjom i osetljivim drhtanjem ruku. — A, valjano! dodaje mehandžija više radi učtivosti, ali on oseća isto ono što i pobratim, samo se uzdržava od suvišnih uzvika i izliva. Iguman mrdnu očima, đaci za čas promeniše na stolu čaše i vino. Poče da se pije bez reda, neki od gostiju potražiše vode.Iguman mrdnu Nikoli: — Sa česme! zapovedi odsečno, što je značilo da treba otrčati sa stakletom na česmu, koja nije baš tako blizu, oprati staklo, natočiti vode i doneti ga onako mokro i hladno na sto. Posle nekoliko minuta utrča Nikola sa stakletom, s koga još kapahu bistre kapljice. Igumanu, čim uze staklo i pogleda u njega, raširiše se nozdrve, ali taj opaki znak Nikola ne opazi. — Sa česme? zapita iguman nekim mekim glasom, koji davaše upitanome dosta povoda za laž.On kao da veljaše u sebi: »Ta slaži, more... vidiš, pomažem ti... eto, ne gledam u tebe«.Iguman doista oborio glavu i našao se u nekakvu poslu sa čašama. — Da, potvrdi Nikola tako ubedljivo, još zadihan od daleka trčanja, da niko ne bi posumnjao u njegovu reč. — Štapove!... zagrme iguman odjedared, zatrese mu se gusta, razbacana, kudrava kosa, oči mu zaigraše nekud u napred, ne gledeći ni u koga. Gosti se zgledaše; oni »obični« uznemiriše se odjednom, i spremahu se svi da nešto kažu, ali su toliko iznenađeni, da ne mogu još naći reč, s kojom bi počeli.A onaj varošanin gleda začuđeno, pitajući pogledom okolinu: šta se to zbiva?... šta ono reče ovaj do mene?... Nikola prebledeo, glava mu se nemoćno vrti i trese, sav se omlitavio, načinio se kao osuđenik, koga će sad streljati. — Oprostite... visokoprepodobni oče!... stade mucati kao u groznici. — Štapove!... još bešnje, još silovitije i odsečnije zagrme iguman, naslađujući se čisto zvonkom oštrinom, koja se jasno izdvaja iz ostale grmljave.One male buljave zelenkaste oči, obrasle i utonule u debele ispupčene kapke, odjednom se pokazaše cele, iziđoše izvan kapaka, a one krvne žile na slepim očima nabrekoše, nabubriše neobično... Pobratim skoči s mesta, i pruži ruke plašljivo prema igumanu, kao da ga želi zaustaviti u brzom hodu. — Pobro...Savo... dođi k sebi!Biće ti zlo...Znaš tvoju čuvstvitelnu naturu! U svakoj drugoj prilici ova bi opomena osvestila ljuta igumana, i on bi se odmah pribrao, ali je sad, posle neispavane noći, bio suviše nervozan, pa je nalazio nekakvu slast u tome, što sad svi trepte od njegova glasa i srdžbe. Na vrata utrčaše konjušar i vodeničar sa dugačkim, zagasito sivim, okresanim grabovim štapovima.Iza njih bled, sevajući očima krvnički, pa ipak krijući glavu za njihova leđa, stade Velimir.Ljubomir se samo približavaše otvorenim vratima, ne razumevajući još ništa iz svega što je video, osećajući samo iz pogleda sviju ljudi, da se sprema nešto strašno. Gost tek sad pojmi šta se sprema.On se energično i dostojanstveno obrte igumanu: — Prijatelju, ja nisam došao ovde, da gledam tvoje... tvoje .. on se zaplete, ne nalazeći u mislima reči, kojima bi nazvao igumanov postupak, — tvoje domaće rasprave.To ti ostavi za posle, kad mi odemo... — U moj manastir neka niko ne ulazi sa svojim ustavom! dreknu iguman još žešće, izgovarajući s naglaskom i s nekim divljim zadovoljstvom ovu rusku poslovicu, koju je čuo ili pročitao negde u Bogosloviji. — Aha, tako dakle!... uzviknu gost, trgnuvši se od neočekivana odgovora, kao da ga neko poli vrelom vodom.On skoči i stade se izvlačiti iza stola, izgovarajući nekakvu pretnju, psovku...Gosti pružili ruke prema njemu, zadržavaju ga... — Moj ustav!... moj ustav! grmi iguman, obrćući glavu zidu, starajući se da ne gleda u gosta, koji već prelazi preko sobe. — Oče Savo!... — Ostavi, čoveče! — Gospodin-igumane! — Pogrešilo dete... Povikaše svi gosti odjednom i, našavši polaznu reč, zadžakaše i uzviknuše svi bez reda. — Šta čekate! grmnu iguman na momke, koji dohvatiše preplašena Nikolu za ramena i izvedoše ga na hodnik, pred vrata. Ljubomir, stojeći uz vrata, beše se zagledao u činovnika, koji, na drugoj strani hodnika, pretrčavaše od jednih vrata drugima, želeći, bez sumnje, uzeti kakvu svoju stvar, bez koje neće da se krene na put, ili mož’da, uzbuđen, ne znađaše šta bi drugo radio.Odjednom iza njegove glave nešto neobično Fijuknu. — F-f-fik!... začu se oštar, tanak glas kroz vazduh i za njim nešto jauknu... Ljubomir se sav nađe kao u nekoj tami, ništa ne vidi, blene preneraženim, iskolačenim očima, i samo čuje, posle svakog fijuka, onaj nepoznati mu, čudnovati, slabački glas, koji on nikad do sad nije čuo. »Čij je to glas? ko je to?...Vikali su na Nikolu, ali ovo nije njegov glas...To nekog dave... vidiš kako je skomolao!«... — Dosta! grmi iza stola; u hodniku prestade fijuk, čuje se neka žurba, prenošenje nekakve klupe, čepaju i šuškaju opanci... — Onaj gospodin ode, procmile Velimir tanko, bojažljivo, s najvećom pažnjom u glasu. — Moj ustav! moj ustav!... još grmi iguman, ne videći od ljutine šta se oko njega dešava. I učitelj odjednom skoči, kao da se tek sad nečega setio.Bled, uzbuđen, drkćući vilicama i kolenima, kao čovek, koji hoće nešto neprijatno i odsudno da učini, a nema dovoljno smelosti, okrete glavu prozoru i tankim glasom progovori: — Nije ni meni ovde mesto, gde ljude... — Sedi, čoveče! graknuše gosti, ne dajući mu dovršiti rečenicu ni ustati. — Kao volove... uzviknu on naposletku i iskoči iza stola. — Srećan put! srećan put!... viče iguman i blene preko sviju glava, ne gledajući nikoga posebno. — Ho... taki gosti!... ha-ha-ha... smeje se on nervozno i ironično, gledajući sad svakog gosta u lice. — A, daklem tako sas trgovačku čest!...Tako li !... viče jedan dućandžija bledeći, spremajući se da ustane, ali kao još očekuje neće li se iguman izviniti ili bar zadržati ga. — Trgovačka čest!...Evo ti je! iguman se tako nezgodno lupnu, da sva tri trgovca odjednom, kao na drotu, poskakaše i, psujući i preteći strašno, odjuriše iz manastira. Ovaj postupak dućandžija doli još više ulja u raspaljeni bes igumanov, i on, gledajući nesvesno, blesavo još ovo nekoliko ljudi, povika im: — Loncolizi!Manastirski loncolizi!... svi ste jednaki!... Načini se galama, gužva, vreva...Svi poskakaše iza stolova.Bratija monasi, smatrajući poslednji uzvik kao »otpust«, nagoše jedan za drugim, pognutih leđa, ubrzanim koracima, svaki u svoju ćeliju...Gosti pojuriše za njima, a đaci i momci, videći se ovako usamljeni na udarcu igumanova strašna pogleda, klisnuše kud koji i nestade ih u šumi... Iguman ostade sam. Posle nekoliko trenutaka, kad ne ostade žive duše u dvorištu manastirskom, kad se svi gosti razbegoše i kad sam pobratim ode u mehanu da odigra jednog džandara na ovako raspoloženje, dok mu se pobratim-iguman odljuti, a to će, znao je on, biti posle jednog dobrog sna — posle svega toga, lagano idući, osluškujući i brišući keceljom usta, uđe u otvorenu sobu tetka, i malo zatim povrati se, vodeći igumana, gotovo noseći ga na jednom ramenu, na koje se ovaj beše teško naslonio. — Kažem ja tebe: nemoj mešati vino; ne možeš ti da podneseš sve..Ovolika bruka!Ode čovek peške... još ako ne nađe konja nigde!... govori ona jednačito, onako ženski, bez naglašavanja i uvodi ga u njegovu ćeliju. — Moj ustav!...Loncolizi!.. mrmlja iguman, ne videći više nikog i ne razumevajući ništa... Iguman počiva. A Ljubomir, kad se razbegoše svi đaci i momci, nađe se u neprilici: pobeći će i on lako, ali šta ćemo ako iguman odjednom baš njega potraži?Seti se svoga redovnog posla — hranjenja svinja.Istina, još je rano za to, ali će se ipak imati ma čim odbraniti.Ode u ambar, dohvati torbu s kukuruzom i ode svinjcu.Uz put je samo zverao uplašeno, osvrtao se često, gledajući da ne trči kakav glasonoša za njim, ali kad zađe u čair, obrastao trnjakom, oslobodi se. Nabacao je klipove suha kukuruza pred gladne halapljive svinje, i kad nastade običan vrusak i mljackanje, sa neizbežnim piskom manje krmačice, od koje kakav drski proždrljivi nerast hoće da otme najslađi zalogaj, pa je prethodno pirne njuškom u slabinu, krmačica ščepa zubima klip, pisne opako radi običaja ili koketarije, a nije baš što je boli, pa pobegne u drugi kraj, nerast se obrće žurno, tražeći plen na drugoj strani, i onda nastaje muvanje svinja, jedno pored drugog, jer se svako nada da će zateći još koje zrno kod drugog nejačeg; kad nastade ovaj svinjski metež, Ljubomir se zamisli... Šta ovo bi?«... pitaše se u mislima, čudeći se celom ovom iznenadnom događaju i ne razumevajući ga još ni malo.Njemu sve izgleda, da je Nikola morao ovako proći, jer je došla njegova „čreda“.Video je da se sve u manastiru vrši po čredi pa, ne znajući još uzrok Nikolinoj kazni, držao je da mu je došla čreda, pa kvit...Sigurno je još pre njegova dolaska bila čreda Velimirova, sad je Nikolina prošla, i onda nastaje njegova!Sad je, dakle, nastala njegova čreda!... Ali šta da radi?...Da li da učini onako, kako je učinio kad belavka uvede goveda u stričevu njivu, ili da trpi kao što čine Velimir i Nikola?Sve, sve... ali bi mu baš teško bilo izdržati tu čredu, onako ni za što.Ne mari da radi kakav hoćeš posao: zar ne čisti štale, otimari konje, hrani svinje, vuče đubre na njive... i to on, nekadanji cenzor velike gimnazije!... A kako je on lepo maštao!...Da uči škole, sve... sve da izuči, pa da bude kao njegov nekadanji gospodin; onako isto da podigne jedno rame, da se usturi, pa šeširaj kroz čaršiju!...Istina, još češće je pomišljao na mitropolitovo služenje u crkvi, na gospodsko držanje onoga sinđela, za koga mu rekoše da će biti vladika, i nekako je nejasno svoja maštanja mešao sa tim, ne razumevajući ni sam jasno šta želi... -— Ej, đače... u šta si se zagledao! viknu mu nad samim uhom neko, tanjim ženskim glasom, koji odjekivaše prijatno. Ljubomir se trže i odskoči od vrljika, na koje se beše naslonio.Pred njega stade lepa mlada ženica, male crnpuraste glave, kicoški opremljena i nameštena; nasmeja se njegovu strahu i metnu mu ruku na rame. — Ti se žestoko uplaši! — Nije nešto se zamislio... — E, bogme kad se taki momci zamisle, tu nešto ima!... reče ona šaljivo, smejući se i stežući još više rame Ljubomirovo, koji se staraše da se oslobodi nezgodna tereta. — Ti si Ljubomir, je li... novajlija? zapita ona, gledajući mu pažljivo lice i ceo stas, kao da je rada oceniti ga ovim jednim pogledom.Izraz njena lica, posle ovoga pregleda, glasio je: »Ts... nije baš stvari, ali tek ko zna!«... — Ja, odgovori Ljubomir, krijući oči i vrteći se pod njenom rukom. — Moree... oteže ona u smehu, ti se kanda bojiš mene? — Jok, more...Nego da idem... iguman je ljut. — Zašto?...Stoj! viknu žena radoznalo. Ljubomir se zamisli: da li treba ovaj događaj pričati svakom?Kaza joj samo da je rasterao goste i da su se svi razbegli. — Baš dobro! uzviknu žena obradovana.Onda idi pa kaži Vasi da ga čekam ovde. — A, ti si to! reče Ljubomir oslobođen, setivši se, iz Nikolina pričanja, koja će to biti. — Ne smije ti on sad nosa pomoliti iz njegove sobe...Kažem ti: svi se razbegoše, ko vrapci... — Što? — Pa od igumana, more. — Aha... ne brigaj za to.Spava sad vaš iguman ko zaklan.Samo ti požuri. — Ne brini ti.Kazali su meni da Vasu svakad treba poslušati za to, izbrblja on i nasmeši se širetski. — Ene de! reče iznenađena žena pocrvenevši.Dobro baš...Kad se zakaluđeriš, dovešću ti jednu moju priju; taman će dotle porasti. — Neka, ne treba!... jok! viče momak u zabuni, vešajući torbu o rame. — Ne treba sad, ja kako...A posle neće moći ni jedna žena proći na miru pored tebe.Reci mu nek’ požuri, očiju ti! uzvikuje ona za Ljubomirom, koji gotovo pobeže od ovog sablažnjivog obora. Došavši u kuhinju, Ljubomir zateče sve kaluđere i đake oko tetke.Maksim i Arsenije naklopili se u jednom uglu, ne gledajući nikud u stranu, nad nekakvim pečenjem, pa obojica drže u jednoj ruci veliko parče, rezervu, dok drugom rukom prinose drugo parče velikim gladnim ustima i kidaju ga odlučno jedrim čvrstim zubima.Vasilijan nešto veselo priča, šetajući po kuhinji, režući oštrim nožićem butić mlade jagnjetine i zalažući se polako, kao sit čovek, kome se ne jede posle dobra ručka.Velimir i Nikola seli uz drugi čanak, pa i oni prebiraju i struguću nožićima nekakve kosti, slušajući pričanje Vasilijanovo. Ljubomir uđe u kuhinju uznemiren i uplašen, ne znajući još šta će zateći posle današnjeg okršaja, ali se zaprepasti, kad ugleda kako Vasilijan veselo priča i kako ga Nikola i Velimir, sa osmehom na ustima, slušaju.Kao da nije ništa ni bilo!I njihovi pogledi kao da mu vele: »Ništa, et’... sve je kao obično... u redu«... - Hi-hi-hi...Eve ga... begunac!...Gle ti širečine valjevske: hranio čovek svinje u podne!...Hi-hi-hi.. dočeka ga Vasilijan. — E, rode, ti si najpametniji! veli mu Arsenije, kidajući meso sa veselim blaženim izrazom na licu. — M-m-ma... mumla nešto i Maksim, gutajući poslednji zalogaj i zagledajući brižno i pažljivo u sud sa kostima, nadajući se još kakvom zaturenom parčetu.Ali videvši da su mu nade uzaludne, poklopi okruglasti trbuh obema rukama, na šta se iz samog trbuha razleže ono presito grubo štucanje: hap!... — Teto, da se zalije-e!... hap! promrmlja on, gledajući nejasno vlažnim i blesastim pogledom. — Podaj mu, Ljubo, ovo staklo sa police, pa sedi i ti da jedeš, reče tetka prebirajući rukama suve šljive, koje držaše na krilu rasute. — Hi-hi... pričekaj, oče Makso, ja sam preči, priđe veseljak polici, dohvati staklo pa naže. — E, brajko, onogaj... nećemo tako, ne!... uskipe Maksim i htede skočiti, ali nađe da mu je lakše samo mahnuti rukom, kao da brani piliće od jastreba, koji se spušta odozgo.E-e... čeka-a-aj... hap! Kad Vasilijan dade staklo drugovima, Ljubomir ga lagano povuče za mantiju i, značajnim izrazom na licu, prošapta mu: — Amo de! Kaluđer priđe drugom praznom uglu.Ljubomir mu, sa nekom tajanstvenošću i onom neotesanom seljačkom, bejagi poverljivom mimikom, osvrćući se bojažljivo, prozbori: — Čeka te ona... tvoja, kod obora.Rekla da pojtaš... Vasilijan pocrvene, zbuni se pa oštro pogleda začuđena Ljubomira i pođe vratima. — Ha-ha-ha... razleže se opšti smeh. — Obuci, rode, staru anteriju, dobacuje mu Arsenije, gladeći rukom staklo s vinom. — De, vi đavoli!... viče im tetka, smešeći se i obarajući oči stidljivo, sa izrazom na licu, koji veli : »Ja vi ne razumem te stvari, ali znam da je to nešto onako... šareno«... — Teto, đavole-e...Od nedelje je moja čreda.I ti dolaziš pod moje, onogaj... kako ću reći... pod moju vlast.Đavole-e... oteže Maksim tromo, a na licu mu jasno izvajan onaj širetski, specijalno kaluđerski osmeh kad govore sa ženama, koje im se dopadaju.U tom osmehu ispisana je bezdna grešne požude, širetluka i nečega što najviše liči na ljubavni zanos, a nije to.Slikarska četkica mogla bi to najbolje predstaviti. Ljubomir, uzimajući u ruke parče mesa, načulji uši kad se pomenu čreda.»Hm, vidiš... odista ide sve po čredi!«... — Dovešću ja tebi ludu Petriju, nek’ ti se nađe na čredi, odgovori tetka smejući se. — E, nemoj bolan, onogaj...Zar tako naša... kako ću reći... naša ljubav? — Ljubile te svrake, kako si lep! — A zar je ovi Arsenije... hap!... lepši od mene? — Ko i ti. — A iguman? prošapta Maksim oprezno, gledajući na zatvoreno prozorče. — Hm-m... mahnu tetka glavom preteći, pa produži rad uozbiljena lica. Čim sede Ljubomir uz drugove, Nikola se nasmeši na njega, pruživši mu lepo parče mesa. Ljubomir ga pogleda začuđeno. — Šta je, more... zbori mu poluglasno Velimir: ti misliš njega su ubili? — Slave ti, je l’ te boljelo? pita ga Ljubomir naivno, sa izrazom iskrena učešća u njegovu stradanju. — Ha-ha-ha, smeju se oba đaka, a Ljubomir prenosi začuđen pogled s jednog na drugog. — Zar bi nas smeo ko tako tući, da nas zaboli! reče Velimir. — A-a... doseća se Ljubomir.Ama zašto te ono ’nako... zbog čega to?... — Što nisam išao na česmu, nego natočio iz vidrice, nasmeja se Nikola. — Ih, kako poznade!A ja mišljah da je to po čredi... — Kako... kaka čreda? Ljubomir im kaza kako je mislio.Velimir to ispriča ostalima.Nastade grohotan smeh... — E, rode, to ne bi valjalo za tebe, reče mu Arsenije, smejući se veselo. — On to veli, onogaj... ko što ćemo ja i tetka sad od nedelje... hap... na čredu. Ljubomiru dolaze ove stvari sve zamršenije i čudnovatije.Do sad je mislio da ima bar neki red za sve događaje, a sad nešto drugo: tukli ga štapovima unakrst, i nije ga bolelo, i nije mu, kaže, ništa.I tako — ništa nije ni bilo!A ovamo opet Maksim pominje čredu !Čudnovato !... Jedva jednom!Dobio je dozvolu da čita žitija svetih.Iguman se najpre protivio, nije dao ni pomenuti.Kakvo čitanje sad, kad treba najviše raditi, rekao je tetki, koja je vazda u sličnim slučajevima vršila posredničku ulogu između sviju manastirskih žitelja s jedne, i igumana s druge strane.Dosta mu je za sad ono, što je od mene naučio, veli iguman, a nešto je valjad’ utuvio i iz pjenija. Šta je to Ljubomir mogao od igumana naučiti? Sedeći jedne nedelje po podne ispavan, naduvena i turobna lica, iguman čuje u trpezariji pevanje.To su kaluđeri sa đacima pa i momcima — ko je hteo — držali svakonedeljno vedžbanje u crkvenom pevanju.To je bio redovan čas, ali je iguman, kad se priseti, počešće naređivao da se drže i vanredni časovi.Šta bi se radilo na dugim zimskim noćima nego to! Čuvši pevanje, iguman reče u sebi : aha! i taj uzvik kao da ga navede na neke misli.»Eto, uče... to je lepo, misli iguman.To je u moju slavu...Kad, recimo, dođe u manastir vladika ili tako neko od onih velikih... onih, hm... pa ovi moji zapevaju, sve se trese...Obešenjaci Vasilijan i Nikola pevaju kao slavuji...Vladici milo; pogleda me blagonaklonim pogledom, pa se obrne, recimo Velimiru i zapita ga«...Pri ovome iguman odjednom skoči i pogleda oko sebe nezadovoljno.Dođe mu na pamet: ako vladika zapita što, na primer iz liturgike...A ni njegovi kaluđeri, kamo li đaci, ne znaju ni okučiti...Ništa, ama baš ništa!Do sad je vladika popio njegove monahe na veru; ne pita ih ništa; ko veli: Savini đaci moraju valjati.Ali se Sava svake godine po dva-tri puta ovako prisećao i činio ovo što sad čini. Iguman uđe u trpezariju, svi poskakaše, pevanje odjednom umuknu. — Sad ćemo liturgiku, reče iguman sedajući tromo na svoje mesto. Momci iziđoše odmah, jer ne behu dostojni slušati ove stvari.I takav je red... Kaluđeri i đaci pogledaše Maksima, kao što se gleda neko, koga će sad da nagarave, a Maksim, čuvši za liturgiku, pogleda plašljivo oko sebe, očekujući da Bog učini čudo i da ga spase od »nastupajućeg istjazanija«.Pa videvši da se ova čaša mora ispiti, obori glavu pokorno sa uzdahom i izrazom na licu, koji kao da veli: Budi volja tvoja, Gospode!... Sva su predavanja igumanova bila jednaka: uzimat je, iz pedagoških obzira, oblik dialoga, i to samo između igumana i Maksima. Iguman mrdnu okom na onu stranu, gde seđaše Maksim i povuče kraj usta u stranu.Vasilijan se nasmeši, a Maksimovo lice došlo bledo i nekako onako... neobično. — Oče Maksime, poče iguman nekim osobitim nastavničkim tonom, iz koga jasno proviruje ironija. — Šta ono rekosmo pre o značenju sv. prestola za vreme vršenja sv. liturgije?Kako ono vele sveti oci?... Ovoga se pitanja otac Sava najžešće bojao na ispitu u Bogosloviji, pa je njime u manastiru počinjao sva svoja predavanja. — Hm... onogaj... poče Maksim onako isto, kao što je vazda, nebrojeno puta počinjao svoje odgovore.Za jasle već zna se... i to tako... jasle, jasle... — Ama kake jasle? — Jasle, brate, vitlejemske, onogaj... prestavlja sveti presto, odgovori Maksim malo nabusito, kao čovek kome smetaju misliti. — E, dobro...Ali u koje vreme? — Hm .. pomozi mi kazati... onogaj... razvuče Maksim onako isto, kako je i do sad odgovarao; ali sad odjednom izbaci nešto novo.Do sad je on otezao, gnjavio, mrmljao i nije znao dati nikakva odgovora; iguman se smeškao ironično, da time zabašuri i svoje neznanje i prelazilo se na drugo pitanje...Ali sad Maksim, ne znajući ni sam zašto, povika: jevanđelje, brate... onogaj, kad se položi na sv. presto... onda!Eto ti!... Igumanu se zamrze osmeh na usnama, on prošara očima preko sviju lica, tražeći da pročita na njima: je li pravilan odgovor, pa ne videći ništa do ljubopitne poglede upravljene na sebe, pređe na drugo pitanje. — A šta ono još predstavlja sv. prestol? — Hm...Golgotu predstavlja... i nju, ja. — U koje vreme? Ovde se mora pomenuti, da često ponovljeni neprijatni događaji nateraju i najglupljeg čoveka, da ih malko psihološki promotri.Tako je bilo i s Maksimom.Ovi dialozi izišli su mu na vrh glave, i on je stao malo bolje razmišljati o njima.Učinilo mu se sumnjivo ovo igumanovo prećutkivanje, i malo po malo, u njemu se utvrdi misao: da ni iguman ne zna ove stvari.Prvim odgovorom učinio je probu, pa oslobođen igumanovim ćutanjem, reši se da mu tako odgovara do kraja. — U koje vreme? ponovi Maksim igumanovo pitanje, pa odjednom izbaci: na vhodu, brate... na velikom. Iguman opet poćuta značajno, stavi mu još dva pitanja, na koja Maksim odmah i naopačke odgovori, pa ućuta.Dugo tako postaja.Zavi debelu cigaru od seoskog, nakrižanog krupno, duvana, zapali je i stade gledati kroz oblak dima, koji se prema samom prozoru kolutao. — To već neka... prekide iguman ćutanje, to je onako, uzgred...Nego dela da pređemo celu liturgiju.Kaži ti meni... iguman oteže, sastavljajući u pameti pitanje. Kaluđeri se prenuše.Oni su znali da iguman zna dosta dobro protumačiti celu liturgiju, ali ga je mrzilo da ulazi u to.Njemu je imponovalo samo ono, što on ne razume; a što on zna, držao je da znaju svi.Zbog toga se do sad i zaustavljao na sitnicama, te su njegovi slušaoci smatrali ova predavanja kao zanimljivu šalu sa Maksimom, a Maksim — kao velike muke ovog sveta...Ali sad, evo, hoće baš od istine... Međutim iguman poče iz sredine.Objasni dosta dobro najglavniji deo liturgije, pa se oseti zamoren.»E, ovo se baš poteže junački!« kao da govoraše njegovo lice...On stade zapitkivati kako ide sa pevanjem.Za Ljubomira reče mu Vasilijan: — Baš ne može nikako da obrne prvi glas.Odgovaranje, onako što je kraće: gospodi pomiluj, podaj gospodi... to zna.Ali one duže... — Neka uči! neka uči! prekide ga iguman ustajući iza stola.Kad beše na vratima, on procedi: staklo! a to je značilo, da je vreme za rakiju. I tako, Ljubomir je čuo do sad jedno predavanje, i dvaestinu puta mučio se od svake ruke da pogodi onaj poluton, kojim se počinje prvi glas.I od jednog i drugog posla ne beše uspeha... Sad je dobio veliku debelu knjigu, kakve nikad u životu nije video.Ostrag na koricama beše rukom ispisano : „Žitija svjatih; dekemvriji — fevrua.«, a više toga, na marki : № 9. Uzdrhtalim rukama, sa žurnim pogledom, prevrtao je prve listove, na kojima behu »predislovije«, nekakvo »izvješčenije« i još neke druge stvari, na koje on ne svrnu pažnju.Nađe prvo žitije: »Pamjat svjatago proroka Nauma« i pročita ga na dušak, jer je imalo svega dvadeset jedan red. Odjednom se oseti kao čovek koji se veoma prevario u očekivanju. »3ar mi je to kako žitije!Proreko samo za ono jezero, to ti je svega!«...A njemu su kazivali, kad se počne koje lepo žitije čitati, ne može se čovek odvojiti lako od njega...Kako bi bilo da ne čita redom?Prevrte podosta lista i nađe: »Žitije i podvigi prepodobnago oca našego Savi osvjaščenago«. Poče čitati sa nekakvim neprijatnim preduverenjem, ali se, posle dvaestinu reda, sav zadube u čitanje...Stajaše tamo napisano o ovome prepodobnom, da se kao »osmoljeten... otverže vsjeh imjeniji, i šed v manastir, prijat na sja angelski obraz«... »Bože, ovo je... ovo je ono!... uzvikuje Ljubomir, prekidajući čitanje od uzbuđenja.U osmoj godini, pa u manastir«... Posle već čita dalje kako đavo kuša Savu osvećenog imanjem, pa posle, bogme, i ženidbom i još mnogim sablaznima, ali dete ostaje stalno »trudami i vozderžanijem umerščvljaja tjelo svoje«... U prekidima, kad dobije vremena, prevrće Ljubomir list po list ove neobične knjige, a uz obraze mu vazda pojuri nekakva vatra, celo mu telo obuzme prijatna toplina, srce mu se nekako stegne, ne zna ni sam: da li plašljivo ili radosno.Čita zanesen; poneki put prekine čitanje kakvim uzvikom i kraćim razmišljanjem, u kome je obično stavljao sebe na mesto onoga sveca, čiji život čita... Negde naiđe na veliku sličnost sa sobom, i to ga neobično porazi.Za sv. Spiridona Trimitinskog piše: „Ot djetstva svoego pastuh bje ovčij«... »Eto, uzvikuje Ljubomir: čuvao ovce i koze, ka i ja po Maljenu, pa postao vladika, i gledaj samo kakva je čuda počinio...Vaskrsao mrtvo dete!«...I u njegovoj zanesenoj glavici on već stvara sliku...On, obučen u episkopsko odelo, stoji na jednom brežuljku, a Milka, ona đavolasta Milka, nosi svoje umrlo dete i stavlja ga pred njegove noge... naravno, dok je on postao vladika, dotle se ona udala i ima dete...Gledajući neiskazanu tugu na njenu licu, on proliva suze i viče detetu: »Čedo, ustani!«...Dete ustaje, i nastaje... onako... Ljubomir se trže.»Vidiš, i mene počeo nečastivi da kuša!...Šta mi iznosi pred oči!«... i on se udubljuje dalje u čitanje, osećajući u isto vreme veliku prijatnost od prošlog maštanja; osećajući da ga opet nešto vuče da još malo promašta...On zna da je to nečastivi, ali se obično brzo zanese, zaboravi sve »bjese« i preda se slatkom, zanosnom sanjanju... Ovako je išlo sve, dok ne naiđe na »Žitije prepodobnago otca našego Antonija velikoga«.Toliko puta je slušao da je Antonijevo žitije jedno od najlepših i najzanimljivijih.Govorili su mu i kaluđeri o tome žitiju, i ako ga nijedan nije čitao, nego se znalo onako, po predanju...Čuo je i pre toga, od nekih bogoslovaca, da je Antonijevo žitije napisano najozbiljnije, da ga je morao pisati kakav spreman čovek i da je tako prepuno pouke i prave bogoslovske nauke, da je dovoljno pročitati ga marljivo i razumljivo, pa kao da si svršio celu školu...Ljubomir se zagleda u ova crna, krivuljava, nezgrapno izrađena crkveno-slovenska pismena kao u neku svetinju.Stade prevrtati listove, da vidi koliki je životopis...Preko četrdeset listova.Čitava knjiga!... Sa velikom pobožnošću i strahopoštovanjem mladić namesti crvenu, masnu vunenu zalogu na početak životopisa, zatvori knjigu i ostavi je pod glavu.Sad se nije mogla počinjati ovako ozbiljna stvar: treba sačekati kakav veći praznik, i onda početi čitanje. Leto u manastiru nije pretrpano raznovrsnim, neprekidnim poslovima, kao u seoskoj kući.Posao parohiski gotovo sasvim zastaje: obrede se poslednji svečari, đurđevci, obnesu se majske seoske litije, pa se onda kaluđeri siti nabesposliče čak do jeseni.Tek poneki put ako ih uznemiri po neka babinjara, kojoj je kriv oktobarski ili novembarski kazan, ili se prijavi koja pobožna duša za molitvu.Manastiri ne rade svoja imanja, nego ih daju na napolicu.Tako je doista i korisnije.Samo gaje vinograde sami, i to im je najglavniji poljski posao.Pokose livade, otresu voćnjake, ispeku rakiju — sve snagom nadničarskom.Zimi se zaradi mnogo, te se ima sa čim letina srediti. Ali za đake manastirske leto je doista pravo »iskušenje«.Ko izdrži celo leto i ne pobegne, taj je dovoljno iskušan.Na njih se svali sav posao ogromne kuće, jer momci imaju svaki svoju »struku«, pa ni jedan neće da čuje za ono, što ne spada u njegovu »specijalnost«.A đaci su, uz to, obavezni da se, pored drugih poslova, brinu i o onome, što je posao konjušarev, govedarov, čobaninov, šumarev, vodeničarev... Treba odgajiti i urediti ogromne gradine manastirske sa raznovrsnim povrćem; treba uređivati čitavu njivu, koja je zasejana samim pasuljem — glavnom hranom svakog manastira, pa drugu, koja je zasejana stočnom repom, pa treću zasejanu detelinom, pa podizati neke mnoge a veoma potrebne privremene ogradice od trnja ili oblica...Kad je lepo vreme — trči praši, plevi, okopavaj; kad je kiša — trči sadi rasad; kad je vetar — trči nameštaj grane da ne odnese...Tek ima se posla dosta. Ljubomir ne dobi vremena ni da se odmori čestito.Uzdisao je pod teretom teška posla, ali se nikad nije požalio, nikad mu rad nije bio protivan.Iz mnogih žitija, koja je uspeo pročitati, video je da su svi svetitelji izbegavali nerad i da su u radu nalazili pomoći za postizanje svoje teške zadaće.Svi su se trudili.I episkopi su obrađivali njive, žnjeli, kopali...Pa zar da izbegava rad on, koji se tvrdo rešio da sleduje stopama onih koji su ceo život svoj posvetili velikoj zavetnoj misli — služenju Bogu... Pročitao je dosta drugih, kraćih nu lepih, životopisa, i već je po njima stvorio sebi, ne još sasvim jasan, ali ipak određen pravac života.Rad i veliki umor ne davahu mu volje za duga maštanja; on pročita, na dopadu, nekoliko lista pa, ne razmišljajući mnogo, rekne u sebi: »Ovako ću i ja, baš ovako isto«...I opet je nastavljao prekinuti posao. Tek poneki put ga, usred kakve žurbe, zaustavi tromi Maksim promuklim otegnutim uzvikom: ‘ — Ehe-ej... momče! Ljubomir mu prilazi sa poštovanjem i ozbiljnošću, kako obično prilazi svima kaluđerima. — A ti... šta to? — Brojim vile za sutra, za plašćenje. — A-a-a!...Kako bi bilo da mi doneseš sa česme, ama onogaj... da razladiš staklo... Ljubomir ga posluša. — Šta ti ima u tom... toj bibliji... kako li se...Dela mi baš ispričaj. Ljubomir stane pričati redom. — Zar to... ha-ha-ha...Pa to su paremije... one znaš, za velike praznike...De još... Ljubomir priča, a Maksim samo uzvikuje: »Znam, znam... to se čita o Sretenju, to o Blagovestima... to je psaltir«...A kad Ljubomir pređe na Novi Zavet, on viknu: »To je jevanđelije!«... — Pa šta iguman priča ono pre, znaš kad si došo, da ne zna celo!...A ja, bogme, znam!... Ljubomir se čudi.Svi vele da Maksim ne zna baš ništa, a ono vidiš...I ono pre, kad ga pita iguman, kako odgovara!...Da li to oni njega svi mrze, ili govore tek ’nako?... — A u toj gimnaziji... je li teško? pita Maksim posle kraćeg ćutanja. — Pa... kako kome.Ima ih dosta što ne mogu ništa da utuve, a ja sam znao dosta... — Kako ’no... onogaj... što učite o kamenju?...Nešto mi Nikola nakaziva. — Mineralogija? pita Ljubomir sagibajući glavu. — Miren... i-hi-hi-hi!...Kako reče, vjere ti?... mir... ala, da mogu utuviti! Ljubomir ponovi otegnuto, na slogove: — Mi-ne-ra-lo-gi-ja. — Mi-rena... a-jak!...Ih da mi je to naučiti!...Iguman to ne zna, je li? — Ja bih reko da zna, odgovori Ljubomir neodlučno. — M-m... reko bi!...Ne zna, moj brate.Ne zna ni ono što mene pita, samo nas plaši. Ljubomir vidi da ga Maksim zadržava od besposlice, iz duga vremena, pa nalazi način te ga ostavlja sama.Na drugom kraju naiđe na Arsenija, vidi ga gde sedi u hladu, na krilima mu čitava plaska razne zelene i osušene trave, koju je do sad prebirao i ostavljao svaku zasebno u velike duvanske ili bakalske kese.Ali je sad prekinuo rad; zavuko obe ruke pod pojas, previja se glavom i celim telom čak do kolena, i uz to glasno nabraja: — Ej, moj Arso, moj kukavče sinji... baš ti se ne da, jadniku, živeti!...Nasladi se, ko čovek, sa dve ćase buranije i ćasom kupusa, a on, pakleni stvor, zavija kao utegom... vije, vije, vije...A slatko ti gutati buraniju, nesrećo!... zineš kao hala, kad je osetiš !... uzvikuje on i sve više gnjavi pesnicama svoj nesrećni stomak, koji ga tako nemilosrdno muči. — Drugi svet, kad ga boli stomak, bar ne može ništa jesti, a ovo... mastan kamen bi progutalo i samlelo!...Vidiš, i ovo ne valja što mi Teofilo piše za kvasiju i slatku paprat.Popio sam danas deset čaša te rakije, pa ništa... »Najbolje da potražim od tetke sira i hleba, to će ga umiriti.Čim što pojedem, odmah se zabavi...I kud nađe baš danas, kad me ona čeka!Nego, dotle će prestati, čim jedem«. — E, rode, od kud ti? viknu on glasno, kad naiđe Ljubomir. Đak mu kaza i pođe. — Hm... čekaj de...Arsenije se stade misliti, zašto mu je ono malo pre trebao đak; sad ne može čovek ni da ih vidi lako, a njemu je baš nešto trebao, ali šta ono beše? Ljubomir se doseti jadu, pa reče: — Iguman me poslao. To je bio dovoljan zaklon, da mu Arsenije ne sme ništa narediti.I on ode, misleći o maloprešnjem Arsenijevu jadikovanju. »I to je Božje kušanje.Baš kao onaj prepodobni... kako ’no se zvaše...Ali nije!Kušanje se daje onima, koji su Bogu veoma omiljeli.A ovo je ’nako, neka kazna«... Jednog dana, pred podne, dođe u manastir jedan postariji sveštenik, obučen fino, sa drvenom postavom na mantiji i crvenim pojasom.Ljubomiru se učini poznat popa, viđao ga je u Beogradu, ali ne zna šta beše tada.Biće od onih iz konzistorije.U dvorištu ne beše nikog drugog; kočijaš, koji je dovezao popa, svrnuo je sam u manastirsku štalu.Ljubomir pritrča gostu gologlav. — Gde je iguman? zapita gost, razgledajući po dvorištu onako, kako obično razgledamo dobro poznato nam mesto, posle dužeg odsustvovanja.»Sve isto! sve isto!« kao da govoraše taj pogled, preletajući sa ispucanih, oljuštenih zidova crkvenih na polusuhe stare voćke oko ambara, koji se dobro nakrivio u stranu... — D-d... da ga zovnem? zamuca Ljubomir, ne smejući kazati da je otac Sava još jutros, posle izdatih naredaba, po učestanom u poslednje vreme običaju, sišao u podrum, i neće izići otud, dokle ga tetka ne izvede, a tetka mu ne sme prići, dok se on dobro ne napije. — Kaži mi gde je, šta ćeš ga zvati! odgovori gost odlučno. — U podrumu, prošapta Ljubomir bojažljivo. — Hajde, da mi pokažeš. Ljubomir odvede gosta do ulaska i pomože mu sići niz strme, duge stepenice, koje vode u prostran i mračan manastirski podrum.Zadahnu ih onaj poznati podrumski dah, u kome ima ne samo alkoholnog mirisa, nego je uz njega još nešto, što ne liči ni na šta drugo.U jednom kraju podruma svetluca zapaljeno videlo, te pokazuje gostu pravac, kojim mu valja ići. Ljubomir zastade na poslednjoj stepenici.Znao je da se treba vratiti odmah, ali je hteo videti: da li je pogrešio što je uveo gosta u podrum.Prikri se za bačvu, pa stade gledati. Na drugom kraju podruma, u sumornoj nejasnoj tami, na jednom uspravljenom panju, škilji i svetluca slabo prilepljena voštanica.Pred njom, na nečemu sniskom, okrenut ulasku, sedi podbočen obema rukama i nagnut napred iguman Sava.I onako širok i plećat, u ovoj polutami, iza slabe škiljave voštanice, izgledaše kao veliki crn plast čija se figura nejasno ocrtava pod slabim zracima svećice.Samo mu ono buljavo naduveno lice beše dobro osvetljeno i, prema slaboj svetlosti, izgledaše još šire i naduvenije, a oči se prikovale za plamen svećice, pa samo trepću i opet stanu kao okamenjene.Ni jedne misli u njima, ni jednog zračka smisla i umna života!...Mrak, tama, beskrajno ništa!...Pred njim na panju igra i preliva se kao rubin, u velikoj širokoj čaši, žućkasta stara šljivovica. Gost, videći ga onako zablenuta, nakašlja se prilazeći mu.Iguman lagano prenese oči na tamnu figuru, koja mu se približavaše, ali ne mrdnu ničim drugim i ne pokrete se. — Šta tu činiš, moj crnjane! uzviknu gost. — A-a-a razvuče iguman, poznavši svoga školskog druga protu, koji je sad »velika sila« tamo kod vladike.Odkud? prozbori on zagušeno, pružajući ruku, no ne dižući se. — Evo... evo mesta, pokaza on gostu jedan prazan podmetač do sebe i posadi ga na nj, gledajući na drugu stranu, u mrak. — Tako ti Boga, šta radiš tu? pita prota, mereći žudnim i zavidljivim pogledom duge trobojne redove punih bačava, buradi velikih, srednjih, malih... — Pijem. — Zar tu, bolan brajko!... poče ga prota koriti, ali on oteže promuklim krupnim glasom, za koji se obično kaže da je zagoreo: — He... ne znam ti ja za drugo uživanje, nego da mi zamiriše ova patoka, moj Spiro...Onda mi se srce rastrese, i onda... hej, šta tu !... Prota ga stade koriti što bar ne pije u svojoj sobi, kad mora piti, pa mu oteže dugačku drugarsku pouku. Ljubomir već vidi da nije pogrešio što je uveo gosta u podrum, ali ga ona obična ljudska radoznalost zadržava da ostane još u svom zaklonu, da čuje još što, kad i ’nako sad ne sme niko priviriti u podrum. Iguman je oborio glavu i ćuti kao zaliven.Izgleda da ne čuje šta mu drug govori, jer mu oči opet besmisleno blude oko onog crvenkastog kruga, što igra u tami oko plamena. Prota je dugo govorio, karao, pretio, pa naposletku ućuta, jer mu se učini da Sava nije pri sebi.Ali, kad on ućuta, iguman teško uzdahnu, uspravi se i, gledajući nekud u mrak, progovori: — Što begam iz sobe, veliš.Što mi je dosadilo sunce, zato begam...Dok je zima, ne marim, ali kad ozeleni gora, kad zapevaju slavuji, kad sve živo pojuri tamo, hm... tamo na prigrevak, kad se i moji kaluđeri osete drukčije... pa se razmile po perilima i stanovima, onda ja bežim u podrum...Krijem se od jarkog sunca, kao krtica... Iguman poćuta zadugo.Prota raširio oči, pa ne veruje svojim ušima da one doista slušaju Savin glas. — I tica, i bubica, i svako stvorenje Božje zna zašto živi i raduje se suncu.Raduje se što... znam već, i ja sam mu se nekad radovao...Samo mu se ja ne radujem, jer ne znam zašto živim i jer ne očekujem više ništa... ama baš ništa!Prošlo sve, sve... ama baš sve! uzviknu iguman i nateže čašu sa šljivovicom. — Da se bar oženih kao ti, radio bih za svoju decu, znao bih... — Bog s tobom! uzvikuje preneražen prota. — He-e-ej... kad iziđem na onaj čelopek gore, pa pogledam dolinu moje lepe Gruže, kako se njome na sve strane razmilio svet... u meni zaigra srce, povuče me nešto nekud... mami me neka lepota... otvara se polako neki lepši život, šta li je to, ja ne znam...Tek ja bih tada poleteo, i ja bih nekud pošao sa tim narodom... kud ide taj svet...Iguman mahnu rukom preko lica i čela, otkud padahu neke kapljice.Da l’ to behu graške znoja ili suze, prota ne vide. — Ali kad pogledam niza se, kad vidim sebe ovako crna i nesrećna... crnjana, kako ti reče malo pre... onda... onda pobegnem pravo ovamo, u ovaj tamni podrum, kud ne dopire ta čarobna svetlost...I sedim, et’ ovako, dok ne zađe sunce, ili dok... hm .. — Ti piješ, onako... prekide ga prota.Voliš li rakiju mnogo? — Volim li rakiju!...Kako se može to voleti?...Ja mislim da je ni pravi pijanci ne vole.A ja ne pijem onako kako ti misliš...Eto, sad nisam pijan, a popio sam dosta.Nego mi onako dođe, kao da sam neki drugi čovek... drukčije i mislim i sve...To što ti sad rekoh... nikad u životu nisam nikom kazao... — Znam, brate.Zato se i pitam jednako: je li ovo Sava ili neko drugi. Opet nastade ćutanje.Tek će, posle dužeg prekida, prota reći: — I to mi je: ne očekuje čovek više ništa!...A za koga sam se ja zauzimao, za koga smo radili, te se »kratkim putem« dobilo saglasije sviju episkopa za tvoje...Prota naročito zastade sa krajem rečenice, da bi izazvao ljubopitnost kod svog uzbuđenog slušaoca i da bi dao veću važnost svome saopštenju — za tvoje... arhimandritstvo !... — A šta mi ono donosi... to željeno arhimandritstvo?Šta bi mi donelo i vladičanstvo!Okrugla je ona prokleta kamilavka: kako je god okreneš, desno ili levo, ona stoji podjednako...Prazna je duša, moj brate, prazna... ne možeš je ničim napuniti.Prošlo je za nju sve, kažem ti... — Čekaj da ti kažem, nastavi iguman živo, posle kraćeg ćutanja, sa jasnom namerom: da još bolje istakne svoje iskazano mišljenje.Imam jednog đačića, došao iz gimnazije...Zaludi se čitajući žitija svetih, a još u gimnaziji pročitao celu bibliju...Znam već šta ga čeka: biće u brzo kaluđer.Ali znaš li, Spiro, da mi dođe toliko puta da mu kažem: dijete, idi kući, oženi se, pa budi srećan čovek.Jednom sam ga baš bio pozvao, da mu kažem sve ovo, što tebi kazah...Tako mi nešto bilo došlo, ka ovo sad... pa se predomislih... Uplašen, preneražen, kao da bega ispred pružene puške, istrča Ljubomir uz stepenice, pogleda čudnovato, gotovo prekorno, jasnu i toplu svetlost sunčevu, koja je prsnula gustim mlazevima po zelenim vrhovima dremljivog bučja i celim vidikom. — Sotona!.., šapuće poluglasno uplašen mladić, trči u svoju sobu i leže na krevet. — Sotona je u njemu!...I to je kušanje... »Baš isto onako, kao što je kušao đavo Savu Osvećenog! misli Ljubomir, upirući raširene zenice na jednu pukotinu u zidu, iz koje se svaki čas pomalja veliki sobni pauk te tamani ulovljene muhe.A toliki svetitelji, što su bili prosti kaluđeri ili igumani kao i on, kako se oni posvetiše!...I nigde ne piše u ovim žitijama, da je kome bila... kako ’no reče: prazna duša... i da je hteo nekud poleteti...E, moj bane...Nisu toliki pravednici sedeli uz pune bačve, zato im i nije bila duša prazna, nego sve po pustinji i pećinama!«... A tetka Mara, koja je sve znala i razumevala bez naročitih naredaba, spremila je bogatu čast za retka i važna gosta.I ručak i večera prođoše veselo, ma da odsustvovahu oni obični gosti.Prota, neki duhovit veseljak, neprestano je pravio šale na račun Maksimov i Arsenijev.Maksim je tom prilikom samo treptao bojažljivo i ponizno, kao što se pristoji pred starijim, i na njegovu licu beše ispisano zadovoljstvo što je gospodin prota izvoleo svrnuti pažnju na njega — nedostojan sasud.A Arsenije, smešeći se učtivo i ponizno na protine šale, samo se uvija i mršti, i ako ga sad baš ništa ne boli. Prota će, opazivši Arsenijevo uvijanje, ko bejagi onako uz reč, smešeći se napomenuti: — A jest, sad je manastir V. bez starešine...Šteta što je otac Arsenije tako slab, a Gospodin baš pomenu njega pred moj polazak... — Ko, ja slab?... visokoprečasni! trže se Arsenije i pogleda tako vedro i zdravo, da svi prisutni prsnuše u smeh. — Mene, znate... samo po neki put stomak... onako... zavije, a nije da je bolestan, pitajte oca igumana...He, rode... imam ja take lekarije... htede se dalje pravdati Arsenije, ali ga prekide iguman: — Na jelu je, do duše, prvi, a na poslu tss..., gori od Maksima. Arsenije zaprepašćeno pogleda igumana, pa kao utučen njegovim odgovorom, obori oči, previ se, ponese ruke da ih metne pod pojas i već načini bolno-namršteno lice i taman htede reći uf-f... pa se seti protine napomene, i odjednom ono nabrano smežurano lice, onog istog sekunda, razvuče se u ponizan širetski smeh.Opet se svi nasmejaše. Izjutra, pošto se obredi ono lepo srpsko jutrenje posluženje, prota pozva igumana »da se malo prošetaju«.Iguman se odjednom uozbilji; lice mu dođe osetno otvorenije, bleđe, a nos modriji.Zna on, odnekud oseća, da će mu se u toj šetnji kazati nešto veoma važno i neprijatno.On zatrepta celom dušom, kao uhvaćena ptica, na koju već spuštamo ruku. Kad odmakoše podosta, prota poče: — Ti nisi zaveo u knjige deset hiljada oka kukuruza jesenašnjeg? „A, to li je!« pomisli iguman, i odjednom mu spade sve neraspoloženje i bojazan.On dosta grubo odgovori: — Nisam. — I devedeset komada ugojenih svinja... nastavi prota, ali ga iguman prekide: — Znam...I ono malo govedi, ovaca, drva...Ali ti to znaš. — Hmm...Čuješ, nevolja je...I to sad, posle ovog saborskog rešenja o nagradi!Ovaj tvoj... prota mahnu glavom desno, odkuda se, iz daljine, viđahu seoski dućani, — on je sad sila... poslanik; a sad je njihovo carstvo...Dolazio onomad ministru, sve mu ispričao i nudi svedoke... a preti interpelacijom.Ministar to jedva dočekao, znaš već... Iguman samo opsova grubo, seljački, pa opet ućuta. — Nego da se to popravi.Sve moraš zavesti u ovogodišnji dnevnik, pa ćemo već tu malu »neurednost« opravdati... — Što »neurednost«!Ja jesam prodao prošle godine, ali mi je termin za naplatu, recimo, ove godine. — Vrlo dobro, vrlo dobro!... — E, a šta ćemo sad za pare? zapita, iguman značajno i kao prekorno. Prota obori glavu zbunjeno.Njegov veliki gojazni trbuh stade se čisto uvlačiti unutra, a široke čiste nozdrve stadoše šmrktati oštro. — Gotovo, nije vajde... opet vodenicu? — Meni je pravo, kako god vi tamo naredite.Samo neću da štetujem ja. — Dobro, onda opet spremi molbu da je ponesem sobom, pa ćemo ti odobriti.Ovo je, za tvoje uprave, čini mi se, treći put? — Ne znam, svejedno!... odgovara iguman ljutito, psujući onoga, što je sad »njegovo carstvo«.On, gejačina... pa da sudi mene!... mene!...A-a-a... koštaće ga to dobro, a vala i mene će...Ali mi neće više sesti za trpezu, ne! — Otkud oni to doznaju?To treba znati. — Znam, brate...Onaj moj ludak, pobratim... opiju ga pa im sve kaže.Ali ću i njega... Tako psujući i dogovarajući se, vratiše se drugovi u manastir. Vodenično pitanje je u ovom manastiru staro i značajno.Manastir je polagao pravo na neko staro zapušteno vodeničište, na jednom seoskom potoku, gde se sad nije moglo raspoznati ni mesto za jaz ni za vodenicu.Pre stotinu i više godina bila je tu manastirska vodenica.Jedna ugledna kuća seoska, koja je isto zemljište ubaštinila, sporila je pravo manastiru.Sad je ravno šeset godina kako se poveo spor.Sava je, još početkom svoje uprave, tako stvar okrenuo, da je manastir dobio parnicu i imao pravo podići vodenicu na svome vodeničištu, i ako je ostalo zemljište bilo tuđe.Otac Sava potražio je i dobio dozvolu da izuzme iz Uprave Fondova deset hiljada dinara manastirskog novca radi ove potočare.Novac se potrošio, a vodenica se nije mogla podići, jer nema okolnog zemljišta, gde bi pomeljari mogli stati s kolima i stokom...Posle desetinu godina izuzeto je za istu svrhu petnaest hiljada i, pošto se vodenica nije mogla onda podići, sad će se opet izuzeti desetina hiljada, da se popune tamo neki drugi računi... Ali ova dragocena krava—muzara daje koristi i s druge strane.Pre desetak godina, posle jedne dobre pijanke u manastiru, ona ugledna kuća opet povede parbu na sudu.Otac Sava je svagda udešavao, te manastir jedne godine dobije a druge izgubi parnicu, i u dnevniku manastirskog rashoda cifra sudskih, advokatskih i drugih troškova za ovaj spor bila je ogromna.Tako to ide lepo svake godine: ona ugledna kuća trlja ruke zadovoljno, a manastir šta će... mora braniti svoje, od starine nasleđeno, pravo... Pročitao je... ne samo Antonija Velikog, nego i Makarija Egipatskog, čije mu se žitije učinilo još zanosnije, pobožnije...Sad leži, uz zatvorenu ogromnu knjigu, osvetljen slabim plamičkom voštanice, uz ravnomerno disanje uspavanih drugova, gleda široko raširenim očima, ali ne vidi ništa...Ponavlja u pameti događaje i opise iz oba žitija, i kako proleću pored njegovih mislenih očiju ovi zanosni događaji, njegova duša se sve više otvara i tako se saživljuje i nerazdvojno spaja sa svima ovim čudima, da on već jasno oseća, kako sad nije više onaj i onakav, kakav je bio do pre nedelju dana, kad poče čitati ova čudna dva žitija. Sad je drugi, to zna... to oseća dobro.Ali ima nešto drugo, važnije... Jednako ga je, još od povratka iz Beograda, kao što videsmo, mučila ili zanimala neka velika misao, koja ga je tako obujmila, da je zbog nje zaboravio, porušio sve svoje dotadašnje ideale, svoje zanosne detinje snove, koje je godinama, jedan po jedan, stvarao i slagao na samu dušu svoju, lebdeći nad njima, kao nad jedinim blagom srca svoga...I samo što se javi ona, ta čudna misao, ideali njegovi postepeno slomiše se, srušiše se, a ona se, ta misao, razvijaše sve više, dok ga ne otrže od rođena gnezda.On je nije u početku razumeo, ali što se više privikavao manastirskom životu, osećao je da se i misao njegova ostvaruje. Kad je prisustvovao prvom jutrenju, poznao je Ljubomir da je na pravu putu; osećanje mu je kazalo, da je blizu njega sve ono, što ga je u poslednje vreme zanimalo i privlačilo...Kad je pročitao prva žitija, osetio je i razumeo je šta mu je to tako blizu srca, šta mu je zauzelo dušu.A sad... sad je znao sve, sve...Video je jasno put, kojim mu valja poći, video je sve ono što je istina i što je od života, što je stvarno, i sravnio sa onim, što mu do skora beše ideal, pa je našao, kao što i žitija vele, da je sve ovo drugo taština, ništavilo: i svet, i škola, i gospodstvo, i Maljen, i sve, sve...Samo je jedno istinito, večno i nepromenljivo: idenje za stopama Gospodnjim.To je, kao najveću svetinju, kao jedini, večni ideal svoje mladosti, duboko urezao u dušu svoju i predao mu se sav, sa svim žarom mladićskog zanosa... A u, zamorenoj dugim čitanjem, glavi samo se ređaju slike za slikama... Gle, dvaestogodišnji mladić Antonije, lep kao upisan, obučen gospodski, vodi za ruku svoju jedinu sestricu, a za njim nagrnuli ništi, ubogi, slepi, hromi...Antonije spušta u ruku svakome siromahu punu kesu novaca, dok ne razdade sve... sve što je dobio za prodato imanje...Sestricu ostavlja kod obrečenih Hristu devojaka, a on se udaljuje u tiha nenaseljena mesta...I počinje se život.Eno, sotona prilazi u »noščnimi mečtanijami«... »Baš kao i ja, misli Ljubomir; i on je mnogo noću mislio...I kod njega se neki put omaklo, pa ode na drugu stranu...Počne o Bogu, a posle ode...To satana skverne pomisli natura«... Prvo se počinje onim, što je najsablažnjivije, naročito za mladiće... »on (t. j. satana) v noščeh v krasnija ženi preobražašesja, vsjemi uhiščrenijami pohot vozbuždaja« ...Posle mu iznosi pred oči sećanje na prodatu očevinu, tugu sestrinu, gospodstvo njegova roda, slavu svetsku, razne naslade...I sve to jaka volja mladićeva izdrža... I sad nastaje onaj neobični, za Ljubomira svetli i pravi, nu u samoj stvari strašni asketski život...Antonije ne jede ništa do zalaska sunčeva, često i po dva, po tri dana ne okusi ništa.Cele poći provodi u molitvi i razgovoru s Bogom... spava tek četvrte noći po malo, na rogozini.Jede samo suv hleb ili korenje...I opet, pri tako strogu životu, desi se da mu iziđe pred oči nekakvo čudno viđenje , u obliku divne, nežne kao rosa, slatke kao ružin miris, primamljive gole devojke!... »Što ti je čovek... misli Ljubomir; — sve, sve... ali mu je žena svud pred očima!Eto i ja: malo, malo... pa tek mi padne na pamet Mira il’ Milka“. Posle dolaze oni strašni nadčovečni napori, muke i bolesti telesne, u kojima ljudi zaborave i Boga i sve, ali smerni inok ostaje stalan, kao i pravedni Jov. A one pouke u žitiju Antonijevu...Čitav, ogroman, novi, do sad neviđeni svet iziđe pred oči mladićeve.I on zanesen, zbunjen mnogobrojnim novim pojmovima, značajnim mislima, zanimljivim faktima, samo bludi očima i pita se u čudu: »Šta je ovo?...Gle, odista šta je ovo?«... Ovo će žitije naučiti na pamet, tako je odmah odlučno u sebi.Jer ne vredi ga samo pročitati pa zaboraviti...Treba znati celo, kao »očenaš«... A Makarijevo... čudo! čudo!...U zrelim godinama roditelji mu se razdvajaju, dobrom voljom, i idu u manastir.Posle duga vremena, anđeo naređuje ocu Makarijevu da se opet sastavi sa ženom, i posle ovoga rađa se Makarije...Ali njegova ženidba, to je nešto!...Kamo danas takih djevstvenika!...Kad ga svedoše, prve noći po venčanju, u ložnicu sa ženom, Makarije se pretvori da ga obuze nekakva bolest »i ne kosnuvsja nevjestje, čist izide ot loža«... »To je junak ! misli Ljubomir.Tako bih i ja radio...Ona na jednu, ja na drugu stranu, pa tako dok ne svane...A Vasilijan i ovi drugi ne bi.He, drugo su oni!«... Pa stupanje Makarijevo u inoke... pa onaj strašni događaj zbog trudne devojke, koja obeđuje Makarija u grehu...Kad se samo čita, hoće čovek da poludi, a kako li je bilo izdržati...Gomile naroda, zakrvavljenih očiju, zapenušenih od zlobe usta, vuku vezana pravednika kroz selo, bijući ga, pljujući, čupajući mu kose, gazeći ga nogama i vičući: »Sej mnih oskverni djevicu našu!«...Ali Bog ne dopušta sotoni da se smeje dalje nad pravednikom... devojka, u porođajnim mukama, prokazuje pravog krivca, a Makarije se udaljuje u goru Nitrejsku i nastavlja asketski život, kao i učitelj njegov Antonije... Sveća, uspravno prilepljena za sto, dogorela i plamen lagano nagoreva suhu masnu dasku; počinje se razvijati po sobi dim, sve više i više, a Ljubomir gleda u žutu čađavu tavanicu, ne mrda očima i ne treplje, samo mu se po licu često razleva neka svetla, nadzemaljska vedrina i radost, i onda se one male zelenkaste oči skupe, i kroz njih se vidi vedra, vesela duša... Ljubomir se sasvim promenio: drukčije mu i držanje, izgled, govor, sve, sve...Kad mu što drugovi govore, gleda ih nekako blago i u isto vreme, reko bi, zabrinuto, na licu mu vazda igra neki svečan pobožan izgled.Pred kaluđerima je veoma učtiv, poslušan i pobožan.Sam nikada ne počinje razgovor, osim ako ima što zapitati.Odgovara na pitanja kratko, i uvek gleda da se ukloni od razgovora.Kad momci i đaci počnu pred njim govoriti o ženskima, on uzdahne i, s velikom tugom na srcu, ukloni se od onih, koje sotona ima u svojoj vlasti. A tetka već jasno vidi, da je Ljubomir otvoreno izbegava.Čim se ona gde pojavi, on se odmah nađe u poslu i okrene joj leđa.Ona opaža da je mladić ne mrzi, ali je se boji, kao nečega strašnog i opakog, kao da ona nosi sobom smrt i proklestvo. Jedared, potom, dođe tetkin muž, kao obično, s kolima i vrećama.Tetka se, po običaju, durnu, stade praskati i psovati nekoga po kujni (a bila je sama).Muž joj, neki prost i dobar, blesast seljak, staraše se samo da se što bolje napune vreće, torbe, kačice sa žitom, varivom, smokom i drugim kućnim potrebama.Ljubomir se naslonio na doksat pa, i ako je već nekoliko puta gledao ove iste prizore, sad mu sve dođe kao novo, kao da ovo prvi put gleda...Ne oseti ni kad iguman projuri pored njega i, po običaju, pobeže u knjižnicu, gde će lupkati prstima po debelim tomovima crkvenih knjiga, razgledati uramljene likove starih manastirskih arhimandrita, važnijih vladika i drugih znamenitih lica i, pevušeći poluglasno, prisluškivati šta se čini na polju.To je jedina prilika kad iguman sasvim omekne, uplaši se i stane od straha pevati, što inače nikad ne čini... Kad bi sve gotovo, nasuto, napunjeno, zavezano, seljak bojažljivo priđe kuhinjskim vratima i, promolivši samo glavu, progovori nekakvim zamrznutim glasom: — Stoja neće više da nas pere... đeca idu kao... Iz kuhinje zagrmi vrisak, prasak...Seljak odjapi vrata, okrete se bojažljivo i pođe natrag, mašući glavom, kao da se nečemu čudi ili nekom preti. — ...Kao da ih je turkinja rodila, a nije ona! govoraše on, prolazeći pored Ljubomira. Krcnuše puna kola, izvukoše ih iz dvorišta; u manastiru odmah nastade mir.Tetka, još crvena od ljutine, iziđe i nasloni se na doksat blizu Ljubomira.Velimir taman htede da joj objasni koliko je čega izdao, kad se Ljubomir odjednom ispravi i pruži desnu ruku na tetku: obrazi mu prebledeše, dođoše kao mrtvački, a oči sevnuše nekom nejasnom zlobom i uzbuđenjem.On viknu nekim novim, jasnim, deklamatorskim glasom, koji odjekivaše hodnikom: — Sotono, u tebi je pakao!...Kamo ti deca, što si ih rodila... i čovek?...Šta to činiš!...Pokaj se, dok ima vremena...Bog će oprostiti... Đaci se okamenili, zinuli pa samo trepću; tetka se samo poluobrnula k njemu, a ostala onako naslonjena na doksat, raširila oči pa gleda...A iguman taman poumio da iziđe i otvorio vrata, kad se razleže Ljubomirov glas...Iguman suknu natrag iznenađen i uplašen, krsteći se i mrmljajući: — Časni ga!...Natema ga!... Tetka se odjednom zaplaka, zajeca pa pobeže u kuhinju.Ljubomir se, čim ovo ugleda, povrati, dođe k sebi i uplaši se, ni sam ne zna od čega.On pođe lagano sa doksata.Velimir viknu za njim: — Jesi lud!...Šta ti je? A Ljubomir, posle ovog uzvika, odjednom zasija očima a po licu mu se razli neizmerno blaženo zadovoljstvo.Gledajući nekud u daljinu, primičući se drugovima, on prozbori: — Idem po stopama Gospodnjim.I On je karao grešnike... I đaci načiniše lica, kao što beše malo pre igumanovo, gotovi da se prekrste i da uzviknu, kao i on: časni ga!... Već su počele one dugotrajne, dosadne jesenje kiše.Drveće požutelo, lišće mu se slepilo od mnoge vode, oklembesilo se tromo, pa kunja i cedi sa sebe kaplju po kaplju, koja pada na mokru zemlju.Ptice se ne čuju; vrane izgledaju odvratne onako otrcane sa svojim ukvašenim perjem.U šumi tajac: umire ovo ogromno, gusto, zelenožuto čudovište, zagušilo se, pa ne diše, ne trepće... nema ni konvulsije predsmrtne, nego će mirno, tiho da se ugasi, da umre... da bi opet na proleće oživelo...Zato, pst!...Ne remetimo nemi, večni, beskrajni mir!... Kroz šumu nešto lagano šuška.Koraci se sve više primiču stenovitu kršu, koji se, usred šume, izdigao u vis za nekoliko stotina metara, obraso šipražjem i kržljavim drvećem.Oko njega neprestano obleću orlovi i jastrebovi, te svojim zloslutim piskom oživljuju ovo sumorno i tajanstveno mesto.Na sredini krša zjapi veliki ulaz u mračnu pećinu, ispod koga duboko, duboko dole, veselo žubori, skakuće preko kamičaka i sleva se u virove manastirska rečica. Blizu pećine, iz gustog šipražja izvuče se Ljubomir i stade.Pogled mu je sasvim jasan, otvoren i priseban.On razgleda, i, vidi se, razgleda pažljivo sve oko sebe.Oslušnu kako reka žubori, strese se od kapljica koje mu padaju za vrat i pogleda mračan otvor na pećini.Mahnu rukom preko vlažna čela i opet pogleda oko sebe... — Ovaku zgodu nije imao Antonije, reče on u sebi.Tamo je, kažu, kamenita ravnica, a ovo — gledaj!...Znao je naš sv. Sava šta će izabrati za isposnicu...O Bože, da li se smem usuditi ja grešnik, da se nastanim u onom istom mestu, u kome je pomalo boravio tvoj veliki svetitelj?... Sa velikim, pobožnim strahom, Ljubomir priđe k samom ulasku, ali se opet obrte šumi i zagleda se nekud... Učini mu se da siđe pred njega neko novo, do sad neviđeno biće, odjednom se spoji sa njegovom dušom i on stade osećati nekako drukčije... nije kao do sad. »Šta je ovo!...Kud idem ja?...Je li to baš ono, pravo, o čemu sam toliko mislio?Ili može biti nije to, nego ima nešto drugo...Otac... kako ’no reče kad pođoh... eh!...A iguman u podrumu... kaže: batali!...A o sv. Spiridonu Trimitinskom piše: »Sočetasja zakonomu braku i otec djetem bist«, pa se opet posvetio!...A Makarijeve roditelje sam anđeo sastavlja na zajedničku ložnicu...Živeli ljudi u narodu ’nako... ko svi drugi ljudi, pa se opet posvetili...Šta je to... kako ću sad?«... Mladić uzdrhta od straha što ga sad obuze.Učini mu se da stupa na tako užasan put, koji će ga upropastiti, jer će mu navući na glavu prokletstvo roditeljsko i božje.On sede na ulasku pećine i zaplaka se gorko, gledajući nemoćno u natušteno sumorno nebo, kao da otud traži pomoći i razjašnjenja u ovome zapletenom sklopu crnih misli...A iz neba samo sipi i kaplje hladna maglovita vlaga, koja se meša sa vrelim i bistrim kapljicama, što teku iz njegovih očiju... Suza za suzom teče i sleva se niz mladićevo lice, olakšavajući lagano paučinastom, vazdušastom rukom teški bol i strah, što leže odjednom na dušu njegovu.I kad se sit isplaka, oseti da mu je dobro i da se polako vraća prijatna toplina, koja se počinje razlivati po njemu...Pa nije baš ni tako mračno... gle, svetli se pred očima.I ima nešto prijatno, čega sad treba da se seti... — Jest...Posle onakvog života, kakvu je slavu dočekao!...Pa Makarije...Pavle Tivejski...Timotije Pustinožitelj... pa ona dva brata Teodor i Teofan... svi veliki inoci i, što je najglavnije, djevstvenici.Nijedan se nije prelastio ženskom lepotom i grešnom požudom...Ima ih na stotine, koji su sledovali za Antonijem, i svi su završili život čisti i nevini, kao od majke rođeni, i svi se posvetili.Nikog nije povuklo srce u svet, kao ’no što priča iguman u podrumu, nego su svi bežali od sveta i njegovih užasnih grehova...Pa šta je ovo, šta ono beše malopre?!...Sotona... lukavi sotona uvukao se u moju dušu, a ja slab, strašljiv, ne znađah nego se podadoh vlasti njegovoj! — Dalje, nečastivi!... uzvikuje mladić sa pobožnom odlučnošću, ustaje i ulazi u pećinu, krsteći se i šapućući molitve, koje je Antonije imao običaj izgovarati. Kresnu spremljenu žižicu, upali voštanicu i prilepi je na onom drugom užem kraju pećine, gde behu zarezani u steni neki krstovi i jedna udubena niša sa ravnom pločicom, za koju se priča, da je služila sv. Savi kao presto. Ljubomir je ulazio u ovu pećinu nekoliko puta, jednom sa Nikolom i Velimirom.Mesto je udaljeno od manastira samo pola časa, taman kao i Antonijevo prvo prebivalište.Posle... kad se već pročuje u narodu njegov pravedni asketski život i kad svet nagrne sa sviju strana, onda će se udaliti u kakvu pustinju, ili veliku šumu, ili tako nešto... Poneo je dosta nagorelih voštanih svećica, tamnjana, žižica.Hoće dobro da okadi i osvetli pećinu, da mu zamiriše tamnjanom i voskom kao prava crkva, pa posle, kad se pećina izmeni, neće ni vatre ložiti.Za jelo nije poneo ništa, a i ne treba mu za sad.Antonije i drugi inoci po nekoliko dana nisu ništa okusili, pa zar ne može i on tako?A posle?...Lako je za to...Zar nije Gospod kazao: ne brinite se za sutra, šta ćete jesti...; zar nije Antonije zbog tih reči prodao celo imanje, i posle živeo po njima cela života!... Kad je naložio vatru, dobro okadio pećinu i razgledao sa zapaljenom voštanicom svaki kutak pećine, video gde će se moliti Bogu, gde će spavati — onda se obrte oko sebe i kao da se zapita: — A šta ću sad?... Ovi neznatni poslovi u pećini, poremetiše mu dosadanje oduševljeno-pobožno raspoloženje, i on, kao svaki ko je svršio jedan veći posao, sede kraj vatre, promotri neke tamne krajeve pećine sasvim običnim ravnodušnim pogledom i zagleda se u plamičak, koji se nemoćno, zagušen dimom, lelujao i lagano gasio.Ljubomir dometnu suha granja, i ako je vatru naložio jedino s razloga: da ima na čemu okaditi pećinu, i ako je, među ostalim njegovim zavetima, kad se odlučivao da pobegne u pećinu, bio i taj: da ne loži vatre radi svoga tela...Ali na polju je tako tamno i vlažno, pećina je tako hladna, a on je tako mlad i neiskusan, zbunjen i preplašen svima svojim poslednjim postupcima, da bi, po svoj prilici, pred veče morao bežati iz ovoga hladna, strašna mraka, da nije ovog svetlog plamena, što mu dušu razgaljuje... Plamen se previja i liže, vatra šušti i bukće, a mladi usamljenik gleda u zažareno svetlo treperenje ognja; i što više gleda kako vrele žiške odsjajkuju, sevaju i prelivaju se, — sve više mu se vraća pređašnje pobožno raspoloženje, u očima se sve više gubi onaj obični smisao, duša mu se sve više podaje pobožnoj, asketskoj ekstazi... U veče, kad obuze mrak i inače mračnu gustu šumu, kad se kroz hladnu vlagu razli ono tajanstveno šumsko večernje brujanje, pećina beše mračna i užasna...Na protivnom kraju od ulaska, tamo uz maleni izdubeni presto, na kome stajahu neke stare crkvene knjige, što ih monasi ostavljahu za celivanje posetiocima, osvetljen slabačkim plamenom voštanice, tako slabim, da ne prodiraše dalje od njega, klečaše Ljubomir, naslonjen rukama na presto, govoreći glasno crkvene molitve, koje je znao na pamet. Očitao je do sad ravno sedamnaest puta »Pomiluj me, Bože«...To je najlepša, najzanosnija i najpobožnija hrišćanska molitva... dugačka je veoma, a što je čitalac bolje razume, što se više udubljuje u njen smisao, sve bi je više čitao... — Gle: »U grehu se začeh i u grehu me rodi mati moja«... govori Ljubomir glasno, oduševljeno, kao da nekome preti, sa velikom milinom na srcu pada zemlji i dohvati čelom hladni pod...Ta ove su mu molitvene reči najbolji odgovor na današnju sumnju i potvrda njegovoj potonjoj odluci...Zato ih ponavlja sa velikom milinom i zanosom, i onda mu srce dođe tako puno, u grudima ga zadiše nekakvo radosno raspoloženje, i on se guši, grca od navale osećanja... Odlučio je da ovako provede celu noć; kad se voštanica ugasi, on će u mraku, drugu neće paliti...Izjutra, u svanuće, umiće se na reci, pa će opet nastaviti neprekidne molitve, čitajući ih iz one stare irmologije i časlovca...I tako će sve, dok mu Bog dade snage... Dakle, počelo je!... Iguman se uznemirio, prepao se i naljutio se, pa ne zna koje je osećanje veće: da li se treba više plašiti ili ljutiti.Po hodniku grmi njegov glas, a pod odječe od potkovanih cokula.Sve trešti... — Taj će pokaluđeriti ceo svet!... grmi on i plahovito duva i šmrkće širokim nozdrvama.Pozvaće i kočijaše, i kuvare, i vodeničare, i čobane manastirske, i sve će zakaluđeriti. U taj mah tetka iziđe i ispljusnu čistu vodu iz nekakve ćase, pa pođe opet natrag. — I tebe, i tebe će zakaluđeriti!... dreknu iguman zlobno, kao da mu je tetka kriva.Skinuće ti suknju i natući anteriju... hoće on!...Boji se da nam se seme ne utre, ovako krasnim gotovanima, izelicama... i on izređa još desetinu ovakih i gorih epiteta. — Puna mi kuća gotovana, besposličara, a on hoće još.Ne pita može li to manastir podneti, ne pita treba li, nego daj!...Misli da će se posvetiti, što upropašćuje toliku mladež. Iguman je u nezgodi zbog pismanceta, koje mu sad doneše iz grada.Na malom, minijaturnom, belom parčencetu hartije, sa poznatim mu krstićem na vrhu, našarana su samo četiri redića, rukom samog velikog vladike. »U nedelju služićemo službu u Kragujevcu.Zakaluđerite najstarijeg đaka i dovedite da ga rukopoložimo.Na Ljubomira pazite otečeski«, stajalo je lakonski u tome neočekivanom pismu. Zašto se iguman ljuti, videli smo; a plaši se zbog ove napomene o Ljubomiru.Pre dvaestinu dana on je, hoteći se pohvaliti, ponovo pisao vladici o Ljubomiru, o njegovoj neobičnoj pobožnosti, čitanju žitija, i kao čak se žalio malo na preteranu pobožnost, koja mu stvara neprilike.On je znao, da vladika živi i diše samo kaluđerstvom, da u tome pitanju kod njega nema mere ni razloga... A Ljubomira, pre dva dana, nestalo iz manastira.Razaslao je da ga traže na sve strane, ali od njega još nikakva glasa.Ko sme sad izići vladici na oči s takvim glasom!... Dovoljno razloga, da drkće ne samo hodnik, no i celo dvorište od igumanove psovke... — Zovi Velimira! Mara iziđe i povuče zvonce jedared.Morala je triput, u razmacima, ponoviti ovako zvonjenje, dok se Velimir pojavi.Beše se jako zaduvao od naglog trčanja.Priđe igumanu i, kao obično, stade pred njega, očekujući zapovest. — Da se kaluđeriš !... sutra! odseče iguman ljutito. Velimir raširi oči, ukoči se i učini mu se kao da odjednom upade u nekakav drugi, mračan i užasan svet...I kako to bi... kad se to svrši, tako odjedanput!...I kako beše divno u onom svetu!A zar se ne može natrag?... »Šta je to!... da kaluđere... mene!?«... sevnu mu odjednom kroz glavu, i on poimi svu strahotu i važnost igumanove reči. — »Crna rasa!...A ona?... a život?«... — Aha! iskašlja se zbunjen đak, mahnu rukavom preko nosa i htede još što tako sitno učiniti, ali ne znade šta bi i nemade kad, jer iguman stoji pred njim, odbijajući ustima čitave oblake duvanskog dima i gledajući buljavim, strašnim, ljutim očima, šta će mu ovo uplašeno »derište« reći. — Molio bih ponizno, ako može, da se razmislim do mraka... slabim, uplašenim glasom prošapta Velimir. — Do mraka! ..Njemu bi do mraka, a onaj tamo čeka u nedelju...Znaš li da prekosutra treba ići, da se đakoniš! Velimir se još više opusti, izgubi se od straha...»Ovo nema šale!...Kud ću sad?«...On otvori usta i dosta odlučnim glasom, koji čak i njega sama začudi, progovori: — To mi treba... da otrčim do kuće... — Znam ja tvoju kuću, odgovori jetko iguman.Naposletku... nazor se niko ne posveti, a »Švaba« će jedva dočekati. Nikolu je iguman, kad mu je bio u volji, zvao Švabom, jer je došao iz »švapske države«. Velimir se okrete i, sve u trku, odjuri uz manastirsku reku, pored onih čestih malih vodeničica, čija ga klepala veselo dočekivahu i ispraćahu.Za njim šušti i pršti voda iz pune bukve, gudi potmulo vodenično kamenje, a on preskače odjaže, juri kaljavim putem, ne videći nikoga, ne čujući kako za njim uzvikuju veseli pomeljari: — Eve ga!...Ugrejali mu štapovi debela mesa!... — Čučni u vir! — Otperja do vrh Šturca! — Ala veze, sinju li mu!... ka ovo moje kolo! završuje vodeničar. Divna, mlada kao rosna kapljica, nežna i prijatna kao cvetak, šesnaestogodišnja devojčica, kći jednog osrednjeg poštenog domaćina, stajaše uz Velimira, naslonjena na vrljike, zaklonjena gustim trnjakom, kroz koji se provlačila ograda.Ona često podizaše rukav očima, te otiraše suze, koje joj jednako kapahu.Velimir stoji pognut, zagledao se u zemlju, kao da tamo traži razjašnjenje svojoj nenadnoj nevolji... I naredba igumanova, i okolnosti, prilike... sve je tako jasno, da ne ostavlja mesta razmišljanju.Nego: ili — ili ! — Ne marim toliko za sve drugo, zbori devojče kroz suze.Ogrešiću se o roditelje, ali moram, da ne bih tebe izgubila... Velimir joj stište ruku i pogleda zahvalno u oči joj.To nije više onaj odlučni, trezveni i okretni mladić, kakav je Velimir među drugovima u manastiru.Ne, sad je pitom, nežan, plašljiv, neodlučan, sasvim, sasvim drugi!... — Ali me je strah za posle...Šta ćemo i kuda ćemo?Ako se sastavimo, ti ne možeš ostati u manastiru.Opet moramo tvojoj kući, pa... po božjem zakonu!... , — More znam to...Nego samo da me ne istera sad, dok ne vidim sa stričevima za imanje, eto to je...A posle je lako... — Onda... reci mu da ne možeš za sad, pa šta bude. — A ako me izjuri?... — Baš si ti neki... planu devojče i htede nešto neprijatno Velimiru reći, ali je on brzo utiša i rukama i rečima: — Dobro, dobro...Evo odoh.Kazaću mu da neću, pa šta bude...Sutra ću ti javiti. Devojče ostade naslonjeno na čatal, gledajući za mladićem, koji joj zauzeo celu dušu, pa ne može da misli ni o čemu drugom, evo već skoro cela godina.A sad... kakav se ovo sad oluj sprema!I dođe iznenada, kad niko nije ni mislio... A njih dvoje i inače nisu ni o čem mislili.Oni se predadoše čistoj, nevinoj, skoro detinjskoj ljubavi, koja ih sve više zbližavaše.Česti sastanci prolažahu, a oni sve više osećahu, da ne mogu jedno bez drugog.A ni jedno od njih ne pomisli: kako će to da bude na posletku?...Velimir se sprema za kaluđera... jer je đak manastirski.Istina, on ima svoga imanja, ali to još nije odeljeno od stričeva. Sve to, što je trebalo ranije misliti, devojka sad, ovako preplašena i iznenađena, proturi kroz glavu, i, ne predviđajući ništa dobro, osim muke, unapred, uzviknu sama sebi glasno: »Ej,crna Vido!« i lagano se krenu kući. Opet grmi i trešti igumanov glas po hodniku.Samo je iguman sad drukčiji.Na glavi mu nova, od venecijanske kadife, kamilavka; kosa marljivo uglađena i raščešljana, pa se sad ne vitlaju oni grubi grguravi perčini oko očiju mu.Na njemu je široka crna rasa od teške svile, ruskoga kroja, sa širokim, crveno postavljenim i posuvraćenim rukavima.Ispod rase, kad se iguman naglo okrene, te se crveno postavljeni krajevi rase rašire, vidi se širok crven pojas od svilena ripsa, koji se lepo preliva u one previjene pruge, što liče na čamovinu.U jednoj mu ruci debeo crvenkasto žućkast trskovak sa drškom od bele izvijene kosti i zlatnom kićankom; oko iste ruke su omotane velike ćilibarske brojanice sa krupnim, kao golubije jaje, zrnima, a drugom drži muštiklu, iz koje sukću gusti dimovi. Iguman je pri putu; sve je gotovo, samo da sedne u kola, koja ga čekaju u dvorištu, ali se njemu ne seda.On psuje, trešti, proklinje čas kad je primio u manastir »šašava zanesenjaka«, te mu sad zagorčava dane, grdi »onoga« ko mu prvi pomenu da ga primi (čuvši ovo, tetka ga, ne izlazeći iz kuhinje, zalepi masnim odgovorom), šmrkće i često pogleda u koso, naokriške, u jedno mesto, gde stoji nepomično neka crna prilika. Na kraju hodnika, kao prilepljen uz duvar, prenimio se, previo se, ogrnut širokom, masnom, skinutom sa igumanovih leđa rasom, sa natučenom do ušiju prostom kamilavkom na glavi, onaj veseli i uslužni mladić, koji se do sinoć zvao Nikola, a noćas iziđe iz crkve kao inok Nikifor.Upotrebno je svu urođenu i nasleđenu veštinu da svoje lice i držanje tako udesi, kako će što bolje ličiti na sveca.Nije on to činio radi igumana, jer zna da se ovaj »kurjak« ne vara lako.Pred njim se on samo načinio preplašen, i kad god bi ga iguman ispod očiju pogledao, starao se da mu zadrkće široki rukav rase.A »prepodobno« lice spremao je i udešavao naročito za vladiku.Čuo je on šta se vladici dopada, a bojao se pomalo da ga ne vrate, što nije zakaluđeren po čredi. »Ta načiniću se, Bogo... kao prepodobni Makarije!A posle... ho, maj... ala će da se živi!...Velimira ću uzeti da mi usprema sobu... neka zna ko mu je gospodin, kad mu se dopada biti sluga« misli u sebi novo-pečeni monah i ne ispušta iz očiju svaki pokret igumanov. A iguman svaki čas pogleda na manje vratnice manastirske, otud od reke, zagleda u časovnik i šmrkće plahovito.Već je peti dan kako nema Ljubomira; jutros mu javiše iz krajnje vodenice, da se vidi nekakav dim kod Savine isposnice.Poslao je i momke i kaluđere da razgledaju pećinu, da prokrstare celu šumu, neće li ga naći.Vreme bi bilo da mu se već jave... odocniće za put. Odjednom se zacrni i zašareni neobična gomila na malim vratnicama.U sredini ujarmljena dva vola, okolo njih kaluđeri i seljani.Vidi se, po stupcima, da ne vuku cela kola, nego samo dvokolicu.Iguman se raširi na sredini hodnika i stade gledati zaprepašćeno u gomilu, koja se lagano primicaše. — Umro !... nesrećnik! ote mu se plašljiv i sumnjiv uzvik. Nikifor pretrča hodnik, nasloni se na stub i stade, takođe uplašenim očima, gledati kako se crne nekakvi kaljavi dronjci na krivaji, kako se tresu i ljuškaju, kao da ima u njima nešto teško.Gomila stade i rasklopi se ispred hodnika... Na krivaji, uglavljenoj u dvokolice, presamićen preko prednjeg jastuka, kao dugačka vrećica, okrenut glavom rudi, kao mrtav leži Ljubomir.Skidoše ga i položiše na pod u hodniku.Za to vreme Vasilijan glasno priča igumanu kako su ga našli. — Leži tako pod prestolom, presamitio se kao mrtvac...Pipamo ga rukama, —hladan kao led...Daj, rekoh, da ga skinemo do reke...Teško, bolan!... jedva živi siđosmo.Te daj, rekoh, jedne dvokolice ispred vodenice. — Dobro te samo vi, kaluđeri, ostaste živi!Grdna li zora potegoste! uzvikuje iguman ljutito i ironično.On mi priča kako je savijao svoja leđa, a ne kaže je li živo dete!...Iguman kresnu grubu seljačku psovku i saže se nad Ljubomirom. — Živ je, oče Savo, živ!...Slušao sam ja! veli Arsenije. Tetka raskopča i gotovo skide sve gornje dronjke Ljubomirove, dade šumaru staklence najljuće rakije da ga trlja njome po grudima, a ona mu punu čašicu iste rakije prinese ustima.Rade kočijaš, vešt tome poslu, izvadi nož i, razmaknuvši usnice prstima, nožem razmače malo jako stisnute zube mladićeve.Tetka sruči lagano celu čašu.Rade izmače nož... Odjednom se Ljubomirove grudi trgoše, on se jako zakašlja, iz usta mu prsnu rakija i on nemoćno, lagano otvori oči i bolno pogleda oko sebe.Najpre mu pogled beše nesvesan, a posle, lagano, dobivaše sve više smisla, dok se naposletku ne zaustavi plašljivo na igumanu. — Sad rakiju!...Celu čašu! viknu iguman. — Dignite mu glavu! reče tetka i prinese punu čašu pomodrelim zapečenim usnama bonikovim.Ljubomir, pogledavši strogo igumanovo lice, poslušno ispi rakiju i, ugledavši Nikifora u ovom crnom odelu, zaustavi oči na njemu i gledaše ga začuđeno... »I iguman je drukčije obučen, i Nikola drukčije izgleda... kaluđerski...I ja sam drukčiji i sve je sad drugo...Sve je onako, kako sam ono ja mislio, i sve je u redu... kako treba da bude.Samo — ovaj pogled igumanov!...Ali ja ne marim«... misli Ljubomir teško uzdišući. — Gde si bio?...Šta je to!... surovo zapita iguman Ljubomira, gledajući ga pravo u oči. Ljubomir htede sakriti oči od toga pogleda, ali beše tako okrenut, da nije mogao u stranu pogledati.On uzdahnu i htede propustiti igumanovo pitanje, odgovarajući mu pogledom, koji je glasio: »Vidiš sam... što me pitaš!« Ali iguman ne beše raspoložen za nežna izlivanja, nego podviknu: — Govori, gade!...Zadržao si me od puta, te neću biti na dočeku vladike.Šta mi tu... Ljubomir se plašljivo podiže, i sedeći, oborene glave, slabim no odlučnim glasom progovori: — Išao sam za stopama Antonija Velikog, Makarija Egipatskog i dru... Iguman ga ne sačeka da dovrši.Kao čovek, koji je našao ono što je tražio ili očekivao, uzviknu sa nekim polusmehom: — Kažem ja... u svece hoće!...Pa se odjednom žustro osvrte i priviknu: kola! Kočijaš izleti iz hodnika, Nikifor se uspravi, uznemiri se, ljudi se rasklopiše, propuštajući igumana, koji se osvrte tetki: — Na postelju, pa samo mleka, mleka... ništa drugo.Dva-tri dana tako... Tetka klimnu glavom prkosno, kao da bi htela reći: »Ene, slave ti!...A ja baš to nisam znala!« i pođe Ljubomiru. Iguman, kao svaki krivac, dosećajući se uzroku tetkine ljutnje, iziđe na dvorište i sede na kola. — Sedaj! viknu on Nikiforu, uzmičući se malo u desno. Novi inok voleo je trpeti mnoge muke ovog sveta, nego sesti uz igumana.On se zbunjeno, preplašeno preturi preko lotre, i sede baš uz samu levču, ne mareći što će mu ona odbiti levo bedro.Ova mu počast izgledaše mnogo neobičnija od sinoćnjeg kaluđerenja.Kola zvrknuše preko kamenja, i za jedan mig izleteše kroz velike usvođene vratnice...Tetka, kaluđeri, momci, pa čak i oni seljaci dahnuše dušom slobodno... Tetka odvede Ljubomira u sobu, a Vasilijanu dade ključ podrumski, da iznese rakije, nek’ se posluže ljudi... Posle jednog časa, kad ostadoše sasvim sami, kaluđeri se rasplinuše, kao vosak na ilinskom suncu...Bože, slobodni!... i to mož’da za čitavu nedelju dana... mož’da i više!Pa se sme raditi šta ko hoće: spavaj, dokle hoćeš, idi kud god te srce vuče, jedi i pij što god hoćeš!...Nema ni črede, ni jutrenja, ništa...Tetka gleda kuću, polje, čak i o nuriji vodi brigu, a oni će svak na svoju stranu, za svojim poslom... I momci veseli; niko se ne žuri na posao.Ili gledaju da rano površe što imaju, pa se i oni nekud dignu, nestane ih, kao u maglu.Čobani zatvore stoku čim sunce malo odskoči, pa i njih nestane, i ne sećaju se jadne, gladne i žedne stoke do samog mraka.Šumar zametne pušku za leđa, pa ode u deveto selo...Vodeničari zamole pomeljare, da pripaze na kamenje, pa ih nema u vodenici dok god se ne čuje da se iguman vratio...Sve se raspasalo, rastegnulo, pa ne može sito da se nadiše slobodna vazduha... Tetka grdi, psuje, naročito momke.Ali momci znaju da je tetka dobra, da je ta grdnja tek samo »radi vorme« i da nije baš ni njoj samoj nepravo dahnuti dušom slobodnije »kao svaki živ dvonožac«... I Velimir veseo.Srećno prođe opasnost: iguman ne mrdnu ni glavom, kad mu on saopšti svoju odluku.Beše i raspoložen toga trenutka onako, kad je čoveku svejedno, ma šta se dogodilo.Samo - mahnu glavom i reče : »Hoće Švaba, hoće!...Taj će jedva dočekati«, i ućuta.I nije se prevario.A Velimir sad slobodan.Može ići tamo kad god hoće, i opet će mu ostati dosta vremena, da se nađe oko tetke.Sad je sav posao spao na nju, treba joj pomoći.A bogme... trebaće i njemu njena zaštita... U manastiru velika, davno neviđena gozba.Sva pratnja vladičina, posle povratka »Gospodinova« u rezidenciju mu, nagrnula je na manastirsku trpezu, kao jato čavaka na zrelu kukuruznu njivu.Tu je naš poznanik, prota Spira, sa nekoliko popova i đakona iz rezidencije, tu okružni prota sa desetinom popova iz grada i okoline, tu dva igumana iz bližih manastira, tu dvaestina činovnika i trgovaca iz grada, sve oprobani prijatelji oca Save, tu se privukli i oni obični gosti, nazvani loncolizi, ali bez onoga što je »njegovo carstvo« i što mu je uvređena »čest«.Svi su zaseli za bogatu sovru sa punim uverenjem, da svojim prisutstvom čine veliku ljubav novoproizvedenom arhimandritu ocu Savi, i sa tvrdom namerom: da se ne dignu od sovre dokle se uzmogu živi držati... Valja se dobro naplatiti za zlatan arhimandritski krst, koji se blista na — trbuhu oca Save.Svaki vrlo ozbiljno smatra arhimandrita kao pravog dužnika, i stara se savesno da naplati svoj dug.A novi arhimandrit, prizivajući u sebi sve sotone na glave ovih bezazornih, dobro naoštrenih za jelo i piće, gostiju, ljubazno, veselo, reko bi puna srca, nudi goste đakonijama, starajući se zbiljski, da svaki ode iz ove kuće zadovoljan, presićen svima ponudama, kojima manastir raspolaže. Svi su kaluđeri i đaci na nogama; snuju, trče, donose i odnose jela i pića, poslužuju, sipaju i bojažljivo pogledaju na veselo lice arhimandritovo u začelju.Ocu Nićiforu, novom jeromonahu, namestili nalonju u jedan ugao i stavili ga da tu čita glasno žitija svetih.Prota okružni, malo ironično, smešeći se, napomenu ocu Savi: — Ako vam je to redovan običaj — nećemo kvariti red; ako li je radi nas — batali!... Arhimandrit mrdnu očima, nalonju ukloniše, a Nićifor se pridruži poslušnicima.U toku obeda Sava prikaza Ljubomira gostima oko sebe.Svi su znali za poslednji događaj u isposnici, jer su to i vladika i otac Sava revnosno rastrubili.Vladika — iz istinite radosti i oduševljenja, što će skoro dobiti prava, neobična kaluđera, a otac Sava je pričao o tome iz sebičnih razloga: nek’ se vidi kakve kaluđere sprema Sava u svom manastiru!Svi gledaju Ljubomira, kao što se gleda u menažeriji kakva neviđena i nečuvena dotle retkost. Ljubomir vidi da služi gostima za predmet naročite pažnje, ali se on ne osvrće na to.Sa onim istim zabrinuto pobožnim, blaženim izrazom lica, služi on goste, dižući ili donoseći sudove, gledajući samo u ono što radi, čime je zauzet.Ne dođe mu ni na um da se pogordi tolikom pažnjom važnih ljudi, jer se seća kolike su gomile naroda pratile Antonija Velikog...A on je već u sebi zamislio, da je počeo isto onako kao i Antonije.Pećina, molitve, pa i sama kušanja sotonska .. sve je isto.I njemu su, trećeg dana, kad je već sasvim obezvijao od gladi, stale izlaziti pred oči razne sablažnjive slike, koje je sotona stvarao...Čas mu dođe susedina sluškinja iz Beograda, pa ga tapka po ramenima i vuče u sobu sa nekim novim, sladostrasnim izrazom na licu; čas mu se Mira stane prevrtati pred očima i derati jarca, a on sad sasvim drukčije gleda u pokrete njenih nogu, nije kao pre...I još mnogo drugih i mnogo sablažnjivijih sotonskih kušanja... — E-e... oteže okružni proto.Vidi se što je rođeno za drugi svet! Iguman Uspenskog manastira, sa ironično-pakosnim izrazom, podmigujući onom drugom sabratu, smešeći se i poluglasno, da ne bi čuo ko od posluge, napomenu: — Ama da li je to baš onako... oče arhimandrite, ono istinsko podviženije?...Hoću reći, ovaj... da nema tu, onaj... kako da vam kažem...Valjevci su prepredeni... Arhimandrit planu i viknu glasno, ne dajući igumanu da dovrši: — Oče igumane, kažem opet: ovo dete pet dana nije ništa okusilo i doneseno je mrtvo u manastir.Neka vam obećaju vladičanstvo... pa ako izdržite i tri dana kao on, neka me bace u... iguman izgovori nepristojnu reč.Izvol’te oče!... dreknu on i žile slepoočne počeše mu odskakati.Vi bar znate zašto biste se mučili, a on...Iguman još jače povika: on gubi, gubi!... postaje večiti rob! — Kaluđerska posla!...Zavist!... završi otac Sava, plahovito šmrknuvši nozdrvama. Otac Spira, brzo i vešto, sa onim velikovaroškim i, ako hoćete, pridvornim taktom umiri zavađenu bratiju, ponovivši mišljenje i reči Gospodinove, o tome događaju, koje su bile autoritetne za sve goste, pa u nekoliko i za nepoverljive igumane.Tek oba se igumana pogledaše značajno i kao da očima govore jedan drugom: »Mrtav, nije nego...Gle kako je zadrigo, cipov gejački!...Sve je to maslo ovog matorog ugursuza, da dobije arhimandritstvo". Jedan profesor zovnu Ljubomira, prebaci mu ruku preko ramena, i laganim polušapatom zapita ga: — Kaži mi... mali: kako ti je bilo trećeg i četvrtog dana, kad nisi ništa jeo? Ljubomir obori glavu i, onako starinski, potulji oči stidljivo. — Tss... ’nako... promuca stidljivo. — Kako?... to bih baš hteo da mi kažeš.Jesi li osećao glad?Je li te to mučilo?... Ljubomir ne dizaše glave, ne odgovori ništa, očekujući da će njegovo ćutanje napomenuti gostu, da se takve stvari ne pričaju.Ali se gost zainteresovao jako, pa hoće da čuje odgovor.On pribegnu širetluku: — Ili si ti to onako samo udesio... oteže on, naročito ne izgovarajući celu rečenicu. Ljubomir brzo diže glavu i pogleda ga pravo u oči; u tom pogledu beše tako mnogo nemog prekora i istine, da gost beše prinuđen oboriti glavu.Ali ga opet zapita: — Ili se mož’da stidiš, pa ne smeš da pričaš kako je bilo!... Ljubomir se seti Hristovih reči: »Ko se postidi mene... i ja ću se postideti njega u carstvu Oca mojega«, pa odjednom sevnu očima i gotovo glasno odgovori dosadnom gostu: — Da se stidim !...Išao sam za stopama Gospoda našeg, Spasitelja i njegovih velikih ugodnika...Zar je to sramota?! Gost pogleda začuđeno okolna lica, koji su mogli čuti odgovor, kao da od njih traži razjašnjenja o ovom novom, nepoznatom mu do sad učenju.Ali sva lica behu takođe začuđena nenadnim i neobičnim rečima mladićevim; samo jedan ozbiljan, sredovečan gospodin, koji je neprestano ćutao i ponekad se smeškao kakvoj šali što padne pri razgovoru, mahnu glavom sa odobravanjem, i u očima mu se zasvetli radost, kao da je pronašao kakvu važnu novost. — Kako ti to ideš za stopama Spasiteljevim?...Šta će to, upravo reći? nastavi profesor. Ljubomir ga pogleda pažljivo, kao da će reći: »Da li je ovaj lud, ili se samo pravi?« pa mu, bez predomišljanja odgovori: — Vršim sve njegove zapovesti, živim kao što su živeli njegovi veliki ugodnici... — Znam, znam... prekide ga gost nestrpljivo, — ali kakav je to život, kako to ti živiš... da li i mi tako živimo? — Jok, vi ne živite...Treba se odreći svega: i oca i majke, rodbine, imanja... sve to ostaviti, pa se udaljiti od sveta... — A žive li tako ovi tvoji kaluđeri? prekide ga profesor polušapatom. Otac Sava opazi da je Ljubomir pao u nekakvu nezgodu, pa viknu blago, ali dosta ozbiljno: — Jokoviću, ostavi to dete.Gledaj ti tvoje travuljine... tamo u školi, a ovde se samo pije. Opet kucnuše čaše, otpeva se jedna crkvena pesma i svi gosti odjednom, kao po komandi, izdigoše lica na više, gledajući u tavan, slevajući u usta neko mirisno staro manastirsko vino... Izređane su davno sve zdravice, zvanične i nezvanične, prijateljske i šaljive, sunce već zašlo i arhimandrit naredio da se spreme svećnjaci, a gosti još jedu i piju, kao da su tek počeli.Kroz prozorče se jednako provlače dugački sudovi sa čitavim »kršem« raznovrsna pečenja: prasećeg, pilećeg, telećeg... pa se tu žute i prelivaju sa rumenom, masnom koricom dobro ukljukane ćurke i guske, pa neke mlade debele plovčice pržene na kajmaku, pa svakih pola časa zapurnjaju se i zamirišu tanjiri sa tek ispečenom, masnom, dobro zakajmačenom, od bela i crna brašna gibanicom...Pa doleću često oni seoski »kolačići« umešeni s jajima, isprženi na masti, što ih gospoda varoška zovu uštipcima...A Velimir se sav zajapurio, vukući s časnim ocem Nikiforom vino u kantama, i zavodnjio očima sa starim drugom, natežući u podrumu istom kantom, onako đački... Veselje teče burno i, kao što obično biva, sve više se gubi takt uljudnosti, umerenosti...Svaki se oseća ispunjen, kao električna baterija, nekim veselim oduševljenim osećanjem, pa bi hteo taj napor čas pre, na svoj način, ne osvrćući se ni na koga, i ne mareći ni za čije mišljenje, ispustiti, dati mu oduške u živom govoru, pesmi, igri, svađi... naravno — svaki po svome temperamentu... Jedan profesor izgovori šaljivu zdravicu: napomenu, kako se u manastiru čuva nekakva tridesetogodišnja relikvija, koju bi sad trebalo izneti pred goste, a govornik će razjasniti njen arheološki značaj. Sava, smešeći se, mrdnu očima tetki, koja, kroz prozorče, slušaše kako se gospoda šale i kako govore nekakve reči, koje niko ne razume (tako se bar njoj čini) a svi se smeju...Ali kad arhimandrit naredi da se menjaju čaše i boce, ona se odmah doseti o čemu je govoreno. - Pred goste namestiše poslušnici nekoliko boca tamno belog, neobična izgleda, vina.Arhimandrit se zadovoljno smeška.Milo mu što sami gosti zatražiše ovo nekoliko boca, koje će mu spasti čitavo krdo stoke, da ne bude noćas poklana i pečena.Da je sam izneo ovo vino, sutra bi se svi na njega ljutili. Oba protojereja i igumani, kao iskusni ljudi, izjaviše da ne bi trebalo još na to prelaziti... — Ima vremena... tamo posle ponoći, završi okružni proto, grickajući i sišući lagano s pravim gastronomskim uživanjem i velikom veštinom, masnu ćurčiju trticu, koja se, na njegovu sreću, bila zaturila među batacima, a on je nekako iznenadno nabode viljuškom. Ali gosti iz grada, kod kojih se većinom svi pojmovi o manastiru i znanje o manastirskom životu svode na kakvo retko, neobično staro vino; kojima upravo, čim se pomene manastir, odmah zamiriše u nosu staro vino, oni graknuše složno da se relikvija iznese odmah, i održaše pobedu.Gospoda oci probahu onako »ispod žita« da nastave piti dosadanje vino, ali ih prisiliše na poštovanje većine i njenih odluka. — Naposletku... u društvu se i kaluđer ženi, veli otac Spira, smešeći se na dva mlađa igumana, koji odjednom počeše gladiti i sukati brke. Ne prođoše nekoliko minuta posle prve čaše triestogodišnjaka, a onaj ozbiljni gospodin, koga većina gostiju počešće pogledaše s pažnjom i poštovanjem, odjednom se razveseli.Najpre mu se ovlažiše i zasijaše krupne, crne oči, pa se stade smešiti na svakoga, ko ga slučajno pogleda.Posle stade svojim susedima nešto živo objašnjavati ili dokazivati, pa onda zamaha rukama po vazduhu, dajući na znanje da želi govoriti...Neko lupnu viljuškom o čašu, neko zašikta ustima, te se gosti umiriše.Svi se učiniše kao da vrlo pažljivo slušaju, i ako su se mnogi ljutili na govornika, jer se pred njima puše tek isprženi uštipci, koji će se ohladiti dok on svrši, a nije red jesti ili piti u ovakoj prilici. Gospodin poče lagano, iznajpre zaplećući se, zastajkujući da smisli izraz, pa sve slobodnije i jasnije, dugačak govor o našim manastirima, za koji bi se pre reklo da je javno predavanje no zdravica. Kod gostiju se iznajpre opažaše dosada na one olinjale, hiljadama puta, bez ikakva osnova, ponovljene fraze o značaju srpskih manastira, koje govornik, kao uvod, napomenu. Ali im se odmah po uvodu lica razvedriše, i oni stadoše slušati pažljivo. Gost objasni potrebu, koja izazva pojavu prvih hrišćanskih manastira na istoku.Živim, umetničkim bojama ocrta tip prvih »podvižnika« i prvih samostana, pokaza suštinu, cilj i bitne osobine inočkog, kaluđerskog života. — Ko se oblači u ovu crnu rasu, gospodo, taj se najstrašnijim zavetima zaklinje Bogu živome, da će sledovati, do smrti svoje, rečima raspetog Spasitelja: »Ko hoće da ide za mnom, neka uzme krst moj... neka ostavi kuću, i braću, i sestre, i oca, i mater, i ženu, i decu... nek’ proda sve imanje i razda milostinju sirotinji«...A nositi krst Hristov znači: imati veru u Oca nebesnog, kakvu je On imao, činiti dobra bližnjemu i žrtvovati se za njega, kao što se On za sve nas žrtvovao... znači upravo odreći se sebe sama — svog fizičkog života — i predati se celim bićem dobru bližnjih i spasenju duše svoje... Arhimandrit šmrknu nestrpljivo, ne krijući dosadu što je osećaše.Igumani se značajno pogledaše i, samim krajevima očiju, nasmešiše. A govornik, ne gledajući ni u koga, stade pričati o postanku srpskih manastira, o delima Nemanjića i potonjih vladalaca i vlastele srpske, o namerama njihovim, koje su imali pred očima, podižući mnogobrojne manastire: Izređa dosta opširno, navodeći primere, kako su srpski inoci revnosno i s velikim pregnućem radili u istoj svrsi s kojom su i osnovani manastiri.Pomenu ogromne zasluge potonjih monaha za vreme robovanja i oslobođenja srpskog... Monasi se odobrovoljili, raskravili se i gledaju pobednički, s nekom gordom sujetom, kao da je svaki od njih pravi Hadži-Đera, pa samo slušaju ono, što im po zasluzi pripada .. Ali govornik obrte list...Najcrnjim, najužasnijim bojama stade crtati suvremene monahe i manastire, osvetljujući grozne crteže mnogobrojnim, većini dobro poznatim, primerima, objašnjenjima, opisima...Najobičnije pojave manastirske, na koje se već svaki Srbin navikao gledati kao na »običnu stvar«, on rasvetli u svezi sa naukom Hristovom, sa životom pređašnjih monaha, sa ustavom manastirskim, otkrivajući sav užas propasti morala, vere, pobožnosti...Govor beše tako iznenadno-strahotan, tako gromovito-ubedljiv i odlučan, da svi monasi, i oni što sede, i oni što slušaju, stoje kao prikovani za mesto, kao čovek, koji očekuje poslednji mig, kad će ga udariti podignuti malj... samo otvori usta, raširi oči i gleda... — Manastiri, kakvi su danas, uzviknu govornik još jače, ne trebaju nam, njih treba ukinuti, jer su nam od štete...Oni, t. j. ne manastiri, nego oni što žive u njima, upropašćuju nam čednost i poštenje u narodu, te najdragocenije osobine stare srpske kuće, ubijaju pobožnost u narodu, služe kao leglo... — Da se ukinu! da se unište! privikaše i prekidoše govornika neki, kojima je grlo veoma zasušilo u toku duge besede. — Da se ukinu! uzviknu i govornik, promuklim glasom, gledajući vlažnim očima oko sebe. — A vera?!... progovori arhimandrit iznenadno, kao posle tvrda spavanja. — Šta, vera? pita gost. — Šta ćemo s verom, velim?...Ko će nju da čuva, kad ukinemo manastire? — Ha-ha-ha... nasmeja se govornik iz sveg srca.Zar vi čuvate veru... vi?!... — A vi se ne stidite u ovome... kako ’no rekoste, leglu... da se dobro napijete, pa onako... posle stara vina, da grdite ovo leglo... — U vinu je istina! viknu onaj profesor »travuljar«, dižući od stola zanesenu glavu. — Vidite... poče uvredljivim tonom jedan iguman.Ova ista kuća, koju vi dušmanski grdite, očuvala je triestogodišnje vino, od koga ste se vi, samo od jedne čaše... razveselili.Pokažite nam makar jednog domaćina u Srbiji, koji bi tako isto... — A šta ćete posle, gospodine, sa ovolikim imanjem, viknu jedan građanin, koji ne imađaše strpljenja sačekati kraj igumanova razgovora, — posle, kad ukinemo manastire. — Podići ćemo sanatorijume, bolnice, ugledne privredne škole... sve ono, što nosi tip humanitarni i kulturno-privredni...To im i jeste glavna svrha, koju im nameniše uzvišeni osnivači i pobožni priložnici... kad već nema koga da otaljava onu najglavniju veroispovednu svrhu... — A kud ćeš ovolike kaluđere? — Dao bih im sve ovčarske i kablarske manastire, pa nek’ se u onoj divljoj, strašnoj lepoti prirodnoj mole Bogu za svoje grešne duše, neka žive onako, kako onaj mladić reče malopre da treba živeti: kao Antonije, Makarije i drugi ugodnici. Arhimandrit se uozbilji, kao da ništa nije okusio.Ironično pogleda na onu stranu, gde seđaše gost, pa, ne gledajući ni u koga, veselim glasom progovori: — Kaki svatovi, onaka i mlada; kakvo selo, onaki kmetovi...U koliko nam vi ličite na prve hrišćane, u toliko i mi na prve kaluđere...Kakav ste vi Onisifor... onaj iz Pavlove poslanice, takav sam i ja Antonije... — A u Rusiji su kaluđeri — pravi sveci! — Takav im je i narod, nije čudo!... odgovori arhimandrit, pa se odjednom prenu: ama šta mi sad započinjemo politiku, kad treba samo piti.Deco, točite... svi ste zadremali. Od gostiju niko se ne maši čaše: svaki se presitno, pa sad gleda samo, da se još sit nagovori ili napeva...Počeše se ređati najslobodnije šale, doskočice, pesme...Kaluđeri, koji se behu sklonili u kuhinju da s tetkom četvrti put »užinaju«, dotrčaše i stadoše, sa đacima, ljubopitno posmatrati i slušati kako se vesele prava gospoda.Kao divljaci, koji nigda nisu videli grada, gledahu oni ovaj drugi, gospodski narod u novim mu, za njih, okolnostima i položaju... »Kako umeju da se vesele! misle kaluđeri.Polako, srkući i slaži tavan po tavan, pa piju ceo dan...Umeju da uživaju u jelu i piću...A mi... istresi okenjaču, pa si gotov za čas !...« A Ljubomir, naslušavši se dovoljno gospodske šale i smeha, ode u svoju sobu, leže na postelju i stade umorno gledati po mračnoj sobi...U glavi mu čitav haos, pa vri...Ona ga beseda o kaluđerima zanese, otvori mu oči i on stade gledati na svoju odluku o životu svesno, razumljivo, kao čovek, koji potpuno zna ne samo šta hoće, nego i zašto tako hoće.A Savin odgovor raspoloži ga, da na život i postupke svoje bratije gleda mnogo blaže no do sad.On se odmah pokaja što je tetku, ono pre, uvredio...On drži da imaju pravo i onaj gospodin i otac Sava, samo govor prvoga odnosi na sebe, a odgovor Savin na sve kaluđere... »A kako se vesele! pređe on odjednom sa mislima.Zagleda se u onaj mrak, a u glavi mu se ponoviše sve maloprešnje slike veselja... pesma, priča, šala, smeh...On zažmuri i kao da se krije od koga, pomisli u sebi: to je život, moj brate!... ali se brzo trže, setivši se da je to kušanje«. Prve nedelje po Vavedenju desio se tako lep dan, kakav se viđa samo u avgustu.Arhimandrit zorom otputova u grad, što je značilo da će se zabaviti najmanje dva dana.Bratija beše voljna »dahnuti dušom« odmah, ali je bilo mnogo prečih poslova.Čredni, otac Maksim, požuri se sa liturgijom, ali narod navali na pričešće u tako velikom broju, da se monasi uplašiše, kako će podmiriti ovoliki svet.Arsenije i Vasilijan, a posle i Nićifor, cele službe primahu pobožni svet na ispovest, ograničavajući se samo mrmljanjem skraćene oproštajne molitve, ne pitajući nikoga za grehe, ako se ko sam ne javi.Nićifor se, po neki put, pri ispovesti kakve sredovečne žene, odjednom sav zacrveni i ubrzanim, uplašenim glasom prošapće: — Dobro, dobro!...Idi!... idi!... Za jedan i po čas odiđe sav narod pričešćen, a kaluđeri kidisaše, te čitaše molitve, krstiše i površiše sve poslove, koji su ih čekali.Tetka već spremila ručak te, kako se dobro nahraniše, svi se, po običaju, rasturiše. Maksim uzjaha konja, a to se već znalo kuda će.Njegova je »štacija« dosta daleko.Arsenije reče da će u šumu, radi nekakvog jesenjeg lekovitog korenja, ali još od kapije obrte na drugu stranu.Vasilijana je vuklo srce na dve strane: hteo je i on malo do potesa, ali ga vuče u sobu „nova simpatija«, u obliku jednog grubog kalupa za kamilavke i gotovog sašivenog luba, od debele hartije, koji se, već nekoliko dana, gladi, kvasi i suši... Otac Vasilijan imao je običaj, kao i mnogi ljudi, zavoleti kakvu stvar, životinju, posao, i sav se predati zabavi ili poslu oko nje.Kad je došao Ljubomir, beše se zauzeo jednim malim, dežmekastim i rundavim ovčarskim štenetom.Obesi o rame jednu staru manastirsku, deset oka tešku, garabiljčinu, povede svoga belova, koji se jedva za njim valjuška, prevrće i skiči, pa ide tako po šumi, s praznom puškom, zamišljajući sebe u raznim ritersko-romantičnim okolnostima.Kod kuće, po ceo dan, uči štene človiti na zadnjim nogama; ali pošto je neobična pseća debljina isključivala svaku pomisao na kakav bilo uspeh u tome preduzeću, ono brzo dosadi ocu Vasilijanu.On prenese svu svoju pažnju na jednog mladog, tek projahanog, ždrebaka, i odluči se da ga, po što po to, nauči ravan.Ali mu jedan hitac nogom nestašna ždrepca u malo ne odnese bedro, i on ostavi konje, pa se stade zanimati bušenjem cipunova.Leti vodenice prestadoše mleti, i on, ne nalazeći brze primene svojoj veštini, a i vrućina nekako baš ne raspolaže čoveka na tako teže radove, te on sve do sad ostade pobrkan u svojim simpatijama, ne računajući tu onu crnpurastu sitnoglavu ženicu, prema kojoj su njegove simpatije vazda bile stalne — kad god mu je ona pred očima... Sad se otac Vasilijan sav predao veštini praviti kamilavke.Dosad je načinio jednu sebi, a sad je preduzeo, da, po nekoj novoj metodi, izradi i Nićiforu.Lub je gotov, samo da se pokrije pamukom i crnim kašmirom; jutros mu doneše kašmir iz grada, i sad ga veoma zanima kako li će izgledati ovaj grubi lub, kad se pokrije mekim lepim kašmirom.Ali muka je — nedeljom se ne radi...Obrta okoreli lub, onako s kalupom, proba da namesti platno preko njega pa, naposletku, ostavi sve i ode u potes, noseći na ramenu veliku budžu, jer nije voleo tumarati po polju bez oružja... Otac Nićifor uze svoju omiljenu praćku i ode uz potok, kupeći uz put oble šljunke i gađajući vrapce i senice.To mu je, kako se zakaluđerio, jedina zabava.U gradu je, dok se bavio sa arhimandritom, kupio dobra lastika i čim se vratio, napravio dve praćke: jednu od lastika sa rakljastim drvetom, i nju je upotrebljavao isključivo u dvorištu manastirskom protiv mnogobrojnih vrabaca, i drugu od kanapa, dugačku, pastirsku, kao ona što je ubila Golijata.Sa njom je provodno čitave dane, vitlajući je i hitajući oblo kamenje u zrak, ili gađajući svrake, čavke i druge krupnije štetočine.Sad će, tako lagano, gađajući uz put senice, do svoje nove »simpatije«, jer od kad se zakaluđeri, kidisaše oko njega žene i devojke, stadoše ga loviti, te mu ni na um ne dođe njegova stara, beskorisna, iskrena prijateljica...Ah, kaluđersko je srce tako nezahvalno, tako sebično i, kako veli Lj.Vuličević, hladno, kao ledeno mramorje oltarsko!... Ljubomir se već beše odlučno uputio u svoju sobu, gde je mislio provesti oba dana u čitanju knjiga, što ih dobi od arhimandrita.Ali ga Velimir, lepim rečima, pridobi za svoju nameru: da se, po običaju, zajedno odšetaju „tamo gore«, što je značilo do Vidina sela.Ljubomir je obično ostajao pod jednom ugnutom stenom, na kraju šume, tu s najvećim zadovoljstvom sedeo, mislio, sanjao, po nekoliko časova, dok se ne vrati veseo Velimir.On je na Velimirove odnose i namere s Vidom gledao sa snishodljivim sažaljenjem, — što ne znaju u čemu se sastoji prava naslada života, ali je čistotu njihove odluke veoma uvažavao. »I to je, do duše, po Božjem zakonu, rekao bi Ljubomir; ali tek... tek... nije ono pravo«. Drugovi, u živom razgovoru o budućnosti, dođoše do ugnute stene, sedoše na debeo sloj meka suha lišća i nastaviše započetu prepirku.Obojica behu saglasni, da je Velimirov postupak daleko pošteniji od postupaka sviju kaluđera.Ali Ljubomir ipak osuđivaše taj postupak, tvrdeći da bi Velimir mogao biti pravi kaluđer. — Ala bih ti ja bio isposnik, moj bane, kad samo o njoj mislim!Danju, noću... jednako!... — Čini ti se...Kad bi samo pročitao žitije Makarija Egipatskog, kako je on proveo celu noć, u jednoj sobi... — Znam, pričao si, nasmeja se Velimir.Ja bih mogao tako, ali prvo da me dobro uvežu konopcima... a, bogme, i nju!... — Khh... ihi-hi... začu se iza stene zagušeno žensko smejanje, kao kad se neko uzaludno uzdržava od smeha. Ljubomir samo pogleda preplašeno, a Velimir skoči i zađe za stenu. — A-a!... oteže on radosnim glasom, kao da je našao sve što je tražio. — Zar vi tako... iz zasede!... Kikot se produži još jače i zatim, kao po nečijem znaku, lišće zašušta i pred uzneverena Ljubomira stade Vida sa jednom, njenih godina, isto tako lepom, samo malo razvijenijom i slobodnijom devojkom.One se još smejahu, gledajući radoznalo Ljubomira, o kome su se, po celoj manastirskoj okolini, naročito među ženskim svetom, pričale najčudnije bajke.A Ljubomir, zverajući oko sebe plašljivo, kao zec koga su kerovi sagnali u ugao, gledaše samo kako bi se mogao izvući ispred ove nenadne sablazni.On se podiže i, onako ispod očiju, pogleda šarenu tkanu suknju sa zelenkastom, išaranom kupljenom keceljom, koja stajaše skoro uz sama njegova kolena. — Je li ovo taj...Ljubomir? zapita, smešeći se, Vidina druga. Velimir klimnu glavom, gledajući radoznalo, šta će vragolasto devojče učiniti. — Je li ono ti hoćeš u svece? zapita devojka sa podsmehom, gledajući ga đavolastim, nemirno-smešljivim pogledom. Ljubomira uvredi ovaj ton razgovora.On se htede uzdržati i prećutati, ali ne beše još dorastao velikim strpljivim inocima, nego planu: — Ja...Kad ti budeš carica, i ja ću onda u svece! — Što?...Ti si pobego iz manastira, molio se u isposnici do mrtve glave... pa zar to nije svetački? — Tako treba da radi svaki čovek... ko želi dobra svojoj duši, odgovori Ljubomir uzbuđeno. — Zar i mi, devojke? — Svi!...Tako se radilo u stara vremena. — More... oteže devojka đavolasto: lepše je nama ’vako stajati i... ko jedna mladina, šaliti se.Zar je za nas isposnica!Ha-ha-ha!... zasmeja se ona i lagano, pažljivo, bojeći se da ne uvredi Ljubomira, gurnu ga prstima u rame. Đak se strese od ovog neočekivanog dodira, koji izazva u njegovim nervima čitavu struju nekakve nove, nepoznate mu do sad topline ili zime... ni sam ne zna čega, tek nešto prozuja kroz njega i on uvuče vrat u ramena.Ovo sad nije onako, kao kad se jakao sa Mirom i Milkom...Onda nije ništa mario kad ga one stegnu svojim ručicama, a sad, gle: samo ga dohvati prstima!... »Što li je to?... misli Ljubomir, i lagano, krišom, podiže očne kapke ispod nadvijenih veđa i posmatra ovo punačko, jedro lice, po kome se viđahu podignute bledunjave malje, naježene od jesenje svežine.Baš lepa!...A kako je đavolasta!...« On ne opazi, kad se Velimir i Vida izmakoše, samo odjednom vide da su njih dvoje, on i ova devojčica, sami, da ga ona nekako strašno gleda, i da mu nije nemio taj pogled.On opazi čak da mu je milo što ih ostaviše same, i nikako ne može sad da mu dođe u glavu: zašto bi mu to bilo nepravo?Obuzet onom električnom toplinom ili zebnjom, on se samo stresa pod navalom nekih novih osećanja i zbunjeno gleda u one jasne plave oči, koje ga čudno gledaju... — Kako ti je ime? zapita on drhteći i čudeći se tolikoj svojoj smelosti. — Jovanka.A što pitaš, kad ti to ne treba?...Ti bežiš od nas!... — Jok, more... promuca Ljubomir, saginjući glavu.Eto, stojim s tobom. — Odista, zar nećeš od mene bežati? zapita devojče veoma živo, i htede ga pogledati pravo u oči, ali on opet obori glavu. — Neću! odgovori on odlučno. Iznenađena ovakim odgovorom, Jovanka se skoro naže na njega, i gurnu ga lagano prstom u čelo, da bi je pogledao pravo u oči...Devojka ne može dovoljno da se načudi: onaj isti koga su pre nekoliko nedelja izvukli polumrtva iz isposnice, o kome se priča da sav miriše na tamnjan i da se već u pola posvetio, on stoji uz nju i ovako joj govori!Ona bezrazložna, urođena ženska ljubopitnost, koja je podjednako razvijena i u selu i gradu, podstače je da produži započetu igru.Ne misleći mnogo da li je to baš u redu, devojka podiže svoju jedru, oblu, pocrvenelu ruku, u tankom, širokom, vezenom rukavu, i nasloni je na Ljubomirovo rame.Oboje se toga trenutka pogledaše... Sevnuše munje u njihovim očima, Ljubomir se sav strese i već se povede... naže se k njoj, oseti njen dah i blizinu njena tela... i opet joj pogleda u oči...Preplašen, iznenađen, detinji pogled beše upravljen na njega... »A zavet!?«... sevnu mu u glavi strašna slika svoga greha i on odskoči od devojke kao ožežen.Pogleda uplašeno, zbunjeno oko sebe, pa se okrete, i odjednom, ne govoreći ništa, iz sve snage, jurnu kroz proređeno štrkljasto bučje, krsteći se neprekidno i šapućući molitve...Lišće šušti, prevrće se i izbija u vis pod udarcima njegovih opanaka, suho granje pucka i krši se, a Ljubomiru se čini, da za njim lete čitavi legioni nečastive sile, i on se još jače upinje, trči, preskače, juri, ne gledajući gde gazi... »Sveti Pahomije, Antonije, Makarije, Pavle Tivejski... i svi veliki ugodnici Božji, smilujte se meni okorelom, smradnom grešniku«... izgovara u mislima isprekidanu molitvu zamoreni begunac, jer već ne može ni šaputati... Prošla je godina od dolaska Ljubomirova u manastir.Zimus, nekako pred Božić, premestiše oca Maksima u jedno veće, udaljeno bratstvo.Posle, po novoj godini, dođe iguman siromašnog Preobraženskog manastira, koji je u susednom okrugu, da prosi hrane i drugih potreba za svoj ubogi samostan.Iguman, sa svojim đakom Đokom, fruškogorskim pitomcem, kao i sam što je, dotera, upravo dovuče jedno polumrtvo, mršavo kljuse, upregnuto u taljižice, na koje je iguman, na većoj nizbrdici sedao, a Đoka ih, odupirući o rudu, lagano puštao i pridržavao.Arhimandritu se veoma dopade snažan i lep glas Đokin, koji na opšte zadovoljstvo otpeva večernje sa Nićiforom.Arhimandrit se nešto razgovori sa Marom, i sutradan, kad se ostareli iguman, dočekan potpuno kaluđerski, kako se već i sam nadao, stade osvrtati za đakom i spremati za polazak, javiše mu najpre da je đaka nestalo, a posle mu Velimir, krijući se da ga ne opaze, saopšti da Đoka ostaje ovde.Starac se uplaši: kako će sam odvući kola — kljuse nije davalo nikakve nade — pa sa suzama zamoli, da mu dadu momka u pomoć do njegova samostana.Ali, momci se behu svi razišli... Tako Ljubomir dobi mlađeg druga, ali se ne htede, kao Nićifor, koristiti pravom starešinstva, nego zamoli arhimandrita za dozvolu, da i dalje vrši svoj crkvenjački posao. Još se uvede jedna novost u manastiru.Arhimandrit, od decembra, stade držati kaluđerima i đacima redovna predavanja iz Liturgike i po malo iz Dogmatike.Veliki je zor bio, koji ga na taj korak prinudi.Vladika, rukopolažući Nićifora, opazi slučajno da ovaj nema ni pojma o crkvenim najprostijim pitanjima.Arhimandrit je već, na ranijoj liturgiji, na kojoj se Nićifor đakonio, dobio proizvodstvo.Vladika ga, u prvoj vatri ljutnje, grubo izgrdi i pripreti mu, da će ga na proleće, kad dođe u manastir, ako zateče ovake neznalice, s mesta izjuriti...Zato se jadni otac Sava, svako drugo veče, nenaviknut na umni rad, znoji, stenje, krha, proklinje, grmi i — predaje bogoslovsku nauku...A po jedno veče zanimaju se crkvenim pevanjem i uče se pravilno vršiti liturgiju i druge sveštene radnje. Pred Božić se arhimandrit nečemu doseti. «More... promrmlja on u sebi, — kad će ti on ovamo doći!Samo me plaši!...Onoga tunjavca treba naučiti dobro, njega će pitati zacelo...Otac Sava s takvom nasladom predahnu, kao da odjednom spade sa njega ceo Šturac.»Nema više robovanja!...Opet da se pije, i samo ’nako... da se gleda u maglu!«... Od tog srećnog dana prestadoše predavanja sasvim, a Ljubomir dobi i namesti pa svoj sto sve Savine udžbenike, štampane i pisane, iz bogoslovije. — Znaš... reći će arhimandrit Ljubomiru: ja vidim da ti voliš čitati.A tu ti je, brajko, sve napisano mnogo bolje, nego što ja umem kazati.Pa sad gledaj... nauči sve... Posle nekoliko nedelja, na svoju veliku i neopisanu radost, otac Sava opazi, da ne samo Ljubomir, no i svi kaluđeri, znaju prilično objasniti celu liturgiju.Učeći sebe, oduševljen novinom pročitanih objašnjenja, Ljubomir je odmah pričao svima šta je pročitao.Otac Sava, stade, naravno krišom, lebdeti nad svojim dragocenim »tunjavcem«... — Tako će on njih, duše mi, i Dogmatiku i, može biti, samo Pastirsko... pa redom! uzvikuje u sebi arhimandrit.A ja potegoh u zalud onoliki zor!Izvol’te sad, gospodin-vladiko!... Arhimandritovo proricanje ostvari se doslovce.Ljubomir je dobro naučio, a i drugove upoznao sa važnijim stvarima, koje treba da zna svako svešteno lice.Samo sa crkvenim pevanjem ostade nazadan: još nije znao okrenuti prvi glas... U februaru Ljubomir dobi pismo od oca.Piše brat Svejo u ime očevo, kori ga što je tako tvrda srca, pa zaboravi svoju kuću, rodbinu, sve...Slučajno su, veli, doznali gde je, preko nekog Svetozarevog druga, učitelja iz okoline manastirske.Opisuje mu se, onim biranim, seljačkim, tužbaličkim izrazima, žudnja i tuga cele rodbine za njim, ponavlja mu se ranija molba: ako može, nek’ se ne kaluđeri...I, naposletku, otac mu opširno opisuje svoje žalosno stanje i naređuje mu, da odmah pošlje svu dosadanju uštedu, jer će morati prodati belavku za prošlogodišnji porez. Dešava se čoveku, naročito zimi na kakvom naoblačenom, vlažnom danu, kad je sav vazduh ispunjen nekom nemom tugom i crnom turobnošću, da mu odjednom sve onemili, da počne sasvim drugim očima gledati na svoj život i na sve...Svi dotadanji ideali izgledaju ništavni, smešni... ljubav se čini žalosnom obmanom, ozbiljan rad — uzaludnom besposlicom, uzvišene težnje — glupom detinjarijom...I Ljubomir, toga dana, kad dobi pismo, beše u sličnom raspoloženju. »Šta hoće ovi od mene, i šta ovo radim ja ovde?!«... zapita se on odjednom, pošto pročita pismo, kao da sad tek prvi put uviđa, da ne zna sam šta to čini ovde. Tamna, teška, valovita tuga, kao plahovit povodanj, obuze mlada iskušenika, poplavi ga svega i prodre mu u svaki živac, u svaki atom što oseća...Ah, ala je sve pred njim crno, pusto, strahovito!... I ovi mu pišu samo zbog novaca, on to zna, inače ga se još za dugo ne bi setili.I za kaluđerenje već popuštaju...I sve one žalostivne reči u pismu, koje su, on zna, celim skupom, seli i izmišljali, sve su prazne, samo ’nako... opet radi novaca...Sve je to sebično, ništavno, prosto!...I ovo njegovo bavljenje ovde zašto je, radi čega?... zapita se, i obuze ga grozničava jeza, kad oseti da se i nad onim zavetnim, davno sređenim i osvetljenim idealima navukla ona ista crna, teška tamnina, sa koje mu ceo život postade prazan, ništavan. »Da se ide odavde!« dođe mu odjednom u glavu, i on odmah oseti, kako je ovde sve tako strašno, tako užasno...A tamo... tamo napred, mora biti da je sve drukčije, svetlije, radosnije...Ljubomir oseti da se guši u ovoj turobnoj samoći, nešto ga priteže, ne da mu disati...A on je tako rad drugom životu... jer ovaj ubija, ništi...I rad bi dahnuti slobodno, punim grudima...Ah, života!...U svet!...Tamo, tamo!... Skoči kao pomaman sa postelje, osvrte se oko sebe uzvereno i odjedanput, sasvim slučajno, pade mu pogled na krupne crne redove u otvorenoj knjizi, koju je još jutros čitao: »Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete spokoj dušama svojima.Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako«... Šta je ovo sad?!...Ne razlazi se ona crna tamnina, što ga je omotala, i srce mu još ledeno, i sve je oko njega tamno, kao što je i bilo...I tuga mu se još svija na duši, ali gle: ovo je sad nekakva drukčija, toplija, svetlija, no jača tuga...Jer evo, sad živo oseća, kako mu se, pod uticajem ovih utešnih Spasiteljevih reči, sve menja pred očima... postaje tužno i blago, kao što su blage ove reči...I u grlu ga sve jače zadavljuje, i usne mu se razvlače...On plače gorko, neutešno, očajno... I opet, sa nekim setnim, tužnim i ujedno blaženim osećanjem pobožna zadovoljstva, Ljubomir lagano uvlači vrat u ovaj »laki jaram«, i oseća da se vraća sve isto, kako je i pre bilo...I svi pređašnji snovi i namere postaju uzvišeni i dragoceni, kao što behu pre ovog nenadnog, čudnog plamena, što odjednom buknu...I ona živa, vatrena žudnja za slobodom, za svetom, ugasi se isto onako, odjedared, kao što i poniče...Samo ostade jedna žudnja u njemu, koja sad beše jača od sviju: »Ah, kad će jednom biti kraj tome teškom kušanju!«... Arhimandrit po drugi put pročita odlučno, u ljutini napisano, vladičino pismo, u kome mu se po treći put naređuje: da Ljubomira istog dana, kad primi pismo, s mesta zakaluđeri i da ga odmah potom uputi k njemu radi posvećenja. Otac Sava se počeša iza uha i u sebi promrmlja: »Nije vajde... više se ne može vrdati!...Bar posle da gledam, da uklonimo Arsenija«...Pa, onako u hodu, otvori vrata od Ljubomirove ćelije, koju mu je zimus ustupio i, hrknuvši svojim jakim grlom, progovori, gledajući iznenađena Ljubomira blago: — Došlo od vladike, i on mahnu belom savijenom harticom pred sobom, — da se večeras kaluđeriš. I ako je svakog časa očekivao ovu vest, i ako mu je to davnašnja zavetna želja, i ako već odavno živi pravim isposničkim životom, Ljubomir se prepade na ove reči.On pogleda bojažljivo oca Savu i htede nešto reći, ali mu zastade reč u grlu...Baš danas?...Ne može biti!...Je li to sija sunce od istine... ili je sve ovo san?«... pomisli Ljubomir i napreže se da zadrži suze. Nije se mladić uplašio kaluđerstva, kao Velimir, što mu je žao dosadanjeg života.On se uplašio same ove iznenadne pojave, samog fakta: da će on, koji šesnaest godina živi odmereno, jednim istim, mladićskim životom, kroz nekoliko časova postati sasvim drugi... biće od njega nešto novo.I njega plaši sama ta novina, koja odjednom menja sve...I, što je glavno, plaši ga ono »breme lako«, što ga uzima na sebe...Žudeo za tim, i sad ga sve to plaši!... Da li ste videli srećna, vesela mladića, koji je mesecima ili godinama nosno burnu, mladićsku, iskrenu ljubav u srcu svome prema obožavanoj devojci, kako grozničavo stupa stazicom, na kojoj će naći svoju draganu i na kojoj će se reći poslednja reč?...Mirišu, zanose crvenkaste majske ružice, treperi i opija raznobojni šeboj, leluja se grančica mirte nad klupicom i sunce veselo odsjajkuje i preliva se...On je stavio pitanje, i čini mu se da je izložen kocki ceo život mu...Čeka povoljan odgovor, kao jedini smisao života... — Da! šapuće ona plašljivo, srećno, stidljivo...Dolaze njeni roditelji; blagosiljaju i gledaju nekako veselo-svečano... »A-a!... šta ovo bi ?!«... budi se odjednom iz zanosa srećni mladoženja, i jasno oseća da se nešto sa njim svršilo, da je on prešao preko nekakve granice, koja je odvajala njegov život od nekakva druga, nepoznata mu života, da će zbog toga od sad sve biti drukčije, novo...U očekivanju toga nepoznatoga, njega obuzima neka sveža, hladovinasta jeza... I Ljubomir se prepao od te nepoznate mu novine, zaprepastio se...Ali mu, sasvim slučajno, odjednom dođe u glavu jedna sitna, praktična misao, koju on, da bi se povratio, glasno izgovori: — Danas!...A haljine? — Hm...Nadam se ja, sinko, ovome kolaču odavno.Sve je spremno, odgovori Sava odsečno i htede zatvoriti vrata. — Bar večeras... ovo veče... da se ispovedim, da čitam kanone...Da se spremim? Arhimandrit se nasmeja, opet mahnu onom harticom i reče odlučno: — Kažem... tako naređuju starešine! Otac Sava zalupi vrata, i opet, onako isto odmereno i lagano, stadoše lupati potkovane cokule... Duvala je danju topla jugovina, pa se spustilo tiho, lako prolećno veče.Mesec, u drugoj četvrti, već isplivao i preliva se svojom bledom, srebrnastom, nežnom svetlošću, bacajući svoje lake zrake na pozlaćeni krst i crvenkasto kube hrama.Neka beličasto-tamna svetlost prostrla se po vidiku, i lako treperi po mestima, koja su udaljena od šume... Vratnice manastirske zatvorene su, a hram je neobično, kao u oči velikih praznika, osvetljen.Arhimandrit, u svečanom odelu, stoji u oltaru, pred otvorenim carskim dverima, okrenut hramu, preturajući tamne listove nekakve crkvene knjige.Sva braća-monasi, u prazničnom ruhu, sa nekim napregnuto ozbiljnim izrazom na licu, stoje uz pevnicu i nešto šapuću.Ljubomir, tamo u pritvoru, kod samih vrata, stoji s Velimirom i drkće...Čini mu se da ima pravu groznicu.On više ne misli, nego samo, u strahu, očekuje, kad će nastupiti onaj trenutak... — Dovedi! zagrmi iguman sa dveri. Monasi se užurbaše...Velimir uze Ljubomira za ruku, više lakta, i povede ga oltaru...Malo zvono odjeknu kroz nemu tihu noć, monasi stadoše čitati »časove«...Ljubomir, po pravilu, učini »veliko metanije« pred dverima i pred svima prisutnima, pa se opet vrati u prepratu, gde skide svoje masne, pocepane đačke haljinice, otpasa se, izu se i ostade bos, gologlav, u dugoj seoskoj raspojasanoj košulji...Podiđe ga jeza od hladna crkvena poda, i on stade još jače drhtati... Časovi se svršiše, a liturgije, po običaju potonjih dana, neće biti...Monasi složno, tihim, laganim glasom zapevaše tužnu pesmu: »Zagrljaj Očev potrudih se otvoriti, proživeh moj bludni život«...Ljubomir oseti kako ga opet neko povede preko hladnog, kamenom popločanog, hrama, i osim toga jasnog, živog osećanja hladnoće, ne oseti ništa drugo.Kad se podiže, posle velikog i poslednjeg metanija, nad njim zagrme Savin glas, čitajući molitvu: »Otvori srce tvoje... i čuj glas gospodnji: hodite k meni svi, što ste opterećeni i namučeni, i ja ću vas odmoriti«... — Radi čega si došao, brate?... čuje Ljubomir oštro, jasno pitanje; vidi arhimandritov pogled upravljen na sebe, ali još ne razume smisao svega.»Šta to oni hoće?... čudi se on u sebi.Nekoga pitaju... a-a!... mene pitaju!«... i on napreže um, da se seti odgovora, koji treba da kaže. —- Želim isposnički živeti, časni oče, promuca on, i odjednom, kao da pređe preko nekakve velike prepone, dahnu dušom i prođe mu prijatna toplina kroz celo telo. Arhimandrit nastavi redom druga pitanja, po pravilu: Ima li želju udostojiti se anđelskog obraza i biti uvršćen u red monaha?Čini li to iz slobodne i dobre volje?Hoće li živeti u manastiru i isposnički do kraja života?... itd.Na sva pitanja redom, Ljubomir odgovaraše zakletvom, da će tako činiti.Arhimandrit izređa sve one teške pogodbe, sa kojima se ulazi u red monaški, i Ljubomir se, sa živim, oduševljenim blaženstvom na licu, zakle, da će sve to ispuniti.Ta on je o takom životu samo i sanjao!... Na pognutu glavu Ljubomirovu, arhimandrit nasloni knjigu i stade čitati molitvu: »Gospode, Bože naš... primi slugu tvojega, Leontija«... otac Sava malko zastade; monasi se nasmešiše zadovoljno, a pognuti iskušenik, mrdajući glavom pod teškom knjigom, pomisli: »Šta ovo on?...Ko je to Leontije?...Jest, znam ko je...To je sad onaj drugi, onaj monah...Čekaj, nije!... to sam sad ja.A onaj drugi, što je pre bio i što se zvao Ljubomir, njega nema više.On je umro!«...On zagleda u svoju dušu: kako sad izgleda kao drugi, i na svoje veliko zaprepašćenje opazi, da je ostao onaj i onakav isti, kakav je bio i do sad.Nego čekaj, nije on još zakaluđeren... Arhimandrit već pročitao dve molitve i, pošto poslednji put zakle zbunjena mladića: da svojevoljno stupa u anđelski red, naredi mu: — Uzmi nožnice, i daj mi ih. Mladić se osvrte zbunjeno...»Kakve nožnice?... gde su?«... pomisli, i ugleda kako mu svi pokazuju očima na jedno mesto.Triput je morao dodavati nožnice arhimandritu, koji ih je oturao od sebe.Naposletku otac Sava primi nožnice i, posle kratke molitve, režući na četiri mesta unakrst, meke, dugačke kose mladićeve, progovori svečanim, jasnim glasom: — Brat naš Leontije postrigava vlasi glave svoje; recimo o njemu: gospodi pomiluj! — Gospodi pomiluj! zagrme složan veseo odgovor monaha, kao molitva za novoga brata... I ako beše u svetlom i blaženom raspoloženju, mladić oseti odjedanput i neobičnu tugu i slatko zadovoljstvo od ove složno ispevane molitve i od svega što se učini sa njim, pa mu grunuše suze... — Brat naš Leontije oblači se u rizu radosti, reče arhimandrit, a neko, u isto vreme, ogrte novome bratu široku mantiju.Novi inok oseti onu običnu prijatnost, koju oseća svaki, kad se ogrne toplom odećom u hladnom prostoru. Arhimandrit nastavi dalje oglašavati, da se novi brat opasuje silom istine; da se pokriva šlemom nade na spasenje; da prima paliju, kao obručenje velikog i anđelskog obraza; da se obuva u sandalije, radi pripreme za propoved mira...I kad se izređaše sva ova oglašenja, novi brat stade, potpuno odeven, u kaluđerskom odelu, sa svećom, jevanđeljem i krstom u rukama i ižljubi se sa svojom, po Gospodu Isusu Hristu, braćom. Nastade velika, silna po duhu, jektenija — molitva »o bratu našem Leontiju«: da mu Bog pomogne neporočno dovršiti nameru monaškog obraza... ostati u pobožnosti i čistoti... odbaciti starog i obući se u novog, Bogom stvorenog čoveka... Monasi pevahu tako lepo i zanosno, novom inoku beše tako toplo i prijatno, da mu se učini kao da je mali, kao da se odjednom vrati to vreme, pa ga majka iznela pred kuću, metnula ga na krilo i lagano ga ljuška... a sa Maljena tiho-tiho silazi lagani povijarac, i preleće mu preko rumenih obraščića...On i ne ču kad se pročita apostol; trže se iz zanosa od gromkog Savinog glasa, koji čitaše jevanđelje: »Reče Gospod: ljubjaj otca ili mater pače mene, njest mene dostoin«... Svrši se! Brat Leontije, pošto se ižljubi s novom braćom, čekajući dok arhimandrit skine odeždu i iziđe iz oltara, opet zagleda u sebe, u dubinu duše svoje, očekujući da oseti očiglednu, jasnu promenu u sebi, ali uvide odmah da, osim novog kaluđerskog odela, ne beše u njemu samom ništa novo.»Posle posvećenja... onda će biti!« pomisli u sebi umoran i ozebo monah, stajući na kraj, iza monaha, koji lagano iđahu za arhimandritom... Jeromonah Leontije, pri povratku sa posvećenja, donese ocu Savi pismo od vladike.Arhijerej preporučuje arhimandritu, da posveti najveću pažnju neobičnome mladome inoku.Izjavljuje mu da ima naročite namere i velike planove, odnosno budućnosti »ovoga deteta«, pa mu preporučuje, da oslobodi novog brata od sviju poslova i da mu bude na ruci u njegovim strogo-isposničkim namerama... — Šta si ti to namislio? zapita Sava mladića, ne razumevajući završetak vladičina pisma. — Kakve su to tvoje isposničke namere?... Leontija iznenadi i zbuni ovo pitanje.On je mislio, da je vladičino pismo od tako isto neporečne važnosti, kao i poslanica apostola Pavla, te se o njemu ne sme ni raspravljati. — Gospodin... odobrio mi da živim u isposnici, odgovori on, krijući oči, jer se zastide od sećanja na svoj prvi neuspešni pokušaj. — Kako... dokle da živiš? — Pa, jednako!... odgovori monah, gledajući začuđeno starešinu, misleći u sebi: »Što sam se kaluđerio!...To valj’da znaš«. I arhimandrit se začudi: — Šta ćeš jesti tamo? — Pa... samo malko hleba da mi šaljete, drugo ništa...Gospodin veli... — A-a...»Gospodin veli«, prekide ga Sava oporo i stade; zamisli se.Hm... dobro, dobro...Idi pa se moli, odgovori smešeći se ironično i savijajući pismo. A u sebi arhimandrit pomisli: »E, moj vladiko...Misliš, neko je lud da hrani gotovana.Ovi kaluđeri da se posatiru radeći, a on da dembeliše... ha-ha-ha...Ima neke »planove« čovek sa njim: zacelo će ga u vladike!E baš te pozdravio za to arhimandrit Sava: on da bude vladika, a ja, njegov duhovni otac, da ga ljubim u ruku!...Spremiću ti ga ja, ne boj se... samo dok još malo odvrkne!...I Savin pakosni smeh ne prestajaše zvoniti kroz hodnik, jer on živo prestavi sebi sliku Leontijevih »podviga«, koji će, tamo kroz neku godinu, sami sobom nastupiti... To veče Leontije, u svojoj ćeliji, provede u dugom razgovoru sa Velimirom.Njih dvojica su ostali neprekidno u iskrenim drugarskim odnosima, pa su voleli provesti koji trenutak u ovako usamljenom tihom razgovoru. — Brate... nekako ne umem da ti kažem, stade Velimir izlagati svoje poglede.I žao mi, zbog mene, kad te vidim takog... i ja sam se za to spremao, pa et’!...Nekako mi onako znaš... kao da ste mi i ti i Nićifor nešto oteli, krivo mi...A već sam znaš da mi nije do kaluđerstva... — Na što ti je onda krivo?... — Ama nije to !Nije meni krivo kako ti misliš...Teško mi što nisam i ja u vašem društvu... — Pa ko ti brani ?Sutra možeš, samo ako hoćeš. — He moj Leko, ne bih ja dao moju Vidu ni za vladičanstvo! uzviknu mladić oduševljeno i zagleda se u prostor pred sobom.I ti si pogrešio, te još kako!Eto, baš mislim danas, kako bi lepo bilo, da i ti uzmeš Jovanku... — Ne, ne o tome, molim te! uzviknu monah preplašeno, dignuvši ruke u vis, kao da se brani od nekakve napasti. — Čekaj, brate... šta ti je! uzviknu Velimir ozbiljno.Ja ti kažem samo šta mislim.Pa što?...Zar ti misliš, sreće ti, da ćeš ostati do kraja kao Antonije i Makarije? — Bog s tobom!Šta govoriš? — Ama dok ti još uđeš u godine...Sad ti je sedamnaesta? — Kroz dva meseca, punim. — E... a kad zađeš sad po parohiji, pa te okupe one... one naučene, što se kinđure kaluđerskim novcem...A još kad ti bude dvadeset!... — Neću ja u parohiju.Vladika odobrio da živim u isposnici jednako.I arhimandrit mi sad odobri... — Arhimandrit... pričekaj malo! nasmeši se Velimir.Ne znaš ti njega!...Ti ćeš, moj bane, kroz koji nedeljak pravo u Prnjavor, a tamo te čeka cela družina...Znaš, opet je najbolje da si se oženio! uzviknu đak odsečnim uverenim tonom. — A ko bi se kaluđerio? — Znaš, mislio sam — ali nemoj da se ljutiš, molim te — mislio sam, da sve ovo što se radi po manastirima, nije ono... znaš, ono kako treba.Ovo je jedno, a sve treba drukčije!Čini mi se, brate... ne znam kako da ti kažem...Ja mislim da nas je sve Bog stvorio radi onoga, što je rekao u Sv. Pismu: »...plodite se i napunite zemlju«...Čekaj, ne ljuti se...I ja sam u sedamnaestoj godini mislio skoro kao ti, i bio sam gotov zakaluđeriti se.Ali posle, brate, hm... posle sam osetio da sam za nešto drugo stvoren...Sad, ili da lažem Boga, ili da poslušam i pošteno izvršim njegovu zapovest?...Ja ću ovo drugo. — E, a zaboravio si ono Hristovo: »ko hoće da ide za mnom«... i ono: »uzmite jaram moj!«... — Nisam zaboravio.Vidiš... ja ti ne znam tu duboku nauku, ali mislim mnogo o svačemu...Kako mu je to: Bog veli jedno, a Hristos drugo... — Jok, Hristos neće da svi tako žive, nego samo neki... — Kao, na primer, ti!To baš ja i velim.A i tebe je Bog stvorio isto ’nako, kao i mene... to ćeš videti, tako mi mladosti!...Nego znaš... ja sam mislio... najbolje je da se svi ljudi žene, pa kome, tamo posle pedesete, umre žena, nek’ se kaluđeri, ako hoće...Ko se, vala, onda zakaluđeri, biće zacelo bolji od ovih naših. — Znam, a kako su Pahomije, Makarije i drugi?I oni su stvoreni kao ja i ti! uzviknu Leontije veselo, držeći da mu drug ne može na ovo ništa odgovoriti. — To ne znam.Zacelo su onda morali biti neki drukčiji ljudi, i sav narod...A ovo ti je kod nas drugo...More, kažem ti: videćeš! Otac Leontije se najoduševljenije, kao ’no prvi pioniri hrišćanskog asketizma, predade strogom i teškom isposničkom životu.Sad, kad nije imao uzroka da se krije, snabdeo je isposnicu najprečim potrebama: sveća, tamnjana, knjiga, bilo je dosta; a šumar, na dokolici, navuko mu dosta suha lišća u pećinu, da ima na šta leći.Mladić htede odbiti ovaj raskoš, ali se seti vladičina saveta: da ne preteruje suviše u svojoj revnosti, pa zadovoljno leže u veče na meku postelju.Spavao je, opet po savetu vladičinu, od ponoći do zore, ali ga je po neki put i sunce varalo.Jeo je dva put dnevno hleba sa vodom.Ostalo vreme provodio je na molitvi, ili u pobožnom razmišljanju... Ah, kako mu se dopao ovakav život!...To je ono pravo, za čim ga je srce vuklo, to su njegovi ideali, njegovi snovi...Pa sad samo nastavi tako cela života!A šta će biti posle? — Što rekne Bog.Jer on je kazao, da se ne brinemo mnogo o sutrašnjem danu... Sve je oko uzbuđena mladića tako svetlo, radosno i blaženo, da on neki put u sebi pomisli: »Da li su bili ovako srećni Antonije i Makarije?...Zacelo nisu!«... Desetog dana, rano iz jutra, dođe Velimir u isposnicu. — E, moj Leko... rekoh li ja tebi šta će da bude!Zove te arhimandrit, da ideš odmah sa mnom. — Kako...Ja ovde moram živeti do smrti, ne smem izlaziti.Pročitao sam ovde i zavet — zakleo sam se na to Bogu...I... i Bog s vama, ja sam se zato i zakaluđerio. — Znaš, nemamo kad da se razgovaramo mnogo...Poslao je i šumara; eno ga dole u potoku.Ako nećeš lepim, kazao mu je da te donese na leđima...Znaš da sam ti drug... hajdemo lepo zajedno. Leontije, kao u snu, ne razumevajući više ništa, znajući samo da mora napustiti ovo omiljeno mesto, priđe k malom prestočiću, kleknu i stade jecati gorko...Na ponovljen poziv Velimirov, diže se uplakan, zanesen tugom i nenadnom nesrećom.Sećao se trećeg pravila (pogodbe), koje mu je otac Sava pročitao pri kaluđerenju — bezuslovna poslušnost prema starijima...On se, kao jagnje što se vodi na klanje, uputi k manastiru. Arhimandrit beše kao ris.Naljutio ga otkaz vladičin da premesti Arsenija.Ispisao mu prota baš vladičine reči: »Trebaju mu ona tri monaha, a Leontija ćemo na jesen u školu«...Dosetio se otac Sava, da će i to školovanje koštati dosta... Kad stadoše pred njega smerno kaluđer i đak, arhimandrit frknu nosom, promumla nekakvu pretnju i uzviknu oštro: — U Jasenovac!...Posla ima dosta, Velimir zna...On će s tobom, da... da ti se nađe, preseče arhimandrit ironično, i cokule stadoše brzo lupati a nos češće frkati. Drugovi se poslušno pokloniše i brzo za put spremiše.Posle četvrt časa, Leontije na konju a Velimir peške, odoše na put. Ništa više ne osećaše mladi isposnik, niti mu se na licu moglo opaziti da ga što zanima.Kao ždral, koga, na seobi u tople krajeve, izbaci jato iz svoga kruga, pometen u letu i nameri, utučen nenadnom crnom sudbinom, giga se na dugačkim nogama i vrljuca besciljno po livadama, dok ga čobani ne uhvate...I Leontije, pometen, zbunjen u započetu poslu, utučen, pregažen sudbinom, zajedno sa svima svojim snovima, iđaše nesvesno, kao pometeni ždral po livadi, ne osećajući ni tuge, ni bola, ni žalosti.Tamo negde, u najsakrivenijem krajiću njegove duše, svetlucaše slabačak plamičak nade: da će se sve to popraviti, da će sve biti, kao što beše juče, prekojuče...Ta nada sačuva ga od očajanja. Jasenovac je brdsko selo, razbacano po kosama gorostasnih, gustih rudničkih ogranaka.Leontije, još đakom, voleo je pratiti ovamo koga kaluđera u poslu mu.Opominjaše ga ovo planinsko mesto na njegov Maljen...Gusta, zelena, kitnjasta pavitina od loze, ostruge i trnja, pružaše se kraj puta, prekidajući se ponegde sniskim, krivudavim čatalima starih, pocrnelih, polutrulih vrljika.A tamo opet iđaše ostruga, koji trn, pavitina i opet vrljike, ili jendeci sa ogradom od trnja.Sokakom se žuti osušena, čagljevita smonica, sa ponekom zaostalom baricom u duboku tragu od konjske kopite... još se oseća dah zemlje koja se suši.A tamo, izvan ograde, ozeleneli voćnjaci, pa veselo odsjajkuju svojim mladim nerazvijenim lisjem, prema toplom, veselom sunčevom prigrevku.I još dalje, na više, belasaju se čisti dimnjaci i crvene sniski krovovi u jasnom zelenilu beskrajnih voćnjaka.Ah, kako se slatko diše!.... Prvo se imalo izvršiti jedno prešno krštenje, zatim molitva nad jednom bolesnicom i potom se imala započeti uskršnja vodica po celom selu.Radi toga i vise dve veće kotarice iza Leontijevih leđa, preko bisaga, u koje će Velimir kupiti jaja... Prva sveštena radnja!S kakvim pobožnim osećanjem, s kakvim strahom od važnosti svetoga akta pristupa novi jeromonah svome poslu.A kad uze golo, vruće, crveno, s raširenim ručicama, mekušno novorođenče, da ga po pravoslavnom obredu krsti »pogruženjem«, uhvati ga kamena prepast.On je stotinu puta gledao, kako to kaluđeri brzo i vešto rade, ali je prvi put osetio slabačko i piktijasto telce u svojoj ruci... i to treba zamočiti celo u vodu!»Bog i duša, udaviću ga!« pomisli siromah i odmah se reši: zamoči dete s nogu, dokle mogaše ući u vodu.»Opet je ovo manji greh, nego da ga udavim!« reče u sebi i nastavi započeti rad. Posle svršenog krštenja seti se da je čitao, kako treba odmah roditelje i kuma poučiti o značaju krštenja, o vaspitanju novokrštenoga.Istina, drugi kaluđeri to ne rade nikad, ali se on davno odlučno, da radi onako kako treba, a ne kako rade drugi.Ali kad pogleda prebledelu, ozbiljnu i malo zastiđenu porodilju, koja se juče razrešila od bremena, a sad stoji udaljena u uglu, sa pletivom u ruci; kad pogleda ozbiljna, dobro poznata mu oca detinjeg, zastide se i sam i uvide da sad ne sme ni usta otvoriti...Pobeže iz kuće i čak kod vratnica sačeka Velimira, koji ostade da uzme čarape, mahramicu, groš u novcu i drugi kakav »prilog za zdravlje novokrštenoga«... Prva sveštena radnja, pa sve — protiv crkvenih pravila!Beše mu krivo, ali se tešio što je to početak, koji nikome nije lak.Molitvu nad jednom slabom staricom izvrši malo bolje, ali se i tu zapletao i brzao pri čitanju poznatih mu molitava iz trebnika...Započe pronositi uskršnju vodicu s jednog kraja sela. Ko nije zapamtio ono staro obnošenje vodice po selima!U svešteničkim parohijama, po jednom selu pođe popa, a u druga pošlje đake.Ako ima sinčića, onda šilje njega, jer ne mora davati »procenat« učitelju.Desetogodišnji, čumavi mališan, u masnoj, potpasanoj pamuklici i šarenim nakrivo sašivenim »lažigaćama«, od one iste tkanine, od koje popadija kroji sebi suknje, u iskrivljenim starim opančićima i srozanim velikim čarapama, dobivenim na krštenju, sa mednim, kalajisanim i spolja i iznutra kotlićem u ruci, u kome je osvećena vodica, krst i bosiljak, kreće se na put.Za njim veselo stupa, s velikom močagom u ruci i nabijenim kostrutnim bisagama pa vratu, ili kotaricama preko ramena (kako je čemu vreme), vešt ovome poslu, momak.Po manastirskim parohijama raziđu se svi kaluđeri, sa ovakom istom pratnjom. Selo, obavešteno ranije o dolasku, zapurnjalo se od brisanja davno nepočišćene kuće i dvorišta, ribanja sniskih trpeza, na kojima će se svetiti vodica, čišćenja polica i dolapa...I sva ta prašina, struganje, istresanje, ribanje, snovanje vrednih žena — dočekuje i ispraća sveštenike i kaluđere, koji psuju nepažljive domaćice, i radi kazne traže, da se spusti što veći prilog u bisage ili kotaricu.Vešti momci nastavljaju prekore i tražnju priloga, pa se tako celim selom nosi vesela graja, šala, zadirkivanja i užasan, očajan lavež iznenađenih i drskih seoskih pasa... Leontiju nije prvina da ide po vodici.Samo je do sad nosio kotaricu ili bisage, a sad, kao sveštenik, ulazi u domove i sam vrši osvećenje.Buni ga sve, što ga sreta u poslu: i ono usplahireno snovanje po kući stidljive domaćice, i ono živo brisanje i nameštanje dobro izribane trpeze, i onaj uobičajeni vrisak i beganje dečje od kaluđera čak u potok ili u planinu, i ono pobožno celivanje svetog krsta i njegove ruke, koja drži krst, i ono, u ponekoj kući, značajno streljanje očima, od strane kakve ugarene udovice, i ono prepiranje Velimirovo sa domaćicama zbog priloga... — Snašo, uzvikuje đak: što je popovo nek’ je gotovo!Samo nećemo dva, nego u svakoj ruci po nekoliko. Domaćica se smeje veselo, odvraća šalu i donosi pune ruke priloga. U nekom ubogom kućerku, previla se suha, isceđena mukom i nemaštinom, stara domaćica, pa se izvinjava što nema čim darivati krst. — Daće Bog, snašo...Od nemana tvrđeg grada nema! odgovara Velimir. U drugoj kući zadrigla, razbarušena, u pocepanoj suknjeri, devojkara, polegla sa metlom i briše dvorište, a iz kuće gudi potmuli glas kusture, koja hitro struže prljavu, krivu sovru i čuje se len promukao glas: — Pričekaj, popo, očiju ti!...Sad će... sad će!... U trećoj, otresitijoj kući, odmah posle pozdrava, nameste i kaluđera i đaka na ranije spremljene visoke stolice, sa jastucima za sedenje, mole ih da pričekaju, i onda se žene ustumaraju.Šilju decu da zovu domaćina, koji je sa plugom negde na njivi, spremaju đezvice za kavu i pristavljaju ih uz vatru, po deseti put zagledaju sovru, tamnjan, kadionicu, je li sve spremno.Leontije se oseća kao na žeravici: prodangubiće čitav čas, a mož'da i više.Ali, tako su stariji udesili, i on nema kud...Maksim i Arsenije još unapred su uživali, kad je dolazio red na ovakve kuće.Posle osvećene vodice, popiju se nekoliko kava i rakija, i domaćin upravlja obično pitanje: — Da niste gladni, oče?De, da pojedemo malo lepca... dao ga je Bog! — Ta-a... oteže Arsenije, sevajući očima zadovoljno; prihvatismo se malko jutros...Ako se što našlo... možemo! Leontije se smeška, sećajući se, kako je prošlog uskršnjeg posta, prateći Arsenija po vodici, morao sedam puta jesti sa kaluđerom, jednog dana... Najgore će biti za prenoćište.O tome se, još od jutros, zabrinuo mladi monah.U svakom selu ima nekoliko domaćinskih kuća, gde kaluđeri vazda noćivaju, kad su u velikom poslu.A Leontiju sad prenoćište u kućama, gde ima ženskih, izgleda strašnije od mnogih muka.Ali mora se.I on zna gde će ga zateći noć: tamo oko Radojevića kuća... Srećno prođoše Boškovića kuće, gde su žene jezične i bestidne.Leontije iđaše kao preko živa ognja.Onakih zadirkivanja nije čuo ni među ljudima.Po neka slobodnija snaša upilji mu u oči i uzvikne: — Ih, kako si mlad i lijep, slava te ne ubila!... ' A Leontije zatvara oči, šapuće molitvu i bega, ostavljajući često nedovršen posao. A kod Radojevića se nadali, pa dočekaše goste domaćinski.Večera prođe lepo i veselo, ali posle nastade ono, čega se Leontije najviše plašio.Na znak domaćinov priđe najmlađa, sad o mesojeđu dovedena, snaha da izuje Leontija. — Neka... neka... zamuca kaluđer, vrdajući glavom i braneći se rukama.Ja ću sam... — Popo, utače se domaćin malo jačim glasom: kad dođem kod vas u manastir, ja se vladam po vašem redu i običaju, a ko dođe u moju kuću, mora se vladati po našem običaju. Leontije pruži nogu s takim osećanjem, s kakvim je bolesnik pruža pod hirurgovu testericu.»Ej, kukavcu, sad će da se vide onako kaljave!...Eno... eno!...Mora da je i njoj odvratno, gadno!«... pomisli on i slučajno pogleda domaćinovu bosu nogu, koja nije bila čistija od njegove.To ga za časak umiri.Ali kad jedna devojčica pruži snasi karlicu s toplom vodom, i kad se mlada spusti, dohvati njegovu nogu i stade je pažljivo, svojom mekom i vrelom rukom (to je osetio) prati i trljati između prstiju... mladi inok, s naduvenim do najveće mere plućima, samo izvi glavu i prevrte očima, kao da ga kolju, a u sebi pomisli : »Mučenici Hristovi, da li ste i vi ovoliko trpeli !?«... Sutradan dođe Leontiju poruka od arhimandrita, da obiđe s vodicom još pet drugih sela, i da se ne vraća manastiru, dok ne svrši posao.Momak će manastirski dolaziti svako jutro, i odnositi pokupljene priloge. — Najmanje još jedanaest dana, izračuna Velimir, na pitanje Leontijevo: koliko će se zabaviti u ovom poslu. Monah pogleda očajno u nebo, uzdahnu i pognu glavu trpeljivo, uviđajući svoju nemoć da promeni što od onoga, što mu je određeno... A dani prolaze jedan za drugim, sa jednim istim naličjem, sa istim okolnostima, samo poneki put poremeti opštu monotonost kakvo vezeno belo maramče od pargara, što ga Leontiju podnosi na dar kakva slobodna devojčura, naviknuta na ove poslove.Jedna udovica mu uvezala u maramu i pismo, u kome se iskazuje gruba strast i poziv na sastanak...Druga... treća...Ali tu već nastaju crne, strahotne slike, od kojih moramo begati, kao što učini i začuđeni, iznenađeni otac Leontije. Dani prolaze...I sve što beše čudno i neobično, postaje snosno, te se može slobodnim okom gledati.Jedanaestog dana mladi inok osećaše veliko zadovoljstvo od pranja umornih, podbivenih nogu u toploj vodi...Toga dana mu i Jovanka dade vezeno maramče.I on ne odbi njen dar, kao što ni druge nije mogao odbiti.Ali je druge primao ravnodušno, kao što je nekad primao priloge u kotaricu, a od njena dara oseti, poznatu mu od jesenas, tremu i laku zbunjenost...Kad stiže manastiru, Vasilijan ga dočeka veselo: — Gotova ti kamilavka!Prava svetogorska, od sukna... samo da vidiš!... I tetka ga zadovoljno pozdravi: — Dobro si šiljao, dobro!...Ovi drugi nisu toliko dobivali.A ima li čarapa, peškira? nastavi ona, zavirujući u kožne bisage, skinute s konja, i vadeći otud sve, što je pripadalo kući, odnosno njoj: čarape, peškire, šarene marame... — Ene de... vezeni maramčići!... uzviknu ona, vadeći nekoliko maramica, koje Leontije nije metnuo u svoj džep. —To li je onaj sveti!... Leontije htede planuti, ali se Velimir brzo uplete u razgovor, pogledajući Vasilija značajno. — To su, bogme, poslale gospodinu arhimandritu... znaš, neke iz Jasenovca, saopšti joj on lagano, kao neku veliku tajnu. Leontije ode u svoju ćeliju, a tetka pobaca i priloge i darove, stade ih gaziti nogama i praskati na sva usta, grdeći »matorog lisca« i preteći mu raznim, već uobičajenim, domaćim kaznama... Jedared u maju, kad ne beše nikog od kaluđera u manastiru — svi se, besposleni, razišli po potocima, Leontije se vrati iz šume, gde je do sad čitao jednu bogoslovsku knjigu.Videvši se usamljen u celom dvorištu, on priđe i sede na jednu klupu, ispod samog doksata, pred ćelijama, koja se tu slučajno zatekla.Predahnu, pogleda po dvorištu i stade se podavati onom lenom dremežu, što nastupa na ovakim pripekama...Tako prođe pola časa.Najzad se otrže od ovog dremanja, otvori knjigu, stade najpre razgledati redove i reči kako idu, pa se polako udube u čitanje...Nad njim gore otvoriše se nekoliko puta vrata, neko prođe hodnikom, ali on beše zauzet dubokom i novom za sebe mišlju, koju pročita u knjizi, pa i ne svrnu pažnju na obično otvaranje sobnih vrata.Dugo potraja tišina.Odjednom on čuje poznati mu glas nad sobom: — Baš hoću da te pitam... znaš, odavno se kanim...A ne mogu više da slušam kojekakve razgovore.Hoću, brate, da znam, pa ako ne valja... Leontije do sad mišljaše da je pitanje upravljeno njemu, i htede ustati da sasluša ozbiljnu tetku, ali se nad njim razli mek, nežan, milostiv, nikad do sad ne čuven, pa ipak dobro poznat mu arhimandritov glas: — He-he... dulečiću moj!Pitaj, rode, što god hoćeš... Po svoj prilici otac Sava učini nekakav pokušaj rukom, jer tetka ozbiljno nastavi: — Ostavi to sad...Nego, kaži ti mene: je li ovo veliki greh, što mi ovako živimo, a onaj tamo sam sa decom?...Ljudi govore svašta, a mene je žao one dece... da nešto Bog sa njima učini, radi mene... zaplaka se tetka odjednom, i nastavi jecajući: ako je to Bogu mnogo krivo, reci mi, pa da idem deci... Leontije se smrzo, okamenio, pa niti može usta otvoriti ni pomaći se s mesta.Ove iznenadne reči tako mu prikovaše pažnju, da nije ni pomislio krenuti se kud. I Sava je, zacelo, bio iznenađen.Ali on ne odgovori odmah.Posle dužeg ćutanja on progovori: — Čekaj! i njegove cokule zalupaše hodnikom. Kad se vrati i sede, čulo se da prevrće listove nekakve knjige. — Vidiš... iskašlja se on i oteže poslednji glas.Ovo je Sveto Pismo... tu ti je sva naša vera i nauka Hristova. — Znam to... slušala sam. — E, slušaj i sad...Aha! opet se Sava iskašlja još jače i zatim stade čitati glasno: — »Književnici i fariseji dovedoše k Isusu ženu uhvaćenu u preljubi, i postavivši je na sredu rekoše mu: učitelju, ova je žena uhvaćena sad u preljubi.A Mojsije nam u zakonu zapovedi da takove kamenjem ubijamo; a ti šta veliš?«... Otac Sava pročita vrlo jasno celu priču jevanđelsku o grešnici, udarajući glasom naročito na Hristovim rečima: »koji je među vama bez greha, neka najpre baci kamen na nju« i onim završnim: »ni ja te ne osuđujem«.Samo dosetljivi kaluđer ne pročita poslednju rečenicu: »idi, i odsele više ne greši«. — Baš ti ja to iz knjige ne razumem dobro.Kaži ti to mene ’nako... reče tetka. — Pa, et’... doveli tako ženu, koja je grešila ’vako ka mi... upravo nije grešila, nego njena zla batuna... zatekli je.Pitaju Hrista, čula si... a on šara po pesku...Pa im onda kaže: »Koji od vas nikad u životu nije učinio greh, što ga učini ova žena, nek’ se najpre baci kamenom na nju«.Razumeš li?... — Znam, brate...Baš mu tako i niše... — E, posle si vid’la...Ko god je bio grešan, svaki pobego napolje, dok ne ostade sam Hristos i pred njim žena.A kad to vide Hristos, on kaže toj ženi: »Nije vajde... svi su grešni, pa i ti moraš grešiti.A ja te, kaže, ne osuđujem za to; nego idi kući, pa gledaj svoja posla« kaže njoj Hristos. — Očiju ti, zar baš sve tako piše?... uzviknu obradovana žena veselim glasom. — Evo ti knjige, pa teraj Leontija nek’ ti čita. Leontije htede skočiti od iznenadna pomena svoga imena.Drhtao je od straha i od svega, što grešnim ušima sasluša...»Je li moguće!«... pitao se već deseti put.»Jest, znam... sećam se te priče.A ja sam je ’nako pročitao!...A ono vidiš: čudesa... čudesa!...I odista joj je Hristos oprostio!...I svi su oni ljudi doista bili grešni.Ali šta je to?...Je li moguće... takav greh, pa bez kazni?...Nije tu sve... ima tu nešto drugo... mora imati!Jer, što bi se onda mučili toliki isposnici?«... Lagano, neosetno, udalji se sa svog mesta i pobeže u šumu.Sa novim, začuđeno-preplašenim, osećanjem baci se na meku planinsku postelju, obrte glavu u nebo, i zagleda se u meku, nežnu dubinu nebesnog plavetnila...Isto, kao što beše i na Maljenu, treperi i odsjajkuje lazurno plavetnilo, pod njim zaigra neka mlečno-bela, tanka kao paučina, providna izmaglica, koja sanjalačkoj duši uleva neki tajanstveni smisao... Dokle, ah, dokle će se trpeti ove muke, ova neizvesnost?!...Gde je istina?U čemu je život?Gde je ono pravo?... ono, za čim se on neprestano goni i ne nalazi ga!?...Da li su Antonije i Pahomije zaista postojali, ili je to obična, pobožna priča?!... Jer u svetim knjigama piše jedno, a u životu je nešto sasvim drugo, drukčije...On je počeo živeti kao sveti Antonije, a ovamo ga zovu da privređuje kući, koja ga hrani, jer i njemu treba jesti.I najgore je to, što se mora jesti!...Smišljao je da beži u kakvu pustinju, ili u opšte udaljeno mesto od sveta, ali se nekako sam, na osnovu stečenog znanja u školi doseti, da u Srbiji nema nikakve pustinje...A da ode u kakvu neprolaznu ogromnu planinu, kako će se hraniti?... Ah, prokleto telo, ova grešna obloga duše čovekove, kako ga nazivaju sveti isposnici, ono je uzrok svemu!Ono ne da čoveku živeti kako bi trebalo!...Ali kako su toliki isposnici savladali, umrtvili ovo slabo, podložno truležu, ništavilo?Ta nisu zar sve to gatke?!... . I vladika mu sad poručio da se ne udaljuje mnogo iz manastira, hoće da ga upiše u školu, da ga uvede u svet, koga se sam inok odrekao...I otac Sava, ono lani u podrumu, sa protom, što izgovori o svetu, pa danas ovo sa tetkom, pa Velimir ono veče, pa onaj gospodin na ručku!...A ovamo strašna zakletva, i pravila, i ugled na tolike isposnike!...Kako je to?Sve se pomešalo, pa se ne vidi ništa!...A mladić bi hteo videti pravu istinu, pravi život... A veselo, sjajano plavetnilo nad njim čisto se smeška, preliva se i blista, pozivajući sva mlađana srca, da se pod njegovim svetlim pokrovom vesele, raduju i — žive... Evo ga opet u čudnom, varljivom svetu, za čim ga je negda srce toliko vuklo!Sa grubom kamilavčicom na glavi, obučen u neku usku, nespretnu mantiju, previo se naš smerni Leontije u dvorištu bogoslovijskom, sa isto onako, kao i u gimnaziji, potuljenim, duboko sakrivenim očima, i oborenom glavom.Oko njega se gurkaju, zagledaju ga s čuđenjem njegovi drugovi iz gimnazije, sada bogoslovi, podsećajući ga na njegovo cenzorstvo, na svoje nestašice, i zapitkujući ga o manastiru, o kaluđerstvu, o mnogim veselim stvarima... Gle, kako se ovde burno živi, i kako je ovaj život sasvim drukčiji!...I ovde svaki zna šta hoće, i niko ne razmišlja mnogo o životu.Sve se to kreće samo, po nekom, davno utvrđenom, poretku...I svaki je zadovoljan svojim stanjem (tako se njemu čini), i ne seća se da potraži što uzvišenije, svetije...Ali, oni su drugo... svi ovi mladići!Jer gle, zar ne izgleda on među njima kao vrana među golubovima!Zacrnio se sav, pokunjio se... a oni živo skakuću, preleću, vitlaju se...I njegov život mora biti drukčiji, po drugom redu.Zato ga i odvajaju u zasebnu sobu, određujući mu naročita pravila i dužnosti. Proleću meseci za mesecima, a u glavi pobožna monaha vitlaju se sve nejasnije, sve tamnije slike, meša se nešto gusto i nerazgovetno kao testo, mute se pređašnje jasne, određene namere...Nekakva nepojmljiva predavanja iz logike i psihologije nevešta profesora, nekakva čudna, visokoučena istorija starozavetnog teksta, sa sipanjem neobičnih imena katoličkih i protestantskih bogoslova-naučenjaka, nekakva pričanja iz retorike i književnosti... sve se to meša u njegovoj glavi, postajući teže od olova, tamnije od noći... Gle, i drugovi njegovi, koji imaju propisno školovanje, naprežu se i često puta dižu ruke od dosadnih, teških zadaća.A kako će on!...Nego, ima i lepših stvari, na pr. bibliska istorija... to ga zanima veoma, i on je ipak zadovoljan... I sve isto onako, kao što je pre nekoliko godina bilo: đaci jurnu posle predavanja u dvorište, skaču, smeju se, bacaju kamena s ramena, viču... kad lupne crkveno zvono, okupe se i onako isto, kao nekad što je gledao, ulaze smerno u crkvu...I sve to zaplivalo u opšti talas života, pa se veseli po njemu, radi i živi.A on, onako isto, kao nekadanje stidljivo đače, odvojio se u kraj i oseća se tuđinom u tome veselom, živahnom društvu... I to večito gledanje primamljiva, vesela, mlada života, lagano stvara i u njegovoj duši tajnu žudnju za ovakim životom...Zagleda se, a pred njim se sve tako veselo komeša, veseli i živi!...O, kako je lepo tako živeti !...Ali se on seća vazda, da takav život nije za njega...Ta on se zakleo samom Bogu!I on će održati zakletvu... Odmor posle prve školske godine provede otac Leontije na putu, prateći svoga vladiku po eparhiji, iz manastira u manastir.Ovo ga putovanje toliko zbuni, i pomete mu i inače nejasne poglede na život i budućnost, da više skoro ni o čemu nije mislio.Ide tako lagano za vremenom, kao i sav svet manastirski, ne misleći šta će doneti sutrašnji dan, šta li poneti noć.Posmatra redom starešine i kaluđere po manastirima, i dolazi do zaključka, da je njegov manastir dosta odvojio, da se u njemu još po malo zna za Boga...A ovo kud prođe... strah ga ponoviti u pameti sve ono, što vide i ču!I dahnu dušom kad stiže u Beograd, i nastavi svoj skromni, povučeni, mirni život...Druga godina, usled velikog posla u školi i u crkvi, prođe mu brzo, i on se začudi: kad pre dođe drugi odmor!... Posle dve godine odsustvovanja, evo ga opet u svojoj kući.Sad je tek otac Leontije razumeo šta je njemu ovaj manastir, sad je shvatio značaj »postriga«, kao jedinog svog utočišta...Kako se radovao, kad je na poslednjoj zavojici ugledao široki pozlaćeni krst na crvenom kubetu, kad se zabeliše zgrade i dograde, koje se lepe i gomilaju jedna uz drugu, jedna preko druge, kao gljive... kad se ukazaše prozori od ćelija i na jednome mrdnu kaluđersko lice, kad zatresoše i zagruvaše lake taljižice po pomošćenu ulasku ispod zvonare... Šta je ovo... u dvorištu svi kaluđeri?Gle, i otac Sava stoji na doksatu, gleda, radoznalo i reko bih smeška se!Nije to, valjada, zbog njegova dolaska?...Gle, dvorište... sve ono isto!...Samo među kaluđerima stoji ogroman, ugojen ovan, sa debelim, veštački u vis upravljenim rogovima, i gleda pravo u oca Vasilijana.Leontije se doseti, da će to biti najnovija Vasilijanova pasija...Eno i tetke!...Smeši se onako isto glupo, s razjapljenim vilicama, zatim mu nešto govori i maše rukama. Kad siđe s kola, drugovi se svi skloniše u stranu, dajući mu otvoren put.On se osmehnu na njih, i kao da im govoraše licem i očima: »Ja bih se sa svima sad ižljubio, ali vidite!«... i on žurno, veselo i skromno projuri pored njih, videći samo vesele osmehe, i priđe arhimandritu. »Ala je osedeo !... gle, od kud ovo!...I kakav je ovo nov starački glas, sa šuškanjem i promuklim kreštanjem!«... čudi se on, prilazeći svome duhovnom ocu, osećajući ovoga trenutka prema njemu neobičnu nežnost. — A-a... gle, omaljavio!...Dobro, dobro...Hajde, pozdravi se i sa drugovima, prokrešta otac Sava slabim glasom. Leontije se vrati drugovima.Kad prođe pored tetke, ona podiže ruku prema glavi mu, ali on promače brzo, a ona mu dobaci: — Lolo!... Vasilijan istrča napred, cerekajući se po svome običaju i pružajući ruke. — Hi-hi-hi... bogoslov!... A Leontije, poštujući crkveno pravilo: »veja po činu da bivajet«, priđe prvo Arseniju, koji se obradova tolikoj pažnji prema sebi, i lepo se poljubi s mlađim bratom. — Rode... dobro došao! promuca on, stideći se učevna bogoslovca, koji sa samim vladikom putuje, kao što se obično svi seoski stanovnici zbune i ušeprtljaju, kad im dođe iz grada, posle dužeg odsustva, kakav član njihove porodice. Ižljubi se s Vasilijanom, Nićiforom, Velimirom; pozdravi se s Đokom, posle koga mu priđoše još dva nepoznata, neotesana seljačeta.Sve, kao što je i bilo!...Samo Velimirovi brčići postali gušći i crnji, i on se sad drži nekako sasvim drukčije... nezavisnije, ozbiljnije.Nema ni čega đačkog... — Kažem ja: neće rogo na njega!A?... uzvikuje zadovoljan Vasilijan, češkajući svoga ljubimca po usku čelu. —Odista... gle! potvrdi i Nićifor. — Znaš-.. ovaj napada sve strance, makar bili i kaluđeri.A ja kažem da tebe neće.Pametniji je more... i Vasilijan širetski baci oko na doksat, — i ako je ovan! Leontiju sad, posle ovako ljubazna i neviđena u manastiru dočeka, ne beše ni ova rogonjina pažnja prema njemu neobična.On se samo veselo i blaženo osvrtaše oko sebe, starajući se da samim očima pokaže drugovima koliko su mu mili, jer ne mogaše još reči prozboriti. — A kvasiju si, rode, zaboravio kupiti, a?... pita ga brižno otac Arsenije. Leontije mu osmehom odgovara da nije zaboravno, i obrće se da ide arhimandritu na razgovor. — Ih, nisi znao... koji praporac i mala zvonca, da okitim rogove ovom obešenjaku!...Ala, što se ne setih da ti poručim!... — Odista! ponovi Nićifor maloprešnje tvrđenje, i zatim se svi raziđoše po dvorištu... U veče, kad ostade sam u svojoj ćeliji, Leontije se stade pribirati.Ovakav doček iznenadio bi svakoga, a njega je sasvim pomeo.On je navikao na onaj opšti hladni, sebični ton, koji vlada u svima manastirima.Svaki živi za sebe, i nikoga se ne tiču radosti ili nevolje druga mu.Može ko odsustvovati godinama, pa kad se vrati, dočekaće ga hladni pogled sabrata mu, koji kao da govori : »A, došao si!« A ovo sad sve beše drukčije...I sam otac Sava iskreno ga dočeka.Omekšao starac, postao blag i pristupačan kao dete.Leontije se bojao prekora zbog novog odela, koje je u Beogradu, na račun manastirski, načinio.Otac Sava odobri taj izdatak.Sve je oko mlada gosta pristupačno, veselo, iskreno... Neko lupnu o vrata, i začu se Velimirov glas: — Laku noć, Leko!... Leontije otvori vrata i stade pred drugom. — Kud ćeš? zapita ga čudeći se. — Kući... odgovori Velimir otežući, a Leontije ga tek sad pogleda s čuđenjem i nemim pitanjem: »Kakvoj kući?Čijoj kući?«... — Zar ti nisu javili... oženio sam se proletos.Sad mi je Vida... — Ti... ti se oženio!...Ko će mi javiti!Imaš svoju kuću!...Ovamo!... i Leontije uvuče svoga druga u sobu, posadi ga da sedne, pa i sam sede i zagleda se u njega... Izgleda mu sad kao neko neobično lice, o kome je mnogo slušao, ali ga do sad nije video.Zato mu on još danas izgleda drukčiji! — Govori, zaboga, kako je to?...Ja još ne verujem.Šta sad radiš? — Kako?...Venčao se, brate, kao sav svet, i sad slavim Boga.Nisam još napustio manastir... ne znam kako ću to.Žao mi. — A gde ti je žena? — I tamo i amo.,..Čas kod naše kuće, čas kod svoje majke.Nismo, znaš, još skućili... — A žao ti manastira, a? — Žao mi, što sam se navikao.I da mi je nekako da ovako ostane jednako... — Pa kako... pričaj mi!Je li bolje tako, nego ovo što mi radimo? — He, je li bolje!...Ti si se zavuko u svoju ćeliju, pa kunjaš tako do veka.I ne znaš ni sam šta radiš i zašto živiš...Tek tako samo da se proteraju godine, ka otac Sava... — A ti... zašto ti živiš? uzviknu kaluđer grozničavo i upilji oči u druga, da bi mu iz same duše izvukao željeni odgovor. Velimir polustidljivo obori glavu i odgovori: — Čekaj.... kroz nekoliko meseci videćeš... ako Bog da. — Kako... zar zbog toga živiš? začudi se Leontije. — A zbog čega ti živiš? nasmeja mu se drug. — Ja... ja, brate, sad ne znam. Velimir se grohotom nasmeja.Nastade ćutanje. — A Jovanka jednako raspituje za tebe.Nije se još udala, nasmeja se on dižući se. — De ti... đavole! odgovori monah, obarajući oči k zemlji. »Hm... sad je omekšao...Ne praća se više!«... pomisli đak i pođe k vratima. — Kud ćeš?...Sedi još. — E-e... da ti znaš šta mene sad čeka!Meka postelja, mlada i zgodna ženica i... zgrčimo se tako zajedno, pa nit’ su nam vrele ilinske, ni hladne božićne noći!...A ti kunjaj tako!Laku noć! »On, prost seljak, i zna se naći u životu, zna zašto živi... stade misliti kaluđer.A ja ne znam šta je ovo bilo do sad, i kome je sve to trebalo...Da li sam ja trebao Bogu?!...A vidiš tamo... i vladika i svi oni učevni kaluđeri... i ne pada im na um jaram Hristov!«... Prošla je davno ponoć, a u mislima uzbuđena monaha preleću sve sablažnjivije slike iz Velimirova bračna života, meša se tu nešto i Jovanka, i on sam...I sve mu se više ne spava...Naposletku svede sav haos od noćnog razmišljanja na ovo: »Treba živeti — kako sam se Bogu zakleo.Ako ne mogu biti Antonije, mogu ostati pošten i pobožan kaluđer!« Otac Sava priređuje iznenadno veliku gozbu.Jedan arhimandrit, njegov najbolji školski drug, starešina manastirski čak na drugom kraju Srbije, došao poslom u Kragujevac, pa svratio na viđenje starom drugu.Za arhimandritom pošli, kao naviknute ovčice na solilo, okružni prota i tri viša činovnika.Ručak je spravljen na brzu ruku, ali domaćinski: poklao se čitav čopor mladine. U četiri časa, siti, pijani i veseli, otputovaše i gosti i otac Sava u susedni manastir, gde će prenoćiti, pa sutra se vratiti u grad. Dan praznični.Sunce bije koso, ali ne dopire u hodnik, gde se ugibaju široki stolovi, pod teretom sudova, prepunih jelom i pićem.Kaluđeri, đaci, momci, čisto zanemeli od iznenađenja...Mislili su da će i ovaj lepi praznični dan proći dosadno, teško, jer otac Sava ne pokazivaše od jutros volje da se kud kreće.Ako i iziđe do mehane, da izigra sa mehandžijom i kojim trgovcem žandara, ipak se ne sme niko udaljavati čak u sela.Ali sudbina posla iznenada goste... i kaluđeri se čisto plaše, da ovo nije samo san?...Obilaze oko stolova, zgledaju se i smeškaju... dok otac Arsenije ne uskoči u začelje i brižno-slatkim pogledom privuče sebi jedan tanjir. Kaluđeri, Velimir i tetka posedaše za stolove.Đaci i momci izneše na dvorište, pod hladovitu i senastu lipu, što dobiše za jelo, i punu kantu vina.Otpoče pravi, poverljivi, slobodni pir, gde se niko ne ustručava ni od reči ni od dela.Pir zatvorenih, usamljenih, povučenih u sebe, stegnutih strogošću uprave duša, koje odjednom dobiše nepreglednu, beskrajnu kao okean slobodu!... — Likuj dnes, Sione!!... zavapi srećnim, oduševljenim glasom Vasilijan, sedajući do Leontija i tapkajući ga po plećima. — Ovo, rode, uzviknu Arsenije novim jasnim glasom: da se proveselimo u čast našeg milog sabrata... oca Leontija!Hoćemo li?... — Živeo!... zagrmeše složni glasovi oko stola. — Živeo!... odjeknuše glasovi ispod lipe. Leontije se samo zajapuri, pogleda s raširenim u blaženi smeh ustima drugove i ne umede ništa odgovoriti.Samo pomisli u sebi: »Bože... kako je divan ovaj Arsenije!...I svi... svi su mi kao braća!Eto života!«... Vino se peni, preliva se, prosipa se!...Čaša za čašom obleće, a družina sve veselija... sve bešnja... sve pomamnija!...Već se otimaju oko mesta do tetke, prebace joj po dvojica ruku oko vrata i teraju je da peva iz sveg glasa...Veselje povezanih i odjednom puštenih na slobodu dvonožaca!... Leontije se podade sav ovom iznenadnom, plahovitom povodnju, u koji zaplivaše svi njegovi drugovi.Ta okolnost, što jurnuše u vatru veselja svi odjednom, sačuva ga od razmišljanja.Kao da beše povezan za njih, povukoše ga u vrtlog mladićske burne pijanke.Oko njega huči, grmi i gudi razigrani talas besna povodnja, i on, usled ove huke, više ništa ne čuje i ne vidi, do neobična, iskrivljena i zanesena veseljem i pićem lica svojih drugova... U neko doba Vasilijan dozva šumara i vodeničara, i posla ih nekud.Kaluđeri svi, osim Leontija, veselim namigivanjem i klimanjem glave, odobriše taj postupak.Velimir se nekoliko puta značajno pogleda s Nićiforom pa sa Vasilijanom.Moglo se opaziti, da se sprema izvršenje nekakvog opšteg, ranije smišljenog plana, s kojim se, kako izgleda, Velimir ne saglašava potpuno... Ali vino ne da dugo misliti...Velimir mahnu rukom bezbrižno i veselo, i opet se nastavi pijanka...Tetku izdadoše i glava i noge.Jedva je odvukoše na njenu postelju. A Leontiju sve igra pred očima veselo, sjajno, sa nekom lakom, paučinastom izmaglicom.On još razaznaje sve oko sebe, vidi šta se radi i razume da je pijan.I to ga saznanje sad ni malo ne žalosti i ne buni.Naprotiv, on se sve više čudi prijatnom, razdraganom, beskrajno srećnom osećanju, koje ga obuzelo cela.Kakva protivnost njegovom dosadanjem dremljivom, večno praznom, polumrtvom životu!... Gle, kako krv vri, ključa... kako biju damari jako... kako se srce razigralo, pa mu tesan dosadanji skučeni prostor!...A duša se nadima i hoće širine, prostora, svetlosti... A ona paučinasta izmaglica postaje sve gušća i vlažnija, u glavi se oseća sve jače stezanje, kao procepom, snaga počinje slabiti...Brkaju se u pameti reči drugova, ne raspoznaju se više jasno njihova lica, sve se pomešalo i pretvorilo u nekakav veliki osvetljen krug, koji se prevrće po stolu, pa onda igra... igra... igra... Leontije ne razume i ne vidi ništa više.Podupro oslabelim rukama tešku glavu, pa poslušno ispije čašu što mu podnesu i opet se podupre i gleda kako se ovaj pod od cigalja (on ne zna da je to pod od cigalja) pretvorio u vatreno, izdubeno kao sač, nebo, pa se obrće, igra...I oseća kako se njegova stolica ponese nekud u stranu, pa ode, ode... i njega nosi, nakrivljena u stranu...I glava sve niže pada, a onaj vatreni sač počinje tamneti...I neko ga diže u visinu sa celom stolicom, pa ljulja, ljulja...A u glavi sve teže... Duboka noć...Razlila se jasna letnja mesečina, pa se i kroz gustu šumu vidi putovati kao na oblačnu danu.Spustila se laka noćna hladovina pa uspavljuje i ljude i životinje i bubice...I cvrčku livadskom sad nije do pesme; treba se odmoriti, pa će opet na posao... Nekakva neobična crna družina izlazi iz šume i stupa na livade.Treperi srebrna svetlost preko čista obrađena polja, a ovo tajanstveno-slatko svetlucanje i ovaj pogled na nemo osvetljeno pokrivalo, što se spustilo na zemlju, mami dušu nekud napred, i sve se čoveku tada nešto hoće... i on bi tiho i veselo poleteo tamo... u tu tajanstvenu, nemu, osvetljenu tišinu... Ali družina ide lagano i veselo, nikoga ne zanose divni prizori, nikome nije do noćnog maštanja....Vide se pred njima kotarevi; tamo su sadenuta sena, gumna i stogovi slame.Tamo su se braća uputila... Leontije retko kad oseti da staje nogama pa zemlju.Vode ga, upravo nose na rukama, Vasilijan i Nićifor, a otac Arsenije pred njima, sa nakrivljenom šubarom na glavi i podignutim u vis rukama, pucka prstima, okreće se oko sebe i veselo podigrava...Odjednom nanese vetar miris sveže slame. Leontije samo oseća da se zemlja pod njim jednako ljulja i da ga ovaj miris skorašnje slame sve više privlači.A-a... tu će da se spava!Ali ga drugovi naslanjaju na vrljike razgrađena kotara, i on stoji tako i mrtvački obara pijanu glavu...On ne zna da li što čuje ili oseća, ali mu se čini da spava i u snu oseća lep miris slame i čuje nekakav neobičan razgovor... — Od kud ovde ženske? čudi se on u snu, i sve više oseća onaj praznični miris namazane devojačke kose, koji je zapamtio od svojih sestara.I taj ga miris zanosi, opija... i sve bliže prilazi i sve jače steže... I vidi u snu, da blizu njega zaudara iz grla pijana čoveka... i promiče jedna kamilavka, šta li je...A zemlja se sve više ljulja... ljulja... i onaj miris kose zanosi... i čatal, o koji se odupro, popušta u natrag i leti... leti... Leontije pruža ruke napred i u strahu hvata se za nešto pokretno, mirišljavo, vrelo, u snu ne može da razazna šta je...Svu težinu tela prenosi napred...I odjednom oseća da pod njim nestaje zemlje... on leti ili pada, a oko njega šušti i miriše slama i namazana kosa... Samo po neki cvrčak zrikne, i zaleluja se tihi, sanjivi noćni lahor, uspavljujući uzbuđene, pijane glave... Belasa se gusta rosa po potesu, a tamo iza gromadnih, tajanstveno-crnih planina, obeležava se sjajni kotur, koji će za malo, kroz nekoliko trenutaka, prsnuti blistavim kao vatra, divnim kao rubin rumenilom... Leontije se prenu i odmah se strese od jutrenje studi, koja ga obuze svega...Sanjivo pogleda oko sebe, trljajući oči pesnicom, i najedared zaprepašćeno otvori oči.»Šta je ovo?...Gde sam ja?!«... zapita se preplašen monah, gledajući okamenjenim pogledom kako se pretura i spada slama sa njega, kako šušti zlosluto... i on već predoseća nekakvo veliko zlo... »Ali šta je ovo?...Otkud!«... i on napreže pamćenje...Nekakve nejasne, odelite slike noćašnjih snova — šta li su!... — proleteše u mislima...On se zadube... nasmeši se blaženo, kao u snu, na nekakvu prijatnu sliku i odjednom se trže...Setio se! Propao!«... sevnu mu u glavi, i on skoči sa slame kao posut žeravicom.Još jednom ponovi sećanje, kao da još sumnja u ono, što je bilo daleko od njega kao nebo, i što je strašnije od sviju zemaljskih užasa.Oslušnu... nema nikoga.Pred njim, u slami, valja se nekakva šarena krpa, tkanina...Nešto se navuče na oči, na grudi pade nešto teško...On se oseća potpuno kao ranjena zver, koja odjednom saznaje svoju propast...I htela bi da nije ranjena, i da se vrati sve kako je bilo pre, i uviđa da je svršeno sve... Kroz tiho, bledo, maglovito pojutarje razleže se gromovit, strahotan, nečovečji zverski urlik...Daleka brda odbijaju od sebe nenadan očajni glas, šaljući odjek rečnoj dolini, kroz koju se oteže i zamire njegov poslednji zvuk...Da li to beše nadčovečanski jauk za iščupanim srcem, ili očajno rikanje ranjena zvera, ili strahovito guđenje razvitlana orkana?!... Ponovi se zagušena, užasna rika još očajnije, a preko ravna polja leti, ne dodirujući nogama zemlju, sa raširenom, zavitlanom u nazad mantijom, sa golim razbarušenim i zaljuljanim dugim vlasima, sa podignutim rukama u vis, nečovečja izgleda kaluđer...Vetar pirka i leprša njegove meke osvećene vlasi, a on dočepa obema rukama čitave pramenove, kida ih i urla besno, strahovito... da bi tim ugušio nečuveni, užasni bol, što se savio na duši mu... »Nestaje sveta!...Propast!«... ponavlja se u njemu munjevita misao...On sagleda samo krajičak onoga strašnoga, i opet se iz mladih grudi otme i razlegne zverski krik... A noge nose, lete preko ravna polja, skaču kroz gustu šumu i preskaču snisko šipražje...Dalje, samo dalje od strašna, najgrešnija mesta na svetu!...Dalje... jer je i Sodom čistiji od njega!...Evo potoka!Napred... skači preko virića i kamenja, a iz usahla grla još se razleže zagušena rika...Naviše, uz stenovite krševe... eno ih — tamne se, a crpi otvor pećinski zjapi i tajanstveno bruje vrhovi bučja oko njega.Tamo... tamo!...Poslednji put zastenja očajno, a u grudima zaklokota iznemoglo, promuklo urlanje... Grešnik ulete u pećinu i, onako u trku, pade pred presto i lupi vrelom glavom o hladnu kamenu ploču.Odjednom se umiri, postade nepomičan i neosetljiv kao stena...Ne beše više fizičke mogućnosti da se nastave ovi čudni izlivi duševna bola.On se zanese i zanemi...Ni uzdaha, ni jauka, ni stenjanja, ni glasa!... Tek posle dva časa kaluđer se diže na kolena i pogleda u mračni hrapavi svod pećinski...Bolan, očajan prekor beše u tom pogledu, koji je prodirao kroz kamene svodove i hitao pravo visoku nebu... — Što dopusti?!... prekorevaše on nekoga u bonom zanosu.I sad nisam više onaj, koji sam bio do juče!...I neću umreti onako, kako sam mislio!... I odjednom, kao plaha letnja kiša, grunuše suze mladom grešniku, potekoše obilnim mlazom niz usijano lice mu, i stadoše lagano vidati ljute očajne bole...Razleže se po mračnoj pećini isprekidano, gorko jecanje i pravi detinji neutešni plač. U mislima stoji samo jedna crna, užasna slika, i u tome groznom prizoru, kao u snu, promiče Jovanka... Ah, od sviju njegovih ideala i snova ostade mu samo to jedno, ta poslednja uteha, pomisao na svoju detinju čistotu, s kojom je mislio u grob poći!...Svi drugi ideali razbiše se u varljivom svetskom metežu, salomi ih i raznese bura životna, kao slabačku slamčicu...I gle: svrši se!... Jeromonah Leontije mirno dovrši svoje školovanje.Sa njim otac Sava, treće godine, posla i Nićifora da uči školu.Sastavi se u bogosloviji čitava kaluđerska družina iz raznih manastira, koja odmah zavede svoj odeliti način i pravac života.I rad, i odmor, i veselje, sve beše zajedničko.Leontije se podade tome kolu neosetno, bez razmišljanja.Što valja drugima, dobro je i njemu! Istina, on još nije mogao ugušiti staru večnu svoju misao: da on nije ono isto, što su drugi kaluđeri; ali se ipak podao opštem životu i činio sve što čine i drugi.Samo se i u tim prilikama nigda nije mogla ugušiti njegova urođena pobožnost i skromnost, koja se vazda jasno ogledala na licu mu. Poslednje godine školovanja poseti fruškogorske manastire.Odavno je goreo živom željom uveriti se: nema li tamo onih idealnih monaha, o kakvima je on do skora sanjao.I otud se vrati razočaran.»Ovo su, brate, gospoda-kaluđeri! govoraše on u sebi.Plemići, spahije, šta li su!...Stolovi im blistaju srebrnim posuđem, kuhinje raskošne, gospodske, a crkvene odežde dronjave, svećnjaci prljavi, pozeleneli, i tako!«...Ipak on zapazi i dobro razgleda pohvalno, neviđeno u Srbiji, gazdovanje manastirsko... Dve godine posle školovanja provede u manastiru tiho, nečujno, kao da i nije živ.I kakav je to život iz večno praznog dremeža, ili monotonog mehaničkog čitanja i molitvanja u crkvi!Bar da ostadoše parohije, pa bi se čovek opet imao čim zaneti. Još pre nekoliko godina učini se velika promena u crkvi.Da li je to, prirodnim i istorijom obeleženim putem, odživljavalo staro dobro vreme i uklanjalo se ispred novog, stvorenog raznim uslovima, već dozrelog za život, vremena i pravca?...Tek sve se odjednom izmeni.Doneše se važni crkveni zakoni, urediše se mnoga crkvena praktična pitanja na novoj osnovi i — oduzeše se manastirima parohije... — Popovi neka popuju, a kaluđeri u — manastir! uzviknulo se tada gromko. I odjednom kao čarobnom rukom doneseno, nastade sasvim drugo, novo vreme, drugi život, drugi izgled manastira, drugo sve... sve !... I tužni i sumorni postadoše samostani srpski u novom vremenu!Nema života, ni rada, ničega!...Ču se uzvik: manastiri propadaju!... U takom vremenu ocu Leontiju bi suđeno da otpočne ozbiljno, zrelo živeti, da za svoju pokretljivu dušu izmisli kakav bilo cilj života... Čim nastupi duboka močarna jesen, otac Sava zanemože.Prvog dana obuze ga lomljava, jeza, pa onda ga obuze i vatra.Ne pomože mu ni najstarija kristalna šljivovica, sa kojom je do sada od šale isterivao ovake napade.Sutradan, zorom, privika spremnom kočijašu: — Doktore!... dvojicu! Tek u veče stigoše lekari, i odmah posle pregleda izjaviše zabrinutom »bratstvu«, da će ih arhimandrit skoro ostaviti. Do ovog časa braća se nisu ni interesovala »gospodinovom« bolešću.Znali su da to kod njega prođe brzo.Ali posle izjave lekarske njihova lica dobiše razne izraze: prvo strah od smrti, potom strah od neizvesne skore budućnosti, pa obično, tupo čovečje čuđenje nad neočekivanom pojavom koja nastupa... A nikom ni na um ne pade, toga časa, jadni otac Sava; Niko i ne pomisli o njegovim mukama i skorom kraju. Arsenije se značajno uznemiri.Od vrata ćelije bolesnikove nije se više odmicao.Sve je piljio i motrio šta tetka otud iznosi.Mislio je samo o tome, kako je on najstariji, i kako će kroz koji dan brknuti u sve uglove Savine ututkane ćelije...I koliko će vremena trajati njegova privremena uprava?...I šta se može za to vreme učiniti?...I ko će posle doći za starešinu... mož’da on?...Ko zna?!...Eh, kad bi imao stotinu dukata, da ih ćušne gde treba!... Vasilijan se samo zaprepašćeno pitao: ko li će sad?!... i strepio od pomisli, da taj novi može biti gori od Save.Zabrinuo se još: da li mu ova promena neće omesti njegov omiljeni posao — vrćenje glavčina, tesanje palaca i naplataka za točkove. Nićifor, koji se ovog leta vratio iz škole, nosio se nekom teškom olovnom mišlju, koju je često krio i od sebe sama.Sad je uvideo da nastupa čas raspredanja svega, pa stade nestrpljivo očekivati kraj, ne misleći ni o čemu... A Leontije?...On se i bez ovoga namislio dosta, pa sad samo predstavlja sebi, kako će to izgledati ova kuća posle smrti Savine.On se tako navikao svemu što je oko njega, navikao se gledati u Savi pravog oca zadruge, bez koga, čini mu se, ne može opstati ni ova kuća...I tek posle će biti sve drukčije, nastaće sasvim drugi svet!...I ljudi iz starog vremena odlaze, i svega, svega nestaje... Petog dana tetka isprazni celu svoju sobu, natovari puna dvoja kola raznim pokućanstvom i posla svojoj kući. Dođe ispovednik iz udaljenog manastira, te ispovedi i pričesti oca Savu.Sedmog dana bolesti arhimandrit umre... U manastiru sve tiho.Niko pe plače, ne vidi se žalost ni na čijem licu.Rodbina arhimandritova podolazila; svi posedali za stolove, piju i gledaju nemarno oko sebe.Samo se najstariji član porodice, u ćeliji, kraj mrtva Save, koška i prepire sa Arsenijem, zbog jednog nađenog zamotuljka.Rođak predlaže mirnu deobu, »pa da niko ne zna«, a Arsenije uporno tvrdi, da sve pripada manastiru...Tetka, kako izgleda, nemarno švrljka po sobama i stajama, gledajući tupo svakoga ko je sretne, ali je u potoku, ispod štale, jednako sačekuju deca i muž, i potom u trku, po jedan od njih, juri kući... Stade grcati svet.Pojurila sva okolina, kao na vašar, sa izgledom na bogatu daću.Sve se živo smeje, šali... jer šta bi drugo radili: mrtva kaluđera ne valja žaliti! — Daj vruću!Kuvaj u bakraču! uzvikuju slobodni gosti, jer osećaju da su u punoj kući, u kojoj nema gazde, i sad se ne zna čija je...Ko ume zapovedati, on je i gazda. »Vlast«, duhovna i svetovna, koja je došla da sve »primi i pregleda« u toku od sedam — osam nedelja, namestila se u gostinske sobe, razbaškarila se, mahnula dlanovima preko brkova, pa samo naređuje... — Za večeru gledajte koje debelo mlado ćure... počinje naređivati policajac. — I plovčica... nije zgoreg! utače se žurno i gladno prota. — Post je!... kako ćemo? napomenu Arsenije. — Ah! uzdahnu prota žalobno i nezadovoljno. — More... kakav post! uzvikuje treći stariji činovnik. A po hodniku i dvorištu sve veća larma, uzvici i čak nešto na lik pesme... Leontije, pošto se svrši njegova čreda čitanja nad mrtvacem, prođe hodnikom i dvorištem, gledajući šta se radi.Zaviri i u sobe, u kuhinju, u trpezariju, i kao okamenjen, sa besmisleno upravljenim pogledom u prostranstvo, uđe u svoju ćeliju, leže na postelju i stade nesvesno šarati očima po tavanici.On ne može sad misliti o onome što je video, ali sve dobro razgleda, utuvi i ostade preneražen od čuda... Opevaše mrtva kaluđera i sahraniše, uvijena u rogozinu, povezanu na tri mesta isečenim krajevima od mantije, u koju je uvijeno telo.Iz grube, široko savijene rogozine, viri polovina stare masne kamilavke, a na drugom kraju vise nove cokule...Baciše grešno telo u zemlju, od koje je i postalo, i vratiše se manastiru veselo, »slaveći Boga«, kao što naređuje crkveno pravilo... Posle dve nedelje, po naredbi duhovne vlasti, Leontije primi upravu manastirsku, kao novopostavljeni namesnik.Odmah sutradan iziđe pred njega veseo Nićifor. — Sad nastaje ono... što će reći odmotavanje...Ho, brate!Do sad se samo motalo, a ne znaš šta ima u klupčetu... Leontije ga pogleda čudno, ne razumevajući smisao govora mu. — Ja se ženim! uzviknu Nićifor smešeći se. Leontije zinu, prekrsti se i odmače se korak, dva od njega. — Sad polazim u Beograd... tamo je ceo Sabor na okupu.Moraju me raščiniti, pa da bi... da bi... hm! — on ne nađe zgodna izraza i zastade. — Gospode Spasitelju i svi anđeli... pomozite mu!... uzviknu preneražen Leontije.Jesi ti lud!Ko će na to pristati?... — Baciću im pred noge ove rite, pa mi posle ne treba ničiji pristanak...Ja i moja Jula: ona s njenom mašinom, a ja, što!... svršio sam bogosloviju... zaradićemo parče hleba. Ne pomogoše nikakve molbe, saveti, preklinjanja sviju drugova da ne sramoti ime njihova postriga, njihove opšte kuće...Nićiforu kao da ne beše mnogo stalo do svega toga.On otputova veselo, kao na kakvu gozbu... — Hi-hi...Osetio Švabo da nema više masla u manastirima! uzviknu Vasilijan.Sad se više rentira ortačka radnja sa krojačicom!... Posle dva meseca dođe glas manastiru da je Nićifor raščinjen, a malo zatim — da se venčao... Nekako naodmah po odlasku Nićiforovu, Leontije otputova u okružni grad.Čim odsede u mehani, saopštiše mu novost: — Ubio se vaš Maksim!Gazda-Mirković išao tamo za građu i sad se vratio...Video čovek očima sve!... Leontije odjuri u stovarište Mirkovićevo.Tamo zastade čitavu gomilu radoznalih slušalaca...Ispriča mu trgovac ispotekar sve što je znao i video. Pre dve godine Maksim je postavljen za starešinu manastira T. U celoj Srbiji, nigde se u tolikoj meri ne izrađuje i ne prodaje drvena građa, kao u čuvenim stružnicama t-nskog manastira.Novac se grtao velikim kašikama... Bog zna šta je radio i kako je upravljao otac Maksim tolikim prihodom, tek u godišnjim računima on iznosi, u mesto pređašnjih šeset — sedamdeset, čistih dvanaest hiljada prihoda...Jednog lepog dana banuše iznenada neki ljudi, objaviše glupo-preneraženom Maksimu da se oni zovu »komisija«, popečatiše mu kasu, dnevnike, račune i stadoše zivkati i saslušavati jednog po jednog čoveka iz okoline...Obelodaniše se nečuvene, ogromne zloupotrebe... Otac Maksim najpre oproba obična sredstva: ponudi svakom članu najpre dvesta, pa četiri, pa pet stotina...Ne ide!Đavolski sastavljena komisija, pa svaki član zazire od drugova.Aha!... pa ovo je nešto strašno!...Šta se ovo približuje?...Evo svakome cela hiljada cekina!...Ne, opet ne ide!...Hoćete li novaca?...Kažite samo koliko hoćete?...Ni marjaša!Pa šta hoćete?...Maksim opazi neobičan, neljudski pogled predsednikov, koji ga seče kao sabljom...Čini mu se, da mu taj pogled veli: »Svršio si!Najpre ćemo bradu — FIK-FIK... pa onda za kolac: dan-dan!«... — Je li vi nećete ni para, ni imanja, ni kuća, ni stoke, ništa... a?...Je li vi baš naročito hoćete da me upropastite? pita Maksim nekim zloslutim glasom, u kome se čuje i očajanje i — pretnja... — Kako si drobio, onako i kusaj! odgovaraju mu. — A-a-a oteže Maksim tupo i iziđe. Šta li se tada kuvalo u onoj praznoj, večno mračnoj duši, koja je za sve dosadanje slučajeve u životu imala jednu stalnu podlogu — naviku...Sve se radilo onako, kako se naviklo, kako se videlo da i drugi rade, Tako se Maksim zakaluđerio, tako je živeo, tako poče upravljati manastirom.Video je da drugi »dižu«, pa ne misleći kako i u kojoj se srazmeri to čini, stao je i on dizati bez računa, bez smisla, glupo...I sve je išlo dobro...Ali šta je ovo sad?!...Za ovo nema nikakve druge navike ni uputstva, sem onoga što je oprobao... Moralo se odjedared sasvim pomračiti u inače mračnoj duši Maksimovoj.On je izgledao kao kurjak, koga su lovci sjurili u ćošak.Vidi samo jedno: neizbežnu propast, — ili: jurnuti napred, poklati zubima one što su pružili puške i hoće njegov život... pa u šumu!... Posle nekoliko trenutaka kako iziđe Maksim od »komisije«, opet se otvoriše ona ista vrata, i na njima stade bled, zabezeknut, preplašen, sa blesavo tupim pogledom, Maksim, pružajući revolver u celu grupu odjednom, ne gledajući ni u koga naročito.Predsednik, koji je sedeo prema vratima, samo ugleda kako se onaj iglasti revolverski obarač diže... diže... i — dum... dum... dum... dum...Zadimi se soba, zamirisa barut, sva četiri člana skočiše nepovređeni, nagoše da beže... a u hodniku, dalje od vrata, opet prasnu: dum... dum!... Kroz sivo beo, uskolutan dim, ugledaše na podu široku, moćnu figuru Maksimovu, sa raširenim uplašenim pogledom, kako ispušta poslednji dah... Posle kratkog vremena Leontiju dođe nalog, da uputi oca Arsenija u manastir t-n, kamo je određen za starešinu. — Ih, rode, kako ću... ojađenik sinji!...Posle samoubilca!... uzviknu Arsenije s bolesno-zabrinutim izrazom.Pa se tek posle nečemu priseti: — A-a... tamo ima hajdučice sa žutim cvetom!...Kako je ono zovu?...Oh, kakav li će biti Arso kroz pola godine, dok se nasrče teja!...I on ode veseo na novo mesto, ne misleći više o samoubici. Đaci i neki momci behu još ranije otpušteni, i sad, od onolike zadruge, ostadoše sami Leontije i Vasilijan.Ali... beše i novih lica. Tetka, drugog dana po smrti arhimandritovoj, predade Arseniju ključeve od staja i sve čime je ona rukovala, pa ode svojoj kući.Uvidela je ona odmah, da je njeno vreme prošlo, da ona ne može mlađim kaluđerima biti ono, što je bila Savi.Oprosti se lepo sa svima, darova svakom bratu ubrus i čarape, pa ode zadovoljna. Kuća ostade bez ženske ruke... živa muka!Puno živih ljudi, naviknutih na izvestan red, a sad nema koga da taj red nastavi.Momci, nenaviknuti i zbunjeni, snuju po kuhinji i svaki čas zapitkuju Arsenija ili druge kaluđere: šta će se kuhati?... u čemu, kako?...Šta će s donesenim mlekom?Ko će siriti ono iz karlica?Gde će se ostaviti doneseno brašno?Šta će sa neopranim trpezariskim rubinama?...Kaluđeri samo gledaju tupo, promrmljaju nekakav nejasan odgovor i uklanjaju se žurno, da ne čuju još kakvo pitanje. Čim Leontije primi starešinstvo, Velimir mu napomenu, da kuća ne može biti bez žene...Nego mu savetova, da preda svu stoku i polje Jovančinom mužu pod najam, a Jovanka da primi sve ono, o čemu se brinula tetka Mara. Leontije se smeškao na sablažnjiv predlog, i kao predomišljao se.»Baš odmah, prvog dana... pa kao svi drugi!...I sve onako... sve mora teći po starim, davno izdubenim jazićima, baš sve... i ako sam ja tu!«...Iz njegovih potuljenih, poluzakrivenih očiju, sevnula bi radosna varnica, ali se on starao da sakrije svoje osećanje od svakoga, pa i od Velimira. Ne prođe nedelja dana, a Jovanka zdrava, jedra i puna kao jabuka, nakicošena, nameštena, sa zasukanim vezenim rukavima, iz kojih se pružile dve oble, crvenkaste ruke, snuje po hodniku, po sobama, po dvorištu.Pod njenim zdravim živim stupanjem trese se pod, a ona veselo i srčano podigla glavu, gleda oko sebe radoznalo, i kad ugleda zastiđena Leontija, nasmeši se đavolasto, pa i sama vrdne očima u stranu, kao da se stidi njega...Ona odmah, bez ikakva uputstva, zauze onaj isti položaj u manastiru, kakav je zauzimala tetka.Uze i njenu sobu, namesti je stvarima iz gostinskih soba, a muž će živeti na trlu kod stoke.Leontije proba da protestuje: — Uh, brate... nezgodno! reče on, tresući prstima bradicu i krijući oči.Dolazi svet, videće... žena do kaluđerskih ćelija!...Baš... mogla si i ti sa Živojinom na trlu... — E-e!... pa da idem? oteže ona i uzviknu tako značajno i smelo, da se kaluđer prenu. — Pa-a... oteže i on, ali meko, popustljivo, zbunjeno i pobeže u sobu. Tako ostade nedirnut ceo zatečeni red posle tetke. Opet se našla duši zabava, opet se mili uspavanu čoveku živeti!Evo rada!...Zauzeta poslom duša, nema kad da sumnja ni da tuguje...Leontije se dade na posao.Toliko je prenaglio žudnjom za radinošću, da u početku nije znao čega pre da se dohvati.Srećom, beše zima, pa se nije mogao nikakav veći rad započeti.Imalo se kad razmišljati o svemu.U tome dosta pomože Velimir, svojom bistrom praktičnom uviđavnošću... A imalo se o čemu smišljati.Manastir se, usled novog poreskog sistema, opteretio ogromnom porezom.Otac Sava, kao i sve ondašnje manastirske starešine, držeći da to »sve mora pasti«, nije plaćao porezu tri godine.Ali ne pade ništa, a dođe trenutak da zalupa doboš u negda veličanstvenim a sad ubogim spomenicima srpskih kraljeva...Ne dajte da nam se beščaste svetinja i mili spomenici davne prošlosti! začu se opšti uzvik.A zakon, hladan i nem kao stena, hoće svoje... Podiže se oštra, ljuta čelična pila i sekira... zastade u vazduhu... kao da se predomišlja, da li da izvrši zločin.Odjeknuše česti udarci kroz svu Srbiju, i kao da svojim zloslutim glasom opominjahu nekoga: »Hej, ne daj!«... Manastirske šume se prorediše, manastiri isplatiše porezu, dugove, sitnice i kaluđeri se stadoše pitati: »A šta ćemo sad?«...Do sad je ove kuće izdržavao narod, a sad se iscrpe taj izvor.Šume zabraniše dalje seći...Kako će da se živi... treba jesti?...A šumadiski manastirski ktitori nisu ostavili svojim zadužbinama onakva sredstva, kakva imaju fruškogorski manastiri...»I dahom jemu (manastiru) dvadesjat tri vesi«... reklo se u povelji, i mislilo se da to ostade vekovima, dok sunce sija...Posle koje stotine godina, od neograničenog prava nad selima, manastirima ostade samo parohisko pravo.Sad nestade i toga; ostadoše nepregledne, dobro očuvane, dragocene šume i po malo polja... Šta će se sad?...A ono večno, staro kao čovek, pravilo: da treba jesti, podstiče misao na jače, napregnuto delanje.Kaluđeri se prenuše.Svi se dadoše na privredni rad... I Leontije pođe za opštim pokretom.Njemu dođe cela ova stvar, kao bolesniku u vatruštini gutljaj hladne bistre vode.I on i Vasilijan predadoše se poslu sa nekom novom za sebe, grozničavom žurbom...Stadoše nicati prosečeni ravni putovi kroz beskrajnu manastirsku šumu, te se iz mračnih i nepristupačnih dubodolina stadoše vući stotine kola drva, koja su do sad trunula...Pojavi se veliki uljanik u manastirskoj gradini, koji na svagda istrže oduševljena Vasilijana iz naručja kolarske veštine...Zašareniše se među stokom dve neobično velike žute krave, sa crvenkasto žutim mrljama po koži, plaćene po trideset dukata.Uništeni filokserom vinogradi stadoše se prekopavati i zasađivati divljom lozom za kalemljenje...Sve buknu, kao uspavana trava posle prolećne kiše... Samo polja ostadoše po starom.A i šta ćeš im?Šta možeš uneti novoga, a stvarnoga i korisnoga, u nekoliko manastirskih livada i njiva.Gvozdeni plug brazda po njima odavno, a u kopačice i druge poljodelske sprave još se nekako sumnja...Leontije se dobro seća što je gledao u Fruškoj gori, ali je tamo druga zemlja i, što je glavno, druga količina... Sve vri u poslu, a mladi starešina zadovoljno prenosi oči s jedne nove tekovine na drugu.Sad mu i šuma izgleda kitnjastija i hladovitija, i gradina raznovrsnija i šarenija, i livade zelenije i stoka po njima tovnija, i voćnjaci gušći i samo dvorište manastirsko primamljivije, veselije, naročito kad propliva njime, sa večno zavrnutim rukavima i uzdignutom glavom, đavolasta Jovanka. U ovako svetlim trenucima Leontije siđe u podrum, koji je davno i pečalno osiroteo, jer skoro svako bure žalosno zvoni, odajući nemu prazninu.Natoči u staro Savino staklo one iste, ukrćene kristalne šljivovice, pa odšeta ravnim prosečenim putem na vrh onoga visokog brega, sa koga je i Sava negda posmatrao svet... Čaša za čašom sleva se neosetno — jer šta bi radio čovek u ovoj samoći, — a u veseloj glavi mlada namesnika sve življe se i uzbuđenije ocrtavaju i kolutaju razni planovi za budući život...Sve će se uraditi, i znaće se opet zašto se živi!... I sad se mladi monah seća svojih davno porušenih ideala onako isto, kao što se seća svoje davno pokopane dece roditelj, koji je u mlađoj, posle rođenoj, deci našao sreću, tihi domaći mir i zadovoljstvo... Još jedna želja ostade na srcu Leontijevu.Tolike godine prođoše, a on ne vide više svoga starog gnezda, iz koga je poleteo u svet, ne vide ni svoga željenog Maljena!... Kad preradi sve poslove, Leontije otputova svome kraju... Kako se iznenadio, ulazeći u svoje selo!Sve ono isto, dobro poznato mu, i opet sve drukčije, neobičnije...Preko svega se navuklo paučinasto pokrivalo laka zaborava davno negledanih slika, pa sad sve niče pred njim u drugoj svetlosti i drugom obliku...Gle, zar ono kuća Stepovića!Nekad mu je izgledala kao dvor, a sad tako sniska, stara, i tako obična...Ovde se nekad pobadao vito...Kako mu se veliko činilo to polje, a sad... — Čiji si, ti mali? zapita jednog dečka, koji teraše kravu sokakom. — Veljkov, ču se običan odgovor seoskog deteta, koje drži da je njegov Veljko znan celom svetu. — Od kojih je tvoj Veljko?Gde su vam kuće? — Tamo, više Markovića... one pod brdom. — A-a!...Veljka Maksimovog?Je li živ čiča Maksim? — Umro je. — A Miloje vodnik?A Nenad Đakov?...I kaluđer nestrpljivo izređa nekoliko starijih, zrelih ljudi, koje je znao...I svi pomrli, zajedno s njegovim ocem, i na njihovim pepelištima gospodare drugi ljudi i čuju se druga imena... I ovde nestaje onog starog, na koji je on dobro naviknuo, sveta, a niče novi, nepoznati, mlađi svet.Njegovi vršnjaci već upravljaju porodicama, kućom i često predstavljaju čitavo pleme.A njemu se, i ako i sam upravlja kućom, čini to neobično, pa čak i — nezgodno...Svi iz njegove vrste treba da su mlađi, to je u redu i obično...Ali gde su stariji?... A šta je ono... čije su ono kuće?...I ona nova, visoka, gospodska, i ona ispod nje nakrivljena čatrljica...Jest... to je njegovo staro gnezdo, u kome se ispilio!On ne gleda visoku, sa crvenim krovom i belim zidovima kuću, koja je njegovim novcem podignuta, on i zaboravi na nju...Nego mu ostade prikovano oko, s nemim začuđenim izrazom, na onoj ubogoj, sniskoj, krivoj daščarici, čija su se brvna iskrivila, poizvaljivala, šindra pootpadala, i po izbušenu krovu preliva se beličasto siva mahovina... Zar to ona stara »naša kuća«?!... A rodbina vesela... sve poiskakalo, istrčalo čak u voćnjak, pa se živo raduje tako važnu i milu gostu...Vujo starešina kućni, Svejo već kosač, sestara nema, razudale se, a okolo snuju neka nepoznata deca, i sa onim istim pokretima, sa istim načinom i izrazima lica, kako je i on sam radio, tapkaju preko dvorišta i kriju se sa smehom za trula ćerčiva stare kuće...Njemu se učini da je on mali kao oni...Šta će ova tuđa deca ovde!...Ko se usudi zauzeti njegovo mesto iza ćerčiva!... Ah, to su sve Vasići...Vujova deca.I kaluđeru se čini, da mu one žive i plašljive, vižljaste očice govore: »Naše je ovo ognjište!...I kad tebe, Vuja i Sveja zakopamo, onda ćemo ovde mi gospodariti tako, kao vi sad«... A Maljen odozgo veličanstveno i moćno izbija u svetli nedogledni zrak, i nemim ćutanjem pozdravlja stara znanca... — Pisali smo ti... reče Vujo, kad stadoše u dvorištu: Babo te na samrti pozdravio i oprostio se lepo... Leontije brzo okrete leđa svima, glava mu se zatrese i ču se zagušeni hropac, a potom jecanje... Poizdolaziše mu na viđenje sve sestre, tetke, cela rodbina.Svi se raduju njegovu dolasku, svi se, kao naročito, utrkuju, ko će mu se prikazati miliji, bliži...I kao da u ovome on opazi nešto neprijatno.Povede razgovor sa sestrama.Njegova razdragana, meka, sanjalačka duša htela bi se baviti svetlom prošlošću. — Sećaš li se, kad se ono jednom ja sakrio onde za ćerčivo, a ti ideš, u veče, s kravljačom mleka, pa te ja uplaših, a ti prosu mleko? Sestra se smeši, odgovara da se seća, i ako joj se iz očiju vidi nemarno raspoloženje prema tim »zaludnicama«.Ona vešto obrće razgovor i počinje pričati o teškim vremenima, velikim dacijama i, onako uz reč, kako joj je kuća oveštala, mora se dizati druga... ne treba mnogo novaca, ali nema gde da se uzme...Ona završi govor tako slatkim sestrinskim pogledom, da se Leontije namršti. — Moj Ljubo, završuje razgovor druga sestra, posle onako isto poetična početka.Dao nam je Bog dece i zdravlja, ali eto, nemam sa čim da ih mrsim...A prodaje se do same naše kuće jedna livadica... i druga bi jedna žena prodala dve kravice... I tetke, i strine, i braća od stričeva... svi okupili jedno, svi imaju neku nevoljicu... — Ovi su svi podolazili da što iskamče, reče mu Vujo na samo.Da imaš kapetan-Mišino blago, ne bi ih zajazio.Nego... ako veliš, ja ću im reći... da se ne mraziš?...Znaš... oni misle, kad si taki gospodin, da imaš pun kazan dukata... — A ti ne misliš tako?!... pogleda ga Leontije oštro i prekorno. Vujo, stidljivo i širetski, sa onim istim, urođenim obojici, potuljenim pogledom, obori glavu... Dođe na viđenje i stara drugarica s Maljena, vodeći sinčića za ruku.Gle, prava žena!... razvijena, čista, obična pocrnela lica.Leontije ožive.Sad će se ponoviti sve stare, divne uspomene... — Znaš... kad onako ja legnem kraj studenca, ti nešto deljkaš, a tek paponja zavreči čak u drugim kosama!...Leontije se htede ovim podsetiti na svoje sanjalačko gledanje plava neba. — Ja.Ti si se dobro izležavao, a ja se jednako bola po trnju i ranjavila noge... — A kad ono pođoh u svet, onako preplašen i mali, znaš kako smo se gledali i ćutali na kosi?... — Pa ja u veče izvukoh batine i za tebe! — A jarca... jakanja!...Ih, bolan... sećaš li se kako si se preturala? zapita Leontije stidljivo i obori oči. — Tss... dečurlija! odgovori Mira nemarno i pogleda u stranu.Nismo imali druga posla. — Pa onako bosi oboje... sevaju nam butine! — A vi’š... ovaj moj mali neće da se mrdne bez obuće i jeleka.Dođe teško vreme!... — Ah !...Leontije gorko uzdahnu i očajno, kao ostavljeni u pustinji putnik, pogleda u plavo nebo.Zar svi jedno isto!?... Samo ga pop Svetozar, koji je sad paroh u njegovu selu, obradova.On ga iskreno dočeka i nije se odvajao od Leontija, dok god se ovaj bavio kod kuće.On ga najbolje obavesti o svima promenama, koje se dogodiše u celom kraju za ovih sedam, osam godina.On mu saopšti i za Milku, da se udala za jednog sreskog pisara — i dosta drugih rado znanih vesti... I seljani Leontijevi učiniše prijatan utisak na njega.I ono ozbiljno poštovanje čina njegova, i ono svesrdno prilaženje ruci mu i starih i mladih, i ona iskrena radost njihova, što im se sija u oku, jer su dočekali da vide dva »gospodina« iz njihova uboga sela: njega i Svetozara — sve ga to raduje, veseli i baca laku koprenu zaborava na doček rodbine mu. Ali mu je od svega bio najmiliji, najzanosniji doček stare, davno neviđene okoline, visoka Maljena i cela, svetlo ocrtana jasnim zracima, neravna vidika...Gle, ona ista, iskrivudana, uska i duboka rečna dolina, po kojoj se jutrom nosi i koluta mlečno sivasta magla, a kad opeče sunce, zelene se livade, žute se njive zrela kukuruza i promiču mlade živahne pralje...I oni goli sniski humovi, po kojima se žute strnjaci, ili zelene voćnjaci i crne ili crvene kućni krovovi...I oni veći bregovi, okićeni gustom šumom...I daleko tamo na istoku, ej-hej... diže se ponosno od zemlje, uvijena u tamno sivkastu maglu, divna, plastasta Bukulja...A za leđima visi, nepomičan i svetao, mio kao sunce, zeleni Maljen...Ah, kad zagudi velikan vrhovima gusta jelašja, i kad zasvira iglasto borje, i kad zašumi gusto bučje... kaluđer dršće.Čini mu se da to Maljen njega pozdravlja... — Zdravo, druže stari!...Da li ćemo se još kad videti? uzvikuje setni monah, ostavljajući najmiliji kutić na svetu... — Zbogom! zbogom!... — Sve je prolazno i ništavno, moj Maljene; sve je tako sebično i taka grubo; sve je udešeno, izmajstorisano, namešteno... sve je hladno kao led, bez srca...Samo si ti jedan stalan, nepomičan, mio i svetao!... — Zbogom! zbogom!... Prošlo je deset godina.U manastiru se za to vreme učiniše mnoge promene.Kroz šumu možeš provući nekoliko plastova u redu, da ne zakačiš o drvo; uljanik zarasto u korovu, i još po neka pčelica prozuji nad ovom usamljenom divljinom; po livadama čupkaju sprženu travu kržljava goveda i jedno staro, splatičeno kljuse; detelinište zaraslo aptovinom, povrće u gradini ne vidi se od trave... A ćelije manastirske, sa ulaska, dosta liče na nišan od platna, u koji je cela četa osula nekoliko plotuna.Žunje i detlići, na jakoj studeni, tražeći hrane i zaklona, izbušili su bezbrojne rupe na prljavu zidu, a niko i ne pomisli da te rupe čudno izgledaju...Velika parčeta lepa pootpadala, temeljci poizvirivali i počeli truliti, osuo se zid ispod temelja, pa se to sve šareni, sumorno crni i baca na dušu gledaočevu neko tužio, setno osećanje. A u dvorištu i po stajama pustoš, zanemarenost i nema sanjivost... Od momaka i posluge nikoga, osim Jovanke i njena muža.Nema ni đaka ni kaluđera, osim igumana.Sve se, kao po mahu čarobna štapića, izmenilo, izumrlo, otuđilo... U početku je, kao što videsmo, ceo manastir Leontijev ličio na skorašnji roj, koji je s velikom žurbom i hukom kidisao da svoju praznu košnicu popuni, da se med preliva do jeseni...Mililo se čoveku živeti, kad pogleda kako oko njega sve ključa i brizga životom, kako se sve menja na bolje, kako je sve primamljivije i lepše... A u kući se živelo starinski.Beše svega u izobilju... Jednog dana Leontije opazi, da se dobici manastirski nikako ne mogu izravnati sa izdacima.Kako koja godina, deficit sve ogromniji...Bio se jadnik ko riba o zemlju, radio s najupornijom žurbom, mučio se, dovijao se i obrtao od svake ruke, ali stanje sve očajnije...Šta je to? Smanjili se, upravo nestalo sviju pređašnjih manastirskih dobitaka, a izdaci se povećali ogromnom porezom i dugom.Što je bilo gotovine u Upravi fondova, to je Sava izuzeo i potrošio, a Leontije se, po savetima umnih ljudi, zaduži, da bi mogao učiniti one promene koje videsmo — da bi mogao pametno gazdovati.Trebalo je sad otplaćivati taj dug, oduživati porezu i snositi veće izdatke kućevne...A uljanik i krave i gradine i njive jedva podmirivahu domaću potrebu; a vinograd se morao napustiti zbog skupa rada...I, da bi se dovršilo zlo, jednog proleća udari strahovit povodanj, zasu sve manastirske vodenice, a posle nekoliko nedelja prohuja čuveni ciklon rudnički, poobara šumu, razvali sve vodenice i odnese, satre sve pod sobom...Sad se moglo životariti jedino prodajom oborene gore; drugih dobitaka ne beše... Šta... zar toliki rad, pa sve u zalud!?... Leontije najpre držaše da je to neka pogreška, da tu mora biti nešto drugo, nešto što on ne razume...Očekivaše da se to sve nekako ispravi.Ali ga poslednje nedaće salomiše, istrgoše mu svaku nadu na bolje dane, ubiše mu odjednom svu volju i oduševljenje za radom. Leontije se povuče u sobe, i odjednom zanemari sve ono, što ga je do sad oduševljavalo, što je davalo smisla životu.Prestade i misliti.Nego se tako zagleda negde, pa sedi po čitave časove kao okamenjen.Oko mu prikovano za sivu daljinu, ne kreće se.Ali u njemu nema smisla, prazno je, kao od stakleta.I samo po neki uzdah, što se otme iz salomljene duše, pokazuje da tu ima još života. Jedne posne nedelje Leontije ne ode u crkvu.A i što će!...Tamo služe parohiski sveštenici, koji su davno preoteli hram (zbog njih Vasilijan pobeže u drugi manastir), pa mu se sad ne mili ni crkva. Mladi iguman sedi na doksatu, zaklonjen za drveni stub, i posmatra kako izlazi pričešćen narod iz hrama.Odjednom iziđe čisto i lepo odevena, primamljiva grupa: čovek i žena sa dva mala muškarčeta, koji se jedva prekreću i ljuljuškaju na truntavim nesigurnim nogama, a uz njih se uspravio visok, trinaestogodišnji dečko.Leontije dobro poznaje svako ovo lice, ali mu se sad cela grupa učini tako nepoznata, tamna...Kao da sad prvi put viđa ne samu grupu, nego ono, što mu se sad učinilo novo u njoj...Odjednom mu pade na pamet davnašnji prostački razgovor sa Velimirom o cilju života, kad mu ovaj stidljivo nagovesti očekivanje podmlatka...I zlobna zavist, i očajna, nemoćna tuga sevnuše u oku mu...Ali se to oko brzo ovlaži, i iz njega zakapaše vrele suze...Kroz pomućene suzama oči, ukaza mu se još jedared Velimirova porodica kao u nekoj sjajnoj magli... Iguman skoči, uze staklo s rakijom, što stajaše pred njim i, drugim izlaskom, pobeže na svoj omiljeni zaravanj, na bregu više manastira... Ah, kako divno greje toplo sunašce, kako pirka i zadiše hladovinom senasto bučje, kako se sjaji, šareni i preliva raznovrsnim bojama daleki prostrani vidik, nad kojim treperi čisto svetlo nebo; kako se veselo vitla u vazduhu par golubova, odsjajkujući prema suncu svojim divotnim perjem; kako je sve u naokolo svetlo, milo, toplo, vedro i veselo!... A usamljeni iguman, sumorniji od vlažne jeseni, turobniji od kišna oblaka, sedi na usečenu bukovu panju, naslonio previjene noge na trulu kladu pred sobom, iskrenuo, opustio glavu nemoćno u stranu i gleda besmisleno u prostrani šareni svet, koji se pred njegovim očima raširio... Tek posle nekoliko dobrih gutljaja lice mu se razvedri, oči stadoše gledati smišljenije, a misli, jedna za drugom, sve brže i brže, stadoše nicati i proletati u rastresenoj glavi mu. Ah, ove teške, mučne, pa ipak primamljive misli, more ga cela života!... Neprestano mu igra pred očima slika Velimirove porodične sreće.Misli o drugome čemu, a ono jednako pred njim... On zna zašto živi, i zato je srećan; a ja?!... I našto ode ovaj život?...Kud proleteše tolike godine?...Šta bi od onolikih ideala, snova?...Zar se toliko mislilo i sanjalo samo radi toga, da bi duša imala zabave?...Zar su sve to bila samo priviđenja, senke? Ne može biti!... Je li on grešio?... ili nije razumeo zadaću života onako pravilno kao Velimir?...Ta on je hteo nešto daleko uzvišenije, hteo je živeti samom dušom, koja je bitna, suština u čoveku, ali mu ljudi ne dadoše.Ugasiše mu, porušiše i taj ideal, kao što on sam poruši svoje ranije ideale.I od sviju tih snova, od cele mučne prošlosti, od svega dosadanjeg života, ostade samo maglovito sećanje... Leontije zagleda duboko u prošli život i, posle duga ćutanja, uzdahnu gorko... O, kako je tamo, kud on zagleda, sve prazno, ništavno, besmisleno, tamno!...Brr... kako mu je hladno!Obuzima ga užas...On zamišlja demona, kad je, pre stvorenja sveta, svojim oštrim krilima parao večnu, crnu, praznu noć, i čini mu se, da su i njegov život i njegova duša prazniji od te večne noći... I nešto mu je najčudnije!...On je za sebe smišljao sve nešto osobito, neku naročitu stazu, kojom niko nije prolazio.A ono ispalo sve tako obično, tako prosto...On lagano i neprestano gazi po dobro utrvenu putu, po onom istom koloseku, kojim su hiljade pre njega prolazile...I tako će biti do kraja. On jasno vidi ceo svoj život unapred, sećajući se života Savina, Maksimova i drugih.I on će za njima... neće biti ništa drukčije...I vidi jasno, da je taj život prazniji od prošlosti, da je besmislen, čemeran, užasan kao crna večnost... I na posletku oko svega toga, oko sviju ideala i snova, oko prazne prošlosti i crne budućnosti, oko cela života i oko sebe sama, vidi obavijenu grubu rogozinu, isto onako kao oko Save...I s jedne strane viri masna kamilavka, a s druge vise nove, glatke cokule... Uključeno u ELTeC korpus 2021-04-21 V. Tutunović MILANOVO ŠKOLOVANjE DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALjEVINE SRBIJE Pišu se u nas (i ako nam je mlada književnost) mnoge i mnoge knjige s raznim ciljevima i pobudama.Malo njih pišu slave radi, a mnogi pišu ćara radi, i ako se u nas do sada moglo samo štetiti na knjizi.Iznosim na svet pričanje Milanovo o njegovom školovanju iz čiste ljubavi prema svima onima, koji su se na ovakav način namučili i napatili, te poznadoše svu javu i gorčinu života još u to doba, koje ostali pominju kao doba sreće, srećne bezbrižne mladosti i detinjstva.Pa ipak mnogi od ovih sirotana probijajući se kroz takve muke mogoše da uče i da se školuju i tako postanu uzor karakteri i spremni radnici na prosvetnom i kulturnom polju i to baš u prkos strašne sudbine, koja ovako sirotu nejač ostavljenu samoj sebi, nemilosrdno gura u propast ili im dosuđuje da postanu opasni i štetni članovi društva. Kako se ovakav način školovanja sve više i više gubi, to sam smatrao za dužnost, da to verno i iskreno iznesem, jer tvrdo verujem da će se naći mnogi, koje će ovo interesovati, koji će o ovome razmisliti, koji će prema tim sirotanima osetiti istu ljubav koju i ja osećam. Eto, to me, najkraće reći, pobudilo da ovo napišem i izdam. Na završetku se ograđujem od svake pretenzije da ovim dajem umetničku pripovetku, jer to nisam ni hteo.Ja želim da se u ovoj stvari gleda ono i samo ono, što sam i hteo i dao; da se gleda suština stvari onakva, kakvu je dajem, a dao sam je verno i iskreno misleći, da nije na odmet, niti bez interesovanja za sve one, koji prate pojave u društvu, pa i za one, koji žele, da se samo prosto na prosto knjigom pozabave. Jednog novembarskog dana iziđoh ranije iz kancelarije, jer beše praznik.Vreme do zla Boga rđavo i hladno: kiša sa snegom ne prestajaše, što me prinudi da žurnim koracima potražim moje omiljeno sklonište — „Zlatnu Slavinu“. Ja ne verujem baš uvek u sudbinu, ali ko zna da ova kiša i tako ružno vreme, što me nagna u kavanu, ne bi uzrok ovom mom pričanju, jer tu zateknem Milana N..., koji takođe beše utekao da potraži „skloništa“.On je po školi nešto stariji od mene, te se nismo tada poznavali.Naše poznanstvo vodi se od pre godinu dana, jer je slučaj učinio da ručavamo za istim stolom, u ovoj istoj gostionici.Nekako smo bili podesni jedan za drugoga, te naše poznanstvo pređe u pravo prijateljstvo, pa sve vreme, što nam od zvanične, kancelarijske dužnosti preostajaše, provodismo jedan s drugim. Mračno nebo natušteno crnim oblacima „plače“ kako bi rekli pesnici; hladan vetar fijuče po, gotovo, pustim, vlažnim ulicama a klopara ogolelo granje na drveću.Ko nikada tugu nije osetio, oseti je ovakvih dana, pa mu se bol svije oko srca, a i sam ne zna što.Nikakvo čudo onda ne bi bilo, ako baš ovo dosadno, mračno i tužno vreme podseti Milana na njegovu tužnu i mučnu prošlost, iz koje mi uze pričati neke doživljaje i ako se do tada nikad ne dotače tih stvari. Mene zainteresovaše ti čudni i mučni doživljaji iz dana njegovog školovanja, te ga zamolim da mi sve po redu priča, bar onoliko koliko mu je ostalo u najživljem sećanju. I tako ovda onda, u toku dana, ispriča mi on čitav niz svojih doživljaja, koje sam ja beležio, kad bih došao kući, onako kako mi on pričaše bez ulepšavanja, dodavanja, ili da sam što izostavljao. To je bilo u jesen a Milan je umro iduće godine u proleće, te ja sada ove svoje beleške saopštavam i vama, dragi čitaoci, i dao bi Bog da i vas, koji ga ne znate, zanima bar u pola koliko mene zanimaše ovo njegovo pričanje i da posle toga, kada biste prošli kraj napuštena groba ovoga siromaška koji nikad u svetu ne znade za ljubav: ni roditelja ni brata ni bližnjega, — prolijete suzu, sećajući se mučnog njegovog života. — Pre svega, — priča Milan, — napominjem ti, da nisam zapamtio ni oca ni matere; njihove reči moje uho nije čulo; ja ne znam šta je to roditeljska ljubav i nega; ja ne znam šta je to „sine moj“ — o tome nemam pojma...Ostao sam siroče. U Beograd sam došao mali: nije mi više bilo od jedanajest godina; a kako sam i zašto došao ne treba da ti pričam a i ne mogu, jer bi me daleko odvelo.Mogu ti reći samo to, da sam pešačio nekoliko dana u društvu sa jednim seljakom iz mog sela.Pred samu noć stigli smo u Beograd 22. avgusta, 18.. godine. Nikada pre polaska za Beograd nisam bio u varoši, sem u jednoj palančici, koja je slična povećem selu.Kad sam putujući došao u prvu okružnu varoš, ja sam se, prosto od čuda bio ukočio: nisam znao kuda ću pre da pogledam, čisto me neka nesvestica uhvatila, jer to beše za mene novo.Neprestano mi je zujalo po glavi od onog meteža i larme mimoprolazećih, pa one lupe od kola!...Pored toga na mene uticahu i one velike i lepe kuće, kakvih ja dotle nikad ne vidoh...Pa kako se zadivih kad ugledah prvi fijaker!...Kažem ti: mome divlenju ne beše kraja! Kamo lepa sreća da sam se tada okrenuo na levo krug i vratio u moje selo, gde bih, možda, danas bio zadovoljniji; a to bi zaista i učinio, da sam onda mogao predvideti ma i hiljaditi deo onih beda koje sam u tim lepim gradovima preživeo!!... Šta sam i kako osećao kad sam sa Avale ugledao Beograd, pa posle kad sam u njega ušao, videv sve ono što sam mogao za kratko vreme uz put do kavane videti, — to se ne da predstaviti i opisati, prosto nije moguće...Oči su mi bile zasenjene; video sam tada sve i ništa. Moj me saputnik dovede u kavanu kod „Pandila“. Kavana je bila pregrađena jednim zidom.Prvo odelenje sa ulice bilo je za otmenije beogradske i palanačke trgovce, a drugo, iz dvorišta, isključivo za seljake; u ovo i mi uđosmo.Tu beše nekoliko velikih okruglih stolova; pored zidova dugačke i široke klupe; stolice opletene rogozinom i, najzad, dve-tri velike kase pored zida, koji deljaše kavanu. U tome odelenju bilo je dvadeset do trideset seljaka, većinom rabadžija, koji sedeći za stolovima i na klupama razgovaraju uz rakiju. Kad uđosmo unutra poskidasmo svoje torbe i sedosmo za jedan sto gde behu dva prazna mesta.Umorni i prašljivi od puta odmorismo se zadovoljno.Moj saputnik potraži za obojicu po čašu vode i parče šećera.Momak donese jednu cimentu od dva litra punu vode i spusti na sred stola ne govoreći ništa.Ne beše ti tu ni čaše ni šećera... Posle večere ja iziđoh pred kavanu, a moj saputnik osta razgovarajući sa jednim seljakom.Pri polasku napomenu mi, da se od kavane ne udaljujem, jer je noć. Izašav pred kavanu prvo mi se oči zaustaviše na onim silnim fijakerima, koje, kad sam došao, nisam primetio, a kako je to bilo ne znam.Uputim se k njima; zagledam ih sa sviju strana čudeći se njihovoj lepoti...Posmatrajući ih poizdalje okuražim se i priđem jednome, koji beše s kraja. — Šta ćeš mali? — upita me kočijaš, brišući točkove, — hoćeš kola?... — Neću, — odgovorih mu. — — Kad nećeš, a ti odlazi odatle! Ja se izmakoh dva-tri koraka, pa opet stadoh. — Odlazi kad ti velim! — viknu ljutito. Ja se izmakoh još dva koraka, ali se on ne zadovolji tim već viknu potrčav za mnom: — Marš odatle, bitango, jer ću te sve po ušima! Ja se od ovoga grubog čoveka poplašim i pretrčah na drugu stranu sokaka i zaustavim se pod onim velikim kestenovima gde mi se stvori nov prizor za posmatranje — Terazijska česma.Deset puta, valjada, obišao sam oko nje.Bejah se sasvim zaneo i ne znajući, da ću docnije imati dosta vremena da je gledam.Nije me toliko privlačila ona visina česme koliko one lavovske glave i zmije, a nikako nisam mogao da razumem: od kuda tu voda i još da teče kroz zmije?!!Stotinama kanata i krčaga beše svuda u naokolo poređano po zemlji.Larmi i svađi među onima koji behu došli za vodu ne beše kraja.Čak sam imao neobično zadovoljstvo, da gledam kad se dva šegrta potukoše.No u jednom moja revnosna pažnja pređe na žandarma što važnim auktoritetom razvadi zavađene šegrte, upravo moju pažnju privuče ono odelo na njemu, koje ja dotle ne videh, te ni jedno dugme nije ostalo da ga nisam zagledao.Po dvadeset puta sam ga izmerio od peta do glave i obratno...Nisam znao šta je on i kome staležu pripada... Koliko sam blenuo oko fijakera i česme ne znam, ali nikakvog umora nisam osećao i ako sam tek pre kratkog vremena sa tolikog puta došao.Bog sveti zna dokle bi tu kod česme stajao, da ne beše dva mališana, kao i ja što sam bio, u građanskom odelu, koji se zaustaviše pored mene.Odmah sam mogao iz njihovog govora zaključiti da nisu beograđani, već tako isto iz unutrašnjosti kao i ja. — Eto, video si i to, — reče onaj stariji nekako ponosito i gordo, sigurno za to, što je bolje poznavao grad od onoga manjeg, — a sad treba da vidimo onu veliku kuću na kojoj čovek i danju i noću stoji... ja znam gde je. I oni se uputiše naniže ka Kolarcu. U meni se od jedared probudi ljubopitstvo i želja da vidim tu veliku kuću i onog čoveka na njoj...Nisam se dugo mislio, već pođem za onom dvojicom izostajući po desetinu koraka od njih.Dođemo na ugao kod „Makedonije“ i, zbilja, ugledah veliku kuću pa i čoveka na njoj. — Dakle ovaj ne laže — rekoh gledajući gore i prateći svaki pokret vatrogaščev.Vrat me beše zaboleo kad spustih glavu, ali, na moje veliko čudo i strah one dvojice nigde ne beše. Uplašen pođem žurnim koracima natrag i dođem do Kolarca, pa, mesto da udarim Carigradskom ulicom na Terazije, ja pođem levo. Koje je doba noći bilo ne znam...Što je manje sveta na ulici bivalo, to me je sve veći strah obuzimao.Ni sam ne znam kako dođoh na jednu praznu poljanu.Dotle sam sve držao da se vraćam k česmi odakle bi umeo otići u kavanu...Tražim očima ono veliko kestenje i česmu, ali zaman!... Dotle beše lepo i prijatno vreme, adi, od jedared poče vetar, a iza kuća počehu se od zapadne strane gomilati gusti, crni oblaci, a priteče im u pomoć i užasna prašina, te za dva-tri minuta toliko se smrče, da nisam ništa drugo mogao videti sem slabe, žute svetlosti u obliku tačke, koja dolazaše od fenjera. Strah dostiže vrhunac...Čisto me uhvati groznica.Da vičem, nisam smeo, da idem ne znam kuda ću...Stajao sam dršćući kao prut: jedno od straha a drugo od zime; jer sam bio bedno odeven. Vetar se malo utiša, ali pomrčina neprestano trajaše...Nisam mogao tu ostati.Pođem napred i udarim ulicom, od prilike izgleda mi ova, kroz koju sada prolazi tramvaj za novo groblje.Ta mi se ulica učini i suviše dugačka...Nigde žive duše da sretnem...Kiša poče prokapivati...Iz brzog hoda pređem u trčanje, i, posle podužeg trčanja nestade mi s desne strane kuća, — opet neka poljana, a to beše Trkalište.Stadoh; disanje mi beše veoma ubrzano...Osetih umor, strah; silna mi tuga ispuni grudi u čudnoj samoći...Najedared počeh iz svega glasa plakati!... — Šta ti je, magarče jedan, šta se dereš tu?! — prodera se neko grubim glasom iza mojih leđa. Na mah prekidoh plakanje i od straha poskočih dva-tri koraka napred okrenuv se brzo na onu stranu sa koje čuh glas. — Odi ’vamo, kuda ćeš?! — ponovo čuh onu krupnu, promuklu glasinu, od koje mi se sledi krv u žilama... — Svršio sam — pomislih, a ne mogah ni reči progovoriti, međutim ostadoh na jednom mestu kao prikovan. Onaj me čovek jedva napipa...Troletna me groznica od straha uhvati. — Šta će biti sad će biti — rekoh kad me ona ljudeskara ščepa za mišicu; nisam mogao dobro ni videti koliki je, adi kolika mu je ruka, to sam osetio... — Šta kmečiš tuda, nesrećo jedna a?!! opet mi podviknu. — Jao-o-oj! — viknem što sam god mogao. — Ta ne deri se, ugursuze, inače ću te o onaj plot omlatiti kao mačku,... ne budi ovaj svet!!... viknu ljutito podignuvši me čitav metar od zemlje, pa me za tim spusti tako nežno, da moradoh kleknuti na kolena! Ja umukoh, čitavo me nesvest uhvati; sve mi se okretaše oko glave. — Odi ’vamo, uljo jedna, da vidim ko si, — reče ovaj strašni neznanko vukući me za ruku jednom fenjeru, upravo nosaše me kao neku torbicu. Kad ga videh na svetlosti, ja se još više uplaših; oči mi se ne mogahu pokretati jer se ukočiše gledajući u njega. To beše jedna grdno visoka i plećata ljudeskara sa puškom o ramenu i šubarom na glavi; usta mu behu toliko velika, da čisto dodirivahu oba uha, gotovo razvučena preko celog lica, a brada,... da Bog milostivi sačuva!!...Čitav snop, pa nekako umršena! Videći me u seljačkom odelu izgledaše kao da se iznenadi...Zagleda me sa sviju strana pa i u obuću. — Odakle si ti i čiji si?! — upita me veoma ljubazno, što me jako začudi. Ja mu kroz plač kazah i sve po redu ispričah kako sam tu došao.On me pažljivo posmatraše.Kad završih reče mi vrlo prijatno: — Odmah sam pomislio da si otuda; jer poznadoh po obući. — Ja nikoga ovde ne poznajem, — prošaptah pa opet udarih u plač. — Nemoj da plačeš, — reče mi blago milujući me po obrazu, — dobro te si naišao na mene...Čiji reče da si?... Kazah mu ponovo... — Tako, znam ti oca i kad je kmet bio. — Od kuda ovaj da zna moga oca odavde iz Beograda? — pitah se začuđeno. — Gde si reče došao na prenoćište? upita me on dalje. Sad beše čvor; jer ne znađah kako se zove kavana, niti kraj u kome je. — U jednu kavanu — odgovorih. — Kavana ima dosta u Beogradu, nego kako se zove? — Ne znam. — Kako ne znaš vraga?! — Onaj me je čovek doveo sa kojim sam putovao, a nije mi ime kavane kazao, odgovorih. — Pa bi li sam umeo kazati kako izgleda ta kavana? Znam samo da ima velike gvozdene vratnice na ulazu u dvorište i da je kavana pregrađena jednim zidom. — To nije ništa,... takvih kavana ima dosta. — Ima pred njom i mnogo kola — dodadoh ja. — Tako, — reče on zamišljeno. — Ama da mi je samo da nađem onu česmu sa zmijama, pa bi lako pogodio gde je kavana — rekoh. — Česmu sa zmijama?!...Tako, sad znam gde je. Čuvši ovo: „sad znam gde je“ u malo što ne uzviknuh od radosti i pored svega straha bi ga zagrlio samo da sam ga mogao dohvatiti. — To je, — poče on, — na Terazijama — Pandilova kavana...Znam, znam...Hajdmo pod ono drvo da ne kisnemo, vidiš da poče kiša jače padati, — reče pa me povede jednom obližnjem drvetu, — tako, ovde nećemo mnogo kisnuti. Ja se potpuno oslobodih pored ovog čoveka, koji pre kratkog vremena beše za mene strah i užas.Pored njega se osećah sigurnim. — Šta ćemo sad da radimo, — poče on, — ja ne mogu da ostavim „liniju“, a tek sam pre jednog sahata i zastupio, te da te odvedem? — Ja ne znam, — odgovorih a među tim razmišljah: šta li je ovaj čovek i šta li mu je to „linija?“ — A imaš li novaca? — upita me iznenada. — Imam jedanaest i po groša, — odgovorih. — To je malo, vrlo malo...Šta misliš ti sa toliko da uradiš, to nije dosta ni za sutra?... — Pa, ja mislim da nađem posluživanje, a čuo sam da toga ima, pa ću da se upišem u školu...Slušaću i učiti dobro... — Tako i treba da radiš, a pored toga da budeš pošten i štedljiv; tuđe da čuvaš, jer ako umedneš čuvati tuđe umećeš i svoje... Iz daleka se začu zvrka kola, usled čega se moj zaštićenik okrete na onu stranu odakle dolazaše zvuk. — More dobro će biti — reče mi, — ako ova kola ovamo dođu. I zaista se kola sve više i više približavahu...Nisam znao zašto veli: dobro će biti. Za nekoliko trenutaka kola behu već kod nas. — Ej, kočijašu, — viknu ovaj džin svojim krupnim glasom. Kočijaš se zaustavi. — Kuda ćeš? — upita moj novi poznanik. — Kući, — odgovori kočijaš, — vreme je, valjada, da se i ja malo odmorim. — A, ti si, čiča Ilija, — reče neznanko primaknuv se kolima sa mnom. — Ja sam glavom, brat-Mirko, šta si rad? — Hoću prijateljski da te zamolim, da odvedeš ovog mališu u Pandilovu mehanu, pa ću ti platiti koliko je pravo...Sinoć je došao u Beograd, a pre nikad nije bio, pa se izgubio.Inače, i služba mi nalaže da ga uputim gde treba ili sprovedem u kvart.Meni je njegov stric, dok je bio živ, mlogo dobra učinio, pa hoću bar u ovoj prilici da mu se koliko toliko odužim...Hoćeš li?... — Konji su mi veoma umorni.Eto već je pola dva, — reče čiča Ilija pogledav u sahat, koga osvetli zapaljenom žižicom, — ali kad je tako za tvoju ljubav odvešću ga. — E, Bog ti dao.Koliko ćeš uzeti? — Šta imam da ti uzmem?Bog će to meni s druge strane naknaditi....Kad se nađemo drugi put popićemo po jednu...Neka sedne taj veliki gospodin. Ja sam pogledao čas u jednog čas u drugog, jer ih mogah dobro videti naročito Mirka, pošto stajaše pred fenjerom od kola. — Kako ti beše ime? — upita me Mirko okrenuv se meni, zaboravih. — Milan. — Aha, tako...E, ti, Milane, ako se upišeš u školu, dobro da učiš i da slušaš...Kad ti što god u kakvoj nuždi ustreba, ti me potraži u opštini, kroz nekoliko dana znaćeš gde je to...Upitaj samo za Mirka Marića, noćnog stražara, pa će ti svaki kazati.A sad evo ti ovaj jedan dinar; ja nemam više...Ajd’ pođi s Bogom. Ja bejah veoma iznenađen dobrotom ovih ljudi...Od radosti mi suze potekoše.Skidoh mali fes s glave i dobro cmoknuh čiča-Mirka u ruku, ali dinar ne htedoh uzeti. — Na, uzmi ovo! — Neću, — odgovorih. — Ne magarči se tuna, već uzmi kad ti dajem, trebaće ti. — Uzmi, uzmi kad ti daje, pa pohitaj da ne gubimo vreme, daleko je...Ne bi ti ja drugog sada odvezao tamo ni za deset dinara, — reći će čiča Ilija. Uzmem dinar i opet moga dobrotvora poljubim u ruku.Ča-Ilija u tom otvori vrata od kola i ja uđoh. U kolima sam ostao stojeći; jer nisam znao gde i kako da sednem pošto se ništa ne viđaše.S polja čuh kratak i nerazumljiv govor, a za tim se kola krenuše i ja se, izgubiv ravnotežu, stropoštam na sedište. Bože, šta mi tada ne dođe na pamet.Sve sam bio kao u nekom zanosu, u snu.„Prvo veče pa da se vozim na fijakeru, koji sam tek samo mogao rado gledati“, mišljah. Koliko smo se vozili ne znam, tek kad se kola zaustaviše, mislio sam da smo preleteli...Kočijaš siđe sa svoga sedišta i otvori vrata. — Hajde, došli smo! Iziđoh... — Jest, zaista smo došli, poznajem gvozdenu kapiju, — rekoh u sebi. — Vidiš, zatvoreno, — reče ovaj dobri čovek pa priđe k vratima i poče lupati. Posle kratkog vremena pojavi se na vratima jedan dremljiv momak, kome čiča Ilija reče: — Doveo sam ovoga mališana, tu je kod vas na prenoćištu,... bio se izgubio.Namestite ga gde neka spava...Laku noć! — Laku noć, odgovori momak zlovoljno. Međutim ja ščepam čiča Ilinu ruku i poljubim je. — Živ bio, živ bio!...Gledaj pa se dobro vladaj, — reče mi, pa za tim sede u kola i odjuri. — Hajde unutra, nesrećo jedna, dok nisam zatvorio vrata, — prodera se momak ljutito, — zar ja zbog svakog gada moram da ustajem. Uđosmo unutra...Jedna lampa na sredini kavane škiljaše tako slabo, da su se jedva mogli videti obližnji stolovi i stolice. — Idi tamo, — reče mi momak nabusito, pokazujući u ono drugo odeljenje gde sam večerao, — pa lezi na jednu klupu ako ima mesta, a ako nema ti na patos, pa sutra gledaj da se tornjaš bez traga odavde, jesi li razumeo? Uđoh tamo gde mi pokaza,... u drugo odelenje, koje beše puno putnika i do zla Boga zagušljivo. Koliko sam mogao videti od one slabe svetlosti što dolazaše kroz staklena vrata, ležahu seljaci i rabadžije i po klupama i po patosu, a u krajnim uglovima beše savršena pomrčina.Neki hrče, neki stenje, neki šišti kroz nos, neki se češe, neki, opet, bunca...Počeh pipati rukama pored zida tražeći kakvo mestašce da legnem, ali ga ne nađoh,... beše sve puno.Šta sam znao da radim, morao sam leći, ali gde?...U ono prvo odelenje da iziđem ni pošto; jer da me oseti onaj namćor lepo bi se proveo...Da legnem za vrata, ne ide; ne mogu da se otvore, ako bi ko hteo ući...Možda je i bilo praznog mesta, ali ga nisam mogao naći, pošto se nije ništa videlo po uglovima, a gde sam god pipnuo, tu sam naišao na koga.... — Ništa mi drugo ne ostaje, — rekoh — no da se zavučem pod klupu.Tako i učinih...Hteo sam se ugušiti od prašine i paučine...Mislio sam o svemu i svačemu...Tako misleći nešto mi se razžali i počeh plakati, ali ne glasno, jer nisam smeo, a u tome sam i zaspao. Spavao sam kao zaklan.Nisam osetio kad su poustajali...Niko me nije primetio, pa ni momak kad je čistio.Ne znam dokle bih spavao da me jedan seljak, koji seđaše više mene, ne udari nogom po licu.Kad se probudih jedva se razabrah gde sam. Polako se izvučem sav kaljav i prašljiv pošto sam bio mokar kad sam legao.Seljaci me primetiše i smejahu mi se grohotom.Ja se jedva progurah između njih, jer ih beše mnogo.Zaseli pa piju: neki kavu, neki rakiju; moga saputnika ne beše...Iziđoh u dvorište gde sa sebe otresoh prašinu i paučinu, pa za tim odem na bunar i dobro se u koritu, iz koga poje volove, umijem i ubrišem krajem od svoje košulje. Kad se vratih u kavanu zatekoh moga saputnika.Čim me spazi viknu: — Gde si ti noćas?! — Nigde, — procedih kroza zube. — Kako nigde?! Počeh pričati...Seljaci se načetiše oko nas; u tome priđoše i tri dečka, nešto veći od mene, u lepom i čistom odelu, koji dođoše iz prvog odeljenja...Bili su đaci.Svi me netremice slušahu... Kad bih gotov seljaci se raziđoše i zauzeše svoja mesta, a saputnik mi reče: — Uzmi se na um, ovo je velika varoš, pa možeš i gore proći. — Biću pametniji, — odgovorih. — Ako si gladan ti uzmi parče hleba pa jedi; ja idem da gledam svoga posla, pošto sutra, najdalje prekosutra već moram da se vraćam; a i ti nemoj da sediš skrštenih ruku ili da zijaš po beogradskim ulicama, već gledaj ono radi čega si i došao. On se diže i ode...Ja ga više nisam video,... ne znam ni kad se vratio kući. I seljaci se rasturiše svaki svojim poslom, jer beše već dockan.U kavani ostaše samo ona tri đaka, momak i ja. Na moj zahtev donese mi momak parče hleba koje u slast pojedoh.Sedoše i ona tri đaka za moj sto; poručiše jelo za doručak; ja uzeh još jedno parče hleba. Iz razgovora saznam da su zaista đaci i da su došli u Beograd da uče gimnaziju.Ja im kazah da sam radi toga i ja došao, nu da nemam nikoga s kim bih otišao u školu da se upišem.Oni me pozvaše da idem s njima dok im dođu ocevi.Tako je i bilo. U putu do škole dobro sam motrio na sve, te da se ne bih ponovo zagubio. Kad stigosmo u školsko dvorište ne znađah kuda i šta pre da pogledam...Ujedanput mi se pred očima stvori slika moje seoske škole, pa kako beše jadna i žalosna prema ovoj!... — Hvala Bogu i ovo će od sada biti moja škola! — rekoh za sebe, a neka me prijatna jeza podiđe... Moji novi poznanici prijaviše se za prijemni ispit, a to isto i ja učinih. Određenog sam dana položio prijemni ispit i upisao se. Tri puna dana po dolasku proveo sam razgledajući pojedine dućane i kuće i to u obližnjim ulicama, a najviše sam se bavio kod terazijske česme.Voleo sam da gledam guranje onoga sveta oko vode.U veče sam dolazio u kavanu na prenoćište gde sam već imao i stalno mesto na jednoj klupi. Četvrtog dana, kao obično, rano dođem kod česme...Moglo je biti šest i po sahati.Tek što sam, tako reći, stao, priđe mi jeda mladić od svojih 15-16 godina gologlav sa zasukanim rukavima i u papučama, u ruci držaše jedan bokal. — Jesi li ti đak? - upita me. — Jesam, — odgovorih mu nepoverljivo mereći ga od glave do pete. — Ja sam mislio da nisi...Moj majstor traži šegrta, pa reko... — Neću da budem šegrt. — A što da ne?!...Berberski zanat nije tako težak...Eto tu nam, je dućan, — reče pokazujući rukom — ja se o Mitrovu proizvodim za kalfu. Pored nas stajala je jedna omalena devojka takođe sa bokalom u ruci, zasukanim rukavima i u papučama...Mogu ti odmah kazati i njeno ime, zvala je se Ida, po narodnosti bila je Mađarica.. Ona je slušala naš razgovor i, kad ja odbih onoga mladića, upita me rđavo srpski da sam je jedva razumeo. — Hočeš slušila? Ja nisam znao šta je i ko je ona. — Kako da služim?Šta imam da radim, jer ja moram u školu ići? — upitah je. — Pa tako slušiš...Doneseš voda, cepaš trfa, čistiš opuća, itiš s mene pijac, trugo radiš... — A mogu li ja ići u školu? — Idiš, idiš... — E, onda dobro, hoću. — Čekaš, uzmi ja voda pa idiš kuči kod gospoja, vodila ja tepe... Ona natoči vodu u bokal pa za tim pođe a ja za njom.Ništa nismo do kuće govorili, samo su njene papuče sa visokim štiklama kloparale... Uđosmo u ulicu kod „Starog telegrafa“, pa u brzo i u kuću.Popesmo se na drugi sprat; ona napred ja za njom. — Čekaš tu, — reče mi pred jednim vratima u hodniku, a ona uđe u sobu. Ne potraja dugo i vrata se otvoriše; na njima se opet pojavi Mađarica. — Dođeš ovamo, — reče ona mahnuv rukom. Pogled mi se prvo zaustavi na jednoj ženi od svojih 30 godina, na kojoj beše jednostavna, kao detlić šarena haljina; a kosa joj tako zamršena, da bi čovek rekao: e nije se godinu dana očešljala, — sušti đavo.Sedi na stolici a prebacila nogu preko noge i pije kavu kao kakav paša.Pred njom na podu valjaše se jedan muškarac do dve godine... — Polubiš gospoja ruka, - reče mi Mađarica, koja stade pored peći podbočivši se — i usmeš kapa ot klava... — Ja skinem moj fesić i priđem da poljubim gospođu u ruku. — Živ bio, živ bio, — reče mi ova, — a odakle si ti?... Ja joj kazah. — Pa hoćeš li kod mene da poslužuješ? — Hoću, ali samo ako mogu ići u školu. — Pa dabogme da možeš. — Onda hoću. — E lepo, ja ću ti dati četiri dinara mesečno kao platu, a pored toga imaćeš stan i hranu, pa ako budeš dobar dobićeš i drugo što,... jesi li zadovoljan? — Jesam, — odgovorih. Sad idi sa Idom neka ti pokaže gde ćeš spavati, pa ako imaš kakvih stvari ti donesi i onda gledajte posao...Treba da naučiš red dok ne pođeš u školu...Ida će ti već pokazati. — Molim, kospoja, vi meni spremila pare, idimo odma na pijac, reče Ida gospođi a za tim meni: — Kako se ti svala. — Milan. — Opešenak,... idiš s mene dole u kujna, — reče i pođe na vrata a ja za njom držeći fes u ruci. Kujna je bila odmah ispod stepenica sa jednim prozorom.Tu je bila i Idina postelja. Kad uđosmo u kujnu ona me upita: — Jesi klatna? — Pa... jesam, — odgovorih. — Topro, odma ćeš topiti jedeš, — reče pa za tim metnu jednu pokrivenu šerpu na šparherd. Zbilja, tada sam prvi put video šparherd koji mi beše prava zagonetka,... a koliko sam posle zbog njega od Ide izvukao kad ga ne očistim dobro, mani se! — Evo jedeš kupusa, — reče Ida spuštajući šerpu na sto, — evo ti i lepa, — dodade za tim vadeći komadiće hleba iz fijoke. Kako sam bio željan da jedem što kuvano, jer sam dotle skoro samo hleb jeo, pojedoh sav onaj kupus, koga je bilo rahat trojica da doručkuju. — No ti jedeš mlogo topro, — reče Ida uzimajući praznu šerpu ispred mene, — vitićemo kako radiš. — Ja ću slušati, — rekoh zastiđen. — Sad odmah idiš doneseš tvoja haline, pa da gledamo posla. Ja odoh sve s noge na nogu do kavane.Uzeh svoju torbu i u trku se vratih natrag. — No ti prso došla, a gde su ti haline? — upita Ida kad stupih u kujnu. Ja izdigoh malo torbu u vis pa rekoh: — Evo ih. — No, lepa halina!!. Ja u stvari nisam nikakve haljine ni imao: na meni gaće i košulja, što je već bilo prljavo, i još jedna čista u torbi. Ida se spremi za pijac.Meni utrapi u šake jednu grdno veliku korpu koja beše gdegde žicom upletena.Odosmo na pijac i, posle jednog sahata, vratismo se kući sa punom korpom, koju sam jedva nosio upravo vukao.Kad dođoh bio sam sav od znoja mokar. Tek što malo odanuh, poče Ida komandovati: te ovo, te ono.Naređivaše u jedan mah stotinu poslova. — Uzmiš sad ove sudove, — reče mi ona pokazujući na dve velike kante, — pa ideš na česma i doneseš voda,... - tamo gde sam te jutros našla, pa posle lepo počistiš tu pred kujna i nacepaš trfa, pa kad s tim puteš kotova očistiš ova čisma,... pa ja tepi već posle još kasala šta radiš!... Zbog navale zadržah se na česmi poduže, a kod kuće zatekoh Idu gde grdi i larma, što me nema tako dugo.Ispričah joj kako su mi na česmi jednu kantu ispraznili dok sam drugu natočio, našta ona reče:. — Ti trepaš bole pasiš, a sad uzmiš metla i čistiš. Gledam, Bože, i onu metlu!...Kod nas su od brezovog pruća pa dugačke a šta je ovo?! — Ne klediš tu nego čistiš, — prodera se Ida. Ja počeh čistiti, ali sam bio nevešt pa ne ide...Primeti to Ida pa istrči iz kujne, istrže mi metlu iz šaka pa poče: — Ovako, ovako... Kako mu drago svrši se i to...Hajd’ sad da se cepaju drva.Uđem sa Idom u podrum koji beše iza kujne.Drva ne behu testerom isečena, već cele bukove cepanice, tvrde kao čelik, a što beše sikira, da te Bog milostivi sačuva. Evo ti sekire i trfa, pa sečeš kratko,... toliko, — reče Ida pokazujući rukama dužinu od jednog i po pedlja, pa za tim ode. Cepao sam drva skoro do podne, upravo prebijao... U podne me pozva Ida da postavimo sto, pokazivaše mi sve kako treba, tako detaljno, da to beše čitavo neko predavanje... Tek što postavih sto začuh kroz hodnik neko zveckanje; vrata se otvoriše i unutra uđe gospodin u oficirskoj uniformi sa korbačem u ruci, a za njim uđe i jedan veliki pas pepeljave boje.Kad ga ugledah poplaših se, a još kad poče da govori, mani se!...Visok, suv, namršten, pogleda oštrog, rekao bi čovek očima seče.U prvi mah me ne spazi, jer se bejah šćućurio iza peći, pošto htede ući u drugu sobu, a ne bi me ni video da pas ne poče režati na mene. — Marš! — viknu on ljutito na psa okrenuvši se k njemu. — Šta ćeš ti tu a?...Od kuda si došao, govori? — prodera se na mene kad me spazi i priđe bliže. — Ja sam,... počeh mucati. — Šta si ti a?.Napolje, huljo jedna, hoćeš da kradeš valjada!...Kako si se ušunjao tu?! — viknu zamanuv onim korbačem. —... ja, ja sam se — nastavih opet mucajući — jutros pogodio kod gospođe da poslužujem. — A, tako, pa što ne govoriš?!...A gde je gospođa?Završi blaže. — A kako ti je ime? — Zapita opet i ne čekajući moj odgovor. — Milan. — Odakle si? Kazah mu. — Znam, bio sam tamo, a kako si otuda mogao tako mali doći?! — Pa,... eto... U tom uđe i gospođa u sobu kuda je i gospodin ušao, vodeći dete za ruku...Jedva je poznadoh. Htedoh da iziđem, ali me on zadrža. — Stoj, kuda ćeš? — Idem dole. — Čekaj da mi skineš čizme. Otpasa sablju pa za tim sede na stolicu. — Eno papuče pod krevetom, daj ih ovamo. Prinesoh mu papuče i počeh skidati čizme, ali ne ide, behu tesne ili ja ne imađah snage. — Nosi te đavo, mrcino jedna, ko će od tebe još vajde imati...Zovni mi onu devojčuru odozdo neka dođe!... I sam ne znam kako se nađoh u hodniku: izletoh kao iz topa. — Sa ovim se nije šaliti, — rekoh trčeći niz stepenice. — Zove te gospodin, — rekoh Idi, kojoj još nisam znao ime, — odmah idi. Na đavola beše i ona ljuta kao paprika; Bog sveti zna za što. — Idiš ti do vraga, ja nisam tvoja truk, niti s tepe svinji čuvala...Truki put češ topiješ ova oklakija... — Šta li je sad ovoj? — upitah se za sebe, — šta hoće da mi je znati?!... Ona ode gore pa se u brzo vrati sa čizmama u ruci. — Na, ovi čismi posle ručak čistiš, — reče i baci čizme za vrata. Sretno se, Bogu hvala, svrši i ručak.Ja počnem da čistim čizme, ali nisam umeo; jer dotle nikad viks nisam ni video.Ida mi pokaza, ali badava ne ide,... sav se oznojih. — Ti češ mlogo batine izvučeš, — reče ona istrgnuv mi čizme iz ruku. — Ama šta je ovima?! — govorah u sebi, — koji im je đavo, hoće sve da za jedan dan naučim!! Nisam znao šta je Ida u ovoj kući niti ko je ona...Nisam ni slutio da je i ona sluškinja. Drugog mi je dana već bilo malo lakše, t. j. navikoh se koliko toliko...Sledećih dana posao je bio isti kao i prvog,... nisam imao ni trenutka odmora.Svako jelo nisam mogao jesti.U veče se legalo dockan a u jutru ustajalo rano...Iz dana u dan bivah sve slabiji; da li je to dolazilo od promene dotadanjeg načina života, ili vode, ili klime ne znam, tek sedmog dana bejah i suviše slab.... jedva sam se držao na nogama, a ona bezobrazna Mađarica nije mi dala stati.Ono malo novaca što sam još imao moradoh dati za hartiju i druge sitnice, pa s toga sam bio prinuđen trpiti sve tim pre, što nikoga poznatog nisam imao... Dođe i taj željeni dan - početak škole.Ona mi je bila mesto za odmor od velikog domaćeg posla; jer sam mirno mogao nekoliko sahati dnevno sedeti. Kod kuće nisam mogao ništa učiti, a nisam imao ni odakle; jer ne mogoh kupiti ni jedne knjige, i na kraju oktobra, pročitaše mi dve dvojke. Razmišljao sam šta da radim...Ako u ovoj kući ostanem propašću.Istina zdravlje mi se beše potpuno povratilo, ali koja vajda kad nisam mogao ni jedan trenutak na učenje upotrebiti.Raspitivao sam za drugo mesto kod svojih školskih drugova, sa kojima sam se već bio dobro upoznao, ali uzaman. Radio sam u kući kao rob...Milošću mađaričinom ukrati mi se doručak, pa, Boga mi, počeh dobijati i vrlo slab ručak i večeru, a nikome se za to nisam smeo potužiti; jer je Ida u kući bolje stajala nego ja, i ona je mogla sa mnom činiti šta je htela. Beše već jako zahladnilo i noći odužale.Spavao sam u hodniku na gornjem spratu koji je bio patosan mermerom.Sve spavaće haljine bile su mi jedno vojničko, iscepano ćebe i jedan slamni jastučić do krajnosti prljav...Pola ćebeta služilo mi je za prostirku a pola za pokrivku.Dugo u noć ne mogu da zaspim od zime, a i kad zaspim ubrzo se probudim.Čim se večera izjuri me Ida iz tople kujne u kojoj je ona spavala.Sveću nikako nisam dobijao.Dok su bili duži dani mogao sam štogod, štogod, bar kradom, pročitati iz svojih pribeležaka, ali sad baš ni slovca.Kad bi svršio u veče posao i počeo da čitam u kujni, Ida bi viknula: — Idiš spavaš, nemaš setiš,... prso, prso!... Ja sam morao odmah, hteo ne hteo, potražiti svoje ćebe i jastuče u podrumu, gde je preko dan bilo. Gospodin i gospođa imali su običaj da se odmah u svoju sobu zaključaju čim bi večerali, i treba da se što važno desi pa da iziđu. Ja nemam dovoljno reči, moj dragi, da ti opišem koliko sam se u toj kući za dva i po meseca namučio. Slučaj je valjada hteo, da se od te bede kurtališem. Jednog dana, baš na Đurđic, 3. novembra, dobijem za ručak samo onu zelen iz supe sa onim talogom što ostane na dnu lonca kad se supa ocedi. — Hajde jedeš, — reče mi Ida dohvativ lonac koji je bio na kraj šparherda i iz njega izruči zelen u jednu prljavu činiju na stolu. Bio sam preko mere gladan.Do ručka nisam ništa okusio; pa bar da sam imao hleba! Odozgo sa stola donese se dosta jela i hleba, ali čim ga Ida donese odmah nađe štogod te me iz kujne isprati, a kad se vratim nema ništa...Mislio sam se kud ova hulja mađarska deva jelo?! Počeh jesti zelen i parče okorela hleba...Video sam lepo da je pored mene, kad sam pošao da donesem bokal vode, pronela tako reći punu činiju kelja a bilo je i prženog mesa. — Moram ja saznati gde ona to ostavlja i za što ga krije, — rekoh za sebe.U istom trenutku gospođa pozva Idu gore da joj pomogne nešto na haljini ušiti.Znajući da će se oko toga poduže zadržati, počeh po kujni preturati tražeći jelo, čim ona izađe.Pogledah onde nema, ovde nema; a nisam mogao ni sanjati da što može biti pod slamnjačom nu i nju podigoh s jednog kraja, ali nema ništa; podignem i s drugog gde je bio jastuk i, na moje veliko iznenađenje, nađem jednu šerpu poklopljenu zaklopcem pa za tim vezanu sa krpom, a pored nje hleb takođe uvijen u krpu, tek što beše načet. — Ha, — rekoh, — za gospodina i gospođu ovde se ne ostavlja jelo, — a u istom mi se trenutku predstavi slika Idinog „brata“ Janoša, šloserskog kalfe.Ona mi je bar kazala da joj je brat. — Danas ćeš da ostaneš bez večere, Janoše, — rekoh i izvadim šerpu i hleb. Brzo odrešim šerpu u kojoj beše sav onaj kelj što sam ga video i prženo meso.Jeo sam kao hala i imao sam dovoljno vremena da potpuno izgrebem šerpu; od hleba mi osta jedan komadić.Kad sam bio gotov zavezah šerpu kao što je i bila, a tako isto zavijem i ono parče hleba pa ostavim gde je i bilo. Pravio sam se nevešt, a u sebi sam se smejao, pa i pribojavao; jer nisam mogao predvideti na šta će izići. Napominjem da je gospođa uvek odvajala večeru i držala gore u jednom ormanu pa u veče davala da se podgreje, a ono što preostane od ručka i večere i donese se u kujnu, mogli smo ja i Ida sve pojesti. Pred veče otišao sam na česmu kao i obično, gde sam se dugo zadržao.Kad sam se vratio bilo je već u veliko mrak...Ida spremaše za večeru rezance...Čim stupih u kujnu ona skoči na mene kao mačka; nisam još ni kante spustio a šamar puče...I ako sam bio dosta mali ipak sam se osećao toliko snažnim da se mogu i smem sa Idom potući. — Ti tvoja nos svud savučiš, svinji jedno! — dreknu Ida pa zamane da me i po drugi put udari...Kante mi iz ruku ispadoše i tresnuše na pod.Ja, ne govoreći ništa, jurnem na nju i zgrabim je za kosu, što je jako iznenadi i zbuni, jer se tome nije nadala...Nasta pravi dom: ispreturasmo stolice, izlomismo neke sudove, prosusmo vodu što sam doneo...Čitav dar-mar.Kad se oboje toliko umorismo, upravo kad izgubih i ja i ona volju za dalji boj, prekidosmo bitku...Oboje smo bili izgrebani po licu i krvavi; njoj marama beše spala, pa se prosula raščupana kosa; levi joj rukav beše sa svim ocepljen i srozan niz ruku. — Tepi ja pokasala, svinji jedno, — dere se ona, — tok moja prat dođe! — Valah pokazaću i ja tebi nesrećo mađarska, - odgovorih joj a sav sam drhtao od ljutine. Ona se umi, očešlja i presvuče reklu.Time baš osećah da sam u pravu i da protivu mene ne sme ništa da preduzima; jer da je što htela činiti ona bi onako raščupana i pocepana otišla gospođi. Čim je bila gotova ona dunu na vrata i ode...Sigurno da traži „prata“ te da mu se požali.Ona na kapiju a ja uz stepenice pred gospođu...Ispričah joj sve, ništa nisam sakrio. — Ta-a-ako, — razvuče gospođa ravnodušno kad bejah gotov, — vidiću ja šta je to bilo dok dođe gospodin... To je sve što reče.Ja iziđoh iz sobe, siđem u kujnu i umijem se.Nije potrajalo ni deset minuta dođe i gospodin; jer je bilo već vreme večeri.Odem da mu skinem čizme,... bio sam se izveštio.Vojnik, koji je pre bio na osustvu, dolazio je samo izjutra. Kad uđoh u sobu zatekoh gospođu gde priča gospodinu slučaj koji se desio između mene i Ide.On se samo šeta po sobi, a po neki put promrmlja nešto ljutito.Kad gospođa dovrši pričanje on se okrete k meni: — Milane, idi dole pa gledaj svoj posao, ništa nemoj govoriti,... čizme neću skidati, jesi li razumeo? — Jesam, — odgovorih pa na vrata. Dođe i Ida.Samo sikće i gura stolice i sudove po kujni, a ništa ne govori.Ćutim i ja kao zaliven... — Milane! — čuh gospođin glas sa stepenica, — dođi gore da uzmeš večeru te da se greje. Mesto mene ode Ida. Čim su oni večerali večerao sam i ja, a Ida nije htela ništa jesti dok sam ja bio u kujni.Svršim ono malo posla što sam još imao pa legnem, ali nisam mogao zaspati: nešto od uzbuđenja nešto od zime. Prošlo je od prilike jedan sahat...Mislio sam da je se na tome sve svršilo, ali polako se otvoriše vrata na sobi i ja ugledah gospodina gde potpuno obučen iziđe sa onim velikim korbačem u ruci.Lepo sam video pošto dolazaše svetlost iz sobe kroz vrata, koja ostavi otvorena. On se polako na prstima uputi stepenicama i siđe dole.Ljubopitljiv da vidim šta će biti ustanem i priđem k jednom prozoru, koji je bio iznad kujne, i polako ga otvorim.Gospodin je stajao pred kujnskim vratima,... mogao sam ga raspoznati, jer prilično prodiraše svetlost kroz tanke zavese kujnskih vrata.Stajao je tako pred vratima skoro četvrt sahata, pa najzad na ista zakuca. — Koj lupala tu,... šta če?! čuh Idin glas. — Otvori! — grmnu gospodin. — Oho!...Šta će biti sad će biti! rekoh zadovoljan. Vrata se otvoriše i on uđe. — Šta ćeš ti tu i koga tražiš?!... viknu gospodin kao da komanduje eskadronom. — To moja prat! — čujem Idin glas, — tošla na raskovor... - Kakav brat, veštice jedna, zar ti mene hoćeš da lažeš pored toga što si me neprestano krala i ovoga bizgova hranila! — ljutito viknu gospodin a za tim poče pucati bič...Nasta jedna užasna dreka i lupa koja poduže trajaše.Najzad otvoriše se vrata na koja ispade Janoš, a za njim Ida,... begali su kao pacovi od požara.Gospodin ih sa korbačem isprati do kapije, pa se za tim vrati u kujnu te ugasi lampu i zaključa vrata, pa dođe gore psujući, a, dok se on uz stepenice pope, ja zatvorih prozor i legoh praveći se kao da ništa nisam ni čuo ni video. Sve se utiša. Sutra dan uzeli smo ručak iz gostionice.Celog dana nisam išao u školu jer nisam imao kad...Drugog dana pogodiše neku babu, koliko samo da kuva, a sav ostali posao pade na mene...Možeš misliti kako mi je bilo. Licem na Sv. Arhanđela, 8 novembra, moju slavu, naredi mi gospođa da naranim dete, kao što sam obično činio. Za ručak smo imali nekakav krompir.Znaš sam da krompir dugo zadržava toplotu: s polja hladan a iznutra vreo kao vatra.Dadoh detetu jedno poveće parče; nisam, grešnik, ni znao, da će se ono onako izgoreti...Poče da žvaće, ali čim ga pritište zubima dreknu, pa mesto da krompir izbaci na polje poče ga gutati...Parče veliko pa ne ide...Zastade u grlu.Dete se zacenu i pocrvene kao kuvan rak.Mislo sam sad će izdahnuti i, zbilja, beše se jako izgorelo...Nisam znao šta da radim; jako se uplaših a i veoma mi ga bi žao...Ponudih mu vodu, ali ono samo maše ručicama i odbija a nikako da se povrati.Na plač detinji istrča gospođa a za njome i gospodin. — Šta je, šta je detetu? — upita gospođa uplašeno. Taman zaustih da odgovorim, a gospodin viknu: — Šta si radio s detetom, nesretniče? — Izgorelo se krompirom, eto još mu stoji u grlu, — odgovorih a sav sam se tresao od straha. Gospođa se truđaše da povrati dete koje se zbilja u malo ne uguši. Gospodinu se smrče pred očima, bar tako mi izgledaše,... bio je kao lud; ni sam ne znam od kuda mu se u ruci obrete onaj poznati korbač, koji fijuknu kroz vazduh i meni se savi oko ušiju.Osetih užasan bol; udarci se ponavljahu i ja se od bola savijah krijući lice rukama...Nikad to zaboraviti neću...On me za tim zgrabi za jaku i izbaci na vrata u hodnik pa poče opet tući bičem...Niz stepenice sam sišao glavačke. — Odmah da si pokupio dronje pa na polje! — prodera se on sa vrha stepenica. Nisam smeo čekati da mi se po drugi put kaže.Na brzu ruku pokupim ono malo sirotinje što sam imao pa na kapiju...Niz lice mi liju suze kao kiša, od bola nisam mogao ništa govoriti; baba me gleda pa se čudi,... ne zna šta mi je. Ni sam ne znam kako se obretoh na „Zelenom Vencu.“ Na onoj praznoj poljani tesali su majstori neku građu, nu kako je bio praznik nikoga nije bilo.Sedoh na jednu gredu i spustih torbu pored sebe...Glad nisam osećao i ako sam pre toga bio i suviše gladan. Nešto mi se ražali i suze mi ponovo grunuše...Slava mi je pa tako da prođem ni kriv ni dužan...Setih se svega minulog...Mišljah šta ću sad da radim i kuda ću?!..Pet para nisam imao! Kako beše dan lep i neobično topao i ako beše 8. novembar, ja u tome razmišljanju zadremah...Spustim se na zemlju između greda, metnem torbu pod glavu i zaspim. Kad sam se probudio lampe već behu zapaljene...Hladnoća me uhvatila,... bio sam se sav naježio.Po licu se nisam smeo pipnuti toliko me je bolelo; osećao sam da su mi obrazi otečeni.Jedva sam se razabrao gde sam.Poče me i glad mučiti i to vrlo jako, jer celog dana nisam ništa okusio. Ovde nisam mogao ostati, ali kuda ću?..Kuda i na koju stranu da se krenem, nisam znao!Počeh od zime već i drhtati. Da idem kod koga druga bilo je dockan, a bio je i praznik pa nisam mogao ni jednog naći.Najzad prebacim torbu preko ramena pa se uputim k Terazijskoj česmi, a ni sam nisam znao za što. Snužden i zabrinut stajao sam neko vreme kod česme i više besvesno posmatrao ono guranje šegrta, slugu i kuvarica, a odatle se uputim po nekom instinktu Pandilovoj kavani. Ista ona stara: seljaci opet nemarno sede za stolovima, kao i pre, pijući rakiju.Ni jedan me seljak ne primeti kad uđoh.Torbi nađoh mesto u jednom uglu ispod klupe, a ja sam sedoh u jedan kraj; seljaci me pogledahu podozrivo.Momak ne beše pređašnji već neki novajlija; čuh gde ga zovu Đera...Veoma sam bio gladan a nisam imao šta da jedem niti za šta hleba da kupim... Seljaci se jedan po jedan raziđoše pa da se opet kroz kratko vreme vrate dok namire volove, a samo dvojica ostadoše...Valjalo mi je ma šta preduzeti, pa najzad rekoh: „Što će biti jesenas neka bude večeras“, ustanem i priđem Đeri, koji se odmaraše za stolom na kome se seče hleb; skinem fesić s glave i onako uplakan počnem: — Kad bih imao šta da vam pomognem ja bih vam rado pomogao. — Što, bre, da mi pomogneš? — upita Đera mereći me od glave do pete, — koj’ si ti?.. — Ja sam đak, — odgovorih okrećući fes u rukama. — Što ne služiš kako ja pa da pari zaradiš nego će gospodin bidneš! — — Pa ja sam služio... — Pa te isterali što ne valaš. — Ja sam dobro slušao. — Pa što da te istera gazda? Ja mu ukratko ispričah šta je se sa mnom desilo. — O, o! — uzviknu Đera kad bih gotov, — ama ja nisam gazda, ne znam što da pravim sos tebe sad!... — Eto ja ću da vas poslušam što god hoćete samo da ovde prenoćim i da mi date parče hleba, jer sam i suviše gladan, a sutra ću odmah ići. — Đera poćuta malo pa za tim ustade i priđe prozorčetu od kujne kroz koje uzimaše jelo i do pola se u njega zavuče. — Ano, mori, — čuh gde Đera govori, — sakaš li večeras krompir da ljuštiš? — Pa moram, za Boga, nemam ni jedan očišćen...Što pitaš? — Imam edno dete, saka da ti pomogne što. — Pošlji ga ovamo. Đera se izvuče iz prozora pa se okrete k meni: — Idi tamo kod kuvarica pa će ti dava posla, a daće ti i da jadiš... — Opet kuvarica, — rekoh u sebi a za tim glasno, — hvala, — i odoh u kujnu. Fes sam još držao u ruci.Čim stupih unutra priđem Ani i htedoh da je poljubim u ruku, misleći da neće biti s goreg, i, zaista, ovo joj polaska. — Živ bio mali, živ bio, — reče ona nekako dostojanstveno — a gde si do sad bio? Ja joj u kratko kazah, a pri tom očiju sa šerpenja nisam skidao. — Siroto dete!...A jesi li gladan? upita ona blago. — Jesam mnogo; ceo dan nisam ništa jeo. — O, o,.. evo sad ću ja tebi dati da jedeš, pa posle da mi malo pomogneš u kujni; momak se razboleo što ovde pomaže, pa ne mogu sama sve da stignem. Posle večere dade mi Ana nož da čistim krompir. Ani je moglo biti do četrdeset godina.Njena tiha, blaga ćud i simpatičan, gotovo primamljiv izraz lica učiniše, te je odmah, tek što je videh, zavolim kao majku; upravo moje zamišljanje slike materine, koju nisam ni zapamtio, kao da ovde dobi svoga života, ovaploćenja. Uzgred joj ispričam sve što sam preživio od kako sam došao u Beograd.Pažljivo me je slušala i meni izgledaše, da me vrlo iskreno i duboko sažaljeva. Oko jedanaest sahati bili smo gotovi s poslom, te mi Ana reče: — E hajde sad tamo kod Đere te legni, pa sutra opet dođi ovde kod mene da ti dam doručak pre no što odeš u školu. — Đera mi napravi mesto na jednoj klupi gde sam do zore mirno spavao. Sutra dan bio sam pred kujnskim vratima pre Ane. — O, o, pa ti si vredniji nego ja, — reče ona kad dođe. Skidoh kapu i pozdravim je...Odmah čim uđosmo u kujnu, počeh ložiti vatru. — Vidiš, to je lepo od tebe...Ti već znaš šta prvo treba uraditi...Hajd’, hajd’, blago meni, — reče Ana ljubazno. Oko sedam sahati dobijem doručak...Osećah se nekako zadovoljan što sam ovu dobru ženu mogao poslužiti i što nisam jeo badava. Uspremih sudove i počistih mrve sa stola, pa za tim upitah Anu imam li još što da je poslušam. — Sad nemaš nikakva posla...Možeš ići u školu, pa kad iziđeš a ti opet amo dođi....A gde su ti knjige? — I nemam Bog zna kakvih knjiga...Malo prošivene hartije u torbi; eno je tamo u kavani ispod klupe, — odgovorih. — Donesi torbu amo da je ne bi koji seljak odneo, pa ostavi onamo iza šparherda. Tako i uradim...Iz torbe uzeh jednu sveščicu čiste hartije i pođem u školu.Ali, pre no što odoh svratim kod Đere i upitam ga, imam li i njega što da poslušam, jer je za školu bilo još rano. — Nemaš, nemaš — reče Đera, — idi u školu. Morao sam još biti modar po licu, jer sam i otok osećao, a i drugovi mi u školi primetiše. U deset sahati iziđoh iz škole pa sve s noge na nogu k Ani...Pomagao sam joj u kujni i radio na potpuno zadovoljstvo njeno.Tako je trajalo punih osam dana; ja se lepo odomaćih.Ana mi jednog dana donese i stare haljine njenog sina, a na njenu molbu pralja, koja je tu stalno radila, opra mi košulje.Pre no što sam se presvukao lepo se izmijem.Sasvim drugo dete!...Ana čisto uživaše gledajući me...Mojoj blagodarnosti ne beše kraja.Želeo sam da se od ove dobre žene nikad ne odvojim, ali tako ne bi...Dođe momak koji je tu stalno služio,... beše ozdravio, i, meni tu više nije bilo opstanka.Morao sam sebi tražiti drugo mesto.Znao sam, pa sam kod drugova raspitivao...Drugog dana, po dolasku momka, reče mi jedan drug, da jedan gospodin traži đaka za posluživanje i da stanuje u Savamalskoj ulici.Odmah sam otišao tamo i pogodim se. Kažem Ani da sam našao mesto. — Vladaj se dobro, a kad dobiješ vremena ti se opet namini ovde... Ja je poljubim u ruku, a suze mi napuniše oči.Bilo mi je veoma žao što idem. — Živ bio, — reče ona pa me pomilova po glavi, — evo ti pa kupi šta hoćeš, — dodade pružajući mi pola dinara u srebru. Zablagodarim joj se primiv novac, pa uzmem torbu i odem da se i Đeri na njegovoj dobroti zahvalim. — Ti si dobro dete, ama ćeš muka imaš dok: svršiš škola,... bolje da si služiš pa da pari imaš i gazda bidneš, — reče mi Đera. Stan novog gospodina, koji je slučajno bio moj imenjak, neću ti mnogo opisivati...Sastajao je se iz dve sobe: jedne sa ulice a druge iz dvorišta, a obe su spajala jedna vrata; u sobu iz dvorišta ulazilo je se iz jednog mračnog predsoblja, patosanog cigljom.Prozori od ove sobe nisu neposredno gledali u dvorište već u jedan staklen hodnik, širok jedva metar, koji je služio u mesto kujne.Iz predsoblja ulazilo se i u ovaj hodnik. Nameštaj je bio star i neupotrebljiv; iz soba je iznošen samo prilikom seobe. Kucnem na vratima ovoga stana, u kome sam već ranije bio kad sam se pogodio. — Slobodno, — odazva se potmuo glas. Uđem u sobu. Gospođa sedi na jednom kožnom kanabetu; na nosu joj naočari, a u rukama raširene novine; između prstiju desne ruke viri joj zapaljena cigara, od koje se dižu kolutovi dima.Na stolu jedna oveća, crno-zelenkasta boca a pored nje čašica i jedan tanjir u obliku velikog kupusnog lista pun duvana. Najpre me pogleda pravo, ali, čini mi se, nije me mogla dobro videti, jer ubrzo spusti glavu pa me preko naočara, nekako blesasto, pogleda a na licu joj izraz kao da se pita: „Šta će sad ovaj ovde?!“ Ruke joj drhtahu i, čudim se, kako je mogla čitati držeći novine.U licu podbula i više modra; donja joj usnica beše skoro dva prsta široka i slobodno je visila, a boje bakaraste, sigurno od silnog duvana. — Ko si ti?!.Šta ćeš?!... upita me kad stupih unutra. — Pa ja sam,... što sam se pogodio da kod vas poslužujem, — rekoh prilazeći joj k ruci. — A, ti si, — reče skidajući naočare. — Da. — A jesi li doneo stvari? — Jesam.Tu su pred vratima. — Dobro, iziđi tamo — reče i pokaza mi vrata što vode u predsoblje. U celoj kući: i u sobama i u predsoblju i u hodniku, svuda strašno zaudaraše na vlagu; samo što voda ne curi iz zidova. U drugom odeljenju sedeo je jedan Švaba, a predsoblje je bilo zajedničko.Imao je ženu i dvoje dece...Sa psima je bio i suviše bogat, imao ih je šest — pola tuceta! a i u mačkama nije oskudevao,... čitava menažerija. Kroz dva-tri minuta iziđe i gospođa iz sobe.Nisam znao šta joj je: čas se prihvati za jedan zid čas za drugi... Jedva dotetura do vrata od onog hodnika, pa kad ih otvori pokaza prstom i reče: — To je kujna... Ona se za tim teturajući vrati u sobu, a ja uđem s torbom u kujnu!...Kažem ti: tri metra hodnik nije duži, koliko i soba, a jedva jedan širok.U njemu ništa drugo ne beše sem jednog malog sa svim rasklimatanog stola, šparherdića, jedne stolice sa propalim sedištem, burenceta za vodu, dva krčaga, dva-tri garava lonca i dve šerpe od zemlje na prozoru; nekoliko tanjira, viljušaka, noževa i kašika na šparherdu, a to beše sve do krajnosti prljavo i masno, i svaki je sud bio okrnjen; ispod šparherda malo sitnih drva, jedne metle na sred poda i suviše mnogo đubreta razbacanog na sve strane...Niko ne bi mogao odmah poznati od čega je pod: da li od cigle, daske ili zemlje.Ličilo je više na svinjac nego na kujnu!... U zid, iza šparherda, beše zakucan jedan poveći ekser o koji obesih celu svoju imaovinu — torbu. Poskidam one prljave sudove sa šparherda i naložim vatru...Nije da se pušilo, nego misliš da se sve pretvori u dim...Ništa nisam video, rekoh oči mi ispadoše.Otvorih vrata na koja pokulja gust dim, kao da si plast mokre slame zapalio...Šparherd sigurno nije bio očišćen od kad je kupljen. Brzo polijem malo pod i počistim ga, pa za tim donesem sa bunara vode u jednom šafolju koji nađoh pred vratima, a tu nađoh i nekakvu krpetinu, pa ga počeh prati.Posle valjada petog šafolja vode, koju sam menjao, jedva raspoznah da je pod od cigle. — Šta je ovo i koja je vera?! — pitah se za gospođu, — kakva je ovo mrcina?!...Niti da mi što pokaže, niti da ona sama što radi, aja!...A gde joj je ručak?!... Bilo je skoro dvanaest, a ona ni da mrdne...Da je bila stara nije; jer, ogrešio bih se ako bi kazao da je imala više od 38 — 40 godina; da je bila bolestna nije. Dođe i gospodin a od ručka ni pomena. — Dokle ću ja tebe čekati?! — čuh gospođin glas kad on uđe u sobu. — Pa za Boga ne mogu pre,... nemam ja krila,... sad sam izišao iz kancelarije, — odgovori gospodin. — Neću ja da čujem za to, jesi li razumeo?! — Ama nemoj biti luda molim te, Ljubice,... umiri se. — Lud ti je deka bio, pa si lud i ti!...Na polje iz moje kuće! — Ljubice! — Na polje! — Ama Ljubice, molim te budi pametna. — Na-a-a-a-a-a-polje!...Na polje lolo, raspikućo, što me upropasti? — Dreknu gospođa Ljubica (tako joj je bilo ime) što igda može lupiv nogom o pod tako, da se sve zatrese. — Da nije ovoga deteta ovde u kujni pokazala bi ja tebi, bitango! — — No, hvala Bogu, te se i mene seti, — rekoh u sebi, a međutim čuđah se šta im je. — Pa za to, molim te, uzdrži se, — poče gospodin, — jer šta dete o nama može misliti!...Prvi dan pa da gleda našu svađu i bruku. — Tome se i moli Bogu, inače...Milane! viknu ona kucnuvši u prozor. — Izvolte, — odazvah se. — Odi ’vamo. Uđem u sobu.Gospodin stajaše pored stola držeći ruke u džepovima, bled kao krpa, a gospođa seđaše na kanabetu opet sa cigarom u ruci. — Živ bio, živ bio, — reče mi gospodin kad ga htedoh u ruku poljubiti, — jesi li došao? — Jesam, — odgovorih. — Uzmi šerpu s prozora i tanjir pa da kupiš ručak, — reče gospođa. — Na, evo ti pare, — dodade gospodin, — nismo danas ništa kuvali, jer nije imao ko da donese s pijace... Uzimajući novac nehotično bacim pogled na bocu koja je stajala na stolu...Beše već sasvim prazna. — Kad dođeš kupićeš vino, — reče gospođa. Po ručku uspremim sto operem sudove pa odem u školu. I večeru smo kupili u gostionici, a vino smo uzimali u jednoj maloj kavani koja je bila do kuće. Sutra dan smo već ja i gospodin išli na pijac, a gospođa je kuvala!... Poče ozbiljna zima...Spavao sam u kujni; gospođa mi dade jedan jorgan, iz koga ispadaše pamuk, i jedan slamni jastučić...Pola jorgana prostrem na cigle a drugom se polovinom pokrijem, isto onako kao kod prvog gospodina što sam radio sa ćebetom, ali ćebe je ipak bilo bolje a nije još bila jaka zima, ali ovde,... lepo da se smrznem!...Sastavim zube i kolena pa po celu noć drhtim... Niti sam imao gde da sedim niti da učim...Dobijao sam parčence sveće što se jedva iz svetnjaka nožem izvadi samo koliko da imam svetlosti dok večeram i legnem. Tako je išlo skoro čitav mesec dana...U sobu kod njih nisam ulazio dok me ne pozovu...Oni su se redovno svađali i u podne i u veče...Na prvi sam se čas skoro redovno zadocnjavao; jedina je sreća bila što smo po rasporedu skoro svaki dan imali prvi čas jednog profesora sa osobito dobrim srcem; bio nam je razredni starešina a predavao je Srpski jezik...Čim bi me spazio kroz prozor u školskom dvorištu odmah bi me pozvao da se ne mrznem; osustva mi je izvinjavao i bez uverenja; da toga nije bilo davno bi me isterali iz škole...On nije samo na spram mene bio tako dobar već i naspram ostalih, naročito siromašnih đaka. U školu sam išao dockan s toga, što je gospođa redovno vraćala ono, što bi gospodin na pijaci kupio...Ne bi mi bilo ni krivo, da ja sam kupujem, nego gospodin... Koliko je puta polećela za mnom cela korpa, ili meso, ili drugo što!!... Videći, da ću u onoj prokletoj kujni propasti od zime a i u školi zbog neučenja, požalih se gospodinu...On je bio vrlo dobar i, posle velike muke i prepirke, uspe, te sam u veče, dok on ne dođe, sedeo s gospođom u sobi, a spavao u onoj drugoj — nameštenoj sobi... Kad se htelo leći, otvorim vrata samo koliko da pronesem moj jorgan i jastuk; zadignem ćilim s poda i tu legnem, ali koja vajda kad je opet hladno; jer vrata odmah zatvore, nu ipak je bilo bolje, nije bar na mene sneg padao i nisam vetar osećao... Pre, no što dođe gospodin na večeru, a dolazio je oko osam i po sahati, ja sam sedeo na jednoj stoličici za stolom iza koga me gospođa nije mogla videti, jer sam bio mali a stolica suviše niska.Knjigu sam držao u rukama i udešavao da vidim.Gospođa je obično do sedam čitala novine, pušila i pila rakiju, a od sedam do osam pušila i pila, a od osam pa dok ne dođe gospodin revnosno hrkala!...A i jest, brate, dugo vreme, u četiri i po sahata se već smrkne pa do devet čitava godina! I ja, čim gospođa zadrema, ostavim knjigu pa počnem na onoj stoličici kunjati... Gospodin kad dođe zatekne nas oboje gde spavamo.U početku me je za to grdio, jer me je često puta morao dobro prodrmusati dok se razbudim, a koliko je puta gospođa i do zore ostala onako spavajući ni broja nema; to je se dešavalo kad suviše pije što nije bilo retko. Izbegavao sam da ne dremam, ali badava, jer noću ne mogu od zime da spavam, pa čim sednem u toploj sobi i malo se zagrejem zaspim kao zaklan; kapci mi postanu teški kao da su od olova!... Čim bi gospođa zadremala ja bih napravio cigaru i seo pored peći pa pušio i dim u peć duvao samo da i ja ne zaspim, ali koja vajda; jer kako sednem tako i ostanem...Tom sam prilikom naučio pušiti. Najzad nađem za najbolje ovo: sednem na stolicu pored vrata tako, da mi je lakat leve ruke bio uvek na ivici vrata i kad se ova otvore toliko me udare, da se moram probuditi. — Ta koji đavo sediš tu, da čovek vrat skrha preko tebe?!.. viknuo bi gospodin više puta neznajući zašto to činim. Večeru smo grejali na peći. Čim bi gospodin došao, ja počnem postavljati sto, pošto prethodno dobro protrljam oči, a on uzme buditi gospođu... U početku su se uzdržavali od mene, ali docnije nije mogao proći ni ručak ni večera, a da se ne posvađaju i ne potuku.Na to se ubrzo navikoh, i, kad bi se desio neki vanredni slučaj da se ne potuku, meni je bilo čudo i neobično. — Ljubo, Ljubo! — počeo bi gospodin kad dođe, — ustani da večeramo...Hajde, hajde, blago meni, ustani! Ona bi se malo promeškoljila pa bi opet zahrkala, i on bi imao muku dok je razbudi pa onda tek nastanu zanimljive scene. — Lolo jesi l’ se dovukao!.. viknula bi ona sanjivo pipajući oko sebe i šta bi dohvatila gađala bi gospodina pravo u lice; on je to znao pa je uvek bio obazriv. Jednog večera baci tanjir, drugog viljušku, trećeg nož, bocu, ama šta dohvati, a jednom zgrabi čak i hleb koji je stajao na stolu i baci se njime.Ovo strašno naljuti gospodina; ščepa je za kosu pa poče mazati, a i ona njemu nije ostajala dužna... U takvim prilikama je moja uloga bila mala: samo uzmem lampu sa stola, povučem se u ugao do peći držeći lampu malo podignutu i gledam šta se radi... Kad budu gotovi t. j. kad se dobro izdevetaju i zamore, ja spustim lampu na sto, pa za tim prinesem večeru...Ako je u boci ostalo rakije oni je dokusure, pa pošto se izduvaju i odmore počnu večerati. On me je zvao „Ćata.“ Kad sednu za sto, sedeli su jedno spram drugoga i to za užom stranom samo da jedno od drugoga bude što dalje...Tada bi i ja uzeo svoju stoličicu i seo pored peći, a kad sam večerao ili ručao držao sam tanjir na kolenima, hleb u levoj a viljušku u desnoj ruci... — Na, Ćato, donesi jedan litar vina, — rekao bi gospodin kad počne jesti...Inače ni jedno ništa ne govori. Donesem vino i spustim na sto, pa opet zauzmem svoje mesto...Gospodin naspe sebi vina u čašu i pije, to isto učini i gospođa...Sve to biva ćutećki i po nekom taktu...Kad se vino približi kraju tek koje od njih procedi koju reč kroz zube i počnu se pogledati više krišom... — Na, ti, derane, donesi još jedan litar, — rekla bi gospođa kad sa svim nestane vina. Kad se vratim zateknem ih gde malo jasnije i više razgovaraju, a gospođa bi već sedela za dužom stranom stola, ali opet na samom kraju do one strane gde je ranije sedela, i pušila... Pri kraju drugog litra počne sa svim živ razgovor i gospodin sa svoje strane zauzme mesto kao i gospođa...Sad su, dakle, oboje na jednoj strani stola!... Pošlju me i za treći, i, dok njega piju, ja uspremim sudove i unesem svoje haljine...Što se vino od ovog trećeg litra više približavalo kraju, to se i oni jedno drugom sve više približavahu, i najzad se zagrle. Bili su dosta dobrog stanja, i da su bili pametniji mogli su lepo živiti.Nije bio redak slučaj da uzmu fijaker i celo se posle podne voze, naravno i ja sedim pored kočijaša...Išli su u Topčider, Smutekovac, Rakovicu i druga okolna mesta...Tamo bi pili piva, jeli salame, sira, viršle i drugo, pa pored svega toga u veče, kad dođu kući, završe svađom ili tučom.Gospođa ni u šta ne računa pivo i vino, dok ne pije rakije, a kad je pije odmah je za sve gotova...Za nju je bilo vrlo teško odvojiti se od boce...Kad bi se vratila iz Topčidera ili kog drugog mesta, ona bi željno, upravo halapljivo zgrabila bocu s rakijom, onako još obučena, pa bi pila dok ne sustane.Odmah prestanu oni dobri odnosi koji su to posle podne između njih vladali...Primirje se pokvari i pravi rat nastane!! Pri kraju meseca februara dođe gospođina ćerka, Leposava, (tako se zvala).To joj je bilo dete od prvog muža. Došla je kod njih da umre; jer je bila u najvećem stepenu bolesna od jehtike...Mlada devojka od svojih 17 godina; bila je učiteljica mislim na Umci ili u Obrenovcu...Toliko je bila, sirota, slaba, da je izgledalo, e sad će na nogama izdahnuti.Nije dugo ni živila: umrla je, koliko se sećam, 24. marta. Za vreme njenog bolovanja povrati se malo red u kući i mir između gospodina i gospođe, samo što je ova još više pila, a posle smrti kćerine pila je toliko, da često puta padne i po nekoliko sahati ništa za sebe ne zna. Bolesnicu sam ja dvorio i čuvao. U poslednje vreme skoro nije mogla ništa drugo jesti sem po malo supe...Svo jelo, što je iza nje preostajalo, ja sam dokusurivao.Dok jede supu, sedeći u krevetu, ja joj držim tanjir, pa čim prestane dohvatim istu kašiku i pred njom pokusam ostatak supe i ako mi je ona to branila...Nisam ti ja razbirao od kakve je ona bolesti ležala niti sam znao da se bolest može preneti!... Oko pogreba imao sam i suviše posla; tri dana nisam išao u školu. Gospođa se užasno prozli; nije prošao dan a da od nje ne dobijem koju ćušku.Nije birala gde će me i čime udariti, a s gospodinom kako je postupala mani se!...Poče se i sa komšijom—Švabom i njegovom ženom svađati što do tada nije činila; jer su to bili ljudi vrlo mirni.Iz njihove se sobe nije mogla nikad čuti larma i svađa, jedino što se moglo čuti: tra-la-la, tra-la-la, ili kad gospođa Švabica zove pse: mopsili, pubili, hektor, kastor. Ovaj par ljudi išao je opet u drugu krajnost...Sigurno su bili jedno u drugo zaljubljeni...Mazili su se toliko, da je već meni, kao detetu, bilo bljutavo... U jednoj sobi plješte batine, a u drugoj poljupci, u jednoj psovka i dreka, a u drugoj pesma i smej, u jednoj se nemilostivo čupaju za kose, a u drugoj nežno grle i miluju!... Jednog dana, i ako je proleće bilo osvojilo, beše i suviše, prema tome dobu, hladno i kiša padaše...Bio je Petak.U jedanaest sahati dođem iz škole, pa onako mokar i ozebao zavučem se iza šparherda da se malo ogrejem.Gospođa je bila u kujni.U levoj ruci držaše zapaljenu cigaru a u desnoj varjaču kojom mešaše neku zapršku u šerpi.Kad je zaprška bila gotova ona podiže zemljan lonac sa šparherda da iz njega preruči pasulj u šerpu, ali, na moju nesreću, dno od lonca osta na šparherdu i pasulj se sav po njemu rasplinu; gospođa držaše u ruci lonac bez dna...Diže se gust oblak od pare,... nasta jedno cvrčanje a graške počeše igrati po vrelom šparherdu...To mi nekako pade smešno i ja se glasno nasmejah, ali smej odmah zameni plač, jer gospođa me onim loncem što je držala u ruci poče nemilostivo tući po glavi, kao da sam joj ja nešto bio kriv...Tukla me je dok je imala parčence u ruci; svega me krv obli...Evo i sad mi se poznaju dve belege na glavi! Dotle sam gospođu i mrzio i nisam, ali od toga dana prosto nisam mogao da je gledam...Da sam tada imao ma gde da se sklonim odmah bi izišao.Što sam god u kući radno, radio sam bez volje i na svakom sam koraku gledao da joj napakostim i ako sam znao da ću od nje za to povući, ali nisam mario... Nemajući kuda reših se da ostanem do kraja školske godine, pa ma šta trpio, a znao sam da će tada biti dosta praznih mesta i da ću jedno moći lako dobiti, pošto se tada đaci, koji poslužuju, mahom vraćaju svojim kućama da provedu školski rasput...Nu ipak, pored svega naprezanja i trpeljivosti, ne mogoh izdržati ni toliko. Već, kao što malo čas rekoh, mrzeo sam gospođu više no ma koga na svetu.Što mi je god zapovedila da uradim, uradio sam kao od bede, a i ona mene nije volela a davno bih ja iz kuće izleteo da nije bilo gospodina.Ona je po vazdan možda mislila kako će gospodina što više najediti a mene zlostavljati. Na dan predposlednjeg ispita oko sedam i po sahati odem na pijac s gospodinom da kupimo šta treba za ručak.Na pijacu smo se zadržali četvrt sahata...Što smo kupili donesem kući, a već je bilo deset minuta do osam; mislio sam da ću na vreme stići u školu ako se požurim...Ispit je.Dok ja spremah knjige gospođa preturaše po korpi...Taman zaustih da kažem: „zbogom“, a ona će tek: — Šta si ovo doneo, zar je ovo meso, a?!.. — Pa meso, eto,... gospodin je kupio, — odgovorih držeći rukom za kvaku od vrata. — Daću ja i tebi i gospodinu, bitange i raspikuće jedne, da si ovo s mesta nosno natrag pa drugo doneo...Na, jedi ti ove koščurine zajedno sa tvojim gospodinom, za vas i jeste da glođete kosti kao psi! — Pa mora za Boga biti malo kostiju, — usudih se da primetim. — Nosi kad ti kažem jer ću te po glavi s njim! — prodera se ona podignuv meso u vis a donja joj usna poče drhtati, što je bio znak da se s njom više nije šaliti niti ma što govoriti. Šta sam znao...Uzmem korpu i vratim meso.Pri polasku doviknu mi gospođa: — Neću ni koščice, jesi li čuo?!...Zamolim kasapina da mi promeni meso, pošto mu prethodno objasnih kako stojim kod gospođe, što ovaj i učini. Sve trčeći dođem kući potpuno uveren, da će gospođa sa mesom biti zadovoljna, ali ne bi tako. — Ja sam tebi kazala da neću ni koščice da vidim.Nosi, nosi ovo, dok te đavo sa njim nije bez traga odneo! — O, lude žene, — rekoh u sebi, pa opet uprtim korpu i vratim se natrag. Kažem kasapinu šta je.On nešto krupno opsova pa zgrabi ono meso i tresnu ga u jedan kraj tezge, za tim izvadi novac i dade mi sa rečima: — Evo ti pare pa kupi gde znaš. Ja sam znao da ne mogu nigde bolje meso dobiti, jer smo ovome bili stalne mušterije. Uzmem pare i pođem...Zastanem na pragu i upitam kasapina koliko ima sahati. — Pola devet, — odgovori. Ja mu se zahvalim i pođem, nu pri izlasku mi se zaustaviše oči na jednoj velikoj goveđoj džigerici koja s polja visaše na jednom krilu dućanskih vrata.Ponovo se vratim unutra i upitam kasapina: bili mi dao džigerice za sav onaj novac ali bez ikakvih drugih dodataka. Kasapin se nasmeja, jer vide šta sam nameravao, pa uze džigericu i oseče, mislim, samo dušnik i ostavi na tezgu, a ono ostalo sve strpa u korpu koja se napuni...Navučem na korpu zaklopac, platim kasapinu pa sve u trku kući...Kako su mi bile spremljene knjige, ja ih sa stola, čim uđoh, zgrabim levom rukom, a desnom spustim korpu pa dohvatim vrata.U tome iziđe gospođa.Ja već bejah u dvorištu. — Čekaj da vidimo šta si doneo! — viknu ona. — Možeš gledati, vala, ceo dan, — rekoh u sebi a za tim glasno: — Nema, gospođo, ni jedne koščice, sama krtina!... pa odjurih kao vetar. U školi su znali da ja nikad nisam mogao na vreme doći pa ni na ispit, te s toga me niko nije ni pitao što sam dockan došao. Ispit je bio u veliko počeo.Ja se uvukoh na vrata kao miš i sednem na svoje mesto.Drugovi me pogledahu smešeći se, jer sigurno izgledah smešan, pošto sam bio usplahiren i zbunjen. Nisam ni četvrt sahata sedeo pa me prozvaše...Sa ispitom sretno prođoh...Čim se pustismo na odmor odmah odem u kancelariju kod gospodina. — Šta je, Ćato, — upita me on kad uđoh, — odkuda ti ovde?! — Eto, ja dođoh, ovaj... počeh mucati. — Da te nije gospođa za šta poslala?... — Nije. — Pa onda šta hoćeš? — Ja sam došao da vam javim... — Šta? — Da sam od vas izišao. — E!A za što? Ja mu ispričah i najmanju sitnicu...Kazah mu sve šta je gospođa sa mnom radila i ja s njom. — Luda žena,... jes’ tako mi Boga, sasvim je poludela, — reče gospodin ljutito kad mu dovrših pričanje, — ići ćeš ti sa mnom kući... — Ne smem — prekidoh ga gotovo šapatom. — Nemoj da budeš lud!... — Ja ne smem,... ubiće me! — Ne boj se...Sa mnom ćeš ići. Ne odgovorih ništa, ali sam u pameti zaključio, da bi dobro bilo otići bar te uzeti ono malo dronjaka što sam imao. — Hajde idi sad na Kalemegdan produži on — te se igraj, pa me tačno u 12 sahati čekaj pred vratima našeg dvorišta. U dvanaest sam sačekao gospodina na kapiji kao što mi je kazao...Uđosmo u dvorište; ja sam na tri koraka išao za njim.Gospođa me ne primeti odmah jer sam se bio zaklonio za gospodina... — Napolje i ti! — viknu ona gospodinu s kućnih vrata, — napolje nesrećo jedna,... ti si čovek!...Ha, zar si i ti tu?!...Prodera se ponovo što igda može kad mene spazi, pa jurnu kao pomamna da me uhvati; ja obletah oko gospodina čas na jednu čas na drugu stranu. — Ljubice, Ljubice!...Molim te ostavi se, nemoj praviti doveka ludorije!...Govoraše gospodin zadržavajući je. — Zar imaš obraza još da govoriš, nitkove jedan?! — dere se ona sve jače sa podignutim rukama u vis. — Nemoj da me brukaš, Bog te ubio, nego ulazi unutra dok sad nije bilo... — Ti mi još pretiš, vucibatino jedna, i to u mojoj rođenoj kući...Zar misliš da ću ja više trpeti da mi... Nemade kad dovršiti rečenicu; jer je gospodin kao pomaman od ljutine zgrabi preko sredine i ponese unutra...Ona je mlatarala i nogama i rukama, grebla ga po licu, pljuvala i psovala najpogrdnijim rečima.Odistine dostiže vrhunac ludila. Lepo je unese u sobu. — Sad možeš da se dereš, — čujem gde govori gospodin. — Tvoga je dosta bilo, neka te trpi ko hoće, a ja više neću. Počeše pucati šamari!...Lupali su sudove po sobi i preturali stolice...Ja ulučim tu priliku i uđem u kujnu.Na brzu ruku pokupim ono malo mojih stvarčica u torbu pa iziđem u dvorište. Iziđe i gospodin iz sobe sav izgreban po licu. — Na, — reče on pružajući mi dva dinara, — pa odmah idi,... ovde nema više opstanka ni za mene...Sa svim je poludela; odmah idi!... Veoma mi bi žao gospodina.Uzeh novac koji mi dade, poljubim ga u ruku i odoh prebaciv torbu preko ramena...Išao sam ulicom a nisam znao kuda idem... Opet dođoh na Terazije kod česme,... ni sam nisam znao zašto.Spustim torbu na jedan veliki kamen koji beše prislonjen uz jedan kesten, a na kome su obično sedeli nosači.Tek što sam, tako reći, seo, priđe mi jedan žandarm i nabusito viknu: — Što stojiš tu, bre? — Hoću malo da se odmorim i da pijem vode, vrućina je pa sam ožedneo, — odgovorih mu. — Odmah da si išao odatle!...- Hajd’ hajd’!... — Sad ću, samo da pijem vode... — Nemoj ja tebi sad odmah da dam i vode i ladovine,... odlazi!...Podviknu gurnu me u leđa. Nisam smeo čekati da mi to i po drugi put kaže, već uzmem torbu pa pređem malo niže kod pekara, koji je pored pekarnice držao i neku vrstu aščinice...Tu uzmem pola hleba i neke pržene kobasice te ručam; onaj me je žandarm, među tim, posmatrao od česme.Meni to nije bilo po volji i gledao sam da se što pre očistim ispred njegovih očiju...Taman da iziđem a on pred vrata.Sigurno je načisto bio da sam bez službe kad jedem u aščinici i nosim torbu. — Kod koga si ti, bre, a? — upita nekako strogo uhvativši me za ruku. — Ja sam, ovaj... počeh mucati. — Šta si ti: ovaj.. govori! — Đak. — Kakav đak? — Jesam. — Kod koga si bio i gde si sad?... — Do malo pre bio sam kod gospodina Milana N... — A sad nisi nigde? — Nisam. _ — Sigurno si iz kuće što i pridigao?Daj tu torbu ovamo!... viknu uzimajući mi torbu. Da mi nije bilo žao ono malo knjižica i onih dronjaka, hteo sam da zagrebem niz ulicu, ali se od toga ne mogoh odvojiti. — Kakav đak, kakvi bakrači, hajde ti sa mnom u kvart, — reče žandarm pružajući mi torbu. — Kakav kvart?!...Neću ja tamo, — odgovorih uplašeno. — Napred, napred! — Ne mogu ja tamo da idem. — Napred kad ti kažem, dok te nije sad đavo odneo! — viknu ovaj divljak i tako me gurnu, da u malo ne zabodoh nos u kaldrmu. — Pa za Boga vidite da imam knjige...Ja sam đak!... — Marš!... Počeh ga kroz plač moliti da me pusti; a da nisam mangup pozvah se i na Đeru i na Anu, ali sve za badava,... moradoh videti kvart i to prvi put. U kvartu, sem jednog žandarma nikoga, pa ni dežurnog činovnika... — Evo ti, pritvori ovoga mangupa, jer je bez zanimanja, — reče onaj što me dotera onome drugom žandarmu koji seđaše na klupi u hodniku, — pa kad dođe dežurni pisar ti mu javi... — Dobro, dobro, — odgovori ovaj leno, tegleći se i zevajući. Onaj se vrati na „liniju“. — Šta si ti? — poče me sad ovaj drugi ispitivati. — Đak, — odgovorih mu plašljivo. — Imaš li đačku kartu? — Nemam, nisam je ni dobio. — U koji razred ideš? — Sad svršavam prvi, prekosutra imam poslednji ispit. — Pa što si napustio posluživanje dok ne svršiš ispite?Što se nisi malo pritrpeo? — opet će ovaj kroz zevanje da ga gotovo jedva razabrah, a po izrazu njegovu izgledaše, da ovo govori, tek koliko da se otme od silna dremeža što ga obuzeo. — I ja sam mislio da na svaki način ostanem do svršetka ispita pa da idem u selo i provedem raspust, — rekoh, jer mi se tada pojavi želja za selom, — ali se nije moglo dalje. — Za tim mu ukratko ispričam uzrok sa koga sam morao izići. — A odakle si? — upita me kad završih pričanje, koje on, kako mi se činilo, nije ni slušao. Ja mu kazah odakle sam i čiji sam. — E!...Znam, znam,... promrmlja tromo i protrlja oči debelim prstima svojim, ali po svemu sudeći on bejaše zadovoljan mojim prisustvom, jer mu poslužih kao sredstvo da ne zaspi, te valjda to izazva u nekoliko njegovu naklonost prema meni, pa malo razdremam poče blago: — Ja ne znam što te je ovaj i doterao ’vamo, kad se vidi da si đak! — Ne znam ni ja. — Ništa, pričekaj sad će valjada doći dežurni pisar,... otišao je ovde u kavanu da ruča pa ću ga moliti da te pusti, ali da se dobro vladaš i da budeš pošten; jer je i inače na naše(!) zemljake povika. — Dakle, ovo mi je zemljak, — rekoh u sebi čudeći se: kakva povika, a za tim glasno. — Za to ne treba da se brinete i ja ću vas pokorno moliti da me pustite, pa ću ovo kratko vreme provesti u školi i spremati se za ispit i odmah ću čim budem gotov, ići u selo. — Kad odeš kući u selo pozdravićeš Marka Živkovića iz Š..., sigurno ćeš ga videti, poznaješ li ga? — Vrlo dobro. — E, lepo, kaži mu: pozdravio te pobratim Mika Šević, žandar iz Beograda, pa će on znati. Tek što on završi rečenicu uđe i dežurni pisar. — Sedi ti tu sad ću ja, — reče mi Mika ulazeći za pisarom u kancelariju. Ne potraja dugo i on me pozva unutra. Noge su mi klecale, jer prvi put izlazim pred vlast. Mika je već pisaru sve kazao šta je sa mnom. — Idi pa gledaj da nađeš mesto, — reče mi pisar blago. — Imam preko sutra još jedan ispit, pa čim ga svršim odmah ću ići kući u selo, te da tamo provedem raspust, — odgovorih mu. — Lepo lepo, samo nemoj da vrljaš po ulicama. — Neću... — Zbogom! Ja iziđoh radostan, a i Mika za mnom...Pozdravih se s njim i odoh sa prebačenom torbom preko ramena pravo na Kalemegdan.Torbu zavukoh ispod žive ograde, pa se za tim izvalim na ledinu gde sam do šest sahati spavao. Pred veče odem u varoš...Išao sam iz ulice u ulicu bez ikakvog cilja.Torba mi je ostala pod živom ogradom gde sam je ostavio, jer je nisam smeo nositi,... bio bi s njom odmah zatvoren. — Gde da noćim? — pitah se,... nisam imao kod koga, a zatvora sam se plašio kao žive vatre. Valjalo mi je ma šta preduzeti za prenoćište. Prvo mi na pamet pade Đera i Ana, ali, na moju žalost, behu oboje izišli...Njihovi zastupnici ni opepeliti...Opet se nađem na ulici. Odem u jednu bakalnicu i kupim jedan krčažić za 15 p. d., a kod pekara uzeh pola hleba.Natučem krčag na levu ruku i u istu uzmem hleb, pa desnom počnem kidati i jedući odem na Terazijsku česmu...Sveta kao obično puno; bilo je se međutim odavno smrklo...Navlaš sam prolazio ispred onoga žandarma sa komadom u ruci, i on me poznade. — Otkuda ti, bre, tu a? viknu mi. — Eto, došao sam na česmu — odgovorih. — Pa ko te je pustio iz kvarta i kad pre nađe službu? — Pustio me je dežurni pisar, pošto nisam kriv a mesto sam našao kod „Dva bela goluba“, — odgovorih mu slobodno. — Kod koga, bre? Kazah mu neko izmišljeno ime, čime se on zadovolji pa odšeta dalje držeći ruke na leđima... Ja se nisam otimao da što pre natočim vode, već sam propuštao sve i ako mi je red odavno bio prošao, ali, kad već i žandarmu pade u oči od kad čekam, natočim vode u krčag pa hajd’ polako Skopljanskom ulicom.Kad stigoh kod „Dva bela goluba“ obazreh se na sve strane da nema kojeg patroldžije u blizini, pa prospem vodu iz krčaga mućkajući kao da ispiram...Odatle se uputim na česmu u Miletinoj ulici, gde sam takođe dugo čekao za vodu.Od te česme pođem na Skadarsku i uz put opet prospem vodu i t. d. s česme na česmu do osam sahati izjutra...U osam sahati sam bio već na Kalemegdanu.Polako se i krišom provučem kroz živu ogradu na mali Kalemegdan koji je inače bio u velikom korovu.Sakrijem krčažić u travu, pa se onda slobodno pojavim tamo gde smo se obično skupljali i igrali.Preko dan sam s drugovima učio i do mile volje spavao, a celu sam se noć šetao po ulicama od česme do česme sa krčažićem u ruci. Tako je trajalo punih pet dana.Za sve to vreme nisam ništa drugo jeo sem suvog hleba, a kupovao sam ga od onih dva dinara što ih od gospodina dobih.Jedan sam dinar potrošio a drugi sačuvao za putni trošak. Pročitaše nam u školi ocene, — bio sam pao iz jednog predmeta, — pa nas posle raspustiše. Iz ranije sam se već spremao za put, a tako isto i moji drugovi koji su morali istim putem svojim kućama ići. Toga istog dana u šest sahati po podne, bili smo se već svi iskupili kod spomenika na Vračaru.Svi smo bili puka sirotinja, jer bogatiji nisu išli peške već na kolima.Svaki je od nas imao torbu na leđima. U sedam sahati se krenusmo kragujevačkim drumom u najvećem raspoloženju i radosti: neki peva, neki trči niz brdo, neki se opet dozivaju, a bilo nas je, brate, i mnogo: preko trideset.Mnogi nisu znali šta smo i ko smo, pa sa čuđenjem gledahu masu podrpane dečurlije sa torbama o ramenima, koja se krenula nekud na put.Pored toga izgledali smo vrlo smešni.Neki je imao veliki slamni šešir, (ili kakav drugi), koji mu pada na uši; neki opet kaput u kome bi stala još troja pleća kao što su njegova; neki cipele ženske s velikim štiklama, pa se spotiče; neki muške, ali duge, pa se savile u vrhu kao vrhovi na saonicama.K tome treba dodati da je sve, što je na nama bilo, bilo iscepano i prljavo, a već retko taman...Da je čovek prosto hteo da nas onakve sastavi ne bi mogao!... Kako smo putovali neću ti pričati.Mogu ti reći samo to, da smo preko dan, kad pripeče sunce, u kakvoj debeloj hladovini pored izvora spavali, a celu noć putovali u najvećoj larmi koju su i seoski psi svojim lavežom uvećavali. Četvrtog dana stignem kući, i, naravno, čim sam se odmorio odrediše me da čuvam ovce, a taj posao je celog raspusta trajao. Jedva sam čekao da raspust prođe i da se vratim u Beograd i ako sam se u njemu toliko patio; beše mi dosadna ona seoska tišina i ono trčanje sa ovcama, pa posle toga i slaba hrana...Istina i u Beogradu sam gladovao, ali kad sam imao šta da jedem, ma i suvog hleba, ili najgore jelo bilo, bilo je bolje i od najboljeg seoskog jela, — meni je se tako činilo; jer u selu se bolja hrana dobijala samo o velikim praznicima!... Dođe i taj dan,... svršetak raspusta i ja se vratim u Beograd, razume se peške. U veče, kad sam došao primiše me kod „Pandila“ na prenoćište kao putnika. Najpreča mi je briga bila da se upišem u školu i da nađem mesto...Tako je i bilo; odmah, sutra dan po dolasku, prijavih se za ispit.Iz škole odem na Kalemegdan, gde nađem nekoliko svojih drugova sa kojima se pozdravim...Oni ležahu na travi potpuno bezbrižni i zadovoljni, kao da im ničega nije nedostajalo...Naspram njih izgledah crn kao čavka, tako mi bar oni primetiše...Naravno je sam po suncu trčao za ovcama, a oni su ležali u hladovini. Tom prilikom, razume se krišom, potražim svoj krčažić, u korovu i, zbilja, nađem ga ne povređenog gde sam ga i ostavio, što me obradova. Istog dana, posle podne, nađem posluživanje kod jedne gospođe opet u Savamali, koja je imala tri odrasla sina... U kući sam radio kao rob...Od ranog jutra pa do pozno u noć nisam mogao stati; jedini mi je odmor preko dan bio kad ručam...Jedva sam čekao da pođem u školu, te da se tamo odmorim... Određenog dana položim ispit i upišem se u drugi razred...Uskoro pođemo i u školu.Malo odahnuh dušom, ali brate što je mnogo, mnogo!Služio sam četiri gospodara: gospođu i njena tri sina; svakoje je za svoj račun zapovedalo...Gospođa veli: „Odmah ćeš oprati sudove da se ne okore i muve ne kupe, i počistiti kujnu i trpezariju,... jesi li razumeo, odmah?!“ A najstariji sin: „Evo ti ovo pismo,... odmah ga odnesi g. N. N. u Dubrovačku ulicu br..., i čekaj odgovor, razumeš, odmah?!Sve drugo ostavi“ !...Drugi sin veli: „Uzmi ove moje cipele i odnesi kod Matijevića, obućara, znaš na Terazijama, i kaži mu da ih odmah opravi, jer ne mogu ići u školu pošto drugih nemam,... i to odmah, razumeš li“ ?!A treći, opet: „Idi, Milane, časkom kod P...., tu kod Akademije, znaš gde je, i kaži mu da ti da one zadatke, on već zna koje,... ali brzo, idi odmah, sve drugo ostavi“?! Posle ovoga stanem na sred kujne i počnem se misliti: koga pre da poslušam, i, najzad počnem prati sudove; jer je gospođa najstarija, a i drugi ih neće niko oprati nego ja, ali tek što sam umočio ruke u vodu, eto ti najstarijeg sina: — Zar ti nisi otišao?!.. prodere se kao lud. — Pa dok operem sudove... — Dok ščepam tu karlicu đavo ćete odneti...Odmah se vuci mangupe jedan!!.. Ja napustim sudove i počnem brisati ruke da idem, jer šta sam znao da radim, al’ evo ti drugog: — Šta radiš ti, more, zar još nisi otišao?!... za tim evo trećeg: — A što ne ideš, bre, kud sam te poslao, životinjo jedna, znaš li da ja bez zadatka ne mogu ići u školu?!... Posle toga iziđe i gospođa, pa između njih nastaje lom!... U meni se, što ’no kažu: sve prevrće, i, na posletku sve se svrši preko mojih leđa... Tako je, eto, neprestano trajalo, nije se znalo ko je stariji a ko mlađi...Šta sam znao?..Morao sam trpiti i sve snositi u ovoj kući bez reda,... sve do 21. novembra,, kad s njima prečistih. Najmlađi je sin svirao u flautu zbog koje videh i savamalski kvart. Toga dana, 21. novembra, uzrujaše se po kući: „Gde je flauta?!Gde je flauta?!“.. — Od kuda ja znam gde je!... odgovorih. — Ti znaš, govori gde je, ti si je ukrao!.. — Nisam, Boga mi, — pravdam se, ali uzaman,... oni se saglasiše: da sam ja flautu ukrao. Ni moje suze ništa ne pomogoše...Bilo mi je krivo pa sam plakao...Sve, sve, ali lopov biti, za mene je bilo užasno! Onaj najmlađi, čija je flauta bila, naljuti se kad se ja pravdah, ščepa me za ramena i gurnu niz stepenice...Za časak se nađoh na ulici... Bila je u veliko noć (zimnje doba pa se rano smrkne).Kiša pomešana sa snegom padaše...Za časak pokisoh do gole kože, a vetar prodiraše do kostiju...Počeh drhtati, upravo cvokotati od hladnoće u mom bednom odelu.Neprestano sam plakao tako, da je suza suzu stizala. Uputim se naviše pored Državne Štamparije i dođem na „Varoš Kapiju.“ Kod Valožićeve knjižare se zaustavim, da se razberem gde sam i kuda mi valja dalje poći i šta da preduzmem. Najzad rešim se da idem u školu i tamo u hodniku da prenoćim; ali, na moju žalost, vrata behu zatvorena!... Odatle pođem u pravcu Kalemegdana, nu Do samog ugla Velike Škole primetim podrumski prozor koji se zatvaraše sa dva gvozdena kapka od kojih jedan beše otvoren. — Kako bi bilo da se uvučem u podrum, — rekoh pa se i nehotično zaustavim pred prozorom, — ali ko zna koliko je podrum dubok i kako ću posle iz njega izići, a može biti da je i pun vode. Neka me jeza podiđe gotovo više od straha nego od hladnoće.Pomrčina je bila takva da sam jedva prozor nazirao...Priđem bliže i otvorim i drugi kapak, obazrem se oko sebe da me ko ne gleda, pa onda zavučem ruku u prozor i napipam gvozdenu rešetku koja je bila položena kao kakav roštilj... _ Nisam se dugo mislio, već se još jedared obazrem na sve strane i uvučem u prozor kao u kakav sanduk...Čisto mi se disanje zaustavi...Tako šćućuren na onoj rešetci ćutah dva-tri minuta osluškujući ide li ko!... Kad sam bio siguran da nikoga u blizini nema, provučem ruku i polako pritvorim kapke, najpre jedan pa posle jedne pauze drugi.. Tu sam celu noć, do pred samu zoru, ostao.Nisam dugo smeo zaspati, bojeći se da se u snu ne nakašljem ili ne hrčem, jer bi me to izložilo opasnosti ako bi čuo noćni stražar, čiji koraci zakloparaju s vremena na vreme pored mene, ulicom, aja čisto ustavim disanje i sve mi se čini kao da on zna da sam ja tu skriven, te i pored hladnoće na onoj rešetci osetim kako me znoj probije od stra.Ali, san beše jači od snega i u prkos svemu savlada me te zaspah. Zaspao sam, kako se sećam sa najstrašnijom mišlju: „Šta bi bilo da se zaspavam dok svane, te ne mogadnem izići?“ Da li ta misao ili hladnoća učini te se na sreću probudim pre zore — ne znam. Kad sam iz prozora izišao bio je još mrak...Sa istočne strane jedva se primećavahu znaci zore... Izišav na polje jedva sam koračao pridržavajući se za zid jer mi se behu ukočile noge od hladnoće a i celo telo...Uputim se polako, nogu pred nogu, upravo odvučem se k Terazijskoj česmi.Bio mi je cilj da se pomešam sa onima što su došli za vodu te da ne padnem u oči što se tako rano šunjam po ulicama...Na česmi ih je kao obično, bilo dosta, naročito pekara.Polako se privučem onoj gomili i niko me ne primeti da sam došao bez sudova; čudio sam se kako da to niko ne primeti, a u stvari sigurno niko nije ni mene primetio niti obratio neku naročitu pažnju, a kamo li što nemam sudova...Imao sam jedan jedini marijaš i za njega popijem salep te se malo ugrejah. Tu sam ostao do sedam sahati obilazeći oko česme, a odatle odem u školu gde sam čekao dok vrata na učionicama ne otvoriše... U školi sam, za sve vreme dok su časovi trajali, spavao... Valjalo mi je otići da uzmem ono malo dronjaka i knjižica što sam imao; jer, kad su me izbacili, sa sobom nisam ništa poneo, a bez toga nisam mogao...U jedanaest sahati, kad iziđosmo iz škole, odem misleći da ću naći samu gospođu, ali, za moju nesreću, nađem kod kuće i najmlađeg sina, baš čije je flaute nestalo. Kako su me predusreli... mani se!..Neka Bog sačuva svakoga onakvih ljudi!..Za trenut oka ponovo se nađem na ulici...Izbaciše me kao kakav dronjak!...Za mnom iziđe i taj gospodičić, koji od besnila nije znao šta da radi... — Hej, pozorniče! — viknu on jednog žandarma, koji stajaše na uglu one tesne ulice kojom se silazi sa Zelenog Venca u Savamalsku ulicu, — odi ovamo? Žandarm dođe dosta brzim koracima... — Teraj ovoga u kvart, a ja ću za vama,... učinio nam je pokrađu!... Ja se opet pravdah da nisam nikada ništa u životu ukrao, pa ni sada... Žandarm oklevaše, ali, najzad, kad mu ovaj ponovo viknu on reče: — Pa hajdemote u kvart,... pa ćemo, ovaj, tamo videti u čemu je stvar. Pođosmo: ja napred, za mnom žandarm, a za ovim mladi gospodin (koji je docnije tek uzgred budi rečeno bio pravi gamen). — Eto, gospodine, ovaj mi je mangup, — reče gospodin Zare (tako se zvao) pisaru kad iziđosmo pred njega pokazujući rukom na mene, — ukrao, i sigurno prodao, flautu koju sam platio 60 dinara... — Baš on, — reče pisar nemarno čitajući jedan akt... — Da, da, on i niko drugi... — A od kuda vi to znate da je baš on, zar nije mogao i ko drugi? — upita pisar i pogleda nas, čini mi se, prvi put... Ja sam plakao i neprestano sam se pravdao. — Kad vam kažem niko drugi nego on,.. zakleću se!... — Meni ne izgleda da je ovo dete tako nevaljalo. — Molim vas, nema tu izgleda i ne izgleda, nego kad vam ja kažem da ja on... — Oho, prijaško, lakše malo, lakše... — ....Da je on lopov i da mi je ukrao flautu, vi treba da mi verujete i sa njim kao takvim dalje postupite, a meni moju stvar povratite... — A ko meni jamči za vas? — Šta kažete?! — Ko mi jamči, velim, da vi niste sami flautu prodali ili gde založili?! — Gospodine, pazite šta govorite, znate li ko sam ja. — To me se najmanje tiče ko ste i čiji ste vi, jer vi niste pozvati da meni ovde dajete upustva u mome poslu...U ostalom nije mi to prvi put, da koji gospodin dođe i optuži svoje mlađe za krađu, a kad ovamo, njegov rođeni sin dao neku zlatnu ili srebrnu stvar u zalogu ili prodao, te da može po kavanama bančiti.Dakle, dragi moj, ne treba da se žestite!...Polako, stvar će se izvideti... Pri ovim rečima pisar zazvoni i žandarm, sa kojim smo došli, uđe... — Idi ti na svoje mesto pa nas čekaj tamo, mi ćemo sad doći, a vi, gospodine, iziđite na polje u hodnik sa ovim detetom, pa me pričekajte, sad ću ja... Iziđosmo svi, ja i gospodin Zare ostasmo u hodniku, a žandarm ode.Posle kraćeg vremena iziđe i pisar...Sva se trojica zajedno uputismo kući.Ja se pored pisara osećah slobodnim, tim pre, što nisam bio kriv. Stigosmo kući.Zare otvori vrata na stepenicama, i zvonce zazvoni.Na zvuk zvona čusmo iz predsoblja gospođin glas: — Jesi li ti, Zare?... Ona nas, kao za moju sreću, nije ni videla, inače ko zna da li bi se došlo do prave istine... — Ja sam, — odgovori Zare penjući se uz stepenice... — Našla sam flautu, — reče ona izlazeći na stepenice pred nas, ali, kad nas spazi čisto se trže...Ja od radosti u malo što ne skočih u vis... Ona se dobričina, pisar, okrete k meni i nekako me zadovoljno sa osmejkom i veselim licem pogleda,... bilo mu je milo što je bio u pravu i što se u svome psihološkom posmatranju i oceni nije prevario. Popesmo se gore...Pisar se pozdravi sa gospođom, a gospodin Zare, među tim, beše pocrveneo kao rak, sigurno što je kod pisara naseo... — Šta mislite, gospodine, — poče gospođa pisaru, — siroto dete htede na pravdi Boga stradati a i ja dušu ogrešiti!..Zamislite,... nego izvolte, molim vas, u sobu da ne stojimo ovde pa ću vam pričati, ti Milane, čedo moje, idi u kujnu i gledaj posao!... — Ne idem ja više sam u kujnu, nego pred gospodinom da mi date moje stvari, ja ovde ni trenutka više neću ostati,... ako zbog vas nisam stradao zaista neću; jer ja sam noćas premrzao tako, da više ne valjam ni Bogu ni ljudima.... — E, kako laje štene jedno, što ja bolje s njim on sve gori, — reče gospođa ljutito. — Molim vas, gospođo, da ne bi uzalud gubili vreme, recite gde ste našli flautu? — Ta Bog je ubio,... zamislite, gospodine, tek što moj Zare ode u kvart sa ovim i žandarmom, počeh nešto nameštati oko kreveta i povučem jedan kraj malo od zida te da ih dovedem u jednu liniju, a ono nešto pade na pod i lupi.Sagnem se da vidim šta je, kad ono flauta!.. — Vidite, gospođo, kako ne valja nagliti.. — Zaista, reče ona, — ja i nisam mislila da ga teraju u kvart, ali moj Zare je malo pohitao. — Niste mislili da me teraju u kvart, — rekoh ja a suze mi grunuše niz lice, — a dozvolili ste da me dva puta bace niz stepenice, usled čega sam mogao ostati sakat dok sam živ! — O, o, brate, šta ste radili za ime Boga!... čuđaše se pisar. — Ta nije, laže lola, — upleće se Zare. — Molim vas, gospodine, — rekoh pisaru gledajući ga u oči, — što je bilo bilo, nego naredite sada, da mi dadu stvari pa da idem kuda znam, a oni neka traže koga hoće da ih služi; jer znam šta ću dobiti ako ostanem sam. — Dobro, dobro, — reče pisar blago, — dobićeš stvari,... nego vi niste trebali tako činiti, naročito vi, gospodine Zare; jer, kako bi vama bilo, da je ko s vama na pravdi Boga tako postupio, pa još da je ovo siroče izlomilo noge ili ruke!... Zare ne odgovori ništa. — Dajte detetu stvari, — reče pisar, — a drugi put pazite, jer vi nemate prava nikoga tući... Moje su stvari bile uvek „popakovane“ — u torbi...Nisam imao šta mnogo spremati...Uzeh torbu i neke sitnice ispod jastuka a oni su me, međutim, pratili... Iziđosmo opet u hodnik više stepenica... — Molim vas, gospođo, sad mi platite pa da idem, rekoh — držeći torbu u ruci... — Koliko imam da ti platim? — Pa vi znate,... šesnaest groša... — Kakvih šesnaest groša?!... — Pa da, šesnaest ravno. — Nema toliko... — Ima.Dali ste mi jedan dinar, a mesečno sam imao plate šest dinara,... bio sam dvadeset i jedan dan, to je 21 groš, dali ste mi pet, ostalo je još šesnaest. — Jel’ tako, Zare? — Tako je. S teškom mukom izbroja šesnaest groša i to sve u bakru...Tri puta je brojala. — Na, evo ti, a sad se tornjaj odavde, — reče ona ljutito. Kad iziđosmo na ulicu pisar za sebe reče: „bezobrazluk“, a za tim meni: — Jesi li ti ovde noćio? — Ne... nisam, — odgovorih i ispričam mu sve kako je stvar tekla...On se čuđaše. Kad stigosmo pred kvart reče mi: — Idi sad i potraži sebi mesto...Samo nemoj da kradeš i lažeš, a budi vredan pa se ničega ne boj...Ja mu se zahvalim i odoh. Bilo je već podne.Osećao sam jaku glad, jer nisam 24 sahata ništa okusio sem što sam u jutru na česmi popio salep...Nu sad mi je bilo lako: imao sam „tolike pare“. S torbom nisam smeo ići na Terazije, jer sam zbog nje jedared stradao, već se opet uputim u školu...Uđem u dvorište i niko me ne primeti...Momci su ručali u suterenu...Polako, više na prstima, pređem preko dvorišta i uđem u drugo gde se opravljala kaldrma, pa stoje čitave gomile kamenja...U jednoj gomili do zida napravim rupu i tu zatrpam svoju imaovinu — torbu, pa odatle se vratim na ulicu. Rešim se da ručam u kavani kod Pandila... Tako i uradih...Potrošio sam za ručak ravno četiri groša...Jeo sam, što ’no kažu, kao siroče na daći...Nisam gledao na kvalitet jela već na kvantitet.Nisam znao da su se đaci, koji su posluživali, skupljali kod Pandila na razgovor naročito oni, koji su bili besposleni... Oko jedan i po sahat dođoše dva-tri iz drugih gimnazija, sa kojima sam se poznavao...Tu se otvori razgovor...Pošto nisam imao časove nije mi se nikuda ni išlo, a i imo sam prava da se grejem; jer sam za ručak potrošio četiri groša!...Neki u dva sahata odoše u školu, a neki ostaše,... nisu hteli ići. Posle škole, u četiri sahata i četvrt, bilo nas je više od deset. Razgovarali smo se o svemu i svačemu skoro do šest sahati...Najzad nas petorica, koji smo bili bez krova, rešimo, da uzmemo jednu sobu pod kiriju i da držimo privatna posluživanja, a ja da te noći spavam kod jednog druga... Sutra dan oko jedanaest časova sastasmo se sva petorica u kavani kod Pandila.Tu se zadržasmo poduže, jer je bilo toga dana i suviše hladno...Tu smo i ručali, ali vrlo skromno.Po ručku se krenusmo da tražimo sobu. Pročitamo objavu na prozoru: „Soba za izdavanje pod kiriju“, i kad onako svi uđemo u kuću i pitamo: koja se soba izdaje? — gazdarica ili gazda izmeri nas od glave do pete pa tek rekne: — Ne izdaje se nikakva soba!... idite! — i lepo nas isprati do kapije te da koji ne ostane u dvorištu. Ušli smo, valjada, u trideset kuća, i svud smo tako prošli, dok u zlo doba ne pade jednome na pamet da mi ovako svi nikako ne možemo naći stan. — Pa šta da radimo? — upitasmo svi gotovo u jedan glas. — Drugo nam ništa ne ostaje, već da od nas izberemo dvojicu, koji su najbolje odeveni, pa da oni traže i pogode sobu samo za sebe, a posle ćemo se već lako jedan po jedan uvlačiti. Tako i bi...Jednoglasno izabraše mene i nekog Pantu.Bilo nam je kao ponajbolje odelo. Ugovorismo, da se posle škole opet sastanemo kod Pandila, te da im saopštimo resultat, pa se za tim ona trojica uputiše na jednu, a nas dvojica na drugu stranu. Išli smo iz ulica u ulicu, lepo iskrivismo vratove gledajući po prozorima — nigde „za Rajka kape“...Stigosmo i u K.... ulicu. — Ovde su male kuće, — rekoh Panti, — pa će sigurno biti kakav sobičak. — Pa i u Skadarskoj su ulici male kuće pa nigde! — odgovori on. — Eno, eno objave! — uzviknuh. I zbilja, poizdalje se primećavaše parčence hartije na prozoru jedne sniske kućice, koja od zemlje do krova nije imala više od dva i po metra. Uđosmo unutra. — Koja se soba izdaje, gospođo?— upitah gazdaricu, koja stojaše na pragu sa zasukanim rukavima i zapregnuta nekom masnom keceljom...Moglo joj je biti po izgledu do pedeset godina. — Evo ova, — reče ona ulazeći u predsoblje, a iz ovoga u sobu. — Danas se u njoj ne bi mogao ispraviti, tako je niska bila. — A za koga hoćete sobu? — upita ona mereći nas. — Pa za nas dvojicu, odgovori — Panta. — A možete li da plaćate?Šta ste vi?— — Mi smo đaci...Kiriju ćemo plaćati uredno.Koliko tražite? — Eto, soba je lepo nameštena (!!) — Vidimo, vidimo, — rekoh, — nego koliko tražite? — Sa pranjem, ogrevom i osvetlenjem, ali i to da se kirija tačno plaća, po dvadeset dinara od jednoga mesečno! Mi se zgledasmo... — Bog s vama, gospođo, pa mi nismo tako bogati, mi smo siromašni đaci, — reče Panta. — Pa od to malo kirije i mi živimo. — Nema, Panto, od toga ništa, ovo je skupo, kad bi mogli da nađemo što jevtinije,... prostije, bez nameštaja, — rekoh. — Ja imam jednu sobu dole u suterenu do kujne, bez nameštaja.Hoćete da vidite?Mogla bi vam nju dati,... eto za obojicu deset dinara, a za ostale se potrebe brinite kako znate. U suteren, odnosno podrum, silazilo je se iz dvorišta niz stepenice koje su zatvarala dva kapka. Uđosmo prvo u kujnu...Jedva jedno drugo raspoznavasmo u onoj pomrčini, naročito u početku dok se oči ne navikoše...Iz kujne uđosmo u „sobu“, što je oboje najpre sačinjavalo podrum, pa posle pregrađeno...Zidovi ne okrečeni, vidi se lepo red kamena red cigle...Mesto patosa vlažna zemlja.Dva prozorčića, koji nisu bili duži od 45 a širi od 30 santimetara, pa kako su sa ulice skoro do same kaldrme, to su bili tako prljavi, da se staklo nije moglo raspoznavati: prava jazbina!... Sve što je ovde za naš račun bilo dobro to je, što je bilo toplo i što smo se mogli neprimećeni skupljati. Nama nije bilo do biranja jer nismo imali kuda. Najzad, posle dužeg cenkanja, pogodismo se za osam dinara mesečno i utvrdismo, da se još istog dana doselimo... Tako je i bilo...Pošto smo saopštili onoj trojici da smo uzeli stan ugovorismo, da oni mene i Pantu čekaju na uglu K.. i P... ulice dok ne dođemo sa stvarima, te da vide gde je kuća, kako bi ih u veče mogli pustiti... Sastasmo se na određenom mestu.Ja i Panta unesosmo stvari u „naš stan“, a ona se trojica, dok smo se mi unutra bavili, šetahu ispred kuće. — Dakle, sad ste videli gde je kuća, reče im Panta kad iziđosmo, — pa doveče u osam sahati dođite i polako kucnite na onaj donji prozorčić. — Zaključava li se kapija? upita jedan od njih. _ — Ne, ima u dvorištu još kirajdžija pa s toga stoji celu noć otvorena; pitao sam gazdaricu, — odgovori Panta. — To je dobro. Tako u društvu i razgovoru dođosmo do kavane „Dva Sokola“ gde se razdvojismo, ja i Panta uputismo se u Pandilovu kavanu, a oni ka Bulevaru. Po večeri vratismo se nas dvojica kući...Jedva se pipajući spustismo niz stepenice.Panta nađe ključ na mestu gde je gazdarica kazala i otvori vrata...Uđosmo unutra; ja zapalim lojanu sveću koju sam uz put kupio.Vazduh je bio tako zagušljiv, da se jedva moglo disati... — Bre, Milane, mi smo ovde osigurani od zime kao krompiri u trapu!Vidiš li kako je toplo?! — reče Panta. — Kao u svakom podrumu.Da imamo bar malo slame, sa svim je prazno...Šta li će nam oni reći? — odgovorih. — Šta će reći?... — Moramo gledati da bar štogod nabavimo, ne možemo spavati na goloj zemlji. Nismo dugo čekali, dođoše i oni,... jedva smo mogli čuti kucanje na prozoru.Panta iziđe i uvede ih pa za tim zaključa našu sobu, a kujnu ostavi otključanu, pošto je i ona bila prazna, a tako je i gazdarica kazala. — Pa vi nama ne kazaste da ste uzeli podrum! — povikaše oni kad uđoše. — A šta biste vi hteli?!...Hoćete valjada salon za osam dinara? — odgovori Panta ljutito. — Nećemo mi, brate, salon, nego kako ćemo ovde u ovoj pomrčini pisati i učiti, a vidiš li da je i prazno?!... — Sad kako nam Bog da, mi i inače preko dana nemamo kad učiti, nego noću, pa ćemo se postarati za lampu i gas; u ostalom o svemu ćemo sad natenane razgovarati. Za ovim poskidasmo obuću koja je bila sa svim mokra...Panta izvadi neke dronjke što je doneo i rasturi po zemlji, a tako isto i ja izvadih vlažne i prljave košulje i prostrem.To nam je svima bila postelja...Posedasmo prekrstiv noge kao paše. — Dakle šta mislite vi — poče Panta kao ponajstariji, — kako ćemo i od čega živeti? — Da je na polju lepo — odgovorih — ja zaista ne bih sedeo u ovome vlažnom podrumu, već bih se noću sa krčažićem šetao po Beogradu, a danju spavao na Kalemegdanu do mile volje i jeo šta bih imao. — To zna i moja baba, — dodade drugi, — lako je kad zuji muva oko uva, ama šta ćemo sad kad veje sneg oko ušiju?Ni drva, ni odela, ni osvetlenja, ni jela; ama ništa, ej, ništa: nije to lako, valja o tome dobro promisliti. — O svemu valja dobro promisliti, povikaše ona druga dvojica u jedan glas. — E, pa, dobro, da čujemo Pantu, pa šta on bude predložio u napred primam, rekoh ja. — Pa dede, Panto, da čujemo, — povikaše svi... Nasta jedna mala počivka, za vreme koje napravismo dve cigare i to jedva skrpismo istresavši sve mrvice iz sviju džepova.To treba prvo dvojica da zapale i onda dolazi tek da jedan drugom „ostavi da puši“. Panta je od sviju nas i po godinama i po školi bio najstariji. Njemu polaska što ga ja predložih da, kao najpametniji, da svoje mišljenje...On se malo uspravi, podiže glavu i pogleda u tavan, za tim se nakašlja i pljunu iza sebe, pa onda povuče jak dim, nabra obrve i poče nekako dostojanstveno, a mi smo, među tim, svi uprli oči u njega i cigaru da ne bi popušio od nje više no što treba. — Kao što vidite nije lako...Nevolja je!... — Tako je, — prekinusmo ga. — Kad je tako, to se moramo živeti kao braća i pomagati jedan drugog.Ako radimo drukše propali smo. — Sa svim tako, — prekidosmo ga jednoglasno. — E, al’ onda treba među nama da vlada red. — Tako je. — Taj red treba sami dogovorno da utvrdimo. — Hoćemo. — Ja ću ga izraditi pa ću vam ga predati na ocenu, kojom ćete ga pridikom izmeniti ili dopuniti, ako se ne bi u svemu slagali...To ću učiniti koliko sutra... — Vrlo dobro, vrlo dobro... — O „redu“ sutra, a za sada ću vam samo reći još to, da ja i Milan, što se tiče stana, za vas trojicu odgovaramo kod gazde i gazdarice, i vi od sutra možete komotno i preko dan dolaziti ovde kad god hoćete, a na slučaj da vas ko pita šta ćete ovde, odgovorite mu, da ste došli kod Pante i Milana kao drugova da učite i više ništa; a bez sumnje biće redak slučaj da od nas dvojice bar jedan neće biti kod kuće kad vi dođete.Samo iz jutra morate za izvesno vreme ići rano od kuće da vas ko ne vidi... — Vrlo dobro, tako ćemo i činiti, — odgovoriše ona trojica. — Sad da legnemo te da nam sveća ne gori, pa ćemo sutra nastaviti... I ako je izgledalo da je u podrumu toplo, ipak nam je preko noć bilo hladno; jer se nismo imali s čim pokriti, a zemlja hladna...Toplote, što je iz kujne dolazila, ubrzo nestade...Do zore smo se budili po nekoliko puta. Idućeg dana, u jutru rano podelismo ono malo novaca što smo imali na jednake delove, pa se jedan po jedan izvukosmo iz one jazbine i rasturismo kud koji, a u veče, oko osam i po sahati, skupismo se kao i prošlog večera... — Ja sam danas, poče Panta ozbiljno, vadeći jedan tabak hartije iz džepa, proveo ceo dan u školi...Izradio sam neke zadatke i napisao ova pravila koja ću vam sada pročitati. Mi radosno upresmo pogled u onu hartiju...Nasta svečana tišina, jer od silne pažnje čisto zaustavismo disanje...Ćutali smo.On se uozbilji i poče: „Pravila o domaćem redu u podrumu, koji smo potpisati uzeli za stan pod zakup od Toše i Naste I... u K... ulici br...“ — Ama šta će ti, brate, to?...Stavi samo: „Pravila o domaćem redu i radu nužnom za naše održanje“ — primetismo. — Pa lepo, staviću tako a sad slušajte dalje: _ „Čl. 1. Potpisati udružujemo se, da zajednički živimo i da se borimo protivu sviju nezgoda koje bi našem napretku smetale. Čl. 2. Ni jednom se ne može dozvoliti, da na račun drugih lenstvuje. Čl. 3. Među svima mora prava bratska ljubav vladati. Čl. 4. Ni jedan pesme ovaj stan napustiti bez odobrenja i pristanka sviju, pa ma kakve prilike nastupile. Čl. 5. Onoga, koji se ne bi ovih pravila pridržavao, ostala imaju pravo bez ikakvog izgovora isterati na polje i to u svako doba. Čl. 6. Svaki od nas dužan je da se brine za nabavku onoga što nam ne dostaje, naročito hrane, odela, osvetlenja, drva, školskih stvari i t. d. Čl. 7. Svaki se mora najozbiljnije brinuti o čistoti stana i svoga odela. Čl. 8. Svaki se prema svakom u opšte mora uljudio i pristojno ponašati i ni u kom slučaju svađe ne sme biti, a ko je proizvede da se kazni... Čl. 9. Ni jedan ne sme niti može ma šta preduzimati bez sporazuma i odobrenja našeg. Čl. 10.Između nas ima se jedan izabrati koji će voditi brigu domaćina, odnosno biti starešina u kući. Čl. 11.Ako izabrati starešina ne bi svoju dužnost vršio kako treba ima se smeniti i drugi izabrati; i Čl. 12.Ova pravila počinju važiti od sutra...“ — Dakle, primateli ova pravila? — upita Panta kad ih pročita, — pa ako primate, mi ćemo se posle, na osnovu istih, i o drugim pojedinostima sporazumevati. — Bre, pa ti možeš odmah da budeš pop, — reče jedan a ostali se zasmejaše... — Mir!... uzviknu Panta ljutito, — primate li? Primamo, primamo, povikasmo svi u jedan glas. — E, sad, svaki da se potpiše, — poče opet Panta uzimajući pero i prvi se potpisa. Potpisasmo se i mi. — Koga ćemo sad da izberemo za starešinu? — upita jedan. — Neka, predloži najmlađi, — dodade Panta. — Ja predlažem Pantu, — reče Boža, koji je bio najmlađi. — Meni je ne moguće da se primim starešinstva, jer imam mnogo časova, pa ne mogu tu dužnost odpravljati ljucki, već mislim da bi za to najpodesniji bio Milan, on je po godinama posle mene najstariji, — odgovori Panta. — E, pa, hajde Milana, Milana...Živeo!.. povikaše ona trojica. — Živeo! — prodra se Panta. — Ja se primam i staraću se da svoju dužnost odpravljam kako valja, ali, naravno, i vi me u tome morate podpomagati — odgovorih. — Pa razume se, — dodaše svi u jedan glas, — živeo naš novi gazda!!... Tada me prozvaše gazda (i ako su mi pete i prsti propali bili kroz opanke), i tim su me imenom zvali kroz sve razrede pa i na Velikoj Školi..I sada, kad se sretnem sa onima koji su još u životu, pa i drugi moji drugovi, koji su od njih primili, pozdravljaju me sa: „Zdravo gazda!“... — Salda pređemo na druge, ne manje važne stvari — poče Panta pošto se sa izborom svrši. — Da čujemo, da čujemo! — povikasmo nas četvorica. — U ovome podrumu ne može se ovako živiti: niti imamo peći, a osetili ste prošle noći kako je bilo hladno, — niti imamo stola niti stolica, niti imamo kreveta niti lampe,... ništa... — More da imamo bar slame, pa sve mu drugo džaba!... — prekide ga jedan. — Čekaj, — viknu mu Panta pa nastavi: — jednom rečju nemamo ništa!!..Dalje, šta ćemo jesti?...Kako ćemo kiriju platiti?!... — Lampu i slame moramo nabaviti, — opet će onaj. — Vi znate, — produži Panta — da svi oni đaci, koji imaju stalna posluživanja dobro čuvaju svoja mesta dok se ne otopli t. j. dok zimu ne prezime, i da mi svi ne bi mogli naći stalna mesta, pa s toga moramo držati privatna posluživanja i to u što više kuća.Kako se meni čini najviše ćemo muke imati zbog hrane.Za to da gledamo, da svaki nađe, ako bude moguće, posluživanje s hranom ma bez ikakve druge nagrade... — U krajnjem slučaju dvojica bez toga i mogu biti, rehoh ja, — jer ih druga trojica mogu hraniti... — Vala ja ću ih moći obojicu hraniti, — reče Boža pouzdano, — jer tamo kod gospodina gde se hranim toliko ima jela, da se prosipa, posle toga i gospođa je vrlo dobra; ja ću je moliti da mi dozvoli, da mogu uzeti ono što bi se bacilo. — Vrlo dobro, dodade — Panta, — čini mi se i ja ću dobiti posluživanje s hranom. — E ako to bude, onda se nemamo čega bojati, — povikaše ona dvojica... — A što se tiče lampe i gasa, to će biti sporedna stvar, za to ne treba da se brinete, — opet će Boža, — ja ću se za to postarati kod kuvarice, a i video sam neke dve stare lampe na tavanu... — Onda ćemo ja i Milan, — preduze Panta, — zahtevati od gazdarice, da namesti ma kakvu peć; jer se soba ne da ni zamisliti bez peći, — naročito zimi... I zbilja, za pet dana imali smo i lampu, i dve stolice, i sto koji je Panta napravio od nekakvog sanduka, a koji su opet od nekuda dovukli ona dvojica, i peć, pa šta više gazdarica nam dade i neku iscepanu i u pola istrulelu slamnjaču.Imali smo i drva u izobilju, jer je svaki donosio po jedan ili dva trunčića kad uveče dolazi kući, pa smo se dobro grejali,... nismo se morali za pokrivač brinuti... Kako smo se obradovali kad je Panta napravio sto!Pobio četiri sohe u zemlju pa odozgo prikovao kapak od sanduka... divota; sto nam je bio od preke potrebe...Pa tek radosti našoj ne beše kraja kad Boža donese lampu sa porculanskim šeširom i punu gasa... Svakog smo dana po nešto prinovili, naročito Boža...On nam je u tome pogledu više vredeo nego svi...Beše to umiljato i veselo dete, a okretno kao veverica; svi smo ga voleli i, odista, bio je ljubimac nas sviju...Nije ti taj nikad hteo ručati, i večerati kod gospodina i gospođe, već je svoj ručak i večeru uvek donosio kući i s nama delio; oni su mu to odobravali; pa je dobijao kud i kamo više no što mu je u stvari trebalo. I Panta je imao posluživanje s hranom, ali malo je što mogao doneti, — samo što je mogao metnuti u džepove. U ostalom nismo trpili glad, a i mi smo po kad što donosili... Svaki je imao po pet-šest privatnih posluživanja.Posao nam je bio taj: da donesemo vode, nacepamo drva i na nekom mestu donesemo iz gostionice ručak. Svaki je imao po jednu obramnicu, jer od zime u golim rukama nismo mogli nositi sudove... Čim zora, a i pre, dignemo se, uspremimo stan, pa za tim dohvatimo obramnice i rasturimo se na posao... U veče bi, ne paleći lampu, dobro podložili peć, posedali oko nje, zapalili cigare i razgovarali o koje čemu, pa bi nam Boža posle malo deklamovao ili pevao, jer mu je to išlo od ruke; najzad bi upalili lampu i učili do neko doba noći pa bi polegali... Tako se to ponavljalo iz dana u dan...Živeli smo zadovoljno čitav mesec dana. Dođe i Božić... Pored sve sirotinje imali smo na stolu svega u izobilju: i pečenice, i kolača, i vina, svega...Ja sam predstavljao domaćina u pravom smislu te reči...U svemu je primeran red vladao...I danas mi je za čudo, kad se setim, kako smo kao deca u onako bratskoj ljubavi mogli živiti!...Ama nikad, razumeš li, nikad među nama nije bilo opore reči... U najvećoj radosti dočekasmo Božić...Rano iz jutra ustanemo, umismo se, i, po mogućstvu, obukosmo što čistije odelo, za tim uspremismo stan, pa svi odemo na jutrenju u crkvu Svetog Marka, gde se molismo Bogu blagodareći mu na onome što nam je dao. Kad iziđosmo iz crkve bejasmo zadovoljni, kao da smo kakvo najplemenitije delo učinili; grudi nam behu ispunjene nekim prijatnim osećajima koje ne umem predstaviti, a to je i ne moguće,... njih treba čovek da osete, naročito kad se ne zna za zlobu i pakost, i ovo materijalističko sitničarenje, a to je u detinjskom dobu, kad je duša čista... Čim sam iz crkve izišao i metnuo kapu na glavu, zapnem sve trčeći kući a njima kažem da idu polako... Začudih se kad videh da je gazdarica već naložila šparherd, jer je bilo rano, i to mi ne bi pravo...„Šta će kog đavola ovako rano!“ rekoh kad uđoh, „ona će ih videti...“ Prođem kroz kujnu i uđem u našu sobu..Beše još mrak i ja se u onoj pomrčini prekrstim pa za tim kresnem žižicu i zapalim voštanu sveću koju sam u crkvi kupio, za ovim žurno podložim peć, jer smo imali sitnih i suvih drva, i po sobi uspremim što je još bilo nespremljeno, pa za tim namestim na sto sve đakonije koje smo prošlog dana pripremili za jelo... Čim se napraviše dve tri žiške od izgorelih sitnih drva, ja ih izvadim na jedan crep pa odozgo metnem jedan grumen tamjana i počnem kaditi sobu. — Hristos se rodi! — viknu Panta ulazeći na vrata a za njim i ostali. — Vaistinu rodi! — odgovorih svakome spuštajući crep na peć... — Bravo, Milane, bravo!! — poče opet Panta pljeskajući rukama a i ostali mu se pridružiše, — to je lepo od tebe... bravo, bravo!!... — E, pa, dužnost mi je kao domaćinu, — odgovorih, a u taj trenutak kreknu gazdarica Nasta iz kujne koja je sve posmatrala kroz otvorena vrata, a nismo je videli kad je sišla... — Videćemo ko je ovde gazda, ja ili vi!... Mi se čisto trgosmo i svi je začuđeno pogledasmo kako podbočena stajaše na pragu kao kakvo strašilo.Nije se, valjada, bila ni umila.Kosa joj beše ispala ispod povezače koja se jedva na zatiljku držala, pa se raščupala kao jejina; oči joj tek u pola otvorene a u licu kao paprika. Nasta tajac...Nas na mah obuze neka neprijatna jeza.Ćutasmo kao zaliveni, ni jedan ne umede ni reči progovoriti...Ona uđe u sobu onako podbočena kao da je umarširala gimnastičkim korakom...Mi se ispred nje povukosmo jedan korak nazad i stadosmo po starešinstvu u red: Panta, ja do njega, pa oni ostali do mene...Boža dođe na kraj s leve strane...Nas je gazdarica u toliko više iznenadila što se ovo desilo tako rano i na Božić; jer do tada ni jednog nije videla sem Pante i mene...Bili smo uhvaćeni i nije se imalo kud, pa zato smo i ćutali pribirajući se šta da odgovorimo. - Ovu sliku osvetljavaše slab plamen od voštanice koji se povijaše tamo—amo... — Gledaj ti mangupa, molim te! — poče ona sevajući, — zavukli se ovde kao pacovi; mogu mi i kuću dići a kamo li šta drugo! — Molim vas, gazdarice, imajte na umu da mi nismo mangupi već smo đaci i ako siromašni za to opet pošteni, — odgovori najzad Panta ljutito. — Oho,... pošteni, a odkuda vam ova drva, pa ovo?!... Panta planu pa viknu: — Evo od kuda, — zatim izvuče čitav denjak obramnica iza vrata, koje gazdarica dotle nije imala čast videti, jer smo sobu uvek držali zaključanu, i podnese joj ih pod nos, — ovo nam daje i hleb, i odelo, i kvartir, i sve što nam treba, i najzad vas se ništa ne tiče odkuda nam šta, već vas molim da nas ostavite, pa ćemo se posle praznika razgovarati!... — Šta?..Da vas ostavim... sad ću ja vama pokazati, bitange jedne...Nije ovo mesto za skupljanje mangupa! — podviknu ona nakostrešena kao kvočka kad iznad nje proleti kobac... — Drži, drži! — viknu Panta deleći nam obramnice koje mi uzesmo „k nozi“ kao vojnici puške, pa se za tim okrete gazdarici, — s mesta da ste izišli odavde, jer ćete inače sad na svojim rođenim leđima u svojoj sopstvenoj kući osetiti ove obranice!..Jeste li razumeli?...Ovde sam ja gazda kad plaćam kiriju! — Ah, dronje, — ciknu gazdarica pa jurnu na Pantu kao mačka pravo za oči, ali badava, muško je muško, tresnu je ovaj o zid kao perušku...Nastade jedna užasna larma, otvori se čitava bitka, gazdaricu spopade neki bes, pa poče jurišati i ne gledajući gde i čim udara; mi priskočismo Panti u pomoć; ona udari jednoga a nju petorica, istina slabije ali ipak osetno; soba se napuni dima, jer behu čunkovi od peći poispadali; oborismo i sveću koja se ugasi, a i neke kolače sa stola koje izgazismo.Prestasmo se u pomrčini tući, jer bi se između sebe tukli, ali gazdaricu nismo puštali, već se spremasmo da je izguramo napolje i tek što je povukosmo pojavi se svetlost iz kujne, a u brzo za tim zaustavi se na pragu Čiča-Toša sa svećom u ruci, kome je, uzgred budi rečeno, Nasta potpuno sudila, i njegova je uloga kod nje bila samo ta, da se zove njen muž koliko tek da ima kakvu titulu. — Za Boga, Nasto, šta je to? — poče Čika-Toša uplašeno. Ona nemade kad da odgovori, jer je onako raščupanu na rukama podigosmo i napolje izbacismo kao torbu, pa zatvorismo i zaključasmo vrata, a Čiča-Toša se, međutim, beše povukao na sred kujne, držeći svetnjak u obema rukama, pa od čuda zinuo i ne može k sebi da dođe. Kad ostasmo sami ja brzo zapalih sveću; Panta podiže Božu te ovaj otvori prozor, za tim namestismo čunkove i dovedosmo rasturene stvari u red...Dok smo mi ovo radili dotle je Nasta ščepala Tošu da u borbi s njim zagladi svoj malopređašnji neuspeh.Siromah, i danas mi ga je žao. — Ti si čovek! — dere se Nasta, — strino,... mene „razbojnici“ da ubiju a ti ni da mrdneš!...Sram te bilo!... — Molim te, Nasto, pomisli da je danas veliki praznik! — najzad se okuraži Toša. — Ćuti!...Šta me se tiče praznik, — prekide ga Nasta, — mangupi!...Odmah da si doveo žandarma...Pokazaću ja njima, napolje, lole, mangupi!... — E tako ti je kad čoveka beda snađe, — rekoh svojim drugovima. — Ni brige te nije, — odgovori Panta, — budite spokojni.Bog je dobar, — dede Božo, počni. Boži nije trebalo dva puta reći i on izvi visokim i prijatnim detinjim glasom: „Roždestvo tvoje, Hriste Bože“... kada mu se i mi pridružismo...Otpevali smo, valjada, dvadeset puta „Roždestvo tvoje“ i dok smo mi pevali u našoj sobi, dotle je Nasta sve bešnje grdila Tošu...U kujni prestade larma, po čemu zaključismo da su Nasta i njen muž otišli.Beše već dobro svanulo, ali nam je voštanica još gorela... Ja skuvam kavu i sve ih, kao domaćin, poslužim...Posle kratkog vremena pristupismo i doručku i to tako spokojno i mirno, kao da se nije ništa desilo. Tek što Boža po doručku utanji: „Roždestvo tvoje“ začusmo Nastin glas: — Dole, dole su mangupi...Ah da vidite samo!...Molim vas da ih sve oterate u kvart!. Mi na jedared umukosmo i svi se u uho pretvorismo, da čujemo šta i kome Nasta govori. — Gde su? — prekide tišinu jedan krupan, muški glas. — Tu, tu... evo ovde,... otvarajte, mangupi, sad ću ja vama pokazati, — dreči Nasta lupajući u vrata. Panta ustade, priđe k vratima i slobodno ih otvori...Nasta upade unutra kao strašilo, a iza nje se zasijaše dugmeta na žandarmskoj uniformi...Čiča-Toša stao na sred kujne pa ni koraka napred; stoji kao prikovan...Mi svi bejasmo na nogama. — Pogledajte ih samo, —reče Nasta okrenuvši se žandarmu a desnu ruku pružila na nas. — Hristos se rodi! — reče žandarm kad iziđe iza Naste i stade pred nas. — Vaistinu rodi! — odgovorismo svi u jedan glas, a svakome je se na licu mogla primetiti radost, koju izazva ovaj prijatan pozdrav: „Hristos se rodi“, tim pre, što je potekao od žandarma, koji je, po Nastinom mišljenju, imao da nam „smrsi konce“... — Šta je to bilo? — poče opet žandarm. — Eto, vidite, ovi se mangupi ovde... — uplete se Nasta. — Molim vas, okrete se žandarm Nasti, — vi ste mi dosta kazali, sad treba njih da čujem... — Ništa, brate, — poče Panta, —da nije danas ovaj veliki praznik išli bi svi do đavola pa šta bude od nas... — Šta ste vi, s čime se zanimate? — Mi smo đaci, — odgovorismo svi u jedan glas. — Lažu, lažu, kakvi đaci,... mangupi! — upade opet Nasta. — Da, smo đaci a ne mangupi lako ćemo vas uveriti, — nastavi Panta prijatno i učtivo, koji je bio veoma prepreden, — i vi ćete kao vlast imati to da cenite, a ne gospođa, pa, vas za to molim naredite joj da nas ostavi, jer se inače nikad nećemo moći sporazumeti... Žandarmu ovo polaska: „i vi ćete kao vlast imati to da cenite“, pa se okrete Nasti i dostojanstveno reče: — Gospoja, idite vi sad a ja ću već s njima... — Neću se ja ni maći odavde dok ne vidim da ih oterate, — prekide ga Nasta.Međutim Panta namignu na mene i dade mi znak da skuvam kavu i ja odmah metnem lončić u peć... — Ali, molim vas, sad je moja stvar, idite vi i ne brinite,... vlasti je u rukama,... moram stvar izviditi. — — Nema tu šta da se izviđa, već na polje s njima, a ako baš nešto imate da izvidite, treba i ja da sam tu...Lole su to!... — Ja vam još jedared kažem idite, a ako mi budete trebali ja ću vas zvati, inače ću odmah otići i „referisati“ pisaru kako ste svoje kirajdžije napali i to na blag dan, pa ćete onda videti,... ne ide to, brate, kao preko kolena, — reče žandarm ljutito što gazdaricu umiri te iziđe... — E, Bog vam dao — poče Panta lukavo, kad ostasmo sami, — lako je, brate, s pametnim čovekom i razgovarati, naročito kad je još vlast!...Sedite, molim vas,... evo, imamo dobrog duvana... pušite li?... — Pa ne branim, — reče žandarm zadovoljno uzimajući duvan a i ja nasuh kavu i spustim šolju pred njega... — I vaša je, brate, služba teška, — opet će Panta, — nije to lako, kolika je tu odgovornost?!... — Te još kako, — odgovori žandari srčući kavu da je se moglo na sokak čuti, pa za tim dodade gledajući u činiju s pečenjem! — a gle, pa vi, Boga mi, dobro,... kako se žuti kao dukat... — Imamo mi još skoro čitavo prase i kolača i suva mesa,... svega. — L šta vam je to u boci? — upitaće. — To zna Boža,... onaj mali, — odgovori Panta... — Vino, vino, — pohita Boža. — E da, — razvuče ovaj usne koliko je god mogao... — Imamo još pet boca!...Pa još kako vino!...Piju ga samo savetnici i to je iz njihovih vinograda,... pravi melem...Gospodin savetnik često puta kaže kad ga naspe u čašu: „E prava Hristova suza“ — reče Boža đavolasto, što žandarmu natera vodu na usta... — Ne bi li bilo po volji malo da mezetimo...Istina mi smo pred vaš dolazak doručkovali, ali opet moćiće se, a?...Šta velite? — upita Panta... — Pa ne branim... — Ali bi pre toga imali jednu molbu da uputimo na vas... — Da čujem... — Znate, ovaj... hrišćanski je običaj, da nam budete polažajnik...Istina da nam je gazdarica jutros prva došla u kuću, ali kad nije u dobroj nameri, već da nam na blag dan pravi svađu, mi je nepripoznajemo.. — Da, da, hrišćanski je običaj... s drage volje, — reče žandarm ustajući, — neka bude sa srećom...Za tim uze jedno drvo, otvori peć i poče džarati po žaru: »koliko varnica toliko ovaca i novaca, sreće i zdravlja« itd. pa se onda okrete k nama, pošto pored peći ostavi jedan groš: — E, srećan vam praznik; neka vam milostivi Bog bude u pomoći i svaku sreću da, a i mene i moje neka ne zaboravi... — Daj Bože! — povikasmo svi u jedan glas sedajući za sto...Polažajnika namestismo u začelje a lice mu beše okrenuto k vratima...Izgledao je među nama kao otac, samo što nismo imali majku; beše to razvijen čovek do svojih trideset i šest i sedam godina...Odmah smo primetili da je bio dosta glup ali je za to imao dobro srce i — apetit. Panta sede pored njega s desne strane na onu drugu stolicu a mi po redu na neke trunčiće, jer, kao što rekoh, više nismo+ imali stolice sem ove... — Hej, domaćine, šta si stao?! — viknu mi Panta, — dede otvori ovu bocu, daj još pečenja, suvog mesa, dede, brate, šta si se smrzao,... polažajnik je ovde! — Živeo! — viknusmo i mi a polažajniku se smeška brk, pa se i sam čudi šta ga je snašlo. Privukoh punu puncitu činiju isečenog pečenja pred polažajnika; rasekoh hleb i celu polovinu metnem pred njega; otvorim bocu i naspem vina u vodenu čašu koje izgledaše kao rubin naročito naspram svetlosti od sveće koja dogorevaše... — Izvolte, molim vas, pečenje je osobito dobro, — nudi Panta, — nemojte gledati na nas,... mi smo već doručkovali... Položajnik ne beše od onih ljudi što se stide i nije se dao mlogo nuditi...Naklopio se nad činiju pa samo puca...Užasan apetit!...Strpa u usta parče veliko kao dlan pa ga posle zalije vinom i uzvikne: „Oho-ho!..E slavno, Boga mi!“... Za tili čas nestade u činiji pečenja; ja dodadoh još pa i to se ubrzo primače kraju.Lepo se uspravi čovek ko da mu je kolac u leđima!...Pošto je umirio glad sad treba da umiri žeđ, pa navali na vino...Ispije ti punu vodenu čašu na iskap pa kad je spusti uzvikne: „oho-ho“ i ubriše brkove rukavom... Poče, Boga mi, vino da dejstvuje,... on raspoložen od njega a mi opet što je se ovako desilo... — Živeo polažajnik!...„Roždestvo tvoje“... — viknu Panta veselo pa poče pevati, mi mu se pridružismo a i polažajnik...Peva on a glas mu kao iz bačve, pa još od onog crnog vina... mani se!...Od pesme niko nije ni primetio kad je Nasta otvorila vrata i provukla glavu unutra u sobu; kad svršismo pesmu ona će: — O časni ih krst ubio,... šta me u mojoj kući snađe,... gledaj, molim te! Mi se svi okretosmo i pogledasmo Nastu samo je polažajnik ne primeti, koji beše sa svim zaboravio radi čega je došao, već ustade gledajući u čašu koju podiže: — Deco, — poče on, — i ja imam dece... — Nek su živa i zdrava, — prekide ga Panta gledajući u Nastu, koja od ljutine već beše pomodrela... — ....Pa, što god želim njima to nek Bog da i vama,... — Hvala vam, — opet će ga prekinuti Panta. — O, o, časni ih ubio! — viknu Nasta ali nikako ne sme da uđe... — ....Siromah sam, — nastavlja Položajnik, — pa ih ne mogu školovati, ali opet ću se za njih starati da ne ostanu slepa kod očiju, a za vas se milostivi Bog stara...Ne treba u njega nikad gubiti nadu...On će vas umudriti i okrepiti i od svakog zla braniti... — Kao što je ono na vratima, — prekide ga Boža vragolasto pokazujući na Nastu, koja više ne mogaše izdržati već otvori širom vrata i upade unutra... polažajnik spusti čašu i pogleda je začuđeno, a izgledaše da se tek sad seti radi čega je došao. — Dakle tako vi stvar izviđate! — reče Nasta podbočiv se. — Ja sam stvar izvideo i našao, da do ove dobre dece nema nikakve krivice — reče polažajnik i ako nas nikako nije ni reči upitao o onome zbog čega je upravo i došao. — Neću da čujem za to,... oni su mangupi i ja tražim od vas da ih kao takve sve oterate u kvart, inače ću... — Nemate vi šta, molim vas, oni su dobra i mirna deca; u ostalom danas je veliki praznik, a mislim da ste hrišćanka... — Ama neću da čujem o tome više razumite, — prekide ga Nasta, — ja ću sad da idem kod... kod... — Kod koga? — Idem u kvart pa ću i vas da tužim; kazaću kako svoju službu vršite... — Idite, vala, kod koga god hoćete, ova deca nisu kriva; i ja imam dece (šta li, Bože, sad rade?...) Dete, deco, dajte polažajniku još jednu! — Ja mu naslužih čašu koju on opet podiže i ispi stojeći, pa onda poče: „Roždestvo tvoje,“ a mi mu pomagasmo; međutim Nasta ne može od čuda k sebi da dođe. — Polažajnik! polažajnik! — gunđa ona — o, o, šta me snađe?! Mi neprestano nastavljasmo „Roždestvo tvoje“...Nasti se dosadi pa iziđe...Od čiča Toše ni traga... — Ne bojte se vi, tići moji — poče polažajnik kad ostasmo sami, a jezikom po malo zapleće, — vama niko ništa ne sme... ja ću referisati!... — Ta nemate šta da referišete, — prekide ga Panta, — nama, kad je ovako, nema ovde više opstanka, samo da provedemo ove praznike, pa ćemo tražiti drugo sklonište... — Ni brige vas nije, kazaću ja gospoji da vas ne dira, a za svaki slučaj biću ja ovde na liniji do podne, a posle podne sam već slobodan. — Vrlo dobro, pa da dođete posle podne kod nas,...Boža će se postarati za vino, a imamo ga još, — reče Panta. — Ehe he,... pa dobro doćiću,... polažajnik sam... — Živeo, živeo! — povikasmo svi u jedan glas i nasusmo mu još jednu čašu, koju ispi na iskap kao da je sruči u kakav sud. — E, sad, zbogom i do viđenja, moram ići; hvala vam na časti!...Šta li oni moji, Bože, sad kod kuće rade? — reče ustajući. — Zbogom i hvala! — vikali smo mi oduševljeno prateći ga do na ulicu a on se za to vreme žalio na nezgodne stepenice preko kojih je morao preći dok iz našeg stana iziđe na ulicu. — Nemojte da zaboravite posle podne, — doviknu mu Panta. — A nikako!Sigurno ću doći...A, evo gazdarice!No molim vas, nemojte ove mališane dirati, a kazali su da će se posle praznika iseliti; ja ću doći posle podne da ih obiđem, a vi se dobro vladajte kao što ste mi obećali, pa će sve biti lepo, he-he-he..Zbogom i do viđenja! — završi on obrativ se nama... — Zbogom, zbogom!... I naš polažajnik ode, a mi se vratismo u podrum...Gazdarica gledaše i za njim i za nama.Nekim čudom joj se beše jezik zavezao od čega ne znam... — Šta ćemo sad da radimo? — upita Panta kad uđosmo... — Da obiđemo posluživanja i ako smo danas slobodni, red je, — odgovorih. — Ja, vala, idem pravo kod g. savetnika pa ću obisnuti Rezi oko vrata, kao mačka i neću je pustiti dok mi god ne da vina...Polažajnik će nam doći, — reče Boža skupljajući prazne boce u jednu korpu u kojoj je je doneo pune. Našu ćemo sobu zaključati, ali šta ćemo da radimo ako gazdarica zaključa kujnu pa nas ne pusti unutra? — upitah ja... — Ni brige te nije, tu je polažajnik, reče Panta, — samo se moramo vratiti pre dvanaest dok se on ne smeni! — Odosmo svaki na svoju stranu... Ja se nisam dugo zadržao, jedva pola sahata, pa se vratih.Pri ulazu bio sam pažljiv da me gazdarica samog ne napadne; prođem kroz kujnu koja beše otvorena. — Ha, dobro je, rekoh — nije zaključala.Otvorim vrata od naše „sobe“ i uđem unutra.Odmah počnem uspremati sto, na kome je bio veliki nered, pa za tim sobu.Kad sve bejah doveo u red, zatvorim prozorčić i podložim peć, pa se onda namestim za sto i počnem čitati...Sobu nisam hteo zaključavati. Četvrt sahata više nisam čitao, a gazdarica dođe u kujnu; ja se ućutao pa ni mrdnuti, ali iznenada me nadraži kašalj i ja se preko volje moradoh nakašljati...Moj kašalj nije ostao ne primećen; gazdarica je čula, a valjda je zaključila da nismo svi tu, pa se okuraži i uđe...Ja ustadoh. — A gde su oni drugi mangupi, je li, lolo?!Zar ja u svojoj kući da nemam mira na ovaj blag dan, — poče Nasta, koja beše kosu i odelo malo doterala u red... — Otišli su na posao, — odgovorih. — Na posao,... mangupi!. — Pa za Boga, gospođo, razumite da mi nismo mangupi, već siromašni đaci, koji se sami moramo za svoj opstanak brinuti... — Ama ja nisam vama petorici dala sobu nego samo dvojici; ja neću to da trpim, razumeš li?!. — Pa lepo, za Boga, mi vam ništa ne smetamo pa ma nas bilo deset...Niti pravimo larmu, niti se svađamo, niti smo kome na dosadi,... kiriju smo vam za mesec dana platili...Eto, vi onu trojicu niste za čitav mesec dana videli...Molim vas, imajte sažalenja prema nama siromasima, mi nikome ništa ne radimo, — odgovorih. — Ništa ne radite a jutros?... — Pa vi ste nas napali, a mi smo se morali braniti. — Gle sad: ja ih napala i oni se morali braniti,... lepo Boga mi, hteli ste me u mojoj sopstvenoj kući ubiti,... razbojnici jedni!... — Ako vam nije bilo po volji trebali ste nam lepo kazati, pa bi se odmah iselili čim praznik prođe kao što ćemo i činiti... — Ama za tebe i ne marim, ali onaj razbojnik, Panta, da mi nije na oči izišao, jer ću ga prebiti kao psa! — Manite ga, molim vas, za ova tri dana, pa ćemo se iseliti,.. — Ja sutra neću ni jednog da vidim ovde... — Molim vas, ko je tražio kvartir na Božić?! — Ne tiče me se, radite šta znate! — Ali, molim vas, gospođo, ostavite nas dok ne prođe praznik, pa ćemo posle ići kud znamo. — Neću da čujem!...Platićete vi meni jutrošnjicu, — reče izlazeći. — Šta sam znao da radim nego da je pokorno i učtivo molim; jača je od mene pa bi me u onom prokletom podrumu samog mogla ugnjaviti. Eto, tako ti je to: platiš kiriju pa još da budeš bijen — bruka!... Sednem ponovo za sto i produžim čitanje.Oko podne prvi dođe Boža.Natakao punu korpu na ruku pa se sav ugiba,... previo se kao gudalo, a u licu se zacrvenio kao rak,... spusti korpu pa huknu brišući znoj s čela. — Jedva doneh,— reče on skidajući s korpe jedan stari čaršav, — neka Bog poživi gospođu savetnikovicu; plemenita žena!...Ne manje i Rezu, i to je krasno čeljade,... gle, gle, šta su mi samo dali,... vidi, vidi, oh, oh... samo da nas polažajnik ne prevari...Vidi, vidi, molim te, cela celcita plećka, pa vino...Tako, bratac, nek se zna čija je kuća masna!...I jes masno,... mogla bi savetnikova deca pokvariti stomak!Ala će polažajnik da krka!... I zaista toliko beše natrpano koje čega u korpu, da se sada ne mogu ni da setim...Tek što sve povadismo i namestismo na sto, dođoše i oni ostali svi zajedno, kao da su se zdogovorili, jer nisu imali potrebe da se više kriju; ali ne sa praznim rukama, svaki je po nešto nosio...Imali smo pun sanduk hrane i boca s vinom. Ja im ispričah kako je gazdarica kazala da neće nikog više od sutra ovde da vidi i kako naročito ima zlu volju na Pantu. Panta malo posle ode da potraži polažajnika i zaista se ubrzo s njim vrati.On još beše mamuran od jutrošnjeg vina. Sigurno mu je Panta uz put pričao šta je gazdarica kazala, tek kad dođoše reći će joj pri susretu na stepenicama: — Gospoja, dežurni pisar, kome sam stvar referisao, kazao je da ovu decu ne dirate dok praznici ne prođu, a posle neka se sele kad sami hoće. — Neka vas nosi đavo sve: i njih, i vas i pisara...Tako ti je to kad čovek od napasti ne može da nađe zaštite kod vlasti! — reče Nasta ljutito. — Oho, pazite šta govorite, znate li da je to „oporočavanje vlasti“! viknu polažajnik značajno isturiv grudi napred, — nemojte se vi s tim šaliti, za to se ide i u aps. Ovo Nastu kao da malo umiri, te bez reči ode. — Živeo polažajnik, živeo! — dočekasmo ga pri ulazu na naša sobnja vrata. — He-he-he, tako, deco moja, tako,... samo veselo ni brige vas nije, i ja sam spremio koji groš za današnji dan...Trista mu muka, ala ćemo se veseliti...Podsećate me na moju decu...Šta li sad rade?...Pa za to sam i došao, a imate i dobrog vina;... ovo u čaršiji sve vabricirano pa ne valja ništa; čovek prvo treba da naobruča glavu pa da ga pije, a ovo što vi imate pravi melem, he-he-he!... — Skinite šinjel,... dajte ovamo...Tako,... sedite, sedite i dobro nam došli! — E, živi bili, živi bili, tičići moji... he-he-he, kako je to lepo!...Šta li rade oni moji? — Bog zna, on je svuda, — reče Panta. — Ja se u njega i uzdam,... nek ne zaboravi nikoga pa ni mene; ja, tako je,... sa svim tako! — — Nikako drukše, — opet će Panta, — nego je l’ po volji da ručamo? — Pa ne branim, ono znate dobro sam se na liniji prošetao pa sam i ogladneo,... nisam ni išao u kvart, niti dežurnog pisara video, a ovoj kažem da sam mu referisao, ha-ha-ha,... ta samo da je skinemo s vrata ha-ha-ha! — Živeo polažajnik, — čvrči Boža i obleće oko njega. — Tako, tako, tičiću moj, živeo i ti,.. svi, svi živeli! Ručak je bio izvrstan i jeli smo za priču, naročito mnogopoštovani polažajnik,... pa što je pio... mani se!Uz svaku čašu tek rekne: „šta li, Bože, rade oni moji?“ pa nategne i ne skida je sa usta dok kapi ima, a posle jezikom cmokne a rukavima zadovoljno ubriše svoje velike brkove... Do sedam sahati u veče polažajnik nam se ne pomače s mesta...Nestade nam skoro već i vina, a on još hoće. — Nema više vina, — rekosmo i ako smo imali još tri pune boce, ali su one nama trebale još za dva dana. — He-he-he, tičići moji, pa za što sam ja ovu banku spremio? — reče on mučeći se da izvadi novčanik iz džepa, — evo, ne marim celu da potrošimo kad sam se ovako pro... pro...veo; donesite još malo a resto novaca zadržite za vas!...Samo još malo!...Bože, šta li rade oni moji?... Panta uze banku i jednu praznu bocu pa ode i donese vina, ali polažajniku ne iđaše ka ono savetničko; pri prvoj se čaši namršti i strese, nu ipak je pio...Kad se i ova boca isprazni Panta mu ponudi novac, ali on odbi, ne hte da primi. — Neka, neka, to va...va...vama ti...tičići moji, reče štucajući. Krajnje je vreme bilo da nam polažajnik ide, jer malo docnije, dok ga vino popritegne, neće ga moći uz stepenice niko izvući, pa za to počesmo napominjati da je dockan... — Da, da, vreme je, ali, he-he-he,... nije svaki dan Božić. Pomogosmo mu te obuče šinjel i opasa opasač. Grdne smo muke imali dok ga izvukosmo na ulicu, jedva iziđe uz stepenice,... na nogama je tako nesigurno stajao, kao dete kad prohodi...Ja i Boža se vratismo, a oni ga otpratiše. — Kako će mu biti Bog sveti zna! — reče Panta kad se vratiše. — Predadosmo ga u kvartu njegovim drugovima, koji malo nešto da su bolji od njega,... tamo se tek vesele... — Pošto smo sastavili ručak s večerom, to da malo provetrimo ovu pećinu, pa da legnemo, a sutra ćemo već gledati šta ćemo i kuda ćemo, — rekoh. Tako i uradismo. Sutra dan pošto smo posvršavali posao, tumarali smo iz ulice u ulicu i tražili kvartir, ali badava, nigde nas neće da prime...Tako bi i drugog dana...Gazdarica hoće bruku s nama da napravi, morali smo se pošto po to iseliti...Od našeg polažajnika nigde traga, kao i od Čiča-Toše, i on kao da je u zemlju propao; za sve vreme nikako se više ne pojavi... Jedva trećeg dana ispade nam za rukom te sklonismo trojicu starijih đaka i po školi i po godinama, da nas prime u svoju sobu, koju su držali na palilulskoj pijaci, i, tako se, toga istog dana u veče, naravno krišom, uselismo kod njih. Nismo najbolje poznavali ona nova tri druga...To su bili mal’ te ne pokvareni mladići; školu su smatrali kao neko zlo koje im je silom nametnuto.Ni jedne igre karata nije bilo koju nisu znali; kad su imali novaca kockali su se po kavanama, a kad nisu imali igrali su kod kuće na veresiju.Škola im je bila, kažem ti, jedino za to, da ih policija ne bi proterala kao skitnice bez zanimanja. Mi smo u podrumu kod Naste, prema njima, slavno živeli, ako ništa drugo, ono je među nama bar vladala sloga i ljubav.Ovi su se neprestano koškali i svađali...Nije bio redak slučaj da se grozno potuku pri igri karata. Soba je bila vidna i suva; ali sa svim prazna: nigde ništa nisu imali sem jednog pocepanog vojničkog ćebeta, koje sigurno nisu sami kupili, i nekoliko sitnijih dronjaka, a od stola i stolica ni pomena. Panta bi i ovde napravio sto, ali ne mogaše pobiti sohe, jer je bio drven patos. Kad bi danju pisali propise metnemo staklo s mastilom na sred sobe, jer smo jedno jedino i imali, pa bi oko njega u naokolo polegali potrbuške i otpočeli pisati;... ta je slika izgledala kao paoci od točka...Mi bi tako sva petorica pisali, a ona bi trojica ispod prozora opet na podu sa prekrštenim nogama igrali karata...Mi bi se pokrenuli ili pomakli kad bi od njih koji iznenada viknuo „adut“ i lupio pesnicom o pod. Tako smo isto u veče radili kad bi učili, samo što nam je staklo s mastilom zamenjivala lampa i što nas ne bi oni uznemiravali sa njihovom vikom, jer nikada pre pola noći pa i docnije nisu dolazili kući...Gde su i šta rade Bog sveti zna... U ovoj sobi ostasmo sa njima do aprila meseca gde se mnogo namučismo zbog raznih ugursuzluka one trojice i drugih nezgoda...Oni, najzad, počeše nad nama gospodariti kao kakvi despoti; niko im od nas nije smeo ni rečice progovoriti; prosto smo ih morali slušati kao sluge njihove. Koliko se sećam bio je 5. april, posle podne.Posedali oni i igraju karata, a mi se spremamo da pišemo propise...Staklo je s mastilom stajalo na prozoru.Oni se posvađaše igrajući karata; na jedared zgrabi jedan od njih staklo i baci se na onog drugoga što mu je, veli, rđavo podišao sedmicom pikom, a on ga još zvao za račun, ali ga ne pogodi, već udari u zid nekako koso; staklo pršte kao bomba i mastilo se u mlazevima rasu po belo okrečenom zidu...Napravi se lom...Mi se svi moradosmo umešati dok ih razvadismo. Soba nam je bila u vrhu dvorišta a ulaz je bio tako udešen, da nas gazdarica nikako nije mogla videti: ni kad ulazimo ni kad izlazimo (sem kad bi koga slučajno srela u hodniku). Baš kao za inat gazdarica se beše desila u dvorištu kad se oni povukoše i napraviše larmu.Ona upade u sobu začuđeno, da vidi šta je, a imala je šta i videti: zid sav iskvaren od mastila, ono malo zlonevoljnih naših stvarčica razbacano na sve strane, a vazduh od nečistoće i vlažne obuće iskvaren do zla Boga...Svakome ga je bilo teško podnositi, naročito za onoga koji nije naučio... Kad nas onako dronjavih osam ugleda, malo što u nesvest ne pade, pa još kad je onaj zagušljiv i pokvaren vazduh zadahnu!...Trže se žena dva koraka nazad pa stade kao ukopana ne mogav ni reči progovoriti, samo što gleda u nas, a tako isto i mi u nju...„Šta će biti sad će biti“ šanu mi Boža, i, zaista, ovde se nije bilo šaliti; ne beše to Nasta!...Ovo je bila razvijena i otresita žena, a po licu joj je se moglo poznati da je bila ljuta kao ris,... pored toga znali smo da ima sina artiljerijskog kapetana, koji bi nam svima mogao dobro namestiti rebra... — Kupite šta ima tu koji, — viknu ona, pošto dođe k sebi, otvarajući vrata od jednog malog predsoblja, u koji je se ulazilo s polja. Ama niko ne smede usta otvoriti da što progovori...Svaki ćutećki skupi svoje stvari i držaše ih pod pazuhom očekujući dalju naredbu. — Na polje! — komandova onda pokazujući rukom na vrata. Bi mi žao Bože koji se muvaše kao praporac...„Bog da prosti“ prišanu mi on.Jedan po jedan iziđosmo svi na polje u dvorište a iz ovoga uputismo se na ulicu kao ždralovi,... onu sliku sa onim dronjcima ispod pazuha i oborenim glavama neću nikad zaboraviti... ličili smo na one što sprovode na zatočenje. — Ovako mi se što dopada, — reče Panta kad iziđosmo na ulicu, — Nasta treba da dođe kod ove da uči školu;... gde li će ova gospoda noćas igrati karata? — Svi udarismo u bezbrižan smeh kao da smo se spremili gde u goste, a ne da smo ostali bez krova. — Lakše da te ne čuju, — rekoh Panti. — More lako mi je ovde... sad ih se ne bojim,... nego ovako u grupi nesmemo ni deset koraka ići!...Da se rasturimo, inače će nas poapsiti...Svaki nek se postara da gde skloni stvari pa ćemo posle lako... Tako i uradismo; ja uzeh Božu sa sobom i uputismo se Bolničkom ulicom na Dorćol, a neki odoše Hilendarskom ulicom, a neki se uputiše ka Trkalištu. — Bar za ovih pet - šest dana meseca aprila ne platismo kiriju, — reče mi Boža smejući se. — Bre, pa tebi je do smeha, — rekoh mu, — a ovamo te tako mnogo žalim... kuda ćeš?... — Eh,... pa šta mi Bog da, ja znam da nikome ništa nisam skrivio!...Iz ove kože u drugu ne mogu,... nego zbilja, baš kad reče, kuda ćemo sad?... — Ne znam ni ja, — odgovorih — hajdmo pravo pa gde se zaustavimo. Prođosmo celu Dušanovu ulicu ne govoreći ništa; ja sam razmišljao šta mi valja sad preduzeti, a to je, bez sumnje, i Boža mislio. Najzad zaustavismo se na kraju ulice.I ako je pre podne padala kiša dan je bio lep.Istina zemlja je bila dosta vlažna, ali ipak je bilo toplo kao u maju, te nas je to kuražilo. — Još se ne može na Kalemegdanu spavati, — reče Boža gledajući me pravo u oči, a sa usana mu se nije skidao onaj večiti njegov osmejak, koji je samo njemu bio svojstven. — Ne može, — rekoh. — E, pa, gde ćemo? — To je baš ono što je najglavnije!...Za mene je ipak lakše, ali ti,... šta ćeš ti tako mali da radiš? — Kao što malo čas rekoh „šta mi Bog da?“ U ostalom ja ću se preko noć ma gde zavući kao miš, a u dan mi stoji na volji da radim šta hoću, a mogu i ceo dan presedeti u školi...Naposletku zamoliću Rezu da me pusti da spavam u šupi,... toplo je...Nema, brate, kod njih mesta ni za mačku a kamo li za mene, oni bi mi rado dali stan...More, Bože zdravlje, sinulo je proleće, reče mahnuv rukom. — Hajd’ da ostavimo ove stvari, pa ćemo posle gledati šta ćemo i kuda ćemo, rekoh, Boži, a za tim pođosmo ka živoj ogradi od donjeg Kalemegdana koja stajaše pred nama, a već prilično uzelenila. Kad se provukosmo kroz ogradu potražismo zgodno mesto i prikrismo one naše prnje što smo nosili, za tim se uputismo polako pored ograde gore... — Ja ću lako s česme na česmu sa svojim krčažićem kao i pre, a ti idi Rezi i pitaj je, može li ti dati gde jedan krajičak za prenoćište, pa ćemo se ovde pred veče naći da mi kažeš, a za mene se ne brini, — rekoh mu. Posle škole očekivao sam Božu na Kalemegdanu. — Šta je? — upitah čim ga spazih da dolazi. — Vrlo dobro, kazali su mi da još večeras odnesem stvari,... ima gde pošto je već toplo, samo strahuju da što ne zapalim.„Dete si“, vele. — E baš mi je milo, a meni već kako bude, — rekoh. _ — Što se tiče hrane ja ti dobar stojim, a za kvartir se pobrini... — Gledaću... — A sad moram odmah ići da vidim s Rezom gde ću se namestiti i da ih što poslušam, — produži Boža, — jer moram duplo više slušati kad su tako dobri naspram mene. — Boga mi čuvaj tu kuću, vidiš da bi bez nje propao...Idi te uzmi tvoje stvari, a moju torbu ostavi gde je, samo pazi da te ko ne vidi. — Ne brini...Sutra ti donosim doručak u školu makar bilo i hladno pečenje, — reče Boža pa u najvećem trku odjuri tamo gde su nam stvari bile, a ja ostah gledajući za njim...Reč pečenje izazva mi užasan apetit, a baš sam bio i inače ozbiljno gladan. Primače se i noć, a kako nisam mogao duže ostati na Kalemegdanu, to uzmem moj krčažić, ubrišem ga malo s krajem od kaputa pa se s njim u ruci uputim u varoš. Preko puta od opštinske zgrade kod pekara uzmem ceo hleb za poslednji novac, izlomim ga na komade i nešto strpam u džepove a nešto zadržim u rukama, pa tako jedući prispem na veliki pijac k česmi, a odatle po starom sve od česme do česme celu noć... Ovako provedoh punih šest noći, a danju sam spavao u školi ili na Kalemegdanu kad je bilo lepo vreme, kao i pre što sam činio...Boža je datu reč održao: hranio me je kao goluba!Bio je to krasan drug. Nisam znao da ih je još dosta bilo koji su živeli kao i ja. Jednog jutra, mislim bilo je sedmog dana od kad sam ostao bez kvartira, baš kad sam ostavio krčažić na Kalemegdanu da se odmara od prošlonoćašnje šetnje i uputio se u varoš, — sretnem kod Realke Crnog Peru sa komadom u ruci.Tako smo zvali jednog našeg druga iz Terazijske gimnazije.Dovoljno je bilo da se samo kaže „Crni“ pa je svaki đak znao ko je to.I zaista je bio crn kao gavran; srce je imao osobito dobro, a stomak još bolji: malo mu je bilo dva hleba dnevno...Taj nikad nije hteo da trpi glad, ama ni jednog trenutka!...Koliko je samo pekara od njega zakukalo: u trenutku, kao mačka, smota hleb s tezge; to mu je bila vrlo velika i jedina mana, zbog čega smo ga svi grdili.Kad bi mu ko kazao: „Mani se, Crni, toga rđavog posla“, on bi odgovorio: „Nisam kriv što sam gladan; u ostalom neka sklone hleb sa tezge,... to je izazivanje i draženje gladnog sveta!“...I, zbilja, čudo mi je i danas, da Crni nije apsolutno ništa drugo hteo ukrasti sem hleba, izuzev voće iz bašta, što već iz obešenjakluka čine gotovo sva deca...Zbog krađe hleba bio je docnije isteran iz škole...Glad ga je prinudila da to učini. Pozdravim se dakle sa Crnim i ispričam mu svoju nevolju. On ravnodušno sasluša žvaćući halapljivo hleb, pa će mi reći preko zalogaja: — I ja sam u kvartiru! — — E, a gde ti je kvartir i s kim sediš? — Kod „Dva beda goluba“.Ima nas devet što plaćamo kiriju, a jedno tuce sedi besplatno u — dvorištu! — Kako to, vraga, pa to je čitava vojska! — Tako je; dvadeset i jedan na broju!!... — E, pa kad vas ima dvadeset i jedan mogu biti i dvadeset i dva!...Hoćete li i mene primiti? — Zašto ne;... slobodno dođi kad hoćeš. — Ama ja bih voleo s tobom da idem, jer može biti da nikoga ne poznajem. — Onda hajdmo sad odmah. Uputismo se u nove dvore. Ti znaš onaj veliki prazan plac do kavane „Knez Mihail“ kod „Dva bela goluba“...Na sredini toga placa sa ulice bila je jedna kućica sa dućančićem koji je držao jedan bravar (čini mi se da je se zvao Zdravković).Unutra, u jednom uglu, bila je jedna velika šupa koja nije imala tavana, već su samo bile poprečne tavanske grede.Na sred placa stajala je jedna ogromna gomila tesanog kamena... I ako je bilo polovina aprila, ipak je bilo dosta korova: novog i starog. — Evo ovde su naši saloni, — reče Crni, kad uđosmo u dvorište, — nije rđavo;... ovde lepo provodimo život; preko dana retko se ovde zadržavamo, a u veče,... mani se... čitav logor.Hvala Bogu ima dve kapije koje su celu noć otvorene, pa se možemo po volji skupljati...Bilo nam je dosta teško dok mart ne prođe, jer smo ovde uzeli stan 1. marta, pa je bilo dosta hladno, a sada je lako...Eto, onde oko onog kamenja spava ono tuce, a ovde nas devet, — reče otvarajući vrata od šupe — a kad bi udarila kiša mi bismo ih pustili u šupu, gde bi se sedeći presovali kao sardine.Oni su od pre desetinu dana došli. Unutra u šupi nađosmo četvoricu gde još spavaju. — Hej, ustajte, lenštine jedne! — viknu Crni gurnuv jednoga nogom... Oni se promeškoljiše i počeše se tegliti zevajući. — Hajd’, hajd’ diž’te se, već je sedam sahati... Podizaše se. — Evo ga Milan, i on će nam od sada praviti društvo. — Eno mu tamo dosta mesta, — reče jedan pokazujući rukom na dvorište. — Imaće i ovde... — Neće, valah, ovde ne može niko više. — More ko će tebe još pitati, — reče Crni, pa se okrete k meni, — eto, sad si video gde je stan pa dođi; u ostalom doveče ćemo se naći pa ćemo zajedno doći, a sad hajdmo. Mi iziđosmo i vratismo se na pijac, gde se malo zadržasmo, pa posle odosmo u školu. Za sve vreme dok sam sedeo u školi neprestano sam mislio o novom „kvartiru“ i kako ću provesti vreme do kraja školske godine. Sto puta mi je pred oči izišla slika one šupe u kojoj bejaše najveći nered: u jednom uglu neki prazni i prljavi zemljani čančići sa plehanim kašikama; u drugom iscepani opanci i čarape sa još stotinu raznovrsnih dronjaka; za vratama čitava kola đubreta...„Kako smo mi naš podrumčić čisto držali prema ovoj šupi!“ i nehotično pomislim...Šupa je bila velika, ali je bila pregrađena u tri dela, pa s toga je moglo u ovo odelenje, u kome smo mi, stati samo devetorica, a oni ostali su morali spavati na polju... U osam sahati u veče nađem se sa Crnim kod Delijske česme, odakle se uputismo u stan... — U veče se ni pošto nesme larmati, — reče mi Crni uz put, — jer bi nas inače majstor Zdravković osetio, pa bismo se lepo proveli...On u sedam sahati već spava, a i ne radio tako, kad od ranog jutra do mrklog mraka ne ispušta čekić iz ruku, pa u veče, razume se, jedva čeka da legne...Naročito praznikom moramo biti obazrivi, jer tada iziđe na čašu vina, pa se po neki put docnije vrati...Što se ostalog tiče moglo bi nas stotina na onom praznom placu živeti.Izjutra se izvučemo jedan i po jedan kao tarana iz lonca... U razgovoru stigosmo pred šupu iz koje između dasaka u mlazevima prodiraše slaba svetlost.Pred vratima se zaustavismo osluškujući... — Miči! — čuje se glas iznutra, a za ovim drugi: — Meći! — Ti si prvi, meći,... ne pomaže ti ništa, možeš do ujutru igrati pa nećeš ni jednu dobiti, — čuje se treći glas... Uđosmo unutra.Na sred šupe stajaše jedan krnj prevrnut lonac a na ovome čađava lampa sa razbijenim staklom gotovo do pola te se iz njega izvijaše crn mlaz dima za čitav metar u visinu...Sreća što to nije bilo u sobi, inače bi se pogušili.Njih šestorica: dva i dva posledali u naokolo sa prekrštenim nogama a između njih po jedna crtaća tabla na kojima beše kredom napravljena „mica“. — Tako, mesto da učite a vi igrate „mice“... ispit što je tu na pragu ništa, njega o čiviju, — reče Crni kad uđosmo. — Bravo, bravo, bre Crni, Boga mi će biti neko čudo kad ti... — viknu jedan od njih pogledav Crnog iza koga sam ja stajao. — Šta ti cvrčiš goluždravko?..I ti zar imaš nešto da govoriš? — prekide ga Crni... I zaista je ovo stvorenje bilo goluždravo kao svrače: kose retke i ne ošišane; do zla boga mršavo, lica dugačkog i bledo-žutog, usana tankih, a pri tome razdrljeno toliko, da mu se i trbuh viđaše... — Pogledaj sebe, muko jedna; kakav si, kao da si sad došao iz ciganskog vignja!Možeš komotno konkurisati predstavnicima rase koja živi u Africi...Profesor ne bi trebao da se muči pokazujući nam Crnce na slikama, već bi trebao da te iz klupe izvuče za uši kao magarca pred nas i samo da kaže: evo vam živ primer pravog Afrikanca, samo što nije go, a vala gotovo si i go!Mogli bismo te voditi i po manažerijama, da te prikazujemo kao retkost, i, zbilja, svet bi se kupio kao na čudo! — More ne brbljaj, rđo jedna žoljava, dok ti sad nisam stao nogom za vrat!... — viknu Crni ljutito... — Probaj samo, pa ćemo videti,... a koga ti zoveš goluždravko?... — Ta manite se larme! — viknuće jedan. — Inače nam čekić može lako zalupati na vratima, — dodade drugi... Ovo kao da ih malo umiri.Ja sam neprestano stajao iza Crnog koji opet stajaše kao kolac dok se sa onim prepirao. — Gde su ona dvojica još? — upita Crni... — Nisu došli, a nema ni ostalih. — More šta me se tiče za ostale hteo, sam da smo mi ovde svi, te da vidimo gde će Milan da spava, — reče okrenuv se k meni.Oni me sad tek primetiše.Od njih šestorice poznavao sam samo jednoga i to više iz viđenja... — O, o, kakva čast za nas, — poče onaj goluždravi, — plemeniti gospodine, iz koga li ste kraja a od koga grada?...Igraju li kod vas „mice?“...Izvolte ako je po volji... — Ama čuješ li ti, nemoj da se češeš o njega kao šugavo prase, jer ćete sad đavo odneti, — viknu Crni! — Nemoj ti, Boga ti, Crni, opet da se dereš, znaš Riđu kakav je,... pusti ga neka brblja, — reče onaj što mi je bio poznat... U ovoj prepirci otvoriše se vrata i unutra uđoše ona dvojica...Poznavao sam ih...Kad uđoše nazvaše Boga i pozdraviše se sa mnom... — A od kuda ti, Milane, ovde kod nas? — upita jedan od njih... Ja mu ispričam i dok sam govorio svi su me slušali... — Lepo, lepo, napravićemo mi tebi mesto, — nastavi onaj, — da možeš gore sa mnom (tu pogleda u tavan) ja bih te primio, ali ne možeš,... spavamo nas trojica... Preko onih poprečnih tavanski greda beše namešteno dve-tri daske, na kojima su spavali.U tu svoju postelju mogli su ući samo posle dugog očajnog puzanja uz direke. Kako mu drago namestismo se da spavamo: trojica se popeše na tavan a nas sedmorica polegasmo po goloj zemlji... Oko pola noći moradoh ustati,... prosto me prignjaviše,... muvanju sa laktovima i kolenima ne beše kraja.Jedno pola sahata sedeo sam u onoj pomrčini pa mi se i to dosadi.Ustanem i iziđem na polje pred šupu i sednem na prag...Noć je bila tiha i za čudo topla;... nikakvog šuma sem hrkanja onih grešnika što su u dvorištu spavali s donje strane one gomile tesanog kamena.Iz ljubopitstva priđem polako na prstima da vidim kako leže.Polegali jedan pored drugog kao prasići, neki prebacio ruku preko drugog, neki nogu, neki se opet savio kao gudalo a zube i kolena sastavio pa drhti, neki se, opet, poprečio i odupro jednog glavom u leđa a drugog nogama u trbuh!...Neki teško diše, a neki opet hrče kao da čuture struže...Retka slika!...Gledao sam ih tako nekoliko minuta pa se vratim u šupu, a uz put i nehotično rekoh: „Hvala Bogu nisam sam“...Jedva sam zaspao... U jutru kad sam ustao od onih u dvorištu ne beše ni jednog...Ni jedan dan, a naročito veče, nije prošlo, a da se ovi u šupi ne posvađaju,... osobito je onaj goluždravi imao strast da se svađa, naročito sa Crnim..Nije bio redak slučaj da se potuku, pa čak i okrvave, ali je njihova svađa bila kao plehana peć, dok lupiš dlan o dlan oni se pomire.Da nije bilo Crnog i ja bih od njih dosta izvukao, ali me on uvek, kad bi se desio, uzimaše u zaštitu i odbranu, a drugovi su ga se prilično bojali... Tar;o je to trajalo iz dana u dan, bez ikakve znatnije promene, ali jednog dana, kad već kajsije behu zrele, predloži Goluždravi, da u veče, oko deset sahati oberemo neke kajsije u bašti jednog penzionara na Zapadnom Vračaru... Istog dana, u devet sahati u veče, besmo se svi, koji smo u šupi stanovali, iskupili osim Goluždravog ili Riđeg, ali u brzo dođe i on. — Hoćemo li? — upita ulazeći na vrata. — Kuda, — upita ga Crni. — Pa na Vračar da beremo kajsije. — E što bi voleo da ti tamo nameste rebra... — Ni brige te... čuvaj ti samo tvoja leđa, a za tuđa se ne brini... — Pristajete li? — upita Crni preko volje, jer nije mogao da izostane od društva. — Pristajemo, — odgovoriše njih nekoliko... Šta sam znao da radim hteo ne hteo moradoh s njima poći da ne bih bio „izdajica društa“ u tim teškim podvizima. Nekoliko dana su pre toga naši izaslanici, naravno, „proučavali“ položaj.Najposle se krenemo, ali nam sva ta operacija nesrećno ispade...Riđi, kao nosilac ideje prođe najgore i pri bežanju pade u — krečanu... Vraćajući se našem obitalištu slušali smo pričanje Riđeg nadugačko i naširoko. Sutra dan, hteo ne hteo, Riđi obuče ono odelo s kojim je u krečanu upao (jer drugo nije ni imao), na kome se viđaše još dosta kreča, a bilo je sve žuto kao lisičija dlaka...Našem smeju i Riđinoj ljutnji ne beše kraja. U tome kvartiru odnosno šupi ostali smo do kraja školske godine; hteo sam više puta odatle izići, ali nisam mogao, jer posluživanja nigde.Najteže mi je bilo kad se Crni i Riđi potuku, a to je se dešavalo skoro svaki dan... Svršiše se i ispiti...Neko radostan, a neko snužden; među ovim poslednjim bio sam i ja.Dobio sam slabu ocenu iz Zemljopisa, zbog čega sam i razred ponavljao. Istog dana, kad su nam ocene pročitali, krenuo sam se posle podne s drugovima kao i prošle godine kući u selo i tamo proveo školski raspust učeći Zemljopis i čuvajući ovce... Kad sam se po svršetku raspusta vratio u Beograd stupim na posluživanje kod neke Živke P.... u Kosovskoj ulici.Muža joj ne pominjem, jer beše neuračunljiv, a sva mu prava u kući behu da se sme zvati „muž“ kao i Čiča Toša... Živka je bila gluva, a moglo joj je biti do četrdeset i pet godina...Imala je naviku da se beli i kosu vrani. Jednog dana, posle dve nedelje od kad sam kod nje, dođoše tri Ciganke sa velikim torbama, kao džakovi.Gospodin je tada bio dežurni u kancelariji, ja se u kujni spremah da pođem u školu, nu kad kroz prozor ugledam Ciganke i nehotično se zadržah.I gospođa ih je videla pa im iziđe na susret u pretsoblje. — Pomaže Bog! — povikaše sve tri Ciganke u jedan glas, iz koga je se moglo videti, da su gospođi dobro poznate... Da li je gospođa čula pozdrav ovih cigančura ne znam, tek ih ona otpozdravi i pozva unutra... — Imaćeš, gospođo, kosu crnu kao ugljen a gustu kao četku, — čuh gde jedna govori u predsoblju, — more i kraljica bi ti zavidela, slatka moja!Mlogo me je stalo dok sam sve nabavila i spremila, ali ne žalim za moju slatku gospođu, Bog joj dao zdravlje!... One uđoše u sobu a ja odoh u školu...Šta je dalje bilo ne znam, tek mene iduće nedelje, (a bio je još i neki praznik), otera žandarm u kvart po zahtevu gospođinom i gospodinovom....Molio sam, plakao, pravdao se da nisam haljine ukrao, aja ništa ne pomaže: „Ti ili Ignjat“ vele oni, — „tamo se pravdajte.“ Ignjat je posluživao kod njih pre mene,... ja sam ga zastupio. Doteraše u kvart i Ignjata...Mi smo se na saslušanju pravdali i branili da nismo gospodinu haljine ukrali, ali to ništa ne pomaže,... pritvoriše nas... Premišljao sam, što ’no kažu, od sto ruku: kako da se izbavim?„Da nisu one Ciganke?“ i nehotično mi prođe srećna misao kroz glavu i odmah počnem lupati na vrata u nameri da odem pisaru. — Šta ćeš? — upita jedan žandarm s polja. — Molim vas izvedite me pred pisara, imam da mu nešto kažem. — Tako, hoćeš da priznaš, je li?...Ako ako, treba vama malo hladovine, — reče žandarm pa se udali, nu brzo se opet vrati i odvede me pisaru. — Šta imaš da mi kažeš? — upita me ovaj kad uđoh. Ja mu ispričam sve što sam znao o Cigankama: kad su kod gospođe dolazile, šta su govorile, kako izgledaju i t. d. Pisar zazvoni i žandarm uđe. — Zovi mi Lazara, a ovoga vodi u zatvor. — Razumem! Ja se opet nađoh u onome mračnom podrumu... Pisar je otišao kod gđe Živke da se izvesti o Cigankama, i, na našu sreću, slučajno sve tri nađe tamo i u kvart dotera.Pošto ih je saslušao pozva i mene u kancelariju. — Jesu li ove bile? — upita me pisar. — Jesu,... one sve tri. Zalarmaše Ciganke tako, da je pisar jedva mogao do reči doći. — Govorite gde su haljine? — viknu pisar. — Slatki gospodine, ljubimo ti ruku, nogu; da si srećan majci kad te takvog rodi, pravog sokola!...Nismo, Boga mi, laže ovaj nesreća jedna! Za ovim počeše nešto ciganski među sobom. Pisar pozva i Ignjata. — Poznaješ li ove ovde? — upita ga kad uđe, — i jesi li ih kad video kod g-đe Živke? — Poznajem, i za vreme, dok sam kod gospođe Živke posluživao, video sam ih dva puta. — Pošto ste đaci idite kući, pa sutra u osam sahati u školu...Izvestiću vaše direktore. Iz kvarta iziđosmo radosni...Ignjat ode kući a ja sam još premišljao kuda ću?...Da se vratim kod gđe Živke ne ide...Osećao sam prema njoj mržnju i odvratnost.Najzad se reših da idem u stari kvartnu — u šupu u kojoj sam stanovao pre raspusta, pa šta mi Bog da. Posle poduže debate sa sa starim drugovima i nekim novajlijama, pristadoše da s njima stanujem.U šupi sam nastavio život kao i ranije,... nije bilo nikakve promene.I u školi je išlo po starom. Ja sam tada imao samo dva privatna posluživanja na koja nisam morao izjutra rano ići, mogao sam od sviju najduže spavati, — naročito praznikom. Jednog dana (bila je nedelja) u prvoj polovini meseca septembra ostao sam spavajući na sred šupe, a ostali su svi bili otišli na posluživanja...Kad su se vratali ne znam, tek mene iz sna probudi ona tužna pesma: „Svjati Bože,“ koja čoveku podiže kosu na glavi.., — Šta je ovo? — pitah se i ne mogah k sebi da dođem, međutim „Svjati Bože“ tiho se produžavaše u neposrednoj moj blizini, a za ovim nasta čitavo opelo...Počeše da pevaju: „Boga že čelovjekom nevozmožno vidjeti“ i t. d. i najzad: „So svjatimi u pokoj.“ Ja se, onako bunovan od spavanja, bejah lepo skamenio.Najpre sam mislo da to nije san, ali ne, čujem lepo!...Opipam se i po licu da se uverim: jesam li budan?Vidim kroz pukotine i svetlost.Mrdnem desno ne ide, levo aja, pokušam da ustanem opet ne ide.Hladan me znoj probi...Ja bih vikao ali prosto nisam znao gde sam,.. nikako da se razberem, a međutim glasove nisam mogao u horu da raspoznam.Najzad prestaše sa pesmom, koju završi jedan, čiji mi je glas bio dobro poznat, sa: „Bog da mu dušu prosti“, a za ovim odmah poče drugi da govori posmrtnu besedu: „Tužni zbore! „Kao što vidite, neumitna i hladna smrt pokosi mlađani život našeg dobrog Milana“ ...Ja ne mogoh više izdržati a međutim bilo mi je sve jasno i znao sam ko je ovu komediju udesio, pa počnem vikati što sam god jače mogao. — Vampir!...Vampir, ljudi! — povikaše svi u jedan glas kad se ja iz one ozidane grobnice javih.Ja sam neprestano vikao i jedva sam čekao da se oslobodim, i prvog, koji mi najbliži bude, za gušu ščepam... — Šta radite to? — čuh glas Crnog Pere, koji nije s nama stanovao, već je bio došao da nas obiđe, što je počešće činio. — Eto, povampirio se Milan! — odgovoriše mu skoro svi u jedan glas... — Šta, povampirio se?!Kakav Milan?! — Pa, eto, Milana smo sahranili i on se povampirio! — reče Riđi. — More, nesretnici, hoćete da ugušite čoveka! — viknu Crni pa poče rasturati kamenje kojim su me uzidali. Navukli čitava kola onog tesanog kamena iz dvorišta, pa ga lepo unaokolo oko mene složili kao zid u obliku grobnice, za tim skinuli vrata sa šupe, pa otvor pokrili, a na njih natrpali grdno veliko kamenje u tolikoj količini, da sam odatle nikad ne bih mogao izići.Od neke letve napravili i pobili čelo glave krstaču za koju su vezali neki prljav peškir, a na sredini iste okačili o jedan ekser zapaljenu lampu, koja je služila mesto sveće i kandila...Ovo su morali izranije spremiti, pa su čekali zgodnu priliku. Kad Crni diže vrata sa otvora iskočio sam gore kao iz puške...Nisam gledao kuda ću i na koju stranu i koga ću udariti.Zgrabim onu krstaču sa koje odlete lampa u jedan ugao, i njom udarim Riđeg po glavi tako, da se sroza na zemlju, a krv ga obli; za tim jurnem na drugoga, pa na trećeg,... koga sam stigao, sve redom.U trenutku napravi se lom...Posvađaše se i oni među sobom...Tukli su se nemilice...Međutim onaj, koji je je celu ovu komediju udesio, pobeže na polje kad ču da na njega povikaše.Ja nagnem za njim bacajući se kamenjem; on se dohvati ulice, nu ja ga ne napuštah goniti,... trčao sam za njim čak do Tašmajdana, gde moradoh stati, jer ne mogoh dalje izdržati; bio sam se jako umorio.Da sam ga stigao Bog zna šta bi bilo...Tu sednem na jedan kamen a on odjuri dalje ka Trkalištu...Skoro čitav sahat sam sedeo i odmarao se;... jedva dođoh k sebi od ljutine. Kad se vratih natrag ni jednog ne nađoh, svi se behu rasturili, ali, mesto njih nađem Zdravkovića, bravara. — Šta ćeš ovde? — viknu on kad me ugleda. — Pa... ovaj... — počeh mucati, a već mi beše sve jasno. — Govori šta ćeš ovde? — Pa ovaj... stanovao sam ovde... — A, dakle i ti si jedan od onih mangupa!... Počeh da se pravdam, da ja mangup nisam već da sam tu po nuždi došao i t. d., ali on to nehte ni da čuje, već mi podviknu: — Odmah da skupiš šta imaš, pa da se odavde s mesta tornjaš. Pošto ovde nije bilo do šale to pokupim ono malo dronjaka što sam imao, a ostalo Zdravković sve izbaci na polje pa zatvori vrata od šupe i pred mojim očima ih zakova tako, da ih niko bez alata ne bi mogao otvoriti. Opet se nađem na ulici sa torbom ispod pazuha.Kuda i na koju stranu da se krenem nisam znao.Pred kućom Dr-a Đorđevića zaustavim se jedan trenutak misleći: šta mi valja preduzeti i najzad, rešim se da idem na Kalemegdan, a i kuda bi na drugu stranu?...Bog zna šta bi od nas bilo, da u takvim prilikama nije bilo Kalemegdana... Opet ostavim stvari ispod jednog džbuna kao što sam obično činio, pa se za tim vratim u varoš, pošto sam se uverio da mi se krčažić ne povređen nalazi na mestu gde sam ga ostavio. Ni pet para nisam imao, a pri tome sam osećao jaku glad.To mi pade još teže pošto je bio praznik...Vrljao sam po ulicama bez ikakvog cilja, a ne mogoh ni jednog druga naći...Najzad oko jedanaest sahati setim se Bože i uputim se kući gde je posluživao.Ispred kuće sam se šetao više od pola sahata.Beše mi već dosadno i taman se htedoh udaliti a Boža se pojavi na kapiji sa bokalom u ruci. — Od kud ti ovde? — upita me mesto pozdrava, čim me spazi. — Eto, obilazim ovuda skoro čitav sahat čekajući tebe. — Šta ima novo? — Opet sam na ulici. — To nevalja. — Da Bogme da nevalja. Ispričam mu potanko sve šta se sa mnom desilo i završim pričanje tužnim zaključkom kako sam vrlo gladan. — Za hranu se ne brini, — reče mi on — Reza je vrlo dobra!...Odmah ću ti što spremiti za jelo dok se vratim s česme. Boža se za mene kao za brata brinuo i ja nisam trpeo glad, a noći sam provodio kao i ranije šetajući se sa krčažićem u ruci po ulicama beogradskim... Posluživanja nigde; pri tom kao za inat nastaše hladi i kišoviti jesenji dani, a moje odelo bejaše lako i do zla boga rđavo... Sve bi se to ipak moglo izdržati, da ne dođe nešto gore: uhvati me ljuta groznica, koja me za nedelju dana tako iznuri, da sam se jedva na nogama držao; izgledao sam kao senka...U takvom mi stanju, razume se, još teže bejaše naći posluživanje.Za mene nastade žalosno i očajno stanje...Nisam više mogao, onako bolestan, izdržati onu dugu noćnu šetnju, a nigde skloništa..Preko dan bih provodio vreme u školi ili na Kalemegdanu: šćućurio bih se ispod gradskog bedema na vlažnoj i hladnoj zemlji, pa bih tu ostao po nekoliko sahati dršćući kao prut.Možeš zamisliti kako mi je bilo, kad inače jaku hladnoću udvoji groznica.U bolnicu da idem nisam smeo ni pomisliti, a ne znađah ni kome ni kako da se javim...Izgubim i ona dva privatna posluživanje što sam imao... Ne mogući, dakle, izdržati celu noć u šetnji po ulicama bejah prinuđen da noćivam na Kalemegdanu...Zavukao bih se u veče ispod kakvog žbunića od žive ograde i tu bih se grčio celu bogovetnu noć, jer od zime nisam mogao apsolutno nikako zaspati.Najteže bejaše kad udari kiša, te do kože pokisnem, pa me, onako mokra, stegne jutarnja hladnoća...Ah, te dane i noći ne mogu nikad zaboraviti...Kome sam se god obratio za pomoć bio sam nemilostivo odbijen... Punih sam deset noći tako proveo;... jedanaesta noć zacrni, ona me malo života ne stade.U veče sam se bio, kao obično zavukao ispod žbuna, a bilo je veoma hladno...Nebo bejaše potpuno vedro, nigde oblačka.Posle ponoći nastupi takva hladnoća, da nisam mogao izdržati, već ustanem da opružim ukočene noge.Od svog mesta nisam se smeo ni deset koraka udaliti, jer sam se bojao da me ko ne primeti.Od noćnog vetra obuze me još jača zima, a ispod nogu osećah kako rušti smrznuta trava...Ponovo se vratim i legnem, sastaviv zube i kolena, a jaku od kaputa navučem na uši.I sam se čudim i dan danji kako sam mogao tada zaspati na toj hladnoći, ali+ sam brzo zaspao i kad se bejah probudio na Sabornoj Crkvi izbi pet.Bio sam se sav ukočio, naročito noge.Posle podužeg naprezanja uspeh da se dignem i izvučem ispod žbuna.Hladan vetar seče kao nožem, što me prinudi da se brzo natrag vratim...U očajanju sam očekivao zoru trljajući ukočene ruke i noge i, najzad, pokazaše se prvi znaci.Posle kratkog vremena mogahu se i predmeti jasno raspoznati...Kalemegdan je bio od prve slane beo kao sneg a tako isto i krovovi na kućama. Na istočnoj strani nebo beše zarumenilo i tek što se sunce nije rodilo...Ja se polako krenem naviše ka velikom Kalemegdanu pošto pogledam na mesto gde sam ležao, koje, u onoj beloj okolini, beše crno... U trenutku kad sam došao do gostionice „Srpska Kruna“, zaustavi se pred kapijom jedan fijaker, iz koga, pošto se kočijaš skide sa svoga sedišta i uđe u otvorenu kapiju, iziđe neki poveći deran, kome ni malo, ceneći po odelu, ne dolikovaše da se vozi u fijakeru. Na moje veliko iznenađenje poznadoh u tom gospodinu što iz kola iziđe — Crnog Peru!...Ja ga viknuh i on stade.Nije mogao odmah da me pozna, jer sam se jako bio promenio. — Jesi li ti to, Milane?! — upita me Crni začuđeno kad mu se približih. — Jesam, kao što vidiš, baš ja glavom. — A odkuda tu tako rano? — Odkuda ja?!A od kuda ti pa još u fijakeru?!!... — More mani se,... izišao sam juče s posluživanja, pa kako nisam imao gde da prenoćim, ja se uputim k vama u šupu, jer nisam znao da ste otud izišli pošto nisam odavno kod vas dolazio.Kad sam došao pred šupu pokušam da otvorim vrata, ali ni pomaći, zagledam bolje i videh da su zakovana...Od jedared mi bi sve jasno...Taman se htedoh okrenuti da pođem a Zdravković te preda me sa zasukanim rukavima i jednom gvozdenom šipkom u ruci. — Šta ćeš, bre, tu? — viknu on kao iz bačve. — Tražim drugove. — Evo ti drugova, — reče: pa me iznenada fisnu po turu onom šipkom pa zamahnu i po drugi put, ali ja ne sačekah već zagrebem na polje... — Šta si posle radio? — Morao sam negde prenoćiti. — Pa gde si prenoćio? — Tumarao sam poduže da nađem sebi sklonište, ali nigde.U kavani kod Pandila, kao što znaš, nedadu nam ni nos pomoliti...Tri puta sam u kavanu ulazio i sva tri puta su me izbacili na polje.Kad me treći put izbaciše stanem pred vratima u dvorištu premišljajući šta da radim...Na jedared mi sinu misao da se zavučem u jedan od onih fijakera što su bili u dvorištu, pa tako i uradim: uđem u najlepši pa ti se izvalim na ona meka sedišta, gde sam do malo pre spavao kao zaklan...Nisam osetio kad je kočijaš upregao konje, a probudio sam se kad su se kola krenula...Iz kola nisam smeo da iskočim jer sam se bojao da ne skrham nogu ili vrat...Šta sam znao da radim već da mirno sedim?Znao sam da se kola negde moraju zaustaviti i da ću tada izići pa šta bude.Žao mi je što nisam imao duvana pa da bar uživam kao pravi gospodin...Nisam mogao raspoznati kojom smo ulicom i na koju stranu išli, jer su prozori bili zamrljani usled hladnoće, pa se ništa ne vidi.Kad su se kola, kao što vidiš, zaustavila kod „Krune“ ja sam otvorio vrata s leve strane i izišao na polje, jer sam po lupi kočijaševih čizama poznao da se on nalazi s desne strane i da se udalio od kola!Eno, kolska su vrata još otvorena...Hajde, da ne stojimo ovde!...Gde si ti bio?Jao kako izgledaš! — Ti si pametniji bio, — rekoh mu pošto se krenusmo naniže ka Savi, — ja sam noćas, i inače vrlo bolestan, savršeno propao. — Pa za Boga što me nisi potražio? — reče on gledajući me pažljivije. — Nisam znao gde si.Dva puta sam te u školi tražio, nu nisam te našao. U tom siđemo na Savu...Putnici koji su hteli lađom putovati već pridolažahu. — Ako mognemo ovde koji groš da zaradimo, — reče Crni pošto se zaustavismo pred kavanom kod „Kragujevca“, — dobro će biti. — Kako?... upitah ga. — Pa da unesemo kome stvari u lađu ako mognemo ugrabiti od ovih nosača...Gledaj kako se muvaju kao skakavci, a već sve što zarade popiće, a mi nemamo ni hleba... — Ja ne mogu ni dva kila od zemlje podići. — Sve jedno, ja mogu. U tom se zaustavi i jedan fijaker iz koga iziđe jedna otmena gospođa vodeći za ruku jednog mališana koji je izgledao kao one velike lutke u izlozima.U trenutku opkoli gospođu više od deset nosača, tako, da joj mi ne mogosmo ni prići. — Gospođo, molim vas, ja ću vam uneti stvari, — dere se jedan, a kapa mu jedva stoji na potiljku. — Ja sam vaš nosač, milostiva, — viče drugi. _ U malo se ne potukoše, i, najzad, jednome ispade za rukom te s kola skide stvari i metnu ih pored zida pa za tim reče: — Nemojte se, gospođo, brinuti, ja ću uneti stvari u lađu kad bude vreme, a sad moram da dočekam još kog putnika...Znate, siromasi smo ljudi... Ja sam, međutim, neprestano posmatrao onog mališu...Kakva razlika između mene i njega!... Čim se nosači udališe od gospođe priđe joj Pera ponizno, držeći kapu u ruci, a ja sam iza njega stajao na dva koraka. — Molim vas pokorno, gospođo, izvinite me što vam dosađujem, — poče Pera, — i ja i moj brat (tu pokaza rukom na mene), ostali smo bez posluživanja, a pri tom smo puki siromasi, međutim, kao što vidite, brat mi je jako bolestan... Gospođa pogleda na mene, a ja sam zaista izgledao vrlo žalosno, pa za tim prekide Peru: — Ni malo ne izgleda da ste braća! — Sasvim je tako, ali verujte, gospođo, mi smo zaista braća! — A šta ste radi? — Mi se trudimo da poštenim načinom zaradimo hleba, pa moramo tražiti ma kakvog rada dok opet ne stupimo na posluživanje... — To je lepo, i treba da budete valjani. — Molili bismo vas — nastavi Pera, — da nam odobrite, da vaše stvari unesemo u lađu... — Vi nemate na to prava, jer to je posao nosača. — Ja znam, ali ipak... kao vaš mlađi. U tom trenutku priđe nosač i poče da kupi stvari...Pera ga pogleda žalosno, pa za tim progunđa više za sebe: — Baš se ne da čoveku da živi... Udari i drugo zvono...Putnici povrveše sa sviju strana u lađu. — Zbogom i srećan vam put! — reče Pera i pođe. — Čekajte, — reče gospođa, vadeći novčanik, — evo ti,... evo i tebi, pa kupite šta vam treba. — Hvala, — reče Pera i poljubi je u ruku, a to isto i ja učinih, — neka vam to Bog naknadi. — Ja ću kupiti lek, — rekoh uzimajući novac, a pri tom sam drhtao kao prut i jedva sam se držao na nogama. Gospođa me gledaše nekoliko trenutaka pa će reći: — To će ti biti malo,... evo ti... a sad zbogom! — Zbogom!...Srećan vam put! — obojica viknusmo radosno u jedan glas. — Plemenita žena, — reče Pera kad ostasmo sami. — Zaista, — odgovorih. — Koliko ti dade? — Tri dinara... — Slavno, i meni dinar. — Sad smo osigurani čitavu nedelju dana...Za jedan dinar kupiću kinina, a ostalo ćemo za hleb... — Ama Bog je dobar... — Hajd’mo sad u školu, valjda je kapija otvorena, — reče Pera kad se ispesmo uz Velike Basamake, — tamo je toplo...Čuvaj pare da ne izgubiš...Doveče dođi oko pet sahati u mlekadžinicu kod Dimčeta, pa me čekaj, jer te sada neće isterati na polje kad imaš da potrošiš neku paru. Mi se razdvojismo.On ode u Terazijsku gimnaziju a ja opet polako na Veliki Pijac gde kod nekog Ćire popijem čaj i pojedem parče hleba, pa odatle odem u školu. Sedeo sam na svome mestu vrlo zadovoljan, jer je bilo toplo a imao sam i novaca; jedino me je sekiralo to, što da potrošim za doručak deset para kad sam mogao pet (!) nu najzad se uteših, pošto se reših da uštedim pri drugom obroku.U tom razmišljanju onako razgrejan zaspah kao zaklan. Tako sam spavao, da nisam osetio kad je profesor ušao, jer obično, kad čovek u larmi spava, lako se probudi čim nastupi tišina, bar taj je slučaj kod mene... Kao što rekoh, nisam osetio ni kad je profesor ušao, ni kad je čitana molitva, ni kad je počelo predavanje,... jednom rečju: spavao sam kao mrtav,... mogli su i topovi komotno pucati pa ništa. Čas bi se svršio i profesor me ne bi video, da nisam počeo buncati kao u vrućici... U zlo doba osetih da me neko drma za ruku...Probudim se, ali nisam mogao odmah da razberem gde sam...Bejah se tako oznojio, da mi je se košulja mogla iscediti. — Hej, što spavaš? — upita profesor koji stajaše preda mnom. Ja slegoh ramenima i ne odgovorih ništa. — Što si takav? — opet će on. — Bolestan sam. — Od kada? — Ima deset dana. — Što se ne lečiš? — Nisam imao novaca, a nemam ni posluživanje. — Imaš li sad? — Posluživanja nemam, a ne bi me niko ovako slaba ni primio...Danas ću uzeti lek, dobio sam od jedne gospođe malo para, kad sam joj se jutros ponudio da je poslušam. U tom izbi devet sahati i zvonce oglasi svršetak prvog časa. Profesor izvadi jednu svoju posetnicu i na njoj nešto napisa pa je metnu u kovert, adresova i predade mi rečima: — Na, odnesi ovu kartu g. D-ru Hadži-Laziću, on stanuje ispod pozorišta.Kad to pročita on će te pregledati...Idi sad odmah.U školu ne moraš dolaziti dok ne ozdraviš. — Moram dolaziti u školu, jer nemam kuda na drugu stranu, — pomislih, ali ništa ne rekoh. — Najzad radi kako znaš,— reče izlazeći. Odmah se uputim lekaru i srećom ga nađem kod kuće. Lekar me pregleda i dade mi u jednoj kutiji kinina i oblande; objasni mi kako da uzimam i završi savetom da se čuvam od vlage, hladnoće itd., a i da se dobro hranim jelima što se lako vare. Reče mi još da po ručku mogu popiti čašu dobra, stara crna vina! Ja mu zahvalim na onim lekovima i dobrim savetima pri čemu se od sve muke u malo ne nasmejah. U podne sam potrošio za ručak čitavi petnaest para, jer sam morao povećati izdatak za hranu ne iz luksuza, već jedino imajući na umu one igijenske savete lekareve.Po ručku se vratim u školu, a posle svršenih časova odem kod Dimčeta, mlekadžije, gde sačekam Peru... — Jesi li već došao? — upita Pera kad uđe. — Jesam. — Hajde odmah da večeramo, pa da gledamo gde ćemo noćiti. Večera nam je bila dosta slaba, ali ipak smo bili zadovoljni... — Gde misliš da noćimo? — upitam Peru kad dokusurih poslednji zalogaj. — Ja mislim u Pandilovoj štali na tavanu... ima dosta sena. — Ma gde bilo, samo da nismo pod vedrim nebom; nego kako ćemo tamo ući?... — Lako, ja sam danas osmotrio položaj. — Ako nas primete? — Pa ništa!...Dobićemo koje vile uz rebra i izbaciće nas na polje pa kvit! — Mogu nas i policiji predati. — More, mani se toga; neću o tome ni da mislim!...Šta bude, neka bude: negde moramo spavati. — Najzad šta nam Bog da, volim i to pretrpeti nego još jedared na Kalemegdanu noćiti. — Kad momak ode da večera mi ćemo se uvući na tavan i spavati, a u jutru, čim se kapija otvori, mi ćemo zagrepsti, — reče Pera mahnuv rukom. Toga se večera sretno uvukosmo na tavan gde smo u jednom uglu na mekom senu slavno spavali, naročito ja...Do same zore nisam ničim mrdnuo i, Bog zna, dokle bih tako spavao, da me Pera ne probudi. — Hajde!Svanulo je odavno,— viče on polako drmajući me. — Čekaj još malo,... samo malko! — More hajde, može momak doći za seno, a i kad dvorište oživi kako ćemo izići? — Hajde kad mora biti, — rekoh ustajući. Mi se polako skidosmo niz stepenice pa pored zida iziđosmo na ulicu, jer je kapija bila već otvorena, pošto kočijaši s kolima moraju rano da izlaze. Punih osam noćiju prenoćili smo na tome tavanu...Hteli smo i dalje, ali nas primetiše... Meni je već bilo dobro...Od groznice ni traga, ali je i kutija s kininom bila prazna.Bejah se toliko oporavio, da sam opet mogao izdržati najveću nezgodu. — Sve badava, ovako se više ne može, — reče Pera poslednjeg jutra kad iziđosmo na ulicu. — I sam vidim. — Pa šta da se radi?! — Boga mi ne znam...Meni je ovakav život dosadio, — odgovorih nemarno. — Eto, već doveče nemamo gde prenoćiti...Ovo vreme kao za inat zahladnilo. — Moramo gledati šta ćemo...Još je jedina sreća što nas drugovi koliko toliko hrane. — Ama i to se dosadi. — Pa zar ja ne vidim. Do osam sahati provedosmo vreme švrljajući po ulicama, razgovarajući se i misleći o onome čega nemamo, a u osam odosmo u školu. Uveče, posle školskih časova, opet se sastasmo kod Dimčeta.Ja sam pre stigao i sedeo u jednom uglu misleći o svemu onome što sam od početka pa dotle preživeo... Pera mi, kad dođe, ispriča kako je video jednu kuću (u Fišekliji), koja se dovršuje i sada samo stolari rade te ima dosta šuške, da možemo tu spavati kao u perju... Pošto malo povečerasmo uputismo se Fišekliji. Obazrivo uđosmo u kuću, najpre jedan, pa onda drugi. Do pred samu zoru spavali smo vrlo dobro i ako bejaše dosta hladno i zagušljivo od maltera. Pošto kroz prozor dobro osmotrismo ulicu iziđosmo na polje. U toj kući provedosmo tri noći a ništa nam se značajno ne desi.Četvrte noći bili smo uznemireni...Kao obično došli smo u veče na prenoćište nešto malo ranije, pa kako nismo mogli odmah zaspati razgovarali smo se šapatom valjada čitav sahat...Najzad zaćutasmo...Tišina vladaše svuda kao u grobnici...Najedared se u predsoblju ču: — Pazi!... Mene Pera steže za mišicu i na uho prošapta: „Ne mrdaj“...Strah nas obojicu obuze; nismo znali ko je. — Ne vidi se ništa, pomrčina kao testo, hoću oči da isteram, — odgovori drugi glas. — Čekaj ja ću napred. Oni korak po korak i uđoše u sobu gde smo mi bili. Pera me opet steže za mišicu. — Evo, ima ovde dosta šuške, — reče prvi, — hajde da skupimo što veću gomilu. Oni počeše zgrtati šušku sa sviju strana i mi za časak besmo sa svim zatrpani.Najzad zavukoše se i oni; jedan mi leže na nogu tako nezgodno, da sam jedva mogao izdržati, a nisam smeo ničim mrdnuti. Iz njihovog razgovora sam već bio načisto da su pravi lopovi...Nisam znao šta da radim, a najgore mi beše što se s Perom ne mogah sporazumeti. — Ali neka, — produžuje započeti razgovor onaj što mi ležaše na nozi, — naknadićemo mi to drugi put dvostruko, samo kad ne dođosmo policiji u ruke. — I ja se nadam, — odgovori onaj drugi, — upamtiće me ona matora rđa! — Do zla Boga je gadan čovek, — odgovori prvi nameštajući se, kojom mi prilikom, za moju sreću, oslobodi nogu, — eto, ovo nam je treći put pa ništa!...Spava kao mačka! Tako su oni u razgovoru skrajali planove o novim krađama, pa najzad zaćutaše. — Zbilja, jesi li gledao da li nam je novac na mestu gde smo ga ostavili? — najedanput prvi prekide ćutanje. — Jesam.Ni brige te nije,... ne bi ga onde ni onaj kusi našao!...Ko će se još setiti da pregleda crkvene oluke, a i šta će mu? naročito kad su pre petnaest dana opravljeni.Ja sam onu gužvu zamršene žice dobro zagurao u oluk, da je ni najveći pljusak ne može isterati na polje, a međutim voda može komotno da prolazi...Neka, neka stoje onde za crne dane...Da slučajno padnemo policiji šaka a da je novac kod nas oduzeli bi nam sav, pa bismo posle duvali u pesnice, a ovako smo sigurni da ne možemo oskudevati. — Meni se od dremeža već oči zalepile, — reći će po tom prvi. — Pazi samo da se ne uspavamo. Mene Pera steže za mišicu...Ni ja ni on nismo smeli ni mrdnuti...Strahovao sam da koga od nas ne nadraži kašalj. Nije prošlo ni deset minuta oni počeše naizmence da hrču, što je bio znak da tvrdo spavaju. Pričekasmo još jedan četvrt sahata, pa onda počesmo i mi slobodnije disati...Najposle mi Pera vrlo lagano, tako, da sam jedva čuo, prišanu na uho: — Moramo neopaženi odavde izići i to što pre.Ja ću se polako izvući i biću spreman za svaki slučaj, pa ćeš posle ti za mnom. Ja mu stegoh ruku za znak da sam razumeo...Posle dva-tri minuta Pera se poče polako uspravljati, tako polako, kao kazaljka na sahatu...Ovolika opreznost nije mu trebala, jer su oni hrkali, da se i jači šum ne bi mogao čuti...Polako se izvučem i ja, napipam Peru pa se uhvatimo za ruke i sretno, pored zida, neopaženi iziđosmo u dvorište... — Čekaj molim te, — reče Pera, — da malo danem, htedoh se ugušiti. — More mani se... mogli smo nastradati... — Za malo je ostalo... — Hajdemo polako... ja ću prvi izići pa onda ti. Pera prvo pomoli glavu na ulicu, pa pošto dobro razgleda na sve strane reče: — Hajde i ti, brzo!... Za trenutak smo bili na ulici, na kojoj ne beše ni žive duše. — Hvala Bogu, sad se ne brinem, — reče Pera pošto dobro zenu, samo što nam gadovi pokvariše san, ali platiće oni to... — Pa kuda ćemo sad? — Šetaćemo još jedan sahat po ulicama,... tako do ponoći, pa ćemo posle otići na groblje. — Na groblje?!! — Da, na groblje, šta se čudiš? — Pa šta ćemo tamo? — Ja bih i sad odmah išao, samo bi nam bilo do ujutru dugo, a ovako ćemo se šetati i time vreme prekratiti, dok još ima sveta po ulicama. — Zar se ne bismo mogli gde na drugo mesto zavući? — Tamo smo najsigurniji, a baš i da bismo mogli ne bismo. — Što? — Vidi se da si još deran. — Kako?...Ja te ne razumem. — Hoću da potražim onaj novac što su ga u oluk crkveni sakrili. — Pa ima u Beogradu više crkava... — Najpre će biti u ovoj palilulskoj,.. u ostalom pregledaćemo sve. — Zar te nije strah da noću tumaraš po groblju? — Tamo su svi mirni... niko ništa ne traži niti im treba!...Zar je tebe strah?. — Jeste... To je glupo!...Živih se treba bojati i čuvati. Tako u razgovoru dođosmo do gostionice „London“, pa odatle skrenemo levo ka Cvetnom Trgu.Prođosmo pored vojne bolnice pa Beogradskom ulicom stigosmo na sadanji Marveni Trg pozadi starog groblja. — Ovo je za nas vrlo dobro što je ovakva pomrčina, — reče Pera, — hajde ti za mnom a ja ću napred,... znam ti ja ovde svaki kutić,... mogao bih sa vezanim očima svuda proći. I zaista išao je tako sigurno kao u po dana. Stigosmo pred crkvu koju sa severne strane slabo osvetljavaše jedan čađav fenjer. Pera skide kapu pa se prekrsti i celiva desni stub zapadnih vrata.Instinktivno učinim to isto i ja, a sav sam drhtao: nešto od zime, a nešto od straha. — Sad ću da vidim, — poče Pera, — da li su ovde ostavili pare... — Kako hoćeš, — rekoh nemarno zverajući na sve strane, jer što više posmatrah one tamne spomenike i svetlucanje kandila, koji imađahu nešto tajanstveno, sve me veći strah obuzimaše. Pera priđe jednom oluku i zavuče u njega ruku — ništa; u drugi — ništa, u treći..„Ha tu smo“, reče više za sebe, pa posle kraće pauze izvuče jedan zamotuljak. — Dobro je, ovde su pare, — reče on trpajući zamotuljak pod pazuh ispod kaputa, — hajd’mo sad!... — Kuda ćemo? — Hajd’mo u zvonaru. — Šta ćemo tamo?! — Pa ne možemo, valjada, ovde ostati do u jutru!U zvonari nije tako hladno, a i prikriveni smo...Do duše od spavanja nema ništa. Uđosmo u zvonaru i šćućurismo se u jedan ugao. — Koliko li ima ovde? — upita Pera posle kraće pauze kao da odmeravaše na dlanu težinu onog zamotuljka, — dosta teško. — Ko zna?... — Videćemo sutra. — Šta misliš da radimo s tim novcem? — Ja mislim da vratimo onome čiji je. — Zar onim lopovima! — Ne njima, već onome od koga su ga ukrali. — Ko će znati koga su pokrali?... — Bez sumnje policija zna. Ja se promislih malo pa rekoh: — Zbilja imaš pravo...Ne bi od nas bilo lepo da ovaj novac prikrijemo...Mi ćemo svakojako što dobiti u ime nagrade, a to je bolje i prijatnije ma i manje bilo. — Sasvim je tako, jer bismo inače i mi bili lopovi. — Sad znam šta nam valja raditi.Lako ćemo naći onoga čije su pare, — produži Pera. — Kako misliš? — Odavde ćemo otići pre no što svane pa ćemo u kratko kazati patroldžiji kako je stvar tekla i tražiti, da one u kući pohvata i dotera u kvart vračarski, a mi ćemo tamo otići sami.Ispričaćemo činovniku pravu istinu i, ja se nadam, da nam neće ništa, već će nas pohvaliti, što i treba da učini.U ostalom mi ćemo učiniti našu dužnost a on neka radi šta hoće. — Šta misliš, koliko li će nam onaj dati? — Ma koliko da da, bićemo time osigurani najmanje za petnaest dana. — Daj Bože! Pred samu zoru iziđemo iz zvonare i uputimo se preko groblja na ulicu.Pomrčina, čini mi se, još veća nego kad smo došli, a hladan vetar fijuče kroz golo granje; tužno sve kao i ono groblje što je...Malo se bejah navikao i ne beše me toliko strah kao u početku.Za Perom sam dosta slobodno i sigurno koračao, nu beše mi toliko hladno, da sam čisto podskakivao. Iziđosmo na ulicu...Pred kavanom kod „Aleksinca“ nađosmo patroldžiju, kome Pera slobodno priđe i nazva Boga. — Bog ti pomogao, — odgovori ovaj posmatrajući nas podozrivo naspram slabe svetlosti koja dolazaše od fenjera ispred kavane, — šta ćete i kuda ćete ovako rano?..Gde ste bili? — Mi smo baš pošli da potražmo koga patroldžiju u ovoj ulici, — reče Pera. — Šta će vam? Pera mu ispriča vrlo iskreno kakva nas je nevolja nagnala da potražimo krova u toj nedograđenoj kući i kako smo tamo naišli na dva lopova.Ispriča dalje u nekoliko njihov razgovor (prećutao je zamotuljak s novcima) i zamoli patroldžiju da ih potraži tamo u kući (dok su još u gnezdu) i da ih poapsi. — Ostalo ćete sve čuti u kvartu! — završi Pera. Patroldžija nas podozrivo pogleda, pa za tim zviznu u pištaljku, na što se iz sporedne ulice pojavi jedna crna prilika koja postajaše sve jasnija i jasnija što nam se više približavaše.Na moje veliko iznenađenje u dolazećem poznadoh moga Čiča Mirka, koji mi se nađe na pomoći kad sam ono zalutao došav prvi put u Beograd.I nehotice mi noge zaklecaše, a za što ne znam. — Da l’ da mu se javim? — upitam se, — ne, neću,... docnije... — Šta je? — upita Čiča Mirko. — Odvedi ove u kvart, a ja ću paziti da ona dvojica ne iziđu iz kuće dok se ti vratiš...Ima dole u onoj novoj kući dve skitnice na prenoćištu, kako mi bar ovi rekoše, — odgovori onaj prvi čuvar. — A što da nas vodi u kvart?!... — upita Pera začuđeno, — mi da smo nevaljali, ne bismo vam se ni javljali!...Otićićemo i sami,... gledajte te pohvatajte onu dvojicu, a za nas se ne brinite. — Hoćete li ići u kvart? — Da Bogme. — Onda idite, a ti Mirko hajde sa mnom. Njih dvojica uputiše se k novoj kući, a nas dvojica u kvart. — Hulja jedna, — poče Pera kad ostasmo sami, — hoće još da nas tera... Stigosmo u kvart.U hodniku na klupi dremaše jedan žandarm, koji se trže kad lupismo vratima i skoči. — Dobro jutro! — reče Pera ulazeći. — Dobro jutro!...Šta ćete? — Ima li tu koga od činovnika? — Ima dežurni pisar ali spava,... šta hoćete?!... — Hoćemo s njim da govorimo. — Ne može sad, — odgovori žandarm ljutito, pa se za tim protegli i zevnu tako da bi mu pola hleba u usta stalo. — A što da ne može?! —- opet će Pera. — Ne može kad ti kažem...Ko ste vi?.. — upitaće najzad iskriviv glavu na jednu stranu, pa nas nekako čudnovato, sa pola zatvorenim očima gledaše. — Šta nas sad ovaj ovako gleda?... — rekoh u sebi, a za tim glasno: — imamo važna posla sa g. pisarom. — E, baš važna?!... — Da!... — Za to ćete opet čekati, a ako vam se to ne dopada, onda izvolte na polje. U tome se otvoriše pobočna vrata i na njima se pojavi dežurni pisar, koji je sigurno obučen ležao na krevetu.Kroz otvorena vrata prodiraše jača svetlost od lampe koja je na stolu gorela. — Šta je?...Šta se prepirete tu? — upita pisar. — Eto, ’oće ovi kod vas! — odgovori žandarm trudeći se da stane „mirno“. — Hoćemo kod vas, — potvrdi i Pera, — imamo važna posla. — Pa uđite unutra. — Koje dobro? — upita pisar blago pošto sede za sto. Mi obojica, jedan pored drugog stadosmo na dva koraka pred njim, a za tim Pera poče pričati sve do najmanjih sitnica...Kad najzad bi gotov izvuče ispod pazuha onaj zamotuljak sa žicom i spusti ga na sto pred pisara. — Evo, gospodine, tu su pare, koliko ima ne znamo. Pisar uze, čudeći se: — Oho, ovo je dosta teško, koliko li može biti? — Ne znam, — odgovori Pera smagnuv ramenima. — Biće prilična sumica, — reče pisar spuštajući zamotuljak u fijoku. — Za što ne vidite koliko ima? — izlete i nehotice Peri reč iz usta, jer ne mogaše savladati svoju radoznalost. — Neka,... posle ću. U tom se čuše neki glasovi u hodniku. — To su sigurno njih doterali, — reče pisar ustajući, — hodite vi ovamo. Mi pođosmo za njim i on nas uvede u jednu neosvetljenu sobu koja je bila do ove, pa navlaš ostavi vrata odškrinuta: — Ostanite ovde dok vas ne pozovem, — reče pisar polako pa se za tim vrati na svoje mesto. Doteraše onu dvojicu.Pisar naredi žandarmu da ih uvede u njegovu sobu. — Razumem, — viknu žandarm dremljivo pa iziđe u hodnik, a posle nekoliko trenutaka uđe patroldžija razgledajući po sobi kao da nekoga očima traži... — Šta gledaš? — upita pisar, — koga si doterao? — Ama jesu li bila kod vas kakva deca? — Jesu, pa? — Ama izgledala su mi sumnjiva, pa, rekoh, da nisu kakvu prevaru učinila.Istina potkazaše mi dvojicu... — Znaju li oni da su potkazati? — Ne. — Dobro...O deci nemoj ništa govoriti, — reče pisar pa zazvoni. Vrata se otškrinuše i žandarm pomoli glavu. — Izvolte! — Daj te ovamo kad sam ti već jedared kazao. — Ulaste unutra, — viknu žandarm otvarajući vrata širom. -— Oho! — uzviknu Pera polako kad ovi uđoše. — Šta je?...Poznaješ li ih? — upitam Peru polako. — Ne, nego vidiš kako ih je čiča lepo sputao! I, zbilja, bejahu vezani za ruke jedan za drugoga. — Pa kako lepo izgledaju, — šanu Pera opet, — prava gospoda!...Bog ih ubio za što su morali noćivati koje gde kod tolikih novaca,... zar je malo gostionica? — Gde si našao ove? — upita pisar patroldžiju. U jednoj novoj kući u Fišekliji. — Na spavanju? — Da. Pisar ih upita za imena i poče ispitivati.Ovi su na pitanja ili ćutali ili odgovarali neistinito.Odricali su sve što bi im moglo škoditi. Njihovo uporno odricanje naljuti pisara i ovaj zazvoni. Žandarm uđe. — Zapovedajte, gospodine! — Teraj ove u zatvor, ali svakog obaška, pa ću se ja s njima računati kako znam... — Napred! — viknu žandarm onoj dvojici i poče ih gurati...Stariji se okrete i pođe, ali mlađi ostade kao prikovan. — Šta je, što ne ideš? — upita pisar, a žandarm zaustavi onog što je pošao i ako su još bili vezani. — Jest, jest, gospodine, hoću da priznam,.. krivi smo, — poče mlađi da muca, — sve je kao što ste kazali;... u tome zavijutku ima 350 dinara koje smo ukrali od penzionera N...Priznaj, Mišo, priznaj, ne vredi nam ništa više lagati,... uhvaćeni smo. — Ne znam ja ništa, ako si ti to je druga stvar i to mi se ništa ne tiče; jer ja znam da nisam, — odgovori Miša još upornije nego do sada... Pisar se ne osvrtaše na Mišino odricanje već zabeleži na jednom plavom tabaku hartije ceo Zdravkov iskaz, pa kad bi s tim gotov, on iznenada upita Mišu: — Pa dobro, Mišo, ti veliš da o ovome ništa ne znaš. — Da. — Onda šta ćeš sa Zdravkom kad si ti pošten?... — Ni sam ne znam,... slučajno sam se udružio s njim... — Laže, gospodine, sa mnom je zajedno krao, — prekide ga Zdravko, — ja potpuno priznajem svoju krivicu, koju sam skoro bez svoje volje učinio, i kajem se, što odmah nisam priznao...Znam samo toliko, da ovde sada ne bih stajao, da njega nije bilo! — (tu pokaza rukom na Mišu). — Šta veliš ti, Mišo, a? — upita pisar više kao od bede. — Ja ne velim ništa, jer ništa nisam ni kriv. Za sve vreme patroldžija samo prenosaše težinu tela s jedne noge na drugu. Pisar uze onaj zamotuljak i prvo skide čitavu gužvu podebele žice, za tim razvi jedno platno od tanke žice, koje je sigurno bilo od nekog starog sita, — u kome se zabele srebro. — Jedan, dva, tri, — brojaše pisar, — ravno: tri stotine i pedeset dinara! — reče kad bi gotov... — Toliko je, — potvrdi Zdravko. — Odrešićeš ih, — reče žandarmu, — i zatvoriti, ali obaška;... konopčić podaj patroldžiji;... neka ti i on pomogne. — Razumem! — viknu žandarm, pa se za tim okrete onoj dvojici: — hajte!... Kad iziđoše, pisar priđe k vratima iza kojih smo stajali i pozva nas da dođemo k njemu. — Vama nagrada ne fali, sad možete ići, jer je svanulo, pa gledajte te sebi što pre mesto nađite i vladajte se kao što treba,.. vi ste se sada vrlo lepo pokazali... — Kad mi budete trebali ja ću vas pozvati...Kako vam je ime?... Mi mu kazasmo naša imena i on ih zabeleži, za tim se pozdravismo i odosmo...Bilo je lepo svanulo.Do sedam i po sahati švrljali smo po ulicama i ako je bilo veoma hladno; vreme nam je dosta brzo prošlo u razgovoru o prošlonoćašnjem događaju. Trećeg dana, posle ovog čudnog događaja, stupim na posluživanje kod jedne udovice, kojoj se i danas čini da je mlada i vrlo lepa.Njeno ću ti ime prećutati i zvaću je prosto: Gospođa, pa kvit; jer je još udovica, pa joj može što sreći škoditi pored sve njene „lepote“ i „mladosti!“ Smatram za dužnost da ti je opišem, kad joj ime ne mogu kazati, ali sumnjam da će mi to ispasti za rukom, nu ti se zadovolji pa kako bude.Ele, moja nova gospođa, kakva je bila onda takva je i danas posle toliko godina,... prosto na njoj nikakve, ama ni najmanje promene, a od kuda to i kako đavo će znati.Sigurno zna nekog belaja, časni je ubio, što druge smrtne ne mogoše dokučiti!...Pre punih petnaest godina imala je ravno trideset i osam.Kad je čovek onda gledaše nije znao čemu pre da se divi: da li onoj lepoj, kao gar crnoj kosi, ili onom pustom belom licu koje prevazilazaše albastar, na kome je priroda svu svoju moć pokazala, ili onom lepom i pravilnom nosiću?!..Ne znam, tek mogu posigurno tvrditi, da joj je nos najlepši na svetu...Meni se bar tako činilo a i sada mogu reći, da će se samo zbog njega i po treći put udati...Čudo od nosa!!...A šta, tek, da kažem za oči i usta, naročito oči, koje su uvek smerno k zemlji oborene, osobito kad s kim govori?!...Teško onome koga iznenada pogleda!..To su oči koje pale!..Sreća moja te tada nisam bio stariji bar za pet godina, inače bih se na njihovoj vatri živ ispekao! Odelo kakvo je nosila onda, nosi i danas — srpsko.A što joj lepo stoji mani se, a što i da ne, kad je skrojeno kao saliveno!..Šušti svila, Bože, misliš morski su talasi!Imala je tu maniju, da uvek nosi, i leti i zimi, crvene čarape i plitke cipele od kojih se vrvce na ulici često puta odreše, te je prinuđena koga moliti da joj iste veže, pošto joj je bilo ne moguće sagnuti se, a i ja sam jedared, pre četiri godine, imao tu sreću...Pri svakom govoru, kao uvod, bile su joj reči: „Mi sirote i slabe udovice bez ičije zaštite“, pa i onda, kad bi u delikateskoj radnji tražila za pet para švajcarskog sira ili salame... Moja gospođa bila je onda, a i danas, bogata i velika tvrdica.Jedino novac nije žalila za „rastoku“, belilo i kupatilo. Zbog svoga cicijašluka ona je više puta nastradala.Evo samo jednog slučaja koji sam iz njenih usta slušao kad je ženama pričala: — Jednog večera, — priča ona, — zadržim se do jedanaest sahati kod prija Milke i ne sluteći šta se na polju dešava...Tačno u jedanaest ustanem, pa dok obukoh bundu, pa dok se spremih i pozdravih, prođe još pola sahata...Kad iziđoh na polje imam šta i videti: duva hladan vetar kao pomaman, a kiša šiba da oči istera.Za pet minuta bila sam do kože mokra,... jer kišobran nikako nisam mogla otvoriti, a i da sam, šta bi mi pomoglo?.... ništa.Jedva dođoh do prve fijakerske stanice...Nisam mogla dalje i ako mi kuća beše blizu. — „Ej, kočijašu!“ — viknem jednog kočijaša s kraja, koji se beše uvio u mekintoš, — „možeš li me odvesti do kuće?... tu je blizu“... — „Mogu, mogu, izvolte u kola“ — reče i otvori vrata, — „koja je ulica i broj?“ — „M....ska, broj 14,... a koliko ćeš mi uzeti?“ — „Ta ulazite u kola da ne kisnete,... dva dinara to se zna“... — „Ju, dva dinara!Ta eto tu je,.. druga ulica,... groš dosta je(!)“ rekoh. — On htede zatvoriti vrata, pa se predomisli i reče: — „Dobro, uđite“. — Ja, nesretnica, i ne sluteći šta on misli, uđem i kola se krenu...Sedim ja u kolima a voda sve curi s mene na sedišta... — Počnem spremati novac da mu odmah platim te da ne stojimo pred kapijom, pa u tome i ne obratih pažnju koliko se vozimo ali ipak mi se učini veoma dugo.Očekivah da se svakog trenutka zaustave kola, ali badava, ona se kretahu veoma brzo, a pri tome beše jaka pomrčina...Najzad stadosmo...Kočijaše siđe i otvori vrata. — „Došli smo gospođo“, — reče on. — „Na evo ti groš“, — rekoh mu iz kola, — „i dvadeset para da popiješ... zaslužio si, neka ti je alal.“ — „I vama“ — odgovori on uzimajući novac. — Ja iziđoh iz kola, a vetar duva još jače i kiša šiba kao bičem...On u trenutku zatvori vrata pa sede i odjuri kao pomaman.Pomrčina je tako jaka bila, da nisam ništa videla,... samo mi noge upadahu duboko u mekano blato...Nigde kuće!... — „Šta je ovo?...Gde sam ja?“ —pitah se batrgajući čas levo čas desno po onome blatu...Poče me strah hvatati...Na dvadeset koraka od mene viknu neko što igda može: „slušaj!“....Ja stadoh kao ukopana...Posle ovoga čuh s druge strane ali slabije: „slušaj!“.U malo me svest ne ostavi...Napregnem svu snagu i uputim se jednom fenjeru koji je bio daleko od mene tako, da je se svetlost jedva mogla raspoznati...U zlo doba prispem do fenjera koji je bio na jednoj kući, pošto sam gazila bare do kolena.Posle četvrt sahata jedva razabrah gde sam bila,... više vojnog senjaka i barutane kod ludnice!“... Ova moja gospođa imala je rođenu majku i dve sestre, ali je sama samcita sedela u svojoj velikoj kući, dok ja nisam kod nje došao...Sve sobe, šest na broju, bile su vrlo lepo nameštene, naročito njena spavaća soba sa dva divna kreveta,... sigurno je jedan bio njenog pokojnog muža, na kome je sada ležao jedan grdno veliki pas. Ja sam spavao u kujni na jednom iscepanom, kožnom kanabetu, upravo na golim federima od jake žice, koji su me užasno žuljili i pomagali da drhtim kad su ladne noći. Nastupi jaka zima i ciča kao za inat, a ja međutim go što ’no kažu kao fišek.Celu bogovetnu noć predrhtim na onim prokletim federima dok se „Bubica“, tako je gospođa zvala onu psinu, teglila i zevala u mekoj i toploj postelji! — Bože moj, — govorah sam sebi, — kakvi su ovo ljudi bez srca i duše?Radim po ceo dan kao rob: i go i bos, i gladan i žedan, pa pored toga noću da se smrznem u hladnoj kujni, nesmejući vatru naložiti, a ona uvukla onu psinu u sobu pa ga pokriva i topli, i dva puta nedeljno kupa i češlja!...Hrani ga najboljim parčetom mesa a meni da da glođem kosti!... Dva meseca izdržah kako mu drago, ali kad nastupiše oni ljuti mrazevi, ne mogah dalje, valjalo mi je se ovoga zla spasavati ali kako?...Kuda ću u ovo najgore zimnje doba?...Svako čuva svoje skrovište,... te je muka naći drugo mesto. Često puta gospođa ode k materi i kod nje provede po nedelju dana, a mene ostavi samoga u celoj kući (razume se da su sobe sve zaključane); sa sobom odvede i Bubicu da je tamo timari i hrani, a ja za sve to vreme češem suv hleb u ladnoj kujni, pošto su i drva pod ključem. Sećam se, kao da je to sada bilo, kad jednog četvrtka posle podne ode gospođa k svojoj materi, a ja ostah kod kuće...Sedeći na onome dronjavom kanabetu dugo sam razmišljao šta ću da radim i, najzad, dođoh do zaključka da idem na zanat, i ako sam znao, da se i šegrti tako, ako ne i gore, muče, ali samo za kraće vreme.Čisto kao da se nekog tereta otresoh kad se na to reših, pa ustanem sa „kanabeta“ i počnem se šetati po kujni...Nisam tri puta prešao tamo i amo, kad pored zaleđenog prozora spazim jednu senku gde promače...Brzo priđem k vratima i kad ih otvorih na pragu stajaše žandarm sa velikim ledenicama na brkovima. — Dobar dan! — pozdravi me kad se pojavih na vratima. — Dobar dan, — otpozdravim ga, — šta želite? — Sedi li ovde N. N. udova? — Sedi. — Jesi li ti đak Milan N..., što kod nje poslužuje? — Jest, ja sam... — Tražio sam te u školi, pa, ovaj, četvrtak,... rekoše mi po prijavi da si ovde. — Da, ovde sam. — Evo, potpiši ovde, da si ovaj poziv primio, pa dođi odmah u kvart vračarski. — Šta ću ja tamo? — upitah začuđeno. Žandarm ode, a ja ostah čitajući poziv...Posle kraćeg vremena uputim se u kvart. — Gle, i ti si tu! — viknu Pera kad uđoh u hodnik, — nisam znao da su i tebe pozvali... Setili smo se od prilike da je zbog one nagrade. — Evo ti i moj poziv pa neka žandarm oba zajedno unese, — rekoh Peri pružajući mu poziv... Taman Pera beše zaustio da nešto rekne, a zvonce iznenada zazvoni više mene od koga se trgoh i odskočih na sred hodnika, čemu se svi prisutni grohotom nasmejaše, dok ja međutim ne skidah oči sa zvonceta. — Neka uđu ta dvojica, — ču se poznati nam pisarev glas kroz vrata, koja beše žandarm otvorio držeći se desnom rukom za bravu a levom za zid. — Hajde, ulazite vas dvojica! — prodera se žandarm praveći nam mesto da prođemo ne skidajući ruku s brave. — Dobar dan! — procedismo kroza zube. —- Bog vam pomogao! — otpozdravi nas pisar, — kako je?Jeste li našli posluživanja? — Jesmo. — To je lepo!...Nego ja sam vas zvao da vam predam novac koji vam je g. T... penzioner, u ime nagrade dao... Pera me pogleda sa radosnim licem, a ja međutim počeh brže okretati kapu u rukama... — Hvala, — odgovorismo u jedan glas... — G. T... je kazao da vam ja novac podelim...Dao vam je 100 dinara. — Sto dinara!— uzviknusmo skoro u jedan isti trenutak i u malo što ne priskočismo pisaru da ga zagrlimo, a to bi sigurno učinili samo da nismo bili na tome mestu i da on nije predstavljao vlast... — Da, sto dinara, — poče opet pisar, — veli da je bogat čovek i da može i hoće poštenje da nagradi!...Veoma mu je bilo milo kad sam mu o vama pričao. — Hvala mu!... — Ali on je novac ostavio kod mene pod uslovom da vam ga tek onda predam, kad mi obećate, da ćete vazda ostati pošteni i valjani... — Hoćemo, hoćemo, gospodine, uvek... celog veka! — E, lako je to obećati, ama treba i ispuniti. — Boga mi hoćemo! — Naravno, ja vam moram verovati...Istina vi ste još mali, ali ipak ne toliko da ne možete razlikovati dobro od zla...Eto, zar vi niste sad zadovoljniji nego Miša i Zdravko, koji su u zatvoru. — Da bogme da smo zadovoljniji,... a ko ne bi bio?...Mi da smo hteli biti nevaljali, mi bi sav novac, kad smo ga našli, zadržali, — odgovori Pera prenoseći težinu tela čas na jednu čas na drugu nogu. — Tako je...Evo tebi 50, a evo i tebi, — reče pisar pružajući najpre Peri pa meni po jedan zamotuljak koje izvadi iz fijoke, — pa kupite šta vam treba... Htedosmo pisara poljubiti u ruku pošto primismo novac, ali nam on ne dopusti.Pera se od radosti beše toliko zbunio, da u kancelariji metnu kapu na glavu. — Sad zbogom! — reče pisar, — učite dobro i vladajte se kao što treba...Nemojte zaboraviti što ste obećali! — Nećemo, gospodine,... zbogom i hvala! — Zbogom! Odistine našoj radosti ne beše kraja...Kad na ulici razvismo zamotuljke i videsmo onoliki novac, — pa sve dvodinarci, prosto nismo mogli svojim rođenim očima verovati...Kažem ti sreća, kakvu dotle nikad nemadosmo... — Šta misliš da kupiš? — upita me Pera pošto novac vratismo u džepove. — Rukavice!...A ti? — Ja ti ne mogu ni izbrojati šta ću sve da kupim...Samo znam da ćeš se začuditi kad me budeš video. — Pa i ja ću, naravno, pored rukavica kupiti i ostale najnužnije potrebe. — U nedelju posle podne dođi kod mene,... znaš gde sam, a sad moram da se žurim,... čeka me gospođa... — Zbogom!... Uz put do kuće neprestano sam brojao stvari koje sam trebao da kupim, a pri tom sam bio čvrsto stegao novac u džepu, i, kad uđoh u kuću čisto odahnuh. Izvadim novac i sve komad po komad poređam po stolu pa počnem brojati: najpre s jedne, pa s druge strane: 25 komada po dva ravno 50...Sreća nad srećama!Moja odluka pre dva sahata da idem u šegrte ne beše mi ni na kraj pameti...Šta će mi to?!...Bejah bogat!!... U toj sreći ne osećah ni hladnoću...Čas sednem na „kanabe“ te se na onim federima malo proklackam, čas ustanem i šetam po kujni misleći: šta mi treba a šta ne, šta moram kupiti a šta ne, koliko ću potrošiti a koliko će mi ostati, čas se zaustavim na sred kujne sa rukama u džepovima pa neko vreme gledam u novac, koji je neprestano na stolu stajao, za tim pljunem na stranu i i počnem zviždati...Glavno je da se na jednom mestu nisam mogao smiriti ni dva minuta! — Danas neću gospođi ništa govoriti da sam novac primio niti što kupiti,... sutra ću, — rekoh kupeći novac, koji tek što spustih u džep čuh gospođin glas: — Milane!... — Izvolte, gospođo! — odazovem se i istrčim na polje. — Jesi li tu?... — Jesam,... a i gde bi, vraga, bio na ovakoj zimi?!... — Ju, ju... baš je zima!... — Kad je tebi u bundi i u tri-četiri suknje zima, a kako li je meni u segeltuhu i iscepanoj košulji, pa još u hladnoj kujni, — rekoh u sebi, a za tim glasno: —ja sam se ukočio!... — Ju, ju], baaš,... ovo je da Bog sačuva!...Hajd’ zapali lampu već je mrak, pa da mi skineš cipele... Dok ja zapalih lampu u kujni, ona dotle otključa vrata od sobe i uđe unutra a i ja odmah za njom te zapalim i drugu lampu.U sobi beše vrlo toplo i prijatno; jer je velika porculanska peć držala toplotu ceo dan... — Hajde, prvo mi skini cipele, molim te, jako me stežu, pa posle loži vatru, — reče gospođa sedajući na jednu stolicu pored stola. Posle malog naprezanja skidoh joj cipele, i dok je ona skinula gornju haljinu, vatra je već puckala u peći. — O, o, ala je ovo hladno, — reče gospođa sedajući pored peći, — prezeble su mi noge! Pošto mi je i suviše bilo hladno, to i bez njene dozvole sednem pored peći na jednu šamlicu i počnem se grejati: ja ruke a ona noge...„Valjada se neće ljutiti“ rekoh, „kad vidi kakva je zima“. Oh kako mi pored peći tada beše prijatno!...Nikad zaboraviti neću...Prosto sam se od te prijatnosti i današnje sreće topio!...Sve mi nekako oko mene postade milo...Za trenutak zaboravih na sve bede, ali to trajaše samo nekoliko sekunada pa mi na pamet dođe iscepano kanabe sa golim federima i hladna kujna, pa i nehotično pogledah na krevet gde je ono prokleto psetište ležalo i upitah se: za što ne bih ja tu spavao a pseto u kujni?!...Dok se ja tako pitah i gledah na krevet, pade mi u oči da Bubice nema na krevetu, i, za moju nesreću, upitam gospođu: — A gde vam je Bubica kad je s vama otišla? Gospođa se okrete tako, kao da je neko ubode i pogleda na krevet uzviknuv: — I ju!... — za tim skoči, — ju, ju!..Bubice, Bubice!...Pst, pst!..Bubice! ju, ju, gde li je sirota?!..Razgleda po celoj sobi ispod kreveta, pa za tim, onako u čarapama, kao pomamna istrča u kujnu a iz ove napolje pod trem. Šta sam znao, moradoh i ja ustati i Bubicu tražiti, a u srcu sam se radovao što je nema, i ne znajući šta me čeka. — Nema, pa nema!.. — Do đavola, šta me mešaš sa kučetom! — rekoh za sebe, — izvolte, gospođo!! — Trči, trči odmah! — No, hvala lepo... kuda?! — Trči!... — Ama kuda?! — K mojoj materi!...Vidi je li samo tamo!...Brzo, brzo! — Neka vas obe đavo nosi, — progunđah za sebe i odoh...U mlađeg pogovora nema.Za malo što ne odoh pa da se nikad više ne vratim...Imao sam dosta i suviše novaca, ali me nešto i preko volje zadrža... Sad zamisli kako mi je bilo: tek što sam se pored peći raskravio i počeo onaj blagodet toplote da uživam, — hajd’ preko celog Beograda po onoj ciči, da je bar za šta nego ni za šta... Kad stigoh kod kuće njene matere nađem kapiju zaključanu...Čitav sam sahat lupao i obletao oko kuće, a za čitavu sam ped podskakivao od zime, dok se, u zlo doba, ona babetina ne pojavi na prozoru. — Ko je to? — upita kreštećim glasom. — Što lupaš kao lud? — Lud ti je deka bio, pa si i ti, — mislim se. — Molim vas je li gospođina Bubica ostala kod vas?... — Nije; kad ti je odavde gospođa u tri sahata otišla kod Mice, otišla je i Bubica s njom. — Znate li za celo? — Ta da,... za celo,... nosi te đavo, ozeboh! — prodera se baba i zalupi prozor. Da si prokleta da Bog da, i ti tvoja ćerka i njena Bubica! — kunijah uz put kao da mi to nešto pomagaše. Vratim se kući.Kosa mi se od zime beše nakostrešila kao u topovske četke. — Šta je?...Je li tamo?... — pitaše gospođa iz sobe čim ču da dolazim. — Nije tamo, — odgovorih duvajući u nokte. — I ju, i ju!...Šta je moglo s njom biti?!..Slatko, dobro moje kuče! — Do đavola i ti i ono kad ti je slatko, — mišljah. — Pa baš je nema?!... — Nema; gospođa veli da je danas otišlo s vama kad ste pošli gospođi Mici... — I ju, meni crnoj, pa ja je tamo nisam nikako videla!...O, o, Bože, kako to da se... — Mahnite se molim vas, gospođo, — usudih se da je prekinem, — ta da je najbolje švajcarsko tele ne bi bilo vredno tolikog kukanja! — Gejače!...I ti mi razumeš nešto!...Beograd da daš ne bi našao onako blagodarno i pametno pseto!... — Za to li ono spava na onakom krevetu, — rekoh u sebi, — ne znam, gospođo, ali ja... — Idi!..Trči odmah!... — Kuda? — Kod Mice i vidi je li tamo, ali brzo!..Znaš, u Oraškoj ulici kod „Slavije“... — O, da Bog da, da pocrkate obe,.. kuda ću sad ponovo?...Zar je malo što idoh do babe i prošpartah ceo Beograd?!Da sam se bar setio pa da odmah svratim, — rekoh u sebi, a za tim glasno, — ako je Bubica tamo onda joj do sutra neće ništa biti.Zar moram baš sad ići?...Hladno je... — Trči kad ti kažem, jer celu noć ne mogu zaspati. Nesmedoh više ni zuba obeliti, nego zapnem na Vračar.I tamo sam oko kuće obletao više od sahata, dok se jedva milostiva ne nakani da otvori prozor kao i ona baba. — Ko je to?...Šta je?... — Ja sam... — Ko si ti i šta hoćeš?...Ne mogu ja ovde da zebem! — Ta ja sam, Milan,... đak gđe N. N...Poslala me je da vidim, da nije kod vas ostala njena Bubica... — Nije, nije ovde ni bila,.. ja je nisam ni videla...Pozdravi gospođu, — reče i zalupi prozor. — Bog da prosti!...Baš mi je ćef!...I ova hoće da ozebe, — rekoh trčeći niz ulicu... — Šta je?...Je li tamo? — upita gospođa kad dođoh. — Nije.Gđa Mica kaže da nije ni bila tamo... — Ej kuku meni!... Gospođa je neprestano, dok nisam bez večere zaspao, jadikovala za Bubicom, a kad se umirila ne znam... Sutra dan, zbog Bubice, ne odoh ni u školu.Oboje smo se dali u poteru za njom ali uzaman, kao da je u zemlju propala...Neko joj beše pošteno smrsio konce... Nedelju dana je gospođa za njom kukala, kao da joj je neko, Bože mi oprosti, umro, dok sam se ja, međutim, od srca radovao, a kako da se i ne radujem: kad počeh dobijati veću i bolju porciju jela, a i gospođa iz dana u dan postajaše sve milostivija naspram mene...Moljah se Bogu da joj ja zamenim — Bubicu, te da se dočepam one tople sobe i mekog kreveta...Bog mi je molbu uslišio, ako ne sa svim, ono bar u pola. Dani su prolazili bez ikakvog važnijeg događaja, sem ako se može smatrati kao događaj: što sam imao i rukavice i cipele i prvi put u životu — nov kaput... Ali, jedno posle podne, gospođa ode k materi kao obično i tamo se dugo zadrža.Ja sam, međutim, sedeo u hladnoj kujni, čitao i grčio se od zime.Moglo je biti sedam sahati kad gospođa jako zakuca na kujnska vrata. — Milane!... — Izvolte, gospođo! — odazovem se i žurno otvorim vrata na koja ona upade kao da je neko gurnu, a u licu beše bleda kao krpa. — Šta je, gospođo? — upitam gledajući je onako usplahirenu. — Je li bio ko kod tebe? — Nije... — Ama sad, sad?!... — Niko nije dolazio odkad ste vi otišli. — Ju, ju!... — Opet da trčim!... — Zaključaj kapiju. — Hvala Bogu samo kad neću ići da tražim Bubicu, — rekoh za se. — I dobro razgledaj po dvorištu da nema koga...Vidi je li i podrum zaključan, — viče ona s vrata. — Koga će biti, vraga, šta ima ovde posla? — rekoh za sebe. — Umrla sam živa od straha..Sad kad sam u dvorište ušla videh jednog čoveka gde u moj prozor gleda, pa kad me spazi pobeže u trku na ulicu... Sad razumedoh gospođin strah i time htedoh da se koristim.Pošto zaključah kapiju i vratih se unutra rekoh: — Boga mi nisu čista posla...Sad kad iziđoh u dvorište i ja vidoh jednog čoveka gde se šunja oko kapije... — Oh, Bože, pa to su lopovi, razbojnici! — Niko drugi!..Razbojnici! — dodadoh plašljivo i ako me ni najmanje nije bilo strah, jer nisam imao ništa da izgubim, a moja gola duša nikome ne treba, — valja nam od sad uvek zaključavati kapiju čim se mrak spusti,... ali koja je i to vajda, kad lupeži mogu preskočiti preko plota. — Ah, Bože, zar mogu?!... — Da kako, mogao bih i ja. — Teško meni!...Vidi, vidi, da li si dobro zaključao kujnu, pa dođi da mi skineš cipele. — Hoću li da metnem večeru da se greje? — upitam pošto skidoh cipele i naložih peć. — Crno mi jelo!..Ne mogu ništa okusiti...Metni, radi šta znaš... — Ne brini se, — mišljah, — ja ću te zameniti. Pošto u prozorčić na peći metnuh večeru da se greje, sednem i ja na stoličicu da se grejem isto onako kao i pre kad je nestalo Bubice... — Sve si dobro zaključao? — pita ona. — Sve...Nego, ovaj, prozori su ovi i suviše veliki,... na jedno okno rahat da se čovek provuče... — I ju! — uzviknu gospođa podskočiv od straha, kao da je se neko već uvukao, — ja bih precrkla od straha! — Moglo bi, Boga mi, svašta da bude dok bi se ja probudio u kujni,... a ima tako veštih lopova, kako sam slušao, da mogu bez ikakve lupe razbiti staklo na prozoru i... — I ju, i ju,... kuku meni! — Obešenjaci,... namažu krpu sa testom pa je prilepe na okno od prozora i samo pritisnu, pa je za trenut svršeno i prolaz slobodan.,. bez i najmanjeg šuma,... kažem vam!.. — O, nesretnici!Majka ih božja ubila! — kune gospođa ne skidajući očiju s prozora, — umeš li ti iz revolvera da pucaš?.. — Kako ne?!...Nisam ja tako mali...Kod nas deca iz rane mladosti imaju posla sa oružjem, — odgovorim hvalisavo i ako dotle revolver nikad u ruke nisam ni uzeo. — A bi l’ te bilo strah da spavaš na onom krevetu kad je do prozora?!.. — To sam i hteo, — rekoh u sebi, a za tim glasno: — Bog s vama, gospođo, kakav strah?!...Pa još kad imam revolver!..Deset njih da dođe ne bojim se...Vidite, kad bi neko slučajno i provalio prozor, morao bi mene nagazati, kada bi mu ja, valah, za svagda smrsio konce!!... — O, Bog te čuo, dete,... malo mi laknu...Od večeras ćeš spavati na ovome krevetu,... lepo ću ga namestiti... — Kad sam ja tu ne brinite se ništa(!) — Ako si gladan uzmi pa večeraj, ja ne mogu ništa okusiti...Ovde ćeš od sad i i učiti,... možeš sedeti dokle ti je volja,.. nekako sam slobodnija kad gori lampa...Da je nešto i sirota Bubica ovde ona bi osetila lopove... — A koja bi vajda bila što bi ih osetila, kad ne bi ni repom mrdnula!...Ne bi, valah, pa da čitav bataljon na kuću napadne!...Veoma je bila lenja. — E, ko zna, pseto poznaje neprijatelja kuće. Glavno je, ja sam bio postigao svoj cilj, ništa mi se više nije ticalo, a najmanje Bubica. Pošto gospođa ne hte ništa jesti, ja uzmem šerpu s jelom i ponesem u kujnu da večeram. — Večeraj tu, — reče mi ona, — kuda ćeš?...Hladno je u kujni! — O, o, od kuda tolika milost?!... čuđah se. Nije da sam jeo, nego sam prosto, što no kažu, trpao, jer bejah veoma gladan...Lepo se uspravih na stolici kao da mi je kolac u leđima. Dok ja večerah gospođa namesti krevete, najpre njen pa moj...Gledam ja pa nikakve razlike: beli se i jedan i drugi kao sneg; kakvi jastuci i jorgan na jednom takvi i na drugom...Čisto neverujem da ću u takvu postelju leći. Najzad uspremih sudove i metnuh još drva u peć...Dok sam to radio i u kujni se bavio, dotle je gospođa legla... — Sedi sad pa uči, — reče mi ona, — a kad budeš hteo leći oslušni da se ko ne šunja po dvorištu...Pazi na lampu!... — Ne brinite se, gospođo...Kad je ovako čist krevet presvućiću rublje. — Možeš. Tako sam i radio: obukao sam sve novo što sam pre kupio.Nisam smeo leći dok gospođa ne zaspi, a u nestrplenju sam očekivao, da se na onom divnom krevetu ispružim...Dođe i taj željeni čas, te pošto se prekrstih i svesrdno Bogu pomolih, legnem. Bože, kako se osećah prijatno i zadovoljno...Šta mi tada na pamet ne dođe...Mislio sam o svemu; u pameti ređah sve dan za danom, događaj za događajem koje sam dotle preživeo. — Da li sam budan i da li zaista ležim u ovakoj postelji?!Jest, budan sam...O, o, sreće! — govorah sam sa sobom, — ali da ne odnese đavo ono kučište, još bih se ja grčio na federima u kujni... Pretresajući tako sve do najmanje sitnice dugo nisam mogao zaspati. — Sigurna odbrana, — rekoh u sebi, kad me u jutru gospođa probudi drmajući me svom snagom, — mogli su me lopovi odneti na Torlak, pa i zid mesto okna provaliti, ne bih ništa osetio! — Ala ti spavaš tvrdo!! — Čudi se gospođa. — I ne spavao! — A što? — Celu noć, do pred samu zoru, nisam trenuo, jer sam neprestano osluškivao da nema koga, i zaspao sam kad je već htelo svanuti...Vi ste pored mene tako sigurno spavali kao u gradu!... — E, e, onda dobro, dobro! — A da me je nešto noćas zvala bilo bi sada: „kuku meni“ posle ove laži... Šta sam znao da radim, morao sam tako reći za ljubav onoga kreveta, jer da je znala, da sam celu noć onako tvrdo spavao rđavo bih prošao. Tako sam ti ja ovde carski živeo...Dugim vremenom gospođa se naviknu na mene, pa poče, bogme, po malo čak i da me mazi i tepa, što je za mene bilo kao neko predovoljstvo...Do duše nije bio redak slučaj da me po dobro i za uši povuče... Jedno veče, kad htede gospođa leći, reče mi: — Milane, sutra u sedam sahati moram biti kod matere, imam važnog posla, pa s toga moramo ustati ranije... — Dobro, gospođo, kad god hoćete. — Ja ću te već probuditi, pa ćeš ići na pijac da kupiš kifle i još šta treba,... vidiću,... sad odmah legni. Ja se odmah strpam u krevet i ako je duvarni sahat pokazao tek šest a drugi nismo u kući ni imali,... on nam je bio jedan jedini. Oboje smo brzo zaspali. Koliko sam spavao i koje je doba bilo ne znam, kad kroza san čuh gospođin glas: — Milane! hajde ustani odavno je svanulo!... Protrljam oči, koje mi behu, činami se, pune trunja...Zevnem jedared, drugi put i ustanem...Zaista beše već dosta vidno.Brzo se obučem i umijem.Gospođa je još leškarila. — Zapali ovde u sobi lampu,... ne vidi se najbolje — reče mi ona što i učinih. — Koliko je to sahati? Priđem bliže k sahatu i pogledam. — Šest i četvrt... — Oho, mi smo se uspavali.Hajde požuri,... na, evo ti pare;... uzmi za dvadeset para kifla i za trideset pasulja, te da skuvam kad se od matere vratim...Zaključaj kapiju kad pođeš! — reče gospođa pružajući mi novac koji izvadi ispod jastuka. — Hoću, gospođo,... sad ću se vratiti. Obučem zimski kaput (koji sam za Božić u školi dobio kao siromašan đak, a i cipele su mi nove dali), i iziđem u dvorište.Veruj mi da od rođenja ne pamtim takav mraz kao te noći: beše vedro, što ’no kažu, kao oko, a zvezde trepere sa udvojenom svetlošću... čini mi se u pola ih beše manje a mesec sija, brate, misliš podne je, a svetlost mu udvajaše bela snežna površina sa koje opet svetlucahu mali kristali kao brilijanti... Ah, to beše mraz za priču..Prođem kroz dvorište tvrdo uveren da je odavno svanulo; jer se zvezde viđaju i do samog sunčanog izlaska...Kad uhvatih za bravu da otvorim vrata, ruka mi se za ovu zalepi... Iziđem na ulicu i, pošto zaključam kapiju, uputim se na pijac...Ništa se pod Bogom ne čuje!...Mrtva tišina koju jedino prekidaše škripanje snega ispod mojih nogu... — Ama šta je ovo te nikoga na ulici nema? — pitah se, — kao da je sve pomrlo!... Tek što zavih za ugao kod starog turskog poslanstva susretoh se u senci od kuće sa jednim čovekom osrednjeg rasta, velikom, kudravom bradom i šubarom na glavi u obliku kupe, a oko vrata neki šal sa dugim resama i u ruci grdno veliku batinu. — Hej, kuda ćeš u ovo doba? — upita me nekim promuklim glasom i stade preda me. — Šta se to vas tiče? — odgovorih ustuknuv jedan korak nazad. — Eh, šta mi se tiče?...Tiče mi se...Kuda ćeš govori?!... — Na pijac... — Šta, na pijac?!... — Da. — Kod koga si ti, ko te je poslao u ovo doba?!... — Gospođa. — Pa zar u jedan sahat po ponoći?!... Ja zinuh kad čuh: jedan sahat. — Kakav jedan sahat?...Zar ne vidite da je svanulo?!... Taman izgovorih ove poslednje reči a on uzviknu: — Slušaj!... I, zbilja, na Velikoj Školi poče da izbija sahat...Najpre izbi četiri pa za tim jedan. — Jest,... jedan, — rekoh čudeći se. — Kako ti se zove gospođa?...Šta je ona i koga ima? — Što vi pitate? — rekoh pokušav da ga obiđem, nu on mi opet prepreči put na sred ulice, gde smo se lepo na mesečini videli. — Ti nemoj da si takav, — poče on nešto blaže, a oči mu se na mesečini svetle kao u mačke, — ja moram da pitam,... dužnost mi je,... ti naravno ne znaš ko sam ja... — Ne znam, — odgovorih gledajući ga podozrivo. — Ja sam tajni policajac. — Tajni policajac! — uzviknuh ustuknuv čitava dva koraka, jer mi to nekako strašno zvonjaše... — Koliko ti plaća gospođa mesečno?... — Četiri dinara a i ostalo dobijem što mi kao đaku treba. — To je malo i još te u ovo doba tera na pijac!... _ — Nije ni ona znala da je ovo doba... — Ali ipak... — Molim vas pustite me da idem,... ne tiče vas se ništa, hladno je, — rekoh i pođem da se vratim, nu on me uhvati za ruku kao klještima. — Stani, budalo, ta mi imamo naredbu da se brinemo za siromašne đake!... — Ne tražim ja da se vi brinete za mene...Pustite me dok nisam počeo vikati. — Kako si lud možeš i to učiniti,... nego hajde ti sa mnom, jedan Gospodin traži takvog đaka...Kod njega nemaš nikakvog posla, samo da mu kuvaš čaj, a plaća dvanaest dinara na mesec...Kuda ćeš bolje?! — Dobro je meni i ovamo, u ostalom ne traži se služba noću u jedan sahat. — Gospodin još nije legao...Najzad vidi samo gde je kuća pa sutra dođi... — Dobro, ićiću, ali da me pustite, — rekoh, samo da se oslobodim ove bede koja me ni kriva ni dužna nađe.Za pakost nigde patroldžije,... a koga bi mi đavola i pomogao kad je ovo tajni policajac... — Dakle ići ćeš? — Hoću ako me pustite. Pusti me...Čisto mi bi lakše kad mi oslobodi ruku...Krenusmo se polako naniže...Ispitivaše me o najmanjim sitnicama a ja mu odgovarah vrlo kratko...Zavismo levo i uđosmo u Ljubičinu ulicu... a on naginjaše trotoarom. — Ovuda je lepši put,... šta se kr’aš tamo po tim džombama? — reče on ljutito. — Dobro je i ovuda, — odgovorih, stežući veliki ključ od kapije koji mi beše jedino oružje. — Ne može biti bolje nego ovuda. — Može, može, — rekoh a neprestano mi nešto šaputaše na uho: „dalje od kapija“. Siđosmo u ravnicu i tek što prođosmo kuću, čini mi se prote Ilića, reče mi: — Hajde levo! — Kuda naopako levo? — rekoh u sebi, a sav se stresoh od onih tesnih turskih sokačića, za tim glasno: — Šta ćemo tamo? — Pa tamo Gospodin sedi. — Odavde neću ni koraka dalje, — rekoh i stanem. — Ta hajde kad smo već dovde došli...A ako hoćeš možemo tamo i čaj piti. — Neću dalje, kažem vam! — Baš si lud,... hajde! — reče i opet me uhvati za levu ruku. — Ja ću vikati ako me ne pustite. — Možeš vikati koliko hoćeš, neće ti pomoći, — reče skidajući drugom rukom šal. Videv šta će biti nisam dugo premišljao, već iznenada izmahnem onim ključem i, što sam god imao snage, lupim ga u grudi ispod same ključne kosti, usled čega se malo povede, ali me ipak čvrsto držaše.Znajući da ću propasti ako se ne istrgnem, izmahnem nogom i grunem ga u trbuh tako, da se od bola savi kao gudalo, a za ovim jako trgnem ruku i oslobodim se, pa nagnem uz brdo koliko sam god mogao brže.Posle dvadeset koraka osvrnem se i, na moje veliko iznenađenje i strah, vidim ga gde za mnom trči...Za mene je bilo strašno...Nije to mala stvar udariti — tajnog policajca!Pa ako me stigne... Udvojim snagu, ali badava: noge mi postajahu sve manje i manje, a rastojanje kraće i kraće...Počeh vikati, nu uzaman... nigde žive duše, ama bar pas da zalaje... Stigoh do kapije, ali nesreće: ne mogu ključem da potrevim u onom strahu rupu od brave!...Deset koraka nije bio dalje od mene i tek da me uhvati za vrat, upadoh u dvorište, preko koga sam u tri skoka prešao ostaviv otvorenu kapiju i ključ u bravi...Kad stigoh pred kujnska vrata počeh lupati kao pomaman. — Šta je, šta lupaš?!... — čuh gospođin glas gde viče. — Otvarajte,... brzo!!... Vrata se otvoriše i ja uđem kao bez duše.Čudo mi je, da onaj nije ušao u avliju za mnom, već je samo izvadio ključ i odneo... Više je od poda sahata trebalo da dođem k sebi...Bio sam, kako mi gospođa docnije reče, bled kao krpa,... a i ona je bila premrla od straha. Ispričah joj sve, a da li me je čula i razumela ne znam, jer se beše toliko uplašila, da po običaju u malo što ne pade u nesvest... Do zore sam pored nje presedeo držeći po njenoj želji revolver u ruci, a mogao bi mi ga čovek o glavu obiti, ne bih se umeo njime pomoći. Ovaj me je čovek, koji je za mene ostao tajna, — puna dva meseca neprestano pratio kao senka...Strašno sam ga se plašio...Čim bi se mrak počeo spuštati, zatvorim se u kuću i ne bih na ulicu izišao ni za kakav novac...Osobito me je bilo strah kad kod kuće ostanem sam...To mi se dosadi i tražio sam uzrok da od gospođe iziđem pa ma šta trpio, i on mi se odistine slučajno ukaza... Jedno posle podne, dade mi gospođa neki „rastok“ da istucam, kojim je vranila kosu.Imali smo u podrumu jedan veliki avan, od koga je ćuskija bila teška najmanje 15 kgrama.Metnem onaj đavolji rastok u avan i počnem tucati...Nisam valjada ni pet puta udario, a pola avana odlete u stranu, a druga se polovina, koja je bila nešto veća, prevrte i rastok ode u prašinu...U isti se trenutak, kad se ovo desi, pojavi gospođa na podrumskim vratima. — Grom te spalio! — ciknu ona, pa šamarom, kad mi se približi, fljis s jedne, pa s druge strane...Sreća te ne iziđoh iz strpljenja, inače bi svašta bilo u onome podrumu... — Udrite vi onoga koga ste i do sada tukli, a mene zaista više nećete, — rekoh i zagrebem pored nje na polje. Odmah sam tražio da mi plati što sam još imao od plate da primim. — Kuda ćeš?... da te đavo nosi! — Neću ni trenutka kod vas više ostati. — Gle, gle!...Nisam te valjada ubila, ako sam te malo udarila...Što ne paziš?I majka udari i pokara svoje rođeno dete... — Majka može svoje dete udariti i s njim raditi šta hoće, ali vi ne možete...Zar mi je malo što moram po celu noć da patroliram, pa me još bijete!...Dajte mi dare. Njene blage reči ništa ne pomogoše...Ona je mislila da je to jedini uzrok što od nje izlazim, pa joj je bilo krivo i teško što zbog sitnice ostaje sama, jer se beše na mene navikla... Toga istog dana iziđem od nje i odem kod njene pralje, koja me rado primi...Plaćao sam joj šest dinara mesečno za stan; hranili su me drugovi, a po nešto sam dobijao i na privatnim posluživanjima kojih sam imao četiri. Tako sam proveo sve do Petrova-dana, kad se školska godina svršava. Pošto sam bio sve ispite položio, to se rešim da za vreme raspusta ne idem u selo, već da ostanem u Beogradu i koji groš zaradim za iduću godinu. Tako je i bilo.Dva puna meseca radio sam sa zidarima i živeo o hlebu i luku kao i oni, samo da što više uštedim i uštedio sam. Kad sam se upisao u treći razred imao sam sve knjige i druge školske potrebe, kao i lepo odelo i rublje i spavaće haljine... Odmah po upisu u školu stupim na posluživanje kod jednog profesora, koji je, Bog da mu dušu oprosti, odavno među pokojnima... To je bio krasan čovek, a i njegova je gospođa vrlo dobra žena,... kad te grdi kao da te miluje...Ona je nekako, brate, i umela s mlađim: znala je kad je mlađe gladno, kad sanjivo, a kad je bolesno da ga nadgleda i neguje, kao i u poslu zameni i to sve lepo i blago. — Hajde, Milane sine, hajde rano, — rekla bi ona kad je valjalo što uraditi, — ugrejala sam ti malo kupusa, — ili što drugo, — jedi pa da posle izbrišemo ove prozore i patos... i ti ga, čedo moje, sa mnom zajedno prljaš. Eto, ko bi joj mogao odreći?...Niko,... bar ja ne. Dozvoljavala mi je da držim i privatna posluživanja, pa čak i da prodajem po ulicama „Telegram s bojnog polja“ kad beše srpsko-bugarski rat, samo da koji groš više zaradim, a i oni su mi dosta plaćali: osam dinara mesečno u novcu pored svega ostalog što sam u kući imao. Ona je imala jednu jedinu manu a ta je, što je svoju decu i suviše mazila tako, da je s tim išla u krajnost...Čak je i mene mazila. Kako mu drago, tek meni je u toj kući bilo dobro.Tu sam sretno proživeo pune četiri godine i to mi behu najslađi dani za sve vreme moga đačkog, mučnog života.O tom dobu neću pričati, jer te to ne bi ni moglo zanimati, a i inače se monotoni dani dobrog života lakše zaboravljaju. I treći razred svršim vrlo-dobro...Sad mi se valjalo rešavati, da l’ da produžim gimnaziju, ili da učim učiteljsku školu ili bogosloviju.Najzad, posle podužeg savetovanja sa g. profesorom i njegovom gospođom, koji mi predočiše sve teškoće za gimnaziju i Veliku Školu, naročito za mene pukog siromaha, — rešim se, da se upišem u učiteljsku školu, pošto ću tamo imati blagodejanje od koga se može pristojno živeti, a i vreme je kraće: tri godine.Zato odmah i svedodžbu uzeh. Trebalo mi je sada nabaviti uverenje od dotičnog opštinskog suda o imovnom stanju.I ranije sam, preko dvadeset puta, pisao za to prokleto uverenje, zbog koga sam mnogo propatio, ali uzaman...Ništa mi drugo ne ostade no da za vreme raspusta odem sam u mesto rođenja i uverenje nabavim.Tako i učinih. 8. jula odem u opštinu.Bilo je oko šest sahati po podne.U opštinskom dvorištu beše mnogo sveta: i ljudi, i žena i dece... vri kao u košnici...Sve mi se čini da su roditelji bili doveli decu radi pelcovanja.Predsednik opštine tada je bio neki Rista, koji je još od pre toliko godina bio u svađi sa mojim pokojnim ocem i smrtno mrzeo i mene i svu moju rodbinu.To bejaše čovek prisuv, crnomanjast, dosta visoka rasta, lica pravilnog sa vrlo malim brkovima, od kojih bi mogao krajeve u iglu uvući; obrijan, očiju malih i škiljavih, nosa i usta srazmernog, čela malog i uvek namrštenog. Na glavi imađaše malu astragansku šubaru i ako je bio mesec juli, kada čovek od vrućine jedva diše; dalje kao sneg belu košulju i gaće, a na leđima tesan fermen od zatvoreno plave čohe; pojas izvezen vunicom a tako isto izvezene i čarape, koje izgledahu još šarenije naspram novih, crvenih opanaka sa stotinu nekakvih prepleta; a sve to dopunjavahu dva redenika sa fišecima pibodove puške, koja mu visaše o desnom ramenu; jedan redenik oko pojasa sa fišecima velikog crnogorskog revolvera, koji mu visaše o levom kuku a zeleni gajtan za koji je privezan zaturio oko vrata i, najzad, pozadi iza revolvera provirivaše beo nož u lepom saračluku, a iz džepa šarena marama. Eto, to je njegova približna slika. Tek što se i ja umešah u onu gomilu od ljudi, žena i dece, što behu okupljeni oko sudnice dok se na jedared preda mnom obrete predsednik Rista onakav kao što ti ga opisah, samo natmureniji nego obično i oslovi me zagušljivim, osorljivim glasom: — Od kuda ti ovde, bre?!... — Baš sam došao do vas, — rekoh pošto ga učtivo pozdravim skinuv kapu. — Šta ’oćeš?... — Dođoh zbog uverenja... — A, znam...Ne dam ja tebi uverenje!... Na ovaj odlučan odgovor čisto mi noge zaklecaše, jer bez uverenja nisam mogao ništa učiniti. — Molim vas... zašto? — Ne dam!...Ti nisi siromah! — Ako sam ja bogat, onda ko je siromah? — Ne tiče me se...Ne dam pa kvit!...Odmah odlazi odavde!... — Ali, molim vas, dajte mi uverenje prema popisnim knjigama, pa kako bude; ja ne tražim da mi date uverenje o sirotnom stanju, ako to u istini nije, — usudih se da kažem, a nešto me u guši steže, mišljah ugušiće me, i za malo, što mi suze ne grunuše... — Ti ćeš mene učiti kako uverenje da dam!...Da si se odmah na polje vukao!...Đak, čudna mi posla!...Zapni u ledinu bre!...Šta meni vali bez čkole?!Ja kako, u ledinu, a ne posle da vlas od vas naučenjaka nema mira ni danju ni noću...Na polje!... — Vi nemate prava da me odavde terate kad nikome nisam ništa učinio, niti sam ja mangup... — Na polje se vuci, kad ti kažem. — ciknu kao lud. I moj je otac ovde bio šest godina predsednik, — usudih se opet, nu on me prekide: — Na polje ili ću te sad uapsiti. — Možete,... volim i da me uapsite nego da me kao neku probisvetu izbacite na polje, — odgovorih jedva uzdržavajući suze. — Vitomire,... — teraj ovu bitangu u zatvor, — viknu panduru još bešnje. I tako se ja za časak nađem s one strane vrata od jedne stare brvnare, koja je bila naspram prozora opštinske sudnice. Na toj apsani nije bilo nikakvog prozora a nije ni bio potreban pošto se lepo osvetljavalo i provetravalo između brvana.Na sred te odaje beše ognjište sa dogorelim ugarcima, oko koga beše prostrto a ugaženo seno; u uglovima opet đubre da bi se s kolima moglo iznositi. Tako snužden sednem na jedan kamen pored ognjišta razmišljajući o zlu koje me snađe... Posle jednog sahata svet se poče razilaziti i kad sunce zađe u dvorištu nije bilo više nikoga. Kako mi se beše dosadilo sedeći, ustanem i priđem brvnima koja su bila naspram opštinskih prozora i kroz pukotine posmatrah šta se radi u sudnici. Lepo vidim predsednika i njegovog ćatu gde sede za stolom jedan naspram drugog.Ćata piše a predsednik se nalaktio na levu ruku i nešto govori pokazujući prstom desne ruke na hartiju ispred ćate... Kad ćata bi gotov pročita predsedniku šta je napisao.Tek što ovaj svoj rad dovrši, predsednik lupi u astalsko zvonce na čiji se glas pojavi služitelj.Iz pokreta sam video da su nešto govorili, ali šta ne znam, tek posle dva tri minuta začagrlja katanac na brvnari, reza spade i vrata se otvoriše. — Izlazi! — viknu onaj isti pandur, Vitomir, što me je i zatvorio. — Šta je? — upitam i ne sluteći šta me čeka. — Izlazi ovamo,... pokazaću ja tebi kako se diže „bunt“. — Kakav bunt?!...Jesi li ti lud?!!... — Ne laj, štene jedno, dok ti nisam sad!... — Pa šta hoćete sa mnom?! — Sad ćeš videti, — reče i zgrabi me za ruke. — Šta sam ti ja uradio da tako postupaš sa mnom? — viknem ljutito i istrgnem jednu ruku, nu on je ponovo dohvati i obe veza na leđima jednim konopčićem. — Napred!...Ako samo mrdneš umlatiću te kao pseto! — Pa kuda ću? — Pravo drumom u sresku kancelariju. — Šta ću ja tamo?...Nisam nikome ništa skrivio! — Kazaće ti kapetan. Šta sam znao da radim, moradoh se sili pokoriti, sagnem glavu pa pođem, a sav od ljutine drhtim...Mimoprolazeći gledaju na mene kao na čudo...Ta ni najvećeg razbojnika, čini mi se, ne bi toliko gledali. Sreska kuća bila je daleko oko dva sahata, pa s toga se obratim panduru s molbom, da mi bar ruke odreši... — Aja, ne ide, — veli on uporno, — sigurniji sam, a tako mi je i naređeno. — Uveravam te da neću begati, a šta bi mi to i pomoglo?...Veruj mi nisam ništa skrivio. — A gde si do sad bio? — U školi. _ E, ti si đak?...A gde ti je čkola? — U Beogradu. — U Beogradu? — Da... — Pa i moj je brat tamo,...Lekso, poznaješ li ga? — Jednog Leksa poznajem, ali ne znam da l’ je to taj...Kako se preziva? — Kačić. — To je...Moj dobar drug, — odgovorih i ako nikad nisam ni čuo za njega, kao ni on ni ovaj njegov brat za mene... — E, e, baš mi je milo kad se s njim poznaješ...Kako je on Boga ti? — Zdrav je kao dren a to je najglavnije(!) — Bogu hvala... — Ja ću odmah ići u Beograd čim me puste,... ako hoćete da mu što pošaljete — poneću. — Dobro, dobro, nego ovaj stani da ti odrešim ruke...A što se ne kažeš ko si... — Kako ću da kažem, kad me nećeš ni da čuješ. — Pa šta si to skrivio,... kakav si to „bunt“ činio što veli predsednik?!... — Koliko si ti, toliko sam i ja, — odgovorih, a da sam mogao udavio bih ga!... Beše se munjevitom brzinom razneo glas da sam uapšen i da me u sresku kancelariju sprovode...I ako je već bila noć kad stigosmo u varošicu, gde je bila sreska kuća, ipak je bilo na ulici toliko dece i ljudi, da smo se kroz jedno sokače jedva progurali, a ovi su za nama trčali kao za belom vranom... Kapetana je zastupao pisar, koga još zatekosmo u kancelariji! Moj pratilac predade sprovodno pismo jednom sreskom služitelju a ovaj pisaru...Uvedoše i mene k njemu. — Jesi li ti Milan N...? — upita me pisar a namrštio se misliš da mu je pesnica na čelu... — Jesam, — odgovorih, a srce mi kuca da iskoči. On pročita još jedared ono sprovodno pismo, a sve mi se čini da su bila dva, pa za tim sede i na jednoj četvrtini tabaka nešto napisa, zazvoni i kad služitelj uđe reče mu: — Podaj ovo tome sprovodniku, pa neka ide. — Razumem! — odgovori služitelj i iziđe. — Pa šta si tamo radio? — upitaće me pisar posle male pauze gledajući u sahat. — Ništa, baš ništa,... ja ne znam za što sam ovde. — Znaćeš! — reče i opet zazvoni, — sutra ćeš ti meni sve lepo ispričati,... sad je dockan... — Zapovedajte! — viknu pandur kad uđe i stade „mirno“ Pretrešćeš ovoga,... vidi da nema nož ili što drugo, pa ćeš ga zatvoriti sa ovom dvojicom ovde do kancelarije... — Razumem! — reče pandur pa se okrete k meni: — Napred!... Iziđosmo u hodnik gde me do gole kože pretresoše i jedan mali perorez imao oduzeše, a za tim me zatvoriše. U apsani je vladala savršena pomrčina a pokvaren vazduh čoveka da uguši.Kad uđoh unutra stadoh na jedan korak iza vrata ne znajući kuda ću!...Bojao sam se da od kakav predmet ne razbijem glavu ili se preko čega ne skrham. Ne znam koliko bi tako stajao i ćutao da jedan apsenik ne progovori drugom, što me čisto iz zanosa trže, jer sam već mislio da nema nikoga, kad se tako dugo ne javlja: — Evo, jedan nam se prinovi. — Dobro došao, — odgovori drugi pomaknuv noge usled čega okov zazvecka. — Taj zvuk od okova nikad zaboraviti neću...Kao da me neko nožem udari po sred srca: „Zar s razbojnicima da me apse?“ rekoh u sebi a suze mi grunuše, kao da ih čovek iz nekog suda prosu,... i, zajecah.... — Gle, ovaj plače!... — reče onaj prvi apsenik. — Ej, bre, što plačeš?...Ovde to ništa ne pomaže..Priđi ovamo bliže...Koji si ti? — Što sedite u pomrčini? — upitah najzad. — Za to što nemamo sveće. — Koliko vas ima? — upitam prilazeći polako k njima. — Dvojica... — Kako vam je ime i za što ste ovde? — E gle ti njega, — reče onaj prvi, — polako, saznaćeš, a kako je tebi ime? — Milan N..., đak. — Što su te uapsili? Ja sedoh na neku prostirku pored njih i počeh im pričati, i, taman da završim, a na apsanskim se vratima neko prodera: „Spavaj!“ — Lupež,... prisluškuje, — reče onaj drugi polako. — A što? — upitam. — Za to što nema dovoljno apsana.Sem ove ima još jedna koja je sa svim puna a pri tome vrlo slaba da bi je i ti mogao provaliti.U nju zatvaraju one koji su bezopasni ali je ipak dobro čuvaju... — A ova je tvrda? — Kao grad,... videćeš sutra, a sad da spavamo, dok nije onaj ugursuz ušao sa bičem... — Pa gde ću, vraga, da spavam? — Na patosu,... hvala Bogu toplo je!...Laku noć! — Laku noć! — rekoh. — Za kratko vreme obojica zaspaše kao u najmekšem krevetu.Ja sam dugo ostao sedeći, a kad sam legao i zaspao, ne znam. U jutru, tek što su se pokazali prvi znaci dana probudim se, a moji, po nuždi sadruzi, spavali su kao jagnjad...Koža mi beše sva obasuta nekakvim plikovima, a lako je pogoditi od čega, jer svi mogući insekti koji po takvim mestima žive, čini mi se, behu u mojim haljinama. Kad razgledam onu jazbinu i ostalo oko mene, dođe mi da legnem na patos pa da urlam od muke...Kroz jedan jedini prozorčić pod samim tavanom, koji ne beše širi i duži od 30 s. m. na kome behu i s polja i iznutra jake gvozdene rešetke, — prodiraše malo svetlosti. Ispod prozorčića ležala su ona dvojica na jednom šarenom ćilimčetu bez ikakve pokrivke, jer im nije ni trebala, pošto je bilo i suviše toplo, a ispod glave im behu opet nekakvi dronjci... Neko sam ih vreme posmatrao sa onim teškim okovima i divio se njihovoj bezbrižnosti... — Ovo ili su okoreli zlikovci ili savršeno čestiti i nevini ljudi, kojima je savest čista, — rekoh u sebi pa se za tim počnem šetati tamo-amo. U zlo doba probudiše se i oni. — Gle, Nisime, ovaj naš ustao, — reče onaj prvi. — The, kad mu se ne spava.. — Ko bi ovde i spavao?! — rekoh ljutito. — Pa eto, ovde Risim spava po šesnaest sahati dnevno, — reče Nisim pokazujući rukom na onoga prvog. — A ti ne spavaš? — dodade Risim podmigljivo. — Spavam, ali ne koliko ti. — Sinoć sam vam ispričao za što sam ovde, a vi sad treba meni, — rekoh sedajući pored njih te da koliko toliko prekratim ono nesnosno vreme. — Ja sam okrivljen zbog nekog ubistva, — reče Nisim, — za koje baš ništa ne znam. — A ja zbog paljevine, — upade Risim, — o kojoj takođe ni pojma nemam.1 — Lepo društvo, — rekoh u sebi a za tim glasno, — a od kada ste ovde? — Već tri meseca, pa niti nas sprovode sudu, niti nas puštaju, — odgovori Nisim. U sedam sahati otvoriše se apsanska vrata na kojima se pojavi onaj isti pandur što me je sinoć zatvorio. — Izvolte! — viknu on strogo. — Kuda ćemo? — upitah Nisima. — Na čist vazduh. — Ja neću, — rekoh. — Što? — Sramota me... — Nemoj da si lud; hajde jer ćeš se ovde ugušiti. — Neću. — Kad nećeš, a ti onda ostani. — Izlazite kad vam velim! — prodera se opet pandur, — a šta ti čekaš? — Ja ću ostati ovde, — odgovorih. — Dobro, onda izlazite vi. Risim i Nisim polako se izvukoše na polje, a ja ostanem unutra, pandur zatvori za sobom vrata i zaključa ih. Sad mi nekako dođe još teže kad ostah sam.Premišljao sam o svemu i svačemu, i najzad se pokajah što i ja ne iziđoh, jer mi beše samom postalo i suviše dugo vreme... Posle jednog sahata vratiše se i oni. — Ima nekoliko đaka na polju i pitaju za tebe, — reče Nisim kad uđe. — A šta mi to vredi kad se ne mogu s njima sastati?... — Doneli su ti duvana... — Pa što nisi uzeo? — Neda pandur,... on je uzeo, valjada će ti doneti. — Kako hoće, — odgovorih nemarno. — Jesi li gladan? — opet će me upitati Nisim. — Kako sam juče u jedanaest sahati pre podne ručao, još nisam ništa jeo. — Onda si, bez sumnje, gladan. — I jesam i nisam. — Hoćeš li hleba? — Hvala,... valjada će mi dozvoliti da kupim. — Hoće. Ovi ljudi sa svojim ophođenjem utvrdiše u meni ranije mišljenje: da nisu krivi, pa s toga im se sve više približavah. Ne potraja dugo i pandur se opet pojavi na vratima sa jednim povećim zamotuljkom: — Evo, doneli su ti hleba, pečenja i duvana, — reče on pružajući mi paket, koji ćuteći uzeh, a i on bez reči iziđe i zatvori vrata. Doručkovasmo sva trojica zajedno i tek što zapalismo cigare ponovo uđe pandur i pozva me. — Hajde ti ovamo!... ' — Kuda ću? — upitah. — Pisar te zove. Iziđoh pred pisara. — Dakle, — poče pisar, — da mi lepo kažeš šta si juče u opštini govorio? — Ja ništa nisam govorio, a zašto se okrivljujem ne znam...Tražio sam od predsednika uverenje o mome imovnom stanju, nu on mi ga nije hteo dati, već me htede isterati na polje i tome sam se odupro rekav, da volim ići u zatvor nego da me isteruje na polje kao kakvu probisvetu, jer je i moj otac bio predsednik u istoj opštini...To je sve što sam mu kazao,... jest kazao sam mu i to, da se ja ne bojim što je on sav u fišecima...Sad ako ga je to naljutilo... — Ne govoriš istinu... — Pravu istinu i na to se mogu zakleti. — Lažeš, vucibatino jedna, dreknu pisar iznenada,... noge mi se čisto podsekoše. — Ja ne lažem, — promucah. — Onda vlast laže, je li bre!... — To ne velim. — Nego šta veliš?! — Molim vas pročitajte mi to pismo da vidim za šta se okrivljujem! — Dobro, slušaj! — Pročita pismo od početka do kraja,... groznica me uhvati!...Beše to nitkovluk kakav se ni zamisliti ne može i žao mi je što ti sadržinu toga pisma ne mogu sada ispričati, jer nismo sami...Za svedoke beše uzeo dvanaest najvećih seoskih palocija, koji bi za čokanj rakije svoga rođenog oca obesili!... — To je laž!... uzviknem kad dovrši čitanje, ali još čestito i ne izgovorih poslednju reč, a šamar puče preko levog obraza...Za malo što nisam ogluveo. — Pokazaću ja tebi dok te strpam u Topčider!... Da sam mogao, veruj mi, onoga trenutka bih ga na hiljadu komada rastrgao. —- I ja opet velim da je to laž... — Ne govori, — ciknu i opet me htede preko stola udariti, ali kako se bejah usled prvog šamara malo izmakao, ne mogaše me dohvatiti, već me uhvati za rukav kad uzmahnuh rukom da se odbranim i ocepi ga, a za ovim udari u zvonce i pandur uđe. — Teraj ovu bitangu u zatvor! Na pitanje one dvojice u zatvoru ne mogah od uzbuđenja ni reči odgovoriti. Čitav sam sahat ćutao i premišljao o onome što se sa mnom zbi...Izgledaše mi kao neki san,... neverica, i ako mi je obraz još brideo...Opet počeh plakati, ali ne od bola ili straha, već što sam bio nemoćan... Najzad se umirih i ispričah im šta je sa mnom bilo... — E, tako ti je to! — reče Nisim uzdahnuv. — More svašta živ čovek preturi preko glave, — dodade Risim, — nego da bi nam vreme brže prošlo hajte da igramo „mice“. I on zaista kredom na prljavom podu napravi micu.Njih dvojica počeše igrati a ja ih posmatrah, a posle nekoliko igara zamenim Nisima. Vreme nam brzo prođe...Đaci mi opet donesoše dobar ručak, i sve što su doneli pojedosmo.Njih dvojica su brisali što ’no kažu kao mećava.Od pečenja, i ako ga je bilo dosta,... ostaše samo kosti. Za sve vreme, dok sam bio u zatvoru, nikako nisam izlazio na „čist vazduh“...Noć provedosmo kao i prošlu: oni su mirno spavali a ja sam se češao, prevrtao i mislio: šta će najzad biti. Sutra dan, oko devet sahati, izvedoše me opet pred pisara. Sedi on za stolom i nešto čita...Kad uđoh i ne pogleda me.Više od deset minuta stajao sam pred njim kao sveća, dok najzad ne podiže glavu i dosta blago reče: — Dakle?!... — Izvolte, gospodine, — rekoh a koliko mi beše mrzak ne mogah ga pogledati u ono gadno i odvratno lice, koje beše sigurno od rakije podbulo i modro. — Jesi li se noćas promislio?!. — Ja nisam imao ni o čemu drugom da mislim sem o zlu koje me ni kriva ni dužna snađe, — odgovorih slobodno. — Nemoj tako,... ti si mlad i još se možeš popraviti...Ako mi kažeš ko te je nagovorio da onako radiš odmah ću te pustiti, a i njemu neću ništa.Hoću samo da znam ko je kakav!!... — Ja vas uveravam, gospodine, da nije ništa istina što je predsednik u pismu kazao, a još manje, da me je ko na to nagovorio. — Jes, jes!...Tebe je neko nagovorio,... ne može biti!...Nego kaži istinu,... priznaj te da ne saslušavam ljude i ležiš ovde u zatvoru,... a ja ću te, kao što sam kazao, odmah pustiti... — Ja opet ponavljam, da to nije istina, niti da me je ma ko ma na što nagovorio...Molim vas pustite me da idem, jer se moram odmah vratiti u Beograd, te da spremim šta mi treba za školu. — Nećeš ti škole ni videti...Spremiću ja tebe na drugu stranu, samo ako mi ne kažeš ko te je nagovorio...U Topčider ćeš ti!... — Možete raditi šta hoćete... — Je l’ te nagovorio N. N.? — Nije. — A N. N.? — Nije. — E, pa ko je, kaži?!... — Niko. — Dobro, kad nije niko a ti u zatvor, pa ćemo videti kome će se pre dosaditi.-Još te jedared opominjem da se promisliš, — reče i zazvoni. Opet se nađoh s one strane brave gde se jedva otresoh Nisimovih i Risimovih pitanja. Ceo taj dan, celu noć i sutra dan do sedam i po sahati u veče presedeo sam u apsani kao stena...Ni o čemu nisam mogao ni umeo misliti. — Za krivicu koju si učinio, — poče pisar kad iziđoh pred njega, — ide se na robiju, za to te poslednji put pozivam da mi istinu kažeš i imenuješ ljude koji su te nagovorili te si sebi krivicu stvorio, pa ću te pustiti, inače ću delo islediti i sprovesti sudu, a to će poduže trajati... — Što sam kazao istina je, a to je, da nisam kriv. — Pazi dobro šta radiš!... Tek što pisar izgovori poslednju reč vrata se otvoriše i unutra uđe jedno dete od svojih sedam-osam godina: — Tata, tata, Mile hoće da umre!...Mama zapalila sveću pa me poslala da te zovnem!... reče mališa držeći se za sto. Na ovaj glas pisar skoči kao pomaman i u trku iziđe gologlav na jedna sporedna vrata, koja za sobom zatvori.Dete se vrati kuda je i ušlo, a ja za njim iziđem u hodnik u kome ne beše apsandžije, već jedan drugi pandur, dosta u godinama, koji nemarno sam seđaše na klupi...Vrata su od kancelarije stajala otvorena.Pandur se nadgviri i pogleda unutra a za tim upita: — Kuda ode gospodin? — Kući, a meni reče da idem!... Ovaj čiča sigurno o meni nije ništa znao, a ni ja ga nisam pre video... — Srećan vam put obojici! — reče on više za sebe zatvarajući vrata od kancelarije, — valjada si bio kod njega poslom? — Da..Zbogom! — rekoh i mirno iziđem. Šta je posle bilo ne znam, jer sam toga istog večera bio na putu za Beograd. Celu celcitu sam noć putovao sam samcit sa sedam groša u džepu, i to sve stranputicom po nekim gudurama, jer sam se bojao potere.Do Beograda nisam nigde na pravi put izišao, a noćivao sam po selima. Četvrtog dana u podne stignem na Banjičko brdo pred Beogradom.Tu se, kod jedne česmice, odmorim, a za tim udarim levo putem, koji vodi kroz vinograde, jer nisam smeo odmah ući u varoš, pošto sam sigurno držao, da je policija beogradska o meni već depešom izveštena. Ako si prolazio putem kroz vinograde na topčiderskom brdu, setićeš se, da je sa obe strane obrastao gustim trnjem i drugim drvećem.Debeo hlad jednog kalemljenog bagrema privuče me, te, onako umoran, i nehotično sednem...Tu sam se više od sahata i po odmarao, a ni na um mi ne padaše da se otresem od prašine, od koje sam bio sav beo kao vodeničar, jer sam mislio o prečim stvarima. Odmoriv se dovoljno ustanem i pođem i ako upravo nisam znao kuda ću...Tek što sam se krenuo na deset koraka preda mnom, s desne strane, zaljulja se šiblje iz koga, preko endeka, ispade jedan savršeno ćosav pop sa brojanicama u ruci, koji, kako sam docnije saznao, nije bio prost pop već vladika...U prvi se mah poplaših i zastanem, a za tim skinem kapu i učtivo ga pozdravim, a on me otpozdravi i blagoslovi kad ga poljubih u ruku zagledajući me onako prašljiva. — Odakle ideš mladiću? — upitaće on posle male pauze. — Iz,... četvrti dan kako putujem,... bio sam kod kuće. — Boga mi to je dosta daleko, znam gde je,... a šta si ti?... — Đak. — Tako, a koga imaš u Beogradu?... — Nemam nikoga. — Kod koga sediš? — Do raspusta posluživao sam kod jednog profesora, a sad ne znam gde ću. -— Dakle nemaš posluživanje?... — Nemam. — Pa hoćeš li da poslužuješ? — Nego šta ću!... — Izgleda mi da si valjan mladić,... ako hoćeš da poslužuješ ovde u vinogradu kod jednog mog dobrog prijatelja, jer on traži đaka, ti hajde sad odmah sa mnom, biće ti dobro. — Ja ću vam biti blagodaran, — odgovorih, a veoma sam se osećao zadovoljan, što me tako sreća posluži, te ne moram za neko vreme ići u Beograd i biti bez zanimanja, da pre padnem policiji u ruke... Uputismo se u susedni vinograd u kome domaćin sa domaćicom očekivaše vladiku da piju kavu. Odmah se pogodismo, i, pošto se dobro najedoh, vinogradžija me upozna sa redovnim poslovima. — Vidiš, — reče mi on, kad uđosmo u štalu, pokazujući rukom na jedno malo crno konjče, — ovo je naša Ruža, nogom neće da udari, ali za to ujeda kao pseto,... nju ćeš svako jutro prezati u saku i ići u Topčider za vodu... Obiđemo sve,... svaki mi budžak pokaza...Odmah sam uvideo, da po ceo dan neću imati odmora, nu brzo se s tim pomirih, a šta sam drugo znao da radim...„Sve ću trpeti ali školu napustiti neću“ neprestano sebi govorah. U veče nisam smeo da legnem u postelju, jer mi je odelo bilo puno apsanskog gada, nego prenoćim u slami na polju, a sutra dan ispratim po susednom vinogradžiji, koji beše došao kod nas da pita, treba li nam što iz varoši, — jedno poverljivo pismo za Peru, te da ga baci u sanduče. Drugog dana, kad mi Pera donese haljine, koje su bile kod profesora, ne mogah, a da ga ne zagrlim. Dakle, beše sve u svome redu...Slušao sam ne može bolje biti,... svi su bili sa mnom zadovoljni, samo ja nisam bio zadovoljan sa vladikom i gospođom...Što jest, jest, sve su ti žene, s malom, upravo ne primetnom razlikom jednake: jednako psuju, jednako plaču, jednako se smeju, jednako misle, jednako se pretvaraju, ama sve, sve!!... Za sve vreme, do samog upisa u školu, nikako ne odoh u varoš, za to sam uvek našao zgodnog izgovora.U oči poslednjeg dana upisa, posle večere, kažem gospodinu i gospođi: — Molim vas da mi dozvolite, da sutra idem u varoš te da se upišem u školu,... poslednji je dan... — Sutra ne možeš,... od kuda baš nađe sutra?!... — A što da ne mogu?...Ja ću sutra ustati rano i posao svršiti... — Nije to zbog posla, nego zbog toga što ćemo sutra s vladikom i još nekim gostima ručati na Avali, pa moraš da kočijašiš. — Ovi su poludeli, časni ih ubio, — rekoh u sebi, a za tim glasno: — ja ne znam šta ću da radim, jer ako se sutra ne upišem onda... — Napisaću ti ja pismo za direktora pa će te upisati, — reče gospodin. — Boga mi ja se na to ne mogu osloniti!...Meni je škola sve i svja... — Ti moraš ići na Avalu, a sad odlazi, neću više o tome da govorim! — viknu on ljutito. Šta sam znao da radim nego savijem šipke i iziđem. Sutra dan, oko deset sahati bilo je sve spremno za put, a mogli su se i ranije krenuti, da nisu očekivali susede...Ja sam neprestano premišljao: kako da se otresem toga prokletog kočijašenja te da odem u školu?...Ništa mi drugo ne osta, no da ih napustim i — pobegnem, pa neka rade šta god hoće, ali pre no što bi to učinio rešim se, da ih još jedared zamolim...Tako i učinih kad se gospođa približi kolima noseći nekakve stvari. — Pokorno vas molim, gospođo, pustite me da idem u školu. — A ko će da kočijaši?!...Ne može, ne može!.,. — Zamolite koga suseda neka vam da svoga momka. — Sad je dockan... — Ali molim vas... — Do Torlaka moraš terati, pa ako g. Đ... bude poveo momka on te može zameniti, jer g. Đ... obično sam kočijaši, pa se onda vrati... Hteo ne hteo morao sam na to pristati, jer nisam imao kud, tim pre, što sam se plašio policije i da begstvom ne bi učinio veće zlo.Ah, kako čovek može ni kriv ni dužan da trpi zbog ugursuza, koji na ovaj svet ni za šta drugo nisu stvoreni, nego da drugome zla čine!Ali neka, Bog je dobar,... on će svakoga po svojoj zasluzi nagraditi!... Iskupiše se svi koji su iz vinograda imali poći...Interesantna je bila jedna gospođa...Natukla na glavu neku malu, šarenu kapu, a na noge lakovane čizmice sa sedefskim dugmetima sa strane, a suknja joj jedva dopiraše do čizama; na rukama rukavice do lakata koje behu odozgo nešto malo posuvraćene, a preko grudi o ramenima dogled i čuturica za rakiju...Tako, po mom mišljenju, nakarađena, ne mogaše naći nigde mira, već juri od kola do kola i vrišti kao pomamna...Čas pritrči jednome, čas drugome, a najviše je se motala oko vladike u prkos mojoj gospođi, koja je, kako zli jezici vele, s njim dobro stajala, i, zbilja, ona bi joj bila opasan takmac da joj nos nije bio nešto malo — krnj... Zborno mesto bio je Torlak.Ovde su se imali sastati ovi iz vinograda sa onima iz Beograda. Kad se kola krenuše nasta jedan užasan urnebes: i vikalo se, i pevalo, i trčalo...Mahni se!... U najvećem neredu stigosmo pred mehanu na Torlaku.Mehandžija se ovome nije nadao, pa kad je čuo larmu uz onaj gaj, istrčao je pred mehanu pa od čuda zinuo, a lice mu se iskrivilo i jezik zavezao pa ni reči!... Poskidasmo se s kola, kod kojih mi mlađi ostasmo, a oni — gospoda, posedaše u tremu...Dan je za čudo bio lep i topao kao u sred leta. Beograđana još nema, a gospođa u čizmama bila je već u pola pijana!... Pošto se dobro odmoriše napustiše trem.Trebao si da budeš tamo pa da vidiš ono čudo kad po gaju nasta jedna opšta jurnjava...Gospođa u čizmama već posrtaše: tetura čas tamo, čas amo,... hoće glavu da razbije o hrast!... U zlo doba stigoše i Beograđani. Sad tek nasta pravi džumbus!..Ja ih gledam i mislim: „Bože da besna sveta!..Kad bi oni samo jedan sahat nosili na leđima ječmeno snoplje i jeli paučljivu proju, ne bi tako radili!“ Moram priznati, da se vladika vrlo korektno ponašao...On se polako šetkao sa brojanicama u ruci i ispod očiju posmatrao šta se zbiva, a šta je i o čemu mislio to on zna... Čim su se Beograđani pojavili, ja sam odmah očima potražio kola g. Đ.... i, na moju žalost, videh gde on sam kočijaši, a od momka ni traga. — Ja ću se odavde ne opažen izvući a njih ću ostaviti, pa neka se ovuda do mile volje jure, — rekoh u sebi odlučno... — Na kola, gospodo! — dere se gospođa u čizmama. — Na kola! — povikaše i ostali. Pošto platiše račun počeše se peti u kola...Ovo se desi iznenada i ja se ne mogoh izvući...Moj gospodin, koji je bio hrom, pope se prvi u kola,... a i gospođa se beše uputila da se popne, nu ja je zaustavih sa rečima: — Molim vas, gospođo, kao što sam kazao, ja ne mogu ići na Avalu, a g. Đ... nije poveo momka. — Moraš, moraš!.. — Može i gospodin terati kola. — On ne ume. — E, pa šta ću ja sad?...Ići ne mogu pa sve za badava. — Šta je, što se ne penješ?! — viče gospodin gospođi iz kola. — Ovaj neće da tera kola. — Pa neka ide bez traga i ne treba mi — prodera se on koji je takođe bio dobro — ugrejan. — To i hoću kad drukče ne može biti — rekoh u sebi. — A možeš li ti terati? — Mogu,... penji se, a ta bitanga neka ide kud zna — Bezobrazniče! — rekoh u sebi, — a za šta li te ja služim?! On je već držao dizgine i bič u rukama. — Čuo si šta je kazao gospodin, — reče gospođa, — a sad se tornjaj! — Molim vas isplatite mi što imam da primim, pa ću odmah ići, — nanese me đavo te rekoh, — jer ja nemam više nikakvog posla kod vas niti smem dolaziti. — Šta još hoće?!.. — opet dreknu gospodin. — Traži da mu platimo. — Neka dođe da mu platim, — reče on stežući bič u desnoj rudi, a levom brka po džepu...Odmah sam primetio šta hoće, pa sam dobro okom izmerio dokle bič može da dohvati... Pođem k njemu, a gospođa me uhvati za rame. — Ne idi, udariće te!... — Pustite me! — viknem i otrgnem se. — Odi, odi, evo ti pare,... zove me i pruža ruku. Ja priđem i stanem na dužinu biča. — Hodi! — Neću... I tek što izgovorih: „neću“ a bič zviznu kroz vazduh, ali me ne dovati, nu i to je dosta bilo, da se do besnila razjarim... Ni sam ne znam: odkuda mi se i kako obrete jedan kamen u ruci,... da li sam ga udario ne znam, ali on zapenušen skoči s kola pa pojuri za mnom.Znajući da je hrom, nisam ni begao kako bi mogao, već sam se više natraške izmicao, koliko da me bičem ne dovati...To ga još jače naljuti pa nagne svom snagom, nu i ja sam više izmicao...Kad vide da me ne može stići, on se maši pozadi ispod kaputa i ja videh gde mu u ruci sinu revolver...Pošto ovde sad ne beše šale, to okrenem leđa pa zaždim niz onaj gaj kao vetar, u koji se mah razleže pucanj, a za tim odmah drugi pa treći!Nu, za moju sreću, već sam bio van domašaja džepnog revolvera i ubrzo se izgubim u šipražju. Iz onog šipraga u koji sam bio pobegao iziđem i sednem pored puta u jedan endek, gde sam prikriven čitav sahat čekao da vidim, hoće li se natrag vratiti... Kad sam bio uveren da su na Avalu otišli, vratim se u vinograd, i, na moju radost, nađem vinogradžiju gde na krevetu leži mrtav pijan.Hteo je odsustvom gospodarevim da se koristi, pa se napio do mile volje...I ako će!...Nije Božić svaki dan... Sve moje stvari skupim i vežem u jedan lepčić pa se uputim u varoš.Končić jedan njihov nisam uzeo... Pošto nisam imao kuda to se uputim Peri, koga nađem kod kuće...Kod njega ostavim stvari i odmah odem u Učiteljsku Školu da se upišem, ali, za pakost, ne mogoh se upisati, jer određen broj beše već popunjen! — U niškoj Učiteljskoj Školi ima još dovoljno mesta, pa se možeš tamo upisati, — reče mi direktor ili upravitelj, kako hoćeš... I ja sam, zbilja, već sutra dan bio na putu za Niš; jer drugog sredstva nisam imao. U Niš posle sedmodnevnog putovanja stignem dockan u veče...Bio sam mrtav umoran i bez novaca: jedva ako sam imao dva-tri groša, a međutim nikoga poznatog nisam imao, jer dotle u Niš nikad nisam dolazio...To ti je prava turska varoš, naročito jedan njen deo što se zove: „Jagodin Mahala“...Ulice su bile prepune psima, Ciganima i ćepencima...Kad sam pre tri godine bio u Nišu, pravo da ti kažem, nisam ga mogao poznati. Prenoćim u jednoj maloj kavanici na klupi a to me, naravno, nije ništa koštalo, nego sam na protiv bio u ćaru, jer sam tada prvi put video bulu i šalvare!... U jutru sam morao ustati rano, jer nisam mogao na klupi dugo spavati. Najpreča mi briga beše da nađem Učiteljsku Školu i već sam u sedam sahati bio u njenom dvorištu. — E ne možeš od gadije ni kavu popiti, — progunđa služitelj kad me spazi pred vratima, — navalili kao skakavci! Ne smedoh ga ni osloviti, nego se vratim natrag...Do osam sahati bavio sam se na obali Nišave, a u osam opet uđem u školsko dvorište, gde nađem poviše đaka, podeljenih u dve tri gomilice, gde se oko nečega prepiru...Na mene niko i ne gledaše, a, valah, ni ja na njih, nego sam, sunčajući se, mislio o svojoj nevolji... Ne znam koliko bi tako zamišljen stajao pored zida, da me ne oslovi jedan vrlo poznat glas: — Odkuda ti, Milane, tu?! Ja se čisto trgoh.Podignem glavu i, na moju veliku radost i iznenađenje, pred sobom ugledam svoja dva druga iz osnovne škole... — O, zdravo!...A odkuda vi ovde?! — upitam čudeći se. — Mi došli da se upišemo u Učiteljsku Školu. — Pa?... — Nema mesta...Već tri dana kako džedžimo ovde pred vratima...A ti? — Pa i ja sam radi toga došao, — odgovorim, a međutim bio sam kao ubijen. — Kad si došao? — Sinoć. — Jesi li napisao molbu?... — Kakvu molbu?!... — Profesorskom Savetu ili upravitelju za upis. — Ne znam ja o tome baš ništa, a kad mora biti napisaću... — Napiši, možda će nas primiti i ako vele da je broj popunjen. — Neka ih đavo nosi sa njihovim brojevima,.. nego gde ste vi učili gimnaziju? — U Kragujevcu, a ti? — U Beogradu. — A što se tamo nisi upisao u školu? — I tamo popunjen broj, a ja se nisam mogao ranije javiti... — Gde si u kvartiru? — Nigde. — Onda hajde sa nama. — Gde ste vi? — Gore na pirotskom drumu u jednoj kavani, ima nas pet,... gazda nam je dao jednu praznu sobu besplatno... — Ako vas prime kako mislite da se izdržavate? — Daće nam, valjada, blagodejanje, u protivnom moramo posluživati... — Kad je broj popunjen onda od blagodejanja nema ništa, nego, ovaj, može li ovde da se nađe posluživanje? — Vrlo teško.Nišlije rade sami, što im služi za pohvalu, ali i Cigana ima mnogo koji za bagatelu po ceo dan rade. Za dva tri dana ni jedan nije imao ni prebijene pare, a međutim nismo znali na čemu smo; jer po našim molbama nije ništa rađeno i ako smo svakoga dana išli u školu i moljakali. Glad ovlada u najvećem stepenu; nijedan po ceo dan ništa ne metne u usta!...Zavučemo ruke ispod pojasa pa onako presamićeni švrljamo iz ulice u ulicu bez ikakvog cilja, ali i to se dosadi,... a i glad nas istera iz varoši da potražimo što po Viniku i Gorici i, zbilja, tamo smo po ceo dan provodili pabirčeći grožđe po obranim vinogradima i divlje kruške. Jednog dana udari takva hladna kiša sa nekim vetrom, da se nije moglo izići na ulicu, a kamo li na Vinik i Goricu.Ceo dan presedesmo u kavani ne okusiv ni jedan ništa..U veče bi se mogao svaki pričestiti. Odemo u sobu da spavamo, ali ko će gladan zaspati?...Jedan se od gladi veoma previjaše tako, da već beše postao dosadan i, ne mogav više izdržati, zgrabi sa eksera jedan venac paprika i poče jednu i po jednu jesti, upravo gutati, i ako smo mu mi branili, pošto su bile užasno ljute.U malo što ne krepa; uši mu pomodreše kao u ćurana vrat kad ozebe, a on se samo grči, huče i previja,... da ne povrati zlo...Bog zna šta bi bilo! Išli smo u školu redovno svakog dana da vidimo: je li što po našim molbama rešeno, ali badava, naše molbe stoje na istom mestu gde su ostavljene... Glad, nečistoća i neizvesnost dovedoše nas do očajanja... — Da idemo odavde, — reče jedan. — Kuda ćemo bez pare u džepu? — reći će drugi. — Valah više od dva dana ovde neću ostati, — rekoh ja, — hoću da idem u Pirot,.. tamo imam sestru i zeta. I zaista, ja sam tada u Pirotu imao rođenu sestru i zeta, koji su tamo sa ostalima bili proterani zbog hajduka i ako je on bio između prvih ljudi u okrugu, pa šta više i narodni poslanik i pre i posle toga, kao i dugogodišnji predsednik opštinskog suda i član raznih društava i t. d. To mu ništa nije smetalo da bude proteran u drugi okrug i to zbog hajduka (!!) od kojih je se morao i danju i noću braniti kao od najveće napasti!Od razbojnika je bio i ranjen, zbog čega je odležao četrdeset dana u bolnici... — Pa i mi ćemo s tobom u Pirot! povikaše oni. — Išli vi ne išli sve mi je jedno, ali ja ću da idem...Nadam se da ću kod sestre naći toliko hleba, da se bar jedared sit najedem pa posle, šta mu drago.. Drugog dana zorom krenemo se nas petorica za Pirot a jedan ostade.Išli smo kao mravi, svaki je izgledao kao senka.. sto puta su se življi sahranjivali... Pred samu noć poče da pada hladna kiša kao iz kabla,... mrak nas uhvati kad siđosmo u Crvenu Reku, a pomrčina je bila da se prst pred okom nije mogao videti.Oko pola noći stigosmo pred Belu Palanku.Svetlost prvog fenjera na nas je dejstvovala kao sunce.. — Ura!!...Varoš! — povikasmo svi u jedan glas kad ugledasmo svetlost. Ja sam jedva gegucao naslanjajući se na jedan ogranak, jer mi noge behu sve ranjave od iskrivljenih i tesnih čizama, koje nisam deset dana s nogu skinuo... Uđosmo u varoš u kojoj je bila skoro savršena pomrčina...Mora se priznati: belopalanačka je opština vrlo štedljiva,... varoš je samo na krajevima osvetljavala...Do duše ne znam sad kako je, ali tada je tako bilo... Na ulici nigde žive duše, a sve radnje, bez razlike, pozatvarane, ama da si mogao bar jedan jedini prozor osvetljen videti, aja!... Ćutećki išli smo polako napred ali pouzdano kao da smo znali gde ćemo. — Pst! — prekide jedan ćutanje, — šta to stenje?... Mi zastadosmo osluškujući, i, zbilja, s leve strane nešto šljapkaše po bari, a u brzo se za tim začu čovečiji glas gde nešto nerazumljivo protestuje... Glas mi je bio veoma poznat, pa za to i pozvah drugove da priđemo bliže. — Ha, gde me nikogovići opoganiše! — viče onaj u blatu. — A koji nikogovići? — upitasmo prišav bliže, ali u pomrčini se nismo mogli raspoznati. — A đe li mi je čibuk? — opet će on ne puštajući se od tarabe za koju se beše uhvatio, — potražite, sokoli!... _ Ja sam već bio načisto ko je, jer sam taj glas sto puta slušao u kavani kod „Žmurka“ kad sam dolazio za vino, pa zato i upitah: — Ama jesi li ti, Boga ti, Čika Pero?!.. — Ja, valah, glavom,... a ko ste vi i od kuda ovde? — Mi smo đaci iz Beograda, ti mene poznaješ,... samo dok me vidiš. — Kako ti je ime, sokole? — Milan,... znaš ja sam posluživao kod profesora g. A.... koji je redovan gost kod „Žmurka“... — A,... znam sad,... a kuda ćeš? — U Pirot... — Đe ćete noćiti? — Ne znam, ovde nikad nismo bilo... — Odvešću vas ja u jednu kavanu.. tamo je čisto, nema gada! — Pa hajde,... što stojiš uz tu tarabu kao prikovan?... — Ne mogu da se držim na nogama!... — Zar ti, koji si po hercegovačkim visovima skakao kao srna... Ovo kao da ga posrami, pa se pusti od tarabe da pođe, ali se na prvom koraku skljoka u baru. — Ha, sokoli, pomognite! — viče Čiča Pera valjajući se po blatu, — ej Bobiću, nikogoviću!... Bio je trešten pijan, a đavo ga znao kako je mogao onako čisto govoriti. Veliku smo muku imali dok smo ga podigli... ljudeskara, brate, pa kao olovo težak. — Tamo, tamo, — viče on batrgajući čas levo, čas desno, i, onako pijan, dovede nas pred kavanu koja je bila zatvorena,... dugo smo čekali dok se vraga ne otvoriše. Uđosmo unutra...Najprostija seoska mehana bila je bolja od ove. Spustismo na klupu Čika Peru, koji je bio sav kaljav i mokar, a i mi nismo bili bolji. — Rakije! — viknu on kelneru, — ovi će sokoli platiti!... — Baš si pogodio, — mislim u sebi, jer mi nismo imali ni za hleb, a za tim mu glasno rekoh: — Kakve rakije?!...Malo čas grdiš nekakve nikogoviće što su te opoganili, a sad hoćeš da piješ...Ti posrćeš od rakije a mi od gladi!... — Bre nikogoviću, nikakav ti je otac bio, pa nikakav si i ti!...Imam ja para... Momak mu donese jedan polić koji u trenutku iskapi. — Kad imaš novaca a ti plati za nas hleb,... mi ne tražimo rakije. — Daj im hleba, nikakvi, evo pare... — Koliko? — pita momak. — Koliko pojedu, a meni rakije! Momak nam donese tri isečena hleba a njemu polić...Mi navadismo kao gusenice i za četvrt sahata ne beše više ni mrvice...Bog da živi Čika Peru...Istina nisam mu ostao dužan,... docnije sam mu platio više od sto čokanja...Neka mu je alal... — Sad se možemo razgovarati, Čika Pero, — rekoh mu. — Možemo, — odgovori pipajući se desnom rukom po džepovima, a gustim obrvama beše sasvim zaklonio oči. — Šta tražiš? — Duvan...Ih, čibuk nemam. — A šta ti je to u ruci? On zagleda. — Eve... čibuk! Ja sam u početku mislio da je štap, jer je lulu razbio. — Pa nemaš dude... On snuždeno pogleda na onaj kraj na kome je bila duda pa za tim reče: — Tamo je spala... moram je naći! — Sutra,...Bože zdravlje. — Sad, sad! — More ostavi se ludorije, odkuda ćeš je sad naći?!Ta da je vo ne bi je u ovoj pomrčini mogao videti, pa još tako... — Misliš pijan...Ne, nikogoviću! — Imam ja papira daj duvan pa ćemo napraviti cigare. On izvadi duvan i mi svi napravismo dobre cigare a i za njega...Povuče jedan dim pa tresnu cigaru o pod. — Bez lule ništa!...Lulu! — reče, a za tim, pridržavajući se za sto i klupu jedva iziđe na polje. — Sretan ti put! — viknu momak i zaključa vrata. Šta je sa Čiča Perom dalje bilo ništa ne znam...Gde je noćio Bog sveti zna. Mi onako obučeni i mokri prenoćismo na klupama, a ujutru zorom nastavismo put. Jedva pred veče stigosmo u Pirot. Prvog od poznanika koga u Pirotu sretoh beše neki Rista Jovanović, koga smo u Beogradu zvali „Šovelj“.I on je kao školski služitelj bio proteran u Pirot zbog hajduka, i tamo je radio u kamenom majdanu više grada... Toga sam čoveka jako voleo...To je bio karakter kakvih je malo, što tek danas umem da cenim...Do krajnosti je bio pošten i dobar...Koliko nas je puta kod Nestora mlekadžije nahranio!...Osobito je voleo da se druži s đacima i svu je svoju malu zaradu na njih trošio...Neki su ga zvali i „đačka majka.“ Poreklom je bio Makedonac...Otuda je prebegao ranjen i kuršum je u telu do smrti nosio... Ne mogu ti kazati koliko sam se obradovao kad ga videh za kolima pri ulasku u Pirot...Sa svima se nama poljubi i ako ostale nije poznavao...Njemu je dovoljno bilo samo da čuje: đak, pa više mu ne treba. Za onu četvoricu odmah je primio svu brigu na sebe pošto nisu imali nikoga, a mene je odveo kod zeta. On im je se punih deset dana starao i za stan i za hranu i za duvan i sve ostalo, a svako bi veče došao kod moga zeta, s kojim je veoma lepo živeo, da se sa mnom i s njim sastane i prorazgovara, jer u kavanu nije išao. Sećam ga se iz Beograda, kad nas iskupi oko sebe pa nam priča vazda lepih priča, koje nikad zaboraviti neću...Pa i ovom prilikom, kad bi se u veče sastali, nije propustio, a da nam što lepo i korisno ne ispriča...Naročito nam je preporučivao izdržljivost...Bio je dobro pismen i načitan, pošto ga učitelji, kao školskog služitelja, nisu od sebe odvajali...Umeo je nekako da se nađe, pa ga je svaki voleo sem Bugara, od kojih je u Makedoniji i ranjen, jer im je tamo, kako sam veli: „mutio vodu.“ — Šta me u životu snalazilo,— veli on, ne bi danas bilo od mene ni strva ni java, da nisam imao kuraži, da se pustim u borbu sa svačim, što je protivu mene bilo i da ravnodušno izdržim k najveće bede... Posle deset dana moji se drugovi vratiše u Niš, a ja ostanem kod sestre još pet dana pa se i ja vratim. Pri polasku za Niš dade mi zet četiri dinara a i Šovelj dva,... ja sam bio zadovoljan kao nikad dotle; jer šest dinara bio je za mene veliki novac... Zet, sestra, kojoj su oči bile pune suza, i Šovelj ispratiše me do na kraj varoši. Pri rastanku sestra poče glasno jecati,... i meni bi teško pa mi suze grunuše kao kiša. — Zbogom! — promucah pošto se s njima poljubih, i nastavih put... Od njih troje danas nema ni jedno živo... svi su u brzo pomrli i to im je „zbogom“ bilo poslednje, jer ih više ne videh... Išao sam dosta brzo, jer sam se u Pirotu kod sestre bio dobro oporavio, te tako pred noć stignem u Moraliju, gde sam bio nameran da prenoćim, jer me umor beše savladao. Moralija se nalazi u jednom klancu između Crvene Reke i Jelašnice...Put paralelno sa potokom vijuga kroz klanac kao zmija; levo i desno od puta i potoka jedva bi se koza uspela a kamo li čovek.U tome klancu, ispod puta, nalazi se jedna mala kavanica do krajnosti prljava. Iznad kavane i puta postoji vrlo-dobra i dosta lepa česma, koju su bez sumnje Turci, a možda još i Rimljani, podigli... ko zna?... Umoren od puta više padoh no što sedoh na klupu pored česme...Torbu i ne skidoh s leđa, jer njen teret i ne osećah pošto ležaše na naslonu od klupe. Vreme je bilo vrlo lepo i prijatno i ako je već bila jesen...Za jedan trenutak zaboravih na sve uživajući blagodet odmora, te da mi posle četvrt časa pakost bezdušnih ljudi bude duplo teža. Tek što htedoh da ustanem, te da se napijem kao kristal bistre vode, čiji me žubor neprestano k sebi zvaše, pošto sam se bio prilično odmorio, — iz kavane iziđe jedan žandarm i teturajući čas levo, čas desno, uputi se k meni... — Ej, bre,... odakle si ti? — upita kad se zaustavi preda mnom, a noge su ga jedva držale. — Iz Beograda, — odgovorih mirno, ustajući s klupe. — Odakle ideš? — Iz Pirota. — Kuda ćeš? — opet će on, a i nehotično se približi k meni toliko, da me zadah od rakije, kao iz odrešene mešine, prinudi, da okrenem glavu u stranu. — U Niš... — Kako ti je ime i šta si ti? — Milan N..., đak. — Šta si tražio u Pirotu? — Bio sam kod sestre i zeta. — Ko ti je zet i šta radi tamo? — Ne radi ništa,... njega su sa ostalim tamo zbog hajduka proterali, — prevarih se te rekoh... — Ta-a-ako, — zateže on bezobrazno, — dakle i ti si od onih,... dajde mi tvoj pasoš... Izvadim đačku kartu, koja mi je zamenjivala pasoš, i pružim mu je... — Evo, đacima se ovo daje u mesto pasoša. On uze kartu pa je zagleda malo ljuškajući se napred i nazad, a obrve čas podizaše čas spuštaše, pa je za tim precepi na četvoro i baci u stranu, i, dok on cepaše kartu, činjaše mi se, da mi džigericu cepa, jer mi je to bila jedina odbrana od policije, pošto mi je svedodžba ostala u Učiteljskoj Školi u Nišu... — Nemojte, molim vas, da mi cepate kartu, — viknuh i htedoh da pokupim one komade, ali me on uhvati za ruku i zadrža. — Ništa ti to ne vredi,... ja hoću da vi... vidim pasoš na kome stoji Mi—Milan. — Ništa vas ja, brate, ne razumem, nego pustite vi mene da ja svojim putem mirno idem. — Ići ćeš ali u Pirot!... još večeras,... pa ako ne budeš mirno išao kuršum će te... — Kakav crni Pirot? — prekidoh ga uplašeno. — Baš će ti do samog Pirota konj duvati za vrat!... — Ja nisam kockar, niti kakav mangup, — protestovah, a i nikome nisam ništa učinio,... ja sam đak i vi mene ne možete kao mangupa terati. — To ja ne znam,... pirotska će policija znati... hajde!... — Molim vas, ako smatrate da sam što učinio, ili ako vam izgledam podozriv, terajte me u Niš kuda sam i pošao,... i tamo ima policije, a i bliže je; jer su me i inače ubile čizme da se jedva na nogama držim. — Ne, ne,... baš u Pirot i to sad odmah, pa ako ne budeš miran konopac ti na leđima neće valiti... — Ja živ u Pirot neću ići, a mrtvog me možete odneti...Pustite me!... — Oho, prijane, polako polako, ja sam i sa malo ve... većima imao posla...Hej, Matija!...Odi ’vamo!... Na ovaj njegov poziv iziđe iz kavane drugi žandarm, koji beše kaplar, zajedno sa kavedžijom...Kaplar je bio deset puta pijaniji od ovoga, jedva sam ga mogao razumeti šta govori. — Eto,— povikah kad ugledah kavedžiju,-— i ovaj će vam čovek kazati, da sam ovuda sa drugovima prošao pre petnaest dana, ali se ni jedan na to ne osvrtaše... — Šta je? — upita kaplar kad se dotetura do nas jedva izgovarajući reči. — Uhvatio sam ovu skitnicu,... pobegao iz Pirota,... znaš od oni... — A, ta-a-a-a-a-a-ko,... pa? — Sprovešću ga natrag u Pirot, pošto inače moram tamo ići i to odmah. — Da, da,... u Pirot. — Drži ga ti dok osedlam konja, a ako samo mrdne ubi kao pseto!... — Nemoj ti mene učiti, znam ja, valjada, šta mi valja činiti,... nisu mi za badava dali za kaplara!...Idi te spremi konja, a ovoga moraš vezati kad se smrkne... Njih dvojica odoše, a kaplar me uhvati za ruku i u malo što se obojica ne preturismo koliko se na mene navali... Ja sam već bio na čisto da sa ovom bekrijom ne mogu izići na kraj, pa se u trenutku rešim da ovu zgodnu priliku upotrebim i njom se koristim. U onome gurkanju sa kaplarom, jer nije mogao na jednom mestu od silne rakije stajati, — primaknem se onim komadićima iscepane karte, koje, kao bojagi podižući čizmu, pokupim i strpam u džep, a za tim iznenada svom snagom udarim kaplara nogom u trbuh, a levom rukom po slepom oku, usled čega se, a i usled silnog pića, skljoka na zemlju, ali ipak za to rukav od mog kaputa osta u njegovoj ruci...Nije ni pisnuo od bola, jer znaš kako boli ako si se kadgod udario u trbuh... čoveku se prosto oduzme glas... Oslobodiv se od njega a znajući šta me čeka, kao strela nagnem niz onaj potok...Niti sam tada osećao bolove od čizama, niti umor, niti sam mario što me šiblje i trnje po licu šiba; samo sam jurio kao pomaman, a kad se sapletem pa kakvu lozu lupim o ledinu kao dulek, pa opet skočim i potrčim...Duša mi što ’no kažu dođe u nos.Kad sam izmakao četiri do pet stotina koraka zaustavim se u jednom šipragu, te da malo odanem, u taj mah se niz onaj klanac razleže pucanj...Sigurno je kaplar već bio došao k sebi i pucnjem davao znak onome drugom žandarmu, što je spremao konja ispod kavane.Ovo me opomenu da mi valja požuriti pa opet nagnem... Do Jelašnice nigde se nisam zaustavio.Stignem pred jelašničku mehanu...Još se jedared obazrem da vidim da li me gone, a za tim polako priđem mehanskom prozoru kroz koji videh da unutra sede samo dva seljaka sa mehandžijom. Mrak se beše već u veliko spustio, a i gusti oblaci prevlačahu se preko neba. — Dobro veče! — rekoh ulazeći. Bog ti pomogao! — odgovori mehandžija. — Molim vas imate li što za jelo? — Samo jagnjećeg pečenja! — Dajte mi za 30 para pečenja i 10 para hleba, pa ću uz put jesti, jer moram još noćas stići u Niš. — A što? — Zbog škole, jer ako sutra ne budem u osam sahata, neće me posle primiti, tako mi je jedan drug depešom javio... — Ama daleko je,... do Niša ima četiri sahata, a i kiša će te uhvatiti, pa posle toga noć je. — Molim vas dajte mi što sam tražio, ja moram ići pa šta mi Bog da, — rekoh oštro, a jedva sam na nogama stajao koje od umora koje od straha... Mehandžija izmeri pečenje koje beše živo nepečeno,... krvavo, samo da bude što teže; uvi ga u hartiju, a za tim odseče hleb i pruži mi gledajući me sumnjivo...Novac, koji sam već bio spremio, spustim na sto, pa dohvatim vrata i čisto odahnuh kad se opet nađoh na polju, jer sam očekivao, da svakog trenutka žandarm lupi na vrata. Blizu jelašničke kafane ima jedna ćuprija na potoku koji teče kroz Moraliju, pod koju se zavučem, jer dalje nisam mogao ni kročiti dok se ne odmorim, a na putu se nisam smeo odmarati. Nisam čestito ni seo a konjski se topot začu od jelašničke mehane, koji se sve više i više približavaše, najzad čuh i zveket sablje, pa i reči: „nećeš mi umaći pa da imaš krila.“ Bio sam načisto da je žandarm, i sigurno mu je mehandžija kazao, da sam ovog trenutka prošao...Čudio sam se: zašto se toliko zadržao, kad je imao nameru da me goni, jer na konju me je mogao stići dva puta. — Videćemo! — rekoh i ja za svoj račun pa počnem zubima čupati ono krvavo pečenje. Dosta sam se bio odmorio, a tu bi i noćio da mi nije bilo hladno, pa s toga moradoh i put nastaviti, jer bi se inače, onako znojav, od zime ukočio. Pravim putem nisam smeo ići, jer sam se bojao da se onaj ne vrati, za to pođem preko njiva pored puta na pedeset koraka, na kojoj se daljini nije mogao čovek razlikovati, ali, kako mrak postajaše sve gušći i gušći, a i kiša poče padati, toliko se smrče, da mi apsolutno nije bilo moguće opredeliti: gde sam i na koju sam se stranu okrenuo...Htedoh da iziđem na put, jer sam bio od žandarma zaklonjen gustom pomrčinom, a ne bi me, valah, video, pa da mi se o rame očeše.Kiša poče pljuskom padati, što me prinudi da se požurim...Išao sam preko nekog oranja u nadi, da ću u skoro izići na put, ali, za moju nesreću, odjedared mi noge počeše duboko upadati u zemlju,... ovo me jako uplaši, bojao sam se da ne upadnem u kakvu baru...Noge sam jedva iz blata izvlačio i, posle podužeg naprezanja, nađem se u jednom rogozu koji prelazaše moju visinu... Hladan znoj izmešan sa kišom curi niz čelo, te se s vremena na vreme brisah mokrim rukavom...Srce mi kucaše misliš iskočiće; strah se primicaše vrhuncu,... vikao bih ali koja vajda, prava pustinja!...Bila bi savršena tišina, da kiša sa vetrom ne povijaše oko mene rogoz koji beše čest kao četka.To su, dragi moj, bili najgorči časovi moga života... Rasklanjajući rukama rogoz išao sam napred, ali vrlo lagano i, posle jednog sahata, opet iziđem na njivu koja beše poorana, tako mi se bar činjaše, jer svaki čas zapinjah nogama za busenje...Noge sam jedva vukao od silnog blata koje se beše na čizmama nahvatalo.I po ovoj njivi valjada sam tumarao više od sahata dok ne osetih tvrdo zemljište pod nogama na kome se lakše kretah.Od jakog naprezanja bejah toliko zamoren, da nisam mogao ni koraka dalje kročiti dok se ne odmorim.S toga skinem torbu s leđa i spustim na zemlju pa sednem na nju, a kiša neprestano padaše u sitnim kapljicama. Dugo sam se odmarao. Prohte mi se da, zapalim cigaru i Bog zna šta bi dao samo da povučem jedan dim!...Ceo svet viče protivu duvana, a ja, pravo da ti kažem, — ne...To je, bar tada, za mene blagoslovena biljka, pa neka govori ko šta hoće... Osušim ruke ispod pazuha, i, pošto sam pocepao više od dvadeset listića papira, uspem da napravim cigaru i lako je zapalim, jer sam imao celu kutiju žižica...Oh, kako mi je ta cigara slatka bila!... Lako ti je sad zamisliti kako sam u onoj pomrčini izgledao sa zapaljenom cigarom sedeći na torbi u sred onog velikog niškog polja... Rado bi onako sedeći sačekao zoru, ali mi to ne beše moguće, jer bejah od zime već počeo jako drhtati, pa, hteo ne hteo, moradoh nastaviti put, koji ću do smrti pamtiti... Jedva ustanem, jer ne osećah da su moje noge...Nisam se, valjada, ni pedeset koraka odmakao od mesta gde sam sedeo, pa ponovo upadnem u rogoz, a iz ovoga u neki vrbak, koji mi ono malo dronja sa svim pocepa tako, da sam skoro ostao go! Proklinjao sam sve, ceo svet, pa i majku što me rodi, da se ovako mučim! U kratko, u samo svanuće, kad je dan već počeo da osvaja, iziđem na put, kojim sam za četvrt sahata stigao u Niš. Onako izgreban, kaljav i pocepan, bez jednog rukava što mi ga žandarm ocepi, izgledao sam veoma žalosno, bar za one koji su imali srca. U mehani sam zatekao drugove da još spavaju. Kelner, koji bejaše prilično tvrd na ušima, ljubopitljivo me posmatraše sa sviju strana, pa najzad me upita: — A, bre, što si takav? — Ne pitaj me, more, nego mi odmah skuvaj jedno šerbe ali poveću čašu, — rekoh zlovoljno, a za tim odoh u sobu i nađoh neki stari kaput, koji je imao bar rukave, te se presvukoh i ostalo odelo doterah malo u red. Kad se vratih, ostaviv drugove da još spavaju, upita me kelner. — Što, bre, reče, što? — Šerbe mi skuvaj! — Bre, bre, ko da su te pci vukli celu noć po Nišavu, — reče odlazeći, da izvrši što sam mu kazao. Dok je on kuvao šerbe ja sam u slast pušio cigaru odmarajući se... — Za tutun li si imaš pari, bre, a za leb nemaš, — reče kelner spuštajući preda me čašu s vrelom vodom. Ja mu ne odgovorih ništa, jer nisam bio raspoložen za razgovor. Kiši beše pre jednog sahata prestala, a moje se odelo beše prilično prosušilo, ali bi se ipak moglo cediti. Pošto sam se dobro odmorio, a i ono me vruće šerbe prilično okrepi, iziđem pred mehanu... Tek što sam stao naiđe jedno ciganče sa priborom za čišćenje obuće...Sa ovim poslenicima Niš izobiluje. — Da ti, gospodine, čistim čizme... Meni se učini da mi se ovo derište podsmeva i malo što ga ne zgrabih za vrat. — Daću ja tebi: „gospodine“ ako te maknem...Vuci se odatle nesrećo ciganska! — viknem ljutito. — Ama mnogo su kaljave, gospodine, veli ciganče, a neprestano obleće oko mene kao pseto. Pogledam u čizme i, zbilja, koža se nigde nije mogla videti. — E, crni đavole, ako ti je najzad volja da me zoveš „gospodinom“ ti me zovi, — rekoh u sebi, a za tim glasno: — pošto bre?... — Groš, gospodine,... mlogo su kaljave. — Dvadeset para pa ako hoćeš čisti, a ako nećeš — marš! — Malo je... viksa mi treba za dvadeset para. To sam uvideo i sam. — Dobro, daću ti groš, ali lepo da očistiš, pa i odelo u koliko se može. — Hoću. — Hajdmo u dvorište. Uđosmo i Ciga odmah poče da struže,... valjada je čitav sahat oko mene proveo. — Na, — rekoh pružajući mu groš kad je bio gotov, — neka ti je alal... — Hvala, gospodine, — reče Ciga uzimajući groš i odskakuta s noge na nogu na ulicu. I ovo ciganče bolje i zadovoljnije živi od mene, — rekoh s nekim bolom u duši, pa uđoh u mehanu gde za praznim stolom zateknem sve svoje drugove... Kao čavke graknuše na mene kad me ugledaše, jer nisu znali da sam došao i ako im je kelner govorio: „došao vi je onaj(!)“ — Šta je sa molbama? — beše mi prvo pitanje. — Ništa,... odbačene! — Neka su prokleti! — rekoh zlovoljno, sedajući za sto. Sa sviju strana osu se čitav pljusak pitanja: te o ovome, te o onome...Ja sam, među tim, zamišljeno ćutao. — Imaš li koji groš? — najposle će jedan, — polipsasmo od gladi!... Ja izvadim sve što sam u džepu imao i spustim na sto,... bilo je 5.30 dinara. — To je sve, — rekoh nemarno; jer sam bio izgubio volju i na život. — Ura!... živio!... slavno! — povikaše svi u jedan glas a na licu im se ogledaše radost. — Imamo hleba bar za pet dana, — rekoh. — I više i više,... moramo štedeti...Slavno, slavno!Hej ti, gluvi, daj nam tri hleba!... Momak donese tri hleba i spusti na sto, pa se izmače jedan korak i posmatraše kako ovi halapljivo žderu kao gusenice. — I ja će vi davam edan kad ste toliko gladni,... kao pci,... nije gazda na dom, — reče kelner kad pred ovima ne beše ni mrvice, a za tim donese još jedan hleb, koji za tren oka planu. — Bre, bre, će da se podavite! — opet će kelner čudeći se. — Ne brini se, nego daj da probamo: koliko možemo pojesti, — reče jedan smejući se, — četiri su već otišla... — E, Milane, — reći će drugi, — ti bez sumnje imaš i duvana, pa sad ako hoćeš ljucki daj,... a ovaj novac metni u džep da ne stoji ovde na stolu. — Da, da, po jednu da zapalimo,... red je,... usta su nam ispucala kao cerova kora...Od kad ga nismo ni primirisali, povikaše i ostali trljajući ruke. Evo duvana,... imam za toliko, — rekoh vadeći duvan, a ovaj ćemo novac samo za hleb, razumete li?... — Da bogme,... samo za hleb. Strpam novac u džep pa i ja napravim cigaru...Svaki je željno gutao dim i vraćao ga na polje koji se u mlazevima ukrštaše preko stola... — Pa dokle ćemo mi ovako? — upitaće jedan posle podužeg ćutanja. — Ja, Boga mi, ne znam, ali se ovako više ne može, — odgovorih. — Ovde i da se upišemo u gimnaziju nemamo od čega da živimo... za pakost nigde posluživanja,... bar da ga jedan mogade naći, pa bi nam lakše bilo...A ko zna da li bi nas u gimnaziju i primili, pošto je dockan, — reče jedan. — Nešto moramo raditi, nego hajdmo u školu da i ja uzmem svedodžbu, pa ćemo posle gledati šta ćemo, — rekoh im ustajući. Uz put do škole ispričah im ukratko svoje doživljaje od kako smo se rastali, što ih veoma zanimaše, a po neki čak i sumnjaše... činjaše mu se neverovatno. Stigosmo u školu...Časovi već behu počeli. — Šta je?...Dokle ćete se ovuda šunjati?!... prodera se služitelj kad uđosmo u hodnik. — Nemoj ti, prijatelju, da se dereš, jer i nad popom ima popa...Misliš, valjada, da je nama lako i milo džedžati ovde pred vratima! — odgovorih mu ljutito; jer nisam mario ma mi sva rebra izlomio. — Oho, švrćo, nemoj da laješ dok ti nisam sad oba uha izvukao... — Probaj, pa da vidiš šta će biti,... ti misliš da te se ja plašim...Prijavi me kod g. upravitelja!... — Marš na polje!...Ne može,... odlazi!... — Prijavi me kad ti kažem, — rekoh a već sam od ljutine sav drhtao i najradije bi mu onu poganu njušku razbio. — Marš na polje, dok te nije sad đavo odneo! — viknu pa mi se primače bliže, a moji drugovi dohvatiše vrata. — O, životinjo jedna, — rekoh u sebi i brzo se rešim da mu napravim posla i opet do upravitelja dođem, pa ga počnem izazivati da samo spusti ruku na mene. — Ama kakva si ti sila ovde?...Šta hoćeš ti?! — rekoh dosta drsko, gledajući ga pravo u oči, a međutim sam se spremio da primim šamar, što i bi; jer, tek što izgovorih poslednju reč, a on potegne pa iza vrata pljus!... — A jaoj!... proderem se što sam god jače mogao. — Ćuti ubila te majka božja,... ne deri se! — Hoćeš još,... čekaj samo!A jaoj!... zategnem ponovo. Najedared se začu žagor po sobama...Vrata se pootvaraše i profesori sa đacima povrveše u hodnik pa i upravitelj. — Šta je, šta je?!...Ko se to dere kao magarac?! — pita upravitelj. — A jaoj!... ubi me, ogluveh, — opet ja. — Ko te ubi? — upita opet upravitelj, prilazeći k meni. — Ovaj, ovaj, — odgovorih pokazujući rukom na služitelja, koji se beše našao u čudu, jer se ovome ugursuzluku nije nadao, — ja sam došao kod vas, a on... — Hajde ovamo sa mnom, — prekide me upravitelj. Kad uđosmo u kancelariju upita me: — Šta je to bilo? — Pa eto, gospodine, ja sam vam podneo molbu sa svedodžbom radi upisa u školu, pa pošto me niste mogli primiti zbog popunjenog broja, to već nedelju dana kako dolazim, pa i danas, da uzmem svedodžbu, kako bi se mogao upisati u gimnaziju da i tamo ne izgubim pravo, ali pred vas nisam mogao izići, jer momak za to nije hteo ni da čuje, već me terao na polje i ako sam ga preklinjao da me prijavi kod vas; naročito sam ga danas molio, pošto ću sutra da se vratim u Beograd dok imam koji groš u džepu...Najzad kad mu se moja molba dosadi, on me toliko udari šamarom, da na ovo uho ništa ne čujem, rekoh hvatajući se za levo uho. — Nevaljalac jedan,... naučiću ja njega pameti...Evo ti svedodžbe, na, pa idi, a ja ću već s njim raspraviti, — reče upravitelj pružajući mi svedodžbu, a za tim pritište dugme od zvonceta. — Hvala, gospodine!... — Zbogom!... Iziđem u hodnik gde se susretnem sa služiteljem, koji beše pošao upravitelju. — Aha, — rekoh mu, — sad je red na tebe. — Tornjaj mi se ispred očiju, dok te sad nisam zalepio uz taj zid. — Ba, — rekoh smejući se kao da ništa nije bilo, pa se u trku dohvatim vrata, a kad sam bio ispod upraviteljevih prozora metnem šaku na levo uho. Drugovi su me čekali na Nišavi. — Šta uradi, bre?! — povikaše kad im priđoh, — mi se ovde pomrzosmo. — More ja vam svedodžbu dobih i šamar prida. — Šta, šamar?!... — Da,... ona me nesreća baš pošteno fljisnu, ali i on će dobiti. — Videli smo mi da će to biti. — Pa ste zagrebali kao mačke! — Mi smo mislili da se on ljuti što nas je mnogo pa smo za to otišli. — More batalte vi to, nego kuda ćemo? — Šta bi drugo radili nego da švrljamo po varoši. — Vi švrljajte,... radite šta hoćete, a ja idem da legnem, jer celu noć nisam trenuo kao što sam vam kazao, a veoma sam umoran... — Dobro, dobro,... idi...Do viđenja! — Do viđenja! Petog dana opet poče glad da nas mori,... ni pare više nismo imali...Beda dostiže svoj vrhunac... — Hajte, ljudi, da idemo odavde ma kud bilo, jer ćemo ovde pocrkati od gladi, — reći će jedan, koji već beše sa svim klonuo. — Da mi je samo da se dokoturam do Beograda, pa bi mi lakše bilo, — rekoh. — Ali kako ćemo kad ni pare u džepu?! — upita drugi a ostali slegoše ramenima. Sutra dan behu svi pre mene ustali i nekuda otišli, a mene ostavili da spavam. Kad sam ustao bilo je prošlo osam sahata, a među tim izgledalo je da nema ni šest, jer se beše neka magla spustila. Iziđem i ja na ulicu, a noge mi klecahu od gladi.Bio sam jako iznuren i neka me malaksalost beše obuzela da sam se jedva, kao prebijeno pseto, pored zida vukao. Ni sam ne znam kako se nađoh pred opštinskom zgradom...Dobro se sećam: beše subota... Pred vratima stajaše nekoliko žena, koje je bilo žalosno pogledati. — Šta li traže ove žene ovde?...Sigurno pomoć, — rekoh u sebi. — Ha, pa zašto nebi i ja potražio samo koliko za put? — rekoh ponovo i bez razmišljanja uđem unutra, — ali kome sad da se obratim? — Šta ćeš mladiću? — upita me jedan čiča vrlo blago, koji je bez sumnje bio trgovac, pa postradao, a smeo bih se zakleti da je i on imao dece, kad je prema meni bio ovako dobar. Ja mu ukratko, držeći kapu u ruci, predstavih svoje stanje i, dok mu pričah, posmatraše me pažljivo, a staračke mu oči behu ispunjene suzama...Ko zna da li je moje žalosno stanje te suze izazvalo ili što drugo. — Za to tako i izgledaš, — reče starina i pomilova me po glavi kad dovrših, — hteo bi, valjada, da ti malo pomognu. — Da,... samo da bi mogao odavde otići. — Hodi, dete moje, hodi ’vamo. Ja pođem za njim. — Čekaj me tu, sad ću ja — reče kad stigosmo pred jedna vrata iznad kojih na jednoj tabli stajaše krupnim slovima napisano: Predsednik. On se poduže zadrža unutra...Najzad otvori vrata i mahnu rukom... — Odi ’vamo... — Je l’ to? — upita predsednik. — Jeste, — odgovori čiča. Po njegovoj želji ispričah i njemu sve što i čiči samo malo opširnije, a kad dovrših pokazah mu i svedodžbu radi uverenja da nisam mangup. — Pa, uzmi ovo od mene pa iziđi i pričekaj u hodniku, — reče predsednik pružajući mi dva dinara u srebru. — Hvala, gospodine, neka vam Bog ovo vrati ako ja ne budem mogao, — rekoh uzimajući novac, pa pošto ga poljubih u ruku iziđem u hodnik. Posle dva tri minuta iziđe i čiča sa jednom hartijom u ruci. — Čekaj tu sad ću te zvati, — reče i uđe na druga vrata u hodniku iznad kojih pisaše: Blagajnik. — Nema, nema novaca, — čujem gde se neko u kancelariji džapa u koju je čiča ušao, — ova će opština najzad propasti izdržavajući koje kakve svetske probisvete...Ni jedna ulica nema čestitu kaldrmu, a ovamo... — Molim vas, — prekide ga čiča, — g. predsednik je naredio. — Ne tiče me se... — Dobro, onda mu to vi kažite, — reče čiča ljutito pa otvori vrata. — Neka uđe taj, — doviknu mu blagajnik. Ja uđem u kancelariju i ne čekajući da me čiča pozove. — Šta ćeš ti, brate? — prodera se blagajnik, čim me ugleda. — Ja,... ovaj, — počnem da mucam, okrećući kapu u rukama i prenoseći težinu tela s noge na nogu... — Nema,... nema novaca,... izdali smo sve za kaldrmu, — opet će on povikati a ruke podigao u vis kao da će da poleti. — Molim vas, gospodine, ja... — Nema šta da me moliš, razumeš li? — Pa dobro, kad nema nema,... kazaću gospodinu predsedniku... — Šta, šta da mu kažeš?! — Da nemate novaca, — rekoh sa svim mirno. — Neka vas đavo nosi!...Ovo je da čovek svisne od muke,... zar mi nemamo naše sirotinje, — reče blagajnik prilazeći jednom grdno velikom sanduku, a sav se zacrveneo kao kuvan rak. Kad skide rezu i otvori sanduk videh, da beše do vrha pun bakarnim novcem, od koga odbroji pet dinara. — Na,... potpiši se ovde. Uzmem novac i strpam ga u džep, a za tim se potpišem na onu hartiju što je čiča doneo od predsednika, pa uhvatim bravu i viknem: — Zbogom, gospodine, i hvala vam! — Zbogom, zbogom, — promrmlja ovaj ljutito i ne gledajući me. — Čudo je, da su svi blagajnici mahom jednaki...Đavo ih znao, kao da iz svoga džepa daju, a ovamo te onaj, te ovaj ima deficit!... Kad iziđoh od blagajnika čiča me dočeka u hodniku. — Šta bi? — upita me radoznalo. — Dade mi pet dinara,... hvala mu. — Dobro je, dobro je, bolje išta nego ništa. — Za ovo imam vama da blagodarim. — Bogu, Bogu, sinko! — Razume se, prvo njemu pa onda vama i ja ću mu se moliti da vam svaku želju ispuni. On uzdahnu i odmahnu rukom, kao da htede reći: dockan je, moji su dani izbrojani. — Hvala ti, sinko, a Bog je milostiv. — Zbogom! — rekoh i ovu čestitu starinu svesrdno poljubih u ruku. — Živ bio, živ bio, sinko!...Srećan ti put i zbogom pošao, — reče stari blago. Trčeći iziđem na ulicu pa pravo kod pekara...Niko mi tada nije bio ravan. Uzmem ceo hleb i metnem ga pod mišku, pa počnem kidati parče po parče i jesti.Kad stigoh pred mehanu gde smo stanovali, ne beše više ni mrvice,... ode ceo hleb kao krofna! Uđem u mehanu gde zateknem sve na okupu za stolom.Svaki se podlaktio pa misli za svoj račun, ne govoreći ni jedan ništa...Meni nešto pade veoma teško kad ih videh u onako jadnom stanju,... pravi mrtvaci!... — Šta je, more, šta ste se ućutali?...Gde ste do sada bili? — upitah ih prilazeći. Svi me nemarno pogledaše, a ni jedan ne otvori usta da što kaže, sem jednoga što pljunu na pod i rastrlja nogom. — Govor’te, more, šta ste se ućutali, niste valjada onemili! — viknem ponovo sedajući za sto, ali ni jedan ni da mrdne. — E, čeknite malo, sad ću ja vama otvoriti usta...Hej, Mirče! — viknem kelnera i lupim o sto, kad me svi pogledaše začuđeno. — Što je, bre, što praviš larmu kad pari nemaš! — viknu Mirče prilazeći k stolu. — Pred svakog ovde da donesem po jedan ceo hleb, jesi li razumeo? Drugovi me pogledaše sumnjivo, ko vele da nisam malo šenuo... — Razumim, bre, razumim, ama pari, — reći će Mirče. — Pare su ovde, daj hleb, — rekoh a za tim izvučem punu šaku dvajesluka od bakra. — Odma će da vi donesem, odma, — reče Mirče kad ugleda pare, a moji drugovi zinuše;... nisu svojim očima verovali. Najzad jedan odreši usta i upita: — Slave ti, odkuda ti taj novac?!... — Čućete, nego dete potkrepite se prvo. Oni navališe na hleb, koji im Mirče donese, kao zverovi. Kupismo i duvana, pa onako uz cigaru natenane ispričah im kako sam do novaca došao. Njihovoj, pa razume se i mojoj radosti ne beše kraja... Najzad rešismo, da se odmah, koliko sutra, krenemo iz Niša, ali pre no što bi to učinili, da i oni okušaju, da što od opštine na ime pomoći uzmu. Posle podne otišli su sva petorica u opštinu, i kako su mi pričali, grdnu su muku imali dok nisu po dva dinara izvukli. Sad nam je trebalo da otkupimo stvari koje smo ranije Mirčetu dali u zalogu...Tako i uradismo. Opet ostasmo sa vrlo malo novaca, dva-tri dinara, jer smo stvari, hte li ne hteli, morali uzeti. Još toga večera sve je bilo spremno za put i u nestrpljenju smo očekivali zoru te da se krenemo i ovaj grad ostavimo, u kome toliko muke videsmo. Tek što se na istočnoj strani pojaviše prvi znaci dana mi se krenusmo put Aleksinca, noseći celu svoju imaovinu na leđima. Još se nije dobro videlo kad Niš iza leđa ostavismo.Dan beše lep a i put vrlo dobar, pa i ne osetismo kad ono dugačko niško polje pređosmo.Istina tome je pripomoglo i naše ćaskanje i pesma...Bože moj, juče je bio svaki presamićen kao stara izgorela mačka koja se ne miče od ognjišta, a danas, pored umora od puta i velikog tereta na leđima, svakome od pesme nabrekle vratne žile misliš poprskaće!... Do Toponice nigde se nismo odmarali, a ovde smo se više od sahata zadržali, gde smo i ručali... Putem nije niko prošao a da ne zastane i pogleda nas...Izgledali smo kao oni ispod čerge... Od Toponice išli smo već lakše, jer nas umor savlađivaše... Oko četiri sahata po podne stigosmo kod spomenika na Rujevici više Aleksinca. Kako sam radostan bio kad sa rujevičkog brda ugledah ovu varoš i ne sluteći šta ću tek u njoj prepatiti; jer smo se mi bili krenuli pravo u Beograd i slučaj je hteo, da u Aleksincu ostanemo do kraja školske godine... U Aleksincu je tada, kad smo stigli, bio panađur i to treći dan (čini mi se 16. oktobar koji je držat ispod rujevičkog brda na karantinu... Na panađuru je sveta bilo dosta i svaki se truđaše, da se ostatka svoje robe pošto po to kurtališe...Čitav se urnebes beše digao od vike i larme,... neki hvali, a neki kudi; drugi opet lupa u zvono i sav se zapenušio od vike da što više sveta u panoramu namami, te da vidi čudo neviđeno: gde glava bez tela govori; a treći se, opet, sa majmunom ispod pazuha, koji beše odeven u neku crvenu uniformu, gura kroz svet te da izbegne onu gomilu dečurlije, koja se za njim pomamno deraše: „ua! ua!...“ Ko bi ti to sve izređao, znaš kako je na panađuru... — Ovi se odocnili na vašar, — reći će jedan kad nas ugleda, a uveren sam da je držao, da smo kakvi kockari... Zaustavismo se pred mehanom nekog Mike Đoškovića. Pošto sklonismo stvari u sobu iz dvorišta iziđosmo pred mehanu i posedasmo na klupu za jedan dugačak sto, odakle smo lepo mogli posmatrati ceo panađur... Nismo ni deset minuta sedeli a jedan nam se drug poče žaliti da mu je zima,... uhvati ga ljuta groznica...Odvedosmo ga u sobu i namestismo na jednu asuru, koja je bila ceo sobnji nameštaj, pa ga pokrismo sa mojim jorganom, koji sam iz Niša na leđima doneo.On osta sa sastavljenim zubima i kolenima da drhti, a mi se vratismo pred mehanu...Bolest ovog našeg druga jako nas baci u brigu, jer, niti smo ga mogli ostaviti, niti produžiti put... Pošto sedosmo okrenem se i pogledam na most, i, na moju radost, ugledam jednog mladića, koga sam još iz Čačka poznavao, gde polako ide sa ocem, majkom i braćom...To je bila jedna vrlo ugledna porodica u tom mestu. Ne htedoh mu odmah prići, hteo sam da vidim kuda će, ali, i on je nas spazio, pa me je, naravno, i poznao. Ova se čestita porodica zaustavi pred panoramom...Moj poznanik priđe ocu i nešto mu reče, pa se odmah od njih odvoji i žurnim koracima pođe k nama, a oni uđoše u panoramu... Ovoga sam dečka jako voleo, više nego brata, jer je imao veoma dobro srce...Zvao je se Milivoje; ni jednog od mojih drugova nije poznavao sem mene. Pozdravimo se i pošto mu prikažem svoje drugove sedosmo. Ukratko mu ispričah kako smo ovde došli i kuda smo pošli, kao i da imamo još jednog druga, koji u sobi leži bolestan. — Da ga damo u bolnicu, — reče on, — a vi se upišite ovde u gimnaziju pošto ima četiri razreda, a vi ste svršili treći;... upisaćemo i njega pa kad ozdravi neka dođe u školu...Ja ću se, koliko mogu, starati, da svi nađete posluživanje. — Boga mi, to nije rđavo, daleko je Beograd. — O tome ćemo se doveče razgovarati, jer moram sad da idem, eno, moji su izišli,...Hej, Đoškoviću! — viknu gazdu, — što ovi ovde potroše ja ću platiti... — Dobro, dobro, — odgovori gazda Mika, pa se vrati u mehanu, koja je bila puna. — Sad do viđenja!...Kroz sahat i po doćiću, čekajte me ovde, — reče i ode, a mi opet k bolesnom drugu da vidimo kako mu je i da ga što ponudimo... Mi mu predložismo da ide u bolnicu da ne propadne, pošto ćemo i mi ostati u Aleksincu, ali on niti htede ići u bolnicu niti ostati u Aleksincu, hoće u Kruševac pošto po to, jer, veli, da tamo ima jednog rođaka...I, zbilja, on je sutra dan otišao na jednim kolima, koja je Milivoje našao, jer su se s panađura prazna vraćala...Šta je dalje s njim bilo ne znam; jer od to doba, niti sam ga video niti što za njega čuo... Mi se, po nagovoru Milivojevom, rešimo da ostanemo u Aleksincu...On nas je, dok smo bili bez posluživanja, odistine bratski pomagao... Upisasmo se u školu; a to nam je i bila najveća briga. Nas četvorica nađosmo posluživanja pa kakva su takva su,... mora se trpiti, ali petog nehte niko da primi jer je bio najveći... čitav čovek... On je ostao u mehani skoro mesec dana a možda bi i duže ostao da se nije desilo ovo što ću ti malo posle ispričati... Ja sam mu dao moj jorgan te se s njim pokrivao, a svi smo mu po nešto za jelo donosili... Mehana je kao obično, sem pijačnog dana, bila prazna, pa za to nam je ona bila zgodno mesto za sastanak i mi smo se tu skupljali, kad god smo imali vremena; ne samo mi, nego i ostali naši novi, školski drugovi, gde bi u ćaskanju i šali koji sahat prijatno proveli... Poče, bogme, i ozbiljna zima, nije se moglo izići na ulicu, naročito mi što smo bili goli kao fišeci...Čim bi iz škole izišli, pravo kući, a iz kuće u školu...Mehanu, tako reći, sasvim napustismo, a ne bi je nikako ni posećivali, da nam nije tamo onaj drug bio... Jednog jutra, tek što beše svanulo, iziđem po običaju u dvorište, da iz bunara zahvatim sveže vode i umijem se, ali, čim otvorih vrata zastanem, jer iz Đoškovićeve mehane, koja je se iz našeg dvorišta lepo videla, kuljaše gust dim, kroz koji kad-kad probije plamen i varnice... Brzo se vratim unutra i malo operem oči, pa onda u trku odem k mehani, pred kojom se beše masa sveta iskupilo, da gasi vatru, pa i vojnici behu došli... Uz mehanu bila je jedna bakalnica a do ove soba, koja se sučeljavala sa mehanskom sobom, u kojoj je moj drug spavao... Vatra se pojavila iz sobe do bakalnice, ali kako je zid, koji razdvaja ovu od mehanske sobe, bio vrlo slab, to je najpre dim, a posle i vatra, prodro u mehansku sobu, i sreća je što su ljudi blagovremeno došli, te onog našeg druga već onesvešćenog iz sobe izvukli, inače bi se ugušio ili izgoreo.Čim dođoh videh gde moj jorgan, sa kojim je bio pokriven, u dvorištu tabaju nogama i gase!... — Zar, Bože, hoćeš i ovaj dronjavi jorgan da mi uzmeš za koji sam služio dva i po meseca! — rekoh uzbuđen, a za tim upitam gazdu, koji čupaše kosu, gledajući kako mu vatra ono malo imanja, s teškom mukom stečenog, proždire. — Šta je s mojim drugom? — Makni mi se s očiju, — viknu nabusito i izgledaše, kao da će me za gušu ščepati. — Podjednako trpimo štetu; jer ja u mome jorganu gubim koliko i vi u celom imanju, — promrmljam ljutito. — Drug ti je u mehani, — reče mi jedan iz gomile, koji je slušao razgovor, — eno ga gde leži na klupi,... jako je iznemogao. Uđem u mehanu i, zbilja, nađem ga na jednoj klupi gde leži...Bilo ga je žalosno pogledati: usnice mu modre kao čivit, a lice tamnobledo i mršavo, kao da je tri meseca bolovao.Svaka crta njegovog lica pokazivaše veliku iznurenost i bile su živi svedok mlogih beda i nesreća koje je dotle ovaj božji stvor preživeo. — Jadniče, šta li će još s nama biti?! — i nehotično za sebe prošaptah hvatajući ga za ruku. — Ostavi ga! — viknu mi jedan od prisutnih, — veoma mu je rđavo,... mora se preneti u bolnicu. Tako smo i činili, jer posle jednog sahata bio je već u bolnici, gde je ostao čitavu nedelju dana, dok se nije sa svim oporavio. Sviju nas beše najveća briga, da mu nađemo posluživanje, dok se on u bolnici bavi, te da ima gde, kad iz ove iziđe. Trećeg dana po izlasku njegovom iz bolnice nađemo jednog gospodina na kraju varoši a na banjskom putu, koji se jedva skloni da ga primi samo za hranu i stan. Sad nam je, hvala Bogu, bilo lako, jer smo svi imali, ako ništa drugo, ono bar sklonište. U školi nam je išlo dobro... Do Sv. Save ništa nam se važno nije desilo, naročito meni, ali toga dana, baš na đačku slavu, nastradah kao niko moj. — Gospođo, ja u osam sahati moram ići u školu radi probe, jer nam je naređeno, rekoh gospođi pošto svrših sav posao... — Šta?!. — Moram ići u školu... — Zar i danas?!... — Pa danas je u školi slava...Kazao nam je profesor da u osam dođemo na probu... — Bre daću ja tebi probu pa ćeš se čuditi!...Ovo je da Bog sačuva: hraniš ga, greješ ga, čuvaš ga kao svoje, pa ga za sve to ne možeš bar praznikom kod kuće videti da što uradi, — gunjđa gospođa... _ Ali, molim vas, danas je đačka slava...To je naš najradosniji dan u godini... — Ne znam, neću da čujem!...Marš tamo u kujnu, na onaj luk čisti, dok te nisam po njokalici!...Gledaj ti molim te!... — Ali ja... — Ni reči, ili na polje!... — Molim vas ja ću današnji izostanak duplo naknaditi. — Vuci se odatle kad ti kažem! — Ja oklevah... — Šta čekaš?! — opet će ona a sikće kao zmija. — Mo... — Napolje! — dreknu ona i ja se za tren oka nađem sa svima svojim prnjama u — snegu... — Nazdravlje ti, Milane, — rekoh u sebi, šta ćeš sad?...Sad možeš do mile volje „probati“... Badava sam ispred vrata molio gospođu da me zadrži i ako sam joj obećao da ću je u buduće bolje slušati i da neću ići na probu, ali ona ni da čuje. _ Molim vas, gospođo, pustite me unutra, jer nemam kud, — moljah s praga. _ Jesi li čuo, - viče ona iznutra, - ako iziđem obe ću ti noge do kapije prebiti. — Ovom se živinčetu ne vredi više moliti — rekoh za sebe, pa se za tim uputim na ulicu noseći ambulje ispod pazuha.Sad ti, Sveti Savo, pomogni,... ja zbog tebe stradah, a ako ništa drugo nećeš, ti rastopi bar ovaj sneg... Jest, ni Sv. Sava neće da čuje, već na protiv stegao da čoveku oči od mraza iskoče...Čudni ljudi, čudni sveci!... — Kuda ću sad? — opet se upitah, kad iziđoh na ulicu. Bože, kako mi beše crno pred očima...Proklinjao sam tada i Adama što ga đavo odnese, da pojede jednu kiselu jabuku (bar da je bila slatka), zbog koje tolike muke čak i ja prepatih, a Bog zna koliko ću još patiti... — O, Adame, Adame, — govorah u sebi, nigde ti duša mira nemala, što je danas go i bos, gladan i žedan po snežnim aleksinačkim ulicama, i to na Sv. Savu, gazim, u mesto zelenih i mirišljavih rajskih staza... I sam ne znam kako se nađoh u školskom dvorištu sa celim svojim prtljagom... Po neki đak sa podignutom jakom promakne u školu da potraži toplu peć i ako je, možda, pre četvrt sahata ustao iz meke i tople postelje... — Ukočiću se ako ovde i dalje ostanem, — rekoh pa za tim pored zida uđem u hodnik a odavde pod stepenice gde svoje stvari zavučem ispod jednog espapskog sanduka u kome su momci držali ugalj.U ostalom baš da sam ih i na ulici ostavio, niko ih ne bi dirnuo, već na protiv podaleko bi ih obišao, a po neka bi gospođica, možda, i svoj fini nosić namirisanom maramom zapušila... Pošto sklonih stvari iziđem i ja gore u školu...Đaka je bilo već dovoljno došlo, kroz koje se jedva do peći progurah... Tek što se malo raskravih, a profesor otvori vrata i viknu: — Hajte u drugi razred na probu... — More kakva proba, kakvo pevanje?!Meni je sad do kukanja, — rekoh u sebi i pođem sa ostalima. Soba, u koju smo ušli, bila je najveća..Tu je se i slava imala proslaviti...Slike Sv. Save i ostale bile su u zelenom okviru od bršljana, zimzelena i šimšira... Zauze svaki svoje mesto kao i prošlih dana, kad smo učili pevanje...U prvim klupama sedele su učenice, a pozadi njih učenici. Ja sam sedeo iza leđa jedne dosta odrasle učenice. Preda mnom na klupi bejaše jedan list od zimzelena; uzmem ga u ruku... — Pst!...Pazite sad, — viknu profesor i poče pevati: — a-a-a-a.... Ja ne znam šta mi bi, da sa vrhom onoga lista, što sam u ruci držao, ubodem za vrat onu mazu pred sobom baš kad profesor izgovori poslednje „a“, usled čega ona dreknu preplašeno. Svi se okretoše začuđeno, kad ona uzviknu. — Ta ne kmeči, rđo ženska, nisam te ubio ako sam te malo bocnuo! — kažem joj polako iza leđa, a osetih kako mi se obrazi zažariše. — Šta je to?! — viknu profesor. — Ovaj me ubo za vrat, — veli ona pipajući se jednom rukom po vratu, a drugom pokaza na mene. — Sutra ćeš, Milane, ostati ovde da ručaš, jesi li razumeo?.. a da danas nije ovaj praznik znao bih ja kako bih te kaznio. — More daj mi šta da jedem pa ako hoćeš do Petrova dana, — rekoh u sebi, a za tim glasno: — Razumem!... Slavili smo, htedoh reći slavili su lepo.Svi su bili veseli samo ja ne; jer, zbilja, tada sam u celoj školi bio najbedniji. Prenoćio sam u školi, jer momci nisu ni ulazili da čiste, pošto su prvo hteli da počiste ostatak vina. Sutra dan, čim su se vrata od hodnika otvorila i počeli da unose drva po sobama, — ja se polako izvučem i siđem pod stepenice, gde sam na onoj zimi ostao do sedam i po sahati, kad su đake u razrede puštali. Mojim drugovima bi vrlo neprijatno kad čuše, da sam ostao bez posluživanja i ozbiljno se zabrinuše. Za hranu se nisam toliko brinuo koliko za stan, jer iduće noći već nisam znao gde ću, pošto u školi nisam mogao. Ceo taj dan provedoh u školi pošto sam tu bio i na „ručku“ a po želji profesora pevanja. Najzad uglavim sa jednim drugom, koji je iz Niša sa mnom došao, a zvao je se Ljubomir N..., da kod njega krišom dolazim i noćivam dok ne nađem posluživanje, a sa ostalima da mi donose hranu u školu. Taj moj drug, Ljubomir, posluživao je kod jednog poštara u penziji, kome je najveće zadovoljstvo bilo da se svaki dan brije i to sam...Sedne pred ogledalo i nasapuni se, pošto naravno spremi pribor za brijanje, pa počne, a baba sedi pored njega sa pletivom u ruci; ni jedan potez brijača nije njeno oko propustilo...Koliko sam ih puta tako video kroz prozor sa ulice kad pođem u školu ni broja se ne zna...Nije bio redak slučaj da ih u istom položaju zateknem kad se u jedanaest sahati iz škole vratim, samo što je čiča tada bez sapuna na obrazima. Nisu se razdvajali: kad se jedno razboli, razboli se od žalosti i drugo; kad jedno legne, legne i drugo; kad jedno ustane, ustane i drugo; kad jedno ne može da jede, ne može ni drugo,... jednom rečju: jedno bez drugog nije htelo ništa učiniti, i, uveren sam, da će se ono ubiti, koje bude nadživelo... Koliko me puta onaj obešenjak, Ljubomir, uhvati za rukav i privuče do vrata te da slušamo babu i starca kako ćućore i po sobi tupću kao ježevi!... Starac je imao jednu veliku mahnu, a ta je: što iz kuće nije hteo mrdnuti i ako je bio zdrav, pa sledstveno ni njegova žena...Ovo je mnogo kvarilo moj i Ljubin račun, jer nismo mogli da budemo komotni. Kuća je imala svega dve sobe i kujnu u sredini, kroz koju se i ulazilo s polja.Peć u jednoj sobi ložila se s polja (iz dvorišta!) kao pod kazan...Ljuba je često puta imao muku dok vrata od peći nađe u snegu i očisti ih.Na prozorima su bile gvozdene rešetke. Baba i starac bili su plašljivi kao koze...U šest sahati u veče vrata su morala biti zaključana i ključ kod babe u džepu...Siromah Ljuba, kad ga zaboli stomak ili kad nazebe, muči ježeve muke; jer je, ma koje doba noći bilo, morao tražiti ključ od babe i ova bi ga čekala na vratima dok se god ne vrati!!... U jutru, pak, baba je ustajala i leti i zimi u četiri sahata...Čim se digne probudi Ljubu i otera ga da naloži peć, a ona se namesti u sobi, u kojoj je on spavao i čeka da se peć zagreje, pa posle četvrt sahata i čiča dođe... Prema tome, ja sam u veče, ako nisam bio rad da ostanem na ulici, morao pre šest sahati doći, a u jutru pre četiri izići. Čim izbije pet sahati ja se polako došunjam do Ljubine sobe i tri puta, vrlo obazrivo, kucnem na prozor, na kome je navlaš ostavljao podignutu zavesu, te da mogu videti je li baba u sobi ili nije, — kada on počne kašljati, izlazeći u kujnu, rekao bi čovek iscepaše mu se grudi,... a to je činio samo za to, da se ne čuju vrata i ne primete dva hoda... Kad se ušunjam u sobu, odmah se zavučem pod jedan minderluk, koji je tu bio, pa odatle ni mrdnuti dok me Ljuba ne pozove. U ovoj su sobi ručavali i večeravali... Često puta Ljubu negde pošlju, pa ga nema po čitav sahat da se vrati, a oni samnom ostanu u sobi, samo što oni sede za stolom a ja ležim u prašini pod minderlukom... Preblagi Bože, čega se nisam od ovo dvoje starih naslušao, naročito iz njihovog mlađeg doba.Baš je ono opravdano što vele. „i zidovi imaju uši“...Kome je od njih moglo pasti na pamet da ih ko sluša?!.. Posle večere, kad odu u sobu i kad se sve umiri, Ljuba zaključa vrata od svoje sobe pa onda priđe minderluku i podigne ćilim šapćući: — Izlazi!.. — Jesu li legli? — pitam a glava mi viri ispod minderluka kao iz vertepa. — Jesu. Ja se izvučem i pošto se proteglim i noge opružim, pristupim stolu te s Ljubom ono malo sirotinjske večere podelim, posle čega učimo dok nam traje sveće (jer mu je baba davala samo po jedno parčence) a za tim legnemo. Ovo je ipak bilo cveće.U jutru je bilo teško.Svako sam jutro očekivao kao oštru sablju...U četiri su sahata sve mehane i kavane zatvorene, a šta bi mi hasnilo da su bile i otvorene, kad ni pet para u džepu...Do svanuća treba provesti tri sahata, ali gde?!...Mraz stegao pa srce u čoveku da se smrzne, a odelo pocepano i kao pelene!... Čim iz kuće iziđem, a ja sa rukama ispod pazuha jednog jutra zapnem ražanjskim putem, pa čak do Nerićevog hana i, kad se otuda vratim, bude vreme za školu, a drugog banjskim putem. Ala su to bili strašni dani...Kad ih se setim sav se stresem i naježim!..Briše onaj pusti severac pa prosto seče, a sneg ispod nogu pišti da se može čuti na pedeset koraka; na nebu nigde oblačka koliko od zakletve! Koliko sam puta u onom pustom polju uzviknuo: „Ah, Bože, umori me, da se više ovako ne mučim“ ali sve badava: ni difterija, ni zapalenje, ni srdobolja, ništa!Sto puta sam poželeo da me kurjaci na komadiće rastrgnu, ali ni njih ne beše... Jednog večera, baš pred kraj ovog žalosnog stanja, dođem kod Ljubomira kao obično i, tek što se zavukoh pod minderluk, uđe baba u sobu. — Ljubomire, ti sad odmah idi kod Vitomira i s njim večeraj, ja sam mu već kazala, kod njega ćeš i spavati, a Danici kaži (Vitomirovoj sestri) da se požuri, jer će i ostale sad doći,... zvala sam ih da pretresemo vunu iz jastuka i dušeka... Ja ovo slušam svojim rođenim ušima!! — Pa ovaj,... gospođo, — poče Ljuba da muca... — Idi, idi, požuri se, šta oklevaš?.. — Ovaj,... ništa... — Pa onda što ne ideš?.. — Hteo sam vas pitati u koliko ću sahati u jutru doći?... — U šest, ne moraš pre... Ljuba nemade kud već iziđe i ode, a mene ostavi pod minderlukom pa šta mi Bog da...Ništa drugo nije mogao ni činiti... Čim Ljuba iziđe, baba i starac sedoše da večeraju...Da sam mogao najradije bi se odande izvukao, pa makar celu noć na polju proveo, ali ne mogah ni mrdnuti, jer još i ne dovršiše večeru, a na vratima se začu kucanje pa posle: — Dobro veče!...Ljubim ruke! — Dobro veče, dobro veče,... a izvolte! — viče baba gurajući stolice u stranu, — — hajde ti, stari, u svoju sobu, neka se devojke raskomote, valjada će i ostale sad.. Ja se šćućurio do zida, iza jedne korpe koja je bila puna sa orasima pa ni mrdnuti.. Bio sam premro od straha...Od ćilima koji je bio na minderluku nisam mogao ništa drugo videti sem noge od stola i stolica, devojačke cipele i babine papuče... Dođoše i ostale. Stolice izbaciše u kujnu, a sto privukoše uza zid na koji metnuše lampu i, posle toga, za tren oka, pretrpaše pod jastucima i dušecima pa napadoše češljati, i soba se ubrzo napuni prašinom.. — No, hvala lepo, — rekoh u sebi, — ako me ova prašina nadraži na kašalj ili kijanje!Još je jedina sreća bila ta, što su devojke tako larmale, da jedna drugu nisu mogle razumeti, naročito kad ih baba za koji trenutak ostavi same dok obiđe starca. Usled onog guranja po sobi svukoše ćilim s minderluka baš na onome kraju gde mi je bila glava, te sam ih tako mogao sve videti i do mile volje posmatrati. Celu noć nisam smeo zaspati, jer bi u snu mogao hrkati ili kašljati, pa onda šta bi bilo?!...Pa i onako budan nisam smeo potpuno otvorenim očima gledati, jer sam se bojao da mi se oči ne svetle kao u mačke, pa bi me mogli primetiti. Šta sam te noći od ove „nevinaščadi“ čuo i video, naročito kad je baba posle pola noći otišla da spava, — ne mogu ti kazati; jer nije za priču...A baš i kad bih hteo ne bi mogao, jer je to čovek trebao da čuje i vidi inače se ne da opisati... Imao si, valjada, prilike da slušaš bar dve kad se sastanu, a kad misle da su same...A sad zamisli kad se sastane čitavo tuce i to prisnih prijateljica, pa još ovako odvojene od grešnih ljudi!...Čuda čine!... Ja sam se mogao komotno okretati pa čak i kašljati kad zalarmaju da čoveku uši probiju...Od ovih devojaka bile su dve sa mnom u istom razredu, a njih nekoliko u nižem...Sad lako ti je pojmiti kako su se one sutra dan čudile, kad sam im po štogod ispričao od onoga što su prošle noći govorile — i to u jutru, u osam sahati!!... — Ej, ti P...., za što ne znaš Algebru? — upitao bih nemarno jednu što je se zvala P..., a ona bi tek ukokotila očima i pocrvenela do ušiju; jer je pričala da joj Algebra nikako ne ide pošto joj se neprestano po glavi vrze nastavnikova brada i njegove crne oči koje je sagorevaju!!!... — A ti M..., — upitao bi drugu, — za što se hvataš za uho kad sretneš popa na ulici?!... I ova bi pocrvenela kao kuvan rak pa bi promucala: — Ko?... ja?... jok... — Znam, znam, — odgovorio bi joj, — da te ne bije baksuz(!) jer kad u jutru sretneš popa ceo dan ne vidiš Simče a u školi moraš dobiti dvojku! — A, nije istina...Kakav pop, kakav Simče?...Šta ti buncaš Boga ti?!I ju, ala si bezobrazan,... sram te bilo, — veli a u licu se još jače zažari. — Šta ste noćas radile sa R...om u vuni?...Koliko ima godina?!...Ona pobeže od mene i ne sačekav da dovršim sve... Razume se da sam na časovima revnosno — dremao. — Ej, ti tamo, šta kunjaš?!... vikne mi nastavnik nemačkog jezika... — Bolestan sam, gospodine! — Pa što ne ideš kući?!!... — Hladna mi soba!... Ovakav mi život beše već dodijao...Ja se sutra dan požalim Milivoju i on, posle velike muke, uspe kod oca i majke te me primiše u kuću da s njihovom decom učim i da ih po štogod poslušam... U ovoj sam kući s Milivojem najleše dane svoga detinjstva proveo.Živeo sam što ’no kažu: kao bubreg u loju: hrana dobra, stan suv i zdrav, drva dosta, posla nikakvog, jer je bilo još troje mlađih...Za kratko vreme nisu me mogli poznati tako se popravim. Kad se nisam na gospodinovom fijakeru vozio, ja sam bio s Milivojem u lovu.Nismo se razdvajali, naročito od onog doba kad se u razvalinama manastira Sv. Trojice (tako se čini mi se zvaše), pobratimismo...On mi se brinuo i za odelo i za obuću i za novac, ama jednom rečju za sve...Taj nije hteo bez mene jedan zalogaj pojesti... Mati Milivojeva imala je jednu dobru prijateljicu, inžinjerku, (ona je u Aleksincu živela sama, a muž joj poslom u Šapcu) — koja me, i preko moje volje, uze k sebi... Bio je mesec maj... I ovde, ako nisam bolje nisam gore živeo...Gospođa je bila vrlo dobra i izdašna. Jednu jedinu je mahnu imala, a ta je: što je za psima bila luda... Nije bio redak slučaj da na ulici uhvati po kakvo dronjavo i kaljavo kučište, u pola crknuto, i dovuče ga u naručju kući, ne obzirući se na haljinu(!) pa ga miluje i kljuka toliko, dok se ne naduje kao bure, ali džuka, kad se najede, dohvati ulicu, a ona za njim: „Ps, ps, ps!...Ej ode!“... Zbog toga mi gotovo beše postala dosadna...Ne bi mi, najzad, toliko bilo čudo da nije imala jednog velikog psa koji joj je bio nerazdvojni drug...I zaista pseto je bilo vanredno,... sušti tigar, a što je bilo pametno i obučeno... mani se!... — Što mene ovako ne miluje i ne mazi?!... upitao bih se često puta sam, — šta je ono bolje od mene?!... Bog ili đavo, ne znam koji je hteo, da ovo uživanje gospođi oduzme, a i ja zbog toga da podobro povučem. Jednog jutra, kao obično, ponudim Kastoru mleko, ali on ni da pogleda... — Hajd’, bre, sikter!...Kad nećeš ne moraš, hoćeš valjada belu kavu s kiflom! — rekoh i ostavim čanak s mlekom u jedan kraj kujne pa odem u školu...Gospođa nije tada bila kod kuće već u Nišu... Kad sam se u podne vratio nađem mleko ne dirnuto, a njega gde leži na svojoj postelji...Moga se srca to ne kosnu niti sam tome što važno pridavao... Tako isto i u veče ne hte ništa okusiti, već samo kunja... — Do đavola, — rekoh nemarno i produžim svoj posao. Sutra dan, kad je gospođa došla iz Niša, raportiram joj pre no što je i u kuću ušla: — Gospođo, nešto nam Kastor kunja,... ne znam šta mu je... — Šta?... — Kastor nam kunja!... — Baš kunja?! — viknu ona usplahireno. — Kunja... — Ej, teško meni, šta li mu je?!Od kud me đavo odnese da odem! — uzviknu pa potrča gde je Kastor ležao... — Boga mi ne znam, — odgovorih pa i ja pođem za njom... — Dobro moje kuče, — opet će ona, — moje pametno...Ps, ps, ps!... Aja, Kastor ni da mrdne! Kad priđosmo k njemu ona opet poviče: — Kastore!...Gle,’ pa on ni da se pokrene!...A jaoj, pa on se ohladio! — uzviknu ona kao da joj je neko najrođeniji izdahnuo.... I, zbilja, Kastor beše ispružio sve četiri, pa se isteglio čitav hvat, a glavu zaturio nazad... — Bez traga oboje, — pomislim u sebi, a za tim glasno: — nije moguće, gospođo, sad je pre četvrt sahata ustajao... — Kako da nije,... vidi, vidi, ohladio se!...Ej meni jadnoj,... što ga ne čuva Bog te ubio!... — Pa kako da ga čuvam, gospođo, molim vas,... juče je tek zakunjao... — Njega je neko otrovao. — Ne znam... — Da nisi ti?!!... — Bog s vama, gospođo, za što bi ja to radio?! — A ko bi drugi?...Jes, jes,... ti si! — Ali molim vas... — Ćuti, ni reči...Ti si! Bogme u malo svašta ne bi!...Grdnu sam muku imao dok je ne razuverih i malo umirih...Ne znam od kuda da u mene posumnja kad sam i ja Kastora voleo i sa njim se, kad sam bio raspoložen, igrao. Zamisli, zbog toga nisam ceo dan išao u školu!... kao i kad se Bubica izgubila. Do podne nisam pustio ašov iz šaka...Po naredbi gospođinoj iskopam za Kastora veliku rupu na sred bašte,... više od deset odžaka boba pokvarih... Kad bih sa kopanjem gotov reče mi ona: — Da li malo da ga okupam? — Bog s vama, gospođo, grehota je,... ljudi se kupaju!.... — Pravo veliš...Idi u štalu te nakupi malo sitne slame i sena da metnemo u rupu!... — A šta će vam to?!... — Pa neka mu je mekše!... — Ba, mnogo on to oseća, — odgovorih više za sebe, i moradoh ovu zapovest izvršiti, blagodareći Bogu, što se spasoh te da ne kupam crknute pse...No, još mi je samo to trebalo!!... — Hajde sad da ga donesemo, — reče ona kad u rupu natrpah slame i sena... Nisam čekao da mi dva puta rekne, jer sam jedva čekao da se ta komedija jedared svrši, pa požurim i pre nje stignem gde je Kastor ukočen ležao...Uhvatim ga za zadnje noge pa povučem izmičući se natrag. — Stoj!...Stoj ubio te Bog!...Ne tako!... — viknu gospođa i u malo što me ne ošamari. — Nego kako?... — Uzmi ga ljucki preko sredine pa ponesi! — Hvala lepo, — rekoh u sebi i uhvatim Kastora preko sredine, ali ni pomaći...Čitavo tele! — Ne mogu, gospođo, suviše je težak... — Hajde zajedno. Ona ga uhvati za prednje noge a ja za zadnje...Ovo je bilo vredno videti...Jedva ga donesosmo i u runu strpasmo. — Zatrpaj ga sad, — reče ona i ode plačući u kuću, jer od tuge nije mogla gledati!... Svu onu iskopanu zemlju nabacam i utabam nogama, pa posle donesem trine iz jasala i pospem, a za ovim polijem vodom, i na tome mestu, za kratko vreme, ozelene trava pod kojom Kastor i danas mirno — spava... Malo po malo, pa gospođa na mene prenese onu miloštu koju je Kastoru ukazivala, kao god i ona gospođa udovica iz Beograda, kad je Bubicu izgubila, — a to je za mene dobro bilo, jer i ispiti nastupiše, pa sam mogao do mile volje učiti... — Ja ću sutra da idem u Šabac kod muža, — reče mi ona jednog dana, — a ti ćeš ovde ostati dok se ne vratim, a to će biti najdalje do 25. juna...Ovu živinu svu pokolji i pojedi, jer mi ne treba pošto ćemo se iz Aleksinca seliti (bilo ih je koje piladi koje kokošiju preko šeset), pored toga daću ti po tri groša dnevno za hleb i drugo što ti treba...Razumeš li?... — Razumem, gospođo!... — Dobro ćeš na kuću paziti,... naročito da se što ne zapali... — Ne brinite se, biće kao da ste i vi ovde... — Dobro, a sad evo ti ovih šest napoleona pa idi kod A..., industrijalca, te ih razmeni,... treba mi srebro..Ažija je šest groša,... videćeš. Ja uzmem novac i odem, a sve od radosti podigravam što ću ostati sam... — Koje dobro, Milane? — upita me industrijalčeva ćerka kad uđoh; jer me je malo poznavala, a koja je, uzgred budi rečeno, bila vrlo mlada i lepa — raspuštenica ili je odvojeno od muža živela, — ne znam sigurno.Ona je ocu u radnji vodila knjige, novce primala i izdavala... — Gospođa me poslala i molila vas da joj razmenite ovih šest napoleona;... hoće sutra da ide u Šabac, — odgovorih spuštajući zlato na mermer iza koga ona seđaše sa pletivom u ruci... — Tako,... sedi,... hoćeš li da piješ piva?... — Hvala, neću, — odgovorih i sednem na jedno kožno kanabe... Ona me za tim poče ispitivati o svemu i svačemu kao kakav islednik...Uđe i njena baba, industrijalčeva majka, koja je bila vrlo stara...Ja je poljubim u ruku i po njenom odobrenju opet sednem a i ona pored mene... Obe su me pažljivo slušale dok sam im o sebi u kratko pričao. Najzad kad dovrših ona mi izbroja novac i veza u jednu maramu... — Evo ti,... pazi da ne izgubiš, pa kad god imaš vremena ti dođi kod mene. — Hvala,.. zbogom! — rekoh pa za tim opet poljubim babu u ruku i iziđem a i baba za mnom.... — Stani dete, — reče mi ona kad iziđosmo u hodnik. — Izvolte, — rekoh i zaustavim se. — Ja sam stara, — poče baba a staračke joj oči pune suza, — i jednom sam nogom već u grobu...Na, na uzmi ovo pa me sutra u sedam sahati čekaj pred Hadži-Ilićevim dućanom na pijaci...I ona mi tutnu u ruku jedan zamotuljak prilično težak; nisam ni slutio šta je u njemu; ja ga strpam u džep, opet poljubim babu u ruku pa iziđem na ulicu... Nisam hteo ići ulicom, već udarim jednom putanjom pored Moravice koja je vodila u našu baštu, a međutim neprestano me je kopkalo da vidim šta mi je baba dala... Pošto ne bih u stanju da ljubopitstvo savladam, zavučem se u jedan korov i sednem, a maramu s novcem spustim pored sebe i zamotuljak izvučem iz džepa, a ruke mi drhtahu i sam ne znam zbog čega. Polako i pažljivo odmotam hartiju i, na moje veliko iznenađenje i radost, izbrojim osam dinara u srebru... Mojoj radosti ne beše kraja..Rasturim one dinare po dlanu, koji se beljahu kao sneg, pa ih se ne mogah nagledati: čas izmaknem ruku, čas primaknem, pa ih posle okrenem s druge strane. — Hajd’, rekoh, — da izbrojim i ovaj novac, — pa počnem brojati, pošto sam naravno svojih osam dinara ostavio u džep... Izbrojim prvo dvadeset dinara i ažiju šest groša, pa spustim na jednu gomilicu i t. d. Kad bih gotov počnem brojati gomilice: jedan, dva, tri,... sedam! — — Šta je ovo? — pitah se pa opet počnem brojati, ali sedam te sedam...Sad počeh nanovo svaku gomilicu po na osob brojati, nu svuda tačno...Više od sahata provedoh u brojanju... — Mora da je se zabrojala,... treba da imam šest gomilica a ono sedam...Ništa, vratiću joj, — rekoh i odvojim jednu gomilicu i metnem u drugi džep, a ostali novac opet vežem u maramu i odnesem gospođi... — Gde si za Boga, ja sam se već bila poplašila? — upita gospođa kad dođoh. — Zadržah se, — procedim kroz zube spuštajući maramu na sto, jer joj nesmedoh kazati uzrok. Ona odreši maramu i poče brojati, a ja stao kao sveća prateći očima svaki pokret njenih ruku, jer sam u nestrpljenju očekivao resultat brojanja. — Šest groša ažija? — Da. — Dobro je, — odgovori ona i spusti maramu s novcem u fijoku...Meni čisto laknu, jer sam se bojao da se nisam prevarno, pa onda kako bi joj se opravdao što joj od jedared nisam sav novac predao, i da li bi mi verovala kad bi joj istinu kazao. — Ja idem sad kod gospođo načelnikovice, da se s njom pozdravim, a ti dođi tamo oko osam sahati. — Dobro, gospođo, — odgovorim i iziđem na polje premišljajući šta da radim...Najzad se reših da vratim novac onome čiji je, i čim gospođa ode, odoh i ja industrijalčevoj ćerci s kojom sam, i ne znajući, bio neki rod, što sam tek docnije saznao, dok je ona međutim saznala kad sam joj pre jednog sahata pričao svoje žitije... — Šta je sad, Milane, što si se tako zadihao? — upita me ona kad stupih unutra... — Evo, vi ste mi dali za jedan napoleon više pa sam vam doneo natrag, — odgovorih vadeći pare, — ja sam novac izbrojao pre no što sam ga gospođi predao,... nisam joj ništa govorio... — Ti si dobro dete, — reče mi ona i pomilova me po glavi, — uzmi sav taj novac i kupi sebi šta ti treba, ali uvek da ostaneš tako dobar i pošten... Ja je pogledah neverujući u ono što sam čuo, upravo ne znam, da li sam dobro i čuo. — Uzmi, uzmi, — ponovi ona. Zgrnem novac s mermera i strpam ga u džep, a ruke mi drhte i jezik se zavezao...Tek u zlo doba setih se, da treba da joj zahvalim. — Hvala vam, gospođo, — rekoh i htedoh je poljubiti u ruku. — Bogu hvala!...Živ bio, živ bio!...Uvek dođi k meni... — Hoću,... zbogom! — Zbogom! Iziđem na ulicu koja mi beše tesna!...Ko će sa mnom?...Skoro punih trideset dinara imam,... nije to, brate, za mene mala stvar. Nikome ništa nisam govorio...Hteo sam da vidim koliko će mi i gospođa dati kad pođe i što mi je industrijalčeva majka kazala da je sutra na pijacu čekam... Do pola noći nisam mogao zaspati: hiljadu nekakvih kombinacija vrzlo mi se po glavi: da li i kakvo odelo da kupim i koliko za njega da dam; da li da ostavim što za put kad pođem kroz mesec dana u Beograd i t. d... Sutra dan, u sedam sahati, kažem gospođi da treba da odem u školu da se javim te da me puste, kako bih je mogao ispratiti, što ona odmah i odobri...Naravno da sam ja ovo činio više zbog babe nego li zbog nje... Stao ja pred Hadži-Ilićev dućan kao šiljbok pa čekam, pošto sam prethodno osmotrio isti da nije baba slučajno već došla... Nisam valjada ni pet minuta čekao a baba odnekud ispade preda me kao iz rukava... — Jesi li došao, sinko?... — Jesam, — odgovorih skidajući kapu... — Živ bio, živ bio!...Od sad ćeš me, dete moje, svaki dan u ovo doba ovuda potražiti...Na, evo ti ovo pa čuvaj, — reče baba i opet mi ćušnu u ruku jedan zamotuljak, ja hoću da pre smrti još malo dobra učinim, a vidim da si ti dobro dete, bez oca i majke. — Hvala vam, — odgovorim i poljubim je u ruku. — Sad se požuri možda ćeš što trebati kod kuće. — Zbogom! — Zbogom, sinko! — reče baba i odgeguca u dućan, a ja odjurih kao vetar niz ulicu, i, kad sam tek kući stigao, razvijem zamotuljak u kome beše šest dinara. — Slavno!... — uzviknuh. — Jesi li se javio u školi? — upita me gospođa kad dođoh kući. — Nisam, nema još nikoga,... rano je. — Dobro, ti otidi docnije. Tako sam i uradio... Kad se načelnikova kola zaustaviše pred kapijom i gospođa je bila spremna za put...Za jedan trenutak stvari potrpasmo na kola. — Milane, hodi da ti dam pare za trošak, — reče mi gospođa pošto navuče „šlajer“ na nos... — Evo, ovde imaš za dvadeset i šest dana, a evo ti i dva dinara pohodnje..Čuvaj kuću dobro. — Hvala, gospođo, — rekoh i poljubih je u ruku, — ništa se ne brinite... — Živ bio!... — Zbogom!...Srećan vam put!... Ona se pope u kola, koja se ubrzo izgubiše iza ugle jedne obližnje ulice, a ja se vratih unutra... Prebrojim novac što mi ga gospođa dade.Beše ravno 18 dinara!...Bogat čovek!...Za dva dana 53.20 din., a do povratka gospođinog nije mi više trebalo od šest! — Od ovih novaca, — rekoh u sebi, — kupiću jednu flautu, čarape i opanke, više ništa, jer će mi trebati kad iz Aleksinca pođem... Za pola sahata već sam imao flautu, opanke i čarape...Flautu i danas čuvam i ako je sva izlupana, i crvenim voskom ulepljena... Svako sam jutro izlazio na pijac i sastajao se s babom, — industrijalčevom majkom, a po jedared nedeljno s njenom unukom.Ni jedan sastanak nije prošao a da ne dobijem po pet-šest dinara i od jedne i od druge... Tako je išlo iz dana u dan.Ispiti behu otpočeli, a i povratak se gospođin približivaše...Gotovina koju sam imao, kad je ona otišla, neprestano je rasla... Na jedan dan, posle dobro svršenih ispita, vrati se gospođa, koja je bila sa mnom veoma zadovoljna, jer sam pred njen dolazak po tri puta dnevno čistio dvorište,... nigde truna nije bilo, a kuhinjski su se sudovi tako blistali da ih čovek nije mogao gledati...Svaka je stvarčica bila na svome mestu i u najvećem redu... Približi se vreme da se i ja spremam za put...Najpreča mi briga beše da uzmem svedodžbu, a ostalo će biti sve za jedan ili dva sahata gotovo... Javim se direktoru, koji bejaše vrlo krasan čovek...Veoma me je voleo, a tako isto i ostale moje drugove sa kojima sam došao u Aleksinac... — Koje dobro, Milane? — upita me on blago kad uđoh u kancelariju. — Eto, gospodine direktore, došao sam za svedodžbu; jer sutra mislim da se krenem za Beograd, — odgovorih veselo okrećući kapu u rukama... — E, baš u Beograd?!... — Na drugu stranu nemam kuda... — Dobro, dobro, a imaš li troška?... — Koliko je Bog dao,... imaću za put. — Hajd’, hajd’, postaraćemo se i mi malo...Vi ste svi bili dobri đaci...Evo ti svedodžbe,.., gotova je, — reče on pružajući mi svedodžbu, — a posle podne doći ćeš ovde i javićeš mi se,... tako oko tri-četiri sahata. — Razumem, gospodine... — Zbogom! Ja polako iziđem iz kancelarije pitajući se: šta li ću mu posle podne, kad ovde više nemam posla, i šta li će se to i oni postarati?... Tačno u tri po podne odem u školu...Direktor me odmah primi čim mu momak javi da sam došao... — Evo, — poče on kad uđoh, — ovde imaš dvadeset dinara,... toliko sam skupio za tvoj put...Evo ti i ova karta pa je odnesi Hadži-Iliću. Primim novac i kartu koja je bila u koverti, a od radosti sav treperim... — Hvala vam, gospodine, neka vam Bog za ovo plati... — To je bila naša dužnost, a tvoja je da budeš valjan i čestit đak, a docnije i građanin, i da budeš koristan društvu u kome živiš...Sad pođi s Bogom!.. — Zbogom! — odgovorih i poljubim ga u ruku (koju mi sam pruži) kao rođenog oca. Odem kod Hadži-Ilića i predam mu kartu...On je otvori i pročita, a za tim viknu momka. — Otidi s Milanom kod Ive, pa neka mu da one haljine, ako mu budu dobre, a ako ne, onda neka mu izbere druge,... on već zna. Ja se i ovom plemenitom čoveku zablagodarim, pa odem s momkom k Ivi, od koga primim vrlo lep par odela... Izlišno je da ti opisujem moju radost; jer se lako da pojmiti... Sa svima se poznanicima pozdravim i ni jedan me ne pusti praznih šaka...I sa drugovima se pozdravih koji se rasturiše na sve strane. Kad sam u veče, u oči polaska novac prebrojao imao sam 367 dinara u srebru, a povrh toga i nov par odela!... Sutra dan, kad je bilo vreme da pođem, dođoše načelnikova kola, ona ista na kojima je se gospođa odvezla na stanicu...Za njih je se moj pobratim postarao,... bez moga znanja. Potovarim stvari, kojih sam mnogo više imao nego kad sam došao, pozdravim se s gospođom, koja mi poželi srećan put, pa s pobratimom sednem u divan fijaker i krenem se kao kakav rentijer... — Ej, što si se zamislio — upita me pobratim kad dođosmo na karantin... Ja se čisto trgnem i odgovorim: — Ništa, mislim se kako sam pre osam i po meseci ovuda prošao a kako sad prolazim! — To ne treba da te čudi,... svašta se menja...Ko zna šta će još s nama biti... Na stanici se dobro potkrepismo, pošto smo pre vremena stigli. Ja sam u nestrpljenju očekivao voz, a neprestano sam se po džepovima pipao: da mi nije gde novac ispao a i železnička karta. Najzad se i voz na stanici zaustavi u koji povrveše putnici... Pobratim mi pomože, te i ja uneh svoje stvari u vagon... Udari drugo zvono... — E, sad, zbogom, pobratime,... piši mi! — Hoću, pobratime,... zbogom! Cmok! — i mi se bratski poljubismo... Udari i treće zvono; lokomotiva zviznu i poče se polako kretati. Pobratim mi još jedared doviknu: — Zbogom, — a tako isto i ja njemu. — Zbogom! — i, za časak izgubismo se iz vida... Ja sam bio i veseo i nisam: radovao sam se što idem u Beograd, a žalio sam što ostavljam Aleksinac, u kome sam dosta zla i dobra video. Došav u Beograd stupim ponovo kod profesora R... da poslužujem.Kao što sam ranije kazao u ovoj mi je kući bilo vrlo dobro i ako sam i suviše posla imao. Od novaca, što sam sa sobom doneo, kupim još jedno odelo i sve školske potrebe za iduću godinu, a i druge sitnice koje su mi bile nužne, pa čak i sahat... Prođe školski odmor i ja se upišem u V razred gimnazije... Celu školsku godinu proveo sam dobro, jer skoro ni u čemu nisam trpeo oskudicu, ali u školi je, pored velikog domaćeg posla, teže išlo, jer peti razred beše onda preopterećen sa pet-šest novih predmeta... Kako mu drago ja se dokotrljam do ispita sa dve dvojke i to iz Francuskog jezika i Literarnih Oblika. Poslednji ispit, čini mi se, imali smo iz Hemije.Jako sam strahovao: kako ću na njemu proći, jer sam bio već pao iz dva predmeta, pa ako i iz ovoga padnem onda,... onda na zdravlje meni!... Naročito me obuze strah, kad se među đacima pronese glas, da će direktor zasedavati, jer sam ga se bojao kao žive vatre, pošto imađaše običaj da često puta uzvikne: „Ko je siromah ne mora učiti školu — na zanat!...Ispit je metla, koja će da čisti lenštine!“... Bre, pitao bi ga ja da je on bio na mome mestu, ali šta ćeš: sit gladnom ne veruje... Svrši se i ovaj poslednji ispit na kome sam dosta dobro odgovarao...Posle ispita upitam profesora, koji nam je zasedavao, za ocenu, i on mi odgovori ovim istim rečima: — Imao si trojku rezultat, pa sam ti toliko i dao,... možeš kazati pobratimu...Javi mu da ću doveče malo doći kod njega, — a za ovim otvori katalog i ja mojim očima videh pisaljkom zabeleženu trojku. Ovaj profesor i moj gospodin, kod koga sam posluživao, bili su pobratimi i nisu se razdvajali... — Hvala Bogu, — rekoh, — samo kad nisam pao iz tri predmeta, a za ova dva spremiću se lako!...Imam vremena... U nestrpljenju sačekasmo i Petrov dan, kad nam razdadoše klasifikacije... Svaki dohvatio onu prokletu knjigu pa žurno, u nekoj drhtavici, traži prstom svoj razred i ime... — Ovo je pogreška! — Nije moguće! — Ja sam dobro odgovarao! — On me je za inat oborio! — Osvetiću se ja njemu! — čuju se sa sviju strana uzvici. I ja sam uzbuđen tražio svoje ime, ali bolje da ga nisam našao, jer se u malo ne skljokah na zemlju, kad ugledah tri dvojke!... Ja sam od istine imao pravo da vičem: „ovo je za inat ili je pogreška“; jer sam svojim rođenim očima video trojku iz Hemije, a iz ona druga dva predmeta, iz kojih sam imao dvojku rezultat, nisam mario, ali da padnem iz Hemije!!... Bio sam do zla Boga ozlojeđen...Ni za šta nisam mario, makar me i ubili, pa za to, kao pomaman, jurnem u direktorovu kancelariju. — Gospodine direktore, ovde je pogreška! — viknem ja raširiv klasifikaciju na stolu, — ja sam ispit iz Hemije dobro položio. — Marš na polje!...Valjada ćeš mi ti držati korekturu!...Kod sviju je vas pogreška, — prodera se on ljutito. — Ali, molim vas!... — Marš, kad ti kažem!...Vuci se napolje. Šta sam znao da radim?...Savijem šipke pa iziđem kao ubijen. Ah, to su za mene bili strašni trenutci; jer nisam gubio jednu, već dve godine, pošto je onda uveden VIII razred i važio je za one đake koji te godine prelaze u V a koji sam imao da ponovim... U najvećem očajanju iziđem na ulicu. — Šta da radim? — pitah se, — niti sam više za školu niti za zanat, niti za vojsku!... Za malo je ostalo što tada, pored sviju preživelih muka, ne svrših sa sobom. Od jedared mi na um padoše reči Riste Jovanovića — Šovelja: „čovek treba da bude izdržljiv i da se smelo pusti u borbu sa svačim, što mu na put stane!“ i ja se, zbilja, posle kratkog vremena sa svim pomirih sa svojom sudbinom... I ovaj školski odmor prođe bez ikakvog značaja, sem jedino što sam se sa gospođom češće svađao, jer iz Save nisam od 8 do 12 pre i od 2 do 7 sahati posle podne izlazio. Kad bi vreme, upisah se ponovo u V razred, ali bez ikakve volje, samo da se ne zovem mangupom...Hteo sam da tu godinu provedem a da ništa ne učim, pa ako položim ispite — dobro, a ako ne položim — da idem u vojsku, jer bih tada imao dovoljan broj godina... Tri nedelje skoro kako idemo u školu, a za to vreme svečano dobijem dve dvojke i to iz predmeta, iz kojih sam prošle godine imao dobre ocene... Jedno posle podne dođem, kao obično, zlovoljan u školu. Oko table, na kojoj se lepe objave, beše se iskupio veliki broj đaka, koji se tiskahu kao pod presom. Rasteram nekoliko manjih ispred sebe i priđem k tabli, na kojoj stajaše objava od prilike ove sadržine: „Oni đaci, koji su na godišnjim ispitima pali iz tri predmeta, pa među njima ima i jedan živi jezik, — imaju prava i mogu polagati ispit iz ona druga dva predmeta nu s tim, da u starijem razredu za njih bude obavezan drugi živi jezik, iz koga su ranije položili ispit, pošto po novom zakonu jedan mora biti obavezan... „Za spremu daje im se rok petnaest dana, a dužni su se odmah prijaviti i propisnu taksu položiti“... i t. d. Čitajući ovu objavu nisam verovao svojim očima i ako sam je, valjada, deset puta pročitao.Da bi još sigurniji bio viknem jednom mališi pred sobom: — Čitaj bre glasno! — a ovaj utanji: — „Oni đaci“... i t. d. — Dobro je, — rekoh a sve mi noge klecaju,... ni sam ne znam za što...Bilo mi je kao da sam dobio premiju sa glavnim zgoditkom, jer ovo zaista beše za navek izgubljena stvar — povraćena, pošto se za ispite nisam plašio. Odmah se vratim kući i u dva tri skoka istrčim uz stepenice, gde u hodniku zateknem gospođu... — Ura! — uzviknem i tresnem knjige o pod, a ona ustuknu jedan korak nazad pa viknu: — Koji ti je đavo, jesi li poludeo?!!. — Ura!... — O, časni ga ubio!...Šta ti je?!... — Molim vas, gospođo, viknite i vi: ura! Ona se prekrsti i izmače još dva koraka a no izrazu njena lica zaključih, da ona poče sumnjati u moju zdravu pamet. — Govori, šta ti je?! — Ne pitajte me,... dajte mi četiri dinara, pa ću vam posle pričati, ali brzo, nemam kad da čekam! Ona izvadi iz džepa četiri dinara i bojažljivo mi ih spusti u ruku samo bedu da skine s vrata, jer se odistine beše našla u nebranom grožđu. Čim videh novac u rukama jurnem niz stepenice kao bez glave pa pravo u školu. — Gospodine direktore, doneo sam da platim taksu... On se obavesti iz kojih sam predmeta pao, naplati taksu i završi rečima: — Sad možeš ići pa se spremaj za ispite, — a pri tom mi zapisa ime na zasebnoj hartiji. — Razumem! — rekoh i dohvatim vrata. Vratim se kući i gospođi ispričam sve, što i nju obradova,... ali, kad joj rekoh da zbog spreme moram od njih izići, ne bi joj pravo. Istog dana uzmem jednu sobicu pod kiriju u poštanskoj ul. br. 20 za šest dinara mesečno i odmah se uselim.Soba je bila toliko mala, da sam se u postelji jedva mogao ispružiti. Punih petnaest dana provedoh u toj sobici učeći.Za sve to vreme ni jedared ne iziđoh na ulicu...Isključivo sam se hranio suvim hlebom, koga nisam imao dovoljno.Hleb mi je kupovalo gazdaričino slušče. U nestrpljenju sam očekivao dan ispita, jer sam se bio vrlo dobro spremio...Najzad dođe i on. Sa, veselim licem odem u školu, jer u uspeh nisam sumnjao i, zbilja, ispit iz oba predmeta položim kako se samo poželiti može. Sad sam tek bio van sebe od radosti...Da sam mogao ceo bi svet zagrlio. Iziđem na ulicu pa se isprsio i mislim da mi niko nije ravan, a i nije bila mala šala: đak šestog razreda i to iznenada! Gospođa profesorka još ne beše uzela đaka pa me rado primi natrag, pošto naravno uzeh jednomesečnu platu u napred te isplatim stan... Bilo nas je svega četvorica, koji smo na ovakav način prešli u stariji razred. Ja odmah rasprodam sve knjige iz petog razreda i nabavim za šesti, pa ozbiljno legnem na posao, jer mi drugovi behu mnogo izmakli, a i dvomesečje se svršavalo pa sam trebao da dobijem ocene...Učio sam i noću i danju,... ni trenutka odmora nisam imao... Jednog dana, pri kraju časa, profesor latinskog jezika, koji je vrlo rado pričao o mesecu i njegovom putu, — prozove moja dva druga, a mene ostavi za idući čas, pošto nije imao vremena da svu trojicu ispita. Do tada nikad nisam verovao u predskazanja, ali od tada, i preko svoje volje, verujem.Na tri minuta pred svršetak časa uđe u razred služitelj sa jednim parčetom plave hartije u ruci, koje spusti pred profesora na katedru, pa iziđe. Nećeš mi verovati, ali je istina, da me nešto kao nožem udari u srce i celim telom zadrhtah, kad ono prokleto parče hartije ugledah u ruci služiteljevoj. — Ovo se mene tiče, — i nehotično rekoh, i ako sam znao da ništa nisam bio kriv. Kad se svrši čas profesor uze ono parče hartije i pročita moje ime sa imenima ostalih mojih drugova i reče, da odemo kod gospodina direktora. Pred vratima direktorove kancelarije susretosmo nekog Ristu, koji je prešao iz VI u VII razred kao i mi iz V u VI...Bio je u licu kao zemlja... — Šta je Risto? — upitam ga bojažljivo. — Ne pitaj! — reče i uzmanu desnom rukom, a levom se pridrža za stub da se ne skljoka na zemlju. Ja prvi uđem u kancelariju, a ostali za mnom. Direktor stajaše pored stola; levom rukom držaše jednu kesu od težine, a desnu u istu zavukao. — Evo vam plaćene takse natrag, — reče on i odbroja nam po četiri dinara, — pa se vratite u peti razred, gde ste i bili!!... Ja nemam reči, kojima bih ti mogao iskazati kako mi je onda bilo...Sve stvari u kancelariji sa njom zajedno počeše mi se okretati oko glave...Neki crn veo mi se prevuče preko očiju, a u ušima mi nasta takvo zujanje, kao da su se u njih uselili svi novoselski cigani sa svima njihovim i novim i starim muzičkim instrumentima, — i ja bih se, koliko sam dug, ispružio po podu, da se obema rukama ne uhvatih za sto...Nisam mogao usta otvoriti da što progovorim. — Šta stojiš sad?...Odlazi! — viknu direktor. Ove me reči trgoše kao iz sna. — Uzmi taj novac pa izlazi, nemam vremena,... odite vi ovamo! — opet će direktor. — Molim vas,... zaustih da protestujem. — Ni reči, već odmah odlazi,... nemam kad da se s tobom objasnjavam, jer inače ću zvati služitelja!... Iziđem posrćući. Ceo dan sam lutao po ulicama, jer nigde ne mogah naći mira, a neprestano sam uzvikivao: „Oh, Bože, šta li sam ti toliko skrivio?...Da li je to moj ili mojih predaka greh, koji ovako gorko ispaštam, ili je čak — Adamov!!“... — Ali neka, — najzad rekoh, — videću dokle će se sudbina sa mnom ovako igrati, nu u klupu ove gimnazije neću više sesti, a školu ću svršiti, ma učio dok sam živ... Pred samu noć dođem kući...Bio sam što vele kao ubijen.Uzalud je što su me svi ukućani tešili i hrabrili. Toga večera niti sam što jeo niti radio, a i u podne nisam ništa okusio. Oko deset sahati legnem da spavam, ali sna nigde...Te sam noći više pocepao postelju prevrćući se nego inače za dve godine. — Gde da idem sada? — pitah se, — ni novaca, ni odela, ni knjiga,... ništa!...Ovde u Beogradu neće me u drugu gimnaziju primiti!... Premišljajući tako pade mi na pamet Realka. — Vrlo dobro, — rekoh, — ako uspem da se u Realku upišem biće opet dobro, jer nema osam razreda i tako ću u mesto dve izgubiti jednu godinu. Ovo me malo uteši i tako zaspah. Sutra dan saopštim gospodinu svoju odluku. — Lepo, — reče mi on, — to nije rđavo; ti uzmi svedodžbu, a ja ću zamoliti g. direktora Realke da te primi. Odem u školu za svedodžbu, ali gospodin direktor neće da me primi...Neće danas, neće sutra, a kad me primi onda: — Nemam kad,... dođi sutra! Čitavu sam nedelju dana dolazio i pre i posle podne, i jedva, kao kleštima, iščupam svedodžbu... Direktor Realke me vrlo ljubazno primi i upisa u V razred... Sad nastaje druga muka: niti sam imao sve knjige niti crtaći pribor, niti alat za modelisanje i drvorez — ništa, a to sve skupo košta.Pa što je najgore, bilo je novih predmeta, koji se u gimnaziji ne uče, a o kojima ja nisam imao ni pojma; pa posle toga, profesori sa đacima mnogo izmakli; jer je već bilo počelo drugo dvomesečje... Sreća je moja bila što sam blagovremeno uvideo da ću propasti, ako ovako ostane, jer sam kod gospodina i gospođe, gde sam posluživao, imao i suviše posla, — te ih napustim i pogodim se s jednom kuvaricom, koja je služila u kući jednog velikog činovnika, da joj nosim vodu a ona meni da „plaća stan i hrani me“...Ime joj je bilo Tonika, a po narodnosti Nemica; jedva ako je bila u četrdeset šestoj godini, ugojena kao trut, a dosta lepa žena. Ona je imala u istoj kući i ćerku, koja je vršila sobaričin posao, a zvala je se Fanika... Ovo čeljade — ćerka, beše vrlo lepo i pristupačno, a po srcu veoma dobro... Ona me je rado gledala a i ja nju nisam mrzeo.Malo po malo pa se sprijateljismo da ne može biti bolje...Ako mi je trebalo novaca, ona je uvek bila gotova da mi ih da; ako sam imao kakvo pismo da odnesem, ili što drugo poslušam — zamenila me je; a ako sam hteo da idem u pozorište, nije me htela pustiti samog, već je i ona sa mnom išla pa, naravno, i kartu plaćala.I ja nju nisam puštao samu samo kad sam imao vremena. Ono, do duše, i ja sam gledao i svim se silama starao da im što bolje ugovem...Kad bi se Toni, naravno kao stara žena, požalila, da joj u levoj plećki seva od reuvmatizma, — nisam žalio truda i snage, da obolelo mesto što bolje sa špiritusom i kamforom istrljam... Pošto sam u poslednje vreme imao mnogo da učim, nisam mogao redovno ići s Fanikom u pozorište nego bi je samo do njega otpratio i dopratio. Tako je jednog večera otpratim u pozorište pa se vratim kući.Posle večere sednem za sto i počnem učiti. — Šta si odmah zabo nos u tu knjigu,... što se ne odmori malo?. — Upita me Tonika sedajući pored mene na krevet. — Moram,... ispiti su na pragu a ja imam slabih ocena koje valja popraviti, jer se nema više kud, — odgovorih i ne dižući očiju s knjige. — Eh, moraš,... učio si dosta! — Nije to ništa,... sad sam baš na najgorem mestu,... na raskrsnici... — Batali, molim te,... nego ovo mi rame mnogo seva... — Pa da istrljam malo... — Baš bi dobro bilo, dela ako hoćeš. Ja uzmem staklo sa špiritusom i kamforom pa naspem na dlan, a ona raskopča debelu reklu od flanela, ispod koje se pokazaše gojazna pleća... — Ala je ovo stvorenje debelo! — rekoh u sebi i taman dovrših rečenicu, a ona me iznenada upita, kome sam se pitanju najmanje nadao: — A bi li ti bio moj zet?!... Ja je pogledah začuđeno, pa onda rekoh: — Šta kažete?!... — Bi li pristao da budeš moj zet?... — Bog s vama, šta vi govorite?! — A što ti je to, kao bojagi, tako čudo?! — Ozbiljno vam kažem da mi je čudo,.. vi govorite a ni najmanje ne mislite na posledice... — Kakve posledice?..Čega imaš da se bojiš?..Fanika ima sto dukata ušteđenih, a pored toga i kućni nameštaj... — More mahnite se molim vas...To je za jednu godinu a posle? — Ja i ne mislim da tako ostane, razgovarala sam se s Fanikom da molimo gospodina te da izdejstvuje, da te postave za učitelja... — Ali ja nisam svršio Učiteljsku Školu. — Znam, ali ja mislim da te postave u Staroj Srbiji ili Makedoniji.Fanika pristaje, ako hoćeš, na kraj sveta da ide. — Vi tu stvar uzimate vrlo olako.Ja ne znam za koju bi cenu sada napustio školu, — rekoh, a za tim u sebi, — ne bih, valah, ni za ceo svet,... pre bih svoj život dao. — Ti si budala, valjada ćeš sto godina živeti, te da se tako mučiš... — Misao je lepa i ja bih rado išao u Staru Srbiju za učitelja, ali sam još neiskusan a i nisam, tako reći, ništa ni svršio i mogao bi biti od veće štete nego koristi.Pored toga, nisam ni vojsku odslužio...U ostalom ostavimo tu stvar za sada kao bezpredmetnu, pa ćemo o njoj govoriti kad svršim maturu,... još smo oboje mladi. — Dobro, kako hoćeš, imamo dovoljno vremena...Hoćeš li da pijemo čaj? — Zašto ne, samo ako vi hoćete. Ona ode u kujnu da kuva čaj, a ja ostah da učim, ali ništa nisam znao šta čitam, jer mi se neprestano po glavi vrzao Tonični predlog, a sa usana mi ne silazaše reč: zet!.. Pošto popismo čaj i još malo prorazgovarasmo, odem u pozorište, da dopratim Faniku i ako je bilo još rano, jer mi nešto beše teško kod kuće sedeti. Još sam imao jedan čitav čin da čekam pa da se predstava svrši.Vreme mi beše veoma dugo...Najzad se i pozorište pusti.Ja sam na određenom mestu zlovoljan očekivao Faniku. Dođe i ona. — Jesi li tu, Milane? — upita ona navlačeći rukavice. — Jesam, — odgovorim oštro. — Hajdemo!... Nismo još ni do Đurićeve apoteke došli, a ona primeti da nisam kao obično pa mi se okrete: — Tebi nisu sve koze kod kuće?!.. — Nisam ih nikad ni imao. — Zbilja šta ti je?!... — Ništa!... — Ama vidim ja,... govori!.. — Mahni me se molim te,... pričaću ti kod kuće. — Da se nisi što s majkom svađao? — Bože sačuvaj...Evo već je šest meseci kako sam kod vas pa se ni jedared nismo ružno ni pogledali,... već na protiv... — Šta?... — Lepo smo se razgovarali — O čemu? — O meni i tebi; o Staroj Srbiji i Makedoniji; i o učiteljima, i o... mahni me... — A,... ti mi moraš kazati o čemu ste i šta govorili i to još večeras,... je li otišla majka kući da spava, ili je još tamo? — Jeste, a ključ je ostavila gde i obično pa mi je kazala da odmah dođem kući čim te dopratim. Tonika je držala u komšiluku stan u kome sam i ja obitavao, a Fanika je noćivala kod gospođica i gospodina, koji je bio udovac.. — Jesu li gospođice legle? — Jesu... — Onda hajde i ti sa mnom da pijemo čaj,... još je rano... — Pitaće majka gde sam, a i s njom sam pio čaj. — Šta se nje tiče kud ti ideš.Nisi ti više dete... — I meni se čini,... ovog ću leta u vojsku. Dođosmo kući. — Vidi, valjada će u šparherdu još biti žara pa metni koje drvo dok se ja presvučem, — reče ona i uđe u sobu, a ja ostah ložeći vatru... Uz čaj ispričam joj sve što sam s babom govorio i iznesem joj opravdane razloge sa kojih se, bar za sada, ne možemo uzeti, i, najzad, donesemo odluku, da do svršetka mature o toj stvari ništa ne govorimo, a dotle da živimo kao brat i sestra. Oko dva sahata po ponoći odem da spavam...Baba me nije ni osetila kad sam došao. Od toga doba ja sam živeo u svakom izobilju. Ispite dobro položim i ako sam imao slabih ocena, i, čim s njima bih gotov, stupim u vojsku, gde sam ostao do 14. septembra iste godine. Vrlo često, skoro svaki dan, dolazio sam kući na ručak, a, iz ove nikad nisam izišao praznih šaka...Bilo ti je tu i novaca i duvana i kolača i voća... svega. Kad sam iz vojske izišao nisam za deset dana ništa radio, samo sam jeo, pio i spavao... Čim pođosmo u školu prestade ovo lenstvovanje,.. valjalo je raditi..Način života bio mi je isti kao i pre. Tonika i Fanika sve dotle su me krišom od gospođica i gospodina držale.Ali, kako to beše nezgodno i za njih i za mene, Fanika predloži gospođicama da je neophodno nužno, da pored njih uzmu i đaka, koji bi vršio spoljnu službu, što one i gospodin vrlo rado odobre, i naravno, taj đak bio sam ja.One mi, — gospođice, od svoje strane odrediše osam dinara mesečno, s čim sam, razume se, bio veoma zadovoljan. Sad nisam imao potrebe da se krijem — i bio sam radostan kad sam imao šta da ih poslušam. Gospođice su po srcu i karakteru bile vrlo dobre...Čovek im je mogao uzeti poslednji zalogaj iz usta, a one se ne bi protivile... I gospodin je bio takođe vrlo dobrog srca.On nije nikada, onda pa ni docnije, moju molbu odbio ma kakva ona bila. Ja odistine imam samo njima da zahvalim što sam maturu svršio, jer da sam u ma kojoj drugoj kući bio — zaglavio bih. Kad bih seo da učim ne bi me uznemirili pa ma kakvog posla imao. Svršim šesti razred i pređem u sedmi...Još samo godina dana!...Fanika se osobito radovaše što sam u školi napredovao.Samo što sam u školu i do česme išao, inače sam neprestano kod kuće sedeo i učio.Pored toga što sam za sebe radio, radio sam i razne crteže za đake, jer sam dosta dobro mogao da crtam.Od ovoga sam rada imao lepu korist. Dan po dan prolazaše...Dođe i Božić pa i Vaskrs...Još nam svega ostade mesec i po dana da idemo u školu. Drugog dana Vaskrsa dođe kod Fanike jedna njena prijateljica sa svojim zaručnikom i još jednim čovekom od svojih trideset i pet i šest godina, koga nisam poznavao.Ovaj neznanko učini mi se vrlo ružan čovek.Kose i brade riđe, u licu od boginja roav, a brkova nacmakanih pomadom i toliko upredenih, da bi ih čovek mogao u iglu uvući. Ja sam u kujni za stolom radio jedan zadatak, a njih četvoro uđoše u sobu. Posle kratkog vremena počeše se tiho a žurno razgovarati tako, da nisam mogao ništa razabrati. Dođe i Tonika. — A, evo majke! — viknu Faninima prijateljica kad Tonika stupi u sobu, još samo ona da blagoslovi... Šta je ova imala da blagoslovi ne znam, jer me oteraše da donesem tri boce piva, ali sutra dan objaviše, da je Fanika — isprošena!... Ja sam se ovoj brzoj odluci Faničinoj čudio, ali sam se i radovao i ljutio.Radovao sam se s toga, što mi je se velika beda skinula s vrata, a ljutio sam se, što da ovom čoveku ovako lepa devojka u deo padne... Raspustismo se za maturu.Od svakog sam posla bio pošteđen i ako me Fanika ne gledaše kao do drugog dana Vaskrsa, jer je bila isprošena. Na ispitima slavno prođem. Kad nam objaviše rezultat ispita i videh da sam dobro položio, ja odahnem kao malaksao čovek koji baci s leđa težak, pretežak teret, što ga je dugo, dugo nosio po mučnom, rđavom putu.Mišljah u tom trenutku da je to bio jedini teret, što mi ga sudbina natovarila na slaba pleća još u doba detinjstva moga.Verovao sam da je sa tim danom svršena poslednja muka, da sam svima bedama stao nogom za vrat. Lako je pojmiti radost jednog maturanta kad dobro svrši ispite, ali kod mene je ta radost bila dvostruka. Svedodžba ispita zrelosti za mene i za jednoga koji nije patio ono što sam ja, — nije mogla biti od jedne iste vrednosti, jer, svršavajući srednju školu svršavao sam i sa posluživanjima, pošto se na Velikoj Školi nije moglo posluživati...Ta za Boga bio sam već gospodin! Posluživao sam, koje privatno, koje stalno, osamdeset i šest kuća.Sve moguće sorte ljudi imao sam za gospodare...Bio sam kod ministara, savetnika, oficira, advokata, popova, učitelja, trgovaca, zanatlija, udovaca, udovica, raspuštenica, baba, staraca, devojaka, momaka, pa čak i kod jednog praktikanta, koji je i danas u tome zvanju, a koji je uvek svoj izostanak od kancelarije ili zadocnenje pravdao sa: „Gospođa supruga mi je bolesna!“... Svi su, srazmerno svojoj zaradi, podjednako rasipali, a podjednako su i lenstvovali, ni jedan nije voleo da radi a svaki je hteo da zapoveda.Eto to sam primetio. Tako na primer za jednog velikog gospodina morao sam na kraju meseca sa pismom u ruci da obiđem po deset kuća dok nađem jednu banku, a kad primi platu za deset-petnaest dana ceo komšiluk nema mira.Tako je isto i kod praktikanta: kad primi platu za idući mesec naćićeš mu na stolu svakojakih đakonija, a kad zađe u drugu polovinu meseca on sa svojima skapava od gladi, jer nema ni hleba.Zanatliju sam opet gledao gde se u jutru do devet sahati proteže po sobi i češe, a šegrti i kalfe u dućanu posedali na tezgu pa klackaju nogama očekujući majstora da im da kakav posao!... Po svršetku mature proveo sam školski odmor u mestu rođenja, a po povratku upišem se u pravni fakultet na našoj Velikoj Školi. Sad je trebalo živeti, ali od čega?...Posluživati se nije moglo, a kondicije, niti službe ili kakvog drugog posla nema.Beše mi vrlo kritičan položaj...Neko me vreme pomagaše drugovi, ali i njihova se pomoć iscrpe, a gazdarica neće ni da čuje što ja nemam ništa, već hoće kiriju ili napolje.Dva meseca mučio sam se gore no ikad dotle, jer ovo beše muka čoveka, a ranije deteta. Sreća, a možda i nesreća, jer ko će još znati često u životu šta je sreća a šta nesreća, ele šta je da je, tek ja mišljah da je po mene bio dobar slučaj, te sam primljen u jedan „zavod za vaspitanje dece“ kao nastavnik. Tu se namerim na neku upraviteljicu, nervoznu, slabu, gotovo histeričnu devojku, kao što je dosta čest slučaj kod tih stvorenja.Ukratko ću ti ispričati kako sam u zavodu završio svoju nastavničku karijeru: Jedne nedelje rano izjutra (a to je bilo trećeg meseca po mom dolasku u zavod) — odvedem mušku decu u trpezariju na doručak, gde zateknem i žensku decu sa svojom nastavnicom.Upraviteljica nije tu bila, već je ostala gore u kancelariju da piše neki izveštaj. Pošto jedan očita molitvu posedasmo...Mleko je bilo nasuto. Deca su bila za čudo mirna, pa sam s toga gledao samo u svoju šolju i jeo. U pola doručka uđe upraviteljica u trpezariju.Sva deca skočiše u jedan mah i okrenuše se k njoj.Ona stade na sredinu između ženske i muške dece, okrenuta prvoj, koja su se gledala lice u lice.I ja sam ustao, ali kako sam stajao po zadi muškaraca nisam mogao ni jednome videti lice. U jedan mah nasta među ženskom decom takav smej i kikot, da mu ne beše kraja. — Mir!... ciknu upraviteljica, ali badava, smeh još jači.Ja se nađem u čudu jer nisam znao čemu se smeju; u jedno vreme pomislih da se ne smeju njoj, ali kad se okrete muškarcima ona ispusti trsku iz ruke, od koje se nikad nije odvajala, i pljesnu dlan o dlan, a od ljutine sva pomodre; oči razrogačila pa ni da trepne. — Šta je sad? — upitah se. — Gospodine!... viknu ona najzad došav malo k sebi, — šta je to ako Boga znate?! — Šta, molim? — upitam i pođem k njoj, ali, kad ugledah lice u muškaraca ne mogoh se uzdržati, nego i ja prsnem u smeh da sam se sve previjao... Svaki je bio umazan kao prase, a crn kao Arapin...Ah, čovek je trebao da vidi onaj izraz dečijeg lica, pa da se ne zaustavi od smeha. Upraviteljicu užasno najedi moj smeh, pa napusti decu i spopade mene...Počeh se i ja ljutiti: reč po reč i daleko odosmo. Evo šta je u stvari bilo: Neki trgovac poklonio je zavodu nekoliko sanduka cigure, koju nisu trošili a za što ne znam.Sanduci su stajali na tavanu gde je stajalo i dečije praznično odelo.Ovi obešanjaci čuli su za „belu kavu“ koju dotle nisu jeli, jer su bili u takvom položaju, a videli su kako izgleda kad meni donesu na sto.Od kuda su znali da se cigura upotrebljuje za belu kavu ne znam, tek oni, da bi probali kakva je, pokradu ciguru, kad su uzimali odelo, pošto su toga dana imali za doručak mleko. Kad su seli da doručkuju svaki je uzeo po jedno celo paklo i nadrobio u ono malo mleka pa su čak i rukama gnječili i tako se umazali po rukama i licu, da im je se čovek morao smejati. Kad su počeli da jedu onda su tek videli da je gorko, ali, da bi prikrili šta su uradili, morali su jesti...Od one gorčine nekako se svakome smešno iskrivilo lice, pa još onako umazani!... Pogledam u tanjire, a ono u svakome stoji do polovine onog crnog testa od cigure! — O, časni vas ubio, — rekoh u sebi pa se opet počnem smejati, a i šta sam drugo znao da radim?... deca kao deca. Toga ti se dana, Bogme, ja ozbiljno posvađam sa upraviteljicom, naročito kad poče jednog i po jednog da bije i ako im je dovoljna kazna za krađu i nestašluk bila, što su morali gorku ciguru u obliku testa jesti.Od tada je jedno s drugim govorilo samo u službenom poslu. E, reci sad, zar to nije maler, kad ovako nastradah. O mome službovanju u zavodu imao bi ti mnogo pričati ali ne mogu,... daleko bi me odvelo. Ispričaću ti samo još jedan sukob sa upraviteljicom zbog koga sam iz zavoda i izišao. U zavodu je bilo pet-šest đaka iz Rumunije, koji su išli u gimnaziju.Svaki je svoje bavljenje u zavodu smatrao kao neku kaznu, a za što ne znam, sem ako nije zbog upraviteljice.Ovi su mladići bili dosta odrasli i ja sam se, ne samo s njima lepo slagao, nego i sa ostalom decom, čemu je najbolji dokaz njihovo plakanje kad sam iz zavoda polazio.Oni su me docnije i u stanu posećivali. U dva sahata posle podne, 5. januara, javim se upraviteljici. — Šta ste radi? — upita me ona namršteno kad uđoh u kancelariju. — Ja sam, gospođice, kod vas došao na pet dana ranije da vas molim, da mi 7. ov. meseca, na Sv. Jovana, dozvolite, da mogu ići na večeru kod jednog svog druga, koji tog dana slavi...Do sad nisam nikako izlazio. Ona malo poćuta, dobujući prstima po stolu da bi zvaničnije izgledala, pa onda reče: — Dobro, gospodine, ja vam odobravam i ako ne bi trebalo. — Za što molim?... — The,... za što?...Ostavite to,... dovoljno je kad ja znam. — Treba i ja da znam, pa ako sam grešio da se popravim, — rekoh više u ironiji... — Tvrdoglavi ste i ne pristupačni. — Ja ne pristupačan?!...O, vi se varate...U ostalom to se da trpiti, samo kad nije šta drugo...Hvala, zbogom!... Na Sv. Jovana, pošto izdadosmo deci večeru, odem u umivaonicu da se umijem, kako bi posle toga mogao obući praznično odelo. Tek što sam se počeo umivati uđe k meni jedno dete i još s praga viknu: — Gospodine, zove vas gospođica, ali odmah!... — - Kaži joj da se umivam...Neka čeka malo. Dete ode ali se odmah vrati. — Gospođica kaže da ste vi bezobrazni...S mesta da dođete veli!... — A veruješ li ti što ona veli? — upitam mališu u šali brišući se ubrusom. — Ne verujem, — odgovori živo i mahnu glavom levo i desno. — Gospođica voli da se šali,—rekoh oblačeći kaput, ali on to sumnjivo primi. Dođem pred kancelariju upraviteljičinu i zakucam na vratima. — Slobodno! — Šta želite, gospođice? — upitam kad uđoh. — Za što niste odmah došli? — upita ljutito. — Dečko vam je kazao... umivao sam se. — Dobro, to ćemo mi već drugom prilikom raspraviti, a sad se spremite, i to odmah, da idete na železničku stanicu. — Šta ću tamo?! — Još me pitate!..U mesto da se za vašu nemarljivost izvinite, a vi... — Kakvu nemarljivost?...Kakvo izvinenje?!...Molim vas izjasnite se jer vas ne razumem. — Ona dva Rumuna, Joca i Valerije, blagodareći vašoj nepažnji, pobegli su. — Srećan im put!Ako im se ovde ne dopada neka traže gde im je bolje; ja nisam stražar te da ih čuvam. — Gospodine, kakav je to govor?! — ciknu ona i lupi pesnicom o sto, — s mesta da idete na stanicu, tamo ćete ih za celo naći, pa ih sa žandarmom amo doterajte, a ja ću se docnije s vama razračunati! — Znam, ali vi ste zaboravili da sam, po vašem odobrenju, kazao čoveku, da ću večeras kod njega biti na večeri...Oni me čekaju i ja moram ići. — Neću ni da čujem za vaše večere,.. za šta se plaćate ovde? — Zacelo ne da jurim za onima koji od vašeg zla begaju! — viknem ljutito. Na ove reči gospođica pozeleni od jeda kao gušter čupkajući rukama postavu od bundice. — Odlazite mi ispred očiju! — viknu ona a nekakva je drhtavica spopade da je se sva tresla. — Nemojte se toliko jediti, molim vas, može vam škoditi,... kad drukče nije otićiću na stanicu, — rekoh u ironiji i iziđem na polje. Bez sumnje je u nesvest pala kad sam iz sobe izišao, jer u malo što to ne učini predamnom. Spremim se i odem na stanicu koliko da se mogu zakleti da sam tamo bio, ali nikako da begunce hvatim. Prolazeći pored čekaonice treće klase povirim unutra i, zbilja, obojica seđahu na klupi sa prtljagom pored sebe i o nečemu živo razgovarahu.Oni me ne primetiše. — Nema, golubovi, nigde umešeno pa obešeno,... bićete brži otud nego odovud, — rekoh u sebi pa za tim iziđem na ulicu i uputim se prijatelju na večeru. Posle večere bilo mi je dockan da se vraćam u zavod, jer nisam mogao ući, pa za to noćim u gostionici. U jutru, kad sam stigao u zavod, nađem prazne sobe.Upraviteljica je sama, na po sahata pre običnog vremena, odvela decu na doručak.Skinem gornji kaput i siđem u trpezariju.Nju zateknem gde se šeta između stolova sa trskom u ruci.Pozdravim je učtivo, ali me ona neotpozdravi, nu ja se na to nisam ni obzirao, već zauzmem svoje mesto.Doručak se beše već ohladio. Tek što sam seo ona komandova: „Molitvu!“ i ako još nisu svi sa doručkom bili gotovi.Deca poustajaše; ustanem i ja.Očitaše molitvu i dva i dva, počeše izlaziti, a ja sednem i produžim jesti.Kad sam bio gotov odem u razred i počnem s decom raditi i ako još nije bilo vreme. U pola časa dođe jedna devojčica i pozva me da odem kod gospođice. Zakucam na vratima njene kancelarije i uđem unutra. Ona je stajala pored stola, desnom se rukom podbočila, a levom naslonila na sto i nešto malo napred pognula.Na stolu je ležala ona španska trska od koje se, kao što rekoh, nije odvajala ni kad spava. — Vi ste me zvali, gospođice. — Da, — odgovori i klimnu glavom žmirkajući. (Ona je navlaš žmirkala što je mislila da joj lepo stoji). — Znam za što i da ne pitam. — Tim bolje. — Unapred vam napominjem da nisam voljan da se svađam.Sešću ovde na kanabe i mirno ću vas saslušati, dakle, molim,... rekoh sedajući na kanabe. — To nije lepo od vas, to je neučtivo sedati pred starijim bez dozvole. — Molim vas ostavite te sitnice na stranu pa pređite na stvar,... ja nisam dete. Ona poče od ljutine gristi usnice i dobovati prstima po stolu. — Vi ste neobrazovani i neuglađeni. — Može biti, ali kako naspram koga. — Znači da naspram mene navlaš hoćete takvi da budete.. — Prema svecu i tropar...Šta ste vi, molim vas? — planem ja i ustanem, — a šta sam ja?S tolikim sam ljudma imao posla, koji su i od mene i od vas sto puta veći, pa mi ni jedan ne reče što mi sad vi rekoste, čime ste dokazali: da ste i neobrazovaniji i ne uglađeniji od mene.Vi mislite, valjada, da pred vama na kolenima klečim ako sam silom okolnosti doveden u zavisan položaj od vas.Ne, to neće nikad biti, i ako tako mislite vi se varate. Ona se ovome nije nadala i beše od čuda zanemila; jer je bila naviknuta da me gleda mirnog. — To je drskost od vas! — viknu ona najzad. — Ni najmanje.Priznajem svoju krivicu što sam i do sada toliko trpeo vaše nabrecivanje, ali šta ću kad sam bio prinuđen.Najzad i na drugom mestu za radnika ima hleba...Govorite što ste me zvali! — Idite, idite, sad ne mogu s vama da razgovaram! — reče i više se skljoka na stolicu no što sede. — Kad god želite, ali bez vređanja, razumete li?!... Ona ne odgovori ništa već se usturi na stolici prevlačeći rukom preko čela. Ja iziđem. Do ručka se nismo videli.Ja sam kao obično radio s decom, a u podne ih odvedem u trpezariju, pošto su se prethodno umila kao i obično, gde zatekne gospođicu sa ženskom decom. Deca su primetila da nas dvoje stojimo na — ratnoj nozi, pa su se bojala, da se naša svađa ne izlije na njihovu glavu, zbog čega su bila mirna kao jagnjad. Po ručku povedem decu iz trpezarije.Kad se u prolazu približih upraviteljici, koju dotle nisam ni pogledao, reče mi ona mirno: — Gospodine, pošto odvedete decu dođite u moju kancelariju. — Razumem, — odgovorih i ne pogledav je čestito. Izvedem decu u dvorište, kao što sam obično posle ručka radio, da se malo proigraju i naredim jednom gimnazisti da na njih pazi, a ja se vratim u upraviteljičinu kancelariju. — Šta želite, gospođice? — upitam kad uđoh. — Izvol’te sesti!... — Vi me iznenađujete s vašom dobrotom,... hvala ostaću stojeći. — Mislim da je pametnije da vas ponudim, nego bez toga to da učinite kao prošli put...Sedite,... imam s vama poduže da razgovaram. — Ja ću vas saslušati, — rekoh sedajući. — Sede i ona. — Pa, gospodine, šta ćemo sad? — upita šarajući pisaljkom po stolu. — Što god hoćete. — Ja sam mislila da vaš postupak predstavim gospodinu upravniku pismeno, ali, ceneći vašu zauzimljivost oko dece i rad s njima, promenila sam to mišljenje i rešila sam se, da mu stvar usmeno referišem, jer je to blaže, pošto... — Molim vas, — prekidoh je, — možete mu vaš referat i štampan podneti. — Nemojte biti neprijatelj samom sebi (!).Za što ste tako grubi?..Istina ja sam malo ljuta, ali i vi ne treba da zaboravite da ste mlađi... — Na to nikad nisam zaboravio, ali... — S vama nije moguće pod jednim krovom živeti. — Zar sam ja baš takva?.. — upita ona smešeći se... — Da,... i ja vam otvoreno velim da ste vrlo nerazložni...Taj osmejak što ga malo čas prvi put, posle dva-tri meseca, na vašim usnama videh, jako me iznenađuje, a i on je, budite uvereni, pakostan, — rekoh očekujući buru, ali za čudo beše vrlo mirna i samo me pogleda...Ko zna kako joj je u duši bilo... — Ja priznajem, — nastavim dalje, — da od mene nije lepo što vam to u oči velim, ali šta ću, drukče ne mogu. — E, pa lepo, šta sam ja vama toliko učinila da me tako mrzite. — Mnogo...Ja o tome sad neću da govorim, jer bi se pri rastanku još gore posvađali,... budite zadovoljni i sa ovoliko koliko vam rekoh,... nemojte više tražiti da ne bude i suviše. — Nisam se od vas tome nadala. — Mogli ste se nadati kad ste me ponižavali do skota...Moje osećaje i ponos niste štedili već ste ih na svakom koraku gazili...Mislili ste da sam vam ja ono što i drška od vašeg kišobrana, samo za to što sam po nuždi ćutao, — pa ste išli iz krajnosti u krajnost.U ostalom, možda je i moja krivica u tome bila, što nisam umeo s vama da se ophodim kako ste vi želeli, nu ipak da ste prema meni deseti deo bili takvi kao sad, što me iznenađuje, i ja bi, ne sumnjivo, bio drukči, ali je sad dockan. — Nikad nije dockan popraviti se.Vi ste mlad čovek! — Ne nalazim da sam toliko grešio, da mi se sad valja popravljati...Svoju sam dužnost odpravljao kako treba. — Niste u svemu,... bar prema meni. — Može biti. — Jeste li se rešili da ostanete takvi do kraja? — Dok sam živ vodiću ozbiljnog računa o sebi, svojoj dužnosti i svima oko sebe, a nikad neću dozvoliti, di me ma ko bespravno gazi.... — Ja vas nisam gazila. — Na svakom koraku, gospođice, i bilo mi je pored vas gore no u paklu, a što sam to do sada trpeo, trpeo sam jedino s toga, da mi dosadanja muka ne bi bila uzaludna, ali se više ne može ma šta bilo... — Da ste bili pametniji bilo bi za vas bolje... — Istina je, ali samo da sam bio drugi čovek...Nego molim vas, ja ću sutra napustiti zavod pa to javite gospodinu upravniku kad dođe, a sad idem na čas..Zbogom! — rekoh i iziđem a ona osta nepomično sedeći. Sutra dan ostavio sam zavod u kome sam tako svoje službovanje završio. Sad se opet bez ičega nađem na ulici.Morao sam uzeti stan i uzmem ga kod jedne sirote ali zle žene, kojoj je odavno u paklu spremljeno mesto...Hteo ne hteo morao sam je trpeti, naročito kad zađoh u drugi mesec, pošto nisam imao kiriju da platim, jer ni od kuda pet para.Najgore mi je bilo kad stane preda me pa se podboči i vikne da ceo komšiluk čuje: — Gospodine, ja sam žena od reda! Sva joj rečenica nikad nije silazila sa usana... — Do đavola, — mislim se — ako si ti žena od reda onda nema ni jedne od nereda. Često puta, bez ikakvog povoda, rekla bi mi uspijajući ustima: — Znate li vi ko sam ja bila?O, ja sam bila jedna i po jedna...Ja sam tepeluk nosila, pa još kakav tepeluk!..Krupan biser kao zrno od kukuruza!...Pa libade,... dupke je moglo da stoji, a sve su mi žene zavidele: „E, đavo te znao“ rekle bi, „kako to na tebi stoji kao saliveno!“... — Potpuno verujem, — odgovorio bi joj — jer inače ne bi imali razdeok širok dva prsta, a to dolazi samo od krupnog bisera! Ona se tada i nehotično pipne po glavi ili stane pred ogledalo da se uveri: da li joj je razdeok odistine toliko širok, pa tek rekne: — E, e, kakva sam ja do skora držeća žena bila!...Ali moj prokleti pokojni muž. — Pa vi ste još mladi, molim vas.. — Jelte! — rekla bi nekako stidljivo pa polako iziđe iz sobe te da se opet posle dva-tri minuta vrati... Srećom ispade mi za rukom te nađem tri kondicije od kojih sam imao šeset dinara mesečno.Uzmem četrdeset dinara unapred i ovome đavolu platim dvomesečnu kiriju koju sam dugovao, i tako se kurtališem bede...Inače, da toga ne beše, ja bi od bisera — svisnuo!... I kod drugih mi gazdarica nije ništa bolje bilo.Sve su, brate, na jedan kalup, valjada što su u istim prilikama. Tek, pošto sam promenio više od deset stanova, naiđem na jednu odistine čestitu i staru ženu, kao izuzetak, koja je mogla u svakom pogledu služiti mnogima za primer.Sirotinja je bila da ne može biti veća, ali one čistote i reda malo ćete u kojoj kući naći...Kod nje sam ostao pune tri godine — do svršetka Velike Škole i nekoliko meseci posle toga. Zimi sam se kod nje mnogo mučio: drvceta nigde kao pred crkvom, sem jedino što su se dve sirove i malo nagorele oblice u peći preko cele zime okretale.Tako bi pa primer jedno veče bile jedna pored druge položene, drugo veče prekrštene, treće veče uspravljene,... neprestano su menjale položaj samo da se vidi, da je kao bojagi loženo, a međutim moja gazdarica sa detetom legne još u pet sahati. Dođem u veče kući,... tek sedam sahati.Sednem da što čitam, ali badava; noge mi se za četvrt sahata ukoče, a para se pred nosem, čim iziđe, sledi.Otvorim peć, ali tamo one iste dve oblice samo drukče nameštene no prošlo veče.Šta sam znao da radim: prođem dva-tri puta preko sobe, stresem se, protrljam ruke, dohvatim kaput pa u kavanu, pošto nisam mogao leći u sedam ili osam sahati, pa još u hladnoj sobi. Ovo sam sve trpeljivo pune tri zime snosio, jer sam uviđao da gazdarica nije mogla nabaviti drva, a ne što nije htela, pošto je svu kiriju koju sam joj plaćao trošila za hranu i osvetlenje, koja je bila žalosna.Svoju kiriju kako je plaćala zna — gazda od kuće. Pre no što sam kod ove žene u stan došao bio sam stupio u državnu službu kao praktikant pri jednom ministarstvu.Imao sam 60 din. mesečno, ali i kondicije nisam napuštao,... držao sam ih tri.Za odmor nisam znao, jer mi je posao bio ogroman: služba, kondicije, školski časovi, jednom rečju: nisam mogao glavu dići.I tako je to išlo iz +dana u dan. Završujući ovo svoje pričanje ne mogu a da ti još koju ne napomenem o Fanici. Jednom prilikom šetajući susretnem poznatu žensku priliku.Gledam je, a i ona mene gleda sigurno misleći isto kao i ja: „Ko li ovo beše?...Gde sam ovo lice video?“ Najzad, samo po pravilnom nosu i očima, poznam Faniku i, u koji mah da joj priđem, priđe ona k meni nekako stidljivo.Pozdravi smo se, rukujući se gotovo ćutke. — Što si za Boga takva? — upitam je i sam ne znam što je to pitam, a ona ne odgovori ništa, već samo slegnu ramenima, i na ponovljeno pitanje procedi kroz zube: — Šta ću, tako mi je, valjada, suđeno,... iz ove kože u drugu ne mogu...Kad sam bila luda niko mi nije kriv...I ti si se promenio...Nego, ovaj je l’ ti stigla zabrana? — Kakva zabrana?! — upitah je začuđeno... — Što ti je Fridrih stavio... — Ama kakav Fridrih i za što? — Sećaš li se kad ti pre nekoliko godina dadoh onaj napoleon za haljine? — Kako da se ne bi sećao!...Ja ću ti ga uskoro vratiti, jer znaš da mi je mala plata od koje jedva živim, a imam još i ranijih dugova... — Ti mi onda dade priznanicu. — Da,... i ti je zgužva i baci za vrata. — Jest, ali kad si ti otišao majka je uze, ispravi i dade mi da je čuvam. — I ti si je čuvala? — Da. — A za što si to činila. — Ne znam pi sama...Nisam nikad mislila da ti novac natrag tražim...Priznanicu sam čuvala u jednoj knjizi, na koju sam bila i zaboravila. — Pa šta je dalje bilo? — Moj muž, Fridrih, pre nekoliko dana preturao je nešto po toj knjizi i nađe priznanicu. — Pa?! — Naterao me jo da ti stavim zabranu. — I ti si to učinila?!... — Jesam. — I posle onakog našeg prijateljstva?!. Ona nešto promuca. — A što mi prethodno nisi potražila da ti novac vratim bez zabrane, nego si mi još natovarila nekoliko dinara troška i brukala me?! Ona smagnu ramenima i ne odgovori ništa, a neprestano je u zemlju gledala. Do tada se na ovo stvorenje nisam nikad naljutio, ali ovog trenutka mi postade toliko odvratna, da je nisam mogao gledati. — Ja sumnjam da bi ti podlegla uticaju tvoga muža da nisi sama htela, ali kad si to već učinila, ja te molim, zadrži zabranu za dva tri dana dok skupim novac da ti vrtim, te da ne dolazi na kasu gde sam sa službom, jer je to vrlo neprijatna stvar. — Ja ne smem,... eno ti Fridriha pa ako on hoće ja ne branim. — Gde ću ga naći? — U kavani kod „Jug Bogdana“. Bez zbogom odem tamo i, zbilja, nađem ga gde igra „sanca“. — Dobar dan! — rekoh prilazeći k stolu — Dobar dan!...A od kuda ti? — upita on neprekidajući igru. — Došao sam do tebe,... imam nešto posla. — Kakvog? — Da se s tobom objašnjavam za što ste mi stavili zabranu, a prethodno mi novac niste tražili, neću; jer posle svršenog čina ne vredi govoriti, nego te molim, da je za koji dan zadržiš te da ne dođe na kasu dok skupim novac... — A zar još nije došla?! prekide me ljutito. — Nije,... kod mene sad imam svega šest dinara i mogu ti ih dati u ime otplate. On malo poćuta, jer mora da je bio čist, pa mi reče: — Dobro, daj tih šest dinara, pa se postaraj i za ostalo, a ja ću za nekoliko dana zabranu zadržati kako budem znao,... samo imaj na umu da neću dugo čekati. — Najdalje ćeš za pet dana dobiti sav novac, a sad evo ti ovih šest dinara. — Dobro. — Zbogom! — Zbogom!. Drugog dana po ovome bio sam srećan da svojom rukom zavedem u delovodni protokol akt zabrane, i, mojih šest dinara Bog da prosti!... Tako se završi i to čudno Faničino prijateljstvo prema meni. Kuda ću dalje?...Posle sve jednoliko: muka i nevolja, hladna soba, vlaga, blato i iscepane cipele, menice i džandrljive gazdarice.Kondicije sa malo nagrade i mnogo muke oko razmažene gospodske dece, što te raspituju imaš li novu mašnu onda kad ti creva krče od gladi...Tako sve do kraja poslednje školske godine. Usled bolesti na ispitima jedva prođem. Kad iziđoh iz sekretarijata V. Škole u hodnik sa svedodžbom u ruci stanem posmatrajući onaj tabak hartije. — O, Bože moj, zar je ovo parče hartije vredno onih muka što sam preživeo?!.Koliko je ljudi bez njega pa su opet sretniji! — rekoh u sebi pa za tim siđem niz stepenice. Uključeno u ELTeC korpus 2021-05-31 P. KARA-RADOVANOVIĆ KRVAVI ZLOČIN U BRAKU BEZ LjUBAVI IZDANjE KNjIŽARE ANTONIJA P. ĐORĐEVIĆA ŠTAMPA T. K. NAUMOVIĆA U ZGRADI KL. Nema gotovo ni jednog sela u našoj lepoj domovini, u kojem se ne bi mogla čuti po koja žalosna, ali i istinita istorija kakvog strahovitog zločina, ili u opšte kakvog nemilog događaja, kome je bio uzrok nesavesni postupak roditelja pri ženidbi i udadbi svoje dece. — I, ja sam u ovoj mojoj pripovetci ispričao jedan strašan zločin, koji je posledica na silu i bez ljubavi vezanog braka.Posledica, dakle, nesavesnog postupka jednih nesrećnih roditelja, koji su, iz proklete gramzivosti za što većim imanjem, na silu venčali svoju jedinčad, koju su posle zbog toga izgubili na jedan užasan način, koji je u ovoj pripovetci ispričan. Događaj ovaj nije izmišljen.On je istinit.Pa imajući na umu čika ljubine reči: Kad istinu nabelite, narumenite i okitite, ona je onda ružna, kao i prava laž ja sam ga ispričao čitaocima onako, kako je tekao, držeći se strogo istine i izbegavajući pripovedačko kinđurenje e, ne bih li time koliko toliko pripomogao, da se onakvi žalosni događaji ne bi više dešavali u našem narodu. Vi, koji imate da ženite i da udajete, budite veoma pažljivi u tome poslu, jer od toga zavisi sreća vaše dece. Vi, koji se ženite i vi koje se udajete, imajte uvak pa umu: da je glavni osnov sreći bračnoga živoga ljubav, zdravlje i rad. U pitomoj valjevskoj posavini, a u selu Drenu, na glasu je bio gazda Živan Đurić, — Poznat je bio zbog svoga velikog imaća, a bome i zbog svoga zelenašluka i kaišarluka.Svoje veliko imaće stekao je kao i svi ostali zelenaši i kaišari — duplim interesom. Gazda Živan, nije samo obrađivao svoje veliko imaće, nego je još i trgovao sa hranom, stokom i kožama.Ele, kako, tako, on je imao i prilično gotovih novapa. I ako je gazda Živan bio tako imućan, on se ipak smatrao za nesrećnog čoveka, jer mu je njegova dobra Marica, tek u sedamnaestoj godini bračnog života -— tako reći: na pragu same starosti — rodila kćer, koja je na krštenju dobila ime Marija, ali su je od milosti zvali — Mara.Živana i Maricu mučila je teška pomisao, da će se ugasiti sveća muške loze Đurića. — Ali je ipak Mara bila velika radost u gazda Živanovoj kući. U imućnoj kući gazda Živanovoj, Mara je negovana kako se to mogu negovati samo jedinice imućnih roditelja. Mari je sedamnaest godina.Stasa je srednjeg, kose smeđe i bujne, obrva takođe smeđih; očiju plavih kao nebo, nosa podužeg, na kraju malo kukastog, usta umerenih, a usnica rumenih kao zrele jagode; obraza punačkih, jedrih i rumenih.Ele, sve su ovo bili znaci njezina neobična zdravlja. Kao jedinica imućnih roditelja, Mara se lepo nosila.Vazda je imala čistu i gotovo uvek novu odeću.Suknju je nosila od lepe domaće tkanine — rukotvorina njezine majke — opšivenu somotom, farbe, zvane „belo vino“ i s belim čipkama.Nosila je vazda divnu košulju sa uzanim porupčićima, pa onda čoano jeleče, na prsima izrezano i zlatom veženo.Oko punog i belog vrata, zveketao je đerdan od krupnih zlatnih novaca s jednim krstićem, koji je visio na sredini đerdana i kucao je po prsima.Opasivala se lepom šarenom tkanicom.Na nogama je nosila čarape išarane raznobojnom vunicom i „štiflete“ s visokim „opsecima“ — potpeticama.Svoju dugu i bujnu kosu, držala je obavijenu oko glave’ isto kao varoške devojke — pomodarke. Mara je učila četiri razreda osnovne škole, pa — zar — što je bila jedinica, otac je ne hte davati da se dalje školuje, jer bi morala ići daleko od kuće, a roditelji to nisu mogli podneti.Otac joj je kupovao razne knjige, a ona je rado čitala, zbog čega je postala slobodnija i govorljivija. Mara je svojom lepotom i bogatom nošnjom nadmašila sve svoje drugarice i vršnjakinje u svome selu, pa čak i u okolini.Zato i nije nikakvo čudo, što oko nje obletahu skoro svi momci iz okoline.Kad se Mara uhvati u kolo, momčad se otimaše, ko će pre do nje.Ima devojaka, koje bi uživale, da se momci oko njih jagme, ali Mara na to nije mnogo marila.Njoj ta momačka pažnja nije bila u volji, pa za to se često puštala iz kola, ili nije nikako ni igrala. Ono, pravo reći, nije ona baš sve momke mrzela; ne, čak je i volela jednoga, a taj je bio Jova Ilić iz Trstenice.U njega se ona zagledala još prvih dana, kad je kod njezina oca počeo raditi kao kiridžija, noseći mu hranu na svojim kolima na Zabrež. I Jova je neobično lep mladić. — Tada mu je bilo 24 godine.U licu je crnomanjast, okruglih i jedrih obraza, očiju krupnih i crnih kao trnjine; nosa pravilna, usta umerenih, kose crne i lepih crnih brčića, na kraju upredenih.Sin je siromašnih roditelja, koji već nisu u životu.Posle njihove smrti, Jovi je ostalo samo dva dana oranja, jedna kućica s malom okućnicom i dva jaka vola.Sem toga, imao je dobra okovana kola.Njegov je pokojni otac kiridžijao trgovcima, pa je zbog toga i imao dobre volove i okovana kola. Jova je bio veoma vredan i pošten mladić.Svojom vrednoćom zaradio je, te je od Milovana Nastinog kupio jednu baštu kupusaru, a jedan dan oranja od Krste Mitrovog. Vazda se nosio bolje i otmenije od sve seoske momčadije.Na njemu je svagda bila čista bela košulja i gaće, čoani tozluci, podvezice s kićankama, šarene čarape i lepi crveni opanci, s velikim kajišima, izatkan i išaran pojas, čoani fermen, a na glavi crni šešir s velikim obodom.Svečanicima nosio je čoani koporan, džemadan zlatom vežen i čoani fermen, opet išaran zlatom, a na nogama čizme. Jova je vrlo često radio sa svojim kolima kod gazda Živana, te se tako i viđao često s Marom.Štogod se više s njome viđao, sve mu je više i prirašćivala za srce. Jednog dana, kad dođe da tovari žito, gazda Živana nije bilo kod kuće.Beše rano otišao na Zabrež, gde je prodavao hranu nekom trgovcu iz Beograda.Ele, Mara je otvorila magazu i stajala tu, dok je Jova natovario kola. Jova je islužio vojsku, gde je takođe bio odlikovan kao dobar vojnik.Kao kiridžija imao je dodira sa mnogim obrazovanim ljudima, te se pored njih, doterao tako, da je daleko izmakao iza svojih drugova.No pored svega toga on je bio stidljiv i to u tolikoj meri, da nije imao smelosti da započne ma kakav govor s Marom, koju je već toliko voleo, da mu se činilo, e bi poludeo, kad bi mu gazda Živan kazao da za njega nema više posla.Mari je bilo krivo, što Jova ne povede s njom razgovor.Ona nije znala da Jova ćuti zbog stidljivosti, već je mislila da on za nju ne mari, i da je begenisao neku drugu devojku iz svoga sela. Mara se takođe snebivala, ali pomisao, da se Jova već zagledao u neku drugu devojku — a među tim, ona ga je već toliko zavolela, da bi pre volela umreti, nego da bez njega živi — nagnala je, te ga jednom zapita: — Jovo, ja bih te nešto pitala, ali istinu da mi kažeš?... Jovu obli rumen i kao u nekoj zabuni izusti: — Šta to Maro? — — Zašto si ti, Jovo, tako ćutljiv?Ta ćutljivost ne priliči tako zdravu i krepku momku. — Ne priliči?A za što? — Za to, što ti imaš u društvu devojku, skoro vršnjakinju, koja, mislim, nije baš takva, da ne zaslužuje da se s njom govori... Jovu ove Marine reči još više zbuniše, ali ujedno i veoma obradovaše, jer je sad i on smeo da se s Marom razgovara. — Ti imaš pravo, Maro, što se ljutiš na moje ćutanje — reče Jova — ali pitam te: šta bih ja imao govoriti s ćerkom jednog gazda Živana Đurića, koji je jedan po jedan gazda u posavini?I to ja? — Jedan siromašak, koji nema iikoga; kome je, tako reći, sve imaće snaga, zdravlje i ovi volovi s kolima! — Pa zar za to, što sam ja jedinica, kći imućnog oca, da sa mnom ne smeš govoriti?...Nemoj tako, Jovo.Ja znam, da će tome biti uzrok drugo nešto, a ne imaće moga oca!... — Pa šta bi moglo biti drugo?!Ja, pravo da ti kažem, drugog uzroka ne znam!... — Kad bi ti, Jovo, hteo pravo, ti bi kazao: da sa mnom ne govoriš za to, što si se, — možda — već zagledao u neku drugu devojku u tvome selu, na te se ostale devojke ne tiču, niti s njima imaš volje da govoriš!Jel’ da sam pogodila? — Varaš se Maro, promuca Jova. — Ne varam se, Jovo nego te molim da mi kažeš, kako se zove ta srećna devojka, u koju si se zagledao?Da li je lepa i da li te voli? — Ja ti opet velim, Maro, da se varaš.Malo čas ti rekoh, da sam siromašak bez igde ikog i — skoro bez igde ičeg.A u tako siromašne mladiće, ma kako oni bili vredni, zdravi, pošteni, pa i lepi, slabo se nađe koja devojka, da se u njih zagleda.A ako se baš i nađe koja, od toga nema vajde, jer nju roditelji ne daju za golaće, nego je, i preko njezine volje, udaju za ma kakva čoveka, samo da je imućan.Eto, za to sam uvek i izbegavao devojke. — Pa dobro, Jovo, zar se ti još nisi ni u jednu devojku zagledao?! — Ja Maro?E, baš ne znam, kako na to da ti odgovorim!... — To nije teško: ja tražim da mi kažeš istinu! Jova pretrnu; dođe mu i milo, a spopade ga i neka strava. — Maro, ti ne znaš kako mi je teško da ti ispovedim ono; što srce oseća.Ali kad tražiš istinu, istinu da ti i kažem.Ima neko vreme, kako sam se zagledao u jednu devojku.Veruj Bogu, da bi mi veoma teško bilo, kad je počešće ne bih viđao...Ali, ne mogu ti kazati njeno ime...Ne smem! — A zašto? — Zato što bi mi se ti smejala što sam se u nju zagledao... jer je ona bogata, a ja siromašak... — A zna li ona, da si se ti u nju zagledao? — Bog s tobom, Maro, kako će ona to znati, kad se ja nisam nikom poverio?A njoj samoj — to ne bih smeo ni kazati. — Jovo, meni je mnogo žao što nećeš da mi kažeš ime te devojke?... Jovu podiđoše žmarci.Video je, da se Mara za nj’ interesuje; da je ovo pitanje naročito upravila na njega za to, da uđe u najdublju tajnu njegovih osećaja.To u njemu razbudi neku čudnu milinu i neopisanu radost, da se odmah rešio da joj kaže — — sve... — Maro, zbunjeno promuca. — Šta, Jovo? — Zar baš želiš da ti kažem ime devojke, u koju sam se zagledao. — Želim! — Hm, ti ćeš mi se smejati kad ti budem kazao ime te devojke? — A što bolan, da ti se smejem? — Ono, znaš, kad ja tebi kažem, onda i ti meni reci, jesi li se u koga zagledala i ako jesi, onda — u koga!Hoćeš li? — Hoću, Jovo... kazaću ti. — E, onda, Maro, smejala se, ili ne, ja ću ti kazati pravu istinu, pa gde puklo — da puklo!...Ja sam se Maro.... baš u tebe zagledao.... Pri ovom priznanju, Jova se beše sav zajapurio od stida, a kad izusti reči: „u tebe...“ i Marino lice obli rumen. Nasta ćutanje.Oboje behu od stida i radosti zanemili.Ne smedoše jedno drugom u oči pogledati, a još manje što reći.I Bog zna dokle bi tako ćutali, da se Mara prva ne ohrabri, te polako upita: — Veliš li ti, Jovo istinu, da si mene begenisao? — Rekao sam ti, vala pravu pravcitu istinu...Ja ti se, Maro, životom svojim zaklinjem, — jer nemam u što drugo, da sam ti istinu i samo istinu rekao. — Ti me voliš, Jovo? — Volim te, Maro, ka’ i samog sebe i... više još.Ali — — — — Reci... šta? — Ali je zalud... što te volim, jer si ti kći imućnog gazda Živana Đurića, a ja — jedan siromašak.Ti mene, kao jedinica tako imućna oca ne možeš voleti...Baš kad bi me i volela, tvoj te baba i nana ne bi dali za jednoga rabadžiju — Jovana Ilića iz Trstenca. — Ali, ako se ti, Jovo varaš. — O, kam’ sreće da se varam, ali... znaš šta, Maro!....Ja te sad opominjem da i ti održiš reč, i da mi kažeš, što si sama obećala: da li si se i ti u koga zagledala? — Jovo, ja sam u knjigama čitala da ne valja lagati, zato sam malo čas i htela, da mi istinu kažeš.A kad sam videla da si ti to učinio i ja ću tebi, evo, pravu istinu reći.Devojka, koja ti želi svaku sreću i dobro, ka’ i samoj sebi — to sam ja.Ja sam se, Jovo, u te zagledala još prvih dana, kad si počeo dolaziti našoj kući da tovariš žito i teraš na Zabrež. — Maro, uskliknu Jova, da li je to istina? — Istina, Jovo, života mi... — I.., ti me od istine voliš? — Volim te vala, Jovo, više, nego li i samu sebe. — Ako me ti, Maro, odista voliš, kao što volim ja tebe, onda ćeš i ti biti nesrećna kao što ću biti ja.Tvoj babo je imućan i ja te u njega ne smem tražiti, jer znam dobro da mi te neće ni dati, nego će i on — kao i svi imućni zelenaši — tražiti zeta, koji je ravan njemu u svemu. — Ja na to neću pristati...! — A zar ti misliš da će te on pitati?Ti ne znaš da je i tvom babi, ka’ i svima ostalim, koji su ka’ i on, pukla ala za imaćem.Što god više imaju, time je i njihova želja veća za što većim imaćem. — Šta će meni imaće, kad mi se ne bi dalo ono, što moje srce hoće i što bi me usrećilo?Kad bi bilo to, što ti veliš, ja bih onda sto puta, volela, da sam kći siromašnih roditelja, te bih mogla postati ženom onoga čoveka, koga volim i koji me voli. — O, Maro, kamo sreće da si ti kći siromašnih roditelja, kao i ja — onda bi bili srećni, jer samo u iskrenoj ljubavi, zdravlju i radu, život je prava sreća . — Čudim se, Jovo, što tako govoriš.Ne mogu da verujem, da moj baba ne bi pristao da me da za tebe, kad bi mu oboje rekli da se od sveg srca volemo i da bi bili srećni, kad bi se uzeli? — Ja znam dobro, Maro, šta govorim, jer sam video, da većina imućnih ljudi tako postupaju sa svojom decom.Kad sam bio vojnik u Beogradu, ja sam gledao više puta kako su roditelji udavali svoje kćeri za one, koje ne vole, samo za to, što su bogati.Pa kad tako rade tamo za što ko bajagi ne bi to radio i tvoj otac ovde? — Zar ti misliš da u takve spada i moj baba? — Nemoj da se ljutiš, Maro, što ću ti to evo sada i dokazati.Ti znaš da je on ovu pšenicu kupio od siromašnih seljaka još „na zelen“ po 35 groša 100 oka, pa još da mu je ovde, u magazu donesu.Meni je platio po 3 groša od 100 oka da mu je prenesem na Zabrež.Ele, kao što vidiš njega na samom Zaarežu, gde je prodaje trgovcu, staje pšenica po 38 groša 100 oka.A znaš li ti, Maro, pošto je tvoj babo prodao tu pšenicu? — po 90 groša!A to će reći: da je na svaki 100 oka zaradio 52 groša.Ovih 52 groša, Maro, krvavi je znoj onih siromaha, što su prodali pšenicu, a bogami i moj, jer kao što ti rekoh, on mi plaća 3 groša od 100 oka do Zabreža. — Je li, Jovo? — Šta, Maro? — Čini mi se, da ti strašno mrziš one, koji se tako bogate, pa i moga babu? — Ja mrzim, Maro sve one, koji, da bi se što više obogatili, gule i kožu s leđa jadnoj sirotinji, razume se da pored njih mrzim i tvoga babu. — Pa kad ti mrziš tako moga babu, kako možeš voleti mene — njegovo dete? — Ja tebe volim zato, što si lepa, vredna, dobra i poštena devojka, i, što bih — kad si takva, bio s tobom srećan! — Pa kad kažeš da bi sa mnom bio srećan, a i kad si danas iz mojih usta čuo da te volim, kao što i ti mene voliš... onda me traži od mojih roditelja. — Ne mogu, Maro, ne mogu... — A zašto? — Za to, što bi to bio uzaludan posao. — Onda ću ja da pitam nanu! — Pitaj je, i moli, da ona prvo pristane, pa posle da poradi kod gazda Živana!O, kako bismo bili srećni!Ali, Maro, ako nana na to ne pristane, moli je da ništa ne kazuje gazda Živanu, jer bi mi mogao oduzeti posao, koji kod njega radim!Ja ne žalim posao, jer ga mogu naći i kod drugih gazda, već bi mi bilo teško, što bih tako bio sprečen da te viđam, a čini mi se da bih presvisnuo, kad te ne bih češće viđao. — Sve ću ja to udesiti.Moliću nanu, plakaću pred njom, reći ću joj, da ću biti najnesrećnija devojka na svetu, ako me ne bi tebi dali.Reći ću joj i to, da se ako me ne dadu tebi neću nikada udavati. — Ali, ako opet zato moraš za drugoga poći? — — Zar ja za drugog da pođem?! — To neće biti nikada! — Nemoj zaboraviti, da će te roditelji namorati. — Ako bi moji roditelji to učinili, onda bi me ubili, jer ja s drugim niti mogu, niti hoću da živim.Ja bih tome mome nametnutom mladoženji kazala: da ja njega ne volim, već da volim tebe, pa bi ga čak molila, da kaže babi i nani da on mene neće da uzme. — A zar ti misliš, da taj isti tvoj mladoženja, ne može biti isto tako, kao i ti, nagnan od svojih roditelja da uzme tebe za ženu zbog tvog imaća?Promisli samo, da će i on možda voleti kakvu čestitu, siromašnu devojku? — Kakav bi naopako bio taj momak, koji bi pristao da uzme devojku, koja bi mu u oči rekla, da ga ne voli, već da voli drugog?On bi onda morao odkazati poslušnost svojim roditeljima.Ne valja i grehota je roditelja uvrediti.Ali kad oni hoće na silu da ubiju i sreću i život svoga deteta — Bog prašta. — Maro! — Čujem, Jovo? — Ja vidim da si ti pametna devojka, jer o svemu pametno sudiš.No, često puta, roditelji, koji bi uvek poginuli za svoje dete, nekad se tako izbezume, da ga i upropaste.Koliko li je i koliko mladih devojaka i momaka unesrećio sam roditelj, vezujući „milo za nedrago“. — Ja znam da je tako, nego.... — Šta, Maro? — Hoćeš li ti, da se mi danas ovde zaverimo, da ćemo se uzeti ma to bilo i protiv volje mojih roditelja? — Pristajem, Maro, od sveg srca.Ja ti se svojom iskrenom ljubavlju zaklinjem, da se neću drugom oženiti sem tobom! — A ja ti se, Jovo, isto tako, zaklinjem svojom čistom i iskrenom ljubavlju.Moleći babu i nanu da me za tebe udadu.Ali, ako bi me silom nagnali da se udam za drugoga, a ne za tebe, ja ću upropastiti i sebe i dom u koji odem. — Ja te, Maro, toliko volim, da bez tebe neću moći živeti. — Ostaješ li čvrsto pri svojoj zakletvi? — Ostajem čvrst ka’ stena! — I ja, Jovo! — Znaš šta, Maro? — Šta, Jovo? — Ja mislim, da bi ovu našu zakletvu trebalo ma čim bilo da utvrdimo.Znaš, takav je adet, da koje od nas dvoje ne bi posle odricalo. — Pristajem.No, reci mi čime? — Ono... vala... i ja ne znam...! — He, ti znaš to, samo se snebivaš.Reci, Jovo, slobodno pa da radimo... — Ono.... znaš.... ja baš... kako da ti kažem... znam kako, ali ne znam... ovaj... da li ćeš ti pristati!? — Govori samo... — Nego... znaš... ovaj... meni je stid, da ti to pomenem... — Onda znaš šta? — Šta? — Da ostavimo, da nam jamče naše poštene reči. — Ja bih... znaš... voleo... da mi to utvrdimo, ako se ti... ovaj... ne bi ljutila onako, jednim poljupcem... Zagrliše se.Na usnama njihovim toplo se sreo, dug poljubac.To beše trenutak neopisane radosti.Dva se srca srodiše, da docnije osete svu gorčinu varljive sreće i prolazne radosti...Jova razdragan povika: — Sad si moja, Maro, to mi ovaj tvoj mili i slatki poljubac svedoči.Teško onome, ko bi mi te oteo — I ti si moj, Jovo! Zaklinjem ti se mladošću svojom, da ću onog, koga bi mi za muža pomenuli, ubiti kao svako pašče, jer bi mi on otrovao život, uništio sreću, razorio nadu...Zaklinjem ti se Bogom, koji na nas gleda, da ću samo tebe voleti, tebe svojim mužem zvati...Jovo, ti si moj, do poslednjega časa moga života: Tako mi Bog pomogao. Od velike i imućne zadruge Milovanovića iz Trstenice, još je u životu samo stari Jakov s njegovom Tomkom i sinom Kristivojem. Kristivoj je bio lep mladić, pravilno razvijen.Učio je samo osnovnu školu, jer mu otac nije dao da uči više škole; jedinac je, pa nije rad bio rad da ga od sebe odvaja.Kao sin imućnih roditelja, nosio se svagda čisto i lepo.Dvadeset prva mu je godina.Od vojske je oslobođen, jedino za to, što je jedinac u svoga baba. Na svadbama, na zavetinama... jednom reči na svima veseljima, bio je prvi u kolu.Igrač je bio za priču.Devojke su se otimale, koja će se pre do njega u kolu uhvatiti.A boga mi, nije ni čudo.Momak naočit, lepo odeven, a po vrh svega toga — jedinac imućnih roditelja.Izgledalo je da je bogaština najviše njemu i privlačila devojke.Kad se zna da bi po kakav ćifta seoski prodao za pare i svoje rođeno dete, onda se ne treba ni malo čuditi što se i proste seoske devojke otimaju da se udadu za imućna muža. Bilo zbog lepote, bilo zbog njegovog velikog imaća i lepe nošnje, tek su njega volele sve seoske devojke, a on na protiv, voleo je samo jednu.Jest jednu, ali ta je jedna i po lepoti i po skromnosti bila dostojna njegove ljubavi, bila najbolja prilika da mu bude drug u životu.Ta devojka zvala se Anđa, kći stare i siromašne Živane iz istoga sela. Zaista, možda je velika retkost da sve četiri glavne ličnosti u ovoj priči, koje do sada pomenusmo, budu obdarene od Boga kako lepotom tako i ostalim vrlinama.Ali ipak tako je u istini bilo. Anđa je sirota devojka; ima samo svoju staru majku, ali, retko da je bilo u celoj valjevskoj Posavini devojke, koja joj ne bi zavidela na njenoj lepoti.Tu njezinu lepotu lica i snage, ukrašavaše dobrota srca, plemenitost duše i njeno primerno, moralno vladanje, koje je jedna od najvećih dragocenih osobina jedne dobre i čestite devojke. Kristivoje se poodavno zagledao u Anđu, ali nije nikako imao zgodnu priliku da joj to kaže.Na svadbi Mitra Stevanovog ukaza mu se podesna prilika.Igrajući u kolu do nje, on se reši da joj to poveri.Mučio se istina dosta, kako da počne, ali je opet otpočeo. — Anđo!... ja bih ti kazao nešto, ako se nećeš ljutiti — poče Krstivoje. — Sa mnom ti je slobodno govoriti, ali samo što je dobro i pošteno. Kolo se pusti i oni zajedno pođoše malo ustranu, produžujući razgovor. — Ja nisam vala od onih, Anđo, koji bi govorili ono... što nije za govor...Nego — čuj me, a moram ti vala reći, pa ma se ti i ljutila...Znaš ja sam se u tebe zagledao i to poodavno, pa, ako hoćeš pravo da ti kažem... ovaj... ja te volim, vala ka’ i sama sebe...Jes... a bogme i više!... — Mani se ti toga govora, Krstivoje; tebi je valjda do šale... ti si bogat, a ja kći sirote Živane.... — Nemoj tako, Anđo!Života mi moga — ja ne teram šalu.I da bogda mi oči ispale, ako ti nisam pravu pravcatu istinu rekao!... — Pa baš da si mi i istinu kazao, kakva vajda od toga?!Ja sam sirota devojka, a ti jedinac imućne kuće Milovanovića... — Zar, ako sam ja sin imućne kuće Milovanovića, da te ne smem voleti što si siromašna devojka?! — Možeš, ali opet ti velim: kakva vajda od toga?Ti mene ne možeš uzeti, a baš i kad bih hteo, ko zna, da li bi na to pristali i tvoji roditelji? Svirac poče i drugo kolo, ali se oni na to i ne osvrtahu! — O, Anđo, zaklinjem ti se svim na svetu, da ću te uzeti samo, ako ti mene voliš i ako hoćeš da se uzmemo! Anđa diže glavu pogleda ga pravo u zenicu i zapita: — Da li se ti to ozbiljno kuneš? — Života mi, Anđo.... — Ja ti verujem, Krstivoje, i za to ti velim: ako ti mene ozbiljno voliš, ako bi ti mene odista uzeo, onda to kaži tvome babi i tvojoj nani, pa ako i oni pristaju, a ti im kaži, da dođu mojoj nani i da me traže; moja ih nana neće odbiti. — Ti onda pristaješ? — Pristajem,... — E onda... ja ću babi i nani kazati koliko sutra.... — Ako me toliko voliš, onda im možeš reći još danas pri večeri. — Pravo veliš, Anđo.Tako ću i učiniti....Svirac umuknu.Kolo se rasturi.Nasta žubor međ omladinom.Krstivoje i Anđa pođoše svojim kućama.Na rastanku, Krstivoje reče: „U zdravlju, Anđo, ja ću ti reći, šta mi budu babo i nana kazali!“ Anđa klimnu glavoi sa svojom lepom susetkom Stevanijom ode svojoj kući.... Veče je. Stara Tomka zapalila sveću i spremila večeru, na reče Krstivoju da otide na ulicu, te da zovne Jakova, koji se razgovaraše sa Nikolom Rajkovim. — Zvaću ga... ali, pre nego što odem da ga zovnem, imam nešto da ti kažem i da te kao svoju milu nanu za nešto zamolim — reče Krstivoje. — A šta to, blago nani? — Obećaj mi da me nećeš karati! — A što bih te karala, blago meni?Zar ja tebe da karam?....Kad sam te ja i do sad karala. — Nisi, nano!Ali, ni ja tebi do sad nisam kazivao ovako što, kao što ću sad da ti kažem. — Pa kaži, blago tvojoj nani!... — Znaš, nano....Rekla si da me nećeš karati.E onda — da ti kažem.Poodavno sam se zagledao u Anđu Živaninu....Danas, u kolu na svadbi Mitra Stevanovog, ja sam joj to kazao....Jes, i pitao je, da li i ona mene begeniše.Ona mi je rekla da me voli....Ele mi se tu dogovorimo, da ja kažem tebi i babi, pa da vi odete njezinoj majci, da je tražite.Rekla mi je još da vas njena nana peće odbiti....Ja je, nano, mnogo volim, ali to ne smem kazati babi, već — eto — kažem tebi, a ti reci njemu sad pri večeri i moli ga da ide sutra da traži Anđu. — Hoću, srećo moja.A i vreme je već da te ženimo.Ali, što ti to ne kaza nani ranije, pa da ti nađemo i lepu i imućnu devojku? — Molim te, nano, govori ti o Anđi, a ne o drugoj — a ja odoh da zovem babu. — Čiča Jakov nazva svojoj baba Tomki: „dobro veče“, i sednuvši za postavljenu sovru, počeše svi večerati.Kad je bilo oko pola večere.Tomka otpoče: — Znaš šta je novo, Jakove? — Znam! — Eto, danas ćata Dragutin čitao je novine, kako je od stranaca uzela naša vlada u svoje ruke duvan i železnicu.Bog da prosti.To je kod mene novo, a kod tebe? — Evo šta.Naš Krstivoje hoće da se ženi? — E, neka je sa srećom.To mi je milo, što si me obradovala, jer sam se već bacio u brigu, da neće dobro poneti letina, te i zaboravih da imamo sina na ženidbu i da ćeš mi ti o tome pričati. ’Vala Bogu i treba već o tome govoriti.Ja sam to i pre mislio, ali sam čekao da se kurtališe vojske.Sad kad i on sam hoće — to i bolje.Gledaću da mu nađem kakvu dobru miraščiku.Ta u našoj Posavini, ima, ’vala Bogu dosta lepih i imućnih miraščika, i jedinica imućnih roditelja.Lako je meni naći devojku za našu kuću. — Ti veliš neku imućnu miraščiku! — Pa ja kako!? — Ono... to bi tako i trebalo.Krstivoje je jedinac, a mi smo mu stekli lepo imaće, pa bi bilo dobro da mu i mlada bude imućna, jer, što više imaju — to bolje.Ali, evo belaja.Kristivoje ne misli tako.Begenisao je jednu devojku i veli da hoće samo nju, a rekao mi je, da je i njoj to isto kazao, kad su bili u kolu. — Šta veliš, more! — Eto to.On je našao devojku i hoće da idemo da je prosimo. — Koliko ja znam, u našoj Trstenici nema devojke koja bi mogla poći za Krstivoja, pa bih baš voleo čuti, koja je to što ju je on begenisao, te nas već tera da je prosimo? — On se, Boga mi, zagledao u Anđu Živaninu. — Jesi li ti pri sebi, ženo?! — Govorim ti ono, što mi je dete kazalo! — A je li ti, more, zar u bogatoj Posavini nisi našao da begenišeš koju drugu devojku iz kakve imućne kuće, već si našao golu Anđu Živaninu?! Znaš, babo, ima dosta devojaka, imućnih i lepih, ali je Anđa najlepša, najbolja, pa, boga mi, i najimućnija.Istina ne s imanjem i novcem, ali je dobra srca i poštena devojka, a ja mislim da je to i najveće imaće, koje je potrebno našoj kući. — Bogami i ako je dete — pametno kaže!Protiv Anđe ne može niko ništa rđavo reći, do samo dobro i pošteno! — reče Tomka. — Ma je li tebi, Tomka, svraka mozak popila, kad tako govoriš?!...Zar da nam gola Anđa bude sna? — Ja govorim ono, što jeste, a to, boga mi, i ti znaš, sem ako hoćeš za inat da govoriš! — Ono.. nije dušu grešiti!Anđa je istina lepa, zdrava, vredna i poštena, ali je ujedno i sirota. — Znam, babo, al’ ja neću drugu.Ja hoću Anđu, ili se neću ženiti — reče odvažno Krstivoje. — Ono ja znam, kad bi ti zapovedao, da bi učinio i grđe i gore, ali dok sam ja živ — neću dati, da se bruka čuvena i poštnna kuća Milovanovića. — Nedo bog, babo, da ko misli na brukanje naše kuće, a još manje ja: na kome će danas sutra i ostati naša kuća.Ja mislim, da svojom ženidbom s Anđom ne bih osramotio našu kuću, već bi je još više podigao. — Ti tako misliš, ali si još mlad, te još kapom teraš vetar.Znaš li ti, da bi Anđu ostavila sva vrednoća, kad bi u našu kuću došla, jer bi se što no vele: „našla vila u čem nije bila“. — Nemoj, babo, da se grešiš.Anđa je u sirotinji odrasla i zna šta je nemanje, pa bi našu kuću čuvala i kućila, ka’ svaka dobra domaćica. — Razladi se ti, dete!Tebe će babo naći devojku, s kojom će naša kuća biti zadovoljna. — Za mene, babo, nemoj drugu tražiti, jer ti opet velim, da drugu neću. Pošto Krstivoje ovo reče, ode napolje da legne pod veliki orah, gde spava još od proletre. — Čuli ti, Tomka, šta ovo derište večeras govori? — reče Jakov. — Čula sam sve što je reklo; kazalo je pametno. — Ama, čuješ li, babo, nemoj ti njemu odobravati, jer ja nikako neću pristati da Anđa bude naša sna. — Ja mu ne bi odobravala da je rđavo govorio.Deca se vole.I pravo da ti kažem, ja se bojim kakve nesreće, ako u tome ne poslušamo dete.I ja kad sam za te pošla, bila sam sirota, pa smo lepo živeli i ovo sve naše imaće zajedno stekli. — Ama, čuješ li ti, babo, kao god što se dete zagledalo sada u Anđu tako će se sutra zagledati i u drugu.Mlad je, pa kapom tera vetar.Već znaš šta? — I Šta? — Ti znaš kćer Živana Đurića iz Drena? — Znam!Viđala sam je niše puta. — Pa kako ti se ona dopada? — Ne znam kakva je radnica, kakvog je poštenja i naravi, ali je, onako na očima, lepa devojka. — E — dakle čuj! Ja je dobre znam.Raspitivao sam, a — kao što znaš išao Živanovoj kući.Video sam da je dobra devojka, pa još od dobre vamilije, a i jedinica u onako imućnoj kući.Ja mislim, da nju prosimo za našeg Krstivoja.Imućni smo, ka’ i on, a u nas jedinac, kao i u njega jedinica.Zato nastigurno mislim, da će i Živan jedva dočekati i bez reči dati svoju Maru za našeg Krstivoja.A zašto i ne bi, kad znam da bolje prilike u Posavini ne bi ni mogao naći? — Mi, Jakove, imamo jedno dete, pa bi bio greh da ga unesrećimo, ako mu drugu koju dovedemo, koju on ne begeniše. — E, ti ne mo’š a da ne trabunjaš koješta! — Ja sam majka i bojim se za svoje jedinče. — A zar, more, nije ono i moje?! — Jeste, ali ti veliš, da ga oženimo bez njegova znanja, s devojkom, koju on neće, a ja tako ne bih htela, jer bi to bilo pravo zlo za našu kuću i naše dete. — A od kud ti opet znaš, da on neće hteti Maru Živanovu? — Znam, a znaš i ti, jer nam je to dete malo čas kazalo: „Nemoj, babo, ti tražiti drugu, jer se ja s drugom neću ženiti.“ — E, baš si ti čudna žena!Ama ti zaboravljaš, da će dete sutra, čim vidi Živanovu Maru, to isto kazati: „Hoću nju, il’ ni jednu drugu.“ Mladež je takva: vidi Maru — zaboravi Anđu. — Meni je drago i za Maru, samo ako je dete hoće.Ali mi ne bi bilo milo, da ga namoraš, kad je on ne bi hteo! — Ja ti opet velim, da će se oni, malo po malo, u životu zavoleti. — Nemoj, tako, Jakove, jer i sam znaš mnoge, koji su se tako na silu uzeli, pa su posle čemerno provodili život! — Ti znaš mnogo da pričaš, zato i neću s tobom više o tome govoriti, niti ću njega za to pitati.Idem ovih dana Živanovoj kući, da ga pitam, hoće li sa mnom da se oprijatelji, a onda, onda ću odmah i sve uglaviti. — Ti si starešina kuće i pametani pa čini, šta te Bog uči.Ja se ni do sada nisam s tobom svađala, pa neću ni sad. Osvanuo je praznik Spasov-dan.Mara je, kao i obično, ustala rano.Pošto je posvršavala svoje obične jutarnje poslove, otišla je u veliku gostionsku sobu da je opaje i uspremi.Pošto je opajala, protresla jastuke ponjave, a sobu uredila, uze da čisti prozore, jer gazda Živanova kuća imađaše svuda na prozorima staklad.Čisteći stakla na prozorima, ona svojim glasom vrlo tiho pevucaše: „Ej! nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago....“ Ma koliko da je Mara polagano pevala, nju je ipak majka čula, i ulazeći u sobu, reče: — Pevaš li, Maro? — Pevam, majko! — Ako, Maro, ako; do veka pevala — za plač ne znala!... — Vala ti, nano, da bogda da ti sa mnom budeš srećna! — Ja ću biti srećna, dete moje, kad tebe udomim — blago majci. — Bože zdravlje... biće i to, nano. — Pa ti si, Maro, već velika devojka, vreme je da ti tražimo mladoženju... a? — Pa ima vremena, nano! — Vreme je tu, kćeri.Ja mislim da si se već zagledala u kojeg momka, na kriješ od tvoje nane... a? — A... nije, nano! Marica klimne glavom u neverici. — A hoćeš li kazati tvojoj nani, blago meni, da ti tražimo mladoženju? — Ako se ti, nano, ne bi što ljutila, ja bih ti baš i kazala. — Kaži slobodno, blago tvojoj nani s tobom!Na tebe se nana nije ni dosad ljutila, niti te je karala — pa neće ni sad.Ti si mi dobro i poslušno dete! — Ja sam se... ovaj... znaš... zagledala u Jovu Ilića iz Trstenca, što često kod nas s kolima radi... — Šta veliš, Maro?! — Pa ti si mi, nano, rekla da se nećeš ljutiti? — — Ja se, sinko, ne ljutim, što si mi kazala, već se ljutim što kažeš da si se zagledala u Jovu. — A za što nano? — Pa znaš ti, kćeri, da je Jova golać bez igde ičega i bez igde ikog!? — Tešto, nano!On jeste siromah, ali vredan i pošten mladić. — Znam, sinko, ali kako bi mi mogli učiniti tu bruku, da našu jedinicu damo jednom golaću, pa baš da je sve tako — kao što ti reče. — Zašto bi, nano, bila to bruka?Ako je Jova siromah, mi ’vala bogu imamo dosta imaća, pa ćemo raditi i biti srećni zadovoljni.Slušaćemo vas kao što priliči dobroj deci. — Ja priznajem, sinko, da je tako.Ali ti opet treba da znaš: da ima lepih, vrednih i poštenih mladića, a u jedno i imućnih.I — mi tebe možemo samo takvom momku i dati — Ja, nano, Jovu volim... mnogo volim.Ja bih svisnula, kad ga ne bih češće videla, i vi ćete učiniti veliko zlo, ako me za njega ne date... — Ti si, dete, pametnija od mene, jer si učila škole i čitala knjige, pa možeš imati i pravo, ali meni moja stara pamet opet veli: da ja imam pravo.Ali ja ću o tom govoriti sa Živanom, pa kako on presudi, ja i ti moramo pristati. — Jest, nano, ti mu kaži i zamoli ga, da zbog toga ne oduzme Jovi kiriju, i da drugog na njegovo mesto uzima. — Kazaću mu, sinko, čim ga trevim dobre volje. Mara je nestrpljivo čekala Jovu, da mu kaže šta je sa svojom nanom razgovarala.Ali, evo belaja!Nema sad za Jovu nikakva rada, i on ne dolazi, no radi u Obrenovcu.Tera tamošnjim trgovcima žito na Zabrež.Nije nikako mogla da mu poruči da dođe.Zato je morala čekati dok sam dođe. Od Marinog razgovora s majkom proteklo je već nekoliko dana, a njezina nana nije još kazala Živanu Marinu želju.Tome je bio uzrok taj, što je Živan otišao u Beograd do nekih žitarskih trgovaca, jer je s njima imao neka posla. Posao, rad kojega je Živan išao u Beograd, svršio je onako kako je želeo, zato je pokupovao u beogradskim dućanima poviše raznih stvari za svoju jedinicu i — vratio se kući. Mara ga je još na vratnicama presrela, poljubila u ruku i prihvatila iz njegova naručja neke stvari da mu olakša. Pri večeri Živan je pričao svojoj Marici kako je ćario u Beogradu, i da je kupio poviše stvari za Maru.Mara beše otišla u vajat. — Znaš naša je Mara već čitava devojka, pa valja sve pribaviti, što joj treba.Danas — sutra, ako se ukaže dobra prilika, treba da je spremna — reče Živan. Vogu hvala, pristigla je već za udaju, i ja pre neki dan, kao majka, uzeh s njome o tome razgovarati.... — Pa šta veli? — Veli da je već begenisala jednog momka. — Ene!Zar tako naša Mara?!A koji je taj momak? — Jova Ilić iz Trstenice — reče Marica. — Šta veliš, Marice?! — Eto!... što rekoh.... — Zar baš Jovu... moga rabadžiju?...Onog golaća iz Trstenice?! — Njega, Boga mi! Živan namršti čelo, nije mogao verovati.Zato viknu Maru da dođe.Hteo je iz njenih usta da čuje da li je tako, jer je sve mislio, da se devojka samo s majkom šalila. — Maro, dete moje.Tvoja mi nana reče nešto, što ja nikako ne mogu da verujem, jer bih tad držao da si se izbezumila. — A šta to, babo? — upita Mara polako, a već nagađaše šta će je pitati. — Jesi li ti rekla nani da si begenisala Jovu iz Trstenice? — Jesam, babo!... — A jesi li se ti to našalila s majkom? — zapita Živan Maru. — Nisam, babo! — Bog s tobom, dijete! — I s nama svima, babo! — Zar se ti, Maro ne moga zagledati u momka, koji ti je prilika, već u golog Jovu?Zar misliš da sam te ja podigao od litre mesa i tekao ovo imaće za kojekakve gulavere i tuđe sluge?! — Ja sam, babo, kazala nani, a evo i tebi sad da kažem.U Jovu sam se zagledala zato, što je vredan, pošten, a i lep momak.Njega sam begenisala i mislim da ćete i vi pristati da dobijete tako čestita i vredna momka za zeta.Nisam mogla ni slutiti, da se on vama neće dopasti — samo zato, što je siromah? — Nisam ja valjda, Maro, poludeo, da te dajem njemu i podobnima njemu.Neka on traži svoju priliku i nek ne misli na Živanovu Maru, jer je za života moga neće dobiti... — odgovori ljutito Živan. — Ali babo, ja hoću njega.Zaklela sam se.A i on se meni zakleo, da se neće drugom ženiti. — A gde ste se more, vi to kleli i zaklinjali? — U našoj magazi... kad je tovario šenicu i vozio na Zabrež; i to onoga dana, kad si ti, babo predavao žito beogradskom trgovcu. — Batali ti, dete moje, taj račun, što ste ga vas dvoje gradili bez krčmara.Naći će tebi babo momka, da se i ti i ja podičimo.Ne nadničara i tuđeg slugu, već imućna kao što smo mi, ako ne i jače.... — Nemoj tako babo jer se ja neću udati za drugog, osim ako ne na silu.Vi me volite kao roditelji, pa za to i treba da me usrećite! — Zato, što te volim, baš i velim da te nedam golaću.Mi hoćemo da te damo imućnu čoveku, pa da blaguješ, a ne da se patiš.Nemoj ti zato da se brineš, već idi sad pa spavaj, a babo i nana staraće se o tome.... Mara, ćuteći, poljubi roditelje u ruku, po običaju, i ode u svoju sobu. — Baš si ti, Marice, nepažljiva žena.Kako si mogla dete pustiti samo s onom lolom, te joj zavrteo mozak, da ćemo sada videti žive muke da je povratimo. — Jovu sam uvek znala kao čestita momka, pa se zato nisam ni bojala za Maru.Onoga dana kad je on došao da tovari šenicu; imala sam veoma nužna posla, zato sam je i pustila da mu magazu otvori. — Sad šta je bilo, bilo.Pazi bar od sad da se on ne bi s njome sastajao.Ja ga neću više uzimati za rad, ali on opet zato može doći da se s njom vidi i sastane.Zato otvaraj oči! — Ali, ona mi je kazala... — Šta ti je kazala?!...To se mene ništa ne tiče...Ti čini ono, što ti ja nalažem. — Ja sam te, Živane, i do sad slušala, pa, hoću, vala, i od sad.Ali, treba nam se starati o sreći naše jedinice, a tu treba pametno i lepo da se razgovorimo.Nije ti po volji Jova — dobro!Dede onda da i Maru od njega odvratimo.Ali ako ona samo njega begeniše, ne treba ni mi da joj sreću ubijamo: — Ostavi ti to meni.Ja sam u svemu mudar, pa kad sam umeo steći veliko imanje, valjda ću moći naći i zeta, koji priliči našoj kući. — Ali, ako se momak detetu ne dopadne? — Pa zar ja moram slušati dete!Di je to bilo da mesto kokoši — jaja kakoću...Jesi li ti, Marice, pri sebe. — Ja ti opet velim, Živane, da treba dobro otvoriti ovde oči.Ja sam zapazila da Mara voli Jovu od srca, i da nikad dobrom voljom neće poći za drugog.Pa posle — ona je pametna devojka... — Onda ti nisi pametna, kad veliš da je pametno, što jedno derište govori.Zar je ona pametna, kad voli da se uda za golog Jovu Ilića — ili za nikoga...Prektrsti se, ženo, boga ti! — Pravo da ti kažem, Živane, ako ona ne bi htela dobre volje da pođe za drugog, ja bih onda pre pristala, da je i njemu damo, nego da je na silu udajemo za onoga, koga ona neće.Teško onoj kući, moj Živane, u kojoj se muž i žena, mesto ljubavi i volenja, mrze i preziru.Daleko neka bude to od našeg deteta.Bog neka sačuva našu Maru od toga!Ali... ti si joj otac kao što sam joj ja mati.Ti je voliš kao što je i ja volim.S toga čini što je dobro i pametno, ja ću biti zadovoljna.Ta mi smo i onako ženske glave i moramo slušati starijeg. — Sve ćemo mi to dobro narediti, moja dobra Marice; samo ti opet velim da dobro paziš, da se oni opet ne bi sastajali...Ama, nemoj je ni koraka samu pustiti.A ona mi lola više neće priviriti u kuću.Neda Živan Đurić svoju krvavu tekovinu i svoje dete takvim golaćima kao što si ti Jovo!...Gledaj ti Cvetu vodeničarevu, a ne Maru Živanovu. O Vidovu-dne, na obrenovačkom vašaru otišao je Živan s Maricom i Marom, da što provašare, a najviše radi Mare — da se malo provede, da vidi sveta.A što i ne?Živanu je dao Bog, ili — bolje reći — ona sirotinja, s kojom je Živan imao posla; a vašar je tako blizu. Na vašar je došao i Jakov Milovanović sa svojima.On, istina, nije imao bozna šta da vašari, ali je znao, da će tamo biti Živan sa svojima, pa da promerka e da li bi Živan pristao da se oprijatelje — da mu da Maru za Krstivoja. Prolazeći kroz vašar, Jakov je pazio, neće li gde spaziti Živana s njegovima.Kad je prolazio pored šatri, on spazi Živana gde sedi sa svojima u Krstinoj šatri. — A, gle! ene gazda Živana s njegovima!?Pomoz Bog, gazda Živane, — reče Jakov, prilazeći sa svojima Živanovom stolu. — Bog ti dobro dao, Jakove! — Kako si, Živane, jesi li zdravo! — A kako ti, snaša Marice? — Vala Bogu zdravo, gazda Jakove. — A gle Mare?!More čitava devojka!A kako, Maro? — Vala Bogu, zdrava sam — i poljubi ga u ruku. Tomka se zdravi redom sa svima, a Krstivoje poljubi Živana i Maricu u ruku, a s Marom se rukova. — Pa kako, Jakove kako? reče Živan. — Pa dobro vala Bogu! — A tvoj Krstivoje — neka je živ — porastao čitav momak... pa, ne bilo mu uroka, lep ko neka devojka. — Šta ćemo.Jedinac pa ga pazimo ka malo vode na dlanu. — I treba, i treba.Mi što imamo po jedno treba da čuvamo k’o zenicu. - More vaša Mara, neka vam živa, porasla velika devojka.Snažna k’o kakav snažan momak i boga mi i vrlo lepa.A koliko joj je godina, Živane? — Neka je živa, sad je uzela osamnaestu... — E pa onda već treba da gledaš da je udomiš. — Ono i treba Jakove.Ali — znaš jedinče je, pa nam je mučno tako brzo rastaviti se s njom i ostati kao dva panja kod kuće. — Teško i jeste, Živane, ali bog je rekao da se tako radi, a mi smo dužni boga slušati. — Pa tako je Jakove, božje se mora vršiti.Ali, mi smo radi da još malo posedi; biće vremena i tome.Pa, eto ni ti još nisi oženio tvoga Krstivoja, a on je, čini mi se malo jačih godina od naše Mare.... — Jes’ on je sad u dvadeset prvoj.Ja bih njega, boga mi, već oženio, nego sam gledao da ga prvo kurtališem vojske.I to sam vala bogu isposlovao.Sad već merkam priliku da ga oženim. — Treba, treba, Jakove.Ima čoveče, dosta devojaka.Naći ćeš ti lako devojku za tvog Krstivoja.On je dobar i lep mladić. — Pa ima, Živane, ali ja neću koju bilo.Moram tražiti priliku. — Tako je, Jakove, imaš pravo.Sin ti je jedinac.A za takvu kuću i takvoga momka treba dobra prilika, ali je opet lako naći.Ta naša je Posavina bogata time. — Pa da vidiš, Živane, i nije baš tako lako.Ja hoću poštenu, lepu, vrednu i imućnu devojku, a takvih je u nas ređe.Gola mi ne treba.Jedina kuća u našoj Posavini, s kojom bi se drage volje oprijateljio to je tvoja, Živane.I pravo da ti kažem tvoja mi se Mara poodavna dopala.Može biti da ćeš se ti malo ljutnuti, ali ja moram za svoje dete tražiti priliku, a tvoja Mara je za nj prava prilika...A posle toga, da se ne valim, naš je Krstivoje dobar, pošten, vredan, a boga mi i lep, te mislimo da će se i Mari dopasti. — Vala ti, Jakove, kad veliš da je moja kuća jedina u Posavini s kojom bi se ti drage volje oprijateljio.To je za mene i moju kuću velika čas.Tvoj Krstivije neka je živ i srećan, valjan je mladić i ja za Maru ne bih našao boljeg prijatelja, no što je tvoja kuća.Ali ti ja sad na to ne mogu odgovoriti, dok se malo s mojima ne porazgovorim.Ti znaš da je to red. — Pa tako je, Živane!Ja protiv reda i običaja nikad nisam bio.Samo, molim te da mi kažeš, kad da ti dođem kući, te da vidim, hoćemo li u ime božje biti prijatelji? — Pa neznam... kako ti veliš, Marice? — Ja mislim: Ivan-dan, — reče Marica. — Svaki dan je božji.Mi pristajemo,...Ivan-dan je dobar... osam dana još do njega. — Onda....Ivan-dan, Živane — reče Jakov. — Pa dobro!Neka bude, Jakove. — Pa kad smo ovo ovako srećno uglavili, hoćemo li malo da se prođemo po vašaru? — Pa, vala, možemo!... Za sve vreme govora i Mara i Krstivoje oborili su glave i ćutahu kao zaliveni.Kako im je bilo u duši kad su čuli svoje roditelje, kako baš pred njima otvoreno ugovaraju za njihovu veridbu, a njih i ne pitaju, kao da se njih ta stvar baš ništa ne tiče — to će lako svak pogoditi ali su morali ćutati.Pa ipak, Mara nekoliko puta htede prekinuti taj razgovor i reći Kristivojevom ocu, da je ona već zavolela drugog, ali je devojačka stidljivost uzdrža. Razgovor, koji se vodio između Jakova i Živana i njihov sporazum, veoma je uznemirio i Maru i Krstivoja.Obadvoje su slutili jedno isto.Mara je mislila: to će biti taj moj imućni mladoženja, kakvoga moj otac i majka žele.Krstivoje je tako isto mislio: da će mara biti ta njegova imućna mlada, koju žele njegovi roditelji.Oni su se poznavali i više puta su bili u kolu zajedno, ali nikada ni za jedan trenut, nije se jedno drugom dopadalo.Oni na to nisu nikada ni pomišljali. Krstivoje voleo je Anđu, a za druge devojke nije ni mario, k’a za lanski sneg. Mara je opet prvi zreli devojački pogled bacila na Jovu.Jova je prvi i jedini, koji je u Marinu srcu primljen i koji će na svagda ostati u njemu.I — Mara drugog ne može više voleti. Mara je išla pognute glave udubljena u tešku pomisao, da će je roditelji namorati da pođe za Krstivoja, te nije odmah opazila da joj je Jova, koji je takođe došao na vašar, i koji se već rukovao s ostalima, pružio ruku da se s njom pozdravi. — Kako si ti, Maro? — reče Jova. — Vala bogu! — odgovori mu Mara, veoma neraspoložena zbog teških misli iz kojih ju je Jovin glas trgao. Jova je na vašar došao samo da vidi Maru, pošto jo već toliko vremena nije viđao.Upravo od onoga dana, kada su se dogovorili i s poljupcima zapečatili svoju zakletvu da će jedno drugo uzeti.Ali kad ga je Mara onako neraspoloženo pozdravila — njega, kao da je grom udario. Njegovo, malo čas zajapureno lice od stidljivosti svo je postalo bledo.Osećao je strahoviti teret.Čudio se što ga ovi onako preko volje primiše: hteo je o tom Maru pitati, ali to i ne smede i ne moga učiniti.On skide šešir i reče: „S bogom!Ja moram ići rad nekog posla u varoš!“ — i ode. Jovine reči: „S bogom!“ Maru su jako potresle.Ona, šapućući reče: „E moj Jovo!Ja sam za tebe za navek izgubljena, ali ujedno i za sebe i za svoje roditelje, kojima je zinula ala za imaćem.Međer si mi ti pravo kazao, da takvi ljudi nemaju ni boga, ni vere, ni ljubavi ni duše.Teško deci takvih roditelja!... Malo pre veseli i zadovoljni Jova — sad je išao po vašaru satrven, slomljen!Njemu je srce parala strahovita misao, da je Živan obećao Maru Krstivoju Milovanoviću svojem imućnom komšiji.„Ali kako bi na to pristao Krstivoje, koji više voli Anđu nego život svoj! — bar tako je meni kazao. — Govorio je Jova kao u bunilu. — Pa onda, kako bi on mogao pristati da uzme Maru, kad sam ja njemu kazao da se s Marom pazim i da smo se zaverili.Krstivoje nije pristao, niti sme pristati; ali... ako opet pristane — teško njemu, teško Jakovu i Tomki, teško Živanu i Marici, teško meni i Mari — teško nama svima!I znaj Jakove Milovanoviću, ako ti silom nagnaš svoga Krstivoja, da uzme Maru Živanovu ili — bolje reći — moju, onda odmah po venčanju spremaj mu krst i ploču. U ovako strahovitim mislima i s ovako groznim pretnjama — stigao je Jova, pred samu noć, svojoj siromašnoj kućici, gde su ga čekali samo njegovi volovi, koji su bili gladni i žedni i koje je Jova voleo i svagda pazio te su zbog toga i bili najbolji u okolini. Njihova rika trže ga iz strahovitih misli, s kojima je došao svojoj kući.On se seti da su mu volovi gladni i žedni, te pohita da ih namiri. Kad je Živan sa svojima stigao s vašara kući, on pri večeri zapita svoju Maricu: — Boga ti, Marice, kako ti se dopada ono Jakovljevo dete?Da li da mu damo našu Maru? — Dete je dobro i ja mu ne nalazim mane.Ali opet ti velim, da prvo treba Maru da zapitamo, da li ga ona begeniše, jer se bojim da neće biti s njim srećna, ako dragovoljno ne pristane da pođe za nj. — More ne puštam ja ovu priliku lako.Zbog njenog tvrdoglavstva da ja budem lud.Volim, more, da ja nju gledam u punoj kući Milovanovića, pa ma i namrgođenu, nego li u praznoj Jove Ilića, veselu i nasmejanu. — Neka da bog da ona uvek bude vesela i nasmejana, pa ma u čiju kuću otišla.Ona je u sobi.Nešto je boli glava.Sad ću je zovnuti, pa da joj lepim lepo razložimo, da će joj dobro biti u kući Milovanovića i da treba da pristane na naše roditeljske savete. — Maro!Odi, dete! — Šta je, nano? — Ti si čula, da te Jakov tražio za snau, i da smo mu mi rekli, da hoćemo prvo s tobom da se sporazumemo, pa tek onda da mu odgovorimo.Zato, dete, mi treba da znamo i da budemo spremni, šta da mu kažemo kad dođe. — Pa šta, nano, da kažem? — To... da li ti se dopada Krstivoje i da li imaš volje, da mu budeš mlada.... — Jes, to imaš da kažeš Maro, — reče Živan. — Pa ja sam kazala da neću drugog, već Jovu. — Ma jesam li more, ja tebi kazao, da izbiješ Jovu iz glave. — Jesi, babo! — Pa šta sad opet pominješ njega? — Ja sam ti kazala, babo, da sam njega begenisala i drugog neću. — Ama, nedam ja tebe, more, za Jovu — jesi čula? — Pa dobro, babo, nemoj me dati — ne moram se ni udavati. — Nećeš, valjda, ostati kod kuće da sede pleteš?! — A što ne bi, kad vi to hoćete.... — Kako to mi hoćemo? — Pa tako!Vi me ne date gde ja hoću, a ja nemogu ići za onim, koga vi hoćete.I onda ću ostati kod kuće.Šta mi vali? — A šta vali Krstivoju? — Ja neznam, babo? — Pa, kad ne znaš, onda, kako možeš kazati da ga nećeš?! Pa, ja, babo, ne kažem, da ga neću zato, što ne valja — već što begenišem Jovu i njemu se obećala. — Pa, zar baš tako? — Ja, babo! — Biće da nije tako? — Tako je, babo!Ja sam se zaklela i dala svoju devojačku reč — Jovi.Najposle, babo, baš i da nije vako, kako ja velim, ja i opet ne bih pošla za Krstivoja. — A zašto to? — Za to, babo, što on odavno voli drugu devojku, siromašnu, ali vrlo čestitu, i zaverio joj se da je uzme. — A koja je to čestita devojka? — To je Anđa Živanina, njegova komšika. — A ko, more, to tebi kaza? — Naša kuma Jelena. — Otkud ona to zna? — Pa ti, babo, znaš, da je ona rođaka Anđina, i veli, da joj je to Anđa sama pričala. — Do duše, to je i meni kuma Jelena pričala, pa čak da za to zna i Jakov — reče Marica. — Pa, kad bi to tako bilo i to znao Jakov, ne bi valja-da on tražio našu Maru? — upita Živan. — A što ne bi, babo!Ka’ što vi mene nedate za siromašnoga Jovu, tako isto Jakov neda sinu, da uzme siromašnu i čestitu Anđu, već hoće imućnu Maru, vašu jedinicu. — E, sad vidim i moram priznati, da sam bio budala, da ne kažem lud, što sam je davao u školu, a još veća budala, što sam joj kupovao i donosio razne knjige, našta me je navraćao onaj prokleti Zavišo uča, koga negde oteraše, zbog toga, što se svuda i na svakom mestu derao, kako nevalja ovakvo uređenje opština; kako nevaljaju škole i način školovanja.Koji bogme veli da ne valja ni samo državno uređenje i da treba ukinuti državni savet, mitropoliju i vazdan trista čuda.Čak Milenko Savin i Viliman Nastin kazali su gospodinu kapetanu, da je uča govorio da nema ni samoga Boga — Bože me prosti.I ja ludak jedan, da slušam toga bezbožnika, te da kupujem detetu knjige, iz kojih je naučila, da mi tu vazdan drobi k’o kakav advokat.Ej, Živane ludače, Živane, šta si sa svojim parama učinio od svoga deteta!Pa barem da imam još koje — ni po jada neka đavo nosi.Ali ovako, jedinče!Proklet bio i zavišo uča i Jova, koji mi detetu otrovaše pamet. — Nemoj, babo, da ih kuneš, greota je!Oni su dobri pametni i pošteni ljudi i nisu mi nikakvo zlo učinili.Gospodin uča učio me je da radim što je dobro i pametno i da čitam knjige iz kojih se to može naučiti.Jovu sam begenisala, što je vredan, lep i pošten mladić. — Neka je ta njihova dobrota i poštenje podalje od moje kuće!Da nije bilo te njihove dobrote i poštenja, ne bi ti danas ovako ljutila svojom tvrdoglavošću, svoje stare roditelje — koji su te odranili od litre mesa, i koje si dužna slušati i poštovati. — Pa ja vas, babo, svagda poštujem i slušam, što je dobro i pametno.Čak sam maločas reka, da pristajem da vas slušam i za ono, što nije pametno, a to je: da se nikako ne udajem nego da ostanem da vas u vašoj starosti čuvam i slušam, kao što sam to do sada — Ali to je budalaština, to ne može biti! — Pa, kad to ne može biti, onda još manje može biti pod moranje da pođem za čoveka, koga ne begenišem, jer bi to bila velika greota. — Primam ja taj greh na moju dušu. — Pa zar ćeš ti, babo, od istine da me nagnaš da pođem za Krstivoja? — Ja neću tu nikakvu silo upotrebljavati, već imam da ti kažem da pođeš za onoga, koga ja i tvoja majka hoćemo, — a ti imaš samo da slušaš. — Pa to je namoravanje, babo. — Ja samo želim da ti budeš srećna i zadovoljna, a to ćeš biti u kući Jakova Milovanovića.Ti ćeš nas za to blagosiljati. — Ja ću, babo, od ovoga dana samo proklinjati onaj čas, kad sam se rodila. Hoćeš li more ćutati? — Hoću, babo! ćutaću kao zalivena i slušaću vas dok bueem pod vašim krovom i pod vašom zapovešću.A, kad otidem tamo, kuda vi hoćete, a ja ne želim, učiniću ono što mi srce i pamet budu nalagali.Ti veliš, babo, da će mi se dopasti život u kući Milovanovića — e, lepo, ja pristajem i otići ću u njihovu kuću.Ali ako bude onako, kako ja držim da će biti, onda je propala i kuća Milovanovića i ja s njome.Zaklinjem ti se babo! Ova strašna zakletva uplakane Mare, u srce žacnu Maricu, koja se slabo mešala u razgovor Živanov i Marin.I zato reče: — Molim te, Živane da za sad poslušamo dete i da je silom ne teramo za onoga koga ona neće.Može biti da će joj se docnije dopasti taj isti Krstivoje, koga danas ne begeniše.Ja te ovo molim samo za to, što se bojim kakve nesreće, koja može proizaći iz braka, na silu vezanoga.Posle treba da se izvestimo, da li je istina ono što je Jelena kazala. — Batali ti to, Marice!Što se dopada meni, to treba da se dopada i njoj.S toga spremajte vi šta je potrebno, kad nam Jakov dođe, da ga lepo i dobro dočekamo. — Babo!Nano! — S čitavim potokom suza reče Mara — još jedared vas molim, ne dajte me u kuću Milovanovića, jer ću u njoj biti nesrećna!... — Volim ja, kćeri — reče Živan — da tako sada sliniš i brbljaš, a posle u životu da budeš vesela i zadovoljna.Bolje je da se sada na mene srdiš, nego posle, u životu.Zato idi i gledaj posao. — E, Krstivoje, kako ti se dopada Mara Živanova? — Zapita Jakov sina po odlasku s vašara. — Pa, dobra je, babo. — Dobra je ja.A ti onomad reče: da nema devojke, kao što je Anđa Živanina, i da se nećeš drugom ženiti. — Pa tako je, babo, ja to i sad velim.Ja sam Anđu begenisao i nju ja l’ ni jednu. — Prekrsti se, dijete. — A što, babo; ja mislim, da je to dobro i pametno... — Kakva, more, pamet?! — Begenisati jednu sirotu devojku.I ko je još u svetu više voleo praznu kuću nego punu!?Ti hoćeš golu Anđu, a nećeš bogatu Maru. — Pa ja, babo i ne velim, da idem u praznu kuću Anđinu, već da Anđu dovedem u našu punu kuću, te da pored pune kuće bude i meni puno srce. — A zar ti, more, ne bi bilo puno srce s Marom i punom kućom našom i Živanovom?! — Nebi, babo! — A za što ne?Šta vali Mari Živanovoj?! — Pravo da ti kažem, babo, ja ne znam, ali samo znam, da ona nije za mene i da ću samo sa podmoranjem pristati, da mi ona bude mlada.Za to te molim, babo, da mi i ne pominješ za Maru, već ako si rad da me usrećiš, a ti me ženi s Anđom, jer ću samo s njome biti srećan. — E, momče!Nisam ja valja da poludeo, pa da slušam tvoje budalaštine i da propustim ovakvu priliku, koja se, evo, javila.Zar da ja, uhvaćenog i debelog zeca puštam u šumu, pa da posle ’vatam mršavoga.Aja, ne bih ja to radio. — Pa ti, babo, po što, po to, hoćeš da me ženiš Marom Živanovom? — Ja, ako Bog da, tako mislim. — Pa zar i protiv moje volje i zakletve koju sam dao onoj devojci?! — Detinja zakletva ne vredi ni lule duvana. — Ja, babo, nisam dete, jer se deca ne žene.Ti ne bi trebalo sam da pustiš — baš kad bih ja i pristao — da pogazim zakletvu, s njome i svoju zadanu reč. — Nemam ja, more, ništa da ti odobravam i ne odobravak.Meni je — kao ocu — dužnost, da te dobro oženim, a tebi — kao sinu — da slušaš starijeg, a to će reći oca i majku.Mi smo sebi našli dobra prijatelja, a tebi dobru i lepu devojku. — Znam, babo, ali ja nju nikako ne begenišem i sve mi se sluti neko zlo, ako ona dođe u našu kuću. — Kakvo zlo ti pominješ, more? — Pa tako, babo.Meni je kazao Jova Ilić — naš komšija, da se on s njome poodavno pazi i da su se zaverili, da se uzmu.Pa baš mi je malo čas rekao: da će me ubiti, ako uzmem ja Maru, jer, veli: ni ona mene neće, već je na to goni babo i nana, kao što i vi mene gonite. — Ej, teško meni, pa ti za ljubav one namiguše Živanine poče da lažeš.I to koga; svoga rođenog roditelja! — Ne lažem, babo, života mi.Sve što ti rekoh, kazao mi je Jova. — Zar on — golać — da se pazi s, ćerkom jednoga Živana Đurića, pa još da se s njome zaverio, da se uzmu!Zar on da preti ubistvom sinu Jakova Milovanovića.Aj! videćeš, Jovo, goli sine, čijem detetu ubistvom pretiš.Kroz dan dva, bićeš u buvari — s one strane katanca. — Zaludu ti je pretnja, babo!On je to meni kazao na samo, te niko nije čuo.A bez svedoka mu ne možeš ništa.Pravo da ti kažem, i meni se čini da bih i ja ubio onoga, ko bi se usudio da uzme Anđu... — Je si li ti, more, poludeo?Kakvim ubistvom pretiš!? — Pa, čini mi se babo, da bih tako učinio. — Bog s tobom i anđeli božji, dete!Kako bi ti takve misli mogle doći na pamet.Ti — sin Jakova Milovanovića — da ubiješ čoveka!? — Ne d’o Bog, babo, da to učinim.Ja ću se starati da takve misli gonim iz glave.Njih u mojoj glavi nije ni bilo, dok mi niste rekli da hoćete s Marom da me ženite. — O ženidbi je stvar svršena, samo, ako Živan pristane da se oprijateljimo.Ni za čiju ljubav mi nećemo od toga odustati, a još manje za ljubav gologa Jove i Anđe Živanine.Neka Jova pazi Anđu, a ne Maru Živanovu, jer mu ona i jest prilika.A tako isto, neka Anđa gleda njega, a ne tebe. — Prilika je, babo, ono, što srce i pamet kažu da je dobro, a ne ono, što ima mnogo imaća.Ja bih više voleo Anđu neg’ sve imanje celoga sveta.Ta ja bih, babo, s Anđom i na goloj steni stekao... Tomka se bojala kakve nesreće, pa je zato bila na strani deteta — svoga jedinca, i ako joj se Mara jako dopadala (naravno zbog imaća).Ali Jakov nije hteo ni da čuje za to. — Gledaj ti, Tomka, te mi spremi, što mi je potrebno kad pođem Živanovoj kući, a nemoj mi tu koješta drobiti, kao i ovo dete — reče Jakov. — Mi smo mlađi, a mlađi moraju slušati starijega.Biće gotovo sve, što ti je potrebno, samo neka bude sa srećom da Bog da. Osvanuo je Ivan-dan. Mara, i majka joj Marica, ustale su ranije, nego obično, te da počiste i uspreme, da dovedu sve u svoj red, jer se nadaju gostu Jakovu.Nastale su vrućine — letnje je vreme, — pa ne znaju da li će doći iz jutra, ili s večera.Bolje da je sve gotovo, pa kad došao, dobro došao. Kad bi danas došao Jova da prosi Maru — ona bi bila neopisano radosna i vesela, ali, kako dolaze drugi, to je Mara bila tužna i nevesela.Sve što je radila — radila je kao od bede, jer joj se ništa nije mililo.To je njena majka opazila, pa joj reče: — Maro, dete, nemoj da si tako danas snuždena.Ta, eto, doći će ljudi da ti dadu obeležje, pa treba da si vesela.Dobri su, sinko, oni svi.Voleće te Tomka i Jakov ka’ svoga Krstivoja.U njihovoj kući nećeš ničega poželeti — imaćeš svega dosta... — Veliku tugu, nano, koja mi srce pritiskuje ne mogu sakriti; ali mi je žao na tebe, što nisi mnogo govorila te da me babo ne namorava da idem za Krstivoja, koga, nano, niti volim sad niti ću ga voleti posle. — Sve sam činila, sinko, ali uzalun.Živan hoće samo imućnu kuću — pa to ti je.Onomad me, mal’ nije udario, što sam mu kazala, da ne bi pogrešili, baš i kad bi te dali Jovi, pa da on dođe k nama, jer mi, vala Bogu, imamo imaća dosta i on je dobar, vredan i pošten.Ali... on tako!... Mara umuknu. Zaludu se ona obuka u svoje svečano i bogato ruvo.Ona nije mogla njime ublažiti veliku tugu i bog, koji joj srce, već toliko dana, paraše.Ona sad više nije bila lepa ka’ na vašaru.Onda je bila u licu jedra i rumena, a danas je bleda i iznurena od silnih suza i tuge kao da je još od vašara ležala kakvu najtežu i najopasniju bolest.Ono, ako ćemo pravo da kažemo, ona je bila u istini bolesna i to jako bolesna; jer je mesto dotadanje veselosti, pesme i smeha — nastupila teška tuga, veliki bolovi srca, uz čitave potoke suza svakodnevnog plaća. Takva je, eto, izgledala Mara, kad je otvorila vratnice Jakovu Milovanoviću, koji je po večernjoj ladovini stigao Živanovoj kući.Mara mu priđe ruci. — Živa bila Maro, živa bila! — reče Jakov, pa se posle pozdravi sa Živanom i Maricom. — Pa, kako, Živane, kako?Jeste li radi gostima? — reče Jakov. — Dobrim kao što si ti, jesmo svakad! odgovori Živan. Marica je, uz pripomoć Marinu, postavila večeru — i oni su seli da večeraju.Pri postavljanju večere, Marica je kazala Mari, da se nije šalila, da ma što govori, dok se ne pita, i samo da na pitanje odgovara. — Ded’ Jakove, što je dao Bog, da povečeramo! — reče Živan. - Dao je Bog dosta, Živane, al’ ja nisam gladan. — Znam ja, čoveče, da ti nisi gladan, jer nisi od gladi ni došao, ali tek da se učini običaj.... — Ne d’o Bog da dolazimo jedan drugom od gladi, već iz ljubavi i prijateljstva — reče Jakov i nastavi polagano večerati. — Ti znaš, Živane, zašto sam ja danas došao tvojoj kući, pa bih baš bio rad, da znam na čem smo?Hoće li dati Vog da se oprijateljimo? — Pa ja sam ti, Jakove, još na Vidovdan, na vašaru kazao, da ja ne bih tražio boljeg prijatelja od tebe, ni boljeg momka Mari, od tvog Krstivoja.Ali, znaš, čuli smo, da se Krstivoje pazi s Anđom Živaninom i da su se zaverili da se uzmu, pa se naše dete malo zbog toga opire. — Ono, ako ćemo, Živane, to uzimati u račun, onda smo i mi čuli, za vašu Maru, da se pazi s našim komšijom Jovom, pa se i naše dete zbog toga nešto pući.Ali, ja mislim, da mi nećemo dati golaćima u našim kućama? — Pa tako je, Jakove, nikako drugače. — A, šta ti veliš, snaša Marice? — reče Jakov. — Pa, šta ja imam da kažem.Vi ste obojica pametni i pametno govorite: pa šta vi budete ugovorili, ja pristajem.U našoj kući zapoveda Živan, a mi slušamo.Ja sam tako naučila. — To mi je milo!Tako isto radi i moja Tomka. — Baš je sam Bot dosudio, da su naše kuće jednake i s imaćem i s čeljadima... nek su živi!Bog nam je dao da budemo srećni, i vi i mi! — reče Živan. — Bog vam je dao dobro, ali vi danas činite veliko zlo, što upropašćujete svoju decu, koju vam je Vog dao da usrećite, a ne da ih upropastite — reče Mara za sebe. — Pravo veliš, Živane.Bog je od svoje strane učinio, te su naše kuće izmakle u okolini.Zato je pravo, a i Bogu je drago, da se oprijateljimo, te da od jako ove dve kuće budu jedna kuća — kuća naše dece. — Pa dobro, prijatelj Jakove.Neka bude sa srećom; primam prijateljstvo — reče Živan i poljubi se s Jakovom. Jakov se rukova s Maricom pa izvadi deset dukata, kao obeležje devojci, i metnu ih na sovru.Mara ga poljubi u ruku: uze pare, pa ih dade nani. — Pa kad ćemo proševinu i svadbu, prijatelj Živane? — Pa da se dogovorimo, prijatelj Jakove! — Šta veliš ti, prija Marice? — Mara ima, vala Bogu, spremljeno dosta, ali tek ima još po što da se spremi; — reče Marica. — Pa, koliko će joj trebati vremena, prijo, da to dospremi? — Pa za jedno dve tri nedelje bila bi spremna, te za to mislim proševina da bude u nedelju, no Petrovu-dne, a svadba u nedelju po Ognjenoj Mariji. — Dobro... tako, prijatelj Jakove — dodade Živan. E, kad velite vi, neka bude — završi Jakov. Na Ivan-dan kad je Jakov otišao Živanovoj kući, u Dren, otišao je i Krstivoje kući svoje komšike Živane — Anđine majke.Otišao je da kaže Anđi, šta s njime učiniše njegovi roditelji.Da joj se žali, kako njegov babo ne da da nju uzme zato, što je siromašna.Da je moli da mu oprosti, što mora pogaziti svoju datu reč i zakletvu. Kad je ušao u avliju, video je čistoću, kakve retko ima u kojoj kući njinog sela, što je najbolji dokaz, da u toj kući ima vrednih ženskih ruku.Anđa je zaista bila vredna.I ako se nikakvom gostu nije nadala, po svome običaju, ustala je rano, te je počistila avliju i sve po njoj uspremila.I ako je Živana bila sirota, ipak je njena kuća bila puna i kao cvet ukrašena lepim Anđinim rukotvorima.Nikakvog ženskog posla nije bilo, koga Anđa nije s osobitom vrednoćom i veštinom svršavala. Živana je otišla u crkvu, a Anđa je nešto u kući poslovala, pa nije ni videla, kad je Krstivoje ušao u avliju. — Ej, tetka Živana! — tako je nešto sad zovnu Krstnvoje. Anđa na glas iziđe iz kuće, pa kad spazi Krstivoja — njezini se obrazi zajapuriše i reče: — A! — ti si, Krstivoje? — Jesam! pomoz bog, Anđo! — Bog ti pomogao! — Kako.... šta radiš? — i rukova se s njome. — ’Vala Vogu, dobro! — i otrča da iznese stolicu da Krstivoje sedne, jer nije htela da ga u kuću zove, kad joj tu nije bila nana. — A gde je tetka Živana? — Otišla je crkvi.Ali otkuda je ona tebi tetka? — Ja sam do jutros mislio, da mi bude nana, ka’ i tebi, i to nana mila, ka’ što mi je mila nana Tomka.Ali, moj babo to nije dao.Pa kad mi nije dao da mi bude nana, ne može mi zabraniti da je zovem: tetka. Kad ču Anđa, šta Krstivoje govori, njoj je bilo veoma teško, da je jedva mogla reći: — A zar ti babo i nana nisu dali, da uzmeš onu koju voliš? — Nisu... oni su mi našli drugu! — Šta?Zar si ti već mladoženja? — Na moju nesreću tako je!Jutros je babo otišao da da devojci obeležje. — A! koja je ta devojka? — Pa to je Mara Živana Đurića iz Drena. — A!To je Mara Živanova! — Jeste! — Pa ja sam čula, da ona voli Jovu, našeg komšiju? — Istinu si čula!To je meni Jova sam kazao, pa mi je čak pretio i ubistvom, ako je uzmem.I ja sam sve to kazao babi i nani, ali babo ni da čuje; on hoće imaće Živanovo — pa to ti je.Ja sam babi još i to kazao, da neću Maru već tebe, a on meni ne da ni opepeliti. — Pa ti si onda pristao?! — reče Anđa, a suze joj na oči grunuše. — Mene niko nije ni pitao, hoću li, ili ne; nego babo radi kako on zna i hoće, a meni je kazao da moram slušati.Eto, tako je, moja Anđo: pa, rekoh da dođem, bar da ti se izjadam. — Ja ti ne mogu pomoći Krstivoje, a ti čini kako te Bog uči i kako je najbolje.Mi ćemo i dalje ostati prijatelji, samo što ću ja do veka ostati nesrećna. Krstivoje beše kao ubiven.Ne moga više sedeti i gledati suze Anđine, već ustade, rukova se s njome i pođe. - S Bogom, Anđo!Nemoj me kleti.Šta ću!..Protiv Boga i roditelja... ne ropće se... — Srećan ti put!Nemam te za što kleti, jer ćeš kako mi se čini i bez moje kletve biti nesrećan. Ispit i proševina svršeni su, kao i ostali ispiti i proševine, s tom samo razlikom, što je gospodin popa, blagodareći punim kesama Živana Đurića i Jakova Milovanovića, izostavio uobičajenu praksu da pita mladence da li se vole i da li dragovoljno iz ljubavi jedno za drugo polaze, ili po čijem nagonu.Ovi nesrećni roditelji, i pored svega, što su ih deca vazda slušala, ipak su se bojali, da deca ne kažu gospodin popi, da su ih roditelji namorali i da se oni s drugima begenišu, pa su se postarali, te da popa i ne stavlja ta uobičajena pitanja. Prisutne žene, koje, kao i popa, u prste znaju te ispitne odredbe začudiše se, kad gospodin popa svrši ispit bez toga. Ele, prva veza beše gotova. Jednog dana, po svršenom ispitu i proševini, nebaš slučajno, sastali su se kod Marine kume a Anđine rođake Jelene: Mara, Anđa, Krstivoje i Jova.Sastali su se, da se dogovore kako da pokvare venčanje Marino i Krstivojevo, jer ono svima donosi nesreću. — Vi ste, deco, svi četvoro meni izjavili želju, da se na samo sastanete.Ja sam, znajući šta je ljubav, jer sam i sama volela, a po vašoj želji to učinila, jer vas sve volim.Ove dve devojke što su mi svoje; a vas dvojicu, što ste dobri i što vas one vole.Sad slobodno, deco, vaš sastanak i vaš govor ostaće od moje strane večita tajna — reče Jelena. Mara, kao najslobodnija, otpoče govor: — Ja sam kazala i nani i babi, na eto kažem i vama svima, da volim Jovu, a i on mene.Mi smo se zaverili, da se uzmemo.Tako isto, čula sam, da se Krstivoje pazi s Anđom i da su se i oni zaverili, da se uzmu. — Tako je! — reče Jova. — Tako je! rekoše Anđa i Krstivoje. — Brak između vas, što se volite i što bi se iz ljubavi uzeli i sam bi Bog blagoslovio — reče Jelena. — Tako je! povikaše svi. — Jest, tako je, ali to neće da razume moj otac Živan i Krstivojev Jakov, već hoće na silu za ljubav pustog imaća da venčaju mene i Krstivoja, i ako ja volim Jovu, a on Anđu! — reče Mara. — To ne sme biti — reče Jova. — I ja sam to kazao babi i nani, ali oni neće ni da čuju — reče Krstivoje. — Kažite roditeljima da nećete jedno drugo i da se volite s drugim. — Mi smo to kazali sto puta! — odgovoriše Mara i Krstivoje. — Onda kažite, gospodin popi na venčanju, u crkvi, da nećete jedno drugo, već da su vas roditelji nagnali, te popa neće smeti da vas venča — reče Jova. — Tako je.Jova pravo veli!Vi to treba da učinite — rekoše Jelena i Anđa. — Mi smo se spremali da to kažemo na ispitu, ali evo belaja, nije hteo gospodin popa ni da nas pita — odgovoriše Mara i Krstivije. — — U crkvi, deco, mora vas pitati; zato recite da se ne uzimate po svojoj volji, nego da ste nagnani od roditelja — reče Jelena. — Tako je! — kaza Jova i Anđa. — Onda tako deco.A sad da niste kazali nikome, da ste se ovde kod mene sastajali, jer je to bolje i za mene i za vas — kaza Jelena. — Zbogom, Jelena!Hvala ti.Nećemo nikom kazati — rekoše svi četvoro. Od kako se počelo ovo događati sa ovo četvoro nesrećnih mladih, i Jova se beše u mnogome izmenio.To ne beše više onaj stidljivi Jova, koji nije smeo pogledati ni u oči a kamo li što oštro reći.Beše sada mnogo smeliji i otvoreniji, jer ga na to nauči teška nesreća i strahovita pomisao, da će mu oteti Maru, koju je voleo više od života svoga. Sutra-dan je poranio i otišao gospodin popinoj kući. — Dobro jutro, gospodin popo! — Bog ti dao svaku sreću Jovo! — Bog mi je dao gospodin popo, ali mi je otimaju ljudi, kojima su dukati i bog i vera i sreća i sve... sve! — Kako to govoriš, sinko? — izusti začuđeni popa. — Govorim onako kako je u istini, gospodin popo! — Pa ko ti to uzima sreću i kako? — Dva čoveka, ili bolje reći nečoveka, koji su otimajući sirotinjsku muku — stekli velika imaća.Sa svojim punim kesama, oni su srušili moju sreću.Ali se ja njima ni malo ne čudim, jer oni za ljubav imaća upropašćuju sreću i budućnost svoje dece, sreću svoga jedinca i svoje jedinice.No se čudim tebi, gospodin popo, kako si mogao pristati da im u ovome zločinu budeš i ti saučasnik. — Jesi li ti pri sebi dijete?Prekrsti se!... — Ja sam se krstio, ali se krstom ne može sačuvati od punih kesa nevaljalih ljudi.I tebi, g. popo, krst nije smetao, da budeš saučesnik u ubistvu troje dobre i čestite čeljadi, koja se sa dobrotom srca i čestitošću duše mogu meriti sa samim anđelima.Ja ti ovo, g. popo, govorim pri potpuno čistoj savesti i zdravoj pameti, a govorim ti, kao dobar hrišćanin istinu. — Ja dijete, pravo da ti kažem, sumnjam u tvoju zdravu pamet, kad tako što govoriš. — Tako bi mi isto rekli i Živan Đurić iz Drena i Jakov Milovanović, iz Trstenice, jer i oni smatraju da je svaki onaj lud, koji nema punu kesu. Sad se popa seti u čemu je stvar, pa se poboja od opravdanog gnjeva Jovinog... — Šta ja, sinko, imam zajedničkog sa Jakovom i Živanom?Mi nismo ni u kakvom polu pomešani.Oni rade i trguju, a ja gledam svoja posla, svetim vodicu, krstim decu, molim se bogu za zdravlje i dug život mojih parohijana, venčavam mladence i saranjujem umrle — Bog da im dušu prosti!! — Kako Živan i Jakov pošteno rade i trguju to zna valjevska Posavina.Ali kaži ti meni, g. popo, kako ti vršiš tvoju svešteiičku dužnost?! — Ti, sinko, nisi moja pretpostavljena vlast i nemaš prava da mi stavljaš takva pitanja.Ali i ako nisam dužan da ti na to pitanje odgovoram, ipak iz svoje urođene dobrote hoću da ti odgovorim: Ja sinko, svoju svešteničku dužnost svagda besporočno otpravljam. — A jesi li, oče popo, besporočno vršio svoju dužnost pri ispitu Mare Živanove i Krstivoja Jakovljevog?! — Jesam, sinko, kao i svagda.Ali šta se tebe tiče ispit Marin i Krstivojev? — Tiče mi se života! — Ja te ne razumem.... — Razumeo bi me, g. popo, kad bi mi bila puna kesa kao u Đurića i Milovanovića i kad bih imao pokvarenu dušu kao oni. — Ti si se toliko povarošio da te ne mogu razumeti šta mi govoriš.Govori mi sinko, da te razumem. — Ja sam uveren, g. popo, da me ti dobro razumeš, adi evo da ti i jasnije kažem: Ja se sa Marom Živanovom poodavno pazim i jedno smo se drugom zakleli na vernost.Krstivoje se opet tako isto pazi sa Anđom Živaninom.Ali Marini i Krstivojevi roditelji nagone ih silom da se uzmu.Njima je više stalo do sjedinjenja njihova dva velika imanja, no do sreće i života njihove dece.Ali su oni znali dokle vredi njihovo namoravanje i da se ono može slušati samo dok vi ne stavite pitanje: „da li se vi deco uzimate iz ljubavi i drage volje, ili vas je neko namorao i nagovorio“.Oni su bili obadvoje složni da ti jednoglasno kažu: da ih namoravaju roditelji i da su se već odavna drugima obećali.Ali ti, g. popo, nisi to pitanje ni stavio i ako je ono suština samoga ispita.Ovo, g. popo, ti nisi mogao slučajno da izostaviš, već ja mislim, da se za ovo postarao Jakov i Živan!...A ti si se sa ovim g. popo ogrešio o svoju svešteničku dužnost i savest, i teško tebi i tvojoj duši ako tako učiniš i na dan venčanja! — U koliko se ja sećam, to nije istina, što ti veliš Jovo! — Tako se, g. popo krivi brane.I Trstenica i Dren znaju da je istina što ti malo čas rekoh.A ti veliš da to nije istina.No ja, g. popo, nisam došao da se s tobom prepirem a još manje svađam, već sam došao da te zamolim, da vršiš svoju dužnost kako valja a ako nećeš ja sam hvala bogu pismen i znam se žaliti protivu tvoje nepravilne radnje, u toliko pre, što mi svojim nesavesnim i nezakonitim radom ubijaš sreću i budućnost. — E, nemogu ti ja Jovo Iliću dati imanje Živanovo.Ja znam da ti se ono dopada, ali, šta ću ti ja.Ono je Živan tekao za sebe i svoje dete, a ne za tebe. — Ja Živanovo imaće i ne tražim.Ono je oteta tuđa muka i tuđi znoj.Meni takvo imaće ne treba već ja hoću samo Maru, a i ona hoće mene, ali joj nedadu njeni bezdušni roditelji i ti im u tome pomažeš ne vršenjem svoje dužnosti onako, kako valja i kako si dužan.S toga se g. popo dobro uzmi u pamet! — — Pa ti mi, Jovo, pretiš?! — Ja ti velim, da pošteno i savesno vršiš svoju dužnost; a ako ti držiš da je to pretnja, onda ti ja — boga mi — pretim! — Idi ti, Jovo, i gledaj svoja posla, a nemoj me učiti, kako da vršim svoju dužnost. — E dobro.Onda zbogom, g. popo, ali ne zaboravi na svoju dužnost! opet ti velim, a osobato kad ispituješ i venčavaš decu umućnih roditelja!...S bogom! Jova ode s uverenjem, da je sve učinio, samo da se spase i dobije Maru. Popa, čim Jova ode, posla po Živana i Jakova. Čim oni dođoše, popa im kaza sve, šta je Jova s njim razgovarao, i dodade: da se on veoma boji, da Jova ne načini kakav džočaris, pa će za to morati u crkvi pitati decu: da li se uzimaju drage volje i iz ljubavi. — Ne, pope, ako boga znaš! — Pa dobro, šta da činim? — Čini, kao što si i do sad činio, a tvoje ne gine. — Znam, braćo, to nije laka stvar za takvu malenkost metati na kocku svoj položaj, i... — Neće biti malenkost.Dva puta ti je, kao na ispitu, a može biti i više; nećeš se, gospodine popo, na nas potužiti.A Jove se ni malo ne boj.Mi ćemo se postarati, koliko sutra, da Jova nađe buvaru, bar, ako ne više, a ono — mesec i po dana, dok prođe svadba. — Kako to, kad čovek nema nikakve krivice? — Ne brini ti zato.Dok je naših kesa i ovako krasnih kapetana, kao što je naš — lako je to učiniti. — Dakle ostajete li pri reči. — Kao i svagda, popo, ali — rad tvoje veće sigurnosti — evo ti za sada ovoliko.... I prosuše se nekoliko žućaka iz ruku Živanovih i Jakovljevih na gospodin popin sto.Pop ih pokupi, kao gladni lijać piliće i reče: — Bićete zadovoljni sa mnom, a ja držim, da će se deca posle prve noći zavoleti, te se mi nećemo ogrešiti, što ih silom venčavamo! Ovako potpuno uvereni da su bez grešni — Živan i Jakov odoše pravo kapetanu i moliše ga da Jovu Ilića iz Trstenice uapsi bar za mesec i po dana.Izneše zato svoj poznati razlog, da ih ne bi uznemiravao u veselju i prosuše na gospodin kapetanov stočić nekoliko žućaka, kao i popi. Kapetan je poznavao Jovu, kao dobra i čestita mladića bez ikakvih mana, ali koja mu je vajda od toga, kad su se kapetanu izneli i „zvečeći“ razlozi, koje je on i usvojio.Jova se ni kriv ni dužan nađe u buari.Naravno, gospodin kapetan je naredio svome pisaru da izvrši pošto nije bio rad, da se vidi s Jovom, jer je — znate — gospodin kapetanu čista savest, kao i popina, Živanova i Jakovljeva. Svadba je prošla ka’ i ostale svadbe imućnih domaćina; s tom razlikom, što su mladenci na svojoj svadbi bili, mesto veseli i radosni — tužni i žalosni, kao da im ovo nije bila svadba, nego sahrana onih, koji su im najmiliji. Gospodin popa je održao svoju reč i na venčanju nije pitao mladence, da li se uzimaju s drage volje i iz ljubavi.On se pravio nevešt čak i onda, kad su mu mladenci, po svom dogovoru, stidljivo i polagano kazali, da su nagnani na ovo venčanje, a oni se drugim obećali.Popa je samo nešto mrmljao, što niko pa ni on sam nije razumevao i na taj način svršio venčanje.... Posle svadbe na nekoliko dana, pušten je Jova iz apse.Pisar, koji ga je uapsio, kazao mu je da su ga uapsili zato, što ga je tužio Živan i Jakov, da im ne bi pravio neprilike pri svadbenom veselju. Nijednu od svojih vrlina, Mara nije donela u kuću Jakova Milovanovića.Mesto vrednoće i poslušnosti, donela je najveću lenost i neposlušnost.Spavala je izjutra do neko doba.Po ustajanju, najede se, pa se opet izvali, ili pa svoju postelju, ili prostre ponjavu pod veliki orah u avliji.Tu ceo dan presedi.Od dana svojeg dolaska u kući Milovanovića, ništa nije uradila, što bi joj svekar i svekrva zapovedili, a Krstivoje, opet, nije joj nikad ništa ni zapovedao.Nikada se oni nisu zagrlili, a još manje poljubili. Ove ovo potreslo je Jakova i Tomku toliko, da su već počeli kleti i sebe i Maru. — Maro, dete, zašto tako radiš? — reče joj Tomka jednoga dana. — A šta ti ja radim? — Ti, dete, neradiš ništa, kao da ovo nije tvoja kuća? — Pa vi niste ni tražili snahu, koja će da radi i da voli vašu kuću: Vi ste, po što, po to hteli mene i ako ja nisam htela vas, te da vam donesem veliko imaće Živana Đurića.Vi niste tražili snahu, nego imaće; i sad treba da čekate, dok vam ja to imaće donesem, a od mene ne treba da tražite rad i poslušnost, jer ja, niti hoću da radim, niti hoću da slušam u kući, koju mrzim. — Aoh!...Šta nam dade bog!? uzviknu bono Tomka. — Ono, što ste i tražili — reče radosno Mara. -— Maro, dete, nemoj tako!Zar se ne bojiš kazne božje? — Ja-se ne bojim, jer sam najvećom kažnjena!Sad oću samo da se svetim onima, koji su me unesrećili; koji su mi ubili sreću i budućnost.Ja sam propala, za to ću se u buduće starati, da propadnu oni, koji su mene upropastili. — Pa zar baš tako, Maro? — Tako,!...I nikako drugače.Vi ste tako hteli, tako i neka vam bude. — O teško nama!Šta dočekasmo pod starost! — To još nije ništa!Vi ste zaslužili još gore, pa se gorem i nadajte. — Pravo imaš... kad je naš Krstivoje mama, pa to trpi! — Pa ti bi, kao htela da se on sa mnom tuče i da me batinama goni da radim.Može i to, bar ću se onda kurtalisati ovoga nesretnoga života. Ovakav govor vodio se češće između snahe i svekrve u kući Milovanovića. Tako to uvek biva, gde sila vlada.Tako to uvek biva, kad se ne misli na budućnost dece svoje, a tako će uvek bivati, do god novac roditelje rukovodi da žene i udaju decu svoju. Sedam nedelja posle Marine svadbe sasvim slučajno prošao je Jova ulicom pored kuće Milovanovića.Njega je Mara ispod oraha, kod kojim je posvednevno sedela, spazila i izađe preda nj na vratnice. Jova htede proći da joj se ne javi, ali mu Mara nedade. — Ej, momče! — viknu ga Mara. — Čujem! ako mene zoveš — reče Jova. — Tebe zovem, Jovo, tebe! — Pa šta ćeš ti sa mnom? — Šta si se, bolan, poasio, pa htede proći da mi se i ne javiš? — A šta imam da se javljam tuđim ženama, pa još, tako reći jučeranjoj mladi. — Zar je, Jovo, tako bila velika ljubav prema meni, da danas nećeš čak ni boga da mi nazoveš? — Ja već poodavna ne nazivam boga nikome, i to od onoga dana, kad me je puna kesa tvoga babe i svekra uapsila, te sam ni kriv ni dužan odležao mesec ipo dana, jer je i bog isto tako nepravedan, kao i ljudi.A ja te i sada volim... više možda, nego li pre. — Govoriš li, Jovo, istinu? — Kao i svagda, Maro! — I baš me voliš? — I suviše! — E, a bili sve učinio, što bih te molila? — Upita Mara smešeći se. — Bih, vala, pa ako hoćeš da se i sa samim Bogom tučem, jer mi je i on kriv. — Ali baš sve!... — Sve, Maro!Evo, reci da se ubijem, i to ću te poslušati, jer mi i inače život više nije ni zašta! — Na ipak ti si srećniji od mene.A ja bih baš želela, da i ti trpiš isto ono, što i ja!... — Tebi za ljubav trpiću sve! — reče Jova. — Pa dobro, Jovo — ja ti zapovedam da se oženiš!.. — Šta ti to veliš, Maro? — Velim, da se oženiš! — Ti, Maro, teraš sprdnju... ja se neću nikad ženiti. — Pa jel’ ti sad reče, da ćeš me poslušati u svemu? — Jeste, Maro? — Pa, kad jeste, onda da se oženiš. -- A s kojom devojkom, Maro! — Skojom ti hoćeš! — Onu, koju sam ja hteo uzeo je drugi, a druge devojke nemogu. — Ako me voliš ti moraš uzeti koju bilo. — A zašto to, Maro. — Zato, što ja tako hoću.Hoću da i ti budeš tako srećan, kao i ja. — Pa zar si ti sada srećna? — Nisam, boga mi ni ja, niti bih bio ti sa ženidbom. — Ja znam, da nisi srećan, ali nisi ni nesrećan kao ja.Hoću dakle, da si u tom ravan sa mnom. — Kad ti to hoćeš — poslušaću te, Maro, učiniću što želiš... oženiću se. — Dobro, Jovo, hvala ti.Gledaj da me što pre pozoveš u svatove, a sad idi srećan ti put! — Ispuniću ti želju, Maro....Ali, gle htedoh zaboraviti da ti zahvalim za onih 15 dukata, što si mi poslala po Vuji u zatvoru. — Batali to.No dobro, što si me potsetio, jer bih zaboravila, da ti i sad dam za svadbu.Evo ti dvadeset i pet dukata u zlatu u ovom maramčetu.Te su mi pare dali roditelji, a i svekar, da me s njima odobrovolje.Meni ne trebaju; a baš i kad bi mi trebale, ja bih ti ih morala dati, jer ti nemaš, a ja te teram da se za moju ljubav ženiš. — Ostavi ti, Maro, te pare.Imam ja para, pa nisam ni one potrošio, što si mi po Vuji poslala. — Nemoj mi ništa govoriti! — odmanu Mara — Čini ono što ti kažem pa mir!... — Rekao si da ćeš me slušati, pa, eto, već me ne slušaš. — Dobro, Maro, slušaću te.Daj mi pare!A sad s bogom! — Srećan ti put! U nedelju, po Mitrovu-dne, bila je Jovina svadba.On je uzeo Peruniku Gvozdenovu iz Piromana. Na Jovinoj svadbi bio je i Krstivoje s Marom.Krstivoje istina nije hteo da ide, ali kad mu je Mara kazala: — Na Jovinu i Anđinu svadbu treba da idemo, jer su nam oni mili i dragi! I Krstivoje je poslušao. Na svadbi svojoj, Mara je bila tužna i neraspoložena, a na Jovinoj veoma vesela i raspoložena.Slabo je koju igru propustila, a da je nije igrala.Ovo Marino raspoloženje i ova veselost, nikom nije čudnovata izgledala, jer je svakom bila poznata nesrećna svadba i udadba Marina. U koliko je sva okolina mrzela Živana i Jakova zbog njihovog zelenašluka i kajišarluka, u toliko je opet svak voleo Maru.Svak je žalio Maru zbog njene nesrećne udaje jer je ona bila dobra devojka, koju su upropastili njeni roditelji s Jakovom i Tomkom.Maru su voleli pored njene dobrote još i zato, što je ona htela da pođe za Jovu, koga su svi voleli, kao dobra i čestita mladića. Krstivoje bio je takođe dobar, ali ga seljaci nisu žalili za to, što se, kao muškarac, nije odupro svojim roditeljima, nego je, kao mama pristao da se venča s onom, koju ne voli i koja ga ne voli. Kad je Krstivoje s Marom pošao kući, Jova ih je ispratio.Praštajući se s Jovom, Mara mu reče: „Sad sam zadovoljna, a i pravo je, da u svemu budemo jednaki, te da jedno drugome ne bi imali šta prebacivati.Ljubi i grli svoju Peruniku, kao što ja ljubim moga Krstivoja i budi sretan, kao što sam ja... Ovo beše ironija, ironija grozna i za nju i za njega. U nedelju, u oči Božićnih poklada, bila je svadba Anđina.Ona je pošla za Cvetka Vilimanovog iz Ljubinića.Za čestita momka i iz čestite kuće.I na Anđinoj svadbi, bila je Mara s Krstivojem — raspoložena, kao i na Jovinoj.Vrlo je često razgovarala s Anđom.Kazivala joj život s Krstivojem do najmanjih sitnica. — Mi smo najnesrećniji na svetu, a tome je kriv Krstivoje, što je poslušao Jakova i Tomku, koji bi, kao i moj Živan prodali i samoga boga za pare.Ja ti Anđo želim, da budeš srećna, a i pravo je da ti i Jova budete sretni, a i dosta je što smo nas, dvoje nesrećni — reče Mara. — Mara ima pravo — reče Krstivoje, koji je slušao njen govor. Pri polasku Mara se s Anđom poljubi, a Krstivoje joj poželi svaku sreću. U kući Milovanovića tekli su dani grđi od grđeg, jer je Mara svakog dana sve gore postupala sa svekrom i svekrvom.Mara nikad nije s ukućanima sela da ruča ili da večera.Sve je ona sama sedela za ručkom i večerom i svoju sovru nije nikada dizala i prosute mrve čistila.Sve je to ona ostavljala svekrvi. — A zašto ti „gospođo“ ne digneš sovru, za kojom si krvljala, već ostavljaš da ti je ja dižem? — reče joj jednoga dana ljutito svekrva. — A zašto bi ja to radila.Zar vi hoćete i veliko imaće Živana Đurića i da vam njegova kći rinta?E nećete....Mnogo je mačku goveđa glava. Mara se grozno svetila.Njena osveta već je počela da se ostvaruje.Jakov — zbog njezina postupka — propio se da se skoro nikako nije ni treznio.Kao da se sam bog svetio za nesreću jadne dece. Jednoga dana išao je prijatelj Živanu, da mu se jada na njegovu Maru.Tom se prilikom toliko napio, da se jedva držao na nogama.Kad je bio na po puta, njega piće obori i tu se kraj puta skljokao, gde je i ostao.Noću udari jaka kiša i on, pokisao, kao miš, ali je ipak i posle kiše ostao na istom mestu skoro do svanuća, jer nije mogao ustati od teška pića. Kad je u svanuće došao onako jadan, on se svojoj Tomki žalio da ga probada, da ne može da diše.Pao je u krevet, da se više nije ni digao.Lekar je kazao da je umro od zapalenja pluća, da ne bi kazao od prekomerna pića. Sahranili su ga u oči svetog Nikole.Tomka je plakala — Krstivoje ćutao je.Mara se zlurado smešila. — Ti se smeješ našem zlu.Ti si njega pre vremena oterala u grob.Ti si otrov, koji nam je kuću otrovao! — reče Tomka Mari. — Silom ste me doveli u svoju kuću; a tim svojim radom zaslužili ste, da vas bog kazni i eto već je otpočeo.Ali, ako bi on tu i stao — ja ću i dalje produžiti. Svi saveti Živanovi i Maričini nisu imali nikakvoga uticaja na Maru.I mržnja je sve više obuzimaše, kao da je tek sad počela mrzeti.U strašnoj mržnji protiv kuće Milovanovića, Maru je počela lagano da spopada misao i o samom zločinu.Nikada ništa radila nije.Išla je kuda je htela.Kao luda lutala je po seoskim ulicama.U razgovoru, pristajala je i s najgorim u selu.Po cele danove provodila po kućama, o kojima se nije najbolje govorilo.Zbog ovakvog njenog života, počelo se po selu govoriti, da je Mara izgubila poštenje i da se skroz pokvarila. Krstivoju su mnogi zamerali što to dopušta svojoj ženi.Nu on na to ništa nije odgovarao.Kao god što joj nije nikad zapovedao, tako joj nikad ništa nije zabranjivao.On je i sam bio izgubljen; ništa mu se nije mililo.U tako nesrećnom životu, prolazili su dani i meseci.Mara se počešće sastajala s Jovom i svagda ga je pitala, je li srećan s mladom.Jova joj je opet uvek odgovarao, da on bez nje nemože nikad biti srećan. U prvu nedelju meseca maja nađe se Mara opet s Jovom i po svagdanjem običaju, upita ga: „kako ti je snaša, kako se s njome slažeš i jesi li s njome srećan?“ — Ja sam ti toliko puta kazao, da bih ja samo s tobom bio srećan i da za mene nema sreće bez tebe.O kad bi hteo bog da ostaneš udovica, ja bih tada bio srećan! — Kako to govoriš, Jovo?Ti si oženjen, pa baš kad bih ja i ostala udovica, ti možda ne bi bio udovac. — Ako ne bih bio udovac, ja bih onu moju oterao, a ako ne bi htela da ide, ja bih je... ubio! — izusti Jova i nehotice. — Šta?!Ti bi je ubio! — reče Mara sva radosna. — Jest!Ja bih je ubio, samo da mogu tebe uzeti i s tobom srećan biti! Mara se demonski smešila.Oči joj neobično sevahu i čisto govorahu ono, što se u njenoj glavi komešalo. — Pa kad bi ti ubio svoju ženu, za što ne bi ubili i Krstivoja, te da na taj način kad se ne može na drugi — uklonimo preponu našoj ljubavi i sreći — reče ona poluglasno. — A zar bi si na to pristala? — Ja o tome odavno već mislim, ali ti nisam mogla kazati, jer nisam znala, da li bi i ti na to pristao. Sad otpoče dogovor o zločinstvu.Govorili su polako, čisto htedoše da i od sebe samih sakriju. — Moju bi Peruniku lako ubili; ona je trudna i čekali bi porođaj, pa bi je tada udavili zajedno s detetom, i rekao bih da je umrla na porođaju, ali kako ćemo Krstivoja? — Kod kuće ga nemožemo ubiti.Nego on će kroz koji dan ići da naseče drva u onaj naš veliki zabran, pa neznam da li bi ga mogli tamo ubiti? — To bi lako bilo, ali neznam, da li nas ne bi ko spazio.Ja mislim da bi bilo dobro, da i ti pođeš s njim i da ga navedeš da uđe dublje u zabran, pod ono brdašce u sred zabrana.Da namesti kola pod samo brdašce, pa kad natovari, a ti ga zagovori, kako budeš znala.Ja ću poći s Đurom Novakovićem, pa ćemo se skloniti na pogodnom mestu i paziti na zgodu kad da ga napadnemo i ubijemo. — Dobro!Neka tako bude.Ali, da li je pouzdan Đura za tu stvar, da nas ne izda. — Ne brini se ti.Ja ću se za to postarati.Samo si ti dužna da me izvestiš, kad ćete vi poći.Najbolje bi bilo, da pođete u veče po ladovini, a u svanuće da se vratite: ti živa i zdrava, a mesto drva da doteraš njega mrtva kući. — Dobro, Jovo!A sad zbogom.Ja ću ti već javiti, kad ćemo poći te da se spremiš. — Zbogom pošla! i budi pažljiva, da se što ne opazi! Pa ipak oboje su drhtali od ovakvih misli, i kad su se ohladili od prve vatre tada se sami u sebi strašiše od onakve odluke.Ali pomisao, da će ovakav život kakvim danas žive, biti produžen u nedogled, opet ih nagna na misao da učine zločin. Od dana, kad se Mara s Jovom dogovorila da ubiju Krstivoja, ona je sasvim izmenila ćud.Sa svojim Krstivojem počela je lepo živeti.Dogovarala se o njihovom budućem životu. — Znaš, Krstivoje, za sve ovo vreme, mi smo se jedno spram drugog ponašali, kao da nismo muž i žena.Ja sam te molila da se rastavimo, pošto ovakav život ne može više da se izdrži.Ali to sad ja neću.Moramo naš život od danas drugače okrenuti.Šta je, da je — tu je!Sad treba da živimo kao pravi muž i žena.Da zaboravimo, što je bilo i da se od sad volimo.Anđa i Jova žive lepo.Mi se dakle na njih ne možemo više nadati.Oni su srećni i za nas navek izgubljeni. — Ti imaš pravo, Maro.Oni su zaista srećni, ali mi smo nesrećni. — A zar mi nemožemo biti srećni?... I Mara ga sad u životu prvi put zagrli i poljubi i to s tako udešenom miloštom, da je Krstivoje ovim u tolikoj meri bio iznenađen, da se nije mogao razabrati od čuda, da li je ovo san ili java. — Tako, — nastavi Mara,— sad sam vesela.Sad odmah idem da tvoj krevet rasturim, pošto ti u buduće nije potreban, jer nam je dosta jedan.... Posle ovoga sporazuma, u njihovoj kući je nastupila promena dotadanjeg života.Mara, da bi postigla ono, što se s Jovom dogovorila, činila je sve mogućno, samo da uveri Krstivoja o svojoj ljubavi.Grlila ga je i danju i noću, govoreći: „kako je bila luda, što je volela Jovu, kad je njen Krstivoje i lepši i bolji od Jove.Krstivoje, pak, bio je kao i pre i ništa nije pomagalo, da se i on povrati.Mara je imala nameru, a prema njojzi udešavala je i svoju ljubav.Glavno joj je to bilo da dozna kad će ići u drva, da i ona ide s njim, da bi omogućila ugovoreno ubistvo, pa je to i doznala. Jedanaestoga maja, u veče, u postelji dogovore se da sutra u veče po hladovini odu u veliki zabran, naseku drva i napasu volove, pa sutra izjutra po hladovini da se vrate. Mara je odmah sutradan javila Jovi, da će oni ići u drva noću po hladovini. U zaranicama, Mara i Krstivoje večerali su i pošli u drva. Sunce je još poslednjim zracima osvetljavalo vrhove visokih drva, čija se dugačka senka pružala po zemlji.Nastupalo je veče tiho, mirno i prijatno.U gori hladovina zanosila bi svakoga i čisto mamila san na oči. Ali ipak kao da ovo prijatno, bajno veče nije stvoreno za uživanje već za strašan zločin.Kao da ova mirnoća baš za to i jeste, da bi se zločinstvo što bolje izvršilo. Tomka se bojala kakve nesreće, jer joj je Marino ponašanje u poslednje vreme veoma čudnovato izgledalo, pa je krijući naredila svome sluščetu Dimitriju, da ih poizdalje pazi, a da se čuva da ga oni ne bi spazili.Sirota majka!Ona je zaboravila da dete ne može biti od pomoći njenom sinu, baš i ako ga snađe kakvo zlo.Sve što može, to je, da bude svedok, ako se desi kakva nesreća. Mara je u kolima celim putem ćeretala, a Krstivoje je samo na Marina pitanja odgovarao, inače je ćutao. U zabran su stigli u prvi sumračak. — A gde ćemo seći? — upita Mara. — Pa ja mislim ovde s kraja! odgovori Krstivoje. — Nemoj, bolan, ovde, već da potražimo u sredini kakav stari grm.Ne treba da sečemo ove mlade. — Pa dobro!Pravo veliš!... I povede volove kroz zabran, a Mara je sedela i dalje na kolima, i terajući volove posmatrala je hoće li spaziti Jovu i Đuru. Kad su stigli s kolima, gde je Jova s Marom ugovorila, Mara reče Krstivoju: — Tu je dobro; tu su stari grmovi.Ja mislim tu da sečemo! Krstivoje posluša Maru, pa ispreže volove i pusti ih da pasu, a on s njome potraži i nađe jedan stari grm.Uz pripomoć Marinu Krstivoje obori grm i iscepa ga.Svaki udar sekire daleko je odjekivao po tihoj i nemoj večeri i činjaše se kao tajanstveni glas s onoga sveta, koji sluti nesreću.Mara se ježila, ne od zime, već od pomisli pa strašno delo, koje je namerila da izvrši.Gledala je više puta svoga muža kako sav oznojen i dalje cepa stablo i ne sluteći da mu se grozna smrt više glave vije.Posle maloga odmora natovariše kola, a zatim sedoše da se odmore i malo prospavaju. Mesečina je bila kao dan.Bledunjava mesečeva svetlost prodirala je kroz granje velikih i starih grmova, koji su pružali svoje duge senke, kao tajanstvene aveti, i osvetljavahu ovo dvoje, te se lepo mogao videti rad Marin i Krstivojev. Mara je Krstivoja obasula poljupcima i morao je na njen zahtev metnuti svoju glavu njoj u krilo.Ona ga je šašoljila po kosi.Jedno zbog teškog umora, a drugo zbog šašoljenja Krstivoje zaspa kao zaklan.Pošto je utvrdio san, Mara mu polagano spusti glavu na gunj, pa se diže da u blizini potraži Jovu i Đuru, koji iz hlada ispod jednog velikog grma, iziđoše pred Maru. — Maro? — Gde ste vi?Hajde... zaspao je!... — Hajd Đuro! reče Jova.Nemaš se čega bojati.Ovde u ovoj šumi nema nikoga, sem pas troje: njega što spava i volova, koji neznaju svedočiti.Pazi neka ti ruka bude pouzdana; sekira je teška, a udarac treba da je snažan. Mara se opet vrati i vide da joj muž spava, pa manu rukom i ona dvojica priđoše.Đura uze sekiru i poče se nameštati, kako da upravi udarac.Jova i Mara izmakoše se do jednoga najblišega grma, a Đura se namesti i čekaše od Jove ugovoreni znak, pa da spusti sekiru.Jova i Mara drhtali su.Jeza ih je hvatala.Htedoše da odustanu od ovog grozneg zločina, ali — Đura je bio okoreli zlikovac.Pošto spreman čekaše već nekoliko minuta, a još ne dobi ugovoreni znak, on se poboja, da Mara i Jova ne odustanu i na taj način, on bi izgubio ugovorenu sumu.Da do toga ne bi došlo — njega izdade srpljenje.Podiže sekiru nad glavom zaspaloga Krstivoja.Mara i Jova u jedan glas viknuše: Ne! a Đura već spusti tešku sekiru na čelo nesrećnog čoveka.Od ovoga sarahovitog udarca, Krstivoju pršte glava u komade.Na ledinu, poprskanu krvlju, prosu mu se mozak — on osta na mestu mrtav.Ali ovome krvoloku nije ovaj strahoviti udarac bio dovoljan, već ga je onako mrtva izudarao nekoliko puta po svem telu. Dok je ovaj zlikovac vršio svoj ubilački posao s osobitim zadovoljstvom, dotle su Mara i Jova, kao krpa bledi, u besvesnom stanju, stajali jedno do drugo, navaljeni na grm. Đura, videći ih takve, poboja se, da nisu šenuli pameću, pa pohita njima. — Šta blenete?Šta ste se uplašiln?... reče Đura i jako ih obadvoje prodrma. Mara pomisli da Đura hoće i Jovu da ubije, pa se pripi uza nj, i poče vikati. — Nemoj, Đuro, po bogu, brate!Daću ti sve što imam, samo nemoj Jovu ubiti!... Marina vriska trže Jovu iz besvesnosti, u koju je malo čas pao, zbog krvavog zločina. — Šta učini, Đuro, da od boga nađeš?! — reče Jova još jednako bled. — Ono što si mi ti sa svojom budućom snašom zapovedio. — Mi smo ti bili kazali da to učiniš i obećali ti dobru platu, ali smo malo čas od toga odustali i kad si ti zamanuo, rekli smo ti: Ne!.Ti si grozan čovek!... reče Jova. — Nemoj mi, boga ti, tu koješta drobiti.Ko bajagi ja sam grozan čovek a vi ste pravi anđeli božji.Ej moj brajko, da nije takvih ne bi bilo ni ovakvih.A ljudi, kao što je Živan i Jakov, stvaraju i takve, kao što ste vi i ovakve, kao što sam ja. — Imaš pravo ali opet nisi trebao da učiniš ovo grozno delo, od kojega smo mi u poslednjem trenutku odustali — reče Mara. — Vi ste mi rekli da ga ubijem i obećali dobro platiti.Ja sam gotov, a sad treba da gledamo, šta da radimo i kako da uradimo, te da Mara posle kaže, da je sam zbog nesrećnog slučaja poginuo. — Ja nikad do danas nisam bio ubica i nevaljao čovek, te za to ne znam kako bi ujdurisali, te da ovo ubistvo izgleda sasvim slučajno — reče Jova. -— Ja sam ubijenoga izudarao po celom telu, a vi ste to očima gledali.To sam činio za to, što mislim, da se ovo ubistvo može ujdurisati, kao da je slučajno.I to na ovaj način.Ovde je mala nizbrdica, a zemlja mekana, pa valja upregnuti volove u kola i povesti ih ovuda iznad mrtvog Krstivoja; pa kad bude nad samim mrtvacem, onda da ih preturimo na nj, te da Mara posle kaže: kad su pošli kući, da je ona vodila volove, a Krstivoje da je s donje strane podupirao kola da se ne preture, ali da je to bilo uzalud — kola su se preturila i drva ga ubila. I — učiniše onako, kako Đura reče.Za tili časak drva s kolima pritisla su nesrećnog Krstivoja... — Sad ja i ti Jovo — reče Đura — da se što pre odavde čistimo, a ti, Maro, trči sad pravo selu; i kad budeš ulazila u selo, a ti zakukaj što igda možeš.Seljani će — među kojima će mo biti i mi - dotrčati vašoj kući: ti reci da ti pogibe muž na način kako ti malo čas rekoh. Jova i Đura, kao crne aveti odjuriše kroz zabran, koga su šarali mesečevi zraci, i izađoše iz zabrana, a Maru, kad ostade sama spopade strahovita jeza i samrtnički strah.Sve joj se činjaše, da Kristivoje trči za njom i viče: Ne bežite, jer ne možete uteći!.. Ubiliste mene, ubiliste i sebe. Ovi zločinci držali su da ih niko nije gledao kad su izvršili ovaj grozni zločin.Ali su se jako prevarili.Slušče Dimitrije, koga je Tomka poslala da krijući ide za Marom i Kristivojem, bilo je očevidac, ovoga krvavog zločina, jer je išlo za njima, pa kad su izabrali mesto, ispregli volove i počeli seći drva, ono se popelo na jedan onizak i rakljast grm, te je odatle gledalo šta se radi. Ma koliko da je šuma bila velika, ipak, jaka mesečeva svetlost prodirala je, te se moglo videti sve, što su zločinci radili. Slušče je dakle s grma sve čulo, što se govorilo i videlo, što se radilo.Kad je Đura vršio ubistvo, a Mara i Jova divlje vikali: „Ne“, dete se toliko uplašilo, da se u mal’ nije stropoštalo s drveta, te bi ovaj zlikovac i njega isto tako ubio, kao što je ubio njegovoga gazdu, te da ih, kao svedok ne izda. Kad su oni uprezali kola i preturali ih, slušče se hitro, kao mače spusti niz grm, pa brzo otrča i javi nesrećnoj majci strašnu i groznu smrt njezina jedinca.Njen boni i srceparajući vrisak od teške tuge za izgubljenim sinom, prolamao je zoru trinajestog Maja i probudio gotovo celo selo, jer još ne beše svanulo. Komšije su dotrčale i kad su čuli za šta kuka nesrećna majka, odmah javiše opštinskoj vlasti. Presednik opštinski Petar, već je bio ustao, jer i njega beše probudio vrisak ojađene majke.Kad je došao, bilo se već iskupilo nekoliko komšija, koji mu u kratko kazaše sve.Presednik i sam zapita Dimitrija i on mu kaza, kao što je malo čas kazao ostalima.Tada zapovedi, da svi idu na lice mesta, gdi će ih Dimitrije odvesti. Idući tako svi u gomili, čuju Maru, čija divlja dreka prolamaše tihi vazduh rumene zore trinajestoga Maja. — Nesrećni dan, nesrećan datum za još nesrećniju kuću Milovanovića. — Pa ipak to kao da beše kazna Božja, kojom je kaznio nesrećne roditelje.Bog je izneo strašne posledice bezumnim roditeljima, da vide, kakav plod rađa njihova gramzivost i bezumlje. — Kad su sreli Maru, Petar je zapita: — Šta je snaša Maro?! — Pogibe mi muž, moj dobri Krstivoje — odgovori Mara kroz izveštačeni plač. — A ko ga ubi?! — Kola s drvima! — Gde?! — U našem velikom zabranu! — Nemoj kukati, jer od toga nema vajde.Već vodi nas, gde se to dogodilo, te da nesrećnika donesemo. Dok se Petar s Marom razgovarao.... pristiže i Jova s Đurom. — E, vrlo dobro!Hajte i vas dvojica da nam pomognete, da nesrećnoga Kristivoja izvučemo ispod drveta — reče lukavo Petar. — Nas je kuknjava probudila, za to dotrčasmo da vidimo šta je, pa kad se takva nesreća desila, onda nam je hrišćanska dužnost, da se ovim nesrećnim ženama nađemo u nevolji — reče Đura. — Tako je — dodade Jova. — To je lepo, braćo, tako i treba — reče Petar. Tomka i Mara i oko četrdeset seljana u razgovoru s Petrom stigoše u rasvitak na mesto, gde je, pod drvima, sav u krvi, ležao Krstivoje. Kad je jadna majka videla svoga jedinca mrtva, gdi, sa razbijenom glavom leži pod drvima — ote joj se strahoviti vrisak, koji srce paraše nesrećne majke.Marin jauk, nije poticao sa srca, za to je drečao i bio strašno dosadan. Svakoga je zabolelo srce videći ovu nesreću, videći ovako osakaćena čoveka, koji je do malo čas bio zdrav i snažan.A majčin jauk potrese sve prisutne pa i Jovu i Maru.Jedini beše Đura čije se srce ne rastuži i koji beše potpuno miran.Okorelog zlikovca ni majčine suze ne diraju. Jova i Đura prvi potrčaše da vade Krstivoja ispod drva, ali Petar ne dade.Zabrani, da se niko ne sme primaći ni do samih drva, pa to ne dade ni nesrećnoj majci.S toga postavi stražu od deset snažnih i poštenih ljudi. Svaki je čuo zapovest Petrovu. Na licu Marinu i Jovinu lako se moglo opaziti nečista savest.Oni su se jako uplašili, a naročito Mara, koja je opazila, da je predsednik Petar od nekoga drugoga doznao za ubistvo, a ne od nje.Da bi se oslobodila, okrenu se Petru: — Za što ti, Petre, ne daš da mi našega miloga pokojnika izvadimo ispod drva?Nećeš valjada da ovde istrune.Mi treba da ga nosimo i da spremamo, što nam je za saranu potrebno. — Lakše malo, snaša Maro, lakše.Mi ovako moramo čekati ovde, dok ne dođe državna vlast sa doktorom, te da vidi kako je čovek poginuo. — Pa ja sam ti kazala kako je poginuo. — Znam, snao, ali ja ne mogu tebi verovati, a i onako mora doći vlast sa doktorom, te da i oni vide: je li istina poginuo onako, kako ti veliš. Jova je izgledao bled kao krpa, za šta ga je Đura morao gurati da pazi na sebe, da se ne oda. Maru je opet ovaj govor porazio, te je za časak ućutala. — A zar bolje može znati vlast i doktor kako je poginuo moj Krstivoje, nego ja, koja sam očima gledala — reče drhtećim glasom Mara. — Svakojako da ne može.Ali doktor i vlast mogu videti govoriš li istinu, ili ne. — A zašto ti Petre sumnjaš u moje kazivanje?Valjada ne misliš da sam ga ja ubila. — Ja ne kažem da si ga ubila.Nu velim, da ovde moramo svi čekati vlast i doktora, te ako bude potrebno, da nas saslušaju: šta znamo i šta smo videli, kad smo ovde došli. Na ovo svi pristaše, sem Jove i Đure.Oni izjaviše da imaju nešto posla kod kapetana i moraju ići. — Ovde je preče i ovde morate ostati brat Jolo i ti Đuro — reče Petar. - Žao nam je, al’ nam nije moguće — odgovoriše Jova i Đura. — Ja sam ovde vlast i zapovedam, a vi morate slušiti, a ako nećete Ja ću vas vezati za jedan grm dok vlast državna dođe. — A za što to molićemo?! — Za to što ja tako oću. — Mi nećemo — odgovoriše Jova i Đura i pođoše. — Milovane, Petre, Stevane, Nikola! vežite ovu dvojicu, jer su oni ubili Krstivoja — reče Petar. Petar nije imao potrebe da svoju naredbu ponavlja, jer su na prvu zapovest vezani obojica.One strašne reči, koje izusti presednik poraziše sve pa i ovu dvojicu vezanih.I oni zadrhtaše od reči, koje suštu istinu izneše. Oni su se džapali i pretili Petru, što ih je, ni krive ni dužne, osramotio. — Sad ćete čuti jeste li krivi, ili niste! — reče Petar i pozva Dimitrija, Tomkino slušče i reče mu: „Ded ti Dimitrije, kaži nam svima, šta je bilo noćas ovde i kako je poginuo tvoj gazda, a ti Dragutine ćato, zapiši što dete bude kazivalo.“ Dimitrije pokaza sve kako je bilo i ćata zapisa. — Eto, zašta sam vas vezao! — reče Petar. — Teško meni!Malo mi je nesreće, što sam izgubila muža, već evo sad hoće Petar Jevremović da načini, da sam ga ja s onim poštenim ljudma ubila.Ja ubila svoga muža?!Vože, vidiš li šta se sa mnom nesrećnicom radi?! — reče Mara u samrtničkom strahu. — A zašto bi mi, kmete ubili ovog čoveka?Šta nam je učinio? — rekoše vezani Jova i Đura. — Ja ne znam!Ono što sam učinio bila mi je dužnost. — Šta su vezani ovi ljudi zapita isljednik, koji s doktorom stiže. — Na osnovu iskaza ovoga svedoka, reče kmet Petar i predade akt saslušanja Dimitrijevog. Islednik pročita saslušanje, pa pošto prvo osmotri i pribeleži kako je stvar našao, naredi, te se drva digoše.Pribeleži u kakvom je položaju nađen ubiveni pod drvima, kraj koga je nađena sekira sva krvava.Zatim je lekar pregledao ubivenog i nađe: da je sekirom ubiven i to da mu je prvo razbivena glava, pa posle udaran po telu i tek posle svega toga, pretrpana su kola s drvima na ubijenog.Uboj drva znatno se razlikovao od uboja sekire. Lekarevo mišljenje u svemu se slagalo s iskazom Dimitrijevim.O ovome ustrojiše zapisnik.Posle toga natovariše ubivenog i poneše kući. Za kolima išla je kukajući majka i iskupljeni seljani s islednikom i lekarom.Za ovima, panduri su terali vezanog Jovu i Đuru. Maru nisu vezali, nego su na nju samo pazili da ne bi umakla. Kad su stigli u selo, islednik je u opštinskoj kući saslušao prvo Dimitrija, koji u svemu kaza, kao što je kazao na svome saslušanju kod kmeta Petra.Posle je saslušao Maru, Jovu i Đuru. Mara i Jova odmah priznadoše.Na pitanje islednikovo zašto su to učinili, odgovorili su: da su se odavno voleli i da jedno bez drugoga nisu mogli živeti.Zato su se dogovorili, da prvo ubiju Krstivoja, pa posle da udave Jovinu ženu na porođaju, te da se posle venčaju.A pošto oni nisu mogli ta ubistva da izvrše, najmili su Đuru i obećali mu dobro platiti.Najposle rekli su isledniku i to, da su u poslednjem trenutku odustali od te namere, ali nije hteo da odustane Đura, već je izvršio ubistvo, i ako oni dvoje viknuše, da ne ubija. Pošto je islednik zabeležio iskaze Marine i Jovine, zapitao je Đuru, šta on ima da kaže.Đura izjavi: da su iskazi Marini i Jovini, što se njega tiče u svemu lažni i on s njima ništa nije imao. Kad islednik pribeleži i Đurin iskaz, naredi da se svi troje okrivljenih sprovedu u zatvor isledne vlasti, gde će se dalja istraga voditi. Posle izvesnog vremena, isledna vlast je ovo delo isledila i okrivljene sprovela sudu.Pa zahtev isledne vlasti, sud opštine trsteničke pod 17 julom br. 429, izdao je za Maru ovo uverenje o vladanju: Za Mariju, udovu Milovanovića iz Trstenice. Marijana je rođena u selu Drenu — vere pravoslavne.Radenica rđava; a u opšte, u građanstvu smatra se karaktera pokvarenog.Vladanja je rđavog.Poznata je kao zdrava i telesno i duševno. (M. P.) predsednik P. Jevremović. Živan je po sve dnevno obijao pragove sudija i advokata. Trošio je nemilice.Išao je često u Beograd i tamo silan novac rasipao da spase svoje dete, koje je sam upropastio.Ali mu je bilo uzalud.Straćio je gotovo sve što je imao, a Maru je postigla zaslužena kazna. Na dan pretresa Mara i Jova odrekoše svoje priznanje kod isledne vlasti, a Đura već nikako nije ni priznavao.No ovo im odricanje nije ništa vajdilo, pošto je isledna vlast pribavila masu neoborivih dokaza, koji su dovoljni i bez njihovog priznanja.Zato ih je valjevski sud, presudom svojom Br. 23438, osudio sve troje po 20 godina robije a Jovu i Đuru još i u teškom okovu. Ovi zločinci nisu bili zadovoljni s ovom presudom, već izjave žalbu apelacijonom sudu.Apelacioni sud, rasmotriv svu radnju po ovom delu, našao je, da je sudska presuda prema učinjenom zločinu blaga, pa je presudom svojom Br. 2778, sve troje okrivljenih osudio pa — smrt. Rešenjem kasacije, presuda apelacionog suda ostala u snazi. Dan je vedar i hladan.Sunce je sijalo, ali, kao da toplotu beše izgubilo.Suvomrazica stegla, ali se ipak slegao silan svet iz Posavine u Piroman, gde su doveli Jovu i Đuru, da ih u kraj glavnog druma Obrenovac-Ub-Valjevo, streljaju. Sveštenik pristupi osuđenim i pozva ih da se ispovede.Đura reče da nema šta da se ispoveda, a Jola zamoli, da mu se dopusti, da se može oprostiti s okolnim svetom.Po dobivenom dopuštenju, otpoče: — Vama, ocevi i matere, koji imate i koji ćete imati da ženite i da udajete, vama, želim da na poslednjem času svoga nesrećnoga života kažem: da ni pošto ne naterujte svoju decu da se uzimaju s onima, koje ne vole.Brak, koji nije iz ljubavi postao donosi nesreću i mladencima i njihovim roditeljima.Eto vam primera: nesreća, koja je zadesila kuću Jovana Milovanovića i Živana Đurića, koji su silom venčali jedinčad.To je lišilo života njihovu decu, a i mene privezalo za kolac.Oni su ovaj brak na silu vezali, jedino iz amišnosti za imanjem, koje im je sada ostalo pusto.Čuvajte od ovakve nesreće svoj dom i svoju decu... Strahoviti pucanj iz pušaka sreskih pandura, završio je govor Jovin i on se skljoka niz kolac, za koji je bio privezan. To se isto desilo i s Đurom. Mari je vladalačkom milošću smrtna kazna zamenjena sa dvadesetogodišnjom robijom. 1896 godine SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA KOLO VIII.BR. 256. B. B-VIĆ (TODOR Lj. Štamparija Drag. Beograd, Luja Bartua br. 3 Osvanu i Petrovdan. Ustadoh suviše rano.Bejah pun nestrpljenja, te se ne mogoh ni trenutka zadržati na jednom mestu.Na tabli, što visi o jednom stubu pri samom ulasku u gimnaziju, prilepljena je još pre dva dana objava da će se na Petrovdan razdavati nagrade dobrim đacima i pročitati ko je prešao u stariji razred, a ko je ostao da razred sasvim ponavlja, ili da ponavlja ispit iz koga predmeta, i tako dalje.Što se tiče lično mene, o nagradi ne smedoh ni misliti, već samo o tome da li sam uopšte prešao iz petog razreda u šesti, ili sam ostao da ponovim ispit iz koga predmeta.Slabo sam se učio.Još u drugom razredu gimnazije naspe mi nešto da pišem pesme i priče, a u trećem postigoh u tom pogledu i izvestan uspeh.U jednom dečjem listu koji sam primao, izađe jedna pričica smišljena mojom glavom i napisana mojom rukom.To me toliko oduševi da se tome poslu prosto sav predadoh i — zaboravih školu; dobijah pohvale od urednika toga lista, a prekore i od nastavnika i od oca. — Vi počinjete i pesmom i pričom.Ceneći dosadanji vaš rad, izgleda mi da ćete i u jednom i u drugom pravcu imati sreće.Tako mi odgovaraše urednik dečjeg lista u kome su moji radovi izlazili. — Na zdravlje ti, sinko!Evo tebi dvojka, pak opet pevaj.Prvo pritegnut’ opanke i naučit’ latinsku gramatiku, pak onda muze.Tako mi jednom reče profesor latinskog jezika, — Ja ne znam, dete, slave mi, šta ću s tobom.Kakve pesme, kakve komendije.Budi Bog s nama!Gledaj ti knjigu, to ja tebi velim!Tako mi ne jednom govoraše otac.I u koliko mi pohvale ovog urednika dečjeg lista laskahu, u toliko mi više prekori nastavnika, a naročito oca zadavahu jada.Znao sam ja i sam da je glavno škola, da na prvom mestu treba dobro da se učim, pa tek onda da pišem pesme i priče.Ali se drukčije nije moglo.Nisam mogao da radim onako kako sam razumevao da treba da radim. Stoga sam tako nestrpljivo očekivao trenutak kada će se u velikoj nameštenoj i ukrašenoj gimnazijskoj sali pred velikim brojem zabrinutih i radoznalih roditelja, i svima đacima, pojaviti direktor i svojim uzdrhtalim slabim glasom pročitati i moje ime, i...Taj trenutak dođe, i ja slušah ime za imenom: „prelazi“, „ponavlja“, „gubi pravo na školu...“ Dođe red i na peti razred.Čita direktor, i kazuje šta je s kojim, i sve bliže, pa da pročita i moje ime.Najzad pročita i moje ime i... čuh gde reče: „Prelazi u šesti razred“. Skočih niza stepenice, i pun sreće i blaženstva nađoh se pred zgradom gimnazijskom.Vedar, topao dan, sunce sija, a nebo trepti u svetlosti.Pojurih pravo svome stanu, a tamo... čeka momak s kolima: poslali ga od kuće za mene. Pokupovah neke sitnice za, kuću, što mi otac beše po momku naručio, pa se onda oprostih sa gazdaricom, starom torokljivom ženom; sedoh u kola, momak ošinu konje, i oni poleteše čistom, belom kaldrmom, koju beše kiša pretprošle noći oprala.Projurismo red oniskih kuća, ostavismo i poslednju pekarnicu sa lekarom belim od brašna i s plavom keceljom; već se više nije čuo ni kucanj čekića u onoj kovačnici na kraju varoši, i polje čisto, zeleno, zaokruženo brdima, puče pred nama u svoj svojoj lepoti.Pored puta poluzrelo klasje pšenično talasa vetrić; na livadama uskupljena sena, zeleni se kukuruz; gore po brdima šljivaci, a iza njih bele se kuće. Kočijaš momčić, ako je stariji od mene dve tri godine, ali ipak ni malo veći rastom od mene, čas po čas ošine konje, pa se onda meni okrene i zapodeva razgovor od svake ruke.Pita me za školu: kakve nauke učim, šta ću da budem kad svršim školu, i tako dalje.To me pitaše u prvi mah; a kad zađosmo dublje u razgovor, i pregrada, koju on kao da zamišljaše u prvi mah da postoji između mene i njega, vide da ne postoji — a i ako postoji, ipak da nije tako visoka — on onda okrenu drugi razgovor.Stade me ispitivati da li sa mnom ima da uče i ženske: a onda okrenu razgovor o devojkama po varoši, o tom kako su lepe, pričaše mi kako je ne znam kad i gde video jednu da ništa lepše u svetu nije video. — Blago tebi, reče mi; ti s njima svaki dan. Razume se da mu nisam kazao istinu; odgovorih mu tako da sam ga u pomenutom mišljenju ostavio i dalje.Potreba za hvalisanjem u tom pogledu, tako svojstvena godinama u kojima ja tada bejah, kao da dobi jednu od najzgodnijih prilika da se pokaže u svoj svojoj sili.Potstaknut ovim mladićem, ja mu stadoh pričati stvari koje je mogla samo moja bujna, mlada mašta izmisliti.U istini od svega toga ne beše ništa.Bilo je može biti da se ovda onda slika kakve lepše devojčice urezala malo dublje u mojoj pameti, ali još ni jednoj se ja ne bejah usudio da izrazim svoje osećaje, a još manje sam bio te sreće da čujem od koje devojčice da me voli.Međutim, kako mu tako mu, ja napričah ovom momku dosta zanimljivih stvari.A on zinuo, gleda u mene, ne može da se nasluša tih mojih reči; gleda me, meri me, a dizgine opustio, te konji gaze polako i leno omahuju repovima.Umorih se i ja, upravo nasitih izmišljanjem tih tako milih mi slika, pa se ućutah za trenutak; a tek će on onda započeti.Dobro je u varoši, i žestoko ja to, kazuje opet on meni; i veli, veruje u sve ono što ja njemu sada ispričah; ali, što on tamo u selu!I sad on otpoče da priča, a ja opet da slušam. A on kako lepo pričaše!Događaj za događajem, slika za slikom promicaše pred mojim očima.Oni luzi, one dubravice moga lepog mesta rođenja, što mi treperahu vavek pred očima, kao nešto najdraže, najlepše, kojima sad pun radosti iđah, nizahu se preda mnom u sve dražesnijim slikama.On mi opisivaše svoj život na selu, i pričaše čas o ovoj čas o onoj devojci; a ja ga slušah i počeh mu — zavideti.Neka tajna tuga što ja nisam tamo, što ja nisam na mestu njegovu, obuze mi dušu; ali pri pomisli da i ja idem tamo, namah se raspoložih.I kad on uhvati za dizgine i ošinu konje, ja ga stadoh zapitkivati za neka objašnjenja povodom njegova pričanja.Beše mi neobjašnjivo što se on zaustavlja najviše na nekoj Gili, devojci, koja, koliko je ja poznavah, ne zasluživaše tolike pažnje njegove, pažnje jednog takvog momka, s tolikim ljubavnim uspesima, kakav mi se on prema ovom njegovu kazivanju učini. — Pa nije bo’ zna šta.Gradi veđe, a napred joj dva zuba kvarna, crna.Luduju, onako samo, momci oko nje, reče on, i ošinu konje. Ućutasmo obojica. Znam tu devojku, još od malena. Kuća moga oca nalazi se na jednom brežuljku.Dole, južno od nje, teče potočić, a s onu stranu uzdiže se opet jedna mala kosa.Po njoj pukli šljivaci moga oca daleko, daleko, sve dok se vidi, a iza tih šljivaka ima nekoliko kuća.Tamo je kuća i ovog momka, Sime, što služi kod nas, i sad tera kola. Otac mu umro odavno i ostavio njega, Simu, i Stevu, koji je nešto malo, godinu dve dana, stariji od Sime.Majka im se odmah preudala, onde blizu, za nekog Marka, a oni obojica po službi tako od kad ih znam.Tu je kuća i te Gile.Još kao nali, kada sam se sa decom obližnjom jurio po prašnjavom putu, brao dudinje, i drugo voće, deca iz toga kraja bila su mi nekako odvratna.One duge proste konopljane košulje na njima, njihova prljava tamna lica, nečešljana kosa, tup unezveren pogled pri pojavi mojoj i ostale dece iz moga susedstva, sve to stvaralo je u meni prema njima osećaj, da ne rečem odvratnosti, ali tek neku težnju da sam što dalje od njih.Među tom decom bila je izvesno i Gila, ali se ne sećam da sam je tada kao dete bio zapazio.Naročito nešto jezovito dolazilo mi je od one kuće gde se rodila Gila.I kad sam sa ocem ili s majkom prolazio pored te kuće, uvek me je obuzimala neka tuga pomešana sa strahom.Jedne večeri, jedva se sećam, jer sam tada bio vrlo mali, pred našom kućom pod jabukom, na kojoj je ponelo lisje da žuti i opada, stojala je moja majka i držala moju sestricu u naručju; a ja sam stajao kraj nje.Otud iza naših šljivika, u pravcu od Giline kuće, dopirala je zapevka, koja je tužno odlegala selom kroz večernji suton.Tada sam od majke čuo da je Marisav, Gilin otac, poginuo u ratu, ubili ga Turci, i da to Marija, njegova žena i Gilina majka, kuka.Docnije je Marija uzela u kuću nekog Stoiljka, koji dođe u selo po svom dunđerskom, kakvom li, poslu, a kazivaše da je rodom iz jednog mesta otud iz novooslobođenih krajeva.Ovaj Stoiljko često je pod najam radio, kod moga oca, opravljao na kući prozore i vrata, opravljao staru burad i pravio novu (ovim poslednjim kao da se više zanimao nego ma čim drugim), i tada, kada je on radio kod nas, sećam se da sam mučio muku nad mukama.Imao je on, Stoiljko, nečeg vrlo otuđljivog kod sebe; sve me je bilo strah od njega, te nisam smeo nikako da mu priđem, već sam daleko obilazio. Jedno vreme kada sam bio u trećem razredu osnovne škole, služio je kod moga oca sin toga Stoiljka a pastorak Marijin (ime sam mu zaboravio); bio ga doveo Stoiljko sa sobom.Čuvao je ovce.Jednom se on razboli, na dođe da ga zameni kći Marijina od prvoga muža, Leposava, starija sestra Gilina, devojče sa velikim crnim očima, koje sam ja izdaleka radoznalo posmatrao.Ona je umrla uskoro zatim, — čini mi se da ja još tada nisam bio ni otišao u gimnaziju.Spomenuh je samo zbog toga što na nekoliko dana docnije, kada je to Leposava zamenjivala toga svoga, kako da kažem, brata, desi se ovo.Jedan moj školski drug Mihailo — čija kuća beše tamo čak iza kuće Giline, i koji je voleo mnogo da priča i da se hvasta — jednog jutra, kada u većoj grupi, sustignuvši se, iđasmo sa torbicama o vratu u školu — stade kazivati kako je sinoć prošao pored Stoiljkove kuće, pa mu Leposava pričala, kako sam ja nju i Gilu — bajagi one obe zamenjivale brata — uhvatio kod svoje kuće, pa ih stao vući i obarati po nekom senu.Ne znam šta bi i kako bi, tek Mijailo i ne dovrši svoje pričanje, a ja skočih k njemu i ćuših ga tako jako da mu fes pade s glave.Osetih da me to, što Mihailo tu, pred drugovima, iznese o meni, ponižava.Stidno mi beše i pomisliti da se toliko nisko spustim da se čak i s jednom Gilom igram i zabavljam.To mi se činjaše tako gadno i odvratno kao što mi se činjahu gadni i odvratni i svi moji drugovi, koji često i sa punim ustima izgovarahu ime Gilino, ime te devojčice, prema kojoj osećah toliko odvratnosti da mi čak i njeno ime beše donekle odvratno.Međutim sve dotle ja Gilu ne poznavah, nikad je ne videh. Za vreme raspusta, pre nego što ću poći u gimnaziju, odlazno sam nekoliko puta zajedno s govedarom, koji je pasao goveda u jednom čajiru do kuće Giline, i tada sam kraj plota, što ograđuje njenu kuću od čajira, viđao izdalje neku decu moga uzrasta.Beše ih i muških i ženskih; igrahu se i zabavljahu; ali ja im ne prilazih.Naš govedar, dečko mojih godina, nekoliko puta kaziva mi da i mene zovu da se igramo; ali ja ne htedoh otići k njima.Među tom decom bila je i Gila.Govedar mi je pokaza, ali, pošto beše još dece tu, i pošto behu dosta daleko, ne mogah raspoznati i uočiti baš koja je ona.-Jedno devojče, kome lica ne sagledah, sa razbarušenom crnom kosom, prljavom košuljom, i kratkom iskrzanom suknjicom po dnu, prema kazivanju govedarevu, kao da beše Gila. Docnije za vreme raspusta između drugog i trećeg razreda gimnazije, kad bejah na saboru kod jedne obližnje crkve, pade mi u oči jedna devojka ili bolje devojčica u svilenom fistanu golubije boje sa jednom drečećom mrljom od grudi pa nagoše.„To je Gila“, reče mi majka.Zagledah je dobro.Suvo lice opaljeno suncem sve do vrata, a vrat beo, te se poznaje dokle je inače zaklanja marama radnim danom; kosu splela u vitice i stavila napred, a sa strane, blizu uha, zadenula cvet.Na nogama joj varoške cipele.Odvratna i jadna učini mi se pojava njena.Našto to izigravanje s varoškim odelom i uopšte onim što ne liči.„Ima masu, objasni majka; ona će svoga oca da nasledi“. Posle sam često slušao mladiće iz susednih kuća gde pominju Gilu.I uvek mi je bilo prosto nerazumljivo što se njoj daje toliko važnosti.Međutim sudbina htede čak i to da me jedna žena onde iz susedstva, neki rod Gili, dirne jednom prilikom za Gilu.Planuh sav od ljutine, ali nasmejano i zadovoljno lice moje majke nagna me da ćutim.„Ona je dobra devojka“, reče majka, nadneta nad svojim radom. O prošlom Uskrsu, jednog dana odoh da nahranim svinje, koje boravljahu u šljivacima preko potoka tamo na onoj strani gde je Gilina kuća.Vraćajući se otuda putem sretoh jednu devojku povezanu belom maramom, razvijenu, krupnu, kao ugljen crnih očiju i gustih crnih obrva.Nosi čabar na čabrenjaku sa Stoiljkom, — ona napred a Stoiljko ostrag.„Gila“, pomislih u sebi.Nazvah Boga, a ona me upita: „Šta radiš?“ i zovnu me po imenu.Zbunih se, i jedva joj na pozdrav odgovorih.Kad prođe pored mene, zagledah je još jednom: čista bela košulja, crno jeleče, krupna, razvijena, — devojka i po.Odmah sve ovo saopštih majci.„To je Gila, reče mi majka.Izrasla mnogo dobra devojka“. Eto koliko sam poznavao Gilu i šta sam o njoj znao, o toj devojci koju mi Sima toliko puta sada pomenu, i oko koje najlepše i najslađe njegove priče kružahu. I dok ja tako u mislima prelazih sa jedne uspomene na drugu, konji jurahu ubijenim nasipom.Prođosmo jedno selo, prođosmo i drugo, i evo nas već na domaku kuće.Razdvaja nas samo jedna visoravan okićena pšeničnim njivama i osamljenim branicima. — Što si se ućutao?Da ti nije žao varoši? upita me Sima. — Što da žalim? odgovorih mu.Pa onda, setivši se svega što sam mu malo čas napričao, dodadoh brzo: — Opet ću se vratiti. — More, sve ćeš ti to da zaboraviš, dok vidiš samo kako se ovamo kod nas živi.Ono, istina, u varoši je sve lepše, kod nas nema onako finih devojaka, ali opet... - — Zar? — Videćeš.Kroz nekoliko dana mora da se žnje pšenica, a ima mnogo.Neće moći da se požnje za nekoliko dana.Pa ima i da plastimo.Kod nas tek sada kose livade.Juče smo plastili u onoj livadi kod „Velike ćuprije“.Beše nekoliko devojaka, a ja sam.Ne mogu da se odbranim. — A koje su to bile? Već me zakopka da i to saznam. On mi imenova nekoliko njih.Među njima i Gilu. — Zar i ona radi kod nas? — Radi u zamenu sa — ne znam kojim reče; — pa gazda pogodio s njim đuture, te i ona došla. — Pita za tebe, — okrete se opet meni nakon kratkoga ćutanja.Kad će, veli, da dođe taj mladi gazda, da se malo poteramo po ovih vrbakah s njim.Ja joj velim da si ti drugo; drugo je tvoje i tvoje nauke.Sedne on, velim ja njoj, u hlad, pa gleda knjigu.Hoće on mnogo da ti se peče na suncu.I Sima se okrete meni ispitujući me očima, kakav utisak ostavljaju kod mene te njegove reči. Milo mi beše čuti ovo što mi on kaza.Laskaše mi da jedna devojka misli i govori o meni, naročito jedna takva devojka koja tolike momke zanima, jedna devojka o kojoj mi Sima toliko pričaše.„Kad će da dođe taj mladi gazda, da se malo poteramo po ovih vrbakah s njim...“ ponovih u sebi. A dole, pod našim nogama skoro, u dolji zaokruženoj oniskim kosama, po kojima se ovde onde zbili gusti zabrani, puklo selo sa svojim bogatim njivama i livadama i gustim voćnjacima, između kojih se vide bele kuće.Tražim očima svoju kuću, tražim veliki granati orah, i kraj njega, malo potamneo, beo dimnjak.„Eno je“, šapćem u sebi pun radosti. Sunce naglo zapadu; već osećam dah svežeg povetarca sa dalekih plavih planina, što se svile na vedrom obzorju. — Ošini bolje konje! Ne sija nigde tako ljupko sunce, nigde nije tako slatko očima gledati, nigde tako toplo oko srca kao u svojoj kući, u mestu svoga rođenja.Tu je vazduh svežiji, tu srce slobodnije kuca, tu u tim zelenim livadama, u gustim luzima i vrbacima, u onim vrbacima što se pružili poljem s jednog kraja na drugi, pored malih potočića što orošavaju zelene livade, sve tamo do dna polja gde se, sastavljeni u rečicu, gube u dalekoj dubravi. Kući stigosmo pre zalaska sunčeva, gde zatekoh samo majku i najmlađeg brata Svetu. — Doš’o bata, sine! kazivaše veselo majka Sveti, koji tek beše napunio treću godinu. — Bata! izgovori on gledajući me poizdalje i tuđeći se od mene. Docnije dođoše otac i brat mi Budimir, što je odmah za mnom, koji čuvaše ovce.Svega dva brata i imam. Kad im kazah da sam prešao u šesti razred, svi se obradovaše, naročito majka.Otac valjda ne htede da se pokaže.Posle mi kazivaše majka da je otac bio ljut naročito ovo nekoliko dana, ljut na mene, što se, veli, zanimam nekakvim besposlicama; pa me pitaše čim se to zanimam.Ticaše se onih mojih pričica i pesmica, te se stoga i ne upuštah ma u kakvo objašnjavanje, jer sam znao unapred da me neće razumeti. Posle večere odmah odoh da spavam.Behu mi namestili krevet u jednoj sobi; ali ja ne htedoh tamo već kazah majci da mi prostre na doksatu.Ništa lepše no leti spavati na doksatu, bilo da je lepo, bilo da je rđavo vreme.Ako zahukće vetar i udari kiša, prikupim -topao guber oko sebe, a lisje na lipi, što je pustila grane do samog doksata, šušti te me uspavljuje. Noć beše vedra i tiha.Vetrić, na mah na mah, što bi samo zatresao lisje na drveću.Mesec se visoko izdigao, još malo pa da zađe za strehu.U daljini se čula otegnuta pesma.Brzo zaspah. Kada sam sutradan ustao, svi, izuzev malog Svetu, behu ustali, iako se ni toga dana nije radilo u polju. Ceo dan proveo sam u švrljanju tamo amo po imanju.Obiđoh skoro celo imanje; ali izbegavah da pođem tamo onom stranom, gde je Gilina kuća; a zašto, ni sam ne znam.Bojah se da ona, kad me vidi, ne pomisli da ja već znam da je ona pitala kad ću da dođem, pa sad idem te joj se namećem. Pošto tako obiđoh sve što me je zanimalo, onda se obratih knjižnici očevoj, koja prema njegovim prilikama i okolnostima beše dosta bogata, i tu naiđoh na veliki broj knjiga koje dotle ne htedoh čitati; naročito novina s podliscima, nekih starih časopisa, almanaha, kalendara, i tako dalje; sve to beše puno vrlo lepih i zanimljivih pripovedaka i pesama, koje se većim delom bavljahu ljubavlju.Imao sam muke sa sređivanjem pojedinih brojeva, ali mi se posle muka ta nadoknađavala uživanjem u čitanju. I tako u čitanju provedoh skoro puna tri dana.Tek nešto, nešto što bih poslušao: otišao te nažeo muhar teocima, napojio konje, nahranio svinje, doneo testiju vode sa izvora što je odmah onde ispod kuće u potoku, i to je sve.Donekle uživah u takvom životu, pa me onda obuze neka seta, čamotinja, te se zaželeh društva.Međutim, Sima me neprestano zvaše da pođem s njim u polje. — Nemoj da ideš s njim, svetuje me majka.On se mnogo prođavolio.Može da te navede na neko zlo. — Ko mene može da navede kad ja neću! — Eh, ko!Misliš da će zlo samo da izađe, pa da ti se kaže gde je?Čuvaj se dok ne natrapaš na nj... Pojmih te reči majčine kao izraz njene preterane brige, te im s toga i ne obratih pažnje i ne uzeh u pamet.Toliko samo da je ne bih uvredio, ne htedoh otići sa Simom, već kao malo ljutito odgovorih mu da ne mogu; ali tako glasno da je majka, koja beše u kući, čula. — Idi!Idi! reče mi majka, bojeći se da me ne uvredi.Mene samo strah. Ali ja ne htedoh ni da čujem do kraja, već okrenuh leđa i odoh u sobu, tamo gde su knjige, u onoj drugoj kući gde je i doksat; zalupih vrata za sobom, sedoh na stolicu, pa uzeh jednu knjigu i nastavih pitati odande gde sam pre toga bio stao. To je bilo tako oko podne; a pred veče kad izađoh na kapiju, kamo se dogonjahu krave i ovce sa paše da se pomuzu, Sima, koji u taj mah dogna krave i volove s livade, ćuteći mahnu mi glavom da pođem s njim. — Sutra ćemo da plastimo (toga dana kosili su kosači); a i vinograd, onaj tamo do groblja što je, da se praši.Gazda mi reče da odmah, čim povežem volove, idem da zovem radnike.Čini mi se da će biti i ona... Razumedoh koja, ali ipak upitah.Pobojah se da ne pomisli da sam ja baš ozbiljnu pažnju obratio onome što mi ono pre, usput, o Gili nakaziva, i da ja jedva čekam da, se s njom sastanem. — Pa Gila, odgovori on.Što, zar ne voliš?I on, čisto čudeći se, upre u mene svoje zelenkastoplave oči. — Sve mi jedno, odgovorih prilično ravnodušno, ma da mi ne beše baš svejedno.Zanimaše me ta Gila, te sam u istini željno očekivao da je vidim: da vidim onako izbliže tu devojku koju tako često pominje Sima, i koja raspituje za mene kad ću da dođem. — A da li znaš izvesno da će biti i ona? upitah ga posle kratkog ćutanja. — Samo dok joj kažem da si došao. — Što to? - — Što to!...I on me nasmejana lica začuđeno gledaše nekoliko trenutaka, a onda mahnu glavom: „Ej, kad ne znaš!Da sam ja na tvome mestu!“ Te večeri ne zaspah brzo: mislio sam o sutrašnjem danu, i o onome što mi Sima govoraše, i o — Gili.Zbilja, ja jedva čekah da je vidim. Preko običaja ustadoh rano.Sunce tek što zasvetle iza brda obraslog gorom.Lak veo od sumaglice lagano se povijaše nad poljem, a na lisju i travi blista rosa. — Baš dobro te si ustao, reče mi otac.Ja ću danas biti sprečen poslom u opštini (bio je predsednik opštinski), te neću moći da nadgledam radnike.Stoga ćeš ti da budeš s njima.Biće ih na dva mesta.Jedni će da praše vinograd, a drugi da plaste.Ti ćeš da ideš u vinograd.Gledaj da do ručka svrše tamo, pa onda neka svi siđu da plaste, kako bi se seno moglo još danas i da zdene. — Ama, šta mogu ja njima.Zar će oni hteti da slušaju mene? poneh se ja sad opet ustezati.Nisam ja to, rekoh, naučio. — Što?Kakva nauka tu ima?Ti imaš samo da paziš da oni ne provode vreme uzaludno.Teraj da rade — da ne stoje, a ako ko neće da radi, ti ćeš da mi kažeš.Možeš poneti i neku knjigu sa sobom, te čitaj.Uzmi konja, kobila neka je tu, te odjaši, pa ga pripni onde kraj vinograda neka pase. Trudeći se da sakrijem koliko me je naredba očeva u stvari obradovala, uzeh neke sitnice od majke koje sam sa sobom mogao poneti na konju, ujaših gola konja, i zamolih majku da mi otvori kapiju. — Pazi se! reče mi majka zatvarajući za mnom kapiju. — More, ostavi se, Boga ti!Zar sam ja dete! odgovorih, pa džarnuh konja petom u trbuh, i odjurih prašnjavim seoskim putem saginjući čas po čas glavu da me ne dohvati koja grana što se od stabla pustila preko plota. Prođoh nekoliko kuća okruženih mnoštvom omanjih zgradica.Psi lajahu kroz plot, pa izlažahu čak i na put i lajahu ispred konja; no konj kao da beše na to navikao, jer se ne trzaše i ne prezaše od njih, već samo kao da naročito sačeka jednog povelikog psa, te kad mu dođe pod nogu, on ga dobro lupi.Nadade se užasno urlikanje i lavež pasa, a ja obodoh konja, i začas se nađoh na otvorenom polju.Donekle išao sam ravnicom, a onda okrenuh uz brdo, idući pokraj njiva zasejanih pšenicom koja beše već prilično zažukla.Rosa na šibljikama i visokoj travi dohvataše mi obuću na nogama.Ptice cvrkutahu u vrhovima šumarka, vazduh miran, a sunce se polako penje vedrim nebom. U vinogradu već beše nekoliko radnika: jedan ostariji čovek sa ženom i dva mladića, svi odande iz sela.I oni tek što behu došli, te se spremahu da otpočnu rad.Nazvah im Boga i upitah se za zdravlje, pa onda odjaših konja i prineh ga onde kraj vinograda da pase. Ne potraja dugo, a dođoše i ostali radnici, među kojima behu i dve devojke; ali ona — Gila — ne dođe.Što li to?Raspoloženje u kojem dotle bejah, kao da me sad ostavi.Ja bejah toliko rad nju da vidim da se vidim onako izbliže s tom devojkom koja, po pričanju Siminom, igraše prvu ulogu među devojkama, i koja raspitivaše za mene: ja se utvrdo nadah da ću je danas videti, a nje nema. — A ima li još koji da dođe? upitah radnike. — Što pitaš?Šta će ti više?Dosta smo ti i mi, odgovori mi Stana Kojina, dosta gospodska pojava; vita, visoka stasa, tankih izvijenih obrva, crnih očiju, i dosta nežnog duguljastog lica; ukratko, jedna lepa devojka.To mi reče, pa saže glavu za poslom, i — zakikota se.Udari u smeh i ona druga devojka. Udari mi neka vrelina u obraze, mora biti da sam porumenio.Zašto taj smeh?Da li one ne pogađaju moje misli?Osetih još veću vrelinu u obrazima. — Ja se ne šalim, već ozbiljno pitam, rekoh kao malo ljutito. — Šta vam je, za Boga, te se smejete sad tu ni za šta! reći će im jedna ostarija žena.Čovek lepo pita a one...Ima, ima, okrete se meni: Zlata Markova i Gila Marina.Ostaše dole u livadi da plaste. — Kako ih plašćenje našlo sad, kad još nije ni rosa spala, primetiće jedan ostariji čovek. — Zaista, to nema smisla; ali ne rekoh tako zato što bejah ubeđen da seno nije još za plašćenje, već poglavito zato što ne dođoše ovamo, te da jednom vidim tu Gilu.„Nema smisla“, ponovih tonom čoveka koji se u tim poslovima potpuno razume. — Mislile da ćeš ti tamo doći, opet će Stana Kojina, čupkajući travu oko jednog čokota. I opet porumenih.Ona kao da zaviruje na dno moga srda. — Idi malo do njih, reče mi malo posle. — Što ću tamo? — Pomaži im da plaste. — Neka, nije potrebno.Mogu i ovde. — Pravo veliš.Šta vali Stani? dobaci jedna žena otud s kraja. Stana saže glavu, a ja se više ne sećam da sam posle još koji put porumenio u sličnom slučaju.Brzo se upoznadoh sa njima i sa svima njihovim šalama, te bejah ravnodušan, to jest ne rumeneh, kada bi se i što krupnije reklo. Devojke se međutim prosto nadmetahu s momcima ko će šta nepristojnije reći.Moje prisustvo kao da ne uticaše ni najmanje na njih.Kao da im beše teško samo dok otpočeše, a već posle... Ja sam stajao tu kraj njih i slušao.I, za čudo, i ja sam tu njihovu šalu brzo zavoleh.Stadoh se zajedno s njima smejati kad bi ko što rekao; razume se, uzdržavajući se od učešća u toj šali, i trudeći se koliko je moguće da prikrijem koliko mi je po volji kad se od njih ko našali. — Ej, more, nasluša se ti baš dobro, reći će mi ona ostarija žena, što ono jutros prekori Stanu kad se stade smejati. — Šta ćeš?Taka ti je ova naša seljačka rabota. — Što-o? učini Stana otežući ono „o“.Ih, Bože, već nema!Čudna čuda! izgovaraše, mazeći se, i podiže glavu onako sagnuta, pa mi nasmešena lica časom pogleda pravo u oči, a onda saže opet glavu. — Misliš, tamo u varoši, nema da se šale? — Nema takve šale tamo, rekoh, ne čekajući onu ženu da odgovori Stani. — Oni se ne šale tako... tako — htedoh reći jednu reč, ali se uzdržah; bojah se da ih ne uvredim. — Ne šale se, rekoh, tako mnogo. — Oni istinski onako, promrmolji jedna žena, ne dižući glave. Prsnu smeh.Nasmejah se i ja. I tako u šali, pa već skoro vreme ručku.Navališe, te oprašiše ceo vinograd; bilo je pre nekoliko dana oprašeno više od pola. U to Sima izbi ozdo od livade. — ’Aj’te, da se ruča! Radnici stadoše pribirati šta je ko bio gde ostavio, pa se onda krenuše.Ja pohitah napred sa Simom. — A što nisi ti dole? prekori me on. — More, da ne kažu...Znaš već. — Gledaj, gledaj!Čudna mi čuda šta će ko da kaže?Šta ima da ti kaže?A onda, pošto poćuta malo, tek će: „Ej, kad ne umeš!“ Postide me taj njegov prekor.Zar ja da ne umem? —Ama, nije ni ovamo baš tako rđavo, rekoh. — Šta?Stana? upita iznenađeno. — Pa nije ružna. On se nasmeja. — Stan’te, što bežite? čuh gde neko viknu za nama. Okrenusmo se.Stana sa onom drugom devojkom hitaše za nama sa motikom i vilama na ramenu. — Ne valja ti taj mladi gazda, reče ona Simi. — Ne valjaš ti! vrati joj Sima, smejući se. A što da ne valja? — Mnogo stidljiv. Ja joj na to pogledah pravo, pravo u oči.Pogleda i ona meni, pa se onda najedanput zakikota, povodeći se u stranu... Siđosmo u livadu.Pred nama pukli otkosi daleko, daleko.To nam je najveća livada; izbaci ponekiput preko sto omanjih plastova, a po deset onih velikih sena.Tamo na sredini livade, dve ženske kupe otkose u male gomilice, — mravuljaju.Niže dole, tamo kraj potoka u vrbaku, stoje povezani volovi.Sunce žeže, nigde oblačka.Miriše pokošena trava tako silno, da prosto zanosi. — Hoćemo li po jedan otkos? upita Stana onu drugu devojku. Ona odgovori da hoće. — ’Ajde i ti, gospodine! reče meni, udarajući s osmehom na ovu reč: gospodine! — Nemam vile. — Ima, ima, odgovori Sima.Doneo sam ja.I on otrča ka jednom jabukovu drvetu, što je pri kraju livade, te donese dvoje vile, jedne za mene, a jedne za sebe. — Doneo sam ja četvore vile.Bio ih tamo u hladu, pod jabukom, još dvoje. Uzeh vile, i pogledah u Stanu. — Umeš li? upita me ona. — Što da ne umem!Zar tu treba još neka nauka?Plastio sam ja još mali. — Ih, pa i sa mnom!A ja sam zaboravila. Plastio sam odista jednom i s njom, baš pre nego što ću otići u gimnaziju.Imao sam tada male lake vile, jedan naš sluga načinio ih naročito za mene.Tada sam se utrkivao u plašćenju sa Stanom, koja beše mojih godina, a devojke koje plašćahu zajedno s nama, zadirkivahu nas, onako male, kako ćemo da se uzmemo. — ’Ajde, počinji!Jedan, dva, trp!Ko brže! viknu Stana. Pojurismo svi četvoro, ja, Sima, Stana, i ona druga devojka, svi jedno do drugog. Na sredini livade susretosmo one dve ženske.Jedna od njih beše malo zaostala; otresaše neku bocu sa suknje.Ova što iđaše napred devojka plavih obrva i očiju, sa malom podignutom bradicom, promrmolji nešto, pozdravi se, šta li, pa ode dalje kupeći otkose.Beše to Zlata Markova. Ona druga, to je Gila, pomislih u sebi.Otkosi iđahu pravo k njoj, a ona još neprestano sagnuta otresa bocu, te joj se lice ne može da vidi.Dođosmo već do nje, a ona, još ne diže glavu; još se zanima onom bocom.Sima se nagna, te pravo na nju.Ona se brzo ispravi — i ja začas sagledah dva crna oka.Lako i okretno ona poteže onu bocu na Simu. — Deee!... reče mu onako po muški, i poskoči nekoliko koračaji u stranu od njega; a onda priđe, te se rukova sa mnom. Onako kao što bi lopov pogledao u neku stvar koju hoće da ukrade, tako ja ponovo pogledah u nju, Gilu.Ona gledaše u mene, — gledaše svojim kao ugljen crnim očima, ispod svojih dugih crnih trepavica. — ’Ajde da isteramo do kraja, pozva me Stana, koja beše već prilično odmakla, — ’Ajde, pozva me Sima, — ’Ajde, ako ćeš sa mnom, — da isteramo po jedan otkos tamo do onog drveta.Tamo će i da se ruča.Kud ćeš s njima tamo na kraj livade! pozva me Gila, ali tiho, skoro šapćući, po svoj prilici u nameri da ono troje ne čuje, i upre u mene oči, a na krajevima usana zaigra joj osmeh. Nije istina, lepo ostavljati društvo, ali ja ostavih njih, pa pođoh sa Gilom. Ono troje zagraja, „Našao je sad bolje društvo“, čuh gde reče Stana Simi i onoj drugoj devojci, ali tako glasno da i ja čujem; a onda mi prekorno doviknu: „Dobro! Ne odazvah joj se ni jednom rečju, već nastavih kupiti otkose naporedo s Gilom. — Krivo joj, prošaputa Gila. — Marim ja, i nehotice mi se ote sa usana. Gila ćutaše i pažljivo kupljaše seno naporedo sa mnom, pazeći da ne izostane, a opet i mene da ne ostavi za sobom. Tako smo neko vreme naporedo radili, ćuteći.Najzad, jedan od radnika, otud ispod jabuke, povika: — Ej, vi, more! ’Aj’te da se ruča.Ima vremena posle, pa plastite.U isto vreme primetih da neko trči za mnom.Beše to Stana.Stigavši nas, ona reče: — ’Ajde! i udari me dlanom po leđima. ’Ajd’, ostavi, pa posle, dodade, i otrča preko otkosa. — ’Aj’te vi! sad ćemo nas dvoje, odgovori joj Gila, i pogleda u mene.Pogledi nam se susretoše, i ja videh gde joj i sad zaigra onaj maloprešnji osmeh na krajevima usana. — Kad si došo? upitaće me malo posle. — Na Petrovdan. — Pa gde si bio ovo dana? Ona se tako slobodno i tako usrdno razgovaraše sa mnom, kao da se poznajemo ne znam od kada.Počeh se osećati nekako prijatno, nekako milo kraj nje. Pokupismo otkose do ia kraj, pa odosmo da ručamo.Za ručkom mi nađoše, (da li slučajno?) mesto do Gile. Posle ručka, sunce pripeklo, prosto sve da sagori.Ali, pošto posedesmo malo, sve se opet diže na posao; i, ma da sunce sipaše svoje vrele, zrake, šala, smeh i kikot počeše nanovo.Ja odnekuda raspoložen kao i ostali, pa poslujem naporedo s njima. — Ama, nešto se mnogo provrednio ovaj naš mladi gazda primetiće jedna ostarija žena. — Što?...Ne radi drugom, već sebi, odgovori joj Gila, koja kupljaše otkose pored mene. — A što ti odgovaraš umesto njega? primeti jedan momak. Ona ćutaše.Počeše je zadirkivati za mene.Ona, ma da im inače drugu šalu brzo odšaljivaše, sada ćutaše. — More, ko će sad s njima! govoraše Stana, ali bez smeha, bez one jutrošnje veselosti i raspoloženja. Šala opet poče bivati sve dublja i drskija.I, kao jutros, ona uticaše vrlo prijatno na mene, i činjaše mi ovo društvo prijatnijim i sa jednom draži više.Ja rado slušah kada ko iz društva zadirkivaše mene i Gilu, i padaše mi slatko i najdrskija šala u tom pogledu.Ali mi krivo padaše kad se Gila tako šaljaše s drugim momcima.Prema meni se sve kao nešto ustručava.... Pošto izmravuljasmo otkose, otpočesmo da gradimo plastove, podeljeni u četiri čete, da vidimo koja će biti najvrednija.Ja dođoh u onu u kojoj beše Gila! — Ama, njih dvoje opet zajedno, reći će Stana. — Što?...Da ti nije krivo? upita je jedna žena, — Što da mi je krivo?Valja da sam masadžika, pa da se nadam da me uzme, da budem gospođa!Ho, ho, ho!...I ona udari u neki podrugljiv smeh. Ja i Gila ćutasmo. Pošto nametasmo desetak mravuljaka, trebalo je da se gazi. Ja uskočih na jedan plast, ali, kad bejah već na njemu, podiđe me odjednom neki stid.Ko bi to mogao pogoditi?Ja uzeh paziti na svaki svoj pokret, i trudih se da svaki izdrži ocenu Gilinu.Da li sam tako na plastu, stojeći i gazeći unaokolo, stvarao prijatnu sliku u njenim očima, — u njenom srcu?Sećam se samo, baš u isti mah kad se popeh na plast, da Gila dođe s još jednom plaskom sena, i da je baci na mene; ja skočih s plasta i pojurih za njom, a ona uteče, upredajući naboranom vunenom suknjom i vijući snagom. Kad dođe red na drugi plast da se gazi, ispe se ona.Njoj to stajaše vrlo lepo.Gazeći lako i okretno, ona uze predstavljati kako su neki Madžar i Madžarica igrali na jednoj svadbi onde u selu, kad se ženio ne znam ko.Uhvati se za suknju, pa uprede, uprede, pa se onda okrete oko sebe i, kao zaneta pokretom, skoči sa plasta i pravo na mene.Prihvatih je da ne padne: u naručju — u rukama/na mišicama, na grudima — osetih njenu mladu, jedru, punu snagu, a kraj od mahrame kojom se beše povezala, dohvati me po licu i po ustima. — Ono se dvoje ljubi! čuh gde Stana naglo doviknu ostalima, pa se usiljeno zakikota. Ja se zbunih.Pogledah oko sebe, i videh sve gde se smeše i gledaju pravo u nas.Gila, kao da ništa nije bilo, produži ćuteći donositi mravuljke. Ne smedoh da joj pogledam u oči, već se polako uklonih u hlad. Stojeći tu u hladu, minut mi se učini čitavim sahatom.Htedoh da se pokažem ljut na takvu šalu Staninu, htedoh time da dokažem svima kako u stvari nije bilo ničega, kao što i nije. (Međutim osećao sam da je baš u stvari bilo odista nečega.) Ali kao da me niko ne razumede. — Sedi, more, tu u hladu, kada ti je dao Bog! reče mi jedna ostarija žena, umorna, što joj se poznavaše i po glasu. Bi mi neobično krivo.Ja očekivah da će ko od radnika primetiti da više ne radim, i da će me upitati zašto sam se naljutio i uklonio, na da mu ja kažem, a oni onda svi da navale na mene da me odljute, i ja opet da otpočnem plastiti, opet da sam u tom društvu,... u društvu Gilinom.Ali oni kao i da ne mišljahu na to.A ja popustiti nisam hteo nipošto.Bejah tvrdoglav do zla Boga, te kad ka koju stranu krenem, teško mi se posle vraćati.Ja ostadoh na svom mestu.Oči mi se, međutim, otimlju za njom, i vidim gde moje mesto kraj nje zauze jedan visok plav momak, drug moj iz osnovne škole, ali po godinama nešto malo stariji od mene; ona se sad s njim šali, na njega plaske baca, s njim se juri i za čudo — na mene glave ne okreće... U to stiže vreme užini, i Sima, koji se po ručku beše vratio kući, dođe i donese jelo. Iskupismo se svi pod jabuku, i tu u hladu posedasmo. Sima mi se zagleda u oči. — Što si ljut? — Nisam...I ja se potrudih, te se usiljeno nasmeših. — Jesi, jesi.Poznajem ja.A ko te to naljutio?...On se okrete radnicima i pogleda u sve njih...Je li, more, što ste naljutili čoveka? — More, nije me niko naljutio.Šta se zanosiš sad tu? osekoh se ja na nj.Beše mi krivo što niko sem njega ne obrati pažnje na to da sam ljut. — Ah, što ne znam. ...Da nisi ti, đavole? okrete se Stani. — Ja! učini Stana, iščuđujući se.Što ja njega da ljutim? I na tome se svrši razgovor. Pošto užinasmo, radnici legoše da se odmore.Leže i Gila, i ispruži se kao i ostali. Upitah Simu hoće li da se vraća sad odmah kući: htedoh i sam da idem kući, te da time dam na znanje svima koliko sam ljut; ali Sima mi odgovori da neće, već hoće da zastane, te da pomogne, kako bi se sve površilo.Onda mi se ponovo zagleda u lice, i kao da opazi šta mi se u duši zbiva, te me opet stade ispitivati šta mi je, i ko me je to naljutio.Dugo se uzdržavah, ali mu naposletku ipak kazah sve od početka do kraja — razume se, trudeći se da prikrijem svoje prave, najtajnije osećaje. On se veoma začudi. — Ih, ala si ti neki...Zar za to da se naljutiš? I ne samo on, već gotovo i svi radnici pogledaše me začuđeno, i stadoše mi objašnjavati kako je to bila samo šala, i kako mi nije niko ništa ružno rekao.Što, ako je baš ko i rekao da sam poljubio Gilu?Zar je to ružno? — I to je sve ova; svemu je tome ona kriva, reče Sima i gurnu malo Gilu pesnicom u kuk. Gila se ispravi i sede. — Što ja?...Što sam ja kriva? upita i začuđeno pogleda u njega, pa onda u mene.Moj se pogled sukobi s njenim, i to prvi put od onda kada ono skoči sa plasta na mene.Pogledasmo se, i za čas joj licem pređe osmeh koji mi se učini zanosan: oči zasvetliše jače, one njene crne oči sa nečim tamnim, tajanstvenim oko sebe.Ja oborih oči. Digoh se i odoh, te uzeh konja...Kad stigoh na livadu, sunce već beše zašlo.Sveža hladovina spuštaše se ozgo sa planine. Na livadi zatekoh oca.On nešto ljutito vikaše.Jedno seno ne beše kako valja zdenuto, već nakrivo.Onaj što ga je denuo pravdaše se da je seno rovito, još sveže, pa mu se ne može račun da uhvati.Sima i još jedan prevlačahu plastove.Nastade žurba kakve ja danas ne videh.Jedni denu, jedni izbacuju, jedni opet uređuju već zdenuta sena.Niko ne stoji. Otac mi reče da je vreme da idem kući.Uzjaših konja i odoh.Jašući, u mislima, odjednom, kad već htedoh da zađem u selo, čuh pesmu dole u polju.Zaustavih konja i stadoh slušati.Pevahu pesmu „Lepa Pava“, koja se tada najviše pevaše.Glasovi ženski, devojački, poznaje se gde idu iz puna srca.Kad dođoše na ono: „Lepi Rade, šta ćeš dati za me?“ čuh umesto „Rade“ moje ime. Pretvorih se sav u uho i čuh dalje: „Lepa Gile, daću sebe za te“.Pa onda cika, vrisak, kikot.Neko od muških uzviknu: „Iii...ju!“ i zasvira svirajka.Zatim se diže žagor, galama; pesma devojačka, svirajka, uzvici, sve se to izmešalo, da ne mogu ništa da razaberem.Nesvesno udarih konja, i odjezdih kući. Kod kuće, kraj vatre, zatekoh i majku ljutitu.Sprema večeru i grdi, psuje nešto za svoj račun.One proklete ćurke... na guske nesrećne...Jedno pile opet... a vraški prasići...Sve to ispriča ona meni dok još i ne sedoh, a zatim me jedno za drugim pitaše: jesam li i ja pomagao, jesam li se umorio, kako mi se svide ovi seljački momci i devojke, i jesam li mogao da izađem na kraj s njima?Kako Gila?Zadirkuje li me?Đavo je ona — Gila — da joj nema ravne.Stana alakača samo, alaka onako u vetar.Ali Gila!Ono ti je đavo nad đavolima.Sve to ona izgovori, i ne davši mi da jednu reč reknem.Sama pitaše, sama odgovaraše. — More, šta se tiče mene Gila i Stana đavo i vrag!Gledam ja svoja posla, rekoh joj trudeći se da me glas ne izda. — Pravo veliš, lepo moje, pametno dete.Njemu će majka da isprosi iz varoši devojku, da se zna što je, a ne kao ove seljačke što ne umeju ni usta čestito da otvore. Ćutah, misleći na Gilu... Posle večere iskupiše se svi radnici koji su danas u polju radili.Ništa to što ih je ceo dan pekla zvezda u teme, a noge i ruke i cela snaga bile neprestano u najvećem naprezanju.Zasvira svirajka i nasta igra, posle onolikog rada današnjeg, posle onolikih napora.I to skoro svaki dan tako!...Bože moj, rad bih bio znati od čega li si ti stvorio našeg seljaka?... Ja sam sedeo na svojem mestu i posmatrao igrače.Ali mi se pogled otimaše njoj, Gili.Tražih je u kolu po beloj košulji i njenoj beloj mahrami, i spazih je.Igraše do onog momka što se danas, kad se ja ono povukoh, nastavi šaliti i razgovarati s njom.Igraju, pa jedno u drugo čas po čas pogledaju, pa onda obore oči.Mene kao da i ne bejaše na svetu.Prestadoh disati, i netrenimice stadoh gledati u njih dvoje, kao zanet, izgubljen. Beše to neki Aleksa, moj školski drug: zajedno smo svršili školu ovde u selu, pa on ostao da radi zemlju.Beše siroče, bez oca i bez majke, bez igde ikoga.Međutim, iza oca mu zaostade prilično imanje, skoro kao naše.Jedan njegov rođak koji mu je i staralac, uzeo ga k sebi, te mu radi imanje, i čuva ga dok ne stane na noge i ne oženi se, te da može sam za se.No taj njegov rođak, u koliko sam mogao saznati, zloupotrebljavao je svoj položaj i prema Aleksi i prema njegovu imanju.Da je po Aleksinom imanju, Aleksa bi imao samo da sedi a imanje samo da ga izdržava.Međutim, on je kod toga svog rođaka bio prosto jedan sluga onako kao kod nas Sima.Pre neki dan, na primer, radio Sima kod toga njegova rođaka, pa on, Aleksa, došao danas da vrati.Sećam se kad smo stupili u prvi razred osnovne škole (Aleksa je, napomenuo sam već, bio stariji od mene skoro dve godine), jedva da beše od mene nešto malo razvijeniji.Tada kada smo se rvali, on me je obarao.Međutim, kad besmo u trećem razredu, ja sam ga bacao kao ništa.„Da ja imam tvoju negu, i ja bih može biti bio tako jak“, sećam se lepo gde mi je tada jednom prilikom rekao, i to takvim tonom, da mi ga je bilo žao, i da sam se prosto kajao što sam prema njemu svoju snagu pokazao tada. Ali sada mi ništa od svega toga ne padaše na pamet.Gledajući u njega, stadoh ceniti — njegovu lepotu.Beše mi čudnovato kako dosad nisam primetio da je on jedan lep mladić, zaista lep, i lep uprkos tome što bih ja sad voleo da je on ružan, i to vrlo ružan... U tom svirajka presta, kolo se pusti, i ja spazih gde se Gila i on nešto poverljivo razgovaraju.On joj govori i smeši se, a ona gleda preda se.S najvećom pažnjom, rasejano prema svemu ostalom, pratio sam im svaki pokret. U tome mi jedna ruka pade na rame.Sav se stresoh, digoh glavu i pogledah.Beše to Sima. — U šta si se zagledao? — Ni u šta, odgovorih.Gledam ovaj svet, i ne mogu dovoljno da mu se načudim.Posle onolikog rada današnjeg, i njemu je opet do igre...Htedoh da se pred njim učinim ravnodušan. — Što ne igraš? — Mrzi me, odgovorih zlovoljno; a i ocu znam da ne bi bilo pravo. — „Ajde! ’Ajde! reče on i povuče me. — Ostavi me! osekoh se ljutito. On me zamišljeno posmatraše nekoliko trenutaka, a onda se ukloni i ode opet među igrače. Najzad, pošto svirač odsvira još jedno kolo, po molbi Aleksinoj, koji ga i povede — do njega igraše Gila — presta svirajka, presta i kolo. — Da se ide!Vreme je da se spava! Stadoše kupiti šta je ko gde ostavio. Ona, Gila, priđe k meni.Beše ostavila kotaricu sa pletivom onde na klupi gde sam ja sedeo. — Hoćeš da ideš? upitah je.Besmo podalje od ostalih. — Hoću!Valjada ću da ostanem ovde kod tebe! reče ona polako i zagleda mi se pravo u oči s onim svojim osmehom na usnama. Pogledah i ja nju, pogledah joj pravo u oči; bejah hrabriji nego li ono danas, valjada što je mrak; i kao da mi malo oduminu od onoga što se beše počelo da bere. — Što, pa baš i da ostaneš!Šta bi ti bilo? progura mi se kroz grlo. Ona me pogleda dobro u oči, osmehnu se, pa se onda stidljivo uvi u stasu i okrenu lice u stranu. Radnici krenuše. — Laku noć! reče mi i pođe; a kad se izmače nekoliko koračaji, ona se okrenu i pogleda me još jednom — ja videh u noći njeno lice, njene oči obasjane lampom — a onda se izgubi tamo na kapiji među ostalim radnicima. Ćurliče svirajka, čuje se smeh, šala.Otuda iza brda u gustoj tami pomalja se mesec rumen kao krv. Odoh na doksat; svukoh se i legoh.Legoh, ali ne zaspah, i ako bejah umoran.Gila mi neprestano u pameti: neprestano vidim njena dva crna oka i onaj osmeh što joj za čas pređe lice i kao malo zastane na krajevima njenih usana i tu zadrhti, pa se onda sasvim izgubi, — neprestano to pred mojim očima.Međutim, uzalud se trudim da stvorim celu sliku, da celo njeno lice, celu nju zamislim!Ne mogu da se setim kakva izgleda!I mamim sliku za slikom polako, oprezno, onako kao što bih joj se krao na sastanak gde god u lugu; sve sam joj bliže — jabuka na grani sve mi je bliže, bliže; taman da je uhvatim rukom, a grana mi se otrgne...Tako i s njenom slikom.Ide predstava za predstavom, i sad će... sad će...I, kao odblesak sunca sa ogledala, osetim sjaj njezinih očiju, osetim milinu u srcu — i za trenut oka, pa svega toga nestane. Ali našto sećanje na onog Aleksu?!Tiho, nezvano, eto njegove slike: Gila stoji kraj njega, oborila glavu, on joj zbori nešto, i smeši se...Pa ona šala danas između njega i nje, kad se ja ono uklonih.„Koga li više voli?“ dođe mi nešto sad da se upitam. Tako, u mislima, dugo ne zaspah.Okrenuo sam se te noći sto puta.Sve me kao nešto žulji, sve nekako nezgodno ležim.Legnem na jednu stranu — ne valja...Okrenem se na drugu, pa poćutim malo, poćutim...; još gore..- Razbi mi se san...Ispravih se i pogledah tamo preko sela...Tiha, vedra, sveža noć.Bezbroj zvezda odneta se nebom.Mesec već visoko odskočno.Drveta, na onoj strani što je osvetljena, izgledaju kao da su tananom belom svilom pokrivena.Tamo dole čuje se gde potočić žubori.Sve tiho, mirno.Samo što ćuk na starom granatom orahu, što je onde odmah ispod kuće, tiho peva, kao da bi rad bio i mene da uspava. Sutradan, kada sam ustao, osećah se, ni sam ne znam zašto, nešto turoban, neveseo, kao umoran, i s tugom pogledah u vedro plavo nebo...Svi behu otišli po poslu.Samo majka ostala, te posluje nešto tamo po kući.Upitah je da li i danas ima radnika, a ona mi odgovori da ima samo dva i Sima treći.Denu ono što je od juče ostalo nepodenuto.„Kad bi mogao i ti da siđeš tamo do njih? reče mi majka.Bolje bi radili.On (otac) opet ima neka posla, u sudnici.“ Nisam imao ni najmanje volje da idem tamo k radnicima.Šta ću?Meni bi trebalo nekoga da me razveseli, a oni — ti radnici što denu seno — šta mi oni mogu!Bolje da ostanem ovde.Tako premišljah sam u sebi, koračajući onde ispred kuće, onako kao što bi to radio čovek koji nema nikakva posla, i koji uopšte ne zna šta će da radi. Veliki stari pas izvalio se onde ispred kuće koliki je dug.Poneka muva padne mu na njušku, a on ljutito digne glavu, škljocne zubima na nju, a zatim opet spusti glavu.Odatle odoh pod lipu, te stadoh posmatrati pčele.Imali smo onda mnogo košnica poređanih tu u dva reda, jedan red više a jedan dole niže, tako da bi ulaz, i ovima što su više, bio otvoren.One se razmilele, razletele, — čitavi rojevi.Kad pogledam tamo, vrh drveća, otkuda najviše doleću, izgleda kao da se pustio roj. Jedne odlaze, druge dolaze, te se ono njihovo zujanje slilo u veliko, potmulo hučanje.Svaka gleda svoj posao.Najednom naiđoše od nekuda teoci.Bili ih još jutros odvojili od krava, da ne idu za njima i da ne doje, pa zaboravili da ih propuste u šljivak, gde ih obično danju držimo, te ostali u ovom prostoru što je neposredno do kuće.Šnjuraju ovamo onamo, dok ne dođoše do ispred košnica, pa stadoše i oni zagledati i čuditi se kako to pčele uleću u košnicu i opet izleću.No to kao da im ne beše dosta; hoće svoje njuške da zabrče u samo leto, onaj otvor na košnici, pa se još oko toga njih dva — beše ih svega četiri — i poguraše, i to ozbiljno poguraše, sastavivši leđa, a sve težeći da su njuškom što blize onom otvoru na košnici, — dok tek jedno, pa onda drugo, stade otresati glavom, a onda nadigoše repiće pa kao pomamni pojuriše dvorištem, otresajući glavom neprestano.Ona druga dva začuđeno donekle posmatrahu za njima, pa se onda i oni odjedanput nadadoše poput ona prva dva. Iz toga posmatranja trže me glas majkin. — Hoćeš li da odneseš ručak radnicima? upita me ona.Inače moram ja. — Pa i onako nemam drugog posla, promucah više onako za svoj račun.Bolje mi je naposletku, mišljah dalje u sebi, da idem tamo.Možda ću se u društvu pokraj Sime malo otrgnuti od ove tuge i sete što me od jutros ne znam zašto napala.U isto vreme pomislih — ali plašeći se čisto od samog sebe, strašeći se da samom sebi poverim tu tajnu skrivenu na dnu srca — možda ću gdegod sresti nju, ili je videti tamo gdegod u polju. Sima beše jutros odjahao konja, te moradoh pešice.Metnuh preko ramena kostretne bisage, u kojima beše hleb, so, paprika, sir, kašike, i ostalo što je moglo stati, a u ruke poneh dva lonca, jedan pun pasulja sa slaninom, a drugi pun presna mleka. Sva ona mesta pored kojih juče prolazih i koja mi juče sve treptahu od milja i sreće, izgledahu mi sada tužno; naročito mi dođe tužno na onom mestu gde ono sinoć stadoh s konjem i slušah onu pesmu u kojoj pominjahu moje i njeno ime...Gde li je ona sada? Celim putem nikoga ne sretoh osim jedne devojčice.Kuka iz glasa, i bije se rukama u prsi, i trči sva prestravljena.Čuvala goveda, pa se goveda razobadala i odjurila nekud po njivama i livadama.Bog sveti zna gde su sad!Stadoh je tešiti, ali uzalud.„Jao, kuku, ne smem kući.-Jao, ubiće me!“ kukaše ona, i zape uz put.Ja joj onda kazah da nisam sreo nikakva goveda, a ona se zaustavi, pa ih stade vabiti.„Ejs, kav!... kav!...Jao, do Boga meni, šta ću sad!...“ Pade mi i smešno i žalosno.Ali joj pomoći nisam mogao... Na livadi zatekoh radnike gde sede.Rekoše mi da su baš sad seli.Sima sam prevukivaše plastove.Posle ručka pomagao sam mu ja.U poslu, šali i priči kao da se malo razvedrih; ali ipak bejah u stvari tužan i setan.Činjaše mi se da se mogu kome ispovediti da bi mi malo laknulo; ali kome da se ispovedim?Kome da kažem tajnu?Počeh izdaleka da navrćem razgovor na ono o čemu se razgovarasmo kada me je dovezao iz varoši, ali bez uspeha.On kao da sada naročito izbegavaše razgovor o tome.Nakon dužeg vremena upitaće me što sam se sinoć bio naljutio na njega.Odgovorih da nisam bio ljut na njega, već onako nešto. — Da nije što su te pripevali s Gilom? — Ko koga s kim pripevao? počeh se ja praviti kao da ništa o tome ne znam. — Pa sinoć kad ode odavde...I on mi ispriča ono što ja bolje znađah od njega. — Da nije čuo i otac kad su one to pevale? teknu me sad nešto. — Kako da nije!Čuli smo svi. — Pa šta kaže? Bojah se oca za te stvari kao vatre žive.Vođaše on računa i o najmanjim sitnicama u mom vladanju i beše u tom pogledu i suviše strog.A kamo li za ovako što kad je čuo! — Šta kaže? ponovih. — Ništa.Smeje se i psuje.Veli: „One misle da je moje dete kao i ovi momci ovde po selu“.Eto, šta veli... Teknu me ovo što čuh od Sime da je kazao otac i zamislih se duboko.„Ej, moj oče! pomislih i uzdanuh, kako ti misliš o meni, a kako je u stvari!“ A šta beše to u stvari, šta?Da li se osramotih ma u čemu? da li rekoh što nepristojno? da li radnici videše u meni jednog raskalašnog mladića?Pa ipak... ova tuga, dotle nepoznata, što mi pritisla srce, te mi čisto ne da disati kao pre, ova misao svakotrenutna, na nju — Gilu! — ova želja da je vidim, da je gledam, da slušam reč sa njenih usana neprestano, neprestano, — sve to kad uporedih s onim kakvim me otac zamišljaše, činjaše mi se da sam učinio jedan greh, da ne samo nisam onakav kakvog me je otac zamišljao, no što je najgore, da ne mogu takav ni da budem...Oh, lepi, bezazleni dani moje rane mladosti!Mnogo je od tada prohujalo godina, onom livadom mnogo se puta kosila trava i plastili otkosi, orio smeh i vodila šala, i sijalo ozgo sunce sa vedra neba, a na jasici, onde na ogradi, treperilo lisje srebrnasto..., ali te se ja živo sećam, lepo doba tužno i veselo!I kako si mi sada slatko, kako se rado sećam tih dana, tih lepih prvih dana moje prve ljubavi!... — Istina, ne pitah te kako ti se svidi Gila? upita me Sima najednom posle kratkog ćutanja mog i njegovog. Ovo pitanje dovede me u zabunu.„Pa... rekoh, ništa osobito.Ja sam mislio Bo’ zna šta“...Osetih da se menjam u licu...„A ono“... htedoh da nastavim usiljeno... — ...Ništa! promrmlja on oborene glave.Takve su ti devojke u selu, dodade malo posle, kao malo sneveseljeno kao da mu beše krivo što mu time posredno kazah da nema ukusa...Sutra će ih opet biti.I ona, i još vazdan devojaka.Hoćemo da žnjemo pšenicu, reče, ali takvim glasom kao da to mene ni najmanje ne zanima.Ali, kao ono što bi sunce probilo kroz oblačinu, te obasjalo zemlju i ogrejalo njenu hladnu koru, tako ova vest ogreja i raskravi, oveseli srce i dušu moju.Htedoh da ga zagrlim od radosti, ali me uzdrža strah da time ne odam tajnu svoju.Biće dakle i ona, i ja ću opet biti kraj nje, i opet se šaliti i razgovarati s njom!...To mi sad posta najveća, i upravo jedina želja toga dana. — Znaš izvesno da će i ona biti?.. upitah.Htedoh da čujem još jednom tu radosnu vest iz njegovih usta.Bojah se da se on ne šali, da nije slučajno pogodio moju tajnu, te me sada samo zadirkuje. — Biće izvesno! ponovi on. Rašćeretah se kao retko kad, govorih o svemu i svačemu sa puno volje, odgovarah na najgluplja pitanja radnika tako revnosno, tako opširno, i smejah se, — o! smejah se bud zašta, iz puna grla, iz pune duše.Bejah veseo, raspoložen kako samo može biti. I tako u šali i razgovoru ostadoh tu na livadi s radnicima sve do mraka, sve dok se sena ne podenuše i ne ogradiše; a onda dođosmo kući. Usput stigosmo nekoliko radnika što su radili jednom našem susedu.Među njima beše i žena i devojaka.Ona naša dva radnika, ženjeni ljudi, zadirkivahu žene, a Sima stade da se nadšaljuje s devojkama.One preko Sime zadirkivahu i mene.Ja odjednom ućutah i ne odgovarah ništa.Bio sam uopšte vrlo stidljiv u ženskom društvu.Trebalo mi je uvek prvo upoznati se dobro pa tek bih onda mogao i ja progovoriti koju. — Ama, ume li taj tvoj mladi gazda da govori? upitaće jedna od njih Simu. — Pogospodio se nešto mnogo, primetiće druga. — Ponosi se, dodade treća. I to sve tako glasno, u prisustvu mome.Behu mi to sve drugarice iz detinjstva, sve nekad drljava deca, ispucana lica i ruku, otvorenih prsiju, prljavih nogu sa naduvenim prljavim trbusima pod njihovim prašinjavim dugačkim težanim košuljama.Sećam se da mi ih je često bilo odvratno gledati.A sada, ta deca, to behu ove odrasle devojke, sa belim maramama oko glave, sa jelečićima izrezanim na jedrim prsima, vragolasta pogleda, što me zadirkuju i zbunjuju, te ne znam šta da im odgovorim. Čim stigosmo kući, Sima ode da zove radnike.Kad se vrati, on me izvede na stranu i šanu polako: „Kao što sam ti rekao — biće i ona.Pita za tebe.Pita hoćeš li i ti doći na njivu?“ Veseo i raspoložen legao sam toga večera, sa slatkom mišlju da će se sutra žeti pšenica, da će među ostalim radnicima i ona biti, da ću je videti i gledati ceo dan...Pomislih i na Aleksu, ali bez nemira.Misli se odmah opet vratiše njoj...„Pita hoćeš li i ti doći na njivu?...“ „Doći ću, doći ću!“ prošaputah uzdrhtalo, i uzdahnuh, i trgoh se od toga svog uzdaha. S kakvom sam zebnjom, s kakvim slatkim iščekivanjem pošao sutra dan na njivu, to nije teško pogoditi.Spazih je odmah među ostalima.Ali, kad je sagledah, videh — i gotovo se začudih tome — da nije baš onako lepa kako mi se prvog dana učini, ili bolje, kako je juče celog dana zamišljah.Ne stojaše više preda mnom ona zamišljena, ulepšana slika moje mašte: stojaše tu Gila. Odmerih je od glave do pete: oko glave bela marama, kao ugljen crne oči, crnpurasto lice, jedre mesnate usne, sukneno jeleče isečeno napred, tanka bela košulja sa širokim rukavima, stara vunena crna suknja no dnu malo okrzana, a na nogama opanci.Pogledah joj u oči, i pogled mi se susrete s njenim...Zbunih se i pogledah preda se. — Gde si bio juče? upita me. — Kod kuće.A ti? — I ja.Što nisi izašao malo da obiđeš šljivar?... — ...E, a bi li ti? čuh gde joj primeti Sara, Simina majka, žena već u godinama, sa ispucanim, isperutanim obrazima i crvenim nosom.I ona je toga dana radila nama. — Šta, bi li? trže se Gila. — Ono što ja znam..., ozbiljno reče Sara i produži žeti.Hoćeš da varaš i njega.Je li? Gila se zasmeja, ali se viđaše da joj smeh ne ide od srca. Ja se začudih.Nisam mogao razumeti ove njihove reči, koje sad ovako iznenadno izmenjaše, naročito ovo usiljeno smejanje Gilino.Razumedoh samo da se nešto krije iza ovoga što čuh i videh. Beše više od dvadeset radnika, koje muških koje ženskih.Devojke i žene, i nekoliko muških, žanjahu, a nekoliko momaka i ljudi vezivahu požnjeveno klasje u snopove.Ja obilazih sve radnike redom; ali kao da se kraj Gile najviše zadržavah.Beše došla da žnje i Stana, koja neprestano ćaskaše i zadirkivaše sve momke redom, a naročito mene. — Baš nikako da se odvoji, čuh završetak jednog razgovora između nje i druge jedne devojke. Pogledah je, i ona u mene.Gledajući me u oči, ona mi ponovi: — Jes’, jes’, života mi!Baš ne umeš da se odvojiš. Ona devojka do nje gurnu je rukom, da ćuti. — Što da mu ne kažem? reče ona uzdrhtalim glasom...Baš smem da mu kažem.Zar nije?...Lice joj imađaše neki napregnut, divljačan izgled.Viđaše se da sva cepti od ljutine. U to Gila, i još jedna devojka do nje, ispraviše se i stadoše jedna uz drugu, sa rukovetima pšenice u levoj ruci i srpovima u desnoj, pa zapevaše jednu od onih otegnutih žetelačkih pesama.Zvonjaše im čist glas kao da je od metala, i razlegaše se na daleko.Njiva na kojoj besmo, došla po vrhu jednog brežuljka s divnim izgledom na sve strane.Levo, tamo daleko, digla se čivitasta planina.U dolinama, pod nama, pružile se pokošene livade, a vrbaci, gusti, zeleni, otegli se dalje niz polje.Na ponekom brežuljku u strani zeleni se lug, ili se žute zrela strmna žita, dole u nizini zelene se kukuruzi.Tamo opet u selu modre se šljivaci, a iza njih se vide kuće, poneke bele kao labudovi, a neke opet tamne, žute, neokrečene.Gore pod nama vedro lazurno nebo, sija sunce, i prepelica tamo nakraj njive pućpuriče... Gila i ona druga devojka ispevaše po jedan stih, pa onda prestadoše, i nastaviše žeti.Tek što one prestadoše, Stana Kojina, i ona druga devojka do nje, ispraviše se i zapevaše.Pevahu i one lepo, i otezahu, izvijahu nekako još žalosnije, setnije. Koliko sam dotle, i još mnogo više, docnije, slušao pesama i naših i stranih, ni u jednoj ne nađoh toliko beskrajne tuge, toliko čežnje, kao u tim žetelačkim pesmama!To su zapevke roba zemljinog, za nečim što se nikad ne može dobiti, za nečim za navek izgubljenim. — Oj, Gile! pozva je jedan momak. — Oj!... odazva se ona. — Ništa od vas! — E?... I ona opet zapeva sa onom drugom devojkom do nje. — Boga mi, lepo!Najlepše tako!...Onda ’ajde svi da pevamo, primetiće Sara. — Što, neka pevaju! odgovorih ja umesto Gile...To nije ništa ružno. — Šta ću ti! reče mi Sara, kao s nekim sažaljenjem...Alal joj vera, kad ume svakom da zavrti pamet — Ama, šta govoriš ti to, Boga ti? upita je Gila. Sara se ljutito nabrecnu na nju: — Ništa!...Gledam kako neko ovu jadnu decu vuče za nos. Ja se uklonih naglo; odoh dalje, i za dugo posle ne prilazih Gili.Stadoh misliti o rečima Sarinim, i trudih se da razberem šta ona to ima protiv Gile. Malo docnije postade mi sve jasno.Posle užine, ne znam kuda ono odoh sa Simom, a radnici ostadoše onde nasred njive pod jednim brestom, da se malo odmore.Kad se vratih, zatekoh Siminu majku Saru, gde se svađa sa Svetom, svojim sinom a Siminim starijim bratom, mladićem malo jačim, razvijenijim u snazi od mene i od Sime.Oboje seđahu sa ostalim radnicima onde pod brestom, samo malo dalje jedno od drugog.Neki radnici poizvaljivali su se po travi i spavaju. Sara, ljuta, i zlobno, govoraše Stevi: — Ludače jedan!Uhvatila te ona za nos, pa te seca i tamo i amo...Nisi se setio da kupiš majki koja te je odranila i odnegovala, no kupuješ kojekakvim..., — reče jednu ružnu reč.Pa onda nastavi: — Maramče!... (Ovu reč izgovori hunjkajući kroz nos, jer Gila inače pomalo govoraše kroz nos, što joj, uostalom, nije ružno stajalo...).Jes’ maramče; — ona se sada obrati Gili -— al’ zapni leđima pa zaradi sama maramče, a nemoj da ti drugi kupuje.On, jadnik, nema obuće na nogama, a da kupuje tebi... — Ovo je maramče moje! odgovori joj Gila ozbiljnim glasom...Ja sam ga sama kupila kad sam ono išla u varoš.Ako hoćeš, mogu i dućan da ti kažem... — I dućan da ti kažem... opet ode Sara da joj se podsmeva...Ti meni dućan da kažeš?Ne znam ja, misliš, ništa!...Onda se okrete od nje, pa će više ostalima: — Vala, ako ga ne iscepam sve na paramparče, da nisam živa... — Jes’, da smeš da cepaš tuđe! promuca Gila. — Šta?Ne smem? ciknu Sara i najednom skoči. — Jes’, ne smeš.Ne smeš da cepaš moje maramče.To velim, reče Gila, — Vala, da vidiš!...I Sara polete k njoj.One ostale žene skočiše, te pred nju, i stadoše je zadržavati. — Jao, pustite me, da joj se nasladim! moljaše im se Sara...Pustite me, da udavim...Ona ponovi onu ružnu reč. — Dee, slavu vi žensku! povika neko od ljudi.Onda se svi umešaše, savladaše Saru i zadržaše je. — I ona ima još obraza!... nastavljaše Sara, ali dolazeći k sebi i umirujući se, i najzad opet sede na svoje staro mesto. Za sve to vreme Gila samo ćutaše, i gledaše mirno preda se; a tako isto i Steva... Ja sam stajao i pratio celu svađu začuđen, nezadovoljan, ne znajući šta da mislim o svemu.Kakvo je to toliko neprijateljstvo prema Gili? Beše mi krivo što se ovo desilo s njom.Naročito mi beše krivo što ja bejah tu.„Njoj je sad najteže što sam baš ja tu“, pomislih još, i pogledah je.Pored svega toga što je Sara onako izgrdi, ipak ne osetih ničega odvratnog prema njoj.Naprotiv, gledajući je onako snuždenu, oborenih očiju, beše mi je žao, i dođe mi skoro milija.Ona diže oči i pogleda me — s osmehom, s onim večitim osmehom što joj, kad mi ma i jednu reč kaže, kad me samo pogleda, zatreperi na licu i zadrhti na krajevima usana.S tim osmehom, ali sada malo kao pomućenim, ona odmahnu glavom, kao da mi time htede reći: „Nemoj da slušaš ovu ženu!“ Ali ja i nehotice odoh meriti Stevu, hteo sam da vidim kakav izgleda onaj što njoj kupuje maramčiće, i od koga ih — što me najviše zanima — ona prima.On beše oborio glavu i gledaše preda se.Na njemu prljave težane gaće i košulja; na glavi alev ves, po krajevima sav mastan; napred na čelo pustio pramen smeđe kose; lice okruglo, rumeno, ovde onde po malo kao lišavo, ispucano.Diže glavu i pogleda mi u oči, i nekako se stidljivo osmehnu.Beše nečeg primamljivog u tom osmehu; zbilja, s tim osmehom i on mi se učini lep, taman toliko lep, da sam poverovao da Gila njega sasvim može voleti.Ne bi mi pravo...Daleko mi odoše misli... U tom čuh opet Stanu gde nekako podsmešljivo upita Gilu: — Ama, je li to, to crveno maramče, što ti je oko vrata? — O, šta me jadnu snađe! reče Gila obrativši se nama, a u Stanu ne hte ni da pogleda.Moram sada da dajem računa gde sam šta za svoje rođene pare kupila.Da Bog sačuva! Mene je kopkalo da doznam od nje šta ona misli o Stevi, i da li mu je ma koliko naklonjena.Učini mi se da je najbolje da je i ja zadirkujem za to maramče.Ona primaše, međutim, to moje zadirkivanje za šalu, pa mi šalom, ali usiljeno odšaljivaše; zadirkivaše i ona mene kako ja to sudim po sebi, i kako sam ja mora biti kupovao koješta devojkama po varoši pa mislim da je takav običaj i u selu. — Nije, zdravlja mi, završi ozbiljno; nije mi kupio on.I zar bih ja, misliš, primila od njega?Zar ja nemam svojih para da kupim sebi šta mi treba, već da mi kupuje njen Stevan?Oo, jadna ona, šta je mislila!Misli, neko je spao na njenog Stevana! Ja je upitah: — Zar ti imaš para? — Što da nemam!Imam u masi, kod suda, oko sto dukata. — Oho!...Pa ti ćeš onda da se udaš u varoš? — Pa gde bude sudbina. — Zar i za onoga za koga nećeš koga ne voliš? — Ako je sudbina. — A za koga bi ti volela da se udaš? usudih se ja da je upitam. — Kako, za koga? — Da li voliš za nekog u varoši ili u selu? — Svejedno, odgovori ona. Ne beše raspoložena za razgovor i šalu kao dotle.Kad ima da odgovori, ona prvo poćuti, i pazi šta će da odgovori.Kad hoće nešto da se s nekim našali, a ona se, lepo se vidi, usiljava da je vesela. Beše mi krivo na Saru; razumedoh da je Gila sad ovako neraspoložena zbog onoga što se malo pre između njih desi; beše mi krivo, jer kad je Gila nevesela, ni meni ne beše do šale.No kao da ne beše samo sa mnom tako.Kao da se i ostali momci prestadoše šaliti s njom.Naiđe za nas na sve njih neka ozbiljnost, i tek poneki samo što bi se više radi običaja našalio s njom. Ali Stana sad stade ćeretati još više nego li dotle, i oko nje se stade kretati sve.Ona čisto prkošaše Gili.Nekoliko puta pogleda prkosno ovamo ka njoj, gde bejah i ja, pa bacaše zadevku za zadevkom. Pravih se nevešt, trudeći se da joj pokažem kako joj ne obraćam ni najmanje pažnje.Razgovarah se ozbiljno s Gilom.U razgovoru, skrenem joj pažnju na Stanino razmetanje. — More, ostavi je!Sve je ona ovo danas načinila, reče mi Gila polako. — Misliš?... — Mislim, no kako.Umre lepo od muke nekog vraga na mene!Sve sam joj na putu... Gila ostade ozbiljna celoga dana. Dođe veče, i spusti se lepi večernja suton za kojim toliko žudeh, da mogu s njom prozboriti bar jednu reč, a da znam na izvesno da me neće niko čuti.Na zapadnom nebu blistaše se večernja rumen. Radnici se kretoše kući, i ja i Gila nekako se slučajno izdvojismo, te iđasmo sami zajedno.Međutim, sada ne znadoh kako da počnem.Posle kratkog traženja zadirnuh je opet za ono maramče. Ona i sada primi ozbiljno tu moju šalu, pa me stade uveravati i kleti se kako nije istina ono što Sara govori. — Nikad ništa ni od koga nisam primila, reče. — Baš ništa ni od koga? Ona stade, pa se zamisli: — Neću da te lažem.Dao mi tu pre jedan šećerleme, bonbone, kako ih zovu tamo u varoši... — Ko ti dao? — To ne mogu da ti kažem. Uzalud ja navalih s pitanjima: ko je? kakav je? odakle je?...Ni da čuje.Upitah je da li je lep?...Ne htede ništa da odgovori.Ja onda: — Mora biti da te poljubio kad ti je dao, rekoh.Usudih se i sam poput ostalih momaka da budem malo drskiji u izražavanju. — Zar ti tako radiš tamo u varoši? odvrati mi ona.Daš šećerleme, pa onda ljubiš... — No šta ti misliš! Trgoh se u stranu; uplaših se, ili bolje, beše me stid od mojih sopstvenih reči.Ali, hrabreći se, odmah zatim opet priđoh k njoj. — More, vi dvoje, ej!Šta gundurišete to? čuh za nama jedan muški glas. — Pa nema koga drugog, pa sad našla njega, čuh Saru. Gila kao da ne ču ovo. — Je li? upita me šapućući, ali tako nekako tiho i milo... pa ti si baš ljubio devojke? Osetih je vrlo blizu kraj sebe, osetih joj obraze, oči, usta, ramena, celu snagu, blizu, vrlo blizu mene, i neka drhtavica obuze me svega. — Imaš li neku, da se volite? opet me upita, opet šapućući. Ne znadoh, ne mogoh ništa da odgovorim... Gazili smo preko jedne njive zasejane ovsom, koji ne beše još zreo.Pred nama i za nama iđahu radnici u grupi, smejahu se i šaljahu.Jedan od momaka duhnuo u svirajku što igda može, te se sve razleže dolinom u koju silažasmo...Na zapadu tamna, zagasito modra brda, a iza njih sija se rumeno nebo... — Čuješ! reče mi Gila, šapućući tako tiho, da se jedva čuje...Hoćeš li i meni da kupiš bonbone? — Hoću, odgovorih joj odmah, ne misleći, i osećajući samo neku prijatnu i čudnu uznemirenost. Da li slučajno ili sam baš hteo, ne znam; tek ja se nekako primakoh k njoj, i moje se rame dodirnu s njenim...Šta to bi?...Ja pretrnuh, trgoh se, pa se onda plahovito, skupiv svu snagu svoju, oteh od nje, i tužan, zbunjen, nađoh se najednom u grupi radnika što iđahu za nama. — Šta ti priča Gila? čuh gde me Stana odmah upita. — Ništa, rekoh.Nemađah ni najmanje volje ma za kakav razgovor, a naročito da odgovaram na njena pitanja. — Jes’, ništa.Šta ne kažeš?Misliš, da nisam čula? — Ako si!Šta me se tiče! osekoh se ljutito. I te večeri ne zaspah dugo; dugo.Mišljah o Gili, i o tome kad ću i gde ću moći da se nađem na samo s njom, da se nađemo nas dvoje sami, skriveni od sveta, od Sare, od Stane, od sviju... I opet nastadoše dani teške samoće i tugovanja, opet bejah kod svoje kuće sam, s mislima o njoj.Tugovah ozbiljno, tugovah istinski, s dubokim uzdasima za lepim uspomenama od minulih dana, i stradah od žudnje da je opet vidim. Sedim u sobi sa sniskim tavanom od starih, tamno žutih šašavaca. Preda mnom sto orahov; na njemu nekoliko čaša, malo dalje hartija za pisanje, staklo s mastilom i perom, nekoliko svezaka „Otadžbine“ i „Rada“, „Pariz u Americi“, i još dve tri druge knjige.Pokušah da čitam, ali ne ide; pokušah da pišem nešto, priču, pesmu, šta bude, pokušah da radim ma što, — bejah zapazio da kad god sam zbog nečega tužan ili zabrinut, na uzmem da radim šta bilo, odmah me tuga prođe i na sve zaboravim; ali sada videh da ne mogu ništa da radim, da nisam uopšte sposoban ma za kakav rad.Sve mi beše mrsko, ili, bolje, ni zašta nemađah volje; obuzela me neka tromost, mrzovolja, šta li, te mi ni do čega ne beše.Osećah samo kako mi se iz grudi, iz sred srca kao neka tužna žica ispreda u visinu, u vedar dan, sa plavim, lazurnim nebom, visoko gore, i jasnom svetlošću u celom prostoru... Izađem na doksat.Preda mnom moje lepo selo sa svojim raštrkanim kućama i gustim voćnjacima.Gledam tamo gde je njena kuća; ali od gustih šljiva ne mogu da vidim ništa...Iz daljine, s njiva, dopire otegnuta žetelačka pesma; zvoni čista i jasna, pa onda prestane...Na mahove tek čujem živahan glas vuge dole u potoku, u gustom granju, ili zapeva poneki petao tamo u selu...Potom opet zavlada tišina, ona letnja seoska tišina u podne, kad sunce pene s vedrog neba, a povetarca ni otkuda...Pođem na jednu, pođem na drugu stranu, pa se vratim, ne znajući ni kuda ću ni šta ću... Najzad obuh cipele, navukoh kaput vrh košulje, i metnuh šešir na glavu, na se onda spustih niza stranu u potok, preskočih ogradu od vrljika, i pređoh na drugu stranu potoka.Sunce peče, nigde nikoga...Polako i oprezno stanem se krasti uz šljivar dok ne izađoh gore, u vrh, blizu njene kuće.Bela, lepa kuća, malo kao granjem od šljiva zaklonjena, ali se opet lepo vidi.Pred njom i oko nje nigde žive duše.Sve se to, mora biti, razišlo po radu. Stajah tu nekoliko trenutaka, i gledah tu kuću, pažljivo i rasejano u isto vreme.Onda duboko uzdahnuh.Gde li je, šta li radi?Da mi Je da je vidim samo, da vidim samo da promakne, da vidim kraj od one njene ikrzane crne suknje, krajičak od opanka na nozi njenoj, krajičak od marame na njenoj glavi...Da mi je da samo to vidim!...Ali se vratih kući, ne videvši je. A kad bi uveče, kad se sunce spusti tamo za brdo, i pade hladovina, ja stajah na doksatu i, gledajući rumeno nebo na zapadu, gledajući sjajne zlatne oblake kroz gusto, lisnato, skoro crno granje, slušah žagor što obično uveče uzavre selom, obraćah pažnju na najmanji šum, na najslabiji glas, ne bih li samo saznao gde je ona... Lepo je i veselo u selu kad nastupi veče.Danju se raziđe sve po radu, i ljudi i žene, čobani oteraju/otera ju stoku da pase, te nigde žive duše.Međutim, uveče, sokaci ožive.Jedni čobani doteruju ovce, drugi goveda, radnici dolaze iz polja, te se, koje od blejanja ovaca, koje od rike govedi i uzvika čobana, koje opet od pesme radnika, diže takva galama da izgleda kao da selo vri...Ja slušah ceo taj žagor, obraćah pažnju na najmanji šum, na najslabiji glas, ne bih li saznao gde je ona... Tako provedoh, koliko se sećam/seća m, puna tri dana.Trećeg dana uveče otad mi reče da sutradan idem s kolima u varoš, tamo gde sam učio školu, te da pokupujem neke stvari za kuću. Poranim zorom, i stignem u varoš dosta rano; i pokupujem sve što mi otac poruči.Kupih osim toga jednu poveću kesu bonbona.Ma da me niko pe pitaše šta će mi toliki bonboni, ma da sam i dotle kupovao za mlađu braću, ipak mi se učini da je potrebno da kažem čoveku koji mi izmeri bonbone da kupujem za dečurliju kod kuće.Čim odem, rekoh, odmah će da traže, pa ako ne kupim, onda bolje da se ne vraćam.„Tako je“, reče mi čovek, i ne obraćajući, po svoj prilici, pažnje onome što mu ja ispričah. Na ulici sretoh jednog od svojih drugova, nekog Nikolu, s kojim sam vrlo lepo živeo.Beše to jedan vrlo živ, srčan mladić, krupnih plavih očiju, fina, nežna lica, — beše gospodsko dete, — lepo se nosio uvek, i brbljao i suviše. Svratimo u jednu kafanu da popijemo čašu piva, i brzo zađosmo u vrlo živ razgovor.On mi stade pričati neke svoje ljubavne doživljaje, a onda me odjednom zapita: — Da se nisi i ti zaljubio u koju tamo u selu? Mora biti da sam na to sav porumeneo u licu, jer me on sad stade ispitivati kakva je, da li je lepa, crnooka, i tako dalje. Kad mu ispričah sve, ali samo pravu istinu, bez ikakvih umetaka, on me stade koreti i nazivati me plašljivcem. — Da sam ja na tvome mestu, ja bih do sad...On izusti neke reči, koje me uvrediše do dna srca; on uprlja ikonu srca moga! — Više tako što neću da čujem od tebe! rekoh...Ne mislim ja tako o njoj.Ja mislim... ja mislim o njoj drukčije, ja mislim...Htedoh još nešto da kažem; htedoh da mu odam tajnu koju na dnu srca čuvah, ali on me prekide daljim govorom. I tako se ja i on, dečurlija još golih nausnica, razgovarasmo o tome prilično dugo, kao kakvi zreli momci.Pri rastanku on mi još jednom izjavi da žali što nije na mestu mome. — Uostalom mogu ti vrlo lako doći, reče, pružajući mi ruku. — Pa ono... počeh se snebivati, ne znajući šta da mu kažem.Namah osetih još unapred da bi mi njegov dolazak mojoj kući bio neprijatan. — Zbogom! reče i rukova se sa mnom...Vidim koliko je sati.Ne boj se!Neću ti je oteti.Čuvaj je samo od drugog, ako već... Štrecnu me u srce ova njegova poslednja reč. Posle ručka, ne časeći ni časa, sedoh na kola, i odjurih kući.Bič je češće puckao preko konjskih leđa. Putem mišljah o njoj, mišljah mnogo, i čas po čas pipnuo bih se rukom spolja po džepu, da vidim da li mi stoje bonboni. Kad stigoh kući, čim se skidoh s kola, odoh te sakrih kesu s bonbonama u jednoj maloj sobici što je odmah do one gde obično sedim i radim; sakrih je duboko među neke stare knjižurine i ispreturane novine, da je ne bi mogao niko primetiti. Kad se vratih otuda, najmlađi brat stade se vrteti oko mene, iščekujući da mu dam „bone“; bejah ga navikao da iz varoši nikad ne dolazim prazne ruke. — Jesi li mu kupio? upita me majka, ne mogavši već više da gleda bratića kako obleće oko mene. — Nisam, rekoh...Zaboravio sam. Bejah odista na nj zaboravio, i beše mi krivo što se ne setih da bar iz one kese odvojim malo.Mogao sam to i sad učiniti, ali se bojah, da ne budem u namerama svojim uhvaćen, i tako bratić osta bez bonbona.Kad majka vide da bratiću ne mogu ništa dati, ona ode u sobu i donese nekoliko grumenova od ranije kupljenog šećera, pa mi ih krišom spusti u džep. — Podaj mu! reče mi; znaš kako si, kad si bio mali, voleo kad ti neko donese iz varoši? Uzeh te mu dadoh, a on stade sve da podigrava od radosti.Osetih u duši grižu savesti, neki težak prekor, ali zamalo.To me prođe, i ja upitah majku da li danas imamo radnika. Odgovori mi da nemamo, ali da ćemo sutra imati: jedni će denuti požnjeveno žito u stogove, a jedni opet, bar njih dvoje, trebaće da dožnju ono malo pšenice, što je još ostalo nepožnjeveno. Mene ova vest ne obradova nimalo, jer procenih odmah da Gila sutra neće biti.Oni što će denuti biće sve ljudi, pošto žene ne rade taj posao; a ono dvoje što će žeti verovatno da će biti žene tih ljudi; a ako i ne budu, ipak je vrlo malo bilo verovatno da će biti i Gila. Međutim ispade onako kako sam ja mogao želeti.Jedna žena za koju je otac mislio da će doći da žnje, odgovorila je no Simi da ne može doći.Otac se vajkaše, šta će da radi. — Pa da zovnem Gilu, promuca Sima. — A da li će hteti ona? upita otac. — Pa da vidim.Ako ne htedne, ništa i nije.I ode da je zovne. Ja odjednom osetih neku nežnost prema Simi; tako mi dođe mio tada! S najvećim nestrpljenjem očekivah da se Sima vrati.I ne postoja mnogo, i on se vrati. — Hoće li? pita otac. — Hoće, odgovori Sima, — Što da neće, kad joj se plaća, primetih ja, trudeći se da me glas ne izda. — More, dete, teško je sad naći radnika, odgovori otac. — Čudo da ona radi pod nadnicu, primeti majka. Nastade kratko ćutanje posle ovih reči majkinih.Da li što nas te reči nagnaše da mislimo o tome što ona reče.Ali tek onako slučajno, nisam mogao znati; ali meni u duši nešto zadrhta, osetih neko strahovanje u duni da majka ne nazire ono što sam ja tako oprezno krio. Sutradan meni pade u deo da odnesem ručak Gili i onoj drugoj ženi, što će s njom žnjeti, i prema naredbi očevoj da tamo kod njih deo dan ostanem, te da pazim da rade, kako bi se požele sve ono što je zaostalo. Razume se da sam jedva dočekao da stigne vreme ručku.Krišom odoh u onu sobicu, i otuda izvadih punu šaku bonbona iz one kese, pa onda uzeh što je majka za ručak spremila, i odoh. Dan ne beše tako vedar.Duvao je dosta jak južni vetar i nosio neku sumaglicu, te nebo izgledaše nekako maglovito, a sunce sijaše samo kao sjajan kolut.No ja sam bio veseo i raspoložen kako samo može biti. Usput smišljah šta ću da kažem kad stignem tamo, njima, na njivu; trebalo bi, mišljah, da je zadirnem za nešto, da je malo zbunim.I bejah smislio; ali kad stigoh, zaboravih.Ne ispade onako kako sam mislio. — Zar tebe nađoše da nosiš ručak? presrete me Gila. — Što?..- Zar bi volela da je ko drugi? odveza mi se jezik namah. — Pa i da volim baš...Što? reče ona i upre svoje crne oči u mene, pa me nekoliko trenutaka, tako ne trepćući, gledaše, a osmeh joj đavolski treptaše na licu. Spustih ono što bejah doneo; dođe mi to nekako zgodno u onoj zabuni od njena pogleda. — Pravo veliš, reče ona žena što je zajedno sa Gilom žela, i pogleda me nekako milostivo.Beše to žena nekog Vukića, po imenu Milica, onde iz našeg sela, — što se udala još kad sam ja pošao u školu, te imađaše sada već četvoro dece.Beše ona naravi tihe i blage, i inače puna milošte, te se osećah kod nje kao kraj roda svoga. Iz bisaga izvadih i pljosku s rakijom. Sunce je peklo sa osmeljenog neba, vetar južni nihao je visoku klonulu travu na međi i još ono malo zaostale, nepožnjevene pšenice, a mi smo polako jeli i obređivali se pljoskom. Pošto ručasmo, Gila pribra kašike i ostalo, i ostavi u bisage, a lonce s jelom obesi o granu.Ja sam je pratio pogledom.Pošto sve površi, ona leže na travu, kao ono pre u livadi, i uzdahnu. — Šta ti je! rekoh, iščuđavajući se. — Ala bi se slatko spavalo! reče, i pogleda me. — Pa da snivaš o kome ti je milo, primeti Milica, i vragolasto se osmehnu, pogledavši u mene. — Da je o jednom što ga ja znam, rekoh ja.Pomislih na Aleksu. Gila se ispravi i sede, pa me stade zapitkivati za koga mislim.Ali ja joj ne htedoh odmah kazati; nalazio sam nekakvo uživanje u tome da se ona muči pogađajući za koga mislim.Ona stade ređati sve momke jednog po jednog, pomenu i Stevu, Siminog brata, ali njega, Aleksu, ne pomenu. A onda, kao mazeći se: — Što mi ne kažeš? reče.I, kako seđasmo blizu jedno do drugog obisnu mi se obema rukama o levo rame, upre svoje oči u moje oči, čekajući na odgovor. Oči joj crne prosto gorahu; usne porumenele, a jedru joj snagu osećam ispod tanke bele košulje, koju kao da za taj dan beše naročito obukla. Posmatrajući je, odgovorih joj više nesvesno: — Šta da ti kažem? — Pa to što te pitam, reče nakon kratkog ćutanja, gledajući mi neprestano u oči. — Ne znam, rekoh.I, zbilja, ja ne znađah u tom trenutku o čemu beše govor, ne znađah ništa! I samo osećah, neodređeno, nejasno, neki metež u sebi. Milica prsnu u smeh, a Gila se odvoji od mene, i sede mirno. — Što mi ne kažeš, istina? — Zar ja znam? rekoh, setivši se o čemu beše reč...Zar ti voliš samo jednog momka? — Baš nikog, odgovori ona ozbiljno posle male počivke. — Ni mene? pomislih u sebi i pogledah u nju... — Ni mene? upitah pogledom.Ona obori oči. — A onoga? upitah je glasno; onoga — znaš ga dobro; — onoga što si pre ono veče igrala do njega? Ona se zamisli i uozbilji, a preko lica joj pređe laka rumen. — Znam sad, reče gledajući preda se i čupkajući jeleče napred na prsima.Ne smede da mi pogleda u oči...Ali se varaš, poče najednom najozbiljnije.Zar njega da volim ja? — Što?On je lep momak. — Ako je lep za sebe je, reče ozbiljno i stade tražiti očima srp; pa kad ga spazi, ona se pruži te ga uze, i skoči na noge. Ustade i Milica i uze srp, pa odoše da žnju. Začas mi oko srca postade nekako pusto.Šta li joj bi?Da li se ne naljuti na mene?Da li joj nije krivo što vide da znam ono što ona nije rada bila da znam, pa sad uteče, ostavi me, da je samo što dalje od mene, da ne govori više o tome sa mnom, bojeći se da se ne izda sasvim. — I on sve to video, molim te! reče, udaljivši se prilično od mene, i pripreti mi prstom; a na licu joj opet se ukaza osmeh. Meni se namah raskravi ona kora što mi beše počela oko srca da se hvata.Ali ko će da zna šta se u njenoj duši zbivalo!Još se u tim stvarima nisam tada razumevao; a i da sam se razumevao baš kao i sada. — opet bi to isto bilo!Kud sam mogao da zavirim u njeno srde, kud sam mogao, prema onome samo što sam dotle o njoj znao, biti načisto s osećajima njenim prema meni, s osećajima devojke koja, u koliko sam primetio, nemađaše lepe reči i osmeha samo za mene, već i za druge momke. Odoh za njima, pa kad im priđoh bliže, maših se rukom u džep, i uzeh otuda nekoliko bonbona.Krišom metnuh jedan u usta i stadoh ga kotrljati jezikom čas na jednu čas na drugu stranu. — Šta ti je to? upita me Gila. — Ja znam! odgovorih kratko.Nešto se pravih, a nešto u istini bejah ljut. — Što si ljut? — Nije istina. — Misliš ne poznaje se to.Istina, šta ti je to u ustima. Ne mogah dalje da izdržim već popustih. — Hoćeš li? upitah je, i izvadih punu šaku iz džepa.Dadoh nešto njoj, a nešto Milici. One prestadoše raditi, pa uzeše bonbone i stadoše ih zagledati i čuditi se kako su lepo šarene. Milica uze jedan, otvori usne jako, i zagrize ga malo zubima, držeći usne još onako otvorene. — Na šta ovo miriše? upita. No ja po nuždi samo obraćah pažnju Milici, i činjah se da slušam ono što mi ona govori, a u stvari bejah sav predan Gili.Gila i opet kao da ne obraćaše toliko pažnje bonbonima; uzimaše ih i metaše jedan za drugim u usta, ali oči ne skidaše s mene.I ja sam gledao nju.Izgledalo je kao da htedosmo jedno drugom zaviriti na dno duše.Zadirnem je međutim za ponešto, našalim se malo nezgrapnije po ugledu na ostale seoske momke, a ona se kao zastidi, ućuti, pa krene poslu, zamahuje srpom, pod kojim se klasje povijaše, žnje, i to brzo žnje, priča ponešto, šali se, pa se tek ispravi, pa opet upre pogled u mene. Tako smo se toga dana mnogo pogledali, a ljubavne šale i razgovora beše i suviše.Pa ipak malo! Kad beše oko malih zaranaka, ja i Gila već se besmo jedno drugom u tolikoj meri približili — da se počesmo, šaleći se, juriti onuda strnjikom.I sada kao da gledam kako beži preda mnom — zadirnula me nešto, a ja je pojurio — suknja joj zakačinje za strnjiku, njena vunena crna suknja po dnu okrzana, ispod koje se čas po čas ukažu noge sa dugačkim vunenim čarapama do kolena; onda stane, okrene se, nasmejana, izazivački, na se zagledamo jedno u drugo i dugo gledamo, a Milica — čujem — gde nešto govori, kara nas bajagi i smeje se. — Istina, voliš li koga momka? zapitah Gilu u jednom od tih trenutaka. — Ne volim. — Ne voliš onog Aleksu? — Jok! veli i obori oči. — Pogledaj mi pravo u oči. Ona pogleda; ali mi se sve čini da ona to čini s velikim naprezanjem. Dok najednom, na međi, ukaza se otac, sa prebačenim gunjem preko ramena.Kad stiže, upita ljutito i začuđeno: — Šta, zar još niste požnjeli? — Sad ćemo, odgovori brzo Milica. Ja se povukoh dalje od Gile i Milice, premišljajući da li otac nije video kod sam se ja s Gilom jurio. Otac me ljutito pozva da mu pomognem vezivati požnjeveno klasje, i stade vikati što već do sada nije požnjeveno. — Šta ste to radili, za Boga, dete!Ja sam mislio da će to najdalje do užine biti svršeno, reče mi sa puno ljutine i prekora. Ćutah, i ne smedoh ni da pokušam da se pravdam. Malo posle dođoše u pomoć i oni što su denuli.Behu podenuli sve, samo još ostalo ovo što je danas požnjeveno.Pomogoše požnjeti, a onda povezaše i potovariše sve.Otac zatim ode sa deniocima. Zanet u razgovor i šalu s Gilom, ne bejah malo pre ni primetio gust, crn oblak, što se valjaše otuda s južne strane.Sunce se beše izgubilo u magli, ali se ipak viđaše da će skoro da zađe.Pusta gola kosa što se izdigla na istoj strani prema oblaku, kao da se naročito isprečila pred oblak, i kao da ga čeka.Na njoj se ništa ne vidi, osim ovde onde po koje drvo; ali i to iščezava, kao gubi se.Iza nje nigde ničega, nigde planine, nigde pogled da se zaustavi, osim na gustom, crnom oblaku.Sama, pusta i gola, stoji ona i čeka mirna, nema u tami od oblaka, koji se već nadneo nad njom. Vetar, ne više topal kao dotle, već odjednom hladan, poduhnu jače; na drveću lisje zašušti nekako drukčije; zahučaše zabrani i poče naglo da se smrknjava. Ja, Gila i Milica pokupismo ono stvari u kojima ja bejah doneo jelo za ručak i užinu, pa se i mi kretosmo odmah za ostalima.Milica kao malo zaostade iza mene i Gile (da li slučajno, ili navlaš, ne znam), te ja i Gila mogasmo se siti narazgovarati, a da nas niko ne čuje.Ali, gle čuda, gde ne umem prosto da prozborim ni jedne reči; samo osećam kako mi se srce uznemirilo, kao da me od nečega strah. Idemo brzo ćuteći.Vidim gde pregazismo sve veći i veći deo puta, i razumem da ćemo naposletku stići i kući, i rastati se, ili da nas može stići Milica, te će ovi toliko željeni trenuci proći, a ja neću stići ništa da joj kažem...Iđasmo brzo kao da od nečega bežasmo. Mrak se već beše uhvatio, i put se pred nama raspoznavaše samo po beloj prašini koja ga pokrivaše i gustom, tamnom drveću s jedne i druge strane. Najednom munja silno sevnu, i grmljavina zatutnji iznad nas.Zastadosmo za trenut oboje.Ona se priljubi uza me. — Je l’ te strah? upitah je. — Što da me strah!Ako je rekao Bog... reče; i odvoji se od mene. Pođosmo brže.Ja ponovo osetih da ćemo stići kući, a ja joj neću reći ono što sam toliko želeo da joj kažem. — Hoćeš bonbone? upitah je tek najednom, ne znam ni sam kojim povodom. — Daj mi! reče polako. Maših se rukom u džep i dadoh joj sve. — Je li? rekoh najzad, i nakašljah se, ma da mi se ne kašljaše. — Šta? — Gde ćeš biti sutra?...Ali ne smedoh da joj okrenem lica, iako beše mrak, već gledah na sasvim protivnu stranu. — Što? upita ona. Učini mi se, po samom tonu kojim ovu reč izgovori, kao da mi se u duši smeje, kao da unapred zna šta ću da joj kažem.Začas se trgoh; ali što bi, bi; natrag se nije smelo.Učinih se kao da ništa nisam primetio. — Imao bih nešto da ti kažem, rekoh i primetih kako mi glas dršće. — Pa kaži mi sad! — Ne mogu sad.Stići će nas Milica, a ja imam mnogo da ti kazujem.Bolje da se nađemo sutra negde nasamo. — Pa gde hoćeš da se nađemo, ded’ kaži! — Ako možeš da dođeš gore na vrh našeg šljivara.Tamo ima jedna lokva, a okolo svuda vrbe.Niko nas neće videti. Ona prsnu u smeh. Postideh se i osetih gde mi obrazi zaplamteše.Izgovorih, pomislih, i ono što nije trebalo. — Šta se smeješ? upitah je. — Ništa.Smešno mi nešto. — Ti se smeješ meni? — Nije, zdravlja mi.Dođe mi onako nešto, ne znam ni sama šta mi bi. — Hoćeš li da dođeš? ponovo je upitah. — A u koje doba? — Ja ću te čekati sve do podne. — Dobro; da vidim.Ako mogu, ja ću doći. — Ali ja hoću da znam, da ne čekam uzalud, rekoh najozbiljnije. Ona se obazre oko sebe, po svoj prilici da vidi da nije blizu Milica, te da ne čuje ono što će da mi kaže. — Dobro, reče polako; doći ću baš kad me zoveš, da vidim šta imaš to da mi kažeš. I opet sevnu munja, i opet zagrme, a vetar duhnu jako savijajući lisnate grane na drveću. Besmo već pred našom kućom.Sačekasmo Milicu, pa ih onda obe pozvah da večeraju, ali one ne htedoše.Morale su žuriti se kući, da ih kiša ne uhvati. Te noći trzah se nekoliko puta iza sna.Sanjah je.Sanjah nju i onog Aleksu.Kao sede na mom krevetu, u mojoj đačkoj sobi, tamo u varoši; on je uhvatio rukom oko pasa, pa hoće da je poljubi, a ona gleda u mene, pa se smeje, a jednom rukom ga odbija od sebe.Ja počeh da vičem i da grdim Aleksu, pođoh da ga odgurnem, a on se okrenu k meni i čisto ismevajući me reče mi: „Šta ćeš ti, bre?Šta se tebe tiče što se ja s njom šalim?“ — „Ne smeš da se šališ, glupače jedan!“ povikah ljutito i — razbudih se.„Sram te bilo!“ izgovorih već budan. Živci mi behu jako razdraženi, a srce silno lupaše.Oluja beše prošla, nebo se izvedrilo.Dvorog mesec tek što izašao, i obasjao kišne kapljice na lisju, koje se blistahu kao rastopljena srma i krunjahu na zemlju.Hladovina sveža i prijatna kako samo može biti.Navukoh bolje šarenicu, i potrudih se da zaspim; ali mi slika koja mi se malo pre u snu prikaza, dugo ne dade da zaspim, dugo mi se ne umiriše živci, a srce mi uznemireno još dugo udaraše jako u prsa. Probudih se rano, ranije nego li i jednom od ovih dana.Možda bih opet zaspao, jer se ne bejah još dobro ispavao, ali se setih svoga sinoćnjeg razgovora s Gilom i zakazanog sastanka.Izgledaše mi začas kao neka neverica sve ono što se juče desi, i stadoh se čuditi samom sebi kako sam mogao onako govoriti s Gilom.Međutim, s puno grozničave žurbe stadoh se opremati.Umih se tako da mi je koža na licu i na vratu sve škripala pod rukom; onda oprah zube ugljenom, pa pošto se jednim lanenim ubrusom dobro izbrisah, obukoh čistu košulju, i udarih novo, praznično odelo na se.Beše i inače nedelja. Pošto se tako opremih, odoh pred ogledalo, pa pošto sam se prvo uverio da me niko ne vidi, zadržah se tu nekoliko trenutaka, ogledajući sebe i usiljavao sam se da svoju sliku u ogledalu posmatram kao sasvim strano lice, te da bih o svojoj lepoti mogao dati ocenu kao što bih, recimo, dao i o lepoti svakog drugog.No trud mi beše uzaludan.Primetih samo to da sam kao nešto malo opao, oslabio, i da mi se oči nekako grozničavo sjaju. Majka me pozva da pijem kafu.Ona i otac kao da behu već odavno gotovi.Seđahu onde pod lipom za starim, visokim, četvrtastim stolom, koji je nekada, pamtim još kad sam bio dete, zauzimao ugledno mesto u stajaćoj sobi a docnije dospeo tu pod lipu, te se u kuću više nikad i ne unošaše, već samo, kad bi zima nastupila, ostavili bi ga onde pod doksat, da bi na drugo leto mogao opet poslužiti. Majka, kad me spazi, nasmeši se, i pogleda u oca. — Prođe tvoje, reče ona ocu; nema više da se kicošiš. Otac me samo za jedan trenut pogleda, i na njegovom licu videh onaj isti osmeh koji malo čas videh i kod majke, ali ne reče ništa, već se potrudi, te se namah uozbilji, i ozbiljno odgovori majci da ja treba da gledam knjigu, a za sve ostalo lako je. — More, kako lako, kad već neki počeli da raspituju, reče majka, smešeći se. — Šta? učini otac, i nabra obrve. — Hoćemo li da ga ženimo.Ne kazujem ti, a već se javilo nekoliko provodadžija.Jes’, zdravlja mi. Otac je gledaše nekoliko trenutaka, ćuteći i trudeći se da otera osmeh s lica. — Idi, Bog s tobom! reče joj.Nemoj da se zanosiš! Ispih kafu, pa se uklonih. — Znaš li ti, koliko on još ima da uči školu? čuh gde reče otac majci kad se ja uklonih. — Šalim se, za Boga! odgovori majka, — Takvom se šalom ne treba šaliti, čuh iz sobe gde otac završi razgovor. Izađoh opet pred kuću, i prođoh nekoliko puta tamo amo.Trebaše da idem — sunce beše već prilično odskočilo — ona može doći pa kad vidi da me nema, onda da ode.Međutim ne umedoh da nađem dovoljno razloga da odem tamo, takvog razloga da zavaram pravi trag.Naposletku se reših, te upitah oca da, li da odem da nahranim svinje u gornjem šljivaru, ma da sam to mogao i bez pitanja učiniti. — Idi! reče mi on; i obiđi ujedno ogradu, te vidi da nije gdegod popustila. Ovo mi dođe još zgodnije; obilazeći ogradu, moći ću da se pokažem skoro pred samom njenom kućom, te da zna da sam tu. Uzeh torbu i napunih je žitom, pa odoh u gornji šljivar, gde me svinje sačekaše s grohtanjem i cičenjem.Sve behu na okupu i nije mi trebalo vabiti ih, ali ja ih ipak vabnuh nekoliko puta, da bi Gili javio da sam tu.Prosuh žito na nekoliko mesta, pa onda ostavih svinje da jedu, a ja se požurih tamo gde sam joj kazao da ću je čekati.Sunce još ne beše uhvatilo maha, te prelazeći preko mokrog korova i ostale travuljine, iskvasih cipele do kolena. Kad se približih zakazanom mestu, neki neobičan nemir, neki čudan strah, obuze mi dušu.Srce mi udaraše tako silno u prsa da sam lepo čuo kako udara.Išao sam napred, gledajući pravo tamo gde se u lokvi sabile vrbe.Ne mogoh ništa da vidim.Obazreh se na sve strane.Nigde nikoga.Da već nije došla, pa me tamo u vrbaku čeka?...Obuze me još veći strah; sad se poplaših pri toj pomisli da je ona možda već došla, i da me čeka!...Dođe mi da se vratim natrag, da bežim.Zastadoh začas.Osećah potrebu da se koliko bilo priberem.Stajah nekoliko trenutaka kao paralisan u nedoumici šta da radim.Onda me nešto krenu napred.Razumedoh da se mora napred.Ja sam je zvao, ja sam joj sinoć govorio da dođe.I čega da se plašim?... Stigoh već blizu zakazanom mestu, i još ne mogu ništa da vidim.Vrbe, njihovo granje tako gusto, smetaju te se ništa ne vidi.Savih na onu stranu odakle mi se činjaše da ću moći sa izvesne daljine najbolje videti da li je ona tu ili ne, i pogledah...Nema je!...Da li je moguće?...Začas onaj maloprešnji nemir, onaj strah kao da me prođe, i ja sad počeh zepsti da ona možda nije ni došla. Ubrzah korak, požurih unutra u vrbak, uđoh, zagledah...Nema je!... S nekim neodređenim osećanjem sedoh na jednu staru oborenu vrbu, pa stadoh posmatrati ovo mestašce.Kao da je i ono nekad bilo na istoj visini na kojoj je i okolna zemlja, ali je usled posečene gore, tamo na kosi, nekad pojurila voda, i tu kao da je započela da se sliva, pa se usled toga posle iskopala i oronila zemlja.Da se ne bi dalje ronila, vredne ruke pokojnog dede pohitale, te zasadile vrbe, ove stare vrbe obrasle lišajem što su već počele trunuti.Posle su te vrbe sečene po vrhu, i njihovo granje sađeno opet tu, te se nekadanja jaruga usled nanosa skoro i ne poznaje.Samo što stoje guste vrbe sve jedna do druge, visoke taman toliko da im opuštene grane dodiruju obalu, tako da se kroz gusto granje jedva može nazreti samo nebo; inače se ne vidi ništa, a još manje može ko videti s polja unutra. Tu, na tom mestu, sedeći na staroj vrbi i udišući vlažan vazduh, očekivah Gilu; očekivah je sa uzdrhtalim srcem u grudima, sa strahom i nemirom u duši.Zašušti li lisje, a ja zadršćem misleći da je ona.Posle vidim da je to ptica doletela i pala na granu, pa kad je videla mene, ona odletela. Posle dužeg čekanja reših se, te izađoh iz toga vrbaka na čistinu.Pogledah na sve strane oko sebe...Nigde nikoga.Vidim samo šljivova stabla, čitav red, sa njihovim zelenim granjem, i kroz to granje dimnjak od njene kuće, i više ništa... ’Ajde, pomislih u sebi, da vidim ogradu, da nije slučajno gdegod provaljena.Otac mi i onako reče, da to učinim“.Htedoh da dam i sebi razloga za taj postupak! Krenuh se polako, pa i ne obzirući se na to što mi ovde onde tonjahu noge u mokru, meku zemlju i blato se za cipele hvataše, revnosno zagledah svaki proštak, svaki prutić na ogradi; zagledah revnosno kao da me stotina njih gleda, a ja da se trudim da od sviju njih sakrijem pravi uzrok zašto sam tu. Zagledajući tako ogradu, dođoh na onu stranu odakle se njena kuća najbolje mogaše videti.Na kući behu vrata otvorena.Unutra se čujaše neki razgovor; učini mi se da je glas Gilin.Pretvorih se sav u uho.Najednom na vratima ukaza se Gila, a za njom jedna druga devojka.Padoh na zemlju i sakrih se za jedan poveći džbun od kupine, što je kraj ograde, da me one dve ne bi videle, ali namestih se tako, da ja njih dve lepo vidim.Obe behu obučene u praznično odelo i imađahu po kotarče na ruci.Kad izađoše iz kuće kao da vođahu neki živ razgovor.Gila kao da nešto objašnjavaše onoj drugoj devojci, i baš, tako mi se učini, pokaza očima na ovu stranu gde bejah ja i gde besmo ja i ona ugovorili da se sastanemo.Onda se zasmeja... zasmeja se i ona druga devojka... a za tim se obe vrcnuše, uviše suknjama, i odoše niz put, tamo na drugu stranu...Majka Gilina, Marija, začas se pojavi na vratima i doviknu Gili da se vrati do ručka.Gila joj nešto odgovori, ali ne čuh šta, beše dosta daleko. Svakojake mi misli proleteše u taj mah kroz glavu.Da li Gila nije kazala onoj drugoj devojci sve što je sinoć sa mnom razgovarala, pa sad se obe smeju meni?...Otisnuh rukama od sebe.Beše me stid od samog sebe. Polako ustadoh, pa mehanički produžih razgledanje ograde.Ali to nije dugo trajalo; zagledah još nekoliko proštaka, pa se okanuh.Mislio sam dalje i tražio kako da objasnim ovo što je uradila Gila. Da nije slučajno ona nudila onu drugu devojku da prođu ovamo, te da vidi da li sam ja ovde, pa da posle sama dođe?...A možda je ona druga devojka njoj neka dobra drugarica, pa joj Gila kazala sve, i htela zajedno s njom ovako k meni da dođe?...Ovakva misao prođe mi sad kroz glavu.I ne samo ta jedna...Ali ni s jednom od njih ne bejah zadovoljan, ni jedna mi ne davaše objašnjenje koje sam tražio.Šta li je ona mislila sinoć kad mi je kazala da će doći?Da nije samo zbijala šalu sa mnom?I opet me bi stid... Ostadoh i dalje da je čekam, i čekah je skoro do pola dana; i još bih je možda čekao da ne čuh gde me od kuće zovu.Beše mi krivo što me zovu.Nadah se da će još doći.„Možda će doći baš sad kad ja odem“, pomislih; i mučan i zlovoljan, krenuh se polako kući, osvrćući se neprestano, zastajkujući i pogledajući tamo k njenoj kući.Ne beše se ni ona još vratila iz polja kamo malo čas ode.Pogledah tamo ka ugovorenom mestu, pogledah na sve strane, neću li je ma gde videti.Ali nje nema, pa nema. Sad odoh kući, upitaše me gde sam se toliko zabavio.Rado bih bio odgovorio majci, da tu ne beše otac, da se nje to ništa ne tiče; ali ne smedoh, već otpočeh, kao svaki krivac, izgovarati se i pravdati se. — Zagledao sam ogradu, rekoh. — More to zagledanje tvoje nekako mnogo bi, reče majka i s osmehom pogleda u oca. Pogledah u oca i ja.On nabrao obrve, gleda preda se i ćuti. Kako Sima stajaše kraj kućnjih vrata, i vragolasto se osmejkivaše (on kao da znađaše sve;, priđoh mu i upitah ga što se smeje. — Smešno mi nešto, odgovori pa se opet smejaše i ne hte mi kazati. Povedoh ga u stranu dalje od oca i od majke, pa ga onda ozbiljno stadoh moliti da mi kaže zašto se smeje, ali uzalud. Nakon dugog moljenja od moje strane, on me upita, smešeći se: — Je li dolazila? Osetih da se menjam u licu. — Koja? — Pa ona...Ti misliš ja ne znam. — Pe znam koja, rekoh.Zaprepastih se od čuda od kuda on da sazna tajnu koju sam tako krio.„Ne znam — eto u šta hoćeš da ti se zakunem“! — Onda ništa, reče i uozbilji se. Okupih ga moliti da mi kaže šta je on to saznao i od koga.Beše mi stalo do toga toliko da prosto drhtah sav od radoznalosti i nestrpljenja.Čak mu ispričah sve, ceo svoj sinoćnji razgovor s Gilom i sve ostalo, ne bih li ga samo time izazvao da mi kaže ono što, kako mi se činjaše, krijaše od mene.Ali sve beše uzalud, jer me on naposletku stade najozbiljnije uveravati da o svemu ovome što mu ja ispričah nije ništa znao, već da je samo onako tek nagađao; a povod tome nagađanju bio je, veli, naročito neki poverljiv razgovor između oca i majke za vreme dok sam ja bio onamo u šljivaru.Čuo je, veli, gde nešto često pominju Gilu, i da se otac ljuti i psuje. Ovo me zabrinu jako, jer je trebalo da opet, i to što pre, idem na zakazano mesto, te da čekam Gilu; možda će ona posle podne doći.Ali kako da idem sad tamo, i kakav razlog da nađem, i zar ga je uopšte sad bilo moguće naći, a da se otac i majka ne sete?Pa za majku ni po jada, ali otac...Setih se njegova namrštena čela, nabranih obrva, njegovog oštrog pogled. Odoh sa Simom u polje, da napasemo volove i ostala goveda.Usput ni o čemu drugom ne razgovarah s njim do o Gili.On se čuđaše i ljućaše na mene što mu ranije ništa nisam kazivao o tome, a on bi, veli, udesio stvar odmah, i posao bi mu...On kao da drukčije shvataše moje osećaje prema Gili.Ali, za čudo, meni je to sad bilo svejedno; i, šta više, ja se ni najmanje ne trudih da ga u tom mišljenju razuverim; naprotiv, ja se s njim tako razgovarah kako bi on i dalje ostao u svojim mislima.Osećao sam da bih ponizio sebe ako bih priznao čistotu svojih osećaja pred njim koji mene smatraše za nešto više; da bih se obramotio kad bih priznao da ja Gilu volim, da čeznem za tim da ona postane za navek moja, da hoću da je uzmem, ja đak više gimnazije, dete iz jedne tako ugledne porodice, sa tako uglednom budućnošću, nju, jednu prostu seljanku, iz jedne proste seoske kuće!...Ne, to pred njim nisam smeo nikako priznati.Onako nešto, onako baš kako on to misli, mogao sam mu priznati.U nedostatku boljih devojaka, dobra je i ona.Inače, ja sam ravnodušan.Takvim se pokazivah Simi, i on, razume se, i ne pomišljaše da je u istini drukčije.On ne znađaše moje jade, a i da sam mu ih i kazao, on ih, čini mi se, ne bi mogao pojmiti. Na livadi, umora i, legoh da se odmorim, i uhvati me san.Sanjah Gilinu kuću i oko nje gomilu kaluđera sa ogromnim čitama na glavi, okolili je, pa joj se primiču sve bliže i bliže.Na jednom ispade odnekud neki strašan Ciganin sa užasno velikom mečkom o lancu i stade lupati jednom maljicom u bubnjić, koji nošaše napred na prsima.Onda lupi jako, a kaluđeri poplašeno pojuriše na jednu stranu, i zbiše se u gomilu.Poplaših se i ja, i razbudih. Skočih na noge i rekoh Simi, da ću da idem kući.On me stade zaustavljati, ali ja ne htedoh ostati, već odoh.Ali ne odoh pravo kući, već udarih jednim potokom, kome je glava tamo ispod kuće naše.Učinih tako zbog toga da ne bih morao da prođem pored kuće, te da me otac i majka vide. Dočepah se donjega šljivara, pa onda sve pognut, polako uz jarugu (da me niko ne spazi), dok se ne dohvatih gornjega šljivara, i ne stigoh do onoga mesta — gde bejah s Gilom ugovorno sastanak. I opet onaj nemir, opet oprezno obilaženje oko toga mesta, i opet — nema je...„Doći će, mišljah u sebi, doći će!“ pa je čekah tu, na tom mestu; čekah je sve dok sunce ne zađe.A kad sunce zađe, bolan, krenuh se kući.Beše mi teško rastati se s tim mestom; beše mi teško otići, a ne dočekati je, ne sastati se s njom.Celog dana varala me je nada.Svakog trenutka očekivao sam je pun grozničavog nestrpljenja, tvrdo ubeđen da će doći; očekivao sam je celog dana, a ona ne dođe.Prođe dan, zađe sunce, zađe nada moja, i tuga mi pade na srce, i zabole me duša da sam jauknuti hteo!Gde je?...Zašto ne dođe?... — Jao, Gile, jao, sunce moje! zašto tako? — grozničavo mi prošaputaše usne, i neki tužan osećaj ustreperi mi u duši, osećaj, koji mi natera suze na oči; osetih se sam na svetu, sam sa jadima svojim, i bi mi žao sama sebe.„Ti mi reč dade, reč tvoju, reč slatku, nastavih poluglasno naricati, da ćeš doći!Pod gustim vrbama. — gde nas niko videti ne može — da sedimo ja i ti! da sedimo i da se gledamo; da gledam oči tvoje, da ih gledam, i da umirem — oh, oči moje! zašto ne dođe?... Osvrtah se neprestance, i pogledah za sobom, neću li je spaziti, sve dok ne siđoh u nizinu, odakle je ne mogoh videti više i kad bi došla.Siđoh niz jarugu u donji šljivar opet pognut i pazeći da me niko ne vidi. Kad odoh kući, Sima već beše došao; beše došao ranije od mene, i na pitanje oca i majke, gde sam ja, saopštio im je da sam otišao od njega čim smo sišli na livadu.Otac me i ne pogleda čestito, a majka me s nekom neobičnom važnošću i ozbiljnošću upita tihim glasom gde sam bio.Zbunih se i ne umedoh ništa određeno da odgovorim.Rekoh da sam bio u donjem šljivaru; ali odmah razumedoh da time ne mogoh otkloniti nikakvu sumnju, ni kod nje ni kod oca, u iskrenost moju, i uveriti ih u čistotu postupaka mojih.A naposletku svejedno!Neka misli kako ko hoće; pa čak i otac...Tako mi nešto dođe. Kad me pozvaše da večeram — pozva me Sima — odgovorih da ne mogu, i počeh se svlačiti da legnem.Majka dojuri kao bez duše.Beše i suviše osetljiva prema nama — deci svojoj.Bacaše je u brigu i najmanji poremećaj našega zdravlja. — Šta ti je? upita me uplašeno. — Ništa. — Pa što nećeš da večeraš? Odgovorih da ne mogu, a ona me navali zvati i zapitkivati: šta mi je, da li me ne boli glava, gde sam bio danas, da li se nisam s kim svadio, da nisam ljut što, i kako to da ne mogu da večeram i da ležem bez večere?Odgovorih joj ukratko i ljutito da nisam gladan, i zamolih je da me ostavi.Ona uzdahnu i ode zabrinuta. Cele noći ne trenuh pravim snom.Bio sam cele noći kao u nekom zanosu, kao u nekoj groznici.Sve neki teški snovi, neka upravo priviđenja, tako da se neprestano trzah, i glasno uzvikivah.Svi ti snovi vrzoše se oko Gile: eve kao da hoće neko da je otme od mene, a ona gleda u mene i smeje se, smeje se tome što neko hoće da je otme od mene.I to me užasno dražaše; osećah neku razdraženost u celoj snazi, neki nemir, prazninu želje — kakve?One bi se mogle predstaviti sa: biti ili ne biti! — ne biti, ili svoju snagu sastaviti s njenom! Kad sutradan ustadoh i opomenuh se ovih snova, osetih da mi je milija nego li dotle što beše.Ovi snovi, ovaj strah da mi je ne otrgnu i žudnja za dodirom s njom, kao da uveličaše draž i lepotu svega onoga što me je na njoj vuklo i privlačilo.„Gile! srce moje!“ tepah joj onako sam trudeći se da vratim snove od prošle noći, — da u njima žižim.I vraćah ih, i gledah je onakvu kakvu je sanjah, gledah tuđe nezgrapne ruke kako je otimlju od mene, i nju, kako gleda u mene i smeje se, i eto takvu milovah je u mislima. Zanet time, zaboravih i na doručak i na kafu (ma da rekoh majci da ću je sad odmah popiti), i ne znam ni sam kad se pre nađoh u potoku ispod kuće hitajući da se što pre dograbim gornjega šljivara.Čuh gde me majka zove, ali ćutah i ne odazvah se, već polako preskočih u šljivar, pa onda pognut, ispod povijenog granja, pohitah ka onom mestu na vrh šljivara.Kad stigoh tamo, uvukoh se polako unutra, i stadoh pažljivo razgledati.Dođe mi nešto na pamet da je ona, ako je dolazila, morala ostaviti ma kakav znak.Provedoh prilično vremena u traženju toga znaka, ali ga ne nađoh.„A što, opet, pomislih sad, da mora da ostavlja kakav znak, sad, eto, na primer, prvo ja nisam ostavio nikakav znak“. Izađoh na onu stranu gde je njena kuća.Stoiljko, njen očuh, deljaše onde pred kućom nešto, pravljaše neku dugu za bure, šta li; pred njim nekoliko buradi, i jedno dete njegovo — jedino koje je imao s Marijom teturaše se onuda s buradima.Više nikog kao da ne beše tu kod kuće „Mora biti da je na radu“ zaključih posle dugog čekanja, pa se onda krenuh kući. Da mi je samo da je vidim; to željah i ništa više.Razjasnio bih sebi tada sve; bio bih na čisto s tim da li je dolazila, a ako nije, onda zašto nije, i — dozvao bih je; da, dozvao bih je na sastanak, i kazao bih joj...Ili ona valjda ne mari, da joj ma šta kazujem?...O tome nisam smeo dublje da razmišljam. Kad odoh kući, majka me upita hoću li da doručkujem.Drugo, me ništa ne upita, pa čak ni gde sam bio.Kad mi prinese doručak, ona mi se zagleda u lice, i, čudeći se, primeti mi da sam nešto mnogo oslabio.Prebaci mi što često odlazim od kuće, i upita me kuda idem i s kim se viđam.Zatim uze da grdi devojke iz našeg sela. — Ni za jednu ne bih mogla jamčiti da je kako treba, reče. — Ni za jednu? — Baš ni za jednu. — Ni za Gilu? izustih i ne misleći šta činim kad takvo pitanje postavljam. Majka upre pogled u mene. — Ni za nju, odgovori, gledajući mi pravo u oči. Htedoh da joj kažem da tako što ne sme više nikad da ponovi, i da nije lepo da tako govori o jednoj devojci koja joj nije ništa učinila, ali se pobojah da se time ne izdam. — Meni se čini da je to jedna dobra i poštena devojka, rekoh, usiljavajući se da izgledam što ravnodušniji. — Pričuvaj se ti malo od nje!Ne znaš ti kakve su ove devojčure ovuda.Preko devet voda prevešće te žedna, pa će posle da ti se smeje. — Šta ja imam s njima! — Otac ti nešto primetio! Ja pretrnuh.Dakle ono što mi Sima kaza istina je. — A šta je to primetio? upitah. — Ne znam.Čuo tamo nešto za Gilu, gde ti s njom...Kazivali mu ljudi; i, već znaš, podsmevaju mu se; vele mu: „Baš ti sin dobro izučio školu“.To mi juče kaza, i... ljuti se mnogo.Nije, veli, to za njega.Neka on sad gleda knjigu, a docnije biće vremena za sve. Ne umedoh ništa na to da kažem, već skočih i odoh u sobu, pa sedoh za sto, i dugo gledah preda se, ne trepćući.Ko će da opiše sve što se u mojoj duši tada zbivalo i da izređa misli koje su mi tada kroz glavu proletele!...Sećam se samo da sam tada napisao jednu pesmu, koju sam zaturio kao i još mnoge druge iz tih dana.Stihova se ne sećam tačno, ali sam sadržinu upamtio.Obraćah se roditeljima, i pitah ih: — „Zašto se ljute?Jesam li ja kriv što srce za njom gine, što mi bez nje sreće nema, što o njoj mislim i danju i noću, što mi ona pamet odnese? jesam li ja kriv? — Da li pojme da ja drukčije ne mogu; da ne mogu da zapovedim sebi da o njoj više ne mislim; da ne mogu da zapovedim srcu svome da za njom ne vene? da li pojme to? — Ja moram da mislim na nju: poludeću za njom!Srce mora da vene i da gine za njom: uvenuće, uginuće za njom!Nestaće me! — Jesam li ja kriv? — Zašto se ljute na mene?“... Još nekoliko puta naminuh se gore ka Gilinoj kući, ali Gilu nikako da vidim.Bejah prinuđen da se obratim Simi.Saopštih mu ponovo sve ono što sam mu već ranije bio saopštio, i zamolih ga da je, kako zna, domami k meni. — Kaži joj, rekoh mu, da imam nešto vrlo važno da joj kažem.Tiče se i moje i njene budućnosti. — Da nećeš da je uzmeš? — Što? — Pa tek velim. Beše to istog dana posle večere.Besmo izašli iza kuće da nahranimo pse. — Ona je dobra prilika.Ima imanja, a ima i gotovih para tamo kod suda.Blago onom ko nju uzme, reče on, bacajući psima one ostatke od večere. — Ama, nije to zbog para. — Pa jes...Dobra je to devojka. Ne mogoh da mu zagledam lice zbog pomrčine, ali po glasu učini mi se da se smeši i provodi čisto kao neku šalu sa mnom.On kao da me kušaše, kao što bi to neki ostariji čovek činio s kakvim naivnim mladićem; jer reči pojedine izgovaraše nekako otegnuto, razvlačeći...Ali ja na to tada i ne obraćah toliko pažnje.Beše mi glavno da on učini onako, kako mu ja kažem. — Kaži joj da dođe, nikako drukčije! — Molim te, ne brini! Sutradan padaše kiša sve do podne, a onda se razvedri malo i razlepša.Beše kao peki mali svetak, te se nije radilo u polju; ali otac ipak naredi meni i Simi da pred veče odemo, te da u jednoj bašti zasađenoj kupusom, što je pokraj puta tamo u onom donjem šljivaru, podsadimo neke strukove koji behu izdali. I taman mi u poslu i razgovoru, kako će on, Sima, da Gilu dovede meni na sastanak, a otud ozgo putem od Giline kuće čujem gde neko ide u cipelama, sve trupka.Digoh glavu, i pogledah.Beše to jedna devojka i jedna žena (poznadoh po odelu); obe obučene u praznično odelo.Devojka kao da se okrenu ovamo k nama, i kao da nešto reče.Ali meni se činilo kao da se sve to dešava negde nastrani, dalje od mene, kao stvar koja se mene ne tiče.Bejah se sagnuo podsađujući jedan struk, te zbog toga, a i što plot beše vrlo čest, i ne videh dobro.Ipak, u duši neodređeno, osetih neku nerazumljivu radost.Učini mi se još kao da mi devojka beše poznata. Obe prođoše brzo, i odoše tamo dole niz put što vodi u polje. — Vide li je? upita me Sima. — Koga? — Pa nju, Gilu za Boga! — Gilu? Ja stojah nekoliko trenutaka začuđen i zamišljen, tražeći da sebi objasnim kako da je nisam poznao.I zaista čudnovato.Ni tada, pa ni docnije, ne mogoh to sebi objasniti.Video sam je, i ako ne baš tako dobro, ali tek ipak video sam je toliko da bih pod istim okolnostima svakog drugog pole poznatog mi čoveka poznao.Međutim, nju da ne poznam!Da li zato što bejah i suviše zanet njome? da li ne bejah od nje zaslepljen u pravom smislu te reči? — Što se misliš! no trči niz potok, pa je presretni u Bekinom lugu, reče mi Sima. Put kojim ona, Gila, sa onom drugom ženom ode, vođaše zaista kroz jedan lug kome se lako i neopaženo mogaše prići potokom. Stadoh se dvoumiti.Kao da nemađah dovoljno hrabrosti za takvo delo.Osetih neku drhtavicu u celoj snazi. — Idi za Boga! stade me terati Sima. Reših se da poslušam, i pođoh. — Ali ona druga žena, devojka, šta li je...., rekoh i zastadoh. — Gila će je izvesno ispratiti donekle, pa, će da se vrati sama, a ti onda izađi pred nju. Još nekoliko trenutaka kao da se predomišljah, a onda pojurih niz potok što sam brže mogao.Stigoh do luga, pa se stadoh polako kroz gusto leskovo granje krasti sve bliže k putu kojim će proći Gila i ona žena što iđaše s njom.I opet me obuze onaj isti strah kao kada je čekah ono na vrhu gornjeg šljivara, samo sad čini mi se, u još jačoj meri.Pritajivah dah, bojah se da dišem, a levom rukom pritiskivah srne.Koje kucaše tako silno da s moglo čuti kako udara u prsa. Podvukoh se pod jednu gustu lesku, pa čekah.Grane od leske dodirivahu zemlju, a blizu stabla mirisaše bokor kopitnjaka. Najednom čuh otud putem neki žubor i trupkanje nogu.„One su“, pomislih i podigoh polako glavu, pa pogledah...I, zaista, behu one.Mogao sam i jednu i drugu lepo da vidim.Žena koja iđaše s Gilom, beše jedna starija žena koju ranije još poznavah, a koja beše neki rod onom Aleksi, tetka, šta li mu beše. Kad se približiše meni one se zaustaviše. — Da se vratim ja, reče Gila. — Što?Isprati me još malo! povrati ona žena... — Ne mogu, ne mogu više.U zdravlju!Ko će posle mene da isprati?Mene strah samu da kroz ovaj lug prolazim. — Pa ništa.Kad te baš toliko strah, zovnućemo Aleksu, neka te isprati. — More, kaki Aleksa.Već nema.Pozdravi ti njega da se on nimalo ne nada. Ona žena zagleda joj se u oči. — Baš si luda, reče ona Gili.Ti bolju priliku ne možeš naći, pa sad gledaj.Onoliko imanje, a nigde nikoga, ni oca ni majke, — samo vas dvoje.A on kakav je, nije što mi je rod, već znaš i sama.Živela bi carski kod njega. Gila ćutaše, i zagledaše rukav od košulje na desnoj ruci, i čupkaše jedan končić.Ona kao da nemađaše ništa protivno da kaže ovome što ova žena — ah, ova ml žena dođe tako mrska! — njoj, Gili, ostavljaše na razmišljanje.Ona kao da i deljaše mišljenje ove žene. — Razmisli se dobro, opet ti kažem.Kajaćeš se, zdravlja mi, ako ne pođeš za njega. — Ama, lako ćemo za to.Ima vremena. — Ima vremena, ali čovek neće da čeka. — Pa ko ga namorava da čeka? — Ene, sad.Ama, čuješ ti, đavole!Znam ja šta je tebi.Čula sam ja sve.Ti misliš za onog — ona izgovori moje ime.Prestadoh da dišem. Gila ćutaše. — Je l’ da znam?E, moja nesrećnice, ništa od tebe!...I ona se najedanput promeni u licu.Beše dotle vesela. — Sad kako Bog rekne! reče zamišljeno Gila. — Kajaćeš se!Daleko ste vas dvoje jedno od drugoga kao i nebo i zemlja.Čuvaj se ti njega! — Šta imam da se čuvam!Zar je ono moja vrs’?On je još dete...I Gila udari u smeh.Kao da joj beše smešno kako ova žena može još i da pomisli da ona, Gila, i misli što ozbiljno o svojim odnosima sa mnom. — Dete, ali čuvaj se ti od njega, kažem ja tebi!... Gila opet udari u smeh. — Ne poznaješ ti njega.Preko devet voda da ga prevedeš žedna.Izraslo samo onako, a mlado.Mlađi je od mene. Ona žena poćuta, poćuta, a onda se nakašlja. — U zdravlju! reče Gili. — U zdravlju! reče Gila, i poljubi je u ruku. — Da pozdravim Aleksu? Gila ćutaše. — Je li, đavole, što ćutiš?... — Pa pozdravi ga! reče Gila i zasmeja se nekako stidljivo. Rastadoše se, i ona žena prođe pored mene, a Gila ubrzanim korakom vrati se natrag. Nekoliko trenutaka ostao sam nepomičan na svome mestu, pod leskom, sa čudnim mislima u glavi.Zar je ono moja vrs’?...Pozdravi ga!..“ Te reči nekako čudno zvonjahu u mojoj glavi.„Pozdravi ga!“ Da li to baš ona reče?Skočih i pojurih lugom, ne znajući ni sam gde ću ni šta ću.Nastade mi neka zbrka od pojmova u pameti.Osećah samo potrebu, i to odmah, za nekim objašnjenjem s njom, Gilom.Pojurih tamo, na onu stranu kuda ona ode, zakačinjući pantalonama o žbunje.Ali ona beše već daleko odmakla, a ja dalje nisam smeo, jer nastajaše čistina, pa bi me ko video, a posle već...Čuo bi i otac...To me kao unekoliko i rasvesti; dođoh malo k sebi, i vratih se natrag, pa požurih uz potok k Simi. Kad stigoh tamo, a Gila stoji kraj plota i razgovara se s njim. Naiđe na me neko čudno raspoloženje, osećaj nekog čudnog detinjastog uporstva, nekog inata, prkosa, šta li?Ohladneh najedanput prema njoj.Nisam hteo ni da je pogledam!... Čuh gde mi, kao šaleći se, doviknu: — A gde si ti, đavole? Učinih se da je ne čujem. — Je li, more? opet će ona. Opet ćutim, i gledam preda se, kao da tražim nešto, a u isto vreme hoću, i nalazim neko zadovoljstvo u tome da ona vidi i pozna da ja vidim i čujem nju, ali da se naročito pravim da je ne vidim i ne čujem. — Zove te Gila, reče mi Sima. I opet ćutim. — Što se ne odzoveš? — Ti gledaj svoja posla! rekoh mu nabusito. On ućuta, pa nastavi svoj posao. — Šta mu je? obrati se Gila opet Simi. — Ako ti znaš, to i ja, reče on.Zatim se diže i ode kući nekim poslom, čini mi se da donese sekiru, te da popravi ogradu, šta li? ili tek da se samo ukloni, i da ostavi nas dvoje same. — Je li, more, Bogdane! Ne mogoh se više pretvarati.Digoh glavu, i pogledah je. — Šta je? upitah je hladno. — Što si ljut? Ne slomi me ni pogled njenih očiju ni osmeh na lepom licu njenom. — Što sam ja ljut, rekoh joj hladno, skoro prezrivo, s namerom da je uvredim, to je moja stvar, i nikoga se više ne tiče, a najmanje onoga koji pita... Njoj zaigra žalostivan osmeh na licu.Osećah da je udaram ostricom posred srca, kao i sebe što udarah. — Šta je tebi, istina?...Ti si ljut na mene? Glas joj zadrhta. — A što ti vodiš računa još i o tome, da li sam ja ljut ia tebe ili ne? Ali ona se učini kao da i ne ču ovo što rekoh. — Znam i zašto si ljut na mene, ali ja nisam kriva.Kad ti kažem, videćeš i sam.Nije se moglo. — Šta se nije moglo? rekoh joj bez osmejka, praveći se da ne razumem o čemu ona govori, i gledajući je hladno, ozbiljno, od prilike onako kao što se gleda neprijatelj. Ona zbunjeno obori oči, pa stade lomiti prste na jednoj ruci: — Nisam mogla.Htela sam da dođem, ali nisam mogla, živo mi što mi je najmilije. Glas joj drhtaše malo jače nego li malopre. Pogledah joj pravo u oči, i čekah da mi se pogled susretne s njenim. — A došla bi da si mogla? upitah je kao s nekim podsmehivanjem. — Pa zar ti nisam obećala! — Obećala!... Ja htedoh još nešto da rečem, ali ona diže oči, pogledi nam se susretoše, i ja ućutah.Gledasmo se nekoliko trenutaka ćuteći, i ja najednom osetih kako mi oko srca ledena kora poče da se kravi, te stoga oborih oči. — A zar ti možeš da što ozbiljno obećaš meni?... promucah, i potrudih se da je opet pogledam... I pogledah je.Ona me nekako žalostivno, i sa nekim strahom gledaše.Dođe mi je odjednom žao, dođe mi za trenutak da joj padnem na grudi, pa da se slatko isplačem.Ali to osećanje ne potraja dugo; u meni se opet javi onaj čudni ponos, onaj čudni prkos.Steže mi se srce. — Gile, rekoh nekim promenjenim glasom — i sam se začudih otkud meni takav glas; Gile, rekoh, ti si se ljuto prevarila, ti nemaš posla s detetom!Ja ne dam nikome da me za nos vuče!Jesi li razumela? — Ko te vuče za nos? upita ona. — Ti si me vukla sve do malo čas. Ona se kao zbuni. — Ama, je l’ što nisam došla onomad? upita. — Nije ni bilo potrebno da dolaziš.Šta si mi trebala!Šta ćeš ti s detetom?Idi ti onome koga pozdravljaš! Ona me zaprepašćeno pogleda, i ne umede ni reči da kaže. — Ama, šta to zboriš ti? reč nakon kratkog ćutanja. — Ništa više! rekoh odsečno.Sad možeš da ideš.To sam imao da ti kažem.Juče sam imao drugo nešto da ti kažem, ali...Možeš ili! Ništa ne reče.Samo me pogleda pogledom koji mi srce razdiraše; donja joj usna zaigra; u očima, onim kao ugljen crnim očima zablistaše suze; onda se okrenu od mene, i ode... Ja gledah za njom, gledah sve dok ne zamače tamo gde se sokak savija, a onda mi dođe da briznem u plač... Tako mu ja tada površih posao, tako iznenadno, brzo, da se i sam ne mogoh dugo razabrati šta to bi i kako bi!Nisam znao šta da mislim, ili bolje, ja i ne mišljah ni o čemu; jer ne umedoh, ne bejah uopšte tada u stanju da mislim o čemu bilo. Tek sutradan kao da dođoh k sebi, i razumedoh sve šta sam učinio.Teška tuga mi pade na srce, ali pojmih da sam sam kriv svemu, i da nije moralo da bude baš onako.Gilu ne mogoh da mrzim, pa ni da se ljutim na nju.Beše mi krivo na sebe sama i na onu ženturinu; sav bih gnevom uskipeo kad bih se samo setio na ono juče u lugu.Da pozdravim i Aleksu?“ Kao da neko nju pitaše za Aleksu!Zar se Gila ne branjaše i ne otimaše?I šta znači to iznuđivanje!Sram je bilo!Beše mi krivo što onda ne iskočih pred nju, pa da je pitam za one reči, za ono obmanjivanje, za ono laganje i iznuđivanje!...Pa i taj Aleksa!Šta on misli!On da se takmiči sa mnom!Potrudih se da se opomenem njegovih rđavih strana, ali na moju veliku žalost, uzalud!Naprotiv, ah, naprotiv to beše momak na svome mestu, taman takav — ah, ja padah u očajanje — da Gila može pre voleti njega nego li mene. Ali nespokojno srce, nespokojna, žudna misao ne staje tu, ne sme tu da stane, već ide dalje, poleće na sve strane kao prozebla zalutala tičica, i njeno, Gilino, lice, onakvo kakvo ga videh poslednji put, sa zaigralom donjom usnom, sa suznim, žalostivnim pogledom uprtim u mene, javlja se polako, pa vidim to lice, lepo lice njeno, vidim kao da je ona tu preda mnom, i kao da mi zbori: „Zar me ne razumeš, zar ne razumeš koga ja volim?“ Razumeo sam ja nju, ali ona nije razumela mene, jer joj ne kazah sve.Pa korim sebe, što sam onako brz bio.„Moram!... ja se trgoh od svoga glasa... moram, da se sastanem s njom“, izgovorih, rekoh naročito glasno sam sebi, u sobi zatvorenoj, i skočih od stola, za kojim sam sedeo, pa stadoh oblačiti kaput.Ali, u drugom trenutku, dođe mi na pamet da se upitam da li ja smem posle onoga juče što se desi da idem njoj sada na noge?„Šta će reći ona, kad me vidi?“ ponovih glasno.I ostadoh. Ceo taj dan provedoh u nekoj groznici i neka teška tuga pritiskivaše mi dušu.Bilo mi je tako teško izvesno i zbog samoće u kojoj se nalažah.Kuća nekako osamljena; okolo svuda drveće; orasi, lipe, dudovi, jabuke, sve se to diglo u visinu, pustilo grane; duhne vetar, a ono huji onim stranama, huji kroz granje kao u nekoj gori.U kući, osim majke i najmlađeg bratića, nigde nikoga. Ne mogoh ni da jedem.Majka ne prestajaše nuditi me, ali badava.Ne mogoh ništa da okusim. — Pa šta ti je, za Boga? pita me majka, pa me zabrinuto gleda. — Ništa, odgovarah kratko, i trudih se da se nasmešim. — Mnogo ružno gledaš. — Čini se to tebi, rekoh i odoh u sobu, pa odmah stadoh pred ogledalo, i — sam se užasnuh. Da li što se nisam ogledao, ili što pri ogledanju nisam obraćao veću pažnju, ja tek sada videh strašnu promenu na svome lipu.Sav bled i uveo, malaksao, kao da sam se sa halama bio; oči ispale, i kao da gore, plamte.Stukoh natrag od svoga sopstvenog pogleda. Spustih se na stolicu kraj nameštenog kreveta, i padoh licem na jastuk.Raznežih se prema samom sebi, zajecah: „Jao, Gile, ja ću umreti, umreću za tobom.Da li će ti biti žao, da li ćeš zaplakati na grobu mome?Sunce će da sija s plavoga neba, a srce će trunuti u grobu, srce što je samo za tebe znalo, za tebe kucalo.Jao, Gile, zar ti nije žao!“ Kad ustadoh, osetih kao da mi je malo lakše.Pođoh da se malo prošetam.Siđoh niza stepenice, i odoh u šljivar što je odmah više kuće.Teško mi je bilo, vrlo teško, i jednako sam se trudio da pronađem ma kakav izlazak iz ovog stanja u koje bejah zapao.Ali uzalud mi beše sav trud, ne mogoh naći ništa drugo do to da treba i opet da se s Gilom sastanem, da joj kažem sve. Reših se da to i učinim, ali kako? Zaključih da je najbolje da se poverim Simi.On će već znati posle šta će da radi.Čudnovato, da mi to ne dođe na pamet ranije! Kad uveče dođe, odmah odoh pravo k njemu. On tek što beše otpočeo da vezuje volove.Kad me ugleda, nasmeši se nekako usiljeno, tajanstveno.Osetih odmah da se iza tog njegovog smešenja krije nešto — da ima nešto da mi saopšti, i da mi to neće biti po volji.Priđoh mu bliže. „Ja videh nešto!“ reče mi polako, skoro šapućući. Neka teška slutnja obuze mi namah dušu. — Šta? — Gilu i Aleksu.Kod onog ulaza u njegovu livadu, onu do vaše.On unutra, u livadi, kraj vrzine, govori, priča, nešto; a ona sa ove odrane, kraj puta, pred ulazom, stoji i sluša ga.I smeje se, sve se zavodi.Kad ugleda mene, presta da se smeje.Pita za tebe, jesi li zdravo, i jesi li se odljutio. — A ti? jedva mi se progura kroz grlo. — Rekoh da si zdrav, vala Bogu, i da nemaš zašta da se ljutiš. — Šta ima ona tu da se raspituje za mene! Izgovorih to tek onako, više nesvesno, pribirajući u isti mah u mislima sve ono što bejah dotle zapazio u odnosima između Gile i Alekse.Crne misli naiđoše mi u glavu.„Njih se dvoje vole!Oni će se uzeti!“ zaključih namah, i strašna java puče pred mojim očima. — Čuješ, Simo! počeh zbunjeno.Mora biti da sam tada neobično izgledao, jer on me zaprepašćeno gledaše. — Da gledaš kako znaš, da se sutra sastanem s Gilom ma gde; da gledaš to, nikako drukčije; inače... Uhvatih se za čelo.Bejah se zaboravio, te i ne vođah računa o tome šta ću reći i kako ću reći. — Dobro, reče Sima; gledaću. — Izvesno? — Ne brini! Malo posle dođe otac, i naredi nešto što me udari kao malj posred glave.Čim dođe, a on meni i Simi reči da idemo u polje, da s livade dovedemo konje, gde su ostali pripeti da pasu.Prekosutra je vašar, u jednoj obližnjoj varošici, te ih mogu Cigani ili drugi lopovi odvesti, a posle toga on — otac hoće da idemo na vašar sutra odmah posle ručka, i to: ja, on i Sima.Sima treba da potera neke krave jalovice; prilična je cena, a otac se rešio još zimus da ih proda. Šta će se i kako će se sad?Što je najgore, tamo, u toj varošici, kuda ćemo da idemo, imađah udatu jednu tetku, očevu sestru, koja me neće pustiti tako lako da se vratim; bar za nedelju dana moraću kod nje ostati. Izađoh pred kuću da se malo osvežim.Za mnom izađe i Sima.Poslao ga otac da natoči malo rakije.Pođoh za njim. Siđosmo u podrum, i prema svetlosti od lojane sveće pogledasmo jedan u drugoga, — Šta će se sad? On samo sleže ramenima. Onda uze te natoči u staklo rakije, srknu malo, a za tim pruži meni.Retko kad dotle da sam pio rakiju, osim kad bi već i suviše gdegod navalili, te bih morao, i to bih samo malo srknuo.Međutim, sad dođe mi nešto da pijem.Hoću da pijem, iako mi se ne pije.Uzeh, i navrnuh.Jedan put, dva put, — i staklo beše prazno. Zatim ga dadoh Simi.Pošto on ispi ponovo natočeno puno staklo, ja dobih volju da ispijem još jedno staklo.I ispih ga.Ispi i Sima još jedno, pa ga natoči, i odnese ocu. Onda odosmo za konje. Kad izađosmo iz avlije, kao da smo se ranije dogovorili, obojica zastadosmo onde pred kapijom.Behu dva puta pred nama: jedan što vodi tamo u polje, i kojim je nama valjalo ići sada, a drugi što vodi tamo na onu stranu, gde je Gilina kuća. — Da odemo čas tamo, reče, i mahanjem glave pokaza tamo na onu stranu, gde je Gilina kuća. Razumedoh ga, i bez ikakvog predomišljanja prihvatih odlučno njegov predlog.Da idemo, nego kako!Ko ne bi išao, i ko bi upravo mogao još i zamisliti da ne idemo!„Napred!“ rekoh Simi, i izbacih nogu skoro po vojnički.Ona dva stakleta stare šljivovice kao da već čiljahu svoje. Prođosmo pored plota, što brže mogosmo; sve smo trčali i skakali dok ne stigosmo do Giline kuće.Onda padosmo u jarak kraj puta, odmah na protivnoj strani od onog našeg gornjeg šljivara.Počesmo se šapatom dogovarati, šta ćemo sad, kako ćemo da izazovemo Gilu.Sad nam tek pade na pamet da o tome mislimo, i da je upravo sva teškoća u tome.Ali za nas kao da tada ne beše ništa nemoguće. — Sedi ti tu! reče mi Sima; a ako koga vidiš, ti lezi u jarak, pa ćuti.Sad ću ja. To reče, pa se šmuknu u jedan kukuruz.Ostadoh sam u jarku.Beše jaka mesečina, skoro će pun mesec, te sija da se vidi kao na danu.Nema tišina okolo mene.Samo čujem kukuruz kako šušti.To se Sima krade polako. Najednom izgubi se i to šuštanje.Obratih svu pažnju Gilinoj kući.Nigde nikoga.Najednom, od one druge strane, gde nisu vrata, neko se išunja iz kukuruza.Beše to Sima.Polako, kao mačka, pognut zemlji, prikradaše se sve bliže i bliže kući.Priđe polako prozoru, pa leže ispod njega uza sami zid.Onda, pošto poćuta malo, ispravi se, diže ruku, i prinese je k prozoru pa zakuca, a potom se opet spusti dole, na zemlju uza zid.Prestadoh da dišem.Nema tišina.Nikakav glas nema da se iznutra odzove.Sima se opet podiže, opet zakuca, samo sad malo jače.I opet nema niko da se odzove.On ponovi to kucanje još nekoliko puta, sve jače i jače. — Ko j’ to? ču se Stoiljkov glas iznutra. Sima stušti kao iz puške pravo u kukuruz, koji šušti, puca, lomi se.Ja prilegoh u jarak.U kući se začu neko kašljanje; onda se otvoriše vrata, i Stoiljko raspojas, u gaćama i košulji, izađe. — Ko j’ to lupa, bre? upita onako sam, sanjiv, gledajući u noć, i češući se po snazi. Začas se istreznih.Prilegoh u jarak što bolje mogoh.„Jao, ako nešto pođe ovamo k meni“, pomislih.U to čuh gde neko, čak dole na dnu kukuruza, zviznu.Izvesno Sima, zove me.Ali ko sme sad da ustane?... Još nekoliko puta čuh gde Stoiljko upita: „Ko j’ to, bre, kazuj se?“ a onda krcnuše vrata i zatvoriše se. Digoh glavu i dogledah.Pred kućom: nigde nikoga.Vrata zatvorena. Ne znam kad pre ustadoh i stigoh Simi, koji me čekaše dole na putu. — Ništa! promrmlja kroza zube.Mora biti da nije kod kuće, već otišla negde. — Ili ako nije još dole s onim u polju? primetih onako slučajno. On se zagleda u mene. — Slave mi, to će najpre bit’, reče i odmahnu glavom. — A zar je ona takva? upitah preneraženo. — Ko će sad da zna! reče otežući, a onda kao da se priseti nešto.Znali šta, reče.'Ajdemo pravo ovim putem u polje.Ove nam je jedno.Još nam je bliže no da se vraćamo onamo pored kuće, odakle smo pošli.Ako je ona zaostala s Aleksom, srešćemo je.Drugim putem ne može da se vrati. Pristadoh bez reči.Siđosmo u polje, ali nju ne sretosmo.Obiđosmo i zagledasmo do sitnica čak i ona mesta gde Sima reče da je video sa Aleksom, pa ništa.Nigde žive duše. Onda uzesmo konje, pa pojahasmo, i odosmo kući. Kod kuće već behu legli.Legoh i ja, i, koje od one mnoge rakije, koje od umora, zaspah odmah. Sutradan, kad ustadoh, bejah vrlo neraspoložen.Glava me zanošaše.Bejah već davno ustao i umio se, pa ipak se osećah kao u nekom polusnu.Beše mi neprijatno sećati se svega što se sinoć desi, i stiđah se čisto od samog sebe.I inače neka teška sumornost, tuga, kojoj ne znađah razloga, pritiskivaše mi dušu.A uza sve to još i pomisao da se kroz koji čas moram krenuti sa ocem, da moram otići i ostaviti sve...I da bar ostavljam u svome redu, nego sve zamršeno, neobjašnjeno, neuređeno... Bio sam u vrlo teškom položaju.Sima beše otišao jutros rano da napase goveda, pa ga nema sad da dođe, te na njegovo posredovanje između mene i Gile ne mogoh se ni nadati.Međutim, sve mi izlažaše u nekoj crnoj boji, sve mi beše nekako tužno, žalosno; bejah bez iskre nade da će se ma šta ostvariti od mojih želja, i neko očajanje beše me svega obuzelo.Setih se onoga što mi reče Sima da je video u polju Gilu sa Aleksom.I to kao da naročito činjaše da svoj položaj zamišljam što može biti jadnijim i bednijim.Ona njega voli, o tome nema spora.I šta sam ja, jadnik, još zamišljao!...Dete bogatog oca, uči školu — čudna čuda!...A šta njemu, Aleksi, nedostaje?I zar ona smatra kao nešto osobito što ja učim školu?Zar je ona za to i tako vaspitana?Ne pripada li ona drugom svetu, nepristupačnom meni, drukčijem po mislima, po osećajima, po svemu?I nisam li ja čudna tica u tom društvu?Nisam li ja, poredeći se sa Aleksom, možda jedna zanimljiva igračka u njenim rukama?...Ništa!...“ prošaputah očajno bludeći pogledom u bezmerni prostor, pun nekog teškog predosećanja i crne slutnje. „Ništa joj nemoj kazivati!Ja sam se samo šalio!“ rekoh Simi, kad dođe iz polja, i upita me hoće li kazivati Gili ako je vidi, kad bude prošao pored njene kuće.„Šta da joj kazuješ!Nije to moja prilika.Ništa, ništa od svega toga.Kažem ti, samo jedna budalaština, jedna šala“... On me začuđeno Pogleda.Ne reče ni reči, već samo mahnu glavom, pa ode gledati svoj posao. Posle ručka sedoh sa ocem u kola, pa odosmo.Udarismo putem pored Giline kuće, jer se na tu stranu iđaše u R., tu varošicu gde je vašar.Pred kućom ne beše nikoga.Ali onamo iza kuće, u šljivaru, na jednoj krušci karamanci, na kojoj se kao zlato žućaše zreo rod između zelenog lisja, videh dve ženske.Izvesno je jedna od one dve ženske na drvetu bila Gila.Ne mogoh videti lepo i raspoznati da li je baš ona, jer beše prilično daleko, a posle i kola prođoše dosta brzo.Kad već projurismo i ostavismo dosta daleko njenu kuću za sobom, pa htedosmo saviti za jednu drugu kuću, ja se i nehotice okrenuh i pogledah za sobom.Bejah osetio potrebu da vidim još jednom njenu kuću, i da još jednom pokušam neću li je tamo na onoj karamanci moći da raspoznam.I videh, gde jedna ženska, što se beše ispela blizu samoga vrha, kao da naročito pruži ruku ovamo k meni držeći prstima za peteljku jedne velike kruške kao zlato žute.Da li to beše Gila, i da li meni time davaše neki znak? — Ona je! kliknuh u sebi; ona me to pozdravlja! i začas me ostavi svako neraspoloženje, i ja se osetih srećan.Zaboravih na sve neprijatnosti od ovo poslednja dva tri dana, i dok otac teraše kola neravnim putem, ja mišljah o tome kad ću se iz R. vratiti i sastati opet s njom, i kako ću se tom prilikom ponašati.Biću opet hladan, moram kao i ono poslednji put.To će njoj zadati veće muke nego li i onda, pa će otpočeti da plače, i pohitaće da se što pre ukloni, a ja ću je onda zaustaviti i kazati joj sve što već toliko vremena u srcu skrivam... Kad izađosmo iz sela i dohvatismo se nasipa, otac ošinu konje, te pojuriše svom brzinom.Odmicali smo vrlo brzo.Put vođaše povrh jedne kose obrasle sitnom gorom.Levo i desno viđahu se dolinice, kroz koje vijugahu rečice, koje se na vedrom danu blistahu kao rastopljeno srebro.Tamo, dalje, viđahu se gusti zabrani, pa onda seoca, a još dalje plavičaste planine, iza kojih se skoro neprimetno gubi svod nebeski. Otac no svom običaju ćutaše, i tek ovda onda, kad bismo koga sustigli, što bi nazvao Boga, pa onda ošinuo i poterao još brže konje.Ja sam sedeo mirno kraj njega i uživao posmatrajući okolne predele.Posmatrah ih kao slike, izrađene rukom kakvog veštog slikara, i sa uzdrhtalim srcem zamišljah da sam tamo, ispod kakvog luga u zelenoj livadi, s njom zagrljen, i tako popunjavah onu prazninu u duši, u srcu, u celom biću svome, koju u poslednje vreme toliko osećah.Da li ću se ikad spojiti s njome?Behu to trenuci tužnog i slatkog osećanja, onog slatkog sanjanja koje kao da se samo s ljubavlju rađa, s ljubavlju živi, i s ljubavlju umire.Da li ću se ikad spojiti s njome?... U varošicu R. stigosmo dosta rano.Sunce ne beše zašlo.Tetka, puna radosti, izađe nam na susret, noseći jednog mališana na prsima sa belom bundevastom glavom, koji se stidljivo povlačaše od mene. — Kad si mi samo jednom pao u ruke, ne ode ti tako lako.Toliko vreme i on da ne dođe, da vidi šta mu tetka radi.Kao da mu je bolje tamo u onoj pustinji (to u selu), govoraše ona, gledajući me s puno milošte...Pa kako je izrastao, vidiš li ti, bato! obrati se ocu.Još malo, pa da te prestigne. Tako u razgovoru prođosmo kroz hodnik, i uđosmo u jednu lepo nameštenu sobu, gde se poslužismo slatkim, i popismo kafu. Malo posle odoh do teče u kafanu, koju on držaše, gde zatekoh nekoliko poznanika, od kojih mi dvojica behu i školski drugovi.S njima se posle prošetah malo kroz ovo mesto, koje se samo u nekoliko razlikovaše od sela.Kuće sabijene u gomilu, nekoliko dućana, tri mehane, i još neki kovači, potkivači, i tome podobno, to je sastavljalo ovu varošicu.Ona kao da ovog večera beše naročito oživela.Svet se sticaše sa raznih strana, neko da prodaje ili da kuni, neko opet da se provodi, te stoga ova varošica, inače gluha i pusta, izgledaše sada neko vrlo živo mesto. Išao sam polako ćuteći i posmatrajući oko sebe čas ovo čas ono, a ona dva moja druga, s kojima se krenuh u šetnju, vođahu razgovor o nečemu što me ni najmanje ne zanimaše.Zanimahu me više okolni brežuljci i rumeno nebo na zapadu, kamo se uzdizaše visoko jedan go breg, modar, taman, jasno ocrtan svojim ivicama prema rumenom nebu, s vrhom koji na jednoj strani kao da beše u plamenu.Tamo na toj strani, iza toga brega je moje selo, tamo je moja kuća i — njena. Ni za jedan čas ne prestajah misliti o Gili, i malo, malo, pa se sećah onoga trenutka kada me ona ono pri prolasku pored njene kuće pozdravi sa karamanke.Beše mi ugodno misliti o tom trenutku jer ga ja tumačih vrlo povoljno po sebe.„Voli ona mene, mišljah, o tome nema razgovora.Samo što ja nisam umeo da se nađem.Ali sad, kad se budem vratio, drukče ću.Što da ja bezrazložno zadajem jada i sebi i njoj?...“ Ma da se toga večera zadržah pored oca i teče, te ne legoh u uobičajeno vreme već mnogo docnije ipak se sutradan probudih rano.Probudi me larma od sveta, koji ulicom prolažaše.Soba beše sa ulice.Otac beše već ustao i otišao, kako mi tetka objasni, sa Simom; oterali na vašar one krave, što ih je Sima sinoć dognao.Spavati više nisam mogao zbog larme, te stoga ustadoh. Posle doručka krenem se na vašar da potražim koga od poznatih, a i da se naminem malo do oca i do Sime, da vidim da li su prodali one krave što ih je Sima sinoć dognao. Svet se tiskaše ulicom.Žureći svaki za svojim poslom.Ali u toj maloj ulici, s onoliko sveta, i kola, i stoke, to nije išlo uvek glatko; čas po, pa se načini gužva.Jedan seljak uhvatio se s jednim ovnom, te se nosi.Vezao ga konopcem za rogove, pa ga vuče, a on ni s mesta da se krene.Drugi uporožio vočiće, oni su se opet poplašili, pa oboli jedan drugog leđima, i izmiču napred; naiđoše na onog sa ovnom, spletoše se u onaj konopac...U to jure kola otud...Zastaje začas svet, uzbezekne se, pa stoji i ne mrda, dok ne vidi šta je i ne dođe malo k sebi, a onda pojuri dalje svojim poslom; ljudi viču i psuju, a žene i devojke kikoću se.I tako gotovo na svakih pedeset koračaja. Jedva izađoh na kraj varošice i dođoh do mesta gde se držaše vašar.Tamo slepi, sakati, ranjavi, kakvih ih nema.Jedan slep, u seoskom odelu, tamna lica i velike guste brade, zapomaže što igda može da mu se udeli, i koliko blagosilja onoga koji mu udeli, toliko, i još više,, kune onoga koji mu ne udeli.Do njega, odmah u istom redu, jedna slepa žena žalosno gudi uz gusle i još žalosnije popeva, a do nje u koritu vidim među prljavim krpama malo dete, čeprlja ručicama i pušta neke glasove od sebe.Izvesno je njeno.Zastadoh začas tu, i zagledah je.Čudne mi misli prođoše kroz glavu.Kako sam i sam neprestano na ljubav mislio, tako sam i povodom drugih mislio na nju; i druge sam zamišljao u njihovim ljubavnim odnosima.Tako mi i povodom ove slepe žene nade čudna misao na pamet: i ona je imala nekog koji je voli, pomislih, i setih se kako smo nedavno ja i jedan moj, drug, odmah do vrata od porte crkvene tamo u varoši gde sam gimnaziju učio, videli jednog starog slepog prosjaka i jednu babu slepu, koja je takođe prosila, gde se, dok u crkvi služba božja trajaše, stadoše štipati i kikotati.Baba sve cikaše kao devojče neko, i govoraše neke vrlo bezobrazne reči.Ja i moj drug prsnusmo u smeh, i utekosmo.Sećajući se toga, objašnjavah sebi i ovo što gledah sada pred sobom, ovu slepu ženu s malim detetom.„Tako je to Bog ostavio“, zaključih mu na onu starinsku, i odoh dalje. Žagor, galama.Sve venjak do venjaka i s jedne i s druge strane.Neko stao kraj pečenog ovna, pa viče iz sveg grla, hvali i nudi ga.Onamo opet neko nudi sedla, amove, i tako dalje.Na drugoj strani opet haljine za ljude, decu, za koga hoćeš.Malo dalje Cigani, pesma, svirka.Svet juri, prolazi.Digla se galama, graja na sve strane.Izgleda da se ne zna ni ko pije ni ko plaća.Zastadoh začas zbunjen ovom vrevom, te da se priberem malo, i da vidim na koju ću stranu. Na nekoliko koračaja ispred sebe spazih okupljenu gomilicu od neke odraslije dece i nekoliko seljaka.Iako se behu sabili u gomilu u okrug što mogu više, ipak se tiskahu: onaj što je napolju, hoće da je unutra, u sredini, a onaj opet unutra, u sredini, uhvatio mesto, pa ga ne pušta tako lako.U toj gomilici spazih i jednog svog školskog druga, nekog Đorđa s kojim sam se sinoć sastajao.Odoh tamo da vidim šta je to i radi čega se to svet tiska. Beše to „trango-frango“.Jedva se dogurah do pomenutog svog druga.Upitah ga šta će tu, a on mi pokaza jednu lepu kesicu za novac.Metnuo, veli, dvadeset para, pa dobio to.Gazda od „trango-franga“ nudi mu za nju tri groša, a on je ne da.Ne znam šta mi bi i kako bi, tek mi se ruka nađe u džepu, i potraži novac.Zaželeh i ja da okušam sreću.A ono opet svud unaokolo poređano puno lepih stvari.Ja gledam onu najlepšu.Ona će biti moja.Metnem tamo dvadeset para, ali ne dobih...Metnem opet.I opet izgubim.I po treći put...Dobih jednu lepu čašu.Gazda od „trango-franga“ stade mi nuditi novac za nju, ne sećam se koliko, ali meni beše žao rastati se s njom.Pozvah onog svog druga Đorđa, te odosmo odatle.Viče onaj za mnom kako to nije lepo i tako dalje.A mene baš to kao da goni, da sam čvršći u odluci svojoj, te da se ne navraćam više, i ne okušavam sreću. Prođosmo vašarom na sve strane, ali nigde ne mogoh videti oca.Jedva pred podne seti se Đorđe, koji se nikako ne odvajaše od mene, da me opomene da svratimo tamo, gde je teča točio pivo. Tamo zatekoh oca i Simu.Sima seđaše u jednom krajičku i jeđaše jedan poveliki komad somuna.Đorđe ostade da se pozdravi s mojim ocem, a ja odoh Simi.On mi odmah kaza da su prodali krave što su doterali, i to po vrlo dobru cenu, a onda mi reče da sednem do njega.Ima, veli, nešto da mi kaže.Odmah pomislih da se to što ima da mi kaže tiče Gile.Ali se pravih nevešt i ravnodušan. — Šta imaš to da mi kažeš? upitah ga hladno. — Ama, znaš, juče, kad poterah krave ovamo, a ja udarih pored Giline kuće.Ona stala onde kraj puta ispred kuće, pa kao da naročito čeka na mene.Upitah je šta radi, a ona me upita za tebe.Veli da te je videla kad si prošao, a ti ni glave da okreneš.Pita što si ljut na nju... — A ti? upitah ga, ne mogavši da dočekam da mi sve po redu kazuje. — Rekoh da nisi ljut ništa na nju, i da nemaš ništa s njom pomešano, već da si se, može biti zabrinuo nešto zbog svojih nauka. Tu stade; kao da očekivaše šta ću ja da kažem: da li ću mu odobriti, što je tako učinio, ili ću ga izgrditi. — Bojim se, reče, da nisam kazao onako kako ne treba. — Dobro si odgovorio, rekoh, ma da mi ne beše pravo što joj je predstavio mene tako, kao da sam ja prema njoj potpuno ravnodušan.Ali dalje, dalje...Šta reče ona? upitah nestrpljivo. — Ništa...Ama, ni reči...Ućuta se, i zamisli, zamisli nešto mnogo.Samo mi doviknu da će, može biti, i ona danas doći ovamo.Nisi je nešto video? U taj mah pozva me otac, i ponudi pivom mene i onog mog druga, Đorđa.Sedosmo da popijemo.Za čudo, otac ma da beše inače prema meni vrlo strog, pred drugovima bi uvek gledao da mi, što no kažu, otvori čes’. Dok smo pili pivo, ovaj moj drug Đorđe, koji imađaše kod sebe nečeg staračkog, ozbiljnog, odmerenog u svojim postupcima, uđe sada s ocem u neki ozbiljan razgovor, koji ja malo zatim prestadoh slušati i stadoh posmatrati onaj svet što pored nas onuda prolažaše.„Da li je došla i ona?“ upitah se u mislima, videvši neke iz našeg sela gde prođoše onuda.Pomislih na to, i namah obratih svu pažnju neću li je gdegod spaziti obratih takvu pažnju, kao da je ona tu, i da ja ne mogu da je spazim.Ali mi odosmo kući na ručak, i ja je ne videh. Posle ručka, i to odmah, izađoh opet na vašar. Dugo sam hodao sam vašarom, prelazio s jednog kraja na drugi, trudeći se da izgledam kao nešto zamišljen, i da nikoga ne tražim.Bojah se, da ko ne primeti da ja tražim baš nju.Gilu, i ne sećajući se da nijedan od onih na vašaru ne poznaje ni+ mene ni Gilu, a još manje zna za naše odnose.A naposletku i da zna sve to, pa ipak... Tražih je, ali se bojah od susreta s njom; naročito zbog onoga što se u poslednje vreme između nas desi.Vidim maramu oko glave sa krajičkom niz leđa, boje kao što je marama njena; vidim jeleče, suknju rast i stas kao njen, pa već zadršćem. ..To je ona!“ zaključujem odmah: srce mi zakuca jače, i ja se protiv volje povlačim; rad bih da zaobiđem, da je izbegnem, da me ne vidi.Htedoh samo da ja nju vidim, ali ne i ona mene; htedoh da vidim njene crne oči, tu, u tom žagoru, u toj vrevi, u tom komešanju ljudskom na otvorenoj poljani, pod vedrim nebom sa koga sija vrelo sunce; da vidim tužni uzdrhtali osmejak na njenim usna na, što ga ono poslednji put videh.To mi beše sva želja.Ali ta želja kao da mi uzaludna boše.Tako mi se učini.Nigde je nema... Reših se da se vratim natrag u varoš.Pođoh, adi mi nešto, sad ne mogu da se setim šta, privuče pažnju.Stadoh i zagledah se.Najednom iza leđa čuh neki poznati mi glas, — glas, koji mi namah unese radost u dušu.Trgoh se, i pogledah.Preda mnom stojaše Gila i još jedna druga nepoznata mi devojka.Priđoše obe, napred Gila, pa onda ona druga devojka, te se pozdraviše sa mnom.Ona druga, da li što se zbuni idi što mišljaše da tako treba, htede da me poljubi u ruku.Trgoh ruku, a ona sva porumene. — Šta radiš?Provodiš se? upita me Gila. Pogledah je.Obukla se, namestila; košulja bela kao sneg, jeleče svileno pripilo se uz punu snagu, napred iskočila puna jedra prsa, oko vrata niska merdžana, a na sredini veliki dukat.Pogledah joj u lice, u oči.One oči, one njene crne oči, kao ugljen crne oči, što opijaju, što zanose, što me nagode da ludim za njom! — Jesi li igrala? upitah je.Osetih da treba ma šta da kažem. — Jesam, odgovori, gledajući mi pravo u oči. — Pa dabome.Momaka puno... počeh ja koliko šaleći se, toliko, i još više, zajedajući. — Vala, baš puno, odgovori ona veselo. Da li me ne razumede, ili htede da prkosi? — A jesi li izabrala koga? — Zar je to moje da biram? reče smešeći se, i gledajući mi vragolasto pravo u oči. — Ali, eto, kad bi bilo tvoje, koga bi izabrala? upitah je. Ona me pogleda, dopre joj pogled, čini mi se, na dno srca moga. — To se ne kazuje! reče kao malo zastiđeno, i uvi se vragolasto celom++ snagom.To se ne kazuje! reče i po drugi put.„U zdravlju!“ Pruži mi ruku, i opet mi pogleda pravo u oči. Ne umedoh da kažem ni jedne reči, kojom bih je zaustavio bar još nekoliko trenutaka, i zaboravih, što sam naročito hteo, da se bar sa nekoliko reči navratim na ono što sam video onda u lugu, i na ostalo. I mimo svoju volju pružih joj ruku. — U zdravlju! rekoh malo promenjenim glasom. Osetih gde mi grčevito stište ruku. I opet ostadoh sam u onom metežu vašarskom, sam, sa slatkim sećanjem na ovaj susret s njom, osećajući dugo i dugo na svojoj ruci pritisak njene ruke, njenih od rada rapavih prstiju, i misleći o tome šta može da znači onaj njen pogled, misleći o tome da li me voli. Da li me voli?...Time se bavljahu misli moje od kako se ono prvi put izbliže s njom upoznadoh.„To se ne kazuje“, rekla mi je i stisnula mi je ruku.Što da mi stiska ruku?Ah, ovo stiskanje ruku kazivaše mi više nego li sve što iz njenih usta čuh do sada.Osećah se pun sreće, pun blaženstva, i voljah je; u duši mi treptaše kao sunce na vedrom plavom nebu sećanje na nju, treptaše lepše i veselije nego li ikada dotle.Iđah vašarom ne znam ni sam kuda, i sve mi izgledaše milo i lepo, sve veselo; beše mi došlo nešto tako da ceo svet zagrlim, pa čak i onog tamo pogrbljenog starca sa čivutskim licem, što se skukuljio kraj jednog sandučeta sa staklenim pokrivačem, kroz koji se u sandučetu unutra vide neke stare pare, neko prstenje, i tako dalje. Idući tako, ne znam ni sam kad dođoh do onog mesta gde se prodavahu kolači.„Da li je ona tu gdegod?“ zapitah se i nehotice sam, i bacih pogled jednoj gomili što se beše iskupila tamo pred jednom kolačarnicom.I spazih u toj gomili nju.Ona, ne druga koja, već glavom ona.Uzela jedan veliki kolač zavijen u hartiju sa slikom, pa ga zagleda; a jedan momak, u čistoj beloj košulji i gaćama od belog pamučnog platna, sa čohanim fermenom izvezenim srmom na leđima, i crnim šeširom na glavi, stao kraj nje, i dreši kesu.„Da nije Aleksa?“ pomislih, i uplašeno čekah da digne glavu, i da se okrene ovako k meni, te da mu vidim lice.Momak izvadi novac i plati, pa onda kao da se baš naročito okrete k meni, i pogleda mi pravo u oči.Pogledah i ja njega, zagledah ga dobro; to beše zaista Aleksa... Prosto se obneznanih.Dođoh van sebe.Dođe mi da mu priđem bliže i da ga udarim po obrazima.I ne jedanput!Ah, to je malo!Ja dobih volju da se bijem, i to da se bijem u pravom smislu te reči; da se bijem na smrt i život; da se bijem, sve dok jedan ne padne.Da ga uništim, da ga uklonim sa ovog sveta, da onu glavu, ona usta, one oči, njega celog pretvorim u prah i pepeo, da ga nema, da ga ni ona ni ja ne vidimo više! Neki poznat tanak glasić dopre mi do ušiju.Okrenuh se, i pogledah.Bejah gotov da se odazovem udarcem. — Šta je? osekoh se ljutito. Beše to ona tetkina devojčica, sestrica mi, Draga. — Bato, zove te majka da se šetamo zajedno. — Sad ću, odgovorih, uzdržavajući se od ljutine koliko mi beše moguće, i bacih još jednom pogled tamo na onu stranu, gde malo čas videh Gilu i Aleksu.Ali njih tamo više ne beše, i uzaman ih tražih očima, više ih ne mogoh videti.Nestade ih, kao da u zemlju propadoše.Svet juri, prolazi.Žagor, galama... Krenuh se polako ni sam ne znajući kuda idem i zašto idem, već onako nasumce iđah pored Drage, osećajući da mi tako pored nje valja ići. Šetajući se s tetkom i Dragom, valjda smo obišli ceo vašar, ali meni ništa kao da ne beše u stanju da svrati pažnju.Tetka me nekoliko puta pitaše za jednu istu stvar, a ja ne bejah u stanju da shvatim za šta me pita.Ona kao da primeti da kod mene nije sve na svom mestu, pa me stade ispitivati šta mi je.Onda, po svojoj naravi vazda vesela i raspoložena, veselo ćeretaše, pričaše mi čas o ovome, čas o onome, skretaše mi pažnju na neke stvari, pa i na neke devojke. — Eno, odo će tetka njemu da uzme, ono plavo sa velikom zlatastom kosom.Pogledaj ga samo!Pravo Švapče? — Ostavi se, Boga ti!Zar ne vidiš još dete, rekoh ozbiljno. — Pa ona će da poraste, reče tetka i zagleda mi se u oči.Misliš da će ona navek da ostane dete.Kad ti svršiš školu, biće i oda za udaju, dodade ozbiljno. Pred veče svratismo kod teče u kafanu, onde na vašaru, te popismo po čašu piva, pa onda odosmo kući. Kuća tečina beše na onoj strani varošice gde prolažaše put što vodi tamo za naš kraj. Sedoh na klupicu onde ispred kuće, te posmatrah one što prolažahu.Spazih nekoliko njih i iz našeg reda. Najednom naiđe i jedna poveća gomila od momaka i devojaka.Čuje se kikot i žagor.Učiniše mi se poznati glasovi, i zagleda? se bolje.Behu ovo momci i devojke otud iz našeg sela.Zagledah se još bolje, i spazih Aleksu, a malo dalje od njega Gilu. — Dobro veče! doviknu mi jedan od momaka, i pozva me da idemo kući. — Bestraga ti glava! promrmljah kroza zube, i okrenuh glavu u stranu.Učini mi se kao da mi se podsmeva, da me izaziva.U samom tonu njegovog glasa osetih nešto pakosno, podrugljivo.Uzdrhtah sav od ljutine.Pucaše mi u grudima, u duši; pucah sav od jeda i od muke.Ja ne gledah pred sobom jedno veselo društvo od momaka i devojaka.To beše jedna zaverenička četa, jedna pustahijska družina, koja mi u kikotu, u odvratnom smehu, odnese ono, odnese za noćas ono što mi beše najdraže.Bejah u stanju da udarim, ne na jednoga — ne osećah toliko mržnje prema pojedincima — već na sve njih.U sitne komadiće, u prah da pretvorim sve, celu tu gomilu, da je sravnim sa zemljom, da joj se ne zna ni traga ni imena. I digoh se... — Kuda ćeš?Da nećeš i ti s nama? upita me jedan i izdvoji se iz gomile. Beše to Sima. — Ne!Već samo za taj bezobrazluk..., počeh ja razdraženo. — Kakav bezobrazluk? Priđe i Gila i još jedna devojka. Uhvatih se za čelo.Ono beše vrelo kao žar. — Pođi s nama!Vidiš li kako je lepo veče!Pođi! stade me zvati Gila. — Nije potrebno! rekoh, držeći se za čelo i dršćući sav od ljutine...Neću da budem nikome na smetnji, dodadoh s gorkim osmehom. — Što na smetnji?Ćor... strana onome kome si ti na smetnji, oseče se Gila čisto ljutito. Pogledah je.Da li je to san, ili je java?Da li ona to istinu zbori, ili samo tek onako?...Da li ona razume značaj tih reči, tih svojih reči što sad izgovori; da li ona zna šta ja nju pitam, i da li mi na to pitanje odgovara?I smem li, o! smem li da pitam za onu tajnu, onu dragu tajnu skrivenu na dnu srca, smem li, mogu li da tumačim ove njene reči tako da ona voli samo mene, da sam joj miliji ja nego li Aleksa, i...Ili joj tek zgodno dođe uz reč?... I dok je ja, zanet tim mislima, gledah, gledah pravo u oči ona me ponovo pozva i povuče za ruku...Surovo joj oćušnuh ruku. — Šta ti je? upita me začuđeno, i odmače se od mene. — Šta, se to koga tiče? osekoh se ljutito. Kao god ono pre, tako i sad videh gde joj donja usna zadrhta, i neki žalostivan osmeh pređe preko lica. — ’Ajde more, Gile! čuh gde je pozva.Aleksa, on glavom. Nasta kratko ćutanje.Stiskah zube.Bejah u stanju da svoje sopstveno meso grizem. — ’Ajd’, idi!Zar ne čuješ, gde te zove?A noćas — šta ti da Bog! rekoh joj uzdrhtalim, isprekidanim glasom, i grozničavo se zasmejah.Beše mi kao da mi se nešto odvaljuje, kida od prsiju, od samoga srca; ah, beše mi kao da je opremah u ložnicu sa Aleksom...Idi! ponovih skoro već pobesneo od ljutine...Idi, i čuvaj kolač!... Ne reče mi ništa, ne reče mi ni „Laku noć!“ već me samo još jednom pogleda onim maloprešnjim pogledom, pa onda ode. Ode i ona druga devojka. Ostadosmo samo ja i Sima. — A zar ti nećeš da čekaš oca? osekoh se ljutito na nj, zašto — ni sam ne znam. — Pa on će sutra s kolima, a ja volim večeras.Krivo mi što nećeš i ti sad da pođeš.Proveli bismo se da ne može bolje biti. — Nemoj sad tu trabunjati!Zar u njenom društvu da se provodim?Da me sačuva Bog!...Nikad više! rekoh ljutito. Ali on kao da nemađaše vremena da me dalje sluša, te se stoga na brzu ruku oprosti sa mnom, pa otrča za onom gomilom. — ’Ajd’ i ti bestraga! promrmljah ljutito.Beše mi i on mrzak, i odvratan, naročito zbog ovoga svoga žurenja da stigne što pre onoj gomili. Sunce beše već odavno zašlo i suton se u veliko uhvatio.Svet prolazi, izmiče.Pred njim znam da je ona maloprešnja gomila, ali je već ne vidim više: odmakla daleko, a suton uhvatio.Ostade mi samo da je zamišljam, da zamišljam tu gomilu, i u njoj Aleksu kraj Gile; da zamišljam sve crnju sliku za crnjom, da mučim dušu svoju, da grizem meso svoje. Ah, Gile, Gile!... Toga večera, ma da dugo ne mogoh zaspati, ipak ne sačekah oca.Beše se zadržao na vašaru. Kad se sutradan probudih, i pogledah u krevet u kome je on spavao, videh da je prazan.Brzo ustadoh, i na dvoje na troje obukoh se, pa potražih tetku i upitah je gde je otac. — Otišao još pre pola sata, odgovori mi ona vesela lica. — A ja? — Ti ćeš da ostaneš ovde kod mene...Šta, zar ti se ne dopada kod tetke?... Kao da beše sve ustalo i zaratilo protiv mene.I što je najgore, ja ne bejah u mogućnosti da se branim.Morah ćutati i trpeljivo snositi sve što me snađe.Ni jednog stvarnog razloga ne mogoh naći da izbegnem te neprilike, koje se jedna za drugom tako neumitno istavljahu preda mnom, i preprečavahu mi put ka onome za čim je srce tako strasno žudelo.Jedna jedina reč odala bi me.A ja tako oprezno čuvah tajnu satirući sebe. Četiri puna dana provedoh tu kod tetke; četiri ne nedelje, ne meseca, već četiri pune godine najmučnijeg tamnovanja učiniše mi se ta četiri dana.Neka crna slutnja beše mi obuzela srce; ja je gledah otrgnutu zanavek od mene; ja razumedoh, pri zdravoj, čistoj svesti, da ona može vrlo lako poći za Aleksu, i trzah se pri pomisli na to; ja pojmih da ne treba da sedim skrštenih ruku, da ne treba da dozvolim da ona ode za nj...Ali kako?...I kako, pre svega, da se iščupam odavde?Kakav razlog da navedem svome odlasku, kako da opravdam taj svoj tako nagli odlazak pred tetkom i tečom?Ja bejah u srcu, u duši rešen na sve; ja se bejah rešio, — da, zaista, bejah se rešio, ni manje ni više, nego da se oženim njome, Gilom; ja bejah bacio za leđa sve ono što će moji roditelji, otac i mati, i ostala rodbina o tome reći.Gusti, zeleni šumarci, cvrkut tica, gore visoko vedro plavo nebo, a ja i ona sami skriveni, na zelenoj travi — takva slika beše mi neprestano pred očima, i ja ni za šta drugo ne htedoh da znam.Ah, ja tako slatko sanjah!... I sve to, sve te lepe želje, svi ti lepi snovi, sve to može da ode u vetar.Ja zamišljah Aleksu s njom; zamišljah razgovor, šalu između njih dvoje: on je zadirkuje, a ona se smeje; onda je pita hoće li da pođe za nj, a ona, Gila, misli se, smeši, oborila oči, kao da ne zna šta će, i, i...Trzah se, i grčevito stiskah rukom ono za šta bih uhvatio. A da mi jad bude veći kao da naročito i samo vreme iđaše na ruku.Nastadoše neki kišoviti dani, oblaci gusti pritiskoše nebo, lije kiša, vetar duhne, a lisje mokro šušti.Nikud ni maći.Po ceo dan sam u sobi.Tetka u prvi mah dolažaše pa počinjaše razgovor od svake ruke, ali mene njezin razgovor nimalo ne zanimaše.Kakav razgovor!Gde su moje misli, a o čemu ona govori!... Ah, kako mučne dane preživljavah tada!Ne znađah šta ću, ne znađah kuda ću.Uzimah pero i hartiju, pa pisah, naricah; u mislima se obraćah Gili; drhtah srcem punim ljubavi; srcem i dušom, iz daljine, kroz mutno, vlažno vreme, preklinjah je.„Oseti, razumi da te volim, da ludim, umirem za tobom.Ne daj osmeha, ne daj srca drugome, jer daš li ga drugome...“ Tamo, na onoj strani gde je naše selo, uzdiglo se jedno poveće brdo.Jedva se od gustih oblaka vidi; gusti oblaci vrh mu obvili tu, gde je od prilike taj vrh, čas po čas sevaju mulje, a zatim mumla i grmi.I otud kad se gleda, otud iz našeg sela, vidi se vrh ovoga brda.I meni dolazi na pamet pa se pitam, da li i ona sada u ovom trenutku slučajno ne gleda u ovaj vrh.„Šta li rade mile oči? Da li ovamo gledaju?Da li ti je pamet za mnom, da li srce za mnom žudi?...“ Četvrtog dana posle podne izvedri se, i sunce ogranu.Meni kao neki veliki teret da se skide oduše i dođe mi čisto lakše.Saopštih tetki i teči da ću sutradan da idem.Oni kao da nemađahu ništa protiv toga.Tetka, usiljavajući se da izgleda ravnodušna, primeti: da nije trebalo ni da dolazim, kad više tetku ne volim.Ali ja tome ne obraćah pažnje.Meni kao da beše glavno da se samo jednom odatle iščupam.Sve ostalo beše za mene bez ikakve vrednosti. Sutradan zaista poranih što sam ranije mogao.Sunce tek što beše izgrejalo.Nasip još vlažan, ali ocednut, te mi čisto milo gaziti meku zemlju.Vazduh čist, vetrić pirka...Hej, kako li sam se osećao tada, sam na nasipu na visokim brdima pokrivenim sitnom gorom, i s pogledom uprtim u plavu daljinu. Pred podne stigoh u selo.Kad prođoh pored Giline kuće, ne spazih nikoga.Izgledaše mi sve kao nešto davno ostavljeno, kao da sam pre nekoliko, ne dana, već godina, odavde otišao, pa se sad vraćam. Kod kuće zatekoh i oca i majku.Taman behu seli da ručaju: Kad me spaziše, oni se iznenadiše.Čuđahu se što se tako brzo vraćam.Zar mi kod tetke nije bilo dobro? i kako da pusti ona mene tako brzo da odem? — Voli on kod svoje majke, reče razneženo majka. Otac ćutaše. Toga dana uveče, čim dođe Sima, izdvojih se nasamo s njim, i saopštih mu da sam se rešio, i to najozbiljnije rešio, da uzmem Gilu.On me začuđeno gledaše nekoliko trenutaka, i kao da ne umeđaše ni jedne reči da prozbori. — Istinu veliš? upita me nakon kratkog ćutanja.Odluka moja na jedan tako važan korak kao da ga i suviše iznenadi.Njemu se čiljaše kao da je prečuo te stoga očekivaše da još jednom ponovim ono što mu već jednom kazah. — Istinu ti velim, rekoh.Na to sam se najozbiljnije rešio, pa sad kako bude neka bude.Ovako se više ne može. — A šta ćeš sa školom? upita me on sa puno ozbiljnosti. Ne mogoh odmah da mu odgovorim.Stadoše mi misli, i ja jedne reči ne umedoh da kažem.Zbilja, ja na to bejah zaboravio; ja bejah zaboravio na tu važnu okolnost, koja prosto čiljaše nemogućim ono na šta se bejah rešio.Ja o svemu bejah promislio, ali o tome ne.Šta ću sa školom, to je odista jedno važno pitanje.Ja sad tek počeh misliti o tome. — Pa što? rekoh...Šta će to meni smetati?...Ja govorih takvim tonom da mi beše više stalo do toga, da samom sebi dam razloga nego li njemu...U školskom zakonu ne piše da se đak ne sme ženiti...Rekoh to, i čisto mi dođe lakše...A posle, produžih sad kudikamo slobodnije, posle toga ja imam svega još dva razreda gimnazije, šesti i sedmi (onda nije bilo osmog razreda), pa sam onda gotov.Onda ću na Veliku Školu, a na Velikoj Školi ima dosta oženjenih đaka — Ama, jes’ sve to, opet će on.Njemu kao da se učiniše ovi moji razlozi vrlo slabi...Sve je to tako, ali kako ćeš ti s njom?Gde ćeš da je ostaviš, kod koga, i ko će da je izdržava? Ja opet zastadoh, i ne umedoh da mu odgovorim.Zbilja, uprkos mojim zamišljajima i željama, on kao da imađaše pravo.Kako ću i gde ću s njom!...Čim je budem uzeo ja moram odbeći s njom od kuće, to se već zna.S majkom bih možda i kojekako, ali otac?...Mora se pobeći, o tome nema zbora.Pobeći daleko, sakriti se da on o svemu tome ništa ne zna, inače... — I posle, ovaj..., poče Sima otežući... koliko imaš ti godina?... Ja i na to bejah zaboravio.„Koliko godina?...“ Ovo me tek pitanje dovede u pravu zabunu.Ja bejah zaboravio da sam tek pre nekoliko meseca napunio šesnaest godina, i da je u tome prava prepreka mojoj ženidbi prepreka koja se ne može ni ukloniti ni preskočiti.Ne znađah šta da mu odgovorim na ovo njegovo poslednje pitanje, i onda se odjedanput ljutito osekoh na nj i nazvah ove njegove primedbe koje mi učini, jednim praznim benetanjem. — Ti ništa drugo i ne znaš, rekoh mu, nego samo da misliš o onome što ne valja... — Ama, znaš, ja tek velim... poče on zbunjeno. — Ne znaš ti ništa, rekoh mu sad odlučno.Slušaj ti šta ja tebi kažem.Ja hoću da uzmem Gilu, i prema tome gledaj da odmah uradiš šta treba. Siromah Sima!I tada kao i uvek ne naljuti se, ne uvredi ga nimalo moja osorljivost; on se stade truditi da me odljuti, dajući mi u isto vreme reč da će prema ovome što sam mu sad kazao učiniti od svoje strane sve što može.Pa ipak, kao da se nešto dvoumljaše.On kao da sa više obazrivosti posmatraše ovu moju odluku, i kao da više mišljaše o mojoj budućnosti nego li i ja sam.On, poznavah mu lepo na licu, kao da očekivaše da mu još nešto kažem, kao da se nadaše da ću se ja predomisliti, da ću ja svoju odluku promeniti. — Ja nisam znao, reče otežući, da ti baš ozbiljno misliš.Mislim, šališ se.Ali kad si se rešio... Teknuše me ove reči, naročito ovo poslednje što reče: „Kad si se rešio“, i izgubih se sav u mislima. Stvar mi se zaista učini vrlo važna, i razumeh da o njoj treba dobro razmisliti.Ja se s njom, Gilom, spajam za navek, ona postaje moja žena, a ja njen muž...Meni se poče javljati u pameti sve ono što sam dotle bio zapazio od života između muža i žene, naročito one na selu; izađe mi pred „oči svadba, — ja mladoženja a Gila nevesta, — i osetih neki stid.Zamišljajući tako sebe i nju, odoh zamišljati kako će i ostala lica onde iz sela izgledati tom prilikom.I videh pojedine onde iz sela kako se podsmehuju mome ocu.„Tvoj sin tako svrši nauke!“ vele oni ocu.A otac?...Njega ne smedoh ni da zamislim. Ali to beše samo jedan mali proplanak, na bregu koji je sav obrastao gustom gorom.Gustom, mračnom, neprohodnom gorom kretahu se moje misli.Brzo zaboravih na sve ovo o čemu malo čas mišljah, i odoh misliti o onome za čim sam žudeo; podadoh se slatkim zamišljajima, slatkim slikama iz budućeg života moga i Gilinog, iz onog života kada ona bude moja.Oženiću se, — ili ne!...Zašto to, zašto ta reč?Dovoljno je da ona bude moja, samo moja, da one oči što opijaju, što zanose, gledaju samo mene, da je ona uvek kraj mene. Ili zar da dopustim da ode za drugoga, da ode za onog Aleksu?On da je grli, on da je ljubi, njega da gleda, ona njegova da bude?...Kakav život!To beše jedna sitnica u mojim očima, jedna suviše sitna žrtva prema onome za čim mi srce žuđaše.Našto mi život bez nje?Zašta imam da živim?...Ono sunce sjajno na vedrom plavom nebu, iznad ove lepe zemlje okićene lugovima i livadama, ovaj sjajni, čisti prostor između neba i zemlje, ovaj sveži povetarac što mi mrsi kosu i miluje me po licu — smem li sve to da zamislim, a u isto vreme da zamislim i to da ona nije moja?Smem li da zamislim ovu zemlju, sve ovo što me okružava, i sebe, s pomišlju u isto vreme da je ona otišla za drugoga, da nije moja?Dolazih u mislima dotle, i samo dotle; dalje ne smedoh, već se trzah, i hvatah rukom za čelo, stežući ga i trljajući ga grčevito... Sima mi obeća da će odmah, još toga večera, otići i sastati se s Gilom, te da joj saopšti moju odluku.Ali mu se ne ukaza prilika da ode; uzalud on okretaše od svake ruke, i vazdan nađe izgovora da ode od kuće, otac ga ne pusti. — Da se spava odmah, pa sutra rano na posao, reče otac, i time prekide svaki dalji govor o tome. — Onda sutra! došanu mi Sima, kad pođe da spava. — Da ne bude dockan? primetih polako.Neka crna slutnja sve mi se više uvlačila u dušu.Učini mi se da će sutra sve biti dockan. — More, kako dockan!Ne boj se!Neće ti je niko oteti, reče mi on polako, nasmejavši se. Ali slaba uteha to beše za mene. Cele noći ne trenuh.Odbi mi se san, pa nikako oči da sklopim.U prvi mah i ne obratih pažnju na to, bejah pustio na volju mislima.Ali mislima nikad kraja.Ovlada noć uveliko, umiri se celo selo, nigde glasa, sve zaspa, a ja još budan.Bejah umoran telom, osećah da mi se spava, ali ne mogoh.Neprestano mi ona pred očima, i neprestano neko čudno strahovanje da ona ne ode, i to ni za koga drugoga, već baš za onog Aleksu.Od toga kao da jedino strahovah. Jedva u zoru kao malo sklopih oči.Ali to beše strašan san.I danas se još živo sećam toga sna, još me hvata neka jeza od njega.Kao neka tuđa ruka drži pištolj preda mnom.Ali ne, ja to ne sanjah, to beše prava java.Kao na javi ja gledah tu ruku; i ta ruka, ma da mi se činjaše tuđa, ne beše tuđa, već moja.Eno na njoj prsten moje pokojne babe, koji mi je pred svoju smrt dala, a pištolj, to je jedan od ona dva što su još od pokojnog dede ostali i što tamo u maloj sobi stoje u kuburima, obešeni o čiviluk.Beše mi poznato i jedno i drugo; i to kao da mi uveliča strah, to što sam znao da je ruka moja, a ona mi ipak izgleda kao tuđa.I ta ruka, sama ruka, jer nište drugo osim nje ne videh, okreće pištolj, okreće ga pravo meni u čelo, onda kreše; pištolj puče, i ja padoh — razbudih se...Srce mi kucaše tako silno da sam lepo mogao čuti kako udara u prsa.Osećah neki veliki, nepojmljivi strah od sna, od svoje sopstvene ruke; drhtav sav.U užasnom strahu, sumanuto, trgoh šarenicu, i namakoh je na glavu. Jedva posle nekoliko trenutaka dođoh k sebi, i usudih se, te skidoh šarenicu s glave.Digoh se i pogledah oko sebe.Na plavom istoku okićenom zvezdama posuknuo kao neki plamen...Zapevaše petli...Beše zora... Dođe mi u duši kao lakše.Umirih se.Ali ipak ne mogoh zaspati.Naiđoše opet misli, opet mišljah o njoj; mišljah o danu što se javljaše, i o onome šta će mi on doneti, i u isto vreme osećah kao neku slatku jezu u celoj snazi, neku vrelinu na nogama i rukama, ali laku, kao posle male, lake groznice. Ustadoh rano.Sunce još ne beše izgrejalo.Obukoh se, i umih se, pa stadoh hodati polako onde pred kućom.Osećah se malaksao i iznuren u celoj snazi.Sa nekim neobično nežnim raspoloženjem i žalostivnim osećajima ljubavi prema samom sebi, sa nekim tužnim žaljenjem samoga sebe posmatrah sve unaokolo, zadržavajući pogled naročito na rumenom nebu na istoku, koje kroz lisnate grane starog velikog oraha treperaše puno nekog sanjalaštva, neke neopisane lepote. Majka, koja u taj mah ustade, kad me vide onde pred kućom, začudi se, i zabrinuto me upita kad sam ustao, i zašto sam ustao tako rano. — Da ti nije rđavo? upita me uplašeno, gledajući mi u lice. Odgovorih joj da mi nije ništa, i odoh na drugu stranu, jedno rad da izbegnem dalje posmatranje i ispitivanje od strane njene, a drugo da probudim Simu, i da ga podsetim na ono o čemu sinoć razgovarasmo.Ali Sime ne nađoh.Beše već ustao i oterao volove i ostala goveda da napase.Uskipeh sav gnevom prema njemu.I ne samo prema njemu, već prema svemu uopšte.Drhtah sav od ljutine.Šta to znači?Sa mnom se tera jedna komedija samo, i više ništa.Zar mi sinoć ne dade reč da će danas svršiti stvar?Zar ne čuh sinoć iz njegovih usta reč „sutra“?Pa sad tako?...Psovah ga u sebi i proklinjah, i njega, i goveda, i volove, i sve uopšte; proklinjah sudbinu, proklinjah sebe sama, što sam se tako nesrećan rodio.„Ah, Bože!Bože!...“ mrmljah gnevno stiskajući zubima i podižući pun očaja oči k nebu. On, Sima, neće doći sve do podne.To vrlo dobro znađah.A dotle?...„Dotle?!...“ pitah sam sebe gnevno i očajno.Ja strepeh, drhtah, u bukvalnom smislu te reči, od straha, istinskog straha, da Gila ne ode za Aleksu, i to sad, sad, u ovom kratkom razmaku vremena dok Sima ne dođe iz polja.Kao da tu beše u pitanju kakav veći razmak vremena, kao da se ne ticaše samo nekoliko sati, nekoliko trenutaka?!...Po čemu to da je baš trebalo, da je morao jutros da ode do Gile? po čemu će to uticati na celu stvar, ili je i u koliko izmeniti, što on, Sima, nije još jutros otišao do Gile, i što će otići posle nekoliko sati, ili baš i posle nekoliko dana?...Ali ja tada ne razmišljah i ne rasuđivah tako (no ko je taj koji je još tako srećan bio da siđe u one tajanstvene dubodoline izvesnih duševnih pojava?) i, avaj! avaj i jao! ja kao da bejah u pravu što ne rasuđivah tako!Kao da sam osećao, kao da sam naslućivao, kao da sam znao tužni svršetak najlepših snova prvih dana moje mladosti, kao da znađah sve što se u tim trenucima tamo na drugoj strani zbivaše, kao da naslućivah sve ono što će se kroz nekoliko trenutaka zbiti, kao da imađah razloga što neprestano izvirivah na kapiju iščekujući Simu, i bacah pogled putem što se, otud od polja, dao između dva gusta reda visokog prošća, preko koga se nadnele lisnate grane od šljiva, pognute pod plavim, puhorom posutim plodom... Ali Sime ne beše.Tek kad bi oko pola dana, on dođe. — Gde si za Boga toliko? — Što? upita me on sa velikim iščuđavanjem. Ne mogoh prosto da ga pojmim. — Pa znaš za ono sinoć što govorismo, rekoh uzdržavajući se od gneva. On ravnodušno mahnu glavom.Ne može sad on mene opet da pojmi. — Zar je to baš toliko stalo za glavu? upita osmehnuto, gledajući mi u oči. Pogledah ga.On me i opet gleda osmehnuto, i kao da hoće baš naročito da me uveri kako niukoliko ne pojmi ono, što se u duši mojoj zbiva, i kako, sasvim dosledno onome što misli, neće da učini onako kako bih ja želeo. Ne rekoh ni reči, već samo stiskoh zube, i okrenuh mu leđa, pa odoh.Čuh gde me nekoliko puta zovnu, ali ne htedoh da se okrenem.„Idi do vraga!“ promrmljah kroza zube.Dođe mi da čupam kosu s glave, da se davim svojim rukama.Oh, Bože!.. Popeh se uza stepenice na doksat, pa ne trepćući gledah odatle ukočenim pogledom daleko, daleko...Šta da radim, šta mogu da radim?!... Najednom, kao kroza san, čuh gde se neko penje uza stepenice. — Ama, šta ti je, za Boga? Okrenuh se, i pogledah.Beše to on, Sima. — Što se ljutiš?Sad ću da idem, reče, pa otrča majci, koja beše u onoj drugoj kući, gde se kuvalo, i stade je moliti da ga pusti samo čas da ode do kuće.Otac beše otišao nekud. Majka ga pusti i on odjuri niz brdo.Siđe u potok a malo zatim pojavi se u onom gornjem šljivaru, zabele časom košulja između zagasito zelenog šljivovog lišća, a onda ga nestade. — Šta li će da učini?Da li će je naći kod kuće? stadoh se pitati u mislima onako sam.Najednom osetih se ne znam ni sam zašto, vrlo nezgodno na doksatu, na onako otvorenom mestu, te se stoga povukoh u sobu, sedoh za sto, zgrabih jednu knjigu, ne znam koju, otvorih je i metnuh preda se, pa gledah u nju, trudeći se da izgledam kao da čitam.Međutim u mislima pratih Simu, i nestrpeljivo očekivah ga da se vrati.Šta li će doneti?Da li život ili smrt?„Život ili smrt?“ pre šaputah sa nekim sentimentalnim raspoloženjem prema samom sebi, potpuno svestan tih reči, potpuno svestan šta znači jedna reč i šta znači druga. Baš u taj mah kroz otvorene prozore dopre pucanj puške.Puče negde blizu onde u selu.Nešto me, ne znam ni sam zašto, štrecnu u samo srce taj pucanj.Skočih sa stolice i iziđoh iz sobe na doksat.Pred kućom spazih majku.Beše i ona izišla iz kuće, i kao da osluškivaše nešto. — Ču li gde puče puška? upita me. — Čuh, rekoh. — A gde puče? — Ne znam, odgovorih i bacih pogled tamo ka gornjem šljivaru, gde ode Sima, da vidim da li se već ne vraća. Najednom s ove strane potoka uz brežuljak zabeluca košulja, onda krcnu mala kapija, što na toj strani služi za prolaz, otvori se naglo, i na njoj se pojavi Sima, sav zaprepašćen i bled u licu. — Šta je, more, to bilo? povika majka uplašeno. — Nije ništa, odgovori on. Viđaše se da ima nešto.Samo se usteže.Strah ga da kaže.U toliko znači da je opasnije ono što ima da kaže.Strčah niza stepenice, da sam mu bliže. — Govori, more! povika majka još više uplašena.Bojaše se da nije ocu što bilo, jer od kako je postao predsednik behu počeli neki nevaljalci da viču na njega i da mu prete. — Utekla Gila, reče on i usiljeno se osmehnu. Nešto mi se čisto smrači i zadrhta pred očima.Posumnjah da je to tu preda mnom Sima, učini mi se njegov glas vrlo sumnjiv; posumljah u opšte u taj mah u bitnost svega onoga što me okružavaše. — Kako veliš?Osetih da mi se grlo suši, i da me glas izdaje. — Malo pre utekla za Aleksu.Majka joj nije bila tu. —- Ama, ozbiljno veliš? i opet upitah, i stadoh se usiljavati da se nasmešim.I, zbilja, ne da se nasmeših samo, već ja čuh lepo svoj kikot.Ta se smejah onako kao što se smeju oni kojima smeh ide od srca...Baš utekla veliš, i to za Aleksu? ponovo se obratih Simi. — Eno joj majka gde plače i zapeva. — Što da plače i zapeva! reče majka začuđeno...Onako krasan momak! — Neka joj je sretno! rekoh i ostavih majku i Simu tu pred kućom, pa požurih natrag uza stepenice. Zaželeh da sam sam, nikoga kraj mene, ni jedan glas, ni jedan šum.Uđoh u sobu.Zatvorih vrata.To se sećam dobro.Onda sam, čini mi se, stojao nekoliko trenutaka nasred sobe.A posle...Šta se sve zbilo u mojoj duši i mojoj pameti, ko će da zna.Behu li to minute ili možda sekunde? u jednoj sekundi ne projuri li hiljadu misli, hiljadu mulja, hiljadu gromova?.,.Ja pojmih sve, pojmih da ona nije moja.Ona nije moja!...Ja stojah u sobi, u stajaćoj sobi sa osniskim tavanom od potamnelih šašavaca, sa belim duvarima iskićenim slikama, sa krevetom nameštenim u uglu i stolom blizu prozora; da, ja stojah, sećam se lepo, u stajaćoj sobi, i gledah kroz prozor u vedar dan.Lišće treperaše na lipi pod prozorom, i nebo plavo prelivaše se blistaše se daleko, daleko tamo iza lišća.To beše svet.Ja ga pojmih, pojmih u celom njegovom prostranstvu, i pojmih da sam u tom svetu nepotreban...Neki grozničav uzdrhtaj prođe mi celom snagom.Našto da živim?„Našto da živim?“ jauknuh glasno, trgoh se začas od svoga glasa, a onda, čisto pod uticajem njegovim, čisto ohrabren njime, ne razmišljajući, ili bolje, ne dajući sebi da razmišljam, jurnuh u malu sobu, i tamo iz kubura obešenih o čiviluk izvadih jedan pištolj, zapeh ga, levom rukom uhvatih za cev, a palac desne ruke, kojom držah pištolj, prineh obarači, okrenuh otvor cevi pravo sebi u čelo, i opet odmerih, nanišanih... Neki neobično tužan osećaj prožma mi u taj mah dušu; pomislih na oca, na majku, na njihove nade i želje koje gledahu u meni; pomislih na braću i na sve ostalo; sve mi začas, što me vezivaše za ovaj svet, minu kroz glavu, i...Pogledah pri čistoj svesti pištolj naperen sebi u čelo, pogledah u oroz s kremenom, izdignut, gotov da se ka najmanji pokret moga palca spusti, pogledah ruku, svoju ruku, koja ga držaše, videh na njoj prsten, i... setih se sna, i sav se stresoh.To beše ona ista slika, ona strašna slika koja mi se noćas prikaza u snu.U užasnom strahu, baš kada pritiskoh palcem desne ruke obaraču, levom rukom oćušnuh cev...Neki topal vihor minu mi kraj glave i čuh pucanj, strahovit pucanj.„Svršeno je!“ pomislih, i osetih gde me izdadoše noge, gde zadrhtah, povedoh se, i padoh na pod.Onda kao kroza san čuh vrisku majke; čuh, gde se na sobi otvoriše vrata, i videh kao kroz maglu majku gde usplahireno pritrča meni, i osetih da mi istrže iz ruke pištolj.Onda čuh gde me pitaše šta sam to radio, videh pored nje Simu, a zatim kao da mi oboje pomogoše da ustanem.Ustadoh, i pođoh, ali ne mogoh sam.Osećah nemoć u nogama i neku drhtavicu u celoj snazi.Majka udari u plač i kuknjavu, i stade me zagledati svud po telu, šta li!...Ko će da zna!...Sećam se samo gde legoh u krevet, i gde me neka pomamna groznica poče da trese i da mi lomi snagu.Onda zanos, priviđenja, buncanje.Izgovarah neke reči, zvah nju, i tada kada bih izgovorio njeno ime, trzah se iz zanosa, dolažah časom k sebi, a zatim opet zanos, opet priviđenja opet buncanje.I tako sve do same zore, a onda kao da se malo utišah i zaspah onim snom što umornom telu i još umornijoj ojađenoj duši daje koliko toliko odmora. Kad se razbudih, beše dan.Sunčana zraka prodiraše kroz prozore, i senka od lipovog lišća treperaše na zidu, koji obasjavaše sunce. Osetih da me nešto žulji pod glavom.Maših se rukom da vidim šta je.Beše to vlažan ubrus.Protrljah oči, i otvorih ih još bolje, i pogledah još jednom svud po sobi, i setih se svega.Težak, duboh uzdah ote mi se iz grudi. Ležah još nekoliko trenutaka, bejah iznuren i malaksao, osećah se kao posle kakvog dugog i teškog putovanja.Onda ustadoh.Taman ustadoh, a vrata se otvoriše i majka stupi unutra. — Ustao si? upita me i pogleda me nekako nepoverljivo, usiljavajući se da izgleda vesela i nasmešena lica. Onda me upita hoću li da doručkujem.Rekoh da hoću; osećah glad, a ona veselo ode da spremi. Inače svaki dodir s majkom i sa svima ostalim izbegavah, a isto tako kao da i oni činjahu, kao da i oni opet izbegavahu svaki dodir sa mnom.Osećah da za mene uopšte nema više mesta ovde, i da treba što pre da idem odavde. Ceo dan provedoh u lutanju onuda po šljivarima oko kuće usiljavajući se da se koliko bilo uzdržim u svome tugovanju, da budem što ravnodušniji prema svojoj nesrećnoj sudbini.Ali kao da mi svako usiljavanje beše uzaludno.Ni trenutka ne mogoh a da ne mislim o svojim jadima, o svojim neostvarenim željama i nadama, o svojim porušenim najslađim snovima, o svojoj razorenoj i za navek uništenoj sreći.Sve, svaka stvarčica, svaki listić na drveću podsećaše me na nju i na moju nesrećnu sudbinu. Učini mi se da će mi malo laknuti, ako odem odavde.Stoga, iako još raspust ne beše istekao, reših se da sutradan otputujem u varoš, i da tamo sačekam početak škole.Kada ovu svoju odluku saopštih ocu i majci, oni se gotovo obradovaše. — I bolje je da ideš ranije, reče otac.Treba da vidiš, koje ti knjige trebaju, da spremiš sve i da urediš kako treba, pa kad škola otpočne, onda da te ništa ne smeće.Šta ćeš u ovom nesrećnom selu, vatrom izgorelo!U ovom poganom, pokvarenom svetu ovde može čovek samo da propadne, da izgubi zdravlje, život, sve, i to ni za šta.Ne izjasni se drukčije ni majka.I ona izgovori nekoliko reči u istom smislu.Beše i ona mišljenja da treba što pre da idem odavde.Samo što primeti da ću morati sutra da zastanem, dok rublje spremi, pa prekosutra mogu. I tako bi rešeno da idem prekosutra. Ne beše mi pravo što moradoh i sutra zastati ali naposletku sve jedno: šta je to još bilo onako kako sam ja hteo, i ko je još kadgod, kada se ticalo mnogo krupnijih stvari, pitao mene hoću li da nešto bude ovako ili onako!Neka ide kako ide!Šta mu drugo znađah! To bi rešeno kao večeras, a sutradan posle podne, ne znajući čim ću drugim da prekratim još ono malo vremena što mi ostalo do polaska, reših se da odem do vinograda, te da naberem malo grožđa, koje tada u veliko beše otpočelo zreti. Uzeh kotaricu, pa se kretoh polako putem kroza selo, pun sete, pun tuge.Ovde, onde pojedini predmeti podsećahu me na ranije događaje, i ja ne mogoh, a da duboko ne uzdahnem, osećajući se ne moćan za dalju borbu s nedaćama, koje me sustizahu. Vinograd beše na vrhu jednog brežuljka.Dok dođem do njega valjalo mi je preći preko nekoliko tuđih njiva, pa i preko jedne njive Aleksine, koja beše baš do samog našeg vinograda.Pre nego što naiđem na tu Aleksinu njivu, valjalo mi je proći kroz jednu malu šumaricu.Jedno to, a drugo što ta njiva beše kao malo uloknuta, ne mogaše se dobro videti da li ima koga na njoj ili ne.Primetih samo, još dok bejah podalje, jedno goveče pri kraju uz vrzinu gde pase.Zaključih da tu na toj njivi mora biti ma koga.Bojah se samo da ne bude on ili ona.Osećah neki neobičan strah od susreta sa njima, a naročito s njom — Gilom.Stoga mi srce življe zakuca kad stupih na tu njivu i kad na njoj, uza samu ogradu od našeg vinograda, kraj nekoliko govedi koja su tu, na njivi — usev beše dignut — mirno pasla, primetih jedno ženskinje, gde zadubljeno u svoj posao pletijaše nešto, šta li: sedi i pevuši tiho kroz nos neku setnu pesmicu.„Da nije to ona“? pomislih i osetih gde mi još jače zalupa srce.Pogledah bolje, i — poznadoh je.Beše to zaista Gila. Htedoh da se vratim natrag, ali ona već kao da me beše spazila.Stoga nemadoh kud, već okrenuvši glavu na drugu stranu, požurih da se što pre dograbim vinograda, te da tako umaknem ispred njenih očiju.Bojah se od sukoba svoga pogleda s njenim, ne znam ni sam zašto, i osećah potrebu da sam samo što dalje od nje, da me ne vidi.Kao da mi uvređeni ponos moj ne dozvoljava da se pokažem slabotinja, onaj ponos koji mi uvek zapovedaše da ga čuvam, da žrtvujem sve, pa čak i život svoj, ali samo njega da sačuvam, on da ostane čist, neosramoćen i neuvređen.Ja bejah uvređen, strašno uvređen, i još više.Ali ne htedoh da ona to vidi, da pozna; htedoh naprotiv u ovom trenutku da joj kažom da je nisam ni voleo, da sam i inače bio ravnodušan prema njoj, da sam visoko iznad nje.Šta je ona, i ko je ona!...Ona ne zaslužuje ni da je pogledam.Ja je prezirem.Razume li, vidi li to ona iz svakog pokreta moga? Uđoh u vinograd, i pređoh na onu drugu stranu, s one strane brežuljka, da sam samo što dalje od nje.Onda stadoh da se odmaram. Beše to onaj isti vinograd u kome sam ono u početku raspusta prvi put stupio u to društvo, koje mi posle spremi toliko gorčine.O tugom u srcu, s tugom kojoj leka nema, setih se onog vedrog jutra kada se sunce toplo i sjajno uzdizaše iznad tamno zelene gore, na lisju i na travi blistaše rosa, a veseo smeh, šala i pesma razlegaše se tu, na tom mestu, gde sada stojah ja sam, s teškom ranom na srcu...Sve je, sve je prošlo.Polako se sunce spušta zahodu.Umorno je, te i ne sija kao što je nekad sjalo.Na okolnom drveću već prošarao žut list, ćute polja.Mirno sve. Najednom otud, s one druge strane brežuljka, gde beše Gila, začu se pesma.Pevaše ona.U početku pevaše tiho, polako, kao da se uzdržavaše, a onda sve jače i jače, tako da mogoh razabrati pojedine reči, i — ne verovah svojim ušima, svojoj svesti, bojah se da nije obmana — to kao da ne beše pesma, već neka tužna naricaljka.Nekoliko puta ponavljaše stih: „Žali, diko, i ja ću žaliti!“ i uvek kao da bi joj tom prilikom naročito zadrhtao glas; ona kao da ne pevaše, već kao da uzdisaše i naricaše.Nekoliko trenutaka stojao sam zaprepašćen.Šta će da znači ovo sad?Kome ova pesma i našto?...Našto ovolika tuga u njenom glasu?...Čudni mi osećaji obujmiše dušu. Brzo nabrah grožđa, pa požurih kući.Osetih da treba da bežim, da sam što dalje od nje.Šta hoće ona još od mene?Zar je malo muka, malo stradanja bilo?Zar hoće da me baš nestane sa ovoga sveta?... Kad prođoh pored nje, ona kao da pritaji glas. I opet okrenuh glavu na drugu stranu i opet je ne htedoh pogledati. — Lakše malo, lakše!Što se žuriš toliko? doviknu mi ona. Stadoh i okrenuh se.Jest, to beše ona koja iz govori ove reči, i niko drugi.Pogledah je, i spazih joj na licu žalostivan osmejak. — Što prolaziš tako?Zar se ne poznajemo? reče mi uzdrhtalim glasom, i upre tužan pogled u mene. Nađoh se u čudu.Ne znađah šta da joj odgovorim. — Ne! Samo to, i samo to najednom mi se ote sa usana. A onda joj okrenuh leđa i nagoh u šumaricu. Toga istog večera besmo posedali u kući kraj vatre, na tronožnim stolicama, ja i otac, — beše vreme zahladnilo; mlađi brat, Buda, zanimaše se onim najmlađim, Svetom, a majka spremaše večeru; kad najednom Sima banu na vrata usplahirena lica i sa osmejkom na usnama. — Jeste li čuli nešto? — Šta? upita otac. — Za Gilu Marinu? Meni zalupa srce. — Šta da čujem, bestraga joj glava! reče majka ljutito. — Utekla od Alekse. — Šta veliš? upita začuđeno majka, — Sad je sretoh dole u polju.Ode kući.Plače i grdi Aleksu, i psuje, kune onoga koji je navede da pođe za njega. — A zbog čega? upita majka, a na licu joj se ukaza kao neki osmeh. — Ko će da zna! reče Sima pa i on s osmehom pogleda u mene. — E, e, šta kaza! stade se iščuđavati majka, dok otac koji je dotle ćutao, najednom se ne oseče ljutito na nju, i ne reče joj da prestane govoriti o tome. — Nemaš preča posla, reče, no sad tu da razbijaš glavu još i zbog kojekakvih belosvetskih devojčura. Onda upita Simu je li sredio svu stoku, a kad on reče da nije, otac se razvika na nj, i, mada Sima otrča odmah na posao, on ne prestade vikati na njega i govoriti kako je neuredan, kako nikada ništa neće biti od njega, i vazdan još. Skočih sa stolice, i pođoh vratima. — Gde ćeš? upita me otac ljutito. — Da pomognem Simi. — Šta imaš da mu pomažeš? oseče se otac...Tvoje nije to! Vratih se i sedoh na svoje mesto, ma da bejah jako radoznao za uzrok Gilinog begstva od Alekse.Ima tu, zaključivah, nešto što se naročito tiče mene, a što Sima nije smeo da kaže pred ocem i pred majkom već što će samo meni moći da kažo.Kazivaše mi to onaj njegov pogled koji malo pre upravi meni. Međutim, otac, obrativši se majci kao da s njom razgovara, nastavi ljutito govoriti o svima onim mladićima koji ne umeju još ni „nos da brišu“, a ovamo luduju za kojekakvim devojčurama i tako upropašćuju svoju mladost i svoju budućnost.Majka mu odobravaše, a ja videh i razumedoh da se sve ovo tiče mene, da mi ovo govore moji roditelji, koji mi dobro žele, ako mi iko na ovom svetu može dobra želeti; pa ipak, ipak... ja ne mogoh, a da u tom istom trenutku ne mislim o Gili, o ovom njenom postupku, o begstvu njenom od Alekse.Zašto da utekne od njega, zašto da ga ostavi?... Tek posle večere ugrabih, te se na polju nađoh nasamo sa Simom. — Znaš šta? poče on uzbuđeno.Pita za tebe kako si sa zdravljem, i što si ljut na nju, i pozdravila te. Nekoliko trenutaka stojah pred njim nem.Ne umedoh prosto ni jedne reči da prozborim:.Posumnjah da on to ne provodi šalu sa mnom, ne verovah svojim ušima.Ona pozdravila mene!... — Ostavi se šale! rekoh mu, trudeći se da se pokažem ravnodušan; međutim glas mi drhtaše, ja grcah od silnog uzbuđenja. — Ne šalim se, zdravlja mi moga..Istinu ti kazujem. I opet ne umedoh ni jedne reči da prozborim, i opet ćutah, dok mi se najednom neki jedak smeh ne ote iz grudi. — Svejedno! rekoh...Samo tek to da znaš da meni ne trebaju njeni pozdravi.Neka pozdravlja ona onoga koga je i dosad pozdravljala.Tako ti njoj kaži, ako je istina to što ti meni kaza. Rekoh to, i osetih u srcu, u duši, onaj naročiti bol koji se oseća kada se kazuje protivno onome što se misli. — Jest, tako ti njoj kaži, rekoh jetko...Dockan sve!.. Glas mi zadrhta, i ja ostavih Simu, i pobegoh u sobu.Poplaših se da se ne izdam. A kad zaključah vrata, i ugasih sveću i legoh, pa u tamnoj noći pređoh u pameti sve, težah uzdah ote mi se iz grudi.„Jao, Gile, zašto tako?Zar je moralo sve to tako da bude?“... prošaputah tužno, a suze mi grunuše iz očiju. Ah, i opet je voljah!...Ali o tome drugi put, docnije.Druga je to ljubav bila. Toliko samo još ovoga puta, da sam sutradan rano ujutru otputovao.Kada je sunce izgrevalo, ja sam već ostavljao selo za sobom.Konji su žurili nasipom, a Sima je sedeo napred u kocima i ćutao, i tek kad i kad podigao bi bič da popreti konjima.Ćutao sam i ja, i s tužnim srcem okrenuo bih se po koji put te pogledao za sobom selo, od koga bejah sve dalje i dalje. MALA BIBLIOTEKA MATICE SRPSKU U DUBROVNIKU knjiga 4. VID VULETIĆ VUKASOVIĆ CAR DUŠAN U DUBROVNIKU Štampa Srpske Dubrovačke Štamparije. Izdanje Matice Srpske u Dubrovniku U suton će, o Maloj Gospi, godine 1349., tri odlična konjanika banuti preko Bosanke, te će na Ploče, ispred Dubrovnika.Vatre gore na Taboru i u hanu, gdje je dosta Trebinjana, Zahumljana i ostalijeh trgovaca.Tu ti je sve konj do konja, kaonuti što je stiglo u grad nekoliko karvana, i rasprtilo se meda, voska, čapre, vune i drugoga espapa, a natovariće prekomorske robe.To ti je baš pazar! — Sve je mirno na Taboru, a ipak obilaze iz daljega sodati sulicama o ramenu, po gdjekoji zdur i kacamorat.Ostali su građani u gradu, a most je za rana podignut, te nije lako preko posata pristupiti pod grad, jer ti je straža do straže na gradskijem zidinama, a najžešća povrh vrata na Pločama, nad Drvaricom i na kuli sv. Nikole.Sve je luk do luka i bradva do bradve, časnici su zakukuljeni tu na tetiku, a prvi se glase fratri Bjelaši, kaonuti što je njihov manastjer najbolja tvrđa i pouzdana obrana grada Dubrovnika.Zvona na zvoniku zazvonila: razlijegaju se divno kao orgulje, a iza toga zaori sa dvadeset stražarnica, jedno iza drugoga: „Varda“ — „Sveti Vlasi!“ U to približe se ona tri konjanika na most, a pratidžije im, pješaci i konjici, oko trideset ih na broju, obrnu na Tabor a da noće u hanu.Prvi oskoči s divna zelenka osrednji čovjek.Na glavi mu kukuljica, vas je u crnu, kosa mu ošišana, brada kratka, a brci pricmiljeni.On će pouzdano kliknuti: — „Sveti Stjepan!“ A sa zidina se oglasi časnik oprezno: — „Domanja!“ Vitez prihvati: — „Bobalić... živio Sveti Vlasi!“ — U to se pomole dvije intjernice (fenjera), zazvekeću verige i most se spusti, a vrata se na pola oškrinu.Tad uljezu sva tri konjanika u grad mimo sulice, vodajući za uzdu svaki svoga konja.Dva su časnika, dva vlastelina, dobro poznala kanonika Bobalića, prvoga djaka (kanćelara) bana bosanskoga Stjepana Kotromanića.Značajno su ga pogledali, ali ni mukaet, kaonuti što je pred palicom Sv. Vlasi i rodbinsko čuvstvo nijemo.Klime Držić i Vlaćo Bobalić vidjeli i ne vidjeli svoga rođaka kanonika Domanju; ali dakako, odmah je malo vijeće doznalo da su poklisari bosanski uljegli u grad. — Kad su bili mimo Nikolinu crkvu, kanonik se kao nehote zakašlje i šapatom reče banovu vojvodi Grigoriju Gojslaviću, koji je prvi put vidio grad Dubrovnik: — „I ovako se pred rođacima čuva zlatna sloboda grada Dubrovnika!“ To izusti i pokloni se crkvi, a drugi će vojvoda Strahinja Vučinić: — „Junačka su prsa vjernijeh građana prava obrana grada Dubrovnika, pa gdje je ovake samozataje, tu nije potrebe od ovijeh visokijeh kula i zidina!“ I upre prstom u kaštio.A Gregorije: — „I slijepi posluh zakonima domovine stvorio je ova čudesa u tvomu rodnomu gradu!“ — Na to mu odvrne kanonik nekijem ponosom, to kao da proriče: — „I samo uz prijateljstvo rodnoga mi grada može se gospodin ban osloboditi od teške napasti velikoga cara i samodršca Srbljem, Grkom, i Bugarom!...“ Dalje nije htio, jer ga je bilo strah da ga čuje i crna zemlja, a u njegovoj okretnoj besjedi baš je onda bio spas Kotromanovićeve ponosne banovine...Kanonik je bio banu desna ruka, a ona su dva dobra sina Svete Bosanske Crkve došla da samo povlade što bi oprezno brže uradio okretni banov djak Domanja.Tu ti nije bilo ustezanja, jer je ban u strahu dan po dan čekao svoga rođaka Cara Dušana Silnoga pod tvrdi Bobovac, a da bi mu oteo lijepu kćerku Elizabetu za svoga jedinca kralja Uroša, a uz kćerku i Zahumlje za prćiju...Pitanje je bilo škakljivo, a samo se mogla u ovo uplesti mudrost grada Dubrovnika, koji je sa svijem svijetom prijateljevao, a opeta znao da vrši svoju i da bude posrednikom i prvakom u razmiricama između slovinske gospode. — Kanonik će odvesti dva svoja druga u plemeniti Bobalićev dom kod Nikoline crkve i ugostiće ih kneževski, kako se to baš pristoji gospodi bosanskoj. U Matka je Marinova Minčetića na Pustjerni sjetno i neveselo.U dvoru se sve šapatom govori i čeljad su u velikoj košnji, a osobito lijepa Slave.Kao da čekaju nekoga iz daleka.U ručanje doba eto ti pospješno meštra Jakoba liječnika i Marina čiružika(ranara).Odijelo im je od baršuna, stisnuto i dobro zapeto oko života, a gaće kratke, na vile, do koljena.Nazuli svijetle crevljice, a na njima srebrni zapon.Na glavi im okrugla kapa od baršuna, kratka im prosijeda kosa, a u licu su tmasti.Govore tiho i po besjedi su prekomorci, iz bližnje Talije — Paduanci.Zabrinuti su, pa im se na licu pozna da je neko plemenita roda jako bolestan.Slave oškrine vrata bogate klijeti i uvede ih pred pozlaćenu postelju, oko koje su svilene koprene, a sunčani zrak mučno dopire do bolesnika. Liječnik će stupiti prvi — i zagledaće se u mladića žute kose, te će se nasloniti na postelju i pomnjivo osluhnuti kako diše, pa u sebi: — „Bene! (dobro!)“ — Pozvaće čiružika, oprezno će otkriti bolesnika i priviće mu ranu na vitijem rebrima.U to bolesnik prevratio očima, pogledao oko sebe i duboko uzdahnuo, baš kao da se probudio iza duboka sna.Eto ti mlade vladike, Slave, ponudila mu nekakvo piće u srebrnoj kupi, a mladić se usilovao da je sam prihvati, ali mu meštar Jakob to ne dao, nego ga poduhitio ispod pazuha lijevom, a desnom mu ponudio piće.Kad je popio, opet će, ali glasnije: — „Bene! fuori di pericolo (izvan pogibli)!Hoće se samo mira i počivanja!“ Stisne ga lagano za desnicu, pokloni se — kao nehotice — i opet spusti koprenu, te reče lagano gosparu Matku i gospođi Deši: „Knez će dugo spavati, ne valja da ga se do večera budi.Bolje mu je, ognjica je popustila!“ Nekako udari zadovoljno dlanom o dlan, pa reče: — „Bene, benissimo!“ I čiružik se lukavo osmjehne, ali ni u nos, jer se ovdje prva broji meštra Jakoba.Najzadovoljnija je bila Slave.Onako sa strane dobro je pogledala u one lukave obrijane obraze kriju li ikakvu tajnu, pa ih promatrala niz stube i još na ulici; a kad vidjela da se ne šapću, odahnula je slobodnije i učinilo joj se kao da joj se svalilo golemo breme s grudi. — U istinu bila je zavoljela onoga plemenitoga junaka i srce joj trpjelo radi njegova dragocjenoga života.Eto se sad razvedrila, pričinjalo joj se kao da se probudila iza slatka sanka i uživala je kao da joj se nešto lijepo snjelo...Ona bila u toj sanjariji začarana, a u to udarila halka na vratima i eto ti neočekivanijeh gosti: kanonika Domanje, a s njime ona dva vojvode.Gospar im Matko pođe na susret, pa se do tri puta poljubi s rođakom kanonikom, a gospodi Bošnjacima stisne junačku desnicu. Upitali se za zdravlje, a odmah prihvatio Bobalić: — „A kako je banov sestrić Bogiša Nikolić?Hoće li preboljeti ljute rane?“ A gospar Matko: — „Donijeli ga iz Župe ranjena, jedva je duhopirio, pa ga eto privriježio u svoju kuću, kaonuti miloga sina vrloga mi prijatelja kneza Nikole.Sad mu je bolje i rane će preboljeti... “ — Strahinja Vučinić: — „Pozdrav ti od našega gospodina bana i lijepa zahvala da si mu u nevolji prihvatio sestrića, on ti je haran na toj bratskoj ljubavi!“ Matko: „Što sam uradio, to je malo za dične i dobre prijatelje, jer nas prava ljubav združuje za života...Mi smo u rodu s bosanskom i srpskom gospodom; krv nam ista teče u junačkijem mišicama!“ — A vojvoda će Grigorije o drugomu: — „Gospodinu se banu hoće mira s carem Dušanom, pa će onda biti dobra u zemlji, biva svoj svoga na jamu vodi, a u jamu ne baca...Eto nam je zemlja opustošena od ovoga bratskoga pokolja i rata, a da bi s česa, ne bi žalio, no s puste ženidbe: car hoće Elizabetu za Uroša, a ban je obećao Loišu Ugričiću, pa eto se zemlja iskopala i ban bježi glavom bez obzira...“ Na to Matko: — „U ovoj je raspri i Dubrovnik teško pretrpio; sela su oko grada porobljena i poplavljena, a tomu je svemu kriva banova tvrdoglavost: koga je moliti, toga nije srčiti, jer je car na dobre dobar kao vedar dan, a osobito voli naš Dubrovnik i na srcu su mu svetinje našega grada.Mi hoćemo mira po što po to, jer nam je u ovoj vašoj svađi sve smalaksalo, a istom su eto ovoga mjeseca prvi karvani sašli na Tabor; nama se hoće prometa i trgovine.Htio bi ban uvesti u napast i Republiku Sv. Vlasi, ali slobodno ne će, jer je naše veliko prijateljstvo s Nemanjića domom, a opeta i banu želimo dobra, i on nam je rod, pa valja da je obzirniji u svemu i svačemu!“...Na to se Domanja nešto zamislio, nije ni besjede rekao, jer nije znao što bi kazao gosparu Matku.Bio je eto uvjeren da je ono upravo mišljenje gospode u Dubrovniku, pa zaključi ovako u sebi: „Vox populi, vox Dei!“ (narodni glas, božji glas). — Strahinja reče pošteno: „U zlato ti se okovala, taj nam je bratski rat dozlogrdio, pa se upropastila domaća vlastela, a eto nam primjera tamo na postelji...“ Matko prihvati: — „Da, vojska je doprla do našijeh zidina, a u Župi je poginulo do petsto junaka, između tijeh dva vojvode i deset plemića...Bogu hvala da smo izbavili jadnika Bogišu!Naši liječnici ne mogu ni odoljeti, a eto smo dobavili i dva nova iz Padove, meštra Jakoba i čiružika Marina, a ove su nas brige zadesile radi tuđijeh zadjevica...Prošlijeh godina kuga, a sad rat, ali će Sveti Vlasi znati vršiti svoju na vrijeme, i kako treba!“ Bošnjaci ga slobodno nijesu dobro razumjeli, ali ga je razumio sin Svetoga Vlasi, kanonik Domanja, te ga je na lisičju pogledao do tri puta i izvalio ove čudnovate latinske besjede: „Mors tua, vita mea!!“ (tvoja smrt, moj život).Pa kao da mu je nešto novo prezlamenito palo na um, zagledao se put pritvorene klijeti, a tamo sjedila Slave i bila tako srećna i blažena...Domanja se lukavo nasmiješio i ovako će, a da ga niko ne čuje: — „Ovaj je čas moj gospodar ban pridobio veliku bitku i porazio silnoga cara, ali će se sveti Vlasi na me srčiti dokle bude kamena na kamenu u gradu Dubrovniku...Blago tebi, gordi Loišu, sveti je Marko pred tobom potamnio, a car će sam znati kazati koliko zna skromni djak bana bosanskoga...“ Pakljeni mu je smiješak letio preko usnica i nije imao dalje u onomu dvoru mira; ispod njega je gorio pozlaćeni sto kao živa vatra. — Brže ustane i pozdravi gospara Matka: — „Posli su teški, brige su žestoke, pa se ne mogu ni u rođakovoj kući zgrijati, ali će biti i bolje...Molim te uz to, pozdravi mi srdačno moju dobru kumu i malu Slavu, za koju ja mislim — i misliću...“ Nije mogao dalje, nego će niz stube, a ne će da čeka ni ona dva vrla Bošnjaka, koji će još jednom Matku prikričiti banovu preporuku. Na rijeci Buni, u Zahumlju, razapet je čador do čadora.Tu je silna vojska u Bišcu i naokolo.Ognji plamte na daleko, a osobito na glavici povrh Bišca.Razliježe se vojnička dreka s brda na dolinu, uz viku čili konji njište, a vojnički rogovi, s kraja na kraj ogromne vojske, udaraju zapovijedi iz glavnoga logora, s one glavice do Bišca.U cik zore vojska je na nogama, kao da će na daleko. — Ispred svilenoga čadora nekoliko je vojvoda, te čekaju odlučnu zapovjed.Car je Dušan rano ustao, jer su u čadoru pred Bogorodičinom ikonom užežene voštanice i mirljuh se tamjana diže nebu pod oblake.Prečasni otac Janićije okadio je sveti otar, onda cara, gospođu caricu i mladoga kralja Uroša.Sva su trojica u bogoljubnoj molitvi pred svetijem dverima.Iza tihe molitve Janićije pruži životvorni krst na cjelivanje vladaru, majci i sinu, pokloni se i ode, a to je obilježje, da se s Bogom započeo dan.Car je povisoka stasa, duge smeđe kose, kratke, okrugle brade, ozbiljna a blaga lica.Samo malo govori, a više gleda i misli.Ne sjedi u zlatnomu stolu, no stoji, a kod njega je s desne carica Jelena, a s lijeve Uroš.Svakako je svečan čas, jer car nije u pancijer-košulji i pod kalpakom, nego je obukao dugu grimizmu haljinu, po njoj bijeli liljani, a preko sebe premetnuo zeleni petrahilj s orlovima.Na glavi mu je okrugla zlatajli-kapa, a oko kape su navezena tri bijela liljana.Pred cara stupi umiljato katunar Vitaonički i Kosorički Lazar Grebljanović, despot Uglješa Mrnjačević i brat mu Vukašin, čeonik u vojsci carevoj.Sva su tri vojvode pod oklopom, na glavi im pozlaćena kaciga, a o bedri mač ledenik.Kad ih car sagledao, ovako progovori iz tiha: — „Dobro mi došli, moji vijerni junaci, evo mi se gotovo sva Bosna podložila, i plemenita gospoda sa svijeh strana hrle, a da mi predaju kule i gradove, samo se ban tvrdoglavo sklonio u tvrdi Bobovac sa svojom kćerkom i gospođom banicom, pa smo ga posjedali tri mjeseca s golemom vojskom, al nije vojske, da uzme onaj grad na timoru.U gradu je uz bana i kanonik Domanja Bobalić.On lukavo svjetuje svoga gospodara kojemu će carstvu privoljeti, pa je u to ime obećao svoju kćerku kralju Loišu, koji je obrekao jaku pomoć i dobru vojsku svomu tastu.Bio je u Dubrovniku Bobalić, kako to dobro znam po uhodama, a u Mletke je spremio po silno oružje banova vojvodu Grigorija Gojslavića i na nas se sprema silna vojska, al su kule i gradovi u našijem rukama.Vi ste mi bili vijerni; pa eto, vojvodo Lazare, tebi dobre vojske, da upravljaš osvojenom Bosnom; despot će Uglješa zasjesti u Hljevnu, da ti bude vazda u pomoći, a Vukašin neka krene u ime naše u mili nam Dubrovnik, da vidi koliko su mi vijerna ona mudra gospoda.Njihovo mi je prijateljstvo na srcu!“ — Prvi se Vukašin pokloni i poljubi caru skuta i petrahilj, pa po redu vojvoda Lazar i despot.Ovako reče Uglješa: — „Svijetla kruno, oko Neretve ima utvrđenijeh gradova, al i s one strane nemamo straha od Mlečića, a Ugričići ne će preko ravnoga Hljevna u Bosnu Ponosnu; samo care, ostaje ti netaknut alem-kamen na Sinjemu moru, bijeli grad Dubrovnik, njega nam treba osvojiti, ono ti je drugi stoni grad, valja da u Dubrovniku ove godine prezimi srpska dobitnica vojska!“ Na to se osmjehnu car i ovako će prama vojvodi Lazaru: — „Mi smo osvojili srce Dubrovačko, a drugo nam i ne treba; pa je bolje da se oni mudri trgovci vladaju po sebi, tako će nam upravo valjati, baš kad bude mučnije zgode...“ — Grebljanović se pokloni do crne zemlje i kaže svomu caru: — „Hvala ti gospodaru, tvoja volja osvaja zemlje i gradove, a zlatna ti besjeda svakoga dobra čovjeka!“ — Ovo Vukašinu nije bilo milo, u licu je poblijedio i pogledao na stranu, da bi se oteo oku svoga gospodara, ali niko nije smio poreći što je kazao silni car Dušan. — Vojvode se udalje i svaki navjesti podvojvodama na koju će stranu dobra srpska vojska.I car brže okročio konja viteza te pogledao niz prodolje kako junački stupa četa za četom, a brzi konjici lete kao jato sokolova.Još car jednom pogleda put sjevera, onda krene niz mutnu Neretvu sa svojijem dvorom i odabranom vojskom preko kršnoga Zahumlja, a to je njegova želja, to je miraz lijepe Bošnjanke Elizabete Kotromanića... Na Pustjerni je bolje vojvodi Bogiši, lijepo se podigao i ogleda svoje svijetlo oružje.Gospođa mu je Deša bila kao rođena majka, Slave kao mila sestra, a gospar Matko otac i dobročinac.Sjedio je po vas božji dan i pričao gospođama o Bosni Ponosnoj i o ljutijem megdanima, pa mu bilo žao da se lije junačka krv i uzdahnuo bi na svoga goropadnoga ujaka bana Stjepana.Češće bi mu došao na viđenje kanonik Domanja i vojvoda Strahinja, a Grigorije je davno za poslom otišao na galiji u Mletke.Slave je sitan vezak vezla, a Deša prela drobnu svilu.U Slave je žuća kosa od suhoga zlata, a lice kao mjendelovo cvijeće, pa kad se osmjehne, eto da ti pukne srce.Visoka je struka i tankovita, ne možeš pogledati, a da ti ne zakuca srce u njedrima.Onako tiho oborila trepavice na vezak, a vojvoda s nje ne smeće pogleda.I Nikolić je prava slika i prilika Slavina, samo mu je bljeđahnije lice i brci mu istom zaruđeli.U licu je kao mlađana djevojka.Ovo se dvoje milo nigda prije ne vidjelo, a naliče baš kao da si razrezao rumen jabuku.Slave je bila kao vladika Deša u svemu i po svemu, osobito tihe ćudi. — To ti je, kažu, mila jedinica u Minčetića dvoru... Strahinja vidio da se miluje ovo dvoje dobre djece, te sam sobom kazivao: — „Baš je jedno za drugo, a za to ih je dragi Bog i stvorio!“ — Tako ti nije mislio Domanja, jer je on svaku gledao s visoka koliko će mu uroditi i gdje će dovršiti...Jednom će, kad je tu bio i Matko, u zvijezde kovati mladoga Uroša i kazivati kako su se prije srpski vladari ženili iz Mletaka, a sad je po pravici na grad Dubrovnik, te znanjem i imanjem, a osobito u skladnosti, ne izostaje ni gordijem Mlecima.On je to govorio i svaki bi čas značajno pogledao vladiku Dešu, a katkada i vlastelina Matka.Slavi je odsada odmah bio prvi na svijetu mladi vojvoda i ne bi ga pregorjela za sve krune toga bijeloga svijeta.To je dobro znao lukavi kanonik i gledao dobru zgodu da nešto iz daljega šapne Matku, da bi ga upozorio, a da Slave, osim roditelja, ima na svijetu nekoga još dražega. Bila nedjelja, i kanonik služio sv. misu u Stjepanovoj crkvi, a na misi je bila Slave, gospar Matko i Deša, a s njima došao na službu božju i Bogiša.Nigda nije Slave bogoljubnije molila do ovoga časa.Molila i bila sretna, jer je mislila na svoga miloga vojvodu.Nije joj još kazao ni besjede o toj ljubavi, ali im srce kucalo, i oči im sve kazivale — a to su pravi vjesnici duše i srca.Kako li je žarko zahvalila Bogu, da joj je povratio miloga junaka, da mu je zaimao istanova žuđeno zdravlje!I vojvoda je molio na svoj način, te ga uznio mirluh tamjana do raja i u njemu je vidio anđele, a svi su nalikovali Slavi....Ona ti mu je bila pred božjim prijestoljem tako lijepa, tako mila!Klečao je i neprestano gledao ovo viđenje.Misa mu je bila prekratka i želio je da bi trajala Bog zna koliko.Bio je sin Bosanske Crkve, ali sama crkva Slavina imala je pravijeh anđela na zemlji, ona ga mogla spasti, u njoj se moli pobožno dobra Slave, te ponizno sklapa ručice prama nebu...I to je dobro uočio Domanja, pa mu eto sada bila najbolja zgoda da Matku nešto pobliže šapne. — Iza mise pođe u Minčetića dvore i tu će se u četiri oka sastati s domaćinom.Neka je bio hitar, a ipak u ovako pomučnu poslu nije znao s koje bi strane, pa će ovako s bolje: „Danas sam ti, moj gosparu Matko, proplakao od milinje, kad sam vidio onake pobožnosti u našega mladoga prijatelja Nikolića, a ipak je on sin Bosanske Crkve!“ — A gospar će, onako ganut: — „Ono ti je dobar sin od dobra doma, pa otkad je Bobalića kuća, od koljena na koljeno, naše se prijateljstvo piše s plemenitijem Nikolićima, u srcu mi je kao rođeni sin mladi Bogiša!“ To je kazao nekako ponosom, a kanonik će ga ujesti ovako za živo srce: „A sada će biti ako Bog da, još bolje prijateljstvo, jer ti, gosparu Matko, imaš da udomiš jedinicu poćerku...“ — Kad je to čuo vlastelin, smrklo mu se pred očima — i činilo mu se kao da se zemlja pod njim prosjela...Dugo je gledao Domanju, pa će kao usopljen: — „Vlasteline, gosparu kanoniče, u jezik se ugrizao, još se nije Dubrovačka vladika udomila u dom tuđe vjere; dvor Minčetića poštovao je tuđe vjere, ali svoju je neoskvrnjenu čuvao bolje nego oči u glavi, to će biti, ako Bog da, i do iskopanja našega plemenitoga koljena...Kanoniče, rekao si mi tešku uvrijedu!Jedno je domaće prijateljstvo, a rodbina je i vjera kao jedna duša, to se ne može različito ni pomisliti!..“ A Domanja: — „Dugi su putevi gospodnji...“ Na to mu presiječe besjedu: — „Slave mi je na srcu, ali bih je ja volio poželjeti, nego da pregori svetinje naše...Tako će biti, jer je postojana besjeda Minčetića, kao stanac kamen, na kojemu je zgrađen naš slavni grad...Ne govori dalje, ovo mi je najgori dan u životu!...“ Hodao je preko dvornice kao da i ne vidi kanonika, te će naprasno iz dvora, kad je izvršio pakosno djelo i postigao više no što je hotio, jer je uznemirio pravi raj na ovoj zemlji...Domanja je ipak nešto znao, što niko drugi nije ni u snu snio, s toga mu je kazao: da udomiš poćerku... U kneževu dvoru prije podne zazvonilo srebrno zvonce, i eto ti na zbor vijeća.Pozvana vlastela na okupu su, a samo nema Matka Minčetića.U povisoku je ebanovu stolu, urešenu lavjim glavama od bjelokosti, staračac knez Ser Pietro Justiniano, Mlečić.Pogledao je po dvornici, pa regbi da je odmah uočio da je jedan sto prazan, jer se put one strane, kao nehote, okrenuo dva i tri puta.Snimiće s glave skrletnu kukuljicu, postavljenu bijelijem krznom, i onda ti je otkrio sjedine, bijele kao ono krzno, čijem je postavljen plašt.Nekako će kao da oklijeva, a da započne besjedu, te se prihvatio svilenijeh kerica na stolu, i onako ih premeće nekoliko puta preko prsta.Vlastela zvana mukom muče i uprli dobro pogled u Mlečića, jer drže, da će slobodno kazati nešto neobično i odlučno.Najednom ti ispod plašta izvadi pismo i ovako ga poprati: — „Časni vijećnici, odabrana vlastelo, pozdrav vam od našega dužda, svijetloga principa Andrije Dandola, koji vas svijeh drži kao svoju rođenu braću!Prejasna je Republika Svetoga Marka najbolje pazila općinu grada Dubrovnika i poštovala njezine povlastice, te štitila da se po čemu u zidine Svetoga Vlasi ne bi uvukla nepravica, a sad evo vam poruke, koja je na dobro i korist općine Svetoga Vlasi: — „Uzorita općino grada Dubrovnika, mudra vlastelo, pozdrav Vami i osobita cijena od strane Vladajuće Prejasne Republike Mletačke i od njezina vršitelja dužda Andrije Dandola!Vazda smo se starali za dobro i korist općine svetoga Vlasi, koja nam je najbolja susjeda na sinjemu moru, a sad nas osobita briga za nju muči.Ovo su rđave zgode u kojijem je sada kršćanstvo, jer smo s jedne strane u pogibli od Turaka, Tatara i od Kumanaca, a s druge nas strane tište poluvjerci: Bosna nam je u susjedstvu, te nam zadaje teške muke oko Neretve; gradi kule, a da se brani tobože od silnoga susjeda Cara Dušana, što je svakako na uštrb Vladajućoj Republici i njezinijem ljudima, čija je trgovina vazda bila poštovana na onijem stranama.Nekoliko je doba da smo u zavadi s ugarskijem kraljem Loišom, koji se potporom bosanskom sve više približio našemu vladanju i tako se kose dvije kršćanske jake moći, a sad je baš od velike potrebe, da kršćani budu složni; pa vas molim, da bi svijem silama nastojali da bi se uglavio žuđeni mir, i neka svaka ratujuća strana slobodno uzdrži što je osvojila.Toj je mudroj gospodi da izvojšti mir, a to će najbolje postići preko poklisara, to baš sada, kad se kralj Loiš zaputio u Italiju, a da se tamo kini u Napulju, te će ban ostati na cjedilu i ne će moći sam proti svomu naravskomu gospodaru Caru Dušanu.Car vam je na kutnjemu pragu, i njega ćete najbolje utažiti, kako to dobro znate, skladnijem vašijem poklonom, a on vas, tako velikodušan, neće nipošto odbaciti.Svadba je s Elizabetom Bosanskom gotova, pa kad je odvede Loiš iz Bobovca u svoju zemlju, stvar je onda svršena, te će se car smiriti.Neka to odmah urade vaši ljudi, jer je vatra baš s te strane.Svijetloga kraljevića Uroša valja uvesti u rodbinu u naše strane, hoće se za Nemanjića dom kršćanske rodbine, a ne poluvjerske.Ta će kuća obraniti od nevjernika čitavu Evropu, pa treba da je s njom i pravo prijateljstvo.O tome nas je dobro uvjerio preko vašega upravitelja Ser Pietra Justiniano vaš mudri sin kanonik Domanja Bobali, pa ako onako sporazumno budete uredili stvari, biće korisno osobito za uzdržanje naše vlasti i za pravu dobrobit te časne općine svetoga Vlasi.Od Boga Vam zdravlje, a osobita milost i naklonost od Vladajuće Republike Mletačke.Andija Dandolo.“ U veliku su se čudu našli vijećnici i mislili su da bi ovo moglo navesti republiku na tanki led, te bi se mogla nabasekati i naći jednom osamljena, a onda bi baš mogla upasti bez ikakve obrane u ralje nezasitnome Lavu.Nijesu znali na koju će, ali ti se diže na noge gospar Nikola Lukarić: „Časni vijećnici, braćo, vlastelo grada Dubrovnika!Eto nam na pogled crkve svetoga Vlasi slavnoga junaka, koji je do sad svladao Bugare, Grke, Ugričiće, Turke i Tatare, pa dobro nam došao na viđenje; mi mu rastvorimo vrata našega grada, on je velikodušan, on će nas braniti, on će nam biti u nevolji, jer nas s njime vezuje krv, jezik, običaji i navade.I naši su pređi srpskoga roda i plemena, pa nam on neće ništa uskratiti, kaonuti svojoj rođenoj djeci.Od bana se i od Bosne nemamo dobru nadati, i on je na raskršću, te ne zna kojemu bi se carstvu privolio, a tuđin će nam Loiš u svemu onemoći i njegova će nam volja biti zakon, pa će se jednom s one strane zanijekati ime Svetoga našega pokrovitelja Vlasi i doći će tuđinci, koji će svojatati u ime Ugričića naš Dubrovnik, da ga prodadu trgovcu, koji više za nj ponudi... “ Iz duše je naroda govorio dobri vlastelin, i vas se tresao, kad je svršio ovu jaku i moćnu besjedu, te je pukla kao grom iz vedra neba.Ovom je besjedom svakako iz temelja uskolebao onaj čas vlast Sv. Marka na Sinjemu moru i, regbi da je bilo odzvonilo upravitelju prejasne mletačke republike u gradu Dubrovniku, te se ser Pietro Justiniano bio mrtvijem znojem oznojio slušajući ove kratke, ali zlamenite besjede. — Niko se nije usudio da doda i cigle riječi ovoj mudroj besjedi, no svi kliknu jednoglasno: — „Na mnogaja ljeta blagomu vladaru caru Stefanu Dušanu, na zdravlje svijetloj carici Jeleni i kralju Urošu!“ — U istomu će zboru vijeće odrediti da se pošalje poklonstvo pred cara Dušana, u Vrpolje kod Trebinja, da ga se u isto doba umoli i najumiljatije pozove u grad Dubrovnik, a da bi se dostojao, da bude na osveštenju veličanstvene crkve Sv. Vlasi pred kneževijem dvorom.Jednoglasno su izabrani: Marin Bunić, Junio Sorkočević i Paše Gučetić. Nikad se nije veselije svršio ovaj slavni zbor, te je bilo čestitanja Lukariću, a upravitelj je Justiniano otišao iz vijeća pokunjen i gotovo postiđen. — Po dovršenu zboru dočekao ga kanonik Domanja, te mu je lasno mogao pročitati na obrazu, da se nenadna zgodila u zboru i da je bio poražen.Bobalić će ga pričekati nekako porugljivijem posmjehom... U cik zore otvorila se vrata manastira Sv. Klare i u nj stupila djevojčica u crno odjevena.Dopratila je vladika i vlastelin, pa se s njome najljubeznije rastali.Dočekaće je majka Ursula Pucićeva, opatica, a uza nju tri starije sestre.Preporuka je bila suvišna, jer je majka Ursula znala koga prima, a tako obično nije susretala druge vladike, te su bježale iz svijeta u osjen božjega hrama, a da se čuvaju od ljudske napasti.I jednom se Dobra Pucićeva spasla za čas od vuhvenoga svijeta, pa eto zavoljela tišinu Isukrstove crkve — i ostala za vazda u skromnoj ćeliji Sv. Klare...Ona je prezrela ljudsko ništavilo i bila je zadovoljna s poljupcem zaručnika propetoga Krista... — Ovako progovori Slavi: — „Kćerce, uđi u svetu crkvu, a da te zaštiti od zla i od poluvjerstva; ti si pozvana da vršiš veliko djelo u otkupljenju kršćanskijeh duša, jer Isukrst govori: — Jaram je moj lagašan. — Čini ti se, kćerce, da trpiš na ovome svijetu, ali smo svi stvoreni da kušamo tegote, ti si veliko oruđe u rukama Gospoda Boga, pa i sama ne znaš što te čeka i za što te je božja providnost odredila, jer nijesi izabrana da ovdje u samoći pojiš pjesme Jaganjcu Božjemu, no je velika božja promisao — imaš u bučnome svijetu tešku zadaću, a da budeš majka naroda.Bog će ti dati, kćerce, mnogo, ali će od tebe tražiti golem račun na sudnjemu danu.Ovo je za te kušnja, jer ne znaš ni sama kojega si roda i što si na ovom svijetu.To ti je, kćerce, velika tajna, a ovdje si sada pod zaštitom božjega otara i crkva će te božja uvesti u svijet, za to si pozvana da joj budeš na diku i da u tebi nađe prave i iskrene obrane u mučnijem vremenima, u dnevima kušnje.Razmišljaj, kćerce, i drži se Boga, jer se brže približuje čas kad će u te svijet gledati kao što gledaju sirote u žarko sunce!“ — Ovo je ožalošćena Slave, onako zaplakana, slušala, ali je sve to bila tajna, a samo je razumjela, da nešto zna majka Ursula i da joj neće da kaže.Ona je skromno živjela na Pustjerni i bila je gojena da nigda bolje: učili su je i grčki učitelji, pa su se ostale vladike čudile, zašto Slave uči toliko godina.Nijedan mladi vlastelin nije naučio koliko ova mlada vladika.Svak je zaviđao Matkovoj jedinici, koju je on više štovao nego li volio, a Deša je gledala kao oči u glavi, te nije Slave bez nje ni u crkvu išla, a kamo li u svojbine.Slobodno je nešto bilo tajna u Minčetića domu, jer bi svake godine došao u njihove dvore kakav odličan stranac, osobito duhovnik, i zapitkivao bi po štogod Slavu, a onda bi se na samu razgovarao dosta doba s Matkom i s gospođom Dešom.To bi obično bilo o Vlasićima, a jednom je vidjela i to, da je nekakav stranac, duge brade, kao pustinjak, došao u njihov dvor, te jedno jutro izbrojio silno blago — i predao ga Matku.Iza toga vlastelin je pozvao svoju drugu i nešto joj kazao, a Deša plakala i nije se mogla nikako da utaži.Ovako će Matku: — „Ne mogu je pregorjeti, neću je nigda zaboraviti!To ti je puka moja rajnica Jela!Srce mi baš puca na četvero!“ — Tažio je vlastelin, ali se ne mogla utažiti.Pred Slavom nije plakala, no bi češće uzdahla i poletjela bi u drugu sobu, da se isplače, te bi joj oči bile zaplakane.U to se krojilo bogato ruho, sve od kadife i od drobne svile, a ipak Slave nije ništa obaznala od svoje majke.Jednom stigne nekakav bogato odjeven gospodičić i preda pismo Matku.Kad ga vlastelin proštio, brže nešto kazao Deši, te se razvedrila i bila radosna i vesela, to sve do dana, kad je valjalo Slavu spremiti u manastir i s njom se rastati.Prije rastanka dugo se razgovarao Domanja s mladijem Nikolićem, a jednom ti k njemu došao i Nikola Lukarić i nešto mu ozbiljno kazao.S njime se rukovao, pa otišao...I to je bilo, što se spominjala, i nije mogla ništa pogoditi ni sustučiti.Još nije dobro ni ozdravio vojvoda, a zaintačio da će u Zahumlje; obukao zelenu dolamu, pripasao mač, naturio kalpak, a čekao ga pred Minčetića dvorom dobar konj od megdana s tri pješaka, i samo mu ostajalo da kaže zbogom.Zahvalio se harno, a djevojci samo kazao „Zbogom!“ Zacrvenio se i pogledao je žalosno, a ostalo joj kazale oči.I nestalo ga.Ovo ti sve Slave prebirala u samostanskoj tišini.Češće bi je pohodio arhiepiskop Helij Saraka i častio kao što se časti gospođa visoka roda i ponosa... U cik zore goropadno zatrubi vojnički rog i rastrese brda i dubodoline oko tvrdoga, na oštroj klisuri, Bobovca.Do tri puta će zarogoboriti, a po tome se otvorila golema vatra na kuli i spustio se uzak most od hrastovine, te će jedva preko grede konj i konjik, a ispod grada srdupinast ponor, da bi se obrunio, ne bi ti ni kost čitava do dno ponora.U grad će ti tako, jedan po jedan, tri građanina lijepo urešena, po talijansku, u dugijem haljinama od fine abe, a preko haljine modra kabanica od španjolske svite sa zaponom od srebra, na glavi im okrugla kapa od zelenoga baršuna, opšivena samurom.Nazuli povisoke crevlje od safijana, e bi rekao, da su bogati levantinski trgovci, ali su im sluge i pratidžije bogato oružani i odjeveni u duge sklavine, biva u izvezenijem su dolamama, na glavi im šiljast kalpak poput kacige.Uz junake su još i tri oklopnika u lakoj pancijer-košulji.Sprijeda pješak u kratkoj haljini od skrleta nosi na kopljicu razvijenu bijelu zastavicu, na zastavici slika Sv. Vlasi, a na bijelome štitcu svakoga konjika zlamenje republike grada Dubrovnika.U sve je dvaestak čeljadi: četiri poklisara i dva redovnika.Ovo je poklon i poruka Dubrovačkoga Vijeća gospodinu banu, da bi se smirio nakon teške muke u njegovu Bobovcu, što mu još čitav ostao od toliko kula i gradova.Poklisari su vlastela gospar Andrija Lukarić, Šimun Benešić i Matko Marina Minčetića, njima se pridružio ser Jakomo Venieri, Mlečić.Prvi će pred bana gospar Matko i predaće mu pismo od sjajnoga senata, a drugi će vlastelin izvaditi darove: šest smotaka zelene španjolske svile, kroz prsten bi je pronio, dva pozlaćena sedla, krunicu od bisera za banicu, prestrižak modre svile, nekoliko pernatijeh kita i štitac od paunova perja za mladu Elizabetu.Gospodin ih ban primi ljubežljivo.U licu je opao i veoma neveseo, pozna se da ga tište teške brige, jer je nekako neodlučan, a malo će se razvedriti, kad vidio da stupio u dvor vjerni mu Domanja, te je nekoliko da ga je ostavio sama bez zbora i brza tvora.Sad se opet dobru nadao, jer ga vijeće grada Dubrovnika zove u pismu „Preuzvišeni muž i gospodin ban Stjepan, vojvoda Usore, Bosne i premnogih drugih mjesta.“ Sva su ga gospoda u zadnje doba ostavila, a ipak ga vladajući grad Dubrovnik tako lijepo časti i cijeni.Sve je to bilo milo gospodinu banu, ali ga u velike zaštaklo zašto ga vijeće ne zove „knezom humske zemlje“ a on je ipak tu zemlju dobio oružjem i srpskomu vlastelinu Nikoli, knezu humskomu, dao za ženu sestru Katalenu, pa eto su mu u Humskoj sestrići Bogiša i Vladislav Nikolići, te je ta zemlja leno bosansko...Ova ga je misao teško mučila, i nije imao mira, pa i onaj čas je mislio na svoga protivnika cara Dušana, i eto mu gospoda Dubrovačka u tome nijesu nimalo pomogla, a i kralj ga je Loiš sada ostavio na cjedilu; otišao je u Italiju, da se briga drugijem poslom izvan domovine. — Ban je bio mnogo ostario i poharao se, a dobro se Matko spominjao, da je godine 1322. bio junačina, da ga takoga nije bilo na daleko.Minčetić je onda trgovao po Bosni, a jednom ga porobili pustahije, pa on došao na tužbu u bana i omalo se za to ne došlo do otprta rata, ali ban popustio vijeću: da mogu Dubrovački trgovci „dolaziti, stojati i odilaziti iz njegove zemlje“, a da budu sigurni „svojimi osobami i imetkom.“ — Od onoga je časa zavladala ljubav i prijateljstvo između bana i Dubrovnika. — Ban se nikako nije mogao spasti od teške Dušanove osvete, što mu je iznenada, na pravednu Bogu, poharao srpsku zemlju preko Gackoga polja i Rudina, sve do Kotora.Bio je baš u škripcu, pa eto sada došli poklisari u najbolji čas, da nastoje oko pomirenja.Prvi prozbori Minčetić: — „Pozdrav ti, svijetli bane, od sjajnoga vijeća grada Dubrovnika, te nastoji na svaki način, da bi se uzdržao mir između kršćanskijeh vladara, i s toga je složno posredovao s republikom Sv. Marka, da bi car Dušan odustao od rata i pustio te da vladaš, kako i do sada, u Bosni, a u Zahumsku zemlju nikako se nemaš zadjevati ni uplitati, jer je to on zauzeo kao svojinu i u njoj postavio svoju vlast.Republika sv. Marka ne želi da se grade tvrđave oko Sinjega mora blizu Neretve, jer bi i tu moglo biti zavade između tri spomenute vlasti.Republika sv. Vlasi čeka, da ćeš ovoga puta uraditi za dobro svoje i ne ćeš opet izložiti ni mirni grad Dubrovnik.Što ti je do prijateljstva s ugarskijem kraljem, u to se ni najmanje ne upliće grad Dubrovnik, kad to ne bi štetovalo općemu miru, ali svakako republika Sv. Vlasi ne može ne prihvatiti se pokroviteljstva velikodušnoga Cara Dušana, jer će njegova desnica odalečiti svako zlo od zidina grada Dubrovnika.I Bog te pomogao!“ — Na to će ban: — „Ljubav sam svoju i milost iskazao u svakoj zgodi prama gradu Dubrovniku, te osim mnogijeh povlastica za trgovinu, darovao sam svojim dragijem prijateljem „vas Rat i Ston i Prevlaku i otoke, koji su okolo Rata,... i sve, što je od Prevlake do Loišća u baštinu i u plemenito do vijeke vjekoma“; pa se nadam da i mene Dubrovnik ne će ostaviti inokosna u mučnijem danima, a poznato je mudroj vlasteli, koliko mi je bilo trpjeti s gospodom hrvatskom, s nemirnijem knezom Nelipićem, koji se je izdajnički podizao na moje prijestolje i svaku zgodu upotrebio, da bi me uništio.Sve je poznato vlasteli, koliko mi je uradila i rimska kurija, a osobito Benedikto XII., koji je poslao na moje kraljestvo Nelepića, a on se drage volje ponudio papi, ne radi osobite ljubavi i odanosti prama latinskoj crkvi, no više, da se meni osveti...Dugo bi bilo da Vam ovo potanko napominjem, ali svakako ne mogu Vam premučati, da mi je vazda bio srdačnijem zaštitnikom i pomagačem rođak Karlo Roberto, te ne mogu nikako da zaboravim što se dobra za Bosnu uradilo od ugarske strane, a sad mi je osobito na srcu mili kralj Loiš.Ovo mi se ne će zamjeriti ni od Prejasne Republike Sv. Marka, kad ja nastojim da budem sa svijem susjedima u miru, a i car će Dušan na ovo pristati, jer se je njemu slobodno širiti na istoku.I ovo budi dobrodošlica gospodi poklisarima, počitovanje i ljubav prama vlasti jedne i druge sjajne republike.I da ste mi zdravo!“ Ser Jakomo Venieri poklonio se, i ovako kazao banu: — „Pozdrav ti, svijetli bane, od sjajne mi vladajuće Republike Sv. Marka i od našega dužda.U dosta se zgoda naša vlada pokazala ljubežljiva prama gospodinu banu, pa ako joj se i nije istom ljubavi vazda uzvraćalo, ali što je bilo prije, to se sad nema spominjati, jer se može i popraviti, osobito u ovo doba, kad se spravljaju mučna vremena, a gospodina bana sjajna Republika ubraja u odlične vjernike, i nada se od njega lijepoj potpori, navlastito kad se ima utanačiti mir s Bosnom i s Carem Dušanom, koji je na istoku veliko uzdanje za kršćanstvo...Dragovoljno je Republika i ovoga puta spremila po tvome vojvodi Gregoriju Gojslaviću silno oružje za Bosnu, pa držim da će se gospodin ban sjećati na ovu našu susretljivost i uzvraćati nam milo za drago!U to ime Bog udržao u zdravlju svijetloga bana i nasporio njegovu pravednu vlast!“ — Kad se dovršila državna besjeda, pristupiće prvi da celne banovu desnicu Matko Minčetić, Ser Jakomo, Andrija Lukarić, Šimun Benešić, napokon fra Fabijan, malobraćanin, i kanonik Domanja, koji su samo slušali što gospoda govore po nalogu vijeća. — Gospodin ban po tome pozove na gozbu svu rečenu gospodu.Na svijetlu sofru pristupi i gospođa banica Elizabeta s krasnom kćerkom Elizabetom.Gospođa je banica visokoga roda, Poljakinja, kći Kujavskoga vojvode Kazimira, unuka kraljice Ugarske Elizabete, koja je bila kći poljskoga kralja Vladislava Lokietka.Osobito je gospođa banica nastojala da bi joj kći pošla za Loiša, jer je on imao pravo na poljsko prijestolje.Po tome je ban bio u tijesnijem odnošajima s Karlom Robertom, a sada dakako i sa mlađahnijem kraljem Loišom — i mnogo se nadao od gospode Ugričića.Baš radi ove rodbine navlaš se tresla Republika Sv. Marka, pa nije najbolje bilo ni ostalijem državama, a sam je car Dušan eto donekle ponizio ovu strašnu ugarsku bahatost, te je prijetila i Republici Sv. Marka — i svijem Srbima...Za sofrom su sjedila gospoda po starješinstvu; o desnu do bana vlastelin Matko, do banice Ser Jakomo Venieri, pa redom svi ostali, a do mlade banice dva duhovnika.Odmah će ban Matku; „Sad ti, gosparu, srdačna hvala i doživotna harnost što si tako lijepo primio u svoj dvor nećaka mi Bogišu Nikolića, vlastelina Humskoga.On je lijepo prebolio rane, a ti si mu bio, uz tvoju dičnu vladiku, i otac i majka.Srdačna ti hvala i u ime moje sestre Katalene, koja je krenula put Dubrovnika na viđenje svome sinu.“ A Matko: — „Poznato mi je da je imala krenuti svijetla gospođa u naš grad, i vijeće je odmah odredilo, da se gospođa Katalena sjajno primi, da joj se dadu krasni dvori između Polača, doklegod bude stanovala u našemu gradu. — Dubrovnik je bio u prijateljstvu i sa srpskijem knezom Nikolom, pa dakako — i sada s njegovijem rodom, a osobito s vašom gospođom sestrom, koja voli naše svetinje...“ — Banica je bila sjajno narešena u svilenu plavu kavadu s resama od suhoga zlata, oko grla tri struke drobna bisera, u kose zadjela krunicu s alemima.Nešto je blijeda, ali se drži ponosito i govori s mletačkijem poklisarom latinski.Mlada je banica kao vita jela, gavran-kose rese joj prekrasno lice, te joj cvate na licu, kad se osmjehne, kao dva pupoljka rumen-ružice.Glasak joj je kao da slavuljak bigliše, te svak pogleda na ovu ljepoticu.Oko vrata su joj dvije struke mrđana, a usta, kao parom prorezana, šitkovija od samoga mrđana.Svakoga će zanijeti onako u bijelu, kao bijela golubica, a i duhovnici na nju pogleduju, pa ako ćeš i ispod oka.Fra Fabijan šapne Benešiću: — „Slobodno ti je uočio car, kad je onako nemilice udarao na ovaj tvrdi na timoru Bobovac...“ A Benešić će ozbiljno: — „Za nju je ipak još nejak Uroš, a i za njega se goji dobra djevojka, od dobra roda...“ Dalje nije htio, ako je i znao; a fra Fabijan nastavlja: — „Ovake su nevjeste careve!“ — Benešić mu nije na to ni odgovorio, jer je znao, da fratar hoće da štogod iskuči, ali su Dubrovačka prsa tvrđa od čelika, te znadu držati svaku tajnu za spas domovine, za domaće svetinje. — Bilo je svake lijepe đakonije: lova, prekomorskoga vina i poslastica.Iznio se i pečen ovan trećak na posrebrenu ražnju, a popozlaćenijeh rogova, kao narodno bosansko pecivo.Gospodin se ban otrese tada crnijeh misli i razvedri mu se po nešto mrko lice, turi uz junačka pleća bogati kuntoš, digne kalpak uz čelo — za kalpakom mu je labudovo pero — sam natoči u zlatnu kupu dubrovačke mavasije, od dvanaest ljeta, i ovako nazdravi: — „Na čast i zdravlje dragijeh prijatelja mudre vlade sjajne Republike Mletačke i Dubrovačke!Dao Bog da svaka nam cvala dugotrajnijem prijateljstvom!Bog nam udijelio žuđeni mir i nasporio svako dobro u rodnijem godinama plemiću i rataru; trgovina nam se širila na daleke krejeve, a da se u ljubavi spozna narod s narodom!“ — Prvi će Venier: — „Hvala ti, plemeniti gospodine Bane, to je jedina želja i naše sjajne Republike Sv. Marka, da se razvije korist i trgovina prijateljski na Sinjemu moru!“ — Prihvati Andrija Lukarić: — „Na diku ti je, dični gospodine Bane, što gledaš da sve bude mirno, a baš Republici je Sv. Vlasi zahvaliti Bogu i prijateljima, da se popela do pravoga blagostanja; živeći skladno na svome skromnom domu vazda je uživala blagoslovljeni mir!“ — Domanja će napokon smjerno nazdraviti gospođi banici: — „Svijetla Gospođo Banice, da Bog da u zdravlju dočekala da ti se uzvišeno koljeno uzmnoži i da u njemu sjaje sjajna vladarska apostolska kruna...Amen, pravedni Bože!“ Kad je spomenuo Apostolsku krunu, on je sve kazao, banica mu je najmilostivije zahvalila, a mlada se Elizabeta zašitkovila i pogledala skromno preda se. — Fra Fabijan nije javno zborio, jer nije bila najbolja zgoda, ali se ipak s Lukarićem prepirao o inkviziciji u Bosni: kako na to imaju pravo samo Malobraćani, a ne Bjelaši (Domenikanci), pa kazivao kako su sada najbolji odnošaji s Rimom, što će biti od velike koristi Bosni, da se smiri u vjeri i da posluša Petrova nasljednika, Gospodinova namjesnika na zemlji...Nadovezaće o gluposti Bosanske Crkve, ali će ga na jednom krivo pogledati ban, i da mu to sada nije ni najmanje milo, jer su baš s toga pristala uz Dušana domaća vlastela, kaonuti što bi im on sam štitio narodne i vjerske svetinje ... — I tako ti se svršila ova gospodska gozba na zadovoljstvo poklisara, donekle i gospodina bana, a na veliko zadovoljstvo gospođe banice i krasne joj kćeri, za čije se zaruke, ako i iz daljega, prvi put progovorilo ispred dvije čuvene vlasti.Domanja ti je sada stekao najveću milost u banice, a tako i u Elizabete, koja je žuđela da se njezina vjera koliko prije razglasi. Sutra će dan banica narediti, da se gosti pozovu na gospodski lov, pa je pred Bobovcem na dolini bila sjajna sprava, biva levente su vodali čile konje, kerari kerove i vaske, a sokolari na ruci držali sive sokolove.I gospođa je posjela krasna kulaša, izgledala je prava junak-žena s onako šitkovijem binjišem preko ramena, a na glavi joj za malom svilenom kapom dva golema nojeva pera.Do nje je Domanja, te se s njome povjerljivo razgovara i banica je sama bez dvorkinje, koja je izostala podalje.Odjednom osiječe gospođa: — „Čuj, kanoniče, vjera ti je tvrda, da bih ja bila negda zadovoljnija, da je pošla Elizabeta za Uroša, ali sam hotjela da kaznim Dušanovu oholost, te je na turniru u Prizrenu mene zapostavio...I Ana mu je Savojkinja, Andronikova udovica, bolja i ljepša od kraljeve nećakinje, ali za to neka ne misli Kantakuzen...Zaludu je mudrome Dušanu da se ljuti i da čezne; ja sam ga prezirno gledala na mjesecu s kule na Bobovcu i prstom mu prijetila kao anđeo smrti...Bila sam u crnom plaštu, a preko leđa mi petrahilj, crven kao krv.Slobodno silni Dušan nije ni oka zažeo ispod Bobovca, pa nije mogao dalje, nego ga odjednom nestalo sa silnom vojskom.Nije mogao da gleda aveti s tvrdijeh zidina ovoga prokletoga Bobovca.Najteže se spominjati čestitijeh časa u nesreći, ali mi se srce para, kad mi panu na um negdašnji mladi dani, tad sam bila kao mirisna ruža, pa ih ne mogu zaboraviti, a da se ne ustresem...On je onda bio krasan kao proljetno jutro — i voljela sam ga kao što se vole i ljube sveci božji; to mi je bila prva nevina ljubav — i bila bi za njega dala i oči i srce i dušu...To je bio za mene rajski san....Ja sam mislila da i on mene ljubi, ali sam snjela zlokobni san, on je volio drugu, a mene je odbacio i darovao srce srećnijoj od mene...I u danu i u noći mislim na njega — ne mogu da ga zaboravim.Ljubav je moja mržnja, najotrovnija mržnja...Dvorkinju Ane Andronikove bijes je ovdje bacio na tvrdi Bobovac, no joj je pusto srce ostalo isto, čupa ga jastreb, ali jadno srce raste i pomlađuje se u njedrima...Prve ljubavi ne mogu da zaboravim!I ovo ti je moja ispovijest...Kazala sam sto puta crnoj zemlji moje jade; bila bi inače pukla... — Sad ti, vijerni kanoniče, čuvaj ovu tajnu jadnoga mi srca...Sad mi je bolje, jer ga jače mrzim...“ Rekla i obola konja, a hitri Domanja ostao da razmišlja o putevima božje providnosti... Mlada je banica bila vesela da nigda tako, pa je s krasnijem vlastelinom Lukarićem u propanj gonila konja i nalovila se lova kako ti pravi leventa i junak.Vidjelo se da je junačkoga roda i plemena! — Ban je sjetan, neveseo i sve se to dugo doba o vjeri razgovarao s fra Fabijanom, da bi on bio prvijem posrednikom kod svetoga Oca Pape, a da bi mu oprostio grijehe i poslao apostolski blagoslov...On ti nije bio više ni u kraj pameti pristaša Bosanske Crkve. — Sedmi je dan banica glavom ispratila do ispred Bobovca poklisare, Domanju i fra Fabijana Domanja će s Malobraćaninom preko Posavine put Budima na kraljev dvor, a ostala gospoda put Sinjega mora. Gospođa Katalena Nikolica krene o Lučinudne u Dubrovnik, lijepo je pričekaju gospoda, baš kako se to pristoji Humskoj plemici, banovoj sestri.Pratile je dvije ***dvorkinjice i tri-četiri konjanika.Ona je skromno došla i pitala odmah što je od sina u Minčetića dvoru, ali joj samo kazali, da je Bogiša lijepo ozdravio i odjezdio nekud put Huma.Niko ti o njemu nije znao ni crne ni bijele, pa se majka čudila kako je brže ostavio Dubrovnik, a bio mu tako omilio.Lijepo je susrela vladika Deša i dopratila u sjajne dvore između Polača, gdje joj je bio stan.Pričala je potanko kako se Bogiša ranio u banovoj vojni, kako ga je njegovala pet nedjelja dana i kako se lijepo okrijepio, no je sve premučala o Slavi i o Domanji, jer je tajna bila povjerena Minčetića domu, a u Dubrovniku su i žene junakinje, te znadu uzdržati vjeru kao iskru kremen tvrdi... — Nadala se poruci od starijega sina Vladislava, da je Bogiša zdravo stigao u ravne Dubrave, ali za tri dana eto teklića, a ne donose ni glasa ni poruke.Mislila je na sina, no opet junaci znadu za klance jadikovce i vikli su da u torbi, kako se kaže, nose rusu glavu, a Bogiša je eto junačkoga roda i plemena. — U to osvanuo i dan Sv. Ursule, a to je slava opatice Sv. Klare, koja je tako lijepo gledala Slavu i ugodno joj pričala o zgodama i nezgodama grada Dubrovnika.Svak je u velike častio poštovanu sestru, pa će onaj dan da joj čestitaju, te od arhiepiskopa do prve vladike i pučanke.I Zahumkinja je željela da se upozna s tom mudrom majkom Ursulom; a uz to je htjela da zahvali i dobroj Slavi, te je probdila toliko noći i milostivo nastojala, da bude lakše jadnomu ranjeniku.Ona mu je bila u istinu na mjesto majke i sestrice, da ga napoji studenom vodicom i da mu zagasi rane u njedrima.Zahumkinja se lijepo uresila; na se metnula tri kavada od bijele svile zlatom pirlitane, a uz kavade anteriju od plave kadife, kićenu zlatom i biserom.O vratu su joj tri niza dukata, a u pletenicama zlatne kite s alemima.Nazula zlatajli-štopelice, na rukama su burme i prstenje, a vjerna joj dvorkinjica nosi štitac od paunova perja.Ponosito će s prijateljicom u manastir Sv. Klare kod Garišta, a časne će je sestre uvesti u veliku dvornicu, gdje je posjed svećenika i ostale gospode.Istom pokomolila na vrata, ustaće iz stola časna mati Ursula i glavom arhiepiskop Helije Saraka, pružiće joj prijateljski desnicu, a tako i opatica.Ostali su celivali prečasnoga oca Helija u prsten, a tako i opatica, ali to nije dopustio gospođi Kataleni, jer je ona bila kćerka Bosanske Crkve, a baš je za to bolje susreo poglavica latinske crkve u pitomom Dubrovniku, kaonuti dobar pastir ostavlja devedeset i devet ovaca, da bi našao stotu.Smjerno čestita vladika Deša časnoj opatici i u isto doba ukaže joj svoju plemenitu prijateljicu kneginju Nikolicu.Tako je rekla pred svom onom gospodom.Na to reče negdašnja vladika: — „Mi smo svi svoji.I knezovi su Pucići tamo iz Zagorja... — ali, prosti mi Bože, to je meni grehota i spominjati, jer sam ja samo skromna sestra Ursula, služica Isukrstova — i ništa više.Svijet je ostao, Bogu hvala, iza ovijeh tmastijeh zidina!“ — Arhiepiskop prihvati ljubežljivo: — „Knez je Nikolić, vječna mu pamet, češće dolazio u naš Dubrovnik, dapače me je jednom počastio na Šipanu.Volio je Dubrovčane i zvao je svakoga vlastelina rođakom; — Dubrovčani su starinom Srbi i ništa ih ne dijeli od ostale braće...“ A časna opatica: — „To ti je istina, jer smo mi eto dumne, no ipak na Badnji dan pristavljamo badnjak, kitimo lovorikom vrata i u česnici nam o Božiću gori božićnica, pa da toga nije, činilo bi mi se, oprosti mi Bože, da nije ni došao Božić...“ Na to reče skromno Nikolica: — „Istina je dakle što se kaže: tvrđi običaj od sela...Hvala Vam, što nas volite, jer mi toliko ne vrijedimo pred tako mudrom vlastelom.Još kad sam bila malašna, čula sam pričati od pokojne mi majke o mudrosti grada Dubrovnika, a osobito o tvrdoj vjeri, pa bi pokojnica kazala Stjepanu mi bratu: — „Drž’ se, sinko, Dubrovčana, oni su tvrde vjere, pa što im predaš, to je spremljeno i zatvoreno ispod devet brava, a deseta Dubrovačka, pa ti to niko živ ne će uzeti!...“ Svak je pohvalio ovu lijepu riječ plemice Zahumkinje, a vlastelin će Nikola Lukarić: — „To su skladne besjede još skladnijih prijatelja, pa je Dubrovniku baš na čast, da nam dolazite u goste!“ — Približilo se i podne, gospoda će iz manastira, i svak ponavlja čestitku: da bi se opet u zdravlju povratio i do godine, a da čestita časnoj majci, koja je toliko učinila dobra rodnome gradu. —- Posljednji će ostati arhijepiskop otac Helije, vladika Deša i gospođa Katalena, tad, po želji arhiepiskopovoj, stupi Slave, da se javi.Bila je obučena u zagasitoj haljini, na glavi joj koprena.Kad je ugledala Dešu, jako se zaplakala, a tako isto i Deša, te nije mogla ni jedna ni druga da progovori s prva ni besjede, no se jako zagrlile.Prva progovori gospođa Katalena: — „Hvala ti, dobra dušo, da si bila tako boleća srca s mojijem jadnijem sinom!To ti ne ću nigda platiti ni zahvaliti, i do vijeka sam ti harna ja i vas moj rod!Bog ti stostruko platio i zadovoljio te!“ — Jadna Slave nije znala što se više oko nje zbiva; činilo joj se da će na zemlju pasti.Još joj je u ušima ono otajno zbogom; još gleda iza manastirskijeh rešetaka onoga divnoga mladića, te je pogledao do tri puta u manastirske zidine i doviknuo kao očajnik: — „Zbogom, gospođo, krivi me doklegod budem živio!...Nijesam dostojan da na te niti pomislim...Ja sam tvoj rob, a ti vladarica...“ — Jadala je za njime, i mislila da je sašao s pameti, kad je ono kazao:... a ti vladarica....Trojica su znala ko je i što je, ali je samo Deša donekle razumjela što je pobila mrtva voda i što je tako sjetna i nevesela.Kad se malo smirila, ovako će poljepšati Deša: — „Slave je čudno boleća srca, pa ne može bez mene.“ — Pastir će o drugome: — „Do malo će nas dana, ako Bog da, pohoditi svijetli Car, pa valja da ga svi dostojno pričekamo i proslavimo, a i manastir će Sv. Klare biti prvijem dionikom, što je pravedno i dostojno, na ovoj slavi, osobito na pričeku: — dvanaest će mladijeh vladika cvijećem posipati put, a Slave će pružiti carici krasnu kitu česminova cvijeća, ostalo će pak odrediti vijeće...“ Časna mu opatica na to reče: — „Sve ću urediti da bude na diku našega grada, a na posluh vaše pastirske zapovjedi!“ — Arhiepiskop se pokloni svijem, ohrabri lijepu Slavu i ode dostojanstveno, a u to zazvonilo podne u sinova Sv. Frana prama manastiru Sv. Klare.I dvije će gospođe iz obora onako mučaljive, jer ih u kratko doba iznenadilo toliko zgoda. U duždev dvor, u Mlecima, uljezu tri odlična građanina.Po odori i po ukukuljenu skrletnu plaštu pozna se da su to poklisari iz daleka kraja.Straže će u počast prisloniti sulice, a oni će upravo put duždeve glavne dvornice, gdje je mjesta poklisarima.Ovo je rijetka zgoda, jer su dvojica Dubrovčani, a treći je Mlečić Jakob Venieri, te nije ni opočinuo u Dubrovniku, no brže krenuo put Mletaka na tankoj galiji s gosparom Marinom Lukarićem, Bunićem i Ivanom Crijevićem.Pospješni su glasovi, jer nijesu ni časa počasili, a dužde ih primio pred svoje lice. — Iza običnoga pozdrava i poklona, izvjestiće potanko Lukarić-Bunić svijetloga dužda o svemu što je Dubrovačko vijeće preko poklisara, složno s Mletačkijem poklisarom, uradilo u Bosni pred banom Stjepanom, to radi općega mira, te je nastojalo da bi kralj Loiš utanačio mir s Republikom Sv. Marka.Sve je to potvrdio posebni Mletački povjerenik Ser Jakomo i iskazao koliko se Dubrovačko vijeće zauzelo kod presvijetloga bana, te i na dvoru budimskom, da bi se uglavio žuđeni mir s kraljem Loišem, a to je želja i Cara Dušana, koji će sve to lijepo urediti u sporazumu s vlastelom, kad dođe u grad Dubrovnik, gdje ga čekaju vlastela uz veliko oduševljenje i časti.O svemu tome preda pismo, da bi dužde potanko saznao kako je stvar utvrđena s Ugarskom i s Bosnom. — Ivan će Crijević ovako obavjestiti dužda: „Prejasni principe i dužde!Sada su eto u Stjepanovu vladanju tri latinske biskupije: Bosanska za pravu Bosnu, Makarska i Duvanjska za Hum, Završje i Krajinu, te je prva podložena arhiepiskopiji Koločkoj, a druga i treća Spljetskoj.Sve se ovo uradilo osobito uplivom grada Dubrovnika i rekbi da je ban u istinu prigrlio latinsku vjeru, a sa njegovijem će primjerom, po svoj prilici, mnogo vlastele bosanske.Eto je sada u Bosni crkva rimska dobila ponosa i ugleda, te se bosanski biskup opet povratio u Bosnu i obnovio je stonu crkvu i druge porušene crkve po Bosni.Biskup je Makarski Valentin za dvadeset godina bio bez biskupije, sad mu je ban na prošnju Klimenta VI. vratio biskupiju, dao mu desetinu i sva biskupska prava, pa tako je popravio nanešenu mu štetu.Ovo je položaj crkve u onijem poluvjerskijem krajevima, a prejasni dužde, nema bolje potpore našoj stvari — od spomenutijeh velikijeh sveštenika, koji će osobito potajno nastojati da se uzvisi moć te prejasne Republike Sv. Marka; da kako, toj je nastojati da podupire u svemu grad Dubrovnik, a u tom će smislu raditi i Car Dušan, da se ojača Sv. Marko, samo da se ne širi premoć Kralja Ugarskoga.Ugarski Anžuvinci imadu mnogo posla i u svojoj kući s nezadovoljnijem velikašima, pa nije sad lako da Loiš otme Sv. Marku dalmatinske gradove i otoke, a nije mu ni pomisliti da skuči sve to silnijega cara Dušana.Sve je nastojanje kralja Loiša napereno proti Mlečićima, Dubrovčanima i caru srpskomu, a to je sasvim jasno, da je Dušan Silni naš pravi, po naravi, saveznik, te je njemu zajedničkijem silama nastojati, a da se odupre velikijem težnjama kralja Loiša.Nama je gledati da se donekle osami bosanski ban, barem s početka, jer će se napokon sasvijem povjeriti Ugričiću, da ga štiti od moći cara Dušana, koji je eto ozbiljno zaprijetio Bosni, a i vlasti kraljevoj u Hrvatskoj i u Dalmaciji.Grehota, da je umro knez Nelipić, najotmeniji vlastelin hrvatski i zakleti protivnik Bosanskoga Bana, ali car Dušan ima dobra prijatelja Mladena Šubića, koji je oženjen s Leljkom, sestrom Dušana Silnoga.Cijela je Hrvatska u rukama moćnijeh dinasta, koji drže jake gradove, kao n. pr.Bribir, Ostrovicu, Skradin, Ključ i Klis.Nama se nije za sada bojati Ugarske, jer će zajednička pogibelj i ovaj put združiti hrvatsku gospodu s Mlečićima, a uz to valja da prejasna Mletačka Republika naloži svojijem providurima u dalmatinskijem gradovima, a da nastoje oko Dalmatinaca, da budu složni, i da se brane, da im gradovi ne panu u ruke ugarske....Ovo je, prevedri dužde, teški položaj, pa je samo za čas obustavljeno neprijateljstvo, a najgore je bilo do sada Dubrovniku, jer mu je u toj razmirici prijetila velika pogibao, kaonuti što je bio najbliže ratnomu poprištu, i samo ga je Božja Providnost spasla, biva desnica je Dušanova obustavila ovaj bič...Nama se nije bojati od srpske strane, to su nam braća i saveznici; no neka se dobrostivo prejasna Republika Sv. Marka postara za ostale goleme neprijatelje...Rekao sam, Prevedri Dužde, i spasio sam svoju dušu, jer nijesam ništa zatajao...“ Dužd je Andrija Dandolo pomljivo slušao što je onaj pronicavi vlastelin potanko iznio — i bilo mu je sve jasno...Zažeo je dva tri puta oči, pogladio sijedu bradu i ovako u kratko odgovorio: — „Odanost mi je grada Dubrovnika velika, a još je veća mudrost onoga razboritoga senata, pa uviđam u kakovu se škakljivu položaju nalazi Republika Sv. Marka, ali će ipak svladati sve prepone, što su joj na putu, osobito se u ovoj zgodi diči prijateljstvom moćnoga Cara Dušana — da ga Bog uzdrži u zdravlju!Molim uz to gospodu poklisare, a da izruče moj osobiti pozdrav i milost Prejasne Republike Sv. Marka uzoritomu senatu bogobojećega i miloga mi grada Dubrovnika“. — I po tomu su bili najljubežljivije opremljeni od dužda poklisari grada Dubrovnika, isti ih je dan dužd pozvao u svoje dvore i počastio na sjajnoj sofri uz prvu mletačku vlastelu.Treći će dan oni na brzoj galiji natrag put rodnoga grada. Gospar se Nikola Lukarić, u nedjelju rano prije Svisvetijeh, uputi na Bosanku.Senat je odredio da ga prati desetak konjanika sa zastavicama, uz konjanike će i dvadeset kopljanika i pet sluga.Ovako se ide na susret odličnijem junacima.Istom oni na Bosanku, a eto ti družine Srbalja.Na konjima su; samo desetak sebara pješi, a to su sluge i konjušari.Trojici je samur-kalpak na glavi, okreće se za kalpakom srebrno pero na čekrk, resi ih zelena dolama, na prsima toke okovane, niz konja spustili oštru gadariju, mač što se u zboru nosi.Ostali su oklopnici s lakom kacigom na šiljak, nad kacigom okreće se glava od kurjaka, te po tome zlamenju pozna se da je četa srpskoga čeonika Vukašina. — Lukarić skoči s konja, a u isto doba i Mrnjačević, pa jedan drugomu pruži junačku desnicu i celivaju se u lice do tri puta, tada se, kao braća, najprije upitaju za junačko zdravlje.Vlastelin će, a drži Vukašina za desnicu: — „Dobro nam došao, dični junače, vojvodo uz carevo koljeno!Dubrovnik te srdačno susreta i veseli se, da te primi kao miloga gosta!“ — A Vukašin: „Nema ti do bratske ljubavi, Bog uzdržao i nasporio u svemu slavnijem našijem rođacima — Dubrovčanima! “ — Okroče ti obadvojica dobre konje, pa ti krenu prvi usporedo niz Bosanku na Ploče.Tu će na susret srpskomu čeoniku nekoliko vlastele, pučana i druge čeljadi.Svak radosno ga dočekuje, kaonuti prvoga vojvodu u cara Dušana.Pred dvorom stupi preda nj, uz pozdrave, i sam knez, pa ga uvede u vijećnicu, a Vukašin ovako mu kaže: — „Srdačni pozdrav vlasteli ljubljenoga grada Dubrovnika od strane čestitoga mi gospodara i cara, te se veseli, da koliko prije stupi kao prijatelj u ovaj ljubljeni grad! — Po tomu se uputi s prvom vlastelom po Dubrovniku, da se nagleda grada, a najprije će u veličanstveni hram Svete Marije.- Tu navrvio silan narod i gospoda, sve duh na duhu, a služi službu božju glavom arhiepiskop pod mitrom od bisera, a na ramenima mu pozlaćeni plašt.Kad je djakon svršio da poji evangelje, ovako prozbori dobri pastir: — „Navršila se godina dana, pusta godina dana, da je pohodila ovaj grad crna kuga, u kam se uprla; pa eto, sinci u Isukrstu, nema kuće, te nije ucviljena, u crno zavita, a neke su i iskopane za vazda.Lazareti i bonice svjedokom su naše nesreće, jer su bile pune okuženjaka, a oko dvanaest tisuća boravi vječni san u crnoj zemljici.Sve smo uradili, što ljudi znadu i umiju u teškoj pomoriji, ali ništa nas nije izbavilo od biča božjega, nije nas ljudska pamet ni u čemu pomogla...Sve Bog daje, da se grešnik kaje, pa se božja desnica na nas napokon smilovala — i sam je Bog, po odvjetovanju Sv. Vlasi, oslobodio odjednom ovaj svoj grad od proklete morije; pa danas, slava mu i hvala, evo nas zdravijeh pred božjijem otarom, a da mu zahvalimo na ovoj velikoj milosti.Eto vam, pravovjerni sinci, pred kneževijem dvorom dovršene krasne crkve vašemu mogućemu parcu Sv. Vlasi!Koljeno će nakon koljena ganuto spominjati koliko je uradila vaša bogoljubnost — i doklegod bude u Dubrovniku kamena na kamenu, vazda će pravi Dubrovčani u potrebi pouzdano stupati pred otar Sv. Vlasi, a on ih ne će nigda za nigda zaboraviti i pustiti u nevolji...Obljubljeni sinci u Isukrstu, dokle bude onoga hrama i ljubavi u vašem srcu, biće i grada Dubrovnika...Svi dakle pristupimo na posvetu svetoga hrama, a primjer nam daje okrunjena glava, naš dobri pokrovitelj, svijetli car Dušan; on će prevaliti brda i doline, a da uveliča božju slavu, pa će se ovo, carevo velikodušno djelo spominjati dokle bude našega Dubrovnika...Car će se dostojati da počasti naše svetinje, svete moći od pomoći, a uza nj eto nam u zavjetovni hram svijetle carice Jelene i bogobojećega sina njihova kralja Uroša. — Neka vaša bogoljubnost, pravovjerni sinci, bude velika, neka bude ogledalo žarke vam duše, a da veliki vladar zadivljen klikne pred kipom Sv. Vlasi: — „Dubrovniče, vjera te tvoja spasla, dostojan si da živeš va vijeke!“ Reče i prihvati sveto drvo, krst, na kojemu je Spasitelj muku podnio: prolije suze radosnice i zapjeva: Narod klekne ničice na zemlju, da se klanja drvu života.Arhiepiskop tada snimi s otara sveti krst, pristupi pred vojvodu Vukašina i ovako kaže: — „Celivaj, brate, drvo spasenja!Ko ga dostojno celne, živjeće u vijeke u životu vječnom — Amen“.Vukašin ga celne.Po tomu će pristupiti pred otar knez i vijeće, pa redom vlastela, pučani i narod, a vlasteličići, u kratkijem haljinama od crne kadife, gledaju da bude reda, te drže po običaju bijelu šibiku. — Pristupe, kad se narod odalečio, i mlade vladike, a prate ih, onako pokrivene svilenom gustom koprenom, dumne Sv. Klare...Vukašin se divio, mislio na Dubrovnik, na srpsko carstvo, na prijestonicu, snatrio, utvarao....; ali će se prenuti i pogledati na one bijele golubice, a Nikola će mu Lukarić prišapnuti: „Eno ti, vojvodo, što vatreno srpsko srce svedi, ondje će se pomladiti uzoriti dom Nemanjića...“ Vukašin se dobro zagledao; a u to eto Slave ispred otara, onako sklopljenijeh ručica, ona ti je kao božja svetica, te je oborila rajske trepavice.Vukašin je dugo pratio pronicavijem okom, baš nije maknuo s pobožne djevojčice pogleda, pa napokon reče, kao da se razgovara: — „Onako čelo kao biljur, onaki obraz kao procvaćela praska, slobodno, ne vara me... golubinje je ćudi, prava grličica, slika je našla priliku....Veseli se, Vukašine....“ Odjednom će se obazrijeti, a da ga ko ne sluša, i ovako će Lukariću: — „Vlasteline, mudro misliš, a hitro zboriš, glava ti valja Carigrada....Sve ćeš uraditi kako bolje znaš za mojega gospodara, a biće ti harnost Vukašinova... i prijateljstvo gradu Dubrovniku od istoga cara....“ Tvrdo mu stisne desnicu, a Lukarić odlučno uhvati besjedu: — „Daleko je Karavlaška i Karabogdanska, ali će tvoj prijatelj vlastelin Lukarić onamo poći; ne će poći, no odlećeti i donijeti dobre glasove, da je pobijedio...Uroš će ti kupiti svatove u pitomom gradu Dubrovniku...“ — Isti se dan potajno sastane s Vukašinom, a sutra dan krene kao poklisar grada Dubrovnika put istoka. — I Vukašin je slavio prvu svoju pobjedu u crkvi Sv. Marije, a onda mu je za drugo malo bilo i stalo, jer mu se sreća osmjehnula, a da nigda tako. Oko Aćimove crkve, između Trebinja i Bileća, veliko je veselje, jer takoga sabora ne pamte pametari.Skroman je hram, a oko hrama se sakupili sa svijeh strana samostanci, popovi i božji ugodnici: tri vladike, deset igumana, a kaluđera... ni broja se ne zna.Tu se čeka božji pomazanik, svijetli car Dušan, s dvorom.Car ne vodi silne vojske, nego dolazi kako pokornik i isposnik pred ovaj skromni hram, da se Bogu pomoli za upokojenje duša svojijeh pradjedova. — Pobijeno je oko crkve golemo mramorje, a pod tijem bijelijem biljezima snijevaju vječni san dobri junaci od poštenoga i hrabroga doma Nemanjića.Vrpolje je njihova postojbina, a u junačkoj im Zeti prva oblast i uprava.Car je ganut do suza.Ostavio je vlastelu i vjerne mu sluge na pogled crkve, a on se uputio pješice s gospođom Jelenom i s Urošem, da vrši zavjet i da se Bogu pomoli.U dugoj je crnoj rasi, na glavi mu kao sveštenička okrugla kapica, u desnici putnički štap, a samo mu niz prsi visi veliki krst Sv. Stjepana, a to mu je ciglo obilježe carske vlasti.I carica je skromno urešena pod dugom koprenom, a Uroš je u bijeloj dolami, to kao prosti plemić iz Zete, bez mača i bez svijetloga oružja, samo su mu oko kalpaka tri liljana, da se pozna da je gospodičić, član carske loze. — Najprvi car klekne i pokloni se prahu svojijeh djedova, a uza nj će svijetla carica i mladi Uroš, po tomu im Janićije pruži da celivaju svete moći od pomoći prvomučenika Kristova Stjepana i prokadi ono drevno groblje; iza toga osvešta svetu vodicu i poškropi najprije svijetloga gospodara, pa ostale po redu.Po tomu dobri pastir opoji davne pokojnike i pročati im ovo slovo: — „Pomjani Gospodi, raba svoga bogoljubnoga Kralja Stefana Dečanskoga i Kralja Milutina, Dragutina, Kralja Uroša i Kraljicu Jelenu, Vladislava i Radoslava, Uroša velikoga i Vladislava, Stefana Prvovjenčanoga i prosvjetitelja Savu, Stefana Nemanju, velikoga župana, starca Gradinju i ostale rabe tvoje, Gospodi — da im duša caruje na nebu kao što im ime caruje na zemlji — pomiluj Gospodi ktitora hrama ovoga vjernoga Cara Dušana i kristoljubivu Caricu Jelenu i dobroga kralja Uroša — na mnogaja ljeta — amin.“ — Na ovoj svetoj uspomeni dobri je car od milinja proplakao, ronila je suze i blagočastiva gospođa Jelena, a i mlađahni Uroš.Kad se svršila služba božja, glavom ti car podijeli milostinju sebrima i ostaloj sirotinji, carica nahrani lačne i napoji žedne, te odjene i obuje gole i bose.Osobito dobra vladarica podvori hrome, kljaste i slijepe, a da im iljem koliko olakša trpljenje na ovoj zemlji.Uroš je pomagao svojoj majci, a caru protospatar Nikola Bučić, najmudriji i najvjerniji državnik uz carevo koljeno, carevo desno krilo i desno oko. — To ti je skroman čovjek, osrednjega stasa, prosijede glave, obrijana lica, ali pronicava oka kao sivi soko.Nije još u godinama, onako je sredovječan, ali su ga velike misli srvale, pa regbi da je staračac.Obučen je u oduljoj crnoj haljini kao kakav sveštenik, ali na kabanici mu je s jedne i s druge strane po carski orao, a to je obilježje osobite careve milosti.Drugijeh velikaša tu nije ni bilo, a Nikola je u carevu dvoru kao domaće čeljade, jer ga vladar voli i štuje. — Kad je car utažio gladne i nevoljne, onda će istom dopustiti da preda nj pristupaju različiti sveštenici i bogomoljci.Svakomu dobri car po štogod ljubežljivo reče, kaonuti što su sveštenici prosvjetitelji naroda: oni su so zemlje; pa ako so izvjetri, čijem će se onda soliti! — Tako bi on po jevanđelju.Prečasni je otac Janićije pred cara izveo po redu duhovnike, a napokon eto ti i mlada inoka Hristofora iz manastira Zavale, u Popovu Polju.Hristofor se skoro postrigao, pa to nije običan inok; on ti ozbiljno i ponosito hoda, pa sve kaže, da je prije vladao vitijem kopljem i oštrijem mačem.On ti se nije uvijao onako po kaluđersku pred čestitijem srpskijem vladarom.Car ga pogleda duboko, a inok progovori ponizno, ali otresito, kao što se pristoji plemiću: — „Gospodaru, Bog te podržao i uzveličao tvoje žezlo, a da jakom mišcom pokoriš neprijatelje srpskoga imena!“ — Nije ni iz daleka spomenuo crkava ni zadužbina, a car se osmjehnuo i ljubežljivo ga pogledao, pa mu ovako odvratio: — „I ti časni inoče, Boga hvalio i molio se za spasenje duša i za milu nam srpsku domovinu.“ — Svak je pogledao na skromnoga inoka i čudom se čudio da se usudio, da kaže riječ vladaru; kad tamo mučno s njime besjede i oci igumani.Nestalo inoka, a časni vladika Sava smjerno reče caru: — „Svijetla kruno, velika je promisao božja, i crkva se Kristova veseli da je primila u krilo svoje, kao pokajnika, sina Bosanske Crkve zovom mirskim kneza Bogišu Nikolića, a sada isposnika inoka Hristofora...“ — Njemu reče car: — „Milo mi je, časni oče vladiko, to je vrli sin mojega kneza Nikole; pa ko zna odlično služiti domovinu, znaće još bolje i moliti Boga za nju, a kad bude prava potreba, u jednu će prihvatiti krst, a u drugu mač, pa će prvi udariti na zlotvora otadžbine!“ Krene car put logora, a za njim vladike i po izbor-svećenici.Bio je u velike zadovoljan što je izvršio ovo dično djelo prama svojijem slavnijem pređacima, a u isto doba veselio se, da je utr’o suze nevoljnima, čiji se uzdasi do Boga čuju; molitve su im kao jutrnja rosa, pa što si dao siraku, to si zaimao Bogu, te sve piše u knjigu vječnosti.Ovo je mislio car i duša mu se radovala.Uza nj je stupao vrli Nikola Bučić i nije se usudio da mu prekine to rajsko uživanje: kad duša poje pjesmu ljubavi prama Bogu i bližnjemu. — Na pogled carskoga čadora pričekaju ga, uz razvijene svilene barjake, careve sluge, delije i plemići; najstariji mu vlastelin privede konja od megdana, pokrivena svilenom serdžakom, kite mu zlatne do kopita, sedlo se sjaje od alema, a voda ga za zlatnu uzdu prvi vlasteličić.Drugi vlastelin u isto doba prekrije cara grimiznijem plaštom, postavi mu na glavu carsku bisernu kapu i premetne mu preko leđa petrahilj, što je obilježje carske vlasti. — Tako se sjajno uresila gospođa carica i kralj Uroš, te promijenila porušeno pokorničko zavjetno ruho, a za priček gospode Trebinjana, poklisara Republike Sv. Vlasi i Sv. Marka.Eto ti nekako između velikaša, plemića i levenata Gojine, udovice sebra Dobroja iz Veličana, koji je poginuo u banovoj krajini, a ona teško pomrsila pameti, pa bježi po gori i nije je strah ni od mrkoga vuka.Kad vuk zavija, a ona onako u otrancima sune se u mrklu noć prama onoj strani, pa isto previja, tamo ona, glasom kao vučica.Vuk je pričeka, a ona ga gladi kao da je pseto...Izgubila je glas i zvijeri očima kao zvijer, a kose joj onako nakostrušene i prekrile joj upali blijedi obraz.Sunula se put Uroša, što bi rekao: što bi, pa zavije kao kurjačica, uhvati ga za desnicu, pogleda u nj nekako žalostivo, i vikne, a da svak čuje: — „Gospodičiću, bolji je vazda vuk od čovjeka; ali mi se ti, ranko, čuvaj od vučjega plemena...“ — Pogleda mrko kao vučica na čeonika Vukašina i umaknu u šikarje, a svak se skamenio i niko ne će za njom...Car se na to sablaznio i nešto će lagano carici, a ona poblijedila i pogledala plaho put Vukašina i oca Janićija, koji reče: — „Na zdravlje, Svijetla Kruno, učinio si što si žudio, a Bog će ostalo dovršiti!“ A car: — „Sve čovjek ufa od milosti božje. — Čovjek nalaže, a Bog raspolaže!“ — Janićije osokoli caricu, a da čuje i mlađani Uroš: — „Bog je istina, a vračarija je laž i tlapnja!“ — Visoka se gospođa ipak nije razvedrila u licu, no još jednom pogledala put one strane, gdje se kotrljala kroz crnu draču sirota Gojina.Napokon uzdahne duboko.U to se izvukao Vukašin i nestalo ga; činilo mu se, da svak gleda na njega, da je kao krivac...Bog počešće šalje nam prikazanije i opomene preko ništetne i sudrljane čeljadi, a Vukašinu se pričinilo da je nastrana Gojina u nj uprla prstom i da nešto teško narodu prorokuje.On je bio velik junak, a bježao je ispred jedne jadnice, te ga tjerala i ne dala mu mira...Svakako, ovo je bilo propuštenje božje, ovdje je bio prst božji!Ovo je dobro vidio otac Janićije i prekrstio se, a da bi odalečio svako zlo i napast od cara i od careve porodice. Oko čadora pristupilo nekoliko ćefalija, osobito od zapadnijeh strana, a da obavijeste gospodara o upravi srpske zemlje.Tu se Dabiživ s Trebinja približio poklisarima grada Dubrovnika i razgovara se o poslima i o trgovini na granici. — Protovistijar Nikola najprije prikaže caru lijepo prepisan zakonik.Vladar prihvati knjigu majstorski miniranu na finoj pergameni i proštije na glas, uz veliko zadovoljstvo: „S že zakonik postavljaem ot pravoslavnago s bora našego s prjeosveštenim patrjarhom Kir Joanićjem i v semi arhjerei i crkovnici, malimi i velikimi, i mnoju blagovjernim Stefanom i vsemi vlasteli carstva mi, malimi že i velikimi“. Brže ga prolista i postavi ga svojom rukom na srebrni kovčeg, pa reče protovistijaru: „Hvala ti, moj vjerni Nikola, prije će sunce pomrčati, nego će se ugasiti tvoj žarki rad, namijenjen meni, mojoj kući i srpskomu narodu.Ti si moj milosnik, na tebi je veliko breme moje carevine, a osobito odgoj dragoga mi Uroša, moje uzdanice!“ Nigda nije vladar ovako otvorio srca, pa će Bučić skromno prekrstiti ruke na prsi i ovako će svomu velikomu gospodaru: — „Mili gospodaru, tvoja mi je mila besjeda cigla nagrada, a kad uživam tvoju milost, drugo mi i ne treba...Što radim, to izvršujem veliku namisao tvoje svijetle krune — druge zasluge ja nemam!“ Car milostivo naredi, da bi najprije došli preda nj vlastela grada Dubrovnika s Mletačkijem poklisarom, biva Nikola Đorđi - i Dubrovčani Marin Bunić, Šimun Benešić i Dživo Crijević.Poklisari su najsjajnije odjeveni, sve u skrletu i u kadifi.Pratidžije se svijetle u suhu zlatu, a na dobrijem su konjima pozlaćene uzde i biserom kićena sedla. — Odmah poklisar Sjajne Mletačke Republike poklonio caru tri divna konja, tri arapske lastavice, sve u suhu zlatu s kitama do kopita, a biserom do stremena.Ruku postavi na prsi i umiljato veli: „Poklon ti, Svijetla Kruno, od Sjajne Republike Sv. Marka i od dužda Andrije Dandola!Božja providnost s tobom se, Care, služi...Sve je kršćanstvo oči u te uprlo, navlaš grad Mleci, te blagosivlje Boga i moli ga, da te, Svijetli Care, uzdrži u svojoj milosti!“ Dubrovački je poklon: divan mač, vas okovan alemima i posut biserom, a u balčaku mu sveto drvo krsta.Carici prikažu vijenac od bisera, kralju Urošu uru, svu od suha zlata, a još k tomu bijeli kalpak i čelenku s orlovima, sve posuto dragijem kamenjem.Nigda bogatijega ni dražega poklona nije poslao grad Dubrovnik!Ovako umilno progovoriće Bunić: — „Presvijetli Care, milostivi zaštitniče!Dubrovnik je skroman i malen, ali je srce njegovijeh sinova veliko i kuca za tobom, Svijetla Kruno!Vlastela i pučani ne mogu ti poslati drugoga dara, nego svoje srce, pa te mole, da usrećiš njih, njihove bogomolje, njihov grad...“ Još je htio dalje, i bio je kleknuo na jedno koljeno, ali ga car podigne i ovako prihvati milostivo: — „Hvala vlasteli ljubljenoga mi Dubrovnika!Moja je skrb velika za taj mili grad, pa eto me u nj na zavjet.Molim dičnu vlastelu da me pričekaju kao prijatelja i brata, a to mi je najbolje veselje za života!“ — Poklisari su ronili suze od miline radi careve dobrote.Ćefalije se čudom čudili, jer su se svi nadali da će car osvojiti Drbrovnik i postaviti tu prvoga ćefaliju, da u ime carevo vlada.I Vukašin je do zadnjega časa mislio da car krije tajne osnove, a eto se sada uvjerio, da su Dubrovčani svojom kreposti i poštenjem predobili Silnoga Dušana, dakako velikodušnoga cara. — Vladar i Mlečiću milostivo reče: — „Mila mi je poruka i poklon Sjajne Republike Sv. Marka!Nadam se, da će ista s nama složno uprijeti, da odaleči umom i mačem sve svoje neprijatelje, a ti su dakako i neprijatelji srpskoga naroda...“ Razgovarao se napose s Dubrovčanima i odobrio granice vlasti sv. Vlasi, to kako mu je kazao sluga Vukašin, da žele vlastela: od grada Sokola do Loišća, a k tomu Lastovo, Mljet i ostala ostrva do Cavtata, o čemu će napose udijeliti carsku povelju.Spomenuo je harno kako su Dubrovčani privriježili u nevolji tetku mu Nedu. — Za čas car ostavi državne posle i zapita Benešića: — „Vlasteline, kako je prečasni arhiepiskop Saraka?“ — „Dobro, Svijetla Kruno, i veseli se Tvojemu dolasku, a tako i sve naše sveštenstvo“.A car: — „Da, Dubrovniku se ponositi svojijem sveštenstvom, te zna čuvati čistu vjeru, a državni ih posli ne more, jer je to samo zadaća vlastele.Tako je najbolje!I ja želim da bi tako radili i moji duhovnici, da bi bili sluge crkve i otara, biva pravi učitelji naroda, po primjeru svetog našega pređaka Save...“ Janićije pogleda preda se, a onda nakon malo ozbiljno na vladiku Zahumskoga i na neke druge sveštenike.To nije izbjeglo caru; pa reče svomu velikomu svešteniku: — Oče Janićija, mi smo puno harni gradu Dubrovniku, jer nam je poslao najsjajniju uspomenu — Sveto Drvo Krsta, što nam ga je predao otac Helije, a ti ga prihvatio kao sluga Božji.To je najprvo obilježje našega prijateljstva i sloge!A Janićije: — „A ti si ga, mili gospodaru, odmah priložio Domu Pandokratorovu zovom Dečani, a da ti je na zdravlje i na spasenje duše!“ — „I za pokoj vječni mojijeh svetijeh roditelja!“ — Spomenuće zatijem poklisarima kako je naredio Dabiživu u Trebinju: „da ne uzima Dubrovčanom ni carine da ni koega dohodka ni trgovcu Dubrovačkomu ni Vlahu ni Srbinu da ni komu, a kto grede u Dubrovnik, iz Dubrovnika; i vsaci vlasteli, koi te stojati po Dabiživje, da ne uzima carine tezi do veka ni u sina kralevstva mu da ni u koga nastoešago kralja u Srblih“ — Zahvali mu Crijević: — „Doživotna je harnost i iskrena ljubav grada Dubrovnika prama Svijetloj Kruni, veliki i milostivi Care, nepresušivi izvore dobrote!Mi se dobro spominjemo, kako si nam utažio gladinju bolest u mučno doba, i dopustio poveljom da nam je slobodno kupovati žito po: zemli i po gradovjeh kralevstva ti, da nam nikto ne zabavi...Na moru su bili gusari, a tvoja nas je desnica utažila; da je milostivi Bog ojača!“ — Nastavi povjerljivo Bunić: — „Moj je časni brat polovicu rekao istine...Dobri je car još naredio, u teškoj zgodi, da niko trgovcu Dubrovčaninu ne uzme ništa bez kupa, ni samo kralevstvo da ne uzme silom bez kupa, razvje da si prodaju, slobodno hode po zemli kralevstva ti...A što nije tvoje Veličanstvo za naše bolje učinilo?Bog poživio blagovjernoga i Bogom postavljenoga Cara Samodržca Stefana Srblem i Grkom, i Blgarom i Arbanasom i zapadnjei stranje i s Bogodarovannoju ti Bogočstivoju i Hristoljubivoju Cariceju Avgustieju Kira Elenoju i s v zljublennim i blagovjernim im sinom, kralem Urošem...“ Svi podignu desnicu i kliknu jednoglasno: — „Na mnogaja ljeta, podrži Gospode!“ — A poklisar mletački: — „Per multos annos Deus salvum fac, vivificet et glorificet magnificum Dominum Imperatorem Slavoniae Stephanum!“ Po tomu pristupe, po redu, da celivaju carevu desnicu, te će se milostivo s njima oprostiti, a Dubrovčanima će opet: — „Pozdravite mi vlastelu i pučane, gospodu grada Dubrovnika i kažite im, da Dušan dolazi u pohode braći svojoj prve nedjeljice.I da ste mi zdravo!“ — Tu se našla i carica s Urošem, i to je bio kao domaći oproštaj. Poklisari se lijepo uputili niz Vrpolje s razvijenijem zastavicama, a uz to će kliknuti s planine istanova ona nesretna Gojina: — „Jaoh, bijeloj golubici s crnom vranom, jaoh, Slavi s Elizabetom!Vuk dlaku mijenja, a ćud nikadara!Gledaj se, Care, vuka i gavrana!“ -— Vikala je kao pustolovica ili zlogodnica, a Janićije se zlu domišljao i uz prestravljenu caricu i Uroša pobožno metanisao: — „Pomiluj Gospodi, raba svojega i sakloni nas od svakoga zla i ne uvedi nas u napast!Pomiluj Gospodi, u velikoj milosti tvojoj. — Amin!“ Vijeće grada Dubrovnika mudro odredi, a da se najdostojnije pričeka car Dušan i za svaki sesterij (dio grada), za bolji red, imenuje kapitane: za Placu, Pustjernu, S. Mariju, Sv. Petra, Kaštio, Sv. Vlasi (na dva mjesta), Sv. Ivana, i za Sv. Nikolu.Za Placu je Marin Lukarić-Bunić i Nikola Lukarić.Vladar će stignuti u oči Svisvetijeh. — Prije tri dni o tome se neprestano govorilo, osobito kad su telali telalili po gradu, da se svak spravi na priček. — Pred crkvom je Sv. Vlasi, ispred Luže, Orlandov stupac, a tu se s nekijem ponosom popne Milgost telal, da ga svak vidi, pa, po običaju, tri puta izasebice zatrubi, i tri puta oglasi, kao da pjeva: — „Čujte malo i veliko — vlastela, pučani, kmeti, sluge i ostali!U oči Svisvetijeh će usrećiti naš grad Svijetli Car Dušan, da mu je čast i slava!Pristupite kao i na Sv. Vlasi pod barjacima, i klanjajte se Velikom Vladaru, Dobročincu grada Dubrovnika“. — Krasilo se dan i noć, osobito po crkvama i po kaštelima, a da bi se car nagledao ljepote i moći grada Dubrovnika.Svak onako čišćahan, opran i obučen, skladno trholio u grad, pa i najgori čobo nazuo crvene nestve od kordovana s kljunom i repićem na peti.Baš je to narodno veselje!Svakome je na licu radost, kaonuti što se tako lijepo pričalo o caru.Narod je vrvio pješice: selo po selo s duhovnicima, kao ono o Sv. Vlasi.Osim seljana, još bi se kogod dovezo u galiji ili dojezdio na konju, a to su ti različiti poklisari iz daleke zemlje.Na Pilama su i Pločama odila po dva kapetana, da svakoga dobro uoče, te obavjeste vijeće što je i kako je u gradu i okolici... Zvonila aba Marija, a preko Pila će dva redovnika, dvije dumne i dva viteza Bošnjaka.Na straži su Vlaćo Bobalić i Klime Držić.Oni ti odmah poznadu Domanju Bobalića, te vojvode Gregorija Gojslavića i Strahinju Vučinića.Trojica su im nepoznata; ali kanonik jamči: fratar je Malobraćanin iz Bosne, pa i dumne; pristaće sva trojica u gradu dva-tri dni, onda će na galiji put Rima. — Na ovo će ih kapetani pustiti da bi uljegli preko mosta u grad, jer Domanji vjeruje vijeće.Oni umakli, a Držić šapne Bobaliću, a da ne čuju sodati: — „Ono je u istinu fratar; a dumne su dumne kako i ja fratar...“ — Vlaćo: — „Vidio sam...Ona starija oholo gleda, kao da joj je vas Dubrovnik na malome prstu; a mlada je plaha, ipak ponosita, zvrče joj oči, to su ti dvije žeravice... “ znali su svakako da ono nijesu dumne, ali kad su pod okriljem onoga lukavoga kanonika, slobodno je poznato vijeću ko su i što su. — Kanonik se odjednom zaustavi kod velikoga studenca prama Garištu, a tu je odmah manastir i crkvica svete Klare.Lagano će onoj starijoj dumni: — „Ovdje ti je, svijetla gospo, kavez naše golubice, pa je dobro da je vidiš prije nego poleti...“ Fra Fabijan je nešto čuo o golubici, no slobodno nije razumio...Opet reče šapatom dumna starija Bobaliću: — „Kanoniče, neoprezan si, ja nijesam svijetla gospa, nego majka Elizabeta, a ovo je sestra Elizabeta — i ništa više... “ Ove je posljednje riječi čuo i fratar, a to je navlaš hotjela dumna da naglasi, pa će onda i fra Fabijanu: „Oče, tvoje su nam molitve mile, preporuči nas Bogu i Djevici Mariji - Zbogom!“ Nije im se ni poklonila, no samo zamahla desnicom, a to je obilježje, da su joj u milosti.Mlada se sestra nešto osmjehne i lagano krene glavom, prihiti za verižicu na vratima manastira i zazvoni, kao da su i one odavna dumne sv. Klare. — Pogledaće iza rešetke, ispred svjetiljke, postarija dumna i zapitaće: „Hvaljen Jezus!Ko je?“ A starija, kao da zapovjeda: — „Vazda budi!Majka Elizabeta iz Sutjeske s drugom sestrom.“ Vratarica joj odmah otvori, baš kao da je poznala dumnin glas, a ona ozbiljno uljeze i reče joj, kao da sve zna i pozna u manastiru: — „Reci majci Ursuli, da je čeka sestra Elizabeta...“ — Do malo časa eto ti opatice — i pričekaće najsrdačnije onu inostranku.„Dobro nam došla, presvijetla gospo, ova se božja kuća veseli da primi u goste vas — dvije odlične gospođe, kršćanke na glasu...“ — A gospođa: — „Do sada u Dubrovniku, osim kneza, samo dvojica znadu da sam ovamo s kćerkom, pa tebi, časna opatice, nemam ništa zatajati, tebi osobito vjerujem i cijenim u velike ovo sveto mjesto, pa što se ovdje uradi, to će biti tajno i ozbiljno...Mi ćemo se, ako Bog da, do tri dni zavesti put Napulja, kralj nam se nada, te je poslao tri galije prama nama, ali ja ne mogu nikako da ne vidim slave Dušanove i što će sve da uradi u ovom gradu...Nikako ne bih usnula pod ovijem svetijem krovom, a da prije ne vidim, još večeras, vašu učenicu, koja mi je toliko mila, pa otkad sam joj kumovala na krstu, nijesam je vidjela ...To je davno bilo, a sad se istom spominje...Ona je starija od moje Elizabete samo godinu dana, pa sam onda sretna bila, onda mi nije tištio čelo teški i mrski vijenac... “ Kao da se odjednom pokajala što je tako povjerljivo besjedila majci Ursuli, pa će ovako prama kćeri: „Mi nemamo, draga kćerce, boljijeh prijatelja od majke Ursule, a ni boljega manastira do ovoga, u ovome kršćanskome gradu, pa drži dobro na pameti, kad bude zgoda, evo ti ovdje dobrijeh duša, evo ti ovdje svjeta, evo ti ovdje i učiteljica za našu zemlju, za tvoju, ako Bog da, veliku postojbinu...“ Gospođa se mlada zacrveni i pokloni ozbiljnoj vladici, a sada dumni svete Klare.U to, po želji gospođe, eto ti Slave i skromno će dumnu pozdraviti, a Elizabeta će prihvatiti, kad je dobro sagledala dva i tri puta: — „Dobro mi došla, moja dušo, to je davno bilo, vrijeme leti kao voda, i ništa ne ostavlja; ali se ja dobro sjećam ... onda sam bila kao na zdravlje ti sada, mlada i čestita, nadala sam se dobru, a nada je najljepša na svijetu...Bila sam ti kumom na krstu, a sad je došlo vrijeme, da se vidimo prije no ostaviš ovaj sveti dom...Tebi će se brže osmjehnuti sreća, resiće ti glavu zlatni vijenac, a to nijesi ni u snu snjela, no neka ti to prva navjesti tvoja mokra kuma, koja će ti biti kao majka, jer majke nemaš, a tvoj je otac okrunjena glava, onamo daleko, gdje sunce ističe,..Dosta, to ćeš sve poslije doznati; no sada evo ti prve prijateljice, moje mile kćerke Elizabete, i kada budete u burnome svijetu, kad vam bude težak vladalački vijenac, svjetujte se i pazite se, a ne dajte da vas vuhveni ljudi varaju, budite prave prijateljice...“ Sad je istom bilo jasno Slavi, da to nije koludrica — i da nema majke, a ostalo je za nju bio velik jaz, velika tajna, pa nije znala kud će ni kako će, nego će odjednom kleknuti pred majku Elizabetu, i ovako će joj uz plač otkriti žalost srca: „Ja nemam majke, pomozi me ti, majko duhovna!Ostali kažu da me vole, ali me svi eto jadnicu ostavljaju kao slamku među vihorove, siroticu bez igdje ikoga...Ti si mi prva priskočila u pomoć i dovela mi milu prijateljicu...Zagrli je Elizabeta i jako je privine k srcu, pa ganuta reče: — „Da, Elizabeta će ti biti kao sestra, budite kao da vas je jedna majka porodila...U svijetu vas čeka jedno te isto zvanje, jedna te ista sreća!“ — Kad ovo rekla, poblijedila u licu, a ne prolila ni suze, no se ustresla kao prut i pogledala nešto plaho...Mlada Elizabeta s obje ruke privine Slavu, to kao da joj se sestra vratila s daleka puta; činilo joj se, da su negda rasle zajedno u djetinjstvu, te da su se sada opet našle i sastale.Tako je čuvstvovala i dobra Slave, pa kad srce poji pjesmu ljubavi, onda riječ zamukne u grlu.Prva progovori sestra Elizabeta: — „Ovo mi je najdraži trenutak u životu; što sam tražila, to sam našla, drugu milu, prijateljicu od srca, sestru, pa, ako Bog da, ne ćemo se, barem u duhu, nigda rastati... “ A Slave, onako iznenađena i iznebušena: — „Bog mi je svjedokom, da ću te voljeti, draga sestro, i svako ti dobro željeti kao i samoj sebi...“ Drugo nije znala da kaže...Potanko joj pričala o svome djetinjstvu, o milijem roditeljima, a to su joj dosada vlastelin Matko i vladika Deša, pa je sve kazala, a samo je zatajala jednu tajnu, tu je nevinu tajnu zadržala u srcu, a ipak ona lukava dumna i za to je doznala, te ovako rekla iz tiha Slavi. — „Brže, kćerce, ostavljaš kuću svetinje, u ovome si se Krstovu domu naučila što je posluh, pa kad ustreba, znaćeš pregorjeti i samu sebe za korist otadžbine, s toga valja onaj čas, kad stupiš preko praga ove crkve, da zakopaš pod isti sve požude srca, to što plahost-mladost može začeti...Vijenac je težak na glavi, pa ko mnogo čuvstvuje, slobodno se ne će za dugo nanositi zlatne krune...“ — Na ovo Slave opet brizne u plač i odgovori gospođi: — „Majko moja, oprosti mi, ali neka mi se iščupa pusto srce iz njedara, ne ću sakratiti a da ne ljubim Boga i iskrnjega...“ A Elizabeta prihvati: — „Nikud bolje!To se baš od tebe i traži, jer ko ljubi Boga, gradi mu crkve i otare, te ne dopušta da neznabožac podiže opaku pest na osjen crkovni, a da huli i pljuje na Boga i božjega sveca.Ono nije naš iskrnji, te se roti proti Bogu i Hristu; a ko Stvorca psuje i tlači, valja da mu se ime zbriše s lica zemaljskoga, pa je sve te neznabošce pravome kršćaninu satrti, jer su još za života osuđeni na oganj vječni, pa neka ih vatra zemaljska spali prije no oni spale sveca božjega, koji moli pred licem Jaganjca za otpuštenje grijeha svega čovječanskoga roda.Ovo su sinovi Antikrstovi i preteče pakla, pa ko se s njima druži, postaje dionikom Velzevuvova carstva, osuđenikom u pakljenijem mukama.Ko vjeruje u crkvu božju, to je naš iskrnji, njega valja ljubiti kao samoga sebe...Ostalo je sve grijeh i stramputica, a na istoku je dosta preteča hudobe i Antikrista, pa je vladarima složno iščupati kukolj s njive Gospoda Boga...Ovako se je vladati božjoj pomazanici, ako želi da joj Bog blagoslovi carstvo i udijeli svoju milost...“ A Slave: — „Žena je od Boga odabrana da čuva tajne svoga druga i da usreći domaće ognjište!Bez božje volje ne će pasti ni listak s gore, pa eto mili Bog čeka grešnika da se pokaje, te pokajan, da dođe pred božje milosrđe...Žarko sunašce grije dobre i zle, a nebeska im rosica svejedno natapa polja.Bog pedepše samo stvrdnuto srce, a ostale grešnike čeka na pokajanje; pa i vladar valja, da svoje podanike drži kao rođenu djecu, da ih istom ljubavi njeguje i vlada; ko je pak sašao s puta istine, povratiće se, kad vidi, da će ga vladar privriježiti kao otac svoju djecu.Bog nam je darovao dušu i život; a to nam ne može niko dati do Boga, pa kako čovjek to ne može dati, tako ne može ni oduzeti.Jevanđelje je ljubav, a dobar pastir brine se za svoje stado, dao bi život za svoje stado, on gleda da svojom dobrotom skupi sve ovce, da tako postane jedan pastir i jedno stado...Prosti, moja dobra majko, ali ja ovako volim iskrnjega, jer je Krist sašao na zemlju da otkupi rod ljudski, a ne da ga sažga u ognju vječnomu; ne sudite, veli, da ne budete osuđeni.Ko smućuje braću, ruši očinski dom, to je ubojica svoje braće i stignuće ga pedepsa božja, a Bog prima skrušena grešnika u vječni život.Ljubav je od Boga, a mržnja od hudobe, pa će se carstvo zemaljsko podignuti ljubavi dobra vladara, a srušiti mržnjom...Ovako će se vladati pravi vladar, a vladarica će čuvati da joj ne sađe drug s puta istine, da ne ucvijeli sirošaške, jer je teška nevoljnikova suza, pa ko taži jadnike, uzdiže Bogu crkve i otare - njegova je molitva uslišena pred prijestoljem Svemogućega...Bog poznaje tajne našega srca, pretresa ih i sudi, te mu se ne može ništa sakriti i mi smo svi u njegovijem rukama, kaonuti božje stvorenje, on će suditi kralju i robu istom mjerom, dapače car će jače odgovarati, njemu je više bilo i udijeljeno, on će veliki račun pred Bogom dati, ako ne bude po duši obračunao svojijem podanicima, na ovoj zemlji...Odgovornost je vladareva velika...U to se ime tresem, a kad samo pomislim na vladanje, jer jaoh ti se onome vladaru, te je na sablazan svojijem mlađijem na ovoj zemlji! — Prosti, moja majko, što sam ovo rekla, ali nijesam mogla zatajati pred tobom, pred Bogom, koji ne će pretvaranja, nego najvoli iskreno srce, i iskrenu molitvu ne će zabaciti, baš kad ga budemo molili u najžešćoj potrebi, on će uslišati i pomoći nas — i naše podanike...“ Elizabeta se gotovo skamenila; činilo joj se da ovo govori prorok, da joj prijeti prstom vječnoga suda, pa nije znala što će, no je gledala ono dobro djevojče, koje tako bilo skromno, a njoj ipak izreklo strašnu osudu. — To je slušala i opatica.Do sada se ni najmanje nije uplitala u ovo teško pitanje; kaonuti što su duše božje i u božjijem rukama, ali nije moglo na manje, zaplakala se i zagrlila Slavu uz ove besjede: — „Kćerce moja, blažena si i čestita, jer si pravedna i čuvaš istinu u svome srcu, a blaženi su, veli božja mudrost, koji čuvaju puteve moje.Čujte nauk i budite mudri, i nemojte ga odbaciti.Blažen čovjek, te sluša mene i bdije na vratima mojijem vazda, i pazi na vratnicama vrata mojijeh.Ko mene nađe, naći će život i zadobiće spasenje od Gospoda. — Ti si našla Gospoda i u njemu živiš, a on u tebi, i pozvana si da vršiš veliku zadaću u svom srpskom narodu, narodu dobre duše i čista srca, te je dostojan da zamjeni na istoku stare narode, koji nijesu htjeli da čuvaju odluke Gospodnje i nijesu dostojni da im se ime sahrani u knjizi života...I Dubrovnik će čuvati svoju zlatnu slobodu dokle bude u njega vjere, dokle bude pouzdanja u Svetoga Vlasi; a kad toga nestane, pašće za dugo u zaborav i ne će znati na čemu je ni kuda će, samo će ga probuditi iz mrtvila i uskrisiti divne gusle javorove, naučiće ga gusle, da je krv mučenika kvas slobode, i Dubrovnik će oživjeti zadahnut svojom starom slavom, a da kao prvak, opasan novom snagom, ohrabri braću preko brda, da budu čili i ustrajni u čuvanju narodnijeh svetinja — to će nam objaviti novi dan, zvaće se dan srpskoga preporoda, pa će se složna braća po krvi poznati, a samo će se spominjati istrošena starodavna pisma i polomljeno zlamenje na plemićkijem dvorovima, tad će vladati jednakost, jer će nas srpsko ime svijeh združiti u jedno složno bratko kolo... “ Ovo nije govorila skromna dumna Svete Klare, no gorda vladika, iz drevnoga vlasteoskoga doma, drugoj oholoj gospođi.Zanijela se u duhu i stala je pred njom kao stravični grom, te nikome ne prašta, a najprije udara u visoka brda, obara drevne hrastove i visoke jele.Stala je nepomično kao smrt, spustila ruke niza se i oštro se zagledala u Elizabetu, koja oborila oči i zamukla kao studena stijena...U to je na staroj manastirskoj uri zazvonilo ponoća, a teška oluja udarila, kao da će raznijeti one goleme zidine, e bi rekao, da se bore duhovi, jer more udarilo na valove, a kaštio Bokar odbija strašne talase, te huču, leleču i zavijaju, čini ti se da je tu ljudski pokolj, da čuješ usmrćivanje i samrtno hropljenje goleme vojske u napokonjemu skončanju, a Dubrovnik svemu tome odoljeva, kaonuti jak grad na tvrdoj klisuri.Vas se manastir trese od grmljavine, munja će za munjom kao da je sve u živoj vatri. — Elizabeta prepadena prekrsti se do tri puta, i ovako zaupi u košnji srca: — „U svijetu je borba do vijeka: u njemu ratuju neizmjerne stihije, vjetri s vjetrovima, valovi s klisurama, zima i vrućina, zvijer s drugom zvijeri, a kamo li ne će narod s narodom, čovjek s čovjekom...“ Bila je donekle ganuta.Na to će opatica: — „Istina je, da je svijet sastav pakljene nesloge, te se u njemu sve bori, a osobito duša s tijelom, sve bez prestanka, dokle je daha i živijeh članova; opet, veli gospod: - Vojevaće zaista proti tebi; ali ne će nadvladati tebe, jer sam ja s tobom, a da oslobodim tebe...“ Kad je izrekla dobra opatica ove posljednje besjede, duboko je uzdahla, sklopila ruke i zamislila se, slobodno je prorokovala uz vijekove o svom milom rodnom gradu i o srpskom narodu, te je vidjela da nad njim svijetli sjajna zvijezda i da ga sreća ne će nigda za nigda ostaviti, te je nada srpskoga naroda ista nada i vilin-grada... — Dvije su mlade djevojke duboko čuvstvovale i držale za ruku, kao da su rođene sestre, i na rastanku će se celnuti.Slave pođe u svoju skromnu ćeliju, a one dvije gošće u najbolju dvornicu, što je određena samo za priček poglavice reda. — Svu božju noć nije ni oka zažela Elizabeta, kaonuti što su je u dušu spečalile one strašne besjede.Vihar je prolazio, a samo se još čulo kao iz izbe duboko stenjanje i srkanje mora ispod Bokara, baš kao da tirjanin davi jadne tamničare u tamnoj izbi, pa im jedva čuješ zapomaganja, leleka i jauka...Ustravila se gospođa, te misli da se neko šulja oko njezinijeh vrata, a ono šeta na dno hodnika drevna manastirska ura, te se svaki put Elizabeta u sebi prene kad škrgutne i promuklo zakuca ure.Mlada odmah zaspala i smiješila se u snu, a prsi joj bujne, bijele kao labudovo krilo, istom se nadimale, kao more kad ga večernji lahor poskorupi.Bila zadovoljna, jer je premetnula bijele ruke, a nehajno se položila kao na tratini vila...I Slave je duboko zaspala; diše na mahove, kao da je nešto mori, te u snu uzdahne i trgne se, kao da bježi ili da se straši...Vjetar se utaložio, more se stišalo, pa šumi kao da rijeka teče ili da voda pada niz stijene, te pjeva čudnovatu pjesmu, pjesmu žalosti i veselja, a niko je do kraja ne razumije, ne razumije mu stravične ćudi...U to se Slave teško zaplakala... klekla je s kraljem Urošem, svojijem mladijem gospodarom, pred postelju čestitoga cara Dušana, koji ih blagosivlje i daje Urošu carsku krunu; ali ti ne da Vukašin, da se car ni s dušom odijeli, no izvadio krvav mač i šulja se uz postelju da otme krunu...Car to vidi i izdahne, a Vukašin zaćera u grudi mladome gospodaru krvav mač...Slave vrisne u strahu, a uz to zazvonila aba Marija na crkvi manastira Sv. Frančeska...Ustresla se kao da je to java — i molila se Bogu, pa završila: „... i ne uvedi nas u napast, oslobodi nas oda zla — amen“ — a baš se onaj čas s Drvarice odriješile dvije tanke zlatajli-galije, te će put Cavtata pred cara Dušana Dživo Minčetić, Junio Sorkočević i Paše Gučetić, da ga časno pričekaju i dovezu s carskijem dvorom u vladajući grad Dubrovnik. „Tako ti je brzo stigao Nikola Lukarić iz Karavlaške, tomu se baš čuditi...“ A arhiepiskop Matku Minčetiću: — „U istinu, vlasteline, Nikola može ponosito kliknuti kaono Cezar: veni, vidi, vici (dođoh, vidjeh, pobjedih!) Donio je od kralja Vlajka četiri pisma: za cara, za Uroša, za naš senat, četvrto je za tebe, a u njemu je (kaže se) pismo i za Slavu...To ti je, gosparu, od časti!Navlaš se veseli na te radosne glasove Republika Sv. Vlasi...“ Ovaj se govor započeo na posjedu u arhiepiskovu dvoru, iza Stone crkve, na Pustjerni, u oči careva dolaska u grad.Svemu se tome Matko učinio nevješt, a tako i gospođa Deša, dapače se u svojoj skromnosti i zašitkovila.Svi su se pogledali, a kanonik je Domanja kao namignuo fra Fabijanu, gospođa se Katalena Nikolica nekako snebivala, kao da joj u velike bilo stalo, a Gregorije Gojslavić i vojvoda Strahinja Vučinić bili su ravnodušni, pa regbi da su se tome odavna i nadali. — Vijest je za čas omela razgovor, te prvi počne kanonik: — „I ta je igra svršena!Eto Bogu hvala, da mi je po nešto odahnuti i pristati na jednom mjestu, jer sam utr’o pete skićući se od nemila do nedraga, od dvora do dvora...“ Na to se svi grohotom nasmiju, a Vučinić reče lakrdiju: — Da, nijesi pristao kao ni konjski rep o iljinštacima!..“ Pogledaće ga mrko Grigorije i poljepšaće onu krupnu: — „Kanonik i zbori i tvori, pa vesela domovina kad ima takijeh sinova, a Bosna ga ponosna kuje u zvijezde, kaonuti mudru glavu, prvo svijetlo lice uz banovo koljeno...“ Fra Fabijan se nekako po običaju ugrize za usta, a to je obilježje, da mu je jako žao na to laskanje.Hoće da progovori, ali se brže domislio i ujio se za jezik...Prihvati prečasni otac Helije Saraka: — „Dolazi nam sutra dobri car s grančicom masline, a to je baš veliko veselje za svakoga!Kada Davor davori, vrata su znanja zatvorena, te nema veselja i dobrostanja u narodu, a do sada nas iskopa teški rat i crna morija, ali u zdravlje carevo opočinućemo jednom i s mirom ćemo barem moliti Boga“. — Na to reče svoju fra Fabijan: — „Bačena je kocka preko Rodopa i caru je istok otvoren!Za zapad mu deveta, pa je Dubrovniku u se i u svoje kljuse, što nam jamči novo prijateljstvo s Karavlaškom...“ A Matko: — „Ti se varaš, duhovniče, caru je Dubrovnik alem kamen, i doklegod mu na ramenu svijetla glava, on ga ne će nigda za nigda ostaviti.Mlada će careva nevjesta, duhovna kći grada Dubrovnika, vazda misliti na našega Sv. Vlasi i bdiće kao andio stražanin nad zidinama ovoga grada, te će uživati slobodu do božje volje.Drugoga mu pokroviteljstva i ne treba...“ Prihvati arhiepiskop: — „Sve kršćanstvo hrli pod pokroviteljstvo moćnoga vladara, pa eto su jutros na našoj galiji krenuli i svijetli gosti s hladnoga Dunaja, da se poklone caru i zamole ga da bi im bio zaštitnikom u nevolji.Na galiji su poklisari vojvode Albrehta II., njemački vođa Palman i sin grofa Goričkoga Menhart.U svojoj nevolji i svađi najvole da ih pomiri i tješi moćni car srpski, te mu i ovi Nijemci priznaju prvenstvo na istoku i na zapadu; a kamo li ne ćemo mi sinovi istoga naroda?Kad bi se to inačije radilo, bio bi nesmisao, jer je car srpski u istinu i car istočnoga carstva, kaonuti što su Grci božju grdno prestupili i carstvo će im poginuti, te boljijem u ruke zapasti, a kad ne bi Božja Providnost odredila srpskoga Cara za otkup kršćana, eto nam Turaka još za života na kutnji prag...To vidi i pametni vladar na Dunaju, pa u to ime najmilije mu je prijateljstvo s Carem Dušanom; a samo smo mi pravi slijepci kod očiju...“ — To je dobro razumjela i ženska glava gospođa Katalena, pa, nakon kratka razmišljanja, povladi besjedu i doda: — „Prečasni oče, ti zboriš kao sveta knjiga!Da nema nesloge, trebalo bi je potražiti kod Slovena, a ovako, kako smo, srnemo da objeručke zagrlimo kao slijepci Turke, te su nam na vratima, a samo nas može spasti od teške propasti sloga i priznanje jednoga gospodara.U nas je ona: — koliko ljudi, toliko ćudi, — i svaki bi ćefalija htio da bude gospodarem u svome kraju, ali to ne dopušta, Bogu hvala, jaka careva desnica, te će se pod njime podignuti veliko srpsko carstvo, a onda ćemo istom biti nešto u svijetu, pa valja, u ime sloge, da mu se pokloni malo i veliko...“ A Matko: — „I mudra Republika Sv. Marka, koja zna što čini, poklonila se caru, pa će sutra preda nj Mlečić kao pred svoga otkupitelja.Nama je jadna nada u Ugričića, kaonuti što nam je po svemu daleko, a osobito po jeziku i po srcu.Nama se je držati svoga, pa će biti u tom veličina grada Dubrovnika, čije će ime i oblast sinuti pod očinskom vladom miroljubivoga cara, a i Slave je čedo našega grada, i sve je spravno za naše blagostanje, da se širi moć i gospodstvo Dubrovačke oblasti po moru i po suhu“. — Na to prihvati Domanja: — „Ugričić nam je tu u susjedstvu, u Napulju, a car se ne će ni obrnuti u našijem zidinama, jer ga neka neodoljiva sila priteže put istoka, pa ćemo tako ostati inokosni, bez igdje ikoga — i prigrlićemo Loiša objeručke, jer nam je za leđima ban Stjepan, pa ne znam što bi Dubrovnik najprije izabrao...“ Deša: — „Vlasteline, kanoniče!...Iz tebe progovaraju otajne zidine manastira Sv. Klare...Jednom će se kazati, da je Bobalić bio mudar sluga bana Stjepana, ali u toj svojoj mudrosti zaboravio je na svoga Sv. Vlasi, što nije dopušteno nijednome Dubrovčaninu!...“ Ovo je mučno bilo Domanji, a i fratru.Tajna je eto prešla i u dvor Minčetića, a da kako, za to je znao i arhiepiskop, kaonuti prvo duhovno lice. — Sad je razgovor nekako postao napet i mučan, pa će ga završiti časni otac Helije: — „Dubrovniku je živjeti narodnijem životom, a sutra baš stupa u novo doba, u život, te će ostale susjede držati samo kao prijatelje, ali nigda se ne će osloboditi jednoga tuđina, da bude izmećarom drugoga...Dubrovnik hoće da bude, uz Dušanovu ljubav, svoj!“ — I ovako se svršio posjed. U ručanje doba, na Svisvete, trublje zatrube na svijem tvrđavama, a na crkvama zvona zazvone i zastave zatrepere.Sunce sjaje kao u proljeće, a more je tiho i osjeva se kao zrcalo.U prirodi je pravi sklad.Ovo ti je najsvečaniji dan, što ga je Bog dao!Narod će veselo: — „Evo nam Cara!" — I galije su letjele ispred Lokruma, a na Drvaricu prama kašćelu išetao u susret knez i senat u svečanom ruhu, te i arhiepiskop u plaštu, s kapitulom i s ostalijem sveštenstvom.Eto careve galije na pogled zidina, prama sv. Ivanu...Četiri poznata nam vlastelina: Dživo Crijević, Šimun Benešić, Andrija Lukarić i Marin Lukarić-Bunić razapeli nebnicu od plave kadife, a na njoj zlatne kite i zlamenje grada Dubrovnika, pirlitano i kićeno srebrom i biserom.Pred nebnicom je knez Pietro Justiniano u svečanoj crvenoj kukuljici, s lijeve Dživo Mata Žurkovića, do njega Nikola Lukarić, s desne vlasteličić sa zlatnom sinijom, a na njoj so i hljeb, malo sa strane zastavnik sv. Vlasi, ovišno straga Matko Minčetić, pa onda arhiepiskop s kapitulom, vlastela i sveštenstvo, te redovnici Sv. Frančeska i Sv. Dominika, onda vladike, pučani i narod, da ne možeš razvesti noge, sve preko igala, do iza kašćela. — U zraku, u vodi i na kraju sve je veselje...Niko za časak ni dahnuo - svi uprli oči u galije, a na jednom kao cigli glas odjeknuo s kašćela: — „Živio blagovjerni car Dušan!“ U to prihvatilo mnoštvo sve u složan glas: — Živio! — Tanka se galija približila kraju — i postavili posrebreni most.Prvi sađe, preko vezenijeh sagova, car, a za njim carica Elena, uporedo s mladijem Urošem.Djevojčice, kao bijele golubice, posiplju put ispred cara mirisnijem cvijećem, a prvi se pokloni knez: - „Milostivi Care i Gospodare!Dubrovnik ruke širi i skromno ti nudi so i hljeb; dostoj se primiti naš umiljati poklon, te uljesti u naš dom, koji ti otvara vrata kao ljubljenome ocu, svome dobrotvoru!“ Reče car: — „Jedva sam dočekao ovaj odavna žuđeni dan, da stupim u slobodni grad Dubrovnik, a da mu pokažem svoju osobitu ljubav i zaželim svaku sreću i napredak!“ — Arhiepiskop će blagosloviti cara i duboko će mu se pokloniti, kaonuti branitelju kršćanskoga imena; a zastavnik će mu položiti pred noge bijelu zastavu Sv. Vlasi.Tu su odmah u prvom redu i mletački poklisari ser Nikola Đorđi i ser Jakomo Venier, te će se i oni pokloniti u ime vladajuće Republike Sv. Marka: tako isto Gregorije Gojslavić, Strahinja Vučinić i Zahumka Katalena Nikolica.U to ti zapjevaju pjevači „Na mnogaja“. — Svukud je eto armonija: i na nebu i na zemlji, kaonuti što se pjeva slava Bogu na visini, a mir ljudima dobre volje na nizini.Car je po običaju ozbiljan, ali blaga lica, i ganut, da nigda tako, a tako isto carica i Uroš, te ponizno pozdravljaju svijet na sve strane.U cara je grimizna haljina poput rase, okićena zlatom; preko ramena i niz prsi ljubičasti petrahilj sa zlatnijem orlovima, a na glavi okrugla kruna od bisera.Tako je s vijencem i carica, a koprena joj s orlovima napada niz ramena.Urošu su kose niz pleća, na glavi mu kapa od bisera, a niz prsi carski orlovi.Car nikako nije dopustio da ga prati počasna straža, te je ostalo u Cavtatu do trista maćedonskijeh kopljanika.Iza njega će stupiti u pratnji čeonik Vukašin, protospatar Nikola, otac Janićije i dobar broj dvoranika i vjernijeh sluga, a k njima se pridružili, radi počasti, i poklisari Albrehta II., njemački vođa Palman i grof Menhart sa svojijem momcima.Narod sve kliče urnebesno...Car je blažen i oko sebe pogleda, te je uvjeren o srdačnom pričeku.Provešće ga mimo veličanstveni knežev dvor u novu crkvu Sv. Vlasi.On ti u poniznosti pred crkvom zamoli senatore da zatvore nebnicu i onako prosto uljeze u crkvu, a da bi celnuo moći od pomoći.Tu će na vrata glavom arhiepiskop, a s njime kanonički kapituo, te će na maštrapi pružiti caru krštene vode i časnomu ocu Janićiji, koji je u rasi i pod kamilavkom, kao prosti jeromonah, samo mu na kopreni povrh kamilavke bijeli krst.U crkvi je prvi put zaudaralo orgulje, a s jedne i s druge strane su vlastela i vladike.Car stupi bogoljubno pred otar, da se pomoli s caricom i svijetlijem sinkom, a u to će pred caricu Slave, kao vila u bijelu, i predaće carici mirisnu kitu cvijeća: — „Milostiva carice, dostoj se primiti ovaj poklon, obilježje skromnijeh kćeri grada Dubrovnika; malen je darak, ali je srce vediko...“ — Carica se osmjehne, zahvali dobroj djevojčici i pogleda je dobrostivo. — Car će odulje moliti, te se bogoljubno zagledao u čudotvorni kip svetoga Vlasi. — Časni ti otac Helije pristupi na otar, uzme na zlatni pladanj svetiteljevu glavu, okovanu dragijem kamenjem, pa će je dati caru na celivanje uz ovu molitvicu: — „Po odvjetovanju Svetoga Vlasi, Bog te oslobodio od svakoga zla — Amen“.Celnula carica, Uroš, pa i velikaši, a Vukašin kao da je zaboravio, jer mislio o drugomu — gledao Uroša hoće li pogledati na Slavu, koja ostala uz otar s nekoliko mladijeh vladika, te su za počast carici.Arhiepiskop progovori: — „Presvijetla Kruno, primi ovdje u osjenu crkovnom, u novom hramu našega parca Sv. Vlasi, najsvečaniji i najsrdačniji poklon od mene i od svijeh sveštenika Dubrovačke oblasti, te složno mole Višnjega, da te poživi i ojača tvoju vitešku desnicu za napredak i slogu sve kršćanske crkve i na slavu domovine, a da bi pastiri jednoga naroda kao braća u ljubavi radili za svoju duhovnu pastvu, koja je jedna kao što je jedan učitelj Krist“.Ovo omili caru i ovako će: — „Dobri vladiko, Bog te nadahnuo, da tako zboriš i tvoriš, a biće ti nedospjetna nagrada u cara careva, koji je vjekovječna ljubav i ne će mržnje na ovoj zemlji, jer vjere kršćanske bez ljubavi ne može ni biti.“ Časni otac Helije pruži desnicu ocu Janićiji i poljube se do tri puta obadva velika sveštenika na udivljenje svijeh redovnika i pravovjernijeh kršćana.Janićije je plakao od milinja i ponavljao: — „Jedan Krist i jedna duhovna pastva! “ — Istanova zaudara orgulje i car se svečano uputi put kneževa dvora, a sa svijeh strana prate ga vlastela u šitkovijem plaštima.Uz caricu su vladike, a odmah do nje Slave, koja ponizno gleda i vlada se u svemu i po svemu skromno i umiljato. — Knežev je dvor urešen kitama šimširovine, lovorike i mirisnoga cvijeća, a po stepenicama su istočni sagovi, e bi rekao da je priček u Carigradu.Car je kao u prijateljskoj kući, pa ti odmah zaželi da mu pristupe na razgovor po redu vlastela, da svakoga upozna, a prvi će na čast Nikola Lukarić, koji je donio pismo caru i carici od kralja Vlajka. — Car je do pred podne primao vlastelu i pučane, te se s njima milostivo razgovarao i slušao kako mudro zbore i skladno se podnose.U to zazvonila treća na stonoj crkvi Sv. Marije i eto ti kapitula s krstom, da pozove vladara na službu božju, jer su danas Svisveti, a to je za narod prvi Božić.Car će u crkvu s caricom i s Urošem, s njime je i otac Janićije protospatar i još nekoliko dvorana.Arhiepiskop čeka pred prijestoljem u sjajnoj odeždi, u desnici mu pastirska srebrna štaka, te je preda dijaku, stupi prama caru, dade mu da celuje sveto drvo krsta i uvede ga u prezbiterij, pa će ga posaditi ispod nebnice u zlatni sto; a tu je odlično mjesto za caricu i za Uroša.Ocu će pak Janićiju izvaditi svojom rukom krst iza pasa i zamoliće ga, da bi stupio s krstom niz prsi na prvo mjesto u horu. — Po tome ti prihvati štaku, blagoslovi, pokloni se caru i započe veliku službu božju uz podvorbu kakonika, to po vladičanskom obredu.Na počast je prama prezbiteriju dvanaest mladijeh vladika, vlasteličići su poredani niz crkvu, s jedne i s druge strane kao počasna straža, a knez je s vijećem i s poklisarima na prvom mjestu niže prezbiterija, sa strane evangelja.Carica preko službe češće pogleda na mlade vladike, a tu je i Slave.I Urošu se kao nehote otimlje pogled na Slavu, a ona se zarumenila kao rumena jabuka, jer se sjetila da je gledaju, te jedva čeka, a da bi se dovršila služba božja. Arhiepiskop podijeli pastirski blagoslov i potpuno odriješenje, onda zapjeva „Tebe Boga hvalimo“; po tomu car krene niz crkvu, kao što je i došao, put kneževa dvora. — Kad je bio do velikijeh vrata, usudiće se dvije dumne, te se utiskuju između velikaša, da ih vidi vladar, kao da će mu se pokloniti.Starija će šapatom mladoj, da je čuje car; — „ Presvijetla se kruna malo sjeća onoga turnira u Prizrenu... “ Bila je mrka u licu i gledala kao bjesomučna.Car se okrene put one strane i popostane, kao da se nešto zgodilo, pa se prekrsti na vratima, i nešto će u sebi, a blago mu lice postalo nešto sumorno.Dumna se odmah uklonila s puta i sama će sobom: — „A sad da zna kako ga pratim po svijetu kao bijes...“ Nije se ni sjetila u onoj očajnoj borbi duše i u tiskanju između naroda, da joj nestalo mlade dumne, koja se pridružila fra Fabijanu i Domanji, te će brže iz crkve, na mala vrata, put Drvarice, gdje je bila spravna galija...I zavezla se u pučinu put Italije, a tad istom kanonik progovorio ustravljenoj Elizabeti: — „I tako sam te, svijetla gospođo, oslobodio od napasti, jer je banicu svladala mržnja, te ne zna da se otme strasti; a Republika Svetoga Vlasi sve pamti i svaku mjeri na tankijem terezijama...“ U večer je Dubrovnik vas u ognju: crkve rastvorene, pred njima gore duplijeri (voštane buktije), a na otarima i po stupovima voštanice.Pred svetijem je Vlasi zasađeno oko pedeset barjaka, kaonuti što je stigao silan narod iz okolice i utaborio se kao vojska po Prijekomu, oko Luže, na Garištu i na drugijem mjestima.Vatre gore, vrte se peciva, pjesme se razliježu u slavu carevu i vodi se kolo na sve strane; vlastela se s vladikama šeću, od milinja se rastapaju da je baš divan priček.I Dušan obilazi grad, a prati ga knez, arhiepiskop, Matko Minčetić i Nikola Lukarić.Car je obučen prosto, kao srpski vlastelin.Veseli se kako je sve u redu u ovom krasnom gradu... — I tovjerne su na Prijekomu pune naroda, te se šemluči i popjeva ...U Bogiše je tovjerna k Bijelomu Ovnu U nje ti je sve bokarica do bokarice stare rumenike šipanjske, a tepsija do tepsije pečene ovnovine.Ovdje ti se najbolje znadu sve putine i rutine, što je u gradu i naokolo, kaonuti što ti u Bogiše piju sve poznati djetići i teklići, sve ono malo lera, dubrovačke izgometi i hala.Tu ti je telal Milgost, Marko Cankanar, pa teklići Milan i Mihoje, Lobro telal, Radovan bačvar, Dobroje Škorotić i još drugijeh dosta; a zli će jezici, da katkada u kume povire, onako kao iz prijevarke, Radoslava raba gospara Vida Sorkočevića i neka taka Miloslava i Domuša i Deva; od vlastele, po duši, nigda niko...Ovdje ti je Milgost najokoprčniji zadjevač i ulizica, a najbolje će Lobro šušnuti što je po gradu.Tvoj je Lobro u nahrst i počele mu oči iskriti, a jezik zavaljivati..Odjednom nasloniće obraz na lijevu i očepiće, kao da broji: — „Bre, Milgoste, mudrico, bio si bastaš u gospara Matka, pa telal, no si svukud pokusao panatu i misliš da si popio svu gospodsku mudroliju; ali ne znaš, kad se promisli, ni po mise...“ A Milgost: — „Bricane odrti, obrijana glavo, jučer si iz Vignja (u Konavlima), pa daješ deke, da u tebi ne leži, a bolje bi ti bilo, da taj jezik od kare škopicom odrežeš, ne bi te slobodno boljela glava“. — „Oblampore (ližisahane), a što ti ne radiš?Telalio si ispred Orlanda, da niko ne smije ni po moru ni po suhu privriježiti one rabetine, prihitnijeh ruka, Domušu i Devu, a ti si ih privezo na Koločep, te sakrio potajno one potezurine... — „Baleče, ne znaš što štucaš, iz glave ti večeras vinović siplje rječetine, ali će ti se ohladiti tikva bez pica sutra ispod Bokara, more će ti dobro oplakati gnusni jezik...“ — „Reci, prije no ti rečem!Dobio si odavna ličinu, nesretniče, a ti se ne spominješ kako si jutros nosio na galiju kovčeg onoj nekakvoj dumni, pa sam dobro uočio što ti je tisnuo onaj kanonik u šake... i večeras dobro pijuckaš, jer imaš ugarskijeh dnara.Fratar je šmignuo s prepelicom i šapnuo ti na uho, no se zna sve, prodana mješino, okanićeš o zamčici na Dančama ...“ — Vidio Milgost da se Lobro ne šali, u vinu je istina, pa će ga prijateljski kucnuti po ramenu i poljepšaće: — „Ej, džidijo, ko te ne bi poznao, skupo bi te prodao, a nema boljega šaljivdžije do tebe; čovjeka ćeš naljutiti, da mu prskaju oči, ali ti se ja znam tamašiti, pa ću ti ja na prstenu kumovati.Radoslava hoće mene i nikoga drugoga, a kupio sam joj kudjelju, da je take nema u svoj Župi...“ A Lobro: — „Pečeno je, Bogu hvala, pa valja i privratiti; ali ti je na mjestu tvoja draga Miloslava i biće joj gospodskijeh poklona...“ — „Radoslava je spravljenica gospara Vida Sorkočevića, pa kažu, da će te on okućiti i uzeti, Milgoste, za zapostata, a prćija ti je dobra: sto i jedan dukat.Baš si srećan!Sto i jedan dukat!Haha, Haha!..“ — A Milgost: — „Samo neka te tvoja Rade nauči brojiti mjesece kako ono gospar lijepo zna po tenanu: — dženar i dženarić, febrar i febrarić, pa će biti ravan broj od devet mjeseca, i gospar će vam biti krštenijem kumom baš u madžu...“ Svi će u grohotan smijeh, pa ala da čestitaju za rana Lobru maloga Dživka, onda uhvatiće ga na silu Marko Cankanar u kolo, i udri da štuca kao Primorci: Lobru ti se eto okreće sva tovjerna, ali mu Marko svedno ne da mira, no s njime vitla naokolo, a neka mu klecaju noge.Svi se iskopečili od smijeha, a odjednom će iznenada Cankanar s njime hrnuti o tovjelu (sjedalo) kao s vrećom lepušine.Uhvatiće, nešto ozbiljnije, teklić Mihoje Milgosta: — „Ta ti ne valja, moj Milgoste, mi smo ti za cara, a nije nam stalo za Ugarke! — Živio car Dušan!“ — U to ti stupi na vrata Nikolica Marinov i vodi ispod ruke Pera Lolića, pjana kao čep.Zaupiće Nikolica: — „Živjela naša!..“ — „Koja naša, smeo te veliki petak?“ — „Živjela naša Mletačka...“ - „Ne Mletačka, crknuo!“ — „Živjela naša Ugarska!Naša Dubrovačka!“ — Svi navale na Nikolicu, a on ne zna na koju će stranu, kojemu li se carstvu privoljeti, no se okreće, ali Perica odvali promuklijem glasom, a šebeće i trese se kao trstika od puste palinke: — „Žiiivjela naša Ugarska!“ — Tisnuće ih iz tovjerne Radovan bačvar: — „Živjela naša srpska, živio car Dušan!“ Prihvatiće Milan teklić: — „Živio Dubrovnik!“ Na to će sva družina: „Živio!“ — Perica će uz to ispred vrata, a jedva se drži Nikole: —- „Žiiivjela Ugarska i njezina pravaaa...“ Kuma ga Bogiša polije kablićem vode, a Perica isto urliče; no eto ti sodata i odvedu ga s onu stranu dubrovačke... kaonuti što nije pri sebi. — Dobroje Škorotić pristupi k Milgostu i kaže mu: „Ovo ti je popara Domanjina, a ti to najbolje znaš!..“ — Na to ti za bolje odvrati Milgost: — „Živio car Dušan, živio Dubrovnik!“ — Odvrne složno družina: „Živio!“ — Cankanar reče Milgostu: — „Ne smije se, ali ti praštam, kad si se pokajao!“ — U to eto ti dva zdura, Bogiša udune lukjernice i svi podbruse pete, te će šulakom iz tovjerne niz Prijeko put Lončarice... Pred Malom Braćom vodi se kolo uz mješnice.Divota je pogledati na momke kao gromove, u krasnijem dolamama, a djevojke kao vite jele, te im o vratu oskakuju zlatni džerdani i prelijeva se drobni biser.Car došeta do kola, a u to zaori junačka pjesma, uz divnu poskočnicu: Ispred manastira svete Klare drugo je kolo i tu se razliježe lijerica, a omladina lagano otpjeva, kad je prvo kolo dovršilo poskočnicu, i šetuka: Manastir je u dumana okićen vijencima, a uz crkvicu su svete Klare spletene zelene kite od lovorike i od, brštana, te su ovijeni stupovi na vratima šimširovinom.Crkva je širom rastvorena i urešena svilom i kadifom, a po tlima skupi sagovi. — Dumne su sašle u bogomolju i večernja se razliježe, a car u to stupi i divi se ovomu bogoljubnomu domu, gdje se odgajaju mudre Dubrovačke vladike.Carski se glasići dižu nebu pod oblake, pa ih lagano nestaje kao slavuljeva biglisanja između lahorenja i šuštanja povjetarca, te žuborenja hladne vodice.I Slave je u horu: tanki joj glas nadvisio sve ostale — zvoni kao rajsko zvonce i potresa svačije srce.Car je opeta uočio, omilila mu da nigda tako....Bilo mu baš onda drago da ne će Elizabeta za Uroša.Srce mu je razdragano, da će Slave eto postati carevom nevjestom...Sve se dumne zanijele duhom, a samo jedna dumna niti moli niti pjeva, no se zamislila i upiljila očima kao zmija u Slavu e bi rekao: sad će je privući k sebi.Onda car prošao, vidjela ga dumna i stala proklinjati svoje kameno i opako srce.I car je vidio, pa se prekrstio, a ona će iz crkve kao utvora, bez svijesti, kaonuti što nema u srcu mira.Nestalo je iza velike česme, krenula uzanom i tmastom uličicom put Garišta, a u to će pristupiti preda nju kao sablast ona jadna Gojina, zamotana u crno, kao crna noć, prihvatiće je s obje ruke, kao s dvije kuke, i ovako će: — „Vrati se, okrunjena nemirna glavo, na Bobovac, onamo ti je mjesto na stijeni!Okamenilo ti se prokleto srce kao i meni siroti Gojini, kukajući za Dobrojem!Bog je pravedan sudac — te svakom daje svoje i pedepsom ga prati još za života.“ Car je milostivo obilazio gradom i kudgod bi se okrenuo, narod ga oduševljeno susretao, a starci dizali ruke prama nebu: — „Hvala ti Bože, da smo dočekali ovaj krasni dan! Vijeće jednoglasno sutri dan odredi, da bi najbolji umjetnik ukresao divan stup pred crkvom Sv. Vlasi, a na stupu golem kip cara slavodobitnika, na konju u oklopu. — Svi su vijećnici u svečanijem plaštima, pa istom zasjeli u stolove, knez će ustati, a onda i ostali, pa će svečano: —„Vlastelo, vijećnici slobodnoga grada!Dočekali smo najvišu slavu i čast, da nas je veliki srpski vladar usrećio i pohodio ovaj grad, te je prama njemu naša harnost vječna...Živio slavni car Dušan, pokrovitelj vladajućega grada Dubrovnika!“ — A vijećnici: — „Živio moćni i dobri car!“ Knez: — „Želja je grada Dubrovnika, da se ova uspomena ovjekovječi i vidljivijem biljegom, pa neka se postavi carev kip pred svetijem Vlasi, a da se potomci sjećaju na veliku carevu dobrotu prama slobodi grada Dubrovnika....“ A vijećnici: „Pravedno je i dostojno!“ Knez slijedi: — „Neka se poklone dva zlatna vijenca, urešena biserom i dragijem kamenjem, prevedroj carici i dičnoj zaručnici nasljednika Uroša, Slavi, kćeri kralja Vlajka, dobroj gojenici našega grada!“ — Vijeće: — „Poklanja se“.Knez: — „Neka se pokloni svijetlome kralju Urošu toledski mač, urešen zlatom i alemima!“ — Vijeće glasuje: — „Poklanja se“. — Na to knez: — „Neka se pokloni vlasteli i vojvodama, uz cara, svakome po mletački mač i šezdeset kroja zelene španjolske rize, a prečasnome ocu Janićiji zlatni krst s lancem“. — A vijeće: — „Neka se pokloni“. — Knez će: — „Neka se izaberu četiri vlastelina, te će se istanova pokloniti caru i prikazati mu naše umiljate poklone.“ Birani su - jednoglasno: Matko Minčetić, Nikola Lukarić, Paše Gučetić i Marin Bunić.Napokon zaključi: — „Dostojno je i pravedno, da se ovjekovječi ova slava i u ovoj vijećnici, pa je u to ime živopisati od grčkoga zoografa priček carev u Dubrovniku, a napose naslikati na dvije velike pozlaćene daske careve godvige nad Ugarcima, Grcima, Turcima, Tatarima, Bosancima — i k tomu; a onda na drugoj dasci cara na konju kao dobitnika, pod oklopom, s mačem u desnici.“ Vijeće glasuje. — I ovo je sve kanćelar zapisao u veliku knjigu vijeća, na osobit arak, uz zelene i zlatne spletene urese.Po tome se vijeće razišlo, a poslanstvo će se prikazati pred cara, koji se dostojao da ga odmah milostivo primi u velikoj dvornici kneževa dvora.Minčetić progovori: — „Presvijetla Kruno, Dubrovnik je začaran neizmjernom dobrotom, te si je, milostivi Care, u svakoj zgodi prama nama iskazao; pa te moli vijeće ovoga grada, da bi se dostojao dopustiti, a da ti se podigne spomenik, dostojan tvoje slave, pred crkvom našega pokrovitelja, da se i naši sinovi spomenu veličanstva tvoga i da znadu častiti velikoga dobročinca grada Dubrovnika!“ Odgovori car: — „Hvala Vam, moji dragi prijatelji, svijetla i dobra vlastelo!Toga ja ne mogu nikako dopustiti, da se moj skromni lik postavlja ispred hrama velikoga svetitelja Vlasi.Dosta mi je to, da mi uspomena ostane u vašem dobrom srcu, kao što će vaša ostati za života u mome.To mi je dosta od tako dičnijeh prijatelja, te ću vas moliti, da zabilježite od danas mene i moj rod, kao svoje prijatelje, u čislo vlastele grada Dubrovnika, a tako isto upišite i moga dobroga savjetnika protospatara Nikolu Bučića.Ovo je moja želja, pa je kažite slavnom vijeću, a nadam se, da će biti primljena, jer se ja ponosim Dubrovačkijem imenom!“ — Po tome car posjedao s vlastelom i s njima se prijateljski porazgovorio, pa ih ispratio on i carica, a na rastanku reče carica Matku: — „Harni smo ti vlasteline, ja i moj gospodar, pa te molim da pozdraviš tvoju dičnu vladiku Dešu, koja je krasno odgojila Slavu, te mi je ona lijepa odmjena u dvoru!“ Veliko je veselje na Slavinu prstenovanju.Osobito se ističe u toj slavi manastir sv. Klare, gdje se ona u prvo doba gojila.Sve dumne čekaju carevu porodicu, a tu je Slave onako skromna kao najprostija Dubrovkinja.Eto napokon cara, carice i Uroša, te su u sjajnijem haljinama kaono, kad su stupili u grad.Tu čeka arhiepiskop i odabrani sveštenici, a prate cara vlastela i carski velikaši, a uza nje je i protospatar.Bilo je Slavi kao žao da je baš za nju tolika sprava, sjaj i veličanstvo, kaonuti što je ona po sebi krotka i ponizna.Ona je kod otara s dvanaest drugarica kao na carevu pričeku.Arhiepiskop se pokloni caru, a po tome i majka Ursula uz ove besjede: — „Svijetla Kruno, krasan je ovo čas za ovu obitelj, posvećenu postu i molitvi, te prima u svoju bogomolju Tebe, dobroga cara, koji si usrećio svojijem blagijem očima ove krajeve — i kliče: — Blagoslovjen, koji dolazi u ime Gospoda!“ A arhiepiskop: — „Milostivi Care, u ovom se božanstvenom osjenu odgajaju djevojčice, a dobar uzgoj najbolji je nakit djevojačke duše; pa u ime božje, evo dobre kćerke, roda kraljevskoga, dražesne djevojke, krasna cvijetka iz našega perivoja, skromne Slave, koja će usrećiti tvoga, Care, uzvišenoga sina kralja Uroša; evo ti je, dobra Carice!Još kao djetešce bila je vazda krotka i darovita, te je omilila Bogu i ljudima! — Evo ti Carev Nasljedniče, tvoje zaručnice, dražesne djevojke, te će ti omiljeti srcu; ona će ti nositi iskrenu ljubav i kazivati svojom kreposti puteve života, a da sve cvati ispred tebe mirisnijem cvijećem, jer je ona naučna da pregori sve taštine i požude ovoga svijeta, a da usreći svoga vojna; ona će ti veselom ćudi i razgovorom srce rastvarati. — Evo ti, draga kćerce, tvoga vjerenika, on je dobar kao vedar dan, on će nositi tvoju sliku u srcu, a pamet će mu se sveđ k njoj povraćati; on ti je pokucao na srce, te naliči cvijetku, ćuti ga i budi mu ona evanđeoska žena...“ Car će na to: — „Blagoslovjen čas, kad sam našao sreću za moj dom!Kćerce, dobro mi došla!“ — A carica: — „Hvala Bogu, što smo tražili, to smo našli, i srećni smo!“ — Uroš puno čuvstvuje, spusti trepavice, te se ne usuđuje da pogleda u ono anđeosko lice, koje ljubi i obožava.A ko bi opisao veselje i radost onoga trenutka?Niko mu do sada srce nije ranio do krasne Slave.Srce bi mu puklo na četvero, jer je odlučio „ili nju ili nijednu“.I Slave duboko čuvstvuje, ali ni sama ne zna je li to ljubav ili harnost ili požrtvovanje; ljubav sve svlada, ne zna za oprijeke ni za poteškoće...I Ona svečano u srcu obeća Bogu, da će voljeti uzvišenoga svoga gospodara do smrti.Zavezala joj se besjeda, te ne može da progovori.Uroš će u to uzeti sa zlatne sinije skupocjeni prsten s alemima, postaviće ga djevojci na ruku uz ove riječi: — „Primi djevojko, obilježje moje ljubavi...“ A Slave: — „Hvala ti gospodaru, tako Bog hoće, da se volimo...“ I zaplače se... od veselja! — Poljubi je carica u lice, car u čelo, a Uroš joj stisnu desnicu. — Ovo je bio veličanstven čas i svak je ronio suze radosnice, a osobito gospođa Deša, te je ovako rekla: „Svemogući vas blagoslovio!Vazda si nam bila na radost, a na ponos svoga visokoga doma.Budi čestita i vjerna svome vojnu!Da Bog da uživali rajsku sreću na ovom svijetu; mir i ostalo, što žuđeli, to vam Bog dao! — Poljubiće je, onda majka Ursula, dumne i starije vladike, a po tom će nastati oduševljeno čestitanje sa strane velikaša i vlastele.Prvi je bio Matko, te je pročitao i ovo pismo: Dragi vlasteline Matko! Šaljem roditeljski blagoslov dragoj mi kćeri Slavi, koju je isprosio, u ime viteškoga cara Dušana, za svoga blagorodnoga sina Uroša, vlastelin Dubrovački gospodin Nikola Lukarić, te želim da bude srećna uz svijetloga gospodara. — Veoma su mučna vremena, pa je nemoguće da ostavim vlast u tuđijem rukama, s toga te molim, da joj budeš na mjesto mene, roditelja, a vladika Deša, kao i dosada, mješte pokojne majke.Moje kraljevsko pismo slijedi na uzvišene ruke cara Dušana i na ruke miloga nasljednika Uroša. Bog te poživio i usrećio! Pozdravljam Te i iskazujem Ti osobitu kraljevsku milost uz prijateljstvo Vlajko s. r. U Taboru (kod Đurđeva) mjeseca septembra g. 1349. I ostala su pisma bila ljubežljiva.Pismo na cara bilo je u isto doba i tužno, te ga je molio, kao prijatelja, da ga obrani od Turaka; on ih dan po dan čeka, da će nasrnuti na njegovo kraljestvo.Za ovo je pismo prije doznalo vijeće Republike Sv. Vlasi po čeoniku Vukašinu, biva da caru valja pospješno krenuti na istok carstva, a da ga brani od neprijatelja. — Velikaši su neprestano čestitali, zadnja će stupiti kneginja Nikolica s inokom Hristoforom, te je donio vijenac od bisera u ime Zahumljana.Ovako ga preda mladoj gospođi: — „Dostoj se primiti, svijetla gospo, skroman dar od junačke Zahumske, što ti ga prilaže sluga inok Hristofor, negda mirski knez...“ Dalje nije mogao, oblile ga suze.I Katalena se zaplakala, celnula u ruku Slavu, koja poblijedila, te žalosno pogledala negdašnjega vojvodu Bogišu.Ovako mu progovori: — „Hvala junače, dapače slugo Božji!Svi smo sluge domovine, a vladarica valja da bude svijem za izgled i da postane blagorodna žrtva...“ Arhiepiskop će sam sobom: — „To je velika žena, Bog je blagoslovio!“ — Prije rastanka kleknuće Slave pred ikonu Blažene Bogorodice i priložiće joj ovako najdraži dar, krunu od bisera: — „Evo ti, majko nebeska, zemaljske krune, primi je uz žarku molbu: daj mi jakosti, da budem prava majka narodu i povrati mir i pokoj dobroj duši...“ — Mislila je na inoka, a nije ga spomenula, no Bog vidi tajne našega srca; te je i uslišao...Inok pristupi onaj čas pred oca Janićiju i zamoli ga: — „Prosim, sveti oče, milost, da me rukopoložiš, a da postanem jeromonahom.Biću potpora u starosti starcu Ilarionu na Petki; ondje ću, na pogled ovoga vilin-grada, moliti skrušenije Boga za otpuštenje mojijeh grijeha, za moj rod, za srpsku domovinu i za onu blagu dušu....“ A majka: — „I ja ću ostaviti svijet, te dopusti, časni oče, da mirska gospođa Katalena postane monahinja Polihranija...“ Janićije ih blagoslovi: — „Bog je velik i milostiv; on nas tješi nebeskom nadom i vodi u život vječni...Svemogući vas blagoslovio i pomilovao u carstvu nebeskomu!“ — Slave položi svojom rukom krunu na Bogorodičinu ikonu, a carica, ganuta, priloži onoj crkvi, gdje joj se nevjesta vaspitala, dragocjen džerdan od bisera i reče: — „Ovo mi je najdraža uspomena, neka kiti sveti hram, te ću se do konca života sjećati ovoga sretnoga dana!“ Uroš priloži trista dukata, a car oduševljeno naredi protospataru Nikoli, da napiše dumnama darovno pismo; odredi im na Malomu Vozu, u Stonu, svu bogatu dohodarinu na ribu i dvjesta šinika (vagona) soli, a da Boga hvale i budu korisne za odgoj Dubrovačkijeh djevojčica. — Majka Ursula podigne ruke prama nebu i blagoslovi cara: — „Ovake vjere ne bi u Izrailju!Blagoslovjen, koji dolazi u ime Gospoda!Vojevaće zaista vrazi proti srpskome imenu; ali ga ne će nadvladati, jer je Gospod s njime, da ga oslobodi i čuva!“ Dobra je dumna bila nadahnuta, gledala je put nebesa kao da prorokuje, lice joj zasjalo, kaonuti u božje ugodnice... Bogoljubna će carica na goru povrh Gruža, a da pohodi drevnu zadužbinu Sv. Petke, gdje se neprestano moli Bogu onaj dobri pustinjak, s bijelom bradom do pojasa, isposnik Ilarion.Kad je Ilarion ugledao caricu, a s njom Slavu i dvije dvorkinjice, ustaće, pa kao da sanja: „Hvala ti, Bože, kad sam i to dočekao da stupi u ovaj hram dobra vladarica i krišćanka...!“ Carica se skrušeno pomolila, a uza nju Slave.Ovaj je čas djevojka mislila na Dubrovnik, a pustinjak joj napomenuo inoka Hristofora, te joj se zavrćela žarka suza u očima.Izašla carica iz bogomolje i zagledala se prama istoku — i Dubrovnik joj se učinio onako na hridi, s tvrdijem Lovrijencem, s kulama i s bedemima, kao div ukraj mora, a uza nj zim-zeleno ostrvo Lokrum, gdje sveti oci prinose žrtve i mole se Bogu za budućnost svoga grada.Dalo joj se dalje pogledati, na osrvo Mrkanu i Bobaru, a to su sve divna pokornička mjesta, posvećena postu i molitvi.I Cavtat joj je spomenuo oholost rimsku, a sada u njemu kukuvija nariče nad gospodarima svega svijeta.Pogledala je na visoku Sniježnicu, onda na Orsulu i na Srđ povrh grada, pa je tiho more začaralo, a po moru sve jedro do jedra, lađa do lađe, kao bijeli labudovi. — I Slave je gledala, i teško joj se uzdahlo, da će brže ostaviti ovaj raj zemaljski...Pogledala carica put zapada, pa eto pred njom, kao na dlanu, zelenijeh ostrva Dakse, u pučini pustinjaka Sut-Andrije, Koločepa, Šipana, a gube se, kao u magli, srpske zadužbine Mljet i Lastovo.Niže Petke je Gruška luka, a u luci korablja do korablje, drijevo do drijeva, jedni će iz luke, a drugi u luku, treći su na kraju i čekaju da ih vješti majstori porinu.Tu je na škaru stotina majstora, sve udara sjekira za sjekirom, a bat za batom: teše se, struže i gradi.Odjekuje škar od silna rada, kaonuti eto ti galija do galije.Svrnuće pogled s divnijeh vlasteoskijeh dvora i perivoja, u Gružu, na puste zahumske planine, te se gube nebu pod oblake, a oko Dubrovnika sve pitomo, sve poma i maslina.Pokazaće joj Slave Rijeku ribaricu, Zaton, Orašac i Trsteno, a ostalo se do Stona gubi zelenilu.Slave umiljato progovori: - „I ovo je sve plemenita baština cara gospodara!“ — A carica: — „Moliću ga da je dade milome Dubrovniku za jabuku!“ — Na to će pustinjak: — „Divno je naše nebo, krasno je naše more, ali je bolja tvoja riječ, moguća Carice, jer se u tvojoj besjedi iskazuje dobrota božja...Hvaljen i slavljen Bog po sve vijeke u svetijem svojijem!“ — I caricu je blagoslovio, a sunce bilo na zahodu i zadnjijem tracima obasjalo ono izmučeno staračko lice, ali ga nada tješiteljica pomladila, jer vidio uz vijekove svoj mili Dubrovnik ovjenčan slavom i bogatstvom... U gradu je slava za slavom na čast carevu, a posvećenje hrama Sv. Vlasi, to je divota nad divotom.Ovdje zbori Bog s narodom a Dubrovčaninu je iza Boga prvijenac veliki parac, pa što ima dobra na svijetu, to mu je udijelio Bog odvjetovanjem moćnoga svetitelja: i blago i madrost, dapače zlatnu slobodu, a bez zlatne slobode ne bi ni Dubrovnika bilo... — Na ovoj je slavi najbolje razumio dobri car veličinu ovoga krasnoga grada.Arhiepiskop ushićeno digne glas prama narodu: — „Spomenite se djela otaca vašijeh, te ih uradiše od koljena do koljena!“ Na dugo je zborio iz duše naroda, potresao je i carevo srce ovijem slovom: — „Svijetla Kruno, i Ti si dionikom ove krasne naše slave, pa dokle bude našega grada — tvoje će ime spominjati svaki harni Dubrovčanin; ti si nam nadario crkve i otare, te svojom moćnom desnicom zaštitio našu zlatnu slobodu, a nama bez slobode nema života!Molićemo svetoga Vlasi, i njegovu ćemo pozlaćenu sliku nositi od jednoga do drugoga kraja zemlje, jer je to ciglo obilježje naše slobode, a poštovaće naš mirni stijeg, uz tvoju zaštitu, svi narodi svijeta!“ Iza toga je veliki sveštenik posvetio na uglovima crkve spasonosne krstove, da bi branili hram od svake nenadne sile.Posveta bila veličanstvena, trajala dugo i dugo, a car je s dvoranima bogoljubno pristao na svoj toj slavi. — Dovršila crkovna služba, eto ti i narodne slave: uputili se silni barjaci mimo crkvu, pa kako koji stigne prama velikijem vratima, zaustavi se, i pozdravlja do tri puta položenom zastavom svetitelja i vladara, onda okreće stijegom unakrst naokolo lepršanjem, e bi rekao puknuće koplje od sile.Divota je pogledati one momke, sve u suhu zlatu, niz prsi im skupocjene toke, a tozluci se prikopčaju zlatnijem kopčama.Car se divio tomu Dubrovačkomu ponosu i sam sobom govorio: — „Ovaj je narod dostojan zlatne slobode!“ — Uroš ne smeće pogleda sa zlatne Slave, kao da će mu skočiti srce iz njedara.Ona ga sluša kad joj ljubezno govori, pa obori čedno trepavice, a opet pogleda u ono blago lice.Začarala ga ljubav; pa ko bi opisao njegovo čeznuće, radost i veselje?Slave ga časti i voli...Ljubi ga kao svoga gospodara... — To sve gleda iz daleka ona dumna: svaku broji i jako joj je žao u srcu što je milo caru, da se vole djeca, a što je njemu drago, to ona mrzi do smrti.Kivna je na njega, pa je ne će ni smrt ublažiti...Car je blažen uz caricu, a ona proklinjala život i hoćela da ga prati neopažena kao crna avet nad bezdnom — Za najžešćega veselja oko crkve, iznenada će zatrubiti trublje s Orlandova stupa i sa Kašćela.Narod se utišao i sluša.Nikola će protovistijar proštiti carevu hrisovulju, a to je ona zlatna jabuka milijem Dubrovčanima na rastanku, a da čuje malo i veliko, na uspomenu posvećenja divnoga hrama Sv. Vlasi.Car daje goleme povlastice u trgovini: — Niko ne smije oteti ništa Dubrovčaninu, jer će to carstvo platiti; dalje se potvrđuje posjedovanje Stona i Rata Republici Sv. Vlasi, što ga je dalo carstvo mi Dubrovčanom, i za Mljet da ne imaju pečali ni za što... — Zaključak je bi svečan: — Zapisah tri hrisovulje, edna da stoi u carstva mi, a druga u Beneceh u dužda, a tretija u Dubrovnice. ✝ Stefan v Hrista Boga Blagovjerni Car Srblem i Grkom. — Protovistijar će predati odmah svečano jednu hrisovulju Mletačkome poklisaru Ser Nikoli Đorđi, a drugu ovlaštenoj vlasteli grada Dubrovnika: Marinu Buniću, Simonu Benešiću i Dživu Crijeviću. — Niko nije ni dahnuo; narod je gledao u cara kao u svoga roditelja, a kad je Nikola proštio višu naredbu, Car progovori kao na zboru: — „A sad ostavljam na rastanku mir i ljubav milijem mojijem Dubrovčanima!“ — To reče car i uputi se put dvora, a narod će ushićeno: — „Na mnogaja Blagovjernomu Caru!“ U Gružu će se porinuti na čast carevu golema galija, sva pozlaćena i pirlitana, na kljunu joj zlatni orao.Car stigne u veleslavju do Gruža s dvorom, a hiljada mrnara i majstora klikne na zdravlje vladaru.Niz luku i uz luku lete tanane filjuge, a korablje su nakićene cvijećem kao mlade nevjestice.Na galiji je zlatna kita, a krmi joj trepti ponosito zastava Sv. Vlasi.Vladar stupi pod svileni šator, a majstori su spravni.U to ti uzađe arhiepiskop, okadi tamjanom lađu, krsti je vodicom, blagoslovi — i nadjene joj lijepo ime „Slave“.Spuste se potpirači, prvi proto udari, a onda će majstori batima u kline, galija klizne ravno po polugama i poleti u more kao bijela vila, a more joj raširi svoja ubava njedra i zagrli je kao milu vjerenicu.Veselju ni kraja ni konca: gostare skupe mavasije pucaju i lete u more, a momčad iza svega glasa nazdravlja srećnome drijevu: sve u dobar čas!Svak čestita protu i družini, na škaru se zdravice redaju bez prestanka.Sve je na igalu duh na duhu, a s prozora bogatijeh gospodskijeh polača lepršaju mahrame i pozdravljaju Dubrovačko sretno drijevo.Brže će na galiju pedeset vesala, i eto ti momčadi da vozi.Ponosito će galija kao strijela, a do nje će u pozlaćenim filjugama i lađama vlastela put Rijeke.Zavešće se do izvora, mimo dvore i kule zupčaste, a na izvoru vlastela čekaju da posluže cara đakonijom, da je take na daleko nema; sve se redaju zlatni kondijeri, toči se staro Dubrovačko vino, sve od trideset i više ljeta, što je dala Župa, Rijeka i župni Šipan. — More je tiho kao i nad njim to plavo nebo, a po njemu će se tisnuti kao riba tanana galija mimo Daksu i okrenuće uz šumovitu Petku, goricu Sv. Vlasi i Gospu od Milosrđa, pa eto je prama Lovrijencu, tvrdu gradu, toj ljutoj straži grada Dubrovnika.Car je dobro sagledao Lovrjenac, onda teški Bokar i ostale tvrđave; takijeh je baš malo na svijetu.Okrenuće galija s onu stranu Lokruma; tu zvona zazvonila, kao da je rajska armonija. — Eto ti starešine, pokloni se i pruži caru na maštrapi svete vodice.Pomoli se vladar i u tomu vilinskomu manastiru Sv. Benedikta, pa priloži na polasku bogoljubno prilog, biva gore i zemlje na otoku Mljetu, a da sveti oci Boga hvale i po navadi napućuju omladinu, našu uzdanicu.Tu se uče vlasteocki sinovi, a car će odrediti, da bi iz Rašije, iz njegova carstva, došlo do dvanaest najodličnijih vlasteličića, da prihvate mudrost i skladnost Dubrovačku.Staračac cara blagoslovi: — „Mili Bože, na svemu ti hvala!Gdjegod carska noga stupa, tu niče miomirisno cvijeće; a gdjegod pruža svoju moćnu desnicu, dižu se crkve i ostale svete zadužbine“ — I car se povratio veseo u dvor. — Tako nijedan mu dan nije prošao, a da nije učinio kakvo dobročinstvo. Osmi je dan, pa hoće vladar da se odijeli od braće vlastele, od miloga Dubrovnika.U dvoru je večera, a take časti ne pamte pametari.Što je prekomorskoga blaga i nakita, u dvor je nanešeno, slična bogastva nema ni u sedam kraljevina.Uz stepenice su i po tlima prostrti skupocjeni persijski sagovi, stupovi su zastrti skrletom i grimizom, a zidovi svilom i kadifom.Na srebrnijem tronošcima gore svijeće pune mirisnoga ulja, na zlatnijem su svijećnjacima našarane voštanice, te se golema svjetlost otsijeva i prelijeva o skupocjena mletačka cakla.Dvadeset i četiri vlasteličića, odjevena u španjolskoj sviti, dvore na gozbi oko sofre.Tu ti je sve što je blaga božjega u Dubrovačkomu i na daleko.Naokolo miriše prekomorsko cvijeće, te se udomilo u Dubrovniku.Nasred sofre je, na zlatnoj siniji, carski orao, e bi rekao, da je živ.Knez zaprosio cara pri svrsi gozbe, da ga udari u vrat zlatnijem nožićem, pa eto se rastvorio, i nije orao, no sve pečene jarebice narešene slatkijem zaharama, a svakoj u kljunu zrno bisera.Ovo su dumne poslale carici.Tu se izmijenilo do pedeset različitijeh ponuda, sve divne đakonije; vinu se pak ni broja ni imena ne zna, na sofri je što god ga daje Dubrovačko, Talija, Grčka i Istok.Baš je sve po carsku.Snebivaju se i poklisari iz bogatijeh zemalja, a osobito poklisari Albrehta II., vođa Palman i grof Menhart.Na časti su, osim poklisara, najmudrija vlastela, nije izostao nijedan vlastelin, koji je bio ove godine pred carem i na drugijem dvorovima. — I gospođa je Deša na odličnu mjestu; Matko Minčetić i Nikola Lukarić do Vukašina, a arhiepiskop do patrijare Janićija — sve sjede redom gospoda, po znanju i po časti. — Na rastanku će car, puno ganut, prvi podignuti zlatnu kupu: — „Pijem u zdravlje dične vlastele miloga mi Dubrovnika, — gdje sam našao dobru zaručnicu za jedinca mi Uroša, — uz žarku želju: da bi sve u miru cvalo u ovom skladnom gradu, da bi uz slobodu i bogastvo, a osobito uz ljubav svoga naroda, postao neoborivi bedem proti dušmanima s jedne i s druge strane!“ — A knez: — „Hvala ti, Svijetla Kruno, da si pokazao osobitu ljubav prama našemu gradu; uvjeravam te, da će Dubrovnik harno spominjati tvoje blagosovljeno ime i tvoje pokroviteljstvo dokle bude i jednoga Dubrovčanina u ovom gradu!“ — Car je svakome pokazao carsku ljubav i milost, osobito Matku, Deši i Lukariću.Zamoliće ih, da prate Slavu do Prizrena, gdje će se vjenčati pred svojijem ocem, kraljem Vlajkom, a oni će joj biti, kako je pravedno, u svatovima. — I poklisarima je mletačkijem preporučio, da bi stavno utvrdili mir s Ugrima; a tako se okrenuo prama Gregoriju Gojslaviću i Strahinji Vučiniću, te im ozbiljno kazao, da bi se Kotromanić opametio na vrijeme, jer je baš banu za vratom najprije osmanski nož. — „Mene, reče, zove velika dužnost preko Zete na istok, za krst i za narod, a na zapadu čuvajte slogu: — Sama Sloga Srbina Spasava!“ — I tako se oprostio po domaću s vlastelom i s ostalom gospodom ... — Sutradan, u ručanje doba, eto ti cara da se ukrca, a narod ga i vijeće pozdravlja i ushićeno kliče ... — I tu se nekako ušuljala, uz pomoć prlabuća Milgosta, ona tobožnja dumna, banica Elizabeta, pa kad se careva galija „Slave“ pustila na Drvarici od kraja, ona će doviknuti, bez straha i stida: „Care Silni, Banica Bosanska Elizabeta zadnji ti put nazdravlja osvetu — i proriče...“ Ne mogla da izusti propast... zamukli je i, odveli... — U to će bjesomučna Gojina, — s druge strane mosta, ispod tvrđave Svetoga Ivana, preobučena na župsku — doviknuti prama Vukašinu: „Haha, haha..Eto ti, vuče, u čeljustima ovce i jaganjca...Božja sporo ide, a brže dostiže i bana i kralja...“ A arhiepiskop: — „Prosti im Bože, ne znadu što govore!“ — Ovo bilo u tren, a narod će srdačno: — „Živio Blagovjerni Car Dušan!“ — galije, kao tri bijela labuda, zaplove po tihoj morskoj pučini, mimo Lokrum, put Kotora, a Slave, do iza Mrkane i Bobare, ovišno naslonjena na Dešu, gleda snuždeno put Dubrovnika, pa odjednom zavapi: — „Zbogom, mili Dubrovniče, zbogom moj Sveti Vlasi...“ — I pala joj niz blijedo lice žarka suza, ali se brže okrenula put cara, koji se zamislio, te gleda kao sivi soko — za brda ona, — put junačke Zete, plemenite djedovine Nemanjića... Đul-Marikina Prikažnja Jelena Jov. Preštampano iz „Nove Iskre“ U Beogradu Štampano u Državnoj Štampariji Kraljevine Srbije Nedelja je, post, govorilo se o posnoj čorbi, o ćuftetima od seckana praziluka, o crnome luku na tepsičetu, o koprivama – koje valja okusiti uz sečka u ludu sredu – o »ljijenu« bobu, što se, kad bude gotov, seče na hamajlije i meće u kalajlije, itd.Časni je post, jer dok stigoh iz svoje Beograd-mahale do Ćir-Kostine ulice dobro osetih toplotu zraka proletnjega sunca, što sijaše kao oko Petrova dana; a plavooko devojče mojega ručnoga devera, čijoj sam se kući uputila, istrčavši preda me, pruži mi kitu cveća, veselo govoreći: - Pole’, strinke!Mačica, ljubičica!... Koliko se obradovaše meni, %nenadnu gostu!Jetrvina mi majka povika: - S’ga zborešemo za teb’, živa mi Jola!I ti otutke, ta na vrata! Prošlo dva, a oni još za sofrom, tj. za stolom!Đakonije, leblebije, a pored beloga vina crveni se vino »ispod kominu«. Osim mojega devera, jetrve i njene majke, ovde su još i one dve stare Nišlike: adži-Nastasija i Đul-Marika. One me ne poznadoše; viđale su me još po mojoj udaji, kad sam im sedela u komšiluku; ali kad im kaza moja jetrva koja sam, obradovaše se, naročito Đul-Marika, i reče: - Tugo, Boške Da su ti ćerko, reknuli da zapovedaš sas limon eli karanfil, pa, vidi mi se, ne bi došla u ovakav saat, u kakav, eve, dojde nezvana. - Ako, prijo!Baš me milo... dve mi oči, jako me milo što dojde, i to jošte takoj anans’z, - govori domaćica a svi se ustumarali da mi što bolje mesto naprave. Sela sam, prema Đul-Mariki. - Pa dobro ni si došla! – uzviknuše mi dve stare i domaćica. - Bolje vas našla! - Pa š’ činiš?Zdravo li si? - Dobro, fala Bogu, zdrava sam. - Kako ti je drugar?Zdravo li je, dobro li je? - Dobro, fala Bogu! - E baš si zgodila u dobar dan da dojdeš...Jutros sam vodila jetrvu ti, lausu na molitvu, - veli Đul-Marika i radosno, i veselo. - Pa jošte kako ni si? - Dobro, fala Bogu! - Pa jošte kako ti je drugar?Zdravo li je? - Fala Bogu, zdravo je. - Pisuje li ti sestra?Kako si je ona tam’? - Piše, zdrava je. - E, fala Bogu!Salte naka je zdravje, pa za drugo je kolaj. Ali koliko se Đul-Marika obradovala meni, toliko i ja njoj, i još više, mnogo više, jer nije mi jedanput jetrvina majka rekla: - »Salte da čuješ baba-Mariju...Đul-Mariku jedanput da čuješ, Đul-Marikinu prikažnju jedanput da slušaš, pa viće...« I tu bi odmahnula i glavom i rukom, što znači: mani se! Pa ta Đul-Marika i nije baš toliko stara, jedva ako je prešla šezdesetu.Rasta je osrednja.Crnomanjasta je, samo s gdekojom sedom vlasi.Čela je prilično uska, ispupčena; očiju crnih, živih, veselih; zuba zdravih a lice joj je malo smežurano, jer se, valjda, nije belila turskim belilom; %suhonjava je; govora je brza, s kratkim naglaskom, onako po niški.Očešljana je kako su se u opšte češljale Nišlike za vreme tursko: s kocakom, nakrivo toliko, da joj se dotakao čak uha, s pusćulom po celom fesu, malenom, navrh glave, s kolbašem crnim, tankim a širokim, što joj krije uglađenu kosu gotovo do čela.Za uhom joj grančica bosiljka, zakitila se pred polazak u crkvu.Obučena je u »morav fustan« s pokraćim strukom, što je ozgo do nasred grudi raskopčan, te joj se vidi od srpskog platna, protkavana žutom svilom, košulja, koju je, kako mi kaza, sama otkala, sašila i onako lepo optočila sitnim %memicama uz »pazuke«, oko ogrlice i oko rukava.Preko grudi nema kaftana, skinula ga zar od vrućine kao i ćurče.I kušak joj nije oko pasa, visi kraj nje na minderluku...Sedi s jednom nogom pod sobom a drugu je ispružila, te joj se vidi cela čarapa, bela, vunena, šarena na prstima i peti, a gornjište joj nije duže od šake.Noga ispružena, čarapa kratka, a zasukala se, slučajno, nogavica %gizija šalvara...I Đul-Marika, kao sve stare Nišlike, ne može bez šalvara ispod fistana.Pre ih nosila što je bio adet, a sad iz navike.A, jest, još i to.Opazila sam joj ispod košulje na grudima crno bućme; a da li je na bućmetu kesa ili hamajlija nisam pitala. Isprva se, uz vino »ispod kominu« i leblebije, govorilo o jelima, niškim, kako se koje gotovi, šta spremaju, ili, upravo, šta su spremali o slavi, svadbi; kojim se redom prinosilo; šta se iznosilo pred zvanice za ručak, šta za večeru ili pred zoru na slavu, pataricu, rukavicu.Pa govorilo se i o »ženskom ručnom radu«, sadanjem u Nišu, i negdašnjem, kad Niš bejaše pod Turcima.Sve govore, ali Đul-Marika najviše.I priča ovo, ono iz doba svoje mladosti, iz dana staroga Niša.Vesela, razgovorna, razgovornija, čini mi se, i od pokojne Kate Kaftanuše.Pa i ova hoće, kao i pok.Kaftanuša, kao i druge stare Nišlike, malo, malo, pa tek po koju šalu, ili »prikažnjicu« koja je, Boga mi, malo... - E, Đul-Marike, nesmo same! - opomene je domaćica.A ona rekne: - »Neću, Sevetke, više,« i malo, pa zaboravi... - Prikaži ni onuj tvoju prikažnju, dve ti oči! - rekoše ukućanke; a ona: - Kakvu pa moju prikažnju? - %Đojem se ne seća! - Zaš’ se budiš? - Zaš’ kršiš đerdan? - Prikaži ni gu, živ ti Bog! Sve je okupiše.Molbe, zaklinjanja, preklinjanje, umiljavanje.I šta će, kud će?Meni će pričati, tako reče.I zamoli te iziđe iz sobe domaćin: nema, veli, volje da priča »pri muži«.Još više se zavali na jastuk, nasloni glavu na ruku i zagleda se prema sebi u zid, u jednu tačku samo, gde, bez sumnje, vide čitav golemi svet svoj, daleku prošlost svoju, mladost, radost... Tatka mi beše ime adži-Kostadin, majku pak adžika Kostadinka.Sas ovoj iskam da počnem, jerbo toj mi je šan: po tatka mi i majku ćeš da znaješ kakva sam si bila.Kuća ni beše u ovuj malu.I ona je bila kako i druge čorbadžiske kuće po Niš što be’u: sobe, sobe, a napred gu golema ćoška.Tavan gu istina nisak, ama pendžeri mlogo, vrata šarena, i na dolapi vrata šarena i dajma sve belo, oprano, e, Bože!U golemu sobu minderlaci od orozan i tugle, u druge od daske, naprajeni kad i kuća; i po druge sobe takoj; po nji’ dušeme i al-čova dori gori, i jestaci taki, a šija gi je kako i dušeme usta-Mile, jorgandžija.Pa kilimi, u golemu pirotski, u druge kiprovački.Na pendžeri perdeta šarena, od selemiju pa sas puške naokol.Na rafovi zarfovi i fildžani, a kaj nji’ stoju dunje dori do Velig-dan!...Jorgani ni sve džanfeslije, na turli-turli, žuti, zeleni, modri, crveni, pa na granjke, ta kad ni dojdu gosti, devojčiki, žene, pa namestimo legala, ako je zima u golemu sobu, lete na ćošku, a ono se videše kako leje jedna salte čubar, druga cveće smiljovo, treća zumbul, četvrta ista kako sas božur.U kuću tepsije, kalajlije, sanovi, golemi mangali, bak’r, bak’r, pa dajma sve čisto, mani se!Po sobe šavdani ubavi, šareni pa golemi kako mene k’d be od sedom-osam godine.U golemu sobu na jedan duvar pak viseše mi tatko: na grudi mu srmalija džemedan, ozgorke od čovu fermene; oko šiju beleje mu se košulja; na glavu mu fes; jedna ruka stoji mu na traboloz, u drugu drži od cara ferman, da se znaje što je beratlija.Mustaći mu crni, golemi; veđe crne, guste i široke, dve mi oči, kako prs’, a vlakna gim dugačka, pa se nadnela nad oči kako žalne vrbe nad kladenci; oko pak - oganj!...Z’l beše jako, ta si imaše od njeg’ stra’ nana mi (majku ne vikašem kako što ni beše adet, dada, no nana).Zavalija nana boješe se od njega, mani se!...I nana mi beše jako ubava, ama ona ne viseše na duvar.Na onuj pak stranu - tu pokaza prema istoku - stoješe u ikonostas Sv. Bogorodica i Sv. Nikola, jerbo mi tatko Svetoga Nikolu služeše, pa Jerusalim, a pred oveje ikone, ete, zar što mi tatko beše adžija, goreše kandilo dajma.Dolapi pak što su, mani se, ne li ti reko: dajma oprani, beli, beli...U nji si stoješe legalo. Leti i u prolet iz bašču ne iskačešem.U bašču su: bre osmalaci, bre ošav, bre šimširi golemi kako slivke, bre kakva ti cvećka neje.U prolet: zumbul, lale dori sjaju.Lete: šeboj, karanfil, ružice, j’ld’z, langir dori goru.Po obor se prostrela troskot trava kako zelena čova.A pod čandije sepečiki, i u njija gugutke, pa kad stanu da poju u prolet u samnuvanje, ono mani se! dojde ti i milo i žalno dori da se zaplačeš!... ...a, moje mu tatku kuća!... a, Niš! srma đumiš!Ubav li u moje mlado vreme beše!... U delnici sam, u bašču, rabotim: pletešem, šiješem, ama ponajviše sam bila pri gergef.Pa što poješem!...Tatko ne me je karaja za pojanje nikad, osvem ako beše u komšilak bolevo (bolesnik), eli ti, čuvaja Bog, niki žal.Ama zaš’?Nesam bila sersem niti toliko šašava ta da pojem k’da si ništo neje za pojanje. A k’da bidne praznik onakoj, eli ti nedeljski dan, tatko si je sas brata mi, ete adži-Sotira, dom’, jerbo t’ga broješeju pare što su preko nedelju prepazarili. Tatko broji a brat pisuje; ja si pak pojdem na sokaknja vrata da vidim - bećari.Taman, jadna, pojdem a tatko mi čukne u džam ta me vrne.Meni mi muka, muka - š’ću?!Š’ću, lelke, ete: milo me da si berem gletkam bećari, k’da ne smem sas nji da zborim.Mislim se vrćejeći se: »š’ću?« pa si tike ta poza kuću - ajt’. %Provaljim tamo duvar, pa namestim oko ta gledam na sokak: tražim da vidim bećari Nišlije, đoksi đumišlije...O tugo!...A k’da gi vidim, Boške, a ono mi dobro! dobro! dobro! Takoj, takoj, pa ulego u sedamnaestu godinu, i tatko me t’ga dade za Dimitrija Đošinoga, ćurčiju.Ič me i ne pita, a dade me.Takav ni adet onag beše. Dade me za Dimitrija...Što si pa beše taj Dimitrije!Visok kako topola, ubav kako cvećka, pa zdrav; lice mu belo a kosa, veđe i trepke - crn ibrišim!Puste onej trepke!Dugačke, guste, ta si mu ispod oči pravešeju ladovinku dajma.K’da bi pak pogledaja u čoveka, iz oči mu tamnina ideše.A onija pusti mustačiki salte ga be’u ž’gnuli; usničke mu se crveneju kako lis’ od kaukđul ružicu, a zubi beleju kako jaganjčiki u torljak!Ubav beše, pa se ubavo i noseše.Dajma si je na čovali-češire, uzacke, išarane sas gajtani niz butine, oko %ѕepovi i oko nogavice, a šaren, svilen traboloz zafatija ga od džepovi dori do pod pazuke.Podkolenke mu svilene, šarene, pa sas pusćulčiki.Na grudi mu džemedan salte srma.Preko džemedan zlatan sindžir od sat, debel kako malić.Ozgorke je u dolamu kako Grk; na glavu mu fes isti kako u Turci što je, a na noge, i zimi i lete, bele čarape i roganlije jare-putine...Ubav beše jako!... Tatko me dade za njeg’ u mesnice u redovatu nedelju, a bila sam pod nišan čak do Mitrov dan. Viđuvala sam se sas Dimitrija svaki č’s, u svi dobri i nedeljski dni, jerbo ni doodeše sas kumašini i komšije, ete sas Doru Mitičinoga, Šiška-Kostu i Đorđa Ćurčiju...Po niki put faćaše si momčadija oro...Igrašemo, ja i on, ama ne jedan kraj drugoga.Ja si igram, dori letkam, ništo me izdiza na gore, a i sama ne znam što je, n’ umem da kažem, milo me...Dojdu si po ručak jednag, a ne vidim k’da se st’mni.A k’da će si viće pojdu, a mene me žaaal!... smučni mi se, st’mni mi se, ama ne mi se st’mni od tamninu, no što će si idu... K’da otidu, ja si se u misal sas njega majem.Kol’ko se niki put zamajem, ne si čujem nanino zborenje.Čujem, ama ne znam što mi zbori.K’da me po niki put vikne jako: »Ej, mori Marijo!Što ti je?« Ja dori kako da se razbudim, i skoro se slovednem ta si ništo đojem dokačim, a u lice sam, poznavam, stanula kako pandžar, jerbo sram imašem od nanu mi.More što ti ne sam mislela!Č’s po č’s, pa kako kazujem na Dimitrija kol’ko me milo za njega; posle pa on mene ovoj zbori.Od taj misal i majanje, niki dan na nanu zar se videšem kako šašava, ta si ču što jedno jutro...Odoklen ču, ćerko, da se čudiš. Jošte k’d be’ čučka (mala) imala sam adet da si se butnem u dolap, eli ti da turim uvo pri vrata, ta da čujem onoj što mi se videše kude kutaju od mene.I ćutek sam si ručala za taj pogan mi adet, pa fajda ič.I od tatka sam ga izručala berem najmalo, najmalo sedom-osam put; a tatko neje tepaja često, ama kad fati da tepa, mani se!Ulegne u bašču, oseče fidan od dut, eli niku slivu, pa me ne tejaše po fustan, no... Bešem u dolap, a nana na Tasku Maninu, prijeteljicu si, komšiku...A što mi je nana sas komšilak živuvala, ne znaš.K’d ima niko gajle, ona ga, dve mi oči, ne kaže na rodovi, no na ovuj Tasku Maninu. Ete i taj dan nana mi ta na tuj Tasku: - Mori, Taske, mori!Ne znam što mi je na devojče; ništo neje baš...Ja zborim, pitujem gu ništo, a ona me salte gledaaa, kako, čuvaj Bog, da si je...Da li, mori, da gu prosipe boba-Mada od mađije, eli da gu vodim u niki manostir ta da gu čatiju od namer?...Da li da vikam Zaharaća ekimina?Što mi vikaš da prajim, Taske, mori? Taska uze ta se nasmeja koliko može, a ništo ne odgovori. - Što se smeješ, dve ti oči?...Obrazi gu be’u kako ružice, a s’ga... Ovaja se pa nasmeja, pa vika: - Ej, mori adžike!Odrtela si, ete, a za po niku rabotu jošte si adžamija.Što ti je na devojče?Maje se u misal sas Dimitrija, za toj te ne čuje; kopneje za njeg’, za toj neje crvena...Zaš’ ne prajite svadbu?Što je na adžiju?Đojem ima mlogo devojčiki, pa mu ovaja neje imala sas što da napraji čeiz i da staše. A jedan dan, pak, sedejeći u bašču pri gergef, mislešem: kako ete ti ga Dimitrije ta ašićare na sokaknja vrata, pa t’g u obor - traži tatka mi; pa kako uleze u bašču pri mene, a mene mi priigra u srce baš pod ložičku, ta ne moga da mu se dignem; a on, ete, kako slovednu se - da me poljubi, a mene me pišin stra, a posle pomisle: »nak me poljubi.« On pa iska, mene mi merak ama kršim đerdan.Takoj, takoj, pa kako prevara me poljubi me, a ja ripnu...Istina sam ripnula i digla ruku da si obrišem ono mesto kude me poljubija, pa tike spušti si gu: žal mi dojde da se brišem, žal, žal, kako da je istina... Ako se ubavo obučem: »zaš’ ga nema, da me vidi!« Ako nana mi napraji niku ubavu mandžu ja pitu: »zaš’ ga nema, da ručka!« On da ruča, a ja ič: sita ću sam k’da si gletkam njega...« Ja njega gledašem, a on mene...Sramežljiv beše, e Bože! Doodeše, doodeše a ič me ne kteja pogleda.Gleda u muži, u nanu mi, ovam’, onam’, - a u mene ič. K’d u jedan praznik, baš beše Velig-dan...Jes’, takoj, Velig-dan, on došeja sas onija trojicu, drusto mu, a ja, kako svaki put, prineso da mu predadem šikerleme i vodu. On uze a neme pogleda. Predado mu i kafu. Muka mi, muka!A bešem si, pantim kako da je bilo jučerke, u šalvare i fustan što mi on napraji, za Cvetnice, k’da ido na Pantalej da se pričestim. (Onag mi je tej aljine prajija, a k’da se vrnu iz crkvu najdo dom’ punu tepsiju vruće mekike: pratija da gi izručam sas žene i devojčiki, za toj što sam se pričestila). Ete u tej njigove aljine bila sam, pa mi dojde milo da me pogleda i da vidi koliko sam ubava, a on... Seti se ništo.Ću da naprajim da me pogleda, nema čare... Ulazejeći u sobu i sobuvajući papučke pri vrata na orozan, uze ta se đojem sopleto.Ne me pogleda! Posle odejeći po kuću, seti se što Dora Mitičin praveše cigaru, ta skoro pojdo u sobu sas ćibrit.K’d dojdo pri nji, ispušti maksuz kutiju, slovednejeći se da gu dokačim frlji oči u Dimitrija.Ne me pogleda! Pa izlego, mislejeći se: »Š’ću?...Ću ga nagazim.Ama kako?K’da?...« Tuj se seti što nesam zbrala fildžani.S’ga ću...Moš’ si pomisli da sam besramna, i koj znaje zaš’ mu stupam na nogu...Ću ga %nazgazim...Tugo, ako zapazi niki!Ako vidi drusto mu...Dora Mitičin baš je pri njega... - Marijo! - viknu me nana. Ulego jednag u sobu. - Fildžani! - pa pogleda baš u Dimitrijev fildžan, mrdnu sas glavu mrvka na gore i podiže levu veđu. Pišin uze fildžan od Doru Mitičinoga i onija drugi, pa pojdo kude Dimitrija...U srce mi tike ništo pritupka, uz obrazi mi se ukači oganj: ne znam k’da mu dojdo - pokriše mu se noge sas moj fustan... nagazi ga!...A on?Ne me pogleda, no spušti oči ta u zem’! K’d opazi ovoj, dve mi oči, ća da padnem.Obrnu mi se i soba, i Dimitrijevo drusto, i Dimitrije - tešem da ispuštim fildžani.Izlego iz sobu spoturajući se kako pijana.Stra’ imašem od drusto mu, od nanu mi...Sram mi dojde...Nikako mi se učini, dve mi oči, kako da sam Niš poarala, kako da sam nikoga utepala.Sama si se na sebe učini kako ajduk, isto kako katil...Tugo, majke, što napraji!...Pišin mi beše muka, a posle mi dojde krivo, rasrdi se i uze da zborim sama po kuću: »Božnom muško, a sramuje se.Sramuje se u tatkovu mi kuću, pred nanu, a ništo da izlegne nana, eli k’d bi me ništo sreja u maalu, on bi me: em gledaja, em bi se oko mene zadevaja, kako i drugi bećari sas devojčiki što rabotiju.« Pusti adžamilak! K’da je otišeja dom’, zar se zamisleja što sam ga nagazila ta je jednag pratija čiraka i dete, brata mu najmlađega, ta da me na sokaknja vrata izvikaju...Izvikaše me, i dete reče: - Ete, pituje bata tražiš li ništo od njeg’? - Kaži na batu što nesam ništa tražila, - reknu, pa uze ta obrnu glavu: čak mi sram dojde od dete i od čirače, kako da i oni znaju što sam urabotila.A zatvarajeći sokaknja vrata, mislela sam: »a, kučka! da bi kučka! - zaš’ da ga nagazim?...Ako mi ništo rekne, ja ću pa da l’žem... moram da l’žem.Ete oću si ga sl’žem đojem čudejeći se: - »Koj?Ja sam te tebe nagazila?!Neje, moj Dimitrać; jook!Kako pa da te nagazim?« Rekne li mi mene pa: - »Jesi, nagazila si me.« Ja ću njemu: - »Ne znam.Maksuz znam što nesam toj naprajila, a onakoj, koj znaje, belki...« Mi napred imašemo sram, a s’g. Dor je devojka pod nišan ne se kuta no se vodi sas mladoženju, idu od malu do malu, od sokak do sokak, kako božjaci.Idejeći takoj samač’čki, gledajeći se, zborejeći sve što iskaju - izgostiraju se; a kad se venčaju nesu taze no bajat: vidu se jedan drugomu kako ćuflija sirenje. Dovde, slušajući Đul-Marikinu prikažnju, samo se po katkad osmehnusmo, a ovde se glasno nasmejasmo.A Đul-Marika: - Zaš’ se smejete?Ne li je takoj?Pišin imašemo sram, a s’g...Čuvaja Bog!... U prolet Đoša, svekar mi ideše u lojze svaki č’s, pa prolazejeći kroz polje nabere jagličje, kukurek, mačicu, ljubičicu, napraji si kitu pa si gu men’ donese.Trgne me uz sebe na minderluk, i zbori: - Ela, moja snajo, da te zakitim! On uzne ta me kiti, a mene me milo, e Boške!Mislela sam: »k’da ću sam ti u kuću? U jutru se rano dignem ta pometem i sudovi izmijem, pa sam vesela kako pilence na granjku.Mijem sudovi i pojem, metem kuću i pojem, posipujem cveće i pojem: milo me što mi svekar doodija i kitija, pa za to me obrnulo na pojanje.Ako pak, blaga ćerko, čedo, pituješ što sam pojala, ne znam... što nesam... svašto.Ama nemoj da rekneš da tej pesme imaše nigde, u Niš eli u Leskovac...Poješem si ja sama onakoj, Dimitriju poješem.Pojem ubavo, krotko, stra’sam imala od tatka, sram od nanu...Pojem na Dimitrija.Ako mu pesma nema, ja si mu gu vadim od sebe.Pojala sam mu mlogo, mlogo, a u pamet mi stoju salte još nikoliko...Kako onaj jedna beše: Neje tako. Jok, ne mogu, ovuj sam zabrajila.Ovuj ne znam.Čekaj drugu ako mogu... Takoj nikako beše, ništo za veđe, ama...U, čedo, što su mu bile veđe!Kako pijavke...Sve sam tej zabrajila.Mogu, ama ne celu...Čekaj ovuja, njuma ću da znajem baš od kraj do kraj. Nema viće. - Mašala, Đul-Marike! - Aškosum, Đul-Marike! - Bre!Bre! - što ti je ubava! I još jednu znajem, baš od kraj do kraj. Ovaj si je toliko... - Mašala, Đul-Marike!Opet mašala! - Aškosum, Đul-Marike!Sto puta aškosum! - Bre!Bre! - s’ga ti je još po ubava! - Salte jošte jednu... Začu se pljesak dlanova kako u kakvu veselu haremluku, kad se razdragaju bule pesmom kojoj je pripev: Of! opet of!... A domaćica se podiže i veli: - Fala ti, strinke!...Ajde s’g malo vince, jerbo ti se guša osušila; i naka ni donese Vaska po kafče. - I tebe ti fala, Sevetke!S’ga sam i za vino i pa za kafu. Đul-Marika ovlaži grlo kominjakom, pa uze srkati kavu, koju nam predade »aščika« Vaska.Kad popi kavu, poče, i to meni govori, prijatno, tiho, kao da krije od ostalih. - Jes’ pa, čedo.Kako ti ispriča’ takoj si bilo: ama onag se je znalo i za gre’ - i pa za sram; a s’g?...Napred k’d idešemo u crkvu, idešemo za toj da si pomolimo Boga i Bogorodicu i Božji angeli.K’da ćemo u crkvu, a idešemo često, starke pak svaki praznik i nedeljski dan, pišin ćemo na amam; a sprema taj dan, k’da ćemo u crkvu, sprajimo što ni treba za jutre dan: ugotovimo ništo (ako je zima zavijemo sarmu od kupus eli napunimo turšiju popriku), sprajimo ručak.Koja se pak češljaše krotko, ona si zavije kolbaš i kocak jošte u večer, pa dobro vrže glavu; a jutre nigde slunce, na njuma si je čista košulja, aljine, uz obraz bosiljak; i našte srce, pa ajt’ ta sas komšike u crkvu.U crkvu se krstimo, starke prajiju metanije, ljubimo ikone, molimo si Boga kako priliče k’da si je čovek u Božji kram.Onag si primimo naforu, naručamo gu, i pa ponesemo na nikoga dom’; a pušti li se viće crkva, t’ga si zaredime po prijeteljice, po rodovi; tam’ si ne čeka kafa, pa i rakija.Odotle ajt’ ta dom’ na ručak.Takoj si napred beše. - Jes’ pa, - veli adži-Nastasija, ćutljiva i ozbiljna starica, mnogo starija od Đul-Marike, - ete, napred sve takoj beše, ama ja viće ne zborim.Pišin zborešem, a mladinja me faća na prisme’? - Prisme’!I njim’ će gi se prismeljaju njini mlađeji, a i mi gi se, ete prismeljamo, jerbo otidni s’ga u crkvu pa salte sejiri: što smo krisjani, živa mi čeda, ne se poznava! - »Žu, žu!Bre ovoj!Bre onoj!Bre prajila sam aljinu! bre u koga si kupila šašir; bre iskarala (isterala) sam sluškinju; bre koj te pere; bre prajila sam slatko; bre varila sam crveni frenci; bre...« Da prošćavaš jošte drenjke!...Otidni u crkvu onakoj, ona si je prazna.Na Cvetnice eli niki drugi takav praznik - punač’čka, i toj najpoviše žene!Što su u nove aljine i šaširi, eli libadiki, za toj.A niki devojčiki što su besramni, mani se!E ga bi videle k’da uodu u crkvu oficiri, obrnu na kude vrata lica a na kude altar... oprosti mi, Boške, izručam te!...A pa što su po niki muži pogani!Obrnu glavu od natrag, pa tike salte po žene.Da li je svet stanuja toliko besraman, eli šašav? - Ne se srdi, strinke!...Ajde jošte čašku, - veli domaćica, i posluži prvo adži-Nastasiju, pa tada Đul-Mariku. - Zdrav si, Sevetke! - Dal ti Bog, Adži-Nastasijo! - Ajde!Zdrav si, Sevetke! - Da si živa, strinke! - O, ho, ho!Koliko je studeno dori u zubi udara...A kako pak napred služešemo Sveti?Dojde li viće, a mi jošte od Povečernje eli čirače eli dete ta sas zdravicu: jebriče rakiju i čašku po rodovi, po kumašini, po prijetelji eli komšije, viće koga iskamo da vikamo - da zapovedaju u nas na Povečernje na večeru, i jutre dan na Sveti na ručak, pa večeru...Tri dni, dve mi oči!Dugačka sofra, ič se ne diza.Ručaju, piju za Sveti i poju.Mandže, mandže! jok čorba, jok šketa, kupus i meso, naut i meso, babnje, kapama, podvarak, punjete ćurke, prženi piliki, na r’žanj pečeni prasci, eli jaganjčiki, k’da si je na što vreme, pa banica, pa najposle sirenje.Mandže, mandže!U nas je pak Sveti posan, ta, da prošćavaš, riba - mani se!...A što pa moja nana gotoveše sabazorsku mandžu, bata!Imašemo aščiku, ama u zoru nana mi ide u mutvak ta ugotovi pilav eli jufku: tej su si mandže od vreme za zoru.U zoru, dve mi oči, ručanje, kako što praju Turci uz Ramazan sas sufur.A tatko z’l, z’l, a za gosti kako i svi Nišlije - dori...Uzne ta na nikoga od nas u kuću usujle naredi da turi na sokaknja vrata katanac, da ne otidne niki ta da rastura drusto.A koga će da pušti, koj uzne ta se zakune dek ima din rabotu eli na dućan, eli viće kude bi gu imaja.Dor si je tatko pri sofru, a gosti muži kako popovi, sve po knjižački poju - vodu mu čes’ što je adžija; a otidne li viće tatko, maksuz otidne božnom da spije, i sas njega još po neki star čovek, rod li, kumašin li, mladi muži sas bata-Sotira - mani se!A ćemenčedžije ne gi ima: da ne igramo ta da pogazimo Sveti...Niš, srma đumiš!Nišlije, sevdalije! i be’u za gosti, i s’ga su pa.Osvem ako niki ne bi mogaja, ako si je siroma čovek.Ama i onag...Sirotinja si je sirotinja, kol’ko je i kako je mogla, a čorbadžije...Ja s’ga kazujem kako služešeju Sveti čorbadžije; a i adži-Nastasija naka ti kaže, jerbo adži-Đoka, tatko gu, jedan beše; i adžija, i čorbadžija, i beratlija, ne li ti reko, jedan. - Jedan.Ama adži-Đoka, tatko mi ne služeše Sveti takoj.On pa pred Sveti pre nedelju traži od našega popa da mu ispiše sirotinju iz svoju nuriju.Na siročiki bez majku sprajimo košuljke, bez oca anterike, na udovice papuče, na stari ljudi jemenije.A na Varvaru dve žene mesu leb’: po pedeset leba umesu; na Sv. Savu gotovimo: mandže, mandže, %morunja debela i bela kako sirenje.Po onuj popovu artišku razdelimo...Na Sv. Savu sve po sirotinju ispratimo, a na Sv. Nikolu pri sofru sami sednemo; jerbo adži-Đoka, tatko mi znaja je naus’ frsi ovuj pesmu: - Aškosum, adži-Đoko!Takav si Sveti Bog najviše miluje! - uzviknu kira-Tana, žena Đul-Marikinih godina, komšika naše prijatne domaćice, ulazeći.Videle smo gde prođe kroz kapidžik, ali nismo znale da je nema k nama za to, da ne bi prekinula staru Nišliku, adži-Nastasiju. - Jošte po čašku.Ajde i ti kira-Tano. - Fala!Zdrav si komšike! - Da si živa! - A Sveti služešemo svakad. - opet poče Đul-Marika. - I u koju je kuću bolevo, i umiranje kude je neje bilo bez kolač i sveću.Adži-Todor, ujka mi umre na Vodice a na sv. Jovan, Sveti mu, - pop si je pa sekaja kolač.Dve mi oči, takoj!...A s’g?Ni večere ni pa ručkovi ni sabazorske mandže, u vas; u nas si je jošte kako što beše, i pa će si bidne, da smo živi, i vi da ste si živi, da Bog da!Večere i ručkovi nema, no tike mrvka ovoj onoj, pa iz kuću u kuću, i pa ga ne služu.Fatija mu ženu lad k’da se vrćaše od bal, pa gu mrvka b’cka u slabinu, a on jednag ta u novine: »Neću si mogu slavim slavu, jerbo imam u kuću bolevo.« Jaz’k!... - Vikaš, Marijo, u našinci nema.Pa ne li jednu godinu turi u novinu i kir-Nikolčin unuk: što ne može da slavi! - Ima s’g i među nas, adži-Nastasijo.Ama ovija ne raščovečiše, - reče Đul-Marika i pokaza glavom na mene, osmehnuvši se, da me, valjda, ne uvredi. - A koji je nji raščovečija.I oni nesu bili taki od vreme, - govori kira-Tana. - Nesu!I pa vikam: nesu bili taki.Koj li ne raščoveči, tugo, Boške?! - završi adži-Nastasija tužno, čudeći se.A Đul-Marika: Napred ako se pravi svadba, berem si je svadba, a s’g?Pred ručak gu počnu, u večer svršu.Jedni ovakoj, a drugi: sobajle u crkvu, pa ajt’ ta na štaciju: tupe, tupe! tupe, tupe...Izručkam te, Bože, od Švabu li je ovoj?Od Turci neje.Mladoženja i mlada nevesta otidu, a u kvartilj gi ništo!Ni pojanje, ni sviranje, ni igranje: gluvo kako da se vari pečenica za grobje...Keva Kocina venčala se u mesnice, a jošte neje dala Vačinice ni kršenu paru kiriju.Vačinica se srdi; u! pa će se srdi žena, pa.Ete, zavikala Vačinica jučerke: - »Tugo, Marijo!Šašavi li su mi kiridžije, što li?Venčaše se pa jednag otidoše u stranstvo u Ćupriju, pri mladoženjski rodovi, pa s’ga se vrnuše a mene kiriju ič.A i kako će mi dadu, kad su poarčili u stranstvo sve, pa, vikaju žene, i mladoženjsku plaću za tri meseca.« - I ja sui znajem sve toj, ama ne zborim.Ete zaš’ da me faćaju u prisme’? - Ću da zborim.S’ga si je, rotke (rode), čedo, rezilak, i svako čudo, svašto.Na jedan bal salte gole...Ruke, grbina, pazuke - na megdan; a muži gledaju kako mačori i salte uvrćuju mustaći...Pišin si znadomo salte za oro, a s’g?Uznu ta se po dvojica obrću, kako konji na gumno uz vršidbu.Žene se stegle ta gi oči iskaču, pa k’d gi puštu muži, a one brekću kako lete živina za vodu.A po niki od muži uznu po jednu, po dve, oneja sas koje su igrali, ta gi spaciraju, kako pajtondžija konji k’da mu se umoru... - Ho! ho! - Jes’ pa!Jes’ pa!... - Ej, baba-Marija!... - Zaš’ se smejete?!Što mi vikaš, čedo, ej, baba-Marijo?Ne li je takoj?...I zavalija Sotir terzija beše na bal, a beše k’skandžija ta mani se.Ne mu otide domaćica ni pri majku sama, a na bal: fati gu jedan pa gu vodi, vodi.Zavalija Sotir terzija gleda, a po mešinu mu se salte pretura.Takoj, takoj, pa tike mene: - Tugo, tugo, Marijo! (ne me vikaše ni nevesto, niti pak... drusto smo bili).Tugo, Marijo!Ne davašem da mi domaćicu %slavejnile pogleda, a s’ga sam gu, da mi prošćava tvoje lice, stanuja pezeveng: dovedo gu ovdeka da gu spaciraju jabandžije muži, a ja...Oklopija sam uši kako mogarac, pa salte gletkam. - Ho! ho! - Jes’ pa!Jes’ pa!... - Crna, baba-Marija!... - Zaš’ se smejete, dve vi oči?Zaš’ sam crna, rotke, čedo?Neje li takoj.Nit’ se zna za gre, nit’ za sramuvanje; za ništo se ne sramuju...Napred k’d čujemo da si je nika nevesta imala dete, mi uznemo ta se začudimo, jerbo je kutala, kutala i od svoji do onaj sat.A s’g: stane li teška, ne projdu dve-tri dni, pa cel grad znaje.A čoveku, drugaru si ali se (mazi se): bre đojem boli gu ovoj, bre boli gu onoj, bre mešina, bre krstetina, bre lošo gu, bre ne mož’ ništo da ruča - salte bi ručala kisele krastavice.A čovek pak... đojem znaju čkolju, učevni, a za po ništo s’ganji su muži, dve mi oči, kako deca, oč’s gi žene prevaraju.Neje kako napred: će si zvekne na ženu, pa što bidne pak bidne.S’ga: stanula teška ima dve-tri dni, a čovek gu ne dava ništo da raboti, niti pak da podiza; i skoro za kisele krastavice, za grojze i mušmule iz turšiju - stra ga ako ne donese što od njeg’ iska skoro, ona će si izbije... - Ho! ho!Dosta viće, dve ti oči! - Jedna pri mene u komšilak venčala se pred sirnice, a viće od k’d od k’d viknu Malu Persu, što nauči šnajderlak u Žensko Drusto, ta gu saši ništo od basmu, vuneno li je, šareno, sas pantljike, široko ništo kako anamske uzun-anterije, salte neje kako anterija dugačko, no si je takoj do pod kukovi.Saši gu toj, da nosi što si je đojem dve-tri dni teška, da se ne steza, ta da ne izbije... - Ho! ho!Dosta, živ ti Bog! - Dosta i ja vikam.Pila sam si vince, popila kafče, pa s’g da idem! - Kako da ideš?!A prikažnju? - uzviknu domaćica. - Glavu ste, Sevetke, na prikažnju čuli, a rep...Što vi treba rep? - Rep zakači onomu koj si je za rep: nam’ ni prikaži kraj na prikažnju. - Jok.Doklen me je bilo milo, prikazuvala sam S’g ću si idem, - reče i uze kušak, kaftan. - Ne si šašava ta da ideš k’da ne prikaza na prikažnju ti i rep, - veli adži-Nastasija. - Ne mlati se, strinke, živ ti Bog! - zbori domaćica, ne dajući joj da ustane. - Kako pa da ideš?! - reče kira-Tana. - Za moju ljubav, baba-Marijo! - uzviknu Jola. - Za moj atar, Đul-Marike! - uzviknu i ona kojoj je stara do sada pričala, i ustade te je u ruku poljubi. - Čedo, za tvoj at’r...Što znam da prajim... Ona okvasi grlo vinom, i priprema se, namešta se na minderu, iskašlja se.A meni milo: u repu njene pripovetke, prikažnje njene, videla sam puno lepih boja, kao u repu paunovu: gledam nju, kao nevestu, lepo obučenu, nakićenu, zarumenjenu od sreće što već jednom odlazi svojemu Dimitraću.Posle je videh kao nevestu skoro dovedenu, gde ispraća Dimitrija »sobajle na dućan« i gleda za njim s puno ljubavi.Za ovim spazih pred veče kraj »sokaknja vrata«, u avliji, gde izgleda svoje slavej-pilence, Dimitraća, da joj dođe, i da joj spije na mekom jastuku, beloj ruci »dori do zoru«... Ja sam videla ovo, a ona mi prikazala! Zar što doodeše skoro, skoro, zar što beše ubav, uleze mi Dimitrije u srce takoj kako neće da može da izlegne iz njega nikad. A, Boške, izručam te, zaš’ si mi daja onoliki milos’ za Dimitrija, zaš’?Kad salte prozbori, pričuka mi nešto srce kako sat.K’d se nasmeje, u tamninu me slunce ogreje!...Ubav beše on, ama i ja sam si bila jako ubava.Pa moje ubave aljine!A k’d će on da dojde, po sat se obukujem, i sve sam sprema ogledalo.Zaradi ubavinju počeše da me vikaju: Perunika-Marika; a posle po kratko, i po ubavu: Đul-Marika.A od đul, ružicu, ima li nigde u svet cvet poubav?... A k’da viće pred Mitrov dan, poče se svadba.Počeše gu u četvrtak, kako ni beše adet, i tatko i na svekar mi. Viknumo komšike i rodovi da zapovedaju na kvas’c. Sobraše se. U jedno naćve zamesiše dve testa, jedno je moje, drugo mladoženjsko; i oba pretisnuše ozgorke sas pesnicu, a tuja kud su pretisnuli turiše u moje dukat, u njegovo prsten, vrzani jedno za drugo sas crven svilen konac. Ćemenčedžije stadoše da sviru oro, a mi se svi fatimo i uzmemo da se obrćemo oko naćve.Igraju i oneja dve, što su zamesile testa, igraju obe sas testane ruke i č’s po č’s pogleđuju čije će si testo popre kabardiše.Jerbo čije popre kabardiše, onaj će si je posrećan; a komu ne kabardiše, no se otpušti, on će si je, vikaju, raspuštenik. A, lelke, tugo!U nas: niti kabardisa, niti se otpušti, a nanino mi srce ostinu kako led... A ja pak... more da se čudiš što sam sprema taj dan, moj kvas’c snila. Snila sam, ete, baš k’d da zapoju treći petli, kako pojdomo u lojze u Ćurlinu ja, nana i brat mi adži-Sotir.Pa kako idemo kroz jedan golem čair, a ono trava, trava u prolet kako oko Du’ovi.Pa kako poneli smo jedno paniče punoč’čko sas zelenu popriku i beli luk.Pa kako toj paniče nosešem baš ja.Nosešem ga čak do ćurlinski potok, pa kako tuj iskašem da gazim ta spušti paniče na travu a uze, da prošćavaš, da podizam šalvarke, a tike nana zavika mi: »Marijo, mori Marijo, frlji oči kude ovoj golemo drvo, (ete, kako nikakvo drvo tuj beše).Ja gu posluša, frlji oči: ono golemo, zeleno, mani se, a slaveji - ne si mož’ da gi izbrojiš, pa poju, a takvo pojanje ne b’e nikad čula.Svi poju, a jedan uzeja ta vije kako kukavica.Mene mi za njeg’ dojde milo, pa kako iskam da ga fatim ta da ga od golem milos’ turim u pazuke.Taman pruži ruku, a on: ajt’ ta u lug, i vije sve žalno i požalno.Kda vido što odlete, mene me zabole u srce takoj kako da mi se ništo od pupak otkide, i uze u san da rimam...Tuj si me nana razbudi - samnulo se. Kad kaza na nanu mi što sam snila, a njuma muka, muka, salte u lice beleje...Znajem kako da beše jučerke što zboreše na onuja Tasku Maninu: - Neće mi bidne, mori Taske, dobro.Poprika si je ljutina, luk muka, zelena trava jedilo, slavej-pile muško čedo... a, mori, Taske, mori, stra me za onaj jedan mi gledac, za Sotira, ta mani se.Jerbo č’s po č’s, pa tike: bre boli me ovoj, bre boli me onoj.Bog naka obrće na dobro, ne na lošotinju.Toj zborejeći uze posipku, pa se nadleže na njuma kako skršen duvar na potirnju, jerbo od golem stra’ za čedo, beše gu pritupkalo pod ložičku. - A k’da se na kvas’c izigramo, žene si posedaše da ručaju ruč’k tuj na dugačke sofre, a ja si pak ruča sas devojčiki u saračanu. Jutre dan, u petak, boja.Mladoženja si mi prati sobajle: peštimalj, siladžak, šamiju za vezuvanje glavu, kanu, boju, tas, češalj, lif, sapun...Keške da je zabraija da prati sapun! U večer mi turaju boju, i poju: Žene poju, a ja božnom plačem i brišem sluze sas jeglak.Adet beše da se plače, a mene mi se ništo ne plačeše, zar što sam mlogo bila pod nišan, pa me milo da viće jedanput otidnem pri Dimitrija... Jutre dan, u subotu amam. Na amam otidomo sobajle.Tamo sviranje, pojanje, banjanje, i prajiše sas mlada-nevestu što prajiše, što ni si adet beše: piše kafu, ručaše penjerlije, pa se vrnumo dom’.A k’d dom’: doneli od mladoženju ovna.Žene i majka mi jednag otidoše pri toga ovna, pa mu ništo oko rogovi uzeše da zagleđuju, pljesnu se u ruke, čudu se.Tike majka mi se zar seti ta uze da žene butka, da gi praji sas oči, sas veđe da ćutu...Kutaju ništo od mene, poznado, ta mi nikako lošo dojde. Što ima? Uzeše da me splitav; će mi spletu šiveta. Splitav me, splitav i poju, a ja tike uze da plačem, ne da plačem, no da rimam, i koliko slovednu glavu u ruke, popadaše mi od glavu darovi.Jerbo kako je koja žena došla, takoj mi turila na glavu: čarape, peškir, čevre...Rimam sve poviše: pišin me pesma rasplaka, a posle se dosećujem bre za ovoj, bre za onoj. Nesam mogala kolaj da plačem, ama kad jedanput počnem, ono n’ umem da se utešim.Mrvka, pa tike i devojčiki, drugarice mi sve ta u rimanje. - Što je pa toj!Zaš’ se mlatite?! - od azganlak rimate, - uze da vika onaj Taska Manina. - Žal gu za nanu, Taske, - vika jedna naša komšika, pa i ona uze te se zaplaka.Mene mi od ovoj još po žal dojde, pa si dori glas pušti, kako dete, a tike tatko ta u sobu...Oč’s mi se presekoše sluze, pa kako da nesu ni išle. Uleze, pa jednag izleze.Žene se ništo pogledaše. Kad me spletoše i turiše tel, izljubi ruku na svi, pa ina deca i na ćemenčedžije. Zavede se oro tri put, pa sedomo ta ručamo.A posle oro, oro...Svi tri dana same kako aname. Bre igranje, bre veselba dori večer, a onag ete ti ga sas darovi od mladoženje: na deda čova-džubelak, na babu selemija-anterilak, na šuru, bata-Sotira mi kitabija za kratku anteriju, na mladu nevestu od čovu čerkez. Čerkez je kako disćurk, samo su mu pouzacki rukavi, i treba da su vezeni; a oko šiju i niz pazuke treba da su mu vezena šemšeta.Takoj treba, ama ovaj si čerkez beše - duz!... A ja k’d ga vido dori se pritreso od rados’ za njega, dek si mi ga pratija Dimitrije. Glumac i aščika, što donesoše darovi, vrnuše se. S’ga ćamo da pratimo i mi jedno, drugo, što smo sprajili, boščalaci na svekra, svekrvu, rodovi, a tike tatko mi pogleda po žene nikako strašno: ja se od njigovi oči uplaši.Pa t’g izleze i sta da grabi preko obor, čak do sokaknja vrata. Vrnu se, odi, grabi na kude kuću, naturi fes na čelo, podiza bastun na gore, spušta veđe na dole i ništo zbori; poznavam, mrdaju mu usta, mrdaju a u lice je dori do uši crven kako pandžar, kako frenac, kako poprika.Uleze pri nas u odaju - sas cipile! a žene se tike zgledaše.Pogleda po svi redom, a mi oči ta u zem’ - kako od munju!Obrnu se, izleze!Triput doodi pri nas, i to sve sas cipile, kako ništo da ni kaže, pa ne si kaza ništo.Triput me mene viknu pri njega na ćošku, đojem ništo da me pita, pa ič. »Što li je, tugo, tatku mi? - mislela sam, a nana si tike na tuja Tasku krotačko: - Taske, mori!U adžinu mešinu pretura se ništo... - Može bit zaradi čerkez.Zaš’ je pa onakav, adžike? - Neje.Zapazila sam, Taske, ja ovoj pri njega jošte od kvas’c. - Zaš’ ga ne pitaš, adžike, što mu je? - U!Čuvaja Bog!Kako ću pa da ga pitam? - Čuvaja Bog!Izmećarka li si na adžiju eli domaćica?Zaš’ mu se tol’ko bojiš? - Kako pa da mu se ne bojim, Taske?Domaćin je. - Ako je domaćin, on ti je tebe i drugar... - Kolaj ti je tebe da zboriš k’da tvoj neje Nišlija. - Ako je Nišlija neje zver.Tvoj adžija Nišlija, ama ne te je udarija, a mene moj Leskovčanin jošte, što vikaju ljudi, mlada nevestu.I koj znaje, adžike, da sam bila zavrzana kako ti, on bi me do s’g utepaja; ama ja... A tike oneja žene zabrajiše da mislu što mi se tatko srdi, no se sobraše oko strinka-Tasku pa vikaju, smejajeći se: - Zaš’ te, mori Taske, udari?Pantiš li? - Da me je mladu nevestu salte lošo pogledaja, pa ću da pantim, a nikmo li šamar! - Zaš’ te, strinka-Taske, čiča-Mane udari? - pitaju i devojčiki, smeju se i butaju se oko njuma. - Što mu se nesu stegle pitije, za toj. - Kakve pitije? pa pituju i butaju se. - Svari pitije, pa gi izneso na sofru, a on: »Zaš’ su ti, vika, ovakve?« - »Pa s’ga nesu Vodice ta da se smrznu, no je Đurđov dan.« - »A zar pitije treba da se smrznu ne da se stegnu?« - pa tike mene ta poza levo uvo - pljes!Lele k’d mi zapoja uvo!Tugo k’d zapoja!Ja mislešem dor sam živa sve će si poje, tol’ko!Uvo poje, ja ćutim, poje, poje, ćutim, a k’da se ono ućuta, tike ja: - »A, bre, Mane, zaš’ me udari?« - »Pa daja sam ti, vika, peškeš za ubave pitije« - A zaš’, bre, da me udariš?A ne li sam te posipala da se izmiješ?A ne li sam ti aljine ičistila?A ne li sam ti pomogla da se obučeš?A ne li sam ti kafu ispekla?A ne li sam te ispratila k’da si pošeja?A ne li sam ti se na noge digla k’da si došeja?« Zbori, zbori, a on salte gleda, i kako da se čudi.A kad ja rek’o: - »Adžamija sam, pa nesam umejela ubavo da svarim pitije, pa zar za toj da me tepaš?Ja ću si idem u Gospodina (vladiku) da ga pitam: za toj li se udavaju devojčiki da gi muži tepaju za ništo?« K’da ja ovoj rek’o: on si tike opušti mustaći.Od onag: nit’ me mene on udari, nit’ pa ja njemu svari ubave pitije.Sve mi mandže prsti da izručaš, a pitije nesu mi vodene salte na Vodice. Zamrači se. One žene i devojke što su oko mene vikaju na majku mi: More adžike!Ajde praćajte dar.Što je toj, ooo?! I tatko ču, pa reče: - Vi si igrajte.Ovoj ću si ja brignem. Tike ete ti ga glumac ta otutke: - Što je toj, adžijo?Ne li vi je devojče stasalo?Kude su vi boščalaci?Kamo, adžijo, vaš amanet?Mi si naš donesomo. Tatko ga pušti da zbori, da pituje.Ćutećim sluša, strelja sas oči, faćka mustaći.A k’da glumac ućuta, tatko mi tike zveknu: - Sikter seni! ana sana, domuz bre! - Što, što, adžijo? - Sikter seni! - pa viknu tatko i pojde na kude glumac sas bastun. A glumac tike drž’ za sokaknja vrata. Mi se tike po kuću pributamo, pitajeći se što li će se napraji. Još poviše se zamrači. Ete ti trojica muži iz mladoženjski; Šiško Kosta, Đorđe Ćurčija i Dora Mitičin. Ulegoše, a tatko si gi pričeka nasred obor stojećim, gledajeći gi svi nikako čudno. - Što je toj, adžijo?Zaš’ ne davaš boščalaci? A tatko se rasrdi.Tugo k’da se tatko rasrdi!Nana pak, gledajeći kroz pendžer, uplaši se i uze, tresejeći se, ta se skuta u jedno ćoše, da ne gleda tatka mi. Tatko mi srdit, srdit, pa kad viknu na onija trojicu, mani se. - Kako neje sram prijetelja mi Đošu da iska boščalaci? - Zaš’ da ne iska?...Što je toj, adžijo? - pituju onija čudejeći se. Tatko mi se još poviše rasrdi.Tugo k’d se tatko rasrdi!Pa k’d sta’ da vika, majkeee!K’d uze da broji, leleee!Sas ovoj poče: - Moj prijetelj!On čorbadžija, a ja?...Šopa li me praji, simsile mu pogano!...Što sam ja?Eli sam konj, eli vol?Adžija li sam, mogarac li sam?Da li mi pak prijetelj misleše da sam Šop, eli Bugarin, pa za toj mi prati na devojče đirit sapun?Zaš’ ne prati i on kako što praćaju Nišlije, maksuz čorbadžije merišljav sapun no đirit?Kerka mi neće pere sas taj mladoženjski sapun, no će se mije.Ovoj si je jedno, a drugo...Sram ga bilo, da bi ga!Drugo je ovoj: Jutroske uzeja čovek...More kakav čovek!On neje čovek, neje prijetelj.Tražija sa prijetelja, pa si ga najdo - bata!...Ka ka ka ka!...Ete jutroske pratija ovna, božnom kako ni je adet od vreme, pa mu na rogovi turija varaklisane glavice crni luk!...Crni luk!Ja s’ga jabuke oko Mitrov dan, ja nikad!Crni luk! (tu uze ta se prekrsti).Čuli li ste ovoj, ljudi, krisjani, nigde u Turci, u Evreji, ja berem u Cigani?... - Za sapun ne znamo zaš’...Za crni luk...Kako toj’?...Belki glumac...Bija je zar pijan, - zboru onija trojica %plauće. - Glumac!...Ajde, belki glumac.Bezbeli je glumac bija pijan ta turija ovnu na rogovi crni luk, a Đošinica, prijeteljica mi pošašavela, pa sprajila u bošču đirit sapun.Ama kažite mi, krisjani, koj kupi, koj naredi da se napraji, koj prati na devojče mi, mlada-nevestu onoj kaluđersko džube? - Kakvo kaluđersko džube, adžijo? - t’nacko puštiše glas onija božnom čudejeći se. - Kakvo?Zar đojem ne znate, neste videli?...Iskate da prodadete baščovandžije krastavice i simidžije simiti!Ka! ka! ka! - nasmeja se tatko mi koliko može. - Ništo ne znamo, adžijo...Kakvo kaluđersko džube? - prozboriše onija još pot’nko. - Kakovo?!Zaš’ se, ži’ vi Gospod, prajite pijani, kad neste?...Kakvo? a, simsile mu pogano! - pa zveknu tatko i potrča nakude kuću kako čirače k’da ne staše na vreme u čkolju.Trči, ete, trči i vika: - Adžike, komšike!Dajte mi toj kaluđersko džube! Nana mu predade što iska, tresejeći si, a žene se tike pributaše pri pendžeri. - Elate!Elate skoro! - grmi tatko mi na onija. - Ne li je ovoj aljina ista kako džube na sićevački i gabrovački kaluđeri? - Ovoj si je čerkez, adžijo, - zboriju onija krotačko. - Ka! ka! ka! - čerkez!K’da je čerkez, zaš’ je duz?Kude mu je vez?...Samo duz čova!I ja sam ženija sina, pravija sam na sna’u mi čerkez, ama kako?Onakoj kako treba: ubava čova, ubav vez, karanfilija, uz pazuke, oko šiju, oko rukavi. - Pa i ovaj si je, adžijo, čova ubava, čerkez... A tatko gi ne dade da zboru, no pa zveknu, dori grmi, s’g će tresak. Onija se zar uplašiše, pa izlegoše. Nana mi odi po kuću, tepa se u grudi, u glavu, plače a glas ne pušta, ne sme.Ja se tresem kako da me je fatila groznica a nema sluska da mi pojde.Žene pak, čudejeći se, pljesnu se u ruke, pa tike krotačko reknu: - Što se napraji. A taj Taske: - Pa jes.Zaš’ da prati, vika, đirit sapun?Zaš’ je, vika, ovnu na rogovi luk?Zaš’ je čerkez duz?Ako je zaradi pecilak, vika, prajija čerkez duz, zaš’ ne turi, vika, jabuke: one su berem, što vikaju ljudi, ništo - pet pare, deset li oka! - Ej, Mori Taske! - vika nana mi žalno, i pa se jadna zguči u ćoše i turi obe ruke pod pojas, pa se trese kako božjak pred crkvu oko Vodice. A strinka-Taska (takoj gu ja vikašem) žalejeći nanu mi: - Ej, mori adžike!Za tebe me, vika, dve mi oči, najžal.Taman malko da se, što vikaju ljudi, onodiš i razveseliš, udavaš, što vikaju, devojče za momče arno, ubavo, čorbadžisko, a ono polej, vika, što ti dojde na glavu. Nana mi se od ovoj jošte poviše ražali, pa uze dori da vije. - More, vika, jošte kako vido đirit sapun znala sam na što će ti Marijin san iskoči. - Dosta viće! - vika baba-Sika, naša komšika, i krotko teglji strinka-Tasku od natrag za fustan. - Ete ti, vika, beli luk!Ete ti gu poprika! - Mori Taske! - pa vika boba-Sika. - Đirit sapun!K’da se, vika, ženeše Vale dogrmadžija...Dogrmadžija ga vikaju, a on, vika, raboteše sas dogrmadžisko mogare.Ete k’da se taj siroma čovek ženeše, neje imaja za nevestu mu čerkez, neje, što vikaju ljudi, ni ovna, ama k’da se donese pri mlada-nevestu boja, ono iz tuja bošču izvadimo, vika, merišljav sapun.Merišljav, dve mi oči!Ja pak, vika, đirit nesam videla da iskoči ni iz cigansku bošču; i Cigani, što vikaju ljudi, uznu ta turu merišljav, od groš li, od šeset pare li - tike merišljav.A ovdena ima, vika, ništo, neje bez ič.Umešaja se je, vika, niki među prijetelji, nema čare... - I ja se čudim!Đoša, prijetelj mi, doodija je mlogo put kako je Marija pod nišan, pa mi se neje videja loš čovek.A s’ga što se napraji! - zbori nana mi i plače, briše sluze sas rukav od košulju. - Što se napraji?Napraji se, vika, rezilak...A adžija...Ako neje pri nas adžija, ono si je, vika, onaj od nebo, Bog, pa treba, što vikaju ljudi, čovek pravo da zbori.Adžija si je, istina, z’l, prekoviše z’l, ama je, vika, čovek: on i ne praji što bi ja prajila.Ja bi se, vika, ži’ mi Gospod, sas Đošu potepala.Zaš’ da praji... A tike nevesta-Krasa (ja gu vikašem nevesto) jetrva na tuja Tasku: - Aman, kira!Ako sam mlađeja, ću ti reknem da se ne dosećuješ viće. - Jes pa, - vika boba-Sika.Zaš’ prituraš, vika, slamu na oganj, k’da gu viće dosta ima?Zaš’, vika, duvaš u žeravku, k’da gu je vetar arno razduvaja? Taska se tike ućuta. A nana mi!Krotko jagnje!Blagi šiker!Plače, briše sluze sas rukav što je iskočija pod rukav na sečenu gu anteriju.I sag ete: kako da gu gledam!Neje postara no što sam ja s’g, a zbrčkana, pa mi se videše svaki dan pomalečka.I s’ga kako da gu vidim onuj od kitabiju sečenu anteriju; i s’ga kako da gu gledam bel kocak njojan, pa kako da gledam i onaj langir, što ga jošte ne beše slana dofatila, crven kao žeravka, što ga turi poza uvo k’d me povedoše na amam: božnom Gospod sve na dobro obrće...A! jadna nana mi!...Pa vidim, ete, kako s’g da gledam i snaju mi, domaćicu na brata mi adži-Sotira: na bele šalvarke, na belu anteriku, bosa, na bele atlaske papučke; mlada kako kapka, ama po češljanje se poznava što neje devojka, ne gu je kocak niz grbinu.Rada beše onija dni, i sobajle na amam rada, a s’g: sluza gu sluzu pretica, a ona tike uzne ispod pojas jeglak, ta si gi obriše, i pa ga tam’ zabode... I oneja druge gledam, i komšike i rodovi, i stare i mlade.Jedne na fustani, vide gi se ozdol gizija šalvare, široke, dugačke; druge, starke na sečene anterije, šalvare; nike na ćurčiki, nike na dušanke, a mlade kako aname, salte na šalvarke, na kratke anterike eli ti jelečiki, iskitene sas svakojako cveće, a veđe, kako da gi se po dve pijavke nad oči prilepile, jerbo tegljiše gi i na boju i na amam, sas mladoženjsku boju.Ovija su dni, i jutroske na amam igrale, igrale!Igrale, pojale, veselile se po s’v noć, po v’zdan, a s’g...Odu po kuću, uplašene, tam’, ovam’, priliče kako da će niki da umre, pa čekaju, pogleđuju za popa da dojde da ga pričesti, mislu za kadilnicu, tamjan, sveću... Tike ete ti ga pri nas tatko mi.Pogleda po nas, pogleda, pa tike oči ta u mene: - Što ćeš, vika, tuj?Zaš’ nesi sas devojčiki u saračanu? Snaja si me tike ufati, pa me uvede pri devojčiki. Digli smo perde, gledamo u obor: mesečina, mesečina ta se vidi kako u polovin dan. Ete ti gi pa onija, Dora Mitičin, Šiško Kosta i Đorđe Ćurčija.A tatko mi - frtuna: u! u! u! - a s’ga se utišija.Krotko zbori, ta misliš: u srce mu od srdenje ne ostade ič; a ono... - Što iskate? - Ete, adžijo, znaš, mi si dojdomo da zagledamo onaj čerkez...Nesmo, znaš, zapazili što je toj Đoša pratija, kako...Iznesi ni gi, živ ti Bog! - Da vi gi iznesem. Iznese ga; a onija gledaju i: - E, neje trebalo ovakoj, ama čovek...Zgrešija je; ljudi smo...Kude je, adžijo, onaj na tvoju snaju? Tatko ič ne zbori.Pojde za snajin si čerkez a pod njega dori zemlja tutnji. Odnese ga. Dor su Šiško Kosta i Đorđe Ćurčija zagleđuvali snajin čerkez, Dora Mitičin si je ukraja onaj moj, pa ga odneja u Đošini. K’d da ostavu snajin mi čerkez, privikaše onija dvojica, božnom čudejeći se: - Kude si je drugi čerkez?Kamo ga Dora? - Pa li, vika tatko, oće da prodavate baščovandžije krastavice i simidžije simiti?K’da sam ja bija u teja vaše godine, vi još neste bili...Tuj ništo jako, jako besramno reče, pa tike zveknu: - Sikter sizi, domuzlar, bre! - pa gi dofati za ramo ta kroz sokaknja vrata - na sokak...I jednag turi čiviju! A ja k’d vido iz saračanu što bi, i da od moje venčanje viće nema ič ništo, uze da plačem, da se tucam, da rimam, zborejeći na drugarice mi, što barabar sas mene plaču: - Lele mene, ostado si pred svet u posmešu! I drugarice mi plaču, a tešu me: - Ćuti, Marijo! ćuti si, blaga ni sestrice.Bog je dobar.On će si dade ta će si se lošo na dobro obrne. Dor tatko ne fati onija za ramo, još sas se mrvka nadala, a t’g...Devojčiki me tešu, a mene mi jošte po žalno dojde, pa uze još poviše da rimam i pa da vijem, a tatko zar ču, ta vika iz obor na nanu mi: - Adžike!Kaži Marije da ne plače, jerbo nema za što da plače.Nak se smeje, nak poje, nak se veseli sas devojčiki: ja ću gu dadem na bolje mesto. Otvoriše se na saračanu vrata.Kako šiker, kako varen ošav što gu ručamo po ruč’k i po večeru, takoj si beše blaga nana mi.Kako bubica, kako belo jagnjence od prolet , takoj si je bila krotka majka mi.Uze, jadna, da me teši, da me moli da ćutim a i sama plače: a ja oću da poslušam, a ne mogu, jerbo: em sam ostala u posmešu, em sam zagubila onoj za što me beše milo, milo, milo... A Đoša pak k’d je videja što napraji tatko mi, digaja se sas onija trojicu muži, drusto na sina mu, ta u Gospodina: - Aman! zaman!Daja sam nišan na adži-Kostadinovo devojče jošte u mesnice, u redovatu nedelju; spraija sam za svadbu s’ga sve, a adži-Kostadin ne mi dava devojče si: %ostadomo u %posmešu i ja i moj sin Dimitrije.Š’ ću, Gospodine! aman! zaman! A Gospodin: - Vikajte adži-Kostadina da ga pitam zaš’ ne dava devojče. Viknuše tatka mi.Otide jednag. Gospodin pita: - Zaš’ ne davaš, adžijo, devojče, k’da si je pod nišan za Dimitrija Đošinoga odamno? A tatko mi: - Ete, š’ ću da prajim, Gospodine’...Neće si devojče. Gospodin pak: - Idi, adžijo, ta dovedi devojče: da ga pitam zaš’ neće. - Kako ću da ga dovedem, Gospodine, k’da neje dom’?Nema mi ga devojče nigde.U Evreji li je, u Turci li je - nema ga!...Ama i da ga ima, zaš’?Nema volju za Dimitrija, pa toj... Đoša, slušajeći, reknuja mu da l’že.Tuj ti se fatili, naprajili jednu kavgu, mani se. A ja istina nesam bila dom’: tatko mi, k’da ga viknuše u Gospodina, reče ta me sakutaše u komšilak. Imajeći stra’ da ga Gospodin nikako ne obrne, sas Đošu ne pomiri, neje kazaja pri Gospodina ni za đirit ni za luk ni za čerkez, nogo uzeja da l’že dek božom ja neću, nemam volju za bećara.Izlagaja ga, jerbo je čuja dek Gospodin ne dava da se uzimaju zorile. Onag se obrnuja Đoša ta na Gospodina: - Ovoj se, Gospodine, onodilo i dokaralo na lošo.Ete k’da adži-Kostadin ovakoj napraji, što ću ja s’ga?U kuću mi je: bre sprema, bre ćemenčedžije, bre aščike, bre glumac...Da prošćavaš, Gospodine, sas onoliko meso, što mi je u kuću, - š’ ću? Gospodin se malo pomisleja, pa tike: - Traži %naćas drugu devojku, pa si gu venčaj ujutru za Dimitrija.Od mene to na sina blagoslov. Iskočili na sokak i uzeli da zboru koju će si tražu. A Dora: - Ja poznavam jedno devojče ovde blizo: ubavačko je, krotačko, mani se!Tatko gu je adži-Nastasijin komšija, Jovan Kršeno Čelo. Đoša si pak neje našaja manu na devojče.I kako da najde?Čorbadžiske ne bi mogaja da dobije takoj...Naka ti s’g priča adži-Nastasija. - Nemam, ete, mlogo, - reče starica. - Dimitrije mi je z’lvić, ta sam sprema njigovu svadbu u tatkovi mu bila.Dojde Đoša sas onija dom’...Zborimo za Tasku, devojče na Kršeno Čelo...A pa što beše toj devojče!Komšisko mi.Dajma je u mene, a mene me žal, žal: k’da si na moji devojčiki prajim aljine, a ono, jadno, pregleđuje...Ja si mu kupim ovoj, onoj...Žal me: da ne pregleđuje reko jedan dan na z’lvu mi, Đošinicu: - »Uzni si, dado, Tasku za Dimitrija.« A ona ta na mene: - »Toj si mi s’g reknula, adžijo, pa više nemoj.Šašava li sam da mi je prijetelj Kršeno Čelo?« Ja pak njuma: - »Zaš’, dado?Ako mu naodiš manu, naodiš mu salte jednu: što si je siroma čovek.A devojče mu je bolje od mlogi čorbadžiski devojčiki.« Ne mi je dala više da zborim - rasrdi se.A što beše Đošinica: na svakoga će si najde manu...I Đoša takav...Na taj Marijin čerkez ni vez, kaplama za ništo neje...Đošinica turila u bošču em đirit sapun, em ciganski peštimalj.Loši be’u, ama jedno što je čuja adži-Kostadin za nji, toj si je bilo l’ža; jerbo kol’ko niki da je bija loš, pa je čuvaja svoju veru: čuvaja gu je poviše od sve, dve mi oči!...K’da taj noć i Đošinica: - »Aman, adžijo!Idi i ti sas muži u Kršeno Čelo: zbori, moli...Tugo, tugo! da mi ne ostane Dimitrije u posmešu...Sas ovoliko meso što ni je u kuću - š’ ćemo?...« .Dora Mitičin prekači se preko duvar na Kršeno Čelo baš pred petli pojanje.Prekači se, pa ga nema, nema da otvori.Jadan, padnuja, utepaja se.K’d izvadi čiviju, mi svi ta u obor, pa t’g uzmemo da čukamo u vrata na Kršeno Čelo.On otutke pita koji je.Mi se odovutke glasimo.Otvori, i začudi se k’d vide mene. - »Što ima, adži-Nastasijo?« - »Oćeš, Jovane, da si dadeš Tasku, devojče ti za Dimitrija Đošinoga?« - »Što zboriš, adži-Nastasijo?« Ja pa kaza. - »Kakav Dimitrije k’da si je za njeg’ pod nišan adži-Kostadinovo devojče?I adžija me viće vikaja na svadbu.« Mi tuj prikazamo što naprajiše prijetelji, a Jovan, siroma čovek, uze ta si dade devojče.Muži, što be’u sas mene došli, otidoše, a ja otrča kroz kapidžik dom’ ta si uze moju boju.Jedna gu tura boju, a mene me žal, žal što ovoj rabotimo bez ćemenčedžije, ta skido od policu jednu tepsiju, i u njuma uze da čukam kako u dajire...Čukam, čukam i pojem pesmu što si je za boju...Izmimo gu; izbanjamo gu...Žal me, sirotinjka...Sobajle gu venčaše sas Dimitrija Đošinoga... - Venčali se, tugo, oni, a jaaa!Kako je bilo na Dimitrija, ne znam, a na mene kako beše pantim kako da je bilo jučerke.Sobajle doodu rodovi, prijetelji, kumašini, a u nas tajnooo, kako na Raspeti Petak!...Utišilo se kako u polje lete kad opeče zvezda, opeče, pa se tike skuta, zemlju zagrnu crni oblaci odi sve strane a oganj i omorina toliko, da si izdane čovek, vetar pak nema ga ič, ta se znojiš i frljaš jednu po jednu aljinu, sobuvaš čarape, ete ako su ti na noge, a č’s po č’s pogleđuješ u nebo, fati te niki stra, da Bog sačuva: salte čekaš k’da će si munje, tresak... uuu!... Ete takoj beše u nas.Mene mi se jošte videše nikako gluvo kako oko polovin noć!Ne gi ima ćemenčedžije kako onija tri dni; nesu devojčiki oko mene kako što be’u; salte tatko odi po obor i pričekuje crnič’čki moji svatovi.Pričekuje gi i đojem se smeje, uvodi gi u sobu ta gi se predade rakija, šikerleme i kafa, a oni uzimaju ne pominjajeći ni Đošu ni sina mu ni moje pusto venčanje; jerbo nana mi ispratila jednu dve starke čak na sokak, ta kako koga opazu što će pri nas, takoj mu prikažu po nikoliko usujle. Niki su, pak, bezbeli, znali što će se Dimitrije venča sas devojče na Jovana Kršeno Čelo, a ne sas mene, ama svet: ćef mu je da dojde, da vidi kako smo, što prajimo, znaješ, da ovlajiše. Ja pak ne iskača.Legnula sam, onakoj sas sve šiveti, na jedan skalapen kilim, što trebaše da je u mojega Dimitrija jednag po moje venčanje, barabar sas čeiz mi, poklopila sam se na jestak, što ga navezo od kako sam pod nišan, spremajeći ga za Dimitrija, pa rimam.Srce mi stoješe isto kako obrano lojze... a, tugo!Videše mi se kako da mi je umreja tatko, majka... kako, čuvaja Bog, svi da su ni pomreli, pa mene ostavili na ovaj svet samač’čku!...Pa tike mi se učini dek ovoj neje istina, pogleda u venčan fustan što visi na čivilak: »S’g će si dojdu da me vodu da me venčaju za Dimitrija: ajde da se spraljam za crkvu.« Pomisle i ripnu, pojdo nakude vrata od saračanu, i a da otvorim vrata, pa tike mi se vrnu pamet u glavu, a u srce mi uleze opet žal, golem žal, ja se poklopi pa na onaj jestak, i uze da rimam. Do ikindiju ne turi u usta ič nešto.Zavalija nana moli me da ručam, kani me - nafile.Donese mi punu kalajliju sutliju: jok, ne moga. U slunce zaod izlego na mala vrata u bašču.Tugo! tugo! kako mi pa u bašču beše! U bašču me fati pogolem žal, no u odaju.A kako jadnu da me ne fati, k’da mi mene tuj iskačeše pred oči Dimitrije.Pogledam li u cveće, u ošav, u osmalaci, u sve ništo - sluze mi pojdu.Kude sam god od mesnice, i preko leto gledala po bašču, odejeći, sedejeći i rabotejeći - sve sam za Dimitrija mislela.K’da sam gledala po slive redom, mislela sam: »Da li da mu pratim od nji jednu maramku?« Ako za jabuke, takoj; ako za kruške, takoj; ako za praske; pa takoj.A k’da sam pak vrzuvala u kese krasnu plovdinu i kad’n-parmak sama sam zborila: »Ovoj će si je na gižu berem do Božić, pa koje si je najblago i najubavo, naka ga izručka zet na tatka mu, moj Dimitrać.« U ovuj sam bašču Dimitriju pojala, u njuma sam se mislejeći za njega, raduvala...Nesam mogala više, st’mni mi se: plačećim i trčećim pojdo u sobu kud legamo, tike niki ta na sokaknja vrata: čuk! čuk! Tatko mi je u obor, bos na papuče, gore je salte na jednu basmenu anteriju, dole na čovane čakšire, bez potkolenke, bez pojas, na glavu mu bel kelepoš... onakoj kako k’da si je čovek dom’.Čučnuja pri jedan prisad, pa ništo č’čka sas čikijici oko njega; leva mu se veđa diza, usta mrdaju, koj znaje, ništo zbori, misli. K’d ču čukanje, on skoro ta za čiviju.Otvori vrata: u obor uleze kir-Todorča.Činiše zdravo živo pa uzeše da se gledaju, nikako se, ne znam, čudno gledaju. Taj kir-Todorča kako tatko mi, u teja godine; salte što mu kosa pobela.Čelo mu, ete, nikako malečko, a nos golem, pa modar kako patlidžan; mustaći si je izgrizaja ta štrču tike mrvka nad usnicu t’nacku i modru; oči mu pak sitačke, zelene kako u mačora, pa salte vidru.I on se bričeše, kako i tatko mi, a noseše se kako drugi starci Nišlije, maksuz onija koji su potako.Dajma je na čovane čakšire sas golem tur; gore na šarenu anteriju, u delnici basmenu, u nedeljski i dobri dan giziju, ozgor na fermene eli ćurče; s’g beše na džube. Nikad mi ništo ovaj kir-Todorča ne beše učinija, a ništo ga mrzešem, mrzešem ga jošte k’da sam bila čučka.K’d dojde u nas sas gosti, drusto mu, na Božić eli Velig-dan, pa me vikne da mi dade deset pare eli ispod pojas jabuku, niki ora, ništo takoj, a ja uznem ta kutam glavu u naninu mi anteriju, salte da me ne gleda... od njigovi me oči beše i stra. I t’ga pri večer k’da ga kroz pendžer vido, ja se dori ustreso.A sam Gospod znaje zaš’ se ustreso. Reče tatku mi čestito, i kaza što neje mogaja popre: od zoru je, vika, u lojze, pa s’ga se otutke vrća.Vika čestito, šuška i uze ta trepka, trepka, čeka odgovor od tatka mi za čestitanje. - Idi ta kaži čestito na Đošu, ne na mene, - vika tatko mi, i uze ništo krotko, krotko da zbori, ne razabra ič.K’da se tatko ućuta, kir-Todorča tike zažmi i usturi glavu, mrvka pa zaturi fes čak na šiju, kako da mu na čelo i teme teži; pritresoše mu se i sobraše oneja njigove t’nacke usnice, a on uze da čuka sas bastun u kaldrmu i da oteza: - Poleeej... živ ti Bog!Krrršeno Čeeelo!...K’d popreee!...Polej, Boga tiii!... Oteza, čudi se ništo, čudi, a u tatka mi ne gleda.Tatko ga svrća, vika ga pod osmalaci na po jednu čašku dve rakiju limoniju, jerbo taman si je vreme za rakiju, a on jok, neće, ima, vika, dom rabotu.Jednag izleze iz obor dori spoturajući se. »Zaš’ se čudi ništo za Kršeno Čelo?« mislešem.Jerbo ja nesam onag znala što se Dimitrije viće venčaja sas devojče na adži- Nastasijinoga kiridžiju.Ništo ne bešem čula za njigovo venčanje; moji su skutali od mene.A da sam onaj dan čula, koj znaje, umrela bi, utepala bi se.Projde godža, pa t’g ču.Polako, polako - dor mi kazaše. Ne li ovo bi pri večer, ta mi nana prostre kilimče, kako ja drugi put što rabotešem, tuj pod pendžer od sobu kude sam ja bila; a vreme pa što beše, mani se!Ne priličeše na jesen no na prolet.I trava zelena kako u prolet, i lisje zeleno, jerbo slana jošte ne beše pala ni jedanput.A kol’ko je ubavo, onaja pavučina salte se razletela, pa kako kroz obor projdeš, ona ti se fati za kosu, ako si pak muž, za kapu... Tatko mi sede, prekrsti noge, a nana donese rakiju i kiselu krastavicu, pa uze da ga služi.Tike on: - Sedi, adžike. Nana sede, i to na varke, kako će da ripne dor gu tatko salte za nešto pogleda. On popi čašku rakiju i uze da reže sas čikijicu krastavicu, zborejeći: - A vide li kir-Todorču, adžike? - Ne, adžijo. - S’g je bija pri mene...Umoran, zavalija, umoran, poznava se...Ide čak iz lojze, peš, a star si je čovek... Nana mi ćuti. - E!Od s’g k’d ideš u crkvu, i za njigovo zdravje sveću da pališ. - Zaš’, adžijo? - Zaš’?...Što ne zapalimo devojče... za toj. Nana viće ne pituje, jerbo zna tatkov mi tabijet.Pita li za ništo dva tri put, a on uzne ta se rasrdi. A njemu, poznava se, baš merak da ga ona pa pita. Stojim uz otvoren pendžer poza perde, pa slušam. A tatko mi: - I za njegovo zdravje sveću da pališ, i za njegovo, adžike, - vika pa se smeje. - Što ima, adžijo? reče nana krotačko. On mrdnu sas glavu, popi jošte čašku, i nana mi popi, izruča mrvke od krastavicu pa tike se iskašlja i uze: - Što?...Ćeš se čudiš...Idem ja sprema kvas’c iz čaršiju što vikaju trčećim, a kir-Todorča ta pred mene: - »Što si rad?« vika. - »Što si se rastrčaja, adžijo?« Ja pa: »Prajim svadbu.« On na mene: »Koga ženiš?Koga udavaš?« - »Udavam devojče mi.« - »Za koga?« - »Za Đošinoga sina Dimitrija.« K’d ču ovoj, on tike viknu: - »Ne!Ne da zapališ čedo!...Oni su u kuću kako Turci: će se potepaju sas noževi i puške sin i tatko: svekrva se beli kako anama, pa će ti i čedo nabeli...Ako si adžija, ako si krisjanin - ne! jerbo u tuj kuću... jes, u tuj kuću... blažu...« Tike nana mi pokri oči sas ruke i viknu: - Tugo... blažu! - Blažu, adžike, blažu.Jerbo ja mislim... ja znam dek kir-Todorča neje taj čovek koj će da l’že? - Zaš’ pa ta de l’že...Blažu! - zbori nana a jošte ne skida ruke od oči. Ništo više da neje reknuja tatku mi, salte ovo jedno, blažu, pa viće dosta.Kako Turci, kako Cigani blažu!!...Jes, čedo.U tursko vreme, ako bi se niki Nišlija blažija, on bi ni se videja isto kako Ciganin, ne kako čovek, kako krisjanin.Svi posti postešemo redom kako je sam jedinak Bog naredija, pa i sredu i petak.Pa za toj si ni onag i bilo dobro, a s’g... - Ete, od ovaj dan, - vika mi tatko, - fati fetilj, pa od pamet mi toj ne iskače, more kako šašav idem, živa mi naša čeda!Jerbo, vika, zaš’ da me l’že kir-Todorča?Sas njega nesam bija u ortakluk; sas njega nesam išeja na adžilak; sas njega nesam u komšilak ta da ništo među sebe imamo.Ama i ako sam si čuja ovoj, ja ne bi rasturija svadbu.Ne bi, adžike, dve mi oči!Ne bi ži’ mi Bog! jerbo sam čovek.Sav bi kabaat na mene uzeja: zaš’ nesam gledaja, zaš’ nesam pituvaja onag, u vreme.Ručaja bi se što si dado krasno naše čedo u cigansku kuću, što se sas Ciganina oprijetelji, a ič ništo ne bi pravija.Ama k’d vido đirit sapun, pa glavice crni luk, pa kaluđersko džube...Da mi je sav Niš došeja da rekne: tuj si je dobro; da mi je kir-Todorča prišeja zborejeći: l’žem, adžijo, - pa bi naprajija što napraji...A, simsile mu cigansko! - ruži tatko i uze ta sas zubi...A nana salte: - Tugo, blažu!...Đojem krisjani... - Krisjani!...Da mi je prijetelj čovek, da je krisjanin, oće li mi prati ovna sas luk na rogovi?Luk na rogovi!!Što je toj?Inat li je bija, eli maskara, eli nika šala?Ama k’da je svadba neje mesto ni na jedno, ni na drugo, ni pa na trećo. A ja?Slušam i tresem se.Tatko se ućuta, a ja uze krotko da zborim: »Blažu!!!Zar je onaj sramežljiv Dimitrije - Ciganin?...A, kir-Todorčo!Ako si izlagaja tatka mi, duša ti ne izlegla na usta, no...« Pa ne li ti, kerko, ja odboluva.Istina, nesam bila u legalo, ama stanu kako vejka.Nana me prosipuje, lekuje, imaše, jadna, stra od tropljiku. Mrvka, pa uzeše da me tražu, a tatko mi na svakoga manu najde.Za jednoga ćosav, za drugoga modrookast, za trećega malečak pa debel.Ja pak mislešem: ne li je Đošin Dimitrije: Tane, Vane, Spira, Sotir - episi bir.Pominje tatko pri nanu bećari, što me mene tražu, naodi gi manu, k’d za Mitu Đurinoga: - D’ i’m, adžike, da vidim kakav je ublizo.I ću da vidim kako zbori, kako vika mušterije. ; a taman i ja sam adžija, i prijetelj, Mitin čiča adžija. Otide, vide ga, kaza na nanu mi ovoj: - Adžike!Momče je ubavo, ubavo, a mustaći ga salte mrrrvka ž’gnuli, ama poznava se što će da ima golemi mustaći, počem su ga ž’gnuli jošte s’g, jerbo je mlad, od našu Mariju da je pogolem dve tri meseca, više neje.Neću si, vika, dadem devojče za ćosavoga, ni za malečkoga pa debeloga, ni za modrookasta neću.Ćosav, vika, dor je mlad svakojako, a kad ostareje, a ono kako da se obukla u češire baba.A malečak, pa debel, vika, toj si je čutura za tucanje kafu, a ja si čuturu imam, ta što mi treba jošte jedna.I što će mi, vika, zet modrookast?Modra si je boja za fustani, ne za oči: posle da su mi i unučiki modrookasti.A Mite Đurinomu oči - crne trnjinke, pa kako fildžani.A boj mu je, vika, adžike, kako onej selvije, što sam ga viđuvaja preko moro k’da sam išeja na adžilak.Ubavo si je momče, vika, ubavo!E baš me, adžike, milo za njeg’.Pa što zbori u dućan - mani se!Da dademo Mariju za njeg’? - Toj si je, vika nana, tvoje adžijo.Ne li vikaš što je tuj dobro, da gu dademo. - I taman, vika, adžike, i njega si je ime Dimitrije, ta da si neje žal Mariju za onoga. Zbori tatko, a ja ne turam uvo pri vrata a sve čujem: tol’ko vika.Da l’ pa maksuz vikaše, e ga bi ja čula što si je momče i jako ubavo i dobro, ne znam.Tike na toj mi priliče. A ja kad ovo ču, uze i da se čudim i da mislim: »Polej, polej!Tatko će me baš istina udava!Njega ga je milo za Mitu Đurinoga, toj si je dosta: za moj milos’ ič ne brigne!Kude sam pa ja za udavanje?!D’ idem za Mitu a u misal sas Dimitrija da se majem.Ja si nesam za drugoga.Ja sam si salte za Dimitrija.« Takoj si sama u moj pamet mislešem.A istina: sas Dimitrija sam bila dajma.Sas Dimitrija legašem (u misal), sas Dimitrija spiješem (pa u misal), za Dimitrija sniješem; sas Dimitrija odešem, sas Dimitrija zborešem, i Dimitriju kazuješem kol’ko me milo za njeg’, i kol’ko me žal...I k’d ču što zbori tatko a mene mi muka, i žal, žal, pa uze ta se kako malečko dete zaplaka, i zarima, i tucam se u glavu, u grudi - isto kako onuj večer k’da mi se svadba rasturi.»Da me udade za Mitu Đurinoga.« mislešem.»Što mi je men’ taj Mita Đurin?Što ću pa ja tomu Mite Đurinomu?Salte toj neće da bidne.Ne me je više stra od tatko, ič me neje stra: oću da iskočim jutre sobajle, pa ću mu njem’ kažem: - »Ete, boba!Ne ću se udavam.« Ako se rasrdi, š’ će mi raboti?Će me tepa...Keške berem da me utepa.« Tuj večer plaka i pri snaju i pri nanu, a ne gi kaza što sam namislela. K’da bi sobajle, a ja ajt’ ta na kude sobu pri tatka, i viće se fati za rezu: ne me je ič stra!...Tike ta ustuknu.»Kako ču,« pomisle, »za moje udavanje sas tatka da zborim?Zbori li se toj sas tatka?Uuu! čuvaja Bog!« Taj dan nesam se utešila: plačem i pred nanu i pred snaju mi.A nana: - Salte, vika, čedo, plačeš ta gubiš oči, ja toj ne smem pri tatka ti da kažem; a i da smem, neću: ti ćeš mu zaradi svoje plakanje i netejanje izlegneš iz srce, a on će si pa učini što je namisleja.I zaš’, čedo, da nećeš, zaš’ nanino devojčence, zaš’ nećeš za ubavoga Mitu Đurinoga?...Tebe te je, belki, jošte milo za Dimitrija... - Ne mi je mene milo za nikoga, - vikam, i zacrvene se kako k’d pečem pitu pod vršnik, pa sam pri oganj. Pusti sram!... - I da te je milo, vika, čedo, kakva fajda?Ne li si Dimitrije ima ženu, nanino devojčence?...I tebe te treba da je milo što se lošo onodilo i svadba rasturila: u kuću kude je Dimitrije blažu, neje malo.I tebe bi ti oblažili kerko!...Kako bi ti onag nana doodila...I da te je milo: Dimitrije neje bećar, što ćeš... Ja tike izlego iz odaju, i ne znam što sam onag mislela. Posle pred snaju mi: - Oću si izlegnem pri boba mi, ta da mu kažem što ne neje milo za Mitu. - A stra’, Marike? - Stra sam si zagubila. - A sram? - I sram sam si zagubila. - A pamet?... - Keške i pamet da zagubim pa da idem kroz male kako onaj deli-Fatima! - i tuj pa uze da plačem, da plačem, i najposle kaza snaju mi, što ću si ripnem u Nišavu.Ama ne li iskašem da ripam zaš’ ne ćuta?...Snaja mi se tike uplaši i jednag otrča ta kaza, ama ne kaza na nanu mi, da si ona od ovoj ne fati fetilj, no na strinka-Tasku.A taj strinka-Taska što je bila!Sas deca, dete; sas devojčiki, devojče; sas žene, žena; sas starke, starka a sas muži, muž.Dve mi oči, i sas muži je mogala.K’da je sas deca, igra se; sas devojčiki, zbori za bećari; sas žene, za deca i kuću; sas starke, za crkvu, na koga će se skoro kusne pilav, koga odnesoše u Goricu; a sas muži, koj si je skoro bija u Stambol za stoku, što je doneja, kol’ko je pazarija pred Bajram a kol’ko pred Velig-dan...Na strinka-Tasku mi snaja kaza za Nišavu, a ona ete ti gu otutke dori trčećim; a pred mene božnom ništo ne zna. - Što mi rabotiš, vika, Marike? - i uze ta me poljubi. - Kako pa što rabotim? - dori viknu na njuma, i uze ta obrisa onoj mesto kude me poljubi. - Zaš’ se, rotke, na mene srdiš? - Ne se srdim viće na nikoga. A ona uze da me miluje i da zbori onakoj kako na deca: - ... a, stlinkino guguce!... a, macence!... a, cuckice!... a, Malijo, meka mamudijo: oćemo l’ te tebe, stlinkino, udavamo za onoga uuubavoga Mitu Đulinoga?... - Jes’ pa! prozbori ja i žalno i srdito. - Će me udade moj boba tam’ u Goricu. - Uuu! - uze ona ta se začudi. - Ti mogare češkaš, a ono se rita!Ne moj, majke, da si taka...Na koga praviš inat? - Na boba mi. - Na boba!Pri mene si od kako si, a do s’g nesam znala kol’ko si pametna! - Salte na boba. - Ne li ti reko, vika, jako si pametna: tvoj ga pamet nema odovde dori do Stambol.Ama salte mi kaži što ti je kriv boba?Ne li je Đoša prajija maskare, đavoli se sas njega maskarili. - Zaš’, strinke, kuneš čoveka?Šalija se. - Ajde, vika, viće na svadbu se šalija.Ama zaš’ se tepa sas sina? - Toj si je l’ža. - A zaš’, vika, blaži? - Toj si je jošte pogolema l’ža, - viknu tike ja.A strinka-Taska: - A zaš si ti, Marijo, stanula tol’ko besramna? A jaaa!K’d mi toj reče, u lice stanu kako pandžar, ništo drugo. - Uzela, vika, pa sas mene kako sas Zojkinu Krasu ele Čučku Siku, svoje drugarice!E što ti priliče, mani se! A ja ripnu da izlegnem, ama jes’: fati me kako sas čengele, pa miluje, ljubi i zbori, em kako žalno uze da zbori; more, neje za Mitu Đurinoga, što istina beše jako ubav, no bi me sas njojno zborenje obrnula da se udadem za Stanka Srkalo što praveše sas njega komendiju cel grad...Zbori, dosećuje se, i toj sve za nanu mi zbori. - a, đul-Marike! am šeboj-Marike! a, karanfil-Marike! a, nanin ti biser! a nanini ti dukati! a, nanin ti đerdan, a oboci: ne li te je žal za onoj krotko jagnje, za onoj blagi ošav, za onuj mučenicu što je zaradi tebe stanula kako vejka, što se od gajle za tebe pogrbila, pa kako da ima sto godine...Dosećuje se, što ti se ne seti, što ti ne prozbori, na sve žalno i požalno, pa sve za nanu.A mene mi sluza sluzu pretica, sve se više ražaljujem i plačem, pa tike najposle, plačećim: - Aman, strinke!Nak praju što praju, ja ću si ćutim.Za nanin mi at’r ću si pojdem ćutećim ne za Mitu Đurinoga, nogo za Stanka Srkalo.Ću se za nanin mi at’r udadem pa makar treći dan umrela. - Nećeš, vika, strinkina, da umreš.Pri onakvoga dobroga čoveka ćeš se naprajiš kako lađa. Za Nišavu više ne mislešem, no si pogleđujem u golem kovan dukat - nišan mi. A tatko mi rad, rad: što ja salte ćutim, njemu se čini da me je za Mitu Đurinoga jako milo.Ič ništo ne zna dor ne primi nišan kol’ko sam se tucala, niti pak znaje po nišan kako mi je, kol’ko me boli u srce, kol’ko mi je muka, i što me je žal fatija isto kako zubni boles? I Mita Đurin uze da doodi sas drusto mu, kumašini, rodovi; pa se u nedeljski dan faćaše oro, a ja...Ne izlegnem pri mladoženju mi, eeej! dor me ne premora snaja mi... - Ajde, Marike!Obuči se pa iskoči. - Š’ ću se pa obučem! - Pa zar ćeš takva da iskočiš? - Nesam šašava da iskočim u šalvare u što sam mila sudovi. - Obuči, Marike, oneja pembe šalvare...Što ti priličuuu!... - Jes’ pa.Pembe šalvare...Za koga da se obučem? - Nemoj, mori Marijo, da si taka. I najposle uznem ta ništo obučem, a niti se zakitim niti stanem sprema ogledalo. K’d iznesem da predadem šikerleme i vodu, jadan Mita gleda me, a ja se nigde preko njigovu glavu zagledam, eeej: kroz pendžer pa čak u bašču.A k’d predadem i kafu, ja stanem u niko ćoše na oči... - Zaš’ se, čedo, nikako u duvar zagleđuješ?Pogledaj u Mitu za nanin ti at’r, - reče mi nana usujle. - A ja?Za nanin se at’r udavam, pa za nanin at’r ta u Mitu pogleda...Ne me mrzi na njega, ama ne me je ni milo.A k’da bi niki mogaja da ulegne u srce moje, našaja bi ga kako lojze jednak posle branje: lisje je na gižu, ama ne ga ima grojze - pa žalno... Nesam bila kol’ko napred pod nišan, jerbo tatko grabeše da se popre venčam.A što mi Mita prati aljine za Cvetnice, za pričes’, mani se!Od alev džanfes šalvare i kaftanlak fustan; pa dušanku od đuvez atlaz; pa fes i srma-pusćul; pa stambolske žute papuče vezene sas zlato!...Na Cvetnice crkva punač’čka, a od tol’ki nišliski devojčiki najubavo beše obučeno Adži-Kostadinovo devojče, Đul-Marika, ja - ama nafile: ne me je bilo milo ič za ništo.A što mi tatko spraji čeiz!Tugo, dušeci!Tugo, jorgani!Sve selemija!Sve telija!I kol’ko mi kata aljine spraji napred, još tol’ko s’g, pa sve ubavo, pa sve krasno, sve od Vaska Stamboliju, rođenoga brata na Doru Stamboliju i na ovuj Kira-Tanu; a on si je stoku donosija sve iz Stambol; dućan mu beše u čaršiju prvi, isto kako s’g na Ture Vane.A što god će si mi kupi tatko, on pišin na nanu: - »Naka se donese dom’, pa si uzni od onoj što begendiše Marija.« Ne butam se u dolap, a sve čujem, tol’ko vika...Sve beše za prikažnju!A što mi be’u ubavi čevriki, pa jeglaci: niki sam vezla kad be’ pod nišan za Dimitrija, a niki jošte k’da sam išla u majstoricu...Na čestito mi dojde cel grad, vikaju mi čestito i gledaju po moj čeiz i po moje aljine - čudu se.A i ja se sama u moj pamet čudim, i muka mi: »zašto,« mislešem, »boba mi s’g spralja ovakav čeiz i ovakve aljine k’da mu ovaj zet neje kako onaj?...« A što mi Mita prati čerkez - salte srma!Oko šiju i oko rukavi i niz pazuke vezena šemšeta.Pa čovaaa!Ko zna kol’ko si je groša bija aršin.Sve beše ubavo, ama nafile, k’da me mene neje bilo milo ič za ništo. Će me venčaju.Povedoše me u crkvu, a moji oči...Božnom jutre mi venčanje, a ja se s’v dragi noć nesam utešila.Vodu me, a ja...Sefte sam taj dan na sokak iskočila, pa bi pogledala ću li si vidim Dimitrija, a nesam mogla da dizam oči - mlada nevesta.A kada bi niko pilence letejeći prozborilo: »I Dimitrija je žal za tebe,« ja bi se onako žalna od rados’ nasmejala.Ama ič! Udado se. Tugo svadba!...Tugo preziv!...Na preziv mi be’u svi rodovi...Tatko, majka, kum, stari svat...A što ti ne dobi’!...Kalajna, pa kalajlije!Sanovi, na sanovi kapaklije!Pa tendžere, pa tepsije!I dva mangala!I tri gevgira od bak’r!I četiri šavdana golema!Pa stambolski legen i jebrik!Ogledalo od kuma mi golemo, iz Stambol, naokol salte cveće, i devojčiki - šareno!...Od tatka ni dojde sofra-tepsija - oko njuma rat da sedu petnaes duše!Od brata kot’l - u njega kolaj da prekrsti noge muž visok kako topola!...Od čiču mi tepsika, od strinku mi tepsičence.Od tetina mi kotle, od tetku mi kotličence.Od rodovi tendžerke, pa mafišlaci...Četiri sam mafišlaka dobila...Pa čorbalaci, pa panice, pa šišiki, pa čaše, pa čaške za rakiju; pa fildžani, pa zarfovi salte srma...Puna kuća!Pa što dobi drugi darovi!Pa dojdoše ni taman deset pogače, pa četiri goleme tepsije tatlije, pa dve tepsike baklava...Ama i ja nesam ostala u posmešu, jerbo što mi be’u boščalaci, što peškiri, što čarape: kako da neje tkajeno; kako da neje ništo u ruku uzeto, nogo izniklo i iscavtelo, kako cveće u bašču!... Projde mi svadba... A što beše zborljiv Mita Đurin, čovek mi, mani se.Po s’v noć ne zaspi, no mi sve ništo zbori, sve mi kazuje kol’ko me miluje, i što me je videja jedan put u obor pri Čučku Siku, k’da se sas devojčiki igrašem kamenčiki i topku.Videja me iz kumašinovu mu bašču kroz provaljen duvar, i jednag, vika, bilo ga milo za mene.A mene me, slušajući Mitu, pišin bidne mrvka milo za njeg’, jerbo em je ubav, em venčanje mi je, pa tike jednag se pa setim za Dimitrija, i dojde mi na žal, iskam da se zaplačem a sram me, stra’ li me je od Boga što pri muža mi za drugoga da plačem... ne znam zaš’ ne plačešem. A u jutru, k’da ga posipem i pomognem mu da se obuče, predadem mu kafu pa ga ispratim na dućan, ja uznem da dizam legalo i najdem pod jestak - šeset pare: ostavija mi da kupim za područak eli penjerlije eli simit.Ama što će mi šeset pare?Za deset pare beše simit eeej; nišliski simiti bili su za prikažnju: budi su beli, tuj su golemi - mani se!A ja izručam penjerlije što si mi gi svekrva kupi, a ovej pare ostavljam sve u jednu kutiju od tane alvu, što sam gu izmila, izmila: za mesec li za dva taj se kutija napuni! A preko dan, Mita ete ti ga ta iz dućan: božnom ništo dom’ zabrajija, pa dojde da uzne.On kazuje toj na dadu mu, a ona uzne ta se %osmiška i vika: - »Ako, dadin!Idi u sobu ta što si zabrajija uzni.« - »Nesam ništo zabrajija,« bika mi mene k’d ulegne u sobu, - »no mi se naumi da te vidim, pa uze ta i čiču na dućan izlaga što sam ništo dom’ zabrajija.« Tuj mi zbori, viće što mi zbori, pa izvadi ispod pojas fišek sas šikerleme, eli nešto drugo blago za ručanje, pa onag pa otide na dućan. A niki večer k’d dojde iz dućan, on na majku mu: - »Aman, datke, što sam danas proodejeći kroz čaršiju videja u Vaska Stamboliju ubav laurać!Ako li da uznem od njeg’ na Diku (sestru mu devojče) za jedan fustan?« A dada mu se pa osmiška i vik: - »Ako, datkin.Ama nemoj da mi promineš Mariku: na obedve uzni od jedan top.« A njemu kako je, mani se; i mene me za čas dojde milo, jerbo, ne li ti, čedo, reko: em je ubav, em je dobar, dobar, em - venčanje mi je, i pa se setim za Dimitrija, ta mi se vrne u srce žalos’.Ako vidi ubavi šamičiki za vrzuvanje glavu, ako ubave papučkice, on pa u večer kazuje na majku mu i pa pituje da li da uzne na Diku.A dada pa: - »Ako, datkin.Salte mi nemoj promineš Mariku.« Ona obedve uzni jednake. Dor je Mita dom’, ja uze da ne mislim tol’ko za Dimitrija, a k’d neje: drugi misal nemam.Pa si krišećim i onej moje pesme... Eli uznem ta novu vadim: Vadim od sebe žalne pesme, pojem i plačem, ama krišećim od svekrvu, od z’lvu mi, na priliče mi, što i od samu sebe kriješem. Takoj, takoj, pa projde godža, a ja Dimitrija ič ne vido.Svekrva mi i z’lve zapaziše što imam u srce ništo za Dimitrija ta ga ružešeju.Ružu i njega, i majku mu, i tatka mu.A kad će me povedu u tatkovi mi, zaodešeju svu malu salte da ne prođu kud Đošinu kuću. A on, Dimitrije, svako jutro i pri večer, k’da je vreme na posipuvanje cveće u bašču, ukači se na tetinov mu čardak, što beše ubav, visok kako ovija čardaci...Frlji, rotke, oči kroz pendžer: Ene!Onaj si je čardak Sotiraćev, ovaj pak drugi Nikolaćev, s’g, pišin adži-Đokin beše.Na takav visok čardak sedne, pa se sprema našu kuću obrne, e ga bi ja kroz obor prošla, e ga bi po bašču cveće posipuvala, e ga bi me on videja...Zapazi i toj svekrva mi, pa ga ruži, ruži, i ne davaše mi da iz sobu oskočim, dor si je on na čardak.Projde, viće ne znam baš kol’ko projde, a tike ete ti gu jedna žena ta mi zbori za Dimitrija usujle: - Dimitrije Đošin neće može bez teb’; će si, vika, umre zavalija za tebe. Ja ćutim, oganj mi se kači uz grbinu i uz obrazi, a mene me neje žal’, no me nikako dori milo, ništo me kako na smejanje obrće... zar što sam čula kude me neje zabrajija, i što neće da može bez mene. Projdoše dve tri dni, ete ti gu pa: - Milujete, vika, jako te miluje. A mene me milo. - Merak mu je... da te vidi. - Uuu! strinke! - uze ja ta se začudi. - Š’ će ti bidne... salte da te vidi... Oko mene se obrće soba... - Nak te vidi... a?Što ima...Pri sokaknja si je vrata... Ič se i ne dvoumi: ne teja. ... pa doodi, pa tike mene usujle: - Dimitrije te jako miluje...Neće si može bez teb’...Pušti mi tija rečovi, pa tike od svekrve mi iska božnom podnoške, drugi put brdo, treći jurnek za jeglak. - Kakva si je ovoj žena? - vika si mi svekrva. - Kazuje što sedi čak na Stambol-Kapiju, a došla da traži jurnek za jeglak pri Žožinu Kapiju.Ako mi dojde jošte jedanput, ži’ mi Mita, ja ću gu iskaram: jerbo brdo i jurnek toj si gu je salte prigoda - ona si za ništo drugo doodi, - zbori svekrva mi, srdi se, i sve u mene gleda.A jaaa!I dojde mi, dojde da gu kažem, pa ne gu kaza. Projde čitava nedelja.Svekrva mi otišla u komšilak sas rabotu, z’lva pri devojčiki pa sas rabotu, a ja dom’ sama samač’čka: tike niki ta na sokaknja vrata: čuk!Pita koji je, izvadi čiviju...Dojde sas mene čak do kuću, pa tike: - Đul-Marike!...Dimitrije si je pri sokaknja vrata...Salte iska da te vidi: š’ će ti bidne?... ... izleze, a ja, adžamija, uze da se dvoumim: »E li da iskočim?...Ako me vidi jedanput, istina: š’ će mi bidne...Sramežljiv, ne me je gledaja pišin, pa ga zar žal...Ja ću sam u obor pri sokaknja vrata, on će si me proodejeći pogleda...Ama, s’ga neje bećar; ja pa imam muža...Da me čuje muž...« Taj dan nesam izlegla. Jutre dan, pa mi je svekrva u komšilak sas rabotu, i pa z’lva mi pri devojčiki sas rabotu.Nesu me ostavljale samu nikad, a s’g dva dana, jedno po drugo!...Tike niki ta na sokaknja vrata krotko: čuk!... -... izlegni, Đul-Marike!...Pri vrata si je... A ja obučena, obučena, zakitena, jerbo jošte polovin sat pa će akšam, k’da se čaršija zatvara i k’da će Mita da dojde od dućan na večeru.Pojdo po onuja, tresem se, pa tike mi se učini kako me Mita žalno viknu: Marijooo! ta jednag čučnu na travu, pokri lice sas ruke i sta da plačem; a onaja me diza, vika da idem - tike svekrva mi...K’d dojde, Boške!Nesam čula ni kapidžik, ni pa odenje...Dori odlete ta turi čiviju, pa t’g onuja sas jednu ruku fati a sas drugu sas bastun (kud najde bastun ne znam): po grbinu, po krstetinu, i jošte po dole... tepa, tepa a onaja vije i use se otima, bega...Svekrva mi po njuma trči, tepa i zbori: - »Kučko!Iskaš mi kuću posmešiš; iskaš mi sina ražališ...Kakav bi ti fustan daja Dimitrije, ne znam, a od mene sve ti modar pa sas zelene granjke.« - Ooo!Aškosum, Đurinice! - uzviknu domaćica zadovoljno.A adži-Nastasija prihvati. - Aferim, i Bog ta de prosti, Đurinice!...Ama s’ga si je pravo, Sevetke, da gu popijemo za dušu po čašku limoniju. - Pravo je, adži-Nastasijo!A viće si je i vreme za rakiju. Vaska je donela »limoniju,« služi.Stare s domaćicom piju, a ja i Jola pogledamo se i smešimo se. Zaš’ se smejete, devojčiki?E li što si ovaj ubava limonija za Đuriničinu dušu a nama za gušu?...Ako, smejte se vi nama, a vaši će mlađeji vama, mi za vaše smejanje ič ne brignemo, - govori Đul-Marika pa ispi čašu, uzviknu »fala ti, Sevetke!« i nastavi. A jedan dan...Sedela sam u tatkovi mi čitavu nedelju sas Mitu.I Mita tuj spiješe, odotle ideše na dućan, i na tuj dojde na večeru; a ručak mu se noseše odovde svaki put kad god smo u tatkovi mi na gosti. Jedan dan, prokašlja se tatko pred sokaknja vrata.Neje imaja adet da čuka u vrata više no salte jedan put, a k’d viće čuje l’lane eli papuče kroz obor, ide niki da mu otvori, on uzne ta se prokašlje: salte da ne pitujemo koji je, no jednag da otvorimo.Jedan dan baš pred ikindiju prokašlja se, a ja otrča da otvorim.Uleze a ne me pogleda.Poznava se što ništo ima, zacrveneja se u lice. - Daj mi, vika, adžike, onaj drugi pojas. Nana izleže. - Izmi mi, vika, Zojke (snaje mu) ječmenije.Stanuja sam sas jednu nigde u kaljište. Snaja otrča. - Donesi mi, vika, Marijo, onaj fes što si je u golemu sobu na kal’n. I ja otrča. Mrvka, pa nana mi viće drži pojas a tatko se obrće, opasuje se.Ja sam donela fes i turila sam ga na jedan jestak na minderlak.Snaja mu izmila jemenije, i namesti gi za obuvanje u sobu na orozan.U tatkovi mi beše izmećarka dajma, ama za što: da pomogne nane oko gotovenje, oko mesenje leb, pranje čemašir; a metenje i sudovi toj si je bilo moje i snajino.Tatka pak svi slušašemo; čim dojde dom’, Boške, ono si je u kuću nikako drugojače - poznava se što je tuj domaćin. Spraji se pa otide. - »Kude li će? i što li mu je?« zborimo i pogleđujemo se; a tike otutke ta pred sokaknja vrata tri put: čuk! čuk! čuk! - Čiča-Kole! - i otrča ta otvori. I taj Čiča-Kole, brat od čiču tatku, mi, neje čukaja u vrata, no sas bastun u kaldrmu triput.A niki neje mogaja kao on.Nikako: čuk... čuk... čuk...I bata-Sotir toliko put ta u kaldrmu sas bastun, i pa jedan mi brat od čiču; đavoli, pravešeju maksuz takoj, e ga bi ja pomislela što božnom čuka čiča-Kole.Ama ništo, nesu umejali kako on, jerbo kad otrčim da otvorim, ja pri vrata: »Koj čuka?« A kad se glasu i ja otvorim, njim gi muka što nesu mogali da me prevaraju.Čiča-Kole neje čukaja u kaldrmu što ga mrzeše da odgovara, jerbo je zborljiv, zborljiv, no salte od čukanje na vrata da ne fatimo merak koj’ li je; znaš, tursko vreme beše. Fes mu baš do uši, kako svaki put; od napred mu džube podugačko no od natrag, na grbinu mu se podiglo; odi kroz obor, pituje što rabotimo i sve sas bastun: čuk, čuk... Poljubi ga u ruku i nana, jerbo je od tatka mlogo postarej.Star jako beše. Čini zdravo živo sas nas, pa jednag: - Otide li adžija, adžike? - Otide, afendać, ama ne znam kude. - Nesi pitala?Ni pa on kaza?!Ej, zver!Ej Turčin!Da je otišeja za niku malečku rabotu, ajde, ama ovoj si je golemo, diboko. - Aman, afendać!Što ima? - pita nana i uze da se trese. - Što?Da mi prošćava tvoje lice, adžike, onaj mogarac, Đoša, otišeja u Gospodina ta mu reknuja da u niki nedeljski eli dobar dan prokune adžiju u crkvu pred sav narod. Tike tuj jadna nana: - U, tugo!U, lele!U, Boške!U! - i sede na minderlak ne gledajeći što je čiča-Kole na noge. - Tugo!Zaš’ s’g da ide u Gospodina k’da sve projde?U! - zbori, klati se i turi ruke pod ložičku. - Zaš’?Što će mu Dimitrije umre, za toj.Fatilo si momče tropljiku za našu Mariku... A jaa!Dori uze da vijem...Zabraji što imam muža... - Kude će pa on da može sas devojče na Kršeno Čelo?Kakav je Kršeno Čelo, takvo mu je i devojče: Šopovi, Bugari; a Dimitrije je asli Nišlija - bata!...Za našu će si Mariku umre, s’v narod kazuje... - Aman, afendać, nemoj više!Zar ne vidiš što će mi se devojče utepa...A ja istina tucam se i vijem. Čiča-Kole pak, dete, ništo drugo; što u čaršiju čuje, sve će si pri žene prikaže, n’ ume ništo da sakuta!...Jako star beše!...Pa i ovaj dan takoj.Taman mi se oganj u srce beše sas pepel prekrija, a čiča-Kole ga razduva ta mani se.A nana pak od ovaj aber dori se razbole, i odeše po kuću kako šašava. - K’da mi tatko ču što napraji Đoša, jednag otrča u Gospodina, dade mu pare viće koliko mu dade i reče: da prokune onoga koji je kriv, ne pominjajeći nikoga.Gospodin pak beše Grk, ta pogan za paru mani se; Đoša mu popre reknuja, a on prokle onakoj kako mu moj tatko reče. I što bi?U našu kuću ništo.Na Đošu se, doleko bilo odovde, kuća zatvori, zatre mu se, doleko bilo od svakoga, sve do koren.Toj si je bilo Gospodinovo proklesto u crkvu, neje ništo malo.Pišin mu umre... ama on neje umreja od Gospodinovo prokletsto, no od dertovi za mene... za mene si fati tropljiku i umre Dimitrije...Istina neje umreja jednag, no godža mi ti projde, ama pak za mene umre...No se salte čudim kako ja od onol’ki žal ne umre...Zar što mi jako dobro pri Mitu beše...Drugar dobar, svekrva dobra, z’lve...A, lelke, tugo!Dimitrije si jadan umre, a salte se jedan put sas njega sreto...Bolan, bolan, jedva ideše; srete me kad idešem sa svekrvu mi u tatkovi, pa me gleda, i ja u njigovi oči pogleda i tike mi zastade ništo u grudi, zapti me, ne mogu da dijam, ne mogu da si dušu povratim...Čuvaja Bog od takvu muku svakoga! A k’da ču što je umreja, a ja danjom kako kamen, a noćim, k’d Mita spije, plačem, plačem...Ama neću više za toj.Tri dana da zborim pa ne bi mogala dertovi mi da kažem; a da sam pismena: I jošte na koga se od Gospodinovo proklesto poznade, ćeš se začudiš.Ete, na kir-Todorču, znaš, na onoga kir-Todorču što me mene mrzeše na njega?Umre mu devojče, Agna, ubava kako ružica, kako ljubičica; i mlogi mu žal jošte dojde na glavu...A onag sam čula što sve onoj taj kir-Todorča napraji; jerbo pri tatka mi je zborija lošo za Đošu, pri Đošu pak za mojega tatka.Zborija što će si on, Đoša pri tol’ki svoj mal, pri dućani, pri kuće, pri lojza, od svojega prijetelja Cincarina bidne pred Nišlije u posmešu: i za čeiz, i za snajine aljine, i za jedno drugo.Đoša, pak, pogan, mislejeći da mi je tatko istina kako Cincarin, ta neće zaradi na zeta mu mal da rastura svadbu ni za ništo jako golemo, a nikmoli za đirit i luk, uzeja da ga za inat mrvke rasrdi i pred Nišlije popre posmeši.Ama tatko mi, videla si, ne beše Cincarin, no asli Nišlija - te ne teja da trpi maskare.A zaš’ je pak kir-Todorča lagaja?E ga bi se prijetelji skarali i dokarali da se svadba rasturi, ta da si tuj udade, kude je i mal, i momče i dobro i ubavo, za Đošinoga sina Dimitrija da si udade on svoje devojče, Agnu, što beše onag stasala za udavanje, kako petrovka jabuka oko Petrov dan za ručanje.Ama on jedno, k’smet drugo: Kršeno ga Čelo preteče.A bilo li je ovoj istina, ne znam, tike mene me beše žal za njigovu Agnu, ako sam ovoj čula.Istina nesam čula ni od tatka ni od majku, no od žene, ama pa mi prilega da neje l’ža...Jerbo zaš’ me pišin onol’ko na njega mrzeše. A za Dimitrija me beše jako žal, dor nema dete, a t’g..Sad Mitin milos’ sam se salte zamajuvala, a prokaj dete uze da si zabaraljam moj sevda, da ne mislim sve za njeg’...Ima muško čedo, ubavo, krasno, da se prekine čovek za njega, za prikaz...Ima dete sas modri oči, dve mi oči, modri!...Belo, ubavo...Drugo si je čovek, drugo čedo.Od čedo ništo na svet poblago, ni pa pogolem milos’...Kako s’g da ga njega gledam!...A jedan dan, kako da je bilo jučerke, takoj mi je ovoj u pamet.Veliki posti.Čedo mi je Sotir od pe’ šes’... ramno šes’ meseca imaše.Slunce greje, greje, pa dori prežiža, ta obrnule sprema njega babe grbine; drveće iscavtelo, pa kako da je badem, šeftelije, crešnje i slive, što se po bašču i pa po obor na redovi beleju, palo inje; misleja bi čovek da si je inje, da se ne zeleneje po obor mlada travka kako zelena čerga; a po travu beleše se cveće od badem, što viće precavtelo i opalo, pa ti priliče kako da su po tuj zelenu čergu beli cvetovi, tkajeni na prsti.A zumbul pred kuću, oko golemu ćošku kude sedešem taj dan sas komšike, sas nanu mi i z’lvu devojče, iscavteja, iscavteja, koji je pak katmer, njigove su lule posrnule isto kako cvetovi na šaroš-karanfil.A vetar ete ti ga tike ta na ma’ na ma’; vetar merišljav, od prolet, što ga Turci vikaju be’ar, dune, ama kol’ko?Kako da ti od nigde doleti sokol pa tike sas krila - jedanput.Dune, a ti otvoriš usta da ti ulegne u dušu miris od cveće na drveće i od zumbul, izmešano, što ti od njeg’ dojde dori tužno na srce.Vetar dune a razletu se beli cvetovi što su precavteli, i padaju po ćošku kude sam ja sas komšike, nanu mi, z’lvu devojče, sas dete, pada po naše kose, šamije; a onoj moje modrookasto, Sotirać, gleda cveće i raduje se, širi rukičke kako da iska da ga fati, a k’da ga zakusne vetar, on ne se zaplače, no se smeje, smeje, kako da ga niki tugička.Ubavo vreme, ubavo.Rabotu viće u njive i u lojza.I svekrva mi od sobajle u bašču: sadila arpadžik i beli luk, sejala ćereviz i magdanos i pazila da ni Mile Kršena Grbina (on ni lozu rezaše) ubavo osmalaci oreže.Orezaja gi, a z’lva mi devojče vrzala šišiki da si u njija kaplju sluze od lozu, ta da si je za kosu i njuma i mene.Jednag po ručak.Slunce, slunce.Razvikali se pred kuću po slive vrapci.Razvikale se kokoške, nosu, a nam ni milo što će si imamo mastenje i šaranje za Velig-dan sve taze...Gugutke stale na sepetke, što su pod čandije nad ćošku kud sedešemo, pa se sprema slunce pipaju i vikaju guguuu-to! guguuu-to!...»Jedan, dve, tri...« brojimo, pa kad izbrojimo poviše od sedom, a nam ni milo, što se neće vreme promeni, što će si bidne ubavo kad idemo na Pantalej da se pričestimo...Po ćošku asr’a, pa ozgor kilim naokol, jestaci, a žene posedale na šarena šiljteta, starke ispružile noge a obrnule grbinu sprema slunce; mlade sedu kako na mlade priliče, a sve rabotu, grabu, koja košulju, koja čarape, na domaćina, na sina, na dete, na sam’ sebe; nika grabi za pričes’, a kude su se viće pričestili, za Velig-dan.Iz komšilak čuje se razboj eli motanje cevke: grabu da svršu tkanje, ta da neje razboj u sobu preko Velig-dan...Svi rabotu i grabu, pa i ja.Ja pak na prvenče mi, toga Sotiraća spraljašem košuljku.Baba mu (tatkova majka) odsekla za košuljku od najgolemu trubu, nenačetu, a tetka mu ga, sestra tatkova, sašila; s’ga pak prajimo gu od crvenu svilu pupke okolo šiju i oko rukavi.U mene je jedan rukav, u tetku mu drugi, pa grabimo koja će popre.I aljinke smo mu sprajili, dolamicu; i kupijo mu tatko u Vaska Stamboliju kapu kalapliju, od zelenu kadifu pa sas zlato vezenu, kako na turski deca; i i kupija mu n’t’čke, crvene pa sas zeleni pušćulčiki.Druga mu pak baba (moja nana) pleteše čarapke: od belu pređu, turanu na sumpor; a jurnek si je za prsti i pete uzela od onuja strinka-Tasku, ubav jurnek, mani se, na naglavčiki našarani devojčiki, a oko nogu gugučiki.Grabimo i radujemo s što će ga obučemo, i što će ga nosimo i njeg’ na Blagoves’ na Pantalej - da ga pričestimo: milo ne što će si je od Blagoves’ i on baš krisjanin...On, tugo! moj Sotirać, modrook, s crne trepke, dugačke, guste, što priličešeju na zamršen ibrišim.Sas trepke se beše frljilo na tatka mu Sotirać, bel, ubav, da se prekine čovek za njega, za prikaz: sedi pri babine mu noge; na njega su si jedne basmene šalvarke, gore je na makticu, pa vrz makticu jeleče, na glavu mu krivo kapče, komu je na sredinu, kude je sas konac ubrano, pulče, a oko toj pulče vrzan konac, a na konac što ti neje: dve tri rupice od pofrljano rešeto, modro đozbundžuče kako šapica, doneto od adžilak, pa na njega zalepen laden, i od gusku trtka - da ni ga ne uroču...Zadevaju ga oneja žene, a on se salte smeje, dve mi oči nikad ne plačeše.Na tatka se frljilo krotko, na babu, tatkovu mu majku, modrookasto, a na drugu babu, moju nanu malečko.Beše nikako dete kratačko, kratačko, a debelo.Uzela ta ga zadeva boba-Nastasija, što je modrook, što je malečak; a nana gu pak prikaza što je tatko zborija i kako je naodija prigotke na bećari k’d su mene tražili.Sve gu kaza, i za modrookasti, i za ćosavi, i za malečki, tike ete ti gu otutke tatko.Ostaji jemenije pred ćošku, i uodi, a mi svi na noge, mlade komšike ljubu mu ruku, stare: »Š’činiš, adžijo?« On na nji: - »Snolaj na Gospoda!« takoj ni beše adet.Sede na jedno šiljte i prekrsti noge, pa jednag uze unuče mu i poče sas njega: - »Dedin Kraljević Marko!Što mi raboti dedin junak, dedino muško? - zbori, ćef mu je što je muško. - »Sotirać će si je, vika, junak kako Kraljević Marko.Ne li dedino muško?Ako neje k’smet da bidne popre, ono će se, vika, ti, čedo, tepaš sas naši dindušmani; ćeš se, vika, dedin, digneš sas Nišlije sprotiv ovija zulumćari; pa će si dojde Srbija; pa će si je Niš kako što si je bija pišin, eeej k’d beše car-Dušan; pa će si na crkvu zvona biju...A, tugo!Salte da dočekam da bidne Niš Srbija Slobodija; salte, vika, da ulegnem u niševačku crkvu jedanput k’d zvona biju, pa ako ću jednag da umrem.Za ništo ti, bre moje unučence, bre dedino kučence, nesam žudan, ni za ručenje, ni za pijenje, ni za mal, ni za pare, ni za aljine, ni za milos’, ni pak za prijetelji: salte sam ti, detkino, žudan za - slobodiju.A ako umrem, a ne dočekam da čujem zvona na niševačku crkvu, ja ću si, bre unučence, otidnem na onaj svet sas otklopene oči: zaradi taj golem žalos’ neće mi se može zaklopu.« On zbori, a nama od njigovo zborenje udariše sluze na oči, u njemu si se tike pritrese brada; a Sotirać ne se smeje, no kako golupče guče, kako da razbira što mu deda zbori, pa mu sas gukanje na njigovi rečovi odgovara.K’da opazi što smo se svi ražalili, tatko obrnu drugo: uze da zbori kol’ko si mu je unuče blago, kol’ko ubavo, što će si bidne k’da porasne visok kako selvija.Tike tuj onaj boba-Nastasija: - Jes’ pa, selvija.Ja ga kakav je malečak pa debel.Ne li poznavaš, adžijo, što će ti unuče bidne isto kako čutura za tucanje kafu. Tatko se pak ne sećaše zaš’ ga zadeva boba-Nastasija, ta vika. - Neje, Nastasijo.Malečki pa debeli nesu čuture za tucanje kafu, no gumasti šimširi. A ovaja pa se zadeva (jerbo vrs’ mu je bila): - A kako te tebe, adžijo, može da bidne milo za toj tvoje unuče, k’da je modrookasto?... u! što me mrzi na modri oči! - Mene me pa, mori Nastasijo, milo, jako me milo. - Modra si je boja, ete, adžijo, za fustani, ne za oči. Tuj se tatko seti što je nana kazala za onoj, i uze te se nasmeja na s’v glas, pa vika: - Neje, mori Nastasijo, prevarala si se, jerbo za fustani je crvena boja, pa zelena, pa žuta, pa đuvezlija, pa morava, pa pembe, a modra si je salte za zumbul i za - oči.Tuj ćaše da poljubi unuče mu u oko, pa se tike seti što ne valja, ta se trže. - A ako ti bidne unuk ćosav, ta k’da ostareje ono kako da se obukla u češire baba?Što ćemo onag, adžijo? Žene se prismejaše i uzeše da gu butaju, da ćuti, nana pak salte sas oči na njuma, a tatko ne se rasrdi no se pa nasmeja i vika: - E, ništo, Nastasijo: za toj me baš ič neje stra’.Jerbo sas boj i sas oči frlja se na babe, a za ćosavo nema na koga da se frlji: pokojnomu Đure Sotiraćevomu, deda be’u mustaći eeej! u mene, da prošćavaš, ja kol’ki su (tuj se ufati za mustaći i zakači gi poza uši), u tatka će mu bidnu isti ovol’ki, ne li počeja viće da gi uvrćuje a jošte nema ni dvaes’ godine...Što ima jošte, Nastasijo? - Nema više ništo, adžijo. - E ne li nema, ja bi ti s’ga prikrajke ništo kazaja; kazaja bi ti ništo salte da ne postiš, ama ne li je posno, ono... beli luk ti u oči.Pa ne mi se zadevaj više oko dete, oko dedinoga Kraljevića Marka.A boba- Nastasija, tatku mi za inat, pogleda u Sotiraća, pa viknu: - Modrookasta Evdokijooo! - Aaa!S’g ću, s’g, - glasi mi se svekrva iz mutvak, mislejeći što njuma vika (njuma si je bilo ime Evdokija), a mi svi ta u smejanje.Boba-Nastasija pak: - Ama, vika, zar Evdokija neje u bašču?Glasi se iz mutvak...Što raboti tam?!...Tike svekrva mi ete ti gu: rukavi gu podignuti, na njuma su čiste šalvare, ako je u bašču od sabajle rabotila; obadve gu ruke pune; u jednu tepsija puna sas pucke, što ti se vidu kako cveće od drveće, u drugu ruku okanica sas vino, crveno kako božur...A, tugo!Ručanje, pijenje, smejanje, zborenje - dori pri večer... Takoj su u nas Nišlije pišin beše, a s’g?Bog da prosti Dimitrija mi!Četres godine projdoše kako jadan praji grnci, a ja još po niki put uznem ta mislim za njega, i dojde mi žal, i pa potrisam mu koske sas moju prikažnju.Bog da prosti i tatka i nanu mi, i Mitu, i moje mi blago prvenče, Sotiraća!...Umre mi zavalijica...Od uroci umre... od napoljicu... baš ga preseče sas oči jedna Vranjanka.A što beše taj Vranjanka!U jedan se obor nasmeje, u deseti se čuje.Mlada, ubava, onakoj... i pesma gu iskoči.Jerbo napred kako bi si nika ništo izručala, jednag gu pesma iskoči, ta od rezilak ne može da kroz sokak...Bog da prosti i drugi koji sam danas pominjala!Svi su pri Dimitrija odamno, salte odimo po ovoj beli svet jošte ja i adži-Sotir, brat mi...A, moj mlados’, i žalos’ i rados’!...A, Niš, srma đumiš - ubav li u moje mlado vreme beše!Nišlije, sevdalije!!... Đul-Marike završi svoju prikažnju tužnim glasom, sa suzom u oku.Ućuta, i odmah uze kaftan, kušak... - Jošte po jednu limoniku, strinke.U zborenje projde ni vreme bez pijenje. - Fala ti, Sevetke!Ovaj si je čaška za zdravje na tebe i na tvoji.Zdravi si! - Da si živa, strinke! - Da su ti, Sevetke, zdravi si, da Bog da!Zdravi si! - Dal ti Bog, adži- Nastasijo! - Zdrav si, komšike! - Da si živa, Kira-Tano! Zahvalila sam domaćici na dočeku a Đul-Mariki na njenoj prikažnji; oprostila sam se sa starim, dobrim Nišlikama; razišle smo se.A znam da smo se jednim mislima bavile po za dugo.I znam da je Đul-Marika uzdisala, idući »dom« sama, za prošlim vremenom, za doba svojega života, kad je bez vitih krila letela na nebo, i mašala se zvezda, meseca, sunca, za doba mladosti, kad je mislila da »što god leti, sve se jede«, kad joj se Niš činio lep, lep, kad je u očevoj gradini kraj đerđeva pevala i sanjala divne snove. A Niš? Preporođen, drugi, više i ne liči na onaj Niš iz Đul-Marikine prikažnje...Ali, ne.Liči još po malo, i to tamo u Varoši, i na više, gde se i sad kite za uho bosiljkom starice kad u crkvu pođu; gde se i sad nose šalvare ispod fistana; gde se i sad širi kita preko fesa; gde se i sad izlazi u šetnju u roganli-papučama; gde je i sad po gradinama šimšira visokih kao »slivke«; gde i sad gugutke nose i legu se u kotaricama obešenim ispod strehe; gde se i sad pričaju prikažnje uz vino »ispod kominu« i leblebije ili »pucke«; gde i sad komšike idu jedna drugoj kroz kapidžike; gde se i sad kupuju simiti i penjerlije za »područak«; gde se i sad gotovi naut i meso, babnje; gde je i sad...Ali otkud se mogu svega setiti i sve pomenuti što traje poslednje dane u Nišu u Varoši, i na više, s čime su se srodile, saživele stare i dobre Nišlije; što će poneti sa sobom pod Goricu; gde je večiti mir, odmor, groblje, adžije i adži-Nastasije, i adžike, kira-Sultane i kir-Todorče, Dimitraći i Sotiraći, Maninice i Vaninice, Krase, Sike i Đul-Marike, sinovi i kćeri staroga Niša, što su onako čuvali veru svoju; što su svakad služili Sveti, krsno ime svoje; što su svoj lepi grad vazda voleli, i što će do kraja života svojega, pričajući o starom srećnom vremenu, uzdisati i uzvikivati: Niš, srma-đumiš!Nišlije, sevdalije! SABRANA DELA BRANISLAVA NUŠIĆA Sabrana dela Branislava Nušića Opštinsko dete IZDAVAČKO I KNjIŽARSKO PREDUZEĆE GECA KON A.D. BRANISLAV NUŠIĆ OPŠTINSKO DETE IZDAVAČKO I KNjIŽARSKO PREDUZEĆE GECA KON A.D. 12 KNEZ MIHAILOVA ULICA 12 Dok drugi pisci obično svršavaju svoje romane time, što nekog ubiju, otruju, ili ga prosto puste da umre, dotle kod mene, usled potrebe da imam u ovom romanu jednu udovicu, umreće njen muž odmah u početku samoga romana.Ali, da bi se videlo da ja tu stvar nisam naročito udesio, evo, ispričaću sve redom kako je od početka bilo. Dakle, Alempije iz Prelepnice držao je Aniku iz Krmana.Krmančani su grdno zažalili kad se Anika dade u Prelepnicu.Rekoše: „Pustismo najlepšu devojku te ode u drugo selo; zar mi nismo imali momka za nju?!” Tako rekoše svi Krmančani, a samo neki Jaša, za koga kažu da nikad ne ostavlja reč da joj ne nakači rep, vele, uz to je dodao: „Neka je, nek je u Prelepnici, nek i tamo koj’ put noćevaju kapetani!” A time je kao hteo malko da pročačka stvari koje su se u selu već davno i davno zaboravile.Još samo baba Kana i danas, kad hoće da priča ma što iz prošlih vremena, pa makar to bilo i priču o onoj Jockovoj batal-vodenici u Prelepnici, svaki put će početi svoju priču ovako: „Još dok beše Maga (a Maga je Anikina majka) mlada, dok ono kod nas u selu često spavaše kapetan, kad je po srezu otkuda išao, za Jockovu se vodenicu govorilo da ne sme mleti sredom i petkom...” Uostalom, za baba Kanu se zna da hoće da rekne lošu reč i za mrtvacem, kad dođe noću da ga čuva, a za Janju se zna da je zbog jedne loše reči izeo dvadeset i pet batina usred varoši pred načelstvom, dok je još bilo batina, Bog da ih prosti. Mogli su najposle govoriti šta je ko hteo, ali Alempije i Anika proživeli su dve i po godine baš lepo.Šta više, oni bi i još dve i po, ili možda i mnogo više godina proživeli vrlo lepo, da ne poteže Alempije te umre. Ne može se baš u tvrdo kazati od čega je Alampije umro.Jedni vele što je pao s kruške, drugi vele nije, nego od zlih očiju, a treći vele: nije ni to, nego od zle ruke.A kako to nekako sve na jedno izlazi, to bi se gotovo i moglo utvrditi od čega je umro, ako samo ispričamo ceo događaj.Kada se iz te priče izbaci sve ono što su dometnuli rođaci i prijatelji, još one noći kad su čuli pokojnika, ostaje ovakva gola istina: Alempije je dobio poziv da ode sreskom kapetanu, gde je imao da se uzme na odgovor što je pogdekad imao običaj da u tuđem zabranu naseče po koja kola drva.Pa, kako će čovek da prodangubi čitav dan u varoši, da mu ne bi badava bilo, namisli da ponese i malo voća te da uzgred proda.On je to vrlo lepo zamislio i jedino što bi mu donekle moglo pokvariti račun to je, što on nema svojega voćnjaka.Da bi i tu nezgodu otklonio, on se uputi s košem u tuđe voće i popne se na krušku.Poljak ga međutim spazi, svuče ga sa kruške i tako ga dušmanski isprebija, da je jedva do kuće došao.Otad uhvati neku boljeticu u grudima, i prvo vreme kašljao je onako sasvim muški, a zatim poče kao mače.Pa onda, Bože me prosti, nije više ni kašljao, nego je manje više šištao i sve je tako tiho govorio kao da nije rad nikoga da uvredi.Kad hoće što da kaže, a on prosto šapće kao kakav Božji ugodnik. Nije mnogo ni bolovao, najviše mesec dana.A lečio se siromah svakojako, ali, kad je što pisano, šta vrede tu lekovi!Gasili su mu četiri puta ugljevlje, popio je dve oke pelena, metao je metlu pod jastuk, prebacio je vatralj preko kuće, kupao se u vodi sa sedam izvora, oblačio je košulju neke babe iz ne znam kog sela, koja se nije nikad udavala, ali — badava, bilo je pisano, i to, bilo je pisano koliko od strane usuda u knjizi sudbine, toliko isto i od strane poljakove po rebrima Alempijevim.A kad i sudbina već počne da vodi ovako duplo knjigovodstvo, te da na dve strane piše, onda šta vrede tu lekovi! Alempije je dakle svakojako morao umreti, ako nizašto, a ono za ljubav piscu ovoga romana kome, na pakost, još u prvoj glavi treba jedna udovica. Sahraniše lepo Alempija, a Anika udovica bez i jednog deteta.Nema joj još ni dvadeset i tri godine, a lepa i snažna, rekao bi čovek može da ponese u svaku ruku po jedno momče i da ga olako digne za jedno koleno.Mnogi su zbog toga sumnjali da ona nije nešto tukla po koji put pokojnika, ali to nije bilo: oni su odista lepo živeli.Svega pet šest puta za te dve i po godine ako ga je uhvatila za gušu, bacila ga pod noge i mesila kao da ga je u naćve položila a ne na zemlju.Ali i u tom slučaju, kad bi pokojni Alempije, onako malo strože, viknuo: ,,Jaoj, Anika, puštaj po Bogu!”, ona bi ga taki pustila.A i kakav je bio Alempije prema njoj!On mali, nedorastao, žgeba, a ona, bolan, izrasla kao jablan.Obrazi joj rumeni, puni krvi, kao da svagda mrsi, a držala je, Boga mi, svaki i najmanji post.Ama u svemu je bila tako nekako od Boga udešena, da joj je baš i dolikovalo da bude udovica.Ono što je o pratnji i prve subote malo nešto plakala, ni malo joj nije iskvarilo ni oči ni lice, već ostala lepa da ne možeš oka odvojiti od nje. Što kažu u selu: „Davno nismo imali ovakvu udovicu, ovakva udovica kao za popa stvorena!”, to je, dabome, tako uz reč rečeno, a u stvari nema od toga ništa, osim ako se može za zlo uzeti što pop Pera svrati po koji put kod Anike da je teši.Svakome drugom moglo bi se to i zameriti, ali popu, kao duhovnom licu, to se nikako ne može zameriti.Jedino ako popovi pristanu uz to gledište da je i pop čovek; onda, razume se, moglo bi se pogdešto i zameriti popu.Tako, na primer, moglo bi se popu zameriti što nikad nije išao u Anikinu kuću dok je Alempije bio živ.Premda se i tu može pop opravdati, jer tada nije imao koga da teši; niti je Alempija imao zašta tešiti kod žive Anike, niti je Aniku imao zašta tešiti kod živa Alempija. A najzad, što će popu da se pravda.Skupštinari polažu račun svojim biračima; računopolagači Glavnoj Kontroli, a popovi jedino Bogu mogu polagati račun, i to na, nebu, a na zemlji baš nikome izuzimajući svojoj ženi. Bog je doduše dobar računoispitač, ali izgleda da ne može da stigne sam, te još uvek ima starih nepregledanih računa.Žena, naprotiv, ona stiže, stiže uvek da pregleda i stare račune kao i nove.Ma kako vi vešto sklopili račune, ona će uvek naći ma kakav „neopravdan izdatak”. Da li je pop Pera imao takve „izdatke” videćemo u idućoj glavi ovoga romana, u kojoj će i mnoge druge važne stvari da se otkriju. Prelepnica nije malo selo.Već triput do sad podnošen je predlog Narodnoj Skupštini da se proglasi za varošicu, i dok je taj predlog propadao, dotle je Prelepnica sve više napredovala.Tri puta je do sada cela Prelepnica prelazila iz partije u partiju, samo da bi stekla sresku kancelariju, i opet je to nekako mimoišlo.Sad su se stanovnici Prelepnice dogovorili da se podele u tri stranke te ako bi se tako nešto pomogli. Selo leži u ravnici, pod šumovitim osojem, a kvase ga dva potočića.Na jednom je od njih kamena ćuprija sa koje se slazi u čaršiju, ako se tako nazove onaj red kuća od kojih je jedna bakalnica, jedna mehana, jedna berbernica, gde je berberin ujedno i nalbantin.Na drugom potoku, tamo pod selom, leži ona Jockova vodenica što je već odavna batal, te sad u njoj, po odobrenju opštine, sedi neka sirotica Savka, koliko da ima krova nad glavom. Stanovnici sela Prelepnice sve su krasni ljudi, a ako koji ima i kakvu mahnu, čovek je, nije anđeo.Kmet Mića, na primer, zaista je dobre i duše i srca; on je tako reći otac svojim seljanima a ne kmet.Pazi svakog, niti će kome učiniti što nepravo.Pa opet ima jednu malu manu: voli okusiti od državne poreze nego ne znam šta.I to nije što ne bi imao od čega da živi, već kao iz nekog načela.Veli: ,„Dosta, Boga mi, i država nama zajeda!” A ne može se kazati da on to hoće da utaji, Bože sačuvaj.Naprotiv, kadgod ga pritegne gospodin načelnik te kad već vidi da hoće na silu Boga na sud da ga oteraju, a on izvadi iz svog sopstvenog džepa pa plati.Obrazan i pošten čovek, pa veli: „Što bi’ ja išao na sud; volim pošteno platiti, nego se vući po sudovima!” Pop Perina je mana njegova žena.Pop zdrav, snažan, liči pre, Bože me prosti, na tobdžijskog narednika, nego na popa, a njegova žena suva, džgoljava.Pop sam za nju veli: „svračica”, a po koji put savije prste u pesnicu i pokaže koštane zglavkove pa veli: „Evo, Boga mi, ovakva su joj leđa!” Da ne bi pak neko kazao da to popu, kao sveštenom licu, ne priliči da govori o leđima svoje žene, valja odmah da kažem kako to pop ne govori u crkvi, Bože sačuvaj, on crkvu poštuje i u crkvi je pravi svetac.Jedanput samo za vreme službe što je klisaru opalio šamar u oltaru, pa to tako odjeknulo i škripnulo, da su pobožni hrišćani mislili da se otvaraju vrata oltarska. Što se učitelja tiče, on i ne pripada selu tj. utoliko što i ne izlazi nigde u svet.On za sebe veli da je naučen, pa zato nigde iz škole ne izlazi. Moglo bi se za ćatu Paju Jeremića kazati da je takođe vrlo naučen, jer nigde iz kafane ne izlazi, ali to ćata ne prima da mu se kaže.On veli: „Ako sam naučen videće se to u svoje vreme, a ne trpim da mi se kaže!” Ovaj ćata bio je kaplar u stalnom kadru, pa za jedno „neću” odležao je godinu dana apse, jer „po vojničkom zakonu nema „neću” — veli on — a ja, Boga mi, i Bogu ću kazati neću kad nešto nije pravo!” (A to „neću” sastojalo se u tome, što je iz nekog pisma komandirovog izvukao banke. Posle je bio otvorio kao neki mali dućančić, pa kad mu se na artiklu rakije pokazalo mnogo rashoda, onda je upravo taj artikal učinio te ni na drugim artiklima nije bilo prihoda.Pa kad je jednog dana sve artikle popio, zatvori dućan, obiđe sve one koji su njemu bili dužni, a zaobiđe one kojima je on po koju sumicu dugovao, pa ode „po espap” kako tada reče.I od tada pet-šest godina nije ga nigde bilo.On kaže da je to vreme proveo u „Nemačkoj” i mnogo se čemu naučio.Kmet i sada kaže, kad po koji iz sela primeti da ćata mnogo pije: „Pa neka pije koliko hoće; bio je po svetu pa je video, i tamo ljudi piju, i to još kakvi ljudi!” A jedanput mu je i sam kmet primetio da je pijan, ali mu ćata veli: „Ako sam pijan, videće se to u svoje vreme, ali ne primam to da mi se kaže!” Ima ih koji kažu da je ćata učeniji od učitelja, jer je video mnogo sveta i zna mnogo da priča.On je vid’o ljude što jedu žabe.„Nemci jedu, gledao sam svojim očima!” — A je li istina, Boga ti, ćato — pita Radoje Krnja — da Talijani jedu zmije? — Istina je, kaže ćata, gledao sam svojim očima.Nudili me, kažu: izvol’te sinjore Panto (sinjore, to kod njih znači gospodine), izvol’te kažu, a ja velim neka, hvala, nisam pri apetitu!Apetit, znaš, talijanski će reći stomak.Tako im kažem, a mislim se u sebi: idi, bedo, da su mi se jele zmije, ostao bih ja u Srbiji pa bi bio bogat čovek. — A kako ih prave, Boga ti, ćato? — pita meahndžija, pa pljesnu ćatu po ramenu onom težinom kretanja ruke, kojom u opšte kreditori spuštaju ruku na rame svojih dužnika. — Kako?... s lukom.Priprže malo luka i tako... metnu još nešto da miriše... I tako, uopšte, ćata je znao da mnogo iz sveta da priča.A kad se još i napije, zaboravi kako je to trezan pričao, pa sve drukčije i opširnije. Jedanput, tako praznik neki, pa gde će narod posle liturgije nego u mehanu, jer toga dana pop Pera je baš govorio slovo u crkvi i propovedao kako su blagdani za to upravo, da se hrišćani i telesno i duševno odmore.Dobra pastva otišla je sva sa službe u mehanu, koliko da se duševno odmori, a pastva je zatekla tamo ćatu manje više već odmorenog duševno.Ćata je baš pričao kako je svojim očima gledao čoveka kako leti kao tica.Ima tri „šrafa”, dva ispod pazuha i jedan ispod trbuha, i tu ćata pokaže gde bi od prilike stajala sva tri „šrafa”. — Prvo odvije ona dva šrafa ispod pazuha, cvrr... cvrr... cvrrc... pa mu se razviju krila, pa onda onaj šraf ispod trbuha vrrrr... vr... vrrrc... pa mu se nešto izmeđ’ nogu naduje — tako nešto kao mešina, a vezan užetom za zemlju, pa tek... tu kad vide ćata da je radoznalost slušalaca doveo do vrhunca, a on polako, čitavih deset minuta, ispija čašicu... — Kaži, Arso, nek mi donesu još jednu! Arsa, dabome, naručuje. - Pa tek, puf... nešto učini i poče ona mešina izmeđ’ nogu da se nadima i odušuje, a krila kao u tice... ode, ode, ode...Marko, kaži! — Sme li svaki? — pita Radoje Krnja. — Ko ga zna!Kažu meni Nemci: izvol’te sinjor Panto, probajte vi (sinjor, znaš, kod njih znači gospodin) a ja rekoh: hvala, a žao mi je i sad, trebao sam da probam. — To si baš trebao! — dodaju dvojica trojica. I tako je ćata pričao dok su ga slušali.A slušaoci su jedan po jedan odlazili, a poslednji sam ostao Radoje Krnja. Kad su ostali sami, Radoje mu se poverljivo približi, sede za njegov sto, poruči mu rakiju pa će tek početi; — Ovaj, ćato... ti si tako reći naučen čovek. — Ako sam naučen, videće se to u svoje vreme, a ne primam da mi se to kaže! — veli mu ćata, pa zavuče obe ruke u džepove od prsluka. — Molim, molim — dodaje Radoje Krnja — ja nešto drugo hoću da ti kažem. — Izvol’te, kaži. — Pa, eto, da li ti znaš kuda je otišao pop iz crkve? — Ne znam.Ako nije kod Anike? — Jeste.Boga mi, ali ima nešto poviše što ja hoću da ti kažem. A valja znati da je Radoje Krnja bio udovac, i da nije krnja, našao bi dosad sebi druga, al’ ovako, čeka samo gde će koja udovica da ostane , pa i tu obično mu pokvare posao oni što teše udovice. — Šta ima poviše? — A što nije jutros kmet bio u crkvi? — Pa zar mu ja znam — odgovara ravnodušno ćata i lupa praznom čašom u sto na Radojev račun. — I on je jutros, za vreme službe, bio kod Anike, a po selu se kaže da mu to nije prviput što ide. — Kmet?! — planu ćata i lupi pesnicom o sto — a zašto on to krije od mene? Ispi još jednu pa se ljutito diže. Radoje Krnja ostade veseo u mehani da plati ćatinih jedanaest čaša, a ćata ode kao besomučan zalupiv vratima. Prošlo je dosta dana odonda kako je Radoje Krnja govorio ćati u mehani o kmetu i popu, te se ćata onoliko naljutio.Ljutio se ćata otatada još nekoliko puta te izgleda da su se on i kmet kao nekako popreko gledali. A Radoje Krnja ni otad nije ostao miran, već je i dalje šuškao i buškao i govorio po selu koješta.Međutim, pop nije hteo ni da se osvrće na to.Samo jedanput, i to više onako blago i očinski, prebacio je to Radoju i rekao mu: — Ako te samo još jedanput čujem da laješ koješta za mnom, sateraću ti sve zube u grlo, i neću ti dati više navoru u crkvi, to da znaš! A Radoje Krnja, kao što bi i svaki drugi pobožni parohijan, reče popu: — Ono, kad bi crkva bila piljarnica, a navora praziluk, i mogao bi mi i dati i ne dati.A moji zubi, pope, kad već siđu u grlo, onda nekako ni tvoja čita neće ti biti tesna, nego će da siđe preko nosa i preko ušiju; a ako lajem pope, u školi sam naučio još dok si ti bio učitelj! Popa kao pametan čovek ne odgovori Radoju ništa, samo što baci jedan tužan, sažaljevajući pogled na Radoja, kao na „izgubljenu ovcu” koja je kadra čak i popu da nabije čitu na uši. Međutim se za Radoja ne može reći da je bio „izgubljena ovca”; pre bi se gotovo moglo reći da je on bio „izgubljeni ovan”, jer otkad mu se, evo, izmače i treća udovica, te ostade bez nade da će se kadgod moći, i on oženiti, poče da buče po selu toliko, da je već i kmet sa ćatom razmišljao: kako li bi mu se mogli skratiti rogovi. Najposle, ko bi se još u selu obzirao i na Radojeve reči, da se samo nije desilo nešto drugo. Bio veliki praznik, mislim Blagovesti, te se sabrao narod u Prelepnici čak i iz drugih sela.A kad se tako zbere narod, pop Pera neće propustiti priliku da progovori koju u crkvi.Ima jedno pet-šest godina kako se pop Peri prohtelo da bude narodni poslanik, te otad češće progovori u crkvi.Raja iz Krmana čak kazao jedanput pred mnogima: „I istina je ljudi, umeo bi pop Pera da nam vajdiše!” Pa onda i mnogi drugi su tako mislili, ali, što je glavno, to je, što je i pop Pera tako mislio. Od to doba ide pop Pera češće i u mehanu.U mehani je pogdekad lupio pesnicom o sto i uzviknuo: „Oni gore ne znaju šta narodu treba, a nema ko da im kaže!” A više crkvenih beseda i ovo je umetnuo: „Narod treba da ima dobre zastupnike i pred Bogom i pred zemaljskim vlastima.Dobar zastupnik pred Bogom izneće mu narodne molitve, a dobar zastupnik pred zemaljskim vlastima izneće i braniće narodne želje!” Dakle, i na Blagovesti govorio je pop Pera besedu, a u toj besedi najvažnije je što je hteo da kaže: da na napuštenoj njivi svi treba da delamo zajednički. (Kod ovih se reči Radoje zakašljao, a pop održao reč te mu posle ne dade naforu.) To što je hteo da kaže, pop je vrlo lepo kazao, i svršila se božja služba, pa svi izišli lepo u portu crkvenu, i tu kao ljudi zastali te će neko progovoriti ovo a neko ono. Tu pop Pera, kmet i jedan odbornik; tu kmet iz sela Burinca, pa onda Rajko, bivši kmet, tu dućandžija Jova, pa Isajlo iz Drajkovca i još drugi.Nisu samo u tom društvu mehandžija i ćata; oni su u mehani svaki na, svom poslu. Seli pod kestenom, što se lepo razgranao pred crkvom: pop, Isailo, i kmet, a ostali ko stoji te se oslonio na štap, a ko doneo kamen te seo na nj.Pripalili cigare i luše te se upustili u razgovor. Isajlo iz Drajkovca priča kako je čuo od ljudi, koji su bili u čaršiji, da u Rusiji ima kolere, pa se povede reč o tome, i dućandžija ispriča na dugačko i na široko kako je brat njegovog dede umro od kolere „kao pile”.Veli: „Časkom, brate, tek pogleda nas sve redom što smo bili tamo, (ja sam bio mali), pa se uhvati rukama za trbuh i umre!” Posle već progovorili su neku reč i o čumi, ali pop ih obavesti, veli im: — Čuma, brate, to ne postoji.Ne može se istorijski dokazati da postoji; to više onako u narodnim pesmama! Kmet iz Burinca priča opet kako će da se uvede neki nov prirez za naoružanje, veli, pričao mu sam pisar iz sreza.Pop Pera, razume se, nalazi da, kao čovek koji pomišlja na poslaničko mesto, treba da kaže svoje, pa veli: — Što se tiče naoružanja, to je utvrđena potreba, samo ja nisam za prirezni sistem naoružanja! Tu popovu rečenicu kaza kmet drukčije t.j, on je i za naoružanje a i za prirez, a nama je već iz ranije poznato da ovaj kmet voli prireze. Posle ovoga razgovora, odbornik pomenu kako bi trebalo crkvu okrečiti, ali, kako niko ništa na to ne reče, opet obrnuše reč te o ovome te o onome, i gotovo se narazgovarali i digli se na noge, te hoće da pođu malo do popove kuće, a približi im se Radoje Krnja pa: — Pomozi Bog, srećan praznik! Ama to Radoje reče nekako žurno čim je došao, inače on ide ponajlak i gega kad ide.Pa i to što je čestitao praznik drukče je nekako kazao, sve se smeši, i kao zadovoljan je i pakostan je i jedak je. — Bog ti sreće dao! — vele mu svi. — Daj Bože — odgovara Radoje — ovaj nam praznik doneo dobra svima!Daj Bože, da nam godina bude berićetna, ovce nam se jagnjile, krave nam se telile, pa čak i udovice, daj Bože, rađale sve mušku decu! — pa to Radoje izgovori kao da drži čašu u ruci, a pakosno se smeši i gleda sve redom. Pop kao nešto proguta, pa onda se pribra i poče kao u šali: — E, e, ti to baš ređaš i kao zdraviš!A kome zdraviš? Radoje se i dalje smeši pa veli: — I zdravim, bome! — E pa, neka je na zdravlje!A sad 'ajdemo do popove kuće pa i da ispijemo, — dodade kmet pa se okrenu i otpoče malopređašnji razgovor kako bi trebalo zaista okrečiti crkvu. — A zar, Boga vam — uzviknu Radoje za njima — zar ne znate šta je novo? — Jok! — kaže Isajlo. — Do ti ako ćeš da nam kažeš? — Hoću, dabome da hoću da vam kažem, jer vredno je da čujete, vredno je da čuje beli svet a nekmoli starešine narodne i crkvene! — pa na te dve reči „narodne” i „crkvene udari” jako glasom i namignu i kod jedne i kod druge. — Pa — nastavi Radoje — udovica Anika rodila jutros, rodila muško! Pop se napravi kao da nije čuo, već poče da namiče čitu na čelo i pita: — Ama koja rodila, je l’ ona Savka? — Nije Savka, pope, već Anika, udovica! Pop proguta ono što beše i prviput progutao, (biće da mu je malo zaigralo koleno, ali se pod mantijom ne vide) pa onda pogleda kmeta, kmet pogleda odbornika, odbornik pogleda dućandžiju Jovu, a dućandžija Jova, kao najmlađi u društvu, pogleda u zemlju.Najposle diže glavu dućandžija Jova pa veli: — Pa neka joj je srećno, nećemo valjda na babinje, 'ajdemo popu! — Ama ljudi;, taman sad godina i mesec kako joj umre muž Alempije! — Tako će biti, godina i mesec — dodaje pop sasvim ozbiljno, kao da ga neko pita. — Baš se sećam, veli, kao danas, nije mu bilo pomoći.A dobar je bio pokojnik, samo što je imao pogane ruke. Radoje se sad okrete Isajlu, pa veli: — Rađaju li, Boga ti, u vas udovice trinaest meseca po muževljevoj smrti? — Ama to će biti neka đavolja posla! — veli Isajlo. — Zar mu ti to nisi uhvatio krajeve, kmete? — Ko, ja? — pita kmet. — Uhvatio sam, kako da nisam uhvatio! — E, pa, zato je kmet — dodaje Radoje — da pazi da ne padne neka sramota na selo, kao i pop što je zato tu, da pazi da se narod ne iskvari i da ne prestupi zakone Božje! Međutim, dok je to Radoje govorio, pop je jednako razmišljao, da nije baš danas trebalo u crkvi da govori o tome, kako na zapuštenoj njivi treba svi zajednički da delamo; pa onda, razmišljao je o tome, kako je kmet užasno glup, jer sad kad je trebalo makar šta da kaže a on ćuti, pa najzad pade mu na pamet i to, kako bi zaista trebalo crkvu okrečiti.I sve je to nekako brzo prošlo kroz njegovu pamet, te nije ni čuo šta se dalje govori.Diže zatim glavu, pa reče Isajlu i kmetu iz Burinca: — Ne biva ovde da razgovaramo, ’ajdemote do moje kuće.Mnogo me zabrinula ova stvar.To se nije nikad u Prelepnici dogodilo.'Ajdemote, braćo, do mene! U istinu i odoše.A Radoje otrča u mehanu da i tamo javi novost, a odatle će posle na bunar da kaže ženama; a sići će još i do vodenice, jer će i tamo biti štogod naroda, pa će najzad ići i od kapije do kapije, a teško da neće poći i u koje drugo selo. Može li biti sitnije stvari no što je četvrt kile mesa koliko, recimo, ima jedno novorođenče?I eto, tako sitna stvar mal’ te nije donela krupne i nedogledne posledice u selu Prelepnici. O samom događaju, koji se desio u prošloj glavi ovoga romana, ispočetka se samo šaputalo pogdešto i niko, sem Radoja Krnje, nije smeo onako na sav glas da kaže šta misli.Pogdekad samo, u kafani, ako ko uz polić kaže onako što iz daleka i podmigne okom na susedni sto. Ali nevolja nastaje tek od časa kad se žene dočepaju takve tugaljive vesti.One je prenose, uveličavaju je, i to sve nekako lepo i uglađeno.Zađu, na primer, po kućama, pa počnu razgovor sasvim iz daleka, o skupoći, o mlađima, o kvartirima, pa tek, i to onako sasvim uzgred, naviju na to kako je taj i taj muž oterao ženu.Ili, ako ne tom prilikom, a ono u crkvi, za vreme onoga najdužega „i...” u heruvici.Jer, valja znati, da to „i...” svi bogomoljci smatraju kao pauzu kad se može pogdešto i progovoriti.Dakle za vreme te pauze susetka će reći susetci: „Koliko se molim Bogu za sebe, toliko i za svoju komšiku Perku.Ne znate koliko je to nesrećna žena i šta trpi od svoga muža.Ne volim, znate da od mene izađe ta reč, ali me je žao.Pa, za Boga, komšike smo, mora čovek da voli svoga bližnjega!” I sve to nekako uvijeno, obučeno, kao i da nije htela da kaže. U selu to mnoga drukčije biva.Stane Stanojka na vratnice pa doziva svoju komšiku Paunu, koja je recimo u šljiviku: — Pauna, o, Pauna! — Jesi li čula šta se veli za Anikino dete? — Nisam! — Kažu: liči na popa. — Ama nemoj grešiti dušu! — Jes’, Boga mi, vele: pljunuti pop, samo da metne epitrahilj pa da služi! Tako recimo Stanojka Pauni, a Stamena Živki dovikuje sa plasta sena te se ori livadom sve do druma. — Živka, o Živka!Ču li ti za ono Anikino dete da liči na kmeta? — A ja čujem — odgovara Živka s druma — na dućandžiju! I tako se glasno poče već po celom selu da uzvikuje i da dovikuje. Ispočetka ne hte ni jedna žena da ode Aniki, nego još svaka okreće glavu kad prođe kraj njene kuće, a posle, svaka redom pođe da obiđe siroticu, kobajagi da je daruje, sevapa radi, a u stvari samo zato da se svojim rođenim očima uveri na koga dete liči.A kako se koja otud vrati, priča sve više raste te se ispredaju čitava čuda. Najposle, žene kao žene, malo im bilo što svojim pričama nagrdiše popa, kmeta i dućandžiju Jovu i ne znam još koga, nego svaka opazila na detetu i po nešto što na njenoga muža liči pa kad se vratila napopastila siromaha.Tako, na primer, Stana Ivkova dočekala grešnoga Ivka još na vratnicama: — Stani — veli mu — Ivko, da ti nešto zagledam oči! — Ene, jesi l’ izludila? — iščuđava se Ivko. — Pa da vidiš i nisam.Nego otkud u tebe oči kao u onoga tamo?... — Ama u koga? — U ono Anikino! A Ivko joj pokaže šaku koliko da joj ukratko kaže kako mrzi objašnjenja, te Stana zaćuti.To tako Ivko, a za Radovana Kneževića vele da je fljisnuo ženu po nosu zato što mu reče da je u Anikinog deteta nos kao u njega; dok za Spasu Vidojkovića kažu čak da je izgruvao ženu pesnicama u leđa, i ako mu ona nije kazala da leđa detinja liče na njegova, nego joj se samo učinilo da su im usta slična. Pa onda malo po malo počeše jedna drugoj: „Pa ti si mi kazala ovo!” A ona njoj: „A ti si meni kazala ovo!” Te uzeše da, se i svađaju, pa da se pljuju i da se hvataju za kike. Nastade pravo čudo i bruka po selu.I da je ostalo samo na ženama, ni po jada, nego se i ljudi pozavađaše. Prvo se, vele, zavadi kmet i ćata.Još odmah posle onoga razgovora sa Radojem Krnjom, kad mu je Radoje kazao da je kmet za vreme službe božje bio u Anike, ćata je prebacio kmetu: — A ti, kmete, tako? — Šta je tako? — Mesto u crkvu, a ti tamo u Anike.Hoće da ti pukne bruka, a kapetanove uši dopiru i do našega sela, jer upamti: što veći činovnik to veće uši! — Ama, šta ti to meni! — kao buni se kmet. — To što ti kažem! — veli ćata. To su vodili takav razgovor onda još, a sad, kad već puče bruka, dođe izmeđ’ njih i do malo oštrijih reči. — Rekoh li ja tebi, kmete, sve će se to čuti u svoje vreme. — A šta to? — buni se kmet. — Pa ova bruka! — veli ćata. — Nema tu nikakve bruke.Ja tu Aniku tako reći i ne poznajem.Sećam se pokojnog Alempija, priapsio sam ga dva tri puta, ali nju ne znam. — Drugom ti to, kmete!Nisam ja ludi Tiosav pa da mi previjaš hladne krpe.Znam ja tebi sve tragove. — Znam i ja tvoje! — izbrecnu se kmet. — E, kad znaš, kmete, — planu ćata — a mi ćemo onda jedno drugom poći po tragu, pa šta kome Bog da! I posle tog razgovora kmet i ćata sasvim ućutaše, skoro kao i da se ne poznaju. Pa onda kmet se zavadi i sa dućandžijom Jovom.Veli mu: — Ti si Aniki davao na veresiju. — Jesam! — veli Jova. — Pa nemaš raboš u koji si beležio. — Nemam — veli Jova. — Dabome da nemaš, jer si drugači raboš imao, a ne kao što priliči čestitom trgovcu.Eno ti sad, tvoj se raboš porodio.Da nisi beležio, ne bi se porodio.Idi, pa uzmi dete! — Ama, otkud ja? buni se dućandžija. — Da ko će?Je l’ priznaješ da si joj davao onako... na veresiju?... — Pa jes’, al’ ja to... jerbo imam milostivo srce. — E, pa kad imaš milostivo srce, a ti uzmi dete.Tvoje je! — E, pa, znaš, kmete, — dodija i dućandžiji — ako ćemo tako, zna se čije je to dete.Moja veresija nije jača nego tvoja vlast. — To da mi nisi više kazao! — planu sad kmet. — Tebi neću ni da kažem nego kapetanu, na isleđenju! — uzviknu dućandžija, a kmet ponova planu i opsova mu ono što vlast, po poznatom nacionalnom običaju, psuje svojim građanima. I od toga doba ućutaše dućandžija i kmet pa ni dobar dan jedan drugom da kažu.Kad je to čuo pop, a on stao uz kmeta te se posvađa i on sa dućandžijom, a dan zatim, planu i svađa između popa i kmeta.I ta je svađa bome bila dosta debela. Dođe kmet u popa pa poče lepo prijateljski: — Došao sam, pope, da razgovaramo šta ćemo s ovim? — Kojim? — pita pop. — Sa ovom brukom što puca po selu. — A šta se to mene, kmete, tiče!Nije to moja briga već tvoja, te svako neka nosi svoju brigu! — Ama kako? — zgranu se kmet. — Pa tako, brate, to je opštinska briga!Nije, da kažeš, da je palo zvono sa crkvene zvonare, nego našlo se dete u opštini, e, pa opština neka i brine brigu. — Ama, jeste to... ne kažem — poče kmet onako šeretski — ali, k’o velim, i crkva je imala svoj deo. — Kakva crkva, kakav deo? — Nemoj da se praviš lud, pope! — poče kmet otvorenim kartama. — Još se pokojni Alempije nije ni ohladio u grobu, a ti si već počeo da trčiš tamo u Anike. Popu planuše oči, a zatrese se brada. — Ama zar ti meni?Zar ti?A celo selo zna, dok sam ja nedeljom služio službu božju, ko je bio u Anike.Nije te ni sramota: vlast, hrišćanska vlast, a nikad u crkvu nisi navirio. — Vala i da ga ne navirim ako ćeš ti za mene da se moliš Bogu! — A što kao, kmete, ne bih se ja mogao moliti Bogu za tebe, sem ako su ti gresi toliki da ti treba deset vladika i tri patrijarha da te izmole u Boga! — Nije za to, pope, nego što su tvoji gresi veliki.Zar ti da se moliš Bogu za mene, a zatekao sam te strasne nedelje da jedeš čvarke! — Ako sam ih i jeo, kmete, moji su čvarci bili, a nisam jeo kao ti državnu porezu! E, kod tih reči zaigra kmetu ribić na mišici, pa steže malo jače batinu koja mu je bila u ruci, ali se uzdrža i samo dodade: — ’Ajd, ’ajd, pope, neka smo živi i zdravi, al’ dočekaću ja da te vidim obrijana. — Ne znam, sve može biti na ovome svetu, al’ da ću ja dočekati tebi da vidim bukagije na nogama, to znam kao što znam očenaš. I kod tih se reči rastadoše smrtno zavađena dva najbolja prijatelja, pop i kmet. Od to doba pop ne drži više nikakve besede u crkvi, pa i ne viđa se mnogo, jedva ako ode do crkve pa pravo kući.Dućandžija Jova i ne izlazi iz dućana na razgovor.Kmet i ne ide više u mehanu, a ćata i ne izbija iz kafane. Radoje Krnja sad se još više prilepio uz ćatu pa mu došaptava mnogo što-šta i plaća mu redovno. Eto tako se zavadi celo selo i najbolji prijatelji u njemu, i to da sa čega, nego ni sa čega.Zbog jedne sitnice od litre mesa. Ni dan danas se ne zna tačno da li su taj plan skovali ćata i Radoje Krnja zajedno, onako uz polić rakije, ili je to samom Radoju palo na pamet: tek on se jednoga dana diže pa pravo gore Anikinoj kući i zakuca na vrata.Anika nije trpela Radoja Krnju, jer je znala da je olajava po selu, ali kad dođe, što će, ne može ga oterati. Uđe Radoje, razgleda po sobi, opazi dete na ponjavi, pa će se tek okrenuti Aniki: — Znam ja, Anika, da ti mene ne mariš, ali ako, u nevolji se poznaju prijatelji.Poznaćeš me, pa ćeš videti da ti ja zlo ne mislim. Anika ćuti, jer ne zna šta joj misli reći Radoje. — Zgodilo ti se, eto, dete — nastavi Radoje — pa, evo već tri nedelje, a držiš ga nekršteno u kući. — Pa krstiću ga! — reče osorno Anika. — Krstićeš, ja, ali u celom selu ne možeš naći kuma.Oni tvoji prijatelji sramote se da se nazovu kumovi detetu, a ako neće oni, bome neće ni drugi da se primi. Anika na to nije mislila dosad, ali joj se sad učini da je odista tako, i obrati pažnju na Radojevo kazivanje. — A ja velim — nastavlja Radoje — velim: što, ako je ono bez oca, opet je to božja dušica.Grehota je stideti se božjega zakona.Pa, velim, baš sevap je prihvatiti siroče.Eto, rekoh, idem ja Aniki, pa kad drugi neće, ja ću dete krstiti. Aniku čisto iznenadi ova dobrota Radojeva i, kako joj, od porođaja do ovog razgovora, gotovo niko nije prijateljsku reč rekao, to joj se dopade Radojev predlog te pristade bez reči i još mu reče: — Hvala ti k’o bratu! I tako ovaj podmukli plan Radojev ispao bi potpuno za rukom da je on samo umeo ćutati.Ali odmah sleže u mehanu, naruči svima koje tamo zateče po čokanj rakije, te kad ga radoznalo zapitaše što časti, a on će u sav glas: — Okumila me ona sirota Anika što ima dete bez oca, pa velim, za takvo kumstvo pravo je da platim čast. I to se začas prosu po selu da će Radoje Krnja kumovati detetu, te svi udariše u glasan smeh kad to čuše.Samo pop, kad i do njega glas dopre, ne udari u glasan smeh.Njega na protiv prođoše žmarci po celom telu i po mantiji.Njemu ujedanput iziđe pred oči čin krštenja pri kome, šta više, on mora i činodejstvovati.On vide lepo gomilu sveta u crkvi, koju je Radoje čak i iz drugih sela srikao.Poteglo u crkvu i malo i veliko i što bi došlo u crkvu i što ne bi.Pa onda Radoje Krnja kum, te svi nagađaju zašto se on primio.On bi izvesno nadenuo detetu ili popovo ili kmetovo ime.Pa već 'ajde, ništa to, ali kad sveštenik treba dete da zapiše u protokol „kreščajemih”, pa kad dođe da zapita: „ko su mu roditelji?” — a na ta pitanja odgovara kum, — da bog sačuva šta bi sve tom prilikom mogao Radoje Krnja da kaže pred onolikim narodom. Sve to pade popu na pamet i zatrese se mantija na njemu, i pod mantijom mu zaigra srce kao u zeca kad zagleda u puščanu cev.I zabrinu se pop, u toliko pre što nema s kim da se posavetuje, ni s kim da se zabrine, jer su se, kao za pakost, svi koji bi tu brigu trebali zajedno da brinu zavadili među sobom.Pop uvide da im je sloga u ovako teškim trenutcima potrebnija no ma kad ranije, i seti se da je on i po svome svešteničkom činu pozvan da miri ljude među sobom, pa se diže i pođe u kmeta koji ga je najljuće uvredio. Kmet ga popreko pogleda kad uđe k njemu u kancelariju, ali pop poče blago i tiho, kao pravi hrišćanski propovednik.On najpre napomenu kmetu kako „samo sloga Srbina spasava” i uz to dodade onaj stih: „Slogom rastu male stvari, a nesloga sve pokvari”, pa se onda pozva i na ono: „Ko ti iskopao oko?” — „Brat!” — „Zato je tako duboko”; pa mu onda ispriča i onu priču kako je jedan car na samrti zvao sedam sinova i uzeo sedam šibljaka, pa je najpre tih sedam šibljaka vezao u jedan snop i dao sinovima da ga prelome, i ni jedan ga nije mogao prelomiti, a kad je šibljiku po šibljiku odvojio zasebno, svaka se lako prelomila.Pop je kao time hteo da kaže da je on jedna, kmet druga šibljika, a dućandžija i ćata treća i četvrta.Najzad da bi kmeta potpuno ubedio, pomenu mu i propast srpskog carstva na Kosovu sa nesloge velmoža. Ovo je poslednje kmeta toliko uzbudilo, da je svojim rođenim očima video kapetana sreskog kao Bajazita, a njih četvoro: sebe, popa, dućandžiju i ćatu, kako leže mrtvi na Kosovu kao Jugovići.I kmetu, koji je čak i pri pregledu kase tvrda srca bio, naiđoše suze na oči, pruži ruku popu i poljubiše se. Čim su taj svečani čin obavili, oni se digoše zajedno te u dućandžije sa kojim stvar, izgleda, nije išla tako teško.Sa nekoliko hrišćanskih reči njega pop osvoji te svi pružiše jedno drugome ruku.E, ali sad je bio na redu ćata, za kojega su se pribojavali da ga neće lako prelomiti , a nisu mogli ni maći bez njega.Bacilo ih u brigu naročito to što im kmet saopšti da je ćata u poslednje vreme navalio nešto da ide u varoš.Stoga se digoše sva trojica te u sudnicu ćati.Zatekoše ga, uzjahao stolicu, puši i zvižduće i nazvaše mu Boga.Ćata se iznenadi kad ih vide zajedno, i odmah se okrete kmetu rečima: — Slušaj, kmete, hoću sutra da idem u varoš! — Dobro idi, — poče kmet blago i ljubazno. — Evo daću ti moga konja! — Neću tvoga konja, ramlje na jednu nogu. — Molim te, ćato — uvija kmet — baš da ramlje na obe noge, pa opet, to bi bila uvreda za mene kad ne bi uzeo moga konja. — Ama što je uvreda za tebe kad konj ramlje? — Sasvim uvreda, ćato.Ramao on ili ne ramao, nije tu u pitanju konj, nego ja.Ja ću pokrhati sve četiri noge mome konju, ali neću da me vređaš. Tu se sad umeša pop i dodade: — Ja mislim, ćato, ako kmetov konj ramlje, ne ramlje kmet. — Pa neću valjda kmeta jahati? — Ne, al’ nemoj ga ni vređati zbog jednog konja. — Pa dobro de, dobro, eto, neću ga vređati.Uzeću njegovog konja! — popusti ćata. Kmetu se učini da je sad zgodan trenutak da se koristi ćatinom popustljivošću, pa poče sasvim meko i slatko: — A bi l’ ti nama kazao, ćato, što ćeš sad u varoš?Je l’ hoćeš da pazariš što, ili da se provedeš, ili ideš može biti kapetanu? — I ove poslednje reči kmet naglasi i baci značajan pogled na popa i dućandžiju. Ćata ćuti i ne odgovara ništa. — Zašto kobajagi — nastavlja kmet — ne bi meni, kao bratu, ili jednom reči kao kmetu, kazao šta ćeš kod kapetana? — Čuće se to u svoje vreme! — odgovara ćata svojom omiljenom rečenicom. — Ama znam ja da će se to čuti, ali — zašto ti to ne bi meni rekao kao svome svoj? Pop opet priskoči svojim govorničkim darom kmetu u pomoć. — Ćato, brate, zla su vremena naišla.Iskrenost je iščezla među ljudima, a zloba se zacarila.A na iskrenosti počiva i porodica i opština i država... — Znam ja, pope, na šta ti navijaš! — prekide ga ćata. — E, pa, ako znaš u toliko bolje! — prihvati pop. — Onda reci sam, je li lepo da budemo ovako zavađeni i otuđeni jedno od drugoga, a toliko briga ima koje treba zajedno da nosimo.Eto, vidiš, i mi smo se izmirili među sobom, a znaš koliko i tebe čestvujemo i volimo.Pa zašto da se ti odvajaš od nas? Ćatu zbilja dirnuše te popove reči, pogleda ih sve redom i vide ih kako su zabrinuti i utučeni, pa mu se ražali kao da su svojta.Razmisli malo, razmisli, pa, će reći kmetu: — Znaš šta je, treba mi jedno pedeset dinara; da l’ mi možeš dati iz onog prireza? — Pa mogu, ćato, što da ne mogu.Prirez nije moj pa da kažeš da ne mogu.A hoćeš u varoš? — Neću! — Takvog te hoću! — kliknu kmet, zagrli ćatu, otvori kasu, turi ruku u prirez i dade mu pedeset dinara. Posle već, izgrliše se i ostali i na ćatin predlog odoše u mehanu. Kako u mehani nije bilo nikoga, to su smeli i malo glasnije govoriti, te čim prvi čokanj pade na sto, iznese pop i brigu koja ih mori. — Taka i taka stvar, — veli — Radoje Krnja se okumio sa Anikom, pa će sad u nedelju da donese dete u crkvu da ga krsti!I onda iskaza sve što se može desiti i kakva bruka može nastati. Pop je to govorio svima, ali je u stvari gledao pravo ćati u oči i to pogledom koji bi rekao: „Ćato, brate, šta ti kažeš na to?” — Ja ne znam šta bi se tu moglo raditi — uze pravo kmet da razmišlja. — Manj’ ako bi bilo kakvoga zakona po kome bi se moglo zabraniti Radoju da kumuje. — Ne može da bude takvog zakona niti ga je bilo, pošto Radoje nije inoverac — objašnjava pop. — Šta ti onako misliš, ćato? — zapitaće kmet. Ćata se zamisli, zamisli se, a svi nestrpljivo uprli pogled u njega.Najzad on slegnu ramenima pa reče: — Ne ostaje ništa drugo nego da izvršimo državni udar! — Kako to, brate, ćato? — zapita zabrinuto pop, koji je jedini u društvu znao šta je to državni udar. — E, pa tako! — objašnjava ćata i naručuje nov čokanj. — Je l’ će Radoje u nedelju da krsti? — Jes’! — veli kmet. — A je l’ danas sreda? — Jes’ — odgovori pop. — A može li sutra ujutru, o jutrenju, da se krsti dete? — pita dalje ćata. — Može, kako da ne može! — odgovori pop. — E, onda, čujte! — nastavlja ćata, a svi načuljili uši i čisto se pribili bliže njemu. — Sutra ujutru, o jutrenju, ti pope budi u crkvi, a ti kmete pošlji Sreju Birova u Anike neka ode i neka kaže: Poslao kmet da se odmah donese dete u crkvu da se krsti, jer ne sme, po zakonu hrišćanskom, i dalje ostati nekršteno.Ako Anika nešto zapne pa reče: Krstiće ga Radoje u nedelju, neka Sreja kaže: U nedelju pop neće biti u selu, a Radoje je pozvan i eno ga čeka u crkvi. — Pa onda? — učini pop kome poče da biva jasan državni udar koji je ćata smislio. — Pa onda, neka Sreja u ime opštine krsti dete! — Jes’, Boga mi! — svanu prpu i rastera mu očas brigu sa čela. — Vala, ćato, i vladika bi mogao biti sa tom pameću. — Eto, ovako nešto ne bi umela smisliti ni Glavna Kontrola! — dodade kmet, kome je zbog prireza Glavna Kontrola izgledala uvek kao nešto najstrašnije u zemlji. Dućandžija, ne znajući šta bi kazao, a u znak odobravanja, naruči pola litra rakije odjednom. — A kako bi bilo — dodaje kmet uz dalji razgovor — da opština odredi i koje ime da se da detetu? — To ti nije rđavo, kmete, — prihvata pop — jer mogao bi Sreja, na primer, iz poštovanja prema tebi kao kmetu, da da detetu tvoje ime. — Taman — učini kmet prestravljeno i sad mu samome bi još jasnije koliko je pametan bio što je to pitanje postakao. — Ja mislim — zinu sad prviput dućandžija — da vidimo u kalendaru koji je svetac sutra pa to ime da mu damo. Popu se učini ovaj predlog umesan, pa odmah zavuče ruku u džep od mantije, izvuče jedan masan kalendar i poče da ga prelistava i da švrlja prstom po njemu.Zastade na četvrtku, pročita pa reče: — Trofim! — E, pa, eto, da mu damo ime Trofim! — pristade dućandžija. — Kakav Trofim, more — veli ćata pa da se smeje celo selo.Nego, izberite mu neko čestito ime. Posle već počeše da padaju predlozi, te Pavle, te Todor, te Vićentije, te izređa se čitav niz lepih i čestitih imena, ali se ni kod jednog ne zadržaše, jer se uvek našlo da u selu ima po koga koji nosi takvo ime pa da ne bi nešto taj posle digao dreku.Najzad će neko pomenuti ime „Milić” i zastadoše na njemu.Promisli svaki za se i nađoše da u selu nema baš nikoga koji nosi to ime, te i ostadoše pri tome. I odista, sutradan o jutrenju, bi sve onako kako je ćata udesio.Izvrši se državni udar iznenadno tako da, kad Radoje Krnja pred podne ču da je to jutro dete kršteno a on pisnu kao guja u procepu: — Od kako je sunca i meseca nije bilo većega nasilja no što je ovo: otimati čoveku kumstvo.Ni Turci to nisu činili, a evo šta doživesmo pod slobodom i u svojoj rođenoj državi!... U ovoj se priči, sve dosad, nije pojavljivao opštinski birov Sreja, ne zato što on uopšte nema običaj da se pojavljuje, već prosto zato, što piscu sve do ove glave nije bio potreban.Inače, Sreja ima baš taj lepi običaj da se pojavi i zvan i nezvan, pa bilo to na večeri ili o slavi ili na ručku i daćima.To sve tim pre, što Sreja i sebe ubraja u „opštinu”.On važno veli parničarima za potricu: „Ne možemo drukče, kako je pravo, tako smo i presudili!” — iako je on za to vreme, dok su kmet i odbornici sudili, metao za zimu kupus u kacu ćatinu, koja stoji u predsoblju sudnice. Taj Sreta, dakle, spusti se jednog lepog božjeg četvrtka, kao bez duše, niz ono brdašce, pod kojim je bila Jockova vodenica i, sav zaduvan, jedva stiže do opštinske sudnice, uleti u kancelariju, prevrne usput testiju s vodom i nagazi ćati na nogu, pa onda dreknu, kao da je neko njemu nagazio na nogu. Kmet se zbuni, pa kako je i inače jedan akt već po sata potpisivao, te bio blizu kraja, a ostalo mu samo još onu crticu da prevuče preko slova ć, to u onoj zabuni, razume se, mesto crtice on iskopa perom čitavu brazdu na aktu. Ćata pak, bez obzira što mu je Sreja stao na žulj, poteže sva akta izvesne parnice i baci ih o zemlju, što je on činio samo u prilikama kad je ozlojeđen na koga od parničara.Međutim, kako ovde nije bio takav slučaj, to se ćata odmah pribra i poče da skuplja rasuta akta, a kmet skoči na noge i kroz stegnuto grlo viknu na Sreju: — Šta je, brate, što urlaš? — Pobegla noćas, — jedva izduva Sreja. — Ko, more? — Ona! Kmet, videći da se užurbanost Srejina ne tiče nikakve komisije, koja bi stigla u selo radi pregleda računa o pribranoj porezi, dobi snage i hrabrosti, i sad već poče onako odlučno, kako i dolikuje njegovom položaju: — Dakle, ko je u stvari pobegao? — Ona...Anika — veli Sreja. — Pa dobro — dodade kmet ravnodušno — neka beži, dobro je i učinila, neka joj je srećan put! — Sasvim! — dodade i ćata. — Jest, — nastavi Sreja — ali je ostavila dete. Kmetu se ponovo omrači lice, koje se maločas razvedrilo, te ubrza: — Ama koje dete, je li ono njeno dete, je li? — Pa jeste! — To onda znači, da ona nije pobegla u saučešću sa detetom — nastavi kmet kobajagi zvaničnim jezikom, a tek koliko da kaže nešto, kao ono kad čovek peva u šumi da rastera strah. — To znači, Anika pobegla, a ostavila dete na vrat opštini — dodade ćata kratko. — Jest, tako je! — reče kmet poluglasno, pa se ućuta i zamisli se duboko i poče da jede onaj akt što ga je malo pre potpisivao. Ćuti kmet, a ćuti i ćata, a Sreja gleda te u jednog te u drugog, pa će opet: —Pa šta ćemo sad? Kmet se učini kao da ne čuje šta ga Sreja pita, jer to pitanje: „Šta ćemo sad?” on je već sam sebi nekoliko puta za vreme razmišljanja postavljao. Sreja opet ponovi: — Pa šta ćemo sad? Kmet se i po drugi put učini da ne čuje pitanje, već nastavi on da pita: — A kad je pobegla? — Kažu još noćas. — To je nju neko naučio i podgovorio — dodaće ćata. — Tako će biti, neki dušmanin je podgovorio.Nego izađi ti, Srejo, časom napolje, da progovorimo ja i ćata. Kad ostaše sami, kmet spusti prijateljski ruku na rame ćati, pa poče vrlo slatkim i pitomim glasom, kako bi samo pred kakvom komisijom govorio: — Deder, brate ćato, da razgovaramo bratski i prijateljski. — A šta imamo da razgovaramo? — Pa tako, da razgovaramo. — Stvar je jasna, nema ništa da se razgovara! — veli ćata. — Ama, pa vidim ja i sam da je stvar jasna, al’ ko velim, razmisli ti o tome malo, ćato! — Dobro, izađi ti na lice mesta da izvidiš, te ako ja dotle smislim što. Kmet se diže da ode na lice mesta, ali usput svrati popu.Pop se sprema, ima neko opelo da izvrši, pa dok popadija zbira epitrahilj i druge potrebe, on zaseo u bašti pod orahom, izneo malu sofu i jede bubrege pečene na žaru.Čim vide kmeta na vratnicama, a on priviknu: — ’Odi, ’odi, da vidiš što je loj, pravo mleko! Međutim, kmetu nije bilo do bubrega, on sede na stoličicu i stade šaputati sa popom.Šta su šaputali mi već svi znamo, a kako je popu prijao taj razgovor najbolji je dokaz što mu je poslednji, najslađi zalogaj, ostao netaknut u čanku, ishladio se i slojanio se. Odatle se kmet digao te u dućandžije.Možeš misliti kako je sve to i dućandžiju potreslo, kad je jednoj seljanki mesto sto grama pirindža izmerio čitavu oku, te seljanka sad prviput iziđe iz njegovog dućana sa uverenjem da je to prav čovek jer „pravo meri”. Odatle se diže kmet te na „lice mesta”.Obiđe kobajagi vodenicu da sazna i izvidi kako se sve to desilo.Sazna od Savke da se Anika digla u prvi sumrak, da siđe tokorse do popadije, pa se nije više ni vraćala, a ponela je sobom i svu svoju preobuku. Dok je Savka to govorila, zapišta u jednom ćošku vodenice Milić; kmet ga prezrivo pogleda, opljunu, pa iziđe iz vodenice i siđe hitno niz brdo i ne osvrćući se. Nije mala stvar: Anika pobegla, a ostavila Milića.Zbunio se pop, zbunio se ćata, zbunio se dućandžija, zbunio se kmet, a zbunio se, verujte, i sam pisac ovog romana.Najzad, stvar i nije tako prosta.I ako je dete mala stvar, opet je dovoljna da nas sve dovede u zabunu.Da je Anika nešto pobegla pa ostavila čoveka, to bi nas manje u brigu bacilo no što je ostavila dete, i ako dete, na prvi pogled, izgleda mnogo sitnije no čovek. Druga je stvar, da je to dete koliko toliko odraslo, onda ništa lakše: daš ga na zanat, pa mirna Krajina.A odraslije dete je i razumnije, njega bi mogao i da usavetuje na primer pop.Zovne ga lepo: — Mali, odi ovamo! — Pomiluje ga po glavi, pa mu blago i očinski rekne: Znaš, mali, ti i ako si rodom iz našeg sela, ti si ipak pametan, pa uviđaš da bi bolje bilo da odeš gdegod u svet.Šta ćeš ovde u selu; selo je selo, mnogo je lepše gdegod u varoši.Nego, ti mali, evo tebi dva dinara, pa kreni, kreni koliko sutra! Ili, ako to ne bi pomoglo, a ono ga prosto najuriš.Udesi to ćata te ga pritvori i okrivi ma za što, pa ga protera iz sela.Ali što će se ovako sa detetom? Ćata je rekao kmetu da iziđe „na lice mesta” i on je otišao Anikinoj kući, kao što smo iz prednje glave videli, ali šta to pomaže?U stvari da kmet nije ranije išao „na lice mesta” mnogo bi više pomoglo. To veče se iskupiše svi u mehani.Tu pop, kmet, ćata i Jova dućandžija, te počeše da se savetuju, a isterali mehandžiju pred vrata, da ih ne sluša i da osmatra da otkud ne prisluškuje ko razgovor. Kmet plaća piće, a ćata neće ni da progovori dok se pićem ne „rasrdi” dobro. Kmet će prvi izneti predlog: — Razmišljao sam, braćo, dugo, i ja mislim da će ovo, što ću vam reći, biti najpravije, a nikako drukče i ne bi moglo biti. — A šta si smislio? — pita dućandžija, a doneo uvo do kmetovih usta, da ne ispusti koju reč. — Ja velim, braćo, da ovo dete uzme crkva, te da ga čuva i neguje kao crkveno dete. — Kakva crkva?! — zgranu se pop. — Kakva crkva, po Bogu brate!Kad je još i gde je crkva čuvala i negovala decu i šta će crkvi deca? — Pa — nastavi kmet otežući — mogao bi docnije biti vrlo dobar pevac, i pokojni Alempije bio je dobar pevac, pa možda bi se izmet’lo na njega. — Ne može crkva ni s ljudima da izađe na kraj, te će sa decom.To ne može biti, kmete, nego ako si što pametnije smislio, a ti reci! — preseče pop vrlo odlučno. — Pa ja ne znam ništa drugo, do ako je što ćata smislio. — Ako sam i smislio, čuće se to u svoje vreme! — dodaje ćata mirno i kuca, da mu se donese još jedan čokanj rakije. — Ja velim — poče pop, kad vide da svi ćute — da ga uzme opština. — Sasvim, poskoči Jova dućandžija, — da ga vodimo na budžetu kao opštinskog pisara. — E, jesi glup, Jovo! — jedva izgovori ćata i udari grohotom da se smeje. — Što glup, brate, ja tako mislim!Mi smo se skupili ovde da se savetujemo, pa i ja kažem moju.Ako ne valja, ne valja; toliko i čini. — Ja mislim — dopuni pop svoj predlog — da mi to dete uzmemo kao opštinsko dete. — I to nije rđavo — dodaje brzopleto Jova dućandžija — samo kako?Treba li ga smatrati kao svojinu cele opštine, ili samo opštinskog odbora, i onda, treba li ga uvesti u inventar? Ćata opet riknu da se smeje, a Jova brže bolje naruči ćati još jedan čokanj rakije, ne bi li ga time oblažio i oraspoložio prema sebi. — Ne mislim ja da ga opština smatra kao svojinu — nastavlja pop mirno, — nego da ga izdržava kao svoju sirotinju, kao nahodče. Kmet jedva dočeka da pop svrši reč, pa pošto ga pakosno promeri, uze on reč: — Ne može, nismo mi sami opština!Mislite li selo će da pristane na to, da mi držimo opštinsko dete.Mislite li, neće to Radoje Krnja da razduva, pa će da ode i do kapetana, pa bogme i do novina.Ne biva, što ne biva, ne biva! — E, pa šta biva onda? — uplete se nestrpljivo dućandžija. — Ne može crkveno dete, ne može opštinsko, e, pa, šta može?Deder, ćato, eto ti si pametan čovek, — okrete dućandžija da se ulaguje ćati — deder reci ti, šta ti misliš, pa da te svi poslušamo?! — Hm! — učini ćata — ništa!Ja ne mislim ništa. — Govori, brate, ćato, — poče i kmet mazno i čuknu u sto, da se ćati donese još jedan čokanj. — Pa... oteže ćata — evo šta i kako ja mislim!... Svi se pribraše i načuljiše uši, a gledaju ćati pravo u oči. — Ja mislim, braćo, da Anika i nije rodom iz našeg sela, već je rodom iz Krmana, a svaka opština je dužna da ’rani svoju sirotinju i, prema tome, Anikino dete dužna je da hrani opština krmanska, na osnovu samoga zakona. Svi se zaprepastiše i neka radost razli im se po licu. — Ama, Boga ti?! — uzviknu prvi Jova dućandžija. — Može li to, po Bogu brate? — dodade pop. — Brate, ćato, iz tvojih usta u Božje uši! — poskoči oduševljeno kmet i poljubi ćatu među same oči. — To sve, braćo, može da bude i mora biti — nastavi ćata znalački i mirno — tako je po samome zakonu!Ostavite vi samo meni, da ja nakitim akt, a vi mirno noćas spavajte, pošto prethodno platite ovo što sam ispio. — A kad ćeš da napišeš akt? — pita sad već radoznalo kmet. — To je moja briga, — odgovara ćata — ti samo naredi da Sreja sutra zorom krene sa aktom i sa detom u Krmane. — Pa zar odmah da ponese i dete? — Odmah, dabome! I sad već nasta veselje kakvom se nisu nadali, jer ko je mislio da će tako srećno da se skine ovolika briga s vrata. SUD OPŠTINE PRELEPNIČKE Br. 143 29 Mart 1891 godine Sudu Opštine Krmanske Anika, bivša žena pokojnog Alempija ovdašnjeg, a sada udovica pokojnog Alempija, udavši se nadležno za pokojnika, postala je tim samim sedelac i stanovnik suda opštine prelepničke.Smrću pak Alempijevom, ona je postala udovica ove opštine, čime je prestala biti žena pokojnog Alempija i na taj način, kao što se to može i crkvenim knjigama utvrditi, ona, kao rodom iz sela Krmana, pripada tome selu, kao sedilac i stanovnik i kao sirotinja te opštine, koja je na osnovu dotičnih članova naročitih zakona, dužna svoju sirotinju i izdržavati. Olakšavna okolnost za tu opštinu među tim leži u tome, što je dotična Anika, po svome sopstvenom nagovoru, otišla i odsmucala se u svet, gde je rada dalji svoj život da provodi.Ali je Anika u poslednje vreme rodila jedno nenadležno dete, za koje se ni u kom slučaju ne može reći da ga je rodila sa pokojnim Alempijem, pošto je on umro trinaest meseca pre, no što je Anika stekla u sebi nameru za porođaj ovoga deteta. Na taj način, za to Ankino dete ne može se opredeljeno reći ukoliko je bračno, te bi se pre smelo tvrditi da je vanbračno i tim samim pripalo bi kao sirotinja opštini, kojoj bi pripala i njegova majka, da nije prenebregla svoje pravo na sirotinju otišavši u svet. Prema svemu izloženome, ta je opština dužna izdržavati svoju sopstvenu sirotinju, pošto je Anika iz te opštine rodom, na osnovu čega čast je ovoj opštini, poslati joj u prilogu pod ’/, dete, koje se od sad ima smatrati kao opštinsko dete te opštine. O prijemu ovoga akta, kao i priloga koji uz ovaj akt ide, moli se sud opštine Krmanske da izvoli odgovoriti. Pretsednik suda Pisar (M.P.) Mića Ristić, Paja Jeremić To je bilo u subotu zorom, kad je Sreja birov strpao akt opštine prelepničke br. 143 u silav, a prilog uz taj akt strpao pod miške, pa se uputio u Krmane.Akt je bio miran u silavu, i kraj njega bi Sreja rahat i bezbrižno putovao, ali prilog, to je bila beda za Sreju.Malo malo, pa se prilog zaplače i zapišti tako da je Sreja četiri pet puta pomišljao da ga prosto baci.Na stranu još što je Streja jedanput morao i da prepovija prilog uz akt Br. 143., kad je osetio da mu se ovlažila nešto šaka.Na posletku, kad mu dosadi piska i vriska, maši se jandžika, odlomi komad proje, napuni prilogu usta, pa se krenu ponajlak dalje. Sunce već odskočilo, sa uzoranih njiva diže se maglica, iz čestih lastara čuje se ševa, a Sreja, brišući šakom znoj sa čela, korača leno ka Krmanu, koje je već na dogledu. U Krmanu, međutim, sedi kmet sasvim nevino u sudnici i ne sanjajući šta će ga zadesiti toga dana.A kmet krmanski Radisav je razborit i pametan čovek.On se, istina, ne razume u poslu ništa, ali je bar onako naočit čovek, pravi gardist, pa ti čisto milo kad ga vidiš da zasedne za svoj sto.Ili, kad ti opsuje oca ili mater, a ono mu to nekako i liči.On je služio i vojsku pa je bio kaplar, te nekako vojnički i upravlja opštinom.Kad dođu, na primer, parničari za potricu, pa stanu jedan nasred sobe, a drugi dole kraj vrata, a on ih premeri, premeri, pa tek vikne: — Postroj se, brate, postroj se, kako si to stao! ’Odi ovamo, stani kraj ovog drugog... tako..., ravnjaj se, ravnjaj se!Ne gledaj mene nego gledaj svoga druga pa se ravnaj! Ili, na primer, zovne birova da ovaj nešto objavi pa mu veli: — Zovi selo na uzbunu i saopšti mu, da sutra izmaršira na kuluk, da se popravi sreski drum.Eto ti akt g. kapetanov, pa im pročitaj. Tako isto vojnički on svršava i kancelarijske poslove.Mesto da napiše na aktu: „Saopšteno mi je” ili „Primam k znanju”, a on napiše prosto: „Razumem!” Ili, mesto da napiše: „Sajuziti sa ranijim aktima”, a on napiše: „Prikomandovati ranijim aktima”. Takav je kmet Radisav, odsečen, neumoljiv, i tako on svršava sve poslove. Elem, takav kakav je, sedi on u sudnici sasvim nevino, i ne sanjajući šta će ga zadesiti toga dana.Tek da se digne, da se uvrati nešto poslom u kmeta Ivka, a uđe njegov birov. — Došao Sreja iz Prelepnice, doneo neki akt. — Daj ovamo taj akt! — veli Radisav odlučno. Birov unese akt.Radisav ga otvori, priđe prozoru i poče da čita, gunđajući u sebi. Kad svrši čitanje, on samo što učini: — E, ne može to tako, nećemo im čak ni odgovoriti! — pa uze pero i napisa na poleđini: — „U akta” i predade birovu, veli: — Na, nosi ovo ćati! Birov odnese, a Radisav se spremi da pođe u kmet Ivka kao ono malo pre i, taman da pređe preko praga, a evo ćate iz druge sobe sa onim aktom.Ćata je neko mlado, golobrado đače koje je Radisavu gledalo u oči kao u sveca da gleda. Radisav se vrati u sudnicu. — Šta je, ćato? — veli. — Pa... kako ćemo ovo? — Koje? — Pa ovu stvar iz Prelepnice? — U akta, prosto u akta! — ponavlja Radisav odlučno. — Ama ne može u akta! — dodaje ćata ponizno. — Zašto ne može? — isprsi se kmet, misleći da time ćata hoće da ospori njegovo poznavanje kancelarijskih poslova. — Ne može zato, što uz ovaj akt ide i prilog, pa kako ćemo taj prilog da metnemo u akta. — U akta zajedno sa prilogom! — zagrmi Radisav. — Znam, al’ taj prilog je dete, živo dete. — A jes’! — učini Radisav pošto se sad tek seti. — Jes’ Boga mi, pa, kako ćemo? — Ja ne znam! — slegnu ćata ramenima. — E, ali znam ja! — reče Radisav, pa se okrete birovu. — Gde je to dete? — Eno ga u ćatinoj sobi — odgovori birov, a u taj mah se i Milić tako razdra iz ćatine sobe, da i Radisav i ćata i birov otrčaše tamo i, na svoje veliko zaprepašćenje, videše da je Milić, ležeći na krevetu ćatinom, gde je bilo i nekih akata, ova prosto učinio za uvek neupotrebljivim. — Pfuj! — učini Radisav, pa se okrete birovu. — Zovi mi odmah Sreju iz Prelepnice, neka nosi ovo đubre. — Koga Sreju? — upita birov. — Sreju iz Prelepnice, onoga što je doneo ovaj akt i dete. — Pa on... poče birov i češe se za vratom — ovaj... ostavio ovde akt i dalje pa se vratio u Prelepnicu. — Ama ko se vratio? — dreknu Radisav. — Pa on...Sreja iz Prelepnice. — A ostavio ovo? — Jes’ — veli birov. — Uh! — učini Radisav — pa šta ćemo mi s ovim? I ćata i birov pogledaše u zemlju i slegoše ramenima. — Slušaj, ćato, zovi mi odmah članove u sudnicu, da vidimo kako oni kažu: jesmo li mi dužni hraniti i onu sirotinju, koju naši stanovnici ma gde i ma u kom kraju sveta rode? Pa polazeći dodade još: — Sad ću ja kroz polovinu sata biti ovde, a oni neka me očeknu. Kmet ode do Ivka, a ćata i birov se sporazumeše: birov da čuva dete, a ćata da ode i pozove članove. Sabraše se članovi pred opštinu te maločas, kad dođe Radisav, uđoše svi u sudnicu.Predsednik Radisav sede u čelo stola, zauze vojnički stav i salutira, pa uze reč: — Mirno!Otvaram sednicu.Opština prelepnička poslala nam je jedan raport.Pročitaj ga, ćato! Kada ćata pročita akt opštine prelepničke br. 143, svi se odbornici krmanski pogledaše i zgranuše. — Vala, — dreknu Petar Rančić — nismo mi budale da svetsku decu hranimo.Ko je drobio, neka kusa! — Ja velim, — dodade Radisav Andrić, — kad ima zakona u ovoj zemlji za ljude, ima ih i za decu, pa neka po zakonu bude! — A ja bih rek’o — predloži Milisav Nedeljković — da mi ovaj predmet zajedno sa detetom uputimo Državnom Savetu na rešenje. Pretsednik Radisav, pošto sasluša sve ove mudre govore, viknu opet: „Mirno!” i uze reč: — Stvar je ova, braćo, jednobrazna i ona je za nas u propisnom odstojanju.Zato ćemo mi lepo napisati jedan raport u kome ćemo reći da krmanska opština nije dužna da hrani sirotinju koja svoje poreklo vodi iz opštine prelepničke. Kmetu Radosavu se naročito dopade ova poslednja rečenica, pa se okrete ćati: — Unesi, ćato, u dnevnu zapovest ovako od reči do reči: „Krmanska opština nije dužna da hrani sirotinju koja svoje poreklo vodi iz opštine prelepničke”. I ćata unese to od reči do reči u zapisnik.Svi pristaše na predlog kmetov da se tako učini to jest da se vrati dete sa aktom u kome će se reći pomenute reči kmetove. Time je sednica bila završena i Radisav viknu članovima suda: „Voljno!” te se ovi digoše i pođoše svaki svojoj kući. Kako je već bilo omrklo, to te večeri ostadoše ćata i birov muku da muče sa detetom, a sutradan, zorom, krete se birov opštine krmanske sa aktom suda br. 86 i sa pod •/ priloženim opštinskim detetom. Grešni Milić, evo, već i po drugi put pođe na put kao prilog uz akta, samo sad pod drugom numerom. Nedelja pre podne a svršila se služba Božja.Izgrejalo sunce te ne može lepši dan biti.Nije žega, a nije ni pripeklo, nego baš onako izgrejalo te ti drago sunčati se na božjem zraku.Narod u stajaćem ruhu, razmileo se po porti, oko krsta i pred mehanom. Kad je tako lep dan, a ono svako ti je oran za razgovor, a ako iko, orni su pop, kmet, dućandžija i ćata prelepnički.Briga, koja ih je do juče klala, skinula im se s duše blagodareći ćatinoj mudrosti, pa sad sede pred mehanom i ćaskaju, a vidiš vesela su lica te čisto im radost i zadovoljstvo ispisano i na čelu i na obrazima i na usnama. A razgovaraju o svemu i svačemu kao ljudi kojima je sve potaman.Tako, pop priča kako je čuo da vladika voli plovku na pirindžu i to, veli, samo batake jede. — A ja, brate, — veli pop — volim je na podvarku i to, nemoj da mi doneseš batak; daj mi trticu, ako hoćeš da ti kažem hvala. — A ja volim leđa! — veli kmet. — More kakva leđa!Trtica je, brate moj, — uzvikuje pop, a kaplje mu voda iz usta — jedno fino parče; imaš šta da oglođeš i da oližeš! Ćata na to dodaje: — More, kakva trtica od plovke, to je samo zalogaj.Dok zineš, a nje nema.Ja sam jeo trticu od noja.Sama trtica sedam oka mesa, jedna trtica pa dosta četrnaest vladika da ugostiš. — A kakvo je meso od noja? — pita dućandžija. — Pilećina, prava pilećina! — Ima li jadac? — opet pita dućandžija. — Jesi, bre, glup, Jovo! — veli mu ćata. — Kako ne bi imala jadac, ptica je, nije čovek!Samo razume se, veliki jadac kao rogovi na kući. — Bre!... — učini dućandžija zadivljen. — Jedanput smo lomili jadac sa nekim Nemicma, pa nas sedam Srbina sa jedne strane teglimo, a sedam Nemaca sa druge strane.Jedva ga prelomismo. Posle već vodili su i druge razgovore, kao ljudima kojima je čisto srce kao staklo i mirna savest kao u jagnjeta, i ne nadajući se kakva ih nevolja za koji čas čeka. E, ali, što kažu, um za morem a smrt za vratom.I kakvih ti sve čudnovatih slučajeva nema u životu i u svetu!Koliko se puta to, na primer, desilo te iz vedra neba, i bez ikakvog naročitog razloga, grune grom; ili, kad se ti i ne nadaš nego gledaš veselo u svoj usev, a ono grune grad pa ga pomlati; ili, zdrav zdravcit čovek sedi s tobom, pije, razgovara se, šali se, pa tek zakovrne očima i umre.Eto, takav jedan čudan slučaj desio se i danas, baš kad je ovako lep dan, i baš kad su i pop i kmet i ćata i dućandžija toliko zadovoljni i radosni, da im je radost ispisana i na čelu i na obrazima i na usnama. Sede oni tako i vode razne razgovore, a tek dotrča u jedan mah, zaduvan, birov Sreja, koji — kao što smo to iz pete glave ovoga romana primetili — nikad ne donosi dobar glas kadgod dotrči tako zaduvan. Sreja i ne priđe stolu, no manu šakom na kmeta, te se kmet diže sa stola i ode malo u stranu.Sreja mu nešto prošaputa, a kmet, kad to ču, preblede u licu i pomodre kao zrela smokva. Onda kmet manu šakom na popa, te se pop diže sa stola i ode malo u stranu.Kmet mu nešto prošaputa, a pop, kad to ču, preblede u licu i pomodre kao zrela smokva. Zatim pop mahnu šakom na Jovu dućandžiju te se Jova diže sa stola i ode malo u stranu.Pop mu nešto prošaputa, a Jova, kad to ču, preblede u licu i pomodre kao zrela smokva. Zatim Jova dućandžija manu šakom na ćatu te se ćata diže sa stola i ode malo u stranu.I Jova mu nešto prošaputa, a ćata niti preblede u licu niti pomodre kao zrela smokva, pošto je on od rane zore pio i bio uveliko i bled i modar kao modar patlidžan. Nastade jedan trenutak ćutanja, jedan težak, sudbonosan trenutak, za vreme kojega niko nije ništa mislio i svi su se međusobno glupo gledali. Na posletku, ćata kresnu okom kmetu i pođe sudnici, kmet kresnu okom popu i pođe za njim, pop kresnu okom dućandžiji pa se i on krete za ovima, a dućandžija, pošto nije imao kome da kresne okom, krenu se za svima, bez ikakva izraza u očima i na licu. Kad su došli u sudnicu, videli su svojim očima ono što su malo pre jedno drugom šaputali na uvo: naime: videli su svojim očima akt suda opštine krmanske br. 86 i onaj fatalni prilog uz akt, koji se tako zadovoljno smešio kao da mu je milo što se opet vratio među svoje. Uđoše svi u sudnicu, a Sreja ostade u ćatinoj sobi sa prilogom.Ćata razvi akt opštine krmanske i pročita ga glasno.Svi ćute kao zaliveni, jer niko ne ume da misli a kamo li da što kaže. Jedva na jedvite jade diže pop glavu, pogleda sve od reda i prošaputa: — Pa sad? Niko ništa ne odgovori, te se jasno ču muva zunzara kako se gruva o staklo u prozoru.Tek u zlo doba dodade kmet: — Jes’, bome, šta ćemo sad? Opet niko ništa ne odgovara.Ćata bi možda i mogao da odgovori na ovo pitanje, al’ on izgleda namerno ćuti da ih pusti malo da se na svojoj muci prže kao riba na zejtinu.Kmet kao da je to osetio, pa mu se okrete: — Šta ti misliš, ćato, onako kao stručno lice? Ćata i tu tvrda srca beše pa ni reči ne odgovori, i ako je već bio smislio šta treba raditi.Uživao je prosto da ih gleda kako se prže, pa kad im se jedna strana zarumeni da ih izvrne u tiganju da im se malo i druga strana poprži.Kad kmet ponovi svoje pitanje, ćata, mesto da odgovori, zaniha glavom sumnjivo, diže obrve na čelo i promrmlja: — Boga mi!... A to je bilo dosta za sve da opet brižno obore glave, nemajući hrabrosti više ni da se međusobno gledaju. I usred te tišine, ćata ujedanput, i to onako odlučno, izbaci: — E, sad ćemo, braćo, kapetanu, da se žalimo na protivzakoni postupak krmanske opštine! Svi digoše glave kao da ih sunce ozari i razvedriše im se čela.Popu bilo čak milo da još jednom čuje te utešne reči, pa zapita: — Kako reče, tako ti Boga? — Rekoh — ponovi ćata — kapetanu ćemo, pa da vidimo ko bolje zna ovozemaljske zakone, ja ili Radisav. — A hoće l’ to pomoći? — pita kmet. — Razume se! — odgovara ćata odlučno. — A šta tu može kapetan učiniti? — pita dućandžija. — Narediće opštini krmanskoj da mora primiti dete. — E, to bi valjalo! — kliknuše svi. — Nego nešto da ti kažem! — preseče im ćata raspoloženje. — Govori, govori, ćato! — moli ga kmet. — Nemojte vi misliti da će to ići baš onako sasvim olako.Može kapetan i drukče to da uzme, pa da se obrne stvar. — Uh, naopako! — uzdahnu opet pop. — Ama zar ne možeš ti, ćato, da udesiš nekako — domišlja se kmet — pa da kapetan ne izokrene nego uzme stvar zakonski. — Pa ono može — teši ih ćata — po meni može.Ja kad mu napišem žalbu ne može je on okrenuti. — E, pa što se onda pribojavaš? — pita dućandžija. — Ne pribojavam se ja za mene, nego velim, nekako jače potkrepiti stvar. — Pa lepo, ćato, brate, i da je potkrepimo samo nas nauči kako? — Ja velim — nastavlja ćata posle kratkog razmišljanja — da sa žalbom ode odavde kapetanu onako kao neka deputacija građana. — Sasvim — prihvata brzopleto kmet — eto pop neka vodi deputaciju. — Ja velim — brani se pop — da se ja ne mešam u to.Druga je to stvar kad bi deputacija išla zbog krečenja crkve, na primer, pa da je ja predvodim.Ovako, najbolje bi bilo kmet kao građanin, onako u ime celokupnog građanstva. — Ama ’de ću ja? — brani se i kmet. — E, pa ’ajde, vi ćete kao za krštenje, pa će deputaciju da predvodi Radoje Krnja! — preseče ih ćata i oni se svi pred takvom mogućnošću prestraviše. — Pravo kažeš! — prihvatiše svi u jedan glas. — Nego ćete sva trojica, ovako kako ste, da se dignete sutra sa prvom zorom pa u varoš.Drugi da pođe ne bi valjalo. — Ama zar baš mora da se ide! — počeša se pop za uvetom. — Pravo da ti kažem, pope, mora! — odseče ćata. — Drukčije je to kad se lično žalite; ne može onda ni kapetan tek onako preko kolena da reši! Promisliše, promisliše malo, pa uvideše da drukče ne može biti nego tako kako kaže ćata.Dogovoriše se sve što će i kako će, pa ode svako svojoj kući da se spremi za put, a ćata osta da napiše akt. A kad sutradan svanu zora, tri putnika kretoše iz sela, pažljivo izbegavajući da njihov odlazak ne padne seljanima u oči.Nosili su sobom, razume se, i akt suda br. 151 sa grešnim Milićem koji sad već i po treći put putuje kao prilog uz akta. Sa ovim nesrećnim prilogom najveće su muke videli dok su promakli kroz selo, jer je pop morao prilog da sakrije pod mantiju, a posle već, kad su izmakli, svi su se odreda menjali noseći ga. Tako i stigoše na domak dotičnoj varoši, posle dužeg putovanja. U pripovetkama se obično naše varošice nazivaju: A*, B*, V*, G*, D*, Đ*, E*, Ž* 3*, i već tako dalje.Pisac ovoga romana je preturio svu srpsku pripovedačku literaturu da vidi je li ostalo koje slovo iz azbuke neupotrebljeno, te da tim slovom on nazove ovu varošicu, u kojoj će se dešavati budući događaji.Pa kako nije našao to mu drugo ništa ne ostaje, no da je nazove kancelarijskim imenom „dotična varoš”. U toj, dakle, dotičnoj varoši nalazi se, razume se, i dotična vlast, u vidu dotičnog kapetana za koga se upravo ne bi moglo kazati da je „dotični”, pošto ga svi poznajemo.Jer to je, brate, poznati kapetan Jerotije, koji se junački nosio sa tolikim komisijama i čije se ime stalno provlačilo kroz sve „dopise iz unutrašnjosti”...Uostalom, to ne treba rđavo tumačiti, jer je kapetan Jerotije inače uživao veliko poštovanje gdegod je služio.On je za devet godina službe promenio četrnaest srezova, i, pri rastanku s njim, svaki mu je od ovih srezova poklonio sablju, a narod ga ispraćao do granice svoga sreza, što smo mi Beograđani zatim čitali u naročitoj depeši, koja je glasila: „Danas narod sreza P*, isprati omiljenog načelnika Jerotija do granice svoga sreza i pri rastanku pokloni mu, za savesnu službu, sablju.Čestitamo srezu R*, gde je kapetan Jerotije premešten, na ovakvome starešini kakvoga u njemu dobija.” Istina, zli su jezici govorili, da je to jedna ista sablja, koju je on četrnaest puta dobio (jer je svaki srez preko njega vršio nabavku sablje iz Beograda) kao i da je to jedan isti telegram, koji četrnaest puta on o svome trošku šalje, ali — zli jezici nikad se i ne služe istinom. Najzad mogu zli jezici govoriti što hoće, glavno je za kapetana Jerotija da je on, za devet godina svoje službe, svega šest puta bio isteran iz ove i to uvek za to što se nije slagao bilo sa „programom” svoga ministra ili okružnog načelnika, bilo sa programom Glavne Kontrole.U dotičnom srezu on je kapetan, evo, već tri meseca, i narod je vrlo zadovoljan njime, a, što je glavno, on je zadovoljan narodom. Dakle taj kapetan Jerotije sedi jedno jutro u kancelariji i razmatra žalbu neke udovice, a pandur uđe i prijavi mu kmeta i sveštenika sela Prelepnice. — Neka dođu, veli kapetan, pa ostavi akta na stranu, a diže glavu i pogleda u popa i kmeta, koji tek naiđoše na vrata... (Docnije ćemo videti zašto i Jova dućandžija nije došao). Kapetan Jerotije premeri popa i kmeta od glave do pete, jer ih je znao samo po čuvenju, a dotad mu nisu dolazili ni za što. — A šta ste vi došli? — upita ih najzad. Kako se kmet i pop nisu ranije dogovorili ko će pred vlašću govoriti, to se pogledaše međusobno, pa obojica oćutaše. — Što ste došli, pitam vas? Uze najpre kmet reč: — Mi, veli, došli u ime jednog deteta, to jest... u ime naše opštine, koja je vanbračno rodila jedno dete... upravo... Kad vide pop da se kmet zbunio, te će svojim objašnjenjem napraviti još veću bruku, munu ga laktom da ćuti, pa sam nastavi: — U našoj opštini rodilo se jedno vanbračno dete koje ne pripada nama. — Zašto ne pripada vama? — pita strogo kapetan. — Njegova majka, kao udovica, pripadala je nama — uplete se opet kmet, a pop ga ponovo munu laktom, pa sam nastavi: — Njegova majka je udovica, a rodom je iz drugog sela, iz Krmana, pa onda to dete i pripada toj opštini. — A koliko ima vremena kako je njegova majka udovica? — pita opet kapetan. — Trinaest meseca, ušla je u četrnaesti, — odgovara pop. — A gde je probavila to vreme udovištva? — pita opet kapetan. — U našem selu — veli pop. — A vi ste je, razume se, kao dobri ljudi, pazili i negovali kao svaku siroticu? — Kako da nismo, gospodine — odgovori kmet, sa uverenjem da ta zasluga pripada opštini a ne crkvi, te da je pozvan na to pitanje on da odgovori a ne pop. — I, razume se, kao bednu siroticu, niste je ostavljali ni gladnu ni žednu, pa ste je grešnicu i obilazili, da je pripitate kako joj je? — Kako da nismo, gospodine — utrpava se opet kmet, i čisto mu milo što gospodin kapetan tako laskavo misli o opštini, kojoj je on predsednik. — Ama, gospodine, — poče opet pop — ona je rodom iz Krmana. — A, iz Krmana? — pita kapetan. — Jeste! — odgovoriše i pop i kmet. — A za vreme otkako je udovica, da li su je obilazili koj’ put kmet i pop krmanski? — Nisu gospodine! — E, vidiš, koj’ obilazi udovicu taj podnosi i trošak.Neću o tome više ništa da čujem, razumete li?Tako kako kažem, tako mora biti! — To ne može tako da bude! — usudi se pop da rekne. — Mi smo doneli i pismenu žalbu, pa ako je odbijete, onda vas molimo da nam date i pismeno rešenje, jer hoćemo da se žalimo i višoj vlasti. — Slušaj, pope — poče kapetan vrlo ozbiljno. — Nemoj da me nateraš da ti obrijem bradu, a ti kmete, pripazi se, jer ja se i onako domišljam da ti ovih dana pošljem komisiju. Kmet i pop prebledeše i ne smedoše da se pogledaju u oči. — Mislite vi — nastavi kapetan — ne znam ja celu tu stvar; mislite vi, daleko je vaše selo, pa nema ko otud da mi javi. I kmet i pop glede u zemlju i svakome iѕiđe pred oči Radoje Krnja, crn, crn kao gak, a šta mu misli svako od njih u duši, ne daj Bože Radoju da ga nešto to i postigne. — I mislite vi — nastavlja kapetan — meni da podlijete vodu!Mali ste, more, za to!Ne treba mi nego samo da pritisnem nokat pa da prsnete kao buvice. I popu u tom trenutku iziđe pred oči kapetanov nokat, ali ogroman, veliki, kao što je red da bude jedan državni nokat.A sebe vide kao milu, sitnu, crnu buvicu, koju su uhvatili pod jorganom, pa je drže među sobom dva državna prsta i spremaju se da je polože, a zatim da se navalja državni nokat na nju. Kmetu je opet cela stvar sasvim drukče izgledala.Njemu se ovo upoređenje sa buvicom činilo da se više na popa odnosi, jer pop, onako zadrigao a u crnoj mantiji, i ličio je donekle na buvu koja se dobro podnapila krvi.Ali, ma da se kmet tešio time da se pretnja kapetanova odnosi više na popa, opet oseti neki svrab oko članaka, tamo otprilike gde stoji prsten od bukagije, te diže desnu nogu i počeša njome levu. — Nego, znate šta? — nastavi kapetan. — Nisam ja baš tako zao i pakosan čovek.Imam i ja srca, a i ljudi smo, trebaćemo se, i vi meni i ja vama. — Tako je! — uskliknuše obojica i razvedriše malo lica i digoše glave. — Tako je, gospodine, mi nismo, ne znam onako... da kažeš... — Znam ja, znam.Dobri ste vi ljudi! — Ama kako! — kliknu kmet, koga očas prođe svrab oko članaka i mal’ ne skoči da zagrli kapetana. — Pa baš zato — nastavlja kapetan. — Učiniću vam što drugome ne bih učinio. — Hvala ti, gospodine! — obojica će u jedak glas, a naišle im na oči suze od miline. — Dakle, poslušajte vi mene što ću vam kazati! — veli kapetan. — A da koga bi drugog ako nećemo tebe poslušati, gospodine! — odgovori mu pop. — E, — veli kapetan — držite vi to dete kod vas, kao opštinsko dete, kao siroče; pa kad odraste lako je onda. — Tako je, gospodine! — I ovu žalbu što ste mi je doneli, evo, ponesite je natrag, pocepajte je.Neću ni da je zavodim, bolje je nek nema traga u arhivi o tome detetu. — Bolje je! — odgovaraju obojica ubeđeno. — Pa ovaj, — dodaje kapetan — nemojte zaboraviti da ste mi bili u rukama i da sam mogao, da sam drugi čovek, da vam navaljam bedu na vrat koje se ne bi majci lako oprostili.Ali nisam hteo, a vi nemojte to da zaboravite! — Kako da zaboravimo, gospodine! — odgovori kmet umiljato i slatko kao što on već ume. — E, tako, vidiš, — veli kapetan — pa ’ajd sad idite! Oni se još jedanput zahvališe i pokloniše se pet-šest puta, pa pođoše.Kad su bili na vratima, kapetan još jednom dobaci: — Pa nemojte sad, čim pređete prag, da zaboravite da sam vas spasao jedne velike bede! Oni se još jedanput osvrnuše i ubediše kapetana kako to nikad, nikad neće zaboraviti, a zatim se iz sreske kancelarije uputiše u mehanu, gde su odseli, ali usput niti progovoriše jedno s drugim niti se pogledaše. Pre no što su pop, kmet i dućandžija ulegli u dotičnu varoš zastali su da se dogovore, kako će i šta će.Prvo i prvo, bilo je potrebno da se reši ko će uneti dete u varoš.Pop ga tek nije mogao uneti, a, Boga mi, nisu pristajali ni kmet ni dućandžija.Posle poduže prepirke rešiše da pop uzme dete i da ga sakrije pod mantijom. Drugo je pitanje bilo, šta će s detetom dok oni odu kapetanu.Tu rešiše, da pop i kmet odu, a dućandžija da ostane u kafani i da čuva dete.Kupiše usput još i jedno šiše mleka i jednu drvenu kašičicu, kako bi priranili dete ako bi zaplakalo. Rešiše još da dete kriju kao zmija noge, kako ne bi po varoši pukla bruka, pa stoga odmah, čim uđu u kafanu da uzmu jednu zasebnu sobu i da se uvek iznutra zaključavaju, kako ne bi ko naišao. Kad tako sve uradiše, ulegoše u varoš mirno.Jedina neprijatnost koja im se usput desila to je što su sreli pop Iliju, koji taman da nazove Boga, a dete pod pop Perinom mantijom kveknu, kao da ga je ko navio.Možeš misliti kako se pop Pera uzvrda, te mal’ ga ne ispusti, a pop Ilija ode dalje osvrćući se neprestano i čudeći se u sebi, šta bi ovom seoskom popu, te mesto da nazove Boga, a on dreknu kao jare. — Biće, ujelo ga besno pseto! — zaključi u sebi pop Ilija, pa ode dalje i prekrsti se, koliko da prizove Boga da ukloni od njega što dalje takvu bedu. Kad uđoše u kafanu, potražiše odmah sobu, te ’ajd’ unutra, i odmah se zaključaše, a pop stovari teret na krevet. Kafedžiji pade u oči da je pop uneo nešto krijući pod mantijom, i da su se sva trojica odmah zaključali u sobi i tamo dugo šuškali, ali — sleže ramenima, kao da bi hteo reći: Neka ih đavo nosi, šta me se tiče! Zatim se digoše pop i kmet te u kapetana, a dućandžija se opet zaključa u sobi i osta da čuva dete.Kako su se pop i kmet vratili od kapetana, mi to već znamo, a kako je bilo Jovi dućandžiji kad mu saopštiše rezultat, možeš misliti.Zaključaše opet vrata iznutra, sede svako na po jedan krevet, te stadoše da govore tiho i da se dogovaraju. — Ja ga, vala, natrag u selo ne smem nositi! — veli kmet. — Pa što si onda obećao kapetanu? — pita pop... — Ja, je l’?..Ama, pa kako, brate, da mu ne obećam.Da mi je kazao da ponesem svu decu iz varoši, ja bi ih poneo.Nije što je strog, nego nekako ume — veli kmet. — Jest, ume... kako da ne ume! — dodaje pop sa rezignacijom. — Manj’ da ti, kmete, to dete uzmeš pod svoje! — dodaje poluglasno i čisto kroz zube pop. — Je l’ ja? — iskolači se kmet. — Uzmi ga ti, pope, pod svoje, a ne ja!Zar sam ja malo prepatio u kući zbog tog deteta, pa još da ga i pod svoje uzmem. — E, onda ćemo da ga vratimo u selo, pa, ćemo ga i dalje izdržavati kao opštinsko dete! — veli pop. — A slušajte, ljudi, — na to će dućandžija, koji će sad prvi put u životu da predloži nešto pametno — a kako bi bilo, da potražimo ovde u varoši kakvu sirotu ženu, pa da joj plaćamo nešto mesečno, a ona da čuva dete, te da ga i ne nosimo u selo. Svi digoše veselo glave i pogledaše u Jovu diveći se, kao kad bi gledali čoveka koji je pronašao železnicu.Jova se ohrabri, pa se diže sa kreveta: — Ja tako predlažem, a vi kako hoćete! — E, Jovane, Bog te blagoslovio! — veli pop. — Ta ti je pametna, Jovo! — veli kmet. I sad nasta dalje šuškanje.Dogovoriše se da te večeri ne idu u selo, nego da ostanu, ovde; da pop sedi i čuva dete, a kmet i Jova da zađu po varoši i da nađu kakvu sirotu ženu, te i da je pogode. Pre no što pođoše u varoš kmet i Jova, ode Jova te kupi još jedno šiše mleka, da bi se našlo popu, te da prihrani dete ako bi zaplakalo, a zatim odoše, a pop se zaključa iznutra. Sedeo je pop, bome, i sat i dva, pa kad zaspa dete, a on se malo izvuče iz sobe, pošto zaključa za sobom vrata, koliko da protegli noge.Iziđe pred mehanska vrata da pogleda levo i desno, idu li kmet i Jova, jer mu već dosadi sedeći sam zaključan u sobi.Još malo pa će i veče, a njih još ne beše niotkud. Stoji on tako pred vratima, a priđe mu mehandžija, neki omalen, prljav čovečić sa grdno širokim raskopčanim prslukom, koji mu je služio kao kaput. — A... ovaj... je li štogod za prodaju, pope? — zapita mehandžija, kobajagi nemarno i napravi se da gleda u nebo, dok jednim okom žmirka te pogleda u popa, da mu pročita štogod s lica. — Šta, brate? — pita pop. — Pa ono? — Ama, koje ono? — Ono, de, što se buniš!Ono što si doneo pod mantijom, što držite neprestano zaključano u sobi — reče mehandžija, pa se zagleda pravo u oči popu. — A, nije... učini pop... ono je onako... kako da kažem... jedna naša... naša privatna stvar — poče pop da uvija. — Pa jest, tako će i da bude! — dodaje mehandžija, a samo što se ne podmigne.Pa onda nastavlja: A mora da je i važna stvar, jer vidim svaki čas se zaključavate i mnogo se dogovarate. — Pa jest! — dodaje pop kobajagi nemarno, ali u taj mah pretrnu pa načulji uši.Nije se varao, on ču iz sobe Milićev pisak, pa kao besomučan odjuri tamo, zaključa vrata za sobom i poče da hrani Milića mlekom. Mehandžija se već odgovorima popovim čudio, ali ga sad ovo ponašanje ponovo toliko iznenadi, da on pogleda za njim i pomisli u sebi: — Aja, ovo nisu čista posla! Da je i on čuo pisak detinji, možda bi mu bilo sve jasno, ali on nije čuo.Zato pođe za popom i dođe pred vrata njegove sobe da osluhne, ali se iznutra ništa ne ču.Pokuša i da priviri kroz ključaonicu, ali ne mogade ništa da vidi.Vrati se zatim u mehanu, pa, kako već nastade sumrak, naredi dečku da pripali lampe, a on iziđe pred vrata vrteći glavom, čime je izražavao kao neku sumnju i zebnju. Ne prođe malo, a njemu se čelo razvedri, jer spazi da se niz ulicu, pravo njegovoj kafani, uputio Rista policajac!Rista je uvek u to doba svraćao k njemu na po čašu dve vina, jer nije imao običaj da večerava, nego uvek, mesto večere, popije po čašu dve crna vina, a posle okrene belo, i to pije kao posle večere. Mehandžija ga uze na stranu i, šapćući, sve mu redom ispriča šta je i kako je.Reče mu kako se pop, kmet i dućandžija vrlo čudno ponašaju, kako se jednako zaključavaju i dogovaraju, kako su doneli nešto vrlo veliko pod popovom mantijom i to kriju, kako je on popa počeo da pripituje o tome, pa čim je pop osetio da je on posumnjao, a on kao sumanut pobegao i zaključao se u sobi. Rista policajac sasluša sve to, razmisli se, razmisli se, pa će reći: — Hm!To će biti neki događaj! Rista policajac je uvek i svaku zamršeniju stvar nazivao „događajem”. — To će nesumnjivo biti kakav događaj! — ponovi on, pa reče kafedžiji da mu donese jedno vino od onih, koje on pije kao večeru, te da promisli malo. Nije mu trebalo više do što je ispio čašu i već je bio gotov sa razmišljanjem.On zovnu mehandžiju i reče mu da on, mehandžija, lupa na popova vrata, a Rista će stojati kraj njega, i da mu ma šta ponudi, da vide hoće li otvoriti.Rista se, međutim, neće još javljati. Tako i učiniše.Rista ode sve na prstima do sobe broj 3, a mehandžija priđe sasvim slobodno i čuknu na vrata: — Ko je? — upita pop iznutra. — Ja sam, kafedžija.Je li po volji da donesem vode? — Neka, ima! — odgovara pop. — Ali, molim vas, otvorite — nastavi mehandžija — treba da vam dam ubrus i sapun. — Nije potrebno — odgovara pop. — Molim vas, otvorite; tu su ostale papuče jednog putnika koji je sinoć noćio, pa ih traži. — Ne mogu da otvorim! — odgovori pop. — Ja ću potražiti papuče, pa ću vam ih izneti. Kad svršiše taj razgovor, a Rista i mehandžija izmakoše od vrata.Rista policaj se ozbiljno zabrinu. — Događaj, ovo je nesumnjivo događaj! — promumla kroz zube i reši se da preduzme sve mere, da bi saznao tajnu koja mora da je vrlo velika i važna. On iziđe u avliju kafansku, ne bi li kroz prozor opazio štogod, ali je pop spustio zavese te se ne mogaše ništa videti.Ipak, zavese su pokrile samo donje prozore, a gornje nisu dohvatile, te, ako bi se na štogod uspeo, mogao bi zaviriti u sobu.Odmah Rista, uz pomoć mehandžije, prizva svu poslugu kafansku.Dođe dečko iz mehane, izvuče se ardžija iz štale koji ponese sobom i vile, naviknut da uvek pođe tako naoružan kad god se njegova pomoć traži.Dođe i kuvarica, debela i gojazna, a opasana plavom prljavom keceljom, pa onda štumadla, ošišana i brenovana, sa čistom belom keceljom, belim čarapama i kadifenim crvenim papučama na nogama.Dođe najzad i momak što čisti lampe, opasan polovinom džaka mesto kecelje, i zabazdi na petroleum, kao da je sad iz bureta izišao. Rista im svima zapreti da ćute i ukratko im objasni u čemu je stvar...Zatim naredi da se donesu jedne lestvice, koje prisloniše uz zid kraj prozora, i glavom sam Rista pope se gore, zagleda kroz prozor, pa se najpre trže zaprepašćen.Zagleda zatim još jedanput, prekrsti se tri puta i sa vrha lestvica objavi radoznalim prisutnima: — Čudo, čudo neviđeno! — Šta je, zaboga? — pitaju svi odozdo, a iskrivili glave gledajući u Ristu. Rista se brže bolje siđe niz lestvice, pozva sve prisutne na stranu, da ne bi pod popovim prozorom larmali, pa im tiho a značajno reče: — Pop se porodio! Možete misliti kako je ta vest uticala na prisutne, kao grom.Prvo zanemeše od čuda, a zatim počeše da razmišljaju.Mehandžija odmah sa pouzdanjem dodade: — Ama ja sam primetio na njemu porođajne muke i ono, kad on pobeže od mene, mora da ga je baš u taj par snašlo. Štumadla ciknu, kao da ju je ko uštinuo. — Ubio ga Bog — dodade — a on još jutros kad je prošao kraj mene, namignu mi.Sram ga bilo! Momak što čisti lampe poče, od prevelikog čuda, i sam da oseća neke grčeve u stomaku, a kuvarica uze da se gruva u grudi, objašnjavajući kako je i njen muž, otkako se ona pogodila za kuvaricu, počeo naglo da se goji.Jedino ardžija, ostavljajući vile, kao posve nepotreban instrumenat za porođaj, što reče: — Ama ljudi, otkud to može biti? Štumadla, koja je „bila po svetu”, poče da objašnjava kako to može biti.Ona veli zna za još jedan takav slučaj, a momak što čisti lampe na to dobi još jače grčeve. I dok se tako posluga objašnjavala i prepirala, može li to biti ili ne može, dotle je brižljivi Rista policajac, praćen mehandžijom, otišao naokolo opet pred vrata sobe 3, i sad je sam lupao u vrata. — Ko je? — zapita pop iznutra. — Treba li vam kakva pomoć? — pita Rista. — Kakva pomoć, brate, šta će mi pomoć? — viče pop iznutra. — Babica možda ili kakva starija žena? — Kakva žena, ako Boga znate! — viče opet pop. — Ostavite vi mene na miru.Ko je to što me neprestano uznemirava?! — Ja, policija! — reče Rista svečano. Taman on to izusti, a odnekud, kao naručeni, stigoše pred vrata kmet i dućandžija. Oni se zgledaše i začudiše se šta se to ovde, pred vratima njihove sobe, zbiva. — Jeste li vi odseli u ovoj sobi s popom? — obrnu se sad policajac k njima. — Jesmo, — odgovoriše oni. — Pa gde ste bili dosad, tražili ste valjda kakvu ženu koja zna oko dece? Kmet i dućandžija, kad videše da ovaj sve zna, priznadoše, vele: — Jeste! — Pa jeste li našli? — I da ste našli — nastavi Rista — dockan bi bilo, pop se već porodio. Kmet i Jova zaprepastiše se, pa ne znaju da li od sve muke da se nasmeju ili da propadnu u zemlju. — Nego, deder, otvarajte vrata da pomognemo čoveku. — Ama nemoj, molim te, ne treba nikakva pomoć, — poče Jova, videći da bruka sve više raste. U tom već behu dotrčali i ovde štumadla, kuvarica, ardžija, onaj što čisti lampe, pa i kelner ostavio mehanu, te i on došao da vidi čudo. — Ja, kao policajac, naređujem da se otvori! — viknu strogo Rista. To ču i pop iznutra, pa kad vide da nema gde, a on otvori vrata i sad cela ona gomila gurnu u sobu.Milić se raskokotao na krevetu pa sve guče.Taman počeo pop da ga prepovija pa, kad puče ova bruka, a on ga ostavio onako gola. Štumadla se prva pljesnu rukama: — Ju, kako lepo dete! — I kako veliko, kao da mu je dve nedelje! — dodade kuvarica. Pop i kmet i Jova samo se zgledaju, pa ,ne ume niko da zine.Jedva se kmet malo pribra pa će reći policaju: — Molim te, naredi svima da iziđu, a ti ostani ovde da ti objasnimo šta je i kako je. Rista i učini tako, pa sede, a svi iziđoše.Kmet najpre naruči četiri kafe, pa ispriča sve redom Risti šta je i kako je, i kako su došli kapetanu da se žale, i kako ih je kapetan odbio. Risti sad tek beše jasno, da sve to nije nikakav „događaj”, pa se sprijatelji sa ovim dobrim ljudima i obeća im još, da će on sam u jutru doći da ih odvede jednome vrlo veštom advokatu, koji će ih naučiti, bolje nego iko, šta će i kako će s detetom. Zatim ostade pop, onako umoran od bruke, da spava s detetom, a kmet, Jova i Rista iziđoše u mehanu da piju. Rista je, razume se, svima objasnio da se pop u stvari nije porodio i da cela ova stvar nije nikakav „događaj”. Tako posedeše policaj, kmet i Jova dućandžija duboko u noć, a sve čudeći se i krsteći se: kako se to u svetu može da desi ponešto čoveku, čemu se nikad nije ni nadao. — Može, može, bome — tvrdi neprestano Rista policaj. — Evo, da vam pričam samo, šta se meni jedanput desilo! Jova dućandžija odmah naruči još jedan litar vina, policaj dohvati kmetov paklić i poče da pravi novu cigaretu, a kmet i Jova se primakoše bliže da čuju priču. — Bilo je to u Beogradu — poče Rista pošto iskapi čašu koja je bila pred njim, a dućandžija nanovo doli. — Ja sam tada bio kesaroš i kockar. Kao da si im komandovao, i kmet i Jova besvesno i jednovremeno strpaše ruke u džepove gde im je kesa, izmakoše se od Riste kao opareni i razrogačiše oči. — Nemoj da se čudite i plašite — nastavi Rista sasvim mirno. — Zato sam baš ja danas najbolji policaj.U svima velikim carstvima, pa tako i kod nas, baš kockara i kesaroša će da uzmu za policaja, jer on im, brate moj, onima što još nisu policaji, zna sve tragove. — Tako je — rekoše sa uzbuđenjem i kmet i dućandžija, pa se sa poverenjem vratiše opet bliže Risti. — Kamo ga — nastavi Rista s nekim ponosom — čikam ga ja, da ga vidim toga ko će da bude, dobar policajac a da nije prvo bio kesaroš.Odem, brate moj, na vašar pa poznajem svaku ticu i znam šta mu misli glava, šta mu misli ruka, a šta noga. — Tako je — dodaju sasvim ubeđeni kmet i dućandžija. — Za svaki posao treba nešto da se zna: je l’ doktor mora da uči škole, pa da bude doktor? — Jes’ — odgovaraju u dva glasa kmet i dućandžija. — Je l’ sudija mora da uči škole prvo? — Jes’. — E, pa.A policaj, kako misliš, on valjda tek padne s neba gotov policaj i zna sve.Nije, brate, nego on mora prvo da bude kockar, pa onda kesaroš, pa onda u žandarme, koliko da odsluži rok u vojsci i time da se oduži svojoj otadžbini i onda postane policaj.Eto, tako sam ja, brate moj, pa zato sam ja i pečen.Deder, kaži mi još jednog policaja, koji je tako pečen kao ja, ’ajd, reci! — Nema! — rekoše kmet i dućandžija i ako oni, sem ovog Riste, nijednog policija na svetu nisu znali. Rista, zadovoljan sobom i time što je ovako ubedio ljude o svome školovanju, dohvati opet kmetov paklić i poče da gradi cigaretu i ako prošlu nije popušio.Poćuta malo, poćuta, pa se onda seti da je on u stvari počeo da priča priču iz svoga kesaroškog života te je nastavi: — Elem, kao što vam kažem, to je bilo u Beogradu.Šetam ja jedanput po Kalemegdanu, a bio sam lepo odeven i, onako, kako da kažem, bio sam da vidiš i lep čovek nekako, nije kao ovo sad...Pa — šetam tako, a već mrak i razišao se svet, samo na jednoj klupi sede dvoje, muško i žensko, onako on lep čovek, a ona još lepša.Baš lepa ženska, i to gospođa i lepo obučena.Sednem ja na drugu klupu, sasvim blizu njih, a okrenem leđa, pa se pravim kao da ne slušam šta razgovaraju, a čujem im svaku reč.Čujem ja iz razgovora da su to muž i žena i čujem da on sutra ujutru hoće da putuje dnevnim vozom u Niš radi nekog posla. — Razumeš, — govori on njoj — novac je u mojoj fijoci.Daću ti ključ, a ja stižem pred veče u Niš, pa ne znam da li ću za to veče ili sutradan svršiti posao.Ako svršim, ja ću da ti telegrafiram: „Pošlji novac”, a ti izvadi novac i pošlji telegrafskom uputnicom. — Pa dobro — veli ona — a što ti sam ne poneseš novac? — Ostavi ti to, — veli muž — to je moj plan.Hoću da se pravim pred njim kao da nemam ni pare, pa ako mi ne pomogne, ja ću da mu kažem kako sam uzajmio telegrafski od tvoga oca, pa mi poslao koliko je mogao, a resto ću mu ja poslati, kad se vratim u Beograd. Tako oni još razgovaraju, a ja načuljio uši, jer, brate, tiče se nekih para koje su u fijoci, a koje ja možda mogu da strpam u svoj džep. Dignu se oni, a ja, onako iz daleka, pa za njima, da vidim kuću.Pratim ja njih i dopratim ih do kuće, da vidim gde sede.Sutradan siđem i na stanicu, te da se uverim svojim očima da je onaj gospodin otputovao.Elem, sad se dignem ja, da se na sve strane raspitam o svemu što mi je potrebno. Saznam prvo i prvo, da u kući gde sede ima svega dve sobe, jedna sa ulice, a druga iz avlije, i da iz sobe u sobu ima vrata, a svaka soba opet ima vrata u hodniku.Doznam zatim, da u ovoj sobi sa ulice spavaju i da nemaju nikog mlađeg u kući.Služi ih jedna devojčica, ali ona pred veče ide svojoj materi te kod nje spava.Dakle, sve kao što treba i kao udešeno za mene. Saznam zatim i da je onome gospodinu, što je otputovao, ime Mladen Petrović, a njegovoj ženi Lenka. Kad sam tako sve saznao, ja sednem i napravim plan, kako ću do novaca doći.Da provaljujem vrata ili prozor, pa da se uvučem u kuću i silom da iznudim novac, nisam hteo, jer to je razbojnički, a ja nisam bio razbojnik, niti bi to hteo.Hteo sam, dakle, na lep način da izvučem novac. Nabavim ja dakle jedan stari telegram pa uzmem gumu i izbrišem što je u njemu pisalo, pa onda sednem i napišem ovakav telegram: „Lenki Petrović — Beograd. — Onog časa kad dobiješ ovaj telegram, pa makar to usred noći bilo, pošlji novac telegrafskom uputnicom. Mislio sam ovako: Oko ponoći da odem i da kucnem na prozor sobe u kojoj Lenka spava; kad ona otvori prozor, da joj predam telegram.Ona, onako bunovna, neće primetiti da je na toj artiji brisan neki stari telegram a napisan nov.Zatim ću joj reći, ako ima kakav odgovor, da sam ja telegrafski momak i da ću joj rado učiniti uslugu.Ona će mi ili poverovati pa me zvati unutra i, onda, čim sam unutra a nisam nasilno ušao, lako mi je — bez novca ne bih izišao; ili će me moliti da je pričekam, ako bi htela da ide u telegraf, jer bi je bio strah oko ponoći sama da ide.Ja bi’ je pratio i već kako bi’ joj uzeo novac, to je moja stvar. Da bih se još više osigurao, odem pred veče u telegraf i javim se tamo kao momak Mladena Petrovića i kažem da je on u Nišu, pa me poslala gospođa da pitam: imali za nju kakav telegram.To sam hteo da vidim, da nije slučajno došao već kakav njegov telegram, pa još dodam raznosaču: „Ako bi i došao noćas kakav, nemojte buditi gospođu, ja ću ujutru rano doći sam za telegram”. Elem, sve to tako ja udesim i čekam sad da padne noć. Tu zastade Rista policajac sa pričom, a kmet i Jova ni da mrdnu, već jedva dišu i čekaju sa nestrpljenjem nastavak, jer sad će biti šta će biti.Rista poruči kafu, strese pepeo sa cigare, zenu malo pa nastavi priču: — Padne noć, ama kao da sam je naručio: nigde zvezde nego mrak kao testo, a zaovijao neki vetar da duva, kao da ga ko pogodio pod platom da to radi.Ja odem u kafanu kod „Orača”, te pij jednu, pa drugu kafu da me rasani, a neću vino, volim da sam trezven kad takve poslove vršim. Popijem i treću kafu, pogledam u sat, vidim još četvrt do dvanaest. ’Ajd, reko’, da se krenem.Da zametnem trag, zapitam još kelnera: „Boga ti, koji je odavde najpreči put do Vojne Bolnice?” On mi objasni, ja platim kafu, pa slegnem niz dva „Bela Goluba”, te ’ajde pred Mladenovu kuću. Pogledam levo i desno, nema nikog.Prekrstim se najpre pa prizovem Božju pomoć, pa: kuc, kuc, kuc na prozor. Postojim ja malo, a jedva dišem.Prozor se lagano otvori i pojavi se ona, gospa Lenka, na prozor, a pružila lepu golu ruku pa mi daje ključ. Ja se zbunio, pa ne znam šta, ću, a ona prošaputa: — To je ključ od hodnika, pazi, uđi sve na prstima, jer je ovde u drugoj sobi moja svekrva. Ja primih ključ i dok da zinem, da joj odgovorim, ona zatvori prozor.Ja se sad tek nađo’ u čudu sa ključem u ruci.Šta ću, Bože, pomisli se, pa, ko velim: kad mi je sama dala ključ, još bolje.Ako otvorim pa uđem, to opet nije razbojništvo. Uđem ti ja lepo u avliju, otvorim ključem lagano hodnik, uđem i zaključam opet iznutra, pa onda, kako sam znao koja je soba za spavanje, uputim se polako na prstima, pravo pa u tu sobu.Tek što uđoh u sobu, a ona iz kreveta opet prošapta: — Nemoj paliti sveću, da ne primeti što svekrva, nego svuci se u mraku pa ’odi lezi! Ja se za časak promislih šta da radim, pa se reših da je poslušam; svučem se onako u mraku i legnem... Ona me snažno zagrli i poljubi i nastavi šaptati: — Zamisli, što nije nikad činio, moj muž mi doveo večeras njegovu majku da mi spava.Misli valjda da me čuva.More, ne sačuva me ni on, a kamo li ta babuskera! Ja samo ćutim, ne smem ni da zinem. — Zato sam ti i pisala da dođeš ovako dockan, dok se baba dobro uspava. Pa me opet naopasti ljubiti i grliti, a — kako da vam kažem — ne ostavih ni ja nju. Kad bi, pa prođe grlenje i ljubljenje, a ona se tek onda doseti, pa veli: — Ama šta je to, gde su tvoji brkovi? A ja onda, bio sam mlad, nisam još imao brkove. — Pa ja nikad nisam ni imao brkove — progovorim ja. — Kako nisi imao, šta je tebi, Jovane? — Pa meni i nije ime Jovan. — Jovane! — Boga mi ti, gospoja, istinu govorim.Meni je ime Rista. — Jovane! — pisnu ona pa se trže daleko od mene. — Jok, nije Jovan nego Rista! Ona se kao oparena uspravi u krevetu, dočepa kutiju sa žižicama, pripali jednu, podnese je meni pred lice, pa kad opazi čoveka koga niti zna niti poznaje, a ona dunu u žižicu pa htede da vrisne, ali od straha valjada ne mogade ili ne smede da ne čuje svekrva, nego zari glavu u jastuk pa poče da plače. — Slušaj, gospo, nemoj da plačeš nego sedi da se razgovaramo — rekoh joj mirno. Ali ona ni da okrene glavu, nego samo plače. — Pa dobro — rekoh ja — ako ćeš da plačeš i ja ću da se okrenem pa mirno da spavam, pa ćeš ti ujutru da me moliš da se dignem odavde, ama ja neću.Meni je dobro i ovde da ne može bolje biti. Sirota žena vide i sama da će tako biti, pa prestane da plače i okrete se meni pa poče da se izvinjava: — Izvinite, molim vas, to je pogreška. — Ništa, ništa — velim ja — izvinite vi mene! — Ne, ali ja sam se osramotila, vi ste stran čovek... — Pa vi ste stranog čoveka i čekali, niste valjda vašeg muža? — To jeste — reče ona promuklo — ali... to je jedan moj prijatelj iz detinjstva.Ah, užasno, užasno... pa onda, molim vas, bar s kim sam imala čast, ko ste vi?... — Znate, gospođo, za vas nije tako važno ko sam ja koliko šta sam ja. — Vi? — Da ja, a ja ću vam to iskreno reći; vidite, ja sam lopov. Sirota žena zagrcnu se, pa onda joj grunu potok suza i poče da dršće kao ranjena košuta, a zabi glavu u jastuk te ne sme da je digne. Pustio sam je malo da plače da je prođe strah, pa onda joj sasvim mirno i tiho rekoh: — Nemojte se plašiti, ja sam sasvim miran i dobar čovek, ja jedino što volim pare. — Nemam, nemam, nemam — pišti ona, a ne diže glavu sa jastuka. — Ta nije da nema, ima; znate ono malo para u fijoci! Ona skoči kao oparena, pa pisnu: — Ja ću da vičem za pomoć! — Izvol’te, molim vas — rekoh ja vrlo ljubazno — zašto ne!Doći će vaša ‘svekrva, ja ću joj priznati da smo se vrlo slatko ljubili i grlili.Zašto da joj ne priznam, priznanje uvek služi kao vrlo velika olakšavna okolnost. Gospođa Lenka vide da je uhvaćena u sve četiri, pa, nemajući gde, diže se i sede u krevetu.Kad dama sedi sramota je bilo da ja ležim pa se digoh i ja, i tako „ingliže”, sedeći u krevetu, nastavismo razgovor. — Pa dobro šta hoćete vi, govorite? — reče ona odlučno. — Ta ništa, zaboga, ono malo para iz fijoke! — To ne, to vam ne mogu dati, to bi značilo da ja pokradem svoga rođenog muža. — Bože moj, a zar ga niste malo pre pokrali kad ste mene pustili u krevet? Ona briznu opet da plače i valjda bi dugo plakala, ali se ču iz druge sobe kako se svekrva promeškolji u krevetu.Ona mi brže metnu ruku na usta. — Pst! — učini. — Ta ćutaću ja vrlo rado, ali je krajnje vreme da svršimo našu pogodbu. — Pst! — učini oka ponova pa se ućuta kao grob.Ćutao sam i ja poduže, pa kad smo od prilike znali da se baba opet uspavala, nastavismo razgovor. Preklinjala me je, molila me je da joj onaj novac ne diram i, najzad, obećala mi je kad god joj zatražim dvadeset, trideset dinara, davaće mi. Meni se, pravo da vam kažem, ražali pa popustih. — A hoćete li mi dati i večeras jedno dvadeset, trideset dinara? — rekoh. — Daću vam i pedeset. — Dobro, pogodili smo se i hvala vam velika što ste me tako lepo dočekali i ugostili. — Još nešto.Jeste li častan čovek? — upita ona. — Bože, kakvo pitanje, razume se da jesam! — Preklinjem vas, nemojte nikom i nikad govoriti ovo što se dogodilo; inače, ja ću se ubiti. — Nećete se vi ubiti, vi meni trebate da mi dajete troškova kad mi zatreba.Nikom neću govoriti, to budite uvereni. I tako se ja obučem, dobijem pedeset dinara, pa pođem istim putem kao što sam i ušao.Kad sam joj kazao zbogom, ona mi reče: — E, jeste li čuli, vi ste neki pošten lopov! — O, vi mi laskate — odgovorih joj i htedoh još jedanput da je poljubim, ali me ona zamoli da to ne činim. — Dosta je bilo — reče — i suviše, i suviše je bilo. Eto, tako sam te noći prošao — završi Rista policajac svoju priču — a posle kadgod mi je trebalo troška imao sam.Probala je ona da se iseli iz jednog kvartira u drugi, ali sam je ja uvek našao. Tek posle godine dana izgubio sam je sasvim”. Rista policaj ućuta, a na satu izbi taman ponoć.Kmet čuknu te plati račun sanjivome kelneru.Rista policaj se protegli i pođe, obećav još jedanput da će sutra ujutru doći da ih odvede advokatu, a kmet i dućandžija se uputiše u sobu broj 3, šuškajući usput o čudnovatome događaju koji im je Rista malo čas ispričao. Na kraju dotične varoši, kao i na kraju svake druge varoši kod nas, pa bila ona dotična ili ne, mehane su; one prljave mehane sa prostranim dvorištima u kojima ima vazdan raspregnutih seljačkih kola, a vočići vezani za jaram jedu seno koje je prostrto pod njima.Te su mehane obično pune seljaka koji su se vratili sa pazara, pa uvratili se da dopiju po jednu dve, ili da se sačekaju sa svojima pa svi zajedno da krenu u selo. U takoj jednoj mehani, koja nosi ponosno ime „Narodna gostionica kod Nacionala” a u jednoj odvojenoj sobi, nalazila se kancelarija advokata Fiće.U tu se kancelariju ulazi iz same mehane, kroz jedna staklena vrata kroz koja se, i ako nema zavese na njima, ne vidi ništa u Fićinu kancelariju, jer su muve na tim prozorima godinama, kao vredne pčele med, udarale tačku do tačke marljivo, da se ni kroz najgušću zavesu ne bi manje videlo. Mehana već izgleda kao mehana, niti se razlikuje u čemu od ostalih mehana.Ogledalo uvijeno u tul koji je nekad bio plav, pa onda slike: knez Mihailo, lovčeva pratnja, streljanje Maksimilijanovo i već sve one slike koje se nalaze obešene u svima pripovetkama naših pripovedača, kojima je palo u deo da opisuju mehanu druge klase. Fićina kancelarija je mala soba, ali zato puna kao košnica.Tu je najpre njegov advokatski sto, običan kafanski sto pokriven dvojim, trojim novinama.Po tom stolu su rasuta neka akta, pa onda stari drveni divit, sav poliven i obliven mastilom; nekoliko pera umrljanih do polovine držalje mastilom; neka masna knjižica bez korica; pa onda jedan sav iskupusan kalendar bez korica i najzad, nekakav zakonik takođe bez korica i bez mnogih listova, koji Fići valjada nisu ni potrebni, jer su svi njegovi klijenti uvereni da on „zna zakon u prste”. On, istina, nije učio škole, nego je bio najpre terzijski šegrt, posle dve tri godine praktikant, zatim senzal na pijaci, a sad je advokat.Ali, zato, retko će ko da ti svrši posao kao on.Potrči on i u opštinu i u sresku kancelariju; napiše on i tužbu i žalbu i sve što hoćeš.A osim toga, ako je da kupiš ili da što prodaš, tu je on da ti svrši i da ti pomogne; ako je da kome pokvariš pazar, opet je on tu. I što je glavno, on se ne stidi nikakvog posla; kupiće on i kožu, naći će ti mušteriju da prodaš stare amove, nabaviće ti mlađeg za kuću, pa, ako hoćeš, kupiće ti i piliće na pijaci.Svaku uslugu on će učiniti, svakoga se posla prihvatiti, pa ipak, jedini posao kojim se on ponosi i koji smatra za svoje pravo zanimanje, to je njegov advokatski poziv. On, doduše, nije nikad nikakvu parnicu terao, ali u arhivi sreske kancelarije i okružnog načelstva, kao i u arhivi opštinskoga suda, gomila je akata, tužbi i žalbi njegovom rukom ispisanih, a nijedna nije prosto napisana, nego onako kako bi i najbolji advokat napisao t. j. pomenuta su u svakoj bar po dva tri paragrafa. A kako je tek znao paragrafe!Dođe mu seljak pa mu govori o svojoj bedi a on samo sluša, sluša, a kroz zube neprestano mumla one paragrafe koji se odnose na dotičnu bedu. — Bio ja — veli seljak — dužan Milovanu, mome komšiji, sedamdeset i dva groša... — Paragraf sto četrnaesti! — mumla Fića. — Šta veliš? — Ništa, ništa — veli Fića — dosećam se paragrafa pod koji to potpada, produži ti samo! — Bio mu, velim, dužan sedamdeset i dva groša, pa kao o Đurđev-danu da mu vratim. — Trista šesnaesti — mumla Fića. — A meni se nekako zgodi — nastavlja seljak — te prodam ranije kravu i vratim Milovanu pare na mesec dana pre roka. . — Četrdeset šesti, buki!... — Mislim, ka ljudi namirili se, još mu platio i interes i taksu i sve... — Četrdeset šesti, az. — Kad, moj brate, on sad meni traži da mu platim interes sve do Đurđevdana, jer veli tako je ugovoreno. — Dvesta peti, dvesta šesti i dvesta sedmi. — Šta veliš? — pita seljak i gleda Fići pravo u oči. — E, moj brate rođeni, šta da ti kažem — počne Fića trljajući ruke — stvar ni sa formalne ni sa zakonske strane nije, da kažeš, prosta.Prosta stvar, moj brate rođeni, zato se zove prosta što se zakonski osniva na jedan odnoseći se paragraf, i tu je onda lako.Teško je dok ne pogodiš koj’ je taj paragraf, a kad pogodiš, onda, moj brate rođeni, ti možeš i sam terati parnicu, bez advokatske pomoći. — Tako je — veli seljak i gleda Fiću pravo u oči, čudeći se koliko njegovom znanju toliko i njegovoj iskrenosti. — Međutim — nastavlja Fića — stvar nije više prosta čim se osniva na više od jednog odnosećeg se paragrafa.Ova tvoja stvar, na primer, ima ove odnoseće se paragrafe: sto četrnaesti, trista šesnaesti, četrdeset šesti az i buki, dvesta peti, dvesta šesti i dvesta sedmi. — Ala, brate — začudi se seljak — koliki se paragrafi nabraše za dvaest groša interesa.Ja šta li bi ih bilo da je nešto oka dukata. — Šta ću ti, moj brate rođeni, to je zakon, to su paragrafi.Nisu, da kažeš, ljudi ili svedoci, pa da im kažem: dosta vas je dvojica, a vi što vas je poviše idite kući, je li tako? — Tako je — veli seljak. — Vidiš, zato ova tvoja stvar nije prosta, jer to je velika majstorija sa toliko paragrafa se nositi.Jer, vidiš, moj brate rođeni, paragraf trista šesnaest kaže: daj Milovanu do onog dana interes kojega si mu položio novac.Jest, al’ četrdeset šesti buki veli: e, nema vrdanja, nego plati Milovanu interes sve do Đurđev-dana! — Slušaj — dodaje seljak posle kratkog razmišljanja — pa taj trista šesnaesti je pošteniji od toga buki, sudi ti meni po njemu ako možeš. — Jest, al’ dvesta peti kaže: nema da se sudiš samo po jednom paragrafu, nego nas moraš sve da zoveš, svi smo mi paragrafi časni i pošteni i kao braća smo, ne odvajamo se jedno od drugoga ni u dobru ni u zlu. — O, maj! — češe se seljak, i nastavlja: — Pa dobro, gazda Fićo, kako me ti savetuješ šta da radim? — Moj brate rođeni, nije to kako te ja savetujem, nego zakon; kako te zakon savetuje, tako da radiš! — Pa, kako, molim te? — Eto, paragraf četrdeset šesti az veli: kad stvar nije prosta, a ti idi advokatu, plati mu dobro, na to nemoj da žališ, jer će te drukče skuplje koštati. — Pa da platim, gazda Fićo, nije da ja neću da platim, ali koliko? — E, moj rođeni brate, za tužbu samu daćeš ti meni dakle četiri dinara, a platićeš dabome i druge troškove što bude i koliko bude. — Ama kakvih četiri dinara — zaprepasti se seljak — taman toliko traži i Milovan interesa. — Znam, brate, ali ti ovde ne braniš četiri dinara nego tvoj obraz i tvoju čast.Je l’ tako? — Pa... tako je! I tako se oni pogode, uzme on četiri dinara i otpočne parnicu za obraz i čast, i ta se parnica nastavlja nekakvih šest meseca, sve sa novim i novim troškovima, i sve sa manje i manje izgleda da će onaj doći do svoga obraza i svoje časti. Eto, kod toga advokata Fiće doveo je Rista sutradan popa, kmeta i Jovu dućandžiju, a već štumadla je na sebe primila da pripazi dete, pošto sad to nije bila tajna. Advokat Fića baš kupio dve sirove jagnjeće a uđoše nove mušterije.Rista samo reče u preporuku dve tri reči pa ode.Na vratima još jednom dodade: — Gledaj, Fićo, pa nađi čare ovim ljudima, dobri su i čestiti ljudi.Kao da ćeš meni učiniti ako ih spaseš bede. I pop i kmet i Jova oprostiše se sa Ristom blagodarnim pogledom, pa se onda okretoše Fići. Fića stoji kraj svoga stola i posmatra ih.On je mali i zadrigla vrata, a retke kose, sitnih očiju.Na njemu je dosta dug, bledunjav ibercig i nove segeltuske pantalone, koje još nisu prane, pa se na svakom prevoju prelomile kao da su od papendekla; na nogama mu cipele koje se, vidi se, mažu mašću, a viksa nisu videle već nekoliko meseca, a štikle na njima iskrivljene i izišle u polje.On celokupan pravi utisak dobra čoveka, koji bi svome bližnjem dao sve što ima, i ako je u stvari on radije uzimao od svoga bližnjega sve što ovaj ima. — A vi ste iz Prelepnice? — progovori on prvi. — Jes’! — odgovori kmet i onda razveza redom da priča svu bedu koja je postigla selo Prelepnicu sa opštinskim detetom, kao i rešenje kapetanovo. Za vreme njegove priče Fića je progunđao četrnaest raznolikih paragrafa i to iz šest raznolikih zakona.Pomenuo je i krivični zakonik i građanski postupak i zakon o taksama i zakon o osnovnim školama, pa onda zakon o seoskim dućanima i, najzad, zakon o sreskim i okružnim drumovima.Kakve su veze svi ti zakoni imali sa celom ovom stvari, to je izvesno duboka advokatska tajna, ali jedno što se iz ovoga dalo odmah naslutiti, to je, da cela ova stvar neće moći ni da se ubroji u proste stvari t. j. one „koje se zakonski osnivaju na jedan odnoseći se paragraf”, nego će tu da se umešaju silni paragrafi, i skočiće jedno na drugo da se pokrve tako, da će ih Fića jedva izmiriti, potsećajući ih da su paragrafi upravo braća i da, kao takva, treba u miru i ljubavi da žive. Tako je bilo.Kad kmet svrši svoju kažu, a Fića se duboko zamisli i poče da dobuje noktima po stolu.Zamisliše se, Boga mi, i pop i kmet i dućandžija pa gledaju Fiću u oči, kao što bi u ikonu gledali. — Boga mi!... učini Fića, pa poče da vrti sumnjivo glavom — neobična i zakonski i formalno neobična stvar — pa onda diže glavu i zagleda se pravo kmetu u oči. — Kaži ti meni, brate moj rođeni, hoćeš li ti da se mi ponesemo s kapetanom ili nećeš? Kmet se počeša po vratu. — Pa, veli, ja ka’ ne bi, voleo bi’ ja lepo s njim; ljudi smo, zašto da se svađamo. — Dobro! — veli Fića i opet se duboko zamisli. Prvi put je ovo da Fića ne otpoče da obrće i premeće paragrafe i na široko i na dugačko i da priča, nego se zamisli, ozbiljno se zamisli.Jedva se malo trže od misli pa diže glavu i zapita: — A koliko je staro dete? — Nema ni dve nedelje — veli pop koji se najbolje razumevao u datumima. — Hm, hm! — učini Fića ponovo, pa se opet zamisli. I popu i kmetu i Jovi gotovo beše čudno što se advokat toliko misli.Zar je to baš tako teška beda?Ali — nemadoše kud, nego da očeknu šta će im reći. Najzad Fića diže ponovo glavu, a vidiš rešio je stvar, jer se veselo smeje i zadovoljan je sam sa sobom. —Eh, vidiš, moj rođeni brate, tu stvar nećemo mi ni zakonski ni formalno osnovati ni na jedan odnoseći se paragraf, nego ćemo tu stvar sasvim privatno i vanzakono rešiti. — A kako? — zapitaše sva trojica i napraviše sitne oči od zadovoljstva. — E, vidiš — vi ćete meni da date jedanput za svagda sto dinara, a ja ću to dete da uzmem na svoju brigu i, već, moje će to biti šta ću i kako ću s njim.Ipak se obvezujem da ću učiniti samo ono što je za detinju budućnost najbolje. Sva trojica se i raspoložiše i namrštiše.Da se jedanput za svagda otresu deteta bila je stvar da ne može bolja biti, ali da dadu sto dinara nije im izgledalo tako zgodno i ako je kmet za svaki slučaj poneo taman toliku sumu iz prireza za prvo polgođe. — Neće li biti mnogo? — zapita kmet. — Ako vam je mnogo, a vi nosite dete kući, možda će te ga u selu jevtinije izdržavati. — Ama nije, nego... — Kako nije!Ja vam ka’ prijateljima govorim, a vi zapeli pa mnogo je.Kako mnogo, brate, da računaš po deset dinara na mesec pa to je tek za deset meseca, a gde je za ceo vek? Prošaputaše još malo, pa kmet odreši kesu, izbroja sve u srebru sto dinara, rukovaše se i ižljubiše se sa Fićom, i, kroz pola sata, pop donese opet pod mantijom Milića Fići, a Fića ga odnese svojoj ženi. Tako se selo Prelepnica jedanput za svagda spase bede koja je pretila da će se kroz ceo svoj život provlačiti kao prilog uz akta suda opštine prelepničke. Ja strašno mrzim pisce koji u početku romana pišu lepo i tečno, te vidiš kako je svaka glava nastavak one prošle glave, pa tek ujedanput, samo da bi zbunili čitaoce ili sebi zavarali trag, unesu neku sasvim novu ličnost, pa u novoj glavi počnu da pričaju nešto, što nikako nije nastavak iz one prošle glave.I koliko god sam u ovom romanu hteo to da izbegnem, opet mi je nemoguće, jer bi mi bilo vrlo teško obići ovu udovicu sa kojom mislim sad upoznati čitaoce.Kad je poznaju, čitaoci će i sami uvideti da je takvu udovicu teško obići. Ona se devojkom zvala Mica, u braku kao žena zvala se Milka, a sad se kao udovica zove g-đa Mileva.Gospođa Mileva je tek od pre tri meseca udovica.Ona još nosi crninu, ide svake subote na grob svojega muža koji je zasadila šebojem, i drži pokojnikovu sliku više svoga kreveta za spavanje, uvijenu u crni flor.Koliko je volela pokojnika vidi se između ostaloga i iz samih posmrtnih plakata, u kojima je ovako tužno završila objavu o smrti pokojnikovoj: „Molim sve prijatelje i poznanike za tiho saučešće u ovoj groznoj tuzi”, a potpisala se: „Neutešna udova Mileva”. Ova neutešna udova Mileva prilično je zadrigla; punih je obraza, omalena, a okrugla, lepih crnih očiju i obrva, a majušnih usta, tako malih da ti se čini da ta usta ne bi nikad mogla da protivreče štogod mužu ili da koga ogovaraju.Od osobenih znakova, gospođa Mileva imala je onaj znak na sebi koji imaju sve žene koje su teške u devetome mesecu.Tek deset meseca kako se udala i jedva je proživela šest meseca sa svojim mužem, pa, eto, ostala udovica i to sa posmrčetom pod bremenom.Da je bar pokojnik to doživeo da vidi svoje čedo, ali mu se, eto, ne dade, a koliko se grešnik tome radovao. Pokojnik je bio vrlo dobar i pitom čovek; mogao si ga ubediti i dokazati mu sve štogod si hteo, ako si mu samo lepo umeo da objasniš.Jednom se samo pokazao malo tvrdoglav i kao čovek koji ne razume šta mu se govori, a to je, kad se pokušalo ubediti ga kako bi trebalo da napiše testamenat.I kako je još pažljivo to gospođa Mileva učinila.Nije htela sama to da mu kaže; kako bi ga, zaboga, vređala time kad su tako lepo živeli.Umolila je gospodin Miliju, penzionisanog sudiju, čoveka vrlo ubedljivog, tihog, razgovornog i čoveka koji to tako lepo ume iz daleka. Jer odista, pokojnik je na dve nedelje pred umiranje izgledao tako rđavo da je svaki čas mogla smrt nastupiti.Da umre bez testamenta ne bi bilo zgodno već i zbog toga što ima i braće i druge familije, a da mu se kaže onako slabom u oči da napiše testamenat, teško je, jer ga to može jako potresti. Zato gospođa Mileva prozove lepo sebi gospodina Miliju pa mu kroz suze rekne: — Gospodin Milija, vi znate, ceo svet zna koliko ja volim svoga muža.Ja zbilja ne znam hoću li i mogu li ostati živa, kad on bude umro.Ja ne verujem da ću ostati živa.Pa sad kažite sami, kako mu mogu u oči kazati, da bi trebalo da napiše testamenat. — Odista, veli gospodin Milija, to je vrlo nezgodno za vas. — Vrlo težak položaj — uzdahnu gospođa Mileva. — Odista težak — uzdahnu i gospodin Milija, i to više da pokaže neko učešće, jer inače nije imao nikakvog naročitog razloga da i on uzdiše. — E, pa vidite, kad bi vi to nekako.Svi su mi kazali da bi vi to umeli, lepo i iz daleka, onako da uvijete pa da mu kažete. — O, molim, — dodaje gospodin Milija ljubazno — što se toga tiče, ja ću sasvim to uviti i počeću što je moguće više iz daleka. Posle tih reči gospodin Milija se diže, zakašlja se vrlo autoritativno i pređe u sobu bolesnikovu.Pozdravi se sa pokojnikom, pripita ga o ovome i onome, pa onda poče sasvim iz daleka.Veli mu: — Brate i prijatelju, ti valjda i sam vidiš da ćeš za dan dva umreti.Šta vrede te medicine i recepti, ništa... koješta... trice i kučine... ništa ti to neće pomoći!Eto, pogledaj kako ti se proziru uši, pa i usta su ti pomodrela.Može biti nema ko da ti kaže iskreno; danas čovek ima vrlo malo prijatelja koji će mu iskreno reći istinu u oči.E, ali ja, kome sam prijatelj, prijatelj sam mu! Bolesnik još kod prvih reči gospodin Milijinih razgorači oči, uznese glavu u jastuk i poče kao prut da dršće od straha, a zinu da zove u pomoć, ali ne mogade da pusti glas od sebe. Gospodin Milija, u uverenju da je već prvim rečima učinio dobar utisak, nastavi i dalje da prijateljski i iskreno obaveštava svog prijatelja. - Pa kad ćeš već da umreš, brate, kad to već i sam uviđaš... Bolesnik manu rukom kao da bi hteo reći da on to ne uviđa, a gospodin Milija nastavi: - Šta, ne uviđaš?Pa, deder, iznesi mi makar jedan protivrazlog...Ćutiš, ćutiš, je li, jer nemaš ni jedan protivrazlog.A i kad bi imao kakav bi to razlog bio, eto, reci sam: „Bog je veliki, lekovi... doktori...” je li, to su tvoji razlozi?Ali to nisu nikakvi razlozi, prijatelju!Zar ti ne vidiš da si sama koža i kost, na tebi nema ni kile mesa, pa pogledaj kakve su ti oči: kao u mrtvaca.Dakle, tu ne vrede fraze, jer to, brate: „Bog je velik!” to je fraza koja se kod svakog samrtnika upotrebljava! Bolesniku pođoše suze na oči, a usne još više pomodrile i poče da škljoca zubima od silne drhtavice. — Dakle, — nastavi g. Milija — najpametnije što možeš učiniti, to je da što pre napišeš testamenat.Što pre, razumeš li, jer ako igde, a to kod samrtnika je opravdano: „što će biti jesenas, neka bude večeras”. Gospodin Milija htede još da govori, ali bolesnik, ne znajući već kako da se oprosti ove strahote od iskrenosti, prevrnu se na drugu stranu i pokri se jorganom preko glave, pa i tako pod jorganom još zapuši uši prstima. Kad gospodin Milija vide da je na taj način nemoguće da njegovi dalji razlozi dopru do ušiju bolesnikovih, diže se i iziđe iz sobe u predsoblje, gde ga je s nestrpljenjem očekivala gospođa Mileva. — Jeste li uspeli? — zapita ga nestrpeljivo. — Ne brinite, ja sam počeo sasvim iz daleka, najpre sam ga ubedio da će naskoro umreti.O, verujte, u to je on sad već potpuno uveren. — O, baš vam hvala! — reče tužno buduća udovica. — E, a zatim sam tek prešao na pitanje o testamentu, i o tome sam mu govorio.Ja mislim da sam i u tom pogledu uspeo. Gospođa se Mileva vrlo ljubazno zablagodari gospodinu Miliji i isprati ga do kapije, a zatim se vrati u sobu svoga bolesnoga muža.Kad ona uđe, on najpre nepoverljivo gvirnu ispod jorgana, pa tek kad se uveri da to nije Milija, diže jorgan s glave i dozva tihim glasom ženu k sebi. Gospođa Mileva pristupi tužna lica postelji. — Ovoga gospodina, — poče da šapće bolesnik — ovoga što je sad bio, nećeš nikad više puštati k meni.Naredi momku da ga izbaci čim naiđe na vrata, da ga isprebija kao mačku pa da ga izbaci. Gospođa Mileva obeća da će ispuniti ovu bogougodnu želju samrtnikovu. Bolesnik zatim nanovo dobi neko drhtanje i vatru i bolest pođe na gore.Do posete gospodin Milijine lekovi su nešto i pomagali, ali od te posete pođe sasvim na gore.Poče bolesnik i da bunca, a u bunilu i da govori koješta.Sve mu se priviđao gospodin Milija, pa kao gospodin Milija nije penzioner nego zubni lekar, a on ga kao pozvao da mu izvadi jedan kutnjak, a gospodin Milija kao zavukao klješte u usta, ali mesto kutnjaka ščepao mu dušu pa vuče li vuče.Eto, takvi snovi i slike počeli su pokojniku da izlaze pred oči, a on se brani i rukama i nogama i bunca: — Klješte... jaoj... to je duša, to nije kutnjak... Celu noć je tako rđavo prespavao, a ujutru, kad se razbudio, bilo mu je još gore.Tada već poče i sam da uviđa, kako bi trebalo da napiše testamenat i kad to saopšti gospođi Milevi, a ona ni časa ne počasi već posla po advokata i po svedoke. Oni dođoše pa lepo napisaše i potpisaše testamenat.A evo kako je pokojnik rasporedio svoje imanje, koje je bilo vrlo veliko: Ako posmrče, koje će gospođa Mileva po smrti muževljevoj roditi, bude muško, celo njegovo imanje koje pretstavlja više od dve stotine hiljada, pripada detetu, a glavni je tutor i rukovalac toga imanja gospođa Mileva.Ako pak posmrče bude žensko, onda mu pripada dvanaest hiljada dinara radi udaje, gospođi Milevi „pristojno izdržavanje” a sve ostalo imanje braći i ostaloj porodici pokojnikovoj. Kao što se iz samog testamenta vidi, za gospođu Milevu bi mnogo bolje bilo da rodi muško no žensko.Drugim rečima, njen porođaj biće izvlačenje lutrije kojom će prilikom ona dobiti ili glavni zgoditak zajedno sa premijom ili samo „osminu”. A taj porođaj ili „izvlačenje” ima da se desi najdalje za nedelju dana od dana kada smo se mi čitaoci upoznali sa gospođom Milevom. Pošto je već i testamenat bio napisan i pokojnik umro i lepo sahranjen i dostojno ožaljen, gospođi Milevi nije ništa drugo ostalo do da izvrši još i tu formalnost, da rodi. Razume se da je gospođa Mileva jako polagala na to da rodi muško, i to, kao što se poverila babici tetka Lenki, najviše za to, što bi u njemu videla svoga pokojnog muža, koga još nikako nije mogla da prežali. Babica joj je dala i jedan vrlo lep savet: — Da bi dete bilo lepo, čuvajte se da ne spazite nekog ružnog čoveka, već gledajte sve u lepog čoveka. Toga radi, gospođa Mileva je svako posle podne sedela kraj prozora, kraj kojega je rado šetao mladi sudski pisar Vasa Đurić i ne sluteći, da će i on sa svoje strane doprineti da dete bude lepše. Kad je tako sve bilo pripremljeno da se ispuni i poslednja zakonska formalnost za izvršenje testamenta, stigoše jednoga dana od krojačice još i pelene, fačle, košuljice i sve druge sitnice; stiže i novo korito, i već sve je bilo toliko gotovo, da je od tog trenutka svakog dana bila u pripravnosti i vruća voda. Takvog jednog dana, kad je u bakraču ključala voda, ona što se svakog dana pripravljala i kad je gospođa Mileva u sobi punoj pelena, fačla i drugih sitnica sedela kraj prozora, očekujući da vidi gospodina Vasu Đurića, kucnu neko tiho na vrata. — Slobodno! — odgovori gospođa Mileva tužnim, udovičkim glasom. Vrata se otvoriše i tiho, smireno i prijateljski stupi u sobu advokat Fića. Čitaoci, koji poznaju sve Fićine osobine i poslove, neće izvesno pomisliti da je on došao gospođi Milevi da kupuje kože, ili da prodaje stare amove, pa čak i da ponudi mlađe.Ne, on je došao vrlo važnim i čisto advokatskim poslom, koji ćemo saznati iz niže izloženog razgovora Fićinog i gospođa Milevinog: Fića: Ja vam nisam poznat, ali to ne menja stvar.Ja sam advokat, poznati advokat Fića. Gospođa Mileva: Milo mi je, a šta želite? Fića: Vidite, gospođo, meni je poznata vaša stvar koja sa formalne strane nije tako prosta i ona se odnosi na mnoge odnoseće se paragrafe koji, s obzirom na sve evropske zakone, protivureče jedni drugom. Gospođa Mileva: Ja vas ne razumem, gospodine. Fića: Teško je i razumeti, brate moj, jer, kao što pomenuh, stvar nije prosta. Gospođa Mileva: Pa dobro, šta hoćete vi? Fića: Odmah ću vam reći u čemu je stvar.Meni je poznat testament vašeg pokojnog muža. Gospođa Mileva: (Kod tih reči ne reče ništa, ali se celim licem okrete prema Fići i poče pažljivije da ga sluša). Fića: Tim ste testamentom, vi, brate moj i gospođo moja, upućeni da rodite muško, jer kad bi rodili žensko, to bi bila propast za vas.Vi valjda nemate namere da rodite žensko? Gospođa Mileva: Da, zaboga, ali otkud ja znam; ja bih volela muško, ali to je u Božijoj ruci. Fića: E, vidite, to je baš ono što to nije u Božjoj ruci nego u našoj, upravo u vašoj, gospođo! Gospođa Mileva: (Prekrsti se i prepade).Bože Gospode, šta vi to govorite?! Fića: To što vam kažem!To sve zavisi od vas, pa da, bez ikakve povrede odnosećeg se zakona, rodite muško dete.Ako se poverite meni, ja mogu da učinim da vi rodite... Gospođa Mileva: (Pošto je rđavo razumela poslednju Fićinu rečenicu, pocrvene do ušiju i jedva poluglasno progovori).Ali za Boga, ja sam u devetom mesecu... Fića: Utoliko bolje.Vi ste u devetom mesecu, vi ćete za koji dan roditi, i ako rodite muško — neka je sa srećom.U takvom slučaju vi ćete meni za moju dobru volju i gotovost dati jedno sto dinara i to je sve.Ali... (i tu Fića udari značajno glasom) ako vi rodite žensko, u drugoj sobi do vaše biće u pripravnosti jedno skoro rođeno muško dete, i to dete nema ni oca ni majke, i za koje se uopšte ne može tačno ni znati kako je rođeno. Gospođa Mileva: (Zaprepastila se, gleda levo i desno, ne zna ni sama šta da kaže.Po svemu izgleda da joj se plan dopada, ali da ne zna sme li ovom čoveku verovati ili ne). Fića: (Poznao je šta ona misli).Može biti vi se bojite da to učinite, jer ne poznajete mene.Vi se varate, jer stvar je vrlo prosta.Teško je bilo samo da se nađe ovakav plan, to je ono što u celoj stvari košta, drugim rečima moja nagrada.A poverenje, gospođo moja i brate moj, poverenje prema meni možete imati, jer pred paragrafima, koji se odnose u glavnom na ovu stvar, i ja bi’ bio toliko isto kriv koliko i vi, kad bi do čega došlo.Dakle, ja moram čuvati sebe; to ćete priznati da ja moram čuvati sebe. Gospođa Mileva: Da, ali... kako da kažem... ako se dozna? Fića: Ne može se doznati, ja ne smem kazati, vi ne smete kazati. Gospođa Mileva: Ali — babica? Fića: Babica? — Babica će biti moja žena; ovu koju imate, oteraćete. Gospođa Mileva: A dete? Fića: Muško će biti vaše. Gospođa Mileva: A žensko? Fića: Daćemo ga nekom, to je moja briga.Ja ću ga dati tako da se o njemu neće ništa znati.Vi ćete davati nešto mesečno za izdržavanje, tog deteta. Gospođa Mileva: (Ćuti, dugo ćuti, razmišlja.) Juh, strah me je i da mislim. Fića: Birajte: ili dvesta hiljada dinara sa kojima vi raspolažete ili „pristojno izdržavanje”. Gospođa Mileva ustade s mesta, pređe preko sobe uzbuđena, vrati se opet, zagleda Fići u oči i htede nešto da ga upita, ali se uzdrža.Fića živo nastavi: — Vi se možda pitate, šta bih ja tražio za takvu uslugu.Molim, ja sam skroman, vrlo malo, onoliko koliko vi smatrate da je pravo za tako jednu veliku uslugu. — Ne, ne kažem to, za to bi lako, ali... ne smem da se rešim, nije to tako lako rešiti se. |Pa ipak, posle izvesne borbe, gospođa Mileva se reši da usvoji predlog i utvrdi pogodbu sa Fićom. Tog istog dana gospođa Mileva se naljutila na babicu tetka Lenku što je dockan došla i oterala je, a uzela za babicu Fićinu ženu.Istina, mnogi su se začudili tome, jer Fićina žena nije nikad praktikovala taj zanat, ali kada je tako volja porodiljina, neka joj je. I sad već dođe dan koji se očekivao.Gospođa Mileva leže u krevet, u kome su bila tri jastuka sa heklovanim ajnsecima, pa onda porodiljski jorgan od crvene svile i već sve drugo što je potrebno. U sobu ne sme niko da uđe do Fićina žena, a u drugoj sobi, do porodiljine, sedi Fića spreman da porodi dete kakvo testament zahteva. Gospođa Mileva se zamuči i u ime Boga rodi — muško, istina veliko dve i po nedelje, ali to ne mari ništa.Žensko dete, koje se bez ikakve stvarne potrebe tu našlo, još te iste noći odnese Fića negde iz kuće. A sutradan, prosu se po varoši glas da je gospođa Mileva dobila noćas krasno, lepo i zdravo muško dete koje jako liči na pokojnika. Dete dobi na znamenje ime Momčilo, a nedelju dana zatim na krštenju Nedeljko.Tako grešni Milić sad i po drugi put bi rođen, pa i po drugi put kršten, a ovaj drugi kum ozbiljno se požali kumici-porodilji, kako mu mal’ ne otpadoše ruke držeći dete, jer: — Bog neka ga poživi, ali je dete tako napredno i veliko, kao nijedno dosad što sam ih krštavao. Prošlo je četrdeset dana, drugim rečima prošlo je toliko vremena, koliko bi trajao najveći post u godini, i gospođa Mileva se pridigla sveža, rumena, nasmejana, tako da gospodin Vasa Đurić nije mogao a da ne uzvikne: „Udovica i po!” Bivše opštinsko dete, bivši Milić, a sadašnji Nedeljko, raskokokotao se ležeći kao paša u svilenim pelenama, pod svilenim jorgančićem, u vrlo finoj kolevci i sa niklovanom cuclom u ustima i to tako lepom cuclom, kakvu mu nikad ne bi kupio odbor opštine prelepničke pa makar udario naročiti prirez na građane svoje opštine. Nedeljko je sasvim zadovoljan svojom sudbinom i on ovako u sebi misli: — Ovo je mnogo bolje, no kad su me vukli birovi uz razna akta, ili pop pod svojom mantijom, ili kad mi je Jova dućandžija trpao u usta debelu drvenu kašiku s mlekom. To jest, Nedeljko to ne misli, jer on još i ne ume na misli, nego pisac ovog romana veruje da bi Nedeljko izvesno tako mislio, kad bi mogao. I dok Nedeljko tako uživa, gospođa Mileva već sedi kraj prozora, kraj kojega je i pre rado sedela, i ako sad nije nikakva potreba da vidi gospodina Vasu, pošto je već rodila lepo dete. Da, ali je sad već navikla da sedi kraj tog prozora, a gospodin Vasa je navikao da prolazi kraj toga prozora, a kako je navika druga priroda, to je ta „druga priroda” tako izmenila gospođu Milevu, da je sad već otpočela i da otvara prozore kad prođe gospodin Vasa, a gospodin Vasa je opet čak do ćoška izvijao glavu. Kako je gospodin Vasa međutim bio sudski pisar i radio u masenom odeljenju, to nije čudo što je, kako sa masom tako i sa udovicom, morao dući u dodir.On se, dakle, upoznao sa udovicom i češće puta bi se potad i uvratio njoj, da je po gdešto usavetuje odnosno njene mase, kojom je ona kao glavni tutor uveliko rukovala. Kad se prvi put tako uvratio, bio je lepo dočekan i poslužen slatkom i kafom; kad je drugi put došao, dobio je slatko, kafu, čašicu rakije i — gospođa Mileva je naročito njega radi ispržila mafiše.A kad je treći put došao, dobio je slatko, kafu, rakiju, mafiše i slatke jabuke, koje je gospođa Mileva svojom rukom ljuštila.Tom prilikom su gospodin Vasa i gospođa Mileva i igrali u dvoje žandara do dvadeset i jedan.Kad je četvrti put došao, dobio je sve što i pre, ali sad su već igrali žandara do sto i jedan i tom prilikom se gospođa Mileva rešila da skine crninu. — Pravo kažete, gospodin Vaso — rekla je uzdahnuvši — onako ima čovek i suviše tužnih dana u životu, dosta je što je srce čoveku sve ocrnjeno, što će mu još i crno odelo. — Ne samo to, gospođo — dodaje gospodin Vasa ljubazno — nego vama i lepše stoji haljina u boji.Na primer „liht-blau” prema vašem licu i prema vašoj kosi!Ja to zamišljam, imaginiram i verujem da su i anđeli liht-blau i njihove haljine moraju biti liht-blau. — O, molim, vi vrlo mnogo laskate — dodaje udovica i stidljivo ljušti jednu krišku jabuke, koju će zatim nataći na nož i ljubazno ponuditi gospodin Vasi. — Laskam? — nastavi gospodin Vasa vatreno. — Bože sačuvaj!Pa, evo, zamislite sami, kakvi bi izgledali anđeli kad bi imali „žandar-blau” ili „dunkl-roza” haljine.Koješta, to bi bilo koješta! Prilikom te posete pozvala je gospođa Mileva gospodina Vasu sutradan na večeru pa kako ćemo sa tom večerom i sa gospodinom Vasom imati u idućoj glavi posla, to je pravo da se još u ovoj glavi malo bliže upoznamo s njim. Da je lep, to znamo još iz prošle glave a da je mlad, to ne treba ni kazati, ali treba kazati da je to ujedno i sve što on ima.Svršio je nekako trgovačku školu pa otišao u poreznike, odatle u policijske pisare, a odatle u sudske.U toj službi stekao je dva para cipela, četiri bela prsnika, četvore pantalone i tri kaputa, sedamnaest mašna, dva tuceta džepnih marama i zabranu na pola plate.To mu je gotovina, ne računajući dugove.A dugova je imao raznolikih, pa i takvih da se čovek krsti i čudi.Na primer, u knjizi trgovine „Spasić i drug” ovako je glasila njegova partija dugovanja: 6 ženskih košulja . . .18 dinara 1 par ženskih bronerskih cipela . . .13 „ 24 lepeze . . .14.40 „ Međutim, niti je on nosio ženske košulje, niti bronerske cipele, niti se hladio sa dvadeset i četiri lepeze. A u radnji „Braće Dimitrijevića” ovako mu je glasila partija dugovanja: 2 kutije pudera . . .5 dinara 4 tuceta ukosnice (harnadle) . . .0.60 „ 1 šlajer . . .1.50 „ 1 mider . . .4 „ I kad se zna da je gospodin Vasa muško, što je uostalom, kako ukazom tako i samom krštenicom, utvrđeno, onda su zbilja čudnovati ovi podaci o njegovim dugovanjima.Druga je stvar, međutim, što u knjizi gazda Spase kafedžije ima ovaku rubriku: 1 Pet meseci neplaćene kirije (soba br. 7). . .125 dinara 2 Četiri meseca neplaćen kost . . .160 „ 3 Dato mu u gotovu na zajam . . .72 „ 4 Plaćeni mu muzikanti za jednu noć 10 „ 5 Plaćeni mu muzikanti za jednu noć 8 „ 6 Plaćeni mu muzikanti za jednu noć 12 „ 8 Večera i piće za muzikante 17/II .9 „ 8 Plaćeno vešerki za njegov veš . . .17.50 „ No njegovi krediti nisu samo pomenute firme.Njegovi glavni kreditori su udovice.Čudo je taj čovek, otkako se uvukao za pisara masenog odeljenja, voleo je da pozajmi novac od udovica. — Volim od udovice uzeti na zajam nego ne znam šta! — govorio bi uvek i držao bi se toga tako uporno, da od udovaca, na primer, ne bi za Boga zatražio. — Pa kako im vraćaš? — upitao bi ga bedni arhivar, koji je dospeo u maseno odeljenje tek kad mu je bilo pedeset godina. — Na rate — odgovorio bi gospodin Vasa. — Udovicama se drugače i ne vraća zajam nego na rate.Ja i ljubav provodim na rate, pa i dugove svoje plaćam na rate. — Ljubav na rate?! — zaprepastio bi se arhivar, koji nikad u životu nije bio srećan da sazna šta je to ljubav, onako kao što ima na primer ljudi koji nikad u životu nisu jeli ananas ili bananu. — Tako, na rate! — odgovara gospodin Vasa.Jer ljubav to je izvesna obaveza prema onoj koju volimo, je l’ te? — Jeste! — veli arhivar i ako on ni pojma nema da li je tako ili nije. —E, vidite — veli gospodin Vasa — a sve obaveze ja otplaćujem na rate, kako mogu i koliko mogu.Razumete li sad? — Razumem! — odgovara arhivar i ako u stvari sad tek nije ništa razumeo. Eto kakav je gospodin Vasa Đurić.No osim svih pomenutih, on ima još jednu lepu osobinu: on ume vrlo lepo da priča i da zabavlja.O tome ćemo se uveriti u idućoj glavi ovoga romana. Sutradan uveče bila je, dakle, večera kod gospođa Mileve, kao što smo to iz prošle glave saznali. Nasred sobe postavljen mali četvrtast sto, u tanjirima salvete savijene kao srce, a nasred stola visoka pivska flaša puna jorgovana, đurđevka i ljubičice.A gospođa Mileva uspavala Nedeljka veselom udovičkom pesmom, pa se obukla u „liht-blau” haljinu da iznenadi gospodina Vasu. Praštajući se sa crnom svojom haljinom, koju neće više poneti, uzdahnula je teško, a navlačeći na sebe „liht-blau” haljinu, koju će odsad redovno nositi, uzdahnula je takođe teško. Oko sedam i po sati, kao što je glasio poziv, uđe gospodin Vasa u sobu, sa jednim od svojih belih prsnika na sebi i stade iznenađen na vratima.On ponovi svoj raniji komplimenat, da odista i anđeli nose „liht-blau, odelo, pa sede za sto prema gospođi Milevi i počeše večerati uz najslađi razgovor. Za sve vreme večere, gospodin Vasa se nešto vrpoljio na stolici, a posle večere tek priznade, da je morao pod stolom skinuti jednu cipelu, jer ga strašno peče žulj.Povodom te napomene, on poče da priča gospođi Milevi čitavu istoriju. — Jedanput — kaže — mal’ nisam izgubio službu zbog tog prokletog žulja.Bio sam pisar policijski pa jednog dana dođe depeša: dolazi gospodin načelnik.Naš kapetan je bio nov i prviput u struci, pa se uzvrpoljio i uzmuvao kao da je glavu izgubio, a mi se svi obukli u svečano odelo.Stiže načelnik i dočekasmo ga kao što mu i priliči.Uđe on u kapetaniju, pa u kapetanovu sobu pozove sve činovnike da im, po poznatom i beskorisnom običaju svih načelnika, čita lekciju o savesnosti u službi, o tačnom vršenju iste, i o mnogim drugim stvarima, koje se nalaze i u mnogim raspisima iz unutrašnjosti. Da je g. načelnik govorio malo, ja bih sasvim lepo izdržao mirno i ponizno, ali g. načelnik oteže besedu, koja je trajala ravno četrdeset i pet minuta.Ja sam mirno i pažljivo slušao besedu g. načelnikovu i gledao mu pravo u oči, tako da je obratio na to pažnju i malo malo pa bi se meni obraćao i, upravo, više meni govorio no ostalima. Tačno petnaestoga minuta, meni senu žulj prviput i ja vrdnuh nogom; zatim me štrecnu još dva tri put i ja počeh kao lelek da stojim na jednoj nozi.Prođe još malo, pa mi naiđoše suze na oči, a kad već bi trideset i pet minuta, a ja počeh da prevrćem očima, da se ugrizam za usne i uopšte tako da se kezim i kreveljim, da se g. načelnik, naviknut u početku besede da gleda jedino meni u oči, dva put zbunio i pokvario besedu.Ja sam ustima čas pravio slovo o, čas sam obrazima pravio slovo f, jedan sam obraz zatezao, a drugi opuštao i bekeljio se da Bog sačuva. Načelnik, najzad, u najvećoj zabuni, završi na dvoje na troje besedu i otpusti nas sve, a ostade sa g. kapetanom.Malo posle, zove me g. kapetan. — Gospodin Vaso, veli, šta je to zaboga s vama? — Koje, molim vas? — Kakvo je to vaše ponašaše prema g. načelniku? — Molim, kakvo ponašanje? — Ponašanje, zbog kojega će g. načelnik prosto predložiti da vas otpuste iz službe, jer ste mu se vi, za vreme njegovog govora, bekeljili, klibili i kezili — reče odlučno g. kapetan. — Molim pokorno, kako bi se ja mogao bekeljiti na g. načelnika.Ja sam dobar i ispravan činovnik i nikad se u životu nisam bekeljio na vlast — odgovorih ja ponizno. U to mi, na moju veliku sreću, opet senu žulj, i ja se iskrivih sav. — Eto, eto, bekeljite se i na mene, a ovamo se pravdate! Meni sad tek beše jasno, a kažem g. kapetanu sve o mome nesrećnom žulju, te me jedva opra pred g. načelnikom. Gospođa se Mileva slatko smejala ovoj nevolji gospodin Vasinoj i ponudi mu jabuke, koje je za sve vreme priče svojom ručicom ljuštila. Gospodin Vasa, kad vide da se priča dopala gospođi Milevi, nastavi i dalje da priča. — E, ali drugi put desilo mi se nešto mnogo zanimljivije, i to sa jednom damom. — Boga vam? — učini gospođa Mileva i pogleda vragolasto. — Pa što mi to niste pričali? — To je bilo iste zime — poče gospodin Vasa — pa, jedno veče, znate, bio sam pozvan na večeru o slavi gospodin pretsednika okružnog suda.Ja sam za večerom sedeo do gospođe pretsednikovice, a s leve moje strane sedela je svastika gospodin pomoćnikova, koja je važila kao najlepša devojka o koju smo se svi otimali.Ja sam počeo najživlje da se zabavljam sa gospođicom i primetio sam odmah, da se jako zainteresovala mojim pričanjem i ćaskanjem.Služio sam je za vreme večere, dodavao sam joj i nudio sve što je želela, uopšte, bio sam toliko pažljiv i toliko je zabavljao, da sam već dobio i hrabrosti te, za vreme dok se pevalo mnogaja ljeta g. pretsedniku, izjavim joj i ljubav.Ne treba ni da kažem, da mi je u najlepšem momentu, upravo pri samoj izjavi ljubavi, žulj počeo strašno da dosađuje.Da bih mogao da produžim razgovor, ja kao ovo sad svučem cipelu pod stolom, i onda nastavim razgovor sa još većom voljom i hrabrošću.Gospođica Hristina nije htela odmah da mi odgovori na moju izjavu, već mi stište toplo ruku i tiho reče, baš kad se pevalo mnogaja ljeta gospođici pretsednikovici: — Posle večere igraćemo malo.Vi ćete igrati sa mnom lans tada ću vam, za vreme igre, odgovoriti. I odista, kad se završi večera, muzika najpre zasvira jedan tuš, jer je jedan pisar pio zdravicu gospodinu načelniku „strogom, pravednom i odličnom starešini, a ocu i majci naroda kojim upravlja”.Zatim se poče igra kraljevim orom, koje je poveo g. pretsednik sa g. načelnikom; pa onda neko drugo vrlo sitno kolo i tako redom, igra za igrom. Ja sam goreo od nestrpljenja kad će se već jednom objaviti lans, a sve prethodne igre nisam igrao, niti sam se micao sa mesta.Naposletku, gospođica Hristina dođe k meni veselo i pozva me: — Gospodine, sad će lans! — I dobiću odgovor? — šapnuh ja veselo. — Dobićete! — odgovori ona stidljivo i obori oči. — ’Ajde, zaboga! — poče ona nestrpljivo. Ja ćušnuh ruku po sto da nađem cipelu, ali — cipele ne beše kraj mene.Potražih je još malo bolje, ali — ne beše je.Mene obli znoj. — Izvol’te vi, evo, sad ću ja. — I kad se ona malo odvoji, ja zavukoh prosto glavu pod sto, ali — moje cipele nigde, razumete li nigde, kao da je u zemlju utonula! Možete zamisliti moju zabunu i to u momentu kada sam trebao da čujem tako važnu, tako odsudnu reč. Gospođica Hristina se opet vrati da me pozove, jer je muzika već bila oglasila igru a tri para se behu postavila očekujući četvrti, naš par.Ja još jedanput očajno turih glavu pod sto, ali cipele nigde.Najzad sa očajanjem saopštih gospođici, ne mogući ničeg pametnijeg da se setim, da mi je vrlo teško, da me glava boli i zamolih da igra s kim drugim. Ona me prezrivo pogleda, okrete ljutito glavu i priđe jednom mladiću, koji nije ni znao da igra, ali kome ona obeća da će ga poučavati. Ja sam i dalje sedeo kao očajnik, gledao kako se igra, gledao nju, koja nije htela više ni jednim pogledom da me udostoji.Hristina ostade sa onim mladićem u drugoj sobi, a ja sam i dalje sedeo na svome mestu kao prikovan.I sedeo sam tako sve do zore. Počeše gosti da se razilaze, a ja sam i dalje sedeo.Otišao g. Kosta apotekar sa gospođom i svastikom, otišao đakon Jova, koji je sva mnogaja ljeta počinjao i njegova gospođa, koja je ponela punu maramu kolača „za decu” — a ja sam i dalje sedeo.Otišla je, sa sestrom i zetom, pomoćnikom, i gospođica Hristina ne okrenuv se ni laku noć da mi kaže, a ja sam i dalje sedeo.Odoše i cigani, koje je g. predsednik lepo ispratio, a ja sam i dalje sedeo. Najzad, kad se g. predsednik i gospođa mu vratiše, pošto su ispratili cigane, zaprepastiše se kad videše da ja, na onom mestu gde sam večerao, još nepomično sedim.Ja im objasnim moju bedu i nevolju i sad svi troje, pozvavši u pomoć i kuvaricu, počesmo da tražimo cipelu, ali, cipele nigde.Jedva se na jedvite jade seti kuvarica i pljesnu se po čelu: — Znate šta, biće da se to Kastor igrao! I odista, kuvarica otrča u šupu gde je Kastor spavao iza jednog bureta i nađe moju cipelu. Proklinjući sve pse na svetu, ja obukoh cipelu i odoh kući, izvinjavajući se gospodinu predsedniku i gospođi i misleći usput na tako lepu ljubav koju je cipela, ili bolje reći žulj, ili bolje reći Kastor rozorio. Gospođa Mileva slatko se smejala kad ču svršetak ove tužne istorije i ponudi opet gospodina Vasu jabukama, a čašu mu nali vinom. Tako uz jabuke, mafiše i vino, proveli su još neko vreme prešav i na druge razgovore.Gospođa Mileva pričala je kako ona vrlo lepo mesi mafiše, zatim kako će dati jedan zub da joj se plombira i kako ona nikad ne nosi uštirkanu donju suknju, a gospodin Vasa je opet pričao o nekom svom ujaku, koji je divno svirao u harmoniku, o svome kolegi pisaru Peri, koji po ceo dan jede u kancelariji oblande, one okrugle za lepljenje zvaničnih pisama, i o sebi, kako on lepo ide na šlitšuhe pa ume na jednoj nozi da ispiše osmicu po ledu. Razgovarali su i o drugim stvarima i izvesno bi se u prijatnom razgovoru još pozabavili, da duvarski sat ne izbi ponoć i da se Nedeljko ne razdra tako dušmanski, kao da se nalazi pod pazuhom Sreje birova na putu za Krmane, i ako je spavao u finim kolicima, pokrivenim liht blau zavesicama i sa cuclom od nikla u ustima. Gospodin Vasa nađe da je vreme da pođe i saže se da navuče cipelu, ali, na svoje veliko iznenađenje, ne nađe cipelu pod stolom.Tražio je i tražio, pomogla mu je i gospođa Mileva ali — nigde cipele. Tako tražeći cipelu ostade do četiri sata ujutru kod udovice, a kad pođe od nje, zapita je na vratima, držeći je u zagrljaju: — Priznajte mi nešto? — Šta to? — Je l’ te da vi nemate u kući nikakvo kuče? — Nemam, odgovori udovica stidljivo i sakri glavu u njegova nedra. Gospodin Vasa se uputi zadovoljan kući, prepremišljajući usput o tome, kako mu njegov žulj ne mora uvek samo neprilike praviti. Mi već znamo kako glasi partija dugovanja gospodin Vasinih u radnji „Spasića i druga”, kao i u radnji „Braće Dimitrijevića”, te utoliko će nas više iznenaditi šta su se u toj partiji odjedanput izmenili artikli.Mesto midera, lepeza, ukosnica, šlajera i dr. nova partija dugovanja kod „Braće Dimitrijevića” glasi od nekoliko dana: 1) Jedna lopta . . .0.80 din. 2) Jedna zvečka . . . 3) Jedna cucla . . . 4) Jedna svilena benkica detinja . . .5. — 5) Jedna štrikana kapica detinja . . . Kako svi čitaoci znaju da gospodin Vasa, pisar masenog odeljenja, nije sisao na cuclu, niti je igrao loptom i zvečkom, niti je pak nosio benkice i štrikane kapice, lako će se dosetiti da je gospodin Vasa sve to kupovao i nosio malom Nedeljku, jer je od one večere vrlo često išao gospođi Milevi u pohode, ne bojeći se nimalo, hoće li mu se još koji put izgubiti cipela ili neće. Tako su prolazili lepi i prijatni dani gospođa Milevi, dok jednoga dana, kao što se to i u ostalim romanima dešava — ne iskrsnu pred nju neko, kome se nije nadala. Taj neko o kome već u dvema glavama ovoga romana nije bilo ni reči, bio je Fića advokat koji je onako srećno obezbedio gospođi Milevi tutorstvo nad ogromnim nasledstvom. Što je Fića advokat tako iznenadno iskrsnuo, to ne bi bilo nimalo čudnovata stvar, ali zahtev, koji Fića advokat iznenadno stavi gospođi Milevi, bio je upravo takav, da bi mogao svu sreću njenu iz temelja da obori.Naime, Fića u nekoliko iskrenih reči, ne pozivajući se ni na kakav odnoseći se paragraf, objasni udovici da je ona upravo sad u njegovim rukama.Ako on samo hoće, može celu stvar o detetu otkriti sudu, a to bi ne samo razrušilo sreću gospođe Mileve, nego bi je dovelo u vezu sa mnogim paragrafima koji ne bi bili vrlo raspoloženi i naklonjeni gospođi Milevi. Svi će mi čitaoci poverovati da je gospođa Mileva pri izjavi Fićinoj pobledela.I ako je njoj bledilo vrlo lepo stojalo, izgleda da to nije na Fiću tako uticalo, koliko bi recimo na gospodina Vasu, već je i dalje nastavio da ređa sve gori od gorega paragrafa.Gospođa Mileva pokuša i u nesvest da padne, ali je Fića sasvim ravnodušno sačeka da je prođe nesvest i nastavi nabrajanje paragrafa iz svih mogućih zakona, koji su za poslednjih dvadeset i pet godina doneti u Srbiji.Kad je najzad nabrajanje iscrpeo, on završi razgovor ovako: — I upravo, draga moja gospođo, ostavljajući sve drugo na stranu, ja bih vas molio da mi date sto dukata.Boga mi, potrebni su mi.Može biti vi ne verujete da su mi potrebni, ali vam se kunem svim na svetu da su mi potrebni. — Ju! — učini gospođa Mileva i to takvim nekakvim naglaskom kao da je uzviknula „jaoj! Gospodin Fića se još jednom zakle da mu je taj novac potreban i poče opet da joj broji paragrafe koji bi, kad bi samo on hteo, mogli biti veoma neraspoloženi prema njoj.Na taj način on ubedi gospođu Milevu da nema gde i ona mu dade sto dukata uzdahnuvši teže no što je za svojim mužem uzdahnula. Fića se diže zadovoljan i ode sa obećanjem da će je obići, da je neće zaboraviti. To je bilo kao danas, a sutradan eto ti Fićine žene, gospođa Cajke, koja veli sve od porođaja nije bila, te se malo uvratila da obiđe gospođu Milevu.Ona prvo ode da vidi kako napreduje Nedeljko i nađe — da nije uroka — da je dete vrlo napredno i stoga ga ispljuva dva tri put.Zatim sede i poče da priča o novim zubima, koje je tih dana namestila apotekarica, o pelceru od duplog karanfila, koji se nije primio gospođi Sari protinici, i o tome kako je gospođa Arsinica prevrnula bundu pa se poznaje da je prevrnuta. — I molim vas, kažite mi sad vi sami iskreno i sestrinski, liči li joj prevrnuta bunda a ovamo tepeluk na glavi? Na taj način gospođa Cajka dođe u razgovoru na tepeluk i odmah izjavi, kako je njoj jedina želja u životu da ima tepeluk. — Pa zar mi ne bi lepo stajao? — pita gospođu Milevu i iznosi glavu kao da ga već ima. — Vrlo bi vam lepo stajao, — odgovara gospođa Mileva sasvim nevino. — E, pa vidite, slatka moja — nastavlja gospođa Cajka brzo — ja mislim za onoliku ljubav, što sam je vama učinila, i za tako veliku tajnu, što je ja zbog vas krijem, ja mislim pravo bi bilo da mi kupite jedan tepeluk. Gospođa Mileva poblede i pred Fićinom ženom onako isto kao što je i pred Fićom, ali i Fićina žena to primi sasvim ravnodušno. — Pa, zaboga — pisnu najzad gospođa Mileva — zar vam nisam zato dala, i još koliko! — Bože moj, gospođa Mileva — odgovara sasvim mirno gospođa Cajka — pa ono je bilo samo onako u prvoj radosti.Tek ne mislite samo na onome da ostane.Slatka moja, pa ja ću celoga mog života vući tu tajnu i s njom ću upravo i u grob leći, a vi mislite onih deset dukata, što ste mi dali, da mi bude sve. — Pa dala sam i gazda Fići pedeset — veli očajno gospođa Mileva. — To je on zaslužio. — Al’ juče sam mu dala sto. — E, pa, mora biti da mu je trebalo. — Pa šta vi mislite, zar celoga života, kad god vam ustreba, da vam dajem? — Ta neće nama valjda baš celoga života trebati.Možda će doći vreme kad i nama neće trebati. Posle ovako utešnih reči gospođa Mileva opet preblede, jer sad tek vide u kakve je kandže zapala, ali natrag se nije moglo i ona izvadi trideset i šest dukata i dade gospođi Cajki da kupi tepeluk. Gospođa Cajka se slatko zahvali i obeća da će se, noseći tepeluk, uvek sećati dobre gospođe Mileve. Ali, nije gospođa Mileva ni na ovome samo prošla.Javila se kroz dan dva i još jedna ličnost koja se gospođa Milevi dosad nije nikako ni javljala.To je neka Maca, stara udovica, kod koje je Fića ostavio na negovanje devojče koje je rodila gospođa Mileva. Kad bi ovaj roman bio pisan po pravilima, po kojima se pišu romani u kojima je glavna sadržina tajno rođenje nekog tajnog deteta, onda bi ova Maca trebala sasvim drukčije da uđe u kuću gospa Milevinu, pošto je Maca ona poverljiva ličnost, pokrovitelj tajne.Maca bi trebala da se ogrne dominom i oko ponoći da stane pred vrata i da se dva tri put okrene levo i desno pa, kad niko ne spazi, da zakuca tri put u kapiju.Malo posle, trebalo bi da se kapija otvori i stari sluga da joj mrdne glavom i, ne govoreći usput ništa, da pođe napred uz jedne tajne stepenice kojima se kroz tajna vrata ulazi u sobu gospođe Mileve. Ali, kako Maca i ne zna ništa o ovim pravilima iz pravih romana i kako uopšte nije imala nikakvog literarnog obrazovanja, to je ona, kao što bi i svaka druga Maca, došla prosto na podne i uputila se pravo gospođi Milevi. Gospođu Milevu je ne malo iznenadio njen dolazak, jer, po dogovoru koji je imala sa Fićom, Maca nije trebala da zna čije je dete koje ona neguje, već samo da prima od Fiće po trideset dinara mesečno.Međutim stvar se odmah objasnila, kad je Maca saopštila Milevi da ona — eto već tri meseca — nije ni deset para od Fiće primila, a kad mu je najzad dosadila tražeći, on je uputio gospođi Milevi. Grešna udovica, ne raspitujući ništa, isplatila je Maci sva tri meseca i dva unapred i još odozgo morala joj dati za haljinu i pomoć da plati neku dužnu kiriju. I sad, kad je već počelo klube da se razmotava, a ono se časom i razmota i zamrsi.Ne prođe malo, pa Fići opet zatreba trideset dukata, pa onda gospođa Cajka zaželi da uz tepeluk ima i bundu, a Maca svaki čas poče dolaziti te za drva, te za kiriju, te za ovo te za ono.I tako je to neprestano išlo. A grešna udovica davala je dok je mogla davati, ali kad jednoga dana pokuša da odreče, tajna poče najpre da se šapće od usta do usta, pa onda ode u čaršiju, a iz čaršije dođe i do ušiju one braće pokojnikove, koja su isključena iz nasledstva. I sad se složiše mučki svi oni paragrafi što ih je Fića udovici brojao, pa digoše hajku i na Fiću i na Fićinu ženu i na grešnu Macu, pa ti se lepo jednog dana nađoše svi četvoro u pritvoru okružnog načelstva. Parnica nije dugo trajala.Maca je priznala, gospođa Mileva je odricala, gospođa Cajka je priznala i Fića je odricao.Fića je prilikom suđenja čak rekao: — Gospodo sudije, s obzirom na formalnu i zakonsku stranu, stoji fakt da ovde postoje dva deteta, od kojih je jedno, vi to nećete osporiti, gospođa odista rodila.Zato ima dokaza, od kojih je najjači samo dete, koje svakojako nije veštačko dete, nego je sasvim prirodno dete. No i pored ove rečitosti gazda Fićine, sud donese odluku kojom pošalje u Požarevac sve četvoro, a devojčicu — onu koju je gospođa Mileva rodila — vrati u njena prava i obrazuje za nju masu. Nedeljko, koji je takođe bio pred sudom kao prilog uz akta, ili kao dokaz ili kao svedok, ili, najzad, Bog će ih sveti znati, zašto su ga doneli pred sud, tek glavno je da je Nedeljko izbačen na ulicu.Njega sud uputi opštini da se stara o njemu, pošto se ni na koji način nije moglo saznati čije je to dete, a opština ga da jednoj pralji na čuvanje. Tako grešni Nedeljko, posle kratkovremene sreće, postade opet opštinsko dete zadržavši, radi sećanja na srećne dane, niklovanu cuclu. U ovoj varoši, u kojoj su se toliki prijatni i neprijatni događaji, vezani za sudbinu Nedeljkovu, desili, pre šest godina dođe neka Julijana, koja sama sebe prozva Julijana pucerka.To valjda, što je tako krupnu reč uzela sebi za titulu, pribavi joj vrlo mnogo mušterija, jer badava, drukče to zvoni kad gospođa Savka pita gospođu Micu: — Ko vama, Boga vam, pere veš? — Pa Sara Jovančina. — E, meni, znate — odgovara ponosno gospođa Savka — meni i pere i pegla Julijana pucerka.Istina je malo skuplja, ali vredi; pogledajte krognove na mome mužu, kao da ste ih sad iz dućana kupili. Najzad o tome nije potrebno opširno govoriti — jer je pisac ovoga romana vrlo rad da izbegne razgovor o tuđem vešu — već je glavno ovde to da je Nedeljko došao kod Julijane na stanovanje. Julijana pucerka ima, razume se, i svoju prošlost, iz koje joj je ostala jedna osamnaestogodišnja ćerka, a koja se prošlost završila Julijaninim proterivanjem iz Beograda usled čega se ona i rešila na puceraj u ovoj varoši. Njena kći Elza nema svoju prošlost, ali ima budućnost, i zbog te budućnosti upravo nije i Elza pošla s majkom u unutrašnjost, već je ostala u Beogradu. Elza je bila malo i ljupko devojče sa plavim viticama i najpre je nosila od kuće do kuće one velike kutije sa ženskim šeširima, a malo zatim kutije počeše njoj da donose.To je bilo naskoro zatim, kad se prvi put na nju nasmešio „jedan gospodin”.Taj „jedan gospodin” nasmešio se zatim i drugi put na nju.Ona onda to javi svojoj majci Julijani, koja tada nije bila pucerka, i ova potraži priliku da se i na nju nasmeši taj „gospodin”. Zatim Elza dobi lep kvartir, lep šešir i lepe haljine i prestane biti malo i ljupko devojče sa plavim viticama.A „jedan gospodin” prestade biti nepoznati, jer je to bio gospodin Sima Nedeljković, načelnik ministarstva.Tako se stvar vrlo lepo udesi, i ovo mirno i tiho gnezdo (postade pravi raj, u kome je načelnik ministarstva predstavljao dobroćudnog Adama, Elza Evu koja je sve moguće vrste jabuka izela, a Julijana zmiju, koja bi to i bila da g. načelnik ministarstva nije to osetio i udesio da za neku sitnicu bude proterana iz Beograda. Elza, ostavši sama u svetu, bez materinske nege i roditeljska saveta, preda se potpuno gospodinu načelniku i u toku od šest godina toliko se navikne na njegove savete i uputstva, da ga počne smatrati kao oca.Ta okolnost pak, što Elza poče gospodina načelnika smatrati kao oca, njega toliko naljuti da je sasvim napusti. Baš kad je Nedeljko ušao u kuću Julijane pucerke, stiglo je brižnoj majci i pismo od njene kćeri, kojim joj saopštava tu nesrećnu vest, da je napuštena i samohrana u svetu.Julijana se toliko najedi usled te vesti, da odmah istuče Nedeljka koji nije njenu kćer Elzu ni poznavao. Posle ovoga pisma razvila se čitava prepiska između majke i ćerke. Ćerka u prvom pismu javlja o događaju; u drugom pismu proklinje gospodina načelnika, a u trećem pismu javlja majci da se gospodin načelnik ženi. Majka savetuje u prvom pismu kćer da se uteši; u drugom pismu savetuje je da piše gospodinu načelniku i da ga zove k sebi; a u trećem pismu savetuje kćeri da mu se osveti. Na ovo pismo ćerka odgovara da pristaje, i osvetiće se, ali pita majku za savet, i majka joj odgovara da se odmah krene iz Beograda i da dođe ovamo, u dotičnu varoš.Tu će se dogovoriti majka i ćerka, utoliko pre, što je majka Julijana već ima plan. I tako jednog dana naiđoše kola koja je sa nestrpljenjem i suzama u očima očekivala Julijana pucerka.Iz kola se pojavi Elza, putnički obučena sa mekim slamnim šeširićem na glavi.Skoči lako kao srna u majčin zagrljaj, a ova je okupa svojim vešerskim suzama. Zatim uđu u kuću i otpočnu razgovor na dugačko i na široko, o svemu što je bilo i o svemu što će biti.Dobra i brižna mati ovako usavetuje ćerku: — Ja imam nekakvo dete ovde, dali mi ga na čuvanje, ali niko i ne vodi računa o njemu.Ja mislim da ti to dete uzmeš i da ga poneseš u Beograd, pa onda da ga odneseš gospodinu načelniku i da mu ga ostaviš pred vratima, odmah sutradan posle svadbe.Na cedulji ćeš napisati da je to dete koje si s njim dobila, pa lepše osvete ne treba mu. Elza vrlo radosno prihvati ovaj plan, jer se bolje ne bi mogla osvetiti načelniku.Plan dakle bude usvojen i određeno da Elza sa Nedeljkom još odmah sutra krene na put. Za sve to vreme, dok su majka i ćerka razgovarale o osveti, Nedeljko je ležao u jednoj veš-korpi , puno nečijeg prljavog veša, i zadovoljno se igrao niklovanom cuclom i onom zvečkom koju je, za uspomenu na lepe dane, dobio od gospodina Vase Đurića, koji zatim lepim danima žali tako isto kao i Nedeljko. Zorom zatandrkaše kola kaldrmom pa s ove sleteše na drum koji, okićen telefonskim direcima, vodi pravo u prestonicu. Pod arnjevima, osim Elze i Nedeljka, sedi još jedan putnik koga je kočijaš, po dozvoli Elzinoj, primio u kola do prve varoši gde će putnici konakovati. Taj putnik bio je mlad čovek, suv kao šibljika, a prozračan kao izgladneo komarac.Nosio je dugu kosu, bele piketske pantalone i grdan neki kaput koji izgleda da je krojen na leđima kakvog arhimandrita.Utoliko se iz prvih razgovora moglo saznati, ovaj se putnik zvao Toma, i bio je bogoslov. Toma je celim putem zamišljeno ćutao i učtivo se povlačio u kraj sedišta, da ne bi bio na smetnji Elzi koja je na krilima držala Nedeljka.Kad Elzi dosadi ćutanje, progovori tek koliko da se govori: — A vi ne putujete daleko? Bogoslov se najpre užasno zbuni, pa kad se pribra malo, odgovori tankim devojačkim glasom: — Ne, do prve varoši. — Šta ćete tamo? — nastavi Elza. Toma se sad već ohrabri i kao dođe sasvim k sebi, te nastavi razgovor vrlo slobodno. — Gospođice... to jest, ako to nije vaše dete?!.. — Moje je — odgovori Elza praveći materinsko lice. — Dakle, gospođo, — nastavi Toma bogoslov — moja je istorija čudnovata, to jest, nije toliko ni čudnovata, ali je ipak zanimljiva. — E? — učini Elza, kao da bi ga htela pitati o toj istoriji. I Toma bogoslov poče svoju priču onim ravnim mekim, jednolikim glasom, kojim se peva heruvika: — Ja sam, znate, bogoslov i svršio sam tri razreda bogoslovije sa odličnim uspehom.Jedva sam čekao da svršim bogosloviju pa da se zapopim, jer pop... ah, gospođo, pop biti to je za mene bio ideal!Zamislite samo: pop, idealan pop... mantija, služba Bogu, epitrahilj, nafora, slovo... slovo Božje, slovo koje bi svake nedelje govorio i to na pamet... zamislite, na pamet... Toma je u razgovoru sasvim pao u vatru, te je izgledalo kao da je pričao šestim „antifonskim glasom”.U tom zanosu ko zna šta bi još sve kazao, da Nedeljko ne udari u grdan plač te počeše da ga umiruju i Elza i Toma bogoslov, pa i sam kočijaš, kome dosadi dernjava. Toma, iz prevelike uslužnosti, uze Nedeljka sebi u krilo, da bi se gospođa malo odmorila, pa nastavi priču, ljuljkajući Nedeljka. — Ali, gospođo, Bog je veliki, njegove su tajne nedostižne, njegove naredbe neporečne.Ja sam mislio da budem pop, a evo... sad sam se rešio da idem u glumce! — Ju! — učini Elza. — A kako to? — Ne znam, Božja naredba! — sleže Toma bogoslov ramenima i sad spusti ton, kao kad bi pevao „sedmim glasom”. — A kako ste saznali tu naredbu? — upita Elza naivno. — Kako?...U snu.U našoj varoši bilo je skoro jedno malo pozorište, koje se sad nalazi u ovoj varoši gde ćemo konakovati i gde ću ja ostati, jer su me primili za člana.Evo, mogu vam pokazati i pismo kojim me direktor prima. Toma izvadi iz levog džepa jedno prljavo pismo i poče ga čitati: — „Poštovani gospodine.Ima u ovome širokome svetu jedno usko poprište sa prostranim težnjama, koje u se sabiraju sav život čovečanski, život koji kazuje sve.Daske, daske, daske, gospodine , to je ideal čovečanstva.Te daske i Vas su dakle oduševile, pa neka je sa srećom.Primam Vas za člana sa 30 dinara mesečne plate...” i tako dalje. — Kao što vidite, stvar svršena, ja sam angažovan.A evo kako je to bilo: Bio sam, dakle jedno veče u pozorištu, pa odem kući i legnem u krevet, pošto sam po običaju očitao molitvu, „na son grjadušči”.Zaspim ja vrlo tvrdo, kad, ujedanput, u snu mi se pojavi Ognjena Marija, ali obučena sasvim kao što se danas gospođice oblače, tako kao vi, sa šeširom na glavi, rukavicama na rukama i suncobranom u ruci.Ja se iznenadim i počnem joj u stihovima govoriti: „Šta je tebi, Ognjena Marija, te ti takva izlaziš pred mene?” — A ona mi mekim, blagim glasom odgovori: — „Slušaj, Tomo, nemoj da se ludiraš, nego ’ajde ti u glumce, da vidiš kako je to lepo!” — Ja se uplašim i kažem: „Ju, Ognjena Marija, šta je vama; kako bi vi meni tako što savetovali?” — A Ognjena Marija mi odgovori: „More, nemoj da se ludiš, nego ’ajde ti u glumce!...” I posle, kao nestane Ognjene Marije, a ja se probudim i bio sam sav oznojen, ali znate kako oznojen, kao da sam razgovarao sa samim Svetim Petrom ili sa rektorom bogoslovije. Ja, znate, tu tajnu nikom ne kažem i to ne zbog sebe, nego da ne bih sramotio Ognjenu Mariju.Kad sutra uveče, legnem ja opet da spavam i očitam dvaput „son grjadušči”.Ali tek što zaspim, kad ono, evo ti opet meni u snu Ognjene Marije, onako isto obučene.Ja opet počnem u stihovima: „Šta je tebi, Ognjena Marijo, te ti mene na zao put navodiš?” — „Nemoj da da se mlatiš, Tomo — odgovori mi Ognjena Marija — nego slušaj šta ti kažem, dođi ti u glumce!” — „Ama, otkud to meni liči?” — pitam ja Ognjenu Mariju.„Da dođeš, i to meni za ljubav!” odgovori Ognjena Marija, i tu se tako vragolasto osmehnu na mene i uštinu me za obraz, da ja nisam znao šta ću od sramote, nego joj popretim da ću je sutra tužiti rektoru bogoslovije.Ona se na to slatko nasmeja i reče mi: „Tomo, Tomo, zagledaj me malo bolje!” Kad je ja zagledam malo bolje, imam šta i videti: to nije bila Ognjena Marija, nego Lenka glumica, ona što igra sve neke đavolaste uloge i ume tako satanski da se nasmeje. Sad znate, stvar dobije sasvim drugi vid.Ja se pomolim Bogu da mi oprosti, što sam mislio da je ona Ognjena Marija, a to sam zato mislio što sam navikao dotle samo svece da sanjam.Međetim, sutradan, sretnem usput Lenku glumicu onako isto obučenu kao Ognjena Marija.I sad, ja ne znam zašto, valjda je i to bila naredba Božja, Lenka se nasmeja na mene, ali, znate, tako ljupko, kao da bi mi htela reći: „Nemoj da se mlatiš, Tomo, nego dođi ti u glumce!” Pozorišno je društvo zatim otišlo iz naše varoši, al’ ja sam svaku noć sanjao Lenku, a po gdekad tek rektora.Najzad to me toliko savlada da ja pojmim da je to naitije, da je to naređenje Božje i tako se rešim... napišem pismo direktoru onog pozorišta koji mi, kao što vidite, povoljno odgovori”. Tu Toma bogoslov zaćuta i potapša Nedeljka, koji mu je bezbrižno ležao na krilu i gledao mu pravo u oči, kao da i on sluša priču Tominu. Gospođica Elza, koja je sa najvećom radoznalošću slušala Tominu priču, osmehnu se vragolasto (onako kao Ognjena Marija) kad Toma svrši svoje kazivanje, pa dodade: — Sad razumem, gospodine Tomo, sad razumem. — Molim, šta razumete? — Upita Toma usplahireno. — Razumem naredbu Božju.Vi ste se u stvari zaljubili u Lenku glumicu. — Ko, ja?! — učini Toma i pocrvene do ušiju, jer on u to ni sam nije verovao. — Priznajte. — Ali to ne mogu nikako priznati, kad nije istina — poče odlučno da se brani Toma bogoslov i ako mu sad tek prviput puče pred očima ta strašna istina. — E, pa, eto, — nastavi Elza vragolasto — kad se njeno ime pomene, vi pocrvenite. — Čije ime, molim vas? — Ta Lenkino, nije valjda Ognjene Marije. — Ja ne znam... nastavi zbunjeno Toma i mal’ ne ispusti Nedeljka. — Slušajte, priznajte mi pa ću vam pomoći. — Vi?! — Da, ja ću vam pomoći.Ja ću večeras, pošto moram konakovati u toj varoši, kazati gospođici Lenki sve.Priznajte mi. — Ja ne znam šta da vam priznam.Ne mogu reći da je volim (to „volim” otpeva Toma „čvrstim glasom”) ali osećam, nešto osećam.Osećam neko čuvstvo, to čuvstvo me muči, to čuvstvo mi prožima telo.Ja osećam to čuvstvo u srcu, u duši, u žilama, u grudima.Ja osećam to čuvstvo u rukama... I tu Toma prekide priču, jer oseti zbilja nešto u rukama.Ali to nešto nije bilo Tomino nego Nedeljkovo čuvstvo, koje se unekoliko razlikovalo od Tominog. Gospođica Elza zapuši nos, kočijaš opsova nešto, a Toma bogoslov napravi tako tužno lice, pogledajući čas u svoju šaku, a čas u bele piketske pantalone, koje su sad već ličile na generalštabnu kartu sa svima zalivima, lukama, ostrvima i poluostrvima. Moradoše da zaustave kola, te da se prepoviju i izbrišu Toma bogoslov i Nedeljko, pa zatim, sa umirenim čuvstvima, uđoše obojica u kola te kretoše dalje, i još malo, pa se kola uzneše na rđavu kaldrmu i zatandrkaše kroz živu čaršiju, dok se ne zaustaviše pred kafanom kod „Zlatnog Lafa”. Bio je već sumrak, kad su se zaustavila kola pred „Zlatnim Lavom”, kavanom drugoga reda, ali važnom stoga što u njoj sad daje predstave pozorišno društvo pod upravom g. Radisava Stankovića. Kafedžija je baš bio na vratima, kad se skidoše s kola Elza sa Nedeljkom i Toma bogoslov, i kad ih spazi, a on pljunu i reče nešto ružno pa se skloni s vrata.To po svoj prilici stoga, što je mislio da su i oni glumci a otkako kod njega društvo igra i kostira se, omrzao je strašno taj uzvišeni poziv. Pošto ih je i štumadla dočekala sa velikim nepoverenjem, dobiše najzad sobu, i to Elza sobu broj sedam, a Toma sobu broj jedanaest.Dadoše se odmah na posao: Elza da prepovije Nedeljka i da ga nahrani, a Toma da ispere pantalone i da ih isuši, kako bi se ispravno mogao javiti gospodinu upravniku. Taman je Toma prvu polovinu posla svršio, a kucne neko na njegova vrata.Kako su mu pantalone bile na prozoru, on živ pretrnu, ali se sakri iza furune i otuda zapita: — Ko je? — Izvinite, progovori gospođica Elza kroz poluotvorena vrata — smem li vas moliti za jednu uslugu? — O, molim, svaku uslugu. — Ja ovde u varoši imam jednog vrlo dobrog prijatelja, pa bi htela da se nađem sa njime.Bi li mi vi pričuvali dete? — Vrlo rado... ovaj — poče da muca Toma ne mičući se iza furune — ali, vi ćete se vratiti brzo, je l’ te?Jer, poznato vam je da se ja večeras moram javiti gospodinu upravniku. — O, molim, znam ja to! — odgovori Elza i proturi kroz oškrinuta vrata Nedeljka, a Toma bogoslov primi nežno svoga mladog krvnika, koji mu je baš danas, kad će se videti sa gospođicom Lenkom, tako dušmanski iskvario bele piketske pantalone. Vrata se zatvoriše i gospođica Elza ode lakim koracima niz stepenice, a Toma ostade da brine dve brige, svoje pantalone i Nedeljka. I prođe, Boga mi, dosta vremena, sumrak osvoji sasvim, upališe se već i lampe, osušiše se već i pantalone, a Elze još nema da se vrati.Toma se sav ispružio kroz prozor, pa gleda levo i desno, ali nje nema.Poče već i muzika da svira i publika da dolazi u pozorište, a Elze još nikako nema.Toma bogoslov da pobesni, čas izviri na prozor, čas iziđe na vrata.Jedanput je sa gornjeg sprata čak i na sokak sišao, al’ naviknut da bude savestan, brže se vrati gore da ne bi dete samo ostalo. Najzad i predstava poče.On ču prvo zvonce pa ču drugo zvonce i ču neki aplauz, jer kad god bi se gospodin upravnik pojavio u kojoj sceni, onaj što sedi na kasi i onaj drugi što razvodi morali su aplaudirati, koji aplauz zatim prihvate glumci za kulisama i najzad oni iz publike, koji imaju besplatne ulaznice.A Toma čuje i muziku i zvonce i aplauze i šeta ljut kao ris, noseći Nedeljka u rukama. Ko zna da ti aplauzi nisu možda namenjeni njoj, gospođici Lenki; ko zna, da nije ona sad na sceni, u kakvoj od onih đavolskih uloga, kao što je bila ona, posle koje je Toma sanjao Ognjenu Mariju?Kako je soba bila puna mraka, te jedva nešto blede svetlosti unosila mesečina kroz otvoren prozor, to u onoj polutami poče se pred očima Tome bogoslova prikazivati slika gospođice Lenke glumice u svima uglovima sobe, i za krevetima i iza ormana i iza furune.Vidi je lepo kako se satanski primamljivo smeši, čuje joj glas, a oči, one njene lepe oči, izgleda mu kao da ih je puna soba.Kao po nebu kad se ospe bezbroj zvezda, tako se po mraku njegove sobe osulo bezbroj Lenkinih očiju, te svetlucaju na sve strane kao svećice pobožnih hrišćana na bdeniju o strasnoj nedelji. Iz toga divnog zanosa probudila bi ga užasna stvarnost, kad bi mu pogled pao na nesrećnog Nedeljka, koga je još neprestano nosio na rukama, a koji mu je tako uporno sprečavao da o svojoj sreći ne sanja samo, već da je i rođenim očima vidi.U tom bi do njega ponovo dopirao aplauz odozdo, i to bi ga opet dražilo da što pre siđe dole. Najzad se odluči na jedan vrlo smeo korak, jer drugače ne bi mogao postupiti.Savest mu nije dozvoljavala da ostavi samo dete koje je primio kao amanet, i onda mu ništa drugo nije ostajalo, već da ponese sa sobom i Nedeljka.Nije mislio da pođe s njim na binu, jer gde bi se sa tuđim detetom na rukama predstavio gospodinu upravniku ili možda čak i gospođici Lenki, već samo da ode u publiku, da se sakrije u neki ugao i da otud gleda predstavu i vidi nju — Ognjenu Mariju. Čim se odvažio, Toma pođe i da ostvari tu svoju misao.On zaključa po navici sobu za sobom, i ako nikakvih stvari nije imao, i pođe dole odakle je dopirao zvuk muzike i aplauza.Mora da je prošao već prvi, a verovatno i drugi čin, jer nikakve kase pred ulazom nije bilo i on slobodno , i bez ikakvih prepreka, uđe u kafanu, gde se predstava održavala. Moralo je biti između činova, jer je bina bila zatvorena glavnom zavesom, publika za stolovima je glasno razgovarala, a cigani, koji su sedeli ispred bine, štimovali su instrumente spremajući se da počnu svirati.Toma ništa nije gledao, ništa video, on je upravio pogled pravo tamo, u glavnu zavesu, jer iza nje je ono „usko poprište sa prostranim težnjama koje u se sabiraju sav život čovečanski kao što divno u svome pismu g . direktor kaže; iza te zavese je ona — gospođica Lenka. Na glavnoj zavesi, koja se leluja od promaje, bila je izmalana divna slika.Oblaci, sami oblaci, i kroz te oblake leti kit.Upravo, ta je slika izgledala kao kit samo u prvi mah, a kad se gledalac malo bolje zagleda u nju, vidi da je to vila koja je predstavljena kao gola ženska sa šavom preko trbuha, kao da je kadgod vršena operacija na njoj, pa joj trbuh sašiven kanapom zarastao, a lekari zaboravili da joj izvuku kanap.Ta optička obmana dolazila je otud što je platno, od kojega je glavna zavesa, baš na trbuhu vilinom sastavljeno, pa se valjda boja otrla te se šav sad vidi.Vila nosi, kao što to u prvi mah izgleda, u jednoj ruci par kren-viršla, a u drugoj jednu šunku.Međutim, kada se malo bolje zagleda, vidi se jasno da je to lira što izgleda kao par obarenih kren-viršla, a šunka nije ništa drugo nego rog sreće.Sasvim visoko, na desnoj butini vilinoj, vidi se jedna rupa.To je ona rupa kroz koju glumci i glumice gledaju publiku sa bine. Zanesen divnom slikom na glavnoj zavesi, Toma nije ni primetio da se u publici ori smej na njegov račun.Publika se nije smejala što je to bila kakva neobična pojava da se donese dete na predstavu.Naprotiv, to je bila ovde vrlo obična pojava, samo što su drugu decu donosile majke, sedele sa decom u krilima u publici, dojile ih za vreme činova i prepovijale ih.Ali Toma, u svome velikom kaputu, sa detetom u naručju, morao je izazvati smej.Kad je taj smej već obuhvatio celu publiku, probudio se Toma i skrenuo pogled sa glavne zavese na gledaoce i spazi da su sve oči uprte u njega i da se smej odnosi na njega.On se zbuni, pocrvene i pojmi da mu treba pobeći, ali, ni sad to ne ume sebi da objasni, šta mu bi te ne poteže na vrata koja su mu bila bliža, već pravo na binu do koje se morao kroz publiku provlačiti praćen uvek glasnim smehom.Biće da je on, gledajući u glavnu zavesu, spazio sa strane mala platnena vrata, kroz koja su izlazili oni koji su imali posla na bini.To su bila ta vrata kroz koja on ima da uđe u nov život; kroz ta vrata ući će on u svet kome misli odsad pripasti.I, kada je osetio sram od svetine koja mu se rugala, morao je u trenutku doći na ideju, da će iza onih vrata naći prijatelje, koji će ga, kao novog druga svoga, prihvatiti i spasti srama. Prošavši kroz ta vrata, on se ujedanput nađe među nekim polomljenim foteljama, dekoracijama, prevrnutim stolovima i čitavim čudom od vašara.Na pozornici nije nikoga bilo, sem jednog momka koji je nameštao i on se njemu obrati pitajući ga gde se nalaze glumci.Momak mu pokaza na jednu rupu koju je, mesto vrata, zatvaralo jedno staro i prljavo platno.Toma razgrnu platno i uđe u oblačionicu koja je bila puna raznoliko odevenih glumaca.Jedni su se oblačili, drugi svlačili.Jedni tek lepili brkove i bradu, a drugi je skidali.Svi su oni sedeli oko jednog dužeg stola na kome je gorela petrolejska lampa.Sobica je bila puna dima, smrada i raznih stvari razbacanih po podu ili obešenih po zidovima. Kad uđe Toma, svi glumci digoše glave i pogledaše ovoga čudnog gosta.Toma pojmi da mu je valjalo predstaviti se i on mi reče ko je. — Ja sam glumac... upravo hoću da budem glumac.Dobio sam pismo od gospodina direktora da me prima, pa sam došao na dužnost., Glumci se pogledaše ispod oka i na usnama im se razvuče pakostan osmeh.Razume se, oni ne ostadoše samo pri osmehu, već se oko stola osu čitav pljusak pakosnih primedaba. Prvi ljubavnik dobaci Tomi: —Jeste li vi angažovani da igrate majke? Komičar na to dodade, milujući Nedeljka: — Kako krasno dete!Jeste l’ ga već odbili? A intrigant će na to: — Kako ste još slabi.Koliko ima dana kako ste se pridigli iz kreveta? Komičar prihvati, kobajagi poverljivim tonom: — Vi izvesno krijete ko mu je otac? A „starac”, koji se u jednom ćošku oblačio, doviknu mu: — Ta bežite zaboga u žensku garderobu; ne mogu tek u vašem prisustvu da svučem pantalone. Na svako od ovih pakosnih zajedanja zaorio bi se po celoj garderobi smeh, a grešnoga Tomu bogoslova poduzela bi takva vatra i zabuna da nije znao da li da plače ili da prosto udavi Nedeljka.On čak nije imao hrabrosti ni da objasni svojim budućim kolegama slučaj sa detetom, te da znaju otkud to da ga on vuče; on je samo, na svaku onu pakosnu primedbu, pitao, više šapćući: — Gde mogu da nađem gospodina direktora? Najzad se jedan od mlađih glumaca sažali na Tomu, izvede ga iz garderobe, gde se osećao kao u košnici među zoljama, i odvede ga na binu pa mu nađe mesto iza kulise, gde će sačekati dok upravitelj pozorišta dođe. Malo čas i muzika stade.Na pozornici se nešto užurbaše.Jedan glumac poče da se dere: „Čaršav, brzo čaršav ovamo, Simo!” Jedna glumica opsova mater scenaristi, sufler opali šamar momku koji lepi plakate.To je ta poznata umetnička nervoza koja nastaje u momentu kad će se dići zavesa.Toma je sve to sa uživanjem, sa nekim novim, dosad nepoznatim osećajima u duši, posmatrao. Najzad otvoriše nasred pozornice jednu rupu i sufler se spusti u nju, a malo zatim zazvoni zvonce.Umiriše se svi i zauzeše mesta za kulisama.Jedan glas dreknu: „Drugi znak!”, zvonce zazvoni još jednom i glavna zavesa poče da se navija.Toma spazi najpre viline noge, pa onda rog sreće, pa onu rupu na butini, pa šav preko trbuha, pa onda par kren-viršla, pa vilino lice, pa kosu i najzad opet oblake.Zavesa se diže, a na scenu stupi mladi ljubavnik, koji je sa tugom i potresenim glasom govorio razne ljubavne reči. Malo zatim i na pozornici se pojavi ona — Lenka, Ognjena Marija.U Tome zaigra srce i oseti neku milinu koja ga žacnu u potiljak pa pođe da mili kroz telo dok ne siđe čak u pete, On je opet bio tako blizu nje, on ,je slušao njen glas, čak kad bi ona htela baciti pogled iza kulisa, mogla bi ga spaziti.Ali, ona to nije htela, jer je govoreći stalno gledala u publiku od koje je očekivala aplauz. Toma je gledao u nju netremice i gutao svaku njenu reč i pratio svaki njen pokret.U tom on, ljubavnik, dreknu kao da mu neko klještama čupa meso s tela: — Ah, ispovedi mi se, reci mi da me voliš, ovde, gde smo usamljeni, gde nam je jedino Bog svedok! — i grunu se u grudi. - Ne, nismo usamljeni! — odgovara ona ljupko — vidiš li onaj čarobni mesec — ,(i pokaza prstom na lampu koja je visila sa plafona) — i čuješ li otuda, iz luga, kako ptica ljupko peva! — pokaza ovamo iza kulisa baš u pravcu gde je Toma stojao. I upravo u tom trenutku desi se nešto nečuveno, nešto strašno, strašnije od rike gromova, užasnije od zemljotresa.Baš kad Lenka pokaza ovamo i kad reče reči: „i čuješ li, otuda iz luta, kako ptica ljupko peva”, Nedeljko se ujedanput razdra kao jare kad ga kolju.I to nije bila obična dernjava, već kao da je neko svom snagom zapeo pa dunuo u gajde. Može se već misliti kakav je užas nastao.Publika mesto aplauza, koji je gospođica Lenka baš na tom mestu očekivala, zahori gromoglasnim smehom.Gospođica Lenka se zbuni, pocrvene i umuče.Prvi ljubavnik poče nežnim, ljubavnim glasom da psuje oca i mater, i ako po samom komadu na njega nije bio red da govori, a publika trešti i dalje od smeja, a Nedeljko se dere kao magarac i to tako revnosno, kao da i on ima rolu u komadu.Gospođica Lenka, od silne sramote i jeda, udari najzad u plač i napusti pozornicu.Zvonce zazvoni i spusti se zavesa da bi se publika utišala i da bi se dalja bruka izbegla. I sad, iza spuštene zavese, nastade upravo ono što Toma bogoslov neće celog svog života zaboraviti.Najpre, kao furija, dolete k njemu sama gospođica Lenka: — Magarče jedan!Zar se ovde za kulisama čuvaju deca? Komičar dotrča i poče trpati detetu u usta neke žute brkove i bradu, a upravnik pozorišta, čupajući se, dolete takođe, i bez jedne reči, i neprestavljajući se, ščepa Tomu za vrat pa, pošto mu pomenu oca i mater, viknu sa najvećim patosom: — Napolje! — i gurnu ga ka vratima. Vrata, kroz koja se ulazi na „usko poprište sa prostranim težnjama koje u se sabiraju sav život čovečanski” otvoriše se, Toma izlete napolje i za njim još i noga upraviteljeva, koja ostavi svoj otisak na zadnjem delu njegovog crnog kaputa.Toma se u jedan mah nađe zajedno sa Nedeljkom u publici, gde ga opet prihvati strašan, urnebesan smeh.On sunu kroz publiku kao kuršum i odjuri na gornji sprat u svoju sobu, baci Nedeljka na krevet, stade prema njemu, podboči se i pogleda ga dušmanskim pogledom. — Šta hoćeš ti od mene? — uzviknu mu najzad očajno. — Znaš li ti da si celu moju karijeru upropastio? Zatim pođe krupnim koracima da šeta po sobi, očajno razmišljajući o svome položaju i bacajući poglede pune mržnje kad god bi prošao kraj kreveta na kome je ležao Nedeljko.On do sada u životu nikoga nije mrzeo do Jude Iskariotskoga, pa sad evo Nedeljka.Jednoga trenutka čak sede kraj kreveta, pljunu Nedeljka i uzviknu mu: — Judo! Dođe mu čak i nehrišćanska misao da Nedeljka, kao braća Josifa, baci u kakvu rupu, a on kao grešni Jov da skoči kitu u usta.Ali nit je znao gde bi u hotelu našao rupu u koju bi bacio Nedeljka, niti je znao u čija bi usta on skočio.Počeše i druge grešne i gadne misli da ga spopadaju.Jednoga trenutka on čak, u samoubilačkoj nameri, pogleda kroz prozor da vidi kolika je visina do kaldrme, pa se na jedan mah trže, rastrezni se i uzviknu sam sebi: — Quo vadis, Tomo?! Huknu, obrisa znoj sa čela i ode do sobe Elzine da vidi da li se već vratila. Valjda usled velike tragedije koju je preživeo i zbog koje je još bio uzrujan, ili što je bio mrak pa nije dobro video numere nad vratima, tek, u mesto u broj sedam, on uđe u broj devet i vide da je soba prazna, ali ga uteši bar to, što je zatekao sobu otključanu, a to će reći da se Elza vratila.On se vrati u svoju sobu, ščepa Nedeljka s kreveta, u tri koraka stiže opet u sobu broj devet i strpa Nedeljka tamo u krevet.Zatim, kao oslobođen nekakvog silnog tereta, polete niz stepenice hotelske i prođe još jednom kroz vrata od lokala u kome se predstava držala.Do njegovih ušiju dopre još jednom glas aplauza tamo za zatvorenim vratima, ali taj uzvik, koji ga je do malo pre tako očaravao, sad mu je bio odvratan.On izlete iz hotela na ulicu, i ode u uličicu, u mrak, ni sam ne znajući kuda će. Toma je prošao jednu, dve i tri ulice, osećajući neku potrebu da pobegne što dalje od hotela u kome je preživeo ovu strašnu noć.Idući tako mračnim ulicama, on spazi niske, osvetljene prozore i fenjer pred ulaskom.Kad pod svetlošću pročita natpis „Kafana kod Slavine” kod njega se u jedan mah probudi žeđ.Toma bogoslov, sem što je nekoliko puta godišnje liznuo pričest nije nikada pio vino.Ali se sada probudi neka životinja u njemu i poče da ga golica po stomaku.On uđe u kafanu, sede kao slomljen za jedan sto i naruči pola litra vina. Za drugim stolom, u istoj kafani, što Toma nije ni spazio, sedeo je „intrigant”, koji je svoju rolu svršio u početku trećeg čina, te se već demaskovao i došao pre Tome u kafanu.Kad „intrigant” opazi da je momak doneo pred Tomu pola litra vina, diže se sa svoga stola, priđe Tomi i sede sasvim prijateljski, kao da su upravo do malo pre bili nerazdvojni drugovi.On čak kucnu u sto i naruči sebi čistu čašu, a zatim se vrlo ljubazno okrete Tomi pitanjem: — Hoćemo li po jednu kafu? — Možemo! — odgovori Toma nemarno i ne dižući glavu. — Pa... šta ćete! — nastavi intrigant, pošto je naručio kafe. — Desilo se tako, a nije to ništa.Više onako jedan interesantan događaj, kakvima je uopšte naš život protkan. — Ovo niko nije doživeo! — poče Toma kroz suze. — E, ako nije to, a ono je nešto drugo, jer život je večna zagonetka, gospodine!A je li to dete odista vaše ili vam je brat? — Ama nije! — dreknu Toma i poče sve od reda da priča intrigantu kako je i šta je bilo. Intrigant je iskreno saučestvovao i, za tu iskrenost u saučešću, naručio je još pola litra vina.Kad momak donese, on nali sebi i Tomi, iskapi čašu i nali opet sebi, zatim se duboko zamisli i ponovi utehu kojom je već oslovio Tomu. — Da, život je večna zagonetka, gospodine, a događaj je ovaj samo jedna scena, kakvima je uopšte naš život protkan! Intrigant zamoli kafanskoga momka, koji je u taj čas prošao kraj stola, da mu pozajmi duvana za jednu cigaretu i, savijajući je, nastavi: — U vašem slučaju ne može se reći da nema zapleta, ali, ipak, nema tragedije.Ne kažem da slučaj nije donekle tragičan, ali nema one prave, klasične tragedije! Toma u stvari nije razumeo sve što mu intrigant govori, ali je osećao da su to reči utehe i pažljivo ga je slušao. — Kad bih vam ja ispričao svoju tragediju, gospodine, vi bi ste videli šta je to veličina bola u ljudskoj duši i šta je to razočaranje iz najlepših i ružičastih snova!.. Intrigant je, padajući u zanos i sipajući ove probrane reči, jednovremeno sipao sebi jedno za drugim vino, tako kad dođe do rečenice: „Vi ne znate, moj mladi prijatelju, šta su to prazne grudi, prazna duša!”... on ujedno primeti i da je boca pred njim prazna te dodade: — Ako vas jezovita istorija moje tragedije zanima, vi naručite još pola litra vina, a ja ću vam je rado poveriti. Kada vide da Toma čuka u sto da naruči, intrigant, ohrabren, nastavi: — Poverite, rekoh!Da, to je prava reč, jer to je istorija mojih najintimnijih osećaja koju nerado kazujem, koju samo svojim prijateljima poveravam. Ma da je očigledno bilo da je ova poslednja fraza iz neke role, Tomi je godilo što ga ovaj veliki umetnik naziva svojim prijateljem, te je zaboravio za časak na sve nevolje koje tek što je preživeo. Intrigant pređe šakom desne ruke preko dosta razređene kose, nasloni glavu na levu ruku i otpoče: — Bila je lepa!... — i kao radnju uz tu frazu dodade jedan dubok uzdah. — Ko? — zapita usplahireno Toma. — Ona...Persa... moja žena! — odgovara intrigant bono i isprekidano. — O, koliko puta sam, gledajući je, uzviknuo: „O, radosti i diko srca moga!” On ućuta i duboko uzbuđen isprazni čašu, koju je u početku priče nalio.Zatim nastavi: — Izneo sam je iz prašine, iz kala, iz blata i popeo je na zavidnu visinu uveo je u čarobni svet idealizma i napojio je čudotvornom vodicom, te je za jednu noć postala umetnica.Ona je bila umetnica.Zapitajte širom celoga sveta o Persi i svako će vam sa poštovanjem govoriti o njenoj umetnosti.Nesrećnica, kako je lakomisleno sve to straćila! Kod ovih reči intrigantu naiđoše suze na oči, a i Toma se osećaše duboko potresen i gotov da zaplače. — Ah, gospodine, — nastavi intrigant. — Kada se setim onih večeri, onih čarobnih večeri!Oblaci, zvezde, mesečina... a mi sedimo... ona meni na krilu, i studiramo Otela.Ona je igrala Dezdemonu, a ja Jaga.„Na noge, na noge!Udarite u zvona i probudite uspavane građane, inače će đavo da vas načini dedom!Dižite se na noge!” To intrigant izreče kao sa pozornice, odahnu malo, pa odmah nastavi: — Trebali ste me videti kao Jaga.Dozvoljavam da u Beogradu Jago može biti bolji kostimski.Mi nismo tako bogati klasičnom garderobom:.Ja sam obično oblačio moje bele vunene gaće, imao sam cipele na nogama i Persinu crvenu bluzu, a suflerov šešir sa obodom.U Beogradu, to dozvoljavam da se Jago bolje oblači, ali što se tiče igre, izvolite pisati samoga g. Paju pisara i ako s njime ne govorim.A on je gledao Jaga i u Leskovcu i Jagodini i u Smederevu, pa ume da oceni.Pitajte ga slobodno, iako s njim ne govorim. Osećajući da je ubedio Tomu bogoslova o svojoj veličini u ulozi Jaga, intrigant srknu koliko da okvasi osušeno grlo, pa nastavi: — I verovao sam joj, nikad nisam posumnjao, nikad nisam mislio da će jedna tako uzvišena Persa tako nisko pasti.Mislio sam kao Otelo: „Ona zar lukava i lažljiva?O, ta onda nebo samo sebe ismeva!” Ali, gospodine moj, realnost nije to isto što i poezija.Ona je podlegla gruboj realnosti, izraženoj u osobi toga istoga Paje, pisara sreskog.Taj je čovek obletao oko nje, obletao je kao što kobac obleta oko pileta koje će ščepati.Ja sam sumnjao, sumnjao sam, gospodine!Oh, da vi znate, što kaže Jago: „Kako mučno i jadno broji trenutke onaj koji je zaljubljen a sumnja, sluti zlo i prevaru a ipak nežno ljubi!” I jednoga dana, istina se pokaza pred mojim očima u svoj svojoj nagoti. Bili smo tako pred podne kod „Šarana” ja, Paja pisar i Mihailo špediter.Pili smo rakiju i jeli smo krastavce iz vode.U jedanput — ah, kad se toga setim — Paja pisar izvadi iz džepa maramicu i čvrknu se u nju.To me potrese do dna duše i osećah težak bol u srcu.Ah, ta marama, ili bolje kao što Šekspir kaže: rubac.U jednome komadu trebala mi je marama sa monogramom.Niko u trupi nije imao maramu sa monogramom, te smo zamolili apotekaricu da nam pozajmi jednu.Razume se nismo joj vratili, marama je ostala kod mene.To je bila bela batistna marama sa ukrštenim crvenim slovima S. i R. Maramu je čuvala Persa, njoj sam joj poklonio i — ujedanput vidim, pisar Paja se izrknjuje u nju.Možete misliti kako mi je bilo! Intrigant odanu malo i dovrši čašu, a zatim je opet nali i nastavi: — Kad sam na podne otišao kući, Persa je baš sekla crni luk da ga izmeša sa džigericom na žaru.Priđoh joj i uzeh joj ruku.I — sad nastaje druga pojava četvrtog čina: Ja: Daj mi tvoju ruku.Ta je ruka vlažna. Persa: Od luka.Čekaj da se obrišem! Ja: Ta ruka pokazuje da,je plahovito i izdašno srce.Vrela, vrela i vlažna.Ova ruka zahteva molitvu, post, mnogo uzdržanja i pobožnih trpljenja, jer u njoj je mlad, vatren đavo, koji može lako da se pobuni.To je dobra, izdašna ruka. Persa: Ti to odista možeš kazati, jer ta ti ruka daje moje srce. Ja: Raskalašna, nestašna ruka.U staro vreme srce je davalo ruku; nova heraldika glasi — ruka a ne srce!... I dalje joj nisam govorio, seli smo i jeli džigericu s lukom.Ja sam imao dobar apetit, ali mi to nije moglo umanjiti duševni bol.Ćutao sam, dok se nisam najeo i, onda, gospodine moj, nastaje svršetak druge pojave četvrtog čina.Ja rekoh da sam video rubac, kao što veli Šekspir, u rukama Paje pisara.Ona veli da to nije istina već da je rubac kod nje.Nastaje dijalog. Ja: Video sam rubac u Pajinoj ruci, javno je njime ubrisao nos. Persa: Što ti tako naprasito planu pri tim rečima? Ja: Je li izgubljen, nemaš ga više?Govori, nemaš ga više? Persa: Nebo neka nas zaštiti! Ja: Kako, šta veliš? Persa: Nije izgubljen, no baš i kad bi bio izgubljen? Ja: Kako? Persa: Kažem, da nije izgubljen. Ja: Pa onda ga donesi; pokaži mi ga! Persa: To mogu, ali sada neću; to ti je samo izgovor da oklevetaš gospodina Paju. Ja: Donesi mi rubac, ja već nešto zlo slutim! Persa: Veruj mi, gospodin Paja je jedan čestit čovek. Ja: Rubac! Persa: Nemoj, Boga ti, da se mlatiš! Ja: Rubac! Persa: Gospodin Paja je čovek koji nam se toliko našao.Dužan si mu trideset i dva dinara... Ja: Rubac, kažem ti! Persa: Ti odista zaslužuješ prekor! Ja: Idi! I odem od kuće. Intrigant se osetio umoran dugim kazivanjem, jer je ceo dijalog izgovorio sa patosom, kao sa pozornice.Toma je blenuo u intriganta koji mu je izgledao u ovome času kao neko nadzemaljsko biće.Kafanski momak za kelnerajom se cerio, jer je ovu priču, koju je intrigant svako veče ponavljao svakome ko plati pola litra vina, znao već napamet. — I sad dolazi kraj! — uzviknu intrigant ujedanput pošto se oseti odmoran — i, ako želite da čujete, vi naručite još pola litra vina. Toma odmah naruči, radoznao da što pre čuje kraj ove jezovite tragedije.Intrigant ispi jednu čašu i nali drugu, pa nastavi: — I sad dolazi kraj.Peti čin, prvi pojava.Rikvand: tamna noć.Kulise: obične kuće.Ja se oko ponoći vraćam kući noseći u duši zlokobnu nameru.Brava škljocnu.Ona u krevetu, pokrivena vojničkim ćebetom.Bajna, čarobna, spava kao madona.Budi se. Persa: Ko je to?Pero, ti? Ja: Ja sam, Perso! Persa: ’Ajde, izuj se pa lezi, vidiš da si pijan! Ja: Kad si legala, da l’ si se pomolila Bogu, Perso? Persa: Jesam, Pero! Ja: Da l’ se sećaš još kakvoga greha koji ti nebo još nije oprostilo?Ako se sećaš, odmah izmoli Božji oproštaj! Persa: Šta ti je, Boga ti, što se mlatiš! Ja: Izmiri se s Bogom, brzo; ja ću se ukloniti.Ne želim te smaknuti nepripravnu, Bože sačuvaj; tvoju dušu neću ubiti. Persa: Ti veliš da ćeš me ubiti? Ja: Zacelo! Persa: Ah, tada nek mi se smiluje Bog!Velim od sveg srca. Ja: Amin! Persa: Kad tako govoriš, nadam se da ćeš me ostaviti u životu. Ja: Hm! Persa: Pa ipak se bojim, jer si gadan kad se napiješ. Ja: Seti se svojih grehova! Persa: Sagreših samo tebe ljubeći. Ja: Zato ćeš umreti. Persa: Neprirodno je ubijati ljubav.Oh, Bože, zašto grizeš donju usnu? Ja: Budi mirna! Persa: Od srca rado, ali mi reci zbog čega sve to? Ja: Rubac s monoogramom, koji ja toliko cenih i tebi dadoh, ti pokloni Paji pisaru. Persa: Nisam, živa mi majka!Pozovi ga i pitaj. Ja: Draga dušo, ne kuni mi se krivo: kucn’o ti je samrtni čas! Persa: Zar mi je mreti u ovaj mah? Ja: Da, smesta!Zato priznaj samo greh svoj.Ti moraš umreti! Persa: Smiluj mi se tad, Bože! Ja: I ja velim: amin! Persa: Smiluj mi se i ti!Jer te nikad uvredila nisam, nikad ne ljubljah Paju pisara drugom ljubavlju do onom koju sam Bog odobrava; nikad mu ne dadoh zaloge kakve. Ja: Tako mi neba, ja videh svoj rubac u njegovoj ruci.Ja sam video rubac kad se izrknuo u njega. Persa: Ubi me sutra, a ostavi me sad s mirom da spavam. Ja: Ne protivim se! Persa: Samo još po sata. Ja: Delom se samo mogu oprostiti sumnje. Persa: Dopusti mi bar da se pomolim Bogu! Ja: Kasno je! I sad, kao mletački crnac, sunem divljačkom snagom na krevet, dočepam je i počnem je tući kako nije izvukla batine još od rođenja.Kad sam je isprebijao kao mačku, ja pođoh i na vratima se još jednom ustavim da iskažem Jagove reči: „Van kuće vi ste slike, u sobi zvonca, mačke u kujni, svetice u jadanju i prenemaganju; kad vas uvrede, onda ste đavoli, gazdinstvo vam je igračka, a domaćice ste samo u postelji!...Vi ustajete na igru, a ležete u postelju da radite!” I s tim rečima odoh od kuće da nastavim piće, jer me je društvo čekalo. Kad sam sutradan došao, nje nije bilo kod kuće, a nije ni njenih stvari.Odselila se kod Paje pisara! Intrigant zaćuta, jer je završio priču o svojoj jezovitoj tragediji.Posle dužeg ćutanja on ispi čašu i dodade: — Da, život je večna zagonetka, gospodine! Toma je bio pod utiskom velike i klasične tragedije, koju je intrigant tek završio, kad se kafanska vrata otvoriše i uz žagor uđe čitava gomila novih gostiju.To su bili upravitelj, gospođica Lenka, još jedna „naivka”, prvi ljubavnik i još dva građanina koji će platiti ceh.Čim uđoše i spaziše Tomu, oni se počeše gurkati i smejati, a grešni Toma, koji je uz priču intrigantovu malo odahnuo posle teške nevolje, vide opet svu svoju tragediju, te pocrvene i obori glavu. Društvo zauze jedan poveći sto i ona dva građanina odmah naručiše vino i kafe.Razume se da se nije ostalo samo pri gurkanju i smejanju, već uz prvu čašu vina počeše da padaju i vicevi na račun Tomin.Niko ih nije njemu lično upućivao, ali su govorili tako glasno da mu se svaka reč zabadala kao nož u srce. — More da je podojio i uspavao dete, pa je izišao malo u kafanu! — počeo je komičar paljbu. — More neka blagodari Bogu što nisam hteo da uznemiravam publiku, inače bi se on pod mojim šakama još jedanput porodio i to bi porodio — blizance! — dodaje upravitelj. — Ne bi rodio nego bi pobacio! — dodaje upraviteljka. Razume se, da bi se na svaku ovu primedbu zahorio smeh za onim stolom, a grešni bi Toma osetio kako ga podilaze žmarci i učinilo bi mu se kao da ga vode kroz šibu.I sve bi to Toma možda izdržao, da sad i sama gospođica Lenka ne zinu: — Ja ne razumem samo, zašto policija ne obrati pažnju na takve protuve za koje se ne zna ni da li su muško ili žensko? — reče ona. E, to već Toma, koji je pouzdano znao da je muško, nije mogao izdržati.Njemu se pojaviše dve velike suze na očima i reče intrigantu: — Ja idem, ne mogu duže ostati! — Ne, nemojte ići! — odgovori mu odlučno intrigant. — Sedite vi i naručite još pola litra vina, a ja idem časkom u njihovo društvo da im objasnim u čemu je stvar.Vi ste u ovom slučaju bili samo kavaljer prema jednoj dami i, kad bi oni znali kako vaša stvar stoji, ne bi vam se smejali.Uveravam vas da vam se ne bi smejali! Toma ga pogleda blagodarnim pogledom i intrigant se diže te ode onom stolu.Za stolom ga svi radoznalo predusretoše i on uze da šapće i objašnjava nešto.Društvo ga je pažljivo slušalo i Toma poče pun nade da gleda u onaj sto.Za vreme intrigantova kazivanja po gdeko bi se otuda okrenuo i pogledao Tomu, pa je između ostalih to jednom i sama gospođica Lenka učinila.Tomino nadanje poraste još više i poče da mu se vedri duša.Očekivao je da se svi pokaju što su onako postupali prema njemu, što su ga isterali, što su ga ismevali, a gospođica Lenka možda ponovo nasmeje onim osmehom, kojim se u snu smešila na njega.I kad bi se to desilo, Toma bogoslov bi bio ponova srećan i oprostio bi svima, i zaboravio bi sve što mu se toga dana desilo. A to bi možda i bilo, ali se u tome trenutku ponovo otvoriše kafanska vrata i uđe najpre jedan artiljerijski kapetan, a za njim jedan momak iz hotela kod „Zlatnog lafa”.Taj momak, čim opazi Tomu, pokaza ga kapetanu prstom.Kapetan samo što viknu momku: — Zovi mi unutra posilnog! — pa naglo priđe Tominom stolu i dreknu: — Je l’ te vi, magarče jedan, znate li vi da ću vas iseći sabljom kao repu! — Molim!... — učini Toma i poče da dršće kao da igra kakvu staračku rolu. — Kome vi podmećete decu kao kukavica jaje! — dreknu opet kapetan.A tek što izusti, uđe posilni noseći Nedeljka. — Daj to žgepče ovome gospodinu ovde! Posilni predade Nedeljka, a nesrećni Toma primi ga u naručje, ne znajući prosto šta da kaže „i gde očima da pogleda. Za onim stolom zahori se opet ogroman smeh, kome se sad pridruži i kelner i onaj drugi momak od „Zlatnog lafa”.Jedino posilni što se vrlo diskretno smešio, jer nije bio dobio prethodnu dozvolu od kapetana da se sme glasno smejati. Tomu obuze žar te oseti kako mu gore tabani i obrazi i gleda u patos, moleći u sebi Gospoda Boga pravednog, da se taj patos otvori i da ga proguta. Kapetan, onako gnevan, okrete se onome stolu, koji se još glasno smejao i počne mu objašnjavati: — Zamislite nitkova jednog, uvukao se sinoć u moju sobu pa mi metnuo dete u krevet! Glasan smeh se opet zahori.Toma niti je čuo kapetana niti bi, da ga je čuo, pojmio u ovom trenutku da je on u tuđu sobu, a ne u Elzinu uneo Nedeljka.Kapetan nastavi: — Ja došao mrtav umoran sa učenja, pa grunuo u krevet koliki sam dug, kad osetim za leđima nešto mi mrda.Možete misliti kako mi je bilo.Upalim brže sveću, kad — imam šta i videti — žgepče, ovo žgepče!Hu, trista mu muka, što sam napravio larmu po kafani; hteo sam da poubijam i gazdaricu i štumadlu i kuvaricu i uopšte sve što je kadro roditi dete.Čujem posle od gazde, da je sinoć u hotel stigla neka bitanga sa detetom, po svoj prilici sa namerom da ga podbaci kome!I kome je našao?...Meni, meni, čija žena tri put uzastopce rađa bliznake, bliznake gospodo moja!Pa sad dodajte tome da ja u svakoj kafani gde noćim, nađem u krevetu po jedno dete, no... lep bi to broj izašao, vrlo lep broj! Smej se opet zahori, a sad mu se i sam kapetan, pa čak i posilni pridruži.Toma oseti kako se ljulja patos, a stolovi, čaše, stolice i svi posetioci počeše da se okreću u kovitlac.Kapetan pođe pa se na vratima još jednom zadrža i podviknu: — Samo se vi još i dalje šunjajte oko moje sobe, pa ću vam pokazati.Uostalom, ja sam već i policiji prijavio stvar! — I zalupi vrata te ode, a posilni za njim. Tomi se odsekoše noge i ne moga više da se drži na njima, nego klonu na stolicu, a Nedeljka spusti na krilo.Njemu ništa više nije bilo jasno, on ništa više nije razumeo, ništa čuo, ništa video.On nije mogao da pojmi otkud sad Nedeljko na njegovom krilu, kad on zna da ga je ostavio u Elzinoj sobi.Nije mogao da razume otkud se sad u celu ovu stvar upleo jedan artilerijski kapetan.On ni iz daleka nije slutio da je pogrešio sobu i, mesto u Elzinu, da je metnuo Nedeljka u krevet jednoga artilerijskog kapetana, koji će se umoran sa vežbe vratiti. Kad ode kapetan, za susednim stolom otpoče opet razgovor pun pakosti na račun Tomin.Intrigantov je pokušaj sasvim propao i počeše se opet otuda razlegati vicevi kao varnice, paleći grešnoga Tomu i po duši i po licu i po očima.Najglasnije ih je kazivala gospođica Lenka i njene su pakosne reči najdublje zadirale u Tominu dušu. Najzad, kad se malo pribra, on pojmi da bi najbolje bilo udaljiti se iz ovog pakla, ali nemađaše snage da se digne.On pribra poslednje snage svoje i pozva momka te plati trošak, pa uze Nedeljka pod pazuho da pođe, i ako je osećao da će ga ispratiti smeh.Ne mari, to će biti poslednji smeh, više ih nikad neće videti, niti oni njega.I taman da pođe, ali sad, i po treći put, otvoriše se vrata i pojavi se na njima policijski pisar sa jednim žandarmom i uputi se pravo k njemu. Toma opet izgubi svu moć u kolenima, ova se previše i on klonu na stolicu, a hladan znoj mu orosi čelo. — Vi ste, dakle, gospodine, taj čovek s detetom? — reče pisar poznatim zvaničnim tonom. — Ja sam! — odgovori Toma, uveren i sam da je zbilja on taj čovek s detetom koga policija traži. — Pođite, dakle, sa mnom! — dodade pisar odlučno, a Toma pojmi da drugače i ne može biti no da mora poći, i ako se za onim stolom ponova zahori smeh, kome se sad iskreno pridružio i sam intrigant. Kad iziđe na vazduh, Toma se osveži i oseti lakši.Ma da nikad nije imao posla sa policijom, ma da se teško osećao u društvu policijskog pisara, koji je išao kraj njega i žandarma, koji je išao za njim, ipak se osećao bolje no malo čas u kafani pod pljuskom podsmevaka i grdnji. U policiji je prilično dugo trajalo ispitivanje, jer u prvi mah Toma nikako nije mogao da da jasan odgovor, naročito na ova tri pitanja: a) U kojoj nameri vi nosite sobom ovo dete gde god mrdnete, pa čak i noću po kafanama? b) Ako ste vi zaista, kao što izjavljujete, došli da se upišete u glumce, onda šta će vam ovo dete ? i v) Zašto ste vi to dete podmetali jednom artiljeriskom kapetanu u krevet? Jedva najzad uspe Toma da izmoli pisara da ga od početka do kraja sasluša.Pričao mu je počevši od svoga poročnog sna pa do belih piketskih pantalona; čitao mu je pismo upravnikovo, pričao mu je svoje stupanje na pozornicu i sve, sve od reda.Pisar se slatko smejao Tominoj priči, što je ovoga neobično bolelo, jer je bar kod vlasti očekivao saučešće.Kad je završio priču, pisar zazvoni u zvonce i naredi žandarmu da pozove žensku koja je sinoć odsela u sobu broj sedam kod „Zlatnog lafa”. Dok je žandarm išao da to izvrši, pisar zamoli Tomu da mu pojedina mesta svoje tragedije nanovo ispriča i vlast se opet slatko smejala.Naročito se vlasti neobično dopao san Tomin i ona jezovita scena kad mu je Lenka uzviknula: „Magarče jedan, zar se ovde za kulisama čuvaju deca!” Najzad se otvoriše vrata i na njima se pojavi Elza, praćena žandarmom.I, sad nastade jedna zbilja potresna cena, ali ne između nesrećne majke i izgubljenog deteta, kao što to čitaoci očekuju, već između Elze i policijskog pisara.Čim ona prekorači prag, a pisar skoči iznenađen: — Zar si ti to? — dreknu on. — Ja, dabome! — odgovori ona i poleteše jedno drugome u zagrljaj. I sad se ispostavi da je upravo pisar taj prijatelj, koga je Elza izišla iz hotela da traži, i sad se ispostavi da je upravo zbog toga pisara grešni Toma sve noćašnje nedaće i nevolje propatio. — Pa gde si, zaboga, — tražim te celo veče, dva put sam ovde dolazila. — Dežurni sam, pa sam obilazio varoš. I Elza i pisar izviniše se Tomi, a pisar čak pocepa akt saslušanja i sad svi četvoro, pošto je Elza ponela Nedeljka, krenuše u hotel. Elza i pisar sa Nedeljkom uđoše u njenu sobu, pošto rekoše laku noć Tomi, a Toma, prolazeći kraj sobe broj devet, u kojoj je izvesno već tvrdo spavao umorni kapetan, oseti neke žmarce u kičmi i u leđima. Kad uđe u svoju sobu, Toma se obučen prostre po krevetu i prebaci jorgan preko glave. A ujutru, u zoru, kretoše opet poštanska kola, noseći Elzu i Nedeljka put Beograda. Toma bogoslov je svršio svoje, Toma bogoslov je otišao.On sad grešnik pešači — jer je, slušajući intrigantovu tragediju, potrošio sav novac koji je imao — i vraćao se kao zabludeli sin majci bogosloviji, gde će pred rektorom pokajnički pasti na kolena i ipovediti mu svoje patnje i svoje gorko razočaranje u „usko poprište sa prostranim težnjama koje u se sabiraju sav život čovečanski!” I jednoga dana, tamo docnije, kad bude bio pop, kad bude imao svoju parohiju, on će kakve zimske večeri, sedeći uz zagrejanu peć, pričati svojoj popadiji o tome kako je život čovečji večita zagonetka. Elza, sedeći bezbrižno pod arnjevima, nije više ni mislila na Tomu, a nije ni Nedeljko, koji je na Elzinom krilu spavao tako mirne savesti, kao da nije noćas toliko nesreća počinio. U kolima je bio sad jedan nov saputnik.Omalen dežmekast gospodin, žmirkavih očiju, prosedih brkova i neobično brbljiv.On reče Elzi da je đumrukdžija i da putuje u Beograd, jer je čuo da će biti premešten pa da obustavi to.Ne ide mu se, veli, iz mesta gde se već svikao i stekao porodične i prijateljske veze. — Ni država nema računa da nas svaki čas premešta — dodaje đumrukdžija, objašnjavajući Elzi. — Sviknu se trgovci na mene, sviknem se ja na njih; sviknu se šverceri na mene, sviknem se i ja na njih.Znam ja njega, zna on mene; znam ja šta on misli, zna on šta ja mislim.I taman sve udesiš da ti posao ide kao namazan i bez glavobolje, a država tek ’ajde, premeštaj. Ovaj govorljivi saputnik neprestano je razgovarao o svemu i svačemu.A jednog trenutka, kad se Nedeljko nešto malo zaplaka, obrati pažnju i na njega, premeri ga od glave do pete, pa će tek reći: — Ima mu deset kila? Elza se iznenadi što on na kile govori o detetu, i ne znajući da je njegovo đumrukdžijsko oko već izvežbano da svakom paketu odmeri težinu. — Da vam ne smeta što plače? — upita Elza. — A ne, volim ja više neka plače.Ja čak imam jednu iglicu pa kad mi koja žena stigne kao putnik preko granice, s detetom u naručju, a ja bocnem ono dete pa se razdere kao preklano jare. — Ju! — učini Elza i pogleda čudnovato čoveka što bode decu. — A što! — pravda se on. — Volim ja da ono plače nego da plače država! Elzi sad tek ne beše jasno zašto bi država plakala, ako ovaj čovek ne bocne dete iglom; ali joj on odmah i to objasni: — Prošle jedanput tako tri putnice sa decom u naručju.Pregledam im ja stvari, a one sele u ćošak, otkopčale bluze pa doje decu.Svako dete najmanje deset kila.Kad posle, čujem ja, to nisu bila deca, nego svaka prepolovila u pelene po deset kila duvana1 A je l’ ćemo tako, velim ja, e, onda, iglicu.Pa od tog doba, to mi već postao običaj, da bocnem svako dete.Vidim svojim očima, dete je, nije duvan, al’ ne plače.A ja mu priđem, sasvim onako roditeljski, pa mu kobajagi tepam, a brzo ga bocnem.Neću da mi ćuti.Bog mu dao grlo, pa neka plače. A kad se već prešlo na razgovor o deci, saputnik se i ne zadrža na tome predmetu. — Je li vam to prvenče? — pita on Elzu. — Jeste! — veli ona. — Jeste l’ ga bez operacije rodili? Elza se ponovo zgranu ovom čudnovatom pitanju, ali đumrukdžiJa, koji nije uvek čekao odgovore na svoja pitanja, dodade sam: — Moja žena uvek rađa sa operacijom! — i tu stranu reč on izgovori sa nekim ponosom, kao da je operacija neka naročita osobina, koju Bog dodeljuje tek po gdekojoj ženi. Elza ne znade šta bi mu na to mogla kazati, al’ on sam nastavi: — A, čudnovato, ne drže mi se deca.Samo prvo dete, sin.Taj mi je, hvala Bogu, živ i zdrav i lepo je izrastao. I na to mu Elza ništa ne odgovori.Malo zatim on joj upravi pitanje: — Šta je vam muž? — Nisam udata! — odgovori Elza stidljivo. — TaKo: — oteže đumrukdžija. — Pa ko je onda otac detinji? — E, to je tajna! — odgovori mu Elza. — Tajna? — učini on, pa se zamisli, ozbiljno se zamisli, pa će tek posle dužeg vremena i više sam sebi reći: — Čudnovato zaista, skoro svako treće dete je tajna. Elza nije pojmila šta je on time hteo reći, ali, kao i uvek, on je ne ostavi dugo u nedoumici. — Eto, molim vas — nastavi on — to moje dete, o kome sam vam kazao da mi se održalo, i to je jedna tajna.I to nije, da kažeš, obična tajna nego pravi roman. On zastade malo, premišljajući valjda da li da tu tajnu poveri, pa odlučivši se, nastavi: — Ja sam se malo postariji oženio.Imam dobrog prijatelja, komšiju, mlad čovek, a već pet šest godina kako se oženio.Pa on me okupio: ’Ajde, veli, ja ću da te oženim!Nemoj ti, veli, ništa da se mešaš, ja ću da izaberem mladu!I ja se nisam ništa mešao, on našao, on prosio i on me oženio.Bio mi je stari svat, a našao mi, Boga mi, i mladu i lepu ženu, tako jedno dvadeset godina mlađu od mene. I pre smo lepo živeli — nastavlja đumrukdžija — ali sad, otkad smo se oženili, te postali i kao neka svojta, naše su se dve kuće tako saživele, da prosto nismo izbijali jedno drugom iz kuće.Dođem ja pred veče kući iz kancelarije, a moj komšija i stari svat već kod mene.Veli: nije moja domaćica kod kuće, a ja velim gde ću nego u komšije!A tako i ja kod njega. I što je najlepše, tako kad beše druga godina na izmaku, otkako sam se oženio, a mi dobismo zajedno i prinovu.Njegova žena rodi sina, a tri dana zatim i moja rodi sina.To je taj bez operacije, što je i sad živ.Njemu je to bilo treće dete, ali prvo muško, a meni prvo pa muško.I, već, veselju nije bilo kraja.Čas on kod mene, čas ja kod njega, pa samo pijemo u zdravlje naših sinova. Dogovorimo se da ih zajedno i krstimo, pa kako je ista babica bila i kod moje i kod njegove žene, to prve nedelje dođe babica i uze oba deteta, te ’ajd u crkvu, a za njom mi kao ocevi.Njegov sin dobi ime Milosav, a moj Rajko. Tog dana smo se dobro napili i neprestano smo se ljubili i cmakali. Kad, ne prođe ni četiri meseca, a njegovo dete, Milosav, zanemože nešto i prokunja pa umre.Žao njega a žao i mene, dabome. A moj Rajko, zdrav kao tresak i lep i napredan.Ali, nešto, čudnovato poče da mi pada u oči — što više dete raste, sve više poče da liči na starog svata.Na mene ama baš ništa! Ispočetka sam se domišljao da li se to tako meni ne pričinjava samo, ali tako, dođe on predveče kod mene, uzme Rajka, metne ga na krilo pa igra sa njim, a ja gledam, gledam njega, gledam dete i sravnjujem.Isti nos, ista usta, iste obrve, iste oči, pa čak iste i uši.Uzmem koji put dete pa ga prislonim sebi uz obraze i stanem pred ogledalo pa sravnjujem.Ne liči: u mene debele usne kao bubrezi, a u njega tanke, male; u mene prćast nos, a u šega prav i šiljat; u mene tanke obrve kao dve gladne gliste, a u njega pune, pune kao pijavice; u mene žmirave, zelene oči, a u njega otvorene, krupne, crne oči.Ne ličimo jedan na drugog kao da nismo otac i sin. Tu prekide đumrukdžija priču, jer Elza, koja se dosada iz potaje smejala njegovoj nevolji, ne moga više da se uzdrži nego udari u glasan smeh. — Nemojte da se smejete, — primeti on — jer nije to što vi mislite.Videćete, kad vam ispričam celu stvar, da nije to. Elza se uozbilji i đumrukdžija nastavi priču. — I ja sam pomislio ono i ohladilo mi se srce kao lubenica kad se izvadi iz bunara.Išao sam ulicama zabrinut, u kancelariji nisam umeo ništa da radim, uopšte tako sam bio rasejan, da se šverc u to doba počeo naglo da razvija.Više puta noću, tako, ležim u krevetu, pokrijem se jorganom preko glave i sam sa sobom razgovaram.Kažem najpre sebi: ovako je; pa onda sam sebi odgovaram: nije tako!Osećam prosto kako sam se pocepao na dve polovine, a svaka ta polovina opet je jedno ja, pa se ta dva ja prepiru među sobom i svađaju se.Ovako otprilike: Prvo ja: Ne, nikada to ne može biti, on je moj prijatelj, on je moj stari svat. Drugo ja: Može biti, sve može biti na ovome svetu.Prijatelj danas jeste a sutra nije, a stari svat nije rod. Prvo ja: Al’ on me je i oženio! Drugo ja: Pa možda te je zbog sebe i oženio. Prvo ja: Al’ moja žena, zašto bi to činila? Drugo ja: Zato što si mator. Prvo ja: Moja me žena voli! Drugo ja: On je i mlađi i lepši. Prvo ja: On je čestit čovek! Drugo ja: Dešava se to i kod čestitih ljudi! Prvo ja: Ne, ne, ja to ne verujem. Drugo ja: Blago onome ko ne veruje! — Eto, tako se ja noću sam sa sobom svađam, a kad se probudim, spazim Rajka, on — pljunuti stari svat!I što više raste, sve više liči na njega, a sve manje na mene.Primetio već i stari svat, primetila i moja žena da mi nije dobro, da sam neraspoložen, pa me pitaju šta mi je, a ja se lomim da l’ da im kažem! A Rajko već odrastao, već hoda, već trči.I moja žena jedanput, uzela neke moje stare pantalone da ih prekroji za njega, te mu skrojila dugačke, duge do zemlje, kao što ljudi nose.Obukao ih Rajko pa trči da mi se pohvali, kad ja — imam šta videti — mali čovek, mali stari svat.Samo da uzme sveće, da mi stane za leđa pa da me venča.E, tu nisam mogao da izdržim, nego odoh ženi pa joj sve redom i iskreno kažem: — Taka i taka svat, ovo dete potpuno liči na starog svata. — Jeste!Primetila sam i ja to — veli žena pa sam sve čekala, hoćeš li ti koji put povesti razgovor o tome. — E, pa, evo, poveo sam ga! — velim ja ženi. — Da nisi ti, ja bih povela razgovor! — veli ona meni. — Pa dobro, kako ti to tumačiš? — pitam je ja. Moja žena duboko uzdahnu, po čemu sam ja zaključio da je nešto tišti. — Rekla bih ti, ali mi te je žao. Sad me tek dovede u zabunu.Izgleda da će ono „drugo ja” imati pravo, jer evo moja žena gotovo priznaje i žali mene.I ma da sam ja čovek hladne krvi, opet nešto usplamte u meni i zaigra mi u ruci ona igla kojom bockam decu. — Govori, hoću da znam! — grmnuh ja strogo, onako strogo kao pri pregledu kad podviknem: „Otvarajte kufere, hoću da pregledam!” Moja se žena nimalo ne zbuni, nego mi sasvim iskreno odgovori: — Htela sam odavno to da ti kažem, ali sam te štedela, jer sam znala da ti to može naneti bol.Ali kako tvoja sumnja meni nanosi bol, to ja volim da ti podnosiš bol nego ja.I, eto, kazaću ti kako ja tumačim, otkud to može biti da je dete toliko nalik na staroga svata. I tada mi žena poveri jednu veliku tajnu, koja me i dan danas mori.Ona mi reče: — Ja mislim, ništa drugo neće biti, nego je babica, prilikom krštenja, promenila decu. — Kako? — zgranuh se ja. — Ja mislim — nastavi žena — da je ona promenila decu i nama dala starosvatovog sina a njemu našeg. Meni se diže kosa na glavi. — Pa to znači da je naš sin umro? — Razume se! — I da Rajko nije moj sin? — Ja bih se smela zakleti — reče žena — da on nije tvoj sin. Bio sam kao lud, nisam znao šta da mislim i šta da kažem.Jasno mi je bilo kao dan da je tako kao što žena kaže, ali, to znači da moj sin, koga sam voleo kao dva oka u glavi, nije moj sin, i... — Pa dobro — rekoh ženi prestravljeno — to znači, ako bi se stari svat tome dosetio, mogao bi tražiti dete natrag? — I podneti nama račun za sahranu onog drugog deteta. — More, to je najmanje, ali... Nisam umeo više da mislim.Ućutao sam kao zaliven i ćutao sam dugo, dugo, dugo.Najposle, digoh glavu i zapitah ženu: — Pa dobro, šta ti misliš, šta treba raditi? — Ja mislim ništa, — veli žena. — Treba da se praviš kao da je to tvoje dete i ničim da ne pokažeš starosvatu da štogod sumnjaš.Budi prema njemu ljubazan kao i dosada, još ljubazniji nego dosada, a celu stvar ćemo ja i ti čuvati kao tajnu, kao večitu tajnu! I tako sam i radio, poslušao sam doslovce ženin savet.Bio sam raspoložen, bio sam još ljubazniji prema starome svatu, tako da on ništa nije mogao da posumnja.Samo po koji put, kad bi on došao k meni, pa uzeo dete na koleno i počeo bi ga milovati, meni bi palo na pamet i u sebi bih rekao: — Bože moj, on i ne zna možda da miluje svoje rođeno dete. Đumrukdžija ućuta, jer je završio kazivanje o svojoj porodičnoj tajni.Elza, koja je pažljivo slušala njegovu priču i jedva se uzdržavala od smeja, na kraju priče se kobajagi uozbilji te reče: — Odista čudnovata tajna! Ali bar ta priča učini da Elza i ne oseti kad stiže u Beograd, i tek kad opazi onaj niz kuća s jedne i druge strane druma, koji silazi od Torlaka, ona vide da je kraj puta. Još malo pa se kola uspeše na uzvišicu na kojoj leži prestonica. On je tačno znao da pisarska klasa nosi šest hiljada dinara miraza, sekretarska dvanaest, načelnička dvadeset, a ministarski položaj bar pedeset hiljada. (On je, za čudo, bio raspoložen za ovu poslednju sumu, i to kako za sumu tako i za položaj koji istu donosi).Pa ipak, nešto nije znao, i to je, da uz šest hiljada dinara ide samo žena; uz dvanaest hiljada dinara ide žena i jedna svastika koja „ne može od sestre da se odvoji”, a zet je „tako dobar” pa je izvodi u društva; uz dvadeset hiljada pak ide žena i takođe svastika, koja „ne može od sestre da se odvoji” no prema kojoj je zet „tako dobar” pa, sem što je izvodi u društva, još se brine i o njenom vaspitanju; a uz miraz veći od dvadeset hiljada, sem žene i svastike, ide još i tašta koja „ne može da se odvoji od dece”, a prema kojoj je zet „tako pažljiv, tako dobar, da je nosi kao malo vode na dlanu”. On se dakle oženio mirazom, koji mu je doveo u kuću sem žene još i svastiku, koju sem što izvodi u društvo još se brine i o njenu vaspitanju, a to znači, na prvom mestu, kupiti klavir i naći učitelja muzike, pretplatiti se na modni žurnal i držati u pozorištu ložu broj 8 ili 9, tek da je „na sredini”. Gospodin Sima Nedeljković je sve te uslove ispunio.Kupio je klavir, pretplatio se na ložu broj 9 i na modni žurnal, najzad našao i učitelja muzike, ne samo muzički obrazovana nego i muzičke spoljašnjosti.Njegove noge izgledale su prave četvrtine note, glava je bila tako nekako široka a niska, da je ličila odista na celu notu, a telo, struk, usled nekakvog čudnog držanja, ličio je upravo na muzički ključ.Bio je još i čupav, te je iz daleka izgledao, Bože me oprosti, kao da su mu iz glave ponikle same šesnaestine.Ali sem sviju ostalih osobina — na stranu što je važio kao odličan učitelj muzike — imao je i tu, da se kao mače zaljubljuje. Posle trećeg časa učenja, on se zaljubi u svoju učenicu i ta se ljubav obično svršavala ili time, što bi ga izbacili iz kuće, ili time, što učenica nije ništa naučila. Da bi se doskočilo ovoj navici učiteljevoj, roditelji su izmislili kao sredstvo dežuranje.Jednoga časa dežura mama, a drugoga tata, i za vreme tih dežuranja učitelj muzike je skroman kao devojka, niti mu opšte pada na pamet da izjavljuje ljubav. G. Sima Nedeljković, kad se već oženio, kad je već primio miraz, i kad je već uzeo na sebe brigu o vaspitanju svoje svastike, morao se primiti i ovog dežuranja. On je to dežuranje tako savesno vršio, da je čak pratio i radnju učiteljevu na pedalu, koja mu je radnja od svih ostalih bila najsumnjivija.Jednoga takvoga časa, kad je njegov red dežuranja bio, sede on na divan, malo dalje od klavira, kako bi zgodnije mogao da posmatra pedal, a svastika i učitelj sede za klavirom i oduševljeno i sa najvećom vatrom sviraju skale. G. Sima Nedeljković uzeo kobajagi da čita novine i pravi se kao da ništa ne gleda, a preko novina jednako izviruje i pogleda čas u lice učiteljevo, a čas u njegove noge, koje mrdaju na pedalu.Prateći tako stvar okom, on u jedan mah ču uhom nekakav čudan ton, koji nikako nije pripadao dotičnoj skali, i koji upravo nije klavirski ton.Osluhnu još malo bolje i, odista, ču pred vratima, upravo iz avlije, nekakav ton sličan onome koji mačke u mesecu februaru izvode.On za čas zaboravi na svoju savesnost, riskira i mogućnost da učitelj muzike izjavi ljubav njegovoj svastici, i iziđe napolje da vidi šta je. Gospodin Sima se ne vrati ubrzo, a učitelj muzike, osetiv se usamljen sa svojom učenicom, poče već da kvari tonove i šesnaestine, koje mu predstavljaju kosu na glavi, počeše da se kostreše.On uze da se znoji, pretrča burno obema rukama po klavijaturi, i poče kroz fistlu da izjavljuje ljubav. — Gospodine — zbuni se svastika, jer najzad, svaka se svastika mora zbuniti kad joj se tako, iznenadno, izjavi ljubav. Učitelj muzike nastavi i dalje da trči rukama po klavijaturi i da govori o ljubavi, naviknut valjda tako da uz pratnju muzike izjavljuje ljubav, kako bi roditelji iz druge sobe mislili da on drži predavanje. — Gospodine! — zbuni se i po drugi put svastika, kao što je i red da se devojka pri izjavi ljubavi bar dvaput zbuni. I taman učitelj udari u najviše tonove, kako u izjavi tako i na klavijaturi, a vrata se otvoriše i na njima se pojavi gospodin Sima Nedeljković, bled kao vosak. Učitelj muzike odskoči sa okrugle stolice, kao da ga je feder u vis hitnuo i stade pred gospodina Simu, takođe bled kao vosak.Obojica zbunjeni, obojica bledi kao vosak, stojali su tako jedno prema drugom i gledali se dugo.Najzad, gospodin Simi se nešto malo otopi vosak na usnama i on ih odlepi: — Budite tako dobri, gospodine, i pođite sa mnom u moju sobu. Učitelj pojmi da je odsvirao gis u ovoj kući i pođe kao pitom golub za gospodinom Nedeljkovićem.Kad su bili u rečenoj sobi, gospodin Sima vrlo pažljivo zaključa vrata, a učitelja muzike prođe neka tuga kroz leđa i u taj par je sam sebi izgledao kao klavijatura, po kojoj će malo čas gospodin Sima otpočeti da izvodi najfantastičnije tonove. I gospodin Sima poče, ali nekim čudnim glasom, otprilike onim kojim je malo čas učitelj muzike izjavljivao ljubav kroz fistlu. — Gospodine, ja imam sa vama jedan vrlo poverljiv razgovor... — Znam — odgovori učitelj u tremolu — ali... ja sam to iz... poštovanja...Ja bih vas molio da stvar uzmete s druge strane... to jest... kao stvar nevinu. Gospodin Sima ostade i dalje bled kao vosak i nastavi: — Vi mi možete učiniti jednu veliku uslugu.Recite mi iskreno, kakav je vaš rukopis, je li lep? Učitelj muzike ne razumede pitanje, te ga gospodin Sima još jednom ponovi. — Pa lep je inače, potpuno muški rukopis — odgovori grešni učitelj, — ali kako sad dršćem, biće ženski, potpuno ženski rukopis. — Vrlo dobro, vrlo dobro! — odgovori gospodin Sima. — Onda sedite ovde, evo ovde, i pišite, molim vas, što ću vam diktirati. Učitelj sad tek uvide šta hoće gospodin Sima.On bi rad da uzme od njega pismeno priznanje pre no što ga istuče, kako bi imao pismen dokaz u rukama.I učitelj pokuša da izvrda. — Ja ne umem, gospodine, u ovakvom stanju da pišem...Vi ćete pojmiti... ovakvo stanje... — Molim vas, pišite što ću vam diktirati — navaljivaše gospodin Sima i grešni učitelj uze pero. — Nemojte to pero, raskrečeno je. — Ne menja stvar — odgovori učitelj i umoči pero. — Pišite ovo: „Ja sam sirota žena i ovo dete ne mogu da izdržavam zbog sirotinje; stoga ga ostavljam ovde, ne bi li ga dobri ljudi prihvatili i održali”. — Samo to? — upita iznenađeno učitelj. — Da, samo to! — odgovori gospodin Sima. — Dajte mi da vidim kako ste napisali? Učitelju spade nešto s duše, začas ga pređe bledilo, a oči veselo užagriše. — Upravo, ne samo to.Imao bih još nešto da vas molim, ali, razume se, vi mi dajete časnu reč da ćete o tome ćutati. Taman poslednju reč u rečenici da izgovori gospodin Sima, a iz ormana, u kome je njegova biblioteka, nešto užasno zakmeča.Učitelj se zbuni, a gospodin Sima oprezno otvori orman, gde se na jednom redu knjiga bezbrižno baškario Nedeljko. — Pfuj! — učini učitelj, pošto opazi da Nedeljko nije nikakvu pažnju obraćao knjigama, na kojima je ležao. Gospodin Sima se saže da vidi koje su mu knjige oštećene i kad vide da je zasad oštećena samo prva sveska skupljenih spisa Stevana J. Jeftića, sa slikom piščevom, uteši se.Izvuče Nedeljka iz biblioteke i ovako poveri učitelju muzike tajnu: — Vidite, gospodine, ovo je moje dete! — Vaše? — Da... to su znate mladalačke avanture. — Mladalačke?Ali, zaboga, ovome detetu ;nema više nego dva meseca? — Da, dva, i devet pre rođenja, to su jedanaest...Pre jedanaest meseca, znate, ja sam bio mlađi... upravo bio sam neženjen, drugim rečima, ovo je moje dete.Vi vidite valjda i da liči na mene? Učitelj zagleda malo bolje i nađe da dete neobično liči na njega. — Kad sam se rešio da se ženim, ja sam je morao napustiti, nju koja je rodila ovo dete. — Razume se — dodaje učitelj, koji je sad već danuo dušom. — Ali ona hoće da mi se osveti i da razruši moj bračni život i evo šta je radila.Malo pre, kad sam izašao s časa, ja sam našao ovo dete pred vratima sa jednim pismom adresovanim na moju ženu.Ona je nesrećnica znala da ja u ovo doba nisam kod kuće, pa je udesila da moja žena naiđe na dete.Međutim desilo se srećom, da je danas bio moj čas dežurstva, te sam ostao kod kuće... — Srećom! — dodade učitelj. — Čujte, dakle, šta ona piše mojoj ženi: „Poštovana gospođo.Vaš muž je mene upropastio za ceo život i tako je daleko išao, da je čak i dete sa mnom rodio...” — To ne znači baš Bog zna kako daleko ići! — dodade učitelj sad već veseo. — Molim, slušajte samo: „...Ja sam mu javljala i molila ga da mi pošlje pare za izdržavanje deteta, ali on neće ni da čuje.To je poslednja bitanga”. — Ta nije moguće? — upita učitelj iznenađeno. — Jeste, gospodine, tako je napisala.Eto, možete i sami pročitati, ali slušajte samo dalje: „To je poslednja bitanga a ne otac, kad neće ni o svom detetu da se stara.Ja sam sirota devojka... — Pa otkud devojka kad ima dete? — guknu učitelj, ali sad već malo pakosno. — Ne, tu ima pravo, nije se udala — dodade gospodin načelnik vrlo ozbiljno i nastavi čitanje: Ja sam sirota devojka i nemam od čega da izdržavam njegovu decu; stoga ga šaljem vama, gospođo, pa ga vi izdržavajte kad i onako s vama neće imati dece...” — E, to je već uvreda! — dodade učitelj sad već sasvim pakosno. — Tu uvredu joj praštam — reče tiho gospodin načelnik — jer je izvesno u razdraženju pisala.Ali vas nešto molim, gospodine, — nastavi gospodin Sima drugim tonom. — Ovo što sam vam poverio, najveća je tajna moja; ja mislim da ćete je umeti sačuvati. — O, molim, ako imate još koje dete u biblioteci, smete mi slobodno poveriti — dodade brzo učitelj muzike, pomišljajući na svastiku, kojoj će sad slobodno smeti izjavljivati ljubav na časovima, na kojima gospodin Sima dežura. — Ali ja ovim još nisam iscrpeo vaše poverenje, vi mi morate još jednu uslugu učiniti. — Vrlo rado, vrlo rado! — odgovori oduševljeno učitelj muzike. — Mi ćemo, dakle, ovu cedulju, koju ste vi napisali, turiti u haljine, a ovo pismo ćemo pocepati. — Vrlo dobro. — Zatim — nastavlja gospodin načelnik — vi ćete ovo dete uzeti sobom i iznećete ga. — Ja? — Ali, molim vas, slušajte me do kraja; iznećete i spustićete ga, na primer, pred moja vrata. — Ne dalje ? — Bože sačuvaj, pred moja vrata, sa ulice.Toliko mi možete učiniti. — Kako ću sakriti dete; vidite da imam ovaj mali kaputić. — Uzmite moj stari iberciger, on će biti malo širok za vas, ali u toliko bolje.Možete njim sakriti dete koliko dok prođete kroz dvorište da vas ne bi mlađi videli, a čim stupite na ulicu, vi spustite dete.Ja neću, znate, dete ostaviti, brinuću se ja o njemu, ali je samo zgodnije da dete bude na taj način nađeno i to da ga ne nađem ja, već ko drugi.Bolje je, znate, ko drugi! I tako se cela stvar i udesi.Učitelj muzike, koji je sad poverenik gospodin načelnikov, obuče njegov iberciger, pod kojim je mogao metnuti još nekoliko dece, uze pažljivo Nedeljka, da se ne bi iskaljao, i pođe niz stepenice, a gospodin načelnik dahnu dušom. U ovoj glavi, po utvđenom rasporedu materijala piščevog, a i po sporazumu utvrđenom sa g. Nedeljkovićem u prošloj glavi, učitelj muzike nije imao ništa više da učini do da spusti Nedeljka pred vratima, a sam da produži put.I da je on to izvršio, dvadeset osma glava ovog romana bila bi mesto ove, a ova glava ne bi ni postojala, pošto ona nije ni bila u piščevu planu. E, ali pisac nalaže, a slučaj raspolaže.I to da je kakav običan slučaj, pisac bi ga ma kako gledao da izbegne, ne bi li se jedanput već skratile muke i nevolje opštinskoga deteta, koje je, grešno, prošlo već dosta kroz tolike ruke. A evo kakav je bio taj slučaj: Učitelj muzike izišao je sasvim pribran na kapiju, i po planu, koji je on sam, idući kroz dvorište, utvrdio, čim je izašao, pogledao je najpre desno, gde nikog ulicom nije opazio; pogledao je zatim levo i, da s te strane nije nikog opazio, to bi odgovaralo utvrđenom mu planu.Nedeljko bi prosto bio spušten, a učitelj dunuo bilo levo ili desno, jer to ne bi menjalo stvar.Međutim nije bilo tako, jer, kad je pogledao levo, spazio je na deset koračaji pred sobom gospođu Sofiju Jankovićku, tetku gospođice Ane Subotićeve, kojoj je (ovoj poslednjoj) tri meseca držao časove i za to vreme dva i po puta izjavio ljubav, a ona je na to pocrvenela, pokvarila skalu i uopšte tako se zbunila da ga više nije smela u oči pogledati.Kako njena zabuna nije još bio definitivan odgovor, to se on spremi da joj i treći put ponovi izjavu.Prvom prilikom kad su ostali sami, on pretrča triput obema rukama klavijaturu i poče: — Gospođice, moji osećaji koji su vam već poznati, a koji... Taman u tom trenutku, kad je bio na polovini izjave, uđe u sobu Anina tetka, gospođa Sofija Jankovićeva, koja je od smrti svoga muža u društvima važila kao udovica, koje je pak stanje njoj davalo dovoljno razloga da traži utehe.U red ostalih uteha, ona je unela i muziku koju je rado slušala, što je pak doprinelo da se kod nje razvije naročiti ukus prema ljudima od muzike.Takav nekakav ukus osećala je ona i prema našem učitelju muzike, iz čega se kod nje porodila ljubomora prema svojoj sestričini.Kad se uzme u obzir da su sestričine uvek bolje stvari od tetaka; da je devojka uvek nešto bolje no udovica i, najzad, da je mlađe uvek nešto bolje no starije, onda se ne može ni prebaciti gospođi Sofiji da njena ljubomora nije imala razloga, kao što joj se ne može zameriti na navici da stoji kod vrata i prisluškuje kad učitelj muzike drži čas sestričini.Usled te navike svoje, ona je, dakle, i čula početak gornje izjave ljubavi i istu prekinula na polovini.Dabome da je tetka odmah odjurila svojoj sestri, a sestričinoj majci, s, izjavom, da se tako šta više ne može trpeti. I zaista, nije se trpelo.Učitelju muzike otkazani su dalji časovi, što je kod gospođe Sofije razvilo još veći ukus za muzikom. Gospođa Sofija prva uskliknu. — Vi, vi?!Kako iznenađenje?! — i pruži mu graciozno ruku. Učitelj muzike sa tuđim ibercigerom na leđima i sa Nedeljkom pod ibercigerom, nije se, dabome, osećao ni malo u prijatnom položaju, te nije ni mogao ni umeo da pruži graciozno ruku.On je, upravo u tom momentu, osećao kako mu nešto silno bije pod kaputom s leve strane i nije bio na čisto, je li to njegovo ili Nedeljkovo srce.U takvoj zabuni, učitelj nije umeo ni reči reći, do što je pozdravio gospođu Sofiju, razmišljajući ujedno kakav bi razlog našao da pobegne od nje. Ali, pre no što je imao vremena da takav razlog nađe, gospođa Sofija nastavi: — Tako mi je prijatno što smo se sreli!Šta mislite, već dva meseca nisam vas videla, a imala sam tako mnogo sa vama da razgovaram? — Sa mnom? — učini učitelj muzike. — Da, i mnogo i važno i poverljivo — reče ona koketno. — To mi laska, samo što ovoga momenta... — Šta ovoga momenta? — upade ona brzo. — Imam jedan važan... jedan neodložan posao! — Vi?Ta idite, molim vas, koješta.Je li to vaš posao. — Da, moj privatan... uzvrda se učitelj.Upravo nije toliko ni privatan, više je državni posao... to jest, kako se uzme., — Ali ne, ostavite to, ostavite taj posao... — Nemoguće! — ocedi kroz zube učitelj. — Ali — nastavi gospođa Sofija i koketno se nasmeši nagnuv se k njemu — meni za ljubav... — Vama za ljubav?Pa dobro, ali šta želite? — Nemojte ovde stajati, hajdemo ovako Lominom ulicom pa ćemo sići u park ministarstva finansija.Pratite me donde, tamo je tako prijatna hladovina, a nema ni publike, pa možemo mirno razgovarati. Učitelj muzike huknu, obrisa znojne kaplje koje mu se behu nabrale po čelu, pa pođe, pošto uzgred baci pogled na prozore g. Sime Nedeljkovića i spazi g. Simu :na prozoru kako pravi očajničke grimase. Usput se vodio vrlo sladak razgovor, od kojega grešni učitelj jedva ako je koju reč čuo, jer mu beše otežala ruka.Ruka mu beše gotovo utrnula, a od straha beše premro, osećajući da se Nedeljko poče da migolji. Možete misliti još kako mu je bilo kod gospođa Sofija, između ostaloga, reče: — Taj vam iberciger ne stoji dobro. — Znam. — Ali vi nosite nešto? — Da, znam. — Zaboga, zašto ne uzmete nosača? — Nosača? — Ne, nemoguće... ove ne mogu nikome poveriti. — A šta je to? — Koje? — upita učitelj prestravljeno i probi ga hladan znoj po čelu. — Ta, to što nosite pod ibercigerom? — To što nosim... to je upravo... kako da kažem... to je jedan muzički instrumenat. — Instrumenat? — Da! — reče odlučno, jer mu se učini da se vrlo srećno dosetio. — Sad ste ga kupili?! — Da, sad. — Pa valjda ga nosite na probu? — Da, nosim ga na probu... ali, vidite li vi kako je vrućina — dodade brzo učitelj, kao kobajagi se dosetio kako će da obrne razgovor. Međutim, stigli su već blizu parka i seli na klupu, te učitelj odahnu malo, jer će moći da odmori ruku.Ali u tom momentu, i ako je, za čudo, sve dosad ćutao kao zaliven, kveknu Nedeljko pod ibercigerom kao jare.Gospođa Sofija se trže, a nesrećni učitelj zakoluta pogledom na sve strane i zbuni se kao dete uhvaćeno u krađi. — Pa to će biti harmonika? — Da, harmonika — odgovori učitelj potresen do dna duše, pa predosećajući da Nedeljko neće ostati samo na ovoj svojoj prvoj izjavi, smisli u času da pobegne, kao što bi bežao lopov ispred žandarma ili dužnik ispred kreditora.To je bilo drsko i odvažno rešenje, ali on nije imao gde. I, zbilja, upravo u polovini jedne vrlo dugačke fraze, kojom je gospođa Sofija počela da mu izjavljuje ljubav, on pribra svu snagu i volju, te skoči sa klupe i poče bezobzirce bežati, najpre kroz malu kapiju, na Vaznesensku crkvu, te pored Više ženske škole, gde, jedva dišući, uspori malo korake.Ali, dok je on trčao napred, naturi se za njim jedan gospodin vičući: — Stanite! Siromah učitelj, koji je u prvi mah mislio da ima posla sa kakvim ljubomornim udovcem penzionerom, kakvih ima uvek u zasedi u parku Ministarstva finansija, poteče još bržim korakom, ali, kad u goniocu, koji se naglo približivao, poznade Jocu šnajdera, čoveka koji vrlo rđavo kroji odela, ali za to ima jednu vanredno lepo skrojenu svastiku (kojoj je učitelj muzike, uz obećanje da će je uzeti za ženu, izjavio ljubav kao i ona njemu), on zastade i sačeka svog budućeg pašenoga. — Ta čekajte, izgubili ste jednu cedulju! — Cedulju? — upita prestravljeno učitelj muzike. — Da — veli šnajder — evo ovu. — Dajte mi je, dragi g. Jovo. — Kako?Da vam je dam?Dabome da ću vam je dati, ali bi vas najpre molio za jedno objašnjenje, gospodine budući zete! Ove reči „gospodine budući zete” šnajder izgovori odlučno, kao da ih je makazama otfikario.U ostalom, šnajder je imao potpuno prava da se u ovoj prilici drži odlučno.Učitelj muzike je njegovoj svastici još pre sedam meseca obećao da će je uzeti; na taj račun on se s njom vrlo lepo provodio i vrlo često dolazio na večeru kod šnajdera.Šnajder je, razume se, već nekoliko puta tražio od učitelja muzike definitivan odgovor: kad će devojku zaprositi, ali je učitelj na to uvek izbegavao da odgovori.Šnajderu je, dakle, ova prilika dobro došla, jer cedulja, koju je učitelj trčeći izgubio, nije bila nikoja druga do ona, što je bila turena u Nedeljkove pelene, a na kojoj je učitelj svojom rukom napisao: „Ja sam sirota žena i ovo dete ne mogu da izdržavam zbog sirotinje, stoga ga ostavljam ovde, ne bi li ga dobri ljudi prihvatili i održali”. Može se zamisliti u kakvom se položaju učitelj osećao, kad je u šnajderovoj ruci opazio tu fatalnu ceduljicu, sopstvenom rukom, napisanu. — Dakle, šta je ovo? — poče šnajder tonom, kao da govori sa dužnikom koji nije platio zimski kaput od pretprošle zime. — Ceduljica — odgovori učitelj muzike kobajagi mirno. — I vašom rukom napisana? — Nije. — Kako da nije, kad je to onaj isti rukopis kojim mojoj svastici pišete ljubavna pisma. — Pa dobro, — veli učitelj muzike, ne znajući već ni sam šta da kaže. — A čije je to dete koje se u cedulji pominje, i koja je to sirota žena? — Ne znam. — Ali znam ja! — uzviknu šnajder. — I sad mi je jasno zašto vi vrdate sa proševinom moje svastike.Evo vam vaše cedulje i molim vas da mi više nikad u kuću ne dođete.Smatrajte sve za prekinuto! Pri tim rečima, šnajder pruži ceduljicu i udalji se krupnim koracima, kao što bi kakav general posle izrečene pohvale svojoj vojsci. Badava je učitelj muzike, čistim lirskim tenorom, uzviknuo dvaput za njim: „Gospodin Joco, gospodin Joco!” — Šnajder se i ne okrete, već ode ponosito pobedonosnim koracima. Učitelj muzike huknu i steže laktom Nedeljka koji mu svojim intrigama za po sata, evo, već drugu ljubav razori, zatim se, kroz Balkansku ulicu, opet uputi kući g. Sime Nedeljkovića i bez obzira na to, što su ulicom išle dve tri kuvarice, spusti dete pred kapijom, a sam nastavi put ne osvrćući se. Tako se jedva izvrši plan, koji su pisac ovoga romana i g. Sima Nedeljković poverili učitelju muzike. Nedeljko, kao da je i sam bio posvećen u namere g. Nedeljkovićeve, te učini sa svoje strane sve što je mogao da ih potpomogne.Ostavljen učiteljem muzike pred vratima on, koji se čitav sat uzdržavao, udari u takav plač i dernjavu da se to čak na gornjem spratu moralo čuti. G. Sima Nedeljković, koji je pao prosto u očajanje kad je video da učitelj muzike, s detetom pod ibercigerom morade da se pridruži nekoj ženskoj, razmišljao je zabrinuto i pravio raznolike pretpostavke, kao kapetan pristaništa kad mu se sa obale otkine kakva lađa te je bura odnese neznano gde i naveze na široko more.Ali, usred te zabrinutosti, najedared mu se razvedri čelo, jer ču pred vratima svoje kuće njegovu uhu poznatu dernjavu. To je bilo baš u momentu kad je sa gospođom Bosiljkom, svojom mladom ženicom, pio čaj.On ispusti kašičicu, napravi sasvim nevino lice i okrete se svojoj ženi. — Ne čini li se tebi, Bosiljka, kao da odnekud dolazi detinji plač? Gospođa Bosiljka osluhnu, pa ostavi šolju sa čajem i pritrča prozoru, pogleda levo i desno i pljesnu šakama: — Bože moj! — Šta je? — skoči iznenađen g. Sima, a praveći se još jednako nevin kao gugutka. — Ali ’odi, ’odi ovamo da vidiš.Priđi prozoru, pogledaj šta je ono pred našim vratima. Gospodin Sima priđe prozoru i kobajagi se iznenadi. — Nekakav paket? — Ta kakav paket, zar ne vidiš da mrda ručicama i plače? — Zaboga — učini g. Sima još jednako iznenađen — pa otkud dete pred našim vratima? Gospođa Bosiljka zazvoni, a g. Sima naredi momku da ide na ulicu i da donese to što je pred vratima.Malo čas, momak unese Nedeljka koji, kad se vide u sobi, tako se ljupko nasmeši na G. Simu, da ovaj živ pretrnu da ga otkud Nedeljko nije poznao i da gospođa Bosiljka ne primeti kako su on i Nedeljko izmenili poglede. — Gle, kako lepo i odraslo dete! — uzviknu gospođa Bosiljka. Pri tim rečima gospodin Sima ponova zadrhta i živ pretrnu, jer mu pade na pamet da dete jako liči na njega kao oca i da bi gospođa Bosiljka to mogla primetiti. Na njegovu sreću, međutim, gospođa Bosiljka, iako je dobro zagledala dete, nije to primetila.Videv da je i tu opasnost srećno prebrodio, on brzo zavuče ruku u detinje pelenice i nađe onu ceduljicu, koju svojoj, ženici glasno pročita.Pri čitanju ceduljice, njemu naiđoše suze na oči i on se, brišući oči, izvinjavaše svojoj ženi; — Ne možeš verovati, kako sam ja u ovakvim prilikama meka srca.Ja čim spazim tako bačeno dete, a meni naiđu suze na oči. — Verujem ti — odgovori nežno žena. — Znaš šta, draga moja — nastavi g. Sima kao da mu je tog časa palo na pamet — kako bi bilo, kad smo oboje tako meka srca, da uzmemo ovo dete pod svoje?Mi i onako nemamo dece... — E, ali ko zna šta nosi dan a šta noć. — Ono, to je istina, ima svakojakih čuda na svetu; zašto ne bih i ja mogao dobiti dete?Nisam se ni ja valjda bacao na Boga kamenjem, ali... — Gospodin Sima se kod toga „ali” malo zbuni, ne znajući upravo kako da nastavi tako srećno započetu rečenicu — ali... prema stanju stvari, ovakvom kakvo je, mi nemamo od srca poroda. — Ah, kako je Bog po koji put nemilostiv! — uzdahnu gospođa Bosiljka. — I svirep! — dodade gospodin Sima bono, kao da bi hteo reći da je upravo on taj koji ima na Boga da žali. — Dakle, — nastavi gospodin Sima — prema stanju stvari, ovakvom kakvom je, drugim rečima prema faktima, mi momentalno nemamo dece. — Da! — dodade gospođa Bosiljka glasom kojim se izražava saučešće u tuzi. — Nemamo! — potvrdi odlučno gospođa Bosiljka tu tako prostu istinu. — Pa šta misliš kada bi ovo dete, koje nam je sam Bog stavio pred vrata, usvojili i odnegovali? Gospođa Bosiljka, pred ovim tako krupnim predlogom, najpre ozbiljno promisli pa se zatim obrati pitanjem na svog supruga. — Reci mi, najpre, jesi li ti siguran da mi nećemo imati dece? — Ali to pitanje postavi tonom, kojim bi otprilike kreditor uzviknuo u očajanju svome dužniku: „Ama, zar odista vi ne mislite vaš dug isplatiti?!” Gospodin Sima pogleda najpre u Nedeljka, pogledom kojim čovek gleda isplaćenu menicu, sleže ramenima i pozva se opet na stanje stvari ovakvo kakvo je, i na Boga i njegov prst. Kako se gospođa Bosiljka nije mogla mnogo da osloni na Božiji prst, uvide i sama da joj se valja rešavati. — Pa, dobro Simo — reče ona — ali razmislimo o tome ozbiljno i zrelo.Ovo dete treba odnegovati, odgajiti, vaspitati... — Pa jeste! — dodaje gospodin Sima. — A zašto bi se mi mučili, kad možemo usvojiti dete koje je već odnegovano, odgajeno i vaspitano. — Kako to misliš? — Pa tako; zašto ti ne bi, na primer, usvojio moju mlađu sestru?Njoj već ima osamnaest godina, odnegovana je, odgajena i vaspitana. Gospodin Sima se zaprepasti pred ovim predlogom.On je već imao jednu svastiku u kući, onu koja mu je kao miraz pripala, i sad bi, po predlogu ženinom, trebalo da primi i drugu svastiku i još da je usvoji.Napuniti kuću svastikama ne bi značilo ništa drugo, do otvoriti pansionat u kome bi se negovale svastike i to o njegovom trošku. Ta ga misao upravo zastarašila.On je već gledao sebe kao upravnika pansionata; video je u svakoj sobi po jedan klavir, uz svaki klavir po jednog učitelja muzike; video je punu kuću šnajderki, provodadžika, raznosača pisama; video je stolove, kanabeta, minderluke pretrpane notama i modnim žurnalima; video je sve moguće zidove pretrpane anzihst-kartama; video je gdegod se okrenuo fotografije, presovano cveće, lepeze, albume na kojima piše „Poezi”, video je pretrpan svoj sto računima raznih krojačica, fotografa i kolačara i najzad, kao u perspektivi, video je u celoj toj gomili svega i svačega, svoju taštu, svaki dan taštu u kući, kako upućuje decu, a zetu prebacuje što ih ne izvodi dovoljno u društva ili, bar, što ne saziva društva u svoju kuću, te da devojke vide malo sveta. Pred celom tom slikom, koja mu kao studen vihor sunu kroz dušu i senu pred očima, uzdrhta g. Sima Nemeljković i za trenut bi gotov sa odlukom.Mnogo bi se pre on rešio da ide i danju i noću ulicom pa da prosto skuplja svu podbačenu decu, pa makar ih punu kuću sakupio, no što bi napravio u svojoj kući pansionat svastika. Dok drugi srećan svet pravi kolekciju poštanskih karata, anzihts-karata, staroga novca i uopšte tako sitnih stvari, njemu je stalo da se reši da pravi ili kolekciju nađene dece ili kolekciju svastika.I on se radije reši za prvu no za drugu kolekciju.Ali, u istom trenutku, kad je već bio zinuo da kaže to svoje rešenje, pade mu jedna mračna misao na pamet.Ta ga misao šinu po duši i on napravi glupo lice, kao čovek kome je tek danas palo na pamet, da mu je juče bio poslednji rok menici. A evo šta mu je palo na pamet: Ako on bude nađeno dete zadržao u svojoj kući, kao što je u prvi mah, zbog svoga mekog srca, bio predložio ženi, hoće li Elza mirovati?Ne uspevši podbacivanjem deteta, ne uspevši pismom koje je adresovala njegovoj ženi — neće li se ona, kad je dete već u kući, pojaviti jednog dana i reći njegovoj ženi: „Gospođo, to dete nije vaš muž usvojio zato što ima meko srce, već zato što mu je otac!” Pa onda, kad sve to baš i ne bi bilo, nije li Elza majka, nije li ona tako isto roditelj toga deteta kao i on što je; neće li joj jednoga dana prepući materinsko srce te zaželeti da svoje dete vidi i zagrli.I jednog dana, na primer — sve je to g. Sima u perspektivi video — šeta sa gospođom Bosiljkom Kalemegdanom, a pred njima mala totica iz Francestala gura kolica, u kojima guče podsvojče obučeno u beli krep, pokriveno svilenim jorgančetom, u ručicama mu zvečka od panamske slame, a u ustima mu pajac od gume kome je već odgrizao glavu. Međutim, otud stazom, ide u susret Elza sa jednim štajgerom iz vatrogaske čete ili može biti sa bandistom iz sedmog pešadijskog puka i, u tom momentu baš, prepukne joj materinsko srce, cikne, oblije se sva suzama i ščepa dete iz kolica pa ga pritisne na gore pomenuto materinsko srce i, grcajući kroz suze, rekne: — Ah, gospodin Simo, hvala vam; sad tek vidim da ste plemenit čovek i da ste pravi otac detetu koje ste sa mnom rodili! Sve je to g. Sima za minut, za sekund, i čuo i video.Video je čak i kako mu je žena gospođa Bosiljka, pala u nesvest, kako je svastika zvala u pomoć, kako je tašta tamo, nasred Kalemegdana počela da udara zeta amrelom po glavi i, najzad, kako je štajger iz vatrogaske čete ili može biti bandista iz sedmog pešadiskog puka, grunuo Elzu pesnicom u leđa sa uzvikom: „Sad sam ti sazn’o prošlost prljavu, ja te prezirem, kleta nevero!” (Bandisti iz sedmog pešadiskog puka i vatrogasci uvek govore u stihovima kad se što na ljubav odnosi). I kad je sve to čuo, video, zamislio, grešni g. Sima toliko se prestravio, da ga je za trenutak prožela drhtavica, te obori umorno glavu i nasta dugo ćutanje, koje jedva prekide gospođa Bosiljka. — Ti izvesno razmišljaš o mome predlogu? — Da... razmišljam — odgovori gospodin Sima i prevuče rukom preko čela, kao da bi hteo da odagna strašne misli koje se behu pod čelom sabrale. — Pa šta si smislio? — Ništa... šta će nam podsvojče, dovoljni smo mi sami sebi.A, što se ovo dete našlo Božjim promislom pred našom kućom, to će reći da mi treba, kao hrišćani da se pobrinemo, da ono ne ostane na sokaku.Naći ćemo gde ćemo ga i kako ćemo s njim, ali ga nećemo uzimati u svoju kuću.Nalaziš li i ti, Bosiljka, da je tako pametno? — A moju sestru? — Pa, ovaj... mi smo u načelu rešili da ne uzimamo podsvojčiće, je li? — To jest, ti si rešio, al’ ja ne vidim razloga zašto ti ne bi uzeo moju sestru pod svoje? — Ima razloga, kako da nema! — poče uporno da se brani gospodin Sima. — Prvo i prvo, tvoju sestru nismo našli.Druga je to stvar da se svastika nađe na ulici, recimo leži pred vratima povijena, sa ceduljicom u pelenama.Pa posle, drugo i drugo... i tu gospodin Sima zape, jer ni prvi mu razlog nije srećno ispao za rukom, a drugi baš nikako nije mogao ni da nađe. Gospođa Bosiljka mu srdito okrete leđa i naže se na prozor.On ostade kraj Nedeljka i naže se, te mu dade svoje brkove da ih malo čupa, osećajući u duši onu veliku roditebsku radost, koju svaki otac oseća kad mu dete stane čupati brkove.Nedeljko pak, kako to nevino detinje zadovoljstvo nije još u životu osećao, jer mu se dosad nikad nije dala prilika da kome čupa brkove, otpoče taj posao tako varvarski, da su g. Simi pošle suze na oči, bez obzira na to još, što ga je užasno naljutilo kad je opazio da je Nedeljko počeo samo crne dlake iz brkova da mu čupa, a bele tako pažljivo da ostavlja, kao da bi grešnome suprugu, koji je očekivao da se umeša prst Božji pa da mu žena rodi, hteo da učini što veću pakost. Pošto ga je na taj način ubrzo prošla volja za tim roditeljskim zadovoljstvom, on se okrete gospođi Bosiljki pitanjem: — Pa dobro, šta misliš ti, šta da radimo sa ovim detetom? — A zar ja znam! — odgovori gospođa Bosiljka zlovoljno. — Ta nešto ipak treba učiniti, ne možemo se pokazati nehrišćani. — Pa... učini ona — valjada postoji ovde u Beogradu, kakvo društvo za nahodčad? — Društvo za nahodčad?Ne, ne postoji, ali... vidiš, to je divna ideja!Znaš li ti, Bosiljka, da je to divna ideja? — Koja? — Pa ta tvoja ideja, ideja da se obrazuje društvo za nahodčad. — I g. Siglu ozari neko zadovoljstvo zbog te ideje koja ga taj čas osvoji. — Pa otkud je to moja ideja? — nastavi gospođa Bosiljka ravnodušno. — Ideje se tako rađaju, draga moja, sasvim slučajno, uz razgovor, uz reč.I, ja ti dajem reč da ću nastati da se ta ideja i ostvari, i, ako uspem, ja ću naročito istaći da je to tvoja ideja. I zagrejan idejom i onim intimnim razlozima, sa kojih je on istu tako oberučke prihvatio, gospodin Nedeljković pođe krupnim koracima po sobi, zamišljajući ideju već ostvarenu, a Nedeljka kao pitomca broj jedan društva za nahodčad. — Sasvim je to ideja koju treba ostvariti; zašto je ne bi ostvarili! — nastavio je g. Sima da rezonuje glasno i više za se. — Imamo društvo za napuštenu decu, to je drugo; to je već za decu, odraslu decu, decu koja tamo uče zanate.Pa onda, imamo društvo za starice, i to je lepo, vrlo lepo.Ali, zašto ne bi imali i društvo za nahodčad, kad je kod nas već zaveden običaj da se deca svaki čas nalaze po ulicama. Zatim poćuta domišljajući se, pa tek dodade odlučno: — Još sad, u nedelju, zvaću nekoliko uglednih građana na konferenciju i predložiću im da ustanovimo društvo za nahodčad. — A do nedelje? — zapita gospođa Bosiljka. — Do nedelje ću razmišljati o tome.Danas je tek utorak, imamo dosta dana pred sobom. — Znam, znam — reći će gospođa Bosiljka — ali šta će se s detetom dotle?Ne misliš valjda ja da ga čuvam? — Odista! — učini gospodin Sima, kome ovo pitanje ujedanput iskrsnu pred oči kao nov problem. — Odista, šta će se detetom dotle? To ga pitaše neobično zabrinu i pođe ponova krupnim koracima po sobi. — Kad bi se našla kakva sirota žena koja bi dete privremeno primila? — reći će tek gospođa Bosiljka. Gospodin Sima sa ushićenjem pogleda svoju suprugu.On joj se u tome času poče da divi kao ženi koja, istina, u braku sa njim ne rađa decu, ali bar rađa ideje. — Odista, tako je!To ti je srećna ideja!A znam jednu sirotu ženu koja će dete za malu nagradu primiti.Idem, idem odmah to da svršim! I gospodin Sima se diže iz tih stopa i ode od kuće. Ta sirota žena, kojoj se gospodin Sima uputio, sedela je negde u Paliluli, iza starog jevrejskoga groblja.To je davno poznanstvo gospodin Simino, koje je sasvim slučajno postalo još u doba pre poznanstva sa Elzom.Tada je gospodin Sima bio mlađi činovnik i neobično je voleo klasu i bogatu ženidbu.U to doba se bila pročula U Beogradu neka gospa Mara, koja je umela čitati u dlan.Radoznao, hoće li skoro dobiti klasu i kakvoj se ženidbi može u budućnosti nadati, gospodin Sima se raspitivao o toj ženi koja tako lepo čita u dlan i jednoga dana dođe joj u posetu.Tom prilikom, gospa-Mara mu pročita s dlana da je „velika lola” i „da ga ženske rado imaju”.O tome se gospodin Sima odmah i uveri, jer tu, kod gospa Mare, upozna i njenu sestričinu, koja mu, posle izvesnog i propisnog ustezanja, prizna „da ga rado ima”. Gospodin Sima nije ostao pri toj prvoj poseti već bi i docnije, kad god bi poželeo da sazna što sa dlana, odlazio gospa-Mari kod koje je zaticao uvek novu sestričinu. I ma da je sve to dosta davno bilo, gospodin Sima nije prekidao poznanstvo sa gospa Marom.Nije joj odlazio od poznanstva sa Elzom, al’ je se sećao, pozdravljao je češće po prijateljima koji su k njoj i dalje odlazili, a jednom prilikom, kad mu se obratila, učinio joj čak i neku malu uslugu. Posle tolikih godina, gospodin Sima zateče gospa-Maru u istoj kućici i ona mu se vrlo oveseli, misleći da joj se vraća zasićen domaćim životom.Gospodin Sima se neobično prijatno osećao u ovoj sobici, gde ga je sve tako potsećalo na njegovu mladost.I onaj zastirač na stolu i minderlučić u uglu i slika na zidu i krevet, čisto zastrt čipkanim čaršavom, i nova sestričina koja mu se predstavi.Sve, sve to potseti ga na lepe dane prošlosti i zasja mu lice, a razvukoše se usne, kao detetu kad sanja brdo od kolača. Posle utisaka koje su na nj učinile ove uspomene, on se vrati sadašnjosti i stvarnosti i saopšti gospa-Mari zašto je došao.Umoli je da privremeno, najduže mesec dva dana, dok se ne obrazuje društvo za nahodčad, primi jedno siroto dete na čuvanje, zašta će joj lepo platiti. Gospa-Mara se u početku snebivala, veli nema ga gde, pa onda smetalo bi joj dete, pa evo, pa ono. Ali, na navaljivanje gospodin Simino, pristade i pristade čak da joj se iste večeri donese dete. — Je li veliko? — pita gospa Mara. — Nije, al’ zdravo dete! — odgovori gospodin Sima. — Muško? — Jest, muško! — Kako mu je ime? Gospodin Sima se zbuni.Njemu sad tek pade na pamet da o toj okolnosti nije ni vodio računa.Elza na ceduljici nije napisala kako se zove dete. — Ja ne znam da l’ je kršteno? — promuca gospodin Sima nepouzdano. — E, onda, gospodin Simo, — veli gospa Mara — neću nekršteno stvorenje u kući.Ne znam kakve pare da mi date, pa neću nekršteno stvorenje.Krstite ga pa mi ga donesite.Eto, to toliko mogu i to ću vam učiniti. — Pa, dobro, krstićemo ga, ali za to treba vremena. — Kakvog vremena!Odnesite ga sutra na jutrenje pa krstite.Valjda ne mislite da mu pravite nekakve parade! — Pa to jest! — učini gospodin Sima uviđajući i sam da je tako. Pošto je gospa-Mara uporno ostala pri svome hrišćanskom gledištu na stvar, uputi se gospodin Sima kući zabrinut, jer je pred njim sad bio nov problem, krštenje detinje. Kod kuće on zateče Nedeljka na kanabetu, u klavirskoj sobi, i čitavu konferenciju oko njega.Na veliko gospodin-Simino iznenađenje, žene su među sobom govorile o istoj stvari. — Slušaj, Simo, pa mi ne znamo ime ovome detetu? — predusrete ga gospođa Bosiljka. — Kako si na tu ideju došla? — Iznenadi se gospodin Sima, verujući da je to jedna od onih ideja koje njegova žena u nedostatku dece tako lako rađa. Ali se gospodin Sima prevario, jer tu je ideju rodila tašta.Upravo, ona nije rodila nikakvu ideju, no je prosto postavila pitanje: kako se zove dete? — Ti ne znaš, zete, je li kršteno dete? — zapita ona. — Kršteno?To ne znam, u ceduljici ne piše ništa o njegovu imenu. I ako je tu ceduljicu napisao učitelj muzike po diktatu g. Siminom, ipak je g. Sima kazao istinu, jer i u pismu, koje je Elza napisala gospođi Bosiljki, o imenu nije bilo ni reč stoga, što je i Elza zaboravila da zapita svoju mater Julijanu pucerku o toj sitnoj okolnosti.Uostalom, u Elzinom preduzeću i nije bila glavna stvar ime, već samo dete. — Detetu ima valjada šest meseca, vidiš li koliko je.Mora biti da je bilo kršteno! — dodade gospođa Bosiljka. — Može biti, ali to se ne zna.U pismu... to jest u ceduljici, koju je njegova majka napisala, nema ni pomena o imenu. Ta okolnost što je u kući zatekao razgovor o istoj stvari koja je i njega usput brinula, olakšala mu je te je bez naročitih uvoda mogao preći na rešenje samog pitanja. — Ona sirotica, kod koje sam bio — uze reč gospodin Sima — i koja je pristala dete da primi, toliko je čestita i pobožna, da nikako ne pristaje nekršteno stvorenje da primi u kuću.Ona mi predlaže da ga krstimo sutra o jutrenju pa onda da joj ga odnesemo. — A do sutra? — učini gospođa Bosiljka. — Ja ne znam šta ćemo do sutra? — zabrinu se gospodin Sima. — Boga mi, ovde ne može spavati — osta uporna gospođa Bosiljka. — Kad mi Bog već nije kadar dati moje rođeno, neću ni s tuđim detetom da spavam. Gospodin Sima oseti u rečima gospođa Bosiljkinim žaoku koja ga bocnu, ali, gledajući u Nedeljka kao očigledan demanti svima klevetama, on se umiri. — Pa dobro — reći će gospodin Sima posle dužeg razmišljanja — kako bi bilo da zamolimo učitelja muzike da primi dete na spavanje za noćas? — Oh, koješta! — uze svastika u odbranu učitelja muzike. — Prvo, to može mladog čoveka kompromitovati; a drugo, on celu noć radi na kompozicijama, pa zamislite kad mu se usred njegovih fantazija zaplače dete.Ne, to nikako ne ide! — E. pa ja ne znam šta ćemo! — zabrinu se ponova gospodin Sima. — Znaš šta je, zete — upašće u reč tašta — ’ajd, ja ću vam pomoći za jednu noć.Uzeću dete kod mene. Gospodin Simi sinu lice.Prviput sad u životu učini mu se tašta uzvišena i plemenita i on priđe, pa joj iz blagodarnosti poljubi ruku.Ljubeći joj ruku, on je osećao jedno pakosno zadovoljstvo što je igra sudbine tako htela da tašti podmetne u krevet svoje vanbračno dete.Bolje joj se nije mogao osvetiti, jer je gospođa Bosiljka sva svoja pregovaranja o nemanju dece činila samo po nagovoru svoje majke. Kako je prvo i najglavnije pitanje bilo rešeno, pitanje o tome gde će dete ove prve noći zanoćiti, dođe red na drugo pitanje: Ko da kumuje detetu? — Znaš šta? — uskliknu gospođa Bosiljka, kad se postavi to pitanje. — Eto to bi ti mogao da učiniš za ovo dete.To bi bilo i lepo i hrišćanski i sasvim bi trebalo. — Ama šta? — Da se ti, Simo, primiš kumstva i da krstiš ovo dete! — Ja? — učini Sima i pogleda glupo u svoju ženu. — Jest, ti! Gospodin Sima se mal’ ne prevari da da pristanak, jer mu se u prvi mah učini to odista lep gest sa njegove strane.Ali se na jedan mah trže pred mislima koje u tom času na njega navališe.On, rođeni otac, pa da se primi kumstva svome rođenom detetu i Elza, koja je dosad važila samo kao njegova bivša ljubaznica, da mu odsad bude „kuma Elza”.Ne, ne, to nije smeo usvojiti!Pa onda, to bi bio i greh.Njemu se pred očima otvori knjiga i on poče da čita roman.Seti se da je nekada čitao neki takav roman, kako su Turci zarobili jednog dečka pa ovaj, kad se posle dugo godina vratio, uzeo za ženu rođenu sestru, jer se nisu poznavali.Njemu se njegov slučaj učinio sasvim sličan ovome romanu.On, otac, postaje kum svome rođenom detetu. U redu tih misli, pade mu jedna još strašnija na pamet.Elza je možda predviđala da će sutra biti krštenje; poznavajući njegovu plemenitost, možda je predvidela i to da će se on primiti za kuma.Zar ne može ona sutra u crkvi, skrivena za kakvim stubom, očekivati krštenje i sjuriti gospodin Simi nož u srce ili ga možda politi vitriolom?Tako se obično u svima romanima svete izneverene ljubavnice. Pri toj pomisli gospodin Simi se oznoji čelo i on obori pogled, ne znajući šta da odgovori gospođi Bosiljki na učinjeni predlog.Nastala bi bila vrlo mučna situacija, da ne uđe u sobu poznati spasilac mučnih situacija gospodin-Siminih.To je bio učitelj muzike. — Ha! — svanu gospodin Simi kad ga vide. — Eto, gospodin učitelj će biti kum! Učitelj se zbuni, ali svastika, kojoj se ta ideja osobito dopade, pripade mu u pomoć. — Znate, ovo je dete nekršteno pa bi mi svi želeli da vi budete kum. — Jeste! — potvrdi gospodin Sima. Učitelj se opet zbuni i okrete se gospodin-Simi. — Nezgodno je to malo!Ja ne bih želeo da se s vama okumim — reče i pogleda značajno u svastiku. — Kako samnom da se okumite? — dreknu gospodin Sima i pogleda pogledom razjarena lava. — Pa tako, znate — uze da objašnjava učitelj— kumstvo je, znate, srodnička veza, a ja ne bih to želeo. Gospodin Sima ponovo uzdrhta i dođe mu da pruži ruke pa da uvrne učitelja muzike kao violinski ključ. — Pa je li vama poznato da je ovo dete nađeno na ulici, pred vratima? — uze gospodin Sima da izvede učitelja iz zablude. — Jeste! — veli učitelj. — A je li vam poznato da se ovom detetu ne znaju roditelji? — nastavlja gospodin Sima. — Jeste! — odgovara učitelj. — E, pa, s kim ćete se onda oroditi? — To jeste! — učini učitelj muzike, uvidevši da je bio brzoplet. — Ovo je dete, gospodine, prvo nahoče budućega društva za nahodčad.I vi ćete u stvari biti kum toga društva, a ja mislim da je to odista čast biti kum jednoga društva koje će biti sastavljeno iz najuglednijih članova beogradskog društva.Ja mislim čak da vas predložim za stalnog kuma društvenog. — Kako to? — iznenadi se učitelj. — Pa tako, gospodine!Društvu je zadaća da zbira podbačenu decu.Ta deca obično nisu krštena i stoga društvo treba da ima svog stalnog kuma.Zar ne? Svi odobriše da je tako i svi skleptaše učitelja da se primi kumstva. Kako je time bilo rešeno i drugo važno pitanje, te skinuta i druga briga gospodin Simina s dnevnoga reda, pređe razgovor na treće pitanje, koje nije bilo važno kao prva dva, ali koje ipak izazva najviše polemike.To je pitanje imena koje treba dati detetu. — Ja mislim — uze prva reč gospođa Bosiljka, obraćajući se svome suprugu — da mu damo ime Sima, iz počasti prema tebi, što si dete našao, a i što ćeš da ustanoviš to društvo. Na gospodin Simu opet navališe malopređanje misli.Ne biva, nikako ne biva, da i sin i otac nose isto ime.Još ako bi ovo dete, docnije u životu, pošto bi saznalo od majke Elze istoriju svoga rođenja, uzelo i (prezime očevo, onda bi se jednoga dana pojavio Sima Nedeljković, koji bi ovome gospodinu Simi Nedeljkoviću večito smetao.Stoga je mnogo probitačnije ničim, pa čak ni imenom, ne vezati ovo dete.I taman gospodin Sima zinu da odbije taj predlog ali priskoči kćeri u pomoć majka. — Sasvim Simeon, nahod Simeon! — dodade ona. A gospodin Sima i nehotice poče u sebi da šapće narodnu pesmu: i tada se seti cele sadržine te pesme, po kojoj nahod Simeon kad odraste, pronalazi svoju majku, budimsku kraljicu.Istina, gospodin Sima nije budimski kralj, ali se njemu u ovom trenutku učini da je to ime vezano za nahod Simeuna, da mora ma kad tad pronaći svoju majku ili svoga oca.Kako se gospodin Sima takve mogućnosti neobično plašio, to odlučno odbi predlog da se dete nazove njegovim imenom, izvinjavajući se da iz skromnosti ne bi želeo tu počast.I da bi otklonio svaki dalji razgovor o tome imenu, on predloži da se dete krsti imenom Božidar, jer je ono zbilja jedan božji dar. Svastika opet uze odlučno da se protivi tome predlogu, iz prostoga razloga što slovo „B” nije lepo za monogram. — Može dete biti jednoga dana veliki gospodin i imati potrebe da ima džepne marame sa monogramom, a slovo B je tako ružno u monogramu! Svastika sa svoje strane predloži da se detetu da ime Romeo ili Avram, čemu se opet odlučno usprotivi tašta. — Dete je — veli ona — nije kuče da se zove Romeo ili Avram.Pa onda, hrišćansko je dete, zašto mu davati tako nehrišćanska imena! Učitelj muzike sa svoje strane predloži, da se detetu da ime Betoven, dodajući da bi on blagosiljao svoga kuma da mu je to ime dao. Tome se opet usprotivi gospodin Sima. — Kakav Betoven, molim vas! — reče on — To bi mu ime grozno smetalo u životu.Zamislite: državni savetnik Betoven, pa okružni načelnik Betoven, pa recimo i pop da bude; mežete zamisliti kakva bi to komendija bila da se zove pop Betoven.Druga je stvar, kad bi čovek znao da će on biti kockar, jer ti kockari i nose tako neka čudna imena: „Murga”, „Čapa”, „Betoven” i take stvari. Najzad, pošto propade i učiteljev predlog, pojavi se opet tašta sa predlogom da se detetu da ime Nenad, jer se iznenada našlo.Na to svi pristadoše i tako stvar bi uređena. Pa ipak sutradan, kad se učitelj muzike vratio iz crkve, on saopšti gospodin Simi da je detetu dao ime Sima.To je bila odlučna želja gospođa Bosiljkina, koju je na samo učitelju muzike saopštila, hoteći time da oda gospodinu Simi počast koje se ovaj samo iz skromnosti odrekao. I tako opštinsko dete bi po treći put kršteno, valjada i zato što tri put Bog pomaže. Prošlo je tako, posle krštenja, i nedelja i dve dana, što je bio kao neki odmor posle onih bura u duši g. Sime Nedeljkovića.A kad je prošla i treća nedelja, g. Sima poče ponova da razmišlja o onoj ideji, koja ga je toliko razdragala u pretprošloj glavi ovoga romana.Razmišljao je čitavu nedelju dana, te tako prođe mesec dana od dana krštenja, a nakon toga meseca g. Nedeljković bi popuno načisto s tim, da treba pristupiti ostvarenju znamenite ideje, to jest obrazovanju društva za nahodčad. Još nedelju zatim, razmišljao je g. Nedeljković i o načinu na koji bi to postigao i, najzad, našao je da je to vrlo prosta stvar.Ono što je glavno za ostvarenje same ideje t. j. nahotče, već postoji a sad ne treba ništa više do napisati pravila, sabrati ljude, obrazovati odbor i stvar je gotova.Toga radi, čitavu nedelju dana g. Sima Nedeljković je konceptirao i brisao, dopunjavao i popravljao jedno pismo, puno lepih izraza, kojim poziva na konferenciju sve plemenite ljude da se združe u jednu zajednicu, koliko potrebnu toliko i humanu. Ta konferencija viđenih ljudi imala se sastati u „Građanskoj kasini” kroz nedelju dana.Tu celu nedelju upotrebio je g. Sima Nedeljković na spremanje govora, kome je kao moto stavio Hristove reči: „Pustite decu k meni!” Kad dođe dan konferencije, g. Nedeljković praćen učiteljem muzike, koji je takođe bio jako zauzet za ostvarenje ove ideje, krene u „Građansku kasinu”, tačno u 10 časova pre podne, kada je konferencija i zakazana.Tu zateče još dva tri gospodina od poznatih i nestrpljivo očekivaše da i drugi dođu.Badava se pri svakom šušnju osvrtao i gledao na vrata, badava je učitelj muzike dva tri put čak na ulicu slazio te gledao levo i desno, ide li kogod, ne dođe niko.Šta je mogao g. Nedeljković, nego da konferenciju odloži za nedelju dana docnije. Tako, od krštenja Simeonovog pa do sastanka konferencije, prođoše puna dva meseca i nakon toga sastade se najzad konferencija. Sem jednog ili dvojice, došli su svi, na konferenciju pozvani.Došao je gospodin arhimandrit Grigorije, koji pri ulasku u salu stište ruku g. Simi sa izjavom: „Hvala vam što ste ovu hrišćansku misao pregli da izvedete.I ja sam, dok sam bio mlađi, vrlo često razmišljao i upravo brinuo se, šta bi se moglo za nahodčad učiniti, no sam napustio tu misao otkako sam ostario.Hvala vam i čestitam vam!” — To je ideja moje žene — dodade g. Nedeljković skromno, zahvaljujući se prečasnom na čestitci. Došao je zatim i g. Stanoje Lekić, profesor matematike, koji je poznat po tome što voli u svaki odbor da uđe.On je odbornik književnog društva, društva za ulepšavanje Vračara, (inače sedi u Paliluli), kola jahača, građanske kasine, pevačkog društva, a pokušao da se kandiduje i za odbornika ženskog društva i jedino zbog svoga pola nije uspeo. Došao je i g. Srećko Ostojić, načelnik okružni u penziji, koji odmah izjavi da se on u tim stvarima t.j. u nahodčadima, ne razume kimalo, ali g. Sima mu objasni da je on upravo za to pozvan što ima svastiku babicu. Došao je i g. Sava Janković, čovek koji se stalno nudi i prima za blagajnika svakog udruženja, jer smatra da se od članskih uloga daje vrlo lepo živeti; pa onda g. Paja Stanojević, čovek vrlo pametan, za koga se kaže da je svoje imanje ostavio na dobrotvorne celji, dok njegova komšinica, gospođa Marija tvrdi da je prepisao sve na svoju ženu. Došao je i g. Rajica Radosavljević, koji je, iako se nikad u životu nije ženio, imao ipak jako razvijene roditeljske osećaje. Došao je i g. Toma Petrović, trgovac, koji se preko „Srpskih novina” odrekao svojih sinova i koji je pri dolasku stegao takođe ruku g. Simi Nedeljkoviću i dodao: „Ja se vrlo rado primam i usvajam tu plemenitu ideju, jer mi smo zbilja pozvani da se staramo o tuđoj a napuštenoj deci!” Došao je i g. Aksentije Ristić, čovek koji toliko voli decu da drži uvek po dve usvojenice u kući i to usvojenice između šesnaest i osamnaest godina i troši na njih kao da su mu rođena deca„ a sve za spomen i dušu svoje pokojne žene. Došlo je još vrlo mnogo uglednih ljudi i manje više svi su odmah izjavili da se slažu sa samom idejom, a g. Sima opet svakom je izjavio da je to ideja njegove žene. Najzad, kad su već svi bili na okupu, g. Sima čuknu u zvonce i poče svoj govor, koji je cele prve nedelje pisao a cele druge nedelje popravljao. Učitelj muzike, koji je taj govor na pamet znao, prekinuo je g. Simu uzvicima: Tako je, tako je! U drugoj polovini govora, g. Sima je naročito ocrtao „jedan slučaj koji se njemu desio”.On je našao pred svojim vratima jedno dete lepo, zdravo, rumeno, i kad je to dete tako lepo, zdravo, rumeno, zašto da u njemu propadne jedan ugledni građanin.Međutim, ako se to dete preda opštini, i ova ga preda kakvoj ženi, šta će od njega biti?Neće dobiti nikakvo vaspitanje i, prema tome, neće biti nikakav građanin.Međutim, s dana na dan sve je veća oskudica u građanima tako, da bi i sama država trebala donekle da se zabrine.Stoga je on — g. Sima — mišljenja, da bi mi svi trebali da se udružimo, te da prihvatimo ovo dete koje se našlo pred njegovim vratima na prvom mestu, a zatim i svako drugo dete koje bi se našlo bilo pred njegovim vratima ili ma gde inače.Svoj lepi govor završio je g. Sima ovim rečima: — Na to nas pozivaju naši čovečanski osećaji, na to nas pozivaju naši roditeljski osećaji, na to nas upravo upućuje naš veliki učitelj, bogočovek i velikomučenik, ovim znamenitim rečima: „Pustite decu k meni!” Učitelj muzike prvi, a za njim i ceo ostali zbor kliknu: „Tako je, živeo!” Zatim je uzeo reč prečasni g. arhimandrit Grigorije i govorio je o deci sa crkvenog gledišta.Uglavnome, on je svojim govorom hteo da izvede misao, kako deca imaju prava na ljubav svojih roditelja, a kako ima i takve dece, kojima smo svi roditelji, te ova imaju pravo na ljubav nas sviju. Ustao je zatim profesor matematike te je vrlo lepo i naučno dokazivao kako postaju deca, što je g. Sima Nedeljković sa najvećom pažnjom slušao. Profesor je zatim potpuno stručnjački dokazao da su u braku, redovnom braku, obično dve matematičke količine poznate, a to su otac i majka; te prema tome lako je iz dveju poznatih izvući treću nepoznatu količinu t.j. dete.Ali ima u životu matematičkih formula, gde je samo jedna količina poznata i to je upravo formula, kod koje se kao rezultat dobija — nahodče.To je dakle slučaj, kojim se današnja konferencija bavi.Kako ta nahodčad ipak pretstavljaju izvesnu cifru u životu našega društva, to je on mišljenja da o toj cifri valja voditi računa. G. Sava Janković, onaj što se rado natura za blagajnika društvima, tražio je takođe reč i predlagao, je, ako će da se osnuje udruženje, da bude bar što veći članski ulog. G. Sima mu je objasnio da još o tome nije reč i da se konferencija zasad bavi samo teorijskom stranom pitanja. Najzad, posle još nekolikih govora, bi usvojeno u načelu da se osnuje društvo za naohdčad.Da bi se moglo pristupiti osnivanju društva, izabran je jedan uži odbor od petorice, kome je stavljeno u zadatak da nabavi sa strane pravila o sličnim društvima, da ih prouči, a zatim, da se opet sazove ovakva konferencija, te da na njoj uži odbor podnese referat. Tako se lepo i sa uspehom svrši ta konferencija i g. Sima ode veseo kući, da saopšti gospođi Bosiljki kako će se njena ideja ostvariti i da je još jedanput uveri kako je to divna ideja. Da je pisac ovoga romana profesor, on bi izvesno ovu glavu ovako počeo: Žene se dele na žene sa svetlom prošlošću i na žene sa tamnom prošlošću. (U stvari, pravilnije bi bilo: na žene sa tamnom prošlošću i na žene sa tamnom budućnošću). Žene sa svetlom prošlošću dele se na nekoliko klasa, kao na: žene sa potpuno svetlom, polusvetlom, slabo osvetljenom prošlošću itd.Žene sa tamnom prošlošću dele se na žene sa mrljicom, mrljom i mrljetinom iz prošlosti. Gospa-Mara, koju sad već, hteli ne hteli, moramo malo izbliže da poznamo, spada u ove druge, i svakojako u najmrljaviju klasu.U najranije svoje doba, u doba dakle kad je svaka ženska lepa, ona je živela sasvim povučeno i malo se je javljala svetu, ali se, u naknadu za to, svet javljao kod nje.Ona se sad malo seća te svoje najranije prošlosti, i kao jedino, ali vrlo tamno sećanje, ostala joj je uspomena da su joj se u to doba tri kišobrana razbila o glavu i leđa.A svaki od tih kišobrana razbila je po jedna udata žena. Malo docnije, počeli su je često premeštati iz varoši u varoš, i ako nije bila u državnoj službi.Taman se skrasi nekoliko meseca u jednome mestu, a njoj policijska vlast saopšti da je, po službenoj potrebi, premeštena.U to doba valjada usled naglih promena klime i vode, njoj se počeše da dešavaju maleri, zbog kojih je češće morala da proširuje haljinu oko pasa.Tom se prilikom izvežbala u jednome novome zanatu, koji je zatim počela i da primenjuje, te joj je lepe prihode donosio. I ma da je ta njena nova veština u stvari olakšavala svet, policija ipak nađe tu nekakvu zakačku, a ta je zakačka odvede na sud1 Iz suda je otišla u kazneni zavod, gde je provela punih pet godina.U kaznenom zavodu se Mara pokazala vrlo pristojna i poslušna, tako pokajnički poslušna da je upraviteljici ženskog odeljenja priznala sve načine na koje olakšava svet, a upraviteljica je htela to pošto poto saznati, da bi znala koliko je kriva ova nesrećnica a koje i stoga što je računovođa zavodski bio mlad čovek. Tu, u zavodu, Mara izuči bacanje karata i čitanje s dlana i, kada se posle vrlo dugog odsustva vrati u Beograd htede da se oda tom zanatu.Ali je uvidela odmah da to neće moći sa uspehom obavljati, jer kod tog posla nije toliko glavno znati odista pogađati, bilo s dlana bilo na kartama, koliko pročuti se.Valjalo je dakle prvo to postići i toga radi Mara odluči da stupi u službu u dve tri otmene beogradske kuće, jer otmene su dame te koje najbrže raznose glas o dobroj vračari. Rešena da tim putem steče reputaciju, Mara stupi u službu u jednu otmenu kuću i, posle deset petnaest dana, pošto prouči sve prilike u kući, ona baci karte svojoj gospođi i — pogodi doslovce.Reče joj: „Vi se nesrećno osećate u braku, vi ste rođeni za nešto više, a sudbina vas je vezala za vašeg muža koji vas nije dostojan.Za vama uzdiše jedan mlad gospodin!” Gospođa se divila Marinoj veštini, i već na prvome žuru te nedelje govorila je o tome: — Vi ne možete verovati, gospođe — rekla je sakupljenim otmenim damama — kako ta žena pogađa.Kazala mi je istinu od reči do reči! Zatim je Mara stupila kod druge otmene gospođe u službu i nakon malo dana i njoj je bacila karte i — doslovce joj pogodila.Rekla joj je: „Vi imate među ženama mnogo neprijatelja, jer vama zavide zbog lepote, ali zato je muški spol zaluđen za vama”. I ova se gospođa divila Marijinoj veštini i već na prvome žuru te nedelje govorila je ostalim sakupljenim, otmenim damama: — To je čudo, kažem vam, čudo od žene.Tako vam ta ume na kartama kazati kao da prosto zna šta se u čijem životu dešava. Zatim je Mara stupila i kod treće otmene gospođe u službu i nakon malo dana i njoj je razmetala karte i — i doslovce joj pogodila.Kazala joj: „Vi se u kući, pored vašeg muža, prazno provodite, a na vas misli i dan i noć jedan mlad gospodin, koji se zbog vas tužno provodi.Glas... mali put.... krevet.Neka udovica htela bi da ga preotme, ali on je s mislima jednako kraj vas! I ova se gospođa divila Marinoj veštini i, već na prvome žuru te nedelje, kazivala je prijateljicama: — To nije obična žena, to je prosto prorok božji.Znate, tako vam pogađa misli i osećaje, kao da čita iz knjige! I ove tri otmene gospe bile su joj sasvim dovoljne; one su učinile više no što bi oglasi u dvadeset dnevnih listova mogli učiniti za Marinu reputaciju. Kad je već bila obezbeđena reputacijom, otkazala je službu gospođama i uzela zaseban kvartir, da bi počela radnju pod sopstvenom firmom.Od toga doba ona se i prozvala gospa-Marom. Posao je pošao neobično dobro, jer su je posećivale i gospođe i gospoda iz najboljih beogradskih krugova, ali, jednom svojom pogreškom ona načini duži zastoj u poslu te gotovo upropasti svoj teško stečeni renome. Još dok je bila u prve otmene gospođe, u službi, poznala se sa kočijašem gospođinim, koji joj se naročito dopadao kad bi obukao bele rukavice i metnuo cilinder na glavu.To poznanstvo nije se ni docnije prekidalo, a završilo se time što je Mara, na navaljivanje kočijaševo, pristala da se venčaju.Ali, jedan od uslova mladoženje-kočijaša bio je taj, da se Mara ostavi bacanja karata svetu.Ona je pristala na taj uslov i tako je napustila posao. Nekoliko godina povučenosti učinilo je da je svet Maru sasvim zaboravio, u toliko pre što su se već pojavile druge, nove i znamenite vračare.A to nekoliko godina bračnoga života Marinoga nisu ujedno i najsvetlije strane njenoga života. Ispočetka je išlo sve lepo, kao što uopšte u svakome braku ispočetka ide lepo.Istina je on, po svojoj kočijaškoj navici, pogdekad i zatezao dizgine, ali je Mara umela da podesi korak, te su opet lepo teglili i bračna se kola nisu mnogo truckala. Docnije, kao što u svakome braku to biva, nije išlo baš tako lepo.Kočijaš-suprug počeo je da pije i to onako kočijaški.On je i ranije to, u izvesnoj meri činio, ali samo toliko koliko je trebalo da se „podmažu kola”, kako se on izražavao kad god bi istresao pola litre rakije.Ali, naiđe neka ljuta zima, bar tako se on pravda, i on oseti potrebu da svoju dozu za „podmazivanje kola” udvostruči.To mu, međutim, ostade navika i kad naiđoše topli dani i, najzad, svrši time što ga gospođa, kod koje je bio u službi, otpusti zbog pijanstva. Sad se, razume se, njegovim navikama pridruži i očajanje, i on zagazi u piće i glavom i nogama.Niti je legao niti se budio trezan, a, da bi mogao piti, iznosio je stvar po stvar iz kuće i prodavao.On je sad već gonio Maru da se opet oda bacanju karata, ne bi li bilo ma od kud prihoda njemu za piće, ali to više nije išlo, teško je bilo ponovo steći reputaciju koju je već jedanput napustila. Razume se, da se gospa Mara grdno zabrinula, šta će i kako će.Pokušavala je da ga leči: savetovala je komšika neka, te mu kuvala neku travu od koje ogadi piće.Ali, što je više pio tu travu, sve mu se više pila rakija, tako da je najzad dotle doterao, da po punu nedelju dana nije umeo da izgovori reč od dva sloga. Najzad se Mara, opet po sapetu komšika, diže jednome znamenitome lekaru, za kojega se znalo da je u svoje vreme umeo dobro da popije, ali je zatim postao očajan propovednik antialkoholizma, tvrdeći da je nekada pio da bi studirao dejstvo alkohola.Kad mu Mara izloži celu stvar, lekar se zamisli i zadobova prstima po stolu. — Ta mi bolest, gospođo, nije nepoznata iz moje dugogodišnje prakse — reče doktor. — Pa ima li pomoći, gospodine doktore? — pita Mara zabrinuto. — Pije li on svaki dan? — pita doktor. — I danju i noću! — odgovara Mara. — A ume li da se napije onako kao svinja? — pita dalje doktor. — Ta kakva svinja; svinja bar, i kad je pijana, grokće, a on, kad se opije, nikakav glas više od sebe ne daje.Leži kao stvar! — Vrlo dobro, vrlo dobro! — trlja doktor ruke ushićeno. Mari sinu lice nadom, misleći doktor će joj sad reći lek, ali je on poli kao hladnom vodom. — Njemu nema leka, gospođo, ali od njega opet može biti neke fajde. — Ama kakve fajde od pijana čoveka? — Vidite, gospođo, ja svake nedelje držim popularna predavanja protivu alkohola.Pa meni bi, znate, dobro došao jedan takav, kao što je vaš muž, i ja bih vam rado plaćao kiriju za njega, samo razume se, ako bi mi vi mogli garantovati da prilikom predavanja biti pijan kao svinja. — To vam mogu garantovati, ali... — Platiću vam deset dinara od predavanja. Gospa Mara brzo izračuna u sebi, koliko bi to mesečno prihoda iznelo ako bi dala muža pod kiriju i kako vide da je to prilična suma, pristade i pruži ruku doktoru.Tako je gospa Mara provodila dalje dane izdavajući muža pod kiriju, a on je otad, svake nedelje, ležao pod stolom, za kojim je doktor držao predavanje, pružajući stalno prst na njega. To je išlo tako nekoliko meseca, dok jedne noći nije gospa Marin prihod nađen na ulici mrtav.Bez obzira na to što se ni za kakvo javno predavanje nije tom prilikom spremao, kočijaš nije se napio kao svinja, već kao dve svinje.I, vraćajući se kući, presvisnuo na ulici. Doktor i Mara su osetili taj gubitak; Mara stoga što joj se umanjio jedan prihod, a doktor zato što mu se umanjio broj slušalaca. Udovici bez prihoda nije ostalo ništa drugo, već da se svrati starome svome poslu: bacanju karata i čitanju u dlan.Kako joj je sad teško bilo da se ponova vraća u službu, te da putem otmenih gospođa pribavi sebi reklamu, ona dođe na srećnu ideju, da kao reklamu drži uvek po jednu sestričinu.Ta sestričina nije joj služila kao pomoćnica pri bacanju karata, već više onako kao ukras kuće.Onako otprilike, kao što šuster ili berberin drži kanarinku u radnji.Kanarinka niti ume brijati, niti krpiti cipele, ali visi nad vratima i, kad mušterija prođe, ona zapeva, i obrati prolazniku pažnju na radnju.E, tu dužnost kanarinke imala je i sestričina gospa Marina. I, da vidite, to nije bio rđav način obraćanja pažnje na radnju, jer počeše, naročito starija gospoda, da posećuju gospa Maru, a ona im je uvek umela da pročita sa dlana da su obešenjaci i velike lole i da ih ženske rado imaju. To je jednoga dana i gospodin Simi pročitala sa dlana i otad njihovo poznanstvo. Eto, u tu kuću, tamo negde u Paliluli, iza starog jevrejskog groblja, doneše posle krštenja maloga Simu. Jednoga jutra dođe gospa Mari jedna komšika, koju su svi zvali prija Stana, a koja je poznata i po tome, što je znala mnoge školske lekcije na pamet.Ona je godinama držala đake na stanu, i kako su svi uvek učili glasno, ostale su i njoj u pameti razne definicije, deklinacije, i svakojaki citati.Šta više, kada bi se svađala sa kojom od svojih suseda, pa već iscrpla sav rečnik, kojim je tako bogata ta jezična oblast iza staroga jevrejskoga groblja, ona bi tek, u najvećoj žestini, podviknula: — Kvouskve tandem, Katilina, abutere paciencia nostra!Kvem ad finem sese tua jaktabit audacia!Imo vero in senatum venit! I posle ovih reči, obično bi dolazilo do tuče, jer bi dotičnu protivnicu takva latinska rečenica razdražila mnogo više, no da joj je Stana, na srpskom jeziku, opsovala oca ili mater, misleći da je ova grdi mađarski, na kome se jeziku, po uverenju kompetentnih, mogu vrlo ružne reči kazati. Dakle, ta komšika Stana dođe jedno jutro u gospa Mare i, pošto je uvoda radi, pripita o svemu i svačemu, pređe na stvar zbog koje je došla: — Ama u tebe, komšika, ima nekakvo dete? — Pa ima! — odgovara gospa Mara. — Je l’ ti ga opština dala na čuvanje? — Nije! — veli gospa Mara. — Nekakvo društvo za nađenu decu, pa dali mi ga privremeno, dok ne urede to društvo. — A ja kao došla — veli prija-Stana — da te zamolim da mi pozajmiš to dete za sutra pre podne. — Kako da ti pozajmim dete? — Iznenadi se gospa-Mara. — Samo do podne da mi ga daš! — A što će ti dete, po Bogu sestro? — pita radoznalo gospa-Mara. — Pa ono znaš da ti kažem.Ne volim, znaš, da se raščuje po komšiluku, al’ tebi mogu reći.Idem sutra u opštinu da tražim sirotinjsku pomoć, pa bolje je da imam dete na ruci.One koje imaju decu i pre dođu na red i više pomoći dobiju. — A zato ti? — učini gospa-Mara i ujedanput joj pade na pamet njen pokojni muž koga je izdavala pod kiriju, i bogme, lep prihod vukla od njega.Pa, ko zna, da nije odnekud božja volja, kad joj oduzeo muža, da joj da ovo dete, na kome bi mogla možda opet po gde što zarađivati. Posle kratkog razmišljanja o tome, gospa-Mara se okrete komšiki: — Pa mogu, mogu ti dati dete, komšika, samo znaš, kako je, ne biva besplatno, da mi platiš kiriju. — Pa da ti platim — veli prija-Stana — ako je baš do toga.Evo da ti dam dinar za jedno pre podne. — Iju, komšika! — zgranu se kobajagi gospa Mara. — Gde si ti videla ovoliko dete za dinar?Ima mu bar petnaest kila. — Ama, slušaj, gospa-Maro — udari sad u pogodbu prija-Stana — ja ne kupujem dete da mi ga meriš na kilo.Dajem ti dinar kirije, a to je baš dosta.Ne vredi više, Boga mi! — E, ’ajde, rodi ga, pa ćeš da vidiš šta te košta.A ovako imaš gotovo dete, samo što plaćaš kiriju za njega. — Pa dobro — odluči se prija-Stana — ’ajde da ti dam dinar i po za jedno pre podne al’ da mi svake subote daješ dete! Tako i ugodiše, te prija-Stana već sutradan dođe po dete.Tako Sima, u svojim najranijim godinama, kad su druga deca samo od štete svojim roditeljima, poče da privređuje.Svake subote bi dolazila prija-Stana i odnosila dete u opštinu a na podne bi isplaćivala pogođenu kiriju. Razume se da cela stvar nije mogla dugo da ostane tajna u komšiluku.Ali to, što je otkrivena tajna prija-Stanina, nije ni malo omelo Simu u njegovom privređivanju, već naprotiv to mu je još bila reklama. Tako, ne prođoše ni dve subote otikako je Sima počeo da zarađuje, a dođe gospa-Mari jednoga dana neka tetka-Roska.Ta tetka-Roska, ma da nije komšika, već sedi u jednoj udaljenoj uličici iza Novog groblja, ipak je poznata svima i svakome na daleko i po celome tome kraju?Niko kao ona nije znao da pravi tako dobru boju za kosu, a znala je i da leči ujed od besna psa, prišt, crveni vetar; znala je da loncem digne pupak ako je spao i još mnoge veštine i lekarije.No nije tetka-Roska samo po tome bila poznata, već i po jednom osobitom nasleđu svoga muža.Pokojnik je bio muzikant i u tome braku Roska je naučila da svira u hornu.Svirala je kao pravi muzikant i pesme i igre i razne marševe i razne vojničke znake, kao: povečerje, juriš, zbor i mnoge druge. Žene su joj se divile, a deca su je obožavala zbog toga.Koliko puta bi joj rekle komšike: — Čudo se, Roska, ne rešiš da ideš u vojne bandiste. — Išla bi’ — veli Roska — kad bi znala da bi me primili za narednika, ali za redova ne bi’. — Pa šta znaš, možda bi ti dali za narednika kad bi čuli kako lepo sviraš? — Ta dali bi mi, znam ja da bi mi dali, ali ja bi’ tražila da mi se priznadu i godine službe, pa to ne znam bi li pristali? — A koje godine službe? — Pa koje im volja, ili one što sam ih provela sa pokojnikom u braku, ili ove što provodim kao udovica.Koje im volja, meni je svejedno! Tetka-Roska nije svirala za novac, niti je smatrala to kao kakav zanat, već za svoje uživanje.Iznese tako pred veče šamlicu pod dud u avliju, pa dune u hornu: „Sunce jarko ne sijaš jednako!” — a sva deca iz komšiluka se obese na plot.Po koji put, kad se nakupe žene ili devojke, pa se razvesele, hoće da im zasvira i kolo, a kad se žene u avliji zavade, ona iznese svoju trubu pa s praga dune: „Juriš” i zbilja oduševi sve, te se dohvate za kike i tuku se uz pratnju muzike. No ona ovu svoju trubu ume i drugače da upotrebi.Tako je tu skoro jednom opštinskom izvršitelju, koji joj je hteo popisati stvari, razbila glavu trubom.Kako je u svakoj uređenoj državi zabranjeno vlasti razbijati glavu, to je, razume se, izvršitelj podneo sudu tužbu potkrepljenu lekarskim uverenjem.A kako je stvar postala vrlo ozbiljna, Roska je morala uzeti advokata, jer joj je predstojalo bar nekoliko meseca zatvora. To je bilo u oči samog dana suđenja, kada je Roska došla u gospa-Mare. — Sutra imam suđenje — veli — pa sam došla gospa-Maro, da mi daš to tvoje dete koliko samo do podne. — Ju, a šta će ti? — iznenadi se gospa-Mara. — Treba mi.Znaš, drugo je kad ideš na suđenje i poneseš dete u naručju.Onda se sudije sažale, sažali se i sam tužilac i njegov advokat, sažali se i onaj momak pred sudskom kancelarijom, sažali se i sama publika.I onda, znaš, to mora da dovede u zabunu; jer ako mene osude na zatvor, šta će s detetom.Pa to znaš, došla sam da mi daš to dete. — Ne mogu — odgovara gospa-Mara — sutra mi je zauzeto. — Kako zauzeto? — Pa ima da ide u opštinu.Svake subote mora da ide u opštinu. — Ama što ti je, ženo, — iščuđava se Roska — pa sutra je petak! — Je l petak, Boga ti?...Jes’ bome, gde sam se ja dela! — Pa možeš li mi dati dete za sutra? — Ono mogu, nije da ne mogu, samo, znaš kako je, ja od toga živim. — Pa da ti platim, ne mislim badava.Samo, nemoj da zaceniš.Šta mi tražiš za dete sutra do podne? — Ne umem da ti kažem! — uze se snebivati gospa-Mara. — Kad čovek zrelo razmisli, ovo će dete tebi na sudu više da pomogne nego li i sam advokat.E, pa, eto, proceni sama, prema tome šta ćeš platiti advokatu. — Idi, ženo, s milim Bogom, gde bi ti dete metala na ravnu nogu sa advokatom.Nego da ti dam tri dinara do sutra u podne.Prija Stana ti plaća dinar i po, a ja evo tri. — Istina je — brani se gospa-Mara. — Stana mi plaća dinar i po, ali mi je ona stalna mušterija, svake subote.A ti sutra, pa nikad više.Drugo je to kad bi ti svake nedelje razbila glavu po kome trubom, onda bi ti dala jevtinije. Najzad posle dužeg cenkanja, pogodiše se za pet dinara na dan i mali Sima pođe u prvostepeni sud na suđenje.Advokat tetka-Roskin sa neobičnim ushićenjem dočeka svoju klijentkinju, kad joj spazi dete u naručju, jer je inače muku mučio ne mogući da nađe argumente kojima bi je pred sudom branio. Ovako: „Nesrećna majka” ...Ako zakon ima prava da osudi mater, nema pravo dete”, „i vi ste, gospodo sudije roditelji” itd. sve su to dovoljni motivi, ako ne za Roskinu nevinost, a ono za advokatov govor. I odista, taj je govor tako sjajan bio, da se i sam državni tužilac, koji je po svojoj profesiji pozvan da ima tvrdo srce, zaplakao pred sudom i oprostio tuženoj.Tako je Sima spasao na sudu tetka-Rosku i ova, čim je vratila dete, položila je pošteno taksu od pet dinara, a zatim otišla kući, dočepala hornu i odsvirala: „Ala umem, ala znam!” Ali, jednoga dana, dođe gospa-Mari mlada i lepo obučena dama.To nije gospa-Maru mnogo iznenadilo, jer su joj dolazile pogdekad i gospođe, radi bacanja karata i gledanja u dlan, ma da je ona više sa gospodom radila. Ova mlada gospođa, čim sede, poče otvoren razgovor. — Čujem, gospođo, vi imate jedno dete koje izdajete pod kiriju? — Ju! — zgranu se gospa-Mara i čisto se preplaši. — Ko vam je mogao reći. — Ama, slušajte — uze da je umiruje mlada gospa — nisam ja valjda došla od strane policije pa da se plašite od mene.Došla sam što i meni tako jedno dete treba pa bih vam pošteno platila kiriju. — Ja ne dajem dete pod kiriju — dalje se brani gospa-Mara — ali bih volela da znam zašta vama treba? — Pa, evo, kazaću vam iskreno! — uze reč mlada gospođa. — Ja imam, znate muža šušumigu.Nalepio me Bog za njega pa ga kroz ceo život vučem.On je praktikant, ali ne može ni na jednom mestu da se skrasi više od šest meseca.Taman počne lepo da ide u kancelariju, taman lepo udesimo život u kući, a njega isteraju iz službe.I to sve zbog nekih sitnica.Evo sad, molim vas, bio je praktikant u kvartu, pa imao da izda uverenje nekome zbog suđenja na sudu i on u tome uverenju izostavio reč „ne”, te na osnovu toga bude ot-otpušten iz službe.I sad za jedno „ne” samo, za dva prokleta slova, otpušten iz službe.Pa je li to pravda, molim vas?I što je najgore, znate, to je što meni zadaje glavobolju, jer ja mu uvek izrađujem službu. — Vi? — učini gospa Mara. — Pa jes’ ja — nastavi praktikantovica. — Kazala sam vam, on je šušumiga, pa ne ume.On ume samo da izgubi službu, a ja imam muke da mu je izradim.Pa, znate, kad je ministar još mlad čovek, to nekako još ide.Ili ako nije ministar, a ono bar načelnik ministarstva kad je mlad čovek.Al’ sad se desilo pa i ministar i načelnik matori ljudi.Ja ne mogu da razumem kakav je to red: jedna mlada država pa tako matori ministri.To samo kod nas može da bude! — To je istina! — veli gospa-Mara — al’ ja opet ne razumem šta će vad dete? — Kako ne razumete? — čudi se praktikantovica. — Da je ministar mlađi, ja bi sama išla k njemu.Ne bi morala ni da se zaplačem, dosta je da se nasmešim i moj bi šušumiga dobio službu.Al’ ovako, ovaj je ministar star, kažu da je imao decu pa je pogubio.E, pa, poneću dete u naručja, zaplakaću se, on će se sažaliti i moj će šušumiga dobiti službu. — Pa jes’, to može! — učini gospa-Mara — samo, kako ću ja vama da dam dete kad vas i ne poznajem. — Ju, Bože moj! — iznenadi se praktikantovica. — Što, valjda se bojite da vam ga ne vratim.Pa ne tražim vam ja na poslugu libade, ili srebrne kaščice, ili amrel, pa da vam ne vratim.Da je meni bilo do dece, mogla bi ih imati kakvih hoćete fela, a sad još da uzimam tuđe dete. — Pa znam, al’ opet...! — vrti sumnjivo glavom gospa-Mara. — Najposle, ako se bojite, daću vam revers, daću onome mome šušumigi pa će mi napisati revers sasvim po zakonu. — Dobro, to pristajem, ali...Koliko mislite da mi platite? — Pa da vam dam pet dinara. — Taman! — učini gospa Mara. — Ovo dete će vašem mužu da izradi službu, a vi za to samo pet dinara. Najposle pogodiše se za deset dinara s tim, da praktikantovica unapred plati kad dođe za dete i da donese revers. Sutradan dođe praktikantovica malo sirotnije obučena (radi sažaljenja gospodin ministrovog), položi deset dinara i revers koji je glasio: Na jedno muško dete uzeto na poslugu od gospođe Mare Zdravković, ovdašnje, sa obavezom da ga u ispravnom stanju vrati. Odobravam postupak svoje žene Jeremija Terzić biv. praktikant Kako je bilo sve u redu, to krete Sima na audijenciju ministru, gde je odista uspeo i onaj šušumiga dobio službu. Tako se Simina slava postepeno širila.Najpre je počeo rad u neposrednom komšiluku, pa onda dalje, pa sve dalje, dok jednoga dana ne dođe do gospa-Mare jedan čovek čudna izgleda.Prljav i neizbrijan, u somotskom kaputu i čudno živih očiju.On objasni gospa-Mari da je veštak koji zna da guta vatru, vino da pretvara u vodu i vodu u vino i svakojaka druga čuda da čini.Kad se gospa-Mara zaprepasti i neverice ga pogleda, on izvadi iz džepa jedan srebrn dvodinarac, stavi joj ga na dlan, reče nekakvu reč i dvodinarac ujedanput nestade. Gospa-Mara se zaprepasti toj veštini nepoznatog čoveka i bolje mu legitimacije nije trebalo.Kad je na taj način stekao poverenje njeno, on joj objasni i ko je i zašto je došao. — Ja sam Ilija Božić, prvi srpski veštak.Gutam vatru, pretvaram vino u vodu, lajem kao pas, maučem kao mačka — i on nastavi da ređa sve svoje veštine, a kad to završi on reče da je sutra Markov-dan, veliki crkveni praznik kod crkve Svetog Marka, i da je on sagradio naročitu šatru gde će se producirati, ali mu je potrebno jedno dete, za jednu sasvim novu tačku programa. — A šta bi vi radili s njim? — upita radoznalo i prestravljeno gospa-Mara, bojeći se da ovaj volšebnik ne pretvori Simu u jare ili tako nešto. — Detetu neće ništa biti.Imam jednu novu senzacionu tačku, u kojoj ja iz jajeta izležem dete.Eto samo zato mi treba.Platiću vam deset dinara za dan kirije i dobićete jednu besplatnu ulaznicu. — Znam, al’ da mi date revers na dete! — reče gospa Mara, koja je sad već naučila na taj novi red da ne daje dete bez reversa, te, pošto veštak i na to pristade, utvrdiše pogodbu. Markov-dan je veliki beogradski praznik.Toga se dana uortači hram Gospodnji Svetoga Marka sa panoramdžijama, cirkuždžijama, burekdžijama, bozadžijama, kesarošima i sviračima i naprave takav džumbus na Taš-Majdanu, da je to prosto jedna milina videti i čuti.Drugi hramovi beogradski proslavljaju mnogo tiše i skromnije svoju crkvenu slavu, ali ovaj hram, valjda zato što je čuvar groblja, kuće mira i tišine, smatra da treba jedanput godišnje i mrtvaci da se provesele, i napravi takvu dževu po groblju da mrtvaci, ako se baš i ne dignu da zaigraju u kolu, a oni se bar prevrnu ili pomere u grobu, a to je dovoljno uspeha od strane crkve. Ta crkvena slava počinje vrlo lepo i svečano.Najpre u ranu zoru, odmah iza Kraljevoga dvorca, pripucaju tako strahovito prangije, da izgleda kao da bar deset austrijskih monitora bombarduju varoš.Građani prestonički skaču bunovno iz postelja i jure neobučeni na ulicu, da vide ne nailazi li već neprijateljska vojska; nije li možda eksplodirala barutana na Topčiderskom Brdu, ili, nisu li se u dvoru, mesto jednoga, rodila dva prestolonaslednika. Rani prolaznici, mlekadžije, bozadžije i noćne patroldžije, koje se vraćaju u kasarnu na spavanje, objašnjavaju preplašenim građanima da je danas Markov-dan i da sveta crkva skromno objavljuje svoju slavu, te se građani, umireni, vraćaju u postelju, da nastave prekinuti san. Zatim, uz pucnjavu prangija, sveštenici odsluže službu božju, što je sasvim zgodno, jer ako Gospod Bog ne bude čuo glas njihove molitve, metke iz prangija mora čuti.Posle službe božje nastaje narodno veselje: stanu škripati ćemaneta pod šatrama, stanu cikati trube panoramdžijske, pištati vergle ringišpilske, gruvati bubnjevi cirkuždžijski, a uz sve to skladno pristaje dreka bozadžijska, pesma ciganska, zapevka prosjačka i kuknjava onih, kojima su već odsekli kese.I tako se napravi jedna gužva, džumbus, dreka i larma, upravo kao što i priliči hramu gospodnjem. Svetina gamiže i povija se, učestvuje u larmi i nadvikuje se.Kolo se vije kraj grobova, iza raznih spomenika šetaju se mladi, usamljuju se i šapuću ljubavne reči.Tako, iza crnoga mramornog spomenika nekog državnog savetnika koji je, prema zapisu na kamenu, bio „predan služitelj knjazu i otadžbini, primeran otac i veran suprug”, eno ih, onaj brkati činovnik Uprave fondova i ona mala udovica sa crvenim žiponom pod crnom udovičkom suknjom.U ostalom, zašto i ne bi spomenik, podignut na grobu jednog „vernog supruga”, poslužio za zaklon iza kojega će se skriti ljubav jedne udovice? Pa onda, eno jednoga narednika i kuvarice gospodin-ministrove, seli su na grob žandarmerijskog kapetana i glasno se kikoću, dok ne dosade grešnome kapetanu te drekne iz groba: Na raport, naredniče!” Pa eno ga onaj praktikant, naslonio se na spomenik pokojnoga popa Milije i govori jednoj devojčici skaradne reči, tako da bi pop Miloje i živ morao pocrveneti, a kamo li neće mrtav.Tamo opet, daleko iza crkve, među grobovima zaraslim u travuljinu, dvoje mladih iz Palilule, sede na grobu profesora Stamenkovića i govore o ljubavi jezikom, zbog kojeg pokojni profesor u grobu čupa poslednje ostatke kose iz svoje lubanje.Jer valja znati da je pokojnik onaj poznati profesor srpskoga jezika, koji je za života, i kad je na najnezgodnijem mestu našao zgužvano parče novina pre no što bi ga upotrebio, najpre koregirao i ispravljao sve greške gramatičke.I onda, možete misliti kako je njemu u grobu sad slušati izjave ljubavi na palilulskom narečju. — Sutra da me čekaš na kapiju, — veli mladi palilulac. — Hoću, ali da te ne vidim više sa Micu! — odgovara mlada palilulka. A profesor se trese u grobu i prevrće se i busa u grudi. I dok tako mladi parovi, nadahnuti blagodarnošću prema materi crkvi, koja im daje prilike da, usamljeni među grobovima, gramatički ili negramatički izjavljuju ljubav, dotle se ostala, nezaljubljena publika, tiska oko lecederskih šatra, kafana, panorama i cirkusa, gde pažljivo sluša pozive i objašnjenja onih nesrećnika sa dugačkom kapom, namazanih obraza brašnom i nabreklih vratnih žila od dernjave. Pred cirkusom, koji nosi naziv „Prvi srpski cirkus” gruva u bubanj Stevica, bivši parakuvar u kafani „Srbija”, koji služi sad za dinar i po dnevno kao klovn, čija se klovnovska šala sastoji u tome, što mu svi od reda u cirkusu odvaljuju šamare, tako da ga, prema nadnici, ne košta jedan šamar skuplje od pet para čaršijskih.Nabreklih žila i promukla glasa, Stevica poziva svet da za groš vidi najvećeg svetskog veštaka Radojicu Simonovića, poznatog u svih pet delova sveta pod imenom „Gumalastika-čovek”, koji je na velikoj svetskoj utakmici odneo prvu nagradu.Svet ulazi u cirkus i gleda tamo gumalastiku-čoveka, koji se previja levo i desno, zavlači glavu među kolena, prebacuje nogu preko vrata i odvali uzgred po nekoliko šamara Stevici parakuvaru. Pred panoramom, poznati Pera telal, koji je metnuo na glavu beli cilinder, valjda da bi ličio na stranca, dere se iz sveg grla: „Izvolite, gospodo, da vidite što ćete retko kad u životu imati prilike da vidite.Zemljotres u Mesini, najstrašniji događaj ovoga veka.Varoš bogata i napredna leži sva u ruševinama.U daljini se vidi vezuv „Etna” kako još bljuje vatru.Slika je tako dobro izrađena da se golim okom može da vidi, kako se i još sad trese zemlja.Sem toga, imate da vidite najveći pronalazak prošloga veka: vodopad Nijagaru.To je upravo padajuće more; šesnaest Dunava i četrdeset i tri Save da naprave jedno akcionarsko društvo, pa ne mogu dati toliko vode.Zatim, braćo i sestre, imate videti smrt Napoleonovu, iz koje se lepo i jasno vidi kako i najsilnij čovek na svetu mora umreti.Kraj samrtničke postelje pokojnikove se nalazi Sveta Jelena, zaštitnica Napoleonova!” Eto, tako saziva svet Pera telal i svet gomilama ulazi u šatru, gleda kroz okrugla stakla na šarena platna, i vraća se zadovoljan što je video vezuv „Etnu”, Svetu Jelenu kraj postelje Napoleonove i veliki pronalazak Nijagaru. Pred trećom šatrom, jedan dugajlija svira u vatrogasnu trubu, i kad uspe da obrati pažnju na sebe, poziva publiku da vidi pauk devojku.„Čudo prirode, devojačka glava, a telo i noge od pauka.Ovaj čudnovati stvor uhvaćen je u prašumama paragvajskim i sa teškom mukom pripitomljen!” Ulazi svet i to čudo da vidi, ali se vraća razočaran, jer ih većina pozna glavu Mice ajnlegerke, a jedan bandista je čak i uzviknuo iz publike: „Mico... tvoj! znao sam da si zmija, a sad pa pauk izađe!” Našto mu je pauk-devojka odgovorila: „Marš, svinjo bandiska!” Ali, najviše se publika tiskala ispred jedne šatre koje nosi ponosni naslov: „Prvi srpski veštak Ilija Božić!” To je stari vašarski eskamoter, koji je sve veštine na svetu izučio, izuzimajući veštinu da govori srpski.Mi smo ga već sreli u prošloj glavi ovoga romana. Posetioci, koji izlaze iz njegove šatre, pričaju o jednoj novoj tački njegova programa, koju na dosadanjim vašarima nije izvodio, a koja je pravo čudo od veštine.On uzme jednu malu širu korpu, po njenome dnu položi, mesto slame, puno onih telegrafskih pantličica od hartije; zatim uzme jedno jaje koje da prethodno publici da ga pregleda, te da se uveri da to nije nikakav švindl; pa onda položi ono jaje na hartiju i sam lično sedne preko jajeta u korpu.Čim on sedne, počne da svira vergl, da bi publici prekratio vreme dok se jaje ne izvede.Uz muziku, razume se, i on iz korpe dobacuje publici razne viceve, zbog kojih mlade žene obaraju poglede a mladi ljudi oduševljeno aplaudiraju.Najzad, vergl ujedanput stane, Ilija objavljuje da je proces gotov, ustaje s korpe, diže ovu na sto, zavlači ruku u nju i otud, iz telegrafskih pantljika, iznosi golo, a Boga mi, dosta odraslo dete.Da bi svakako naopako tumačenje odbio, Ilija odmah sam objavljuje da je to dete zato tako krupno što je on kao muško sedeo na pologu; da je ženska osoba bila nasađena, dete bi bilo sitnije.I samom veštinom i ovim „vicem” publika se oduševljava i aplauzu nema kraja. Ta senzaciona tačka programa, o kojoj se po celom vašaru govori, odvodi silnu publiku u Božićevu šatru i tako Sima, u novoj svojoj ulozi, privređuje Iliji Božiću silan novac. Razume se, da ovakva senzacija izaziva i raznolike komentare u sakupljenoj publici. — Pa dobro, a kad bi on metnuo tuce jaja, bi li izlegao dvanaestoro dece? — pita palilulac banaćanin jednog prodavca limunade. — Pa može, dabome, kad može jedno, može i dvanaest! — odgovara sa uverenjem prodavac limunade. — Svaki sat po dvanaest? — Pa kad može svaki sat po jedno, može svaki sat i po dvanaest. — Pa jes’ — veli banaćanin — a to bi, ako bi ceo dan ležao na jajima, mogao po sto i pedeset dece na dan da izvede? — Pa jest, tako će da izađe, ako mu ostaviš noću da spava i da se odmara! — Pa koliko bi onda mogao da izleže za godinu dana? Uzeše obojica da računaju, ali nikako da izađu na kraj.Čas im izađe 14.000 na godinu, a čas 400.000 hiljada.Najzad im priđe žandarm sa linije, koji bi češće ovde svratio na čašu limunade, te on poteže hartiju iz džepa i poče pisanim ciframa računati.Znojio se i on dugo, mučio se, pisao i brisao, pa je najzad izračunao da bi Ilija Božić mogao za godinu dana da rodi 50.000 dece. — Ih! — učini banaćanin. — A baš da mu skinemo i Uskrs i Božić i još koji veliki praznik, nek se čovek odmara, pa opet može da izvede 45.000 dece godišnje, a to je taman jedna divizija — veli žandarm. — Ala bi mi mogli imati silnu vojsku! — oduševljava se banaćanin. — Boga mi, njega bi trebalo da otkupi Ministarstvo vojno — razmišlja žandarm. — Ama koga?... pita prodavac limunade. — Pa ovoga Iliju Božića!Baš ću da razgovaram o tome sa podnarednikom. — Jok, ne mora njega da otkupi Ministarstvo, nego neka mu dobro plati pa neka nauči naše toj veštini! — veli prodavac limunade. — Gotovo, tako je bolje — rezonira žandarm — pa neka naši generali nauče tu veštinu, i lepo neka se donese zakon da je svaki general dužan da leži godinu dana na jajima dok ne izleže sebi diviziju. Dok ova grupa u tom smislu i dalje razmišlja, dotle žene, skupljene oko lecederske šatre, govoreći o istoj stvari, ne mogu da se izmire s tim, kako to Ilija Božić izleže uvek samo muško dete a nikako i žensko. — Može i žensko, može, pitao sam ga — dobacuje im čiča, prodavac lecederskih kolača. — Kako može? — pitaju radoznale žene. — Legne na ćureće jaje i onda se izleže žensko! — dobacuje im čiča. I tako se širom celog vašara vodi živ razgovor o ovoj senzaciji i slava Simena sve više raste.I ta bi slava u nedogled otišla, da je Sima nije sam jednim gestom pokvario. Na ime, kako je ceo dan bio golišav, njemu je morao nazepsti stomak.I, kad je bila najsvečanija predstava, oko četiri časa po podne, koju je pohodilo i samo sveštenstvo Svetoga Marka, Sima je počeo da se dere i plače pre nego što je veštak i seo u korpu.Razume se, vergl je počeo naglo da svira ne bi li ugušio Simin plač, al’ se on tako krvnički dernjao, kao da je verovatno hteo pred sveštenstvom crkve Svetoga Marka da pokvari predstavu. No to još ne bi bilo sve zlo, da Sima nije otišao korak dalje.Ilija Božić je skratio vreme svog ležanja na jajetu, samo da bi zabašurio plač deteta koje se još nije ni izleglo i, kad je popeo korpu na sto, sa uzvikom: „I tako, gospodo, vi ćete se sad uveriti da se dete iz jajeta izleglo!” on je, po dosadanjem običaju, zavukao obe ruke u korpu i iz telegrafskih hartija izneo Simu.Samo, ovom prilikom, njegove su ruke izgledale kao da ih je umočio u žumance, a Simini izvesni delovi tela bili su namazani istom bojom. — Razbilo se jaje! — viknuše neki iz publike udarivši u smej. I sva bi publika primila to objašnjenje da ne poče da je davi naročiti smrad, zbog kojega i sam proslavljeni veštak zapuši nos. Razume se da poče publika najpre da gunđa, zatim da psuje i najzad se po celom vašaru rasprostre glas o ordinarnom švindlu veštakovom. Tako, lakomislenošću Siminom, propade ta senzacionalna tačka u programu prvog srpskog veštaka i on vrati dete gospa-Mari sa uzvikom: — Evo vam ga, nije za posao, to je jedno skroz nedisciplinovano dete! Ipak je Sima zaradio kiriju za taj dan, a to je glavno. Za to vreme dok je Sima, izdavan pod kiriju, išao od ruke do ruke, nije nimalo zastao rad na osnivanju „Društva za nahočad”, već se naprotiv stvar razvijala svojim normalnim tokom. Kao što je čitaocima poznato, prema zaključku prve konferencije, izabran je jedan odbor petorice, kome je stavljeno u zadatak da nabavi sa strane pravila sličnih udruženja i da ih prouči, te da sazove širu konferenciju kojoj bi o tome svome radu referisao. Sad je, dakle, sve bilo na odboru petorice, koji se tražio, a nikako da se sastane.Pogreška je možda bila u tome, što se taj odbor petorice nije konstituisao, te da se zna ko je predsednik, pa on i da sazove sednicu.Ali ovako, očekujući jedno na drugo, prođoše bome i dva i tri meseca.Najzad se, na jedvite jade, sastade odbor petorice, i na sednici koja nije dugo trajala, bi rešeno da svako od njih piše kome, te da dobavi pravila sličnih društava. E, dabome da je sad trebalo čekati odgovore, našto je takođe prošlo još četiri meseca, ali najzad sastade se opet odbor petorice, te izabra iz svoje sredine dvojicu koji će celu stvar proučiti.Ta su dvojica proučavala stvar jedno dva tri meseca i dva tri puta sazivali odbor petorice, koji se, nakon mesec dana zivkanja i tražakanja, jedva sastade.Stvar je bila proučavana u dve tri sednice, koje su se svakog meseca jedva po jedanput mogle sastati, te najzad u poslednjoj sednici reše petorica, da se opet sazove konferencija. Dabome, dok se konferencija sazvala, prošlo je još mesec dana i, dabome, kako je na prvu zakazanu sednicu došlo svega dvoje ili troje, to je posle mesec dana sazvana ponovo sednica. Stvar je izgledala da je već privedena kraju, jer na ovom sastanku konferencije imala su da se, na osnovu referata petorice, izrade pravila i izabere odbor i tada bi društvo bilo osnovano.Ali, ustade neko i reče, kako nalazi da je uopšte mali krug građana sazvan, da je ova ideja tako velika, tako prostrana, te da interesuje i najširi krug građanstva i zato je on da se ova konferencija odloži i da se za idući sastanak pozove što širi broj građana. Predlog bi usvojen, a g. Simi povereno da zakaže iduću konferenciju i da na istu pozove što širi krug građanstva. Posle dva meseca jedva se sastade čitav šematizam u sali „Građanske kasine”, ali sad ustade onaj isti predlagač sa prošle konferencije i reče, kako je konferencija njega rđavo razumela i g. Sima, sazivajući širok krug građanstva, izveo je samo upola njegovu misao, odnosno njegov predlog.On je bio zato i pri tom i sad ostaje, da bi u ovo društvo, pa dakle i na konferenciju, trebalo pozvati i ženskinje.Pojam „roditeljska ljubav”, koji je osnova ovome društvu, ne može se zamisliti bez majke.On utoliko pre ište da se njegov predlog usvoji, što je čak i ideja i obrazovanju svoga društva ponikla od jedne žene, od poštovane gospođe Bosiljke Nedeljkovićke. Razlozi, kojima je predlagač potkrepio svoj predlog bili su tako jaki i opravdani, da je i sam g. Sima Nedeljković prvi uzviknuo: „Tako je!” A kad je on, koji je bio najveći protivnik odlaganja, uzviknuo: „Tako je!”, prihvatila je i cela konferencija. I tako, sednica bi ponovo odložena, a g. Simi povereno da iduću zakaže i na istu pozove što veći broj ženskinja. To je bio veliki posao i g. Simi jedva za četiri meseca pođe za rukom, služeći se spiskom članica „Ženskog društva” kao i spiskovima drugih društava, da sazove novu konferenciju. Dođe dan i te nove konferencije, koja je blistala mnogobrojnošću posete uopšte i prisutnošću lepoga pola napose. Među prvima je došla babica, svastika g. Srećka Ostojića, okružnog načelnika u penziji, i gospođa Bosiljka.Zatim gospođa Jankovićka, koja nema od srca poroda i zato neguje kučiće, pa gospođa Petkovićka, kojoj se ne drže deca, ali joj se bar ne drže ni muževi; pa gospođa Jankovićka, koja svake godine ide u razne banje samo zato da bi rodila, ali se ne spomaže stoga, što i muž uvek ide s njom; pa gospođa Jakovljevićka, koja ima desetoro dece a jednog muža, dok bi Bog, da je samo pravedan, to obratno udesio; pa gospođa Stefanovićka, koja voli napuštenu decu ali kad su odrasla, pa ipak je došla ne mogući da odoli svojim plemenitim osećajima; pa gospođa Stankovićka, koja nema dece, ali ima materinske osećaje, i već puno drugih koje tako rado idu na konferencije. G. Sima je plivao u radosti, videći ovako lep odziv, i videći svoju ideju već ostvarenu.Nadao se da sad onaj pakosni predlagač neće imati šta više predložiti što bi odložilo konferenciju, jer tek neće valjda predlagati da se pozovu i deca. I zaista, predlagač nije ništa više predlagao, nego je konferencija i otpočela, a g. Sima Nedeljković jednoglasno izabran da joj predsedava.Najpre je odbor petorice izložio svoj referat o pravilima raznih sličnih društava u svetu, a zatim je izabran odbor od jedanaestorice, koji će na osnovu ovih stranih pravila izraditi jedan projekat za pravila.Tako se, dakle, srećno svrši ova konferencija, na najveće zadovoljstvo g. Sime Nedeljkovića. E, ovaj odbor jedanaestorice radio je bogme nekakva četiri pet meseca, ali je bar i izradio pravila kakva ni jedno društvo nema.Dve stotine i sedamdeset i tri člana nizala su se jedan za drugim, a svaki je član tačno i precizno određivao sve, tako da ni jedna sitnica nije bila propuštena. Kad jedanput i to bi gotovo, sazva g. Sima opet širu konferenciju, koja je odmah pristupila pretresanju samih pravila.Razume se, sad su nastale vatrene i dugačke debate.Profesor matematike je opširno i dugo govorio o tome, kako ne treba kazati „celj” nego „cilj”, jedan profesor srpskog jezika četrdeset i šest puta je tražio reč i odlučno i vatreno tražio da se posle ove ili one reči stavi zapeta; nekakav đakon je bio protiv toga da se kaže: „Sedište je društva u Beogradu...” već je tražio da se kaže: „Stolica je društva u Beogradu...”; G. Srećko Ostojić je bio protiv reči „društvo”; on je tražio da se kaže „udruženje”; protiv čega je ustao jedan trgovac i jedan poreznik.Oni su bili za to da se zove „društvo”.Zbog toga, hoće li se zvati „društvo ili „udruženje , napravi se čitava gužva, padoše mnoge uvredljive reči, đakon i učitelj muzike mal’ se ne potukoše i, najzad, posle jednog sata burne debate, usvoji se reč „udruženje” zbog čega onaj trgovac, poreznik i još dvadeset njihovih pristalica, uvređeni, odoše demonstrativno iz sale. Sednica je počela u devet pre podne i do dvanaest na podne jedva je svršeno, pretreseno i usvojeno četrnaest članova.Ostalo je dakle još dve stotine pedeset i devet članova, radi kojih je zakazana kroz deset dana druga konferencija. Tako je trajala konferencija za konferencijom, te, posle četiri ili pet meseca rada, jedva se svrši i usvojiše se cela pravila.A tada se zakaza i sednica, na kojoj se, prema pravilima, izabra privremena uprava.Ta privremena uprava otvori upis u članstvo, ali se članovi privremene uprave na prvoj svojoj sednici posvađaju i cela privremena uprava dade ostavku.Sada se sazva nanovo šira konferencija, koja izabra drugu privremenu upravu, te ova ponova otvori upis u članstvo.Kad je bilo dovoljno članova upisanih, privremena uprava podnese pravila vlasti te ih ova potvrdi.Na osnovu potvrđenih pravila, sazva se se sad prvi redovni zbor članova za izbor uprave.Na zbor ne dođe dovoljan broj za rešavanje i onda se sazove drugi zbor koji će rešavati sa onoliko članova koliko ih bude bilo na zboru. Na tom zboru se pojaviše četiri kandidacione liste za izbor uprave: nastade neko šuškanje, buškanje i ogovaranje pojedinih kandidata, a zatim gužva i lom, zbog čega se morade da prekine rad zbora i da se zakaže drugi.Na tom drugom zboru pojaviše se šest kandidatskih lista i jedva na jedvite jade bi izabrana uprava.Ta uprava se konstituisa izabrav sebi za pretsednika g. Simu Nedeljkovića. G. Sima Nedeljković zakaza prvu sednicu, da bi društvo već jednom otpočelo rad.Ali, na toj prvoj sednici, pri prvom rešavanju, opazi se jedna nedoslednost u pravilima, zbog koje se ni do kakvog rešenja ne bi moglo doći.Na ime čl. 27. koji govori o dužnostima predsedničkim veli: da predsednik ne može nikakav novčani izdatak učiniti bez rešenja odborskoga, a čl. 40. koji govori o dužnosti i delokrugu odborskom, veli: da novčana pitanja ni u kom slučaju ne spadaju u delokrug odborski, niti će on o njima šta rešavati. To sad postane nova smetnja, koja se nije mogla izbeći ma šta da se radi; stoga odbor reši da se sazove vanredni zbor radi izmene pravila. Sazove se vanredni zbor, na koji ne dođe dovoljan broj članova i onda se sazove drugi na kome će se rešavati sa onolikim brojem koliki dođe. Na tom drugom zboru, umesto da se izmene samo članovi 27 i 49, udari se u izmenu celih pravila, jer je, po rečima g. profesora matematike, iskustvo pokazalo, da i mnoge druge odredbe nisu na svome mestu.Kako se to na jednoj sednici nije moglo svršiti, produži se posao kroz čitav niz sednica i pošto se na taj način stvoriše gotovo nova pravila (ovom prilikom prodro je onaj poreznik da se ne zove „udruženje” no „društvo”), to i stara uprava dade ostavku i izabra se privremena uprava, koja odnese pravila na potvrdu i vlast ih potvrdi.Sad se sazva opet zbor za izbor uprave, na koji ne dođe dovoljan broj članova, a zatim zbor koji će rešavati sa onoliko članova koliko bude došlo. Na tom se zboru pojavi osam kandidacionih lista, ali najveći broj glasova dobi lista g. Sime Nedeljkovića i jedva na jedvite jade bi izabrana uprava, koja se zatim u prvoj sednici konstituisa, izabrav sebi ponovo za pretsednika g. Nedeljkovića. Tako g. Sima Nedeljković jedva vide svoju ideju ostvarenu i sad je samo trebalo zakazati prvu sednicu uprave i primiti Simu kao pitomca broj jedan, pa je detetu za ceo život obezbeđen mir i sreća, a g. Nedeljkoviću za ceo život skinuta briga s glave. Jednoga dana, banu u kuću gospa-Marinu jedan čudan gost.Nekakav zadrigao pop u izveštaloj mantiji koju je kiša prala a sunce sušilo, koja se cepala o trnje a krpila neveštom rukom seoske popadije. Kad uđe, a on pogleda oko sebe, pa kad vide da nikog nema u sobi, sem gospa-Mare, on se pozdravi i zapita: — Jeste li vi, Boga vam, ta gospa-Mara? — Koja? — začudi se ona. — Pa gospa-Mara... oprostite, znaš, ali rekoše mi ljudi, da vi znate u karte da pogađate, pa ako ste vi ta? — A, je l’ za to?E, pa, jest, ja sam.Izvol’te sedite! — E, baš dobro te te nađoh! — veli pop i sede umoran na stolicu. — A šta bi vi kao želeli da saznate? — poče gospa Mara onako iz daleka razgovor, ne bi li ma što prokljuvila. — Imam — veli pop — jednu veliku nevolju, pa bih hteo... hteo bi, znate, sve da mi kažete. — Da vam nije ko teško bolestan? — Nije! — Ili da vam nije... — Nevolja, eto, beda i ništa više.Niti sam ja kriv, niti mi mogu što, ali znate kako je kad obede čoveka. — E, pa, ’ajde baš da vidimo što će nam karte kazati! Gospa-Mara najpre raspremi sto, zatim se diže i uze karte koje su joj uvek stajale pod jastukom, sede za sto prema popu i poče mešati karte, a, razume se, da ne bi ćutali, uz mešanje progovori reč i dve: — A vi ste udovac valjda? — Nisam! — veli pop. — A bolje bi bilo da jesam! — Pa bolje, dabome — dodaje gospa-Mara — ovako popadija vam mnogo smeta. — Smeta, nego! — potvrđuje pop. — A došli ste valjda u Beograd da malo pobegnete od popadije? — Ama nije zato, nego nevolja me naterala.Imam suđenje sutra a nisam kriv, pa reko’ da vidim šta kažu karte. — Bome, moje će vam karte kazati pravu istinu.Ja sam na daleko čuvena zbog toga. — Ama, kažu mi ljudi! Kad je gospa-Mara i dovoljno promešala karte i dovoljno saznala, koliko joj treba za početak, ona huknu u karte i dade i popu te i on huknu, pa onda poče da ih razmeće po stolu.Poređa u četiri reda po sedam karata i najzad uze još četiri u ruku, za pokrivanje. — Hoćete li da pokrijem vašu ženu? — More, pokrila je zemlja da bog da, Bože me prosti!Što će mi ona, ona mi je i napravila sve ovo! — Pa dobro, da pokrijem ovu devojku? — Nemojte ni nju, zbog nje sam i optužen. — Pa da pokrijem ovog velikog gospodina? — A šta je taj veliki gospodin? — Pa veliki gospodin, general, ministar tako nešto. — A je l’ može da bude mitropolit? — Može! — veli gospa Mara. — E, onda pokrite mitropolita! Gospa Mara pokri mitropolita, pokri mladu devojku, pokri glas i pokri bedu.Zatim otvori te karte i sumnjivo poče vrteti glavom. Pop pretrnu živ. — Koliko moje karte kažu, gospodine pope, vi ne gledate dobrim okom svoju ženu. — Ama što s njom poče, kumim te Bogom!Vidi ti, gospa-Maro, kakvim okom gleda mene mitropolit? — Čekajte, gospodine popo, sve po redu da vam kažem.Dakle, čekajte... jedan, dva, tri, četiri... — i uze gospa-Mara odbrojavati sve po sedam karata i šaputati u sebi i vrteti glavom. A pop joj gleda u oči kao što bi u neku knjigu gledao.Najzad gospa-Mara diže glavu i obrati se popu: — Kako meni karte kažu, gospodine popo, vi jeste nešto prestupili. Pop se pomeri na stolici pa napravi pokret kao da bi hteo to da spori, ali ućuta da čuje što dalje karte kažu. — I vama je vaša žena protivna, a sve zbog neke mlade devojke. — Jes’, zbog nje! — učini pop. — I vama, kako da vam kažem, preti kao neka opasnost od nekog velikog gospodina. — To je mitropolit! — dreknu pop. — Kazao mi je juče da će me obrijati! — I vama će da se sudi. — Jes’ i zato su me zvali. — Neke crne sudije. — Duhovni sud. — I vi nećete dobro proći. — Pa dabome, kad je ceo svet skočio na mene. — E, eto, to moje karte kažu! — završi gospa-Mara. — Po Bogu brate, kako sve od reči do reči pogodiše.A nisam kriv, tako mi... Gospa-Mara se đavolasto nasmeši pa mu uze ruku i u dlan zagleda. — E. izvinite gospodine popo, ali evo baš se ovde jasno vidi da ste vi neka velika lola. — Ama gde to piše? — prenerazi se pop. — Pa evo ovde, ja to sa dlana čitam.I ne samo što ste lola, nego umete nekako oko ženskih, pa nema te ženske koju vi nećete prevariti. — Ama je l’ istina tako stoji? — graknu pop sa ushićenjem. U to uđe i sestričina i unese kafe. — Izvolite! — veli gospa Mara. — Ja moje mušterije ne puštam bez kafe. Pop pruži ruk uza kafu i pogleda u sestričinu, i ova se ljupko nasmeši pa izađe. — Eto, eto, kažem ja da ste vi neka lola.Eto, tek što ste pogledali u ovo devojče, a ono se već smeši na vas. — A je l’ vam nije sestra? — Nije mi ništa, nego sedi tako tu kod mene... — A vi, ovaj — uvija pop — izdajete valjda i sobe pod kiriju? — Ne izdajem, bome, nego tako, kad se nameri koji dobar prijatelj mogu da ga primim za noć dve, dabome ako dobro plati. — Pa jest, — uzvrda se pop — a ja, pravo da vam kažem, baš se namerio u rđav hotel.Nije me žao para, al’ voleo bih tako da imam s kim uveče da progovorim.Znate kako je, kad čovek ima kakvu brigu na glavi, pa voli da se razgovara. — Pa može, koliko za večeras i sutra.Izvolite ako je po volji. — Baš vam hvala kao sestri.Znate nezgodno mi je i kao sveštenom licu da sedim po hotelima.Velim privatno! I udesiše da pop kupi meso i vino, pa sestričina da skuva večeru i da posede malo uveče te da uteše popa. E, sad kad bi to bio ubičaj u romanima, da pisac istoga razgovora direktno sa kojim licem iz svoga romana, onda bi razgovor između pisca i ovoga popa, ovako otprilike izgledao: Pisac: Ama, pope, ja kanda tebe odnekud poznajem? Pop: Može biti, gospodine, ali se ne sećam da smo se videli koji put. Pisac: Kako da se ne sećaš, pope?Pa nisi li ti onaj pop što se beše vrzmao oko Anike? Pop: Koje Anike? Pisac: Pa one Anike Alempijeve. Pop: Jes’, sećam se pokojnog Alempija. Pisac: Ama, biće, pope, da se sećaš i Anike? Pop: Pa jes’, biće da je to Alempijeva Anika! Pisac: Alempijeva, dabome!Dakle ja sam tebe, pope, viđao u prvoj glavi ovoga romana kod Anike; pa sam te video, pope, u petoj glavi ovoga romana, kada si krštavao ono Anikino dete.Pa sam ja tebe, moj prelepi pope, video u desetoj glavi ovoga romana, kad si rano u zoru krenuo iz sela, noseći dete pod mantijom; pa sam te video, pope, kod sreskog načelnika kako se uvijaš kao zmija u procepu.Pa, pope, ako se počem sećaš, ja sam video i onu tvoju bruku u dvanaestoj glavi ovoga romana, kad ono mal’ ne puče glas da si se porodio; pa smo se onda još sreli i u četrnaestoj glavi ovoga romana, u kancelariji advokata Fiće.To nam je bio poslednji sastanak.Ti ode zatim u selo, a ja sa detetom ostadoh neko vreme tu, u varoši, pa posle krenusmo u Beograd. Pop: Jes’ bome, vidim, sad da se poznajemo.Pa kako ste? Pisac: Eto, hvala Bogu!A kako ste vi, pope? Eto, takav bi se razgovor morao voditi između pisca i ovoga popa, jer taj pop što je došao u gospa-Mare da mu razmeće karte, nije bio niko drugi nego pop Pera iz Prelepnice. E, sad, pošto znamo koji je to pop, ’ajde da ga ne ispuštamo iz očiju, jer kakav je šeret može nam još pobeći, te bi pisac onda bio u neprilici, ne znajući kako da završi ovu glavu. Kad je bilo pred veče, evo ti popa, seli se iz hotela u gospa-Mare.Nosi sobom bisage, a u njima, sem svojih stvari, još i meso, hlebac, voće, vino i drugi neki mezeluci.I to veče, može se reći, provelo se u kući gospa-Marinoj jedno vrlo lepo i čisto familijarno veče. Pop se upočetku ka’ malo zatezao, ali, koje dobro vino, a koje topli pogledi sestričine, i on ti se raskravi kao sneg na peći. Pop je prvo pričao o svojoj „svračici”, kako je on nazivao svoju ženu, ako se ko od čitalaca dobro seća, i savijao je prste u pesnicu te pokazujući koštane zglavke, rekao: „Evo, Boga mi, ovakva su joj leđa.” Zatim je pričao o ovome i onome, dok nisu gospa-Mara i sestričina navalile da im se iskreno ispovedi, zašto ga sude sutra, jer su slutile da i to mora biti nešto zanimljivo. — Ah, to mora da je nešto vrlo zanimljivo! — dodala bi sestričina, moleći popa Peru da im priča zbog čega ga sude. — Ama nije ništa, — brani se pop. — Jedna beda i ništa više. — Pa ako, pričajte nam! — navaljuju one. — Ima, znaš, u selu našem neka devojka Stana — uze pop da im priča. — Izrasla kao borić, obrazi joj ka’ dve polutine zarudele breskve, a oči kao dva upaljena kandila u koja si do vrh vrška nalio zejtin.Kad prođe kraj tebe, ne možeš da se ne okreneš za njom. Pa, ta devojka, imala nekakvu parnicu u gradu.Ostala bez oca i majke, a ujak joj hteo da zajede jednu njivicu, sve što joj je ostalo od majke, pa nauče je te potegne u grad da se tuži.Često je išla u grad radi te parnice, i, naposletku, dobije parnicu ama izgubi čast.Kad se posle smirila u selu, nju počnu mučiti rđavi snovi; nije mogla po cele noći da spava od rđavih snova.Sretne ona mene jedanput, vraćam se sa večernja kući, pa mi se požali, veli: „Oče, šta ću i kako ću, ne mogu da se smirim od rđavih snova!” — „E, kćeri moja, reknem ja njoj, a imaš li ti kakav greh na duši?” „Pa imam” prošapta ona, a oborila oči i obli je rumen te došla još lepša, tado da se ja mal’ ne maših njenih obraza, ali kud ću nasred puta gde toliki svet prolazi.” E, pa, sinko, kad imaš greha i priznaješ ih, onda ništa lakše.Danas je vidiš, sreda, da ti postiš ova tri dana do nedelje, a u nedelju po podne da dođeš mojoj kući da se ispovediš.Pa ću ja videti, ako baš nije veliki greh a ja ću izmoliti u Boga oproštaj i on će te oprostiti rđavih snova.” Čim sam stigao kući, a ja, kobajagi zabrinut, kažem popadiji da sam čuo od nekog trgovca, koji po selima kupuju hranu, da joj je sestra nešto slaba.A njena sestra popadija u jednoj varošici, dan i po hoda od našega sela. Popadija se zabrinu te sutra će mi reći: „Znaš šta je, Pero, da me pustiš da odem sestri, jer brine me mnogo njena bolest!” „Kako te ne bih pustio, velim ja njoj, sestra ti je, a nju jednu imaš!” I tako ti ja ispratim popadiju te u nedelju ostanem sam kod kuće. Kad u nedelju po podne, eto ti Stane.Postila tri dana pa joj se podvukle oči te došla nekako lepša.„Sedi, kćeri, velim ja njoj, sedi ev’ ovde, blizu mene!Sedi i kazuj mi sve redom, ispovedi mi se!” I ona poče sve od reda da mi kazuje.Te mladi advokat, te pisar u policiji koji je saslušao, te nekakav svedok, te sekretar suda, a sve to za ljubav one njivice.„Hoće li mi Bog oprostiti grehove?” pita ona.„Ama nije to nikakav greh tešim je ja.„Ne brani Bog nikome ljubiti se.Evo, vidiš, i ja sam božji služitelj pa ne uskraćujem nikad sebi kad nađem tako štogod mlado i lepo!” I posle ja njoj sasvim dokažem da to nije greh i ona se potpuno uveri da ja sebi ne uskraćujem kad nađem tako što lepo i mlado. Popadija se po nedelji vrati od sestre i veli mi da joj je sestra zdrava zdravcita, te mora da je onaj trgovac slagao.I ja pristanem uz to, ali ona devojka, Stana, sretne me pa mi se požali da još jednako sanja rđave snove. „Ne biva drugače nego opet da se sastanemo, da mi se ispovediš, ali više nije potrebno da postiš!” Jest, al’ muka živa, nema gde da se sastanemo.Kod mene u kući popadija, kod nje u kući nekakva njena tetka, te muka živa.Najposle, predloži ona da rano u zoru dođem kod nje na tavan.Kažem ja njoj da meni kao sveštenom licu ne priliči peti se na tavan, ali ona ostade pri tome. I sve bi bilo lepo, ali morao me je kogod spaziti kad sam se peo na tavan, te otrčati i javiti popadiji.Ima kod nas u selu neki Radoje Krnja, sa kojim sam u zavadi i koji me uvek tako lovi, te biće da je on.I tako ti ja taman počnem da ispovedam Stanu, a zatrese se tavan i upade popadija kao ljuti zmaj kome sedam plamenova bije iz čeljusti.Skoči najpre na mene i iščupa mi punu šaku brade, pa onda na devojku i izmesi je, izmesi je kao što bi hlebac u naćvama mesila.A ni devojka ni ja da zinemo.Jači sam od popadije bar deset puta, ali, tako, oduzeo mi Bog ruku pa ni da maknem. Pa da je to bar sve, nego kad pođoh da siđem sa tavana, a onaj Radoje Krnja iskupio pola sela pa me svi čekaju dole kao da silazim, Bože me prosti, sa Sinajske Gore da im donesem Božje zapovedi! — E, eto — završi pop — to je ta moja beda i nevolja koja me je čak i do duhovnog suda dovela.A, eto, i sami vidite da nisam nimalo kriv, nego popadija i onaj Radoje Krnja!... I sestričina i gospa-Mara slatko se smejale popovoj priči te, videći da im to pravi zadovoljstvo, pop htede još neke takve stvari da im ispriča, ali se u tom razdra Sima, koji je dosad mirno u jednome kraju minderluka spavao.On je danas celoga dana imao kondiciju za pet dinara kirije, pa došao kući umoran i odmah zaspao te se jedva probudio. — Sad si našao da se probudiš! — naljuti se gospa-Mara i uze Simu u naručje. — Dajte ga meni! — veli pop. — Kako, zašto vi? — veli mu sestričina. — Ako, ja volim decu! I uze pop pokrštenoga Simu na kolena i, ne sluteći u tome času da je to onaj isti Milić koga je on krstio u crkvi prelepničkoj, koji mu je nekada toliko briga zadao, kojega je on nosio pod mantijom i kojega je tako reći porodio.Kad bi to pop slutio, on bi u ovome trenutku morao osetiti grižu roditeljske savesti. Ali, poznata je stvar, da ima romana u kojima se ne pojavi griža savesti.Kako bi popu, u oči suđenja koje će sutra u duhovnom sudu imati, griža savesti bila jedan veliki teret i smetnja, to je pisac odlučio da se u ovome romanu uopšte nigde ne pojavljuje griža savesti. Usled te odluke piščeve, Sima je mirno sedeo na kolenu popu, a pop ga nihao i zabavljao. — Lepo dete! — veli pop. — Mora da mu je lepa majka. — A zna li mu se majka? — A ko će je znati.Ne zna mu se ni majka ni otac. — Bože moj — uze pop razmišljajući — što ti je sudbina.Tako raste i ne zna ni ko mu je otac ni ko majka. I u tom trenutku sretoše se pogledi Simin i popov, ali niti je Sima slutio da se nalazi na roditeljskom kolenu, niti je pop slutio da će se ma kad u životu sresti sa Milićem, sa kojim se za uvek rastao.Međer ipak stoji ono što naš narod veli, da se samo planine ne sretaju, a živi se ljudi sretnu ma kad tad u životu. Kad se Sima uspavao, malo je društvo nastavilo familijarno veče oko stola i pop, kako je malo čas navikao da drži dete na kolenima, privuče sad sestričinu, našta gospa Mara dreknu: — Kažem ja da ste vi neka lola.Ama mene moje karte nikad ne varaju! Veselje je trajalo sve dok se i poslednja kap vina nije ispila.Kada su legli, pop je tek dockan u noć zaspao.I, ma da je slatko spavao, te noći je čudan san usnio.Kao sedi on u tramvaju, a prilazi mu kondukter.Ali taj kondukter niko drugi nije nego mitropolit.Pa kao kondukter traži mu kartu i pop mu je daje, ali mesto da mu kartu cvikuje a on mu onim kondukterskim klješticama otkida kraj od brade. — Rđavo predskazivanje! — huknu pop ujutru kad se mamuran probudi i krete u sud. Običaj je pri pisanju romana da pisac povede čitaoce i vodi ih najpre po raznim mestima kroz razne događaje, vodi ih, vodi, vodi, vodi, pa tek počne ujedanput novo glavom: „Vratimo se za časak, dragi čitaoci, tu i tu!” A to tu i tu, to je ono mesto u kome je roman počeo.Ja sam na taj običaj pisaca romana sasvim zaboravio, ali dobro te sam se setio bar sad, pred kraj, te da ne završim roman ogrešivši se o pravila za pisanje. Dakle, dragi čitaoci, vratimo se za časak u selo Prelepnicu. Mi smo se s našim poznanicima, popom, kmetom i Jovom dućandžijom, oprostili u četrnaestoj glavi ovoga romana, odnosno u kancelariji advokata Fiće, kome su oni predali opštinsko dete te skinuli s vrata jednu tešku brigu. Vraćajući se peške u selo, a bez tereta koji su poneli i na ruci i na duši idući za varoš, oni su sad vodili bezbrižne razgovore o svemu i svačemu. — Baš dobro te se namerismo na Fiću.Pametan neki čovek! — veli dućandžija. — Ama nije samo pametan, nego i vešt čovek! — dodaje kmet. — A što se kapetana tiče — veli pop — pravo da vam kažem, nije mi se mnogo svideo. — On tebi, kmete, kao da pomenu neku komisiju. — Jest! — učini kmet i počeša se za vrat. — Al’ kad ono reče da će nas noktom poubijati kao buvice, baš je tebe pogledao, pope! — Ama što mene! — brani se pop. — Pogledao nas je sve redom! — A šta ono reče kad htedosmo da pođemo? — upita dućandžija. — Veli — doseća se pop — „pa nemojte sad, čim pređete prag, da zaboravite da sam vas spasao jedne velike bede.” — A šta mu kao znače te reči? — pita kmet. — Šta znače?Znače to: sad o Uskrsu da mu ja pošaljem jedno jagnje, pa o berbi da mu ti, Jovo, pošlješ jedno dva akova vina, pa tamo pred Božić da mu ti, kmete, oteraš jednog ugojenog vepra.Eto, to znače ako nisi znao! — Pa jes’ to! — domišlja se kmet. — Samo, ovaj, ti sebi jagnje, a meni vepra, pope.Neće biti tako pravo. — Nego kako? — izrebri se pop. — Šta ja mogu iz tasa crkvenog!Jedva koliko pile da kupim, a ti, drugo, imaš u kasi porez, pa imaš prirez, pa lako ti je dati vepra kapetanu. — A meni razrezaste dva akova vina, kao da imam vinograd! — gunđa bakalin. — Ti da ćutiš! — veli mu kmet. — Ti ćeš to na kantar da isteraš.Bolji ti vinograd ne treba. Eto tako razne razgovore vode oni i vraćaju se u selo, a kad stigoše tamo, ispričaše najpre sve opširno ćati kako je i šta je bilo i ćati se dopade što se stvar tako svršila. I sad nastade u selu miran i tih život i svako se predade svome poslu.Jedino još ako bi Radoje Krnja lanuo što u mehani o onome što je bilo, inače svi su ostali već zaboravili. Kmet zapeo u sudnici, dućandžija ne izbija iz dućana, da naknadi što je prodangubio i što se istrošio oko onog deteta, a pop Pera opet se setio crkve te, kao ono pre, počeo o svakom svecu da drži pripovedi. I sve je lepo išlo, kako je i Bogu i ljudima ugodno.A u blagodeti i u dobroti čovek obično zaboravi na nevolje koje je preturio preko glave, te nije ni čudo što i pop Pera, i kmet, i dućandžija sasvim zaboraviše na one kapetanove reči: „Pa nemojte sad, čim pređete prag, da zaboravite da sam vas spasao jedne velike bede!” Prođe Uskrs, a pop ne posla jagnje; prođe berba, a dućandžija ne posla vino; prođe Božić a kmet ne otera vepra, kao što su se dogovorili i među sobom razdelili, kad je ono još bilo vruće pod nogama. Ali, ako su pop, kmet i dućandžija i zaboravili, nije zaboravio kapetan, i, jednoga dana, pade u selo pisar sreski, sjaha konja pred opštinskom sudnicom, uđe unutra i posla birova da mu dozove kmeta i ćatu. — Kmete, deder dajder mi knjige da vidimo koliko ima pribranoga poreza a koliko prireza? Kao što je poznato, kmet je na te stvari bio tugaljiv kao petnaestogodišnje devojče, te čim pisar pomenu porezu i knjige, a on odmah dobi grčeve u stomaku i sede na stolicu pa pogleda očajno u ćatu. — Deder, kmete, dede! — navaljuje pisar, a kao još malo bi hteo da se odmori koliko da ga prođu grčevi. Najposle zinu i kmet, veli: — A što će nam, gospodine, da pregledamo knjige te da se majemo.Evo da otvorim kasu pa da prebrojimo, što je tu je, u kasi! — Neka, neka, — veli pisar — daj ti meni knjige! Dabome, kmet nije mogao da odoli navaljivanju pisarevom, nego izvadi iz fijoke knjige i dade mu, dodajući: — Ti ćeš, gospodine, mnogo posla da imaš tu, pa ćeš se zadržati i do podne.Nego da ja trknem da naredim da se zakolje jedno sisanče, taman do podne da stigne da se ispeče. — Neka, neka, — veli pisar — za čas ću ja biti gotov.Nemoj ti nigde da se mičeš odavde!” E, to: „nemoj ti nigde da se mičeš odavde!” nikako se ne dopade kmetu i on opet oseti kao da ga neko golica po telu i opet kao dobi grčeve i opet pogleda očajno u ćatu. A ćata oborio glavu pa niti gleda u pisara niti u kmeta, nego kao zadubio se u svoja akta. Pisar sreski poče glasno da sabira: — Sedam i četiri jedanaest, pet i devet četrnaest, šest i jedanaest sedamnaest... Kmet sedi na stolici i ponavlja šapćući: „jedanaest”, „četrnaest”, „sedamnaest”, a muti mu se u glavi i magli mu se pred očima i sve mu se neke čudne slike prikazuju.Jedanaest mu izgleda kao vile, kojima hoće neko da ga nabode; četrnaest mu izgleda kao veliki ogroman kamen, koji se valja na njega, a sedamnaest mu izgleda kao neka suha, koštunjava ruka koja ga je dohvatila za gušu.A kad u sabiranju sreski pisar reče: četiri hiljade, sedam stotina dvadeset i jedan, on oseti kako ga jedan ogroman nokat pritiska svom težinom svojom i oseti kako puče on, kmet, kao što buvica pukne pod noktom. — Čuješ, kmete! — probudi ga glas pisarev. — Čujem, gospodine! — trže se on. — U kasi treba da imaš četiri hiljade, sedam stotina dvadeset i jedan dinar. — Treba! — veli kmet. — Pa otvori, kmete, da prebrojimo! — A što ćemo da brojimo — veli kmet — toliko će da bude, ne može ni deset para više da bude.Nego, ’ajde, gospodine, da mi prikoljemo jedno sisanče pa da ručaš. — Ručaćemo, kmete, samo da svršim.Prebrojaću ja to za deset minuta. — Pa, jest, što kažeš! — Nego, deder, kmete, otvori kasu. — Ama zar baš hoćeš da brojiš? — Hoću, bome. — Ja velim — poče da oteže kmet — toliko je koliko si kazao, našto ti da brojiš? — Ako, daj ti, otvori! Dabome, kmet ni ovoga puta nije mogao da odoli navaljivanju pisarevom, nego izvadi iz kese ključeve i otvori kasu.Pisar izvadi otud sav novac na sto pa poče da broji, a kmet opet sede umoran na klupu i ponova oseti kako ga neko golica po telu i kao neke grčeve u stomaku.Pisar očas bi gotov sa brojanjem pa diže glavu i veli: — Pa kmete, ovde ima tri hiljade devet stotina četrdeset i jedan dinar. — Baš toliko! — veli kmet — ni pare više ni pare manje. — A gde ti je još osam stotina osamdeset dinara? — Tu će biti, opet će tu biti! — guče kmet kao gugutka. — Ovde nije, kmete!Znaš li ti, ćato, gde su ove pare? Ćata diže glavu i zausti, mal’ ne kaza ono svoje: „Čuće se to u svoje vreme!” — E, kmete, brate i rode — veli pisar — deder ti da mi ovde napišemo jedan protokol i jedno saslušanje i... I kmet u tome času ponovo oseti kako puče ona buvica pod noktom kapetanovim. Šta je dalje bilo u opštinskoj sudnici ne znamo, tek maločas otrča iz opštine Sreja birov te zovnu Aksentija Đokića, najstarijeg odbornika.Njemu pisar predade da vrši dužnost pretsednika opštine, a on sa kmetom i sa nekim aktima odoše u varoš. Ćata posle, predveče, u mehani, a uz rakiju koju je plaćao Radoje Krnja, ovako je pričao: — Partijska strast!Za pra Boga čoveka odvedoše, iz partijskih razloga.Htede pisar i mene da zakači, ali ja njemu pesnicu pod nos, pa velim: „Znam ja, gospodine, zakone isto toliko koliko ih i ti znaš, a znam i nešto više jerbo sam živeo u inostranstvu gde ne sme vlast tako olako da nasrće na građane!” — A je l’ mu mnogo nema u kasi? — pita Radoje Krnja. — Pa, tako sedam stotina osamdeset dinara! — Au! — učini Radoje i naruči ćati još jedan polić rakije. — Pita mene pisar sreski: — nastavlja ćata — Šta je ovo, gospodine ćato?To se u administraciji zove deficit, velim ja njemu.Jest tako je, ćato, veli pisar i zapisuje reč po reč kako je od mene čuo. — A šta mu je to deficit? — pita Radoje Krnja. — To se tako zove u administraciji — veli ćata, a, vidiš, milo mu baš da ponovi tu stranu reč. — Deficit ti je to: kad pogledaš u knjige, a ono imaš para; kad pogledaš u kasi, a ono nemaš pare.Eto, to ti je! Eto takvi se razgovori vodili i to veče i sutradan, i mnogo dana zatim, jer kako ono ode kmet sa pisarom i ne vrati se više u selo.Osudiše ga zbog partijskih strasti na dve godine robije i odvedoše u Beograd. Ne prođe malo vremena pa i ćata izgubi volju da ostane u opštini. — Idem ja opet u Nemecku, tamo me ceo svet poštuje i ceni! I dade ostavku, pa se diže jednoga dana i ode, nikome ne kazujući na koju će stranu, ali svi ostaše u uverenju da je otišao u Nemecku. I to nekako pođe jedno za drugim, kao da udari neka bolest ili pomor.Tek što se o kmetu u selu sasvim i prestalo da govori, tek ga zaboravili a ono se desi nešto drugo, o čemu će Prelepnica još dugo i dugo govoriti. Jedno jutro poranio Radoje Krnja pre zore, te krenuo u selo Krmane nekim poslom.Kad tamo na kraj sela, a on spazi popa kako se polako, obazrivo i, osvrćući se na sve strane, penje uz jedne lestvice na nečiji tavan.Začudi se Radoje Krnja tome i stade u sebi razmišljati: — Da kažeš da je dobar domaćin pošao da obiđe tavan, neće biti, jer onda bi se on peo na svoj tavan, a ne bi na tuđ; da kažeš da je kao sveštenik pošao da odsluži jutrenje, opet neće biti, jer niti je dosad bilo niti će biti da se na tavanu služi jutrenje. Pa kako je Radoje Krnja već od onda, zbog Anike, imao zub na popa, on ti brže bolje napusti put za Krmane i vrati se žurno u selo te pravo u popadije, koju baš zateče da se nešto maje po dvorištu. — Dobro jutro, pošo! — veli joj s plota Radoje. — Bog ti dobro dao Radoje! — odgovara mu popadija. — Je li doma pop? — pita dalje Radoje. — A nije, bome, poranio te otišao na jutrenje. — Ama na jutrenje zar? — Jest! — veli popadija. — A otkad to on služi jutrenje na tavanu? — Kakvom tavanu? — čudi se popadija. — Pa ja ga maločas videh, penje se na tavan kod one Živke Zdravkove! — Koje Živke Zdravkove? — iščuđava se popadija. — Pa one, de, što je u nje Stana, znaš, ona devojka što se vukla po varoši zbog one njive. Pisnu popadija kao ljuta guja, pa dočepa jedne vile, koje joj se nađoše pri ruci, te u dva koraka iskoči iz dvorišta na put. — Ama vide li očima, tako ti Boga? — zapita još onako u trku Radoja. — Vide, no! — tvrdi on, a popadija odlete kao zmaj na put. Gledaju je seljaci, pa se osvrću za njom i čude se, ali se ne čude za dugo, jer evo ga slazi za njom Radoje i objašnjava im svima: — ’Ajte, ljudi, za mnom da vidite čudo neviđeno.Pop služi jutrenje na tavanu, a popadija eno žuri da mu pripali kadionicu. — Ama šta govoriš, čoveče — iščuđavaju se seljani, ali opet ih kopka da vide šta je, te ostavljaju čak i posao za kojim su i idu za Radojem. A kad se već pridružiše troje i četvoro, onda ništa lakše no da se skupi više no što si mislio.Pa ne samo ljudi nego i žene priđoše, te se napravi čitava gomilica koja krete tamo gde se nesreća dešavala. A kad tamo, cela gomila stala pa gleda u tavan, a gore po tavanu neka tutnjava kao da se čitava vojska razigrala.Ne vidi se ništa, ali se čuje po gdekoji uzvik i vrisak.Čas čuješ muški glas: „Ne udri, tako, po Bogu!”, a čas ženski: „Nesrećo, kučko, ovako ću ja tebi!” Posle se kao utiša malo, pa se pojavi pop niz lestvice, ali ni onaj pop ni daj Bože!Poderana mu mantija te vise krpčići, čita zgužvana kao lepinja, a počupana mu brada s jedne strane, te mu se zacrveneo obraz samo što krv ne šikne. Malo čas pa se pojavi niz stepenice popadija sa prebijenim vilama u ruci, a ona treća, Stana, ne htede ni da siđe s tavana nego ostade tamo i zavuče glavu u seno, proklinjući čas i kad joj pade na pamet da se ispovedi, ali tešeći se bar time, što će posle ovih batina izvesno prestati da je muče rđavi snovi. Razume se, da pop ni dobro jutro nije nazvao onima što su se iskupili kraj lestvica, već ih samo popreko pogledao pa dunuo kao da ga je vetar poneo. — Ko bi rekao, braćo — veli Spasoje Tomić — da je naš pop tako brz i hitar! - Ma ništa to, Spasoje — dodaje drugi — bio bi i ti hitar da su ti se razbile vile o leđa. Nego, videste li vi da se on gore na tavanu obrija bez sapuna? — Ajte ljudi, za mnom u mehanu, ja plaćam rakiju! — nudi Radoje Krnja, uživajući da se i dalje vode takvi razgovori. A nisu ni došli do kafane, kad tamo iskupili se drugi i već razgovaraju o tome.Planula bruka po selu kao da si je opštinskim dobošem oglasio.Sve što poranilo da krene na rad, zastalo pa i ne misli poći, nego iskupila se gomilica ovde, nasred druma, iskupila se druga onde, jedni u kafani, drugi pred kapijom, treći nasred druma, pa sve to glasno govori o onome šta se desilo i glasno se smeje.I bruci nije bilo kraja ni toga ni idućih dana.Govorilo se i u mehani i na drumu, i u opštini i na njivi, ama gde god su se samo dvoje sreli, ni o čemu drugom nisu govorili. A pop sa pola brade zavukao se u sobu pa niti izlazi u selo niti sme u crkvi službu da služi. Desi se još, u to vreme, te umre neki Raja Janjić, pa pop nema kud nego mora da ga opoje, jer ne može se tek čovek neopojan sahraniti.E, možete već misliti kakva je to pratnja bila!Sleglo se i malo veliko, ali ne zato da oda čast pokojniku, jer pokojnik je bio neki zao čovek i u zavadi sa mnogima; nego se sleglo selo da svojim očima vidi popa, koji dotle nije nikako izlazio. I onda, razume se, to nije bila pratnja kakva priliči jednom hrišćaninu, nego jedna smejurija, da je svako zbog toga osećao greh na duši i triput se do groba prekrstio šapućući u sebi: „Oprosti mi, Bože!” A pop Pera, i ako je sunce pripeklo, zavio neki ženski šal oko vrata pa ga s jedne strane podigao čak do uveta (a to je ona strana sa koje nema brade) i peva za pokoj duše Radojeve, ali ne peva onako glasno, kao što je nekada, nego više šiče kao gusak.I ide smerno kao nevesta na venčanje i gleda u zemlju kao devojče kad prviput pogleda u oči momka. A ta popova bruka, razume se da nije ostala samo u selu Prelepnici, no o njoj pođe priča i dalje po drugim selima, a Radoje Krnja se, bome, postarao te je ona otišla i u srez, a iz sreza, upravo iz sreske kancelarije, ode bruka i pred duhovni sud beogradski.Zbog toga, pop Pera je nekoliko puta morao ići i okružnome proti na neka saslušanja, isleđenja, dopune isleđenja, dok se sve ne svrši time što ga pozvaše u Beograd na suđenje. Tako osvanu pop jednoga dana u Beogradu. S one gole strane niklo mu malo nove brade, onu drugu strgnu potkresao, te tako opet došao na oko priličan.Od stvari poneo je malo preobuke i tri zaklana i lepo očišćena sisančeta, za članove duhovnoga suda.Došao je naročito tri i četiri dana ranije pre suđenja da obiđe članove, da promeri prilike i pomogne se već kako bude mogao. Kako je do dana suđenja imao dovoljno vremena, pop je krenuo jedno jutro da ispuni jednu od dužnosti, koju mu je nalagala, i njegova parohijska savest i prijateljska obaveza.Znajući za onaj običaj da robijašima i bolesnicima valja doneti ponude, pop je kupio tri pakla duvana i krenuo u gornji grad da obiđe kmeta. Dirljiv je to sastanak bio i vrlo živopisan, jer su se u zagrljaju našli pop u crnoj mantiji, iscepanoj na tavanu, i kmet u belome robijaškom odelu, koje mu je uostalom vrlo lepo stajalo.Zagrljaj je dugo trajao.Ko zna da se u tome trenutku nisu i jedan i drugi setili onoga doba, kad se ono zavadiše, te kad kmet reče popu: — ’Ajd, ’ajd, pope, neka smo živi i zdravi, al’ dočekaću ja da te vidim obrijana!Našto pop tada odgovori: — Ne znam, šta može biti na ovome svetu, al’ da ću ja dočekati tebi da vidim bukagije na nogama, to znam kao što znam očenaš! I, eto, sad se grle, kmet u robijaškom odelu, a pop uoči dana kada će ga obrijati. Pop se dugo zadržao u kmeta, jer ga je kmet najpre naširoko pitao o selu i o ljudima i prilikama tamo, a zatim mu je pričao sve svoje planove za budućnost. — Čim se budem vratio sa robije, kandidovaću se za narodnog poslanika. Zatim se pop oprostio i pošao da obiđe jednoga od članova duhovnog suda.Uskočio je u tramvaj baš kod Kalemegdana i, možete misliti kako se iznenadio, kad mu je prišao kondukter da mu naplati kartu.Mesto plaćanja on skoči i zagrli konduktera. — Ama ti, ama, Boga ti? — uzvikuje iznenanađen pop. — Pa, ja, znaš, pošao u Nemecku — veli mu ćata — al’ me ovdašnja električna centrala okupila, pa veli: „Jok, da ostaneš ovde, trebaš ti nama!” Ja kažem centrali: „Ama moram da idem u inostranstvo!” Ali centrala okupila, okupila, okupila, pa, eto, ostadoh! Pop se dvaput vozio do Dorćola i natrag, a sve u razgovoru sa ćatom, koji ga je i uputio da ide kartari, gospa-Mari, koja će mu od reči do reči reći šta će mu se desiti i kako će mu se suđenje svršiti. Eto, tako su na kraju ovoga romana prošli pop, kmet i ćata, a sve zbog one reči: da Bog nikom dužan ne ostaje. Kako je ovo poslednja glava ovoga romana, to bi po pravilima, po kojima se romani pišu, na kraju ove glave trebalo „njih dvoje” da se uzmu.E, ali koje dvoje ja mogu na kraju venčati kad se nekako tako desilo, usled raznih događaja, da je gotovo nemogućno zadovoljiti to tako važno i osnovno pravilo za pisanje romana?Ne mogu tek valjada udesiti da se uzmu Anika i pop Pera; ne mogu zato što se ne zna ni dan danas gde je Anika, a i zato, što je pop pop i što ima živu ženu.Ne mogu se uzeti ni g. Rista policaj i gospođa Lenka Petrović, ona što mu je dodala ključ kroz prozor, jer i gospođa Lenka ima živa muža.Ne mogu se uzeti ni g. Vasa Đurić, pisar masenog odeljenja, i gospođa Mileva udovica, jer gospođa Mileva, koja je onako vešto sakrila g. Vasinu cipelu, eno je još u Požarevcu, u kaznenom zavodu.Ne mogu se uzeti ni Toma bogoslov, čovek onako jakih čustava i Ognjena Marija, jer je Toma potpuno napustio glumačku karijeru i, eno ga sada drži levu pevnicu u palilulskoj crkvi, svršava četvrti razred bogoslovije i merka parohiju.Ne mogu se uzeti ni Pera-Otelo i Persa-Dezdemona, jer su se posle one jezovite tragedije koja se među njima desila za uvek rastali i nikad se više nisu sreli.Ne mogu se uzeti ni Elza, ćerka Julijane pucerke i štajger iz vatrogasne čete ili možda bandista iz sedmog pešadijskog puka, jer usled poznatog događaja, koji je g. Sima zamislio u svojoj mašti, ta se ljubav završila time što je Elza dobila pesnicu u leđa.Ne mogu se uzeti ni učitelj muzike i svastika Jove šnajdera, jer se između te ljubavi isprečila ona fatalna ceduljica. I onda, ko bi se mogao uzeti na kraju ove glave?Niko, niko!I pisac jako sažaljeva nemogućnost da svoje drage čitaoce u tom pogledu zadovolji. Ostaje mu, dakle, jedino, da sudbina troimenog opštinskog deteta završi ovaj roman. Milić, Nedeljko ili Sima, kao što se zna, još je uvek kod gospa-Mare, kojoj je bio dat samo na mesec dana, privremeno, dok se ne obrazuje društvo za nahočad.Ali, dok su se konferencije i sednice držale, dok su uži odbori referisali širim odborima, dok se pribrao materijal, dok su se držale opširne, duge i vatrene debate za pojedine zapete, dok na zakazane skupove nije dolazio dovoljan broj članova da bi se zakazivali drugi skupovi na kojima će se rešavati sa onoliko članova koliko ih bude došlo; dok su se menjala pravila i birale privremene i stalne uprave, vreme je prolazilo,prolazili su dani, prolazili meseci pa i godine. Gospa-Mara nije protestovala što se stvar tako oteže, jer je njoj gospodin Sima redovno iz svoga džepa plaćao za izdržavanje deteta, a mali Sima joj je lepo privređivao, jer ga je i dalje redovno davala pod kiriju. Za to vreme, razume se, da je mali Sima rastao, dorastao, te se umešao među palilulske mangupčiće.Kad se još uzme u obzir da u Paliluli deca, kako ženska tako i muška, mnogo ranije sazrevaju no u ostalim krajevima prestonice, onda će se tek moći razumeti zašto se desilo ono što će se desiti na kraju ovoga romana. Jednoga dana, dakle, pošto su sve prethodne radnje završene i sve smetnje uklonjene, pozove gospodin Sima Nedeljković prvu redovnu sednicu upravnog odbora.Na toj sednici gospodin pretsednik, sem ostalih tačaka dnevnog reda, iznese i to: da jedno dete već dve i po godine nestrpljivo čeka na obrazovanje ovoga društva.Odbor jednoglasno zaključiti da se tom nestrpljivom detetu što pre iziđe u susret i da se ono primi kao pitomac broj jedan „Društva za nahodčad”.Gospodin Sima Nedeljković pretsednik i još jedan odbornik lično se prime da tu odluku saopšte kandidatu i krenu se, posle sednice, kući gospa-Marinoj. Možete već zamisliti kako su se gospodin pretsednik „Društva za nahotčad” i gospodin odbornik zgranuli, kad su od gospa-Mare čuli poražavajuću vest da je opštinsko dete pobeglo. — Kako zaboga? — učini gospodin Sima i pljesnu se šakama, a znoj ga obli po čelu i zadrhta mu roditeljsko srce u grudima. — E, tako, gospodine! — veli gospa Mara. — Bilo je grdno nemirno i nevaljalo; da sam imala sto očiju, ne bi’ ga mogla sačuvati. — Ama da se nije gde god sakrilo? — blesnu pred očima gospodin Siminim poslednja nada, i, u svojoj roditeljskoj brizi, bi gotov da ga potraži u podrumu, na tavanu, u kokošarniku i po svima mestima gde se nevaljala deca kriju. — Nije, nego je baš pobegao; kazao je on meni dva tri puta da će pobeći! — Pa jeste li ga tražili? — pita uzbuđeno pretsednik „Društva za nahodčad”. — Kako da nisam — vajka se gospa-Mara — i po kući i po komšiluku.Išla sam i u polje i policiji sam prijavila.Evo, danas je četvrti dan kako oka nisam sklopila zbog njega. I tako je opštinsko dete uteklo! Uteklo je od gospa-Mare, koja ga je negovala kao rođena majka; uteklo je od svoga dobrotvora gospodina Sime Nedeljkovića; uteklo je od „Društva za nahočad” koje je njega radi i obrazovano; uteklo je od vas, dragi moji čitaoci, koji ste sa toliko ljubavi pratili njegovu istoriju; uteklo je i od mene, pisca, kome je dalo materijal za čitav ovaj roman. I šta ćemo sada bez njega? Ostaje mi jedino, dragi moji čitaoci, da vam dam časnu reč da ću učiniti poteru za tom lolom i, ako ga samo nađem, obećavam da ću nastaviti ovaj roman. DRAGUTINA J. RANKOVIĆA SLAVKO - NEZNANA SREĆA - U SAMOĆI PRVO KOLO Štamparija Braće Davidovića Maćedonska 16., Dečanska 6. Cena 1.20 din. Blago zimsko, upravo prolećnje sunce obasjava ulicu, živu, punu sveta, koji ide svojim poslom tamo amo.Toplina taka koja se oseća samo u aprilu, a ne u hladnom i maglovitom decembru zadahnjava svežinom i poletom svaku dušu.Pa ipak, kad se pogleda bolje oko sebe, ima kuća, koje izgledaju sumorne i tamne, jer ih sunce ne dodiruje.A po toj ulici korača polako mladić od svojih 25 godina, hladan, natmuren, s uzdignutim šeširom na glavi.Nemarno gleda svet oko sebe, t. j. nikog i ne gleda.Nešto razmišlja duboko u sebi, al’ šta — ko bi znao reći?Laki povetarac mu leprša kaput, no on se na to i ne osvrće no ide dalje, dalje, možda i sam nije znao kuda?Kad graja na ulici postane veća, digne polako glavu; osmejak mu preleti preko lica, al’ osmejak tužan i pun dosade i opet produžava put. — Zdravo Slavko! prekide mu razmišljanje neki glas s druge strane! On se trže, pogleda tamo, odkud glas dolažaše, namesti šešir i priđe tamo. — Zdravo Momčilo! reče — kako ide? — Vrlo dobro, dragi moj filozofe!A šta si se ti zamislio?Budi veseo kao ja!Ah! moram ti ispričati jednu moju aferu, koja mi se danas dogodila, pa da mi daš svoj sud, al’ slušaj dobro! — Slušaću!Samo me nemoj dugo gnjaviti! — Neboj se!Ti mene nekad gnjaviš 2 sata, pravo ja, da je tebe pola.Dakle, vidiš, kako god uzmeš, ja sam sa svake strane srećan, a ništa sam ne radim ia njoj.Stekao sam dve žene.Ona se vratila iz Kragujevca i bio sam kod nje do sada.Sedeli smo, ja sam držao njenu ruku u svojoj, sve me je nešto kopkalo i guralo, da je zagrlim i učinio sam.Sad osećam kao neki teret; jednako mi je nešto u naručjima, kao da nju držim, a bojim se, da ruku otvorim, da ne bih ispustio njenu.Eto ti sad!Dve devojke lažem.Šta misliš ti? a? Slavko se trže k’o iz sna. — To je lepo od tebe! — Šta lepo?Što lažem devojke, a ne znam dal’ ih ljubim. — Ti kanda nisi slušao moj govor. — Pa i nisam.Danas nisam ni za šta raspoložen i čudim se sebi, kakav sam ja čovek... no... manimo to da ti kažem svoj sud: ti, brate, ne ljubiš nijednu i ako koju ljubiš, ljubiš onu prvu a ova druga ti je samo iz sažaljenja ili sujete.Ja ne bih nikako voleo, da sam u tvojoj koži.To je zabavno, al’ za take, kao što si ti, a za mene.... pa možda i za mene — ko zna? — Znao sam ja to i bez tebe, dragi moj, no hajde da šetamo!Naićićemo na nešto lepo.Eno, gle... ona tamo!Hu! bre! hajd’mo brže!Čini mi se, da je moja nekadašnja.Brže bre! brže! — U zdravlju Momčilo!Ti znaš da od svega najviše mrzim šetnju. — Ta hajde samo malo! do ćoška, pa ja ću te posle ispratiti do kuće. On pođe!Dugo su tako išli.Momčilo je ćeretao o svačemu, a Slavko mu odobravao i ako ništa nije čuo od njegova govora.On je razmišljao sam, u sebi i izgledalo mu je dosadno, da iznosi jezikom ono, što oseća.Najednom prekide Momčila pitanjem; „imaš li novaca!“ — Nemam sada, al’ posle podne ću ti doneti.- A, znaš šta?Pred veče ćemo ići na jedno mesto.Odvešću te jednom advokatu.Tamo ima uvek lepa društva.Hoćeš li? — Hoću! a lice mu se razvedri i pođe brže.Vidiš li, sad sam na mah postao raspoloženiji, a zašto — ne znam.To me društvo podseća na Ljubu.Ih! šta ti ja nisam činio zbog nje!Sećaš li se, kako sam je svaki dan dočekivao pri polasku u školu: kako mi je dala korpu i zaranila to preko drugih i naposletku se rastadosmo bez reči.Sad, kad me vidi okrene glavu! al’ svejedno mi je.Ne volem je više... ne volem zbilja! da idemo tamo. — Pa ja sam ti već kazao.Nećeš se imati zašta ljutiti.Vidićeš, društvo je dosta razborito i možeš ga osvojiti časkom za sebe.Hej, da mi ne smeta govor, bio bih ja baš sam smetenjak! i rastadoše se. U divnoj i veličanstvenoj kući g. Save, jednoga od prvih advokata beogradskih skupilo se lepo društvo.U sali, na kanabetu sedi gospođa, domaćica; nemarno se izvalila u svojoj Fotelji, a do njenih nogu stoji malo psetance, koje čim neko uđe ili jače progovori, zalaje.U strani, pri klaviru sedi joj ćerka a dalje nekoliko gostiju — muških i ženskih.Razgovor se vodi hladno i usiljeno.Nekad se neko i nasmeje dosetkama jednoga starog penzionara, s već prosedom kosom i mlitavim očima. O g. Savi ne treba govoriti.On je i suviše zauzet svojim poslom u kancelariji, u klubu i kafani.Pored sveg glasa, koji je uživao u prestonici, ipak stvarnog.Faktičkog znanja nije imao toliko.Nije to bila duša, koja bi vas mogla zadobiti kakvim višim idejama o svetu, o društvu.Ne! to on nije imao; on je bio praktičan čovek, praktičan do krajnosti.Iz ruku mu nije izmakla nijedna veća parnica i svaki je bio zadovoljan njime, koji je imao posla u sudu, ali opet konservatizam iz njega je vejao.Za njega se nije lepila sjajna nauka novih ljudi, slobodoumnih i punih ideala.Prema njima je bio uzdržljiv i ako se nije Otvoreno prepirao, nije nikome ni smetao. Žena njegova, — Nadežda kojoj je bilo preko 35, udala se za Savu vrlo mlada u 17 god. iz ljubavi.Poznali su se na strani, u Berlinu, gde su oboje bili svojim poslovima.On, kao đak na univerzitetu; ona kao radoznala, da vidi svet ljude, o kojima se i suviše načitala.Tamo se upoznaju i uzmu.Stupanju njihovom u brak nije niko smetao, jer pred njim se otvarao svet, pun ideala; a pred njom ne baš tako primamljiv i ona upravo ni sama nije bila načisto, šta bi od njega tražila.Bila je obrazovana, načitana, lepa i to je sve davalo izvesnih draži njenoj pojavi za koju je i sama znala da je lepa i tim se prilično ponosila.Starala se, da sjaji u društvu, kao učena žena, kao zaštitnica sveg naučnog i lepog.Do duše, te njene sposobnosti niko nije odricao i svaki se trudio, da joj se približi. O ostaloj gospodi malo bi se šta imalo reći.Onaj stari penzioner, bio joj je neki podaleki rođak i kod nje je dolazio iz duga vremena, koje je svojstveno svima pezionarima.Nekada je i on bio nešto savetnik državni! ali u tom položaju pokazao se isto toliko nazadan, kao god i u domaćem životu.Dok mu je bila žena živa, on je čevrljao od jutra do mraka i kratio time života svojoj ženi, koja je inače bila dobra, primerna, i nježna supruga, prilično obrazovana i vredna.Posle nje mu odoše i deca: sin od 20 i kći od 15 godina.Njih je voleo nježno, premda je u njihovom vaspitanju imao nastranih ideja i nepraktičnih načina.Želeo je a tako je i činio, da mu se deca ne mešaju s ostalom „građanskom, prostačkom decom a i postupao je s njima onako, kako nijedan ne bi činio i dočekao je da mu sin u 17 i kći u 14 god. igraju lutke. Drugi gospodin, onaj što sedi spram domaćice oficir je u ostavci.Do njega mu je žena, omalena, punačka, s lepim viticama i ko bi pogledao na njih dvoje, morao bi se čuditi kontrastu, koji je među njima.On prešao 40, al’ izgleda da ima više od 50, zguren, nos mu kukast, a ona tek 30tu napunila i u punom jeku svoje lepote, koja pre odbija no što privlači svojom nekako hladnom poziturom.Dece nisu imali, a to je davalo povoda mnogobrojnim svađama u kući i sumnjičenjima.Čovek je pak imao svojih načela, kojih se držao slepo i predano i nikome ne bi dopuštao, da se u njegovom prisustvu ta načela napadaju.Ako bi ko god to učinio, on bi samo žmirkao očima, mlatao rukama i tako ga gledao nekim pogledom, koji kao da bi značio: „e, moj brajane, šteta što si tako žutokljun! i vatreno bi govorio, ne pazeći ništa pri tome i tako se desilo, da je jednom prilikom oborio note s klavira.Sav se jednog unezverio i mislio da će bog zna šta biti, ali ono ništa, samo su se smejali a Milica se naljutila, što joj je najnovije note, koje je tih dana dobila — pocepao.Sad je sedeo, kao što rekosmo spram domaćice, gledao čisto šuplje preda se i nešto mislio o najnovijim puškama, koje su stigle za srpsku vojsku,. — Eto, vidite, gospodo — reče on — da smo mi dobili te puške pre 4 — 5 god. mi bismo oterali Turke daleko od Kosova!Hej, hej — stade se vajkati — ništa mi Srbi nismo, svud smo nemarni — t. j. naši upravljači.Al’ da sam ja ministar, znate šta bih učinio? hoćete li pogoditi baš? — Ja ću da pogodim Mišo! reče Milan (penzionar) — Da čujem! i začkilji očima u njega a pomisli: „šta li će sad ovaj reći?“ Ti bi lepo, reče Milan — napravio veliki zajam kod Ratšilda i kupio topove. — Ha! ha! ha! smejaše se Miša — nije rđavo, al’ to nisam mislio. — Založili biste sve nakite za vojsku! upade živo u reč gospođa. — Nije, nije!Dakle ne znate! e da vam kažem! Ukinuo bih advokate — Advokate! viknu Nadežda — pa vi se šalite!Zašto baš njih? — Zato; što bi koj’ groš više ostao narodu, koji bi on dao vojsci.Dalje, ukinuo bih sve savetnike, jer oni ne rade ništa i naposletku sve gimnazije — Savetnike! gimnazije! skočiše svi preneraženi — to nije moguće. — Sasvim: Gimnazije nam stvaraju proletarijat budući, mnoštvo činovnika, koji se neće moći gde smestiti.Kad naše budu sve srpske zemlje onda ih možemo ponovo otvoriti.Za sad nam ne trebaju!Šta će raditi ti ljudi? Pa nek’ rade, što svi drugi rade!umeša se Milica.To bi bio veliki greh prema prosveti, prema nauci!I zar biste vi žrtvovali te najdragocenije plodove čovekovog uma? — Šta li je ovoj sad? i predviđajući buru, koja će nastupiti čim Miša otvori usta reče: — Milice, odsviraj nam onu Fantaziju Šubertovu! Ona posluša, sede za glasovir, prevrnu note i otpoče isprva tiho, pa posle sve jače i jače.Zvuci se razlegahu po dvornici, svi ćutahu a ona gleda u žice i preseče na mah jednim brzim akordom... svi se zgledaše.Priđe posle prozoru i odgurnu zavesu.Jasna mesečina se vidila na nebu, zvezde lebdijahu po ogromnoj vasijoni.Jedna zvezda preleti preko njega, a ona je pogleda i opet se vrati glasoviru, al’ iz njega sad izbijahu neki veseli i hitri zvuci: nježni prstići preletahu po žicama, društvo se raspoloži i poče smejati a ona ode zbunjeno na svoje mesto do majke. — Šta ti je? upita je — što si tako nevesela? — Nisam ništa.Glava me malo bole i to je sve.Poljubi me, mama, pa će brzo proći.Nadežda je poljubi u čelo i priđe bliže gostima.Miša je baš pričao, kako je u ratu presekao jednoga turskog konjanika do sedla, kako je izgubio svoju kapu, pa metnuo fes a njegovi ga uhvatili i mislili da je Turčin i odležao je od batina 10 dana.Svi se počeše u glas smejati. — To vam nije baš bilo prijatno, jelte? upita Milica. Pa nije da bome!Nije šala dobiti onolike batine.Od tog doba nikad ne bih tako štogod činio. Poslužitelj u tom uđe u salu: „gospodin Momčilo s jednim drugom — reče. Nadežda skoči — naredi da odmah uđu.Videlo se, da je on dobro poznat tu, jer ga primiše usrdno i prosto. — Ovo je moj drug Slavko Petrović, svršeni „filozof! predstavi ga on. Miša nešto promrlja i pogleda na novajliju malo s visoka a Milan ga predusrete s hladnom učtivošću.Darinka žena Mišina se gracijozno pokloni a Mican pošto se pozdravi, vrati se na staro mesto. — Evo, kumo, doveo sam vam ovog opasnog progresistu o kome sam vam pređe govorio. — Šta, gospodine, vi ste progresista? upita preneraženo Miša, a Milica se nasmeja njegovom strahu. — O, ta nije to tako opasno, kao što vi mislite!Biti progresista danas sasvim je obična stvar.Vreme je već da prenemo iz dubokog sna, da i mi nešto učinimo na boljitku naših prilika i odnošaja u društvu... — U koje spadaju i žene, prekida ga Nadežda. — Ta molim vas gospođo, — uzviknu Miša — vi se samo tim ženama bavite, k’o da mi nemamo preča posla? — To je sasvim dobro — nastavi Slavko — egoizam je čoveku urođen i svaki gleda da izvuče što više koristi za sebe.U ostalom to je sasvim i opravdano.Žene su kod nas u potištenom položaju i dati im prava, koja traže, ništa lepše!Dobili bismo više umnih snaga, koje su nama tako potrebne.U društvu treba da ima sloge i ljubavi, jer na tome se sve osniva, pa može li biti toga: kad je jedna polovina osuđena na ropstvo?„Na što tol’ke međe među narodima? uzvikuje Lamartin, a ja bih uzviknuo, na što tol’ke međe među ljudima?I zar ima nekoga od nas, da je veći od drugoga?Jednakost, to je glavno načelo sviju ljudi, koji teže slobodi i to će načela jednog dana osvojiti sve staleže. Miša gurnu Milana i šapnu mu! „ovo je socijalnost!“ al’ izgleda mi, da nije prazna glava odvrati mu ovaj. Slavko časkom osvoji celo društvo i svi ga slušahu s’ pažnjom.Njegov zvonski glas je odjekivao po sali, a glavu je malo nagao i pogledao je impozantan.Milica sedi do majke pa ćuti; i nju je dirnuo razgovor ovoga mladića, koji joj se činjaše obrazovan, mnogo obrazovan.A Slavko poče govoriti o društvu, o njegovom uređenju; brzo pređe na kulturu, filozofiju, a ona dva oka do Nadežde, kao da mu davaše potstreka za što življe govorenje.Najednom se ućuta, pogleda preda se i kao da se zamislio, a svi čekivahu nešto novo. — Dati prava jednom seljaku, kao i obrazovanom čoveku — uze Milan — ne razumem.Svuda moraju biti klase: jedna koja gospodari, a druga, koja sluša.Ne mora sve znati onaj seljak, šta se ovde radi: jer kad bi to znao, napustio bi svoj plug i tada šta bi bilo?Nama je sad dobro oslobodili smo državu. — Trebali ste reći: vaši dedovi! utače se Milica. — Pa svejedno i naši dedovi!Kako njima nije smetalo ništa ovo današnje naše uređenje pa su živeli bolje no mi sada? — Drugo smo mi, a drugo oni, reče Nadežda, danas se je svet promenuo i ja mislim, da mi treba nešto više da znamo od njih. — Gospodo, to je ono detinjasto obožavanje starine, uzviknu Slavko.Mi smo im zaista dužni za svoje oslobođenje, al’ zar zato da ih nagradimo cenom svoje sreće?Ne! nikako!Svaka hvala i čast njima, al’ mi nesmemo biti nazadni i kao što je vrlo lepo gospođa kazala, vremena nisu jednaka.Ono, što je njima bilo dobro, nama nije.Duh njihov je bio patrijahalan, ali nazadan; sadavi duh je moderan i nemoguće bi bilo uvesti nanovo tu patrijahalnost.Nas sreća čeka, sloboda i bez nje nema ništa. — Ništa vam to ne vredi! uzviknu žestoko Milan, ljudi, koji su na upravi nikad to neće dopustiti! — Ali oni neće večito živeti i kad pomru dolazi novo kolo ljudi mlađeg naraštaja, s novijim idejama. — He, gospodine, uplete se Momčilo — ali mi znamo malo i naški.Kada reakcija prevrši meru, mi onda demonstraciju pa gotova posla. — Uh, Momčilo, reče Milica, ti bi samo batinom? — Takav vam je on, gospođice!Dok smo bili u gimnaziji, bio je prava ubojica. — A ti ćutalica!No oboje su nas cenili Zadatak iz književnosti, sećaš li se, da smo najbolje radili?No nisam ja tako oduševljen kao Slavko Danas volim ovo, sutra ono; danas ovu devojku sutra onu, ćud menjam svakog dana.Ja sam čovek za sebe.Ne džapam se toliko i prvo gledam, da sebe podmirim, pa za drugo šta ostane.Ipak nisam egoista, kao što bi se moglo misliti.Dam svakom, uzmem od svakoga.I sad ko je kriv svemu tome!Niko drugi do vaspitanje?Promenio sam sto kuća do 12. godine, posle sam skitao i bogme u toj skitnji i sam i stekao, što imam.Verujte vi meni, da samo u skitnji čovek se može čemu naučiti.Ispituje razne karaktere, upoređuje ih sa svojim i tako zna. — Glavna osnova svemu leži u vaspitanju, prekide ga Slavko.Kako uputite dete, tako će i biti.Sve njegove misli morate da iznađete, da ga puštate u svet i dobar i rđav, al’ tako da dobar preovlađuje.Kad kažem rđav, nisam mislio onaj zločinački već malo nestašan i razuzdan jer dobro leči zlo, a zlo dobro.Inače jednostrano vaspitanje ništa ne vredi, jer ćete tim dočekati: ili da vam deca budu razmažena ili pokvarena. — Bravo! bravo! uskliknu Nadežda — vi vrlo lepo sudite!Slavko se lako poklonv, a Milan se namršti. — Decu treba vaspitavati u strogosti — reče Miša. — Tim biste ih učinili tunjavom i ta deca nikad nebi imala svoje volje, odgovori Slavko poče razlagati razne metode o vaspitanju.Iznese, kako pedagogija malo pomaže kako ona i nije nauka, kako pored sve pažnje, roditelji malo imaju od nje koristi i da je najglavnije poznavanje dečije duše i suzbijanje svih rđavih navika, al’ ne nikakvim pravilima Nadežda se divila njegovom vanrednom znanju, radovala se što je takog čoveka privukla u svoju kuću a Milica se divila njegovom glasu, koji je zvučao kao muzika.Jedino Dara od celoga društva za sve vreme ćutaše.Nadežda je upita. — Šta si se ti Daro, ućutala?Proslovi i ti koju! — A šta bih rekla? odvrati ova nemarno.Ceo svet je danas glup.Juče mi dođe neki rođak i čim se pozdravi potrči za novine pa još u sobu, koju sam onomad spremila.Ne pazi taj što mi nanosi blata, što mi kalja ćilimove već pored svega zadimani cigarom.Požuteše mi zidovi i zavese.... — Taj mnogo mari za etikeciju! nasmeja se Nadežda. — Da, da! muka je to sa svetom, reče Milan prolazi pored mene i skida mi šešir kao da smo drugovi, a ovamo sam mnogo stariji od njega i položajem i godinama.No na to bati i ne gledam toliko.... — Pravo imate — odobri Milica — pravo obrazovanje ne sastoji se u etikeciji već u nečem drugom. — Vrlo lepo sudite, gospođice!Kam’ sreće da tako svi misle! Ona se zastidi, porumeni i nešto promuca. — „Ova mi se devojka već svidi“ pomisli u sebi Slavko.Ovo nije od običnih devojaka, vidi se da je načitana. — Dal’ pišete, gosp. Slavko? upita ga Nadežda.Čovek, kad ima znanja, treba da ga i drugima preda.Tim radi i na svoju slavu i na korist bližnjega. — Ne! ja ne pišem ništa, premda sam toliko mislio o tome.Da težim za slavom, ne poričem, jer nema čoveka koji ne teži za njom, al’ ja sam nevešt u tom poslu. — Nevešti ste! povikaše svi sem Dare — nije moguće. — Šali se samo on, šali, odgovori Momčilo.Pisao je nešto malo i štampao. — A to vrlo malo vredi, prekide ga Slavko. — Ipak vredi, dakle, nešto? — to i sami priznajete — rećiće Nadežda.Pišite vi, pišite — ja vam želim od srca sreće u pisanju.Treba stvoriti dela, dela... — Hvala! — Vi se bavite filozofijom, reče Milan - al’ ja se s njom ni malo ne slažem.Ništa u njoj nije stalno.Do sada su se tolike teorije promenule i tako će se večito menjati i ni za jednu se ne može reći: ne, ova je tačna.“ Ko bi znao reći, šta pokreće čoveka na mišljenje.Prvo su mislili neka viša sila, posle osećanje a sad okolnosti.Prva mi izgleda najjasnija a s drugim dvema se nemogu nikako složiti. — Tu se varate.Čim ste saglasni s prvom teorijom, znači da napadate na svest čovekovu.Ma da nas svest može varati, ona je tačna, kad joj se dodadu druge dve.Sve, što je u svetu vlada se po izvesnom zakonu i to zakonu moranja.Ništa mi ne činimo po svojoj volji, već po volji toga zakona.No pokraj svega toga ja mislim da ista tako i osećanje deluje na čoveka i da skup od osećanja kome je uzrok ipak na polju i okolnosti čine taj zakon moranja.I sad ako razmislimo, zašto sve to činimo, našto nam mišljenje, ne bismo mogli odgovoriti i otišli bismo odmah u pesimizam... — U pesimizam!To je i najbolje, reče Momčilo.Samo kad se dublje upusti u stvar, čovek mora doći do tog (saznanja, naročito kad znamo, šta nas na kraju čeka. — Imaš pravo? odgovori Slavko — sam sam mnogo puta dolazio do tog zaključka i uvek sam se otrgao od njega, al’ priznajem s teškom mukom.Čovek treba da živi, da radi pa ma samo iz duga vremena. — Da radi? uzviknu Dara — a šta?_ Da ugađam ovom svetu i da se brinem o njemu!Šta si ti dobio, Mišo, što si se borio? — penziju a toliki drugi se slade!Živim ja za sebe, provodim se... ha! baš se sad setih!Juče sam videla đenerala Tihomira.Javio mi se.To je krasan čovek pa kavaljer, da mu nema ravna.Star a onakav!Čujem, da će skoro praviti igranku u kući ala će biti lepo!Biće velika intelegencija. — Momčilo — šapnu Slavko, gle ove uobražene budale. — He, ti neznaš još ništa, što ja znam.Ona misli, da je najpametnija.Čim vidi u koga većeg od sebe nešto, odmah bi i ona to; s tom razlikom, što sve shaća bukvalno.Inače to je tikva jedna; samo zna za Kalimegdan i izopačenu etikeciju!Ja je sažaljevam! — Šta si radila juče, Daro — upita je Nadežda. — Tresla sam sobe.Moj Miša nikako neće da uzme sluškinju, no sve moram sama.Mislila sam daću kao žena provesti malo mirnije, a ono naopako.Šteta, boga mi, šteta!Ne megu nikud izaći od posla.Sav svet ide u Topčider na ovako lepom vremenu, a ja sedim kod kuće... — Ko ti brani da šetaš? reče joj Miša.Prođi se, kad te tako vuče srce za šetnjom! o njoj samo i misliš. — Nije te sramota da tako govoriš!Sad idi, a kod kuće navališ na mene k’o na belu vranu.Teško meni s takim mužem!Za kamen da sam se venčala, bolje bi bilo. — Daro, Daro — teši je Nadežda — zar ti moraš sve da primiš srcu, što ti muž kaže?Mani se, boga ti! — Ja, jest, ali čuješ li ti mužu?Nećeš me više mučiti, to znaj! — Ha! ha! ha! nasmeja se on.Idi budalo, idi!Samo što ovde to pričaš? — Hoću, da pričam!Nek’ ceo svet zna, kakav si!Dosta sam ćutala, dosta sam bila robinja.Više neću! neću! Gospođa je poče stišavati a Slavko uze brzo da priča o ulozi žene u porodici.Naveo je, kako žena treba da bude slobodna, ali tako isto da se mora obazreti i na kuću.U kući treba ona da motri na sve, a ne da se sva osloni na mlađe.Njena ruka treba svuda da se vidi, jer ona je stub kućni.„Što se tiče mene — produži — ja nalazim da je najveća sreća u kući.Imate koga da vas dočeka, isprati, da vas razvedri u časovima tuge.... — Ali ima mnogo i gorčine! reče Nadežda.Šta mislite, kad su deca bolesna!Uh! mant’e se!Istina, deca to sve zaglađuju, ali gde su deca razmažena, tu je prava muka!S ovom, pokazujući na Milicu, nisam imala muke skoro nikakve.Ona mi je pravi anđeo, samo hoće da malo mudruje. I Nadežda je nježno pogladi po bujnoj kosi, a Slavko bolje pogleda u tu malu mudricu, u njene krupne i crne oči i govoraše dalje, al’ skoro isključivo za nju. Naskoro se društvo poče razilaziti.Miša reče da treba sve žene pustiti kao tičice u slobodu pa će kad ogladne same doći; a Milan: da žene treba držati strogo i ne dati im nikad, da rade po svojoj volji.Nadežda i Slavko se vatreno prepirahu a Momčilo izjavi, da bi on gledao, da uvek ima po nekoliko žena.Pri rastanku, - Nadežda pozva najljubaznije Slavka, da ih pohodi.Kad se rukovao s Micom, učinilo mu se, da joj je ruka mnogo vrela i da drhti, što je on pripisivao slučaju. Kad je otišao kući, bio je zbunjen, neraspoložen.Milica nikako da siđe s pameti i čas je zamišlja, kako sedi do majke a čas, kako guta njegove reči.Posle pomisli u sebi, što nije, kad su ga pitali, kazao di je štampao dosta svojih pripovedaka, da su se svi povoljno izrazili o njima i mislima.No to bilo hvaljenje — priseti se opet — zato je bolje ovako.Lepa je badava! mora se priznati.Pa još i obrazovana.I tako se jednako pretura po krevetu, misli kako će joj zadobiti naklonost.Petli drugi počeše pevati, a on još ne spava, a u isto vreme i Milici buči glava od sinoćnjeg razgovora.Razmišlja o rečima njegovim i priseća se reda, kojim je govorio.Šta je mislila tada?Mislila je, kako je on uman čovek, kako ga svi uznose i ova zaželi i sama, da može jedan deo njegove slave nositi.Brzo se otrgne od tih misli.Pokaje se, što je zaželela da se tuđom slavom ponosi i gorko poče sebi prebacivati. U mah joj pade teško i krivo.Zar ona da koga oštete!„Ah! to je bila detinjska želja! tešaše samu sebe.Ja nisam mislila ozbiljno.Htela sam, da se pred njim pokažem kao učena, a on, ko zna šta misli o meni!Misao za mišlju ide, krevet je tesan postao, a glava nikako da se namesti na jastuku i sve pada dole.Seti se komplimenta, koji joj je dao i to je ohrabri.„Al’ što ja mislim o tome?Zašto će mi slava i znanje? i rešavajući taj teški problem i zaspi, a mesečina kroz škripute zavese obasja belo i divno lice Miličino. Sutradan Momčilo dođe Nadeždi sam i ona ga vrlo lepo primi.„A gde je g. Slavko? — upita — što ga nisi doveo? — Pa zar on ne zna gde je vaša kuća, no moram ja da ga vodim?U ostalom nisam ga ni video; skitao sam po Beogradu i hvatao pojedince za studiranje karaktera. — Vas dvoje ste dobri drugovi? — Jesmo!Samo on je malo ćutljiv, mrzi da šeta a ja baš u tom uživam.Manem sve pa juri po ulicama! a on se zavuče u sobu pa samo radi i piše.Zar nije to ludo?Ovako lepo vreme, a on sedi u sobi!To ne bi ni đavo podneo! — Dobro! dobro!Znam te, da si skitnica, samo mi pričaj štogod o njemu i njegovom životu. — Šta da vam pričam?Ja sam došao za časak, pa odmah idem.Moje je vreme skupoceno.Treba mnogo šetati, da bih se razvio.Znate ono: u zdravom telu zdrava je i duša.Kad sam slab, kako ću ispitivati razne karaktere? O njemu malo znam i što znam to je iz njegova pričanja.Roditelji su mu bili bogati.Otac mu je bio trgovac.Iz rane mladosti pokazivao je naklonost usamljenosti i razmišljanju.Docnije otac mu propade a on neko vreme napusti školu — čitave 2 god.Nekako se desi da mu umre majka a ostaše deca i on je bio najstariji među njom.Nesreća poče terati sa svih strana tu porodicu, koju su neki zavidljivci sumnjičili.Jedva produži školu pomoću s jedne strane, a ta je pomoć bila tolika, da ne umre od gladi.On nastavi školu a njegovi mu se rasturiše.Od njih četvoro ostalo je dvoje samo: on i brat jedan, a živ mu je još i otac: On ih sve izdržava. Sestre mu je nestalo a tako isto brata nedavno.To mu je mnogo naškodilo i zbog toga se strašno jedi.Postao je još zamišljeniji i ako po neki put veselost izbije iz njega, to je trenutno i kao da je izraz usiljavanja, da bi se otresao tuge.Ako je veseo, to je razuzdano veseo i posle toga obično nastaje tuga, kajanje što je takav bio.To je sve što znam o njemu i njegovom životu a inače je spreman čovek, oduševljen za istinu i ideale i slavoljubiv.Samo što ta slavoljubivost nije gola želja sa slavom, već želja da pomogne, nešto opštoj stvari, opštem razvitku.Što se mene tiče, ja se ne slažem s njim u tom pogledu.Ja sam čovek za sebe i ako sam nekada mislio kao on; sad sam se manuo tih trica.Živim na svoj način i što i uradim korisno to je slučajno.Svu svoju nauku za život crpim iz šetnje, iz mešanja s ljudima i ako što otud saznam, dobro; ako ne — opet — dobro.Kod njega već nije tako.On bi hteo da mu drugi dođe na noge a on da ih ispituje.Malo izlazi u društvo, malo se meša ali mnogo zna, mnogo je darovit i imaće sjajnu budućnost.Ima ipak nešto, od čega on pati i sve mi se čini, da neće biti srećan u životu.Zašta je to ne znam — izvesno; ali mislim da bi toga nestalo, kad bi mu se prilike poboljšale..Je l’ vam dosta, kumo?Ja moram ići, da ne bih dangubio! — Stani malo! stani! a misliš, da bi se promenio s promenom okolnosti? — Mislim al’ ne izvesno.Možda će tada biti nesrećniji!Šta mu znam?Nisam u njegovoj koži.On teži za nečim, a za čim — teško bi bilo reći.Dok želi slave, dok želi da se zagnjuri u rad, dotle mu je ipak nešto prazno, ipak mu nešto nedostaje. U tom neko kucnu na vrata — „Napred! viknu Nadežda. Uđe Milica, rukova se s Momčilom i odmah zagrli majku nekako smeteno. — No šta ti je? — upita je majka — da ti nije zlo? — Nije mi ništa.. ništa a suze joj pođoše i ona se silom slobođaše. — Ta ludo, što ne kažeš majci?Šta ti je?Valjda treba da znam i ja! — Treba da znaš... — Otac hoće da me uda za g. Peru sekretara i čim to izreče, opet sakri glavu na grudima majčinim. — Idi, ludo, ala si me uplašila!Otac te ne daje silom, no ako ti hoćeš.Mi smo razgovarali o tome. — Ja neću! ne volem ga! — Ih baš si ti budala!Momčilo će joj reći — ja da sam na tvom mestu, odmah bih se udao.Čudna mi čuda!Čovek je lep, pošten, dobar. — i prazan — dode ona. — Pa ako!No zbogom!Vi me zadržaste i suviše.Sad je prošlo vreme.Nikad ne treba imati sa ženama posla. — Slušaj, Mico — Nadežda će, čim Momčilo ode — moram ti reći ono, što malo pre nisam mogla: g. Pera ja zaista lepa partija i premda neću da ti namećem svoju volju, ipak bih volela da steknem takog zeta.Svršio je lisans u Parizu, od dobre je porodice, ima lep položaj, pa zar nije to dovoljno jednoj devojci. ? — Al’ mama, ti nisi nikad tako govorila meni!Uvek si govorila, da je najbolje da srce radi u tim pitanjima i ja ću tako da činim.Ja sa njim ne bih bila srećna, jer ga ne volim.Nesnosan mi je taj izveštačeni svet, u kome je sve nategnuto i pusto.Ako me voliš, mama, nećeš tako činiti!Je di, majčice, da nećeš.Ja znam dobro, koliko me voliš — No dobro, dobro!Ja te neću namoravati, samo sad sve zavisi od oca.Ti znaš, da on ne trpi pogovora u mlađega. — Neće ni on, mama, kad ti ne pristaješ na to.On će se odreći te namere, čim ti kažeš, i poče je grliti i ljubiti a ona se stade smešiti i na tom se svrši.Nadežda ode ostavivši je samu.Sede i poče čitati neku knjigu, ali i to je očevidno mrzelo.Preturaše lišće redom i kao da nešto tražaše.Pa onda baci knjigu i uze drugu.Slučajno naiđe na jedno mesto u njoj, u kome se govori o ženama i emancipaciji njihovoj.Pisac želi, da žene samo gledaju svoja posla i da za njih nije nikakvo umovanje.„E, gle ti sad? — pomisli u sebi — to znači da ja budem glupa i da celog veka ništa ne saznam više o ovom svetu Da l’ je to pravo?Ono zaista ne treba preterivati, no se malo obazirati i na svoju kuću...Gle! pa to je govorio sinoć i g. Slavko!Lepo je izlagao!Uman čovek!A ja!Zašto i ja ne znam toliko kao on?Volela bih, da mi je on učitelj i da mi pokazuje sve, što ne znam.No on možda ne bi hteo?“ Ustade i poče se šetati po sobi a u ušima joj zvone poslednje reči, koje je izgovorila.„Ne bi hteo, a noga za potvrdu toga jače lupi o patos.„Al’ možda bi i hteo?Nisam luda!Mogu sve razumeti, jer sam čitala dosta.Ah! šta mi je sad? i stade se smejati sama svojoj ludosti i izađe napolje. Na polju je toplo, kao retko kad u zimsko doba i dok je sve izašlo da se nauživa na čistom i lepom zraku, Slavko sedi u svojoj sobi za stolom.Piše neki nov spis a cigara mu stoji pred njim.Vrpolji se Nešto u stolici.„Ama šta li je to danas, da ne mogu ništa da mislim?Tako proste stvari da mi ne idu u glavu!Izvali se u stolici a gusti pramenovi dima viju se po sobi, a on ih gleda i teši se tim, da će mu misli doći, čim svrši s pušenjem.Opet ne ide.Piše i na jednom iz pera iskoči jedna glava ženska, pa druga; on se zaprepasti, al’ brzo se trže i stade rešavati, čije su.Gle! radosno poskoči — ovo je, ako se ne varam Miličina glava, no šta će ova?Htede je precrtati, a ona kao da se poče smešiti na njega.„Jesam li lud?Šta se mlatim, no mislim još i o tim sitnicama! I baš čvrsto odluči da radi a slika opet iskoči pred oči — slika Ljubina.On se seti jednog događaja, koji se odavno dogodio.Bio jednom negde na ručku a i ona bila tu.Kad ona izađe, neko reče da će je angažovati za igru.On skoči: a izvin’te, gospodine!Ona je moja i ja se tu pitam.A kad su joj to docnije kazali, ona se naljutila: „šta se mlati oko mene? — reče — ja nisam njegova prilika i stade ga izbegavati.Gorko mu bi, kad se seti toga, zamišlja celu stvar kako je tekla i gleda da nađe ma kakve olakšavujuće okolnosti, koja bi zagladila taj nemili utisak.Traži, traži i nađe ga: ona mu je sama tražila knjige za čitanje i on je odmah odjurio kući da joj donese, al* opet se rastuži.To je bilo pre onog događaja a posle kad god ju je sreo, ona je okretala glave od njega.Trudio se tada, da izgleda što impozantniji, nataknu cviker al’ ona okrenula glavu a on da pukne od jeda i čisto čovek da zaplače. — No osvetiću se ja njoj!Dok postanem i ja nešto u Srbiji, odmah će okretati glave na mene.Ako postanem književnik, filozof pa nađem neku drugu i idem ispod ruke.Ha! ha Slavko trlja ruke — ala će to biti slavno!Neće joj tada ništa pomoći...No ja se i suviše bavim tim mislima a ništa neradim.Hajd sad Ljubice!S tobom nemam posla!Poče pisati i najednom baci pero.„E nije vajde, ne može se.Idem sad, al’ gde?Ha! hajdmo tamo.Lepo sam se zanimao prošle nedelje. Uvede šešir i pođe žurnim koracima advokatovoj kući, koja nije bila baš daleko od njegove.Radosno neko čuvstvo ga obuze i on ide dalje.Čas +/po po pa mu osmejak zaleprša na usnama, ali najednom stade pa opet pođe.Ljubica mu je išla u susret.On zatrepeta sav, srce mu burno uzlupa i sa strahom očekuje, da li će podići glavu.Već poče rešavati — svoje — blizu su.Ona ga pogleda i to dobro — a on?Smetenjak, ne javi joj se.Stade sebe grditi i nazivati svakojakim imenima.Suze mu se zavrteše u očima i da ko ne bi primetio njegovu zabunu savlada se silom i polako poče svirati i okretati se za njom.Što je ona više odmicala, i on je jače zviždao.„Šta ću sad?“ — mišljaše.„Toliko sam očekivao taj čas da me pogleda, i sad? — nisam se javio.Ah! bezumniče! viknu sebi — što se nisi javio?Jesi li se bojao, da ti neće odgovoriti, ili... tako mi i treba!Ih! šta sam uradio? vajkaše se Slavko i pogleda opet za njom, al’ nje je bilo već nestalo.„Ha! doćićeš ti opet!Čekaj samo, dok se moje ime pročuje! i pojuri kući da piše spis, no se seti nečeg.„Kuda sam ja pošao?Sad sam izišao iz kuće a sad se u nju vraćam.Ja sam pošao tamo, a ova mi omela put.“ Dođe blizu kuće, al’ ne uđe u nju i šetaše se tamo amo.Pogleda kroz prozore, da vidi ima li koga; al’ suton mu ne dade da vidi Mišljaše: dal’ da ide i taman se reši da ide i ruka se dohvati brave; on se trgne i sasvim ravnodušno ode čak do ćoška, u nameri kući — pa opet se vrati.Dugo je tako premišljao i jedva se nakani da uđe.„Samo da ne bude onih dosadnika!“ pomisli, kad otvori vrata.Nije se imao čega plašiti.U kući je bila sama Nadežda s Micom i obe se iznenadiše njegovom dolasku. — Vi od onda baš nikako da dođete k nami?Nadežda će laskavo — izvesno vam se nije dopalo. — O molim! molim!Da mi se nije dopalo, ne bih ni sada došao.Na protiv.... zbuni se i dohvati jednu knjigu sa stola.Bio je to Dim Turgenjevljev.Prevrtaše listove i najednom zapita Milicu. — Jeste li čitali, Gospođice, ovo? — Dim, od Turgenjeva. — Jesam, i kad izreče to, niz belih zuba se video. — Pa kako vam se svideo; ako smem pitati? — Vrlo lepo!Samo mi se čini da Litvinov Tatijanu nije Ljubio i da je nestalan. — Da je nestalan može se reći, al’ da je nije ljubio ne može.Irena je bila prva ljubav a Tatijana druga.U nju se zaljubio, kad je nestalo Irene i sad čim se ona opet pojavila, i stara se žica probudila.On faktički vole obe? ali samo jednu vidi pred sobom. — Tako je!Sad mi je sve jasno.Tako sam nekako i sama mislila.Ja jako volim da se bavim književnošću, samo mi se današnja srpska ne svidi mnogo.Izgleda mi, da je dosta štura a pisaca da je malo.A ovo mlađih pisaca što ima, oni mi se bolje dopadaju. — Imate pravo, gospođice!Mlađi su udarili savremenijim putem; oni iznose život s motivima život onakav kakav je. — Vi imate, sigurno i lepu biblioteku? reče Nadežda. — Pa imam priličnu.Nema mnogo u njoj, al’ je sve odabrano.Za nju nikada ne žalim novaca i ne bih se knjiga rastao. — To je lepo! prihvati Nadežda — vi će te biti tako dobri da me uslužite kojom knjigom! — Drage volje! drage volje! gospođo!One zato i jesu, da se širi znanje.Sutra ću vam doneti. — Hvala!Mico, postaraj se. — Ona ustade, a on ostade sam s Nadeždom.Ona ga ispitivaše o domaćim okolnostima, ali on je odgovario smeteno.Nije mu bilo prijatno, da na pazar iznosi svoje jade i ona okrene govor na ono, što je čitala.Tražaše njegov sud a on joj je davao.U tom uđe i Milica s poslužavnikom.Tek sad je mogao bolje videti njeno lice, plave i krupne oči, kosu kao svilu i divan stas.On se stade diviti i toliko se zbuni, da u malo nije prosuo vodu iz čaše.Učini mu se da ga ona gleda, da ga njen pogled sažiže i on hoće da pogleda u nju, al’ ne sme.Nešto ga zaustavlja od toga; sidom sebe junači i kad je pogleda, ona uprli oči u peć i on se do mile volje mogao | nagledati divnih oblika devojačkog tela.Tišina zavlada u sobi; on je mislio, zašto ga ta devojka interesuje, koju je dvared video i kakve ima vlasti ona nad njima.Prekine te misli o njoj i razmišljaše o budućnosti i t, d, ali ona svuda ga gleda blago i umiljato.„Daj baš da vidim dobro, kaka je ta devojka, o kojoj moram bez volje misliti i upre oči u nju!Misli u sebi.Čudna mi čuda!Devojaka ima na sve strane zar mora baš ova da me muči?Ali kad je to pomislio, slika Miličina opet iskoči pred oči i prekorno ga gleda.„Što me lažeš? reče Lažeš i sebe i mene - Ti me voliš, znam ja dobro! kao da ga neko opeče trže ruku.To je bio Momčilo.Ah! šta sam ja mislio! prošaputa u sebi. — Šta radiš, Slavko?Ja sam ti do sad skitao i u skitnji sam se se vrlo lepo proveo.Šteta; što nisi i ti bio! — E da!Bolje je ovde sedeti kod kuće.Mi smo ovde pretresali razna pitanja. — Ostavi pitanja!Nije spao svet na nas da mu rešavamo pitanja.Ako staneš rešavati svetu pitanja lepo ćeš se provesti!Teraj, brate, ovako ko’ ja!Šta meni Fali? — Ništa! ... E moram malo da se provrednim.Ne vredi biti ovako lenj, k’o što sam ja! — Dobro, te si se na to rešio!Ja ti čestitam na odluci, al’ mislim, da to nećeš moći učiniti.A i šta bi ti trebalo? — Život, nauka uče se u svetu, koji je ceo jedna velika škola, u kojoj možeš sve videti al’ ne sve primati. U tom mrak se spuštao sve više; drveće pred kućom zagrnu se plaštom lenjivosti, granje pod uticajem večernjeg povetarca šuštaše čarobnom muzikom, koja se prenosila redom, duž cele ulice.To mračno šuštanje je jako prijalo Slavkovoj duši.On je sedeo blizu peći, lampa još nije upaljena, a mesec pustio svoje zrake u sobu, po čijim se zidovima igraju najfantastičnije figure od ogolelih grana.Tišina je u sobi; niko ne govori i kao da se stara da ne naruši tu svetu mirnoću, taj prekrasni mir. Dugo prođe a svi ćute, kao da nigde nikoga nema, kao da je grobnica; al’ ta je grobnica tako mila i prijatna, da bi svaki rado sedeo u njoj. Momčilo prvi prekide ćutanje. Šta ste se ućutali more?Kao babe pokraj vatre s pletivom u ruci, ili nekom romančinom iz riterskog doba!Ta ja bih poludeo od dosade!Hajd’mo u šetnju!Vidite, kako je lepo veče! — Pravo veliš, Momčilo! trže se Nadežda kao iz sna kakvog. — Veče je baš divno!Mogli bismo ići!Gospodin Slavko će nam praviti društvo! — Drage volje i ustade sa stolice, a Nadežda i Milica odoše u drugu sobu da se oblače.Slavko pogleda za Milicom, divio se njenom krasnom i bujnom stasu, njenim nožicama koje su se videle iz papuča.Ču kako se oblače, i pade mu na pamet: kako bi bilo, da je i on tamo, da vidi mladalačku svežinu lepog devojčeta iz bliza.Skoro se uplaši od takvih misli, prevuče rukom preko čela i zagleda se u jednu tačku na duvaru.Dugo je gledao u nju i najedanput, magla mu neka pade pred oči, a iz one tačke poče se pomaljati nerazgovetno i uvijeno.Napreže vid da prozre tu priliku, koja mu se poče približavati sve bliže i bliže i naskoro pristupi k njemu.Ona ga posamatra crnim očima, al’ on ne može da razreši čije su.Ah! — pomisli u sebi — to je ona! — Ljubica!A ona se vragolasto i opet nekako tužno smeši i zagrli ga.Topal dah iz njenih usta zanosi ga, a grudi njene počivaju na njegovim; on čuje kako mu srce bije i čisto pretrnu, da ko ne čuje, a Ljubica ga sve i više steže, sve jače se priljubljuje k njemu i gladi mu kosu na glavi.Usta njena su do njegovih — rumena i mala ustašca, taman udešena za ljubljenje, no on se straši da ih poljubi i misli, da će s poljupcem i nje nestati.Stade je i on jače obavijati oko stasa, i njena glava sva počiva na njegovom ramenu, a on je miluje.Diže joj glavu i metnu na svoju; usta se sama nađoše i vreo poljubac odjeknu u noćnoj tišini.On skoči, al’ nje je nestalo. — Šta je more? upita ga Momčilo, ad’ on ne stiže da odgovori, jer se u isto vreme pojavi Nadežda s Milicom.Miris ispuni celu sobu, koja je još bila mračna i samo je mesec osvetljavao. — Šta! začudi se Nadežda — zar niste imali lampe?Izvinite, ja sam potpuno zaboravila. — Ne mari ništa! reče Momčilo — u mraku se mnogo lepše misli.. — I spava — doda Milica, smešeći se i udari lako Momčila po obrazu. — Ej! ti misliš valjda, da su moji obrazi stvoreni za tučenje!Čekaj, da vidiš samo, kako ja tučem! — Ti bi me i ubio, kakav si!Jelte, g. Slavko, kakav je inače? — Eto takav, kakvog ga sad vidite!Još gori malo! . — Hajdmo! povika Nadežda, navlačeći rukavice, da vidimo, šta, ima u Beogradu. — Ima svašta! devojaka lepih i ružnih, baba, staraca, svašta baš! odgovori Momčilo. Kad su izašli iz kuće na ulicu, svet se u najvećem jeku šetao.Slavko je išao s Milicom, a Momčilo s Nadeždom.Tiska, navala velika.Slavko je isprva ćutao, a posle prekide ćutanje pitanjem: — Gospođice! šta mislite zašto je ovoliki svet izašao u šetnju? — Pa zašto drugo, no da pokaže svoju lepotu i svoj blesak. — Tako je! i ja ne bih imao ništa protiv toga, da taj svet ima kakvog stvarnog znanja pored te etikecije.Meni je žao, kad pogledam, u šta se troši dragoceno vreme i ponižava čovečiji ponos. — Ha! ha! to i ja spadam onda u te, koje vi sažaljevate? osmehnu se Milica i pogleda radoznalo u njega. — Ne! nikako!Vi ste se izdvojili od ovog sveta, koliko sam ja mogao ispitati i čak i sami ga žalite To vam služi na čast. — Hvala gospodine prošaputa i stidljivo obori glavu, al’ ja to nezaslužujem.Ja sama vrlo malo znam i to mi je žao. — Ne! ne! — vi se varate!Pretpostavimo da i ne znate, pa bi bilo dovoljno, što ste uvideli gde je pravi cilj čovekov i što imate volje za rad. — Vidite, produži dalje pokazujući na Građ.Kasinu, ovde se utro put napretku jednom novinom, koja će biti spasonosna za nas, za društvo. — Znam!Društvo protivu alkohola.Vrlo pohvalna ideja, samo kad bi bilo još društvo protiv luksuza i protiv mode.... ah! — Šta vam je gospođice? upita je poplašeno, da vam nije zlo? — Nije!No ja govorim protiv mode, a sama kupujem" mirise i drugo.Kogod govori protiv nečega, treba sam prvo da da primer!Nije li tako? — Tako je, ali je vas ne krivim, jer vi to radite zato, što sami ne možete preobraziti odmah ceo svet.Treba ga prvo spremiti, obrazovati i kad bude obrazovan on će moći mnoge istine primiti i razumeti.Govoriti danas protiv običaja, nema smisla u neobrazovanom društvu.Mi treba da onu decu, taj podmladak naš, koji će nas naslediti da obrazujemo time, što ćemo mu ulivati samo plemenito i dobro i time će on primiti mnoge stvari pre, no što bi ih inače primio.Zaista, ja se užasno uzbuđujem, kad vidim način, na koji se deca, na koji se i sama zrelija omladina vaspitava.Mesto da škola da đaku sve plemenite i dobre osobine ona ga uči podlosti, niskosti i zatupljivanju.To je žalosno, ali neka nam služi za utehu to, što takav razvoj stvari neće dugo trajati i što razvitak društva ne zavisi od volje pojedinaca već od izvesnog zakona.Jasan dokaz vidimo iz toga, kad sravnimo metod nastave pre 50 god. s današnjim.Nema više one despotije i ako je ima, to je izuzetak koga čine ljudi starog kova, mračnjaci, koji su preživeli za ovo vreme.Još postoje predrasude, još se smatraju klasični jezici za jedino obrazovanje čovečije duše, što kad bi se ukinulo konservativci bi povikali; drž’te ljudi! propade svet!Današnje društvo trulo je, ali će iz te truline ponići zdravo stablo, kao god što iz trule i đubrevite zemlje usev zdraviji i bujniji postaje. — Potpuno se slažem s vama i kako bih želela da i ja štogod mogu pomoći toj plemenitoj ideji prosvećenju naroda!Ja sam dosta razmišljala o tome, no nemojte se samo smejati i ako sam ja tek u 18 godini, jer od malena sam volela da se zanimam knjigom i da mislim; ali držim da ne treba ničije ubeđenje napadati, no ga pustiti da ide svojim tokom. — No ne potpuno, svakom čoveku objasnimo njegov poziv, njegovu zadaću, al’ ne činite to s jednom glupom babom ili starcem, koji ne mogu ništa od toga razumeti.Obratimo se mi drugom mestu, onoj inteligenciji, koja provodi svoj vek po kafanama, koja se vlada po svima pravilima krute etikecije i nju obaveštavajmo, njoj ulivajmo u glavu savremene misli i težnje pa ćemo imati koristi.Šta će nama starci i babe, od kojih niko ne vidi koristi i koji su već jednom nogom u grobu... — Jesi li se, Slavko, boga ti napričao? prekide mu razlaganje Momčilo a kresnu okom na stranu, kuda prolazaše jedna mlada i krasna devojka.Šta ste to raspravljali? — Gotovo ništa! odgovori Slavko — Malo smo govorili o cilju čovečijem na zemlji.. — O cilju na zemlji! — podsmehnu se Momčilo — to znači da ima i neki cilj na nebu! — Ne! tako se obično kaže.A što se ti pa odmah podsmevaš? — Ne podsmevam se; samo sam se šalio. U razgovoru dođoše blizu kuće.Slavku kao da pade neki teret na srce, koje se steže i on ćutaše a svi to isto činjahu.Kaldrma odjekuje pod nogama a zvuk njen daleko odjekuje.Nebo beše vedro i milijarde zvezdi viđahu te na njemu.Tišina velika kao da sve spava, negde se vidi svetlost kroz prozore, pored kojih šeta stražar s puškom o ramenu a po kadkad prođe kakva drevna pijanica povodeći se levo i desno.Sve to čudnovito uticaše na lako raspaljivu dušu Slavkovu, čije srce ma da je bilo stegnuto zbog skorog rastanka ipak se širilo i u malo što ne bi i zapevao. — Volete li vi, gospođice, muziku i pevanje? upita je on. — O još kako!Uživam u njoj.A vi? — Kad čujem njih, kao da sam prenet u drugi nadzemaljski svet i tada sam vanredno veseo u duši, premda se to neki moglo spaziti na meni.Eto nas već i kod kuće! Čujaše se samo pozdrav, stiskavanje ruku i srdačni poziv za drugi put. Laku noć! prijatno spavanje! Laku noć! takođe! i Slavko pođe s Momčilom kući ćuteći.Naskoro se razdvojiše a Slavku bi teško kad ugleda svoju malu i bednu kućicu — svoj stan. Lampa je bila zavrnuta, kad je ušao u sobu njegovi su već spavali.On ih pogleda a suze ga obliše.„Ah! mili moji! kako se mučite, al’ neće biti dugo, biće službe!“ i on leže onako obučen na krevet s cigarom, koja je svetlila u polusenci sobnoj...Koju li ja sad volem? mišljaše Slavko a haos od misli pojuri mu u glavu — kad bi bila moja žena! i sve ređa dalje i dalje.-Predviđa kaka će biti svadba i — prva noć, al’ tu htede da se pokaže nešto više od žene, upravo hteo je malo da je kuša i to tako; što će im sobe biti razdvojene, što će kadkad ići noću k njoj, zagrliti i poljubiti — vatreno ljubiti, kako će ga ona stiskavati na grudi i on nju; no tada brzo nestade nje i pojavi se Ljubica i poče misliti o njoj.Izgledalo mu je, da će ona biti hladna, nepoverljiva, da će se stiditi njega i njegovog grljenja, al’ tad se priseti da je on muž a ona žena i toga neće biti i t. d. sve koješta misli i na mah mu pogled pade na susedan krevet, na kome je spavao mali brat.Bi mu nešto teško, sažali se, kao da će ga izgubiti i priđe k njemu.Sluša mu disanje svaki otkucaj nevinog srca i poljubi ga.Opet mu bi žao i to još većma, skide se i leže do njega obgrli ga čvrsto, i glasno zajeca.Bilo mu je prijatno to plakanje.Koga je prouzrokovao?A u isto vreme i Milica se zanosi mislima i ona plače i navlači jorgan na glavu, da ko ne bi čuo.Tiho jeca a san se polako prikrade na umorne trepavice. Posle nekoliko dana od ove šetnje, on je postao redovan gost Nadeždin.Odlazio je svakog večera, sedeo duboko u noć i posle se vraćao kući nespokojniji no što je došao.Kad je polazio, izgledalo mu je; da će tamo biti nešto novo, što će ga zanimati i premda se nije u svom nadanju varao ipak je pri polasku bio tužan, kao da za navek ostavlja tu kuću, koja mu je bila draga, al’ nije znao ni sam po čemu.Ono društvo, koje smo videli prvi put, bilo je i sada.Nadežda se nikako nije htela odreći društva, u kome je volela da igra prvu ulogu, pa ma i među takim ljudima, kao što je bilo to društvo.Ona je čeznula da ima kome iskazati svoje misli, svoje poglede premda je znala da te njene misli u ovom društvu slabo k’o razume i ne ceni ih mnogo.Ali i ako nisu cenili njenih misli, oni su cenili nju samu i uvažavali je kao umnu ženu, kao nešto više od običnih žena i u svakom pogledu odavali su joj prvenstvo, koje joj zaista niko od nas ne bi odricao. Opet vidimo penzionara Milana, oficira u „ostavci“ Mišu, ženu mu Daru.Slavko ih je skoro svagda zaticao sve na okupu, kako igraju karata ili slušaju svirku Miličinu ili razgovaraju o kiši, o lepom vremenu, koje će doći posle 2 meseca, o najnovijim mustrama, koje je donela neka „genijalna“ umetnica u modi iz Pariza i Beča.Kadkad bi Miša pričao o svojim ratnim doživljajima i postupnom tečenju svoje karijere. — Eto — reče on — kad sam postao poručnik, oženio sam se i posle 2 godine me staviše u pokoj, a ja nisam bio tako star, da ne bih mogao raditi.Al’ tako! sudbina je valjda htela!Ne mogu ništa protiv nje. — A jesi li bio kadgod ranjen? upita ga Milan. — Jesam li bio ranjen?!Da šta ti misliš!Čekaj samo da ti pričam, i Miša se navali na naslon od stolice, zadovoljno usturi glavu i poče pričati. — Jednog dana, veli Miša, god. 1876 mi smo bili na Šumatovcu.Treba da znate da sam tada bio narednik, i imao sam na upravljanju čitavu jednu četu.Tada je bilo opako vreme, Turci su nam zadavali mnogo jada i jedva smo imali kad da ručamo.Po nekad 2 dana nismo ni jeli.Jednog dana je bio žestok okršaj, Turci su navalili na nas kao crvi a ja sam baš bio u rezervi.Fijuču tanad, topovi riču, da se nebo prolama a piska i jauk ranjenika srce čoveku da ispara, al’ mi stojimo hladni, namršteni, gotovi za sve i jedva smo čekali, da upadnemo u Turke.Naskoro da se znak, mi jurnusmo u Turke derući se iz glasa „ura“ a svakome je pri tom srce skakalo.Bio sam na čelu svoje male trupe i jurio sam kao besan napred sokoleći drugove.Setih se Aleksandra, Karađorđa i poželeh da i sam mogu biti kao oni, i samo idem napred.Padaju oko nas Turci, al’ padamo i mi.Kad je bila najveća seča, kad smo se klali, tad me zrno pogodi i posle što je bilo, neznam.Kad sam došao k sebi nalazio sam se na bolničkom krevetu.Al’ ja sam bio veseo, jer su naši odneli pobedu.Za tako hrabro držanje dobio sam medalju i spomenicu.Evo je! i on pokaza na peki mali orden, koji mu je visio na grudima. — Bravo!Živeo Miša! viče Milan — e čestitam ti, brate na junaštvu!Nisam znao, da si ti taki! — Ja! nisi znao!Al’ i sad bih ja ovako star otišao na granicu, da se malo ogledam s našim dušmanima.Još ja imam srca i to kakog!.. — Ta kad sam te prvi put video pomislio sam sudeći po izrazu na licu: ovo je bio junak! i nisam se prevario.He! he? — smeškaše se starac. — Nema vam više junaka kao onda, niti ima onakih patrijota.Današnji svet gleda na sve moguće načine da izbegne od vojske, a o ratu nikad i ne misli.To je vrlo ružna pojava!Vrlo ružna!.. zamaha Miša značajno glavom. — Ne može ih sad ni biti.Svet danas nije onakav kakav je bio pre 30 god.Sve stvari, u koliko je moguće, gleda da ispravi mirnim putem, a ne ubijanjem.Prošlo je doba, kad se išlo u rat pevajući i nastalo je doba prosvećenja.Ja nikad ne bih mogla da odobrim srestva, koja tolike ljude uništavaju i tim se čovečanstvo lišava mnogo i mnogo svojih sinova — završi Nadežda. — Sasvim je tako! uzviknu Slavko — Ništa nema bolje od mira, u kome se može po volji razmišljati.Prošli su ta vremena, kad se horila bojna vika i nju sad zamenjuje miran, tih i spokojan život, gde se svaki treba da postara, da bude od koristi drugome.Vidite, da sve manje ima patriota a sve više učenih ljudi i da se svako gleda, da obrazuje.Ostavimo mi ratove za onda kad je najnužnije i gledajmo da nam se narod prosveti, da se trgne sviju praznoverica i da misli o svom blagostanju. Dugo je i lepo Slavko govorio o tom pitanju.Isticao potrebu škola za postignuće sviju celji sreće čovekove i naglasio da ih baš naprotiv treba svuda otvarati. — E pa molim vas — upita ga Milan — kad vi tako hoćete, onda će se u Srbiji stvoriti velika masa umnog proletarijata, pa zar tada da jedan školovan čovek vrši telesne poslove?Ja prvi ne bih činio. — Vi se i ne pitate.Vreme će nam to doneti, a vi morate raditi, ako mislite da živite.Stidite se toga posla, al’ ne treba.Mi svi imamo podjednaka prava i pravo je da svi radimo a da ostavimo brigu o upravljanju državom najspremnijima. — Ho! ho! ho! smejaše se Miša podrugljivo — zar — vi zbilja mislite da će se take usijane ideje kadkad ostvariti? Slavko poblede iz oka mu buknu plam uvređenog ponosa, zadrhta celim telom, a Mica se poplaši kad ga vide takog i instinktivno priđe mu bliže. — Da će se moje ideje ostvariti znam — odgovori vatreno i sa žarom — i da će svega ovog ništavila nestati — takođe znam.Naposletku vi se nigde i ništa ne pitate. Sad Miša poblede.Htede da odgovori, al’ se seti da je u tuđoj kući i ućuta.Ućutaše svi sem Nadežde, koja je htela izravnati stvar, al’ vide da nijedan ne beše voljan za to.Mica gleda-ispod oka na Slavka i kad vide kako se promenio u licu, i ona se promeni.Grickaše svoje bele nokte i čas po pa pogleda na njega. — Bi li ste nam odsvirali što god? — upita je on pošto vide da svi ćute — ona bez reči priđe klaviru i poče svirati nekakvu Fantaziju.U tom Miša naglo izađe iz sobe i ode a Dara osta i dalje.Svirka se razlegala lagano i tiho, kao nošena valima povetarca i Slavka skoro razdraga.Lice mu poče dobijati prvašnju boju, al’ onog izgleda još nije nestalo.Ona svrši svirku i ostavi ruke nepomične na žicama.Zagleda se u njih i kao iz nebuha upita:: hoćete li još što god? — Da vas ne trudim samo? — Ne! odgovori kratko i ponovo poče svirati.Slavko pljeskaše kad svrši i svi ostali s njim.Ona pocrvene.Zahvali se malim poklonom i ode. Društvo se raziđe hladno, učtivo i zategnuto.Slavko je bio dosta ozbiljan a Mica zamišljena. Sutradan kad se Slavko probudio bilo je već dockan.Sat na akademiji je izbijao osam, a on se tek počeo oblačiti.Nije bio raspoložen, samo je ćutao i na pitanja očeva odgovarao kratko i nemarno.Sinoćni događaj mu se vrzao po glavi.Seti se svađe s Mišom. — Ludak! promrmlja — ni s kim pametnijim nisam našao da govorim no s njim!Sto puta padam u tu istu pogrešku i nikad se ne mogu oprostiti nje!Šta me je teralo, da s njim govorim o pitanjima, o kojima nema ni pojma on.Baš koješta! — Uze pantalone da obuče, pogleda ih; dole behu iskrzane malo.Baci ih i planu.Šta je sad?Dokle ću se ovako mučiti, dokle li ću morati nositi se ovako?Ah! neću da ih obučem! nek’ idu do đavola! Otac mu strašljivo pogleda.Prišao bi, al’ ne sme od sina.Naposletku priđe, zagleda u pantalone, pa u njega, pa opet u pantalone i tako redom, kao da bi hteo pročitati na čelu sinovljevu, šta mu je.Strašljivo se osvrtaše i gledaše u sina. — No šta je? upita ga nestrpljivo — šta me gledaš tako? — Iskrzano dole... — Pa iskrzano da bome! — Treba o praviti. — Treba! i oboje se nasmejaše.Otac poskoči od radosti, kad vide da se raspoložio. — Opravićemo to, Slavko! reče otac sigurnim glasom.Ovde u avliji ima žena jedna, sad ću joj dati.Uzede polako pantalone, čisto bojeći se da ih lepo uzme i izađe sav blažen. On se izvali na krevet i dade u misli.Sinoćnica mu opet izađe pred oči.Trudio se da je silom odagna, al’ ona jednako pred njim.Seti se i Milice, seti se njenog pogleda, kad ga je posmatrala sinoć.Učini mu se da je bio mnogo-sažaljiv, bolećiv.Šta li je ona mislila o meni posle toga? šaptaše poluglasno, možda me je smatrala za ludaka! i kad pomisli, da bi to zaista moglo biti, rastuži se, zagleda u dvorište koje je sunce ogrejavalo; u duboku senku, koja je bila pred kućom i čisto mu bi zima nikako nije mogao sebi predstaviti, da je ta senka lepa prijatna, al’ sad je bila zima, a pretstavljati drukčije osećaje i drukčije pretstave, to je dosta teško.Dole u dvorištu pored plota stoji jedna kruška, ogolela i kao bez života.„Ala su divne kruške s njih!Da mi je sad jedna! tako mu se prejedoše a voda mu pljuskaše na usta. — Kad ćemo jesti, otac, krušaka s tog drveta? upita ga, kad je ulazio u sobu s pantalonama. Otac pogleda na drvo, gledaše ga dugo i žalosno zaniha glavom. — He ima još dosta!A jedu li ti se? — Ja! — Pa ako hoćeš ima u trgovini? Otac izvadi svoj novčanik, pažljivo preturaše po njemu, al’ nađe svega 2—3 groša.Uvede ih u ruku, pa čas gledaše u njih, čas u sina.Beskrajna tuga se videla na njegovom licu.Poče se vrpoljiti na jednom mestu.Slavku posta dosadno. — Pa dede hoćeš li ići? — Ah!Ne znam, šta će koštati.Bojim se da ovo ne bude malo! i starcu se zavrteše suze u očima. — Koliko imaš tu?Da vidim! Starac priskoči, podnese mu ponizno ruku i stade kao ukopan — Dva groša samo! reče Slavko, i pogleda na zboreno lice očevo, na gustu bradu, na iskrpljene cipele.Hm! slete mu s usana i maši se rukom u džep.U njemu je bilo svega 20 dinara. — Imaš dva; evo ti još 15 din pa kupi jedne cipele.Te su te dosta nosile. — Starac se uprepasti. — Petnajest dinara daješ meni?Zbilja, Slavko! i dokopa ga grliti i ljubiti.Ta ti se šališ samo!Slavko! klicaše on i poče skakati po sobi. Neki kucanj ču se na vratima. — Napred! viknu Slavko. Uđe nepoznati mu gospodin, mlad, ćelav, sa zlatnim cvikerom i punom apotekom mirisa.Pogleda po sobi, namršti se malo i upita. — Gos.Slavko Negrović. — Ja sam.Šta želite. — Milan Đurić — pretstavi se on — i pogleda sumnjivo na starca. — Govorite slobodno, gospodine!To mi je otac! preduhitri ga Slavko, razumevši njegov pogled.Izvolte sesti! — Hvala! odgovori ovaj mračno i nekako tupo.Meni nije do sedenja imam s vama važnih poslova.Vi ste bili sinoć kod... hm kod gospođe Nadežde na... — Da bio sam.Šta hoćete tim pitanjem? — Vi ste uvredili g. Mišu, mog prijatelja. — To ne znam. — Hm!Kako to? — I ja sam došao k vama, da potražim zadovolenja inače... — Dosta, gospodine!Razumem dobro šta mislite; ali ono, što sam rekao ostaje, jer je istina a nje se ne bojim. — Lepo! onda će oružje presuditi, inače sve posledice pripišite sebi.. javnost.. glas.. u. Starac kad ču poslednje reči zgranu se, niz lice mu potekoše suze i stade iza sina, kao da bi ga hteo odbraniti i prkosno pogleda u Milana. — Slavko! ciknu on.. zar tebe.. tebe obeđuju, koji si svagda istinu govorio.Bože moj!Ne! ti se nećeš tući! nećeš! govoraše starac plačevno — to ne može biti!Je l’ da ti nisi kriv?Ah! kako ja i pitam?Zar bi mogao moj sin tako što učiniti? — Mahni me, oče!Sve je istina, što ovaj gospodin govori, ali to mi je nalagala čast, dužnost, jer me je prvo on uvredio. Starac se prenerazi, okretaše se po sobi kao lud. — Ah!Ah! dvoboj! vikaše starac i priđe gospodinu — zar i vama moj sin smeta?Nepravdo! dokle ćeš nas terati?Jelte, gospodine, da je ovo šala?Šala je šala — znao sam ja to!Ta moj bi sin mogao poginuti!Uh! uh! i zagrli silno Slavka — sine! sine! Milan ga pogleda prezrivo i okrete se Slavku. — Dakle, gospodine, kakav odgovor mi dajete? Ovaj gledaše tupo oko sebe.Nije mogao dovoljno sebi pretstaviš svoj položaj.Zar on da se tuče, koji nikome nije natrunio do sada?A sad?Da se bije.S kim?S propalom individuom.Ah! ta on nije znao, ni kako se drži revolver a ubiti — to je i odviše!Grozio se kokošku jednu da zakolje, a sad mora ubiti čoveka il’ biti ubijen.On se očajno uhvati za čelo, krupne graške znoja levahu se niz njega.Nije se mogao odlučiti ni na šta.To je bilo protiv njegovih načela, koja tako vatreno propoveda, protiv svega što je čovečansko, pa još kad se seti onoga, što će doći ako on bude podlegao.Strese se sav, kad pomisli na to.Otac, braća.To su stvorovi, o kojima on mora voditi računa, al’ čast, čast, dužnost.Do vraga i s tim dužnostima — progunđa on — sve se u ovom svetu svodi na dužnost i čast. — Dakle reče gospodin — šta ste rešili? — Ništa!Tući se ne mogu, to je protiv mojih načela, protiv zakona, protiv pravde.Idite svršeno je sve.Uvreda za uvredu.S bogom! — Ha!Ha! nasmeja se Milan podrugljivo — mislite li vi da se čast nalazi na sokaku?Varate se.Il’ oružje, il’ javnost! — Oružje! a zašto?Hoće li to štogod pomoći meni ili njemu.Nek’me ubije!Lepo! vidite li ove — pokazujući na oca i braću — o njima se ja staram.Hoćete li, da im oduzmete hranitelja?Oduzmite ga! svome!Gotov sam!Da vidim šta će taj gospodin dobiti, kad me ubije!Mene poznaje svaki kao valjanog i da se ne hvalim — spremnog čoveka.Šta će taj svet reći, kad čuje da sam se tukao?Reći će da sam ludak, da imam predrasuda, da sam čast platio krvlju, kao da se čast njome pere.Uvredio sam ga, jer sam bio izazvan.Tući se neću.To je ispod mog dostojanstva.Tući ćemo se preko javnosti i videće se, ko je kriv.Idite sad! idite!Ja vas molim.. idite... — Zbogom!Uzviknu ovaj razdraženo — da vidim, šta će vam pomoći taj razlog o pravičnosti, to golo umovanje. — Molim vas, ne dosađujte mi!Izbaciću vas napolje! — Platićete mi to! ciknu Milan i izlete na polje ko’ besan!Mene terate! i lupi se po prsima — oh!.. — Srećan vam put! doviknu mu Slavko i sede na krevet.Rukom se podnimi na njegovu ivicu a glavu nasloni na ruku i zamisli se.Sve mu prelete u pameti, sve dotadanje, ceo život, koji je bio patnja i naposletku ovaj događaj.Sunce dopiraše kroz prozor do njegovog lica, koje je bilo bledo, i na kome se čudnovati izraz blagosti i sažaljenja ogledao.Zrak ga je polako pekao i njemu bi tako prijatno i ispruži noge da ih sunce greje.Toplina se razlila po celom telu a on premišlja o časti i dužnosti.Nije mogao lako da razreši ta dva pojma.Čast nije kod svakog jednaka; različni motivi pokreću ljude na časna dela, ali retko je ko izvršuje.Borimo se za čast, a kad pogledamo sve je ovo ništavilo i onde gde misliš, da si našao čast, nalaziš obmanu, gadnu i slepu obmanu, koja ti se cereka u brk, što te je tako prevarile a ti se okrećeš od nje posramljen, pogružen i žalostan.Čini ti se za jednog čoveka, da je časan, i ne sanjaš da bi on ikad mogao štogod nečasno učiniti, ali on radi baš nečasno.Istina, oseća šta je časno, ali radi obrnuto motovišući to ništavnim razlozima i tlapnjom, da to niko neće saznati.Nema čoveka koji nije nečasan — produžava u mislima Slavko — svaki radi drukčije no što mu čast i dužnost nalažu a svaki misli da baš po njima radi.Kad čovek hoće što da učini, on to pravda pod maskom ma kakvog sićušnog razloga, misleći i nadajući se, da niko to neće saznati, jer ko bi mogao zaviriti u moju dušu, te da vidi šta se na njenom dnu nalazi?Dužnost, čast — slete s usana Slavkovih, a šta ja činim?Da li je ovo dužnost?Zar nije i moja čast povređena i zar nemam ni ja prava da branim svoju čast, koja je prvo napadnuta?Do đavola neka idu svi ti, kojima je čast tako prirasla za srce!Ja sam prav i pravda će izbiti na videlo.Neka me ceo svet presre, neka me ruše preko javnosti koliko hoće!Zar ću ja štogod izgubiti time?Ako ima pravde u svetu, ako osećanje dužnosti spram svojih još vlada, to neću ništa izgubiti time.No gle!Ta javnost je neumoljiva, nemilosrdna.Za jedan dan moje će ime brujati po celoj Srbiji i svaki me može i hoće smatrati kukavicom.Zar da izađem na susret jednom čoveku, koga prezirem?Ne! koga sažaljevam i koji nema ni toliko mozga, da razmisli o mom položaju, o položaju hranitelja.Šta sad da činim?Daću mu jedno pismo.U njemu ću izložiti sve moje stanje i moliću ga da me poštedi.Tako! to je vrlo pametno! I Slavko sede za sto, uze hartije i poče pisati.Grickaše pero, ali ništa mu nije izgledalo dovoljno jako, da će moći potresti osećaje u Miše.Naposletku napisa: Imao sam čast da čujem od Vašeg prijatelja ponude za izravnanje našeg spora, u kome smo krivi oboje, al’ vi više.U ime moje porodice, u ime čovečnosti i pravice ja vas molim da prekinemo taj spor međusobnim priznanjem krivica. Poče čitati na glas.Ono „u koje smo oboje krivi!“ nije mu se dopalo.„Kao da ja držim neku prevagu nad njime“ — mislio je Slavko.Ne valja! - U ime moje porodice — ovo je očito ponižavanje mene samoga.Zar njemu da se ponizim?Nikako! i pocepa pismo na sitne parčiće.„Hm! luda posla!Neka bude, šta bude!Svi neka znaju! svi.. oh!Pa i ona će znati.Smatraće me za kukavicu, za nitkova i njoj treba objasniti.Da, da! objasniću joj sve, i htede da joj napiše pisamce, sasvim kratko, ali jasno.Kako mu je dužnost zabranjivala da se bije i..., al’ tu mu misao istrgne druga.Razmisli, zašto baš da joj piše, tiče li se to nje i što se on toliko boji njenog mišljenja. Šetaše nervozno po sobi.Glavu sagao dole i duboko se zamislio.Osećaj, dužnost, čast — sve se to uskomešalo u njemu i on skače s jedne misli na drugu.U jednom trenutku namisli da primi dvoboj, al’ se brzo trže.Ta misao je pala onako u jednom magnovenju razdraženog duha, ali jamačno nije bila ozbiljna.Najedanput stade i obrati se ocu: — Šta košta jedan revolver? — Revolver? uplaši se starac — Slavo, ne misli o tome više!Zar bi ti mogao svog oca unesrećiti!Slavo, Slavo!Ceo svet će na mene pružati prst i govoriti: eto, njegov je sin poginuo u dvoboju!A šta ću ja tada?Pod starost i to da dočekam!Nitkovi jedni!Hulje jedne! i moj vam sin smeta? Pa zagrli Slavka, steže ga čvrsto, a on se nije ni opirao.Pustio je da radi s njim, kao s detetom i tako ćutao dugo i dugo.Opet upita oca: — Ko je dobar lekar ovde? onako, znaš za rane. Starac se uplaši.Teturaše on tamo amo po sobi, tek’ na sinovljevo pitanje ne odgovori. — A zar ti danas nećeš na rad? — reče Slavko — idi! — Hoću — hoću — evo! odmah!Zabunio sam se malo... t. j. nisam — onako — idem i iđaše po sobi, ko’ da traži nešto. — Šta je vazdan?Što ne ideš! — A, evo! evo! sad ću! idem — zbogom!Pogleda na sina žalostivo!Jedna suza mu se skotrlja, on brzo namaknu šešir na glavu i polako, da ne bi uznemiravao sina izađe na ulicu.Za malo srete Momčila.Ovaj se začudi, kada ga ugleda tako promenjena te ga i upita: — Da nije što god Slavku, čiko? — Oh, gospodine, idite k njemu! idite! i i sklopljenim rukama ga moljaše.Slavko — Momčilo već odjuri njegovoj kući. — Sad sam ti sreo ona.Bio je nešto uplašen i čudnovat.Šta ti je? — Nije mi ništa! — Kako sitnice!Vidi se u ogledalu, kakav si!Bled, razbarušen!Ima kod tebe nešto. — Malo ima! nasmeja se usiljeno.Dobio sam poziv za dvoboj.... — Dvoboj! ti? a s kim? — S Mišom. — A šta si imao s tim ludakom posla? — Ne znam ni sam.Ničega se ne sećam.Čini mi se, da je nazvao moje ideje usijanim a ja mu vratio.Sad se našao uvređen.. govoraše na pretrg Slavko.. i pozvao me da se tučemo. — Pa šta si odgovorio? — Odbio sam. — Pravo si imao.Nije nego još nešto.Tući se.. hm! ja bih njemu namestio leđa.A čim ti preti? — Javnošću? — Ha! ha! ha! i ti se toga još bojiš?Ostavi ćorava posla!Ta taj ne ume ni ime čestito da potpiše, a kamo li da piše za javnost.Ne brini ništa.Ja ću ti pomoći, pa ćemo ga utući muvu.Hajdmo u šetnju! — Ti sve držiš olako.Ovaj će svet držati, da sam ja zaista kriv pa nek’ baš i drži ali... — Šta?Mica će doznati?Je li?Neboj se! — Odkud ti to znaš?Ja nju ne ljubim. — Hm! neznam!Opazio sam ja, brajko, sve.Video sam vam poglede, pokrete — sve.Kako ste se snebivali i t. d. Ostavimo sada to!Smrzao si se tu k’o mama!Ovamo.. i stade ga vući.Ovaj se otimao...Mani me — reče — meni nije do komendije, ako je tebi. — Gle sad?Brineš se ni za šta.Hajdmo kod kume moje! — Taman posla!Sad da idem, kad me svi znaju? — Pa šta je s tim?Oni tebi neće ništa prigovoriti, jer znaju da ti nisi kriv — Brže! — Ostavi me, Momčilo!Ti neznaš, kako je sad meni. — Znam ja, kako je tebi; ali baš zato hajdemo!Videćeš Micu... — Šta li ona misli sad o meni? uzdahnu Slavko — da ne bude i onaj tamo? — Neće biti!Neboj se!Što se toga tiče, ne brini ništa, jer on neće više dolaziti tamo. Jedva pođoše.Slavko se trzao svaki čas kao u groznici i jednako mu je bila u pameti misao o njoj, o raspoloženju Nadeždinom.To ga je jako mučilo i celog puta ne progovori ni reči.U tom dođoše i do kuće.On bi tada najvoleo da je ona negde bestraga daleko, kako bi se mogao pribrati.Ali kad vide, da Momčilo otvara vrata, i da ga gura napred, on besvesno pođe, tešeći se, da će kako tako isplivati i da će se sve dobro svršiti.Ta ga misao okuraži i smelo al’ drhćući uđe u salon, koji je bio polumračan kao i njegova duša.Nadežda se iznenadi, kad ga vide u tom stanju a Milica pažljivo posmatraše crte njegovog lica, koje odavahu veliku duševnu borbu ali smelu odluku.To je malo uzmuti, kradom puštaše uzdah za uzdahom i seđaše nepomično na jednom mestu.Slavko htede da povede razgovor na sinoćnicu, da sam u napred kaže, pa kud pukne; nu Nadežda ga prestiže.Ona je razumela dobro, šta bi on hteo i pomože mu. — Sve znamo g. Slavko — sve pa i vaš odgovor. On poblede.Hteo bi, da može prozreti u njenu dušu i da vidi najskrivenije misli o sebi.Ona kao da je pogađala to. — To što ste vi uradili, uradio bi svaki pametan čovek, da je na vašem mestu.Ja sve znam.. sve je sitnica. — Sve, sve — uzviknu on i pogleda sumnjivo na Momčila. — Jest! jest! sve mi je to Momčilo pričao i ni šta nema, što bi prljalo vašu čast. On se pokloni lako i opet sede pogledavši ispitujućim pogledom na Micu.Ona se nasmeja malo, pogleda ga i saže glavu.Najednom upita. — Znate šta, g. Slavko?Hoćete li da odigramo partiju karata.Odavno nisam igrala. U svakoj drugoj prilici on bi odbio ponudu, ali kad nu njen zvučni glas, njenu ponudu, koja je bila iskazana molećivim glasom — on pristade i to rado. On sede s njom a Momčilo s Nadeždom.Slavko se osećaše presretnim.Posmatraše divno lice i grudi, koje su bile kao mlekom nalivene, pogled, koji zanosi i malo je pazio na samu igru.Ona to primeti. — Pazite malo — smejaše se ona — vidite, da ste izgubili jednu igru. — Secite! On oseti toplinu njene male i nježne ruke i lako je stisnu.Milica ga pogleda. — No šta vam je?Ja ću vam sve dobiti, eve kod mene su tri žandara! — A kod mene velika i mala. — Što kazujete?To se tako ne igra. — Hm! pa i vi ste meni kazali!Milica se slatko nasmeja i upita: — A u šta mi igramo!Treba i to znati! — Evo ovako!Ako ja dobijem, vi ćete svirati, a ako vi dobijete, ja ću... — Pevati — doda Milica. — Dobro!Kad baš hoćete, al’ ja ne znam pevati, niti mi je do pevanja — Koješta! Milica bacaše tako lako, a glava joj pri tom beše nagnuta k njemu.Opijaše ga taj božanstveni dah pup toplote, pun neke slasti i on se divljaše u svakoj prilici i namerno gubljaše, samo da bi njoj učinio kaku uslugu.Naposletku se svrši, Milica je dobila. — Zar vas nadigrala? začudi se Nadežda. — Jeste! — E sad da pevate! povikaše i Nadežda i Momčilo. On se nađe u nebranom grožđu.Da peva, kad mu srce nije za pevanje.Nešto mu nije dalo da pusti glasa od sebe, ma koliko da je imao volje zato. — Ne!Ja razrešavam g. Slavka od pevanja! reče Milica i brzo priđe klaviru. — Ja ću odsvirati za njega. Slavko joj zahvali blagodarnim pogledom.Izgledaše mu u tom trenutku kao anđeo, samo što taj anđeo nije imao krila.Zaboravi na sve; ona mu je bila jedina misao.Dok je on mislio o njoj, i ona je o njemu.Za njegovu ljubav je i svirala, a on sam to je osećao. — Kako vam se svidi? upita ga pri svršetku. — Vrlo lepo?Vanredno svirate! — E da! pljesnu rukama i ode do stola, gde su Nadežda i Momčilo igrali.Slavko je otprati pogledom i sam pređe stolu. — Šta će ovo biti? uzviknu Nadežda — danas su ženske pobedioci.Ima neki uzrok?Ha! ha! — G. Slavko je zbunjen i zato nije mogao ni igrati — branjaše Milica. — Gle sad? a šta je Momčilu? upita Nadežda. — On misli o šetnji! — odgovori za njega Milica. — AFerim! pogodila si!Sad bih najradije šetao. — Šta će ti šetnja?Vidiš kako je lepo u vrtu! — Da, krasno je! povika Milica — hajdemo! — Vi idete! reče Nadežda — ja ne mogu. Sedeću ovde. — A ja ću vam čitati svoja spisanija, kumo! prihvati Momčilo. Slavko i Milica odoše u vrt.U njemu bejaše vrlo lepo Sure grane i gole viđahu se po njemu, koje je sunce čisto pozlaćivalo.Zrak je bio čist i vedar, a toplina — prava prolećnja!Ovde onde nalazile su se klupe, lepe i ugodne za sedenje.Na jednu od njih posadiše se.Slavku je bilo puno srce miline, seti se da je nekada tako s Ljubom sedeo i da se s njom razgovarao o svačemu, pa mu pade na pamet i poslednji sastanak ili bolje rastanak.Ona mu je okrenula leđa i on se snuždi.Nu kad pogleda na Micu, na divne oblike njenog stasa, na život, koji je iz nje izbijao razdraga se i gledaše pažljivo, kako skakuće tamo amo po vrtu kao veverica, kako lomi nestašno grančice, i ujednom sede do njega kao starog prijatelja i poznanika. — Kako je lepo vreme! uzdahnu ona — Božić će nam biti ove godine bez snega.Neobično je to malko — jelte?Grudvate li se vi?Ja tako volem! — Retko! Ona ga pogleda pažljivo. — A što vi tako ćutite? upita ga.Prvi put, kad ste došli k nama, niste izgledali tako ćutljivi. — Ćutljiv!Hm! pomisli u sebi — dakle i ona mi to kaže — svi mi kašu.Pogleda slobodno u nju. — Ne! ja nisam ćutljiv! — reče — samo volem ovako tišinu, u kojoj se može po volji razmišljati.Uvek sam izbegavao vrevu i u njoj mi je neugodno. — Vi ste filozof! — Neznam! ako je filozof, onaj koji razmišlja ti samo, onda bih to bio.Inače, ja mislim što moram. — Da znam! a Vi niste sami.Ali mislim, da će se to jednog dana prekratiti i da ćete biti potpuno srećni. — Hm! ne verujem!Sreće nema na zemlji, ona je samo u grobu. — A zašto tako govorite — upita Mica žalostivo — pa ipak ima nekoga, koji o vama misli.U malo se ne izdade da rekne: ja mislim o vama dan i noć! no brzo se savlada, a on je pažljivo posmatraše. — A ko to? diže glavu iznenađene. — Pa — ljudi — doda zbunjeno — Bog. On zavrti glavom.„Ja se od njega ne nadam ničemu. — U nevolji čovek se mora obratiti njemu, pa ma da ne verujemo u njega.Dobijemo nekog olakšanja u duši.Ja ne smatram svet za tako crn, za kakog ga vi držite. — Blago vama!Sam sam nekada tako mislio, al’ sad je drugo!A vi ste mladi, budućnost vam lepa predstoji, udaćete se i bićete srećni — progovori zagušeno — to će te i učiniti. — Ko zna?Vi kažete, da nema sreće, pa odkuda ću ja biti srećna?Ni ja nisam tako vetrenjasta, kao što mislite i ja sam dosta razmišljala. Ruke pustila u krilo i gleda u ptice, koje se igraju po granama, i produži: — Vid’te!Meni izgleda da je ceo svet pojezija, premda dosta gruba.Naš život je sličan prirodi.I u nama se nalaze razna stanja, kao u prirodi pojave.Čas smo tužni i mrsko nam je, kao n.pr. sad kad je sunce zašlo za oblak, a čas smo veseli, kao kad sine i to je tako veselo i umiljato.Ipak, ipak; meni se dopada ta promenljivost.Ona mi godi. Slavko je iznenađeno posmatraše.U tom trenutku mu je izgledalo, kao da neko više biće govori iz nje. — To je lepo!No ja tako ne mogu smatrati.Ja sam dosta preturio preko glave i stekao sam iskustva. — Al’ koja slabo vrede.Čovek jednako iskusuje i tri put pada u iskušenje. — Što baš triput? — Pa tako se kaže — odgovori ona — vi me suviše strogo cenite — doda vragolasto i udari ga grančicom po ruci. Slavko pocrvene. — A što ste me udarili? — upita — zar sam i vama kriv? — Krivi?Baš ste vi neblagodarni!Nisam se nadala tome od vas.Oprostite, ja sam malo detinjasta, a vi ozbiljni!Ne ljutite se, jel te? Sažali mu se, što je tako rastužio.Nije mu to bila ni najmanje namera. — Ne! oprostite vi meni!Ja nisam onako mislio; ružno sam se izrazio.Ne mislite to više. — Istina!A lice joj se razvedri.Ja nisam ni pomislila da vas vređam. — Udarite me slobodno još jedared! molio je on. — He! pa da se ljutite! — Neću! neću! — Onda ću ja vas! i poče je lako udarati po rukama i licu — to vam vraćam! — Hvala!Samo to je mnogo. — E pa vi onda meni vratite! — Hoću! mislite da se ja šalim. Sad ona njemu vraćaše.On se smejao, a u tom mu se trn zabode u ruku i izgrebe ga. — Ne! pardon!Ja sam vas ogrebla!Bole li vas?Čekajte sad ću vam previti!Izvadi iz džepa svilenu maramu i stade zavijati.Beše blažen, što se njeni prsti dodiruju njegovih.Kao da je sva njena toplina prešla u njega, tako mu je bilo i gledao je pravo u nju.Ona opazi to i zbunjeno reče: — Malo sam i bolničarka! — Da l’ će biti to dobro? — Kako da neće! Opet ućutaše.Do njih dopiraše larma is kuće.Ona gledaše preda se a on se zaneo svojim mislima. — Hoćete li da vam pročitam jednu svoju pripovetku, pa da mi date svoj sud? — Hoću!Baš bih volela da vidim, kakve ličnosti vi uzimate za opisivanje. — Videćete sutra.Mogu vam i unapred reći, da moje ličnosti nose osobeni tip.Muške ličnosti su ljudi od novoga pravca, novih misli, a ženske su obrazovane — idealno obrazovane.Takve ženskinje mi nemamo, al’ ćemo ih imati.Sve su te ženske karakterne, pune duha i umiljatosti. — To mi se svidi.Hoćete li vi meni, da dajete lekcije iz sveta onako sve o njemu, o filozofiji?Malo ću vam biti na dosadi. On se trže.Od mene traži lekcije! pomisli drage volje! — reče glasno — drage volje! al’ vi imate dosta znanja... — Ja bih htela da znam više. — Dobro! možemo prvu lekciju sad početi u razgovoru. Izlagaše svoje teorije i mislio svetu na dugačko i na široko.Ona ga pažljivo slušaše i svaki čas mu upadaše u reč i kadkada bi ga zbunila svojim jasno precizovanim pitanjima...Da! govoraše on — vreme je da se radi dosta smo bili u mrtvačkom snu.Vreme prolazi, a s njim ide i osuda njegova.Tu, tu u njemu, u radu, hoću da završim svoj život i ovako treba.Govorimo sve slobodno, dajmo slobodu misli i govora, pa ćete videti, gata će biti od nas.Mi ne smemo dangubiti — napred!To je naša deviza. Lice mu posta preobraženo, iz njega sijaše čvrsta i odlučna rešivost i nesavladljiva volja.Mica se zadivi, kad ga vide takvoga. — I vi treba da radite — reče joj — dohvativši je za ruke — nemojte oklevati!U radu svaki treba da uzme udela, pa i vi ženske.Ove ruke — prinese ih svojim usnama, a ona obori glavu — mogu mnogo da učine, mnogo da napišu korisno, samo volje, jer vreme ne čeka!To vam je dužnost! zapamtite, što vam rekoh i ja ću vam pomoći!Da kako! Spusti joj ruke dole i dohvati za šal i gledaše u njega, kao da njemu govori. — Vi ćete to učiniti — reče ustajući — vi treba to da učinite i ja ću vam pomagati! — Vrlo lepo!Vaš me je govor oduševio i sama sam tako po kadkada mislila. — No zbilja!Dvanaest je sahata, ostanite kod nas na ručku!Za moju ljubav će te ostati: On se začudi.Taj glas sad je tek čuo prvi put. — A šta ću vam? — Šalim se, poziv od vaše strane nikad ne bih odbio. — To se zna! — reče ona. Celo posle podne je presedeo kod nje.Govorio je, a ona je slušala.Nadežda se divila.U mah se stvori velika debata ali Slavko odnese pobedu i njegov se glas samo čuo. Pred veče dođoše nekoliko gostiju.Milan, Dara i još nekoliko.Slavko joj se pokloni hladno, a ona ga pogleda ljubopitno i podsmešljivo.Sedeo je kao na uglevlju.Jedva uluči priliku da izađe na polje, a odatle u vrt.Sede na istu klupu.Zvezde izašle po nebu.Grane se tiho savijaju pod povetarcem, negde petao jedan kukureče a ulicom se tek začuje lupa Fijakera i kopita, pa sve nestane i tišina se opet vrati.Posmatra sav taj život oko sebe i premišlja o današnjom govoru...Što li mi je bilo, da joj to govorim? — misli u sebi — ona je mlada i neiskusna devojka!Kako me je samo posmatrala!..- Da li me ljubi?Rekao bih, da me ljubi.Pa kako me je pogledala, kad sam joj hteo odbiti molbu za ručak! — Džbunje se u tom trenutku krhaše.Laki hod se čuo.On pogleda... bila je ona. — Zar ste tu vi? — a ja vas tražim ovamo izlete joj iz usta. — Mene? a što? — Ništa.. ništa!Vidim, nema vas.Odmah se setih, da ste ovde. Sede do njega.Lice joj je bilo svetlo spram mesečine, grudi joj se nadimahu i Slavko čisto slušaše, kako joj srce kuca.Drhtala je — Vama je hladno? upita ogrnite se mojim ibercigom.Polako skide ibercig, umota je u njega, a ona sve jače drhtaše i nasloni se polako na njegovo rame.Jecaše tiho isprva, naposle sve jače. — Idite unutra! moljaše je, propašćete! — Neću! ne brinite!Meni je tako prijatno ovde.Podiže glavu, mesec je osvetli svu a suze joj se blistahu očima. — Vi ste to krivi! smejaše se — sad je sve prošlo. — Ja! zaprepasti se Slavko — a, kako?Možda sam, ali neznam. — Vaš govor je svemu kriv, vi sami — oboje! Razumeo ju je.Oči im kazivahu, šta je bilo u njihovim dušama.Reči, nisu trebale.On je blago zagrli, al’ ona skoči i otrča u kuću smejući se, da je sva kuća odjekivala.Svi se čudiše, šta joj je, ali ona ne odgovori ništa.Slavko gledaše za njom još malo, nije znao šta da misli o svemu tome i ustade sa klupe...Laku noć, šaptaše mu usta i polako pođe stazom i ode kući.U putu zviždaše i pevaše, tiho raspoloženje vladalo je njim, ono, koje se oseća, kad se učini nešto dobro.Ne izgledaše mu tako taman svet kao pređe, njega je uzbuđivala čar večernja, zvezde, mesec — sve.Tišina je davno ovladala ulicom, sijalice čkiljahu po svom običaju.Koraci odjekuju po polutamnoj ulici i on je zadovoljan, kao retko dosad i peva al’ drhtavim glasom od uzbuđenja.„Snašla me sreća! mišljaše u sebi — zaljubio sam se.Šta li će naposletku biti i da li ima za mene sreće u svetu?“ otvori vrata kućna, otac ga je čekao. — Baš sam se bio uplašio! — reče — svašta sam mislio. — A šta si ti to mislio? upita ga radoznalo i smešeći se. — Hm! ništa... t. j. nešto — al’ da se spava — zevnu starac i leže.Naskoro se sve umiri u kući.Čulo se duboko hrkanje starčevo i prevrtanje Slavkovo, koji nije mogao nikako spavati.Po glavi mu se vrzla Mica jednako: njeno smešenje, njeni pokreti.Prestavlja budućnost, al’ čim dođe na tu misao vrati se natrag.„Ne, ja nemam sreće! i sve danje i dalje — al’ možda i imam.“ To je sujeverica!Ala bi mi se smejali, kad bih to rekao!A sad poče san polako osvajati njegovo telo, Mica je još u pameti, al’ bledi sve više i više — on je zaspao. Dok se on tako borio sa snom, dotle je Mica u svojoj sobi dugo i dugo gledala u mesečinu.Misli joj bludeše, u daljini se čuo lavež pasa, a u vrtu nešto šušnu; ona pogleda tamo i uzdrhta.Učini joj se, da neko sedi tamo.Evo me! evo me! odazva se ona i pođe tamo, al’ ne nađe ništa i vrati se žalosno natrag.Leže u krevet.Drhtaše sva, tople suze radosti padahu niz bajno lice i — zaspa. Posle nekoliko dana izađe cela stvar na javnost, ali nije urodila željenim plodom.Slavko ga je utukao svuda.Mica se radovaše i odmah mu čestita.To isto učini i Nadežda.Ugled mu poraste još većma.S Milicom se zbliži još više.I ako je nekada dolazilo do malih nesuglasica, ipak je sve bilo mirno.Nekad bi mu okrenula leđa i otišla u kuću, kao da se naljutila, al’ brzo bi se povratila i smejala kao dete.Šetnje su bile dosta česte.Nadežda nije ništa sumnjala, a on je sa svoje strane davao Milici svakog dana lekcije.Starao se, da joj sve objasni što bolje i da je nečemu višem nauči.Ona bi ga svakog večera očekivala pri prozoru i kad bi on ušao u sobu, ona bi izašla na polje.On je uzalud čekao na nju i morao se ograničiti na razgovor s Nadeždom i Darom.Poslednju dvojicu nerado je gledao.U njima je nalazio ljude bez misli, obične — svakidanje.Dara je obično pričala o provodnji, o balovima i t. d. a on je za to vreme zevao i izašao na polje.Jednog večera Mica je bila u predsoblju, kad je on izašao.Ona je ćutala, a on stoji i posmatraše kako briše čaše. — Šta radite? upita je. — Brišem — odgovori ona i brzo uđe unutra. — Šta li joj je? pomisli — valjda se ne ljuti na mene? a strašna sumnja mu podgrizaše srce.Dugo stajaše na jednom mestu i očekivaše al’ ona ne izađe.Uđe i sam unutra.Ona ne gledaše u njega a on se i sam okrene i izgledaše da pažljivo sluša razgovor između Dare i Nadežde. — Da mi je jedno 100 dinara — uzdisaše Dara — ne bih više tražila!Da se pokrpim malo.Evo ovaj šešir već ne vredi.... — Pa to ti je ovogodišnji — prekine je Nadežda. — Ne valja Fazon ništa.Sad je izašla nova moda.Oblik tanjira..Ah! pa kakih ima paleto-a! — Zbilja! umeša se Slavko — ženske će još malo početi nositi kao i muški. — E pa i mi hoćemo da imamo ista prava s muškim. — Tako je! a u sebi pomisli: „zar i ti nešto znaš?“ Slavko strpljivo snošaše sve njene govore, ma koliko da mu je bilo teško i jednom je stranom u duši bio okrenut Mici.Bilo mu je neugodno na stolici, vrpoljio se svaki čas i osvrne se, da vidi šta radi.Ona je sedela baš iza njegovih leđa i začudi se, kad je vide tu. Posede još malo, a zatim pođe kući.Rukova se uzrujano i rasejano.Na vratima u avliji Mica ga čekaše. — Laku noć! reče on i ne pogledavši je. — Laku noć! prošapta ona i htede nešto reći, a glas joj zastane u grlu.Njemu se sažali i priđe joj. — Šta vam je? upita — što ste tako tužni? — Još pitate?Zar smo taki tuđini? On oseti svu težinu onoga, što je uradio i gorko se kajao.Nije znao, čime bi joj dokazao protivno. — Oh! izvinite!Ja sam mislio, da ste ljuti na mene? — Ja, ljuta na vas? — Dakle, niste? povika razdraženo — ah! šta da vam kažem?Kako da vam blagodarim! i gledaše je nježno u oči. — Šta mi radimo ovde? — upita i počeše se smejati oboje.Dohvati je za ruke i metu na srce svoje. — Ljubim vas! reče — a ruke njene padoše mu s grudi — odgovorite mi! Ona ćutaše i diže glavu: da — prozbori i uleti unutra a op stajaše: Laku noć; doviknu — ne zaboravite me!Mica to ne ču i on okrete kući veseo, no ne zviždaše kao pređe.Kad se nešto dočeka, za čim smo žudili, to nam ne izgleda onako, kako smo zamišljali.Ide ulicom odmereno i ozbiljno.Sreća! sreća! šapće u sebi, i udešava korak sa tim glasom u sebi, čisto treska nogama, a tiho zadovoljstvo puno blaženstva razlilo mu se po licu. Vreme prolazi tiho i nečujno, kao sav život čovečiji.Niti vidiš, kad je počeo; niti, kad će se svršiti.Mesec, dva prođoše, a nastupi proleće blago i umilno.Tice radosno pevaju po drveću, sneg se topi po brdima a bezbroj potočića kao zmije lete tamo amo.Bistra je voda u njima, bistra kao suza, al’ tamo dole u dolini mutna je i kaljava.Neopisano je to zadovoljstvo preskakati preko njih, gde možeš lako pasti u blato i sav se iskaljati.Gore sunce sija, nebo plavo ko azur; nigde, nigde oblačka a dole na sve strane drveće počelo listati, da je milina pogledati.Pesma se svuda čuje; pesma tičija i ljudska — pesme zadovoljstva.A to tako krasno vreme, upotrebiše Slavko i Milica za šetnje — jedne od onih šetnji, kojima se nezna kraja i koje, želeo bi, da večito traju.Ona u krasnoj haljini — crvenoj, sa belim „lajbom“ ispod koga je nešto odskakalo kao jabuke i što mora svakoga u srce zagolicati i poželeti, da se napije slasti sa nepomućenog izvora.On ide kraj nje, a ona čas je kod njega, čas daleko i čeka ga.Čim joj se približi, ona prene kao tica i veselo se smeje. — Brže, hajdete! viče mu ona — brže!Što ste tako lenji? — A zar sam ja lenj? — Pa dabome!Vi ne volete čak ni sa mnom, da šetate — odgovori mu i usta napući, kao da se ljuti. — Da ne volem, ne bih izašao u šetnju s vama!Samo ja nisam kadar da iznosim svoje utoke, jer sam prilična ćutalica — Ćutalica! ah, Bože moj!Što ste taki?Ja naročito i idem s vama, da bih vas raspoložila. — Uzaludan vam je trud.Ja sam raspoložen, kao nikad. — E, a što ćutite? — Što ne govorim. Onda ću ja za vas govoriti. — Pristajem! slušaću! — Dakle pazite: bili momak i devojka... — Kao nas dvoje — prekide je Slavko. — Pa ćutite sad! pa su šetali.On je bio filozof a ona glupača jedna.... — To ne može biti!Vi terate šalu. — Pst!Kad govorim, ne smete me prekidati!Inače — popreti mu rukom — biće svašta!Ele, on je nju ljubio, al’ je nije cenio i naposletku... — Oženi se njome.Ta to je prosta stvar! — Nije!On je ostavio, a ona presvisla od tuge. — To je dosta romantično, ali nije istina. — Kako nije istina? i pažljivo ga posmatraše.Htela je da zaviri u dušu njegovu. — Pa tako!Da je bio pametan, on bi je tad obrazovao, pa bi se oženio njome, ovako je ispao krivac, jer je nije voleo. — A ona? upita ga radoznala i pažljivo gledaše sve pokrete na njegovom licu. — Ona je na svom mestu!Želela je, da tim zadobije veću ljubav njegovu, al’ nije mogla. — Što nije mogla? — Zato, što je on nije ljubio.Da ju je ljubio, on ne bi ni gledao na obrazovanje. — Zbilja? zašto to pitate? — To se vas ne ne tiče! — Lepo, al’ ja znam i bez toga.Taj momak i devojka nas dvoje smo.Samo, što onaj momak nisam ja, a ona devojka vi ste. Zagrli je i tako pođoše dalje.Na putu stajaše jedna buba; on je zgazi. — Šta to uradiste?Ala ste grozni! — Al’ vi ste grozniji, što mi zabadate trn u srce onom pričom. — Tako! hvala!Ja sam grozna.Treba još da kažete: „idite! šta ćete mi?“ On se zamisli, u duši mu se kuvalo. — Mislite li, da je meni bilo lako, kad ste mi ono pričali? — Neznam!Ni meni nije bilo lako. — Kad sam zgazio bubu!Zar vas to toliko muči? — I kad sam vam ono pričala. — Ha! ha! ha! — Tako! još mi se smejete!Eto, kakvi ste vi to ljudi!Samo znate da jedite! — Ja vas jedio! reče a u njemu se sve prevrće i naumi da i dalje produži — vi ste mene jedili! — Dobro! ona okrete glavu, da bi sakrila suze a on se okrete na suprotnu stranu.Idoše napred ćuteći.Najednom se okrete. — Vi ste ljuti na mene? upita je blago. Ona mu okrene lice i gledaše u njega zadivljeno. — Ne ljutim se! — Mi smo dve lude — reče on. — Svađamo se ni oko šta.Da se pomirimo! — Neću da se mirim; nismo se ni svađali. — Mico! kako te volem! — Slavko! i srdačno se zagrliše — i ja tebe! Već je bilo dockan i počeše se vraćati natrag.On sviraše neku melodiju, a ona pevaše.Glas se razlegao po ravnici.Jurahu jedno drugog po lepoj poljani, da su čisto noge same letele.Najzad ućuta. — Što ćutiš? — upita ga. — Veseo sam! mnogo veseo! — Jesi li sad srećan? — Neznam!To je teško reći — a ti? — Potpuno!Ono, što sam tražila, našla sam. — A šta si to tražila? — upita je radoznalo. — Tebe! a da koga? — Ti me nisi tražila.Ja sam sam došao a ti se zaljubila u mene i ja u tebe. — I sad se volemo. — Da bome! i zagrli je nježno a toplina mu se razli po telu.Osećao je mnogo i seti se, da je nekada tako jednom kao dečak radio.Uplaši se od te pomisli i prekorevaše sebe, što taku nepravdu nanosi Mici.Uzdrhta sav telom.Ona to primeti. — Tebi je hladno? — reče — požurimo kući. — Nije! i nasloni glavu na njeno rame i bi mu tako drago to leškarenje i promuca: uvek ću te tako voleti, Mico! uvek!Nikada te neću zaboraviti! — Šta ti je sad? — trže se pola uplašeno, pola nježno — neboj se! snažno ga obgrli — hajdmo! Tako prolaze šetnje jedna za drugom, svaka zanimljiva i svaka puna žara i miline i tek u svakoj mora doći do objašnjavanja — onog objašnjavanja, koje neminovno nastupa kod muških i ženskih; kad svaka sitnica može da proizvede požar i ipak da se ugasi.Nastaje ponovo mir.Pa i kad dođe do nesuglasica, one nisu to u pravom smislu i pri njima se u duši porađa čuvstvo, koje je jednom stranom okrenuto drugoj ličnosti, a drugo, gura duh od nje iz želje, da joj se napakosti ili upravo, da se iskuša ljubav. Prođoše nekoliko meseci.Život teče po starom.Nadežda je uvek onaka kao što je bila i pređe.Mica pak tako isto.Samo što sad ne beše razgovorna kao nekad i Slavku se činilo, da ga čak i izbegava.Ma da je imao iskustva i ma da je poznavao ženske dobro, kako se sam hvalio; ipak on ljubavi nije znao.Kad god bi ugledao lice Miličino, koje je kad kad bilo tužno — bar tako se njemu činilo — to ga je dirnulo u srce i sam nije znao šta mu je.Nekad bi mu došlo, da ode daleko u svet, da nikad više ne vidi Micu; ali čim bi joj otišao, čim joj je sagledao oči, koje su ga zanele — odmah bi se ratosiljao svega i kajao se, što je tako mislio.Sedeo bi često kod nje i kadgod ne bi progovorio ni reči, ali sve misli i sva pažnja su koncentrisane bile na njoj.To bi tako bilo, kad ne bi imao šta da govori ili kad je svršio svoju dužnost u njenom obučavanju.Svoje ideje ulivao je njoj i trudio se, da joj da što više pojmova o svetu, da joj ih precizira, premda je ona znala dosta i bila inteligenta devojka. U njegovim rečima bilo je nekog blagog pesimizma, ali ne očajnog.To je samo bilo mišljenje njegovo o svetu, no on je bio toliko mudar, da se zbog toga nije mnogo jedio. — Sve, sve, govoraše on — ništavilo je.Vidiš li Mico, prirodu, ljude i zamisli, da će ljudi jednoga dana nestati, kad se zemlja ohladi. Ta zaista, ko ne bi tada bio pesimista i koga ne bi uzbuđivalo ogromno njegovo neznanje?! — To je istina! — reče — ali ti mi govoriš neprestano o nekom radu, o požrtvovanju sama sebi, a sad tako govoriš! — Ja govorim i hoću da radim, samo do toga sam morao doći, jer priroda moja dosta je sentimentalna.Radiću i to od sveg srca, al nešto ima.. ima što me uzdržava. — Šta bi to moglo biti? ljubav. — Ne! na protiv ljubav mi daje snage i volje za rad, ali ja sve mislim, da neću nikad ništa učiniti.Mene nesreća tera od rođenja i teraće me uvek. — Slavko, šta govoriš?Zar te ja ne volim i zar ti ja ne želim ponajviše sreće?Mahni to!Tebe svi cene, uvažavaju kao obrazovanog i sad treba da si s time potpuno zadovoljan. Priđe mu i nježno ga zagrli; glađaše mu kosu na glavi.Eto! i ja te ljubim! reče — ja sam ti učenica, i ako mnogo, manje znam od tebe, ipak ti me zato ljubiš! — Ne! ti znaš dosta!Dosta znaš i ja te zato ljubim.Voleo bih, da neznam ništa te da me ti učiš!Ala bi mi ti bila učitelj! nasmeje se on, — a ja učenik! — Mnogo bi od mene naučio!Ko bi bio gori od nas?Da učitelj ili učenik?Pa opet ja mogu i tebe nečemu naučiti. — Čemu to? — Mogu te učiti šetnji, jer je mrziš. — Kad šetam s tobom ne mrzim.Onda baš volem. — Ne verujem!Dalje bih te naučila klaviru. — To bih voleo! — A hoćeš li, da te učim! — Hoću!Tvoje sviranje mi se vrlo jako dopada i večito bih ga slušao. — Ne laskaj mi!Svi muškarci imate taj običaj. — Nije istina!Ja nemam!Ja govorim samo ono, što mi je na srcu.Veruješ li? — Ha!Ha! da ti verujem?Valjda sam luda? — Pa nisi ni pametna! — Da bome!Kad si samo ti pametan!Ja sam luda!... — Ko ti kaže, da si luda? — Još se pravi!Sad ne zna! — Lud! to si htela reći! — Jest! to sam htela! i okrene glavu. — Hvala! — I tebi!Uvredi ga, što ona njega ne razume, ponos mu ne dopušta da trpi sve.Ali on je bio kriv i zato se osvrne.Mico! viknu. — Ja nisam Mica!Ja sam gospođica za vas! — Lepo!Gospođice Mico, ja sam velika luda. — Tako je! — A vi ste mi drugarica!Zar ste se već naljutili? Ona ga prkosno pogleda ali ipak blago. — Jesam. — Na mene?Vi rekoste, da se na mene ne možete ljutiti! — Al’ kad moram! Okrete se od nje a bol mu srce razdiraše. Htede da se napravi junak pa da ode od te devojke, koja ga tako jedi i bagateliše.Ona je pogodila njegove misli. — Znam, šta mislite!Ja vas ne zadržavam. — Dobro! pokloni joj se hladno i ode, ne obazrevši se na nju.A kad joj se ukloni s očiju ona brizne u plač i silno zajeca.„Ah! kako sam nesrećna!On me ne ljubi; on se samo pretvarao.!“ i dugo je ležala navaljena u Fotelji a suze joj kaplju iz očiju, a ona ih ne briše.Premišljala je, zašto on nju ne voli i nije nalazila uzroka, sem ako bi to bio uzrok, što je on obrazovan mnogo više od nje.Suza suzu sustiže a njen bol sve veći.„Osvetiću mu se! veli u sebi nikad ga više neću videti!“ — Slavku nije bilo ni malo bolje no njoj.Kad zatvori kapiju, kao da je tamo najmilije blago i šetaše malo ispred kuće, al’ kad pomisli: da ga ona može spaziti i da će on opet biti slabotinja ode sve trčeći od te kuće.Znoj kipti s njega a on i ne opaža; samo juri nasumce a žeđ za osvetom sve većma raste.Svrne u kafanu jednu i zatraži vina.Kelner mu donese.On ispi jednu drugu, treću i tako redom.Cigani udariše „tuš“ a masno kelnerče služi goste.Na sred kafane bilijar, kroz prozor dopire sunčeva svetlost pomešana s prašinom kafanskom, deru se radnici, sviraju pitani a Slavko pije. — Sviraj, cigo! dere se Slavko — a rukom tresnu o sto — ja plaćam! Ele, kad je bio mrtav pijan odneše ga kući.Otac se ukonjačio pa gleda svoga sina nemo.Dugo stajaše nepomično kraj njega pa najednom se lupi po čelu, kao da se setio nečeg i poče ga svlačiti i bedni starac se zaplaka. — Slavko! sine moj!Ti si pijan!Sve je to svet kriv!Znam ja, znam!Slavko hrče duboko, a starac sedi kraj njega; izraz duboke tuge počiva na njegovom čelu. Sutradan, kad je Slavko ustao, dan je bio u veliko.On pogleda oko sebe, protre opi i stane se sećati onoga, što je bilo.„Tako, bio sam pijan!“ i sve mu bi jasno, — i to zbog nje!Reši se odlučno da ne ide više tamo i pošto ga je glava bolela ode u šetnju.Nađe se s drugovima i izbegnu ih.Momčilo ga ne pusti. — Šta si radio juče?Što si pio? On odmahnu rukom kao da bi hteo reći: šta se to tebe tiče! Odkud znaš? — upita ga. — Znam!Kazao mi je tvoj otac!I to je sve zbog Mice. — Ne govori mi o njoj! — Ene sad!Ti je ko bajagi više ne voleš!Hm! hm!Danas ćeš ti otrčati njoj. —vi ste oboje budale!No meni je jasno. — Nikad! — Ti meni to pričaš? — Ali... Jesi li bio kod nje? — upita ga strašljivo. — Jesam!Plače zbog tebe. Slavku kao da pade koprena s očiju i poče vući Momčila — hajd’mo brže!Molim te! — Sad hoćeš da je utešiš — al’ dockan je.Ona te ne vole. — Svejedno!Ne volem ni ja nju.Neću da idem. — Badava je tebi sve znanje, kad ne poznaješ ženske.Misliš, da ljubav tako lako iščezava.Hajde! vole te ona. Odoše tamo.Noge mu klecahu i sklanjaše se k’o krivac iza leđa Momčilovih.Ona je bila sama i kad ga ugleda, nasmeši se i radosno uzviknu: — Ah! g. Slavko!Milo mi je! — Govorimo sa „ts“.Mrsko mi je, da se setim na jučerašnjicu.Izigrasmo lepu komediju — kao mala deca. — To je samo znak ljubavi — reče Momčilo — posle kiše sunce lepše sija! i ode pod izgovorom negde.Oni ostaše sami. — Milice! reče on — nisi ljuta više na mene. — Nisam! a ti na mene? — Ni ja na tebe!Samo smo hteli jedno drugo da iskušamo.To su lude stvari, zato da prekinemo s njima pa da ti držim predavanje.Namesti se u stolici, zapali cigaru i gledajući pravo u nju — poče joj pričati o Kantu i Darvinu i njihovim teorijama, koje je ona čitala samo iz zadovoljstva Ona ga pažljivo slušaše. — Zbilja, Slavko, kad bismo priznali da je razum suveren, kao što kaže Kent, pali bismo u zabludu i nametnulo bi nam se pitanje: ko njime upravlja — svet okolina i priroda. — Vrlo dobro!Ja ću se ponositi svojom učenicom. Nadežda i Dara ih prekidoše u tom razgovoru. „Evo ove „inteligentne lutke!“ — šapnu Mica Slavku a on klimnu glavom u znak odobravanja.Dara ih sumnjivo pogleda i to kaza Nadeždi napolju. — Koješta! — Oni su zaljubljeni! — reče Dara. — Ha! ha! pa to nije rđavo. — Tvoja ćerka da pođe za čoveka, koji je sad skoro ništa — suplenat bez porodice — t. j. bez bogate porodice.Mica je rođena za nekog visokog činovnika. — On je pametan čovek — književnik, filozof!Ja te ljude cenim naročito. — Pa ti mu daj Milicu! — A što da je nedam?Ako je ustraži — gotova sam.Ja imam dosta, i za njih će biti.Takav par razdvajati bila bi grehota.Sreća nije u novcu, već u glavi — a to je kod njega. — Ono... tako je!Ja k’o velim.Tvoja volja! i ode unutra. U banji smo.Množina sveta šeta tamo amo po zasađenim alejama.Svakovrsnog sveta tu se može videti; OFicira, penzionara, činovnika — bolesnih od zdravlja, mamica sa kćerima, koje traže mladoženje.Juli je mesec, pred kafanom polivaju a cigani sviraju i čaše se prazne.Sav taj svet dolazi da se provodi, da se nauživa u prirodnim lepotama i da se istroši.Banja — to je kod nas bolest.I ako nema, on će ići, pa ma uzajmio.Štedionica hvala Bogu ima dosta a bogme i dosta novaca u njinim kasama.No sav trud oko spremanja se isplaćuje.Kad se samo pomisli, da je sav svet taj kao jedna porodica i da se svaki interesuje, kad ko nov dođe — mora biti čoveku milo.Za 2—3 meseca, za koje vreme traje sezona banjska trista se čuda odigraju.Dođe do nekog ljubavnog romana, do sentimentalne neke šetnje s plačem i uzdisajem, do tuče; ali sve to bude na kraju razrešeno.Započeta ljubav se prekida za svagda i zaklinjanja pri tome ne vrede ništa.„Kad ćemo se videti, malo luče moje?“ šapće neki oficir ponosito tresući sabljom.„Ne! dragi! — uzdiše ona — samo što nije zaplakala — nemoj me zaboraviti! — Ja — viče on — OFicirske mi časti — neću! i t. d. bez kraja i konca. Najveću larmu u banjama dižu ženske.To je jasna stvar kao 2 i 2 = 4. One dolaze da traže mladoženju, da briljiraju svojom lepotom i toaletom, trudeći se da svrnu pažnju muškaraca na sebe.Svakojakih pozitura može se kod njih čovek nagledati: uspravljen stas, grbav, uspijene usne, ruke koje drže suknju s dve strane.Neki put se dešava, da ženska i padne ali ona neće pustiti suknje, jer je taka moda — etikecija. Od ostalih gostiju, koji su u ovoj banji nalazi se i Nadežda s Micom i Slavkom.On se je bio toliko odomaćio u njihovoj kući da su smatrali za greh, ako ga ne pozovu u društvo.On ih je pratio svuda, on im je pokazivao i objašnjavao sve, što je bilo znamenito u banji, imao je sobu do njihove i ručao zajedno s njima u kafani.Za stolom je sedeo dostojanstveno, gledao u to šarenilo od sveta i Milicu.Gosti zavidljivo pogledahu na taj sto i različne se dosetke pravljahu na njihov račun.Jedan se oficir kladio da će zadobiti ljubav Miličinu za 10 dana, na šta su svi prsnuli u smej za njegovim stolom i t. d. Život na banji preko dana je monoton.Sunce pripeklo, mrtva tišina svuda vlada i sve se zabije u kakav hlad ili u sobu.Ali u veče, kad malo zahladni, sav taj svet izađe iz svojih skloništa i skuplja pred kafanom.Cigani sviraju a toči se hladno pivo, uka, buka, urnebes — trešti!Za jednim stolom igraju se karata, za drugim dombula a na sredini kafane bilijara.Jedan se poručnik dere, što mu je onaj ukrao žandara i pokazuje ruku, u kojoj su bili već četiri — svi se smeju.Drugi se ljuti pri šahu, što kad mu drug ne makne Figuru ne kaže „mat“ ili „šah.“ Ele, sve je to zadovoljno i veselo, a i kako ne bi?Kafedžija je dobar čovek pa daje i na veresiju i piće mu je čisto — prirodno, jer ga je sam pravio od špiritusa i raznih smesa.Ali nije samo to.Gogovo svako veče pevaju najčuvenije pevačice, i igračice pokazuju svoju veštinu pred tim čestitim društvom, koje je tako željno zabave. Tu veliko komešanje nastane, kad dođe kakav novi gost — za njega se sve živo interesuje.Muški se nadaju, da će u njemu naći „trećeg“, šahistu i t. d. a majke da će zadobiti zeta.Ako je kakav znameniti čovek, brzo se naprave poznanstva, a ako li je kogod od onih, koje opština pomaže pri lečenju, odmah se priča: kako je neobrazovan, nema nigde ništa i kako nije za društvo. Ali jednoga dana oko podne, pri najvećoj pripeci i kad se sve zavuklo u sobe te preživa, dođe nov gost, no on je brzo privukao pažnju ono malo publike pred kafanom, jer je to bila devojka vanredne lepote: crnomanjasta, srednjeg stasa i prilično puna.Odelo joj je bilo vrlo primamljivo, kao što je to u opšte kod ženskinja.Siđe s kola, uđe u kavanu, praćena svojom majkom i svi prisutni izraziše poluglasno jedno „ao!“ i a kretanje posta življe i nikome ne pade na um da ide u svoju sobu.Tu se desio Slavko i kad je ugleda, okrete glavu a ona se nasmeši kao na starog znanca i priđe mu. — Do vraga! mrmljaše u sebi Slavko — šta li će sad ona ovde?Baš ću se pokazati da mi nije sad ni najmanje stalo za njom.Ne volim je — pa kvit!Nekad sam je voleo.Bilo pa prošlo i on se napravi ozbiljan i čitaše novine. — Gle, Slavko, zar me ne poznaješ? uzviknu ona — Dobro te bar tebe nađoh — Ovde bih bila kao u pustinji. — Što baš mene?Ovde ima dosta ljudi, koji će te zanimati i biti ti na ruci.Među nama je sve svršeno! i htede da ustane i da ide, al’ nije mogao.Jedno, što je bilo sveta i tim bi se osramotio a drugo, onako nekako nije mogao. — Ti se još ljutiš?Ja sam sve zaboravila i budimo prijatelji.Ja se u tebe uzdam.Hoćeš li, da mi pokažeš okolinu? On se zaprepasti.On da joj pokaže okolinu! i to onoj Ljubi, koja ga je pre onako prezrivo odbila!Ne! nikako! — pomisli u sebi — i taman htede da joj odbije molbu a oči im se sukobiše.Ona ga je molila a ženskoj treba pomoći bar iz kavaljerstva i prista. — Dobro! — reče dosta suvo — mogu sutra sve da ti pokažem! i da bi zagladio prvo svoje ponašanje pomogne joj, da smesti stvari u sobi i odmah ode Mici.Dočeka ga kao i obično — prijateljski i usrdno. — Hajdmo malo, Mico u šetnju!Hoćeš li?Govoriću ti novu lekciju. — Možemo!Inače majka mi spava.Samo da uzmem suncobran. Odoše polako u jednu šumicu, gde je bila duboka hladovina a izgled vrlo lep.Napred se uzdiže brdo i na njemu se vidi po koja koleba.Sunce skoro prži, ali tu je prijatno.Sedoše na travu.On ćutaše, ona tako isto. — Ti si opet neveseo?Kaži mi, što si takav!Molim te! — Ne znam, šta bih ti kazao.Nekad sam tako neraspoložen bez uzroka i samo ćutim, premda i sam uviđam, da tako nije dobro Kad sam bio gimnazist, to mi se mnogo puta dešavalo.Svi su mi govorili, da nisam za društvo a sve zato, što sam bio iskren i svakome sam hteo kazati istinu u oči.Ma da sam ja govorio pametno i razložno, ipak su me ismejavali.Trebao sam samo da otvorim usta, pa je smej tu.Istina, to je bilo samo na jednom mestu kod rodbine, kod koje niko nije još ispao prorok.Sećam se vrlo lepo jedne slave, na kojoj sam bio prilično pijan, ali pored svega toga opet priseban.Tad sam svakoga peckao, svakome sam kazao šta mu ne valja.Predložiše da me izbace, na šta sam ustao najodlučnije i napao to nečuveno nasilje.Držao sam posle jednu zdravicu, u kojoj sam s naglaskom napadao na etikeciju, jer su mnogi njoj bili naklonjeni.Viknuše mi „živeo,“ al’ to „živeo“ bilo je samo očito ismejavanje.Jedan je odmah počeo tu moju zdravicu kritikovati navodeći: da sam u njoj mnogo preterao.Dalje nisam se objašnjavao, no sam trpio i ako sam bio pijan.To su sve sitnice — može se misliti — ali te sitnice mogu me užasno najediti i jedile su me u ono doba. Pa i inače bio sam dosta povučen i nisam se hteo obzirati ni na šta.Smatrao sam sve ljude kao braću a tako i sada radim — i bio sam iskren.Naročito sam voleo peckati ljude bez znanja, koji u duši osećaju, da nešto nije dobro, ali im je u strasti da govore protivno. Razume se po sebi da sam mnogo patio od takih ljudi i svemu je tome bila kriva moja iskrenost.Što mi je na srcu to i u ustima i svakome sam govorio istinu bez razlike.Moram priznati, da sam negde i preterivao govoreći i ono u društvu, što nije trebalo, ali i tu je bio uzrok u mojoj prekomernoj osetljivosti, zbog koje sam se docnije kajao... Slavko najednom ućuta, zamisli se i posle produži; U mojoj duši kao da se nalazi jedna mračna tačka, koja me svom snagom vuče u propast, ali nje se ne mogu nikako otresti.Nekada je ta crta vrlo moćna i ja sam pokušavao mnogo što šta, da bih je se oslobodio — čak i najgore.Nu ona je ostala ipak s različnom jačinom i dejstvom.Kad kada me potpuno ostavi za neko vreme, da bi se posle pojavila u svoj svojoj jačini.Od prilike ja znam, kakva je ona i znam takođe da je ona u mojoj prirodi, jer inače ne bih poznavao sama sebe, a to ne stoji.Sebe vrlo dobro poznajem, ali nemam smelosti da to drugome kažem, nu trpim i ćutim. — Eto sad sam ti izneo, draga Mico, u glavnom: kakav sam ja čovek.Vidiš iz ovoga, da ja imam sve dobre osobine: koje su čak nekad sumnjičene a to zato, što ja nikad nisam hteo, da ikome se pokažem onakav, kakav sam.Ja sam mogao i mogu dugo da ćutim, da ne progovorim dva dana ni s kim ni reči, ali mi se čini, da sam više raspoložen u tom ćutanju, no u veselju.Kad sam veseo, to je samo izraz dosade i želim tada da činim ono, što i drugi, jer me nešto goni na to Možda je to sujeta ili želja da se bar time oslobodim one mračne strane u mojoj duši, koja me tako svirepo muči.Obično posle takog nasilnog veselja, ja sam klonut, kajem se, što sam onako radio i tim igrao protiv svoje prirode.Nu pravog veselja kod mene retko je bilo.Retko je bilo onog pravog raspoloženja duševnog i ne znam ni sam, da li je kad bilo, da me ništa u duši nije grizlo.Sećam se jednog takog stanja, u kome sam se skoro nalazio.Pevao sam, svirao, al’ to tako potreseno, da bih, da sam mogao pustio takav glas iz sebe, koji bi daleko odjekivao da bi svaki saznao, šta leži u mojoj duši.Opominjem se, da savršeno raspoložen nisam bio.Na dnu duše sam osećao dosadu i ja sam je silom ugušivao.Zašto sam tako činio i dan dani ne znam.Zašto u mojoj duši nije nikad potpuno svetlo?Rekoh, da znam od prilike, šta je i kakva je to mračna crta, ali joj neznam tačnih i opredeljenih motiva, a njih neću nikad ni saznati, jer su u mojoj prirodi.U sve sumnjam, skeptik sam dakle i što god radim, dobro promerim Zbog toga i gledam, da se sav zagnjurim u rad, da utonem prosto u njega i da time steknem sebi duševnoga mira a drugima koristi.Korist bližnjega mi je neprekidno pred očima, ali opet i tu se pokazuje ona mračna crta i tu sumnjam, da ću moći štogod učiniti i da ću biti srećan zašto — neznam.Što sam dosad uradio, pohvalili su mi, tvrdili mi talenat i sjajnu budućnost i zadobio glasa, ali opet ja u sve to sumnjam.Meni treba pomoći, ali neznam kakve.Svakome mogu učiniti, za svakoga mogu raditi, no za sebe ništa.Skoro da sam izgubio i nadu.Al’ zašto sve to?Možda je pored onoga, što rekoh pre, da od prilike znam i pesimizam.Ali da se ja jedim zbog takih stvari, koje ceo rod ljudski muče — smatram da je to ludo pa ipak ja ne mogu ništa protiv toga.Sve mislim, da ja nemam sneće i da je neću nikada ni imati. Dok je Slavko ovo govorio, lice mu je bilo preobraženo.Iz njega je izbijala blagost, neizmerna blagost i ozbiljnost da se je Milica divila tom izgledu s jedne strane, a s druge je mnogo patila.To, što joj je sada govorio, ona nije nikad čula niti primetila na njemu.I ona se zamisli.Mislila je o načinu, na koji bi mu pomogla ali od njega ni traga.U tom se na brežuljku pojavi jedna žena s devojkom.Slavko bolje pogleda i pozna u devojci Ljubu.Uzmuti se i dohvati obe ruke Miličine grčevito i nježno.S nekim izrazom krajnje skrušenosti i milosrđa on joj je govorio: — Evo gde je sreća! — reče on — tamo iza onih brežuljaka, gde ovce pasu; oni pastiri su srećni a ja nikako!Sreća me je za navek ostavila.Ah! ja sam veliki krivac, krivac prema sebi, krivac prema društvu.Osećam to, ali ne znam zašto. Najednom joj pusti ruke i izreče potmulo i gluho: — Milice, preklinjem te, zaboravi sve, što sam ti dosada govorio!Tako mi po nekad dođe. A pri ovim poslednjim rečima Ljuba je bila naspram njih i malo se nasmeši na njega.On je i ne gledaše.Gledaše upravo u Micu, koja bi iznenađena tim rečima i tonom, kojim su izgovorene. — Slavko povika ona uzbuđeno — ja te ništa od svega, što si mi napričao ne razumem.Da li si ti — upita ga strašljivo — učinio što u svom životu, što bi te sada grizlo? Začuđeno je posmatraše. — Ne! ja nisam ništa učinio!Ni za kako delo, ne može me savest gristi, jer ništa rđavo nisam učinio. — Ah!Meni se srce cepa, kad te vidim takvoga!Ja sam ti sva na raspoloženju.Radi sa mnom, štogod hoćeš, samo dobi ti mira!Život svoj žrtvovaću za tebe.Nemoj me mučiti!Ja te ljubim iskreno i zar nije dovoljna ta ljuboo moja, da te razveseli? — Neznam — odvrati joj on — meni je strašno krivo, što sam ti ono govorio i ti se sada zbog toga jediš. — Volim, što si mi pričao.Među nama treba da vlada savršena iskrenost!Primače se bliže njemu, zagleda se u njegove oči i nasloni na njega.Pažljivo ga obgrli i privuče njegovu glavu svojoj i poljubi ga vatreno u usta.Iznenadi se.Kroz telo mu prostruja milina i pogleda na Micu blago i zahvalno i poče je ljubiti.Ona se ne branjaše. Sumrak se već spuštao, kad su se vraćali kući s najrazličnijim utiscima.Oboma je bilo milo i slatko na srcu, samo Slavku ne sasvim.Pojava Ljubina ga je uzbudila.Poče prebacivati sebi, što se zbog nje jedi i gledaše da sve misli upravi na Micu.Mislio je, kako će joj se što više približiti i uslugu neku učiniti. Dođoše blizu kafane.Mnoštvo sveta je sedelo pred njom, kroz koji prođoše.Neki zavidljivo pogledahu na Slavka, no on i ne okretaše glave na njih, već ode s Micom pravo u sobu.Nadežda je baš bila kraj prozora i gledaše u svet dole pod njim.Bio je mrak u sobi. — A gde ste bili vi? — upita ih ona kad stupiše u sobu. — Šetali smo, mama.G. Slavko mi je pričao — odgovori joj Milica. — E, dobro, dobro!A jeste li vi ogladneli? — Bogme jesmo! prihvati Slavko i dade znak Milici da izađe napolje.Ova se začudi tome. — Gospođo — poče Slavko — kad ostaše sami — ja bih imao s vama nešto da govorim. — Izvolte!Ja vas slušam. — Ja nisam od skora u vašoj kući, no odavno i mnogo sam veselih časova proveo u njoj, na čemu vam od srca blagodarim.Ali nešto se i desilo u vašoj kući sa mnom.Neću da duljim, jer možda i sami znate — da sam ja zavoleo vašu gđicu kćer.Šta bih drugo radio, no da prosim nju od vas.Ona tome nije protivna, jer isto oseća prema meni, što i ja prema njoj.Sad sve zavisi od vas i gospodina vašeg muža. — Vi dakle tražite moju kćer? — upita ga. — Da, gospođo!Ja je ljubim. — Pa lepo! uzmite je!Ja ne branim.Znam dobro, kakvi ste i ništa vam nemam zameriti, kao god ni Mici mojoj.Muž moj pristaje na sve, štogod ja uradim i mi smo pređe govorili o vama.Svršena je stvar.Ja neću nikome da rušim sreću, a najmanje svom detetu. — Vi ste vrlo dobri!Hvala vam! i poljubi je u ruku galantno.Da je zovem! — Zovnite! i on ode da je dozove.Radost mu je sijala na licu.Osećao je, da je učinio plemenito delo. — Milice, priđi bliže i poljubi me! zapovedi majka.Ona to učini i upita zašto. — Šta je kod vas dvoje? upita je i pogleda na Slavka.Ona se zastide, porumeni i ne odgovori ništa. — Ti ćutiš.Al’ ja sve znam.Slavko te je sad isprosio od mene. Milica diže oči i pogleda u njega.On se smeškao. — Da, gospođice, reče — ja sam vas isprosio.Hoćete li mi biti drug? — Hoću! — odgovori jasno i zagrli strasno majku.„Hvala“ prošaputa joj na uvo. Hvala vam, gospođice! i izvadi prsten. — Mi ćemo se bez popa prstenovati! Slatko je pogledao na nju, kad joj je nataknuo prsten na ruku a ona ga radosno posmatrala. Kao da je skinuo golemi teret, tako mu je bilo u duši.Osećao je veliku radost, kad je legao u krevet.I već zamišljaše oglas u novinama: Milica i Slavko Preporučuju se kao verenici. I ona će ga pročitati — pomisli u sebi — ona će se sama iznenaditi!Tako joj i treba!Mica će biti krasna žena.Lepa je, pametna i dobra.A ona je i gorda, više naduvena — koketa! i neobrazovana.Zna samo spoljne strane obrazovanja, a one ne čine ništa.Milica je inače i izobražena, načitana.Svaki će mi zavideti na takoj ženi!Ona je i bogata, al’ ja to ne tražim.Moja plata je dovoljna, samo će mi doneti nameštaja.Pa će kuća naša biti kao kutija. Tako isto i Milica razmišlja u svom krevetu.Nalazi, da je dobar i t. d. samo što ona ne misli i o nekom drugom, jer Slavko joj je prvi koga ljubi.Svirka kafanska je po malo uspavljuje i ona širi ruke, kao da bi htela da ga zagrli.Srce je njeno čisto i nevino. Prolaze dani jedan za drugim.Primiče se i.. kraj banjskoj sezoni.Za sve vreme u banji mnogo se što šta desilo.Slavko nije više onako veseo, izbegavao je Milicu i sve više sam šetao.Ova se čudila tom njegovom ponašanju i ono joj dosta jada zadavalo.Nije bio prema njoj više onako ljubazan.Večito je ćutao i kao da ga je nešto grizlo, što nije mogao iskazati.Bio je i sam na velikoj muci.Ljuba mu je sve pokvarila i sad se s njom šetao, kao nekad s Micom ili sedeo sa njom u sobi.Ona bi sedela na krevetu a on do nje.Šta li tada nije mislio? — Jeli, Ljubo, — reče joj jednom — sećaš li se, kako sam te jednom voleo, a ti si me odbila? — Ha! ha! ha! nasmeja se — mi smo tada bili još deca.Ono ne treba uzimati u obzir. — Nisi ni mislila, da ćeš me nekad zavoleti. — Zaista ne!A i ti se posle zaljubio u drugu, ca i sad si u nju zaljubljen! On se namršti, pogleda prekorno u nju i mračno joj odgovori: — Mahnimo to!Ja te ljubim iskreno. — Al’ ti si je i isprosio! — Svejedno!Šta je s tim?Prsten ću joj vratiti.Tebe sam samo ljubio i ljubiću te.Težio je obuhvati oko stasa.Osećaše, kako joj srce kuca.Pomisli u sebi: baš ima divne oči — crne!Samo što joj je tako lice crnpurasto? — Što me gledaš tako? — upita ga. — Ništa!Gledam tvoje oči.Lepe su. — E da! i udari ga šakom po obrazu — ti imaš lepše! — Ja!Ja na lepotu ne gledam.Cenim samo znanje. — A što si onda gledao u mene?Što si mi kazao ono? — Marim ja.Duševna lepota je mnogo veća...Znaš li, kako si došla ovde, da nisam ništa radio?A spremam nešto za štampu.Sve si to ti kriva. — Što sam ti ja kriva?Ti mi sam dolaziš.Ja te ne zovem. — Kriva si u toliko, što te ja ljubim i i ne mogu bez tebe. — Ha! ha! a šta misliš ti sada?Šta misliš sa mnom? — Šta mislim?!Bićeš moja žena!Je li? — Dobro!Pokajaću ono što je nekada bilo.Prsten ćeš joj vratiti.Kaži tamo, šta znaš. — Hm! i protare rukom čelo — ja ne znam kako ću. — Pa malo pre sam si rekao, da ćeš joj vratiti. — Kazao sam al to nije tako lako.Šta će oni tada raditi? Nije znao, kako će postupiti.Njemu je ovo bila druga ljubav, Mici prva a Ljubi ko zna.Pokraj svega, njemu je bilo žao Mice.On joj nikako ne bi hteo učiniti tu nepravdu. On nju ljubi, ali ipak ljubi i jednu drugu a ta druga je sad pred njegovim očima.I što više gleda Ljubu, tim i Mica postepeno iščezava.Ona mu se ne čini tako mila, kao Ljuba i upravo sad joj nalazi vazdan kojekakvih zameraka.Hteo bi da se nje oprosti, ali ne može.Jasno uviđa, šta će tada nastupiti i svemu tome on će biti kriv.Ona ga može nazvati nitkovom, kukavicom i rušiocem njene sreće.Razmišljao je, na koji će način učiniti, te da obe zadovolji.Ljuba ga gleda radoznalo i čežnjivo.Pogađa šta je u njegovoj duši i stara se, da mu je što pre izmakne ispred očiju. — Hoćeš li, da me otpratiš u P..? tamo imam jednu rođaku.Zvala me je na nekoliko dana u goste.Pretstaviću te kao svog rođaka.Pristaješ li? i obasu mu lice poljupcima — voz polazi kroz 1 sahat. On se zanese tom njenom nežnošću.Video je samo nju, njen stas, njene oči; slušao njen glas i bio je kao opijen.Bez razmišljanja odgovori: „hoću!“ — Hvala ti!Sad ću se obući! Poče skidati skidati svoju gornju haljinu. On ustade da izađe.Ona ga zadrža. — Kuda ćeš? veli — ja sam tvoja i ne stidim se od tebe.Gluposti! reče napokon.On sede a ona skide gornju haljinu sa svim i on vide kroz tanku košulju najdrastičnije oblike gornjeg tela. Vrat se svetlio bez i najmanje pege na njemu. Pune grudi i kao srezane, mišice gole i debele. Sve ovo uzmuti krv u Slavku i sad bi išao s ovom devojkom na kraj sveta.Čudio se malo toj njenoj slobodi, ali nije joj mogao naći uzroka, jer je bila skroz nevina i čista u svojim željama kako je on mislio.A ona je to činila, kao posve nemarno kao da se nalazi pred kojom od svojih drugarica i sasvim polako se skidaše.Najzad priđe mu sasvim slobodno: — Kako ti se dopadam?Pred tobom se ne stidim, jer te silno ljubim. On osta nepomičan.Kroz krv mu prostruja toplina i strast.Bio je na samo s ovom devojkom, koja tolko čini zbog njega.Glava ga zanese, on je već osećao njen vreo dah na svojim usnama i steže je čvrsto, grleći i ljubeći.Nije znao, šta je dosta, i ona se ne protivljaše no mu istom merom vraćaše. — — — — —: stani! skoči ona — ali on je ne slušaše, već čvrsto naumi, da izvrši.Ona mu se otrže i ode u drugu sobu.On osta pokunjen.Strast se polako umanjavala, brisaše znoj sa svog čela i poče sam sebe, osuđivati, što je bio tako strastan.Ona je sirota — mišljaše u sebi — i ko zna da li ću je baš uzeti.Upropastiti je — bio bi veliki greh.U tom nešto zašušta u onoj sobi, ali šušanj takav, koji mogu samo ženske prouzrokovati i pođe tamo i otvori vrata.Pred ogledalom stojaše Ljuba u plavoj kao nebo haljini i crnim čipkama na njoj.Učini mu se kao neko više biće, kao Venera i posmatraše je nemo.Ona mu pruži ruku, al’ on je ne poljubi.Hteo je jedan poljubac da pritisne na te divne obraze, punačke i rumene kao majske ružice.No nešto ga je zadržavalo u tome, nije mogao verovati da je ona njegova. Ona ga gledaše začuđeno, a on ćutaše.Ljuba saže glavu i prošapta mu: — Poljubi me, Slavko!Znam šta misliš. A Slavko je uhvati polako obema rukama i poljubi u čelo. Uz put svrati i Milici.Javi joj, da ide na nekoliko dana u P., da će se vratiti i da se ona se brine ništa za njega.Al’ to je govorio hladno, usiljeno i očevidno s nekom dosadom.Ona ga sasluša mirno.Nikake promene nije bilo na njenom licu i kad pođe ne pruži mu ruku već obraz, nu on to ne učini već pođe — Slavko!Šta sam ti ja kriva? on se vrati i poljubi je, al’ taj poljubac beše studen kao i njegova duša.Sav uzrujan ode od nje.Silazeći niz stepenice stane premišljati, kako bi bilo da se vrati, da je uteši.Njene reči: „šta sam ti ja kriva?“ uskolebaše ga do dna duše i nije znao, šta da radi.Mozak kao da je stao da Funkcioniše i sad gleda besvesno oko sebe.Ništa ne oseća, ništa no čuje.Najedanput ču poznat mu glas „Slavko!“ neko viče.On se obazre.Pred njom je bila Ljuba. — Hajdmo! — reče mu — još četvrt časa imamo vremena. On se osvesti i pođe sa njom na stanicu.Za malo pa i voz pođe a on se namestio kraj nje.Ćuti i razmišlja o avanturama.„Baš sam ja neki avanturista! — pomisli u sebi — a voz sve jače juri.On joj reče: — Vidiš, kako ovaj voz juri!Tako juri i naš život i naposletku dolazimo u stanicu mira. Ona se nasmeja. — Dok mi dođemo do te stanice, proćiće mnogo vremena — reče Ljuba.Šta ti je to sad palo na pamet?Mahni se goga! — moljaše ga i brisaše mu svojom maramom čelo.Jedva se malo raspoloži. Od nekoliko dana posete napraviše se nekoliko meseci.Otsustvo je uzeo pod izgovorom, da je bolestan.Mici je pisao da će doći tek o Božiću kući, da mu zdravlje ne dopušta odmah da dođe.Ona je plakala isprva i verovala mu, ali posle dozna u čemu je stvar.Nadežda je mislila da je sve istina, što joj piše Slavko i tešila je kćer što je mogla bolje.Nu niko nije mogao utešiti i ona je tužila u samoći.Često je odlazila na mesta, gde su nekada zajedno šetali i ona im se radovale kao dete.Željno je iščekivala od njega pisma, koja su bila retka sad.Ona mu je na protiv pisala vrlo često, molila ga: da se vrati, zaklinjala se, da ga ljubi i da nema mira nikako. One veselosti i živosti nesta u njenoj kući.Sad je sve bilo mrtvo i pusto.Nadežda je povazdan sedela kraj prozora i plela štogod a Mica bi u drugoj sobi uzdisala Naskoro promena se opažala na njoj.Oči njene onake žive i zanošljive postaše mutne i iz njih izbijaše neka seta.Sve je bilo na njoj kao umrtvljeno.Nadežda se ozbiljno zabrinu za nju, pitala je: što joj je; ali ona je na sva pitanja odgovorila kratko i jasno: „nije mi ništa! Jednom upita majku: — Ima li što od Slavka? — Nema ništa!Ja se sve bojim, da nije nešto s njim. — A šta bi moglo biti, mama? — Da te ne ljubi više. Ona brizne u plač. — Nemoj mi srce cepati, mama!To ne može “biti!Ja znam, da on mene iskreno vole i da će doći.Noćas sam snivala vrlo lep san: kao da sam imala venac na glavi. — Skoro ćeš biti mlada! — Ej, mama, i ti u to veruješ?! — Ne verujem, al’ u ovakim prilikama čovek se hvata i slamke. — No da mu pišem? — Nemoj ti, mama!Ja ću mu pisati.Idi sad.Hoću malo da ostanem sama.Nadežda je obljubi i izađe. Dokle se to zbiva u kući Miličinoj, Slavko se provodi s Ljubom.Nije izbijao nikud dalje od nje.Sav se bio predao njoj i šetao s njom po P. Kadkada ga je obuzimala želja da vidi Micu i čim bi spomenuo Beograd, Ljuba bi ga tako prekorno pogledala, da bi on odustao od dalje namere. — A i šta ćeš tamo? — rekla bi mu ona.Ja ću ovde dobiti službu i ti traži, pa da se venčamo.Zar nije tako? On joj ne bi ništa odgovorio. Svoje poslove skoro sve je napustio.Kući je vrlo retko pisao.Božić je prošao, a on i ne misli da se vraća u Beograd. Jednog dana kao i obično sedeo je kod nje i čitao joj nešto.Rođaka joj nije bila tu.Počeše se posle nešto prepirati o ponašanju u društvu.Ljuba reče, da je ponašanje najvažnija stvar u društvu i da se po njemu može oceniti pravo obrazovanje. — Zar po tome da cenim obrazovanje što će neko u društvu igrati i prenemagati se kao majmun.Treba i njega razume se, ali tako isto treba i znanja.Šta sam ja gledao ljudi i ženskinja gordih, koje znaju na sve načine da se mlate, a glava im je prazna.To je žalosno, ali ipak ja ih ne krivim.Krivo je današnje vreme. — Ko ti gleda na to tvoje znanje?Kad ne znaš, da se ponašaš svaki će ti kazati da si prost.Pa ti znaj onog! — Ako!Meni je dovoljno kad znam, da imam znanja.Više mi ništa i ne treba.Zar mi nismo svi lutke?Zar mi ne činimo jedan veliki greh, jednu... ne znam kako bih rekao.. ogromnu budalaštinu?Niko se to ne obzire, da učini nešto dobro, lepo — što će mu ostaviti ime za večita vremena, no igramo kao pajaci.Gde god se okrenem vidim groznu mizeriju.Sinoć sam bio u jednoj kafani, gde pevačice pevaju.Gnušao sam se onog ponašanja, koje priliči — da ne kažem kome.Kad sam bio u Beogradu nagledao sam se dosta orfeuma i našao sam i tamo to isto.Mesto da se suzbija nemoral, on se širi i naša publika to rado gleda.Pa to se ne ogleda samo u orfeumima već svuda.Ceo svet je demoralisan, svaki gleda svoja uživanja i ne brine se, kako će štogod uraditi što će nam biti svima od koristi.To je žalosno, ali sam daleko od te pomisli, da ja ispravljan ovaj svet, jer to nikako neću učiniti.Ja tvrdo verujem, da će toga jednog dana sa širenjem nauke u svima slojevima nestati i da ćemo tada biti srećni.Ali da li bi bilo pametno, da ja, kao obrazovan čovek to posmatram ravnodušno?Ja mislim, da je moja dužnost da ismevam sve te predrasude i da time utirem puta našoj budućnosti, koja će i bez toga doći.Možeš reći, da ja hoću da budem neki moralista i da ispravljam svet.To neću, jer moral sam po sebi dolazi a nikako popovskim propovedanjem.Književnost, nekad tako bujna spala je na ludorije, na ismejavanje drugoga, al’ bez ikakva poleta i uspeha.Običnost se svuda gleda.Čim pusti kosu, misli da je umetnik i natakne cilinder na glavu a ovamo neznanje mu curi sa sviju strana.Pesme su nam žalosne tugovanke za nekadanjim „boljim vremenome“ pripovetka, skroz neistinito iznošenje života, pozorište iznosi skoro ništavne proizvode bolesnih mozgova i razna prenemaganja.Daleko bi me odvelo, kad bih kazao, kako bi sve to trebalo da bude, jer će se to samo po sebi ispraviti samo moram jače istaći tu običnost i uobraženje.Naša omladina se ne ugleda na kakve velike ljude, koji su uticali na društvo, već guta preživele umotvore Omira, Vebera, Getea i druge, koje nemaju za nas nikakve važnosti svojim ludorijama i svojim nastranim posmatranjem na svet i ljude.Mi ne učimo u školi život, kakav je; već onakav, kakav se nalazi u romanima iz riterskog i romantičnog doba.Nas gledaju da obuče onom klasičnom vaspitanju grčkom i rimskom.Mi t. j. i ja smo kljukani grčkim i latinskim, da bismo uvideli ogromno neznanje tih naroda, koji su onda bili veliki, al’ sada ne vrede ništa.Nama se stavljaju za uzore Sokrat, Omir, Aristotele, Plutarh, Ovi, Horacije, Cezar i dr. a zaboravlja se, da jedan gimnazijalac više sada zna no jedan Aristotele s prevrtanjem reči, Ovid sa svojim boginjama i t. d. Mnogih stvari u današnjem društvu ja se gnušam.Strašno me potresa kad pogledam onaj život iza kulisa, kad vidim sva nevaljalstva, koja se tamo dešavaju.No da prekinem s tim, jer krv mi se muti, kad na to pomislim.To je užas jedan, to je najveće zlo u današnjem društvu, koje može postići naročito one, koji su ostavljeni samima sebi.Sećaš li se onoga događaja pre nekoliko meseca pri tvome oblačenju?Tada sam i ja mogao učiniti ono, zbog čega bih se sada kajao i što najviše osuđujem. — Ho!Ho! ala si smešan!Ta ja sama to ne bih dopustila, kao što i nisam.U ostalom ja sam potpuno tvoja i mislim da ću se i tvojom ženom nazvati, pa ne bi ništa ni bilo. — To nije časno! usplamti Slavko — ja se toga nikad ne bih latio! — A zar ja bih?I zar sam valjda toliko moralno spala? — Ne znam!Ja te ne poznajem izbliže, te prema tome i ne mogu tvrditi.Verujem, da si ti onako činila iz prevelike ljubavi prema meni i ja ti ne zameram.Ipak te ja ljubim i to tim više. — Ta ja znam, da me ti ljubiš, ali u malo mi nisi izmakao.Sad se već ne bojim, jer si moj. — Hm!Šta ću s Micom?Meni je žao nje, premda je sad ne ljubim, ali kad mi izađe na oči, to sažaljenje postaje sve veće i veće.Kad sam kraj tebe, na nju i zaboravljam i samo tebe vidim, samo za tebe živim. — Koješta!Nemoj misliti o tome!Zar ja nisam dostojna ljubavi? On ućuta i ništa ne odgovori.Očevidno taj razgovor mu se nije dopao.Poče sumnjati u nju i njenu časnost išto je više mislio, bi mu sve teže. — Čuješ li — reče ona najedanput — ja idem u Prizren.Tamo ću biti učiteljica. — Šta veliš? u Prizren!A ja! — Pa i ti ćeš sa mnom! što se ti tako plašiš? — Ne plašim se ništa!Časkom mu sinu jedna ideja u glavi, ali se brzo ohladi.Nikako je ne bih ostavio! — mišljaše — ja je opet ljubim.Ona ne može biti taka ženska! a u glavi mu opet sinu jedna misao: kakva ženska i šta njoj nedostaje.Mučilo ga što je ona tako slobodna i nije mogao to sebi objasniti.Sad navali gomila misli i on ih nikako nije mogao dovesti u sklad.Skoči k’o oparen. — Kuda ćeš! — upita ga — što si tako bled? — Ja? nasmeja se usiljeno — nisam bled.Idem malo u varoš. Ode u varoš i poče razmišljati o svemu, što je do sada preturio preko glave.Misli mu odoše na Micu i čisto se zažele da je vidi.Da je krila imao, preleteo bi tamo.Al’ tada mu iskrsnu Ljuba sa svojim slobodnim ponašanjem i Mica poče polako iščezavati.Ide tako polako ulicama i ču svoj glas.Pred njim je bio Momčilo.Začudi se. — Otkud ti ovde? — Došao sam po tebe; da vidim, šta radiš.Čuo sam da si bolestan.Pobojao sam se, da ne umreš, a to bila velika šteta za sve a naročito za Micu, koja te jednako očekuje. — E, — učini on, —a šta radi?Jeli zdrava? — Nije!Bolesna je ozbiljno. — Bolesna?Ti se šališ sa mnom! — Bože sačuvaj!Evo ti pisma od nje! On ga uzede i pročita.Gledaše besmisleno u Momčila. Dok je Slavko ovo govorio, lice mu je bilo preobraženo.Iz njega je izbijala blagost, neizmerna. — No šta je? — upita ga ovaj — hoćeš li ići?No, šta ti radi Ljuba? — Ne pitaj me ništa!Ništa ne znam.Sutra treba da putujem... — Kuda, nesretniče? — U Prizren s njom. — Ti si lud!Kako da te ona nađe, kad te je nekada mrzela? — Sad me ljubi. — Znam, da te ljubi, ali ona to neće dugo.Ja znam svu njenu istoriju. — Znaš? pričaj mi molim te! — Dobro!Ona je od onih ženskih, koje se lako zaljubljuju ali brzo odljubljuju.Ona je strasna i onako malo — znaš — šarlatanski.Ona se ne stidi ničega, što bi je samo moglo odvesti cilju.Ja je znam vrlo dobro, jer i sam sam nekada za njom jurio.Jel’ bila slobodna pred tobom u ponašanju? — Jeste! u malo joj nisam naneo nesreću. — Hm!Ona je sama sebi nanela nesreću pre 3 godine.Ona nije devojka. — Pa ipak ona ima srca!Ne možeš joj to odreći. — Gluposti!Pa imamo i ja i ti srce, al’ to nije ono, što se traži.Ona je dobra, ali malo; gorda je i u svemu diletant.Ja znam, da ti se nije dopalo njeno ponašanje. — To je istina.U prvi mah sam bio obuzet strašću, ali posle sam se stideo sama sebe.No nisam mislio, da je taka kako je ti prestavljaš, — Pitaj mene!Ja sve to znam, a naročito ženske tajne.Uvek razbiram za njih. — To si uvek samo i radio. — To, što je pred tobom radila, isto je i preda mnom i još šestoricom drugih.Možeš misliti. — Opet ja je ne mrzim i ljubim je. — Ali ti je dosadna tutorisanjem svojim. — Jest, boga mi!To mi se ne sviđa. — Eto vidiš!Zar nemam pravo! — Zaista! al’ šta ću sad? — Čudna mi čuda!Ostavi je!Kad se vratiš Mici, zaboravićeš na nju.Od Mice nema bolje ženske na svetu.Da je vidiš samo, kako se promenula!Samo plače za tobom. — Hajdemo u Beograd!Sve ću ostaviti ovde, premda mi je žao. — Ta znam, kako ti je!Ti si sad između dve vatre.Ovu više voleš, što ti je pred nosom, a kad odeš u Beograd, tada ćeš ovu zaboraviti.Mica je pravo zlato.Lepo, umiljata, obrazovana.Pričala mi je, kako si je učio i ti tako stvorenja si hteo napustiti? — Mahni to sada!Ljuba će, mislim sutra ići u Prizren. — Pa ako!Ti nećeš sa njom?! — Ja bih je malo ispratio. — Nikako!Momčilo je dobro znao, šta bi moglo otuda biti i zato mu ne dade.Slavko je to razumeo. — Neboj se!Ti misliš, da bih ja mogao ostati kod nje.Ne! ja je još ljubim, ali je se i gnušam.Taka žena mi ne treba. — Jeste li se svađali koji put? — upita ga Momčilo. — Po malo.Ona mi je slabo davala da se udaljavam od nje. — To ide u prilog onom mom tvrđenju.Ljubi te, u to ne sumnjam i htela bi da te priveže čvršće uza se a ti se opet toliko zaludno u nju, da si sedeo. — Pa to je prirodno! reče Slavko — kad ljubiš, želeo bi, da si neprekidno pred njom...Samo si ti u ovom slučaju bio malo neiskren spram nje prekide ga Momčilo.Tebi se nije ovo dopadalo i ti je tim pre možeš ostaviti.Biće ti istina, malo teško, ali će to brzo proći. — Lepo!Večeras ćemo u Beograd — reče Slavko. — To se razume.Valjda nećeš ovde večito ostati?I tebi se samom ne bi dopalo niti bi mogao večito ostati kod nje.Štogod bi više sedeo, više bi je prezirao i jednog dana bi došlo do raspada.Pitaj ti mene samo!Hajde spremi se!Već je mrak a vreme je. — Hajdemo!Ali ja mislim, da bih joj se trebao javiti. — Koješta!Šta ti neće pasti na pamet?! — Ne bi bilo lepo!Ona će me smatrati, da sam nitkov i da sam je lagao.Moram joj otići!Ti ćeš me pratiti!Boga mi, žao mi je da je ostavim, posle svega ovoga, što o njoj znam i što sam od tebe saznao.Ljubav je to, brate! — Pa lepo!Ljubav! ali i sam kažeš, da ti je dosadna i da ti se njeno ponašanje ne svidi.I kad bi ostao s njom, ti bi sasvim ubio Micu, a da li 6i ti to dopustio?Ti si sad na muci, vrlo dobro znam, ali ta tvoja ljubav prema Mici je zato iščezla, što te je Ljuba našla i dala ti ljubav, koju je nekad odbila od tvoje strane.Dakle, nemoj se premišljati, no hajdemo.Možeš joj baš javiti za svoj odlazak pismom.Slaži kako znaš.Pomisli na Micu, na tog Anđela, koji te oberučke očekuje i ostavi sve.... — Dosta, molim te!Ti me u srce diraš!Ja ništa sada neznam.Radi sa mnom, štogod znaš! — Tako! to mi se dopada!Slušaj samo mene, pa ćeš brzo otići na vešali — reče smešeći se Momčilo. — Da si nesretnik od kako si —- znam, al’ ja idem s tobom, jer ti si mi najverniji prijatelj. — E dobro! živela mudrost!Jel’ nemaš više da pričaš? — Oh! vazdan bih imao!Kad bih ti stvorio svoje srce, našao bi mnogo što šta; našao bi. — E, al’ dotle će voz otići i zato neću ništa da slušam.Brže! eno zvoni! zadocnićemo! Odoše na stanicu.Voz tek što nije pošao.Slavko i Momčilo uđoše unutra.Juri voz, lete predmeti pored njega a Slavko sve nemirniji. — Čuješ Momčilo — reče — meni je strah, u duši mi je i prazno i puno. — Ostavi to sad!Gledaj kroz prozor!Tamo će te zanimati. On pogleda, al’ ništa mu ne privuče pažnju, — Vidiš li?— uzviknu Slavko, ništa ne mogu sebi da objasnim.Sve mi je to prazno i opet lepo.Kao god što ovi predmeti lete, tako i leti vreme, naš život.Treba raditi... treba uzdahnu Slavko — vreme će nas prestići. — Marim ja zato.Meni je svejedno.Nikaka me načela ne vežu, jer nisu stalna — završi Momčilo i zevnu. Dva mladića se žure ulicom, od kojih obojicu poznajemo. — Šta li će sad biti? — uzdisaše Slavko — da me ne prekoreva štogod? — Neboj se! hajde samo sa mnom! i brzo otvori kapiju od dobro poznate Miličine kuće.Slavko zastade. — Čekaj malo!Baš sam se umorio! i htede da se nasloni na zid a srce mu je burno kucalo. — Odmaraćeš se dosta unutra.Napred! i gurnu ga pred sebe.Sve, kako je ostavio, tako je i našao.Vide opet dvorište, vide baštu, vide onu klupu, na kojoj je s Micom sedeo.Uspomene navališe na njega i sav im se predade.Drveće je počelo listati, ono džbunje u bašti dobilo je drugi lepši i zanimljiviji izgled.Slavko prošapta: — Kako je sve ovo lepo! Uđoše već i u kuću.Slavko se obrtaše na sve strane: htede sve da vidi, što ga je pre tako očaravalo i ko zna, dokle bi tu ostao, da se ne pojavi u susret sama Mica.Zastade malo, pa zatim joj brzo priđe. — Mico!Slavko! uzviknuše oboje i padoše jedno drugome u naručje.Nije mogao reći ništa.Brzo se trže. — Kako si oslabila! uzviknu bolno. — Volela sam te reče. — A ja sam svemu tome kriv! šapnu joj na uvo — ali ja ću to ispraviti. — Sve je dobro!Proćiće to; a Momčilo! uzviknu — izvini! nisam te videla. — Ne mari!Doveo sam ti mladoženju. — Hvala! i pogledi radosno na Slavka. — Mnogo sam ti zgrešio! reče joj on — oprosti mi! — Nemam šta da ti praštam.Ja razumem sve.Pokajaćeš ti to!No hajdmo unutra!Majka nestrpljivo očekuje.I ona se nadala, da ćeš doći danas.Otvori vrata i viknu: — Majka! evo moga mladoženje!Bio je izgubljen i našao se — E! dobro mi došao! i zagrli ga srdačno. Pošto posedeše malo Slavko će reći: — Mico! hajdemo malo u vrt!Na onu staru klupu. -Odmah! i pruži mu ruku. Vedar zrak, ptice cvrkuću a vojna muzika baš tada zasvira ulicom.Slavko razdragan je zagrli, poljubi je u čelo i privede je klupi. — Evo nas na starom mestu! reče radosno.Ona ga zahvalno i milo posmatraše. — Jesi li srećan? upita ga napokon; muči li te štogod? - Jesam!Ništa me ne muči.Ti si mi sreća! a šuštanje lišća kao da potvrdi to. HARAMBAŠA MICKO SRPSKI VOJVODA I ZATOČENIK U FESANU IZDANjE KNjIŽARE TOME JOVANOVIĆA I VUJIĆA BEOGRAD - „ZELENI VENAC“ Štamparija „NOVO DOBA“ u Vukovaru. — Kamo selam bre, ćopek ! — viknu Micko k’o gladan kurjak jednom turčetu, koje beše pored njega prošlo, hvatajući se za nož, koji beše duboko zario ispod pojasa. — Kome selam, more?!... ene de!... zar Turčin Kaurinu?! — odgovori usplahireno Turče, čudeći se. — Turčin!...Bre ćerata... ćerata! — ciknu, Micko pa, isukavši handžar, besno pojuri na turče. Gle!... turče se već trzaše ispod Mickovih nogu k’o zaklano jagnje,... handžar sav krvav a bujna detinja krv prskaše daleko na sve strane. I baš nikoga — baš nikoga da vidi, da pritekne u pomoć!...Micko uteče veselo i zadovoljno, što je ovako junačko delo izvršio, izbegnuvši svaku kaznu. Sunčani zraci behu već zašli daleko iza gora.Gusta pomrčina spuštaše se laganim hodom na zemlju.Večernji, pak, vetrić tiho ćarlijaše, obarajući već uvelo lišće, a svojom svežinom, koja čisto opija, hlađaše mlađano turče, poprskano svojom vrelom krvlju. Eto kakav vam je taj zloglasni Micko.Još mu ni punih šesnajest godina a on već kolje.Vidi li samo kakvo turče a on — „ćopek!... ćerata!...“ pa odmah za nož i kolje. Takav vam je i sada.Prođe ulicom, sretne koga sa čalmom na glavi, a on se sav nakostreši, očima zaplamti, pa samo reži. „Tigar, razbojnik, krvolok!“ — Ne, ne, dragi čitaoci!...Mi bi, se ogrešili o ovome našem junaku, kad bi ga ovako nazvali.Ta i on ima srca, ta i on ima duše, i on može biti nežan otac i muž!...Čisto mi milo kad ga i danas posmatram, gde drži po koje nevinašce u naručju, pa mu tepa — „bre ćerata... ćerata!... čij’ si ti? .., je li da si moj, a?... ah ćerata... ćerata!“ — pa ga tako grli i ljubi kao nežna majka svoje jedinče. Jest takav vam je Micko.I on može da bude dobar i — što no vele — predobar.I on može da bude tako nežan i blaga srca ali — kad drži u rukama samo dete, koje srpska majka rodi i odnjiha, a turče — boga mi kolje nije vajde kriti. — Dosta sam se — veli Micko — i ja nagledao groznih dela, što ih počiniše besni Turci!...Dosta sam i ja strahovao sa njihovih užasa, što ih počiniše nad našom decom!...Ah, i sada mi lebdi ona grozna slika pred očima, kada istrgoše dete majci mi iz naručja, pa ga natiču živo na bajonete i bacaju — da vide, ko će ga moći dalje da podbaci.Ah, ta me pogana vera i nauči da tako i sa njima radim!... — No kad vam već počeh da govorim o ovome junaku, o ovome vitezu, o ovome rodoljubu svega onoga što je Srbinovo, da vas bar u nekoliko upoznam, s njim, da vam pokažem mesto, koje rodi ovoga hrabrog Srbina, da vam ukratko izložim njegovo detinjstvo — postepeno ulazeći sve dublje i dublje u njegov život. Nedaleko od slavnoga grada Prilepa a između Ohrida i Bitolja, širi se na daleko pitoma ravnica, pokrivena biljnim šarenilom.U samoj ravnici i danas postoji stara varošica Resen sa pet do šest hiljada raznovrsnih stanovnika: Tu su vam i Srbi i Turci pa najzad i Grci, šta više ovih poslednjih kao da beše za vreme Mickovog detinjstva u mnogo većem broju od ostalih.Nešto dalje južno od Resena, šire se dva nepregledna i valovita jezera: Ohridsko i Prespansko a na severu kršna planina Petrinja, ovde — onde obrasla gustom gorom. Eto u takom povorju raznovrsnih predela leži Resen — mesto, koje rodi tako hrabroga Srbina, o kome vam već počeh da govorim.Ako prođete kroz samu varošicu — kroz Resen, okolo sebe gledaćete sve same male i niske kućice sa nezgrapnim dimnjacima, a tek ovde-onde i po koju baš dosta lepu kuću, koja vam sam pogled izmamljuje.Po uskim ulicama raštrkani k’o razbijeno stado: ovde Srbin, onde Grk, tamo Turčin, a sve sami alevi fesovi. Sama varošica ne izaziva vas toliko, koliko njena okolina.Eto, čim, se izađe u polje a napusti Resen, već se čovek oseća svežijim, već mu je nešto lakše u grudima.Na jednoj strani pustila se polja, širom zasejana žitom, koje kad i najmanji vetrić počne da piri, a ono se povija kao kakvo platno širom razastrto.Bacite pogled na drugu stranu a ono kukuruzi k’o gora.Malo dalje nepregledni pašnjaci a po njima jaganjci k’o krinovi, a ono tiho i tužno brujanje njihovih zvonaca čisto vas opija, zanosi, uspavljuje. I nehotice upravite pogled malo severnije, a vi odmah vidite gorostasnu mrku stenu.To je divna gora od lipa, hrastova, kitnjastih borova na planini Petrinji.Na nekim opet mestima a na istoj planini vidi se samo golo stenje, čiji vas liskuni svojim sjajem prema vrelom suncu odbijaju da ne gledate više toga mrkoga diva.Bezbroj potočića neprestano se lomi o oštrim stenama sa nekim potmulim žuborom a masa hladnih kapljica brzo odleta u vazduh, stvarajući čitav roj briljantnih pčelica od safira, rubina, i drugih dragih kamenova. Ta pravo je imao Mickov otac — Hrista kada jednom, posle njegovog begstva u planinu, razgovaraše sa svojim komšijom — Milojkom: — Eto, ama ne rekoh li ja mojoj Neši po sto puti: more ženo, ne puštaj ti to dete da ono kojekuda švrlja!...Ta ja kad god se vratim iz dućana a njega nikad kod kuće....Čas je u polju, čas otišao čak na Petrinju; čas ovde, čas onde, tek njega nikad ne zatekoh kod kuće!...„Ta neka ga — veli ona — opametiće se, još je dete!“ ali eto kako se opameti!...Hajduk, razbojnik!... — Znaš, gazda Risto krv mu je takva... srce ga tako vuče! — tepaše mu njegov komšija Milojko. — Eto i moj Mire, vršnjak je tvome Micku.Znaš, baš se dobro sećam, tvoj se Micko rodio u oči Petrovi’ poklada, a moj Mire, na Sv. Iliju (1842. godine).Zajedno odrastoše... zajedno su uvek išli u polje... zajedno svuda!...Ne rastavljahu se nikako, da prostiš, baš kao ovaj moj kum — Velja i ona — ona besna, Stevanka Najdanova.Ama kud god pogledaš a oni zajedno.Stevanka pođe na izvor, a on za njom kao lud; ona kući, a on s njom pa samo nešto džaceljaju, a oči im, pravo da ti kažem, baš k’o u našega Surka, kad hoću da mu dam parče hleba, a on samo mlatara repom, a očima samo kreše!...Ene de, kud ja odoh!...A jest, počeh da ti govorim o našoj deci!...Dakle, svud zajedno.Gde je tvoj Micko, tu i moj Mire, što no vele: „Kud jedan okom, tu drugi skokom!..." Ali, Boga mi, moj Mire, temelj kućni.Ali pravo da ti kažem, gazda Risto, Micko nije kriv, srce mu je takvo! — Ta lepo ja njega dadoh u školu — poče opet Hrista — ali šta ćeš!Poče lepo... išao je pune tri godine, a kao što vidiš, ja već iznemogao, pa daj njega u dućan, k’o velim, u školu je dosta išao, neka ga sad u dućanu, neka i tu školu izuči.Ali koja vajda!...Ne hte vrag da miruje!...Ama on je kao hajduk i rođen!...Video sam ja to odavna!Njega će planina i sahraniti!... Istina, tek što beše Micko napunio devetu godinu a on stupi školu.U njoj behu učitelji, sve sami grčki popovi.U školi provede pune tri godine i za to vreme izuči bukvar, psaltir i časlovac. Kako on beše navikao da bude slobodan „k’o tica na grani", to jedva dočeka, kada mu otac reče: — E, sinko, u školi si dosta bio.Ako je za vajdu dosta je i toliko.Vidiš, ja sam već ostario, danas sutra pa hajd u grob!...„Na mlađima svet ostaje!“..Dućan.., znaš, ko dućan... bez starijeg nema ništa.Radi ovoga, sinko, od danas ćeš biti samnom u dućanu.Hoću da izučiš i tu školu, da navikneš i na taj život, tek onda mogu lakše i umreti, a ovako ... ne daj bože!... Ovo za Micka beše blagostanje.Strahovanja od grčkih popova više neće biti.Od sada neće više slušati ono brujanje u školi, k’o u kakvoj košnici. — Šta tu vazda „alfa... vita... alfa vita, gama, tita, ižica..." — govoraše Micko. — Da su bar srpska slova pa i ne marim, a ovi prokleti grčki „alfovi i gamovi", baš mi lepo dušu izvadiše.Istina srpske reči, ali... a ja!...Baš hvala mom ocu, što me oprosti od ovoga zla!... — Marim ja — veli on — za školu!...Ni moj otac nije znao za nju, pa... boga mi, sila... trgovac i po.Celog dana on samo prodaje!... čas ovo, čas ono, a pare... trpa li trpa. No on se brzo i s ovim razočara.Kako je koja godina više prolazila a on postajaše prema dućanu sve hladniji i hladniji.Ne može on to da podnese da se pred svakim kao prodavac povinjava.Ne može on to da trpi, da svakoga nutka; ta uzmi de, te daj još koju krajcaru de i ovo... ono. — Jatagan more, pa u goru!... kakav dućan, nije on za mene! — govoraše više puta Micko sam sebi. U poslednje vreme više je bio u društvu no u dućanu.Neprestano se on dogovaraše sa svojim drugovima: kako bi to bilo, da jednom napadnu grčke popove i da im oduzmu svoju crkvu „sv. Dimitrija", jer ovi behu Srbe odatle sasvim istisli i ne davahu im ni da na vire u njoj, a kamo li da se pomole Bogu i da pripale po koju voštanicu za pokoj duše svojih umrlih. Tek što beše osamnajestu napunio, a on s nekolicinom, potpuno naoružani, hitaše pravo ka crkvi. — Nećete mi vala više vi grčki popovi kukati i zavijati ko pijani u mraku — govoraše Micko u sebi. — Sad ću ja vama ispeći kolač, pa mi nećete više majci zapojiti!... Melodija se već izvijaše u srpskoj crkvi od grčkih popova, a u crkvi sve sami Grci.Popovi se samo zaduvali, pa okreću li okreću. Micko ih još podalje beše čuo, sav se beše nakostrešio: Sad, sad... čekajte malo! — viknu on i pojuri sa svojom družinom u crkvu. Nastade čitav urnebes!...Mlatarenje i zapomaganje odjekivaše duboko u crkvi. Tu se beše desijo i grčki vladika Melentije, koji za odbranu beše dohvatio sažarenu kadionicu.U onoj tuči i komešanju on nekako zakači malo i Micka te ga opeče.Micko usled ovoga skoči kao ris na Melentija, pa dohvativ ga za bradu iščupa čitavo povesmo. Najzad se i boj završi sa primirjem.Grci moradoše pristati da se i Srbi služe sa polovinom te crkve. Vladika Melentije, i suviše ozlojeđen optuži turskoj vlasti sve vinovnike ove pobune, ma da im polovinu crkve moradoše ustupiti. I zaista, svi behu pohvatani i žestoko kažnjeni. Mickov otac — Hrista — nikako nije mogao dopustiti, da njegov sin bude u tamnici.To ne samo da bi bilo stidno za njega, kao čoveka od velike časti i poštovanja, već što i sam polagaše veliku i poslednju nadu na Micka.On davaše sad i „šakom i kapom", te jedva spase svog sina od zatočenja u tamnici. No Micko neće ni dalje da miruje. — More, sinko — viknu mu jednom otac — ti si baš nameran da me sasvim upropastiš?!...Ama vidim ja, gde ti opet sa nekima šuruješ!...Hajd, hajd!... ali naići ćeš ti na „đavolju rupu", pa će biti „jao!“ ali ti onda ne pomože ni sam sveti Petar. A ja! neće Micko ni da čuje.On sve te opomene, što no vele, na jedno uvo prima, a na drugo ispušta. Ne prođe mnogo a on se i po drugi put primicaše sa naoružanom družinom ka istoj crkvi. Pokolj.... zveka ubojnih jatagana... jauk i zapomaganje... sve to paraše za neko vreme uvo. Sad već crkva beše sasvim u srpskim rukama.Ni jedan se više Grk nije smeo videti u njoj. Tako bi rešeno i Grci silom moradoše pristati na ovo. Turska vlast odmah naredi da se pohvataju svi „buntovnici" i obese. — Sad mu vala ne pomogoše ni kožne bisage pune dukatima! — govorahu neki, koji behu ogorčeni na Hristu zbog njegovog bogatstva. Hrista je tada vrlo lepo živio sa resenskim pašom.Čim paša uvide, da će i Micko morati biti obešen, a on odmah ode njihovoj kući: — Ovde ti sinko, spasa više nema! — poče paša, okrenuv se ka Micku. — Ako ti se život još mili a ti, sinko, beži još zarana iz ove zemlje, inače, znaj, bićeš obešen! Micko mnogo i ne oklevaše.On i ne mari što će morati da beži...On to baš i hoće.Malo mu je bilo neobično, što će morati da napusti svoju kuću, oca, mater, no nije baš toliko mario. Brzo prikupi on oko sebe sve hrabre i snažne mladiće i to skoro sve one, koji behu zajedno s njim učestvovali u poslednjem napadu na grčke popove. Beše ih svega šesnaest. Oprostivši se, sa svojim najmilijim, ova se hrabra četa, do zuba naoružana, sada vinu u bujnu goru na planini Petrinji. Divna li vam je planina Petrinja!...Dok se ovde onde pokazivaše mrko stenje, dotle je jedna njena strana sva obrasla nepreglednom bujnom — gorom.Nebrojeno drveće... tankovrhe jele... stari hrastovi, kitnjasti borovi, prodirahu visoko kroz atmosferu kao kakvi džinovi. Tek što behu prvi proletnji zraci.Gora se već beše zaodela svojim zelenim plaštom. Prođete kroz goru pa i nehotice sednete da se odmorite.Čujete žubor potočića, koji se tiho — kradom provlači pored bujnog planinskog bilja, kao da hoće svoje sjajno -lice da sakrije.Vetrić tihim šumom lahori, te vas svojim šumom čisto opija.Gora samo bruji.Katkad kakva grdna orlušina proletela bi munjevitom brzinom, tražeći svoj željeni plen. U sredini same gore vidite bokor, rumene ruže oko starog, hrapavog debla.Ne!... to je harambaša Micko sa svojom družinom od samih bećara.Hrapavo i prastaro deblo, oko koga se ovaj bokor povijaše, to vam je starina Radoje.Na krilu mu stare srpske gusle, ostavljene kao simvol njegovih pradedova.Svi nemo ćute sa pognutim glavama, kao da su na strašnome sudu. Radoje peva: Eto kako se harambaša Micko provodi u gori.Još mu nema ni devetnajest godina, a on pravi div.Kosa... gusta... crna... dosta dugačka pa na više povijena.., čisto blješti prema suncu.A obrve... pa ona dva sjajna i krupna oka... strah vas obuzima kad u njih pogledate.Nausnice mu tek behu zagaravljene.Dugačak fistan od belog platna a dole takođe bele — suknene čakšire.I fistan i čakšire — sve to beše mašću natopljeno; da ih kiša ne bi kvasila.Preko fistana zubun, a sjajna srebrna pucad na njemu kao da gore u plamenu prema vrelom suncu.Oko pasa pritegnut širok pojas — divno išaran a ispod njega kriju se k’o žive guje: oštri a dugački jatagan, jedan ljuti handžar i jedan veliki revolver.Lake opanke... a kajiši se oko krupnih nogu visoko povijahu. U nakrst preko prsa, dva široka kožna redenika sa teškim ubojnim metcima a tako isto i preko pojasa.Zaista, štit bi mu bio izlišan!... Dugačka martinka uvek mu beše verni drug — ona se ne odvajaše od njegovih ruku. Pravi vitez!... div!... gorski car!..I u samim očima njegove družine izgledaše strašan: — Živeo naš harambaša!... živeo vojvoda Micko! — klicahu oni radosno, kada ga videše ovakoga u gori, u svojoj, sredini, i izabraše za starešinu. Tako oni provedoše punih osam meseci u gori.Uvek po tri stražara behu na svojim mestima, dok su se ostali ili dogovarali o nečem ili uveseljavali. Čuje se zviždanje a oni, sa isukanim jataganima i naperenim martinkama, polako stupaju u pravcu, odakle je tiho zviždanje dolazilo. Pucanj čitavog plotuna zagrmi... jatagani zveknu i već vidite gde se po koji Turčin ili Grk kupa u svojoj krvi. A starina Radoje?!On vam je za vreme boja uvek povučen, a onda kada borba prestane izvlači odmah jatagan i tako sa golim jataganom u ruci ponosno šeta pored ubijenih dušmanina koljući ponovo onoga, koji bi davao još kakvog znaka o životu. Ne mogaše starina od Grka da ode u crkvu i da prinese svoje molitve Bogu.Pobuni momčadiju, osvojiše crkvu, ali on mora s njom u goru, jer i njega hoće da obese. On nije bio više za boj.Osamdesetu je davno prevalio.Mesto jatagana i martinke on uzima gusle te uveseljava hrabru Mickovu četu. Zima beše već na pragu.Bujna gora koja iz daleka izgledaše kao kakva gorostasna stena, sada beše bleda, žuta kao bonik na poslednjem času.Vreli sunčani zraci sada behu hladni.Plaha a hladna kiša ne prestajaše.Po koji pramičak snega, kao biser već se spuštaše polako, talasajući se na zemlju. — Drugovi! — počne Micko odvažno, kada behu svi oko njega sakupljeni, — u gori nam više stanka nema!...Zima je već tu, a kurjaci nismo da ovde i zimujemo.Siđimo potajno u obližnja sela i krijući se od Turaka čekajmo na prve proletnje zrake!... — Tako je, tako!... ura!...Živeo vojvoda Micko — klicahu ostali. Čuje se zviždanje.Oni odmah prekinu njihov dogovor. Čudnovato li vam je to zviždanje!...Monotono a dirljivo kao da ima neku tajanstvenu moć!...Tužno se ono razlegaše po gori, kao kad samrtnik bolno šapće i moli za poslednju pomoć. — Napred junaci! — viknu Micko, isukavši jatagan i pođe laganim korakom u pravcu odakle se beše čulo zviždanje. — Kada se behu približili svojoj straži primetiše oni, kako se iz daljine pravce k njima, kreće velika rulja naoružanih turaka.To beše potera.Tek što kiša za neko vreme prestade, a zraci se već od sakrivenog sunca pomoliše.Sjajno oružje i alevi fesovi prema sunčanim zracima jasno pokazivahu da je ovo potera. — Straža na svoje mesto! — viknu Micko — Ostali neka zauzmu busiju i kad čuju moju martinku nek sipaju što žešću vatru do dalje komande!...Gledajmo da nam ni jedan ne ode čitav!Neka zna paša, što šalje poteru, ko je Micko harambaša!... Sad Micko kroči na nekoliko koračaji ispred same busije, koju beše njegova družica zauzela, pa zauzevši jedan poveći grm, on kleče sa zapetom martinkom a pogledom upravljenim na poteru. Potera se bezbrižno primicaše ovima.Turci i ne pomišljahu na to, da će naići na hajduke još pri samom ulazu u goru.Behu se uskomešali... išli su bez ikakvog reda.Neki pevahu „turske sevdalinke", neki se dogovarahu o nečem, neki se behu opet sasvim izdvojili, sa pognutim glavama duboko zamišljeni. Tako se ta rastrojena gomila primicaše sve bliže i bliže.Micko kao da im korake broji.Upro oštar pogled u njih pa i ne diše. — Još deset koračaji, — pomisli Micko bar u sebi. — Neću početi dok ne budu na daljini od pedeset. G-r-r...! — odjeknu planinom Mickova martinka. Iza njegovih leđa vatra sipaše k’o iz nekog vulkana.Plotun za plotunom samo grmi a gora se silno razleže.Njih je šesnajest a Turaka preko tri stotine. Turci k’o snoplje padahu.Mnogi iznenađeni i ne potražiše spasa u svome oružju već nagoše bežati kud koji.Neki od njih, u velikoj zabuni, ne znajući kud će, upraviše svoje begstvo pravce hajdučkoj četi. — Paljbu prekini! — grmnu Micko, — sa golim jataganima u ruci — napred!... Hajduci, k’o gladni vuci, razmanjivahu plaho na sve strane. Ubojna zveka ljutih jatagana... sjajne varnice, jauk, zapomaganje, — sve to strahovito prolamaše vazduh za neko vreme. — Ura!... živeo naš slavni harambaša!... živeo naš vojvoda Micko! — razlegaše se glas hrabrih bećara, koji behu, pojurili na zaostale Turke, a ovi bezobzirice sa svom žestinom, ne mogavši odoleti Mickovoj četi, nagoše bežati, ne bi li samo izneli žive glave iz ove pogibije. Micko samo raste, njegova bujna krv beše se jako uzrujala, a srce bije li bije!On i ne hte da juri za nekolicinom odbeglih Turaka, već samo posmatraše, kako njegova hrabra družina besno juri za njima, a ovi se samo kotrljaju.Oko mu zasuzilo, na licu osmejak pun radosti pa i samo srce nešto skače u junačkim grudima! i ono je radosno. Tu se sad mogaše videti i starina Radoje.Dok beše praska od martinaka i zveket jatagana, on se tu nije dao ni primetiti.A sada — isukao neku zarđanu jataganćinu, obleće oko poubijanih Turaka, koji sve u krvi behu ogrezli, pa samo reži, a po gdekojeg i proburazi, da bi se uverio, e je zaista mrtav. I boj se svrši: Retko ko od Turaka ostade živ a od Mickovih drugova beše samo jedan poginuo. Micko beše samo malo okrznut kuršumom po levoj butini, no on ni da čuje!... uzme malo pamuka, natopi ga špiritusom, metne na ranu, zavije i ništa više.Tako je on lečio i svoje drugove.On drugoga leka za to ne traži. — E, drugovi! — poče Micko, kada se družina beše već okupila oko njega — slava vam!...Vi mi danas osvetlaste obraz!...Ja mislim, drugovi moji, — nastavi on posle kratkog ćutanja — da nama više nema skloništa ni pribežišta ne samo ovde, u ovoj gori, ne samo u ovim obližnjim selima, već ni u svoj Turskoj!...Besni resenski paša, kad bude čuo za ovaj poraz njegove potere, on će na nas dići hiljade Turaka.Nas je malo, istina hrabrih, koji ne žalimo umreti, ali ne bi trebalo ludo ni ginuti.Ja mislim drugovi, da će najbolje biti, da mi odemo što dalje odavde.Ja sam za to izabrao Vlašku! — Tako je!... hoćemo!...S tobom ćemo i u vatru i u vodu!...Kud ti tud i mi!... živeo vojvoda Micko!.., živeo... — burno klicaše njegova hrabra bećarska družina. Tek što se beše Micko krenuo sa družinom, napustivši Petrinju, a plaha kiša zahvati ih i sipaše kao iz kabla.No oni se ne zaustavljahu.Žurili su što više mogahu u pravcu severno od Petrinja.Na očekivanje nove potere nisu zaboravili, jer joj se svakog časa nadahu, usled dugotrajne kiše, ostavljahu sad za sobom jasan trag. Resenski Mehmed-paša čim sazna za pogibiju svoje potere, odmah naredi da se sastavi druga što pre i to mnogo jača od prve.On beše došao na mesto ranijeg paše, koji beše lepo živeo sa Mickovim ocem.Odmah je saznao za Micka, kao opasnog carskog odmetnika i gledao je da ga što pre smakne. Potera, od preko pet stotina Turaka beše već na okupu. Na čelu potere beše resenski Osman-beg, koga beše paša odredio. Oni odmah pojure ka Petrinji.Sada su išli mnogo opreznije no pre.Sa velikim strahom, ma da ih beše tolika množina, primicahu se oni ka Petrinjskoj Gori.Naiđoše najzad i na mrtva telesa pogubljenih Turaka, koja behu sva u krvi.Sada im se poče koža još više da ježi.Srca im počeše još jače da kucaju. U grozničavom strahu zagaziše oni i u samu goru.No nigde ništa.Uzalud su išli u svim pravcima, kroz goru, — Micka i četu mu ne mogoše nikako da nađu, niti im se pak ona javi. Najzad oni primete, da je Micko napustio goru, i to po tragu, koji se lepo raspoznavaše. Oni sad žurno pođu za tragom.Ne prođe mnogo a oni već primetiše Mickovu četu u poljani blizu sela Zlatara, nešto severnije od Resena.Oni sad pojure svom žestinom. I Micko ih još iz daleka beše opazio, ali se ne hte zaustavljati. Tući se na otvorenom polju sa ovolikom množinom bilo bi zaista ludo.On sad jedino to gledaše, da kako zavara trag poteri i da joj tako umakne. Turci nadadoše paljbu, stalno koračajući napred. Micko im se odazva sa plotunom iz martinaka, ali tako isto beše još jače ubrzao hod. Do većeg sukoba nisu došli.Puškaranje, jurenje i ostupanje, išlo je tako donekle.Najzad Micko uspe te im sa svojom četom zavara trag. Turaka beše dosta palo ali i Micko ne prođe dobro.Široka poljana, ravnica... nigde zaklona, a i ostupanje od tolike navale — sve to učini, te Micko izgubi dva svoja hrabra bećara a i starinu Radoja.Siromah!... već beše klonuo od naglog ostupanja... nemade već kud... napusti družinu, pa se zgrči u jednom šibljaku.Potera, jureći napred opazi ga i jedan pucanj beše dosta pa da se ta starina stropošta. Uzalud su Turci i dalje lutali, ne bi li ih opet gde sustigli.Micko im beše već daleko izmakao. Potera se najzad vrati praznih šaka.Mehmed-paša se nadaše, da će mu biti doneta Mickova glava, ali mu se ta nada izjalovi. Zavaravši im trag Micko sa svojom družinom pređe preko slavnoga Prilepa, za tim preko Ovčeg polja i stigne u Ćustendil.Iz Ćustendila, odmorivši se u njemu za izvesno vreme, produži put i dođe u Sofiju a odatle preko Berkovca i Ćiprovca stigne u Lom, koji leži na samom Dunavu istočno od Vidina. Na ovom putu probavio je čitav mesec dana.Morao je da se na svakom koraku pazi, da ga Turci ne bi uhvatili, jer oni dominirahu onda i nad Bugarskom. Sneg beše već uveliko pao.Gde god pogledate a ono se samo beli.Mesto onakog proletnjeg čara, sad beše zavladala neka tajanstvena sumornost.Umilna pesma mnogobrojnih ptičica prestala je.Mesto nje sada čujete samo monotono škripanje ispod nogu. Sve beše tužno i sumorno.Nigde ljudskoga stvorenja.Sve se to zguralo po kućercima, a gusti dimovi visoko se povijahu iznad njihovih dimnjaka. Micko je samo noću silazio u obližnja sela i prenoćivao a danju je više na putu bio.Negde je morao i preko samih snežnih planina prelaziti, samo da ne bi Turcima pao u šake. Hladni zimski vetrovi na planini ne popuštahu.Izgleda kao da im beše stalo do igranja.Dok su s jednog mesta dizali čitave oblake od snega, dotle ga na drugom mestu nasipahu i na taj način pravili čitave bedeme od snega.Katkad bi se čulo urlikanje kurjaka, koje među planinskim klancima daleko odjekivaše, a nije izostala ni jeka od udaraca oštrih sekira a za ovim pucnjava i pad već isečenih bukava. Put je bio zaista nesnosan.Zato on i probavi čitav mesec dana na njemu. Kad stiže već u Lom, on se i zadrža sa svojom družinom u njemu i to punih 20 dana.Naravno da je i tu živeo potajno, krijući se od Turaka.Odmorivši se prilično, on pređe preko Dunava u Rumuniju i dođe u varoš Slatinu, na reci Olti, a odatle u selo Pjatru. U selu Pjatri živeo je neki Kosta, koji se još pre dvadeset godina doseli u ovo selo i to iz Makedonije.Micko se brzo upozna s njim i uze ga za svoga jataka.Tako sad Micko nađe sklonište i za sebe i za svoju družinu i to za celu zimu. Posedali bi oni tako oko vatre pa pričali jedan drugom svoje doživljaje i tako provodili vreme do neko doba noći.Tako su provodili vreme skoro preko cele zime. Najzad prođe i zima.Micku kao da porastoše krila.Živopisno proleće dalo mu je novu snagu.On se sada odmah vinu među ograncima Transilvanskih Alpa, tražeći onako bujnu goru, kao što beše na Petrinji i da u njoj provodi onako vesele proletnje dane.Katkad silazio bi on opet do svoga jataka Koste i tako razgovarali k’o obično. Tako se jednom behu poređali svi oko vatre u Kostinoj kući.Samo njega još nije bilo kod kuće.Gusta pomrčina beše već duboko zavladala.Oni razgovarajući se puštahu čitave oblake od sagorelog duvana, a Kostina kći služila im je neprestano ljutu komovicu.Nekad bi i oni prestali sa razgovorom, misleći što li Koste još nema. Behu se svi zadubili, posmatrajući kako se plamen visoko povija, vatra puckaraše, kad, a na vratima banu Kosta iznenada. — Zdravo junaci! — viknu Kosta tako snažno, da se ostali čisto zaprepastiše. — Zdravo brat-Kosta, zdravo! — otpozdraviše mu ostali, — nosiš li nam kakve dobre glasove? — Pa.... nosim! — odgovori Kosta, a za tim, posle kratkog ćutanja, čisto zapovedajući, gromkim glasom uzviknu: — Još večeras Kristać-efendija mora poginuti!... — I treba, za njega život i nije — odgovore ostali-no zašto, zašto, šta je to bilo i treba li odma da pođemo!..... — Ne ne.... na gladno srce ne ide se, zašto, kazaću vam! — reče Kosta, a zatim oslovi svoju kćer: — Dete, donesi što za večeru... brže, nemamo kad čekati!... Kostina kći odmah im prinese jedan poveći sud i izruči u njega čitav bakrač vrele „kaše,“ nije šala!....Dvanajst hajduka i jatak im Kosta treba odatle da jedu!... U istom selu Pjatri, živeo je pomenuti Kristać-efendija.On svoje poreklo vodi iz Grčke, a ovde se još poodavno stalno nastanio.Samim tim što je on po narodnosti Grk, čim je Micko saznao za njega, odmah ga je prezreo.On je Grke gonio na svakom koraku još od onog dana, kada se s njima tukao u resenskoj crkvi. No Kristać je bio i inače vrlo gadan čovek.Njegova mala kafanica, jedan „budžak" sa bakalskim sitnicama i njegov veliki šeretluk i zelenašluk donesoše mu veliko bogatstvo.On bi se celog dana jedio, kad bi slučajno zaboravio, da naspe i pola vode u već prodato piće.U onom pak bakalskom „budžaku" pravio je čitava čuda: Ko uzme nešto na veresiju za dvadeset para, on bi zabeležio u njegovom masnom „tefteru", pedeset, šesdeset, pa nekad i malo više. Može se reći, da je on za novac živeo, novcu se klanjao, za novac bi i samoga sebe prodao.Novac mu je bio sve i sva.Ni najmanje nije on prezao od toga, što je onako sramno uvećavao veresiju, što nije mogao propustiti a da u sva pića ne naspe i pola vode ili što je često morao da pravi i lažne obligacije, samo da što više zlata prigrabi. Mnoge je porodice upropastio on na taj način.Mnoge je sirotane, gole i bose nemilostivo isterao ispod njihovih krovova, prodavši im i kuću i pokućanstvo a sve za lažne dugove. Bio je zaista pravi zelenaš. One večeri kada je Micko onako dugo očekivao na Kostu kod njegove kuće, tada se Kosta beše zadržao kod Kristaća da pregleda svoje račune i da plati. No na veliko njegovo iznenađenje oni behu tako uvećani, da ih on ne bi mogao ni za dve godine isplatiti, pa ma i propao radeći.No Kosta se još više zaprepasti, kada mu ovaj zelenaš pokaza još i jednu obligaciju, po kojoj mu on dugovaše nekih pedeset cesarskih dukata.Zato Kosta i dođe one večeri onakav svojoj kući.O tome je on za vreme večere Micku i njegovoj družini ispričao, što ih još više ozlojedi na Kristaća, usled čega se i rešiše da ga zaista još iste noći napadnu i rastave sa dušom. Kiša te noći svom žestinom beše navalila.Sevanje munja ne prestajaše.Gromovi tako behu učestali, da se čisto slivahu u jedno strahovito brujanje, te izgledaše kao da se nebo prelama. — Baš zgodno vreme! — reče Micko svojoj družini, kada se behu već krenuli Kristać-efendijinoj kući. I zaista.Kristaćeva kuća beše već na kraju sela.Tu mu je bilo poljsko dobro — „čifluk", pa tu i kuću podigao.Nešto usled toga što mu je kuća bila udaljena od sela, nešto usled jake kiše i grmljavine, pucnjava se iz njegove kuće ne bi mogla čuti, ako bi pri Mickovom napadu bila izazvata. — A ima li ih koliko? — upita Micko Kostu, kada se već približiše Kristaćevoj kući. — Pa, ima ih, boga mi, prilično! — Odgovori Kosta. — Od prilike? ... — Pa, biće ih oko šesnajest, zajedno sa decom i momcima!.... — A je l’ kuća ograđena? ... — Jeste, zidom! — odgovori Kosta. — A je l’ visok? ... — Pa prilično, ali se može opet preći!... Tako se produžavaše razgovor između Micka i Koste a rastojanje između njih i Kristaćeve kuće bilo je sve manje i manje. Kristać beše već večerao.No posle večere nije odmah spavao, kao i obično, naslonio se na minderluku, pa puštajući guste i prema svetlosti bele kolutove od duvana, on je samo „eglendisao“.Čas je nešto sa sinovima razgovarao, a čas opet sa unučićima ćeretao. Od jednom uleti u sobu jedan od njegovih slugu preplašen i viknu: — Neki ljudi, efendija, prelaze preko zida:... — Ljudi?!... preko zida.!... kakvi ljudi more?! — brzo pitaše Kristać, a drhtavica već beše zavladala njim, da on jedva izgovaraše ove reči. — Strašni, efendija!... — Strašni?!... — Oružani!... oko petnaest!... — Oružani?!... pedeset?!...O ćirije elejs’n.., ćirije elejs’n! — poče Kristać da se krsti, pošto beše već skočio sa minderluka. — Idi!.... trči brzo more! — viknu Kristać momku, htevši da ga udari, — Trči brzo, pa sa ostalim momcima odmah da po ho... hvatate te zli... zlikovce, ne prebijene pa... pa...re neću vam inače dati!... — Platićeš ti, čini mi se, još sad! — promrmlja momak i brzo izađe, jer ga Kristać u mal, ne mlatnu „čibukom", iz koga se dim još po malo talasaše i povijaše u vazduhu. Sevanje i grmljavina ne prestajaše.Izgledalo je kao da se i sama priroda okomila na Kristaća. U dvorištu se već mešaše zapomaganje slugu sa burnom grmljavinom.Šest momaka behu izašli sa motkama, što beše za Micka i njegovu družinu samo igračka.Šta više to im beše kao dobro došlo, jer njihovom krvlju opraše svoje skoro zarđane jatagane.Samo onaj prvi, pomenuti momak, beše i suviše lukav, pa ne hte da se tuče, već videvši šta bi od njegovih drugova, a on bež — te u Kristaćevu sobu. — Svi poginuše, efendija! — viknu on u najvećem strahu. — Hajduci, a?!... — Poklaše ih sve!... — Sluge?!... — Da, sluge! — Oh, oh tako!... alal im kačamak! — uzvikivaše Kristać, pun radosti, pojuri na vrata, valjda da pretresa poubijane hajduke, ne bili našao kakav zlatnik. — Kud ćeš?! — viknu momak, zadržava ga, — Zar Hoćeš da i tebe premlate?! — Zar sluge?!. mene?!... — Bog s tobom, jesi li ti lud?!... hajduci!.... kakve sluge; nel ti rekoh da su sluge umlaćene!... — A jaoj!... o ćirije elejs’n... ćirije elejs’n!.., pomagaj!... ubiše!... — Otvaraj bre stara „grčino"! viknu Micko, udarivši snažno martinkom o vrata; do koji beše već došao, popevši se stepenicama sa svojih šest druga na čardak. — Sad ću ja tebi pokazati i Ćiru i „Aleksu!“ — A jaoj!... ćirije... lejs’n.. sad, sad! čuje se Kristaćev glas iznutra.On se beše ustumarao po sobi, noseći jedan veliki zavežljaj sa zlatnicima, zveckajući, tražeći mesto, gde bi ih mogao sakriti. — Otvaraj bre, psino! — grmnu Micko.Ah ćerata — ćerata! — pa podmetnu sa još dvojicom jatagane i vrata behu za trenut iskrućena. U sobi vladaše samo plač i lelek.Žene onesvešćene od straha, behu popadale a deca se zatrpala po krevetima pa i ne dišu.Samo dva Kristaćeva sina behu, sa noževima i pištoljima u ruci, na vratima.Kristać i dalje tumaraše po sobi sa onim zavežljajem, pa kad ču da se vrata svališe a on poče da grebe noktima po podu, naravno, sasvim instiktivno, misleći da će se tako moći da sakrije. Čim behu vrata iskrućena, odmah planuše dva pištolja i Kosta s mesta pade mrtav.Dok su ostali stražarili oko kuće, dotle sa šestoricom Micko pojuri u sobu sa golim i krvavim jataganima i za trenutak oka sve beše mrtvo, poklano. — Tako treba zelenašima! viknu Micko, pa uzevši onaj zavežljaj, koji Kristać beše jako pritegao uz grudi, izađe sa svojim drugovima i ode pravo Kostinoj kući. Četvorica od njih behu poneli mrtvoga Kostu i sahraniše ga potajno. Micko izvadi skoro polovinu od onog novca — preko pet stotina lira i preda ih Kostinoj ženi, koja usled smrti svoga muža beše za sada lišena svake pomoći. Sutra dan Micko sa svojom družinom već beše u gori.On je znao da će rumunska vlast, čim sazna za ovo zločinstvo, dići čitave hajku za njim. I zaista, potera, u veliko sakupljena, već je jurila u pravcu, kojim behu hajduci po kazivanju nekih otišli.Potera je u zalud krstarila na sve strane: Micka i njegovu družinu niti nađe, niti im što naudi. Micko za sada beše sit borbe, pa i ne sačekav poteru, on se uputi ka severoistoku, pređe preko reke Olte i posle nekoliko dana stigne u Brailu, dosta veliku varoš, na Dunavu nedaleko od granice između Rusije i Rumunije. Tu se sad on sa svojim drugovima, skloni kod svojih zemljaka, kojih ovde beše prilično i to stalno nastanjenih.Kako je imao prilično novaca, to krijući se, provede ovde nekoliko meseci. Od onoga pak dana, kad Micko sa svojom četom od samih bećara, onako grozno uništi tursku poteru u Petrinjskoj gori, Turci nikako ne zaboravljahu na „harambašu Micka".Često ga oni pominjahu sa nekim dubokim strahom i govorili o njemu kao o kakvom nepobedivom vitezu. Resenski paša neprestano je bio u nespokojstvu od onoga dana, kada Micko uteče ispred onolike navale, koju beše on poslao u poteru.On je sa nekom zebnjom očekivao svakog trenutka Mickov povratak i osvetu.On nije mogao da napusti nikako tu misao: da će mu se Micko kad-tad osvetiti. U tom očajanju paša je neprestano slao svoje špijune, kojima je bio zadatak da vode računa o tome gde je Micko i da gledaju da ga ma kojim načinom unište. U toj nameri resenski Mustaf aga, idući tragom Mickovim, dođe i u samu Brailu.On je sin starog Sulejman — age, koji beše međ’ Turcima veoma čuven zbog svog ogromnog bogatstva. No namera Mustaf — agina nije se mogla ostvariti.Čoveka, koji bi se smeo usuditi da ubije Micka, u Braili nije bilo.Sam pak on nije smeo ni u oči da mu pogleda a kamo li još da pokuša da ga ubije.Ne mogavši da ostvari svoje planove, Mustaf — aga napusti Brailu s namerom da se vrati u Resen. Čim Micko sazna, da je tu — u Braili i Mustaf — aga, on brzo pojuri za njim.Kad vide da njega tu nema, on odmah sa svojom družinom pođe njegovim tragom i dođe u Bukurešt.Tu ga izvestiše neki njegovi zemljaci, da je aga otišao u Piteš.On odmah produži put za njim i posle nekoliko dana stiže u Piteš.No i tu ga ne zateče.Ali Micko nikako da popusti.On se beše tvrdo rešio da smlati i Mustaf — agu, pa ma ga i do samog Resena jurio.U toj nameri on opet produži put idući neprestano njegovim tragom.Pređe Krajovu pa preko Kalafata i Dunava stigne u Vidin.Tek što beše stigao a on ču da je pre kratkog vremena aga pošao za Belogračik.Micko brzo pojuri za njim i skoro na polovini puta on ga sustiže. Aga se zaprepasti kad ugleda Micka i vide da juri k njemu.On se brzo doseti zlu ali nemade kud.Čim mu se Micko primače a on mu se duboko pokloni i odade selam, kako su ga otac i majka pozdravili i ovo — ono.No Micko niti mu otpozdravi na selam, niti ga pak htede mnogo saslušavati, već isuka jatagan i za trenut a Mustaf — agina glava, sva u krvi već se valjaše po vrelom prahu. — Putuj ago, pa pozdravi i moje i tvoje! — viknu Micko u najvećem zadovoljstvu. Oprostivši se ovoga srpskoga krvnika, koji čitava čuda stvaraše sa Srbima u Resenu, Micko se sa svojom družinom zdravo i veselo vrati u Vidin. U jednom kraju od Vidina, blizu, velike turske džamije, bila je mala, niska kućica bela k’o sneg.U njoj je živeo neki Sima t. zv.Sakadžijom ga zvahu za to, što je nosio vode pojedincima sakom te se tako hlebom hranio.Njega sirotinja upravo i natera, te napusti svoju domovinu — Makedoniju i dođe u Vidin, ne bi li mu se okrenulo kolo sreće.Istina i sada je siromah, i sada mora da se gorko muči, da bi stekao koru hleba, ali opet sada se oseća mnogo zadovoljnijim. On se beše ovde i oženio i dobio svega jedno dete — Maru, koja sad beše već odrasla devojka, baš u najlepšem cvetu.Tek joj je osamnajest godina.Visoka, stasita, pa kad ide a ona se samo šiba.Lice k’o rosa nežno a belo k’o mleko.Oči crne k’o katran, pa vragolasto sijaju a tanke ibrišim — obrve spojene pa se iznad očiju povijaju kao kakva zmija.Kosa gusta, crna dugačka, pa se razlila po leđima k’o snoplje. Pravi anđeo!...K’o da su je vile rodile i odnegovale a ne obična žena.A bila je vredna, što no vele, k’o krtica.Uđite samo u njihovu kućicu, pa da vidite šta je red.Sve na svom mestu, pa čisto, sjajno, — kao u nekom bogato uređenom dućanu.Kad uđete unutra, a ono čisto miriše. Otac ju je jako voleo.To mu je bila sva nada i sve imanje. Beše jednom vrlo lep dan.Tek što je kiša prestala, ugasivši samo vrelu prašinu, a sunce opet zablista.Vazduh je bio sad tako svež i mirisan; kao da ste u sredini kakve šume.Micko, odmah posle kiše, izađe u varoš da se malo prođe.To isto učini i Sima.Kad u jednoj ulici a Sima, udarivši Micka po ramenu vikne: — Pomoz’ Bog, vojvodo!... — Bog ti pomogao! — reče Micko začuđeno. — Ti me kanda poznaješ?!... — Slušao sam o tebi, vojvoda! — produži Sima. — Pa kako si me poznao sad?... — Čuo sam da si došao ovde — u Vidin pa po pričanju o tebi, rekao bih da si sigurno ti to Micko vojvoda, iz Makedonije!... — Da, da, ja sam!...A odakle si ti starče?... — I ja iz Makedonije!... — A kad si došao ovde?... — Pa, biće trijestak godina!... — Imaš li ti još koga ovde? ... — Imam... imam ženu i jedno dete!... — Neka ti ih Bog poživi! — reče Micko i htede da produži put no Sima ga zadrža: — Vojvodo, ja bih te nešto zamolio, ako bi mi hteo dozvoliti?... — Govori starče slobodno, šta želiš?... — Ama znaš... moja baba i dete baš bi voleli da te vide... kad bi hteo da odemo do moje kuće?... — Dobro, dobro... hajd baš kad im je toliko volja! — reče Micko i pođe sa Simom. Upravo, ovo beše samo Simina želja, da ga poseti njegov — tako čuveni zemljak a ne isključivo želja njegove žene i deteta. Kad već uđoše i u samu kuću, Sima gurnu sobna vrata i pusti Micka da on prvi uđe. U sobi beše baba Ranđija — Simina žena i kći mu Mara.Pošto se Micko pozdravi s njima, on sede na „divanu" a pored njega i Sima. Ranđija i Mara stajahu pored njih i radoznalo posmatrahu Micka. — Sedi i ti, babo, sedi! — reče Micko, — nemoj divaniti tu kao mlada, ima mlađih za to!... Sad baba Ranđija sede do Sime a Mara izađe da im donese rakije. — Valjano čedo! — reče Micko bacivši pogled za Marom, kada ova beše izašla. — Jeste li joj bar našli đuvegiju?... — Pa... nismo još! — nastavi Sima. — Boga mi, vreme je, treba da je već udomite!... — Pa... hoćemo, hoćemo, vojvodo, samo ako Bog naredi! — odgovori Sima a Ranđija se samo previjaše a na njenom staračkom licu već poče da sija neki blag osmejak. Mara već beše donela rakije, pa posluživši ih nekoliko puti, ona se izmače malo podalje i dugo posmatraše, Micka, stojeći kao kakav kip, a čas — čas bacila bi pogled i na Simu i Ranđiju, da je ne bi oni primetili. Ona ga je tako tužno i blago posmatrala, kao da je htela od njega nešto, što joj je najmilije srcu da izmoli.No nikako se ne smede usuditi da otpočne. Micko i sam beše primetio ovo, no ni sam se ne usudi da je što zapita. Najzad, posle dužeg razgovora, oprostivši se sa svima, Micko izađe iz kuće i ode pravo u han, gde mu behu drugovi zaostali. Družina mu već beše oko njega, zapitkujući ga gde se ovoliko zadržao. — Boga mi, — reče Micko, počevši da im govori o svojoj poseti kod Sime, — baš valjana cura!...Blago onom ocu i materi, što je rodiše onako lepu!...Blago onome, na čijem krilu bude prvi put zaspalo ono krasno devojče!... — Harambašo... vojvodo! — viknu jedan iz njegove družine a to beše Kuzman, koji ne mogaše više da sluša o ovome anđelu, — ja moram ili umreti ili uzeti tu devojku!... — Gle gle! — viknu Micko smešeći se. — Još je nije ni video a već zalude za njom!... — Ne, vojvodo, ja nju poznajem još od onoga dana, kada dođosmo u Vidin!...Ona je još onda rado pristala da pođe za mene, ali ti ja to do sada nikako nisam smeo pomenuti!...Ti me vojvodo, baš sad zaludi!... Micko se sad tek seti što ga je Mara onako blago a tužno posmatrala, ne smevši se nikako usuditi, da mu pomene za tu stvar.On je sad mogao i sam da oseti, kako bi ovo dvoje jako unesrećio, kada bi im pravio kakve smetnje. — Kad je tako, brat — Kuzmane, a ja ti od sveg srca i u ime cele družine opraštam!...Idi, venčaj se i provodi u miru i zadovoljstvu slatke dane sa onim prekrasnim anđelom!...Budite oboje srećni i zadovoljni!Bog vas blagoslovio! — viknu Micko vrlo radosno. Sad nasta dirljivo opraštanje Kuzmanovo sa družinom. I on a i družina osećahu u srcu kao neku smešu od tuge i radosti.To vam je ona tugovanka, — pesma, koja vas tužno dira i opet uveseljava.Žao im beše što će se posle onolikog zajedničkog četovanja, posle onolikih teškoća i boraba, u kojima svu opasnost behu zajednički delili među sobom, sada morati da se rastave.Svi se ipak duboko radovahu, što se vojvoda odazva želji njihovom drugu i što će sad moći da spoje dva mlađana srca, koja su toliko čeznula jedno za drugim, koja bi možda i sagorela, da samo Micko ne oseti toliku silinu njihove ljubavi. Poljupcima, kojima se Kuzman obasipaše sa svojim drugovima i sa svojim vojvodom nije bilo kraja. Najzad se sa suznim očima i dubokim bolom u duši rastaviše. — Zbogom, zbogom... moj hrabri i dragi vojvodo!...Zbogom, moji mili drugovi, zbogom! — viknu Kuzman i pođe. — Srećan ti put, brat — Kuzmane, srećan ti put! klicahu njegovi drugovi sa vojvodom Mickom i u tom zagrmi plotun od martinaka u znak njihovog rastanka. Zaista dirljivo!...Ovo za njih, ni više ni manje, beše jedan veliki gubitak.Za njih on više nije ni postojao.Plotun bacaju onako isto, kao što se i danas baca preko već mrtvog tela kakvoga hrabrog Srbina. — O, zdravo junače, zdravo! — viknu Sima, kad opazi Kuzmana da se primiče njegovoj kući. — Zdravo babo, zdravo! — otpozdravi mu Kuzman, sav usplahiren i ne pribran, još od kako se rastavi sa svojom družinom, zatim brzo priđe Siminoj ruci, — poljubi je a Sima opet njega u čelo. — Veseo si mi, veseo sinko!...A?!... dozvoli?! pitaše radosno Sima, tapšući Kuzmana po ramenu ulazeći u kuću. — Dozvoli, babo!... hvala mu!... — Vojvoda!...Micko!... dozvolio!.., živeo! — klicaše veoma radosno i uzbuđeno starac, ulazeći sa Kuzmanom u sobu. Baba Ranđija i Mara kad videše pred sobom Kuzmana i kad čuše ono klicanje Simino one čisto umirahu od radosti. Ranđija zagrlila Kuzmana, pa i ne zna da učini kraj svojim poljupcima i vrelim suzama. A Mara?!...Ah, Bože moj, koliko silna i vatrena ljubav!...Ona nije ni osećala da stoji na zemlji već kao da lebdi u vazduhu.Krv samo buji, lice se zažarilo a srce hoće da iskoči.Neka tajanstvena tuga obuzela joj dušu pa jedva diše.A one crne oči?!... čisto varnice lete iz njih pa vam kao strele prolaze kroz srce i tako ga sažižu. Čim se Kuzman izvuče iz zagrljaja baba Ranđijinog a on Mari a ova njemu čisto poleteše jedno drugom u naručja.Mara zagrlila njega pa naslonila svoje vrelo čelo na njegove grudi a on desnu ruku prebacio pre njenog labudovog vrata, levu ruku meto na njene bele grudi pa poljupcima samo sagoreva. Baba Ranđija i Sima plakahu k’o deca.Svu svoju mladost preturiše sad oni u pameti.Oni se sećahu sada onih slatkih časova, koje provodiše, dok behu ovako mladi i zeleni k’o proletnje cveće.Oni se sećahu one milošte, kojom se i oni obasipahu među sobom ovako.Zato oni sad i plaču, osećajući samu radost, koja obuzimaše u ovom trenutku Maru i njenoga dragana — Kuzmana. Nekoliko trenutaka trajao je ovaj dirljivi prizor.Najzad se i njegovi uzburkani osećaji malo utišaše, kao ono more, posle velike bure.Kuzman sede sa Marom, držeći je za ruku a pored njih sede i Sima sa baba Ranđijom.Dugo se oni sad razgovarahu, čas o ovom čas o onom i tako provedoše ceo dan u najvećoj radosti. Još ne beše dobro ni svanulo.Tek što je zora zarudila.Posle velikog upinjanja najzad izbiše i sunčani zraci iz one sjajne kugle ispunjene plamenim zracima.Pomrčina sada bi savladana a dan svojim bleskom triumfovaše ovu pobedu. Talambasi, bubnjevi, svirale, — sve to već prelamaše vazduh u Siminoj avliji.Mladića i devojaka već beše u izobilju. Ne prođe mnogo a burno kolo, sve od samih pupoljaka, vijaše se oko Simine kuće.Svirale samo pište, talambasi i bubnjevi grme, a kolo kao da celu zemlju potresa.Burno kolo morade najzad prestati a svatovi se već krenuše i polako se primicahu ka crkvi. Tek što behu stupili u crkvu, a jedan Turčin polako i sam uđe, pa pošto dobro promeri i zagleda Kuzmana, on opet izađe iz crkve. No svatovi i ne poklanjahu toliku pažnju ovome Turčinu.Oni su mislili da je ovo učinjeno više iz radoznalosti no iz kakve zlobe i pakosti.Svatovi jedva čekahu da se svrši venčanje pa da produže pir a na onog Turčina više i ne pomišljahu. Mara i Kuzman stojali su zajedno jedno pored drugog, i, ne prođe mnogo a stari popa jedva domile do njih iz oltara i otpoče pevušanjem venčani obred. Venčanje bi najzad svršeno i svatovi se vraćahu polako kući a talambasi i svirale opet zabruje. Bujno veselje teklo je celog dana.Igra, pesma, svirke i talambasi, sve se to beše izmešalo u Siminoj avliji. No i to se svrši.Noć beše duboko zavladala.Svi svatovi behu se već razišli. Mara i Kuzman, spojeni božanskom blagodeću, provodili su sad časove u najvećoj sreći i blaženstvu. Ali surovi i krvoločni Turčin i ovde se pojavi podmuklo.On nemilostivo raskida ovu žarku ljubav, koja sad svom silinom buktaše.Onaj dakle, isti Turčin, što onako podmuklo posmatraše za neko vreme Kuzmana u crkvi, on njega beše još u hajdučkim haljinama opazio, kada se on beše izdvojio od Mickove družine i pošao Siminoj kući.Njegovo hajdučko odelo izdavalo je sumnju kod ovoga Turčina, da je on odmah pomislio, da je to sigurno hajduk iz Mickove čete, za koga se beše čulo da je u okolini Vidina. Micko je sa svojom družinom istina bio u Vidinu, no on je tu živio potajno, pojavljujući se u varoši u običnom građanskom odelu, te zato nisu mogli Turci ni da ih primete. Onaj Turčin, uverivši se da je mladoženja — Simin zet zaista onaj hajduk, odmah ode kadiji i izvesti ga o ovome. Tek što je četvrti dan osvanuo posle svadbe a pet, potpuno naoružanih turskih pandura, koje beše kadija poslao banuše u Siminu kuću. — Saba najrula! — viknuše oni, ulazeći u sobu. — ’Alarazola! — odgovoriše im ukućani, posmatrajući ih ubezeknuto, sa nekim grozničavim strahom u duši. — Koje dobro, efendije? — upita odmah Sima, nudeći ih da sednu. — Kadija je, čorbadži Simo, naredio da odmah odvedemo k njemu tvoga zeta! odgovori jedan od pandura i odmah baci svoj oštar pogled na Kuzmana. Sima se k’o oparen trgnu.On beše užasnut ovim rečima, kao da mu otrovnica — strela kroz srce prođe. Ranđija vrisnu i odmah se stropošta na zemlju. Samo Kuzman još ne beše ni ustao, već, sedeći neprestano posmatraše prezrivo u pandure.Mara je tako isto sedila odmah do njega pa kad ču one reči a ona se samo još jače pribi uz njega, prebacivši nehotice svoju desnu ruku preko njegovog ramena. — Zapovest kadijina mora se izvršiti! — viknu jedan od pandura, prišav bliže ka Kuzmanu, — ustani pa hajde odmah s nami!... — Aman, efendi!...Nije on ništa kriv! — mucaše Sima, previjajući se pred pandurima, moleći ih da ne diraju Kuzmana. — Kadija ga zove i ako nije kriv, on će ga pustiti! — produži onaj prvašnji pandur. Kuzman se gorko nasmeši i ustade.Njemu se sad u glavi prevrtahu razne misli.Hteo je jednom da dohvati jatagan, koji beše odmah iznad njegove glave obešen o zidu, pa da za trenut poseče ove gadne turske golaće, hteo je ali se opet uzdrža.Znao je on da će zaista moći tako da utekne od grabljivih turskih kandža, ali se odmah seti i njegove premile Mare.Znao je on, da će Turci odmah uhvatiti starca Simu, baba Ranđiju, i njegovu Maru i da će ih sve obesiti i onda našta mu život.Zato se on i uzdrža od napada, mirno ustade, bacivši gorak osmeh i vrlo oštar pogled na pandure, on se reši da pođe. — Aman efendi!... nemojte!... — mucaše i dalje Sima, preklinjajući pandure, da ne vode Kuzmana. — Ne ne babo!.., moram ići! — odgovori Kuzman Simi, počevši da ga slobodi, da će se on odmah vratiti. Mara, kad vide da će njen premili dragan poći, poleti mu u naručje, pa obgrlivši ga svojim slabačkim rukama poče gorko da plače.Kuzman je sad snažno pritisnu na svoje grudi, baci joj na belo lice nekoliko vrelih poljubaca i onda se silom istrže iz njenog zagrljaja a dve vrele biser — suze skotrljaše se iz njegovih vatrenih očiju. Baba Ranđija beše se već malo pribrala pa kad vide da Kuzman hoće već da pođe a ona se brzo uspravi na slabačke noge i priđe Kuzmanu.On se malo saže te je poljubi u ruku a ona njega odmah u čelo: — Idi sine, a bož’ji blagoslov nek te prati na svakom koraku! — govoraše sirota starica a suze iz duboko usanulih očiju ne prestajahu. Sad Kuzman priđe i Siminoj ruci: — Prosti babo! — viknu on sa nekim bolnim glasom, misleći da neće on biti taj, što će unesrećiti ove blage i skromne roditelje i njihovo nevino jedinče. — Nek ti je prosto, sinko, od mene!...Bog te blagoslovio! — promuca starac, poljubivši Kuzmana, u čelo. Panduri veoma zajedljivo posmatrahu ovo dirljivo praštanje i sa nestrpljenjem očekivahu na polazak. Kuzman bacivši još jedan nežan, a pun tuge i očajanja, pogled na Maru, pođe sa pandurima. Mara se odmah stropošta onesvešćena stisnuvši obema rukama svoje slabačke grudi. Već behu panduri sa Kuzmanom u sudnici.Pred vratima kadijine sobe stojala su dva pandura kao kakvi kipovi.Čim oni opaziše da panduri idu sa Kuzmanom, odmah jedan od njih uđe u kadijinu sobu i ponizno prošaputa: — Jednoga Đaura panduri vode, hoću li ih pustiti?... — Pusti ih! — odgovori mu kadija, pa se zavali na divanu. Panduri sad uđoše sa Kuzmanom u sobu, pokloniše se duboko i odadoše ponizno „selam". — Dozovite i begove!...Kažite im da odmah dođu! — viknu sad kadija pandurima. Panduri odmah izađoše, da izvrše nalog kadijin, a u sobi sada behu samo Kuzman i kadija - Bektar. Kuzman stajaše nepomično a očima samo strelja na kadiju. Kadija Bektar izvalio se na divanu, zapušio lulu, pa samo dimani.Gusti kolutovi od dima talasahu se po sobi a miris ovoga misirskoga duvana čisto opijaše. — Momče, — poče kadija vrlo blagim glasom, okrenuv se ka Kuzmanu, — ja od tebe neću mnogo što šta tražiti da mi samo na jedno pitanje istinu kažeš.Ako budeš to učinio, znaj da te neće ni glava zaboleti!... — Ako budem što znao, čestiti kadija, ja ću ti reći istinu, ali ako nešto ne znam, ja ti ne mogu reći „jest" ili „nije"!... — Dobro, dobro, momče! — promrmlja Bektar, puštajući i dalje guste kolutove dima, — sad ćemo videti!... U tom razgovoru vrata se od sobe otvore i jedan od pandura ušavši reče: — Begovi su došli, efendija!... — Neka uđu! — reče kadija... Pandur otvori vrata i u sobu odmah pristupiše: Osman — beg, Ali — beg i stari Rustan — beg, — sve sami vidinski begovi. Oni se odmah, kao sa nekim strahopoštovanjem duboko pokloniše kadiji Bektaru, a on otpozdravivši im, pokaza im rukom mesta, gde će sesti. Begovi posedavši, baciše po jedan pogled na Kuzmana, kada im se i on, izazvat time, ponizno pokloni. Sad kadija pljesnu dlanovima i odmah uleti u sobu jedan od pandura. — Napuni lule duvanom i zapali ih! — reče kadija panduru. Pandur odmah učini po zapovesti i kad svi begovi zadimaniše, on izađe iz sobe. Sad je tišina za neko vreme tako duboko vladala, da se sem krčenja lula nije ništa više čulo. Najzad kadija poče: — Čujte begovi!!...Ovo momče, što pred nama stoji do skoro je bilo u hajdučkoj četi Micka harambaše!... Begovi odmah bace oštre poglede na Kuzmana, a on, trgnuvši se od ovih kadijinih reči, i ne gledaše u njih, već odmah obori glavu a oči nikako i ne podizaše od poda. Kadija povuče još jedan dim pa nastavi: — Ovo momče sigurno zna, gde se sada nalazi Micko sa svojom četom a mora znati i to pošto je bio u njegovoj četi, da je taj Micko i ubio resenskoga Mustaf-agu!...Ja sam mu malo pre rekao a i sada pred vama, silni begovi, dajem mu tvrdu veru, da mu neće ni dlaka sa kose faliti, samo ako nam istinu kaže: gde se sada nalazi Micko harambaša kao i to, ako mi prizna: da je zaista taj Micko ubio resenskoga Mustaf-agu!... — Alaha mi, to je pametno! — reče stari Rustan-beg, — priznaj momče, pa idi kući a ne gini ovde ludo!... — Ništa bolje! rekoše ostali. Kuzman se sad malo pokrenu, podiže glavu, pregleda sve begove redom kao i kadiju, no opet saže glavu. Opet nasta za neko vreme tišina. Kuzman beše strašno uzbuđen.Pred očima neprestano mu behu dve slike: Marina i Mickova.Za Maru bi dušu dao, ali bi rado poginuo i za Micka. Ljubav i dužnost nadmetahu se o prvenstvu u njegovim mislima. — Poslušaj me, momče! — poče opet kadija izazvat Kuzmanovim ćutanjem. — Suđenju će odmah biti kraj!...Priznaj, reci, pa odmah idi kući!... U Kuzmanovim mislima već beše dužnost prema svom vojvodi nadjačala ljubav prema Mari i on sad poče veoma odvažno: — Hvala ti, efendija, a hvala i vama silni begovi na tako mudrom savetu!...Rado bih vam priznao sve ono, što tražiste od mene, rado bih vam izdao toga harambašu Micka, koga vi malo pre pomenuste; priznao bih vam i to, da je on ubio resenskog Mustaf-agu!...No kažite sad vi meni, čestite efendije, šta bih vam ja mogao priznati i reći, kad ja nisam nikad ni čuo za toga Micka harambašu, a još manje da je on još i ubio Mustaf-agu?... Mrski robe!... rajo!... — ciknu Bektar, pljesnuvši jako u dlanove, — zar još misliš da me obmanjuješ!...Zar ti nije dosta što ti tvrdu moju veru dadoh, da ti ništa učiniti neću, i ti opet ne priznaješ!...Odmah, odmah u tamnicu!Vodite ga odmah u tamnicu! — deraše se Bektar još gore, okrenuvši se ka pandurima, koji već behu ušli na pljesak njegovih ruku. Panduri odmah izvedoše Kuzmana i oteraše u tamnicu. — Srčana momka! — reče kadija diveći se kad izvedoše Kuzmana, — ali, Alaha mi, on će morati da prizna, pa da je još toliki!... — More, na muke ti njega čestiti kadija, pa da vidiš kako se odmah priznaje! — viknu prezrivo Ali-beg. — Bogme, taki junak ne popušta pa da mu živom meso odsecate! — upade Osman-beg. — Imaš pravo, dragi Osmane! — reče stari Rustan-beg. — Junaku se ne podvali silom već lukavstvom i prevarom!... — Trudiću se! — reče Bektar. — Ja se nadam, da ću uspeti a Alah će mi pomoći.Koliko sutra Đaur će priznati!... — I mi se nadamo da će nam Alah pomoći! — odgovore begovi, pošto svi behu poustajali u nameri, da se raziđu. Sad se begovi među sobom a i sa kadijom pozdraviše, odavši jedan drugom selam a za tim se raziđu. Kadija-Bektar i dalje ostade u sobi.Kad behu begovi već izašli on, pošto se beše malo umirio, ponova lupnu u dlanove i jedan pandur odmah uđe. — Dovedite onog Đaura iz tamnice! — viknu kadija. Posle nekoliko trenutaka pandur uđe ponova sa Kuzmanom u sobu.Kadija sad dade znak rukom te pandur izađe. U sobu opet behu samo Kuzman i kadija. — Čuj me momče! — poče kadija vrlo blago, okrenuv se ka Kuzmanu. — Ti si me malo pre toliko naljutio da prema tebi ne bi trebalo da imam ni najmanje milosti!...Ali ja sam čovek i ja imam dušu i srce kao i ti!...Ja mogu da pojmim vrlo dobro, kako je sad tebi!...Zar nije grozno i strahotno, da ti tako mlad i zelen robuješ u onoj mračnoj tamnici?!...Zar tvoja mlada nevesta da tužno nariče za tobom?!...Zar ti danas — sutra da platiš glavom za tvoje nepriznanje a njeno tužno i nevino srce da prepukne od žalosti?!...Ah!... i meni se srce ledi, kad samo pomislim!...Zar ti ni toliko nemaš milosti, da žrtvuješ samo jedio priznanje, pa da spaseš to nevino dete?!...Zar ti možeš da dopustiš, da se ugase one bajne grudi, koje toliko čeznu za tobom?!Ah!... priznaj, priznaj, zabludelo momče!...Priznaj brzo pa idi uteši ono nevino čeljade, koje je možda na umoru!... Kuzmanu se sad smrče.Ovim rečima bio je k’o gromom poražen. — Aman, efendija! — ciknu Kuzman sa glasom punim bola, — umreh... puštaj me!... — Tako, sinko, tako! — upade kadija opet blagim i smirenim glasom. — Vidiš bolje je priznati!...Tebi sad tek pamet dođe!...Ti veliš, dakle, da je zaista Micko ubio Mustaf-agu, je li? — Jeste, efendija, jeste!...Micko ga ubi!...Molim.., puštaj... umreh! — tužno zapomagaše Kuzman, gruvajući se u prsa. — Tako, sinko, vidiš!...Sad lepo možeš ići kući! — završi kadija vrlo blagim glasom, tapšući Kuzmana po ramenu zatim pljesnu dlanovima i pandur odmah uđe. — Ovo je momče nevino, — reče kadija sa pogledom upravljenim na pandura, — da ga niste ništa dirali!...Sad može slobodno da ide svojoj kući.No čekaj sine, — produži kadija, uhvativ Kuzmana za rame, koji već beše pošao ka vratima: — vidiš ja zaboravih...Kako ti, dakle, reče da se zove ono mesto, gde je sada Micko?!... — Lom, efendi, Lom! — viknu Kuzman radosno, pa k’o vetar istrča iz sudnice i pojuri kući, ne bi li samo zatekao živu Maru. On je video još pri polasku za u sudnicu, da je Mara pala onesvešćena, a kad još ču sada one poslednje reči kadijine on beše poražen.Odmah mu se u pameti stvori slika, kao da vidi gde Maru sahranjuju. Za nekoliko trenutaka on već beše do kuće stigao.Brzo sad uleti on u sobu kao kakav vihor. — Sine naš! — viknu Sima veoma radosno, potrčav Kuzmanu u susret, — zar si se spas’o?... — Čedo, Kuzmane!...Jesi li živ? — promuca baba Ranđija, koja beše pored Marine postelje, pa i ona doleti Kuzmanu. — Jesam, jesam! — viknu Kuzman, pa izljubiv se s njima brzo se primače Marinoj postelji, baci joj svoju desnu ruku na grudi, koje behu k’o vatra vrele.Levu ruku podvuče ispod njene glave, podiže je malo, zatim osu vrele poljupce na njeno zažareno lice, koje beše vrelo kao da je zapaljeno. Mara sada beše k’o umrla.Snage ni najmanje, ali duša kao da je u rajskom blaženstvu.Vatra, koja je beše obuzela usled tuge za Kuzmanom, sada je buktala svom silinom. Radost u kući beše velika.Ranije raspoloženje opet se povrati.Mara opet vesela k’o slavuj u lisnoj gori.Ona se brzo oporavi, odmah posle Kuzmanovog povratka, a u zagrljaju njegovom. No Kuzman ma koliko da se pokazivaše da je veseo, ipak se je dao primetiti neki nemir u njegovoj duši. — Sine, ti mi nisi nešto veseo! — primeti ma najzad Sima. — Pa... nisam babo!... — A što sine, da nisi što bolestan?... — Ne, babo, nisam bolestan! — odgovori Kuzman a preko bujnog i rumenog lica kao da mu se razli kakav taman oblak. — Pa kaži sine, tvome babi što si tako snužden?... — E, moj dobri babo, teško mi je i preteško!...Ja sam i suviše zgrešio pred Bogom!...Moja je duša već otrovana!...Života više meni ne treba!...Ja sad živim samo zato, da i Mara živi!... — Kaži, sine, kaži! — pitaše dalje Sima, kada Kuzman ućuta, ne mogavši da kaže baš ono, što mu je dušu i srce najviše paralo. — Oprosti babo, izdadoh!... — Koga?!... šta?!... kazuj! — pitaše ubezeknuto Sima, preplašen Kuzmanovim rečima. — Izdadoh našeg dobrog vojvodu!... — izdadoh našeg slavnog harambašu!... izdadoh Micka!...Ah, oprosti babo, oprosti!... Posle onako dirljivog rastanka sa Kuzmanom u Vidinu Micko sa svojom družinom pređe preko Dunava i nastani se u Kalafatu.Razmestivši svoje drugove po privatnim kućama, da ih Turci ne bi primetili, on odmah pređe opet preko Dunava i ode u Lom. U celom Lomu bila je poznata krčmarica Tuna.I sam Micko s njom se beše još ranije vrlo dobro upoznao.Šta više, on s njom beše utvrdio i čvrsto prijateljstvo.No to prijateljstvo nije bilo toliko zbog Tune, koliko zbog njene plavojke Ane. On još sa Petrinje kada se beše krenuo i došao u Lom, još tada se beše upoznao sa ovom krčmaricom — Tunom. Sedeći tako u hanu, on opazi jednom lepojku Anu pa kao mlad čovek, on je odmah i zavoli.Nije to devojka k’o devojke, nego pravi anđeo.Tanka, visoka, rumena k’o ruža, a vragolasta do zla boga.Sa pogledom punim neke čežnje gledala bi ona često u Micka, a on isto tako u nju, pa ni da mrdnu.Rekao bi čovek da su kipovi, samo da im se vrele grudi ne nadimahu.Ne prođe mnogo, a oni već jedno drugom behu u zagrljaju. Tuna je sve to znala, no nije im kratila.Šta više, ona Micka poče da zove i zetom. Eto zato Micko i ostavi družinu u Kalafatu i dođe na nekoliko dana u Lom, da bi ih radosno proveo u zagrljaju svoje plavojke. Kuzman je znao za Mickovu nameru, da će on iz Vidina otići pravo u Lom, zato ga onako i izdade kadiji. Vidinski kadija — Bektar, odmah izvesti pašu u Lomu, da se tamo nalazi poznati carski odmetnik — harambaša Micko.Paša je i sam znao za Micka kao najvećeg krvnika turskog, kao i to, da je on ubio Mustaf-agu, zato vrlo brižljivo i potajno tragaše za Mickom, dok mu najzad ne uđe i u sam trag. Tek što beše Micko ručao u društvu sa Tunom i Anom, a turski bimbaša stupi u han sa preko trideset naoružanih Turaka.Bimbaša odmah priđe ka Micku, ma da se nađe sav u groznici, čim ga sagleda. — Jesi li ti Micko harambaša? — upita bimbaša. — Ja?!...Micko harambaša?! — viknu Micko, čudeći se. — Ja to ime u mome životu, Boga mi, nikad nisam čuo!... — Ko si da si, Micko, Stanko, ja upravo ne znam! — produži bimbaša. — Meni je paša naredio da te zamolim, pa ma kako se ti zvao, da odmah odeš nešto k njemu, a ako sam ne budeš hteo, onda ćeš silom!... Ove poslednje reči bimbaša izgovori u najvećem strahu i odmah se izmaknu, bacivši mig na oružane Turke, koji behu sa sviju strana oho Micka, da bi ga uhvatili. Micko skoči k’o tigar i u momentu isuka jatagan: — Ni koraka dalje! — ciknu Micko. — Samo ko se makne, neka zna da će mu ovaj jatagan suditi! Turci se svi mašiše za noževe, no ni jedan da ga izvuče, niti pak da kroči bliže ka Micku. Tuna odmah skoči, čim Micko isuka jatagan, bojeći se da ovaj ne učini kakav lom u njenoj kući: — Ne, zete!...Micko! — viknu ona zadržavajući ga. — Idi, kad te baš molio toliko paša! — nastavi odmah ona, namignuv Micku, da se ne plaši ničega dok je nje. — Hajd baš kad veliš!...Da vidim šta taj paša hoće od mene! — reče Micko malo mirnije i pođe, oprostivši se sa Tunom i Anom. — Dalje od puta, vi turski golaći! — viknu oštro Micko veoma naoružanim Turcima, koji behu sa sviju strana oko njega. Oni se brzo povukoše, gurajući se na drugu stranu, te tako načine Micku prolaz.Sad Micko poče žurno da korača a i bimbaša sa ostalima tako isto, no samo na dvadeset korači iza njega, motreći neprestano da im ne umakne. Ne prođe mnogo a oni već behu u pašinim odajama.Bimbaša odmah uđe u pašinu sobu, gde paša sa agama i begovima divanisaše puštajući guste kolutove dima. — Harambaša Micko stoji pred vratima i hoće da uđe! — reče bimbaša paši, pošto svima odade selam. Age i begovi kad čuše ove reči jako se trgoše, pa zinuvši — sa radoznalim pogledom posmatrahu pašu, očekujući od njega odgovor. Paša odmah skoči sa divana, oči mu sinuše kao vatra a zubima jako zaškripi: — Zar uhvatismo to „đaursko kuče?!..." Alaha mi, ni dlake neće izneti odavde! — ciknu paša radosno. — Vere mi neće!...Takav razbojnik i ne treba da živi! — odobravahu mu ostali. — Neka uđe! — produži paša, okrenuv se bimbaši. — Da vidimo toga razbojnika, toga carskog odmetnika, toga krvopiju, koji nama Turcima ni u ponoći neda mira! — završi paša. — Stoj! — viknu opet on, zaustavivši bimbašu, koji već beše pošao ka vratima, — Je l’ naoružan?... — Jeste, čestiti efendija! — odgovori mu bimbaša. — Za njim neka uđu odmah četiri potpuno naoružana pandura!...Razumeš li? — Razumem, svetli pašo — odgovori bimbaša i izađe. Vrata se ponova otvore i sad uđe najpre Micko u hajdučkom odelu sa svim svojim oružjem — sem martinke.Odmah za njim uđoše i četiri pandura, takođe naoružana i stadoše na dva koraka iza Micka. — Šta si me zvao čestiti pašo, — uzviknu Micko, pošto se već beše poklonio, kako paši, tako i agama i begovima. Kad oni opaziše Micka i videše kakav je, pa još kad čuše njegove reči, oni se samo zgrčiše uz divane a jedan od njih u najvećem strahu, čisto drhteći prošaputa: Čudno li je da Đaurin na sudu bude sa oružjem. — Vojvoda će nam ga valjda sam predati, — reče paša vrlo blagim glasom. — Pre ću glavu neg oružje, moj čestiti pašo! — viknu Micko uhvativši se za jatagan. Micko se ovde i sam izdade da je vojvoda, ma da beše naumio, da se nikako ne kazuje, već kao da je neki Vlah, usled čega je samo vlaški i govorio, praveći se da o srpskom nema ni pojma. Paša, kad ču ove reči, neprimetno baci mig na pandure.Ovi odmah uhvate po zadi Micka za ruke, a na pašinu lupu dotrčaše još nekoliko pandura, te ga zajedno sa agama i begovima razoružaše. No teško da bi ipak u tome uspeli da samo Micko ne popusti, uzdajući se mnogo u reči Tunine. Paše, age a i begovi sad tek dahnuše dušom.Odmah počeše obletati oko Micka, pravo da vam kažem, baš k’o ono starina Radoje na Petrinji oko poklanih Turaka.Pošto se tako malo porogušiše oko obezoružanog Micka, oni opet zauzeše svoja mesta. Micko se beše tako nakostrešio i zakrvavio očima, posmatrajući u ove, kao da smeraše da skoči i da ih u mahu zubima pokolje. Najzad otpoče paša vrlo surovim glasom, okrenuvši se agama i begovima: — Ovaj što pred nama stoji to je Micko harambaša!...To je onaj carski odmetnik, što pokla onolike carske ljude na Petrinji!...To je onaj zlikovac, što umače onolikoj sili na Zlatarskom polju, pošto i tu obori masu naših sinova!...To je onaj razbojnik što onako mučki ubi resenskoga Mustaf-agu!...Sad kažite, vi čestite age i vi silni begovi, šta zaslužuje ovaj „besni đaurski pas", koji mi ni u samoj ponoći, ni u samome snu neda mira?!... — Smrt!...Vešala! — odgovore burno age i begovi. — Smrt!...Smrt! — ciknu paša!. — Na vešala!... — Svetli pašo, čestite age i vi silni begovi! — upade Micko. — Vi me još i ne pitaste ko sam ja, a već me osudiste na smrt, na vešala?!...Zaista čudnovato?!... — Ti si, ti si to „đaursko kuče!“...Ti si Micko harambaša! — upade srčano paša sa ostalima. — Ja niti sam Micko harambaša, niti znam za kakvu Petrinju i Zlatarsko polje, niti sam pak kada čuo za nekog Mustaf-agu!...Ja se prosto čudim ovome što vi govorite o meni! Ti si, ti si! — prekidaše ga neprestano paša. — Zar te ne izdade tvoj drug?... — Moj drug?! — trže se Micko a neka hladna jeza već mu obuze dušu. — Da, da, tvoj drug — Kuzman! — klicaše paša sa agama i begovima. — On te izdade on, u Vidinu!...Ti si, ti si, Micko harambaša!...Carski odmetnik, razbojnik, krvopija!...Na vešala, na vešala. Posle nekoliko trenutaka Micko bi okovan u gvožđe i bačen u tamnicu.Pošto provede tri dana u tamnici, izvedoše ga obesni Turci okovanog iz tamnice i zalepe mu presudu na grudima.Tako okovanog, sa lancima oko ruku i nogu i sa zalepljenom presudom vodili su ga po ulicama, da bi na taj način objavili narodu, da će sutra — dan biti taj isti čovek obešen na pijaci. Najzad se sprovod vrati i Micka opet baciše u tamnicu. Časovi su brzo prolazili i vreme za izvršenje smrtne presude bivalo je sve bliže i bliže. Micko beše veoma uznemiren.U njegovoj duši vladala je potpuna rasulost.Seo na jednom trulom panju kraj vlažnog zida, glavu naslonio na hladno kamenje od podrumskog zida a grozne i tužne misli neprestano mu bujahu u glavi. Čudnovato mu je a i krivo, što je bio toliko lakouman, da dozvoli da se onako sramno obezoruža.Čas mu je opet krivo što ne napade na one golaće, što ga behu opkolili u hanu, pa da ih sve poseče.Čas opet odobrava svoj postupak.Onako je mogao usled onolike gomile naoružanih Turaka da pogine a ovako će i do poslednjeg časa očekivati na Tuninu pomoć. Setivši se Tune njega obuze opet neka strahovita jeza.Časovi prolaze ko burni morski vali, trenutak pa da se pogine, već je tu, al’ pomoći nema, nema!.... — Ah, teško meni! — jadikovaše Micko u ovoj ponoćnoj tišini. I zaista, grozna sudbina!...Posle onake slobode i onako umilnog života u Petrinjskoj gori, sada mora da leži u mračnoj i hladnoj tamnici i da tako tužno očekuje na poslednji čas, čas smrti. Teško mu je i preteško.Tuna mu neprestano beše u mislima al’ njene pomoći baš nikako nema.Hladne graške znoja već se kotrljahu sa njegovog vedrog čela. — Zar ja, koji onolike Turke poklah; zar ja koji se ne dadoh ustrašiti od onolike turske navale; zar ja — harambaša Micko ja sutra da budem obešen, a na sram i porugu celoga Srpstva?!...Ah, grozna li sudbo moja! — šaputaše Micko tiho a grozne suze počeše se već mešati sa hladnim znojem. Nigde glasa.Sve ćutaše ko hladna stena.I samom Micku mozak već beše ukočen od one podrumske hladnoće — pune vlagom.Sa gradske kule tužno odjekivaše kroz ponoćnu tišinu: tin .... tan tin...Već je šest, po našem dvanajest.Posle ovih tužnih ponoćnih zvukova opet nasta nema tišina. Ču se najzad kako krcnu zarđala brava u gvozdenim vratima tamničkim.Micko se jako trže k’o oparen.Grozna slika njegovog vešanja već mu beše u mislima.Vrata se sad sa velikom škripom širom otvore i na njima se pojavi nadzornik tamnice.On se polako spusti u podrum i predade Micku jednu veliku „tepsiju" sa baklavom, popusti" mu lance na rukama, da bi mogao slobodnije jesti i opet se vrati natrag.Zarđali ključ opet krcnu a ponoćna tišina nanovo zavlada. Sve do same ponoći nadzornik tamnice bio je u Tuninom hanu.Tuna mu je neprestano služila sve što bi joj ovaj zatražio i te večeri ona se umiljavaše oko njega mnogo više no obično.Najzad ona uspe svojim umiljavanjem toliko, da nadzornik morade pristati na njenu želju, da odnese onu baklavu Micku. Micko brzo poče lomiti baklavu i na veliko iznenađenje nađe on u njoj jednu vrlo oštru i poveću turpiju sa jednim staklencetom ulja. U velikom uzbuđenju Micko brzo namaza turpiju sa uljem i za kratko vreme, a on se već oslobodi od veze gvožđanih lanaca.Lanci behu turpijom presečeni a škripe baš ni najmanje. Sad Micko malo dahnu dušom: — Budi hvaljen milostivi Tvorče! — prošaputa on, za tim se brzo popne na onaj truli panj poče turpijom bušiti zid od podruma.Dok izvadi prvu i drugu ciglju, zaista poteže je bilo.Kako su pak ciglje bile nepečene, to on sad brzo načini toliki otvor, da je se mogao slobodno provući. Pošto sakrije ulje i turpiju između pukotina od vlažnog podrumskog kamenja, Micko se brzo provuče kroz napravljeni otvor i sada beše u slobodi.Njemu se sad povrati sva ranija snaga. — Bože pomozi! — prošaputa polako on, prekrstivši se a za tim žurnim korakom pojuri, da bi se što pre izvukao iz varoši, on sad još više požuri ka Dunavu, idući neprestano uz obalu reke Loma. Tek što je svitalo a on stiže na Dunav.Zvezdano nebo bivaše sve bleđe i bleđe k’o da umire.Posle nekoliko trenutaka divno se zarudi istočno nebo, a Dunav kao da poče da gori. Jedna turska lađa već se spremaše da se krene Dunavom za Brailu.Micko se brzo uvuče kradom u lađu bez karte i pasoša, uđe u jedna kola, koja behu sva pokrivena platnom, da ne bi prašina padala na njih pa se slatko izvali u njima i tako je ćutao za sve vreme, dok nije čuo glas da je lađa prispela u Brailu. Čim beše svanulo odmah pet naoružanih pandura sa nadzornikom od tamnice pođu da izvedu Micka.Nadzornik otvori vrata i prvi uđe, a za njim ostali.Oni htedoše da ga opet, po običaju, provedu kroz varoš i posle na određenom mestu da obese.Vešala na pijaci već behu gotova.Masa radoznalog sveta prikupljaše se sve više i više na pijaci — da bi posmatrala ovo grozno delo.Sve živo sa nestrpljenjem očekivaše ovaj dirljiv al, i svečan trenutak. No uzalud.Panduri uđoše u tamnicu no od Micka nigde glasa ni pomena.U prvi mah nisu mogli da veruju ni svojim rođenim očima.Onaj otvor šta ga Micko načini, propuštajući dnevnu svetlost u onoj podrumskoj pomrčini, izgledaše im u prvi mah kao kakva avet.Pošto se malo pribraše, počeše da razgledaju po svim krajevima podruma, no nigde ništa. Nadzornik kada vide da Micka nema, on brzo gurnu onu tepsiju sa baklavom u jedan ćošak od podruma jer se beše odmah dosetio svome zlu.Najzad se uveriše da je Micko utekao.Kako je i na koji način mogao on to učiniti, to oni — sem nadzornika nisu nikako mogli da pojme.Osim lanaca i strugotina od gvožđa drugog znaka nisu mogli da nađu. Sad nastade jurnjava po varoši od naoružanih Turaka, ne bi li ga opet gde pronašli, no uzalud.Micko se izvalio u kolima bogato a lađa plovi i plovi.Ona za drugog neprijatelja, sem bure ne zna i rado svakoga prima u svoja naručja. Turci behu kao besni.Paša čisto umiraše od besa, al’ i straha.Izgledaše mu kao da je Micko već izmanuo na njega svojim oštrim jataganom i kao da hoće da ga zakolje.Taj ga strah i otera pre vremena u grob, jer očekivaše svakog trenutka da se spusti na njega već izmanuti Mickov jatagan. Vidinski kadija-Bektar, sa velikim nestrpljenjem očekivaše od paše ma kakav glas o Micku.Čim pak sazna da je Micko uhvaćen, a on kao da se ponova rodi.Telali su odmah počeli da krstare po Vidinu obaveštavajući narod, da je harambaša Micko uhvaćen u Lomu i da će tamo biti obešen. Turci se neobično radovahu, kada čuše za ovu vest.I njima, kao i kadiji, sada beše malo lakše u grudima. No ne prođe mnogo a kadija dobi drugu vest, da je Micko utekao iz tamnice.Kadiji u mal’ što ne prepuče srce od besa.Odmah naredi pandurima da vezana Kuzmana dovedu k njemu.Tako i bi.Siromah Kuzman stajao je i po drugi put u istoj sudnici ali samo sada vezan.On beše bled k’o krpa. Kada Kuzman beše čuo da je Micko srećno umakao on beše veseo-preveseo.Svima u njegovoj kući opet zablista od radosti sjaj u očima a sve dotle, sa velikim bolom u duši neprestano očekivahu na trenutak, pa da Micka nestane sa ovoga sveta.Istina, Sima beše odmah poslao glasnika da javi Micku za opasnost, koja mu preti, no glasnik dockan stiže.Micko tada već beše uhvaćen. No i ta radost brzo im presede.Kuzmana opet, i to vezana, odvedoše u sudnicu. Kadija, ma da beše dao tvrdu veru, da Kuzmanu neće ni dlaka sa kose faliti samo ako mu prokaže Micka, ipak on je očekivao samo na trenutak da Micko bude uhvaćen pa onda i samog Kuzmana da smakne.On ga beše pustio ranije samo zato, da bi mu on u slučaju ako Micka ne budu uhvatili u Lomu, poslužio kao srestvo za dalje traganje za Mickom. Sada, kada kadiju beše obuzeo bes što je Micko umakao, pa kada ga Kuzman još više razgnjevi, ne mogavši ga obavestiti o tome, gde je sad Micko, sada je Kuzmana neminovno morala postići smrtna kazna. I zaista!...Jednog lepog dana Kuzman je visio o vešalima na pijaci — u Vidinu.Strašna oluja koja malo docnije nastade, sigraše se sa njegovom lešinom, goneći je čas na jednu a čas na drugu stranu, te izgledaše kao da ga hoće mrtvog uspavljivati. Nije bilo čoveka u Vidinu, da prođe pored obešenoga Kuzmana a da ne pusti po koju žalosnicu — suzu.I sami Turci behu besni sve donde, dok ga ne videše na vešalima, a sada, kada vide da je već mrtav, kada vide kako se oluja- titra s njim, a njima se i nehotice otme po koja suza iz očiju. A tužna i nesrećna Mara?!...Gorke suze, bolni uzdisaji i ništa više.Njena pak jadovanka — pesma: tužno je ječala kao ono klepka u daljini kada odaje poslednju poštu umrlome. Lađa već beše prispela u Brailsko pristanište.Micko se sad polako izvuče iz lađe i pođe ka obali.No policija ga odmah primeti i zadrži videvši da je bez karte i pasoša.Sad Micko bude odveden u glavnu policiju.No na sreću njegovu tu se beše desio i ruski vojni kapetan, Petar Aleksandrović.Čim ovaj ču da je Micko Srbin a videvši ga onako snažnog, odmah zamoli komesara policije i Micko bude s mesta pušten, nagrađen obilato novcem od kapetana. Micko je sad slobodno šetao po Braili, odlazeći često kapetanu u posetu.Tako on provede ovde nekoliko meseci. Baš u to vreme bukne ustanak u Bosni.Micko čim sazna za ovo, odmah ode kapetanu da potraži savet, ne bi li mu ovaj odobrio da prikupi dobrovoljce i da s njima ode u Bosnu. Pošto mu kapetan rado odobri ovu nameru, on odmah od Srba i Starosrbijanaca, kojih beše dosta u Braili, sastavi dobrovoljačku četu od sedamdeset ljudi.Sa ovom četom Micko se odmah krenu, oprostivši se sa kapetanom, i naskoro stiže u Kalafat. Njegovi raniji drugovi, koje beše on ostavio još onda kada ode u Lom, još se behu ovde zadržavali, upadajući često u Turska sela i koljući Turke.Kad čuše oni da je Micko došao u Kalafat, odmah pojure k njemu.Kada se već behu našli, oni se srdačno pozdraviše i bratski izljubiše sa svojim harambašom Mickom i tu se odmah prisajedine njegovoj četi. Sa tako povećanom četom Micko pređe Dunav i posle nekoliko dana stiže u Beograd. U to vreme — 1876. godine beše i u Srbiji buknuo ustanak na Turke.Kad Micko ču za ovo u Beogradu, ne hte ići u Bosnu već se sa svojom družinom zadrža u Beogradu, da bi i sam učestvovao u ovome ustanku. Posle nekoliko dana on se stavi pod komandu ruskog đenerala Čarnjejeva, koji beše glavni komandant nad rusko-srpskom vojskom, koja je imala da ratuje sa Turcima. Pod ovom komandom Micko sa svojim dobrovoljcima svoju hrabrost ispolji prvi put na Babinoj Glavi.Junački i neustrašivo uletao je on u neprijateljske redove sve do samog svršetka borbe.Gde god bi on sa svojim dobrovoljcima pojurio, tu bi mrtvi Turci polegli k’o snoplje. Od Babine Glave vojska se krenu i ode na Kamenicu.Naravno, tu je bio i Micko sa svojom četom.Srpska vojska učini tako junački napad, da ne samo što razbi tursku vojsku, već pri jednom jurišu osvoji i nekoliko njenih topova.Micko se ovde boraše kao kakav lav.On je kidisao na Turke kao gladan kurjak na ovce.Zbog ovake njegove hrabrosti i junaštva on bude ovde nagrađen i to medaljom „za hrabrost". U daljoj borbi Micko je bio sa svojom družinom pridodat „Arnautskom bataljonu“, koji beše sastavljen sve od samih Starosrbijanaca. Sa ovim bataljonom on se junački borio na Šumatovcu, Đunisu, zatim na Moravi, Deligradu i Ražnju, kada beše već i primirje stiglo. U svima ovim bojevima Micko je bio pravi vitez.Klati Turke to je za njega bila zabava.Koliko ih je on prezirao a još više strasno voleo da kolje, to već videsmo u nekoliko prilika a naročito ono na Petrinji. Posle primirja Micko se sa svojim zaostalim drugovima vrati u Beograd.Kako već beše zima nastala to on i ostade u Beogradu i prezimi u Palilulskim kasarnama. Već u proleće — 1877. god. zarati i Rusija sa Turskom.Micko željan i dalje borbe a naročito sa Turcima, odmah sa svojom družinom a u društvu sa svojim prijateljem Ilijom vojnim kapetanom, napusti Beograd i pođe na istok, da bi se i sam pridružio ruskoj vojsci. Ruska vojska baš tada beše napala na Svištov i dok Micko stiže, ona ga beše već zauzela, savladavši i potisnuvši tursku vojsku ka jugu. Micko sad uđe slobodno u Svištov sa svojim dobrovoljcima i kapetan-Ilijom.Ruska vojska zauzevši Svištov, čekala je čitav mesec dana na dalju naredbu.U tom očekivanju Micko se vrlo opasno razboli.U bolničkoj postelji morao je da leži puna dva meseca kao kakav ranjen lav u kavezu. Najzad se ruska vojska krenu na jug, dobivši nalog da i dalje potiskuje tursku vojsku. Pošto sad Micko ne mogaše poći za svojom četom, to komandu nad njom predade kapetan-Iliji. Ne prođe mnogo a Micko se sasvim oporavi.Ne mogavši odoleti a da i sam ne pođe u boj protivu Turaka, on se brzo krenu na jug, ne bi li sustigao rusku vojsku.Sada je išao kroz Bugarsku sasvim slobodno, jer se obesni Turci moradoše povući ispred ruske vojske, a oni što behu zaostali, bili su sada mirni k’o jaganjci. Posle nekoliko dana jedva sustiže rusku vojsku u Sofiji, koja takođe beše zauzeta. — Živeo vojvoda Micko, živeo! — klicahu radosno njegovi drugovi, kad ga opaziše da im se približuje potpuno zdrav i veseo. Na nekoliko dana posle zauzeća Sofije vojska se krenu još dalje na jug.Za kratko vreme a ona već beše stigla u varošicu Radomir.Tu se ruskoj vojsci sada pridruži i srpska.Ovako ujedinjena vojska odmah pođe ka Ćustendilu.Kad već behu u blizini Ćustendila, sa velikom žestinom napadoše oni složno na tursku vojsku i ona bi konačno razbijena.Ćustendil beše osvojen no u isto vreme stiže i primirje. Ovo primirje bilo je u isto vreme i kraj ovom ratu.Micko je i dalje očekivao ne bi li se produžio rat no kad vide da od toga neće biti ništa, on raspusti na posletku svoju družinu.Sam pak on nije hteo ići iz Ćustendila, već beše namislio da u njemu provede neko vreme, da bi se što bolje oporavio usled ranijeg bolovanja. Čim rusko-srpska vojska zauze Ćustendil, odmah je kao što rekoh, stiglo i primirje.Na nekoliko dana posle ovoga vojska se povrati, ostavivši u Ćustendilu samo jedan eskadron vojnika. Micko je sad mogao bezbrižno da krstari po Ćustendilu.Bojazni od Turaka, da bi opet pokušavali da ga uhvate, nije bilo.Jedino što mu sad srce paraše, to beše smrt njegove verenice — plavojke Ane.Još se i ne oženi s njom a njena duša ode u rajsko naselje.Od kako Micka uhvatiše i zatvoriše u Lomu, ona je neprestano venula sve jače i jače.Smrtna presuda sprovod Mickov kroz Lom a i vešala na pijaci, to behu otrovnice — strele koje joj najzad nevino srce samrtno raniše. No i to njegovo očajanje za Anom brzo se stišalo.Ne prođe ni desetak dana od zauzeća Ćustendila a on se upozna sa udovicom jednog bugarskog učitelja, koji se zajedno sa Mickom beše borio rame uz rame protivu Turaka.Jedno neprijateljsko zrno pogodi ga po sred grudi i on se stropošta.Poslednje reči njegove behu upravljene na Micka, da štiti od Turaka njegovu ženu i omiljeno mu jedinče — Ginu. Micko se posle svršetka boja zaista upozna sa tom udovicom, izjavivši joj poslednje reči njenoga muža.Od tada je on često pravio posete toj udovici.Njeno jedinče — Gina, kojoj tek beše osamnaest godina, već mu osvoji srce.Na nekoliko dana posle njihovog poznanstva oni jedno drugom i otkriše svoje želje. Gina je u mnogome ličila na njegovu pređašnju Anu, usled čega je on tako brzo i zavoli, da bi na taj način stišao tužnu uspomenu na svoju Anu, kojoj behu već prepukle slabačke grudi a od prevelike čežnje i žalosti za njim. Ne prođe mnogo a Micko se na pristanak udovičin, veri sa svojom ljubavnicom Ginom.Odmah posle ovog on kupi jednu vrlo lepu tursku kuću u Ćustendilu za četiri stotine zlatnih turskih lira i odmah se useli u nju sa svojom babom i verenicom Ginom. Pošto provede nekoliko dana u zagrljaju sa svojom omiljenom verenicom, on se opet reši da malo nakvasi svoj već zarđali jatagan turskom krvlju.Za kratko vreme sastavi družinu, pa napustivši Ćustendil, ode pravo na carski drum, koji vodi za Kočane, Kratovo, Skoplje, zatim za Štiplje, Veles, Prilep i druga okolna mesta. Na tom drumu Micko je sa svojom družinom proveo punih trinajest meseci.Ni hladna zima, od koje je pucalo što ’no vele, i drvo i kamen, njega nije mogla oterati sa druma.Noću bi silazio u obližnja sela a rano izjutra već je bio na drumu.Trinajest meseci, kao što rekoh, neprestano je klao Turke, koje bi susreo ili sustigao na tome drumu.Kod Turaka beše zavladao toliki strah, da se u poslednje vreme niko i ne smede pojaviti na tom drumu.Kad Micko primeti ovo a pošto se za sada beše dosta zasitio turskom krvlju, odmah raspusti družinu i vrati se u Ćustendil, da bi provodio ponova blažene časove sa svojom Ginom. Ne daleko od Ćustendila a blizu Kratova, u podnožju planinskih ogranaka Maleša, nalazi se poveće selo Jaćimovac.U njemu beše veoma čuven sa svoga bogastva i poštenja neki Mihailo Tomašević.No gde je sreće, tu i nesreće ima.Kao da ga sam Bog beše kaznio, te mu sva deca pomreše, kad behu baš u jeku svoje mladosti.Jedino dete što mu ostade u životu, to je Stanija.Mihailo je ovo svoje mezimče gledao k’o oči u glavi.To mu je bila sva nada i sva radost u kući. No i Stanija tako brzo napredovaše, da je u svojoj petnaestoj godini bila tako razvijena, da bi čovek rekao da joj je već dvadeseta.A lepa je — ne umem vam reći!...U koliko Mihailova kuća beše u Jaćimovcu kao kakav dvorac, u toliko mu ona davaše još veću lepotu brilijantskom svetlošću svoga anđelskog lica. Odmah spram Mihailove kuće živeo je neki Petar Vasiljević, jedan od najprisnijih Mickovih prijatelja. Istina, Petar nije bio toliko bogat u imanju koliko njegov komšija Mihailo, ali ga zato Bog beše obdario u lepom porodu.Dva sina i četiri kćeri behu kao borovi. Najstariji Petrov sin u koga on polagaše i najveću nadu, zvao se Đorđe.Još iz detinjstva on je uvek najradije imao u društvu svoju vršnjakinju Staniju.Još kao deca oni se behu žestoko zavoleli.To vam je bila ona prava detinjska drugarska ljubav. Sa vremenom i njihova ljubav bivala je sve jača i jača dok se najzad ne pretvori u pravu ljubav — ljubav kakva se može zamisliti samo između dvoje mladih, kada su baš u jeku svoga razvića. No i Mihailo nije mrzio Đorđa.Pazio ga je baš kao svoje dete.Nikada on ne reče ni jednu rđavu Staniji, što je ona neprestano u društvu sa Đorđem. Đorđe i Stanija pazili su se baš k’o brat i sestra, a to beše Mihailu veoma milo.Više puta primetio je on, kako se oni jedno drugom bacili u zagrljaj pa se tako slatko ljube.Njemu bi tada od milošte pojurile suze i gledao bi da se odmah ukloni, samo da im ne bi narušio ove blažene časove. Kada Staniji i Đorđu beše osamnaest godina, njihovi očevi počeše da pregovaraju o tome, kako bi već usrećili svoju decu, koja se toliko vole. No u istom selu živeo je i jedan Turčin po imenu Ješer-beg.Njegov najstariji sin — Mehmed beše već dorastao za ženidbu.Ješer-beg pak nemade mira da za svog sina traži Turkinju, već baci oko na Staniju. I gle!...Stanija, kao i obično, izađe rano izjutra na izvor a obesni Turčin — Ješer-beg dohvati je, baci na konja i sa još nekoliko naoružanih Turaka odjuri pravo ka svome konaku. Stanija je iz sveg glasa zapomagala i tužno jadikovala, ne bi li joj ko pomogao i izbavio iz ove gadne turske čeljusti, no uzalud.Niko i ne beše primetio ovo zločinstvo, pa i onaj, koji to beše i primetio nije smeo potrčati bojeći se naoružanih Turaka, koji za Ješer-begom galopirahu na besnim hatovima. Čim Stanija beše odneta u konak, odmah je presvukoše i natakoše feredže i za nekoliko trenutaka a vi je već vidite kao bulu u društvu sa ostalim haremskim hurijama. No obesni i gadni Turčin ne zadovolji se samo s tim, već još istoga dana morade Stanija prinuđena silom i pretnjama, primiti i Islam.Šta više još iste večeri ona sada kao bula Fatima bude i venčana za Mehmeda, najstarijeg Ješer-begovog sina. Kako se Stanija usled ovoga nikako ne vraćaše kući to nasta velika bojazan kod njenih roditelja. — Po Bogu, Mitro, što li još nema Cane sa izvora? — reče Mihailo, čudeći se, svojoj ženi, koja baš tada istresaše ćebad. — Tako mi boga ja ne znam šta je sa tim detetom! odgovori mu žena, no u isti mah kao da je neko probode nožem po sred srca! — Miloje, Stevane! — dozivaše ona usplahireno, sa velikom zebnjom, momke. Ona je znala još ranije za Ješer-begovu nameru, pa se tome sada i doseti, usled čega i doziva momke sa onako vapijućim glasom. Miloje i Stevan odmah dotrčaše kao besni na ovoliku viku Mitrinu, koja ih beše dovela u veliku zabunu. — Šta ste stali, šta čekate? — viknu Mitra očajno. — Trčite brzo i tražite Canu...Otkada je otišla na izvor pa je još nema!...Ah, ona je ukrađena!...Ah! — uzviknu očajno ona i stropošta se onesvešćena na kućnjem pragu. Mihailo se zaprepasti kad ču ove reči i kad vide Mitru kako pade onesvešćena. — Ah, milostivi Bože, zar ćeš me i time kazniti?...Zar i moje mezimče, zar i moje srce Canu iščupa iz grudi?...Ah, smiluj se smiluj, preblagi Tvorče! — tužno jadikovaše Mihailo pa, trčeći po avliji a bled k’o krpa.. očajno dovikivaše: — Cano!... No od Cane nigde ni glasa ni pomena. Na ovu očajnu viku brzo dotrči Petar a s njim i svi njegovi ukućani. Za ime Boga, prijatelju, šta ti je? — upita brzo Petar Mihaila, videći ga gde trči po avliji kao ma’nit. — Ne pitaj prijatelju! — viknu očajno Mihailo, udarajući se snažno u prsa. — Ama šta je tebi, Bog s tobom šta je bilo?... — Canu... ukradoše...Turci! — mucaše očajno Mihailo i htede da se stropošta na zemlju, no okolni ga brzo zadržaše. — Canu... ukradoše... — Turci! — ču se glas Milojev i Stevanov, koji baš u ovom momentu dotrčaše, kada Petar sa ostalim ponavljaše reči Mihailove, čudeći se. — Koji, koji? — upitaše brzo okolni. — Ješer-beg s’ još nekoliko naoružanih Turaka. Jeste li ih vid’li? .., — Tek što mi potrčasmo na izvor kad, malo dalje ispred nas, spazismo gde Ješer-beg projuri besno na konju, držeći čvrsto Staniju i ode pravo ka svome konaku a za njim tako isto besno je jurilo još nekoliko naoružanih Turaka! — govoraše Miloje usplahireno. — Ha, zlikovci!... razbojnici!... — Osveta.., osveta! — viknu Đorđe i htede odmah pojuriti no Petar ga zadrža: — Ne, sine!... kuda ćeš?... — Idem, idem... puštaj!...Osveta! vikaše Đorđe, trzajući se snažno od oca, no u isti mah i drugi pritrčaše pa, zadržavajući ga, objašnjavahu mu da ne bi trebalo tako da nagli. — Ne, sine!... kud si tako naumio! — šta možeš ti sam! — govoraše mu otac, držeći još Đorđa, koji se već beše malo umirio. — Nemoj, Đorđe, nemoj!...Sam ništa ne možeš a tako sam možeš i glavu izgubiti! — govorahu mu ostali. — Znate šta? — viknu Petar. — Treba jedan od nas odmah da ode do moga prijatelja — harambaše Micka, on je sad u Ćustendilu, i da ga od sviju nas zamoli, da odmah dođe ovamo!... — Zaista... vrlo dobro... vrlo dobro, — odobravahu mu ostali, znajući za harambašu Micka kao za najvećeg ubicu i dušmana turskog. — Idem ja, otac! — viknu Đorđe. — Dobro, idi! — odgovori mu Petar, ma da mu ne beše najprijatnije, što će baš njegov sin ići, koji beše veoma uzbuđen i ožalošćen usled svoje ljubimice. Đorđe brzo opremi konja, uzjaši ga i pojuri kao vetar.Za nekoliko časova on je već bio u Ćustendilu. Sunce već beše na zahodu.Micko seđaše na doksatu i nešto ćeretaše sa svojom Ginom. Đorđe, raspitujući za Mickovu kuću, jurio je na konju i kroz samu varoš i najzad uleti u Mickovu avliju.Micko spazivši ga, brzo skoči sa doksata i izađe mu u susret. — Zdravo, vojvodo! viknu Đorđe, kada beše već sišao s konja vodeći ga pošav u susret Micku. — Bog ti dao sto dobara, momče!...Gle, ti li si Đorđe, otkuda ti ovde? — upita Micko čudeći se, kada već beše poznao Đorđa. — Pa, eto iz Jaćimovca! — odgovori mu Đorđe.Sad mu on sve potanko ispriča, kako ga je pozdravio njegov otac da dođe tamo, kako je Stanija Mihailova ukrađena od Ješer-bega, kao i ostalo najzad, završi: — Ah, vojvodo!... i život i sve, sve što budeš zaiskao od mene sve ću ti dati!...Cana.,, samo ona neka bude slobodna!...Brzo vojvodo, brzo!...Ah, osveta! — jadikovaše Đorđe a vrele suze već počeše da blistaju u njegovim sjajnim i krupnim očima. Micka jako dirnu ovo jadikovanje i ovolika ljubav Đorđeva prema Staniji.Nešto to, nešto prijateljstvo sa ocem mu — Petrom a nešto i želja za osvetom nad Turcima učiniše, da Micko zaista smeraše da odmah pođe.No kako mu družina nije bila na okupu, to on ostavi Đorđa da kod njega prenoći, objasnivši mu da će sutra zorom poći, jer sad treba da prikupi svoje drugove. Tako i bi.Tek što je svitalo a Micko oprostivši se sa svojom Ginom pođe sa Đorđem i sa još nekoliko svojih drugova pravo ka Jaćimovcu. Taman sunce na zahodu a oni stigoše u Jaćimovac.Pošto se kradom uvukoše u selo, da ih Turci ne bi primetili, oni najzad uđoše i u Petrovu kuću. — Zdravo, prijatelj Micko! — viknu radosno Petar, potrčav mu u susret. — Zdravo, Pero, zdravo! — otpozdravi mu Micko i tu se izljubiše ko rođena braća. Svi behu veoma obradovani, kad videše Micka pa se oko njega odmah iskupiše kao ono oko izbavioca hrista, moleći ga za poslednju pomoć. — Harambašo, evo naše glave! — promuca tužno Mihailo. — Izbavi nam samo naše tužno mezimče!...Ah, Cano, Cano!... — Cano, Cano... slatko moje dete, gde si blago majci!...Ah, prokleti Turci! — tužno jadikovaše Mitra a suze samo siplju. — Osveta!... osveta! — viknu Đorđe i dohvati jatagan, koji beše iza njega na zidu obešen. — Osveta! — gromko uzviknuše Mickovi drugovi. Micku beše već uzavrela njegova junačka krv.Jedva čekaše trenutak pa da učini pokolj sa tim gadnim Turcima, koji tako svirepo otimlju srpsku decu iz naručja njihovih roditelja. Sunce već beše zašlo iza daljnih gora.Večernji lahor poče da piri i da donosi ono tiho brujanje od zvonaca sa seljačkih stada od mladih jaganjaca, koja se već vraćahu sa livada i pašnjaka.Čula se i po koja frula, čija melodija beše u toliko divnija, u koliko se mešaše sa onim tihim brujanjem od zvonaca. Micko još nije hteo da pođe.On je sa nestrpljenjem očekivao na ponoć, kao najzgodnije vreme za napadaj.Hteo je da sve pospava tihim snom i da se u toj ponoćnoj tišini polako primakne ka Ješer-begovom konaku. Ponoćna pesma seoskih petlova već se razlegaše po celom selu.Pomrčina gusta k’o testo. — Vreme je! — viknu Micko i ustade. — Osveta! — nastavi Đorđe. — Osveta, osveta!... smrt dušmanu! — zahori se glas ostalih kao i Mickovih drugova. Sad se Micko krenu sa svojom družinom pravo ka Ješer-begovom konaku.S njim pođe i Đorđe, do zuba naoružan, hoteći da i sam osveti svoju draganu. Posle nekoliko trenutaka oni već behu do same kapije od konaka. Sve beše pospalo.Nije bilo ni jednog ljudskog bića, koje bi ih moglo primetiti.Ni lavež pasa, usled njihovog prolaza, nije se dao čuti kroz ovu gluvu i nemu ponoć. No momci Ješer-begovi još ne behu željni za snom.Oni te večeri potražiše san u vinu.Lampa u njihovoj sobi, koja beše do same kapije od konaka, još je svetlucala.Sem galame nakresanih momaka ništa se više nije dalo čuti. Micko sad zakuca alkom na vratima, jer beše već pripremio lukavstvo, kako bi svarao momke da ga puste. Jedan od momaka, čuvši zveket na kapiji, odmah istrči: — Ko je to? — viknu on pa brzo otvori vrata i naviri malo glavom. — Ja sam — ja, a ti... — viknu Micko pa i nedovršiv, mahnu jataganom a glava nakresanog Turčina odmah pade kao kakva bundeva na zemlju. Sad Micko uđe sa svojim drugovima i Đorđem i u samo dvorište od konaka.Ostali momci, kojih beše još šest, iz radoznalosti svi behu izašli iz sobe da vide šta je bilo.No za trenut oka a svi oni behu sravnjeni sa zemljom, a hajduci divno opraše svoje zarđane jatagane u njihovoj vreloj krvi. Kako beše vrlo gusta pomrčina, to oni sad upališe jednu buktinju i pođoše dublje u konak. Već počeše polako da se penju stepenicama, jer konak Ješer-begov beše čitava kula.Kad se već behu ispeli gore, onda nekoliko njih podmetnuše jatagane i vrata daleko otskoče, srušivši se na pod. Ješer-beg, čuvši ovu tresku, brzo skoči pa, trljajući oči, dohvati pištolj i pođe ka vratima.I same bule behu odmah skočile sa svojih svilenih dušeka, kada behu čule onu tresku od srozanih vrata, pa onako nage, samo sa spavaćim košuljama od čiste i lake svile, behu odmah otrčale u svoju zajedničku haremsku sobu, misleći da će tako zajednički lakše podneti izazvati strah.Ovo isto beše učinila i Fatima, otrgnuvši se silom iz Mehmedovog zagrljaja. Ješer-beg, videći jaku svetlost, pomisli u prvi mah da je se u konaku pojavila vatra. — Vatra, vatra! — povika on, da bi time i druge probudio i spasao od vatre. — Kolji! — gromkim glasom uzviknu Micko, kada behu ušli u haremsku sobu, gde behu one skoro nage haremske hurije a sam on pojuri u drugu odaju, da bi potražio Ješer-bega a i Staniju. Beg i sam beše pojurio napred te se tako susrete sa Mickom. — Ha!... tu li si, gadni otmičaru! — viknu Micko i poteže svojim jataganom.Jatagan tako silno tresnu, da se Ješer-beg onako nag odmah sreza na pod.No u istom trenutku, kada beše Micko izmanuo jataganom, puče pištolj Ješer-begov, te i njega malo rani u nogu.No on to u prvi mah i ne oseti.Pošto sad prikova za pod i mlađeg sina begovog, koji beše zajedno sa ocem ležao, on pojuri da traži Staniju po drugim odajama. Njegovi pak drugovi za trenut oka posekoše sve haremske bule.Đorđe se ovde pokaza kao pravi junak.Njegov oštri jatagan samo pištaše u vazduhu a krv je padala kao kiša. Pri padu jedne najlepše a i najmlađe bule, koja u svojoj tankoj svilenoj košulji sa raspuštenom, gustom, crnom kosom izgledaše prema svetlosti kao kakva boginja, ču se očajni glas: — Ne, dragi!... To beše Fatima.No jatagan Đorđev, k’o plahi vetar, u tome trenutku ne mogaše se zadržati.Njemu beše pala tolika krv pred očima, da mu sada izgledaše sve mrsko.U tome gnjevu i u ovoj seči on i ne primeti Fatimu.Tako isto i Stanija u prvi mah, uplašena i zbunjena usled ovolike navale naoružanih ljudi, nije mogla da pozna svoga ljubavnika.Ona ga najzad i pozna, no u istom trenutku izmanuti jatagan pisnu i ona se sroza na pod. Ma da Stanija oslovi Đorđa sa: „Ne, dragi!“ — ipak on i sada nije mogao uvideti da je to ona, jer ni same reči u onom uzbuđenju nije mogao da shvati. Micko pak, jureći kroz odaje, sve što stiže i opazi od Ješer-begove porodice, sve odmah, svojim oštrim jataganom rastavi sa dušom.Najzad on nađe i Mehmeda, koji se beše sakrio u jednom dolapu.Micko ga odmah uhvati za košulju ispod grla i izbaci u jednom mahu. — Kazuj, more, gde je Stanija! — viknu Micko, tresnuvši Mehmeda o pod. — Stanija?!...Stanija?!... ja ne znam! — mucaše Mehmed u najvećem strahu. — Kazuj, more, gadno tursko kopile! — grmnu Micko i poteže jataganom. — Stanija!...Fatima!... — poče opet mucati Mehmed, podignuvši nehotice desnu ruku, da bi se odbranio od Mickovog jatagana, no jatagan tresnu i on se već poče koprcati u svojoj rođenoj krvi k’o zaklano jagnje. Micko se sad tek doseti, čuvši Mehmedove reči, da je Stanija poturčena i da je međ’ onim bulama u haremskoj odaji, zato odmah pojuri k njima. — Ne!... tu je Fatima...Stanija! — viknu Micko hajducima, pošto dojuri u sobu. Al’ bule behu sve poklane.Brzo ih sad oni počeše preturati, ne bi li među njima poznali i samu Staniju. I gle!...Stanija beše zaista posečena jataganom.Svi se preneraziše. — Ah, oprosti, čedo moje miljeno! — tužno odjeknu Đorđev glas, koji se beše nagao nad Stanijom, ljubeći skoro mrtvo telo ovoga nevinašca a suze ne prestajahu.One su rashlađivale uzavrelu krv, kojom celo telo Stanijino beše obliveno. Stanija, čuvši ove reči, podiže svoju nagu ruku, svu krvavu, otvori oči, koje se tužno prevrtahu no opet ih brzo zatvori, zatvori za uvek.Poslednji znak njenog života, to beše težak uzdah. — Čekaj, draga, — jauknu Đorđe u ovom trenutku, pa pošto izvuče pištolj, on ga odmah naperi u svoja prsa. — Ne, Đorđe! — viknuše ostali i brzo mu istrgnuše pištolj iz ruke tešeći ga za mrtvom Stanijom: kako je to bila Božija volja. Ne samo Đorđu već i ostalim bilo je usled ovoga veoma teško.Svi osećahu duboki bol u duši al’ uzalud.Stanija kao da se beše naljutila pa ne hte ni da se makne ili bar još jedan pogled da baci na ojađenog Đorđa, ali ni toga ne beše. Sa suznim očima iznesoše dvojica mrtvo telo Stanijino i ponesoše njenoj kući.Ostali odmah zapale konak i pođu za ovom dvojicom.Kako beše konak prava daščara, to za nekoliko trenutaka sav beše u plamenu, koji se visoko povijaše i tako osvetljavaše put, u ovoj gustoj pomrčini, Micku i njegovim drugovima. Pošto odnesoše Staniju njenoj kući, Micko sa svojom družinom odmah produži put za Ćustendil, ma da ga noga po malo već poboljevaše. Nesrećni Mihailo i Mitra gruvahu se neprestano u prsa i tužno zapomagahu nad svojim mrtvim mezimčetom.I poslednja nada njihova bi sahranjena.Oni, sada ostaše k’o dva panja u pustoj gori da, lijući suze za svojim sahranjenim podmlatkom, venu sve do poslednjeg časa. Kad Turci opaziše kako se visoko povija plamen od Ješer-begovog konaka, oni behu zaprepašćeni.Niko se iz kuće nije smeo ni maći.Sa nekom strahotnom zebnjom očekivahu oni neprestano da i njihove kuće buknu u plamenu.Oni tvrdo verovahu, da je to sigurno ili ruska vojska, čiji se jedan eskadrom još zadržavaše u Ćustendilu, ili srpska. Sutra-dan beše se za ovo dočulo i u Kratovu, usled čega mnogi Turci odmah pobegoše odatle, pošto povedoše sa sobom i veliki broj zarobljenika, koji im behu zadavali veliki strah.Bojeći se da i njima ne zagrozi kakva opasnost, oni se tek u Skoplju zadržaše. Posle nekoliko dana uvidiše Turci, da je vinovnik ovoj paljevini i pogibiji Ješer-begove porodice sam Micko harambaša i njegova družina.Kako su pak znali da Micko živi u Ćustendilu, to oni narede svome konzulu u Sofiji, da ga uzme odmah na odgovor. I zaista, ne prođe mnogo a Micku već dođe poziv, kojim ga pozivaše bugarski sud u Ćustendil. Micko se nikako ne mogaše da rastavi od svoje Gine, koju u poslednje vreme beše toliko zavoleo, da bi i svoj život rado dao za nju.Usled ovoga on i ne hte sada da potraži spas u begstvu već namisli da ga nađe u lukavstvu. Čim mu beše stigao poziv od suda, odmah on pozove na večeru svoje poznanike: Mamuta-kafedžiju, Judu galanteriskog trgovca i bojadžiju Lambra. Još ne behu ni počeli sa večerom a Micko ustade i poče blagim a odvažnim glasom da im objašnjava, zašto ih je zvao: — Dragi prijatelji!...Ja sam vas večeras pozvao da se ovako u društvu koliko počastimo, toliko i da vam se požalim na jednu veliku nevolju!... — I kaži... i ću poginem za tebe! — odgovori odmah Juda, očekujući uznemireno na Mickovu želju. — Efendi Micko ja ti dajem moju tvrdu veru„ ja ti dajem moju besu, da ću ti sve učiniti, što god zaželiš! — produži Mamut. — I u mene se uzdaj, vojvoda-Micko! — reče odvažno Lambro. — Hvala vam, prijatelji moji!....Ja sam i sam znao da mi vi nećete otkazati ljubav i pomoć u ovoj nevolji, zato sam baš naročito vas i pozvao i nadam se da ćete mi se rado odazvati mojoj želji!... — Hoćemo!... hoćemo! — zahori se glas ostalih. — Vi znate da sam ja danas dobio poziv od suda a i zašto sam ga dobio!...Vi znate da sam ja optužen za ubistvo Ješer-begovo i njegove porodice kao i za paljevinu njihovog konaka!... — Znamo, znamo, vojvoda Micko! — čuje se opet glas ostalih. — Da mi se, prijatelji moji, ne bi desila kakva nesreća usled ovoga, ja sam vas eto pozvao da se malo počastimo i našalimo, al’ i da se posavetujemo o ovoj mojoj stvari!... — I treba! — odgovore ostali. — E dobro, kad baš tako velite a ja vam još sada kažem, da ću se zbog moje optužbe pozvati na vas kao svedoke i vi na saslušanju, u sudu, morate reći ono isto, što vam ja sad budem naredio!... — Kaži, brat-Micko, kaži!... tako mora i biti! — upadoše opet ostali. — Ti, Mamute, kad budeš pozvat od suda za svedoka, moraćeš na saslušanju reći, da sam ja cele one noći, kada je ono delo u Jaćimovcu izvršeno, bio neprestano u tvojoj kafani i neprestano igrao karte sa Lambrom!... — — A ti, Lambro, moraćeš priznati, da sam se zaista cele te noći s tobom kartao!... — O... o... još kako!...Cela čaršija zna ko uvek dobija na kartama! — viknu Lambro, smejući se glasno. — Jest, Boga mi, gazda Lambro je sila na kartama!...Ama celog dana neprestano je u mojoj kafani i uvek pije a još ni pet para ne uzedoh od njega! — upade Mamut smejući se glasno a to učine i ostali, bacivši svoje radoznale poglede na Lambra, kao da ga sad tek prvi put viđaju u svom društvu. Juda sav drhtaše, očekujući, šta li će njemu sad Micko narediti. — Ti, Judo, moraćeš priznati kako sam ja baš te večeri mnogo što šta pazario kod tebe za moju Ginu!... — Ej... kam da si!... hoću gospodar Micko, hoću! — viknu radosno Juda, jer on očekivaše na mnogo težu dužnost. — Sad, upamtite dobro, što vam rekoh, pa; ako mi želite dobra, a vi ćete morati ovako svedočiti! — završi Micko, radujući se što je sve ovako dobro ispalo. — Ne brini, ne brini, gazda Micko!... hoćemo — odgovore ostali. Pošto se sad ovako lepo dogovoriše, to otpočeše i sa večerom.Do ponoći neprestano su pili i mezetisali a lepa Gina služi li služi.I ona sama beše veoma radosna, što je ovo ovako ispalo i što njen Micko na taj način neće morati da beži iz Ćustendila. Najzad se gosti raziđoše, uveravajući Micka da se ni za šta ne brine. Sutradan Micko odmah ode u bugarski sud a na njegov poziv.U sudu je bio i jedan turski činovnik, poslat naročito za ovu stvar od turskog konzulata u Sofiji. Micko, pak, nije hteo usled ove opasnosti da beži iz Ćustendila ne samo usled toga, što ne bi hteo rado napustiti Ginu, ili — što se uzdaše mnogo u ono lukavstvo već zato, što je veliku nadu polagao i na ondašnjeg predsednika bugarskog ministarstva — Karavelova, koji ga beše veoma zavoleo usled njegovog junaštva a i kao najvećeg-turskog ubicu u ono vreme. — Jesi li ti, Micko harambaša?— upita turski činovnik Micka, kada već beše otpočelo isleđenje. — Ja sam, čestiti efendija! — odgovori Micko. — Ti se, Micko, optužuješ ovde za neko zločinstvo! — nastavi činovnik i poče da čita optužbu. — Ja... zaklao Ješer...Ješer bega.., — poče Micko čudeći se, pošto činovnik beše već pročitao tužbu, — ... celu porodicu... zapalio konak!...Pomozi mi, sveta Bogorodice! — viknu Micko usplahireno, pretvarajući se i poče se krstiti. — Ja, čestiti efendija, nisam nikada ni čuo za toga Ješer-bega a kamo li da sam ga ja još i ubio pa šta više i konak mu zapalio!...O, milostivi Bože, šta li još neće biti! — završi Micko i poče se ponova krstiti. — Dobro... dobro...Micko! — upade sad turski činovnik. — A bi l’ ti mogao to i dokazati?... — Još kako, čestiti efendija!...Svi ovde, u Ćustendilu, znaju da se ja tih dana nisam ama ni maknuo odavde. — Pa... dobro, kaži koji su to ljudi, kaži bar dvojicu, trojicu!... — Pa... eto... na primer kafedžija — Muta pa Lambro bojadžija a možete upitati i jevrejina Judu a i mnoge druge!...Svi će vam se ako hoćete i zakleti da je sve ovako, kao što vam malo čas rekoh... Sudije, koje behu prisutne ovome isleđenju, odmah poslaše pandure da pozovu imenovane svedoke. Ne prođe ni po sata a svedoci već behu u sudnici. — Muta kafedžija, ko je to? — upita sad turski činovnik. — Ja sam, čestiti efendija! — odazva se Muta i priđe bliže ka činovniku. — Znaš li ti, Muto, da je ovaj Micko harambaša ubio jedne večeri, a to je skoro bilo, Ješer-bega u Jaćimovcu? — upita ga sad činovnik. — Micko... ubio Ješer-bega! — viknu Muta čudeći se. — ...More, kad on te noći ne poginu od mene, neće vala nikada!.... — A što? — upitaše prisutne sudije sa turskim činovnikom, čudeći se. — Ama, prosto cele te noći ne ispusti karte iz ruke i to zajedno sa ovim Lambrom — pokazuje rukom na Lambra — pa šta više morao sam im, silom, i kafe kuvati! — završi Muta. — Je l’ istina ovako bilo, Lambro? — upita jedan od sudija, koji poznavaše Lambra. — Istina je, gospodine... neću da vas lažem!...Cela čaršija zna, da ja igram karte! — odgovori mirno Lambro. — A ti, Judo? — upitaše ga sudije, pošto se jako nasmejaše, zajedno sa onim turskim činovnikom, jer Juda skoro sav drhtaše od straha. — Šta veliš ti na ovo?.... — Evo, gospodine, evo... evo ja — sto groša! — poče, uznemireno i drhteći, Juda i pokazivaše mesto u zapisniku dužnika jednom od sudija, gde beše Micka zadužio sa sto groša. — Te iste večeri nauzima... nauzima... šta ti nije za onu njegovu Ginu, pa ni prebijene pare!... Svi prsnuše u smej kada Juda završi ljutito, istina drhteći ali pretvarajući se. — Bre, aferim ti, sinak! — viknu onaj turski činovnik, koji beše prilično u godinama, i poče tapšati Micka po ramenu. — Međer si se ti popravio, a? — upita on Micka. — Pa... jesam, čestiti efendija! — odgovori mu Micko veoma laskavo. — A... nije više on onaj stari Micko harambaša!...Povukao se on od svega toga!...Eto sad hoće da se i udomi ovde u Ćustendilu, već je se verio sa jednom, Boga mi, baš lepom curicom! — odgovori jedan od mlađih sudija, smeškajući se u Micka. — E... aferim, aferim!... neka mu je srećno! — završi turski činovnik, pa izvadi odmah novčanik i nagradi Micka sa trideset zlatnih lira. — Sad možete ići, krivice nema nikakve? — završi jedan od sudija i Micko sa svedocima, izišav iz sudnice, uputi se pravo ka Mamutovoj kafani. Pošto Micko ode sa svedocima zajedno, u društvo, pravo u Mamutovu kafanu, to je sad nastala pijanka i grajala do neko doba noći.Ne samo da je podnapio svoje svedoke već i svakoga, koji god se beše zatekao u kafani, ili ko beše došao da mu čestita srećno izbavljenje. — Pijte, drugovi! — dovikivaše Micko. — Careva hazna plaća!... Prošav ovako srećno Micko sad ostade u Ćustendilu za izvesno vreme.Lov na Turke beše sada zamenio sa običnim lovom.Više puta iz zadovoljstva izašao bi on u šumu i tako celog dana lovio divljač.Tako provađaše on vreme u Ćustendilu sve do meseca maja 1878. godine. Baš tih dana, meseca maja, njegov raniji ratni drug u ruskoj vojsci kapetan-Ilija zajedno sa ohridskim vladikom Atanailom i austrijskim majorem Miroslavom beše otpočeo da prikuplja dobrovoljce i da sa takim četama kolju Turke po Makedoniji.Prikupljajući tako dobrovoljce oni dođoše i u sam Ćustendil.Čim pak saznaše da je harambaša Micko tu, znajući za njegovu odvažnost i junaštvo, pozvaše ga odmah, da i sam stupi u njihov savez sa svojom četom. Kako se Micko beše već zaželeo boja sa Turcima, to odmah, čim ga ovi pozvaše, prikupi dobrovoljačku četu i to vrlo brzo, jer svak rado pristajaše uz njega, i tako sakupljenom četom pridruži se ostalim vođama. No svi ovi dobrovoljci ne imađahu dovoljno oružja.Micko usled toga bude prinuđen te sa svojim drugovima napade na ruski magacin u Ćustendilu.Pošto najpre pobiju stražu, to iznesu grdnu količinu oružja i na taj se način svi dobrovoljci snabdeše u tom pogledu. Pri ovom napadu na magacin pomagali su ih i mnogi Bugari pa i sam ondašnji direktor bugarske gimnazije u Ćustendilu — Todor Ivančov, docniji predsednik bugarskog ministarstva.I samim Bugarima beše već dodijalo tursko nasilje pa znajući da će Micko sa svojom četom vojevati protiv turskog nasilja, oni mu zato rado i pomogoše pri napadu na magacin. Čim se ovaj savez dobrovoljačkih četa beše krenuo ka granici i istu prešao na Deve-Bagar, odmah za njima pojuri ruska vojska, koja se još zadržavaše u Ćustendilu, ne bi li ih gde sustigla i kaznila zbog krađe oružja iz njihovog magacina. Posle napornog i ubrzanog marša od nekoliko časova vojska ih sustiže baš u momentu, kada se dobrovoljci behu potukli sa okolnim Turcima.Videći ovo ruska se vojska odmah vrati natrag, rekavši da ovi dobrovoljci ne samo što nisu zaslužili kaznu, već da je potrebno i da se nagrade za onakvo njihovo požrtvovanje protiv turskog nasilja. Prešav granicu i na više mesta boreći se sa Turcima, dobrovoljci tako stignu i u Kaza — Džumanski vilajet.Tu najpre napadnu na selo Srbinovo i u njemu potuku mnoge Turke, kao i njihovu vojsku, koja se već beše prikupila, čuvši da se mnogi srpski dobrovoljci kreću ka njima.Odatle pređu reku Strmicu i stignu na Golo brdo, na kome beše posađen turski tabor.Micko sa ostalim vođama dobrovoljačkim junački napade na tursku vojsku, pa pošto je konačno razbi, zauze Golo Brdo.No ovde se dugo ne zadržavahu već pođu dalje.Posle nekoliko časova stignu u selo Vlaiju.Kako beše u ovom selu dosta Turaka, to oni napadnu i na njega, pokolju mnoge Turke i zauzmu ga. Kapetan — Ilija, sa ostalim dobrovoljačkim vođama, da bi se malo odmorio, utabori se u ravnici blizu sela Vlaije.No Micko još ne beše umoran.On odmah sa svojom četom produži put pa koljući i ubijajući svakog Turčina, koga bi na putu susreo ili sustigao, stigne u selo Vrapče.Sad on junački napade i na to selo pa, osvojivši ga, odmah i njega preda plamenu a on se krenu dalje.Došav blizu sela Grnčara, on ga, onako isto napade kao i selo Vrapče, no većina Turaka beše još ranije odatle utekla.Pošto zauze selo on i njega predade plamenu, a zatim se sa svojom družinom ulogori blizu samoga sela — u ravnici, da bi se i on malo pribrao posle ovolikog jurenja. Sereski Ali-paša, čuvši da se Micko sa svojom družinom nalazi u njegovoj blizini, odmah naredi da se prikupi što veća četa od Turaka ne bi li ga kako uništili. Ogromna množina, od nekoliko hiljada, naoružanih Turaka već beše na okupu.Tolikoj množini Ali-paša odredi za vođu svog sinovca Mehmed-agu. Ova masa naoružanih Turaka zajedno sa Mehmed-agom krenu se pravo ka Grnčaru, znajući da se u njegovoj blizini nalazi Micko i njegova družina. Micko, primetivši ovoliku navalu od naoružanih Turaka, kad ovi behu već u njegovoj blizini, odmah se diže sa svojom družinom i poče uzmicati natrag.Smatrao je za ludo boriti se sa ovolikom navalom, već se reši da, tako uzmičući, navede lakoumne Turke na zasedu i ostalih dobrovoljačkih vođa.Turci, primetivši Micka kao i njegovo povlačenje sa svojom družinom, pojure svom žestinom za njim, bacajući neprestano plotune, da je se čisto nebo prelamalo od silne grmljavine.No i Micko ne ćuti.Stalno uzmiče ka selu Vlaiji, gde behu utaborene dobrovoljačke čete, ali i masa vrelih kuršuma nije prestajala da siplje, iz njihovih martinaka i da tako obara pomamne Turke. Nekoliko časova jurišali su tako Turci, sipajući žestoku vatru i najzad dođoše do samog sela Vlaije.Kada čuše ostali dobrovoljci ovoliku prasku brzo pojure sa svojim vođama u pravcu, odakle je dolazila grmljavina od plotuna.Kad opaze oni gde Turci već behu sustigli Micka i sa isukanim jataganima besno pojurili k njemu brzo sad oni ujedine svoju snagu sa Mickovom družinom i tako složno dočekaju napad.Sad nastade strašan okršaj.Dobrovoljaca je tek nešto više od stotine a Turaka nekoliko hiljada. Turci se u prvi mah malo povukoše, kad opaziše da se Mickovoj družini pridružiše još mnogi dobrovoljci.No ovi pak ovako ohrabreni pojure svom žestinom i obarajući plotunima masu Turaka uleteše smelo i u same njihove redove.Sad nastade grozan pokolj, sa oštrim jataganima.Jurnjava, pištanje i zveka oštrih jatagana kao i silno zapomaganje sve je to trajalo nekoliko časova.Grdna masa mrtvih Turaka ostade na bojnom polju, ali se ipak velika množina živih povuče.No i mnogi dobrovoljci časno orosiše svojom vrelom, junačkom krvlju bujnu travu na bojnom polju.Malaksali dobrovoljci i sami odstupiše, ne htevši i dalje da jure za onolikom masom zaostalih Turaka.No i Turci ne smedoše se više vraćati, da bi opet ogledali svoju ratnu sreću. Posle ovakog okršaja svi dobrovoljci behu na okupu sa svojim vođama, da bi se dogovorili o tome šta će dalje raditi.Kako pak beše zima već na pragu, to složno dođoše do rešenja: da se svi rasture i da ide kud koji hoće. Micko se sad srdačno oprosti sa svojim ratnim druvima, ostalim dobrovoljačkim vođama i pođe sa svojom družinom pravo za Ćustendil. Do samog Ćustendila imao je puno omanjih boraba sa Turcima, koji ga behu često napadali.No Micko ih uvek dobro nagrađivaše za takovu smelost bilo vrelim zrnima iz martinaka, bilo oštrim jataganima. Najzad posle nekoliko dana, stiže on sa svojom družinom i u sam Ćustendil.Tu se bratski oprosti i rastavi sa svojim drugovima a on sam ode da uživa sa svojom omiljenom Ginom, koje se već beše zaželio. Tako Micko učini za ovu godinu jedan poveći lov na Turke, koga se takođe beše već odavna zaželio. Celu zimu proveo je on sad veoma mirno, jer se beše rešio, da za to vreme nikako ne prelazi granicu i da pravi upade u turska sela.Neprestano je bio kod kuće a i u samu kafanu vrlo je retko odlazio.To vam je čovek, koji ni po sata ne može da bude stalno na jednom mestu.Da mu nije bilo Gine, koja ga preko cele zime uveseljavaše, ko zna kako bi proveo ovo vreme.Jedva čekaše da nastupi proleće, pa da se opet vine sa svojom družinom međ’ planinskim klancima, da potraži bujnu goru i da čeka, ne bi li se opet pojavio kakav Turčin. Zima prođe te godine mnogo brže no obično.Gora se divno ozeleni a ptičice divno cvrkutahu svoje proletnje pesmice.Sad beše u prirodi ponova sve probuđeno posle dugoga sna a kao kruna svega ovoga beše žarko sunce, čiji zraci divno zlaćahu ovaj proletnji šar prirode. I samom Micku poče krv sad nešto jače da buji no obično.Odmah poče sa prikupljanjem svoje čete, jer se beše već zaželio lova sa Turcima. I ove godine kao i prošle behu se uputile i druge dobrovoljačke čete za u Makedoniju.One stigoše u Ćustendil baš onda, kada se Micko spremaše da pođe.Vođe ovih dobrovoljaca behu: Mita Juruk, vojvoda Kole od Sekulice, vojvoda Taško od Bitolja i ruski major, Kalmakov. Čim ovi stigoše u Ćustendil, čuvši da Micko još nije prešao granicu sa svojom četom, odmah i njega pozvaše, da bi i on s njima bio u društvu. Micko beše već sastavio četu od preko trideset momaka.Rado se pak odazva želji ovih dobrovoljačkih vođa i odmah pridruži svoju četu s njihovima. Tako združeni najpre pređoše granicu, pa žareći i paleći turska sela, pređu preko Strumice, za tim preko Vardara i stignu na Šar-planinu. U samom podnožju Šare bila je već ulogorisana velika turska vojska.Turci su znali da i ovog proleća neće ostati na miru od srpskih dobrovoljaca, zato se behu malo ranije i pripremili.Ovom se prilikom behu oni tvrdo rešili, da ma kako raskrste već jednom sa ovim ratničkim napadima od dobrovoljaca, a naročito sa harambašom Mickom, koji im beše već kao trun u oku. Koljući Turke pri prodiranju kroz Makedoniju, dobrovoljci behu saznali od tamošnjih Srba, da ih na Šar-planini čeka velika turska posada, zato se oni i behu krenuli tim pravcem. Nekoliko dobrovoljaca beše malo ranije poslato, da bi našli na kome je mestu turska vojska, ulogorisana, jer se ovako bojahu iznenadnog napada.Ovi dobrovoljci, koji behu malo ranije otišli, za kratko vreme već behu pronašli tursku vojsku, koja se beše ulogorisala na samom podnožju planinskom.Ovo se naročito dalo primetiti po gustim dimovima od vatre, koju behu Turci potpalili, da bi nad njenom žeravicom ispekli nekoliko debelih ovnova, koji već behu nataknuti na ražnjevima. Čim ovo dobrovoljci primetiše, odmah se vrate ka svojim vođama, da im za ovo jave. Kad vođe za ovo čuše, odmah počeše lakše i kradom da se primiču ka Turcima, da ih ovi ne bi primetili.Micko i Mita Juruk zađoše, da bi ih sa brda napali a ostali produže put pravo ka njihovom logorištu.Dok je Micko sa Mitom i dobrovoljcima obišao tursku vojsku trebalo je prilično vremena, zato su ostali morali da čekaju na njihov znak. Ne prođe mnogo a Mickova Martinka već zagrmi i silno odjeknu Šar-planinom, tako da se sva gora razlegaše.Odmah za ovim od njegovih i Mitinih dobrovoljaca počeše strašno da grme neprestani, ubrzani plotuni. Kad ostale vođe čuše gde odjeknu planinom Mickova martinka, odmah pojure na Turke i nadadoše najžešću paljbu. Turci se strašno uskomešaše.Iznenađeni ovolikom kišom od vrelih kuršuma, i to sa dve strane, prosto nisu znali kud će i šta će.Da pojure uz brdo i da tamo potraže spasa u begstvu, ne mogu — tamo je Micko sa Mitom.S desna i leva tako isto, jer im to ne davahu neprohodni planinski klanci.Najzad moradoše svom žestinom da pojure pravcem, gde behu ostali dobrovoljci sa svojim vođama, ne bi li se na taj način kako provukli kroz dobrovoljačke redove. Sad nastade čitav lom između njih i hrabrih dobrovoljačkih bećara.Najpre ih oni dočekaše sa grmljavom od plotuna a kad već behu prsa u prsa onda sinuše oštri jatagani.Sad nastade još groznije komešanje.Dobrovoljci behu k’o kakvi kurjaci međ’ grdnim stadom od ovaca.Poklani Turci padahu kao kakve bundeve a njihova krv daleko šikaše na sve strane. Micko sa Mitom Jurukom i svojim dobrovoljcima čisto se kotrljahu niz brdo dok dopreše do ovog pokolja.Turci sad behu toliko poraženi, da zaboraviše i na puške i na jatagane, pa u najvećem besu, gledahu samo kako da se izvuku iz ove pogibije.I zaista, mnogi i uspeše te iznesu, ako ništa više a ono bar žive glave odavde, ali i grdna množina morade ostati na bojnom polju, da bi svojim kosturima docnije poslužila Turcima kao uspomena na sećanje hrabroga harambaše Micka. No ovde ne prođoše najbolje ni sami dobrovoljci.U onoj gužvi, kada se oni uhvatiše u koštac gušu za gušu, sa onako grdnom navalom od Turaka sa isukanim jataganima i oštrim handžarima, u tom groznom pokolju poginuše i mnogi dobrovoljci.Tu kao žrtva pored ostalih pade i vojvoda Kole od Sekulice a i ruski major Kalmakov a vojvoda Taško beše samo malo okrznut jataganom. Micko u ovom pokolju ne izgubi ni jednog iz svoje družine a tako isto ne beše ni najmanje povređen. Juruk se sad beše strašno zgrozio od smrti, posmatrajući kako vojvoda Kole i Kalmakov leže mrtvi u krvi, zato i predlagaše Micku, da se odmah vrate natrag sa svojim četama. — To neću! — odgovori mu odvažno Micko. — Moja bi junačka čast time bila pogažena!...To ne znači ništa drugo do bežati!...Ja ću u ime Boga napred, pa Bog i sreća junačka!... Tako se Micko izdvoji sa svojom hrabrom družinom i pođe napred.Uz njega sad behu pristali i mnogi od onih dobrovoljaca, čije vođe moradoše ostati mrtvi na bojnom polju.Sa tako povećanom družinom pređe opet preko bujnog Vardara i dođe u selo Klisuru, gde behu sve sami Srbi.Pošto se ovde malo odmori, posle onakog pokolja, on produži put za Solunski vilajet. Mita Juruk, čim se izdvoji od Micka, odmah se uputi sa svojom družinom natrag.Pošto pređe Demir-kapiju, stigne do reke Strumice.No tek što beše prešao preko iste a ogromna četa naoružanih Turaka pojuri mu u susret.Ova četa bila je poslata iz Sereza, kao pomoć onoj prvoj, koja onako slavno prođe. Sad nastade opet strašan, krvavi boj.Turaka je bilo na pet stotina a dobrovoljaca na pedeset.Juruk je junački jurišao međ’ neprijateljske redove i besno razmahivao svojim oštrim jataganom.Prodirući tako kroz ovoliku navalu i kroz masu ljutih handžara, koji behu na njega napereni, on se na jedanput nađe u samoj sredini turske vojske.Njegovi dobrovoljci donekle su hrabro jurili za svojim vojvodom, no najzad ih zaustavi ogromna masa od Turaka, kako još živih, tako i poklanih, i oni se sad junački dohvate gušu za gušu sa neprijateljem, a prilično daleko od svoga vojvode. Juruk, kad vide da je usamljen među onolikom masom razjarenih Turaka, koji već behu podigli svoje jatagane da ga razmrcvare, kao razjareni lav plaho je razmahivao na sve strane svojim jataganom.Glave poklanih Turaka samo se kotrljahu a po koja doprla bi i do njegovih nogu, kao da bi ga htela svojim razvaljenim čeljustima da raskine.Najzad, posle tako hrabrog ali mučnog trvenja sa Turcima, on morade junački pasti kao žrtva. Njegovi drugovi, kad primete da im je vojvoda izmaknuo, pojure sa najvećom žestinom napred, pa obarajući Turke dopreše i do samoga vojvode.Kad opaze, da je on već savladan i posećen od Turaka, opkole odmah njegovo mrtvo telo da se ne bi nad njim gadni Turci još više svetili.Tako u krugu, u svim pravcima razmahivali su sad oni u najvećoj brzini sa svojim jataganima, usled čega im se Turci ne smedoši više ni primaći. Turci već zamoreni, moradoše se sada povući, ostavivši za sobom masu svojih poklanih ljudi.I sami dobrovoljci behu malo proređeni.Ostavljeni od Turaka, oni sad poneše sa sobom mrtvo telo svoga vojvode i sahrane ga malo podalje od krvavog bojnog polja, a zatim se raziđu kud koji. Micko, pak, posle kratkog prodiranja kroz turska sela stigne u varošicu Đerđeliju.Tog istog dana, kada on uđe u samu varošicu Đerđeliju, Turci su praznovali bajram i skoro sve što beše za oružje bilo je otišlo u džamiju. Micko ne oklevaše mnogo.Čim sazna za ovo, odmah pojuri sa svojom družinom ka džamiji.Sa isukanim jataganima ulete sad oni brzo u džamiju i tu učine grozan pokolj.Ni Jedan Turčin ne uspe a da iznese živu glavu.Svi behu polegli k’o snoplje, poklani, po podu a vrela krv jurila je mlazevima. Sad Micko izađe sa svojim drugovima a džamija buknu sva u plamenu. Tako vam Micko na sam dan turskog bajrama prinese divnu žrtvu Muhamedu. Odavde se Micko odmah krenu sa svojim drugovima u pravcu ka jugu i posle nekoliko časova ulogori se međ’ planinskim klancima na planini Nidžeru. Nedaleko od njegovog logora živeo je na jednoj usamljenoj a divnoj uzvišici, pokrivenoj bujnim livadama i pašnjacima, neki Janko, koga obično zvahu „Kravarem", jer je negovao dosta veliki broj krava.On se na ovom lepom mestašcu sa svojom porodicom beše naselio još pre dvadeset godina.U početku je bio pravi sirotan.Sirotinja ga upravo i nagna da ostavi Vlašku, kao mesto rođenja, i da potraži po svetu svoju sreću. Sem dve krave i nekoliko ovaca, Janko u početku ništa više nije ni imao.To mu je bila celokupna njegova imovina.No svojim marljivim radom a i radom svoja dva mlađa brata on brzo uveća svoju imovinu.Kako je bio pravi majstor u spravljanju kaškavalja, koji se u to vreme u Solunu veoma skupo plaćaše, to je svoju imovinu počeo da uvećava prvo tim svojim radom. Radeći tako nekoliko godina, on se prilično obogati.Već imaše dosta novaca i u gotovu.Kad se Janko sad oseti malo boljim i jačim, kad uvide da je se već izvukao iz one ranije golotinje, on sad preduze malo i zamašnije poslove.Tako sad poče da prikuplja ovnove i to u početku manje a docnije i čitave čopore i iste je gonio po većim turskim pijacama i tamo preprodavao po mnogo veću cenu. Trgujući tako sa ovnovima, on se, Boga mi, dosta obogati.Načini sebi na istom mestu divnu kućicu, pa se šta više sad i udomi, oženiv se jednom vrlo lepom i razvijenom Maćedonkom.Pored divnih pašnjaka i livada, pored neobično plodnih njiva i ostalog imanja, imao je i grdan čopor od preko tri hiljade ovaca a tako isto i dvadeset krava. Svojim marljivim radom a i radom svoje žene kao i braće, koja behu kao tresak, već dorasla za ženidbu, i dalje je naglo koračao sa svojim bogastvom. Jednom, kao i obično, vraćaše se Janko sa paše svojoj kući.Čim stiže on se veoma iznenadi, kad opazi u svojoj kući preko petnajest naoružanih Turaka.Ovi behu sve ukućane povezali i sad preturahu po kući ne bi li našli Jankovo blago.Čim Janko stupi u kuću, a oni drž, te da i njega vežu, kako bi na taj način i dalje slobodno produžili svoj posao. — Ne, braćo!... šta hoćete od mene?! — uzviknu očajno Janko, trzajući se snažno iz njihovih grabljivih ruku. — Mi hoćemo pet stotina brava, ovnova za carsku vojsku a i hiljadu zlatnih lira! — odgovore besni Turci, držeći ga još svojim grabljivim rukama. — Dobro, braćo... daću vam!...Što imate da me vezujete usled toga!... — E, dobro... odmah!... — Biće de, kad vam rekoh!...No čekajte malo, da donesem što za večeru, jer sam baš k’o kurjak gladan!... — Ej vala, i mi smo! — derahu se Turci, koji behu veoma nakresani, te ih nesvestica već poče da hvata. Janko je znao, da je Micko sa svojom družinom u blizini njegove kuće, ulogorisan međ’ planinskim klancima Nidžera, zato sad umesto da ide po večeru, on odmah pojuri u pravcu, gde je od prilike i mislio da će moći da nađe Micka. Za nekoliko trenutaka on već beše naišao na Mickovu stražu. — Stoj! — viknu stražar, kad opazi da Janko pravo k njemu trči. — Ko si ti? — nastavi on brzo, kada Janko već beše stao kao ukopan. — Ja sam Janko — Kravar!... — Kud si tako pojurio? ... — Pa, hteo bi da nađem harambašu Micka!... — A šta će ti on? ... — Imao bih da ga zamolim za nešto! — završi Janko i sa velikim nestrpljenjem očekivaše na dalje reči ovoga stražara. — Napred! — viknu stražar i sad pođoše obadvojica i to Janko napred a stražar za njim. Dugo su tako išli i to neprestano nekim stranputicama, valjda da ne bi Janko upamtio taj put. Najzad Janko opazi vatru i oko nje poređane hajduke.On im sad veoma ponizno priđe i pozdravi: — Dobro veče, braćo!... — Bog ti dobro dao! — otpozdravi mu Micko sa ostalim drugovima. — Da l’ je tuna harambaša Micko? — brzo sad upita Janko, nemajući kad da čeka. — Ja sam, junače! — odazva se Micko i brzo ustade te se rukova sa Jankom. Janko se sad odmah poče jadati i tužiti na svoju nevolju koja ga beše snašla od Turaka: — Harambašo, da si mi po sto puta brat, pođi, molim te, sa mnom i izbavi me od onih turskih haramija!... — Šta je... šta je bilo? upita brzo Micko, čudeći se. Ostali, zinuvši, čisto ne trepljahu, posmatrajući Janka i sa nestrpljenjem očekivahu na njegove dalje reči. — Turci... puna kuća...Sve ukućane povezali pa samo preturaju po kući!...Bog — pa ti — mucaše Janko očajno i moleći. — Ne boj se, brate! —hrabraše ga Micko. — Ah, zlikovci!... sad ću ja vama dati vrelog zlata u grudima! — završi Micko i odmah pođe sa svojom družinom i Jankom, ostavivši samo dvojicu i brzo pojuri ka Jankovoj kući. Za trenut oka oni već behu dojurili do Jankove kuće.Brzo sad uleteše sa golim jataganima i zapetim pištoljima i u samu kuću. I gle, kakvog iznenađenja!...Svi Turci polegli oko vatre pa samo hrču, kao da su zaklani.Dosta nakresani, oni donekle očekivahu na Janka, ali kad ih nesvestica beše već potpuno obuzela oni se najzad moradoše strovaliti oko vatre i tako pospati. U jednom mahu sad tresnuše jatagani Mickovih drugova a glave nakresanih Turaka počeše se koprcati u krvi, šireći svoje čeljusti, jer im Janko sa Mickom i njegovim drugovima već beše doneo večeru, pa sad počeše da jedu ali naravno svoju sopstvenu krv. — Ej vala! — viknu sad Janko veoma radosno, kad opazi gde se poklani Turci koprcaju a njemu kao da se veliki teret sa duše skinu. — Bre aferim, junaci! — viknu sad Micko svojim drugovima, podsmevajući im se. — Međer vi potukoste tako besne i opasne junake!... Svi drugovi prsnuše u smej i gledahu čas u Turke a čas u Micka, kao postiđeni što im Micko ovo reče. Sad poubijane Turke iznesoše iz kuće i bace ih, malo podalje od kuće, u jednu jarugu.Janko im pak u čast svoga sretnog izbavljenja odmah zakla nekoliko mladih jaganjaca, te se ovi žestoko gošćahu do neko doba noći. Sutra dan, pozvavši i onu dvojicu što ostadoše na planini, krenuše se dalje i posle nekoliko dana stignu blizu samog sela Bitoljišta.Ne daleko od ovoga sela izabraše jedno lepo mestance na jednoj uzvišici i tu se opet ulogore. Čim Turci saznadoše da je Micko ovde, odmah se počeše pripremati, da ga napadnu, ne bi li već jednom uspeli da unište to tursko strašilo. Na četiri dana posle Mickovog dolaska, još ne beše dobro ni svanulo a stražarsko zviždanje već poče da pišti.Micko brzo pojuri sa svojim drugovima, no iz daleka se nije dalo ništa primetiti sem čitavih oblaka od prašine.Ti se pak oblaci sve više i više približavahu k njima, te se oni i zadržaše iz radoznalosti, da vide, šta će to biti. Posle nekoliko trenutaka opaze oni, da se to ka njima primiče i mnogobrojna stoka, i da je ona i izazvala one oblake od prašine. No ne prođe mnogo a oni primete, da se iza svakog bilo vola, krave bivola krije i po jedan Turčin. Lakoumni Turci mislili su da će na taj način prevariti Micka i da mu se tako što bliže dokuče. Micko sa svojim drugovima, kojih beše još u životu preko trideset, nadade žestoku paljbu, čim im se Turci već behu približili.Plotuni samo grme.Turci se strašno uskomešaše.Razjarena ranjena stoka poče besno da juri u svima pravcima.Iznenađeni Turci nisu znali šta će pre- da li da se brane od stoke u onoj njenoj besnoj jurnjavi ili da se brane od hajduka.Nekoliko trenutaka morali su oni tako da se okreću na istom mestu, bežeći čas tamo, čas amo da ne bi bili pregaženi od razjarene stoke. No vatra ne prestajaše sa Mickove strane.Roj kuršuma, k’o grad samo siplje nad uskomešanim Turcima. Preplašeni Turci najzad uspeše, te se izvukoše iz ovog komešanja i pojure kud koji, ostavivši na bojnom polju sedamdeset mrtvih i mnogu, osakaćenu stoku. Pošto Micko ovako nagradi lakoumne Turke za onako veštački plan, on se sad zdravo i veselo krenu sa svojom družinom ka Prilepu.Kad već beše u njegovoj blizini, sazna on da se blizu Prilepa, u selu Beloj Vodici, nalazi vojvoda Krsta sa svojom družinom.Kako mu pak ovaj beše najomiljeniji drug još iz detinjstva, to brzo pođe k njemu, ne bi li ga tamo zastao. Sastanak je bio veoma dirljiv.Odmah poleteše oni jedan drugom u zagrljaj, pa, izljubiv se kao braća, počeše pitati jedan drugoga za svoja junačka zdravlja.Ovo isto učiniše i njihovi drugovi, ma da se ne poznavahu, ali ih sad zbratimi zajednički zadatak: da kolju i ubijaju besne Turke, koji već pet vekova tiranišu nad srpskim plemenima i mučki ubijaju njihove najmilije srodnike, pa im i to nije dosta već ih još onako žive-umiruće natiču na kolje. Sastaviše se tako, oni su sad čitav mesec dana zajednički četovali, upadajući u turska sela i praveći grozne pokolje od Turaka.Kad behu stigli u selo Stepane, tu se vojvode rastave sa dogovorom: da i dalje žare i pale po turskim selima i da su uvek u blizini, kako bi se u izvesnim slučajevima mogli i dalje uzajamno potpomagati. Sad Micko zauze carski drum, koji je vodio između Prilepa i Velesa a preko brda Zrpope, kao jedne planinske verige od Babunskih planina.Na tom drumu ostao je sa svojom družinom nekoliko dana, očekujući na svoj omiljeni plen. Tek što beše bujna kiša prestala, koja ne potraja ni po sata, ugasivši samo onu užasnu julsku vrućinu.Vazduh čist pa mirisan, kao da je u kakvom đulistanu.Ovde-onde po lišću kakvoga šumarka još je blještala po koja bistra kapljica.I same gorske ptičice osećahu ovu lepotu i svežinu u prirodi, te sad radosno izvijahu svoje umilne pesmice, lepršajući po onom rosnom lišću od drveća.Tim svojim lepršanjem obarale bi one sa lišća i po koju bistru kapljicu, koje padajući izgledahu prema vrelom suncu kao sjajni zvezdani odlomci pri svom noćnom padu. Posle kiše Micko beše seo sa svojim drugovima da ruča i to ispod jedne ogromne stene.Ona se nad njihovim glavama beše tako povila, kao da se hoće u momentu da sruši preko njih.Ovo im je mesto služilo kao divan zaklon od kiše. Još ne behu ni dovršili sa ručkom a ču se zviždanje njihovog stražara.K’o opareni odmah svi skoče i pojure ka stražarskom mestu.Krijući se iza stena i šumaraka dođoše i do samoga druma.Odmah primete oni, kako besno jure tri Arnauta na konjima.To behu prave suvarije: visoki a Koštunjavi do zla Boga. Odmah svi polegoše uz zemlju i, krijući se iza šumaraka, čekahu sa zapetim martinkama da im se ovi približe.Za nekoliko trenutaka Arnauti, besno jureći, već behu u njihovoj blizini.Sad plotun martinaka u mahu zagrmi daleko odjeknu planinom.Dva Arnauta odmah se srozaše sa svojim konjima.No jedan od njih brzo skoči, jer mu samo konj beše ranjen i poteže pištolj na Micka.U istom trenutku i Micko naperi na njega martinku no na njegovu nesreću nekako ne upali.U taj mah planu Arnautov pištolj i Micko bude malo okrznut više levog uveta, no isto zrno rani i jednoga od njegovih drugova i to u nogu.Sad Micko već beše prsa u prsa sa Arnautinom.Ovaj poteže plaho jatagan na Micka i htede ga odmah razmrcvariti, no Micko ga hitro ščepa svojom levicom za ruku i tako jatagan osta da leti u vazduhu.Sad ga Micko svojom desnicom tako snažno dohvati za gušu, da mu živu jabučicu u momentu iščupa. — Čudnovato!...Zar jedno arnautsko pašče da me ovoliko namuči? — viknu Micko čudeći se, kada se beše već oslobodio ove napasti. — Taj, tako mi Boga, ima mađije! — nastavi onaj ranjeni. — Ni sama vojvodina martinka ne hte upaliti! — upade jedan drugi. — Pa ni same naše martinke ne mogaše mu nauditi! — odgovore ostali. — Ali, Boga mi, harambašina ga ruka dobro pogodi! — upade opet onaj ranjeni. — Ama zakla ga baš kao kakvo sugare!... Na ove reči svi prsnuše u smej. — Svucite ga, — reče Micko, — da vidimo baš te njegove mađije!... Drugovi ga sad brzo počeše svlačiti i odmah mu nađoše o vratu obešenu „amajliju". Brzo je sad oni raspore i nađoše u njoj jedno poveće parče hartije, ispisano arapskim slovima, a pored nje nađoše i neke trave. — Eto, ne rekoh li ja! — viknu onaj ranjeni, kad spazi ovo. — Boga mi, pravo si rekao, ali mu od sada neće pomoći ni sto mađija! — odgovore ostali, bacivši poglede na zaklanog Arnautina, da se ne bi prevarili ovim svojim rečima i da bi se ponova uverili e je on zaista mrtav. — Ej, Vele!...Ama gukni štogod, tako ti Boga — viknu jedan od Mickovih drugova onom ranjenom. Taj ranjeni, to vam je taj Vele.To vam je pravi veselnik u Mickovoj družini.Negda ih uveseljavaše starina Radoje svojim guslama a sada ovaj Vele svojim dosetkama.Da nije bilo njega, družina bi skoro bila mrtva.Ovaj bi uvek našao da im štogod priča, i to tako smešno da bi se morali svi slatko nasmejati.Mali, dežmekast a jak k’o tresak.I sama njegova spoljašnost privlačila je čoveka. On se ni u samom boju, pa ni pri pokolju sa Turcima ne mogaše uzdržati a da ne kaže i po koju masnu i da tako od sviju ostalih izazove buran smej. Ali pogledajte ga sad samo!...Svi posedali oko vatre, gde im se kuvaše ručak, pa tako nešto razgovaraju a on se izmaknuo na dvadeset koračaji iza njih pa ćuti k’o zaliven.Odvezao nogu, upiljio oči pravo ka onom mestu, gde ga beše arnautsko zrno pogodilo, pa i ne diše. — Ej, Vele! — opet će jedan kad im već dodija ono ćutanje — ama ded’ bar štogod!... No Vele opet ćuti.Pošto dugo onako gledaše u ranu, poče je sad obvijati krpama, natopljenim u špiritusu, koji mu lek beše sam Micko preporučio. — More ovaj Vele baš vam je neki strašljivac!...Taj vam se i od samog uboda igle boji i misli da će odmah umreti! — poče opet jedan drugi da bi ga time izazvao. Sad svi skrenuše pažnju, da vide šta li će sad Vele, jer se on uvek hvaljaše, kako se ni same smrti ne boji. — Ko?...Zar ja? — viknu odmah Vele kao oparen. — Pa, valjda nije moj pokojni đed! — odgovori mu onaj isti, što ga beše malo čas izazvao. — E, moj brate!...Zašto imam da se bojim smrti, kad kod kuće nemam koga „ni da mi kreka ni da mi vreka!“... — Bojiš se, Vele, bojiš! — upadoše sad drugi, dirajući ga. — Što jest, jest, ne treba kriti!... — Jok vala!...Sunce će opet grejati, pa baš i da umrem! — odgovori Vele sasvim ravnodušno. — More, ostavte čoveka, što ste ga napali! — viknu sad jedan, koji za sve vreme ovog razgovora ćutaše i sa osmehom slušaše njihov razgovor. — Ded’ Vele, ded’... pričaj nam što!...Ostavi ti ove peckaše, kojima je uvek namera da vređaju drugoga!... — Ta ostavte me, za ime Boga na miru, dok bar ovu nogu ne zavijem! — viknu sad Vele čisto ljuteći se. Svi odmah prsnuše u smej, videći kako se ovaj njihov veselnik ljuti, pipajući neprestano oko one njegove rane. — A što, Vele? — opet će onaj prvi, pošto se sav beše zacenuo od smeja. — Lako je vama, kad su vam noge zdrave!... — Kad je zdrava, Vele, glava, ne mari ništa! Ču se zviždanje.Oni odmah prekinu njihov razgovor, koji bi trajao možda sve dotle, dok najzad ne bi prisilili Vele-a, da im što god priča samo da ga ne bi više zadirkivali. Još nije prošlo ni nekoliko dana od kako pomlatiše na ovom istom mestu one Arnaute a evo se opet čuje zviždanje.Brzo skočiše svi, pa i sam Vele, jer rana nije bila tako opasna, i pojure na drum.Kad tamo, a ono čitava četa od Bugaraša — kosača, međ’ kojima je bio i neki Stanimir iz Krive Palanke, koga Micko vrlo dobro poznavaše. Micko videći da su to obični radnici — kosači iz Bugarske, pa još kad pozna među njima i Stanimira, on ih odmah pozva na razgovor, a naročito zbog svog poznanika — Stanimira. Svi odoše sad na ono isto mesto gde su i pre sedeli, i tu se dugo razgovarahu među sobom a naročito Micko sa Stanimirom.Micko im beše dao malo i slanine, sira i hleba, te se ovi malo i okrepe posle dugog putovanja od nekoliko dana. — Sad idite, braćo, u zdravlju! — reče im Micko, kad ovi behu produžili svoj put, — ali da se niste šalili, da nas kome prokažete!... — Ne boj se, harambašo! — odgovore mu Bugaraši. — Ne brini, brat-Micko! — završi Stanimir i tako produže put, a Micko se opet povrati sa svojom družinom na ranije mesto. Turcima behu već grozno dodijale ove hajdučke čete.Nije bilo Turčina, da se upusti na ovaj drum, koji beše Micko zauzeo, a da ne ostane mrtav na njemu ili da ne ode osakaćen.Kao što rekoh, to im beše i suviše dodijalo.Više puta su dizali grdne hajke, samo da bi toga harambašu Micka ma kako uništili, ali uzalud.Uvek su bili grozno potučeni tako, da u poslednje vreme niko se i ne smede usuditi da pođe protivu Micka i njegove družine. Najzad, buljubaša Befter uspe, te sastavi četu od nekih sedamdeset ljudi, koji behu sve same pustahije.To su pravi Janičari, bez igde ikoga svoga, siromasi a gotovi da se i za najmanju stvar sa svakim potuku. Sa ovakom četom Bafter se uputi pravo ka Micku, znajući gde je on sa svojom družinom.Preko srpskih sela prolazili su kao pravi divljaci.Gde god behu prošli, uvek za sobom ostavljahu sve samu pustoš.Mnogo je srpskih sinova tada palo ispod njihovih razbojničkih noževa, šta više, besne pustahije ne zadovoljahu se samo time, već pošto mnoga sela tako opleniše, a oni ih posle toga predavahu i samome plamenu i tek onda trijumfovahu svoju pobedu. Pustošeći tako oni dođoše i do samoga sela Krstca, nedaleko od Mickovog logora.Mnogi srpski seljaci, pošto se izvukoše iz ovog pokolja, koji sad zavlada i u Krstcu, odmah pojure ka Micku da bi ga zamolili za pomoć. Čim Micko ču za ovo od ovih bednih seljaka, on brzo pojuri sa svojom družinom i zauze busiju, nedaleko od napadnutog sela i to na samom drumu kojim će pustahije sigurno proći. Posle kratkog očekivanja tako za busijom, pojave se i same pustahije sa grdnom pljačkom, koja je na konjima išla za njima, a na čelu sviju bio je Bafter.On jahaše na besnom hatu koji neprestano podigravaše besno frčući, kao da podozrevaše nešto.I zaista, kad behu već u blizini, Mickova martinka ljuto ciknu i buljubaša Bafter s mesta se stropošta strmoglavce, silno tresnuvši svojom glavom o peščani drum. Sad Mickova družina, čuvši martinku svoga vojvode, odmah obore silne plotune u gomilu ovih pustahija.Oni brzo pojure napred no dosetivši se pljačke, opet htedoše natrag.Tu se načini čitava gužva od njih, al’ plotuni Mickove družine behu sad u jeku, sipajući neprestano vrelo olovo kao iz nekog vulkana. Na bojnom polju ostade preko dvadeset mrtvih pustahija a i sam oholi Bafter, ostalise pak razbegoše kud koji jureći svom žestinom, ostavivši svu pljačku, koju behu poharali od mnogih sela. Micko ne htede juriti za njima već odmah pohvata sa svojim drugovima konje, natovarene sa pljačkom, i predade ih seljacima sela Krstca. Blagodarni seljaci ne mogoše da propuste a da se za ovaku osvetu ne oduže harambaši Micku i njegovoj družini.Odmah ga zato pozvaše još sa bojnoga polja, u svoje selo i tu i njega i družinu mu gošćahu puna tri dana sve samim mladim jaganjcima a i rumenikom vinom. Posle ovakog trodnevnog gošćenja Micko se spusti sa svojom družinom najpre u selo Stepane a odatle u selo Izvor.Ovde je Micko imao jednog svog starog prijatelja, koga obično zvahu čorbadži-Mišom. Ovaj Miša bio je čuven sa svoga bogatstva.Još mu nema ni četrdeset godina a on već postao starešinom ogromne zadruge, od preko šesdeset koje muških koje ženskih lica.Istina, bilo je od njega i mnogo starijih u kući, no on se između sviju isticaše kao najbistriji i najsposobniji za takav položaj u tako ogromnoj zadruzi. Ni sam Miša nije znao koliko ima lanaca zemlje, koliko pašnjaka i livada, koliko zabrana, voćnjaka i drugog imanja.Skoro polovini zadrugara nije mogao ni ime pogoditi.Čitavu trećinu sela zauzimalo je preko trideset zgrada, ne računajući ambare i druge koševe za žita. Apelujući na toliko bogatstvo Mišino, a i na svoje staro prijateljstvo s njim, Micko i ne sumnjaše u njegovo gostoprimstvo, zato sad i ode sa svojom družinom k njemu. I zaista, Miša ih veoma usrdno primi.Tako sad Micko ostade kod njega nekoliko dana, uživajući bogato njegovo gostoprimstvo. U istom selu živeo je i čuveni beg, koga u Leskovcu zvahu Pašagom.On je u Leskovcu živeo poviše godina i otuda dođe u Izvor još 1885. godine, jer ovde behu i njegovi pretci stanovali. Micko beše već naumio da i ovoga bega uništi.Tu tajnu poveri on i samom čorbadži Miši.No iste noći, kada je Micko hteo da pođe u njegov konak, Miša ode ka Pašagi i javi mu da će ga Micko te noći napasti.Ovo Miša beše učinio iz tog razloga, što je između njega i Pašage bilo veoma čvrsto prijateljstvo. Pašaga, čuvši za ovo, odmah opremi konja i kola i još iste večeri uteče sa svojom porodicom u Veles. Micko na ovo izdajstvo nije ni slutio.On je imao velikog poverenja kod Miše, zato otkrivši mu svoju nameru on nije slutio ni najmanje, da će ga u tome izneveriti Miša i da će mu osujetiti plan. Još iste noći Micko se krenu sa svojom družinom pravo ka Pašaginom konaku.Noć je bila već daleko prevalila.Mesečina sijaše kao dan, te je Micko morao polako stupati ka konaku, krijući se neprestano uz seoske plotove. Čim stigoše do samog zida, kojim beše konak opkoljen, odmah se jedan od drugova saže, a drugi preko njega ispne se na zid i odatle skoči u dvorište.Ovaj odmah otvori kapiju i svi behu sad unutra.Gurajući se neprestano uz zid, kojim beše konak ograđen, da ih ne bi ko spazio, zađoše oni sad polako i iza samog zida od konaka.Sad se primakoše i do samog konaka, pa opet pored njegovih zidova dođu najzad i do ulaza za u konak.Pošto se polako ispeše stepenicama, to već behu pred samim vratima za ulaz u odaje.Nekoliko njih snažno udare sad u vrata, pa odbacivši ih daleko unutra, oni svom žestinom ulete, sa golim jataganima, u konak. Čas su uletali u ovu, čas u onu sobu, čas preturali krevete, dolame, zaviriše najzad i u svaki čošak, ali nigde ništa.Od Pašage i njegove porodice nema ni pomena.Micko prosto ne mogaše verovati svojim rođenim očima.On i dalje neprestano tragaše po sobama i najzad naiđe na jednog od Pašaginih slugu, koji na lupu od srozanih vrata beše odmah odjurio u jednu skrivenu odajicu pa se u jednom uglu sav zgrčio, čisto ne dišući. — Kazuj, more, gde je beg? — grmi ljutito Micko i odmah poteže jataganom. On sad beše toliko razjaren, da bi i na svog rođenog oca pucao.Bilo mu je strašno krivo: kako to da mu umakne Pašaga baš te noći. — Ja neznam, gospodar! — promuca momak a groznica već uveliko beše zavladala njim, gledajući u izmanuti jatagan. — Kazuj bre, pezevenk, ili te sad zdrobih! — grmnu Micko još oštrije i u mal’ što ne tresnu svojim jataganom, koji neobično zadrhta u tom trenutku u njegovoj desnici. — Kazuj more, gola turkešanjo! — viknuše sad i ostali Mickovi drugovi, koji na Mickovu viku brzo dotrčaše k njemu da vide šta je to bilo. — On... efendija... on još sinoć — rano ode nekud kolima! — jedva promuca momak, jer ga ovi prosto ustreliše svojim oštrim pogledima. — Kuda!?... zašto?! — ču se opet burni glas ostalih. — Kuda?!... ne znam!...Nešto mu kaza čorbadži-Miša a on odmah konja pa odjuri nekud!... Svi se zgranuše kad čuše ove reči.Zar čorbadži-Miša da ih izneveri?...To im je izgledalo veoma čudnovato i zagonetno. — A... čorbaši Mišo!...Tako li je to! — viknu Micko čudeći se. — Dobro, dobro... sad ću ja njemu odmah pokazati, šta opet Micko zna!... Sad on odmah pojuri sa svojom družinom pravo ka Mišinoj kući, ostavivši momka nedirnutog. Kao munja uleti sad Micko u kuću, kad al’ Miše nema.Miša se malo docnije beše dosetio da će Micko sigurno saznati, da ga je on izneverio i otkrio Pašagi njegovu nameru, zato beše i utekao, znajući da će Micko odmah zameniti Pašaginu glavu sa njegovom.On se, zaista, docnije i pokaje no uzalud. — Gde je Miša? — grmnu sad Micko i odmah isuka jatagan. — On ode nekud baš malo pre! — odgovore mu Mišini ukućani, čudeći se ovakom Mickovom držanju, jer oni ništa nisu ni znali za Mickovu nameru, niti pak da ga je Miša izneverio. — Dobro!... kad bude on sam došao k meni, onda ćete dobiti ovo vaše dete! — završi Micko i dohvati Mišinog sina za ruku, pa zajedno sa svojim drugovima pođe ka planini. Svi ukućani briznu u plač.Oni behu kao gromom poraženi ovim.U toliko im beše teže što nisu znali, zašto se ovo ovako događa.Dugo sad on moljahu i preklinjahu Micka, ljubeći mu krajeve od dolame i kvaseći ih vrelim suzama, samo da im pusti dete.Obećavahu mu šta više i to, da će mu sami predati Mišu, čim se isti bude vratio, no uzalud.Micko beše kao ris razjaren, pa nikako da popusti. Mišinom sinu beše već sedamnajest godina.On beše već i isprosio za sebe devojku i to baš kćer jednoga od Mickovih jataka.I on sam tužno zapomagaše i plakaše, kada ga izvukoše iz kuće i povedoše vezana u planinu, no ni to nije moglo da ublaži uvređenu dušu Mickovu. Sutra-dan odmah odoše ka Micku: Mišina žena, seoski popa iz istoga sela, onaj Mickov jatak, u koga Mišin sin beše zaprosio sebi devojku i mnogi drugi iz Mišine porodice, kao i drugi ugledni seljaci iz istoga sela. Sad ga svi moljahu i preklinjahu da pusti dete, govoreći mu kako ono nije ništa krivo.Tužno pak zapomagaše Mišina žena za svojim detetom, koje i sada nikako ne prestajaše da lije gorke suze za svojom ucveljenom majkom. Najzad mu svi obećaše, da će mu u najkraćem roku predati i samoga Mišu, samo da pusti dete a za ovo mu zagarantovaše i samim svojim životom. Micko beše jako dirnut onim zapomaganjem i gorkim plačem kao i jecanjem Mišine žene i sina joj, pa na molbu ostalih a naročito njegovog jataka, on najzad naredi da se dete odmah odveže i pusti na slobodu. Posle ovoga Micko je nekoliko dana očekivao na one, što mu dadoše garantije, da će mu dovesti Mišu. I zaista oni su neprestano tragali za Mišom, jer su znali šta ih čeka od Micka, no uzalud.Sa zebnjom očekivahu sad oni na kaznu od Micka i njegove družine. No kako već beše nastala hladna jesen, to drugovi nagovore Micka, da napuste ovo mesto i da se što ranije pobrinu za mesto, gde bi se mogli u hladnijim danima da zaklone. Micko sad diže ruke i od čorbadži-Miše i od onih, koji mu garantovahu, da će mu istoga predati, pa se odmah krenu sa tog mesta i pođe dalje.Najpre stiže u Bašino selo, pa snabdevši se u njemu dovoljno hranom, on odmah produži put. Posle nekoliko dana dođe u Kumanovo i tu se zadrži za izvesno vreme, da bi se malo odmorio.Odavde se uputi ka granici, pa došav do iste, on preko Ristovca, pređe i preko nje i posle nekoliko časova stigne u Vranje — meseca oktobra 1885. godine. U putu od Izvora do same granice — do Ristovca imao je puno omanjih sukoba sa Turcima, no on ih svuda obilato nagrađivaše vrelim zrncima od martinaka kao i oštrim sečicama od jatagana. Na ovom putu od Izvora do Ristovca a nedaleko od Kumanova, Micko beše ostavio sedamnajest svojih drugova, da bi oni tu potražili sebi sklonište za zimu i ovoj četi bio je sada poglavar onaj isti Vele, koga beše onaj Arnautin pre ranio u nogu. Čim Micko uđe u Vranje sa trinajest svojih drugova odmah se skupi svetina da bi videla toga čuvenog harambašu Micka, koji počini tolike jade i tolika zla obesnim Turcima a koji im i daljim svojim životom zadaje ogroman strah. No i sama njegova spoljašnost bila je veoma primamljiva, te i ona privuče k sebi još više radoznalu masu Vranjanaca.Visok, krupan, a kad korača on čisto zemlju potresa.Kosa crna, vrlo dugačka, jer se obično boraše gologlav, lice opaljeno od sunca pa one crne obrve i oštar pogled njegovih krupnih očiju, čisto vam strah zadaje, kad ga pogledate.Fistan od debelog lanenog platna a tako i čakšire, sve masno — da ne bi primalo kišu.Tri rednika, puni sve samim ubojnim metcima i to dva se ukrštahu preko prsiju a jedan oko pasa.O pojasu dugačak jatagan, pištolj-kremenjak i jedan oštar handžar.O ramenu martinka izvezena sve samim srebrom. Ovaka njegova spoljašnost morala je skrenuti svakome pažnju, kako onih, koji behu već slušali o njemu, tako i onih, koji nikad nisu ni čuli za njega. Našav se u sredini ovolike radoznale mase, Micko se brzo skloni u jednu obližnju kafanu i tu ostade za neko izvesno vreme a u nameri da bi se svetina razišla.Malo docnije ode on u jednu obližnju berbernicu, te se tu malo dotera.Sad kupi još i jedne čakšire, gunj i jednu šubaru — astragan, zatim se odmah presvuče i obuče ovo novo odelo, te tako dobi drukšu spoljašnjost, no što pre beše. Ovako obučen i ošišan mogao je slobodno izlaziti u varoš i krstariti u svima pravcima a da ne služi više kao predmet čuđenja radoznaloj svetini. Eto, posle tolikih ratovanja, posle tolikih teških boraba sa Turcima, Micko se opet vraća u Srbiju, da bi malo i svojoj duši dao spokojstva.Ipak, njega ne dogoni ovamo teškoća usled neprestanih boraba, usled neprestanih pokolja sa besnim Turcima, već hladna jesen, koja nagovešćavaše još hladnu zimu.Usled toga i dođe ovamo, da potraži sklonište, gde bi mogao sa svojom družinom provesti zimu a u potpunoj slobodi i miru. Najpre je mislio da ide u Ćustendil i da tamo provede hladne zimske dane a u naručju svoje ljubavnice Gine, no kako tada behu prilično zategnuti odnosi između Srbije i Bugarske, to on simpatišući više Srbima i ne ode tamo. Gina, pak, beše izgubila svu nadu, da će joj se Micko ikad više vratiti.Ona držaše nasigurno, da je Micko već poginuo, znajući da je otišao da se bori i kolje sa Turcima.U tom očekivanju na Mickov povratak, ona se najzad i udade i to za jednog krojača, koji se iz Sofije beše stalno naselio u Ćustendilu.U prvi mah, kad je taj krojač beše zatražio, njena ga mati i odbi sa izgovorom, kao da joj je muž skoro umro i da još za njim žali.Ovaj krojač sve dotle, dok ne ču ovakav izgovor od Ginine majke, držao je da je Gina još devojka.Sada, pak, beše potpuno uveren da je ona udovica, ma da je Micko beše samo zaručio i ma da je on još u životu.Ipak, on ne mogaše da propusti priliku a da ponova ne zatraži Gininu ruku, jer mu ona već beše osvojila srce.Kako pak beše prošlo nekoliko meseci od onoga dana, kada je on prvi put beše zatražio i kako se Micko nikako ne vraćaše niti davaše kakvog glasa o sebi, to sad i pristade Ginina mati. Posle nekoliko dana od ovoga, mogli ste videti kako Gina nežno grli i ljubi svoga krojača a Micko joj ni na pameti.Kat-kad obuzela bi je neka neodoljiva toplina i jeza, setivši se Micka i one njegove žarke ljubavi, no tad bi se brzo bacila u naručja svoga novoga dragana i tako odmah zaboravi na ranije misli. Micko je za ovo malo docnije i čuo, no da ne bi porušio sreću onome nevinašcu, koje on onako žarko ljubljaše, te se još odmah beše rešio, da se nikako više i ne vraća u Ćustendil. Kad već beše stigao sa svojom družinom u Vranje, on odmah nađe jednu kafanu u kojoj bi imao da prezimi, pošto se već beše rešio da tu i ostane preko cele zime. Kralj Milan baš u to vreme beše u Nišu.On je i sam mnogo slušao o harambaši Micku, o njegovom junačkom četničkom ratovanju sa Turcima, o njegovom hrabrom držanju kao i njegovoj smelosti u srpsko-turskom ratu — 1877. god. i zato beše veoma radoznao da vidi toga junaka, toga vojvodu i harambašu, koji toliki strah zadaje Turcima. Kad ču sad Kralj Milan, da je Micko došao sa svojom družinom u Vranje, on odmah naredi tadanjem okružnom načelniku u Vranje Milanu Stojićeviću... da isti izjavi njegovu želju harambaši Micku, kako je on rad da ga lično vidi. Tako ne prođe ni nekoliko dana od Mickovog dolaska u Vranje a on dobi poziv, kojim ga okružni načelnik pozivaše radi izvesnog saopštenja.Micko s mesta ode načelniku koji mu sad i saopšti želju kraljevu. — Na poziv Njegovog Veličanstva, kralja Milana rado idem! — odgovori Micko načelniku, kada mu ovaj beše pročitao kraljevo naređenje. — A koliko bi novaca trebalo za tebe i za tvoju družinu do Niša, jer je naređenje takvo, da ti mi damo i putnog troška? — upita sad načelnik. — Novaca? ... ne treba ništa!... za to je platila turska hazna (blagajna)!... — Ne, ne!... kaži koliko će ti trebati da ti još odmah izdam!... — Aja, ne treba ništa!... — Dobro, dobro!... kako ti veliš!... Posle još podužeg razgovora sa načelnikom Micko se udalji i ode pravo u kafanu, gde mu behu zaostali drugovi.Čim stiže u kafanu, odmah im naredi on da se spremaju na put, jer, veli, moraju još sutra da pođu za Niš, a po želji kralja Milana. — Živeo kralj Milan, naš slavni gospodar!...Živeo harambaša Micko, naš hrabri vojvoda! — klicahu radosno njegovi drugovi i odmah dohvate svoje jatagane i martinke da ih očiste, jer čime će se i poneti pred kraljem ako ne svojim sjajnim oružjem. Tek što je zora zarudila.Zajapureno istočno nebo divno se osmehivaše, objavljujući nam da će biti lep dan.Najzad se pojavi i onaj div-junak, koji beše stao iza zore, kao da bi hteo da sakrije svoje sjajno lice. Micko već beše na putu.Njega i još dvojicu mu od drugova vozio je kočijaš Mita Pulja , a ostale njegove drugove još troja kola. Besna dva vrančića Puljina čisto lete, a ostali za njima jure u najvećem karijeru, samo da im prvi ne bi umakli.Praska od martinaka i vesela pesma iz junačkih grudi već poče da bruji. Za nekoliko časova već behu u Vladičinom Hanu.Tu Micko odmah siđe sa svojim drugovima, da bi se malo založili i popili po koju čašu vina. Posle nekoliko minuta Micko ustade i pođe: — Hajde, Mito! — viknu on kočijašu, koji baš u tom momentu beše nagnuo okanicu, punu sa vinom, a ono samo vri, zapenušilo se k’o more. No kočijaš kao da i ne čuje, što ga harambaša zove.Nategao onu okanicu pa nikako ne popušta, već se sve više i više povija pozadi sa izdignutom glavom a okanica skoro da se izruči nad njegovim licem. — Mito... odmah!...Ama, čini mi se, ti kao da si naumio, da ja tebe vozim, ali... — viknu Micko, pa i ne dovršiv, pođe ka kočijašu da bi mu oteo okanicu. — Aha! — viknu Mita i skide okanicu. — Grehota je od Boga vojvodo, ako ovako lepo vino ostavimo — mi — junaci — a da ga posle nas piju žene! završi sad Mita i pođe kad već beše ispraznio onu okanicu. Pošto Micko plati mehandžiji, to odmah produže put.Sad nasta još veća praska od martinaka.Pesma samo bruji.Pravi seljački svatovi u ono doba, kad pođu sa mladom.Gora samo ječi od grmljave martinaka a i fijukanja njihovih vrelih kuršuma.Izgledaše kao da hoće da zametne kavgu sa ovim junacima, što joj, valjda, kvare tiho spokojstvo ili najzad, što joj kvare hor od umilnih pesmica njenih sirotana — ptičica. No ovi gorski sinovi ni da čuju za tu njenu srdžbu.Martinke i dalje prašte a pesma ne prestaje.I sami vrančići osećahu neku milinu pa ne prestaju da lete. Tek što sunce kulminovaše a oni stignu u Džep.Pošto beše vreme ručku, to se ovde malo više i zadrže, da bi i sami učinili taj adet (običaj).Kočijaš Mita već se beše našao u poslu oko pripremanja ručka a naravno i dobrog vina. Posle ručka i kratkog odmora, za koje se vreme i konji prilično odmoriše, posedaju opet svi u kola i pođu dalje.Što su išli više, put je nastajao sve bolji i lepši.Istina, sunčana žega beše u jeku, ali gusto granje od orahovog i drugog drveća, koje beše i s jedne i s druge strane nasipa zasađeno, pravilo im je divnu hladovinu. Konji su sad već lakše išli.Mesto grmljavine od martinaka i junačke pesme beše nastala šala i smejanje.Kočijaš Mita u stanju je prosto da i mrtvoga nasmeje a kamo li živoga.On sad ne prestajaše sa svojim šalama i smešnim dosetkama sve do same Grdelice a s njim takođe ni burno smejanje veselih hajduka. Kad već stigoše u Grdelicu, odmah, pred prvom kafanom kočijaš Mita skoči iz kola, da bi i ovde koju popio, ma da se Micko beše rešio da se ovde i ne zadržava već da odmah produži put.No Mita mu već pokvari ovaj željeni plan.Taj vam je čovek u stanju da pije celog dana i opet da mu se ništa od pijanstva ne primeti.On za vodu upravo i ne zna.Ujutru, uveče, prosto u svako doba, njemu je jedino piće, kojim gasi svoju žeđ, vino.Sigurno zato i ode u vinare.Mnogi vele da vinari ne upotrebljavaju nikakve alkohole, ma da ih imaju u izobilju, no to je kod Mite baš obratno.On vam je i danas onaj isti Mita Pulja, kakav beše i pre šesnajest godina, samo što sada nije više kočijaš već vinar.On i sada mesto kafe ili rakije ujutru pije vino.Kada, dakle, i u Grdelici beše malo skrnuo on se opet vrati u kola i odmah ošinu vrančiće, da bi time nadoknadio u vremenu, što ga beše izgubio u Grdelici. Sad nastade ponovo praska od ubojnih martinaka.Hladovina bogata a nasip k’o tepsija. Posle nepuna dva sata uđu sa veselom pesmom i u Leskovac.Sunce beše već na zahodu.Bledi zraci sve više i više iščezavahu, dok se najzad ne ugasiše sasvim.Zapadno nebo sad se tako divno zarumeni, da ga je milina bilo gledati.Večernji pak lohorić već poče da piri. U velikom kasu i sa pesmom pojure sad oni kroz čaršiju i tek se zaustave pred kafanom Dimitrija Grka.Odmah za tim siđoše s kola, da bi učinili jedan mali obed. Pošto se malo založe i razgale svoje umorne duše rumenikom vinom, to odmah produže put. — Ala je vino! — poče sad kočijaš Mita, kad behu već izašli iz varoši. — A... bogati! odgovori mu Micko. — Slave mi, vojvodo, baš ne bih žalio da umrem u ovom Leskovcu i to zbog ovoga vina!... — Zar baš u njemu i to zbog vina?!... — Baš u njemu i — pravo da ti kažem, baš u ovom podrumu kod onoga Grka, gde sad besmo!... — Zar baš kod Grka?... — Grk, ali... slave mi, bačva krk pa bogato! — odgovori mu kočijaš Mita, udarivši odmah u silno smejanje. — More, nisam ja znao da je to neka „Grčina“ a ti mi ga majci ne bi onde sišao!... E, al’ vidiš, ja kad namislim nekud, ja nikoga i ne pitam, već pravo pa tamo!... — Dobro, dobro!...Ja već vidim, da ću ja tebe morati da vozim, ma da si ti kočijaš, ali vere mi... znaj, da mi nećeš ući u kola!...Vezaću te konopcem za gušu pa pozadi za kola, te ćeš mi kao kakvo pašče morati da juriš za kolima!...Znaj dobro!... Mita se sav zacenuo pa da prsne od smeja: — Dosta, tako ti Boga, vojvodo!... crkoh!... — Hajd, hajd... produži samo ti ovako, pa ćeš videti šta opet Micko zna!... Sad se malo ućutaše.No ne prođe ni nekoliko trenutaka a kočijaš Mita opet poče da traži đavola.Neće vrag nikako da miruje. Micko se baš u tom vremenu beše setio nekog svog ranijeg druga, koji beše sad na robiji u niškom gradu i sad beše počeo da razmišlja o tome kako bi to bilo da zamoli kralja Milana u Nišu pa da mu pusti tog druga sa robije. Al’ Mita samo slegao ramenima, smešeći se upiljio oči pravo u Micka, pa čisto izazivajući ga opet poče: — Ama vince!... — Ah!... ćopek jedan!... vince.., vince!,,, — viknu Micko pa i ne dovršiv baci plaho desnu ruku na svoj jatagan. Mita se u momentu stropošta sa prednjeg sedišta pozadi u kola, uhvatio se za trbuh, pa da prsne od silnog smejanja, čisto da se uguši. — Diži se bre!...Ah, ćerata, ćerata... pezevenk jedan! — viknu Micko pa i sam poče silno da se smeje, videvši kako se Mita skotrlja. No oni u tom trenutku behu zaboravili na konje.Mita ispustio uzde pa i ne pomišlja na njih, već zajedno sa Mickom udario u smej.No konji i inače umorni pretvore odmah kas u lagan hod, ali kako nisu znali kuda će, to se upraviše pravo ka jendeku. — Brzo!...Mito!... kola u jendek! — poče vikati Micko, kad primeti ovo, i silno povuče Mitu za dolamu. Mita se sad brzo pribra i odmah skoči na sedište, pa dohvativ uzde, ošinu konje a čili vranci s mesta poleteše kao vile.Za nekoliko trenutaka uleteše oni karijerom sad i u sam Pečenjevac. Već beše osam sati.Mesečina k’o dan.Nebrojena zvezdana jata samo blješte te izgledaše kao da milijardi kandila gori na plavetnom nebeskom svodu.Kad-kad po koja jako bi zasvetlila a čas opet kao da počinje da se gasi — kao da joj kakav lahorić povija svetlost čas tamo čas amo.Sjajne zvezde, do kojih ovaj div beše došao, odmah se gubljahu, te izgledaše kao da ih ovaj div prosto guta ili valjda zaklanjahu svoje sjajno lice, da ne bi gledale više ovoga ponosnog diva.No ne prođe mnogo a one se opet pojavljivahu, čim bi se taj div malo uklonio od njih. Micko je mislio da ovde i ne zastaje, već da odmah produže put.Ali kočijaš Mita odmah zastade pred prvom kafanom i s mesta skoči iz kola.No Micko opet ne hte da silazi, već ostade da tako u kolima popiju po koju. Mita brzo uleti u kafanu i za minut a on se već pojavi sa velikom okanicom na vratima i brzo priđe ka Micku.Pošto se Micko malo napi, to se sad okanica ređaše i među ostalim njegovim drugovima.Kada je već isprazne, to se opet krenu. Odavde su sad putovali bez prestanka sve do Čečina.Praska martinaka i ona silna pesma — sve to sad beše umuklo.Noćna jesenja hladnoća beše prilična a još veća kada se putuje kolima.Svak se beše sad zgrčio i tako posmatraše, kako se mesec šeta po zvezdanom nebu. Posle podužeg putovanja dođu do Čečinske mehane, koja beše na samom drumu.Kroz ključanicu od zatvorenih vrata primetiše ovi kako prodire svetlost. Micko odmah siđe s kola da bi malo „ispravio noge“ — kao što sam reče, pa to odobri i Miti kočijašu.U mehanu prvo uđe Mita.Gurnu vrata i ona se odmah otvore, jer momak koji dremaše za kelnerajem, beše zaboravio da zaključa vrata. — Ustaj, bre... šta si zadremao! — viknu sad Mita momku, koji se beše toliko zaneo, da ih i ne oseti kad ovi uđoše. Momak se trže u velikom strahu i poče trljati oči. — Zar ti nisi čuo, da će ovde doći vojvoda Micko?! — upita sad Mita. — Ja, jok!... — Eto, ovo je naš vojvoda i harambaša, ovo je taj Micko! — nastavi Mita i baci svoju desnuruku na Mickovo rame. Momak gledaše ubezeknuto, drhteći sav, u Micka, koji mu veoma strašan izgledaše u onom hajdučkom odelu, u kome on beše pošao za Niš. — Ne boj se, momče,ne boj! .. i ja sam Srbin k’o i ti! — poče Micko da ga slobodi, tapšući ga po ramenu. Dok se sad Micko razgovaraše sa momkom dotle Mita već beše ušao u kelneraj i već nategao okanicu sa vinom, koju beše našao na istome. — Ah! — strese se sad Mita, ostavljajući skoro praznu okanicu. — Ne valja ti, momče, vino! — Nema drugo!... to je novo! — odgovori mu momak. — Ne valja, vojvodo!— hajdmo dalje — nastavi Mita pa pođe, trgnuvši za sobom i Micka. Pošto Micko i inače beše samo zato sišao da bi malo „ispravio noge“, to sad odmah i sam pođe.To isto učine i ostali. Kada se sad svi uspeše u kola, to konji budu odmah ošinuti i tako se put ponova produži. Čas kasom a čas laganim hodom moradoše oni probaviti skoro tri časa dok stigoše i do Kurvinog Grada.U samom podnožju brda a na drumu bio je jedan stari han, koji tada držaše neki Đorđe-Cincarin. Pošto već beše prevalila ponoć, to je han bio zatvoren.No utuljena lampa još je malo svetlucala te izgledaše kao da se s dušom bori.Đorđe se izvalio na jednoj klupi pa samo hrče. Čim stigoše do hana, odmah zaustave kola i siđu.Svi behu namerni da ovde zatraže što za jelo, jer behu prilično ogladneli.Micko prvi priđe vratima i zakuca polako.No kada ne dobi nikakvog odziva iznutra, on sad skide martinku s ramena i poče snažno udarati njenim kundakom o vrata. Mehandžija sad brzo skoči, preplašen usled ovolike lupnjave i polako priđe vratima: — Koj toj, džanum, čuka naćske?... — Otvaraj brzo!...Srbi putnici... hoće da se odmore i da večeraju! — viknu Micko spolja, očekujući sa nestrpljenjem da što pre uđe u han. — Kakvo večera sega tražite, more? ...Mački da jadite.. u poli noć li se jadi?... — More, otvaraj brzo, ej!... nemam kad više da čekam! — viknu Micko još jače i stade drmusati vrata. E nećem da vi otvorim pa puknite! — viknu Cincarin ljutito i pođe ka klupi da bi se opet izvalio. Micko već planu od ljutine.U mahu iz sve snage udari sad on svojim desnim ramenom o vrata i ova se s mesta strovališe.Sad skoči i na samog Cincarina, koji se beše sav zgranuo od čuda, pa dohvativ ga snažno svojim rukama, izdiže ga i silio tresnu o pod. — Čekaj ti, cincarska ćiftarijo, da ti pokažem ja, ko će da jadi mački, da li ti ili ja!... — Ama ščo sakate de? sve če vi odma dam! — poče sad Cincarin molećim glasom, dižući se sa poda, samo da ga više ne bi dirali. — Vina, vina! — viknu kočijaš Mita. — I koje prženo pile! — upadoše složno ostali. — A... ti li si toj, bre, Puljo? — upita sad Cincarin kočijaša Mitu, jer ga isti poznavaše, pošto je on uvek kod njega svraćao, kad god bi prošao ovim putem. — Ja, gazda Đorđe, ja!...Što si mi se ti nešto naljutio?... — Niščo de!... ščo bilo, bilo!... — Dobro, dobro, gazda Đorđe... što bilo, bilo, no sad donesi malo vina, pa onda i ono drugo, što ti ovi moji gospodari narediše!... — Otrov da popiješ! — promrmlja Cincarin u sebi. — Zemi si ključ, pa si toči sam u podrum, a ja če neko petla da uvatim na legalo!... Kočijaš Mita odmah uze ključ od podruma i ode da toči vino a Cincarin Đorđe da hvata piliće. Sad se i ostali nađoše u poslu.Svi se behu iskupili oko mehandžije i pomagahu mu oko spremanja njihove večere.Ne prođe ni jedan sat a večera već beše gotova.Na stolu sve sami prženi pilići a i nekoliko okanica, punih sa vinom, što ih napuni u podrumu sam kočijaš Mita. Kako behu svi izgladneli usled neprestanog putovanja, to brzo sad posedaše oko stola i počeše jesti, zalevajući čas po čas rujnim vinom. Pošto se ovde i više zadržaše, no što su mislili, to sad brzo svrše sa večerom i pođu, da bi što pre stigli u Niš. — Šta ima da se plati? — upita Micko mehandžiju sad pri polasku. — Niščo nema, niščo!... idite si sega sos zdravlje! — odgovori mu ovaj, jer jedva čekaše da ih se što pre otarasi. Micko ipak izvadi jednu zlatnu liru i baci je na sto pa pođe sa svima iz hana.Pošto se ispeše u kola, to sad po-pojure žestokim kasom.Konji se behu prilično odmorili, pa sad i sami pojuriše, valjda, znajući da su već blizu samoga Niša. Tek zora što beše počela da rudi a oni već ulažahu i u samu varoš — Niš.Na Leskovačkoj Kapiji beše izašao Kole Rašić, sa još nekoliko niških građana, jer ovi behu čuli, da će doći od prilike u to vreme taj čuveni harambaša Micko. Čim Mickova kola stigoše do Leskovačke Kapije, odmah Rašić zaustavi kola i pozdravi Micka sa dobrodošlicom, izjavivši mu u isto vreme, da je on sa svima svojim građanima izašao naročito njemu u susret. Sad Micko siđe sa kola te se bratski ižljubi sa Rašićem i ostalim građanima.Ovo isto učiniše i ostali njegovi drugovi. Posle ovakog srdačnog sastanka pođoše svi ka Rašićevoj kući, jer im on izjavi svoju želju, da je rad, da mu celog tog dana budu oni kao gosti. Sutra dan, posle vrlo lepog ugošćenja kod Rašića, Micko se javi sa svoja dva druga za audijenciju kod kralja Milana. Čim kralj Milan sazna za ovo odmah naredi, da se ovi puste k njemu. Sad Micko sa svoja dva druga, potpuno naoružan i u hajdučkom odelu, uđe u sobu kod Kralja.Tu se beše zatekao i ondašnji niški načalnik — Rista Bademlić a i Milutin Garašanin. Čim Micko stupi u sobu, odmah poznade i to po samoj spoljašnosti Kralja Milana, pa okrenuv se njemu pozdravi ga sa: — Pomoz’ Bog, Gospodaru!... — Bog ti pomog’o, junače! — otpozdravi mu Kralj i odmah pođoše jedan drugome u susret, te se junački rukovaše. — Zdravo, dobro!... — Hvala Bogu, dobro je!... a kako ti junače?... — Pa... dobro je!...Hvala Bogu, biće bolje!.. Sad se Micko pozdravi i sa Bademlićem a i sa Garašaninom.Ostali njegovi drugovi behu se potpuno ugledali na njega i ponašahu se u ovoj prilici onako isto kao i on sam. Kralj Milan ih posle ovoga ponudi te sedoše.On je bio sad veoma radostan, što mu se dala ova prilika, da sazna što više o Micku, o tome junaku, o kome se toliko pričaše, kako zadaje veliki strah, i brigu njegovom najvećem krvniku — Turčinu.Zato ga on sad raspitivaše potanko o celom njegovom životu, kako o detinjstvu i četovanju u Vlaškoj i Bugarskoj, tako i o poslednjim njegovim borbama u Makedoniji i Staroj Srbiji. Micko mu je na sva pitanja veoma jasno odgovarao.Kralj Milan se pak sve više i više divljaše njegovom junaštvu i smelosti, što sve mogaše da dozna iz njegovih reči. Za sve vreme, dok su oni ovako razgovarali, jedan od dvorana neprestano ih je služio konjakom i duvanom. — Je li, Micko! — upita sad Garašanin, — ko je tu — pre nekoliko dana ubio nedaleko od Prilepa jednog bugarskog popa?... Micko se sad uzvrpolji.Bilo mu je i suviše zagonetno, što baš ovo da padne Garašaninu na pamet.Najzad se malo pribra i odgovori sa priličnim gnjevom: — Baš onaj, koji sad s tobom govori!... — A što da ga ubiješ?... Garašanin beše ove reči izgovorio vrlo ozbiljno, te Micko već planu, jer njemu i ne treba mnogo. — Zaslužio je! — odgovori sad Micko prilično oštro. — Zar baš onako zlikovački?... da ga obesiš?... — Tako, tako!... i opet ću isto tako!... — I opet?... — I opet da!... i tebe ću isto tako, samo ako budeš onakvog duha i onakvog srca kao što beše to kod onoga raspopa! — završi Micko a sav beše planuo od ljutine. Micko je istina ubio tog bugarskog popa pri svom prodiranju za Vranje, no, kao što i sam reče on je to i zaslužio.On beše pravi zlotvor i tiranin srpski.Srpske porodice u njegovoj okolini behu propištale usled njegovog razbojništva.Zato ga Micko onako bogato i nagradi za ta njegova razbojnička nasilja, čim beše saznao za njega. Kralj Milan čuvši ovaj razgovor a i kad primeti, da je Micko sav planuo od ljutine, on odmah zakrati dalju reč Garašaninu. — Šalim se, harambašo, šalim! — poče sad Garašanin vrlo blago, zatim odmah priđe ka Micku i poče ga tapšati po ramenu. — Imaš pravo to je zaista i zaslužio!... — Zaslužio da bogme!... zato sam mu i platio jer ja ne volim nikome dužan da ostajem!... — Tako, vojvodo, tako!... ne požali ni jednog srpskog zlotvora pa nedaj im ni da zinu! — upade sad kralj Milan. — Sasvim!... tako je! — odobravaše mu sad i Bademlić. — Ama, ja se našalih samo de!... teo sam da vidim, šta li će mi na to reći vojvoda Micko! — pravdaše se opet Garašanin. Sad ućutaše svi.Niko upravo i nije znao šta da otpočne posle ovog malog sukoba.Tako je trajalo nekoliko minuta.Micko se beše već malo pribrao i za ovo vreme razmišljaše o ovoj stvari, o kojoj beše počeo da razmišlja još u putu od Leskovca do Pečenjevca koje mu misli beše poremetio kočijaš Mita onim svojim zadirkivanjem.Sad dakle on ponova razmišljaše o tom, kako bi to bilo, da još sad, u ovako zgodnoj prilici zamoli kralja Milana, te da mu pusti sa robije onog njegovog ratnog druga Kostu. Isti Kosta rodom je iz Makedonije, iz sela Maleševa.On se je junački borio zajedno sa Mickom protivu Turaka još u srpsko-turskom ratu — 1876. godine, a tom se prilikom ujedno behu i zbratimili. Posle svršenog rata sa Turcima Kosta ode u svoje mesto rođenja — u Maleševo i tamo osta za neko vreme na miru.No kako Turci ne prestajahu nikako sa svojim nasiljima prema tamošnjim Srbima, to Kosta dohvati martinku i jatagan i odmah odlazi u goru, da bi i sam vraćao Turcima žao za sramotu. Turci su ga, zaista, dobro i upamtili, jer Kosta ne beše sam, već imađaše i svoju družinu.Sa tom pak svojom družinom isto je onako očekivao željno na plen kao i sam harambaša Micko. No Kosta se odavno beše okomio i na jednu srpsku porodicu, koja beše od vajkada krvni neprijatelj njegovoj kući.Kako mu pak to njeno neprijateljstvo i poslednje vreme beše veoma dodijalo, to se on najzad reši, da napadne sa svojom družinom i na tu porodicu i da je na taj način svu uništi.Ubrzo on beše ovaj svoj plan zaista i ostvario. No ne prođe mnogo posle ovoga a on beše došao u Vranje i da sam učestvuje na svadbi jednoga od svojih drugova, koji se beše zaručio sa jednom Vranjankom, pošto tih dana trebalo da mu bude i svadba.No kako vlasti u Vranju behu saznale za ono zločinstvo, što ga on beše izvršio nad onom srpskom porodicom, to ga odmah i uhvate a zatim i zatvore, čim saznaše da je to taj Kosta iz Maleševa. Posle izvesnog suđenja Kosta bude i osuđen i to na dvadeset godina robije u teškom okovu i da istu izdržava u niškom gradu. Eto, za toga Kostu Micko sada i razmišljaše da zamoli kralja Milana, da bi ga pustio sa robije, jer mu beše njegovo junaštvo — kao poznato još iz zajedničkog ratovanja sa Turcima, kada se beše s njim, kao što rekoh i zbratimio, veoma potrebno. Posle onolikog ćutanja, koje beše izazvato onim sukobom između Micka i Garašanina, kralj Milan najzad oslovi Micka da se služi konjakom i duvanom. — Hvala, gospodaru!... pio sam dosta, no ako mi je slobodno, ja bih te, gospodaru, imao za nešto zamoliti! — poče sad Micko veoma oprezno, savladavši se jedva, da ga zamoli za onu stvar. — Kaži, vojvoda, kaži slobodno!...Kaži što si naumio a ja ću se starati da te zadovoljim! — obodravaše ga kralj Milan i sa nestrpljenjem, sa velikom radoznalošću očekivaše na njegove dalje reči. — Ja bih ti bio osobito blagodaran, gospodaru, kad bi mi oslobodio jednog mog pobratima a i ratnog druga, koji je od pre nekoliko meseci na robiji ovde u niškom gradu!... — A kako se zove, vojvodo, taj tvoj pobratim? — upita sad brzo kralj Milan, jer se i sam radovaše, što će mu se možda dati ovim prilika, te da zadovolji ovoga junaka posle onoga sukoba, koji beše izazvao onaku srdžbu kod njega. — Kosta Đorđević, iz Makedonije! — odgovori mu Micko veoma brzo al’ i sa nekom radošću. Posle ovoga objašnjavaše Micko kralju, kako je taj Kosta bio vrlo hrabar i srčan u zajedničkom njegovom ratovanju sa Turcima a za tim i na koji je način dopao on ove robije. Kralj Milan se sad prilično zabrinu.Da oslobodi čoveka sa robije, na koju je osuđen na dvadeset godina a još nije izdržao ni punu godinu dana, to mu je bilo nekako tugaljivo.No opet ako ne zadovolji Micka a naročito posle onoga gnjeva i sukoba sa Garašaninom, to mu je bilo još teže.On je Micka ovom prilikom tako bio zavoleo zbog njegovog junaštva i smelosti, da je uvek bio gotov, da mu sve učini, samo ako bi mu to bilo u isto vreme i u mogućnosti i kad se to ne bi kosilo sa drugim kakvim interesima. U ovakvoj dvoumici kralj Milan se najzad obrati Bademliću za savet.No posle kratkog razgovora i oni ućutaše. Micko je već mogao da uvidi rezultat ove stvari po izrazu njihovih lica.Zato i sam ćutaše.Lice kao da mu dobi neku tamnu boju, čelo nabrao a oči mu samo sikću od ljutih varnica. — Zar ja nisam ni toliko zaslužio, zar da mi se ni ova jedina želja ne ispuni! — razmišljaše Micko u sebi a očima ne prestaje da kreše. Kralj Milan ga sada opet oslovi: — Služi se vojvodo!...Eto konjaka... duvana, uzmi!.., šta si se zabrinuo toliko!... No i kod samog kralja Milana beše sad nastalo neko neraspoloženje.I sam neprestano razmišljaše sad o tome, na koji bi način mogao sad da odbije želju Mickovu ili, bolje reći, kako bi ga mogao zadovoljiti nekako na drugi način. — Hvala, gospodaru!...Blagodarim ti više i na konjaku i na duvanu!... — A što, junače?... — upita kralj Milan, ma da je i sam znao, da je Micko već ponova planuo, što mu sada beše baš i teže. — Sve ovo mogu, gospodaru, i sam dobiti u izobilju za novac, ali mog druga — Kostu, nikad!...Ti mi ga, gospodaru jedino možeš pokloniti i niko više! — viknu sad Micko veoma silno a sav drhtaše od ljutine. — Kažite da se odmah pusti! — viknu sad kralj Milan veoma radosno, okrenuvši se ka Bademliću.I njemu sad beše veoma milo što se jedva jednom pomiri njegov duh sa tim, da ispuni rečenu Mickovu želju. Sad i samom Micku lice sinu od radosti: — Hvala ti, gospodaru!...Ja, harambaša Micko, sve do svoje smrti neću moći da propustim a da se uvek sa velikom blagodarnošću ne budem sećao ovolike tvoje milosti, koju si mi sad ukazao!... Sad opet nasta kod sviju prvašnje raspoloženje.Upravo sad behu još mnogo raspoloženiji, no što behu onda, kada Micko prvi put stupi u ovu sobu. Pošto Bademlić beše izašao, to nasta još življi razgovor.Čas se govorilo o ovom čas o onom, dok najzad Micko ne ustade i sa svojim drugovima ne pođe. Pri rastanku Garašanin pruži Micku preko trideset dukata: — Uzmi, vojvodo!... koliko za jednu kafu!... — A, ne treba! — odgovori mu Micko. — Uzmi, de... kad ti ja dajem! — Rekoh, ne treba!...Meni dobro plaća hazna turskoga cara! — odgovori Micko. No Garašanin mu, ipak, silom turnu u pazuho one zlatnike, ma da se Micko veoma opiraše. Sad, da li je ovaj novac Garašaninov ili kralja Milana, pa ga Garašanin dao po njegovoj želji, na to vam ni sam Micko ne ume da odgovori. Čim Micko izađe iz dvora, kad a na kapiji stajaše njegov drug — Kosta, potpuno oslobođen od daljeg izdržavanja robije.Odmah poleteše, u najvećoj radosti i uzbuđenju jedan drugom u zagrljaj, te se tu bratski izljubiše, kao da se Bog zna otkad nisu videli. Odatle Kosta pođe zajedno sa Mickom u kafanu, gde behu i ostali drugovi, i on se od tada nikako i ne rastavljaše od Micka sve do samog svršetka bugarskog rata, koji beše ubrzo za ovim nastao. Čim Micko beše već otišao sa Kostom u kafanu kod ostalih drugova, odmah nastade velika graja između ovih.Svi behu neopisano radosni, kada ponova videše svoga starog ratnog druga, koji daleko od njih, nekoliko meseci ćutaše okovan u teškom gvožđu, u mračnoj ćeliji. Sad nastade gozba i uzajamno čašćenje i to ne prestajaše sve do mrkloga mraka. Micko još u dvoru beše dobio nalog od kralja Milana, da se sprema za rat protivu Bugara, jer će isti uskoro planuti.Zato Micko još odmah poče da pregovara sa svojim drugovima o ovom kraljevom nalogu. Posle podužeg razgovora oni najzad dođoše složno do rezultata, da treba prikupiti što veću četu i s njom poći protiv Bugara, jer se sa ovako malom četom pored sve njihove hrabrosti neće moći da postignu željeni uspesi. Sad Micko već poče da prikuplja dobrovoljce.Ovo je najpre pokušao u samom Nišu.No ovde mu to ne pođe baš ponajbolje za rukom.Usled ovoga on se posle nekoliko dana opet krenu natrag — za Vranje, jer se tamo nadaše boljem uspehu. No i u Vranju nije baš tako slavno prošao.Ni tu nije mogao da postigne ono, čemu se on nadaše.Izgledalo je kao da je nastala neka bojazan usled ovoga rata, pa mu se retko koji rado i odazivaše. Tako Micko morade prilično vremena probaviti dok najzad ne uspe da sastavi družinu skoro od stotinu ljudi. Sad Micko, Kole Rašić a i arhimandrit Sava koji takođe beše sakupio veću dobrovoljačku družinu, sastave svoje dobrovoljce ujedno i sa tako ujedinjenim dobrovoljačkim odredom pođu odmah ka Bugarskoj. Rat u to vreme beše već žestoko planuo.Već je nekoliko dana od kako je u jeku.Borba je bila i s jedne i s druge strane veoma uporna.Ratna sreća bila je promenljiva.No najzad Bugari uspeše toliko, da uđu i u sam Pirot. Kako pak Micko a tako isto i Rašić moradoše da utroše dosta vremena oko prikupljanja dobrovaljaca, te sad behu žestoko pojurili, da bi što pre stigli do određene mete.Oni se behu još ranije rešili, da pređu preko granice i da upadnu i u samu Bugarsku, i da po njoj žare i pale sve dotle, dok se god ovamo, na bojištu, bude produžavala borba između srpske i bugarske vojske. No oni tek što behu stigli do granice a primirje još istog dana već beše zaključeno. Da se ne bi desio kakav ponovni sukob između obe neprijateljske stranke, to se oni još odmah rešiše, da ne upadaju u Bugarsku, već da se vrate natrag.Tako i bi.Neki se od dobrovoljaca još odmah raziđoše a neki opet pođoše sa Mickom, pored njegove ranije družine, i s njim su bili zajedno sve do Vranje, jer isti otuda i behu. Došavši do Niša, Micko se tu veoma srdačno oprosti sa Rašićem a zatim odmah produži put za Vranje. Kad već beše prispeo u Vranje, onda se on tu i zadrža i zadrža i to samo za izvesno vreme, jer zima još nikako ne popuštaše. U Vranju je sad ostao sve do Đurđeva dana.Priroda već beše skinula svoj beli zimski ogrtač i sada se zaogrnula divnim prolećnim plaštom, izatkanim bujnom zelenom travom a ukrašen ovde-onde raznovrsnim biljnim šarenilom.Sve beše sad ponova oživljeno.Deca se razmilela ovde-onde ko mravi, vesela njihova igra nemaše kraja a bujno prolećno bilje naglo napredovaše, kao da hoće i samo da se što više udali od one mračne postelje, u kojoj je moralo da prospava tihim snom skoro celu hladnu zimu. Pođete malo dalje od varoši a tamo čitavo kolo božanskih anđela: Muškaraca i devojčica a u ruci kome jedna, kome po dve pa i više kita mirisne ljubičice.No njihove nevine dušice još ne behu zasićene time već i dalje nagle, da što pre još po koju kitu sagrade, pa još po koju i tako sve dotle, dok im najzad zamorene slabačke nožice ne klonu.Ali vesela mlađana duša tek se sad razdragala, kada pred sobom gleda po nekoliko kita mirisne ljubičice, prošarane ovde-onde i po kojim cvetićem od nezaboravka. Sad se odmah obrazuje od ovih mališana anđelski hor.Vesela pesma iz razdraganih dečijih grudi već se divno zahori.Umilni slavuj upeo se iz sve snage, pa izvijajući svoje divne melodije, hoće i sam da pokaže, da je i on tu, da je i on još živ.Malo dalje, opet vidite stado mladih jaganjaca, a po gde koje opijeno nekom radošću skače kao kakvo lane.Čuje se umilno brujanje njihovih zvonaca: cin... can... cin, s njim se meša blejanje ovih pravih srndaća a pastirska frula samo ječi. Sjajno pak sunašce bacilo na sve strane milijarde zrakova — nežnih bratinskih ruku i tako se slatko grli sa svojom braćom u prirodi. Eto, takav vam je taj proletnji čar, koji sve žive stvorove budi posle one zimske uspavanosti. U takvom proletnjem čaru osvanu i davno očekivani Đurđev-dan.Još nije dobro ni svanulo a već se masa, kako presrećnih tako i bednih ljudi, udaljuje iz varoši da i sama učestvuje u onom divnom „Đurđevskom uranku“ u bujnoj i veseloj prirodi. Neko pošao da se nadiše mirisnog vazduha, neko da sagradi po koju kitu od ljubičice i nezaboravka a harambaša Micko — da zalije sa svojim drugovima oštre jatagane vrelom turskom krvlju — da osveti toliku nevino poginulu braću i sestre od plahog turskog handžara — da sveti tužno Kosovo. Šta će njemu druga kita cveća, kad je ima u svojoj družini.Dvadeset sedam cvetova, dvadeset sedam drugova, to vam je kita cvetova a među njima — car kite, to vam je sam harambaša Micko. U ovako divnoj kiti bila je skrivena i jedna grana otrovnica, grana pelena, koja smeraše, da celu ovu svetu kitu otruje.Ta grana pelena, ta otrovnica, to vam je onaj isti Stanimir, koga Micko još ranije onako bogato beše počastio kod Zrpope. Stanimir je istina bio siromašak, ali i kao takav bio je skroz nepošten.Princip: cilj opravdava srestvo — to je za njega bila prava svetinja.On ne bira srestva već se služi kako dozvoljenim tako i ne dozvoljenim načinima, samo da što pre dođe do većeg blaga i da se na taj način što pre izvuče iz one bede i nevolje. Još od onoga dana, od kada se rastavi ono sa Mickom kod Zrpope, on je neprestano smerao, kako bi to bilo, da ovoga junaka izda već jednom Turcima i da na taj način dobije od njih što veću svotu zlatnika. Sa takom zlom namerom on jednom i ode pravo ka turskom paši u Palanku, gde je i sam živeo, tvrdo ubeđen, da će ga paša odmah nagraditi, čim mu on bude otkrio svoju nameru. — Sabanajrula, čestiti pašo! — pozdravi Stanimir pašu, kad već beše otišao k njemu i stupio u njegovu sobu. — Halarazola, sinko!... koje dobro? — otpozdravi mu paša, upitavši ga odmah za njegovu želju. — Biće dobro, čestiti pašo, i za vas a — nadam se — i za mene. Paša već ustade, čim ču ovake reči: — A šta, sinko, šta?! šta je to bilo?!... — Vi, Turci, sigurno dobro znate za harambašu Micka!... razbojnik!... zlikovac!...Što pokla onoliko naših begova, što zapali onoliko naših sela, što uništi onoliko naših ljudi i toliku carsku vojsku!...Kako da ne znam za tog carskog odmetnika, za tog zlikovca, koga ni u snu ne mogu da zaboravim!...No šta je bilo, sinko, šta?! — upita sad brzo razjareni paša sa velikom radoznalošću. — Ali... znaš, čestiti pašo, ja sam čovek bez igde išta... sirotinja... golotinja!.., — previjaše se sad Stanimir. — Znam, znam, sinko... ne brini!...Gledaću ja da te koliko toliko pomognem i to još ovih dana!...Pa!... šta je to bilo?!... — Pa, eto!... ja bih vam mogao izdati tog harambašu Micka, od koga vi — Turci toliko strahujete!... — Kako, kako?!... na koji način?! — pitaše sad paša još brže a srce da mu izađe iz grudi od prevelike radosti i uzbuđenja. — Ja bih vam ga doveo u klopku pa da ga živog uhvatite!... — Zar?!... gde, a kako to sinko?! — upade opet paša, neopisano radostan i odmah priđe još bliže ka Stanimiru pa uhvativ ga za rame, sa veselim izrazom lica i sa velikim nestrpljenjem očekivaše ubezeknuto na dalje njegove reči. — Eto tako!...Ja bih stupio u njegovu družinu kao da i sam želim da budem s njima da bih vam ga tamo prvom zgodnom prilikom doveo u klopku. — Znam, sinko, znam, ali dal’ bi te on primio?! — Još kako!... zar još pitaš čestiti pašo?! — Ej vala!... ako ti to, sinko, budeš učinio, znaj da ću ti sam dati hiljadu zlatnih lira a baška drugi!A kad bude čuo za to još i naš presvetli gospodar — Sultan!... hej da vidiš ti onda, ko je ono Stanomir! — završi sad paša veoma radosno i odmah izvadi nekoliko lipa, te ih preda Stanimiru, da bi ga time još više ohrabrio za onako zgodnu njegovu nameru. — Hvala čestiti pašo!...Ja ću se truditi svom snagom da ti ovu želju ma kako ispunim a što god budem dalje izvršio po ovoj stvari, ja ću te uvek izveštavati! — završi Stanimir i pođe. — Dobro, sinko, dobro!...Gledaj... ja ti već rekoh šta te čeka. Posle ovakog razgovora Stanimir odmah pojuri kući, veoma zadovoljan.U njegovim mislima neprestano se prevrtahu one reči „hiljadu zlatnih lira" i „Sultan".Već poče da razmišlja o svojoj sjajnoj budućnosti kao i o bogatstvu pa šta više i o tome, kako će to svoje bogatstvo što bolje upotrebiti.Visoke kule, sjaj, gospoština, čast — sve mu se to za sada neprestano vrzlo u mislima. Sa ovakim raspoloženjem on se sutra-dan već krenu ka onom mestu, gde ono pre sa kosačima beše naišao na Micka kao i na njegovu družinu.Sa velikom usplahirenošću on najzad stiže i do tog mesta — do Zrpope, al’ od Micka i njegove družine ni pomena.Ništa mu sad drugo ne pomagaše no da odmah otpočne sa raspitivanjem po okolini, ne bi li tako saznao što za Micka.Tako i učini.Raspitujući on najzad dozna, da je Micko otišao ka Skoplju.On sada ne oklevaše mnogo već odmah pojuri za njim i dođe u Skoplje, zatim u Kumanovo i najzad i u samo Vranje, neprestano raspitujući i jureći za njegovim tragom. No Micko onda ne beše ni ovde — u Vranju.Kad Stanimir sad sazna da je on otišao u Niš i to na poziv Kralja Milana kao i to da će on učestvovati sa svojom družinom u bugarskom ratu on sad ne hte više ni ići za njim već se veoma nezadovoljan i sa velikim neraspoloženjem, odmah odmah krenu natrag — za Palanku. No njegova zla namera za izdajstvom nije se mogla ovim iskoreniti.Velika obećanja pašina behu još jače otrovala njegovu i inače otrovanu dušu.Ne prođe mnogo a on sazna da je Micko opet došao u Vranje, zato odmah ponovo pređe granicu te i sam dođe u Vranje.Saznavši sad za Mickovo stanište on odmah pojuri k njemu. — Zdravo harambašo!... zdravo brat-Micko! — pozdravi on odmah Micka kad već beše pred njim. — O!... zdravo pobratime!... gde si mi ti do sada! — otpozdravi mu Micko, razdragan time, što vidi pred sobom svog starog ratnog druga a i pobratima. — Eto, pobro!... ja tu, kod tebe!... — A koje dobro, moj stari junače? — Nevolja, harambašo!...Turci me gone na svakom koraku!Smrt mi neprestano lebdi pred očima! — Pa?! — upita sad brzo Micko jer se Stanimir tako vešto pretvaraše, da je izazvao kod njega veliku radoznalost. — Pa... eto!...Meni života više tamo nema!Ja evo dođoh k tebi, pa s tobom i u vatru i u vodu!... — Kako, kako?! — šta veliš?! — upade brzo Micko, ma da beše razumeo ove reči. — Ja k’o velim, da me primiš u tvoju družinu! — Pa?! — I tako zajedno da upadnemo u okolinu moga staništa, te da se i ja jednom osvetim onim besnim Turcima, što mi neprestano prete groznom smrću. — Vrlo dobro, Stanimire!...Ti si i pre bio sa mnom, pa što ne bi i sada!...A što reče ti, da upadnemo prvo u tvoju okolinu, to najzad i možemo, ma da ja ne poznajem dobro te krajeve!... — Ne brini, harambašo!...Ne pitaj za što drugo a za tu okolinu, more, čini mi se da ću pogoditi i najmanju stazicu!.... — Dobro, Stanimire, dobro, samo ja sam se rešio da do Đurđeva dana ne pravim nikakvog boja i sad ako hoćeš da čekaš dotle, a ti možeš i da ostaneš ovde, a možeš i da se vratiš kući, pa docnije da se tamo sastanemo!... — Aja... ja se vojvodo, od tebe više ne razdvajam! — Dobro, može i tako! — završi Micko odobravajući mu ovaj postupak. Tako vam Stanimir izvrši skoro polovinu svoga plana.Micko pak ni najmanje nije slutio na kakvu prevaru.Gledajući onako snuždenog svog ratnog druga a poznavajući besne Turke, on mu potpuno poverova u one reči i tako primi u naručja svoja i svoje družine otrovnicu zmiju, koja će im samo još za nekoliko trenutaka žestoko izujedati njihova junačka srca. Eto, sa tom granom pelena pođe na sam Đurđev dan ona divna kita hrabrih junaka da se i ona malo nauživa u onom Đurđevskom uranku", ali samo sveteći svoju poginulu braću i sestre, sveteći ono tužno Kosovo. Već pređoše granicu.Ušavši u Makedoniju oni upraviše svoj hod pravo ka Krivoj Palanci.Stanimir je išao napred, jer se svi uzdahu u njega, da će im on u blizini Palanke i naći kakvo skriveno hajdučko mesto, odakle bi mogli da upadaju u turska sela. Idući tako bezbrižno nađoše se najzad na jednoj divnoj poljani, ne daleko od same Palanke a u blizini selanceta Čifte Hanova.Oni sad produže svoj put i kroz samu poljanu, koja beše divno obrasla ovde-onde mladim šumarcima i gustim džbunovima.No njihov tako bezbrižan put iznenada zaustavi silna piska od turske trube.Odmah za ovim ču se tutnjava sa sviju strana oko Micka i njegove družine.Sad se pojaviše sa sviju strana sami gusti redovi turskih nizama s naperenim puškama ka Micku i njegovoj družini.To beše turska vojska.Ona je bila sakupljena još za vreme bugarskog rata i čekala u Palanci sve do ovog doba, jer se Turci nadahu da će Srbi ili Bugari posle svršetka rata sigurno napasti i na Makedoniju. Kako im pak Stanimir neprestano šiljaše glasnike, koji ih obaveštavahu o tome, kad će Micko ući u Makedoniju kao i kojim će ih putem provesti, to se ova vojska i ne rasturi, već zauzevši ovu poljanu kod Čifte Hanova, ona neprestano očekivaše na dolazak Mickov. Kad Micko sad ču onako silnu pisku od trube a kad još opazi sa sviju strana i guste ubojne redove od naoružanih turskih nizama on se strašno prenerazi.U prvi mah nije mogao da veruje ni svojim rođenim očima. — Alah... il Alah! -— počeše sad da grme krešteći glasovi turskih nizama, koji već behu pojurili trčećim korakom a ubojna truba ne prestajaše ni dalje sa svojim pištanjem. Micko najzad uvide, koliko je već sati.No u izdajstvo Stanimirovo još nije sumnjao.Odmah sad naredi on svojoj družini da bacaju plotune na već bliske redove turskih nizama.Ovi pak kako behu besno pojurili, u mahu usporiše svoj korak, pa i sami osuše brze plotune na Micka i njegovu družinu.Sad nastade još bešnja grmljava.Micko se našao u sredini te grmljave pa ne zna kud će.No plotuni ne prestaju.Iz Mickove družine kuršumi lete kao iz kakvog vulkana.Turci sa sviju strana padaju k’o snoplje, no ne prođe mnogo a ovaj vulkan bude najzad ugašen.I poslednji ubojni metak bi izbačen i još jedan Turčin pade a vulkan se već ugasi.Sad Micko nemade kud već sa zaostalom družinom pojuri sa golim jataganima, da bi se tako provukao kroz guste ubojne redove.No Turci kad primete da je kod ovih nestalo municije a oni svom žestinom počeše da obaraju i najžešće plotune.Mickovih dvadeset hrabrih drugova, dvadeset dičnih srpskih sinova već poleže, da svojom vrelom krvi potope to tužno ubojno polje. Micko već nemade kud.Samo još jedan plotun pa i on da padne sa sedmoricom zaostalih drugova, od kojih beše već jedan ranjen kao i sam Micko al’ se sve do sada junački držahu na nogama.Čim oseti toliku grmljavu i onoliko fijukanje vrelih olovnih zrna, čim uvide da mu poginuše već dvadeset hrabrih drugova, odmah u onom jurišu baci sa zaostalom družinom svoje vrele martinke i i oštre jatagane i time dadoše znak za predaju. — Alah!... il Alah! — klicahu sad radosno Turci i sa sviju strana pojure ka Micku, koji već beše klonuo usled ranjene noge a i usled ovako groznog iznenađenja od besnih Turaka. Turci sad brzo počeše da vezuju Micka i njegovu družinu a on samo škripi zubima. Najzad se i ovaj žalosni sprovod krenu ka Palanci sa velikim trijumfovanjem od strane besnih Turaka. Čim stigoše u Palanku, odmah kako Micka tako i njevih sedam drugova bace u jednu mračnu tamnicu i to potpuno okovane i vezane lancima. Ne prođe ni tri dana a oni ih odatle oteraše u Kumanovo, pa u Skoplje i najzad u Solun. Sad bi određen i dan za njihovo suđenje.Određenog dana već behu sakupljene mnoge paše i mnogi turski velikodostojnici kao i sam valija, koji će imati da sude Micku i njegovoj družini.Pored ovih viđahu se tu i mnogi strani konzuli, koji behu došli, ne iz kakve dužnosti već više iz radoznalosti, da vide toga harambašu Micka usled koga se Turci toliko plaše.Među ovima beše i ruski konzul. Na zapovest valijinu panduri odmah dovedoše Micka i zaostalu sedmoricu od njegovih drugova.Svi behu teško okovani.Micko je po malo ramao a tako i jedan od drugova mu, jer kao što rekoh, oni behu ranjeni u ovom poslednjem sukobu. Čim stupiše u sobu, odmah ruski konzul naredi Micku da sedne, poručivši mu šta više i kafu.On je znao za Mickovo učestvovanje u ruskoj vojsci protivu Turaka, zato mu ovoliku pažnju sada i pokloni. Sad nastade i samo ispitavanje. — Jesi li ti, harambaša Micko? — upita valija. Na ove reči odmah svi prisutni upraviše svoje poglede radoznalo na Micka, da čuju, šta li će on na to odgovoriti. — Ja sam, čestiti efendija! — odgovori mu veoma odvažno Micko. — Ti li si taj razbojnik, taj zlikovac, koji nama Turcima već za toliko godina ne daješ nikako mira ni spokojstva?! — Razbojnik... zlikovac!....Ja sam čestiti efendija, samo osvetnik i ništa više!... — Ti li si taj, harambaša Micko, taj opaki carski odmetnik, što pokla onoliku carsku vojsku na Petrinji a za tim na Zlatarskom polju?! — Ja glavom, harambaša Micko a i moja hrabra družina! — odgovori Micko čisto izazivajući ga, jer je već znao šta ga čeka. — Ti li onako zakla resenskoga Mustaf-agu, a i Ješer-bega kao i celu njegovu porodicu, pa mu šta više i dvore zapali?!...Ti li si, dakle, taj razbojnik! — produžavaše paša a vatra sve jače i jače poče da ga obuzima. — Rekoh već jednom, razbojnik nisam već osvetnik a sve to što veliš, zaista — sve sam učinio! — Ti li si taj, harambaša Micko, što pokla i uništi onoliko naših ljudi na Karadagu — kod sela Krstca, zatim kod Srbinova, Zrpope i na mnogim i mnogim mestima?!... — I na još pedeset, čestiti efendija, da!... ne poričem!.... — A što, gadni razbojniče? — viknu sad besno valija, jer ga već i suviše naljuti ovoliko slobodna rečitost Mickova. No i Micko ne ćuti već i sam planu. — Razbojnik!...3ar vi, gadni carski izmećari, vi drski srpski zulumćari, što poklaste toliku našu nevinu decu, naše stare očeve i matere a zar vi, gadni svetski izrode, ne zaslužujete da vas nazovem ne samo razbojnicima već i najvećim krvopijama, da vas nazovem besnim i krvoločnim kurjacima, koji svojim razjapljenim čeljustima izlokaste toliku nevinu krv srpskih sinova!...Ali ja sam mnogu i mnogu kap te nevine srpske krvi stostruko osvetio!...Ja sam vas se dosta naklao i naubijao i neće mi žao ostati baš i da umrem!...U vašim sam rukama pa sad radite šta hoćete!... Valija čisto da poludi.Čas se približuje ka Micku, kao da bi ga hteo jednim udarcem sravniti sa zemljom, čas opet pođe lomi ruke, čas opet pođe ka vratima, i, što no vele, nikako ga mesto ne hvataše, jedva čekaše da Micko jednom prestane sa onim njegovim izazivanjem.No Micko beše planuo, znajući već da mu preti smrt, pa ne prestaje sa svojim izazivanjem, samo da bi što više najedio valiju i okolne paše kao i ostale turske velikodostojnike. Valija, pak, beše toliko ozlojeđen, da bi ga još ovoga časa predao smrti u naručja, samo da mu nije za to smetala prisutnost stranih konzula a naročito ruskog.Najzad i sam produži: — Je l’ istina da ti, drski razbojniče, kao što sam čuo, jedeš i piješ i sa samim kraljem Milanom, A?... — Ha... ha... ha! — poče sad Micko glasno sa smejanjem. — Pa dobro... ti veliš da sam ja razbojnik, zlikovac i mnogo što šta, al’ pitam ja tebe, čestiti efendijo: a gde je sad tvoja tolika pamet, da ti je nisu slučajno vrane ovih dana popile, kao ti veliš, da ja kao razbojnik i kao zlikovac mogu da jedem i da pijem čak i sa našim hrabrim gospodarem sa samim kraljem Milanom?... — Šta! — ciknu besno valija i odmah pljesnu silno rukama, pozivajući time pandure iz predsoblja. — Ti, čestiti valijo, možeš biti i toliko pametan, da kažeš da sam ja jeo i pio i sa samim ruskim carem!... — Mrski robe! — ciknu valija sav drhteći, pa okrenuvši se ka pandurima, koji već behu ušli na pljesak njegovih ruku, oštro naredi: Vucite ga odmah!...Odmah, odmah!... na vešala!... — Da ga se niste dotakli! — viknu sad ruski konzul, ustavši i okrenuvši se ka pandurima. Panduri, koji behu već pojurili sa zverskim raširenim rukama ka Micku odmah ustuknuše. — Zakon vam je u rukama i morate da mu sudite po njemu, nikako drukše!...I dlaka sa kose ako mu bude falila protivno zakonu, znajte da ćete imati posla sa samom Rusijom!... Posle ovakih reči ruskoga konzula, svi ostali poslanici i konzuli napustiše sudnicu a ruski konzul i dalje ostade. Valija da pobesni.Ostali paše i drugi turski velikodostojnici strašno se uzvrpolje.No najzad na onaku pretnju ruskoga konzula moradoše se svi umiriti. Sad nasta dogovor između valije i prisutnih paša, koji tako skupa i sastavljahu porotu.Najzad se svi složiše u tome: kakvom će kaznom kazniti Micka a kakvom njegove drugove. Kazna za Micka bila je najteža, što je mogla da se dosudi po njihovom zakonu a ostalih drugova mnogo blažija. Odmah za ovim ustade jedan od paša i poče čitati presudu. — Porota, koja je sastavljena radi suđenja harambaši Micku i njegovih sedam drugova, jednoglasno je odlučila: da se harambaša Micko, kao jedan od najvećih razbojnika i krvopija naše braće Muhamedanaca, kao jedan od najvećih buntovnika i najopasnijih carskih odmetnika kazni na sto i jednu godinu robije i to u teškom okovu.Sem ovoga, kao takav imaće posle svoje smrti da ostane trideset i tri dana nesahranjen i tek posle toga roka — kada se bude sasvim raspala njegova lešina, tek se onda ima sahraniti na kakvom zabačenom mestu.Ostali drugovi harambaše Micka, njih sedam na broju, koje porota ne uzima kao tako opasne-razbojnike i carske odmetnike, osuđeni su na robiju od deset godina i to u lakom okovu. Micko se, posle ovake izrečene presude samo nasmeši.On je očekivao na mnogo-mnogo težu kaznu.Još od onoga dana, ka da ga ovo poslednji put uhvatiše, on je još od tog dana neprestano gledao hladnoj smrti u oči.Smrt — to beše jedina kazna kojom su ga, po njegovom mišljenju, Turci mogli kazniti.Ostali pak njegovi drugovi, ma da i sami očekivahu na mnogo težu kaznu, ipak behu i suviše poraženi i to usled kazne, na koju beše osuđen sam harambaša Micko. Posle ovoga panduri odmah odvedoše Micka a i njegove drugove u tamnicu i ponova ih zatvore.Ruski pak konzul, oprostivši se sa Mickom, pri svom polasku oštro pripreti valiji, govoreći mu da što veću negu i pažnju pokloni na Micka, inače nek zna, da će i sama Rusija imati udela u tome samo ako mu se ma šta rđavo a protivno zakonu- bude dogodilo. Vreli sunčani zraci sad behu malo hladniji.One svakodnevne julske omorine nestale a jesenje doba već beše duboko zavladalo. Tek što se zora umilno nasmeši a grdna masa sveta i veliko i malo, beše se već razmilelo k’o mravi po divnim vinogradima, nedaleko od Petrinjske planine.Svež jutarnji vazduh razdragao bi i dušu najvećeg bednika a kamo li ove prevesele mase, koja ovako rano poleta radosno u berbu vinograda. Ovde-onde čuje se po koji pucanj kakvoga pištolja ili tanke martinke a silna njihova jeka samo krči, pa prelamajući se višestruko, šalje svoj grmeći odjek daleko — daleko, čak na Petrinjsku goru.Ona radosno objavljivaše harambaši Micku berbu vinograda, misleći da je on još tamo.Veselo ga oni pozivaše svojim silnim klikom da i sam dođe da bere svoj bujnim grožđem nagizdani vinograd. Sad zabrujaše na stotinu mesta umilne pesme.To beše izliv razdraganih srca mladih devojaka i bujne momčadije.To beše vesnik, koji je hitro odnosio njihove uzajamne pozdrave. Pesma se i dalje hori a let njenom jeku prelomio bi katkad i po koji silan pucanj kakve ubojne martinke, koja bi u tom vremenu planula. Posle nekoliko trenutaka već počeše pojedinci da silaze ka podnožju brda a puni koševi divnog grožđa veselo krckahu na njihovim ramenima.Malo po malo a kola već behu prepuna.Sad bujna momčadija i mlade devojke plaho pojure ka podnožju brda, da zavedu vito kolo. Frule divno zabrujaše a burno kolo kao da poleti.Zagrejane mlade cure usitnile svojim skokom pa sve kao jedna a vrele devojačke dojke samo što ne izlete iz gorućih bajnih nedara, obvijene tankom svilom.Al’ i bujna muška snaga momčadije ne popušta. Već sustaše lake cure.Al’ i kolo odmah presta.Sad nestade silno krčanje pretovarenih kola a za njim burna pesma i grmljava od pištolja i martinaka, koja sad beše baš u jeku, tako da je čisto nebo prelamala. Vinogradi ostaše k’o pusti.Loze ponosno podigoše svoje glave, jer sad behu oslobođene svojih tereta.Samo u jednom behu tužno spustile svoje glave, povijene duboko — do zemlje, kao da jadikovahu, što im nema gospodara.To beše svojina harambaše Micka.Besni Turci sve mu poklaše a hrabri Micko sada ćuti u hladnoj i mračnoj tamnici daleko od svoga doma. Već je pet meseci kako on bedno čami, okovan u lancima, okovan u onom mračnom podrumu i niko da ga se seti.Niko i da ne pomisli o ovom našem div-junaku, koji hrabro osveti tolike sahranjene srpske sinove.Jedan jedini čovek, jedan junak, koji i dalje nezaboravljaše na ovoga dičnog Srbina, koji je i dalje vodio računa o njegovom dragocenom životu, to beše kralj Milan. Čim on sazna da je harambaša Micko dopao turskih čeljusti i bačen u tamnicu, odmah zamoli turskoga cara-Sultana, da mu pošlje ovoga junaka zajedno sa pop-Dančom i hadži-Stevanom iz Vučitrna, koji takođe behu osuđeni na sto i jednu godinu robije. Sultan, znajući za Micka kao jednog od najopasnijih krvnika turskoga naroda, kao jednog od najopasnijih svojih odmetnika odgovori kralju Milanu, da bi mu se rado odazvao želji, ali pošto je Micko već umro u tamnici, to mu šalje samo pop-Danču i hadži-Stevana. Kralj Milan ovim rečima beše potpuno poverovao, zato više i ne tragaše za Mickom. No Sultan, bojeći se da kralj Milan ne sazna za to, da je Micko još u životu i da ga ne bi ponova zatražio, odmah naredi valiji u Solunu da Micka i njegovu družinu otera u Smirnu i da tamo izdržavaju robiju. I zaista.Posle šestomesečnog tamnovanja u Solunu Micko se ukrca sa svojom družinom u lađu i bi sproveden za Smirnu, na obali Male Azije. Posle podužeg putovanja od nekoliko dana po bujnom Jegejskom moru lađa prispe u samo pristanište varoši Smirne.Sad se Micko odmah iskrca iz lađe sa svojim drugovima i od pandura budu ponovo oterani u još grozniju tamnicu. No Micko ne provede ovde ni punih sedam dana a nadzornik tamnice dobi nalog, da sprovede samo Micka a ne i njegovu družinu čak u Grb-Tarabulus — u varoš Tripolis, koja leži na Afričkoj obali, Sredozemnoga mora, između Tunisa i Bengaza ili još bliže, između zaliva Maloga i Velikoga Sirta. Baš u to vreme, kad nadzornik beše dobio ovaj nalog, behu u Smirni nekoliko Arapa iz Garijana, mesta blizu Grb-Tarabulusa.Ovi Arapi još istog dana spremahu se da pođu svojim kućama pa kad nadzornik sazna za ovo, a on se reši da Micka preda njima i da ga oni sprovedu u Grb-Tarabulus. Tako i bi.Micko se ponova ukrca u lađu, potpuno okovan u lancima, i pođe zajedno sa onim Arapima. Put po Sredozemnom moru bio je dosta dugačak a i opasan.Za sve to vreme Micko je neprestano razgovarao sa onim Arapima.Nešto na turskom, nešto na arnautskom a ponajviše mimikom tek — oni se prilično razumevahu. U tom dugom putovanju i neprestanom razgovoru Micko, Boga mi nauči priličan broj arapskih reči.Već je mogao po nešto da promuca i na arapskom. Najzad stigoše i u daleki Grb-Tarabulus, u Tripolis.Arapi sad odmah predadoše Micka Turcima i ovi ga ponova bace u tamnicu.Lance mu behu skinuli jer verovahu, da baš i ako umakne iz tamnice a on opet neće znati kudaće. Micko je ovde proveo samo mesec dana.U istoj tamnici bio je i ranije Mickov drug, Jovan Krstić, iz Zaječra.On beše ranjen na tri mesta u onoj borbi kod Karadaga, kada se Micko u savezu sa Jurukom i drugim vojvodama onako grozno beše sukobio sa turskom vojskom.Docnije ga Turci behu uhvatili i kaznili na sto i jednu godinu robije i poslali ovde u Grb-Tarabulus. No u istoj tamnici bio je i jedan Arnautin koji tako beše kažnjen od strane Turaka usled nekog prestupa. Micko je prezirao Arnaute onako isto grozno, kao i i same Turke.Zato se on brzo zavadi sa ovim Arnautinom i jednom poteže motku te ovoga pravo u potiljak.Arnautin se odmah stropošta mrtav. — Čekaj ti, gadna arnautska poturico!...Valjda misliš ako je Micko u tamnici, te je on zaboravio, i na život a kamo li još na kakvu osvetu! — čitaše mu sad Micko nekrolog nad mrtvom lešinom. — E, moja ti, arnautska suvarijo!...Micko tek sad ima da se sveti, tek sada, kada je baš u vašim oštrim kandžama!...Ja već vidim da za mene nema više života na ovome svetu al’ zato baš i hoću i do poslednjeg časa da koljem ove svetske varvare, ove pakosne srpske krvnike!... Nadzornik tamnice, u kojoj beše Micko sa ovim Arnautinom i onim svojim drugom, iz Zaječara, još prvi put kad opazi Micka onako razvijenog i strašnog, još odmah beše pomislio: — Vere mi, dobro biti neće!... A sad, kad vide da je Micko već otpočeo ono čega se on baš i bojaše, odmah pomisli: — Tako mi Alaha!... ovde neće od ove napasti niko doživeti ni tri godine u tamnici a kamo li sto i jednu!...On bi ih sto i jedanput premlatio na mrtvom mestu, pa baš kad bi ih i sam Muhamed ponova oživljavao!...On više ovde ne sme ostati!... I zaista.Odmah posle ovoga ubistva, a posle tamnovanja u ovom zatvoru od mesec dana Micko bi poslat sa jednom ekspedicijom od sedamnajest Arapa još dublje u Afriku, u samu državu Fesan a u varoš Murzuk. Osamnajest kamila, natovarenih sa velikim mešinama napunjenim urmama i vodom, već je bilo za ove Arape a i za Micka.Hrane i vode morali su imati dovoljno jer su i sami znali sem Micka, da će imati da prolaze kroz same pustinje i peščana mora, u kojima neće naći ni žive duše a kamo li hrane i vode. Najzad svi uzjahaše kamile pa i sam Micko, potpuno vezan sa lancima a i za samu kamilu, i tako pođoše za Fesan. Put je bio veoma nesnosan.Mesto onih bujnih i hladnih planinskih potočića, mesto onog divnog biljnog šarenila i one hladovine po gustim gorama od gorostasnih borova i jela, sada vidite čitavo more od vrelog peska.Strašne omorine kao da hoće i poslednji sok čoveku da ispiju i tek onda da mu i samu dušu oduzmu. Nigde ljudskog bića.Tek ovde onde na vrlo velikim rastojanjima dao se videti u kakvoj dubokoj jami po koji Arapin sa svojom ženom i decom koji sa strahom očekivahu na skoro plameni vetar koji redovno na tri sata pre smrknuća počinje da žari svojom nesnosnom toplotom i tako traje čitav sat.Ovi bednici behu sakriveni po takim rupčagama skoro polumrtvi od groznih dnevnih vrućina ma da behu sasvim nagi. Čim bi prestao ovaj plameni vetar, odmah bi počeo da piri malo hladniji i on bi ponova oživljavao ova ukočena ljudska bića, koja behu skoro besvesna.Na po sata posle ovoga mogao se je videti i po koji Arapin ili Arapka van one duboke rupčage jer ih onaj hladniji vetar beše čisto duhom zadahnuo i tako povratio duše. Micko beše sav klonuo.Već je mesec dana od kako neprestano idu kroz žarki Tripolis.Ostali Arapi, ma da behu već prilično navikli na ove nesnosne omorine, i sami behu veoma sustali. — Hvala Bogu! — govoraše Micko sam sebi, — Ovde kao da nema ni Boga ni Svetog Ilije!...Evo već trideset dana od kako prodiremo neprestano po ovom vrelom sunčanom plamenu a ja još ne videh nikakav mali oblačić a kamo li kakav silan pljusak od kiše ili kakvu strašnu grmljavu!... I zaista.Sem oblaka od vrelog peska, koji podizaše ovaj plameni vetar, drugih oblaka nije ni bilo. Micko se najzad reši da beži. — Vala mu neću jesti onu travuljinu pa baš i da umrem, baš da me odmah i ubiju!...Urme opet ne mogu, jer sve više izazivlju žeđ a voda u mešinama vrela!...Šta ću sad? — pitaše se Micko sam u čudu. — Vele da ovako još dugo ima da prodiremo i da ćemo naići na još gore pustare!...Aja... kad meni još ovde dođe duša do zuba a šta li će biti tamo!...Nije vajde, moram ma kako uteći!... Tako i bi.Jedne noći svi njegovi pratioci — arapi behu pospali k’o zaklani.U Mickovo begstvo nisu više ni najmanje sumnjali.Te iste noći behu ga odvezali od kamile, za koju beše vezan lancima, zatim behu mu skinuli i ostale lance, da im njihova zveka ne bi kvarila tiho noćno spokojstvo posle onake dnevne omorine.Oni se s Mickom na toliko dugom i teškom putu behu toliko združili, da ga sada i ne smatrahu više za stranca već potpuno kao svoga druga.U begstvo pak ne sumnjahu jer su verovali, da se Micko prosto neće znati ni maknuti sam sa svoga mesta a kroz ovu pustinju. No te iste noći, kada Arapi ovako spokojno uživahu u tihom snu, Micko ih kradom napusti i uputi svoj hod pravo ka onom mestu odakle, behu i došli. No u tom pravcu nije išao ni puna dva sata a čitavi oblaci peska počeše da sipaju pravo u njegovim očima.Micko nemade kud već okrenu svoj put malo desno. No kako sem beskrajnog mora od peska nije mogao u ovoj pustinji ništa da primeti a još manje ljudsku dušu to on brzo i zaluta. Sumorni žarki dani ne prestajahu.Pesak vreo a noge propadaju u njemu i preko članaka.Nigde drveta ili bar kakve baruštine.Mesto bujnih pašnjaka i divnih livada u ovoj pustinji vidi se samo vreo pesak. Micko najzad izgubi ne samo skoro svu svoju snagu već i samo prisustvo duha.Neprestana glad i žeđ ispiše mu zajedno sa onim plamenim vetrovima i žestokim sumornim danima i poslednju snagu. Pošto behu već prestali oni peščani oblaci, to se sad Micko opet uputi ranijim pravcem, ne bi li bar naišao na one pratioce — Arape, od kojih beše utekao, jer ako ništa drugo a ono bar neće kod njih umreti od gladi i žeđi. No ni u tome ne beše uspeha.Prosto ni sam nije znao kud ide.Bio je sasvim izgubljen.Al’ on se najzad tvrdo reši, da i do poslednjeg časa tako ide pa ma kud otišao.Nadu u Boga nije nikako gubio iz vida.Sa tom nadom i verom on trpeljivo lutaše dalje. I zaista, na sreću njegovu, poče u tom lutanju najzad da nailazi na urmovo drveće.Istina i ovo je bilo retkost, jer u putovanju od celog dana jedva ako bi naišao na jedno ovakovo drvo, ali i to beše za njega velika dobit. Ako bi ispod takog ogromnog visokog urmovog drveta, koja obično behu samo na vrhu obrasla lišćem, srećom našao i po koju sazrelu urmu, to bi onda za njega bila prava blagodet.No ako ovoga nije bilo onda, da bi koliko toliko utolio preveliku glad, morao je zubima guliti koru od ovog drveća i time i dalje održavati svoju dušu. U ovakom lutanju skoro od trideset dana i to kroz sve samu peščanu pustinju začu on najzad neki krešteći lavež.Brzo se uputi u tom pravcu kad tamo a ono tri šatora.U njima beše jedan Arapin sa svojom ženom i sestrom i jednim malim detetom.Ovi behu još podalje opazili Micka, pa, znajući kako je ovaj put težak oni ga pozivahu onim svojim lavežom da dođe k njima. Micko kad opazi ova živa ljudska bića, ove Arape a njega kao da ponova ogreja sunce.Brzo uleti u njihov šator i odmah poče da viče za vodu. Ovi kad ga vide ovako iznemoglog, brzo mu mesto vode prinesu jedan poveći sud, napunjen sa kamiljim mlekom i dadu da pije.Vode mu nisu dali sigurno zato, što je bio umoran, ili valjda, što će mu mleko dati više snage. Sad Micko brzo dohvati sud i odmah željno poče da šmrće kao kakav smuk.No, odmah posle nekoliko gutljaja Arapka mu istrže sud iz ruku i mesto njega prinese jedan drugi sud sa kašom od pšeničnog istucanog zrnevlja.Kako kod njih ne beše kao kod nas, kašike, to se Micko mesto nje morade poslužiti svojom sopstvenom šakom.Čas po čas a Arapka bi mu opet pružila onaj isti sud sa mlekom i to za sve vreme, dokle god on ne beše potpuno ispraznio onaj sud s kašom. Za sve ovo vreme, dok se Micko ne beše potpuno zasitio, nisu progovorili među sobom ni jedne reči.A sada, kada se on dovoljno zasiti i prilično oporavi, sada se u lepoj hladovini ispod šatora razvi neprestano pričanje i zapitkivanje. Micko je već prilično mogao da se sporazumeva i na arapskom.Onde pak, gde nije mogao da uspe sa tolikim znanjem tu bi se odmah poslužio mimikom. — A odakle si ti, kapetane? — upita sad Arapin — Muhamed, koji ga ovako nazva kao iz neke počasti, jer mu on izgledaše po svome stasu i liku nešto mnogo više no kakav običan Arapin. — Ja sam iz daleke zemlje, braćo... čak iz Turske carevine — iz Evrope! — odgovori im Micko, ne zazirući ništa ovih prostih i grubih ali veoma milosrdnih ljudskih bića. Sad im Micko ispriča sve svoje doživljaje kao i ove poslednje patnje i muke, kada beše utekao od onih pratilaca — Arapa lutajući po ovoj peščanoj pustinji. — Pa oni su pre nekoliko dana dolazili ovde i tražili nekoga hrišćanina jer vele da im je utekao! — nastavi sad Arapin — Muhamed. — Dolazili?!... — Jest, jest!... pre nekoliko dana nekoliko njih na kamilama behu dojurili ovde, pa kad im mi rekosmo, da nismo odavna videli nikakvog živog čoveka da prođe ovde a oni odjuriše brzo tamo — ka moru! — govoraše sad ona mlada Arapka — Ajša, sestra ovoga Arapa. — Boga mi, i ja sam njih tražio ali — uzalud!...Sem peska i po kojeg urmovog drveta ništa drugo nisam ni video!... — Kako, kako?! — upadaše sad čudeći se svi. — Ti nam kapetane, reče da si od njih utekao!... — E... ja utekoh ali kad videh da ću umreti tako usamljen usled gladi i žeđi a ja, Boga mi, baš ih lepo i potražih!... — E, moj kapetane, ti si se baš dosta namučio! — odgovori mu Arapin, smešeći se jer je sad tek mogao da uvidi, kolika mu je opasnost za život pretila, kada je on morao da traži i one, od kojih je sam i utekao. Razgovor je ovako neprestano tekao sve do mrkle noći.Najzad legoše da spavaju. Kako Micko beše veoma iznemogao usled onolikog lutanja i onakog trpljenja gladi i žeđi, to sad brzo zaspa tihim snom.To isto učiniše i ostali.Posle neprestanog ćeretanja i razgovora sada nastade nema tišina. Grdna pustara.Peščano more.Nigde žive duše sem ispod šatora.Mesto onog nesnosnog dana, mesto one sumorne žege, sada duboko vladaše mračna noćca a hladni povetarac već poče da piri i lagano da potresa platno na šatorima. Svi spavaju sem Arapke Ajše.Mladu Arapku san nikako da prevari.Vatra — ljubav u njenim grudima sada je buktala u jeku. — Ah, onaj divni stas!... pa lice!... oči! — šaputaše u sebi mlada Arapka, ne gubeći nikako iz vida Mickovu sliku a vrelo srce da izgori.Micko je već beše toliko zaneo, da je sad umrla za njim.Celog dana ama da makne svoje vatrene oči sa Mickovog lica.Mesto tihog ponoćnog sna bujna Arapkina ljubav beše u jeku.U tom ljubavnom zanosu dugo i dugo stvarahu se u njenim mislima dražesne slike i najzad u tom tihom blaženstvu i sama zaspi.Bujno telo Arapkino, zamoreno žarkom ljubavi bi najzad savladano i ona se sad spusti u more zanosnih snova. No Micko ni da čuje.On celog dana i ne beše primetio ovoliku plamenu ljubav mlade Arapke.Pomisao na kakvu ljubav njemu nije bila ni na kraj pameti. Rano izjutra, tek što se milioni gorućih kandila na nebu ugasiše tek što se zora pojavi i pokaza svoje zažareno lice a ovi već behu poustajali i izašli ispod šatora, da bi se malo u slobodi nadisali čistog jutarnjeg povetarca. Ne prođe ni po sata a sa severne strane pojavi se u letu jedan grdan ogroman morski galeb.Odmah se svi sklone ispod šatora jer se nadahu, da će ova morska ptica sigurno sleteti na dudovo drvo, koje beše na nekoliko koračaji udaljeno od njihovih šatora.I zaista.Za nekoliko trenutaka ču se silni pljesak galebovih krila, jer se isti već beše spustio na rečeno dudovo drvo.Muhamed brzo dohvati pušku — kapslaru i upravi je ka galebu.No Micko se bojaše da ga ovaj neće moći da pogodi zato ga odmah zamoli za dopuštenje, da ga on gađa. — Daj kapetanu, daj!...Da vidimo kako on ume da strelja; — šaputahu polako obadve Arapke, Ajša i Merima. Najzad im Muhamed učini po volji i predade pušku Micku. Micko sad poteže i za trenut a galeb se stropošta sa drveta i duboko zari u pesak. — Ura... ura!... živeo kapetan! — klicahu radosno Ajša i Mejrima i odmah pojure ka drvetu. Micko se samo smeškaše, jer i sam beše radostan, što vidi da ga oko još ne vara, što vidi da i sada može još dobro da bije. Sad brzo očiste ubijenog galeba i metnu da se peče na žeravici.Posle kratkog vremena pečenje bi gotovo te tako napraviše jedan bogat doručak. No tek što raščistiše sa ovim galebom a sa istoka se pojavi grdna magla od peščanog praha.Najzad se ukazaše nekoliko njih na kamilama od onih istih Mickovih pratilaca — Arapa,koji ga behu poveli za Fesan.Njih je bilo kao što rekoh sedamnajest.Oni čim behu primetili da im je Micko umakao, odmah behu pojurili na sve strane sa svojim kamilama da bi ga opet pronašli i tako uhvatili.Jedna takva gomila kao što pomenuh, već beše dolazila kod ovih Arapa, kod kojih Micko već beše sada i našao utočište ali uzaludno, jer Micko još ne beše dotle ni prodro.Oni se nadahu da će ga po tragu, koji je Micko morao ostavljati za sobom, lako pronaći, ali kako tih dana beše jak vetar, koji čitavim oblacima od peska ispunjavaše sve one jame, koje je Micko za sobom u pesku ostavljao, to se Arapi ne mogahu tim tragom ni koristiti. Sada, kada se njih nekoliko opet pojaviše blizu ovog istog tabora Micko a i ostali brzo se dosete zlu i gledahu, na koji bi način sad mogli da prevare ove Arape. Micko ne oklevaše mnogo već brzo zgrabi onu istu pušku, kojom beše ubio onog galeba pa natrpavši sav barut i kuršume, što se beše zateklo kod ovog Arapa, očekivaše on sad sa nekom zebnjom na one pratioce, koji se sve više i više primicahu k njemu. — Puška mora da rikne kao kakav grom a za tim da prsne sva u komade!...Ja ću, istina poginuti ali će i oni platiti svojim glavama! — viknu Micko Muhamedu kad beše već napunio pušku. — Ne, dragi kapetane! — viknu mlada Arapka — Ajša i odmah dohvati snažno pušku, hoteći da mu je otme. — Ne, kapetane!... nemoj ginuti tako ludo! — upade sad i Mejrima, jer se i ona bojaše da puška ne prsne zaista i da tako pogine ovaj njihov omiljeni gost. — Pa neka... neće valjda baš prsnuti!Ostavte kapetana na miru! — poče sad da ga brani Muhamed. Mlade i bujne Arapke neće nikako da dopuste da im Micko pogine: — Baš i da ne prsne puška, opet on neće moći sve od jednog pucnja da uništi! — pomisliše one. — Oni, što budu ostali opet će ga uhvatiti!... Usled ovoga Mejrima snažno otrže pušku iz Mickovih ruku, pa dohvativ ga za desnicu, u mahu ga uvuče u šator. — Sedi! — komandovaše mu sad zapovednički bujna Arapka — Mejrima. Micko nemade kud već sede i povi se malo više napred, kao što sama Mejrima beše i naredila. Kako pak ona beše tad obukla dugačku zagasitu košulju, u obliku na „feredže" turskih bula, to ga ona brzo uzjaši preko ramena i svog pokri svojom košuljom a odmah za ovim uze u naručja i svoje malo dete i poče da ga doji. Micko se sad ni najmanje nije mogao da primeti.Onaj ko bi ušao u šator zaista ništa drugo ne bi mogao da vidi sem Arapku, gde sedi na nekom naslonu i doji svoje dete. Ne prođe ni nekoliko trenutaka a oni Arapi dojure i do samog šatora na svojim kamilama. Muhamed pak beše izašao sa svojom sestrom napolje, da bi dočekao ove pratioce Mickove. — Da nije slučajno prošao kakav hrišćanin ovde! — viknu jedan od Arapa, kad već behu do samih šatora. — Ne vala! — odgovori im Muhamed sa Ajšom. — Mi vam, valjda, i pre rekosmo, da ima više od mesec dana, od kako nismo videli živa čoveka!... — Kojima? — upitaše brzo Arapi, čudeći se usled ovih reči. — Pa, valjda, vi prođoste pre neki dan pored ovog istog našeg šatora! Arapi se sad malo zamisle kao u nekom čudu: — A ne!...To su sigurno bili naši drugovi! — odgovore im Arapi. — Imate li malo vode, tako vam vere, jer sam baš žedan! — upita sad jedan od njih. — Pa, ima! — odgovori mu Ajša i odmah uđe u šator, da bi mu iznela malo vode. No isti Arapin odmah skoči sa kamile pa i sam uđe u šator, da bi se uverio da se slučajno Micko nije prikrio u šatoru.No u njemu sem Mejrime koja i dalje dojaše svoje dete i Ajše koja beše ušla da bi mu iznela malo vode, drugo ništa nije mogao ni primetiti.Pošto se sad napi malo vode, to on odmah izađe i ponova uzjaši na svoju kamilu. — A na koju stranu odoše ti naši drugovi, što su pre dolazili ovde? — upitaše sad Arapi, kad već htedoše da pođu. — Tamo... tamo! — reče im Muhamed i pokazivaše svojom rukom na istočnu stranu. — Arapi odmah za ovim pojure u pravcu, koji im bi pokazan, ne bi li se našli bar sa svojim drugovima. Kad već behu podalje izmakli, Mejrima se radosno diže sa Micka i tapšući ga po ramenu poče glasno da viče: — E... zar nisam pametno uradila?...Vidiš li ti šta i jedna Arapka može da učini!... — Bravo... bravo, draga sestro!...Ja se nisam toliko nadao od tebe! — odgovori joj Micko a radost mu neprestano sijaše u očima, i da mu beše dozvoljeno, on bi je u ovom momentu dugo i dugo slatko ljubio i grlio a iz prevelike zahvalnosti za ovako srećno izbavljenje. Ura!... živeo moj dragi kapetan! — klicaše i mlada Arapka — Ajša, koja beše ovim još više zavolela Micka pa mu odmah poleti u naručja, hoteći da se s njim poljubi. I gle... poljube se!... — Živeo naš hrabri kapetan!... živeo naš mili zet! klicaše i sam Muhamed sa svojom Arapkom — Mejrimom jer i njima beše već omileo Micko, pa videći kako ga i njihova Ajša ljubi, a oni u trenutku rado saglasaše svoje osećaje sa njenim željama. Micko se samo smeškaše ali se i stalno držaše, kao da on o njihovim željama nema ni pojma.On se istina ljubljaše sa mladom Arapkom — Ajšom, ljubio je se i sa ostalim ali bez ikakvih pomisli na kakvu ženidbu. Ovako držanje, ovako ponašanje prema Micku od strane ovoga Arapa — Muhameda i ovih dveju mladih Arapkinja — Ajše i Mejrime trajalo je neprestano.Muhamed i njegova žena Mejrima ne smatrahu ga nikako drukše već kao svoga zeta a garava Ajša upravo kao svog dragana, kao svog zaručnika, budućeg muža.Kod nje je više puta žarka ljubav toliko planula, da je ona bez ikakvog zazora odmah poletela Micku u zagrljaj i tako ga ljubila dugo — dugo sve dotle, dok se najzad Micko ne bi iščupao silom iz njezinih snažnih mišica. Istina, Micko je nije prezirao ali je nije ni voleo.Upravo, on ju je voleo, ali ne toliko, ne tako, kao ona njega.Njegove simpatije prema njoj više su bile kao izraz njegovog poštovanja a ne kakve ljubavi.Ljubav, ženidba — te pomisli behu daleko od njega.Njegove su misli odletale daleko — daleko i zaustavljale su se na sasvim drugim stvarima, na stvarima u njegovoj miloj otadžbini — u Makedoniji, na osvetu za ovako sramno naneti mu zločin. Sa ovakim pomislima Micko se najzad reši da napusti već ovo mesto, da ostavi u njemu ova mirna božanska stvorenja i da se što pre vine kroz ovu peščanu pustinju dalje na sever, sve do Sredozemnoga mora a odatle lađom za svoju dragu otadžbinu. Sad tek, kada se već beše rešio da pođe, sad tek poče on da se izvinjava kod ovih njegovih ugostitelja, kako on njihov zet ne može nikako ni biti, kako on mora ići u svoju postojbinu kod svoje žene i dece, kako ovako mogu svi da propadnu jer ih vlast može pohvatati i mnogo što šta. No ova i ovaka izvinjenja mogaše utešiti samo Muhameda i njegovu Mejrimu ali bujnu i Mladu Arapu — Ajšu nikako.Ona se mogla samo još više raspaliti i razbuktati već uzavrelu njenu ljubav a ne i ugasiti je. — Zar me, dragi, ostavljaš! — mucaše Ajša tepajući mu, kada se Micko već spremaše da pođe. — Oprosti... moram! — odgovori joj Micko a u duši osećaše i sam veliki teret, što će morati da ucveli ovo nežno arapsko stvorenje, što će morati da ponese dušu i srce ove mlade Arapke. Najzad Micko pođe, posle onako sjajnog prijema i ugošćenja od nekoliko dana.Oprostivši se i izljubivši sa svima on uputi svoj hod pravo ka severu, da bi izašao na more.No tek što pođe a obe Arapke — i Ajša i Mejrima pojuriše k njemu.One ne mogaše odoleti a da ovoga, za njih prelepog i umilnog, čoveka ne isprate malo podalje.One sad osetiše teškoću usled Mickovog rastanka a mlađa Ajša i ona najveću ljubav, koja je sad svu sagorevaše. Tako zajedno išli su dugo — dugo, razgovarajući se i ćeretajući čas o ovome čas onome.No Micku već dodija ovo društvo ali ne usled toga, kao da ih je mrzeo.Naprotiv on ih u poslednje vreme silno zavoli a naročito onu mlađu Arapku — Ajšu, koja je onako čeznula za njim.I što god su više ovako zajedno bili, to su mu one sve više i više osvajale dušu.Sve mu je bilo teže rastaviti se od njih.Zato baš i hoće da se što pre rastavi, da što pre utiša svoje uzburkane osećaje, dok se ovi nisu toliko raspalili, da mu najzad savladaju i dušu i da ga tako ostave sa ovim grubim a nežnim stvorenjima u ovoj peščanoj pustinji. — E... sad zbogom, moja draga sestro... zbogom, moja junakinjo, izbaviteljko! — poče Micko da se oprašta. — Zbogom, kapetan Micko!... zbogom moj dragi i nesuđeni zete! — otpozdravi mu starija Arapka — Mejrima i poljubi se s njim. — Zbogom, moja mila Arapko, zbogom!...Oprosti! — opraštaše se on sad i sa mlađom Arapkom — Ajšom. — Ah... zbogom dragane!... zbogom moj mili i nesuđeni druže zbogom!...Sećaj me se ja te do groba ne zaboravih!... zbogom, zbogom za uvek! — tužno jecaše mlada Ajša a vrelim poljupcima ne mogaše da učini kraj, dok se Micko ponova ne iščupa i ne pođe dalje. Ožalošćene Arapke odmah se počeše vraćati ka svome šatoru a Micko pođe sad nešto malo ulevo, jer mu Mejrima reče pri rastanku, da se tu u blizini nalazi njena porodica.Ona mu beše poručila da ide k njima i da ih pozdravi od nje sa porukom: da će im skoro doći. No kako vetar opet poče da besni i da nosi čitave oblake od žarke prašine u njegovim očima, to on opet pođe ranijim pravcem. Zaista čudnovato da kod onako grubih crnih i skoro nagih stvorenja postoji onako silna ljubav!I Micko ih zavoli... zavoli svom silinom duše mlađa Arapka šta više osvoji mu i samo srce!... Al’ tako je moralo i biti.Prava i čista anđelska — idealna ljubav ne leži u lepoti sjajnog lica u bogatoj zaokrugljenosti čistog i ko sneg belog tela.Njena klica usađena je u samom srcu u samoj duši, u sjaju i nežnosti samoga karaktera jednoga ljudskog bića, kako muškog tako i ženskog a ne u spoljašnjem sjaju tela. Micko je ove dve Arapke a naročito mlađu — Ajšu tako samo i zavoleo.Ali njegova želja za povratkom u milu otadžbinu, njegova želja za osvetom za ovako sramno naneti mu zločin, nadjačaše plamenu Arapkinju ljubav i on se morade rastaviti od njih. Za nekoliko dana, posle dosta mučnog putovanja Micko najzad stigne ponova u Grb-Tarabulus u Tripolis.Danju bi se često zavukao u malo hladniji pesak ispod kakvog urmovog drveta i tako odmorio svoje zamoreno telo a noću bi neprestano išao, upravljajući se, kao što sam veli, po zvezdama, po njihovim jatima. Grb-Tarabulus ili Tripolis, to vam je, kao što sam i ranije pomenuo, jedna od dosta trgovačkih varoši i na severnoj afričkoj granici, na obali Sredozemnoga mora, između zaliva Velikoga i Maloga Sirta.U samoj varoši retko se može videti po koji Arapin već sve sami Grci a ponajviše Turci. Micko čim stiže u samu varoš, odmah se uputi ka pristaništu, da bi se kako uvukao u koju lađu i tako prešao u Evropu. No sreća ga beše ponova napustila.Još ne beše ni do pristaništa došao a Turci ga ponova uhvate i odvedu u istu tamnicu, gde je i pre bio samo ga sada beše u jedan mnogo dublji podrum u t. zv. Turci ga poznadoše po tome, što je on i pre bio ovde, što im i sam privuče pažnju svojom nagotom, jer mu ono staro hajdučko odelo beše već sasvim raskinuto, a i usled toga, što behu čuli od jednog odelenja onih Arapa, od kojih on beše umakao a koje beše čak ovamo dojurilo, da im je Micko utekao u pustinji. Potpuno usamljen Micko je u ovome „Zandanu" proveo punih osam meseci.Želja za osvetom a i kajanje, što ne ostade kod one umilne Arapke, pa da provodi slatke časove u slobodi oduzeše mu skoro svu snagu. Posle ovako groznog tamnovanja u „Zandanu" od punih osam meseci upravnik tamnice beše se već zadovoljio sa takom kaznom, koju je Micko morao da izdrži usled svog begstva, zato sad on namisli da ga opet pošlje u Fesan u varoš Muzruk. Kako se baš tih dana spremaše jedna ekspedicija od devet Arapa da pođe za Muzruk, to se upravnik reši da Micka pošlje sad sa ovim Arapima. Tako i bi.Deset kamila behu potpuno opremljene i natovarene sa mešinama punim vode i sa urmama, da bi im se ovo našlo, kad budu prolazili kroz pustinjske predele. Najzad se ova ekspedicija krenu iz Garb-Tarabulusa.Micko je sad bio još jače okovan sa teškim gvožđanim lancima, a tako isto bio je privezan i za kamilu, tako da se prosto nije mogao ni naći. Sad ova ekspedicija nije htela da pođe onim ranijim putem, kojim beše Micko pošao sa pređašnjom ekspedicijom od sedamnajest Arapa, ma da beše kraći, jer se bojahu da im Micko opet ne utekne tim pre, što je te krajeve većupoznao.Sad behu pošli malo istočnije od ranijeg puta.Istina ovaj je put bio malo duži ali mnogo bolji. Oni se iz Garb-Tarabulusa behu krenuli meseca decembra 1887. godine.Usled ovoga, mesto one sumorne žege i opeke nesnosnih dana sada behu dani malo hladniji, jer duvahu skoro preko cele zime rashlađavajući sveži vetrovi. Najpre su išli kroz državu Tripolis.Put kroz ove zemlje a naročito u ovo vreme bio je dosta prijatan.Putujući tako često su nailazili na čitave šume od urmovog drveća, koje sa svojim džbunastim vrhovima zadiraše vrlo visoko kroz vazduh.Često su pak nailazili na grdne čoporove od Srna i divokoza, te se tako zanimahu i lovom jer ovi Arapi behu i puške sa sobom poneli, ma da je to kod njih bila retkost, pošto kod njih beše više u upotrebi mač i strela. Posle desetodnevnog putovanja naiđoše oni najzad i na jednu prekrasnu dolinu.Svuda unaokolo oko nje behu bujni šumarci a ovde onde kao kakav pustinjski car dizaše se po koje visoko urmovo drvo.Sama pak dolina beše pokrivena ovde onde zelenim paljitima i mnogim drugim pustinjskim biljem. Čim oni opaze ovako lepo mesto odmah siđoše sa kamila, da bi se posle tolikog putovanja malo odmorili.Sad i Micka odvezaše od kamile, pa pošto se sam skinu, to mu oni odlabaviše i ostale lance, da bi sam malo dahnuo dušom. Micko čim se nađe ovako slobodan odmah se prući u hladovini ispod jednog urmovog drveta i tu je dugo tako ležao, rashlađujući svoje zamorene grudi svežim vazduhom. Osam Arapa odmah pođoše sa svojim puškama kroz ove šumarke, da bi potražili kakav lov samo jedan ostade da bi pripazio na Micka. Na dva sata docnije pojave se opet Arapi a dvojica od njih nosili su jednu divokozu i jednu srnu, koje behu smrtno ranjene od njihovih pušaka. Sad jedni od njih počeše da prave ražnjeve, jedni da deru ubijenu divljač, jedni opet da potpaljuju vatru. Posle kratkog vremena već se na velikim žarom okretahu ražnjevi a pecivo poče da se divno rumeni. No tek što skinuše ražnjeve sa vatre a ču se neka strašna rika.Na nekoliko trenutaka ukazaše se četiri velika medveda, koji i dalje silno ričući behu ustremili svoj hod pravo ka ovima.Oni behu još iz daleka primetili vatru pa zato i pojuriše pravo ka njoj.Čim opaze još i ljude pored vatre oni se odmah usprave na zadnjim nogama pa jureći ka ovima nadadoše još žešću i strašniju riku.To beše znak da dozivaju i druge medvede. Kad ovi behu već u blizini, u jednom mahu grunuše devet pušaka iz arapskih ruku i tri medveda smesta se stropoštaše mrtvi a četvrti od njih strašno riknuvši besno pojuri suprotnim pravcem no posle nekoliko koračaji i sam se zari duboko u pesak jer i on beše ranjen. Arapi pošto ponova vezaše Micka, to uzjaše kamile i odmah pojure sa tog mesta jer su znali da će se sad na tom mestu nakupiti stotina ovakih medveda i da će to za njih biti velika opasnost. Kad behu već podalje izmakli, oni zaista primete grdnu množinu od onakih medveda, koji se behu nakupili oko vatre, gde malo pre i sami behu.Sad oni pojure još žešće, da bi što pre izbegli ovu groznu opasnost. Posle nekoliko sati oni opet naiđu na jedno lepo, hladovito mesto i tu se ponova zaustave, da bi raskrstili sa onim pečenjem.Micko je bio i sada oslobođen od lanaca i pravio društvo Arapima pri jelu.Naravno, oni ga nisu smatrali kao kakvog roba ili kakvu životinju, već kao za svog običnog druga, u lancima pak morali su ga držati usled toga, što se bojahu da im ne umakne kao i onoj ranijoj ekspediciji i da posle zbog toga odgovaraju. Posle kratkog odmora, pošto raščistiše sa onim pečenjem, to ponova produže put.Put je i dalje išao kroz državu Tripolis, koja i sama beše kao kakva pustinja.Tek ovde onde moglo je se primetiti po nekoliko redova od šatora, ispod kojih se skrivahu duboke jame kao skloništa ili staništa ovih Arapa.Među njima dalo se je videti i po koja pletara oniska kućica, i to je bio znak da u njima žive malo ugledniji Arapi, ili kakav Turčin. Posle punih petnajest dana u neprestanom putovanju oni najzad naiđoše i na poveću arapsku varoš Sokne.Prema većim evropskim varošima ovo i nije varoš već poveće siromašno selo. Već beše nastalo veče, kad uđoše u samu varoš.Obično u to vreme sunčana žega prestajaše i mesto nje se javljaše osvežavajući vetar.Odmah se moglo videti, kako se pojedinci izvlače iz onih svojih skloništa, iz rupčaga, i onda ili ostaju pred svojim šatorima, da okrepe svoje malaksalo telo svežim povetarcem, ili odlaze ka svojim bližim susedima, da se malo narazgovaraju. Nošnja kod ovih Arapa bila je vrlo prosta.Sem grube i dosta dugačke košulje na njihovom telu nije se mogla primetiti druga kakva haljina.Košulja to im beše sve i sva.No i to beše samo kod ženskinja a kod muških samo spreda jedno parče od kože.Kad su bili prinuđeni nekim poslom, da preko dana po onoj sunčanoj žezi izilaze iz onih podzemnih kućica, to su obično obuvale lake opanke, prepletene od urmovog lišća, da im se ne bi noge opekle na onoj vreloj prašini. No sama okolina Sokne bila je dosta dobra.Ovde-onde bilo je divnih šumaraka pa i čitavih šuma od urmovog drveća.Bilo je i bujnih pašnjaka na kojima su se dala videti čitava stada od pitomih koza i ovaca a tako i dosta veliki broj arapskih konja.Priličan deo beše zasejan i pšenicom, što je bilo retkost kod Arapa.Poveći deo bio je zasejan detelinom, jer im je ista služila kao večita dobra hrana.Napuni se šaka detelinom izgnječi malo, posoli i tako jede. Al’ ova zasejana polja morali su redovno zalevati vodom.Za to su imali naročite vrlo duboke bunare, pa sipajući vodu po vadama ona je se tako razlivala po celoj njivi. Kat-tad se dešava da silni pomorski vetar toliko poduhvati morsku vodu sa Sredozemnog mora da se dignu kolosalni oblaci od te morske razbivene vode, i tako poprskaju ove predele i njihova zasejana polja. Ovde, se Micko sa svojim pratiocima — Arapima beše zadržao nekoliko dana.Pošto se dovoljno odmorio posle onako dugog putovanja i pošto se snabdu sa hranom to se sad ponova krenu. Sada je put išao kroz istočni deo nepregledne pustošne Sahare i to kroz Libisku pustinju.Sem vrlo prostranih peskovitih predela u ovome delu pustinje nalaze se i čitavi bregovi od peščanih smetova a ovde-onde i po koja gorostasna stena sa oštrim škriljcima, kao donji ogranci od prostrane Hamade. Put je nastajao sve teži i gori.Preko dana su vladale užasne vrućine i tek na dva sata pre zore pojavila bi se hladna struja.Strahoviti pak Samum, vreli i zagušljivi vetar, koji katkad podiže i čitave oblake od pustinjskog peska čisto je sagorevao. No ova grozna pustoš nije odmah nastala.Za nekoliko dana od polaska iz varoši Sokna ipak su mogli videti i po koje lepše mesto, pokriveno šumarcima i urmovim drvećem.Al’ kad prođoše i varošicu Sehu, onda je nastala prava pustoš.Nigde žive duše, nigde kakvog biljnog zelenila.Tek na pet dana ovako mučnog hoda moglo se videti po koje urmovo drvo, koje kao kakav džin vladaše nad ovom prostranom pustinjom.Njima nije ništa smetala ova vrela sunčana žega.Njihov koren zadirao je duboko kroz peščanu zemlju i tako tražio i poslednje ostatke zemljine vlage. Preko dana vladala je takva sumornost, da je se čovek morao prosto sa dušom da se bori.No Micko na prkos ovome sa svojim pratiocima neprestano prodiraše dalje.Najzad behu toliko sustali, da su danju morali kopati duboke jame u pesku i da u njima, u njihovoj hladovini potraže spasa a noću bi opet nastavljali svoj put. Posle ovako groznog putovanja od preko trideset dana kroz ovu pustu peščanu zemlju počeše da nailaze i na škriljaste planinske lance od Hamade.Tek što behu zagazili i preko njih a Micko posle toliko dana prvi put primeti živo stvorenje u ljudskom obliku, koje se beše zgrčilo u jednoj rupčagi od stene.On odmah skrenu pažnju svojih pratilaca na ovo biće i sad se upute pravo k njemu.No tek što kročiše nekoliko puti a ovo bedno stvorenje skoči iz one rupčage i brzo se uspuža uz stenu.Ne potraja mnogo a pojavi se gomila divljaka, koji čim opaziše ove putnike, odmah počeše kotrljati odozgo grdno kamenje. Micko se odmah seti da je i ono stvorenje bilo vrsta tih divljaka, i kad vidiše sad da im preti opasnost od onog kamenja, koje se sa neobičnom brzinom i hukom kotrljaše nuz stene to odmah svih devet Arapa izbace po jedan plotun iz svojih pušaka i to u pravcu na ove divljake, kad ovi čuše ovu neobičnu grmljavu i kad osete silno zujanje kuršuma kao i vrelinu njihovu a oni smesta nestaše sa stene. Ne samo na ovom mestu, već i na mnogim drugim, prodirući ovako čas kroz peščane ravnice a čas kroz planinske klance, nailazili su na iste ovakve slučajeve.No uvek je bio dovoljan samo jedan plotun pušaka iz ruku ovih Arapa — pratioca Mickovih, pa da se opet oproste takve napasti. Ovako prodiranje preko čitavih brda od peščanih smetova i kroz oštrih planinskih klanaca trajalo je skoro deset dana.Jednom behu naišli i na jednu ogromnu stenu, na čijoj je strmeni zijala jedna mračna rupčaga i to u obliku kakvih vrata.Svi se behu zaustavili pred ovom stenom i sa nekim čudom dugo posmatrahu u onu rupčagu.Najzad se jedan od ovih Arapa brzo uspuža, da vidi kakva je to rupčaga.I sam Micko, pošto beše oslobođen od lanaca, iz radoznalosti poče da se puža na više.No ovo mu nikako ne ispade za rukom.No da bi mu Arapi učinili ovo po volji, da bi mu zadovoljili ovu radoznalost, to se jedan ponova uspuža pa došav do onog istog otvora, on odmah baci jedan kraj vrlo dugačkog konopca a drugi je sam držao.Micko sad dohvati taj bačeni kraj, pa držeći se čvrsto za njega, on se najzad i sam uspuža uz stenu do onog otvora.Sad zajedno sa Arapinom uđe kroz ovaj otvor u samu stenu.Unutri su odmah mogli primetiti nekoliko mračnih odaja u obliku sobe, ali samo što u njima ne beše nikakvih drugih ostataka, sem sedišta izrezanih od kamena. Pošto ovako razgledaše ove mračne odaje to opet produže put.I sami Arapi nisu znali šta da kažu o ovomstaništu, izdubljenom u ovoj steni. Kad behu izašli iz ovih planinskih klanaca, to je sad njihov put vodio preko samog Fesana.Fesan nije ništa drugo do jedna prostrana gaza, kojom se završuje istočni deo pustošne Sahare. I sam Fesan vrlo je retko naseljen, i to mnogo manje no Tripolis.Usled ovoga nije ni čudo, kad se kaže, da Tripolis zajedno sa Barkom i Fesanom ima u prostoru dvaputa toliko kao Balkansko poluostrvo a među tim samo jedan milion stanovnika.No nije opet ni ovo čudo, kad se zna da ove zemlje nisu ništa drugo do prave pustinje i da je u njima tek u minimumu nešto boljeg i plodnijeg zemljišta. Put kroz Fesan bio je mnogo bolji no do sada.Istina, sunčana žega ovde je bila mnogo jača no na ranijem putu, ali sad su nailazili na mnogo pitomije zemljište.Ovde onde opet su mogli videti po koji šumarak a i čitave šume od urmovog drveća, koje neobično dobro uspeva po ovim gazama, i čiji rod tamošnjem stanovništvu služi onako isto kao dobra hrana, kao kod nas pšenica, kukuruz i ostala žita. Kao kroz samu Lubisku pustinju tako i ovde putovali su po najčešće noću.Danju kada je žega bila u jeku i kada su često duvali oni vreli i zagušljivi vetrovi, morali bi se zavući u pesak u hladovini kakvogurmovog drveta i tu očekivati na hladnije noćne časove. Pošto preko dvadeset dana provedoše na ovako nesnosnom putu to najzad stignu u poveću arapsku varoš Šat, u kojoj se zadržaše nekoliko dana da bi se odmorili i snabdeli sa hranom i vodom. Stanovnici ove arapske varoši isti su kao i u Soknu, — u Tripolisu, a tako isto i njihov način života.Jedina razlika jeste ta što su ovde kako muški tako i ženske potpuno nagi, sem jednog malog parčeta kože od ubijene divljači što su nosili spreda. Posle dovoljnog odmora od nekoliko dana pošto se dobro snabdeše sa hranom — urmom i vodom, to ponova produže put. Put je bio tako isto nesnosan kao i dotle.No, sad im je bilo u toliko lakše, što su znali, da će za nekoliko dana već stići do željene mete, — do Murzuka. I zaista, posle deset dana oni onako zamoreni i potpuno sustali od puta uđu sa svojim kamilama najzad i u samu varoš Murzuk — u južnom Fesanu. Ovde su živeli sve sami Arapi, sem nekoliko Turaka — starosedelaca.Bili su kako muški, tako i ženskinje, potpuno goli, sem onog parčeta kože, što su imali s preda, kao i stanovnici u Šatu.Kako muški tako i ženskinje, bili su veoma razvijeni sa crnom i veoma sjajnom kožom. Staništa su im bila kao i kod ostalih Arapa: ili u rupčagama, pokrivenim šibljem i urmovim lišćem ili su bile niske kućice, ispletene korom od urmovog drveća. Sva hrana bila im je urma i kamilje mleko.Ovde su bile naročito poznate „džindove" kamile koje su mogle da jure sa neobično velikom brzinom.I samim kamilama hrana je bila veoma mršava.Sem urmovih koštica i vode, za drugu hranu i piće gotovo nisu ni znale. Nad celim Murzukom od tri stotine onakih kućica, bio je gospodar Turčin — Kabar-paša.No i ovo gospodarstvo više je bilo u počastima, odnosno u poštovanju od strane Arapa, no u kakvim naročitim pravima. Sama okolina varoši bila je peščana pustinja.Sem prostranih urmovih šuma, tek ovde-onde mogle su se primetiti neke suve travuljine ili po koji džbunasti šib. Vodu su crpili iz vrlo dubokih bunara, jer ne beše niti u samoj varoši niti u njenoj okolini kakve rečice ili bar koje ponornice.O kakvoj kiši i grmljavini nisu imali ni pojma. Eto, u takvu varoš Micko sada stupa sa onom ekspedicijom od Arapa, da u njoj izdržava robiju od sto i jedne godine.Njegovi pratioci odmah ga odvedoše i predadoše Kabar-paši kao najvećem gospodaru ove varoši.Paša kad sazna od ovih zašto je Micko doveden, odmah ga uputi nadzorniku tamnice — Ahmedu, koji beše takođe Arapin. Sad ga Ahmed zatvori u jednoj prostranoj tamnici, upravo podrumu, koji beše naročito namenjen za razbojnike, koji bi bili uhvaćeni od Arapa. Tek je prvo veče...A koliko ih ima u celoj godini...A koliko li u sto i jednoj godini...Bože moj, da li će to Micko doživeti... Podrum dubok, mračan, daleko-daleko od njegove mile otadžbine.Na njemu je samo jedan prozorčić a bledi i tužni zraci sjajnoga meseca kradom prodirahu kroz njega i kao da hoće da izruče, ovome hrabrom junaku ovome dičnom Srbinu a sada tužnom bedniku, bratsko pozdravlje sa daleke zemlje, zemlje Srbije. U podrumu sam pesak, sitan, mekan a na njemu harambaša Micko...Prućio se al’ ne spava ...Bez lanaca, go, potpuno go — bez pokrivača i opet mu vrućina...Krv junačka samo huji a vrela glava da prsne od nabujalih misli...I nigde nikoga da ga razgovori, da ga utiša da ga umiri...Samo bledi mesečni zraci behu mu i dalje verni drug, no i oni tužni, i oni nemo ćute... Prevrne se na drugu stranu misleći da će mu laknuti na duši, prah od peska zamagli a misli i dalje buje!...Pred očima slika slavne prošlosti pa se ne miče...Dugo, dugo lepršala je ona tako dok ga potpuno ne zamori, ne savlada.Poslednji uzdisaj, poslednja misao — „osveta!“ to beše i poslednji znak njegove budnoće...Sada poče da piruje buran san!... Gusta pomrčina već poče da beži da sakrije svoje gadno, mračno lice od umilne zažarene zore.Bedni i junačni golaći — Arapi i Arapke već počeše da se izvlače iz svojih staništa — rupčaga i da se prikupljaju u gomilama, pa da tako udišući svež jutarnji vazduh, nastave svoj razgovor o onom belom čoveku, o Micku, o Hrišćaninu. Neki se opet počeše prikupljati oko onog prozorčića na podrumu, u kome beše Micko zatvoren, i svojom kreštećom vikom najzad ga probude, ma da se on beše žestoko zaneo. Čim se on probudi, izvuče iz peska i malo rashladi vodom, odmah mnogobrojni Arapi uspeše svojim molbama kod nadzornika tamnice — Ahmeda, da im pusti Micka iz podruma, kako bi se mogli što bolje porazgovarati i upoznati sa ovim čovekom, koji im za neko vreme izgledaše kao kakav predmet čuda. Ahmed nešto iz svoje lične radoznalosti da bi što više saznao o ovome čoveku a nešto i prinuđen molbama onolikih Arapa, on zaista pusti Micka, tim pre, što je znao da im ne može uteći. Micko je sad bio bez ikakvih okova i veza, tako isto za sve vreme njegovog tamnovanja među ovim Arapima. Tek što se Micko pojavi na vratima a silna graja zahori se kod okolnih Arapa.Neki odmah pojure k njemu i najzad prodrevši silom kroz ovoliku navalu, jer je svako voleo da mu bude što bliže, oni mu pružahu kamilje mleko i urme. Neki ga opet, pre no što bi počeli dalji razgovor najpre pitahu za ime. — Micko! — odazva im se on, jer je već prilično razumevao njihov jezik. — Micko...Micko... — brujaše to ime sada sve kroz dalje i dalje redove sakupljenih Arapa, jer je svaki želeo da upamti to ime, kako bi ga posle i drugima saopštavao. — A odakle si? — ču se opet pitanje. — Iz Srbije! — odgovori mu Micko. — Iz Srbije...Srbije... — zabrujaše opet mnogobrojni glasovi. — A zar su svi ljudi tamo tako beli kao ti? — ču se ženski glas iz one gomile.To beše već odrasla kći nadzornika tamnice — Ahmeda. Micko odmah upravi pogled na ovu mladu Arapku, kojoj beše ime Zora, i odgovori joj odmah: — Ko?... zar ja beo?...Da znate vi kakvih ima kod nas — k’o sneg beli!... — Šta?.. šta?.. sneg.. sneg!.. — opet zabruja ova reč, jer oni o tome nisu imali ni pojma. Micko se sad tek doseti tome jadu, sad tek uvide zašto njima ovaj pojam beše nerazumljiv, sad se tek doseti, da oni i ne znaju šta je to sneg. Odmah za ovim on poče da im objašnjava kako kod nas ima četiri doba godišnja, i kako u to vreme pada veliki sneg, kao i to, da je u to vreme toliko hladno, da može čovek i umreti od hladnoće. Slušaoci — Arapi, koji samo plamenu žegu poznavahu i katkad, samo malo hladniji vetar sa velikim strahom saslušaše njegove poslednje reči a koža na telu poče i nehotice da im se skuplja u bore. — A ima li tamo sunca? — opet ga upitaše neki. — Ima braćo, kako da nema!...Sunce je samo jedno za ceo svet!...Ima i kod nas i sunca i meseca i zvezda ovako isto kao i ovde.Tamo ima i kiše i grmljavine i mnogo što šta što ovde ja za toliko dana niti videh niti čuh. Kiša!... grmljava! — ponova zabrujaše mnogobrojni glasovi.I zaista njima ove pojave behu nepoznate, niti ih je pak Micko mogao osetiti za sve vreme, dok je bio međ ovim Arapima. Micko im sada objašnjavaše i ove prirodne pojave i posle ovoga nastavljahu se mnogobrojna pitanja a i odgovori između ove svetine i Micka, i oni ga za sve vreme veoma radoznalo, čisto čudeći se, slušahu. Posle ovako podužeg razgovora Arapi se najzad raziđoše, jer, sunčana žega poče da pripeče.Micko ponova bi zaključan u tamnicu u onom istom podrumu. No ovakav razgovor nije bio samo ovog jutra, već se ovo produžavalo ovako skoro svakog dana.Mnogi Arapi, kad behu čuli za njega i to onako, kako ga Arapi međusobno prestavljahu kao kakvo čudo, dolazili su iz vrlo udaljenih krajeva samo da ga vide i da čuju po koju reč iz njegovih usta.Zora pak, kći Ahmedova bila mu je redovni slušalac njegovih predavanja.Ona mu je redovno pravila društvo, kad god bi on bio pušten iz tamnice, što je bilo redovno — svakog dana, pa ma ne bilo još kojih drugih. Sem Zore skoro kao redovan gost bio mu je i Šah Muhamed.On je takođe bio Arapin i živeo je u ovoj istoj varoši.Svi ga pak Arapi smatrahu kao za svog sveca, kao za neko više duhovno biće.On je neprestano pričao Arapima, kako sve zna i čuje šta drugi misle i govore, kako on može iz svojih usta da izbaci grdan plamen i tako da ih sve zapali i na mnoge njegove druge lagarije ovi mu potpuno verovahu.Čim bi se on na koga naljutio ovaj bi se odmah morao baciti pred njim i da ga tako dugo ljubi i moli za oproštaj. Isti, dakle, Šah Muhamed, čuvši za Micka i njegovu učenost, on mu je odmah i učinio posetu u tamnici, a to se posećivanje i docnije vrlo često obnavljalo. Ali, kao što rekoh, najverniji i svakodnevni drug Mickov, to beše mlada Arapka — Zora, kći nadzornika tamnice — Ahmeda.Još onoga dana, još onoga časa kada ona prvi put opazi Micka i kada sazna da će on biti stalno u tamnici, još toga časa ona beše opasana žestokim vezama, vezama ljubavi za Micka.A kako i ne bi, kad on, ma da beše dosta oronuo i oslabio od onoga dana kada ga Turci uhvatiše kod Čifte hanova, prema ostalima Arapima izgledaše kao kakvo savršenstvo.No i sama Zora beše kao kakva —aristokratska — „gospodskog soja", međ’ ostalim Arapkama.Istina, i ona je Arapka, i ona je kao i svaka druga mlađa Arapka — Arapke za udaju, ali ipak — ipak...Mnoge crte, koje druge nikako nemahu, kod nje se baš lepo ogledahu.Te su je crte baš i krasile, te je crte očigledno i odlikovahu od ostalih njenih drugarica, od ostalih njenih vršnjakinja!...Snažna — snažnija mnogo no ostale...Bujna, a na grudima dojke k’o dva crna grozda...Pa i samo lice mnogo je lepše no kod drugih...A ona dva sjajna i crna oka kao da žare!...Hod lak i čisto ne vidite kad stupa... Eto, takva Arapka zavoli Micka svom dušom svojom, svim srcem svojim, i nemogaše se uzdržati a da mu svakog dana ne priđe i da ga tako dugo-dugo posmatra, svojim plamenim očima, sa pogledom punim čežnje. Možda Micko po nekoliko dana ne bi izilazio iz onog mračnog podruma, možda bi po nekoliko dana morao tako zatvoren da ćuti u njemu, da mu ne beše ove mlade Arapke — Zore.Njen otac — Ahmed odmah je primetio ovoliku silinu ljubavi svoje kćeri, kojom ona ljubljaše Micka i nije joj branio, šta više on se rado odazivaše njenoj želji, te joj Micka redovno svakog dana puštao iz tamnice kako bi tako zajedno u potpunoj slobodi mogli da provode svoje blažene časove. Micko je još prvih dana osetio ovu arapkinu ljubav no, on je se u početku grozio.Grozio je se isto onako kao i pomenute Arapke Ajše, ali ju je opet voleo onako isto kao i Ajšu.Njena nagota, njeno crno lice — sve mu je to u početku izgledalo gadno, ali njena duša osvoji mu srce i dušu.No on je sad u toliko pre zavoli, no samo Ajšu, što će mu ona biti stalna a možda doživotna i što će mu se ona moći da nađe i u najtežim trenutcima njegovog tamnovanja, dok je god u njenoj blizini. Tako je sad Micko provodio slobodne časove, kada bi ga pustili iz tamnice sa ovom mladom Arapkom — Zorom, kao sa bračnim svojim drugom. Za vreme od punih šest godina njegovog stalnog druženja sa Zorom, dok najzad nije bačen u pravi pakao — u beskonačno duboku rupčagu, dobio je i dva sina — dva mlada Arapčeta, upravo dva meleza. No ovoga junaka, ovoga hrabrog Srbina ne mogaše stalno da veže za ovu pešćanu pustinju niti Ajšina niti Zorina ljubav.Njegove misli su odletale daleko — daleko u njegovu dragu otadžbinu.„Osveta“, to mu beše ideal, to mu beše boljka — otrovnica, to beše ona sila, koja ga je neprestano otrzala iz žarke Afrike. Ne prođe ni nekoliko dana od njegovog dolaska u Murzuk a on već poče da kuje planove, kako bi utekao iz ove pustinje.Danju nije nikako mogao u tome uspeti.Istina, bio je bez veza i okova, svakog dana je provodio po nekoliko slobodnih časova van tamnice, a kud će od Zore.Ona je bila uvek k’o vezana s njim, za svo slobodno vreme.Ako počne da beži a ona će nadati dreku i njega će opet uhvatiti.Da je nagovori pa da ćuti, to nije mogao, jer bi ona pre dušu dala, no da se s njim rastavi.Da je ubije pa da beži, ili baš i da je nagovori pa da ćuti, opet se ne bi mogao provući danju pored mnogobrojnih staništa arapskih. Nikako, dakle, drukče, već ako hoće da beži a on to mora učiniti noću.No zid užasno debeo, sve od samog kamena.Da obije opet vrata, lupa bi se u ponoćnoj tišini daleko čula i opet ništa.Nikako drukše, no da kopa podzemni lagum ispod tamničkog temelja i da se tako provuče. Misliti, da će doživeti sto i jednu godinu ovakog tamnovanja, to bi bila prava glupost...Umreti daleko od svoje otadžbine a u ovakoj pustinji, to je prava beda i strahota!...Lagum i opet lagum.Kopaće i valjda će za nekoliko godina uspeti!...Bog neka mu bude u pomoći a glavni pokretač za rad — „osveta!“ Osveta! osveta! — Sa takim mislima Micko poče da ostvaruje svoje planove za begstvo. Odmah, dakle, posle nekoliko dana od njegovog tamnovanja u ovom podrumu, on već poče da kopa lagum.Za ovo mu poslužila jedna dugačka šipka, koju on beše našao van tamnice, a pored toga i njegove snažne mišice.Nešto danju a ponajviše noću, on je stalno bio na ovom poslu.Zemlju koju je neprestano izvlačio, bacao je po drugim mračnim odajama, koje su bile prazne a među tim u vezi sa njegovim podrumom.Danju pak, da se ne bi primetila ona rupčaga, on bi preko nje nabacao šljam i urmovo lišće, što beše pokupio oko tamnice, i onda bi se preko toga izvalio i tako spavao, ili samo leškario. Tek posle punih šest godina lagum beše potpuno gotov.Bio je dugačak preko dvadeset metara, a to, samo iz tog razloga, što kad bi bio kraći, onda bi njegov izlaz bio u isto vreme i bliži nadzornikovom staništu i on bi ga možda osetio i tako osujetio plan. Sada, kada sa lagumom beše potpuno gotov, ništa mu drugo nedostajaše, već da se zavuče u isti, da se progura do krajnje tačke i da tako izađe na površinu, pošto probije i onaj zaostali deo zemlje na više. No Micko mnogo i ne oklevaše.Jedne ponoći, kada sve spavaše k’o poklano, on se vrlo polako izvuče iz laguma, pa mileći sve uz samu zemlju i to veoma oprezno, on se jedva izvuče i iz same varoši.Sad pojuri što bržim korakom, da bi se dok je ovako hladovito i mračno, što više udalio od varoši. Put je zaista, za vreme noćnih časova bio dosta lak, ali čim svanu, odmah beše sve teži i teži.Usled ogromne sunčane žege vladala je takva sumornost, da je Micko još prvog dana prilično sustao.Što god je išao dalje krajevi su bili sve pustošniji a žega nije prestajala.Nešto urme a i vode, što beše sa sobom poneo, već mu je nestalo. Još nije prešao put ni od šest dana a on već potpuno klonuo.Glad, žeđ a i ona dnevna sumornost potpuno ga savladaše.Uzalud se sam obodravaše na dalji put, jer će i pored ovako nesnosnog puta, ipak moći da ode potpuno slobodan u svoju otadžbinu, al’ noge neće više ni da kroče. — Aja!... silom se ne može živeti!...Smrt je već na pragu!... moram umreti! — tako šaputaše Micko, kad već poče samo telo da se kloni ka zemlji. Ma da malo podalje, na nekoliko koračaji ispred sebe, beše opazio jednu povisoku urmu, ma da mogaše silom kročiti još nekoliko koračaji i da u njenoj hladovini potraži i poslednji spas, ipak se on surva u vreli pesak prezrevši već i život i svet. Telo se već ukoči, vilice se stegoše a misli počeše da isčezavaju.Jedino oči što još gledahu, kao da hoće još za nekoliko trenutaka da posmatraju ono vrelo sunce, i zatim da se ugase. Smrt je bila neizbežna.Još za koji trenut, pa bi pirovala nad mrtvim telom Mickovim. No u istom trenutku, kada smrt već beše zinula svojim čeljustima da mu oduzme i poslednji znak života, u istom trenutku ukaza se Zora, gde besno juri sa svoja dva brata na lakim džindovim kamilama. Zora je prvog jutra, kada Micko beše utekao, kao i obično beše se rano uputila ka podrumu u kome je on bio zatvoren, noseći mu malo namužena kamilja mleka.Zaviri kroz prozorčić, kad a njega nema na određenom mestu.Sad poče glasno da ga zove po imenu, no opet nikakvog odziva. No nju ovo ne zbuni mnogo.Verovala je da se je Micko zavukao u drugu koju odaju od podruma samo da bi je malo dirnuo. Najzad dođe i vreme, kada je trebalo otvoriti tamnicu, da bi on mogao da izađe za izvesno vreme.Nadzornik — Zorin otac otvori vrata i čekaše da se pojavi Micko.No opet nikoga.Zora brzo sad uleti u podrum i kao da bi se htela pobiti sa Mickom, što je ovoliko zadirkuje i ostavlja usamljenu. Čim stupi u podrum a ona se zaprepasti, kad opazi onoliki lagum, i kad već oseti, da je Micko utekao. Na njenu viku u podrum uđe i sam Ahmed, no i on se odmah doseti zlu.Neki se opet još ranije behu iskupili oko onog otvora, kroz koji se Micko beše izvukao na površinu, pa ga kao sa nekim čudom i strahom posmatrahu.Niko se pak, ne smede usuditi da mu pristupi što bliže i da zaviri unutra, da bi se uverio, kakva je to rupčaga. Kad već čuše da je Micko utekao, oni se tek onda i dosete, otkuda je ona rupčaga, na daljini od preko dvadeset metara od tamnice. Svi behu ovim uznemireni ali Zora ponajviše.Čisto da poludi.Kud će ona sad bez njega kad joj kod njega i srce i duša. Uverivši se dakle, potpuno, da joj je Micko utekao, ona brzo opremi, sa dva svoja starija brata, tri džindove kamile i pojuri zajedno s njima ka severu. Istina, oni su mogli sa svojim brzonogim kamilama da pređu za jedan dan onaj isti put, koji bi Micko prešao za šest dana, ali kako nemogoše da mu odmah uđu u trag, to udare nešto zapadnije od pravog Mickovog puta i pojure svom žestinom.Sunčana žega njima nije mogla da smeta na putu onoliko koliko Micku.Njihove kamile leteći kroz onu pustošnu ravnicu, pravile su čitavu oluju od razbivenog vazduha. Punih dva dana jurili su oni ovako istim pravcem, kojim behu pošli, ali uzalud.Znajući sad oni, da on prosto nikako nije mogao dalje otići, pa baš da je neprestano išao i danju i noću, to pođu pravo ka istoku, ne bi li mu kako presekli put.Celog dana jurili su, oni po najvećoj vrućini i sunčanoj pripeci, i opet ništa. Zora već beše izgubila svaku nadu, da će se Micko moći da pronađe, zato se uputi sa svojom braćom pravo ka svojoj kući. Ne prođoše ni puna dva dana na putu u ovom poslednjem pravcu, a oni primete grdan trag od nečijih nogu.Taj trag beše od Mickovih nogu, gazeći duboko po vrelom pesku. Mlada Arapka kao da dobi ponova krila.Ona sad na svojoj kamili pojuri tako plaho k’o strela da je braća prosto ne mogu da sustignu. I gle!...Na nekoliko časova Zora se prva zaustavi kod umirućeg Micka.To beše na kraju šestog dana od Mickovog begstva, kada ga vreli i zagušljivi Samun beše potpuno srozao na vrelom pesku. Čim ona primeti da je Micko na umoru, brzo se baci sa kamile, skide jednu mešinu punu s vodom i u mahu je prosu na Mickovo upaljeno telo.U to dojuriše i njena braća, pa kad videše šta je, a oni se takođe bace sa kamila, pa dohvativ Micka za ruke i noge, brzo ga prenesu u hladovinu ispod onog urmovog drveta koje beše i sam Micko opazio, ali ne hte da ode k njemu, jer već beše prezreo na život.U toj hladovini brzo iskopaše jednu rupčagu, pa pošto usuše u nju celu mešinu vode, to polože Micka odmah u nju, da bi mu tako povratili život. Micko je za svo ovo vreme još gledao očima, ali telo mu skroz beše ukočeno a tako isto i misli.On u prvi mah nije znao šta uradiše s njim a i koji li su to. Na po sata posle ovoga, od kako ga baciše u ovu mokru rupčagu, on poče tek pomalo da se kreće.Snaga mu se već beše povratila a čudnovate misli počeše da bujaju u glavi. — Ej Zoro, Zoro!... grom te, da Bog da, na putu spalio, pa se majci više živa ne povratila!...A što mi bezdušnice jedna, nedaš da bar slatko umrem ako ništa drugo! — Mucaše Micko kad se već beše prilično oporavio i rasvestio i kad beše opazio pored sebe svoju mladu Arapku, svoju Zoru. No njoj opet milo, pa se samo smeška i gura mu silom urme u usta. — E, moj dragane, kud si ti to naumio! — poče sad Zora da mu tepa i već da ga zadirkuje svojim oblim i crnim rukama. — Ah, arapski skote! — preleteše grozne misli preko Mickove pameti, ali ne reče ništa glasno, već samo zubima zaškripi a oči mu k’o munja sevahu. No mlada Arapka ni da čuje.Njeno razdragano srce njene uzburkane osećaje i plamenu ljubav nije moglo ovom prilikom ništa da razbije. — Ti moj slatki „Beluško“ ti htede da mi umakneš, al’ vidiš, ja te opet ulovi!...Ama, nema kud ti da bežiš, mi moramo biti zajedno sve do groba! — tepaše mu opet Zora i poče da ga grli i ljubi. Ona je i sama znala koliko je Micku teško pa i preteško, što je ovako udaljen od svoje otadžbine, od svoje braće.Ona je znala koliko je silna ljubav prema njemu, koliko je ona vezana za toga čoveka čvrstom vezom ljubavi a mogla je, naravno, osetiti i toplinu tegove ljubavi prema njegovoj otadžbini.Te dve različne stvari te razlike misli neprestano bujahu u njenoj duši, i kao da joj srce zajedahu.Njena ljubav bila je silna i nesalomljiva prema njemu, zato i ne može odoleti svome srcu, da ga pusti da se s njim na večito rastavi.Da beži opet zajedno s njim, to joj je onako isto teško, kao god što je osećala i Mickovu teškoću, što je ovako udaljen od svoje otadžbine.No i sam Micko na na ovo nije ni pomišljao jer kud bi sa Arapkom u Srbiji, a da je napusti ili upravo sahrani u dalekoj zemlji, to mu je bilo opet žao. Eto, zato ona i ljubi sada Micka, zato mu i tepa umilnim rečima, samo da bi ga malo umirila jer i sama osećaše njegov duboki duševni bol, jer je i sama znala za njegovu davnašnju želju. — Pa makni mi se, besni vraže, dok te nisam udavio i smoždio.Dokle ćeš mi život gristi?Ostavi me idi od mene. Nepomična, kao stena stajaše Zora, a grudi joj se nadimahu silno, izgledaše kao da joj se gnjev u srcu razvija. — Ja ne mogu bez tebe, — beše odgovor. Oba brata savetovahu Micku da se vrati kući opominjući ga da mu ni kosa na glavi neće faliti i kako sam zna koliko je ljubljen u porodici njihovoj. Micko se dugo i dugo borio, beše mu teško da se opet vraća u kuću odakle je pobegao gde mu beše nesnosno. Svi su ćutali, sa grozničavom zategnutošću očekivahu odgovor Mickov.Zora sa osmejkom na licu, očima ga pitaše bacajući poglede pune ljubavi i čežnje. — Dobro! — reče Micko odlučno.Ja sam i onako bio već na ivici groba poći ću s vama pa kako mi moj Bog i sreća dade. Zora zagrli Micka i obasu ga vrelim poljupcima tepala mu je, nudila ga mlekom, vodom i urmama.Čedno srce nežne Arapke slomilo nameru jednog junaka.Za prvi osmejak obasu ga poljupcima a snažne ruke beše mu obvila oko vrata i Micko se s teškom mukom istrže iz njenog zagrljaja. — Ja sam jako gladan reče Micko slabim glasom.Svi troje behu ushićeni, radosni što se Micko oporavio svi su ga nudili pa i braća i Zora sedoše da jedu. Obrok je dugo trajao a zapitkivanju Zorinom ne beše kraja. Premišljahu o putovanju, kako da se putuje.Žega beše užasna i nesnosna, po takom vremenu nije se moglo putovati, svi se složiše da sačekaju noć. Čas za časom prolazio je neprimetno i Micko se razblaži, nestajaše malo po malo one srdžbe prema Zori.Sa ljupkim pogledom pun žara i čežnje posmatrajući Zora Micka poče tihim molećim glasom govoriti: — Dragane moj, „Beluško moj!Kad si takova tvrda srca pa me ne voliš, od mene begaš, zašto onda od dečice svoje begaš, zar to nije naša krv. Odgovor na ova pitanja beše poljubac, time je sve kazano, — kazao je više no da je čitavu knjigu ispričao, i ništa je nije moglo tako tronuti kao poljubac svoga dragog begunca Micka. Mrak se već poče hvatati, nesnosne vrućine nestajaše sve više i više.Braća Zorina spremahu kamile praveći što lepše i mekše sedlo za zeta i sestru svoju.Zora se nikako ne odvajaše od Micka on joj beše život, duša, raj. Sunce je odavno duboko zašlo za horizont i poslednjim zracima svojim pozlaćivaše bele oblake koji žurno begahu u suprotnom pravcu.Mrak se rasu po nepreglednoj pustinji mesec se pojavi i mlečnim svojim zracima obasjavaše onaj jednoliki predeo bez topline ali blagotvorno za bolnika — Micka i njegove pratioce. — Da idemo dragi Micko — „Beluško“ moj, reče Zora.Braća i Zora digoše bolnoga Micka na jednu kamilu i Zora sede sa njim a braća Zorina usedoše na drugu kamilu. Tako se taj mali karavan okrete put varoši Fesana mestu rođenja Zorinog. Žega beše užasna.Svuda okolo dokle okom možeš videti vladaše mrtva tišina, sve se živo beše sakrilo od prevelike vrućine, samo ovaj mali karavan remetio je ovu vrućinu tapatom kamila i govorom punim čednosti koji su Zora i braća njena hrabrili umornog i bolnog Micka. Micko je sedeo na kamili ispred Zore, glavu beše naslonio na grudi njene, lice bledo izmoždeno, oči usahnule, udovi lomni, ceo izgled njegov kazivao je da ni najmanje ne voli ovo društvo.Samo po kad i kad mahnuo bi rukom, kao u znak, da želi vode. Ljubav i čednost sa kojom ga Zora obasipaše bila je neizmerna. Ljubila ga kao što to može samo Arapka — južna krv.Pa ipak Micko je ostajao hladan.Ni nežnost ni otkucaji srca Zorina, koji su mu iskreno šaputali ljubav, ne mogahu srušiti gordog lava — jer nehrišćanka ne mogaše mu biti ljuba. — Micko jesi li mnogo žedan? upita ga Zora. — Jesam.Žeđ me prosto umori. — Strpi se, dragi Micko, uskoro ćemo stići ka svojoj meti. Micko kao da ove poslednje reči nije radosno primio, bore, koje se pojaviše na licu njegovom kada je Zora izgovorila ove poslednje reči kazivale su mržnju i odvratnost. — Zoro, nemoj da me vodiš u tvoj zavičaj!Ja sam nesrećan tamo, moja je želja da odem u svoju domovinu; ja ljubim Gospodara svog ja živim i mrem za Gospodara svog i narod svoj, bez njih mi je čemeran i gorak život. — I ja ću s tobom dragi Micko, gde tebi bude dobro biće i meni! — reče Zora. — Ne, nikad! — Zar tvoja vera ne prima tuđinku? — To ne može biti! reče Micko ljutito.Umor ga beše svladao, potrešen i ljutit nasloni glavu svoju opet na grudi Zorine. Karavan se kretao jednom istom brzinom sve dublje i dublje u pustinju a razgovor beše umukao i niko nije smeo reč da progovori, jer se Micko beše naljutio. Žega beše sve veća, nesnosnija za same urođenike a to li za bolesna Evropljanina čiji organizam i u zdravom stanju ne može da izdrži ovu preteranu vrućinu. Braća Zorina počeše malo izmicati unapred gledajući obojica u jednom pravcu, izgledaše kao da nešto ispituju. — Oaza! viknu mlađi brat. — Jest Oaza! reče stariji brat. Ovi uzvici probudiše Micka iz snova i pribirajući snagu uzviknu: — Šta bi? — Smiri se dušo moja, voda je u blizini. — Ah Bože moj! uzdahnu Micko. I desnica mu pade sa silava koju je po digao kada je uzviknuo.Opet je naslonio glavu na grudi Zorine snevajući snove pune tuge i čemera. Udaljen od svojih najmilijih, udaljen od naroda svog za koga je u vodu i vatru skakao, udaljen od svega onoga što mu život naslađuje, on je uvek bio gnjevan na sve što svojim nazvati nije mogao. Da bar manastira srpskog gde god ima da se Bogu pomoli, da mu svećenik pričest dade, da mu se ispovedi, laknulo bi mu duši.Svuda je samo tuđin i nekrst sve su to ljudi protivu kojih se on borio celog svoga veka, braneći svetu veru i narod svoj. — Micko, dragi Beluško moj!Probudi se!Tu smo, kod oaze reče Zora nežnim glasom. — Idem, neću! promrmlja Micko u polu snu. — Smiri se Beluško, spaseni smo. Micko se probudi, duboko uzdahne i tromim pogledom posmatraše velibilje kojim je obrasto izvor i hladovina blagotvorno, uticaše na njegovo iznemoglo i umoreno telo. Tu pod hladom i uz negu Zore i braće njene Micko se sve više i više oporavljao.Kada je Micko dobio toliko snage da se mogao krenuti na put, produžiše putovanje. Sada je bilo lakše i to mnogo lakše putovati.Ceo dan provedoše kraj oaze i tek kada se mrak poče hvatati produžiše put u Murzuk. Što su se više približavali Murzuku, Zora je bila sve radosnija, jer je znala da će moći biti kraj Micka, čoveka, koga svim žarom duše ljubljaše. Putovanje je trajalo do pred samu zoru i tek kada sunce poče opet svoje žarke zrake rasipati po zemlji stigoše u Murzuk. Doček Mickov od strane porodice Zorine i radoznalih građana beše veoma veličanstven.Cela porodica Zorina i veliki broj građanstva uz zurle i pesmu dočekaše Micka. Svaki od njih želeo je da vidi toga beloga čoveka i junaka za koga je ceo Fezan pričao čitave bajke. Džin — deve — tako se zovu brze kamile — koračaju dosta tromo.Micko je uzbuđeno posmatrao ovaj doček sumnjajući u iskrenost ovih divljaka.Zora ga je kao i celim putem, tako i sada hrabrila — tepala mu je najljubaznije uveravajući ga o iskrenom i svesrdnom raspoloženju sviju njenih srodnika pa i cele varoši. Nije to Micku prvina da smrti gleda u oči, nije mu to jedini slučaj gde je bio ostavljen Bogu, koji ga je vazda, i u najkritičnijim položajima spasavao beda. Kada su stigli već do kuće Zorine, ona kao srna skoči sa kamile i uz pripomoć braće njene skidoše Micka sa kamile i uvedoše ga u kuću. Zapitkivanju sviju članova porodice ne beše kraja.Ali umorni Micko tek ako bi na svako deseto pitanje mogao da odgovori. Murzuk je lepa okružena varoš sa širokim ulicama.Turska vlada terala je najveće krivce u ta afrička mesta ostavljajući ih na milost i nemilost upravnicima pojedinih varoši. Tavnice za ovake osuđenike behu velike rupčage ili kakvi starodrevni lagumi sa kojima izobiluje gotovo svaka varoš u svom kraju. Murzuk je jedno od najživljih varoši u unutrašnjosti severne Afrike sa preko 12.000 stanovnika.Tu se sa sviju strana o vašarima stiču karavani iz Kajira, Tripolisa, Tinbukta i mnogih drugih manjih varoši, ali najviše se trguje robovima. Pošto je Micko stigao u Murzuk i svečano dočekan staviše ga kao pod neki nadzor ondašnjih turskih vlasti. Tako pod prismotrom življaše Micko neko izvesno vreme a radoznali građani posećivali su ga sve češće, jer se Mickovo ime beše pročulo na sve strane Fesana. Stalni posetioci Mickovi behu Zora i porodica njena i Šah Muhamed neki njihov polu-bog od koga su se svi Arapi bojali i činili mu sve samo da ga ne bi naljutili, jer teško onda celom Fesanu, celu bi pokrajinu izgoreo plamenom iz usta svojih. Kako je bilo Micku u ovom zatvoru može se lako pojmiti.Čovek, koji je celoga svoga veka slobodno hodao po narodu svom braneći slabe i nejake, gledajući svakog trenutka gordo smrti u oči, braneći svetu veru i narod svoj, takva čoveka morala je da tišti ova stega. Jednog dana dođe mu u posetu svetac Šah Muhamed i počne mu pričati o svojim čudima i sili svojoj. Micko je sedeo zabrinut, razmišljajući kako će i na koji način, da izbegne ovu gorku kaznu.Sve su ga nade napustile izgledalo je kao da će tu u tuđini morati da ostavi kosti.I on se iskreno pomoli Bogu i Sv. Dimitriju koga je na domu slavio. I baš u trenutku kada se poče krstiti, upita ga Šah-Muhamed: — Veruješ li ti Micko u moju svemoćnost. Micko ga prostreli pogledom punim žuča i gnjeva, jer i ovaj beše jedan od njegovih krvnih neprijatelja, koji je mogao da mu smeta u begstvu utičući svojim svetiteljskim rečima na ovaj glupi narod. I takav nekrst sme još tražiti da čovek koji je ceo svoj vek proveo u borbi za svetu veru, veruje jednoj varalici i lupežu. — Jedan je Bog na nebu, Isus Hristos sin njegov i Duh Sveti to je moje Božanstvo.U drugog Boga ne verujem — reče Micko ljutito. — Sidi-Na-Hisa (na arapskom znači Isus Hristos) zaista je veliki prorok — reče Šah-Muhamed. Izgledaše kao da Micko ove reči nije ni čuo.U njegovoj su se glavi rojile hiljadu hiljada misli.On, koji je život svoj toliko hiljada puta mećao na kocku za Boga i Isusa Hrista, koji bi i poslednju kap krvi žrtvovao za svetu veru prađedovsku, da veruje u varalicu i bezbožnika! Svest mu se poče mutiti i on šapćući izgovori ove reči: Bože oprosti meni grešniku.Vojevao sam trideset godina za pravdu i pravicu!...Gospode oprosti! — Šta je tebi, Micko?Kako to govoriš? — reče Šah Muhamed. Micko-podiže glavu k nebu prekrsti se tri puta i onda se okrete Šahu i prezrivo ga pogleda. — Rekoh ti i kažem ti opet da je samo jedan Bog na nebu, Isus Hristos u koje ja verujem. — Da, Sidi-Na-Hisa veliki je prorok — reče Šah uplašeno. — To nije prorok, to je sin Božiji — odgovori Micko ljutito. — Verujem, verujem — reče Šah. — O tvome Božanstvu neću ništa da čujem — reče Micko ozlojeđeno — Ja sam izabranik Božiji, mene je Bog poslao da delim sreću ovom narodu, ako bude poslušan, a da ga kaznim ako je neposlušan. — Domuz-ogluj! — (turski znači svinjski sine) uzviknu Micko ljutito. Kao krvožedni tigar potrči na Šaha i svom silinom mišice udari ga pesnicom po glavi tako da je Šaha prostro po zemlji. U srdžbi i gnjevu poleti zidu, iščupa jedan kolac udari Šaha svom silinom tako, da mu leka više nije bilo. Na uzvik i roptanje Šahovo utrča jedan Arapin pa prestravljen ovim prizorom istrča napolje i drečećim glasom vikaše kao besomučan „prorok je ubijen! — Teško nama!“ Od usta do usta pronosila se ova vest sa najvećim uzbuđenjem i za kratko vreme sva je varoš brujala od uzvika „prorok je poginuo“. U koliko se glas o smrti prorokovoj rasprostirao u toliko se sve više i više skupljahu Arapi pred zatvorom Mickovim. Razdraženje kod Arapa bilo je vrlo veliko, svaki je od njih hteo da se udostoji seni prorokovoj time, što bi se na najgrozniji način osvetio Micku. Rulja je za ruljom stizala i na čelu svake rulje išli su najhrabriji ljudi naoružani do zuba — strah je bilo pogledati razdražene i divlje Arape, koji kao krvožedni tigrovi trčahu pravo k Mickovom zatvoru. Smrt je bila neizbežna.Iz verskih obzira niko pa ni Zora nije smela da ga brani; jer teško onome, ko bi se i najmanje zauzeo za Micka. Uz najveću grdnju i psovku upadali su Arapi u zatvor, napadajući na Micka, koji se junački branio. Sa krvavim kocem u ruci branio se Micko čitavo pola sata, ali najzad ga savladaše.Pade gordi junak onesvešćen snaga ga izdade. Sa osmejkom na licu, pade Micko kraj zidine, jer je očima svojim video kako pod udarcima svojim padaju Arapi, kojima više leka nema. — Klonuo je krvnik — razdra se jedan od Arapa. I ova razdražena rulja od koje je svaki čovek hteo da osveti sveca svoga, poče se lagano ućutkavati, dok najzad ne zavlada tišina.Pogledi sviju Arapa behu uprti na izlaz iz Mickova zatvora. Sa gorčinom u duši, radoznali, očekivali su da vide mrtva onoga, koji se drznuo da ubije njihovoga boga. Nekoliko snažnih Arapa dočepaše Micka i izneše ga pred svetinu. — Evo vam krvnika i ubice našega boga; sudite mu kako znate — reče jedan od njihovi starešina. Užasna se graja ponova diže grdeći i psujući.Svaki od njih smatrao je za svetu dužnost da udari Micka ne bi li se tako udobrio bogu svome. I onesvešćeni Micko imao je sada da izdrži stotinama udaraca po svima delovima tela. Strašno je bilo pogledati raskrvavljeno telo Mickovo.Na celom telu ne beše ni jednoga mesta gde ne beše masnice od udara; glava mu beše sva u krvi i jedini znak života pokazivao je u tome, što je duboko disao i što su mu mišići na telu drhtali. Savet starih ljudi beše se sastao da rešava o kazni prema tako velikom zlikovcu i posle dužih pregovora rešiše da Micka bace u tamnicu, gde ni sunca ni meseca neće za večita vremena više ugledati. I ta strašna kazna bi izvršena — Micka baciše u tamnicu.Tu da pod zemljom boravi čovek zaboravljen od sveta — odstranjen od sunca i meseca. Strašna beše ta tamnica, srce bi se u svakom čoveku moralo rastužiti posmatrajući ovu užasnu katakombu, koja služaše ondašnjim vlastima za mesto gde će prestupnici kaznu svoju izdržavati. To beše donji deo podruma stare neke građevine i ko zna da li je skoro čovečija noga stupila u nju.Zadah memlje osećaše se već na ulazu, a tavnina davaše joj izgled kao da je stotinu metara dugačka, izgledaše kao da u večnost gledaš. Zidovi vlažni i hladni, jeza te podilazi kad ih se dotakneš i oni kao da jecaju pod težinom mnogih vekova, kao da bi hteli pričati priče iz davnih vremena — slavu negdašnju. Onesvešćenog Micka baciše u tu strašnu tamnicu i on je tu tako onesvešćen živio neko izvesno vreme — ni živ ni mrtav.Bez ičije pomoći, daleko od svojih bližnjih ostavljen samo Božijoj volji i pomoći. Po turskom običaju oni su se samo dvadeset dana brinuli o svojim zatočenicima u ovom zatvoru i ako za to vreme ne bi zatočenik davao znaka o životu napuštali bi svako dalje staranje o njemu. Svakoga dana spuštali bi oni Micku po jednu mešinu vode i do dvadeset urmi, to je hrana za svakoga zatočenika.Ali Micko je bio izuzetak, jer je na površini zemlje živeo jedan stvor, živela je Zora, koja je i pored toga, što je Micko ubio uvažena sveca sviju Arapa, opet svim srcem volela toga beloga junaka, oca svoja dva sinčića. Svaki pogled na decu svoju rastužio bi joj srce, jer se opominjaše da otac te dece, njen dragi „Beluško“ možda trune pod zemljom. I ako je znala da će je cela porodica pa i cela varoš prezreti, pa možda i kazniti, ona je ipak svakog dana spuštala kroz otvor na tamnici svome Micku urme i vode dvaputa više no što su to činili čuvari Mickovi. Koliko je dana Micko ležao onesvešćen to se ne može znati, ali kad je došao k sebi i s velikim naprezanjem mogao da se dovuče do otvora video je čitavu gomilu urmi i vrlo mnogo malih mešina s vodom. Jedini stanovnici ove tamnice, koja je imala mnogo odelenja, bili su miševi gluvači.Posle dugo godina nisu imali nikakova plena — sad im je Micko dobro došao. Da je bolest još duže trajala pao bi im Micko kao plen, oranjavili bi oni telo jednog junaka, koji se hvatao u koštac sa divovima i zverovima u ljudskom obliku. Žalosno je bilo pogledati kako se jedan junak slomljen bolešću brani od njih, koji kao ono neverna ljuba ližu, da bi mu kad zaspi meso sa kostiju razneli. Zlo je spavati a još gore ne spavati jer duši odmora treba. Duša mu je plakala a od teških uzdaha grlo mu se sušilo.Svaki čas beše za njega godina. — Strašna je kazna ovo Gospode, oprosti mi grehe milostivi Bože — izbavi me od napasti ove, — šaputao je Micko više puta drhćućim glasom. Posle svake ovake molitve kao da mu beše lakše u duši, izgleda kao da dobija novu snagu.Ubeđen u Božiju silu, stalan u veri bivaše sve snažniji i svežiji. I jednog dana sa najvećim naprezanjem na laktovima i kolenima dovuče se do otvora da bar još jednom vidi nebo, presto svemogućeg Gospoda, da mu se iskreno pomoli, ne bi li ga spasao ove bede nevidovne. I ono malo snage što je imao upotrebio je da razgone onu gomilu urmi i nemogavši ih sve razgrnuti leže preko njih upirući pogled k nebu ka prestolu, jedinog spasitelja svog. Čist i svež vazduh kao i topli sunčani zraci, te premilostive blagodati Božije, kojima celo čovečanstvo večno obasipa, blagotvorno su djejstvovale na izmoždeno telo hrabroga junaka. — Gospode pomozi mi — čuo se tihi šapat bonika. Krv mu se uzruja srce poče jače kucati, umor ga savlada i on zaspa uveren, da će mu Gospod molitvu uslišati, koju je pre nekoliko trenutaka izgovorio. I zaista, milost Gospodnja nije ga obišla jer se posle spavanja osećao toliko snažan da je mogao ustati a donekle i hodati po tamnici.Iz dana u dan i pored ove zlohude hrane bivao je Micko sve snažniji. Odelo i obuća beše već sva iskrzana, jer gladni miševi glodali su za vreme bolesti Mickove sve delove odela i obuće, pa i samo telo.Iz duga vremena Micko se poče svetiti svojim malim neprijateljima, sa jednom gvozdenom polugom ubijao je svakoga miša koji bi se drznuo da dođe na osvetljeno mesto. Urme su mu smetale, jer su mahom bile u najbližoj okolini nad jednim otvorom kroz koji bi sunce dopiralo, i on se reši da ih premesti u jedan ugao tamnice. Arapi su mu redovno svakog dana spuštali kroz otvor urme i malu mešinu sa vodom a Zora krijući triputa više urme i malu mešinu s mlekom. To je bio sav jelovnik Mickov za vreme celoga tamnovanja, to mu je bila ishrana.Vrlo je mali deo Micko trošio a veliku većinu ostavljao je u ugao tamnice neznajući ni sam zašto. Već je godina dana prošlo od kako je Micko dopao tako teške tamnice, godina je dana već od kako je odvojen od sveta, godina je dana od kako je živ zakopan. Jedan delić neba mogaše samo posmatrati koje beše gotovo uvek plavo i vedro, te bi se čak i na njega u trenutcima naljutio, što je tako nepomično.Krv bi mu se uzrujala, tuga bi ga salomila kad po neki put kroz otvor gleda oblake kako žurno beže jedan za drugim slobodno bez straha. Bože, oprosti mi grehe, izbavi me ropstva, behu uzdasi i jedine želje Mickove. Kratko bi samo vreme posmatrao nebo, a za tim bi se sklanjao u dubine tamnice da ne vidi ni onaj delić sveta, jer mu je bilo teško i preteško u duši. Ni posle jedne godine dana Micko nije saznao sve odaje ove strašne tamnice.Jedno iz straha da ne izgubi i ono malo svetlog mesta, a drugo da ne bi upao u kakvu drugu dublju tamnicu.Samo je dve ili tri odaje prošao ostale su mu bile nepoznate, po celome svetu sve do strašnoga suda. I godina i po dana prođe i ni jedan ljudski stvor nije prag tamnice prekoračio, večito je vladala grobna tišina večito je vladala noć. Želja Mickova za društvom ispuni se jedne noći.Možda ni jedan čovek na ovome svetu nije sa većim uzbuđenjem i pod utiscima groznih predrasuda, platio ispunjenje svojih želja kao što je to Micko morao učiniti. Jedne noći ležao je Micko ispod otvora od tavnice i posmatrao je kako lako trepere zvezde na plavom nebu, hiljadu misli prođoše mu kroz glavu.Uzalud sve, teško je ali vera u Boga će me spasti prošapta tiho i san ga poče hvatati. U jedanput ču se nekakav lagani tapat, i Micko se trže.Potrbuške i lagano poče Micko tražiti onu gvozdenu polugu to jedino oružje koje je u tavnici imao. Izgledalo je kao da koraci bivaju sve bliže i bliže.Gotovo nečujno, kao da se kakav duh od prvih stanovnika minulih vremena, približava k Micku. Strah i gnjev prožma dušu Mickovu, beše mu žao što ne vidi neprijatelja svoga, što ne mogu da se oči u oči pogledaju i šta li mu još sve nije padalo na um.Ovakav je dvoboj bilo teško iskušenje. Micko nađe polugu i brzo stade na noge, osluškivajući da to nije varka, da to nije uobraženje.Koraci se približavahu i nejednaki tapat, kao ono kod pijana čoveka beše sve jasniji. Zaklon iza koga se Micko beše sklonio bio je onaj osvetljeni prostor misleći da ako ova nevidljiva prilika korakne na osvetljeni prostor, da je polugom odmah udari pa ma ko to bio. — Ko si ti što ideš? viknu Micko razdraženo. Koraci prestadoše i opet zavlada mrtva tišina. — Ko si, govori? uzviknu Micko. — Ja sam Ali-Mileva! — reče nepoznati tromim i slabim glasom. — A šta hoćeš ovde u tamnici? — Zatočenik sam, kao možda ti što si. — Nemoj da pređeš ovo svetlo mesto jer ćemo se boriti dok jedan od nas ne padne. — Neću prijatelju — ostaću ovde. Tako su obojica stajali do sutra dan u podne, i svaki najmanji šušanj koji bi jedan učinio bunilo bi drugoga.Sutra dan u podne kada sunčevi zraci upravno padaju osvetlilo bi malo veći prostor u tavnici. Za vreme svega ratovanja Mickovoga stajao je više puta na mrtvoj straži ali nikad ovako bezoružan i u takvoj blizini neprijatelja. Ni reči više nisu govorili svaki je ćutao i sa najvećom zebnjom očekivali su onaj čas kada će se moći pogledati, jedan drugome se pojaditi i potužiti. Noć prođe na miru.Osvanu dan, i najzad dođe i taj željeni čas, dođe podne. — Izađi na svetlost nepoznati čoveče, — reče Micko. — Nemoj se ljutiti, prijatelju, ja sam sužanj kao i ti. Ali-Mileva se približi k otvoru i Micko ga dobro promeri od glave do pete. Bila je to strašno velika ljudina.Lice mu beše obraslo u kosi i bradi, izmožden i oronuo, oči usahle i samo se po oštrim crtama vidi da je to izmoždeno telo nekad raspolagalo velikom snagom a vatreni pogled kazivaše hrabrost i odlučnost, koja ni posle tolikog tamnovanja nije mogla izčeznuti. — Ja sam Ali-Mileva reče nepoznati čovek.Ja sam bio harambaša koji sam u ovoj zemlji zadavao strah i trepet zlotvorima slobode.Bio sam branioc nejači. Micko je slušao ove reči, a iskustvo mu je kazivalo da ovim ljudima nikako ne veruje. Više je puta iskusio neverstvo i lukavstvo takovih delija, više je puta padao u teške okolnosti gde mu je čak i život o koncu visio. Svakim danom približavali su se jedno drugom, svakim danom, učvršćivalo se prijateljstvo između ova dva junaka.Ali Micko je bio pripreman na svaki napad Ali-Milevin. Posle šesto-mesečnog zajedničkog tamnovanja počeše tek kovati planove kako će i na koji način da pobegnu iz ove tamnice. Micko je posle ovoga vremena bio uveren u prijateljstvo Ali-Mileve — plan je bio sklopljen. — Slušaj me Micko!Ako me izbaviš ove bede ja ti se kunem svim na svetu, da ću te zdrava i čitava dovesti u hrišćanski narod na more.Moja je četa još jaka i moj će ih dolazak još više ohrabriti.Kada samnom pođeš čuvaće te oni kao kap vode na dlanu. Dobro Ali-Mileva ja ti dajem svoju junačku reč da ću te izbaviti. Ovakav posao nije bio lak.Jedini način na koji bi se mogli izbaviti bio bi, da kopaju dugačak lagum, kako bi bar na deset metara od kuće čuvareve mogli izbiti. Alat za ovakav posao bila je samo ona gvozdena poluga koju je Micko u zatvoru našao. Koliko je truda trebalo dok se ovaj posao svršio može svaki pomisliti. Posle dugog savetovanja kako će i na koji način, kojim pravcem da kopaju otpočeše već ranije započeti Mickov posao — da kopaju lagum. Micko je svojim snažnim mišicama duboko gurao gvozdenu polugu u zemlju odvaljujući komad po komad zemlje a Ali-Mileva je u skutu svoje haljine sa najvećom vrednoćom nosio zemlju u dubine tamnice. S vremena na vreme su morali prekidati posao.Upravnik apsana ih je često obilazio, izgledaše mu i suviše zagonetna stvar da se Turčin i Srbin nikako ne svađaju.To bi po njegovom iskustvu već davno nastupilo da su oba osuđenika Turci — jer se osuđenici svađaju s vremena na vreme više iz dosade. Ulaz u lagum beše u jednom mračnom uglu tamnice i kad god bi straža dolazila, oni bi radi sigurnosti zatrpavali ulaz zemljom kako bi otklonuli svaku sumnju od sebe. To kontrolisanje trajalo je neko izvesno vreme i onda ih ostave sasvim na miru.Vrlo je retko ulazio bimbaša u tamnicu.Prođe po nekoliko meseci dok se koji od ozlojeđenih pravovernih seti da obiđe ubicu svetog proroka i da tom prilikom uživa u nesreći i bedi njegovoj. Mirno i nečujno produžavali su oni svoj posao utrkujući se u izdržljivosti.Onu grobnu tišinu remetio bi samo razgovor između njih i po kad i kad kratak pozdrav Zorin. Takav neumorni rad trajao je dve i po godine, za koje je vreme mnogo uzdaha i očajnih uzvika iz grudi ovih dvaju zatočenika prolamao kroz odaje ove strašne tamnice. Sve što je lagum bio duži u toliko je raslo nestrpljenje njihovo i sa najgrozničavijom žudnjom očekivali su onaj dan kad će se moći vinuti slobodno u svet.Što je lagum bio duži u toliko je mržnja prema Turcima bila veća. Jednog dana poče Micko snažno dubiti zemlju kao sa nekim ubeđenjem da će svršiti lagum.I Ali-Mileva beše nešto oran za posao, ni reči nisu proslovili. U jedanput uzviknu Micko: — Ali-Mileva spaseni smo! — Šta govoriš, dragi prijatelju? — Spaseni smo kad ti velim, hodi pa vidi, ovde ćemo sada kopati na površinu zemlje. Micko je kopajući naišao na otvor jedne druge odaje koja je bila vrlo visoka i puna pepela. Ali-Mileva se beše obradovao misleći da je izlaz gotov ali kad vide da treba iznositi pepeo nije mu baš milo bilo. – — Zajedno ćemo nositi! reče Micko. — Ja mislim da ćemo za nekoliko dana moći da iznesemo ceo ovaj pepeo! reče Ali-Mileva. — Ej, dragi moj prijatelju imaćemo mi i nekoliko nedelja posla dok ovaj pepeo iznesemo. — Bog je dobar, on će nam dati toliko još snage da mo-možemo izneti ovaj pepeo reče Ali-Mileva. — Na posao dragi moj prijatelju, vreme prolazi. I opet nastade rad udvojenom snagom i oduševljenjem.Za nepune dve nedelje iznesoše oni polovinu pepela, više im nije nužno bilo da iznose. I u ovom tako važnom poslu snevajući o slobodi nisu ni opazili da im nastojnik straže pušta krov otvor samo vode. Četiri mešinice sa vodom stajale su kod otvora a ni jedna mešinica sa urmama. Njima nije bilo potrebno da odlaze na otvor zbog urmi.Oni su imali jednu gomilu zašteđenih urmi te su onako u prolazu uzimali s gomile i jeli. Mnogo su oni premišljali iz kakvog uzroka oni njima daju samo vodu a urme ne.Pomišljali su na sve, i to na ono najgore što može biti. — Ali-Mileva meni se čini da hoće da nas umore glađu. — Pa psi jedni, zar nisu mogli to ranijeučiniti. — Mi imamo toliko urme da se možemo tri meseca hraniti, a za to vreme ćemo, ako Bog da biti među svojima — reče Micko sa nekim pouzdanjem. Jedne večeri sedeli su oni oko otvora i razgovarali su o lepotama koje svaki od njih kod kuće ima.U jedanput ču se kao da neko plakaše i jecaše nad otvorom.Izgledaše kao da nije ni malo udaljeno mesto odakle dopire plač, i jecanje i od tada gotovo svakog dana čulo se plakanje pojedinih ljudi a po neki put i urlik čitavih porodica.Jedno žali za drugim a sve živo. — Ja ne mogu da zamislim šta to može da bude među njima, — reče Micko. — Da nisu poludeli ovi gore: reče Ali-Mileva. — Ne daj Bože da to bude jer nam neće biti onda dobro. Svakoga dana čuo se jauk i plač, izgledaše kao da je celu varoš obuzela neka žalost. Jednog dana ču se zapevanje nad otvorom, teški uzvik iznemogle ženske. — Ali-Mileva, mora da je među Arapima velika muka.Čuješ li, da baš nad otvorom neko žensko plače.Ko li to može biti? — Micko dragi, „Beluško“ svi moramo izginuti. — Ko si ti? — uzviknu Micko. — Ja sam Zora, zar me ne poznaješ? — Kakva li vas to nevolja davi? — Nesreća je velika, ovladala je glad, pola varoši izgibe od gladi. — Grozna je kazna Božija. — Čuj me Micko — reče Zora kroz plač.Bog nas je kaznio i to grozno.Naiđoše neki skakavci pa nam ceo usev pojedoše.Od gladi ljudi svi poumiraše. — Slušaj ti mene Zoro — reče Micko.Dođe sad vreme da i ja tvojoj porodici činim dobra.Zato što si ti meni bila dobra i davala si mi pored onoga što su mi davali zlikovci, još mnogo više urmi to sam ja ostavljao na stranu i sada imam toliko da vas mogu za neko vreme izraniti.Kaži tvojima da za njih ima hrane ovde kod mene. Od tog časa bila je Mickova tamnica jedino mesto iz koga su dobijali hranu cela porodica Zorina. Svakoga dana Micko je kroz otvor na užetu vezivao čitavo zavežlje urmi, za ishranu njene porodice.Svakoga dana blagodarila mu je Zora za ovaku dobrotu. Varoš sama izgledala je kao kakvo poprište velikog bojišta, hiljadama ljudi ležalo je onesvešćeno od gladi i oni su izdisali u najvećem mukama.Micko je od Zore saznao za ovo strašno stanje među Arapima i sa najvećom voljom kopao je lagum. — Ali-Mileva? reče Micko.Mi smo spašeni ako za ovo vreme dok glad traje iskopamo lagum.Budi vredan i hrabar, pa ćemo skoro biti u slobodi. — Kakva bi to milost Božija bila, kad bi se mogli osloboditi ove napasti. I zaista nije trajalo ni dve nedelje a lagum beše već gotov. Kopanje im je vrlo dobro ispalo za rukom jer lagum izlazio iza jedne ruševine i dosta daleko udaljen od nastojnikove kuće, gde je i straža bila. Jednog dana dođe iz Carigrada neki Ibraim-Efendi bimbaša.Iz nekih političkih razloga beše za kaznu premešten u ovaj kraj. Pošto je saznao za Micka, da već toliko vremena leži u zatvoru zahtevao je da vidi toga čoveka koji je mogao da izdrži tolike muke. I teška se vrata na hapsani jednog dana otvoriše, na kojima se pojavi čovek vedra pogleda i umiljata lica, u bogato ruho obučen. Ovaka je poseta iznenadila Micka i njegova druga Ali-Milevu.Svež vazduh u velikoj količini strujio je naglo u tamnicu i Micka uhvati nesvestica.Osećaše kao neku hladnoću, kao da mu je sa celoga tela dignut veliki teret koji ga je sa sviju strana podjenako pritiskao.A grudi su mu bile prazne, disao je sve jače, izgledalo je kao da ne može disati. — Čoveče, jesi li živ, — Viknu Efendija na turskom jeziku. Niko ni reči ne odgovori, samo se moglo čuti duboko disanje, koje je tužno odjekivalo kroz puste odaje. — Jeste li živi, odgovarajte — reče Efendija arapskim jezikom. Obojicu zatočenika držala je još nesvestica ni jedan ne mogaše ni reči odgovoriti.Najzad viknu Efendija na srpskom jeziku: — Jeste li živi, kazujte, ja sam vaš prijatelj. Kao kroz san čuo je Micko ove reči, na licu mu je lebdeo osmeh radosti i osvete lagano je dolazio k sebi. Ko si ti? uzviknu Micko tromim glasom. — Ja sam vaš prijatelj! reče Efendija.Micko jedva ustade na noge i nihajući se tamo amo kao pijan, dođe do pred sama vrata.Efendija je sa čuđenjem posmatrao Micka, ni u snu ne bi čovek mogao zamisliti da jedan živi stvor može izdržati takve muke. Micka je bilo i strašno pogledati.Lice mu beše bledo zaraslo u bradi i kosi, oči usahnule a trepavice su mu drhtale od slabosti. — Prijatelju! reče Micko. — Ja sam ovde u ovoj jazbini zatvoren ima dve godine i za celo vreme moga tamnovanja ni jedanput nisam izlazio napolje da dišem čist vazduh, da toplotu sunca osetim.Da sam ma šta učinio niko me toliko ne bi kaznio — to su mogli činiti samo ljudi bez srca i bez duše, takovi nitkovi kao što su Arapi. — Nemoj da grdiš, dragi prijatelju na arapskom jeziku, govori grčki ili srpski — neće ni meni ni tebi dobro biti. — Neka me ubiju, ja sam inače već dve i po godine u grobu. — Hodi izađi, niko ti ništa ne sme. — Ja nisam sam ima još jedan Turčin — reče Micko očajno. — Je li on živ? — Do sada je bio, možda ga je ovaj čist vazduh do sada ubio; Ali-Mileva! viknu Micko. Svi su ćutali, upravnik kazamata trudio se svim silama da dokaže efendiji kako su bili prinuđeni da Mic- ovako zatvore navodeći Mickove grehe među kojima beše najveći, ubistvo njihova proroka. Micko je otišao u dubine apsanske i posle četvrt časa tek izveo je Ali-Milevu pred Efendiju koga je jednako hvatala nesvestica. — Pored svega ovo je ipak strašno? reče Efendija nadzorniku hapsana.Vodite ih u nadzemne tamnice, dosta su bili na mukama. Nekoliko Arapa gotovo iznesoše Micka i Ali-Milevu na rukama.Što su više bili izloženi suncu nesvestica bivaše sve veća i na zapovest Efenđije odvedoše ih u tamnice čiji su prozori bili zastrti ponjavama.Oboje su bili gluvi a oči im ne mogahu trpeti svetlost. Efendija ih je lečio iz milosrđa jer se nije mogao zakleti da i on neće dopasti takvih jada.Sa sobom je bio poneo konjaka i kinina, jer je znao da Evropljanin mora u ovim krajevima preležati groznicu.Očinski se starao za njih a uporedo sa njim negovala ih je i Zora. Pored ovakve nege obojica se počeše oporavljati.Povratio im se bio vid i sluh i svakim danom postajahu sve krepkiji i zdraviji. Zora je bila najsretnija, ona je uživala što je Micko u bedi pomogao celu porodicu da ne umre od gladi, ona je bila sretna što su njeni roditelji uvideli đa to nije čovek bez srca kao što je cela varoš govorila a naročito onda, kada je Micko ubio njihova sveca. Svakoga dana obilazio ih je u tamnici Efendija hrabreći obojicu, i stotinama puta govorio im je, kako ničija sila nije za dugo. Efendija i Zora bili su jedini svakodnevni gosti Mickovi i Efendija se nije mogao načuditi, otkuda da jedna Arapka ima toliko ljubavi prema jednom Evropljaninu, i raspitivao je, kako je i na koji način ta ljubav začeta. Posle nekoliko nedelja dođe u tamnicu upravnik varoši i videvši Efendiju reče mu zvaničnim glasom: — Dobro je, sam si došao u tamnicu.Od danas si po nalogu vezirovom rob i nesmeš nigde iz ove tamnice. — Šta reče?Ja, ja, rob? — uzviknu efendija ogorčeno. — Ja ti kažem, ne šalim se naredba je takva. — Dobro, od danas sam rob tvoj Bože, vidiš li dokle ide inat jednoga čoveka!Molim ti se daj mi snage da mogu izdržati ovu gorku kaznu. — Ja ti rekoh zapovest i nadam se da ćeš slušati od sada moje naredbe — reče upravnik i ode na vrata. — I tvoja sila neće za dugo biti — reče Efendija prezrivim glasom. Zavladao je tajac niko od njih nije za neko vreme ni reči progovorio, svi su bili preneraženi ovom naredbom. Micko kao i uvek počeo je sumnjati u istinitost upravnikovih reči.Izgledalo mu je kao da je ta stvar samo varka i gnušao se podlosti turskoj. Prođe jedan dan, drugi pa i treći ali efendiju nikako ne puštaju na slobodu a ponašanje stražara prema njemu bilo je gotovo gore nego prema Micku i drugu njegovom. I tek posle mesec dana Micko se uverio da ovo nije obmana, već da je efendija zaista zarobljen. Pre zatočenja beše efendija veseo i prijatan, ali posle one naredbe upravnikove bio je ćutljiv i neveseo.Po ceo dan tek ako bi samo po koju reč progovorio. Po njemu samom videlo se, da ga to grize i muči što je robijaš.Tuga ga beše sasvim umorila i on je slabio svakoga dana tako, da je jedva mogao ustati sa onog jadnog robijaškog ležišta. — Micko ti si sretniji od mene — reče efendija jednog dana slabim glasom. — Zašto bimbaša? — Ti bar imaš jednu dušu koja te voli, a ja, ja sam bedan, mene niko ne sme da voli.Ni majka ni otac, ne niko ne sme moje ime da spomene pred stranim čovekom. — Ne boj se bimbašo ja sam i pored ljubavi mnogo groznih muka doživeo. — Ako ikad dođeš u Carigrad ne moj a da ne pozdraviš oca moga.Otidi kod njega i podaj mu ovu maramu.Micko je ćutećki primio maramu izgledalo mu je da efendija u bolesti bunca, te mu s toga ništa nije odgovorio. Nekoliko dana posle ovoga razgovora efendija se jako razbole i u bunilu dočepa mleko koje mu je svakog dana sledovalo ispije ga na dušek i za tim izdane. Na viku Ali-Mileve da je efendija umro, dođe starešina straže i uverivši se, da je efendija zaista preminuo, javi odmah upravniku varoši. Po zapovesti upravnikovoj umrlom efendiji svukoše haljine u zatvoru i izvršiše sve što im njihova vera nalaže. Micko se koristio tom prilikom i prikrio je haljine efendijine, računajući, da će mu ma kada one trebati. Micko i Ala-Mileva ostadoše opet sami da robuju, dok je god ćef upravnika varoši.Svaki od njih volio bi da sutra umre, nego da se ovako i dalje muči. — Alah ga je spasao — reče Ala-Mileva. — Boga molim, neka mi pre živog uzme, nego da se još ovoliko mučim, koliko sam se mučio — reče Micko očajnički. — Slušaj me Micko!Ja se sve bojim da Arapi ne nađu te haljine efendijine; jer ako to bude vratiće nas i opet tamo gde smo i bili. — Ne boj se, što će nas vratiti u onu tavnicu, jer kad tamo dođemo, onda ćemo kroz naš lagum, koga smo toliko vremena sa najvećim naporom iskopali, pobeći u svet.Ja bih baš i želeo da nas opet tamo premeste.Sada smo ozdravili i možemo poduže vremena izdržati a da ne klonemo. — Imaš pravo dragi prijatelju!Ali kako ćemo to da učinimo da nas Arapi opet vrate u one strašne tamnice. — Ostavi ti to meni, moj će mi Bog pomoći.Ja ću se već setiti na koji to način treba učiniti. — Dobro, ja sam već uveren da si ti čovek bistar i da razumeš te stvari. Dva meseca posle smrti efendijine prođe, a još nikako nisu mogli da pronađu način kako će se i na koji način vratiti u onu istu apsanu gde su toliko jada i čemera doživeli. Glad je još jednako davila ljude i Zora jednog dana uđe u apsanu snuždena i nevesela, pa što nikad do tada dovede i svoja dva mala sinčića.Micko je bio tronut kad je video decu svoju.I ako su melezi ipak je osećao neku očinsku ljubav i dužnost spram dece pa i spram Zore. Zora pade na kolena pred Mickovim nogama i kroz plač jecaše zapevajućim glasom reče: — Gospodaru moj, mi ćemo umreti od gladi, urmi više nema u zatvoru, a skakavci obrsteše svaki list.Pomagaj tako ti Bog pomogao! — Zoro, ti dobro znaš da sam ja uvek bio tvoj prijatelj, pa ću ti i sada pomoći.Ali tražim od tebe jednu uslugu da mi učiniš. — Sve ću učiniti, samo nas spasi. — Idi, odvedi tu decu kući pa dođi sama, imam s tobom nešto važno da razgovaram. — Idem i doći ću! reče Zora zatvarajući vrata. Zora je kao srna skakutala duž ulice pravo kući svojoj.Za nepuno četvrt časa bila je ona opet u apsani kod Micka i Ali-Mileve. — Čuj me Zoro! ja sam osuđen da umrem u zatvoru, to sama znaš; zato te molim učini mi jednu malu uslugu. — Hoću dragi gospodaru moj, reče Zora umilnim glasom. — Sad ću da vidim da li me voliš, ili ne — pazi dobro šta ću ti kazati!Ovo su haljine onoga efendije koji je umro ovde u tamnici.Ti ćeš haljine kad misliš da je najbolje uzeti i odneti ih kući svojoj i čuvaćeš ih tamo sve dok mene ne premeste u onu, donju tamnicu.Kad me tamo odvedu baci mi ih kroz onaj otvor.Ako ništa drugo, hoću bar da uživam kad umirem, hoću da sam obučen kad idem Bogu na istinu. — Sve ću učiniti dragi „Beluško“ moj samo nas spasi od gladi. — Kazaćeš ocu da govori upravniku zatočenja da nas premesti u donje hapsane i pošto budemo tamo odmah prvog dana bacićeš mi ove haljine kroz otvor.Urmi ima još dosta, nećete ostati gladni. — Hoću, dragi Micko, sve ću tako izvršiti kao što si mi kazao — reče Zora. — Da te neko ne zaustavi zbog ovih haljina — upita je Micko. — Neće, svi me poznaju — budi uveren da neće — reče Zora, dočepa haljine i ode. — Pazi šta radiš, moja je a i vaša glava u torbi — reče Micko pretećim glasom. Sutra rano zorom nešto se straža uznemiri.Kao da je neko čudnovato stanje kod njih nastupilo.Čulo se kako grde i psuju, ali se nikako ne mogaše razaznati koga grde. Posle dugog gunđanja i psovke moglo se po razgovoru razaznati da je jedan među njima umro od jake groznice. Vrata se otvoriše i u apsanu uđe jedan vojnik pod oružjem.Posle malog predgovora reče im: da moraju otići u onaj zatvor gde su i pre bili. Micko i Ala-Mileva počeše ga moliti da ih ne vraćaju više u one grobnice ali se vojnik ne dade umoliti.Niko od stražara nije mogao ni pomisliti da je to želja Mickova.Niko nije mogao ni sanjati, kakve planove ima Micko i Ali-Mileva. Posle podužeg opiranja pođoše ispred vojnika pravo u onu hladnu grobnicu, gde ih za dugo sunčani zrak ne bi ozario, da nisu već imali gotov lagum. Još nisu ni prešli prag vrata se opet zatvoriše a škripa ključa u zarđanoj bravi tužno odjekivaše kroz puste odaje apsanske.Dugo su i dugo Micko i Ali-Mileva prisluškivali da bi se uverili da li je vojnik otišao ispred vrata.I već za čitav sat nije niko ulazio oni pohitaše pravo ulazu u lagum, da pregledaju još jednom lagum. — Ali-Mileva, idi ti provuci se kroz lagum i vidi da nema gde god da se popravi.A ja moram paziti na otvoru dok dođe Zora — reče Micko. — Dobro, ja ću sve dobro ispitati.Micko je bodrim okom pazio na otvoru ne bi li se Zora pojavila sa haljinama.Tako sedeći kraj otvora premišljao je Micko o svemu i svačemu.On je dobro znao da ako mu Zora donese haljine da će on probeći iz ove zemlje neopažen. Samo je sumnjao u žensko stvorenje jer je zbog njih više puta stradao pa, više puta je mogao i glavom platiti. Vreme mu je već i suviše bilo dugo i već je počeo očajavati, da mu plan neće dobro ispasti.On je znao da ako ga samo jedan Arapin iz ove okoline vidi, da će ga odmah poznati; i tada je svršio sa životom. Pa najzad se beše rešio da putuje i bez onih haljina.Ako je sreća, proći ću, mišljaše on, ako mi nije suđeno da živim onda je bolje da umrem nego da se mučim. I Ali-Mileva se beše vratio sa dobrim glasom da je lagum ostao nepovređen — sve beše udešeno za begstvo. — Sedi ti ovde Ali-Mileva a ja ću da donesem još preostale urme tamo u onom ćošku — reče Micko i izgubi se u tmini. — Ako li bi Zora došla vikni me. Više je puta Micko dolazio noseći uvek pune skute sa urmama i svaki put bi zapitao Ali-Milevu da li je dolazila Zora. Na svako pitanje dobijao je odgovor da nije dolazila. Čitavu gomilu urmi doneo je Micko kraj otvora i kad je poslednji put prosuo urme na gomilu sa bolom u duši uzviknu. — Ah, žensko nikad nije bilo iskreno! — — Nemoj tako da govoriš Micko!Ko zna da li je mogla da dođe ovamo, a da je niko ne vidi. — Poznajem ja dobro žensku dušu — reče Micko ljutito. Ali-Mileva je zaćutao, jer je video da je Micko ljut.Obojica su razmišljali snevajući snove o dragoj slobodi.O čemu su i mogli drugom snevati?Svaki od njih imao je dosta para za život, svaki je od njih uživao i trpeo najveću oskudicu, i jedan i drugi znao je za toplu, strasnu ljubav. Sloboda im je za sada bila najveća svetinja, u slobodi bi bili kadri sada i najveće muke izdržati. Micko je nervozno šetao tamo amo, i sa najvećim nestrpljenjem očekivaše dolazak Zorin. Podne je već odavno prevalilo a Zore još nema, počeše obojica već da gube nadu da će i dolaziti. Ali baš u sumrak kad se noć već htede spustiti ču se glas Zorin na otvru: — Micko, jesi li tu? — Ovde sam zmijo jedna! — Oprosti dragi „Beluško“ moj, nisam mogla pre da dođem.Evo ti haljine, velikog sam straha pretrpela dok sam amo došla. — Pusti mi uže da ti dam urme — reče Micko zapovedajućim glasom. I Micko izvadi onu svilenu maramu, koju je dobio od efendije, napuni je urmama i sveže je za konopac. — Diži ove urme i odnesi ih tvojima, a ovu maramu čuvaj kao spomen od mene. — Čuj me Ali-Mileva! reče Micko. — Sada dođe čas da onu datu reč ispuniš.Kad odavde sretno pobegnemo, moj je život u tvojim rukama.Ako si nameran da mi život uzmeš, onda me bolje ostavi ovde da i dalje ovako tavorim. — Duša moja ne imala mira, kao Evropljaninu kapa na glavi, ako ti se što desi dok sam ja s tobom... — Dobro, evo moje ruke, neka nas milostivi Gospod sačuva svake nesreće — reče Micko. To su bile poslednje reči, koje tužno odjekivahu po odajama tamnice, izgledaše da se njih više zaklinju. Sve beše spremljeno za begstvo, urme, mešine s vodom samo je Ali-Mileva morao čekati da Micko obuče haljine pokojnog efendije. Svaki minut beše dug kao dan, nestrpljenje je raslo užasnom brzinom. — Ja sam gotov — reče Micko — poluglasno. — Na noge sada u ime proroka — reče Ali-Mileva. — U ime Svemogućeg Gospoda Boga, ja polazim s tobom, moleći Boga da nas sačuva svake nesreće — reče Micko poluglasno. Tajac je opet zavladao, samo se tapat koraka čuo, kroz puste odaje koračali su oni do u odaju gde je počinjao lagum. Micko se tu prekrsti i prvi uđe u lagum, Ali-Mileva za njim. Iz laguma čulo se samo duboko disanje dvaju junaka, koji s najvećim nestrpljenjem očekivahu čas kada će biti u slobodi. Mračne odaje ostaše prazne i puste, u njima se možda još za dugo neće čuti čovečiji glas. Najzad dođoše i do odaje koja beše pola napunjena pe-pepelom i tu su opazili mesto kroz koje ako sretno prođu, dobiće slobodu i nov život. Sa najvećim naprezanjem poče Micko da se penje odupirući se laktovima i kolenima. I kad je izašao na površinu zemlje Ali-Mileva beše već na pola puta. U duši Mickovoj viđala se radost i zebnja, on je bodrim okom posmatrao i prisluškivao svaki pa i najmanji zvuk. I Ali-Mileva beše već na površini zemljinoj. Pregledali su u brzini tovare na sebi, da li su mešinice sa vodom i urmama cele a Micko beše još izvukao krivu sablju posmatrajući je sa osmejkom na licu, da li će moći još u ovim trenutcima da posluži. — Micko, od sad pa za pet sati bićemo u taboru mojih ljudi — reče Ali-Mileva šapućući. — Nemoj ni časa da gubimo jer su sada pet minuta večnost.Napred u ime Boga reče Micko tiho. I oni se kao tigrovi, kad na lov pođu, uputiše u pustinju zaklanjajući se prvo iza ruševina a posle su svaki pa i najmanji džbunić upotrebljavali kao zaklon, dok najzad ne dođoše u pravu pustinju gde ničega nema sem žarkog peska. Sunčani zraci behu tako vreli da je sunce na puškomet blizine. Varoš izgledaše kao da su svi stanovnici pijani, sa svake kuće samo su se belili zastori na prozorima. Po ovakoj vrućini, kad je svaki Arapin savladan umorom Micko i Ali-Mileva dadoše se u begstvo da se izbave ropstva ili da poginu. Nisu imali kade da govore među sobom, želje kod obojice behu jedne te iste.Sloboda, i ništa drugo. Marš je trajao neprekidno tri sata i tek posle tri časa hoda naiđoše na vodu. S najvećom opreznošću ispitaše oni oazu da se slučajno ko od varošana ne nalazi na oazi, pa kad se uveriše da nikoga nema priđoše te se malo odmoriše. Posle nepuno pola sata nastaviše oni opet put, ali su sada bili hrabriji i izdržljiviji.Na licu im se moglo videti da su blaženi i sretni. Prekida nije bilo, jer je Ali-Mileva posle jednog sata iza oaze pokazivao Micku pojedine znake blizu sela i time mu je učvršćivao žudnju za mestom spasa. Na pola sata pred samo selo Ali-Mileva pokazivaše Micku, čak čadore u kojima živi porodica njegova. — Ne žuri Micko, ovde ti ni kosa na glavi neće faliti, — reče Ali-Mileva. — Ako je tako, neka ti Bog plati — reče Micko. Oni su se sve više i više približavali selu, Ali-Mileva i Micko bivahu sve radosniji. U prvi čador na kraju sela uđoše obojica.Domaćin ih pogleda začuđeno i ustezajući otpozdravi im, ali ubrzo beše njegovaj zabuni kraj. — Ali-Mileva, jesi li ti — viknu domaćin. — Ja sam dragi prijatelju! Za kratko vreme horilo se napolju i gotovo u svima čadorima ime Ali-Mileva! Žene i deca posmatrahu ova dva junaka kao polubogove a ljudi smatrahu za čast da kod svakog domaćina budu gosti. Na pola puta kroz selo dotrčala je i porodica Ali-Milevina; radost i suza behu se stopile u srcu svakog člana njegove porodice. I otac i majka posmatrahu Ali-Milevu koga behu već i ožalili kako ponosno korača kući svojoj. Na licu roditelja Ali-Milevinih mogla se upoznati ona blaženost i ljubav koja se razvija polako prema svome već ožaljenom sinu. Prijatelji uz prijateljski pozdrav nadovezivahu i po koje pitanje tako da je bio već umoran od silnog pozdravljanja i odgovaranja. — Ja sam umoran od silnog putovanja — reče Ali-Mileva majci svojoj. — Meni i prijatelju mom treba odmora. — Zapovedaj sine moj, mi ćemo te slušati — reče otac Ali-Milevin. Posle kratkog puta kroz selo dođoše u čador oca Ali-Mileve. Sve što su u kući imali najbolje od jela nudili su Ali-Milevi i Micku ali oni su vrlo malo jeli, jer ih tek sad beše umor skolio i oči im se same zatvarahu. Majka Ali-Milevina namesti im postelje i oni se zavališe da malo otpočinu prvi put sami u slobodi okruženi prijateljima koji bdijahu nad njima. Celo je selo dolazilo i svaki raspitivaše o zdravlju Ali-Milevinom.Drugovi njegovi se hrabriše, u duši im se poče razvijati junaštvo i svaki je od njih umeo kao očevidno da ispriča po jedan doživljaj iz života Ali-Milevinog, trudeći se, da i sebe uvrsti kao junaka.Junaštvo i ratoborstvo obuzelo je ceo čador svakog čeljadića jer im dođe voća, njihov dični Ali-Mileva. U tom uzbuđenju niko nije ni pomišljao na Micka, svaki je samo mislio o Ali-Milevi. Noć se beše već razastrla, celo se stanovništvo kraj svojih ognjišta razgovaralo o Ali-Milevi. Te noći beše čitav zbor mladih ljudi i devojaka u kući Ali-Milevinoj. Ali-Mileva i Micko behu već ustali, žagor koji su radoznali seljaci proizvodili s vremena na vreme nije dozvoljavao da duže spavaju. Na glas, da je Ali-Mileva sa svojim drugom ustao, i da se razgovara sa rodbinom i prijateljima svojim dođe i staro i mlado i žensko i muško u posetu. Svaki je sa ponosom izgovarao ime Ali-Mileva. Nastalo je opšte veselje i Micko poče malo po malo zadobijati seljane, raspitivahu o njemu ko je i šta je. Ali Mileva odgovaraše samo da je to pošten čovek i da samo njemu ima da blagodari što je sad među svojima. To je bilo dosta, pa da Micko postane ljubimac sviju seljana, nazivali su ga prijateljem i teško onome, koji bi ga samo prstom dotakao. Veselje je trajalo do neko doba noći, devojke igrahu, sa najgracioznijim pokretima pevajući divne pesme nadmećući se koja će lepše igrati i pevati. Micko ih je posmatrao, pa i nehotice dođe mu Zora na um.Sećao se on minulih dana, sećao se Zorine strasne ljubavi — poznavao je on koliko i kako silno ljubi pustinjska vila.Srce mu zaigra u grudima posmatrajući kako ove divne mlade devojke igraju, misliš da ne dodiruju zemlju nogama. Obuzdavao je osećaje svoje — poznavao je sebe jednako je navaljivao da ide na spavanje govoreći, kako je veoma umoran.I tek posle pola noći raziđoše se seljaci svaki svome čadoru. — Ne smemo dugo spavati, valja nam zorom putovati — reče Ali-Mileva. — I ja tako mislim — odgovori Micko. Ali-Mileva naredi braći svojoj da spreme oružje dve brze kamile, hrane i vode i da sve to bude rano pred zoru gotovo, a Micko i on legoše da se odmore. Zorom rano oprosti se Ali-Mileva sa rodbinom a takođe i Micko pa uzjahaše kamile pođoše na put. Put je bio prijatan sve dok sunce opet nije počelo žariti.Pod takim žarkim sunčanim zracima klonuo bi i najveći junak. Oni su hrabro putovali napred.Micko je bio u stanju da podnese i najveće muke, samo kad bi pomislio na slobodu čiju slast i blagodet uživa evo samo dva dana. Dani su prolazili i sve je manje bilo opasnosti, da će ih moći vlast uhvatiti. Tako je prošlo sedam dana putovanja.Sedmog dana dođoše u jedno arapsko pleme Tovarik. Ovo je bila jedina oaza posle ovoga dugog puta.Ali-Mileva je znao da ovo pleme mrzi pleme iz koga je on, ali su morali da svrate da uzmu vode i hrane. — Micko budi priseban, ovi nas mogu napasti, ali da toga ne bi bilo mi ćemo se poslužiti lukavstvom.Ti ćeš biti bimbaša i teraćeš me kao zarobljenika. — Dobro Ali-Mileva — reče Micko. — I oni se sa većom obazrivošću prikradu Arapima, kako bi ih iznenadili svojim dolaskom. Arapi čitavo pleme nastanjeni oko oaze u svojim čadorima odavno nisu imali ovake goste i kad su ova dvojica naišli svi su se čudili, da jedan beljac tera Arapina kao roba. Ali-Mileva ih pozdravi po njihovom običaju i poče im razlagati kako je ono carski bimbaša i velikodostojnik.Izgledalo je kao da su primili ovo za istinu i već su sa nekim poverenjem počeli prilaziti strancima. U jedanput ču se glas jednog Arapina. — To je laž!Taj beli koji hoće da predstavlja bimbašu to je robijaš iz Murzuka. I celo se pleme uzruja svi potrčaše u čadore, dočepaše strele.Fijuk strela poče, a Ali-Mileva odgovori prvi pucnjem iz puške.Dvojica padoše, i Micko opali u gomilu i obori takođe dvojicu ostali se razbegoše. U najvećoj brzini napuniše tulume s vodom i urmama i nastaviše put dalje. Kad su bili već daleko od oaze zapitaće Ali-Mileva Micka. — Boga ti, otkuda te onaj Arapin poznaje? — Ja ne znam, ali mora da je bio u Murzuku kad me uhvatiše. — Bogu hvala te ne pogibe koji od nas, a uveren sam da i onom koji bi ostao živ ne bi lako bilo. I čovek najčvršće volje morao bi da klone na putu kroz ovaku pustinju.Pred sam mrak dođoše kod jedne pećine i rešiše da se tu odmore. — Ali-Mileva budi ti na straži do ponoći a ja ću da spavam, pa ću te onda smeniti pa ti spavaj! — Dobro, pristajem, meni se i onako ne spava. Micko leže i ne prođe nekoliko trenutaka, poče ga već san hvatati.Još u prvim snu čuo je Micko neko šištanje ali se nije obazirao na to jer, je mislio da je to uobraženje. Pošto je već poduže spavao probudi se pa opet čuje neko šištanje. — Ali-Mileva čuješ li ti kako nešto šišti.Slušaj samo. — Ja ne čujem ništa, tebi se čini!Šta ima ovde?Ja ne vidim ništa! — Pogledaj nad pećinom izgleda mi da nešto šišti. Ali-Mileva uzme pušku, zapne za oroz i pođe na pećinu.Posmatrao je i desno i levo.Sve je bilo mirno, u celoj je okolini vladala grobna tišina.Strah bi svakog varošanina Evropljanina morao hvatati od ovake neme tišine. — Baš ništa nema ovde — reče Ali-Mileva. — Dobro onda siđi i čuvaj stražu ja ću te posle smenuti. Ali-Mileva se skide i ode opet na svoje mesto. Vetrić je lagano pomalo duvao nihajući lišće na palmama.I ponoć se već približavala, to je Ali-Mileva poznavao po zvezdama. — Ali-Mileva — reče Micko trljajući oči. — Ti nisi dobro razgledao na steni mora da ima neka životinja.Ja više neću da spavam. — Dobro, onda ti stražari, pa ćeš imati kad da razgledaš celu stenu.Do zore ima 6 sati, to je dovoljno vreme da razgledaš celu okolinu. Micko stade na stražarno mesto a Ali-Mileva leže kraj svoje kamile i zaspa mrtvim snom. Micko je bio radoznao da vidi šta ima na steni, i nemogući odoleti svoju radoznalost popne se na stenu. U jednom kraju ispod jednog velikog kamena opazio je zmiju neobične veličine. Odmah pomisli da puca na nju, ali ne smede se rešiti na taj korak jer nije bio siguran da će je sada moći da pogodi. Brzo se skine sa stene i saopšti Ali-Milevi šta je video. — Ovde nam onda ne vredi ostati, moramo da begamo. — Jesu li opasne zmije? — Ne dao ti Bog da te ona zagrli.Onda znaj da si svršio. Micko i Ali-Mileva uzjaše svoje kamile i produžiše put kroz pustinju, prvo vrlo polako da ne bi zmiju izazvali da ih juri. Deset dana su tako putovali po pustinji i ništa im se nemilo više nije desilo. Posle deseto-dnevnog puta dođoše u jedno arapsko pleme Tuba. Ljudi iz toga plemena imaju kožu žuto-crne masti i veoma su pitomi i dobri ljudi. Muški su ubrađeni maramama sve do jagodica i samo im se oči vide, a ženske među tim idu slobodne bez marama na licu. Tu se Micko i Ali-Mileva snabdeše sa hranom i vodom odmarahu se nekoliko dana i onda produžiše put dalje. Što se više približavahu moru sve su bivali radosniji i izdržljiviji. Put je bio po pesku i kamenjaru.Mahom su putovali danju, a vijugali su po stranputicama da ih ne bi susrećali ljudi, i tako su put produžavali. Prvih dana imali su dovoljno hrane i vode, ali poslednja dva dana nestalo je vode i hrane. Strašna se bura osmog dana podiže.Pesak se na nekim mestima u obliku stuba podizaše k nebu, atmosfera postajaše sve više i više zagušljiva. — Micko! — reče Ali Mileva — samo nas Bog može sada spasti! — Ja se nadam u pomoć Gospodnju — reče Micko. — Valja nam brzo terati kamile da nađemo bar kakvo mesto gde i najmanje brežuljaka ima. — Ali vidim da i kamile neće da jure kao pre! U tom trenutku opazi Micko kroz maglu od peska neku četvoronožnu životinju. — Ali-Mileva, vidiš li onamo kao da neki kurjak trči k nama! — Gde? — U pravcu tvoje kamile! — Pravo na nas. — Kaži tvojoj kamili da legne. Micko i Ali-Mileva rekoše arapski kamilama da legnu i one polegoše po pesku. — Pucaj Micko! — reče Ali-Mileva. — Ako si ti više puta lovio po ovakom vremenu, bolje bi bilo da ti pucaš. Puška iz Ali-Milevine ruke odjeknu i životinja se prostre na pesak.Priđoše joj i Ali-Mileva reče da je to kurjak i da mu samo džigerica valja za jelo. Ali-Mileva izvadi nož raspara je i izvadi džigericu, i metne je u torbu. — U istom pravcu valja nam ići u kome je kurjak trčao, sigurno je da tu u blizini ima kakva peštera. — Da ne zalutamo ako se budemo vraćali? — zapita Micko. — Ja sam pustinjski sin nemoj se bojati!Samo napred. Kamile pojuriše u pravcu u kome je kurjak hteo da trči. Za nepuno četvrt časa stigoše zaista u jednu pešteru. Na polju je sve više i više besnela oluja na pojedinim mestima stvoriše se čitavi bregovi od peska.Kamile legoše kraj peštere i glave uvukoše u pešteru a Micko i Ali-Mileva uđoše u dubinu peštere. — Tu ćemo se odmoriti i sačekaćemo dok ova holuja ne pređe — reče Ali-Mileva. — Kaži mi Ali-Mileva iskreno, koliko nam dana valja putovati, do Tripolisa? — Ako Bog da, za četiri dana bićemo u Tripolisu. — Ali vidiš Ali-Mileva da nam je nestalo hrane i vode, a žege su užasne! — Možda ćemo naići gde na vodu. — Ja se samo u Boga nadam! reče Micko. Holuja je jednako besnila.Pred pešterom se nagomilao pesak, izgleda, kao da će zatrpati ulaz, a kamile se sve više izmicahu u peštere, kao da se i one predviđale strahovitu buru. — Ali-Mileva! — reče Micko. — Ako ovako duže potraje ja ću ovde umreti od žeđi i gladi! — Ja verujem da ti je teško ali se mora trpeti.I meni je teško, kao urođeniku, a kamo li tebi. Posle dva sata bura je prestala a vazduh se počeo malo po malo da čisti i mesto onih peščanih oblaka ukaza se divno azurno nebo. Ni jednog oblačka ne beše na horizontu ono divno čisto plavetnilo, ulivaše veru i nadu. Ali-Mileva izađe iz peštere, posmatrajući nebo — dugo je gledao na sve strane i kao urođenik došao je do zaključka da skoro neće biti vetra. — Ja ti verujem!Snaga me već počinje napuštati, ali ja ću se možda držati još koji dan.Da pođemo u ime Boga. Oni se spremiše, uzjahaše svoje kamile i pođoše. Smetovi od peska promenuše površinu Sahare.Gde je pre vetra bila ravnica, sada se uzdizahu mali veći humovi i nevešt putnik vrlo bi lako mogao zalutati. Ali-Mileva je navikao na ove promene i nije mu mogla ništa da smeta ovaka promena.Micko je išao za njim, ne razbirajući kuda i kamo. Putovali su celu noć i pred samu zoru zaladnilo je tako da su obojica drhtali, a naročito Micko koji je inače bio oronuo sa zdravljem. Pa čak i hladnoću bilo je mnogo lakše snositi no onu jaku vrućinu, koju je Micko sa strahom dočekivao. Što se više dan primicaše u toliko je bojazan bila veća, jer Ali-Mileva još nije ni jednom rečju pominjao da se bar nada da u blizini negde ima vode. Sunce već beše visoko iskočilo ali oni još ne nađoše vode. Micko poče malaksavati naglo.Kada je Ali-Mileva video da Micko sve više i više malaksava pojuri u najvećem kasu šibajući svoju i Mickovu kamilu. Pred samo podne Micko onesvešćen od žeđi i gladi pade sa kamile. Ali-Mileva se beše u prvi mah zbunio, ali posle se odmah pribra.On skoči sa kamile i postavi Micka koliko je mogao u senku njegove kamile. Svoju je kamilu rastovario pa joj onda reče da legne.Ona leže a Ali-Mileva izvadi nož pa je zakolje.U buragu kamile bilo je dovoljno vode.Posle nekoliko minuta pošto se voda nihanjem kroz vazduh malo ohladi, dade Ali-Mileva Micku onako mlaku da pije. Posle dva-tri slaba gutljaja Micko se poče oporavljati Ali-Mileva ga još i umije što još više okrepljavajući na Micka dejstvovalo. Ali-Mileva se požuri da stvari koje je sa svoje kamile skinuo metne na Mickovu kamilu, pa onda obojica uzjašiše na kamilu i produžiše putovanje. — Budi hrabar još za nekoliko časova i mi ćemo naći vodu — govoraše Ali-Mileva Micku. — Hoćemo li do doveče naći vodu — pitaše Micko. — Ja sam uveren da ćemo je naći! Putovali su što je brže moglo.Micko je pribrao svu snagu a Ali-Mileva ga je hrabrio ukazujući čas na jedan čas na drugi predmet koji bi bio blizu oaze. Pred samo veče opali Ali-Mileva kamilu bičem rekavši Micku da je oaza blizu. I kamila već umorena jurnu ponova u karijeru i posle četvrt časa hoda dođoše na jednu malu oazu. — Spaseni smo! — reče Ali-Mileva. — Bogu hvala! — reče Micko.Ali-Mileva sa najvećom brižljivošću skide Micka sa kamile i položi ga na travu, zatim u jednoj mešini dodade Micku vode. Pošto se Micko napio vode rastovari sve stvari sa kamile i napoji kamilu, pa je opet natovari, kako bi svakog časa, ako bi opasnost zapretila mogli da begaju. — Ovde nam se valja malo odmoriti, dva časa samo, jer još noćas moramo krenuti. — Ali-Mileva!Ostavi me ovde da malo spavam — i duša mi je već umorna! — Dva časa imamo vremena, te ako tako pođemo bićemo u samu zoru u Tripolisu. — Dobro, samo me ostavi da malo bar spavam. Ali-Mileva reče kamili da legne a i on sam smota jedno ćebe i leže pored Micka. Nastade opet tajac oko oaze.Samo bi po kad i kad duboki uzdah iz Mickovih grudi remetio tu nemu tišinu. Ali-Mileva je dobro znao da će Micko posle jednog a najduže dva časa opet da ožedni i da će ga žeđ probuditi, zato je i on bezbrižno spavao. Ali-Mileva se probudi posle dva sata — toliko su po njegovom računu spavali.On se požuri da opremi kamilu napuni mešinu s vodom i nabere koliko je više mogao urmi. Kada je sve bilo gotovo probudi i Micka popne ga na kamilu i onda produže put dalje. Noć beše divna.Bledi mesec dostojanstveno je gredeo po čistom plavom nebu hladno posmatrajući sve što se na zemlji dešava. Topao vazduh čija bi se temperatura jednim lakim vetrićem s vremena na vreme menjala, budio je osećanje, kao da na valima vazdušnim pliva. Kamila je u ravnomernom kasu trčala izgledaše kao da i ne oseća tovar na sebi. — Micko! — reče Ali-Mileva — Mi moramo celu noć putovati, jer kako mi nebo izgleda biće sutra, a može biti i u samu zoru opet vetra. — Kad se mora onda napred! — reče Micko. I pred samu zoru stigoše u Tripolis. Na krajevima varoši beše stanovništvo još u dubokom snu.Jer poslove, koje su ovi sirotni stanovnici obavljali mahom su radili noću. Lagano, kao da hoće nešto da kradu prilazili su Ali-Mileva i Micko k varoši. — Sad smo spašeni! — reče Ali-Mileva. — Eto vidiš ovu kuću, pokazujući rukom na jednu kuću s desne strane, to je kuća jednog mog starog prijatelja. Oni priđoše vratnicama i Ali-Mileva skoči sa kamile i udari bičem triputa po vratima. Posle nekoliko trenutaka izađe iz kuće jedan sredovečan Arapin. Nazva Boga i skrivajući se za jednu palmu koja beše pred vratima upita ko je. Ali-Mileva mu arapski reče neku uzrečicu i svoje ime. Arapin odmah dotrči k vratima otvori ih i ljubazno se pozdravi sa Ali-Milevom. Arapin poče tiho govoriti kad opazi Micka na kamili. — Ko ti je ovo? — reče Arapin tiho posmatrajući Micka sa nekim nepoverenjem. — Ne brini dragi prijatelju!Ja ću ti već kazati — dobar je čovek, a sad nam dozvoli da se malo odmorimo u tvojoj kući — reče Ali-Mileva. — Ti znaš da ti je moj dom uvek bio otvoren — reče Arapin. Ali-Mileva priđe Micku i pomogne mu da se skine sa kamile i pošto se Micko pozdravi sa domaćinom uđoše sva trojica u kuću. Domaćin te kuće beše stari prijatelj Ali-Milevin. Oni su se poznavali iz rane mladosti, hajdukovali su zajedno i delili i zlo i dobro mnogo godina. Pre deset godina se ovaj domaćin povukao u miran život i sada mu onaj burni život izgledaše kao bajka. Svaka pa i najmanja epizoda iz toga života bila mu je draga. Micka je domaćin odmah smestio u jednu odaju da spava a Ali-Mileva i domaćin pričahu jedan drugom svoje doživljaje iz mladosti izgledaše kao da se uzajamno hrabre i draže da opet počnu svoj stari zanat. — Znaš Ali-Mileva — reče domaćin. — Često puta kad povedem po kojeg Evropljanina da mu pokazujem pustinju, dođe mi stara krv, ali to samo za trenutak, pa odmah pređe! — Kad si već deset godina mirovao ne vredi da se opet krhaš po pustinji.I ja mislim dok se vratim kući da se smirim. Dugo su razgovarali o Micku i njegovoj sudbini.Ali-Mileva je pričao o robovanju svome sa Mickom opisujući u najtužnijim slikama život njihov u tamnici. Domaćin je slušao nemo posmatrajući Ali-Milevu ukočenim pogledom a na licu mu bi se s vremena na vreme ukazivala gotovost za osvetom. — Šta sve čovek nije u stanju da izdrži!?I kamen bi se morao raspasti, ali čovek ostaje živ — reče domaćin. Ali-Mileva leže na jednu prostirku i zaspa dubokim snom, a domaćin ode u varoš. Pred mrak se domaćin vratio kući i zatekao je svoje goste gde još spavaju.On prvo probudi Ali-Milevu a ovaj Micka. Po svršenoj molitvi ponudi ih domaćin da večeraju i za večerom Ali-Mileva zapita domaćina za neke Grke patriote. Domaćin im dade reč da će Micka odvesti kod jednog mladog Grka koji je veliki patriota. — Kako vidiš pobratime Micko ja sam te spasao, a moj prijatelj će te još odvesti u kuću hrišćansku.Ja sam održao svoju reč. — Nemoj tako pobratime, pođi i ti s nama i kad ja budem u tom čoveku našao zaista patriotu i dobrog prijatelja, tek onda si ispunio zakletvu svoju. — Pa dobro!Ja sam inače hteo, da još noćas otputujem.Ti dobro znaš da me moja četa čeka sa najvećim nestrpljenjem. — Tako ti svega na svetu, nemoj me napuštati, dok se ne uverim da sam zaista našao prijatelja, kome se mogu poveriti. Sredina varoši beše oživela, po krivim uzanim i slabo osvetljenim ulicama užurbao se beše svet da posvršava svoje poslove koji se na onoj nesnosnoj dnevnoj vrućini nisu mogli uraditi. Domaćin pozva svoje prijatelje da pođu u varoš govoreći da je sad najbolje vreme. I oni se krenuše nekim uzanim pobočnim ulicama kroz neke avlije i najzad stigoše pred jednu veliku kuću. — Ovde je taj Grk patriota — reče domaćin okrenuvši se k Micku — uđi prijatelju i on će ti učiniš sve što može.A mi možemo ići. — Ne, to nikako!Ali-Mileva, ti me čekaj tu pred vratima i nikoga ne puštaj dok se ja ne vratim. — Pristajem i na to! — reče Ali-Mileva. — Ja odoh kući Ali-Mileva — reče domaćin. — Ti znaš gde je moja kuća, pa kad svršite posao vrati se kod mene. Micko se uputi u avliju i uspenje se na jedne stepenice koje su izlazile na jedan dugačak hodnik. Nikoga od posluge nije bilo a hodnik je bio osvetljen samo dvema lampama koje su vrlo slabo osvetljavale ovaj dugi hodnik. Micko prisluškivaše ne bi li čuo gde god razgovor, svuda je bilo mirno, samo u dnu hodnika čuli su se glasovi muški i ženski, izgledalo je kao da se prepiru. Kao uvek, Micko je bio i ovoga puta predostrožan i lagano priđe vratima da sazna kojim jezikom ukućani govore. Svi su govorili grčkim jezikom a njime je on vrlo dobro vladao. Malo je razmišljao da li da uđe ili ne, ali se najzad reši, lupne na vrata i uđe u sobu. — Dobro veče, dobri ljudi — reče Micko. Zbunjeni i preplašeni pogledaše Micka svi ukućani — za nekoliko trenutaka ne reče ni jedne reči. Jedno detence vrisnu kad je opazilo Micka a majka jedna mlada lepa žena ućutkivaše ga milujući ga po obrazu. Domaćin, mlad i inteligentan čovek koji je sedeo u začelju reče dosta slobodno. — Šta želiš prijatelju? — Ne bojte se, ja nisam hrđav čovek — reče Micko tronutim glasom. — Pa koje je dobro — reče mladi čovek. — Ja mislim da sam u hrišćanskoj kući? — Jest, tako je. — Ako si mi po Hristu brat pomogni mi koliko možeš. — Šta želiš, kaži! — Mene je grozna nevolja doterala ovamo — ja sam tražio Hrišćanina jer me nekrsti gone evo celoga života. — Dragi prijatelju i po Hristu brate ja ću ti pomoći koliko mogu. — Dozvolite mi da sednem snaga mi je sva malaksala robujući po teškim tavnicama turskim. Ove poslednje reči, kao da je celo društvo uznemirilo, ali domaćin savlađujući strah priđe vratima i zovnu slugu. Sluga uđe a domaćin ga izgrdi na turskom jeziku kako je mogao čoveka da pusti ovamo bez prijave, i zapovedi mu da ostane u sobi. Sluga stade po zapovesti kod vrata i neprekidno je posmatrao Micka od glave do pete. Dugo je sluga razmišljao, izgledaše mu poznat lik — kao da ga je negde viđao. Crte na licu behu mu poznate ali se ipak nije mogao setiti ko je? — Jesi li gladan prijatelju? reče domaćin. — Nisam gladan ali sam željan slobode. — Kaži mi odakle si i šta si? — Ja sam iz Makedonije — Srbin sam. — Pa dobro, pričaj sam kako si dopao tako teške tavnice. — Dozvoli mi da zovnem moga prijatelja on me čeka na vratima — reče Micko. Domaćin naredi slugi da zovne onog čoveka koji je dole pred vratima i sluga posmatrajući Micka izađe u hodnik. — Za badava šaljete slugu, moj se prijatelj neće maći s mesta dok ja ne dođem. — Onda idi pa ga zovni a ja ću da zovnem moga brata, da te vidi i on je bio po tim turskim zatvorima. Micko izađe u hodnik i kad dođe do pola hodnika čuo je Ali-Milevin glas, kako ne pristaje da dođe u kuću. Idući tako kroz hodnik razmišljaše o bratu domaćinovom, premišljao je da taj brat nije kakav turski činovnik koji će ga opet lišiti slobode. Hiljadu misli proleteše mu kroz glavu.Beše već došao do samih stepenica i tada vikne Ali-Milevu: — odi ne boj se, u hrišćanskoj smo kući. Kad se Ali-Mileva uverio da ga Micko zove on se uspenje na stepenice i priđe Micku. Sluga ih je pratio posmatrajući obojicu.Izgledaše mu kao da obojicu poznaje. — Ovaj domaćin ode da zove svoga brata, meni se čini da će to biti kakav turski činovnik — reče Micko Ali-Milevi na arapskom jeziku. — Ako je to, onda smo obojica propali — reče Ali-Mileva. — Ja ne mogu misliti da bi tvoj prijatelj bio toliko nečovek da nas preda našim neprijateljima u ruke. — I ja to ne mogu verovati. — Ako nas bude tvoj prijatelj obmanuo i ako nas ovi ljudi htednu predati turskoj vlasti, onda nam ništa drugo ne ostaje no da ovde učinimo pokolj, pa kud puklo, da puklo. — Ne, nikako — upade sluga u reč. — Micko i Ali-Mileva ne znajući u prvi mah od kuda dolazi ovaj glas. — Šta, zar i ti znaš arapski — upita Micko slugu. — Kako da ne znam i ja sam bio po tim mestima odakle je ovaj prijatelj — pokazujući rukom na Ali-Milevu. — Pa gde je to? upita Ali-Mileva. — Bio sam ja u Fesanu, Murzuku, Šatu i celoj okolini vašoj. — Kaži nam jesu li ovo hrišćani — upita Micko. — Još kakvi dobri ljudi!Ni dlaka vam na glavi neće faliti.Možete im se potpuno poveriti. Razgovarajući tako stigoše pred sobu iz koje je Micko izašao i kad htede ući, otvoriše iza njihovih leđa druga vrata i domaćin ih zovnu. — Ovamo prijatelji, ovde se možemo na miru porazgovarati. Oni uđoše u jednu poveću lepo nameštenu sobu. Micko je pričao svoje doživljaje koji su bili interesantni i žalosni. I domaćinov brat kao lekar poznavao je tamošnje prilike te je i on dopunjavao pričanje Mickovo tumačeći svome bratu razne slučajeve iz svoga života među Arapima. Dugo su tako razgovarali i pričali jedno drugom svoje doživljaje.Najzad će reći domaćin Micku: — Ja vidim da ste vi još umorni od puta i da vama treba odmora.Evo novaca pa otidite u kakav han na prenoćište. — Vala ti gospodine, ja ću se uvek sećati tvoga gostoprimstva, — reče Micko. I oni se oprostiše sa domaćinom i ostalim ukućanima i uputiše se pravo opet svome prijatelju koji je stanovao na kraju varoši. Tu su kod toga prijatelja prenoćili i sutra dan odoše opet patriotu Grku i ovaj spremi Micka na lađu za ostrvo Hidru. Kad se Micko opraštao sa svojim prijateljem Grkom ovaj mu pripreti da nije probitačno da putuje u ovim vojničkim haljinama već da obuče građansko odelo. Micko pristane na to i preobuče se u građansko odelo. Patriota Grk dade Micku dovoljno novaca i isprati ga zajedno sa svojima do lađe, davši mu nekoliko preporučenih pisama na svoje prijatelje u Atini. Na obali oprostiše se svi sa Mickom i Grk, patriota i Ali-Mileva poželivši mu svi sretna puta. Na jednoj engleskoj lađi beše se Micko uskrcao koja je putovala na ostrvo Hidru a odatle u Pereju. Na tome putu beše more sasvim mirno sve do pred ostrvo Hidru. Tu pred ostrvom nastade užasna bura, i najhladniji mornari koji su stotinama puta gledali smrti u oči izgubili behu svaku nadu — strah je ovladao kod sviju putnika. Micko je bio odavno prekaljen dolazio je stotinama puta u strašne okolnosti, ali ga ovom prilikom strahota bure beše jako uznemirila. I Bog neće da se spasem pomišljao je u sebi. Pored njega klečao je jedan Grk siromašak koji je putovao iz Tripolisa, i jednako je pominjao Sv. Dimitrija. To je Micku palo u oči i zapita ga zašto pominje Sv. Dimitrija.Onaj mu odgovori da je danas Sveti Dimitrije. — To je moje Krsno ime.Pomogni mi, meni grešniku. Dugo se Micko molio slavi svojoj Sv. Dimitriji.Posle-čitavog časa bura prestane i oni sretno stigoše na ostrvo Hidru. Odatle dođe u Pereju a iz Pereje u Atinu. Tu se bavio neko vreme upoznavajući se čas sa jednim prijateljem čas sa drugim — sve su to bili stari borci iz onih burnih četničkih ratova po Makedoniji i Staroj Srbiji. Kao starog veterana vodili su ga prijatelji od kuće do kuće i ugošćavali ga — služio je mlađim ljudima kao primer junaštva i patriotizma. Iz Atine dođe za Carigrad i ne svrativši u Carigrad dođe u Varnu odatle u Sofiju i na Vel.Četvrtak 1901. stigne u Beograd, gde pod zaštitom Srbije i dan-danji živi. - KRAJ - Radoje M. Domanović Nova Električna Štamparija Petra Jockovića. CENA 1 DINAR. Preštampano iz „Srpskog Književnog Glasnika“ U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao od kud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika, al’ pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: „veliki narodni rodoljub.“ Pisac te čudne priče, putnih beležaka (šta li mu je taj sastav strogo uzev po literarnim oblicima ne znam ni sam, a nisam hteo ni stručnjake ništa pitati, jer bi i oni bez svake sumnje, po utvrđenom našem srpskom običaju uputili taj predmet na mišljenje opštoj sednici kasacionog suda.Uzgred budi rečeno, to je lep običaj.Postave se ljudi, koji moraju misliti po zvaničnoj dužnosti, na kvit posla, a svi ostali smo serbes).Ele, pisac te čudne priče, odnosno putnih beležaka ovako počinje: „Pedeset godina svoga života proveo sam samo u putovanju po svetu.Video sam mnogo gradova, mnogo sela, mnogo zemalja, mnoge ljude i narode, ali me ništa toliko nije začudilo kao jedno malo pleme, u jednom divnom, pitomom predelu.Ja ću vam pričati o tom srećnom plemenu, i ako unapred znam da mi niko živi neće verovati, ni sada niti ikad i posle moje smrti, ako kome dođe ovo do ruku te uščita...“ Šeret neki čiča, te me baš tim svojim početkom nagna da stvar pročitam do kraja, a kad sam već pročitao hoću da prepričam i drugima.Da ne biste smatrali, da vas ovim nagovaram na čitanje, evo odmah u samom početku najiskrenije izjavljujem da nije vredno čitati, i da čiča (taj pisac, šta li je?) laže sve što je pričao; ali, za divno čudo, ja lično verujem u tu njegovu laž, kao u najveću istinu. Evo kako on dalje priča. Pre čitavog veka moj je otac teško ranjen i zarobljen u ratu, a zatim odveden u tuđinu iz svoje domovine, gde se opet oženi devojkom robinjom svojom zemljakinjom.U tom braku dobije mene, a kad mi beše jedva devet godina on umre.On mi mnogo pričaše o svojoj postojbini, o junacima i velikim karakterima kojima kipti naša zemlja, o velikom rodoljublju i o krvavim ratovima za slobodu, o vrlinama i poštenju, o velikom požrtvovanju za spas zemlje, gde se sve pa i život prilaže za oltar otadžbine.Pričaše mi slavnu i vitešku prošlost našeg naroda, a na smrti ostavi mi amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju ovojom natapao da bi slobodna mogla biti.Nesrećna sudbina moja ne dade mi, da me, pre nego oči sklopim, ogreju zraci slobode u mojoj miloj postojbini.Ali, prosta krv moja, jer će ti zraci slobode obasjati tebe, sine moj; obasjaće vas decu našu.Pođi sinko, poljubi tu svetu zemlju, kad nogom stupiš na nju.Idi i voli je, a znaj da su velika dela namenjena toj viteškoj zemlji i našem narodu, idi i na ponos oca svoga, na dobro upotrebi slobodu, a ne zaboravi da je tu zemlju orosila i moja krv, krv oca tvoga, kao što je vekovima rosila plemenita krv viteških i slavnih pradedova tvojih...“ Kod tih reči otac me zagrli i poljubi, i njegove suze pokapaše no mome čelu. — Poći, sinko, nek’ ti Bog... S tom nedovršenom rečinom izdahnu moj dobri otac. Nije prošlo ni mesec dana po smrti njegovoj, a ja se s torbom o ramenu i štapom u ruci krenem u beli svet, da tražim svoju slavnu domovinu. Pedeset godina sam putovao po tuđinu, po širokom svetu, ali ne naiđoh nigde na zemlju ni nalik onoj viteškoj zemlji o kojoj mi toliko puta otac pričaše. Ali, tražeći domovinu moju naiđem na interesantnu zemlju i ljude, o čemu ću vam evo pričati. Dan letnji.Sunce pripeklo da mozak provri, od silne zapare čisto osećam vrtoglavicu: nešto mi zuji u ušima, žeđ da me umori, a pogled umoran, te jedva gledam.Znoj me svega oblio, pa se po znoju zalepila putna prašina; odelo mi prašljivo i već poabano.Idem umoran, iznemogao, dok odjednom ugledam preda mnom, na pola časa hoda, gde se beli grad što ga dve reke zapljuskuju.Kao da osetih novu snagu, zaboravim umor i klonulost, pa požurim u pravcu tom gradu.Stignem do obale.Dve velike reke mirno protiču i umivaju svojom vodom gradske bedeme. Setim se da mi je otac nešto pričao o jednom čuvenom gradu, gde su naši prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj njega. Srce mi jako zakuca od uzbuđenja; skinem kapu, i vetar baš od gora te zemlje pirnu i rashladi mi znojavo čelo.Podigoh oči nebu, klekoh na kolena i kroz suze uzviknem: — Bože veliki! umudri me, poslušaj molitvu siročeta, koje se potuca po širokom svetu tražeći domovinu svoju, tražeći postojbinu oca svoga... — Vetrić i dalje piri s plavih planina, koje se-vide tamo u daljini, a nebo ćuti. — Kaži mi, ti mili vetre što duvaš od tih plavih gora, jesu li to gore domovine moje?Recite mi vi, reke mile, da li sa tih gordih zidina ponosnog grada spirate krv predaka mojih?Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: — To je zemlja koju toliko tražiš! Najedared trže me neki šum.Kraj obale malo dalje od mene ugledam nekog ribara.Čamac mu uz obalu, a on krpi mreže.Zanet slatkim osećanjem, nisam ga pre primetio.Priđem tome čoveku i nazovem mu Boga. On me pogleda ćuteći, pa odmah skide pogled s mene i produži svoj posao. — Koja je ovo zemlja preko vode, tamo, što se vidi? upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti. Onaj sleže ramenima i raširi ruke u znak čuđenja, pogleda me i procedi kroza zube: — Jest, to je zaista neka zemlja! — Kako se zove? upitam. — To ne znam.Vidim da ima tamo neka zemlja, al’ nisam pitao kako se zove. — A odakle si ti? pitam. — Pa eto tu mi je za jedno pola časa kuća.Tu sam se i rodio. — Čudnovato, to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina — pomislim, a glasno zapitam: — Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji?Zar ni po čemu nije čuvena? Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća.Posle dugog ćutanja reče: — Kažu da ima u toj zemlji dosta svinja. — Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja? upitam začuđeno. — Pa ima i budalaština mnogo, al’ to mene slabo zanima! reče onaj hladnokrvno i uze opet krpiti mreže. Beše mi nejasan taj odgovor, te ga nanovo zapitam: — Kakve budalaštine? — Svakojake, odgovori onaj s nekom dosadom i zenu ravnodušno. — Dakle svinje i budalaštine?!Ni o čemu drugom nisi više slušao?... — Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na stranu.Izvoze samo svinje. Pomislim da ribar zbija šalu sa mnom, te planem: — Ta šta ti meni koješta pričaš, valjda misliš da sam lud?! — Plati mi da te prevezem tamo na drugu obalu, pa idi vidi čega tamo ima.Ja ti govorim šta sam od drugih čuo.Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano. — To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i sjajnom prošlošću, pomislim, ali me ribar čudnim odgovorima na moja pitanja zainteresova, te se rešim da i tu zemlju vidim, kud sam već tolike druge video i obišao.Pogodim se s njim i sednem u čamac. Ribar dovesla do obale, primi novac po pogodbi, i, pošto ja iziđoh na obalu, on odvesla natrag. Uza samu obalu malo dalje u levo od mesta gde sam izišao, primetim grdnu veliku mermernu piramidu i na njoj urezana zlatna slova.Priđem radoznalo bliže, misleći da ću još tu pročitati imena slavnih junaka o kojima mi otac pričaše.Kad tamo — kakvo iznenađenje!Na mermeru urezane reči: „Dovde se na sever prostire zemlja slavnog i srećnog naroda, kome je veliki Bog podario veliku, retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno gramatički, na ponos zemlje i naroda, k pred i uvek pretvara c.“ Pročitam jedanput, dvaput, nikako da se priberem od čuda, šta sve to ima da znači.Što je još najčudnije za mene, reči su ispisane mojim maternjim jezikom. — Jest, to je jezik kojim je govorio i moj otac i njegovi stari i ja, ali nije ta zemlja; on mi je pričao o sasvim drugoj zemlji.Buni me to što je isti jezik, ali pomislim, da to mogu biti dva daleka naroda, jednog porekla, bratska, ista, koji imaju jedan jezik, ali i ne znaju jedan za drugog.Malo po malo presta čuđenje pa se i ja počeh osećati ponosan, što je slučajno i moj maternji jezik isti takav, i baš sa tom istom krasnom osobinom. Prođem tvrđavu i uputim se ulicom što vodi u grad, da se gde u hotelu odmorim od duga puta i da potom potražim rada, kako bih od te zarade mogao dalje produžiti put i tražiti svoju domovinu. Nisam pošao ni nekoliko koraka, dok od jednom, a oko mene se, kao oko kakvog čudovišta, poče sa sviju strana skupljati svet.I staro i mlado i muško i žensko guši se, grokće, gura, tiska da me što bolje vidi.Na posletku se nakupi toliko sveta da se zakrči ulica i svaki saobraćaj. Gleda mene svet s čuđenjem, a i mene taj nepoznati svet zadivi.Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama.Retko ko od siromašnijih nosi jedan orden ili dva, inače je svaki toliko načičkan da mu se ni odelo ne vidi.Po neki ih toliko imaju da ne mogu ni da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta, i kakvih ne odlikovanja. Jedva sam mogao koračati kroz tu masu slavnih ljudi što me opkružuju, i guše se ko će se proturati bliže meni.Čak se neki i zavadiše oko toga, a čuli se i prekori onima što su dugo uz mene: — Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas da vidimo. Ko god priđe bliže meni, odmah žurno stupa u razgovor, da ga ne bi ko potiskao. Već mi dosadiše ista te ista pitanja sa čuđenjem: — Odakle si?...Zar nemaš ni jedan orden?... — Nemam. — Koliko ti je godina? — Šeset. — Pa još ni jedan orden?! — Ni jedan. Povikaše glasovi kroz masu kao ono na vašaru kad se čudovišta prikazuju: — Čujte ljudi: čovek od šeset godina bez ijednog jedinog ordena! Gušanje, graja, vreva, tiskanje sve jače i jače, a iz sviju ulica se svet zgrće i navaljuje da prodre kroz masu da me vidi.Najzad dođe i do boja, te se umeša i policija da uvede red. I ja sam njih, pre nego što se počeše tući, nadovat ovog onog raspitivao o zaslugama zbog kojih su odlikovani. Jedan mi reče da ga je njegov ministar odlikovao za retke zasluge i požrtvovanje prema Otadžbini, jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je pri pregledu nađeno samo dve hiljade dinara manje nego što treba da bude.Pravo je, govorilo se, jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo, da to učini. Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo. Jedan je opet odlikovan što je prvi primetio i konstatovao da se reč knjiga vrlo interesantno svršuje na a, a počinje sa k. Jedna kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe u bogatoj kući ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari. Jedan je opet odlikovan što se posle učinjenog velikog deficita nije ubio po glupom dotadašnjem šablonu, već je drsko uzviknuo pred sudom: — Ja sam nazore i ideje svoje u delo priveo, takvi su moji pogledi na svet, a vi mi sudite.Evo me! (Tu se lupio u grudi, i koraknuo jedan korak napred.) Taj je mislim dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je.) Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro. Jedan je odlikovan što se obogatio za nepune pola godine, liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari. Jedan bogati naslednik odlikovan je što nije upropastio očevinu i što je priložio na dobrotvorne celji pet dinara. Ko bi sve popamtio!Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno. Elem, kad već dođe do kavge i boja umeša se policija, uzeše panduri razgoniti svetinu, a jedan kmet, šta li je, naredi da se dotera zatvoren fijaker.Metuše me u fijaker oko koga behu naoružani panduri, da odbijaju svet.Onaj sede sa mnom i odvede me nekud, a sa sviju strana juri za kolima svetina. Kola se zaustaviše pred jednom prostranom, oniskom, a zapuštenom kućom. — Gde smo sad ovo? upitam onoga kmeta (bar ja ga tako zovem) što je nabavio kola, a i on sa mnom seo unutra. To je naša Policija. Kad iziđem iz kola, vidim dvojicu gde se tuku pred samim vratima Policije.Panduri okolo stoje i posmatraju borbu, a i šef policije i svi ostali činovnici sa zadovoljstvom gledaju. — Što se tuku? pitam. — Pa naredba je takva, da se svi škandali vrše tu, pred očima policije, jer, znate kako je?!Gde bi g. Šef i ostali činovnici klancali po budžacima.Ovako je lakše za nas, i preglednije.Zavade se dvoje, i ako hoće da se tuku, dođu tu.One, što su pravili škandale dole, na ulici, na nenadležnom mestu, moramo kazniti. G. Šef, debeo neki čovek, prosedih brkova, podbrijan sa podvaljkom ispod okrugle brade, kad me vide u malo od čuda ne pade u nesvest. — Odakle si, po Bogu, čoveče?!... izgovori pošto se pribra od čuda i raširi ruke, a uze me sa sviju strana posmatrati. Onaj što je došao sa mnom prošaputa nešto s njim; valjda mu referisao šta se sve dogodilo.Šef se namršti i oporo me upita: — Odakle si, govori! Uzeh mu ja sve potanko pričati ko sam, i od kud sam, i kuda idem, dok on nešto postade nervozan, na viknu: — Dobro, dobro, ostavi te tvoje ludorije, nego što je glavno, kaži ti meni kako si smeo takav ići ulicom usred bela dana? Ja stadoh gledati za se i oko sebe da li nije šta neobično na meni, ali ništa ne primetih.Tako sam prošao kroz toliki svet i niko me nigde nije uzimao na odgovor. — Što ne laješ? viknu onaj učtivo, kao što se uopšte, prema raspisu, ponaša policija u toj zemlji, a primetio sam kako drhti od ljutine. — Ja ću tebe u zatvor, jer ti si izazvao tolike škandale na nenadležnom mestu i uznemirio ceo grad tvojom glupošću. — Ništa ne razumem, gospodine, čime sam mogao učiniti toliko zla? primetim u strahu. — Ostario si, a ne znaš ono što znaju i mala deca po ulici...Pitam ja tebe još jednom, kako si tako mogao proći ulicom, i izazvati nerede i to još na nenadležnom mestu? — Ja sam ispravan. — Ti si lud, tako mator... — Ispravan... a kamo ti odličja? — Nemam. — Lažeš, matora kujo! — Nemam, tako mi Boga! — Ni jedan? — Ni jedan. — Koliko ti je godina? — Šeset. — Zar za šeset godina ni jedan orden?Pa gde si ti živeo?Na mesecu, gde li? — Ni jedan nemam, tako mi svega na svetu! uzeh se kleti. Šef se zapanji od čuda.Zinu, razrogači oči, zagleda se u mene, pa ni reči da progovori. Kad se malo povrnu od čuda, naredi mlađima da što pre donesu desetak ordena. Iz pobočne sobe odmah doneše vazdan raznih ordena, zvezda, lenti, ordena o vratu što se nose, i vazdan medalja. Šef naredi, te mi na brzu ruku metuše dve tri zvezde, jednu lentu; tri četiri ordena obesiše mi o vrat, nekoliko prikačiše na kaput, a sem toga metuše još dvaestak raznih medalja i spomenica. — Tako, brate! uzviknu šef zadovoljan što je izmislio način da spreči dalje škandale. — Tako, dodade za tim — sad malo liči na obična čoveka, a onako mi zbunio ceo grad, upao kao kakvo čudovište...A ti valjda nisi ni znao da je danas još i svečanost? završi pitanjem, obrativ se meni. — Nisam. — Čudnovato! reče on malo uvređen, poćuta pa će reći: — Pre pet godina, na današnji dan, oždrebljen je moj konj što ga sad redovno jašem, i danas pre podne primao sam čestitanja od najotmenijih građana, a doveče će mog konja provesti oko devet časova s bakljadama kroz ulice, i za tim će biti igranka u prvom hotelu, gde imaju pristupa najotmeniji građani. Sad se ja tek htedoh zapanjiti od čuda, ali da on ne bi primetio, priberem se i, priđem, te mu i ja čestitam rečima: — Izvinite što nisam znao za taj vaš svečani dan, i veoma žalim što vam nisam mogao u određeno vreme čestitati: ali evo to sada činim. On mi od sveg srca zahvali na iskrenim osećanjima, koja gajim prema njegovom vernom konju, i odmah naredi da se donese posluženje. Poslužiše me vinom i kolačima, i ja se pozdravim sa šefom i pođem s jednim pandurom (koga mi dade da me odvede u gostionicu).Ukrašen zvezdama i ordenima, te sam mogao mirno ići ulicom, bez graje i gužve od svetine, što bi moralo biti da sam onako bez odličija pošao. Onaj me pandur odvede u gostionicu „Kod mile nam napaćene otadžbine.“ Gostioničar mi odredi jednu sobu, te uđem da se odmorim.Jedva sam čekao da ostanem sam i da se priberem od čudnih utisaka koje ova zemlja na prvi mah učini na mene. Tek što sam zatvorio vrata za sobom, skinuo sa sebe ono silno ordenje i seo umoran i loman da danem dušom, a začuh kucanje na vratima. — Napred! rekoh, a i šta sam znao drugo. U sobu uđe gospodski odeven čovek s naočarima na nosu (a već i da ne pominjem neprestano, treba imati na umu da je svaki, ko manje, ko više, pretrpan ordenima.Kad sam išao hotelu s onim pandurom, moram i to napomenuti, video sam gde vuku u zatvor jednog što je ukrao cipele u nekoj radnji, a i njemu o vratu orden.„Kakav mu je ono orden?“ upitam pandura.„Ono je orden za zasluge na prosvetnom i kulturnom polju“ odgovori on ozbiljno i hladno.„Kakve su to zasluge?“ — „Pa on je, znate, bio kočijaš kod bivšeg ministra prosvete...Darovit kočijaš!“ odgovorio je pandur).Dakle, uđe čovek s naočarima na nosu, pokloni se duboko (što i ja, razume se, uradim) i predstavi se kao viši činovnik iz ministarstva za spoljne odnose zemaljske. — Drago mi je! rekoh iznenađen ovom neočekivanom visokom posetom. — Vi ste prvi put sada u našoj zemlji, gospodine? upita me. — Prvi put. — Vi ste stranac? — Stranac. — Došli ste nam kao poručeni, verujte! uzviknu taj viši činovnik oduševljeno. Mene to još više zbuni. — Imamo jedno upražnjeno mesto za konzula.Tu biste, što je glavno, imali dobru platu i dobre dodatke za reprezentaciju, što biste vi, razume se, trošili na svoje lične stvari.Vi ste star, iskusan čovek, a dužnost vam je laka — propagacija naše narodne ideje u krajevima gde živi naš narod pod tuđinskom upravom...Taman ste došli kao da smo vam poručili; već više od mesec dana kako se mučimo tražeći pogodnu ličnost za tu važnu tačku.Za ostala mesta imamo, dao Bog, strance.Imamo: Jevreje, Grke, Cincare (otkud oni?!)...A koje ste vi narodnosti, ako smem pitati? — Pa, ja upravo, kako da vam kažem, i sam još ne znam!.. rekoh zastiđen, i taman da otpočnem pričati svoju tužnu porodičnu istoriju, dok me on prekide pljesnuvši oduševljeno dlanom o dlan, i zaigra po sobi od radosti. — Prekrasno, prekrasno!..Nikad bolje!..Vi ćete tek moći savesno vršiti ovako svetao zadatak.Odmah idem ministru, a za nekoliko dana možete poći na put! izgovori viši činovnik van sebe od radosti i odjuri da saopšti svome ministru važno otkriće. Taman on ode i ja sedoh i zaronih glavu među ruke.Nikako ne mogu da verujem da je sve ovo istina što sam do sad video u ovoj zemlji, dok opet neko zakuca na vrata. — Napred! U sobu uđe opet neki drugi elegantno odeven gospodin i predstavi se opet kao viši činovnik nekog ministarstva.Reče mi da po nalogu g. ministra dolazi meni važnim poslom; a ja na to izrazim svoje neobično zadovoljstvo i sreću zbog takve počasti. — Vi ste stranac? — Stranac. On me pogleda s rešpektom, ponizno se pokloni do zemlje i taman da otpočne govoriti, a ja ga prekidoh rečima: — Molim vas, gospodine, recite mi kako se zove ova vaša zemlja? — Niste znali?! uzviknu onaj i pogleda me s još većim rešpektom i poniznošću. — Stradija! dodade i stuknu preda mnom malo nazad. — Čudan slučaj, da se tako zvala i ona uzvišena, viteška zemlja predaka mojih! pomislih u sebi, ali njemu ništa ne rekoh, već ga upitam: — Čime vas mogu služiti, poštovani gospodine? — Osnovano je novo zvanje upravnika državnih dobara, pa sam slobodan da vas u ime gospodina ministra umolim da se primite toga visokog i patriotskog položaja...Vi ste na svaki način bivali već nekoliko puta do sada ministar? — Nisam nikada. — Nikad!... uzviknu on zabezeknut od čuda...Onda na kakvom visokom položaju, sa nekoliko plata. — Nikad. Viši činovnik kao da oneme od čuda.Ne znajući šta dalje da preduzme u tom jedinstvenom slučaju, izvini se što me je uznemirio, reče da će o tome našem razgovoru izvestiti g. ministra, i ode. Sutra dan su već sve novine pisale o meni.U jednima beše beleška: Čudo od čoveka.U našem mestu već se od juče bavi jedan stranac, kome je sad šeset godina, a nije nikad za to vreme bio ministar, niti je i jednim ordenom odlikovan, pa čak nikad nije imao ni jednu državnu službu, niti ikad primao platu.Zaista jedinstven slučaj u svetu.Kako smo saznali, to čudo od čoveka odselo je u „Hotelu kod mile nam napaćene otadžbine“.Mnogi su ga juče posetili i tvrde da se ni malo ne razlikuje od ostalih ljudi.Mi ćemo se postarati da o ovom zagonetnom biću doznamo što detaljnije iz njegova života, što će na svaki način morati biti od velikog interesa po naše poštovane čitaoce, a po mogućstvu gledaćemo da donesemo i njegovu sliku u našem listu“. Druge su novine od prilike to isto saopštavale sa ovakim dodatkom: Sem toga doznali smo s pouzdane strane da taj čudni čovek, dolazi još i važnom političkom misijom.“ Vladin list opet učtivo demantuje te glasove ovako: „Glupavi opozicioni listovi u svojoj šašavosti izmišljaju razne neistine i proturaju kroza svet obespokojavajuće glasove kako je u našu zemlju doputovao nekakav stranac od svojih šeset godina, koji, kako ti zvrndovi vele, nije nikad bio ni ministar, ni činovnik, niti ima ma kakvog odličija.Ovakve nemogućnosti i skroz neverovatne stvari mogu samo zamisliti i u zloj nameri proturati skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak neće upaliti, jer hvala Bogu evo već nedelju dana od kako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu ni jedan put nije bio uzdrman, kao što to žele glupaci iz opozicije“. Oko hotela gde sam odseo, posle ovih člančića po novinama poče se okupljati svet.Stanu, gledaju, blenu, pa jedni odlaze, drugi dođu, i tako u svako doba stoji oko hotela velika rulja, a kroz nju se motljaju prodavci listova i knjižica i deru se u sav glas: — Nov roman: „Čudan čovek“, sveska prva! — Nova knjiga: „Doživljaji jednog starca bez ordena!“ Još je vazda bilo takvih knjižica. Čak je i jedna meana istakla firmu: „kod čuda od čoveka“, a na velikoj tabli naslikan čovek bez odlikovanja.Svet se počeo okupljati oko tog čudovišta i policija, naravno, šta će kuda će, i u interesu javnog morala zabrani tako sablažnjivu sliku. Sutra dan sam morao promeniti hotel.Kad sam ulicom išao, morao sam ići pristojno, bar sa nekoliko ordena; te tako niko ne obraćaše pažnju na mene. Kao čovek stranac imao sam mogućnosti da se odmah poznam sa viđenim ličnostima i ministrima i da se brzo posvetim svima državnim tajnama; U brzo sam imao čast takođe da posetim sve ministre u njihovim kabinetima. Prvo odem ministru inostranih odnosa.Baš u taj mah kad ja naiđoh u hodnik, gde beše dosta njih radi da iziđu pred ministra, a momak objavi vičući na sav glas: — Gospodin ministar ne može primati nikoga, jer je prilegao na divan da malo prospava! Publika se raziđe, a ja priđem momku s rečima: — Ako je moguće, javite gospodinu ministru da jedan stranac želi njemu. Momak se, čim ču reč „stranac“, učtivo pokloni, i uđe u ministrov kabinet. Najedared se otvoriše dvokrilna vrata i na njih se pojavi dežmekast, punačak, omalen čovek, pokloni se s osmehom i dosta glupo, i pozva me lično unutra. Ministar me privede jednoj fotelji i namesti da sednem, a on sede prema meni, prebaci nogu preko noge, pogladi se zadovoljno po oblom trbuhu, i započe razgovor: — Baš se radujem, gospodine, što ste me posetili, a ja sam već slušao mnogo o vama...Ja, znate, htedoh da legnem, da malo prospavam...Šta bi drugo?...Nemam posla, pa od duga vremena prosto ne znam šta ću. — U kakvim ste odnosima sa susednim zemljama, ako smem pitati, gospodine ministre? — E, kako da vam kažem?...Dobro, dobro, na svaki način...Pravo da vam kažem, ja nešto nisam o tome ni imao prilike da razmišljam; ali ceneći po svemu, vrlo dobro, vrlo dobro...Nije nam se ništa zla dogodilo, sem što su nam zatvorili na severu izvoz svinja, a na jugu upadaju i pljačkaju po naglim selima Anuti iz susedne zemlje...No to nije ništa...To su sitnice. — Šteta je za taj izvoz svinja.Čujem da ih mnogo imate u zemlji? primetim učtivo. — Ima, hvala Bogu, ima ih dosta; ali sve jedno; poješće se ovde te svinje, još će biti jevtinije: a najzad, šta bi bilo kad ne bismo ni imali svinja?!...Moralo bi se opet živeti! odgovori mi ravnodušno. U daljem razgovoru pričao mi je kako je izučavao šumarstvo, a sad rado čita članke o stočarstvu, i kako misli da nabavi nekoliko krava i da gaji telad, jer tu može da su dobri prihodi. — Na kom jeziku najviše čitate? upitam. — Pa, na našem jeziku.Ja drugi jezik ne volim, i nisam hteo ni jedan učiti.A nije mi se ni ukazivala potreba za znanjem stranog jezika.Naročito na ovom položaju, to mi nije potrebno; a ako bi iskrsla takva prilika, lako je poručiti stručnjaka sa strane. — Sasvim tako! odobrim mu tako duhovite, originalne misli, ne znajući ni sam šta bih drugo mogao činiti. — Zbilja, volite li pastrmke? upita me posle izvesnog ćutanja. — Nisam ih nikad jeo. — Šteta, to je vrlo fina riba.Upravo specijalitet.Juče sam dobio od jednog prijatelja nekoliko komada, vanredno dobra stvar... Pošto još neko vreme porazgovarasmo tako o važnim stvarima, izvinim se gospodinu ministru što sam ga svojom posetom uznemirio možda u važnom državnom poslu, pozdravim se s njim i pođem. On me ljubazno isprati do vrata. Sutradan sam posetio ministra policije. Pred ministarstvom masa naoružanih momaka, namrštena izraza, čisto zlovoljni što već dva tri dana kako nisu tukli građane kao što je to običaj u toj strogo ustavnoj zemlji. Hodnici i čekaonica prepuni sveta što želi pred ministra. Koga sve tu nema!Neki su elegantno odeveni sa cilinderom na glavi, neki opet podrpani i pocepani, jedni opet u nekakvim šarenim uniformama sa sabljama o bedrici.Nisam se hteo odmah javljati ministru, želeći da se malo porazgovaram s tim raznovrsnim ljudima. Prvo stupih u razgovor s jednim otmenim mladim gospodinom, i on mi reče da je došao tražiti državnu službu u policiji. — Vi ste, izgleda, školovan čovek: sigurno ćete dobiti odmah državnu službu? upitam. Mladi čovek preznu od tog mog pitanja i bojažljivo se okrete oko sebe da se uveri da li je ko čuo i obratio pažnju na moje pitanje.Kad vide da su ostali svi zauzeti jedan s drugim u svoje razgovore, pretresajući svoje nevolje, odahnu, a za tim mi glavom dade znak da govorim lakše i oprezno me povuče za rukav da stanemo malo u stranu, dalje od ostalih. — I vi ste došli da tražite službu? upita me. — Ne.Ja sam stranac, putnik.Rad sam da govorim s ministrom. — Zato vi tako glasno velite da ću kao školovan odmah dobiti državnu službu! reče on šapatom. — Zar se ne sme to reći? — Sme, ali bi meni škodilo. — Kako škodilo, zašto? — Zato što se u ovoj struci, ovde u našoj zemlji, ne trpe školovani ljudi.Ja sam doktor prava, ali to krijem, i ne smem nikom reći: jer kad bi ministar doznao, ne bih dobio službu.Jedan moj drug, takođe školovan, morao je, da bi dobio službu, podneti uverenje kako nikad ništa nije učio, niti misli išta učiti — pa je dobio službu, i to odmah dobar položaj. Još sam s nekolicinom razgovarao, a između ostalih i s jednim uniformisanim činovnikom, koji mi se požali da još nije dobio klasu, a stvorio je krivice za veleizdaju petorici ljudi koji pripadaju opoziciji. Ja sam ga tešio zbog tako strašne nepravde, koja se čini prema njemu. Zatim sam razgovarao sa jednim bogatim trgovcem koji mi pričaše mnogo iz svoje prošlosti; a od svega toga sam zapamtio samo to kako je pre nekoliko godina držao prvi hotel u nekoj palanci i kako je stradao zbog politike, jer je oštećen sa nekoliko stotina dinara; ali je odmah posle mesec dana, kad dođoše na vladu njegovi ljudi, dobio dobre liferacije, na kojima je zaradio veliki kapital. — U tom, veli on, pade kabinet. — Pa ste opet stradali? — Ne, povukao sam se s političkog polja.Do duše u početku sam pomagao naš politički list novcem, ali nisam išao na glasanje niti se jače isticao u politici.Od mene je dosta i to.Drugi nisu ni toliko činili...A i umorila me politika.Šta će čovek da se lomi celog veka!Sad sam došao Gospodinu Ministru da ga molim da me o idućim izborima izbere narod za narodnog poslanika. — Pa to valjda narod bira? — Pa, kako da vam kažem?...Jest, ono bira narod, tako je po ustavu; ali obično bude izabran onaj koga policija hoće. Kad sam se tako narazgovarao s publikom, priđem momku i rekoh mu: — Želim da iziđem pred gospodina ministra. Momak me pogleda namršten, gordo, s nekim prezrenjem, nađe reći: — Čekaj! vidiš koliko tu ljudi čeka?! — Ja sam stranac, putnik, i ne mogu odlagati! rekoh učtivo, i poklonim se pred momkom. Reč stranac imala je uticaja, i momak odmah kao smušen jurnu u ministrovu kancelariju. Ministar me odmah primi ljubazno i ponudi da sednem, pošto se već pre toga, razume se, kažem ko sam i kako se zovem. Ministar protegljast, suv čovek, sa grubim, surovim izrazom lica, koje odbija od sebe, i ako se on trudio da bude što ljubazniji. — Pa kako vam se dopada ovde kod nas, gospodine? upita me ministar smešeći se hladno, preko srca. Ja se izrazim najlaskavije o zemlji i narodu, i dodam: — A naročito mogu čestitati ovoj divnoj zemlji na mudroj i pametnoj upravi.Ne znam prosto čemu čovek pre da se divi! — The, moglo bi i bolje biti, ali mi se trudimo koliko možemo! reče ponošljivo, zadovoljan mojim komplimentom. — Ne, ne, gospodine ministre, bez laskanja, bolje se ne da poželeti.Narod je, vidim, vrlo zadovoljan i srećan.Za ovo nekoliko dana bilo je već toliko svetkovina i parada! rekoh. — Tako je, ali u tome narodnom raspoloženju ima nešto moje zasluge, što sam uspeo da u ustav sem svih sloboda koje su date narodu i potpuno ujemčene, uneo još i ovo: „Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s radošću pozdravljati mnogobrojnim situacijama i depešama svaki važan događaj i svaki postupak vlade.“ — Znam, ali kako se, Gospodine Ministre, to može izvesti? upitam. — Vrlo lako, jer se svaki mora pokoravati zakonima zemaljskim! odgovori ministar i napravi lice važno, dostojanstveno. — Lepo, primetim, ali ako to bude kakva nepovoljna stvar po narod i njegove interese, kao i po interese zemlje?Eto, kao na primer, juče sam doznao od gospodina ministra predsednika da je zatvoren na severu izvoz svinja; a time će zemlja, kako izgleda, pretrpeti grdnu štetu. — Tako je; ali to je moralo biti; pa opet će zato danas-sutra već stići tolike deputacije iz svih krajeva Stradije, i čestitati ministru predsedniku na tako mudrom i taktičnom vođenju politike sa tom susednom i prijateljskom zemljom! reče ministar oduševljeno. — To je prekrasno, i takvo mudro uređenje može se samo poželeti, a slobodan sam i ja da vam kao stranac iskreno čestitam na tom genijalnom zakonu, koji je postao vašom zaslugom, a koji je usrećio zemlju i suzbio sve brige i nevolje. — Za svaki slučaj, ako bi narod baš nešto i zaboravio da vrši svoju obavezu prema zakonu, to sam ja već, predviđajući i taj najgori slučaj, poslao pre tri dana poverljiv raspis svima policijskim vlastima u zemlji i strogo im preporučio da narod povodom tog slučaja dolazi u što većem broju i čestita ministru predsedniku. — A ako se kroz koji dan otvori izvoz svinja, šta onda mislite? upitam učtivo i radoznalo. — Ništa prostije: pošljem drugi poverljiv raspis u kome ću opet tako isto narediti policiji da poradi da narod opet u što većem broju dolazi na čestitanje.To tako mora ići u početku poteško; ali će se narod postepeno navići, pa će dolaziti i sam. — Tako je, imate pravo! rekoh iznenađen ovim odgovorom ministrovim. — Sve može da se učini, gospodine, samo kad se hoće, i kad ima sloge.Mi u kabinetu pomažemo jedan drugog, da bi se naredba svakog člana vlade najtačnije vršila.Eto vidite, danas mi je ministar prosvete poslao jedan svoj raspis, da ga i ja potpomognem i naredim svima policijskim organima u područnom mi ministarstvu da se strogo pridržavaju toga raspisa ministra prosvete. — Neka važna stvar, ako smem pitati? — Vrlo važna.Upravo neodložna: i ja sam učinio potrebne korake.Evo vidite, reče, i pruži mi u ruku tabak hartije. Uzeh čitati: „Uviđa se kako se kojim danom sve više i više počinje kvariti jezik u našem narodu, i da čak neki građani toliko daleko teraju, te su, zaboravljajući odredbu zakonsku koja glasi: „Narodni jezik ni jedan građanin ne sme kvariti niti izvrtati red reči u rečenici i upotrebljavati pojedine oblike protivno propisanim i utvrđenim pravilima, koje propisuje naročiti odbor gramatičara“, počeli čak i reč gnev, na žalost drsko i bez ikakva zazora izgovarati gnjev.Da se i u buduće ne bi dešavale ovakve nemile pojave, koje mogu biti od vrlo krupnih zlih posledica po našu milu otadžbinu, to vam naređujem da silom vlasti zaštitite reč gnev, koju su tako onakazili, i da strogo po zakonu kaznite svakog onog koji bi bilo ovu ili drugu koju reč, bilo gramatički oblik reči, svojevoljno menjali, ne pazeći na jasne odredbe zakonske. — Pa zar se za ovo kažnjava? upitam preneražen od čuda. — Razume se, jer to je već krupnija stvar.Za ovakav slučaj kazni se krivac — ako se njegova pogreška dokaže svedocima — od deset do petnaest dana zatvora! Ministar poćuta malo, pa produži: — O ovome treba da razmislite, gospodine!Taj zakon kojim imamo prava da kažnjavamo svakog ako nepravilno upotrebljava reči i pravi gramatičke pogreške, ima neocenjive vrednosti još i sa finansijskog i političkog gledišta.Razmislite, pa ćete doći do pravilnog gledišta na celu stvar! Pokušam da se udubim u misli, ali nikakva pametna ideja da mi dođe na um.Što sam više mislio, sve sam manje razumevao smisao ministrovih reči, sve sam upravo manje znao o čemu mislim.Dok sam se ja mučio tim bezuspešnim pokušajem da mislim o tom čudnom zakonu u toj još čudnijoj zemlji, ministar me gledaše s osmehom zadovoljstva što stranci ni iz bliza nisu tako razumni, dosetljiva soja, kao narod u zemlji Stradiji, koji ume izmisliti nešto toliko pametno što bi u drugom svetu važilo čak za ludo. — Dakle ne možete da se setite?! reče s osmehom i pogleda me ispod oka, ispitujući. — Izvinite, ali nikako ne mogu. — E, vidite, to je najnoviji zakon, koji ima velike vrednosti za zemlju.Prvo i prvo, kazne od takvih krivaca naplaćuju se u novcu i tu zemlja ima vrlo lepa prihoda; koji troši na popunjavanje deficita što se nađe u kasama načelnih prijatelja, ili na dispozicioni fond, odakle se nagrađuju pristalice vladine politike; drugo, taj zakon koji izgleda tako naivan, dosta može pomoći vladi pri izborima narodnih poslanika, da uz ostala sredstva, istera svoju većinu u skupštini. — Pa, vi velite, gospodine ministre, da ste ustavom dali narodu sve slobodu. — Tako je.Narod ima sve slobode, ali ih ne upotrebljava!Upravo, kako da vam kažem, mi, znate, imamo nove slobodoumne zakone, koji treba da važe; ali nekako, po navici, — a i radije, da vidite — upotrebljavamo stare zakone. — Pa našto ste onda donosili nove zakone? usudih se da upitam. — Kod nas je takav običaj, da se što češće menjaju zakoni i da ih ima što više.Mi smo u tome pretekli ceo svet.Samo za poslednjih deset godina doneto je petnaest ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti, odbacivan i opet nanovo priman, te tako ni mi, niti se građani mogu razabrati i znati koji zakoni važe, a koji su odbačeni...Ja držim, gospodine, da u tome leži savršenstvo i kultura jedne zemlje! dodade ministar na završetku. — Imate pravo, gospodine ministre; i stranci vam moraju zavideti na tako mudrom uređenju. Uskoro se pozdravim sa gospodinom ministrom i iziđem na ulicu. Na ulici me iznenadi nepregledna masa sveta što se u grupama talasa sa sviju strana, skupljajući se pred jednom velikom kućom.Svaka od tih velikih grupa ljudi istakla svoju zastavu, na kojoj je ispisano ime kraja iz koga je narod u grupi, a ispod toga reči: „Za Stradiju sve žrtvujemo“ ili: „Stradija nam je milija i od svinja!“ Ulica dobila naročiti svečan izgled, na kućama istaknute bele zastave sa narodnim grbom u sredi, sve radnje zatvorene, a svaki saobraćaj prekinut. — Šta je ovo? upitam radoznalo jednog gospodina na ulici. — Svečanost.Zar niste znali? — Nisam. — Pa o tome se piše po novinama već tri dana.Naš veliki državnik i diplomata, koji ima velikih i ogromnih zasluga za otadžbinu, a i presudni uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku naše zemlje, imao je jaku kijavicu, koja je izlečena milošću Božjom i iskrenim zauzimanjem strašnih lekara, te sad to neće smetati velikom i mudrom državniku da svu svoju brigu i staranje posveti na dobro i sreću ove namučene zemlje i da je povede još boljoj budućnosti. Svet se okupi pred domom velikog državnika u tolikoj masi da i kiša najjača ne bi, od ljudi, žena i dece, mogla pasti na zemlju.Ljudi poskidali kape, a u svakoj grupi je po jedan kome iz džepa strči napisan rodoljubivi govor. I na balkonu svoga doma pojavi se sedi državnik, a gromoglasno „Živeo!“ prolomi vazduhom i odjeknu celim gradom.Na svima okolnim kućama zazvečaše prozori i na njima se pojaviše mnoge glave.Ograde oko kuća, krovovi, sve to puno radoznala, sveta, pa čak i na svakoj badži od tavana vire bar po dve, tri glave. Prestadoše uzvici, nastade mrtva tišina, dok iz mase zaciča s trepetom tanak glas: — Mudri državniče!... — Živeo! živeo! živeo! prekidoše govornika burni i silni uzvici; a kad se stiša rodoljubiva masa, govornik produži: — Narod moga kraja lije tople suze radosti, i klečeći na kolenima zahvaljuje premilostivom Tvorcu, koji milošću svojom otkloni veliku bedu od našeg naroda i dade ozdravljenja tebi, vrli naš državniče, da nam dugo poživiš na sreću naroda i ponos zemlje! završi govornik, a hiljadama grla uzviknu: — Živeo! Mudri državnik zahvali govorniku na iskrenom čestitanju, i napomenu da će sve njegove misli i osećanja biti i u buduće upravljeni na to da se ojača kultura, privreda i blagostanje mile otadžbine. Razume se, posle tog njegovog govora ponovi se nebrojeno puta: „Živeo!“ Sad se tako izređa desetak govornika iz raznih krajeva otadžbine, a posle svakog govora stari državnik je odgovarao rodoljubivim i jezgrovitim govorima.Naravno, kroz sve je to bilo isprepletano ono oduševljeno, gromoglasno: „Živeo!“ Dugo je trajalo dok se svi ti obredi izvršiše, a kad se dođe kraju, zasvira muzika kroz sve ulice, a svet je šetao gore dole uveličavajući time svečanost. Uveče je bilo osvetljenje, i opet muzika.Uz zapaljene buktinje, koje nosaše rodoljubiva masa sveta, prolamaše vazduh po ulicama ovog srećnog grada: a u visini, u tamnom vazduhu, rasprskavale su se raketle, te zasija ime velikog državnika, koje izgleda kao od sitnih zvezdica opleteno. Posle toga nastade duboka, tiha noć i rodoljubivi građani divne zemlje Stradije, umoreni vršeći svoje uzvišene građanske dužnosti zaspaše slatkim snom, snivajući srećnu budućnost i veličinu svoje mile otadžbine. Razbijen ovim čudnim utiscima, ne mogoh cele noći zaspati; i tek pred zoru što me obučena, s naslonjenom glavom na sto, zanese san; a kao da čuh neki strašan, demonski glas sa zlobnim kikotom: — To je tvoja otadžbina!...Ha, ha, ha, ha!... Trgoh se i grudi zadrhtaše od strašne slutnje, a u ušima odjekuje ono pakosno: — Ha, ha, ha ha! Sutra dan se već o toj svečanosti pisalo u svima listovima zemaljskim, a u vladinom listu naročito, u kome sem toga beše vazdan telegrama iz sviju krajeva Stradije, u kojima se sa nebrojeno mnogo potpisa žali što se nije moglo doći da lično iskažu svoju radost zbog srećnog ozdravljenja velikog državnika. Sem toga glavni lekar državnikov postade odjednom slavan čovek.U svima listovima moglo se čitati kako će svesni građani ovoga i onoga mesta, ovoga i onoga sreza ili kraja, ceneći zasluge lekara Mirona (tako se zvao) kupiti takav i takav skupoceni poklon.U jednim novinama stoji: „Saznali smo da i grad Kradija, po ugledu na druge gradove sprema skupoceni poklon lekaru Mironu.To će biti mala srebrna statua Eskulapova, koji će u rukama držati takođe srebrni divit, oko koga se prepleću dve pozlaćene zmije sa dijamantima mesto očiju, i u ustima drže sveće.Na grudima Eskulapovim biće zlatom urezane reči: „Građani grada Kradije, iz večne zahvalnosti za zasluge prema Otadžbini, lekaru Mironu”. Ovakvih vesti bile su prepune novine.Svuda su se po zemlji spremali lekaru skup pokoni iko ceniputem telegrama iskazivala zahvalnost ovome srećnom lekaru.Jedan grad je toliko bio oduševljen da je čak počeo podizati veličanstvenu vilu, na kojoj će biti uzidana grdno velika mermerna ploča i na toj ploči izraz narodne zahvalnosti. A već samo po sebi se razume da je odmah izrađena i umnožena slika koja je predstavljala kako se veliki državnik rukuje i zahvaljuje lekaru za iskreno zauzimanje.Ispod nje je tekst: „— Hvala ti, odani Mirone, ti si otklonio od mene bolest, koja me je ometala da se sav posvetim staranju za sreću svoje drage otadžbine!” „— Ja sam samo vršio svoju svetu dužnost prema otadžbini!” Više njihovih glava lebdi u oblaku golub, i u kljunu nosi traku na kojoj su reči: „Milostivi Tvorac otklanja svako zlo od Stradije, koja mu je u volji“. Više goluba je krupan naslov: „za spomen na dan srećnog ozdravljenja velikog državnika Simona“ (mislim, tako se zvao, ako se dobro sećam). Po svima ulicama i hotelima nose dečaci ove slike i viču u sav glas: — Nove slike!Državnik Simon i lekar Miron!... Kad sam pročitao nekoliko listova (u svakom gotovo bila je opširna biografija čuvenog i rodoljubivog lekara) rešim se da odem gospodinu ministru privrede zemaljske. Ministar privrede, postariji, omalen, žurav čovečić, prosed, sa naočarima na nosu, dočeka me ljubaznije nego što sam i mogao očekivati.Namesti me da sednem kraj njegovog stola, a on sede za sto na svoje mesto.Sto je bio pretrpan nekim starim knjigama sa požutelim lišćem i otrcanim koricama. — Odmah ću da vam se pohvalim.Ne možete verovati koliko sam zadovoljan!Šta mislite, šta sam pronašao? — Neki način kojim ćete moći usavršiti privredu u zemlji. — O, ne!Kakvu privredu!Privreda je usavršena dobrim zakonima.O tome više ne treba ni misliti. Ja zaćutah, ne znajući šta da mu kažem, dok mi on s dobroćudnim, blaženim osmehom reče, pokazujući neku staru knjižurinu: — Šta mislite, koje je ovo delo? Ja se učinim kao da se sećam, dok će on opet sa onim blaženim osmehom: — Omirova Ilijada!...Ali, vrlo, vrlo... retko — izdanje!.. izgovori sladeći svaku reč, i uze me ljubopitljivo gledati kako će me to iznenaditi. I zaista sam bio iznenađen, ali samo iz drugih razloga: ali sam se pravio kako me baš ta retkost zadivljuje. — To vam je divno, rekoh. — Ali kad vam još kažem da ovog izdanja više i nema! — Ta to je veličanstveno! uzviknuh kao oduševljeno i uzeh razmatrati knjigu praveći se duboko tronut i zainteresovan tom retkošću. Jedva sam uspeo raznovrsnim zapitkivanjima da odvratim razgovor od toga njegovog Omira o kome ja nisam nikad čuo reči. — Uzimam slobodu, gospodine ministre, da vas zapitam o tim valjanim privrednim zakonima! rekoh. — To su zakoni, upravo reći, klasični.Ni jedna zemlja, verujte, ne troši na podizanje privrede koliko naša zemlja. — Tako i treba, rekoh, to je i najvažnija osnova za napredak svake zemlje. — To sam ja, razume se, i imao na umu, kad sam uspeo da se što bolji zakoni naprave i da se što veći budžet odobri za podizanje privrede i industrije u zemlji. — Koliki je budžet, ako smem pitati, gospodine ministre? — Lanjske godine, kad je bilo drugo ministarstvo, bio je budžet manji, ali ja sam uspeo velikim trudom i zauzimanjem da u budžet uđe pet miliona dinara... — To je za vašu zemlju dovoljno! — Dovoljno...E sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka: „Žito, i u opšte usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više.“ — To je povoljan zakon, rekoh. Ministar se zadovoljno osmenu, pa produži. — Razgranao sam činovništvo u svojoj struci, tako da svako selo ima privredno nadleštvo od pet činovnika, od kojih je najstariji upravnik ekonomije i privrede sela toga i toga.Zatim u svakom sreskom mestu je ekonom za srez sa velikim personalom činovnika, a nad svima su pokrajinski ekonomi, i ima ih dvadeset, na koliko je pokrajina podeljena naša zemlja.Svaki od pokrajinskih ekonoma ima celokupan nadzor sa svojim činovništvom, da motri nad svima ostalim činovnicima, vrše li svoju dužnost, i da utiče na snaženje privrede u celom kraju.Preko njega vrši ministarstvo (koje ima dvadeset odeljenja i u svakom po jedan šef odeljenja sa velikim brojem činovnika) prepisku sa celim krajem.Svaki šef odeljenja u ministarstvu ima prepisku sa pojednim ekonomom pokrajinskim, a oni posle o tome izveštavaju ministra, preko njegovih ličnih sekretara. — To je onda užasna administracija? primetim. — Vrlo velika.Naše ministarstvo ima najveći broj numera od sviju ostalih.Činovnici nemaju kad od akta da dignu glave po vazda. Posle malog ćutanja produži ministar: — Posle toga, ja sam udesio da svako selo ima dobro uređenu čitaonicu, koja mora biti snabdevena dobrim knjigama za ratarstvo, šumarstvo, stočarstvo, pčelarstvo i druge grane privrede. — Seljaci sigurno rado čitaju? — To je obavezno, kao i vojna obaveza.Dva časa pre podne i dva časa po podne mora svaki radnik seljak provesti u čitaonici, gde čita (ili mu čitaju ako nije pismen).A sem toga im činovnici drže predavanja o savremenom racionalnom obdelavanju zemlje. — Pa kad onda rade u polju? upitam. — E, vidite kako je.U početku izgleda tako.Ovo je spor način, koji će u prvi mah izgledati nepodesan, ali posle će se tek videti blagotvorni uticaj ove krupne reforme.Po mome dubokom uverenju najglavnije je da se prvo teorija dobro utvrdi, pa će posle ići lako, i onda će se videti da će se sve ovo vreme provedeno u teorijskom izučavanju privrede stostruko nadoknaditi.Treba, gospodine moj, imati jaku osnovu, temelj zdrav, pa podizati zgradu! završi ministar, i od uzbuđenja obrisa znoj sa čela. — Potpuno odobravam vaše genijalne poglede na privredu, rekoh oduševljeno. — I tako sam taman lepo rasporedio pet miliona dinara: pet miliona na činovnike, jedan milion honorara piscima za udžbenike iz privrede, jedan milion na zasnivanje biblioteka, i jedan milion na dijurne činovnicima.To je taman pet. — To ste divota udesili!...Dosta i na biblioteke trošite. — E vidite, ja sam sada izdao raspis da se sem privrednih knjiga nabavljaju i udžbenici za grčki i latinski jezik, te se seljaci posle poljskog rada mogu učeći klasične jezike oblagorođavati.Svaka čitaonica ima Omira, Tacita, Paterkula i vazda drugih lepih dela iz klasične literature. — Divota! uzviknem s raširenim rukama, i odmah ustanem, te se pozdravim s gospodinom ministrom i pođem, jer mi već bučaše glava od te velike reforme, koju nisam mogao shvatiti. Ministar finansija kad odoh da ga posetim, primio me je odmah, i ako je, kako on kaže, bio u velikom poslu. — Baš dobro te ste došli, gospodine, te ću se tako malo odmoriti.Do sad sam radio, pa me, verujte, već glava boli! reče ministar i pogleda me klonulim, pomućenim pogledom. — Zaista je vaš položaj vrlo težak pri tako ogromnom radu.Bez sumnje ste razmišljali o kakvom važnom finansijskom pitanju? primetim. — Držim da će vas na svaki način zanimati polemika koju vodim sa gospodinom ministrom građevina o jednom vrlo važnom pitanju.Od jutros sam puna tri časa na tome radio.Držim da ja imam prava i da zastupam pravednu stvar...Evo pokazaću vam članak koji sam priredio za štampu. Ja sam s nestrpljenjem očekivao da čujem taj znameniti članak i da u isto vreme saznam oko čega se vodi ta važna i očajna borba između ministra finansija i ministra građevina.Ministar, dostojanstveno, sa svečanom ozbiljnošću na licu, uze u ruke rukopis, iskašlja se i pročita naslov: „Još dve tri reči povodom pitanja: Dokle se na jug u starom veku prostirala granica naše zemlje.“ — Pa to je, kako izgleda, neka istoriska raspra? — Istoriska, reče ministar malo začuđen tako neočekivanim pitanjem i pogleda me preko svojih naočara tupim, umornim pogledom. — Vi se bavite istorijom? — Ja?! uzviknu ministar s nešto ljutnje u glasu...To je nauka kojom se ja bavim već blizu trideset godina, i to, da ne laskam sebi, sa uspehom, završi ministar, i pogleda me prekorno. — Ja veoma cenim istoriju i ljude koji ceo svoj život posvete toj zaista važnoj nauci, rekoh učtivo da bih koliko toliko opravdao svoj maloprešnji zaista nerazmišljeni postupak. — Ne samo važna, gospodine moj, već najvažnija, razumete li, najvažnija! uzviknu oduševljeno ministar i pogleda me značajno, ispitujući. — Sasvim tako! rekoh. — Eto vidite, opet će ministar, koliko bi bilo štete kad bi se, recimo, o granici naše zemlje utvrdilo onako, kako to iznosi moj kolega ministar građevina. — A i on je istorik? prekidoh ga pitanjem. — Nadriistorik.On svojim radom na toj nauci samo štete donosi.Uzmite samo pa čitajte njegove poglede povodom toga pitanja o staroj granici naše zemlje, pa ćete videti koliko tu ima njegovoga neznanja, pa čak, ako hoćemo pravo, i nepatriotizma. — Šta on dokazuje, ako smem znati? upitam ga. — Ne dokazuje on ništa, gospodine moj!Žalosno je to dokazivanje kad on veli da je stara granica s južne strane išla severno od grada Kradije; a to je nepoštenje; jer naši neprijatelji onda mogu s mirnom savešću polagati pravo na zemljište do više Kradije.Šta mislite koliko štete time nanosi ovoj napaćenoj zemlji? uzviknu ministar ljutito s pravednim gnjevom, uzdrhtalim, bolnim glasom. — Neizmerna šteta! - uzviknem i ja kao preneražen tom strahotom koja bi postigla celu zemlju zbog neznanja i nerazumevanja ministra građevina. — Ja to pitanje, gospodine, neću ostaviti, jer to mi, najzad, nalaže dužnost koju imam da činim prema našoj miloj otadžbini kao sin njen.Ja ću to pitanje izneti i pred samo narodno predstavništvo, pa neka ono donese svoju odluku, koja ima da važi za svakog građanina ove zemlje.U protivnom slučaju ja ću dati ostavku, jer ovo je već drugi moj sukob sa ministrom građevina, i to sve zbog tako važnih pitanja po zemlju. — Pa zar skupština može i o tim naučnim pitanjima donositi odluke? — Zašto ne?Skupština ima pravo da o svima pitanjima donosi odluke koje su obavezne za svakog kao zakon.Juče je baš jedan građanin podneo skupštini molbu, da mu se dan rođenja računa pet godina ranije nego što se rodio. — Kako to može? uzviknuh i nehotice od čuda. — Može, zašto ne?...On se, recimo, rodio..74 godine, a skupština njegov dan rođenja proglasi da je u godini..69. — Čudnovato!A što mu to treba? — Treba mu, jer tek tako ima prava da se kandiduje za poslanika na jedno upražnjeno mesto, a on je naš čovek i pomagaće svojski postojeće političko stanje. Zaprepašten od čuda nisam umeo ni reči progovoriti.Ministar to kao da primeti, te će reći: — Vas kao da to čudi.Takvi i slični slučajevi nisu retki.Jednoj gospođi skupština je uvažila molbu takve iste prirode.Ona je opet molila da je skupština oglasi za deset godina mlađu nego što je.Jedna je opet podnela molbu da narodno predstavništvo donese merodavnu odluku da je u braku sa svojim mužem rodila dvoje dece, koja odmah postaju zakoniti naslednici njenog bogatog muža.I skupština, razume se, kako je ona imala jakih i dobrih prijatelja, usvoji njenu naivnu i plemenitu molbu, i oglasi je majkom dvoje dece. — A gde su deca? upitam. — Koja deca? — Pa deca o kojoj govorite? — Ta dece nema, razumete li? ali se računa zbog te odluke skupštinske, da ta gospoja ima dva deteta, i tako je prestao rđav život između nje i njenog muža. — To ne razumem, primetim, i ako čak ne beše učtivo da to kažem. — Kako ne razumete?...Vrlo prosta stvar.Taj bogati trgovac, muž te gospođe o kojoj govorimo, nema s njom dece.Razumete li? — Razumem. — E lepo, sad pazite dalje: kako je on vrlo bogat, to zaželi da ima dece koja će naslediti njegovo veliko imanje, i usled toga dođe do vrlo rđava života između njega i njegove žene.Njegova žena onda, kao što vam kažem, podnese skupštini molbu, i skupština povoljno reši. — Pa je li bogati trgovac zadovoljan takvom odlukom narodnog predstavništva? — Razume se da je zadovoljan.Sad je potpuno umiren, i veoma od tada voli svoju ženu. Razgovor je tekao dalje, razgovarali smo o mnogim stvarima, ali se gospodin ministar ni jednom rečju ne dotače pitanja finansiskih. Naposletku okuražim se da ga najponiznije zapitam: — Finansije su vrlo dobro uređene u vašoj zemlji, gospodine ministre? — Vrlo dobro, reče on s pouzdanošću, pa odmah zatim dodade: — Glavna je stvar budžet dobro izraditi, pa sve ide lako. — Koliko je miliona godišnje budžet vaše zemlje? — Preko osamdeset miliona.A evo kako je raspoređen: Za bivše ministre, koji su sad bilo u bilo u penziji bilo na raspoloženju trideset miliona, za nabavljanje ordena deset miliona, za uvođenje štednje u narod pet miliona. — Izvinite gospodine Ministre, što vas prekidam...Ne razumem kakav je to izdatak od pet miliona za uvođenje štednje. — E vidite, gospodine, štednja je neosporno najvažnija stvar, kad je već reč o finansiranju.Te novine nema nigde u svetu, ali nas je tome nevolja naučila zbog rđavih finansiskih prilika u zemlji, te smo tako hteli da žrtvujemo tu priličnu sumu godišnje samo da bismo narodu pomogli i olakšali mu koliko toliko.Sada će na svaki način poći na bolje, jer je već za ovo kratko vreme izdat čitav milion piscima knjiga o štednji za narod.Ja sam i sam nauman da koliko toliko pomognem narodu u tom pogledu, te sam već počeo pisati delo: „Štednja u našem narodu u starom veku“; a moj sin piše delo: „Uticaj štednje na kulturni napredak u naroda“; a moja ćerka je do sada napisala dve pripovetke, opet za narod, u kojima se iznosi kako valja štediti, a sad piše i treću: „Raskošna Ljubica i štedljiva Mica.“ — Mora biti neka vrlo lepa priča?! — Vrlo lepa; u njoj se iznosi kako propada Ljubica zbog ljubavi, a Mica se udala za velikog bogataša, i uvek se odlikovala štednjom.„Ko štedi, tome i Bog pomaže,“ završuje se priča. — To će imati neobično dobra uticaja na narod! rekoh oduševljen. — Razume se, produži gospodin ministar; — velika i značajna uticaja.Eto, na primer, od kad je ustanovljena štednja, moja ćer je već preko sto hiljada uštedila za miraz sebi. — To vam je onda najvažnija partija u budžetu, primetim. — Tako je, ali je samo bilo mučno doći na tako srećnu misao, a ostale su budžetske partije bile i ranije, pre moga ministrovanja.Na primer za narodne svečanosti pet miliona, za poverljive vladine izdatke deset miliona, za tajnu policiju pet miliona, za održavanje i utvrđivanje vlade na svome položaju pet miliona, na reprezentaciju članova vlade pola miliona.Tu smo kao i svuda veoma štedljivi.I sad dolazi ono sve ostalo manje važno u budžetu. — A na prosvetu, vojsku, i ostalo činovništvo? — Jest, imate pravo, i tu, sem prosvete, ide oko četrdeset miliona, ali to ulazi u redovni godišnji deficit. — A prosveta? — Prosveta?E ona već, razume se, dolazi u nepredviđene izdatke. — Pa čime onda pokrivate tako veliki deficit? — Ničim.Čim se može pokriti?To dolazi u dug.Čim se nakupi poviše deficita mi zaključimo zajam, pa tako opet.Ali se i s druge strane staramo pa u nekim budžetskim partijama bude suficita.Ja sam već u svome ministarstvu počeo uvoditi štednju, a na tome živo rade i ostade moje kolege.Štednja, kao što vam kažem, to je osnova za blagostanje svake zemlje.Juče sam u interesu štednje otpustio jednog služitelja.To je već ušteda od osam stotina dinara godišnje. — To ste dobro učinili! primetih. — Moramo se, gospodine, već jedared početi starati o blagostanju narodnom.Momak plače da ga primim opet, moli, a nije grešnik ni rđav, ali što ne ide ne ide; jer to zahtevaju interesi naše mile otadžbine.„S polovinom ću plate služiti“ veli on meni.Ne može da bude, rekoh; ja jesam ministar, ali ovo nisu moje pare, već narodne, krvavo stečene, i ja moram o svakome dinaru voditi ozbiljna računa.“ Molim vas, gospodine, recite sami od kud ja smem u ludo baciti državnih osam stotina dinara? završi ministar i s raširenim rukama očekivaše od mene pozitivan odgovor. — Sasvim tako! — Eto, onomad je izdata velika suma novaca jednom članu vlade da leči ženu iz budžeta na poverljive izdatke, i onda ako se ne pazi na svaku paru, kako će narod plaćati? A koliki su prihodi u zemlji, gospodine ministre, to je, držim, važna stvar? — The, to baš i nije važno!...Kako da vam kažem? upravo ne zna se još koliki su prihodi.Čitao sam nešto o tome u jednom stranom listu, ali ko zna je li tačno?Tek na svaki način ima dosta prihoda, dosta bez sumnje! reče ministar i s ubeđenjem i nekom stručnjačkom važnošću. U tom prijatnom i važnom razgovoru prekide nas momak, koji uđe u ministrovu kancelariju i javi da jedna činovnička deputacija želi pred gospodina ministra. — Zvaću ih malo čas, neka pričekaju, reče momku; a za tim se obrati meni: — Verujte da sam tako umoran od tog mnogog primanja od ovo dva tri dana, da mi čisto glava buči.Ovo sad s vama što sam ugrabio da provedem u prijatnom razgovoru! — Dolaze poslom? upitah. — Imao sam, evo vidite, baš tu na nozi grdno veliki žulj, pa sam ga pre četiri dana operisao i operacija je, Bogu hvala, ispala vrlo srećno.Zbog toga dolaze činovnici sa svojim šefovima na čelu te mi čestitaju i izražavaju svoju radost zbog srećno izvršene operacije. Ja se izvinim gospodinu ministru što sam ga smetao u poslu, a da ga ne bih i dalje prekidao, to se najučtivije pozdravim i izađem iz njegova kabineta. I zaista o tome žulju ministra finansija beše i u novinama vazda novih saopštenja: „Činovnici.... nadleštva juče u četiri časa po podne sa svojim šefom na čelu bili su deputativno kod gospodina ministra finansija, da mu čestitaju s radošću srećnu operaciju žulja.Gospodin ministar ih je izvoleo ljubazno i svesrdno primiti, a tom prilikom je i šef u ime sviju činovnika svoga nadleštva izgovorio dirljiv govor u toč smislu, a gospodin ministar je zahvalio svima na toj retkoj pažnji i iskrenom osećanju.“ — Kad sam izašao na ulicu, opet ulica prepuna silna sveta što se talasa na sve strane, a graja da uši zaglunu. — Kuda će ovaj ovoliki svet? šta je sad bilo?...Sigurno deputacija kakva? mislio sam u sebi gledajući s čuđenjem u tu nebrojenu šarenu masu raznovrsna sveta, i priđem prvom što beše do mene, te ga zapitam: — Kuda žuri ovaj ovoliki svet? Onaj se oseti duboko uvređen od tog mog glupog pitanja, pogleda me ljutito i s prezrenjem, pa se okrete leđima meni i pođe za masom. Zapitam drugog, trećeg, i svaki me s prezrenjem pogleda i ne odgovori.Najzad se namerih na jednog s kojim sam se poznao prilikom pokretanja jednog patriotskog lista (a već u toj zemlji da se ne čudite, svaki dan se pokreće po nekoliko listova), te upitah i njega: — Kuda žuri ovoliki svet? a strepim da ću i s ovim poznatim patriotom još gore proći nego sa sa ostalima. I on me pogleda prezrivo, pa zgušenim glasom punim srdžbe i gneva izgovori: — Sramota! Ja se zastideh i jedva promucam: — Izvinite, nisam imao nameru da vas vređam, samo sam hteo da zapitam... — No, to je lepo pitanje!Gde ti živiš, zar te nije sramota da pitaš za jednu stvar koju i stoka može znati?Naša zemlja strada, i mi svi žurimo da joj priteknemo u pomoć kao njeni valjani sinovi, a ti se iščuđavaš, i ne znaš za tako važan događaj! izgovori moj poznanik glasom što drhti patriotskim bolom. Ja sam se dugo izvinjavao i pravdao za tako krupnu pogrešku, koju sam nerazmišljeno učinio, i zamolim ga za oproštaj. On se odobrovolji i ispriča mi kako Anuti, jedno ratoborno pleme, upada s juga u njihovu zemlju i čini grdne zulume. — Danas je stigla vest — produži on govor — da su noćas potukli mnoge porodice, poplašili mnoge domove i zaplenili mnogu stoku! — To je strašno, rekoh, i stresem se od užasa i dođe mi da jurnem na jug zemlje i da se pobijem sa Anutima jer me tako zabole stradanje nevinih, mirnih građana od njihova varvarstva, pa čisto zaboravih da sam star, iznuren i nemoćan — osetih u tom trenutku mladićsku snagu. — Pa zar smemo mi ostati gluvi prema tim pokoljima i tom zverskom postupanju naših suseda? — Nikako! uzviknuh oduševljen njegovim vatrenim rečima: i od Boga bi bila grehota! — Zato i žurimo na zbor.Ni jednoga svesnoga građanina nema koji na ovaj zbor neće doći; samo će svaki stalež za sebe držati zbor na zasebnom mestu. — Što to? — The, što?...Naša večita nesloga!Ali ipak svaki zbor će doneti jednodušnu odluku, patriotsku.U ostalom i bolje je što više, a glavno je da smo svi u osećanju i mislima složni, dišemo jednom dušom, kad je pitanje o našoj miloj otadžbini. I zaista svet se poče odvajati u razne grupe i ići raznim pravcima: svaka grupa žuri na svoje određeno mesto gde će se držati zbor. Kako, razume se, nisam mogao stići na sve zborove, to se sa svojim poznanikom uputim tamo kuda iđaše on i njegova grupa.To su bili činovnici sudske i policijske struke. Zađosmo u prostranu salu jednog hotela u kojoj već behu spremljena sedišta i sto sa zelenom čohom za sazivače zbora.Rodoljubivi građani posedaše na stolice, a sazivači zauzeše svoja mesta za stolom. — Braćo, poče jedan od sazivača: vi već znate što smo se ovde okupili.Sve je vas ovde okupilo plemenito osećanje i želja da se nađe leka i stane na put drskim upadima anutskih četa u južne krajeve naše drage otadžbine, da se pomogne nesrećnome narodu koji strada.Nego pre svega, gospodo, kao što znate, pri ovakvim prilikama red je da se izbere predsednik, podpredsednik i sekretari zbora. Posle duge graje izabraše toga što otvori zbor za predsednika a one druge sazivače za ostalo zborsko časništvo. Pošto se po utvrđenom redu i običaju časnici odborski zahvališe rodoljubivom skupu na toj retkoj počasti, predsednik lupi u zvono i objavi da je zbor otvoren. — Želi ti ko da govori? upita. Javi se jedan iz prvog reda sedišta i reče da je rad da se sa zbora pozdravi vlada i veliki mudri državnik, koji će samom vladaru protumačiti izraze njihove vernosti i odanosti. Zbor primi taj predlog i odmah se spremiše napismeni pozdravi, koji behu aklamacijom usvojeni, ali da se samo na nekim mestima udesi red reči pravilno po sintaksi. Stadoše se javljati govornici sve jači i jači.Svaki govor beše pun rodoljublja, pun bola i pun gneva prema Anutima.Svaki je od govornika bio saglasan s predlogom prvog govornika, da se bez ikakva odlaganja, jer je stvar i inače hitne prirode, donese odmah tu, na zboru oštra rezolucija, kojom će se najenergičnije osuditi varvarski postupci Anuta. I tu odmah izabraše trojicu, koji su dobro vladali jezikom, da sastave rezoluciju u pomenutom smislu i da je pročitaju zboru radi odobrenja. U isti mah javi se jedan s gotovom rezolucijom i zamoli zbor za dozvolu da je pročita, pa ako se zbor slaže s njom, da se primi. Odobriše mu, i onaj uze čitati: „Činovnici sudske i policiske struke okupljeni na današnjem zboru, duboko potreseni nemilim događajima koji se svakodnevno na žalost odigravaju u južnim krajevima naše zemlje, zbog varvarskog ponašanja Anutskih četa, nalaze se pobuđeni da donesu sledeću rezoluciju: 1. Duboko sažaljevamo to što je naš narod u tim krajevima snašla takva beda i nesreća“; 2. Najoštrije osuđujemo divlje postupke Anuta uzvikujući: Dole s njima! 3. S gnušanjem i prezrenjem konstatujemo, da su Anuti nekulturan narod nedostojan i pažnje svojih prosvećenih suseda.“ Ova rezolucija bi jednoglasno primljena u načelu, ali pri burnoj debati u pojedinostima bi još usvojeno da se kod 2. tačke doda kod „divlje“ još i reč „odvratne“. Za tim ovlastiše upravu da u ime zbor potpiše rezoluciju, a zbor se raziđe u najvećem redu. Na ulici opet graja i masa sveta što se vraćaše sa mnogih patriotskih zborova. Na licima se njihovim sad primećavaše duševni mir kao ono kad čovek oseti zadovoljstvo posle izvršene teške, ali plemenite, uzvišene dužnosti. Na mnogim mestima čuo sam razgovor ovakve prirode: — Nije trebalo ipak da bude onako oštro dokazuje jedan. — Šta nije trebalo! dobro je ono.Nije nego šta misliš?Prema takvim životinjama treba biti grub i oštar, ljuti se drugi. — Znam, molim te, ali ne ide, nije taktično! opet će prvi. — Kakav takt prema njima ti još hoćeš? Da se valjda ne zamerimo tako valjanim ljudima, šta li?Ovako ti njima, pa kad čita da se strese, opet će drugi, a glas mu drhti od ljutine. — Pa mi baš i treba kao prosvećeni da budemo uzvišeniji od njih; a posle toga, treba biti oprezan da se ne zamerimo susednoj zemlji, razlaže onaj miroljubivi i taktični. Pred veče toga istog dana već su se u novinama mogle čitati mnogobrojne rezolucije donete toga dana na rodoljubivim zborovima.Niko nije izostao a da ne pohita zemlji u pomoć.Prepune novine: rezolucija profesora povodom nemilih događaja na jugu Stradije, rezolucija omladine, rezolucija učitelja, rezolucija oficira, rezolucija radnika, trgovaca, lekara, prepisača.Jednim slovom niko nije izostao.Sve su rezolucije u jednom duhu, sve oštre i odlučne, u svakoj ima ono „duboko potreseni“, „najoštrije osuđujemo“ i tako dalje. U veče je opet nastalo veselje u gradu, a zatim miran, tih i spokojan san rodoljubivih i kuražnih sinova srećne zemlje Stradije. Sutra dan su stizale vesti iz ostalih krajeva Stradije.Ni jednog jedinog mesta nema gde ne bejaše doneta oštra rezolucija povodom „poslednjih nemilih događaja“, kako su to Strađani nazvali. A već po sebi se razume, da je svaki građanin za ove velike usluge otadžbini, ko manje ko više, obasut odlikovanjima za građansku kuraž i vrline. I mene oduševi taj bujni narod pun građanske svesti i samopregorevanja za opštu stvar, pa mi se iz grudi ote uzvik: „Stradijo, ti nećeš nikad propasti, pa ma svi narodi propali!“ — Ha, ha, ha, ha! u tom trenutku kao da mi zazvoni u ušima opet onaj satanski, podrugljiv smeh nekog zlog duha ove srećne i blažene zemlje. Nehotice uzdahnem. I ako sam mislio da prvo idem ministru prosvete, ipak zbog ovih poslednjih nemilih događaja zaželim da čujem šta o tome veli ministar vojni, te se još istog dana uputim njemu. Ministar vojni, mali žurav čovečić s upalim grudima i nežnim tankim ručicama, tek beše svršio molitvu malo pre nego što mene primi. U njegovoj kancelariji se osećaše miris izmirne i tamnjana kao god u kakvom hramu, a na stolu njegovom vazda pobožnih, starih i već požutelih knjiga. Ja u prvo vreme pomislih da sam pogrešio i pošao drugom kome, ali me uniforma višeg oficira što je gospodin ministar imaše na sebi ipak protivnome uveravaše. — Izvinite, gospodine, reče blago nežnim nežnim tankim glasom; sad sam baš svršio svoju redovnu molitvu.Ja to činim uvek kad god sedam za posao, a naročito sada molitvi ima mnogo više smisla zbog ovih poslednjih nemilih događaja pa jugu naše mile zemlje. — Ako oni produže svoje upade, to još može doći do rata? upitam. — A ne, nema nikakve opasnosti. — Ali ja držim, gospodine ministre, da je to već opasnost kad oni ubijaju ljude i pljačkaju svakodnevno po čitavom jednom kraju vaše zemlje? — Ubijaju, to jeste; ali mi ne možemo biti tako nekulturni, tako divljačni kao...Ovde je hladno, kao da od nekud ima promaje.Kažem tim nesrećnim momcima da u mojoj sobi temperatura bude uvek šesnaest i po stepeni, pa ipak ništa... skrenu gospodin ministar svoj započeti govor i zazvoni u zvonce za momka. Momak uđe i pokloni se, a zveknuše mu ordeni na grudima. — Pa jesam li ja vama za ime Boga, govorio da u mom kabinetu bude stalna temperatura od šesnaest i po stepeni, a eto sad opet hladno; pa neka promaja: prosto da se smrzne čovek. — Evo, gospodine ministre, sprava za merenje toplote pokazuje osamnaest! reče momak učtivo i pokloni se. — Onda pobro, reći će ministar zadovoljan odgovorom; možete sad ići, ako je povolji. Momak se opet duboko pokloni i iziđe. — Baš mi ta prokleta temperatura, verujte, zadaje mnogo brige; a temperatura je za vojsku glavna stvar.Ako temperatura nije kao što treba, vojska neće valjati ništa...Celo jutro sam spremao raspis svima komandama.Evo baš ću vam ga pročitati: „Kako su u poslednje vreme učestali upadi Anuta u južne krajeve naše zemlje, to naređujem da se vojnici svakog dana zajednički, pod komandom, mole svevišnjem Bogu za spas naše drage nam i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka.Molitvu će za taj slučaj, onu koja treba, odrediti vojni sveštenik; ali na kraju molitve, da dođe i ovo: „Neka dobrim, mirnim i pravednim građanima što padoše kao žrtve zverskog nasilja divljačkih Anuta milostivi Bog da rajsko naselje!Bog da im prosti pravednu rodoljubivu dušu; laka im bila zemlja Stradija, koju su iskreno i žarko ljubili!Slava im!“ Ovo imaju izgovoriti svi vojnici i starešine od jednom: ali će se izgovarati pobožnim skrušenim glasom.Zatim će se sve ispraviti, dići gordo i ponosno glave, kao što dolikuje hrabrim sinovima naše zemlje, i tri puta gromoglasno uzviknuti uz jek truba i lupu doboša: „Živela Stradija, dole s Anutima!“ Treba paziti da se sve ovo lepo i pažljivo izvede, jer od toga zavisi dobro naše otadžbine.Kad se sve to bez opasnosti izvede, onda će nekoliko četa sa zastavom promarširati pobedonosno kroz ulice, uz gromke ratoborne zvuke muzike, a vojnici moraju koračati oštro, tako da im se pri svakom koraku ljušne mozak u glavi.Kako je stvar hitna, to ćete sve ovo odmah tačno izvršiti, i o svemu podneti iscrpan izveštaj...U isto vreme najstrožije naređujem da obratite naročitu pažnju na temperaturu u kasarnama, kako bi bio zadovoljen taj najbitniji uslov za razvijanje vojske.“ — To će na svaki način imati uspeha, ako raspis stigne na vreme? rekoh. — Morao sam žuriti, te je, hvala Bogu Blagovremeno otkucan telegrafom ceo raspis na čitav čas pre vašega dolaska.Da nisam žurio da stvar ovako na vreme pametno uputim, moglo bi se desiti vazda neprijatnih rđavih slučajeva. — Imate pravo! rekoh koliko tek nešto da reknem, i ako nisam mogao imati pojma šta bi se to rđavo moglo desiti. — Da, gospodine moj, tako je.Da ja nisam kao ministar vojni tako uradio, mogao bi koji od komandanata na jugu zemlje upotrebiti vojsku da oružjem pritekne u pomoć našim građanima i da proliju krv anutsku.Svi naši oficiri i misle da bi to najbolji način bio, ali neće da o stvarima malo dublje i svestranije razmisle.Prvo i prvo mi, današnja vlada, hoćemo miroljubivu, pobožnu spoljnu politiku, mi nećemo prema neprijateljima da budemo neljudi: a što oni tako zverski postupaju prema nama to će im Bog platiti večnom mukom i škrgutom zuba u paklu ognjenome.Druga stvar, gospodine moj dragi, koja je takođe važna, to je što naša današnja vlada nema pristalica u narodu, te nam vojska poglavito treba za naše unutrašnje politike stvari.Na primer, ako je koja opština u rukama opozicionara, onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne, i da se vlast preda u ruke kome našem čoveku... Gospodin ministar se zakašlja, te ja ugrabim reč. — To sve jeste, ali ako upadi anutskih četa uzmu jače razmere? — E onda bismo i mi preduzeli oštrije korake. — Šta mislite, ako smem zapitati, gospodine ministre, u takvom slučaju? — Preduzele bi se oštrije mere, ali opet taktično, mudro, smišljeno.U prvi mah bismo naredili da se po celoj zemlji opet donesu oštrije rezolucije, pa Boga mi, ako i to ne pomogne, onda bismo, razume se, morali brzo, ne gubeći ni časa, pokrenuti rodoljubivi list sa isključivo patriotskom tendencijom, i u takvom jednom listu osuli bismo čitav niz oštrih, na čak i zajedljivih članaka protiv Anuta.Ali ne daj Bože da već po nesreći i dotle dođe! reče ministar, pa obori glavu skrušeno i uze se krstiti šapućući svojim bledim ispijenim usnama tople molitve. Mene do duše ne obuze ni malo to blaženo, religiozno osećanje, ali sam se, tek društva radi, i sam počeo krstiti, a neke lude misli me obuzeše: „Čudna zemlja! mislio sam...Tamo ginu ljudi, ministar vojni sastavlja molitve i misli na pokretanje rodoljubivog lista!Vojska im je i poslušna i hrabra: to se dokazalo u tolikim ratovima: i našto onda ne izvesti jedno odeljenje na granicu i sprečiti opasnost od tih anutskih četa?“ — Vas možda čudi ovakav moj plan, gospodine? prekide me ministar u mislima. — Pa i čudi me! rekoh nehotično, i ako se odmah pokajah zbog te nerazmišljenosti. — Niste vi dragi moj, posvećeni dovoljno u stvari.Nije ovde glavno održati zemlju, već što duže održati kabinet.Prošli kabinet se držao mesec dana, a mi tek dve tri nedelje, pa da tako sramno padnemo!Položaj nam je neprestano uzdrman i mi, razume se, moramo upotrebljavati sve mere da se što više održimo. — Šta radite? - — Radimo što su i do sada činili!Pravimo iznenađenja svakog dana, činimo svečanosti, a sad ćemo, kako nam stvari rđavo stoje, morati izmisliti kakvu zaveru.A to je bar lako u našoj zemlji.I što je glavno, svet se na to toliko navikao, da čak, i ako je sve ropski poslušno, sa čuđenjem raspituju: „Šta? zar još nema nikakve zavere?“ samo ako se zadrži nekoliko dana više s tim najsigurnijim sredstvom za suzbijanje opozicije.I tako dakle, zbog tih iznenađenja, svečanosti, zavera, nama je vojska uvek potrebna za naše unutrašnje stvari.To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ljudi ginu; ali meni je glavno da svršim preče stvari, korisnije za zemlju, nego što bi bila tako očita budalaština tući se sa Anutima.Vaše, kako mi izgleda po svemu, mišljenje o ovim stvarima nije originalno; tako, na žalost, misle i naši oficiri i naša vojska; ali mi članovi današnjeg kabineta gledamo na stvar mnogo dublje, trezvenije! — Pa zar je vojska čemu god potrebnija, nego da bude odbrana zemlje, odbrana onih porodica tamo na jugu, koje stradaju od tuđinskog zuluma? jer taj isti kraj, gospodine ministre, šalje u vojsku svoje sinove, šalje ih rado, pošto u njima, u vojsci, gleda potporu svoju, rekoh gospodinu ministru dosta ljutito, i ako to nisam trebao reći: e, ali dođe tako čoveku, te rekne i učini što šta kao da je stao na ludi kamen. — Mislite li da vojska nema preče dužnosti, gospodine? reče mi gospodin ministar tihim, ali prekornim glasom, klimajući glavom prekorno, tužno, i s nešto prezrenja: a pri tom me je s omalovažavanjem merio od glave do peta. — Mislite li? ponovi on s bolnim uzdahom. — Ali, molim vas... — počeh nešto: a ko zna šta sam hteo, jer ja i sam ne znam: dok me ministar prekide jačim glasom, izgovarajući značajno svoje važno i ubedljivo pitanje. — A parade? — Kakve parade? — Ta zar se još i to može pitati? a to je bar tako važna stvar u zemlji! naljuti se malo smireni i pobožni gospodin ministar. — Izvinite, to nisam znao, rekoh. — Niste znali?!...Koješta! a neprestano vam govorim da zbog raznih važnih iznenađenja zemlji, mora biti i svečanosti i parada; a kud bi sve to moglo biti bez vojske?To je bar za danas glavni njen zadatak.Neka upadaju neprijateljske čete, to nisu tako važne stvari, ali glavno je da mi paradiramo po ulicama uz jeku truba; a već ako bi opasnosti po zemlju uveliko nastupile s polja, onda bi se valjda i ministar spoljnih odnosa zemaljskih počeo nešto o tome brinuti, ako ne bi bio slučajno zauzet svojim domaćim poslovima.On, siromah ima dosta dece, ali se ipak država stara o svojim zaslužnim ljudima.Njegova se muška deca, znate vrlo rđavo uče; i šta se moglo drugo raditi, već da se izberu za državne pitomce?To je i pravo, a i za žensku decu će se država postarati jer će im se spremiti miraz o državnom trošku, pa će se mladoženji koji bi uzeo ministrovu ćerku, dati veliki položaj, koji inače, razume se već, ne bi nikad mogao dobiti. — To je lepo kad se cene zasluge! rekoh. — Kod nas je to jedinstveno.U tome nam nema ravna.Ma ko bio ministar, pa čak dobar ili rđav, uvek se blagodarna država stara o njegovoj porodici.Ja nemam dece, ali će država poslati moju svastiku da uči slikarstvo. — Gospođica svastika ima dara? — Ta ona do sad nije slikala ništa; ali, ko zna, može se očekivati uspeha.S njom će ići i njen muž moj pašenog; i on je izabrat za državnog pitomca.To je vrlo ozbiljan i vredan čovek; od njega se možemo mnogo nadati. — To je mlad par? — Mladi još, držeći: paši je šeset, a mojoj svaji oko pedeset i četiri godine. — Vaš gospodin pašenog se bavi na svaki način naukom? — O još kako!On je inače piljar, ali rado čita romane; a novine guta, što se kaže.Čita svake naše novine, a već raznih podlistaka i romana pročitao je više od dvadeset.Njega smo poslali da studira geologiju. Gospodin ministar ućuta, zamisli se nešto, i uze sukati svoje brojanice, koje mu višahu o maču. — Pomenuste iznenađenja, gospodine ministre? posetim ga na započeti razgovor, jer me nije mnogo interesovao ni njegov paša, ni njegova svastika. — Jest, jest, imate pravo, ja sam malo skrenuo razgovor na sporedne stvari.Imate pravo.Priredili smo krupno iznenađenje, koje mora imati veliki politički značaj. — To će zaista biti vrlo značajna stvar. A o tome se ne sme znati ništa pre nego što se dogodi? upitam radoznalo. — Zašto ne, molim vas? to je već objavljeno narodu i ceo narod priprema veselja i očekuje svakog časa važan događaj. — To će biti neka sreća po vašu zemlju? — Retka sreća.Ceo narod se raduje, i s ushićenjem pozdravlja vladu na mudroj, rodoljubivoj upravi.Ni o čemu se sad više ne govori i ne piše u našoj zemlji, već samo o tom srećnom slučaju koji će uskoro nastupiti. — A vi ste na svaki način spremili sve što treba da takav srećan slučaj neminovno nastupi? — Mi o tome nismo još ništa temeljnije razmišljali, ali nije isključena mogućnost da baš zaista nastupi kakav srećan slučaj.Vi možda znate onu staru prastaru priču, kako je u jednoj zemlji vlast objavila nezadovoljnom narodu da će se u zemlji pojaviti veliki Genij, uprav Mesija, koji će otadžbinu spasti od dugova, rđave uprave i svakog zla i bede, pa će narod povesti boljim putem, srećnijoj budućnosti.I zaista razdraženi i nezadovoljni narod na rđave zemaljske vlasti i upravu umiri se i nastade veselje po celoj zemlji...Niste nikad zar slušali tu staru priču? — Nisam, ali je vrlo zanimljiva.Molim vas, šta je dalje bilo? — Nastupila, kao što vam kažem radost i veselje u celoj zemlji.Narod je čak, skupljen na velikom opštenarodnom zboru rešio da se bogatim prilozima kupe velika imanja i podignu mnoge palate, na kojima će biti zapisano: „Narod svom velikom Geniju i izbavitelju.“ Za kratko vreme sve je to urađeno, sve pripremljeno, samo se očekivaše Mesija.Čak je narod opštim javnim glasanjem izabrao i ime svome izbavitelju. Gospodin ministar zastade i uze opet svoje brojanice na kojima poče lagano odbrajati zrna. — I pojavi se Mesija? upitam. — Ne. — Nikako? — Valjda nikako! reče ministar ravnodušno, i izgledaše kao da bez volje priča tu priču. — Zašto? — Ko to zna! — Pa ništa se čak ni važno nije dogodilo? — Ništa. — Čudnovato! rekoh. — Mesto Mesije, pao je te godine veliki grad, i upropastio sve useve u zemlji! reče ministar gledajući smireno u svoje ćilibarske brojanice. — A narod? pitam. — Koji? — Pa narod u toj zemlji o kojoj govori ta zanimljiva priča? — Ništa! reče ministar. — Baš ništa? — Šta bi!..Narod kao narod! — To je divno čudo! rekoh. — The! ono, ako hoćete pravo, narod je ipak u ćaru! — U ćaru? — Razume se! — Ne razumem! — Prosta stvar...Narod je bar nekoliko meseci živeo u radosti i sreći. — To je istina! rekoh postiđen što tako prostu stvar nisam mogao odmah protumačiti. Posle toga smo još prilično govorili o raznim stvarima, a između ostaloga gospodin ministar mi napomenu kako će baš povodom tog srećnog slučaja o kome beše reči, tog istog dana proizvesti još osamdeset generala. — A koliko ih imate sada? upitam. — Imamo ih dosta, Bogu hvala, ali ovo se mora učiniti radi ugleda zemlje.Zamislite samo kako to zvuči: osamdeset generala za dan. To imponuje, rekoh. — Razume se.Glavno je da je što više pompe i galame! U Ministarstvu Prosvete sve sam ovejani naučnik.Tu se tek radi temeljno i smotreno. Po petnaest, pa i dvadeset dana doteruje se samo stilizacija i najmanjeg akta, i razume se već, tu su i jezikoslovne sitnice, padeži svakojaki, s predlozima i bez predloga. Posmatrao sam akta. Jedan direktor, na primer, piše: „Gospodinu Ministru Prosvete.„Nastavnici ove gimnazije već šest meseca nisu platu primili i u takvu su materijalnu nevolju dovedeni da ni hleba nemaju.Ovo se dalje ne može dozvoliti, jer će se time ubiti ugled nastavnika, pa i same nastave. „Učtivo molim Gospodina Ministra da što pre izvoli poraditi kod Gospodina Ministra Finansija za nužno naređenje da nam se izda plata bar za tri meseca.“ Na poleđini previjenog akta stoji: „Ministarstvo Prosvete. P.N. 5860. Direktor Gimnazije...ske moli da se tamošnjoj gimnaziji izda plata za tri meseca.“ Ispod toga Ministrovom rukom napisan referat: „Stil nepravilan.Red reči ne odgovara pravilima sintakse.Upotrebljene su strane reči: dozvoliti i nužno.“ (Te su reči u aktu podvučene crvenom pisaljkom). Ispod toga ministrovom rukom napisano (rukopis ružan, nečitak, kao što obično takav rukopis dobije odmah istog momenta svaki koji god postane ministar): „Prosvetnom Savetu na mišljenje.“ Ispod toga stoji opet nov rukopis: „2-III-891. „Glavnom Prosvetnom Savetu. (Jedan taj Prosvetni Savet je svega i bio, a mislio bi čovek ima bar trideset sporednih). „U prilogu % šalje se Savetu akt direktora...ske gimnazije da u njemu prouči gramatičke oblike, sintaktičke i stilističke osobine, pa da ga sa svojim mišljenjem vrati što pre Ministarstvu Prosvete na dalju upotrebu.“ Po naredbi Ministra Kako je stvar hitne prirode, to ne prođe ni petnaest dana, a Glavni se Prosvetni Savet iskupi u sednicu.Između ostalih predmeta dođe i ovaj, i savet odluči da se ta stvar uputi na ocenu dvojice stručnjaka.Odrediše dvojicu i staviše rešenje u zapisnik, a delovođa ima dužnost da to izvrši. Sad dolaze pisma stručnjacima: „Prema aktu Gospodina Ministra Prosvete PN.5860, od 2-III ove godine, a prema odluci XV sednice Glavnog Prosvetnog Saveta, držane 17-III iste godine SBr.2., čast mi je umoliti Vas da proučite akt direktora...ske gimnazije u pogledu gramatičkom, sintaktičkom i stilističkom, pa da o tome u što kraćem roku podnesete Savetu iscrpan referat. „Primite, Gospodine, i ovom prilikom uverenje o mom odličnom poštovanju.“ Predsednik Gl. Prosvetnog Saveta“ Takve sadržine pismo upućeno je i drugom referentu. Posle dva meseca tek stiže Prosvetnom Savetu iscrpan referat o direktorovu aktu na kome su zajednički radila oba stručnjaka.Referat ovako počinje: „Glavnom Prosvetnom Savetu: „Razmotrili smo i proučili akt direktora...ske gimnazije i imamo čast podneti Savetu sledeće svoje mišljenje: „Sve u prirodi podležno je zakonu postupnog razvijanja i usavršavanja.Kao god što se od prvobitne monere postupnim razvijanjem i usavršavanjem dugim nizom vekova dolazi do najsloženijeg organizma čovečijeg tela, tako se isto i jezik razvijao od neartikulisanih, životinjskih glasova dok nije dugim nizom vekova dostigao visinu savršenstva današnjih modernih jezika. „Da bismo stvar što bolje i preglednije izveli, to ćemo se služiti ovim redom: I. Opšti deo. 1. Govor i njegov postanak. 2. Poreklo današnjih jezika. 3. Zajednički koreni (Sanskrit). 4. Cepanje jezika na glavnije grupe, 5. Jedan deo iz uporedne filologije. 6. Istorija nauke o jeziku. 7. Razvijanje nauke o jeziku u opšte. Naš jezik i zakoni njegova razvijanja. 1. Stara postojbina (istorija). 2. Srodni jezici. 3. Zajedničke osobine i razlike srodnih bratskih jezika našem jeziku. 4. Dijalekti zajedničkog jezika u staroj postojbini razvijaju se u zasebne jezike. b. Dijalekti našeg jezika. Direktorov akt. 1. Poreklo i istorija akta. 2. Osobine jezika u i njemu prema osobinama starog stradiskog jezika u starim poveljama...“ I tako dalje.Ko bi još mogao sve to i popamtiti! to jest, ako je i ovo dobro zapamćeno. Sad dolazi stručno razrađivanje svakog dela svake tačke po ovom utvrđenom redu, i posle mnogo, vrlo mnogo napisanih tabaka, dolazi se na reč dozvoliti.Dalje glasi: „Dozvoliti, im, gl. sanskr. dharh duhorh, skakati, skakuckati, trčkarati (V. knj.III. s. 15, 114, 118 b. N. S.** m.)=pl. donti. r. duti, gr. εμαυριςω, l. canto, cantare, provoco, provocere (sic) k. 3xb, zvati, zvoniti, zvuk, zver (V. Rasrdi se tigar zveri ljuta.Đ. L. P. 18.) = Skoči srna iza grma = zvoliti sa „do“: dozvoliti (N. 16.V. 3. S.N.O.4. Đ. D. 18, 5, knj.Vidi primer: „Na junaku rana sedamnaest“). „Prema ovome nalazimo da reč „dozvoliti“ nije naša i da je treba kao štetnu po našu naciju izbaciti“. Istim načinom dolazi, objašnjenje i reči „nužno“, i dolaze do istog zaključka. Zatim su prešli na red reči u opšte, pa posebno, pa red reči u aktu direktorovu i tu učinili stručne zamerke. Najzad: „Stil i osobine stila u aktu“, a završeno opširnim tekstom od nekoliko tabaka: „Paralela između jezika i stila u aktu direktorovu i stila u Omirovoj Ilijadi.“ (Tu su našli da je stil Omirov mnogo bolji.) „Prema svemu ovome — vele — mišljenja smo da se ovaj akt vrati direktoru...ske gimnazije, da ga prema našim primedbama savesno ispravi, a po tom se može po istom aktu raditi dalje šta treba.“ Posle čitavih mesec dana sastane se Savet i razmotri referat, a za tim donosi odluku, da se akt vrati direktoru da ga prema primedbama stručnjaka ispravi i nanovo pošlje ministarstvu na dalji rad.Gospodi referentima se određuje po 250 dinara odsekom, kao honorar za referate, koji se ima isplatiti iz fonda za penzije udovica činovnika prosvetne struke, ili iz budžeta određenog na plate poslužiteljima. To svoje mišljenje Savet učtivo sprovede G. Ministru na dalji rad. I akt se po tom iz ministarstva (uz njega referat u prilogu pod %) vrati direktoru da ga ispravi po napomenama i zamerkama stručnjaka... Tako se tamo temeljno, stručno, raspravljaju sve stvari i vodi prepiska pola godine dok se u aktu ne ispravi i najmanja gramatička greška, i tek se onda pristupi daljem radu po tom predmetu.Od najmanjeg akta silnom prepiskom naraste tako veliki akt da ga čovek može jedva na leđima poneti. Svi činovnici u ministarstvu, pošto su književnici, onda, razume se, pišu knjige; samo gospodin ministar ne piše ništa.Pred njega nisam smeo ni izlaziti, jer me svi uveravahu da tako drzak pokušaj ne činim, ako mi je glava mila.Gospodin Ministar, vele, radi po vazdan gimnastiku, vrlo je naprasit čovek i voli da se tuče. Pričaju da se čak, jednog dana, potukao sa poglavarom crkve.I poglavar crkve dobar gimnastičar i strastan jahač, među tim naprasit čovek i tako isto rado se tuče.Jednog je sveštenika udario štapom po glavi u Božjem hramu, iz nepoznatih razloga.On je tu svoju naprasitu narav, kako svi misle, dobio čitajući mnoge svete knjige, te se njegovi ispadi pravdaju, i čak mu niko i ne zamera.Prvi sukob njegov s ministrom bio je zbog neke jahačke trke, pa odmah dođoše na red mnoga druga pitanja pobožna i prosvetna, od kojih je zavisilo pravilno vaspitanje omladine.Na primeru glavar vere je tražio da pošto po to u udžbenike školske o veri uđe i jedan deo o gajenju ždrebadi, a ministar je tražio da mesto toga uđe članak plivanju.U tim važnim pitanjima niko nije hteo popustiti i stvar, malo po malo, dođe dotle, da jedan drugog nisu mogli gledati.Ministar, da bi svome protivniku što više pakostio, naredi da se čak ni u zoologiji u školama ne sme predavati o konju, a mesto te odvratne životinje, kad ona dođe na red u predavanju, da se predaje o plivanju u hladnoj vodi. Ali, to su već sitnije stvari što se menja jedno mesto u udžbeniku, jer se i udžbenici, pa čak i celokupni programi za nastavu menjaju svakog drugog dana. Nema čoveka koji je sa službom u prosvetnoj struci, a da ne piše udžbenike za škole; a sem toga svaki spremio kakvu korisnu knjigu za nagrađivanje učenika i za lektiru dobroj deci. Udžbenici, upravo pisci, čekaju na red.Treba mnoge pomoći materijalno i prema tome se i udžbenici otkupljuju ili preporučuju školama kao obavezni za nastavu.Na prvom mestu ministar podmiri svoje prisne prijatelje i rođake.Taman se primi jedan udžbenik i učenici ga nabave, a tek sutradan donese ministru drugi udžbenik neki njegov prisniji, i razume se treba i njemu učiniti.Odmah istog dana raspis: „Pošto se dugom upotrebom pokazao udžbenik (za taj i taj predmet od toga i toga) vrlo nepodesan, to će se u interesu nastave dosadašnji udžbenik izbaciti iz upotrebe, a uzeće se udžbenik.... (ime pisca sam zaboravio.“ Hteo sam posetiti gospodina ministra pravde, ali on nije bio u zemlji.Bio je u to vreme na odsustvu i otišao u inostranstvo da proučava škole za gluvonemu decu, jer se vlada nosila ozbiljnom mišlju da u zemlji Stradiji osnuje nekoliko takvih škola, da bi se time popravile rđave finansiske prilike u zemlji.Kako ta stvar, kao vrlo važna i značajna nije mogla trpeti odlaganja, to su odmah preduzeti najnužniji koraci.Sem toga što je poslat ministar pravde da proučava uređenje takvih škola sa vrlo velikim dodatkom uz platu, odmah je postavljen upravnik škola za gluvonemu decu sa velikom platom i dodatkom na reprezentaciju; zatim su postavljeni i nastavnici, a već uveliko je započeto zidanje velike zgrade, koja je namenjena za stan upravnikov.Razume se, da je odmah za tim postavljen ekonom za taj zavod, lekar, šef mesne kontrole, blagajnik, podblagajnik, pisar, tri četiri prepisača, i nekoliko služitelja.Svi su od upravnika do služitelja primali revnosno plate i s nestrpljenjem očekivali da započnu posao u novoj dužnosti — sem upravnika koji je zuckao ovde, onde, kako će on preko jednog svog rođaka ministra izdejstvovati da se u taj zavod primaju potpuno zdrava deca. Taj zavod, upravo činovnici, jer zavoda nije ni bilo, stajali su pod upravom ministra pravde, jer je ministar prosvete izjavio kako neće da ima posla „s kojekakvim gluvaćima.“ Ministar pravde je jedino i imao brigu i staranje oko te škole za gluvonemu decu, a poslove ministra pravde uzeo je otpravljati ministar vojni, a dužnost ministra vojnog vršio je ministar prosvete, koji je i inače mrzeo i knjige i škole, te je dužnost njegovu kao ministra prosvete vršila njegova žena, a ona je, kao što svi znaju, vrlo rado čitala kriminalne romane i rado jela sladoled s čokoladom. Kad sam obišao sve ministre naumim da obiđem i Narodnu Skupštinu.Narodna se zove po nekom zaostalom običaju, a u stvari poslanike postavlja ministar policije.Čim se vlada promeni, odmah se raspisuju novi izbori, a to znači bar mesečno jednom.Reč „izbori“ znači u ovakvom slučaju: postavljenje poslanika, i vodi svoje poreklo još iz patrijarhalnog društva kad je narod zbilja imao pored ostale nevolje još i tu dosadnu dužnost, da misli i brine koga će izabrati za svoga predstavnika.Nekad su se tako primitivno vršili izbori, ali je u modernoj, civilizovanoj Stradiji ta stara, glupa i dangubna procedura uproštena.Ministar policije uzeo je na se svu narodnu brigu, te on postavlja, bira mesto naroda, a narod ne dangubi, ne brine, i ne misli.Prema svemu ovome prirodno je da se to zovu slobodni izbori. Tako izabrani narodni predstavnici skupljaju se u glavni grad Stradije da rešavaju i većaju o raznim pitanjima zemaljskim.Vlada, — razume se svaka patriotska vlada — i tu se pobrine da to rešavanje bude pametno, moderno.I tu vlada uzme na se svu dužnost.Kad se iskupe poslanici, pre nego što se počne rad, moraju provesti nekoliko dana u pripremnoj školi, koja se zove klub.Tu se poslanici pripremaju i vežbaju, kako će što bolje odigrati svoju ulogu. Sve to izgleda kao priprema za predstavu u pozorištu. Vlada sama piše delo koje će poslanici igrati u narodnoj skupštini.Predsednik kluba, kao kakav dramaturg, ima dužnost da to delo prouči i da za svaku sednicu odredi poslanicima uloge — razume se, prema njihovim sposobnostima.Jednima se povere veći govori, jednima manji, početnicima još manji, nekima se odredi da izgovore samo po jednu reč, „za“, ili „protiv.“ (Ovo se drugo vrlo retko dešava, i to onda kad se podražava prirodnosti te se, kao po svršenom glasanju, broje glasovi, da se vidi koja je strana pobedila; a u stvari je to određeno mnogo pre nego što je i držana ta skupštinska sednica.) Nekima, koji se ne mogu ni za to upotrebiti, određuju se neme uloge, kad se glasa ustajanjem i sedanjem.Kad se tako lepo podele uloge, onda poslanici idu kući i spremaju se za sednicu.Neobično sam se iznenadio kad sam prvi put video poslanike kako uče svoje uloge. Ustao sam bio rano izjutra, i odem u gradski park da prošetam.Tamo puno đaka, dece iz nižih škola, i mladića iz viših.Jedni šetkaju tamo amo, i čitaju na glas svaki svoj predmet: ko istoriju, ko hemiju, ko veronauku, i tako dalje.Neki se po dva i dva slišavaju iz onoga što su naučili.Dok od jednom ugledah među decom nekoliko starih ljudi gde tako isto šetkaju, ili sede, uče nešto iz nekih hartija.Priđem bliže jednom starcu u narodnom odelu, poslušam, a on ponavlja čitajući jednu istu rečenicu: — Gospodo, poslanici, prilikom pretresa ovog važnog zakonskog projekta pobuđen sam i ja, da posle lepog govora poštovanog druga T...M... u kome je izneo svu važnost i dobre strane ovakvog zakona, progovorim nekoliko reči, i da upravo u nekoliko dopunim mišljenje poštovanog predgovornika. Starac je ovu rečenicu pročitao više od deset puta, i onda ostavio hartije na stranu, diže glavu, zažmiri malo, i poče na pamet: — Gospodo, poslanici, posle poštovanog druga u kome su...Tu zastade, namršti se, ćuta dugo, priseća se, pa nanovo uze one hartije, te opet pročita glasno istu rečenicu.Opet zatim pokuša da je izgovori na pamet, ali bez uspeha, pogreši.Ova se procedura ponavljala nekoliko puta, i uspeh sve gori.Starac očajno uzdahnu, odgurnu ljutito hartije i glava mu klonu na grudi. Prema njemu na drugoj klupi sedi jedno đače; u ruci mu zaklopljena knjiga, a ono na pamet govori lekciju iz Botanike: — Ova korisna biljčica raste po močvarnim predelima.Njen se koren u narodu upotrebljava i kao lek. Starac diže glavu.Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga: — Nauči tvoje? — Naučih. — Da si živ i zdrav, sinko!Uči, sad, dok si mlad možeš pamtiti, a kad dođeš u moje godine — ič! Nikako nisam mogao rastumačiti otkud ovi stari ljudi među decom, i šta kog vraga oni uče pod sedom kosom.Kakva li je to opet škola u Stradiji? Radoznalost moja postade toliko jaka da sam najzad, ne mogući objasniti ovo čudo sam, morao prići onom starcu, te iz razgovora s njim doznam da je narodni poslanik, i da mu je određeno u klubu da nauči govor, od koga je malo čas ponavljao prvu rečenicu... Posle učenja lekcija dolazi slišavanje, a zatim se drže probe. Poslanici dođu u klub, i tu zauzme svaki svoje mesto.Predsednik kluba sedi za naročitim stolom, i uz njega dva potpredsednika.Do njegovog stola je sto za članove vlade, a malo dalje sto za sekretare kluba.Prvo jedan sekretar prozove sve redom, a zatim se počinje ozbiljan rad. — Neka ustanu svi koji imaju da igraju uloge opozicionara! naredi predsednik. Ustade njih nekoliko. Sekretar izbroja sedam. — Kud je osmi? pita predsednik. Niko se ne javlja. Poslanici se počeše obazirati oko sebe, kao da bi svaki rekao: „Ja nisam; ne znam ko je taj osmi!“ Okreću se i ona sedmorica i traže očima svog osmog druga, dok se tek jedan priseti i uzviknu: — A, pa ovaj je ovde dobio ulogu opozicionara. — Ja nisam, što me bediš!? veli onaj ljutito, a gleda u zemlju. — Pa ko je? pita predsednik. — Ne znam. — Jesu li svi tu? pita predsednik sekretara. — Svi. — Do đavola, pa mora neko biti! Niko se ne javlja.Opet se svaki stade okretati oko sebe, pa čak i onaj koga prokazaše. — Neka se javi, koji je! Niko se ne javi. — Ti si, što ne ustaješ? reče predsednik onome osumnjičenom. — On je, on je! uzviknuše ostali, i čisto odahnuše, kao čovek koji skine s leđa veliki teret. — Ja ne mogu da igram ulogu opozicionara! jeknu onaj grešnik očajno. — Kako ne možeš? pita predsednik.. — Neka bude drugi opozicionar.. — To je svejedno, ko bilo. — Ja volim da sam uz vladu. — Ama ti si u stvari uz vladu, nego tek forme radi mora neko predstavljati opoziciju. — Ja neću da predstavljam opoziciju, ja sam uz vladu. Predsednik se uze objašnjavati s njim na dugačko i na široko i jedva ga privoli, pošto mu jedan od ministara obeća neku bogatu liferaciju, gde se može mnogo zaraditi. — No, hvala Bogu! uzviknu predsednik sav znojav, zamoren; sad ih imamo osmoricu. Dok se predsednik i vlada objasniše s osmim opozicionarom, te ga jedva privoleše, ona sedmorica sedoše: — E sad ustanite svi opozicionari! reče predsednik zadovoljno i otre znoj s čela. Stoji samo onaj jedan. — Ta šta to znači, gde su sad ostali? viknu predsednik van sebe od ljutine. — Mi smo uz vladu! gunđaju ona sedmorica. — E baš je oskudica u ovoj opoziciji! uzviknu očajno ministar policije. Nastade tišina, dosadna, mučna tišina. — Uz vladu ste — poče sada ljutito ministar policije...Pa da niste uz vladu, ne bih vas ja ni izabrao!Hoćete valjda da sad mi ministri igramo uloge opozicije?Idućih izbora nećete mi vi doći.U tih osam mesta ću ja ostaviti da narod sam bira, pa ćemo bar imati istinske opozicionare! Najzad, posle dugog objašnjenja, i pošto svakome obećavaše po što šta, pristadoše i ona sedmorica da uzmu na se te mučne uloge.Nekom obećaše položaj, nekom veliku zaradu, tek svaki dobi nagradu za tako krupne usluge vladi, kojoj je stalo do toga da skupština koliko toliko izgleda istinska. Kad se sve to srećno svrši, i otkloni se najteža prepona, predsednik uze slišavati opozicionare? — Šta je tvoja uloga? pita prvog. — Moja je uloga da interpelišem vladu što se državne pare troše u ludo. — Šta će na to vlada odgovoriti? — Vlada će reći da je to zbog oskudice u novcu. — Šta ti imaš na to da kažeš! — Ja na to imam da kažem da sam sa odgovorom vlade potpuno zadovoljan, i da molim desetoricu poslanika da me potpomognu. — Sedi! reče predsednik zadovoljan. — Kakva je tvoja uloga? pita drugog. — Ja imam da interpelišem vladu što su neki činovnici dobili velike položaje preko reda i imaju po nekoliko velikih plata i mnogih dodataka, dok su drugi sposobniji i stariji činovnici u malom položaju i ne unapređuju se toliko godina. — Dobro.Šta na to ima vlada da odgovori? — Ministri će na to reći da su unapređivali preko reda samo svoje najbliže rođake i ljude za koje su se zauzimali njihovi prisni prijatelji, i nikog više. — Šta ćeš ti na to reći? — Na to ću reći da sam sa odgovorom vlade potpuno zadovoljan. Predsednik pita trećeg, šta je njegova uloga. — Ja imam da napadnem najoštrije vladu što zaključuje zajam pod nepovoljnim uslovima, kad su finansijske prilike u zemlji i inače teške. — Šta će vlada odgovoriti? — Vlada će reći da joj trebaju pare. — Šta ćeš ti na to? — Ja ću reći da sam tako jakim razlozima potpuno ubeđen, i da sam sa odgovorom zadovoljan. — Šta ti imaš? pita četvrtog. — Da interpelišem ministra vojnog što vojska gladuje. — Šta će on reći? — Nema šta da jede! — A ti? — Potpuno sam zadovoljan. — Sedi. Tako presliša i ostale opozicionare i onda pređe na skupštinsku većinu. Ko je naučio svoju ulogu bude pohvaljen, a oni što uloge nisu naučili ne smeju doći u skupštinsku sednicu. Zbog nepovoljnih prilika u zemlji narodno predstavništvo je moralo u prvim sednicama pristupiti rešavanju najhitnijih stvari.Vlada je tako isto pravilno razumela svoju dužnost te je, da se ne bi dangubilo u sitnim pitanjima, odmah iznela na rešavanje zakon o uređenju morske flote. Kad sam čuo o tome upitam jednog poslanika: — Vi imate mnogo morskih ratnih brodova? — Nemamo. — Koliko ih svega imate? — Za sad nemamo ni jedan! Ja se zaprepastih od čuda.On to primeti, pa i njemu bi to čudno. — Šta vam je to čudno? upita me. — Slušam da ste doneli zakon o... — Jest, prekide me on — doneli smo taj zakon o uređenju flote, to je bilo potrebno, jer ni do danas nemamo tog zakona. — Dopire li Stradija do mora? — Za sad ne. — Pa našto onda taj zakon? Poslanik se nasmeja i dodade: — Naša je se zemlja, gospodine, graničila nekad sa dva mora, a naši su narodni ideali da Stradija bude ono što je nekad bila.Mi na tome, vidite, radimo. E, to je nešto drugo, rekoh kao izvinjavajući se — sad razumem i mogu slobodno reći da će Stradija zaista postati velika i moćna dokle god se za nju tako iskreno i svojski starate i dokle god bude imala tako mudru i rodoljubivu upravu kao sada. Sutradan čujem da je kabinet pao.Na sve strane po i ulicama i mehanama i privatnim stanovima razleže se vesela pesma.Već sa sviju strana Stradije počinju dolaziti deputacije, da u ime naroda pozdrave novu vladu.Mnogi listovi prepunjeni depešama i izjavama odanih građana.Sve su te izjave i čestitke nalik jedna na drugu, gotovo reći razlika je samo u imenima i potpisima.Evo jedne: „Predsedniku ministarskog saveta Gospodinu... Gospodine predsedniče, Vaše rodoljublje i velika dela u korist naše drage otadžbine poznati su širom cele Stradije.Narod ovoga kraja pliva u veselju i radosti zbog dolaska Vašeg na upravu zemaljsku, jer je svaki tvrdo ubeđen da ste Vi sa Vašim drugovima jedini u stanju da zemlju našu izvedete iz ovih mučnih i teških prilika, iz ove bede u koju je baciše rđavim i nepatriotskim radom Vaši prethodnici. Kroz suze radosti kličemo: Živeli! U ime pet stotina potpisa (potpis jednog trgovca.) Ili izjave, obično ovake: „Do danas sam bio privrženik prošlog režima, ali kako sam se danas, dolaskom novog kabineta, potpuno uverio da je prošla vlada radila na štetu zemlje i kako je sadašnji kabinet jedini u stanju da zemlju povede boljim putem i da ostvari velike narodne ideale, to izjavljujem da ću od danas svim silama potpomagati današnju vladu i da ću svuda i na svakom mestu osuđivati prošli zloglasni režim, koga se gnušaju svi pošteni ljudi u zemlji. U mnogim novinama, u kojima sam do tog dana čitao članke u kojima se hvali svaki postupak prošle vlade, sad vidim članke u kojima se najoštrije osuđuje prošla vladavina, a u zvezde kuje nova. Kad sam uzeo te listove i pregledao brojeve od početka godine, video sam da se dolaskom svake vlade ponavlja sve jedno te jedno.Svaka nova vlada bude na isti način pozdravljena kao jedina valjana, a svaka prošla osuđena i nazvana: izdajničkom, gadnom, štetnom, crnom, gnusnom. Pa i izjave i čestitke iste od istih ljudi svakom novom kabinetu, a i u deputacijama su stalno isti ljudi. Činovnici naročito žure s izjavama odanosti svakoj novoj vladi, sem ako koji sme da protivnim postupkom dovede u opasnost svoj položaj i da reskira službu.Takvih je malo i o njima, javno mnjenje ima vrlo rđavo mišljenje, jer kvare tako lep običaj koji u Stradiji postoji već od dužeg vremena. Razgovarao sam s jednim dobrim činovnikom o jednom njegovom drugu, koji ne htede čestitati novoj vladi dolazak na upravu, te je zbog toga otpušten iz državne službe. — Izgleda pametan čovek, rekoh. — Budala! odgovori ovaj hladno. — Ne bih rekao!. — Ta ostavite, molim Vas, zanesenjaka.Voli da gladuje s porodicom, nego da kao svi drugi pametni gleda svoja posla. Koga god bih upitao dobijem tako isto mišljenje o takvim ljudima, pa čak ih sve gleda sa sažalenjem, ali i prezrenjem. Kako je nova vlada imala neke svoje hitne poslove, a potrebno joj bilo da joj narod preko poslanika izjavi puno poverenje i u isti mah da osudi rad prošle vlade i skupštine, to zadržaše iste poslanike. Ovo me jako iznenadi, te naročito nađem jednog od poslanika i povedem s njim razgovor: — Bez sumnje će kabinet pasti, pošto ostaje ista skupština? — upitam. — Ne. — Znam, ali kako će vlada imati puno poverenje ove skupštine? — Izglasaćemo! — Onda biste morali osuditi rad prošle vlade, pa i vaš.To znači osuditi svoj rad! — Koji naš rad? — Rad vaš sa prošlom vladom. — Osudićemo prošlu vladu! — Znam, ali kako ćete to vi isti poslanici kad ste do juče pomagali prošlu vladu? — Ne menja stvar. — Ne razumem! — Vrlo prosto i jasno! reče ravnodušno. — Čudnovato. — Ništa nije čudno.Neko će to morati uraditi, pa bilo mi, bilo drugi poslanici.Vladi treba samo ta formalnost, to je tako zavedeno valjda po ugledu na ostale strane zemlje, ali u stvari skupština i poslanici kod nas rade samo ono što hoće vlada. — Pa našto onda skupština? — Ta je l’ vam kažem, samo radi forme koliko da se kaže da u našoj zemlji ima i toga i da vlada izgleda parlamentarna. — E sad tek razumem! rekoh još više iznenađen i zbunjen odgovorom. I zaista, poslanici su pokazali da umeju ceniti svoju otadžbinu, jer za nju žrtvovaše i svoj lični ponos i obraz. — Život su naši stari žrtvovali za ovu zemlju, a mi se još predomišljamo da li za nju samo čast svoju da žrtvujemo! uzviknuo je jedan poslanik. — Tako je! odjeknu sa sviju strana. Poslovi su u skupštini tekli žurno. Prvo novoj vladi izglasaše puno poverenje i osudiše rad prošle, a za tim vlada iznese pred narodno predstavništvo predlog da se u nekoliko zakona učine izmene. Predlog se primi jednoglasno i usvojiše predložene izmene u zakonima, jer su zakoni bez tih izmena i dopuna smetali nekolicini ministarskih rođaka i prijatelja da zauzmu neke više položaje u državnoj službi. Najzad se unapred odobriše svi izdaci koje će vlada učiniti preko budžeta i onda se skupština raspusti i poslanici, umorni od državnog posla odoše kućama da se odmore, a članovi kabineta, pošto srećno prebrodiše sve prepone i zadovoljni punim narodnim poverenjem, prirediše svečanu drugarsku večeru, da se uz čašu vina u veselju i sami odmore od teških briga oko uređenja zemlje. Sirota nova vlada odmah je morala misliti, a tome zanatu ministri u Stradiji nisu vični.Iskreno da govorimo, nekoliko dana su se junački, ponosno držali dok je trajalo i poslednje pare u državnoj kasi, oni su prekodan vesela i vedra lica primali silne deputacije iz naroda i držali dirljive govore o srećnoj budućnosti mile im i napaćene Stradije: a kad noć padne, onda se priređuju sjajne i skupocene gozbe, gde se pije, peva i drže se rodoljubive zdravice.Ali kad se državna kasa potpuno isprazni, počeše gospoda ministri ozbiljno misliti i dogovarati se šta da se preduzme u tako očajnom položaju.Već za činovnike je lako, oni su i inače naviknuti da plate ne primaju po nekoliko meseci: penzionari su stari ljudi, dosta su se i naživeli: a vojnici, razume se samo po sebi, i treba da se naviknu na muke i nevolje, pa nije s goreg da i glad junački trpe; liferantima, preduzimačima i svakom drugom dobrom građaninu srećne Stradije lako je reći da isplata njihovih računa nije ušla u ovogodišnji državni budžet.Ali, nije lako za ministre; jer oni, razume se, treba da plate da se o njima dobro govori i piše.Nije lako još i za vazda drugih prečih stvari, jer ima dosta stvari, koje su preče od Stradije. Zabrinuli se i došli na misao da treba osnažiti privredu; te zbog toga rešiše da zemlju zaduže povećim dugom; ali kako se oko zaključivanja toga zajma mora potrošiti dosta novaca za skupštinske sednice, za putovanja ministarska u strane zemlje, to ministri rešiše da pokupe za tu cilj sve depozite iz državnih kasa, gde je deponovan novac privatnih lica da na taj način pomognu otadžbini, koja cvili u nevolji. U celoj zemlji nastala pometnja: u nekim listovima se govori o krizi ministarskoj, u nekima kako je vlada već povoljno svršila pregovore o zajmu, u nekima i jedno i drugo, a vladini listovi pišu kako nikad zemlja nije bila u boljem blagostanju. Sve više i više stade se govoriti o tom spasonosnom zajmu, novine sve više i više puniše svoje stupce raspravljanjem toga pitanja.Nastade na sve strane jako interesovanje, i za malo te dođe dotle, da gotovo stadoše svi poslovi.I trgovci i liferanti i činovnici i penzionari i sveštenici, sve je to u nekom grozničavom, napregnutom očekivanju.Na sve strane, na svakom mestu samo se o tome govori, zapitkuje, nagađa. Ministri trče čas u ovu, čas u onu stranu zemlju, čas jedan, čas drugi, čas po dva tri zajedno.Skupština na okupu, te se i tamo debatuje, rešava i najzad odbriše da se zajam zaključi pošto poto, i odoše svaki svojoj kući, a očajna radoznalost sve veća i veća u javnom mnjenju. Sretnu se dvojica na ulici, pa mesto pozdrava odmah: — Šta je sa zajmom? — Ne znam! — Pregovaraju? — Sigurno! Ministri sve jače učestali pohađati strane zemlje i vraćati se natrag. — Došao ministar? pita jedan. — I ja čujem.. — Šta je učinjeno? — Valjda povoljno! Dok jedva jednom objaviše vladini listovi (vlada uvek ima po nekoliko listova, upravo svaki ministar svoj list — jedan ili dva) da je vlada dovela do kraja pregovore sa stranom jednom grupom i da su rezultati vrlo povoljni. „S pouzdanošću možemo potvrditi da će za koji dan zajam biti potpisan i novac uvezen u zemlju.“ Svet se malo smiri, ali vladini listovi javiše da će za dva tri dana doći u Stradiju punomoćnik te bankarske grune g. Horije, te će tu potpisati ugovor. Sad tek nastade i usmeno i pismeno prepiranje; zapitkivanje, očekivanje, suvišna nervozna radoznalost, i silno polaganje nade u tog jednog stranca, koji se očekivaše da spase zemlju, behu dostigli vrhunac. Ni o čemu se drugom i ne govori i ne misli do o tom Horiju.Pronese se glas da je prispeo i odseo u tom i tom hotelu, i masa radoznala sveta i muškog i ženskog, i starog i mladog, jurne hotelu, jurne tako žudno i besomučno, da stare i slabije izgaze i izgruvaju. Pojavi se na ulici kakav stranac, putnik, i tek neko rekne drugom: — Gde stranac neki! i pogleda druga značajno, licem i dogledom kao da ga pita: „Da nije to Horije?“ — Da nije on? veli onaj drugi. — I ja nešto mislim! Sa sviju strana posmatraju stranca i zaključe da će baš on biti.Prinesu posle tu vest kroz varoš da su videli Horija, i ta vest se tako brzo pronese i prostruji kroz sve slojeve društva, da već posle jednog, dva časa cela varoš s pouzdanjem tvrdi da je tu, da su ga ljudi lično videli i s njim govorili.Ustumarala se policija, uznemirili se ministri, pa trče na sve strane da se s njim sastanu i ukažu mu poštovanje. Nema ga. Sutra dan donose listovi da jučerašnja vest o dolasku Horijevom nije istinita. Dokle je to došlo videće se iz ovog događaja. Jednog dana izišao sam na stanicu, gde staje jedna strana lađa. Prispe lađa i počeše izlaziti putnici.Ja se nešto zagovorio s jednim poznanikom, dok od jednom masa sveta se povi ka lađi tako silno da me u malo jedan što se zatrčao ne obori. — Šta je to? — Ko je? stadoše mnogi jedan drugog zapitkivati. — On! odgovaraju. — Horije? — Jest, došao! — Gde je, kamo ga! žubori masa i nastade guranje, tiskanje, propinjanje, zveranje, svađa; svaki hoće da priđe bliže. Zaista primetim jednog stranca, koji je molio i zapomagao da ga puste, jer ima žurna posla.Jedva čovek govori, stenje upravo, pritisnut i zgnječen radoznalom svetinom. Policajci su odmah razumeli svoju pravu dužnost i odjuriše da o dolasku njegovom izveste ministra predsednika, ostale članove vlade, predsednika opštine, glavara crkve, i ostale velikodostojnike zemaljske. I za malo, a u masi se začuše glasovi: — Ministri, ministri! I ministri se doista pojaviše sa svima velikodostojnicima zemlje Stradije.Svi u svečanom ruhu, sa svima lentama i silnim ordenima (a sve ne nose u redovnim pridikama, već po nekoliko samo).Masa se rasklopi na dve strane, i tako stranac ostade sam u sredini, s jedne strane, a s druge se strane pojaviše ministri idući mu u susret. Ministri se zaustaviše na pristojnoj daljini, skidoše kape i prikloniše se do zemlje.To isto uradi i masa.On izgledaše nešto zbunjen, preplašen, a u isto vreme jako začuđen, ali se s mesta nije micao, stajao je nepomično, kao statua.Ministar predsednik istupi jedan korak još napred, i otpoče: — Vrli stranče, tvoj dolazak u našu zemlju istorija će zabeležiti zlatnim slovima, jer taj znameniti dolazak čini epohu u našem državnom životu, tvoj dolazak donosi srećnu budućnost našoj miloj Stradiji.U ime cele vlade, u ime celog naroda, ja te pozdravljam kao spasitelja našeg i kličem: živeo! — Živeo!Živeo! prolomi se vazduh od usklika iz hiljadama grla. Zatim glavar crkve otpoče pevati pobožne pesme i zabrujaše zvona na hramovima glavnoga grada zemlje Stradije. Kad se i taj deo zvaničnog dočeka svrši, onda ministri sa ljubaznim osmehom na licu, s poniznošću priđoše strancu, rukovaše se redom, pa se ostali izmakoše i stadoše gologlavi s priklonjenim glavama, a ministar predsednik uze njegov kufer u naručje, s nekim strahopoštovanjem, a ministar finansija opet štap znamenitog čoveka.Poneše te stvari kao kakve svetinje.Kufer je, razume se, i bio svetinja, jer je u njemu sigurno sudbonosni ugovor; upravo u tom kuferu beše, ni manje ni više, već budućnost, srećna budućnost cele jedne zemlje.Zato je, dakle, ministar predsednik, znajući šta nosi u svojim rukama, izgledao svečan, preobražen, ponosit, jer u svojim rukama nosi budućnost zemlje Stradije.Glavar crkve, kao čovek Bogom obdaren velikim duhom i umom, odmah je i sam uvideo važnost toga kufera, te sa ostalim prvosveštenicima opkruži ministra predsednika, i zapevaše pobožne pesme. Sprovod se krete.On i ministar finansija napred, a kufer u naručju ministra predsednika opkružen prvosveštenicima i gologlavim narodom, za njima.Ide se lagano, svečano, nogu pred nogu, pevaju se pobožne pesme, a zvona zvone i pucaju prangije.I tako lagano glavnom ulicom idući domu ministra predsednika.I kuće i kafane i hramovi i kancelarije, sve se ispraznilo, sve je živo izišlo da sudeluje u tom epohalnom dočeku velikog stranca.Čak ni bolesnici ne izostadoše; i oni su izneti iz stanova da vide tu retku svečanost, čak i iz bolnica sve bolesnike izneli na nosilima: pa i njima čisto seknula boljka: lakše im kad pomisle na sreću svoje mile otadžbine; i deca na sisi izneta, i ona ne plaču, već upiljila svoje očice u velikog stranca, kao da osećaju da se ta sreća za njih sprema. Dok stigoše do kuće ministra predsednika, već i veče pade.Stranca više uneše nego što ga uvedoše u kuću, uđoše svi ministri i velikodostojnici, a masa ostade da pilji radoznalo u prozore, ili prosto da blene u kuću. Sutra dan počeše da stižu deputacije iz naroda da pozdrave velikog stranca, a već još u zoru pred kuću ministra predsednika dokrckaše lagano teško natovarena kola raznih odlikovanja za vrlog stranca. Stranac je, razume se, odmah izabran za počasnog predsednika ministarstva, za počasnog predsednika opštine, Akademije Nauka, i sviju mogućih humanih društava i udruženja u Stradiji, a njih ima sijaset, pa čak i društvo za osnivanje društava.Sve ga varoši izabraše za svog počasnog člana, svi ga esnafi priznadoše za dobrotvora, a jedan puk vojske u počast njegovu prozva se „Silni muk Horijev.“ Svi listovi ga pozdraviše dugim člancima, mnogi doneše njegovu sliku.Mnogi činovnici behu u počast toga dana unapređeni, mnogi policajci i odlikovani i unapređeni, mnoga nova nadleštva otvorena i novi činovnici postavljeni. Već dva dana kako traje burno veselje po celom gradu.Svira muzika, zvone zvona, pucaju prangije, bruje pesme, rasipa se piće. Trećeg dana ministri, i ako mamurni od veselja, moradoše žrtvovati i odmor tela svog za sreću zemlje i naroda, te se iskupiše u punu sednicu, da sa Horijem završe pregovore o zajmu i potpišu taj epohalni ugovor. Najpre, kao uvoda radi, počeli su privatan razgovor. (U veselju zaboravih reći da se kufer čuva pod jakom stražom). — Hoćete li duže ostati ovde? pita ga ministar predsednik. — Dokle god ne svršim posao, a on će duže trajati! Ministre zbuni ta reč duži. — Mislite, duže će trajati? — Na svaki način.Takav je posao. — Nama su vaši uslovi poznati, a i vama naši, te držim da neće biti nikakvih smetnji! reče ministar finansija. — Smetnji? reče stranac uplašeno. — Da, držim da ih neće biti! — I ja se nadam! — Onda možemo odmah potpisati ugovor! reče ministar predsednik. — Ugovor? — Da! — Ugovor je potpisan: i ja ću se još sutra krenuti na put: a pre svega ja ću Vam i sada i dovek biti zahvalan na ovakvom dočeku.Iskreno da Vam kažem, ja sam zbunjen, još nisam dovoljno svestan šta je sve sa mnom.Do duše u ovoj sam zemlji sad prvi put, ali nisam mogao ni sanjati da ću kao nepoznat ma gde biti ovako dočekan.Ja još držim da sanjam. — Potpisali ste, dakle, ugovor? viknuše svi u jedan glas, oduševljeno. — Evo ga! reče stranac i izvadi iz džepa tabak hartije na kome je ugovor i uze čitati na svom jeziku.Ugovor je bio izmeću njega i jednog šljivarskog trgovca iz unutrašnjosti Stradije, gde se ovaj podvezuje da mu liferuje toliku i toliku količinu šljiva za kuvanje pekmeza do tog i tog dana...... Šta se u jednoj civilizovanoj i pametnoj zemlji i moglo drugo učiniti, već da se stranac, posle tako glupog ugovora, protera iz Stradije tajno, a posle tri dana da vladini listovi donesu beleške: „Vlada energično radi na ostvarenju novog zajma i svi su izgledi da ćemo još do kraja ovog meseca primiti jedan deo novaca.“ Svet se malo raspitivao o Horiju, pa prestade, a za tim opet sve po starom. Kad sam uzeo razmišljati o ovom poslednjem događaju neobično mi se dopadaše opšta harmonija u Stradiji.Ne samo što su ministri simpatični i valjani, već sam primetio da je i glavar crkve uman i duhovit čovek.Ko bi se mogao u zgodnom trenutku, upravo u najsudbonosnijem trenutku, kad se rešava sudbina zemlje, setiti da zapeva pobožne pesme nad kuferom onog pekmezara, i da time moćno pomogne trudoljubivoj vladi u velikim podvizima.Kod tako složnog rada mora biti sreće. Odmah se rešim da prvom prilikom odem mudro ocu glavaru crkve, te da izbliže poznam tog velikog Strađanima. TADIJA P. KOSTIĆ PRVO VESELjE SRPSKA MANASTIRSKA ŠTAMPARIJA NOVA ŠTAMPARIJA DAVIDOVIĆ - LjUB.M. DAVIDOVIĆA. 1903. - 79. Preštampano iz „Brankova kola“ za god. 1903. Upekao julijski dan: izvrnuo se list na grani, ućutala tica u gori...Samo se javka žetelica kroz talasasto klasje na njivi... Vitoru Mikačiću neobično da dokoliči na ovakome danu.Ide iz čaršije zapuren sav, i kad stiže kući spusti tokaču pred vrata, uđe u odžakliju, obrisa znoj s lica, zavali se u svoju stolovaču i upravi pogled u onu prugastu šaru na čađavu duvaru u koju je Mato Koružić zgađ’o okinjačom i Svetome Jovanu. Dubok uzdah ote se iz grudi Vitora Mikačića i dade mu se na misao, te ode daleko, daleko... Bože, da rečemo da je ona živa, šta li bi sad rekla?Ona bi sela na onu trupinicu do vrata, skrstila bi ruke oko pojasa, podigla bi obrve visoko i.... šta bi drugo rekla: — Bo’me, kako znaš, Vitore.Kako ti narediš onako je najbolje! I pređe, u pameti od onoga dana kad su se sastali.Onda je ona u ovoj kući, to jest nije u ovom novom konaku sa hodnikom i dve prostrane sobe i staklenim prozorima, nego u onoj staroj pod krovinom i brezovim lemezovima, zatekla samo njega.Nije zaznala ni čika, ni majoku, ni onu dečicu što ih nekakva boleščina pokosi jednih Časnih Posta. Našli su se eto tu kao dve sirote i ceo vek radili i mučili se, kao što se muči inokosnik.Pogradili su građevine, prinovili i okrepili omanje, podigli svakojake stoke, zasadili votnjake i vinograde. Ljudi rekoše: „Blago njima!..“ Ali Bog ne da sva blaga: nisu imali nikoga od srca. Čovek ne ume ispričati šta je u stanju da učini nerotkinja, niti Vitor Mikačić šta je činila njegova Rumenija da joj Bog da jedno detence ma bilo kao pesnica...I dok je tako obišla sve ugljevare, izugrizala svakojako korenje, izvešala zapise, izdržala kadove, platila sve čitanije po crkvama i manastirima i dospela da se provuče ispod ćivota Svetoga Kralja u Studenici — pogrblješe se leđa i nabraše se bore na licu. Tada se prestaše vajkati i pomiriše se sa sudbinom... Tako jednog zimnjeg večera (Vitor Mikačić upamtio je to veče) sedeli su u staroj kući kraj ognjišta.Napolju je bila mećava, severac je zasipao suv sneg za kutnji prag i izvijao svoju pesmu oko odžaka, a drva su puckarala na ognjištu.Ona sela na stoličicu, zadela preslicu za pojas i zvrkoli svojim vretencetom.On, da nije dokon, skinuo nekolike vešalice kukuruza pa se zabavlja. — Ne znam šta bi ti rekla, Rumenija, ne može se više ovako! — započe on. Ona zabode vreteno za -krilo suknenog prsluka, podboči se jednom rukom i nakrenu glavu na stranu, pa, kao i dosad kad joj to pomene, ostavi posao, dade se na misao i huknu: — Bože daj zdravlje tebi i meni, Vitore, do suđena sata.Pa šta ćemo!.. — Znaš, govore mi ljudi neprestano za onoga Vilotija.Juče me zasrete čiča Vićentije, pa veli: „Ne bi pogrešio da ga usiniš.“ Ona sleže ramenima: — Ti znaš, Vitore. — Šta znam, odi mu budi pametan kad je ovako. — To i ja velim. — Odi uzmi koga bilo i dovedi sijaset u kuću i na imanje. — Jes’, Boga mi! On ostavi posao, tarnu ugarke i nasloni glavu na ruku. — I, pravo da ti kažem, Rumenija... nekako mi se, i inače, teško nakaniti da to učinim. — Što li to? — Ne znaš kako mi je....Dođu mi neke čudnovate misli, k’o da...A, pravo da ti kažem, smrti se ne plašim. — Nije, nego ti se ražali kao ovo meni... — reče i zadrkta joj donja usnica. On se trže: — More, ne budali!Carevi i kraljevi pa nemaju dece, i ništa..A eno u Perdža devetoro k’o prasci i ni jedno ne može da ishrani.Sigurno će mu sazidati crkvu na grobu, — teši on nju, eda bi i sebe utešio. Ona samo mahnu glavom u stranu i zaćuta.Docnije malo povede isti razgovor: — Ja sam nešto smislila i velim, Vitore... — Šta to? — Rekoh da sam tobom, ja ne bih uzela nikoga odavde. — E? — Ne bih, Boga mi. — Što, Rumenija? — Zar radili i mučili se, pa, ovaj...da drugi odavde iz sela... — I tu se zagrcnu. — Opet ona! — podviknu Vitor. — Ama rekoh li ti da se okaneš tih besposlica! — Bar nek se ne sladi našom mukom niko iz sela..., koji se podsmevaju kako izgibosmo radeći za drugoga. Zaćutaše opet.Ona uze vreteno i poče ga okretati nekako neobično i u stranu, a on pritište kočanjkom u bradu i obori pogled u pod. — Ako bi koga usvojili, ne moramo odavde iz sela.Ja imam i svog roda.Ima ih u Kačeru sedam kuća Đurkovića, — reče ona i ubrisa oči rukavom od košulje. — Pravo veliš! _ — Ako ti nemaš nikoga, ja imam.Eno od moga ujaka ostala trojica i sva tri se iženili.Imanje im slabo te idu po nadnici.Zašto ne bi uzeli jednog od njih? — reče ona, zastade i čisto se obradova što joj ta misao pade u glavu. — Pravo veliš, Rumenija!Boga mi, pravo veliš!Vidiš ti!Kažem ja!Pravo veliš! — uzvrpolji se on. — Da sam tobom da uzmemo Vidosava.Od njih trojice najbolji je on.Pa njegova Ružica, slušala bi kao rob.Imaju troje dečice, kao anđeli.Puna kuća razgovora.Pored njih bi oživeli...A on bi pristao i jedva bi dočekao... — Boga mi, baš ćemo njega!Vidiš ti!..Kažem ja!..Što plačeš?Pravo veliš, Rumenija! Tu noć nisu prospavali kako treba: neprestano su im bili pred očima i Vidosav i njegova Ružica i ono dečice... Tek što je, po Božjoj sudbi, izdato podušje Vitorovoj Rumeniji, a Vidosav Đurković uselio se u Mikačića kuću. Sad je Vitor došao iz okružnog suda s tabakom u ruci, u kome je stajalo da ga je usinio i prepisao mu sve imanje.Da je ona živa pa da vidi kako joj se želja ispunila, kako bi joj milo bilo! Izvadi onaj tabak iza koporana, okrenu ga i obrnu.Vidi samo nešto šareno i onaj pečat kao potkovica: — Bože, što nisam pismen da pročitam šta sve ovde piše...„Koje ja Vitor Mikačić iz sela Vrljuga priznajem pred vlašću i zakonom i tvrdim ovaj ugovor da sam usinio i pustio u kuću i na imanje Vidosava Đurkovića iz Kačera sa njegovom ženom Ružicom i njegovo troje dečice, i njemu ustupam sve moje imanje kretno i nekretno, da na njemu radi i mene izdržava i počituje me kao starijeg, i da me Vidosav po smrti sarani i za dušu mi izda i beleg mi udari..I koje Vidosav ne sme ništa propastiti već prikoditi, a ako bi propastio mogu mu u svako bogovetno doba istrgnuti imanje iz šaka.I da je Vidosav dužan držati slavu moju i služiti mome Svetome Jovanu...“ Vitor izgovori ovo na dušak i odahnu.Zatim obrisa znoj s čela i okrete se.Za njim stojaše krupna žena u čistim haljinama i novom ubradaču, sa krčagom sveže vode i ubrusom. — Snajka, pomog’o ti Bog! — razgali se Vitor. — A gde je Vidosav? — Na njivi, s radinima.Sad ću im odneti užinu, — odgovori Ružica. — A gde su moji mališani? — Sojka je u vajatu, a ona dvojičica na njivi. — Dobro, blago babu! — reče i onaj tabak zadenu za gredu. Sutradan je osvitao praznik.Čeljad su bila sva kod kuće.Pošto posvršavaše obične poslove, on uzva oboje u odžakliji i izvadi onu hartiju iza grede pa pruži Vidosavu: — Evo ti ovo, sinko.Meni ne treba. On stoji pred njim kao vojnik. — Šta će mi, babo?To meni ne treba. — Treba ti no kako. — Molim te, babo... — promuca i pruži ruku.. — Uzmi, za tebe je to i građeno, — reče, pa izvuče kesu i skide svileni gajtan sa sebe te mu namače na vrat: — Evo ti kese!Pa kako te Bog uči! — reče i zadrkta mu i glas i ruka. Vidosava obli rumen i stade čepati u mestu.Ne umede reći ni reči, već samo priđe i poljubi ga u ruku. Ružica oborila oči zemlji i zabavlja se s prstima na ruci.Ne sme nigde da pogleda. — I da ti kažem: k’o živ čovek imam... dužan na dva tri mesta u čaršiji po neki groš i dinar.Da to odužiš, sinko! — Hoću, babo! — I danak od Đurđevdana.Skoro će vakat i njemu! — Razumem, babo! — Čuvaj mi prijatelje, nemoj da ih vređaš.A za drugo, zdravlje Bože, zdogovorićemo se...I Bog ti a duša ti!A ja ću se zabavljati sa mojim mališanima..Gde su mi oni sve jutro? — skoči starac za radošću doma svoga... Vitor Mikačić, čovek od pedeset i nekoliko godina, izgledao je još mladolik i držeći.Na njegovu visokom čelu i okruglastom licu, na punim smeđim brkovima i retkoj kosi, ostavilo je vreme neznatne belege starosti, ali pouzdan pogled i staračka lakost, odavali su čoveka koga je težački rad godinama i lomio i krepio. Od kako zna za se navikao je da osvane i omrkne na poslu i da mu je sve urađeno na vreme.On bi se živ izeo kad ne bi kukuruze oprašio do Cara Konstantina, kad ne bi poplastio do Petrovdana i požnjeo do Svetog Prokopa.A, pusnik, jak i izdržljiv!Da kamen vidi iz zemlje koliko nokat, on bi ga, zemanle, poduhvatio i iščupao.On samo misli o sebi i svome poslu i nigda ga ne smeće s uma. Ide tako s ljudima i razgovara: — Kad smo bili na Pandiralu, pa Horvatović prizortio da osvojimo poziciju, te, majčin sine, hoće biti, te neće biti....Pa, počeh ti pričati, mraz, puca drvo i kamen... I tako se izviruje kako je ko poorao, povlačio, zagradio, kako je onome preplanuo ovas... Tako je navikao, a što je navikao drži da je najbolje i da ne može drukčije ni biti.Na primer: Vitor Mikačić navikao je da prodaje pšenicu uz Časne Poste.On drži da je domaćini prodaju samo u to doba, a ko pre proda nije domaćin nego raskutnjik.Tako misli i tako radi pa makar da bi je skuplje prodao u jesen, a jevtinije u proleće.Dalje, domaćin ne prodaje novu rakiju, već je saspe u burad pa joj čeka cenu i tako stoji dok ne rodi šljiva i onda prodaje staru a peče novu. On drži da svaki seljak domaćin treba da radi tako kako ne bi izostao iza drugih, da za svog veka očuva što je nasledno i da štogod privredi i prikupi kako će što više ostaviti svojim mlađim.Ko ništa ne prinovi, proveo je vek uzalud. Voleo je da ga hvale kako je radnik te mu nema parnika, i onda bi rekao: „Nema u zemlji kurjaka“. — Ama kome će, po Bogu, te se satre radeći? — pitaju se seljaci kad povedu reč o njemu. — Ej, ljudi, slušajte što ću vam reći: doći će đavo po svoje i biće kao sa pokojnim Šunijom.On nije davao ni Bogu tamjana, ali dođe Markezan te nasledi imanje i sad vodi za sobom po tuce Cigana..Ko zna za koga pečali i ovaj mučenik! Vitor to čuje pa samo šapuće i moli Boga da mu se dušmani ne osvete. Sad kad je usinio Vidosava, odlaknulo mu je na duši.Ako se mučio i radio, imao je i za koga i neće mu se dušmani osvetiti.Uveo je u kuću zrela i pametna čoveka,“ srodnika svoje domaćice s kojim je kuću skućio.On će s novom snagom preduzeti poslove na dobro njegove kuće. Čiča Vitor je izveo čitav plan za budući život.Starešinstvo predaje Vidosavu da on radi kako ga Bog uči, a on će se nastaniti na imanju u polju, kod vodenice, koja je podalje od kuće.Tu će čuvati imanje od štete, i raditi sitnije poslove!Taj je posao podesan za njega, starog čoveka, koji već nije za težačke radove.Odatle će, iz prikrajka, posmatrati kako Vidosav radi.Neće mu ništa smetati, neće se utrčavati u njegove poslove, niti mu nametati svoje savete.Kad ga za šta upita, on će ga poučiti, ali će, ipak, ostaviti njemu na volju da radi kako on hoće.On će se činiti nevešt svemu i paziti da Vidosav ne primeti da mu kontroliše rad i ponašanje.Čiča Vitor hoće da vidi za života, svojim očima, kako će se rukovati njegovim imanjem, i hoće da njegov posinak ne bude sluga u njegovoj kući, nego sin kome otac predaje starešinstvo. Vidosav Đurković rodom je iz Kačera, iz jednog sela u planinskom predelu pod Rudnikom, od sirotne porodice.Njih tri brata u jednoj zadruzi, sva tri oženjeni, puna kuća dece, a imanje slabo i neačko.Jedva ako imaju šest hektara zemlje papratnjače, nešto šume i votnjak.Branili su se radom i slogom u zadruzi.I ovako oženjeni, matori ljudi, pa kad nužda prigna, oni po dvojica odu u nadnicu i za čitavo leto ne dođu doma, a onaj jedan srađuje ono imanja i upravlja kućom. Vidosav je odrastao po službi, navikao je na sirotinju i nevolju.Dok je bio mali, tukli su ga gazde i psovale gazdarace, išao je bos i pocepan, spavao na dugim zimskim noćima u slami i senu na štalama.Naučio je na sirotinju i nije saznao ni za kakav rahatluk. Služeći po tuđim kućama mnogo je štošta video i naučio što nisu znali njegovi u kući, pa ni drugi seljaci u njegovu malenom i zabačenom selu.On je tako naučio čitati i pisati, umeo je zgotoviti lep ručak koji bi smeo i pred gospodu izneti, umeo se naći u svakoj prilici, učtivo se ponašati i lepu reč prozboriti. Ali, po svojoj skromnosti, on se jedva pokazivao da zna i dve u nakrst.Pri tom je bio stidan i obrazit kao devojka. Kakav je on, onakog je i druga našao: svoju Ružicu.I ona je iz sirotinjske kuće, čeljade što usta ima jezik nema: skromna, mirna i poslušna...I on i ona bili su mlađi u kući i imali su samo da slušaju što stariji zapovedaju.Bog ih je obradovao dečicom: u razmaku od nekolike godine dobili su ćerku i dva sina.Pored te radosti, oni su osetili i dužnost da legnu još više na rad, da se pobrinu i za podmladak.Koliko bi puta Vidosav zastao u radu, zamislio se i uzdahnuo: što mu ne dade Bog da nasledi bar toliko očevine koliko bi mu bilo najpotrebnije da ima na čemu razviti rad, kako je on to video u toliko imućnijih ljudi.I tada mu blesne pred očima imaovina Sima Moravca u koga je služio u punoj momačkoj snazi i video kako on radi i imanje krepi i unapređuje.Činilo mu se da bi on na onakom imanju umeo raditi onako isto kao Simo iz Morave i da je samoučki naučio sve što je taj školovani težak znao. Kako se obradovao kad se sreća osmehnula na njega i pozvat u Mikačića kuću!On, koji je uvek bio mlađi, sad će od jedared primiti starešinstvo nad jednim tolikim imanjem, koje je bar trp puta veće no njih trojice Đurkovića! — Oprosti, tetka, ja, to nisam zaslužno...Ja... da ti kažem... ne znam hoću li, tetka... — uzmuca on, kad mu tetka Rumenija prvi put pomenu za to.Ona došla jednog praznika njihovoj kući, izdvojila ga u vajat, sela na sanduk i svojim drktavim glasom priča mu i objašnjava: — Moja je želja da te usinimo, a i Vitorova je želja.Ti si bio po narodu, video si i zlo i dobro...I kad nam je tako suđeno i to mora biti, onda, velimo, da ovo što smo sa sila truda i znoja stekli, ostavimo nekome od našega roda. Vidosav crveni i vrpolji se: — Hvala vam, tetka, ali jesam li ja dorastao... recimo, tetka... da tolikim imanjem...I jesam li ja to zaslužio... — Dorastao si ti... naša je želja, Vidosave.Dok smo mi živi, poučićemo te kao svoje dete, upoznaćemo te s našim prijateljima i predaćemo ti u ruke sve što imamo.A ti ćeš rukovati imanjem kao svojim, nas gledati i počitovati kao svoje roditelje...I ti si od sad naše dete, Vidosave, — reče i uhvati se za oči. On pritrča te je poljubi u ruku. Posle se sporazumela i s njegovom braćom i s njegovom Ružicom i ižljubila njihovu decu.Docnije, jednog praznika, Vidosav je otišao njihovoj kući gde je to isto čuo i iz Vitorovih usta i da će usinovljenje potvrditi kod okružnog suda. Za dugo nije mogao da veruje sam sebi da je sve to java i zbilja što se sa njim zbiva!I u koliko se radovao tome, u toliko mu je bio teži ovaj prelom u životu: rastanak s kućom u kojoj se rodio, sa srodnicima za koje su mu vezane tolike uspomene, odlazak u nepoznato selo i ljude.A Vitorova je želja da mu odmah preda starešinstvo!Kako je teško naći se u takom položaju!Ali najteže mu bi kad pade zao udes i tetka mu preminu baš pred određeni dan dolaska u njihovu kuću.To je bio podjednak udar i za Vitora i za njegova posinka... Vitor Mikačić opazio je da mu je posinak dostojan da ga očinski prigrli.On je bio skroman i razborit, pritom zreo i ličit čovek: visok i krupan, sa dugim i plavim brcima.On se ponosio njime, i da mu podolazi kao ozbiljnom čoveku, on bi ga proveo svuda po selu, po čaršiji i saborima i hvalio se iza glasa: „Ovo je noj posinak, bratić moje pokojne Rumenije.“ I poče ga upoznavati ali postepeno i u prilikama sa uglednijim ljudima s kojima će imati najviše dodira.Kad su bili u varoši, on ga je upoznao sa gazda-Radojicom, starim trgovcem što kod njega pazaruje trideset godina i od njega nabavlja za kuću sve što se u dućanima kupuje.Čiča Radojica šmrče burmut, smeši se, trlja ruke i veli: — Ti si se, kako ’no ti beše ime....Vidosave... u sretan čas rodio.Nema ovakog radina ovakog čuvaoca, prijatelju, — pljeska Vitora po ramenu: — i na gotovo dolaziš, brate...Samo da sačuvaš što je on stekao, pa da budeš domaćin dok si živ!I da ga poštuješ više nego roditelja...Hajde da po jednu popijemo! Vitor raste i šapće mu na uho: „Hvala ti, gazda-Radojica, na takim rečima.“ Tako ga upozna i sa mehandžijom kod koga svraća i veže kljuse, i sa zanatlijama koji mu katkad štošta rade.Svima milo, svi se osmeškuju, svi čašćavaju i hvale obojicu u brk. Vidosav je brzo doznao za babov sud o ljudima i njegovo mišljenje o svemu.Često u veče, kad je lepo vreme i deca poležu, a Ružica usprema po kući, Vitor prigrne gunjče i s posinkom izađe više odžaklije pod jabuku šećerliju i posedaju pa stoličice. On uzme štapić na ga promeće iz ruke u ruku i razgovara: — Na priliku, sinko, što gledaš ove Koružiće!Oni su gazde od starina: imaju po trista brava sitne stoke, po šesetoro govedi..Ali ja velim: he, što se razmećete!To jest, velim u sebi i mislim: čovek ne treba da sili.Bog je stari sajibija: u njega je sve bogastvo.... — Pravo veliš, babo, čovek ne treba da sili, pa šta imao da imao, — dodaje Vidosav. — Što da sili!Ono jes’ gazda, ali nisam ni ja ponikao kao ova travka na ledini!Da je svaki od njih prikupio po onoliko zemlje koliko sam ja prikupio, hej, koliko bi oni imali danas!Nek se sutra izdele i neka svaki odvoji što je njegovo, ja bih ih čiknuo po jednoga...Je l’ de? — Jeste, Boga mi! Pa mahne rukom i nanišani na desnu stranu: — I ovi, ovdenak, Ružići!Nisu veliki domaćini, a neću da govorim krivo, nisu ni sirotinja.Ama što onoliko obleću oko vlasti?Nije bilo kapetana koga nisu prizvali kući te častili i gostili!Pa šta im se vidi od toga?Činovnik danas jes sutra nije, i što da oblećem oko njega i da se pripijam uz vlast kao krpelj...Čes’ i poštovanje svakome; ako mi treba vlast, ja joj odem svetla obraza i velim: „Gospodin’ kapetane, ja imam posla kod vlasti, to i to“, — svršim posla i idem kući.Ako mu dadoh jednu kavu na piće dobro i jes, ako mu ne dadoh, ništa nije ni bilo.Drugi neće tako, nego, da je kabil, vozao bi i sreskog ćatu na svojim kolima vazdan i opet bi ga čašćavao kod svake mehane... — Istina je, babo...I u nas poneki trčkaraju oko toga pustog kmestva.. — Ama kakva kmestva!Ja sam najbolji kmet u svojoj kući, na mome imanju, kad radim kao domaćin čovek i kad imam i mrsno i posno i ne tražim iz sela začina. — Tako i ja velim, babo. I onda počne pretresati pojedince u selu: te ovaki je ovaj te taki je onaj... — He, ovaj svet: neko veli ’vako, neko ’nako, a ja velim: teško onome ko nema što treba u glavi pa da tuđu sluša, a svoju sviđa.Ako nisam pametan u mojoj četerestoj ili pedesetoj, ja ću biti lud doveka.Je l’ de? — Jeste, babo! — I što da me on uči i savetuje?Tako dođe po neki na njivu i veli: „Zašto ovu njivu ne zalivadiš, vidiš kako se ispostila?“ A ja ga gledam i merim: što se njega tiče moja njiva i moja livada? — Neka svaki raspolaže svojim imanjem kako ume, — dodaje Vidosav. — I posle, ja mislim šta li on hoće s tim što me navlači da ja moju njivu zalivadim?Hteo bi da on ima pun koš kukuruza, a ja da ga kupujem s ranog proleća...E, ne’š, brajko, ne prevari! — podvikuje Vitor, te bi neko iz kuće rekao da se inate gore pod jabukom šećerlijom. Jedno veče priča tako te o ovome, te o onome, pa od jednom spusti glas kao da šapće na uho: — I naš kum Ivo, grešan sam u Boga... nije čovek od reda.Mlado i zeleno pa se ne druži sa poštenim ljudima nego s nesretnicima.A njegov otac, pokojni kum Antonije, bio je čovek i bilo mi je slatko poljubiti ga u ruku kao pokojnog roditelja...I, nek ostane među nama, ču se rđav glas za kuma Iva: vele, lani o Sv. Tomi ukrao ular na vašaru i strpao ga u čakšire, a čovek to smotri pa ga uhvati za mišku.Te tu povuci i potegni, dok se nisu naravnjali i kum Ivo plati ular skuplje no ikaku uzdu.Sad ga diraju za to.Kad je gde na kopanju, a kopači se dozivaju: „Pošto su ulari na vašaru?“ i pružaju prst na njega, a mene stid, — kumovi smo...Ja to neću nigde priznati da je taki kum Ivo a nemoj ni ti.Reci: „Nemojte, ljudi, tako govoriti, ko zna, je li to tako bilo, i što pričaš što nisi očima video i na šta se možeš zakleti" ...Božja volja, kum mi ne treba poodavno, ali ja ga prizivam i stimam: i o blagudanu i gde ga vidim.Prizivaj ga i ti i poljubi ga u ruku uvek. — Hoću, babo! — I napravi mu mesta gde god te nađe. — Ne brini, babo! — I poljubi ga u ruku i od srca, Boga ti! — Hoću, Boga mi! Kad pođeš od kuće Vitora Mikačića preko novog votnjaka, ugledaćeš jednu lepu kuću sa nekoliko zgrada u čistom i prostranom dvorištu, u neposrednom susedstvu Vitorova imanja.Kuća do pola ozidana od opeke, od pola od brvana i pokrivena ćeramidom.Pod kućom podrum i na njemu velika dvokrilna vrata.Zgrade sve od brvana, lepo srezane kao kutijice i poređane u odstojanju po kraju dvorišta. To je dom Todosija Dmitrića prvog suseda Vitorova, čoveka sredovečna, crvenkaste kose i brkova, širokih usta i krezava, uvek raspoložena i nasmejana. Taj je zadovoljan s onim što ima, a ima osrednje imanje, na kome se može lepo živeti kad se pametno radi.Toliko mu je ostalo od oca i toliko i danas ima.Celog veka nije prikupio ni parčeta zemlje niti se otima za to.A ono što ima uredio je kako je umeo: grupisao njive za sebe, istrebio livade, očuvao zabrane i ponovio votnjak. Pogledi Todosija Dmitrića na život malo u čemu da se podudaraju sa pogledima Vitora Mikačića.Na primer: obojica su pošteni ljudi, mrze lopove i badavadžije.Obojica su radnici i vole radnike, samo s tom razlikom što Todosije drži da i u radu treba imati mere, treba raditi onoliko koliko je čoveku potrebno za život, da ne bi oskudevao i živeo na tuđ račun. Vitor je težio da ima što više, a Todosije je zadovoljan s onim što ima, i ono što ima da je urađeno kako valja i pametno, da je dobro i lepo.Imanje mu je lepo ograđeno ili u proštac ili sa vrbom i trnjem.Ono stoke što ima sve mu je uhranjeno, čisto i glatko i drži onoliko koliko mu treba da ne dosađuje ni njemu ni drugome.... Todosije je druževan čovek i prostranije ruke od mnogih domaćina.Svakog leta dobavi on terziju pa ga namesti u sobu da tu radi po mesec dana.Tu se razvije truba sukna, pribavi se gajtana, čojice, kopči i drugog arča, pa terzija reže, šije i šara i za njega i njegovu Savku i decu.Te tako je svako njegovo čeljade lepo odeveno kao iz najveće gazdaške kuće. Kad treba, Todosije ne veže kesu.U radan dan ne da se videti u mehani, a kad je praznik on ide u nju spokojno, sedne među ljude, pa s kim hoće on popije po neku, poruči i časti.Tako isto kad ide u varoš ne nosi u torbi čuturu i zastrug, već seda u mehanu pa poruči jela i pića, a u dućanima nabavi svega što mu treba za kuću. Druži se sa svima poštenim ljudima i ko je za šalu on se s njim šali, smeje i razgovara.Kad ga gledaš kako s ponekima sedi i časti se, ti bi rekao: časti ga da mu izmami neko parče zemlje, da kupi pojevtino, ili da oseče neko drvo iz njegova zabrana.A ono nije: Todosiju palo u volju da s tim čovekom sedne i koju popije, i to je sve.Tako on radi i u drugim prilikama: kad ide kroz selo on svrati kod koga hoće, slobodno, kao u svoju kuću, čas se razgovara ozbiljno, čas se šali sa ljudima i ženama i zatura kojekakve komendije.Kad ko od tih prođe pored njegove kuće, on ga zasretne i uvede u avliju pa ga, ako je lepo, namesti u hlad ili pod trem u vajatu, a ako je zima, u kuću ili u sobu.A domaćica ili koje dece što se tu nađu, znadu šta treba: pristave džezvu uz vatru i peru staklo za vino ili rakiju. Nema čoveka u selu s kime se ne bi mogao Todosije Dmitrić složiti.I ako se s kime sukobi, on odmah nađe izlaz da to izbegne, pa ma bilo i na svoju štetu.Još se ni s kim nije sudio ni parnično, i po njemu može sud i ne postojati. I sa prvim susedom Vitorom Mikačićem on nije nigda stao pred sud niti je pozvao kmeta da im izvidi kakvu potricu, ili štogod presudi.A dođe li između njih do kavge, zbog stoke, zbog dece, ili kakve druge sprdnje sa koje se susedi najčešće poinate, oni to sve narede kao ljudi, ili, pravije reći, sve to Todosije udesi, te se svaki sukob završi smijurinom i lepim rastankom. Poodavno, na desetak godina pred dolazak Vidosavljev, kad su obojica bili mlađi, jednog proleća zagrađuje Todosije njivu i šibljak ispod kuće, kad eto ti ga Vitor, ide polako s druge strane ograde, svojom njivom, obuhvatio sikiru oko ušnika pa se držaljicom poštapljuje.Ide i ćuti i ispod obrva pogleda po ogradi, a ne osvrće se na Todosija.Kad bi blizu, on se, odjednom, oseče osorljivo: — Šta to radiš? — Pritvrđujem ogradu.Vreme mu je, — odgovara Todosije i čuka u jedan kolac. — Kuda misliš da svedeš tu ogradu? — iskrivi glavu Vitor. Todosije se smijuri: — Kuda ću je svesti no oko mog imanja. — Dokle je to tvoje imanje? Todosije se zagleda u njega: — Šta ti je palo na um da me zapitkuješ gde je moje imanje? Vitor iskrivi glavu još više: — Je si čuo, upravi-de ti tu ogradu.Ja ne dam više da ti plaviš moje imanje!Taj tu klis, od tog cera pa do debelog jasena, što se nadneo u moj ševar, to je moje imanje. — Gde je taj debeli jasen? — Eno ga onde!To jest bio je zemanle eno onde u desno! — Nije istina, nego je bio onde u levo! — Jest, onde! — Dokaži! — Dokaži ti!Ovo je moje od devendela! — Ti si to prigrabio, ali ja više ne dam! — Za to te ne pitam! — Čik zagradi! — Čik mi stani na put! I onda nastaje vreva.Todosije jednu, a Vitor deset i glas mu pišti do po sela... — Ubio te Bog, pitaj čiča-Vićentija gde je bio debeli jasen i da je ovaj klis moj!.. — Ubio te vrag, ne pitam nikoga za moje imanje! — Ti si džangrizalica! — Ti si ukoljica!Hoćeš samo da se svađaš i otimaš! — Umukni! — Umukni ti!Ne dam ja moje!Neću da me praviš luda, a ne žalim da je još onoliko! — reče Todosije pa zaćuta i produži posao. Vitor pišti još za dugo i samo se čuje: klis, jasen, klis, jasen... U tom eto ti Savke, nosi užinu.Todosije prostre torbu na kladu i na nju poređa hleb, so, čuturicu i drugo što se našlo, ženu vrati kući pa poče užinati.Vitor šurka u svojoj njivi, sagao glavu pa ćuti. — Vitore! — viče Todosije polako. Onaj ćuti i ne obazire se. — More, ej Vitore! — Šta ti je? — progovara on i ne diže glavu. — Odi da užinamo, more! On opet ćuti. — Što ćutiš, nismo oči vadili! On nešto gunđori. — Ču li što ti rekoh, more! — Ne čujem ja ništa što mi ti veliš! — Ama ljudi smo, bre, bićemo i pomrećemo, a ta će pustolina ostati i bez mene i bez tebe...Čije nije bilo, čije biti neće...Odi da užinamo, more! I tako, polako, sve tiše i tiše, dok se Todosije reši te pređe vrzinu i prinese mu čuturicu i poče molitvati: — Pomozi Bože!Srećan i ovaj rad što radili!Omrazili se kao so i leb, da Bog da! — pa ga natera te i on progune dve trp kapke i onda mu da zalogaj hleba...I, kad malo docnije pogledaš, ono seli obojica na kladu, pripijaju i razgovaraju: kako su mrazevi uorili zemlju te se prosipa, kako je voćka napupila ne može krasnije biti i da će godina biti rodna...Na kraju krajeva sav sukob izravnjava se time, što će Todosije kresati neko drvo na međi, da ne zahlađuje Vitorovu njivu i ne smeta usevima... Još prvih dana Vidosav se upoznao sa Todosijem.To je bilo slučajno.Vidosav je bio u njivi, nešto uspremao, kad čovek pređe iz druge njive i kako ide, viče: — Dobro mi došao, novi konšija! — i zaleće se te se poljubiše. - Bolje tebe našao, konšija, — veli Vidosav i u sebi se čudi kako je slobodan ovaj Todosije. — Ja velim: baš hoću da pređem da se vidimo i upoznamo.Znam da mi nisi vešt. — Pravo veliš: čini mi se... nismo se do sad viđali. — Nismo nikada...Tako, ja ti se lako upoznam sa svakim.Kad smo bili na Kumaševcu na „zekciru“, pa ja se zaletim i upoznam se.... — I tu ispriča kako se upoznao sa nekim šljivarskim trgovcem iz valjevske nahije s kojim je, docnije, imao valjanih poslova i koristio i sebi i drugima, a ljudi se čude kako je smeo prići čoveku koga pre nije ni čuo ni video. Za tim će: — Pališ li duvan? — Palim, ne boj se; nije me ta dobrina mimoišla. — I ja gorim pare pred očima.Dede da po jednu zapušimo. Vidosav se snebiva: — Tako to živ čovek nauči svašta i što valja i što ne valja.A ovo, doista, nije dobro. — A što, brate!Ko ima i može, neka i pali, i pije i nek se provodi!Nije nego da vežem paru u hiljadu zavezaka i da joj budem rob do veka, — veli Todosije. — Znam i babu neće biti pravo što ja pušim a on ne puši.Sramota me da palim pred njim, kao njegov mlađi, kome ja imam da blagodarim dok sam živ.I neću pred njim nigda zapaliti. — Što to, opet?Poštuj ti njega, kako zaslužuje, u drugom koje čemu, a što će ti on ugledati cigaru u ruci, to nije ništa...Istina, ne bi valjalo da baš odmah prekrstiš nogu preko noge, podigneš glavu i isprečiš cigaru pred njim...No, ostavimo to, hajdemo-te mi do moje kuće, da vidiš gde i ja živim. Vidosav ne da ni pomenuti: — Kako bi to bilo na radnome danu! — Čas posla!Da po jednu popijemo! — Molim te! — Molim i ja tebe!To mi ne smeš odreći! — Da čuje babo! — Neka čuje!Mi smo dobri prijatelji! — Drugi put, na prazniku! — otima se Vidosav. — I sad, i drugi put, i ja kod tebe i ti kod mene! — uhvati ga Todosije za rukav i ne pušta. I ko će ga se otresti...Odoše i tamo produžiše razgovor. Vidosav je to ispričao Vitoru čim je došao kući. — Todosijeva posla! — smeška se babo lukavo i šara očima. Vitor Mikačić nije ni voleo ni mrzio komšiju Todosija.On zna za onu staru poslovicu: „Komšija je preči od sviju“.Recimo: upali se kuća, kome ćeš se drugom nadati no komšiji, da ti pomogne?Ili te napadnu zli ljudi, ili, ne daj Vože, kad dođe smrt po svoje, ili druga kakva nesreća, koga ćeš pre prizvati do svoga komšiju?Ali on zna i to da komšija želi da što više prigrabi imanja i zaokrugli, da ga grupiše i podvede pod jedan plot, i tu najpre strada komšija. A čiča Vitor najviše se boji onoga što se uvek smeši i što je uvek razvučenih usta, kao ovaj Todosije Dmitrić. I ne bi mu pravo što se Vidosav tako brzo upoznao s njime i što su se tako zapazili... Podmladi se i okrepi dom Vitora Mikačića....Vidosav poče udešavati kuću i dvorište.Jednog dana okreči odžakliju i nabavi plave zemlje te je odozdo donekle obojadisa, a ciglje po hodniku premaza crvenom zemljom.Gde bi pukotina ili obijen malter, on zamaza i okreči.Za taj posao nije mu trebao majstor, jer je on to radio uz majstore po službi i zna kako šta treba.Gde bi razbijeno koje okno na prozoru i zalepljeno hartijom, on izmeni kod stakloresca pa sve prozore ispra i istre.Pošto opraše patos, namestiše babovu sobu.Ikonu Sv. Jovana, staru i čađavu, u ramu bez stakleta, zakačiše na istočnu stranu; na drugi zid ogledalo i preko njega prebaciše ubrus, širok i dugačak od debelog platna; na treći vladaočevu sliku i do nje Vitorovu spomenicu iz rata.Dalje, u jedan ugao krevet sa slamnjačom, ćilimom, jastucima i novim guberom, do njega sanduke farbane, dućanske, pune stvari; na drugoj strani čiviluk i o njemu Vitorove haljine što ih nosi praznikom: čakšire, koporan, grudnjak i zubun.Na nekoliko eksera po duvaru zakačiše: dugu pušku, kuburluk, pištolj i po neki struk bosiljka....I soba zamirisa čistoćom i bosiljkom... U drugu sobu namestiše minderluk, poređaše seljačke sanduke, u kojima su bile raznovrsne stvari.O čiviluku izvešaše starije aljetke što se ređe upotrebljavaju.U hodniku namestiše dugački sto, klupe i stolice, a u ormanče poređaše srčaluk, kutije za kafu i šećer i druge takve stvari za posluženje.... Vidosav bi i staru kuću preobrazio: skinuo bi visoki krov i pokrio ćeramidom kao što radi današnji svet.Ali čiča Vitoru ne može niko dokazati da sme taknuti u krov i temelj te stare kuće u kojoj se rodio, odrastao i vek vekovao.To bi bilo kao da bi darnuo u svetinju.Zato joj Vidosav samo obeli čađave duvarove, omalterisa rupčage i pukotine, donese ilovače te je nabi u one lokve po kući i izravna pod.Ružica oriba naćve, slanicu, lopare i ostalo drveno posuđe, te je sve izgledalo kao smilje.Sve stvari nađoše svoje mesto i u kući se zavede stalan red. To isto bi i sa ostalim zgradama: svuda se izbrisa paučina i crvotočina, pretresoše se haljine, iščukaše i izneše na sunce da se provetre, pa se namestiše na svoje mesto.U saračani beše krv i lom, i Vidosav se dugo razmišljao dok se rešio da to raščisti.Šta ti ne beše u toj saračani!Starih pocepanih opanaka, zavornjeva, brnjica razne veličine, opute, fišeklija i kajiša pozelenelih od buđa, kutija bez dna, čutura sa izbijenim kolom, eksera, fesova masnih i izlizanih, koporana bez rukava, šajtova, čepova obručeva....Nešto izvešano, nešto nabacano jedno na drugo...A sve to iskupio je, kojekad, čiča Vitor Mikačić.Na primer, ide on putem i na putu ugleda brnjicu.Odmah ga nešto kopka da je uzme i turi u džep.„Trebaće ovo kadgod: može se izgubiti brnjica na kajišu, ili iskriviti, ili slomiti, ili joj ispasti onaj jezičak, pa se može za čas izmeniti sa ovom novom,“ — misli čiča i nosi je u saračanu.I tako to stoji godinama i sve brnjice zdrave i čitave.Ili nađe kakav čep i pomisli: „Trebaće i on“; i spusti ga u čakšire.Koliko se puta rešavao da sve to prebere i raščisti, pa na po puta stane i razmisli se: „Neka stoji, nikome ne smeta.“ Sad, kad ga je Vidosav pitao, on ućuta pa reče: „Kako hoćeš.... izbaci ali mu ipak žao i sve mu se čini da se tako kuća ne kući... Uspremiše i dvorište.Nekakvo kolje i vrljike, razbacane na nekoliko strana, skupiše na gomilu i smestiše pod naslon do drvljanika, istrebiše kamenje igde koji bi, i nabacaše ga u jedan kraj, iskopaše rupčagu za bunjak čak niže kuće, pokosiše i počupaše bocu, tatulu i divlju papriku, što je sve raslo i bujalo no okrajcima iza građevina....I šta ti sve ne poradiše! Sve njih dvoje, Vidosav i Ružica.A ponešto im pomogne stara služavka, visoka, prgava i sipljiva žena od šezdeset i nekolike godine, koja nema nigde nikoga i tu služi u Vitora od pre desetak godina.Služila je i dvorila pokojnu Rumeniju, i pred smrt nije odmicala od njene postelje, te je ostavila amanet Vitoru da je ne tera već nek umre u njihovoj kući.Odavno nije ni za kakav rad, sem da tarne u ugarke, da gotovom vodom proplače koji sud i maže metlom preko kuće I tako se oslobodila i zauzela čisto starešinsku vlast.Kad popije treću, ona džaka i glas joj krešti: čas plače i kune, čas se smeje i blagosilja: — Šta vam je; deco, zar nemate drugog posla no da sve ispreturate po kući! — veli im ona kad počeše čistiti i doterivati u red. — Tek... baba Vujana, da smo u poslu. — Bog s vama, k’o da uspremate za neke goste ili nekakav svečanik! Oni se smeju.A ona kao malo u šali, a malo od zbilje: — Kao da smo mi živeli u brlogu, ovde u ovoj kući... Pa odmah okrene drugu: — Bogme pravo imate, radite dok vam se tako mili. — Je l’-de, baba? — Jeste, Boga mi! A čiča Vitor se smejuri i samo čuješ: hm... he.... hi.. Bog zna šta on misli! Dok su oni ulepšavali kuću, dotle se čiča postarao da ponovi njih: prizvao je terziju te je skrojio novo novcato odelo Vidosavu.Ovaj je sa svojom kačarskom nošnjom: uskim čakširama od crnog sukna i crvenim podvezama, izgledao kao bela vrana među ostalim seljacima.To je čiča Vitora bolo u oči naterao ga je da se ponovi.I Ružica je nabavila po neku haljinku, pa su ponovili i decu.Sve dobi nov izgled i pođe novim tokom. Svaki domaćin ima poneko imanje koje više ceni od ostalog, poklanja mu više pažnje u obrađivanju i njime se ponosi.Tako i Vitor Mikačić ima svoju „Joševinu" koju voli toliko koliko i sebe, i, vera i Bog, kad bi došlo do otimanja, Vitor bi pre uzgubio glavu nego je kome ustupio.A to nije Bog zna kakvo imanje: jedan breg sa nešto šume i pašnjaka, i ispod brega dve njive i jedna livada, sa živom vodom i vodenicom.To imanje Vitor je kupio u tridesetoj godini od jednog propasnika koji je napustio kuću i selo i otišao po zanatu, po žandarima i čuvarima, i ko mu ga zna gde se zaustavio.Činilo mu se da su mu seljaci zavideli što je došao do tako grupisanog imanja pojevtino, pa se ponosno time i hvalio se među prijateljima svojom veštinom: kako je umeo skloniti prodavca da to baš njemu proda.Od tada Vitor Mikačić ne može prozboriti nekoliko reči a da ne pomene Joševinu i činjaše mu se da se tek od toga može s puno prava ubrajati u domaćine. Istinu reći, Vitor nije nimalo ulepšao Joševinu, niti ona drukčije izgleda u njegovim rukama sada, posle dvaestinu godina, sem to toliko što je pritvrdio ograde i pričuvao šumu da se ne seče i da voda ne razdire breg, te je s toga šuma gušća i podmlađena.Vodenica ostade onako kao što je i bila: mala, od brvana, tesna i sniska, pokrivena papraću, sa jednim vitlom u kome nije ni jedno pero izmenjeno, i sa starim u pola trulim badnjem.Svega što je, tu u blizini, napravio jednu trlu od čatme i pokrio je ćeramidom, i salaš za kukuruz, da se privremeno skloni s njive dok se ne otera kući, i malo naslona za stoku da ne kisne.Njemu je glavno to, da je Joševina njegova i da se zna da je njegova, da s nje zbira onu korist koju je davala od vajkada, da radi kao što su mu stari radili, i to je sve.Na tom imanju njive su bez izora.Možeš ih neprestano orati i sejati kukuruz i nećeš imati potrebe da ih pođubriš ili ugariš.Livadu u podjaznici možeš komotno kositi dva puta preko leta i opet da na njoj napaseš stoku do Đurđevdana i u jesen. Vitor je stanovao tu više no kod kuće.Kao inokosnik on je držao i slugu i nadničare, kad mu zatrebaju.Dok radi vodenica preko leta i ne zaustavi je suša i zimi dok ne nastanu mrazevi, on je tu u Joševini: prima žito te melje, uzima ujam, pričuvljava stoku, zimi joj polaže dok tu traje hrane i pazi da ne bude štete. Sad se starcu još više mililo da tu stanuje, jer Vidosavljeva deca: Đurica i Jovica nisu odmicala od njega i njegove Joševine.Kakva radost za čiča-Vitora!Đurica je u desetoj godini, džigljast i malo bleduškav, ali zdrav i okretan.Učio je dva razreda osnovne škole pa je napustio.Škola daleko, a on siromašak i go i bos, pa ga ispisaše.Sačuvao je i knjižice i tablicu i pisaljku pa se češće zabavlja time Jovica u osmoj godini, malo krutuljastiji i lenji, ali i on voljan i poslušan.I on je rad da zna koje „pisme“ iz bukvara i babo kaže da Đurica nauči Jovicu da i on zna ponešto. Deca brzo svikoše i prestadoše pominjati kuću i čeljad iz Kačera, priljubiše se uz baba i trče za njim kao kerčad.On ih miluje, deli im krišku lubenice na dva dela, krpi im haljinice, navrnčava opanke.Navikoše se i oni kod vodenice i tamo su voleli nego kod kuće, tu je za njih imalo više zabave no igda na drugom mestu. — Vi ćete čuvati vodenicu, dok ja vidim posao na njivi, — veli babo. — Hoćemo! — Hoćemo li obojica? — Hoćete, — veli on i ide. Oni kao kakvi nadzornici seli u hlad pa ne skidaju oči s vodenice, kao da će uteći. Ide čovek, uprtio vreću žita na rame, pognuo se i tek da spusti vreću a oni viču: — Nije tu babo! — Stoj, kud ćeš? Čovek spušta vreću, briše znoj i viče: — Zdravo mirno.Gde je Vitor? — Zdravo, kako ti?Nije tu. — Sad će doći. Čovek hoće u vodenicu, a oni skaču: — Nemoj da ideš tamo.Kud si navro! Jedan trči više jaza i viče: — O, babo!Hajde ’vamo sad! Pa ako se ne odzove odmah, oni zaintače po nekoliko puta: — O, babo!O, babo! — kao da je nastupila ne znam kakva opasnost. Ili kad opaze da je žito izmleveno i čuju da koliće vodenički kamen, oni trče i viču da dođe da zaspe žito ili ukoči vitao pod vodenicom. Kad babo meri žito, pa ako je vreća od desetak oka, oni začas zakuče kantarskim kukama za petlje, pa prinesu obramicu i njih dvojica odignu vreću od zemlje te on izmeri.Đurica je znao kako se kantar okreće na laku stranu, a kako na tešku i znao je šta je oka, šta p’oke, a šta litra od oke. Ubrzo su svikli da pomažu Vitoru i u drugim lakšim poslovima: da teraju kljusad u vršaju, beru duleke, trpaju pasulj na rozge.Kad on, na dokolici, gradi kotarice, oni mu seku leskovinu i delju je donekle, pa je dadu njemu te je on utanča i onda on plete a oni gledaju.Nedeljom, kad odu kući da se presvuku, oni nose majci novu kotaricu i hvale se kako su je s babom ispleli.Tako i kad plete koš za ribu, oni seku rakitovo pruće i pomažu mu u pletenju, te su i tu majstoriju upoznali. A njihove radosti kad pristave lončić uz vatru u vodenici ili trli, pa oni spremaju ručak: babo umesi kolač i zapreće ga na pročevlju, a oni seku buraniju i seckaju kupusovo lišće!Pa kad ručaju posedaju na zemlju i skrste noge i ono što ima metnu preda se na pokrovac ili zobnicu!Tako im je slađe nego kod kuće kad posedaju na stolice za trpezu ili za dugački sto u odžakliji... Tog leta, po Velikoj Gospođi, Vitor dade Đuricu u školu.Jednog dana kaza mu te iskupi one knjižice i tablicu, metnu pod mišku i odvede ga učitelju.Škola je blizu i moći će lako ići u nju: — Zar ti izučio dva razreda i, na priliku, stao na po puta, pa da te tu ostavim!Jok, vala, pa da bi me ne znam šta koštalo! — veli mu čiča Vitor. — Kako ti kažeš, babo, — odgovara dete. — Ja kažem kad si izučio to, da doučiš još dva razreda pa da se zna da si svršio osnovnu školu. — Hoću, babo! — I da učiš dobro, da počituješ gospodina učitelja i sve starije, i dobro se vladaš, da nas ne osramotiš! — Hoću, babo, nauke mi! Malo docnije naručio je kod sarača dve čantre od telećaka, bele i rutave, i jednu dao Đurici da je nosi kad ide u školu, a drugu Jovici, da u njoj nosi svoj bukvar iz koga će ga brat poučavati. Kad odu kući oni se hvale i ocu i majci i Sojki.Seja se samo smeje, pa se i ona hvali sa suknenim prslučićem, sa tri kata gajtana. Sojka je najstarije dete, čitava šiparica od dvanaest godina.Ista majka: crnomanjasta, dugih punih obraščića i krupnih očiju. Ona se nije odvojila od Ružice.Što majka radi, ona joj pomaže: seje brašno, nosi vodu, unosi drva, suče konce na vitliću, prigoni stoku za mužu, luči telad i jagnjad.Kad posedaju i uzmu rad u ruke, ona ćuti dokle oni ćute; kad baba Vujana priča što smešno, ona se capari kao svako derište, a kad baba pijne i rasplače se, ona se uznemiri i užagri očicama u majku i pribije se uz nju. A kad dođe praznik, majka je izmije i oplete joj kikić i u njega cvet, pa ona skakuće po dvorištu kao leptirak. Jednog praznika Vidosav namirio posao i obukao se, seo pod jabuku šećerliju pa se s njom šali i zabavlja.Dan vedar, sunce odskočilo povisoko i hladovi išarali.Razgovara i ćereta te o ovome te o onome, pa je uhvati za kolir i stade ga zagledati: — Ene, ene!Šta je ovo? — Kolir. — Ko ti je ovo izvezao, Sojka? — Ja sam izvezla. — Ti? — podsmeva se Vidosav. — Ja, tata, oč’ju mi! — Ćuti! — Boga mi! — Nisi! — Jesam, mladosti mi! — Gde si ga izradila? — Kod ovaca. — Ene sad! — Jesam, baš kod ovaca! — Lažeš! — Da pitamo nanu.O, nano! Ružica promoli čupavu glavu na kutnja vrata.Vidosav se smeje, a ona dovikuje: — Tata kaže da ja nisam izvezla ovaj kolir.Je l’ de da sam ga izvezla, nano, kad sam čuvala ovce na Baščinama? -- Jesi, ćeri. — Eto vidiš, tata!Kažem ja tebi! — E, sad verujem! — smejuri se Vidosav i udara polako njenom ručicom po svom dlanu. Pa je gladi niz kosu: — Šali se tata!Ti si dobro dete tatino! — Tata, tata!Mara ne sluša svoju majku, pa joj njen tata veli: Ti si, Maro, nevaljalica. — Jeste, ona je taka kad ne sluša oca i majku. — Je li, tata, ja nisam nevaljalica? — Ti nisi taka, ti si dobra tatina devojka! — miluje je on po obrazu. — Ja slušam i tebe i mamu i baba, pa slušam i babu Vujanu u kući. — Jeste, ćeri, prva radosti moja! U tom čiča Vitor banu ispod odžaklije i oni skočiše na noge. Za čudo što je Vidosav mnogo razbirao o tome šta će o njemu reći svet!Taki je od mladosti.Kad što čuje o sebi nepovoljno, njega to jedi, grize, i tada ćuti i najvoli da je sam: da misli o tome, zašto je to tako.Ako dvojica na putu razgovaraju i gledaju u njega, on misli: „Šta li to razgovaraju o meni, to je nešta nepovoljno“.Nasmeje li se ko u njegovoj blizini i pogleda u njega, on misli: „Što se onaj smeje na mene, on me nešto ismejava"; i u stanju je da o tome razmišlja po čitav dan, da ćuti zamišljen i zabrinut kao da ga je Bog zna kakav teret pritisnuo.Tu osetljivost nije mogla da zatupi ni njegova dugogodišnja služba gde je imao da izdrži pljusak psovki i pogrda, i prav i kriv, od gazda i gazdarica. Kako li mu je tek sad kad je došao u ovaj svet, gde je toliko očiju uprlo u njega, nepoznatog čoveka!Sad mu prate svaki korak, hvataju mu svaku reč, pretresaju i što jes i što nije!.. I malo prođe pa počeše glasovi... U Mladena Varagića bilo komišanje jedne večeri uz Međudnevnicu.U vrh njive sabrana rpa kukuruza, za stotinu vreća, i skupili se komišaoci.Noć topla i mračna...Naokolo gomile kukuruza posedalo i muško i žensko i staro i mlado, a u sredi naložena velika vatra sa dve glavnje i suhim granjem.Plamen liže visoko i obasjava komišaoce s jedne strane gomile, a drugi u mraku.Na jednom kraju devojke u tesnim suknenim jelecima, sede pravilno, sagle glavu i hitro odvajaju komušu, šapću i na mahove se zasmeju.Momci, gde koji, po dva tri u gomili, sa prigrnutim koporanima, neko se izvalio i oprućio, neki počučnuo pa radi i zvera na devojke i drugove, a svi džakaju i dozivaju se.Zreli ljudi prekrstili noge, obukli gunjeve pa polako rade i tiho razgovaraju.Žene, opet, sele jedna uz drugu i štošta glasno pripovedaju, žale se i čude koječemu što nisu znale.Deca traže purenjake i babice pa ih peku uz vatru, jedu, trčkaraju i nose ih kojekome. Rad žurno odmiče, gomila sve manja, a sve više komuše, da već zarastoše u nju do više pojasa.Kako ko komiša, on baca klip preko sebe na rpu okomišanog kukuruza i klipovi samo sukću i jedan drugi sustiže. Domaćin Varagić, sredovečan čovek, malog rasta, poguren, nosi čuturu od jednog do drugog i daje da se pije.Negde nutka, nekom nazdravlja, i, malo, malo pa obredi sve matorije. Mladeži nije do toga: ona đavoliše. — Pazi onog onamo! — Nemoj! — Hoću da mu smaknem novi fes! — Kaki je klip? — Kočanjka s dva tri zrna: babica! — reče i polako i neprimetno baci se na jednog u mraku, i pogodi povrh visokog fesa. Onaj se trže: — More ako te zgodim ja odavde, nećeš se maći otale!.. — Kome to veliš? — Šta je to bilo? — Znam ja kome velim, — pogleda onaj po svima. — Ja nisam! — Nisam, vala, ni ja! — Ne vidim te ni da si došao! — Znam ja...Vratiću mu ja to očas, — veli on i pogleda unaokolo: ko li ga udari. Tako drugog, trećeg...U tom bane poneko iz mraka. — Dobro veče! — Bog ti pomogao! — viknu po desetinu grla. — Dobro vam sedeći! — Dobro došao! — Eve ga posinak! — Ko? — Vilotije! — Nesuđeni posinak Vitorov! Opet kikot.Devojke se oslobode pa najpre polako pevuše, a zatim po dve i dve zapevaju iza glasa: Momci podvriskuju: _ — I-ju-ju! .. A na to se odzivaju iz komšiluka, sa drugog komišanja, sa pesmom i podvriskivanjem. — Sedi, posinče! — Nema mulevine, no pljuni u dlanove! — diraju Vilotija. On, momak, skroman pa ćuti i osmejkuje se, a oni otpočnu pretresati: — Ako je tražio, jes’ se i namerio na koga treba. — Vitor? — Ja, na onoga... — Poznaje mu se na oku! — Jesi ga video kako ide? — Jesi čuo kako govori?He... odmah se poznaje čovek... Jedan od Ružića momčadije, Damljan, poče još jasnije: — Ej, ljudi, drukčije je mislio Vitor.On je hteo da uvede u kuću radnu snagu, ko će ga slušati i izdirati kao izorski vočić.Ali ovaj veli: jok! — Hoće ovaj da zapoveda! — No kako! — Da uzme dizgine u šake! — Da zapali čibuk! Ružić produžuje: — Čekaj da ti kažem...Čiča Vitor nije ni mislio da mu da kakvo starešinstvo.Znate Vitora bolje nego i ja. — Džimrija! — Slepi čvor! — Pre ćeš odbiti od kamena nego od njega! — Ali ovaj se useli u kuću pa od jednom: juriš pa za kesu!„Nisam ja tvoj sluga, brate, da samo radim i dirindžim, već posinak, i više znam nego ti!“ — veli mu on...Čiča Vitor koje će jade, pa da ne puca bruka, pusti mu sve.I sad samo gledaj šta Kačerac zna. — Tako mu i treba! — Traži posinka preko bela sveta! — Đavola i traži! Jedan od Koružića, što mu se malo viđaše glava iz komuše, progovori tiho: — Ne znate vi šta je Vitor kazao za naše selo...U našem selu nema, veli, čoveka kome bi on smeo poveriti svoje imanje.I rekao je da nema radnika čoveka u našem selu. — Čudno mi njegovo imanje! — Čudan mi i on čovek i domaćin! — More, glajte posla, šta slušate Vitora! Domaćin ide s čuturom od jednog do drugog i viče: — Dede, ja te zaboravih tude! — Ne zaboravio te Bog!Zdrav si! — A ti, šta mi se ti izvlačiš? — Pio sam! — Zdrav budi! Jedan od momčadije kijnu i stade puktati. — Pis! — Kija kao mačka! . — U-a, zapaprili mu purenjak! Taj urebes zaglušiše devojke: — Tako, dečice, požurite, ako ste radi da ranije uhvatite kolo! — veli jedan starčić od vatre. — Hoćemo! — viču svi. Onaj Ružić poče opet: — I da vam kažem, veli Vitorov posinak Vitoru: „Ne umete vi da živite ovde u Vrljugama, kao što živi drugi narod u Šumadiji.Da vam ja pokažem kako se živi!“ Pa, majčin sine, poče da pretura po kući kao svinče...A pijana baba Vujana leleče iza glasa... Ali ga prekide nekakav krupan glas iz pomrčine: — More, šta preklapaš tu svu noć o Vitoru i njegovom posinku!Nismo došli ovde da ogovaramo ljude, već da nešto privredimo našem domaćinu... — Ko je to? Ljudi se okretoše: — Todosije Dmitrić! — Otkud on? — Kad je on došao? — Ja ga nisam video! — Ni ja!Došao čovek i seo da radi! Deca baciše granja i komuše na vatru, te se izvi plamen visoko i obasja i onaj kraj gde seđaše Todosije sa još dvojicom.Oni su došli najposle i nisu se ni javljali domaćinu, već pritisli na rad. — Dobro mi došao, Todosije!Vidiš ti njega, pa se i ne javlja! — prilazi mu domaćin. — Što da ti se javljam?Imam i ja čuturu kao i ti, pa mogao sam se napiti i leći kod svoje kuće.Ovde valja raditi.Da radim ja tebi pa da i ti radiš meni! — Tako je, brate! — A ne da se skupljamo da dokoličimo i ogovaramo ljude. Nasta tajac.Damljan Ružić se nakašlja suvo pa će reći: — A što ti je tako krivo, Todosije? — Zato, brate, što ne govoriš istinu. — Ko to kaže? — Kažem ti ja. — Zar ne smem reći ono što govori svet? — Koji svet? — Narod po selu. — Koji narod?„Govor’te usta, da niste pusta!“ On ućuta.Todosije produži: — Taki smo mi, seljaci, uvek.Volimo da pronosimo rđavu reč no dobru.To nam je u krvi! — Vala, gotovo, pravo veliš, Todosije. — Nije gotovo, nego bez gotova, — doda drugi. — Svoj leb jedemo, a tuđu brigu vodimo, — doda treći. — Čim šta čujemo za koga od nas, mi potrči da prodobujemo po selu.Odmah susrećemo ljude: „Jesi li čuo šta je novo?Bilo to i to; reče taj to i to“...Pa još napletemo dvojinom više, i čudimo se što nam niko ništa ne veruje.To su ženska posla, brate! — podvikuje Todosije, da svi čuju. Ljudi oćutkuju i zgledaju se kroz pomrčinu. — Kad ugledamo nepoznatog čoveka u selu, mi izdražimo oči na njega i pratimo mu svaki korak: ko je, šta je, što je došao, s kim se sastaje, šta govori?Što te se tiče to?Nek ide svaki svojim putem i svojim poslom. — Ostavite to, more! — viče domaćin. — Što je bilo, bilo! — dodaju drugi. — Eto, i za toga Vitorovog posinka!Šta ti ne čusmo i za njega!I sve sama laž! — More, svet k’o svet! — odmahnu rukom onaj starčić kraj vatre. — Šta će mu uditi što govore? — Čovek k’o ostali ljudi! Todosije produžuje i podvikuje: — Ko bi mogao primorati Vitora da mu da i starešinstvo, da on nije sam pristao i ustupio mu...Zar mi ne znamo Vitora!I imao je kome!I videćete ljudi, to je čovek, onaj isti Vidosav! — To i ja velim! — reče jedan do njega. — Poznaje se čovek. — Da Bog da! — reče Ružić. U tom domaćin viknu: — Što se ućutaste, deco?Jeste li pospali? I nastavi se pesma i kikot, i ode tako, duboko u noć... Kako je teško bilo Vidosavu kad je doznao šta je bilo na Varagića komišanju!Neko mu je dokazao sutradan sve i on je odmah otišao Todosiju da od njega čuje pravu istinu, do sitnica.Ali od Todosija nije mogao ništa saznati. — Što će ti to da znaš? — Čuo sam, ali hoću da znam pravu istinu. " — Hoćeš da ih tužiš sudu?Ako počneš još sad ići po sucu, bolje ti je: pokupi svoje prnje pa idi odakle si i došao. — Ne daj Bože!Ali je li pravo da me grde i ogovaraju, da izmišljaju najgadnije laži o meni? Todosije poćuta, pa mu se zabeči u oči: — Ogovaranje nije dostojno ozbiljnih ljudi.Ali ono ne može izbiti iz takta pametnog čoveka i naterati ga da se zaboravi i ode u drugu krajnost.Pusti ih nek govore šta hoće, a ti radi i kreći se kako si naučio.Ako si čovek na svom mestu, biće vremena kad će te ti isti ljudi hvaliti više no tvoji svagdašnji prijatelji. — E, hvala ti... što si se za me zauzimao, — promuca Vidosav. — Nema tu hvala.Ćuti i gledaj posla. I Todosije ne hte progovoriti više reči o tome. U Mikačića kući išlo je sve kako treba.Letina nije bila bogata, ali nije ni oskudna te je berba ipak bila tolika da su imali koliko im treba za celu godinu i opet da nešto prodadu, da podnesu sve troškove.Imali su hrane i za stoku a ni podrum im nije bio prazan. Sloga, da Bog pomože!Vidosav se starao da ne dade nikakva znaka nesuglasice među njima, ili da bi se videlo da on rukuje imaovinom bez sporazuma s Vitorom. Već se približuje zima.Dođoše ovčari sa planina, da zakupe sena za stoku: — Domaćine, čuli smo da imaš sijena po dosta? — Imamo sena, — odgovara Vidosav. — Bi li prodali koje sijeno? — Ne znam šta će reći babo. — Rekoše da si ti gazda od ovoga doma? — Gazda je Bog.Hajdemo te babu, do vodenice, da ga upitamo. I tamo ih vodi te ga pitaju: koliko bi ostalo preljetaka, može li se koje prodati.S njime^se gode i cenu prekinu. Tako u svemu.Kad se vrati iz čaršije on ide pravo njemu, pa bio kod kuće, bio kod vodenice, vadi iz torbe šta je kupio i pokazuje mu: — Evo ovi ekseri, livenjaci, po sto para kilo.Ne znam šta bi ti rekao: da li sam ih skupo platio? I gleda mu u oči. Vitor ih zagleda i pretura po ruci: — Nisu skupi. — Boga sam obišao sve dućane i nema nigde jevtinije nego u Marinčića.Na jednom mestu ceni po tri groša, a ja mu velim: Bog s tobom, kaki tri groša. — Dobri su i nisu skupi, — veli Vitor.I onda Vidosav pripoveda sve redom; gde je bio, s kim se video, šta je s kim razgovarao i pošto je šta na pijacu. Čiča Vitor gleda preda se, kljuca štapom u zemlju i pažljivo sluša sve do sitnica.Pa posle priča on kako je nekad bilo, kakve su cene bile, šta je najbolje prolazilo na pijacu, i kakvi su izgledi za u buduće. Kad gde izađu zajedno, odmah vidiš ko je stariji i kako je među njima.On uvek propušta baba napred i ide skromno i pognute glave.Išli su na nekolike svadbe u selu i čiča ide napred i poštapljuje se, a on za njim nosi torbu sa prilogom.Vitor sedi s ljudima u gornjem kraju, a on pri dnu, ili stoji s momčadijom gde u kraju.Kad prikazuju priloge, oni ne pominju njega nego viče čauš: „Da vidite našeg komšiju čiča-Vitora Mikačića, došao svome komšiji na radost i veselje i donio...“ na priliku — ćurana.I pogledaš, čiča Vitor sedi za sovrom, a Vidosav stoji za čaušem i drži ćurana za noge i za šiju... Čiča Vitor uobičajio je da uvek na Vavedenije ide crkvi, na pričest.Kad bi jednu godinu pregrešio, kao da bi se porimio.I ove godine dođe on od vodenice u oči toga dana te se izmi i obrija.Sutradan rano spremi se kao što dolikuje: obuče čiste preobuke i najnovije odelo: prostrane čakšire od plavkasta sukna, pamukliju i gunj.Ružica mu spremila nove čarape s dvojim vođicama i široki pojas alove boje.Vidosav mu pokiselio opanke, izmazao kajiše i na njih udario nove pijavice.Starac se očešlja, dotera zulufe i malo ih pogna unapred, ka jagodicama, namače šubaru i metnu malo bosiljka u džep. Vidosav mu priđe, skide gajtan s vrata i pruži: — Sad, babo, izvol’te! — Šta ćeš? — Ponesi kesu! Vitor mahnu rukom: — Neka kesa na svom mestu. — Molim te, babo, kao roditelja... — Gledaj posla, sinko.Ti misliš da sam ja ozuđurio toliko da nemam paru da metnem na krst u crkvu i koji groš da popijem u društvu. On savi gajtan na grmači da mu je turi u džep.Ali Vitor ne dade prići: — More, okani se, dete.Nemoj da me ljutiš sad pred pričest... Vidosav otrča te mu izvede konja, sedlanika, ogleda kolan i uhvati za zenguju, da uzjaše.I čiča napred na konju a on za njim, pa pravo crkvi.Malo docije dođe i Ružica, i dečica, svi lepo obučeni, izmiveni i očešljani.Kad se pričestiše, Vidosav ih odvede u mehanu te se ogrejaše, pa im prinese u čaši vina te svi srknuše po malo, jer se tako valja posle pričešća, pa im poruči po kafu i kupi po lepinju.Docnije posedaše za dugački sto i turiše preda se što su doneli za jelo, prizvaše nekoliko prijatelja na zajedničku sovru na zalogaj hleba, čašu pića i razgovor. Na pijaci, pred crkvom, čitav sabor.Mlade, o jeseni dovedene, sa vencima i u svadbenom ruhu, mladoženje u novom odelu i sa cvetovima na kapama, izmešali se s momcima i devojkama, pa uhvatili kolo. U sniskoj i tesnoj mehani posedali za ono nekoliko stolova ljudi sa svojom čeljadi I prijateljima što su se tu desili, a mehandžija, čorljav i prljav seljak, zapregnut nekakvom krpom od šarenice ponjave, tumara oko odžaka i kelneraja, pa obiđe stolove i prodaje lepinje i služi piće iz bardaka. Čiča Vitor i njegovi za sovrom piju, razgovaraju, smeju se.Poneku popio i Vidosav i malo mu se odrešio jezik, te slobodnije govori, meša se u razgovore i življe doliva čaše. Dok će ti Vitor: — Ružice!Dede, pa ti izađi s decom malo u narod! Ona se snebiva, sleže ramenima i gleda preda se.Još nosi zatvorenu šamiju i nije joj do sabora i kola. — Neka, babo... — Šta neka?Znam ja, recimo, sve...Da Bog poživi žive...A ti idi kad ti ja kažem. Ona izađe, nađe se s poznanicama, sredovečnim ženama u zajitunli šamijama, i stadoše unaokolo sabora: razgledaju svet, raspituju te za ovu, te za onu, zagledaju suknje i jeleke.Kolo igra bez prestanka te se uprti sneg ponovac i napraviše se čitava gumna po pijaci.Mladež prkosi i snegu i zimi i osta poduže, a stariji se skloniše u mehanu i počeše se pripremati za povratak. Za čiča-Vitorovom sovrom još sede i razgovaraju.Vitor se zacrvenio, mrda obrvama i živo se razgovara sa svojim prijateljima Čiča-Vićentijem Radonjom Žikićem.Vidosav gologlav oznojio se po čelu i prisukuje brke, a za čas se zaboravi pa strpa jedan brk u usta i polagano mrda mišićima na obrazu, kao da nešto žvaće.To biva uvek kad popije neku čašu pića i kad je raspoložen da više razgovara i štogod dokazuje. — Izvol’te, čiča-Vićentije!Ama poštujem te, more, kao moga oca! .. — Hvala, sinovče, pili smo dosta, — smeši se starac Vićentije i pogleda u Vitora. — Pijte još neku... neću vas ja tu... Znam ja... nije danas taj dan...Danas je pričes... još po neku pa kući, da položimo stoci i presečemo koje drvo na drvljaniku...Je l’-de? — razrakolio se Vidosav i pogleda u sve redom: — A ako da Bog te dočekamo Svetoga Jovana, slavu moga roditelja... — Pa potrča da poljubi u ruku svoga baba. Vitor mrdnu glavom: — Ostavi to sad! — Nije to ostavi, nego ja... ja ne znam za boljeg roditelja od tebe i... što ’no vele, babo: dobrotvora moga. Čiča Vićentije zeva i iskreće glavu u stranu: — Tako i jeste i nemaš nikog prečeg od njega. — reče on, pa ušara očima u sve redom za sovrom. Vitor opet mrdnu glavom na Vidosava što je značilo: nije ovde mesto da se o tome govori. U tom se pomoli na mehanska vrata Todosije Dmitrić.On je bio u svojoj sovri sa svojima, i sad se spremio da ide kući: nabio povraz od torbe na rame i uzeo štap u ruku. Kad ga ugleda Vidosav, on dreknu: — Todosije!Ovamo, bre! Svi u mehani pogledaše: neko u Todosija, neko u Vidosava.Čiča Vitor obori pogled u sto i poče nešto trljkati prstom po stolu. — Hajdemo kući! — odziva se Todosije. — Ovamo, kad ti kažem!Ti moraš kad ti ja kažem! — viče Vidosav i maše rukom, Todosije priđe.Vidosav pritrča te ga zagrli. — Ovo je moj najbolji prijatelj u selu,. „ to jest... što ’no vele... posle moga roditelja i baba! Todosije mu odgurnu ruku i pogleda ga ozbiljno. — Hajdemo kući! Čiča Vitor ustade: — Pravo veliš, Todosije. Ustadoše i ostali.Vidosav malo zastade pa kao da se nešto priseti: — Jest, da idemo kući! — i odjuri da dovede konja. Za čas ga privede pred mehanu, trljka ga, namešta mu uzdu, kolan, šiljte i neprestano gunđori i broji: — Tako no kako... čes i poštovanje... ja znam moga starijeg, a svet neka zvoca i ispira zube...Izvol’te, babo... molim, sve ispravno! Todosije mu šanu na uho: — Ućuti jednom..Ti si slab na piću. On se zagleda u njega i promuca: — Zar ja? ... Čiča Vitor odmače na konju napred, a za njim Ružica i deca.Ljudi u gomilicama sustižu, prolaze, žagore, dozivaju se, a Todosije i Vidosav izostaše te idu polako i razgovaraju. — Nisam ja pijan koliko jesi li ti... Koliko sam popio, brate?Pitaj baba i koga hoćeš...Šta je bilo ako sam kazao...Čudna mi čuda što sam kazao.Ja i sad kažem: ti si mi najveći prijatelj u selu... i... je li ono pošteno kod Varagića? Pa se ućuti i počnu razgovor o drugom koječemu.Malo malo, a njemu zvoni u ušima: „Ćuti, ti si slab na piću...“ Što idu bliže kući, on sve tiše razgovara, a kad se rastadoše, on zastade pred Todosijevom kapijom i bi mu teško što se rastadoše.Činjaše mu se da bi Todosije imao da mu objasni šta je uradio što nije valjalo i kako je to uticalo na baba i ostale...Pogleda za njim poduže, pa ode polako kući. Sutradan pravljaše se nevešt svemu, kao da ništa nije ni bilo: niti mu šta pominje Vitor ni on Vitoru, već svaki gleda svoj posao.Samo mu je bilo teško da mu pogleda slobodno u oči. U Mikačića kući išlo je i dalje sve svojim redom... Pred Božić nastaše jaki mrazevi i stade vodenica, a dotle se ispolaga i seno što beše u Joševini, te se Vitor preseli kući. Praznike propratiše sve kako je uobičajeno.Čiča Vitor je išao za badnjak, u oči Božića unosio ga u kuću i vikao: „Čestit sveti“, a sva čeljad dočekali su ga nasred kuće i bacali se na njega ovsom.Vidosav je pekao pečenicu, unosio slamu za prostirku po sobi.Večerali su svi zajedno, za jednom sofrom, i sluga i baba Vujana, pa svi spavali na jednoj postelji, koja je prostrta preko cele sobe.Ujutru je čiča poranio te mesio česnicu i pucao iz kubure, a Jovica i Đurica pucali su iz pištolja.Njih je polazio Todosijev sin, a Todosija Vidosav.Sovra nije dizata tri dana... O sv. Jovanu imali su gostiju više no dotadanjih godina.U veče je bilo samo nekolicina iz komšiluka, a sutradan su dolazili mnogi i rano.Čiča Vitor dočekivao ih je i u kući i u dvorištu.Kako se koji pomoli on viče: — Pomozi Bog, domaćine!Čestit sveti! A Vitor odgovara: — I ti zdrav i živ! I onda se ljube.Pa zađe Vidosav: — Dobro došao! — I sa svima se zdravi, s nekima rukuje, a oni ga otpozdravljaju: — Bolje vas našao! I sedaju u nameštene sobe u kući i odžakliji.Žena i deca prilaze te ljube goste u ruku, pa nastaje posluženje.Zna se sve šta je redno: šećer i voda, kafa i hladna rakija, pa posle vruća rakija.Vidosav se zapregao sa čistom kupovnom maramom, pa kuva kafu, medi i peni rakiju, naslužuje u šolje i čaše, te deca nose i poslužuju, trči u podrum te sipa piće u bardake i okinjače.Kako se ko posluži on ide u staru kuću da doručkuje.Tamo u sobi postavljena je mala sovra i ljudi sedaju za nju po redu kako je ko došao, a čiča Vitor stoji gologlav više sovre, nudi i nazdravlja i odgovara na zdravice. Kad prevali dan postaviše veliku sovru.Napolju je bilo hladno i kaljavo, te je postaviše u odžakliji.Čiča Vitor rasporedi gde će ko sesti: u vrhu stariji ljudi, pa mlađi, pa žene, i sovra se oteže preko cele kuće.Prekrstiše se i obrediše po rakiju, pa počeše donositi jelo.Domaćin stoji pri vrhu, a Vidosav služi piće, pomaže menjati sudove trčkara iz kuće u kuću, dobacuje koje kome po neku reč. Kad bi da se iznosi buklija i lomi kolač, njega ne bi u odžakliji.Čiča iznese bukliju zamedljenog vina, u kome pliva jabuka, i viknu: — Ko zdrav s družinom! — Svi mi s družinom! — graknuše ljudi. Ustaše svi te čiča Vićentije izlomi kolač s Vitorom, uze bukliju pa odmolitva i nazdravi Todosiju, a Todosije nazdravi domaćinu.Zatim je obdariše svi pa posedaše.U tom dođe Vidosav te se i on prekrsti, uze parče kolača kao naforu, srknu malo vina iz buklije, pa ga opet nastade. On je, u staroj kući imao svoje goste: Filipa Perića, Mijata Simića i Mića Savića, seljake iz istog sela. Svi ovi gosti, za velikom sovrom, to su zvanice, oni se zovu i na radost i na žalost, sem čiča-Vićentija koji je iz drugog kraja sela, ali kao dobri prijatelji idu jedan drugome i preko običaja. Ovi Vidosavljevi gosti nisu u zvanici, ali su mu došli na blag dan kao drugovi i prijatelji s kojima se upoznao odmah po dolasku i zavoleo ih kao i Todosija.To su sve mladi ljudi, osrednjeg stanja, valjani i druževni.Filip i Mijat pobratimili su se iz rane mladosti i nerazdvojeni drugovi.Vidosav se s obojicom upoznao u jednoj prilici kad su se udružili u povratku iz varoši.Tada su mu oni pričali o svom pobratimstvu, o momačkom životu i drugovanju i zaturali svakojake šale.Njemu je to godilo i u njima je našao iskrene ljude, s kojima je voleo sastati se, razgovarati i počastiti. S Mićom se upoznao kad su bili na vežbi u vojsci.„Ne znam što to čovek čoveka zavole kad su ispisnici u vojsci, ili kad se ovako nađu rame uz rame, kao ovo ja i ti...E, jesi čuo, Vidosave brate, ne umem ti kasti...“ — veli Mića.Od tada se češće sastaju, puše i razgovaraju. Svu trojicu Vidosav je pozvao na slavu i želeo je da ih toga dana vidi u svojoj kući.On zna da se babo neće ljutiti, pa da je sazvao još desetoricu, zato mu nije ni kazivao da će mu doći. Kad su došli, ostali gosti bili su posedali u veliku sovru, te ih je namestio u staru kuću.A i inače voleo je da ih malo izdvoji, da bi bili slobodniji. — Neću vam ja tu... što ’no vele... na priliku, da vam služim sve redno, nego...Ružice, postavi-de ti sovru ovde...Bili doći ranije! — viče Vidosav i odmah ih namešta.U vrh sovre sede Filip, nastariji po godinama, pobratim Mijat s desne strane, a Mićo s leve. Ružica ih posluži kako je u redu, prinese jelo, pa ode u odžakliju, u podrum, u vajat, i gore i dole, a uz nju poskakuju deca i pomažu joj u poslu. — Izvol’te!Dobro ste došli!Nemojte se snebivati!Dede po jednu: prva za pomozi Bože! — nudi Vidosav, pa otrči u odžakliju da se tamo vidi i da koju posluži. Tamo su već proredili bukliju, ručali, napili se i iznazdravljali zdravice sve koliko ih je po redu, pa se neki digli i posedali po sobama, zaturili se na klupama i stolicama, zamastili se pa zevaju, brekću, puše i pričaju. - Vidosav odnese bukliju i svojim gostima te je i oni obrediše. Čas po čas, gosti su bili sve veseliji.Da nije bilo skoro smrti u kući, sad bi se zaorila pesma i našao gajdaš.I Vidosav se uveselio, znoji se po čelu, slobodnije se kreće i razgovara, suče brke i po jedan strpa u usta i mrda mišićima i vilicama. — Hvala, domaćine!Da Bog da ovako i kod naše kuće! — veli Filip. — Hvala Bogu i mome roditelju! — odziva se Vidosav. — Ako on dođe pa vikne: nezvanom gostu mesto za vratima, — šali se Mićo. — Ko?Zar moj babo?Vi ga još ne poznajete!Toliko godina živite u selu, a još ga ne poznajete!Zdrav si! — Od Boga ti zdravlje! — U kap! — Polako, domaćine! — Šta polako?Kako ja?Donesi pečenja! Uđoše deca, priđoše furuni pa blenu u ove goste i smeju se njihovim šalama.Sad više vole ovde kod ove četvorice nego kod onolikih gostiju u odžakliji. Malo prođe, pa eto ti Vitora.On na vrata a oni na noge. — Dobro mi došli! — Čestit sveti!Bolje tebe našli! — rukuju se i ljube oni. Čisto se zastideše: Mićo se promeni u licu, Mijat obori pogled preda se. — Jesi li se nadao ovakim gostima? — poče Filip. — Dobrim, uvek... i dobro ste mi došli!Vidosave, dijete, staraš li se ti da ove ljude počastiš? Vidosav sleže ramenima: — Što je dao Bog, babo... — Hvala!Svega zadovoljno!.Oprosti, domaćine! — Treba da nam daš sikire da nacepamo drva... kad smo ovake...nezvani... Čiča Vitor ne dade mu ni da dovrši: — Bog s tobom!Šta, ne zvani!A bi li ti mene primio u kuću kad ti dođem na Svetog Aranđela, ili bi mi uklepao sikiru u ruke..?I ako Bog da, doći ću ti...Izvol’te, služ’te se!.. Vidosav kola oko sovre kao dete i gleda u Vitora.Te ga reči okuražiše: — Što ’no vele, babo, znaš kako je... ti imaš tvoje goste pa imam i ja moje...Ja samih, što ’no vele, pozvao i hvala im što su došli... — I tvoji i moji, sinko.Samo se potrudi da se ne osramotimo...Izvolte... slobodno kao u svojoj kući, — reče Vitor i ode svojim gostima. U odžakliji ručali svi i služi se kafa i prislužuje vino.Razgovor sve življi i življi, ljudi posedali u gomilice po dva trp, jedva se vide u dimu od duvana.Todosije zaturio neku šalu i zasmejao sve oko sebe, kad mu dođe Đurica i reče polako: — Zvao te tata da časkom siđeš u kuću. Todosije izađe. — Ovamo, da vidiš naše društvo.Još nam samo ti fališ! — dočeka ga Vidosav pred kućom i uhvati ga za mišku. Todosije mu se zagleda u oči: — To će biti kao na Vovedenije? — Ene ga opet!A šta je to bilo na Vovedenije?Zar se ja, što ’no vele, ne mogu uveseliti s mojim društvom bar tri put u godini? — veli Vidosav i mrda vilicama. Kad uđoše u sobu, ona trojica skočiše te se zdraviše i napraviše mu mesto.Vidi se u čemu je stvar: ovo malo društvo hoće da se malo više raskomoti u Mikačića kući. — Ne možemo tako!Ovaj Vidosav hteo bi da sve izopija, pa da pravi sejir od nas! — veli Todosije i mrda glavom. Vidosav se smejuri: — Čes i poštovanje...Pa da i pijnete koju više, pa šta je!A zar ja ne pijem?Što bude meni nek bude i tebi...Sigurno te žalim... rodila mi te majka!Zdrav si!Zdravi budite svi, dobri prijatelji moji! , . — Polako, domaćine! — Šta, polako?U kap!I ti!I ti! Pa proviri na vrata: — Ružice!Obiđi-de i nas koji put! Ona ponovi jela, dosu vina i stade nutkati jednog po jednog, da jedu u piju, da se ne snebivaju.Pa se opet izmače i ode u odžakliju. Filip i Mijat počeše razgovor o Vidosavu i stadoše ga hvaliti: — Samo da budeš pametan... ti si se, jesi čuo, uvalio u ovako imanje, što je... jesi čuo... retkost... to jes’ ovako imanje Vitorovo... — poče Filip vrskati jezikom. Ali Vidosav ne da o tome prozboriti: — Za to te ne pitam... i nisam te zvao za ovu sovru da me hvališ... — Bravos, komšija!Ta ti valja! — smeje se Todosije. — Tako je! — dodaje Mićo. Vidosav produži: — Ja vas računam u prijatelje i hoću da mi budete prijatelji, a za mene se ne brinite.I ne tražim ništa od vas nego bratsku ljubav, i ne bio što sam ako za šta bilo dosadio.Što ti kažem sad, kašću ti i sutra i prekosutra, i kad ’oćeš... Pa malo zastade i zavrte glavom: — To jest... treba reći istinu, sutra ti neću umeti sve ovo kazati, kao što umem sad, ovako veseo i zagrejan...Pravo da ti kažem: ja sam rečit i kuražan evo ovako... ovde. Todosije mu upade u reč: — Reci, brate, srpski: kad malo pijneš. Oni se nasmejaše. — Jest, Todosije, kad pijnem.A inače sam ćutljiv, sklanjam se i prezam od svakoga i pazim šta će ko meni reći i kako će me poglediti.A ovako, trapam li trapam...I što volim društvo!Evo ovako iskreno društvo! .. Sunce već beše na smiraju.Nebo se provedrava i mraz steže.Po kući kloparaju lonci, kašlje i kija aščija, psuje baba Vujana i smeju se deca.A napolju se čuju glasovi: — U zdravlju, Vitore!Hvala na časti! — Na čem hvala!Da Bog da u zdravlju! Vidosav izađe da ispraća goste.Pozdravi se s nekolicinom, pa mu Vitor primeti da se vrati u sobu. Zapališe sveće lojanice i namestiše čirake na sovru.Todosije viče da se ide kući, ali Vidosav ne da ni pomenuti, nego opet doli čaše i zaviše cigare.Zapali jednu i on, ali neprestano zvera, i čim ko otvori vrata, sklopi šaku oko cigare boji se da ne ugleda babo. Čiča Vitor uđe još jednom, dva, i reče kako se valja da rekne: „Baš vam hvala što ste došli,“ opomenu Vidosava da pazi da se gosti počaste i udalji se.A oni ostaše na istom mestu da produže kako su započeli. U neko doba noći, kad su svi pospali po kući sem Ružice koja je dvorila i služila, završena je ova pijanka time, što su se sva trojica pobratimili s Vidosavom.I tada su se ljubili i cmakali do mile volje. U to pobratimstvo uvlačili su i Todosija, ali on se samo smejao pijanim ljudima. Minuše trapavi dani...Puče sneg i led, sijnu proleće i mlaka kiša skide i poslednje tragove snega, onu sivkastu paučinu s livada, probi gusta zelena trava i zazeleneše se polja, razmileše se ovci i mladi jaganjci.. Nastade radno doba... Vidosav Mikačić ima sad da pokaže šta zna i kakav je na radu.Njemu je ostavljeno da odredi gde će se šta sejati i kako će se raditi.Dosad se dovoljno uverio da mu je čiča ostavio sve na volju, te se mogao slobodno kretati i uhvatiti leto za kraj. On je, u istini, imao planove kako će urediti imanje, ali ih je vešto krio i čuvao, te ih nije nikome saopštio.A, pravije reći, nije imao ni kuraži da se unapred pohvali kako će raditi, dok ne vidi kako će mu ispasti za rukom.Naumio je da prijatno iznenadi i svoje ukućane i prijatelje i sve selo.Lako je rukovati imanjem ovako kako rukuju ostali seljaci i obrađivati ga kako im je radio deda i čukundeda; treba pokazati nešto savršenije i praktičnije, na šta će se ugledati svet.On je to video u svog nekadanjega gazde Sima Moravca i njegov način rada nije smećao s uma. Pošto posvršava prve proletnje poslove: otrebi livade, rasturi krtičnjake, potvrdi ograde, napravi leje u vrtu, preduze sejanje useva.U grupisanom imanju oko kuće imao je dovoljno zemlje za svakovrsne useve, i jednu njivu, koja se zvala Lakin Laz, izabra za jedan usev koji do tada nije sejat u selu Vrljugama.Ta njiva graniči se Todosijevim imanjem i bila je pored puta koji vodi kroz selo.Nju je Vidosav pripremao još s jeseni te je bila zemlja jaka, meka i orna.Kad bi vreme za sejanje, on je poora i poseja ovas, ali poretko, kako niko ne seje.A kad taj ovas izniče, on zađe po njivi pa opet poseja ovas, uzduž i popreko, pomešan sa nekakvim sitnim žutim semenom, pa ga zadrlja sa lakom trnovom branom. Onima, kojima taj rad pade u oči, beše za čudo šta to radi posinak Vitorov.Ali on je znao šta je radio: tako je radio i Simo Moravac od koga je i to naučio.On je posejao detelinu, od njive je napravio detelište, sa koga će imati takav prinos kakav se ne može dobiti ni sa kakve livade. Kad ovas odraste do kolena, on će ga, onako zelena, pokositi i ispolagati stoci.Na njivi će ostati sama detelina, gusta i sočna, da se sve više širi i bokori. Dalje je poradio ovo: u vrtu, pored povrća, napravio je i dve velike leje i posejao nekakvo seme kao sočivo.Kad je izniklo videlo se odmah da taj usev nije ni za stoku ni za ljude, i niko nije znao šta je, dok nije Vidosav objasnio: da na tim lejama podiže mladice za živu ogradu, koje će, kad odrastu, kroz godinu dve, presaditi po međi i podići trajnu ogradu bez vrljike i koca. Posvršava te poslove, a stiže vreme za sejanje kukuruza.I tu imade da unese nešto novo u selo: našao je da je praktičnije sejati beli kukuruz „amerikan“, nego „osmak", jer on donosi mnogo više prihoda, veći su mu klipovi i krupniji struk.On ga nabavi i ne hte ga sejati na sačmu, već u vrste i na odžake, i tim semenom zaseja jednu od najplodnijih njiva kod kuće. Ove novine uvodio je postepeno, tiho, bez larme i razmetanja sa svojim znanjem.Ali one nisu mogle ostati neopažene i za njih su se zainteresovali seljaci i zastajali pored njegovih njiva i vrta, razgovarali se i raspitivali o svemu tome.On je izbegavao u tim prilikama i očekivao je dok se pokažu korisni plodovi njegova rada, pa da tu pričeka svakoga i slobodno mu u oči pogleda. Čiča-Vitoru je objasnio sve što je poradio.Kleo mu se svim na svetu da ovako rade danas pametni ljudi i da ga ovaj rad neće nigda postideti.On se samo smeškao sležući ramenima, a to je, od prilike, značilo ovo: „Dao sam ti imanje u ruke pa radi kako znaš; kako uradiš onako će ti i biti.“ I na domazluk je gledao drukčije nego ostali seljaci.On je zatekao u Vitora četiri krave muzare, male budžulje, da svaku uprtiš na leđa kao kozu.Soj nikakav i neugledan: murgaste i kudrave, vimena mala i čipava, roščići kao paprike.Kakva ima računa držati ovaku stoku, kad troši hranu kao i ona od najbolje sorte, a od njih nema ni za polovinu prihoda, kao od valjanog govečeta. Zato on ugrabi prvu priliku i prodade na vašaru dve murgulje, te kupi jednu sivulju od kolubarskog soja: krupnu sa velikim zaturenim rogovorima.Takve krave nije bilo u selu. I na svemu ostalom opazi se nov red, koji uvodi umešna ruka Vidosava Mikačića... Na imanju „Joševini“ išlo je sve po starom.Vidosav nije ni pokušavao da tu zavodi nove običaje.Čiča Vitor je nastavao kod vodenice, pritvrđivao branu na jazu, uzimao ujam i nešto ga trošio, a nešto slao kući i čuvao imanje da ne bude štete.A najviše se zanimao u vrtu koji je ove godine zagradio za čitavu ralicu zemlje i zasejao svakojaka povrća.Odatle će on snabdevati kuću, a što pretekne nositi na pijac a otkidati po neku paru da mu se nađe, da ne dosađuje posinku.Vrt je najprijatnija zabava starome čoveku da tu plevi, zaliva, čeprka, da se svaki dan raduje kako mu rad napreduje. Čiča Vitor imao je i dalje stalne pomagače i zabavu u svojoj dečici: Đurici i Jovici, koji nisu odmicali od njega.Deca su napredovala, rasla i jačala, i skoro se izjednačili kao zečevi.Za jednu kapu da je veći Đurica od Jovice.On je redovno pohađao školu i bio slobodan i otresit.Čim dođe iz škole on obesi čantru o klin, pa traži Jovicu, i što radi jedan to i drugi: ili su po vodenici, oko jaza, u vrtu, oko stoke, što im babo zapovedi.Kad im padne na um da odu kući, odu zajedno i zajedno se vraćaju.Sve kao braća i valjana deca. Samo im nije valjalo jedno i to se nije dopalo babu.A on je kriv i za to: sašio im kesice od debelog lanenog platna, usukao dva prtena konca i uvoštanio, pa ušio i dao im da i oni imaju kese, da čuvaju pare.Kad im ko da koju paru, oni je ostavljaju u kesu, pa čuvaju i svaki dan broje koliko ima.Davali su im i babo, i tata, i gosti. Đurici pade na um da one pare ne treba da stoje besposlene.Video je od Pere čika-Rajina, da i on ima svoju ovcu u zadružnim ovcama te mu se jagnji svake godine, pa treba i oni da imaju ili ovcu ili krmačicu.Zdogovoriše se da kupe krmačicu. Jednog dana sedeli su niže vodenice, kad jedan siromašak tera prase pred sobom: vezao ga konopcem za nogu i vraća ga iz čaršije. Oni ugledaše i sašaptaše se: — Krmačica! — Da kupimo! — Ne smemo! — Što da ne smemo?Je li čik? ' — Čik! Đurica viknu seljaka: — Ej, rođače, bi li prodao tu krmačicu? Seljak stade pa se osmehnu. — Šta se smeješ? ti misliš ja nemam para? Seljak se opet nasmeja, pa mu odvrati: — Dobro, mali gazda, vala baš da pazarimo. — Šta je ceniš? — Nije skupa: pet dinara. Oni se zgledaše i sašaptaše: — Koliko je to groša? — pita Jovica Đuricu. Ovaj mu kaza. — Ja imam četrnaest groša.A ti? — Ja šesnaest.Imamo dosta, ali daće on niže. Pa viknu seljaku: — Hoćeš dati za četiri dinara? Seljak produži put. — Pristade li, more? — viče Đurica. — Pristadoh ako ti odobri babajko! — veli seljak i ode svojim putem. — E, neka je sretno!Neka je sretno!Videćeš da će pristati i tata i babo. — Dobro, mali, ja ne poričem, samo neka tako bude.Dođi sutra pa nosi prase. Jovica se zagušio od smeja i neprestano viče: — Kako smeš tako? A Đurica se uozbiljio kao starkelja, pa veli: — A što da ne smem?Je li on rogat? Kad su to ispričali babu, on se nasmeja: — Neću vam kvariti pazar; ne valja reći pa poreći.Ali drugi put da niste ništa radili bez tatinog odobrenja.On i kupuje i prodaje i o svemu se stara u našoj kući. Kad se donese prase, on ga plati svojim novcem, pa ga pusti u svinje. — U našoj kući ne sme niko imati osobine.Kad zadružna čeljad počnu osobiti, onda nema ništa od takve zadruge.Hoćete li to upamtiti? — Hoćemo, babo! — vele deca i gledaju preda se. Za godinu dana od dana kad je Vidosav ušao u kuću Mikačića, niko nije mogao primetiti na čiča-Vitoru da se pokajao što je uradio.Mogli su ga dirati javno i ogovarati za leđima, mogli su ga izazivati od svake ruke, ali niko nije mogao od njega čuti rđavu reč za svoga posinka.Pričao je svuda kako je zadovoljan i kako sad zna što živi. Ali da je se neko mogao zavući u dušu čiča-Vitorovu, video bi da čiča nosi sinji teret na njoj.Ne zna ni on zašto, ali njemu je odavno postao nesnosan ovaj položaj u koji je stavljen dolaskom Vidosavljevim.On mu je sad izgledao kao gost koji se uselio u kuću i već postao dosadan.Osećao je da je zapostavljen, ponižen, da je, zdrav i prav, dobio tutora koji će rukovati njegovim imanjem.Sam zna da to nije tako, ali sve mu se čini da je baš tako.Sedi, tako, pa se zamisli i pita sam sebe: „Šta mi je kriv taj Vidosav?Poštuje me kao roditelja, čini mi počast na svakom mestu, daje mi starešinstvo u svakoj prilici, pita me za svaku sitnicu, radi što može i ume, imam šta hoću: i pojesti i popiti, imam i para zadovoljno“... Umeo ga je da izvini i za ono na Vavedenije i za ono na Svetog Jovana.Mlad čovek, voli društvo, slab na piću, pa malo više govori i u govoru se prebaci, i šta je to tako strašno da bi ga mogao omrznuti.Popije koju više u mesec dana i oveseli se, a sutradan je kao devojka: gleda preda se i stid ga je što je uradio.U koga ima stida ima i obraza.I svi njegovi valjaju: njegova Ružica, radna žena i obrazita, poštuje ga kao oca.Ubio ga Bog ko bi izustio rđavu reč za ovo čestito čeljade.Njihovu decu voli kao da ih je on rodio...Pa šta je to te mu je tako nesnosno i teško...On ne ume da objasni ni otkud je to što mu se čini da je zapostavljen, ponižen i da je dobio tutora u kuću, kad to nije tako. Ko zna, možda bi se čiča Vitor izmirio sa novim položajem i stanjem u svojoj kući, da ne počeše njegovi prijatelji pružati prst na Vidosava i potarkivati svađu.Na primer čiča Vićentije... Njega Vitor ubraja u najbolje prijatelje svoje; on mu je drug iz detinjstva.„Drvo se oslanja na drvo a čovek na čoveka, a ja evo na ovog mog Vićentija“.. rekao bi čiča Vitor kad se malo više raspriča i pljesnuo bi ga po ramenu.Našto čiča Vićentije užagri očima i uzvera da li to ko čuje i uhvati se za ono malo dlačica nad gornjom usnicom što ne može da usuče evo već pedeset i osam godina.Voleli su se kao braća i onako kako se mogu voleti ljudi koji se nisu nigda sukobili a imaju iste uspomene i iste poglede na sve.I ako su im kuće bile podaleko, nije im smetala daljina da se sastanu bar svakog sveca kod kuće ili pazarnog dana u čaršiji.Nisu ništa krili jedan od drugog i najvoleli su izjadati se na današnji svet što ne počituje starijeg i ne živi kako su stari živeli. Vićentije je bio ćutalica; samo je pred Vitorom bio odrešen.Njemu bi pričao sve što je čuo i video i sve što mu je na srcu.Bio je od onih ljudi što u društvu ćute, šaraju očima i hvataju svaku reč, a kad razgovaraju osmejkuju se i sve odobravaju a u istini malo za koga imaju dobru reč. Čiča Vićentije odavno okoliši oko Vitora da mu kaže šta misli o njegovu posinku.Jednom mu se dade prilika, kad su ostali sami kod vodenice i sedeli na rudini više jaza, pa poče poizdaleka: — Baš vala, Vitore, ja ne znam šta ti misliš.... — Šta, Vićentije? — Za onog tvog. — Za Vidosava? — Ja! — reče i zastade. Vitor se zabeči da čuje.On ušara očima. — Valjda si nešto čuo? — Ti znaš: svet kao svet, ali ni on ne radi kako treba — Kako, Vićentije? On mahnu glavom: — Vidiš i sam, da ti ništa ne pričam. Čiča Vitor pravi se nevešt i uzdržava se da i pred najboljim prijateljem iskaže ma šta nepovoljno o posinku. — Na priliku... šta će on tražiti boljeg savetnika od tebe, Vitore? — Pa i jes’ tako, ali on i ne traži boljeg od mene. — Šta veliš?Kako je ono onoliko prijateljstvo s Todosijem? Vitor ućuta. — Zar ne vidiš da on tvoju reč sluša, a Todosijevu sviđa.I čuješ li šta govore ljudi? — Za njega, je li Vićentije? — I za tebe i za njega. — Šta će za mene reći?Šta ja kome činim? — E, he... — maše glavom Vićentije. Prođe po nekoliko dana pa opet zaintači, kao da je se poduhvatio da ih pozavađa: — Boga ti, Vitore, je li ti teško? — Zašto? — Kad čuješ šta vele ljudi? — Šta vele? — Vele: dođe divlji te istera pitomoga, to jest, došao Vidosav te istera tebe, Vitore...Pa vele: kako on može dozvoliti u svojih pedeset i nekoliko godina da onaj vitla njegovom imovinom.A ja velim: „Nemojte tako, ljudi, nije to tako kao što vi govorite..I vele: „Kako on može dozvoliti da se nikako ne pita u svojoj kući, kao da je njegov pastorak?Kako može gledati da on jaše njegovog sedlanika i zajmi njegovu stoku pa na vašar i razmeće se onoliko?“ ..A ja velim: „Šta vam je, ljudi, nek jaše, niste mu vi kupili“...I još vele.... — A ko to veli, Vićentije? — Svet...Ja, nije da kažem nešto...Ne daj, Bože, da mećem vatru među vas...Nego velim: hoću sve da ispričam mome najboljem prijatelju. — Hvala ti, Vićentije! — I još vele: niko u selu ne zove: ovo je na, primer Joševina čiča-Vitorova, nego Vidosavljeva. — A što vele tako, Vićentije? — Zato što si se ti povukao pa ćutiš, a on čini šta hoće: ide i pred vlast, i na pazar, i trese tvojom kesom... Čiča Vitor obori pogled zemlji i pojmi da reče: „A zar nije tako?Pravo vele ljudi“, — pa mrdnu ramenima i oćuta. Posle ovakih razgovora Vitoru je sve teže bilo.Činilo mu se da sve selo samo o njemu govori, da se, gde dvojicu sretne, podmiguju i njega ismevaju.Osećao se samohran i prezren od sveta, kao niko u selu.Kud se makne, sve mu tužno, sumorno, prazno...S kim prozbori, ne može da nađe ni jedne reči u kojoj bi video iskrenost i poštovanje.Kad ga ko sretne i pozdravi: „Pomozi Bog, Vitore!“ — čini mu se da taj nije tako govorno, da je iskrenuo jezik da mu se naruga, da ga pozdravlja od bede, ili da mu izvuče koju reč da vidi kako je još bedniji no što je slušao.Pa ima ih koji njemu u prkos hvale Vidosava i vele: da ne bi njega ne bi selo saznalo za mnogu novinu što rade pametni ljudi.„To je prkos, smejanje u oči, pir pakosti nad mojom nesrećom!Kakvu je novinu doneo u selo?Seje semenje koje nije za našu zemlju, kupuje stoku što moram da je stimam kao kuma pa da vajdim od nje...On je šeprtlja i ludak!..On će me naterati da jednog dana uzmem motku i najurim ga sa moga imanja“... Ali tu se trgne i padne mu na um njegova Rumenija i ona zimska noć, kad su sedeli u staroj kući kraj pročevlja...Napolju je bila mećava, severac je zasipao suv sneg za kutnji prag, a drva su puckarala na ognjištu...Ona sela na stoličicu, zadela preslicu za pojas i zvrkala svojim vretencetom....„Bome kako ti narediš onako je najbolje...Da sam tobom ja ne bi’ uzela nikoga iz sela...Ako ti nemaš nikoga, ja imam: eno tri moja ujakovića u Kačeru.. najbolji je Vidosav... da usinimo njega.. Ove mu reči i danas zvone u ušima.Vesela Rumenija! Tog leta Vidosavu ne pođe rad od ruke.Kao u inat, desi se nešto na njegovu detelištu, sa čega je imao novih neprijatnosti i to u doba kad se detelište beše zazelenelo u punoj meri i beše u stanju da pokaže korist od toga posla. Jedno jutro poranio on kao obično, u rasvit, i sprema se da ide u polje na rad, a Todosije poče dozivati otud od detelišta: — O, Vidosave!O, Vidosave! On se odazva i pođe da vidi šta je. — Ama da vidiš sijaseta! I imao je šta i videti: Todosijeva junad provalila ogradu, ušla u detelište i jedno crklo i nadiglo noge u vis, a drugo se nadulo kao mešina i uznemirilo se. — Šta je to? — zaprepasti se Vidosav. — Eto šta je!Lopovi jedni, moja junad, htela da kradu tvoju detelinu pa se prejala! — viče Todosije. Vidosav da se zgrane. — More šta ti je, šta praviš komendije! — Pritrča da uhvati ono živo june. — Šta ćeš mu sad? — Drži ga! — Šta im bi od te trave? — Ćuti!Daj malo sena! Todosije otrča. — Tako!Drži ti za rogove! — Pa usuka gužvu od sena i stade trljati po levoj strani trbuha. Todosije se bori s junetom i smeje se, a Vidosav ga trlja, čas mu izvlači jezik i golica ga po njemu: — Ti ne znaš šta je ovo!Ovo je bolest: nadun. — Znam da je tako, čim se nadulo. — I ova se bolest leči kad se stigne na vreme, i mi ćemo ovo spasti.Ali otkud da se to meni desi!Daj onu oblicu drveta!Sad ćemo ovako! Raščevrlji mu vilice, metnu među njih oblicu, otpasa se i priveza drvo s obe strane za rogove, pa pusti june i poče ga juriti: — Ua! Ono najpre pođe polako, uraskorak, posle sve brže i brže, dok Vidosav opazi da počeše gasovi odisati na usta. — Ua!Sad je dobro! — viče on i trči onako raspojas za junetom, po detelištu. Todosije se zacenio od smeja. — Ćuti!Zar ti je do smejanja kod ovake štete i bruke! — Čudna mi čuda: jedno june!Pa i da su dvoje nije skupo za pamet!Da mi je da to seme posejem svuda oko mog imanja, pa, da Bog pomaže!Onda bi drugi čuvao moje imanje. Ono živo oteraše u obor, a mrcinu baciše u ševar. Vidosav se samo vajka: — Bruke moje!Dok čuje babo!Dok zukne glas po selu! Do podne puče glas po selu šta je bilo na detelištu Vidosavljevu i taj slučaj počeše pretresati na sve strane.Radoznali seljaci, vraćajući se s rada, pred noć, svraćali su pored detelišta, zastajkivali i zagledali, kao da imaju nešto ugledati, podgurkivali se i smejali.Da je otkud bilo Vidosavu da se privuče i oslušne: — Kažem ja tebi, kud će on uspeti nešto mimo svet! — Žali Bože ovog truda! — Zar, na priliku, da budem ja pametniji od moga oca!Da je ovo dobro, sejali bi naši stari. — Nije ovako seme za svaku njivu! Dok jedan podviknu: — Ej, ljudi, ova se livada kosi četiri puta za leto! — I pet puta za leto! — Pa baš i da valja za našu marvu, a šta ćemo kad se to raščuje po svetu... — Kad čuje vlas’... — I kaže vlas’: u selu Vrljugama po četiri puta kose za jedno leto, a u drugim selima jedva da uvate otavu. — Boga mi jes’! — Pa kažu: to je selo mimo ostala sela! —- Posilili od bogastva! — Pa pošlju... — Jes’, komesiju! — I komesija razreže porez i kaže: u selu Vrljugama kose jednu livadu četiri puta, i onda je pravo da plaćaju dva puta više poreze... — I onda udare porez! .. Seljaci svi u glas: — Jes’, Boga mi! — To će ti i biti! — Da v’iš i te nesreće! I onda se raziđu i pričaju šta su čuli šta može biti sa ludorijama Vitorova posinka... Vidosav je ceo dan probavio na jednoj njivi podalje od kuće.Prilegao kao zec u žbun i jednako misli o jutrošnjem događaju.Otkud da se ta nesreća desi!Sve kao inat!Već u napred zamišlja sve neprijatnosti koje će ga postići: zna da taj glas bruji po selu, da se dušmani raduju i svete, da će se podsmevati i to pričati nekoliko godina... Ali najteže mu je zbog baba...On je do sad čuo...Šta li će on reći?On će se jediti, kidati, stidovati zbog njega...Sreća je te nije kod kuće: ne zna kako bi mu sad izašao pred oči... U tim mislima i uzbuđenju proprati dan, a kući ode pošto se dobro smrče, izbegavajući da se s kim vidi i sastane. Među tim sutradan mu osvanu još crnji dan.Neispavan, izlomljen i bunovan, on se, ovog jutra, zadrža poduže u vajatu, i izađe pošto sunce izjutra.Ružica mu prinese vodu da umije i saopštiti da je babo došao kući s Jovicom u rasvit, uhvatio volove u plug i otišao preko votnjaka... — Šta veliš? — Boga mi, jes’! — Šta će mu volovi i plug? — Ne znam... da nešto ore. — Šta će orati usred leta! Ona mrdnu ramenima...Pa dodade: — I mnogo je ljut, babo... — Kako... po čemu? — Namrštio se i ćuti.Ja ga ponudih da sedne, da mu skuvam kavu... — A on? — On veli: „Ostavi me, dete, sada“... — Šta veli još? — Ništa ne veli.Uhvati volove u jaram, zavrzoše plug i odoše! — reče ona i pokaza rukom. Vidosava obuze zla slutnja: otišao je na detelište...Skoči brže i ode preko votnjaka.I dok je skočio nekoliko koračaji, smotrio je baba i video čudo što nije dosad bilo: čiča Vitor zaorava detelinu!..Mali Jovica vodi volove za parožje i stuka ih palicom da ne pasu travu, a čiča se pogao pa pluži...Zabrazdio preko celog detelišta.... Vidosavu obleće ona ravan oko glave, povede se i uhvati za deblo jedne šljive...Ne može dalje maći... Malo docnije vrati se, polako, kući, uđe u vajat, zari se u postelju i jecaše kao malo dete... Todosije Dmitrić smotrio Vitora čim je ušao u detelište, ali mu nije hteo prići do neko doba dana.Rešavao se da mu se ne javlja u ovoj prilici, da ne bi bilo svađe, ali ne moga otrpeti, dok ne ode do njega. — Dobro jutro, komšija! — viče on odovud, od svoje vrzine. — Bog ti pomogao! — odgovara on polako. — Srećan rad! On ćuti, sagao glavu pa gleda u brazdu. — Zar ja štetovao, a ti se ljutiš? — dovikuje Todosije. On nešto gunđori.Za tim se prodera: — Ojs, u brazdu! .. — Vitore, more! On se odazva: — Šta ti je? — Nemoj, more, praviti sprdnju od sebe!On zaustavi volove, huknu u dlanove i pogleda ga: — Molim te, Todosije, gledaj svoja posla. — Bog s tobom, šta to radiš mimo svet? — A zar ovo nije mimo svet? — pokazuje na detelinu. — Nije.To seje pametan svet. — Pametan kao ti i moj posinak! — jetko se nasmeja Vitor, uhvati za rukunice i viknu: — Ojs, voko, ojs! Todosije progovori još neku, ali Vitor ne okrenu glave. Na posletku mu dobaci: — Ako bude živ Todosije, do godine će imati veće detelište, no to što ga ti zaoravaš! — I okrete se kući. Vitor osta gunđoreći i psovajući.. Tek što se Todosije vrati kući a sede pod trem svoga vajata, kad ugleda Vidosava.Usplahirio se, zvera i prekida se iza kuće i hoće njemu. Todosije ga uzva unutra i pruži mu stolicu. — Vidiš li, Todosije! — reče i pokaza rukom na detelište. — Lud čovek.Ne mogu da se svađam s njim.Počesmo po neku, pa ućutah i pobegoh. — Kako ću ovu bruku preživeti? — Kakvu bruku?To nije tvoja bruka no njegova. — Šta će reći svet? — Nek govori šta hoće. — Treba živeti u narodu. Todosije se durnu: — Ti si i suviše osetljiv i kidljiv.Ako ćeš ti voditi računa o svemu što govori svet, onda nećeš nigda moći svoja posla sviđati.Svet će govoriti, pa će prestati.Gledaj posla, more!.. — A kako ću s njim? — Kako?Kao i dosad. — Kako ću mu izaći na oči? — Lako.On nek viče, a ti ćuti.A neće toliko ni vikati.Ja znam Vitora: on ćuti, dima, šikće, pa po neki put vikne, i sve to prođe kao da ništa nije ni bilo. Vidosav maše glavom: — Možda neće vikati, ali koja vajda kad znam šta on misli o meni.On me je dosad omrzao, da me ne može očima gledati. Todosije mahnu rukom: — More, nisi ti dete da te tešim.Sad opet brineš: šta misli o tebi!Nek misli šta hoće, ne može ti ništa. I, doista, bilo je kao što je Todosije kazao.Vitor je ćutao nekoliko dana, pa se opet odobrovoljio.Niti ga je psovao, niti mu je šta prigovarao.Na detelištu su posejali eldu, da ne ostane besposleno zemljište, i to je pitanje skinuto s reda. Tako nešto bilo je i u jesen.Vidosav je imao neprilike i sa kukuruzom „amerikanom“.Dok su seljaci svoj kukuruz „osmak“ brali i smeštali u salaševe, njegov kukuruz stigao je tek za purenjake.Kao za pakost, te godine udari slana oko Krstova dana i sav mu kukuruz slisti. Čiča Vitor se opet ljutio.Sad nije mogao otrieti a da mu ne izgovori: da treba da je toliko pametan da zna kako je drukčija zemlja u Vrljugama i nije za nju seme koje se seje u moravskim njivama i kako treba da pazi šta radi, da se s njihovom kućom ne šegači svet. Vidosav nije imao kuraži da se upusti u dokazivanje i objašnjavanje.Slegao je ramenima i rekao: — Razumem, babo... Za tri godine od dana kad je Vidosav primio Mikačića imanje, mnogo se štošta izmenilo. Seljaci, koji su se smejali Vidosavu, stali su i zabezeknuli su se kad su videli da je Todosije, na najboljem parčetu zemlje, zasejao detelinu i već dve godine skida s njega prinos po četiri i pet puta preko leta.A odmah do detelišta seje kukuruz „amerikan“ i već dve godine kako taj kukuruz sazreva kao što treba i od njega ima dva puta više prihoda nego od „osmaka“. Čiča Vitor je ovaj Todosijev rad razumeo kao inat i još se više ljutio na njega.Kad je, pak, video da Todosije zbira bogate prihoda od toga rada i da je to naučno od njegova posinka, pokajao se u duši što je s nepoverenjem produsreo Vidosava.Trebao je da mu ostavi odrešene ruke nek radi kako zna, jer je svaki početak težak i u svakom radu može biti i neuspeha i neprilika.Ali to nije nikome iskazivao, niti bi pred kim priznao da se ogrešio o posinka. Vidosav je već počeo gubiti volju na polju oko uvođenja novog načina roda.Kuražilo ga je samo to što je video da su mnogi razboritiji seljaci došli do uverenja da on nije ludak ili šeprtlja, već ozbiljan čovek koji zna šta radi, i da od tog rada ima koristi za seljake. U toku toga vremena dobio je veliki broj prijatelja u selu, koji su ga iskreno predusretali i uzimali u zaštitu. To ga okuraži te, četvrte godine u leto, sazva jednu veliku mobu za žetvu, i na istu pozva sve svoje prijatelje iz celog sela. Beše neki prazničić i lep dan, pa se iskupi mnogo mobilaca: i žetelica i vezilaca.Kako ko dolazi ide na njivu; žeteoci srp u ruku pa uhvate postat i žnju, a vezioci idu na kraj njive pa prave užeta.Vidosav dočekuje sve redom, zdravi se i viče: „Dobro došli...Hvala... koji ste vi došli.“ I trčkara čas na njivu čas kući. Za taj dan nabavio je aščiju da gotovi jelo i dve žene, mešaje, da mese hleb i pomažu Ružici.U kući naložena velika vatra, pristavljeni svečarski lonci i sprema se kao o svetome. Čiča Vitor doznao je za ovu mobu, pošto je sazvata, i nije mu bilo pravo što je ovoliki svet sazvat.Ali, ipak, došao je i on rano i doveo Đuricu i Jovicu, te su pomagali koliko su mogli.Čiča Vitor je natočio čuturu rakije i nosio na njivu te nudio vozioce, svezao nekoliko snopa, pa se nalazio kod kuće... Pošto je posao bio raspoređen, on nije imao šta da radi.Posedi malo kod kuće, prošeta po dvorištu, ode opet do vezilaca, progovori neku reč, ponudi rakijom i vrati se kući. Docnije malo, oni u kući čuše da čiča nešto gunđori u avliji.Malo potraja, pa se čuje sve jače kao da se s nekim inati: — Nije ovo kuća Koružića!.. Ružica poviri iz kuće, a za njom se nadviriše i mešaje. — To je babo! — S nekim govori! — S nekim se inati! — Nije, ene ga sam.Pa kako se natmurio, uzeo štaku pa kljuca u zemlju i nešto viče... Ružica se trže natrag: — Prođite se, Boga vi...Ljut čovek, pa ništa. Žene se povukoše, ali ipak osluškivahu šta će reći. — Ovo je tekao Vitor Mikačić, a nije selo!Ne’š, sinko, kud si naumno! .. Žene se zgledaše.On produži sve jače: — Ako ćeš da radiš kao što se radi, ti radi, ako nećeš idi odakle si i došao...Nisam ja podizao stoku, da je ždere svet... Pa poćuta i razdra se: — Kad sam mogao pedeset godina bez tebe; mogu i sad...Mogu, ja kako! .. Žene se opet zgledaše.Ruža, crvena od vrućine, zacrvene se još više od stida, jer joj je sad jasno da je babo ljut na Vidosava, i to čuše žene koje će razglasiti po selu. — Šta mu je? — pitaju se one. — Ljut... kao svaki čovek kad se naljuti, — odgovara Ruža. — Na koga? — Šta će onde, što nije kod mobilaca? — Šta li je to bilo? — pitaju se one, a Ruža samo mrda ramenima, tumara oko ognjišta i zagovara aščiju. Kako joj je bilo toga trenutka!Ona nije naučila da joj rekne i jednu prekornu reč...Šta li je to bilo te se toliko naljutio!.. U veče slegao se čitav sabor u dvorištu kuće Mikačića.Veče prijatno.Mesec tek progrejao i kroz široko granje prosipa blede mlazeve.Postavljena dugačka trpeza s kraja na kraj dvorišta.U gornjem kraju stariji ljudi; progoreli od sunca, znojavi sa osjem i plevom po kosi i brkovima, rashladili se vodom pa sede mirno i razgovaraju tiho i odmereno: kako je klas jedar, snop će dati tri oke, a krstina pedeset oka, zrno kao dukat... U donjem kraju mladež: momci i devojke, svaka se sagla kao da krije zalogaj, a podmiguju se i kikoću.Momci dobacuju jedan drugome po neku šalu, a devojke šanu jedna drugoj na uho, pa kikot... Naokolo oko sovre služi se vino i rakija, a žene iz kujne trče i dosipaju, jelo i dodaju hleb.Domaćin, Vidosav, gologlav obilazi i nutka da se jede i pije, pa, malo, malo, nudi čiča-Vitora da sedne u gornji kraj do Todosije.On neće, već se izmiče i i tumara po okrajcima. — Šta ti je, Vitore?...Ti danas nešto, kao mimo ostale dane — veli Mijat. — Ništa... čes’ i poštovanje...Izvol’te, služite, se — veli čiča i opet tumara po mraku. — Hoćemo da sedneš ovde do nas! — reče jedan. — U gornji kraj! — reče Mićo. — Tu do Todosija! — povikaše mnogi. On maše glavom: — Lako je za mene...Lako ćemo... — Sedi, babo, što ti je, — moli ga Vidosav. On polako priđe i sede do Todosija. — Šta se snebivaš u svojoj kući!Zdrav budi! — Ne snebivam se...Od Boga ti zdravlje! Obrediše po neku čašu, pa će jedan reći: — Ti si ovo i skućio, brate... — A da ko je drugi no on, — doda Filip. — E, moj priko, nema posla bez starih ljudi, — poče jedan i obrnu se da vidi gde je Vidosav, pa kad ga ugleda čak dole, produži: — Nek ovo Vidosav skući sam bez starog masla, pa ejvala mu!Lako je sesti za gotovu sovru kao ovo mi ovde, kod ovog našeg domaćina — i pljesnu čiču po leđima. Todosije se osmehnu, a čiča uzdahnu i reče: — Izvol’te... služite se!.. — Znaš kako je, — poče drugi, — gde je sloga tu je Bog...Znaš kako je, ja ne mogu da kažem ni tako ni ovako...Zdrav si!.. — E, za to ti hvala! ..Tako je! ..Od Boga ti zdravlje! — More ljudi, glajte posla...Spasi Bog!Dijete, malo luča! .. — viče Todosije. U donjem kraju sovre vri...Čas se zakikoću, čas prićute, pa se udvojenom snagom zacerekaju. Opet zaćutaše.Dok će ti jedan: — Ne smeš! — Smem! — Zar ti? — Ja! Opet se zakikotaše. — Pst! — Čik! Nasta nema tišina, samo se dva tri mladića prokrtoljiše, a devojke sagoše glave još dublje, do same trpeze. — Todosije! — viknu jedan ozdo. Todosije izdiže glavu i odazva se: — Čujem, mali. — Pričaj-de, more, štogod, da ne zadremamo.Moba je. Todosije razvuče usne. — A šta da ti pričam?Vi ste mlađi pa pričajte.Mi smo se ispričali. — Ama pričaj-de ono. — Koje, pore? — Znaš ono, što si onomad pričao u vodenici. — Nisam ja ništa pričao u vodenici, — nakelji se Todosije. Poče gurkanje, podmigivanje, dok onaj odozgo produži: — Znaš ono.... za onog čika i onu udovicu... — E, de, de... ala ste vi đavoli...Pravo veliš, čiča-Vitore, ovo ti je izašlo poslednje vrijeme, sa ovim mladim naraštajem.Da ti navrnča što nisi ni pomislio! Čiča Vitor naše glavom, a hteo bi reći „Nisi ni ti mnogo utekao od takih ljudi.“ — Priča ’nomad Todosije — poče mladić, — udovica Jana bila u vodenici, pa bosa, pa se urosila, .. Poče puktanje u donjem kraju. — Pa će udariti pored Joševine... Poče kikot.Čiča Vitor uspija usnama, oni do njega gurkaju se i pogledaju ispod obrva. — Kad otud iz onog čečvara ide jedan čika, pa se ispravio i usukuje kao kačkin, a jagodice mu se zažarile kao kokošinji ober... Svi pogledaše u Vitora.On ostavio kašiku pa suče brkove: umotava ih i razmotava. Vidosav priđe zgladiću i šanu: — Ostavi to sad. A ovaj se iskosi: — E?Kad bi te neko pitao!Ti si domaćin i ti imaš samo da služiš. On se nasmeja i udalji. — Pa počeh vam pričati: ide onaj čika pa veli Jani: „Gde si, milodune moj!Što ne svrneš malo do noje trle?“ A ona poče uspijati usnama i nameštati kadivicu na glavi. Zaori se smeh niz svu sovru i upreše oči u Vitora. Starac se vrpolji...Todosije gunđori: „Laže, nisam ja to pričao.“ A mladići ga postrekavaju: — Dede, dede, šta bi? — A šta ona veli? Mladić se uozbilji: — Šta vam je?Šta se smejete?Nije taj čiča ovde.Pa i da jes’, moba je moba, — namignu on na onog do sebe, pa produži: — Uzvrpoljio se veli starac pa čepa oko Jane i veli: „Da ti nešto prišanem..A Ona neće da priđe...A on se prenemaže k’o mače nad varenikom: „Znaš, Jano, volim te k’o moju Joševinu..A ona omahnu suknjom i reče: „Proj se, čiča, dokolice“... Nasta čitav urnebes.Čiča Vitor se nakašlja suvo i neobično i reče: — Hajd, hajd, dete...Moli Boga što si pod mojim krovom. — I u sebi mu opsova oca golog. U tom zaječa svirala i za trenut beše sve živo u kolu, sem onih staraca u gornjem kraju... Težak je dan osvitao za Vidosava...Onako umoran i izlomljen od nespavanja, prilegao je pred samu zoru, ali nije oka sveo...Opet brige i neprilike!Čiča Vitor nije cele noći s njim reči prozborio, pa nije kazao ni „laku noć“ kad je išao da spava.Primetio je još poodavno da je sve hladniji i nepristupačniji...Ako ga šta upita, on veli: „kako znaš“, i ne gleda mu u oči.Ako se gde sretnu, on se nađe u poslu i vrdne u stranu.Kad su zajedno za sovrom, on ćuti, ili ako što progovori on gleda u Ružicu i decu...A juče se derao po avliji, pred tuđim ženama.One će to pričati gde stanu, to će od usta do usta proći sve selo i naplesti se: da je krv i nož u Mikačića kući! ..„Šta mu je krivo?Nek razmisli jesam li mu šta napakostio da me tako omrzne, ili da mu nisam unazadio imanje za ove nekolike godine odkako njime upravljam?Ako nisam prikupio koje parče zemlje, ja sam nabavno bolju pasminu stoke: goveda, svinja i konja.Nabavio sam gvozdeni plug, vetrenjaču i krunjač, sve kao u Sima iz Morave.Na mene su se ugledali prvi ljudi u selu i počeli to isto nabavljati...Ne dade mi da uredim detelište i da sejem kukuruz „amerikan“ na njivama...A eno šta radi Todosije koji se na mene ugledao i koliki prihod vuče s te strane.Na njega će se ugledati još desetorica u najkraćem vremenu...Zar nije bolje što san radio to, nego da sam radio kao što su radili naši stari od pamtiveka...“ — I veli on, Vidosave: nije ovo kuća Koružića, da toliko rasipa i da se razmeće...A žene slušaju i zagušile se od smeja, — priča mu Ružica. On malo oćuta, pa reče: — Ti gledaj svoja posla.To je moja briga. — Kad se to čuje po selu... — Nek se čuje. — Bruka i sramota, moj Vidosave! .. On ne umede ništa odgovoriti.....Da, bruka i sramota, moja Ružo!.. — pomisli u sebi: — pa šta ćemo sad?..Šta ću ja na silu, kad ne umem drukčije, već da me zapali kao sveću i namesti kako on hoće.Evo mu, ako hoće, i to starešinstvo, i ta glavobolja, da ga slušam kao rob, samo nek: ne viče i nek ne ćuti...“ U tom i svanu dan.Nebo plavo i čisto, bez oblačka.Otud, sa istoka, pojmila jutarnja rumen i hladan dah pirka u lice, krepi i osvežava...Ružica, po običaju, dočekala dan na nogama u kući: omela je, opajala, naložila vatru i donela vode, spremila krčag s ubrusom da polije babu. Čudo s njim!On kanda nije ni spavao.Eno ga na gornjoj strani dvorišta, pod jabukom šećerlijom, seo pa klupu, naslonio leđa uz deblo, prekrstio nogu preko noge, a vrh štapa uslonio uz gornju usnu, pa gleda preda se.Kanda ga i rosa popala i ovlažila mu koštunjave ruke i suhe obraze. Ružica mu polako priđe ruci i pokloni se.On je samo pogleda i mrdnu glavom. Ona stade kao pred ikonom: — Da se umiješ, babo. On je pogleda, ali nekako neobično i strašno, kao da se bori s dušom.Poćuta pa se trže: — Polij mi, dijete! — reče, pa ustade, prisloni tojagu, skide kapu i prekrsti se. Pošto se ubrisa, okrenu se istoku, prekrsti se i progunđori: „Va imja oca i sina i svetoga duka.“ Ne pomenu ni jutrošnje jutarce, ni jarko sunašce, ni kuću ni sreću, kako to čini još od vajkada. Kad mu donese vodu i staklence s rakijom, on odgurnu rukom: — Nosi, dijete. Ona se uzbezeknu: — A što, babo?Izvol’te posluženje! — Nosi, ne pitaj me ništa jutros. Pa opet sede na isto mesto: metnu kapu na glavu i osloni se na tojagu. Njojzi teško, kao da joj se navalila stena na grudi.„Bože, šta li misli babo?Šta ga je to toliko uvredio Vidosav?Što to čini taj Vidosav: šta mu je te ga ne sluša...Nikad ga nisam ovakog videla: kako je strašan, kako gleda neobično...“ Uvek, kad je kod kuće, on je veseo, razgovoran, raspituje za sve pa, ako ima posla, on ide te ga radi, ako nema, on se zabavlja s decom; — a jutros drugi čovek, ćuti, ne raspituje ni za koga niti se na koga osvrće. Ružica se polako ukloni i zamače u kuću i sa zebnjom očekivaše šta će njih dvojica učiniti. Vidosav to posmatraše iz vajata i sad mu bi teže izaći no stati pred kuršum.Nije da ga se boji: ne daj Bože da se pobiju, onakog bi u zubima poneo, ali onako, nekako, sramota ga od njega, podilazi ga zima i drhat, bez zime i groznice.Kad god on reče kaku prekornu reč, njega nešto ledne u srce; kad ga ozbiljno pogleda, prođu ga mravci i razmišlja da nije štogod pogrešio.Sad zna da neće oćutati i vidi da se spremio da ga napadne.Šta da mu kaže, kako da mu odgovori?On nema tog srca da se izbrecne na njega, da se inati i grdi s njim, da mu uvredu vrati ravnom merom.A zna da nije zaslužio u tolikoj meri da može dozvoliti da ga s pravom grdi i napada... Na posletku obuze ga neka vatra i dođe mu da klipi na vrata, pa ma šta bilo.Brzo savi kajiše oko nogu i obuče zubun, pa kroči preko praga. Čiča Vitor, kao da je nišanio u vrata kad će se pomoliti, smotri ga, pa sav uzavre, tresnu tojagom o zemlju i podviknu i razvuče: — E, sinovče, jesi li po-ra-ni-o... Lice se starčevo rasteže, usta odoše na jagodice i pokazaše se ona tri zuba napred. Vidosav mu nazva Boga i priđe ruci.On skoči i ukosi se: — Bravos, sinovče!To sam i zaslužio od tebe!.. Vidosav se zacrvene i protepa: — Boga ti, babo, što ti je? Čiča sede i stade mlatarati štakom o zemlju: — Hvala ti, sinovče, na tvome dobru.Bravos, sine...To sam i zaslužio od tebe, — veli a drkće mu i glas i ruke. Vidosav se saže te otkide jednu travku i stade se zabavljati. — Vala, babo, ja ne znam kako ću... što ’no vele... — Trebao si, sinko, sinoć još da me uhvatiš preko srede da me držiš, i natutkaš onu goladiju da me izudara kao brava. — Šta sam ti ja kriv, babo?..Boga ti, šta ti je? — Šta veliš? — izdre se čiča i senu očima kao munjom. — Pa to... nisam ti ja kriv ništa... On se razvika glasom koji je kreštao i drktao: — Gde ti je goli Perovac?Gde su ti pobratimi i ona goladija sinoćna, što mi pojede dva najbolja brava i šćaše kuću rasturiti od huke i besa?..Pa da su mogli, ispljuvali bi me onde i bacali me kao obojak na bunjište...Zar tako na mome dobru? Vidosavu se uhvati nešto u guši kao oskoruša: — Polako, babo...Molim te, babo... tebi je odavno nešto krivo...Ja sam čuo... — Šta si čuo? — Čuo sam, ovaj... mnogo štošta...Ja ne znam, babo...Ubio me Bog, ako ja... — I ubiće te! ..Poprešće te moja so i moj hleb! — Što, babo? — Poprešće te moje dobro! Vidosav se malo pribra i pogleda mu u oči: — Molim te, babo, kaži mi šta ti je...Nas svađaju dušmani. — Dušmani!Jesam li ja ćorav kod očiju!Zar ne vidim šta ti radiš? — Šta to radim što ne valja? On ućuta, kljucnu štapom u zemlju, pa najedared podiže glavu: — Gde ti je Todosije?.. — A što pominješ Todosija?..Ja ne znam, babo, šta hoćeš ti s tim čovekom! — I ne znaš.Ništa i ne znaš.Sve se praviš da nešto znaš, a ne znaš ništa kao dete. — Može biti, babo. — Sve se vodiš iz Todosijeve glave!Sramota, more!Ej, sramota! .. On mrdnu obrvama.Ne zna šta da mu odgovori. — Zar te nije stid! — viknu on kao zgranut i tresnu štapom o ledinu. Vidosav uzvera: — Ama šta ti je, babo? — Zar te nije sram.... toliki čovek? — Zašta, babo? — Aša zato, brate, što se vodiš iz tuđe glave! — Iz čije to glave? — Ti znaš iz čije. — Ja ne znam.Molim te... šta ti je?Tebi se nešto priviđa. Čiča uzvrte glavom: — He, he, priviđa.Jest, sad mi se i priviđa.Sad sam i lud kao kljuse. — Ja ti to ne kažem. — Sad sam i glup i lud i izvetreo.Sad sam brljiv kao crvoglavo bravče. — Ko ti to kaže? — Sramota! — Možeš, babo, kako hoćeš... — Lako je se rastrti na mome imanju! — dreknu čiča toliko, da zalajaše paščad i zakaukaše ćurani po dvorištu. — Polako, babo... — Nije ovo Todosije tekao, no Vitor s ovih deset nokata. — Pa ko ti kaže da nisi ti tekao? — Lako je otkrčiti moje imanje i moju zamuku, pa uzjati hata od pedeset dukata... Vidosav ćuti, a on produžuje: — Ti misliš da si pametniji od celog sela? — Ko to kaže, babo? — I ti mi se nađe da uvodiš nove običaje u mojoj kući i na mome imanju, da mi crveni obraz pod starost... I tu poče ređati sve što je dosad primetio: kako je lipsalo june u detelini, kako je upropastio njivu kukuruza što je sejao seme što ne zre, kako nabavlja stoku koja nije za taj kraj, druži se sa goladijom i nesretnikovićima, sluša Todosija, ne priznaju ga pošteni ljudi već se sprdaju sa njim kao sa budalom.... Vidosav ćuti, lomi prste i onu travku U ruci. — Babo!Ako je to sve tako kao što ti kažeš, onda što mi nisi ranije kazao, pa džaba ti to starješstvo.Evo, pa ga uzmi i radi kako hoćeš! — odmahnu rukom Vidosav, kao da ga odbaci od sebe. Čiča mu se zagleda u oči: — Ama, čuješ, more!Neću ja milosti od tebe, da mi ga ti poklanjaš.Kad htednem, ja ću ti ga oteti! — tresnu batinom o ledinu i skoči. , U taj mah pomoliše se iz odžaklije Đurica i Jovica: jedan bosonog a drugi raspojas i rastiru ispavane oči. Čiči blagnu na licu, priđe im u susret, uhvati ih za ruke i vrati u odžakliju... Vidosav se vrati u vajat, povodeći se kao pijan, sede na svoj krevet i uhvati se rukama za glavu.Nema više dvoumljenja: sad je čuo iz babovih usta šta misli o njemu i njegovu radu.Kud će i šta će sad! Poćuta malo, pa se na jedared seti da potraži Todosija.Čudnovato, on mu uvek padne na um kad dođe u kakvu nepriliku i trči mu u naručja kao dete da mu se požali i izjada. Skoči i ode žurnim koracima kući Todosijevoj. Tek što je prešao preko votnjaka, a ču se Todosije: — Zar ’nako ti s nama, more, noćas?Izopija nas te ni jutros ne znamo gdi smo!- Vidosav se trže i ugleda ga gde pritvrđuje ogradu. — Dela malo i ti proviči....Malo mi je bilo ovamo. Onaj se osmehnu: — Veliš li ozbilja? — Zbiljskije nije moglo biti... sem da se u’vatimo za guše! .. — Nešto ste se podžaveljali? — Jes’, dočeka me čim kročih iz vajata...Ja ne znam šta ću od sebe!Zdravo svanuo, Todosije! — jedva se seti da se upita. Todosije ga uhvati za ruku i povuče da idu U kuću. — Nemoj me, molim te. — Moraš! — Nije mi ni do čega sad. — Što?Čudna mi, čuda... Posedaše pod trem pred pivnicom.Čeljad su bila u poslu, a i oni su voleli da su sami, zato domaćin sam natoči staklo rakije i turi pred Vidosava. — Ostavi, molim te, — brani se Vidosav. — Znaš li da mi se ne mili živeti...Došlo mi je da kidišem na sebe! — Opet on! — podviknu Todosije. — Rekoh li ti još u početku da ćeš imati mnogo štošta da savlađuješ. — Molim te, brate. — Nemaš šta da me moliš!Ti moraš ostati dosledan! — Kako, Todosije? — Tako kako si počeo. — On mi smeta. — Neka ti smeta! — On me grdi. — Neka te grdi! — Ismeva me gde stane. — Neka te ismeva! — Šta će reći svet? — Nek govori šta hoće! On malo poćuta pa produži: — Todosije, brate...Ti me bolje poznaješ no iko.Kaži mi otvoreno, u oči, ako sam na rđavom putu.Ti bolje vidiš nego ja.Možda sam ja nekakva šeprtlja koja se pača u sve a ne zna svog posla.Ili sam ludak koji ne zna šta radi.Molim te, tako ti sve živo, reci po duši... Todosije se najpre osmehnu, pa se uozbilji: — Zato ćemo lako.Reci ti meni ovo: jesi li ti uveren da radiš dobro? — Molim te: je li ti savest čista i mirna? — Jeste, Boga mi! — reče Vidosav punim ustima i takvim naglaskom kao na zakletvi. — Ti si rad da postigneš sve što je dobro? — Jeste, Todosije! — Šta hoćeš više?Tebi je savest čista i mirna, ti njoj odgovaraš i nikom više... — Ali šta ću s njim? — Što te se tiče on!Ti radi kako si počeo, a on nek se dernja do mile volje.Ti znaš šta sam ti kazao još prvih dana kad su počeli tek gunđati po selu: zatisni uši, otvori oči i hajde pravo!Razumeš li me jednom? Vidosav maše glavom i čim zausti da odgovori, a Todosije produži: — Tebi je teško od njegovog džankanja.Ja znam kako ti je; ti nisi oguglao svetsku vrevu, nisi se još navikao da svoju sviđaš, a tuđu ne slušaš.Navikni se na to!Vidosave, brate, da sam ja tvojih godina i da me je ko uputio tim putem, ja bih se ponosio kao junak koji osvaja poziciju pod kišom tanadi.Ko te napada sad, stidiće se docnije.Pričekaj to vreme!Budi junak! — Ama ne znaš ti njega... — Znam ja i njega i tebe i sve.On hoće onako kako je navikao.Svaka novina u njegovoj kući, to mu je kao da veru menja.Pa još kad mu se neko prisloni uz uvo i stane došaptavati i nagvaždati, šta je ko rekao za tebe i njegovu kuću, on misli da mu se ceo svet podsmeva... i da propade s glave. — Tako je, brate...I šta da mu kažem na to?Ja ne umem ništa da mu odgovorim. — Nemoj mu ništa ni govoriti ni duljijati.Reci mu jednom za svagda: „Ovako umem i ovako ću raditi.Ako sam ti šta upropastio, nek precene ljudi pa da ti naknadim.Ćuti i ne smetaj mi.. " . — Ja mu to ne mogu reći.Nemam to srce. — Onda si mlakonja i ti ćeš podleći i propasti...Zdrav budi!Okuraži se i oveseli! I oni ispijahu jednu za drugom, u kap... „Zatisni uši, otvori oči i hajde pravo“, — veli Todosije. Vidosav je upamtio ove reči... i nastao je da ga posluša, da se ni na šta ne obzire. Bilo je i dalje čarke, male svađe, čiča Vitor se mrštio, gunđao, — pa je ostalo po starom. Vidosav se rešio da čiča-Vitora smatra kao gosta u kući, da prestane zapitkivati ga za svaku sitnicu, već da radi kako zna i ume.I počeo je tako. Ovo pusto „ali“! ..Što god počne, stane i zamisli se: šta će reći babo?..Ispričao je negde da će na jesen napraviti jednu veliku štalu za krupnu stoku.To je video u Sima iz Morave.Ozidaće joj jak temelj, a zidove od opeke.Biće topla i podesna da se ne mora stoka mrznuti.Ispod štale iskopaće veliku rupu i u njoj spravljati đubre, kako je čuo od učitelja kad je jednog dana pričao u mehani, a seljaci se podgurkivali i smejali...Nabaviće kalamljene loze kojoj ne može buba naškoditi i zasadiće je na zemljištu gde je bio stari vinograd...A onu golet u brdu ogradiće i zasejati žirom, da se podigne gora.Kaže Simo iz Morave: seljak bez stoke i gore mrtav je.Šuma čuva zdravlje ljudima i štiti rodnu zemlju od poplave... Tek što je počeo razmišljati kako će to izvesti, kad počeše dopirati glasovi da se ta namera pretresa i ismeva. — Tata, tata, jesi čuo nešto, što vele za tebe? — priča mu Jovica. — Šta, sine? — Sedi ’nomad babo kod vodenice pa veli čiča-Jestratiju: „Ovaj moj okrenuo sasvim naopako...Sad ’oće da seje žir na onom Čolopeku...Budi Bog s nama šta je tom čoveku!Ne znam gde će se zaustaviti s ovim svojim budalaštinama!Gde je to još bilo da se seje žir?Samo lud čovek može se mašati za božja posla, ..“ Pa se obojica krste kao u crkvi ili kod zapisa. Vidosav ustrepta očima: — Šta još vele, sine? — I vele... više ništa.Babo suče brkove, a čiča Jestratije smejuri se i puši duvan. — Neka ih, sine...„Zatisni uši, otvori oči pa hajde pravo...“ Kako da ideš i da se ne osvrćeš kod ovakih ljudi!Šta im ja smetam, šta sam im na putu, da mi se podsmevaju za leđima?Zar oni znadu šta valja i šta je bolje od boljega?Vrat skrhao i kad sam stupio u ovo selo i u ovu kuću! — misli Vidosav, pa klonu. Obuze ga neka vatra i dremež, pa se zavali na krevet i zažmuri.Kao u bunilu izađe mu pred oči Simo iz Morave i sve njegovo...Kuća velika, zidana, pod crepom sa podrumom pod celom kućom.Prozori dupli, sa staklenim oknima, a na velikom dimnjaku piše: „1884 godina“.Predsoblje patosano opekama, iz kog se ulazi u tri sobe, velike i vidne, patosane trenicama Jedna soba nameštena za goste, sa dva puna gvozdena kreveta, sa zastrtim stolom, klupama i stolicama.Zidovi iskićeni slikama, cvećem i borovinom.U jednom uglu visi srebrno kandioce pred ikonom Svetog Đorđa, a na protivnoj strani oružje.U drugoj sobi dva široka kreveta za spavanje, sa šarenicama i podšivenom ćebadi, čiviluk sa haljinama što se nose u sebicu, sanduci sa najnužnijim stvarima, sto sa nekoliko knjižica, s perom, hartijom i mastionicom.U trećoj sobici stojeće stvari u sanducima i o čivilucima, na podu čizme i cipele što se obuvaju kad se ide crkvi i u čaršiju.U kujni ormani I razno posuđe...Niže velike kuće mutvak s dve sobe: u jednoj se obeduje, a U DRUgoj spavaju sluge i nadničari.Tu se gotovi jelo, suši pastrma, vešaju slanine I pršute.Do mutvaka mlekar, gde planinka zbira i sređuje beli smok.Kud se okreneš sve uređeno kako dolikuje: izvešana cedila uslonjeni krugovi, kačice sira i skorupa na jednoj klupici, a karlice mleka na drugoj.A čistoća: da lazneš med s patosa!..Naokolo i ostale zgrade i staje: pivnica velika, ozidana, u njoj poređana burad, čista, bez buđa i paučine, puna vina i rakije; ambar s punim presecima žita, koševi puni kukuruza u klipovima, koji se obija uz časni post.Vajati puni stvari: ponjava, ćilimova, jastuka, ruha svakojaka za svu čeljad.Tu razboj, vit’o, čvrk i čunci.Danju se tu tka, šije, veze, a u noć spava...Malo dalje je štala, ozidana, prostrana i vidna, podeljena za goveda i kljusad, a uz nju telečar za telad.Prolazi svi sa strane, da stoka nema posla po dvorištu.Pred štalom naslon za kola volujska i konjska i pribor što ide uz njih...Dvorište prostrano kao trg, ograđeno filaretama, u koje se ulazi peške na mala vrata, a inače na veliku dvokrilnu kapiju.Po dvorištu zasađena drveta, a između kuće i ostalih zgrada utrvene putanje, nasute šljunkom. Ispod kuće votnjak, da ne možeš s kraja na kraj dozvati.Sav ograđen u proštac.Po njemu šljiva od svake vrste: ranka, madžarka, belošljiva i trnošljiva.Usred votnjaka kačnjak od deset držalica: u njemu kace od pedeset i sto tovara, po dva kazana, kaca sa sirćetom šljivovikom, a na tavanu vile, lopate i grabulje.Na drugom kraju votnjaka svinjac za krmače sa prasadi i kočine za nerastove i nazimad.Pokraj votnjaka vijuga potok na kome se stoka poji i svinje blate...Nigde korova ni travuljine po votnjaku, nigde mahovine niti suhe grančice na drvetu: svaka šljiva masna i glatka kao obrijana. Put od kuće u selo prosečen kao državna lenija.Oko puta zasađeni orasi, kruške, jabuke, trešnje.Tamo dalje nastaje imanje: njive, livade, pašnjaci, zabrani, vinogradi... Tom kućom upravlja i tim imanjem rukuje gazda Simo Moravac, čovek u četrdesetim godinama, visok, suvinjav, smeđ.Nosi se lepo i pristojno: čakšire od crnog sukna, koporan i fermen od šajka.Na njemu sve čisto i uljudno.Uvek raspoložen i nasmejan, prema svakome predusretljiv pa i prema deci i slugama.Ima kad hoće i da navikne i da se ražljuti kad nije nešto u redu.Svaka stvar mora biti na svom mestu i sve se mora vršiti na vreme u njegovoj kući. — Inđija! — Čujem, Simo. — Šta će onaj čekrk na putu? — Tek... deca iznela. — Kakva deca!A gde si ti da vidiš šta se radi?Nije njemu mesto na putu nego u vajatu.Da ga nisam više video onde! .. „Ili se okrene meni: — Vidosave! — Izvol’te, gazda! — Šta će ti ona češagija na pragu? — Tek... zaboravio sam. — Kako zaboravio?O čemu misliš, kad ne misliš o svome poslu?Nije njoj mesto na pragu nego u štali o direku.Da je nisam više video onde! Na aljkavost i murdarluk mrzi, da očima ne vidi.Hoće da je svako čeljade hitro i okretno, čisto i uljudno.Po neki put zagleda se u me i nešto me meri: — Što si se osmoljio tako? — Kako, gazda? — Tresni rđu sa sebe, pa budi malo vedriji i kočoperniji!Ne daj da ti trag zasmrdi! Ili će reći: — Gledaj, kakav je kao da se sa svinjama blatio!Što si, bre, taki? — Pa... radio sam, gazda. — Ako si radio, ti se očisti.Ama jesi čuo, more: ako ne možeš biti bogat i odeven, možeš biti čist i umiven.Voda nema zube, pa se umij i operi.Pa kakve su ti to rupčage po gunju i čakširama?Ako nemaš što drugo, imaš iglu i konaca pa se iskrpi.Nije sramota nositi svoje i iskrpljeno, već je sramota nositi tuđe na svojim leđima. Kako je sve divno i uređeno što je pod njegovom rukom!Čini ti se da svaka stvar drukčije izgleda čim se njegova nazove...Eno kakav je onaj vrt pored puta, kao cvetnjak, špartan na leje, obeležen svaki usev.Svet prolazi, zastane, divi se i hvali gazda-Sima Moravca.Nema niko da se podgurkuje i podmiguje , kao ovi naši ovde, već se ugledaju na Simin rad i prepočinju ga kao devojče, šaru sa priglavka.Svi ti ljudi imaju i dobra detelišta, dobru pasminu stoke i umeju da je neguju: volove uhrane pa prodadu na trgu za sto dukata, a svako kljuse stiže im na meru za konjicu...Da mi je odvesti ove ludake da vide kako gazda Simo podiže zabran iz žira, pa da ga vide kad malo odraste, pa da skinu kapu i prekrste se kao kod svetinje...A meni se smeju što sam kazao da ću posejati onu golet na čukari — i krsti se i čudi i babo i onaj mućurla Jestratije...Neka ih, nek se smeju!Ko se najposle smeje, najslađe se smeje.Ne može me ništa pomesti na putu: ja moram biti drugi Simo iz Morave, i istrajaću ovde među ovim bezjacima, pa će doći vreme te će se gorko kajati, što su ovako o meni mislili...Moram ići napred!Moram, moram!“ Skoči Vidosav, strese se i rastrlja oči... Godinu dana docnije jedno jutro, iz rane zore, zakuca neko na Vitorovu stanu u Joševini. Vitor se uzbeši: šta će to biti, kakva je to nužda iz bele zore, pa se spremi, na dvoje na troje, i otvori.To beše njegov prijatelj čiča Antonije. — Zdravo svan’o, Vitore. — Zdravo, šta mi ti radiš, Antonije?Otkud ti ’vako sabajle?Hoćeš li u kuću? Čiča Antonije zverajući i na prstima uđe u kolibu.Vitor spiri malo vatrice na ognjištu, pa posedaše na stoličice oko pročevlja. — Pravo veliš, Vitore, i ja bih se začudio kad bi mi neko u ovo doba začukao na vrata. — Jeste li zdravo, Antonije? — Zdravi smo, Bogu hvala. — Da nisi pošao u čaršiju? — Jok, vala, no baš do tebe. — Pa dobro si mi došao. — Daće Bog dobro! — reče Antonije, pa poviri na vrata i opet uzvera. Čiča Vitor ga gleda, i misli: „Što me mučiš, što ne kazuješ šta je“ — pa opet ućutkuje dok on ne počne. Antonije poćuta, čuknu štapom o pročevlje, pa poče: — Gde si bio juče? — Ja ovde kod kolibe. — A sinoć? — I sinoć.Juče nisam nigde išao. Antonije vrti glavom, a čiča Vitora poduzima zla slutnja: to nije dobro. — Nisi bio na sastanku? — Kažem ti: nisam se makao od kolibe.Ti znaš da ja sad ne idem na sastanke.To je Vidosavljevo. — A znaš li da je on bio tamo? — Valjda je bio. — Jest, bio je. — Pa šta je to bilo na sastanku? Antonije pojmi da kaže, pa zastade: — Bilo je nešto, ali bojim se... — Čega ima da se bojiš? On opet ustade, poviri na vrata i povrati se na svoje mesto: — Bojim se da se ne naljutiš. — Nisam ja dete, Antonije.Ti me bar poznaješ. On se prokrtolji na stolici pa otpoče: — Nije se ništa desilo na sastanku, nego nešto sam čuo za onoga tvoga. — Za Vidosava? — Ja, za njega i Todosija. — Ene!A šta je to bilo? — Molim te, samo nek ostane među nama.Ti znaš mene, ja nisam rad da iko ispira usta sa mnom.Da sam mlađi, da se mogu rvati i bočiti s njima, ja ne bih ni mario.A ovako, molim te.... — Ne brigaj, Antonije, — reče Vitor i upilji oči u njega. — Znaš, priča meni moj Mile...Ja nisam bio tamo; ne idem na sastanke kao i ti.Otišao sam lani jedan put, pa kad se pojinatiše, ja pobegoh i zarekoh se da moja noga ne stane na sastanak...I tako veli Mile: skupilo se dosta ljudi i posedali na sastanku i tako govore i razgovaraju kao ljudi.A tu i Vidosav i Todosije, seli jedan do drugoga, kao i uvek, i izvalili se na travu, a do njih Vidosavljevi pobratimi, ona trojica...Pa povešće se reč kako Vidosav hoće da seje goru...Ljudi se, bezbeli, smeju: gde je to dosad bilo da se seje gora? kad su to Božja posla, a Vidosav veli: „Šta se, bre, smejete, ja mogu da posejem goru po onom Čolopeku Todosijevom.“ — A Kosta Marić veli: „Ne možeš je vala onde posejati pa da ti je Bog ujak“. — „Vala mogu i videćeš da ću je posejati“.Tu se pregoniše, pregoniše, dok će Todosije reći onome tvome „Da ti dam Čolopek, pa učini što si naumio“. — A Vidosav mu veli: „Jok, vala, već da trampimo za Joševnu i da mi daš još pedeset dukata prida...“ Čiča-Vitoru zaigraše usnice: — Pa šta bi, Antonije? — reče i nešto mu suvo zastade u guši, te se morade iskašljati. — Šta bi?Skočiše obojica i poljubiše se!„Nek je sretno!“ jedva dočeka Todosije...I veli moj Mile: „Vidosav kaže: „Sutra da izvedemo kmetove te da izmerimo zemlju i u’vatimo...“ — Veliš li odista, Antonije? — Bog s tobom, Vitore, kad sam te dosad prevario! .Da sam mogao noćas bih došao da ti javim.Rekoh: poraniću da mu kažem, nek čini što može.Molim te nek to ostane među nama. Vitor zaneme.Nešto ga pritište ozgo na teme, pa ubezvija i ne umede da progovori.Klonuše mu i noge i ruke, pojmi da nešto reče, pa mu uzdrktaše usnice, pođe da ustane, pa se povrati na stolicu i samo gleda u Antonija i trepće. — A ja velim: nećeš more kud si naumio.Ne da to moj Vitor dok je živ!Nisi ti stekao Joševinu da je trampljavaš za Čolopek. Vitor samo gleda i trepće. — Nek steče on, pa nek usitnjava, a ovako lako je doći na gotovo...I velim ja mome Milu: Ne da to Vitor dok je živ. Vitor skoči i dreknu iza, glasa: — I ne dam Antonije!Ne dam, da ću poginuti na ovoj ponjavi zemlje! Zatim se okrete vratima i kao da ne koga ugleda, poče vikati i nabrojati: — Nećeš, Todosije, kuda si naumio!Ne’š se raspasati na mojoj babovini, dok sam ja živ!Klaćemo se kao na Kladnici, ali ne’š trampiti Čolopek za Joševinu! ..Zato li se ti oblizuješ oko moje kuće, našao si budalaša da preko njega usitniš moje imanje! .. Čiča Antonije samo broji polako: — Neće, ja kako!Kažem ja mome Milu: Ne da to Vitor ni za živu glavu! ..I molim te, Vitore, nek to ostane među nama... star sam čovek: ne mogu se rvati i bočiti ni s kim, — reče i ustade da ide. Vitor se razmahnuo, izašao pred kuću pa hoda i viče i ne pada mu na um da zaustavlja Antonija. — U zdravlju, Vitore!Rekoh: da javim čoveku, da zna i da se upravlja... — odmače Antonije. On se dockan priseti i reče: — Da Bog da u zdravlju...Hvala ti, Antonije! Sad osećaše da je dobio dvojinom snage i kuraži i da bi jurišio na oštar nož.Što mu nije tu Todosije da ga uhvati za gušu, da mu iščupa jabučicu.Ili da mu je Vidosav da ga ispljuje kao Ciganku i najuri iz kuće.. U tom se podizaše i dečaci.Kad ih ugleda Vitor zatreptaše mu trepavice i zasuziše oči. Deca se zagledaše u svoga baba, a Đurica reče: — Babo da nije lisica odnela još jednu ćubu? . — Ja kažem, babo, da je bolja koka ćubasta i gaćasta, nego ona koja nije ni ćubasta ni gaćasta, a Đucira veli: ne valja gaćasta kokoška, — veli Jovica i obleće oko baba. Vitor stao, pa se zagledao u ragastov od vrata i samo klima glavom. — Što ti je, babo? — zapitkuje Đurica — Nešto si se okario, babo? — doda Jovica On ćuti, ćuti, pa se najedared trže, pogleda niza se, uđe u sobu te obuče nov gunj i nataknu alov fes, izvadi nekakvu hartiju iz sanduka i strpa je u džep, uze kukasti štap i okrete se deci: — Vi ćete biti ovde dok se ja vratim.Odoh časkom u čaršiju.Pazite da ne bude štete! — reče i ode. — Hoćemo, babo! Na kuli varoške crkve iskuca osam časova, kad se Vitor Mikačić ispe uz stepenice zgrade okružnog suda.U prostranom hodniku pred zasedanjem zakrčio svet; ljudi koji imaju posla kod suda izdvojili se u gomilice, stoje i razgovaraju tiho: neko zabrinuta lica i nesigurna pogleda, neko veseo i nasmejan, a neko zavukao ruke u rukmače pa blene u tavan i vrata, kako tvorižu činovnici, praktikanti i panduri.Među njih se umešalo nekoliko varošana: zapitkuju ih što su došli, kakva posla imaju kod suda, nude im usluge ili im preporučuju advokate. Čiča Vitor umorio se i zadijao se, pa stao u kraj i naslonio se na svoju štaku.Zamislio se i posmatra ovaj nepoznati svet. „Došlo je vreme da se kida...Kipelo, kipelo i prekipelo...Trpio sam kao čovek i izbegavao da ne dođe dovde, ali se ne može dalje...Nek ide! ..I nek mi je sto grehota! ..Ne’š, sinko! ..“ — broji starac u sebi i mrdaju mu usnice i menja se u licu. Jedan stariji čovek u cokulama i lakim pohabanim haljinama, sigurno kakav propali trgovac ili zanadžija, priđe mu: — Kojim dobrom ti, stari? Vitor ubrisa znoj s čela, pa odgovori: — Imam posla. — Kod suda? — Ja, kod suda. — Da ti ne bi trebalo poznanstvo? — Kakvo poznanstvo? — Da te poznam. Čiča Vitor mrdnu ramenima: — S kim imaš da me upoznaješ? — Odakle si ti? On mu kaza. — Da te poznam kod suda.Na priliku ti tvrdiš tapiju ili imaš da primiš novac od masalnog i ja te privedem sudu...Kako ti beše ime? On kaza. — I kažem sudu i saslušam se: ovaj čovek, Vitor Mikačić iz sela Vrljuga, hoće da izda tapiju Janku Markoviću.To je taj Vitor Mikačić, ja ga lično poznajem od pre trideset godina.I ti ćeš mi za to dati jedan dinar. — Ja ću te poznati za cvancik! progovori iza njega jedan sipljiv starčić i zakašlja se. — Ne globite čoveka!Ja ću te, prijatelju, poznati za pola dinara! — utisnu se među njih jedan podbuo čovek, pune, sede brade. Čiča Vitor se poizmače: — Okanite se, ljudi... ne treba mi vaše poznanstvo!.. Oni se ukloniše, a skoliše ga piskarači: — Hoćemo li što da pišemo? — priđe jedan mladić u opancima. — Tapiju, obligaciju, žalbu, ugovor! — preduze drugi. — Jeftino.Hajdmo u mehanu! — Pišem po što hoćeš.Hajde, čiča! — Ne slušaj piskarače, hajde kod advokata u kancelariju.On je majstor od svoga zanata, ima sve zakone i zna sve paragrafe.Nudili su ga da bude ministar, ali on neće; voli da služi svome narodu nego da sedne na narodnu grbaču...I znadu ga i cene svi u apelaciji i kasaciji.On ode tamo, pa sedne među njih i prisustvuje kad rasmatraju dela koja on zastupa...Sedi kao sa drugovima: pije kavu i puši specijalitet... Čiča Vitor jedva se progura mimo njih i priđe pred ulaz u zasedanje.Na vratima stoji krupan pandur u plavim vojničkim pantalonama i koporanu, sa pripasanim silavima, uozbiljio se, suče brke i osluškuje medenicu. Vitor iskrivi glavu, počeša se iza uha i reče mu polako: — Je li zaseo sud? — Što pitaš? — progunđa pandur. — Imam posla kod predsednika. — Imaš li poziv? — Nemam poziv, već imam ’nako posla. — Nije ovo mehana da tumaraš po njoj kad hoćeš.Ovde se vodi red! — govori pandur i gleda na drugu stranu. Čiča Vitor podviknu: — Ja imam posla... ovaj...Ja nisam došao ovde bez nužde i nevolje! .. U to vreme u zasedanju su rasmatrali akta i pripremali ih za pretres.Za dugačkim stolom, zastrtim zelenom čohom, sedeli su: u vrhu predsednik suda, star čovek, zbrčkana lica i ćelav; s desne strane čovek istih godina, krezav i ćelav, a s leve strane čovek sredovečan i prosed.Za drugim stolom pogurio se sekretar, mlad čovek, zavukao ruku u gustu kosu, odupro se na lakat i zadubao se u rasmatranje nakih akta, — Upravo, gospodine Janićije, ta „lenja torta“ to ti je jedno čudnovato zamješatelstvo: razlupaju se dvanaest jaja...Dalje, metne se po kile šećera, frtalj kile grožđa, po frtalja smokava... — priča predsednik jednom članu. Prvi član usloni vrh olovke u čela i zamišljeno gleda u predsednika. — Drugim rečima, gospodine Atanasije, to je „komis-prot“.Moja Poleksija... — A, ne! — prekide predsednik. — Drugo je „komis-prot“.U njega se meću orasi i grožđe, a nikako smokve i šljive.Razumete, nikako! U tom se začu larma pred vratima i zapišta jedan starački glas: — Molim ja tebe, pusti ti mene kod gospodina predsednika! Predsednik lupi u medenicu i pandur uđe. — Šta je to tamo? — Gospodin’ predsedniče, jedan starac navro hoće da uđe u zasedanje.A ja velim: Čekaj, kud ćeš bez poziva u zasedanje. — Pusti ga! Pandur se izmače i propusti starca. Čiča Vitor uđe u zasedanje pogrbljenih leđa, i kad ugleda sud za stolom, sklopi ruke oko pojasa i stade: — Pomozi vam Bog! Predsednik diže glavu i zabeči se: — Bog ti pomogao... Pa malo za tim: — Odakle si ti? On kaza i kako se zove i odakle je, sve poimence. — Koje dobro? — Daće Bog dobro, gospodone...Tera me neka dobrina po sudu, da i vama dosađujem. — Šta je, brate? - — Izuzeli se rđavi ljudi, moj gospodine, da mi rasture kuću. — Kako to? — Tako.Onaj moj nije pri reči kako smo kazali. — Koji to? — Moj posinak Vidosav. - — Pa šta ćeš sad? — Ti znaš kako sam ga uzeo, gospodine...A on okrenuo drugi list i... Predsednik prekide: — Ne znam ja ni tebe ni njega, ni šta si uzimao šta nisi, nego pričaj šta imaš kod suda, nemoj da duljijaš... — Eto da ti pričam...Znaš, gospodine, recimo... kad sam ja... ovaj... i moja pokojna Rumenija... — zamucnu čiča pa se maši u džep i izvadi tabak hartije. — Šta ti je to? On pruži.Prvi član uze hartiju, naturi naočare i progovori: — Ugovor o usinovljenju. — Čitaj, gospodine Janićije. Prvi član pročita ceo ugovor glasno, odmarajući se na tačkama i pogledajući ispod naočara na Vitora. — Je li sve tako? — upita predsednik. — Tako je, gospodine.Sve je tako od početka do kraja.Tako smo rekli i ugovorili i kod vlasti potvrdili, i ja mu kazao: „Ti, sinko, Vidosave, da počituješ mene kao roditelja i svog starijeg i da prikodiš na mome imanju, a kad ja umrem da me pristojno saraniš i za dušu mi izdaš i beljeg udariš..“ — A on? — Uzeli ga dušmani na ruku, gospodine, jedva čekaju da zažmurim, da mi dignu imanje.A ja velim!: nećeš, sinko, dok je suda i zakona..Zar ti moju Joševinu? — Kaku Joševinu? — Moje najbolje imanje, moj život...Joševinu, hoće da trampi sa Todosijem za Čolopek i da uzme pedeset dukata prida, i danas će da u’vate zemlju...I sve kriju što rade, ali meni to dostaviše prijatelji i ja dođoh ovde, sudu... — Da staneš na put potvrđenju tapija? — Jes’, gospodine. — I da poništiš ugovor o usinovljenju? Čiča zaćuta. — Da isteraš iz kuće posinka, kao propasnika? — objasni prvi član. Čiča se zamisli. — Neću da ga gonim, samo mu ne dam ovlasti.Ako je kriv on, nisu kriva deca i nije kriva Ružica.Ako sam hoće da ide, nek ide, oni nek ostanu, i ja ću njih čuvati kao moju decu. Predsednik udari u medenicu: — Vodi ovoga čoveka kod prijavnika. Čiča Vitor uze svoju hartiju, turi u džep, i polako, pogurenih leđa, izađe iz zasedanja... Pred podne čiča Vitor siđe niz sudske stepenice i uputi se pravo svojoj Joševini.Samo svrati na pekarnicu te s ćepenka uze dve lepinje i turi ih u džep.Jutros, kad je došao u čaršiju, ne htede se javljati nikome od poznanika; hitao je u sud i nije imao kad da svraća i da se zabavlja.A da ga je ko sreo i pitao, on bi mu kazao i zašto je došao i izjadao sve muke svoje.Tako je bio ljut i jedak.Sad, kad se vratno iz suda izbegavao je da se s kime sastane...Šta bi imao da priča?Njihnu bruku... Ide putem žurno, a u sebi broji: „On je kriv za sve ovo...Kako je radio onako će mu i biti...Njemu je preči Todosije nego ja koji sam ga iz ništa doveo na domaćinsko imanje.Tako je to: kako seme seješ onako ti niče: seješ žito, žito ti niče; seješ urodicu , ona ti niče...I sad nek gleda šta će...Ja sam ipak bio čovek i ostao čovek, kazao sam: ne tražim da se uništi ugovor, nego da mu se izbije starješstvo... i ako hoće da radi neka radi, ako neće neka ide, pa da mi je sto grehota, ..A dečicu ne dam... to su moja deca, moji sinovi i naslednici...“ Kod trle ne beše nikog...Upekla žega, kokoške se šćukale u hlad, zinule i otpustile krila, sve se utajalo, samo pršti voda o vodenički vitao...On uđe u trlu, poviri u sobu, pa izađe; zatim uđe u vodenicu, poviri u mučanj, pa je zatvori i ode deci u livadu.Stoka se već napasla i planduje u hladu, a njih dvojičica sede pored jaza, sa prutićima u rukama, nešto čeprljaju i šalakaju se.Kad ugledaše Vitora obradovaše se i skočiše: — Babo, nije niko dolazio! — Nije bilo nikakve štete! — Mi ručali sami! ... — Pristavili slanine i bungura..Ima i tebi! ... — Umesili smo kolač i ispekli na pročevlju! — Ostalo i tebi dosta!.. Uhvatiše mu se za skute, pa se utrkuju i dokazuju, a on se smejuri i upiljio pogled u njih kao da ih nije Bog zna od kad video. — Dobro, dobro, napričali ste mi sve! — reče i sede na rudinu ispod jaza, a oni do njega. Učini mu se da su mu sad još miliji i da bi ih turio u nedra.Maši se u džep i izvadi one dve lepinje: — Evo tebi, Đurica!Evo tebi, Jovica!Kupio vam babo u čaršiji. Oni zasjajaše očicama. — Vi ste moja dečica... vi ostajete moji... — reče čiča drktavim glasom i pomilova ih po obraščićima. — Oni se zastideše i pogledaše niza se.On uhvati Đuricu za ruku: — Ti si babov učevnjak...Babo će se tobom ponositi!... A drugom rukom Jovicu: — A ti si moj radnik i kućanik! ... Zatim zamucnu i protepa: — A gde vam je tata? — Kod kuće! — Nije danas dolazio! On htede nešto reći, pa usplješta ustima kao da nešto guta...U tom zajauka vodenički kamen i on skoči: — Izmleveno žito!Da zaspem žito! I ode vodenici. Oni ostadoše grickajući lepinje i čuvajući stoku... Tog istog dana kod njihove kuće desilo se ovo: Ružica je sedela sa Sojkom pred kućom u hladu i zabavljale se svojim radom.Baba Vujana je čuvala male piliće u bašti, premeštala se iz hlada u hlad, i, čas po čas, ujkala na jastreba.Vidosav je bio na njivi sa slugom, denuli su slamu.Ružica im nosila ručak i nije ništa primetila neobično na Vidosavu. Ali ne prođe mnogo, a pomoliše se s njive Vidosav i njegov pobratim Mijat.Vidosav prigrnuo gunjče, uhvatio male rogulje za parožak pa se poštapljuje i korača polako, pognute glave.Mijat mu nešto priča i dokazuje.Kad bi da stupe u dvorište, zastadoše malo, proturiše još neku, pa Mijat tresnu rukom: — U zdravlju, pobratime! On se rukova i ne reče ni reči. — Budi junak!Nemoj ti... po tvome običaju... da se sekiraš i misliš! ... — reče na posletku i ode. Vidosav prođe polako, nogu pred nogu i sede više kuće pod jabuku, usloni se na rogulje i ukoči pogled u travu pred sobom. Ružica primeti da je brižan, prebledeo, nema kapi krvi u licu, pa s družicom u ruci, prepredajući klupče konaca, priđe polako i sede do njega. — Eto, sad je sve svršeno! — reče on polako, ne gledajući u nju. — Šta, Vidosave? -— Kako, šta?Ja i babo slomismo kolač...Što bi, bi... više ga niko ne sastavi!... — Šta je to bilo? — Čućeš i znaćeš...Teško našoj deci! — reče i zagrcnu. Ona se uznemiri i ustade. — Vidosave.Bog s tobom! On brzo protrlja oči. — Šta je bilo?Nije ništa...Njegova kuća...Njegovo imanje... i sve...On je vlas’an da uradi šta hoće...Samo ne ’vala mu što me bruka!...To nije lepo... s njegove strane... — Kako?Pričaj mi, Vidosave! Poćuta, poćuta, pa poče: — Kaže pobratim Mijat sve kako je bilo: babo odranio jutros u sud... i tamo vikao i dernjao se kako sam propasnik i raspikuća... kako nisam ništa prihodio za ovo vreme od kako smo ovde... — Šta govoriš, Vidosave? — Boga mi, jes’! — I kazao sudu: moj posinak počeo propastiti moje imanje i trampio Joševinu za Čolopek, sa Todosijem Dmitrićem... — Pa ti to nisi uradio, Vidosave? — Dabogme da nisam. — Pa što govori krivo? — Govori zato što mu se tako može... i što tako hoće... da me lakše istisne s imanja...Ja mu smetam... ne može da me gleda... Opet poćuta, pa produži: — I sud mu je dao starješstvo.... i mene odgurnuo od imanja kao raspikuću... i to se čulo svuda... po čaršiji i selu...Bruka, moja Ružo!...Uf, ala me boli glava... Baci rogulje i uhvati se za čelo...Zatim polako uđe u vajat, klonu i spusti se na krevet. — Ružo, daj mi vode! Ona otrča na izvor.On se podiže polako, izviri se na vrata, ustumara se po vajatu, dok iz jednog ugla, iz slane, izvuče jedno čuturče ljute rakije.Nateže dobro, sakri ga na isto mesto i spusti se na krevet! Ne manje brige navališe i na Ružicu.Kao ženska strana ona je dosad gledala samo svoga posla i nije razbirala šta je među ljudima.Ljudi kao ljudi, poljute se, podževeljaju se, zaćute, pa se povrate i opet sve dođe na svoje mesto.Ali, eve jada sad!...Babo išao u sud, tužio Vidosava i oglasio ga za raspikuću...To je nesreća.Hoće da ih istera iz kuće i sa imanja...Bruka i propast!.. I ona je sa zebnjom očekivala kad će čiča Vitor izaći kući.Predviđala je i zamišljala sve što može najcrnje nastupiti...Šta to bi, sa čega to dođe dotle? — misli ona i razmišlja. — Ko je kriv?Babo krivi Vidosava...Šta ima pri njemu da ne valja?Ko će ga bolje poznavati nego ja.On je dobar radnik, nije se nigda izvlačio od rada.Kakav posao počne ide mu od ruke i to mu liči.I kad su bili na sirotinjskom imanju, radom su se otimali od nemaštine.On je uvek prvi na poslu, a poslednji se vraća.Svuda su ga hvalili.Kad je zaprosio, svi su je podgovarali da ide za njega: „Ideš iz sirotinje u sirotinju, ali ne brini, Ružice. .Onakav radnik traži parnika... odrastao je po domaćinskim kućama i zna svaki red.Lepe je naravi: ko se ne bi s njim složno, ubio ga Bog..Bićeš sretna s njime!..“ I sretna i zadovoljna: i tamo u sirotinji i ovde u domaćinskoj kući, i biće sretna s njime gde bude. Ovde, istina, ima drukčiji ponašaj.U Kačeru je bio skromniji, povučeniji, retko kad da je išao u čaršiju i među ljude, a ovde više priča i koje s kim se druži.Ali to je zato što je on sad kutnja glava i red je da se tako ponaša i stara za sve od najmanjeg do najvećeg.Šta im je krivo što on teži boljitku, da ima bolju pasminu stoke, da seje detelinu, podiže živu ogradu i uvodi nove običaje u težačkim radovima? ..Kome je na smeći kad to čini?Svak teži da je bolji... pametan otac veli da je sin bolji od njega.Zašto bi babo mrzio ako Vidosav zna nešto više od njega?„Naša plavulja, kolubarka, daje više mleka no sve tri mrgulje koje smo zatekli.Zar to nije bolje... i ko ne voli što je bolje?Da nisu nadali dreku na njega, on bi produžio kako je počeo i mnogo bi štošta novo uveo, i za nekolike godine pokazao bi svima da je bolje ono što on radi, nego ono što su oni radili...Nije se ni on naučen rodio, nego je prepočeo od drugoga... to što radi on, radi pametan svet u drugim mestima...Ali on je osetljiv i kidljiv... i kad ga ko popreko pogleda on se uzbeši, a kad vidi da mu se podsmevaju, on klone i nema volje da radi... i onda sam sebe jede.Taki je Vidosav... ko će ga bolje poznavati nego ja...“ Ali i kod njega ima nešto što ne valja..“ — ona to ne bi smela nikome kazati, ni pred kim priznati. — „On mnogo pije.Šta mu bi sad, kad to nije činio pre, u mlađim godinama?Sad se zauzme s društvom, sa svojim! pobratimima, pa ostanu do neko doba u čaršiji, i kad oko ponoći dođe kući, on pijan.Srećom nema rđavu narav u piću: tada se samo smeje, rakoli, ćaska, hvali se, priča šta će raditi i kako mu ne može niko na put stati.Više puta, radnih dana, zavodio je društvo u neko doba noći kući, te su pili u odžakliji do pred samu zoru...To niko ne zna, krijemo da ne čuje babo.Tako su pili i kod Todosijeve kuće...To mu ne valja...Sad pije sam... i čudo mi je što krije od mene: našla sam jedno čuturče u krevetu, u slami, u njemu ljuta rakija...I mnogo puši duvana, kako koji dan sve više... „To mu je sva mana, ali to niko ne zna, i od toga nema Bog zna kakve štete...I otkud je, onda, raspikuća?Taj babo sluša svet... naše dušmane...“ Sinoć ga je bolela glava.Kako mu Mijat kaza šta je bilo u čaršiji, on klonu.Napustio je rad, nije ni večerao.Ona mu je donosila sveže vode te se umivao, zatim je lezao, ustajao, pušio... tek u neko doba sveo je oči, te je i ona zaspala. Odspava prvi san i probudi se... kad — njega nema.Ona skoči, obuče jelek i polako oškrinu vrata od vajata.Noć topla... ni vidna ni tamna... malo se šta raspoznaje do beli zidovi na kućama i mračne senke debala od drveća.Tišina... samo se čuje ptica u gori, i, čas po čas, šušne lišće na povetarcu...„Nema ga... ne čuje se...On je tu, negde...“ izviri se ona.Ali u tom senu cigara pod jabukom šećerlijom i on se nakašlja promuklo i suho. Ona kroči bosa, polako, po mekoj travi i priđe mu.Jabuka otpustila grane, on se izvalio pod nju, malo se pogučio, nalaktio se i gleda u pomrčinu u tamnu noć, u nema debla što su se poređala kao stražari, unaokolo. — Šta radiš ti? — prozbori ona. On podiže glavu.Zašišta mu u guši i htede da iskašlje nešto što mu se pripilo kao oskoruša, pa se opet povrati u isti položaj. — Ti ćeš sam sebe satisati... On senu cigarom i izbaci dim za dimom, zaplješta suhim usnama i prozbori: — Što ne spavaš? — Spavala sam dosta, — reče i dohvati ga za rame: — Ustani!Bog s tobom, popala te rosa! On oćuta.Zatim reče polako: — Idi! — Što?Ajdemo zajedno! — Idi!Idi kad ti kažem!Idi, molim te! — učesta on nestrpljivo i uzmaha rukom. Ona mu ugleda ono čuturče pred njim.Htede da mu reče, pa se uzdrža. — Idi! — Vidosave, ti ćeš propasti tako... — reče ona i ode polako u vajat. Tako su osvanuli: ona na pragu, a on pod jabukom.Zatim se priobuo i umio i negde otišao. Sad treba dočekati baba...Bože, šta li će biti! Odjutri se malo.Ružica izbrisa strvolj ispod jabuke: cigarice, palidrvca, prašinu od duvana, namesti vajat, razgleda šta je uspremila baba Vujana po kući, uputi Sojku na njen posao, pa tek da uzme rad u ruke, a čiča Vitor stupi u dvorište.Nosi veliku šarenu torbu punu stvari, nabio povraz na štap, preturio preko ramena, pozabacio kapu ozad i odmerenim koracima uđe u odžakliju, u svoju sobu. Ona ga smotri iz vajata i lednu je u srce.„Eto, dođe...Sad kako da Bog!“ Učini joj se da nije mnogo neraspoložen, ne poznaje se da je usplahiren.Uzvrpolji se, pogleda niza se, mahnu rukom po jeleku i i ode da mu se javi. On spustio torbu u kraj do vrata, skinuo kapu, pa jednom rukom oslonio se na štap, a drugom trlja preko temena i čela, i razgleda po sobi. Ona uđe polako, pognute glave, i priđe mu ruci. — Živa bila, Ružice! — reče onako kako ju je uvek predusretao i otpozdravljao. Ona se poizmače i stade.Ušao strah u nju pa strepi i očekuje šta će reći. — Kako vi ovde? — Hvala Bogu, zdravi smo, — odgovori ona i trljnu rukom niz rukav. Pa zatim, gledajući preda se, usudi se da upita: — Kako su deca? — Zdravi su.Doći će i oni danas. Htede reći da će ih preseliti sasvim, pa oćuta i prljnu rukom iza uha. — Odmiče dan... vrućina. — Da se umiješ, babo? — Dobro bi bilo da se malo rashladim. Ona otrča da donese sveže vode.On prohoda po sobi, po hodniku, zaviri svuda u svaki budžak, pa izađe te se umi, ispljuska se po licu, ubrisa se, pa se povrati u sobu. Ružica ode u kuću da spremi šta treba, da ga posluži, a on se usloni na stolicu i svoju štaku, pa ukoči pogled u zid.„Kuća ne stoji na zemlji nego na ženi...Ova kuća stoji baš na ovoj ženi...Vredno čeljade... i da nje nema u kući, šta bi bilo od nje...Vera i Bog, pametnija je od njega!“ — misli čiča Vitor i vazdan bi hvalio Ružicu. U tom donese ona na služavniku čašu hladne vode, šećera, staklence rakije s čašicom, pa metnu na sto, pred njega. — Izvol’te, babo! — Hajde, de, da proobičajimo...A nije mi do toga. Umoči šećer u vodu pa poče srkutati i pripijati. — Đurica već izučio, to znaš... — poče on plještući ustima. — Znam, babo. — Izučio mnogo... i, da ti kažem, ćeri, svi vele da zna bolje no naš ćata u opštini.A ja velim: ne bih mu dao da bude ćata, pa da ga sve selo potraži. Ona se smejuri, gleda preda se, i tek po neki put pogleda u njega. — Šta ćeš više: ume da pročita svaki poziv od vlasti, svaku tapiju, i, da ti kažem, ugovor, i da pribeleži šta hoćeš i kredom i pisaljkom. Poćuta, srknu čašu rakije pa produži: — I ume da izračuna šta hoćeš.Zadaj mu kaki hoćeš račun, na priliku: sedamdeset i sedam oka i tri litre, po trideset i devet i po para, i za čas izračuna...Da vi’š samo kako mi je išarao brvna na vodenici.A ume i umesno, i kako hoćeš... Ona mrdnu ramenima: — Škole se... nauke su... — reče i polako se izmače iz sobe, a zatim otrča da donese kavu. Prinese mu je u njegovoj šolji, velikoj starinskoj, koja liči na turski fildžan. — Zar i kavu? — Izvol’te, babo.Skoro će stasati i ručak. On pije, a ona ga dvori.Sad joj je lakše, vidi da se odobrovoljio pa priča i zagovara je.Ali, ipak, strepi kad će pomenuti Vidosava i šta li će reći o njemu... siromah on, da je znao da je babo ovako raspoložen, pa da ga dočeka ovde, na šta bude!Pa da se i poinate u svojoj kući, pa ništa.Samo nek legne veća nesreća, nek ne puca bruka i neka se on smiri... — A i Jovica mi je pametan i radnik.Onomad je osekao troje vile u šumi i sam podapeo i turio da se suše u vodenici.Eto tako, sam samcit otišao i ocenio šta treba oseći; ni ja ne bih umeo bolje.A već kotaricu da ti isplete kaku hoćeš a i da uglavi držaljicu na sekiru, motiku, budak... — priča čiča i ne može da se nahvali svoje dečice. Najedared zastade, pogleda u nju, uzmrda brkovima i obrvama i uzvrpolji se.Lice mu se uozbilji i malo zacrvene. — A gde je Vidosav? — upita i nakrivi glavu. — Eno ga na njivi. — Ja, na njivi...Izmesi’de ovo! — pokaza rukom na služavnik, kao da mu nešto smeta. Ona uspremi sve, samo ostavi staklence s rakijom, pa vrati i stade na svoje mesto. On se opet uzvrpolji, zatim podiže obrve visoko i pogleda preko nje: — E, ćeri, čovek predlaže, a Bog raspolaže...I ja velim: može čovek naginjati kud hoće i skrajati planove kakvi mu na um dođu, ali biće onako kako je opredeljeno... Ona lomi prste i čepkori.Vidi da je reč o Vidosavu. — Tako mu je vreme danas...A ja velim: ne može zapovedati rep glavi, nego glava repu...Ne mogu ja u mojih pedeset i nekoliko godina dozvoliti da budem pastorče na mome imanju... a neko da se baškari na. njemu... Sad mu lice dobi življi izraz, oči uzigraše i on se uznemiri, kao da će da se inati. — Ja sam naučio da se prikodi na mome imanju i ne mogu dozvoliti da mi se podsmevaju gori od mene...Ja ne dam to dok imam snage u meni!Je li tako, ćeri? . Ona crveni, čepa, pogleda i u njega i u pod. — Kaži mi ti, Ružice: valja li ovo što se radi za ove dve tri godine u našoj kući? Ona uzdahnu i promuca: — Govore u selu... da ćeš... da nas isteraš... babo! .. — I briznu u plač. Sojka, koja se beše privukla do vrata u hodniku, razdernja se iza glasa.Baba Vujana, preplašena, poviri iz kuće i viknu slabačkim i kreštećim glasom: „Šta ti je, dete?“ I zakašlja se i zacenu, ne može da se povrati. Čiča Vitor uzvera, skoči i podviknu: — Ružice, šta ti bi!Kako je to dernjanje?Nisi ti dete! Zatim se povrati te sede i čiknu štapom o patos. — Pametna žena, i... kao derište! .. Ona ubrisa oči i grčevito stezaše svoje šake. — Govore po selu!I ti slušaš šta ko govori!Koga sam ja do sad terao?I ako dođe do toga da se neko tera; teraće se onaj ko ne radi kako treba... i rasipa: i ko sramoti kuću: Ne dao Bog da dođe dotle... i ja sam rad da ne dođe dotle...A ti gledaj svoja posla... i nemoj da suziš kao dete... već gledaj svoju decu... našu decu...A od danas ja zapovedam u ovoj kući i ko hoće s mirom, nek sedi, neće ga ni glava zaboleti, — govori joj Vitor, pogao se, gleda u patos i čuka štapom. Najedared se trže i ispravi.Na vrata se pomoli Vidosav... strašan i neobičan: mutne oči, podbuo, neočešljan, aljkav, jedna nogavica ispala mu iz čarape i landara po vrh opanka...Kroči preko sobe, ne gleda ni u koga, i baci kesu na sto: — Evo ti kese! On ga isprati pogledom i ne reče ni reči... Todosije Dmitrić nije sam mislio da će imati ovolike koristi od rada koji je prepočeo od Vidosava Mikačića, kad je na svome imanju posejao detelinu i napravio detelište.Onda, kad je čiča Vitor zaorao Vidosavljevu detelinu, Todosije, da bi suzbio poviku protiv Vidosava, rešio se da je poseje on, na svome imanju, i Vidosav ga je naučio kako će to učiniti.Sad vidi da Vidosav, zbiljski, ima pravo i da je korist od takog roda nesumnjiva.Već u drugoj godini on je njegovu livadu kosio četiri puta i imao bogat prinos, a sad, eto, svake godine kosi je po pet puta. Seljaci su, iznajpre, radoznalo očekivali šta će biti od tog Todosijeva posla: kako će se jednog dana čuti da su mu pokrepala goveda od te trave, ili ga postigla druga kakva nezgoda, što postiže ljude koji ne gledaju posla što im je Bog odredio.Ali Todosiju taj rad pođe od ruke i niko ne dočeka da vidi sejira od njega.Vidosav ga je poučio kako će čuvati detelište i kako će postupati sa pokošenom detelinom.On ju je kosio u vreme, držao je u otkosima duže no obično livadsko seno, da se dobro osuši.Znao je da je ne treba mnogo prevrtati, jer se prevrtanjem obija lišće i cvet, koji sadržavaju naj jaču hranu u sebi.Docnije, napravio je naročita sušila, koja su izgledala kao rozge i na njih trpao zelenu detelinu, te je tako bila više izložena suncu i vazduhu i brže se sušila.Kad se dobro osuši on je strpa u plastove i sena kao i ostalo seno.Dok nije navikao stoku na nju, on ju je mešao sa običnim senom i tako izmešanu davao te mu se nije nikakva šteta desila. I posao sa živom ogradom pođe mu od ruke.One mladice koje je podigao Vidosav na svojim lejama, presadi Todosije naokolo svoje njive pod kućom, a druge poče izvoditi sam, iz semena, na svojim lejama. Kukuruz „amerikan“, koji je najpre sejao:na jednoj njivi, donošaše mu mnogo više prinosa nego,,osmak“.Poče ga sejati stalno i u ostalim njivama i na vrste, i obrađivati onako kako rade ljudi koji su to izumeli. I on, kao i Vidosav, nabavi bolji soj govedi, kravu kolubarku, i staraše se da se taj soj razmnoži. Ljudi gledaju šta čini Todosije pa čisto im neverica da on to radi s uverenjem da je to bolje.Sve im se činjaše da time pravi inat čiča-Vitoru: da uvodi ono na šta on viče i zbog čega je omrzao posinka. Pa počeše obilaziti oko njegove kuće i zagledati šta on to radi.Idu, tako, njih po nekoliko, pa stanu kod detelišta, nadnesu se preko vrljika i posmatraju. — Zdravo mirno, Todosije! — Dobro, kako vi? — Šta to radiš? — Radim ono što vi ne radite, — veli Todosije i natrpava otkose na sušila. Oni se smejure, zgledaju se, nešto šapću između sebe, pa se oslobode i raspričaju. — Na šta li će ti izići taj rad? — počinje jedan. — Ko mu zna! — Veliš... ne znaš ni ti. — Jes’, tako je kao što vi velite. — Ozbilja te pitam. — Ozbilja ti kažem. Oni oćutkuju, zgledaju se, pa će preduzeti drugi: — More, veliki izmet činiš toj travki. — Kao što vidiš, činim. — Ja, tako ona hoće. — Hoće ona, a hoću i ja, pa to mu je. Pa tek jedan pređe preko vrljika da još bolje vidi.Pipne rukom, zagleda, rastresa, uzme travku pa zagrize.Za njim polako pređu i ostali. — More, Boga mi, pravo kažeš, Todosije... — Šta kažem? — Velim: pravo imaš što ovo radiš. — Šta mu znaš: pravo, nepravo, to mu je. — Da to nije neko radio ne bi znao ni Vidosav...Samo ne znam to, što se tiče... stoke. — Šta? — Boj se da ne vali... kao ono, ne bilo ovde rečeno... — Kad su mi se nadula junad? — Jes’! — Što ti žališ moju junad i moju stoku?Vodi brigu o svojoj stoci, a nemoj o mojoj. — Tek, velim... — Ne bije grom u svako drvo, — dodaje drugi. — Gde je hasne tu je i štete, — veli treći. Pa polako, polako i priđu živoj ogradi. Sagnu se pa zagledaju, pipaju, povlače prstom niza stabljiku. — Veliš, Todosije, i ovo će nešto vajditi? — Ko mu zna! — Ti opet tako veliš? — Tako, no kako ću. — Proba čovek, pa kako ispadne, — objašnjava drugi. — Šta će mu faliti što će probati, — dodaje treći. On ih posmatra, baca poglede s jednog na drugog i lukavo se smeši.Naposletku izađe otvoreno: — Znam ja šta vi hoćete, brate? — Šta, Todosije? — Znam vas šta mislite i nemojte tu da mi lisičite i da mi se pretvarate. — Kako, Todosije? — Tako, brate. — Nije, Boga mi, nema tu pretvaranja. — Jok, vala, nego ja... kao čovek, razbiram. — Šta razbiraš?Razbiraš da bi se sutra mogao podsme’nuti gdegod za sovrom ili na kakvom sastanku. — Jok, Boga mi! — To nisam ni pomislio! — Ni ja, vala.To mi nije ni nakraj pameti! Todosije produžuje: — Vi bi hteli da vam ja tu čitam i objašnjavam, da vas vazdan uveravam i ubeđujem, a vi da turite ruke u rukmače pa da zevate i sejirite.A što bi’ ja to činio, za koje babe zdravlje?Tebi da govori i onaj što je negda bio negde nakakav „zlatoust“, pa ne bi mogao uticati na tvoju bukovu glavu.Ti radiš onako kako si naučio od svoga babajka, i to ti je.Kad bi video da ja s ove travke berem dukate, ti bi tek onda grmačio da je seješ i neguješ. — Nije, vala, nego znaš kako je... — More, batalite to!Hajde da pijemo rakije! — veli Todosije i svraća ih u pivnicu. Todosiju je, u istini, omileo ovaj rad.On je ubeđen da je dužnost razborita čoveka da se usavršava, da ide za napretkom, da se otresa od zabluda, i svojski se trudio da još štogod dozna, da još koji korak izmakne unapred.Ono što nije mogao postići Vidosav na svome imanju, želeo je da postigne on, uz njegovu pripomoć. Ali evo jada sa Vidosavom!..Taj se čovek gubi, iz dana u dan tone! ..Od onoga dana kako je čiča Vitor preduzeo starešinstvo, taj čovek ne može da dođe sebi, i Bog zna šta će od njega biti!I ne da se nigde videti, sve bega od ljudi po okrajcima i najvoli da je sam.Todosije ga je naročito tražio da se razgovaraju, da mu pruži utešnu reč i da izgrdi Vitora, ali ne može da ga uhvati da se na samo razgovore.Tih dana nađe ga, pazarnog dana, u varoši: zaturio torbičicu na rame pa ide ispred dućana, blene, začkiljio očima, podbuo.Torbica prazna, a neće da uđe ni u dućan ni u mehanu. ' — Zdravo svani, Vidosave! On stade i malo se trže: — Zdravo, kako ti? — reče polako i gleda ga u prsi. — Gde si ti, more? — Evo me. — Hajdemo u mehanu. — Imam posla. — Kakva posla? — Imam neka posla. — Hoćemo li zajedno kući? — Hoćemo. — Dela svrši posla pa da idemo zajedno.Imamo nešto da razgovaramo. Ali dok se on okrenu, Vidosava, nesta.I taj ga dan ne vide. Sutradan Todosije nakastio da ga nađe, kako tako.Vreba ga od ranog jutra, da ga potrevi sama.Pred podne primeti ga na livadi, pod kućom.Izneo rozgu pasulja pa mlati.On se privuče za jedan žbun i odatle ga posmatraše.Vidosav skinuo pola rozge na ledinu, pa pričučnuo i mlati.Ni onaj čovek ni daj si Bože!Ruke kao mrtve, izmahne jedared, lupi i drži motku nad komušom, pa opet lupi dva tri puta i stane: blene u onu komušu.Opet tako, pa se izvali na ledinu, nalakti se i gleda tamo negde daleko, u modrikaste visove rudničkih planina... Naposletku se javi iza džbuna i priđe mu: — Zar onako ti juče izgrabi iz čaršije, a rekosmo da se zajedno vratimo? — reče Todosije. On se trže,, ispravi se i usloni na motku. — Zdravo mirno, Vidosave! — Zdravo, kako ti? — Šta to radiš? — Radim. — Mlatiš pasulj? — Ja. — Sedi, more, da sedimo. On se zabečio u komušu, zaneo se kao da ne može da dođe sebi. Todosije ga drmnu za rame. — Sedi! — Eto, sešću, — reče i sede. Todosije izvadi duvanjaru. — Dede da po jednu zapalimo! — Hoću. Uze duvanjaru, odvaja list papira a ruka mu drkće, tura duvan, a on se rasipa.Savija, a ne može lako da savije i neprestano gleda u cigaru. Todosije zapali i prinese palidrvce i njemu.On povuče dim duboko i proguta ga.Docne uzmrda jabučicom i povrati ga. — Šta radiš ti, more? — Eto. — Ne daš se videti. — Nije... nego... — hoće da se izgovori ali ne zna šta će. — Pa si mnogo čudan sad... On ćuti, liže cigaru i gleda u nju.Mahne dim, pogleda u Todosija, pa odmah sakrije pogled. — Čudan si... ni onaj čovek... — Nije... nego... čini ti se... — Šta, čini mi se?Šta detinjiš!Dođi sebi ti, more...Pogledaj mi u oči! — prodrmusa ga za rame. On razvuče usnu na desnu stranu i pogleda ga sa spuštenim kapcima do pola očiju.Zatim baci pogled mimo njega u stranu. — Da razgovaramo ozbiljno, kao pametni ljudi, onako kao što smo uvek razgovarali...Zar tebe može onakav prostak, Vitor, izbiti iz takta da toliko zaboraviš na sebe?..Bolan, brajke, vidiš li da ćeš da se izgubiš sasvim u toj čamotinji, da će svest da odskoči od tebe!Ko želi da ti se osveti, osvetiće ti se sad.Ti ideš na ruku tvojim neprijateljima, da vide nesreću od tebe.Ne daj se! — savetuje ga Todosije. On samo mrda ramenima i promeće onu cigaru iz ruke u ruku. — Šta je to tako strašno bilo ako ti je uzeo starešinstvo?I zar zbog toga da se toliko zaboraviš i izgubiš! Vidosav usplješta suhim ustima: — Bogme... njegovo imanje... njegovo pravo... i sve...Jakako... — progovori s mukom i s nepoverenjem, kao da govori s čovekom koji ga kuša šta će reći. — More, šta se tu zatežeš i zaviruješ? Nismo se mi od juče saznali.Što si nepoverljiv tako? — Nije, Todosije, nego... velim... — Nemaš ti šta da kriješ od mene.Ti imaš da se preda mnom ispovediš, kao pred rođenim bratom. On ustrepta očima, prinese cigaru ustima, htede da povuče, a ona se ugasila. — Ti nisi ništa kriv; to zna sve selo i svi pošteni ljudi.Ti si bio čovek na svom mestu, radio si posao kako si umeo.A on, ludak, nije razumeo šta ti hoćeš i čemu težiš, pa te je gledao s nepoverenjem.Je l’ tako? On se zabečio u cigaru, gleda, i ćuti. — Što ćutiš? — Eto ne ćutim, nego... tek... onako... — Reci mi: jesi li ti kriv što je on onako poradio s tobom? On se muči, mrda usnama i naposletku promuca: — Nemoj me, Todosije, molim te!.. — Kaži mi: je li istina da si ti pod mojim tutorstvom? — Nije istina. — Jesi li mu upropastio što imanja?Prodade li što za ove nekolike godine od nekretnosti? — Nisam ništa upropastio. — Je li istina da smo trampili Joševinu za Čelopek? — Nije ni to istina. — Dabogme da nije.Sad zna sve selo da to nije istina.A Vitor je izjavio pred sudom da je to sve istina: i da si propasnik, i da se vodiš iz moje glave, i da smo na seoskom sastanku tražili njegovu Joševinu za moj Čolopek.Pa kad to nije istina i kad je te neistine izneo on, onda treba da je stid njega, a ne tebe; onda treba da se krije od sveta on, a ne ti.Je li tako, Vidosave? On uzdrkta, otvori oči i pogleda jasno. — Nemoj me, Todosije, molim te...E, kad te molim! .. — reče i ruke mu klonuše te ispusti cigaru. Todosije htede još dokazivati, pa zastade.Iskrivi glavu i mrdaše njom, što će reći: Teško tebi, ojađeniče!.. Čiča Vitor nastani se kod kuće, prevede decu, prenese svoje stvari i namesti ih u odžakliju i preduze upravu kućom i imanjem, kao da taj Vidosav i ne postoji pod njegovim krovom.Kod vodenice namesti slugu, da radi, a on će ga obilaziti svaki drugi dan. Kao čovek koji dođe sa nekog dalekog puta na kome se dugo bavio, tako i on poče razgledati i razbirati za svaku stvarčicu u kući, za sve što se tiče njegova doma i imanja.On je o tome vodio računa i ranije i ništa nije moglo izmaći ispred njegovih očiju, pa ipak činjaše mu se da sad treba da to sve obiđe, razgleda i dohvati svojom rukom. — Ružice! — Čujem, babo. ' — Koliko ’no imadosmo rakije u podrumu? — Dva puna bureta meke i iz trećeg trošimo.A ljute ono bure u ćošku. On misli, misli. — Jes’, toliko. Pa ode u podrum, po deseti put, izvadi vranj, spušta šipku, meri dokle je uhvatila rakija, čuka u burad, zagleda ih, razgleda obručeve.Ako je gde ovlažilo između duga, on zamazuje lojem, skida i otire buđu i paučinu. Zatim ode u ambar, zaviri u svaki presek, razvaljuje saće od osova, podvlači se ispod ambara da vidi da nisu miši gdegod progrizli, pa zatiskuje, da ne bude štete. Obiđe štalu, torove, stoku, pa se nadviri i u vajate i u mlekar, i umeša se u Ružičin posao.Pita koliko je nahvatala skorupa, kako se siri mleko, da nije mrs prokisao, treba li da nabavi koje sirište, da nema kakvih čini na stoci i belom mrsu, da nije ko što uvračao. I tako sve redom, od najmanjeg do najvećeg. Pa ode opštini, odnese poresku knjižicu kmetovima: — Molim, vidite tu, da ne duguje štogod od danka. Oni zagledaju u knjižicu, a ćata pretura po knjigama i veli: — Vidosav Mikačić ne duguje ništa ni za sebe ni za imanje.I za tebe je isplatio svu porezu za prošlo polgođe. On se vrpolji, češe se iza vrata, prelistava knjižicu, dok se nakani da pomene: — I velite na njemu je poreza od sveg imanja? — Jeste, na Vidosavu. — Molim, da se sve to prenese na mene. Oni ga zapitkuju šta to bi, što se tako pokrpaše.On oćutkuje, mrzi ga da govori o tome, i, da bi to izbegao, veli: — Hoće mlađi da se malo uratluči i da prenese teret na mene, stara čoveka.Eto to je, nije ništa drugo, — smejuri se starac i grabi da čas pre izbegne odatle. Zatim ode u komandu, da vidi je li štogod narezato na njihovu kuću, za vojsku, i uveri se da je zapisano da dadu tovarnog konja sa priborom. Pa poče raspitivati polako, iznaokolo, da li kome šta duguju.Vide da u selu ne duguju nikome ništa.Raspita i u varoši, kod mehandžije i dućandžija. Čiča Radojica trlja ruke za tezgom u dućanu, smeši se zadovoljno i podvikuje: — Gde si, stari prijatelju?Nema posla bez stara čoveka!Tamo, amo, pa opet čiča Vitor na sredu.Ako će!Pričaj-de kako je to bilo! Čiča Vitor izbegava da priča. — Kako je bilo!Šta mu znaš kako je sve bilo.Ima krivice i do njega i do mene. Ali, što je bilo, bilo, mani me, brat-Radojica! Čiča Radojica maše glavom: — Do tebe krivice?Jok, Boga mi, ko ima li je do mene.Znam ja ovaj novi svet.Još on tera vetar kapom. — I onda poče pričati i duljijati kaki je ovaj mladi naraštaj. Čiča Vitor ga prekide: — Ne zaboravi na čemu si, pa mi reci: imam li ti što dužan?Da se nije zadužio kod tebe? On odgovori da ne duguje ništa. — Hvala Bogu, te mogu reći: da ne dugujem nikom ništa, sem Bogu dušu, — reče Vitor i tu brigu skide s duše. Omilje rad čiča-Vitoru kao da je jako nastao na svet da podiže kuću.Trči, radi, ne oseća umor, na licu mu se vidi zadovoljstvo. Kad ima radnika on s njima neprestano.Zna da, kad domaćin ne radi s njima, oni se izvlače i ošljare u radu, a on hoće da ne šteti ni na čemu pa ma ne znao za odmor. Nastade vršidba.On se penje na stog kao mladić, baca snoplje koliko treba za jedan vršaj, pa siđe te nalaže, dreši užeta, tera konje u vršaju, pretresa i istura slamu.Zatim, s vremena na vreme, prinosi čuturu, nazdravlja i radnici se potkrepljuju.Kad bude vreme ručku, deca donesu jelo, on postavi, ručaju svi zajedno, on služi, započinje razgovor i dobacuje pošalice. Tako pri svakome poslu.Kad nema radnika, on radi s decom ili sam, tek nije besposlan nikad. A već u Vidosava ne može se pouzdati ni u čemu, kao da ga i nema.Taj čovek radi mimo svet, a od kako Vitor preduze starešinstvo on sve gore.Ako što i radi, radi ono što mu se svidi.Niti ga šta pita, niti se s njim zdogovara.Jadno ti to, nego se i ne viđaju.Pod jednim krovom pa se ne vide jedared u nedelji!Sve izbegava da se sastanu.Ako se gde susretnu, on obori pogled zemlji i šmurne u stranu. Jedne nedelje čiča Vitor nakastio da se sastane s njim, da se lepo razgovore.Kazaće mu kakvu lepu reč, umiriće ga i zadovoljiti, nek se sve izgladi što je među njima. To je bilo pred veče.Opazo je da je Vidosav u vajatu i da je sam, pa hoće da ga tu zateče, da nema kud vrdati. Vidosav ležaše na krevetu, naleđuške, sa poturenim rukama pod glavu, raskoračenih nogu i razbarušen. — Ej, jesi li tu?Dede, da se jednom i mi razgovorimo kao ljudi! — veli čiča s vrata. On ćuti.Spustio kapke do pola očiju pa kčilji u stranu, u brvna. — Ej, Vidosave! On se trže, kao iza sna: — A! Zatim kad ga ugleda, klipi s kreveta, zaljulja se i pade opet na krevet. — Šta radiš, more? On opet klipi, uspravi se i usloni uz brvna.Čiča stade i posmatraše ga. — Šta radim?A šta se koga... na priliku... tiče: šta radim ja u mome vajatu? — reče i zaljulja glavom. — Pijan! — pomisli Vitor i zamisli se: gde se to opio. — Šta se... na priliku... tiče Vitora Mikačića šta radi ras-pi-ku-ća Vidosav? Zatim dreknu: — Ja sam raspikuća, pro-pas-nik!.. Čiča ustupi jednu stopu vratima. — Upropastio sam tvoje imanje...Prodao sam tvoju Joševinu...Trampio sam je za Čo-čo-lo-pek... Čiča klimnu glavom: — Lezi, lezi, ne pričaj ništa! — reče i izađe. On se razdernja i osta vičući.Trabunja nešto bez ikakve veze, samo čuješ: raspikuća, Joševina, Čolopek... — Gde li je se napio ovoliko? — srete čiča Ružicu. Ona mrdnu ramenima i obori pogled: — Ne znam, babo. — Ja, da rečem da žalim, ne žalim; nek pije koliko može.Nego velim ne valja za njega... i za njegovu budućnost, dete... Ona zaneme. Ne zna babo kako je njoj; nju teška briga mori za Vidosavom.Što je bilo sukoba u kući, što su pucali glasovi po selu, te je svaka rđa ispirala usta sa njima, to je bilo i stišalo se.Sve to jeste i šteta i bruka, ali sve to nije ništa kao ova nevolja što je on pošao nizbrdicom.To niko ne vidi kao što ona vidi. Opija se svaki dan, i od malo se opije.Ona ne može da mu zabrani da poneku popije.Ako bi mu i zabranila, on bi našao rakije u selu i opet bi pio.To je već bilo: odlazio je rano od kuće, tog dana nije tu popio ni jedne čaše, a kad se u veče vrati, on pijan.Od ove nesreće neće se odvići i teško da se može odvići.Pa i kad je trezan, on nije onaki kaki je bio.Sve ćuti, sve zamišljen, izbegava razgovor i najvoli da je sam.Još malo pa neće biti ni za kakav rad, i neće da čuje ni za kakav red i dogovor.Kad vidi da se nešto radi, on priđe pa radi kao od bede, pa malo, malo, a njega nestane...I nema ga ceo dan...Ne zna mu se reda ni u jelu; malo šta i jede.Kad je gladan, uzme komad hleba u ruku i još štogod što mu se nađe pred očima, pa jede sam.Retko kad da sede kao čovek, sa ženom i decom za trpezu, da obeduje. Bog zna šta će biti s njim!Da je vajda, ona bi govorila svaki dan, molila bi ga, preklinjala, tešila, da se pribere i povrati.Ali on neće da čuje ni za kakav razgovor, ili ako je sasluša, ne priznaje ništa. Kad ga potrevi sama u vajatu, da je brižan i zamišljen ona priđe da ga razgovori. — Vidosave, tebe boli glava. — Ne boli me ništa. — Pa što ćutiš neprestano? On ćuti i leži.Ona mu turi ruku na čelo. — Što si tako tužan? On joj odgurne ruku. — Ostavi me! — Što, Vidosave? — Tako. — Eto, ostaviću. I izmakne se, sedne na krevet pored njega, ili na sanduk spram kreveta, spusti ruke na kolena i gleda u njega snuždeno, kao u bolesnika. — Ja ne znam dokle ćeš ti tako... — Kako? — Eto tako.Ti sam znaš da... nije onako kako treba. — Kako, Ružice? — Pa tako; ti si sad drukčiji čovek. — Šta?Ja sam raspikuća... propasnik... bekrija? .. — podiže se on. — Ko ti to veli...Ti nisi to što ti veliš...Svet može govoriti šta hoće... On je gleda zakrvavljenim očima, gleda zadugo, pa naposletku promuca: — Pa što me onda zapitkuješ... i što me uznemiravaš... Ona se uhvati za oči: — S kime ću se razgovarati ako neću s tobom, veselniče moj... On se opet zavali u krevet, uzmrda suhim ustima, zakrklja mu nešto u guši i zaćuti.Malo docnije zaište čašu rakije. — Nemoj više, molim te. — Šta sam popio?Svega tri od malo pre.Molim te, Ružice... I onda se podigne te sedne i molećivo saleti, te mu krijući donese još koju čašicu. Češće Ružica pomisli: šta li misle ova deca za svoga tatu...Razmisli se — pa joj zasuze oči.„Deca k’o deca, šta oni znadu.Oni imaju svega zadovoljno.Pred sobom vide svoje starije: svi zdravi i živi, svi su tu oko njih i brinu se za njih.I šta mogu dalje viditi i slutiti — teši se ona. Sojka neprestano uz majku.Ona zna samo za nju i srce joj je puno kad god joj je majka zdrava i raspoložena.Već velika devojka, ume da radi svaki rad što žensko čeljade radi rukama.Što god radi, sve čisto, lepo i u redu.I u kući posluje u svemu i zamenjuje majku i baba-Vujanu.Svi je hvale i ponose se njome. Đurica i Jovica neprestano s čiča-Vitorom.Starac je svu nadu položio u njih.Oni rastu, razvijaju se, odmiču.Uče se radu, a vredni su i poslušni.Svi su izgledi da će taki i ostati.Kad je zabrinut i neraspoložen, kad ga obuzme seta pri pomisli šta će biti do posletka, on pogleda u njih i blagne mu na duši. Sve kao što Bog miluje, ali za Đuricu može reći da je prevashodio...U njemu nazire punu sreću za njihovu kuću. Taj momčić odvojio je, zbiljski, od sviju vršnjaka u njegovu selu.Kako koji dan sve otresitiji, kočoperniji.Vidiš prosto kako se otima da u svemu izmakne i od svojih drugova, s kojima je svršio osnovnu školu, i od svojih vršnjaka po godinama.Sve na njemu čisto i u redu, bez aljkavosti i murdarluka, ponaša se uljudno, pazi s kim će stati, gde će šta reći i s kim će šta progovoriti.Već nema ništa detinje na njemu.Kad se šiša, ostavi malo veće zalufe i malo više kosice više čela, pa to začešlja i ugladi, a u džepu mu uvek marama i po neka knjižica. To je možda jedini đak iz tog sela koji se i po svršetku škole zabavlja knjigama.Ima ih nekoliko komada u odžakliji na polici.Nisu školski udžbenici, nego nekakve druge knjige što ih je odnekle nabavio i redovno ih čita kad je na dokolici.Po neki put čita ih na glas, negda se nalakti nad knjigom pa čita, čita, zadube se daleko, ne možeš da ga dozoveš.Ili pročita nešto pa se zamisli i ukoči pogled, u stranu, pa misli i naposletku uzdahne. Kad čita knjige najvoli da je sam, ili da se zatvori u sobu gde nema niko, ili kad je napolju suho i toplo, da se skloni u voćnjaku u kakav hlad, isprući se na zemlju i tu čita i razmišlja.Tada je miran, ne smetaju mu Sojka i Jovica, koji se smeju kad on čita i cerekaju se kao svaka dečurlija..Jednog lepog dana sedi on u votnjaku, turio knjigu preda se pa čita.Sedi, sedi, pa najedared klipi i poče, mlatajući rukama, deklamovati: Deklamuje sa proiznošenjem glasa kako je učio u školi, pa se zaneo i zaboravio te viče da se čuje čak do kuće. Sojku mori žudnja da čuje šta to bata veli kad nešto popeva i maše rukama, pa se privuče polako, varakajući se iza drveća, da je ne vidi. — Šta se ti prikradaš kao lopov? — ugleda je on. Ona se zacereka, pa se seti da ga to mrzi, te oćuta i polako mu priđe. — Što te, bolan, mrzi da sa mnom razgovaraš? — Ko ti to kaže? — Neprestano se izdireš na me, kad ti priđem! — reče ona i sede do njega. — Ne mrzi mene to, nego me mrzi što se cerekate kao dečurlija, i ti i Jovica.Nismo mi više deca. Ona se zagvirila u čarapni početak što joj je u rukama, na iglama, pa čas gleda u rad, čas se osmejkuje na njega. — Nemoj da se ljutiš, ja volem da čujem šta ti čitaš iz knjige.Čujem kako ti, malo čas, nešto popevaš, a meni milo, milo, vazdan bi’ te slušala.Što, bolan, nećeš još jedanput da to popevaš, da čujem šta ’no veliš? — Šta ti moraš znati šta ja čitam iz knjige? — Milo mi da znam. — To nije tvoj posao.Tvoj je posao da, eto tako, pleteš taj priglavak, da pomažeš majci kad muze krave, kad saleva mleko u karlice, da joj sučeš cevke na vitliću, i to. Ali ona saletela da joj kaže i on joj morade ispričati kako su negda bili srpski junaci, koji su se borili sa Turcima, kako je Kraljević Marko bio veliki junak, pa Miloš Obilić, Boško Jugović... — To je ono što se peva uz gusle, je li, bato? — Jeste, to se peva i priča i ići će s kolena na koleno, dok je Srbina, — A zna li to babo? — Zna, čuo je od njegovog baba. — A zna li to tata? — Zna i on. — Ali oni ne znadu sve tako kao što ti znaš? — Oni ne znadu ovo što sam ja učio u školi, ali znadu sve drugo više nego ja.Oni su i stariji i pametniji, pa moraju više i znati. Zastade i zamisli se. — E, moja Sojo, tata zna mnogo što šta što niko ne zna. Pa spusti glas: — On zna više nego babo. — Ćuti, šta govoriš to! — ćutka ga ona. — Boga mi, jes’!Ne znaš ti šta on zna.Babo je dobar i babo zna mnogo što šta, ali u mnogome ne zna ni za devetu čast kao tata.Da čuješ šta vele naši seljaci, pa i sami Koružići! — Molim te, bato, nemoj to nikome pričati.Da čuje babo, pa kud bi mi!I onako je ljut na tatu. — A što je ljut? — Šta znam ja što je ljut. — Šta mu je tata učinio?Da čuješ ti šta vele naši seljaci... — Šta vele? — Vele da ga je taj isti babo upropastio. — Ćuti! — Što da ćutim kad tako i jeste.On mu je dao starešstvo i tata je počeo da radi kako treba, a babo se pokajao što mu se starešstvo izbilo iz šaka, pa ga je omrz’o i počeo da ga ogovara i kazao da ga tata propasti i da je tata raspikuća, pa mu preoteo starešstvo i tati zadao muku na srce, te čovek izgubio račun o sebi. Đurica zastade i pokupi veđe na čelo, — I mora čovek da pije, da tera sičiju sa srca...I mora da se opija, i Bog zna šta će od njega biti! — reče i namah mu se skotrljaše suze niz obraščiće. Sojka baci rad, uhvati se za oči i briznu u plač... Đurici se ni po čemu nije moglo poznati da on razbira o odnosima između čiča-Vitora i Vidosava.On voli i svog baba i svoga tatu, ali ne može da zatvori oči i zatisne uši, već vidi šta se radi i čuje šta govori narod, pa sam razmišlja o svemu.Njega boli srce za tatom, jer je uveren da je radio kako valja.To mu priznaju prvi ljudi u selu.Oni već prepočinju onaj rad od Todosija a Todosije ga je naučio od tate.Zašto babo nije dozvolio tati da radi kako je započeo, pa bi video dokle bi dosad doterao?Zar mu nije ponos kad se svet ugleda s njegovog imanja?I zar mu nije žao kad se svet ugleda sad s Todosijevog imanja? Ali mu još više puče pred očima kad se upozna s jednim ratarcem iz Gruže.Upoznao ga je jednog pazarnog dana u varoši, na pijaci.Vidi mladića u lepom odelu od plavkastog šajka, u bluzi sa zelenom jakom i šajkačom sa zelenom pantljikom: lep, ličit, čist.Nešto ga je vuklo njemu čim ga je ugledao.Rekoše mu da taj uči ratarsku školu a ta je škola najbolja za seljaka.U njoj se uči kako ćeš sa parčeta zemlje dobiti što više prinosa, kako ćeš podići što bolju pasminu stoke, da imaš od nje što više koristi, kako ćeš gajiti i podizati najbolju lozu, kalemiti i rasplođavati svakovrsne blagorodne voćke, podizati šumu i korisno je upotrebljavati, i take nauke što koriste seljaku.Vidi se da je tata imao pravo što je radio.Tata je to naučio od Sima Moravca i radio je kako je znao.Sad se vidi da je on radio pametno. On priđe ratarcu.Hoće, kako tako, da se upusti u razgovor i upozna s njime. — Ti učiš školu, je li? — upita ga Đurica. On ga promeri pogledom. — Učim ratarsku školu. — A gde mu je ta škola? — U Kraljevu! — pokaza ratarac rukom na koju stranu dolazi ta varoš. — To je dobra škola? On se osmehnu: — Kako za koga i kako ko razume.Za mene je dobra.Ona nije za gospodu nego za seljake.Ko hoće da gospoduje on uči druge škole, a ko hoće da radi težačke radove i da nauči kako ih valja raditi, on uči ovu školu. On ćuti, gleda u njega, pa će, na posletku, reći: — Bože, blago tebi! Ratarac se zasmeja i polako se izdvoji s pijaca da razgovara s ovim nepoznatim mladićem. — Odakle si ti? On mu kaza. — Jesi li učio kakvih škola? On mu ispriča sve kako je učio i šta je izučio. — S toliko nauke mogao bi i ti stupiti u ratarsku školu, pa da učiš ovo što ja učim. Đurica užagri očima. — E, ko će mene dati na nauke! — Ako si imućan dođi i uči sam.Ako si siromah to...Boga mi... ne znam ni ja šta da ti kažem.Kad bi hteo srez da te uzme za pitomca.Obično se uzimaju po dvojica iz sreza. Đurica gleda preda se i vrti glavom: — Nisam ni bogat ni siromah; ne umem ti ni kazati kako je u našoj kući! Čij si ti? On mu kaza. — Mikačić! — Jest, tako se prezivam. — Šta si ti onom Mikačiću što je zaoravao detelinu? On mu ispriča sve.Ratarac se zagleda u njega i osu poviku na čiča-Vitora. — Star čovek.Nije on to radio iz zle namere, nego mu se činilo da je moj tata radio kako ne treba, — pravda ga Đurica. — Stari ljudi prave najveće smetnje napretku nauke.Oni svako novačenje presreću s nepoverenjem i podsmevkom, i time onemogućavaju da svet prima što je dobro.Ako je on star, nije pametniji od celoga sveta.Našto bi bile škole, kad bi bilo najbolje sve ono što smo naučili od naših starih.Drukčije su prilike bile kad su oni nastali na svet, a drukčije su danas, kad se podigao drugi naraštaj i nastale druge potrebe.Poštuj mu njegovu starost i prihvaćaj pametne savete, a radi ono što znaš da je bolje i korisnije, bez obzira šta će ko misliti preći. Đurica zinuo pa hvata svaku reč mladoga ratarca, koji, pošto opriča sve što smeta poljoprivrednom napretku, nabraja primere gluposti i neznanja iz svoje okoline, odvede ga u mehanu u koju je odseo, i tu, na tenani, opriča kako je u ratarnici: kako žive, šta uče, šta rade, šta ima tamo od stoke i uglednog dobra i šta se sve podiže. Naposletku mu obeća dati nekoliko knjižica, kad se prvog praznika sastanu u varoši. Tako je i bilo.Mladi ratarac usadio je u dušu detinju čežnju za naukom i napretkom i pokazao mu put za usavršavanje. Njegove radosti!Niko sretniji od njega kad je dobio nekoliko poučnih knjiga iz kojih je učio ratarac!Te knjige sa iskidanim koricama, sa izgužvanim, umrljanim i nacepljenim listovima, milije su mu bile, no ikakve druge u najlepšem povezu.On ih je čitao, razgledao, razmišljao o svemu što je u njima našao.Po jednu nosi u džepu uvek i čim je besposlen, on je raskrili i gleda u nju...„Kako su divne slike!Kakva je ova krava, kako su joj široki bokovi i veliko vime!Ona daje po deset oka mleka ni dan, najmanje...Kako je lična, da se ponosiš njom...Ova klempava svinja prasi po desetoro i dvanaestoro prasadi...Kad se urani može da nabaci po sto oka slanine...Evo ga gvozdeni plug!Njim se ore sa dva vola, a naš ojađeni seljak upregne u svoj plug šest volova, pa da ih pobije terajući, ne mogu mu poorati kao ova dva gvozdenim plugom...Pa šta ga je ovih mašina! ..Bože, kako se njima radi!..Što ti je pametan svet, što ume da se svemu dovije!Ovo je krunjač, sprava jevtina, može je nabaviti čovek običnog stanja.Kakva razlika, mlatiti maljem po klipovima, izdrobiti kočanje, rasturati i đubriti žito, kad se može na ovoj jevtinoj spravi okruniti mnogo više, ostaviti svaku kočanjku i ne prosuti ni jednog zrna...Bože, pametna sveta!Eto, sve se to uči u školama, tamo u ratarnici, gde uči onaj Gružanin...“ — misli Đurica, pa se prenese mislima u tu školu, kako mu je pričao ratarac.„Ta škola, to je, sigurno, velika zgrada, kao onaj konak u varoši na dva sprata.U njoj imaju učionice, gde se uči, dugačke sobe sa, klupama, u kojima sede oni, čitavi ljudi.U drugim sobama do njih, namešteni su kreveti, kao za vojnike.Svaki ima, svoj krevet, svoj prostirač i pokrivač, svoje rublje i haljine stojeće i noseće.Sve jednako: niko bolje, niko gore.Zajedno se hrane; zajedno se kupaju, šetaju i odmaraju.Tu je nauka, tu razgovor i pošalica.Kako je to lepo!Blago njima! ... — Šta ti tu radiš, mladiću? — iznenadi ga jednog dana Damljan Ružić i zateče ga gde sedi u jednom hladu do Todosijeva detelišta. Đurica skoči i priđe mu ruci — Živ bio i veliki porast’o!Sedi, da sedimo! On se snebiva, stid ga da razgovara sa starim čovekom, koji nije njegovo društvo. — A, pravije bi bilo da ti mene pitaš: šta ja tražim po tuđem imanju.Je li, mladiću? — reče Damljan. Đurica skloni knjigu u džep i, pognute glave, odgovori: — Što, bogme... nije to ništa.Ne ideš, da mu štogod napakostiš, nego, tek ’nako... — Nije tek onako, nego, pravo da ti kažem, da razgledam Todosijev rad. Đuricu obuze neka milina, uzvrpolji se pa sede. — Gledam onu ogradu od živog trna.Bog i duša, ono je pametno! Đurica sleže ramenima i oćutkuje. — Ja sam mislio da je to danguba i dokolica, kad, a ono, Bog i duša, vredi.Skrkla se, more, i čik da se išta provuče onuda. — Jes’, dobra je ograda! — progovori on. Damljan produži: — Čujem, podiže jedan, podiže drugi u selu, pa rekoh: daj da vidim i ja kako je to.Neću da gledam u drugih što su prepočeli iz druge ruke, nego da vidim baš od onoga koji je prvi podigao...Te tako naiđoh na Todosijevo imanje.Hoću da obiđem da mu vidim i vrt.Čujem da je sejao nekog novog semenja. — Jes’, sejao je i to. — Pametno radi.A mi znamo da je on to naučio od Vidosava. Đurica ćuti i gleda preda se. — Sad sve selo vidi da je Vidosav pametno radio i svi vele: on je pametan čovek...Samo što vele: šta bi od onog čoveka. Đurica se uzvrpolji. — A mi svi znamo ko je kriv za to. Malo oćuta pa produži: — Što bih krio.Kriv je, brate, Vitor! Đurica skoči. — Sedi da razgovaramo! — Oprosti, imam posla! — E, pa dobro!U zdravlju, mladiću. I rastadoše se.Damljan ode Todosijevoj kući, da razgleda šta je poradio, a Đurica ode svojoj.Ide polako, pognuo glavu i razmišlja: „Ovaj Damljan Ružić najviše je bukao po selu protivu tate, ismevao njegov rad i svetio se babu što ga je doveo na imanje.A sad je došlo vreme te se uverio da je tata radio pametno, pa obilazi i prikrada se da vidi taj rad, da i on tako radi.Sad i on hvali tatu i njegov rad...Šta ima bolje no kad dođe vreme da te hvali onaj koji te je do juče napadao...“ - I kako koji dan, Đurica sve više o tome razmišlja i razbira... Godinu dana docnije mnogo se što šta izmeni u kući Mikačića. Vidosav ode u stranu sasvim.Napustio kući i rad na imanju i podivljao.Najpre počeo, po neku noć noćevati po selu, većinom kod pobratima.Oni ga stadoše vikati i savetovati, te napusti i njih, pa se poče zabavljati po varoši.Po neku noć prenoći tamo, po neku kod kuće.Nisu vredili ni saveti, ni karanja, ni molbe, ni svađa.Molili su ga da ih bar ne bruka, da ne noćeva van kuće.Ako će što raditi, neka radi, ako neće, niko mu i ne traži.Ali on ćuti kao stena i ne obzire se ni na šta. U varoši poslušava koje koga: cepa drva, nosi đugumare vode, čisti avlije i štale, vuče teret od svake ruke.Što zaradi pojede i popije.Spava na mehanskim klupama.Ako ga isteraju iz jedne mehane, ide u drugu. Znali su ga u varoši i mogao se lako poznati: napustio kosu i bradu, zaneopranio se, na glavi mu šeširina sa iskecanom pantljikom i izgužvanim obodom, na nogama tralje.Zvali su ga Mikača. Malo s kim da progovori reč.Niti koga pozdravlja ni otpozdravlja, samo koluta zakrvavljenim očima.Kad ne radi, sedi za stolom, nalakti se, gleda u polić ili u sto, ili šara pogledom s predmeta na predmet, s čoveka na čoveka.Ako ga ko šta upita, on s mukom odgovara.Kad ga zovnu da šta posluša, on ide, radi, ćuti.Kad mu dadu da jede i pije, on prima bez reči. U početku zapitkivali ga šta će po varoši, što ne ide kući na svoje imanje i među svoju decu, a on na to i ne odgovara.Ujoguni se pa ćuti, pa psovao ga, milovao ga, tukao ga.Posle navikoše tako, i niko ga o tome i ne pita. Kad ko dođe od kuće da ga zove, on samo veli: „Doći ću“, i dođe kad hoće.Iznenada bane u kuću, niti naziva Boga, niti se s kim pita i zdravi.Kad ugleda decu, njemu ovlaže oči, pa ih gleda, gleda, a za tim pošašolji rukom po glavi i izmakne se.Ružica ga natera te se presvuče, da mu te jede i dve tri popije, pa ga okupi moliti, kao i uvek: da dođe sebi, da više ne ide od kuće.A on progovori: „Ćuti, ne plači, eto ostaću...“ i bude dan, dva, pa ga nestane.Ne zaustavi ga niko... Navikoše svi tako, pa ga i ne zaustavljaju i ne vode računa o njemu kao da ga i nema.Samo Ružica vene, bledi, suši se, stari.Uvek zamišljena i tužna, kao da bolest boluje, bez starešine svoga, bez slobode i zaštite svoje... Kad god se sastanu, ona mu priča kako su kod kuće, šta su poradili na imanju, šta rade deca i šta je gde čula da se govori o njima.On je i ne pita, a ona priča.On sluša i tek rekne po neku reč. Te jeseni, jednog radnog dana, dođe ona u varoš da mu saopšti jednu novost.On cepaše drva u mehanskoj avliji gazda-Jovanike.Kad je ugleda, on, kao i obično, niti se raduje, niti se čudi, niti raspituje.Izmejahu sekirom i lupa u jednu glavnju.Kad ona priđe, on zabi sekiru u cepku, pa trlja ruke i gleda u nju. — Šta radiš? — priđe mu ruci. — Zdravo sam. — Ja dođoh, kastile, da ti kažem...Jesi čuo za Đuricu? On izbeči oči. — On je otišao od kuće, — reče i glas joj zadrkta. On izvadi izgužvan paklić duvana i list papira i poče savijati cigar.Savija, drkte mu ruke i gleda u nju netremice. — Juče mi kaza da mu spremim stajaće ruvo, pa se obuče i dade mi ovu ceduljicu da predam tebi, i da to što piše tebi, kažem babu nausmeno, da zna, i da ga molim da se ne ljuti. Vidosav uze ceduljče, otvori ga i gleda ga ukočenim pogledom.U njemu stajaše ovo: „Poštovani roditelju!Srce me vuče da učim ratarsku školu.Ja odoh danas tim putem, pa kako Bog da.Neću se vraćati dok štogod ne naučim.Od vas ništa ne tražim, sem to da mi oprostite što ovo činim bez vaše dozvole.U zdravlju da se vidimo.Tvoj sin Đurica.“ — I veli meni Đurica: „Oprosti majka, ja moram da idem u Kraljevo da učim školu, i nemoj da kazuješ babu dok ja ne odem tamo,“ — priča mu Ružica. Vidosav uzmrda brkovima, pruži joj ceduljče i reče: — Idi kući, gledaj posla! Pa turi cigaru u usta, huknu u dlanove i produži rad.Izmahuje živo radi s voljom, kao da ga nešto okrepi... Dvadeset dana docnije pozva ga jedan gospodin da mu nešto ponese s pijace.To beše kapetan toga sreza,; čovek malen, star, krošnjav, ali živahan i razgovoran. — Ti si odavde? — Pa... jes’, gospodine. — Ti poslušavaš kad ti ko što zapovedi? — Poslušavam, gospodine, — Ponesi ovo! — reče mu i dade neke stvari što je pokupovao. Gospodin ide napred a Vidosav za njim.Kad dođoše u sresku kancelariju, on smesti stvari u kujnu i dobi groš. — Ako si vredan, da me još nešto poslušaš? ' — Hoću, gospodine. ' On ga odvede u šupu. — Da opereš ova kola.Pa da skineš točkove i podmažeš osovine...Eno bunara onde, a evo kofe ovde...Evo ti kutija kolomaza... — Razumem, gospodine. Vidosav preduze posao, a kapetan ode na svoj posao.Danas je sazvao sresku skupštinu da posvršava najnužnije poslove.Panduri namestiše u dvorištu klupe, sto i stolice.Kmetovi i odbornici dođoše i zauzeše mesta po klupama, poskidaše kape i očekuju da otpočnu rad. Malo za tim dođe kapetan.Oni skočiše. Sedite, braćo! — reče i zauze mesto za stolom. Oni posedaše i upreše poglede u njega.On prelistava akta, nešto podvlači pisaljkom, previja hartiju, zagleda u zakone.Na posletku otpoče: — Braćo!Kao što vam je poznato, danas sam sazvao sresku skupštinu, da posvršavamo neki hitnija posla.Mislim da možemo otpočeti rad, jer ste svi došli. — Došli smo! — Svi smo! — Pa i ako nema sviju, višina je došla! — vele skupštinari i obziru se po ostalim ljudima. — Imate da odobrite neke manje sume za opravku mostova.Ali, pre toga, da svršimo posao sa pitomcima. Seljaci podigoše glave. — Traži se da srez izbere dva pitomca koji će učiti ratarsku školu.Vi znate kaki su to pitomci. — Znamo, gospodine! — I pre smo birali! — Nismo birali ima tri godine! — Hoćemo da biramo, ja kako! — Da biramo, gospodine! — rekoše svi. Kapetan produži: — Kao što znate, braćo, traže se mladići koji su svršili osnovnu školu, da su dobrog vladanja i iz domaćinske kuće. — Znamo, gospodine! — Ima takih mladića! — Treba birati one mladiće čiji roditelji imaju lepo imanje, da bi mogli po svršetku škole primeniti svoje znanje na imanju i pokazati korist od naprednijeg rada.Njegovo imanje treba da bude ugledno dobro za okolinu, — objašnjava im kapetan. I otpočeše se sporazumevati i birati. Biraju i objašnjavaju se: jedan veli ovoga, drugi onog.Kapetan ih gleda i osluškuje. U tom se podiže Damljan Ružić, koji, takođe, beše član te skupštini. — Gospodine kapetane, i vi braćo, i ja bi’ jednu rekao! Ali u tom i kapetan zausti da nešto kaže, te mahnu rukom da sede, pa se maši u džep i izvadi jedno pismo. — Molim vas, braćo.Dozvolite da vam uz ovaj službeni posao skrenem pažnju i na jednu privatnu stvar koja stoji s njom u vezi. — Izvol’te, gospodine! — rekoše seljaci. —“ Da vam pročitam jedno pismo koje sam, povodom ovoga izbora, dobio od upravnika ratarske škole. Seljaci se prokrtoljiše u svojim sedištima i upreše poglede u kapetana. — Evo šta piše gospodin upravnik: „Poštovani gospodine kapetane, I ako se lično ne poznajemo, slobodan sam obratiti vam se i zamoliti vas za jednu prijateljsku uslugu.Ovih dana imaće vaš srez da bira dva pitomca, koji će se školovati u ratarskoj školi.Daleko od toga da utičem na odlu sreske skupštine i da ističem kakve svoje interese, uzimam slobodu skrenuti vam pažnju na jednu priliku koja me je pobudila da vam ovo napišem.Pre dvadeset dana došao je u našu školu jedan mladić iz vašeg sreza i izjavio želju da se školuje u ratarnici.Toliko ljubavi prema školi i nauci, koliko se pokazuje u ovom mladiću, teško se može naći i u stotinu đaka.On je bez srestava za školovanje, pa ipak neće da odmakne od škole; hoće da poslužuje i da se muči, samo da pohodi predavanja i sluša ih makar i kao privatan učenik.Ja ga nisam mogao odbiti, već sam mu dozvolio da privremeno sluša predavanja i radi na školskom imanju.Sad bi lepa prilika bila da ga srez uzme za pitomca i ja vas molim da pokušate preko izaslanika da ga prime.Ima sve uslove kakvi se traže i odličnu svedodžbu iz osnovne škole.Zove se Đurica Mikačić iz sela Vrljuga...“ Još kapetan i ne dovrši, a Damljan Ružić skoči: — Molim, gospodine kapetane, to sam imao da kažem: da predložim da se taj Đurica izbere za pitomca. Zatim se okrete izaslanicima: — Molim vas, braćo, učinićete veliku zadužbinu ako ga izberete.Ne umem vam kazati kakvo je to dete!On je zavoleo tu školu i znanja što se tamo uče.Ja bi’ vam imao mnogo pričati o toj kući i njegovom ocu. — Čij je on? — zapitaše seljaci. Kapetan veli: — To je sve, braćo, o njemu.Ja ne znam ni ko je taj mladić, ni čij je.Ako nalazite da treba njega da birate, vi ga izberite.Ako imate koga boljeg, do volje vam je da birate toga boljeg. Damljan poče objašnjavati. — Šta veliš, čoveče? — Jes’, onoga Vidosava! — Mikačin! — Vitorov unuk. Za čas razjasniše sve i opričaše šta ko zna o njima.Kapetan ih samo gleda i čeka šta će reći.Dok će jedan podviknuti: — To je sin onog onde! — i pruži prst na šupu kapetanovu. Damljan se obazre: — Jes’, eno onog onde. — Šta velite ljudi! — začudi se kapetan. — Jest, Đurica je njegov sin. — To je krasan mladić! — Najbolji đak! — Darovan sam od sebe! — Čuli smo za njegovu kuću. — I ovaj je voljan čovek. ali... eto tako...Božja volja...Izgubljen čovek!... — I Vitor je krasan čovek!... — Nema onakog domaćina, moj brate!..Utrkuju se seljaci i svi hvale Vitora i Đuricu, a sažaljavaju Vidosava.Jedan reče: — Da ga zovnemo ovde... da ga pitamo. Kapetan mahnu rukom: — Ostavi.Rešite sami kako znate. Svi se saglasiše za Đuricu.A malo za tim izabraše još jednoga iz drugog kraja sreza. Kad se svrši rad, seljaci skoliše oko Vidosava. — Da častiš! — Bravos! — Izabrasmo tvog sina za pitomca! — Da uči ratarnicu! On zavrnuo rukave ia pere točkove, čisti, briše. Damljan Ružić mu veli: — A sad se okani besposlica i bazanja po varoši, već idi u svoju kuću i na svoje imanje i kaži Vitoru: „Ja nisam rđav čovek.Mog sina Đuricu izabrao je srez za pitomca.“ On stao, ukočio se i koluta očima s jednog na drugog. — Nije mala stvar, brat-Vidosave! — Ti treba da se ponosiš time! — To je retkost! — Da je drugi na tvome mestu, on bi igrao od radosti! — To je sreća za tvoju kuću! On ih gleda, gleda, i ne reče ni reči. Naposletku grunuše mu suze niz obraze i zamače na kapiju... Za tri godine Đuričinog školovanja u ratarnici, prilike u kući Mikačića ostale su iste. Vidosav je i dalje boravio u čaršiji i živeo na način koji je uobičajio kad je u nju došao.Onako isto zapušten, postario, obradatio, podaduo.Sad već niko nije ni pokušavao da ga odvrati.To bi bio uzaludan posao. Čiča Vitor je radio svoj posao.Ostario je dobro i malo se pogrbio, ali nije popustio u radu i brizi za kuću i napredak imanja.Polako, pa se sve u kući povratilo kao i pre dolaska Vidosavljeva.Sa susedima se izmirio, sve se stišalo: niti ga ko zadirkuje, niti ga ko izaziva.On samo radi i prihodi.Od tada je već prikupio jedno parče zemlje u polju. Ružica postarila mnogo.Izgleda kao da ja bolest bolovala, pretrnula na sve muke i savila ruke oko ono dece što joj je pred očima. Sojka je devojka na udaju.Izrasla velika, prestigla majku, krupna, gledna, punih i vedrih obraza.Čim je podevojčila i odvela na jedan sabor, počeše se javljati prosioci, sve bogati i viđeni ljudi. One jeseni kad je Đurica svršio školu i vratio se kući, rešiše se da je udadu. Jednog praznika behu se užurbali u Mikačića kući.Obrisali dvorište, istresli haljine, namestili sobe, oprali stakliće.U kući gori velika vatra i uz nju pristavljeni lonci.Dve žene iz susedstva rade i pomažu.U voćnaku Todosije se zapregao, pa s Đuricom i Grujicom rede brava i spremaju vatru da ga peku na ravni.Ružica u vajatu sprema Sojku: češlja je, namešta joj stojeće ruho i neprestano joj nešta pripoveda. Samo čiča Vitor se uzodao i uznemirio.Danas je veselje u njegovoj kući, proševina njegove unuke Sojke.Doći će ugledni ljudi iz Jasenice, od bogate familije Maslaća.Treba da se raduje, veseli i ponosi što daje dete u taku kuću i prijatelji s takom familijom.Ali mu je srce prazno, on je neveseo i neraspoložen.Prva radost u domu, nije kako treba.Na umu mu je Vidosav.Ovo je njegovo dete, ovo je njegova radost.Da je sreće, kao što nije, pa da on dočeka prijatelja, da on udomi svoju kćer.Čini mu se da je, on glavom, zlikovački ukratio tu radost: oterao ga u svet da se potuca od nemila do nedraga, a on prisvojio ono što mu je najsvetije: da raspolaže sa svojom decom...Hoda, misli, huče, seća se uspomena zi prvih dana njihnoga dolaska u njegovu kuću...Bilo je to jednog praznika.Dan vedar, sunce odskočilo, a hladovi šarali po dvorištu.Vidosav namirio posao i obukao se, seo pod jabuku šećerliju pa se šali i zabavlja sa Sojkom, razgovara i ćereta, hvata je za kolir, gladi je niz kosu, vuče za kikić i veli: „ti si dobra tatina devojka... ćeri, prva radosti moja! ..“ Kako mu živo lebdi ta slika pred očima, kako jasno zvone te reči koje je čuo pre toliko godina! ..Danas je prva radost njegova, a njega nema da uživa u toj radosti roditeljskoj.Zvali su ga i on, i Ružica, i deca, a on kao hladna stena... On huknu, pa se spusti niže ispod kuće.Čini mu se lakše kad je podalje odatle.Kad bi malo niže, ču nekakav šušanj u ševaru.Trže se i obazre se — i ugleda Vidosava!Nakupio suvoga granja po ševaru, uvezao pojasom čitavo breme, zaturio na leđa pa se uputno u varoš. Starac poskoči i otrča kući: — Đurica!Ene! — povika i pruži prst na Vidosava. On im ne umele ništa više kazati, ali oni ga sami razumedoše i otrčaše za Vidosavom. — Stoj! — Nećeš više tako, beli! — Zar i u današnji dan... na naše veselje... — Hajdemo kući! On se otima, zvera i promucuje: — Šta vam je...Ostav’te vi mene...Nosim drva gazda-Miliki... daće mi čovek groš... A Đurica mu veli: — Što si tumarao, tumarao; dok sam ja živ, nećeš se više maći od nas I dovedoše ga kući. — Uf, kaki si! — reče Todosije. Beše u masnim iskrpljenim čakširama, starom koporanu i vojničkim cokulama.Zapustio bradu i pustio dugu kosu, koja beše ulepljena i zamršena. Čiča Vitor se uklonio u odžakliju, a Todosije ga odvede u votnjak.Namesti mu stolicu. — Sedi!A vi ostali, hajte tamo, gledajte svog posla! — Šta ćeš to?Ostavite vi mene... ja... jesi li čuo ti! — viče Vidosav. — Ne čujem ništa, nego da si tu ćutao i da slušaš što ti se zapoveda.Sad si u našim šakama...Vidiš ti njega!Sram te bilo! — rezili ga Todosije. I za čas nabavi mlake vode, sapun, makaze i brijač, odfikari mu bradu, pa ga obrija, zatim ga ošiša do glave i viknu Ružicu, te ga izmi po glavi i vratu kao malo dete.Zatim ga uhvati za ruku i pogurnu u vajat. — Ružice!Zbaci ovu prljavštinu!Daj sve čisto i novo, da ga uvedemo u ljude! I bi tako.Kad docnije izađe iz vajata u čistim pamučnim košuljama, čistom koporanu i novim čarapama i opancima, drugi čovek.I zasjaja radost na licu sviju ukućana. U tom se ču: — Evo ih! Pojaviše se prijatelji.Njih petoro: stari Maslać, mladoženjin otac, krupan čovek, prosed, u širokim čakširama i prostranom gunju; za njim neki njihov prijatelj iz susedstva, nekakav miran i skroman siromašak u polovnom odelu; pa mladoženja, visok, tanak mladić, lep i ličit, u novim uskim čakširama, čošnom fermenu i šiljastoj šubari sa čizmama na nogama.Za njima mladoženjina majka, starija žena, u pamukliji i žućkastom ubradaču, sa jednom mladom odbrađenom ženom, mladoženjinom rođakom. Svi na dobrim konjima, sa punim torbama i terkijama. Kad stupiše u dvorište, stari Maslać nazva Boga: — Pomozi Bog! — Bog vam pomogao! — dočeka Vitor. — Jeste li radi gostima? — Dobrim, ako Bog da! Za Vitorom stadoše svi kućani, sem Sojke koja ostade u vajatu.Vitor se poljubi sa starim prijateljem i njegovim susedom, pa šanuše Vidosavu te i on to učini.Mladoženja poljubi u ruku obojicu, pa htede i Ružicu, ali ona zateže ruku te se samo rukovaše.Žene se ižljubiše po običaju.Todosije i mladići priđoše te se rukovaše, pa prihvatiše konje i odvedoše u štalu, a čiča Vitor odvede goste u odžakliju, gde su nameštene klupe zastrte ćilimovima i šarenicama i namesti ih kako je u redu. Docnije uđe i Sojka, u lepom prazničnom odelu, u plavkastoj izvezenoj suknji, koju je sama tkala i šarala, u tesnom čošnom jelečetu, sa svilenom maramom na grudima, lepo i skromno očešljana u pletenice, sa jednim prirodnim cvetićem u njima, bez drugih ukrasa.Poljubi u ruku sve redom pa uze služavnik i posluži ih što je u redu: vodu i šećer, kafu i hladnu rakiju.Služi, dvori i gleda preda se.Čiča Vitor čas obilazi oko njih i nudi ih da piju, a čas seda do njih i razgovara...Pričaju kako je lepo vreme, kako je bila topla Međudnevnica te su kukuruzi uzreli kao kost, kako je, ne znam koje godine, pala slana pre Male Gospođe i satrla rane kukuruze. Doneše i vruću rakiju, popiše po tri, pa postaviše ručak, prineše jela, počeše jesti i ređati zdravice.Kad popiše dobrodošlicu, Maslaćev sused usta te donese iz torbe čuturu i kolač, izvezen sa vunicom, i nekoliko jabuka, te turiše na sto, u vrh sovre.Stari prijatelj izvadi iz džepa šarenu kutiju u kojoj stojaše deset novih dukata i spusti je na sto, na kolač. Nasta tajac.Čiča Vitor stajaše iza njih i nutkaše ih da ručaju.Gosti gledaju jedno u drugo.Mladoženja se postideo, krišom baci pogled na devojku, pa se vrči i spusti pogled na sto.Sojka drži staklo u ruci, trljka ga pognute glave i osluškuje šta će sad biti.Ružica stoji podalje, kod dolapa, i učinila se da nešto posluje.Đurica i Grujica čas ulaze, čas izlaze i poviruju. — E, prijatelju, govorismo o svemu, sad da rečemo o poslu radi koga smo došli, — poče stari Maslać, malo zamucnu pa produži: — Ti imaš devojku za udaju, a ja sina za ženidbu.Bog je rekao da se prijateljimo, i hoćemo, ako Bog da...Mi smo već o tome govorili, deca su se, da rečemo, zarečila i zamilovala...Sad da ispunimo ono što Bog miluje.Ako ste pri reči, nek priđe devojka i uzme obeležje... Čiča Vitor pogleda po gostima i ukućanima, reče: — Kad su se deca zamilovala, i kad je sudbina, prijatelju, neka je sa srećom...Samo, ja bi’ još jednu rekao, — reče i obazre se: — Zovi-de Vidosava! — Jes’, kamo ga prijatelj Vidosav? — Sad će on, — odgovori Ružica. Dođe i on i stade više sovre pored Vitora. — Gde si ti, prijatelju?Mi popismo po neku...Dede, nazdravi, prijatelju, — dodade mu čašu čiča Maslać. Vidosav se snebiva...Zatim uze čašu, i ruka mu zadrhta. — Zdravi ste i dobro ste došli! —promuca i popi u kap. Čiča Vitor mu onda ispriča, tu pred njima, zašto su ovi ljudi došli, kako su dolazili ranije na gledanje, kako su ovo bogati i ugledni ljudi i kako im je data reč da će Sojka primiti obeležje od ovog mladića. On sleže ramenima, čepka i pogleda po njima. — Bogme kako znate... što mene pitate? — Kako to govoriš tako?Tebe, ja koga ćemo, — reče stari prijatelj. On opet čepka i sleže ramenima. — Hoćemo da čujemo tvoju reč! — veli mu Vitor. — Da ti odobriš! — doda Maslać. Đurica mu priđe i reče: — Šta, se ustežeš: kaži, odobravaš li? Vidosav podiže glavu, pogleda u Sojku i reče drktavim glasom: — Nek ti je sretno, dete...I neka ti je prosta moja nega roditeljska... Ružici lijnuše suze niz obraze.Sojka zajeca i uhvati se za oči.Vitoru zaigraše brkovi i trepavice. Vidosav se polako izmače na vrata.Todosije mu dodade potprašenu kuburu, te je opali u vis i oglasi selu: prvo veselje u Mikačića kući. SVE SESTRE SAMOUBISTVO JEDNE ŠVALjE Slika iz beogradskog života B. S. Izdanje Savića i Kompanije (Preštampano iz „M. Žurnala“) Štamparija Savića i Komp., Kosmajska br. 16 Pre nekoga vremena izvršen je u Beogradu jedan zločin, za kojim se nije nikako tragalo. Zločin je izvršio jedan policiski pisar, i to na veoma svirep način, a kako je njegova žrtva bila jedna sirotica, bez oca i majke, bez zaštite, to je stvar brzo legla. Žrtva je sasvim propala, njena sestra, ni kriva ni dužna, leži pod zemljom, a on je postao još veći gospodin. Evo kako je to bilo. G-đca Mara Zorićeva bila je veoma lepa i nežna devojka.Otac joj je bio čarugdžija, prilično radio, ali, usled duže bolesti, sasvim padne sa radnjom, i, kad je umr’o, ostala je Mara sa slabom majkom i malom sestricom na sokaku, bez igde ičega. Učila je tada 4. razred Više Ženske Škole u Beogradu, a bilo joj je 14 godina. Još je neko vreme učila, a kad mati i poslednje prnje prodade i pade u bolest, ona morade napustiti školu, jer nije imala od čega da živi, a niko joj se od rodbine ili poznatih ne nađe pri ruci. Šta da radi?Obraćala se više puta rodbini, ali je niko ne hte čuti, od sirotinje svak bega. Prijavi se jednoj ovdašnjoj krojačici, da uči šivenje.Ali ona ne plaća šegrtima.Nu na veliku molbu, krojačica pristane, da joj da hranu i malo odela, ali zato da joj Mara pere sudove, kuva, riba sobe i sve ostalo sluša. Svoje zalogaje donosila je materi i maloj sestrici, a sama gladovala, a, kad joj mati, posle duže bolesti, umre, ona se preseli kod iste krojačice. Leti je spavala u jednoj šupi, a zimi u kujni.Jedva, najzad, uspe, da joj krojačica i malu sestricu primi. Tako se Mara gorko mučila, radila dan i noć, te iduće godine da sestricu u školu. Mala Lenčica, ili, kako ju je Mara iz milosti zvala, Linka, beše crnomanjasto, lepo dete.Imala je krupne oči, bujnu kosu, koju je Mara brižljivo negovala, češljajući je svako pre zore.Ona beše vrlo bistra, te je u školi jako napredovala. Linka beše jedina radost Marina.I ako gotovo i sama dete, ona je svu svoju pažnju obraćala sestrici, odevala je od onoga, što je za se uzimala, davala joj vazda bolji zalogaj, a sama često jela leba i luka. Zato je Mara bila tanka i bleda, a Linka bujna i veoma napredna. Tako prođoše tri godine mučnoga rada. Mara beše dobro izučila krojački zanat, te položi odlično ispit.Još je neko vreme radila na parče kod svoje majstorice, a za tim uzme malu sobicu, gde počne samostalno raditi. Ah, taj dan beše blažen za nju.Odmah je dobila nekoliko boljih porodica, za koje je radila, te se sad još više posveti školovanju i nezi svoje sestrice. Sada, usled bolje hrane, i sama dobije lepšu boju u licu, malo se popuni i postane vrlo lepa, upravo dražesna devojka. Izraz joj beše blag, mio, oči graoraste, ljupke, a osmejak pun blaženstva. Ali kob nikad ne miruje.Ova idila dveju sestara nije joj se dopadala, i već pred njima beše zinula propast. Linka je išla redovno u školu i bila vrlo dobra učenica.Već je prešla u četvrti razred, a u svima je o ispitima dobijala knjige. Ona je bila tako napredna, tako sveža i bujna, da je bilo pravo zadovoljstvo pogledati je.Odelo je imala uvek čisto i ukusno, a u kratkim suknjicama do kolena, izgledala je kao najlepša lutka. Sve je to bilo delo njene sestre Mare, koja je s pravom materinskom ljubavi negovala i vaspitavala svoju malu sestricu. Mara beše u 18. a Linka u 11. godini, ali je ova bila snažnija i razvijenija od devojčica, koje su imale i 12 godina. Mara je počela tako dobro raditi, da je nabavila sav alat, šivaću mašinu i prilično pokućanstva, koje je tako lepo namestila, da joj je mala sobica izgledala kao pravi raj.U pretsoblju je krojila i šila, a sobicu je držala čistu i nameštenu, da bi Linka imala tišine i komocije za učenje. Mari su se počeli i prosci javljati.Prvo su navalile bile neke sumnjive babe, koje su joj donosile poruke i ljubavna pisma od lovaca na devojke, pa, kad ih je ona sve s prezrenjem odbila, onda je ostaviše na miru. Sav komšiluk u Fišekliji hvalio je Maru kao čestitu i vrednu devojku, te, usled toga, počnu je i prave provodadžike posećivati. Ali ona još nije mislila na udaju.Pred njom je večito lebdila slika njene sestrice, koju je htela da iškoluje, pa se bojala, da je svojom udajom ne omete, stoga je i provodadžike odbijala. — Kad ja nisam mogla svršiti škole, govorila je, bar da mi Linka svrši.Ona je bistra i vredna, pa bih želila, posle V. Ž. Škole, i Veliku Školu da svrši.Ona mi je jedina moja radost, pa je moram čuvati. Tako prolažahu dani.Mara i Linka behu sretne, ni u čemu ne oskudevahu, te u tom idiličnom životu dočekaju i maj mesec. — Još malo, govorila je Mara, pa će moja Linka da polaže ispit, i onda — ah, onda ću je dati u Višu Žensku Školu, pa će i to brzo svršiti, zatim u Veliku Školu, a možda će moći i medicinu da uči. Tako je Mara kovala planove, a nije ni slutila, da će joj za koji dan srce biti isčupano, da pred njom zija provalija. U Resavskoj ulici, pored ostalih, radio je u kvartu i jedan policiski pisar, po imenu Mića N. On je često viđao Linku, kad se vraćala iz škole, nekad u 11, a nekad i u 12 časova. — Al’ mi se dopada ovo malo devojče, govorio bi češće, videv je kroz prozor. — Kakvo devojče, primetio bi mu jedan stari praktikant, zar ne vidite, da je ono još dete iz osnovne škole! — Ne mari ništa.Onake piliće ja najviše volim.Ama je divlje, te se ne da ni osloviti, a češće sam joj puta prilazio. — Ostav’te se, za Boga, opet bi onaj praktikant, ta greh je tako što i pomisliti!Neka dete uči svoju školu, ko zna, možda je jedinče u majke, sva materina radost i nada. — Ha, šta marim ja!Pogle’te samo ono lepo telo, pa one kratke suknjice, kako joj stoje pikantno! Praktikant bi tada samo odmano rukom, pa nastavio svoj posao. — E, moram je ukebati, ma me šta koštalo, promrmljao bi pisar.Vrebaću je, kad ulica bude prazna ili kad bude prolazila pored same kancelarije. — Tako, jednoga dana, kad se Linka vraćala oko 12 časova i bila prema kancelariji, a ulica beše prazna, Mića pošlje žandarma, da je uhvati i dovede u kvart.Dete se opiralo, ali je žandar uhvati za ruku, rekav joj, da će je odmah pustiti, samo da je pisar nešto upita. I tako je upravo uvuče u avliju. Linka je sva drktala, a oči joj behu pune suza.Došav pred pisara, koji beše sam u niskoj kancelariji, on se obrecne na nju: — Zašto se ti svaki dan skitaraš po sokacima? — Pa idem iz škole kući, odgovori mu dete kroz plač. — Kakva škola?Zar ja ne znam, ti se skitaš besposlena, a mi to kaznimo hapsom! — Pa molim vas, drktalo je dete, evo mojih knjiga, da zaista učim školu. — To je samo onako.Ja ću tebe u haps! Linka brizne u plač, pa, u strahu, nagne na vrata, ali je Mića uhvati i ljutito trgne natrag. — Bre, ja ću da te bijem, ako ne budeš mirna, i baciću te u podrum, gde ćeš crći od gladi! — Pitajte moju sestru, gušilo se nesretno dete u suzama, a pitajte i moju učiteljicu, da ja zaista idem u školu! Pisar zazvoni, a žandar uleti u sobu. — Vodi ovo derište u haps, do dalje naredbe! Linka je vriskala, skrštala ruke, molila, da je ne diraju, da zovu njenu sestru, ali to ne pomože.Mića da znak žandaru, te ovaj dete, gotovo onesvešćeno, odvuče i zatvori u jedan mračan i vlažan podrum. Linka beše gotovo izgubila glas od vriske, zanese se od straha i užasa, te je žandar formalno baci na vlažnu zemlju u podrumu. Dete ostane ležeći, i samo se još čulo duboko jecanje, jer je glas beše izdao. Kakva kob za jadnu Maru Zorićevu!Njeno srce, njezin ponos, njena mila Linka, nevini anđelak, šta da dočeka u srcu srpske prestonice!.. Zašto neki ljudi nose na sebi lik čovečji, kad imaju srce životinjsko?Zašto im tvorac nije stavio kakav vidan znak na čelo, da su gori od životinja, te da ih se svet kloni i brani od njih kao divljih zverova?! Da čudne nepravde na zemlji!Za nekog je ona raj, od same kolevke pa do groba smeši im se vazda sudbina, a za druge je pakao.Nad njima se nadnela kob, pa im zavidi i na jednom jedinom svetlijem danu.Čim im se sudba malo nasmeši, ili u srcu osete malo više zadovoljstva, paklena kob, kao ono orlušina, zaleće se i razorava im i sam žižak sreće! — Mala Linka ležala je onesvešćena pola sata.Ladan vazduh, a naročito vlažna i ladna zemlja brzo je osvestiše, te ustane i stane se obzirati. Podrum je bio nizak.Prema vratima, gledajući u avliju, nalazio se jedan prozorčić s gvozdenim rešetkama, sav prljav, kroz koji je padala slaba svetlost.Vrata su bila masivna i, osim brave, s polja imala jaku rezu s katancem. Videv vrata u onoj polutami, Linka pokuša da ih otvori.Ona behu zaključana.Ovo je tako jako prestravi, jer sad tek beše uvidela, gde se nalazi, te počne vriskati. Vikala je i svoju sestru, da joj otvori, molila, lupala, niko se ne odazva.Doseti se, skine cipelu i štiklom počne lupati, vičući kroz plač, da joj se otvore vrata. Tako je dugo lupala i plakala, da beše savim promukla, a ruke joj od lupanja malaksaše.U tom čuje teške korake niza stepenice. — Jesi čula, oca ti tvoga, zaurla jedan surov glas, i u isti mah lupi tesakom u vrata, ako ti dođem, ja ću ti zavrnem šiju i isprebijam te na mrtvo ime!.. — Molim te, čiko, jecalo je dete, otvori mi, svisnuću od straha, sva drkćem od ladnoće! — Marš — i da kušuješ!Sad ćemo te mi zagrejemo!... Žandar se vrati, a Linka, onako iznemogla, lupala je i vikala još neko vreme, pa kad je snaga izdade, padne na zemlju i samo je još ječala. Već se počeo i suton hvatati, a mala Linka ležaše još na zemlji.U podrumu bilo je sve mračnije, jer kroz mali, prljavi prozorčić dolazilo je vrlo malo svetlosti. Velika malaksalost beše obuzela nesretno dete, pa, i ako je bila prisebna, Linka se ne dizaše sa vlažne zemlje, jer beše izgubila svaku nadu, da će se iz ovoga groba spasti. Mrak se sve više hvatao.Na polju se beše sve stišalo, te je i u podrumu vladala mrtva tišina.Ona se poče da stresa od ladnoće.Podiže malo glavu i pogleda oko sebe po pomrčini.Učini joj se, kao da na polju čuje neko šaptanje.Ovo ]e malo ohrabri, ustane i nasloni uho na vrata.Glasovi dolazahu sve bliže i sad oseti, da neko silazi niza stepenice. Srce detinje poče jače kucati.Linka zaboravi na sav bol, pa, gotovo radosno, isčekivaše, kad će se vrata otvoriti, jer je držala, da neko ide, da je oslobodi. Brava škripnu, i u podrum uđe Mića pisar. Linka mu pritrči, poljubi ga u ruku i počne moliti, da je pusti iz podruma, jer je ozebla i straši se. — Uh, šta će moja sestra raditi, molilo je dete, ona će presvisnuti bez mene! — Ne boj se, srce moje, odgovori joj Mića, ako budeš poslušna, odmah ću te pustiti. Zatim je stane milovati i ljubiti.Ona se počne otimati i uzmicati, moleći ga, da je ne dira, ali pisar sad još više navali ljubiti je i turati joj ruke u nedra. Ona se otimala i molila kroz plač, da je ne dira, pa, kad je uzmičući došla do ispod prozorčića, gde beše nekakav drven minderluk, ona se spotakne.Pisar je sad zagrli, pa pokuša da je baci na minderluk, ali se devojče otme i nagne na vrata. Za trenut oka izletela je napolje i već bila na gornjim stepenicama.Mića potrči za njom, i ne bi je stigao, ali dva žandarma čuvali su stražu, jedan pred podrumom, a drugi blizu kapije. Linka sretno proleti pored prvoga, ali ovaj vikne onom kod kapije: „drž’ je, uteče!“ te ovaj priklopi krilo i tako dete, htejući proći kroz kapiju, uleti mu pravo u ruke. Nesretno devojče vikalo je i molilo, da je pusti, ali nemilosrdni čovek ni glave ne okrete na njenu viku, već joj zapuši usta dlanom, pa kad stiže i drugi žandar, oni je odnesoše ponovo u podrum, kuda se i Mića vrati. Linka je od umora jedva disala, beše jako klonula, te je žandar baci na drveni minderluk. Nebo je bilo nemilostivo, te nije dalo, da se dva sveža pupoljka, Mara i Linka, razviju u najlepše ružice.Zla kob pratila ih je uzastopce, te ih u samom razviću uništila. Ne zna se, ko je bio nesrećniji, da li Mara, koja je cele noći drktala, isčekujući u najvećem strahu, kad će joj doći sestrica, ili Linka, koja je postala žrtva jednog modernog razbojnika, koji u mesto da zaštićava nevinost od nasrtljivaca, on je sam upropašćava! Čim je prošlo pola jedan po podne, kada je Linka češće dolazila iz škole, Mara odmah izađa na ulicu, a sedela je gotovo pri kraju Fišeklije. — Što li to nema Linke? pitala se sama, a neka čudna jeza beše je počela obuzimati.Da joj se nije što desilo?Moram otići do škole, da vidim, šta je. Brzo se vrati u sobu, obuče letnji struk, uzme šešir, te Fišeklijom, pa kroz gornji kraj Studeničke ulice, dođe u Resavsku, kuda je Linka obično prolazila, siđe do Oficirskog Doma, a odatle, opet Resavskom ulicom, u osnovnu školu. Deca se već behu razišla.Pred nju izađe samo famuluska, koja ju je poznavala. — Šta vi tražite, gospođice Maro, upita je, da ne tražite učiteljicu? — Ne, već moju sestru. — Malu Linku? — Jest. — Pa zar nije došla kući? — Nije. Ovde nije.Ona uvek s prvom decom izađe iz škole, a ne znam, da je ma kad kažnjena, te da poslednja ode. Maru prođoše žmarci.Nije znala, šta dalje da pita, već, onako zaduvana i uzbuđena, samo reče „zbogom“ i brzo se vrati. Ponovo otrči kući, da vidi, da se, možda, s Linkom nije mimoišla, ali joj komšije kažu, da je niko od njih nije video.I ne pitajući dalje, onako umorna poleti natrag, ne znajući ni sama kuda. Jurila je ulicama, zagledajući svaku devojčicu, kao da bi u njima htela da pozna sestru.Tako dotrči do Terazija, gledajući neprestano u svaku devojčicu, pa, kad je prošla i Knez Mihailovu ulicu i pregledala ceo Kalimegdan, vrati se Vasinom ulicom, pregleda pijacu, pa, pored Narodnog Pozorišta i preko Terazija, svrne pored Londona u Knez Miloševu ulicu. Htela je sirota u Topčider, a sama nije znala zašto.Iza Akademije izda je snaga, da se jedva vukla.U tom ugleda električni tramvaj, te pođe brže i na jednoj stanici uđe u kola. Disala je teško.Na licu joj se ogledahu bol i veliki nemir.Ostali putnici gledahu je začuđeno, no ona na to nije obraćala pažnju, upravo nije nikoga ni videla, samo je brisala znoj i kroz prozor zverala, ne bi li gde ugledala sestricu. Došav u Topčider, brzo je prošla sva glavnija mesta, česmu i aleje, pa, ne našav je nigde, opet sedne u tramvaj i dođe do Akademije.Odatle, što je brže mogla, dođe opet do kuće, pitajući komšije, da li su gde videli Linku, pa, čuvši da nije dolazila, opet pođe da je traži. Jedan komšija upita je, da li je javila kvartu, pa, kad je čuo, da nije, rekne joj, da ode i tamo javi. Onako umorna, opet potrči, što je više mogla, i stigne u kvart. Bio se već uhvatio suton.Žandar je uvede u Mićinu kancelariju, jer svi drugi behu izašli. — Šta vi želite? upita je pisar ozbiljno. — Tražim moju malu sestru, odgovori Mara, brišući suze i znoj. — Kakvu sestru? — Moju sestru, Linku, koja svaki dan ovuda prolazi... — Pa šta se to mene tiče? nabrecne se pisar, prisetiv se, da je to ono devojče, što je zatvoreno u podrumu. — Pa došla sam samo, da vam javim, te da naredite, da se traži, odgovori Mara bojažljivo. — A šta ćete nam dati, ako je nađemo? počeće pisar sad ljubaznije i priđe bliže devojci. — Pa platiću, što je pravo, odgovori Mara, jecajući još.Nemam mnogo para, ali ću dati sve. — Ne tražim ja para, opet će Mića ljubaznije, pa joj priđe još bliže i pomiluje je po obrazu. Mara stukne dva koraka i pogleda ga ozbiljno. — Ja vas molim, da mi kažete, što sam vas pitala, ako nećete, da idem sama, da je tražim. — Ne boj se, srce moje, opet će pisar, prišav joj ponovo bliže.Mara pođe vratima, a pisar joj priskoči i počne je ljubiti i drpati.Ona se jedva otme, otvori brzo vrata i izleti na polje, jedva dišući od uzbuđenja.Nije se nikako obzirala, nego brzo proleti pored žandarma i izleti na ulicu. Krv joj beše pojurila u glavu, da je sve posrtala.Kad je preletela na drugi kraj ulice, nasloni se na zid od kuće, pritisne rukama čelo, jer je osećala nesvesticu, i tako je stajala nekoliko minuta, dok se nije pribrala. Opet podigne glavu i upre boni pogled u onu kuću, gde je tražila zaštite, a naišla na tako razbojnički prijam.No ona nemade kad da rezonuje i plače, ona mišljaše samo na sestru. Kuda će sad?Mrak se već bio spustio.Naprezala je mozak, da bi joj pala kakva misao, ali ništa ne mogade smisliti.Tako pođe ulicom, jednom, drugom, trećom, i, tek kad je na Sabornoj Crkvi čula, da otkucava sat, stane i izbroji deset. Bila je na Kalimegdanu i hitala onim alejama, tražeći sestru, pa, kad je došla na terasu i ugledala Savu i Dunav, oči joj zasvetliše.Kao da joj senu neka misao kroz glavu. Opet se vrati kroz park, pa, kroz Vasinu ulicu i preko Terazija, stigne brzo kući.Stan nije ni zatvarala, pa, kad ugleda, da je unutra mrak, nije ni ulazila, već ponovo izađe na ulicu. Zverala je tamo amo, ne znajući šta da radi.Bila je jako umorna, na licu joj se mogao čitati neiskazani bol, koji samo zabrinute i nežne majke osećaju.Ta Linka je bila njena jedina radost, njena zenica.Bez nje bi joj život bio prazan, bez vrednosti, ona je za nju jedino i živela. Sada se seti, da nije pregledala staro grblje.Slušala je, da su se tamo dešavali razni zločini nad nevinim devojčicama, pa, i ne misleći na kakvu opasnost za se, odmah pojuri, te, prvim sokačetom, pored onog kamenoresca, ode na groblje. Na obzorju ukaza se slaba mesečeva svetlost, jer gusti oblaci preletahu preko neba, a i mesec beše tek u prvoj svojoj četvrti. Išla je brzo između ograđenih grobnica, zagledajući svaki budžak.Kad je došla do crkve, udari pravo ka Tašmajdanu.Obleti okolo i siđe brzo u one pećine.Sve je redom pregledala, osluškivala i zastajkivala, čim bi što šušnulo. Ko bi je sad, u ovo gluvo doba, pri slaboj mesečevoj svetlosti, video, začudio bi se njenom bledilu i neizmernoj tuzi, a do juče beše tako sveža i vesela devojka. Ona ne znađaše za strah, već se zavlačila i u najmračnije jazbine, ali sestre nigde.Jurila je ćuteći kao kakva senka, samo bi se po katkad čuo dubok i tužan uzdah. Opet se vrati i počne tumarati po groblju.Kad ga je obišla u nakrst, uputi se preko Trkališta na novo groblje.Ali ono beše zatvoreno, te se vrati. Kad je ušla u Fišekliju, a bilo je oko 3 časa izjutra, primeti na ulici neku malu gomilu ljudi.Pojuri tamo - žandarmi.Kad bolje zagleda, jedan snažan žandar nosio je u naručju neku devojčicu, pokrivenu muškim kaputom preko glave.Pored njih išli su dva čoveka, koje su žandarmi nešto pitali, a ovi im objasnjavali. Mara brzo zađe za leđa žandarmu, podigne kaput i ugleda klonulu glavu — svoje sestre!..I ako nije videla lice, poznala ju je no bujnoj kosi. Ona vrisne od užasa i u malo ne padne, ali ona dva čoveka pritrče i pridrže je. Linku unesu u kuću i polože na krevet.Disala je teško.U licu je bila vrlo bleda i na nekoliko mesta izgrebena.Bila je sva rasčupana, da joj je mnoga kosa, sa prašinom i usahnulim znojem, bila prilepljena uz lice.Nokti joj behu krvavi, a po dlanovima puno izlepljene, kratke kose.Aljine joj behu pocepane i izgužvane, jedna čarapa rascepljena i spala, jednom reči, Linka je izgledala, kao da se očajno borila, pa je, usled malaksalosti, bila savladana i pala. Maru su ona dva čoveka gotovo doneli do stana, jer čim je ugledala sestru, noge joj se osekoše, da se više nije mogla držati. Videv sada Linku u onako strašnom stanju, vrisnula je užasno, baciv joj se na grudi i ljubeći joj lice i ručice. U svom očajanju, otvaraše joj oči i usta, da vidi, je li živa, vikala je po imenu i prisluškivala, da li joj srce kuca.Udarala se u prsi i vriskala, da se brzo sav komšiluk slegao. Okretala se komšijama, moleći ih očajnim pogledima i pokazujući rukama na nesretno devojče, ne bi li joj pomogli.Opet se naginjala i ljubila je, vičući je po imenu, da ustane. Bol Marin bio je neizmeran, ona se ponovo okretala, da vidi, e da li pomoći, oči joj lutahu od jednog lica na drugo, tražeći milosti, tražeći pomoći, ali ne umede ništa da kaže, glas je gotovo sasvim izdade. — Po lekara brže, reći će jedan komšija, ovo dete treba spasavati!Zar ne vidite, okrene se zatim okolnima, da je Linka gotovo premlaćena? Jedan dečko otrči, da zovne lekara. Za to vreme jedna žena poprska Linku vodom po licu, te ova počne pomalo da kreće ruke.Zatim joj istrlja ruke, koje se počeše zagrevati.I druge komšije i komšike nađoše se u poslu oko bolesnice i Mare.Svak je bio rad da im pomogne, jer su ih svi voleli kao uzor vrednoće i čestitosti. Mara je neprestano plakala, ljubila sestru i slušala, da li diše.Opet se okretala komšijama, tražeći očima pomoći.Svi bi joj rado pomogli, ali niko ne znađaše, šta da radi, a ne beše ni jedne stare žene, koja bi što znala. U tom dođe i lekar, sav zaduvan, jer je išao peške.Bio je to čovek srednjih godina, miran, ozbiljan i veoma prijatnog ponašanja. Čim je čuo, u čemu je stvar, i ako je bilo u nevreme, onog časa se brzo obukao i pojurio, da učini svoju dužnost. Čim je stupio na prag, svi se skloniše, da mu učine mesta, i on brzo pristupi polumrtvoj devojčici.Odmah joj otvori struk, na kome dugmeta behu iskidana, a košuljica izderana.On stuknu, videv ovo, pa, odmah zatim, nasloni uho na srce. Zatim joj otvori očnje kapke, da vidi zenicu.Prema sveći se pupile skupljahu, dobar znak za lekara, zato mu prelete osmejak nade preko lica. Dve krpe i ladne vode, rećiće brzo i nastavi dalje pregledati je.Zatim izvadi iz džepa jednu flašicu s nekom eteričnom tečnošću i podnese bolesnici pod nos, a kad je dobio ladnu vodu, poprska je po licu i grudima a ladnu krpu metne na teme. Brzo napiše dva recepta i preda onom istom dečku.Posle je počne trljati po grudima i pretiskivati je, da izazove jače disanje. I, zbilja, ne potraje dugo, Linka poče dublje disati, pojedini udovi počeše se kretati, usnice se uzeše micati, te, najzad, i oči otvori. Mara je stajala više lekara i sva drktala. — Je li živa, gospodine? upita ga u strahu, i ako je pre toga slušala joj disanje i videla, da otvara oči. — Živa je i biće spasena, odgovori joj lekar blago.Samo malo strpljenja. — Hvala vam, g. doktore, biću vam do veka zahvalna. U tom dečko dotrči s medicinama. Lekar jednom medicinom sam istrlja bolesnicu, a od druge da jednu kašiku, otvoriv joj sam usta. Malo po malo, Linka pokazivaše sve više života, najzad poče oko sebe gledati i, blagodareći velikom trudu lekarevom, dolazaše polako sebi. — Dobro je, okrene se lekar okolnima, a u očima mu se sijala radost, što je spasao život detetu.Za koji trenutak dete će doći sasvim sebi, pa ćemo saznati pravi uzrok ovog zagonetnog slučaja. Ali sad kao da se nečemu priseti.Uze da pregleda Linkine haljine, pa, videv ih izderane i izgužvane, okrene se okolnima: — Molim vas, da se za trenutak udalite, rećiće im, moram dete još bolje da pregledam.Čini mi se, da je ovde izvršen jedan zločin.Pa, ugledav žandarme, gde još stoje, upita ih: — Ko je doneo ovamo ovu devojčicu? — Mi, odgovori mu jedan snažan žandar, onaj što ju je doneo. — A gde ste je našli? — Na starom groblju. — Kad? — Pa... pre dva sata. — A od kud vi posle ponoći na groblju? — Obilazili smo patrolu, pa smo čuli vrisku. — Jeste li koga tamo zatekli? — Jednoga čoveka, koji, čim nas je video, odmah je utekao. — Je li devojčica bila pri sebi, kad ste je našli? — Žandar zastane, kao da se premišljao, šta da kaže. — Pa... nije... odgovori otegnuto. — Kako je onda mogla vriskati? — Valjda je tada bila pri sebi, promuca zatim, ali se posle odmah zanela. — Šta ste posle radili? — Odneli smo je u kvart. — Pa odkud ste znali, čija je, da je ovamo donesete? — Tamo je došla sebi, pa nam je kazala. — A što niste zvali lekara, nisam li ja u vašem komšiluku? — Gospodin pisar veli, nije potrebno, te smo je doneli ovamo. — Lekar je vrtio glavom, sumnjajući u ove iskaze. — Ovaj čovek laže, da je Linku našao na starom groblju, umeša se Mara, koja sad tek beše uvidela pravu javu.Ja sam u to doba celo groblje pregledala i nikoga nisam ni čula ni videla. Lekar je pogleda iznenađeno, a žandarmi ljutito. To će se već videti na sudu, gospođice, primeti joj lekar, moje je ovde, samo da doznam uzrok, zašto je dete u ovakom stanju, a dalje će već istražni sudija tragati.Nu, sada vas molim, da se za trenutak udalite.Samo vas dvoje, okrene se dvojici zrelijih ljudi, ostanite kao svedoci pregleda. Svi ostali izađu u avliju, a on priđe Linki, da izvrši tačan lekarski pregled. Prvo joj pregleda grudi.Na struku dugmeta behu iskidana, a košuljica izderana.Po telu behu brazde od noktiju, znak, da su razvratnici silom zavlačili ruke u nedra, a ona se otimala i tako je svu izgrebli. Vezice od suknjica behu pokidane, pa opet na brzu ruku vezane.Kad je pogledao donju suknju i košulju, zadigav ih pažljivo, lekar stukne nazad, a iz grudi mu se ote uzdah: „uh, ovo je užasno!“ On pozove i ona dva građanina, da se uvere, kakvo je užasno varvarstvo nad jednim nevinim detetom izvršeno.I ovi stuknuše, videv donji deo tela.Noge odozgo do dole bile su oblivene krvlju. Trbuh je bio takođe sav krvav.Košulja pocepana i sva krvava.Kad je pregledao i polne delove, lekar se udari po čelu. — Ta ovde je bilo pravo razbojništvo, uzviknuće, pogledav u prisutne!Ovako ne čine ni divljaci sa svojim žrtvama!Ovo nije mogao učiniti jedan čovek, pa ni dva, ni tri, ovde je bila čitava gomila zlikovaca, koji su ovo dete sasvim rszrili!Strašno, i to u sred prestonice!Ovi lupeži zaslužuju smrt, ne, njih treba žive oderati, jer ovo je greh nad grehovima! On se opet nagne da bolje pregleda. Spoljni polni delovi bili su od noktiju izgrebani i, gotovo, sa svim razriveni i pocepani.Materica sva ranjava, u stranu potisnuta i jako otečena!Neke pantljike, koje drže matericu, gotovo iskidane, i od svud se vidi, da su išli mlazevi krvi. — Ovo je dete sa svim upropašćeno, reći će lekar, posle brižljivog pregleda.Ja strahujem za život ove nesrećne devojčice, ovako varvarstvo ja još nikad nisam video.Ovde treba velika i duga nega, a njena sirota sestra teško će imati srestava, da je potpuno podigne.Nu, ja ću gledati, da se dete prenese u bolnicu, pa ću je tamo i sam počešće obići. Odmah naredi, da se donese mlake vode i čist ubrus, te je pažljivo sam opere od krvi, zatim napiše još dva recepta i pošlje u apoteku. Linka se sve više povraćala od zanosa, te joj lekar ponovo onom eteričnom tečnošću protrlja slepe oči i podnese pod nos. — No, kako je, gospođice Linka? upita je ljubazno, videv, da je već došla sebi.Osećate li gde god bolove? — Preko lica detinjeg prelete tužan osmejak, ona se osloni malo na ruke, da se bolje namesti, pa uzdanu teško. — Sve me bole, prošapće polako, kao da su mi sve kosti izlomljene. — Ne bojte se, drago dete, biće vam odmah bolje, ja ću se svojski truditi, da brzo ozdravite, samo budite strpljivi. — Hvala, g. doktore, odgovori mu blago, a u očima joj se ogledaše velika zahvalnost i pouzdanje prema ovom čestitom čoveku. Dr. Žarko — tako se zvao lekar — zovne sad Maru i komšije, da uđu u sobu.Žandarmi behu već otišli. — Nad ovom devojčicom, počeće lekar, okrenuv se prisutnima, izvršen je strašan zločin.Ona je silovana i to od čitave gomile razbojnika.Sudeći po ogrebotinama po celom telu, a i kosi na njenim noktima, mala se Linka očajno borila, ali je, najzad, morala biti savladana. Ovaj zločin treba odmah prijaviti istražnom sudiji, te da izađe na lice mesta, jer za zlikovcima se mora brzo tragati.Ovo povlači za sobom više godina robije, ali bi smrt za te lupeže bila najpravednija kazna. A sad da vidimo, šta će nam sama žrtva reći.Linka je već došla sebi, pa će svakako umeti ispričati ovaj strašan događaj. — No, gospođice Linka, okrene se sad čestiti lekar bolesnici, milujući je po kosi, možeš li nam ispričati, šta se to s tobom noćas desilo, te si doneta onesvešćena? Mara, videći je prisebnu, pritrči joj i počne je grliti i ljubiti.I sad je bila u strahu, čuvši od lekara o izvršenom zločinu, ali joj ipak beše malo lakše, videv je živu i prisebnu. Linka zagrli Maru, pa joj pritisne nekoliko poljubaca na vrele usne.Oči joj behu pune suza, htede nešto da kaže, ali izgledaše, da joj fale reči. — No, Linka, hoćeš nam ispričati, ko su bili ti zlikovci, koji su te tako zlostavljali?Ovo je potrebno, prvo, da te možemo brže izlečiti, a drugo, da se zlikovci kazne. Ona se obziraše desno i levo, premišljaše, šta da kaže, kako da počne.Ponova pogleda u Maru, pa, kad joj ova manu glavom, da slobodno govori, ona, slabim glasom, ispriča, kako je juče išla iz škole, kako ju je pred kvartom jedan žandar uhvatio za ruke i silom uvukao U avliju. Zatim reče, kako ju je doveo pred pisara, koga je češće viđala, ali mu ne zna imena.Ispriča dalje, kako se pisar ponašao, kako je uhvaćena i silom bačena u podrum. Dalje ispriča svu svoju borbu u podrumu, kako je begala i ponovo vraćena natrag i, najzad, onako umorna, bačena na onaj drveni minderluk u podrumu, gde je nad njom izvršen ovaj strašan zločin. Ona zastane, jer osećaše umor.Pošto je uzdanula, pogleda ponovo u svoju sestru, koja ne skidaše očiju s nje.Stidela se dalje da govori, ali je lekar hteo sve da čuje, izvesno se bojao, da docnija istraga što ne zabašuri, jer u zločin behu upleteni vajni prestavnici vlasti. — Govori dalje, Linka, hrabrio je lekar, ti se stidiš, to vidimo, ali je vrlo potrebno, da nam sve kažeš, jedno, zbog lečenja, a drugo, zbog istrage. Ona ponovo uzdane pa, oboriv oči, počne još slabijim glasom. — I ako sam bila malaksala, ja sam se otimala, da me jedan žandar na onom krevetu nije mogao držati. — Jeli došao još koji? upita lekar. — Jeste.Došao je i onaj drugi, pa su me držali za noge i ruke.Ja sam se i dalje koprcala, ali oni behu jaki, pa su me čvrsto držali.Tada priđe pisar, pa me je milovao i ljubio, no ja sam vrtila glavom, da sam se mnogo izlupala, ali nisam dala, da me ljubi.Hteo je zatim da me siluje, ali ja sam se uvijala, okretala se, jaukala, te mi pisar počne psovati oca i mater i pretiti, ako ne budem mirna, da će me vezati.Kako ni tada nisam mirovala, to, na njegov mig, jedan žandar udari me nekoliko puta tako jako po glavi, da mi se gotovo smrče pred očima.Plakala sam, vikala, pa, da bi me ućutkali, jedan mi turi maramu u usta, te se u malo ne uguših. Kad sam sa svim iznemogla, onda me žandarmi još više stegnu, te pisar, posle dugog mučenja, učini, što je hteo. — Užasno! povikaše svi okolni a Mara vrisnu, pa u malo ne pade. — Osećala sam, nastavi dalje nesrećno devojče, da ću odmah umreti, jer sam jedva disala, a ne mogah vikati, niti dati kakav znak, da mi se izvadi marama iz usta.Tada pisar jednom žandarmu reče: — Hajde sad ti, Kuzmane. Videći, šta ovaj hoće, opet sam se napregla i koprcala, nu, tada me onaj drugi žandar uhvati za kosu, te mi je lupao glavu o daske, da sam mislila, ispašće mi mozak.Tada me i pisar stegne, što je više mogao, pa i žandar učoni, što je hteo. Bila sam jako klonula.Opet me uhvatiše, stegoše, tukoše, te i drugi žandar izvršio go isto. Pisar izađe na polje, ali čuh njegov glas, gde nekima nešta govori.Ne potraja dugo, uđoše još pet ili šest žandarma.Ovi su me isto tako za gušu stezali, a ona dva prva neprestano držali za noge i ruke. Svaki put su me tukli i tako jako stezali, da sam htela izdanuti.Kad su još trojica izvršili silovanje, onda sam klonula, da se više nisam mogla micati, ali sam još dugo osećala bolove i premetanje.Čini mi se, da je to trajalo, dogod me nisu poneli, jer, kad su me izneli iz podruma, osetila sam svež vazduh.Dotle sam kao kroz san osećala da se i dalje nada mnom vršilo nasilje, ali nisam mogla ni govoriti ni otimati se. Sad se nalazim među vama, a ne sećam se, kako sam ovamo došla. Užasan vrisak trže sve prisutne.Mara beše sva prebledela.Poče da posrće, i, pre no što su je mogli pridržati, padne na leđa i dosta jako udari glavom o orman. Lekar joj priskoči, poprska vodom, protrlja joj slepe oči, te se, posle kratkog vremena, povrati. Žalost je bila pogledati ova dva nesrećna stvorenja, bez igde ikoga.Mara, bleda, gotovo zanemila, pala na grudi svojoj sestrici, pa je ljubi i plače, a Linka, koju za vreme pričanja behu oblile suze, samo je gorko jecala. Ima li u svetu pravde, ima li Boga, da kazni ovo nemoralno, ovo razbojničko delo jednog prestavnika vlasti, koja je ustanovljena, da brani slabe i nemoćne, da štiti moral, ličnu i imovnu bezbednost? Sa usana sviju prisutnih samo se čule reči: „Užasno, strašno, ove zverove treba pobiti, ovako što nigde se ne može desiti!“. Čestiti lekar beše gotovo zanemio od čuda, sve mu ovo izgledaše gotovo neverovatno, jer u širokom svetu, koji on skroz poznavaše, ovaki vandalizam ne bi se mogao desiti.Ni u svojoj velikoj praksi nije ni približno na ovako šta naišao, niti je gde god o ovakom užasu čitao. — Na Karaburmu s lupežima, reći će, pošto suznim očima pogleda obe sestre.Smrt zlikovcima, robija je igračka za ovo nemoralno delo! — Jes, jes, ovo razbojništvo zaslužuje smrt, povtoriše više ljudi i žena, koji behu prisutni ovom žalosnom prizoru. — Ja idem sam, da ovo dostavim vlasti, uzvikne s bolom lekar, jer Maru treba poštediti od daljih potresa.Ići ću samom starešini da javim, i to ne u našem kvartu, jer tu će oni zabašuriti ovaj zločin.Ovaj užas treba da sazna sav narod, pa da zlikovce zatrpa kamenjem. On naredi komšijama, kako da se nađu oko nesrećnih devojaka i brzo ode kući, a posle kratkog vremena u Gl. Tamo je bio samo dežurni pisar.Lekaru to ne beše milo, jer je odmah pomislio, da će ovaj svome kolegi pre biti na ruci, no što će se zauzeti za nesrećno devojče. Ipak rekne žandarmu, da ga prijavi. — Šta vi želite, g. Žarko, i to ovako pre zore? upita ga pisar, zevajući iz sna. Ovaj mu ukratko ispriča, šta se desilo, moleći ga, da odmah izađe na lice mesta, jer nema smisla, da se ova stvar istom kvartu dostavlja, gde se i dogodila, — Žao mi je, ali za to je nadležan baš taj kvart, odgovori mu pisar ravnodušno. — A da li je tu koji od članova? upita ga lekar. — Nije. — Kad dolazi istražni sudija? — E, taj dolazi dockan, posle osam. — Onda ću doći docnije, da javim samome upravniku, jer ovde treba stroga istraga. Pisar sleže ramenima, a dr. Žarko izađe ljutit. — Eto ti naše vajne lične bezbednosti, premišljaše lekar, izlazeći iz policije.„Nisam nadležan“, to je sva filosofija lenjih i nesavesnih ljudi, a drugi neka i sam život gube, šta se to vlasti tiče! On se ponovo vrati bolesnici, gde i Maru zastane u krevetu. — Šta je vama, gospođice Maro? upita je odmah, pipajući joj bilo?Ja se na vas najviše uzdao, da pomognemo vašoj sestri, a sad se i vi razboleli! — Teško mi je, odgovori mu ona slabim glasom, nisam se više mogla držati na nogama. Njeno bilo udaralo je 120 puta u minutu!Na licu lekarevom pokaza se velika zabrinutost. — Vi ste samo u velikom uzbuđenju, primeti joj, treba da ste mirni, vrlo mirni, da ne bi bilo gore. Zatim joj prepiše medicinu, pa, pošto i Linku pregleda, koju beše savladao san, naredi jednoj komšiki, šta treba, kad se donese medicina, pa se ponovo uputi u policiju. U avliji istoj komšiki rekne, da obrati najveću pažnju obema devojkama, a sad naročito Mari, jer je dobila nervoznu groznicu, gde treba najveća nega. Dajte joj redovno medicinu, te da se umiri, rekne joj, polazeći, jer je ovaj potres može upropastiti, a ja ću kroz čas dva opet doći. Došav u Glavnu Policiju, nađe tadanjeg upravnika. Ovaj ga dočeka sedeći. — Šta želite? upita ga neprijatnim glasom, i ne ponudiv ga, da sedne. — Došao sam, da vam javim za jedan užasan zločin, koji se desio u mom komšiluku. Sad dr. Žarko u kratko ispriča, šta se desilo, i onda gledaše s pitanjem u upravnika. — Pa šta sad hoćete? upita ga ovaj nabusito. — Ja mislim, da je jasno, šta treba raditi, odgovori mu lekar. — Kako jasno? — Vi, kao starešina g. Mićin, treba s mesta da ga uzmete na odgovor, da se i on i žandarmi lekarski pregledaju, da se izađe na lice mesta, te da se suoče sa njihovom žrtvom, pa, ako je sve ovako, kako vam rekoh, onda da se svi pohapse i predadu sudu. — Nećete nam, valjda, vi propisivati, šta da radimo, obrecne se upravnik nabusito, i pogleda ga tupim pogledom. — Pa malo čas me vi sami upitaste, šta da se radi, odgovori mu lekar učtivo. — Šta se vi u to mešate, jeste li vi otac ili tutor detinji? — Ja sam, gospodine, lekar, i moja je dužnost, ne samo da lečim, nego i da zaštitim slabe i nevine žrtve. — Gledajte vi vaša posla, i ne mešajte se u ono, što vas se ne tiče!Kad bude trebalo, izaći će jedan pisar na lice mesta i učiniti izviđaj. — Ali ovo nije sitnica, ovo je zločin. — Sve jedno.Kad bude trebalo, rekoh, izaći će pisar. — Onda ću da podnesem tužbu istražnom sudiji, valjda ću tamo naći više zaštite, rekne ljutito lekar i pođe vratima. — Znamo mi, šta radimo, obrecne se ponovo upravnik, stegnuvši, pri tom, krezube vilice, a ofarbana crna brada dodirnu mu nos. — Dr. Žarko samo ga pogleda prezrivo, reče „zbogom“ i izađe na polje. — Pakleni stvorovi, premišljaše čestiti lekar, izlazeći iz Glavne Policije, i to se zove zaštita vlasti!Teško nama, kad smo na to spali, da nam ovako nemilosrdni, ovako neotesani ljudi kroje kapu!Teško nama, kad moramo da snosimo ovake prostake, da se oni brinu o našoj časti, o našem životu i bezbednosti!Ta ovaki ljudi treba da čuvaju koze ili nose samar, a ne one epolete!.. — Prostoto jedna, šaputao je dalje dr. Žarko, prelazeći preko Velikog Trga, zato smo i doterali dovde, da nas sav svet ismeva, zato je narod ovako osiromašio i postao ogorčen, što mu sude ovaki odvratni, ovaki nemoralni ljudi, koji imaju obraz deblji od đona!Sve što je časno u ovoj zemlji, sve se to povuklo u stranu, jer se gnuša ovakih vlasničkih kreatura, koje ne prezaju ni od najprljavijih srestava, ni od samog zločana!.. — Slušao sam i često čitao, da su nam mnogi prestavnici vlasti brutalni i nemoralni ljudi, ali sam se sad i lično uverio.Dogod ovaki nesavesni i odvratni ljudi, ovaki prostaci budu vršili zakone, dotle će nam sve ići naopako!Dogod se sposobnost i savest budu gonile i nogama gazile, dotle ćemo ovako ramati, da će nas i najsiromašniji narodi preteći.... Dr. Žarko se sad uputi jednom advokatu, kome ispriča, šta se desilo.Ovaj odmah napiše tužbu, koju potpiše Mara, te je advokat odnese istražnom sudiji. Ovaj tek sutra dan dođe Marinoj kući, gde sasluša Linku.Ovo je tako površno vršio, da se odmah videlo, e se ide na to, da se stvar zabašuri. Tako je i bilo. Pisara nije niko zvanično saslušavao, ali je on sam išao upravniku, pošto su ga pre toga, na Mićinu molbu, njegove tetke i ujaci posetili, moleći ga, da mu ovu stvar oprosti, jer to nije bozna šta, a pogrešiti, vele, može svaki. Dr. Žarko strašno se ljutio, što se ovaka nepravda čini.Išao je lično istražnom sudiji, da mu se žali, i ovaj mu je obećavao sve učiniti, što do njega stoji, ali se videlo, da zločinca drugi zaštićavaju, te je sudija bio nemoćan. I tako, malo po malo, izgledaše, da će se ovaj zločin sasvim zabašuriti... Mara je više od nedelju dana bila u velikoj vatri, nervoza ju je tako bila spopala, da se dr. Žarko jako brinuo.Morao je upotrebiti najjače lekove, da je spase, u čemu, najzad, i uspe. Mala Linka nije nošena u bolnicu, jer je preklinjala lekara, da je kod kuće leči, a to je isto činila i Mara.Zato dr. Žarko pozove još jednoga svog kolegu, koji je bio vešt u ženskim bolestima, te se posavetuju i energično je nastanu lečiti. Njihovom trudu i veštini, najzad, ispadne za rukom, da posle dva meseca spasu Linku, te se i ova predigne.Kako je to bilo krepko devojče, počela se brzo povraćati, te, najzad, sasvim ozdravi. Maru je pritiskivala velika tuga, ali je to krila od sestre.Ona nije trebala da dozna pučinu, pred kojom se nalazila, ona je trebala i dalje bezbrižno da provodi mladost. Kad se Linka sasvim povratila, Mara ode do učiteljice, da je upita, da li njena sestrica može polagati ispit za Višu Žensku Školu. — Ne može, odgovori joj učiteljica. — Zašto? upita je Mara začuđeno. — Pa vi znate,... zbog izvesnog događaja... Mara stukne, a lice joj obli rumen. — Zar je ona za to kriva? upita je, jedva dišući. — I ako Linka nije kriva, taki je zakon... Mara se samo uhvati za čelo, rekne „zbogom“ i brzo izađe na ulicu. Nesrećno dete.Ona nije znala, da predrasude nemaju srca!Šta se to koga ticalo, što će njena sestra propasti, šta se koga ticalo, što je Marino srce ranjeno, „zakoni“ su nemilosrdni samo za nemoćne, a predrasude tako isto, s toga i ima tako mnogo nevinih žrtava. Prođe poduže vremena, a po tužbi Marinoj nije ništa rađeno.Dr. Žarko išao je više puta istražnom sudiji, ali uzalud.On se izvinjavao, da Mića ima veliku protekciju, koja ga zaštićava, te mu on zato ne može ništa. Maru je strašno grizlo, što ona i sestra nemaju nikakve zaštite.Ali šta da čini?Morala je, najzad, sve trpeti.Ona namisli, da Linku sama vaspitava, pa joj uzme privatnu učiteljicu, koja je zbilja brzo spremi za ispit.Htela je da je da u koji privatan zavod, pa kad poodraste, onda, ako uzmogne, da je pošlje na stranu, a ako ne, onda, bar, da je toliko spremi za život, da vremenom sama sebi može zarađivati lebac.U tom slučaju, mislila je, da je docnije pošlje na koju krojačku akademiju, te da posle zajedno veći posao preduzmu. Videći, pak, da od istrage nema ni pomena, ona upita dr. Žarka, da li i sama lično da se žali. — Nemojte, gospođice, odgovori joj čestiti lekar, za slabe u našoj zemlji nema zaštite! — Pa šta da radim, ovako se izedoh, a i Linka mi je postala neveselija.Više puta me je pitala, zar onaj pisar nije uhapšen, pa vidim, da i nju to kida.Jedan put ga je, veli, videla pred kućom, kako prođe našom ulicom, i pravo u nju gleda.Odmah je dotrčala, da mi to javi, a bila je bleda kao krpa.Nije li to žalosno, i zar ovaj slučaj neće i druge lovce na decu osmeliti, da pođu Mićinim tragom? — To je sve istina, drago dete, odgovori joj blago lekar, ali, kao što rekoh, za vas kod vlasti nema zaštite.Nego ja bih vam nešto drugo svetovao.Evo vam moje karte, pa otidite u redakciju „Maloga Žurnala“, javite se glavnom uredniku — on je moj dobar prijatelj — pa mu je predajte.To će nam biti poslednja apelata, a ako i to ne nagna vlasti, da kazne Miću, bar će biti javno žigosan.Za take razbojnike javnost je ponajbolji sud. Lekar tada napiše olovkom nekoliko reči i preda kartu Mari. Ona mu se toplo zahvali, i kad ju je na polju pročitala, duboko uzdane, rekavši: — Da čestita čoveka!Šta bi bilo od nas, da nam se on nije našao u nuždi!Dok sam živa, moliću se Bogu za njegovu decu. Ona se odatle uputi pravo u uredništvo „Maloga Žurnala“ i zamoli, da je prijave glavnom uredniku. Dečko je prijavi i urednik naredi, da je odmah puste u njegovu kancelariju. Mara se bojažljivo i učtivo pokloni, i kaže svoje ime.Urednik joj ponudi stolicu i upita, šta želi: — Jeste li vi g. B. S? upita ga ona. — Jesam, odgovori joj ovaj. Mara izvadi kartu iz džepa i pruži mu. — Dr. Žarko uputio me je s ovom kartom vama, rekne mu. Urednik uzme kartu i pročita.Ona je glasila: „Dragi g. B. Ne znam, da li ste čuli za užasno varvarstvo, koje je izvršeno nad malom sestricom gđice Mare Zorićeve, koja vam donosi ovu kartu, ali čuli ili ne, saslušajte ovu valjanu devojku i učinite vašu dužnost.Vi ste uvek zaštićavali slabe i uvređene, a porok žigosali, te se nadam, da ćete i sad tako učiniti. S poštovanjem vaš prijatelj Dr. Žarko. G. B. bio je malo načuo o tom zločinu, ali nije znao ničeg pozitivnog.Ono što su komšije svojoj okolini pričale, prodrlo je i dalje u varoš, ali on nije znao ime ni zločinaca ni njihove žrtve.Zato je, posle nekoliko dana, doneo bio kratku vest, kako se čuje, da se nad nekom malom devojčicom izvršilo varvarstvo, ne bi li mu ko iz publike ili od rođaka dotične žrtve što više javio.Ali niko ne dođe.Možda dotični nisu tu vest pročitali, mislio je, ili ne žele, da to prodre u javnost. S toga mu dolazak gđice Mare beše dobro došao i on je sad pažljivije pogleda. Njenu pojavu već smo ranije opisali, a sad samo da dodamo, da joj se na licu ogledala teška tuga.Usled duševne borbe, njene krupne, lepe oči behu izgubile prvašnji sjaj, nekoliko oštrijih crta na licu pokazivahu, da se strašno razočarala i izgubila veru i ljubav prema svetu. Ali to ipak nije mnogo umanjavalo izvanredno simpatično i lepo lice.Cela pojava i držanje pokazivahu devojku s odličnim duševnim vrlinama, a elastičan, povisok stas činio je još lepšom i impozantnijom. — Dakle to je bila vaša sestra, nad kojom je izvršeno ono varvarstvo? upita je sada urednik. — Jeste, gospodine, odgovori mu devojka, teško uzdanuvši. — Pa šta ste učinili, upita je g. B., jeste li se kome žalili? — Dr. Žarko nam se pokazao veliki prijatelj, odgovori devojka.Ne samo što je moju sestru, kao lekar, spasao, nego je i tužbu podnosio, upravo sve učinio, da se krivci dostojno kazne, ali uzalud.Izgleda, da će se stvar zabašuriti. — I vi bi sad želeli, da to nedelo preko javnosti pretresemo? — Jest. — Dobro, to ću učiniti, i ja se nadam, da se tada ovaj zločin neće zabašuriti.Nego, sad vas molim, da mi u kratko ispričate, kako je tekla stvar i ko su vinovnici. — Ali... to... je... Devojka obori oči, a lice joj obli blaga rumen. — Znam, znam, gospođice, da je vrlo nepodesno, da vi sve to ispričate, dodaće urednik, videći je zbunjenu.Stvar je i za javnost vrlo tugaljiva, ali, ipak, dužnost je preča od svega.Ja i ne želim, da mi vi sve ispričate, već je li vaša sestra obmanuta, da je nije kakva peza gde god domamila, ili je silom gde god odvedena? Devojka se još ustezaše, očevidno ne znađaše, kako da počne.Najzad se pribere i u kratkim potezama, bojažljivo i stidljivo, ispriča, kako je nad njenom sestrom izvršen zločin, kako je onesvesla doneta kući i jedva živa ostala.Kad je završila, urednik joj obeća, da će ceo događaj u svom listu pretresti, jer je nepravda zaista užasna. Devojka mu zablagodari, oprosti s i ode. — Gđica Mara glavne momente samo je nagovestila, stidela se i sam zločin njegovim imenom da nazove, s toga, da bi stvar bila jasnija, g. B. pošlje svoju kartu dr. Žarku, zamoliv ga, da ga što pre poseti u redakciji, da bi se o rečenom zločinu još bolje informisao. Sutra dan rano dr. Žarko dođe u redakciju, gde g-nu B. ispriča detaljno ceo događaj, pa i sve ono, što je pri pregledu, kao lekar, našao.Kad je, potom, ispričao, na kakav je prijem kod policije naišao, g. B. uzvikne: — E, to je strašno, to je nečuveno.Ni kod samih divljaka taka se nepravda ne može desiti. — Da čoveka besnilo spopadne, kad vidi, kako se u nas zakoni vrše, i ko ih vrši! vikne lekar ljutito, brišući znoj s čela. — Onda ćemo pokušati preko novina, primetiće urednik, ali, pravo da vam kažem, ja sam primetio, da su vlade baš one nagrađivale, koje su opozicioni listovi žigosali kao nevaljale ljude.Izgleda mi, da one naročito take nitkove i traže, jer su gotovi na sve, što je nevaljalo, čak i na zločin.Časne i vredne činovnike one zapostavljaju, gone, premeštaju, mnoge penzionišu i otpuštaju, a siledžije i nesavesne naročito odlikuju. — Zaista užasno! uzviknuće lekar.Ovoj zemlji treba radikalnog leka, polutanstvo ne vredi ništa.Treba iz osnova pretresti, preobraziti, rasčistiti sa šljamom i nevaljalstvom, jer ovako je užasno. — Tu ćemo imati podugo da čekamo, dragi doktore, i još mnogu gorku čašu da ispijemo.Ja sam već, na svojoj koži, mnogo šta iskusio, što me je dovodilo do očajanja, i s tim sam već davno na čisto, šta nam ne dostaje i šta nam škodi. Prijatelji se oproste, i g. B. odmah sedne, da ovo užasno delo opiše. Članak, koji je sutra dan o tome izašao u „Malom Žurnalu“, bio je oštar i jasan.Niko, ko je bio vinovnik, nije bio pošteđen, a naročito je pisar Mića po zasluzi bio žigosan. Pa šta je posle bilo? Uzmuvali su se bili i u kvartu i glavnoj policiji, ministar je, đoja, tražio izjašnjenje, Mića je zvat kod upravnika — i to je bilo sve.U mesto da je zlikovac odmah uhapšen i okovan, to je prećeno bilo „M. Žurnalu“, da će biti optužen, kao što je to češće činjeno, ali su se gospoda bojala veće bruke, da ovaj ne potegne i njihovu istoriju, te su se ovi ućutali. Isti list još je nekoliko puta opominjao nadležne, zašto se po ovom zločinu ne povede istraga, ali uzaman, njihov obraz bio je deblji od đona.Na njemu se nikad nije pojavila rumen stida. U mesto u kazamate, Mića je i dalje širio razvrat.Nije prošlo nekoliko meseci, on dobije klasu i bude postavljen za sreskog pisara, gde je u brzo nastavio svoje zločine, ordinarne ucene i krađe.Ovo uredništvu „M. Žurnala“ padne u oči i oštro napadne tadanju vladu, ali bude optuženo i odgovorni urednik odleži pola godine u zatvoru. Tako se vlasnici brinu o moralu!Ali, ko poznaje naše prilike, ovome se neće začuditi.Vrana vrani oči ne vadi, svaki vlasnik boji se svoje istorije, da se ne iznese na javnost, te se oni s toga uzajamno pomažu i zaštićuju.Ko zna, koliko je puta dnevno sagibao grbinu po neki pigmej, dok se dokoturao do ministra!Zna on vrlo dobro, da se pomoću uma, pomoću rada, spreme i energije ne dolazi na tako važan položaj u Srbiji, s toga se boji, da mu se ne pretrese sitna, jadna, a često i vrlo prljava istorija. Zato je i Mića olako prošao, pa čak i avanzovao.Ali to je bilo malo.On je bio tetkaš i ujkaš, a to su u Srbiji najbolje kvalifikacije.S toga je posle dve godine dobio za kapetana.To mu je bila, izvesno, nagrada za onaj prljavi zločin.Tako to biva u zemlji, gde se najviše panduriše i četvoronoži, u zemlji samovolje, gde na najvažnijim mestima ima često falsifikatora, lopova, izmećara i kukavica. Sirota Mara, videći nepravdu, učinjenu njoj i Linki, predala se svojoj sudbini, jer je videla, da Mići pisaru neće biti ništa.Ponovo je prionula na rad, a nad sestrom je lebdela kao dobar anđeo. Linka pak postala je ponovo ono lepo, bezazleno, sveže i milo devojče, što je Maru jako radovalo.Ona je išla u jednu privatnu školu i učila se vrlo dobro.Sada je Mara redovno izlazila pred nju, da je doprati kući, a isto tako pratila je i u školu. Ali, i pored toga, ona nije primetila, da na njenu sestru motre dva oka, u kojima, kad bi se bolje zagledalo, video bi čovek mnogu tajnu, pa i zločin. To je bila jedna krupna i odvratna ženturina, sa očima kao u mačke, velikih usta i debela nosa.Cela njena pojava pokazivala je pravu životinju, bez osećanja, koja samo vreba svoje žrtve. Ta je žena stajala u vezi sa više sumnjivih ljudi i liferovala raznim vlasnicima „piliće“, kako se ona o mladim devojkama izražavala.Stajala je u vezi i sa trgovcima s ljudskim mesom, pa im je po neku žrtvu, koja nije imala zaštite, po dobre pare prodavala.Stvar se obično brzo zabašurivala, jer je „tetka Mitra“ — tako se zvala rečena peza — umela vešto oko „nadležnih“. Čim bi je kogod tužio, ona dotičnom pisaru nađe kakvo „pilence“ pa se tužba brzo „zagubi“. Držala je zaseban stan u jednoj sporednoj ulici istočnog Vračara.To je bila jedna mala kuća sa tri sobe, kujnom i hodnikom, a napred mala kapija, sa uzanim prolazom, koja je i danju bila zatvorena. Ele, kroz prozor od kuće, a nekad i ispred kapije „tetka Mitra“ pratila je svojim mačijim očima malu Linku, ali ne mogaše je nikako uloviti, jer je uvek išla sa starijom sestrom.Ona je imala poruku, da je ma na koji način ukeba, pa je redovno bila ili na prozoru ili pred kapijom, kad bi Linka sa sestrom prolazila ili odlazila u školu, i vraćala se kući. Jednoga dana Mara beše ranije došla pred školu, da pričeka Linku, te stane na samoj kapiji.Kako je, pak, tu bio hodnik, jer je nad kapijom bio gornji sprat, to je tuda derala jaka promaja. A kako je obično išla brzo, te bila zagrejana, to na istoj kapiji jako ozebe.To je najčešća bolest sviju devojaka i žena, koje stoje ispod kapija, u mesto da izađu pred kuću. Čim se s Linkom vratila kući, Mara oseti jaku jezu.Ali ona na to nije obraćala pažnju, da odmah legne u postelju i ladi glavu i grudi, a pari noge.Ona je i dalje radila, te je sutra dan uhvati jaka groznica.I tada je mislila, da će na tome i proći, pa nije zvala lekara.Ali vatra je i dalje trajala, glava da prsne, apetit beše prestao, i Mara dobije jako zapalenje. Komšike, videći je iznemoglu, zovnu dr. Žarka, koji se začudi jakoj iznemoglosti Marinoj.On konstatuje jako zapalenje levog krila pluća, a desnoga tek na vrhu, pa svojski prione lečiti je. Njegovom velikom trudu i nezi ispadne za rukom, te je za nedelju dana ponovo spase, ali joj zabrani još nedelju dana izlaziti iz sobe. Dok je bolest bila opasna, Linka nije išla u školu, a kad je opasnost prešla, Mari beše žao, da dete dangubi, pa je samu pošlje, da ide. Čim je „tetka“ Mitra videla samu Linku, odmah pošlje jednu mladu devojku, koja je kod nje „stanovala“, te joj se pridruži i s njome upozna.Ova je s Linkom išla do njene škole, a posle ode đoja dalje, u svoju školu, jer joj je rekla, da uči institut, u samoj, pak, stvari vrati se kući.Kad se Linka pustila iz škole, devojka opet naiđe na nju, kao da se i ona pustila iz instituta, pa je doprati do svoje kuće, gde se s njome oprosti, ali joj obeća, da će s njom od sada uvek zajedno ići u školu, jer nema druge drugarice, a Linka je, veli, tako dobra i pametna. Čim se vratila kući, Linka ispriča Mari, kako se upoznala s jednom učenicom, pa je s njom išla zajedno do škole.Ovo Maru ne uznemiri, jer je držala, da je to zbilja učenica, čak joj je bilo milo, da Linka ne bi išla sama.Zato rekne sestri, da sutra zovne tu drugaricu, da je vidi, pa, ako je dobra, da joj kupi bonbona i sama se s njome upozna. Sirota Mara nije ni slutila, da je ta „drugarica“ Linkina jedno pokvareno stvorenje, koje „tetka“ Mitra navija kao kakav automat i napuckava je, da hvata nove žrtve... Sutra dan Linka se opet sretne sa istom drugaricom, te joj kaže sestrinu poruku.Persa — tako se zvala ta devojka — obeća joj, da će posle škole otići do Mare, te čim se Linka pustila, ova se tu nađe i pođu kući. Kad su došli do kuće Persine, ona pozove Linku unutra, da samo ostavi rad i knjige, koje je ona zbilja nosila, pa će posle ići s njom. Linka uđe unutra, gde je dočeka „tetka Mitra“, koju Persa prestavi kao svoju „mamicu“.Devojke uđu u sobu, gde su malo ćaskale, a druga jedna pitomica tetka Mitrina, koju Persa prestavi kao svoju stariju sestru, donese slatko, da Linku posluži. Posle slatkog došli su i kolači.Obe devojke bile su ljubazne oko Linke, ćaskale su i smejale se, te tako prođe čitav čas.Linku okupi neko zevanje, ona oseti, da je hvata san, pa htedne kući.„Drugarice“ navale s molbama, da još malo pričeka, pa će i Persa s njom. — — Da te ne bole glava? upita je ova milujući je po kosi. — Ne bole, ali mi se jako drema, ne znam, šta mi je, odgovori joj Linka. — Da možda nisi jutros ozebla?Možda si u školi bila znojava, pa stajala kod prozora. — Nisam ni ozebla. — Pa ako ti se baš tako drema, a ti lezi ovde, pa čim te prođe dremež, onda ćemo zajedno tvojoj kući. Persa je pri tom zagrli, pa kako su sedele na jednom minderluku, privuče joj glavu na svoje grudi, pa posle nasloni na krilo. Linka se ustezala, sve je molila, da ide kući, a ova je zagovarala, te tako, najzad, na njenom krilu zaspi. Persa je još neko vreme držala na krilu, a kad se uverila, da je Linka tvrdo zaspala, nasloni joj polako glavu na jedan jastuk, baci šal preko nje i odmah javi „mamici“, da je dete zaspalo. Tetka Mitra razvuče zadovoljno usta, a mačije oči zasvetliše se od radosti.Sada beše još odvratnija. — Je li uzela koliko slatkoga? upita Persu. — Vrlo malo. — A kolača? — Samo dva mala, i to smo je silom naterali. - To će, bojim se, biti malo, biće slabo dejstvo, pa će se lako probuditi.Nego, ako bi se probudila, a ti joj daj još koji kolač, jer ako propustimo ovu priliku, više je, možda, nećemo moći ukebati. — Hoću li zvati g. Nikolu, upita je sad Persa, znate, da vam je on poručio za kakvo mlado „pile“? — Nemoj, jer nam se sav plan može pokvariti.Dete je bilo jednom prevareno, pa se neće dati više obmanuti.Čim primeti, šta se sprema, odmah će se otimati, jaukati i taku larmu napraviti, da joj glas nećemo moći ugušiti. — Pa šta da radimo? — Idi brzo do g. Miće, ti znaš, gde on sedi. — Znam. — Nemoj ići u kancelariju, da te kakav naš gost ne bi spazio, a sad je i podne.Reci mu, da smo, po njegovoj poruci, domamili malu Linku i uspavali je. — Hoću li čekati odgovor? — Nije nužno, on već zna, šta treba raditi.Ja ću, međutim, sa Vilmom - tako se zvala druga pitomica — čuvati dete. Persa uzme šešir i kaputić, pa brzo ode do kuće Mićine. Ovaj je bio baš za ručkom.Sa njim su bili njegova mati, mlađa sestra i jedan mali brat. Čim je video Persu, odmah ustane, izvede je u avliju, gde mu ova ispriča poruku tetka-Mitre. — Vrlo dobro, pozdravi „mamicu“, rekne joj Mića, držeći je za podbradak, reci joj, da ću odmah narediti, šta treba. Persa se vrati kući, a Mića brzo svrši ručak, pa odjuri u kvart. Tamo nađe Kuzmana, onoga glomaznog žandarma, koji je u podrumu držao i udarao Linku, a posle je polumrtvu odneo njenoj kući. — Odmah se preobuci, rekne mu Mića, otrči kod Sotira, neka dođe brzo sa zatvorenim fijakerom.I ti sedi u fijaker, pa kod „tetka“ Mitre.Tamo ćeš naći malu Linku, uzmi je odmah i metni u kola, pa brzo kod Proke kuplera.On već zna, šta treba raditi.Ako bi se dete probudilo, vriskalo i otimalo, a ti maramu u usta.Jesi razumeo? — Jesam. — Sad pohitaj! Žandar učini, kako mu je rečeno, i kroz nepunih pola časa stade fijaker pred tetka Mitrinu kuću, a iz njih izleti krupan, snažan čovek u civilu i uđe u avliju. Linka je još spavala. Čim je „tetka“ Mitra ugledala žandarma, odmah ga uvede u sobu i pokaže mu dete. — Samo polako, da je ne probudiš, rećiće mu, jer bi se tada teško unela u fijaker, pošto bi se koprcala i derala, a svet prolazi ulicom. — Ne brini ništa, odgovori rapavim glasom žandar, i drpne malo Vilmu, koja je pazila, da se Linka ne probudi. Persa pritrči i skine šal sa deteta, tetka Mitra uzme je za ručice, a žandar oko pojasa i ispod pazuha, pa u naručja. Linka se poče da proteže i ječi. Brže u kola, dok se nije probudila! vikne tetka Mitra. Žandar se okrene i za trenut oka bio je kod kola, koja su bila priterana uza samu kapiju.Sotir je već držao otvorena vrata, čiji prozori hotimično behu dosta zamrljani, da se unutra ne bi dobro videlo. Žandar pokuša da s Linkom zajedno uđe, ali to beše teško, jer je bio krupan čovek.Zato je metne na sedište, pa pođe i on da uđe, a Linka, onako u snu, mlitava, posrne i udari glavom o prednje sedište, te se probudi. Ona počne trljati oči i obzirati se, pa kad ugleda, da u kola ulazi nekakav čovek, ona vrisne, pa htede iskočiti na polje, ali je ovaj zadrži.Ona se počne otimati i vriskati, ali u tom i žandar uđe u kola.Sotir zaklopi vrata i potera konje, te se tako nije više mogao čuti vrisak. Linka se koprcala i plakala, pa, kad je bolje zagledala u lice žandarmovo, ona se prestravi, jer u njemu poznade onoga užasnog čoveka, koji ju je u podrumu tukao i držao. Sada udvoji svoju snagu.Vrtila se, mahala rukama, otimala se i jaukala, što je više mogla, ali Kuzman beše snažan čovek, te se ne mogaše oteti, a zveka točkova zagušivala je njen jauk. U tom se Linka malo izmigolji, pa lupne glavom o levi prozor, razbije ga i do polovine proturi telo, htevši iskočit iz kola.Malo je falilo, da sasvim ispadne, ali žandar je ponovo uvuče unutra, te se dete, otimajući se i držeći za staklo, iseče po rukama, da je svu oblije krv.Žandar, za to vreme, beše iz-izvukao svoju prljavu i veliku maramu iz cepa, koja je sva zaudarala na rakiju i duvan, pa je, s velikom mukom, ugura nesrećnom detetu u usta. Tako joj uguši jauk.Dete se gušilo, ali se i dalje otimalo, no to ne pomože, i tako, posle kratke vožnje, fijaker stane pred ozloglašenu kuću Proke kuplera. Kulturni istorici ovake događaje, iz staroga doba, nazivaju varvarstvom, što u stvari i jesu.Ali, i pored slabe kulture kod starih naroda, tada se nisu događala ovako podla dela, kakva nam pričaju velikovaroški anali modernoga sveta. Istorici se obično zagnjure u knjige i misle o starim događajima, a prema sadanjoj javi oni su gotovo slepi, sadanji realni život oni ne vide, jer se ne mešaju sa svetom, a iz knjige života mnoga se čuda mogu da saznaju. Varvarstvo nad malom Linkom, to je jedan list iz života modernoga sveta, o čijoj će kulturi docniji istorici da pevaju himne. Zar je Linka jedina žrtva?O njoj se slučajno doznalo, a koliko ih ima, o kojima niko ništa ne sazna, ili bar varvarstvo nad njima ne prodre u javnost!Koliko li nevinih žrtava ljudske pohotljivosti i gramzivosti odu u grob, nečujno, neviđeno, s ranom na srcu, a suzama u očima, jer njihovi dželati ne znaju, šta je bol i tuga, oni nemaju srca!? Tako je i Linka Zorićeva postala žrtva jednog blaziranog tetkaša, koga je čuvala sva pokvarenost protekcije i korupcije, jer vrana vrani oči ne vadi. — Čim fijaker stade pred Prokin zavod, vratar doleti i otvori masivna vrata, koja imađahu duguljaste prozore i česte gvozdene šipke.Zvonce je činilo svoju dužnost, te iz kuće pokuljaše još neki momci, nekoliko pitomica Prokinoga zavoda i jedna debela i ružna ženturina, a najzad dođe i sam Proka. To je bio čovek od svojih 50 godina, snažan, grub u licu, očiju malih i zelenkastih, kojima je pomalo žmirkao.On je na ovake slučajeve bio davno navikao, s toga odmah, sa nekoliko lađarskih reči, otera natrag svoje pitomice, priđe fijakeru, te sa momcima uzme Linku u ruke. Ona se i dalje otimala, ali je bila gotovo sasvim malaksala.Marama joj beše još u ustima, lice od ruku sve krvavo, a oči, usled teškog disanja, gotovo ukočene. Lice joj beše potavnelo, na njemu se mogao čitati neizmeran bol, a i nekoliko jakih masnica po njemu pokazivahu, da ju je nečovečni žandar tukao u kolima. Nju unesoše unutra, a momak iznese i dade Sotiru i Kuzmanu po dve banke, te ovaj ponovo sedne u fijaker, a Sotir ošine konje, pa se brzo izgube. Što li je Mići trebalo, da pored svoga prvog užasnog zločina i ovaj izvrši, jer je do sad svak mogao uvideti, da je i ovaj nitkovluk, sa malom Linkom, bilo njegovo delo? Ali ko bolje poznaje ljudske poroke i slabosti, tome ovo ponašanje Mićino neće biti tako zagonetno.Šta više, ovo je bilo vešto, ali podlo proračunjeno, upravo prah u oči svetu, jer se tada na sve strane čulo o njegovom prvom zločinu, pa je išao kroza svet, kao kroz šibu. Valjalo je u svet da prodre glas, da je Linka jedno pokvareno derište, da nad njom nije izvršeno nasilje, već da se prosto prodala, kako to lovci na devojke umeju već da objasne. Kad se dakle čuje, da je Linka otišla u prostitutsku radnju, a već Mića će se postarati, da se taki glas čuje, onda mu okolina neće moći ništa prebacivati, svak će reći, da je ona povika nad njim bila neopravdana, i tako će se njegova prljava afera brzo zaboraviti. Ko će, najzad, saznati, na kakav je način odvedena Linka u Prokin zavod?Svi oni, koji su tu bili angažovani, nemaju računa da istrtljaju ovaj zločin, a drugi o tome nemaju ni pojma? Tako je zbilja i bilo. Čim je nesrećno devojče predato u „sigurne ruke,“ iz kojih do sad ni jedna žrtva nije umakla, Mića saopšti nekolicini abronoša, da je Linka utekla u prostitutsku radnju, jer nije htela da trpi sestrinu kontrolu, koja joj nije davala, da trčkara i „vucara se“ po Beogradu. Ovi su to revnosno dalje rasprostirali, i za trenut oka svi Mićini poznanici saznali su „pravu istinu“, kako se ovaj junak izražavao, i tako je on uzdignute glave mogao i dalje šetkati se ispod terazijskih kestenova i merkati, da li će još koje „pile“ moći uloviti. A Mara, a Linka, šta bi s njima? Da li je ko znao, kako je ovim mučenicama, koje je zla kob tako uzastopce pratila?Da li je nebo čulo njihov vapaj, kad im oni, koji dele pravdu, nisu hteli dati zaštite? Đura Jakšić je rekao, da u svetu nema ljubavi, a to je, izvesno, posle mnogih gorkih časova kazao, a ove dve sestre, još kao dva pupoljka, osetile su svu gorčinu života, koji je za mnoge pravi pakao, dok je za druge više, no raj. Čim je Mara videla, da nema Linke na podne, odmah se poplašila.Htela je onoga časa da je traži, ali joj lekar beše zabranio, da ustaje iz postelje, jer će bolest uhvatiti maha. Zato se ipak uzdržala, te, onako bolna, nije otišla u varoš, već pošlje jednu komšiku do škole, da se izvesti, šta je s detetom. Ova se brzo vrati i javi joj, da je Linka davno puštena kući, i da ne znaju, šta je s njom. Ovo Mara nije više mogla izdržati, nego se digne iz postelje, jedva se obuče, i, gotovo slomljena, izađe polako na ulicu, a odatle se uputi onim ulicama, kuda je Linka prolazila za školu. Jedva je disala.I glava i grudi da izgoru od vatre.Češće puta zastala bi pored kakvog drveta i naslonila se, da se odmori i polako izduva, jer kad bi dublje danula, odmah bi u grudima osetila jake bolove. Gde god je našla kakvu klupu pred kućom, sedala je na nju, da se odmori.Onda bi svoje lepe i umorne oči upravila na prolaznike, čisto ih pitajući, da li su gde god videli njenu milu sestricu.Tada bi joj na velikim, crnim trepušama zatreperile dve krupne suze, pa se, posle, skotrljale niz blede obraze, kazujući beskrajni bol, koji je pritiskivao dušu i srce ove čedne i vredne devojke... Posle kratkog odmora ona se podizala i dalje išla, gledajući na sve strane, hoće li odkud iskrsnuti mala Linka, ta njena zenica, bez koje bi joj život bio tako tužan i prazan. Tako joj prođe celo posle podne, pa, kad je bila ponovo na Kalimegdanu, i mrak se već beše spustio.Opet joj pogled privuku Sava i Dunav.Ove dve reke proticahu nečujno, izgledaše joj, kao da u svojim nedrima nose mir i zadovoljstvo. Ona je osećala, da joj nešto fali, ali ne znađaše upravo šta.To beše mir, ali ne posle bure, koju prouzrokuje uzbuđeno srce, ne posle brodoloma u ljubavi, jer njeno srce i nemađaše vremena da ljubi.Ona taj slađani bol, koji svi ljudi tako rado podnose, još nije osetila.Njeno mlado srce beše umorno od tolikih udara gorke sudbine, te izgledaše, da će prepući. Mara sedne na jednu klupu, da se odmori, i tu je dugo plakala.Te suze htela je da sakrije od sveta, niko nije trebao da dozna neopisani bol, koji joj razdiraše njeno napaćeno srce. Šta sad da radi?Ako ne nađe sestru, kuda će onda?Nigde nikoga nema, Linka joj beše jedina radost i nada, pa zar da je sasvim izgubi?Zar je bilo malo bola i tuge, kad je nečovečni ljudi onako upropastiše, nego je, možda, ponovo postala žrtva kakvoga zločina? Ni na kraj pameti nije joj bilo, da je onaj isti dželat i sada njenoj sestri spremio zamku.Zar ljudi mogu biti tako bez srca, da im ni malo nije žao nevinih stvorova, koja tek što su nastala da žive! Opet se krene kući, nadajući se, da je Linka, možda, došla.I ako je hitala, išla je gotovo kao mrav, jer je bila sasvim malaksala i teško disala. Došav kući i videv, da deteta još nema, tako je savlada tuga, da nije mogla do kreveta doći, već padne na patos, gde je dugo plakala, zaronivši glavu u ruke. Posle kratkog vremena opet ustane, dovuče se do stola i upali lampu.Čim su neke komšike videle svetlost, odmah dođoše, raspitujući, da li je što čula o sestri, a ona, jadnica, htede njih da pita.Ovo je još više zabole, te padne u postelju.Gledala je samo suznim očima u komšike, ne znajući, šta upravo da ih pita. — Niste trebali izlaziti tako bolesni, rekne joj jedna mlađa žena, ta vi ste sad tako roviti, da možete propasti! — A sestra?Šta ću bez nje? uzdane gorko Mara, pogledavši je tužno. — I doktor je dolazio, pa, kad je čuo, da opet Linke nema, zaprepastio se, a kad je doznao, da ste otišli, da je tražite, jako je prebledio.„Što ste joj dali, da ide?“ upitao je baš mene.„Što niste meni javili, ja bih je tražio?“ Odgovorila sam mu, da nisam ni videla, kad ste otišli. — Ah, g. doktor je za nas mnogo učinio, odgovori bono Mara, bio bi pravi greh, i dalje mu dosađivati. — Pa šta sad da radimo? upita je druga komšika. — Ne znam ni sama, uzdane nesrećna devojka.Glava mi je teška, u grudma mi seva, jedva dišem, ali je ipak moram noćas tražiti. — Pa propašćete sasvim! — Šta mi je do toga, kad nema moje sestre? — Ali vi ste opasno bolesni, jedva se držite na nogama.Možete gde god pasti, pa tu prozepsti. Mara joj ne odgovori, jer je ponovo obliše suze, pa zaroni glavu u jastuk, gde je gorko plakala. — Zaista nesrećno stvorenje! prošaptaše komšike i izađoše, vrteći tužno glavom. Mića pisar bio je potpuno zadovoljan.Plan mu je dobro ispao za rukom, sad je mogao bezbrižno ići u kafane i kancelariju. To isto veče, sa još dva prijatelja, otišao je kod „tetka“ Mitre, gde su se svojski proveli.Tu je se tako razmetao, „što mu neprijatelji iznose čikarmu zbog jedne devojčure“, da je postao bio nesnosan i svojim blaziranim prijateljima. - Eto, govorio je, da je ta devojčura bila čestita, zar bi utekla od sestre i otišla svojevoljno u k—aj?Zar to nije jasno, da je bila davno pokvarena?Šta hoće taj svet?Sad me ne sme niko više ogovarati, svakoga ću tužiti, za koga čujem, da me oblajava! Prijatelji se čudno zgledahu, a i Persa i Vilma bacahu im ironične poglede. — Tetkice, rećiće zatim Mića tetka Mitri, štipnuv je za debele ručurde, i dolazeći u sve veće raspoloženje, dajde onoga starog vina u flašama, znaš, što ja obično pijem! Vilma ustane i donese nekoliko flaša, te se Mića poče sa svima kucati i piti.Devojke mu moradoše sesti sa obe strane, te ga zagrliše.Nastade pevanje, upravo dernjava, jer čim vino udari u glavu, svaki je pevao za svoj račun. — Kamo, šta čekaš, okrene se ponovo tetka Mitri, što ne zovneš iz komšiluka Žiku, Nastu i ostale tvoje pitomice na parče, hoćeš valjda da ti polupam prozore ili da ti zatvorim „zavod“, a tebe i ove pitomice pohapsim?Ume to Mića! Tetka Mitra samo nešto promrmlja, pa brzo ode.Nije potrajalo ni po časa, a evo ti još tri devojke iz komšiluka.Svaka je došla zasebno, kako je „mamica“ kojoj stigla.Mića ih je sve poznavao.Čim su ušle, odmah ih je sve izgrlio i izljubio. — Ded’ da se kucnemo, rekne im, i odmah im da pune čaše. Ove popiju na iskap i odmah sednu pored njega i njegova dva prijatelja.To su bile dosta mlade devojke, ali uvela i iznurena lica.Pogled im je bio tup bez ikakve inteligencije, ali, i iz iznurenih crta lica, moglo se videti, da su pređe bile dosta lepe, nu njihov sadanji neprirodni i razuzdani život ponižavao ih je jako i ubijao im svaku crtu plemenitosti i nežnosti, bez čega žensko čeljade ne vredi ništa. One su, ipak, za sažalene, jer ko zna, na koji su način došle dotle, da sad na jedan mig tetka Mitre, dojure u njeno nevaljalo društvo.Možda su i one bile žrtve kakvih razvratnika, možda su i one na sličan način domamljene kod kakve peze, gde su skrhale vrat, a, posle, sve više i više padale, dok se, najzad, nisu dotle srozale, da postanu ekpap tetka Mitrin i drugih trgovaca s ljudskim mesom. Veselje je trajalo do blizu 10 časova, jer je pre toga Mića ugovorio sa Lakom, da te iste noći posete Proku, te da se i tamo provesele i prime nagradu za Marinu sestru.Pri polasku reći će Mića tetka Mitri: „Alal ti vera, tetkice, dobro ti ukeba Linku!“ Odmah posle toga Mića je posetio i Proku kuplera.On je sa njim bio davno poznat, jer je duže vreme bio u tom kvartu pisar. — E, to behu slavna vremena, ali mu drugi, veštiji tetkaš podvali, te Miću premestiše u drugi kvart, a na njegovo mesto dođe g. Laka.Mića je bio od veće porodice, ali vrlo grub i odvratan u svojim manirima. Izučio je bio s nategom pet razreda gimnazije, pa, kad je neko vreme probazao, ne radeći ništa, mati ga, pomoću svoje sestre, koja je imala „veliko poznanstvo“, namesti za praktikanta u policiji. Jednom bude premešten u jednu varošicu, ali se tamo ni tri meseca nije mogao skrasiti, hteo je ili prestonicu ili da da ostavku.Tetka se morala dosta znojiti, dok mu je izradila premeštaj. Kad je postao pisar, imao je 21 godinu.Posle četiri godine došao je u kvart, gde je bio i Prokin zavod.Tu se brzo izvežbao, kako se od pisarske plate pravi ministarska. Nije prošlo ni pola godine, sve Prokine esnaflije, koji su imali slične zavode, plaćali su Mići formalni porez.Neki 50, neki 100, a neki, bome, i po 200 dinara mesečno. Ne da li neko na vreme razrezani namet, Mića mu napravi čitav darmar u radnji.Bane unutra sa dva žandarma, rastera goste, flaše s pivom i vinom dokopa, pa po sobi pobaca, razlupa ogledala, prozore, preturi klavir i kanabeta, jednom reči razori sav zavod. — Zar tako, oca ti kuplerskog, tada bi se razvikao, trošiš vino, a znaš naredbu!Ja ću tebe u haps, kao i tvoje droce, pa će ti presesti i majčino mleko!Ovo će te koštati hiljadu dinara, i još ću ti radnju zatvoriti. Ali, g. Mićo, molio bi tada Proka, nemojte, za Boga, ta ja sam vaš prijatelj, nemojte me upropašćivati. — Šta veliš?Kakav prijatelj?Ovo je u ime zakona! — Ali, umirite se, da vam objasnim, molio bi i bogoradio Proka, i ako je prema njemu bio pravi džin, i ako bi ga rado smoždio, ali tu su i žandarmi s revolverima i tesacima, pa, onda, viša vlast, jer Mića odmah „referat“, pa propast gotova. Jedva jednom, kad ga i Prokinica stane moliti, nekadanja pitomica iste radnje, on se smilostivi i ode u njihovu privatnu sobu, odakle, posle 10 minuta, izlazi umiren i teži s fišekom od 30 napoleona. Proka je za svoju neurednost platio 20 napoleona više, a Mića za svoju „energiju“ toliko više zaradio, jer bi, inače, dobio samo 200 dinara. I tako onaj drski Proka kupler, koji batinama vošti svoje pitomice i „ženu“, a često se i s gostima pobije i neke izbaci na polje, pred Mićom, i njemu ravnima, biva mekši od pamuka. Ovako je Mića i s drugima radio, a to je, naravno, naučio od starijih drugova, koji su, na taj isti način, imali često veću platu i od ministra presednika. Zato su živeli carski, a g. Laka, koji je došao na Mićino mesto, bio je još veštiji i doterivao i do 3000 dinara mesečne zarade.Ovake su ucene činjene i prema mnogim kafedžijama, a naročito onima, gde je bila lepa kasirka, jer čim ne da ucenu, odmah mu uhapse kasirku i načine čitav lom u kafani. Žaliti se protiv ovakog nasilja, bilo je nemoguće, upravo opasno po vlasnike pomenutih zavoda i kafedžije.To su bili pravi robovi Mićini i ostalih „vršilaca zakona“. Tada bi se tek okomili svi đuture protiv takog „drskog“ kafedžije, i on, ili je morao napustiti kafanu, ili propasti materijalno, ili da uzme pušku i ubije nasrtljivce. Bilo je i takih prestavnika vlasti, koji su bili kelneri, šusterske kalfe, kočijaši, pokućari, pa su se, raznim smicalicama, pomoću protekcije, uvlačili u policisku struku, gde su u brzo pokazivali, šta znaju. Kočijaš je ostajao kočijaš, pa ma i cilindar, i cviker natukao, zato su od takih ljudi mnogi srpski građani propištali, a naročito kafedžije. Nisi pred kafanom upalio fenjer — globa! Nisi na vreme zatvorio kafanu (npr. jedan minut docnije) — globa. Nisi počistio trotoar — globa. Našlo se đubreta u avliji — globa. Pomakao si stolove pred kafanom za pedao napred — globa. Nisi na vreme upisao mlađega — globa. Neko je pevao noću u kafani — globa. Nisi glasao za policiskog kandidata — globa i haps! Za jednoga člana kvarta, koji se strašno razmetao i živeo najluksuznije, docnije se prokljuvilo, da su mu Jevta, Proka i ostali kupleri ne samo davali ogroman harač, već mu redovno slali u kuću skupocena vina u flašama, zatim pivo u flašama, pečenje, sva bolja jela i mnogobrojne poklone. U njegovoj se kući tako rasipalo, da je i svoje i tuđe imanje slistio, pa je i sam taj ogromni harač tako rasipao, da se, pored svega toga, sasvim prezadužio.Naravno da od kakvoga plaćanja nije bilo nikad ni pomena.A na mnoge tužbe kafedžija i ostalih građana, a naročito, kad su više listova ovaj hajdukluk izneli na javnost, bio je kažnjen — opomenom!A kad je i dalje nastavio hajdukluk, onda je, posle duge borbe građana i listova, bio — premešten u drugi kvart, u mesto u kazamate.Imao je, vele, veza, a neki su govorili, da je od kuplerskog vina i drugih poklona i sam drugima, svojim pretpostavljenim, za koje se zuckalo, da u svemu ortakuju, pravio poklone.Za to se ćutalo, a dotični hajduk smejao se građanima. Je li onda bilo čudo, što se i zločin nad Linkom mogao zabašuriti i što se nad njom i drugo nasilje smelo izvršiti?! A sad da se vratimo našim patnicama. Čim su Linku uneli u Prokinu privatnu sobu, odmah joj izvade maramu iz usta.Ona se već bila jako zanela i jedva disala.Oči su joj bile sasvim ukočene i nije treptala.Nije mogla sklopiti vilice, jedno, što dotični muskuli behu olabavili, a drugo, što je pritisak krvi na mozak bio tako jak, da je u celom telu bila gotovo sasvim uzeta. Zato je g-đa Prokinica odmah raskopča i počne trljati nekom tečnošću po grudima, da bi je zagrejala.Zatim joj poprska lice ladnom vodom, metne Hofmanove kapljice pod nos i namaže slepe oči.Ostale devojke su takođe pomagale, jedna joj je pridržavala donju vilicu, da bi je nagnala, da kroz nos diše. I ako je stanje nesrećne devojčice bilo opasno, opet nisu hteli zvati lekara, jer bi se tako saznao Mićin zločin, a Proka nije imao računa, da se ovo nedelo rasčuje, jer bi se i on smatrao kao saučasnik. Najzad, vratar se seti baba Anđe, koja je sedela u komšiluku i znala da baje i pomalo leči.Kad kojoj devojci što pozli, oni je pozovu, te je istrlja i potpaše, jer lekar odmah tera u bolnicu, a to gazda Proki nije išlo u račun. Tako, i sada, dozovu baba Anđu, pa je podugo trljala Linku i bajala oko nje, dok, najzad, nije uspela, te se dete počelo micati i buditi iz svoga zanosa. Kad je, posle dužeg vremena, došla sebi, baba Anđu, sa dobrim bakšišom, otpuste kući, ali, pod uslovom, da ćuti, kao nema. Linka se dugo obzirala, da sazna, gde se to nalazi.Nije mogla odmah da se pribere i seti se svega, šta je s njom bilo. Kad je sasvim došla sebi i o svemu razmislila, obuzme je neka jeza, da je sva drktala.Na lepim očima, koje dobiše svoj pređašnji sjaj, pojaviše se krupne suze, a na licu se mogla čitati velika tuga.Ona beše izraz velikog duševnog bola, jer, i ako još nerazvijen pupoljak, ona osećaše svu težinu nepravde, koja se nad njom vršila. Šta je ona mogla kome zgrešiti, da je ljudi tako gone, da li je zla kob nju i njenu sestru izabrala, da ih sasvim uništi, te im ne da ni dušom danuti? — Gde je moja sestra? okrene se Prokinici, jecajući i brišući suze, molim vas, vodite me mojoj sestri. — A koga ti imaš? upita je rapavim glasom ova debela i gruba ženturina. — Imam samo sestru, odgovori joj Linka kroz suze. — Kako se zove? — Mara Zorićeva. — Gde sedi? - — U Fišekliji, blizu Trkališta, broj — — Ti ćeš za sad ostati ovde, rekne joj oštro g-đa Prokinica, a ja ću javiti tvojoj sestri, da dođe po tebe. — Ja ne mogu dugo čekati, moja će sestra svisnuti bez mene, ona je i onako jako bolesna. — Kad ti kažem, tu ćeš ostati, nabrecne se na nju stara kuplerka, a ja ću već narediti, da ti dođe sestra. — Ali ona leži, bolesna je. — Svejedno, prekine je osorljivo Prokinica i pođe iz sobe. — Molim vas, gospođo, obrati joj se nesrećno dete umiljato, pa ja mogu sama otići kući. — Sad dosta!Rekoh ti, da tu čekaš, obrecne se još oštrije na nesrećnu devojčicu i izađe iz sobe. Linku oblije čitav mlaz suza.Drktala je kao prut od uzbuđenja i žalosti.Mišljaše na svoju sestru, koja ju je tako brižljivo negovala i volela, više, no svoje oči, pa sad da je ne vidi!Ona zagnjuri glavu u jastuk, gde je dugo plakala, i tek se tada podiže, kad u sobu uđe jedna devojka. Na licu joj se moglo čitati saučešće prema maloj Linki.Lice joj beše malo bledo, ali još sveže i sasvim čisto.Crte simpatične i vrlo lepe.Oči je imala krupne, graoraste, a kosu smeđu i bujnu, veoma ukusno očešljanu.Usta mala, zubi beli i lepi, a nos, na sredini, malo kukast i vrlo lep, te sve to izdavaše veliku otmenost, pravi kontrast okoline, u kojoj se nalazila. Telo je imala vitko, elastično, grudi još sveže, devojačke, ne kao u ostalih Prokinih pitomica.Mogla je imati oko 18 godina, ali izgledaše malo starija, zbog teškoga živoga, koji je provodila, i brige, koja je morila, jer je izgledala jako zamišljena. Na sebi je imala lako, ukusno odelo, struk i suknju od grao štofa, a ne dekoltovan ampir, kao ostale Prokine devojke.Čim je ušla, Linka upre na nju svoje lepe, krupne oči, pune suza, pitajući je nemo, kakvo je ovo mesto i zašto su je ovamo silom doneli. Devojka zastane, pogleda oko sebe obazrivo, da još koga nema, pa, onda, brzo priđe Linke i uzme je za ruku. — Kako se zovete, gospođice? upita je polako, ali joj glas ipak tako zvonio i bio tako mio, da dete odmah posta poverljivo, te joj, sa gorkim uzdahom, odgovori: — Ime mi je Linka. — Imate koga u Beogradu? — Samo stariju sestru. — Kako se zove i gde vam je stan? Linka joj kaže.Devojka izvuče iz džepa parčence artije, brzo pribeleži adresu, odmah zgužva i turi u džep. — Drago moje dete, počeće, zatim, uzdrktalim glasom, koji pokazivaše veliku nežnost i saučešće, ja vidim, da ste vi nesrećni, vrlo nesrećni.To što se s vama danas čini, slično se i sa mnom desilo, pa mi vas je jako žao, jer sam i ja veoma bedna, da mi je i sam život omrzao.Vi ne smete ovde ostati.Ovo je mesto gore od pakla.Ko ovde ostane, bolje da ne živi, jer veće propasti i većeg srama za jednu devojku nema, no dospeti u ovu strašnu jazbinu. Ovde svaka devojka gubi svoje ime, svoju čast, sroza se do ispod životinje, i, da nije za sažalenje, bila bi za preziranje!Mi smo bedna stvorenja, vrlo bedna, ovde nas ima dvanaest, među ovima i vrlo lepih i iz dobrih porodica, ali teško nama, bolje da nismo žive.Neke su se predale svojoj sudbini, postale neosetljive, zaboravile za roditelje, braću i sestre, pa su otupile i oglupile, gore od svake životinje, ali su ipak za sažalenje.To su one, koje se odavno nalaze po ovakim zavodima, a koje su mlađe, one se još sekiraju, osećaju svu svoju bedu i mnoge, u tajnosti, liju suze. Ali kuda će?Sve su prezadužene, nemaju svoga groša u džepu.Tako to uvek udese ove užasne gazde.Ako uteknu, ne mogu ništa sobom od haljina poneti, a i policija ide na ruku gazdama, te tako devojke krišom vraćaju natrag, i ako bi trebala da ih zaštiti. Ali teško onoj, koju tada uhvate i vrate!Isprebijaju je ovde na mrtvo ime, da mora ili umreti ili se vući kao avet.Ja bih davno utekla, ali nemam kud, ne poznajem ni Beograd, a i kakva mi je vajda?Dva put sam već begala, ali me odmah uhvati policija i vrati natrag.Pri tome sam bila uvek izbijena. Devojka zastane, opet se obazre, pa uhvati Linku za obe ruke, i, gledajući joj nežno u oči, upita je brzo: — Možda vi i ne znate, gde se nalazite? — Ne znam, odgovori joj Linka, koja začuđeno i uzbuđeno slušaše ovu dobru, ali nesrećnu devojku. — Rekoh vam, da je ovo mesto gore od pakla.Zove se k—aj, užasno i gnusno ime, koje ni jedna devojka ne treba nikad da izgovori, a kamo li da ga i pozna.Ovde je grob za svaku devojku, jer naš gazda trguje s ljudskim mesom i nesrećne žrtve, koje dospu u njegove ruke, nemilosrdno bije i kida komad po komad mesa, dok ih sasvim ne prikolje i iscedi, pa ih, zatim, drugima prodaje, koji njegov posao dalje nastavljaju, dok žrtve ne skaplju, da ih, posle, kao strvine zakopaju, jer za njima ne kane nikad ni jedna suza. Linka ju je slušala s divljenjem.U očima joj se ogledala neizmerna zahvalnost na ovim prijateljskim rečima, pa, i ako nije mogla shvatiti svu težinu njenih reči, opet je uviđala, da joj je položaj užasan, te je pitaše pogledom, šta da radi. — Vi morate begati odavde, nastavi devojka, pošto je prislušnula kod vrata, da ko ne ide, pa se vratila Linki, begati, begati, i to što pre. — Ali kako? upita je Linka u strahu.Stara gospođa reče, da ovde ostanem i budem mirna, a ona će poslati po moju sestru.Uzela je i našu adresu. — Ah, Bože, da podle žene! uzdane devojka.Teško vama, ako ostanete ovde!Ona vašu sestru neće zvati, ta vi ste ovamo doneti, da nikad više ne izađete!Vi ne smete ovde ostati, morate se otimati, ma šta raditi, samo bežite iz ovoga pakla! Zatim se nagne nad njom, pogleda je bolje u oči, pa je pritisne na grudi i poljubi. — Ja sam imala taku istu sestricu, rećiće s puno bola, kad su me na prevaru doveli u ovaj pakao.Oh, Bože, ona je za mnom gorko plakala, htela je svisnuti, to sam čula od jedne moje drugarice, koja je, po nesreći, tako isto prošla, kao i ja.Vi imate tako lepe i pametne oči, divnu kosu i prekrasno telo, za vas će ovi krvavi trgovci dobiti grdne pare, oni će vas prodati daleko, u tuđ svet, vi vašu sestru nećete nikad videti.Zato morate odmah begati. — Pa šta treba da radim? upita ]e kroz suze Linka, pripiv se uz njeno gipko telo. — Večeras nećete moći izmaći, jer će vas čuvati jaka straža.Oteti se nećete moći, jer je ovde sve pod ključem.Kapija je teška i zaključana, okolo visoki zidovi, a pri tom će se na vas oštro paziti.Moraćete dakle ovde prenoćiti. Oni će isprva oko vas lepo, da bi vam omilili ovu užasnu kuću, pa, ako vide, da se vi otimate, da plačete i vičete za pomoć, onda će vas biti, da ćete do veka nositi modrice po telu. — To je strašno! uzdane Linka gorko. — Vrlo strašno, i vrlo gnusno, šta se s nesrećnim žrtvama radi! nastavi devojka, milujući Linku po kosi.Zato vi večeras budite pažljivi, pa se nemojte otimati i mnogo plakati, učinite se, kao da se ne plašite ovih užasnih ljudi.Oni, onda, neće mnogo sumnjati, pa će vas za noćas ostaviti na miru.Ja ću, međutim, u mojoj sobici napisati vašoj sestri pismo, pa ga još večeras baciti u sandučić, koji je tu blizu, na ćošku. Čim vaša sestra dobije pismo, dakle sutra, ona će doći ovamo s rodbinom, prijateljima ili policijom, i vi ste spaseni. — Ali mene je ovamo žandar i doneo, rećiće Linka. — Šta... žandar? upita devojka zaprepašćeno.Ja sam videla jednog civilnog čoveka. — On se samo preobukao, ja ga poznajem, to je bio žandar. — Strašno!Dakle i to ovde može biti!I mene su prevarili, ali ne vlast, no nepošteni ljudi, koji s devojkama trguju.Toga u nas, ipak, nema... Sad moram da idem, reći će posle male počivke.Pazite dobro, šta sam vam kazala, pa nemojte drukčije raditi.Molim vas samo, da ni pošto ne kažete, da sam vas čemu učila, jer ću biti sva isprebijana. — Neću, neću, ne bojte se, gospođice, odgovori joj Linka tužno, ja vas tako volim, kao da ste mi rođena sestra. — Slatko moje čedo! zagrli je devojka i pritisne ponovo vreo poljubac na njene punačke usnice.Sad zbogom, pazite dobro, šta radite i ne verujte ovde nikome ništa.Ako uvrebam priliku, opet ću vas posetiti... Pri tim rečima devojka još jednom zagrli i poljubi nesrećno devojče, pa brzo izleti iz sobe. Ko je bila ova nežna devojka i kako je mogla dopasti u ovaku užasnu kuću?... Borba za opstanak često je puta tako i ogorčena i užasna, da se poneki ljudi laćaju najprljavijih i najnemoralnijih srestava.Tada neki tako ogreznu u nevaljalstvu, da im to pređe u krv, i, onda, postaju pravi zločinci. Ali ima ljudi, koji i ne znaju, šta je borba za opstanak, jer su odrasli u bogastvu i svaku želju zadovoljavali.Među ovima ima ih podosta, koji, u svojoj oholosti, čine najnečasnija i najnemoralnija dela, pa to, najzad, i njima pređe u krv.Ti su ljudi ili rđavo vaspitani, ili su nevaljalu prirodu posisali s majčinim mlekom, ili od oca nasledili.Kao što ima od prirode darovitih ljudi, tako isto ima razvratnika i zločinaca.Vaspitanje može, često, da zagladi pokvarenu dušu, ali, čim se ukaže prilika, ona se opet ispoljava. Tako, jedan razvratnik, pomoću jedne pokvarene žene, upropastio je g-đicu Adelu Fišerovu — tako se zvala Linkina prijateljica — ćerku Josifa Fišera, činovnika jedne banke u Beču.On je sedeo u Landštrase br. 37, a kći mu išla u Višu Žensku Školu, pa, pošto je imala prekrasan glas, davao je jednoj učiteljici pevanja u Špiglgase, blizu Grabena.Adela je u pevanju jako napredovala, a, kako je bila vrlo lepa i inteligentna, imala bi, da je i konzervatorijum svršila, sjajnu karijeru. Idući u veče kući, preko Grabena, išao je za njom često Leopold Vagner, sin rentijera Vagnera, kome se Adela dopadala, pa je hteo pošto po to da se s njom upozna. On ju je nekoliko puta pozdravljao i oslovio, ali Adela beše vaspitano devojče, (a beše joj tek petnaesta godina) pa na to nije obraćala pažnju, već dalje išla svojim putem. Jednoga dana s njom se upozna jedna sredovečna žena, koja je za njom dugo išla, te malo danas, malo sutra, toliko zadobije njeno poverenje, da je domami i u svoj stan, koji se nalazio blizu Grabena. Tu je upotrebila sva sredstva, kolače, pa čak i najjače vino, sa raznim dodacima za spavanje, i kad ju je od jedne čaše opila i uspavala, onda je zovnula Leopolda Vagnera, za čij je račun i vrebala Adelu, te je nesrećno devojče obesčastio.Ona se otimala, koliko je, onako sanjiva i opijena, mogla, ali vino i prašak behu jaki, te bude savladana. Kad se sasvim pribrala i videla, šta je s njom bilo, nije smela ići roditeljima na oči, nego je lutala po varoši, gde je, noću, nađe jedan trgovac s devojkama, domami kući, tu, pod raznim izgovorima, zadrži nekoliko dana, a, zatim, proda u jednu prostitutsku radnju u Temišvaru.Iz Temišvara bude prodana u Zagreb, a odande dovedu je u Beograd, u Prokin zavod. Ona se gorko napatila, begala je često iz rečenih zavoda i hvatana, često zbog toga bijena, jer je neprestano čeznula za kućom.Kad je videla Linku, nešto ju je vuklo, da nesrećnom detetu pomogne, pa makar ponovo bila isprebijana, — — Posle kratkog vremena uđe kod Linke u sobu g-đa Prokinica, sa još dve starije devojke.Ove behu oko svojih 26 godina, pa, i ako nisu bile ružne, behu dosta odvratne.Naročito je odbijalo čoveka njihovo izazivačko i glupo ponašanje. Na sebi su imale lak i veoma dekoltovan ampir, bez rukava.One priđu Linki, rukuju se s njom i obe upitaju: — A, to je naša nova gošća! Linka je ćutala, a gospođa je pogleda oštro. — Zar ti ne umeš da odgovoriš? rekne joj osorljivo.Gledajte, da je odobrovoljite, rekne zatim onim dvema, a ja imam posla kod Proke. Ove počnu dete ispitivati, ko je, odakle je, gde su je našli, i kad je ovamo doneta.Linka se seti saveta Adelinog, pa se pokazivaše mirna i poverljiva.Ona im, na njihovo navaljivanje, ispriča, šta se s njom desilo, kako je domamljena u kuću kod neke babe, kako je tamo zaspala, a posle ovamo nasilno doneta. Devojke se počeše cerekati, a to Linki beše tako odvratno, da okrete glavu, ne mogaše ih gledati. — Pa to nije ništa, reći će starija, Roza, smejući se, to je obična istorija sviju nas.Samo u Mađarskoj ipak malo drukčije postupaju, a ne tako grubijanski. — Je l,’ ti ćeš ostati ovde, kod nas? upita je mlađa, Matilda.Ovde je vrlo lepo.Bićeš, kao i mi, lepo odevena, nećeš morati ništa raditi, već s nama pevati i igrati.Ovde imamo i klavir, pa i klavirmajstora, koji nam svira, te se site naigramo. Linka je opet ćutala, ali se pokazivala, da se ne ljuti. — Tebe ćemo lepo odenuti, nastavi sad starija, pa ćeš se ovde provoditi.Nama dolaze otmeni gosti, tu se s njima veselimo, pa ćemo i tebe s njima upoznati. Pri ovim rečima, Roza je uhvati za ruke i htede poljubiti, ali se Linka otrgne, jer joj to beše tako odvratno. One su se još dugo oko nje baktale, ali devojčica ostade ravnodušna, većinom je ćutala, jer joj čak i njihov glas beše odvratan. Bilo se već i smrklo, te doneše lampu, i tek tada Roza i Matilda izađoše. Mara je u svojoj sobi dugo plakala, ležeći na krevetu, jer je bila jako iznemogla.Kad je podigla glavu, počeo se i suton hvatati. Šta da radi?Beše joj teško, vrlo teško oko srca.Počela je sasvim gubiti nadu, da će sestricu ikad naći, mislila je, da joj se kakva nesreća dogodila, premda je i na zločin pomišljala. — Moram ići, da je tražim, govoraše gotovo nečujno sama sa sobom, što se često dešava kod sviju uvređenih i napaćenih ljudi.Šta će mi, najzad, život bez nje? Nije znala, gde da je traži, ali ju je ljubav prema sestri gonila, da ide, pa ma i glavu izgubila.Nije ni pomišljala, da javi policiji, nje se ona grozila, za njih tamo nije bilo zaštite, a doktora Žarka ne hte uznemirivati, bojala se, da mu ne bi bila na dosadi. Zato ponovo pođe u varoš.Išla je polako, jer ju je u grudima zaptivalo.Kad je bila kod telalnica, gotovo mehanički svrne u ono sokače, pa opet na staro groblje. Lutala je dugo između starih grobova, zagledajući u one ograde, i kad bi kroz tamu videla koju sliku na kamenu, zastala bi i duboko uzdanula. — Blago ovima, govorila bi polako, kako se odmaraju!Kako ih niko ne uznemiruje, oni više ne osećaju nikakav bol u srcu, ne znaju više, šta je tuga, šta je praznina u srcu.Da li su odneli ranu na srcu, ili su, na poslednjem času, svoje mile videli zdrave i zbrinute? Tada bi išla dalje, često držeći se za ogradu od grobnica ili koji go kamen, jer putanje behu krivudave i neravne. Tako je dugo lutala po groblju, ponovo pregledala ceo Tašmajdan, i, onda, izašla s niže ove pećine.Kad je sišla u Takovsku ulicu, pođe naniže i dođe do palilulske pijace.Odatle udari levo i dođe do Velike Bolnice. Ona je često slušala, kad se neko udavi u Savi ili Dunavu, kad se ubije, ili mu se desi kakva nesreća da ga donesu u bolnicu, te da se izvrši sekcija.Odmah joj sene kroz glavu misao, da Linka, možda, nije mrtva, pa doneta u bolnicu.Srce joj se steže, ona vrisnu, pa se brzo okrete, da je ko ne čuje, bojala se, da još ko ne sazna njen užasni bol. Kod vrata je stajao jedan čuvar. — Da li sad mogu ući u bolnicu? upita ga bojažljivo. — Šta želite? upita je ovaj ravnodušno.Svi su se razišli, sad se ne primaju posete. — Neću ja nikoga da posećujem, već sam htela da upitam, da danas nije doneta kakva devojčica, koja se udavila ili je ko ubio. — E, to ne znam, evo ovde u kući možete pitati kakvog bolničara. Mara uđe u avliju, zakuca na obližnjim vratima, odakle izađe jedan bolničar, koji je, na njeno pitanje, izvesti, da toga dana nikakva devojka nije doneta u bolnicu, ni ubijena, ni udavljena, niti je on čuo, da se tako što istoga dana u Beogradu desilo. Mara mu se zahvali, izađe na ulicu i pođe dalje.Sad joj beše čisto lakše, u njoj ponovo oživi nada, da će naći sestru. Idući malo dalje, naiđe na jednu klupu, na koju sedne, da se odmori.To je bilo pred jednom malom bakalnicom, na raskrsnici Miletine i Vidinske ulice. Nije dugo trajalo, iz Miletine ulice naiđe jedna grupa mladih ljudi, koji su tako disharmonično pevali, da je ličilo više na kakvu dernjavu.Većina njih posrtali su, držeći se zagrljeni. Kad dođoše do ćoška, svrnuše levo, u Vidinsku ulicu, povodeći se desno, levo.Tu, blizu, naiđu na jednu devojku, pa navale na nju, da je grle i ljube, a ona se otimala i molila, da je ostave na miru.Kad je ovi priteraše uz duvar i počeše drpati, ona počne vriskati, najzad se otme i izmakne iz gomile.Neki pojure za njom, ali ona pretrči brzo preko ulice, proleti pored Mare i izgubi se u jednoj avliji. Ova je sve to gledala, pa se čudila, da ima tako neučtivih i grubih ljudi.Odmah joj pade na pamet njena nesrećna sestrica.Da i nju nisu napali taki ljudi, te je, možda, kuda odveli?Ona uzdane duboko, a niz lice skotrljaše se nekoliko suza, kao odjek teškoga bola. Ne potraja dugo, mladići odoše na niže i skrhaše se svi u jednu kapiju, na kojoj su pre toga jako lupali i psovali gazdu, što im ne otvara.Posle nekoliko trenutaka ona devojka izviri iza kapije i pažljivo posmatraše, da li su otišli oni napadači.Kad je videla, da je ulica prazna, ona izađe, pa, kad beše prema Mari, zastane, pa je upita: — Molim vas, gospođice, da li ste videli, kuda odoše oni ljudi? — Uđoše u jednu avliju, tamo niže, odgovori joj Mara, pokazujući rukom na kuću. Ova joj se zahvali učtivo i pođe dalje. — A poznajete li vi one ljude? upita je Mara, ustajući s klupe. — Ne poznajem, odgovori devojka. — Ala je to ružno, nekoga, ni kriva ni dužna, napasti, primeti Mara s uzdahom. — Šta je vama gospođice? upita je devojka ljubazno, vi ste bolesni? — Nisam baš tako mnogo bolesna, odgovori Mara tužno, ali mi je onako teško, jako sam umorna. — Pa od kuda ovako dockan u ovom kraju? upita je ova dalje s velikim saučešćem, — Ja sam vam vrlo nesrećna, gospođice, rećiće Mara s uzdahom, a u očima joj zasijaše suze.Izgubila sam sestru, pa je tražim. — Sestru? trgne se devojka i čisto prestravi.Sestru, velite? upita je još jednom brzo, uhvativši je za obe ruke i pogledavši joj pravo u oči. Mara opet uzdane duboko. — Jeste, moju mlađu sestru, odgovori joj kroz suze. — Kolika je i kako izgleda? upita je devojka brzo. — Ima joj 11 godina.Dosta krepka za svoje godine, crnomanjasta i ima graoraste, krupne oči. — Kako joj ime? upita ova opet brzo, gotovo nestrpljivo. — Linka. Devojka prebledi, sva uzdrkti i malo posrne. — Ah, Bože! uzvikne uzdrktalim glasom.Pa vi ste sigurno gospođica Mara, sestra Linkina? Ova beše takođe uzbuđena, pa, gotovo uplašeno, posmatraše nepoznatu devojku. — Da, možda, ne poznajete moju sestru? upita je tužno i brzo.Da je, možda, niste videli, da li je živa i gde je? - Poznajem, poznajem, gospođice, odgovori joj devojka s puno saučešća.Linka je živa, ja sam je videla. — Kad, gde? upita je Mara nervozno, prišav još bliže devojci i obaviv je svojim malaksalim rukama oko pasa.Govorite, gospođice, vidite, da me proždire bol za sestrom! — Ah, drago dete, umirivaše je ova, ne bojte se!Linka je, kao što rekoh, živa i zdrava, vi ćete je brzo videti. — Pa gde je? — Hodite ovde na klupu, reći će blago nepoznata devojka, pošav s njom klupi, vi ste iznemogli, pa će vam pozliti.Sedite ovde, pa ću vam ja sve objasniti. One sedoše.Nepoznata devojka uhvati Maru svojom desnom za njenu levu ruku, a svojom levom pridržavaše je, da ne bi pala, jer beše jako iznemogla. — Kao da vas je proviđenje ovamo poslalo, nastavi devojka blago, te da saznate, gde vam je sestra.Ja sam s Linkom baš pre dva časa razgovarala i naročito sam izašla na ulicu, da vama javim, šta je s njom. — Da mi javite? čudila se Mara.Kako, je li vas, možda, Linka molila, i od kud ste saznali za me? — Jest, ona me je molila, ja sam joj to i bez molbe obećala, čim sam saznala za vaše ime. — Pa gde je moja sestra? upita je Mara u strahu. — Umirite se, gospođice, sve ćete saznati.Vidite, ovo pismo, malo čas sam ga dovršila.Ono je, kao što vidite, na vas adresovano, i u njemu je sve objašnjeno, gde je Linka, od kuda tamo, ko sam ja i kako sam se s njome upoznala.Da vam ne bih duže objašnjavala, to da vam pročitam samo pismo. Da bi bolje videle, devojke pređu na prvašnju klupu, ispred male bakalnice, u čijem je izlogu čkiljila lampa.Devojka otvori kovert i počne čitati.Pismo je glasilo: „Draga gospođice, Vi ćete se, izvesno, začuditi, da vam ja, kao potpuno nepoznata, pišem ovo pismo.Ali stvar se tiče vas i vaše sestre, koju vi, možda, tražite po Beogradu. Ja se zovem Adela Fišerova, iz Beča, kći sam dobrih roditelja, koji su me brižljivo vaspitavali, ali nemoralna ruka jedne pokvarene žene, prevarila me je i bacila u čeljusti jednom demoralisanom bonvivanu, koji me je upropastio, a bejah tada još dete. Nisam smela odmah na oči roditeljima, i tako me dokopa jedan nesavesan čovek, trgovac s devojkama, te, pod raznim izgovorima, proda u Temišvar, odatle me prodadu u Zagreb, a iz Zagreba u Beograd. Ja se nalazim u grobu, živa zakopana, taj se opšti grob nesrećnih žrtava zove k—aj, a tu se sad nalazi i vaša sestra...“ Pri ovim rečima Mara uzdrkti i vrisne. - Šta, moja Linka u takom grobu? vikne uzbuđeno.Suze je obliše, ona posrne, ali je Adela držaše levom rukom, da ne padne. — Umirite se, gospođice, tešila je devojka, još nije sve propalo, još ima spasa.Saslušajte samo do kraja, pa ćemo se dogovoriti, kako da spasemo vašu sestru. Ona nastavi pismo: „Ja sam beskrajno nesrećno stvorenje, više puta pomišljala sam na samoubistvo, ali nada, da ću se, ipak, osloboditi ovoga groba, održavala me u životu. Kad sam danas videla još jednu žrtvu ljudske pokvarenosti, to jest vašu malu sestru, meni srce poče lupati od uzbuđenja, osetila sam ponovo beskrajnu mržnju prema ovim užasnim ljudima, te se rešim, da, po što po to, spasem nevinu žrtvu, i ako se time izlažem velikoj opasnosti. Vaša je sestra doneta nasilno, na jednom fijakeru, u Prokin zavod.Bila je polumrtva, sa maramom u ustima, da se upravo gušila.Kad se u sobi, posle dužeg truda, povratila, ja sam ulučila priliku i sama s njome govorila, gde sam sve saznala, šta je s njome bilo. Nju je, kao i mene, jedna nepoštena ženturina domamila u svoj stan, pa je, zatim, ovamo prodala.Za noćas će je poštediti, dok se oporavi, ali sutra u veče nju će Proka prineti na žrtvu, ili će biti sva isprebijana, da će doveka od toga patiti.Posle nekog vremena, kad na njoj od bogatijih gostiju dobro zaradi, prodaće je daleko od Beograda, i vi vašu sestru, možda, nikad više nećete videti. S toga, čim ovo pismo primite, odmah idite u kvart i javite, gde vam je sestra, pa dođite u Prokinu kuću, da je oslobodite.Nemojte nikome kazivati, ko vam je ovo javio, jer sam inače propala.Sad primite iskreni pozdrav od jedne nesrećne devojke, koja vam želi svaku sreću. Adela Fišerova. Vidinska ulica, Beograd. — Ah, gospođice, vi ste tako dobri! rekne joj Mara, pošto je pažljivo saslušala pismo.Kako da vam zahvalim?Ta vi ste sebe izložili velikoj opasnosti za ljubav moje sestre, ja to neću nikad zaboraviti, biću vam do groba zahvalna. Pri ovim rečima Mara obavije svoje malaksale ruke oko Adelinog vrata, pa joj pritisne nekoliko toplih poljubaca na njene lepe obraze i usta. Adeli se skotrljaše nekoliko suza niz obraze, sad još više oseti, kako je beskrajno nesrećna.Nju Marini poljupci do srca dirnuše, jer behu iskreni, ona se naže prema njoj, pritište je na svoje sveže grudi, pa joj vrati nekoliko srdačnih, vrelih poljubaca. — Sad vas moram ostaviti, gospođice, reći će zatim, ustajući, jer ću zlo proći, ako primete, da sam dugo izostala.Posle moga razgovora sa vašom sestrom, otišla sam u moju sobicu, gde sam napisala ovo pismo, ali ga ne bih mogla predati ni na poštu, niti ga sad vama pokazati, već sam napisala još jedno pismo jednoj mojoj školskoj drugarici u Beču, koje sam pročitala g-đi Prokinici, te me je pustila, da ga metnem u sanduče.Ovo pismo sakrila sam u nedra, a ono, mojoj drugarici, izderala sam, čim sam izašla na ulicu. Taman sam htela da bacim pismo u ono sanduče na ćošku, a naiđoše oni pijani ljudi, koji me opkoliše i počeše grliti i ljubiti, te se jedva oteh i utekoh ovamo u avliju. — Pa šta sad da radim? upita je Mara, gledajući joj s puno prijateljske zahvalnosti u oči.Da li da uđem sama u kuću i tražim moju sestru ili da zovem još koga u pomoć?Ja ne smem čekati do sutra, bojim se, izgubiću je sasvim, najbolje da sad odmah uđem u kuću, pa ma i glavu izgubila. — Budite pažljivi, gospođice, primeti joj Adela blago.Vi u kuću ne možete ući, jer je velika kapija zaključana.Pa, i da uđete, ne bi mogli videti sestru, jer je tamo puno soba, a oni vas ne bi k njoj ni pustili.Sem toga, čim bi videli kakvu opasnost, nju bi odmah prebacili preko zida, u drugu avliju, a odatle bi je odneli u drugu kakvu kuću, kod jataka Prokinih, i vi sestru vašu nikad više ne bi videli. — Pa šta da radim? — Idite u kvart i javite policiji, pa s njom, ili sad odmah, a najbolje sutra rano dođite.Policiji se mora otvoriti cela kuća, i samo se tako Linka može spasti... Mara uzdrkta.Krv joj pojuri u glavu, da se morade uhvatiti rukom za čelo. — Kakva policija! ote joj se jak uzvik.Ta tamo nisu ljudi, tamo su dželati.Oni nemaju ni srca ni duše, teško onome, ko tamo traži zaštite!.... U tom se otvoriše velika vrata na Prokinoj kući, koja je bila preko puta, malo niže, onde, gde su malo pre ušli oni pijani mladići. Na vratima se pomoli momak i zveraše tamo amo.Tražio je Adelu.Prokinica je prva primetila, da je dugo izostala, pa naredila momku, da je odmah zovne.Ovaj, videći, da nije kod poštanskog sandučeta, pođe je tražiti, pa, kad je bio prema Adeli i Mari, udari preko ulice. — Adela! vikne još s pola ulice.Jeste vi to? — Uh, već me traže, reći će ova ljutito, videv momka, gde dolazi.Molim vas, gospođice, nastavi zatim brzo, radite vrlo obazrivo, jer ćete inače izgubiti sestru.Ja ću nad njom bditi i tešiti je.Reći ću joj, da sam s vama govorila i da će biti brzo spasena. Tada je uhvati za ruku i, stisnuv je nežno, doda: — Vama bih svetovala, da se čuvate, jer ste bolesni, pa možete propasti.Kad sestru spasete i ozdravite, setite me se po katkad, da imate u meni odanu prijateljicu, koja vas obe od srca voli.Ako uskoro ulučim priliku, ja ću vas posetiti, te da se s vama dogovorim, da l’ se kod kakve porodice mogu skloniti, gde me gazda Proka ne bi mogao pronaći, pa da uteknem odavde i vratim se porodici.A sad zbogom. —- Hvala vam, gospođice, rekne joj Mara uzbuđeno, uvek ću na vas misliti.Pozdrav’te mi sestru i računajte uvek na moju zahvalnost i prijateljstvo! Devojke se zagrle i srdačno izljube, a u tom i momak stigne do njih. — Brže, Adela, gospođa se strašno razvikala, vikne joj, trgnuvši je za rukav. Devojke se još jednom rukuju, rekav zbogom, te Adela odskakuće brzo Prokinoj kući, a Mara ostane još nekoliko trenutaka, gledajući tužno za njom.Malo podalje Adela zastane, maši se u džep i dade nešto momku, rekav mu: — Evo ti malo bakšiša, Pavle, da nikom ne kažeš, s kim sam razgovarala, a malo posle dobićeš još. Momak klimne glavom, strpa novac u džep i ode polako za njom.Kad se vrata zatvoriše, Mara uzdane, rekav poluglasno: — Da gorka života, do čega je ovako divna i nežna devojka dospela! Zatim pređe preko ulice.Dođe do same kapije Prokine, pogleda broj kuće, te polako pođe kući.Oči joj behu pune suza, jer tu, ni kriva ni dužna, beše zatvorena mala Linka, njena jedina radost i nada.Uz put se morala često odmarati, a kad je stigla kući, i ponoć već beše prevalila.Bila je tako umorna, da je samo skinula gornji kaput, pa, onako obučena, legla i odmah zaspala. Mića pisar bio je osobito zadovoljan, čak je bio gord, što mu je delo tako lepo ispalo za rukom. — Sad, vala, mišljaše Mića, trljajući zadovoljno ruke, neka dođe i Sveti Petar, pa mi ono pilence neće oteti iz ruku.Ala ću da uživam!Umekšaće nju ćir Proka, te neće biti onako divlja i opora. On je osećao kao neku potrebu, da se kome pohvali na svom lovu.To je, kao god ono, što neko oseća potrebu, da primljenu novost dalje saopšti jer, mu stoji na vrh jezika, tako i Mića premišljaše, s kime da se proveseli kod gazda Proke.Na jedanput se udari dlanom po čelu.Pade mu srećna misao na pamet. — Ha, klikne radosno, sad znam s kim ću otići! — Šta vam je, g Mićo? začudi se stari praktikant, koji je pregledao neka akta.Da se, možda, ne ženite, te ste tako veseli? Mića se trgne. — Ništa, ništa, odgovori mu zbunjeno i otežući, setio... sam se... jednoga vica,.. pa mi je... smešno. Praktikant ga pogleda sumnjivo ispod oka, pa nastavi dalje rad, a Mića nastavi svoje misli u sebi.Vrlo dobro, mišljaše dalje, idem još večeras kod Lake, on je stari lisac, i on voli mlade piliće, a, ko zna, može mi i čemu trebati, ako, npr., bude kakve potere od Linkine rodbine.S njime ću lepo kod Proke, pa da se raspištoljimo i da mu pokažem, šta sam ulovio. Sad se priseti, pogleda u sat i odmah ustane.Bilo je oko 4 i po časa po podne, pa je hteo da nađe g. Laku u kancelariji, jer se bojao, ako mu ode kući, posumnjaće što njegova žena. Ja idem u varoš, da učinim jedan izviđaj, okrene se sada starom praktikantu, držeći se za bravu.Recite tako članu, ako me ustraži, jer se večeras neću više vraćati. Praktikant klikne glavom, pa nastavi svoj rad, a Mića izađe na polje, zviždućući neku sokačku ariju. On se uputi pravo u Lakin kvart, gde ga nađe, kako pije kafu i puši skupocen duvan. — Zdravo, Lako, vikne mu još s vrata.Ala ti uživaš, ne vidiš se u sobi od dima, tako si zadimanio! — O, servus, Mićo, odgovori mu Laka veselo, sedi, hoćeš kafu?Momče ded’ još jednu kafu za g. Miću! Ovaj se odmah raskomoti, sedne do Lake, izvadi finu, emaljiranu kutiju duvansku, „poklon“ jednoga poreznika iz Vidinske ulice, zapali cigaretu i posmatraše prijatelja, smešeći se zadovoljno. Laka pisar oženio se tek pre godinu dana.Uzeo je ženu iz dobre i imućne porodice, a, što je glavno, i dosta lepu, mladu i inteligentnu.Umeo je vešto oko nje da se uvija, pratio je uzastopce, na balovima neprestano s njome igrao, obećavao zlatna brda, zaklinjao se, da je do ludila voli, devojka, najzad, svemu tome poverovala i pošla za nj’, i ako su je roditelji dugo odvraćali. Ona ga je, jadnica, iskreno volela, poštovala svekrvu i dve zaove, s kojima je u istoj kući stanovala i za istim stolom ručavala, bila vredna i, u svakom pogledu, besprekorna, ali je Laka u tolikoj meri navikao bio na raskalašan život, tako bio blaziran, da ju je već, posle kratkog vremena, počeo prenebregavati, živeći i dalje svojim pređašnjim životom.S toga dočeka Miću radosno, jer je s njime i sada često lumpovao. — Ti mi danas izgledaš nekako svečano, počeće Laka, uzimajući cigaretu iz Mićine kutije.Da nisi dobio kakvo nasleđe, ili se, možda, ženiš? — Ne, odgovori Mića smešeći se i dalje zadovoljno. — Da nisi osvojio srce kakve devojke, pa, valjda, imaš večeras sastanak?. — Tako nešto, samo malo bolje. — Onda ti čestitam, klikne Laka veselo, pružajući mu ruku.Pa mogu li znati tu tajnu? — Zato sam i došao, da ti je kažem. Mića mu sad ispriča, naravno u poverenju, kao prijatelju, kako je ukebao malu Linku, dalje, kako ju je posle domamila tetka Mitra i, najzad, kako je poslala ćir Proki. — Tako... dakle?... otegne Laka.Zato mi Proka javlja po momku, kako je dobio nekakvo pilence, i zove me večeras, da ga prikoljemo.E, pa neka ti je srećno, ama ja se malo pribojavam, da, možda, nisi bio dovoljno obazriv, te će se iz toga izleći veliki skandal, naročito, ako dete ima rodbine. — Ne boj se, ima samo stariju sestru, ali lepu i dražesnu, kao Veneru.I nju u malo nisam ukebao, ali snažna, pa mi izmače. — A gde stanuje? upita Laka radoznalo. — U Fišekliji. — Onda da gledamo, te da i nju gde god domamimo. — Dobro, dobro, nego da idemo večeras kod Proke, pa da se s malom Linkom onako svojski provedemo.Gledaj ti lupeža jednog, on prvo zove tebe, pa tek onda mene! — Sve jedno, Boga ti, ta mi smo stari prijatelji. — Dakle da idemo? upita Mića, puštajući guste kolutove dima i pijući kafu, koju žandarm malo čas donese. — Pristajem, odgovori mu Laka veselo, ali prvo da odem do kuće, imam danas divnu večeru i neke goste, pa će me žena dugo čekati.Zbog nje bih lako izostao, ali, znaš, zbog gostiju. — Pa gde da se nađemo? — Ja mislim kod „Sedam Švaba“, ta nam je kafana i onako obojici blizu, a ti znaš, da tu ima dobra kafa i rakija, jer kod Proke ćemo posle vino u flašama, ta predao si mu izvesno jak magnet. — E, nema ništa džabe, odmane Mića rukom.Ne samo da se počastimo i s Linkom provedemo, već i da mi plati.Ta on će na njoj silan novac zaraditi, pa je, opet, po skupe pare u Carigrad ili Bukurešt prodati. — I to najmanje 300 dinara, klimne glavom Laka.Ja sam od jednoga za stariju devojku dobio 350. — More, ja ću da ga cepnem žestoko, ispod 500 ni pare, i opet sav njegov trošak oko veselja. — Pa već ovo se i bez toga razume.Nu, sad hajdmo kući, rećiće zatim Laka, ustajući i uzimajući kapu. Obojica izađu, te Laka u Makedonsku, a Mića u Svetogorsku ulicu. Oko 10 časova prijatelji se, kao što su ugovorili, sastanu u kafani „Kod Sedam Švaba“, u Paliluli.Prvo je došao Mića, a brzo, zatim, i Laka.Kafana je mala i niska, ali je u njoj vrlo prijatno, kao što je, u opšte, u svima starim beogradskim kafanama bilo.Sve je u njoj čisto i na svome mestu, a ne, kao u novijim kafanama, koje su bez ukusa ozidane, sa stotinu raznih vrata i prozora, da svud ozebete, gde god sednete. Osim toga, i piće je u starim i malim kafanama mnogo bolje i jevtinije, no u velikim i novim, gde, po skupe pare, prodaju, često, pravi bućkuriš. Mića i Laka svraćali su češće „Kod Sedam Švaba“, naročito zbog dobre rakije i kafe, pa i sad popiju po nekoliko ljutih rakija, da podkrepe stomake, te da kod Proke, uz dobro meze, uzmognu popiti što više vina u flašama. — E, sad smo se potkrepili sa stomaklijom, reći će Laka, ustajući, hoćemo li kod našega Proke? — Hajd’mo! odgovori Mića, vadeći pare iz novčanika da plati. Obojica su bili vrlo raspoloženi i neprestano govorili o lovu Mićinom.U tom razgovoru stignu pred Prokin zavod, zazvone, te im vratar odmah otvori. Svi se u zavodu užurbaše, nastade čitava trka kelnerki i ostalih devojaka. Pred njih izađe i sam Proka, pozdravivši ih vrlo ponizno.On ih uvede u naročitu sobu, gde dolaze samo najotmeniji gosti, koji žele, da se ne zna, da su tu bili.Ali Mića uđe i u veliki salon, da vidi, ko je tamo, jer se on nije nikoga ženirao.Tu behu svi oni mladići, što su to veče dirali Adelu na ulici.Pred njima behu mnoge flaše piva i vina, koje je kelnerka neprestano menjala, donoseći pune, a odnoseći prazne. - Svi su bili pijani.Pored svakoga sedele su po jedna ili dve devojke, pijući vino ili pivo, kao sunđeri.One moraju da piju, i kad im se ne pije, neprestano moljakajući goste, da još poručuju, a starije, drskije, i same poručuju.Koja se tako ne vlada, nju Proka posle dobro izmaže žilom, da bude modra kao čivit. Kakvi se papreni računi prave pri ovakim pijankama, to najbolje znaju razne privatne i državne deficitlije, kad se otrezne, pa, posle, moraju ili da ukradu ili na menicu da izlažu. Mladići su se veselili, pevali s devojkama, kako je ko znao i mogao, da je sve to više ličilo na urlanje, no na pevanje.Neki su, uz zvuke klavira, igrali polku, padajući ovda onda na okolna kanabeta.Neke devojke, u svojim dekoltovanim ampirima, igrale su i same polke i valcere, derući se, mrtve pijane, neke srpski i nemački, a najviše mađarski. Samo jedna među njima beše mirna, i gotovo, tužna.Ona se pravila, kao da i ona učastvuje u ovoj pijanci, ali beše rasejana, gotovo brižna, posmatrajući pažljivo Proku i njegovu ženu, kad su ulazili u salon. To beše Adela. Čim ugleda Miću pisara ona sva pretrnu.Ona ga je još poodavno poznavala i grozila ga se, jer svaka njegova poseta bila je pravo razbojništvo kakvoga ordinarnog hajduka. Psovati svima oca i mater, nazivati ih najpogrdnijim rečima, to je kod njega bila obična stvar.Nikakav kočijaš, ni divljak ne bi se tako ponašao, kao on, naročito kad dođe nakresan, ili se napije Prokinog skupocenog vina, koje, naravno, pije badava, a koje Proka inače samo najvećim gazdama iznosi. Ona još nije znala, da li ovaj čovek stoji u kakvoj vezi sa zločinom, nad njenom malom prijateljicom, ali je odmah pomislila, da je zbog nje došao.Možda je sam Proka za nju javio, ili je ma na koji način osetio, da je uhvaćena nova žrtva. Mića zađe po salonu, gledajući drsko u oči devojkama, štipnuvši po koju, zatim dođe do stola pijanih gostiju, pogleda ih grubo i vrati se natrag, jer ga je s vrata vikao Laka. Adela ustane i brzo ode, da vidi, kuda će Mića.Čim je videla, da je ušao u zasebnu sobu, ode pažljivo do Linkine sobe, prislušne, ima li koga, pa polako otvori vrata i uđe unutra. Linka je sedela za jednim stolom, naslonivši glavu na desnu ruku, a oči joj behu pune suza.Čim ugleda Adelu, skoči sa stolice i poleti joj u naručja.Ova je pritisne na grudi, a njine vrele usne priljubiše se nekoliko puta, iskazujući prijateljstvo, koje se nikad ne zaboravlja, — Gde ste vi tako dugo? upita je s uzdahom nesrećno devojče, gledajući joj s puno poverenja i miline u oči.Ja se tako plašim sama, a kad uđe kogod, sva uzdrktim. Adela je opet pritisne na grudi i poljubi bujnu kosu. — Nisam mogla ranije, odgovori joj, kanda svi na mene motre.Nego sad ti se već sprema opasnost, zato moraš biti oprezna.Pazi, Linka, što ću ti sad reći, jer odmah moram natrag, da me ne bi ovde zastali, pa smo, onda, obe propale. Linka je pogleda začuđeno, brišući oči i lice od suza.Devojke se sada uklone od vrata, Linka sedne na stolicu, a Adela je zagrli oko pasa, privuče sebi i počne joj brzo govoriti. — Ovde su došli dva policiska pisara, Mića i Laka, reći će joj. Linka prebledi i sva uzdrkti. — Mića! cikne dete. Adela je pogleda začuđeno. — Šta ti je, Linka? upita je, zagledajući joj još bolje u oči.Zar ti toga čoveka poznaješ, da ti nije učinio što na žao? Linku obliju suze.Ona se još više priljubi uz Adelu, ljubeći je i moleći, da je ne da, jer će je taj čovek upropastiti.Na navaljivanje, da joj u kratko kaže, zašto ga se boji, Linka joj jedva, u nekoliko reči, nagovesti, da je taj čovek nju gotovo zaklao, i ona misli, da je on i u ovo nasilje umešan, jer ju je onaj isti žandar ovamo silom dovukao, koji ju je i prvi put uhvatio na ulici i dovukao pred Miću... — Ah, čedo moje, ljubila ju je Adela, i ako ovo nisam znala, opet sam zadrktala, čim sam toga nečoveka videla. — Nego, sad ne smemo dangubiti, nastavi brzo, već da ti ukratko kažem, šta da radiš i kako da se upravljaš.Gospođa Prokinica zvaće te, izvesno, da izađeš pred Miću i Laku, gde bi te oni milovali i ljubili, obećavajući ti zlatna brda.Moguće je, da bi još večeras i što gore s tobom učinili, ali ti budi pažljiva i odvažna, pa nemoj poslušati tu ženu, makar te i tukla.Ako te i sam gazda Proka bude tukao, ti ne popuštaj, a sutra će te sestra spasti, jer sam s njome govorila i sve joj o tebi ispričala, predavši joj i jedno opširno pismo. — Zar ste videli moju Maru? vikne dete radosno. - Jesam, i to malo čas.Ona te traži, ne boj se, spašće te.Nego, imaš li džepnu maramu? upita je zatim! — Imam. — Daj ovamo.Evo, vidiš, sad ću ti vezati glavu, pa odmah lezi u krevet, previjaj se i ječi, čim neko uđe.Moli, neka ti donesu vode, jer, reci, izgore od žeđi.Kad te budu pitali, šta ti je, a ti reci, da imaš užasne grčeve u stomaku, pa te zbog toga glava tako zanosi, da gotovo ništa ne vidiš.Osim toga, trljaj oči, te da budu crvene. Ako bi te pitali, nastavi Adela dalje, baciv pogled na vrata, od kad go imaš, ti reci, od kad te je g. Mića pisar zlostavljao.A ako bi te, i pored toga, dovukli pred njih, ili oni došli kod tebe, ti vrišti i čupaj kosu, ni pošto da im se podaš.Je si li sve razumela, što sam ti rekla? — Jesam, odgovori joj Linka tužno, mahajući glavom.Sve ću vas poslušati, ah, vi ste tako dobri, i ja i moja Mara bićemo vam do veka zahvalni. A sad zbogom, moram da se uklonim, te da me ne primete, da sam bila ovde.Pri ovim rečima još jednom nežno zagrli i poljubi nesrećno dete, pa pažljivo, ali brzo, izleti u hodnik. Adela se nije vratila u salon, nego se neprestano vrzla po hodniku, oko kelnerki, kojima je, đoja, pomagala, da odnesu vino gostima.Htela je da bude u blizini svoje štićenice, strahovala je, da se nad njom ne izvrši nasilje. Bila je, čak, rešena, da joj, u krajnjoj nuždi, pritekne u pomoć, pa makar je Proka sa momcima i premlatio. Mića i Laka behu se raskomotili i, za kratko vreme, skupoceno vino Prokino činilo je svoje.Oni se behu „raspištoljili“, pa su već bili počeli da pevaju disharmonično i lupaju flašama o sto.Ne potraja dugo, i same flaše počeše leteti po sobi. Proka se samo smeškao, praveći se raspoložen, a često mu je dolazilo, da nezvane goste dočepa s momcima za ramena i izbaci napolje.E, ali posle ode cela radnja bestraga, jer bi letele kazna za kaznom. — Kamo ono pile? prodere se od jednom Mića, lupnuvši flašom o sto.Daj ga ovamo, da ga malo po naški pomilujemo! — Odmah ću je dovesti, smešio se zbunjeno Proka, bam mi kaže žena, da je bole glava, znate, dete se uplašilo. — Ha, šta uplašilo, opet će Mića besno, sipajući vino sebi i Laki.Umemo mi da pripitomimo divljače, samo ovamo s njom! — Odmah će doći, odmah, trljao je Proka ruke, samo malo strpljenja, dok joj dovedemo malo haljine u red, jer su jako izgužvane i iskaljane, kako se otimala. — Ha, šta veliš, Lako, cerekao se Mića, koliko da cepnemo ćir Proku?Dao sam mu pile, koje će biti pravi magnet i za najveće probirače.Ja mislim, da neće biti mnogo 600 dinara. — Neka ti da 400, odgovori mu ovaj iskapljujući čašu, naš ]e čovek. — Pa kad tako veli moj Laka, ja pristajem.Bljuj sada, oca ti kuplerskog! vikne Mića Proki, zaplećući jezikom i pruživši ruku. — Nemoj, gospodine Mićo, mnogo je to, uvijao se ovaj. — Šta, mnogo, bitango jedna, ti ćeš na njoj za mesec dana zaraditi 600 dinara. — Ono... znaš... dete je vrlo lepo, ama je mlado, ne ume oko gostiju, pa je moram i odenuti.... — Šta, bre, mlado, ti ćeš je bajagi štediti? rugao mu se Mića.Ta ima telo, kao vila, pa divnu kosu, vatrene oči, pa male, lepe grudi, kao da ima 14 godina, a tek joj je jedanaest!Zar se i za tako pilence pogađaš?E, baš si pravi magarac!Znaš li, da ću je odmah dati onome tvome konkurentu, preko puta, on će mi dati i 700 dinara!Nego, bljuj odmah pare, dok nije bilo većeg vašara! — Pa, dobro, dobro, gospodin Mićo, pravdao se ovaj, nećemo se zavaditi oko nekoliko dinara. Proka ode brzo, te donese same napoleone.Mića ih prebroji, gurne pet svome prijatelju, ostale strpa u džep, zatim zagrli Laku, pa, što ih, grlo donosi, počnu pevati: „Devojka se u Drenovcu kupa...“ — Ta, šta čekaš s tim piletom? razdere se Mića, posle nekoliko trenutaka, lupivši flašom o vrata, da se cela prostrana kuća razlegala. Adela sva pretrnu.Ona priđe bliže vratima, da bi još bolje čula, šta se u sobi radi, ali, da je ne bi videli, stane iza drugih vrata, koja su vodila u avliju. — Ah, Bože, da rđavih ljudi! uzdane duboko.Šta će biti s mojom Linkom, ako je dokopaju, kako da joj pomognem? Proka i Prokinica odmah ulete kod Miće i Lake, moleći ih, da se stišaju, sad će im dovesti dete. — Odmah, odmah, derao se Mića, da mu nabrekoše vratne žile, inače biće loma! Proka mane ženi, da ode po dete, a on ostane kod gostiju, da ih umiruje.— Čim je ugledala, da Prokinica uđe u Linkinu sobu, Adela pritisne ruku na srce, čisto se bojala, da joj se ne čuje silno kucanje.Ona pažljivo izađe iza svog zaklona, pa, na prstima, dođe do samih vrata. — Hajd’, ustani! vikne Linki Prokinica, videći je, gde, povezane glave, leži u krevetu. Devojče ustane polako, držeći se za glavu. — Hajd’, odmah, začešljaj kosu, rekne joj gospođa oporo, umi se, dovedi malo haljine u red, pa da te izvedem pred dva gospodina. — Ali mene bole jako glava, odgovori joj ova, još neprestano držeći se za čelo.Tako me jako zanosi, da se jedva držim na nogama. — Kakva glava, obrecne se Prokinica, proći će to, čim popiješ koju čašu vina i popevaš s gostima. — Molim vas, gospođo, pustite me, da se večeras odmorim, sva sam izlomljena.Ja ne pijem vina, pa ću se još više razboleti. — Brže, brže, dok nisam počela drukčije!Sad ću ti poslati koju devojku, da ti obriše cipele i očisti malo haljine, pa ću se i ja brzo vratiti. — Čim je ovo čula, Adela odleti brzo malo dalje, pa se opet vrati, kao da ide iz salona. — Adela, vikne je gospođa, videv je u hodniku, uzmi mokru krpu, pa izbriši cipele i očisti haljine ovom derištetu, valja da izađe pred pisare, a ja ću se odmah vratiti, da je odvedem. Adela otrči u kujnu, pokvasi krpu i uzme četku, pa se brzo vrati u Linkinu sobu. Čim je ugledala Adelu, ona joj odmah potrči u naručja.Devojka je zagrli i stane ljubiti. — Ne dajte me, gospođice, vriskalo je nesrećno dete, dršćući, ne dajte me, ova žena hoće da me vodi nekim ljudima. — Umiri se, čedo moje, ljubila je Adela i milovala po prekrasnoj kosi, ja ću učiniti, što god uzmognem, da te spasem.Samo noćas treba da smo na oprezu, a sutra će g-ca Mara doći, da te oslobodi. Ona podiže svoju lepu glavu, a krupne suze kotrljahu se niz njeno otmeno i sampatično lice.Beše joj teško oko srca, da joj čisto ne dostajahu reči, kojima bi mogla ohrabriti nesrećnu devojčicu. — Ova žena rekla je odmah doći, da me vodi, plakala je Linka, priljubljujući se sve više uz Adelu.Šta ću da radim?Spasite me, gospođice! Adela je brisala suze, ne znade, šta da joj kaže, već se ponovo naže, pa joj pritište nekoliko vrelih poljubaca na lepe obraze. — Ne boj se, Linka, promuca, najzad, kroz plač, ja ću se nalaziti, oko vrata, pa, ako ti bude nužda, doćiću, da ti pomognem, pa makar me prebili.Samo sad ne popuštaj, nego se otimaj i plači, pa makar te i tukli.Ne idi onom pokvarenom čoveku u čeljusti, jer oni hoće da te odvedu Mići pisaru. — Mići!... vrisne Linka još jače, priljubljujući se sve više uz Adelu, šta ću da radim, presvisnuću, ako me pred toga čoveka izvedu! — Otimaj se, čedo moje, tešila je prijateljica, pazi, koprcaj se, neka se uzbuni sva kuća, a i ja ću ti priskočiti u pomoć, samo ne idi njima.Nego sad da ti obrišem malo cipele, jer će primetiti ova užasna žena, da sam te čemu učila, pa smo obe propale. Linka sedne, a Adela joj brzo obriše cipele i malo dovede haljine u red, zatim je još jednom zagrli i poljubi, hrabreći je, da nikako ne malakše, pa ma šta se dogodilo. Pri ovim rečima izađe na polje, ostavi krpu u kujni, pa se ponovo skloni iza onih vrata, što vode u avliju. Ne potraja nekoliko trenutaka, g-đa Prokinica vrati se iz salona, gde je kelnerki i dvema najstarijim devojkama naredila, a ove i ostalima da kažu, da sad još više pevaju i igraju, te da se ne čuje vriska „onog derišteta,“ kad je bude vodila g. g. Mići i Laki. — Jesi gotova? prodere se Prokinica, čim je ušla u Linkinu sobu. Ona je sedela za stolom, povezane glave, podnimiv se rukom. — Ali mene užesno bole glava, pravdala se nesrećna devojčica.Molim vas, gospođo, da se samo noćas odmorim, nemojte me sada nikuda voditi. — Bre, ako te počnem mazati, vikne joj grubo Prokinica, nećeš mi se tu previjati!Odmah ovamo! Pri ovim rečima dokopa je za ruke i povuče na polje. Linka vrisne i stane se otimati, moleći je, da je sada ne dira, ali bezdušna gazdarica ne hte ni da čuje. — Nisam ja za tebe džabe platila 400 dinara, derala se, vukući dete, koje pade na zemlju, otimljući se, da je ne odvede pred njenoga dželata. — Molim vas pokorno, gospođo! vriskalo je i dalje nesrećno dete, ali to sve beše uzalud.Prokinica ju je i dalje vukla. — Gle ti nje, kako je bezobrazna derala se ova žena, zar ti misliš, da kod Proke olako prođeš? Ona je podigne sa zemlje i počne šamarati.Dete je vriskalo, da se sva kuća razlegala, ali sviranje i pevanje u salonu zagušivalo je ovu vrisku, da oni pijani gosti nisu mogli ništa čuti. Adeli udari krv u glavu.Drktala je kao prut.Šta da radi, kako da pomogne svojoj maloj prijateljici? Prokinica izleti iz sobe sva jarosna, grdeći dete, da će sad saznati, ko je Proka Kostić. Ona uleti u Mićinu i Lakinu sobu, gde joj beše i muž, pa ga pozove, da sam dovede „ono derište“, jer se dere i otima se, pa, kako je jako i žilavo, ona ga sama ne može dovući. — Gledaj ti divljakuše! vikne Mića ljutito, zaplećući jezikom.Dajte... vi nju samo meni ja.. ću.. je.. odmah.. naučiti pameti! — Se’te vi samo, umirivao ga je Proka, sad će ona biti ovde. Oboje iziđu u hodnik, pa odmah kod Linke. — Šta si se tu prućila? vikne joj Proka osorljivo, videći je, gde kleči, sa podnimljenom glavom na patosu. Linka podigne glavu i pruži prema njemu ručice, moleći ga, da je ne bije, jer je i inače jako malaksala i slaba. — Šta mi se tu pravdaš? prodere se ovaj još jače, lupiv je po prstima i skidajući kajiš od pantalona.Odmah da ustaneš, jer ću sav ovaj kajiš o tebe iskidati! Dete ustane, pa nanovo skrsti ruke, moleći Proku, da je ne bije i ne vodi pred onoga užasnog čoveka, ali je ovaj opet lupi po prstima, psujući joj Boga. On je uhvati ispod miške i povuče na polje, ali se Linka opet sroza, otimljući se i moleći, da je ne vodi, jer joj pršte glava. Proka savije kajiš, pa je, onako dvostrukim, opali preko leđa, i to tako jako, da joj odmah prsne koža.Linka je plakala i previjala se, ali ovaj ne hte ni za šta da čuje, već ponovo zavitla kajiš i udari je po glavi. — I udare i vrisku detinju čula je dobro Adela, pa, u uzbuđenju i strahu, poče da drkti.Žao joj beše nesrećne devojčice, srce joj se steže, da se, čisto, gušila, i tek sad oseti, da je neće moći spasti, jer je bila nemoćna prema ovim dželatima. Ali, ipak, čim je čula drugi udarac Prokin i pisku detinju, njoj se gotovo smrče pred očima, pa uleti u sobu. Linka je bila na patosu, gde se previjala od bolova, vrišteći i braneći se ručicama, a Proka više nje, sa razjarenim pogledom i zavitlanim kajišem u ruci, psujući je najpogrdnijim rečima.Prokinica, s podbočenim rukama o glomazne kukove, stajala je s leve strane i siktala na nesrećnu devojčicu, kako sme da se opire u njihovoj rođenoj kući! Čim je uletela u sobu, Adela se baci na Linku, da je zaštiti od daljih udaraca. — Nemojte, za Boga, više, molila ih je, zar vam nije grehota nevino dete tako užasno tući? I Proka i žena stuknuše iznenađeni, čisto ne verovahu očima, da se njihova devojka smela usuditi nekoga da brani.Ovo ih tako razjari, da je i Proka i žena mu dokopaju za ruke i kosu i stanu je nemilosrdno biti.I kajišem, i šamarima, i nogama, tukli su jadnu Adelu, da ju je odmah krv oblila.Ona ee plakala i otimala se, ne puštajući Linku iz ruku i zaklanjajući je neprestano svojim telom. Ova vriska i larma dopre i do Mićine sobe, jer baš tada jedna kelnerka otvori vrata i unese pune flaše vina i više hladnih jela. Oba prijatelja ustanu, pa, onako posrćući, izađu u hodnik i uđu u sobu, odakle se čula vriska. — Šta je to, kakva je to bitka i larma? upitaju oba pisara, držeći se za ruke, da ne padnu. — Eto, ova mala beštija, jogunasta, pa neće da dođe vama, odgovori Proka, držeći još zavitlan kajiš, a ova druga droca došla da je brani. — Šta, oca im k—nog, prodere se Mića, posrćući, udri ih, neka znaju, ko je Mića pisar. — Jest, udri ih! odobravao je Laka, držeći Miću. Obojica dokopaju Adelu za ruke, da je otkače od Linke i počnu je nemilosrdno šamarati, a Proka nastavi šibati Linku. Obe devojke previjahu se od bolova i otimahu se, moleći ih, da ih više ne biju, ali ovi ne htedoše ni da čuju, već su ih i dalje šamarali i šibali. Adela napregne sad svu svoju snagu, podigne se brzo, gurnuv Miću i Laku, koji su je držali i šamarali, te ovi posrnu i preture umivaonik sa lavorom, bokalom i flašom.Napravi se užasna larma i pometnja.Ovim se koristi Adela, te, onako rasčupana i krvava, uleti u salon, gde su oni mladići još pili i pevali, i počne vikati: „u pomoć, u pomoć!“ Ovi skoče, pritrče joj, i, kako je koji od pića umeo govoriti, pitahu je, šta se desilo? — Ubiše i mene i jednu nevinu devojčicu, odgovori im Adela, jedva dišući od umora i brišući krv s lica, haj’te brže, premlatiće je! I, ne gledajući, da li će ko za njom poći, odmah se vrati, da spasava malu prijateljicu.Gosti polete svi za njom, odgurnu vrata i uđu u Linkinu sobu. Ona je bila krvava i po licu i rukama, sva rasčupana i poderana.Mića i Laka behu je uhvatili za ruke, vukući je u svoju sobu, a Proka i žena mu i dalje su je šamarali i grdili. Adela se ponovo baci na Linku, zaklanjajući je svojim telom od udaraca i otimljući je od Miće i Lake. Oni, pak, mladići, i ako su većina bili mrtvi pijani, odmah uvideše užasnu nepravdu nad nesrećnim žrtvama.Neki od njih gurnuše Proku, Miću i Laku i behu gotovi na bitku, ali jedan, koji je malo pio i inače bio najinteligentniji, istakne se i vikne: — Natrag, drugovi, da vidimo, u čemu je stvar!Zatim zakloni Linku i Adelu i vikne oštro, okrenuv se Proki: — Zašto bijete tako ove devojke?Šta su skrivile? — Šta se to vas tiče? odgovori mu ovaj drsko.Gledajte vi vaša posla! — Mi imamo prava da zaštitimo slabijega, odseče se mladić.Zatim se okrene pisarima: — A i vi ste došli, da pomažete Proki, vikne, te da bolje premlatite ove žrtve! — Marš na polje! vikne mu Mića, zaplećući jezikom. — Šta se to vas tiče? potvrdi Laka, držeći prijatelja, da ne posrće. Miloš Kojić, — ovako se zvao rečeni mladić — zadrkti od uzbuđenja.Nije se nadao ovakom odgovoru, te se malo zbuni, ali se brzo pribere. — Dakle mi drski, što hoćemo da odbranimo ove žrtva, vikne im, a vi učtivi i dobri, što ih mrcvarite?!Zar vi tako zaštićavate slabe ženske, zar je to pravda, koju treba da zastupate?Stidno, šta smo dočekali!I s kim ste se udružili?Sa ovim razbojnikom, s trgovcem sa ljudskim mesom, s poslednjim čovekom, koji nema ni srca, ni duše!Proka je zbilja nevaljao čovek, gori od svake hijene, a vi ste ga sada pretekli!... Zar ste vi vršioci zakona, branioci pravde i zaštitnici uvređenih?Zar vas mi zato plaćamo?Zar vas srpski narod zato izdržava, da se udružujete s poslednjim lupežima i mrcvarite slabe ženske? Lupeži ordinarni, aramije i razvratnici, za vas su kazamati, a ne kancelarija!Vi ste rana na srpskome telu, zbog vas je ono bolesno, ali, eda Boga, narod će srpski uvideti jednom, ko ga upropašćava i demorališe, pa će vas umeti sikterisati, jer vi niste zaslužni, ni da se nalazite u čovečjem društvu, a kamo li da budete vršioci zakona i zaštitnici potlačenih!.. Ovo je Miloš izgovorio brzo, i u najvećem uzbuđenju.Krv mu beše pojurila u glavu, oči mu počeše da sevaju, ovaj nemoralni atak na čovečije dostojanstvo tako ga razgnjevi, da se zaleti i svom snagom opali Mići šamar, da mu sav obraz pocrveni.Ovaj mu opsuje Boga, vadeći revolver iz džepa, a to isto učini i Laka, ali nemadoše kad, jer Miloševi drugovi otmu im i stanu ih šamarati, da se napravi čitav lom. Miloš se okrene Proki, te i ovoga dobra ošamari, a on njega kajišem.Sad se napravi prava gužva.Jedan dokopa stolicu, te mlatne Proku preko leđa, drugi zavitla bokalom na Prokinicu, te joj razbije nos i izbije dva prednja zuba, da joj se jauk čuo čak na ulicu. Za trenut oka Proka, Mića i Laka bili su pod nogama razjarenih gostiju.Jauk i zapomaganje prolamali su sve prostorije kuće, te dotrčaše i sve ostale devojke, kuvarica, pokućar i vratar.Ovi htedoše priskočiti u pomoć, ali gostiju beše više, sve zdravi i mladi ljudi, te su svakoga s krvavim nosem odbijali. Adela, videći pomoć, brzo se skloni iza kreveta, bliže vratima.Za sobom povuče i svoju malu prijateljicu, koja je samo plakala, pripijajući se uz nju.Ona uluči zgodnu priliku, kad je bila najveća gužva, te, s Linkom, izleti iz sobe i sakrije se iza onih vrata u avliji, gde je pre toga i sama stajala. I Prokinica se nekako iskobelja, pa, onako krvava, izleti u hodnik i vikne slugama, da zovnu patrolu. Vratar istrči na polje, stane zapomagati, te, na zviždanje najbližega, iz nekoliko sporednih ulica dotrče noćni stražari i svi ulete u kuću. Momci im pokažu sobu, odakle je dolazila larma, odgurnu vraga i svi uđu unutra.Čim je prvi stražar viknuo, da stanu, Miloš, sa drugovima, ostavi Proku i ostale, te se i ovi podignu.Miću su stražari morali dići, jer je bio sav isprebijan i krvav. — Teraj u haps ove razbojnike! vikne Laka stražarima.Hteli su da nas premlate! — Sve... u... haps! mucao je Mića, posrćući, oni su me svega isprebijali. — Mojoj su ženi razbili bokalom nos i izbili zube, a i mene isprebijali stolicom, doda Proka, drkćući od jarosti.To su pravi razbojnici! — Vi ste razbojnici! odgovori im Miloš oštro.Uhvatili ste jedno nevino dete, pa hoćete da ga prikoljete.Mi smo došli na jauk jedne devojke, koja je bila sva krvava.Vi ste gori od svake životinje, vas treba na vešala! — Molim vas, gospodo, umeša se prvi stražar, mi ne znamo, kako je bilo, a naše i nije da presuđujemo, to će učiniti nadležna vlast.Zato vas molimo, da ostavite i kafedžiju i ove pisare, pa da pođete s nama u kvart, gde ćete biti saslušani i, kad vam se imena saznadu, svakako odmah pušteni. — Dobro, odgovori mu Miloš, ići ćemo.Vaš je razlog umesan, vi ste dužni da se brinete o redu, a ne da presuđujete, kao ova dva razbojnika, koji su došli ovamo, da pomognu ovom opasnom i demoralisanom čoveku, te da lakše upropaste jedno nevino dete.Samo jedno tražim — da ne idemo u kvart, gde ovi lupeži rade, nego u koji drugi. — To ćemo vam učiniti s drage volje, odgovori stražar. — Osim toga i ova dva pisara morate povesti. — Na svaki način, reći će stražar ozbiljno.Oni ovde nisu po službenom poslu, te zato i oni moraju s vama. — Šta veliš? umeša se Mića, zaplećući jezikom.Zar mene u kvart?Nema toga Boga, ko će Miću oterati u kvart! Stražar priđe Laki, koji nije bio tako pijan, kao Mića, pa mu prišane na uho, da ga povede, te da se ne bi pravio veći skandal. Laka ga posluša, te stane na Miću navaljivati, da je baš potrebno, da idu, gde će moći kazati, kako su bili napadnuti. Posle dužeg objašnjavanja, i ovaj se, najzad, reši da ide. — A gde je ta devojčica, o kojoj ova gospoda govore? obrati se stražar Proki. — Kakva devojčica, obrecne se Proka, to je moja devojka, koja me košta papreno.Ja na ovu radnju plaćam porez i niko nema prava, da mi otima devojke.Ja sam građanin... ja... — Pa niko ti ih i ne otima, matori zlikovče, prekine ga Miloš, već smo, na vrisku, došli da ih branimo!Ali, ipak, nije moguće, da ono dete pripada ovde, ono je od negde ukrađeno. — Dobro, dobro, sve će se to kod policije videti, reći će stražar, a sad, molim vas, da svi pođete s nama. Sada se nije više ni Mića protivio, i tako svi mirno izađu na ulicu i upute se Teraziskom kvartu. Izgledaše, kao da se nebo malo osmenulo na malu Linku, jer joj beše poslalo zaštitnicu, da je brani od nemilosrdnih ljudi.Adela beše nežno stvorenje, čija se osećanja bunila protiv užasne nepravde nad jednim nevinim detetom. Ona nemoralna okolina, u kojoj se nalazila, još je ne beše otupila, ovde se najbolje moglo videti, kako i najnežnije devojke mogu da dopadnu ovoga modernoga ropstva, da budu žive saranjene... I Adela i Linka behu jako uzrujane.Srce im je kucalo, da iskoči iz nedara, jer sad još više uvideše pravu opasnost, u kojoj se nalazahu.One se behu obradovale, kad su izletele u avliju, ali kuda će sad.Adela ostavi Linku, pa ode dublje u avliju, da vidi, da li se preko zida može preći.Ali on beše visok, a nigde lestvica. Opet se vrati i pažljivo uđe u hodnik.U sobi behu još stražari, gde su pregovarali, da sve vode u policiju. U tom kelnerka vikne vratara, da dođe u gospođinu sobu, hoće da ga pošlje po lekara.Ovo je Adela dobro čula i čim ugleda, da vratar ostavi svoje mesto i izgubi se u desnom krilu hodnika, odmah, na prstima, otrči do kapije, da vidi da li je otvorena. U malo nije vrisnula od radosti, jer ključ beše u njima.Brzo se vrati do Linke, uzme je za ruku i, na prstima, dotrči do vrata.Ona obrne ključ, otvori masivno krilo i obe izlete na polje. — Spasene smo! klikne Adela, ali sad moramo brzo begati dalje, jer nas može stići potera. — Bežimo našoj kući! rekne joj Linka, pogledavši je umilno.Mara me sigurno isčekuje. — A kud se ide vašoj kući? — Preko Batal-džamije, pa u Fišekliju. — E, kad bih znala put!Ali sve jedno, hajd’mo brzo! Ovo je bilo za trenut oka.Ona uhvati Linku za ruku, pa udare desno, prema bolnici.Prolete brzo pored raskrsnice, dođu do bolnice, pa onda desno, ka Takovskoj ulici.Nisu znale, kuda vodi put, ali je trebalo begati, jer ako ih ma ko iz Prokine kuće bude spazio, da su utekle, biće jaka potera, pa im onda niko ne pomože. Ponoć beše davno prevalila, te ulice behu sasvim puste.Čak se nigde ne vide ni stražar, izvesno sa ostalima beše otpratio u policiju one mladiće. Adela i Linka trčale su, što su brže mogle, niti se osvrtahu, ni pomišljahu, na odmor, samo da ne bi ponovo dopale ropstva. Došav u Takovsku ulicu, okrenu opet desno, jer Linka primeti Adeli, da joj je ta ulica poznata i da se njome može doći u Fišekliju. Zao udes nije dao našim patnicama, da srećno stignu kući, u zagrljaj tužnoj Mari, već je za njima odmah pošla potera. Kelnerka, koja je odazvala vratara u gospođinu sobu, vrati se baš onda u salon, da pokupi flaše, kad su Adela i Linka izletele na polje.Ona, u brzini, nije poznala Adelu, ali, po kratkoj suknjici, poznala je Linku.S toga se brzo vrati i javi to Prokinici.Ova, onako krvava i zavijena, istrči u hodnik, vikne i pokućara, te on i vratar istrče na polje. Kako nisu znali, na koju su stranu utekle devojke, stanu na sred ulice, gledajući desno, levo, neće li promaći pored koje lampe.Posle nekoliko trenutaka ugledaju ih iza bolnice, gde zamakoše pored kafane „Kod Sedam Švaba.“ I ako ih nisu mogli poznati, opet su mislili, da će to biti Linka sa Adelom, koja ju je branila. Oni pojure za njima, pa brzo stignu do rečene kafane, ali i devojke su trčale brzo, te su bile daleko odmakle. Kako se tu svršavala Hilendarska ulica, to pogledaju niz nju, ne bi li ih videli, zatim preko cele one poljane.Ne potraja dugo, devojke saviše u Takovsku ulicu, te se ovi ponova spuste za njima. Kad su stigli u Takovsku ulicu, pokućar primeti vrataru, da bi trebali da skinu cipele, te da im se ne čuje topot. Obojica to brzo učine, te, onako bosi, što su brže mogli, potrče za devojkama.Na kraju ulice primaknu im se do na pedeset koraka, te sad potrče na prstima, da ih devojke ne bi čule. Ali je Adela ipak čula potmuo topot, obazre se, pa, poznav momke pri svetlosti od lampe, vrisne od straha i još jače povuče Linku, da brže begaju.Nesrećno dete beše prilično sustalo, ali se sada još više napregne, te počeše jače odmicati. Ali i momci sada napregnu svu svoju snagu, te ih, posle nekoliko trenutaka, stignu, uhvativši jedan jednu, a drugi drugu žrtvu. Kad neko, usled brodoloma, padne u more, pa se, plivajući, spase, preturiv preko glave sve opasnosti, nemajući duže vremena hrane i pijaće vode, ili ga ne izedu proždrljive ajkule, taj za se može reći, da je srećan. Blaženstvo, koje se tada u duši oseća, neminovno goni i najvećeg bezbožnika, da se zahvali Bogu na srećnom spasenju. Ali, kad bi se na obali desio kakav neprijatelj, pa umornoga plivača dokopao za ramena i ponova gurnuo u more, te da se udavi, to bi bio najveći greh na svetu. — Tako isto Adela i Linka osećahu neopisano zadovoljstvo, kad su se bile dokopale slobode, misleći, da su već spasene, ali zao udes ne dade im tu sreću, već ih ponova baci u čeljusti paklenih ljudi, koji nemaju ni srca ni duše. Kad ih momci stigoše, obe devojke vrisnuše, da se na daleko čulo, ali Batal-džamija je još izodavna bila svedok raznih nasilja i ubistava, pa, ipak, uvek ostajala bez stražara, koji bi po njoj krstarili. Zato ni glas Adelin i Linkin nije niko čuo, pa ni onda, kada ih momci uhvatiše i počeše vući natrag u Prokin zavod. Adelu je bilo teško savladati, jer je bila hitra i dosta jaka.Zato dokopaju Linku i ponesu.Ona se otimala i vriskala, ali joj pokućar vešto uturi maramu u usta, te joj umukne glas. Adela sada svom snagom juriši na momke, otimajući im nesrećno dete, ali i momci su bili snažni, pa su je odbijali. Oni ponesu samu Linku, uverivši se, da će za njom i Adela poći, a kad ova uvide, da prijateljicu ne može spasti, potrči preko poljane, ka Terazijama, vičući iz sveg grla za pomoć. Ovo za momke beše već mnogo opasnije, jer bi ih Adela sa stražarom mogla stići, pošto sa Linkom ne bi mogli tako trčati.Zato pokućar ostavi vratara, da drži dete, a on se stušti za Adelom, stigne je i udari pesnicom u slepo oko, tako jako, da se, sirota, sa užasnim jaukom, odmah onesvešćena stropoštala. Momak se sagne i, uveriv se, da je onesvesla, vrati se brzo vrataru, koji Linku uzme u naručja.Oni su je nosili na izmence.Dok je jedan nosio, dotle joj je drugi držao ruke, da se ne otima i ne izvadi maramu iz usta.Kad bi se koji put ipak iskobeljala, oni bi je ošamarili, te je tako dosta brzo odnesu natrag, gde su je Proka i Prokinica s najvećim nestrpljenjem isčekivali. — A gde vam je Adela? upita ih Proka, kad su uneli Linku. — Ostala je na Batal-džamiji, odgovori mu pokućar. — Što i nju niste doveli? — Nije bilo moguće, jer je jaka, a bojali smo se, da nam stražari i ovu malu ne otmu. Sad mu pokućar ispriča, kako su se borili, dok su oteli Linku od Adele, kako je ova pošla ka Terazijama, vičući za pomoć, te ju je zato morao udariti, da je onesvešćena pala. — Dobro si učinio, što si je udario, primeti mu Proka, ali si je baš tada trebao natovariti na leđa i doneti ovamo, jer, kad ustane i ode u čaršiju, skupiće se oko nje svet i napraviti čitav skandal, pa onda možemo rđavo proći.Nego sad odmah natrag, pa je dovedite ma na koji način.Ako je već ustala i kuda otišla, a vi, odmah, jedan g. Mićinoj, a drugi g. Lakinoj kući, pa im javite, u čemu je stvar, neka je brzo pronađu i ovamo pošlju, da u varoši ne bi pucala bruka. Momci potrčaše prekim putem, pa, kroz Cetinjsku i Kondinu ulicu, stignu u Kosovsku, a odatle na Batal-džamiju, da joj prepreče put.Kad su stigli na lice mesta, Adele ne beše više tamo. I ako ju je pokućar bio jako udario, ona se dosta brzo osvestila, jedno, što je bila zdrava i krepka, a drugo, zbog ladne zemlje. Ustajući, pritiskivala je slepo oko, pa se obziraše, da vidi, gde se nalazi.Posle nekoliko trenutaka, došla je sasvim sebi, pa, setivši se minulih događaja, premišljaše, šta sad da radi. Seti se sestre Linkine.Jest, njoj će otići, sve joj kazati, šta se desilo, pa, s njom zajedno, poraditi, da Linku oslobode.Znala je broj stana Marinog, ali ne znađaše, gde je Fišeklija.S toga pođe ka Terazijama, da upita stražara ili kakvog prolaznika. Došav na ugao, kud se skreće na Terazije, sretne jednoga čoveka, koji joj na pitanje pokaže put, kud se ide u Fišekliju, učtivo se pokloni i ode dalje. Adela se vrati, pa, pored kafane „Kod Zlatnog Topa“, stigne brzo na raskrsnicu, gde je kafana „Kod Tri Lista Duvana.“ Tu ugleda jednoga noćnjeg stražara, koga upita, da li je tamo Fišeklija, pokazav rukom u njenom pravcu. Stražar je upita, odakle ide, i šta će tamo.Ona mu odgovori, da traži jednu prijateljicu, kojoj su sestru uhvatili rđavi ljudi, pa hoće da je upropaste. Stražaru padne u oči naglasak Adelin, pa, videv, da je strana, a sama u ovo doba noći, rekne joj, da je mora odvesti do kvarta, te da se tamo vidi, ko je, šta radi i gde je u ovo doba bila. Ona mu je objašnjavala, da je odavde, da ovoga časa mora naći svoju prijateljicu, te da spasu njenu sestru, ali stražar beše prost i tvrdoglav, pa osta pri svome. Šta da radi?Da bega, nema kuda, a bojala se, da time ne bi napravila još veću nesreću, pa bi je mogli i uhapsiti, te tako sirota Mara ne bi ništa saznala, šta je bilo s Linkom. Zato se reši, pa, sa stražarom, ode u vračarski kvart, „da se uzme na protokol“. Dežurni je bio jedan pisar, ali beše otišao, da pregleda kafane, kao što se obično svake noći radi.Kako kvart nije smeo ostati bez dežurnoga, to ga je, za to vreme, zamenio onaj stari praktikant, — Čika Jaša — (ovako su ga zvali), s kime smo se još u početku ove slike sreli. — U niskoj sobi, pri slaboj svetlosti prljave lampe, sedeo je Čika Jaša i čitao novine.Žandar mu prijavi neku žensku, koju je doveo stražar, našto Čika Jaša naredi, da je odmah pusti unutra. Čim je stražar sa Adelom ušao, stari praktikant ustane, ostavi novine, skine naočare i ozbiljno upita stražara, gde je našao devojku.Ovaj mu objasni, kako je bilo, našto mu Čika Jaša rekne, da sad može ići. — A vi, gospođice, obrati se učtivo Adeli, pošto je stražar otišao, šta imate na ovo da kažete? — Stražar je kazao celu istinu, odgovori mu ona mirno.On je bio vrlo učtiv i u svome pravu, što me je ovamo doveo, ali ja držim, da bi bio greh, ne dati mi, da idem do svoje prijateljice i javim joj, šta je s njenom nesrećnom sestricom. — Kako se zovu te devojke i čije su? — Starija se zove Mara Zorićeva, a mlađa Linka, nemaju roditelja, a ne znam, koga još imaju. — Mara Zorićeva?Linka? razrogači se stari praktikant.Jes, Boga mi, sećam ih se.O njima sam čuo po nešto u kafani, ali ne znam, šta je dalje bilo. Adela mu sad, na njegovu molbu, ukratko ispriča, šta o svemu zna, našta Čika Jaša vikne: — To je užasno, to je strašno!Ta to su pravi razbojnici, a ne ljudi!I to čine baš oni, koji treba da zaštićavaju nevine žrtve!Idite, gospođice, odmah do vaše prijateljice, i javite joj sve.Ha, čekajte, ja ću vas do tamo ispratiti, da vas ne bi ko ponova sprečio, a, ako što uzmognem, gledaću i da vam pomognem, da izbavite nesrećno dete. On brzo obuče kaput, uzme šešir i štap, pa, s Adelom, izađe na polje. Bilo je oko tri časa pred zoru.Na dalekom istoku pokazivala se blaga rumen, te se malo bolje videlo. — Hajd’mo brže, reći će stari praktikant, jer ako se vrati dežurni, on je s g. Mićom dobar prijatelj, može nam sve pokvariti. Još nisu bili ni izašli na ulicu, a u avliju banu, sav zaduvan, Mića pisar.S njim je išao Prokin pokućar, koji mu je nešto živo govorio. Čim ugleda Čika Jašu i Adelu, on ih poznade. — Kuda će te vi, prodere se drsko, nabijajući jače kapu na oči. Čika Jaša se, siromah, zbuni, tražeći zgodan izgovor. — Pa.. ova.. devojka molila je za pomoć, pa htedoh da je provedem kroz nepoznate ulice... — Kakva devojka! vikne Mića, znam ja, odakle je ona utekla.I ti, Čika Jašo, pošao si, da je pratiš.Odmah da ideš natrag u kacelariju, a ti, okrenuv se pokućaru, vodi ovu devojčuru natrag Proki!Daću ti i jednog žandarma, pa, ako bi se putem protivila, dobro je izmažite, neka se seća, dok je živa, kako sme da bega! — — Ali, g. Mićo, za Boga, molio je stari praktikant, ta ona nije ništa skrivila i sami zakoni zaštićuju ove devojke, kad uteknu, a ona ovde čini jedno plemenito delo, da spase jedno nevino dete. — Kakvi zakoni, kakvo delo!Gledaj ti tvoja posla, vidiš, da si omatorio, pa ne znaš ništa!Ostavi ti nju meni, ja znam, kako treba s njima postupati. — Ali ja neću da se vraćam u Prokinu kuću, umeša se Adela, on će me sad prebiti.Volijem, da me ovde vi ubijete, nego da se vratim u njegove kandže. — Ko tebe pita, hoćeš ići, ili ne? obrecne se Mića drsko, ako nećeš, bićeš vezana, izbijena i tako odneta. I Čika Jaša i Adela počnu sad moliti, da to ne čini, ta to bi bio greh, ali se ovaj ne dade umoliti, nego vikne žandarmu, koji je tu stajao, da je s pokućarom veže i odmah odnese natrag Proki. Videći ovo, Adela nagne na kapiju i brzo izleti na ulicu, udarivši na niže. — Brže za njom, vikne Mića žandarmu i pokućaru, da je ni pošto niste upustili, inače ste propali! Ovi se stušte, što su brže mogli, i uhvate je na velikoj raskrsnici, ispred Oficirskog Doma.Kako je Adela vikala za pomoć, pokućar joj brzo turi maramu u usta, uzme je na leđa, držeći je za ruke, a žandar je pridržavaše i tako je donesu pred Miću. Ovaj je ošamari nekoliko puta, da Čika Jaši poleteše suze, te priskoči, moleći ga, da je više ne šamara. Sada pokućar skine kajiš, veže Adeli noge, uzme ]e za ruke, natovari na leđa i pođe kući.Žandar, po naredbi Mićinoj, pođe takođe, pridržavajući je, da se ne otme i ne dajući, da izbaci maramu iz usta. Posle pola časa, oni stadoše pred Prokinu kuću, vrata se otvoriše, i Adelu, onako umornu, baciše u jednu malu sobicu na patos, te odoše, da jave Proki. I ako je bilo novih gostiju u salonu, ovaj ne mogaše odoleti srcu, nego skine kajiš i dotle je šibao i gazio nogama nesrećnu devojku, dok nije, sva oblivena krvlju, onesvesla, da se još samo čulo teško disanje. Mara je ustala vrlo rano.Osećala se još jako umorna, jer je spavala dosta rđavo, često se trzala iza sna, jer sinoćni događaji behu je tako mnogo uznemirili, da su je i u snu tištali. Nije imala kad ni da se čime prihvati i dobro očešlja, nego samo zagladi svoju bujnu kosu, pa odmah izađe na ulicu. Sve se nadala, da će joj, možda, sestrica od nekud iskrsnuti, ali uzalud.Kome sad da se obrati za pomoć?...Seti se doktora Žarka. — Idem kod g. doktora, pomisli u sebi, on nam je mnogo valjao, pa nas, izvesno, ni sad neće zaboraviti. I ako je bilo vrlo rano, ipak ode njegovoj kući, gde joj, posle dužeg zvonjenja, služavka otvori vrata. Ali, kakva kobna vest!Služavka joj, na njeno pitanje, javi, da je g. Žarko pre tri dana otputovao u Beč, da na tamošnjoj klinici bolje prouči neke bolesti, a vratiće se tek kroz dve nedelje. Ovo je Maru tako porazilo, da je prebledela kao krpa i tako zadrktala, da je služavka morade zadržati, da ne padne. Vama je teško? gospođice, upita je ljubazno.Sedite ovde, da donesem malo vode. — Neka, neka, lakše mi je sad, odgovori joj ova s uzdahom, hvala vam, već mi je bolje. Posle nekoliko trenutaka ona se oprosti i ode. Na ulici zastane, da vidi, kuda će sad. Reši se, da ode pred Prokinu kuću i tamo ište sestru, valjda neće smeti držati je i dalje tamo, kad se uvere, da joj je starija sestra saznala za ovaj događaj.I ako se osećala još dosta iznemogla, ipak je dosta brzo stigla u Vidinsku ulicu.Došav pred Prokinu kuću, zazvoni.Vratar joj otvori i upita, šta želi. — Ovamo je nasilno dovedena jedna devojčica, po imenu Linka, odgovori mu Mara, to je moja mlađa sestra, i ja tražim, da je odmah pustite, inače ću se morati žaliti policiji i tražiti pomoć i drugih ljudi. — Pričekajte malo, da javim gospodaru, ja o tome ne znam ništa. On odmah ode, pošto je za sobom zaključao vrata, zakuca i probudi Proku. Kad mu je javio, u čemu je stvar, on mu rekne, da devojku sikteriše, neka se, veli, žali i Bogu, nema on s njome nikakva posla, pa se okrene na drugu stranu i brzo zaspi. Vratar izađe ponova na ulicu, javi Mari, da tu nema nikakve devojke, a ako misli, da je u pravu, neka se žali policiji.Zatim uđe u putra, priklopiv za sobom vrata. Maru obliše suze.Noge joj se osekoše, da se jedva držala.Okrene se desno, levo, pa, ugledav jednoga čoveka, priđe mu i upita, gde je najbliži kvart.Ovaj joj pokaže put, i Mara se vrati Miletinom i Cetinjskom ulicom, pa stigne u palilulski kvart. U kvartu nije bilo nikoga, jer dežurni beše otišao kući.Zato je morala dugo čekati, dok je došao stariji pisar. To je bio g, Laka.Na licu mu se poznavahu ogrebotine i masnice od noćašnjeg boja kod Proke, ali on ipak ne hte izostati od dužnosti, da bi osujetio svaku žalbu, ako bi je bilo.Kad je, noćas, sa stražarom i sa onim mladićima, otiša u teraziski kvart, tamo ih je pisar samo saslušao i sve pustio kući, zabeleživ imena onih mladića.Posle će se već povesti istraga, ali Laka i Mića i ne pomišljahu, da podnose tužbu, da ne bi pukla veća bruka. Čim je ušao u kancelariju, žandar mu javi, da neka devojka odavno čeka na ulici.Laka naredi, da je pusti — Šta želite? gospođice, upita je, pisar gledajući je radoznalo i smeškajući se po malo. Mara mu sad u kratko ispriča o nasilju nad njenom sestrom, moleći ga, da s njom pošlje žandarme ili kakvog mlađeg pisara, da spasu nesrećno dete. Laka ju je netrenimice posmatrao, gledajući naročito suze u velikim i lepim očima.Ona mu se jako dopadala, iščuđavao se, gde je bila tako lepa devojka, a da je on do sad nigde nije video. On ustane i priđe joj bliže, — Čuo sam za taj događaj, počeće, gladeći brkove, ali je stvar vrlo tugaljiva i nezgodna, te je tu vrlo teško što učiniti. Mara podigne lepe oči i pogleda ga iznenađeno. — Vi’te, gospođice, nastavi Laka, smeškajući se, „policija nema prava“ da ulazi u tuđu kuću, jer vi nemate nikakvih dokaza, da je Proka vašu sestru ukrao ili tamo domamio. — Ali, ja sam čula iz sasvim sigurnog izvora, primeti mu ona tužno. — To je sve lepo, ali kad bi Proka video, da policija traži da uđe u njegovu kuću, on bi dete mogao skloniti u drugu kuću? — Ja ne znam, da li imate prava da uđete u kuću ili ne, odgovori Mara, ali znam, da bi bila najveća nepravda, dopustiti ovako nasilje.Isto tako, ako samo hoćete, lako je sprečiti, da se dete prikrije.Valja samo opkoliti kuću, i onda tek ući u nju. Laka se neprestano smeškao, gladeći brkove. — Ala ovo devojče, mišljaše u sebi, ima lepe oči, kao i ono sinoćnje dete kod Proke, zbog čega beše čitava bitka!Mića je upecao mlađu sestru, daj ja ovu!Ala bi to bilo uživanje! — Pa.... gospođice zamuckivao je po malo Laka, nemajući zgodnih reči, kako da počne, ono... znate,.. ja bih vam mogao spasti sestru, ali, znate ovaj... ja tu mnogo reskiram.Morao bih... nasilno ući u tuđu kuću... — Ja držim, da je vaša dužnost, da uzmete u zaštitu ovo nesrećno dete, primeti mu Mara.Ako nećete vi, kao obrazovan čovek, onda ko će? — Ama... znam, znam... ovaj... znate.. svaki trud.. kako da kažem... treba i nagraditi. — Pa lepo.Ja sam, do duše, sirota, ali imam dosta lepih stvari, sve ću prodati i platiti vam, koliko zatražite, samo mi spasite sestru. — Ama.. vi... me.. rđavo razumete.Ja sam imućan čovek, vi mi se, pravo da vam kažem, jako dopadate, jedan vaš osmejak, jedna reč,.. pa je vaša sestra spasena. Mara se trže.Lipe joj obli jaka rumen, srce joj uzdrkta, ona pogleda Laku začuđeno, pa, kad ugleda, kako se raskalašno smeška, gledajući u elegantne i oble forme njenoga tela, uplaši se i stuknu malo nazad. — Ja vas molim, gospodine, reći će mu posle male počivke, pošto se pribrala, da spasete moju sestru, a ako nećete, da na drugom mestu tražim pomoći. — Ala ste vi.. kao srna.. plašljivi!Ta, ne bojte se... neću vas ja pojesti... nisam ja tako strašan!... Pri ovim rečima, on joj se još više približi, neprestano se smeškajući i tražeći, da uhvati njen pogled. Mara ga sada malo bolje pogleda.On joj se učini onako isto odvratan, kao i Mića pisar.Biti u tako velikoj nuždi, pa ipak naići na ljude bez srca, to joj se činilo čisto neverovatno, ali sada se ponova rođenim očima o tome uverila. — Ja vas opet molim, reći će posle kratkog razmišljanja, tonom punim tuge, ali ipak ozbiljno, spasite mi sestru, kad možete.Nemojte dopustiti zverovima, da je upropaste, a njena propast i moja je propast.I vi imate porodicu, setite se, kako bi vama bilo u sličnom slučaju. — Rekoh vam, opet će Laka, stupiv korak bliže, da vam mogu spasti sestru, ali je pravo, da za to budem i nagrađen.Novaca ne tražim, jer ste vi sirota devojka, ali jedan vaš poljubac i zagrljaj, bili bi mi slađa nagrada... — Ja u najvećem očajanju, a vi pravite viceve, primeti mu Mara.Nisam se nadala takome prijemu.Onda zbogom! — No, no, pričekajte malo, zadržavao je Laka, lako ćemo se sporazumeti.Recite mi samo, gde stanujete, pa ću doći odmah kod vas, a odatle ćemo po vašu sestru. — Zbogom... Mara uhvati za bravu, i taman da otvori vrata, a Laka priskoči i spreči je. — Ta nemojte begati, gospođice, neću vas ja pojesti, zadržavaše je stari lovac na devojke, skidajući joj ruku s brave, ali Mara ne hte stuknuti, nego još više navali da otvori. — Molim vas, ostavite me, rekne mu energično, ja sam došla da tražim pomoći, a ne da me tako vređate... Laka je zagrli i privuče na grudi, pa htede da je poljubi, ali se Mara otme i dotrči do prozora, da ga otvori.I Laka dotrči, uhvati je za ruke i odvuče podalje od prozora.Zatim je stane drpati, raskopčavajući joj nedra, ali se devojka tako energično branila, da ga je odgurnula od sebe, te u malo nije pao.Ona se dokopa vrata, izleti u hodnik, ali Laka vikne žandarmu, da je zadrži, što ovaj odma i učini.Sada je zajedno silom unesu u sobu, gde je stari razvratnik htede grliti i ljubiti, ali Mara beše upotrebila svu svoju snagu, i ako već prilično oslabila, pa je to teško išlo.Ona je plakala, vikala za pomoć, ali bezdušni ljudi nisu hteli ni da čuju. Laka, najzad, namigne žandarmu, te je ponesu, da zatvore u podrum, gde je neće niko čuti, i gde bi se po volji moglo izvršiti nasilje, ali devojka još više napregne svoju snagu, pa se ponova otme u samom hodniku i nagne na vrata.Žandar i Laka opet je uhvate i počnu vući natrag, ali u tom naiđe jedan poznati inžinjer, koji je imao nekakav mali spor sa svojim preduzimačem, te ovi stuknu. Mara mu odmah vikne, da je oslobodi, jer hoće da je upropaste.Inžinjer im rekne, da ostave devojku i upita je, šta je bilo.Kad je doznao, u čemu je stvar, okrene se Laki. — To je stidno, gospodine, vikne mu oštro, da vi, prestavnik zakona, činite tako nasilje!Vaše je ponašanje za preziranje, za to vas treba okovati!Budite uvereni, da ću umeti naći g. ministra, da mu kažem, kakva se zverska nasilja dešavaju na onim mestima, koja treba da su hram pravde!Idite, gospođice, kući, reći će tada Mari, i ispričajte rodbini i, prijateljicama, na kakve ste zverove naišli ovde, te da ih se drugi bolje čuvaju! Sa suznim očima, devojka mu zahvali, poljubiv ga u ruku, a Laka se polunji, uvuče se u svoju kancelariju, da ne bude veće bruke.Inžinjer, čuvši, da član još nije došao, ode u varoš, da se docnije navrati. Mara se vrati kući.Osećala je veliki duševni i telesni umor, pa je htela makar malo da se odmori i razmisli, šta dalje da radi. Došav u stan, baci se na krevet, gde je brzo uhvati san.Kako je neprestano mislila na sestru, to joj ni u snu nije slazila s očiju. Sada joj Linka izađe pred oči, u svojoj kratkoj suknjici, a u ruci je držala nekakvo pismo.Ona ga preda Mari i ova, na svoj užas, vidi, da se mala sestrica s njome prašta.Moli je, da joj oprosti, ako ju je uvredila, a ona će uvek na nju misliti. Mara je htela da vikne, kuda će, ali joj se grlo od žalosti steže, te ne mogaše da govori.Iza Linke stajala je Adela, u crnoj haljini, tužnog lica i sva krvava.Mara joj pruži ruke, moleći je, da joj objasni, šta ovo znači, ali nju samo obliše suze, ona joj ne umede ništa objasniti, no samo reče, da ih ona obe voli, jer su tako mnogo nesrećne.Još joj reče, da je htela Linku spasti, ali su je bezdušni ljudi sprečili i na mrtvo ime isprebijali... Mara vrisne, poleti obema, da ih zagrli, ali njih nestade.Ovo je tako rastuži, da joj se srce steže, oseti jak bol u grudima, i probudi se. — Ona pritisne rukom vrelo čelo, da se seti, šta je malo čas snila, pa joj se to učini kao rđav znak.U isto vreme seti se i jutrošnjeg događaja u kvartu, gde ju je Laka pisar onako brutalno napao.Ona ga se grozila, čisto nije verovala, da se onako grubo jedan činovnik mogao ponašati. — Jadna moja Linka, mišljaše u sebi, zato je ona onako upropašćena, što je dete, pa ju je bilo lako savladati.Ali ko beše onaj čovek, što me je spasao?Da sam mu sve kazala, šta je i s Linkom, možda bi nam pomogao, kao i dr. Žarko. Još je poduže tako sedela zamišljena, nikako ne znađaše, šta da radi i kako da spase sestru.Jedini čovek, koji bi sada što za njih mogao učiniti, dr. Žarko, nije bio tu, a krug njenoga poznanstva bio je vrlo mali, da bi se kome drugom mogla obratiti.U tome dođe i podne.Nije joj bilo do jela, te i ne pomišljaše, da se čime prihvati.S toga ustane i izađe na ulicu. Čim je Mara izmakla iz ruku Lakinih i ovaj malo mirnije razmislio o celoj situaciji, seti se, da to može imati i rđavih posledica. Bojao se, da pomenuti inžinjer ne sazna malo više, šta je s Linkom, ili da Mara ne ispriča komšiluku, šta joj se u kvartu desilo i gde joj je sestra, pa može biti svašta.On se bojao, da ne dođe velika gomila sveta pred Prokinu kuću i silom otme Linku, pa, i ako je nije on tamo odveo, opet je pomešan u ovu aferu. S toga se reši, da potraži Miću, te da se dogovore, šta da se radi.Brzo uzme kapu, javi žandarmu, da će se odmah vratiti, ako bi član za nj’ pitao, izađe na ulicu i požuri se pravo Mićinoj kući, jer mu je ovaj još noćas rekao, da dva tri dana neće ići u kancelariju, pošto je dosta izubijan i izgreban po licu. Kad je stigao njegovoj kući, izađe preda nj’ Mićina mati i odmah mu se požali, kako joj je sin, obilazeći noćas kvart, naišao na neke pijanice, koji su ga napali i izubijali.Pa ipak je, veli, pred zoru ponova zvat u kvart, gde je malo i nazebao. — Pa proćiće, odgovori joj Laka, smešeći se, mlad je.U ostalom taka nam je služba.Naša je dužnost, da slabe zaštićavamo, a rđave gonimo, pa ma često i nagrabusili. — Tako i moj Mića kaže.On se sav predao svome pozivu, ne dođe često po celu noć, da bi samo savesno vršio svoju dužnost. — Sirota žena!Ona nije znala, kakvog je razvratnika i razbojnika odgajila, on je njoj bio najbolji i najmiliji.U ostalom, da je i znala po neke pogreške Mićine, niko joj ne bi mogao zameriti, što ih prikriva.I kad sina vode na gubilište, svaka prava mati i tada ga voli i smatra, da joj je sin nevin i dobar. — Stara gospođa uvede Laku u Mićinu sobu, pa se vrati u kujnu.Ovaj je još spavao, jer je bio umoran i sanjiv, kad je zbog Adele morao ići u kvart. — Zdravo, Mićo! vikne mu prijatelj, pljeskajući ga po ramenu. Ovaj se probudi.Čim ga je ugledao, odmah je pomislio, da je što važno, pa se digne i upita ga ozbiljno, što je došao. Laka mu ispriča sve, šta mu se desilo sa starijom sestrom Linkinom, kao i sukob s inžinjerom, pa je došao, da se posavetuju, da ne bi bilo kakve javne bruke. — Dobro si učinio, što si došao.I sam sam pomišljao, da može što krupnije ispasti, ali bejah umoran, te sam morao odspavati. — Pa šta da radimo? upita ga Laka. — Moje je mišljenje, odgovori Mića, oblačeći se, da odemo odmah kod Proke, pa da se sva trojica dogovorimo, šta nam treba činiti. — Vrlo dobro, to će biti najpametnije. I tako prijatelji, čim se Mića obukao i kad su popili po jednu kafu i rakiju, što im je stara gospođa donela, upute se brzo, pravo u Prokin zavod. Ovaj je još spavao.Bio se jako umorio, tukući i gazeći Adelu, pa je hteo duže da se odmori.Pred zoru, opet, Linka, koja nije ni spavala, jer je čula jauk svoje prijateljice, što ju je jako potreslo, uvreba priliku, pa, kroz prozor, izađe u avliju.Tražila je kakve lestvice, da pređe preko zida, pa, kad nije našla, počne da se puže uz oluk kućni. Ovaj se omakne, ona padne, i usled te lupe probudi se Proka, izleti u avliju, uhvati je i uvuče u sobu, gde ju je tako dugo tukao kajišem i gazio nogama, do god je u njoj čuo glas. Kad se Linka gotovo umrtvila, zaključa kapke i vrata, ostaviv je krvavu, rasčupanu i nepokrivenu na patosu i ode da spava. Kad su oko devet i po časova Mića i Laka došli, jedva su ga momci probudili.On se ljutio, ali, misleći, da je nešto važno, odmah se obuče i ode njima.Oni su sedeli u istoj sobi, gde su noćas lumpovali. Laka prvi počne.On mu odmah sve potanko ispriča, šta mu se desilo sa Linkinom sestrom i onim inžinjerom, a Mića, kako je Adelu uhvatio. — Pa šta da radimo? upita ih Proka, koji sad uvide nezgodan položaj.Linkina sestra dolazila je jutros rano pred moju kuću, gde je lupala i tražila svoju sestru.Ja sam po momku kazao, da ovde nema nikakve devojke, ona reče, da se nasigurno izvestila.Bojim se, da se ova stvar ne rasčuje dalje, pa može danas čitava rulja sveta navaliti na kuću i silom ući unutra.Tada bi sva trojica rđavo prošli. — Toga se i mi bojimo, primete oba pisara. — Ovde treba raditi brzo i energično, dodaće Laka. — Linka ne sme ostati kod tebe, ni u Beogradu, doda Mića, koji se očigledno bojao, da svet ne sazna za njegov zločin, pa bi ga mogao linčovati. Ja znam samo jedan izlaz, opet će Proka, ozbiljno, jer sve više uviđaše opasnost položaja. — A to je? upadnu mu u reč pisari. — Da Linku prodam u Sofiju, Bukurešt ili Carigrad. - Vrlo dobro! kliknu oba prijatelja.Divna misao! — Ali to bih mogao tek sutra izvršiti, nastavi ovaj, jer treba da se spremim za put i pričekam odgovor na depešu, gde bih je mogao bolje prodati. — Ni časa ne časi, primeti mu Mića ozbiljno, već odmah ovog trenutka na put. — Udesi, kako znaš, reći će Laka, ma je silom odveo, ili je opij, uspavaj, samo odmah, dok nije svet graknuo, i onda je sve kasno. — Ako ti ustreba, dodaće Mića, ja ću ti dati onog žandarma, što ju je ovamo doneo, da ti pomogne sprovesti je.On će se preobući u civil, i tad si siguran. — Dobro, onda pristajem.Sad ću se odmah spremiti, daću detetu malo opijuma u kafi, te da se samo na beogradskoj stanici ne probudi, a kad uđemo u kupe, onda se ne bojim, više je niko ne vide. — A mi sad hajd’mo, rekne Laka, ustajući, ja moram na dužnost. — Oni se dignu, požele Proki srećan put, iziđu na ulicu, te Laka u kvart, a Mića kući. Proka se počne brzo spremati, i za jedan čas sve je bilo za put gotovo.Čitava trka bila je po kući, dok se sve spakovalo i za jelo ispeklo i kupilo.Ovu užurbanost čuje Adela, koja se pred zoru bila osvestila, umivši se zatim ladnom vodom, da se malo osveži. Ona stane prisluškivati na vratima i tako češće čuje reči „železnica, Carigrad, Linka“. Onaku bonu prođu je žmarci, slutila je, da se sve tiče njene male prijateljice. Zato otvori prozor, koji je vodio u hodnik, izađe u avliju i dođe pod prozor g-đe Prokinice, koji beše otvoren zbog svežeg vazduha. Tamo je bio i Proka, obučen, i s celom putničkom opremom.Tu, iz njihova razgovora, dozna, da će da vodi Linku u Carigrad, jer tamo najbolje plaćaju, a i siguran je zbog tamošnjih vlasti, kojima je sa nekoliko zlatnika lako zapušiti usta. Tu, dalje, sazna, kako je sirota Mara rano kucala na vratima i tražila sestru, kao i o poseti Mićinoj i Lakinoj. Ovo ju je tako potreslo, da joj se noge osekoše.Jedva se dovuče u svoju sobu, gde se baci na krevet. Jedina dva stvorenja na ovome svetu, koja ona voli, bez kojih joj se život činio pust i bez vrednosti, i koja nju vole, pa da ih za navek izgubi!Linku neće nikad moći videti, jer od kud joj srestva, da ide u Carigrad!Pa i da ode, ne vajdi joj, jer je varoš ogromna.S druge, strane pak, osećala je, da će ovaj događaj poraziti i uništiti Maru, tu čednu devojku, koja zbog bezdušnika tako mnogo pati. Ona se nadala, da se i sama oslobodi ropstva, pa da bude u blizini svojih prijateljica, one je se, izvesno, ne bi libile, jer su bile uverene, da ima pošteno i plemenito srce, i da je ovamo dospela silom i prevarom. Ali šta da radi?Kako da spreči ovo odvođenje nesrećne prijateljice u Carigrad?Premišljala je, da pobegne preko zida, ali nigde lestvica, a i dan je, te bi je opet uhvatili. Doseti se.Brzo sedne, napiše olovkom pismo Mari, u kome joj javlja, šta se do sad s njima zbilo i kako će joj sada za navek otrgnuti Linku, jer će je prodati u Carigrad. Pismo metne u kovert, zalepi, napiše adresu, pa polako izađe kroz prozor u hodnik.Tuda pažljivo prođe, uđe u salon, koji beše prazan.Otvori polako kapke i jedno krilo prozora, pa joj dođe misao, da skoči na ulicu, ali, baš na sred ulice, prema njoj, stajao je žandar.Ovaj je pogleda oštro, i ona se odmah seti, da bi je on prvi uhvatio i vratio natrag, gde bi bila još jednom isprebijana, a time bi bilo sprečeno i Linkino oslobođenje. Zato pričeka malo.U tom naiđe pored kuće jedan mladić, po izgledu zanatlija, ona ga zaustavi, rekav mu: — Molim vas, odnesite odmah ovo pismo u Fišekliju i predajte dotičnoj devojci.Učinićete veliko dobro, ako to izvršite, jer ćete iz ove pećine spasti jedno nevino devojče.Tamo ćete opširnije doznati. — S drage volje, odgovori joj mladić, uzimajući pismo.Idem odmah. Adela mu zahvali umilnim pogledom, u kome se ogledala tuga, zatvori brzo prozor i vrati se u svoju sobu. Linka je još ležala na patosu, kad u sobu uđe kelnerka, da je vodi pred gospođu.Ona je bila kao u nekom polusnu, koji je naišao na njene umorne oči, posle zanosa, kad ju je Proka, isprebijanu i izgaženu, ostavio na podu. — Gle, gde ova leži! vikne devojka.Hajd, ustaj, zove te gospođa!Pri ovim rečima gurne je nogom. Linka otvori umorne oči, oko kojih behu plave modrice, pogleda kelnerku, pa joj se skotrljaše dve krupne suze niz lice.Zar još ima bezdušnih ljudi, osim onih, koje je već poznala?Kako to bole, kad se razočara nevino stvorenje, koje je svet gledalo u ružičastoj boji! Ona se s mukom podigne.Njeno elastično telo izgledaše, da će se srušiti, tako beše klonulo.Kelnerka je uzme za ruku i povuče za sobom, a ona iđaše kao kakav automat, bez života, bez sopstvene volje. — Ti ćeš sad sa gospodarom da otputuješ u jedno lepo mesto, rekne joj Prokinica, kad je uvede kelnerka.Tamo će ti biti vrlo lepo, a vratićeš se posle nekoliko dana, i tada možeš ići sestri.Da budeš pametna i mirna, da se ne otimaš i ne vičeš, kad dođeš na železnicu, jer ćeš, inače, biti isprebijana na mrtvo ime.Jesi razumela? Linka je ćutala, nije znala, šta da odgovori, niti bi joj vajdilo, jer beše uvidela svoju nemoć prema ovim dželatima.A, i gnušanje prema njima steže joj grlo, te, zato, beše samo pogla glavu. — Tamo će ti gospodar kupiti lepe haljine, nastavi Prokinica, da će se tvoja sestra radovati, kad te vidi.A sad, hajd, kola su već tu.Ona joj da spremljenu belu kafu sa jakom dozom opijuma, koju Linka ne htede piti, ali, kad je ova dobro ošamari i htede je dalje tući, držeći joj šolju pred ustima, morade najzad popiti. Kelnerka je sad povuče i izvede u hodnik. — Gde je Adela? upita je Linka, brišući suze.Dajte, da je vidim i zagrlim. — Kakva Adela? prodere se ova, vukući je dalje, ona je proterana preko. — Molim vas, plakalo je dete, samo da je zagrlim i poljubim, i da po njoj pozdravim sestru. — Kelnerka je počne jače vući, u tom istrči iz svoje sobe Adela, klekne na jedno koleno pred Linku, zagrli je i počne je strasno ljubiti. — Kad budeš na željezničkoj stanici, šapne joj na uho, ljubeći je i dalje, i vidiš puno sveta, ti viči, jauči, otimaj se i sve kaži, šta s tobom rade, pa će te oni oteti.Ja sam Mari već javila, da hoće da te prodadu u Carigrad. Ovo je ona tako brzo kazala, da je kelnerka ne mogade sprečiti, a nije ni razumela, šta je Adela govorila. Nesrećno dete brizne u plač, stane grliti i ljubiti prijateljicu, da je ostale devojke, koje se iskupiše, moradoše silom od nje odvojiti.Adelu pokućar odvuče u njenu sobu i ponova je zaključa, a Linku metne u zatvoren fijaker, gde je već sedeo onaj Mićin žandar.Odmah zatim uđe i Proka, pošto mu svi poželeše srećan put. Kočijaš ošine konje, koji se brzo izgubiše, savivši desno, u Miletinu ulicu. Linka je bila jako uznemirena, jer joj u ušima zujahu reči njene prijateljice, da hoće da je prodadu.Ona nije pojmila sav značaj ovih reči, ali ipak reč prodaja paraše joj srce.Čitala je male indijanske priče o prodavanju robova, pa je mislila, da će tako i s njom postupiti, što je takođe užasno, a o prodajama, kakve je Proka vršio, nije imala ni pojma. Ali, da ne bi pokvarila begstvo, htela je tek na stanici da viče za pomoć, kako joj je Adela kazala. U tom razmišljanju stadoše kola pred stanicu.Proka izađe, da uzme kartu, a žandar ostane s Linkom, da je čuva.Ova je i sad ćutala, jer je čekala, kad će je izvesti iz kola, pa da pokuša begstvo.Na njenu veliku nesreću, Proka se vrati vrlo ljutit, jer beše sasvim smeo s uma, da za Niš — Sofiju — Carigrad nema voza pre podne, nego tek pred veče. Šta sad da radi?Natrag kući ako ode, može naići gomila sveta, oteti dete i napraviti čitav pačaris.On počne da gunđa i psuje, te ga, najzad, žandar upita, da se nije što nepovoljno desilo.Ovaj mu kaže, šta je u stvari, a žandar se odmah priseti i predloži mu, da se do posle podne sklone kod tetka Mitre, tamo je najsigurnije, jer je od nje i dovedena devojčica. — Vrlo dobro, rekne mu Proka, ona je prepredena, a obvezana je i meni i g. Mići. Odmah kaže kočijašu ulicu i broj, kuda da tera, pa sedne u kola.Ovo Linka beša dobro čula, pa, znajući, kako je ta nevaljala baba s njome postupala, stane se otimati i vikati za pomoć.Ona pesnicom razbije staklo od fijakera i htedne da promoli glavu, ali je žandar i Proka zadrže, pritisnu joj rukama usta i tako spreče, da je niko nije ni čuo, ni video.Ona se i dalje otimala, ali joj nije pomoglo, jer je, najzad, šamarima ućutkaše. Dete je neprestano plakalo i preklinjalo, da je puste, ali oni ne znađahu, šta je sažalenje, oni su znali samo za novac. U tom kola stanu pred tetka Mitrinu kuću, žandar iskoči, zazvoni, našta Vilma otvori.Proka sada preda žandaru Linku, držeći joj ruku na ustima, te je ovaj brzo unese unutra. — — Đavo bi je znao, potuži se Proka tetka Mitri, kad Linku unesoše u sobu, popila je šolju bele kafe s velikom dozom opijuma, i još je nije savladao san. — Čekaj samo, odgovori mu baba, sad ću ja nju uspavati, kao što sam i pređe uradila, imam ja bolje srestvo. Ona brzo napravi malu čokoladu i naspe u nju nekakav prašak.Ovo Linka morade na silu popiti, jer su je držali za nos, pa je morala otvoriti usta i gutati.Posle pola časa poče jako dremati, te je i san uhvati.Proka i žandar oproste se od tetka Mitre i njenih pitomica, rekav joj, da čuva dete do posle podne, pa jedan ode u kvart, a drugi svojoj kući u Vidinsku ulicu. Vrativ se natrag, Proka potraži ženu i objasni joj, šta mu se desilo.U isto vreme posavetuje i nju i poslugu, šta da rade, ako bi Mara došla, da traži sestru. — Provedite ih, reći će im, kroz celu kuću, neka se uvere, da tu nema nikakve devojčice, to će biti najbolje, a od strane kvarta nemamo se čega bojati, tamo će nam svi biti na ruci.A ako bi došla čitava rulja sveta, vi pozovite okolne pozornike, oni već znaju, šta treba raditi, zato ih ja dobro plaćam. — Nije potrajalo dugo, kad se na kapiji začu neki žagor.Vratar proviri, kad tamo, a ono ona ista devojka, koja je i jutros rano bila, dakle sestra male Linke.S njom su bili još dva čoveka, vičući, da im se otvori kapija. — Onaj mladić, po kome Adela beše javila, kako Linku hoće da prodadu u Carigrad, našao je Maru kod kuće, kako sedi na jednoj šamlici, sa podnimljenom glavom.Komšike mu pokazaše njen stan.Vrata behu polu otvorena, te ga devojka nije ni čula, kad je ušao.Tek kad je malo zakucao, ona se trgne i brzo ustane. Dva put je izlazila na ulicu, ne bi li koga videla, kome bi se mogla potužiti ili tražiti pomoći, ali ona ne poznavaše gotovo nikoga, a ulicom je slabo ko i prolazio.U avliji behu ostale samo žene i deca, jer ljudi behu otišli na rad — svak na svoju stranu.Zato se ponova vraćala u sobu, gde je premišljala, šta da radi. Sada je sedela poduže, misleći na svoju malu sestricu.Beše joj preteško, da joj ne može pomoći, pa je gorko plakala.Videv sada mladića, pogleda ga začuđeno. Šta želite, gospodine? upita ga svojim melodičnim glasom, brišući suze. — Doneo sam vam ovo pismo, odgovori ovaj učtivo, prestaviv se kao Laza N., krojački kalfa. Mara sva uzdrkti.Da nije od Adele?I ne sačekav, da ga otvori, brzo upita mladića: — Da nije od jedne devojke? — Jeste. — Iz Vidinske ulice? — Jeste. — Kako ste ga dobili? — Dala mi ga je kroz prozor, rekavši, da vam ga predam, jer ću time pomoći, da se jedno nevino dete spase ropstva. Mara mu baci pogled pun zahvalnosti, — Velika vam hvala, rekne mu tužno, otvarajući pismo, vi ste učinili dobro delo.Ah, moja dobra Adela! Ali, već, pri prvim redovima, ona prebledi, posrne, te se nasloni na sto. — Vama je rđavo, gospođice? upita je mladić.Hoćete malo vode? — Hvala, hvala, proći će, odgovori mu nesrećna devojka, uhvativ se obema rukama za čelo. Da joj je neko zabo nož u srce, ne bi je jače žignulo, no glas, da Linku hoće da prodadu. Krv joj beše pojurila u glavu, da se nekoliko trenutaka bila gotovo zanela.Kad se pribrala, pogleda oko sebe, pa, videv, da onaj mladić još stoji, upita ga, hoće li joj i on pomoći, da spase sestru. — S drage volje, gospođice, odgovori joj ovaj, recite samo, šta treba da radim, pa ću učiniti, što god uzmognem. — Hvala vam, rekne mu Mara, brišući neprestano suze.Hajdmo da upitamo još i majstor Jovu, on tu radi u avliji, samo ako nije kuda otišao. Oboje izađu i odu u stan majstor Jovin.On je bio obućar, bavio se većinom krpežom, pa, kako je solidno radio, imao je uvek posla, da su ga on i dva šegrta jedva savlađivali. To je bio čovek od svojih 56 godina, zdrav, vredan, pošten ali prost, jedva je umeo da čita novine i pomalo piše.Imao je ženu i dvoje male dece, jer mu starija behu pomrla.On je Maru voleo kao svoju kćer, uvek joj se učtivo javljao i raspitivao se, kako joj je.Kad je čuo, šta je bilo s Linkom, bio je van sebe od ljutine.Za ovaj drugi događaj još nije saznao, pa, kad mu Mara reče, u čemu je stvar, ostavi čekić i cipelu, skoči sa tronošca i odmah joj se ponudi, da s njom ide, te da spasu Linku. Mara mu se zahvali i sad svi troje pođu u Vidinsku ulicu.Došav pred Prokinu kuću, majstor Jova zakuca, i, kad ih vratar kroz prozorčić od kapije upita, šta žele, on mu vikne, da su došli, da traže jednu devojčicu, koju su neki bezdušnici, na razbojnički način, doveli ovamo. — Nema ovde nikakve devojke, odgovori mu vratar.Ali čekajte, da javim gospodaru.On otrči i javi ovo Proki, a on mu kaže da ni pošto ne otvara, već docnije, kad on ode.Sada neka ih odbije, a ako neće da idu, neka javi pozorniku. Vratar se vrati i kaže im, da se tornjaju s vrata, tu nema nikakve devojke, a ako neće, on će zvati policiju. — Otvori nam, da se sami uverimo, rekne mu majstor Jova, a kad ovaj ne hte otvoriti, on stane lupati i vikati.Vratar ode brzo u salon, otvori jedan kapak i mane pozorniku, koji i sam beše pošao, da vidi, šta je. Momak mu kaže, da je molio gospodar, da ove ljude otera. — Traže, veli, nekakvu devojku, o kojoj oni nemaju ni pojma. Žandar im odmah priđe i naredi, da odlaze, a ako šta imaju, eno im policije. Nisu tu pomogla nikakva objašnjenja majstor Jovina, pa ni pretnje, da će ga tužiti kvartu, niti je pomogao plač Marin, žandarm im odsečno reče, da će ih odmah uhapsiti, ako ne odu. — Hajd’mo, gospođice, okrene se majstor Jova Mari, hajdmo sad kući, da se dogovorimo, šta da činimo, ja sam skrojio dobar plan, da nas neće moći niko da omete. Ova je neprestano plakala, ali uvide, da ovako ništa ne može učiniti, zato pođe kući, a s njima i Laza. Čim se Mara i ostali vratiše, vratar javi Proki, šta je čuo.Ovaj odmah naredi, šta treba raditi, ako dođe mnogo sveta, a naročito da javi g. Laki, te da pošlje još koga pozornika. — Ja se moram skloniti gde u varoši, po svoj prilici kod tetka Mitre, rekne im, pa ću večeras u 8 časova brzim vozom.Zato ni pošto nemojte govoriti, da sam u Beogradu, osim ako bi bila krajnja nužda. Posle toga oprosti se sa ženom i ode.Prvo obiđe tetka Mitru, zatim potraži u kvartu Miću pisara, pa, čuvši, da je bolestan, ode u varoš. Za to vreme majstor Jova odmah zađe po Fišekliji, pa svojim poznanicima, majstorima, trgovcima i radenicima ispriča o zločinu nad malom Linkom, koju su neki od komšija poznavali. On ih sve redom zamoli, da zajedno odu pred Prokin zavod i tamo silom otmu nesrećnu devojčicu, jer hoće da je prodadu u Carigrad. Svi su se čudili, da se tako nasilje moglo dogoditi, a naročito, da tako rade baš oni ljudi, čija je sveta dužnost, da čuvaju moral i suzbijaju samovolju. Majstor Jova javi ovo i nekim ženama, koje behu jako ogorčene.Od usta do usta, pa je sva Fišeklija saznala za ovo nemoralno delo. Sada stari obućar nanovo obiđe sve poznanike i zamoli ih, da se posle podne, oko 3 časa, sastanu pred njegovom kućom, gde i sestra Linkina stanuje, pa da odatle svi zajedno odu u Vidinsku ulicu.Isto tako kaže i Lazi N., da dođe i povede još koga druga, što ovaj obeća. Vrativ se kući, javi Mari, šta je učinio i ohrabri je, da se ne plaši više za sestru, sad će je izvesno osloboditi. Ona mu se zahvali, rekav mu, da će se i ona i Linka do veka sećati njegove prijateljske usluge. Kako je bilo već podne, majstor Jova ode u svoju sobicu, da ruča, a posle nastavi rad.Mara, pak, kupi malo sira i leba, da se malo prihvati, ali ne mogaše jesti, jer je njen bol bio neizmeran, osećala se mnogo klonula, te zato prilegne, da se malo odmori, pa, tako, i zaspi, — Spavala je vrlo malo, ni pun jedan čas.A i kako bi mogla, pored onakog bola i uzbuđenja, u kakvom se nalazila.Čim je ustala, odmah ode do majstor Jove, da pita, kad će se ići po Linku, pa, kad joj ovaj reče, da je još vrlo rano, izađe na ulicu, da vidi, ima li koga.Opet se vrati u sobu, gde je pokušala, da što radi, jer je imala nedovršenih haljina, ali ne mogaše ni iglom probosti, tako je bila rasejana i malaksala. Zato je svaki čas izlazila na ulicu, da vidi, da li se komšije skupljaju, pa, čim je videla njih nekoliko, odmah javi majstor Jovi, da je već vreme, da idu.Ovaj ju je molio, da se još malo pretrpi, pa, kad se oko četiri časa skupilo preko dvadeset građana, krenu se Vidinskoj ulici. Svi su se samo o Mari i Linki razgovarali.Najbliže komšije poznavali su po malo obe sestre, pa ih se nisu mogli dovoljno da nahvale.S toga su svi građani bili jako ogorčeni, preteći, da će načiniti čitav rusvaj, ako Proka ne htedne pustiti malu Linku. Mara je išla pozadi, zajedno s majstor Jovom, oborene glave, bleda i veoma tužna.Neka čudna slutnja beše je obuzela, da je stari obućar nikako ne mogaše raspoložiti, i ako se trudio, da je ohrabri i razveseli. U tom razgovoru stignu pred Prokinu kuću. Majstor Jova izađe napred i počne lupati.Vratar dotrči i, kroz prozorčić, upita, šta želi.Ovaj mu vikne, da odmah otvori, jer će inače ući silom.Vratar otrči i javi Prokinici, da pred kućom stoji čitava rulja sveta, došli su, izvesno, da traže Linku, jer je opazio i njenu sestru, kao i ona jutrošnja dva čoveka. Ona se uplaši, htede da naredi, da ne otvara, već da pozove pozornike, kojima je Laka već naredio, da svakoga oteraju, ko bi pokušavao da pravi nered.Ali, ušav u salon i videv kroz otškrinut kapak puno sveta, a samo tri pozornika, poboji se kakvoj nesreći, pa zato naredi vrataru, da otvori i sve pusti unutra.Pre toga, naredi, kelnerki, da pripazi na Adelu, koja je bila neprestano zaključana, kao i da ostale devojke budu mirne i ozbiljne.Sada vratar otključa vrata, i svi uđu unutra. Čim su ušli u hodnik, majstor Jova upita vratara: — Gde je gazda Proka? — Ne znam, odgovori ovaj, mislim, da je otišao u varoš. Maru prođoše žmarci.Ona se seti pisma Adelinog, da joj ovaj bezdušni čovek nije, možda, već odveo sestru. — A gde je gospođa? — Izvolte ovamo, rekne vratar i pokaže im sobu gospođinu. Majstor Jova zakuca na vrata, Prokinica izađe i upita, šta žele. — Hoćemo, da nam vratite onu devojčicu, što ste silom ovamo doveli, odgovori joj ovaj.Ona se zove Linka, a ovo joj je sestra. — Nemamo mi ovde nikakve devojčice, pravdala se Prokinica.Ovo je javni zavod, na koji mi plaćamo porezu.Tu je vlast, ona bi tako što saznala i sprečila. — Na žalost, to vlast ne bi učinila, umeša se Mara, jer sam se ja žalila, pa sam bila samo vređana. — Onda izvolite, pregledajte celu kuću, rekne im gazdarica.I ako, po zakonu, privatni građani nemaju prava da vrše pretres stanova, već samo vlasti, ja vam ipak dopuštam. Sad im vratar počne otvarati pojedine sobe.Neki građani pođu za njim, a neki ostanu u hodniku, gde behu došli i ona tri žandarma sa ulice. — On im je svaki budžak pokazivao, čak ih je vodio na tavan, u podrum, u avliju i šupe, ali od Linke ni pomena. Samo im nije pokazao sobu, gde je bila Adela.Ona je bila malo sklonjena, na prozorima teške zavese, sa jakim zaključanim kapcima, tako, da sama devojka nije znala, šta se dešava i ko je došao, ali je čula potmuo žagor. — Mora biti da su dete gde god u komšiluku prikrili, počeće majstor Jova, okrenuv se ostalima.Gospođina Mara nasigurno je bila izveštena, da je ovde.Jutros nam nisu hteli otvoriti, a kad su osetili, da će doći više građana, onda su je sklonili. — Da idemo svi u policiju i tražimo, da se ovi ljudi uzmu na odgovor, reći će jedan građanin. — Ne pomaže to, primeti mu majstor Jova, čuste li, šta veli gospođica Mara?A zar je malo nas, koji smo propištali od samovolje i nepravde vlasničke? — Molim vas, majstor Jovo, obrati mu se Mara, koja je sva drktala od uzbuđenja, upitajte gospođu, gde je sakrila jednu devojku, po imenu Adelu, koja je moju sestru zaštićavala i s njom begala, pa su je, pomoću g. Miće pisara, silom vratili i na mrtvo ime isprebijali. — No, šta velite na ovo, gospođo? upitaju njih više Prokinicu. — Kakva Adela?Nemamo mi ovde nikakve Adele.U ostalom, vi ste pregledali celu kuću, niste našli ništa i sad vas molim, da nas ostavite na miru.Ako imate još što da tražite, eno vam policije. Pri tim rečima, ona uđe u svoju sobu, baciv prvo pogled na žandarme, i zatvori za sobom vrata. Ovo ponašanje gđe Prokinice razjari jako građane.Jedan od njih priđe Mari i upita je: — Znate li vi, gospođice, za sigurno, da se ovde nalazi ta Adela, koja je s vašom sestrom begala i koju su oni tukli? Mara izvadi Adelino pismo iz nedara, koje joj pre podne beše doneo kalfa Laza, i preda ga rečenom građaninu sa rečima: — Ovo sam pismo dobila pre podne, doneo mi ga je ovaj gospodin, pokazajući na pomenutog kalfu.Pisala ga je ista Adela i dodala mu kroz prozor ove kuće.Izvolte se sami uveriti, a evo i gospodina, možete ga pitati. G. Mirko — tako se zvao rečeni građanin — pročita pismo na glas, što je sve prisutne iznenadilo i još više razjarilo.Zatim se okrene Lazi. — Ovo ste pismo vi predali gospođici Mari? upita ga. — Jesam. — Kad? — Pa oko devet časova. — Ko vam ga je dao? Jedna devojka iz ove kuće, kad sam prolazio pored prozora, rekavši mi, da ću učiniti dobro delo, jer ću pomoći, da se spase jedna nevina devojčica. — Pa ovo su razbojnici! vikne sada g, Mirko.Ovu kuću treba razoriti!On dođe do vrata Prokinice, lupne ih nogom, da se s velikim treskom otvoriše.U isto vreme uleti unutra, dokopa je za ramena i izvuče u hodnik. Odmah kazuj, gde je ta Adela, lopužo ženska, vikne joj, jer ćemo te sad isprebijati! — Kad ste sakrili malu Linku, vikne joj majstor Jova, gde je Adela? — Pa vi ste pregledali celu kuću, izvinjavala se Prokinica, drkteći.Ja vam kažem, da mi ovde nemamo nikakve Adele, to je samo udešeno, da se mi upropastimo. U tome se, u pobočnom hodniku, začuje lupa na vratima i ženski glas.Čim su građani ušli u kuću, Adela, čujući žagor, naslonila je bila uho na vrata, da razbere, šta je to.Kako joj je sobica bila udaljena, u jednom budžaku, nije saznala, šta je u stvari, ali, čim su Mirko i majstor Jova viknuli njeno ime, odmah je pomislila, da su došli po Linku.Zato počne lupati pesnicama u vrata, vičući, da joj se otvori. — To je glas Adelin, vikne Mara radosno, mora da su je gde god sakrili. Sada više građana potrče u pobočni hodnik, a g. Pavle lupi nogom u vrata, da se u malo ne istaviše. — Ko je tamo? vikne jako. — Ja sam, Adela Fišerova, čuo se zvonak i prijatan ženski glas.Ovde su me zatvorili, da ne bih odala, kud su odveli malu Linku. Građani nisu čekali, da im ko otključa vrata, nego se nekoliko njih navale i izvale ih. Na vratima se pojavi Adela.Njena lepa i bujna kosa bila je dosta rasčupana, i ako ju je, u nekoliko, dovela u red.Po inteligentnom i simpatičnom licu beše više modrica i grebotina, više desnog oka mali otok, sve znaci uboja, koje je noćas od Proke pretrpela. Haljine joj behu izgužvane, struk isprskao, kako ju je Proka udarao kajišom i štiklama.Njeno lepo i sveže lice bilo je sada bledo, na njenim očima ogledali se velika tuga i očajanje, najjasniji primer, da u današnjem društvu ima krugova, gde propadaju mnoga nevina stvorenja, o kojima slabo ko vodi računa. Kako ugleda Maru, Adela se razvedri, kao da dobi novu snagu i život.I preko Marinog neveselog lica prelete osmejak nade i radosti, one poleteše jedna drugoj, zagrliše se, a njine lepe usne priljubiše se, iskazujući time veliko prijateljstvo, koje je vezivalo ove patnice. — Kako mi to izgledaš, Adela? upita je Mara, zagledajući joj u lice.Ta ti si sva modra i izubijana! Noćas me je g. Proka isprebijao na mrtvo ime, odgovori joj nesrećna devojka, a kad sam već pala, tada me je izgazio nogama, da sam i svest izgubila. — Užasno! viknuše nekoliko građana.Zar u nas nema vlasti i zakona, da se tako divljaštvo kazni? — Ova je devojka begala odavde više puta, primeti im Mara, ali ju je uvek baš ta vlast vraćala u čeljusti ovih nemilosrdnih ljudi.Ona mi je prva i kazala, da su moju sestru ovamo silom doveli, s njom je i begala, ali, eto, opet su obe vraćene, a ova i isprebijana. — Strašno zaista! vikne g. Mirko.Ovo su užasne razbojničke pećine.Ta ovde živi pravo roblje, a države, đoja, traže robove po Aziji i Africi!Ove mučenice treba osloboditi, dati im vazduha i čovečanskog života, ovde propadaju često najčednija stvorenja, koja trgovci s ljudskim mesom hvataju u svoje mreže i u ovim jazbinama drže.Naše je društvo trulo, vrlo trulo, kad dopušta ovaku sramnu trgovinu s devojkama, gde čak i ovako nežna, vaspitana i čedna stvorenja, kao ova nesrećna devojka, mogu da dospu! — Zaista, to je sramno! reći će više njih.To je pravo varvarsto! Pored radosti, što je videla vernu prijateljicu, Mara je osećala u duši veliku tugu za sestrom.Neka slutnja beše je obuzela, kao da joj se sad sprema najveći udar, srce joj je jako kucalo, te se čisto strašila, da odmah upita, gde joj je sestra, bojeći se, da ne čuje, da je više nema, što bi i za nju bila propast. Ona sad još bolje zagleda u oči Adeli, kao da bi i bez njenog odgovora htela da pročita, gde joj je sestra, pa, videv u njima veliku zabrinutost, uze je za obe ruke i upita uzdrktalim glasom, u kome se ogledao najveći strah: — Adela, gde je moja Linka?... Ova je pogleda s velikim saučešćem, pa, da bi je malo ohrabrila i smislila, kako da joj kaže kobnu vest, odgovori joj s usiljenim osmejkom: — Ne boj se, još nije dockan, naći ćemo je, samo hajd’mo iz ove užasne kuće, sve ću ti objasniti. — Je li živa? upita je dalje, drkteći. — Jeste, samo hajd’mo! — Je li ovde? — Nije.Odvedena je, ali ćemo je naći, samo hajd’mo, hajd’mo! i povuče je. Građani su nemo gledali ovaj prizor, osećajući veliko sažalenje prema ovim patnicama.I oni, bez reči, pođu, te svi izađu na ulicu. Sad Adela poče čisto slobodnije da diše.Okrete se desno levo, da vidi, e da li nema kakvog pozornika na ulici, pa, videv ona tri žandarma, vrisne i pritrči majstor Jovi i g. Mirku. Ne dajte me? molila ih je, ovi će me ljudi opet dokopati i vratiti ovamo!Bolje da se odmah otrujem ili skočim u vodu, samo da me više ne biju.Ja sam sva isprebijana, celo me telo bole. — Ne bojte se, gospođice, rekoše u isti mah više ljudi, mi ćemo vas svi braniti. Cela grupa pođe prema Velikoj Bolnici, da se tuda vrati u Fišekliju.Mara ponova priđe Adeli, uhvati je za ruku i upita, drkteći od straha: — Reci mi sad, Adela, šta je s Linkom, gde je ona? — Odveo ju je jutros Proka. — Odveo? vrisne nesrećna devojka, uhvativ se za čelo.Govori! drktala je celim telom, brišući suze, ko]e joj obliše lice. — Već sam ti javila, da hoće da je proda u Carigrad, rekne joj prijateljica blago. — Da je proda? viknuše više njih.To je užasno! Mara nije ni čula odgovor, tako se bila prestravila i zbunila.Ona se gušila od plača, da ne znađaše, šta se oko nje zbiva.Pribravši se malo, opet uhvati Adelu za ruku, — I ako sam dobila pismo od tebe jecala je nesrećna devojka, opet sam se nadala, da ću, možda, zastati sestru, ali sad vidim, da je sve propalo, ni za mene nema više života... Bol Marin bio je neopisan.Zla kob nije joj dala oka otvoriti, nizao se udar za udarom, da je sasvim smrve.I ako je bila islabila i malaksala, opet nada, da će naći sestru, održavaše joj životnu snagu, a sad izgledaše sasvim smrvljena. Ovo Adelu jako poplaši, pa ju je tešila, koliko je umela, da još nije sve izgubljeno.I ostali građani, a naročito majstor Jova hrabrili su je, da ne malakše, oni će sve učiniti, da Linku ponova pronađu. Tako idući, građani su se razgovarali, šta bi trebalo uraditi, pa da se dete pronađe.Neki predlagahu, da svi skupa odu u njihov kvart, a neki govorahu, da treba ići u Glavnu Policiju. U tome stignu pred Marinu kuću, te neki ostanu na ulici, a drugi odu u njen stan.Tu su je ponova tešili, kako su se dogovorili, da energično potraže njenu sestricu, ali nesrećna devojka je samo plakala, jer beše izgubila svaku nadu, da će je naći.Sad se dogovore, te Adelu ostave kod Mare, da je teši, a deset najotresitijih građana upute se u kvart, da ovu stvar dostave i energično zatraže, da se dete odmah pronađe. Kad su stigli u vračarski kvart, bilo je 6½ časova po podne.Činovnici behu svi otišli, samo je bio ostao Mića pisar, i ako nije bio dežurni, a i vreme kancelarisko prošlo. — Čim su građani, iz Fišeklije, sa Marom, otišli iz Prokinog zavoda, Prokinica odmah pošlje pokućara do tetka Mitre, da javi gospodaru, šta se desilo.Proka se baš bio vratio iz varoši i s tetka Mitrom pio kafu.Čim ugleda zaduvanog momka, đipi sa stolice, pa, i ne saslušav njegov opširniji izveštaj, znao je već, šta mu treba raditi. On brzo uzme šešir i štap, i brzim koracima ode u kvart, da javi Mići.Tamo mu žandar kaže, da g. pisar ceo dan nije dolazio, jer je slab. Proka odjuri njegovoj kući, gde mu ispriča, šta se kod njega desilo.Tu se dogovore, da Mića ma na koji način zadrži i spreči građane, dok on, sa Linkom, u 8 časova ugrabi brzi voz i otputuje za Carigrad. Ovaj se brzo obuče i ode u kancelariju.Došav tamo, kaže dežurnom pisaru, da može ići, on će ga zameniti, jer i inače ima posla da ostane.Ovaj to jedva dočeka i ode.Tu je sedeo oko pola časa, misleći, šta sad da počne, kad u avliji začuje žagor, a to bejahu građani iz Fišeklije, koji su došli, da jave za malu Linku, te da se odmah pronađe. Mića naredi žandarmu, da ih odmah pusti unutra. — Šta želite? upita ih ozbiljno, čim su ušli u kancelariju. Sad majstor Jova u kratko ispriča, šta je bilo sa malom Linkom, kako su je oni tražili, kako ju je Proka odveo, da proda u Carigrad, te su, s toga, svi rešili, da traže od policije, te da po celom Beogradu naredi traganje. — A jeste li vi sigurni, da je baš Proka odveo tu devojku? upita ih pisar ravnodušno. — Jesmo, gospodine, odgovori mu g. Mirko.Al’ to nije devojka, već devojčica.U njegovoj kući našli smo jednu devojku, zaključanu u jednoj sobici, koju je on na mrtvo ime isprebijao, što je te noći begala sa malom Linkom.Osim toga, ta je devojka sutra rano pisala sestri iste devojčice, da se Proka spremio na put. — A koja je ta devojka? — Zove se Adela Fišerova!Mi smo je izveli otuda. — Adela...? vikne Mića, zaboraviv se, ali se brzo trgne.A... a... jes, doda zatim, jes, jes, čuo sam, da se kod njega nalazi neka Adela.A gde je sad ona? — Mi smo je ostavili kod gđice Mare Zorićeve, sestre Linkine, da je čuva, jer je jako klonula i u očajanju. — Kako ste mogli jednu devojčuru iz takoga zavoda voditi u poštenu kuću? isčuđavao se razvratnik. — Nije ona devojčura, odgovori mu g. Mirka, nego jedno vaspitano, nežno i čestito stvorenje, koje su zlikovci na isti način odveli u onu pećinu, kao i sada sestru gđice Mare.Zato je toliko puta begala otuda i toliko se napatila zbog male Linke. — Molim vas, Linku nisu nikakvi zlikovci A... da,... zbilja, zar su i tu devojku odveli kod Proke? — Koju? — Pa tu vašu Linku. — Ali, molim vas, g. Mićo, umeša se majstor Jova, mi nismo došli ovamo, da se zanovetamo, već da tražimo pomoći.Ako ne date pomoći, mi ćemo dete sami tražiti i naći.Ali teško tada-Proki i njegovim pomagačima! — Molim, molim, s drage volje, promuca pisar, sedajući za sto.Odmah ću narediti, da se traga. — Da li da odemo u Glavnu Policiju? upita ga g. Mirko. — Nije nužno, odgovori Mića učtivo.Ja ću s mesta tamo javiti, kao i u ostale kvartove.Vi možete slobodno ići kući, oslonite se samo na mene, sve će biti učinjeno, da se dete pronađe. Na ovako svečane reči, građani se zadovolje i vrate u Fišekliju.Majstor Jova se požuri, da izvesti Maru, a ostali se raziđu kućama. Mala Linka spavala je dugo.Oko četri časa po podne probudi se, ali ju je glava još zanosila, pa je samo ćuteći oko sebe gledala. Kad se sasvim pribrala, pitala je obe devojke tetka Mitrine, gde se sad nalazi, pa, videv Persu malo bolje, cikne i poleti na vrata.U njoj beše poznala onu devojku, što ju je prvi put domamila u ovu kuću, odakle potiče njena nesreća. I tetka Mitra i obe devojke jedva su uspele da je zadrže, tako se očajno otimala.Najposle je savladaju i zadrže u sobi.U tom dođe i Proka, pa, kad je čuo, kako je Linka htela da pobegne, opali joj nekoliko šamara, da je sve posrtala.Nesrećno dete plakalo je, ali joj to nije ništa pomoglo, trgovac s devojkama odavno beše oguglao na take scene, da nikad nije osećao sažalenje prema nevinim žrtvama. — Pošto se ponova, oko 6 i po časova, vratio od Miće pisara, ode s tetka Mitrom u kujnu, gde još jednom spreme belu kafu s praškom za spavanje.Vilma unese kafu i ponudi Linku, ali ova ne htede ni okusiti. Ne pomogoše nikava objašnjenja, ni pretnje, da će se ljutiti „gospodar“, ona ne htede ni da pogleda.Najzad uđe i sam Proka, pa joj oštro vikne, da odmah popije kafu, jer će putovati podalje, pa će ogladneti. Nesrećno dete već je bilo uvereno, da opet hoće da je uspavaju, pa ne htede nikako piti.Proka je ponova ošamari, ali Linka i dalje ostade stalna.On skine kajiš, pa je nekoliko puta ošine, da joj je pucala koža, ona se previjala kao crv, plakala, molila, ali ne htede piti. Najzad naredi, te je tetka Mitra i obe devojke uhvate za ruke i noge, a on joj stegne obe nozdrve, te morade otvoriti usta da diše.Proka joj sad silom počne sipati kafu u usta, i dete, da se ne bi ugušilo, moralo je gutati. Nije prošlo ni pola časa, a nju uhvati jak san, da je izgledala polumrtva. Oko 7 i po časova dođe isti fijaker, kao i Kuzman žandar, koji unese Linku u kola.Za nekoliko minuta bili su na stanici, gde izvade karte druge klase.Za to vreme Linku je, uspavanu, držao u naručju Kuzman, a Proka beše otišao u restoraciju.Posle kratkog vremena zazvoni vratar, vičući „Niš, Sofija, Carigrad“.Proka se odmah vrati, zovne žandarma, koji Linku unese i ostavi u zaseban mali kupe, koji kondukter, za dobar bakšiš, beše za Proku otvorio.Ovaj sad pruži Kuzmanu jednu banku, zatvori kupe, i posle kratkog vremena, čim se voz krenuo, slatko zaspi. Majstor Jova uđe pažljivo u Marin stan, misleći, da je, možda, usled umora i potresa, zaspala.Ali ona seđaše na maloj šamlici, a Adela na stolici, do nje, držeći na krilu glavu svoje prijateljice, koja je gorko plakala. Adela ju je neprestano hrabrila, da ne malakše, Linka se mora pronaći, a ako Proka baš uspe, da je silom odvede u Carigrad, onda će se i njih dve krenuti za njima, pa ma putem i gladovale.Kad se čuje, zbog čega hoće tamo, naći će se dobrih duša, koje će ih pomoći.Osim toga, Adela je imala i nešto haljina kod Proke, pa bi mogli neki od onih građana otići, da ih uzmu, te da ih proda, i onda eto para za put, a imala je i jedan zlatan broš i minđuše. Mara je samo plakala, ona beše kao ubijena, rasejana, te nije ni razumela sve reči Adeline.Ta ona bi, s drage volje, prodala sve što ima, pa ma bosa išla, samo da nađe sestru. U to naiđe i majstor Jova.Čim ga ]e spazila, Adela trgne Maru, te obe ustanu i pozdrave ovog čestitog obućara. Mara ga samo pogleda suznim očima, pitajući ga nemo, da li su našli Linku. Siromah majstor Jova morao je da uvija, kao da će je izvesno naći, jer su već ušli u trag, gde ju je Proka sakrio. — Ali on nju neće držati u Beogradu, već hoće da je proda u Carigrad, primeti mu s bolom nesrećna devojka. — Neće moći, jer nam je pisar obećao, da će javiti svima kvartovima, a i sam narediti jaku poteru... — Koji pisar? uzdrkti Mara. — Pa iz našega kvarta. — Ali kako se zove? — Čini mi se, žandar reče Mića. — Mića! cikne devojka i posrne. — Šta vam je, gospođice, ne bojte se, on je mora naći. — Ta taj je čovek i upropastio moju sestru, gušila se devojka, brišući suze.On vas je obmanuo, samo da vi ne tragate. — Jes, čika Jovo, umeša se Adela, pridržavajući prijateljicu, taj je čovek, kanda, i poslao Linku sa žandarmom kod Proke. — Ali, šta sad da radimo? obzirala se Mara po sobi, brišući suze, je li, Adela, šta da radimo, taj je čovek prevario ove čestite građane, on ih je zavaravao, samo da Proka izmakne. — Da idemo odmah na železničku stanicu, odgovori ova, možda ćemo stići još blagovremeno, pa ćemo tamo naći i Proku i tvoju sestru. Mara je pogleda sa zahvalnošću.U očima joj se ponova ukaza zračak nade. — Pravo veliš, to je još jedini spas, ako ne bude dockan.Samo brzo! I, ne uzimajući šešir, devojke polete iz sobe i za tili časak bile su na ulici. Za njima pođe i majstor Jova, da im se nađe pri rudi, a naročito, što je video, da je Mara mnogo oslabila i malaksala. Devojke su neprestano trčale, tako, da ih majstor Jova nije mogao sustići.Mara beše napregla svu svoju snagu, da samo što pre stignu na stanicu, i ako ju je u grudima jako zaptivalo. Posle nepunih deset minuta, one stignu pred stanicu, obe mrtve umorne.Adela pridrži Maru, da malo odane, jer je gotovo posrtala. Najedanput se trgne i sva pretrne. — Gle, uzvikne, pokazujući Mari rukom na jedna kola, ovo je fijaker, na kome je Proka odvezao Linku.Poznala sam i kočijaša.Hajd’mo brže, oni su, možda, još tu. Mari se osekoše noge.Srce joj se još više steže, ona pođe za Adelom, ali gotovo vukući noge. Jedva uđoše u foaje, gde se vade karte.Sada pođu hodnikom i uđu u čekaonicu, odakle se izlazi na peron.Na vratima je stajao vratar, koji ih upita, da i one neće brzim vozom za Niš. — Nećete moći stići, gospođice, rekne im zatim, eno voz se već kreće. — Nećemo da putujemo, već tražimo moju sestru, uzdane tužno Mara, nju su ukrali i hoće da je odvedu u Carigrad i prodadu.Da niste videli kakvu devojčicu s kime? — Jes, Boga mi, jednu prekrasnu devojčicu doneo je jedan krupan čovek, nu ona je spavala.Ali sad je dockan, eno, voz se kreće. — Ha, eno onog čoveka, što je jutros s Prokom odneo Linku, vikne uplašeno Adela.Maro brže, možemo još stići. To je bio Kuzman, onaj isti preobučeni Mićin žandar, koji je Linku doneo i uneo u kupe.On se baš beše pozdravio s Prokom, strpao banku u džep i posmatrao, kako se voz kreće. Adela proleti pored vratara, a za njom se vukla i Mara, koja je jedva disala od uzbuđenja i umora.I, ne slušajući opomene osoblja, Adela pretrči preko šina, na drugi peron, dotrči do žandarma, koji još gledaše za vozom. — Ovo je onaj zlikovac, što je ukrao Linku, vikne Mari, pa poleti za vozom, koji je već malo izmakao.Možda bi ga i stigla, ali je činovnici uhvate i zadrže, jer je zabranjeno penjati se, kad se voz krene. Sirota Mara vukla se, posrćući i gušeći se u suzama, jer sad uvide, da Linku odneše.Došav do žandarma, koji se, na Adelin uzvik, bio okrenuo, vikne mu iznemoglim glasom: — Gde mi je sestra?Dajte mi moju Linku, zar nemate ni malo srca? Kuzman se zbuni, okrećući se uzvereno i gledajući zabezeknuto u obe devojke — Kakva sestra, obrecne se osorljivo, ne znam ja ni za kakvu sestru, i pođe izlazu. Vratar pritrči Mari i šapne joj polako: — Gospođice, taj je čovek doneo onu lepu devojčicu i uneo je u vagon.S devojkom je otišao jedan krupan, stariji čovek, bogato odeven. Mara vrisne, pred očima joj se smrče, posrne jako i bi pala s drugog perona na šine, ali je pridrže Adela i vratar. Ova odmah otrči u restoraciju i donese čašu vode, kojom poprska svoju prijateljicu i da joj malo da pije, te se brzo povrati.Ona i vratar pomognu joj, da dođe do čekaonice, gde malo prilegne, naslonivši glavu na Adelino krilo. Jedno stvorenje!Kako joj se sreća, pre nekoliko meseci smešila, a kako se sad zla kob okomila, da je sasvim uništi!Jedno darovito i puno ideala stvorenje, koje priroda beše obdarila čarobnom spoljašnoću i vanrednom dobrotom duše i srca, ona nije za velikim težila, bila je zadovoljna, samo kad je za najnužnije namirnice mogla zaraditi, a naročito da svoju sestru vaspitava i školuje.Ali, eto, i tako skroman život ne beše sreće bar koju godinu da uživa. Kakva nepravda na zemlji!Kako često padaju nevine žrtve, a naročito, kako mnogo pate baš najidealnija stvorenja!.. Mara se samo malo odmorila, pa odmah pođe da ustane, ali je Adela zadrži, bojeći se, da joj naprezanje ne škodi. U tom se na vratima ukaza majstor Jova, zaduvan, tražeći devojke. — Šta je gospođici Mari? upita još s vrata i brzo im priđe.Da joj nije što pozlilo?Jeste li što saznali? — E, čika Jovo, odgovori mu Adela svojim melodičnim glasom, naša je Mara mnogo nesrećna.Njoj sad treba mnogo pažnje i nege, da joj od bola ne prepukne srce, a i onako je već oslabila. Ona mu sad brzo ispriča, šta se sve desilo, na šta joj stari obućar odgovori, da je rečenog žandarma baš malo čas video, kako sede u fijaker i ode u pravcu prema Vračarskom kvartu. Sad se Mara podigne i tužno pogleda majstor Jovu.Ona je čula njihov razgovor, ali joj beše teško da govori, a šta bi, jadnica, znala i da kaže, ta ovi užasi, koji se jedan za drugim nizahu, izgledali su joj gotovo neverovatni, pa, ipak, ona ih morade sve podneti! Ona pruži svoju malaksalu ruku čestitom obućaru, zahvaljujući mu se, što se tako trudio oko nje, ali ne behu take sreće, da spasu Linku. U njenim lepim i umornim očima ogledalo se krajnje očajanje, a suze joj behu već usahle, nije mogla više da plače, a kanda bi joj to malo olakšalo ranjenom srcu. Zatim pogleda prijateljicu, kazujući joj nemo, da je sve izgubila i zahvaljujući joj na požrtvovanju.Samo joj stište ruku, a taj pritisak Adelu trže, jer pokazivaše, da se Marina životna snaga počela gasiti.Nesrećna prijateljica takođe ne znade ništa da kaže, tako je beše potresao Marin očajni pogled, već samo uze njenu glavu, nasloni je na svoje grudi i pritište joj nekoliko poljubaca na lepe usne i obraze. Posle nekoliko trenutaka, izađu svi troje iz čekaonice, pa, kroz hodnik i foaje, pred stanicu, gde majstor Jova nađe jedna zatvorena kola, te se svi odvezu u Fišekliju. Demoni pobediše!Razoriše jedno ognjište, gde se razvijahu čedna stvorenja, od kojih bi vremenom bile čestite majke, koje bi, svojim podmlatkom, više koristile ovoj zemlji, nego stotinama Dušanovih potomaka à la Mića i Laka. Bože moj, kako je neprirodno, nepravedno i skroz trulo današnje društveno uređenje!Biva često, da najnemoralniji ljudi dolaze na položaje, odakle treba da se brinu o moralu.Nepošteni ljudi, da se brinu o imovnoj bezbednosti, a prljavi od glave do pete, da čuvaju tuđu čast.Danas je sila jača od prava, nasilje se vrši otvoreno, ne crveni se ni pred kakvim nemoralnim delom, ne drkće pred zločinom.Što je ko nemoralniji, to bolje prolazi, a ostali mu nitkovi u svemu pomažu. Masa, pak, samo juri, ne obzirući se, šta rade pojedini nesavesni ljudi, pa, ako se kad god i seti kakve nepravde prema nevinim žrtvama, to očas zaboravlja, i opet dalje juri. Najgore prolaze nevine devojke, koje brutalni ljudi nemilice gaze i prinose na žrtvu svojim pohotljivim prohtevima.Isto tako rđavo prolaze i časni borci koji se žrtvuju za svoje bližnje, koji ih, obično, u otsudnom trenutku, ostavljaju, da ih upropaste i smožde narodni neprijatelji i protivnici istine. Masa, obično, traži sve, što je dobro i korisno, ali samo gotovo — da to izvojuju pojedini narodni prijatelji.Ona hoće i slobodu, ali da joj je pojedini borci, često mučenici, donesu gotovu na tanjiru.Ove gone, hapse, kinje i javno vređaju, oni se, zbilja, u otsudnom času, i žrtvuju, ali obično biva, da masa sve to brzo zaboravi i okreće se često kakvim pokvarenim ljudima, koji je otvoreno lažu.Gorka je sudbina mnogih pobornika istine, njihove porodice nemaju često leba da jedu, ali za to, ipak, ne treba klonuti duhom, jer svaka ideja traži žrtava, svaka nepravda osvetnike, a i ovake nevine žrtve, kao npr. Mara i Linka, pa i Adela, zahtevju branioce i osvetnike. Ali ljudsko društvo napreduje.Razviće njegovo, u naprednijem i savršenijem pravcu, nikakve mere na svetu ne mogu sprečiti.Svakako će doći vreme, kada će se u svakom ljudskom biću gledati čovek, čija će se prava poštovati, a ne, kao do sad, nemilice gaziti.Doći će vreme opšte jednakosti, kakvu su želeli i danas žele najčasniji borci, koji se u današnjem društvu tako gone i kinje. Tada će se znati ne samo svačija prava, nego i dužnosti.Trutova neće biti, već samo korisnih, umnih i fizičkih radenika, koji će svi delati na opšte dobro čovečanstva.Njih će vezivati uzajamna bratska ljubav, jer zlato tada neće igrati ovu paklenu ulogu, koju sada igra, i koje od čoveka često pravi hijenu, bez srca i bez osećanja. Da, da, to će vreme doći, ono je potrebno, da iznova oživi i preobrazi današnje trulo društvo, koje samo u vrlo malo izuzetaka zaslužuje ime „čovečansko“... Demoni su, dakle, za navek upropastili malu Linku, jer je odvedoše u daleki svet, odakle se retko koja žrtva vraća.Pa i ako se vrati, to dolazi smrvljena, propala, često bez i jedne čovečanske crte na sebi. A Mara? Ona je dovedena do najvećeg očajanja, pred njom je zijao grob, do koga su je doterali bezdušni i nevaljali ljudi.Njen je život razoren, ona više nema nade, nema radosti.Sve što ju je za onaj svet vezivalo, njoj je oteto, šta još ima da čeka? Došav pred kuću, majstor Jova i Adela morali su je držati, da ne padne.Jedva je sišla s kola.Ovi poslednji potresi behu je gotovo sasvim smrvili.Noge je, gotovo, vukla, oslonjena na njih dvoje, i tako se dovuče do svoje sobe. Oni je, onako obučenu, polože na krevet, pokrivši je jednim šalom, pa, pošto je majstor Jova još malo hrabrio i pitao, da li joj još treba, moleći je, da ga uvek zovne, ako joj ustreba, oprosti se i ode u svoj stan. Adela odmah pokvasi ubrus i metne joj na glavu, opipa joj i stopala — ladna kao led.Ona brzo ode u kujnu, izloži vatru i metne crep, da se zagreje. — Hoćeš, da ti napravim jednu limunadu? upita je zatim blago, ona razgaljuje i krepi čoveka. — Pa, ako hoćeš, možeš, odgovori joj Mara slabim glasom. Adela brzo otrči u obližnju bakalnicu, kupi dva limuna, ako bi noćas ustrebali, i napravi limunadu, koju Mara popije. — Baš ti hvala, rekne joj, što si se setila limunade, nešto mi je gorelo u grudima, sad mi je čisto lakše. Adela je sad upita, da li bi htela čime da se prihvati. — Ne mogu ništa, odgovori joj Mara, da mi je samo malo da se odmorim.Ona pogleda svoju prijateljicu pogledom, punim tuge, pa je zamoli, da sedne pored nje. — Sad ću odmah, rekne joj, samo dok zgreješ noge.Ona brzo uzme crep, zavije u jednu krpu i metne joj na tabane, skinuv joj prvo cipele. Zatim sedne pored nje, milujući je po bujnoj kosi. Nije htela da je uznemiruje raznim pitanjima, odmah je uvidela, da joj sad najviše treba, da je mirna, a naročito, da zaspi. Samo joj je s vremena na vreme menjala ladnu krpu i vruć crep, hodajući po sobi na prstima, te tako, posle jednog časa, Mara zaspi. Hvala Bogu, prošapće Adela, ovaj je san može spasti. Još je neko vreme sedela pored nje, posmatrajući njeno lepo i bledo lice, i slušajući joj disanje, pa, kad se uverila, da je tvrdo zaspala, svuče samo cipele, pa, onako obučena, legne u drugi krevet, i, posle dužeg razmišljanja o svojim nesrećnim prijateljicama, zaspi. Nije prošlo ni pola časa, Maru okupe teški snovi.Ona se uznemiri i počne se okretati po krevetu. Adela odmah skoči, klekne pored njene glave, da vidi, šta je, pa, misleći, da je samo ružan san, promeni joj samo ladne obloge, pa opet legne u svoj krevet. Ali ne prođe dugo, ona se ponova uznemiri, ječući pri tome teško.Adela opet ustane, pokrije je još bolje i ostane malo pored nje, posmatrajući je s puno bola.Mara se još više uznemiri, skine oblog s čela, i, posle kratkog vremena, probudi se. Adela je uzme za ruku, koja je gorela, pa je upita blago: — Što ne spavaš, Maro, da nisi što rđavo snila? Ova je pogleda iznenađeno, zatim joj preleti gorak osmejak preko bledog lica. — Ti si to, Adela?Zar ti ne spavaš? — Pa spavala sam prilično, sad sam ustala, da ti razladim glavu.Da ti nije što teško? Mara uzdane duboko. — Teško mi je, Adela, vrlo teško.Glava mi buči, srce mi se steglo, da jedva dišem.Osećam, da sam sve izgubila i da za mene nema više spasa.Dosad me je održavala neka nada, ali sad je sve isčezlo.Ja nemam više ništa na ovome svetu. — Ali, Maro, ti i suviše očajavaš! tešila je prijateljica.Ja sam ti već rekla, da ćemo obe za Linkom.Sutra ćemo se dogovoriti, šta da radimo, a sad gledaj da zaspiš, jer će te san okrepiti. Ova joj stisne nežno ruku, zahvaljujući joj na prijateljstvu i požrtvovanju. — A sad budi mirna, nastavi Adela, i gledaj da zaspiš.Sutra ćemo se dogovoriti, šta da radimo. Pri tim rečima ustane i ode na svoj krevet, ali Maru nije ispuštala iz očiju.Ova, pak, ućuti se i, posle kratkog vremena, usled umora i mnogih napora, ponova zaspi. Taman i Adela beše svela oči, kad opet začuje, kako joj prijateljica ječi i okreće se po krevetu. Ona ustane i posmatraše je, nadajući se, da će opet zaspati, ali ne potraja dugo, a Mara ustane s kreveta i pođe vratima. Adela skoči i zadrži je. — Kuda ćeš, Maro? upita je blago.Da nisi žedna?Hoćeš vode? Nesrećna devojka pogleda je svojim umornim očima, u kojima se ogledala velika tuga.Ona obavije ruke oko Adelinog vrata, pa joj pritisne dug poljubac na njena lepa usta. — Ah, moja mila Adela, reći će tiho, da znaš, kako sam nesrećna!Teško mi je, vrlo teško, sve me bole, lomna sam, srce mi je krvavo, glava me gotovo zanosi, nema mi Linke, pa nemam ni života.Samo si mi još ti ostala, ti me hrabriš i držiš još u životu.Hvala ti. Adela je privuče sebi i nežno poljubi, moleći je, da se sad smiri, pa će se sutra o svemu razgovarati. — — Ti si u vatri, rekne joj, hajde da ti razladim glavu, pa ćeš zaspati. Mara opet legne u krevet, Adela je dobro pokrije, metne joj ladan ubrus na glavu, držeći je još neko vreme za ruku, dok nije dobro zaspala. Ali nije trajalo ni četvrt časa, a Mara se opet probudi.I ako je bila mrtva umorna, opet nije mogla dobro spavati, teške i tužne misli morile su je i u snu, jer mozak nije mogao da miruje, ta ona je izgubila sestru, svoje jedino blago, svoju uzdanicu, svoju radost. Šta će joj sada život?Za koga da živi, o kome da se brine?Da gorke sudbine, što je po neki na zemlji dočekaju!Što li se zla kob na nju okomila, ta ona, u svom kratkom životu, nikada nije učinila kakvo rđavo delo, niti kome što natrunila! Šta sad da radi, kome da se žali?Izgubila je veru u sve, jer na svakom koraku nailazila je samo na prepone, a naročito prljavo i mučko ponašanje vajnih prestavnika vlasti, tako ju je ozlojedilo, da je osećala grdnu ranu na srcu. Premišljajući tako o svom i Linkinom gorkom životu, pitala se ponovo, našto sad da živi, za koga da se bori. Glava ju je jako bolela, pritisak krvi na mozak, usled tolikih potresa, bio je veliki, te se osećala kao ubijena.Seti se i roditelja, koji su je tako mnogo voleli, pa je ostavili tako mladu, bez igde ikoga, da, sa malom sestricom, pada u čeljusti raznim nesavesnim ljudima, koje je sam pakao stvorio. Ah, da joj je, da se požali majci, možda bi joj olakšalo, možda bi tada za nju i Linku bilo pomoći, a ovako?...Da gorka života!.. Jedino stvorenje, koje ih tako mnogo voli, to je Adela.Ali i ona je nemoćna, nju gone kao divlju zverku.Linka i ona imale su u njoj svoga dobrog anđela, koji se tako mnogo za njih žrtvovao, ali podlost nekoliko dželata bila je jača, no sve tri prijateljice, s toga su se tako mnogo i napatile. Ona je Adelu mnogo volela, ali kako da živi bez jedine sestre, koju je sama gajila, kako da gleda njene vršnjakinje, kako se radosno igraju i vesele?!Zar do veka da nosi ranu na srcu, zar do veka samo da tuguje? — Oh, teško meni! uzdane duboko, zaboraviv, da nije sama.Ustane i ponova pođe vratima.U glavi joj senu užasna misao!Pade joj na pamet onaj momenat, kada je s Kalimegdana posmatrala Savu i Dunav, kako mirno teku, noseći, možda, u svojoj utrobi mnogu uvređenu dušu, koja na zemlji nije imala sreće. Jest, to je još jedini spas za uvređene duše, za mnoge nevine žrtve, koje tavore svoj gorki život sa ranom na srcu. Ta užasna smrt, koje se svet tako mnogo boji, koja je, zbilja, užasna za svakoga, pa bio bogat ili siromah, ona je često jedini spas za napaćene žrtve, koje u srcu osećaju beskrajnu prazninu i grdnu ranu, koju nikakva medicina nije u stanju da izleči!Šta više da čeka, čemu još da se nada? Ona brzo otvori vrata, i, onako bosa i raspletena, izleti na polje. — U Savu, u Savu, to je jedini spas, govoraše joj neki unutarnji glas, i ona pođe pravo Savi. Adela tek što beše legla, uhvati je san, jer je bila preko mere umorna.S toga nije čula uzdah Marin, ali, kad je ova ustala i otvorila vrata, trgne se iza sna, a kad je čula, da se vrata zalupiše, skoči s kreveta, pa, videv, da nema Mare, poleti za njom u avliju. — Maro, Maro! vikala je prijateljica, trčeći za njom.Posle nekoliko trenutaka stigne je kod kapije, jer ova, kako je bila oslabila i klonula, nije trčala, već samo malo brže išla. — Šta to činiš, za Boga, upita je Adela, uhvativši je za ruku, zar ti hoćeš sasvim da propadneš? — Pusti me, Adela, da idem, otimala se nesrećna devojka, ne mogu da spavam, ne mogu da živim, teško mi je! Adela uzdrkti. — Maro, šta ti to govoriš? pitala je u strahu.Zar mi nisi obećala biti mirna i zar nećemo ići, da tražimo našu Linku? — Ah, moja mila Adela, uzdane Mara gorko, zagrlivši prijateljicu i naslonivši glavu na njeno rame.Ja ne verujem više u život, ja nemam sreće, ona mi više i ne treba, kad sam sve izgubila.Moj je život razoren, sve nade uništene, snaga me izdala, zdravlje oronulo, srce prazno i ranjeno, zašto još da živim!?... Ona je bila tako bleda i tako tužna, da se Adela, koja je od nje krila uzbuđenje, da bi je samo ohrabrila, ne mogade više uzdržati, nego, od žalosti, brizne u plač.Tako je jecala i gušila se u suzama, da ne znađaše, šta da radi, niti imade dovoljno reči, da teši nesrećnu prijateljicu. Ona je samo privuče sebi, te je poljubi nekoliko puta. — Ti si htela da učiniš kraj svome životu? upita je, zatim, jecajući.Seti se, Maro, da bi Linka presvisla za tobom, ko zna, možda će se moći i sama vratiti, ona bi tada ostala sasvim samorana, siroče bez igde ikoga. — A zar sad nije? upita je ova gorko.Zar nisi videla, da joj ne mogosmo pomoći, zar nisi videla, šta od nas učiniše bezdušni ljudi?I zar nije već krajnje vreme, da učinim kraj ovim užasnim patnjama?.Možda život i nije za svakoga, možda mi je i određeno, da skončam ovako mlada. — Ali, nemoj očajavati! tešila je ponova Adela, pribravši se.Seti se, da te ja bezgranično volim, ja nemam nikoga više na svetu, do vas dve!Vi ste moje prijateljice, moje sestre, ja ću i sam život za vas žrtvovati, jer i meni je gorak život bez igde ikoga na svetu. Mara je pogleda u oči, uzme za njenu lepu glavu i pritisne joj nekoliko poljubaca na lepe i pune usne. — Hvala ti, Adela, rekne joj, duboko uzdanuvši, ti mi ponova ulevaš snage, poslušaću te.I treba za ljubav Linkinu i tvoju da živim.Moramo se još boriti, da je spasemo. Pri ovim rečima, devojke se vrate u stan i odmah legnu da spavaju, jer su osećale jaku jezu. Zla kob Marina i Linkina nije ni sada mirovala.Njihov demon, Mića pisar, hteo je da uništi trag svome zločinu, jer se ipak bojao javnoga mnenja, ako ne vlasti, pa s mesta namisli, da ukloni Adelu od Mare. Da se danju ne bi pravila larma i skupljao se svet, reši se, da to izvrši noću.S toga to veče ode do tetka Mitre, gde se s njenim devojkama veselio i pio, naredivši Kuzmanu žandarmu, da ga oko deset časova pozove u kvart. I ako se još osećao mamuran i loman, ipak se, u društvu tetka Mitrinih pitomica, izvrsno veselio, pevajući frivolne pesme, kojih se svaki uljudan čovek stidi. Oko deset časova dođe Kuzman.Mića i njega počasti s tetka Mitrinim vinom, pa se, zatim, s njom i njenim pitomicama oprosti, rekavši im, da će, možda, opet doći, čim „onu beštiju“ vrati u Prokin zavod. On se vrati u kvart, gde uzme još dva žandarma, naredivši im, šta da rade, ako bi naišli na veći otpor.S njima se sad uputi u Fišekliju, u Marin stan, ali su išli odvojeno, da kome ne bi pali u oči. Kad su pažljivo ušli na kapiju, koja je bila uvek otvorena, i došli do stana naše patnice, bilo je jedanaest časova. Mića i žandarmi počnu prisluškivati, da li devojke spavaju, pa, uveriv se, da je sve mirno, pritisnu bravu od kujne, ali ona beše zatvorena.Sada naredi jednom žandarmu, da pažljivo zakuca na prozor. Obe devojke brzo skočiše iz svoih kreveta, jer tek što se behu vratile iz avlije, kad je Mara pošla bila da skoči u Savu. Ko je to? upita ih, kad joj Adela došanu, da pita, bojeći se kakve ujdurme protiv sebe. — Mi smo, vlast, otvorite, odgovori joj pomenuti žandarm. — Šta tražite u ovo doba? — Imamo nešto da vam saopštimo, nužno je. — Izvolte doći sutra, noću nemate nikakva posla u mome stanu. — Ali u ime zakona?Stvar je hitna, otvorite, nas je poslala veća vlast. — To će biti Mićino maslo, šapne joj prijateljica, moleći je, da ni pošto ne otvara. — I ja mislim, da je on u ovo umešan, odgovori joj Mara polako, a izvesno je kakav nov nitkovluk. Zatim se okrene žandarmima i, kroz prozor, rekne ozbiljno: — Molim vas, da me ostavite na miru, ima sutra dosta vremena, pa možete doći, ako imate kakva posla, ja neću uteći. — Stvar je hitna i ne trpi odlaganja, rekne joj žandar.Ako nećete da otvorite, mi ćemo izvaliti vrata, i onda će po vas biti gore. — Ja vas molim, da me ostavite na miru, odgovori devojka odsečno, jer ću se inače sutra žaliti, ne onome, ko vas je ovamo poslao, već starijem od njega.Osim toga vikaću za pomoć, a avlija je puna kirajdžija, pa će me oni odbraniti od napasti. Mića da znak Kuzmanu i drugom žandarmu, da izvale vrata, dok je onaj prvi zavaravao devojku.Ovi se navale svom snagom, pa, kako je šip bio slab, to vrlo brzo istave vrata i ulete u sobu, pre no što je Mara mogla otvoriti jedno krilo prozora, da viče za pomoć. Jadnih naših prijateljica!One su one neznane žrtve, koje pate pod udarcima gorke sudbine, a ni od kuda pomoći.Pa i što bi im po neko pomogao, to im demoni pokvare, te sve veće bede i nesreće! Čim je Kuzman, sa žandarima, uleteo u sobu, odmah poleti na Maru, koja htede otvoriti prozor, da viče za pomoć, dokopa je za kosu i snažno trgne nazad. — Nećeš, oca ti tvoga! vikne joj.Sad ti više niko ne pomože! — Mara posrne i padne na jedno koleno, udarivši glavom i plećima o krevet. Kuzman je još više pritegne za kosu i stegne za gušu, pritisnuv joj glavu uz krevet, da nije mogla ni glasa pustiti.Ona se otimala, ne bi li samo skinula ruku s guše, ali nemilostivi čovek ne hte popustiti, no je samo gledao, šta će reći g. Mića. Nemogući gotovo da diše, krv joj pojuri u glavu, i ona se zanese, da htede izdanuti, ali kako se poboja, da ne umre, to Kuzman malo popusti, Mara opet udane vazduha i malo se povrati. Ona se okrene, da vidi svoju vernu prijateljicu, ali nju druga dvojica behu dokopali i gotovo premlatili.Čim su uleteli, jedan je trgne od prozora, a drugi tako jako opali pesnicom po slepom oku, da je posrnula nekoliko koraka i najzad se stropoštala, udarivši glavom o orman.Ona opet brzo skoči i poleti u pomoć Mari, koja beše pre nje pala i gotovo izdisala, ali tada je Mića lupi pesnicom u glavu, da opet posrte. Kako je bila snažna, ona se ponova otme i poleti na vrata, vičući za pomoć, ali sad i Mića i ona dvojica skoče na nju i obore je na zemlju.Jedan je uhvati za kosu, pritiskujući joj glavu o patos i držeći je drugom rukom za gušu, da ne viče za pomoć, a drugi za jednu ruku, kleknuv joj, pri tom, kolenom na grudi.Mića, pak, beše joj kleknuo na levu ruku, držeći je još, pored toga, a desnom udaraše je pesnicom po glavi i licu, da je i krv beše oblila. Ovo Maru užasno prenerazi, da napregne svu svoju snagu, iskobelja se malo i pođe prijateljici u pomoć, ali je Kuzman, kako beše vrlo jak, tako lupi pesnicom u slepo oko, da se nesrećna devojka ponova stropošta na patos.Ovaj užasni čovek sad je još više stegne za gušu, kleknuv joj, pri tome, na grudi, da je jedva još malo pokazivala znake života. Savladali su ih.Videći Maru sasvim klonulu, gotovo polumrtvu, Mića naredi Kuzmanu, da on drži Adelu, te da joj jedan veže noge i ruke, a on će držati Maru. I tako Kuzman dovuče Maru do Miće, te je ovaj uhvati za kosu i stegne za gušu, kleknuvši joj, kao i onaj, na grudi, a Kuzman, što je jače mogao, uhvati Adelu za ruke, klekne joj takođe na grudi, da se pod njegovim teretom gušila.Sada onaj treći, koji ne beše tako snažan, uzme jako uže, koje behu doneli, te veže Adeli noge, i tako je stegne, da je gotovo pucala koža. Zatim je preture na grudi i istim užetom odostrag vežu i ruke, pa je još tako obaviju i stegnu, da se više nije mogla micati. Da ne bi ponova vikala, ture joj silom u usta, od burmuta i duvana, upacovanu, poveću maramu, da se gotovo zanese od smrada. — Hajd, sad, nosite je Prokinoj kući, vikne im Mića, a ti, Živko, tako se zvao, onaj, što je vezivao Adelu, ostani kod ove ovde, pa ako bi se otimala i vikala, drži je za gušu, a po koji put i odalači.Kroz jedan čas, dok ovi budu gotovi, ostavi je i idi kući. Sada natovare Adelu Kuzmanu na leđa, te ju je ovaj držao za uže, a onaj drugi pođe da pridržava maramu i samu devojku. Mara je nemo gledala ovaj užasni prizor, nemoćna, da pomogne prijateljici. Oči joj behu pune suza, srce joj se cepalo, da i ovo čestito stvorenje izgubi.Još jednom napregne svoju snagu, da se iskobelja, ali ne mogaše ništa učiniti, jer je Živko čvrsto držao za kosu i gušu. Kad Adelu poneše, ona baci dug i očajan pogled na Maru.Beše joj žao mile prijateljice, ali, osim krupnih suza, koje se skotrljaše niz lepe obraze, i tužnoga pogleda, ne mogaše joj dati nikakav drugi znak, ni kazati zbogom. Mara trgne glavu u stranu i vrisne, izustiv Adelino ime, ali je Živko lupne pesnicom po glavi i ponova stegne za grlo, da joj uguši svaki dalji vrisak.Adela joj s vrata baci zahvalan pogled, pa je nestane u pomrčini — izneše je u avliju. Mića je ovu tužnu i užasnu snenu gledao ravnodušno, smešeći se i vadeći finu cigaretu iz skupocene kutije. Pošto je još jednom naredio Živku, da pazi na Maru, da se ne bi otela, okrene se njoj s rečima: — Ako se samo usudiš, da posle praviš larmu, ili se ma kome iz komšiluka potužiš, šta je ovde noćas bilo, isprebijaću te na mrtvo ime i proći ćeš isto onako, kao i tvoja Linka. Zatim se polako udali, zviždućući lagano neku sokačku ariju. Od kako je svega i veka, gotovo uvek biva, da se čedne i nežne duše vređaju i gone.Ne da im se, po gotovu, ni dana mirno i bezbrižno da prožive, preseda im svaki zalogaj, da im, najzad, i sam život mora da zagorča. Kad bi po nekog nepoznatog mačenika upitali, zašto živi, bio bi čisto u zabuni, šta da kaže.Nikakva radost ne vezuje ga za ovaj svet, sve što je imao, izgubio je, još samo go život što ]e ostao.Po neko dolazi na misao, da ode u tuđ svet, misleći, e je tamo bolje, ne bi li se uklonio ispred svojih gonitelja, ali ga vezuju grobovi njegovih milih, koje sa sobom ne može da ponese, a bez njih ne može da bude. Sentimentalne i nežne duše često ti grobovi jedino i drže u životu.One za njih žive, na njih misle, s njima se razgovaraju. Zato trpe i ćute, te, često puta, i najgorčiju čašu do dna ispiju. Zašto da rđavim ljudima nema kazne na zemlji?Izgleda, da je to pravilo, ili su, možda, oni tako prepredeni, da je vešto izbegavaju, ili, možda, oni koji sude, ne uviđaju, da rđavi ljudi zbilja čine nepravde, ili im, najzad, i sami idu na ruku!Mnoge nevine žrtve teše se uzdanjem u Boga, da će on kazniti take pokvarene i opake ljude, da će, makar, na onom svetu ispaštati za svoje grehe, nu to je slaba uteha. Ali, kako je sa onima, koji ne nalaze utehe u drugom životu, koji nisu odgajeni u takoj pobožnosti, da sve ostavljaju božijoj promisli, te da ona reši!Ti žive bez nade, takim mučenicima je na zemlji gore, no što pobožne duše zamišljaju pakao. Šta je sad Mara imala da isčekuje, čemu da se nada, za koga da živi? Nije se od zapalenja pluća sasvim ni oporavila, a na nju navališe toliki potresi, koji bi i najjaču prirodu mogli uzdrmati, pa, možda, i sasvim razoriti. Celoga svog kratkog veka bila je puna vrlina, primer dobrote i vrednoće, pa kakav je gorak život dokekala!Kad je došla u najveće očajanje za milom sestrom i već htela da uništi i svoj život, dođe joj u pomoć anđeo čuvar, koji joj beše i dušom i srcem odan.Ali, baš u trenutku najveće opasnosti po njen život, baš kad joj je najviše trebalo pomoći i saveta, toga vernog čuvara beskarakterni i pokvareni ljudi brutalno napadaju i odvode, ostavljajući Maru samu u čeljustima jednog nemilosrdnog čoveka, bez zaštite, bez igde ikoga. Da je sam pakao izmišljao teške uvrede, ne bi ih mogao groznije izmisliti.Zar su se, za jedno mlado srce i nežno telo, mogli stvoriti veći udari sudbine, no što ih ove dve sestre dočekaše, a, pored njih, i njihova verna prijateljica Adela? Kako li joj je moralo biti teško, kad joj prijateljicu, isprebijanu i vezanu, odneše, a ona joj ne mogade pomoći?Kako li joj je bilo, kad je, onako klonula, u kandžama jednoga zvera, pogledala u njegove zakrvavljene oči, da joj život i čast od njega zavise?I našta sve to, da li je ona to zaslužila?Da li ima srca, koje bi i ovaku užasnu uvredu izdržalo, a da ne bi dobilo neizlečivu ranu?... Živko je držao Maru, što je čvršće mogao.Poslednji prizor beše je tako porazio, da je mislila, e će pomeriti pameću.Obuze je neka jaka klonulost da se nije ni malo više naprezala, da oslobodi gušu od Živkove ruke.Ona zatvori oči, da ne gleda užasnu javu, ali tada proleteše pored nje sve scene, počinjući od materine smrti do sada.Ona se trže, jer scene behu užasne, čisto se bojala o njima da misli. Da li je moguće, da ih je ona sve doživela, da li je moguće, da u svetu ima tako užasnih ljudi, koji tako nemilosrdno mrcvare svoje žrtve?! U tom trenutku oseti poljubac na obrazu, pa se ponova trže i sva strese.Živko je beše još jače pritegao i brzo poljubio.I ako se osećala malaksala, srce joj sad jače zaigra, krv joj poleti u glavu, ona vrisne i počne se otimati.Malo je falilo, pa da se iskobelja, ali je Živko još jače stegne za gušu, kosu joj još više zavrne, sednuvši joj, pri tome, na trbuh, da nesrećna devojka poče gotovo izdisati. Bojeći se, da ne izdane, opet joj malo popusti gušu, te Mara uzdane i povrati se. — Ako budeš mirna, reći će joj, zatim, ja ću ti još više popustiti, ali, ako se otimaš, odmah ću te udaviti, pa ti posle apeliraj. Ona mu ništa ne odgovori, nego ponova pokuša, da se iskobelja, ali ne mogaše.Živko joj tada pusti kosu, pa je istom rukom počne raskopčavati i drpati po grudima, ali se Mara tako vrtila i mahala glavom, da je ponova morade uhvatiti za kosu.Ona počne teško disati, jer se beše jako zamorila, ovo Živko primeti, pa, misleći da je sasvim sustala, ponova joj pusti kosu, obrne se malo i počne joj zagrćati suknju. Da li čovek u trenucima najveće opasnosti dobija vanprirodnu snagu, ili ima neka skrivena energija u njemu, koja se samo tada budi, tek fakt je, da tada i najlabavija muskulatura postaje elastična, a najslabija volja, sila od energije. Mara je bila vrlo lepo razvijena.Telo je imala pravilno i elastično, vitka, ali ne mršava, premda, usled skorašnjeg zapalenja pluća i mnogih potresa i brige, dosta oslabila.Naročito poslednja melanholija i tuga uticale su jako na nju, te ju je obuzela bila jaka klonulost. Ova, pak, poslednja brutalna uvreda, tako je razjari, tako uzbudi, da dobi neku čudnu snagu, te snažno odgurne ruku svoga mučitelja, brzo se okrene na stranu, i, za trenut oka, podigne se na kolena i ruke, zbaci ga sa sebe i, kao munja, izleti iz sobe. Ovo Živka tako zbuni, videći se na patosu, da stade vikati: „drž je“,ali se brzo priseti, da je u tuđoj kući, kao razbojnik, te ućuti i brzo, ali pažljivo, izađe u avliju. Mara izleti na ulicu i odmah okrene desno, ka Batal-Džamiji.Trčala je, što je brže mogla.Kao da beše ponova oživela, te izgledaše, kao da leti. Odmah joj je senula misao kroz glavu, da spase Adelu, koja se za nju i Linku tako mnogo žrtvovala.Ta pomisao dade joj još više snage, i za trenut oka dođe do ugla.Tu stane, obazre se na sve strane, pa se onda spusti desno, idući starom groblju.Došav blizu kapije, zastane i htede da zagleda kroz rešetku, ali u tom trenutku čuje na poljani neko gušanje.Odmah poleti tamo, misleći neprestano na Adelu, — i nije se prevarila.Ona dva zlikovca behu pošli preko poljane, pa, kad su izmakli podalje od puta, spuste Adelu na travu i počnu je ljubiti i drpati.Ona se vrtila i otimala, koliko je mogla, ali zbog marame u ustima nije mogla vikati.Sad joj Kuzman počne drešiti noge, ali uže beše sve upetljano, a u mraku se nije dobro videlo.Zato nožem ispreseca uže oko nogu i htede joj zadići haljinu, ali ona se tako vrtila i koprcala, da su je morali psovati i tući. Tada baš beše naišla Mara i to komešanje i potmule psovke čula.Čim je stigla na lice mesta, odmah vikne na zlikovce i gurne Kuzmana, koji malo posrne.Zatim očas isčupa maramu iz usta Adelinih i vikne za pomoć.Brzo je počne drešiti, obasipljući je, pri tom, poljupcima.Ali Kuzman se brzo okrene, dođe do nje i lupi je tako jako pesnicom u slepo oko, da nesrećna devojka odmah, onesvesla, padne u travu. Adela sad vikne: „u pomoć! ubice!“ ali jedan šamar preko usta uguši joj reči.Odmah joj oba zlikovca zapuše usta maramom, ponova vežu noge i olabavljene ruke, natovare je na Kuzmanova leđa i što su brže mogli, nagnu prema poštanskoj ulici, pravo Prokinoj kući, jer su se bojali, da ne naiđe koji građanin.Kroz desetak minuta stignu u Vidinsku ulicu i pred Prokin zavod, gde zazvone i odmah unesu nesrećnu devojku.Prokinica ih dobro počasti i da bakšiš, pa se, zatim, obojica udale. Nesrećna devojka!Mari, kanda, beše suđeno konačno da propadne, pa je za to padala iz nesreće u nesreću.Zar sasvim da se odrekne svoje sestrice, za koju je živela, jer joj sada i poslednji zračak nade isčeze, da će je ikada moći naći!Oteše joj vernu prijateljicu, koja joj htede pomoći, da je traže, a ona joj bejaše još jedina nada. Posle nepunih pola časa, usled ladne trave, na kojoj ležaše, i ladna vazduha, Mara se beše osvestila, pa joj, kao u nekom polu snu, dođoše ove misli.Još nije ustajala, čisto se bojala, da pozna pravu, užasnu javu, u kojoj se nalazila, ne verujući čisto svemu onome, što se dosad s njome zbilo. Ima li ma ko duše i srca, da vidi ovo lepo, nevino devojče, koje ljudska obest hoće da otera u smrt?Zar nikoga, da joj pritekne u pomoć, da je izbavi njenog očajanja, da joj, makar malo, da nade, jer bez nade ne može niko da živi! Nesreća je za mnoge nevine žrtve, što im, u otsudnom času, neće da padnu spasonosne misli, da se obrate kome energičnom i poštenom čoveku, kome bi iskazale svoju veliku nesreću, te da im ovaj da saveta i nade, pa da i druge u pomoć pokrene. Mara se seti doktora Žarka, ali on beše još na putu.Majstor Jova beše puki siromah i star, šta bi joj on još mogao pomoći?Ne dođe joj tada spasonosna misao, da se požali kakvom poštenom listu, koji bi ovo besprimerno i nemoralno razbojništvo izneo na javnost i apelovao na građanstvo, da se zločinci kazne i ovim žrtvama pomogne. I ako se pređe žalila „Malom Žurnalu", i ovaj se bio svojski zauzeo, te zlikovci, ako nisu bili kažnjeni, bar su malo stuknuli, sada, u otsudnom trenutku, kad se nad njom beše nadnela avet smrti, ne dođe joj opet ova misao.Ona beše u očajanju, gotovo ne znade, šta više da misli i kako da se pomogne, te, za časak, zatvori oči, ne bi li joj tako pala kakva spasonosna misao na pamet. Ali opet sve crno i krvavo!Užasi i nesreće u prošlosti, praznina i život bez nade u budućnosti! Opet otvori oči i pogleda u okolinu.Nebo beše oblačno, ali su se ovde onde, proletanjem oblaka, videle pojedine sjajnije zvezde.Vazduh beše miran, nikakav povetarac nije kvario mrtvu tišinu, u kojoj se nalazila prostrana poljana Batal-Džamije. Nigde žive duše, niti se ma gde primećivao ili čuo kakav zadocnjeni kafanski gost ili noćni stražar.Na ovoj poljani, u sred Beograda, mogao je neko biti i ugušen, ubijen, ili biti izvršen kakav bilo zločin, pomoći ni od kuda.Na to nikad niko ne pomišlja.Pa i bilo je pređe nekoliko zločina, koji se ne mogahu nikad pronaći. Mara se nije ničega strašila. Šta bi imala i da izgubi?Ta on je za nju postao već bez vrednosti, neljudi su je već toliko kinjili i vređali, da je sad osećala neku neodoljivu potrebu, da se jednom smiri.Ali odkuda mir, kad joj beše sve crno i krvavo pred očima, zar i ona da ima mira u životu?Da je bar zračak nade u budućnosti, pa da se čovek hvata za život, ali nade ni od kuda. Opet se seti nesrećne majke.Ah, da je ona živa, bila bi zaštićena, i ako mati beše bolna, prebolna, jer materino srce ume da ulije nadu, da ohrabri.Ono i na poslednjem otkucaju samo na milu decu misli, ono se ne brine za se, što ga već nestaje, nego za svoje mile, s toga je njegova moć tako velika. Nekoliko krupnih suza skotrljaše joj se niz blede obraze, ona uzdanu gorko i podiže se. Pođe napred, prema Terazijama, i ne znajući zašto, ni kuda će.Njen bol bio je preveliki, ona beše tako umorna, ali i rastrojena, da već nije ni tražila olakšanja svome srcu, ne znađaše, upravo, šta da radi, šta da misli. Sirota Linka, šta li je sad sa njom, da li znade, kako je sad Mari, da li bar sluti, kako pati i kako je beskrajno nesrećna?! Ali, i ona je isto tako nesrećna, i ako još ne ume da odmeri beskrajnu pučinu, pred kojom se nalazi, i ako je otrgnuta od jedine sestre i verne prijateljice. Put je opet odvede na Kalimegdan.Kako je tamo došla, kojim je ulicama prošla, ne bi umela sebi objasniti, jer njene misli bejahu u prošlosti, kad je bila još srećno, bezazleno devojče, kada još ne poznavaše svu gorčinu života. Kako se osećala srećnom, kad je dan noć radila, da vaspita i školuje svoju sestru!Ni loša hrana, ni zamoran posao nisu joj kvarili dobru volju i energiju za radom.Sve joj se mililo, budućnost joj izgledaše ružičasta, jer je nada na bolje dane nije nikako ostavljala. A sad? Pomisao na minule događaje i na sadašnjost čisto je strese.Ona se trže i vide sebe, da stoji na ivici velike terase kalimegdanskog parka.Kada diže glavu i ugleda Savu i Dunav, zadrkta jako, srce joj se steže, a iz bledog lica nesta joj i ono malo krvi. Da se nije uplašila?Da joj se, u noćnoj tišini, nije što pričinilo, te se trgla iz svojih sanjarija? Ona je, u gluvo doba, po samom groblju hodala, pa se nije plašila, i ako je tada ne baše ostavila nada.Ona se samo beše setila pređašnje posete ovoga mesta, kao i tadanjih misli.Čak je i onda pomišljala, da Sava i Dunav, u svojoj utrobi, nose, možda, mnogu uvređenu dušu, sa ranom na srcu.I tada joj beše pala u oči ona dostojanstvena tišina, s kojom ove dve divne reke tecijahu pored bedema beogradskih! Brzo se pribrala i prvom potresu sledova neko čudno duševno raspoloženje, koje samo očajne duše osećaju, kad pred sobom vide avet smrti, od koje se nadaju, da će ih osloboditi gorka života i užasne borbe, koja i najčvršća srca nagoni na očajne korake. Osećala je veliki umor.Kako i ne, kad je, onako lomna i klonula duhom i telom, preturila tolike potrese i, pored toga, došla sada brzo na Kalimegdan.S toga priđe jednoj lipi i nasloni se na nju.Poslednja duševna i telesna naprezanja, dok još imađaše nade, sada pokazaše svoje dejstvo, jer je obuze taka malaksalost, da se jedva držala na nogama. I glava joj se učini teška, te metne ruku na čelo i tako je prisloni na deblo od lipe. Opet se seti svoje prošlosti i skorašnjih događaja.Bejahu to gorki časovi, što ih je preturila, i sad osećaše beskrajnu prazninu u srcu.Sestru je za navek izgubila, to je uviđala, a ta pomisao beše teška, preteška.Ono ljupko devojče, koje je ona tako volela i gajila, koje joj toliko puta seđaše na krilu, obavivši je ručicama oko vrata i ćeretajući o svojim igrama, sada je bila u rukama nemilosrdnih ljudi, koji je, možda, mrcvare i biju, kao i Proka.Ona je neće nikad više videti!Kako to strašno bole, kako ostavlja užasnu ranu na srcu! — Moja Linka, moja Linka! uzdanuće, zatim, gorko, klimnuvši polako lepom glavom, a niz blede obraze skotrljaše se nekoliko krupnih suza. Mara osećaše, da je izlišna na ovome svetu.Jedni je gone, a drugi to mirno gledaju.Šta još ima da traži, čemu da se nada?Jedinu vernu prijateljicu izgubila je takođe.Možda će je njeni mučioci i premlatiti, a ona je ne može da spase. Kakvo čestito svorenje, a šta su rđavi ljudi od nje učinili!Kako se njen čisti karakter ovde pokazao, da bi mogla služiti za uzor morala i požrtvovanja prema bližnjima.Pa kako se bezdušni ljudi prema njoj ponašaju, mrcvare je i vređaju, gore, no divljaci svoje zarobljenike. Nju je Mara zavolela, kao da joj je rođena sestra.Ona joj ulevaše nadu na život, ona je, onako sveža i lepa, za nju i Linku užasno patila, prosto se žrtvovala.Mara je osećala njenu bezgraničnu, čistu ljubav, i to joj ispunjavaše dušu i srce nadom na srećnije dane, pa joj neljudi i to milo stvorenje sada oteše!.. Sad je sasvim usamljena.Oko nje sama pustoš.Ni jednoga predmeta na svetu, gde bi joj se umorni pogled, sa nekom nadom, zaustavio!... Ona podigne glavu, pogleda oko sebe - mrtva tišina.Pođe nekoliko koraka i prisloni se na ogradu od bodljikave žice.Sava i Dunav prolažahu tako mirno, tako dostojanstveno pored Beograda, čisto je mameći, da u njihovoj utrobi potraži mira, koji među ljudima nije mogla naći.Da, da, tamo je izvesno pravi, večiti mir, nikakav razvratnik neće je napadati i vređati, niko je neće, ni krivu ni dužnu, daviti, niti će morati gledati, kako joj mrcvare jedinu sestru i vernu prijateljicu. Možda će tamo naći još koje uvređeno stvorenje, koje je isto tako patilo, kao i ona.Opet se obazre, kao da bi htela da vidi koje stvorenje, koje bi joj kazalo, da treba i dalje da živi, da još može imati nade, ali tišina beše nema, sve je spavalo mirno. Ona pođe nekoliko koraka, vodeći onoj stazi, koja ide pored pećine, ka Savi, pa opet zastane.Osećala je, da joj srce poče jače kucati, čak je čula i njegov zvuk, pa se bojala, da je ne izda.S toga pritisne rukom grudi, da bi se srce umirilo, ali ono je i dalje jako kucalo. Da to ne beše strah ili, možda, glas, da se vrati s poslednjega puta, jer je bila mlada kao rosa, a lepa kao najlepši cvet?Možda joj sudba ne bi više bila tako crna, možda bi opet našla Linku i Adelu. Ne, ne, to ne beše ni strah, ni kakav uzvik, da ne ide u smrt, to beše uzbuđenje, koje se javlja pred svakim odsudnijim korakom.Neki unutrašnji glas neprestano joj govoraše, da više ne čeka, jer je uvreda bilo i suviše, za nju više nema nade, nema života. Preko lepog i bledog lica nesrećne devojke prolete tužan osmejak, ona mehanički pogleda na crkveni sat, ali ne mogaše videti, koliko je časova, jer je bila prilična tama. Ponova pođe na niže, pa, onom strmom putanjom, pored pećine, uputi se pravo Savi. Kakva kob!Gde su one moraliste i propovednici, koji za gorke časove života ulevaju utehu, da je to volja božija?Da li je volja božija i to, da se jedno nevino, jedno lepo i plemenito stvorenje tera u smrt?Ne, to bi bilo užasno!Tako pričanje uzbunilo bi i najpobožniju dušu.Kamo, gde je to proviđenje, da kazni nevaljalce, da ih zadrži, te da ne upropašćuju nevina stvorenja, koja su nastala tek da žive? Kamo to proviđenje, kamo ta ruka, taj anđeo čuvar, koji nas prati, da ne padnemo u ambis?Što se ne nađe sad, da zadrži tužnu Maru od kobnoga koraka, da joj pošlje koga u susret, ko bi joj mogao uliti nade, da se neće više ovako gorko patiti, da će naći milu sestru i vernu prijateljicu?! Kako su varljive te bajke o dobrom anđelu čuvaru, a kako bi njegovo prisustvo bilo sada potrebno!Kako li su ovo gorki trenuci za one čestite duše, koje su, od samoga detinjstva, zapajane nadom na anđela čuvara, na zaštitu neba, koje kazni rđave, a nagrađuje dobre ljude!Sanjalice tek tada uviđaju tešku zabludu, a to užasno bole!Koji nisu imali take nade, njima je, u ovakim trenutcima, kanda, lakše, jer se razočarenje najteže podnosi. Mara se borila do poslednjeg trenutka.I ako, posle bolesti, malaksala, ona je svu svoju snagu naprezala, da otkloni nemilosrdne i samrtne udare sudbine, ali ova joj ne beše naklonjena, zao duh njen i njenih milih nije ih nikako ostavljao.On se baškario i provodio vesele dane, gledao po svetu, kao da ničega nema na duši, a njegove žrtve, uvređene i premlaćene, sa razorenim nadama i ranom na srcu, došle do samoga ambisa, odakle se slabo ko vraća! Kakva kob! Došla je do same obale.Voda je bila mirna, te se, u njenom ogledalu, i ako ne beše mesečina, mogahu videti oblaci, kako, nebom, promiču i pojedine sjajne zvezde, kako, kroz razmaknute oblake, proviruju. Mara se okrene na sve strane, bojeći se, čisto, da je ko ne vidi, a zatim pođe na niže, prema solari.Došav do obale, pođe na više i dođe do jednog povećeg čamca.Tu zastane i pritisne ruku na grudi, jer joj srce lupaše, da iskoči.Bila je vrlo bleda, ali tako lepa, da je izgledala kao pravi anđeo.Njen elegantni, vitki stas, koji se ogledao u Savi, izgledaše sada još vitkiji i lepši.Bujna, crna gosa, usled borbe i gušanja sa Mićinim žandarima, beše malo rasčupana i padaše joj po licu, što ju je činilo još lepšom. Je li moguće, da se nad tako krasnom devojkom, nad tim pupoljkom, nadnela užasna smrt i goni je, da skoči u hladnu Savu, i ako treba još da živi!?... Ali kob ne pita, je li što pravo ili ne, ona hoće svoje žrtve, pa ma i nevine. Mara uđe u čamac i dođe na drugi kraj, dalje od obale.Oko nje bilo je sve mirno, sve je spavalo slatkim snom, ni na jednoj lađi i okolnim zgradama ne beše nikoga budnog, ko bi ovo čedno stvorenje odvratio od poslednjeg, očajnog koraka. Nesrećna devojka opet se obazre i pogleda okolinu.Pogled joj padne na terasu od Kalimegdana, gde joj se, kroz tamu, učini, kao da neko stoji i posmatra je s brda.Tamo će sutra biti sve živo, zadovoljan i srećan svet šetaće se i ćaskati o životu, o ljubavi, o svemu, što je lepo, a Mara — ona će biti na na dnu Save, jer za nju i njenu sestru nema života, nema sreće, one nemaju prava ni da misle na to... U tom se oblaci malo prorediše, sjajne zvezde razagnaše malo tamu, te joj se na dugim, crnim trepavicama mogahu videti krupne suze.Ona podiže ruku i pritište čelo, kao da bi htela da odagna crne misli, ali neizmerna tuga na bledome linu pokazivaše, da više nema šta da očekuje od života.Opet se seti sestre i prijateljice, pa pogleda u nebo, ne bi li tamo videla kakav znak nade, ali ono je ćutalo, kao da ga se nije nimalo ticalo ovo uvređeno devojče.Dubok i tužan uzdah ote joj se iz grudi, još jednom pritište svoje ranjeno srce, pope se na ivicu od čamca i skoči u Savu. Talasi se sklopiše više njene glave, šireći svoje krugove i gubeći se u daljini.Posle nekoliko trenutaka, nesrećna devojka još jednom pojavi se na površini, ni malo se ne otimljući od smrti, a odmah, za tim, potonu za navek. Opet nastade mrtva tišina.Sava i Dunav i dalje mirno i dostojanstveno proticahu, ponevši sobom još jedno uvređeno i ranjeno srce, koje u životu ne imađaše nimalo mira i sreće... Svršilo se.Naša lepa patnica jedva nađe mira u ladnoj utrobi reke Save.Njeno umorno i ranjeno srce sada će se odmoriti, neće biti više nikoga, ko će ga vređati.Neće se više morati obraćati nemilostivom nebu za pomoć, niti će je moriti neizmerna tuga za sestrom, koju bezdušni ljudi odvedoše u propast, užasniju, no hladni grob Marin. Neće joj bol razdirati grudi ni za vernom prijateljicom, za plemenitom Adelom, koja se tako mnogo zbog njih napati.Sada je sve svršeno, ona se rastala sa životom, koji joj beše tako gorak, i sa svetom, u kome nemađaše zaštite.Da li će joj duša, bar, naći majku, te da joj se potuži, kako su joj deca gorko patila i kako žalosno svršila?Ah, kako bi to bila velika uteha za napaćena i uvređena stvorenja!Kakva divna, idealna bajka o drugom životu, a kakva prozaična i žalosna suština!... Usled potmulog praska, koji beše pričinjen Marinim padom u vodu, trgne se iza sna jedan matroz na obližnjem šlepu.On je spavao blizu dumena, ispod trema one male kolebice, kakve se nalaze na svima lađama, pa ]e čuo potmuo prasak i zapljuskivanje talasa oko onog čamca, kraj obale, te odmah skoči. Brže se nagne, pa, po kretanju talasa, vidi, da je neko skočio u vodu ili je što krupno bačeno kod samoga čamca.Odmah vikne kormanoša iz donje kabine, ovaj izleti gore, gde mu matroz kaže, šta je čuo, pa i kormanoš, po talasima, kojih već nestajaše, pozna, da je nešto palo u Savu.S toga se obojica brzo obuku, otkače svoj čamac, ponesu i čaklju, pa skoče u njega i dovezu se do mesta, odakle su polazili talasi. Kormanoš je upravljao čamcem, a matroz počne čakljom tražiti po vodi.Kad na samome mestu ništa ne nađoše, oni se spuste polako niz vodu, tražeći neprestano čakljom, ne bi li naišli na kakav predmet. Mičili su se tako više od dva časa, ali ništa ne nađoše.Htedoše se već vratiti, kad se kormanoš seti, da jednu omanju, staru lađicu i s druge strane pregledaju.On zaobiđe čamcem oko dumena, te matroz počne pipati pažljivo čakljom ispod lađe i, zbilja, naiđe na nekakav predmet, za koji se čaklja odmah zakači. To beše nesrećna Mara... Kako ju je voda ponela, nanela je beše na prednji deo male lađice, koja je bila prazna i zato plitko plovila.Voda je pronela ispod cele lađe, ali, blizu kraja, zakači joj se haljina o jedan jekser i tu je zastala. Kormanoš pritera još bliže čamac, matroz se brzo svuče, zagnjuri se pod lađicu, otkači nesrećnu devojku i izvuče iz vode.Kormanoš je pažljivo uhvati za ruke, podigne iz vode i metne u čamac.Kad se i matroz popeo, brzo se odvezu do svoga šlepa, matroz se uspuže gore, a kormanoš mu doda devojku.Sad se i on popne na šlep i nastanu oboje, da ožive nesrećnu žrtvu. I kormanoš i matroz upotrebili su sve, što se u ovakim nesrećnim slučajevima upotrebljava, ali nisu mogli uspeti.Oni su Maru trljali, izazivali veštačko disanje, podizali i spuštali glavu, ali im trud beše uzalud, oni, s uzdahom, rekoše, da nema pomoći.Na njima se moglo videti veliko saučešće, ali ne behu te sreće, da povrate u život ovu krasnu utopljenicu. Najzad kormanoš rekne matrozu, da otrči do obližnjeg lekara, i da javi policiji, a on nastavi i dalje, ne bi li je povratio u život.Za to vikne iz donje kabine i svoju ženu, objasni joj, šta se desilo, te i ona prione oko nesrećne Mare, ne bi li je spasli, ali sve uzalud. Posle pola časa obližnji lekar već je bio na licu mesta.Sobom beše doneo neke tečnosti, te joj je metao pod nos, trljao i izazivao veštačko disanje, ali Mara beše mrtva, njeno uvređeno i ranjeno srce ne htede više da kuca, patnji je bilo i suviše. — Nema pomoći, reći će lekar s puno saučešća, a šteta velika, kako je to krasna i mlada devojka. U očima kormanoša i njegove žene mogahu se videti suzne oči, jer velika tuga, koja se na lepim crtama Marinoga lica ogledala, morala ih je ganuti, a oni joj ne mogoše pomoći. U tom stiže i jedan policiski pisar sa dva žandarma.On učini izviđaj, sastavi protokol po pričanju kormanoša i matroza, pričeka još malo, dok ne stigoše i jedne poručene taljige, te Maru metnu u prazna kola, u kojima beše sitnog iverja i kore od nošenih drva.Odmah je odvezu pravo u Veliku Bolnicu i tamo ostave u kapeli, gde se vrše sekcije. Jedan žandar uvrati se uz put, u palilulski kvart i tamo ispriča ovaj događaj.Tu je bio i Laka, jer beše dežurni, te potanko ispita žandarma, kako izgleda devojka, pa, kad je saznao ceo opis, odmah pomisli na Maru.Brže se obuče i ode Mićinoj kući.Ovaj nije bio tamo.On se svrati u njegov kvart, gde od Kuzmana sazna, da je Mića otišao kod tetka Mitre.Otrči tamo i nađe ga u najvećem raspoloženju.Pio je i veselio se s pitomicama ove stare peze, jer s večeri beše „ulovio Adelu i vratio je Proki, a Mari je zavrnuo čuperke,“ kako se hvalio, te se neće više usuđivati, da protiv njega što radi. Videvši Laku, skoči, zagrli ga i ponudi mu punu čašu.Ovaj popije, ali ga izazove u stranu i kaže mu, šta se desilo.I ako prilično nakresan, Mića odmah uzme kapu, i s Lakom, odjuri u Veliku Bolnicu. Mara je ležala na stolu za seciranje.Njena bujna kosa bila je raspletena, te joj padala po telu i visila preko stola.Struk joj beše otkopčan, a košulja na grudima pocepana, kako su je na šlepu trljali, da je povrate, te se, do pola mogahu videti prekrasne devojačke grudi, kao dva najlepša snežna brežuljka.I kosa i haljine na nekoliko mesta behu kaljave, kako ju je nosila voda ispod kaljavog poda od lađe. U licu se nije bila gotovo ni malo promenila, jer se nije otimala, ni strašila, te da je samrtna borba unakazi.Lice bledo, kao i pređe, oči malo upale, nos sad pupčastiji, a usne stisnute, te, u onoj mrtvoj tišini i pri slaboj svetlosti, izgledaše kao neko nadzemaljsko biće. Niko od osoblja nije dolazio, da je obiđe ili pokuša, ne bi li je povratio.Niko nije pitao, koja je ta devojka, kad se udavila, da li odavno ili skoro, te da se ma šta pokuša. Čak kapela nije ni zaključavana.Psi su se tuda dovlačili i, često, jeli džigericu ili druge komadove mesa, kad je bila veća sekcija.Stolovi behu krvavi, prljavi, sa puno crknutih muva.Prozori nečisti, od muva tako isprljani, da se nisu provideli.Zidovi pri dnu krvavi, a sa strane i po tavanu, od muva, tako uprljani, da se ni santimetar čistog, okrečenog duvara nije mogao videti.Šafolj pun krvi i đubreta, a sunđeri svi krvavi i iskecani. Bio je taki smrad, da najzdraviji čovek ne bi mogao dva tri časa probaviti, a da se ne razbole ili, čak, i uguši. — Kad su Mića i Laka stigli u bolnicu, ponoć je bila davno prevalila.Oni prođu pored stražara, koji je spavao na klupi, pred kapijom, nasloniv pušku na rame, uđu u avliju, u kojoj je čkiljila jedna prljava lampa, u još prljavijem fenjeru, da se ništa ne bi videlo, da oblaci ne behu malo razređeni. U bolnici je sve spavalo, samo se po gde čuo jauk kakvog bolesnika.Oni se upute pravo u kapelu, gde, na stolu, ugledaju mrtvu Maru i odmah joj priđu. — Ala je divna! viknuće Mića, čim joj priđe bliže.Pazi lako, kakva joj je samo kosa, pa oči, pa ovi divni obrazi i usta!E, šteta velika, što se udavila, a da je ne mogosmo nikako uloviti! — Zaista prekrasna devojka! dodaće Laka, pipajući joj kosu, od koje jedan deo dodirivaše zemlju.Čim sam je prvi put video, tako mi se dopala, da sam bio i silu upotrebio, samo da je odvučem u podrum ili koju zasebnu sobu, ali mi se ote, ne dade se ni pomilovati. — E, baš smo magarci, da se nismo ranije dogovorili i, pod kakvim god izgovorom, domamili kod mene, gde sam i malu Linku uhvatio.Ali je bila jaka, da je tri čoveka ne bi olako savladali...I meni se bila otela. — Nego pogledaj, de ove divne grudi, doda posle male počivke, otvarajući joj struk i košulju, i milujući je po njima.Ta ovo je za pripovest, kako su sveže i bele!E, šteta zaista, što je skočila u vodu.I ja, magarac, da to nisam video, kad sam večeras bio kod nje, da odvedem Adelu, nego ostavio jednog šmokljana, da je čuva. — Dabome, da si magarac, smejao mu se Laka.Pa ti mi i ne kažeš, da si bio u stanu kod ove devojke!More, ako se to sazna, možeš još i na robiju otići.Znači, da si ti bio uzrok, što je skočila u vodu, a moglo bi se pomisliti, da si je ti i bacio. — Pa valjda me nećeš izdati, odgovori Mića nabusito.I ti imaš na duši poviše manjih i većih zločina, pa ja ćutim. — No, no, ne boj se, stari smo mi prijatelji.Nego, šta sad da radimo? — Ja mislim, da udesimo, te da se pre zore sahrani. — To će ići teško.Mora se prvo sekcirati. — Dobro, onda ti pošlji kakvog poverljivog čoveka, da sutra za vreme sekcije nikoga ne pušta, ko nije iz bolnice, te da se stvar što pre zaboravi. — Onda i ti sutra rano reci tvojim ljudima, s kojima si odneo Adelu, nikom o ovom ni reči. — Ne brini za to. Prijatelji još neko vreme posmatrahu nesrećnu žrtvu, zagledajući joj prekrasno telo i praveći masne primedbe, pa se onda pažljivo udale i odu svaki svojoj kući. Sutra can Mara je sahranjena u najvećoj tišini.Sekcija njenoga tela izvršena je vrlo rano.Nađeno je, da se sama udavila, da, dakle nije bila nasilna smrt.Niko nije pokušavao, da vidi, da li bi se mogla povratiti, da to npr. nije prividna smrt, nego je hirurg odmah zaparao nožem preko belih grudi nesrećne žrtve. Čim je svršena sekcija i prljavim sunđerom obrisana sekcirana mesta tela, donet je jedan sanduk od loših prljavih dasaka, sklepan bez forme i nesastavljen.Tu je, na gole daske, položena nesrećna devojka, gola golcata, samo ordinaran čaršav preko nje, da se kroz nesastavljene daske celo telo moglo videti.Na donjoj strani noge i laktovi behu donekle ispali, a i sva leđa mogahu se kroz daske videti. Niti ju je ko okupao, ni očešljao, kao što to sav narod čini, niti beše koga, da makar jedan cvetak ili uveo list metne pored njene lepe glave. Taman je oko deset časova htedoše izneti iz kapele, kad stigoše majstor Jova sa još dvojicom komšija i dve komšike. Te iste noći, kad je Mića, sa drugovima, napao na Marin stan, odnevši sobom vezanu Adelu, videla je jedna starija žena, kad su izašli ljudi od Mare, noseći nešto na leđima, ali je mislila da je lekar sa ljudima, da, možda, pomogne bolnoj devojci, pa nije htela nikoga da budi.Kad je to sutra rano kazala svojim ukućanima, a ovi ostalim komšijama, majstor Jova i ostali uđu u otvoren devojčin stan i tamo vide čitav vašar. To odmah jave, gde treba, ali kad vidoše da niko ne dolazi, pođu je tražiti po varoši. U tom čuju, da se nekakva devojka udavila u Savi i da je doneta u bolnicu, te dođu tamo, baš kad su je hteli izneti i metnuti u kola.Postavljeni momak ne htede ih pustiti, te u malo ne dođe do bitke. Majstor Jova i ostali, najzad, prodru silom u kapelu, otkriju mrtvački sanduk, i, na svoje veliko zaprepašćenje, vide u njemu nesretnu Maru, lepu kao anđeo, kako joj na usnama lebdi gorak osmejak, kao da bi htela reći im, da je sve dockan, i da još samo jednu želju ima, da jednom siđe u ladni grob, te da se za navek smiri i oslobodi tolikih uvreda i patnji. U očima sviju komšija i komšika mogahu su viditi suze saučešća, beše im žao ovog čestitog, ovog blagog stvorenja, koje proživi tako gorko. Majstor Jova i ostali prenesu je u kola, pa se odmah krene sprovod, za kolima samo njih pet komšija, pognute glave i sa suzama u očima. Sahranili su je u jednom budžaku, u vrh groblja, a nadgrobni spomenik bila je samo jedna loša krstača sa znakom M. 3. 245. Bacivši po busen u ladni grob, majstor Jova i ostali oproste se od nesrećne devojke, i, pogruženi, odu kući, gde i ostalima ispričaju, kako je prošla čestita Mara Zorićeva. Tako je završen jedan gorak život.Bezdušnici su mogli da likuju, svoje žrtve upropastili su, ne bojeći se, da će ih postići zaslužena kazna. Pa ko je kriv? Kriv je ceo svet, krivo je ljudsko društvo, što je, u svojoj sredini, odgajilo take bezdušnike, što u njegovoj sredini mogu da opstanu i, čak, napreduju šakali, koji žive na porugu čovečanstva.Ljudsko društvo odavno boluje, njemu treba leka, i to pravoga leka te da se jednom iz osnova preobrazi.Tek tada, kad se osnovna prava svakoga čoveka budu brižljivo zaštićavala i poštovala, kada sasvim prestane pravo jačega i moć novca, tek će se tada moći pristupiti društvenom preobražaju, gde će se znati svačija prava i dužnosti.Tada se neće događati ovaki zločini, a ako bi se, ipak, pojedine individue srozale do životinja, one će bivati tako kažnjene, da će postati bezopasne za ljudsko društvo.Njima će se morati odrediti druga sredina, gde će živeti, a ne među svesnim ljudima, koje bi mogle okužiti. - Zar je jedan čovek saznao za Mićin zločin, pa je ovaj ostao ne samo ne kažnjen, nego je još i unapređen!Tako to biva u svaku društvu, gde novac igra veliku ulogu i gde se pomoću protekcije može mnogo da postigne. Ali apostoli nove društvene organizacije, apostoli nauke o bratstvu i jednakosti, moraće se još poduže pretrpeti, dok im se ne ispune snovi.Šta više, mnogi će od njih popiti poviše gorkih čaša i još dugo ispaštati, jer se svako društvo grčevito drži za svoje uređenje, ono je konzervativno i ne prima rado nove ideje. — O Marinom samoubistvu podugo se govorilo u komšiluku, ali se, najzad, i to zaboravilo, jer nije bilo nikoga, ko će da traga.Pa da je i bilo, kakva vajda, kad su zločinci imali jake veze i svaku poteru u samom početku ugušivali.Majstor Jova išao je čak i jednom advokatu, pa mu je ovaj kazao, da neće moći ništa učiniti, jer Mića ima jaku protekciju, a ko to ima, može biti i razbojnik, pa da ga ni glava ne zabole.Kad je ovaj docnije čuo, šta je protiv njega preduzimao majstor Jova, u malo ga nije u top strpao, hteo je, sa svojim ljudima, čak da ga isprebija, uhapsi i protera.Zato se siromašni obućar morao, najzad, povući i ćutati, da ga ne bi sasvim upropastili. Odmah, toga istog dana, tek što se nad nesrećnom Marom zatvorio ladni grob, Mića i dva pratioca dođoše u Marin stan, da izvrše popis i „učine izviđaj.“ Sve komšije dođoše da vide, šta se radi, a tu dođe i majstor Jova.Ona stara žena, što je te noći videla, kako odneše na sebi neku žensku, prišapne majstor Jovi, da je u toj grupi videla i toga pisara, koga je poznala po stasu i drskom kretanju. — Pa to su oni morali odneti ili Maru ili Adelu, primetiće stari obućar.Mara se udavila sama, bar tako veli sekcija, onda mora biti, da su odneli Adelu.Ali kuda?Ha, biće, da su je ponova vratili onom lupežu Proki, jer je sama ona pričala, da su je jednom vezanu tamo odneli. — I ja sam tu devojku videla.Kad je sad nema, moguće, da su nju odneli. Majstor Jova uđe u sobu i upita Miću, gde je g-đica Adela, koja je noćas bila zajedno s Marom.Mara se, veli, udavila, a šta je s njom. — Šta se to tebe tiče? odgovori mu Mića osorljivo. — Pa, tiče me se, ja sam je ovde video, sad je nema, a komšiluk veli, da su je noćas odneli na leđima i veli da ste i vi tu bili. — Marš, na polje, vikne Mića, lupiv nogom o patos, ili ću te sad vezana oterati u zatvor! — E, nećemo tako, g. Mićo, primeti mu oštro stari obućar, vi mislite, da vama nema suda?Javićemo mi, gde treba, pa će izaći delo na videlo.Vi ste i Marinu sestru upropastili, Maru ste doveli do očajanja, te je skočila u Savu, a možda ste smrsili konce i toj nesrećnoj devojci, koja se tako mnogo žrtvovala za svoje prijateljice. Mića ga samo pogleda zlikovački. — Dobro, dobro, platićeš ti to meni, promrmlja zatim. Posle kratkog vremena Mića svrši popis i ode u kancelariju, a majstor Jova vrati se u svoju sobu, gde je dugo razmišljao, šta da radi i kako da pronađe, gde je Adela, od koje bi, možda, mogao saznati pravu istinu o Marinoj smrti... — Sad znam, reći će stari obućar, posle dugog razmišljanja, udariv se prstima po čelu.Potražiću kalfa Lazu, koji je pređe doneo ono pismo od Adele, on je nju video, te će je umeti naći... Ali, kako da dospe do nje, premišljaše dalje, ako kaže, da je za nju pismo, uzeće ga onaj zlikovac, pa ga Adela neće ni videti.Ha, ipak će moći.Neka ide večeras kod Proke, da se tamo, đoja, provede, pa će ili videti Adelu ili o njoj što doznati. Majstor Jova sedne za sto, pa je pisao puna dva časa.Morao je slova skoro da crta, sve jedno po jedno nizao je polako, često puta brišući znoj s čela, ali ga je ipak napisao i to dosta jasno, da se iz njega moglo videti, šta hoće. U pismu joj javljaše o Marinom samoubistvu, kako su je noćas izvadili matrozi iz Save, kako je secirana, kako siromaški sahranjena, ko je išao za sandukom i gde je sahranjena, kao i kakav je znak na krstu.Znajući, veli, da ju je Mara volela, a i ona Maru, piše joj ovo, kao njihov prijatelj, i moli je, ako što više zna o njenoj smrti, da mu javi, te da se dalje traga. Pismo savije, nađe jedno parče crvena voska i lojanu sveću sa svoga pankla, gde mu češće treba, pritisne petparac kao pečat i ode da potraži Lazu N., krojačkog kalfu. Ovaj je bio u radionici sa još jednim mlađim kalfom i dva šegrta.Čim je ugledao majstor Jovu, odmah je ustao i upitao ga šta ima novo, i da li su što uspeli zbog male Linke. On još ne beše saznao za Marino samoubistvo, jer je sedeo podaleko, pa, kad je to čuo od starog obućara, sav prebledi, drkćući od uzbuđenja. — To je užasno! uzviknuće, pošto se pribrao.Ta to nisu ljudi, to su razbojnici, to je greh nad grehovima, šta su sve ti ljudi sa svojim žrtvama činili! — Tako je, sinko, odgovori mu stari obućar, sila Boga ne moli, slab čovek mora svaku nepravdu da otrpi.Nego, doneo sam ti ovo pismo, da ga odneseš g-đici Adeli, znaš, onoj devojci, što ti je u Vidinskoj ulici predala pismo za Maru.Ona još ne zna za smrt svoje prijateljice, a sam znaš kako ju je volela i zbog nje se i napatila.Ovde je sve opisano što treba. — Hoću s drage volje.Nego, kako da joj dam? — Idi večeras još s kim kod onog zlikovca Proke, da se, đoja, provedete, pa ćeš je tamo ili videti ili o njoj što saznati. — Vrlo dobro, tako će biti najbolje. Majstor Jova preda mu pismo i oprosti se s njime, rekav mu pri polasku. — Boga ti, gledaj, da mi sutra porano javiš, da li si je video i predao pismo.Pozdravi je i od moje strane, to je dobra devojka, ona zaslužuje svako poštovanje. Oko 9 časova kalfa Laza, sa jednim svojim prijateljem, bio je već u Prokinom zavodu.Ne beše još nikoga od gostiju.Kelnerka im priđe i ponudi što da piju.Ovi poruče dve kafe i zapale po jednu cigaretu. Ne potraja dugo, dođoše dve devojke, koje Laza nije poznavao, pozdrave se i sednu pored njih.Laza se obzirao, neće li otkuda iskrsnuti Adela, ali nje ni od kuda.Devojke ga okupe, da ih časti, te im on poruči flašu piva.Sad se s jednom upusti u razgovor, lažući je, kako je rodom iz Austrije, čak iza Pešte, kako ovde hoće da otvori radnju i t. d., te tako i ona počne da trtlja o svojoj rodbini i drugim okolnostima. On je, zatim, upita, koliko Proka ima devojaka, odakle su i kako se zovu.Ova počne nabrajati imena, pa kad je došla na Adelu, ovaj je upita, gde je ona, jer se s njom od ranije poznavao, dolazeći ovamo, (i ako nije ni znao za Proku) pa bi bio rad, da je opet vidi. — Ona je bolesna, odgovori mu devojka, znate, imala je neke neprilike, begala je, pa su je isprebijali na mrtvo ime. — A zar tako ovde postupaju sa vama? upita je Laza. — Gore nego sa robovima.I ja sam pre neke godine begala, pa su me tako izmazali žilom i izgazili, da i sad pamtim, te sam od beganja digla ruke. — A bi li ja mogao razgovarati sa tom devojkom? — Sumnjam, ona ovamo neće izlaziti, jer je sva modra, a teško će vas njoj pustiti. — Baš bih voleo da je vidim.Evo, da vas još počastim, samo me odvedite kod nje, recite, ako vas ko uspita, da sam joj neki poznanik iz Austrije. Pri tim rečima on joj, ispod stola, ćušne dva dinara u ruku, te devojka odmah ode u Adelinu sobu, da joj za ovo javi.Ona je ležala u krevetu, bleda kao krpa, a na licu joj se ogledala velika malaksalost.Na stočiću, pored kreveta, ne beše nikakvih medecina, ni ponuda, pa čak ni jedan limun, čim bi se malo razgalila. Po licu je imala više modrica, ispod očiju velike plave kolutove, po čelu se poznavahu više krvavih brazdi, kako je od razbijene glave curila krv. Čim je devojka ušla, Adela je pogleda svojim lepim, krupnim očima, u kojima se ogledala velika klonulost i tuga.Ona je upita, što je došla, pa kad je čula, da neki njen poznanik iz Austrije želi da je vidi, zamoli je, da ga odmah pusti. Devojka se vrati, i posle nekoliko trenutaka ukaza se kalfa Laza. Adela ga odmah poznade.Preko bledog lica prelete joj osmejak nade, oči joj čisto oživeše, pa, i ne čekajući, da joj se Laza prestavi i pozdravi je, brzo ga upita: — Vi dolazite od Mare, je l’ te?Kako je njoj, je li joj bolje, da mi što ne javlja? Laza joj stisne pruženu ruku, pa, pognute glave, odgovori joj, da joj ne donosi dobre glase. Devojka sva uzdrkti.Na licu joj se pokaza strah, srce joj poče brže kucati, te, usled toga, pojuri joj krv u glavu, da joj se obrazi zarumeniše, pa opet poblediše. — Da se... nije... desila kakva nesreća?Upita ga, u strahu, čisto tražeći reči, i gledajući ga usplahireno. — Umirite se, gospođice, vesti, zbilja, nisu dobre, meni je vrlo teško, što vam ih donosim, ali dužnost mi nalaže, da to učinim, jer vas niko drugi ne poznaje lično, te vas ne bi umeo ni naći.Mene je zamolio majstor Jova, da vam donesem ovo pismo, iz koga ćete sve videti. Pri ovim rečima pruži joj pismo staroga obućara, koje Adela brzo otvori i stane čitati.I ako nije naročito učila srpski da čita i piše, opet je, kako je bila dobro vaspitana i bistra, čitajući ovda onda, naučila dobro čitati i pisati, te zato dosta brzo pročita majstor Jovino pismo, jer mu je rukopis bio prost i čitak. Odmah, pri prvim rečima, jako se trže, ispustivši pismo.Jak uzvik, koji ona brzo uguši, da ne bi ko čuo, ote joj se iz grudi, suze je obliše i resto pisma pročitala je, gušeći se od plača. — Jadna moja Mara, jecala je nesrećna devojka, zar da je nikad više ne vidim?Zar da je nikad više ne zagrlim i ne poljubim one lepe oči, koje gledahu onako tužno? Ona obori glavu, pa ponova pogleda u pismo, kao da bi još jednom htela da se uveri o Marinom samoubistvu.... Da, da, Mara je mrtva, ono divno stvorenje, koje je ona tako mnogo volela.Ta ona i Linka behu jedina dva srca, koja su za nju kucala, to je bio za nju ceo svet, nada na bolje dane!Pa zar sve to da se razori?Zar ponova da ostane usamljena i s praznim srcem, jer sad će i Linku teško moći naći? Šta li će sad ovo nesrećno dete, ko će se o njemu brinuti, ko ići da ga izbavlja, zar sasvim da propadne? Nesrećna Adela!Ona se još nadala, da će imati koji mio dan, a sad se pred njom ponova otvara pakao, iz koga se bila gotovo spasla. — Iz ovih sanjarija trže je glas Prokinice, koja viknu momka, da joj nešto donese.Ona pogleda u kalfa Lazu, koji je sa saučešćem posmatraše. — Glas je, zbilja, crn, koji ste mi doneli, rekne mu s puno tuge i očajanja, ali vam ipak hvala na trudu, jer bi mi bilo mnogo teže, kad bi o mojoj Mari posle nekoliko dana saznala.Idite i zahvalite majstor Jovi na ukazanoj pažnji i recite mu, da ću ga uskoro ma na koji način posetiti.Vi me, pak, izvinite, što vam ni stolicu nisam ponudila, vidite, da sam zbunjena, jer sam sad izgubila sve, što sam u životu imala. Laza joj pruži ruku, koju onaga oblstisne, oprosti se s njom i ode.Posle nekoliko minuta plati trošak u salonu i, sa svojim prijateljem, izađe iz Prokine kuće. Kakva kob za Adelu!Posle tolikih patnji i poniženja, jedan jedini mio trenutak u životu, pa joj presede!Sprijateljiv se s Marom i njenom sestricom, u njoj beše oživela nada, da će se opet vratiti među ljude, ali sada sve ode. I ako se zbog njih tako mnogo napatila, ona je u srcu osećala neizmernu slast, što je vole dve plemenite i čedne devojke, osećala je, da se povraća u život, da nije više rob i da zaslužuje, da i ona živi čovečanskim životom. Nikakva beda, ni sila ne bi je mogle otrgnuti od ove dve devojke, za koje je ona živela, na koje je mislila dan i noć.Pa sad, na jedanput, sve se nade rasplinuše, sve propade!Zar opet da ostane usamljena, zar ponova da joj srce bude prazno, zar baš nikoga da nema, kome bi njeno srce pripadalo, kome bi se mogla potužiti i pohvaliti?... Sirota Mara!Kako je bila lepa, pa blaga, kako je bila pametna i mila, i ako za njene godine dosta ozbiljna!Zar da nikad više ne zagrli njen prekrasni stas, zar da nikad ne poljubi ona lepa usta, one lepe i pametne oči, koje su je s tako velikom ljubavi gledale?!.. Adeli grunuše suze na oči, ona se zarije u jastuk, gde je dugo i gorko plakala, osećajući, da je sad, zbilja, bedno stvorenje, koje nigde nikog na svetu nema. A mala Linka?Šta će s njom biti?Zar sasvim da propadne u tuđem svetu?Zar s Marinom smrću i ona da istrune u grobu, u koji su je bacili njeni dželati?! Da li je moguće, da je po nekom dodeljena tako gorka, tako crna sudbina, te da i u najranijoj mladosti proklinje život!?Zašto taka nepravda u društvu, i zašto baš da oni najviše stradaju, koji su najmanje krivi?.. Pri ovim mislima Adela se trgne, podigne spoju lepu glavu i stane zverati po sobi.Gledala je, da li su joj tu haljine, te da se što pre obuče.Jest, ona ne sme ostaviti malu Linku, svoju malu prijateljicu, ona je mora ma na koji način naći i spasti.To je, izvesno, bila i Marina želja, u trenutku, kad je htela skočiti u vodu.Ona se, možda, obzirala da vidi svoju prijateljicu, da joj kaže poslednje zbogom i pozdravi sestru, ali ona beše vezana i isprebijana, te joj nije mogla pomoći... Sad joj mora ispuniti želju.Ići će da traži Linku, jer bi bio greh, da ne sazna, šta je bilo sa njenom milom sestrom, da ne sazna, kako ju je ona bezgranično volela. Ali pre toga da poseti Marin grob, jes, jes, da joj vidi grob i oprosti se s njom.Ona će ga, docnije, češće obilaziti i koji cvetak na njemu posaditi, ona svoje prijateljice ne može nikad zaboraviti, ta one su je jedine i volele na ovome svetu, dotle joj je srce bilo sasvim prazno. Priroda se počela polako uspavljivati.Žarki dani behu već prošli, pa, sa njima, i bujna vegetacija, a ostali oblačni dani, kada cela priroda počinje postupno gubiti svoje prijatno zeleno ruho. Ove godine sasvim se rano zajesenilo, a to je najviše pričinilo oblačno i kišno vreme.Jednoga takog dana, oko pet časova po podne, jedna povisoka ženska uđe na malu kapiju novoga groblja.Po elegantnom i vitkom stasu, vanredno lepim i bujnim formama tela, kao i elastičnom hodu, svak je mogao odmah uvideti, da je dama otmena, i ako joj odelo nije bilo skupoceno, već samo ukusno. Pri bližem posmatranju, pod skromnim, ali ukusnim šeširom, videla se bujna kosa, koja, kao kakav lep ram, okružavaše prekrasno ovalno lice, koje, zbog pune kose, izgledaše još bleđe.Lepe, velike oči gledale su zamišljeno i tužno kroz guste trepavice, a pravilni nos i mala, zatvorena usta, na čijim uglovima igraše gorak osmejak, pokazivahu veliku duševnu borbu, koja je morila ovu prekrasnu pojavu. Tu elegantnu žensku, tu lepu glavu i zamišljeno lice, mi smo već poznali, to je bila Adela, naša treća patnica, koja se, posle punih dvadeset dana, jedva jednom dokopala slobode, jer su, u onoj jazbini, i dan i noć na nju motrili, čuvajući je brižljivo od dodira sa stranim svetom.Oni su se bojali, da tako ne sazna za Marinu smrt, pa da samo nekolicini njih kaže, šta je sve sa njima rađeno, moglo bi biti vrlo opasno i po Proku i njegovu ženu. Koliko je to sirotu devojku stalo duševne borbe, koliko se kidala, što ne može da poseti grob svoje mile prijateljice, ali sve beše uzalud!Proka, koji se bio vratio iz Carigrada, gde je, po skupe pare, prodao Linku, ne samo što je naredio, da na nju strogo motre, nego joj je pretio, ako samo pokuša da bega, ili kome ma šta kaže, šta je sve do sad bilo, i kuda je on išao, da će je ne samo izgaziti, nego i ubiti, pa, noću, odneti i baciti u Dunav. Ona je slušala, da se tako nešto sa nekim devojkama, pa i gostima, u ovim jazbinama dešavalo, ali to beše sve tamno, niko ne znađaše, kad se i gde taka nasilja dešavala, pa je to bila i zaboravila.Sad uvide opasnost, u kojoj je bila, a verovala je, da su Proka i žena mu tako bezdušni, da ni od kakvog zločina ne bi prezali. Ali, ona se nije bojala smrti, često puta činjaše joj se, da će ona biti jedini spas za njenu napaćenu dušu, no sad je osećala i jednu svetu dužnost — da spase svoju malu prijateljicu i poseti grob Marin, pa se, zato, morala čuvati, da je ne ubije zlikovac, jer bi tako i Linka za navek propala. Ona, je, sirota, tajno plakala i krila suze, ležeći, većinom, u krevetu i baveći se u svojoj sobici, ali čim bi primetila, da su ukućani otišli na ručak, ili da se oko čega zabavili, odmah je vrebala zgodan trenutak, da utekne.Tako, jedne noći, beše neka svađa sa gostima, te se svi skrhaše u salon.Ona polako izađe u hodnik, pa, videv, da je i vratar otišao u salon, brzo se obuče i, pažljivo, dođe do kapije, odvrne ključ i izleti na polje. Čim se našla na ulici, nije se dugo premišljala, nego odmah okrene desno i pojuri, što je brže mogla.Samo kad je bila pored noćnih stražara, usporila bi trčanje, da je ne bi zaustavili. Tako prođe pored Velike Bolnice, te pored kafane „Kod Sedam Švaba“, stigne u Takovsku ulicu, pa, njome, na Batal-Džamiju, kuda je pređe sa Linkom begala, jer je samo taj put i poznavala.Došav na raskrsnicu kod „Tri Lista Duvana“, udari levo, u Fišekliju, i dođe pred kuću, gde je stanovala pokojna Mara. Dotle nije mislila, zašto baš tamo ide, ona je samo htela da izmakne iz kandži Prokinih, ali ju je ipak nešto vuklo Marinoj kući, kao da je ova živa, pa bi htela da je vidi i zagrli.Ovde se zaustavi i tek sada stane misliti, šta da radi. Mara je mrtva, Linka prodana, stan njihov mora da je zaključan, te tamo ne bi mogla ni ući da prenoći, a do zore bilo je još dugo, jer, kad je izmakla, bilo je pola jedan po ponoći. Ali sad joj padne na pamet, da bi joj u njinom stanu bilo nemoguće prenoćiti, baš i da je otvoren, jer je izvesno, da će je Prokini momci, sa Mićom i njegovim žandarima, prvo tamo tražiti. Tako je duže premišljala.U tom joj padne na pamet majstor Jova, koji se za njenu prijateljicu onako prijateljski zauzimao.Kad je bila kod Mare, ona joj je pokazala njegov stan u istoj avliji.On je dobar čovek, to je ona videla, a seti se i njegovog pisma, kao i pozdrava po kalfa Lazi, da ga poseti, čim uzmogne. Javiće se njemu, on je, izvesno, neće odbiti, možda će joj moći biti na ruci, da lakše ode i potraži malu Linku.Ona polako uđe u avliju i dođe prvo do Marinog stana, ali on beše zaključan i zapečaćen.Proviri kroz prozor, i ako beše dosta mračno, vide Marine lepe stvari sve ispremetane. Ote joj se težak uzdah.Ovde je bila samo nekoliko trenutaka, u najtežim Marinim časovima, tu joj je, onako vezana, poslednji put pogledom kazala zbogom, jer joj bezdušnici behu zapušili usta.Kako bi, jadnica, bila srećna, da je s milom prijateljicom mogla koliko toliko zajedno proživeti, pa bi joj i sestru mogle naći. Ali sad je sve dockan.Ona pređe preko puta i dođe do stana staroga obućara.Pogleda kroz stara, staklena vrata u malu radionicu — sve mirno, samo što dva šegrta spavahu u dnu.Dođe do prozora i kucne polako.Iznutra se začu ženski glas: „ko je“.Adela ponova kucne i upita polako, da li je tu majstor Jova. — Jeste, spava, odgovori joj isti glas.Do malo čas je radio, pa je umoran.Šta želite? Otvorite mi, molim vas, pa ću vam unutra kazati, mene majstor Jova dobro poznaje, ja sam prijateljica pok. Stari obućar pričao je ženi sve događaje odnosno Mare i Linke, a i sama njegova žena bila je nekim scenama svedok.Ona ustane pažljivo, da ne probudi umornoga muža, rekav Adeli, da malo pričeka.Pošto je obukla gornju suknju i reklu i upalila lampu, otkluča vrata, rekav devojci učtivo: „izvolte, gospođice.“ Obućareva žena unese lampu u malu radionicu, ponudi Adeli jedan tronožac, pa i sama sedne, posmatrajući je radoznalo. Ova odmah počne govoriti, u kratko ispriča svoje poznanstvo s Marom, Linkom i majstor Jovom, i kako joj je ovaj javio za Marinu smrt.Dalje ispriča, kako se jedva, posle dvadeset dana, mogla otuda spasti, pa, kako sada nema nigde nikoga, morala se obratiti majstor Jovi, nadajući se, da će joj biti na ruci, da što pre ode iz Beograda i potraži malu Linku, ne bi li je kako god spasla. Obućareva žena slušala je s velikom pažnjom kratku ispovest Adelinu, čudeći se, od kuda tako lepa i plemenita devojka da zapadne u tako užasnu jazbinu. Ona je upita, želi li, da probudi muža, te da se s njim razgovori, šta dalje da se radi, ali je Adela zamoli, da ga ostavi, kad je tako docno legao, moći će i sutra s njime razgovarati.Onda joj Jovina žena ponudi, da prilegne i odmori se, te da sutra ne bude lomna. — Ja ću vam, rekne joj ljubazno, ustupiti moj krevet pored prozora, a ja ću meni prostrti na patosu do Jovinog kreveta. Adela joj se zahvali na ponudi, moleći je, da i dalje spava u krevetu, a ona će sedeti na tronošcu i što čitati, ako ima kakvih novina i knjiga. Obućareva žena ne htede dozvoliti, da joj gošća presedi celu noć i sutra bude umorna, već je zamoli, da s njom zajedno legne u krevet, biće mesta za obe.Na ovo Adela pristane sa zahvalnošću, i posle nepunih pola časa, obe ženske spavale su tvrdim snom... Sutra oko 5 i po časova majstor Jova, sa oba šegrta, već je bio za svojim panklom.Kako se obradovao, kad mu je žena — koja je ranije ustala i spremila mu slatko i crnu kafu — ispričala, da je došla g-đica Adela i zatražila kod njih pribežišta. — Gledaj odmah da spremiš za nju belu kafu, rekne ženi radosno, pa da bude naša gošća, dogod se bude bavila u Beogradu.Ta devojka zaslužuje svako poštovanje, i ako je dospela bila u pravu razbojničku pećinu... Posle kratkog vremena, probudi se i Adela.Pošto joj obućareva žena polila, te se umila i očešljala, i pošto se obukla, uđe u malu radionicu, gde je radosno odočeka stari obućar, moleći je, da smatra njegovu kuću, kao da je kod svojih roditelja.Kada je sela na tronožac, pored pankla, a majstor Jovina je žena poslužila slatkim i crnom kafom, ona mu kaže, da želi još danas da poseti Marin grob i za 2—3 dana, čim uzmogne, da se krene za Carigrad, te da potraži Linku.Ima, veli, dijamantske minđuše i zlatan broš, što joj je poklonio njen stric, dok je bila još kod roditelja, a to je uvek krila kao najveću tajnu, čim su je nevaljali ljudi odveli iz Beča i prodali.Ona se nada, da bi se za njih moglo dobiti bar 120 dinara, a s tim će, valjda, moći stići do Carigrada. Majstor Jova joj rekne, da će još pre podne otići, da to ili založi u kakvom zavodu ili proda, a i on će gledati da skupi koju paru i da joj za put. Pošto je popila i belu kafu, posle kratkog razgovora, majstor Jova uzme minđuše i broš i ode u varoš, da ih založi ili proda, a ona ostane kod kuće s njegovom ženom, jer se bojala da izađe na ulicu, mogao bi je ko prokazati, pa da je opet vrate Proki i isprebijaju je. Oko 10 časova majstor Jova vrati se iz varoši, gde je založio dragocenosti.Pitao je na više mesta, da proda, ali su mu davali suviše malo, te ih založi u jednom novčanom zavodu za 130 dinara i donese Adeli revers. — Bolje je, reći će joj, predajući joj novac i revers, založiti stvar, može se nekad i dići, nego je prodati bud zašto, a, sem toga, dobio sam više zalaganjem, nego da sam ih prodao. Adela mu zahvali i ostavi kod njega revers, bojeći se, da ga u putu ne izgubi.Zatim se dogovore, te stari obućar ode u kvart, gde na ime svoje sestričine, g-đice Leposave Ilićeve, izvadi za Adelu veliki pasoš. Posle ručka ode do nekoliko onih poznanika, s kojima je išao da oslobodi malu Linku, kaže im, u čemu je stvar sa Adelom i skupi 105 dinara, sa svoje strane dade još pet, nemajući više, i preda ih devojci, rekav joj, da će ona prva suma biti mala, jer treba misliti i na povratak. Adela se dugo opirala, da primi novac, rekav mu, da će ona i služiti, pa će Linku naći i vratiti je, a obratiće se i tamošnjem srpskom poslanstvu, možda će i ono pomoći, da se dete vrati.Nu stari obućar nije hteo popustiti, morade joj gotovo silom metnuti novac u ruku. Oko 4 i po časa Adela se spremi, da ode i poseti Marin grob.Majstor Jova joj sve potanko objasni, kuda se ide na novo groblje, na kojoj se strani nalazi grob, koji je broj, kakav je krst, itd.Ona mu se zahvali, i posle 15 minuta bila je pred grobljem, gde smo je već videli i poznali, kad je ušla na malu kapiju. Oblaci su se sve više gomilali, sve gušći bivali, - i ako kiša ne beše još počela promicati, da se postupno i suton počeo hvatati. Adela prođe pored crkve, pa dođe do poslednje parcele.Tada, obrne levo, i u vrh groblja, s leve strane, vidi jednu grupu grobova, na kojima je bilo malo spomenika, i to većinom skromnih.To je grupa onih mučenika i mučenica, koji su, iz ma kakvih uzroka, oduzeli sebi život. Ima ih, koji su bili lakomisleni, upropastili tuđe pare, pa, kad je trebalo odgovarati, oduzeli sebi život.Ima ih zbog teških neizlečivih bolesti, zbog nesrećne ljubavi, zbog krajnje sirotinje, ali dosta i zbog mnogih uvreda, koje su morali od rđavih ljudi pretrpeti, a dosta i takih žrtava, koje su bile kao pupoljci, nastale tek da žive, kao što je bila patnica, nesrećna Mara Zorićeva.Adela zađe među grobove, pogleda na sve strane, i, prema opisu staroga obućara, brzo nađe grob svoje prijateljice. Dok je još išla kroz ogromno groblje, u kome ima mnogo zakopanih nada, beše je obuzela teška tuga, da joj oči behu pune suza.To biva kod sviju nežnih i osetljivih duša, koje i pri tuđoj žalosti osećaju bol u srcu. Kad ugleda Marin grob, grunuše joj još više suze, ona pade na nj’, gušeći se od plača.Ta tu je ležala njena jedina prijateljica, njena nada na bolje dane, za koju je ona živela, i čiju je iskrenu ljubav svakim njenim dahom osećala. Adela se Mari i Linki predala i srcem i dušom, a sad, na jedanput, obe prijateljice da izgubi!Ona se spremila da traži Linku, ali je mnogo sumnjala u uspeh, jer je slušala, kako su turske vlasti brutalne i kako je tamo bespravno stanje, da se čovek nema kome žaliti. Bol ove nesrećne devojke bio je neizmeran.Ona je za roditelje bila davno izgubljena, jer se bojala da im izađe pred oči, oni su je na sve strane tražili, to je čula, svakako da bi joj oprostili, kad bi saznali, da nije ni u čem kriva, ali za osetljiva srca ti su momenti užasni, ona se na njih ne rešavaju, ili, možda, tek onda, kad nema drugoga izlaza, već pred njima zija grob. Adela je dugo plakala na Marinom grobu, naslonivši glavu na samu zemlju, i tako nije ni primetila, da se u veliko počelo smrkavati.Poče i kiša, u krupnim kapljicama, promicati, oštar severac sve je jače duvao, izvodeći, pri svom letu preko mnogih spomenika, tužne i tajanstvene zvuke.Osetivši, najzad, jaku ladnoću, ona se podigne malo i poljubi na krstu Marino ime.Još jednom klekne i zagnjuri glavu u ruke, gušeći se od plača, a zatim ustane, brišući maramom suze i gledajući sumorno u ostale žrtve, koje mirno počivahu pored groba njene prijateljice. Kao da se sam pakao okomio na ovu nesrećnu devojku, te joj nije dao dušom da dane.Ona nije smela ni da voli, ni da tuguje za svojom jedinom prijateljicom, na svakom koraku pratio je njihov užasni demon, koga je sam pakao poslao, da upropasti tri čestita stvorenja. Ni na grobu prijateljice Adela ne mogaše naći mira, gde bi je oplakala i grob joj okitila, jer njen zao duh, kao kakva hijena, koja noću kopa nove grobove, približavao joj se pažljivo iza leđa, da je napadne i, kao dželat, dokopa u svoje kandže. Čim je Adela utekla iz Prokine jazbine, odmah se digla užasna larma u celoj kući.Vrativši se, vratar je primetio, da je neko otvarao vrata, te brzo javi gospođi, koja odmah pregleda Adelinu sobu.Ne našav je tamo, digne se čitav urnebes od tumaranja.Tražili su je po svima kutovima kuće, a posle nekoliko minuta javili su Laki i Mići. Ni jednog nisu našli ni u kancelariji, ni kod kuće.Zadovoljni, što se stvar zbog Mare i Linke tako brzo zabašurila, oni su nekoliko puta, naročito zbog toga, zajedno lumpovali.Bili su kod Proke, Jevte i u drugim zavodima, gde su letele flaše po salonima, lupajući ogledala i ostali nameštaj, ne plaćajući pri tom, ni pare, a posetili su i tetka Mitru, gde su se takođe o tuđem trošku veselili i lupali.Ni ostale peze u okolini nisu ostale bez njihove posete, te su, gotovo, neprestano bili pijani ili mamurni. Ove noći otišli su bili u Zemun, jer su čuli, da su tamo stigle „taze devojke“ za beogradske trgovce s ljudskim mesom od njihovih liferanata iz Pešte, gde su ostale, dok se ne svrši prodaja i teslim, pa su hteli da se s njima provedu.Kako su, u jednom tamošnjem izvikanom hotelu, celu noć lumpovali i preko mere pili, to su sutra dan bili totalno pijani, da nisu znali za ovaj svet, te su ih obojicu kelneri morali odneti u gornje sobe, gde su ležali do dva časa po podne. Kako je Mića kazao Kuzmanu, gde će biti sa Lakom, to ovaj, čim je prošlo podne, a Miće nema, odmah pređe u Zemun, sazna, gde su, odmah ode tamo i probudi ih.Obojica, i ako još mlitavi i, gotovo, nesvesni od pića, zaprepastili su se, kad su čuli, da je Proka javio, kako mu je utekla Adela. Kuzman im pomogne, te se umiju, pa sva trojica pohitaju na kolima, i na mesnoj lađici pređu u Beograd.Došav na kolima Mićinoj kući, Laka se odveze u kancelariju, jer se bojao, da ga, onako mamurna, ne vidi žena, a Mića, čim se presvukao, ode posrćući u kancelariju, uzme nekoliko žandarma, te pregledaju razne hotele.Oko pet časova seti se Fišeklije, te bane u avliju, gde je sedela Mara, i tamo dozna, da je neka strana ženska bila kod majstor Jove, a malo pre je otišla.... Brže ispita majstor Jovu, ženu i šegrte, pa, kako se nisu pre toga dogovorili, šta da kažu, sazna od jednog šegrta, kako je gospođica otišla na novo groblje. Došav tamo, uputi se, s Kuzmanom i s još dvojicom, pravo Marinom grobu, pa, videv tamo još iz dalje neku žensku, pomisli, da je Adela, te razredi žandarme, da je sa sviju strana opkole i skleptaju, bojeći se, da mu ne umakne. Oprostiv se od groba svoje prijateljice, Adela se okrene i pođe kući.Ali sad najedanput vrisne i posrne.Pred očima joj se smrče. Ona pritisne čelo rukama, da pribere misli, jer čisto ne verovaše svojim očima. Ugledala je svoga i Marinog dželata, kako joj se pažljivo, kao tigar, kad hoće da skoči na svoju žrtvu, sa svojim pomagačima približuje.Za trenut oka uvidela je opasnost, pa, i ako se jako uplašila i, u prvi mah, zbunila, opet se brzo pribrala. Brzo, kao kakva gazela, poleti između grobova, bliže ogradi, gde ne beše nijednog žandarma, izleti na putanju, pa, sve pored ograde, trčala je, što je brže mogla crkvi grobljanskoj. Mića da znak pomagačima, te se svi za njom stušte.I on je sam trčao, ali je bio još mamuran, te je iza njih, pozadi, posrtao i najpogrdnijim imenima psovao nesrećnu devojku. Blizu same crkve Mićini pomagači bili su sasvim blizu Adele.Ova sad stane vikati: „u pomoć, u pomoć.“ Po okolnim grobovima nalazila se još po koja starija žena, kukajući za svojim milim, ali one joj ne mogoše pomoći. Kad je promakla i crkvu i stizala izlazu, Kuzman je pristigne i odmah lupi pesnicom u glavu, da je nesrećna žrtva sve posrtala.U tom stigne još jedan žandar, te je dokopaju za ruke i kosu i tako zaustave.Adela je i dalje vikala: „u pomoć,“ ali na groblju ne beše nikoga, ko bi joj mogao pomoći. Kuzman je još jednom lupi u slepo oko, te se devojka stropošta, a kako je i dalje vikala za pomoć, to joj turi svoju prljavu maramu u usta. U tom stigne i treći žandar, te su je držali čvrsto, da je jedva disala.Kad je stigao i Mića, stane je tako lađarski grditi, da mu jedan mlađi žandar reče, da toliko ne viče, može ko čuti.Ovaj to nije slušao, nego je, pored grdnje, lupi nekoliko puta nogom u slabinu i trbuh, da se devojka previjala kao crv.I to nije bilo dosta, nego je lupi pesnicom po ustima, da je odmah oblila krv. Nesrećna devojka samo je tužno gledala svoje dželate, uviđajući sad, da je njena mila prijateljica morala skočiti u vodu, da bi se jednom spasla besprimernih uvreda, kojima beše izložena. Mića naredi pomagačima, te Adelu vežu, iznesu iz groblja, pa, izašav na drum, udare desno, preko one doline, te sporednim ulicama, pravo u Mićinu kancelariju. Tu je, onako vezanu, bace u isti podrum, gde je pređe nad Linkom izvršen onaj zločin.Kad su zaključali vrata, izvadivši joj pre toga maramu iz usta, Adela uzdane duboko i tako je kratko vreme snažnije disala, da bi se povratila od zanosa.A kad se sasvim pribrala i videla, gde se nalazi, grunuše joj suze, te je tako dugo plakala, dok je nije uhvatio težak san. Sutra dan, oko 4 časa po podne, jedan zatvoren fijaker stade pred železničku stanicu.Na boku su sedeli fijakerista Sotir i jedan Mićin žandar.Ovaj skoči i otvori vrata, kroz koja jedva izađe glomazni Kuzman.Treći žandar doda im iz kola jednu vitku devojku, ubrađenu jednim pohabanim šalom, da joj se samo videla usta, nos i lepe, velike oči. Bila je bleda kao smrt, oči preko mere umorne, gotovo potavnele, a oko malih usta jake ogrebotine i tragovi usahle krvi.Ona se nije gotovo micala.Toliko je bila mlitava i bona, da joj se ruke obesiše, kad je Kuzman i onaj drugi žandar prihvatiše.Oni je brzo uneše u čekaonicu III. klase, te Kuzman ostade pored nje, pridržavajući je, da ne padne sa klupe, a onaj drugi ode da spremi što treba i nađe zaseban kupe. Devojka je nemo i umorno gledala prema prozoru, kao da je za nečim težila, pa joj se želja ne može da ispuni.Ona pogleda po sobi, pa, videv, da su joj haljine iskaljane i izgužvane, htede neke falte da namesti, ali je tada žignu glava, te jedva diže ruku da pritisne čelo.Kako joj šal, kojim beše ubrađena, pokrivaše celo čelo, ona ga malo otkloni, a tada se ukaza lice naše treće patnice, bledo i izubijano, ali još onako lepo i preko mere simpatično. Kuzman je brzo povuče za ruku i još više joj namakne šal na čelo i obraze.Adela, jer to beše ona, samo pogleda po čekaonici, a preko lica prelete joj gorak osmejak. Srce joj poče jače kucati, te joj se, za časak, zarumeniše bledi obrazi, ona pritište grudi, kao da se bojala, da ko ne primeti, kako je bezdušnici vređaju. U tom Kuzmanov drugar donese potrebne hartije i proterani pasoš, koji beše viziran, pa, kad vratar zazvoni i reče Zemun, Pešta, Beč, uzeše Adelu, podmetnuvši joj ruke ispod kolena i tako uneše u mali kupe, koji kondukter naročito beše spremio.Tu je, gotovo, baciše na klupu, Kuzman sede pored nje, a drug mu se vrati do fijakera, gde ga je čekao onaj treći, te svi odjezde do Miće i jave mu veselo, kako su misiju srećno izvršili — proterali Adelu.... Ona je Mići vrlo mnogo smetala.Maru je oterao u grob, Linku živu saranio, sad je trebalo i ove da se kurtališe, pa da ni od koga ne zebe.I kad bi je iznova vratio Proki, opet bi mu mogla škoditi, jer bi i tamo pričala o njegovom zločinu nad Linkom i uzroku Marine smrti, a odatle bi se moglo i dalje rasčuti. Čim ju je bio uhvatio, odmah mu je došla misao, da je učini bezopasnom.O tome je dugo razmišljao.Da je premlati sasvim, moglo bi se kako god prokljuviti, možda bi i majstor Jova tragao.S toga se reši, da je protera u Peštu, ali pre toga „da joj dobro namesti rebra,“ te da se više nikad ne seti ni Mare ni Linke. Zato naredi Kuzmanu, da uzme još dva sigurna žandarma, pa, oko osam časova, kad su se svi ostali razišli, siđe s njima u podrum. Čim je škripnula zahrđala brava, Adela se trgne iza sna.Osećala je jaku jezu, jer dan beše hladan, ona, od trčanja i otimanja, znojava, a zemlja u podrumu vlažna i ladna, te se bila gotovo ukočila od ladnoće.Čuvši Mićin i Kuzmanov glas, sva uzdrkti, ali, kako je bila jako vezana, nije se mogla ni maći.Čim je ušao u podrum, Mića je lupi nogom u glavu, da joj se rasu prekrasna plava kosa.On je dokopa za perčin i povuče podalje od vrata, zatim vikne Kuzmanu i ostalima: „Udrite, oca joj drocinog, da mi više ne kvari račune!“ Ovi behu doneli, neki štap, neki formalnu motku, pa su je tukli gore, no kad se nađe kakvo živinče u šteti.Čim je nesrećna devojka počela plakati i moliti, da je ne biju, Kuzman joj odmah ućušne svoju upacovanu maramu u usta, pa je stanu još žešće tući.Mića ju je, pri tom, udarao štiklama, te u rebra, te u slabinu, u glavu, gde je stigao. Ovo mrcvarenje trajalo je dotle, dok se nesrećna žrtva nije sasvim umrtvila.Da bi se uverio, je li živa, često joj je zavlačio ruku u nedra, razderavši joj bluzu i košulju. Kad se uverio, da je sasvim klonula, nu da ima još malo života, onda ju je ostavio, ali pri tom, Kuzmanu i ostalima dao znak, da svoju pohotljivost i na drugi način zadovolje. Ostavši s njome sami, Mićini pomagači je odreše, skinu do košulje, metnu na drveni minderluk, gde je pređe mala Linka upropašćena, pa su nesrećnu devojku, gotovo mrtvu, mrcvarili do ponoći, menjajući se neizmenice. Kad su videli, da više ne pokazuje znake života, onda su je, onako golu, ostavili na minderluku, zaključali vrata i izašli. Adela se pred zoru malo osvestila, ali se nije mogla još micati.Sva se bila ukočila od ladnoće, a i užasni žigovi po celom telu nisu joj dugo dali da se pomakne.Krupne suze valjahu se niz njeno bledo i lepo lice, ona je samo uzdisala i ječala, uviđajući sada potpuno, da za nju, kao i za njenu milu Maru, nema života. Kad se još više pribrala, izvuče Kuzmanovu maramu iz usta, napregne svu svoju snagu, svuče se polako s minderluka, dođe popuželjke do haljina, koje, sedeći i ležeći, obuče i opet se dovuče do minderluka, gde je ležala sutra dan do 1 čas po podne, bez zalogaja leba i kapi vode. Tada je ušao Mića s Kuzmanom i ostalima, te joj povezali glavu nekim starim šalom, na rukama izneli iz podruma i uneli u Sotirov fijaker, pretresavši joj pre toga džepove, odakle su izvukli sav novac, što je dobila za založene dragocenosti i od majstor Jove.Odatle su je odneli kod tetka Mitre, gde su je držali do 3 ½ časa, kada je Sotir ponova došao s fijakerom, gde su je natovarili, dovezli na železničku stanicu, kao što smo već videli, i, onako bolnu i izmučenu, uneli u kupe. Kad je voz stigao u Zemun, Kuzman je preda tamošnjoj vlasti, koja je sprovede dalje za Peštu. Došla je u Peštu polumrtva.Disala je teško, a i žeđ je užasno morila, jer ni putem nije ništa okusila.Odneli su je u najbliži komesarijat, gde ju je pregledao lekar i, uveriv se o opasnom stanju, u kom se nalazila, odmah je poslao na kliniku univerzitetsku. Pošto su je tamo okupali, preobukli i dobrim jelom i vinom potkrepili, došao je jedan policiski činovnik, da je sasluša, zašto je tako izubijana. Nije htela dugo ništa da kaže.Stidela se reći, gde je bila, a još više, na kakve je užasne ljude naišla.Najzad, na navaljivanje dežurnog lekara, da, samo kad se zna uzrok bolesti, može se i lečiti, kazala je ukratko neke događaje iz svoga života. Navela je Marinu i njenu borbu, prodaju Linkinu i svoju želju, da je potraži i spase i, najzad, plemenitost majstor Jovinu, kao i mrcvarenje od strane Miće i njegovih pomagača. Svi su se užasnuli, da li je moguće, da u Evropi ima takih hijena u ljudskom obliku!Ali su, u isto vreme, svi uvideli bezdušnu trgovinu, koja se u Ugarskoj vodi s devojkama. Neki strani listovi doneli su opis zverskog postupanja Mićinog prema ovoj nesrećnoj devojci, i svi su naglasili, da je trgovina s devojkama najsramniji žig na čovečijem društvu modernog veka. Lekari su se svojski trudili oko Adele, da je podignu.Ona je neprestano govorila, čim ozdravi, da ode i spase malu Linku.Ali njeno stanje bivalo je sve gore.Usled uboja, na više mesta krv se usirila, da je osećala užasne bolove, te je zato vrlo rđavo spavala.Ovim bolovima pridružilo se i jako zapalenje pluća, jer je skroz prozebla u podrumu, gde je onako strašno isprebijana, izmrcvarena i celu noć gola ležala. Snaga joj je naglo opadala, pa je i hranu vrlo malo uzimala, jer je počela povraćati.Glava ju je takođe, usled Mićinih uboja, jako zanosila, da su lekari, pored sveg truda, počeli gubiti nadu na ozdravljenje.Adela je to poznala po njihovim zabrinutim licima, ali se nije plašila.Život joj je bio gorak, najlepšu mladost provela je u grobu, a besprimerne uvrede, kojima beše izložena, zagorčale su joj tako život, da ga nije više ni malo cenila. Sve je izgubila, što je imala.Roditeljima nije mogla ići na oči, stidela se svoga čemernoga života, a još jedina dva stvorenja, koja su je volela i ona za njih živela, izgubila je.Šta je imala još da čeka?Želela je samo da spase nesrećnu Linku, sestru svoje mile prijateljice, pa makar odmah umrla, ali, videći, da joj snaga naglo opada, izgubila je i tu jedinu nadu. Mara je skočila u vodu, to bi i ona sada rado učinila, jer još jedina smrt u stanju je oprostiti je gorkoga života i besprimernih uvreda, koje je tako dugo trpela.Ali, kako ju je snaga sasvim izdala, to će uskoro i sama smrt doći. Da li će se s Marom videti na drugome svetu? Bože moj, kako bi to bilo lepo, a kako je teško za one, koji u to sumnjaju, ili, čak, i ne veruju!.. Agonija nije dugo trajala.Nije se gotovo ni malo mučila.Bila je neprestano pri svesti.Svoje lepe, ali upale oči, upravljala je često prozorima, misleći na svoje mile prijateljice.Jednom joj se, na dugim trepušama, pokazaše krupne suze, ona htede krišom da ih ubriše, ali ne mogaše više dići ruku, s toga joj bolničarka, na njen šapat, ubrisa.Posle nekoliko trenutaka nastade sasvim kratko disanje, ona uzdanu još jednom duboko i, za navek, zatvori svoje umorne oči. A Mića?On je postao veliki gospodin.Avanzovao je brzo, i već doterao do sreskog načelnika, da su se mnogi čudili brzim klasama.I oženio se, i to devojkom iz „otmene i bogate porodice.“ Mnogi su odvraćali roditelje devojčine, koji su ga znali kao razvratnika i dželata, ali ovi govorahu, da on ima budućnosti, jer je od „otmene porodice“, a ko to ima, pa još i protekciju, ma kakav bio, neka ne brine za karijeru. O Linki se nije nikad ništa čulo.Ona je, izvesno, sasvim propala, kao i sva ostala bedna stvorenja, koja dopadnu modernoga evropskoga ropstva.Možda je i premlaćena, ako je pokušavala da bega, a možda i dalje prodana. Stari obućar tragao je poduže za Adelom, ali za dugo nije mogao ništa doznati.Tek kad su strani listovi o njoj javili, kako se napatila i kako su je policijski dželati u Beogradu mrcvarili, te to i „Mali Žurnal“ saopštio, majstor Jova je doznao za njenu smrt i poslednje gorke časove u Beogradu.Bilo mu je vrlo teško, pa je, najzad, došao u uredništvo istoga lista, i, suznim očima, ispričao sve one užase i nepravde, kojima ove čestite devojke behu izložene. 90 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 90 HADžI - ĐERA Dragutin J. Ilić Štampano u Štampariji D. Dimitrijevića Sneg veje.Od vetra i oluje ni traga ni glasa, a snežne pahuljice, kao beli leptirići, veju nad zamrzlim potočićima, snežnim udoljicama i plećatim Rudnikom, koji se i ne raspoznaje od guste vejavice.Neka neobična tišina polegla na sve strane, pa ti se čini da i ona s paperastom belinom veje odozgo.Ne čuje se ni živa duša.Leskova česta ukraj puta povila grančice pod snežnim teretom, pa se ljulja s nenadna lepršanja malene zebe, što je sletela na grančicu, izvila kljunić i gleda kako promiču krupne leptiraste pahuljice, povijaju se tamo amo i nečujno padaju na zemlju.Malena zebica tek žmirne sićušnim očicama, kad joj po koji pahuljak nadne pa kljunić, pa zatrese glavicom da ga ukloni.Samo iz dalekih zaselaka dopire nejasno kukurekanje, te napominje promenu, ali i ono iščezava u nemoj tišini. Odjedared se začu iz daljine ženska zapevka.Zeba izvi glavicu onoj strani, uznemireno zaleprša, zatrepta kriocima i odlete, a sa zanihane se grančice strese snežni teret na zemlju. Ona zapevka čas o čas umukne, da malo posle još jasnije odjekne preko šumaraka i uzane udoljice, što između gorskih povijaraca slazi manastiru Moravcima. Ne postaja malo, a kroz snežnu belinu zacrne gomila ljudi i žena.Gologlavi gaze po zavejanoj putanji, za seljačkim saonama, u koje su upregnuta dva sitna, mršava vočića.U saonama je mrtvački sanduk, uz koji je prislonjena grubo istesana krstača.Uz vočiće gazi gologlav mladić, oborene glave, te ih vodi.Za saonama stupa gomila gologlavih ljudi i žena, a među njima omalena starica, koja iz glasa nariče za samrtnikom.Dve je žene vode pod miške, a ona iznemogla, kao slomljena, kleca za saonama. Tupi jeci drvenoga klepala, koje zamenjuje zvona, tužno odjekuju nad sprovodom, koji pobožno i polako stupa napred.Pred malenom crkvom zastaše malo, te četvorica njih primiše iz saona sanduk s pokojnikom i pođoše za mladićem, koji ponese krstaču, gazeći po debelome sloju snega, ka iskopanoj raci, što niže crkve zjapi.Za krstačom stupa kaluđer u epitrahilju.Nosioci spustiše sanduk kraj rake i kaluđer započe opelo, prekađujući samrtnika i pratioce tamnjanom, što se pušio iz zemljana sasuda.Za ovim izli preko celoga samrtnika u vidu krsta vino i ulje, otpoja „Večnaja pamjat“ i dade znak da se sanduk zaklopi i spusti u grob. Sad pratioci načiniše tesan krug oko sanduka, nad koji se nadnese starica, pa, jauknuvši što je grlo donosi, poče naricati.Nema očiju, koje ne bi zaplakale, slušajući ono setno naricanje, što ga srpska seljanka nad telom umrla sina izvija.To nije samo jauk, što se čas o čas razleže po dolinama i brdima, to je pesma razderana srca, prepunjena tugom i bolom, što se kao široki, nevidovni talas razliva po zraku, treperi po suhome granju, koje se lagano niha i sumornim šuštanjem upleće u zapevku, pa se otuda, kao setan šum, uznosi dalje, tiho se doima ljudske duše, a srce ni samo ne zna, kako zapliva u ove talase, tone, gubi se, nestaje ga i grca u opštoj tuzi.Tepanje majčino, koja, oblivena suzama, misli da će probuditi usahnule oči jaukom, što od vremena na vreme prekida setnu melodiju, razleže se po gori i dolji. Gomila pratilaca, oborenih glava, sluša majčinu zapevku, a kada odjeknu poslednji stih naricanja, kad majka jauknu: „Što si mi se poneo, sine?Jesi li zagrlio braću?Jesi li im kazao, kako majka ne suši očiju?“ zamagliše i najtvrđe oči.Žene udariše u glasno jecanje, a ljudi okretoše lica u stranu i počeše otirati rukama maglu, što ih zasenjavaše.Miloje, njezin sin, što je vodio vočiće, zgužvao fes u klupče, pa njime zatiskuje usta, da ne bi zaplakao.Ali kad majka vrisnu: „Sine, bud’ majku ostavi, što brata ne požali!“ njemu grunuše suze, grunuše kao nabujali potok, kome je ustava smetala, da se na sve strane razlije.„Jaoh, brato!“ jauknu i pade na lešinu bratovljevu, zaroni lice na grudi pokojnikove i silno zajeca.Starica također vrisnu, pa obema rukama zagrli živa i mrtva sina.Žene priskočiše i počeše je dizati. U tome času stupi u gomilu iguman, koji je iz svoje ćelije izašao, zastade malo pred žalosnim opraštanjem, pa onda taknu rukom staricu: — Nemoj, Anđo, nemoj!Ne valja vređati Boga! — Nije od Boga, oče duhovniče! — jeknu starica, a otima se od žena, što je od mrtvaca odvojiše. — Krvnici ga satrše! — A ti bar pogledaj na ovo, što ti je živo, ne kobi njega. Koje zbog iznemoglosti, a koje i sa reči igumanovih, starica se malo utiša.Stojeći nad sinom, samo je tiho jecala, a suze joj jedna za drugom kapahu na sneg. Još jedan poslednji jauk, što se ote, razleže se kroz snežnu vejavicu, pa se izgubi pod oblake.Nad svežom zemljicom uzvišene humke vejao je krupan sneg i oblagao je svojom belinom.Anđu su uzele žene među se, pa su pošle napred, tešeći je da ne zapeva.Miloje, koji je stajao još ukraj groba, blenuo je nesvesno i nemo u drvenu krstaču, na kojoj visi peškir, poslednja milošta majčina srca. — Hajde, Miloje, hajde; nije dobro stajati ovde, — reče iguman, i sam potresen, pa povede Miloja.Ovaj bez ikakva odupiranja pođe, pusti se da ga vode kako mu drago. Jedan sredovečan seljak izdvoji se iz gomile, skide fes i priđe igumanovoj ruci: — Hadži-duhovniče, pođi i ti s nama? — Bog neka se smiluje duši pokojnikovoj! — odgovori iguman. — Eto vam oca zakonoše, on neka ide, a ja šta ću vam? — Velim, laknuće i onoj staroj duši, ako i tebe vidi na daći. — E, moj Rupiću, — uzdahnu iguman. — teško i njojzi i meni!Niti će ona dahnuti, dokle god bude gledala tri sinovnja groba, ni ja, gledajući devetnaest ukinutih glava, što ih skide nebratska mržnja. Rupić zaćuta. — A ti me još zoveš tamo!Jadna deco,— produži iguman više za se. — Eto, šta činite.Iskrviste se, poturiste obraz i veru, pa me opet zovete za sofru, da jedem i pijem samrtnu onima što još žive.Ne mogu!Ne mogu! — reče, a natušten mu pogled sevaše plaho. — Zar da slušam, kako za glavu ubijenoga spremate osvetu drugoj, bratskoj glavi? Ma da ove reči nisu ni malo godile seljacima, koji stajahu smerno, oborenih glava, oni mu ne odgovoriše ni reči.Jedini Rupić kao da je smišljao, kako da mu odgovori, a da ga ne uvredi. — Istina je, hadži-duhovniče, grešno je klati se, ali zar Gagići nisu prvi započeli krv, i može li biti bratu da ne osveti brata?Lako je tebi, ti i ne znaš šta su to deca; ali nama, onoj ojađenoj majci, onome bratu, što pišti kao soko polomljenih krila! Munjevit igumanov pogled preseče mu reč.Rupić ućuta.Iguman ga posmatraše mrkim pogledom, a u tome se pogledu opažao unutarnji bol i gorčina, što ga raspinje, ali mu i ne da da odgovori.On je dobro osećao, da je sva ova gomila zaneta jednom istom mišlju, koju sad baš izusti Rupić, i da mu je uzalud trošiti reči.Samo duboko uzdahnu i ode iz gomile, koja stajaše oko njega. — Šta ti bi, Rupiću, te ga rasrdi? — E, već mi dođe dovde!Otkako ga pamtim, okupio jedno te jedno, da se mirimo, i bar da je s kim, nego sa onim krvnicima.Jok, vala!Možete se izmiriti svi, ali ja neću.Zar da osramotim one grobove?Hej, more, dokle god čovek gleda na sinovlji grob, a zmija na odsečen rep, dotle im nema mira. — Nema, Boga mi! — odgovoriše seljaci, mahom rođaci i prijatelji pokojnog Stankovića, a beše im dosta već i ona zapevka, a kamo li ovako oštar govor Milojeva ujaka Rupića. Seljaci izađoše iz groblja, pa se izgubiše u belini, što se stuštila i gusto veje i zakriva još sveže tragove pratilačkih stopa. To je bio sprovod Stojana Stankovića iz seoceta Moravaca.Porodica Stankovića ostala je pre pet godina samo na četvorici brata i majci.Kuća im je bila još iz davnina viđena u ovome i okolnim selima, sa uspomene koju ostaviše njihovi stari za ratovanja princa Jevđenija.Oni su se borili protiv Turaka na utoku Graca u Kolubaru.Tu, na jednom izbrešku, dizala se kula Vitkovića.Pod tom kulom pogiboše četiri brata Stankovića, a peti, boreći se uza svoga vojvodu, Jeftu Vitkovića, koji branjaše lešinu svoga brata Jovana, pogibe s vojvodom u Valjevu, 1718.Poštovanje prema junačkoj braći preneše seljaci i na kuću Stankovića, te je tako za nepunih stotinu godina sva kuća uživala u okolini uvek lepo prvenstvo. Ali se jednoga dana dogodi nešto, što unese nesreću u kuću Stankovića, a iz nje u Moravce i ostalih sedam manastirskih nurija.Na šest godina pre ovoga sprovoda, baš o manastirskoj slavi, iskupi se oko crkve narod iz Lipnja, Poljanice, Kozenja, Ivanovca, Brančića, Gukoša i Dića.U to doba između Stankovića i Gagića iz Dića bilo je neke raspre zbog sinora.Kmetovi su presudili stvar, ali na štetu Stankovića, a to je Stankoviće toliko uvredilo, da se zavadiše s Gagićima.Na samome saboru, kad se među ljudima slučajno sukobiše, počeše se peckati, dokle se najstariji brat Stankovića, Mladen, ne zalete, dohvati Petra Gagića za gušu i obori na zemlju.Mlađi Gagić, koji se progurao kroz svetinu, što se beše slegla da ih razvadi, da izbavi brata, udari Stankovića nožem, te se ovaj na mestu sruši.Ubicu predadoše kmetovi subaši, agi Džiniću, koji je s nekoliko gavaza sedeo na manastirskom čardaku i motrio na red, a ovaj ga posla vezana u Valjevo, kadiji. Baš se u to doba bio vratio i iguman Đera s hadžiluka.Kad je video, kako između dve najviđenije kuće pade krv, pokuša da izmiri zavađene.Nagovarao je Stankoviće, da oproste krv, ali koje njihov ujak Rupić, koje aga Džinić, a ovaj jedva beše dočekao da se viđene kuće pokavže, učini, te Hadži-Đerino mirenje ne uspe nikako.Posle nekoliko dana Stankovići ispiše pred kadijom samrtnu čašu, te tako Turci pogubiše mlađega Gagića. I time se zavrže krvna osveta.Za malo pa se njome otrova i ostalih osam sela oko manastira.Subaša, aga Džinić, imao je odsada pune ruke posla.Za ovih pet godina namirilo se devetnaest glava; od Stankovića osta samo još najmlađi, Miloje, a od Gagića ih izgibe četvoro, i ostala su još dva brata i sestra Smilja.Milojeva brata Milana, koga sad baš sahraniše, našli su ispod Moravaca, na obali Ljiga, ubijena, pa, i ako nisu znali ko ga je ubio, u Moravcima su svi kao u vosku tvrdili da je ubica iz kuće Gagićeve. Tako je stajalo do ovoga događaja, 4. novembra 1803. god. Teško zamišljen uđe Hadži-Đera u svoju ćeliju.Njegovo bledo lice s kratkom prosedom bradom i zadubljenim pogledom, koji čisto prodire u dušu kad pogleda, došlo je ovoga puta bleđe.Koliko su ga god dirnule Rupićeve reči, toliko ga je dirala i pomisao, da je sve dockan.Već je punih pet godina kako sve čini da izmiri zavađenu pastvu, pa uzaman.Krvna osveta ukorenila se i zamrežila sela da je više ništa ne može iščupati iz srca ovoga naroda: ni knezovi, na koje Turci silno podozrevaju, ni kaluđeri, ni on, kome, kao pastiru svome, odavahu svaku poštu, ali ga u ovoj prilici nikad ne poslušaše.To je Hadži-Đeri teško padalo. Nelagodno osećanje budilo se u njemu, kad se rastavio od ovih ljudi.Onaj Rupićev odgovor („Lako je tebi, ti nemaš dece!“) porazi ga sasvim.Potajni nemir napominjao mu je, da se još nije sve svršilo, i da za ovim grobom ima još jedan da se iskopa.I ta ga pomisao toliko uznemiri, da je počeo zepsti od neizvesne slutnje.Dođe mu teško, što odbi Rupićev poziv, te ne ode onamo, gde se sada u pokoj duše ubijenoga skupljaju na daću, pa da i na tome mestu pokuša da ih izmiri.Ali kako?Zar nije sve radio, što se moglo raditi, pa kad nije mogao kod prve i druge glave prekinuti zavadu, zar će je utišati sad, kod devetnaeste?Želja i sumnja sukobile su se u njegovoj duši kao suprotni talasi, što su zapljuskivali to amo to tamo. Tako uzrujan stajao je Hadži-Đera pred rešmetom mračne ćelije i rasejano gledao u gustu vejavicu; koja nikako ne prestaje.U ćeliji i tamo napolju vlada neobična tišina, koja nimalo ne odgovara njegovu raspoloženju.U ovome času bilo bi mu milije, da čuje ma kakav tresak ili oluju, koja bi se svihorila sa onom burom što je u njemu, pa, lomeći stenje i ljuljajući grmove iz korena, odnela ga zajedno sa ovom crkvicom daleko, daleko iz kotline ovih mračnih i sumornih gora, što se nadvijaju nad manastirom. — Teški dani! — uzdahnu iguman i promače šakom preko visoka čela i guste, još crne kose, u kojoj se tek gdegde opažala po koja srebrnkasta vlas, što napominjaše više težak život nego li starost, preko čijega praga još nije prekoračio.Još sveže, ali sumorno i mračno lice, uokvireno kratkom bradom i sa očima, iz kojih je bila neka neobična mračna dubina, a uz to ispupčene jagodice, izražavale su odlučnost i volju, koja nerado zastaje pred ustavom.Do prvih dana ove raspre seljaci su ga poštovali i voleli, ali otkada se zametnu krv, počeše ga izbegavati, ma da je ono poštovanje ostalo kao i pre u punoj celini.Plašili su se njegovih reči i onoga pogleda.On je opažao ovu promenu, pa, ma da je znao i otkuda potiče, dvojinom je više uticao da izmiri zakrvljena sela.Ali sve uzaman.Strasti su bile jače od razloga, i zavađeni počeše još većma izbegavati i kloniti se svoga igumana, samo da ne slušaju ono što im govori. Od dana do dan i Hadži-Đera je bivao sve usamljeniji.Samo o praznicima i kada bi koji bolan došao, da potraži leka u molitvi, on bi se viđao sa seljacima.A to ga je tištalo i gorko i ljuto; to ga je tako peklo, da je često zaželeo, da ga već jednom nestane iz ovoga pakla, gde s jedne strane dahijske krvopije robe i satiru sirotni narod, a s druge taj isti narod i sam se među sobom satire.I ta mu gorčina postajaše sve teža i teža, jer ne imađaše nikoga da mu se požali.Turci su pazili na svaki korak njegov, te se i sam morao kloniti Valjeva i knezova, samo da se ne posumnja e s njima šuruje.Jednom reči, živeo je u svome manastiru kao zatočenik.A taj zatočenički život bio je još teži ove zime, kad nastaše smetovi i kad vuci počeše silaziti s gora u doline i po zavejanim putevima.Sad nije mogao otići ni do Bogovađe, gde je bar nailazio na jedno toplo i iskreno srce, staroga Hadži-Ruvima, pred kim se mogao sit izjadati, pa čak i zaplakati na ovu nevolju. I ovo se osećanje usugubilo danas, posle Stankovićeva ukopa.Gledajući kroz rešme u gustu vejavicu, Hadži-Đera je pokušavao da bar za koji časak zaboravi na ovu sadašnjost, pa se vinu mislima čak onamo, u Svetu Zemlju, gde je pre pet godina kao poklonik hodio.U uspomeni mu izađe onaj put, što krivuda od gore Mar—Ilije Davidovoj pećini i jaslima, u kojima se rodio mladenac, koji nam donese ljubav.Između visokih palma stupa on sa ostalim poklonicima, i eno ga već pred onim jaslima, ali i onde odjednom začu zapevku majke, što nariče za ubijenim sinom.On brzo zažmuri, da odbije od sebe ovu pomisao, ali misao beše ovoga puta mnogo snažnija od njegove volje.Kao munja sunu ona natrag i slete Stankovićevu grobu.Sa ovoga groba ugleda, kako se sve većma i većma pomalja strašna sablast s paklenim očima i krvavim čeljustima, kako je opružila suhe ruke s dugačkim kukastim noktima, pa hoda kroza sela, škloca i traži još koje materinsko srce, da ih zaroni u nj, da ga iščupa i proždere. Hadži-Đera se strese, brzo navuče ćurak preko mantije i pohita iz ćelije. Tek što je zavio za jedan šumarak, oko koga obilazi put što vodi Ljigu, kad ču topot, a odmah za tim opazi u snežnoj vejavici nekog konjanika.Konjanik je jahao na malenu konjiću.Na njemu su suknene čakšire tamne boje, pritegnute oko tankog pasa šarenim tkanicama.Za pojasom, iz kožna silava, viri bakarna jabuka od kuburnjaka.Na plećima mu taman gunjac do pojasa, sa širokim skutima, a ispod njega na prsima koporan tamno plave čohe, optočen crnim gajtanom.Na nogama šarenice, oko njih isprepletani kajiši od opanaka, a na glavi alev fes, omotan belim peškirom, te tako čuva čelo, izbrijani potiljak i vrat, niz koji čak od temena slazi poduži kurjuk kose spleten u pletenicu.Konjaniku je moglo biti na trideset godina.Kad ugleda igumana, skoči s konja i, pridržavajući ga za vođice, pođe mu peške u susret.Široka pleća i vrlo tanak pas davali su ovoj prilici neki ponosan izraz, a tome su još više odgovarale kestenjaste oči i duguljasto, čisto izbrijano lice sa umerenim nosom, ispod koga su se pružila dva duga smeđa brka, koja mu na ramena padahu. — Ako Bog da, Gagiću? — oslovi ga iguman, kad mu se približi. — Blagoslovi, oče! — odgovori konjanik, prinese šaku čelu, a za tim je spusti na grudi, pa, tako držeći je na prsima, saže se i celiva ruku igumanovu. — Bog blagoslovio!A otkuda? —- Pa, — odgovori pitani, — iz Valjeva. — Dobro te navrati amo.Mišljah i sam da te potražim. I Hadži-Đera se okrete nazad.Na dvorištu izađe manastirski iskušenik, celiva igumana u ruku i prihvati konja iz ruku Gagićevih, te ga odvede u konjušnicu. — Pa, Gagiću, koje mi dobro donosiš? zapita Hadži-Đera, kad sedoše u ćeliji prema raspaljenome mangalu. — Boj se, oče igumane, kao da nije sve u svome redu.Dolazim ti od kneza Alekse, a bio sam i kod muselima.Tamo u kasabi kao da se nešto muti.Knez Aleksa te je mnogo pozdravio i poručio, da skloniš Hadžp-Ruvima, te da se što pre uklopi iz Bogovađe, jer Turci mnogo sumnjaju na njega zbog nekakvog buntovničkog pisma, što su ga uhvatili. — A što on sam ne poruči Hadži-Ruvimu? — Poručio mu je jedared, ali mu je Hadžija odgovorio: „Sad neka bega Aleksa, a ja neću više.Ne zna, veli on, kako je to potucati se po tuđini“. — Tako i jeste!Aleksa dobro zna, da ono pismo nije pisao Ruvim, a zna i to, ko ga je pisao; pa što je onda potvorio Turcima na Ruvima.Mislio je, da će Hadžija vekovati u Svetoj Gori; pa sada, eto belaja! — A muselim opet razbira o tebi. — O meni? — zapita Hadži-Đera, i njegov izraziti pogled čisto zaroni u dubinu duše Gagićeve. — Raspituje, šta radiš ovde u manastiru, nalaziš li se s Hadži-Ruvimom i sastaješ li se sa oborknezom Birčaninom? Hadži-Đera zamišljeno propušta između prstiju zrno po zrno svojih brojanica.Preturao je po pameti, zašto li to muselim raspituje.I ma da nije mogao pronaći dubljih razloga, ipak ga je uznemirivala pomisao, da muselim nije to pitao tek onako, razgovora radi. — A nije ti još što napomenuo? — Nije, već ako ne razbira zato, što se po kasabi zucka, kao da oborknez neće više da kupi harače.Veli, da je poručio Fočiću, kako sirotinja ne može više da plaća. — Crni dani! — uzdahnu Hadži-Đera. — Znaju Turci, da im ni Birčanin ni Aleksa ne mogu ništa, dokle god se vi sami davite među sobom.Znaju, moj Gagiću, samo što ne znate vi, koji poturiste obraz, pljunuste na krst, pa se koljete kao satanska deca. Na ovaj prekor Gagić obori oči i poče dlanom trljati preko kolena, kao čovek, koji se zbunio nenadnim obrtom razgovora. — Tako ti je to. — produži iguman i zamišljeno džarkaše po ražarenu mangalu. — Žalimo na gorku sudbinu, kukamo za izgubljenom slobodom i proklinjemo izdajnika Vuka, a mi, evo, izdajemo samoga Hrista.Zovemo se braća, krstimo se Hristovim znamenjem, a gazimo sve ono, čime nas je zapojio i radi čega je na krstu postradao. Tamno rumenilo sve se više osipalo po njegovu licu, a oči dobiše čudnovatu plahost.Oturi mašice, kojima džaraše vatru, skoči i uzbuđeno poče hodati po ćeliji. — Hristijani, pa se kolju! nije li tako, Gagiću?Eno tamo devetnaestog groba, još je svež!Znaš li koga Rupić krivi za ovo ubistvo? — Znam, — odgovori Gagić, — ali on laže!Iz moje kuće nije niko to učinio. — Ni poručio? — zapita iguman i oštro pogleda u oči Gagiću. — Ni poručio. — Veliš li? — One mi crkve, hadži-duhovniče, ovako je, kako ja kažem.Nama je svima dodijao ovakav život.Prezam od Turčina, od komšije, od brata; prezam čak i od svoje senke.Možda je grešno, što ti velim, ali tako mi ove svetinje, rodio bih se nanovo, kada bi već jednom nestalo toga Rupića.Da nije njega i onoga subaše, čini mi se sve bi se smirilo. Neka potajna radost sevnu u očima igumanovim.Posle pet godina to je bila prva reč o izmirenju, koju je čuo iz usta svoje pastve, i njemu se učini da je ovo onaj kamen temeljac, na kome bi mu valjalo dizati svoju crkvu.On ne oklevaše. — Valja da se izmirite baš vi, Gagići, Rupići i Stankovići.Vi ste i zakrvili sela. — Tako je, hadži-duhovniče; ali, boj se, to ćeš teško uspeti.Rupić nije od toga soja. — Moraće, moraće!Ovo se više ne može podneti.I Rupić i svi njegovi valja da čuju zarana baš iz tvojih usta, da nisi kriv smrti Milanovoj.Grehota je čekati još koju žrtvu. Gagić sumnjivo odmahnu glavom, ali ne odgovori ništa.Hadži-Đera pozva iskušenika i posla ga Rupiću, da ga odmah pozove.Mada je Gagić želeo, da se prekine raspra, ipak se uznemiri.Beše mu neprijatno, kad pomisli da će se posle tolikogodišnjega izbegavanja opet pogledati.Dve krvničke kuće, što se tako mrze i jedna drugu satiru, da se nanovo sastanu!Da je ma ko drugi ovako pokušao, on bi odlučno odbio, ne bi pristao, da baš od njega potekne izmirenje, ali zameriti se igumanu, pa još hadžiji, iz čije ruke prima sveto pričešće, iz čijih usta očekuje oproštaj na ispovesti, bio bi najveći greh.Zato se nije ni usudio da se uteče u njegovu reč, ma da mu se smrklo pred očima na pomisao, šta će od sramote, ako Rupić odbije ponudu. Ne prođe ni pola sahata, a na ćelijska vrata neko zakuca.Na pragu se pojavi Rupić.Kad ugleda Gagića, koji ga u tome času ispod očiju promeri, on za časak zasta, a preko široka lica pređe ga bledilo. Iguman se pozdravi s njim i ponudi ga da sedne.Ma da je Runića ovaj sastanak nemilo taknuo, on ipak sede prema Gagiću.Kao i ovome, tako je i njemu za silavom prosijavala jabuka od pištolja. — Svi su ćutali. — Ti si me zvao, hadži-duhovniče? — reče Rupić, a glas mu čisto drhti s potajna uzbuđenja. — Jesam, Rupiću; zvao kao i ovoga ovde, kao sluga Hristov, koji će za sve vas tamo odgovarati. — Pa... posao me čeka...Tek samo dopadoh, da čujem, — odgovori Rupić, gledajući koso u stranu. — I ovo je posao, zašta te dozvah pod krov ove svetinje.Pre nego li pođem onamo, pred onoga koji će nam svima suditi, hoću da vas sastavim, da se pogledate oči u oči, da saznam ko ubi Milana. — Zato me nisi morao zvati.Eto ti toga, neka ti on kaže. — Ni ja, niti iko od mojih! — odgovori Gagić. — Smem se zakleti. Rupić planu i kao pomaman skoči s tronožice.Od silnog uzbuđenja tresle su mu se usnice.Očevidno se opažalo kako se savlađuje.Okrete se igumanu: — Zato si me zvao? — Jeste, Rupiću, zato, da iz njegovih usta čuješ; i zato, da vas kumim i preklinjem: prestanite jednom s tom krvlju!Zar se ne bojite Boga?Zašto kaljate obraz i ime?Ili možete još i pomišljati, da će vam pomoći onaj krst, što ga mećete na sebe tom rukom, kojom se ubijate?Eto tebe Rupića, a eto i Gagića.Zavadili ste se radi jedne sitnice i prolili ste krv, pa vam je i to malo bilo.Niste se smirili, dokle u vašu krvnu raspru ne uvukoste i osam sela, da se zavade, iskrve i satiru.Niste li vi Srbi, braća, hristijani?Ne stradate li svi od jedne nevolje?Pa što se koljete, za ime Božje, što? Obojica su ćutali, dokle je Hadži-Đera govorio.Gagić sedi, a Rupić stoji i jetkim pogledom strelja to amo to tamo.A kada on zasta, Rupić se okrete i pođe vratima. — Kuda, Rupiću? — zapita Hadži-Đera i stade pred izlaz. — Kući, hadži-duhovniče. — Još ne, dokle ne svršimo ovde.Evo Gagića.On želi, da se izmiri. —Oni su i započeli. — Pa smo i platili svi dobro! — odgovori Gagić, i sam uzbuđen usta sa svoga sedišta. — Ne, Gagiću, nismo svi platili.Naplatićemo se tek onda, kad potkusurimo poslednjom glavom Gagića. — Vala nećeš, Rupiću! — planu Gagić i pljesnu rukom po tepeluku pištolja. — Zahvali se ovome hadži-duhovniku, što sam pristao da te pozove.A to znaj: za svaku glavu Gagića pašće tri vaše! — Gagiću, Rupiću! — viknu iguman i pokuša da ih utiša.Ali Rupić već nije slušao ništa.Silnim pokretom izađe iz ćelije, tresnu vrata za sobom i za malo pa se izgubi u snežnoj vejavici. Kao skamenjen osta Hadži-Đera, nemo gledajući za odlaznikom, pa, tek kad Gagić pristupi i taknu se njegova skuta, on se kao iza sna pokrenu. — Oprosti, oče, i zbogom. — Kuda ćeš? — zapita iguman. — Pa, kući...Eto, video si... — Da se koljete nanovo? — Da branimo svoje glave. Iguman ne odgovori ništa, dade ruku, koju Gagić celiva, malo za tim vide ga, kako na svome konjiću promače ispod prozora i izgubi se u onoj vejavici.Gust se mrak navuče na oči igumanove.On se obazre po ćeliji, pa kad oseti da je sam, dohvati se obema rukama za kose i, duboko uzdahnuvši, sede na jednu tronožicu, nalakti glavu o kolena, pa ukočeno, gotovo nesvesno, gledaše u žeravice, po kojima se već u veliko hvatao magličasti puhor. Lak sumračak već se počeo hvatati po razasutim šumarcima i brdima, kad se iskupiše tužne zvanice, rođaci i prijatelji pokojnikovi u kuću Stankovića, na daću. U prostranoj kući, prema niskome ognjištu, na kome puckaraju podebele glamnje, postavljena je dugačka, prizemna trpeza.Nekoliko se žena užurbalo i radi oko ognjišta, s koga plamti rumena svetlost to jače to slabije, te obasjava trpezu i goste, koji su već posedali oko trpeze.U čelu sedi kaluđer, njemu s desna Rupić, a levo Miloje — oborene glave.A dalje, po redu, ostali prijatelji.Svi su rastuženi i ćute, kao da se plaše da se ne izgubi ono tiho jecanje, što se po koji put čuje iz susedna vajata.Onde su mati i pokojnikova udovica, sa ostalim ženama, koje se nađoše pa žalost.Pred svakim, za trpezom, stoji po jedna drvena zdelica s drvenom kašikom, a pokraj nje po jedan beo hlepčić, malo veći od poskurice, namenjen kao podušje pokojniku.Kad redare spustiše na trpezu jela, pripališe pred svakim lepčićem po jednu voštanu svećicu, a kaluđer uze crep sa žarom, na kome se pušio tamnjan, prekrsti se, očita kratku molitvu za pokoj duše, obiđe celu trpezu, prekadi ljude, hlebove i jela, pa se vrati pa svoje mesto.Pre nego što će početi da večeraju, jedna od žena poče iznositi iz vajata torbu po torbu, u kojima behu razna jestiva i pića, što su gosti doneli na daću za pokoj duše.Jedan od seljaka prihvataše torbu, pa, tako redom prikazivaše gostima, šta je ko doneo. — Naš kum, Ilija Mratić, — reče prikazivač i podiže jednu pogaču i čuturu, — doneo je ovu pogaču i čuturu vina, domaćinu na žalost; da Bog da da mu se vrati na radost! — Da Bog da! — odgovoriše lagano svi, što sede oko trpeze, oborenih glava i ćuteći slušaju prikaze. — Naš prijatelj, Stanojlo Miletin, doneo je pečeno pile i pljosku rakije, domaćinu na žalost; da Bog da da mu se vrati na radost. — Da Bog da! — odazvaše se lagano svi. Tako je prikazivač redom prikazivao, a kada već dođe do poslednjih darova, otvoriše se vrata pa vajatu i na njima se ukaza majka pokojnikova, raspletenih kosa i porušena od bola; za njom, tako isto raspletena i sva uplakana, snaha njezina, udovica pokojnikova, Stanojka, lepo razvijena, stasita i punačka žena, pridržavala je svekrvu.A za njom izađoše još tri žene iz komšiluka.Dokle je prikazivač govorio, starica je stajala pored njega, slušala i tiho ronila suze, a kad zvanice na poslednji prikaz odgovoriše: „Da Bog da!“, podboči se rukama o pojas, glavu izvi malo na desno rame, pa tako započe obilaziti oko trpeze.Lagano i iz početka tiho, gotovo jecajući, a za tim sve glasnije i glasnije, poče naricati, dok se tužna pesma ne razleže i odjeknu daleko van sela: Majčina tuga nabrajala je tako redom; pitala ga: je li mu teška zemljica, je li mu hladno u nemiloj postelji i kako je našao braću? Za sve vreme zvanice su oborenih glava i nemo slušale ovu tugu.Mnogima se u grlu kupilo, a nekoliko njih utrše suzu, što se iz oka krunila.Miloje je kao dete jecao, a Rupić, mrk i sav pozeleneo, tek bi po koji put mahnuo šakom preko brkova. Kad je njezino jadikovanje dospelo do vrhunca, prihvatiše žene i nju i Stanojku, počeše ih tešiti i ućutkivati, pa ih odvedoše u vajat.Tek se sada, posle ovakoga pomena, počeše gosti prihvatati i večerati.Do sada se samo ćutalo, a sad se već po malo zače razgovor, koji se vrzao oko pokojnika i njegovih ubilaca. Ali dok je god kaluđer sedeo među njima, razgovor je tekao ovlaš, više o uspomenama iz pokojnikova života.Tek kad ovaj ode, razgovor uze sasvim drugi tok.Rupić je pričao, kako je juče po podne aga Džinić zvao Milana, te ga opomenuo, da se pričuva, jer je saznao, da mu se sprema zaseda.I Milan je obećao; posle toga je otišao poslom do livade na visu, pa se i ne vrati.Tek pred veče dotrčaše neke žene, lelečući, i javiše, kako su njihovi ljudi našli u jednoj leski kod Ljiga Milana svega u krvi, pa ne prođe mnogo, stigoše i ljudi, noseći na saonama ubijenoga.Ko ga ubi i kad, ne zna se.Aga Džinić je zatvorio nekolicinu ljudi, na koje sumnja.Ali pravoga ubicu još ne nađoše. — Neće mi izmaći, — utače se Miloje i škripnu zubima. — Naći ću ga već, pa makar morao noktima zemlju raskopavati. — I treba!Kome i priliči više svetiti brata, ako ne bratu, — odazva se Mratić, kum Stankovića, onizak i sed seljak. — Pa ni mi nećemo sedeti skrštenih ruku; potražićemo ga i sami, — odgovori jedan između gostiju. — Baš i da ga subaša uhvati i da me pozovu da mu pijem samrtnu, ne bih mu je pio, ne bih dao, da mu tuđa ruka glavu ukine.Oprostio bih mu onde, da ga na ovom mestu smirim, — zaškripa Rupić, otr nož, kojim je razuđivao pečenje, turi ga u nožnice i, pošto se prekrsti, diže se sa ostalima. Dve tri reduše doneše ibrike i ubruse, te im poliše da operu ruke; a odmah za ovim, sumorni i ćuteći, svi se raziđoše.Daća je svršena. — Ujače, — reče Miloje kad ispratiše tužne goste, — sumnjaš li ti u koga? Rupić začuđeno pogleda u nećaka. — Zar i to pitaš?Eno ti grobova tvoje braće, pa neka ti oni odgovore.Ko ti je veći krvnik od Gagića? — Znam, ali njih je dvoje.Koji je od njih? — Oboje!Glava jednoga Stankovića vredi za deset Gagićevih, a osveta ne pita za pravoga ubicu.Da ga nije ubio jedan, ubio bi ga drugi; a ubiješ li ti samo jednoga, tebe će ubiti drugi.Razumeš li? — Razumem, — odgovori Miloje i zamišljen pođe u kuću. — Počekaj malo.Znaš li, zašto me je zvao hadži-duhovnik? — Ne znam. — Taj ne miruje.Hoće, po što po to, da nas miri. Miloje se namršti. — Pa zatekoh tamo i Jovana Gagića. — Ujače! — planu Miloje. — I ti si ga pustio s mirom?! — Zar sam mogao drukčije?Bio je pod krovom igumanovim. Miloje zaškripnu zubima ljutito i steže pesnicu. — Vala, ne bio koji sam, ako se Gagići još nedelju dana nanose glave. Obojica uđoše u kuću.Mrak je već uveliko pokrio okolinu.S planinskih povijaraca pirnu hladan vetrić, a po razvedrenu se nebu počeše osipati krupne žeravice, koje ozgo treptijahu, kao plamičci kad ih vetrić zaniha. Kasno u noć ču se neobična lupa na manastirskim vratnicama.Hadži-Đera sedeo je još u ćeliji i prema zapaljenoj voštanici čitao iz knjiga „Žitija svjatih“.Žuta svetlost s voštanice igrukala je po listovima knjige, pa se rasipala po kutovima manastirske ćelije.No dokle su oči igumanove preletale preko pismena, njegova je misao lutala sasvim po drugima stranama.On nije imao uzroka da sumnja u Gagićevu ispovest, ali sad mu se nametalo drugo pitanje: ko je ubio Milana?Među zavađenim seljacima ima mnogih, koji su željni osvete i s jedne i s druge strane, ali ipak Stankovići i Gagići stajali su u neposrednoj osvetničkoj mržnji.Aga Džinić je pohvatao nekolicinu viđenijih seljana, na koje je sumnjao: ali među njima je i Nikola Stokić, brat od ujaka Gagićev, a on je tek posle ovoga ubistva došao kući s puta, gde je bio da odlučuje ovnove za svoju trgovinu.A to već beše jedan znak više da posumnja i za ostale zatvorenike, e su i oni ovo delo izveli.Dahijski Turci, kad god bi im se ukazala zgoda da se umešaju, hvatali bi obično viđenije ljude, pa ih po nekoliko meseca držali po vlažnim tamnicama, gde su ovi često i skapavali.Međutim, nije mogao da posumnja ni na agu Džinića, jer je znao, da je ovaj još toga dana opomenuo Milana da se čuva zasede. I tako se Hadži-Đera mučio, da pronađe konac zagonetki, ali što god se više udubljivao, sve se većma zapletao u zamršaje, koje nije mogao razmrsiti.Sa uzaludna naprezanja pogled mu posta grozničaviji, i on bez cilja lutaše s lista na list, koje užurbani prsti nervozno prelistavahu. Obnovljena lupa na kapiji, koja još silnije odjeknu, a za njom i nekoliko grubih glasova, trgoše ga iz duboke zamišljenosti.Vrata se naglo otvoriše, i kaluđer, koji se malo čas s daće vratio, upade usplahiren u ćeliju. — Ko lupa? — Turci, oče igumane! Hadži-Đera se brzo diže, metnu kamilavku na glavu i pohita vratima. Manastirski sluga i iskušenik već su otvorili kapije i sa sklopljenim rukama na prsima i s ponizno oborenim glavama odmakli malo u stranu.Dvadeset oružanih Turaka hatlija ukasa u prostrano dvorište. — Što stojiš, vlaše, te ne prihvataš agi konja!? — uzviknu jedan hatlija. Sluga i iskušenik brzo pritrčaše, te prihvatiše za vođice konje, s kojih poskakaše dva jahača.Jedan od njih bio je Šaćir-aga, pobratim Sali-age rudničkoga, a drugi, nešto stariji, moravački subaša, aga Džinić. — A sad, momci, odvedite konje u ahare, — reče subaša; — a ti, momče, idi i javi igumanu, da nam spremi večeru. — Odmah, čestiti aga, odmah! — reče iskušenik i pohita u ćeliju. Hadži-Đera i kaluđer dočekaše nezvane goste u hodniku. — Dobra ti večer, hadžija! — pozdravi Hadži-Đeru Šaćir-aga. — Jesi li rad gostima? — Uvek dobrima, čestiti aga! — odgovori Hadži-Đera, pa, metnuvši ruke na prsa, nisko se pokloni.Šaćir-aga uđe u gostinsku sobu, a s njim aga Džinić i još četiri do pet lepo odevenih Turaka, čije odelo i oružje treptijaše u srmi i žeženu zlatu.Ostali Turci uđoše u prostrani trem, što je uz gostinsku sobu, pa se razuzuriše oko širokog prizemnog ognjišta, koje je na sredini trema stajalo, a nad kojim je zjapila u krovu prostrana badža.Nekoliko njih izvukoše iz manastirskoga tora dve ovce, zaklaše ih i urediše, a malo za tim razbukta se na ognjištu velika vatra, prema kojoj se počeše okretati ražnjevi s pečenjem. Dokle su momci uz živahan razgovor okretali ražnjeve, u gostinskoj sobi je iskušenik već nekoliko puta obredio age čašicom rakije.Gosti su sedeli na prizemnom minderluku, malo zavaljeni na šarene jastuke.Hadžp-Đera i kaluđer sedeli su prema njima prekrštenih nogu.Hadži-Đera je s nekom zebnjom očekivao da čuje, otkuda u ovo doba poteže Šaćir-aga čak s Rudnika ovamo. — Ču li, hadžija!Mi ćemo, ep’ onaj biva, odsjesti ovdje do sutra dan.Naredi konak ljudima! — Biće, aga, — odgovori Hadži-Đera. — Pa sutra, ako Bog da, da otpočnemo, ja! Iguman pogleda krišom ispod očiju u agu, koji malo zasta, srknu kafu i pusti nekoliko gustih dimova iz raspaljena čibuka. — Ama šta je u ovom vilajetu?Ko to buni raju da se krvi? — Ne znam, čestiti aga, — odazva se iguman. — Zaleglo se u narodu zlo. — Ja, zlo!Krvite se, biva, kao i svaka pogana vjera.Zavađate raju i odmećete je da ne sluša. — Ja je ne zavađam, već mirim. — Enede!A šta se ti pačaš u tuđa posla?Tvoje je da čatiš u crkvi, a ovo je subašino, da drži red.He, moj aga Džiniću, otkad kaluđeri nastaše da mire, ne ostaje ti druge, nego da ti čatiš njihove molitve. — Dina mi, tako je!, — odgovori aga Džinić. — I danas sam čuo, kako je sastavio Rupića i Gagića, da ih izmiri.Hoće da zakloni zlikovca. — U tvojim je rukama vlast, aga, — odgovori iguman; — ali znam da je Gagić toliko kriv koliko i ti. Šaćir-aga i aga Džinić pogledaše se ispod očiju. — Pa ko je, biva, kriv? — To ne znam. — E, vi’š ti njega, zna ko nije kriv, a ne zna ko je kriv.A što oni čovjek pogibe, en’ onaj biva, i što Rupić i ona starica zapomažu tamo, kako će im Gagići zatvoriti kuću mrtvijem kocem, to ništa?More, more, igumane, bolje ti je da gledaš ovo malo krova nad glavom, nego li što se pleteš u tuđa posla...Eto, već se i seljani klone tvoga odžaka; vele da i u crkvi, mesto da čatiš, pričaš o nekakvim nevoljama i ne znam, biva, još šta, kako im se valja izmiriti, te da se lakše čuvaju od nasilja, ja! — Ne znam, čestiti aga, ko ti je sve to nagovorio.Ja nisam ni odmetnik ni bundžija, te da im tako govorim, — odgovori Hadži-Đera nešto plahovitije, nego li što je do malo čas odgovarao. — Neka, hadžija, neka! — reče aga Džinić, ispijajući čašicu. — Zar ne vidiš, bolan, da se Šaćir-aga samo šali? — A ti se, bolan, već i rasrdio! — nasmeja se Šaćir i pogleda ispod očiju. — Znaš i sam, čestiti aga, kako je: dva bez duše, a treći bez glave; pa kao mislim, u svetu je dosta rđavih ljudi koji bede nevina, — odgovori Hadži-Đera, pa se i sam malo nasmeši. Međutim, rakija i kafe ređale su se jedna za drugom, a čibuci su se dimili na sve strane.Malo za tim i manastirski sluga unese okruglu sofru, primače je agama, a odmah za njim iskušenik poče donositi u sanovima prigotovljena jela i pečenje.Iguman i kaluđer digoše se. — Kuda, hadžija? — zapita Šaćir-aga. — Zar nećeš i ti s nama? — Neka, čestiti aga, mi smo već povečerali, a valja nam narediti još konake. Turci prionuše oko večere, a Hadži-Đera i kaluđer izađoše u trem, pa otuda na dvorište.Gusta pomrčina polegla je pad okolinom i navejanim snegom, te se ni prsta pred očima nije videlo.Ulazeći u svoju ćeliju, iguman šanu nešto zakonoši, i ovaj brzo zamače u manastirsko dvorište.Zamalo pa se vrati pred ćeliju, a za njim iđaše manastirski čobanin.Iguman ih uvede u ćeliju. — Odmah da ideš u Dić, do Gagića!Probudi ih, pa im kaži, da sam ih sve pozdravio, neka sklone čeljad gde znaju, jer će sutra zorom doći tamo Šaćir-aga s dvadeset Turaka.Jesi li razumeo? — Jesam, oče! — odgovori čobanin, poljubi igumana u ruku, pa, kad izađe iza kapije, zviznu.Dva velika, kosmata psa izleteše iz dvorišta, pa; uzmahujući repovima i podskakujući, izgubiše se zajedno s čobaninom u gusti mrak. Posle večere i pića, koje zagreja age, razgovor poče bivati sve življi, dokle se ne pretvori u pravo veselje. — Suljo, bre! — viknu Šaćir-aga i pljesnu dlanovima. Na vratima se pojavi mlad Turčin. — Šta činiš, čapkun bre, tamokana?Đe ti je šarkija? — Udri, biva, ali onu stambolsku! — uzviknu aga Džinić. Sulja donese šarkiju, žice zazvoniše, a pevač zabaci glavu i, poluzatvorenih očiju, poče izvijati stambolsku ariju.Dokle je pevač izvijao sevdalijsku pesmu, age su slušale, srkale kafu, na tek po koji put što bi se neko od njih, zanesen pesmom, malo usturio na uzglavlje i od silnoga zanosa jeknuo. I Šaćir-agu zapali ova pesma. — Šta veliš, Džiniću, zar pe bismo mogli još noćas u Dić? — Zar ti je toliko zapelo? — nasmeja se subaša. — Javaš, more, javaš, starije je jutro od večeri, a ova ti neće ni sutra izmaći.Pa onda, kuda bismo sad po ovim smetovima, gde ti nema drugih tragova sem vučjih i hajdučkih?Ta u mraku ne vidiš ni pred sobom, a kamo li za sobom. — Ta ti valja, Džiniću, — odazva se jedan krupan Turčin pod belom čalmom. — Otkako je Šaćir-aga izgubio san, sve ga nešto mami u Dić.Mora biti da tamo ima kakvih bajalica što vidaju od uroka. — E, moj Ramo, — odazva se Šaćir, — da si joj jedared samo ugledao oči, ne bi ti, en’ onaj biva, ta vodenica klepetala više.Zanemio bi, more, kao nevesta pred đuvegijom. Veseo smeh odazva se na ove reči.Šaćir-aga samo odmahnuo glavom, pogladi bradu i mignu na Sulju, koji još silnije udari u žice, a age, već u veliko zagrejane, počeše i same pevati. Šarić-aga bio je još mlad čovek, — tek ako je prešao triespetu.Visoka i vita stasa.Na glavi mu fes, oko koga je omotana crvena čalma, a ispod ove sevaju mrke oči s gustim veđama.Celo lice, s malom bradom i tankim brkovima, ispod malo stinjena nosa, pokazuju mušku odvažnost i drsku nasrtljivost.Odeven je kao što se nose bosanski begovi, a po zlatnim i srmali vezovima, koji provirivahu s prsiju ispod crvena japundžeta, poznao bi odmah jednog od onih gizdavaca turskih, koji pored svoga junaštva mnogo drži na sjajno oružje i bogato odelo.Na Rudnik je došao sa Sali-agom, svojim pobratimom, čim su dahije udavile Hadži-Mustafu, beogradskoga vezira, i uzele upravu u svoje ruke.Sali-aga je postao zapovednik rudničkoga grada i sela oko Rudnika, a on njegov najbolji pomagač.Kao i ostali dahijski Turci, i oni su podržavali pritisak u narodu, a kad su se dovoljno osnažili, Sali-aga ne samo što poče globiti seljake, a viđenije ljude zatvarati, nego još zavede i „pravo prve noći“.Seljaci su kako tako podnosili namete, ali ovaj namet bio je najteži, u toliko teži, što ga Sali-aga i njegov pobratim nisu hteli zameniti nikakvim otkupima.Ko bi pokušao da se odupre ovome običaju, ili bi izgubio glavu ili bi se morao odmetnuti u hajduke, a tim odmetanjem upropastio bi celu porodicu; jer Sali-aga, u takome slučaju, nije ostavljao ni kamena na kamenu.Njegovi bi momci popljačkali sve do gole duše u odmetnikovoj kući, kuću bi mu zapalili, braću i ostale muškarce bacili kao hajdučke jatake u tamnicu, a ženskinje bi obeščastili. Tako se dogodilo s nekoliko porodica ispod Rudnika, i to je bilo dovoljno, da zastraši ostale, te da i ovo zlo podnose, samo da radi njih i ostali ne postradaju. Svaki Šaćirov silazak u rudnička sela unosio je strah među seljake, jer on nikada nije slazio radi sitnijih poslova, pego da pohvata ljude, na koje se sumnjalo da su hajdučki jataci, da ih vezane odvede pa Rudnik, a uzgred da opljačka po koju viđeniju kuću, pa tek onda da se s dobivenim šićarom vrati natrag.Šaćir-agu je narod prozvao Kesedžijom, a Sali-agu Rudničkim bikom. Ove večeri on se vraćao iz Valjeva, gde je išao na dogovor, koji je imao u muselimovu konaku s Mehmed-agom Fočićem, beogradskim dahijom, i njegovim bratom, Mus-agom Fočićem, šabačkim zapovednikom. Te godine beogradske dahije silno su se zabrinule, gledajući kako se gore i planine pune hajducima, kojima već beše dogrdelo živeti pod vladom nekrsta, kome vera i obraz narodni behu samo igračka.Toga radi je Fočić Mehmed-aga često pravio sastanke to u Beogradu to u Valjevu, te se sa svojim drugovima dogovarao, kako da uguši hajdukovanje i kako da pritegne narodne knezove, na koje su Turci posle poslednjeg austrijskog ratovanja mnogo sumnjali, da održavaju veze sa austrijskim đeneralima. Knezovi su osećali ovu sumnju, pa kako nisu bili pouzdani, da se mogu odupreti sili dahija, niti su se više nadali u Austriju, koja ih posle Beogradskoga Mira ostavi Turcima pa milost i nemilost, oni se udvarahu dahijama i izbegavahu svaki dodir s narodom, koji bi mogao navući sumnju pa njih.Ali to im ništa pe pomože.Dahije su sumnjale te sumnjale, a kad uhvatiše i pismo koje je oborknez valjevski, Aleksa, pisao Miterezu, pohitaše, da se što pre oslobode sumnjivih ljudi.I ovaj sastanak, pa kome je u ime Sali-agino bio Šaćir-aga, bavio se o toj stvari. Po Šaćirevu raspoloženju i sevdalinskome zanosu moglo se videti, da je valjevski sastanak učinio dobar utisak. — Šta veliš, Džiniću, — reče Šaćir, kad Sulja zasta da malo odahne, — jesi li junak, da, sa šezdeset dobrijeh druga, pohvataš sve hajduke, što ih je po pašaluku? — Jami!Mnogo ih je! — odgovori Džinić. — Šezdeset bi mi trebalo samo da pohvatam dva brata Nedića, što s družinom krstare ovuda. — Neće dugo, biva.Ni njih ne bi bilo, da nije ovijeh knezova i kaluđera.Oni ih pomažu i čuvaju.Ali počekaj još malo, dok se tamo u Biogradu sve udesi... — Pa? ... Šaćir prevali očima na Džinića. — Pa?...Viđećeš, što će bit’ s lipovim krstom?Raja je mirna i sluša, ali ovaki hrzusi, kao taj tvoj derviš Hadžo, pa Stankovići, pa Gagići, oko kojih se raja kupi, pa se za njih i krvi! — Tako je, biva, — odgovori Džinić, — samo što Stankovići i Gagići vise o meni, jer dokle god su oni u zavadi i dokle god se raja među sobom krvi, dotle ne brini za ovaj kraj. — Tako sam im i sam kazao.Ali opet valja nam uzeti dobro na oko ovog hadži-derviša.Mnogo mi se nešto upeo da složi raju.Otvori oči, Džiniću: i taj ume da piše knjige kao i onaj u Bogovađi; i taj ume da šalje mazbate u Stambol i Beč, ana sana! — Vala, ne brini za to.Dram moje pameti teži je od njegove oke.Još malo pa će i trava zarasti oko njegove ćelije, kako mu raja dolazi. — Kape, Džiniću! — uzviknu Šaćir i veselo zagrli subašu. — Pjevaj, Suljo, pjevaj, zumbule moj! — jeknu, izvuče iz nedara kesu punu zlatnih rušnija, pa je baci u krilo svome omiljenom pevaču.Ovaj se nasmeši, prinese šaku ustima, čelu i srcu.Šarkija zazvoni, a jasan glas pevačev izvi: — Hej, hej! — jeknu Šaćir, trže kuburu iza pasa i opali u tavan.Džinić i ostale age, tako isto razdragani sevdalinkom, potrgoše kuburnjake, pa počeše posle svake strofe metati.Pucanj se razleže daleko, a soba se napuni puščanim dimom, te izgledaše kao da su se gusti, beli oblaci kroz tavan survali. Na pucanj aginskih pištolja odazva se iz trema prasak momačkih kuburnjaka.Meki zvuci šarkije gubili su se u ovoj pucnjavi, i samo što je pokatkad visoki glas sevdalije pevača nadmašavao usklike polupijanih aga i njihovih momaka. Hadži-Đera se sklonio u svoju ćeliju, pa, dokle je veselje besnelo, nije se micao nikuda. U neko doba Šaćir-agi pade na um, da potraži kaluđere.Kaluđer zakonoša dođe. — A kamo igumana?Đe se on zabio? — U selu je, čestiti aga; razbolela se neka starica, pa je otišao da čita molitvu. — Eh neki, ako joj ne pomogne vlaška molitva, pomoći će motika!A kad već njega nije, dobar si nam i ti.Dede, Suljo, posviraj onako sitno, šumadijski!Hej, momci, amodete, da poigrate!Baš sam se uželeo da vidim, kako kaluđeri igraju. Kaluđer se zbuni. — Jami, Šaćiru, kud ti to pade na pamet! — zasmeja se Džinić. — Jok, dina mi!Mora poigrati, pa makar se što desilo! — uzviknu polupijani Šaćir, kome se dopade ova misao, da gleda kaluđera kako poigrava. — Ne, aga, molim ti se!Kud ću posle od sramote? — odgovori kaluđer, stavi obe šake na prsa, pa se pokorno pokloni. — Nama zabranjuje zakon. — Dur, bre, krmku, kakav zakon!Ono što Šaćir naredi to ti je zakon, — uzviknu Ramo. Sulja stade pred kaluđera i poče udešavati na šarkiji sitno kolo.Nekoliko Turaka dohvati kaluđera i desno i levo, pa ga po taktu melodije stade vući to amo to tamo. — Igraj, de! — viknu Šaćir. — Nemoj, aga, — molim ti se! —viknu kaluđer i stade se odupirati. — Sitno, — viknu Šaćir, — ili ću ti sad! — I metnu ruku na pištolj. Kaluđer nemade kud, nego poče pocupkivati.Prilika kaluđera s golemom bradom i dugom mantijom kako pocupkuje toliko razveseli pijane age, da se zaceniše od smeha. — Sviraj, Suljo, sviraj! — Sitno, pope, sitno! — uzvikuje Šaćir, pa se od silna smeha uhvatio obema rukama za trbuh. A kolo Turaka s kaluđerom skakalo je kao mahnito.Dok su se ostale age smejale, Šaćir je već pao na uznako i, mašući rukama na Sulju da prestane, zagušen smehom vikao je: — Dosta, Suljo, amana ti!Dosta, ćoeće, prsnuću od smijeha! I Suljo zastade.Kao utučen stajao je kaluđer nasred sobe.Krupne graške znoja ronile su se s čela, a sramota, što je usred ovoga smeha osećaše, toliko ga zbunila, da se nije ni pomicao s mesta.Samo je stajao tako i gledao u pod. — A što si se zastideo k’o vlaška nevesta? — uzviknu Ramo kroza smeh — E, baš su smešne te mantije!Hajde, kale, evo ti rakije, pij! Kaluđer htede da umakne, ali Ramo, povodeći se, dohvati ga za glavu i prinese mu ustima vinsku čašu, punu prepečenice. — Zini, vlaše!Sve, sve! Kaluđer se strese, pa, dok su se svi smejali na Ramovu šalu, pobeže u mrak. Graja i veselje još je po malo trajalo, ali silna rakija, što su je ispili, činila je svoje, i, malo po malo, veselje je bivalo sve tiše i tiše, dokle se sve ne ućuta.Šarkija umuče, graja zaneme, a mesto svega poče se razlegati iz gostinske sobe i trema odmereno hrkanje. Tamna ponoć polegla je s gustim oblacima, a studeni vetrić pirkao je ozgo s planina.Tišina ovlada svuda i sad se već nije ništa više čulo, osem hrzanja konja i lupa kopita, što je iz ahara pokatkad jeknula. Dokle su Turci spavali, Hadži-Đera je sedeo za stolom u svojoj ćeliji brižan i zamišljen.Misli su mu se vrzle oko današnjih doživljaja.Ni ostali dani, što ih je u poslednjim godinama doživljavao, nisu se, Bog zna koliko, razlikovali od ovoga, pa ipak današnje jutro, a naročito večer, koja mu donese jednog od najbešnjih rudničkih Turaka, izgledala mu je tako duga i nesnosna, da mu se činilo, e neće nikako ni svanuti.Ma da je znao da se čobanin neće po ovome vremenu vratiti do zore, nego će zanoćiti ma u čijoj pojati, ipak je nestrpeljivo osluškivao svaki šum, što bi se oko vrata čuo.U dva tri maha pričinilo bi mu se da čuje pritajeno koračanje, a sad bi opet čuo kako nešto oko vrata klopara.Međutim, uznemirene misli letele su to amo to tamo.Silno se plašio, da Turci ne banu u Dić, pre nego li Gagići uklone iz kuće čeljad, a naročito Smilju, svoju sestru, devojče od petnaest do šesnaest godina.To devojče, koje je on krstio, odraslo je, tako reći, na njegovu kolenu, i on ga je toliko zavoleo, da mu se nežnost postepeno pretvorila u očinsku ljubav, te je o njojzi počeo misliti kao o nečemu, čega se ne bi mogao odreći nikada.Smilja se naučila na ovu nežnost, pa ga je i sama volela, u toliko više što očinske milosti nije ni zaznala čestito. I to dete, što je raslo na njegove oči, prometnulo se sada u divno devojče.Tankostruka i živa pokreta, imala je smeđe kurjuke i grahoraste oči, nad kojima su se izvijale tanke obrve.Pod kratkim neprimetno uzdignutim nosićem rumene se male punačke usnice, malo rasklopljene, ispod čijeg rumenila proviruju kao sneg beli i sitni zubi, što je vrlo lepo dolikovalo žarkastome njezinu licu.Izraz lica i očiju imao je na sebi nečeg veselog, kao da se ovog časa zaustavila od detinjskoga smeha. Nije čudo, dakle, što je ovo devojče zamaklo za oko momcima iz okolnih sela, pa i samom Šaćiru, koji je ugleda prvi put pre nekoliko nedelja, kada je prolazio kroz Dić.On i Ramo vraćali su se jednog dana na Rudnik, pa taman da minu pored Gagićeve kuće, kad ugledaše kako prođe mimo njih devojče s testijom vode.Svežina, što je bila iz cele ove pojave, zanese jahače i oni je zaustaviše. — Stani, curo! — viknu Šaćir. — Dajder da se napijem. Smilja obori oči zemlji, pa im ustrašeno priđe i pruži testiju. — A čija si, lijepa curice? — zapita Šaćir i vragolasto namignu. Devojka pocrvene do ušiju, pa zastiđeno okrete lice pa stranu. — Ama, ču li, što pitam? — ponovi Šaćir. — Gagićeva, — odgovori Smilja. — Aha, Gagićeva!A što si porumenila tako? Devojka da utone u zemlju.Pod nogama joj je čisto gorelo.Najzad, kad opazi da Turčin samo drži testiju i ne pije, ona se unezveri. — Pusti me, aga, posao me čeka. — Jami posao, jagnje!Zar nije ljevše ovako? Devojče uluči zgodnu priliku, protrča između oba konjanika i poče begati.Šaćir osta s punom testijom u rukama. Na kućnim vratima iziđoše oba Gagića.Šaćir viknu jednoga. — Uzmi onu testiju.A što je, more ona cura tako strašljiva, te pobeže, kad je zapitah za ime? — Oprosti, aga, — odgovori Jovan, kome pogled sevaše mrko, — dete je još, pa nije svikla na razgovore. — E, e, neka je samo živa i zdrava! — odgovori Šaćir, dodavši mu testiju, pa za tim obode konja i u kasu zamače za jedan brežuljak. — Šta veliš, Ramo, ha? — upita Šaćir, kad izmakoše podalje. — Neka mi se šejtan u bradu popljuje, ako ona dva krmka ne bi učinila neko zlo, da smo se još malo zadržali. — More, ne pitam te za to.Svest mi mrče, kada je ugledah ’naku.Bolan Ramo, mi na Rudniku, a ’naki cvijet pupi pod samijem Rudnikom, pa da ga niko od nas ne opazi! — Tako je, biva! — odgovori Ramo. — .Lijepo kazuje pesma: najljepši cvijet sakriven je u trnju; gledaš ga, a ne smiješ ga uzabrati.Cvijet miri i veli: „Uzberi me“. — I ja ću ga uzbrati, turske mi vjere! — odazva se Šaćir. — Alah nije namijenio, en’ onaj biva, da naki cvijet uvehne u blatu.A krmci k’o krmci, bilo ih je i ljućih, na ni jedan ne smjede ni zuba pomoliti. Od toga susreta Šaćir nije imao mira.Dan iz dan gubio je raspoloženje, a što je više mislio o onome susretu, sve ga je većma vuklo, da se ma kako sastane sa Smiljom.I, za divno čudo, o ovome devojčetu nije nijedared pomenuo svome pobratimu Sali-agi, ma da mu to ne beše prvina, da se zanese za iole uglednijom devojkom ili nevestom. Jednoga dana rupi s petoricom Turaka u kuću Gagića.Gagić izađe pred njih, primi ih i uvede u kuću.Oni se razuzuriše oko prostranog ognjišta, nad kojim je visio o verigama kotao s vodom.Žena starijeg Gagića, više uvela nego li u godinama, poče im pripremati za ručak, a Gagić im prisluživaše rakiju. — A đe su ti čeljad? — zapita Šaćir, kome već poče bivati nezgodno oko srca, što još ne vide onu, radi koje je i sišao s Rudnika. — U Valjevu, čestiti aga! — odgovori Gagić, — poslao sam ih s majkom stricu. — Pa hoće li se vratiti? — Ostaće do proleća.A i šta će ovde?Tamo su ih se više zaželeli. Šaćira steže u grudima; dođe mu da potrgne kuburu i da je saspe u grudi Gagiću.Posle ručka diže se sa ostalim Turcima i odjaha na Rudnik, još sumorniji nego li što je otuda sišao. Fočićev poziv na sastanak čisto ga je obradovao.Tom će je prilikom bar naći tamo, a posle će već gledati, kako da je domami.Ali Gagići su ga slagali.Devojka je bila i toga dana i posle u selu, u kući jednoga prijatelja, gde su je sakrili. O svemu tome znao je i Hadži-Đera, pa je zato i poslao čobanina u Dić, jer se domišljao, da Šaćir, onako prevaren, neće proći kroz Dić, a da sa svojim ljudima ne upadne u kuću Gagića, a naročito sada, kad se na Gagića još sumnja, da je izvršio ono ubistvo. I sve ovo nije mu davalo da sklopi oka.U mislima, što su se jedna za drugom ispredale, čisto je gledao gomilu uzdivljalih Turaka, kako uleću u kuću, vezuju muškarce, a devojku bacaju na konja i odleću s njom u vrh planine, u onu crnu tvrđavu, gde će devojka od sramote i stida presvisnuti.Ova pomisao uzmuti mu dušu, u grlu ga poče gušiti i on skoči sa sedišta. — Bože, Bože, zašto nas ostavi?Šta smo ti sagrešili, da nas tako kaštiguješ? — uzviknu zagušenim glasom i poče utirati suze koje kapahu.I nikoga nema koji bi bio kadar da razmetne ono razbojničko gnezdo, da ubije ova dva rudnička krvnika, koji pljuju na krst i obraz sirotog naroda! Tako uzrujan stajao je nasred ćelije kao skamenjena prilika, pa je iskolačenim očima gledao u neznan.Sramota, koja se može dogoditi Smilji, prikovala mu misao i pamet, pa ih nije pokretala dalje.Tako je stajao neko vreme, pa tek odjedared prenu.Učinilo mu se, kao da se neko dokrada njegovim vratima.On se pritaja.I zbilja, sad je jasno čuo šum nečijeg hoda.Brzo utuli sveću, pa onda u mraku oškrinu vrata i zagleda napolje. Tamo je polegla gusta pomrčina, pa, tek kad mu se oči navikoše, opazi kako pored manastira promače nekakva sen.Hadži-Đera otškrinu još malo, taman toliko da prođe, na onda stade uza zid.Senka, što je ugleda malo čas, pojavi se nanovo.U koliko je mogao opriličiti prema belini snega, koja se odvajala od tame, učini mu se da vidi nekog čoveka. — Ko je? — upita poluglasno. Senka se primicaše. — Ko je? — Pst! — odgovori senka. — Ja sam, hadži-duhovniče. — Ko si ti? — Lazar Stepojev, — odazva se prilika. — Pa što ne ulaziš? — Za putom sam, idem u Valjevo, — odgovori onaj, — pa dopadoh tebi, da ti kažem. — Šta? — Ko je ubio Miloja... Hadži-Đera zadrhta.Sad će bar doznati ono, što ga je kao tajna mučilo. — Čoveče, otkuda to znaš? — Video sam. — Ko ga ubi? — Eno ga gde spava u sobi.Ubio ga je aga Džinić. — On? — učini hadži-Đera, pa čisto zacipljen razrogači oči na Stepojevića. — Jeste, on, hadži-duhovniče! — odgovori ovaj. — I to je na njegov mig uradio onaj Sulja. — Zašto, po Bogu?Ta Rupić živi sa agom Džinićem već ne može bolje. — E, to ti ne umem reći.Što znadoh, kazah ti, a ti već uradi, kako te Bog nauči.Velimo, mudriji si i pametniji od sve nahije, a i lepo se živiš sa svima, što se krste, pa možeš reći Rupiću, neka ne greši duše o drugoga.Ja već ne mogu!Prijatelji smo s Gagićima, na će reći, došao kastile da se miri. Posle ovoga priđe hadžijinoj rudi, celiva je i zamoli blagoslov, na ga nesta u mraku. — Čudna posla! — pomisli Đera, na se vrati u ćeliju.U koliko mu je laknulo u duši, što se i ovako uverio, da je Gagić istinu kazao, u toliko mu stvar poče bivati još čudnovatija.Otkako se učini krvna zavada, kuća Stankovića lepo je živela sa agom Džinićem.Aga je često odlazio k njima, a Rupić nije nikada prošao pored hana, a da ne svrati agi.Pa onda Milan je u oči same smrti bio u age Džinića, a ovaj ga ipak ubio! Svakako na kakvu ličnu omrazu nije se moglo ni misliti, a još malje na to, što su Stankovići nemirna duha, te da Turdi od njih zaziru.Manj ako nije tu mržnja na glas kuće, koji je i sada stajao. Kroz ćelijsko rešme belaskala se mutna svetlost zorina.Tamna noć sve se više klonila zapadu i malo po malo pa se kroz rastinjenu tamu počeše razaznavati ogromna pleća natuštenoga Rudnika, što se nadneo iznad ostalih planina, uvio čelo u tmaste oblake i sumorno gleda prema sebi u plećati Medvednik. — Hazurala!Saba! — uzviknu iz trema jedan Turčin. Svi pođipaše i kraj vatre, koja se nanovo razgore, uzeše avdes, pa onda pripadoše pa kolena i, okrenuti licem Meki, stadoše klanjati selam suncu koje izgreva. Kad se opremiše, prihvatiše se jelom i posrkaše kafu, odoše u ahare, izvedoše hatove, pa ih počeše sedlati.Hadži-Đera je za to vreme ušao u sobu agama, da im nazove dobro jutro, a manastirski sluga poče prisluživati rakiju i kafu. Još bunovan od noćašnjeg pića, Šaćir je samo ćutao, srkao kafu, puštajući guste dimove iz raspaljena čibuka, i zamišljeno gledao preda se.Kad Sulja uđe i javi da su konji spremni, nestrpeljivo skoči i prigrte crveni ćurak. — E, vrijeme je, biva, valja nam ići. — Ama posedi još, dobar čoveče, stići ćeš! — zaustavljaše ga aga Džinić. — Nasib olsun (neka se izvrši sudba!), Džiniću!Lako je tebi, en’ onaj biva, kuća ti je tu, pod nosom, a mi, borme, moramo prvo u Dić, da potražimo toga zlikovca, toga haramzade (prokletog sina), što ubija mirne ljude i pljuje nam u bradu, te da nam ne umakne, pa tek ondakara na Rudnik. Hadži-Đeri se steže u grudima, kad začu ovaj odgovor.Turci pojahaše hatove, rekoše igumanu zbogom i otkasaše put sela. Tek kad se i poslednji Turčin izgubi za leskovom čestom na savijutku druma, potmuli zvuci manastirskoga klepala počeše odjekivati i setnim glasom napominjati pravoslavnome narodu Jutrenju. Hadži-Đera se pobožno prekrsti, blagoslovi kaluđera zakonošu, koji u tome času dođe i metanisa pred njim, pa zajedno uđoše u crkvu, u kojoj već treptijaše užeženo kandioce pred carskim dverima. Mutno oko zorino bistri se po malo, a oštar povetarac s Rudnika raspiruje sinji veo, koji zakriva nebo.Na istoku izbija jasna vedrina , a odmah za njom granu prva sunčeva svetlost nad osneženim vrhovima gustih hrastovih šuma, što pokrivaju gore i podgorja Rudnika.Bujna se svetlost razli po gorskim snegovima, koji kao ustalasano srebrnasto more trepere pram sunčeve svetlosti.Kao gorostasi uzdižu se nad uzburkanom gužvom snežnih gora Rudnik s velikim i malim Šturcem, oko čijih se glava još sabijaju zadimljeni oblaci, kroz koje ovda onda probijaju sunčevi zraci, te obasjavaju sumorne kule rudničke tvrđavice i goroviti Medvednik, koji, na zapadnoj strani Rudnika, mračan i sumoran, još drema u gustoj magli, što se s njegove prostrane grbine dimi, koluta, povija i valja to amo to tamo, pa se najzad uzdiže i gubi u visokim oblacima, što se nad njim kao rastrkano stado rasiplju. I sva ova ustalasana okolina blešti u srebrnoj svetlosti.Nad njom se stire lazurno plavilo, u koje ne može oko pogledati, a da ne zaseni pred bleskom sunčeve svetlosti, koja se razliva svuda: po nebu, po gorama, snežnim dolinama i ogromnim lavinama, što se pad strmenima kao ledene tvrđave nadnose, dokle se ne opuče i kao vihar survaju u dolinu. U Moravcima je sve oživelo i vri oko hana.Aga Džinić pozvao domaćine i naređuje hajku na vukove, koji su se ove zime tako silno namnožili, da je nastala opasnost i za sama sela, a o drumovima i stranputicama da se i ne spomene.Razume se, da seljaci nisu imali oružja, a koji ga je imao, morao ga je skrivati ispred turskih očiju, izuzimajući obor-knezova, njihovih pratilaca i onih seljaka, koji nosiše čelenke.A čelenku je mogao nositi samo onaj, koji je bar jednoga hajduka ubio i glavu mu Turcima predao.Takvu glavu Turci bi nabili na visoku motku, istavili je na najvidnije mesto u čaršiji, pa bi tu stajala sve dotle, dokle je do kostiju ne raskljuju jata gavranova, što tuda obleću.Ali takvih je bilo vrlo malo. Na ovim hajkama dešavalo se po koji put da Turci nabasaju i na hajdučke zimovnike, pa, ugrabe li hajdukovu glavu, onda su se vraćali pevajući i mećući iz pušaka, a hajdučku glavu, nabijenu na motki, pokazivali su selima, kroz koja prolaze, te da time predoče raji, kako prolaze oni što se odupiru Turcima.Ali i to se dešavalo vrlo retko, jer su rođaci i prijatelji hajdučki izranije opominjali hajduke o hajkama, a ovi su se onda sklanjali podalje i na sklonitija mesta. Prijatelji i rodbina Stankovića, koji su juče ispratili pokojnika u grob, izašli su jutros na pojutarje, pa, posle baba-Anđina i Stanojkina oplača i zapevke, odoše pod manastirsku strehu, gde je svaka porodica već pripremila što je donela za podušje.Ali oni su sve ovo na brzu ruku svršavali, te da ne odocne na Džinićevu zapovest.Posle svršena podušja ljudi pohitaše hanu, a Rupić s Milojem, Anđom, Stanojkom i nekoliko žena iz najbliže rodbine vratiše se u selo. U vajatu, gde je ležao pokojnik, goruka prisluženo kandilo, a ukraj njega stoji puna čaša vina i šaka pšenična zrna.To će stajati tamo tri dana i tri noći, kao ponuda duši, koja za to vreme obleće oko nekadanjeg staništa. — O, Miloje! — Čujem, ujače! — Hoćeš li i ti sa mnom? — Kuda? — Do hana.Subaša mi je poručio da dođem.Veli, ima nešto da razgovorimo. — A šta li to? — Boj se, biće zbog onog krvnika. — Neka, ujače, otidi ti; ja ne marim tamo. — To ti se baš i čudim.Kloniš se čoveka, a on nam je veći prijatelj, nego li po koji kršteni. — Tek Turčin je i on, pa... Rupić odmahnu nestrpeljivo. — Tvoja volja!A ti bar otpadni do kuma-Mratića i Stanojla Miletina, pa im reci,' neka i oni siđu dole do hana. — Dobro, ujače. Miloje ga isprati do vratnica, a kad ovaj zamače podaleko, brzo se okrete, uđe u vajat, pripasa silaje, uze svoj i bratovljev kuburnjak, pa ih turi između listova, kojima ih pokri tako, da su jedva jabuke izvirivale. Dokle je ovo radio, njegova se majka digla između žena, koje seđahu u kući oko vatre, ušla u vajat i gledala šta čini.Miloje se okrete vratima, da izađe. — Kuda ćeš s tim, Mile? — Pa tako, najo, tek neka se nađu.Rek’o ujo, da odem kumu, da ga pozovem. — A ovo oružje? Miloje pogleda u stranu. — Jaoh, Miloje, zar i ti da me ucveliš?!Ne čini zijana, ne ubijaj majke! — jeknu starica, pa, zagrlivši ga i držeći mu glavu na svojim nedrima, poče prigušeno jecati. Miloje je osećao njezine suze, kako mu kaplju po licu.On polako izvi glavu iz njezina zagrljaja. — Šta ti je, najo, za Boga?Ja ću samo do kuma. — Ostavi oružje. — Zašto, najo?Zar kao brata, bez oružja? — Uh teško meni, sinjoj kukavici! — huknu majka i oborenom glavom spusti se na prostrani krevet.Miloje je ostavi, iziđe u kuću, a odatle napolje, i ne obzirući se na žene i snahu, koja sedi rušna između ovih i tiho nariče. Neprestana tuga i jecanje, što ga u svakome kutiću čuje, stade mu toliko teško, da više ne moga izdržati.Pomahnitao bi, da još koji časak ostane u kući.Želeo je da se ma gde ukloni, daleko od sela i svega što mu napominje, da je tu juče njegov brat hodio živ i zdrav, a sad ga nema.Pa onda osećao je da bi mu samoća tako godila.Razgovori o pokojniku i majčino uzdisanje samo mu raskopavahu još dublje svežu ranu. Brzim koracima izmicao je seoskom stranom, dokle ne stiže do obale Ljigu.Nešto malo ravni, stinjene između šumovitih gora, krivudalo je ovuda, a kroz nju je šumio planinski Ljig.Nekoliko jadika oborilo ukraj obale tužno granje, po kome se naslagao sneg, pa treperi kao srebro pram sunčeve svetlosti.On promače između njih, pregazi brodove i zađe u mečju lesku, koja je u gustim čestarima tuda bujala.Na ovom mestu sučeljavaju se atari moravački i dićki, a tu se sastaju i dva puta iz oba sela, pa otuda kao jedan udaraju na istok, Rudniku. Što se Miloje više bližio ovome putu, sve mu je jače kucalo u grudima.Još stotinak koračaja, pa će naići na mesto, gde su seljaci našli njegova brata.Na srcu mu se stuži, a žudnja da što pre osveti krv poče još većma plamteti.Pogled mu je strašno sevao, te ovaj visoki devetnaestogodišnji mladić, oštrim crtama lica i stinutim usnama, koje još ne ogariše nausnice, izgledaše na jastreba, koji će kao strela sunuti na žrtvu.Tuga, što ga je do malo čas morila, iščeze pred novim osećajem kao magla s Medvednika, i on sada nije osećao ni bol, ni suze, ni jade, već jedno jedino: da se što pre sukobi sa oba Gagića, te da ih obojicu na onom mestu smoždi. I pomisao na ovo sve ga je više palila.U mislima je već gledao svoje žrtve, kako u rođenoj krvi izdišu, i slušao zapevku njihove čeljadi, a to mu je tako godilo.„Za tvoju dušu, bato!“ uzviknu i rukom stisnu jabuku na kuburnjaku. Lako uzbudljiv duh strasno je plamteo silinom mladićske bujnosti, koja ne poznaje granica i ne razbira, gde joj se valja zaustaviti, nego se bez okolišenja upušta u najsmelija poduzeća.On je imao samo jedno pred očima, a to je, da mu valja brata svetiti i mrzeti Gagiće gore i od samih Turaka.Pomisao, da će aga Džinić na tužbu ujakovu sam uhvatiti Gagića, baciti ga u tamnicu, pa onda pozvati njih; da mu piju samrtnu, bila mu je neprijatna.Zašto da se drugi meša u njegov posao, zašto da on sam svojom rukom ne osveti brata. Miloje je dolazio među otresetije vršnjake u svome kraju.Bistre zejtinjaste oči i sav izraz lica pokazivali su plahost i pouzdanje, koje, i ako ne senči do izraza nasrtljivosti, ipak napominje na duh nešto sličan jedva zauzdanom hatu, koji grize žvale, trza uzdama, nemirno kopa zemlju i čeka samo da mu gospodar popusti uzde, na da kao strela jurne, ne pitajući gde će se zaustaviti. Njegova pokojna braća imala su također ponešto ove naravi; ali, ipak, dugom navikom, da pokažu što više uzdržljivosti i pokornosti pred Turcima, koji ne trpe da vide u raje slobodnijeg izraza, najposle su i narav toliko omekšali, da se nisu ni malo razlikovali od ostalih seljana, koji su već savili pokorne vratove i mirno snosili jaram što ih pritezaše.Ali Milojevu narav bilo je teško obuzdati.Ma da je; kao i ostala braća, poštovao svoga ujaka, koji im je mesto oca ostao, ipak nije mario, što ovaj sa agom Džinićem i ostalim Turcima onoliko prijateljuje.To mu je izgledalo da ne dolikuje kući Stankovića, iz koje je pre sto godina, samo u jednoj bitci, pod kulom Vitkovića i u Valjevu, palo petoro braće, o čijoj junačkoj smrti i danas guslaju slepi guslari po manastirskim slavama i sajmovima.Mrzeo je Turke, pa mu se činilo, kad bi i najmanje omekšao, da ne bi više smeo ni pristupiti guslama, ni čuti jednoga zvuka o svojim dedovima.Zato je uvek rado osluškivao sve, što bi se na sastancima pričalo o hajdučkim delima, a naročito o Stanku harambaši u Vidojevici i braći Nedićima u Ceru.Na nekoliko meseca pre ovoga događaja umalo što se ne odmetnu u Nedića družinu. A to je bilo posle Petrova dne.Njegov rođak, Marko Radovanović iz Vojkovaca, isprosio devojku u Moravcima, obeležio je i zakazao dan, kad će po nevestu.Na nekoliko dana pre svatova pozove aga Džinić devojačkog oca, pa mu naredi da devojku pošalje Sali-agi na Rudnik , ali da se za živu glavu ne usudi, da to ne učini još pre svatova.Otac se vrati kući, pa kako je znao šta ga očekuje, ako ne posluša, pokori se ovoj zapovesti, kaže ženi, i ova se počne spremati, da za koji dan odvede kćer Sali-agi.Miloje, koga je Marko uzeo za devera, dozna još istoga dana za ovo, te brzo ode u Vojkovac, nađe Marka i ispriča mu sve.Marko se naoruža, digne na Rudnik, ali pod samim Rudnikom naiđe pa Sali-agu, kako se raspojasio na teferiču i oko njega nekoliko kmetova, te gledaju u kolo, što se po livadi izvilo. Marko banu onako oružan pred agu, pa, ne nazvavši ni Boga, metnu šaku na kuburnjak i kresnu: — Je si li ti, čestiti aga, naredio, da moja vođevina dođe najpre k tebi, pa tek onda k meni? Iznenadni upad naoružana čoveka, kome pogled hajdučki sevaše, uplaši agu.Kmetovi, zabezeknuti ovolikom drskošću jednoga momka, čisto se skamenili, pa samo očekuju šta će se desiti.Baš u tome času ne beše nikoga od Turaka oko age: svi su se bili razišli po livadi oko kola i devojaka. Plahoviti pogled Markov, koji kao munja sevaše na agu, lednu ga u dušu. — Hajde, prođi se, čoveče! — odgovori Sali-aga. — Nisam.I da mi je poklanjaš, ne bih je primio, kako ti oči sevaju. Marko krvnički pogleda još jedared u Sali-agu, pa onda zamače u goru. Još istoga dana upade u Moravce, izvede vođevinu i venča je u manastiru.Sali-aga je naredio posle da ga uhvate, ali on skloni ženu, a sam se odmetnu u Nedićevu družinu. Ovaj događaj, koji se od usta do usta raznosio i veličao među seljacima, toliko je raspalio Miloja, da umalo i sam ne ode za Markom.Ni ujakove pretnje ni bratovljeve molbe nisu ga mogle zadržati.Tek na suze i zapevku majčinu smiri se i obeća da neće otići. Ali, evo, nasta čas, u kome ga ni majčin plač ni preklinjanje ne bi odvratili od krvi.Šta bi dao, samo da se dokopa glave makar jednoga Gagića, da je odfikari i ostavi gavranima baš na ovome mestu, gde sad stoji, a na kome je pre dva dana ležalo telo njegova brata. Iz ovoga premišljanja probudi ga konjski topot.On se obazre i ugleda dva konjanika kako kasaju njemu.Brzo zamače u čestu, pa otuda stade posmatrati.Otud, sa strane Dića i Moravaca, jašu dva Turčina u belim sarucima.Jedan izmakao malo unapred, obuzdava konja da ne žuri, i češće se obazire za drugim, a drugi izgledaše kao da se na konju boči s nekim, što se iz sve snage otima.Miloje poznade Sulju i Rama.Kolje su obukli u penu, a Ramo čvrsto drži uza se žensku priliku, koja se praćaka i otima.Ramov konj često upropnice poskakuje, osećajući udarce, a Ramo ga dizginima priteže. — Nuto, curo, nuto! — uzviknu Ramo pritiskujući devojku. Miloja poli čudna vatra.Učini mu se sramota, da, ovako oružan, propusti Turčina da odnese devojku, koja nema moći da se otme.Sulja promače tik samoga čestara.Još nekoliko koračaji, pa će i Ramo s devojkom.Miloju se smrče pred očima, pa, i ne znajući šta čini, poteže kuburnjak i viknu silno: — Stani, Turčine! Gromovit prasak prolomi se kroz uzinu i odjeknu po gorama, a gust dim pokri šipražje i njega.Sad nije više ništa video osim Sulje, koji u časku zaustavi konja i skresa kuburnjak u dim.Nekoliko sitnih grančica posuše ga po glavi; on trže i drugi pištolj, ispali na Sulju, a Turčin, na ovaj drugi pucanj, obode konja i u trku zamače put Rudnika.Miloju beše kao da je pijan, — tako mu je bubnjalo i tutnjalo u glavi, pa, dokle se gust dim vukao po snegu, on je, sakriven u čestaru, punio pištolje. — Ama šta li je s Ramom?Eto, Sulju sam video gde zamače! — pomisli i izviri iz šipraga. Tamo u strani ugleda osedlana konja, kako stoji na jednome mestu i hrže, a malo podalje leži izvaljen Turčin, a pored njega ona devojka.Ne miču se ni Turčin ni devojka. Miloje se obazre na sve strane, pa kad se uveri da nema nikoga, pritrča Turčinu.Iz grudi i iz usta Turčinovih lopila je krv i jasnim rumenilom bagrila sneg.Čudno osećanje obujmi ga svega, kad mu dođe pomisao, da je on, svojom rukom, ubio ovoga.To je prvi hitac i gle kako ne promaši. Devojka leži u snegu.Od borbe i otimanja odelo joj je poderano i u neredu.Ovde onde proviruju punačka ramena, a iz poderana rukava lepa bela ruka.On se saže i nožićem iseče uze, kojima joj behu ruke vezane.Na potiljku napipa ranu i kosu vlažnu od krvi, ali ta rana nije bila velika; izgleda kao da joj je na jednome mestu koža okrznuta. — Čija li je? — pomisli i malo je podiže, da joj lice ugleda. — Smilja! — viknu i namršteno stuknu nazad. Zbunjen, kao krivac kad ga uhvate pa delu, stajao je i nesvesno blenuo u ovo lepo lice, koje i u nesvesti beše tako sveže i nasmejano.Ta on je izbavio sestru svoga krvnika!Ubio Turčina, i radi koga?Brzo se okrete i pođe, da se što pre ukloni, ali, posle nekoliko koraka, zasta.Učini mu se sramota, da ostavi u snegu onesveslo devojče, koje je malo čas izbavio, a sad ga napušta, da se smrzne, da ga vuci prožderu.Vrati se i naže se nad ovo lepo lice, pa ga dugo i zamišljeno posmatraše. — Šteta! — prošaputa. — Kako je naočita! I bez ikakvoga razmišljanja kleče, podiže joj glavu i poče snegom trljati ranicu na potiljku.Izvadi iz usta jagluk i priže uho, da čuje diše li. U obližnjem šumarku ču se lavež.Njemu sevnu pomisao, da ga može kogod zateći na ovome mestu i poznati, pa onda prokazati Turcima.A da se opet ukloni i sakrije u čestar, bilo je već dockan.On se hitro diže, trže kuburnjak iza pasa i tako očekivaše.Dva ogromna kosmata psa, kao vuci, izleteše iz leske, poleteše s lavežom napred, pa, kad ugledaše Miloja i leševe, podigoše njuške u vis i stadoše vučke zavijati.Iz čestara izbi čovek, viknu na pse, pa, kad ugleda Miloja kraj lešine, priskoči u nekoliko skokova.To je bio manastirski čobanin. — Šta je ovo, Miloje? — Eto, ubih! Čobanin se nadnese nad ubijenim. — Ama zar Rama? — Ja! — Pa sada? — zapita on i stade ga gledati radoznalo. — Ne znam, vala!Neki me bes uhvati, a nisam znao da je ova. — Je li živa? — Diše. — Pa ovo je, boj se, Smilja! Miloje ne odgovori, samo je mrko gledao u stranu. — Eh, siroto devojče! — reče čobanin. — Hajde da je odnesemo u manastir. — Eto ti je, vala, pa je nosi kud znaš, a ja neću! — Ne mogu sam, — odgovori mladić. — A valjada nećeš da ostavimo krštenu dušu, da je vuci razdiru. — Pa, učini kako znaš! — odgovori Miloje, koji, zbunjen svim ovim što se oko njega događa, nije više umeo ni misliti ni vladati sobom.Sad se predao potpuno volji jačega. — Deder, pomozi mi da načinimo lesu! — reče čobanin.Pa onda uđoše u lesku, nasekoše noževima granja i pruća, udesiše kako se moglo, pa položiše onesveslo devojče. — Eh, da bogata oružja u ove Turkešanje! — uzviknu čobanin, kad položiše devojku. — Šta veliš, Miloje, da podelimo? — Uzmi, vala, sve! — Zar? — reče čobanin i izvuče divna dva srebrnjaka i srmom izvezen jatagan, pa ih zadenu za pojas. — Znaš li ti, Miloje, da sam jednako merkao, kako da dođem do oružja, pa odmah da se odmećem.Za koji dan čućeš već, kako Damljan Kutišanac hajdukuje. Posle ovoga odvukoše Turčina duboko u čestar.Damljan odalami štapom konja, te ovaj polete Rudniku.Za tim podigoše lesu, pođoše donekle obalom, pa se onda izgubiše u gustoj šumi, kojom se moglo sve do manastira otići. Dok se ovo događalo na Ljigu, u Diću se razlegao jauk i kukanje.Gagićeva kuća postala je zgarište, oko koga obleće Gagićeva mati, busa se u grudi i leleče.Do malo čas kuća kao oko, a sad ni kuće ni kućišta, ni sina ni kćeri.Njena snaha, žena Nikolina, plače s njom zajedno.Jad je već toliko izbezumio staricu, da je jedanput htela da skoči u vatru što je dogorevala, ali je zadržaše seljaci, koji se posle Ramova rasterivanja nanovo iskupiše. — E, ovo se ne može više trpeti! — uzdahnu Stevan Jevtić, ujak Gagićev. — Moravčani će nas iskopati. — Nisu nam Turci krivi.Kod njih nas oni oblažu i onaj prokleti Rupić, što sedi uz koleno agi Džiniću, pa ovaj veruje, kako mu on dolaže. — Zubima ćemo se klati! — uzviknu treći. — E, gledaj samo bruke, što se počini s nevinim ljudma!Pa sad neka mi dođe Hadži-Đera, da miri krv! Tako se razgovaralo oko Gagićeva zgarišta.Svi su oni znali, da je Šaćir-aga odveo Gagića kao ubicu Milanova; a što je odvukao devojku, to je bila obična stvar, na koju se oko Rudnika već naviklo, otkako je Sali-aga na Rudniku. A događaj u Diću ovako je tekao. Damljan čobanin uradio je onako, kako mu je Hadži-Tera naredno.Jovan Gagić je odmah sklonio snahu, majku i sestru kod svoga ujaka, pa se vratio da dočeka Šaćira.Stariji brat Nikola bio je tih dana na putu. Rano ujutru ukasa gomila hatlija u dvorište, gde ih dočeka Gagić sa sklopljenim rukama na prsa i poklonom do pojasa. — Dobro nam došao, čestiti aga! — reče i pritrča da prihvati konja. — Đit bre, domuz! (Vuci se, svinjo!) — oseče se Ramo, a Sulja, koji je bio već sjahao, prihvati Šaćireva hata. Ovaj odgovor bio mu je dovoljan, da pozna, e Turci ne ulaze u kuću kao prijatelji. — A đe je onaj drugi? — zapita Šaćir, ulazeći u kuću, i pogleda preko ramena u Jovana. — Na putu, čestiti aga! — odazva se ovaj, držeći se jednako u onom pokornom položaju. — Na putu, ja.Iz ove kuće svi su pa putu, — odgovori Šaćir s podsmehom, a ispod očiju strelja u svaki kutić kuće.Srce mu je silno kucalo od želje, da što skorije ugleda one žarkaste obraščiće, punačka nedra i nasmejane oči lepog devojčeta, što ih je ugledao samo jedared u svome veku, a to jedared bilo je dosta, da mu pomuti um, zanese srce, da ga opije, te da celoga veka mamuran ostane. — A koga ima tamo u vajatu? — Nema nikoga, čestiti aga, — odgovori Jovan. Šaćir gnevno otisnu nogom vrata i zagleda u vajat. — A gde su čeljad? — Pa, u Valjevu, aga. Šaćiru poče kipeti.Premeri ga mrko. — U Valjevu, ha? — Jeste, čestiti aga. — Kape vlaše, kape!K’o veliš, pljun’o sam, biva, jedared agi u bradu, pa zašto ne bih sada u brk?Ama nisi znao, da svaka laž na nos iskoči.Bok jemek ten baš arr! (Od jedene nečisti glava boli). — Ne lažem te, aga. — A ko, more, ubi Stankovića? — Ne znam, aga; ja nisam! — odgovori Jovan. — Znaćeš, biva, znaćeš, kad pritegnemo.Vezujte ga! Turci se skleptaše oko Jovana. — Aman, čestiti aga, ja nisam kriv! — viknu Jovan, i poče se iza sve snage otimati. — Vezujte krmka! — dreknu Šaćir, kome se zakrvaviše iskolačene oči od silna gneva, što će se i ovoga puta bez devojke vratiti. Malo za tim i Gagić je ležao na zemlji vezanih ruku. — E, sada se moremo na tenahne razgovarati, vlaše, — reče Šaćir i sede na tronožicu prema vezanome. — Deder nam reci, đe si sklonio čeljad? — Sreće mi, aga, u Valjevu su! — prostenja vezani. — Lažeš, nezevenk, bre! — planu aga. — Đe je Smilja?! — Ubij, aga, ali ne lažem! — Lažeš, kućko jedna! — viče Šaćir, a sve ga više poduzima besnilo. — Lažeš, nego reci istinu, pa ću te odmah pustiti. Gagić kao zaliven zaćuta. — Govori, Vlaše! Gagić ćuti. — E, reći ćeš, krmku, reći ćeš sve, pa čak i ono, biva, kako si majku za sisu uio!Deder, Suljo! — grmnu Šaćir i kao pomaman skoči sa sedišta. Na ovaj znak priskoči Sulja, podiže Gagićeve noge, pa ih zamače konopcima o jednu motku, što visi s tavanice, te se o nju vešaju rubine, kad je napolju vlažno.Drugi mu izuše opanke i čarape, a dva se Turčina izdvojiše, prema isturenim golim tabanima, s drenovim štapovima. — Nemoj, aga, molim ti se; ja nisam kriv! — preklinje Jovan. — Đe je Smilja? — U Valjevu je. — Udri!Desetinu! — dreknu Šaćir. — Broj, Suljo! Štapovi zviznuše.Gagić samo zažmuri i steže vilice, da ne oda jauka. — Deset! — odbroja Sulja. Šibači stadoše. — Đe je Smilja? — zapita aga popovo. — Ubij, aga, ali ne muči! — jeknu Gagić. — Broj, Suljo! — dreknu aga. Šibači produžiše. Gagiću udariše suze od bola, ali samo škripnu zubima, a ni glasa ne pusti. — Deset! — odbroja Sulja. — Hape kьz, haram zade? (Kamo devojka, prokleti sine?) Hoćeš li reći? Jovan samo zaškripa zubima i bolno jeknu. — More, što ne odgovaraš, krmku?! — uzviknu Ramo. — Broj, Suljo! — viknu pomamni aga, a oči mu sevaju kao u zvera. Kad Sulja odbroja i tridesetu, Šaćir dade znak da se prestane.Jovan se trzao i ječao od bola i sramote što je dočeka.Kad ga uspraviše, on se sruši, jer nije mogao da stane od bolova.Činilo mu se, kao da je zemlja posuta živim ugljevljem.Njih četvorica izneše ga iz kuće, metnuše na konja i čvrsto pritegoše, pa onda pojahaše hatove i pođoše.Na polasku baciše ugarak u krov, te kuća buknu u plamen. Sve dokle Turci ne otkasaše s plenom, iz sela se niko živi nije javio od straha da ga ne snađe ma kakova beda.Tek docnije počeše se preplašeni seljaci izvlačiti jedan po jedan iz niskih zemunica i prizemnih krovinjara i zbirati se oko požara, što je proždirao suha hrastova brvna i s praskom bacao hiljadama varnica na sve strane.Gagićeva mati, sestra i snaha tek su na zgarištu saznali, kako je Jovan odveden. Dokle su se seljani majali oko vatre i Gagićeve čeljadi, Turci su daleko odmakli.Na prvoj rasputici nekoliko moravačkih Turaka, što pođoše sa Šaćirem da prosehire, htede u svoj hap. Ramo, koji je usput jahao ćuteći i premišljao nešto, obode konja i dokasa Šaćiru. — Turske mi vjere, smio bih se zaklijeti, e nas je ovaj vlaški domuz slagao.Ne more bit’ druge, djevojka je u selu. — Kako ćeš im uhvatiti traga, kad su im kuće rastrkane kao čvorci potlijen ispaljene puške? — odgovori Šaćir zlovoljno. — Ne smiju krmci dalje od kuće.Evo, u što hoćeš, da ću ih naći na zgarištu! — A ti; dela, uzmi nešto ljudi, pa okušaj.Doneseš li mi Smilju na Rudnik, činiću ti, vala, svaki izmet, kakav gođ ti je drago! — Uzeću od našijeh samo Sulju, a ostalo neka me prate Moravčani.Glavno je da uzmemo djevojku, a potlijen je sve lako. I Ramo sa Suljom i moravačkim Turcima banu iznenada na zgarište.Kad se pojaviše, zastrašeni se seljaci uskomešaše. — Mir, rajo!Niko da se ne makne s mesta, kome je život mio! — viknu Ramo, a naperene puške na gomilicu praznorukih očekuju samo jedan mig, pa da se kao grom saspu u zbijenu gomilu.Seljani staviše ruke na prsa i s pognutim glavama očekuju, šta će ih snaći. — Je l’ ovđe knez? Iz gomile se izdvoji omalen starčić. — Nema ga, čestiti aga, — odgovori starčić, brzajući preplašeno jezikom. — Onda ćeš nam ti reći, đe je Smilja? Starac se uzvrpolji.Na licu mu se opažao strah, pa je čisto treptao.Taj starac nije bio iz ovoga sela, ali je ovde bio poznat po imenu čiča-Boca.Tek pre nekoliko dana došao je ovamo u prijatelje, da se malo provede.Ali i ako nije bio iz ovoga sela, on je i sa ove strane Rudnika, kao i u svojim Svračkovcima, izašao na glas, pa je čak dobio i ime Deli-Boca, sa jednoga događaja, kome se dugo vremena ceo Rudnik smejao.Naime, čiča-Boca nije se nigde po selu javljao bez kuburnjaka i dugog jatagana za pasom.A gde god bi čuo za guslara da gudi u čijoj kući, navraćao bi onako oružan do zuba, da bar čuje što o starome junaštvu, kad „mladina nosi srce u petama“, kao što je obično govorio o tadašnjim Srbima. Jednoga dana rupi iznenada u Svračkovce Sali-aga, te čiča-Boca nemade kad da sakrije kuburnjak i jatagan ispred očiju aginih. — Dole oružje! — grmnu aga, kad ugleda u gomili naoružana starca. Zakrvavljen agin pogled i gromovit glas toliko prepadoše čiča-Bocu, da ne imade kad ni raspasati silaje ni pobeći; noge mu se podsekoše, on se sroza niz brdo, pa se kao kolut kotrljao niz strmu padinu do samoga podnožja, a otuda se skotrlja u potok, odakle se sav mokar jedva izvukao.Sali-aga od silna smeha nije mu ništa uradio: samo ga prozvao: deli-Boca, a posle su ga i seljani tako zvali. Kao u groznici cvokotao je čiča-Boca, gledajući u naperene puške.Zaustio je da kaže, kako on nije iz ovoga sela. — Pazi, starče, da istinu kažeš!Ona je ovđe neđe, a ne rečeš li đe je, listom ćete izginuti. Deli-Boca se samo savi i prostenja nešto, ali mu reč zape.Ramove oči sevale su krvnički, a ruka, što je počivala na jabuci od kuburnjaka, bila je gotova na krv. — Ona... — prostenja starac, — ona je... — Đe? — Tamo, — odgovori čiča-Boca, da se jedva čulo, i pokaza palcem preko ramena na plast, gde su seljaci u brzini sakrili devojku. — Rasturite seno! — viknu Ramo. Očajan vrisak razleže se iz plasta, a odmah za ovim izlete devojče i naže bežati.Ramo i Sulja pustiše se za njom, a ostali Turci opkoliše snahu i majku njezinu, koja iza svega glasa zajauka. Smilja se otimala, ali uzalud.Turci je vezaše i natovariše na Ramova konja, pa onda rasteraše raju na sve strane, a oni kasom odleteše.Na zgarištu je ostala samo majka, koja je od jada pala u nesvest, i snaha njezina. Vrisak Smiljin razlegao se nekoliko puta, dokle joj Ramo ne zatisnu usta jaglukom.Kad su već izmakli i stigli na rasputicu, Ramo otpusti moravačke Turke, pa otuda sam sa Suljom produži put na Rudnik, gde bi i stigao, da ga Milojeva ruka ne zaustavi. Gustiš, kroz koji je Miloje s Damljanom nosio Smilju, slazi do samoga manastira, te se tako nisu morali plašiti, da će ih ko ugledati.Tek kad dospeše do okomka šume, što se, kao odsečna padina, strmo spušta u manastirsko dvorište, stadoše. — Spusti! — reče Damljan. — Ti očekni ovde, a ja ću otpasti do manastira, da vidim jesu li u kući sami i da javim. Čobanin štuče u šibljak, i tako osta Miloje sam s devojčetom, koje se nije svestilo.Ono mračno osećanje, što ga je spopalo, kad je saznao koga je izbavio, nije ga nikako ostavljalo.On se spusti na izvaljeni panj, okrete leđa onesvesloj devojci i zaroni u teške misli.Da je mogao samo, čisto bi jauknuo od nekog tereta, što mu se svalio pa dušu, pa ga pritiskuje, te mu ne da dahnuti.A to ne beše iz straha, što je ubio Turčina, a još malje da gaje grizla pomisao na krv.Saznanje da je prvu krv prolio u korist Gagića, da je raskopao svoje ognjište radi Gagića, toliko ga je peklo, da je sav kipeo na samoga sebe.Malo li je, što su samo iz ove kuće tri glave legle u grob, nego sada da gleda još, kako mu Turci pale kuću, ognjište rasturuju a njega... Dubok uzdah probudi ga iz nemilih misli.On se okrete i zbunjeno pogleda tamo.Na lesi je ležala Smilja otvorenih očiju.Miloje se nesvesno zablenu u devojče, dvoumeći, da li da se ukloni ili da očekne.Dokle je tako nerešljivo stajao, Smilja ga je posmatrala krupnim očima, ali njezin pogled je čisto zamagljen, te se čini kao da se napreže, da razabere predmete oko sebe.Sad poumi da se digne, odupre se laktom, ali malaksala sa napora klonu, udari glavom o lesu i bolno jauknu. Na ovaj jauk Miloje prenu, brzo joj priskoči i malo je podiže.Devojče je žmurilo.Punačka nedra, što su tako blizu njegovih prsiju, dizala su se i spuštala sa ubrzana disanja, a lepa glava ležala je zavaljena na njegovu kolenu.Držao je tako nekoliko trenutaka, a nije znao šta da radi: da li da je ostavi ovako nemoćnu, pa da pobegne, da ga ne vidi, da ne sazna, ko ju je spasao — ili... — Vatra! — prošaputa devojče — Izgoreću! Miloje zgrabi šaku snega, zgrudva je i prisloni na devojčine usne, koje su kao vatra gorele.S nenadne hladnoće devojče se malo strese i poče žudno sisati vlagu jugovna snega.Posle nekoliko trenutaka rasklopi oči, pa se zablenuto zagleda u Miloja, koji poče zverati na sve strane, samo da sakrije pogled, da se ne sukobi s njezinim očima. Smilja se postepeno razvedravala.Malo po malo i ona poče shvatati da se nalazi u šumi sama, u rukama krvna neprijatelja svoje braće.Strah i hladna jeza, što je počeše podilaziti, toliko je zahvatiše, da je kao u groznici drhtala.Otkuda ona ovde i zašto je drži tako?Od silna straha ne smede izustiti ni jedne rečice, nego je drhtala i ukočenim pogledom pratila svaki njegov pokret. Miloje krišom pogleda.Divno devojačko lice, malo pobledelo zbog nesvestice i krvi što je istekla, bilo je tako vedro i sveže, da ga je ta svežina zapljuskivala nekom neobičnom toplinom, devojačkim dahom.Njemu se u tome času učini, da bi bilo grešno da je nije izbavio, baš i kad bi znao, da je to ona, — sestra Gagićeva.Najzad: „ovo je luda ženska glava, a ona nije kriva za našu zavadu“.Tako je pomislio u ovome trenutku, gledajući u ove bistre oči, iz kojih je sjala vedrina kao iz sveža i bistra kladenca, kad se u njemu sunčeva svetlost ogleda.Ali ipak ta pomisao beše samo trenutan osećaj, koji se nenadno javno i nenadno iščeznuo.Ono teško raspoloženje nanovo ga zahvati, i njemu poče bivati nesnosno, što nema Damljana.Ovo nekoliko trenutaka otezalo se kao večnost.On nestrpeljivo oslušnu, hoće li čuti hod ili glasove.Ali u šumarku beše sve mirno i nemo.Samo što nad glavom čuje odmereno kuckanje.To puzavac razbija kljunom hrastovu koru na jednom drvetu. Devojče je drhtalo kao uhvaćena ptičica. — Po Bogu da si mi brat, — prošaputa devojče, kome od straha grunuše suze, — nemoj mi učiniti zla. Još nije bila načisto, šta se sve s njom dogodilo i otkuda sama u ovome gustišu sa Stankovićem. — Ćuti! — oseče se Miloje. — Sad će i oni. Devojče ga pogleda prestravljeno. S manastirske strane začuše se glasovi.Miloje pažljivo oslušnu. — Oni su! — reče poluglasne, položi devojče na lesu, na se u jednom času izgubi ispred njezinih očiju. Kao srndać, koga lovački kerovi gone, tako je i Miloje jurio kroz šiblje i guste šumarke.S kamena na kamen skakao je, a od silne zadihanosti i uzrujanosti s njega su kapale krupne graške znoja.Nije nikako želeo da se na ovome mestu sastane s Hadži-Đerom, koga, kao i njegov ujak, nije mario.Tek na domaku svoje kuće što zasta, da odahne i da se malo pribere.Eno, tamo mu je mati i snaha i, možda, ujak.Šta će im kazati i kako da rekne, da je on ubio Turčina, i to čega radi?Da spase Smilju Gagićevu! — Ili da sakrije od njih?A zar se već sutra dan neće saznati?Zar Damljan nije ispripovedao u manastiru, a Sulja, koji je pucao u njegov dim, zar ga nije mogao videti i odati tamo na Rudniku!I ko zna, neće li već sutra zorom naleteti Sali-agini ljudi, da ga uhvate.Za jednog Turčina njega će ubiti, kuću mu zapaliti, a majka će svisnuti od bola i čemera, kad ugleda, kako ga nekrsti tuku i vuku na Rudnik. — Hej, budalo, šta si uradio! — jeknu očajno i udari se pesnicom u glavu. Plah i uzrujan korači preko praga, pa, ne pogledajući ni u koga, uđe u vajat, dohvati kuburnjake, te ih tresnu u drugi kraj vajata, pa sede na prostrani krevet i teško se zamisli. Kad je Miloje ušao u kuću, njegova mati i ujak sedeli su pokraj ognjišta, a snaha je nešto oko ognjišta radila.Kad ga ugledaše onako uzrujana, ujak i mati samo se zgledaše. — Šta li mu je? — zapita Rupić. — Ne znam, — odgovori mati i brižno pogleda u vajat. — Otidi do njega. Starica otškrinu vrata i pomoli glavu: — Mile! Miloje ćuti. — Kućo moja, šta ti je? — zapita ona i uđe u vajat. — Da nisi bolestan? — Nisam, najo! — odgovori on i skide majčinu ruku s čela, koje je kao u vatri gorelo. — Pa što goriš tako? — Gde je uja? — U kući.Hoćeš da ga zovnem? — Žedan sam! — huknu Miloje, dohvati krčag pokraj sebe i naže piti.Dokle je pio, majka je pretrnula, gledajući u njegove zakrvavljene oči i uzrujano lice.„Šta li mu je?“ — pitala se ona, pa je sa strahom očekivala. — Oprosti, najo, ali ja te moram ostaviti. Mati zatrepta.Ovaj promukli glas i uzbuđeno lice, koje čas o čas menjaše boju, čisto je porazi. — Veselniče, šta si uradio? Miloje zbunjeno pogleda u oči, kao da bi u njima hteo da pročita da li se već saznalo. — Eto, uradih! — Šta? — zapita mati preplašeno. — Ubih! Kao žeravicom taknuta, majka skoči sa sedišta.Zacipljena ovom reči, zabezeknuto je posmatrala u sina, koji samo sedi i nepomično gleda u jednu stranu. Na poslednju reč Rupić uđe u vajat. Miloju udari krv u lice i zbunjeno okrete glavu u stranu. — Ubio si ga? — zapita ujak žurno. — Ja! — odgovori Miloje, a i ne gleda ujaka. — Tešto, sokole, tako i valja! — viknu Rupić veselo. — Sad je ostao još jedan pas! Miloje ćuti. — Pa koga si od njih? Miloje ne odgovara. — Nikolu? Opet ćutanje.Mati prestravljeno gleda to u sina to u brata i čisto cepti od peke slutnje. Rupić začuđeno pogleda. — Ama koga si, hej? — — Rama, — odgovori Miloje suho. Rupić zaprašćeno ustuknu. — Šta veliš? — Rekoh... Rupić i mati samo blenu začuđeno.Miloju posta nesnosno ovo ćutanje. — Zar sam ja znao da nosi Smilju Gagićevu.Eto ti! Ujak ipak nije razumeo ništa.On samo prevali začuđen pogled na Anđu, koja je samo drhtala i kao onemela slušala šta se govori. — A ja sam mislio, da je druga neka, — progovori Miloje. — Eto, mogao je tako i naše čeljade odneti, pa zar da propustim?Ja nisam znao, da je to Smilja. Rupić se nasloni uza zid.Vajat i sve što je u njemu okretalo se oko njega, a nebrojeni svetlaci sukću mu pored očiju.Na slepoočnjacima tako mu je lupalo, kao da čekićem udaraju, i on se čisto povede.Neko vreme stajao je tako razrogačenih očiju i rasklopljenih vilica.Nije umeo ništa reći.Jedino, što mu je zujalo oko ušiju, bio je neki glas, koji kao da dolažaše iz daljine, na mu zuji: „Ubio Turčina, ubio Turčina!“ Mati ne moga izdržati više, grunu se u grudi i poče plakati.Najedared priđe sipu, zagrli ga i uze tiho naricati.Snaha, zaplašena, stala uz ognjište, pa se nikud ne miče. — Kuku meni, bato! — jauknu Anđa. — Šta da radimo? — Šta, da radimo? — ciknu Rupić i pozelene u licu. — Eto ti toga krasnika, upitaj njega!Ja velim, poneo čovek oružje, da osveti brata, a on ubija Turčina!I to koga radi?Da spase devojčuru, pomaže svome krvniku, a sutra će nam za to krov nad glavom buknuti. — Ja nisam znao da je ona? — odgovori Miloje, zbunjen rečima što ih ujak osu. — I on se, majčin sin, našao da ispravlja krivu Drinu, da ubija Turke!Eto ti ga sada, pa neka sam odgovara...Idem agi Džiniću! — dreknu Rupić. — Bolje i on jedan da propadne, nego li kuća, nego celo selo. U Miloja kao da uđe pomam. — Idi, — odgovori on. — Turci će ti dati čelenku za to! — Šta veliš, momče? — To što ti rekoh! — odazva se Miloje i drsko pogleda u ujaka, koji od ljutine drhtaše. Rupić ciknu kao pomaman.Stankovići su na njegovim rukama odrasli.On nije naučio, da mu se iko u kući usprotivi; svi su ga kao najstarijeg slušali i pokoravali mu se.A sad... Krv mu udari u obraze, on stište pesnice i polete Miloju, ali odjednom kao skamenjen zasta.Miloje ustao, isprečio se nasred vajata, seva očima i čeka.Oštro njegovo lice čisto je treptalo.Rupić ga nije poznao.To više nije deran, što je do malo čas zbunjeno zazirao od ujakova pogleda, nego savršen čovek, gorostas, koji je spreman na sve, pa čak i na to da smrvi onoga, koji ga se dotakne.Jedan časak bio je dovoljan, da ga sasvim preobrazi, da od nerešljiva dečaka stvori odlučna čoveka. Zaprepašćena mati vrisnula je i stala između njih, da ih rastavi. — Šta je, ujače? — viknu Miloje. — Misliš ti, da ćeš me zaplašiti?Ceptiš od straha, što sam umlatio jednog Turkešanju...Odi, de!Što si stao, šta čekaš? Dok je ovo govorio, pogled mu je sevao divljački.Rupić je samo zeleneo i bledeo, gledajući u nećaka, koji se jednim mahom istrže. — Sve si nas ubio! — zastenja Rupić. — Nisam, — odgovori Miloje. — Ako ne smemo ovde ostati, a mi ćemo još noćas krenuti u zbeg. — Idi ti u zbeg, a ja neću! — dreknu Runić. — Neću ja zbog jednog hajduka da lomim vrat po gurbetluku.Ti stradaj, a ja neću. — Nego ćeš agi Džiniću? — zapita Miloje prigušenim glasom. — Jeste, njemu!Hoću da prokažem hajduka! — I pođe — — Stoj! — ciknu Miloje i dočepa kuburnjak sa zemlje. — Da se nisi makao, ako ti je život mio! — Ne, Miloje! — vrisnu majka i obisnu sinu o vrat. Rupić, preplašen, ispustio štap iz ruke, pa se usturio malo u stranu i kao skamenjen blene u Miloja. — Kao psa ću te ubiti, ako poumiš ma šta.Bolje i tvoja glava nego sviju nas! Rupić se čisto skamenio.Zabezeknuto gleda u napereno oružje. — O, domaćine! — začu se pred kućom. Snaha, koja je preplašena ceptila uz ognjište, istrča pred kuću. Na ulazu dvorišta stajao je Hadži-Đera.Snaha pritrča vratnicama, otvori ih i priđe ruci, koja je blagoslovi. — Gde je Miloje? — Ovde je, — prošaputa snaha, a drhće od straha. Hadži-Đera prođe mimo nju.On je primetio neku usplahirenost pa njezinu licu, ali nije obraćao pažnje.Mislio je, da je to samo tuga za izgubljenim mužem. Na kućnom pragu zasta preneraženo.Tamo ugleda uzdivljale oči Milojeve i kuburnjak, naperen u grudi Rupiću. — Pomaži, oče duhovniče! — zapišta starica, koja se iza sve snage borila, da istrgne pištolj iz ruke sinovlje. — Dole oružje! — grmnu iguman, priskoči i snažnom mišicom izvi iz Milojevih ruku kuburnjak. — Što ga ne pustiš? — viknu Rupić, koji se uzjunači, kad opazi da je oružje oteto — Hajduče!Ubio si čoveka, bacio si ugarak u kuću, pa potežeš oružje i na ujaka, koji te je od litre mesa očuvao. Hadži-Đera opazi u čemu je stvar.On priđe Rupiću i stade ga stišavati.Ali Rupić je na sav mah besneo. — Hajduk!Hajduk! — derao se kao pomaman. — Ne viči, čoveče, mogu te još čuti! — utišava ga iguman. — Šta čuti?Neka čuju!Bolje on jedan da propadne, nego da celo selo postrada! Strah, da i sam ne postrada, toliko je bio izbezumio Rupića, da je sve više dolazio izvan sebe.Miloja je mati uhvatila za ruku, i on se pustio da ga dovede do sedala, pa ga onda obema rukama zagrlila i kroz plač molila da se utiša. — Za ime Božje, šta ti je? — viknu iguman. — Miloje nije učinio nikakva zla! — A Rama?Ko ubi Rama? — jeknu Rupić, uhvati se obema rukama za glavu i poče je nihati to amo to tamo. — Pa šta onda? — zapita iguman i oštrim pogledom zagleda se u Rupića. Rupić se ubezeknu na ovako pitanje, pa čisto iznenađeno pogleda u igumana. — Onda?Ta zbog njega ćemo svi postradati!Sa njegove lude glave propatiće selo. — Ne boj se, Rupiću, — odgovori iguman oštro, jer ga već i samoga poče zahvatati nestrpljenje; — ako selo propati, ti nećeš!Tebe će već zakloniti aga Džinić. Iznenadni dolazak Hadži-Đerin i ovaj razgovor utišaše Miloja, te se malo po malo uzdivljali pogled poče stišavati, ali zato ipak njegove oči sevahu još pretnjom, koja je malo čas na ovome mestu prikovala Rupića. Hadži-Đera priđe Miloju, dohvati ga za glavu, pa ga poljubi u čelo. — Neka je srećno, sokole! — reče Miloju, koji ga čisto zabezeknuto gledaše. — Sačuvao si obraz nevinom detetu.Tako valja!To ti više vredi, nego da si pet manastira podigao. — Ubija ljude, da krvniku pomogne! — zastenja Rupić. — Ne greši duše, Rupiću, — odgovori iguman. — Gagići nisu ubili Milana. Na ovu reč Miloje prenu i pažljivo se zagleda u oči igumanove.Mati, koja ne odmicaše od sina, i snaha njezina, pogledaše također. — Šta bi rekao, Rupiću, kad bih ti ja kazao, da je Milanov ubica glavom tvoj prijatelj, aga Džinić. Miloje đipi: — Oče igumane, živoga ti Boga, je li to istina? — Nije istina! —dreknu Runić. — Aga Džinić je baš opomenuo Milana, da se čuva... — Od Gagića! — upade Hadžp-Đera. — Znao je on, da će Milan to već kazati u selu, te tako, kad ga nestane, da će se na Gagića posumnjati. Osim Rupića, kome je ovo izgledalo kao laž, svi su u kući bili iznenađeni.Miloje je samo zverao to u igumana to u ostale. A u samoj stvari i nije bilo baš tako lasno verovati, da je aga Džinić mogao učiniti što protivu Stankovića.U Moravcima je i najmanje dete znalo, da je subaša, još od one samrtne, Rupićev dobar prijatelj, a Stankovići su kao i ostala raja bili mirni i poslušni.Osim toga Rupić, kao najstariji član ove zadruge, toliko se dodvorio kod subaše, a otuda i kod rudničkih Turaka, da su ga ovi u selu oknežili, te mu tako stvorili još veći ugled u Moravcima i okolini.Srodnici i prijatelji, kojih gotovo imađaše u svakoj moravačkoj kući, znali su za ovo prijateljstvo, pa su računali, da će i njima biti dobro, ako se ne odvajaju od Rupića, te tako malo po malo on posta u Moravcima najviđenije lice. Moravčani su, doduše, i posle toga snosili sve namete kao i ostala sela, pa ih ta poslušnost nije sačuvala ni od onog Sali-agina „prava prve noći“, ali subaša je ipak, gdegod bi mu se dala prilika da koristi Moravčanima, a da ne ošteti svoje i turske interese, išao na ruku Rupiću i selu.A i toliko je seljanima bilo dobro došlo.Kad nisu smeli ništa Turčinu, a ono su gledali da pokažu svoju moć na susednim selima.Ako je ko imao zavatine na dićskom ataru, on je mogao slobodno na njoj raditi, a da ga ne zaboli glava od strane subašine.Dićani su se mogli žaliti kome bilo, to im nije koristilo.Ni subaša ni rudnički muselim Sali-aga nisu se paštili da ih zaštite.A to je sve još više raspirivalo onu krvnu zadevicu.Dićani i njihovi srodnici iz ostalih zakrvljenih sela naplaćivali su se na drugi način.Gde god su se sukobili, tamo su se zavadili, pobili, jedan drugoga obranili, ili jedan drugome ubili marvinče, potrli useve, zapalili sena.Jednom reči, iz dana u dan gomilale su se nove klice za krvnu osvetu, u toliko više što je subaša na svaku tužbu uradio onako, kako je to išlo u korist Rupiću i Moravčanima. A Rupić je zato bio desna ruka agi Džiniću.Iz njegova se sela nije još niko odmetnuo u hajduke, niti je koji hajduk mogao naći skloništa ovde.Aga Džinić je s te strane mogao mirno sa uha na uho spavati, a da ga ni glava ne zaboli. Pa onda nije ni čudo što je Runić onako nepoverljivo saslušao igumanovu reč.Šta je on mogao natruniti subaši, da mu sestrića ubije, kad eto još ni jedan Turčin nije imao od njega vernijega prijatelja među rajom? Ovaj razgovor samo ga je više uverio, da je iguman sve to izmislio, tek zato da ga odvoji od subaše, pa da u zgodnome času pohajduči selo.Igumana nije voleo ni zato, što ga ni aga Džinić nije mario, ali od onda, kad je započeo da miri seljane, kad je uzeo da ga javno među seljanima prekoreva, omrzao ga je sasvim.A već ovoga puta, kad ovako odobrava ubistvo, što ga je Miloje učinio, dođe mu crn kao satana.„Taj radi, da nas zavadi s Turcima, da nas otera u hajduke i gurbetluk“, — pomisli i premeri igumana ispod očiju.Nemoć, što je u ovome času osećao prema sestriću, koji mu se ovako istrže iz ruku, uskomešala mu je iz dna duše jed, koji ga je toliko davio, da, mu se činilo, e će se ugušiti, ako još koji trenutak ostane u njegovoj blizini.Do juče, do malo čas, bio je on jedini gospodar, a sad evo i ovoga kaluđera, kako se između njega i sestrića uvukao, kao klin u procep, da ih upropasti, a on nema ni toliko snage, da se odupre tome.Pa onda, baš i kad bi pokušao ma šta, da povrati stari red, kako bi se to svršilo?Između njega i sestrića isprečilo se ubistvo, a da sestrića zaštiti, sakrije, da se uopšte za njegov spas založi, značilo bi to isto, što i spregnuti se sa odmetnikom, a Turci nisu olako praštali krv ubijena Turčina.Ubica i njegovi jataci glavom su plaćali, a selo, na čijem je ataru nađen leš, plaćalo je teške globe. Od takvih misli Rupiću je bučala glava. — Propali smo! — huknu očajno posle podužeg ćutanja. - Zašto, Rupiću? — Bog zna, da li je Sulja i opazio Miloja.Ako ga nije smotrio, lako ti je baciti sav kabajet (odgovornost) na hajduke.Malo li ih je, koji su tako uradili?Ali ako ga je baš umotrio, a ti reci agi Džiniću, da ne znaš ništa i da Miloja nema u kući.Ja sam, evo, i došao, da Miloja uklonimo još danas, pa, ako Bog da te se ne sazna, lasno mu je doći, a sazna li se, zar je malo planina?Ili ti misliš, da je on jedini, koga nepravda i zulum gone u hajduke!Eto ti petorice braće Nedića, pa Cepigrabić, pa Stanko, — sve je njih odagnala nepravda, svi se oni odmetoše, da očuvaju još ovo malo obraza, što nam je ostalo! Igumanov glas zvonio je kao glas Preteče.Majka se priljubila uza sina, pa čisto ne diše, a Miloje ukočenom pažnjom gleda u lice igumanovo, koje mu u ovome času dođe kao svetiteljsko.Ovako hrabrenje, pa još iz usta sluge Božjega, čisto ga ponese, uzdiže nada sve.Ona odlučnost i snaga, koju je osetio kada je potrgao kuburnjak na Turčina, sad mu se nanovo povrati i njemu posta krivo na samoga sebe, što je do malo čas strepeo. Ali dokle je Miloja ovo hrabrilo, dotle je Rupić sedeo nem i usplahiren.Ona jedina misao, da je Miloje ubio Turčina, da je pomagao krvnom neprijatelju, da je potegao oružje i na njega, pa onda, da mu on sada više ništa ne sme, i da će već sutra stradati svi zbog njegova dela, toliko ga je užasavala, da ga ništa nije moglo pribrati.Da je smeo samo, on bi ovoga časa i Miloja i igumana smoždio, zatro bi ih, da im ni traga ne bude, ali je ovako trpeo i slušao, kako kaluđer na njegove oči hvali ubicu i još poučava, da se u goru odmeće. Pa dokle je Rupić kao ukočen sedeo i samo pokatkad škripao zubima, iguman je tešio Anđu i savetovao, da sedi mirno i da ne brine za sina. — Spremi se, Miloje, pa u ime Boga da se ide! — Spreman sam, oče, — odgovori Miloje i zadenu oba kuburnjaka za silaje. — A ti se oprosti s majkom i ujakom. — Oprosti, najo, i nemoj tužiti! — reče Miloje i pristupi majčinoj ruci. Anđa, koja je dotle sa strepnjom slušala igumana, pribra snagu, da ne zaplače, zagrli sina i stade ga osipati poljupcima. U zagrljaju majčinu Miloje je ovoga časa osetio svu toplinu detinjske ljubavi.On se nije otimao, nego je pustio staricu, da ga grli, ljubi i miluje do mile volje. — Bog te čuvao, sine! — jecala je ona grleći ga. I snaha priđe deverovoj ruci, da se oprosti. — Zbogom, snaho, i amanet ti ova stara duša.Pazi je kao majku. Snasi udariše suze na oči; ona sakri rukavom lice, pa odmah izmače u kuću, da se sakrije. Miloje, u prolazu mimo ujaka, zasta, snimi fes i stupi preda nj. — Ujače! — Skloni mi se s očiju! — oseče se Runić i povuče ruku za leđa. — Ja nisam ujak hajduku! Miloje ga mrko premeri, pa onda priđe počađaloj ikoni Sv. Arhanđela, koja je visila u čelu vajata, stade pred nju, prekrsti se, duboko se pokloni, pa je celiva.Kad ovo učini, još jednom poljubi majku u ruku, pa se blago izvi iz njena zagrljaja i izađe na dvorište. Topla sunčeva svetlost, što se prelivala po odjuženim snežnim gorama, čisto ga razgali.Ona nebesna vedrina blesnu i u njegovim očima, i on, razdragan, pohita za igumanom, koji vedra čela i spokojno koračaše uskim grotlom manastirske doline. Anđa izašla na kućni prag, utire suze što neprestano rone i prati očima sina, sve dokle se ovaj ne izgubi iz njezinih očiju.Za tim se vrati u vajat, prođe pored brata ikoni, nasluži kandilo, pa se tri puta prekrsti, duboko pokloni pred ikonom svetitelja, položi ruke na prsa i poče tiho šaputati molitvu.Molila se Bogu i kutnjoj Slavi, da joj zaštite sina od svake bede i napasti, da mu pomognu u polju i gori. Kad je dovršila, prekrsti se, metanisa i celiva ikonu.Jedna suza, što se skrunila s majčina lica, orosi lice Sv. Arhanđela, a njoj dođe, kao da se svetac blago nasmeši.Pobožna molitva dade joj novu snagu i ona se okrete, da izađe u kuću. Rupić, koji je za sve ovo vreme sedeo i kao zaliven ćutao, odjednom škripnu zubima, udari se pesnicom po kolenu i skoči. Anđa ga pogleda bojažljivo.On prihvati palicu s poda i pođe. — Kuda ćeš? — zapita ga Anđa s nekom strepnjom i stade pred izlaz. — Ukloni se! — Kuda ćeš? — To ja znam. — odgovori Rupić. — Ti ćeš agi Džiniću? — Idem, da odam psa! — Ne, po Bogu brate! — jauknu Anđa. — Zar hoćeš da mi kuću mrtvim kocem zatvoriš! — Ono ti nije sin! —dreknu Rupić, a lice mu dođe nekako strašno. — Neću ja da zbog jednog haramije postradam! Na ove reči Anđa zatreperi malo, ali se u času pribra, a pogled, koji do ovog časa preklinjaše, posta kao čeličan. — Ideš? — Idem! — odgovori Rupić, a preti glasom. — Neka pseto samo odgovara. — E, pa prolazi, bato! — odgovori Anđa i ukloni se s vrata. — Meni je i ’nako dodijalo sve.Kada mi sva deca legnu pod zemlju, šta ću i ja ovde?Eno ti Džinića!Idi, odaj sve; ali znaj: kad se vratiš amo, naći ćeš me kako visim o ovoj gredici.A već posle dođi s tvojim agom Džinićem, pa se širi sam po ovoj prokletiji. Glas joj je tako mirno i odlučno zvonio, a onaj pogled, koji je prikovala u oči bratovljeve, zbuni Rupića.On ustuknu malo, duboko huknu i sede na svoje mesto. Nasta ćutanje... Rupić oborio glavu, a na licu, koje je i sada usplahireno, treperi svaka žilica.Anđa se naslonila uza zid, pa, odlučna i mirna, prikovala pogled u brata, kao da bi htela reći: „Hajde učini!“ Stanojka stoji nasred kuće i strašljivo pogleda to u svekrvu to u Rupića.Najzad ovaj diže glavu i mračnim pogledom premeri sestru. — Pa sad?... Anđa ga samo odlučno gleda i ne odgovara. — I mi svi da postradamo zbog njega? — Neka postradam! — odgovori Anđa. — Neka me rastrgnu konjima na repove, samo on da se sačuva. Rupić je čudno pogleda.Posle zabune od sestrinih reči i sam je počeo osećati, da će prenagliti, ako pre vremena oda.Ali u koliko je to osećao, u toliko mu sad više poče iskrsavati slika igumanova, koji mu odvede sestrića.U njega se počela uvlačiti neka nejasna slutnja, da je u sav ovaj posao upleten i sam iguman, a naročito ga to uveravalo, što baš sada, kad je Miloje ubio Rama i spasao Smilju, on pravda Gagića, a ono ubistvo tovari na leđa subaši. I sav jed i žestina, što su se komešali u duši posle onog sukoba sa sestrićem, pređoše na igumana.Sad mu se učini sve jasno: i onaj razgovor posle sahrane Milanove, i onaj sastanak s Gagićem, pa onda i ono Milojevo odupiranje da ide s njim Džiniću, i njegov odlazak na Ljig baš onda, kada će Ramo proneti Gagićevu Smilju.Svi ovi događaji spletali su se i prepletali u njegovim mislima, pa su ga sve više utvrđivali, da je Hadži-Đera uvukao potajno njegova sestrića u svoje zamke, a ovaj je sve to krio od njega.I to ga u pomam dovede.Sad više nije ni mislio o Miloju.Hadži-Đera postao je čvor ovoga spleta, a mržnja, što je malo čas buknula na sestrića, nalete kao bujica na igumana. — Šta si se uzjazbila tu, te bleneš! — dreknu na Stanojku, koja još jednako stoji nasred kuće. Stanojka se užurba i potrča ognjištu, te tamo poče nešto raditi. Rupić se diže i pođe. —- Ode li? — zapita Anđa, a jednako ga meri onim pogledom. — Idem do kuma Mratića, — odgovori Rupić, ne pogledajući je. Kad izađe iz vajata, Anđa obori glavu na prsa, pa tako osta neko vreme.Očevidno borila se samo sobom. — O, snaho! — Čujem, najo — odazva se Stanojka. — Dede, ćero, privuci mi ovaj guber, te me pokri; nešto me zima lomi, — reče Anđa, pa se spusti na prostrani krevet. Snaha je pokri, pa onda sede kraj nje. — Je li, najo? — Šta, ćero? — zapita Anđa, a vilice joj po malo cvokoću. — Zar nije bolje, da se i mi uklonimo kudgod, dokle ovo čudo ne pregrmi? — A kuda bih od onih grobova? — prošaputa Anđa i navuče guber na oči. — K’o velim, dok se ne smiri. Anđa ne odgovori ništa.Skrivena pod guberom mučila se da savlada bol što je lomio.Ali što se više uzdržavala, bol je sve više bujao, pritiskivao i davio, da joj se učini, e će se ugušiti, ako bar jedared ne uzdahne. — Jaoh, do Boga, zar da i njega izgubim? — vrisnu iz grla i poče se tresti kao u groznici, a suze kao dažda linuše niz njeno lice. Studena jeza, što je spočetka zahvatala, postepeno se utišavala, a mesto toga oseti toplinu, kao da je polivaju po snazi vrelom vodom.Malo po malo i vrelina poče bivati tako nesnosna, da joj se činilo, e će joj sva iznutrica sagoreti.Svest joj se stade mutiti i ona se zanese u grozničavo buncanje. Snaha je lebdela nad njom. — Snaho! — Čujem, najo! — odgovori Stanojka, pa se naže nad njom. Što ne oteraš tu crnu psinu? — Koju, najo! — zapita Stanojka i pogleda oko sebe. — Eto je kod kreveta, gde reži...Oh oh!... — Šta ti je, najo?Razaberi se! — prošaputa Stanojka preplašeno i poče je drmati. Anđa otvori za časak oči, ali ih brzo sklopi; ona nije osećala ovo drmanje, samo je tek po koji put ječala u teškom zanosu. Stanojka se poče plašiti.Dođe joj da istrči napolje, te da pozove ma koga, ali najbliži komšiluk u rastrškanome selu bio je toliko udaljen, da bi morala dobro vikati, dokle bi dovikala.Međutim, nije nikako smela da ostane sama uz bolesnicu. Dokle se tako lomila šta da radi, svekrva je zbacila guber, podigla se malo i gleda u snahu.Ali to nije bio njezin pogled, nego nekako drukčiji, nejasan i strašan. — Kako ti je? — zapita Stanojka, a prestavljeno gleda u onaj pogled. — Šta radiš to? — Ništa, najo? — Kako ništa, kad ti sva kosa gori!Ugasi to! — Lezi, tebi je zlo! — odgovori ova i položi je polako. — Oh... oh! — zaječa Anđa. — Oh... uhvatiće ga psi!... Zanos je bivao sve veći, a iz nje je jara čisto bila. Snaha donese sirćeta, pa joj natrlja čelo.Ovo kao da je godilo bolesnici, jer se naskoro stiša i tvrdo zaspa. Stanojka pričeka još malo, oslušnu, i kad se uveri da spava, pokri je polako, pa onda nečujno izađe.Htela je da ogledne neće li spaziti ma koju od žena, te da je pozove, da joj se nađe u pomoći oko bolesnice. Pred kućom začu korake. — Hej, domaćine! Ona potrča napolje, ali kad pređe prag čisto ustuknu.Pred njom je stajao aga Džinić. — Pomozi Bog, snaho! — Bog ti pomogao, čestiti subaša, — odgovori Stanojka, stavi levu ruku pod gunjić, a desnom se maši agina skuta. — Neka, snaho, neka! — odgovori subaša i trže ruku, u kojoj mu beše dugačak čibuk. — A gde je knez? — Otiš’o do kuma, malo čas, — odgovori Stanojka, a u grlu joj zapinje svaka reč. — A ti sama, ha? — Eto, — odgovori opa, — čuvam bolesnu naju, te izađoh, da dozovem koju od žena. — A gde ti je dever? Stanojka se smete: — Ovde... ne znam...Boj se, i on je otpao tamo. Aga Džinić je pogleda ispod očiju, a pogled mu je čudnovato svetleo.On je već seo na jednu tronožicu kraj ognjišta, pa je iz vezene duvankese, što mu je visila ispod srmali-pištolja, izvadio između prstiju duvana, te nabija u lulu. — Baš dobro, biva, te te zatekoh tako.Dede, prinesi vatre. Stanojka prihvati mašicama žar, pa ga prinese na čibuk.Zatim se izmače u kraj i tako osta stojeći, a očiju sa zemlje ne diže. Aga Džinić odbi nekoliko gustih dimova, pa onda upilji u Stanojku. I ne pogledajući u njega, Stanojka je lepo osećala njegove poglede, pa se od stida čisto menjala u licu. — Pa, bolan, ti sad udovica? — oslovi aga Džinić. Stanojka ne odgovori ništa.Sad bi se radovala, da ma ko naiđe ovamo, pa makar to bilo i najmanje dete, samo da nije sa subašom na samo. — Jazuk! — produži subaša. — Onako dobar čovek, pa ga izedoše. — Bog im sudio! — odgovori Stanojka tiho. — I sudiće im, ne brini.Neće im ostati ni kamen na kamenu.Za jednog Stankovića sve ću Gagiće pobiti. Stanojka ga krišom pogleda.Subaša primeti ovo, pa još bolje upilji pogled u njeno lice.Ona se zbuni pred ovim očima, koje je čisto proždirahu, užurba se oko nekih prnja, poče ih kupiti i pođe s njima napolje. — Ama kuda žuriš? — zapita aga Džinić; pa kako je baš u tome času prolazila pokraj njega, obuhvati je rukom oko pasa i privuče sebi. Stanojka zadrhta kao prut. — Šta se opireš toliko? — prošaputa subaša, a glas mu treperi od uzrujanosti. — More, zar ne vidiš koliko sam merak na tebe? — Pusti me, aga, molim ti se! — odgovori ova, a sve se upinje, da mu se izvije. — A što, janje moje? — Pusti, videće! . . — Pa ako i vide! — odgovori Džinić i, oturivši čibuk u stranu, ukopča je i drugom rukom. — Sjedi de ovamo? Stanojka ispusti prnje, pa se obema rukama odupre o njegova prsa, da se otme. — Sjedi mirno, kad ti velim! — viknu malo snažijim glasom, i silom je privuče sebi na koleno. — Eto, vi’š, tako! — Aman, aga, dina ti, pusti me! — Pustiću, ama da čuješ prvo što ću ti reći.Ne misli, da ću silom išta ushteti: takva mi ne trebaš.Ama ti znaš dobro, ko te je sačuvao, da ne ideš kao i ostale na Rudnik.A sada ti velim, biraj što ti je milije: ili meni ili na Rudnik.Prvi dan, kad birov vikne da sve cure i neveste pođu Sali-agi, i ti ćeš, dina mi!A tamo ti nema biranja: ko te prvi ugrabi, tome ćeš izmećariti. Dokle je Turčin govorio, Stanojka je treptala kao jasika, pa je češće pokušavala, da se istrgne; ali čvrste Turčinove mišice snažno su držale plen. — Po Bogu, aga, — zajeca ona, — Milan ti je bio prijatelj, on te je uvek poštovao. — Eh, prijatelj?Ama, ženska glavo, njega nema više, a ja sam mu bio prijatelj zbog tebe.Pazio sam te, biva, i onda kao i danas.Nego, živ mi, nemoj više da se opireš.Biraj, što ti je gođ drago.Ne dođeš li mi još danas u han, sutra ćeš sa ostalima na Rudnik. Stanojki je, koje od borbe da se otme a koje od ovog razgovora, lupalo u grudima, kao da pesnicom udara. — Pusti, aga, amana ti! — Batali to!Kad mi odgovoriš, pustiću te.Ama ne smeći sa uma, kako ti rekoh: ili meni ili na Rudnik! Ovo ili ili nije davalo da poduže razmišlja.Subašine reči nisu bile samo obične pretnje.On je zacelo pre polak godine sačuvao, da, kao druge, ne ide na Rudnik.Milan je molio agu, da je spase sramote, pa je čak i pretio, ako mu ženu odvedu tamo, da će odmetnuti selo.I aga mu je učinio.Ali sad nema nikoga.I Miloje, u koga bi se možda pouzdala, uklonio se, Bog zna kuda, te tako njojzi nije ostalo drugo, nego da se pokori sudbini kao i ostale.Pa opet ova rudnička veselja, za koja su i deca u selu znala, bila su za nju toliko strašna, da bi pre saktisala samu sebe, nego što bi tamo otišla.Sali-aga i njegov pobratim, sa ostalim Turcima u tvrđavi, činili su ta veselja javno.Dokle je jedno kolo devojaka i mladih žena s rudničkim Turcima igralo, dotle su druge devojke sedele u krila ostalim Turcima, koji su sehirili.I pomisao pa ovo čisto je obezoruža.Strah, da ne ide na Rudnik, potrese joj svaku žilicu; ona više nije imala snage ni da se otima ni da se odupire nasilniku, što je držaše. Međutim, subaša je plamteo i žudno čekao njezin odgovor. — Pa, reci, šta si naumila? — Doći ću, — prošaputa Stanojka gotovo nečujno. — Ne dočuh, šta reče? — zapita Džinić i privuče joj glavu licu. — Hoću, — šapnu Stanojka dršćući, a lice joj poče plamteti. — E, viš, tako te hoću, snaho! — odgovori aga zagušenim glasom, privuče joj glavu, pa joj pritište poljubac na vrele obraze. — Eh, biva, sada sam lak, kao da si mi skinula Bog zna kakav teret s duše.Evo pa!To neka ti je samo tek ’nako, malo obeležja, a već posle ću te okititi, da će ti sve cure zavideti. Kad to reče, izvadi iza pasa zlatnu rušniju i stište joj u šaku. Stanojka je bila kao ubijena.Niti se branila više, niti je šta govorila. — Dakle, još danas? — prošaputa subaša i usta. — Čekam, znaš, do zaranaka doći ćeš već.A sad, eto, odoh. Na polasku je još jednom pomilova i poljubi, a za tim izađe iz kuće i zamalo pa se izgubi. Stanojka je ostala potpuno zbunjena, krv joj udarila u lice, pa se sve zajaparilo, a u grudima joj je silno lupalo.Ona nije videla ništa: ni ono blago i toplo sunce što treperi ozgo i sija nad snažnom belinom, ni plavo prostrano nebo, što se naslanja na ustalasale gore i planine, ništa, ništa; njoj je zujalo u ušima samo ono, što je malo čas čula, a u mislima joj se isprečio crni Rudnik i sramota, što će je već sutra možda snaći, ako se ne odazove ovome Turčinu. Tako je stajala neko vreme, pa onda pođe u vajat; ali kad maši ruku za uzicu skakavice, trže je kao oprljenu.Stid je od same sebe uhvati i ne smede da prekorači tamo, gde joj je bolesna svekrva ležala.Činilo joj se, da će joj se na licu videti sve: i šta je čula i kako je do malo čas sedela na kolenu Turčinu.Ona se vrati ognjištu, pa je, ni sama ne znajući šta čini, uzimala čas jednu a čas drugu stvar, premeštala je s mesta na mesto, pa je onda zastajala i nepomično gledala u one raznobojne plamičke što sukću i puckaraju po širokome ognjištu. U jedan mah joj dođe i ta pomisao, da se uteši onim što mora biti. — »Eto, sila Boga ne moli“, prošaputa u sebi.„I ostale su morale da učine tako, pa zar su one krive.A meni je bar ostavio da se spasem vidovne sramote.Njih vidi svaki, kad idu na Rudnik, a mene neće videti niko“. Tako je u jedan mah pokušala da se, koliko toliko, izmiri sa svojom sudbinom, ali to je bilo samo za jedan trenutak.Uzrujana duša razmahnula je u njojzi kao olujina, pa kao što ova lomi i obara, kida i ruši, tako je i ona neobičnom brzinom stresala misao za mislima.Ma koliko da joj je dolazilo na um, kako se ni jedna nevesta, ni jedna devojka, nije mogla sačuvati ove napasti, njojzi se na svaku pomisao, da se mora pokoriti, stezalo u grudima, a plameno rumenilo čas po čas oblivalo je po licu i snežnom, labudastome vratu, što je iz gunjića izvirivao.Činilo joj se, da će od srama propasti u zemlju, čim prekorači prag ove kuće i pođe u han. Pa ipak na nešto se morala odvažiti, ali na šta, to ni sama nije umela odgonenuti.Ma da bi Džinićeva ponuda bila skrivenija od one na Rudniku, njoj je podjednako rumeneo obraz na obe pomisli.U njenim očima sramota je ostajala sramotom, pa ma kako se ona skrivala.Ali ako ne ode subaši danas, sutra će na Rudnik.Ta sama pomisao bila je dovoljna da je sasvim utuče.Pa bar da ima koga, kome bi se mogla poveriti, koji bi je savetovao šta da radi.Da kaže „agi“ (tako je još kao nevesta, kad su je doveli, dala ime Rupiću), na to nije smela ni pomisliti, jedno što se stidela, a drugo i zato, što je znala da joj on ne može pomoći.Tek sada, kad je i na nju naletela ova nevolja, ona poče osećati, kako su strašne patnje, što ih trpi narod od ovih siledžija.Dokle joj je bio muž živ, bila je i viđena i zaklonjena, a sada?Sada je, eto, sama; sada nema kome da se potuži, pa i ako se potuži, ona nema prava da traži da je zaštite.A i ko bi zaštitio tuđu ženu, kad, eto, nisu u stanju da zaštite svoje sestre i kćeri?U ovome času svi joj ljudi postaše gnusni i mrski, koji, samo da sačuvaju svoje glave, ostavljaju nekrstu na volju da im sramoti kćeri i sestre.A njen „aga“ Rupić bio je jedan od tih, i on joj u ovome času posta najcrnji.Samo Miloje, što joj do malo čas izgledaše strašan sa onoga ubistva, poraste u njenim očima kao div, dođe joj kao neki anđeo, koji izbavlja nevine i satire zlotvora.Njemu bi se zacelo poverila, a on bi je, kao i Smilju Gagićevu, odbranio.Ali kamo ga?Sme li se nadati da će ga do sunčeva smiraja videti?Ta samo da zna gde je sada, otišla bi mu, stala bi uza nj, pa bi s njim zajedno kidisala na siledžiju, pa ma je i života stalo. Ali njega nema, a misli, što su jedna za drugom munjevito suktale, trnule su jedna za drugom, a mesto njih ostajala je samo jedna: ili u han ili na Rudnik. Salomljene duše i pretrnula od straha sede na banak ognjišta, pa se zablenu u daljinu.Pamet joj se sledila i ona nije umela ništa više misliti.Čak nije ni osećala, kako je onu zlatnu rušniju stisla u šake, pa ne pušta.Najzad rasklopi šaku i stade nesvesno gledati u paru.Iz vajata zaječa bolesnica.To je osvesti i ona skoči, pa, i ne misleći šta čini, turi paru u nedra i uđe u vajat. Svekrva je sedela na krevetu i pažljivo posmatrala u snahu. — Je li bilo koga u kući? — zapita ona. — Jeste! — odgovori Stanojka, a pogled sakriva u stranu. — Ko? — Subaša. Anđa prenu i razrogačenim očima pogleda U snahu. — Da nije doznao? — Nije, — odgovori ova. — Pa što je onda dolazio? Stanojka stoji i kao zalivena ćuti.Anđa je po njezinu licu opazila, da se ona lomi i muči nešto. — Po Bogu, snaho, što ćutiš?Da nije zlo. Stanojka ne moga izdržati više.Mislila je da će se ugušiti, da će joj srce prepući.Suze joj grunuše, ona zaroni lice u njeno krilo i poče silno jecati. Anđa joj prihvati glavu, privuče je sebi i stade je ljubiti. — Moja lepa ćero, sine moj, šta je? — tepala je bolesnica Stanojci. — Jaoh, poludeću! — vrisnu Stanojka. — Zašto, nego moja? — zapita svekrva, a glas joj drhti od strave. — Zvao me? — zajeca Stanojka i ponovo sakri lice u svekrvina nedra. — Ko? — Subaša! Da je munja pred njom planula, ne bi je toliko porazilo kao ova jedna reč.Ona se nemo zagleda u snahu.Sad joj na jedan mah posta jasno ono, u šta do malo čas nije verovala.Hadži-Đera je, dakle, istinu govorio.Nisu Gagići ubili njezina sina: to je uradio aga Džinić, da ne zazire ni od koga, kad mu ženu poželi. — Kuku meni, najo, šta da radim, što me ne ubiješ? — vrisnu Stanojka. Anđa nije čula ovaj vrisak.Ovo novo saznanje vrati je ponovo jučeranjem grobu, koji je do malo čas zaklanjao Milojev događaj.Svi ovi udarci, što se u dva dana stekoše, već su je toliko slomili, da više i ne ličaše na živo stvorenje.Lice joj se za čudo smanjilo, a iz očiju je izbijala neka klonulost.Udarci sudbine osuli su se svom žestinom na njezino srce, kao grad na vinovu lozu. Pa ipak u toj satrvenoj i od jada umornoj duši našlo se mesta, da i ovaj udarac oseti.Sad više nije imala glasa da jaukne i zapeva, ali je iz očiju kao dažda ronilo.Trostruki jadi stopili su se u jedan opšti bol, a to, što je sada čula, bila je samo jedna kap u neizmernoj pučini njezine nesreće. I u samoj stvari teško je odrediti, ko je u danima ovoga vremena više trpeo i ispaštao: čovek ili žena?I jedno i drugo osećalo je nevolju, ali je u neku ruku žena bila još veći mučenik od čoveka, koji je ipak mogao naći i oduške svojim patnjama.Mogao se osvetiti, odmetnuti, pa i ako mu je život bio fizička patnja, a on je bar tada bio slobodan, vraćao je zlotvoru milo za drago, pa je uz to često slabijeg i zaštitio.Ali žena!Ona je bila oličeni mučenik; njezina stradanja bila su nesnosnija i teža, u koliko se nije mogla kao čovek ni odmetati, ni svetiti, pa čak ni odupirati.Vezana za kuću, morala se u svemu osloniti na zaštitu muža ili oca, a muž i otac, tako isto potišteni, bili su toliko slabi, te niti su mogli ni smeli da je zaštite.Da sačuvaju glavu, trpeli su da im se obraz ukalja; podnosili su da im zulumćar odvodi ženu, kćer i sestru, te da ih posle osramoćene vrati kućama.Opre li se kogod tome, taj više nije imao stanka u kući, taj se morao rastaviti od porodice, pa ako se prihvatio planine, kuća mu je postajala zgarište, na kome su se često valjale lešine žene i dece. Ali u koliko je žena, uopšte, u svome mučeništvu, stajala više čoveka, u toliko se nad ženama svojim mučeništvom isticala mati, koja je uz ličnu patnju zebla još i za život sinovlji i obraz kćerin.Ona je upravo bila onaj najveći očajnik ovoga doba, ona je najviše trpela i osećala.Ništa, ama ništa nije imala, izuzimajući srca, u koje su se slagali jadi i patnje, očiju, iz kojih su ronile suze, i usana, što su zapevale.Otuda i najveseliju pesmu u nas izvija setna melodija tuge i plača, a to su zvuci majčini. A baba Anđa bila je u svemu prava mati iz toga vremena, nad kojom se potpuno prolomila sudbina srpske majke.Dočekivala je nesreću za nesrećom, trpela je, kidala se u samoj sebi, i sa žudnjom je očekivala smrt, jedinog prijatelja koji spasava. — Kamo da se nismo nikada ni rodile! — zajeca Anđa kroza suze. — Teško meni, kukavici sinjoj! — huknu Stanojka. — Veselnice moja, šta znam da ti savetujem, i ko bi te spasao!Najbolje bi bilo da odeš odavde; ali kuda bi?Zar te to isto ne bi i na drugom mestu čekalo? — Pa zar je malo, što sam inako nesrećna, nego i tu bruku da doživim? Baba Anđa je osećala da drukčije ne može biti, nego da se, kao i ostale, pokori sudbini; ali to joj ne smede pomenuti.Ta reč nije mogla preleteti preko njezinih usana, jer joj se činilo, da bi time ucvelila onoga, što pod zemljom počiva. A groznica, što je neprestano tresla, sve je više plamtela, te joj se, u ovoj silnoj vatri, činilo da će sagoreti.U dva tri maha dođe joj da zapita za brata, ali i ona kao da je počela ovoga puta osećati prema njemu ono isto što i Stanojka.„Uz njega kao bez njega“, — pomisli, pa odmahnu rukom, kao da otura pomisao od sebe. Tako su obe ćutale jedna pored druge, sve dokle se ne vrati Rupić.Stanojka brzo usta sa sedišta, pa tako stojećki sačeka, kad ovaj otvori vrata i stade pred sestru.Bio je onako isto sumoran i natušten. — Šta je tebi? — zapita je suho. — Eto, neka vatruština, — odgovori Anđa. On za časak zasta kod njene postelje, ne govoreći više ni reči, a posle se okrete, izađe iz vajata u kuću, sede prema ognjištu, napuni lulu i poče zamišljano odbijati guste dimove. U prvi mah, kad je onako preplašen i uzrujan izašao iz kuće, pošao je kumu Mratiću, da se posavetuje, kako će i šta će sutra, kad siđu Turci s Rudnika, ali se usput priseti da mu valja da bude oprezan, pa da sačeka da se od drugoga stvar raščuje.Dosada se još nije ništa saznalo u selu, a teško će se i saznati pre silaska agina s Rudnika.Zašto bi, dakle, pre vremena izletao, kad nema koristi, a noćas će mu, valjada, doći ma kakva zgodnija misao, kojom bi i sebe i selo zaklonio od krvnine, koja se morala plaćati, kad se ubijeni Turčin nađe na čijem ataru. Tako je razmišljao, stupajući nogu pred nogu, a u glavi mu je hučalo kao potmuli šum, kad se šumovito granje zanija.Kolena su mu poklecivala od straha na pomisao, šta će se sve sutra desiti.Turci se neće osvrtati ni na što: zapaliće mu kuću, porobiće ga, pa kad ne nađu Miloja, iskaliće osvetu na njemu, jer će smatrati da mu je on jatak i da ga je sklonio.A aga Džinić neće tada ni brkom mrdnuti, da se zauzme za njega. Takve su mu se misli vrzle po uzbunjenoj glavi, pa što je više mislio o tome, mašta je sve više radila, i on se kao pijan povodio, lutao kojekuda, huktao i proklinjao, pa najzad i ne ode kumu.Nije mu bilo ni do razgovora, ni do čega.Sad bi najvećma voleo, kad bi se nekako stvorio u subašinu hanu, pa da mu učini što veliko, veliko, čime bi ga tako zadužio, te da mu i sam reče: „E, Rupiću, i dosada sam te znao kao prijatelja, ali od sada te, evo, priznajem za rođena brata.“ Ali ma koliko lupao glavu, ma koliko se mučio da u tako kratkome vremenu izume ma šta znatno, te da ga toliko zaduži, nije mu baš ništa padalo na um.Onaj nesnosni šum, što mu je u glavi brujao, kao da mu je svaku misao spleo i zamrsio, te mu tako nije ostajalo ništa drugo nego da strepi i da huče. Kao utučen sedeo je tako i rasejano gledao u one šarene plamičke, što su sa ukrštenih glamnja suktali, povijali se i kao plameni jezici lizali niski dimnjak, što se izerio i kao rasklopljena čeljust zija nad njegovom glavom. Dok je on ovako satrven blenuo, Stanojka je sedela u vajatu pokraj svekrve.Obe su samo ćutale. — Pa opet, — reče Anđa, — valja mu reći.Idi mu kaži, da dođe ovamo, a ti izađi malo napolje i ne ulazi dokle te ne zovnem. Stanojka izađe u kuću i kaza Rupiću svekrvinu poruku, a kad ovaj ode u vajat, ona štuče napolje.Srce joj je kucalo od straha i neizvesnosti, kako će se najzad sve to svršiti.Jeza je spopadala na pomisao, šta će sve biti s njom, ako joj ni on ne pomogne. Ne potraja dugo, a vrataoca na vajatu naglo se otvoriše i iz njih ispade Rupić, modar kao čivit i mnogo uzrujaniji nego što beše, kad se vratio.Oči su mu levo i desno zverale, kao da igraju.U dvorištu se sukobi s njom, pa kad je spazi, kao oparen trže pogled u stranu, obori oči i brzo izmače put sela. Stanojku tače ledenica.Njegova usplahirenost i onakav pogled ni malo joj ne kazivaše da će se sve na dobro svršiti.Ona ga isprati očima donekle, a onda sva pretrnula uđe u vajat i bojažljivo pogleda u svekrvu. Svekrva je sedela na krevetu, ruke spustila u krilo, a nemi, zamišljeni pogled uprla u zid. — Šta ti kaza, najo? Mesto odgovara Anđa je zagrli i stade silno jecati.Plač je gušio, te joj zadugo ne dade da progovori. — Ne idi! -— projeca najzad, — Ma nas i pobili sve do jednoga, nemoj mu ići. — Zakloniće me, je li? — viknu Stanojka, a lice joj se razvedri, kad ču iz usta svekrvinih onako odlučan odgovor. — Ne pitaj, kćeri! — odgovori svekrva. — On te ne može sačuvati.Veli, Turci su gospodari, a mi smo raja, pa neće pod starost da pati ni za koga.Ali, evo, ja ti velim, ne idi, pa neka nas pobiju. Anđa je, u ovom času, bila rešena na sve.Sve što se od juče dogodilo i što se događa, pa onda i ovo bratnjevo mekuštvo, dovedoše je van sebe.U ovom času bila je kadra na sve.Ličila je na ranjenu vučicu, kojoj su lovci na ložu nabasali, te je sad spremna da skoči ma i na stotinu, da ih zubima kolje, noktima raskida, pa ma je u tome času na komade isekli. Ali Stanojka nije izgledala tako.Prevarena u nadi, oborila je glavu, pa nešto premišlja. — Eto, — prošaputa. — Sad me više niko ne može braniti. — On veli, — dodade Anđa, kad joj prvi gnev oduminu, — bolje i subaši nego na Rudnik, pa, ako se pokoriš, da nas još samo ti možeš sačuvati od propasti. — Kukavica! — planu Stanojka, a pa licu joj se razli gnušanje. Anđa ne odgovori ništa. Stanojka je kao skamenjena blenula.Tek sada, kad je čula ovo, osetila je: kako je potpuno ostavljena samoj sebi, kako pod ovim krovom nema više branioca, od koga je s pravom smela da zahteva zaštitu.Šta se Rupića tiče njena sudbina?Ta on je to jedva dočekao, da njenom sramotom sačuva svoju glavu.Kad ne bi otišla subaši, zar bi je on sačuvao Rudnika?I zar bi je posle toga gledao mirno u ovoj kući?A da ostavi kuću za navek, gde bi?Nije imala oca, a mati joj je umrla pre dve godine, baš kad su je doveli amo. Nije joj ostajalo drugo osim onoga: ili ili. Mislila je tako jedan časak, pa onda, kao probuđena, prenu, stupi odlučno zidu, o koji višaše njeno stajaće ruho, i stade ga skidati. — Šta radiš to? — Ništa! — odgovori i produži posao. — Kako, ništa? — Hoću da se obučem. — Zar da mu ideš? — htede zapitati, ali ne izusti.Posle onoga uzbuđenja ona je nanovo klonula.Što da je pita najposle za ono što, eto, mora biti.Srce joj se cepalo ali je ćutala.Snahu je mnogo volela, a sad, kad je izgubila sina, gledala ju je mesto njega, pa se može zamisliti, šta je ova jadnica sve osećala, kad pomisli, da je njezinu detetu suđeno, da i ono pretrpi onu sramotu. Dokle se Stanojka udešavala u stajaće ruho, Anđa je sedela na svojoj postelji, pa, onako bunovna i pometena, zagledala se u priklopljeni i jedini prozorčić, što ga na vajatu ima, a kroz koji jedva prosijava mutan zračak zimskog sunca, što napolju onako raskošnom svetlošću blista i treperi po srebrnim rudničkim planinama i njihovim dubodolinama. Kad navuče svoj novi gunjić preko suknena jelečića, što se pripija oko vita struka, pa duboko oko nedara isečen prikopčava pod same obline nedara, Stanojka prikopča ispod grla ubranu maramu, što joj na temenu pokriva malu i kao tanjirić okruglu konđicu, pa se otuda spušta niz vrat, a odatle, s ramena na nedra i pod grlo.Ona je u samoj stvari bila vrlo lepa, možda mnogo lepša nego što se to često nalazi među kršnim seljankama rudničkim, koje visinom i skladnim oblicima tela opominju na raskošnu lepotu ovih planina. Onih godina, kad su dahije ovladale i kada ovim nasilnicima posta jedina svrha, da svojom grubom silom zastraše narod i sasvim ga pritisnu, a za tim, da se što više nauživaju u svome razvratu, bilo bi zacelo čudno, kako se Stanojka i dosada sačuvala ispred očiju rudničkih Turaka, da nešto Rupić nije bio jedan između najvernijih knezova i da aga Džinić, koji je već odavno bacio oko na ovu lepoticu, pa samo čekao zgodnu priliku da je primami, nije otklanjao Šaćira i ostale od ove kuće. Kad Stanojka navuče još preko svega odela i poduži zubun, što joj dopiraše do samih kolena, te tako pokri njime i suknenu suknju, protkanu jasno crvenim šarama, kako se to nosi u ovim krajevima, ona pristupi svekrvinoj ruci. Anđa tužno pogleda ovu mladicu, iz čijeg lica i cele pojave izbijaše neobična svežina nevestinske lepote i snažna zdravlja.U podgrlac joj dođe da se uguši, oči joj se navodniše, i ona zagrli snahu, privuče je na svoja nedra, pa onda poče nad njom naricati. Stanojka je ćutala, a kad joj i samoj navreše suze, iskopča se polako iz njezina zagrljaja, pa onda izađe klecajući napolje.Lagano, kao osuđenik kad polazi kobnome mestu, tako je i ona izmicala iz ove kuće, koja ne beše u stanju da je zaštiti.Svež povetarac pirka ozgo s Rudnika, pa se dotiče zaplamtelih obraza, vrela čela i očiju, koje u grozničavoj vatri gore; a u glavi je osećala neobičnu tupost, kao da je tamo utisnut komad teške stene, pa je zaprečio sve.Strahom otupela, nije više umela ni misliti.Jedino što je osećala još, bilo je srce, koje bi od vremena na vreme zatreptalo, te je opomenulo, da je ona sada sama, bez pomoći, da mora onamo, kamo i ostale već davno odoše, da obraz izgube. Na izbrešku, s koga se slazilo u podužu uzinu, u kojoj je subašina kula i han, zasta, da se prebere i odahne.Desno, u strani, pruža se gusta šuma, koja kao poduži jezik preseca ovu dubodolinu, a odmah za njom nazire se drveni krov manastira, nad kojim se skromno izdiže maleni krstić, koliko tek da obeleži svetinju.Na levoj strani od ovoga izbreška dizao se u dolini dvospratni han, s prostranim čardakom, koji paše celo lice zgrade.Mnogi prozori na hanu, što se odovuda crne, kao duplje u steni, gledaju u nju, te joj se čini kao da je posmatra stotinu očiju.Iz prostrana dimnjaka izvija se plavičast dim.Pred hanom stoji nekoliko seljaka, a tamo, uza sami han, iz potkivačnice dopiru tupi udari čekića, kojim snažni nalbantin, sa zasukanim rukavima, potkiva konja nekom janičaru. I taj han s mnogim prozorima, s gomilicom seljaka, nalbantinom što uzmahuje čekićem i talastastom okolinom kao da se kupaju u neobičnoj jasnoj belini sunčeve svetlosti i snežna srebra. I njoj valja sada sići tamo, proći pored one gomilice i ući u han, baš u ona vrata, što joj odavde izgledaju kao neka čeljust, što se razjapila, pa očekuju samo nju, da se sklope i da je zanavek progutaju.A što je najstrašnije, ona nije imala kuda više; morala je svojevoljno ući u jazbinu, što joj tako ličaše na čeljust u aždaje. Nenadna nemoć kao da joj prikova noge za ovaj izbrežak.Okrete glavu u desno i pogled joj se nanovo zaustavi na uzanu dubodolinu i šumicu, iza koje izviruje onaj maleni krst od žute medi, pa skromnom svetlošću treperi u gorskoj senci.I taj maleni krst, što tako svetluca, kao da je posmatra, kao da joj šapuće: „Zar i ti?“ Ona se zbuni; neko neočekivano osećanje razli joj se po celoj snazi, pa se i nehotice prekrsti, sastavi obe šake na nedra i duboko se pokloni. Kao neki nejasan zračak nade lebdeo je pred očima Hadži-Đerinim, dokle je prtio s Milojem kroz uzanu dolinu i manastirski zabran, što ih zaklanjaše od uhodljiva pogleda.Do samoga manastira nisu ni jedne reči progovorili.Oboje su bili i suviše zaneti svojim mislima.Hadži-Đeri je izgledalo kao da je sam Bog udesio tako, da Miloje ubije otmičara i spase devojku baš iz one kuće, s kojom je u krvnoj omrazi.Radosna slutnja, da je nastao čas, kada će, pomoću ovih dveju najglavnijih porodica, izmiriti oba sela, pa i ostala, što pristadoše uz ova, čisto ga je ozaravala, te se onaj sumorni i zamračeni pogled sve većma razblaživao uverenjem, da će ipak doći dan, u koji će blagosloviti izmirenu decu.A dok se on zanosio maštom i snovima, Miloje je išao za njim po uzanoj stazici, sumoran i zadubljen u ono, što ga sada očekuje.Bio je na čisto s tim, da mu sada nema više povratka u selo, ako ga je Sulja samo uočio, i da, hteo ne hteo, mora ostaviti majku i sve, pa se potucati od nemila do nedraga po belome svetu, ili se odmetnuti u planinu.Ni jedno ni drugo nije bilo baš tako lako.Od ovoga časa za njega se više neće naći krova, pod kojim bi mogao odahnuti bar sa onoliko spokojstva, s koliko je to dosada mogao. Ali u koliko mu ova misao ne izbijaše iz glave, u toliko se pomaljala i druga; pa što se više bližio manastiru, ta ga je misao sve jače i jače zahvatala.Tamo će, bez sumnje, zateći i Smilju, koju je onako nenadno ostavio.Neka nejasna strava kosnu ga, kad pomisli da će se njih dvoje oči u oči pogledati, pa da će, možda, čak i razgovarati.Taj čudnovati osećaj, što bi se u njemu zatalasao na ovu pomisao, shvatao je da je otuda, što među njima leži već tolika krv.Ovoga puta bio je voljan, šta više, on je potpuno i slepo verovao Hadži-Đeri, da Milana nije ubio niko od Gagićevih; u to je verovao možda i zato, što je osećao, da je Hadži-Đera jedini, koji ga može zakloniti ispred turske osvete; ali to nije sve.Između njih leži još mnogo krvi, između njih stoji krvava mržnja, koja se raspirivala pet godina, koja je pet godina gutala žrtvu za žrtvom, pa zar samo ovaj slučaj, kome se ni on niti iko nije nadao, da je utuli?Ta njega je još silnije kidala ljutina baš zato, što se sve tako moralo desiti, te da se odmeće od kuće radi ove devojke, za čiji spas ne bi ni prstićem mrdnuo, samo da je znao, e Ramo nju nosi. Mučen ovakvim mislima, čisto se grizao u sebi, a desnicom, koja mu je jednako počivala na silaju, stezao je jabuku od svoga kuburnjaka, da bi je svu u prah razdrobio, samo da je mogao. Na manastirskim vratima dočeka ih duhovnik, koji baš toga časa beše svršio Večernju. — Kako je detetu? — upita Hadži-Đera. — Dobro, hvala Bogu? — odgovori ovaj, — Sad se sasvim oporavila. Duhovnik priđe Miloju sa osmehom i pruži mu ruku. — Zdravo, junače!Ti osokoli! Miloje se zbunjeno nasmeši. — Damljan veli, da si i onog drugog rovašio. — Zar Sulju? — prenu Miloje i pažljivo pogleda u duhovnika. — A po čemu zna Damljan? — zapita u isti mah Hadži-Đera i zasta da čuje. — Vraćao se tamo, pa je po konjskome tragu, baš na savijutku gde je Sulja begao, našao još jedan kuburnjak, i to prazan.Mora da mu je ruka obranjena, pa ga je ispustio. — Ih? — Ljutnu se Miloje. — Što ga ne zgodih bolje!Sad bih bio miran. — Pe brini, junače? — odgovori iguman veselo. — Danas si osvetlao obraz starim Stankovićima, a za ono drugo lako ćemo već. Hvala i uznošenje igumanovo razgališe sumorne misli mladićeve, i on uđe za njim u ćeliju. — Na tronožici, uza sami odžak, na kome treperi vatrica, te blagom toplinom zagreva ćeliju, sedela je Smilja.Ovoga puta Miloje zagleda malo dublje u ovo vedro lice s dvema jamicama i punačkim usnicama, što čisto plamte rumenilom prema tamnoj kosi, koju je, zbog ranice na potiljku, morala rasplesti, te joj tako rasuta padaše pod sama kolena.Nešto od pada i nesvesti, a nešto od straha, što ga je pretrpela na zgarištu kuće i kad se otimala od Rama, lice joj je došlo bleđe, a u onim vedrim očima, što su onako veselom radoznalošću gledale, sad se opažala strava.Poludetinjeg izraza sasvim je nestalo za ono kratko vreme, a mesto toga došao je izraz već zrele devojke. Miloje zbunjeno obori oči.Bi mu nekako čudnovato u blizini ovih raspletenih kosa, što su kao crni talasi senčili žarkasto lice, pa se gubili ispod vita struka. A čim su oni ušli, ona je skočila s tronožice, te ih, po običaju, dočekala stojećki i smerno. — Kako ti je, ćeri? — zapita je Hadži-Đera brižno, pa očinskom nežnošću, koja je čisto preobražavala ono ozbiljno i sumorno lice kaluđerevo, uhvati je za podbradak, podiže joj glavu svojim očima, te je pomilova. — Sad je dobro! — prošapta Smilja i poljubi ga u ruku. — A rana, boli li? — Malo, ali mi je otac duhovnik zasuo nečim i privezao. — Ne boj se, proći će već!A znaš li ko te je izbavio? Devojče se malo snebi, pa bojažljivo pogleda u Miloja.Miloju udari krv u obraze, i poče nestalno zverati na sve strane.Čisto bi pobegao, samo da može. — Znaš li? — ponovi iguman. Devojka nerešljivo pogleda u Miloja, koji sav zbunjen skrivaše pogled u stranu, za tim mu priđe i saže se, da ga u ruku celuje. Miloje, kao oparen, trže ruku i pocrvene.Oboje stajahu jedno prema drugome zbunjeni i bez reči. Ovaj trenutak bio je za Miloja toliko težak, da se nije umeo naći.Činilo mu se, da će sad propasti u zemlju od nekog nepojamnoga osećanja, što mu je ophrvalo srce i dušu i pomutilo svaku drugu pomisao, osim jedne koja ga ni sada nije ostavila.Šta će on upravo ovde sa ovom devojkom, koju i nije mislio da izbavlja, a koju ne bi ni izbavljao, samo da je znao da je ona? U njemu je kipelo, talasalo se i zapljuskivalo čudno osećanje, što se gibalo između ukorenjene mržnje, koju ništa ne može zbrisati, i neke nejasne tuge ne naspram ove devojke, ni prema njezinoj sudbini, nego sasvim onako.On je osećao tugu, što se potkrada, sam Bog zna čega radi, i dođe mu još mučnije i teže.Poumi da se čas pre ukloni sa ovoga mesta, pa da bega daleko, daleko od neprilična sastanka, ali jedan iznenadan događaj prikova ga za mesto. Baš u tome času začuše se napolju neki glasovi, a malo za tim Smilja vrisnu i polete vratima. Na pragu ćelije stajala je njezina majka, usplahirena i rušna. Kad su joj i kćer uzeli, ona se, kao van sebe, vinula za Turcima, što su otkasali, pa je trčala za njima, koliko je duše imala.Sila očajanja udvostručila je njezinu snagu, ali konjanici bejahu još brži.Naskoro iščezoše ispred njezinih očiju, ali ona na to i ne gledaše.Letela je kao vihar, pentrala se kao divokoza, dokle god je usugubljena snaga podnosila, a kada je već daleko ostavila za sobom selo i dim, što se pušio sa zgarišta, srušila se u sneg od umora.Ali materino srce ne zna za umor.Prikupi snagu, diže se, pa, plačući i naričući, zagazi napred.Uputila se pravo Rudniku, i Bog zna, dokle bi tako išla i u kakvu bi se urvinu survala, da se ne sukobi s Damljanom, koji se baš tada vraćao sa Suljinim kuburnjakom.On joj je kazao da je Smilja spasena, a ona; kao bez duše, potrča ovamo, da je vidi. — Najo! — vrisnu Smilja i polete na nedra majčina. — Čedo moje!Majkina mučenice! — jauknu starica i, zagrlivši je, grcaše u plaču. Iguman se smračio, pa okrenuo glavu u stranu, da prikrije suvišan potres, što se na licu ogleda, a Miloje blene u ovo dvoje i kao zaliven ćuti. Tako su ostali nekoliko trenutaka, dokle iguman ne priđe, te ih blago rastavi. Starica je već od duhovnika saznala, ko joj je spasao Smilju; te, kad ugleda Miloja, koji se već beše povukao u kraj ćelije, pa otuda zverao, kako bi se uklonio, ona pritrča, dohvati ga za glavu i stade ga ljubiti. — Sine, izbavitelju! — zajeca, a plač je toliko zaguši, da više nije mogla ni prosloviti.Držeći ga u svome zagrljaju, tresla se i ridala nad njegovom glavom. Nekoliko puta pokušao je da se izvije iz njezina zagrljaja, ali ne moga.Starica ukopčala svoje ruke oko njegova vrata, pa jeca, dugo jeca.I on u tome času čudno zadrhta.Učini mu se, kao da ga zahvati i ponese silna bujica.Ona potajna tuga, što ga do malo čas samo doticaše kao talasić, što se tek dotakne strme obale, pa se o nju razbije ili ustukne, zapljusnu sada kao nabujali val i obujmi ga svega.Njemu se učinilo, da se u času prolomila neka ustava, što je smetala ovoj tuzi, da se kao bujica razlije, da ga svega poplavi, oči mu se navodniše, i on joj lagano odvi ruku od svoga vrata. — Nemoj, majko, ne kobi više! — reče, pa je poljubi u ruku. Iguman kao da se sav ozari.Oči mu zasjaše divnom nežnošću i ne moga se uzdržati, a da ga ne poljubi u čelo. — Tako, junače! — kliknu. — Tek sada si dovršio dobro delo!Zar nije tako bolje, ha? Miloje samo pogleda u sveže Smiljino lice, što se i kroz suze osmehivalo, kao jutarnja vedrina kroz razbijene oblačke.I stade mu čudno, kako je imao duše da dosada mrzi ovu staricu, koja, kao i njegova majka, pati zbog njihove razmirice, što će ih najzad zatrti sve, i ovoga Božjeg anđela, koji bi propao, da ne beše njega.Pa dokle je tako mislio, njemu se činjaše kao i da ne stoji na zemlji, već da lebdi u vazduhu, a u duši mu nasta tako lako i drago, tako milo, da bi u ovome času viknuo iz glasa svima, što ih je god u Moravcima i Diću: „Dosta, ljudi!Što da nam majke i sestre zlopate!“ Ponos, što ga uzdizaše na pomisao, da je sačuvao obraz nevinoj devojci, i što je utro suze jednoj starici, zanese ga svega.Ne jednoga Rama, nego da sad navali ceo Rudnik, on se ne bi prepao.Sam on jedan stao bi pred ovaj prag, pa bi suzbijao, mlavio i tamanio navalu, sve dokle ne bi malaksao i dokle se, kao pravi junak, ophrvan ranama, pred ovim pragom ne bi srušio, kao i njegov deda, kad branjaše lešinu svoga hrabroga vojvode. A kada je kod starice odujmila prva navala jadanja i tuge, iguman je poče raspitivati o svima potankostima u Diću.Od Smilje nije ništa saznao, jer je još bila u zanosu, kad je on otišao po Miloja, da ga amo dovede.Sad mu je starica ispričala sve: i kako su odneli Jovana i kako su kuću spalili. Hadži-Đeri se savi oko srca, kad začu šta je bilo s Jovanom.On je vrlo dobro slutio, da Šaćir neće ostaviti stvar pa tome.Njemu se Smilja dopala, zbog nje je i obedio Jovana za Milanovo ubistvo, pa kad Jovan nije odao gde je sakrio sestru, on mu je zapalio kuću, a njega, kao ubicu, odneo na Rudnik.Pa sada, kad sazna još i to, da je Ramo ubijen, a devojka sakrivena, preturiće drvo i kamen, samo da je pronađe. Zato se nije smelo počasiti ni časa.Valjalo je požuriti, da se devojka skloni na pouzdano mesto.Ali gde?Da je skloni u blizini Rudnika ili u Valjevo, o tome nije smeo ni pomisliti, jer dokle je god dosezala Sali-agina vlast, dotle je i njegov pobratim Šaćir-aga žario i palio. — Ti, Smiljo, moraš još sada otići odavde.Eto, Miloje; ti si joj izbavio obraz, pa ćeš ga bolje i sačuvati nego iko, zato ćete je ti i Damljan odvesti. — Zar da je odvojim od sebe? — zaplaka starica i prigrli devojče, kao da bi je htela zakloniti od onih što će je odvesti. — Neće za dugo, sejo, — odgovori iguman; — a i ti se moraš još sada vratiti u Dić, da te ne nađu ovde.Jer ako subaša sazna, onda nam je svima ušao u trag i sve će propasti. — Teško meni, sinjoj kukavici! — zajeca starica. — Jedno trune u tamnici, a drugo da mi se potuca. Međutim, duhovnik je već doveo Damljana, za čijim silavom blistahu, kao mleko, srmali pištolji, što mu ih je Miloje poklonio. — E, hajde, Smiljo, u ime Božje! — reče iguman i dade joj ruku, da je celuje, a on nju poljubi u čelo i blagoslovi. — A kuda ćemo? — zapita Damljan. — U Zeoke, knezu Stanoju.Pozdravite ga od mene i kažite, da ću mu skoro navratiti. Pred sami polazak, kad se Smilja oprosti i izvi iz majčina zagrljaja, priđoše Miloje i Damljan igumanovoj ruci. — Blagoslovi, oče! — Bog vas blagoslovio, deco, i srećan put! — I oprosti mi, ako sam te kadgod što uvredio; ja se peću vraćati više, — reče Damljan i saže glavu, da primi blagoslov. — A što, sinko: zar ti je dodijalo u nas? — Nije! — odgovori Damljan. — Idem u Nedića družinu.Valja mi, oče, da zaslužim ovo oružje, što mi ga Miloje pokloni. — Zar u hajduke? — Ja!Dodijalo mi gledati ove pokore. — E, srećno ti bilo, sinko! — reče iguman, pa, pošto ga blagoslovi, poljubi ga u čelo. — Idi, ali čuvaj srpski obraz, a prosto neka je ono hleba i soli, što si pod ovim krovom pojeo. Sunce je tiho zalazilo za vrhove ustalasalih gora, pa je setnim rumenilom nadaleko pozlaćivalo srebrna pleća natuštenog Rudnika i magloviti veo gorostasnog Medvednika.U ovoj zlaćano-tamnoj svetlosti sumorne gore i mračne dubodoline, što među gorama zjape, kao strašni ambisi, postaju još mračnije i sumornije.Tajanstvene senke, što se u sklopu ustalasalih gora miču i vitlaju, kao ogromne senovite sablasti, časom se rašire, a časom nestaju ispred poslednjeg rumenila, koje kroz beličaste oblačke ovde onde na zapadu probija.A laki sumračak, što se postepeno razilazi iz ovih dolina, diže se u visine, pa zahvata podnožja i pleća gorska.Sunčevo rumenilo gasi se polagano i još samo zatreperi, kao zlatan talas, po vrhovima rudničkih planina, što se jedna iznad druge uzdižu.Srebrni vrhovi blesnuše još jedared u pozlati svetlosti koja je zahodila, a onaj sumračak zapljusnu, preli ih svojom tamninom, pa odjednom utonu sve u mrak.Ogromne planine, uvijene tamom, sumorne i neme, tek po koji put zašume dugim šumorom.To je severni vetar, što dere kroz gusto granje gorskih grmova i navlači tamne oblake, da na planinskim plećima otpočinu. Hadži-Đera seo kraj odžaka, sklopio obe ruke među kolena, pa tako zamišljeno gleda kroz prozorčić u onaj poslednji zračak, što još jednom zatrepta nad kulama rudničke tvrđave.Begunce je još za videla ispratio i tako je sad sam u svojoj ćeliji. Ovako usamljen pribira u pameti događaje ovoga dana, a osim toga misli i na ono što se sutra može desiti, kad Šaćir-aga dojuri u selo.I što god dublje roni u ove misli, sve mu se crnje i crnje pred očima predstavlja.Na dušu mu se svalio težak teret, a misli, što prepleću, uneše čitavu zabunu.Do malo čas bio je veseo, ali sada, kad je ostao sam, započe osećati, kako je još vrlo daleko od onoga, o čemu je toliko sanjao.Zar će ovaj događaj izmiriti krvavu zavadu?Zar osim Miloja nije tu još i Rupić, koji mu najviše smeta, a on je i glava u selu, i od njega mnogo što šta zavisi; pa da Moravčani učine ma šta mimo njegove volje?Pa onda, ko zna šta sve može Rupić uraditi sutra, bilo zbog straha ili zbog one pretnje, sa koje ga Miloje u malo ne ubi.Pa baš i kad bi oćutao, zar neće odati sve, pa i njega, ako je Sulja samo poznao Ramova ubicu?Odaće, nema sumnje, samo da sačuva svoj život. I glava igumanova klonu na grudi.Iz dubine duše poče osećati, kako je i teško i strmo, kad se pođe putem Božjim, kojim on stupa.Već sutra dan okriviće možda i njega, odvešće ga na Rudnik, pa za dan dva sletaće nad njegovom glavom rudnički gavrani; on će poginuti, a njegovo stado i po njegovoj smrti krviće se i gložiti do svoje istrage. Haos, što mu se vitla u glavi od ovakvih misli, sve ga više zanosi i buni, pa, ma da se otima, da čim bilo ublaži tako kobne i crne misli, te da se, koliko toliko, osnaži, ipak pod utiscima ovih misli, koje sletahu jedna za drugom, poče sve većma malaksavati. Mrtva tišina, što se razastire oko njega, i ono tiho puckaranje u odžaku, povuče ga još dublje.On prevuče rukom preko vrela čela, duboko uzdahnu i prošaputa: — Budi tvoja volja! Za tim se diže, metnu kamilavku i uđe u crkvu. Uvek, kad god mu je valjalo da se pribere i osnaži, da ukrepi srce i dušu, Hadži-Đera je ulazio u crkvu, pa je u tišini i molitvi probavljao po čitave časove.I za čudo, posle svake molitve vraćala bi mu se prisebnost, a duh se toliko staložio i ukrepio, da je iz hrama izlazio osvežen i spokojan i uvek s mnogo vedrijim mislima, nego li što je u hram ulazio. Ali ovoga puta, kad je stao pred dveri i počeo šaputati svoje molitve, oseti da nije sam.Lepo je čuo za sobom šum i nečije korake.Ko li to može biti?Od manastirske čeljadi zacelo niko, jer su svi već navikli na ovake prilike, kad iguman ulazi sam u crkvu, da se, bez svedoka, s Bogom razgovara! Hadži-Đera se ipak udubi i zamalo zaboravi na sve.Pobožna molitva blažila je po malo njegovu dušu, krepila ga, i najzad, kad oseti da je iščezla sva malaksalost i potajna strava od sutrašnjice, on se prekrsti, duboko pokloni i zaredi celivati prestone ikone.Tada se obazre i spazi u dubini prve preprate neku priliku kako se krsti. U prolazu kroz prepratu ova mu prilika pristupi. — Blagoslovi! — reče, pa se dotače njegova skuta i celiva. U preprati je bilo dosta tamno, te se ne moga raspoznati lice, ali po glasu iguman pozna žensko. — Bog blagoslovio!A ko si ti? — Stanojka! — odazva se prilika, koja sva drhtaše od zime. Hadži-Đeri bi čudno otkuda ona sad ovde. — Pa, koje dobro, snaho? — Zlo, oče? — Šta je?Da nije što Rupić odao? — Nije to... — Nego? — Grehota mi je ovde reći, — odgovori ona, pa brzo izađe iz hrama.Suze su je gušile, ali steže srce, da ne zaplače. — Hajde, snaho, ovamo.Ti sva drhćeš od zime.Hodi da se odgreješ. Malo posle doznao je iguman sve.Ona je pošla Džiniću, jer nije smela drukčije, ali na onome izbrešku, kad je htela sići, ugleda krst kako treperi pram sunca, i njoj se učini i sramno i gadno što je naumila.Tamo nije otišla, a u manastir nije smela doći, sve dokle se ne smrkne.Bojala se, da je ne sretne aga Džinić ili ma ko od njegovih Turaka. — Crkva te je opomenula, snaho, i ona će te spasti. — odgovori Hadži-Đera. — Ne brini, ti se nećeš više ni vraćati onome žalosniku.Ima u svetu još dobrih ljudi, koji će primiti Boga. Stanojci laknu na srcu, i ona se brzo saže, da celuje desnicu igumanovu. Baš u to vreme, kad je Stanojka ušla za igumanom u crkvu, gde je, usamljen, među svetiteljskim likovima, pribirao snagu i spokojstvo za sutrašnji dan, sedeo je aga Džinić u svojoj odžakliji, u moravačkome hanu.Još nikada nije izgledao toliko nestrpeljiv, kao ove večeri.Njegovo izrazito lice s muškom ozbiljnošću pa kome se ni u najtežim časovima ne bi primetilo ništa, osim hladne prisebnosti, grozničavo je plamtelo, a pogled je plahovito streljao onoj kosi, što rastavlja selo od hana i ove doline.S minderluka, na kome je sedeo podvijenih nogu i puštao guste dimove iz raspaljena čibuka, gleda kroz prozor, neće li ugledati ma kakav znak; ali na onoj strani ne javlja se nikakva prilika.Laki sumračak brzo se pretvori u mrak, i gusta tamnina obuhvati brda i doline.Iza rudničkih planina poče se pomaljati mesečevo lice, te rasu avetinjsku svetlost po snežnoj belini.Iz daljine dopire potmuli lavež seoskih pasa, kao da bi da odgoni bledu sablast, što se za gorama tajanstveno pomalja, diže i setno plovi iznad sumornih planina i seoskih krovova, pod kojima se već u velike počiva. Aga Džinić nestrpeljivo pušta guste dimove, pa od vremena na vreme pogleda onoj strani, s koje će mu Stanojka doći.Do malo čas bio je spokojan nije ni sumnjao da li će doći.Ali što se dublje u noć zalazilo, i njegovo strpljenje sve je više iščezavalo.Pa ipak pored svega toga nadao se.Ona nije toliko mahnita, da ga prevari, kad zna šta je očekuje sutra, kad zna da će morati na „rudničko veselje“ što ga Rudnički Bik svakog petka izvodi. Ali, eto, sunce je davno leglo, sumrak je prošao, a noć je već uvelike pala na zemlju; sad bi tek trebalo da je ovde.Da je nije kogod sprečio?Ali ko?Nijedan ni drugi!Rupić je i suviše mudar, te neće učiniti takvu ludoriju, koja bi ga zanavek upropastila, a to što Rupić ne sme zar bi mogao Miloje?Pa ipak, kad je počeo o Miloju da razmišlja, dođe mu na um i Stanojkin Milan.Seti se, kako je zahtevao, da mu zakloni ženu od „rudničkog veselja“, pa je čak i pretio, kako će se odmetnuti.Pa zar Miloje nije brat Milanov?Ako je, dakle, kogod sprečio, to će biti samo on, i niko drugi. Pogled mu se omače kroz prozor, i on čisto zatrepta.Učini mu se da ju je ugledao.Nasloni čelo na sam prozor, a pogled ustremi na onaj izbrežak.U polu tamnoj mesečini ugledao je nekakvu priliku, kako sa izbreška silazi.I nije se prevario.U jasnoj mesečini, koja je malo po malo otela mah i obasjala svaki džbunić i trnić, ugledao je jasno neku priliku, ali ona je još tako daleko od hana, da se jedva razaznaje.Srce mu zalupa, a neka vatra buknu u lice.Na čelu i slepim očima napregoše se žilice, pa počeše kao i srce kucati. — Biće opa, — pomisli, pa oturi čibuk, da ne dimi uz oči, te da bolje vidi. A prilika s brežuljka primiče se lagano.Tek posle nekoliko časaka, kad je napregnuti vid mogao uočiti, opazi da su dve prilike, a još docnije, kad se obe približiše toliko, da se moglo raspoznati obličje, opazio je, da od njih nije nijedno žensko.Obe prilike slazile su lagano jedna pored druge, a jedna od njih pridržavala se rukom o rame druge. Aga Džinić uskipe.Ovaj trenutak prevarena očekivanja uzmuti mu dušu, strpljenje ga izneveri i on skoči sa sedišta. — Teško njojzi! — škripnu zubima i pljesnu dlan o dlan. U odžakliju uđe momak. — Daj de mi ćurak! Momak ga prigrte crvenom kabanicom, dodade mu čibuk i on siđe niz drvene stepenice, što vode prizemnome spratu, gde su odaje njegovih momaka i harovi. — Kuja! — mumlao je poluglasno. — Nećeš ovamo, ali ćeš, beli, na Rudnik! Pod đonovima crvenih čizama škripi sneg, što se od sunčeva zahoda nanovo mrzne, a oko slepoočnjača pirka hladan povetarac, te razblažuje suvišnu vrelinu, što mu iz glave i očiju bije.Ali ni ova studen nije u stanju da utiša vatru što ga sagoreva.Pred očima mu i sada treperi kršna mladica, punačkih nedara, snežna grla, rumenih kao krv usana i tamnih očiju, koje čisto plamte nekom nejasnom čežnjom.Takve lepote nije video skoro, pa nije pi čudo, što je od onoga dana, kad je Milan zahtevao da je zakloni od rudničkih veselja, buknula u njemu pomama razbluda, koja ga dan iz dan sve većma zahvatala, dokle ga nije sasvim zanela.Zaželeo je, da pošto poto zavlada njome, da postane njezinim gospodarem, pa ma ga to i života stalo.A pomisao, da ona ima muža, te baš kad bi ga i poslušala, da bi on ipak njezinu lepotu tek pokraj njega uživao, toliko ga je uzbunjivala, da je čisto zaslepeo divljom mržnjom.U njemu je planula sarevnjiva netrpeljivost.Nije mogao da trpi nikoga, pa ni njega: a uz to i pomisao da bi se ovaj i njojzi i njemu osvetio, kad bi doznao kako mu Stanojka dolazi, uzbuni ga toliko, da nije više pomišljao ni na šta drugo, nego kako će ga ukloniti zanavek. Ali ma da ga je strast za Stanojkom i suviše zanela, ipak je merkao zgodnu priliku da ovo izvrši, a da se ne posumnja na njega.To mu je trebalo jedno za to, što je s Moravčanima i Rupićem lepo živeo, a osim toga i zato, što je hteo i u buduće da među Moravčanima ostane kao njihov zaštitnik.Krvna razmirica između Stankovića i Gagića bila mu je dobro došla, da svoje delo drugome podmetne. A sad?Eto, sad više nema Milana, pa ipak ona se ne odaziva njegovim željama! Nestrpljenje, što ga do malo čas uzrujavalo, prometnulo se u buru gneva.Htede da naredi momcima: da idu u Moravce, da opkole kuću Stankovića, pa da je izvuku iz postelje i silom dovedu.Ali ovu nameru brzo napusti.Našto bi žurno?Starije je jutro od večeri, a već sutra neće je ništa sačuvati od Rudnika.Tamo gde se okuplja „moba“ rudničkih devojaka i mladica, otići će i ona: mesto jedne dočekaće obe sramote. A studeni severac šumi čas jače čas slabije, kroz suho granje i guste šumarke, što su prekrilili ustalasalu okolinu.Od vremena na vreme čisto zagudi, a taj se šum tek prelije u tajanstvene potmule zvuke, koji čas podsećaju na vučje zavijanje, a sad kao da rastura gomile sasušenih kostiju.Studena hladnoća poče prodirati do samih kostiju; on se lako strese, zamota u svoju kabanicu i laganim koracima okrete povratku.U blizini hana zastade.Otuda, gde je malo pre ugledao one dve prilike, bližila su se dva čoveka.Kad su došli u blizinu hana, kretoše putanjom, što slazi manastirskom zabranu.Oba su čoveka ubrzala i žurno gazila po snežnoj putanji. U to vreme bilo je više nego čudnovato videti nekoga, da po noći putuje.Putnik, pa ma koji bio, u to doba putovao bi do zalaska sunčeva; gde je stigao, onde je konakovao, pa makar do mesta, kamo putuje, i ne bilo Bog zna kako daleko.Tako su radili Turci, pa i sami Srbi.Jedni što su se plašili hajduka, a drugi i hajduka i Turaka po hanovima.Putovanje u ovo doba palo je Džiniću u oči, kao što bi i drugima u to vreme.Ko su oni?Kuda će?Zašto se klone hana, u kome bi našli noćišta? On ih viknu. Putnici, kao da ne čuše, žuriše i dalje. — Vraćajte se amo, hej! — viknu aga Džinić još jedared. Putnici okretoše glave na taj glas, nerešljivo zastaše, pa se onda, nogu pred nogu, uputiše agi Džiniću. I jednom i drugom putniku teško da je bilo nešto više od po trideset i pet godina.Njihovo odelo, kao što se nosi po krajevima oko Užica, bilo je dosta očuvano.Na njima su gunjevi i kratki pelengiri, koji im dosežu jedva ispod kolena, a noge do kolena umotane su debelim krpama, koje pritežu kajiši od opanaka.Kao i ostali seljaci, imaju na glavama fes s peškirem, kojim su omotali čelo i uši, da im ne zebu.Jedan od njih, crne masti, duga lica, s tankim brcima i razdrljenim grudima, po kojima su se uhvatile ledenice, bio je slep.Drugi, što ga vodi, nešto je niži, širokih pleća, smeće masti i nešto bolje odeven od slepoga. — A što ne dolazite, more, kad zovem? — predusrete ih aga Džinić oporo. Slepčovođa položi šake na grudi, pa se ponizno pokloni. — Oprosti, aga, ali ne čusmo.Vetar je. — A odakle idete, biva? — S Raške, čestiti aga. — Pa kuda u ovo doba prtiš s tim slepcem? — Manastiru, aga.Ovo mi je brat, pa se dogodilo već treći put, da oboje snivamo isti te isti san.Javila nam se Trnova Petka i naredila, da ne počasimo, nego da idemo moravačkoj crkvi, te da obojica zanoćimo tri noći pod njenom ikonom.Veli, da će mi brat progledati. — E, e, odgovori Džinić, — a šta mu je ono u torbi? — Slepačka posla, aga, — gusle.Dalek je put, pa se tako prihranjujemo kod dobrih ljudi, — reče slepčovođa, pa izvuče iz bisaga gusle, koliko tek da uveri agu, kako u bisazima više ništa nema. — Dobro, dobro, rajo; a vi idite, kad vam je tamo lek. Oba putnika pokloniše se nisko, do pojasa, pa onda polako pođoše.Aga Džinić ih isprati očima donekle, pa uđe u han. Kad putnici odmakoše podaleko od hapa, obazre se slepčovođa. — Jesmo li odmakli koliko? — zapita slepi. — Jesmo, Đuro, — odgovori vođa; — još malo, pa ćemo i u manastir. — Sreća te nas ne zadrža u hanu, a, boj se, tamo bi te poznali. — Ne reci dva puta! — odazva se vođa. — Ako me ne bi subašini momci poznali, bi za celo handžija.Zna me, još kad sam, uz Mustafa-Pašu, tukao baše i janičare. Na manastirskim vratima zakucaše alkom nekoliko puta, i malo za tim pa su već bili pod strehom. — Dobro veče! — reče slepčovođa, ulazeći u dvorište. — Bog dobro dao! — odgovori momak i zaklopi kapiju. — Je li ovde iguman? — Tek je došao iz sela.Hoćete njemu? — Hoćemo. Momak ode u igumanovu ćeliju, a malo za tim izađe i pozva ih da uđu. Iguman je stajao kraj odžaka i pružio obe šake vatrici, da ih otkravi.Kad putnici nazvaše Boga, on se pažljivo zagleda u obojicu. — Jesi li ti, Pavle? — Ja sam, hadži-duhovniče. Iguman se čisto obradova, pođe im na susret, pa, kad se oni sagoše da ga celuju, on ih oboje zagrli i poljubi se s njima. — Dobro te vas obojicu vidim žive.Biće, boj se, pola godine, kako vam se izgubi trag.A otkuda tako? Dok je ovako govorio, primače iguman još dve tronožice, te se nasadiše oko ognjišta.Oba putnika pružiše dlanove prema vatri, da ih ogreju. — Pitaj, otkuda ne idemo, — odgovori slepi, —- i to bismo ti lakše kazali.Ali ovoga puta poslaše nas, kastile, tebi.Pavle će ti već sve to lepše kazati, a ja ti evo donosim jednu knjigu.Razaberi šta je u njojzi, pa već posle možemo i razgovarati. Dokle je slepac ovo govorio, izvadio je drveni klinčić iz gusala, pa je tako rasklopio dno i iz njega izvadio jedan savijutak hartije.Hadži-Đera uze pismo, ode prema voštanici, pa ga otvori. Dokle je čitao, putnici su se ćutećki grejali.Jedan od njih bio je Pavle Popović iz Vranića, a drugi Đura Milutinović sa Grahova. Obojica su bila poznati u beogradskom pašaluku.Pavle je jedan između viđenijih seljana u svome selu.Pre dahija, a za Mustafa-paše, beogradskoga vezira, on se sa svojim seljacima pridružio kao pomoć Mustafi, te je tukao baše i janičare.U svojem selu nabasa na pet janičara, koji su dogrdili narodu, pa ih pobije, a glave im odnese Mustafa-paši, koji ga obdari novcem i pokloni mu svetlo oružje. Ali kad dahije udaviše Mustafa-pašu i zauzeše pod svoju vlast Srbiju, potražiše Pavla, da mu se osvete, te on pobeže ispred gonilaca.Od toga vremena nije smeo živeti na jednome mestu, nego se krio po lugovima i šumama.Među hajducima je svuda imao prijatelja, a kako je ta ista sudbina gonila i Karađorđa, Katića i boračkoga kneza Simu, to se njih četvorica nisu gotovo ni razdvajali jedan od drugoga. Njegov drug, Đura Milutinović, je sa Grahova, ali je sa svojim guslama jednako krstario po Crnoj Gori i Srbiji.Od sabora do sabora, od slave do slave išao je, kao i mnogi guslari, pa je iskupljenome narodu gudio i uz tužnu jeku propovedao o nekadanjoj slavi i veličini srpskoj i o sramnoj izdaji na Kosovu.Zvuci gusala otvarali su grudi rajine, a pesma njegova doimala se duše slušalaca, koji, slušajući slavu dedova, teško uzdisahu, pomišljajući na sudbinu, u kojoj se sada nalaze.I Pavle i Đura dolazili su ovoga puta iz Jasenice. Hadži-Đera je lagano čitao pismo.Tek pokatkad zadrhti mu ruka ili se svede po koji oblačak na čelo.A kada ga dobro prouči, savi ga u gužvu, priđe ognjištu, pa ga baci u plamen.Hartija buknu, a modar plamen blesnu, i za malo, pa mesto pisma osta još samo nešto puhora, koji Hadži-Đera mašicama rasturi. — Mučan posao, Pavle! — uzdahnu Hadži-Đera. — Knezovi su izgubili glave.Koga da pozovem? — Na kneza Aleksu sumnjaju zbog nekakva pisma, što ga je pisao ćesarevu majoru Mitezeru, u Zemun.To je pismo uhvatio gazija pa skeli i predao ga Mus-agi Fočiću u Šapcu.Vele, da je u njemu stajalo, kako su se dahije pozavadile, pa sada Srbi traže džebane i Oficire, da ih potuku.Aleksa je za ovo pismo bacio sumnju na Hadži-Ruvima.Sebi pije pomogao, a Ruvima je doveo u nezgodu.Tamo se knezovi plaše, ovde se narod krvi, a Đorđe traži da knezove nagovori, a narod podignem.Lako je Đorđu; on je hajduk, pa, ako ne uspe da narod podigne, on će u goru, — gora mu je kuća; ali kuda će raja, kuda mi? — Pa onda da ostavimo, neka propadne? — upade Pavle. Hadži-Đera čisto planu. — Ne!Ja neću da propadne.Dan i noć patim od jada i nevolje, a duša mi pišti kao guja u procepu, kad samo pogledam šta se sve čini sa ovim narodom.Dokle besmo carska raja, plaćali smo i argatovali, ali nam bar niko ne ticaše u obraz i svetinju; a otkako zavladaše odmetnici, pogledaj!Sada nam pljunuše i na obraz i svetinju.Gde je u Rudniku kuće, u kojoj je žensko čeljade, a da nije bar nekoliko puta bilo na Rudniku?A gde je ta crkva, u kojoj bar jedna ikona nije izrešetana kuršumima kakvog balije, koji je došao da u crkvi šenluči?Pa znate li šta veli narod?Znate li kako trpi?Evo, baš ovoga večera zvao je subaša Rupićevu snahu, da mu bude inočica; a kada se ona Rupiću potuži, mislite da je planuo?Bože sačuvaj!On je samo slegnuo ramenima i odgovorio: „Turci su gospodari, a mi smo njihova raja, pa moramo slušati“.Vidiš li, Pavle, — jeknu iguman, a usnice i brada sve mu se više tresu od uzbuđenja, — to mene satire, to mi čupa dušu.Kad je njemu miliji život i od obraza, kad prima na svoj obraz i sramotu, samo da sačuva još ono malo godina zlehuda života, onda šta da se radi?Kako ćeš i čim ćeš ga uzbuniti?Dan iz dan kolju se između sebe.Hrabri su, kad treba da se međusobno ubijaju radi pustog parčeta njive: ali da obraz od Turčina odbrane, na to i ne misle. Teška optužba protivu svoga naroda, što je izgovarahu usta igumanova, bolno se doimala srca ove dvojice.Oborenih glava slušali su ga i, ma da su u svojim mislima tražili ma kakva opravdanja, ma šta čime bi potisli igumanovo uverenje, oni ga ne mogahu naći.Otkako dahije udaviše Mustafa- pašu u Beogradu, tog jedinog Turčina, koji je čuvao i štitio raju od turskoga zuluma, kao majka dečicu, narod je izgubio svako nadanje na bolje dane.Koji je mogao prežaliti kuću i porodicu, taj se odmetao u planine, a ostali ostadoše, da sa svojima trpe što god ih snađe.A to što su trpeli, prevazilazilo je sve nedaće i patnje, što ih jedan zarobljen narod pod tuđim gospodstvom podnosi.Događaji, kao što su oni sa Smiljom i Stanojkom, postali su obične pojave.Turci su ulazili slobodno u kuću seljaka, pa, dokle im je domaćin pred kućom vadao opanke, dotle su oni sedeli kraj ognjišta, a uza njih kći ili snaha domaćinova, ako ne imađaše vremena, da se pre dolaska Turaka ukloni gdegod u šumu.Pa dok je s rajom bivalo ovako, knezovi ne smedoše ni zuba pomoliti.Naprotiv, oni su se uklanjali i od pomisli da se požale kome, samo da se ne posumnja, e sprežu s rajom, da je uzbune.Narod se više ni u koga nije uzdao, pa čak ni u hajduke, koji se od nasilja odmetahu u planine, jer, kad god bi se u knežini javio koji, knezovi su bili primorani da dižu poteru, da gone hajduke, ubijaju ih i njihove glave odnose Turcima.I tako nije se znalo, šta je bilo gore: ili ostati u selu, pa trpeti svako nasilje i plaćati silne globe za svakog Turčina, koga bi hajduci u seoskom hataru ubili, ili se odmetati u hajduke, boriti se protivu nasilja, pa biti ganjan ne samo od Turaka, nego i od rođene braće.Kad je begao ispred potere, Karađorđe je dobio tešku ranu baš od pištolja oborkneza Alekse. Crne misli rojile su se po glavama ove trojice.Pavle i Đura zamišljeno prevrću po pameti o onome što im iguman malo čas reče, a Hadži-Đera stao nasred ćelije, prekrstio ruke na prsa, koja se burno uzdižu i spuštaju, a glavu sumorno oborio, pa i on ćuti i razmišlja.Bura misli i osećaja što navaljuju, kao oluja na sirove hrastove što joj se svom snagom odupiru, da se ne skrhaju, jasno se ogledala na uznemirenu licu i očima, koje su grozničavom vatrom sevale. — I Đorđe misli, — produži iguman tiho, — da će knez Aleksa smeti.Veli, i za njega je bolje, jer mu je glava u torbi sa onog nesrećnog pisma, što ga uhvatiše Turci.A neće da pomisli, kako ga je Aleksa vijao, samo da se koliko toliko udobri Turcima, i kako ga može mnogo jeftinije stati, ako Hadži-Đerinu nameru oda Turcima. — Može i tako biti, — odgovori Đura setno. — Aleksa je na ljutoj nevolji, kao i vojvoda Rajko: Šta će sebi, a šta li Srijemu, A šta li će u Sr’jemu Turcima! Ali ako, oče duhovniče, nije najzgodnije, da se započne sa Aleksom, zar nema drugijeh knezova?Birčanin je nebojša.Za Mustaj-paše nije smio u njegovu knežinu ni pristupiti besposlen Turčin.Zar je jednome baši isprebijao rebra topuzom.Pa, eto, Turci i dan danji zaziru od njegove knežine. — U istini, — upade Pavle, — Birčanin bi mogao mnogo učiniti.Usput smo slušali od ljudi, kako je onomad siš’o u Valjevo s dvadeset momaka sve pod pusatom, da preda muselimu porezu.Pa kad je došao pred Fočićev konak, ne hte da raspaše silaje, nego onako oružan uđe u odžakliju, predade Turcima porezu, i niko ga ne smede mrko pogledati, a kamo li zapitati, kako sme pod oružjem doći. — A koliko imaš takvih? — zapita Hadži-Đera, koji je pažljivo slušao. — Birčanin, jedan... pa onda?Jakako, moj Pavle, Birčanin ima srce, soko je ono, ali će zato i platiti krvavo.Nego gde su ostali?Na jednog Birčanina ide stotinu Rupića. Pavle i Đura očevidno behu klonuli duhom.Oni su se, kao i Đorđe i Katić nadali; da će Hadži-Đera prihvatiti njihovu misao, pa, kako je u svome kraju spadao u najodabranije, on bi ponajpre mogao nagovoriti knezove da ustaju.A sad, eto, gde im se izjalovi nada, da će se preko Kolubare i Ljiga moći ma šta započeti. Hadži-Đera je zamišljeno hodao lagano po svojoj ćeliji.Ono pismo; što ga je malo čas pročitao, bilo je od Karađorđa, Katića i boračkoga kneza Sime.Javljali su mu, da je nastalo vreme, da se listom dižu na dahije.Napominjali su mu, kako je grešno i sramno trpeti to što on svakoga dana gleda na Rudniku.I u samoj stvari taj greh i sramotu osećao je Hadži-Đera duboko, to ga je tištalo i raspinjalo, to mu nije davalo ni mirno zaspati ni veselo ustati. — Da nagovorim Birčanina, — reče poluglasno. — i koga još?Aleksa ne sme, a ja?Ja bih, ja hoću da poginem za obraz i crkvu, na koju pljuju; ali koga da podignem, gde da nađem Srbe?Ta ovde je sve rastrovano, ovde bi valjalo najpre umiriti, izmiriti.Ali kako?Pet godina se vijem kao crvak pod korom, samo da ih složim, pa što god se više upinjem, oni se sve više glože. — A Đorđe se najviše uzdao u tebe, — odgovori Pavle. — Veli, njemu će se knezovi odazvati pre nego ikome u Kolubari i Ljigu. Hadži-Đera se tužno osmehnu. — Tebe i Hadži-Ruvima poštuje i malo i veliko, — produži Pavle, — pa, veli, tebi je i najzgodnije, da udesiš sve što je potrebno, te, kad plane u Jasenici, da se i ovde krene. — Bilo i bitisalo, moj Pavle, kada sam mogao učiniti što više od ostalih.Meni je došlo već do grla, kad pomislim samo, kako nas razdiru vuci, a mi, mesto da se složno branimo, hvatamo brat brata za gušu, pa se davimo i zubima koljemo. Tako su još dugo razgovarali, ali i na kraju razgovora Pavle i Đura bili su na onom istom mestu, odakle su započeli.Hadži-Đera je odbijao svaki pokušaj: on je vrlo dobro osećao, da bi kod ovakvih prilika samo navukao na sebe nesreću, a narodu ne bi pomogao. Ponoć je već odavna prevalila nad manastirom i gorama, kad oba putnika izađoše iz igumanove ćelije i uđoše u kuću, gde ih je očekivala postelja, udešena kraj prizemnog širokog ognjišta, na kome je vatra gorela. — Pa šta misliš sada? — zapita Đura, nameštajući pod glavu panjić, koji je pokrio krajem šarenice, te mu mesto uzglavlja služaše. — Mrka kapa, zla prilika! — uzdahnu Pavle, ležući. — Kad s njim ne isposlovasmo nešto, kod drugih nećemo ni toliko. — A ja sam kao u vosku verovao, da ćemo ovde postići. Za neki časak utiša se razgovor i oni zaspaše.U manastiru je carevala mrtva tišina.Samo još u igumanovoj ćeliji što se čulo odmereno hodanje.Hadži-Đera nije mogao ni trenuti.Burno osećanje, što ga je spopalo posle ovoga pisma, u kome ga pozivaju, da pribere svoj narod na ustanak, nije mu davalo mira ni da sedne.Koliko ga je razgaljivala pomisao, da ima u narodu ljudi, koji se nose pomišlju, da stresu dahijski siledžiluk, u toliko ga je više tištala domaća nevolja.Kako bi se on sada radovao, kad bi nešto smeo da poruči Đorđu i ostalima, da im kaže: „Počinjite, ja sam spreman; oko moje crkve iskupila su se složna braća i jedva čekaju, da svoju krv za obraz i veru proliju“.I u ovome trenutku lutalička misao zatalasa mu divnu sliku.On ugleda kako se oko njegova manastira sjezerio izmireni narod, pa se tiska crkvenom pragu, na kome on stoji, gologlav, u epitrahilju i s krstom u ruci.Jedan po jedan pristupa časnome krstu, celuje ga i posle se vraća u gomilu, grli i ljubi do sebe, a svakome za silavom treperi svetlo oružje, svakome iz očiju blista radost i milina. Slika, što zaleluja u duši igumanovoj, bila je tako živahna i sveža, da on u jedan mah stade, zaustavi čak i disanje, samo da je ne bi poremetio i rastočio.I ona ga toliko opi, toliko zanese, da u času zaboravi na sve, i sav se podade, utonu u nju, oči mu se zamagliše, a sumorno lice obuze tiha seta. Ali to beše samo mašta, što je zapali izmučena duša, da se, koliko toliko, razgali; to je bio san, što se leluja već toliko godina u njegovim očima i što iščezava kao pramičak maglice pred najmanjim dahom gorke jave. On duboko uzdahnu. — Gospode! — jeknu uzbuđeno i podiže oči tamnoj ikonici, po kojoj leluja talasava svetlost bleda kandila. — Daj mi kreposti!Što me ne umudriš, da u istini postignem ovo! A dokle se ovako molio, u ćeliji je vladala nema tišina.Žižak u kandiocetu tajanstveno puckara pred tamnom ikonom, kao da šapuće svetitelju igumanovu molitvu, a kroz ćelijsko prozorče pogleda setno mesečevo lice, pa tajanstvenom svetlošću obasjava sumornu hadžijinu glavu, koji se pod ikonom skrušeno moli. Rano u zoru zahori se s jedne uzvišice glas seoskog birova, koji pozivaše moravačke domaćine, da odmah silaze u han, subaši.Jedan po jedan seljak žurio je na zapovest, pa kako su se gde sustizali, tako su u gomilicama silazili hanu. Ma da Rupića nije iznenadio ovaj poziv, opet ga je teknulo u grudima, kad začu ovaj glas.Brzo prihvati palicu i požuri hanu.U glavi mu je brujalo, kao posle velike pijanke.Cele noći preturao se pod guberom s kuka na kuk, pa od silna premišljanja nije sveo očiju do same zore.Tek pred zoru kao da ga hvataše san, ali i taj san beše samo nejasno bunilo između neznani i jave.Uzrujana duša nije ga ostavljala ni sada.U njojzi se ređahu strašne prilike, koje ga još više lomiše nego li i misao u budnoći.U jednom času obrete se pred rudničkom tvrđavom.Gomila Turaka juri za njim; on bega, bega; a noge mu se potkratile, pa, što više miče, sve se više smanjuju, a koraci sve kraći.Oni za njim skaču neobičnom brzinom.On napreže poslednje sile, pojmi da potrči i zabatrga nogama.Najzad oseti da se ne odmiče i da će ga ovi stići: on se sruši na kolena i poče četvoronoške bauljati, ali i ruke i noge utrnule, pa jedva miče.Odjednom puče pred njim duboka provalija, kojoj se ni dno ne vidi.Ozdo huči i neobično šumi, a za njim se digla graja od potere. — Preskači! — viknu nekakav glas. On se potkupi četvoronoške, kao mačka kad poumi da učini što veći skok, i praćnu se.Gusta pomrčina obujmi ga svega, i on oseti kako strmoglavce pada u neku dubinu bez kraja i konca. — Stoj! — vikne nekoliko glasova, i mnoge ruke, kao gvozdene, dokopaše ga za pleća.Rupić dreknu i probudi se. Znoj ga svega oblio, a snaga mu treperi kao jasikov listak. — Hej, nesrećniče, do čega me dovede! — uzdahnu Rupić i sede u postelju. Što se dan bliže primicao, to je i strah više rastao.Podbulih i zakrvavljenih očiju od nesanice gledao je besvesno u žeravice, što ispod beličasta puhora svetlucaju i žmirkaju kao oči lukava čoveka.Pokušavao je da se otrgne od kobne slutnje, ali to beše uzaman.On je priličio čoveku, koji se oberučke hvata busena i grančica, da se ispne iznad provale nad kojom visi, ali čega se god dohvati, to se otkida i pada, a ispod nogu mu se roni i ruši u nedogledne dubine. A što mu je najteže padalo, to je bilo uverenje, da on sad ne bi mogao, baš i kad bi hteo, da sačuva sestrića od gneva Šaćir-agina.Odmah posle prvoga zaprepašćenja i pretnje, koju bi možda u onome beutu straha i izvršio, da ga sestra ne zadrža, u njemu je nanovo planulo ono, tako reći očinsko osećanje prema nećaku, koga je odgajio.Između poimanja svoje nemoći da njega sačuva i straha za samoga sebe nalazio se kao zrno između dva žrvnja.Jedino uzdanje još što mu kroz ovu zabunu zatreperi po koji put, kao zračak zvezde kroz oblake, bila je Stanojka.Ona bi možda mogla nagovoriti subašu da se za njih zauzme. Ali i ta nada ličila je onome busenu, što se ispod šake odmiče.Jer ma koliko osećao da se s njegovom snahom nije ništa drugo desilo, do ono što se pod Sali-aginim dahilukom i sa ostalima dešava, on je ipak osećao potajni stid, kad pomisli kako će se na prvome susretu sa snahom oči u oči pogledati.Ali, najzad, strah je bio jači od stida.On se češće vraćao na ovu pomisao, pa se malo po malo i navikao na nju.Bar to je bila jedina slamka za koju se udavljenik rukama hvata. Zanesen ovakvim mislima, hitao je, kao i ostali seljaci s kojima se susretao, hanu, a što se više bližio, sve mu je većma kucalo u grudima. — Što li zove, kume? — zapita Mratić, kad se sukobiše kod rasputice na izbrešku. — A otkuda ću ja znati?Valjada kakva zapovest za kuluk! Mratić ga ispod očiju pogleda.Rupić opazi ovaj sumnjivi pogled i brzo okrete zbunjeno lice. — Boj se, kume, neće biti za kuluk.Nekako mi se čini sve ovo čudno.Jutros, sabajle, video sam Šaćira, kako prolete kroz selo s dvanaestinu aga i momaka. — Da nisu otišli u Valjevo? — zapita Rupić, koliko da prikrije uzbuđenje, što mu se na licu ogleda. — Jok, brate!Eno ih u hanu.Moj Radovan baš je potkivao vola dole u nalbantina, kad oni odjahaše svoje hatove. — Pa šta veli?Je li doznao, što su došli? — Nije.Svi su, veli, mučaljivi i nešto srditi.Subaša se baš tada desio pred hanom, te, kad mu Šaćir, sjahavši, reče nešto po turski, ovaj se samo usturi, razjapi usta, iskolači oči, pa tako osta neko vreme kao ukopan.Posle, veli, momci age Džinića brzo uzjahaše i odleteše u Dić, a age odoše sa subašom u odžakliju. — Ko zna, možda se javio gdegod hajduk. — odgovori Rupić, koji je napregnuto slušao sve što mu kum pričaše. — Zar po ovome vremenu, kume?Ta još od proleća ni pomena, a hajduk ne ostavlja jataka do zelena lista. Težak teret mučio je Rupiću dušu, a što su se bliže primicali hanu, sve ga je više spopadala ona ista strava kao i juče.Pred hanom su već čekali seljaci, brižni i mučaljivi.Kad ugledaše kneza, skupiše se oko njega, ali on im odgovori koliko i Mratiću. A dokle su se seljaci zabrinuto došaptavali i čas po čas zavirivali u han, gore u prostranoj sobi sedelo je oko dvaestak Turaka, na prizemnim minderlucima, što se pružahu oko sva četiri zida.Kao i Šaćir-aga, svi su bili odeveni u bogato vezenu odelu. te se od zlata i srme nije moglo gledati u njih, što je činilo neobičnu protivnost skromnom odelu seljaka, koje je bilo mahom od bela sukna i retko u koga neiskrpljeno s nekoliko zakrpa.Baš u tome času, kad je Rupić došao među seljake, vodio se gore živ razgovor. — Tako mora biti, ako ne htednemo da dočekamo još jednoga Mustaj-pašu, — završivao je Šaćir aga svoj govor, pa odbi nekoliko gustih dimova i produži srkati iz srebrna fildžana vrelu kafu. — Mašala, Šaćiru! — odazva se stari Ali-aga i pređe šakom preko sede brade, što se do pojasa pružila. — Dokle vočiću ne sabiješ rogove u glavu, dotle se ne nadaj, da će ti s mirom pružiti vrat u jaram. — A što skorije to bolje, — produži Šaćir. — Sali-aga je otpao do Beograda, da ih požuri, te da se već jednom započne.Lako je onima tamo oklijevati: pun Biograd Turaka, topova i džebahne, pa od hajduka ni habera, ali kako će se ovđen, bolan, međ’ ovijem gorama.Sali-aga esapi da je vrijeme sve dokle ne ozeleni gora, a već poslije, — beše!Aleksa, Birčanin, na ovaj Hadžija, što se upeo da izmiri raju i što gleda na Turčina kao krmak na sjekiru, svi, svi, zar nijesu grđi nego li i svaki hainin, biva?Hajduka bar znam, mogu ga se čuvati; ali od ovijeh pasa, što mi ližu koljena i ruke, dok sam pred njima, a čim okrenem leđa, zareže i hvataju za nete, kako da se od njih sačuvam? — Alah! — uzdahnuše duboko ostali slušaoci i brižno zanihaše glavama. — Satari njih, pa ćeš za dugo mirovati.Raja je pusta uz njih, a kad njih nema, ona je dobra i poslušna. — Tako je, valah! — odgovori Ali-aga. — Nekoliko knezova, kaluđera i sveštenika, pa ćemo biti mirni i od njih i od hajduka.Turske mi vjere, kao da ću se roditi nanovo, kad ugledam glavu Aleksinu i Birčaninovu. Za vreme razgovora subaša je sedeo pored Šaćira, mračan i sumoran.U razgovor se nije pleo nikako, nego je gledao pred sobom, odbijao guste dimove i srkao kafu. — Šta veliš, Džiniću, biva? — zapita ga Šaćir. — Od jutros si mnogo karli! — A šta da velim!Dobro su se i sada setili tamo u Biogradu; a ne svrše li s tim poslom još ove zime, onda nek dođu sami da subašuju ovđen.Od hajduka nećemo smjeti ni u avliju. — Aman! — uzdahnuše Turci, a nekoliko njih škrgutnu zubima. Na vratima zakuca neko i razgovor se utiša. Momak, što je nasluživao iz džezve kafu za kafom, otvori vrata, i pa pragu se pojavi Rupić. Subaša ga mrko prostreli.Rupiću ne umače ovaj pogled, u grudima mu se sledi, i on se zbunjeno još više pognu. — Pomozi vam Bog, čestite age! — proslovi drhtavim glasom. — Je li na okupu raja? — upita Džinić, a krvavo gleda u stranu. — Jeste, čestiti aga! — Dišeri! — grmnu Šaćir. — pa čekaj tamo. Rupić se pokloni, pa nasatke izađe iz odžaklije. Šaćir-aga oturi čibuk, a tako isto i ostali, pa svi izađoše napolje. Baš kad su age sišle pred han, gde očekuju iskupljeni seljani, sa uobičajenom poniznošću, dokasa iz Dića nekoliko gavaza.Pred njima je stara Gagićka. — Vodite kućku gore! — viknu Šaćir, pa se osvrte i poče mrko premeravati gomilu poniznih glava. — A je li, rajo, more, ko ubi Rama? Da je grom iz vedra neba tresnuo među njih, ne bi ih toliko zaprepastio, kao ovaj glas.Ubijen Turčin na seoskom ataru bilo je strašnije, nego da je kroz selo prošao buljuk vojske. — Koga Rama, aga? — protepa Rupić strašljivo, a čisto oseća, kako mu se duša skupila u jedan kutić, pa se načinila manja od makova zrna. — Rama, more, Rama! — izdera se Šaćir. — Bog neka nas čuva svakoga zla, čestiti aga, ali otkuda mi znamo?Moravčani su mirna i poslušna raja, što se pod vaše skute pribila, da je kao svoju decu čuvate. — Lijepo, lijepo, ama reci ti nama ko ubi Rama?On je ubijen na seoskom ataru. — Aman, čestiti aga, — zavapi Mratić, — može li selo čuvati atar od zlih ljudi?! — Ja ko da ga ćuva! — planu Šaćir. — Valjda ja ili Sali-aga, ko li?Turčin je nađen na sumeđi moravačkog i dićkog atara.Pa što ne pogibe pa drugom kome mjestu nego baš na vašem ataru, ha? Dok je Šaćir govorio, Rupić je strašljivo pratio svaki izraz na licu Turaka, ne bi li pronašao, da li im je ma šta poznato.A kad je više instinktivno osetio, da se još ništa ne zna, njemu laknu i jezik mu se odreši. — Oprosti, čestiti aga, — utače se Rupić, — ali ti ćeš najbolje znati ko ima računa da ubije Rama.Aga nije nikome učinio u Moravcima zla; a ako ga je ko ubio, onda će pre biti, da je kogod od onih tamo, od kojih i mi već toliko godina stradamo. — Aha, to ti, kneže, kao veliš da su uradili Dićani, a oni, biva, to isto vele za vas, Moravćane. — Lažu, aga, lažu! — povikaše seljaci, pa se uskomešaše. — Ćut, bre, rajo! — dreknu Šaćir i iskrvavi očima na gomilu, koja se odmah utiša. Rupić je stajao mirio i čekao da se aga umiri. — Zahvalite se Bogu, što vam je ovo knez, pa za njegov hajter neću da teram mak pa konac, a vi dobro znate šta sve biva, kad se nađe ubijen Turčin u seoskom ataru.Za jednoga Rama, more, sve bih vas popalio i kao pašćad potukao. Seljaci su ponizno ćutali i sa strepnjom očekivali, da čuju kako će ih kazniti. — Da vam decu isprodajem, pa ne bi ni to zaleglo za Ramovu krv.U pamet se, kneže; ako mi za tri dana ne doneseš na Rudnik dvije hiljade groša krvnine, onda neka me niko ne čeka u selu. — Aman! — jauknuše seljaci. — Što nas satireš, kad nismo krivi! — Bolje nas pobi sve! — zavapi Mratić. — Ta zar ne vidiš, kako smo goli, pa još da plaćamo za one krvnike!Oni su ga ubili. — Ne znam, biva, ko ga je ubio, ali ni oni nisu bolje prošli.Nađite ubicu, i ja ću vam oprostiti globu. — Kako da ga nađemo, kad ga ne znamo koji je? — reče Rupić. — Smiluj se, aga, na sirotinju; šta ti je ona zgrešila? — Pamet u glavu, rajo! — doviknu Šaćir-aga. — A ti, kneže, da mi za tri dana pokupiš novce.Ne šalite se glavom, da vam još jedared uzdolazim. Preteći pogled Šaćirov i ona mrka lica Turaka bili su dovoljni da uvere raju, kako joj ne treba očekivati nikakve milosti. Šaćir je već ušao u han sa ostalima, a seljaci su, kao zaliveni, ostali dole još neko vreme. — Hej, da grdne nevolje! — uzdiše Mratić. — Otkuda sirotinji toliko novaca, manj da prodamo i ponjavice ispod naše dece! — jeknu jedan između njih. — Ama, ko ga ubi, prokleta mu duša! — Ko? — odgovori knez. — A ko će drugi, ako ne oni krvnici.Zar nije Ramo bio juče u Diću i zapalio kuću onim prokletnicima, a oni su ga posle dočekali i ubili baš na našoj sumeđi. — I mi sad da za njih plaćamo? — Pobićemo im sve, što god im gamiže! — I njih, i njih! — viknu nekolicina. — Gde ih sretnemo, tući ćemo ih. — Iseći ćemo im i najsitniju šibljiku. — Hajde, kume. — prostenja Mratić. -— idi i bogoradi, da nam bar polovinu globe olakša. — Aman, braćo! — uzdahnu Rupić. — Kako da mu izlazim na oči!Zar ne vidite koliko je zakrvavio! — Idi, po Bogu da si nam brat! — utače se drugi domaćin. — Ako nam ne ostavi bar polovinu globe, onda nam je bolje da se svi podavimo, nego li da ga ponovo dočekamo. Runiću je, doduše, sila laknulo, što se ovako izvukao; ali ako ga je sada ostavio strah, nije iščezao jed na sestrića.Šta više taj se jed gomilao sve više, kad samo pomisli da je Miloje sasvim zapao u ruke kaluđereve i da ga ništa više neće istrgnuti iz njih.Krvnička mržnja prema Gagićima toliko je silna, da je na svu meru mrzeo i Hadži-Đeru.A ta je mržnja rasla sve više, u koliko je osećao da je baš sad nemoćan, da mu nahudi.A tako bi mu se rado za jučerašnjicu osvetio. Seljaci su se slegli oko njega, pa ga kume i preklinju, da ide gore i još jedared pokuša, neće li umilostiviti Turčina.On je stajao zbunjen i rasejano slušao što mu govore: a oni su gotovo svi u jedan glas govorili. — Duše mi, braćo, ja mu ni za živu glavu ne smem više otići, — odgovara se Rupić. — Nego kako bi bilo da očeknemo, dok on ode, pa da uzmolim subašu.On je naš čovek, pa, boj se, moći će i učiniti što, samo ako ushtedne. — Kako te Bog uči, kneže, uradi!Samo ne daj da propada sirotinja za tuđu krivicu! —- Bićeš nam i otac i majka, — dodade drugi, — ako nas izbaviš ove napasti. I svi listom uzavreše i počeše se jadati, kako bi ih ovolika globa upropastila: jadali su se toliko, kao da i sam Rupić nije znao koliko je narod sirotan. Dokle su se oni ovako jadali, iz hana ispade Gagićka, a za njom dvojica gavaza.Gagićka je izgledala kao salomljena: samo je isprekidano jecala, pa bi tek po koji put prigušenim glasom jauknula. Da za njom ne izađoše i ona dva oružana momka, Bog zna, ne bi li je Moravčani kao žrtvu dočepali, te da se koliko toliko osvete za ovo što ih je, po njihovu mišljenju, zbog Gagića snašlo.Ovako samo zaškripaše zubima i počeše gunđati, ali je propustiše s mirom. Kad je izašla pa put, zasta malo pored jednoga bresta, što se uza sami drum izherio, duboko uzdahnu, pa gotovo teturajući se, kao van sebe, pođe niz drum, put manastirskog zabrana.Taj put vodio je i u ljišku dolinu, a otuda u Dić. — More, rajo, što stojiš, što se ne razilaziš? — zapita jedan od ovih gavaza. — Hajde kući! — viknu im drugi. — Što je jednom već rečeno, onako mora biti. Gomila seljaka poče se pokorno razilaziti, a baš tada siđe i Šaćir sa ostalim rudničkim agama, pojahaše spremne hatove, pa kao holuj odleteše, istim putem kojim je i stara Gagićka otišla. Pred hanom ostade samo Rupić, pa kad isprati očima i poslednjeg Turčina, bojažljivo pogleda na čardak, gde su prozori subašine odžaklije i, kao oklevajući, uđe u han. Sve dokle su Turci kasali i dok ne iščezoše ispred pogleda za manastirskim zabranom, aga Džinić je stajao na prozoru od čardaka i rasejano gledao u bujne grive turskih konja, kako ih u letu vetar talasa i mrsi.A kada iščezoše, zamišljeno prevuče rukom preko svoje brade, a pogled mu poče nestalno lutati čas na snežne planine, a čas na ono nekoliko starih grmova, što se raštrkano uzdižu prema hanu, sa snežnim krunama, te liče na ogromne bele šatore, što su se nad visokim zelenim stubovima nadneli. Nešto neodoljivo osećao je posle ovog Šaćireva dolaska.Ubistvo Ramovo, nestanak Smilje, za koju u Diću, od onog časa kad je Ramo odneo, niko nije ništa znao, pa onda i ono neprijatno osećanje, što ga muči još od sinoćnog uzaludnog očekivanja, — sve se to slilo u neku maglovitu slutnju, koja ga je gonila da malo promisli, kako se sve to moglo dogoditi.Cela stvar, i ako je izgledala na prvi pogled ništavna, za njega je imala neki drugi značaj.Nejasna slutnja kazivala mu je, da je tu ipak upletena neka tajna ruka, što im svima remeti račune.Možda mu je ta slutnja došla od onog uzbuđenja, što ga je izazvao malopređašnji razgovor o potajnome planu, koji dahije u Beogradu kuju.Ali kako bilo da bilo, on je slutio, pa i verovao, da ovo nije urađeno bez ičijeg znanja.Ali na koga da posumnja?Među Moravčanima nema nikoga, koji bi se usudio da podigne ruku na dahijskog čoveka.Osim Hadži-Đere, na koga je uvek sumnjao, da će taj jednoga dana, kad mu se učini zgodno, odmetnuti raju, i da potajno šuruje s knezovima, nema u selu baš ni jednog više, koji bi imao računa, da radi Gagićeve ubije Turčina.Dakle, ako je iz Moravaca ko umešan, to bi mogao biti samo Hadži-Đera.Pa onda, Hadži-Đera je jedini one noći čuo iz Šaćirevih usta kamo će.A kad je već razabrao da će u Dić, imao je celu noć na glavi, pa zar nije mogao poručiti kome od svojih jataka da pripazi.Ako je, dakle, ko od Moravčana umešan, to je mogao biti samo Hadži-Đera. Ali ma koliko se ova sumnja granala u njegovim mislima, on ipak nije mogao steći i uverenje, da je to učinio baš Hadži-Đera.Što je tako odmah posumnjao na njega, dolazilo je samo otuda, što je on bio jedino lice u Moravcima, za koje nije mario.Pa ipak to su bile tek samo misli, što su jedna za drugom nicale, pa tako i iščezavale, da drugima mesta naprave.A sve te misli vukle su ga dublje i dublje onome razgovoru, što se do malo čas vodio u odžakliji.On je najbolje osećao, da se ovako ne može još dugo ostati, ako dahije što skorije ne izvrše ono, o čemu se sad u Beogradu sa Sali-agom dogovaraju.Propuste li do proleća, gore će se napuniti hajducima toliko, da im ni s dobrom vojskom neće dati dževana.Ovi knezovi i kaluđeri, oko kojih se raja savija, odmetnuće sve, a već onda niko im neće pomoći. I on poče nasumce računati, koliko u njegovoj okolini ima ljudi, koje bi na dahijski mig valjalo smaći. — Hadži-Đera... jedan!Oba Gagića... tri! I onda zasta.U svih osam zaselaka, osim ove trojice, nije bilo više ni jednoga, na koga bi što sumnjao.A i Gagiće je pribrojao Đeri samo zato, što je znao, da iguman ne izbiva iz njihove kuće i da ga oni slepo slušaju. — Trojica! — pomisli. — A tek koliko li ih je u svakoga subaše.Ako se na tefter uzmu, biće ih za celo četiri do pet stotina knezova, kaluđera i trgovaca, a već ono drugo to je raja.Samo neka se počne pre proleća! — prošaputa zamišljeno i lupi dlan o dlan. — Ateš (vatru)! — reče momku, koji u taj par uđe. Momak razasrte mašicama žeravicu, pa kad nađe „merdžan ateš“ (kao zrno sitna i okruglasta žeravica, da prožeže), on ga prinese i spusti na čibuk. — Peci kahvu! — reče i povuče nekoliko gustih dimova. —- A hoćeš li primiti kneza? — zapita momak, pošto se odmače u pristojnu daljinu. — Koga kneza? — Rupića.On čeka napolju. — Neka uđe! — odgovori Džinić i mrko pogleda na Rupića, koji se već pojavi na vratima s poniznim poklonom.Momak se ukloni. Runić je stajao kod priklopljenih vrata u onom istom položaju, kako je ušao, pa je s ropskom smernošću očekivao, da ga subaša oslovi. Aga Džepić pušta guste dimove i natušteno gleda u stranu. — Šta ćeš? — zapita Rupića nabusito, pošto ga je ostavio da poduže čeka. — Nevolja, čestiti aga! — odgovori Rupić ponizno. — Dođoh, da molim i preklinjem; da nam pomogneš. — Jami to! — odgovori Džinić. — Ja sam se dosle hvalio i tobom i rajom u mojoj subašiji, pa eto šta sam dočekao, da mutesarifova čoveka ubijete i da otmete robinju. — Aman, aga, nije raja kriva; ta ti nas znaš u glavu svakoga. — Mašalah, kneže, mašalah! — odgovori subaša, posmatrajući nešto lukavim pogledom u čoveka, koji se čisto savijaše pod teretom ovakoga prijema. — I ti veliš, da raja nije kriva?A ja ti opet velim, da ni hajduci nisu, jer ih, evo, nema.Pa ko je, onda, kriv?Ja ili ti? — Ni ti ni ja, dobri aga! — odgovori Rupić. — I veruj mi, kad bih samo doznao ko je ubio Rama, noktima bih ga raščupao! — Pa hoćeš da ti ja kažem ko je? Rupić krišom pogleda u agu, a jeziva hladnoća promile mu uz leđa, kad opazi kako mu se prikovao u samo čelo onaj mračan pogled subašinih očiju. — Ču li, šta velim? — Čuh, čestiti aga, — odgovori ovaj. — Eh, biva, niko drugi nego ona podmuklica tamo. — Hadži-Đera?! — zaplete Rupić, a soba mu se započe okretati na pomisao, da je subaša možda sve doznao. — Taj pas! — odgovori Džinić i srdito ustade. — Niko drugi nego on, jer on je jedini znao, kamo će Šaćir i Ramo, pa je našao hrsuza, koji će to učiniti. Sad sam propao! — pomisli Rupić, a u licu požute kao vosak. — Eto, taj će vas sve upropastiti.Zbog toga kaluđera plaćate globe, pa, biva, ako ovako ustraje, i glavama ćete plaćati. — Pa što ga trpiš, aga? — reče poluglasno Rupić, tek da ga uveri, koliko mu je veran i kako ni sam ne mari za onoga koga subaša mrzi. — Što trpim?A da ga odvedem na Rudnik, zagrajala bi raja kao vrane na orla.Gledate u toga krmka kao u svetinju, a ne znate, da ćete listom zbog njega stradati. Krupnim koracima hodao je aga Džinić po odaji, a Rupić je još onako isto stojao uz vrata i krišom pratio svaki izraz njegova lica. — Hoćete da vam Turci budu dobri, a ovamo punite gore hajducima i kupite se po manastirima, gde vam onaki krmci, kao ovaj Hadži-Đera i onaj Hadži-Ruvim iz Bogovađe, pričaju koješta, što će vam najposle presesti. — Otkako sam ja knez, aga, — usudi se Rupić, — u Moravcima niko ne sluša Hadžiju. Džinić u jedan mah stade pred Rupića. — Hoćeš da vam skinem globu s vrata? — Aman! — uzviknu Ripić i još se dublje savi. — Dobro, ali i ti moraš nešto uraditi.Hoću da paziš i da mi redom pobrojiš sve one, kojima Đera odlazi i koji njemu dolaze. — Hoću, aga! — Pa onda, da mi najdalje za desetinu dana razabereš gde je Smilja. — Hoću, čestiti aga! — odgovori Rupić ponizno. — Samo nas kurtališi ove bede. — A Stanojka?! — zapita aga nenadno i oštro pogleda, da mu ne umakne ni jedan izraz Rupićeva lica. Rupića taknu ovo pitanje.On se, doduše, već izmirio s pomišlju, da je i njegova snaha to isto što i ostale rudničke mladice i devojke, ali je bar hteo da se čini svemu nevešt, kao i da ne vidi.Zato se čisto zbuni i obori oči zemlji. — Ona baš hoće da ide na Rudnik kao i ostale. Rupić ga začuđeno pogleda. — A ja sam hteo da je i ovoga puta sačuvam, da ne ide tamo. — To bi me, aga, baš izbavilo bruke, — odgovori Rupić, mucajući od stida. — Ama, ona sama hoće pa Rudnik! Rupić se ubezeknu.Sad baš nije razumeo ništa od svega, te se tako sve više zbunjivao. — Gde je! — zapita aga po kratkom ćutanju. — Ako ti, aga, ne znaš, ja ću ti još manje znati.Kako je sinoć otišla tebi, još se nije vratila. Džinić ga pogleda sumnjivo. — More, Rupiću, pazi šta govoriš! — Ne znam, aga, sreće mi! — Da je nije Miloje vratio? — Miloja nema u selu od juče.Pratio sam ga u Zvornik, da pokupuje nešto stoke. Džinić odmahnu glavom i zamisli se. — E, kneže, tako ne može ostati.Stanojka je tvoje čeljade, i ti moraš znati gde je! — Ama, ona je sinoć amo pošla, — odgovori Rupić. — Video sam je, kad je došla do onoga izbreška, pa.... Ovde zape pred nekom mišlju, koja mu suknu kroz glavu. — Pa? — zapita aga, a jednako ga meri onim pogledom. — Nigde nije mogla otići manj u manastir. — Hadži-Đeri? — Ja!Njemu sve žene trče, kad ih ma šta uplaši, pa, boj se, i ona je tamo otišla. — Dina mi, skupo će mi platiti, ako je on prikrio.Idi iz ovih stopa i saznaj. Rupić čisto othuknu, kad se nađe na onoj čistini pred hanom.Radovao se što je uspeo, da bar za neko vreme otkloni globu od sela, a osim toga i zato, što mu se ukazala prilika, da još više Gagićima napakosti.U silnoj mržnji prema ovima nije bilo ničega, čega se ne bi latio, samo da njima nahudi. Nogu pred nogu išao je manastiru, razmišljajući, s koje strane da započne.Njemu, istina, nije ni malo bilo prijatno, da svoju snahu sam predaje Turčinu, i on bi se, nema sumnje, radovao, što se sklonila, da nešto nije Miloje onim ubistvom i sebe i njega uvalio u veliku nesreću: jer ako se ma kad prokljuvi, ko bi ga onda zaklonio od turske osvete, ako ne aga Džinić, kome ovolike žrtve prinosi. — Najposle, — mislio je usput, — i šta je ona meni sad?Umre kumče, rasturi se kumstvo!Milana nema više, a ona se nije zarodila.Ostala tuđa kost.Eto, da se nešto preuda, onda mi ne bi bila baš ništa, ni rod ni pomozi Bog. A ovo pravdanje pomagalo mu je, da razgoni ono mučaljivo raspoloženje, što ga je osećao, dokle je Džinić o njojzi govorio. Međutim, dokle je Rupić, u beutu straha, obećavao Džiniću sve, što je ovaj zahtevao, stara Gagićka je usput jecala i grabila no snegu jedva utrvenim krčenikom.Skoro obnevidela od suza, zastala bi po koji put, da otare oči i othukne: pa da u srećan čas ne ču za sobom nekoliko glasova, koji joj nekoliko puta viknuše: „S puta!S puta!“ — bi je pogazili bujni hatovi, koji u oštru kasu leteše za njom, noseći na sebi gomilu rudničkih Turaka.Ona se trže na oštre usklike i potrča u stranu, pa se saplete i pade u sneg, a u tome času kao vihor prolete Šaćir sa ostalim hatlijama.Tek kad i poslednji zamače, starica se s mukom diže iz snega i savi manastiru. Tamo je zatekla Hadži-Đeru s Pavlom i Đurom, koji su samo očekivali da rudnički Turci odu iz sela, pa da i oni krenu u Zeoke, knezu Stanoju.Kad Đera ugleda Gagićku onako slomljenu i uzrujanu, skoči da je prihvati.A već je nastao krajnji trenutak.Pod teškim utiscima, s kojih je izgledala kao smrvljena, jedva je doteturala dovde, a kad je već stigla meti, snaga je izdade, te se umalo ne sruši. — Za ime Božje, otkuda ti ovde, snaho? — Pomaži, duhovniče, po Bogu da si otac! — Šta je? — zapita Đera, pa je privede ognjištu i spusti na stoličicu. — Ubiće ga! — jauknu starica. — Koga? Gagićka briznu u plač i zaniha glavom. — Jaoh, Jovane, jaoh, kućo materina! Hadži-Đeri stadoše oči pa ovaj jauk. — Ama šta je? — Kuku meni, sinjoj kukavici! —jecala je jednako starica. — Priberi se, snaho, pa nam po redu ispričaj, šta se dogodilo. Kad odole prvoj navali tuge, ispriča kroza suze, kako je Šaćir poslao po nju, da je dovedu amo.Pa je onda zahtevao, da mu oda gde je Smilja; kazao joj, da mu je mora odati, jer on hoće da je poturči i da se njom oženi.Ostavio joj je pet dana, pa ako mu dotle ili ne dovede Smilju ili ne oda gde je, on će joj obesiti sina na Azni, a Smilju će ipak pronaći, pa makar preturio sve drvlje i kamenje. — A ti, jadna ne bila? — uzviknu zaprepašćeno iguman. — Da nisi odala? — Jaoh, nisam! — uzdahnu starica. — Ali, ako ne kurtališem Jovana, onda.... Starica ne izgovori poslednje reči; suze je zagušiše, te sakri lice šakama i naglo zajeca. Kao munjom ošinut stajao je Hadži-Đera i zacipljeno gledao u preceđeno lice očajne majke.Ono „onda“ skamenilo je svaku pomisao u njemu; a što je duže posmatrao ovo klonulo lice, sve ga je veća strava podilazila, jer je jasno opažao, da ova žepa nema ni toliko snage da se pribere, a kamo li da ne učini i ono najgore, samo da sačuva go život nevina sina. U ovom teškom času njemu iskrsnu pred oči sve, što ga je dan i noć grizlo.Dosada je gledao, kako dahijski Turci globe i sramote raju, a on joj nije mogao pomoći, pa je video, kako se, baš oko njegove crkve, sela među sobom krve i glože, a nije bio u stanju da ih kao braću izmiri: ali ovo što sad mora gledati, to je nadmašilo sve!Iz nedara ovoga hrama hoće da silom izvuku jednu žrtvu, da je poturče, da joj dušu upropaste. Kao olovna krupica poče ga pritiskivati teško očajanje, a grlo mu se steže, te u jedan mah ne moga prosloviti ni rečice.Šta sad da radi?Hoće li, kao i dosle, samo nemoćno tužiti, i hoće li smeti u buduće prihvatiti rukama za svetu tajnu, i to onim istim rukama, koje nisu mogle da sačuvaju nevinu dušu, da ne propadne?Hoće li i posle toga odgovoriti Đorđu kao sinoć? — Ne, ne! — viknu odlučnim glasom, a u isti mah oseti, kako se u dubini duše prolomi onaj teški oblak, što ga je do malo čas gušio. — Priberi se, snaho!Za pet dana može se mnogo što šta okrenuti.Zahvalimo se Milostivome, što nam je dao vremena. — Oh, meni nesrećnici!Ko sme sačekati pet dana? — vrisnu ponovo Gagićka. Iguman strahovito planu. — Odi ovamo! — uzviknu, a oči mu sevnuše munjevitim plamom. — Odi ovamo! Pa je gotovo dovuče do kuta, gde treperi kandilo nad počađalom ikonom.Zgrabi sa stola krstić od kiparisa, optočen srebrnim žicama, i diže ga prema njoj. Zabezeknuta starica ovim nenadnim pokretom, zbunjeno je gledala u lice igumanovo, koje u plahom uzbuđenju drhtaše. — Zaklinjem te! — uzviknu silnim glasom, koji joj odjeknu u ušima kao glas nenadne oluje. — Zaklinjem te znamenijem časnoga krsta i ovoga i onoga sveta, ne odaji kćeri, ne gubi duše!Jer odaš li nju, ti si izdala -Hrista Spasa, izdala si dušu svoju i svoje dece sotoni, i ti ćeš se u ljutim mukama i gorkom uzdisanju savijati, ali će se srce Božje oglušiti o tebe, kao što si se i ti oglušila o njega, a dveri nebesne biće zatvorene za tebe.Bićeš prokleta, trp put prokleta! Neobična strava zatalasa staričino srce, slušajući kletvu, što se, kao gromoviti prolom, razlegala sa igumanovih usana.Pavle i Đura ustali, snimili fesove i skrušeno nikom ponikli.Gagićka zapanjeno gleda to u plahovite oči igumanove, to u sveto raspeće, po čijem optoku svetlucaju tajanstveni zraci bleda žiška. — Celuj! — uzviknu iguman, a glas mu zazvoni kao glas vapijućega s Vitavare. Starica se ne mače.Skamenjena i zaprepašćena, ona samo gleda u igumana, koji joj u ovome času dođe sasvim drukčiji, ne kao uvek, već kao čovek sa onoga sveta. — Celuj Gospoda! — ponovi iguman. Starica zadrhta...U duši joj se poče potajno razvedravati, a što je više gledala u one rezotine, koje označavahu lice Raspetoga, to se razvedravanje sve većma bistrilo!Srce joj zatrepta, kao kad oseti, da mu dolazi željno iščekivani; po njemu se razli materinska blagost i mekota, ona se smerno prekrsti, duboko pokloni i celiva. — Tako ti Bog pomogao i ovoga i onoga sveta, - kako ni ti ni tvoja kći ne izdale ime Hristovo! — Amin! — odgovoriše Pavle i Đura, pa se i oni prekrstiše i duboko pokloniše pred svetim znamenjem i Hadžijom. A u tome času oseti Gagićka, kao da je nevidovna sila prikova za ono znamenje, a u isti mah kao da je, sa onoga krsta, ozari čudan zračak, koji je obasja nadom na spasenje i okrepi, da svoju i kćerinu dušu sačuva od večne propasti.Usne joj počeše šaputati molitvu, a onda, još plačna, ali tek pribrana i ohrabrena, pristupi igumanovoj ruci, te je celiva. Spolja se začu tiho kucanje, a odmah za tim otvoriše se i vrata, na koja se pojavi Rupić.On je došao pred ćeliju baš onda, kad je iguman stao da zaklinje Gagićku, te tako je mogao reč po reč razabrati, a da i ne priklanja uho vratima. Hadži-Đera se namrgodi, kad ga ugleda, ali se u mah pribra, položi krst na svoje mesto i pitajući pogleda u Runića. — Pomozi Bog, hadži-duhovniče! — reče Rupić i priđe ruci. — Bog pomogao, kneže!A otkuda ti? — Eto, od age Džinića. — Pa? — Dođoh, da te zamolim, da onom mome nesrećniku poručiš, da ne dolazi još za koji dan, dok ova stvar, koliko toliko, ne legne. — Hoću, Rupiću! — odgovori Đera. — Pa kako bi?Zar ne postrada? — Pa, da vi’š, i nije najbolje, ali, hvala Bogu, kad nije i gore.Naredili su globu. — Svi ćemo potegliti, ali smo bar dve hrišćanske glave spasli. Za to vreme Rupić je ispod očiju premerio oba putnika, pa, ma da ih je poznao, ipak se činio nevešt. — A sinoć je bila i moja Stanojka do tebe? — reče nešto nestalnim glasom. — Bila, kneže, — odgovori iguman. — Pa, eto, dođoh, da te pripitam gde je? Iguman ga pogleda sumnjivo. — Valja joj se vratiti, — dodade Rupić, zbunjen ovim pogledom. — Mahni se, kneže, zaludna posla! — odgovori iguman odsečno. — Niti će se ona vratiti, niti ću ti reći gde je! — Zašto? — zapita Rupić i pogleda mrko u igumana. — Ti to znaš vrlo dobro, — odgovori iguman, koji je prikovao prozirući pogled u Rupića, — pa zar da ti ponavljam? Rupić se spleo na ovaj odgovor, te ne umede ni bele prosloviti.Osećao je nepriličnost svoga posla, ma da je vrlo jasno shvatao da to mora raditi, ako ne želi da se na njega izuzme aga, koji će mu kad tad valjati.A osim toga i ova dvojica, pa i Gagićka, koju bi u kapi vode popio, kad bi mogao, zbunjivali su ga svojim prisustvom.Gledao je što pre da ode, samo da se ukloni od unakrsnih pogleda, što ga premeravahu. — Pa, oče duhovniče, ja idem, ali eto me sutra do tebe, — odgovori spleteno i, bez zbogom, iziđe iz ćelije. Iznenadni Rupićev dolazak uznemirio je igumana.Pa i ako nije ni slutio, da je Rupić došao amo po subašinoj želji, te da propita o Stanojci, nije hteo da se poverava tome čoveku, za koga je znao, da bi u najmanjoj neprilici odao i rođenijega, a kamo li snahu, koju ništa više ne veže za njegovu rodbinu i koja će, danas sutra, iz kuće sasvim otići. I on se vrlo brzo uverio o istini ove slutnje. Čim je Rupić otišao, Pavle i Đura počeše se opravljati da putuju.Hadži-Đera je bio toliko obazriv, te im ne dade da idu drumom krčenikom, već ih provede kroz manastirski zabran, a onda se počeše peti uz gustu goru, što se nad manastirom uzdiže.Usput su ova trojica ćutali.Hadži-Đera je preturao mučne misli.Očevidno je bio još pod utiscima onoga iznenađenja, što mu Gagićka donese.Tek kad stigoše u vrh gore, odakle će se spustiti u dolinu, stadoše oba putnika, da se sa igumanom oproste. — Praštaj, oče duhovniče, i hvala ti na hlebu i soli. — Bogu hvala, braćo, i srećan vam put! — odgovori iguman i poljubi se s njima. — Pozdravite mi Đorđa i Katića i recite, neka se, u ime Boga, spremaju.Ovako se više ne može!Ja ću se do proleća truditi da izmirim svoje, a čim oslavi proleće, eto im i mene, pa bilo s narodom ili sama. — Evala ti, oče igumane! — kliknuše putnici, skidoše fesove i, puni radosti, celivaše ga u ruku. On ih blagoslovi i osta na ovome mestu, sve dokle se ovi, silazeći niz goru, ne izgubiše između gustih grmova. Nema tišina razastirala se u vrh gore, gde je stajao usamljen kaluđer i zamišljeno gledao pred sobom.Posle Šaćireve namere da poturči Smilju, on je bio na čisto, da nema više smisla čekati i trpeti.Ali i ako je, u ovome času, prešo na očajan pokušaj, on je ipak opažao sve teškoće, koje će ga, od danas, na ovome putu pratiti.Zamišljeni pogled lutao je kroz neku sumaglicu nejasnih misli, među kojima se, kao rudničke planine, isticahu prepreke, koje će mu tek odsada smetati da izvrši ono, na što je u jednome času očajanja pregnuo.Tamo na istočnoj strani ugleda kako se, pad njim visoko, kao nema havetinja, uzdiže mračna i sumorna rudnička tvrđava.Njezina kamenita pleća umotavaju se u tmaste oblake, što se odozgo nadvijaju, a s visokih bedema zjape topovska grla, kao rasklopljene čeljusti, što samo očekuju da žrtva naiđe, pa da odjednom zagrme i bljunu vatreni potop na drske grudi što im se primiču.I tu nepomičnu tvrđavu valja mu razoriti, njemu, slabu i nemoćnu kaluđeru, koji nije u stanju ni da izmiri nekoliko zavađenih seljaka, a kamo li da ih na takvo delo povede.Pa još su čim i kako?Zar golim grudima i praznim šakama?Ta u ovome narodu Bog zna da li i deseti ima po koji kuburnjak, pa zar s tim protivu onih bedema? Laka drhtavica potrese ga malo i on duboko uzdahnu.Usamljen i brižan stajao je uvrh gore, kao na mučnoj rasputici.Ma kojoj se strani okrenuo, svuda je video muke i nemoć.On, do duše, nije ni pomišljao da ostavi stvar i da mirno gleda, kako se dan iz dan gubi obraz i vera: ali da povede go narod na ove zidove, što se kao kameni džinovi u oblake dižu, značilo je toliko isto, koliko i skočiti vezanih ruku u vrtloge bujice. — Gospode, grade moj! — uzviknu kaluđer i pogleda u nebo. — Ti bdiš i vidiš, u tebe se uzda duša moja, pobedo moja! A u tome času lak vetrić zašume, i zašušta snežno granje, kao tajanstveni šapat, i taj šum razli se i rasu oko njega, pa dokle se razlivao, granje se nihalo i pregibalo, a njemu se učini, kao da mu šapuće: „On je pobeda tvoja, grad tvoj!“ Iguman se pobožno prekrsti, pa lagano, nogu pred nogu, poče silaziti s gore, na kojoj mu se činjaše da je osetio i primio zavet Višnjega. — Samo da mi je, da Rupića osvestim ili da Moravčane od njega otrgnem, a ostalo bi mi već bilo lakše. Tako je mislio približujući se na domak manastiru.Ali kako je vrlo dobro poznavao Rupićevu mržnju prema Gagićima i njegovo držanje sa subašom, to je i sam uviđao, da će mu sve lakše za rukom poći, nego li da ovo čudo izvrši.Ali ipak se tvrdo rešio, da prvo s njim pokuša.Danas ili sutra učiniće sve što može, da ga s Gagićima izmiri; pa, ako u tome uspe, onda će s njim pred Sali-agu.Gagić nije Turcima ništa skrivio, pa kad nema tužioca, on će ga zacelo pustiti.Bar tako su Turci uvek radili, kad se raja među sobom klala.Nema li tužioca, nema ni krivca. Staru Gagićku zadržao je iguman, da ostane da ruča.I ako je tvrdo verovao, da neće smeti u natoč njegovoj kletvi učiniti ništa nepromišljeno, ipak je ne hte pustiti, dokle se ne uveri da se od onog potresa dovoljno primirila. O samome ručku, kad je iguman ušao u crkvu, da očita Podnevnu, pristupi duhovnik i reče, da mu je Milojeva mati, Anđa, poručila, da odmah dođe njojzi. Po svršenoj molitvi ode iguman u selo.Baba Anđa ga je dočekala kod ognjišta u kući.Od sinoćne vatruštine bila je u licu sva kao ispijena, ali tek vatra je prošla, i sad joj je bilo mnogo bolje. Kad iguman stupi na prag, ona usta, pokloni se smerno i pristupi mu ruci. — Blagoslovi, oče! — Bog blagoslovio! — odgovori iguman. — A gde je knez? — Izvolevaj, oče igumane! — odgovori Anđa i primače mu tronožicu, da sedne. — Pa, ti si me zvala nešto? — reče Đera sedajući. — Prosti! — odgovori ova. — Slaba sam, a i kuća bi mi ostala sama, te ne mogah sići do manastira, a valjalo je da ti kažem.Onaj moj ojađeni brat pričao mi je sve, šta je tamo bilo.Subaša mu je naredio, da nađe pošto poto Smilju i Stanojku; a on, veli, to mora učiniti sela radi, da ga spase globe. — A ti mu nisi kazala gde je? — Ne dao Bog, oče; ali, boj se, on je saznao od kuma Mratića. — Otkuda Mratić zna? — zapita iguman i začuđeno pogleda u Anđu. — Ne znam; tek sam čula, kad su se baš ovde došaptavali!Ja sam bila u vajatu.Šaputali su nešto dugo, pa tek čuh, kako Mratić spomenu Gukoš.Mene podiđoše mravci, te oslušnuh bolje i dočuh, kako mu veli: „Bio je u Gukošu, baš kad je hadži-duhovnik dovede“. — Naopako! — viknu iguman i skoči preneraženo. — Pa onda? — Onda posedeše još malo, obrediše se dva tri red rakijom, pa otidoše nekud.Da sam imala koga, to bih ti javila odmah, a ovako morala sam do malo čas čekati. Đeri se okrete kuća.Šta sad da radi?Ako je Rupić javio subaši, ovaj je do sada već poslao ljude, da je dovedu, i on je više ne može izbaviti. — Zlo, Anđo, zlo! — reče zamišljeno iguman. — Taj će nas čovek najposle sve upropastiti. Anđa ne odgovori ništa; ona je samo ćutala i zabrinuto nihala glavom. Spolja se začu škripa po prtini. — To je! — reče Anđa i pogleda na vrata, koja lagano škljocnuše. Na samom pragu Rupić zasta, a preko lica mu pređe neprijatan izraz dosade, kad uz ognjište ugleda i Hadži-Đeru.Iguman je prikovao pogled u njegove oči, pa ga ne miče, te tako se Rupić malo zbuni.Nije marno ovaj zadubljeni pogled, koji čisto do savesti prodire. — Pomozi vam Bog! — reče ulazeći, a i ne gleda u igumana. Iguman ne odgovara, već ga samo meri onim pogledom. Rupić ode kutu da ostavi štap, ali onaj pogled što ga je prožizao kroz čelo sad je osećao, kao da mu se u potiljak prikovao. Neprijatno osećanje čisto ga je gušilo, i on se odjednom okrete kaluđeru, pa i sam upravi pogled u njegove oči, spreman da do kraja izdrži. — A otkuda ti, oče igumane? — Gde si bio? — zapita Hadži-Đera, mesto odgovora, a ne skida pogleda s njega. — Pa.... tamo! — odgovori Rupić nemarno, izvadi nož i poče iz lule istresati slepljeni pepeo. — I odao? — Koga? — Rupiću! — poče iguman tihim, ali odlučnim glasom, a prekoran pogled ne miče s njegova lica.Istinu mi reci, šta si kazao subaši? — Ništa! — Ne laži, Rupiću, kazao si! — reče iguman, a oči mu gnevno sevnuše. Rupića kao da udari letka na ove reči. — Ja lažem, hadži-duhovniče? — upita, a iskolačenim očima meri igumana. — Lažeš, Rupiću! Kao da se sve u njemu na jedan mah skamenilo, tako je stajao i razjapljenih vilica blenuo u igumana.Ali dok mu je spoljašnost tako izgledala, dotle se u njegovoj unutrašnjosti uskomešalo i penušilo; činilo mu se, da će ga zagušiti navala mržnje, koja u ovome času obuze celo njegovo biće. — E, čuj me, oče igumane, — prostenja zagušenim glasom, — dosta je, vala, i tvoga!Dosada sam trpeo, ali da znaš e odsada više neću!Došao si mi dovde! — uzviknu Rupić i prevuče šakom preko grla. — A misliš ti da nisam čuo, kako si onu nesrećnicu zaklinjao, da ne odaje kćeri?Pa misliš da nisam poznao onog hajduka Pavla, što se načinio slepčovođa, pa krstari po selima, da nas s Turcima zakrvi?Nameštaš mi dete u zasedu, da ubije muselimova čoveka, navlačiš na selo globe i nevolje, miriš mi nećaka s najvećim krvnikom, pa onda me još u mojoj rođenoj kući dočekuješ takvim rečima.E, neću, slave mi!Da znam da ću ovoga stika poginuti, neću da trpim više!Ili ću knezovati kako se knezuje, ili neću nikako! On se gnevno udari pesnicom u grudi, da čisto zazveča: lice mu zacrvene, a na oči mu podiđe krv, te je izgledao kao pomahnitao. Iguman se gorko nasmeši. — I sad, Rupiću, da sačuvaš selo od globe, ti si svoju snahu... — Kakvu snahu? — viknu Rupić prezrivo. — Umre kumče, rasturi se kumstvo! — Nesrećniče! — planu Hadži-Đera, koji do ovoga časa savlađivaše gnev. — Teško tebi, ako si je odao! — Šta veliš?! — zapita Rupić jačim glasom, kao da nije čuo. — Svet će te pljuvati! — Valjda oni što im čeljad ne izbija iz Sali-agina kola! — odgovori Rupić s podsmehom. — Hajde, hajde!Ne znam, hoće li te aga Džinić nagraditi, ali ne smeći s uma, da će ti se ma ko odužiti za tvoje ulizivanje. — Ko se ulizuje? — unese se Rupić igumanu u oči. Hadži-Đera ga samo mrko pogleda, te Rupić nehotice ustuknu.Ovaj čudnovati, duboki pogled, što prozire u dno duše i zbunjuje, učinio je i ovoga puta svoje. Hadži-Đera, bez i jedne reči, izađe iz kuće, pa se laganim koracima uputi u manastir. — I eto, gde čovek dušu izgubi!Zaplete se, kao niko njegov, u satanine zamke! — šaputao je Hadži-Đera, pa, što je dalje odmicao, sve je žurnije išao. Znao je on, da Turcima ne treba mnogo, pa da učine i najužasnije nedelo, a već ovo što je sklonio dve ženske glave, što je zaklinjao staru Gagićku, da ne oda kćeri, i što je pod svoj krov primio hajduka, koga Turci na sve strane vijaju, to je bilo i suviše, da ga sasvim upropasti. I šta sad da radi?Razgovor s Rupićem pokazao je samo, koliko je širok jaz između njih dvojice, i on se ne samo nije smeo nadati više, da će ga ikako osvestiti, obrlatiti, nego mu je još valjalo hvaliti Gospoda, ako ga ovaj na miru ostavi.Pa baš i da ga ostavi, zar će moći što među ovim seljacima, kojima je Rupić sve i sva, jedina i poslednja uzdanica, da ih sačuva od nametnute globe. — E, moj Đorđe, žalosno sam ti ja uzdanje u ovom narodu! — uzdahnu iguman, ulazeći u manastirsko dvorište. Neko neobično osećanje, kao potajna slutnja, obuze ga, kada se nađe sam u ovom pustom dvorištu, gde se ni živa duša ne čuje.Visoki krstovi, što su se za crkvom rasuli na sve strane, sa snežnim humkama i privešenim ubrusima, što se s krstova setno nihaju, kao da ga nemo i s čuđenjem gledaju.U samoj stvari sve ovo što sada vidi, i tu onisku crkvicu podstrešenu širokom drvenom nadstrešnicom, i te snežne grobove, što su, kao stada belih jaganjaca oko pastira, polegli oko ove crkvice, sve je to dan iz dan gledao i nije ga potresalo; ali sada, ovoga puta, na jedan mah ga obuze neka tuga, neko predosećanje, kao da će se ovoga časa nešto neprilično desiti.Ruka mu se i nehotično diže čelu, i on se prekrsti. U istom času, kad reče amin i spusti ruku, ispade petorica Turaka iza crkvena zida, zgrabiše ga odostrag i oboriše.Zbunjen iznenadnim napadom, u prvi mah nije mogao ni reči progovoriti: ali kad se malo pribra i oseti kako mu ruke naopako iskreću, da ga vežu, on se odupre, oslobodi ruke i poče se braniti.Turci navališe i pritiskoše ga k zemlji. — Šta hoćete sa mnom! — viknu silnim glasom. — Muči, dervišu! — odgovori jedan i zamače mu zamku oko laktova. Pritegni, Uso! — dodade drugi, koji ga sa ostalima držaše da se ne otme. Na ovaj glas ispade iz kuće Gagićka, pa, kad ugleda kako njih petorica opkoliše već vezana igumana i izađoše iz manastirskog dvorišta, zaleleka i potrča za njima. — Šta je, baba, što se dereš toliko? — Odmakni otolen! — prodera se drugi, pa se baci grudvom na staricu. Ali ova je iz glasa naricala i jednako pristajala za njima. — More, šta je gledaš, Uso?Udri je! — viknu treći, pa isteže kundakom i grunu je u grudi. Starici namah zastade dah u grlu, pred očima joj se smrači, i ona obneznanjena pade u sneg. Iguman teško uzdahnu i okrete glavu na stranu, da ne gleda jadnicu, koja je, i bez ovoga udarca, već i suviše prepatila. Na domak hanu spazi još jednu gomilu Turaka.Ali ovi kao da su se oko nečega uskomešali.Kad dođe bliže, a iz gomile se začu silan vrisak; odmah za ovim ugleda, kako se istrže ženska prilika i potrča njemu.Hadži-Đera čisto pretrnu. To je bila Stanojka.Baš ovoga časa i nju su dovukli iz Gukoša, gde ju je iguman još sinoć sklopio. Kao strela trčala je ona pravo Hadži-Đeri, ali još nije prešla ni polovinu odstojanja, a stigoše je gonioci.Kad se skleptaše oko nje, ona ih poče očajnički grepsti i ujedati za ruke.Ali uzaman.Za nekoliko trenutaka bila je i ona vezana, a onda je jedan pothvati ispod kolena i oko pasa i ponese hanu. — Ej, nesrećni Rupiću, šta učini, da od Boga nađeš! — jeknu iguman. — Muči, dervišu! —izdera se jedan, koji brisaše krv sa ugrižene ruke, i udari ga šakom preko usana. — Napred, pope! — uzviknu nekolicina i grunuše ga pesnicama u leđa. Hadži-Đera pogleda u nebo, onda, potisnut od ove gomile, uđe u han, pope se uza stepenice i zamalo se stvori pred agom Džinićem, koji je u tome času puštao guste dimove i srkao vrelu kavu iz srebrna fildžana. Kad ugleda pred sobom vezana kaluđera, aga Džinić se još udobnije zavali u uzglavlja na minderluku i s nekom nasladom posmatraše u lice vezana čoveka. — Stiže li, hadži-dervišu? — zapita podrugljivim glasom. Hadži-Đera stoji klonule glave i oborenih očiju. — A ti kao veliš, slep je subaša, otkuda će on znati ko je ubio Rama? — Ja ga nisam ubio. — E, he, nisi ubio? — podsmehnu se Džinić. — Ama ako nisi ti, a ono je tvoj joldaš, kome si jatakovao. — Ja nisam nikome jatakovao, — odgovori iguman mirno. — Veliš li, dervišu?A ko ono zanoći u tebe sa onim slepcem?Misliš li da se ne zna, e je to bio glavom Pavle Popović.I otkuda da ti taj hajduk dođe u goste, baš kada će Ramo poginuti, ha? — On nije ubio Rama? — Ja ko je? — Čestiti aga, — odgovori iguman, — da je tebi stalo, da potražiš Ramova ubicu, ti za celo ne bi hvatao mene. Subaša se podrugljivo osmehnu. — Pa onda, ko ono skuplja oko sebe raju, da je svetuje i miri?Ko joj priča kako su joj Turci zlotvori?Pa ko ono pred hajdukom zakle Gagićku, da ne oda kćeri?A već baška ono, što si Stanojku hteo sakriti! Hadžija je ćutao.Baš i da nije sve ovako bilo, ne bi mu vredelo pravdanje pred Turčinom, koji odavna merka zgodnu priliku, da ga optuži i dograbi.Rupić ga je prokazao, i sad mu ne ostajaše druge, nego da trpi što ga je snašlo. — Nego, ču li? — produži subaša. — Ja znam, da si i ti čovek kao i drugi ljudi, pa nije št čudo, što si zgrešio.Pa eto, sve ću ti oprostiti, sve, samo da mi rečeš gde je Smilja? Iguman pripi usnice.Teško osećanje navali na njega, te ga poče gušiti.U ovome času osećao se kao nikada do sada, utučen i poražen, kad se samo pomisli, da se u selu moglo naći krštene duše, koja će svoga sveštenika odati Turcima.Oborene glave i lica, po kome se ogledala klonulost, stajao je nem i bled pred subašom; a ovaj ga je zluradim uživanjem sa svoga sedala posmatrao. Ova igumanova nemoć i klonulost izgledala je subaši kao dobar znak. — Tako, tako, bolan! — produži blaže. — Reci ti meni, gde je Smiljčica; a ja ti, evo, zadajem tvrdu veru, da te ni glava neće zaboleti. Iguman ne odgovori ništa.Samo što u ovome času oseti gnušanje, kad začu, kako Turčin tepa imenu devojčeta, koje mu je toliko prionulo za dušu, kao da mu je rođeno. — Eto, — produži subaša, — reci, na ću te odmah pustiti. — Ne znam, aga! — Šta veliš? — zapita aga gnevno. — Ne znam! — A, ne znaš? — odgovori ovaj, navali se udobnije na uzglavlja i pusti gust oblak dima.A znaš li počem za rudničku kulu? — Čini aga, kako ti je drago.Zar sam ja jedini, koji nevino strada! — Pa znaš li, bolan, za Aznu ispod kule, i ona vešala na Azni? — Znadem, aga! — U pamet se, kaluđeru!U Turčina nema šale.Odavde možeš živ, ali sa Azne nikada. — Pa dobro, aga, — odgovori iguman odrešito, i smelo pogleda u oči. — Kad ti već nešto moram dati, onda ti eto moga života.To je sve što je moje, a duša je Božja, nju mi valja čistu vratiti Bogu. — More, kaluđeru, nemoj mi ludovati, nego kaži gde je Smilja, — upade subaša malo razdraženo. — Zar ne vidiš, da sam ti prijatelj?Oni na Rudniku jedva čekaju da te dobave; a ti i sam znaš, daću joj i bez tebe ući u trag.Ili misliš, da će ona stara održati zakletvu, kad ugleda kako joj Jovana na vešala penju? — Čini, aga, kako ti je volja, ali ja ti nemam šta reći. Pritajeni gnev, što je obuzeo subašu još onoga časa, kad mu je Rupić ispričao sve što je čuo i video, sada se razli na svu meru.Čeone i vratne žile nabrekoše kao zategnuti pajvani, a oči mu se iskolačiše i zakrvaviše.Sa uporna igumanova držanja u njemu se zatalasa i uskipe. — Ćut, bre, krmku, ana sana! — dreknu pomamio i pljesnu dlan o dlan. Nekoliko oružanih momaka upade u sobu. — Vucite ga na Rudnik! Jedan momak zgrabi igumana za vrat, okrete ga i gurnu otvorenim vratima, te ovaj posrćući ispade iz sobe. Seljaci, što se, u tome času, nađoše pred hanom, uprepastiše se, kad ugledaše vezana igumana izmeću gomile Turaka.Njegova visoka prilika i ono ozbiljno, setno lice, na kome se, u ovome času, ogleda još i neuzbunljiva predanost, sve ih je prostrelilo.Videti vezana kaluđera, pa još Hadžiju, iz čije ruke primaju naforu i Svetu Tajnu, bilo je usred ovih opštih zuluma ipak tugaljivo. Crkva i kaluđer bili su još jedino utočište, u kome su nalazili bar neke više utehe, pa, eto, gde im se sad i ovo utočište razorava. Vezana igumana uprtiše pa jednoga konja, pa mu konopcima vezaše noge konju ispod trbuha, čvrsto ga ukonopčaše, da usput ne padne, a onda pojahaše hatove i kao vihor otkasaše Rudniku. Zbunjeni seljaci ne prosloviše ni jedne, nego su se zbili u gomilicu, pa zacipljeno gledaju za jahačima, a kada ovi iščezoše, i oni se uputiše put sela. Ovaj događaj proleteo je kroz Moravce i ostale zaseoke kao metak iz puške.Već toga večera seljaci su se iskupljali jedan kod drugoga, zapitkivali, razabirali, nagađali; a što je koji zaselak bio zabačeniji, to su i nagađanja bila zapletenija i tajanstvenija.U Diću se šaputalo, kako je subaša iznenada rupio u Hadžijinu ćeliju, pa ga zatekao, gde rastopljenim zlatom piše sultanu knjigu i žali se na dahije, kako globe raju, sramote žene i devojke i ubijaju nevine ljude. Ali u koliko se nagađalo o uzroku, u toliko su svi bili složni u jednakome osećanju.Zakrvljena sela, ma da su izbegavala Hadžiju, samo da ne slušaju teške prekore, toliko su ga volela i poštovala, da ih je sve ovo kao gromom porazilo. Pa tako je bilo i u Moravcima.Pored svega toga, što je uspeo da sačuva selo od globe, Rupić se čuvao kao žive vatre, da se ma pred kojim seljakom iskaže.Ali zato se ipak trudio, da suzbije preterano nezadovoljstvo, što je, kao iznenadna oluja, duhnulo iznad mirnih krovova rastrkanih kolebica i lubnjača.Njegovo zadovoljstvo mutila je u ovome času potajna pakost, kad je opazio kakvo se osećanje zatalasalo u selu. Pozno u veče sastali su se moravački domaćini u Mratićevoj kući, gde je i knez došao.Svi do jednog izgledali su mračni i sumorni; a kako je ko ulazio preko praga, on je onima, što već sede oko ognjišta, nazivao Boga, ali tako tiho, kao da je samrtnik u kući.Mratić ih je dočekivao tako isto sumoran i neveseo, pa ih je posađivao oko ognjišta kako je gde mesta bilo. — Jazuk, braćo, šta se ovo sve radi! — uzdahnu jedan. — Ovo već odasvud preliva. — Bruka! — odgovori Mratić. — Ali kome da se tužiš?U Turčina suda nema.Obor-knezovi se sabili u mišje rune, na ni što romore ni govore, a ti, rajo, trni i izdiri! Gorko osećanje obuzimalo je sve više ovaj razgovor, te se najzad razli u pljusak ređanja sviju nedaća što ih podnose.A dokle se tako govorilo, knez je ćutao kao zaliven, slušao i zamišljeno gledao u široke plamenove, kako jedan za drugim ližu u čađavi dimnjak i modrim rumenilom obasjavaju ova mračna i zabrinuta lica.Jedak izraz preletao mu je preko lica, slušajući ovakva vajkanja, koja mu doletahu do sluha, kao zla savest što ga nadgriza, kao osuda krivcu, koga su na samome delu uhvatili. — Ama, čudan smo ti narod mi, kume! —- utače se Rupić, kad mu se učini da je već i suviše slušao njihove razgovore. — Do juče smo se klonili i njegove senke, a sad, eto, šta se učini!Skočili smo na subašu kao na belu vranu.Ono subaša je Turčin, ama ne gubimo duše, danas sutra valja nam svima mreti.Iguman je i bio čudan čovek.Upleo se u ovu našu nesrećnu kavgu, pa brani gde god može onoga nesrećnika.Onomad me napao da mi priča, kako Gagići nisu ubili Milana, a kad mu ja ne poverovah, on ode srdit.A evo danas gde nas umalo ne uvali u onoliku nevolju.Znate li vi, da mi umalo ne platismo globu zbog njega? Seljaci ga čisto sa sumnjom pogledaše. — Jest, jest zbog njega.Subaša je saznao, da je Rama ubio Pavle Popović, po Hadžijinu nagovoru, pa je onda odneo Smilju u manastir, tu zanoćio, a jutros umakao negde. — Ama po Bogu, kneže i kume, — učini Mratić, — da li je to istina! — Vala, kume i braćo, kako ja ovde slagao, tako me svako zlo snašlo.To što vam rekoh, čuo sam iz usta samoga subaše, a eto vam njega, pa će vam i sam kazati. — Ono istina je, da nas je Hadžija mnogo koreo i da je držao stranu Gagićima, ali da nas čak u ovaku bedu uvali, te da plaćamo toliku globu, e to baš ne bih rekao. — A ko ti reče, da ćemo sada platiti?Nije subaša taki globadžija.On mi je sam kazao, da će nam skinuti ne polovinu nameta, kako sam molio, nego sve, čim uđe u trag Ramovu ubici.A sad mu je, eto, ušao. Ova dobra vest, što je Rupić tek naposletku izusti, malo ih utiša i oveseli, te, reč no reč, razgovor poče dobivati mnogo pitomiji oblik.Njima je čisto laknulo, kad čuše, da od natovarena nameta više nema ni pomena.A taj nenadni obrt učini, te seljaci potpuno poverovaše knezu, da je Hadžija namestio zasedu, samo da spase Gagićevu sestru.A već to jedno, što je ovim ubistvom pomogao Dićanima, pa još Gagiću, bilo je dovoljno, da se, pored umaljene tuge za odvedenim igumanom, začuje i po koji prekor. Rupić je čisto likovao i na svaku reč, koja bi išla protivu igumana, odobravao bi ćutke i klimanjem glave, a to je već bilo dosta, te da se razgovor u takvome smislu produži. Međutim, čutura je zaređala od ruku do ruku, pa je već po nekoliko puta obišla oko prostrana ognjišta, a razgovor je postajao sve življi, kad tek iznenada zalajaše psi na dvorištu. — Hej, domaćine! — Oj! — odazva se Mratić i izviri napolje. — Odbij-de pse, pa dođi amo. Domaćica, koja je za vreme razgovora sedela u kutu i prela, priskoči ognjištu, pripali luč, pa izađe napolje. — Ko li će to biti! — progovori Mratić i izađe za ženom. Ostali su ućutali i radoznalo gledaju u mrak. Dva do zuba naoružana čoveka banuše u kuću. — Pomozi vam Bog i dobro veče! Nekolicina poskaka sa svojih sedala, — toliko ih uzbuni nenadni dolazak naoružanih ljudi, čija lica ne mogahu odmah raspoznati od zasenka u kome behu. A u istome času, kad ova dvojica banuše preko praga, ugledaše, za njima, u avliji, još trojicu naoružanih ljudi. — Ko ste vi? — zapita Rupić i upilji pogled u onu dvojicu. — Ja sam, ujače! — odgovori jedan i kroči u punu svetlost. — Miloje?! — viknu zaprepašćeno Rupić. — Jest, ja sam! Rupić se sav ukočio, na ne može da se povrati s nepojamna osećanja, gledajući svoga nećaka onako oružana i smela. — Nesrećni sine! — promumla zagušenim glasom. — Šta tražiš sa ovim ljudima? Koliko su se seljaci u prvi mah uplašili, kad ugledaše nepoznatu a oružanu gomilicu, toliko se sada iznenadiše, kad u ovoj dvojici poznaše Miloja i Damljana. — A otkuda ti, kumiću? — zapita Mratić, gledajući s čuđenjem u oružana momka. — Ko su ti oni ljudi? — Jatići, kume! — Naopako! — viknu Mratić. — Pa zar baš naiđoste na moju kuću?! — Ne brini, kume, niko ne zna da smo ovde, a moradoh ti doći, da potražim ujaka. Bled kao krpa, Rupić je samo blenuo razrogačeno u nećaka, a od silne navale jeda treperio mu je svaki delić odela. — Ujače! — Šta ćeš od mene? — Gde je hadži-duhovnik? — zapita Miloje, a pogled mu seva plaho. Rupić ga pogleda mrgodno, okrete glavu na stranu i ne odgovori ništa. — Zar nisi čuo, — upade Mratić, — da ga je subaša odveo na Rudnik? — Zašto? — A ko će to znati?Vele da je metnuo onog hajduka Pavla u zasedu, da dočeka Rama.I bar da je čega radi, nego da izbavi Gagićevu sestru! — A gde je snaha, ujače? — zapita Miloje, kad Mratić ućuta. Rupić, sav pozeleneo u licu, samo ćuti.Lepo oseća, kako ga nešto u grlu guši, pa mu ne da pi dahnuti, a u sebi se kida od muke, zašto zataja, što nije onog časa, kad je Miloje potegao kuburnjak, otišao subaši, te mu sve po redu ispričao. — Što ćutiš, ujače, što ne govoriš? Rupić oturi u stranu mašice, kojima je do ovoga časa džarao, osvrte se nećaku i planu. — Zar tebi da odgovorim?Skidaj mi se s očiju! Miloju kresnu pogled. — Mirno, ujače!Ti mi moraš dati računa, jer ti znaš sve.Ti si uhodio igumana i potkazao subaši nevina čoveka. Seljaci pogledaše u kneza, koji u tome času škripnu zubima. — Neće biti, kume!Subaša veli, da je iguman namestio Pavla u zasedu, da ubije Rama. — Nije istina!Rama sam ja ubio! — viknu Miloje. — Ti? — Ja!Da spasem nevinu devojku. - Po Bogu, kume, — viknu Mratić. — Zar sestru onoga ubice? — Lažu, kume!Milana je ubio subaša, da se dočepa snahe. — Hajduče! — jeknu Rupić očajno, pa u istome času zgrabi raspaljen ugarak i, pre nego li ga iko zadrža, zavitla ga na nećaka. Hiljadu varnica razlete se oko Miloja, a ugarak, kao munja, suknu kroz otvorena vrata u mrak, pa se zari u sneg. U istom trenutku, kad je poleteo ugarak, Damljan priskoči, dohvati kneza za prsa i tresnu ga o ledinu, kleče mu na grudi, pa mu čvrsto priteže ruke zemlji. Kao obranjena zver, Rupić je rikao i naprezao se, da sa otme iz snažnih Damljanovih ruku, koje ga kao gvozdeni beočuzi prikovaše za zemlju.Nekoliko seljaka pojmiše da ga otmu, ali u istome času zacakaše orozi na puškama. — Mir!Da se ni jedan nije makao! — viknu Miloje, a ruka mu pade na tepeluk od pištolja. Ova zapovest i tri puščane cevi, što blesnuše prema svetlosti, utišaše seljake.Ali Mratić planu, gledajući u one puške i kneza, koji samo stenjaše i škrgutaše zubima na Damljana. — Zar tako, kume?Ti se baš nađe, da me ovako obrukaš! — Oprosti, kume, oprostite i vi, dobri ljudi!Ne dođoh za to, nego da vam kažem, ko je ubio Rama, te da onaj pravednik ne trune, ni kriv ni dužan, na Rudniku.A ti, ujače, što osramoti kuću Stankovića, te izmećariš subaši i gubiš dušu, zaslužio si, da te bez ikakve milosti kaznim.Diži se! Damljan ga pusti.Rupić se diže bled i smrvljen.Samo je teško disao od silna naprezanja i duševna uzbuđenja. — Pa onda utuvite dobro!Nemojte činiti zijana ni Dićanima ni Gagićima.Nisu oni ubili Milana, nisu oni krivi ni za našu ni za njihovu pogibiju.I eto vam velim, ko poumi da se sveti Dićanima, neće više imati posla s njima nego sa mnom. Koje pouzdan i čvrst glas Milojev, iz koga se orilo nešto između prijateljskog saveta i pretnje, a koje one oružane prilike, što stoje spremne, da obore vatru, ako bi ma ko što poumio, seljaci ne mrdnuše s mesta. — Što stojite, te ih ne hvatate! —zapenuši Rupić, a sav cepti od neobuzdana gneva. — Mir, kneže! - odgovori Damljan i preteći ga pogleda. — A ti, ujače, zapamti, što ti velim!Ujak si mi, pa peću da te mičem na dušu.Ali čujem li, da odsada ma šta pleteš sa subašom, moja će ti ruka suditi Utuvite, braćo, pa sada zbogom i praštajte! Hajduci opkoliše svoga druga, na se izgubiše u mrak. Slomljen i zastiđen, stojao je Rupić među seljacima, koji se ne mogoše još za dugo da povrate od prepasti sa iznenadna hajdučkog upada.Oči oborio zemlji, pa ne sme ni u koga da pogleda, koje od sramote a koje od straha, što se obelodanilo njegovo potvaranje, te da ne ugleda preziranje u očima svojih seljana. Nem i zamišljen, naslonio se Mratić uz dovratak i nesmisleno blene u mrak i one krupne žeravice, što su se osule po nebu, pa kao da otuda gledaju u njega.To što je sada saznao bacalo ga je u neku nejasnu zabunu, koja mu je pomutila svaku misao i talasala čudno osećanje, sasvim drukčije nego što ga je do ovoga časa imao, osećanje, za koje nije mogao sebi objasniti, kako je naletelo i šta znači, ali koje je odjednom, kao nenadna provala, puklo pred njim.Da Rupić nije pod njegovim krovom, on bi mu, u ovome času, najžešće prebacio, ali ovako samo je ćutao i okrenuo lice od ovoga čoveka, koji je tako daleko oterao, da opada nevina čoveka, da njemu, rođenu kumu, priča izmišljotinu i da svoju rođenu snahu sam Turčinu prokazuje. Rupić je osećao nepriličan položaj, pa je tražio načina, kako da započne razgovor.Tvrdo je računao, da će u daljem razgovoru uveriti i kuma i seljake u svoju čistotu. — Vala, nećače, za ovo ćeš mi skupo platiti! — reče, pošto uzdahnu duboko. Seljaci ćute kao zaliveni, a kum, kao da nije ni čuo, jednako gleda u mrak. — I vi gledate hajduke, pa niko da mi pomogne da ih žive pohvatamo! — E, moj kume, — uzdahnu Mratić a i ne osvrće glave na Rupića. — I ti ne nađe ništa manje nego da tovariš bedu na igumana, a ovamo si dobro znao, ko je Rama ubio. — On mu je jatak, čujete li, jatak! — dreknu knez. — Iguman ga je celivao u čelo, kad je čuo da je ubio Turčina, pa je i njega i onu devojčuru sklonio. Seljaci počeše ćutke ustajati, jedan no jedan, sa svoga mesta. — Laku noć, domaćine, i hvala ti na razgovoru! — Laku noć, braćo! — odgovara Mratić i ispraća jednog po jednog.A kad i poslednji ode, on se vrati u kuću. Za sve to vreme Rupić je stojao modar i mrkim pogledom iz potaje merio je ove ljude, što se na rastanku zdrave s domaćinom, a njemu tek ako po koji kaže preko ramena laku noć, ali i to tako tiho i nemarno, tek da se ne reče e mu se nije kazalo. A kad ostaše sami, Rupić uze palicu, postoja još malo, pa kad vide kako kum sede uz ognjište, i ne osvrćući se na njega, zapali lulu i odbi nekoliko dimova, on pođe vratima. — Laku noć, kume! — Laku noć! — odgovori Mratić, ne dižući se s mesta. I tako se dogodi što su Turci odavna merkali.Hadži-Đera je dopao njihovih šaka, a ono što se o njemu saznalo dovoljno je bilo, da ga sasvim uništi. Pozno u noć, gomila konjanika, što se s vezanim igumanom lagano pela planinskom stazom, uz kosmati Rudnik, stiže u vrh gorskoga sedla, na čijoj se kosoj ravni ukaza maleni gradić s gustim krovovima i nekoliko vitih minareta, što se među krovovima uzdižu.Obasjana srebrnom mesečinom, kao da posmatraju nemo ono ustalasalo more šumadijskih gora, čije se glave i pleća uzdižu, nadvijaju jedna nad drugom, probijaju nebesno plavilo, iščezavaju u maglene visine, pa se zatalasale tamo amo rasklapaju, razmiču, te propuštaju između sebe pitome doline i planinske rečice, što za snežna kopnjenja kao bujica lete s gora, pa sa šumom i penom padaju u ove doline, orošavaju ih svežinom i natapaju plodnom vlagom. Konjanički topot odjeknu kroz tesnu ulicu kuća, pred kojima se sa obe strane pružaju visoki zidovi sa uskim mazgalama.Za nekoliko časaka i oni se obretoše pa malenom polju, što deli gradić od tvrđavice, duž čijih se bedema pružaju duboki opkopi. Rudničku tvrđavu zaklapaju bedemi u četvorokut, i na svakome uglu ovoga četvorokuta vidi se po jedna valjkasta kula, u čijem se vrhu nalazi samo po jedan uzani prozorčić, isprepleten gvozdenim rešmetom, te tako osvetljava suvišnu tamninu unutra. Kao i u gradiću tako je i oko tvrđave vladala mrtva tišina.Srebrna mesečina rasipa svoje srebrne zrake na tvrđavu i četiri kule, koje se, kao jednooka strašila, uzdižu visoko, te stražare u noćnoj tišini. Konjanici se zaustaviše pred širokim i prostranim rovom, za kojim je glavna, Beograd-kapija, ali preko koga se nije moglo preći, jer ne beše mosta. — Karaul! — viknu jedan konjanik. — O, hoj! — odazva se iznutra. — Ač kapi (Otvori kapiju)! Zamalo pa se začu potmula škripa i zveka lanaca, a s priklopljene kapije poče se lagano spuštati na lancima široki most od debelih hrastovih brvana.U zasvođenoj kapiji, što zenu pred njima, plamtela je jedna buktinja zadenuta u zid. Kad konjanici ukasaše, most se nanovo diže, i razjapljena usta tvrđave sklopiše se za njima. Pred istočnom kulom raskonopčiše Hadži-Đeru, odrešiše mu ruke, koje behu naopako vezane, pa ga onda tisnuše unutra. Ukočeni udovi od veza i mraza, koji ga je onako upetljana skroz prožimao, bili su vrlo slabi, da ga održe stajaćiva.On se posrćući dokotura do zida, nasloni leđima na nj, pa se ukočenim pogledom zagleda u pod.Bleda mesečina jedva je prodirala kroz uzidano rešme i osvetljavala potpuno okruglu odaju, koja u proseku ne beše duža od pet koraka.U tamnici nije bilo ničega od nameštaja osim jedne tronožice i krčaga vode, što mu doturiše, kad ga dovedoše amo. Na temenu je osećao takav pritisak, kao da ga je poklopila neka teška olovna ruka, pa gnječi, da mu glavu rasprsne, a mračno osećanje, što ga obuze još onda, kad ga povedoše iz subašina hana, sada se pope do vrhunca.U času mu iskrsnu pred oči sve što se za ova dva dana dogodilo, a zbog čega je on ovamo dospeo.Ona molitva na gori, poruka Đorđu, nepouzdano Smiljkino skrovište, neuspeli pokušaj da izmiri zavađena sela, pa onda ovo stanje, u kome se sada nalazi, a iz koga se ne izbavlja šale, sve ga to još više samanta i on nikom poniče.Duša mu malaksa, a snaga ga izdade.Pomisao, da će za dan dva otići sa ovoga sveta, pa onda i ona potajna strava, da će subaša pronaći Smiljku i da će je Šaćir nasilno poturčiti, sasvim ga uništi.Ovaj duboki i snažni pogled, iz koga je izbijao čeličan duh, sad je toliko malaksao, da je ličio na smrtno prostreljenu zver, koja pribira još poslednji disaj, da se od smrti otrgne. Ali uzaman!Što je više pribirao misli i pokušavao da se utiša od suvišne navale, koja mu je duh raslabljivala, sve ga je više zahvatala bujica očajanja i odvlačila dublje u svoje vrtloge.A naročito ga čisto uništi, kad poče misliti o onome, šta je sve moglo biti posle nekoliko nedelja, možda i posle nekoliko dana, da je ostao slobodan.Onaj odlučni pristanak i odgovor na gori, pa onda ona nenadna nada, koja mu, u onome času, ozari dušu, te u njoj ugleda neobičan san, što ga tako dugo sanjaše, da će najzad uspeti da izmiri sela, da ih prikupi oko crkve, iz koje će, s krstom u ruci, uzviknuti: „Za krst časni i slobodu zlatnu, izmirite se!“ — sve to iščeze, iščeze kao san, kao jutarnje rumenilo što ga oblaci sakriše.U njegovim selima nema više nikoga, koji će ih miriti; zakrvljena sela i dalje će se među sobom krviti, a sotona će likovati i rađati pove Rupiće, čija će mržnja trovati bratske grudi. — Avaj! — uzdahnu iguman bono i sklopi ruke kao pa molitvu. — Gospode, je li i to volja tvoja! A mesto odgovora zahukta s krova glas sovuljage.To beše prvi glas, što ga u novom staništu začu. Tako salomljen i klonuo sede na pod, zaroni glavu u šake i nasloni je o kolena.Duboka tišina i neobičan umor savlađivali su uzrujan duh, i njegove misli počeše se malo po malo mrsiti, dokle ne utonuše u nejasno bunilo između jave i sna.San ga ophrva.Ali to ne beše onaj san, što oživljava telo i sveži duh.Uznemirena duša vinula se iz tamničkih zidova, pa dokle je telo počivalo, ona se lomila i lutala preko nekakvih urvina i strmih krševa, sastajala se s Đorđem i njegovim drugovima, čije oružje treptijaše nekom neobičnom svetlošću; obletala je oko Smilje i očajno se trzala, kada ugleda kako nalete čopor vukova, s vatrenim očima i okrvavljenim zubima, da je razderu.Od sela do sela, od seljaka do seljaka, leti i zapomaže, da spasu devojku, a kad ni jedan ne hte, on se sam zalete u čopor, ali se u tome času ispreči Rupić, otisnu ga u stranu, pa se zacereka, kad ugleda kako vuci zariše zube u devojčina pleća. Očajan jauk izvi se iz igumanovih grudi, i on se probudi. Sveže zorino rumenilo obagrilo je tamničke zidove, a s vita minareta jasno se razlegala molitva: Saba.To mujezin poziva pravoverne, da uzmu jutarnji avdes. Ma da je zimsko jutro bilo dosta studeno, Hadži-Đera ga nije osećao.Neobična vatra obuzela je celo biće njegovo, a u glavi je osećao huku i brujanje.Ovaj san i ova noć toliko su ga izmučili, da ni jedan zračak nade nije prodirao kroz tamnicu očajnih misli, osim one u Boga.Ali i ta nada bila je kao u samrtnika, ispod čijih se nogu izmiče zemlja, pa već oseća da je zaronio u večnost. Hadžija se okrete prozorčetu, kroz koje prodire zorino rumenilo, pade na kolena, prekrsti se, pa dokle se ozgo razlegalo mujezinovo Saba, on je skrušeno šaputao Jutarnju. Ali jučeranji dan nije prošao samo na ovome.Kada su vezana igumana odveli, kaluđer duhovnik izađe sa iskušenikom i momkom, koji od straha drhtaše, te uneše u manastir onesveslu Gagićku.Kad je došla k sebi, pa se počela sećati svega što se desilo, čisto izlude.Igumanovo odvođenje utuče joj i poslednju nadu, koje se hvatala kao udavljenik slamke.Dosada je verovala da će iguman ma kako spasti Jovana, ali sada i ta nada iščeze, a onaj užasni čas, ona Šaćireva pretnja, evo gde se svakim časom bliži.Još samo tri dana i sve će biti dockan.Turci će je odvući na Rudnik, da gleda kako joj sina penju, kako mu zamiču zamku oko vrata, pa će joj reći: „Hajde, baba, govori, gde je Smiljka?“ Užasna slika, koju u mašti zamišljaše, tako se jasno ocrta pred njezinim očima, da ne moga izdržati više, nego vrisnu i, okrećući glavu u stranu, poče odbijati od sebe rukama. — Jaoh, sine, jaoh, deco moja! — jauknu starica i kao mahnita skoči i polete vratima, samo da pobegne od mašte, koja joj ne izbijaše iz glave. — Kamo ćeš, jadna? — zapita kaluđer i silom je zadrža pred vratima. — Puštaj, oče, poludeću, ako ga ne izbavim! — Zar da izgubiš i svoju i njegovu dušu? — Obesiće ga! — Posvetiće se! — Jaoh, do Voga, zar da ga majka s vešala skida! — Ne gubi duše, — odgovori kaluđer, a sav cepti od tuge, gledajući nesrećnu majku, kako se lomi, — ne gubi duše, ne turči Smiljku. Starica klonu.Sad više ni suze nisu ronile, niti je kukala, samo što su se duboki uzdasi izvijali jedno za drugim.Oči joj se ukočile kao u onoga kome će pamet iskočiti, a u grudima se nešto savilo, pa steže srce, steže, da joj se činilo e će sada prepući. A dokle je Gagićka, pod utiscima događaja i straha, zapomagala u manastiru, subaša je premišljao, kako još da uđe u trag Smiljinu skrovištu.Sve što je dosada činio, da sazna gde je, nije mu ništa koristilo.Rasturio je svoje gavaze u osam zaselaka, ali ni u jednome ne nađoše što su želeli.Nije mu, dakle, ostajalo druge, nego da čeka na puki slučaj, ili da pokuša još poslednji put sa samom Gagićkom, da joj predoči sve šta može snaći Jovana, ako ne oda kćeri, pa ako ne pristane ni onda, a on da je pošalje na Rudnik, samome Šaćiru, koji žudno izgleda, hoće li mu aga Džinić poslati devojku ili bar javiti, da je naišao na trag, gde se sakrila. — Majka je ono! — promrmlja kroz zube. — Zaboraviće i na Hadžiju i na zakletvu, biva, čim ugleda, kako joj sina penju. I odmahnu bezbrižno rukom, pa gusto zadimi. Međutim, druga misao, mnogo žurnija i strasnija, obuhvatala ga je u ovome času.Tamo, u onoj odaji za selamlukom, očekuje ga ona, za kojom je toliko čeznuo.Hladno i odmereno njegovo lice koje svojom nemenljivošću podseća više na mramornu čvrstoću, zagrevalo se sada neobičnom vatrom.Usplamtela čežnja i pakosno zadovoljstvo sijalo je iz uznemirena pogleda, te tako i lice dobivaše neki uzrujan izraz.Nastao je čas, da se razračuna sa upornom ženom, radi koje je učinio sve, samo da je zadobije, a koja je u času, kad je mislio da je dospeo do vrhunca svojih želja, izmakla, predala se kaluđeru u zaštitu.Uzrujana čežnja i divlje samoljublje podjednako su ga bunili: želja, da izvrši što joj je rekao, nije bila ništa manja od razbludnih osećaja, koji ovoga časa planuše još silnije nego li onog večera, kad je silom zagrli. On pljesnu u dlanove.Momak uđe. — Koga ima tamo, napolju? — Nema nikoga! — odgovori momak. — Peki!Siđe dole u kavu, pa dokle te ne zovem ne dolazi amo, niti pripuštaj koga. Momak učini temena i ode. Lak sumračak hvatao se po uglovima selamluka, pa malo po malo i snežna belina, što je pram sunčeve svetlosti čisto bleštala, trnula je i postepeno se zastirala tamom, koja po sunčevu zahodu nenadko padaše. Stanojka je bila unesena i zaključana u poslednju sobu za selamlukom.Čim je škljocnula brava za njom, ona se obazre oko sebe i očajno polete prozorčiću, na kome behu drvene rešetke.Kao izbezumljena trzala je i vukla sebi, ali ruke behu i suviše slabačke, da iščupaju hrastove šibove, kroz koje je jedva ruku provukla.Naskoro je i snaga izdade, i ona se skupi u jedan kut, pa poče kao prutak drhtati. Od malopređašnje borbe i otimanja odelo joj je bilo svo razderano i u neredu, a od silnog uzbuđenja jeleče na nedrima čisto je odskakalo.Šćućurila se u kut, pa je dršćući i sa strahom gledala u sumrak i zamandaljena vrata prema sebi.Po celome izrazu ogledala se neka salomljenost i pretrnulost. U neko doba oseti, kao da se neko bliži vratima.Ona se još većma zabi u ugao i potkupi oko sebe poderane haljine, koje ne behu više u stanju da zaklone sramežljivu ženu ispred tuđa pogleda. Vrata se lagano otvoriše, i na njima se ukaza subaša. Stanojka ne podiže očiju s poda.Samo vrela rumen poli je po licu i razgolićenim nedrima, na kojima ne beše više nikakva zakrivala.Jedra i kršna prilika njezina i onako je uspaljivala ovoga Turčina, a sada, kad je ugleda ovakvu i u potpunoj vlasti, lice mu zaplamti, a u očima sevnu divljačka vatra.Ono surovo osvetničko raspoloženje, što se do malo čas mešalo s razbludnim osećanjem, iščeze u ovome času kao dim, i subaša je stao čisto zacipljen pred lepoticom, koja ga potpuno očara. — Pa, snaho, kako ćemo sad? — zapita 'Džinić pritajanim glasom, koji od silna uzbuđenja drhtaše, a razrogačenim očima čisto proždire zatalasana nedra njezina. Stanojka ne odgovori ni reči.Samo plašljivim i usplahirenim pogledima prati svaki pokret agin. — A ti si mislila, da će te onaj derviš sakriti od tvoga age, ha? Stanojka opet ne odgovori ni reči. — Kumrijo moja!Sad mi nećeš izleteti odavle! — prošaputa aga Džinić i poče je milovati po razgolićenu vratu. Stanojka se strese, kao da je naprasna zima prođe.Ona učini nekakav pokret, da se odupre, ali u tome pokretu pre se ogledala očajnička malaksalost nego li otpor.Bila je potpuno salomljena, treperila je kao u groznici, a srce joj živo kuca i leprša kao u kavezu uznemirena ptičica. Aga Džinić je privuče sebi, a ona ne pokuša više ni jednim pokretom da se odupre.Mesto toga silno zajeca i suze joj grunuše.Klonula duša nije imala više snage, suze su joj bile poslednje oružje ili, bolje reći, znak potpune nemoći njezine. — Ama, šta ti je, snaho, te plačeš? — Aman, aga, ostavi me; grehota je! — Eh, da lude ženske glave!Kakva grehota, bolan?Zar ja hoću da te sačuvam Rudnika, kamo sve moraju, a ti se, eto, uzjazbila, pa nećeš. — Ubij me, aga! — Alaha mi, luda si!Ko je još video da Turčin ubija slabu ženu! — Ubij, ali mi ne diraj obraza, tako ti vere! — ciknu Stanojka i poče se opirati. — Nuto, nuto!Sad te ne bih pustio, pa da mi padišah pola Stambola pokloni! — reče Džinić i u zanosu naže se, da je poljubi. Ali u tome času Stanojka napreže poslednje sile, izvi se u stranu i obema pesnicama grunu subašu u grudi takvom snagom, da ovaj posrte. Silan gnev planu iz subašinih očiju, kad se od prvog iznenađenja povrati i ugleda polu nagu lepoticu, kako sa stisnutim pesnicama i plahim pogledom stoji, spremna da se na život i smrt brani od ovoga nasilja. — Eh, lepo! — grmnu aga. — Mesto jedne imaćeš obe sramote. — I kroči da je dočepa. — Odiđi, po Bogu, ili ćemo se zubima klati! — uzviknu Stanojka i polete vratima, da ih otvori. Subaša priskoči, dohvati je za ramena, besno je zaošija i baci nasred sobe, gde se Stanojka kao onesvešćena sruši. Prošlo je dva dana.U Moravcima i manastiru još se jednako govorilo o odvođenju Hadži-Đerinu, hajducima što zanoćiše u manastiru, pa najzad i o Miloju, za koga se već raščulo, da je ubio Rama i odveo Gagićevu Smilju.A ovo poslednje izazva među seljanima najveću buru.Nikome nije išlo u glavu, kako to da Miloje ubija Turčina radi krvnikove sestre, da navlači na selo krvninu i gnev Turaka, a ovamo do jučeranjega dana plamteo je željom, da se sukobi s Gagićem.I, razume se, da je u ovakvome razmišljanju najveći deo odgovornosti pao na Hadži-Đeru.Mnogi, a naročito Rupić, bacali su svu krivicu na njega, pa su čak počeli i odobravati subaši, što im je skinuo s vrata opasnost, zbog koje su mogli svi stradati. A dokle je u selu Hadži-Đerin greh sa svake strane obrtan i pretresan, dotle je ovaj čamio u kuli zatvoren.Za dva puna dana niko nije dolazio, da ga izvede pred Šaćira, te je tako imao i suviše vremena, da pregleda svoje novo stanište, u koje ga je nebratska Rupićeva ruka dovela. Osim ovoga prozorčića, koji je za nekoliko bojeva visoko nad njim bio, nije bilo više ni jednoga otvora.Slaba svetlost, što je kroz ovaj prozorčić probijala, osvetljavala je više gornji deo kule, dokle je donji ostajao u polutami.Rešetke na prozorčetu bile su gusto isprepletene gvozdenim šibovima, a zidovi, s kojih je ovde onde opao skamenjeni lep, bili su od debelih tesanih stena.Soba je potpuno okrugla, a vrlo mala, da je jedva u svome preseku iznosila na pet koraka.Pod je popločan širokim kamenim pljoštama, iz kojih je kod istočnog zida izbijala pošira kamena ploča za pedalj više od poda, lepo istesana i četvrtom stranom uzidana u zid.Ta poviša ploča bila je velika taman za jedno sedalo, pa kako u kuli nije bilo ničega više, pa ni postelje, na kojoj bi se mogao malo ispružiti, to je sužnik mogao samo na ovom kamenu i sedeti i spavati. Dva dana i dve pune noći proveo je iguman u ovoj tamnici, umotan u svoje džube, koje mu je bilo jedini zaštitnik, što ga čuvaše od neobične hladnoće, koja je u kamenoj kuli vladala.A za ta dva dana niko mu ne dođe, da ga pozove pred muselima.U ovoj hladnoj kuli izgledalo mu je, kao da je zazidan u kamenu grobnicu, iz koje se više nikada neće izbaviti.Oko njega je vladala mrtva tišina, i samo visoko nad njim što bi se o časovima avdesa razlegalo „Alah il Alah“.To je rudnički mujezin pozivao verne na molitvu. Inače je izgledalo, kao da je ova kula potpuno odvojena od ljudi, jer ma koliko da je naprezao sluh, neće li čuti ma kakav glasak živa stvora ili bat stražarevih nogu, bilo je uzalud.Grobna tišina vladala je spolja kao i unutra. Ledena zima, koja je među ovim kamenim zidovima dvojno jača nego li napolju, probijala je kroz džube, u koje se umotao, pa ga je do kostiju prožimala, a uska tamnica imala je vrlo malo prostora, da bi mogao bar hodanjem protegliti ukočene i zamrzle udove. A u koliko je studen mučila telo, u toliko mu je više podgrizala dušu nedoumica: kako će se najzad sve ovo svršiti, šta je tamo u selu i da li će stara Gagićka biti u stanju, da sačuva tajnu kćerina skrovišta?A baš ova poslednja pomisao mučila ga je najviše.Treptao je, kad bi mu došlo na um, da će Šaćir ipak ući u trag Smilji i poturčiti je.Sve, što je dosada učinio da je spase, razvejaće se kao magla pa vetru.Uzrujana mašta sve je više rasla i isticala pred oči Smiljinu priliku.Zamišljao je, kako se polagano navikava na svoju sudbinu, dvori Turčina i zaboravlja veru otaca; umotana u jašmak i feredže, kao i ostale bule; ulazi u džamiju, pa, dokle se s visoka minareta razleže preko rudničkih litica mujezinova molitva, ona klanja, dotiče čelom zemlju i šapuće: „Alah il Alah!“. — Gospode, pomiluj nas! — prošaputa iguman skrušeno, pa se prekrsti. Ali ni krst ni molitva što je, na kolenima, grozničavo šapuće, nisu više u stanju, da ustalasalu dušu umire.Molitva ga je uvek tešila, ulivala mu nade; ali u ovim zidinama, odakle još niko ne izađe živ, molitva je bila nemoćna da ga osveži.Na oči mu jednako izlazi Smilja, poturčena i upropašćena.I ta poturčenica izrodiće Turčinu decu srpske krvi, koja će šibati i sramotiti svoju rođenu braću, svoj narod. Iguman ne moga izdržati više.Usta sa sedala i poče, kao u groznici, hodati po uzanu prostoru.Želeo je, da pobegne od ove nemile slike, što se zaronila u dušu, pa je satanskim kandžama čupa i razdire. Međutim, dokle je ovako uzmučen hodao po svojoj tamnici, učini mu se jedared, kao da mu od nekuda dolazi graja.Stade osluškivati.To su prvi ljudski glasovi, što ih je za ova dva dana mogao čuti, a ti glasovi malo po malo stapali su se u melodično pripevanje. Koliko ga u prvome osluhu povuče želja da, bar izdaleka, čuje ljudske glasove, toliko ga sad više pređe bledilo.Na ove glasove planuše mu oči neobičnom mržnjom i gnušanjem i on se brzo okrete u stranu.Ali glasovi postajahu sve jasniji.Glasovi su bili samo ženski. Iguman se strese, kao u groznici, nanovo sede, pa zaroni glavu u šake i teško uzdahnu. Spolja zaškripa brava, ključ se okrete i s vrata spade gvozdena poluga.Teška hrastova vrata škripnuše, a dah sveža vazduha prostruja kroz kulu. — Jesi li živ, kaluđeru? Iguman, kao oklevajući, podiže glavu.Pred njim je apsandžija. — Hajde, diži se! — Kuda? — Agi. — Sali-agi? — upita iguman dižući se, a zamućen pogled, u kome se ogleda neobična klonulost, luta od apsandžije do vrata, na kojima stoje dva oružana Turčina. — Sali-aga je još u Biogradu, nego Šaćiru. Hadži-Đera izađe.Mračan hodnik s lučastim tmastima svodovima, kroz koji su išli, bio je osvetljen zubljom, oko čijeg su se plamenog mlaza širili oblaci smolasta dima.Iz jednoga hodnika ulazili su u drugi i treći, a što su se više bližili izlazu, i glasovi onih pesama bili su sve življi. Iz poslednjega hodnika ispadoše na jednu četvrtastu širinu.Mrak je već u veliko pokrivao gore i planine, ali je na ovoj širini bilo sve osvetljeno.Pred Sali-aginim konakom plamti ogromna vatra, plamen liže visoko u nebo, pa rumenom svetlošću osvetljava celu prostoriju.Oko razbuktale vatre razbaškarili su se Turci, a pokraj svakoga po jedna devojka ili mladica u čistu seoskome ruhu.Vatru i sedećive opasalo je veliko kolo devojaka, koje iz glasa pevaju: Hadži-Đera setno poniče.Oborenih očiju išao je napred.Od teškoga uzbuđenja i stida, što mu izazva pevanje kola, klecaju mu kolena, te se s mukom uzdržava, da se ne sruši.On je znao kao i ostali, da se svakoga petka doteruju amo najlepše devojke i mladice, da čine izmet, ali još nikad nije svojim očima gledao ovo kolo.Okrenuo je glavu na stranu, da ne vidi, ali to mu nije pomoglo.Pratioci opaziše kako se snebiva, pa mesto da obiđu privedoše ga tik samoga kola.Graja i smeh Turaka i cika devojaka, s kojima zametahu razbludne šale, na očigled ostalih, razlegali su se i nadmetali s pesmom igračica. S polupijanim Turcima devojke su srkale kafu i rakiju i na pesmu kola odgovarale su zajedno s Turcima drugom strofom, u kojoj se peva, kako Sali-aga ljubi Vlahinjice. U čelu vatre spazi Sulju.Desna mu ruka vezana u platno, a levom obgrlio mladicu, koja je, kao i ostale, raspučenih nedara i gotovo polunaga. Hadži-Đera i nehotice pogleda u ovu mladicu, ali se usplahireno trže.Poznao je Stanojku. Gnevnim pogledom i neobičnim gnušanjem pogleda u razuzdanu gomilu Turaka, što se od vremena na vreme zaletala u kolo, te grabila jednu po jednu devojku.Ne dižući više glave, požuri da što pre izađe iz ovoga pakla. U Sali-aginoj odžakliji, koja je imala izgled na ovu čistinu, gde je kolo igralo, sedi Šaćir s nekolicinom aga, a nekoliko devojaka, kao i one napolju, služi im kafu i rakiju.Pesma i šarkija razležu se i iz ove odaje, kao i tamo. Šaćir sedi među agama vrlo raspoložen.Turci uvedoše Hadži-Đeru. — Ošđeldum, Hadžija, ošđeldum! — viknu Šaćir veselo, kad ugleda sumorno lice kaluđerovo. — Šta je?Što si se zastiđeo, biva kao vlaška nevjesta? Hadži-Đera s prezrenjem pogleda u Turke. — Ene de? — Zasmeja se Šaćir na sav glas, — a što tako, bolan? Ćuti Hadži-Đera, a u očima mu se vidi, kako mu se u duši komeša: ili da se strovali, ili da rečima opali. — Neka, neka hadžija, — podsmehnu se Šaćir, — curama je lijepo.En’ onaj biva, šta im fali?Pogle samo, kako su lijepi i kršni momci ono, a ne opaki ćalovi, kao tvoje džibronje.Mahni se popovanja, nego dede da nam rečeš: šta si ono šurovao sa onijem hajdukom Pavlom, zašto si nagovorio Miloja da ubije Rama?Kako si smio sakriti Smilju i Stanojku?A potljijen i to da mi rečeš, što si nagovorio Miloja i onoga Damljana, da se odmetnu? Hadži-Đera ne odgovori ništa. — Pak, ondakara, biva, da nam prokažeš sve tvoje joldaše, s kojima uzbunjuješ raju! Iguman se jedva razabra na te reči. — Ja ne bunim. — Buniš, dervišu, buniš.Znamo mi ovđekara sve, šta se po vilajetu radi.Nego recider na lijepo, dok te nijesam na muke! Na ovu pretnju Hadži-Đera podiže glavu i smelo pogleda. — Možeš, aga, u vlasti ti je.I sam je Gospod pretrpeo čist i nevin muke na krstu, pa zar da ih ne pretrpi sluga njegov!Zar ima većih muka od ovih, što ih ovde gledam? Nikada Hadži-Đera nije izgledao smeliji, nego što je bio u ovome času, kada mu Šaćir pripreti mukama.Kao preobražen stajao je pred svojim mučiteljem.Učinilo mu se, da je baš to ono što je nedostajalo, te da se izvrši što je godinama želeo.U službi Bogu i narodu proveo je ceo život, a sada evo gde mu se dade prilika, da i mučeničkom smrću posvedoči, koliko je bio predan crkvi i narodu. — Ama, ćoeće, Božji, mahni se ti Ise Iekajmbera, — podsmehnu se Šaćir, gledajući u preobraženo lice igumanovo. — Drugo je, biva, Isa Iekajmber, a drugo ti.Eto, za Smilju te ama ič ne pitam.Nego deder nam reci za ono! — Nemam ti šta reći! — odgovori Hadži-Đera mrko. — Mnogo mi se hasiš, dervišu.Ali hajd!Htedoh večeras samo da te vidim, a sutra ćemo već razgovarati malo drukčije.Utuvi, kaluđeru, sutra se nećemo šaliti! — odgovori Šaćir i dade znak očima apsandžiji, da ga odvede. Sumoran i zamišljen, opet stoji Hadži-Đera u svojoj tamnici i ukočenim očima gleda u tvrde zidove.Ostala mu je, dakle, samo još ova noć, a već sutra sve će se svršiti.I sve zašto?Šta je on uradio ovim Turcima i onome Rupiću, koji mu se tako svete?Sutrašnje muke, pa zacelo i smrt, opomenuše ga na grozote što ih mora podneti.Ledena jeza prolete mu kroz sve udove, i on se strese.Ali to se dogodilo samo jedared, u trenutku slabosti, koju čeličan duh u času uguši.Pomisao na sutrašnje muke nije bila u stanju da pokoleba njegovu snagu i veru u dobro delo, koje je vršio mireći zavađene.To mirenje, izbavljanje nevine duše, koju htedoše poturčiti, i njegov dogovor da preda hajducima složan narod, pa da i sam s krstom u ruci stane na branik vere i slobode, smatrao je kao pravu i jedinu stazu, kojom mu je valjalo ići, a mučenje i smrt, što će ga sutra snaći, biće samo pečat, žig, po čemu će Učitelj, poznati mučeničku dušu svoga učenika. To što će se desiti s njim nije ga kolebalo, ali ga je mučila druga jedna pomisao.Podsmešljivo držanje Šaćirevo izgledalo mu je vrlo zagonetno, a osobito ona njegova reč: „Eto, za Smilju te ama ič ne pitam“.Da nije ušao u trag devojci? U koliko se opominjao, ni u onoj razuzdanoj gomili, ni u odžakliji nije opazio Smilje.Ali to ga nije ni malo umirivalo.Šaćir se zarekao, da će je poturčiti i da će se oženiti njom, te po tome njoj i nije mesta u kolu. Ova potajna sumnja, što se još danas zalegla u njemu, rila je po duši kao crv, pa u koliko je zaboravljao na svoju sudbinu, u toliko ga je grizla pomisao, da su, kao i Stanojci, i ovoj ušli u trag.Inače, kako da razume ono podsmevanje i titranje Šaćirevo, čiju je plahovitu ćud tako dobro poznavao! Briga za Smilju slomila ga je sasvim, a utisci, što mu u duši ostadoše gledajući Stanojku i kolo devojaka, čisto su se užlebili u zenice toliko, da ih se nije mogao nikako otarasiti.Ma šta činio, samo da za trenutak zaboravi, nije uspeo.Graja i glasovi sramotne popevke razlegali se u njegovim ušima, a razbludne prilike polunagih devojaka i pijanih Turaka lebdele su pred njegovim očima, kao da ih još i sada gleda. — Bože, Bože! — uzviknu glasno. — Oprosti narodu i spasavaj! Gusta tama kao testo ispunjavala je šupljinu visoke kule, a samo jedna zvezdica, koja se, sa istoka, kroz prozorčić videla, treptala je nestalnom svetlošću.Sklopljenih ruku na molitvu i oborene glave klečao je kaluđer prema ovoj zvezdi, a usne su šaputale poslednju večernju molitvu, koja moljaše Boga, da zaštiti nevinu dušu od iskušenja i da njegovim mukama isceli okuženi narod. Ali, najzad, telesna malaksalost, od dvodnevnog ispaštanja i nesanice u ovoj kuli, sasvim ga savladaše.Težak san sklapao je umorne trepavice, i on se spusti na pod, a glavu nasloni pa kamenu ploču.Tvrdo je spavao. Tek u neko doba učini mu se, da čuje potmulu tutnjavu, pa onda neobičan tresak.Za ovim zatreštaše mnoge trube, a u tome času oseti, kako kroz kulu odjekuju teški koraci.Hadži-Đera kao da ugleda viteza u čeličnu oklopu, sa šlemom na glavi, mednim štitom o mišici i dugim kopljem u rukama.I taj vitez stade baš uza sami zid prema njemu, nasloni se na koplje i stade ga posmatrati neobičnim očima, iz kojih je bila svetlost pravce u njegovo čelo i čisto palila. — Sveti Dimitrije! — kliknu iguman, kad poznade svoje krsno ime, i pojmi rukom, da se pred svetiteljem prekreti. — Vitez se blago osmehnu, ali onoga pogleda ne skida s njegova čela. Hadži-Đera pokuša da se digne s poda i — probudi se.U kuli je sve tamno, ali tamo, gde je sanjao viteza, učini mu se, da još vidi, kako se talasa neka vazdušasta bela prilika u čovečjem obliku.Netrenimice gleda Hadžija tamo, pa, da bi se podigao s poda, odupre se obema rukama o kockasti kamen, na kome mu malo čas počivala glava.Odjednom oseti, kako kamena kocka zadrhta pod rukom i kao da kliznu podalje.A u istome času sveža struja vazduha, koja ga zapahnu memljivim dahom, pirnu ispod njegove glave.To ga potpuno rasani iz malo pređašnjega beuta...Dakle, sve je bilo samo san, poslednji san pred dverima večnosti, koje će mu se sutra rasklopiti.Čudna lakota obuze igumanovu dušu i njemu zaigra u grudima od neobične miline.Na poslednjem času života, u oči same smrti, silazi u kulu svetitelj, da ga pohodi, uteši i ohrabri. A ona zvezda, što je sijala nad igumanovom glavom, dokle se molio, trepti i sada vedrom svetlošću i pomalo osvetljava tamu oko njegova legala! Međutim, kamen, o koji se Hadži-Đera i sad odupirao, još se jednom skliznu i pomače.Hadži-Đera se trže i začuđeno poče razgledati.I zbilja, kamen se bio za čitavu stopu otisnuo u stranu, a na mestu, gde je dotle kao uzidan stajao, ukazala se nekakva šupljina, iz koje je izbijao vlažan i memljiv zadah.Hadžija razrogačenih očiju zagleda u ovu jamu, što je zjapila.A kad se od trenutna iznenađenja rasvesti, saže se i zavuče ruku unutra.Pod rukom oseti kao stepenasti silazak.I ne misleći da razjasni sebi šta je to, pokuša da odvali prvu ploču, što iviči sa ovom jamom; na sreću, posao mu pođe vrlo lako.Za nekoliko časaka odvali nekoliko ploča, te jama osta dovoljno široka, da se kroz nju provuče. Kad je to svršio, nadnese se, ne bi li ma šta video, ali osim mraka i vlage, što je bila odozdo, nije video ništa drugo.Rukama napipa dvoje stepenice.Dakle, bez sumnje neki podrum ili, ko zna, možda i kakva stara grobnica. Nejasno osećanje, da mu valja sići tamo, sad se pretvorilo u nadu.Možda to nije ni grobnica ni podrum, nego kakav zazidan tajni izlazak nekadanjih gospodara ove tvrđavice.Njemu je vrlo dobro poznato, da je ceo Rudnik izukrštan tamnicima, čiji duboki otvori na mnogim mestima zjape.Da i ovaj ne vodi jednome od tih van tvrđave? Pažljivo umota oko sebe džube, pobožno se prekrsti i pođe se zavlačiti.Ušao je već toliko, da mu samo glava viri napolju, a pod kolenima lepo oseća stepenice, niz koje se spuštao.Ali na jedan mah, kad je i glavu uvukao u tamnik, oseti kako stepenica ispod kolena klizi.On se čvrsto prihvati rukama za stepenicu nad sobom, a u tome se trenutku stepenica ispod njegovih kolena omače, i on ostade viseći u vazduhu.Da se podigne gore nije bilo nikako moguće, a da ostane ovako viseći — za to mu ne bi nikakva snaga pomogla.Međutim, da se opusti dole, ko zna u kakav bi se ambiz survao.Nad njim i ispod njega širio se gust mrak, a odozdo je bila vlažna memla, puna truloga zadaha.Možda je ovo kakav zazidani bunar ili još dublje rudničko okno. Dokle je, tako viseći, mislio šta da radi, oseti još jednu opasnost.Stepenica s kamenom, za koji se prstima zakopao, također se zanijala.Ako se i ona sruši nad njim, onda je sve svršeno, kamenje će ga zatrpati.Tu se više nije moglo razmišljavati, a i snaga je već počela slabiti.Hadži-Đera spomenu Boga, zažmuri i otpusti ruke. Lak potres prođe kroz celo telo.Visina, s koje se otpustio, bila je samo za jedan lakat nad zemljom, te tako se zadrža, bez ikakve ozlede, na nogama. Za neki časak stajao je zbunjen u ovoj neprozirnoj tami, a u grudima mu je živo kucalo.Gde je sada?Hoće li naći spasa ili će mu ova potajna jama postati grobnica?Razrogačenim očima obazirao se oko sebe, ne bi li koliko toliko prozreo, ali uzaman!Svud oko njega stuštila se neprobojna tama i ona podzemna tišina, gluha i nema, kao što je u grobnici oko mrtvaca, a sa zidova zaudara memla.Pruži ruke, da opipa oko sebe, a prsti mu utonuše u debelu plesan, što se svuda nahvatala.Stajao je u dosta visoku tamniku, kroz koji se moglo stupati gotovo uspravno. Više ne smede časiti.Nad glavom oseti kako se uleže i popuckuje stepenica, o kojoj je visio.Brzo kroči u zasvođeni tamnik, a u tome se času stepenica sruši s potmulim šumom. — Bože, pomozi! — prekrsti se iguman, opruži ruke i poče pažljivo pipati pred sobom.Što dalje, sve ga jače guši vlažan i truli zadah, te je već posle nekoliko koračaja morao zastati, da odahne.Tamnik je uzan i dug.Išao je otprilike preko dvadeset koračaja, kad odjednom zastade.Nabasa pa zid, koji je prečio dalji prolaz. — Nema izlaza! — pomisli i poče raširenim rukama pipati po zidu, a obe šake napipaše šupljinu.Zid je bio samo pregrada između dva tamnika, što se cepahu levo i desno.On uđe u onaj levi, ali ne učini ni tri dobra koraka, kad se spotače i pade na nekakav tvrd predmet, koji jeknu potmulim glasom.Tajanstven zvuk se rasu kroz tamu, i mrak čisto zašušta.Hadži-Đeri se učini, kao da čuje šum podzemnih seni, što se na potajni glas probudiše.Pod rukama, jednako pipajući, poznade mrtvački sanduk, a za njim odmah napipa zid.Bio je u staroj grobnici nekadanje vlastele ovoga gradića.Mora pokušati još s desnim otvorom, pa, bude li i ono grobnica, onda mu nema druge, nego da ostane u jednoj od njih, pa da se u onom truležu i memli uguši. — Mir prahu tvome i pokoj duši! — prošaputa iguman i blagoslovi uznemirene kosti pokojnika, pa izađe iz grobnice i savi u drugi tamnik. Nekoliko koračaja gazio je po vlažnoj i gnecavoj zemlji, kad oseti kao da se onaj memljiv i zagušljiv vazduh poče razređivati.Zračak mu nade zatrepta u duši, i on spokojnije odahnu.Ali što više zalazi, svod je sve niži, dok se toliko ne snizi, da najposle morade pobauljke puziti, pa se najzad pruži potrbuške, i tako se stade vući po zemlji. Silna struja sveža i hladna vazduha zatalasa se i čisto ga zapljusnu neobičnom svežinom.Izvuče se u poširi prostor, potpuno okrugao i kamenom ozidan.Podiže obe ruke nad sobom, da opipa visinu svoda, ali ga ne nađe.A kad podiže pogled u vis, zadrhta sav i kliknu od neobične radosti.Visoko nad njim zatrepta nebo, gusto zasejano krupnim zvezdama, koje se po nedoglednoj pučini čisto gibaju i talasaju.Svež vazduh i prostrano nebo, što je, kao zvezdani poklopac, zaklapalo ovu jamu, oveseliše i razgališe njegovu sumornu dušu.On se prekrsti, pade na kolena i prostre se licem po zemlji.U času spasenja duša mu se ispunila molitvom zahvalnosti, pa, dokle su mu usta pobožno šaputala, dotle mu je u mašti lebdela prilika viteza oklopnika, koji dođe, da mu pokaže vrata spasenja. — Velikomučeniče Dimitrije, slava tebi! — prošaputa iguman, prekrsti se i na svu visinu ispravi. Jama je bila za nekoliko čovečjih bojeva duboka, a tako uzana, da se mogao jedva razlaktati o nju.Jedna debela grana povila se u jamu, ali da je dočepa, valjalo mu se za nekoliko svojih visina uspeti gore.On se raskorači, razmaknu laktovima i poče se s teškom mukom peti.Užlebljivao je stope između kamenih šiljaka, što su izbijali ovde onde iz zidova.Od naporna penjanja znoj ga je svega oblivao, ali želja da se dohvati slobode, koja onako divno treptijaše nad njegovom glavom, udvojavala mu je snagu.Pomisao, da se mora iskobeljati iz duboke jame ili zanavek strmoglaviti, ulivala je klonulome očajniku hrabrost.Pod nogama se dva tri reda odroni kamen, na koji je stao, i on, razlakćen i kolenima oduprt, toliko puta ostade viseći između neba i zemlje. Ali uspužati se čak gore bilo je i suviše teško.Na polovini penjanja poče osećati kako ga snaga naglo izdaje.Laktovi i kolena bili su oderani i ranjavi od ovoga posla, pa su ga silno boleli.Od vremena na vreme zastao bi, da odahne, a pogled na zvezdano nebo, što tako čarobno trepti nad njim, nukao ga je i hrabrio, te je u času zaboravljao na bolove i muke. Kada je prekužio preko polovine puta, ruka, kojom je neprestano pipkao tamo amo, napipa nekoliko debelih žila, što izbijahu iz zida.Čvrsto se uhvati za njih i oslobodi laktove.Šum granja i svež vazduh, što je ćarlijao oko njega, kazivao mu je, da je blizu ivice, a vrhovi one debele grane nihali su se nad njegovom glavom.Iguman pruži ruku, dohvati granu i savi je, a za tim je i drugom rukom prihvati.Još jedan naporni pokret, i on iskoči napolje. Bujna svežina, što je duboko udahnu, i neobična malaksalost zaneše ga vrtoglavicom.Klecajući koraknu dva tri red, poče kao pijan posrtati, svest ga najedanput ostavi, i on se sruši pa sneg. Tako je ležao nekoliko trenutaka i duboko disao, dokle mu se ne poče razmagljivati.Hladnoća ga opomenu da ustane i razgleda oko sebe.Nalazio se u nekakvoj šumovitoj bašti, opasanoj sa sviju strana visokim zidom.Jama, iz koje je izišao, bila je tik samoga zida, a u blizini jedne prizemne kućice s prostranim hrastovim doksatom. I ako je u ovoj šumovitoj bašti bilo vrlo tamno, on se ipak pažljivo vukao pored zida i ogledao, neće li naići gde u zidu na vrataoca ili zgodno mesto, sa koga bi mogao iskočiti napolje.Po onome, što je ona jama vodila iz kule na istok, dakle van tvrđave, znao je, da se sada nalazi u gradu, a u to ga je uveravala i ova bašta, jer je u tvrđavi bilo jedva dovoljno prostora za zgrade, a za ovako prostranu baštu nimalo.Nego, da li se iz ove bašte izlazi na ulicu ili na čistinu, s koje bi se mogao dohvatiti šumskoga gustiša, to nije mogao razabrati nikako. Sve se prikradao pored zida, ali još nikako da naiđe na vrata ili zgodno mesto.Međutim, u onoj kući nije se opažalo ni znaka života.Ako je koga i bilo, taj je bez sumnje tvrdo spavao. Ali kad se dovuče blizu kuće, pažljivo zastade i poče gledati u jedno mesto.Učinilo mu se, kao da je opazio, kako se ispod doksata nešto lagano miče.Brzo čučnu i pribi se uza sami zid, pa, ne dišući, posmatraše tamo.Zamalo i on poče raspoznavati dve prilike kako se kao senka prikradaju i bliže pravo njemu.Kad su se dovoljno primakle, spazi da su obe ženskinje.Prilike ga nisu opazile, pa su se polako bližile.Na jedan mah ustuknuše i pažljivo se zagledaše u zid, gde se Hadži-Đera čisto smanjio.Opazile su ga. — Pst! — učini Hadžija i naglo ustade. Prilike ustrašeno vrisnuše, pa, kao skamenjene, ne makoše s mesta. — Stanojka! — viknu Hadži-Đera poluglasno, kad im priskoči. — Jesi li ti? — Hadži-duhovniče! — odazva se Stanojka, gledajući uzbuđeno u lice igumanovo. Kad ona druga ču, kako Stanojka nazva nepoznatoga, ciknu, otrže se iz njene ruke i obisnu igumanu o vrat. Igumanu se podsekoše noge, pa umalo što ne posrte od iznenađenja, kad ugleda lice druge prilike. — Smiljo! Devojče samo zajeca.Obgrlivši igumana, sakri lice na njegove grudi, pa se tako od plača i jecanja samo trese. — Jadno dete, ko te dovede amo? — promuca iguman. — Zar mati? — Rupić, prokleta mu duša! — odgovori mesto devojčeta Stanojka, jer Smilja od silna jecanja i plača nije mogla ni reči prosloviti. — Rupić? — Jeste, on.Saznao i potkazao agi Džiniću, a ovaj poslao ljude, te je sinoć dovedoše. — A Miloje, a knez Stanoje?Zar je ne mogoše spasti? — Miloje nije bio u selu, pa i ne zna šta se dogodilo, — odgovori devojče i lako porumene, kad spomenu ovo ime. — A kneza su toga dana Fočićevi ljudi ubili. — Stanoja ubili? — viknu iguman i čisto zaneme. — I kneza Aleksu i Birčanina! — upade Stanojka. — Sinoć su gradili veselje, pa sam iz Suljinih usta čula, kako su se dahije pripremile, da za nekoliko dana pobiju sve obor-knezove, a za tebe, hadži-duhovniče, spremili su, da te sutra na Azni obese. Hadžiji se navodniše oči, kad začu za pogibiju kneževa, i duboko se zamisli. — Spasi nas, oče! — jecala je Smilja, koja je drhtala od straha, da ko ne naiđe. — Gde smo sad? — zapita Hadžija. — U Šaćira i Sulje, — odgovori Stanojka. — Ali sad nema nikoga ovde.Došao Sali-aga iz Beograda, pa ih sve odazvao u one zidine, a nas dve su zaprli u jednu sobu.Kad su otišli, mi smo razvalile vrata, pa izašle ovamo, da gledamo kako da umaknemo. Hadži-Đera tužno pogleda u devojče, što se pribilo uza nj i čvrsto se drži njegovih skuta, kao da se plaši, da je ne otrgnu od njega.On joj privuče lice svojim grudima, a u isti mah pogleda Stanojku značajnim pogledom, koji je mnogo pitao.Stanojka je shvatila pitanje i veselo zaiska glavom. Hadžija se obazre pa sve strane. — Ima li tamo oružja? — Evo ga! — odgovoriše obe, i svaka pruži po jedan srebrnjak. Hadži-Đera primi srebrnjake i zadenu ih za pojas. — Hajd’mo, u ime Boga, on će nam pomoći. Sutra dan vrilo je oko moravačkoga hana kao u košpici.Po selu se vitla razdražena gomila Turaka i premeće svaki kutak, ne bi li pronašla begunce, a gde koga seljaka nađu, gone ga pred han. I dokle jedna rulja proleće kroz selo, druga sleta u manastir, da ih tamo potraži.U manastiru ne nađoše nikoga, osim duhovnika, koji se kleo, da od onoga dana nije video Hadžije.Turci ga dohvatiše, vezaše za stup i počeše šibati, te da u bolovima oda gde je iguman.Ali kad duhovnik sasvim iznemože i klonu pod udarcima bičeva, odrešiše ga i gurnuše u jedan kut, gde je i ostao, stenjući od rana i bolova, što mu ih šibe zadadoše. Strah i trepet ovlada među Moravčanima.U onome preturu saznali su, da je Hadži-Đera pobegao iz kule, obio Šaćirevu kuću, ukrao Gagićevu i Stanojku, pa s njima pobegao. Rupić pomamno besni.Obigrao je s Turcima svaki kutak, gde se nadao da će im na trag naići.Trostruka ga strast mučila do pomamila.Mrzeo je igumana, besno je, što se Gagićeva kuća spasla sramote; a što ga je najviše peklo, bilo je još i to, što je Šaćir odmah pustio Gagića, čim su mu Smilju doveli. Međutim, dokle je Rupić jurio s Turcima, neobična svetlost zaseni oči seljacima oko hana.S manastirske strane zarumene nebo od plamenih mlazeva, što su lizali u visinu, povijali se i talasali tamo i amo. Među seljacima se zatalasa i zažubori. — Gori manastir!Pomagajte, gori manastir! — prolete kao munja kroz prestravljenu gomilu. Narod se uskomeša i polete da gasi, a u isti čas izlete iz manastirskoga zabrana gomila uzdivljalih Turaka, pred kojima jahaše Suljo. — Natrag, rajo!Gdje si navrela! -— viknu Sulja, isuka sablju i sa ostalim hatlijama nasrte na zbijenu gomilu. — Manastir, aga!Gori manastir! — Dur be, domuzi!Neka izgori hajdučko gnijezdo! — oseče se Suljo i nalete sa svojima na gomilu, koja okrete bežati hanu, da je pomamni konji ne razgaze. — Zahvalimo se za ovo Hadži-Đeri i Gagićima! — podviknu Rupić, koji baš tada dođe, i oko njega se iskupiše prestravljene gomile. — Njima, njima, rajo! — doviknu aga Džinić.I zar vam nisam govorio, da se čuvate onoga hajdučkoga jataka, hadži-derviša?Eto vam sada, pa činite kako znate; ja vam, beli, ne pomogoh više. — Aman, aga!Šta smo ti krivi mi i manastir? — zavapiše seljaci. — Kriva si, rajo, bre, kriva, što kriješ hajduka i ne odaješ jataka! — uzviknu Sulja i, škripeći zubima, zapreti pesnicom.Dokle vam ne saćeramo pamet u tikvinu, dotle vam se ne more dokazati. A to, što se ovoga jutra radilo u Moravcima, činili su Turci i u Diću.Ali ni tamo ne nađoše ni begunce, ni braću Smiljinu, pa ni staru Gagićku.Svi su se oni sklonili Bog zna gde i u koju planinu. Turci su kao i oluja.U času zaošija, protutnji i progrmi; što joj se na putu ispreči i što dokopa to polomi, poruši, na sve strane razbaca i razveje, pa se u jedan mah utiša, smiri. Već posle dva tri dana bilo je sve mirno, osim Šaćira, koji je besneo od silne ljutine za odvedenom devojkom.Pa ne samo da se nije ni sutra dan ni preksutra utišao, nego ga je, kako koji dan, poduhvatalo sve jače besnilo, da je najzad počeo smišljati najopasnije muke, kojima će mučiti sve Gagiće, pa i samu staricu, čim im uđe u trag. A to, što je Šaćir na Rudniku radio, činio je i Rupić u selu.Strast ga je toliko zanela, da su ga se čak i njegovi najbolji prijatelji počeli kloniti.Mratić mu pred samim nosom zatvori vrata svoje kuće.Ali on nije osećao više ni same uvrede.Neobična mržnja prema igumanu, Gagićima, Miloju i svima, koji stajahu uz ove, gušila ga je, te umalo što jedared ne podiže ruku i na svoju sestru, majku Milojevu, kad se ova zgnušala i pljunula za njim, gledajući šta se sve od njega načini. Međutim, po drugim selima ovladao je strah i komešanje.Narod pretrnuo i gleda, kako dahijski Turci jure po selima, hvataju jednog po jednog obor-kneza ili viđenijeg seljaka, pa ih bez suda i puta seku i ubijaju.Koji se od viđenijih ljudi dohvatio planine za vremena, taj se i spasao, a ko nije izmakao, toga su izvukli iz kuće i ubijali.Za pobijenim knezovima uhvatiše i starog Hadži-Ruvima, staviše ga na muke, pa onda posekoše. Nekoliko dana posle ovoga događaja nije se ništa čulo ni o Hadži-Đeri ni o ostalim beguncima.Šaćir je slao ljude na sve strane, a Sali-aga je obećavao, da će onome ko mu je donese zlatom odmeriti Hadži-Đerinu glavu.Ali ko je mogao obigrati sve planine i zbegove, gde se begunci skrivaju! Osvanula Todorova Subota.Silan narod iz zavađenih sela slegao se oko manastirskih razvalina, oko kojih su se na sreću održali još celi zidovi, te je duhovnik kako tako udesio da služi.A Todorova Subota bila je jedan od onih dana, kada je narod dolazio da primi sveto pričešće.Samo u te dane smela su se zavađena braća bez ikakva straha okupljati oko manastira, a da ne prezaju od uzajamne osvete.Dani pričešća bili su dani opštega primirja.Ali čim bi se pričestili, razilazili su se, a već sutra dan klonili su se i zazirali jedan od drugoga; ako su se i potražili, to je bilo samo da jedan drugoga utamane. Još pre zore sabrao se narod.Muško i žensko, deca i starci, prekrilili manastirsko dvorište, naložili velike vatre, pa se oko njih greju i žubore.Svako se selo odelilo za sebe, a u susedstvu su ona sela, koja se u zajedničkoj mržnji drže protiv ostalih.Neprijatelji se ne obaziru jedan na drugoga, ali, ako se slučajno sukobe, ne nazivaju Boga i mrko okreću glave jedan od drugoga. Na istoku se rasklapalo vedro nebo, a kroza nj poče belaskati prva zorina vedrina.Malo po malo i u beličastome se porubu sve više izdvajalo iz tame i razpoznavalo gorostasno čelo Rudnika.A kroz mračan vazduh zatalasa rumena svetlost, pozlati vrhove Rudnika i ostalih planina.Pokrivene srebrnom odećom, čisto se nadmeću visine, koja će pre zaplivati u rumene talase planinske zore.Ogorelo granje i stabla oko manastira, po kojima je popalo inje kao srebrnasti prašak, izgledaju u ovome rumenilu prozračni, kao kristali, pa tako i snežna dolina i ogromne lavine, što su se preko noć survale s gora i zasule zamrzli Ljig. Jutro je bilo od onih mraznih, lepih jutara, u kojima nebo treperi, kao staklo, neobičnom vedrinom, vetrić ne pirka, a pod nogama škripi i ciči snežna prtina, kao da jauče, što je gazimo. Oko Mratićeve vatre sastalo se mnogo prijatelja, pa razgovaraju o događajima što ih ovih dana preturiše.Pogibija knezova i strah, što je obuzimao ceo narod, davalo je svakome prilike, da što šta progovori.Ali, razume se, to se šaputalo samo među rođacima i prisnim prijateljima.Ljudi iz protivnih sela čuvali su se, da im se ni šapat ne čuje. — Ama, što li to nema duhovnika, da se već jednom otpočne? — reče Mratić. — Jedva čekam, da primim zakon, samo da se što pre uklonim od ovih hrzusa, da ih ne gledam. — Boj se, prijatelju, — upade mu u reč jedan Moravčanin, — pre bih se s Turcima zbratio, nego što bih se s njima zdravio. Ali duhovnik ni posle ovoga razgovora još za dugo ne dođe.Narod poče malo po malo nestrpeljivo žuboriti.Da je Hadži-Đera ovde, služba bi se još u prvi osvit počela. Zora je već u veliko trnula pred sunčevom svetlošću, koja se iza rudničkih planina pomalja.Nestrpeljiviji počeše obilaziti i šuškati oko manastirskih ćelija, ali duhovnika nema te nema. A dok su oko vatara nestrpeljivo izgledali duhovnika, nekolicina njih, što su šuškali oko ćelija, dotrčaše naglo svojim vatrama, šaputaše nešto svojim ljudima, a ovi ih zabezeknuto i s čuđenjem slušaju. — Ama, čuste li, šta se pronosi? — zapita jedan seljak, što zastade pred Mratićevom vatrom. — Šta? — zapita Mratić. — Tiše! — prošaputa seljak. — Duhovnik nas neće pričešćivati. — Ja ko? — odgovori Mratić. — Hadži-Đera. — Hadži-Đera?! — graknuše svi u čudu. — Otkuda on ovamo? — Kako smede doći? — Zar se ne straši, da će ga ko odati? Pitani samo sleže ramenima i ne odgovara ništa. — Pa što ne počinje onda, Bog ga video!Zar čeka, da se sasvim razdani, te da mu i Turci dođu u goste?! — odgovori Mratić, kome ne bi baš najmilije, i srdito oturi drvo, kojim je za vreme razgovora džarao po vatri. Te noći došao je Hadži-Đera ovamo iznenada.Duhovnik mu se nije nadao, ali kad ga je ugledao, obradova se svome igumanu toliko, da je od radosti samo kršio prste i plakao.Hadži-Đera mu reče, da je došao samo da obiđe manastir i da sutra zorom pričesti narod, pa će onda opet u zbeg. — Ko zna, hoću li dočekati i drugo pričešće!Vremena su mutna, — reče, a, posle, ovo je jedini dan, kada mi se sav narod bez zazora skuplja oko crkve. Kad je malo odahnuo od puta, reče duhovniku, da ga počeka u sobi, dokle se ne vrati; onda izađe u dvorište, a odatle pred razorenu crkvu.Setno poniče kaluđer, kad ugleda opaljene zidove i unakažena lica svetitelja.Stajao je tako neko vreme kao ukopan i, ne skidajući očiju s ruševina, nad kojima je plovio bledi mesec i zamišljeno gledao kroz tamnu noć u spaljenu svetinju.A što je iguman više stajao i gledao u porušene stene, sve je teže disao.Teška tuga polegla na srce, pa ga, kao navaljena stena, pritiskuje, a grlo mu se suzilo, pa jedva diše.U neko vreme obazre se oko sebe, pobožno se prekrsti, ali kad htede koračiti preko praga, sruši se na kolena, obgrli ogorelu dovratnicu, pritište čelo na nju i silno zajeca.Suze su se potokom ronile i kapale na crkveni prag.Pustio je suzama na volju, plakao je nad razorenom crkvom, kao dete nad majčinim grobom, kao mati nad praznom kolevkom, iz koje je smrt čedo odnela. I Bog zna, dokle bi ridao na pragu spaljene bogomolje, da se duhovniku ne učini dugo čekati, te i on izađe, da ga potraži. — Nemoj, oče igumane, ne kobi više! — zajeca duhovnik, zagrli Hadži-Đeru, pa mu i samome grunuše suze. Tek tada se iguman razabra, priđe jednoj no jednoj onakaženoj ikoni i stade ih kroz plač celivati. Cele noći ni iguman ni duhovnik ne svedoše oka na oko.Iguman je savetovao duhovnika, kako da opravi što je pogorelo, kako da vodi kuću, i gde će ga naći, kad mu što ustreba. I tako su budni dočekali zoru i narod, koji se oko manastira već u veliko sabrao. Ali kada se sasvim razdanilo, uskomešaše se ljudi.Bi im čudno, što u crkvi ne gori ni sveća ni kandilo, a nema ni igumana ni duhovnika da se pojave. — Hajde, da ih zovemo! — reče Mratić nekolicini i pođe ćeliji. Taman oni pred ćeliju, a iz ćelije izađe Hadži-Đera.Mratić snimi fes i pristupi ruci; a za njim ostali.Kad narod ugleda igumana, zgrte se pred ćeliju i oko njega. — Oče, igumane! — progovori Mratić, a gnječi fes među šakama, — molimo te, hoće li biti danas u crkvi službe i zakona za ljude?Evo se silan svet slegao, da primi zakon. — Nema službe, nema zakona za vas! — viknu iguman, što ga glas donosi. — Zakon je samo za hristijane, a nehristijanima nema! Kao da ga je grom porazio, tako ustuknu Mratić s ljudima.Narod se zatalasa. -— Duhovniče! — progovori opet Mratić, a oči oborio zemlji. — Mi se molimo tebi, kao svome starijemu, ne ostavljaj nas bez zakona; ovde ima ljudi i starih i podobnih mreti: pa ko zna, hoće li dočekati, da još koji put dođu crkvi? — Ljudi! — uzviknu iguman, a glas mu čudno drhti. — Šta tražite vi od mene?Da vam dam zakon, da pristupim časnoj trpezi i da vam pružim sveto pričešće, a ruke vam se puše od bratske krvi, usta su vam puna poruge na svoju braću, a u srcu vam kipi otrov, mržnja, kojom se koljete, satirete, ubijate.I vi tražite sveto pričešće, kapljicu krvi Onoga, koga razapeše zato, što je sejao mir i ljubav među bližnjima; hoćete da tu kapljicu saspem u nečista usta vaša, u srca puna otrova; hoćete, da vam u ruke, okrvavljene bratskom krvlju, položim svetu naforu, telo Hristovo!Da vas pričestim svetom tajnom, pa da opet posle pođete starim putem bratske mržnje i ubistava.O, teško, teško tebi narode!Bog je poslao velika iskušenja na tebe i ti ih ne vidiš.Sa nesloge si izgubio svoju carevinu, pa evo gde s kosovske nesloge i danas propadaš.Nemaš očiju da vidiš, nemaš ušiju da čuješ!Pogledajte, obazrite se oko sebe.Ko popali onaj sveti hram, ko onakazi one svete likove?Ko uguši u vama bratsku ljubav; ko vas zavadi na život i smrt?Nisu Turci nego vaša nesloga, vaša mržnja.Da ste vi prava braća, da ste u slozi, da živite kao što hrišćanima dolikuje, ne bi danas propadao toliki narod, ne bi danas padale glave tvojih knezova i tvojih najboljih ljudi.Ne, ne, nije ono turska sablja, što nas seče, nego vaša nesloga, vaša nebratska mržnja.Vas radi ja ne smem pristupiti časnoj trpezi! Silno su odjekivale igumanove reči, čudno je izgledalo njegovo plaho lice pred ovim narodom, što zbunjeno poniče.I kao kad poduhne s planina bujna olujina, zašumi preko gora i dolova i počne povijati stogodišnje grmove, kao tučno klasje, do same zemlje, tako se poviše staračke glave i mlada čela, poviše se, jer osetiše neobičnu tegobu. I kad je iguman ućutao, oni su još osećali grmljavinu njegovih reči, koja zvonjaše tako čudno, tako strašio, kao kletva pravednika na umoru.Nemi i zapanjeni stajali su oborenih glava i niko se ne usudi i da pogleda očima u ono lice, a kamo li da mu što odgovori. Tek u neke podiže glavu Mratić i bojašljivo pogleda u igumana. — A zar nema nikakve pomoći?Zar nam ne možeš duhovati grehu?Kaži kakvu hoćeš epitimiju, primićemo je i ispaštaćemo, samo nas ne odbijaj od zakona! — Ko da vam veruje?Zar vas ne poznajem? — Evo ti se listom molimo! — podviknu Mratić. — Reci ti, što god hoćeš, pa proklet triklet ko ne posluša. — Proklet triklet! — uzviknuše sede glave, a narod prihvati tešku kletvu, koja zašume preko njihovih glava kao šum vetrova preko nepokošene njive. — E, dobro, narode! — uzviknu iguman. — Ako se zakunete pred svetom crkvom, da ćete oprostiti jedan drugome, da ćete se izmiriti, prevrnuću odežde naopako, služiću službu i pričestiću vas.Ali pazite!Čistim srcem i bratskom ljubavlju primajte pričešće, održite kletvu i mir bratski, da vam se pričešće ne okrene na prokletstvo, pa pogibiju vama i porodu vašem! Teško uzdahnuše sede glave i nanovo oboriše oči zemlji.Teško uzdahnuše, jer osetiše, da im zakonik meće na dušu teret crnji od najcrnje epitimije, što je traže.Ta već toliko godina jedan drugome o glavi rade; zar nisu jedan drugome u krv drobili, a sada da se izmire i ižljube? — A oni grobovi, oče? — Ostavite na miru grobove!Pokojnici njihovi ne ištu krvi nego ljubavi. Ali ni ove reči ne zatalasaše dušu njihovu.Tvrda, ledena kora uhvatila se oko nje. Duboki igumanov pogled prozirao je u njihove duše, ali tamo ne beše ni jednoga toplijeg mestanceta.Seta pređe preko lica njegova, i on tužno pogleda po svima. — I vi htedoste da se ogrešim pred licem Gospoda, da pričestim krvnike?Odlazite i ne dolazite više ovoj svetinji.Idite, idite u džamiju!Hristos ne prima krvnike. Kao oštri noži proleteše poslednje reči kroza srca narodu.Ljudi se zgledaše među sobom.Prvi put, posle toliko godina, bez zazora oči u oči. A baš u tome času ulazila je u manastirsko dvorište nova gomilica ljudi i žena, među ovima Miloje i Gagić, a uz njih obe majke i Smilja. Tajanstvena tišina i neobično osećanje obujmi sve, kad ugledaše ovu gomilicu, kako gologlava prilazi igumanu.Hadži-Đera stoji kao skamenjen, ali mu na licu treperi iznenadna radost, koja mu napuni oči suzama.Brada mu zadrhta, a usne se počeše micati, kao da će sad uzviknuti: „Eto jaganjaca Božjih?“ — Blagoslovi, oče! — povikaše Miloje i Gagić u jedan mah i pristupiše igumanovoj ruci. — Da ste blagoslovena, deco moja! — kliknu iguman, položi obe ruke na njihovu glavu, a dve krupne suze skruniše se niz bradu. Narod zablenuto gleda u onu dvojicu.Mratić oseća, kako mu se nešto penje u grlo, pa čisto ne može da dahne. — Oče!Oprosti i blagoslovi narod tvoj! — zavapi Mratić, suze ga zagušiše, i on polete, da zagrli Miloja i Gagića. Nije bilo oka, koje u tome času ne zamagli.Topla molitva igumanova, što je šaputaše nad glavama ove trojice, raskravila je ledenu koru, otopljeni led poče da se izliva u suzama. Nad njihovim glavama treperi jutarnje sunce, a plavo nebo, vedro i veselo kao detinje oko, nadnelo se nad njima, obuhvatilo gorske porube, pa kao da hoće da zagrli, obujmi u večito plavilo sve, sve, i one planine i ovu crkvu s narodom i dobrim igumanom, što je nadneo i rasprostro ruke nad njihova temena i moli Višnjega, da pošlje ljubavi izmirenoj braći. Crkva je bila prepuna.Posle svršene službe izađe Hadži-Đera pred carske dveri s putirem u ruci.Na njemu se svetle pozlaćene odežde, a nad njim visoko Božje sunašce rasulo jutarnje zrake, pa sve treperi.Dva i dva iz zavađenih sela pristupaju putiru.Prvi Miloje i Gagić. — Oprosti, brate! — reče glasno Gagić. — Neka ti je Bogom prosto!Oprosti i ti meni! — Od Boga ti prosto! — odgovori Gagić i poljubi se s Milojem. — Hristos među vas! — kliče iguman i zalaže ih svetim pričešćem. A duhovnik utire ubrusom usta njihova, u očima mu sija nebesno blaženstvo, a grlo zvoni i izvija, kao nikada dotle: „Tjelo Hristovo primite!“ I tako redom, sve dvoje po dvoje. Najposle pristupiše dve majke, Milojeva i Gagićeva, a među njima Smilja.Duboko se zagledaše jedna drugoj u oči, a dug zagrljaj i suze radosnice kao da ih opominjahu na sve, šta su do danas pretrpele.Iguman i njih i Smilju pričesti. Kad svrši pričešće, ostavi iguman putir, izađe pred dveri i oglasi narodu Miloja i Smilju.Kao sveža jabuka kada zarumeni na suncu, tako je i Smilja zarumenela, stojeći između brata i svoga vojna, kome za silavom divno odsjajivahu dva srmali-pištolja. — Neka je srećno i blagosloveno! — uzviknu narod kao iz jednoga grla, a malo zatim nekadanji neprijatelji izmešaše se među sobom, ižljubiše se i raziđoše svak na svoju stranu. Samo jedna gomilica, u kojoj behu Miloje i Gagić s majkama i Smiljom, ostade još malo.A kada se narod raziđe, ovi se uputiše sa igumanom na grob Milanov.Svi se pobožno prekrstiše, celivaše krstaču, a Smilja izvadi iz nedara nov peškir, što ga je svojim rukama vezla, priveza ga o krst, a čelo glave pokojnikove spusti jabuku: snaha je donela deveru dara od milošte. Iguman okadi grob, očita molitvu, pa kada spomenu poslednje „Vječnaja“, vrati se u crkvu. Miloje sa svojima ode uz planinu. — Gospode, gospode, ukrsni snagu narodu mome, da istraje u borbi! — kliče iguman, kad se oseti u oltaru sam, i kleče pred časnu trpezu.Ruke sklopio preko glave, a glavu položio na trpezu, pa tako šapuće svoju molitvu. Toga jutra bio je u age Džinića Šaćir.U ranu zoru sišao s Rudnika i pošao u Valjevo, da se sastane s Fočić-Mehmed-agom, te da mu javi, kako se sa one strane Rudnika opaža u narodu sumnjivo komešanje. Njih dvoje sedeli su u odžakliji, srkali kafu i dosta zabrinuto razgovarali.Šaćir je od onoga doba nešto potamneo u licu, a po nemirnome pogledu moglo se opaziti, da mu se u duši nije stišalo.Razgovaraju tako, kad tek odjedared začuše neobičnu tutnjavu uz drvene stepenice, a malo zatim otvoriše se vrata zjapom i u odžakliju upade Rupić, usplahiren i čisto kao smušen. — Ovde su! — viknu, a oči mu krvnički zveraju. — Ko? — Svi!Đera, Gagićevi, svi! Šaćir skoči kao pomaman i stade pred Rupića. — Gdje su, kneže! — U manastiru!Sve ćeš ih žive pohvatati. — Konje!Svi momci! — zagrme Šaćir, dohvati oružje i strča niza stepenice. Malo zatim letelo je dvadeset hatlija u najvećom trku manastirskome zabranu. Međutim, dokle se ovo u hanu dešavalo.Hadži-Đera je dovršivao molitvu.Baš kada je uhvatio rukom za epitrahilj, da ga skine, trže ga neobični topot i alakanje. — Turci! — pomisli Hadži-Đera i htede da izađe. Ali već beše dockan.Gomila Turaka uletela je u crkvu. Hadži-Đera se okrete časnoj trpezi i raspeću, prekrsti se, celiva i duboko se pokloni. — Gospode!Primi slugu svojega i ukrepi narod moj! — uzviknu glasno, a onda se, onako pod epitrahiljem, okrete Šaćiru, koji s golom sabljom stupi na vrata. — Koga tražite, sotone? — Tebe, dervišu! — ciknu Šaćir, a zakrvavljene oči čisto se valjaju od silna besnila. — Pseto od derviša! — zaškripa zubima Šaćir, izlazeći iz crkve i otirući jednim ubrusom krvavu sablju. A tamo ukraj časne trpeze ležala je u epitrahilju lešina bez glave. Spustila se noć.Blijeda mjesečeva svjetlost kosimice razasiplje se i leluja po morskoj pučini; čini se k’o da se s nje neprestance u vazduh dižu blijedi tanki plamenčići, koji negdje u visini iščezavaju.Valići zapljuskuju obalu, more žamori... Zadocnjeli parobrod, rasvijetljen crvenkastim lampionima, zviždnu i onda polako pristajaše uz most. Na obali iščekivaše njegov dolazak nekoliko nosača i dva—tri gonjača zadjenutom palicom iza pasa.Agenat parobrodarskoga društva držaše u ruci snopić još neistrgnutih cedulja i stajaše ustobočen na samome kraju dugačkoga mosta.Ostala čeljad, navikla svakidanjim dolascima, šetaše obalom i ne obaziraše se na pristanište. S broda baciše uže i postaviše dasku.Iziđoše dva trgovačka agenta, nekoliko Zagoraca, a za njima, najposlije, sveučilišni đak Ivo Polić. Ona dva agenta okupiše nosači i gonjači i naganjaju se s njima.Ivo ih obiđe, priđe agentu društva, pozdravi ga i zamoli da stavi u stovarište njegov kovčeg, dok sutra po nj pošalje čovjeka. Zatim se uputi kroz varoš.U putu navuče svoj proljetni kaput što ga je nosio preko ruke.Nije se osvrtao na svijet koji prolazaše ulicom u prisjenku zažganih lampiona, već žurno iziđe iz varoši na veliki put, koji se je provlačio uz morske uvale i najposlije uzbrdicom vodio u njegovo rodno selo. Mali dio puta jednako se žurio, zatim uspori korakom i pođe polakše. Putem je na mahove i zastajao, obrnuo bi se prama moru i, zamišljen, popostao.A u mlakom vazduhu, u jasnom moru i u blagome pirkanju vjetrića, javljalo se proljeće.Mjesec naginjaše k zapadu.Ivin pak osjen udugo se produžio, uporedo ga prati i s njime zastaje.Još nije zamračilo; poljem rekao bi da se još povlači zadocnjeli drhtaj siva sutona. Mladić se uhvatio uzbrdice, nu sada odmiče još polagani je.Vidi se da mu se neće da na vrijeme stigne svojoj kući.Vraća se sa sveučilišta, utučen i iznemogao, a da nije svojima ni javio da će doći.Šta bliže pristupaše k selu, osjećaše u duši jaču čamu i trzavicu.Naglo je pošao na put, hvatajući se toga zadnjega utočišta kao utopljenik slamke.Sada uviđaše da ni to ne pomaže i beznadno razmišljavaše o svojoj nesreći. Iznad sela zalazio je mjesec — još je tek virio iza mrkih stabala.Domalo sve se stvari stapahu, gubeći svoje određene oblike.Kad stiže k prvim kućama, zaustavi se.Zagleda u svjetlost što još tinjaše u najgornjoj kući povrh crkve, i osluškivaše drski lavež ljute paščadi i panjkanje mazginih zvonaca.Nigdje ni živa stvora; u selu osjećao se zadah umorna života, i težački dah kao da izbijaše iz onih siromašnih potleušica. On popođe i zakrene tijesnom uličicom.Iz obližnje kuće začu ljudsko rkanje — i nečije živo gdje trvi travu.Mimo njega žurno prođe čeljade i ne javi mu se; on se obrnu za njim i proslijedi. Pred svojim otvorenim dvorištem ustavi se časom, uđe i stade pred vratima.Udari svom šakom i zadrma njima.Domalo začu se hod po kući, neko rastvori kapke i upita: „Ko je?“ — Marko!Ja sam, otvori! — Ti...Čekaj, odmah! Niz stube začuše se brzi koraci bosih nogu.Zastruže krakun na vratima. — Ča je?Kako si?Nismo ti se nadali. — Nijesam imao vremena pisati.A kako je? — Ka’ i uvik, dobro! Ivo uđe u kuću, a Marko zatvori vrata i zakrakuna.Uza stube uzađoše oba na prvi tavan. — Ko je to? — začu se uto iz sobe ženski glas. — Došao je Ivo, — odgovori Marko. — Bog s tobom! — javi se jače stara im majka. Eto me udija...Ive, s kim si došao? — Sam...Ma ni potreba da se dižeš. — Ča ti je?Valja da ti napravim postelju. U sobi šušnu slama i škripnu postelja.Majka se digla i odijevaše se.Dotle je Marko upalio svijeću.Vrata se otvoriše. — Ivo, sinko!Zar si sam došao? — Sam, — odazove se Ivo, i u isti tren ogrliše se.Marko pridade majci svijeću. — Ja grem spat’, — reče im i ode u svoju sobicu. Njih dvoje uziđoše uza stube na drugi tavan...Uđoše u čistu, obijeljenu sobicu.Ivo rastvori stakla i kapke.Zatim se obrne k majci, nasmije se tek primjetljivo i zagleda se u nju.Stara postavi svijeću na sto. — A šta je od oca? — upita on. — Spava, umoran je.Jesi li gladan?Hoćeš li šta jesti? — Zanuđaše ga brižljivo majka. — Nijesam...Samo sam prižednio.Donesi mi malo razvodnjena vina! — Čekaj, čekaj! Starica iziđe i ubrzo se povrati, noseći čašu, sklenicu vina i, preko ruke, čiste, bijele prostirače. — Evo ti! — reče mu blago. Ivo prihvati i natoči.Uto je starica sredila postelju.Kad bijaše s poslom gotova, zagleda se u sina. — Bićeš umoran?Blid si, poj opočini! I nato tiho iziđe i zatvori za sobom vrata. Ivo nanovo natoči i sit se napije.Zatim se nalakti na prozor i, zamišljen, stade gledati u mirnu, proljetnu noć. On je više puta u životu u očima osjetio tople suze.Bijaše meke, osjetljive prirode.Smutio se je kad ga je prvi put otac od sela otrgnuo u njegovoj četrnaestoj godini i namjestio u S.., u sjemenište, da uči gimnaziju, pa poslije da se zaponi. Čim du’nu prva zimska bura, osjeti samoću i pustoš.Po oboru sjemeništa u zatišju veselo se zabavljahu njegovi sadrugovi.On se od ostalih odvojio, prislonio se uz ogolelo stablo i nehotice potekoše mu tople suze nuz blijedo lice... Vjetar fijuče oko golih grana, blijedi sunce, i domalo spustiće se zimski suton.Dvorištem razlijega se divlji kikot mladosti.A njega u grudima nešto tišti, pa neće da mu dade odahnuti.Gleda svoje selo, bijesnu buru što se puši morskom pučinom, osjeća zimsku stud, a majka, vrsnici i veselo toplo ognjište — daleko su, čak preko mora... Za sve pak što mu se u sjemeništu, gdje je proživio osam godina, bijaše dojadilo, ipak je i tada osjetio suze u očima, kad je izišao iz njegova dvorišta da se više ne povrati. Položivši ispite zrelosti, osjeti jaču neodoljivu volju i čežnju za životom.Protiv očeve volje svuče pitomačke haljine. Čestit, nadahnut najljepšim mislima, otputovao je iz svoga vrletnoga kraja da se upiše na sveučilište među slušatelje prava. To bijaše prvi rastanak od sela kad nije osjetio tuge.Činjaše mu se da ide u poznati grad, gdje će da nađe silesiju znanaca o kojima je on u novinama toliko čitao, s prijateljima razgovarao i za njih se često zagrijavao. Na kolodvoru nije ga niko dočekao.Upade u omnibus među ostali svijet i siđe pred hotelom. Čim se je udesio, iziđe da se prođe gradom. Hodaše ulicama u kojima bijaše najviša vreva. Zavirivaše u nepoznata lica.Mišljaše da će bar koga poznati od onih otadžbenika što ih je gledao u portretima, po ilustrovanim listovima. Nu ne naljeze ni na koga od srca.Dojadi mu se i to hodanje, i povrati se u hotel da objeduje. Sjede i javi se.Nosač se odazva na njemačkom jeziku.Nije ga razumio, pa ga nanovo priupita.Onaj — mjesto odgovora postavi preda nj cijenik jela i odbrza dalje. Našao se u neprilici što da naruči i prevrtaše sa svih strana to parče hartije. — Zapovijedaju, — napokon željno začu glas drugoga poslužitelja. U blagovaonici, uz zveku čaša i plitica, živo se je razgovaralo; do njega dopirahu glasovi tuđega govora.Osjećaše se stran među tom čeljadi, što ih nije mogao da razumije.Ozlovoljen, žurno se zalagaše i, čim bijaše gotov, iziđe. Požuri do „Narodne kavane“, gdje je imao da se sastane s jednim znancem, domorocem.Usput posmatrao je ljudstvo što vrvljaše ulicom; zavirivaše u izloge.Oko mu zape za pribite tablice trgovaca i drugih poslenika: većina tuđih imena, napisana u tuđim jezicima. U kavani nađe svoga prijatelja.Odahnu, ugledavši ga. — Svi ovdje njemački govore, — opazi u razgovoru Ivo. Takav je običaj, odgovori prijatelj mu Piero. Uto k njima priđoše trojica đaka.Razgovarali su talijanski.Piero ga pristavi.Bijahu i to Dalmatinci. Dok posrkaše kavu, razgovarahu onako preko volje. — Oprosti, Ivo, — reče mu Piero. — Naša je navika da svako po podne učinimo jednu partiju na karte.Možeš i ti doći! Pođoše svi u drugu sobu.Piero je gubio, Ivo je čekao i čekao, no toj partiji ne bijaše konca ni kraja.Dotuži mu se. — Ja ću malo izići, reče igračima. — Slobodno, — odgovori mu Piero. — Oprosti, znaš, no ovakova je navika!Ma svakako večeras dođi! — napomene mu, bacajuć’ ljutito karte. Ivo iziđe. Čitavo po podne vukao se ulicama; nu u najvećoj vrevi, gdje je život kipio, osjeti se osamljen, bez ikoga od srca.Iz dna duše budilo se bolno čuvstvo, neodređeno, bezrazložno; no tek ono ga bijaše osvojilo i on mu se je predao. I otada ga ono nerazdruživo pratijaše i naviraše mu iz cijeloga bića.Besvjesno hodaše širokim ulicama.Više ga nijesu zanimala tuđa obličja, ni gradski sjaj; bijaše mirniji čim je dalje odmicao.Izbije na željezničku štaciju.Nanovo se nađe među silom svijeta.Žamor, šum sada ga kao uspavljuje...U ušima mu bruji i od njega se udaljuje putem prama onoj strani otkuda je došao željeznicom. U samoći, na dogledu velikog grada, jača ga tuga pritisnu. Gledaše požutjele visoke šume, otvorena široka polja.Sve se blistaše u sunčanom sjaju. Vraćaše se u zasjenuti grad, a iz duše mu, već naviraše bol za ostavljenim svojim krajem.Misao dizaše ga u plavetne visine, i on je tražio morsku pučinu što se spaja s pošljednjom svjetlošću. Nu nosili ga mladost i zdravlje, i on brzo obikne u gradu. Živio je kao i ostali đaci, i prividno se ne odvajaše od ostalih; no sobom iz vrletnoga svoga kraja bijaše ponio i miris živoga mora i polja i svjetlost puna dana.Za neko vrijeme, u vrevi đačkog života, tek bi časom pritajani osjećaji oživjeli, i tada bi bježao u prirodu, da se smiri.No čim je bolje upoznao društvene prilike, razočaravao se sve to više, a željan da nađe oduške svojim mislima, silno se udubi u čitanje svakovrsnih književnih djela. Nije se mogao nikako da snađe u protivrječju raznih životnih problema.Redovito, pošto bi pročitao kakovo djelo, bilo materijalističke bilo idealne filozofske tendencije, bijaše mu u duši tužno i mračno; i samo na dogledu prirodnih pojava, u prostoti, vraćaše mu se mir i blago veselje. Ubrzo i on više ne osjećaše nikakovo poštovanje prama spoljašnjim obredima.Njegovo vjersko nagnuće ležalo mu je u njegovim čuvstvima, i ono se jednako budilo i skrušavalo na dogledu elementarnih strahota i svjetlosti puna dana, u zamirućem zapadu, kao što i u tišini noći. Potajni slatki bol javljaše se u svakome životnom veselju, nu neizvjesna neodređena slutnja, kao bljesak, nalijetaše mu ispred očiju.Ona bijaše kao vjesnica, kao neka kopča između fizičkoga i duševnoga života. I domalo društvo u gradu ne pružaše mu više nikakove naslade, ili, ako bi i osjetio katkada radost divljega veselja, ili pustio maha mladićkoj obijesti i uživanju, — redovito iza toga, pa i u samome onome času, javljaše se iz duše tuga i silna tjeskoba, da u zametku satare klincu razularena zanosa.Osjećaj samilosti i tuge življaše u njemu i kod čaše vina i u kazalištu i u društvu zapuštenih žena, i svugdje gdje ne osjećaše objavu pravoga, istinskoga života. U pošljednje vrijeme življaše o sebi, u sabiranju misli, u dugim šetnjama i u posmatranju prirode.Pošto bi cijeli dan izbivao napolju, u okolišu, tek uveče vraćao bi se u grad.Nekoliko puta, u hodu i u sabiranju misli, u uređenoj šumi iznad grada naljeze na njih dvoje: brata i sestru.Brata poznavaše sa sveučilišta.Bijaše siromašan đak, sin neke udovice. Jednoga ljetnoga dana ujutro, da nije ni sam znao zašto, ustavi se on kod njih. Ona je sjedela na klupi, u osjenu cvjetnih stabala; do nje stajaše brat.Ispod nogu im prostiraše se sag zelene trave. Izdaleka, kao laka muzika, dopiraše do njih brujanje vodoskoka.Brat ga pretstavi.Ona se diže.Pruži mu ruku i, uz stidljivi drhtaj trepavica, obori oči. — Gospodin je Dalmatinac, — reče joj brat. — Drago mi je! — čisto veselo odazove se ona, pogleda u Ivu i upita: — Jeste li blizu mora? — Ni sto koračaja od njeg’. — To mora da je divno!Nikada nijesam vidjela more. — Nikada!? — prihvati Ivo. — A je l’ te, ono nije zeleno, kako ga opisuju neki stranci? — Ne, ono je kao i duga svakojakih boja. Nastade tajac.Ivo kriomice zavirivaše u njene plave oči... Sunce bješe poskočilo.Ispod jednostavnoga šešira sjalo je njeno lice mladošću i spokojstvom. — Mi ćemo vas ostaviti, — prekinu ćutanje brat joj i nadoda usrdno: — Pronađite nas gdjekad. Ivo časom zastade, i gledaše za njima.Čim zamakoše, osjeti silnu tugu.I on pođe i ponese sobom topli sjajni zadah dana, s njenim blagim, djetinjim obličjem. Ne mogaše odoleti želji da ih ne pohodi, pa tako započe njihovo poznanstvo.Otada i hodaše za njom i dulje ostajaše kod svoje kuće, a poče i da uči za ispite.Bijaše mnogo mirniji.Siguran da će se u urečeno doba s njome vidjeti, rado je pregoreo i one svoje duge šetnje po poljima. Kada bi uzilazio uza mračne stube stare kućetine, uvijek ga je obuhvatala neka ugodna jeza; redovito nastupaše sladak drhtaj po cijelome životu.Projurio bi kroz tamni, zadušljivi hodnik, i odmah, čim bi u sobu ulegao, prislonio bi se na otvoreni prozor.Ona bi došla i namjestila bi se pored njega.Dugo i dugo, s one visine gledaše on komad vedra neba nad sobom, gledaše nju — a drugo šta nije ni gledao...Priljubio se uza nju s djetinjom privrženošću.U tome zateče ga školski raspust. Rastanak ne bijaše mu težak.Ostavljaše je siguran da će se za dva mjeseca vratiti i da će u ovom velikom gradu opet kod nje naći utočišta.A sada odlazi da vidi svoj rodni kraj, majku, more, nebo i polje sve to obasjano sjajem ljetnoga primorja. Na dogledu mora pozdravi u njemu kao neku objavu istinskoga života. Prvi dani prolažahu mu u mlađanom nestašluku.No čim je dulje boravio uz more, buktijaše sve jača strast i zahvataše njegov mladi život.Sama uspomena na nju nije je mogla utoliti. Za onih dugih, vrućih dana, pošto bi se izjutra okupao, zavukao bi se u polje i zavalio pod krošnjatu smokvu.Nad njime, između širokoga lišća, virile su i visjele smokve pucavice — oble, mesnate, krcate medena slatka soka, koji se je cijedio iz crvenih, raspucanih usnica...Pred njim ispružila se loza, na njoj se šara grozdovo zrnje.Uokolo, mrke masline bacaju duge sjenke i dopiru sve do visokih gomila po kojima se penje na izvode divlja loza i bršljan.Ponio bi sobom knjigu da čita.Domalo i žešće bi upeklo.Pravi krijes!Tada bi ostavio knjigu i zagledao se neodređeno preda se...Sunce prži sve žešće i žešće; otsjev mu postaje bljedikav.Pred očima mu neprestano trepere svjetlaci...Suha zemlja, gdjegdje raspucana, zja kao zmija.S nje sipa toplota; traži kišu da je utiša, zagasi i da je situ napoji.Tiho more iščekuje željno blagi vjetrić da zaćarlija, da mu gane pučinu, a prožutjela trava prigiba se čedno k zemlji, kao da traži njenu vlagu, kako bi izdržala tešku sparinu. Ispred njegovih očiju i iz njih čini mu se lete lake varnice i iščezavaju u sunčevu žaru... Tada je nervozno ginuo za njom.Najednom bi se kao prenuo iz sanjarije i u zaklonici, između širokih razgranina, u onoj prisjenci, razdražen željkovaše za njom... Sav žar i žegu u prirodi osjećaše u svojim grudima.I kada bi je zamislio, onako prostu i zdravu trznuo bi se i jako bi ga u duši žacnulo.Silna prirodna strast nadjačavaše svaku misao.Tražijaše njeno tijelo i njenu mladost.Kao što je more vapilo za blagim povjetarcem, zemlja za kišom, tako se i on zanosio pribranim usnicama za medenim sokom njenih slatkih poljubaca, da ga ispije, da zatoli i zagasi, ako će i za čas mladićku žeđ. Iza objeda, da ubije najžešći krijes, prospavao bi.Ona tada dolažaše k njemu u naručje.Slavljaše svadbu, o kojoj na javi ni misliti nije smio...A kad bi nestalo i poslednjega sjaja sa zapada, a noć se istiha i neosjetljivo spustila, redovito silažaše moru. S kopna bi zaćarlijao vjetrić i golicao ga po licu.Vonj žestokih trava i zadah mora, uz jednolično cviljenje popaca, budili bi u njemu najslađu poeziju i čežnju. Svjećarice ližu po morskoj pučini.On ih prati pogledom i podaje se najsmjelijoj fantaziji... Jedne večeri nije mogao da izdrži, diže se prije običajnog vremena i požuri kući.Sobom nosio je svu slast i milinu ljetne noći kod mora. U svojoj sobi uze hartiju i poče pisati. Glava mu je krcata lakih, misli, no ne zna da ih rasporedi.Htjede da joj sve reče.Ovaj list imao je da navijesti njegovu silnu ljubav, i on njoj napisa: „Još nekoliko dana i biću s vama — ponijeću sobom morskih školjki.Ne znam što da vam pišem; još osjećam svu slast što je proživih ovoga časa kraj živoga mora.U meni je sreća; sve se oko mene topi u ljubavi, no vas nema...A samo radi vas i s vama ja sam zamišljao divnu sliku. „Činilo mi se da nas tik žala čeka hitar čamac; more je mirno, dubinu mu mjesec osvjetljuje...Mi se žurimo, otplovićemo čak daleko, daleko tamo gdje ćemo naći ostrvce puno cvijeća i šarenih ptica, — valići mu plaču obalu i šapuću vječitu pjesmu.Žurimo se i žurimo!Čedo moje, tamo ćemo poći!“ Svršetkom raspusta, zdrav i miran povrati se u Z...Ona ga dočeka srdačno. Prođoše jesen i zima; gusti zimski veo ne zastiraše mu pogleda; u njenim plavim, nepreglednim očicama gledaše odraz svojega žića. Njemu se činjaše da je izlišna svaka izjava, da bi svaka formalnost vrijeđala njegove osjećaje.U tom stanju zatekoše ga uskrsni blagdani.Jedan njegov prijatelj, sveučilišni đak iz Slavonije, pozove ga da blagdane provede s njim, kod njegove kuće.Nije ga bilo nikada tamo, te pristade.Ivo ponese sobom melanholični napjev: „Slavonijo — zemlja plemenita“, i u duši pozdravi tu ravnu zemlju.I godijaše njegovoj duši dosada još neosjećana, nova, seoska idila.Srčano pozdravljaše po livadama rasijane težake, odjevene u bijelo; godilo mu je razgovjetno i jasno šuštanje rijeke i daleka muzika vrbovih grana i povijenih zelenih trstika. Izjutra, iza nedogledne ravnice činjaše mu se da vidi more zakriljeno sivom maglom... i šiljaše mu svoj vreli pozdrav. Čim je stigao, pisao joj je vatren list krcat mekane poezije.Dobi odmjeren odgovor (ona mu je uvijek prijateljski pisala).Zatim joj je zasebice pisao još druga dva lista.Tek nakon nekoliko dana ona mu otpisa: „Nemam vremena da vam nadugo pišem.Kada dođete, sve ćete saznati.Hoću da vas iznenadim“, doda pri kraju pisma. Zatajana slutnja probudi se i zaokupi ga.Udubi se u pismo; iz svakoga retka i iz svake riječi tražio je razjašnjenja. Htjede da ne misli o zlu, nu ovo se silom nametalo.Zasiti se pustih ravnica, dražila ga silna prašina i smetalo mu neprestano drndanje seoskih lojtra... Jednoga jutra povrati se.Tek što se je udesio, uputi se k njima.Biće da je bilo oko jedanaest sati.U sobi nađe nju, brata joj i nekoga vremešnoga gospodina.Ona ga dočeka pouzdano, s blagim osmjehom.Časom zagleda se u njeno vedro lice i u uzvraćenu crvenu gornju usnicu! — i pozdravi ih. — Zdravo!Dobro došao! — oboje mu prihvatiše i izrukuju se s njime.Gospodin se prijateljski nakloni. — Zar sada s puta?Kako je bilo? — upita ga ona. — Dobro, hvala!A šta je kod vas? — Ništa osobito! — nasimija se djevojka. — Ima nešto, — javi se sumnjivo brat joj. — Nu šta? — navali on neustrpljivo. — Važno je! — smijao se mladić. — Kazaću vam poslije, — nadoda djevojka. — Zar tajna? — Nikakova tajna.Htjeli smo da vas iznenadimo; a stvar nije osobita.Gospodin, — i pokaza na njih rukom, — i gospođica — zaručnici. — Zbilja? — promuca on i oćuti kao da mu se nešto ispod nogu izmiče. — Tako je! — potvrdi ona jednako blagim osmjehom. U to vidje gdje mu se onaj gospodin nakloni.Svi zaćutaše.Sune mu mozgom: nema sumnje.Zavijoglavi i smrče mu se.Tek što zatetura, nešto promrmlja i strugnu niza stube. Na ulici ispravi se i odahne.Kao gonjen uleti u svoju sobu i baci se na postelju... Po podne odjurio je u polje, izvan grada.Očaj, čama i silna tuga glodali ga.U grudima ga tišti, ne može da misli, ne može ni da osjeća.Bijaše sve uzalud; izvan boli što je osjećaše u prsima, u glavi i u očima, neka druga bol kidaše ga, ovladavši njime, i on nije znao kako da sebi pomogne. Pred veče povrati se u grad i instinktivno lutaše oko njene kuće.Nekoliko puta, već umoran, bješe obigrao ovaj komad ulice, dok spazi njih troje gdje izlaze iz kuće. Besvjesno pratijaše ih izdalje.Oni uđoše u neku gostionu, on uleti za njima.Sjede za prvi sto što ga nađe i naruči piva.Zaručnici se bijahu smestili dalje od njega. U dvorani udaraše ciganska muzika.Zvuci violina prodirahu mu do usred duše.Časom osjeti bolnu čežnju, časom silnu srdžbu, dok ne zapade u nekakav nehaj i bezbrigu. Pio je čašu za čašom, onako kako bi mu pod ruku došla... Sve kriomice pogledaše na nju.Ona se bijaše priljubila uz svoga zaručnika i čavrljaše veselo.Gledaše je i gledaše, nu ona se ni ne osvrnu na nj.Nanovo u dnu duše pojavi se silna tuga i još se jače namršti njegovo razjađeno lice. I pivo bijaše preslabo da razagna očaj.Naruči žešćeg pića.Domalo plamen lizaže mu uz obraze.Jagodice se zažariše; poče da gubi svijest.Bol popusti; muzika sveđ svira i pobuđuje u njem ganuće.Navriješe mu suze na oči.Drhtavom rukom, maramom obrisa ih.Hoće silom da se osvijesti, no zaludu.Magli mu se... U svjetlosti ljudi se protežu blijedi — kao sjene igraju mu pred očima.Gleda njih i nju.Je li to ona?Izgleda da je prepolovljena; i svi su u dvorani jednaki...Oni se dižu.Prolaze mimo nj, a muzika svira i svira.Iziđoše; on im se naklonio, i oni mu odvratiše. Plati i ode. Čist vazduh žestoko je djelovao; zalešura se i prisloni se uza zid.Nema snage da ih prati, a oni zamakoše prisjenkom zažganih lampi. Dugo je tako stajao.Najpošlje se mače i s nategom dotetura do svoje kuće. Kada se je probudio, bijaše objutrilo.Tek što je otvorio oči, svega se sjeti.Oćuti silnu bol u glavi; razmazi se.Rastrojeni živci popustiše i on zaplače kao malo dijete.Zavlada njime nekakova neslomiva čežnja... za rodnim krajem.Kroz suze sinu mu misao: „Doma ću!“ Činjaše mu se da je u tome još jedini spas.U tren oka obuče se.Na brzu ruku sprtlja svoje stvari u kovčeg, javi se gospodarici i večernjim vlakom otputova kući. Sutra dan osvanu nedjelja.Probudio se je kada se već širok trag sunca povlačio po sobi i dopirao do same postelje mu.Naglo rastvori oči, promeškolji se po postelji i, podavivši prekrižene ruke pod glavu, zagleda se u drhtaj prašine u sunčanom sjaju. Brzo putovanje i nagla promjena predjela učini da se je uvriježena bolna misao rastresla i nije glodala prvom silom.Pa bijaše i opočinuo i dobro se primirio. Na prstima u sobu uniđe majka mu i nadviri se nad postelju. — Probudio si se, — reče mu. — Čekaj, doniću ti udija kavu! On joj se nasmija i zažmiri kratkovidnim očima, da je bolje vidi.Njezin dolazak trže ga iz misli, ispravi se i podiže iz postelje. Kada se starina povratila, bijaše se počeo oblačiti.Ona postavi podnos na sto i gledaše u nj.I Ivo se približi i toplim pogledom posmatra staricu.Silno je ličio majci.Njegove i njene sanjalačke oči imađahu jednak izražaj sjete i samilosti.Majčino blijedo lice, starački svježe, otsijevaše blago.Posmatrajući je, on je uvijek u njenom licu naslućivao i gledao budućega sebe. — Kako je otac? — upita je. — Doli je, u dućanu...Kako se središ, poj udija k njemu...A hoćeš nam dugo ostati? — Ne znam baš... ma hoću bar do početka oktobra... Časom stoje oboje onako jedno prama drugome, dok se on mače da se sredi.Tada se ona sjeti da će se kava ishladi i zanudi ga da je popije.On je preko zalogaja upita: — A ima li šta novo? Zdravo se je, nu nerodica ubila je mali puk, a bome i vele, — bog sačuva!Sinko moj, ako ovako podrži, ne ostaje mnozima nego uzet’ šćap u ruke, pa u prosjake!Jema ih i sada u selu, te nimaju šaku pure! I majka mu od srca uzdahnu.On se u to posvema sredio i naumio izići. — ’Ajde, ’ajde!Doli je otac...A ča ćeš za obid? — Nu mladić ni ne ču, siđe niza stube i preko dvorišta uniđe u dućan. Otac, šjor Luka, razgovaraše s težacima što dođoše po svoje nadnice, ili za kakvim drugim poslom.Krjepak, jaka vrata, stajao je između ubogih, okoštih seljaka.Kad ugleda sina, pođe mu polako u susret i poljubivši se s njime, upita ga: — Kako si ove godine uranio?Nisu još bili ispiti? — Nisu do oktobra. — Pa? — Mogu i kod kuće učiti. Svi ućutaše.Seljaci zagledaše se u gospodskoga mladića.On se k nekima obrne i pozdravi ih.Otac prislonio se uz punu vreću. — A doša si sinoć? — Sinoć, da.Vi ste spavali. U dućan uniđe neko dijete da nešto kupi. — Vi ste u poslu, — reče Ivo i iziđe na ulicu. — Nemoj da te čekamo u podne! — dobaci otac za njim. S ulice krenu župskoj kući.Htjede da se pozdravi sa mladim župnikom, s kojim je bio dobar prijatelj.Nu kada je stigao pred kuću, predomisli se; činjaše mu se da je još prerano, a opet vukla ga želja da se na ovome lijepome danu prođe po polju.Pođe ravno naprjed do uzvisine, okle je pucao pogled na more.Krene nizbrdicom i ne mogaše odoljeti želji, pa se uputi do borovika.U hodu silio se da se razabere i da iz duše istrgne bolne misli što mu se nametahu.Osjećaše se zdrav, razdragan, u zatišju svoga kraja, a oko njega drveće i loza pune se, nazupuje se zelenilo, trava izbija, sve hoće da iskoči, da u se upije svjetlost sunca.Jasno more miruje, privlači.Mladić oćuti opet zadah istinskoga života.No pošljednja bol bijaše jošte jaka — nije mogao da je se otrese.Na mahove usnice mu podrhtavahu i sve do u srce zazeblo bi ga.Otimaše se i zađe u borovik. Časom razblaži ga zelenilo što se u šumici, u svjetlu, prelijevaše u svim prelazima.Živo borovo isticaše se nad mrkim glumčevim i padaše po kadulji, vrijesu i smilju zelenkast mu odbljesak.On se prisloni uz bor i zagleda se u sjajni sunčev zrak što se prelijevaše po pučini.Iz daljega dopirahu do njega česti udarci mlataca, iz žbuna prhnu ptica i cijuknu.A sunce bolje grije, žari, budi.On se protegli i upije u se puna usta čista, mirisava vazduha... Dolje, ispod njega, začu se klopot živoga — kotrljanje stijena.Uzbrdicom prama njemu jašio je na mazgi susjed i vrsnik Jure.Jahaše nagolo i neprestance mahaše nogama da natjera mazgu e bi bolje išla. — Zdravo, Jure! — prihvati Ivo i čisto mu bi jaše drago što ga je vidio. Mladić ustavi mazgu i htjede sjašiti.Ivo ga zadrži i pridrža se mazgina vrata. — Gonim je iz paše...Da je osamarena, da bi vam uzjašiti, — reče mu. — Hvala ti, volim ovako!Pa kako si? — Eto, da se žive...A vi ljetos uranili? Ivo posmatraše mladića koji ga gledaše svojim dobrim vijernim očima; osjeti njegovu privrženost i bijaše mu ugodno.On ga je još od djetinstva od srca volio.Njegovo obično nasmijano lice imalo je u sebi nešto primitivna, privlačiva. — Hoćete li se vratiti?— upita ga povjerljivo. — Ti ćeš mi umaći... — Neću, ni mi hitnje.Ako ćete, sjatiću, pa ćemo zajedno. — Ne, ne! — odgovori Ivo. — Ovako ćemo se pridrža mladićeva bedra i polako pođoše uzbrdicom.U društvu s Jurom lijepo se razabrao u mislima.U hodu, pošto se malo ugrijao, osjeti jak nagon za pustim poljskim životom.Zaželi se drugoga života, pa da s Jurom obigra po suncu poljem unakrst. — Mazga ti je mršava, — reče mu, ogledajući je. — U rđava je gospodara; ma doć’ će ona svitlija i pomoć’ će se čim bolje izbije trava.Jur joj se veseli! — A ženiš li se? — Zašto me to pitate? — I slatko se nasmije. — A zašto se vi, koji možete ne ženite?Ma da, jema dosta žen’ po svitu. — Pa, imao si mladu? — Pustite!Triba se ustrpiti do bolje prilike, pa može se i to! U govoru dođoše u ravnicu, na širi put.Ivo časom odahne, pa pođoše nanovo usporedo.Na dogledu sela, na raskršću, zakrene putem što je vodio crkvi i pozdravi se s Jurom. U hodu k crkvi svečano zazvoniše sva zvona na pristup; on požuri da se sastane sa župnikom. Tu se pozdravi sa susjedima i znancima i posmatraše čeljad što se lijeno uzbrdicom penjala i pred crkvom se zaustavljala.Kao nikada dosada, učini mu se taj svijet ubog i jadan, obučen u iskrpljena i tijesna odijela po gradsku skrojena.Pogled mu se ustavljaše na njihovim dugim, jakim rukama, sa zgrčenim prstima, što bijahu ispucane i nažuljene od velikoga napora.Mlađarija, muška i ženska, bezbrižno koračaše, okićena mirisavim cvilećem i sve žagoreći u južnjačkoj šali.Oni su svjetliji i strojniji.Pokoja cura pogleda ga i nasmije se; dočim je starija čeljad ozbiljna i zabrinuta. Zvonce brecnu.Svjetina navre na tijesna vrata.U čas crkva bješe puna čeljadi, kao šipak zrnja.Načičkala se glava do glave. Ivo popođe i pogleda unutra.Misa započe.Čeljad križaše se i poklekoše, a on se nanovo povrati na ulicu. Tumaraše dalje selom.Posmatraše male niske potleušice, što se prislanjahu uz strmine, da su u zaklonici od bure i od drugih nepogoda.Između njih beči se pogdjegdje kućetina gospode iz varoši i zasjenjuje im svjetlost.Vrtlići, što bi ih zec preskočio, zasađeni zeljem, leže neuređeno i rasijano u osjenu kuća. Nije ni sam znao zašto se je ustavio ispod drveta na kom su tek izbili pupoljci.Do njega naherila se kućica susjeda mu Jere.Na prozorčiću, u okrenutoj i raspucanoj lopiži, zelenio se je bosiljak, jedini ures uokolo.Dolje naniže u suncu i osjenu iza, viših stabala, su kućice.Iz njih izbijaše dim; nad kućama dizaše se, nisko, povlačeći se između granja zeleno zaodjevenih stabala...Ivo se sjeti djetinjskih dana, kada se je sigrao i krio između onih kućica, kada je uz ognjište sa svojim vrsnicima kazivao gačice, a bura nad kućama fijukala, dok je drhtalo cijelo selo; sjeti se svih godišnjih doba i trgnje i mora i polja — i bijaše mu tjeskobno i teško. Pa zašto ga od svega toga otrgoše, protiv njegove volje?Sve to bijaše izgubljeno, a da ništa nije dobio u zamjenu. On pusti maha svomu nagnuću, i pitaše sama sebe: „Čemu sve ovo?“ Gorko požali što se oni dani neće već nikada povratiti i beznadno gledaše u selo. Čemu sva ta naučna filozofija što zapostavlja istinski život, kada nema u sebi ništa što je opravdava?Po njoj, on bi mogao da žive na štetu drugoga, što se je protivilo dobrom mu od prirode nagnuću, ili... da očajava...I kada on u sebi ne bi osjećao svu silu objave zdravog života i njegovu slast uživanja, morao bi da se pregori, da svoje žiće pretrgne u najljepšim godinama... Mače se i siđe usred sela...Pod granatom murvom bješe istavio „Pilat“ na prodaju svoje sitne stvari.Kada ga je ugledao, dotače se fesa i pozdravi ga.Bijaše crven kao rak, plešinjav, s čuperkom na potiljku, uredno razdijeljene kose.S rukama u džepovima, ušetao se pored robe, neprestano nešto gunđajući.Uokolu, uza zid, zijevaše nekoliko starijih i bolešljivih ljudi što su slušali malu misu, pa sada se jadaju jedan drugomu. Zaslavi na „podizanje“.Svi poklekoše i prignuše se k zemlji; glasno moleći, skrušeno se udarahu u prsa. Ivo nestrpljivo očekivaše da iziđe taj narod; osjetio je potrebu da bude među svijetom. Napokon, nekoliko ženskih ubrzaše iz crkve— znak da je misa pri kraju.Domalo navrije i druga čeljad, razilazeći se svojim kućama. Iziđe i župnik, a uto zaslavi i podne.Ivo ga, ugleda gdje silazi nizbrdicom, jednako žurno premećući kratke noge.Smješkao se staricama što ih sretaše u hodu, i dobacivaše im pokoju bezazlenu šalu. Oni pristupiše jedan drugomu i usrdno se rukovaše. — Znao sam da si došao; rekli su mi, — pozdravi ga župnik i pogleda ga svojim upitljivim velikim očima. — Bićeš sobom ponio silesiju novosti?E da, greš iz našega Z...!Ma uranio si, još nijesu počele smokve! — Ti si uvijek dobre volje, — opazi Ivo. — A vi što dolazite izdaleka, pogospodite se, pa samo važno... — Pusti, pusti! — trže se Ivo. — Ostavio bih se ja svega.... — Dakle, šta je nova? — Nova?Ne znam... — Kaži, neka i mi u ovoj pustoši doznamo poštogod!Neću ni da te zovem na objed...Biće te se tvoji uželjeli. — Hvala ti. — Dakle? — javi se nanovo župnik. — Šta ćeš? ... idemo na objed, podne je prešlo. — I rastadoše se. Ukućani bijahu već svi posjeli.Brat mu Marko, momče okretno no prkošljivo, bješe već posrkao juhu i diže se, pa pođe sam u kuhinju da donese meso i da se zagrize usput o staru službenicu. — Koji je uzrok da si prvo vrimena doša? — Bolje za vas, — reče mlađi brat, noseći kuhano meso — manje ćete s’arčit’! . — Tako je! — nasmija se dobroćudno Ivo. — Ostavimo lude razgovore, — ozbiljno reče otac.Ovo je četvrta godina da si tamo, a znam da se u četiri godine svršuje. — Može se, da...Ma prvu ram godinu bio bolestan...A mogu i kod kuće učiti... — Pusti ga’ — javi se umiljato majka mu. — Zna i on, nije već dite. — Znam ja najbolje!Ne, gre posao u redu.Ma neka čini ča ga je volja, — prijekorno završi otac mu. Ivo je osjećao da je kriv, pa ne odgovori ni riječi.A tako se i otac umiri i ne prigovaraše dalje. Prvi se diže otac a pođe u dućan.Brat mu Marko zovnu slugu i naredi mu da odagna živinu u pašu, pa i on iziđe. — Uvijek otac štogod prigovori, — reče Ivo majci kad su ostali nasamu. — Ljuti se; govori da si jur ove godine moga svršiti, ma da si se uzlinio.Biće ti teško — nu nastoj i ti.A sve će biti dobro, — utješljivo dokrajči mati. — ’Ajde „ napij se još, pa poj opočini! Ivo iziđe uza stube, uniđe u sobu i za sobom zatvori vrata.Bješe razdražen, nemiran.Nije znao šta da počne; časom baci se obučen na postelju.Htjede silom da prokunja, da opočine no nije mu se nikako dalo.Nešto mu pade na um i on se diže s postelje, izvadi ključ iz džepa i otvori kovčeg. Prebiraše po njem i nađe njenu sliku.Bezazleno, djetinjsko lice, oivičeno tamnom kosom, veselo se potsmjehivaše.Što je više u nju gledao, postajaše razdraženiji.Je li moguće da ono još nedoraslo dijete — ne osjećaše?Ko zna, zna li ona što je pravi život, što je slast i ljubav...?Možda njeno tijelo nije zagrijano žarom strasti, valjada nema duše...? I on ne može više da misli, bol ga savladava.Stisnu još rukama sliku i beznadno je spusti u kovčeg... .. ... U sobi je tišina, a sa ulice čuje se veseli smijeh čeljadi, hodanje i dozivanje.Dolje ispod njegova prozora igraju se dječurlija „na buče“, i jagme se oko raštrkanih puceta.Mladić se prislonio uz prozor, a misli mu blude nekamo, neodređeno i ne može ni jedne da sredi. Nije druge, mora i nasilu da iziđe. On pođe k moru.U njegovoj blizini uvijek nalazi, utjehe.Nešto što nije shvatio gonilo ga i guralo u očaj...Umoran, zastade pred borovikom, na dogledu živa mora. Pogled mu bludi širokim prostorom, i bol pomalo popušta, razilazi se po rasijanim, zasjenutim dolovima i uvalama; blaži ga daljina mora što se s nebom spaja, gubi se preko visokih prekomorskih brdina i nastupa sjeta, tišina i beskonačna čežnja... A borovik sjaji se na suncu, lagano žamori, a debeli mrki hlad tajanstveno privlači k sebi. Živci mu se upokojiše, obišao ga mlaz silna ganuća.On osjeti u sebi zadah vaseljene, iz koje je i on niknuo i osluškivaše šapat njenih bića...Pred očitom objavom vječnosti duša mu se rastapaše u sveopćoj harmoniji beskonačne ljubavi, u čijoj sili blijedila je i iščezavala — u neizmjernosti prostora - i sama njezina djetinjska prilika... Tako se pomalo prilagodi domaćemu životu.Svakidanje šetnje uz živo more donašahu mu sigurne utjehe. Istina, pogdjekad, iznebuha sinuli bi mu pameću događaji iz pošljednjih dana; trznuo bi se i osjetio u dnu duše pečal povrijeđenih tužnih uspomena, i cijeli organizam lagano bi zadrhtao.Nu osjetljivo njegovo biće danomice otkrivaše i upoznavaše u okolišu u kojem boravljaše vječite istine.Javljao se život, pa bi mu se on u kojem mu drago obliku podao, da u njemu utoli svoju nerazložnu bol. Trzavica živaca jenjala je i popustila, a mjesto nje nastupila laka sjeta i sumorna čežnja. Pa i u razgovoru s majkom, u čitanju, u radnji po kući, u posmatranju seoskoga života, nalazio je iskru meke svakidašnje poezije; on se tako najzad primiri i bijaše očito zadovoljniji. Jednoga dana urani i, tek što je objutrilo, naumi poći u polje.Dok se sređivao, u dvorištu sakupljahu se težaci.Čuo se jaki glas šjor Luke, koji naređivaše sluškinji što da spremi za obroke u vinograd.Putem ozvanjalo blejanje stoke, revanje magaradi i dozivanje čeljadi...U prvi cik sunca cijelo selo bješe na nogama, da otpočne teški rad. Družina bijaše već odmakla iz sela kada je Ivo izišao na poljski put. U hodu stizaše ga isprva još pogdjekoji zadocnjeli težak s teškom motikom preko ramena.On bi izmijenio s njime pokoju riječ, dok bi došli do njegove ograde.Najposlije ostade posve sam i odmicaše polako naprijed...Osjećao je u sebi zadovoljstvo i milinje, pak se rado ustavljao kod džbunova cvijeća i stabala. Na dogledu mora zastade.Sunce bijaše podosta otskočilo, a s pučine ćarlijaše vjetrić.I nu... du’nu jače, i onda donese odozdo ljupki, lagodni šum borovika, a sunce polako zaklanjaše se za siv oblak što se sam vucario u vedrini prostora.Iščezavaše tako sjaj, da ga zamijeni siva svjetlost onakove boje k’o sure okolišne goleti. Ivo se trže, ispred očiju mu proletaju meke sjenke što se pučino časom stizahu i nadođe na nj sjeta, kao nekaka bona slutnja, neodređena i daleka... On pođe zamišljeno dalje k onoj strani, okle se čula zveka i otkucaji motike.Kako ga ta umorna muzika k sebi privlači, nađe se ubrzo kod žive rabote na očevu vinogradu. Na težake pazio je brat mu Marko.Oni se prignuše k zemlji i prekopavahu sad.Već im se čela bijahu obrosila, a kroz košulje počeo prodirati znoj.Pred njima dvije djevojke pljele su troskot i drugu zanovjetnu travu. Drugi, stariji dio vinograda polijevahu dva mlada težaka rastopinom modre galice da ga sačuvaju od metljike.Tekućina se prelijevaše na suncu u raznim bojama. Ivo pozdravi i zastade pred poslenicima.Posmatraše ih kako teškim rukama naširoko odmahuju i udaraju utupljenom motikom u crnu zemlju.Svijetlo gvožđe zveči odmjereno i odbljeskuje se prama suncu.Ljudi upriješe svom snagom, pa premeću i prevrću crnicu.A sunce se bolje diže, nosi sobom toplinu, život; duge sjenke vraćaju se do ispod samih stabala... Ivo osjećaše njihov teški rad i udisaše vonj prekopane zemlje.Njegova momačka snaga prenu se, razigrana žarom sunca i zvekom motika, na pogledu tih pregorjelih, znojnih lica. Uto zabruja u po grla djevojačka pjesma, topla, dirljiva...Ona kao da mu budi mladićke osjećaje, zalaže ga dalekom, nesređenom čežnjom i naganja ga da pogleda na djevojačko razborito i sjetno lice, suncem obasjano... Kada se je po podne povratio, nađe družinu razigranu i omamljenu cijelim vinom, umorom i toplim znojem.Navdar ih naganjaše, a redivoja, mlad i odabran, prednjači im; drugi za njim valja da svoj red gone.Zemlja suha, praši se i k’o maglom obavija družinu, blati im glavu i razgaljena mokra prsa.Niz obraze im curi znoj, kotrlja se preda njih i topi žednu zemlju. — Ala, moji, ko će bolje! — obigravaše oko njih navdar zamagljenih očiju. — Još malo, pa ćemo se založiti. A družina dere zemlju.Prašina se povija, zveka motika zaglušuje.Sve goni jedan drugoga; uočljivo ispred njih nestaje neobrađene zemlje. — Dosta je! — zaviče neki starac i ostavi motiku. — Napijmo se! — doda blaže, brišući znoj sa izrovana lica. — Na zdili uvik je prvi stari Ante! — pecnu starca navdar. — Bi sam nikad i zadnji, a prvi na radnji.Bilo, pa prošlo, — odgovori mirno starac. I težaci po ledini prihvatiše se jela što bijaše preostalo od podneva. — Gledaj!Niko kusa i ne pribire mrave, a puna ih jizbina... — Daj ti njemu samo da se naždere! — rugaše se jedno momče iz društva. — Ča je, Cirilo, a? — ozva se vremešni čovjek, obrijanih brkova, utopita nosa i debelih usnica. — Ha, ha! — obrnu se mladić, smijući se k Ivi. — Znate, gospodaru, njega zovu Rogo! — Muč’, grdobo! — A brat mu, Krnje, lugar je! — nastavi Cirilo. — Pas, gospodaru, kao i on; vele ti je zla učinio.A znate zašto su ga prozvali Rogom? — i naduši se obijesno smijati. — Lako je za nj! — javi se s posmjehom navdar. — Da bi onako za te! — Je, trudi gore od mene, i otac gladan mu ka pašče, — odazva se Cirilo. — A ča mu korist da jema?Ete, i danas je doša na radnju da siromahu iz grla odnese nadnicu.A šteta!...Lako ti je onako steć’!Čalabrkni malo simo, malo tamo, i eto, na. — Gledajte mu gubicu!Baš je prikladan!Kako mu se samo nos pribio!A znate — neće ga žena!... Svi prsnuše u obijestan smijeh. Niko se smrče i ne odgovori. — Nemojmo sviriti! — opomenu navdar. — Ljudi, napijte se, pa motiku u šake! — Ostavite! — mumlja još stari Ante. — Jadan nima zub’! — pecnu ga Cirilo. — Čekaj, čekaj, doć’ će i tvoja ura! — odgovori mirno starac. — Da radimo!A vidite što pijemo, — i nakrene bukaricom— sama brsata!Octa, brate, i boba, pa deri! — Ča si se uzbalija!—prekide ga Marko, brat Ivin, koji se je na strani napose zalagao komadićem sira. — Uzbalija, da: vi jite sira, ma isto meni će bolje bob sprobit’...A da je i boba! — I on se nanovo obrne k Ivi i gledaše mu smijući se ravno u oči. — Bože moj, zašto mi živimo!Sve je za vas!Rđava rana do boga, a ubi trud!Pa i ono nevoljne nadnice valja kod vas sarčiti.Eto, od svanuća, pa do mraka...Dug dan, brate!... da se bar po podne zakunja. — Ča ti govoriš, Rogo? — upita ga posprdno. — Biž’te, gospodaru, isprskaće vas!...Vidite da bali i odbaliva...To je smutnja u selu, nabaci se ujedljivo Niko. — ’Ajmo! — diže se Cirilo. — Goniću te, Rogo, do boga! — Muč’, šugava kozo! — srdito odvrati on.A djevojke se potsmjevahu. Cirilo se diže, pristupi k Jurinoj sestri Mariji, uhvati je za glavu obima rukama i drmnu njome.Devojka se prene i pogleda ga. — Gospodaru, hoćete ovu?Vidite kako je zgodna i mesnata.Bi li je poljubili?Pitajte je! — Ostavi se djevojke! — primjeti Ivo. — Zar ih i vi branite?Onda ste i vi ženska pravda! — Neka govori, — javi se Marija— samo neka rukama miruje! I onda se svi opet digoše na posao, istresajući sa odijela ostatke hrane. — Ha, — zasiječe od srca redivoja, a za njim otpoče ostala družina. Ivo se bijaše zavalio na ledinu, u hlad, što se prostro od obližnjih maslina, i uživaše u svijetloj i blagoj toplini.Sunce naginjaše k zapadu, pirkaše svjež maestral, blažeći sunčanu žegu.Oko njega zujaše sijaset kukaca i proletahu išarani leptiri.I nanovo zazvečaše motike i zabruji djevojačka pjesma.Živa rabota bješe ovladala njime.K’o da osjećaše težinu nažuljanih ruku i silu umorna života...Dok malo diže se i odluči ostati u polju, dok se radnja dovrši. Kad htjede sunce na zapad, on se pope na visoku gomilu i zagleda se u daljinu. Slatka sjeta, puna lagane poezije, postepence ispunjaše ga, posmatrajući te sure sjene kako pune doce, uvale i potočine.Čim se one dulje protezahu, bijaše mu čisto lakše i slađe pri duši.Cijelo mu se biće smirilo i on je zaželeo da se tamo u njima stani.Iz tih zasjenutih uvala k’o da slušaše umilne glasove i melanholične zvukove, što nekako bruje, k’o propratnica suncu koje tone u dubinu živa mora.A kad je sunce zašlo, neka tugaljiva čežnja poče ugađati njegovoj mekoj naravi.Posmatraše nebo, krcato fantastičnim slikama, i maštaše o svojoj sreći s nekim idealnim bićem, prenašajući se duhom na one narančasto—crvene poljane što postepeno iščezavaju i gube svjetlost i sjaj... Kad siđe s gomile, hvatao se prvi suton.Oko zapada bijaše se sve smirilo.Na čistom, plavetnom nebu pojavio se mjesec, koji bijaše od odbljeska poljskog zelenila posvema blijedozelen. Težaci su mučke preoblačili obuću.Iz nazuvaka sipaše se suha zemlja.Pošto se središe, odmicahu jedan za drugim, zametnuvši se motikom, niz vinograd, k poljskom putu. Ivo i brat mu Marko koračahu sa družinom.Ispred njih hodaše Marija i njezina drugarica.Cirilo u putu svakoga časa okretaše k njima, dražeći ih Ivom.Spuštala se blaga letna noć, kad bijahu na dogledu sela.I drugi težaci — svi umorni — vraćahu se sa polja, i svuda se čula pjesma mladosti. Ivo se bijaše podao ugodnim mislima.K’o besvjesno hodaše za družinom i posmatraše Marijin strojni struk.Kod prvih kuća upita je je li se umorila, upita je onako... tek da joj čuje glas. — Nisam ni lasna! — odgovori djevojka i ljupko se nasmija. . Mučke, k’o potajice, uljegoše u oživljeno selo.Kod svojih kuća družina se rastajaše.Jure s Marijom uđe u svoje malo dvorište.Ivo zastade zamišljen i gledaše za njima. — ’Aj’mo! — javi mu se brat. I oni pođoše naprijed, k svojoj kući. Kako mu je dolijalo čekati večeru, iziđe pred dućan da se rashladi.U dućanu očekivaše otac težake da ih namiri i da sredi račune. Prostor obasjava lojenica, a raznovrsna roba, kako mu drago razbacana, jedva se nazire.Blijedi žižak drhti pred Gospinim obličjem, okićenim cvijećem od išarane hartije, Uto prođe Jure i uniđe u dućan. — Došao sam, — reče, — da mi isplatite ono nadnice. — Koliko ih je? — Vi najbolje znate. Šjor Luka dohvati iz ladice staru, otrcanu knjigu i prevrtaše listove. — Dakle: Ante Čole — tri nadnice. Mladić se zamisli i reče: — Čini mi se tri i po. — Ne znam, sinko, neću tvoga!Zabiližim kako mi sin reče.U kući je; zovni ga. Uniđe sin mu Marko, a otac ga upita: — Koliko su dana radili Ante i Jure? — Tri. — Tri i po; dobro se spominjem: utorak, srijeda, četvrtak, i po nadnice u petak, — tvrdio je Jure. — Ča petak? — začudi se Marko. — Znaš i sam da je kišilo.Od onoga nije bilo koristi. — Dakle, tri dana! — zaključi šjor Luka, pa izvadi pehar krcat novaca i zbroji svaku nadnicu po šezdeset i pet novčića. — Dakle, evo ti: jedan forint, devedeset i pet soldi, — progovori suho. — Po sedamdeset je nadnica, — dočeka Jure. — Reka sam ti po šezdeset i pet, — potvrdi sin. — Ne plaćam više! — razljuti se otac. — Evo ti, na, drž’! — Platite kako hoćete mirno će mladić i primi novac.Htjede izići, no na pragu k’o sjeti se: — Rekli su mi da vas upitam i radi ulja. — Dobro, dobro, naći ću odmah! — I stade opet da prevrće po knjizi. — Evo ti! Jure pozdravi i ode. Tako su redom dolazili i drugi težaci, a šjor Luka jednako se prepiraše s njima, nu u zadnju rastajahu se u miru.I već u dućanu ne bijaše nikoga osim Marka, kad iznebuha uljeze Jurina majka, Ane. — Koliko ste mu dali? — reče naglo. — U sve dvanaest fiorini, — odgovori mirno šjor Luka. — A ono drugo? — Kod mene vam je još osam fiorini... — Uvijek ušćinete čagod!...Ma ne smeta, nu one bi nam mogli dat’.Tribuje, sutra će mi Jure u varoš, valja da kupi hiljadu stvari, a potriba nam je i od modroga kamena... — I meni je prispija.. — Govori da je u vas skuplji... — Pa?A kad vam je potriba, ko vas pomaže?Neka ih kod mene; sarčićete ih lako! — Bar mi dajte još dva fiorina, potriba mi je! Šjor Luka maši se u pehar i uruči joj novac.Žena pozdravi i ode. Ivo, međutim, nestrpljivo iščekivaše da mu otac sredi račune i posvrši poslove, pa da na vrijeme, nakon večere, iziđe i odahne slobodno, u rashladnici.Mišlju je pratio očeve kretnje i njegovu brigu za neprekidnim radom.Nikad ničim nije se zadovoljavao — i on je u svome ocu viđao tek nemirna trgovca, kojemu bijaše glavni cilj da se obogati. I sada mu bješe žao što se toliko muči i kinji, a mogao bi i s ovim što je dosada stekao lijepo i spokojno živjeti. Napokon se šjor Luka diže i pođe po dućanu, pa, ustavivši se na pragu, ugleda Ivu. — ’Ajdemo! — reče zamišljeno. Pri večeri namrgodio se šjor Luka.Ljutio se na neke težake što nijesu htjeli škropiti vinograd, jer im ne bijaše dao potrebiti modri kamen.Govorahu: „Mi ulažemo naše trude, pravo je da nam se bar kamen podade.“ — I Ivo je danas bio kod nas u polju, — najednom javi se Marko, samo da nešto rekne i razbije ćutanje. — Biće zagovara’ težake, — naglo zinuvši odgovori otac. — Rade i onako dosta! — reče k’o za se Ivo, sjećajuć se umorne družine. — Dakako! — plane šjor Luka. — Koliko si samo dosada izija za svu godinu hrane, zaleglo bi cijelom selu.Hm, pa da bi zašto!E, dolijalo je... — Pusti! — bojažljivo će žena mu. — Ča pusti?Pet godin’ skita se, pa ča je učinio, reci?Drugi su svršili i jur plaću potižu, a on?K’o pametnjak!... — I umuče, no lupaše nožem srdito po plitici, da mu se od velikoga zora ispod grla tresla guša. Ivo ublijedi k’o krpa.Prepun i razdražen maldane izlanu štogod, što bi oca još gore razgnjevilo.No u zadnji čas izdrža muku, diže se i otrča niza stube... Nad selom nadvio se mjesec i blijedim svjetlom obasjava vrhove stabala i krovove kuća.Po ulici prostirahu se otegnute sjenke.Mladić izbije na otvorito i zastade.Selom zaliježe se pjesma, smijeh i veselje.Umoreni životi, istrgani svakidanjim radom, nijesu tražili počinka, već se podadoše mladalačkoj obijesti. Ivo se primiri i domalo obuze ga takova raznježenost, da se silom uzdržavaše kako mu se ne bi ovlažile oči.Čuvstvo ljubavi budilo se i izbijalo iz cijeloga mu bića.On zaželi milovanja i utjehe i bolno se sjeti očeve srdžbe i prezira.Besvjesno se podade tuzi i, onako bez misli, krenu dalje... U hodu naljeze na Juru i sestru mu Mariju.Stajahu prislonjeni uza zid, u mjesečevoj svjetlosti. On im nazva dobru večer i ustavi se kod njih. — Krenuli u šetnju? — javi se Jure. — I je lijepo, komu može bit’, — nadoda. On na prvi mah ne odgovori, zagleda se časom u njih pa onda reče: — Ljeto je...Svu bih noć drage volje lutao selom i poljem. — Vjerujem, a ko ne bi, ko je lastan! — To nije teško. — Čini vam se, — mirno će mlađi. — Umornu ne da se šetat’. — Tako je, — javi se istiha Marija i nadoda k’o za se: — Mi, bijedni druzi, valja da se i sutra mučimo. — Ala, dico, leć’! — doviknu s kućnog praga majka im. — Ko će vas sutra budit’?... — No oni popostaše još neko vrijeme. Ivo posmatra Marijino lice.U mjesečevoj svjetlosti bljedikavo je, bez izrazitih crta, nekako sletno i zamišljeno.Onamo, iz gornje strane sela, dopiraše do njih razuzdan hihot i naganjanje mlađarije.Jure čekaše da Ivo otide prvi; nije htio da ga ostavi sama, a opet, umoran, rado bi opočinuo. Uto se i Marija mače i reče: — Oni su zaboravili da se i sutra radi!Dobra vam noć! — i pođe u kuću. Ivo gledaše za njom, i kad zatvori kućna vrata, bješe mu čisto žao djevojke.Os jeti smilovanje, a da mu nije znao uzroka. Jure jednako ćuti, a naganjanje, pjesme i dozivanje s gornje strane pomalo jenjava.On pomisli da će ga i Jure ostaviti, da će ostati sam, i to ga gane i smuti.Bijaše se zaželio njegova društva i razgovora, da se razabere i umiri.I čisto prezajuć’ zamoli ga da pođe s njime dolje preko polja, k moru. — Poslušaću vas, — reče mladić — ako i je za me kasno. — Pa iziđe iz dvora na ulicu. Uputiše se mučke kroz selo.Između kuća bijaše sve mirno.Tako u hodu naljegoše na čeljade raspruženo posred ulice, koje je umorno zaspalo gdje se našlo...Izbivši na otvoreno polje, Ivo osjeti potrebu da ma s kime prijateljski razgovara, no bijaše ga toliko obuzelo čuvstvo na pogled otvorena obasjana polja i mora, da nije znao kako da počne. — Popustila je žega, — reče onako zamišljen. — Uh, da je ovaka hladovina, kad se kopa! — selo odvrati Jure. Oni pođoše dalje, polagano, ćutke, uz cviljenje popaca, pa kad bijahu blizu mora, podalje od sela, najednom se ustavi Jure i pogleda Ivu, kao da ga pita očima: kuda ćemo dalje? Mladić ga nije razumio, nego ustavi se i izvali na komad ledine tik puta. — Sjedni i ti! — ponudi on druga i malo se odmače da mu učini mjesta.Pa kad i on sjede, upita: — Zar ti nije draga lijepa noć? — Ča mi govorite?A komu nije!Ma eto, kad najbolje planduješ, pomisliš da se neš ni privrnut’, a motika te čeka, pa izgubiš volju i ovo malo uživat’... I momak ućuta.Ivo se podade osjećajima obasjane ljetne noći.U njoj bijaše se već sve živo upokojilo, no zasve, sa svih strana, javljaše se život.On ga osjećaše u sebi i u okolini.Osluškiva šapat sveopćenosti, u kojoj iščezavahu pojedinci: i nerazumljivi zvuci, i cvrčanje popaca, i samo krkočenje živa mora.Pokoj se spuštaše na njegovu dušu, uspavkujući mu svaku tešku misao, da je zaokrije otajstvom noći. Prenu se iz blaga pokoja tek kada začu tik blizu sebe nepoznato cviljenje, koje kao da je dolazilo iz zemlje, pa pogleda na prikladno Jurino lice.Nu umah se oćuti sigurnim i ni časom ne sumnjaše da kod sebe nije nikada imao vjernijega druga.I on se primače bliže k njemu i reče mu: — Pripovijedaj mi štogod! — Ja vama?Vi ste došli iz svita...Pravljajte, slušaću vas! — Ali meni je drago tebe čuti. — Bolje da vam ne pravljam, kad nimam o čem, nego ako hoćete o nevolji, a to i sami znate. — Dakle, svaki dan to gore! — izmače se Ivu. — Jur ne može gore...Naradilo se polje i nadužilo se.Sve uzdanje, da bog blagoslovi trude, pa platiće se; a kad tamo, pritisle nerodice, zemlja izdala, a kamatnici stiskuju...Ovo je selo propalo, virujte, a valjda je ovako i dalje od nas... Mladić, ustežući se, prekide govor.Najednom se nasmija, kao da se je nečemu dosjetio. — Zašto ja vama pravljam ka da su to vaši poseli! — Zar nisam i ja iz sela? — Ja mislim — skanjivaše se mladić, — da se za nas niko ne brine. Ivu ganu bolna mladićeva briga.Mekani njegov glas u onoj toploj noći, kada je sve opšivalo, budio mu iz duše djetinjsku, bratsku samilost.I on se obrne Juri i upita ga povjerljivo: — A kako tvoji živu? — Moji! — trznu se mladić, i nastavi mirno: — Ka’ i drugi, a da vam pravo rečem, i gorem...: Vidite, mi sve gore ča smo se veće trudili i ponili se; baš, ko se uzvisuje, poniziće se! Ivo se posvema zainteresuje i zaželi saznati Jurino stanje. — Vi hoćete da sve znate, — produži Jure, — pa kad vam pravljam, koja korist?Vi bolje znate kad spavate, nego ja kad bdim...Vidite, moj otac oduvik mrtvi je težak...On — može se reć’ — i ne zna za drugo nego za zemlju; a i zemlja bila harna i cine vinu dobre, e, da je tako do duljega podržalo!Namečio se otac, počeo uzimati u gospodara ledinu, pašnjake, najveće rđavu zemlju.Radili smo svi, a najviše oni brat ča je u Americi.Ma ko će odolit’; brata uzeli u militar, osta otac sam.Ča se je s gospodarim pogodilo, valjalo je i nasilu krčit’, ako ne, valja namiriti „prazno za puno“.Nisi na vrime posadio, daj mu iz drugoga vinograda onoliko koliko bi bilo moglo bit’ na ledini.Počeo se otac dužit’... i odonda sve se izvrnulo naopako... — Biće bilo i koristi od vinograda? — prekide Ivo. — Virujte, posve malo; ma da je i čagod, kad kamate izile trude i zemlju! — A u koga ste uzimali novac? — U istih gospodara zemlje.Vi znate kako je; oni su posidnici i trgovci, pa rade kako im je korisnije.Ma i mi težaci uzročni smo svome siromaštvu.Otac uzimao je novac, ka da ga ne tribuje povratit’...Nudili ga ljudi, k’o vidili svoju korist...Ča mislite?Na sto fiorini davale se dvi kace masta, a kaca se plaćala do petnaest fiorini; i to se činilo ka da je darovano. — Šta govoriš! — čudio se Ivo. — Tako je, i to je na pošteni način, a bilo je i gore...Nu ja se ljudima ne čudim, nisu nikoga silili... — I uzimalo se? — prekide Ivo. — Pa, da vidite, prvi’ godina bilo lako i plaćati, nu posli nastale nerodice, opalio palac, i ča je najgore — pustili talijansko vino, pa spale cine na nišće.A ljudi ne mogli podmirivat’ i dug rastao; a sada više nima pomoći: živi se u prezavici i strahu.Nabrzo neće ni ovako... — Ko zna da će biti bolje! — odvrati Ivo kao za se, s iskrenom samilošću, pa, skanjivajući se, povjerljivo ga upita: — I mome ocu bićete dužni? — A ko nije u selu? — odgovori oblovito Jure. — On u selu i još dva—tri u varošu, ča i jemaju, a drugi svi smo — ovlaš ča bi nike na prste pribrojio— svi težaci jednaci... — Nisam ti odavna oca vidio, — pane napamet Ivu, i tako prekide mladića. — Nemoća jur dugo...Virujte odonda i proša me smih.A nisam prvo zna za nevolju.Otac nikako... krpija se, pokriva...Ma sada sve je na meni; hoće se i za bolesna oca i za kuću, a ni...I sutra... — htjede nešto reći, no pretrže. — Šta si htio reći? — opazi Ivo. — Ništa! — otsječe Jure. — Kaži! — navali Ivo. — Nemoj tajiti od mene, reci mi k’o svome bratu! — I sutra, — smisli se Jure, — valjalo bi mi poć’ po likariju u varoš, a mučno mi izdangubit’, i ne pritiče novaca... — Nije ti mnogo potreba? — upita Ivo, pomještajući se. — Koja fajda da je grad za dinar, kad dinara ni, — reče prijegorno Jure. Mladić se kao smisli, savladan samilošću pa umilno ponudi Juri novaca za ljekariju. — Nemam mnogo — reče, — no mislim, da će ti biti dosta. — I izvadi novčarku iz džepa. Jure se trže i ustade iznenađen. — Ne pitam vam ja, niti sam govorio za da vam izmamim...Zašto ćete vi meni dat’?Bog sačuva’ i toga!... — Pa vratićeš mi! — bojažljivo prekide ga mladić i diže se. — Molim vas, nemojte o tom ni govorit’!...Koji bi ja bio čovik!Još ima u ljudi, valja daće...Imaju se od česa naplatit’. I na to umukoše i uputiše se prama selu.U putu Ivo uhvati Juru ispod ruke i, razblažen, stade da se izvinjava: — Zar se ljutiš na me? — upita ga. — Zašto?Fala vam, k’o gospodaru i boljem od sebe, ma ča ne valja, ni nikomu drago. I obojica, kao stari drugovi, u hodu i istiha razgovarajući, odmicahu polako. Mjesec je lijepo otskočio i naginjao k zapadu.Oni se približavahu prvim kućama, osluškujući pirkanje vjetra i šuštanje kog osamljenog stabla.Cviljenje u travi bijaše prestalo, vazduh se rashladio.Sav se zisitio vonjem suhe trave i džbunova što izbijahu između živa stijenja. Pred svojim vratima, Jure pogleda u zvijezde. — Blidi od istočne strane, — reče kao za se. — Zar je brzo svanuće? — upita Ivo. — Lako ti sad svane!...Istok porumeni, cikne sunce i odmah peče.Ositiš pot i tareš se, a još se nisi ni prikrstio. — Spavajte slatko! — pozdravi mladić. — Do viđenja! — odgovori Ivo i nastavi: — češće ćemo se viđevati... Jure uniđe u kuću i bani se na pruće pred vratima, podmetnuvši koparan pod glavu, da tek prekine san i opočine...Ivo pak proslijedi i, otvorivši oprezno vrata od kuće, polako se stade vući uza stube, da ga otac ne čuje.No zasve, kad naljeze pored očeve sobe, začu mu glas.Zaustavi se, sustavljajući u se dah. — Da mi je znat’ kud se je do ove ure skita! — govoraše otac. — Pusti ga bidnoga, i večeras si ga smutio! ču se majčin glas. — Ti uvik: pusti i pusti! — jače će otac. — Ja vidim da se arči bez koristi... Tada se neko promeškulji, nasta šuštanje po postelji i prestade razgovor. Mladić pak iziđe uza stube u svoju sobicu.Prisloni se uz prozor i ne užeže svijeće, no obasjan mjesečevim svjetlom, zaroni u svakojake nesređen, misli.Domalo se u pameti razabra i posmatraše niske kućice, raštrkane po selu. Čeljad je opočivala, no njemu se pričinjaše da je taj njihov san rastrgan, predljiv i nagao, da veliki trud i brige ne dadu mirna počinka ni u tu kratku ljetnu noć... S mukom otrgnuvši se od prozora, svuče se i pruži po postelji.Ne htjede zatvoriti prozora.Bijaše mu milo da se mjesečevo svjetlo po sobi povlači, a on da, gledajući u nj, zadrijema i zaspi. Ujutro, čim se je probudio, bijaše mu prva misao da iziđe, da luta poljem.Iskreno se tomu veselio i već promišljaše kako će i danas sprovesti dan u nehaju i posmatranju. Na brzu ruku obuče se i popije kavu.U kuhinji upita majku za oca. — Doli je u dućanu, — odgovori mu ona i opomene ga: — gledaj da ga ne ljutiš; on se, bidan, za svih nas muči! Ivo iziđe, prođe mimo dućan, no ne svrati se u nj. Upravo bježaše od kuće i iz tijesne ulice. Izbivši na polje, zasjeni ga sunce, nu i pored svega što je ono već počelo prožigati mladić ga pozdravi željno i usrdno.On hodaše polako putem.Oko mu se dragovalo u plavetnilu i zelenilu.Nikakova teška misao nije ga morila.Ako bi katkad koja sumorna navrla iz prošlih uspomena, lako bi se rasplinula, kao da je preveć sitna da ga glođe u sjajnome živome prostoru. U prisjenci, između stabala, uspori korakom.Na mahove i zastajaše, pa, skinuvši šešir i držeći ga u ruci, zagleda se po polju.Tako dođe nad visok dolac, gde se zaustavi kod puteljka što je u nj vodio: Prvo nego će sići, posmatraše veselu julsku prirodu. Vinogradi dizali se kao more, masline se okitile rodom, a puteljci se oivičili bujnim, mirisavim cvijećem...Harna zemlja odužila se i radosno se javlja.Ivo se sjećaše prošlih rodnih godina iz svoga djetinjstva, kada je sa svojim drugovima bježao iz procesije da se okite smiljem i kaduljom, a kad bi se povratili već je stari župnik krstom križao i dijelio u polju blagoslov.Padoše mu na pamet one silne, blagoslovne riječi, i on ih na dogledu blagodjeti u sebi i nehotice ponavljaše: — Od munje, grada i groma— oslobodi nas, gospodine! — Da od sidba, vinograda stabli ovih sve zle godine, škodljive živine odagnati dostojiš se — tebe molimo, usliši nas! — Da plod zemlji dati i uzdržati dostojiš se — tebe molimo, usliši nas! Da, s ostalim narodom tada je i on živo vapio: „Da nas uslišati dostojiš se, tebe molimo, usliši nas!“ I u tim mislima svrne puteljkom i silažaše i dolažaše u dolac sve niže i niže... Uljeze u ogradu, na razgrađenu gromaču, koja još ležaše u debelome hladu.Nad njim sjaji sunce, a iz visoka čulo se jednolično, živo zujanje.Ono je dopiralo iz zraka i iz zemlje, širilo se je neprestajnim valom, padalo je i jačalo hladom ili prisojem. I zemlja i vazduh i sve što žive i raste sljubilo se u zajednički životni dah, sve je srkalo odasvuda jutarnju hranu... Ivo se prisloni uz maslinovo stablo i osluškuje ritmički šum vaselene...Slatko milinje, što silimice vlaži oči, povlači se po njegovoj duši.I ne bijaše nikakova nesklada između njegovih osjećaja i tople prirode. Misli mu se lijeno povlače, on im se otima, pa svojim osjetljivim čulima u se upija i sakuplja i žar boja što se razasule s morskog prodora, i toplinu i svjetlo dana i miris bilina. Po šuškanju grana zamjeti čeljade posve blizu sebe.On se trže. — Marija, ti si?... — javi se djevojci povjerljivo. Ona ga trenom pogleda i nasmija se. — Kuda se gubite? — reče. — Bar vama nije potriba mučiti se. — I djevojka nastavi posao. Brala je dozrele višnje i stavljala ih u krto, što joj je visio o lijevoj ruci.Ivo pristupi bliže i zaviri u nj. — Evo ti je krcat, valja da ga iskreneš! — govoraše, gledajući u njene prste kako brzo trgaju dozrelo voće. Tu umuknu, pa se lijepo čuje šuškanje lišća i treskanje grana. Djevojka je okretno obilazila stablo, zahvatajući više grane.Pošto bi ih obrala, puštaše ih u jedan mah u visinu. Lagano otočko odijelo, po volji krojeno, okupilo joj se oko znojna tijela, pa se sa svakim dohvatajem i prigibom isticahu jaki mišići i zaobljene grudi.A prikladno crnomanjasto lice zdrave boje lijepo joj pristajaše između zagasitocrvenih višanja što su visile na obilatim dršcima i golicale je po kosi i po obrazu, kad bi se grane zatresle. Ivo je spokojnim pogledom pratio njenu pojavu, a ne bijaše mu ni napadna, niti je dirala u njegovu osjetljivu mladićku strast...Ona pak čudila se što onako stoji na istome mjestu i ne progovara.Šutnja joj dodijavaš, pa da je pretrgne prva se oglasi: — Zar ste došli na stražu? — Na stražu? — ponovi Ivo i nadoda veselo: — Zar da tebe čuvam? — Ovo je vaša zemlja.Mi smo težaci...Na „zlu je petu“.Možete uzeti vaša dva dila... — Ne razumijem se ja u to...Došao sam onako, da se prođem... — prihvati mladić, pa onda iznenada prevrnu razgovor: — A je li Jure pošao u varoš po ljekariju? — Je...I noćas ocu bilo je rđavo.Bog da nas obrani!Ča bi bez ćaće? — Koliko mu je godina? — Ne znam pravo reć, ma biće priko šezdeset. — Nije ni puno. — I je, danas je kratak vik...Bije nas svaki bič.Bože prosti, kad čovik ostari; nije mu ni ža umrit’...Nama druzim lašje je umrit’ nego vam bogatim, ča jemate ča ostavit, — govoraše djevojka bezbrižno, ne dangubeći i pokatšto pogledajući na nj. — A da po te dođe smrt! — šalio se Ivo. — Pa?. ..Ma ja sam još mlada... — Da ti pomognem brati! — sjeti se Ivo i približi se. Ona ga dočeka mirno, tek zeru se odmače da mu učini mjesta.Oni se natjecahu ko će bolje i brže da kida višnje. — Ne možete vi k’o ja! — pecnu ga djevojka. — Da mogu! — odazove se Ivo. — Uzmimo svaki svoju granu. — I on privinu jednu plodnu k sebi... A sunce se sve bolje spušta niza strane dola.U svojoj toploti i svjetlu donašaše život množini sitnih bića što se zujanjem, pjevanjem, cvrčanjem i lijetanjem razigraše nad rosnim, mirisavim biljem.Jedva ga se dotiču i prolijeću sve bolje i brže, dok im u sunčevu plamenu ne sinuše išarana krilašca i ispuniše još vlažni prostor između rodnih grana.I vršci viših stabala zasjaše; plod planu crvenije i njihova obličja postadoše veselija i življa... — Posli će upeć’, a kako je sada lipo! — reče djevojka. — Neka sunca, sunce je život! — razdragan odgovori Ivo. . — Tako se čini, dok ga nije, jedva ga se iščeka, a kad ovlada i dodija... Krto bijaše vrhom pun i stablo očešano.Djevojka pođe da ga isprazni, pa htjede da ga sama nastavi na glavu.On joj pomogne, prihvati ga s jednog kraja i podiže.Zgledaše se trenimice i lica im zasjate, kao da su oduvijek zajedno.Ona popođe preko ograde i iskrene kol puta u oveću košaru.Povrativši se s praznim krtolom, nastavi branje na drugome stablu.To krošnjato stabalce, s gustim isprekrštenim granama, bijaše rodilo da se ispod sočnoga ploda savijahu grančice.Obasjano suncem, preljevaše se u zagasitocrvenoj boji, koja se naviše spajaše s ružičastoplavom... No sunce počelo da ugrijava. — Još ću ovu obrati, pa ću ća...A i vama bolje je vratit’ se; dok dođete kući, biće podne. — Ti hoćeš da me otpraviš odavle! — na po u šali reče mladić i pogleda je. — A ja neću od tebe!Vidiš kako se trudim! — I on skide šešir i maramom se obrisa po glavi. — Ka’ poslu niste obikli... Prođe tako čas i oboje beru i trgaju sočno voće.Ništa ne govore, samo što šušte savijene grane.A mladić stao da misli kako bi bilo lijepo cijeli dan ostati kod djevojke, dok se ona čudila kako njemu — neviklu — ne udi sunce i vrućina.Nije predala od njega ni kada stajaše tik uza nju i kada gledaše u nju svojim upitljivim blagim pogledom, jer o njem bijaše slušala još od djetinjstva samo dobro.A Ivo bijaše svojom dušom tako blizu nje da osjećaji i misao nijesu mogli ni časom drugamo skrenuti. — Tvoje su oči iste boje k’o dozrela višnja, — reče joj čisto neusiljeno, gledajući u nju. — Ovako mi je bog dao, pa ča ću? — Lijepe su i sanjalačke; a moje su sive i mlake. — Dobro vam se i ne vilu ispod očali.Ma zašto to nosite? — reče i pogleda ga upitljivo. — Jer slabo vidim. — Bog sačuva!Zašto to govorite? — Ostavimo to! — smijaše se on. — Reci mi, imaš li mladoga? — Nimam nikoga, — oblovito odvrati djevojka. — Nikoga! — Ja grem, čekaće me majka s živim na drugoj ogradi... — Otić’ ćeš i ništa mi nećeš reći? — Ča ću vam reć’? — poče se čuditi djevojka.Onda pusti zadnju granu, odmače se, skide krto s ruke, te ga položi na zemlju. — A da znadeš kako je meni kod tebe lijepo, — otpoče mladić očito ganut i razdragan, — ne bi me nigda ostavila!Kod tebe zaboravljam i tugu i bol što sam je sobom amo donio... Glas mu doista iskreno podrhtavaše, silna unutarnja sila ispoljavaše riječi, no zasve ne znadijaše što da reče, a opet nije mogao da se uzdrži. — Sinoć sam ti, — produži, — razgovarao s bratom do kasna.On je dobar i ti si dobra!... — I veliko čuvstvo ljubavi i saosjećaja pretrže mu časom riječ... — A je li ti drago da sam kod tebe? — doda. — Meni je svejedno...Ma nije mi mrsko... — A ja izgaram od ljubavi! — pomućeno izreče Ivo. — A vi se oženite! — odvrati ona prosto, kao da mu to savjetuje.Pa uze krto i odluči da krene... — I ja idem, — tugaljivo će on, kao da sam sobom govori.Pa, vidivši da se je uputila, osjeti da ga nešto ganu. — Je li da se na me ne ljutiš?Ti si dobra, — javi joj se. — Zašto? — odgovori ona i obrne se prema njemu: — Vratite se kući, potli će upalit’ kris, pa bi vam moglo nauditi! — nukaše ga čisto bratski. — Zbogom vam! — Zbogom! — odvrati Ivo i gledaše za njom. Časom se zamislio i onda tiho iziđe iz ograde na put, pa poče naglo odmicati.Znoj ga svega oblio. Žega sunca kao da ga je žestila i davala mu snagu. On osjeti istinsko čuvstvo ljubavi prama Mariji, osjeti da nosi sobom u grudima cijelu njenu pojavu.I pred sobom u sunčevom žaru gledaše joj prikladno lice — umorno, razborito i istinsko.No na dušu spuštala se tuga i čisto slutijaše prelom koji će sigurno nadoći i nanovo ga satrti... Kod dućana nađe župnika, koji ga očekivaše, da se s njime okupa.Ivo uđe u kuću, sredi se i pođe sa župnikom k moru. — Lovi stari Mrse, — opazi župnik, kad bijahu na dogledu mora. — A ulovi li šta?— upita Ivo. — Pogdjekad je i sretan...A čudan ti je...I sam znaš, svašto se o njem govori... — Sjećam se...Vele da pod krmom drži svetog Nikolu, pa kad ništa ne ulovi, utapa ga u more sve do grla, te mu prijeti da će ga udušiti u vodi ako čudo ne učini i ne domami mu ribu na udicu. Došavši k moru, svukoše se razgovarajući u zaklonici između škrapa na pijesku. Ivo uđe prvi.Živo, veliko more ugrožavaše ga svojim uvalama i dubinama, nu zasve privlačilo ga k sebi. — Zaplivaću k čamcu, nije daleko! — reče župniku, koji je na plitkome slamnatim šeširom grabio more i cijedio ga na glavu. — Ne idi! — ozbiljno će župnik. — Osoran je i nasrtljiv; vidjećeš, izgrdiće te... Nu Ivo zapliva na otvoreno i domalo dohvati se Mrsina čamca. — O, o!Koji vam je posao ovdi? — smrsi stari. — Hoću li se popet’? — Pa ča ćete? S nategom pope se Ivo u čamac i sjede sučelice prama starcu.Bijaše ovo prvi put što ga je izbliza gledao.Njegovo neobrijano, posolicom izjedeno lice laštilo se na suncu, no pored svega u njega bijaše mrk pogled kojim je ispad sebe pogledao Ivu.Prkošljivo hiti tunju što je dalje mogao i progunđa nešto nerazumljivo. Tek Ivo je želeo čuti izbliza toga čudaka.Sunce ga je časom osušilo i počelo prožigati, a opakljeno drvo gorjelo je ispod njega.Napokon se usmjeli: — A gdje vam je oni sveti Nikola? — upita ga.„Mrse“ ga ošinu okom da je Ivo oborio oči, pa zagunđa: — Lako je za nj!...Da bi onako za očevu vam dušu!... Nastade tajac.Sunce obasjalo sve naokolo, a dokle oko dopiraše vladaše bljedikava svjetlost, u kojoj iščezavaše vedrina neba; U tom bljedilu jedva se nazrijevahu konture prekomorskih goleti, a pučina podrhtavaše u sjaju i bojama duge. Makar je mladić izgarao na suncu, ipak mu bijaše ugodno u bezgraničnosti prostora.Osjećaše živo slobodu, sjaj i istinski dašak života, — a pred njime, kao sjenka, kao nekakova slutnja stajaše mrka nagrđena „Mrsina“ prilika s izrazom nepomičnosti i nehajstva. — Nikad ništa ne ulovite? — upita ga samo da ga natjera na razgovor. — Brige vas!Kad vam na vrata dođem, ne dajte mi... — A zašto ne? — Bi!?A ko vam je otac?Pitajte suze sirotinjske! — reče naglo i izvuče tunju iz mora. Ivo se na te riječi smuti i više ne progovori.Baci se u more i dopliva kraju. Župnik bijaše već otišao.Hladni, svježi zapadnjak stao da propirkuje i da, blaži sparinu.Valići se kotrljali do u zaklonicu, do samih Ivinih nogu.Plačkaju bijeli, isprani kamen, iza koga je još tek uska pruga hlada, gdje se osluškuje blagi šum u sjajnoj i toploj prirodi...I on se obuče i krenu lagano kući uzbrdicom. Koncem augusta bijaše zategla suša.Ljudi gledahu u nebo, u oblake što se svaki dan gomilahu na zapadnoj strani, u živoj nadi da će se prolomiti i natopiti žednu zemlju. — Samo da dođe ta blažena kiša! — uzdisahu žene. — Drukčije za nekoliko dan’ ni struka zeleni! Po bunarima i lokvama nestade ubrzo vode, pošto su se baš obilno škropili vinogradi.Na savjet glavara, Ivina oca, naredi općina stražu nad općinskim lokvama.Dijelila se voda na fučije, prama broju kućne čeljadi.Rondari, s puškom na ramenu stražili su pak bez cedulje s glavarovim pečatom ne davahu nikome vode ni za lijek. Nu i tako seoske lokve brzo, se iscrpiše: pri dnu zasjela voda ne samo što bijaše kaljava i skroz od trave zelena, no i zaudaraše blatom. A čiste vode nije se nadaleko moglo naći.Nije bio druge, već da ideš po nju u varoš.Ko je imao na što da naprti, ne bijaše mu velika zla; dognale bi se dvije do četiri fučije, pa štednjom zaleglo bi za dva—tri dana.Nu, one žene koje su morale nositi velike kable na glavi, istrgoše se i izlomiše od velika truda, a i dodijavaše im žestoka upeka žarkoga sunca. Selo se bijaše grđe uplašilo nego da je krupa obila polje... I živina bijaše spala, otančala, k’o nema šta pod zube, — nema vode, a nenavikla da se na obroke poji. Svijet se molio bogu, da se smiluje. — Ako i jesu naši grisi veliki, — jadahu se starci, — neće nas bog posve satrti!... Spari Mrse, jače namrgođen, hodaše selom grdeći starješine puka što ne provode vodu iz varoša. — Ča bi im bilo — govoraše on, — da svako jutro nakrcaju brod vode, pa ga pred selo na žalo iskrcaju? ...A i kako se dili ta voda?!Glavar i prijatelji mu kupali se u njoj, lušijalo se u njih ka o Božiću, a drugi želili da smoče justa!...Da su veliki ’arči?...A njima u varoši hoće se mužika, lampioni, policijoti — i sve plaća mali puk... — I ljutit, gunđajući, otišao bi starac k moru. Da se nikomu ne moli, Mrse se zadovoljavaše „bocatom“ vodom, što izviraše blizu njegove spilje iz oveće rupe.Slana voda, što se morem miješala kad je obilato navirala, služila je selu za kuhanje i pranje; nu on je za nevolju i pio, kad bi ga žeđ posvema savladala. Ni procesija oko cijeloga sela, sa okićenim svetim Rokom na prijestolu, ni pobožne pjesme, ni vruće molitve nijesu pomagale.Jednoga jutra svanu vedar dan, pirkaše suhi sjevernjak; sigurno negdje preko mora bijaše porosilo, pa tako nestade i zadnje obmane. Nastadoše sparine, od velike vrućine nebo ne bijaše plavo, već prevučeno bjelinom kroz koju je sunce još žešće upicalo.Goleti i suro kamenje, što se je od podneva nadvisilo nad selom, žestoko otsijevaše u suncu i od sebe k’o da puštaše bijelu mliječnu paru, što pred očima neprestano drhće i drhće... Iz zemlje, iz pijeska i iz samoga mora dizaše se vrućina, da ni noću ne popusti, cijeli okoliš odisao je zadahom progorjelih stvari. U nedjelju pri misi skrušeno se je molilo da se bog smiluje i pošalje kišu.Čeljad, bijući se u prsi, ponizno se prigibala k zemlji i vapijala u jedan glas: „Bože, zemlji tvojoj dažda daj!“ Taj vapaj mnogima ostade usađen u pameti, i kada iziđoše iz crkve na sunčevu žegu, nehotice im naviraše na usta... . „Bože, zemlji tvojoj dažda daj!“ — to bijaše općenita molitva što se je selom mišlju raznosila i jošte uljevala nade u ucviljene i ojađene duše. Te iste nedjelje, nakon molitve, javio je župnik puku s oltara da će iz Mletaka stići do koji dan orgulje naručene za crkvu.S njima će doći majstor, da ih namjesti.I zaključi: — Eto je troška i biće ga, ma i selo imaće se čime podičiti...Neka sve bude na slavu božju! Ivu ta vijest još u crkvi smuti.O tim orguljama bijaše već davno u selu govora.Znalo se je da su naručene i da će zapasti silna novca, a sve da će se podmiriti iz crkovne imovine. Župnik i Ivin otac, prisjednik crkovinarstva, zauzeše se živo da se posao sretno dokrajči.„Ča će nam pinezi?“ govorahu.„Lako se iz ruk’ omiču, a organ će ostat zauvik! ...“ Kad se je misa dovršila, Ivo bijaše među prvima što iziđoše iz crkve.Zaustavi se časom u hladu.Posmatra svijet što je iz crkve navirao i rupcem brisao znoj sa čela. U jatu djevojaka opazi Mariju.Tražio je očima i, kad im se pogledi sukobiše, nasmija se jedno drugomu. Mladića zadivi niz bijelih, svijetlih zubi što se čisto isticahu u njenoj od sunca pocrnjeloj glavi.I gledaše za njom i za drugim svijetom...Pa nanovo padoše mu na pamet orgulje, i što više o njima razmišljaše, bivaše sve to nemirniji. Uto se zaustavi kod njega Jure i zakiti ga lijepim, crvenim klinčacem što ga bijaše istrgao iz kitice šarena cvijeća. A i Cirilo naljeze i zastade kod njih.Od žege opaljeno mu lice čisto se nabralo i obrve bolje poplavile. — Jeste li čuli, a?Sada ćemo jemat’ organ...Ala će nam svirit’! — govoraše podrugljivac veselo i obijesno, cereći se neprestano. — Ma i hoće se mužika, — produži, — kad smo ovako siti! — A onda svojim plavim očima pogleda u Ivu, uozbilji se i zamisli.Bože moj, da mi je samo znat’ ko će po njemu mlatit’.Bidni naši trudi! — zaključi i stade ga opet smijeh. Uto i župnik iziđe iz crkve.Kad ga Cirilo ugleda, zamrije mu na ustima smijeh, pokunji se, uljudno pozdravi i ode s Jurom. Don Frane uputi se s Ivom.U hodu upita ga, onako samo da zametne govor, kad će stići orgulje. — Zar nisi čuo?Ta ti spavaš u crkvi! — šalio se don Frane. — Ma eto, reć’ ću ti, neka znaš: imaćemo se i mi u selu podičiti; nećemo ni mi biti najzadnji...Doći će za nekoliko dana.... — Učinili ste lijep posao, — odgovori Ivo, ne mogavši se ustegnuti.I nastavi naglo iskreno; — Zaboga, je li baš to upravo sada trebalo?...Selo u nevolji, nerodica, pritisli kamatnici, a brzo će se i crkavat’ od žeđi, i — ne daj bože — skapavati od gladi, a vi što ste na upravi trošite tuđ novac, k’o da ga je na pregršte... — Mladić je govorio čisto ljutito.Župnik se iznebuši i zastade, zagleda se u nj i stade ga miriti: — Imaš donekle i pravo...Nu za crkvu je...A da znaš, tvoj je otac tako želio, pa hoćeš da se ja protivim?A neka, bolan, biće crkva punija! — Govori se: dvije hiljade troška! — planu Ivo. — Pa?Šta je to prama S., gdje su zgradili zvonik od osamdeset hiljada forinti... — Baš kao i tamo! — prihvati živo Ivo. — A putova — gdje se makneš da vrat skrhaš, a u po — ljeta vode ni kapi... — Ma, čovječe, —prekine ga don Frane, kovni su novci; nijesu ni općinski, ni vladini... — A ko ih je dao? ...Oni što svake godine daju po barilo vina, — pa zašto da ne budu na korist onih čiji su?Biće da su ležali bog zna gdje nekoliko godina, a moglo ih se je pozajmiti nasigurno kome seljaninu, pa ga izbavit’ od kamatnika... — Ne govori što mu drago! — uzvrpolji se don Frane. — Ne da štatut; sve je po njemu određeno...Pitaj oca!Idem na objed,— i svrne u kuću.Svijet se već bijaše razišao po selu i podne je dozvonilo.Ivo ubrisa naočare i, tražeći hlada, otide kući. Po objedu, dok je unišao u svoju sobu, baci se na postelju da se ugne najžešćem krijesu.Svakoga popodneva rado je čitao; zanio bi se i živio sugestovanim životom što ga je iz knjige crpao.I za to vrijeme zaboravljaše istinski život, koji je sve to bolje upoznavao, pa bijaše mišlju daleko od svoga sela. No čim je ovoga popodneva odložio knjigu, zamisli se i sjeti svih nevolja koje su gonile čeljad među kojom se je rodio.Bijaše mu teško što mu sve više i više iz duše iščezavahu prijatne slike iz ranije mladosti.Tada, kada se je on preko praznika kući vraćao, bijaše drukčije.Rodna polja bijahu krcata sazrelih plodina; veseo, bezbrižan, jedva bi se dočekao slobode i života, i on je u svome selu gledao izobilje sreću...A sala razabiraše tek bijedu i, što je još gore, beznađe u bolje.I k’o da tomu nema lijeka: ljudi ostavljaju svoju djedovinu i bježe u tuđinu – u Ameriku... Pa ni sobom ne bijaše zadovoljan.Nije dovršio nauka, zapustio se, a sada ne zna što da počne... Hiljadu misli padalo mu na pamet, i on prelažaše s jedne na drugu, osluškujući glasove i pjevanje s ulice. Želio je da zaspi, no ne mogaše od velike vrućine, pak tako domalo diže se i hodaše po sobi, da utuče vrijeme. Oko pete ure iziđe pred dućan.Po putovima, uz svu žegu, čuo se smijeh i hihot mlađarije.Djeca se igrahu na buče i na plohe.On se zakloni iza kuće u hlad.Čas je gledao u sunce, čas stajaše tako k’o besvjestan. Ne potraja dugo, kad začu putem panjkanje zvonceta i klopot živoga.On se nadviri iza ćoška od kuće i opazi Juru, koji pred sobom gonjaše mazgu.Za njim uzastopce hodalo je magare pognutih ušiju, i cura, susjeda mu.Živina bijaše naprćena fučijama za vodu, mršava, raširenih nozdrva, kojima njuškaše po upaljenoj zemlji. — Ideš li u varoš po vodu? — upita ga Ivo. — Malo ću te pratiti do koje masline, pa ću u hlad, dok popusti žega... — Nemojte, čisto sve gori! — odgovori mladić, obrisav maramom glavu. Ivo povije obod na šeširu i uputi se polagano s njima.Za njima hodaše i druga čeljad.Neko je gonio mazgu s fučijama, a nekoje od žena nosijahu na glavi velike kablove. — Bolje je sada poć’ po vodu, nego sutra dangubiti, — reče Jure i odmah ućuta. Ivo gledaše djevojku.Podrubila se šarenom maramom i nadvukla je do nad oči, da joj se jedva lice naziraše.Hodala je lako, turkajući svakoga časa lijeno magare. On ju je poznavao.Po selu se govorilo da Jure za njom pristaje, a da ga i ona lijepo gleda, ako i nije dosad šta vidjeti. Ivo zastade i skloni se ispod krošnjate masline.Bijaše mu dodijala vrućina.Ispred očiju bliješti mu se i osjeća, gdje sunce dopire, da ga peče i kožu mu na licu suši.Gledao je neko vrijeme za njima, dok ne zamakoše u oblaku prašine i u blijedom sunčevom plamenu. Zasve što je šesta ura, sunce nikako da se spusti, k’o da neće nigda zaći. A njih dvoje idu zaprašenom cestom i ćute.Osušila im se usta, pa im se ne da govoriti.Jedva nakon nekoliko vremena javi se Jure k’o preko volje: — Svrnimo ovim puteljkom — i pokaza na nj kretom glave. — Obać’ ćemo moj sad, a i vruće je! Djevojka mučke posluša, te pogna magare malom uzbrdicom.Čim stupiše između stabala na užu putinu, bijaše im lakše, zasve da i ondje odasvud izbijaše vrućina. Kod Jurine ograde ustaviše se i pustiše živinu po starini, a oni pođoše po sadu. Mladiću je srce pucalo od jada kad je stupio na prekopanu, ispucanu zemlju što se je prašila isto kao i cesta s koje su došli. — Gledaj, molim te! — govoraše zabrinuto djevojci. — Grožđe naoko gine...Nu, kako se osušilo i nabralo zrnje! — Reka bi da zdrije, a onamo kruto je, trpko, k’o octo...Evo ti, na, okusi! I on otkide čevuljak i dade ga djevojci. — Vrilo je, — reče ona, — ma metniću na justa; mori me žeđ. Veliki dio vijovine prožutjele, osušene i zamrle — visi o mladim trsovima.A ispod njih nije bilo ni trave ni kakve druge divljače, već zijeva crvena, žedna črmalja.I masline nastradaše, kožica im se skorupila; sušile se, pa s reda otpadale. — Ča da gledamo našu propast! — reče napokon Jure. — Neće ništa ostati...Listom me tuga muči! — I on popođe pod maslinovo stablo. Oboje se prislonilo uz deblo, u prisjenak, da se ugnu sunčevoj žegi. — Nisi bila danas u crkvi? — upita je mirno mladić. — A ja sam te gleda... — Okasnila sam... — A hoćeš večeras na hlad, prid kuću? — Valjaće...U kući se ne može izdržati...Muški vanka spavaju, a i ja ću u vrtu... — Doć’ ću ti, razgovaraćemo, — prihvati mladić. A oko njih je sve mirno, ptice zamukle, k’o da ih nema. On se zagleda u zelena konjica što je proletao s trsa na trs, dok se nije zaklonio iza lišća, a ona gledaše uto u njegove jake ruke...I podulje ostadoše tako, k’o veoma zabrinuti zbog nečega. — Pojmo, da ne okasnimo! — reče najzad djevojka. — Pojmo! — odgovori Jure. Uputiše se na izlaz.Začudiše se kad opaziše da mazge ni magarca nije na starini. — Kud su se stanili? — zabrinuto reče mladić. — Da nijesu, po vragu, umakli u zabranjeno?! I on brzo potrča uzbrdicom, a djevojka nagne za njim. Na dogledu glavice, ispod koje je ležala suha potočina, pri strani uoči Jure živinu. — Reka sam da će biš u branjevini...Gladno, pa biži za strukom trave. — I mladić u strahu požuri da ih izagna.Časom potrčkujući, dođe do potočine i već htjede preko, nu najednom iznebušen zastade.Po podanku branjevine ugleda Rogina brata, lugara, kako iza grma čuči. Mladić ustrne i predljivo stade da se brani: — Ni ča bi okom trenuo, — ispričava se, —stupilo! — Tako je, kad ti govoriš! — potsmjehavajuć’ se dočeka ga lugar Krnje. — A ja sam ih našao gdje pasu i mislim: hoće li im se naći gospodar! — Pa zakruži uokolo rukom: — Ne poznaješ ti zakona!...Ne vidiš obiljene stalke?! — Ma, brate, samo je štronulo...Evo, neka reče Jelka... — Ča će ona pravljat’, nje je tovar.Da, da, — podrugivale se, — biće pohupili za travom, ka namečilo se!... — Na boga moga bih se zaklet’ da nisu nigda nastupili, — kleo se mladić. — Govori ti ča hoćeš, ma reci da — jesam li ih našo?Svake se godine sade borići, pa nigdje ništa, kad živina sve potare... — Čudim vam se ča govorite! — Znate da ih suša nosi, ka u kamenu... — Ti tako govori, a ja ću biližit...Ala, izagni ih! Mladić potrča ustranu pred živinu i sagna je u potočinu.Kad dođe nabliže, prihvati mazgu za oglavu i pridrža se za samar.Djevojka stajaše na istome mjestu k’o ukopana i plašljivo gledaše oko sebe. — Sada ih lipo goni doma!A danas si dobio nadnicu! — očito veselo javi se lugar. — Zna sam da je živina pohupna... — Ma ne vidite, dobar čovo, da su i naprćena, nisu za pašu... umiljavaše se Jure. — Znam ja za tu majstoriju...Nu nije fajde pravdat se...Skrivio i platio, pa si miran! — Okle da platim, zar ne vidite nevolju?!Nemojte nevikla gonit’ me po sudu...Nemojte, pomoć’ ću vam u koju. — Da, ka i lani...Doša si jedan dan polivat’ , pa onda biž!Znam ja vas! — Valjalo mi je i moje polit’, a pomoga sam vam... — Ala, goni ih! — I obrnu se k djevojci s potsmjehom: — Gledaj kako ona muči, ka zna da je kriva! — A ča ću vam pravljat’...Vidim da nas se hoće umest’...Di je ta ščeta?Sve se posušilo, — odgovori Jelka i pokaza rukom na usahle boriće... — Neka ih tu! ...Vidićemo ko jema pravicu! — I lugar gunđajući otide. Tada se i njih dvoje zagleda i mače.Pognaše živinu i, smućeni, šutke izbiše na put, te će u varoš.Sunce se bijaše posvema nagnulo zapadu, nu za sve još je žarilo i sipalo im svjetlost u oči.Na širem putu iđahu usporedo, šibajuć živinu, i za neko vrijeme ne progovaraju ni riječi.Čini se da osluškuju tugaljivo canjkanje mazgina zvončića, što neprestano jednolično tucka... Na tješnjem putu, u zakreta ju, stiskoše se jedno uz drugo i mladić iznebuha reče: — Nikad se ne zna ča nas čeka... — Prati nas nevolja, a da i nismo krivi, — prihvati prijegorno djevojka. I k’o da osjetiše jedno prama drugome jaču ljubav i samilost, uhvatiše se za ruke i, u hodu mašući njima, požuriše da čim prvo stignu u varoš i da naliju fučije.Znali su da ih domaći željno iščekuju, da prvo opočinka napiju do sita. Dva dana kasnije, po najžešćem krijesu, dopratio je majstor šjor Antonio orgulje za crkvu iz Mletaka.S mora do u selo valjalo je da ljudi na rukama nose komad po komad, da se ne bi štogod pokvarilo ili polupalo.S pošljednjim komadom stiže i šjor Antonio u selo.Bijaše sav u znoju i razrogačenim velikim očima gledaše u svijet...Nije mio da zajaši na mazgu, prem su ga molili i na rukama na nju metali. Župnik ga namjesti u krčmi, gdje mu i sobicu napose pripraviše. Još istoga dana potuži se majstor da su stan i hrana rđavi, voda nečista i mlaka, i da je on naučio na bolja jela.Stoga je svako jutro valjalo slati čovjeka po meso i ribu.Još ribe bilo bi se našlo i u telu, no Mrse je nije htio prodavati ni za kakav novac.„Da je dam onom gladnom Talijanu, ča je doša’ iz vraga da se naji naši trudi?!“ gunđaše on i nosijaše ribu u grad. Uveče momčad dolažaše u krčmu da vidi šjor Antonija. Cirilo se prvi brzo oslobodi i poče s njime zbijati šale.Živo se prepiraše s družinom, govoreći o njem, a zatim bi prsnuo u obijestan smijeh.Majstor, zabezeknut, jednako ih gledaše, pa napokon, uvidjevši da je to ipak dobar svijet, udobrovolji se i smijaše s njima. — Gledaj, kako jй! — rugaše se jedne večeri Cirilo.Sve ka po sirovoj koži...Ovdje se mrska, a kod njega doma, da je bilo i kapule!Oni, bolan, i ne jidu nego kanule i zeleni; isto ka i živina! Majstor međutim ne slušaše veseloga mladića, već se slatko zalagao i silno se znojio... — Vražji pliše! — nanovo javi se Cirilo i pogleda po družini. — Neće da vodu pije, a svejedno kako je blid i uzet, ka da je iz mriže ispa...Ah, da je meni onako jist, pa... komad divojke... — Pusti, — prekidoše ga momci, — sitiće se! — Brige njega!Napuniće žepe naših pinez’, pa bog te veselija...Hm, — uozbilji se, — može biti da i neće!Muhe će ga izist’; da znate, kako ih je danas od sebe gonija!Mumaj ti, mumaj! — Ma cili je dan u crikvi, — opazi neki od momčadi. — Mužika, ljudi! — jedva dočeka Cirilo. — Reka bi da kogod mašku za rep potiže, tako podikad mijuče... I momci se najposlije primiriše, a majstor, pošto dovečera, još ih je milije gledao i slatko se smješkao na njihove šale.Oni ga u zadnju ponudiše i vinom.Istrušiše nekoliko čaša zajedno, pa mlađarija zapjeva, prijateljski ga pozdravi i veselo se raziđe selom. — Dobri ljudi! — mišljaše šjor Antonio, ostavši sam za stolom... Napokon selo dočeka te se jednoga dana nebo naoblači.Još ujutro čuo je neki težak da je daleko preko mora — k’o iz dubine — zagrmilo.Sve što je u selu živa uzradovalo se na tu vijest.Istoga popodneva, oko pete ure, sa zapadne strane stadoše se podizati tamni oblaci i zastriješe posvema sunce.Pa kad još odatle i pirnu, u tili čas popusti žega. Ivo jedva dočeka da iziđe iz kuće.Godila mu promjena vremena; osjetio se lakšim, pa požurio napolje. Obuzela ga radost što će, eto, popititi i žedna se zemlja napojiti.Čuo je razgovore težaka; veljahu: „Još bi dobra kiša pomogla!“ On im od srca vjerovao i želio da im se uslišaju vruće molitve.Gledajući bijedu i stravu, dirnulo ga do u dno srca, i on se podao svom dušom molitvama i željama svoga sela. Polako, poštapajući se kišobranom, prolažaše mladić kroza selo, a nebo se sve više oblačilo. — Biće kiše! — tješila se odasvud ženskadija. I već čeljad ispred kuća poče iznašati posude da se napune daždenjače. Oko Ive veselije zastrujio život.Djeca pred kućom zgledavahu se, k’o da se čude tolikoj promjeni.Kokoši i druga živad, što je se za krijesa nije ni viđalo, najednom se pročula i po murvama stresala obijesno krilima, a krmad po zagonima uzroktala se i sve njuše zemlju, k’o naslućujući da će biti blata.Sve živo osjetilo da se je izmaklo ispod teškoga jarma koji ga je ljuto tištio...Ivo mine i zadnju kuću i zastade na jednoj uzbrdici da posmatra pred neverom rani suton.Selo i more bijahu zastrti surim, nepomičnim zastorom.Oboje, k’o i nebo, posvema bijaše izgubilo svoje svijetlo plavetnilo; još se isticaše samo golo kamenje... Najednom dopriješe do njega iz crkve zvuci orgulja.Sigurno ih je majstor ugađao...A mladiću se pričini da ti zvuci unose nesklad u ono veličanstvo što se pred njim prostiralo i pred kojim se je skrušavala njegova duša.On krenu dalje... Polako koračaše, sve osluškujući oko sebe tajanstveni šapat natuštena prostora.Osvojila ga lagana osjetljivost, i on ne razmišljajuć ni o čem podao se prijatnu uživanju... A iz daljega tek jedvice sijevnu i zagrmi podmukla tutnjava.Ivo se veselo zagleda u već naoblačeno nebo.Najednom, časom, du’nu hladan vjetar i potrese granama, po vazduhu zaleprša suho lišće, a u isti tren začu se sumoran šum što brujaše između kitnjastih stabala.Do Ive dopiraše čas k’o molba, čas k’o vapaj, čas k’o srdžba, onako kako bi snažnije du’nuo vjetar!..I onda zavlada mrtvi tajac. Mladiću se čisto ražalilo što se je vjetar utolio i prestao šum koji ga je blažio k’o najutješljivija daleka muzika, u kojoj se njegova duša gubila u neizmjernosti pustora... Uto poče da sipa blaga kišica.No to potraja tek nekoliko časova, kad grdno sijevnu i zatutnji.Du’nu oštar zapadnjak.Tamni oblak nadvio se nad okolišem.Smrče se; sve žešće sijeva, sve bliže grmi.Vihor se spustio, nastade oštar zvižduk i treska izljuljanih stabala, a kroz sve to čuje se zvuk velikog zvona što breči na neveru... Čeljad žurno juri kući, goneći pred sobom predljive mazge. Iz daljega negdje dozivlju se ljudi... Ivo požuri do kućice gdje je znao da se težaci zaklanjaju od ružna vremena.Pognuvši se, uljeze unutra.Kad se smjestio, između druge čeljadi ugleda Juru i sestru mu Mariju.Niko ne progovori ni riječi.Svi očekivahu napeto što će nadoći... Najednom počeše koso padati krupne kaplje.S kapljicama osu i sugradica.„Sačuvaj, bože!“ zavapi jedan starac i začu se njegov drhtavi glas: „Sveta Marijo!Moli za nas!“ Sve što se strpalo pod taj krović odazva se uplašeno.Marija navrije k izlazu, pa, pokupivši nešto sugradice, metnu je u njedra i povrati se na svoje mjesto.„Sveta Marijo, moli za nas!“ čuli se glasovi sve to skrušenije. Uto sijevnu vijugasto i zatutnji duboko. Iz daljega zahujila muklo čudna lomnjava i jak šum.Šum je prilazio naglo i sve bliže, dok ne osu gust grad. Čeljad zamrije, starac prestade da moli.U kućici sve zadržalo dah, a vani bije led, komadi dolijeću do samih njihovih nogu.Zlo potraja nekoliko časova, pa postepence popuštaše, dok ne prestade.Između čeljadi iznebuha neko od ženskih tek čujno zajeca, pa jače i jače, dok osvoji plač... Čeljad iziđe napolje.Zahladilo je.Led se na mjestima naslagao i bijeli se.Nizbrdicom otiče voda i nosi sitnež i ispresjecano lišće.Ljudi zgledavaju se tugaljivo i počeše se razilaziti. — Sve je zatrlo! — reče onaj stari što moljaše. — Nije još sve!Nu ako bude potriba, navratiće— odgovori neko tako cinički da se Ivo trznuo i pogledao mu u mrko lice. Jure i Marija ne progovoriše ni riječi, nego se instinktivno uputiše jedno za drugim prama svome vinogradu.Ivo pristade za njima.Svakim korakom srce im se cijepalo na dogledu polomljenih grana, rastrganih hvoja i ispresjecana lišća.Po polju naoko pustoš, a po zemlji blato i voda.Svrnuše puteljkom u doce.Jure razgradi i uljeze u svoju ogradu.Na lazi obrne se k Ivi i reče mu da ne ulazi, jer će se ukaljati.Po vinogradu pliva voda, k’o da je more. Ivo zasve zagrne nogavice i uljegne.Jure popođe po sadu i razgrtaše vijovinu na trsima. — Gledajte! — reče i podviri u izranjene grozdove. Zrnje je satrveno, iz raspucane jezgre još se cijedi sok.Na Šestima nalaze od grozdova otrgnute čitave čevulje. „Silna je šteta“ mišljaše Ivo. A Jure s tugom u duši tek što obilazi i gleda svoj uništeni trud.Sestra ga prati, i obojima k’o da se smrzava u srcu: ne mogu nikako da se tješe.Brat, prvi progovori: — ’Ajdemo! A Ivo ide sve s njima.Bijaše pošao veseo u polje, a sada se vraća rastužen.On ne progovori ni riječi.Činilo mu se da bi kojom mu drago besjedom oskvrnuo njihov bol.Sada shvaćaše što je to rad i patnja, i u duši ga ljuto zaboli njihova nesreća.Uhodu pogled mu i nehotice pada na njihova obličja i ustavlja se na njima, k’o da istraživa kolika li se tuga skriva pod tim, naoko prijegornim licima.I, hodajući tako usporedo s njima, osjeti silno samilovanje i ljubav.On se primaknu k djevojci da čuje ako će i ciglu riječ iz njenih usta... A sa zapadne strane probi uto čista vedrina.Pokaza se i sunce, pa kroz pročišćeni vazduh sinu žarkom svjetlošću... — Vidite, — opazi Jure, — oko sela još je gore mlatilo.Ove zime biće svake nevolje, a od nikud pomoći! — Od nikud? — Tako je, virujte! — prihvati mladić. — Dok je svit davao, bilo je lako... — Davaće i otsle... — U što? — ravnodušno izusti Jure. — Bog nas neće zapustit’, — javi se i djevojka. Ivo nije znao što da reče, a tutnja mu bijaše teška.On prevrnu razgovor: — A je li ocu bolje? — Uvik isto — odgovori djevojka. — A biće i gore! — nadoda brat. Ivu potresoše pošljednje riječi i čisto se smuti. — Ako vam je potreba koju malu stvar, dao bih vam ja... — smeteno izreče i skoro se zasrami, — vratićete mi... — Niste nam dužni, i fala vam! — zahvali mladić i k’o za se reče: — Potriba je uvik... I oni šutke hodahu dalje, ni ne opazivši da se nebo bijaše već na više mjesta progalilo, pa dok dođoše povrh kuća, ispod sela zasja duga.Između tankog oblaka i sunca lebdijaše nebesni znak u raskošnome sjaju, i pružaše se sve do modrih, ispranih prekomorskih goleti. Ivo časkom zastade.Silna čežnja i tuga javljaše mu se iz duše.Ne znadijaše joj uzroka, tek je lijepo osjećao da mu trga grudi.I njih dvoje zaustaviše se i pogledaše pravce kuda je on gledao.Njihova mlada lica zasjaše na suncu, zasve što je iz njih izbijao očaj...Uokolo pustoš još se jače isticala, a iz sela do njih dopirali su raskidani tugaljivi glasovi... — ’Ajdemo! — trže ga iz snatrenja Jurin glas. U duzi privladalo je crvenilo; kaže: obilato vino, — opazi nehotice Marija. — Nije virovat’ ! — odgovori suho Jure i krenu dalje. Po selu vrvio svijet što se iz polja vraćaše.Iz njihovih razgovora i uzdaha razabiraše se da je grad, bar ponešto, posvuda dopro. Kod svoje kuće Jure i Marija rastadoše se s Ivom.On ih pogleda umilno i ponese ih u svom srcu, a pred očima pretstavljaše mu se u to slika pustoši i nevolje ljudske. Kada opazi majku u dvorištu, čisto mu dođe da je zagrli.U njenim dobrim očima zapazi brigu.Znadijaše da je ona bila blagodarna i dobra sirotinji, i njih dvoje nijemo razgovarahu. — Jesi li okisa? — upita ga razblaženo. — Nisam, zaklonio sam se, — odgovori on i uniđe za njom u kuću. Letošnja jamatva bila je još slabija od svih pošljednjih godina.Najbolji vinogradi izdadoše, i selo se naviknu na nevolju.Prođoše netragom ona blažena vremena kada se punile bačve vinom k’o da si ih morem naljevao.Tih godina težak olahnuo, nije ga „morila briga kako da se prehrani...Po selu nikoše udobnije i bjelje kućice, prevraća čistija i vrtovi uredniji. U palju pretresahu se međe, dizahu srušeni zilovi i raširivahu putovi.„Bog je da, pa je dobro čagod i sarčit“, govorahu imućniji ljudi.Stariji svijet bijaše rahatliji i svjetliji, a mladost jača i objesnija...Bosiljak i mažurana, uz djevojačka lica, izbijaše veselije po prozorčićima, i pjesma je selom snažnije odjekivala, uz vatru gusle milije gudile.Pravi pravcati srećni seoski život — život koji je donosio obilje blagoslova. Nastala jagma za radom.Ljudi počeše uz koje mu drago uslove uzimati zemlje na kmetstvo.Na treću, na zlu petu, i još gore!I općinski pašnjaci krčili se redom.A za te neobične radnje trebalo je novca, na tako oni koji se strašijahu duga — rđavoga druga — ipak posuđivahu da ga ulože u harnu zemlju.Nadahu se: rađaće k’o, i dosle, a da budu cijene i za treći dio manje, opet će se isplatiti trud. Ljudi zanijeli se trudom i dobićem, ne uviđajuć’ da srću u propast.Prihodi rodnih obilnih godina padoše u ruke kamatnika.„Ča je da dam dvije kace masta (četiri hektolitra) dobiti na sto fiorini, kad i meni dosta ostaje!“ isprvice govorahu dužnici, zadovoljni samo da dođu do novca... I tako tih blagoslovenih godina pomogoše se i kamatnici i posjednici i općine i crkve — i zasve težaci bijahu zadovoljni: samo neka rađa, a oni će i dalje truditi... Dok je trajala ta blagodjet, trgovci zanuđali: „Uzmi, prijatelju... dragi moj, uzmi koliko hoćeš, platićeš, u jamatvi, u mastu!Lako za te...“ Nu najednom svega toga nestade, okrenu se sreća i zaredaše bolesti na vinogradu.Vino pade u bescijen, a dugovi se ne platiše. Ivo je razumijevao nevolju u svome selu, i njegova duša svakim danom trpjela je na dogledu beznađa u bolje.Tražio je utjehe u dugim šetnjama po otučenom polju, sabirući misli i slatke i bolne dojmove.Tako dočeka jamatvu... Više nije bilo prvašnjega veselja, strke i gonjačeve pjesme.Selo se sneveselilo.„Nije nam ni potriba izmrškat’ se“, govorili trgači i mečari... Pa i na ono malo nasrnuli zvani i nepozvani.Ljudi namirivali kako su mogli, brzo uvidješe da nije moguće svakomu ugoditi.„Nй za siromaka življenje, valja da išćemo druge zemlje!“ čuo se opći glas.I zbilja, te godine u većem broju nagnuše u Ameriku. Mladost na drugo i ne mišljaše nego da se dočepa novaca, pa da strugne i ostavi ove neharne zemlje.Novac od prvašnjih iseljenika u Americi redovito dolažaše i bijaše pošljednja uzdanica siromašnih porodica.Zato polažahu svi k’o na pir u taj tuđi svijet, ostavljajući na izgladnjelome kućnome pragu svoju nemoćnu starčad. Ivo je tužnim srcem slušao glasove o iseljivanju, i još se više ražalio kad mu jedne večeri Jure reče da će i on sa sestrom Marijom u one daleke krajeve. — Pa nije ti zar žao? — upita ga. — Virujte da i nije! — odgovori on neveselo. — Valja da i mi siromasi gledamo kako ćemo živjet’!... U to vrijeme od ranijih iseljenika banuše u selo i fotografije.Svako u selu zaželi da ih vidi.Začudiše se kako gospodski izgledaju.„Gledaj kako su obučeni, i štapić im u ruci, a ovdi od nevolje nisi ih ni vidit mogao!“ sve tako govorilo jedno drugome. Ivo posmatraše njihova nasmijana obličja što nađoše sreću daleko od svoga kraja i sjećaše se dvojice s kojima je u djetinjstvu drugovao.„Biće oni već zaboravili svoje siromašno selo“, pomisli mladić, „gdje ih svaka nevolja gonila, pa se podali drugome, tuđemu životu“. Njemu pak svakim danom bijaše sve to jasnija tajna života i on naginjaše sve to više čim primitivnijemu shvaćanju te tajne.S očiju mu k’o da opadaše omaglica što mu prvo nije dala da sebi u dušu zaviri i da se smiri.Na dogledu truda i rada toga izmučena ljudstva i svakidašnjih briga za izdržavanje, budila se u njemu sve to više samilost i ljubav prama patnicima. I doživljaji od onoga doba, otkada ga otrgoše od njegova sela, gubljahu se postepence iz njegove duše, i on se je mišlju skrušeno vraćao u doba svoga djetinjstva.Od tog doba htjede da otpočne dalje živovanje. On se tako posve priljubio svome selu i trpeljivo i utješljivo podavao se životu, pa javljao se on u kojem mu drago obliku. I danas tako, hodajući po polju, prisluškuje tajinstvene glasove i uživa u snatrenju.Posmatra vesele gonjače i predljive mazge, ustavlja se kod malih, zaobljenih stogova grožđa, veseleći se žurbi radenika.Zasve što je godina zlo ponijela, jednako osjeća se poljem živi težački rad, i svijet živi tim dahom, ne htijući da se preda očaju; ta valja pokupiti ono što providnost daje, jer živiti se mora!... I hodaše dalje, otpozdravljajući gonjačima, pa se još ne bi bio ustavio da do njega nije dopro iz bližnje ograde prkošljiv ženski glas.On koraknu nekoliko puta i ugleda svoga oca, trgovca šjor—Bepa i prijatelja Piera, sina načelnikova iz varoši.Obojicu poznavaše otprije dobro.S trgovcem šjor—Bepom govorio je nekoliko puta u njegovu dućanu.Bijaše to čovjek živolazan, svijetlih, izbuljenih očiju što su se k’o na žeravici vrtjele, trbušast i pun suvišne pretilosti.Od težaka slušao je toliko puta da je vragu iz mreže utekao.Oni se dobro sjećahu kako je otrag dvadesetak godina srdjele prodavao, da se prehrani, a sada mu se imetak računa na četiri stotine hiljada forinti. Piera poznavaše još iz djetinjstva i poslije sa sveučilišta.Doduše, rijetko su se u gradu viđali no bijahu domoroci, pa su se dobro pazili.Sin bogata oca trošio je silan novac, bio je blage ruke, a između đaka jedan od prvih sportmana. Nekoliko godina povlačio se po raznim sveučilištima i nije osjećao potrebe da se kući povrati, dok ga otac nije na to primorao.Jednom vrativši se, prilagodi se životu u varoši i bijaše otada desna ruka svomu ocu. On prvi ugleda Ivu i usrdno mu se javi. — A htjedoh da pitam oca ti kud si...Nema te u varoši, — i pritrča k njemu sve do laze.Ivo koraknu i rukova se. Onaj prkošljivi ženski glas časom zamuknu.Trgovac podalje razgovaraše s ocem mu, pa se i ne osvrnu.No onaj glas, nanovo, nabliže, javi se, i on, obrnuvši se, ugleda Jurinu majku.Za njom pristajahu Jure i Marija i neki stranac koga nije poznavao. — Je li pravo da sve odnesete? — vikaše žena siputljivim, promuklim glasom. — Daću čagod šjor—Luki, a vi pritrpite se!... — Šta je ovo? — ustrnuvši upita Ivo i pogleda na čeljad. — Ništa!Mene je otac poslao da se pridružim sekvestru.Mi smo prvi uknjiženi na sve imanje...Vražji posao, imam poći još na nekoliko mjesta.. — A šta rade ostali? — Znaš kako je...Šjor Bepo, a i tvoj otac, biće uknjiženi, ma im ne valja...Vidiš, sekvestratur je onaj stranac, — i pokaza mu ga rukom, — on treba da radi kako mu narede...Nu ostavimo to! — i nasmija se. — Dakle, kako je?Šta radiš toliko vrijeme u selu? — Obikao sam... — I kod nas je dosadno, nu prođemo se...Po podne i naveče učini se partija, a gdjekad, znaš, zamiješa se i malo žešće...Prolazi se.Ovih dana pohodilo nas je jedno talijansko društvo...Jedna ženska... ne loša za naša mjesta... — Ola, Piero, dođi simo! — povika debeli trgovac. — Opet me zovu, a znadu da ne mogu u ničem popustiti.Moj otac u tom je čudnovat; volio bi izgubit hiljadu forinti nego pustit’ novčić... ’Ajdemo! — reče bezbrižno. — Dakle, kako ćemo? — navali trgovac na Piera. — Nagodimo se! — i čisto ga u oči pogleda. — Apsolutno ne mogu...Još da sam ja gospodar... — I kao smisli se: — Ne mogu nikako! Trgovac se namršti, okrenu se od njega i kao da ga je sada tek vidio, pozdravi Ivu. Uto se javi i Ivin otac: — Bar da mi se plati modra galica i ono ča sam im da za obradit’... — I bog zna da je pravo! — zapišti nanovo žena. — Ča je ovo nastalo? ...Grabe jedan ispred drugoga...A ča će meni ostat’?Muž mi nemoća jema godinu dan’...Ča je ovo došlo? — Ne bišete se dužit’! — Jesam li da, oli nisam? — planu trgovac. — Dali ste... — Pa? — Dakle, meni ništa! — blaže reče žena. — Ča bi i ti?!— srđaše se šjor Bepo. — Sramuj se i pitat’...Propašće i meni... Da se po bogu sramujem, a od koga?Zar od vas? — bezobzirno uspali se ona. — A kako ste davali?!Jo, da je reć’, pa uteć’; koliko je samo kadac masta dalo se s ove ograde za ono malo duga!U za’ čas smo se na vas namirili!Bolje bi bilo da nas je more svih izmećalo, — očito i sve življe jadaše se žena. — To mi je fala! — drsko se smijaše trgovac. — Pravo mi je kad sam lud!Ma prodaću do trsa, dok do svoga dođem!Hoću, viruj! — Prodaćete, a muž mi se za vas krivo kleo...Ne spominjite se...Patija, patija i dušu izgubi ja, sve za vas, a sad ćete ga nemoćna i betežna na put baciti! — očajno vikaše žena, mašući žestoko dugim suhim rukama. — Ala, muči! — naredi ženi glavar. Žena se malo odmače, no svejedno ispaljenim očima proždiraše društvo... Piero gledaše preda se, kao da ga se stvar nimalo ne tiče.A Ivo kriomice posmatraše brata i sestru.Stajahu podalje od majke i ustrpljivo iščekivahu da prepirka jednom svrši.On se je svega toga stidio i nekoliko puta sune mu da otiđe.Pa onda pade mu na pamet da se za njih zauzme, da ih puste u miru.Bijaše mu već riječ na ustima, no ne izreče je; bojao se oca i opet znao je da im ne bi ništa pomogao, već što bi ih još grđe ponizio.I da zabašuri unutarnje uzbuđenje, stade da gleda stog rosnog grožđa oko kojega letijahu šarene leptirice, jedva dotičući ga se.S jedne strane sunce ga zahvataše, pa počeše nalijetati pčele i poljske muhe.Uz pirkanje lahora, otpoče zujanje i brencanje. — Dakle, hoćemo li trgat’? — javi se Ivin otac. — Ča ćemo dangubit?... Drugi se zgledaše. — Neka slobodno trgaju! — istančalim glasom odazove se sudbeni sekvestrator. — A hoćete mi ča ostavit’? — prijegorno još jedanput upita žena. — Nima tebi ništa! — jedva što se osvrnu na nju. — Ni današnje nadnice? — Ako budete radit’, biće; ako ne... — Dico, amo ća!Evo vam sve, grabite! — I razdražena žena krenu put izlaza. Djeca se uputiše za njom. — Ostanite! — smisli se sekvestrator.Bolje je da dobijete vi nego drugi...Platiće vam se nadnica na razlog dana.. — Neka ostanu! — javi se trgovac. — Fala vam! — okrete se žena. — Valja nećemo sami sebi grob kopat’...A eto vam sve, kad nas je već zakon pustio u vaše ruke! Društvo se razilažaše.Ivin otac i trgovac šjor Bepo pođoše žurno da obave druge poslove.Piero ostade sa sekvestratorom; valjalo je da se dogovore zbog trganja vinograda. — Nije druge, ostavimo za sutra, i tako danas trgača u selu ne bi našli!...Momka ostavićemo na straži, a mi ćemo drugo posvršavati — svjetovaše ga on i nadoda: — Ne bojte se, ovo je bilo najzamršenije... — Hoćeš li s nama? — obrne se Piero k Ivu. — Neću, brate! — odgovori on oblovito. — Nisu lijepi posli! — i usiljeno se nasmija. — Što ćeš?Tako svijet ide.Svako gleda svoju korist!E pa, do viđenja! — i pruži mu ruku. Kako je mladić sam ostao u polju, zaokupiše ga svakojake misli.Živo pomišljaše na jadnu čeljad što im se, eto, otima iz usta i zadnji komad kruha...A poljem naokolo osjeća se pun dah života, zdrav i jak.Njegov mladićki žar budio se i podavao toj slatkoj snazi; nu u taj čas pred očima u sunčevu svjetlu pokazali bi se Marija i Jure, onako mučaljivi i prijegorna lica.Smućivala ga njihova obličja, i u duši čisto ga nešto žacnulo. U hodu susretaše gonjače, koji ga veselo pozdravljahu, nu on im se slabo odzivaše bijaše uzbuđen i ne mogaše se oteti mahu njihove nevolje, a da nije ni razmišljao o pravičnosti, niti se upuštao u rasuđivanja.On osjećaše naprama njima neodređeno čuvstvo ljubavi, koje se od njega odvajalo i lutalo cijelom okolinom. Već bijaše na dogledu sela, mimoiđe i seosko groblje, i zagleda se u ostarjela, posušena stabla, između kojih skladno, kao iz zemlje, nicahu kameni krstovi.Sinuše mu pameću staračka obličja, koja poznavaše iz djetinjstva, a već ih po, selu i pod murvom nije bilo vidjeti, pak sažalno pogleda na bujnu travu ispod koje leže redimice mrtva seoska tjelesa... Na raskršću bijaše življe nego obično.Gonjači ga počešće stizahu.Bahat mazga, vesela pjesma i dozivanje odjekivahu zvonko selom.I veselije dizaše se dim povrh kuća, provlačeći se između smokovih grana. U jamatvi život i rad življe se javljahu. Mladić se uputi prema mjestu otkuda se čulo ponajviše glasova.Činilo mu se da je to negdje blizu same crkve.U hodu sretne Mrsu, nu obori oči i ne smjede da pogleda u mrko mu lice. Mišljaše da ga njegove ujedljive oči neprestano s nečega prekoravaju.No Mrse, kao i dosada, kada prođe mimo nj, zakide ga riječima: — Ča niste na straži?Grijota da se bez vas otrga! On mu ne odgovori, već se silom nasmija i proslijedi putem. Ispred „bratimske“ konobe ustavi se kod gonjača koji su rasprćivali pune mješine.Ugleda župnika i još jednoga crkovinara, koji je bilježio mast što su ga težaci donosili. — Vidiš, valja da ti oca izmijenim! — reče mu župnik kad ga spazi. — To ti služi za zabavu, — šaljivo odgovori Ivo. — Da, lijepa zabava!Pustio bih drugome...Pa da je bar k’o prošlih godina; vjeruj, svake godine dolazi na manje i po koji izostaje... je li tako? — okrete se don Frane crkovinaru. — Tako je! — odgovori on, bilježeći kredom po vratima. Međutim gonjači rasprtiše i povratiše se iz konobe s praznim mjehovima. — Zabiližite ljudski, — reče jedan od dvojice prkovinaru, — da posli ne bude smutnje! — Ne boj se ti!Nima u mene fala! — Eto, vi ste se spomenuli, — pohvali ih župnik. — A ča ćemo?...Mi svakoga prvo namirimo, a nam ča ostane... I pođoše zadovoljni i veseli što im je jedna briga manje na glavi. Ivo časom gledaše za njima i nekako zamišljen obrnu se k župniku: — Kako se oni prilagođuju, — reče s uvjerenjem, — a jednako rđavo im je! — Ovo zadnjih godina osiromašiše, izdala ih zemlja, — reče ozbiljno don Frane... — A vino je za ništa, — nadoda crkovinar, — i dvostruko arči se za obradit’ lozja... — Neka samo rade i budu pošteni! — primjeti župnik. — Nego, valja da nas bog kazni, kad je sve pošlo naopako. Ivo ne odgovori.Pozdravi ih, pa se uputi prama svojoj kući.U hodu razmišljaše o župnikovim riječima: „Neka rade i budu pošteni!“ Kao da ti ljudi nisu i dosada radili, i kao da svi drugi, osim njih, obiluju poštenjem!I on se gorko nasmjehnu, ne mogavši pojmiti razlog takova savjeta. Jamatva se primicala kraju.Po selu još gdjegdje turnjalo se i nalijevale se bačve cijelim vinom i polovnikom. Vjerovnici, kamatnici i ostala družina, nezadovoljni i ovogodišnjim rodom, povukoše se u varoš do druge jamatve.Mišljahu da će nakupiti više masta, da nije baš tako rđavo kako se težaci tuže.No uvjeriše se da nije više onih berićetnih godina, kad su se bačve punile mastom i vinom kao morem.Prođoše u nepovrat, a nije bilo nade da će bolje nadoći. I stiskoše se po svojim varoškim kutićima!„Druge su sada godine“, govoraše trbušast trgovac šjor Bepo, vireći na ulicu iz svoga dućana.„Prvo si moga’ dat’ težaku ča mu drago...Bilo je sigurno k’o u crkvi.A sad?...“ I u duši smutio bi se... Nakon kiša, natopljena zemlja ležaše mrtvo i opočivaše iza ploda i tolikih nepogoda.Jesenja trava tek što zene, žuti se: žega popuštaše, muhe crkavale i životinja se okrijepila.Mladost se ipak podala dobroj volji i životu.Samo domaćine ubi briga; zabrinuti pitahu se kako će se te zime prehraniti.Svako se stiskao u se. I, ne mogavši naći odgovora, prijegorno priklanjahu se svome udesu, u svojoj nevolji opravdavajući druge: „Kako će nam ko ča i dat’, kad više ništa nimamo!...“ Ivo se međutim sasma pustio u život s omladinom... Družio se sa svojim vrsnicima, razgovarajući o svem i uživajući kao i oni.Često se sijelo zametalo pred Jurinom kućom i divlje veselje buktilo bi u društvu.Pa, ako bi pogdjekad iz usta kojega starijeg čovjeka pala riječ o nerodici i drugim nevoljama, mlađarija bi bezbrižno prekinula takove razgovore: „Briga nas, dok se bude moglo raditi, neće se umirat’ od gladi! ...' I odmah zatim selom razlijegala se najkrepča muška pjesma, i dok mladići još pjevahu, Ivo ih ostavljaše i vraćaše se kući.U hodu razmišljaše o jednostavnosti misli i želja svojih mladih seljana, koji se jošte ne podavahu brigama života. Čisto je žalio što se s dana u dan njegova družina raseljuje u nepoznate krajeve.One što polaze neće više vidjeti mlade, ili, ako se i povrate, biće mišlju i dušom daleko od svoga rodnoga sela... A bijaše nastupila blaga jesen.Čisto bi ustrnuo dok bi mu palo na pamet da se mora povratiti u grad, na sveučilište.On se bijaše navikao na more i polje, na mladost i njihovo veselje i na brige i nevolje cijeloga sela...Podao se nehaju i prostome životu, pa teško mu bijaše otrgnuti se nanovo od njega.A onda, jesenji dani bijahu tako sanljivi, blagi i spokojno zamirući, da je on u njima uživao unutrašnjom slašću.Oni se redom s njime nizahu, kao da je i on jedan njihov vječiti dio, pa se podavaše njima da ga povlače sve do kraja. Jednoga jutra pođe razdragan k moru.Polagano koračaše zaraslim puteljkom, provlačeći se kroz mirisave džbunove da dođe do svoga zaliva na žalo. Dan bijaše pun.U vazduhu kao da se skanjivaše drhćući osmjeh problijeđela jesenjega sunca.Nad morem u vedrini povlačili se na orijetko svijetli, raščešljani oblačići kao vuneno runo i odrisivahu se na pučini u treptavim sjenkama, koje tek primjetljivo odmicahu k sjeveru.Na mahove, iza onih tankih oblaka provirilo bi sunce, zasinula bi okolina i, dok bi plavetnilo uokolo zablistalo, plačne bi sjenke jače otskočile i na lopte zastirale jasnu pučinu. U Ivinoj duši odbijahu se osjetljivo te promjene; mladić ih je osjećao i pratio pogledom, pa, ganut, osluškivaše šapat i drhtaje mora što mu se ritmički javljahu u duši.Pred njim se prostiralo ono bezmerje, zaokruženo njenim brdinama, čiji su goli kukovi u šarama plavetnila, rekao bi — upravo vise u vazduhu. Za tim neoskvrnutim visinama što ih ljudska noga ne gazi, kada se kade u svjetlu i žaru, čeznula je njegova duša, prenosila se tamo i iščezavala u neodređenoj slasti. I danas naslađuje se na dogledu sveopćega života, kad mu se, eto, pričinja da sve diše općim zajedničkim dahom.I on uživa i sve jače ozvanja se u njemu svaki prirodni osjećaj, dok najednom iznebuha ne osjeti kao da ga iz onih mrkih sjena nešto opominje — i iz dna duše pojavljala se bolna slutnja, zahvatajući ga malo pomalo. Tako se nađe nad zalivom i pobrza niz borovik k žalu.Časom zastade; zanio se, tek što diše.Oko mu bludi daljinom, grabi otvorenu pučinu do kraja — sve do tamo gdje se tek nazire u prozirnoj magli i prodire u nebo... I cijelo mu biće postepeno podaje se okolišu, izjednačuje se s njime i otkucaji života lagano stapaju se sa šumom mora u blagi spjev smirenosti... Nu kada mu se iznebuha dokoturao val do samiha nogu i vraćajući se zakotrljao po pijesku, osjeti sebe; nanovo ga nešto opomenu, javi se slutnja, i pod njenim pritiskom gasila se slobodna priroda onako kako se misao silomice javljala. Mače se i osjeti kao da ga je neko silom otrgao od toga mjesta. Kada je pogledao nada se u borovik, upozna na progalici Mariju.Kako se je žurila niza strminu, pred njom kotrljalo se sitnije kamenje. Kada ga djevojka spazi, časom zastade, nu mahom proslijedi...Na žalu stadoše sučelice, jedno prama drugome. — Ti si sama? — Došla sam načupat’ malo trave, — odgovori djevojka mirno i pogleda u ruke. — Kako su mi se opalile od trave! — prousti. — Ispraću ih... I pođe do na kraj, prigne se i uroni ih u more... Zatim se povrati onako mokrih ruku, s kojih se je cijedilo more, i pljesne njima. — Sad me manje svrbi...Stojte dobro! — i htjede da krene. Nu, pogdedavši nada se, spazi kozu navrh kamena, nad ponorom. — Kš, kš! — javi se i reče kao za se: — Da svrata, nikad je više ne bi moje oči vidjele! Koza se nadnijela nad prostor i nadviruje se.Brada joj podrhtava kako miče njome.Naginjući glavu k listu i ne mogavši doseći struk divlje lozice, pogleda dolje i umilno zamekeće. Uto djevojka popođe uzbrdicom.Ivo se uputi za njom.Ona, osjetivši ga za sobom, okrenu se, nu ne reče ni riječi. Išli su nekim puteljkom kroz borovik.Lica im bijahu na mahove sad svjetlija, sad tamnija, kako su bili u sjenci ili na suncu.Na priviji ona zastade uz bor. — Prođite prvi! — reče mu, i tek osjetljivo osmjehnu se. Ivo bez prigovora miti je. U vrhu, na uzvisici, osvrnu se mladić prama moru i pričeka djevojku. — Na moja, na! — javi se ona kozi kad stiže, i pruži joj dlan. Koza nakrenu glavu i pogleda je sjajnim očima, pa se mirnim hodom približi ruci.Djevojka je ščepa za oglavu i privuče k sebi.Zatim je pogladi i okrenu se k Ivu: — Vidite, — reče ozbiljno— otkad su polja izdala, ona je očeva hraniteljica.Dobra je na mliku...Svaki dan daje po dvije—tri litre. — A je li bolje ocu? — upita Ivo. — Biće, kad umre! — prijegorno odgovori djevojka. Oboje ućutaše časom.On se naslonio na samac kamen, sav obrastao uokolo bršljanom, a ona je pred njim stajala i gledala dolje na more. — Hoće li ti brat u Ameriku? — očito s nategom otpoče Ivo. — Hoćemo i ja i brat, — odgovori mirno djevojka i pritegne k sebi kozu. Ta ga vijest ljuto žacnu: — I ti? — reče suho. — E, da ča ćemo ovdje?!Brzo će nam sve odnit’, a brat piše da je posla’ pineze. — A ono dvoje starih? — izmače se Ivu. — Ostaće...Ako nam bog providi, nećemo ih zapustit’. — Pa nikad već amo! — istrgnu se Ivu iz duše. — Ko zna!Ako ča stečemo, vratićemo se; i drugi se vraćaju...Ma grem ća... — Ostani časom! — zamoli je on i zabrinuto je upita: — Pa ni ti žao ostaviti selo i sve?... — — Ako ćete, i nije!...Ča ćemo?Valja da i mi živimo... — Ma ovdje ste se rodili... — Svudi je život di se žive od svojih trudi, — s očitim uvjerenjem odvrati djevojka. I opet oboje se zamislilo, kao da osluškuju lagani šum budećeg se mora i šuštanje zalelujanih borovih grana.A Ivo svrnu okom na nju i iz njenoga predljivoga pogleda uvidi da bi ga htjela nešto upitati. — A što bi mi htjela reći? — predusretnu je. — Daleko je to u Ameriku, a? — s nategom izusti ona. — Daleko... — Je li čak tamo priko mora? — i pogleda pravce prama širokoj pučini, pa nadoda: — Puno tribuje vremena dok se tamo dojde? . — Mjesec i po — dva, kako u koju Ameriku... — Daleko je to! — pritrže ga ona zamišljena. — A ti ne idi! — Valja da grem! — odazove se življe... — Brat piše da sam potribna za posao... — A kako ću ja bez tebe? — istrgnu se Ivu naglo i nehotice, te se odmah silom nasmija da ublaži silu tih riječi. — Ča vam je stalo, — odvrati ona kao nuzgredice i upita ga: — Kaki su onamo ljudi?... — K’o i drugi, odvrati on besvjesno i prodre očima u njene zjenice. Spopala ga silna tuga.Iz duše htjedoše da mu navru slatke riječi, pune čežnje i osjećaja„ nu nijedna se ne ispoljava, već zaostaju u njemu.Htio bi da pretrgne teško ćutanje, nu tek mišlju sobom se razgovara.I nadođe mu da se upita: „Može li se ona dosjetiti mojoj tuzi?...“ A ona je stajala ondje blizu, mišlju sigurno daleko od njega — daleko tamo preko mora, gdje će da žive među tuđim svijetom.I najednom, iznebuha, kao da se smislila, reče: — Isto nije mi drago poć’... — A ti ostani! — očito živo upade joj u riječ Ivo. — Nije moguće, valja slušat’! — odgovori Marija odlučno. U taj čas on osjeti kako mu u dušu silazi silni mlaz žalosti i nekako kao da ga je svega vatra obrvala.Pogleda joj u oči da sazna svu istinu, no one blude zagonetno po širokoj pučini...I on sve dalje jednako u nju gleda i muči se da zataji jak izliv.Tada i ona časom svrne očima na nj, nu, ne mogavši da izdrži njegov uspaljeni pogled, smetena ih obori k zemlji. — Zbogom! — pozdravi, popritegnu kozu, postavi snop trave na glavu i ode. On gledaše za njom netrenimice; boli ga, a nema riječi da je zadrži, dok ona, zakriljena snopovom sjenkom, polagano odmiče u suncu. Sutradan ujutro, kada je Ivo rastvorio prozore, kišilo je napolju.Sa svih strana prodirala je jesenja mokrina.On se prisloni uza zid i zagleda se u napušteni prostor.Ulicom, dokle mu oko dopiraše, nije bilo vid jeti živa, stvora, a magla se vukla, tek što je prekidalo jednoliko lijevanje... Pošto osluškivaše nekoliko vremena monotono padanje i odmjereno udaranje jačih kapi što se s krova spuštahu, naumi da čita.No toga časa predomisli se, sredi se posvema i kroz kuću siđe u dućan. U dućanu našao je mnogo čeljadi — pođoše da uzmu nešto hrane i da urede ranije račune. Otac se zagledao u dugu, debelu knjižurinu i s nje zadugo nije dizao glave.Ljudi su stajali kao ukopani i netrenimice gledali u nj i u knjigu. — Dajte i meni malo muke (brašna)! — javi se stari Ante i približi se. — Ne dajte ništa! — viknu iza njega Rogo i nasmija se, kao da govori u šali, pa, ozbiljno zastrignuvši po ljudima jasnim živim zjenicama, nadoda: — Zar njima ko mukte daje?... — Mukte, da! — podiže trgovac glavu s knjige. — Ja valja da plaćam kada pitaju, a meni kad ko hoće i nikad! — Platiću! — umiljavao se stari Ante. — Platiću!...Tako svak govori...A još nisi ni lanjsko namirio... — Providiće bog!A eto, i mučimo se... — Ča mi je briga kad ni koristi! — ljutio se trgovac. — Eto, sve ste izili...Ma, ča se je dalo — dalo, jur ni druge!Bez pinez ne dam ni svome ocu... — Jemate pravicu! — Pretrgnu ga Rogo. — Zač ti petljaš, kad nisu tvoji posli? — okrene se k njemu stari Ante. — Ne gledaj druge; obazri se na oca ča ti prosi... — Bolje da on prosi nego ja! — mirno odgovori Rogo. — Biše radit’... — I čagod drugo, — javi se neko od ljudi. I nasta mўk, a ljudi sa spuštenim rukama nanovo jednako gledahu u knjigu i u trgovca što se zakopao u račune, dok iznebuha diže glavu. — Zaludu je svima.Ne dam ništa!Kad se bude radilo, daću... — Fala bogu, kad na moje trude ne mogu nać’ ni šaku muke! — reče stari Ante i prvi iziđe... Za njim iziđoše sve jedan po jedan. — Neka gredu! — reče Rogo. — Ča ćete vi za njih poć’ u prosjake? — Dosta su mi izili, — zabrinu se Ivin otac. Ljudi se putem nisu žurili, kao da im nije briga da pokisnu.Na raskršću, stari Ante okrete se k svome drugu: . — Da smo im sve izili!Mi radimo dan i noć, nimamo ništa, a njima u rukama sve selo! — reče prijegorno i zakrenu uličicom k svojoj kući. Ivo kroz sve vrijeme ne progovori ni ri ječi.Bijaše se zagledao u onu tužnu čeljad, i tek katkada smeteno bi se nasmijao, hijući zar tako da ublaži ’južnu očevu zapjevku.I on shvati sve brige te čeljadi što se s nevoljom bori; iskreno ih sažali i gledaše svoga oca kako se muči i trpi, a da ni u čem ne nađe utjehe.Višeput sam sobom mišljaše da za sve što ga trzavica za radom upravo izjeda, taj rad ne nosi mu koristi — ni njemu ni drugomu. On se sjeti dražbe koju sud, na tražbu trgovaca iz varoši, otpoče voditi po selu i pade mu na pamet Jurin bolesni otac i njegovo imanje što se imalo do koji dan prodati na dražbi.Pred očima iskoči mu cijela porodim i, onako sve u tužnim mislima, iziđe iz dućana. — Kud ćeš po kiši? — javi se za njim otac mu. Nu on ga nije čuo, i, kao da je tako već prvo odlučio, uputi se k Jurinoj kući. Našao ih sve na okupu.Jure je krpio raskidanu obuću.Marija je plela bječve, a majka im potsticala oganj.Ivu odmah na ulazu zaguši dah vlage.Kuća je zadavala starežem i neugodnim zadahom, jer se đubrište za kišnih dana razlivalo do samoga kućnoga praga. Dok je uljegao, nije mogao ni riječi da progovori.Našao se u neprilici.Napokon reče: — Ne može se čovjek nigdje od kiše ni maknuti... — Pa ste došli k nama se zaklonit’? — reče, šaleć’ se, Jure. — Sidite! — i pokaza mu trupić do sebe. — Fala, neka me na nogama! Brat i sestra nastaviše rad, a majka im prignu se nad ognjište. — Ko je to došao? — začu se tanki, kao djetinji, glas s kraja kuće. Niko ne odgovori, nu onaj glas nanovo se javi.Ivo nemirno pogleda na onu stranu i sjeti se da je to stari Jurin otac.On ga nije vidio otkada se je povratio kući, jer je već tada ležao bolestan. — Pustite ga! — reče nehajno Jurina majka. — Ja bih ga želio vid jeti; — odgovori smeteno Ivo. — Ča ćete viditi?Bidan, doša’ je kost i koža! I žena popođe i razgrne platneni, požutjeli zastor što je dijelio kućni prostor.Kraj zastora zadrži u ruci da Ivo prođe prvi.Za njim dođe Marija.Ovaj dio kuće bijaše popođen, prostraniji i malo nadignut.U zidu bio je probijen jedan prozorčić.Vidilo se da se je htjelo taj dio bolje urediti; nu da je radnja ostala nedovršena. Uz okrečene, već zaprljane zidove stajahu tu uporedo jedna do druge tri postelje.Na jednoj povećoj ležao je nemoćni starac.Kapci bijahu otvoreni, da svjetlost dopre unutra; stakala ionako ne bijaše. Napolju još je kišilo, a niz uličicu verala se mutna voda.Kad vjetar zavije, pljuskavica samo što zaspe kroz otvor u kuću, pa prsak dopre i do same starčeve postelje. — Doša vas je naći, — prvo se oglasi Marija. Starac se s nategom nadignu i protare oči, a onda reče tankim gramom: — Dobro došli! — i nanovo se nauznačice zavali. — Pita’ sam ko je... — Činija mi se je tuđi glas...Ma, eto, vi niste tuđ, — govoraše polakše, kao sam sobom. — Kako ste? — upita Ivo. — Kako bog hoće!...Nu nima dobra— i promeškulji se po postelji.Onda se nanovo nadigne, podmetne pod leđa blazinu i tako ostade sjedećke. — A nikad nije bilo ovako, nadoda, uzdahnu i zavrti upalim očima. — Počeja si opet jadat’, — skoro osorno javi se žena mu. — Ko je uzročan?Tvoja luda pamet! — Ča vam je! — odazva se za oca Marija. Ivo pogleda na djevojku.Njihovi se pogledi ukrstiše; jedno se drugome tužno osmjehnu, i, nakon što im se zjenice zasvijetliše, oboriše ih u isti mah k zemlji — zbližiše se kao nehotice.Uto i Jure priđe k njima.Svi ostadoše na nogama.Zadugo niko nije govorio, a kroz prozor vidjelo se je kako sipi kiša i nazrijevalo se natušteno nebo. — A bićete čuli, — nanovo progovori stari, — kako će nas posvema ucviliti...Do koji dan poć’ će sve... — Sve?! — besvjesno ponovi Ivo. — E, kuća je podvržena, vašem ocu, — jedva čujno izgovaraše starac. — A žena jema srca mene bidit’, — naglasi jače. — Nikako propalo, bože prosti, k’o prokleto... — Koja korist da govorite? — prekide ga Jure. — Ža mi da svit ne viruje kako je...Rabota sam dan i noć i krvavo se patija... — Za druge! — upade žena. — Je, ma ja sam mislija da svak jema dušu ka i ja...Ča nisam činija za šjor—Bepa, pa me prvi meće na put...Fala bogu! — I starac se zamisli.Tako nastade časom tajac, dok se nanovo javi bolesnik: — Vidite, — reče iznemoglim glasom, — da vam pravljam, ne bi virovali...Isti onй šjor Bepo ča sam ga prvo spomenuo metnija me je u’ rasap, a da bi zašto]...Zaja.. ja u njega dvadeset fiorini i podveza mu ždribića, nu ždribe se u zimi zavalilo i poginulo, a do urečenoga roka nisam ga isplatija...Potle, kad sam nosio pineze, izdere se na me, i ne ’tije primit’... da je rok mitija, da mu pridam ždribe...Pravljam mu sve po duši, kako je bilo, nu on neće da sluša...Bi li virovali!„Plati“ , govori, „koliko bi sada valjalo“ — i ja s njim učinija drugo pismo — za dug od sedamdeset fiorina...Druge godine uzeja sam još ča u robi, ča u jiću, tako sravnalo se do stotine...I onda nikada iz duga, — završi s nategom stari. — Pa još to pravljaš! — prikori ga žena. — A zašto ne?Ali se je to samom meni dogodilo?... drugi niki, koji su podveživali vinograde, davali su za sto fiorini po četiri kace (osam hektolitra) masta, i nikad iz duga... — A što vam sin iz Amerike piše? —preokrenu Ivo razgovor, jer za ono što mu je starac pripovjedao on je već davno znao. — Da ni njega, ne bi nas ni bilo! — odgovori žena i nastavi: — Piše da šalje pineze za put oboma.Čekamo dan po dan.Neka gredu!...Ostaćemo sami... — Neće moja dica mene zapustit’ — s uvjerenjem prihvati starac, smireno položi glavu na blazinu i zaklopi oči... Ivo svrne pogledom na njegovo okoščasto, iskipjelo lice.U svoj nevolji činilo se spokojno... — Brzo će podne, — prekide tišinu Jure. — Nije još zvonilo, — odgovori Marija. Ivo naumi da iziđe, nu nije znao šta da reče starome; stoga se skanjivao. — Zbogom! — reče napokon iznenada. — Pošli zdravo! — prenu se stari i bolje se opruži.Ivo pokroči k izlazu.Starac pogleda za njim i nanovo se javi: — Pozdravite oca!...Sve će moja dica platit’, neka se ne brine... Ivo pobrza.Oči mu se bijahu zamutile.S kućnoga praga zagleda se u polje, u što mu drago neodređeno.A prvo nego će izići, osjeti njih iza sebe.On se okrenu da ih pozdravi i skoro mu se nadade da zaplače, no u čas kad ih ugleda, žalost mu se nekako umali.Na njihovom obličju ne opazi nikakove brige ni uzbuđenja.Žena prostodušno dočeka njegov pogled, a brat i sestra smještali se da nastave posao.Ivo potraži Marijine oči, pa i nađe sada u njima nešto što ga upokoji.I on ih pozdravi i iziđe. Cijeli dan padala je kiša, i mladić nije mogao da se po običaju prohoda poljem. Po podne stajao je nalakćen na prozoru i gledao u kišu.Bijaše se podao nehaju.Osluškivaše padanje kapalja sa krova i šuštanje lišća na obližnjem drveću.Nije mu bilo mrsko ni dosadno.U duši ozvanjao mu kao laka pjesma ritmički sklad tajanstvenog šuma, i dok blaga kiša napajaše tešku zemlju, njegovo biće prilagođivalo se slatkim osjećajima, u kojima se misao tek sporo začinjala, toliko da mu se duša sasma ne utopi u jednoličnome šumu i sipanju... Mislio je na bolesna starca, i pred oči dolazilo mu Marijino i bolno i nasmijano lice.Svi dosadašnji mirni sastanci s njome prikazivahu mu se živo pred očima.Gledao ih je sasma onakove kakovi su bili.U tim trenucima zasjalo bi mu sunce i more bi bljesnulo u šarama. Na mahove lučio je sebe u dva bića, i ljubav što je osjećao za Mariju nije bila kao druge.Nije to bila hirovita putena strast, već je to bila daleka čežnja za nečim što je bilo izvan njenoga ženskoga bića.Tu ljubav sve više i više natapale su moćne kaplje bratskog učešća i davale joj snažni osjećaj izjednačenja.Njegova čula, živci, ne bijahu razigrani i uspaljeni kao u onim časovima kada je on u prvoj mladosti tražio ženskinje da utoli prirodnu strast zdrava života.U misli o njoj duša se uvijek snažno javljala, strastveni porivi bi se utolili i njemu se činjaše da je tek tako pročišćen vrijedan one vječnosti za kojom je svakim danom sve više težio...Bijaše mu u tim časovima lagodnije i bolje... I sada je mislio na Mariju, zdravu i izabranu, i osjećao je da njegova duša skladuje s njenom, pak se podavao priprosto uživanju, kojemu — činilo mu se — ne bi nigda ni bilo konca.A ipak, dok bi pomislio na život i svijet, utrnuo bi i čisto je znao da njenu mladost neće nikada privezati uza svoju. Nikada još u životu nije vidio kao sada svu nevolju što je nanaša ljudima društveni način i poredak.Sjeti se namrgođena očeva lica, svojih nedovršenih nauka, tuđe volje i svega onoga što ga je kao zla kob već od rođenja gonilo i uvijek bilo proti njegovih prostih želja. I on se odmaknu od prozora, pa brzim korakom ušeta se po sobi.Nakon nekoliko vremena sjeti se da će biti donijeli iz grada poštu, te siđe u dućan. Zbilja, zatekao je dolje oca gdje otvara listove i odulje omote, iz kojih je vadio službene spise.Njemu kao glavaru, slala ih je općina strankama na uručenje.Otac pogleda sina ispod sebe i nanovo, ne rekavši ni ri ječi, prebira po spisima. — Evo i poziv od suda za udovicu i sina joj: platiće ori je! — zadovoljan, kao sobom reče glavar. — Zar ste ih tužili? — izmače se Ivu. — Dakle! — Paljetkovali su... — Ne zanovetaj! — podiže otac glavu. Ivo ućuta, primače se k vratima i zagleda napolje...Uto uljeze u dućan, protrkujuć’, bosa djevojčica.Bijaše pokisla, sa minđuša cijedila joj se voda.Umilno mucajuć’, pruži vrećicu da kupi kukuruzova brašna. — Rekli su mater da će platit’ ... — Oh, došla si, a! — i diže se. — A di ti je bila mater kad sam je zva na radnju?! — ljutio se glavar. — Reci da ne dam ništa! Dijete se ominjalo i u smetnji prevrćaše po rukama vrećicu, dok nanovo jedva izmuca: — Rekli su da nam date bar čagod za večeru. — Ništa; odmah ća!A da, reci šjori mami da će platit’ multu; došlo je radi skule...Dobro si ti dite?A ča ne greš, di se skitaš kad je skula, a? Dijete se uplaši i obori oči. — Kaži, di se skitaš? — ponovi glavar. Napokon dijete pocrveni i, oborenih očiju, reče: — Čuvam maloga brata dok je mater za poslom... — Ne znaju oni za to!Oli platiće, oli u pržun, ne boj se...A sada, aj ća! Djevojčica, poplašena, iziđe na kišu.Ivo gleda za njom; bješe pokrila glavu vrećicom, da se odbrani od kiše, pa, poskakujući bosa, brzaše blatnom uličicom...On se uzbuđeno okrte k ocu i htjede da zažali što maloj nije dao bar šaku brašna, da joj majka skuha pure za večeru, nu u taj čas susrete se njegov pogled sa oštrim očevim i zamuknu. Trgovac se dosjetio sinovljevoj misli, i, kako je bio razdražen, planu: — Ča si tija reć’?...Ča bi ti dilija?...Bićeš prvo steć’!... — Pa, koja vam korist? — reče Ivo uzbuđen. — A od tebe mi je korist!...Da si bija drugi, moga si dosada svršit’ i podizat’ plaću... — Svršiću... — Ma kad?Bolje bi mi bilo da sam ti da motiku u ruku... — I za me bi bilo bolje... odgovori zamišljeno Ivo. — Nisam nikada zadovoljan pošao iz sela... — Ti bi sad osta doma, — ljutio se otac, — sad kad sam za te... — i tu ga stade prava vika. Ivo htjede izići, nu toga časa dođe majka u dućan. — Je li doša sluga? — okrenu se naglo k ženi. — Još nije, ča ćeš? —umiljava se žena. — Ma ča čini, grom ga ubija!...Još večeras konat, pa neka gre, i tako nije za nišće! — Kiši... — reče smeteno žena. Nu Ivo nije znao što da radi, te gledaše na otvorena vrata u mutno vrijeme...I, dok je napolju padao suton, on je jednako stajao na vratima, a kako se sve više mrak hvatao, tako mu je na dušu slazila tuga i na dogledu oca još ga jače zahvatala...Da mu bude lakše, gledao je s vrata ljude kako se žure kući. Najposlije iza sebe os jeti svjetlo nažgane svijeće.Blijedi trag dopiraše do na put.Pošto pak bijaše zanoćilo, prestade da kiši, samo što još s krova jednolično padahu jake kaplje. U dućan uniđe mlađi mu brat Marko.Otac ga, dok je ušao, stade ispitivati o nekom poljskom poslu. Domalo i u dvorištu začu se zveka potkova i životinjski topot. — Stopru je sad došao...Grem baš da vidim ča je donija, — reče naprasito glavar, diže se i pođe u dvorište. — Ča si činija dosad? — upita slugu. — Kitilo je, — odgovori on. — A jesi li ča naprtija? — Ništa! — Ni malo drv’? — Mokra su... — Dobro, — reče gospodar.Sit sam te...Dođi učinit’ konat, pa put pod noge!Ma odmah sad! — nastavi žešće. — Gospodar ste! — otsiječe sluga. A gospodar pođe u dućan i prevrtaše po knjizi.Domalo, pošto namiri živinu, dođe i sluga i zastade nasred dućana, iščekujući gospodarevu riječ. On diže glavu s knjige i pogleda ga: — Ravnih si osam miseci kod mene... — I osam dana, taman sam sada sračunavao. — A nisi nemoćao?... — Tri dana, da ste zdravo! — Ča bališ!...U sve, simo i tamo, osam; a to ti odbijem, kako je i pravo... — Pa dobro! — potvrdi i sluga. On sračuna i predade mu novac.Sluga prebroji i nađe da je u redu, te htjede da iziđe. — Čekaj!E, da!Svuci obuću, pa onda ’ajde!...Nima ni nedilju dan’ da sam ti ih da... — Svući ću, kad hoćete...Ma znam ja što je’...Da su lipa vrimena, ne bi vi mene gonili! — reče sasma mirno. — Ne zanovetaj.Svuci, pa ’ajde! — Ne bojte se, ostaviću ih! — završi momak i uputi se k vratima. — Di ćeš po ovom vremenu?Prinoći kod nas! — reče mu blago gospodarica. — Hoću, kad je vama po volji, pa se obrati gospodaru: — Nu ti, ne znam što skrivih...Radio sam što sam mogao...Ma pravo vele u selu da s vama nije moguće izasebice dva Božića učiniti — završi sluga po zagorsku. — Muč’!... — okosi se na nj Marko. — Šta? — progunđa Zagorac, zastriže očima i mučke iziđe. Još malo vremena prođe, i šjor Luka zatvori dućan.Porodica, sva na okupu, iziđe u kuću. U kuhinji gorila je svijeća, a kod ispirene vatre vrtjela se vremešna žena, sluškinja.Iz kuhinje išlo se u blagovaonicu, na čelu koje je ispred slike blažene djevice, okićene išaranom hartijom, tinjao žižak. — A di je Pavle? — upita za slugu gospodar. — Bija je sad ovde, — odgovori najamnica. — Zovi ga! Sluškinja kroz hodnik iza kuhinje uniđe u mali kućerak i javi se Pavlu. Malo su ga iščekivali, dok najposlije dođe. — Uvik gledaš da se izmakneš kad je za molig’, — ukori ga gospodar. — Prokiso sam, pa bih se osušio... — Osušićeš se posli...Ala, Mare! — javi se ženi... — Eto, sad ni nje ni!Kad se bog slavi, nikad ih ni! Najposlije poklekoše pred slikom.Najamnica naglas otpoče moliti „Gospinu krunicu“; drugi odgovarahu, a tako se je svako veče pred večeru molilo. Ivo samo časom popostane, pa sa stola dohvati svijeću, nažge je i pođe u svoju sobu. — Ti ne haješ za boga! — dobaci za njim otac, prekidajuć „Zdravu Mariju“. Ivo postavi svijeću na sto, priđe k prozoru i gledaše u svjetlo, obližnjih kuća. Mladiću bijaše u duši nekako prazno; besvjesno je dugo tako stajao, osluškujući glasno molenje.I preko puta, iz drugih kuća, dopirali su glasovi molitava, a on jednako nije mogao da se smiri i nađe željene utjehe...Tako stajaše dok ga ne zovnuše na večeru. Pri večeri za stolom našao je jednoga očeva gosta.Žandar, u službenome poslu, svrnuo k njima.Glavar ga časom pridrža da se založi i napije. Ivo ga pozdravi.Pri večeri slušao je njihove razgovore. Žandar se tužio na silu posla. — Vidite, — govorio je, — sad je sve na nama...Došle su naredbe i radi đubrišta i zagona... — Pa di ćemo s gnojem? — prekide glavar. — Treba ga u polje iznositi, pa ga tamo zakopati. — Ne možemo to mi, zemlje su plitke... — E, brige njih!...Oni će globiti, — odvrati žandar. Poslije, došao je i Krnje, općinski lugar, da se s glavarom porazgovori o seoskim poslovima, jer je sutra u varoši imala biti općinska sjednica.I zapreo se življi razgovor.Žandar se tužio na raskalašnu mladost, koja po noći pjeva — kako je župnik javio— pogdjekad i sramotne pjesme.Lugar je odobravao i govorio da nema „grdobasnije čeljadi nigdje ča u njihovu selu“, pa zaključi: . — Naopako, ako se našem svitu pušča!Ča ti njega grđe biješ, on je sve to bolji... Najzad se mladić oprosti i pođe u svoju sobu.Prije nego što će leći, smisli da sutra krene u grad, da se prošeta i da prisustvuje općinskoj sjednici.Odavna već vukla ga želja da se o svem obavijesti što se ticalo njegova sela. U hodu, na putu u varoš, Ivo sustiže Juru.Mladić je jahao na mazgi i neprestance je gonjao da bolje ide. — Lino je, — reče Ivu kad je pored njega stao i upitao ga hoće li uzjahati. Ivo zahvali, jer da mu je draže ići pješice.I tako su komad puta, izmijenjujući po koju riječ, hodali zajedno, a onda Jure zaokrenu puteljkom, dok nakon nekoliko koračaja sustegnu mazgu i krenu se k Ivu. — Danu, — javi se— vidite mi ovu kartu!Da mi je jučer vaš otac. — I izvadi je iz džepa i htjede da sjaše. — Nije potriba, — ubrza Ivo, pokroči k njemu i dohvati kartu.Umah razabra da je to poziv u šumskom prekršaju, i tako mu protumači. — Dakle, tužija me! — požali se plašivo mladić... — Zna sam da mi neće prostit’, ča mu nijesam pomoga škropit’ vinograd...A nisam moga...Pomoga sam mu u drugoj prigodi; ma isto, rđavo sam se vlada...A hoće li bit’ zla? — Ne znam ti reći, — odgovori Ivo. — Neće ni ova mitit’ bez arči! — s uvjerenjem reče mladić, zamahnu nogama, pozdravi i odjaha putem. Ivo je polagano pošao naprijed.Duvala je mlaka južina, tresla granama i oblijetala s hukom oko mrkih maslina.U ušima mu brujilo i činilo mu se kao da osluškuje tužne glasove silne naricaljke.Pratio je u svojoj duši taj pjev, a u pameti jedna za drugom ređahu se svakojake misli, s kojima je bolno i slatko čuvstvovao.On nije mogao tog časa da pojmi što je zlo; pročišćen i upokojen, sjetnim očima gledao je sve što mu pred oči dolažaše i u svem je tražio ono što je jednostavno i dobro...A onda, nakon duljega snatrenja, vraćaše mu se misao k selu.Priljubio se uza nj i zavolio svoje sumješćane.Družio se s mlađarijom, ne s ljubopitnosti ili da ih upozna ili tobože proučava, no jednostavno zato što se je među njima rodio, s njima živio — i on je ono što i oni. S veseljem sjećao se društva u krčmi, blagih noći rasvijetljenih mekom mjesečinom i guvna gdje se je valjao po prosušenoj travi, te slušao mladićke razgovore i obijesne šale.Mislio je na smijeh i veselje zdravih djevojaka, u čijem je društvu bio uvijek veseo i razdragan. Uživao je u njihovu veselju, a ljuto bi ga boljelo kada je gledao njihova stradanja i one velike nepravde koje im nanašahu i ljudi i društveni poredak za čije se dobro oni od djetinjstva do groba trude i rade. Poznavao je prilike u gradu.One bijahu isto onakove kao u njegovu selu.U nekolicine bijaše se zgrnulo sve blago.I oni držahu u svojim rukama vlast i život ostalih.Još nekako prometao se pogdjekoji manji posjednik, dok drugi ponizno prigibahu i snagu i rad i sami život pod nezasitljive interese tih bogataša. A mnogi starac dobro se sjećaše da su očevi tih bogataša, a i oni sami s njima, kopali i prevrtali tešku zemlju. — Pa da su bar kopali kako valja! — govorili su oni u šali, — i odmah ozbiljno pridodavali: — Eto, mi smo radili veće od njih i gladovali i gladovaćemo pa ništa!Ma kako je to?Oli nismo umili, oli nas niko od njih ni ’tija obranit’!... Sa samim načelnikom u mladosti bijaše dobar dio varoši na muci.Skitao se od nemila do nedraga, pa da ga se oslobode, rođaci skupiše nešto novaca, drugo porodica otkide od svojih žulja, te mu uručiše novac i tako ga otpremiše u Ameriku. Iseljenici što se otuda vraćahu nijesu o njem govorili ni dobra ni zla, no zasve pripovijedalo se „ružnih“ stvari.U zadnju govorilo se da je bio gospodar velikog hotela koji je iznebuha, a da se nije znalo kako, jedne noći izgorio.Hotel bio je osiguran, pa zasve što se sumnjaše da je on navlaš vatru podmetnuo, posao mu pođe za rukom: isplatila mu se osigurana svota, i čovjek se nakon malo vremena povratio u svoje rodno mjesto. Omjerivši prilike u onim dobrim godinama, upusti se u radnju s težacma.Kupovaše i preprodavaše potrebne stvari za svakidanji život i davaše im novaca u zajam.Od to doba vele da je pedesetorostručio svoju glavnicu. Ivo je u hodu na ovo pomišljao i s time spajao i bijedu Jurine porodice i malo da ne svih drugih u selu.Bijaše načisto da kod toliko natrpana blaga u tih bogataša, gdje nema druge dobiti osim one težačkih truda, moralo je da nadođe siromaštvo i nevolja. Kod borovika, što ga je toliko vodio, časom zastane i zagleda se u ustresene grane.Osobit tajanstven šum razlijegao se okolinom.Mladić se sjeti slike nakon što se je povratno sa sveučilišta.A sada je tu stajao, a da se nije nimalo uzbunio.Bijahu izblijedeli svi oni događaji u prilikama razborita života. Zarana stiže u varoš.Uniđe u kavanu da se malo odmori, pa onda opet iziđe. Pred općinskom kućom nije se vidjelo svijeta.Na obali opazi nekoliko činovnika i dva—tri ribara. U luci ljuljahu se lagano brodovi, dok se po pučini stizahu pjenušavi valovi.Bosi mornari razapinjali mokra jedra da se na promjenjivu vremenu, dok se sunce iza oblačka ukaže, časom prosuše. Ivo popođe obalom do na kraj mosta.Nasloni se uza zid i zagleda u mlake valove.Očima je pratio sjenke što se gonjahu po pučini i krunu svijetlih oblaka, koji su se ovili oko krajeva prekomorskih goleti, kao da upravo odonud dolaze. Dugo bi bio tako stajao, podajući se osjećajima, no sjeti se zašto je došao, i preko volje povrati se prema općini. Pred sobom opazi gospodina načelnika.On je, onako debeo, na svojim kratkim nogama čvrsto hodao da na vrijeme stigne u ured. Za njim uniđe i on u općinu.Načelnik zamače u pisarnu, a Ivo stupi u dvoranu gdje nađe na okupu nekoliko vijećnika.Ostali redom dolažahu, i ubrzo zapremio se veći dio stolica, namještenih u polukrugu. Napokon uniđe i načelnik s tajnikom.On sjede u pročelje stola pokrivena zelenom čohom. Ivo se zagleda naokolo i opazi da je na ovu sjednicu došlo vrlo malo čeljadi, zasve što se pronosio glas da će biti i oporbe, koju je odlučio povesti posjednik Tadić. Ovaj Tadić bijaše zadnjih godina lijepo uredio svoje imanje, okoristio se dobrim godinama i postao samosvoj i neodvisan.On je u sadašnjoj općinskoj upravi bio drugim prisjednikom.Razuman i pravičan, ne mogaše da se složi sa načelnikom koji je htio da se baš u svem vrši njegova volja.Nu kako se kao prisjednik nije mogao sam odupirati načelnikovoj samovolji i besvjesnoj većini, zahvali se na časti, pa ostade samo vijećnik.S njime se udružila još druga trojica nezadovoljnika, kojima bijaše načelnik nanio toliko štete i nepravde, pa započeše, na čudo sviju u varoši, voditi oporbu protiv općinske većine. U nekoliko navrataka on je u novinama pretresao općinske ekonomske poslove i osumnjičio načelnikov rad, našto bi redovno protivničke novine donosile „prosvjede“, potpisane po cijeloj upravi. U tim prosvjedima zgražahu se potpisani na toliku dopisnikovu drskost, koji da se usuđuje sumnjičiti poštenje toliko zauzeta i rodoljubiva načelnika, koji je samo utoliko kriv što ne pripada dopisnikovoj stranci. I Ivo časom zaboravi na sjednicu i zareda mislima u pošljednje varoške odnose. Međutim tajnik čitaše razne općinske stvari koje su bile na dnevnom redu i za koje se nije niko ni brinuo. Uto uniđe u dvoranu načelnikov sin Piero, koji, kada ga ugleda, priđe k njemu i ljubazno ga pozdravi.S njime dođoše još druga dvojica, od kojih je jedan bio sin posjednika Tadića.I ovi se pridružiše, pa između njih započe razgovor i katkada podušen smijeh. Najposlije dođe na pretres dioba općinskih goleti. Načelnik sjedećke protumači o čem se radi i zaključi otprilike: „Ja s moje strane nijesam za diobu s razlogom što bi se time više škodilo, nego pomoglo našemu bijednomu težaku“. Svi ućutaše, nekoji samo uzvrpoljiše se na stolici i sve paze ko će da uzme riječ.Ustade vijećnik Keko, kretom glave povladi načelniku i, posmjehivajući se drugima, opet sjede. Uto zapita riječ posjednik Tadić.Svi uokolo upriješe poglede u nj. — Sada ćemo čut’ koju novu, — opazi glasno Piero, sin načelnikov. — Meni je mučno besiditi, — otpoče Tadić tiho, — jer kogod može još pomisliti da ja radim gospodinu načelniku u prkos, a to nije...U ovoj važnoj stvari nisam s njime i upre pogled u vijećnike, pa nastavi življe: — Vi svi znate ča bi davala ona golina, kad bi se obradila, pa zašto je pustiti onako bez ikakve koristi.Istina, dalo se je po koji komad na težake, ma i to je bilo na njihovu štetu; dalo se je na polovicu, pa su se težaci izdrli, a da nijesu imali nikakve koristi; ja bih stoga, — i nastavi talijanski, da bolje shvate — bio za diobu: neka se sirotinja pozabavi i prihrani... Dok je dovršio, sjede, a drugi pogledaše u načelnika. — Pitam rič! — javi se iza male stanke šjor Peko. — Lipo govori šjor Tadić, ma šjor načelnik jema pravicu...Pobogu, da se razdili težacima golina da rabota ju, a mi bolji da pušemo u prazne šake!Neka stoji kako je oduvik! — završi i okrenu se drugu do sebe, pa mu, mašući živo rukama, stade na sav glas razlagati o tome. Među vijećnicima pade nekoliko nerazumljivih riječi, a uto se javi vijećnik Jole: — Ja se ne bi’ htio nikome zamirit’, nu meni se čini da bi najbolje bilo razdilit’; svak jema svoje i radi na svome...Ma eto, ko je pametniji, neka odredi! — Vidi ti njega! — Upade mu u riječ šjor Keko. — Pusti! — potegnu ga za rukav drug do njega. — Neka govori! — Ča će govorit’ proti šjor—poteštatu? — i nastavi podrugljivo: — Šjor Joli dobro bi dija doša. — Moje je ka i tvoje! — zaviče ovaj i uzvrpolji se na stolici. — Nije, baš kad hoćeš! — Je! — i diže se, okrenuvši se prama šjor Keku. — Ti si, bolan, doganac! — nabaci smijući se šjor Keko. — Ovdje sam se rodio! — ražesti se Jole, a svejednako stoji na nogama. — A otac ti, a? — Neka, neka!...Ja sam da se dili! — i sjede naglo, i od jeda proguta pljuvačku. — Ti bi sve podilija! — opet ga stade bockati šjor Keko. — A ti ne bi?A znate zašto?Neka sirotinja nima gdi zabavit’ se da je može na nadnicama gulit’ kako ga je volja... — Vidite ga ča se ljuti, a znate veliki smo prijatelji... — Onako te bog pomoga! U dvorani nastade malo uzbuđenje, a poslije i pridušen smijeh...Kroz to vrijeme načelnik gledaše mirno uokolo, pa onda se nagnu tajniku i nešto mu šapnu.Pošto nastade mir, progovori: — Budimo ljudi!Neka sve gre po redu.Dakle, ja sam — da se ne dili —i pogledom obiđe vijećnike.— A sada priđimo na glasovanje! — Većina gledajući jedan drugoga diže se.Načelnik se obrati tajniku. — Pišite. — reče, — svi osim četvorice! — Druga je stvar na dnevnom redu, — javi se načelnik opet nakon male stanke, — uređenje potoka Dočine, odlomka Dražice, — pa stade prebirati po snopu ispisane hartije. — Ko jema ča govoriti mu? — Ustade posjednik Tadić i kao zamisli se... — Niste pitali rič! — opazi gospodin načelnik, — ...Ma svejedno možete govoriti. Ja sam — poče on jednako zamišljen, — da se primi vladina ponuda.Napokon, oliš ča će nam se uredit’ potok, ostaće novac u selu...A vlada daje polovinu, zemaljski odbor jedan dio, a stopru četvrti dil općina... — Ne općina, — opazi načelnik, — nego odlomak Dražice.No o tome najbolje je da reče svoju njihov glavar...Ja sam tolić s njim govorio, — i upitlivo pogleda u Ivina oca. Glavar ustade i namršti se: — Ne znam zač se drugi miša u naše posle.Ča će vlada dat’, isto bi valjalo da selu otpadne priko dvije hiljade fiorini, a okle?Hm, lako je govorit’! — Ma pinezi ostali bi u selu, sirotinja bi se prihranila i zgradija bi se potok, — opazi ubjedljivo Tadić. — Sirotinja bi puno dobila!...Doveli bi dogance...A općinski namet, koliki mi naresta! — poče se glavar ljutit’, — a?Ča mislite!Eno i načelnik govori da bi ga valjalo podignut’ do 3000%...Pa ko bi ga plaća?Najviše mi posjednici. — Jema prav’ glavar.— prekide besjedu šjor Keko. — Pobogu, ča bi je za drugoga plaća?!Pa baš sada, kad su ovako lipe godine... Nasta žamor među vijećnicima. — Ča će nam potok, neće uvik kišit’!... — A kako će se selo prihranit’? — opazi žestoko Tadić. — Priživiće se ka i dosada.. — Recite i vi svoju! — obrati se iznenada glavar k župniku.No ovaj se smete: — To nisu crkovni posli, — odgovori kao u šali. — Ma zašto se pravdamo?! — zaviče debeli mesar Trtić: — Prođimo na votacijun! ... — Pitam rič! — javi se nakon toga rječkanja vijećnik iz drugoga odlomka i naglo ustade. — Mir! — opomenu načelnik. — O svačem se govori, — poče on tihim, raskidanim glasom, — a naše se selo zapustilo.Bilo bi vrime da se uredi pristojbina za likara, da se... — Ča mu se sni? — smijao se šjor Keko. — Pusti ga neka govori!... — To nije na dnevnom redu, — blago opazi načelnik i pogleda u vijećnika. Nu govornik ne mari za opomenu, a mirno proslijedi. Drugi opet svrnuše govor na uređenje potoka, a on jednako mirno stoji i govori: — I lokve bi valjalo pročistit’...U liti se voda ne može pit’...Puti su još gori...Ma ča ću govorit’, kad je sve u neredu?... Napokon, u neke sjeti se da ga niko ne sluša, pa mirno sjede i više nije ni progovorio. Najposlije ustade načelnik i reče ukratko da se s glavarom potpuno slaže. Pri glasovanju propala je većinom glasova — osim četvorice — vladina ponuda, a prihvaćen jednoglasno glavarev predlog da se potok gradi, ako će vlada i zemaljski odbor za gradnju nositi sve troškove. Tajnik uvrštavaše zaključke u zapisnik. — Meni je već dosadilo, — reče Piero Ivu. — Izađimo! — Ostanimo do svrhe... — Tebe zanima? — i nasmija mu se u brk. — Valjalo bi da svakoga zanima, — odgovori. — Tiče se naših nevolja i naše sirotinje. — Ti uvijek, a vjeruj, nećeš ti svijet prevrnut’! — I Piero htede da iziđe, nu toga časa opet ustade posjednik Tadić i javi se za jedan predlog. — O čemu mislite govoriti? — upita načelnik. — Čućete... — Dnevni je red... — Iscrpen, — prihvati tajnik, podiže glavu i s nategom se ispruži. — Ma nije sjednica zaključena...Dakle, — otpoče Tadić— ja bi stavija predlog koji je od velike važnosti.Tiče se Rafajzenovih blagajna...Uvedimo po njegovu načinu i mi tu, lipu ustanovu, kako su to i druga mista učinila...Tako kamatnici neće moć gulit’ na svaki način naš bajni puk. — To nije na dnevnome redu! — živo prekide načelnik. — Ne smeta, važno je. — Ostavite za drugi put, — javiše se glavar i trgovac šjor Bepo u jedan glas, sada je podne... — Ovo je od velike potribe... — Obidovat’ je od veće! — Ča je to?Ako će ko dat pinez, neka se vota! — javi se iza sna pospani vijećnik Rogo, jedini težački pretstavnik. — Reci ocu da ne govori ludosti! — bocnu Piero Tadićeva sina, koji je očito blijedio radi očeve neprilike. — Nije ono za nas! — I ja sam mu govorio... — smeteno odgovori mladić. — A zašto nije? — opazi Ivo. — Valja početi... — Počni ti! — Nisam ja za to.. — Eno ti oca! I nasta sveopći razgovor. Tadić nanova hoće da govori. — ’Ajmo, podne je! — zavikaše nekoji.Nu on ih ne sluša, već slijedi govorom... — Pusti ga neka sam bali i odbaliva! — reče šjor Keko i diže se. Svi se nadušiše smijati. — Zatvaram sjednicu! — javi se najposlije načelnik.Pa ustade, a za njim i drugi.Potražiše klobuke i počeše se razilaziti. Na stubama, potsmjehavajuć’ se, dobaci kao nuzgredno načelnik Tadiću: — Vidite da vam nijedna ne gre u dobro! — Kad su svi uhvaćeni u jednu mrižu, — odvrati Tadić, i bolje požuri niz kamene stube. Na ulici uhvati načelnikov sin Piero Iva pod ruku i pozove ga na objed.Nu Ivo zahvali, popođe malo obalom i svrati u kavanu.Tu pregleda časom novine, popije kavu i krenu put svoga sela. Izišavši iz varoši na otvoreno polje, stadoše ga salijetati svakojake nesređene misli.U jedan mah dolazilo mu ogorčenje i nadalo bi mu se smijati — tako tužno i smiješno pričinila mu se toliko razvikana općinska sjednica.„Napokon“, mislio je, „na njoj se nije ništa dobro zaključilo, niti se od onih ljudi bilo ikad nadati boljemu“. I on os jeti u sebi svu potištenost i ropstvo pod kojim je stenjalo siromaštvo podvrgnuto imućstvu nekolicine bogataša, pa mu padoše na pamet starčeve riječi: „Oli mi nismo umili, oli nas od njih nije niko branio!“ Pred njegovim očima ređaju se sve crnje slike.Selo se, eto, hoće da raseli, a kako i neće kad se već ne može živjeti?!Dok su godine nosile, svako se obilato namirivao, sada pak, kada je izdalo redom trudbeniku plijeni se i prodaje i živina i pokućstvo i poljsko oruđe i zemlja i ono kućice koja ne nosi nikakove koristi, nu i nju ruše, da ostane zar potpuna pustoš... Uzbuđen tim mislima, gledaše radenike u polju, gledaše pustu zemlju i nikako nije mogao da shvati zašto se kao navlaš ide za tim da se omrazi i otuđi težak od harne zemlje. Padoše mu na pamet đačke razmirice sinova jednoga jezika, novinarski članci sve o „našem milom narodu“ i druge besmislice ljudi koji misle da su pozvani da vode narod i da budu njegovi pretstavnici, a pri ovakovoj nevolji ne znadu što da rade, već se prepiru o našoj nekadašnjoj veličini, prošlosti, historiji..., dok izvikani rodoljubi u svojim rukama drže i brinu se za interese „golubinjega naroda“, kako ga oni iz milošte zovu. Sunce se danomice sve više i više skanjiva i za oblake zaklanja.Dani sve kraći, a vjetrovi jači.Morska pučina je tamnija i ježuri se, a u mutnome vazduhu pokatšto zavrišti jato ždralova, nižući se k jugu. Bakarasta vijovina na trsima mrtvo visi, tek što se drži.Dok du’ne, otrgnuće se i vjetar će se s njome po volji zametati.Pri zapadu sunca cijela okolina plavi se u raznolikim šarama i miješa se bakarastom bojom vijovine. Hladna, gladna zima primiče se i natjerava sve živo u brigu za hranom.Nad kućama zastaje gusti dim i zastaje vazduh, dok vjetar ne du’ne da ga raznese kroz ogoljela stabla dalje iznad, sela. I selo je sve to zapuštenije.Zabrinuti ljudi nemaju posla ni dobiti, pa, spustivši ruke hodaju amo tamo; kapci na prozorčićima neredno vise i u okrenutome loncu vene mažurana... Ivu otac ne da mira; goni ga od kuće da ide u svijet za naukama, a njemu je teško rastati se sa selom, navlaš eto sada kad se sprema sila čeljadi da se iseli u daleku Ameriku, a s njima će Jure i Marija... Tih dana cijelo imanje Jurine porodice prodalo se na dražbi, kao obično u bescijen.Povrh načelnika niko se nije htio natjecati.On i trgovac šjor Bepo složiše se i razdijeliše ga među sobom.Ljudi govorili da su učinili dobar posao, jer da su nakon malo dana počeli prodavati komad po komad i već pri polovini imanja namirili se. Kuću im Ivin otac nije stavio na dražbu, pošto se je nadao da će mu biti podmiren dug s novcima što dođu iz Amerike, a ionako — da i ostane za nj— ne bi mu donosila nikakve koristi. Od svega imanja nije ostala već koza, no i ona bijaše ubilježena za podmiru poreza. A ove gladne godine ni porezni rubač nije zadocnio.Došao je u selo jutrom nekoga dana da naplati porez i da pokupi pobilježenu živinu.I njemu na pameti ne bijaše drugo nego da udovolji nalogu, da sebe osigura; pak, važno, u službenoj kapi navaljenoj do očiju, ušunja se u selo.Nu u selu nije našao ni ljudi ni živine; sve bijaše u polju na radnji.Mučili se u nadi da će bar unaprijed bog blagosloviti njihov rad.Valjalo je da čeka do noći, pa, da se zabavi, pođe u krčmu, a drugo što nije ni mogao da učini Po podne stiže i jedan žandar, za pripomoć. Ljudi, kad su se iz polja vratili kući, stadoše tražiti novac uz koje mu drago uvjete, samo da im ne pokupe i ne odvedu pobilježenu živinu u grad, jer im je to bila još jedina uzdanica... — Govorili su da će cića grada oprostit’ nam impoštu (porez), — jadikovali ljudi. — Kako ćemo sada? I selo je te noći kao oživjelo.Ljudi dolazili glavaru, tužili se i najposlije molili i zaklinjali da im se pomogne. — Ne mogu ja radi vas u prosjake! — odgovaraše on odlučno i ljutito. Nu ipak, nekim je pozajmio novaca uz pogodbu da nastajni buhač imaju njemu prodati, kilogram po deset novčića, a u trgovini pošto bude.Isto tako nekima je i Rogo pozajmio.Tako je mnogo ljudi odahnulo zasve da su znali da je obična cijena buhaču šesnaest do dvadeset novčića.„Ma neka“, govorili su, „samo kad se je našlo!“ Nu svi porubani nijesu imali buhača, ili ga nijesu sadili, ili im ga je vjerovnik već zaplijenio.Za njih nije bilo druge nego pustiti živinu da je gone i prodadu.U Jurinoj kući te večeri nisu se brinuli da plate porez.Svi bijahu u velikoj brizi radi starješine, kojemu je danomice sve to gore bilo, a te večeri zvali su i popa.Mišljahu da neće živ osvanuti. Ivo, saznavši za seosku nevolju, veoma se uznemiri i rastuži.Za večerom, da odahne od očeva gnjeva i težačkoga tugovanja, iziđe napolje.Hodaše ispred crkve na otvorenu komadu zemljišta zasađenu drvećem. Na zidu uokolo sjedio je mlađi svijet.Razgovarahu o rubaču i porezu i o koječem drugom, dok najposle nadvlada mladićko veselje i nekoliko ih u po grla zapjeva... Dolje, u donjoj strani sela, čula se vika i oštriji glasovi žalba, koji se primicahu gornjoj strani.Dok najednom neki ugledaše svjetlo fenjera i za njim povorku ljudi. — Gone živinu u japneni dvor! — reče jedan od ljudi, kao da ne vjeruje svojim očima. — Tako ti je, — potvrdi drugi. — Gledaj kako pri svići siva bajuneta! Ljudi se digoše da se bolje uvjere.Povorka se približavaše k njima i lijepo se razabirao klopot i bahat velike i male živine. Općinski čauš i dva općinska rondara gonjahu blago pred sobom, da ga zatvore do sutra.Pred njima s fenjerom u ruci hodao je rubač i žandar, a za njima nešto druge čeljadi. Kad stigoše pred dvor, ljudi se uskomešali; gledaju i zapanjeni čude se... Rubač, mlad čovjek, razdragan, prolazeć’ pored dvojice, podnese im svjetlo pod oči. — Jeste li i vi od rubačine? — izbaci smijuć’ se. Mladići progunđaše nešto kroza zube i odmakoše se od njega. Povorka krenu dalje, a Ivo je pratio pogledom, slušajući dozive i razgovor porubanih ljudi. — Pusti, neka ga goni!Ča ga kriješ, ka neće ga nać?! — čuje se kroz noć ženski, ujedljivi glas. — Muči, đavle!Prigladniće noćas, — odvraća plačljivo muško grlo. A rondari pred sobom gone magare, da ga s ostalima do sutra zatvore.Za njima plašivo vuče se stari „fratar“ i moli da mu ga puste i jednako veli: — Prigladniće, nije ga se danas vragu struka okusilo! Uto za njim dobrzala ona razjarena ženska, žena mu. — Pusti, grdobo! — zaviknu i pritegne muža k sebi, da ga kući odvuče, a on se brani i ne da se... Mladići se osmjeliše i nasta veseo smijeh.I rubač se smije, samo žandar mrko gleda preda se, a rondari silom vuku magare... — Neka ga! — potcikuje Cirilo... — Mogu na njem lepiže gonit’ — i guši se od smijeha... I povorka, uz smijeh i jadikovanje, odmiče dalje. Spustiše se najzad ulicom poda se k Jurinoj kući i ustaviše se kod nje. Ivo gleda, a oko njega sakupila se i ostala čeljad... Rubač pokuca na vrata.Niko se ne odaziva. — Otvori! — viče rubač i nešto govori žandaru. — Teško je bolestan stari Ante, — javi se najzad neko iz gomile.A dolje jednako čuje se škripanje vrata. Ivu obuze strava i čisto ježuriva zebnja obiđe ga po tijelu.Najposlije opazi da su se vrata otvorila... — Kud je koza? — osorljivo pita rubač. — Ča vam je večeras?! — kao čudi se žena... — Pustite da mi muž bar u miru ispusti dušu!... — To je drugi posao... — odgovori blaže rubač... — Ma dajte kozu! — Nije doma, — upozna Ivo Marijin glas. — Biće u zagonu, — veli općinski čauš i popođe po prevraću. I izvedoše kozu iz dvora na uzici.Potežu je za sobom, a ona se ne da; skupila glavu poda se, pa se odapire prednjim nogama. — Uzmite je preda se!...Nemojte je mučiti!... — moli Marija. — Sutra ćemo je otkupiti... — Pusti neka i nju vode! — srdito i prijegorno javi se majka joj. — Bidna, prisušiće noćas... nima brsta! — sažaluje Marija. — ’Ajmo! — oglasi se i Jure. Uljegoše u kuću i lupnuše vratnicama. Ljudi se umirili i ništa ne govore, nu čim mimo njih prođe čauš, drpeći se s kozom, nanovo čuju se razdragani povici i veseli smijeh...Stariji zamjeravaju mladićima što kalaše pri ovakoj nevolji... — A ča ćemo? — odgovori Cirilo... — Ovako ti je sada na uvike— amen!Valja se naučiti u lipih... — Odnili su nam i ove godine Božić u varoš! — prihvati drugi. I ono mladosti, ne mareći za nevolju ili hoteći da ubije brigu, zapjeva u vas glas: Pa, dok je povorka s fenjerom išla niza selo, svijet se razilazio svojim kućama.Ivo još slušaše iz daljine ciničnu parodiju vesele božićne pjesme i... gledaše u Marijinu kuću i u tračak svjetlosti što se kroz prozorčić naziraše...U ušima mu brujali otkucaji sata na zvoniku i čisto ustrnu kad unutri nešto, padajući, zaruži.Ure udarahu odmjereno, podmuklo; iz natuštena neba poče da sipi, a on požuri kući, da ne pokisne... Nekoliko dana iza toga, Ivo nalježe uveče na dva težaka pred Jurinim dvorom.Jedan od njih reče mu da stari Ante — bog ga pomilovao! — leži u kući mrtav.Mladić ne reče ni riječi, no odmah za njim uniđe u kuću. Ukućane nađe oko ognjišta, ma da nije bilo studeno.Marija smjestila po kući i najposlije prislonita se uza zid, na kraj kuće, u mraku, dokle plamen s ognjišta nije dopirao.Jure je sjedio na niskom trupiću do ognja, nalaktio se na koljena, i rukama pokrio oči.Mati im bila kod mrca u sobi. Ivo sjede do one dvojice što tek uljegoše.Osam pozdrava, niko za dugo vremena nije progovorio ni riječi. Na ognjištu bi pokatšto zapucketalo, dok plamen pomalo zamiriše. Najednom iz pokojnikove sobe iziđoše žena mu i sestra. — Jeste li vidili ča nas je snašlo? — reče udovica razgovijetno mjesto pozdrava došljacima, i obje žene sjedoše do njih. — A da zašto smo na ovome svitu? — odgovori jedan od ljudi. Ivo je gledao preda se; odmah iza zastora ležao je mrtvac.Oči su mu bježale k njemu i pričinjalo mu se da leži posve iskipio na krevetu... Oganj dogaraše; sestra pokojnikova baci na nj rukovet suvari i modrušast plamen veselo liznu...Uto u kuću uniđe najbliži im susjed Lovre.Došao je s besjedom u ustima, no pretrže je kad ugleda Ivu. — Ča ti je reka? — upita ga pokojnikova žena, dok je sio. — Ča?!Znate... da se ne može. — Pa nastavi: — Da je ovo četvrto godište, da niste nišće ulili... — Biće — smisli se žena. — Ma kad ga bog ni da mi da se na Božić napijemo...Pa ča ćemo sad? — Valja platit’ ... — On je jednako bratim svetoga sakramenta, — opazi jedan od svojbine. — Ne smeta; nije ulija, pa eto! — Je i ovo nepravica, — javi se drugi. — Ulij im ga, oduvik ka mora, pa kad si doša na nišće, izdahnuo od svake nevolje, brecnu ti u siromašno zvono, ka najgorem dogancu... — A koliko išću? — prekide ona, ne obzirući se na razlaganja. — U najgoru dvanaest fiorini za zvona, i to valja platit’ glavaru, jer je on od crkovinarstva, a znaš sprovod... najmanje šest fiorini... Žena se zamisli, drugi pak zabrinuto gledahu preda se. — Neće se nikako moć’; hoće se i sviće platit’! — diže žena glavu i govoraše k’o sobom. . — Onda pusti neka rade ča ih je volja!...Dosta je sveta misa...A znaš ča ću ti reć: neće ga zvoni odvest’ u rajsku slavu!.... — Ča govoriš ti, Jure? — nastavi susjed i pogleda na nj. Jure podiže glavu; oči su mu podbule i zakrvavljene. — Valjalo bi providit’, — izusti jedva čujno. — Providit’!A okle? ...Uvik su ovaka moja dica, ozva se ona naglo i otresito. — Jemaju pravicu! — javi se odlučnim glasom pokojnikova sestra i nastavi: — Otkad se svit spominje, u ovoj kući nikome nigda nije brecalo siromaško zvono! Ivo je slušao razgovor čeljadi koja se bijaše sastala u kući pokojnika, da mu odade pošljednju pomen, a Jurine riječi: „Valjalo bi providit“, izgovorene jedva čujno, živo ga taknuše.On odluči da se zauzme da sve bude učinjeno po njegovoj volji.Diže se i zovnu susjeda nastranu, te mu potiše reče da se ne brine, da će on govoriti sa župnikom. — Neka s vama pođe i Jure! — opazi naglas susjed. — Nije potreba, — odgovori Ivo, pozdravi i iziđe iz kuće. U hodu do župnikova stana razmišljaše što će reći i kako će sve urediti radi sprovoda i velikoga zvona, a da mu otac za to ne sazna. — Blažene oči koje te vide! — dočeka ga ljubazno don Frane i potkuči mu sjedalo. — Dođoh da te bunim, — ne oklijevajući poče mladić i ispripovjedi mu njihovu brigu.Najposlije zamoli ga neka se zauzme da ih se u ovoj žalosnoj zgodi grđe ne ucvili.A platiće, pošteni su, završi. — Ja se ne protivim; za sprovod ne marim, čekaću...Od zvona ne znam ti ništa reći.Tvoj otac zapovijeda, a znaš da se ja ne prtim u tuđe posle... Ivo ućuta i popođe po sobi. — Pa dobro, pogodi ti s ocem što manje možeš!Ja ću ti platiti, samo ne spominja mene. Župnik pristade i obeća da će odmah govoriti s ocem mu.Tako se rastadoše. Sutradan u svanuće Ivu je probudilo veliko zvono, koje razgovjetno naviještaše nečiju smrt.Poslije pak, kad je objutrilo, napokon na prozoru gledao je sprovod Jurina oca.Jedno dijete nosilo je visok križ, iza njega koračao je župnik, pjevajući naglas.Četiri čovjeka nosili su, na ramenu drveni, crni lijes.Za njim hodalo je nešto ženskih i sila dječurlije. Kad izbiše na čistinu, iznad sela, srebrni križ u rukama djeteta zasja na suncu.Mladić ga isprati očima, dok tamo pri moru ne zamače između mrkih maslina. Napokon stiže željno iščekivani novac za put U Ameriku.Jednoga dana uručiše Juri ček od četrdeset zlatnih lira, i on se odmah, pošto se je posavjetovao sa ljudima iz svijeta, preveze preko mora u grad da primi novac. S njime je pošao i stari Grle.Njegova dna sina već su odavna u Americi; poslaše mu novac da neodvlačno dođe k njima, jer su se uželili da ga vide prije smrti.Oni se nijesu mogli povratiti u rodno mjesto, prem su se podobro obogatili; bijahu naime prije novačenja otputovali u tuđ svijet. Drugoga dana povratiše se obojica s novcima kući. I iz drugih mjesta s otoka saznavalo se da će ovaj put mnogo čeljadi preko mora, da će se svi u određeni dan sastati na paroplovu. Jure se na prvi mah obveseli što će brzo ostaviti ove neharne krajeve, nu čim se je više primicao dan odlaska, na mahove osjećaše u duši veliku pustoš i strepnju.I dok su mu drugovi zaviđali što ih ostavlja, on se tužno spremao na taj daleki put. Majka mu pripravljaše potrebu za preobuku.Putnici nakupovaše mnogo stvari: sanduk, šešir, postole, kišobran i druge sitnarije. Marija je tih dana neprestano šila i pripremala prteninu, da bude sve u redu.Tako u poslu prođe još nekoliko dana, i najposlije brat i sestra namiriše se s bogom i pričestiše se. Odlučiše se na rastanku ostaviti majci od novaca samo toliko da se može proći za tri—četiri mjeseca.Nagodiše se i s glavarom zbog isplate duga i kamata u dva obroka, tako da kuća i prevraće ostanu majci — neka ima gdje zakloniš glavu. Uoči odlaska, u subotu, odlučila je Marija poći na groblje, da se još pomoli na očevu grobu i da se zavjetuje svetom Nikoli—putniku, čijim se imenom zvala kapela sagrađena nasred groblja.Izjutra slušala je misu u župnoj crkvi, pa tek časom navratila se kući, a zatim se uputila prama groblju. Podzimnji je dan.Duva mlaka južina, a kroz tanke oblake prodire sunce.Po polju i moru naganjaju se promjenljive sjenke. Djevojka ide nizbrdicom i gleda preda se.U glavi nižu joj se slike iz prošlog joj života, pa se s njima tužno oprašta. Za sve što ne ostavlja u selu nikoga od srca i ljubavi do svoje majke, — koja će ionako, ako se brzo ne povrate, doći k njima — u duši joj zebe i obuzima je nesavladljiva tuga, a da ne zna za čim to tuži.Pogled joj luta uokolo, prašta se s morem i s poljem, pozdravlja u duši i svjetlost i sjene; — sluša glasove vjetra i jeku dubokih uvala.Pa onda se sjeća kuće, koze—hraniteljice i vrtića, u kojem već venu bosiljak i mažurana... Na vratima groblja turi nad oči crnu maramu i uđe polako.Na pragu mračne kapele prekrsti se, popođe po hladnim pločama i kleče pred oltar. Molila se čistom dušom svetom Nikoli za pokojnoga oca, za porodicu i za sretna puta, dok napolju zavijaše vjetar.Nakon malo vremena diže se, upre očima u oltarnu sliku i gledaše je poduže u onoj svečanoj odori, ozbiljna lica, okićena bijelom bradom.Čini joj se da je blagosilja...Njezin pogled počivaše na njoj, i pod tim blaženim okriljem iziđe djevojka iz kapele. Napolju dočeka je jači vjetar, pa stade sipati pred nju sa zamrla drveća suvo lišće što šušti kao šum jata ždralova za tihe noći i sve se po tlima stiže, dok se negdje u zaklonici ne smiri... Djevojka pristupi mirno hladnoj humci pod kojom počiva njezin dobri otac.Navalivši nad oči crnu maramu, gledaše ispred sebe na pusti grob i u pukotine obrasle divljom travom, pak stade da se skrušeno moli za pokoj njegove duše. Tako je duže vremena sprovela u molitvi.Sporo, između molitava, začinjale joj se u pameti uspomene iz detinjstva i ispunjavale joj pustoš u duši, što je osjećala kad bi joj iznenada sinuo pred očima sutrašnji odlazak. Najednom iznebuha dođe joj kao da je otkinuta od cijeloga svijeta i plašljivo pogleda u suhu travu, kako se na udaru vjetra smjerno prigiblje k zemlji, kao da želi leći, zavući se u nju; a zatresene grančine i sjenke džbunova samo što se klanjaju.Baš kao da je zovu k sebi da pod njima otpočine... Nigdje nikoga, a podzimnji dan — pust i sumoran. Devojka se diže, ubriše suze i popođe po ispranim pločama sve do na kraj groblja, iznad kojega se nadvio go rat do u samo more. Na osamljenoj hridi sjedio je i danas Ivo i gledao u valove mlake južine.Obrnuvši se k’o po nekoj tajnoj dojavi, ugleda djevojku, diže ’se i škrapavom stazom popođe k njojzi...A djevojka, dok ga spazi, ponamjesti kao nehotice maramu i krene rukom da zagladi kosu. On se ustavi kod zida, nasloni se na nj, pogleda je i naglo izusti: — Još danas i sutra!... Marija se učini nevješta pitanju i mirno odvrati: — Došla sam pohoditi mrtve... Mladić ućuta.U taj iznenadni čas on nije našao nijedne ri ječi koja bi bila toliko uzvišena i vrijedna da označi njegove osjećaje... A sa sjevera jednako lijepo valjaju se talasi sve do na žalo i, vraćajući se, sa sobom kotrljaju pijesak.Huka vjetra razliježe se uokolo i čudno odzvanja u njihovim dušama; u svjetlu zasjenuta dana, tu, na starome pokopištu. Ivo pogleda u drven križ što se je još nekako dizao između visoke prožutjele trave: „Zna li ona moju tugu?“ I pusta, beznadna čežnja natiskuje mu se uz to pikanje do u dušu, tuži za njom — i jednako gleda u sagnjili križ...A Marijine se zjenice šire, kao nečim se zanijele, i pogled joj luta po nemirnoj pučini, nad kojom kriče galebovi. — Koliko mora valja prić’? — upita najednom kao iza sna... Ivo ustrne i zbuni se. — Ko zna? ...Daleko je! — odgovori jedva čujno... — Daleko?! — šanu djevojka. I nasta tajac. Oboma bruji u ušima šum živoga mora i čini im se kao da dolazi odnekle iz daleka čak s kraja svijeta... I sve stoje tako, dok se iznenada ne prenu djevojka i pogleda u sunce. — Biće brzo podne...Zbogom! — pozdravi ga i pođe k izlazu. — Bog! — odvrati on zbunjeno i povrati se zamišljen k moru. Istoga toga dana spremaše se Jure da prije odlaska prstenuje Jelku, kćer staroga Ante Rajića. Noć se je spustila nad selo kada se on uputio k njima.Htio je da bude načisto s ukućanima i da mu se djevojka zavjeri kako neće krenuti vjerom. Stari Ante nadao se pohodu, te mladića dočekao ljudski. Isprva, pri večeri, razgovarahu o svačem, ma niti jednom besjedom mladić ne spomenu rašta je došao.Kasnije, kada dva sina staroga Ante iziđoše iz kuće, a majka i Jelka uzvrtile se nešto oko ognjišta, mladić se oslobodi i reče iznebuha staromu: — Doša sam radi Jelke...Ne bi mirno otiša, da je ne darujem... — To su vaši posli, — odgovori stari. — Dogovorite se kako će vam lašje bit’... Još su posjedili i jedva pokatšto jedan drugome nabacili pokoju riječ, našto se stari diže reče da je umoran, pak da će spavati. Mati i kćer stajahu još uvijek kod ognjišta... Stari Ante, svlačeći se, naglas domoli i zadnju „Zdravu Mariju“ i primiri se.Jure pođe k ognjištu i sjede do Jelke. — Prišešariću ti malo žeravice, — reče stara i potraži popečak. — Ni zima, — odgovori Jure. Nastade dugo ćutanje, dok se staroj dodijalo, te i ona pođe k svomu čovjeku na počinak. Ostadoše Jure i Jelka, je jednako sjedeći jedno do drugoga — i ne razgovarajući.Nu čim je starica zamakla da se zavuče u postelju, uhvati on djevojku za ruku i pridrža je u svojoj. Tako stajahu neko vrijeme, slušajući kako vjetar napolju ciči i zavija.Pogdjekad drmnuo bi vratnicama, da bi se kuća zatresla.Zatim bi popustila sila i nastalo jednolično cviljenje. — Doša sam za ono ča sam ti obeća, — progovori mladić. — Zadnja je ovo večer! — odvrati ona, učinivši se nevješta. — Evo ti, na! — I Jure izvadi maramu iz džepa, razveže uzao i izvadi prsten. — Pristaće ti!... — pa joj povuče ruku k sebi. Djevojka se lagano ustručavaše, a on joj sa zadovoljstvom reče: — Evo, sada si isprošena! — i privinu se uza nju: — Uzmi i ovu liru, doda, čuvaj je dok se vratim!... — A kad ćeš se povratit’? — Ne staraj se, viruj, brzo!... da samo stečem ča bi s tobom moga pošteno priživit’... — Čekaću te dok te bude volja! — reče živo devojka. I oni razgovarahu tiho i razvlačeći besjedom, kao žao im pretrgnuti razgovor; samo dok začuju jače starčevo disanje, ućutali bi, osluškujući, da onda nanovo lakše nastave. Otkada je zamilovao, vodio je s njome čistu, iskrenu ljubav. Daleka Amerika dolazila mu je pred oči u najslađim trenucima njihove ljubavi, te, mjesto mladićke obijesti, zavladala bi njime neka sumorna čežnja, meka, plačljiva kao oblačni jesenji dan, i činilo mu se da mu je suđeno ostaviti je. A i sada vrijeme hita, rastanak je došao: valja pregoriti...I on je ovoga časa zavoli još više, u njemu se budili slatki osjećaji i na mahove bukne momačka strast, pritajivana tako dugo u nezgodama i nevolji života. Ljupko osmjehujući se, spusti glavu u njezino krilo, nu odmah kao da mu se ne da da mirno uživa, podiže je, obujmi je čvrsto bolje oko pasa, i željno potraži njena usta... — Ne, Jure! — šapnu ona... I drhću i gledaju se i skupljaju jedno uz drugo — sve tješnje i tješnje... Njoj se u neke otrže uzdah, a i on sjeti se jutrašnjega dana; pa, kao po nekom tajanstvenom sporazumu, oboje se sneveselilo i oborilo oči... A vatra se davno podušila, svjetlost svijeće treperi kao da zamire, a vjetar oblijeće svjež s istom hukom oko kuće. Oni pak jednako se drže u naručju i kao da drijemaju; tek što im se pokad čuje disanje...Najednom, kao u snu, začuju uz ulicu ljudske korake.Oboje se trgnu; ona izvuče svoju ruku iz njegove, poodmaknu se jedno od drugoga, i u mislima proslijediše taj hod... Braća joj uniđoše u kuću.Oba se usupnuše i čisto im bi žao što su ih zajedno našli i tako ih prekinuli u njihovoj ljubavi. Ivo je te noći stajao nalakćen na prozoru.Njegovoj osjetljivoj ćudi godilo je hukanje vjetra i šum nemirna mora.Zagledao se neodređeno u noć, u, čijoj se tmini ujedno stapahu i kuće i drveće i sama zemlja... Nad njim katkad zasine pokoja zvijezda i mahom se zakloni iza oblaka.Uzbuđene njegove misli lutaju po praznini mukla prostora i kao da slijede sili vjetra, ne zaustavljaju se.On sluša daleke glasove, vapaje i čežnje, i u njemu budi se sijaset misli, nu sve su blijede i rasplinjuju se kad pomisli na sutrašnji dan. Marija zauvijek odlazi!... Pred očima mu se nižu njihovi tihi i stidljivi sastanci; sugestivno upija u se čisti dah mora i miris vazduha, u čijem prostoru osjeća Marijinu dušu.U njoj je nešto tajanstvena, zajedničkoga sa morem i poljem, nešto što mu se javlja u zvuku njenoga jasnoga glasa, u skrušenosti njena pogleda, nešto što se stapa sa svjetlošću dana i neprestance nad njim treperi i — dariva ga vječitošću. A ta duša — sutra odlazi, i nikada neće saznati za njegovu neodoljivu tugu, pustoš i samoću. Dolazi mu da bi prignuo skrušeno glavu k zemlji, i u njenom i Marijinom krilu našao život.„Nu koja korist?“ misli.„Zar čovjek zna što ga čeka?“ Oduvijek njegovo nagnuće prigibalo se prirodi i čeznuo je za najprimitivnijim slobodnim životom, pa ga zasve sila tuđe volje otrže od svega što mu je najmilije...Uzbuđen, ne zna što dalje da misli.Nagnuće, mladost i život sve to više raspiruju ga ah — u ovoj tamnoj noći našao bi on jedinu utjehu u njezinu zagrljaju, i smirio bi se...Nu nešto ga zaustavlja — što mrzi, što zovu poretkom, i što mu priječi užitak, ruši mu mladost, truje mu slast života... Razdražen, odmače se od prozora i žurno zakorača po sobi, pa se najednom smisli, dohvati sa stola sklenicu, nalije u nju pošljednju čašu bijela vina i iskapi je nadušak. Zatim se nanovo nalakti na prozor i zagleda u noć...Domalo, postepence, u pameti čisto i jasno stadoše mu kao u okvir misli i uspomene, a šum živoga mora, kao blaga muzika što dolazi iz neizvjesne daljine, blaži mu žestoku, mladićku strast... miluje ga i uspavkuje lagano, lagano... Osvanula je nedjelja, dan iseljenja i tuge, u nikad neviđene krajeve — osvanula je hladna i sumorna.Javlja se i lagano nastupa zima, pa spušta svoj zastor nad selo, polje i more. Brat i sestra pozdravljaju po kućama vrsnike i susjede, a Jure se već oprostio i sa župnikom i pošao do glavara.U dućanu našao je mnogo svijeta.Sa svima se s orošenim očima pozdravi i svak mu zaželio dobar i sretan put. — Fala vam! — reče glavaru. — Ne zapustite mi majku, bićete pošteno namireni... — Dobro, dobro! — odvrati glavar — i nabaci: — Radi i moli boga, ma se ne vraćaj ako ne učiniš pinez!... Jure se okrete po dućanu da vidi Ivu, nu, pošto ga nije bilo, reče svima „zbogom“ — i iziđe. U putu k svojoj kući srete se s njime.Javi mu se, i oba mladića odu nastranu. — Išćem vas da vas pozdravim i podmirim... — reče Jure i izvadi iz džepa spremljeni novac. — Nemoj mi o tome ni govoriti! — trže se Ivo... — Od toga ti u putu može biti potreba, pa najzad možeš mi i od tamo poslati... — Ne, ovo je vaše! — odlučno odvrati on. — Nikada neću! — očito izjavi Ivo. — Već, dobar ti put i sretno se povratio! Mladim ljudima ovlažiše se oči.Jure od silna ganuća nije mogao ni da zahvali.Izljubiše se i rastadoše. A Marija kod svojih vrsnica i prijateljica rasplaka se u vas glas.Djevojka se snažno uzdržavala sve do zadnjega časa, no na rastanku ne mogaše odoljeti sili i popustiše na volju osjećajima... Nakon velike mise, Jure časom ode k svojoj vjerenici. Zateče je u kući.Držala je u ruci kitu podzimna cvijeća.Kad ga je ugledala, okrete se nastranu, a on se jedva uzdrža da ne zaplače.Tako stajahu, i na zadnjem oproštaju ne mogoše jedno drugome reći ni riječi. A njemu se valjalo žuriti, jer je trebalo u jedan sat po podne otputovati, da se na vrijeme prispije na parobrod. — Zbogom! — napokon istisnu mladić i htjede da još nešto reče, no ne mogaše.Tek što je živo zagrli. Dođoše i ukućani, i on se s njima redom izljubi. Prvo nego će otići, nanovo se još navrati k djevojci.Jecajući, pruži mu ona kiticu cvijeća; on je uze i naglo iziđe. Jelka časom gledaše za njim, a onda se vrati u kuću i zadugo ne progovori ni riječi. Oko sat po podne skupilo se malo da ne sve selo kod križa na raskršću, otkle se je zakretalo u varoš.Izišli su momci, djevojke i djeca; izišla je postarija čeljad da se oproste s putnicima. Domalo eto i njih redom.Juru i Mariju prati majka im.Stari Grle vodi za ruku svoje jedino dijete od druge, već mrtve žene.On je sve svoje prodao i od njegova roda u selu već niko ne ostaje.Za njima žure se dva mladića iz zaseoka, koji istom iziđoše iz vojništva da budu s društvom na okupu.S njima je rodbina, prijatelji i ostarjeli im otac i majka.Ugroženi mišlju hoće li svoju djecu ikada vidjeti, naglas jecaju, a i druga čeljad suznih je očiju. Imade ih nekih tvrđa srca, ili zar da grđe ne smute iseljenike, pak zbijaju šale; a ima ih kojima je žao što ostaju uz neharnu motiku.Među njima razdragao se Cirilo i svakoga časa hoće da pukne od smijeha. Predljive mazge uzvrpoljiše se u vrevi tolikoga svijeta. A onda nastade čas općega oproštaja i grljenja... — Niko u soldate, a niko u tuđ svit, pa ko će radit’?! — izbaci onako utaman svoju stari Ante. Ivo jedva uhvatio čas da se pozdravi s Jurom i Marijom. Oni već od silnoga uzbuđenja i ganuća i ne govore, jednako im suze rose upaljene obraze. Napokon svi se poredaše.Iseljenici i pratnja zajahaše mazge, te povorka krenu put varoši. Pred njima jedno momče svira u harmoniku, a ostala mlađarija što je u selu zaostala zapjevala oproštajnu pjesmu: „Zbogom more, zbogom polje, zbogom ostaj, selo moje!“ Ivo gledaše za povorkom, slušajući pjesmu, a u grudima ga teško sapelo.Prestade i pjesma, svijet se počeo razilaziti, a povorka odmicaše nizbrdicom. On popođe za drugima.Tek u hodu razabrao se od uzbuđenja.Sjetio se da se s Marijom i Jurom pravo nije ni oprostio, da im nije rekao nijedne utješne riječi, a oni eto odlaze daleko otkuda ko zna hoće li se ikada i povratiti.I on u tren krenu nizbrdicom za njima. Nijesu daleko odmakli još se čula svirka harmonike. Mladić se nije žurio; nije mu ni bila briga da dostigne povorku: nije mu godila buka ni razmetanje na ovome velikome rastanku.Naglo u dušu tiskali mu se bolni osjećaji, no oni su neizvjesni kao neodređena, daleka čežnja. I on iđaše sve tako polagano za povorkom, a iz očiju mu sipao se blagosloveni, blagi oganj i povlačio se po teškoj neobrađenoj zemlji, koju ostavljaju njezini radenici, jer ih kruhom ne može da hrani...Ide i misli: „Kako da njih ne može da hrani, njih koji je mukom obrađuju i najmanje za život od nje traže?!“ A teška zemlja mrtvo se odmara u podzimnjemu danu i njemu se pričini kao da žali što je se odriču njena djeca i bježe u tuđe, nepoznate krajeve...I onda požali što ostaje zapuštena, jer su vjernim trudbenicima nezasitni nametnici što nikada ne osjetiše u njezinom teškom zadahu sreću i objavu istinskoga života... U tim mislima ugleda kao pred živim očima njih dvoje iseljenika što bijedom gonjeni bježe u svijet da traže drugi život.Pri toj pomisli stegnu ga u grudima; bijaše mu kao da su se oni srasli s ovim krajem i da ih, evo, silom kidaju od majke im zemlje. Tako uzbuđen stiže u varoš. Na obali sakupila se silesija svijeta.Na strani posebice stoji družina iz njegova sela.On se umiješa među nju i potraži Mariju. U gomili sastadoše se njihovi pogledi, nu ne mogoše da progovore ni riječi.Nastade tajac i hitro shvaćanje zadnjega rastanka...A uokolo čuli se isprekidani oštri glasovi nemirna svijeta. Najposlije parobrod zviždnu, uljeze u luku i pristane uz obalu.Obala uzavrije od sile svijeta. Jurina družina trže se u duši i sve se zgleda: red je rastati se.I nanovo suze, zagrljaji i poljupci.Ivo u onoj živoj vrevi stiskaše Marijinu ruku.Ona, ganuta, trenom ga umiljato pogleda.Milina projuri mu kroz cijelo biće.Sila živih osjećaja zanese i nju i njega i obojima pocuriše suze niz obraze. — Zbogom, oprosti! — jecahu jednakim glasom i kao htjeli bi da jedno drugomu nešto povjerljivo šapnu, što im navire iz duša, nu što ne mogu da izuste. — Zbogom, oprosti! — čuje se žamor raskidanih glasova. I vrijeme prolazi, parobrod već zakreće polagano. — Zbogom, praštajte! — razliježu se glasovi već gotovo prijegorno. I mašu rupcima s kraja i s parobroda.A parobrod odmiče.Ivo još uvijek razabire tužno Marijino lice i netremice gleda u nj, sve dok ga ne izgubi iz vida.A onda još ostade kao ukopan na mjestu brišući suze i gledajući dim što se po voljici vjetra rastrgan vraćaše kopnu s parobroda iseljenika, kao poslednji pozdrav na opustjele im domove. Treće godine, pod konac jeseni, iza iseljenja Jurina i Marijina u Ameriku, povratio se Ivo Polić u svoje rodno mjesto.Bijaše dovršio pravničke nauke, pa ga s te strane nije bila nikakva briga; a ni drugih briga nije imao.Sa velikim gradom, gdje je nauke dovršio, nije ga ništa vezalo.Svake godine dolazio je kući i ostajao po nekoliko mjeseci, pa tako veza sa svojim selom ostala je jaka i neprekidna.I rastavši se sa gradom, sa sobom u pameti odnese ono jutro kad mu stiže list iz Amerike.Jure mu ukratko pisaše da se je živo namučio dok je na mjesto stigao, da je u velikom poslu, a pri dnu lista obavješćuje ga da i njemu šalje jednu zlatnu liru, što mu duguje, u čeku koji šalje majci, zahvaljuje mu i od svega srca ga pozdravlja. Onoga zimnjega jutra naglo je dočitao pismo, nije pošao na predavanje i, uzbuđen, požuri da iziđe iz bučnih gradskih ulica.Objedovao je u krčmi na putu.Pred njim pružalo se ogoljelo polje, a daleko rasula se gusta magla kao more.U posmatranju, njemu je kroz tu maglu nad morem sjalo toplo sunce.I ni studen, ni magla, u koju je kao kroz okaljano staklo gledao, ne smetaše mu da se zanese i zagrije za svojim mjestom i da tvrdo odluči da čim prvo dovrši nauke, pa da se kući k moru povrati.Dovršivši nauke, umiren našao se kod svoje kuće. Majka ga dočeka drhteći od uzbuđenja, a otac, kad pomisli da će mu sin biti na diku, zaboravi na troškove izdržavanja. Podzimnji promjenljivi dani prolaze.U njima stišala se njegova osjetljiva narav u dugim šetnjama, u razgovoru sa starim znancima, kod toploga ognjišta i svugdje gdje se je život osjećao.Pa se podavaše sabiranju sopstvenih misli i posmatranju samoga sebe, i osjeti se lak, pun mladićke Miline. I gledaše sebe izdvojena od bijede što u selu vladaše.Bolji jednako odlažahu u svijet i u vojnike, a na domovima ne ostajahu no starci, djeca, betežna čeljad i gdjekoji mladić što ne imađaše čime da u svijet pođe, ili ne mogaše odoljeti srcu i ostaviti svoj rodni kraj. Ivo zatraži službu kod sudbenih vlasti, misleći s uvjerenjem da će takova služba najbolje odgovarati njegovoj naravi. U iščekivanju naimenovanja podavaše se životu u prirodi, posmatraše more, smiraj dana i osluškivaše pirkanje i huku vjetra.Ali na mahove osjetio bi u sebi potajnu trzavicu i nemir, javljalo se nešto u njemu što htjede da njegovu snatrenju podade život; besvijesno zaželi da prožive s morem danom i noći.Sa slašću osjeti zadah bezbrižnoga života, i kopkaše ga želja da ga se nauživa i nasiti. U očevoj kući našao je Cirila; i njegov otac bijaše s imanjem posrnuo, zadužio se u oca mu, pa, ne mogavši ga namiriti otplaćivaše dug sinovljevim najmom; i Cirilova sestra Kate dolazijaše da prema potrebi posluži.Jedne večeri kod ognjišta osjeti svu silu svesrdnoga života.Dok je otac pošao da spava, sa Cirilova lica nestade ozbiljnosti i pokaza se veseli smijeh.Čeljad, okupljena oko vatre, pričaše, isprvice smiješnih stvari, dok najposlije ne padne riječ na Zagorca Pavla, što je otrag tri godine služio. Ivo ga se dobro sjećaše, a sjećao se i onoga kišljiva dana kad ga je otac mu, srdit, protjerao iz službe. — Pogibe k’o od šale! — reče mirno susjed mu Joso, koji ga bješe u službi zamjenuo, i ispripovjedi vjerno cijeli događaj. Prošloga leta, u osvitku dana, poginu to momče od žandarske puške.Preko noći pazio je na stoku, a opirao se lugaru i žandarima, jer mišljaše da nije na tuđemu no na svome; s njime bila je cura mu Janja — oboje k’o kaplja mladi.Pogibe u naponu života kad se je sunce rađalo. — I mrtva ga bješe što vidjeti! — opazi Joso iza pričanja. — A zašto je htio proti zakonu, e da nima sile u našega kralja?! — primjeti Cirilo. — Nije dao na se, a drukčije bio je mek k’o dijete, — brani ga Joso. Ivo sažali mladića, a poslije, kad je o tome razmišljao u svojoj sobi, događaj ga takne i potrese.Leži, a ne spava mu se.Osluškuje fijuk vjetra, a u pameti uokviruje mu se slika i njihova obličja, i misli mu se da cijeli događaj svojim očima gleda.Gleda snažno momče koje poznavaše, i zgodno djevojče; sluša njihov pošljednji razgovor ljubavi diše čisti jutarnji šumski vazduh i — gleda ga u suncu mrtva.Životom mu zastruji silan osjećaj saučešća i tuge prama snazi i mladosti, i dobar dio noći pokloni njegovoj uspomeni. Nije prošlo dugo vremena i Ivo bude naimenovan sudskim vježbenikom, kod c. k. kotarskoga suda u varoši. Ovoga puta, drage volje, oprosti se sa svojim selom, jer osjeća da s njima nije pretrgnuo, i da tek otsada počinje njegovo slobodnije djelovanje. U varoši našao je sebi stan blizu mora, na dogledu prekojmorskih brdina, a hranio se u gostioni i u društvu činovnika.Nije se osjećao tuđ, jer je poznavao prilike varoške čeljadi; i oslobodio se, pa poče da slobodno gleda životu u oči. U uredu dodijeliše ga kaznenom odjeljku i tako usred zime otpoče ujedno novi način življenja. Neće nigda zaboraviti one vedre puste dane kada je, po podne, iza objeda, polazio u šetnju.Pred njim leži more naoko usnulo kao dijete, po njemu se kosimice prosipaju sunčeve mlake zrake, u kojima treperi i njegovo osjetljivo žiće; pokoj otpočivajuće prirode odzvanja mu u duši, a oko sa saznanjem prodire do u najsitniju stvar.Pa ga pomalo zaokuplja onoga časa nadošla želja za prekomorskim brdinama, za lakim sjenkama i zasjenutim vrhovima; a smirajem dana stišava se zanos, i nastupa laka sjeta. Gdjekad hoda po polju da gleda rad u vinogradima i da se razgovara sa veselom mladošću.Oduvijek poljski rad čini mu se najvrednijim i najdostojnijim čovjeka. Tako su mu dani prolazili u uživanju prirode, u sabiranju sopstvenih misli, i zadovoljstvu sa samim sobom. Ali u mirnome životu sakupljena snaga tražila je oduške, tražila je ljubavi, sintezu užitka, i htjela da se na svaki način ispolji.Pa ni veselo sunce, ni čistota živoga mora, ni sugestija u čitanju, ni sve ugodnosti što ih je osjećao u svakidašnjoj poeziji zdrava života, nisu mu mogle podati onih slasti koje su se strašno na mahove u njemu javljale, nametale se i sve to više dražile ga.U tim časovima sjetio bi se prve svoje ljubavi, koja se tako brzo rasplinula u svjetlosti rodnoga kraja, u polju, u Marijinoj razboritoj pojavi.Ali Marija je bila daleko, i ne bijaše okusio slast njenih osjećaja, a silna daljina ubijala je i gasila prvašnju čežnju za njom, i prijegorno puštaše da se zametak u duši mu stiša. Zaželi se i seoskih djevojaka s kojima se u selu razgovarao i šalio, a sada ih rijetko viđa, i kad ih u varoši pogdjekad sretne, uklanjaju mu se s puta. Jednoga popodneva, kad je htjeo da po običaju iziđe u šetnju, uđe u sobu mu Cirilova sestra Kate; majka mu je po njoj poslala čisto rublje. U tili čas, dok je ugledao, u njemu se naglo probudi ono što ga je na mahove dražilo, pretrže mu se niz običnih misli i zaželi se smijeha, veselja i djevojačkog razgovora.Po sobi, kroz prozor, sijaju sunčeve zrake, i u sjajnoj pruzi što se po zidu rasiplje treperi sijaset sitnih stvari a s ulice čuje se laki žagor zaposlene čeljadi. — Stavi na stolicu! — reče Ivo, malo mareći za rublje.Gledajući je prignutu, pomisli da je sigurno osjetila slast ljubavi, sjeti se da se tako u selu govorilo.Mladić što se s njome dugo gledao pošao je u Ameriku, pa je odande pisao njoj i ocu da se u njega ne nada, te je pozdravlja i vraća joj slobodu.Djevojka naslaže robu, ispravi se i pogleda ga u oči. — Rekli su mi da vas pozdravim.Zbogom vam! — javi se na odlasku. I htjede da iziđe, ali on kroči pred nju.Stoje jedno prama drugome; on se osmjehuje, i čini mu se, gledajući, da je zastiđena.Pa, im se oči sukobiše i zasjaše, i oboma učini se kao da se u njima odbljeskuje probuđena zajednička želja.Pa on, gonjen tom željom i primamljen odbljeskom njenih očiju, zbliži se k njoj i — obgrli je.Besvjesno osjeti njenu mladost i drhtaj i zadah puti; i postupce osjećaj se jača.Životi se potresoše, pa u zagrljaju, kao da iščekuju vrhunac slasti, otupiše. Ali djevojka, osjetivši mušku volju na obrazima, u očima i zadahu, naglo se istrže iz naručja. — Nimate vi od mene potribu! — jedva progovori. — Ostani, razgovaraćemo! — i stoji k’o prikovan na mjestu, bojeći se da djevojka ne iziđe. — Ostani! — ponovi molećim glasom. — Potreba mi je od smijeha, veselja, mladosti...Oboje smo mladi... — govori mladić u ognju probuđene nadošle ljubavi. — Vi se rugate! — i mahnu ona lako rukom i trenom pogleda ga u oči.Pa, ugledavši u njima istinu, zastidi se, i, uz lagani drhtaj trepavica, obori oči k zemlji, i besvijesno uputi se prama stubama. — Ne mislim ništa zlo, ne srdi se, molim te!..A vidjećemo se, — govori joj, i, netremice, gleda za njom kako niza stube silazi.Pa se toga časa smisli, uze šešir i požuri za njom. Ide za njom, a u sebi nosi onaj njen stid i drhtaj dugih trepavica; ne gleda nikoga, već besvjesno za njom korača.Kad je djevojka izišla iz varoši na putu što u selo vodi, požuri da je stigne.Ona ga osjeti za sobom, okrene se i — pođe lakše.Ivo priđe k njoj i, zbunjen, reče joj: — Opet smo se našli! — Na ivici puta u prisjenci maslinika časom stoje, glede negdje u nešto neodređeno, i ništa ne govore.Do njih dopiru glasovi kopača iz vinograda, udarci motika, a dolje kod mora neko kamen tuca. — Ali jemate ča reć’? — prekide ona ćutanje, no ne smije da mu u oči pogleda. — Ništa!Dođoh tako... — reče Ivo uzbuđen i silom se nasmeje. I njoj se ote smijeh, i pokaza svoje malo unutra uvite, bijele zube iza rumeno uzvraćene gornje usnice. — Ne mogu dangubiti, — reče navlaš nedužno i htjede da krene. — Da ti nešto rečem! — moli je on istim zvukom glasa kao i u kući. — Reći ćete mi drugi put, — nasmija se ona, pogleda ga i pođe. Uto neko odozgo dolažaše.Djevojka se obrne k njemu da vidi je li krenuo.On shvati njen pogled i dobaci joj u hitnji: — Doći ću doma, vidjećemo se! Djevojka ne odgovori, već bolje požuri i zamače na zavijutku kuća, između zelenih maslina. Nasred puta mladić stoji sa neodoljivom željom u duši.Pa polako vraća se i muči se da bude miran; hoće da stiša probuđenu volju u zamrloj prirodi zimnjega dana.A teško mu je; vuče ga želja za djevojkom želio bi razgovora i djetinjeg veselja — onamo u polju, nasamo, između zelenih maslina, prama suncu. Toga dana, na večeri, u društvu, bio je razabraniji no obično.Kad se smirio, činjaše mu se da je traženu zaklonicu našao; valja samo da požuri, da se u nju useli; u toj misli nalažaše zadovoljstva.Na večeru došao je poznati stari đak svih univerza, koga su doktorom zvali.On je nastran i duhovit, pa ga društvo srdačno prima. — Evviva (živio)! — pozdravi društvo promuklim glasom i sjede u pročelje stola. — Otkud si došao? — upita ga Ivo, samo da nešto rekne. — Eto, na! — razvika se bez razloga doktor.Ti k’o i ostali...Svi pitate: „Otkud si došao?“ Zar koga ja za to pitam?... I stade se tužiti na neke u varoši što ga tim upitom dočekaše. — Ne ljuti se! — miri ga Ivo. — Ne prigovaram tebi... poznajem te. Uto gostioničarka donese večeru.Ivo se zalaže i zamišljen je, na mahove gleda u noć, na vrata što na doksat vode.Večeras mu je ugodno u društvu, i sama soba izgleda mu prijatnija no inače.Toplo je, gleda na sjenke što se prema njemu na zidu kreću i osluškuje žamor mora i šum iz otvorenog prodora, u kome sigurno zameće se južina. — Jeste li vid jeli’ kako ih je onaj vrag, politički upravitelj, motao danas? — javi se sudbeni pristav Balić i pogleda na Ivu, koji je s njime u istoj sobi radio... — Sigurno će ih uloviti... — Govorite o današnjoj raspravi? — odgovori Ivo. — Ne treba međutim biti bogzna kako dokučljiv da se sjeti...Ija sam bio odmah načisto što je u stvari...Ali mislim da nije bilo zle namjere... — Vi možete uzeti stvar kako hoćete, ali je zakon jasan; nije druge, krivo su svjedočili! — O čemu je govor? — upita doktor. — Jedan običan slučaj, — odgovori bezbrižno sudbeni pristav. — Zanima samo nas... — Da čujemo i mi! — zamoli doktor. — Neki seljak udario drugoga.Ovaj ga tužio, lječnik našao laku tjelesnu ozledu...Eto vam...Stvar se danas raspravljala kod mene.Na raspravi opazilo se da svi šaraju: i otac udarenoga i udareni i svjedoci...Sigurno da su se dogovorili da se stvar zabašuri...A biće da su svjedoci krivo kazali... — Međutim, — proslijedi sudbeni pristav naoko ravnodušno, — ja ako nemam dokaza, malo mi se mari, i taman htjedoh da okrivljenika riješim, kad se javi sa prijedlogom politički upravitelj.Znate, on zastupa državnog odvjetnika — predlaže da se rasprava odgodi i navađa razloge...A natakao crne naočare, pa upr’o očima u svjedoke koji postupce blijede.A bilo je za prsnuti od smijeha... — Pa?— upita doktor. — Još ništa, ali on misli da je postupak svjedoka i oca tuženoga kažnjiv, — prihvati Ivo. — U sve se on miješa! — čudi se doktor i nastavi življe: — A ja ga ne bih slušao...On ne misli nego na zlo. — Tako je! — potvrdi Ivo, ozlovoljivši se. — Oprostite, gospodo! — važno uze riječ sudbeni pristav, — ali u ovome slučaju zamjenik javnoga tu žitelja ima pravo...Ide po zakonu... — I meni se čini, — potvrdi porezni pristav Spasić, i jednako se potsmješkuje. — Naravno, čovjeku je negda teško, — govori sudbeni pristav mirno... — I meni nije mila strogost...Pa i drukčije naš položaj je mučan! — reče najednom ozlojeđen, i uze čašu da se napije. — Imali ste što drugo učiti! — opazi doktor. — Što drugo, mislio sam m ja...Ali neko treba da se žrtvuje za narod...Sudac je ipak... — To baš nije žrtva! — opazi doktor, i pogleda na Ivu. — Biće, — promuca Ivo, diže se i iziđe na doksat.Stoji neko vrijeme prislonjen na željeznu ogradu doksata i misli na pošljednje riječi sudbenoga pristava.„On misli da se žrtvuje!?“ pomisli „on, sin siromašnoga seljaka... . “ Pa onda sluša u luci škripanje brodova i šum valova što zapljuskuju lukobran.I noć ga osvaja, i iz svoje tajnosti nosi mu Katine oči, koje je danas gledao; oči žive, onakove boje kao što je boja crnoga vina kad se pri svijeći pretače.I misli na nju, sve drugo zaboravlja; snatri o njoj i gleda u svjetionik što zadire duboko u more i baca od sebe crvenkastu svjetlost na nemirnu pučinu; a dalje otvoreni morski prodor buči...Najednom, želja ga vuče k njoj...A noć prolazi, on to lijepo osjeća; žao mu je što će i ova proći, a da ne osjeti u njoj ljubav i milovanje; teško mu je što prolazi, i htjeo bi da je se nauživa... — Što spavate? — s vrata javi se carinarski činovnik. — Hodite da pijete, plaća Spasić! — Da, kako sam pun novaca!... — vikne Spasić. — Kad dobijem deseti činovnički razred, pićemo...A neće proći dugo...Pa i brzo nadam se i devetome, — govori i uživa, i jednako se potsmjehuje. — Pusti! — ljuti se doktor. — Ne razumijem vas, uvijek o tome govorite, k’o da na svijetu nema ništa pametnijega. — Za nas i nema, — odgovori sudbeni pristav. — Bolje pijmo! — javi se k’o iza sna Ivo. — Dakle, ko plaća? — Ko izvuče uzao! — predloži carinski činovnik, zaveže ga na ubruscu, stisne ga sa druga tri kraja a u šaku pa pruži prvome doktoru da izvlači.Doktor taman pogodi i pokaže uzao društvu.Svi mu kliču, a on se diže i viče: — Znao sam: da u koga će groš nego u bijednoga Roka.Kad platim, ostaće mi još dvije šestice, — i istrese ih iz novčanika na sto. Kad se donijelo vino, društvo se primiri.Piju i veselo razgovaraju. — Zatvori vrata, na promaji sam! — javi se najednom doktor i prekide razgovor. — Nema vjetra, pusti neka stoje otvorena, da gledam u noć! — odgovori Ivo. Doktor se premjesti na drugi kraj stola. — Jece li čuli, doktore, koga su imenovali za pretsjednika crkovinarstva? — navlaš ga podžiže carinarski činovnik, malko vinom ugrijan. — Bravo! — stade doktora vika...Pa poče da nabraja sve što je čuo o novome pretsjedniku crkovinarstva, trgovcu šjor— Bepu... — Pijavica! — zaključi. — U more s njim! — U more! — viče društvo za njim, i u to ime pije. — Da vam pričam, — nastavi carina rski činovnik, — kažu da je šjor Beno već dao napraviti posjetnice: „Pretsjednik crkovinarstva“. — Njemu će to vrijediti; danas je ionako sve trgovina! — opazi doktor, i smije se... — A što sam ja grđi od njega, pa mi ne daju nikakove časti?!... On se tobož ljuti na nepravdu; trese glavom, i duga crna kosa rasula mu se po čelu, a promukli glas, rekao bi, dolazi iz dubine. — Ti si sretan u ljubavi! — šali se Ivo. — Ja? — kao čuli se... — I ne znam što je poštena žena... — I prevrne govor: — Ne činim nikome ništa, a svi su proti meni: raspikuća sam, lijenština...Evo nosi gospodarica rakiju, — pretrže riječ kad je ugledao gostioničarku. Pa naliju u čašice i kucaju se. — Sada, da idemo! — javi se porezni pristav, pošto ispiše. — Vama je dosadno ako se o birokraciji ne govori, — našali se doktor. — Treba ići, blizu je jedanaesta, — odluči se i sudbeni pristav koji bješe zadrijemao. — Sutra imam stranaka! — Dugo je do devete, — spazi Ivo. — Ako se ne ispavam, nisam za posao... — Uostalom, ostao bih rado, ne tuđim se društva...Vi najbolje znate da se ne držim aristokratski, — reče i lijeno se diže.Za njim se diže i porezni pristav; pozdrave društvo i iziđu. Njih troje što su ostali osluškuju im korake niza stube, i ćute dok ti koračaji ne uminuše u noći. Carinarski činovnik pijucka lozovaču i puši.To se primače doktoru i svesrdno mu pogleda u oči. — Evo ti kako živemo! — potuživši se veli doktor Ivu. — Lijepo! — odazva se carinarski činovnik, i zapjeva jednu bećarsku pjesmu. — Ma’ni! — primjeti Ivo. — Kasno je! — Pjevam iz dosade. — Pusti ga!Blago njemu! — šapće doktor i gleda ispod sebe. — Da iziđemo! — predloži Ivo. — Sada!Čekaj da vidim je li kavana otvorena, — govoreći, carinski činovnik diže se i pođe na doksat.Vraćajući se, odmah reče: — Ne vidi se svjetlosti! — Pa, vidivši da je sklenica prazna, iziđe uza stube, u svoju sobu. Njih dvoje časom ćute, pa se najposlije odluče da iziđu. Kod Ivina stana nekako im je teško rastati se, pa proslijede putem. Vanka u prodoru duva južina; jednoliki šum odande dolazi i prolazi povrh kuća, dalje u noć. Idu polako ćutke, pored mora, i zakrenu u uvalu u koju vodi široki put, jer se na njenome krajnome rtu, između čempresa i borova, nalazi groblje.Po pučini i uvali vjetar tek što ćarlija, i čuje se jednolično kotrljanje pijeska što ga vali, vraćajući se, za sobom povlače; i kad se val vrati, dok ne stignu drugi, bijeli se kraj.A u ušima u isto vrijeme jednako im odzvanja huka valova što se razbijaju o grebene škrapavog rata što zadire daleko u more i brani uvalu od vjetra. Stoje prislonjeni uza zid ograde, i iz zatišja gledaju u noć.Kroz šum vjetra na mahove do njih dopire šapatljivi žamor zatresenih grana morskih borova. — Mnogo pušiš! — opazi Ivo kad osjeti oštri vonj duhana. — Zar da se i toga ostavim? — odgovori on, i nanovo ućuta. Ivo gleda u nj kad jače povuče, pa mu žeravica osvijetli blijedo, napaćeno lice. — Ipak, lijep je život! — javi se Ivo, osjetivši u sebi slast noći. — Zar ti nije mila ova silna noć, sa ovim šumom? — Mila?!Pa da i je! — nasmija se doktor. — Koliko će ta milina trajati? ...A svrha svega?A konac? — reče naglo, kao da je dosada o tome premišljao. — Brige me!...Sada uživam, i to mi je dosta, — odgovori Ivo s očitim uvjerenjem da govori istinu. — Treba se besvjesno podati životu da te nosi do kraja, nastavi ushićeno. — Blago tebi!...Poznajem te, pun si života, zdravlja, strasti emocija.Možeš da uživaš.A to i je život!I ja sam davno za tim ginuo. — A ti nisi kušao!... — Ne!Ja sam se zanosio za utopijama i nisam imao vremena da živem; ja sam snatrio.Ali što da ti govorim?U sebi nosim nešto neprijateljskoga, nešto što me goni naprijed i ne da mi da se smirim. — Da si čime zabavljen, kakvim poslom... — Ne mogu; bježim od svijeta, i opet se k njemu vraćam.Trpim, a nikada nisam omrznuo ni na koga!Ne, niko mi nije kriv, a starim i go sam!Ništa nemam, i ne brinem se ni za što!Učio sam, mislio sam cijeli svoj život, a ničemu ne znam ni početka ni svrhe. — Nisi se nigda prilagodio životu, radu. — Prilagodio! — nastavi doktor i glasno se nasmije. — Tebi se čini da u našoj volji stoji sreća!Kušao sam da radim, ali nisam mogao izdržati.Ne mogu da radim ono što me ne zanima; svaki čas takova rada čini mi se da mi je izgubljen za unutarnji život, za misao, za snatrenje...I ovako najmanje trpim, kao da se tuga rasiplje po svijetu, u neograničenome prostoru... Pa, zamislivši se časom, nastavi: — A što me na mahove mori, to je što se u životu ničega nisam zasitio, a već sam sit i umoran, i što me sitnice draže. — Najednom ućuta i pođe zamišljen pored Iva. A noć prolazi; mjesec se na mahove iza oblaka na vedrini pokaže, osvjetli njih, pučinu i oblake.Gledaju u nebo, u oblake, kako jure, i — na putu proždiru ono malo vedrine. — Već mi je dosadno! — govori doktor. — Zar nećeš podulje ostati? — Najduže do proleća...Beč, Beč! — povika iznenada, kao iza sna, i požuri. — Oprosti, — upita ga Ivo, kad ga stiže, — ko u Beču živeš, od čega? — Pametno pitanje!— nasmija se on usiljeno. — Valja da živem; živem k’o i drugi, s dana na dan... — Mog’o bi drukčije. — To se razumije, kad ne bih ovako živio, živio bih drukčije, i — bilo bi svejedno! — Pa se okrenu k njemu: — A kako ti živeš?Zar ti znaš što te sutra čeka? Ućuta i pognutom glavom ide pred Ivom. Opet izbiše na obalu.Na putu leže i lagano se miču pruge svjetlosti od nažganih lampi; u luci škripe brodice i cvili vjetar kroz nategnute konope na jarbolima, a šum što iz otvorenoga morskoga prodora dolazi sobom nosi tužne zvukove, k’o nečiji vapaj za izgubljenim i nedostižnim, i prolijeta povrh njihovih glava, dalje u prostor. — Ovaj šum slatko me uspavljuje! — veli Ivo, i uhvati doktora pod ruku. — Ostanimo još, slušajmo glasove noći! — reče kao za se. — Blago tebi! — odgovori doktor, osjetivši kako se Ivo uza nj skuplja. — Zaspao bih ovako na vjetru, u šumu. — A ja neću do zore zaspati.Ma ’ajde — odluči se najposlije doktor. Sutradan, u subotu, po objedu, krenu Ivo put svoga sela. Ide polako uzbrdicom, a prati ga more.Južina duva, vali se koturaju, naganjaju i na žalu pjene se, a vraćajući se, kotrljaju za sobom pijesak; grane mrkih maslina prigiblju se, tresu, kao da nekoga k sebi mame, a kroz ogoljela smokova stabla i gole stijene huji, zavija i cvijeli vjetar. Njegova narav podaje se vremenu.I kao što mlaka južina mekša i vlaži lišće masline i lovorike, mekša i njegovu dušu i vlaži mu oči što sanjalački gledaju u napušteni mlaki prostor. I snatri na javi u punom danu i ne može da se tomu otme...Pa i sada u prirodi osluškuje njene glasove, razumije ih, a tužni zvuk što se prostorom razliježe dira ga do u dušu.I kao kroz veo niže mu se pred očima život, pun pustih osjećaja, koji se jednako bude i uspavljuju, pa, snatreći, dođe i do Kate.I ona se s njime i prostorom izjednačuje, i njene su oči vlažne, i njen je glas kao uzvik vjetra, tužan što uzalud vapije za srećom.S brijega još jednom pogleda na pučinu, kao prene se i brže preko polja pođe prama svome selu.Izdalje ugleda svoga oca gdje šeta na uzvisitom kamenitom sjedištu, pred dućanom; njegova jaka prilika učini mu se k’o da spraži nad, cijelim selom. — Zdravo, gospodine suče! — i htjede da mu krupno lice dođe nasmijano.Sađe sa sjedišta; i sa sinom pođe u dućan.Pođe iza banka i uzme jedno pismo: — Gledaj ča brat piše! — i gleda u pismo, a debeli mu podbradak jače otskoči. — Piše da se vino slabo prodaje i da su troškovi veliki. — Pa podigne glavu i pogleda u sina: — Čini mi se da se i on pogospodio! — I pruži Ivu pismo. — To je duga epistola.Ko će sve pročitati?A je li mama doma? — Gori je!Ma proštij, nisam sve razumio!Ivo brzo pregleda i protumači na svoju neke stavke koje ni sam nije dobro razumio. — ’Ajde gori, ’ajde! — dosadi se starome. — Ko zna di je tebi glava! Ivo pođe u kuću; nađe majku u sobi do kuhinje, pozdravi je, i pogledi im se ljubazno susreta ju. — Drago mi je da si došao! — reče mu ona svojim umilnim glasom.Pa k’o smisli se: — Ma nemoj zadivati oca!Ljuti se da na Triješću gredu rđavo posli, pa uvik o tome misli. — I muči te još gore nego prvo! — reče on, i glas mu zadrhta, pa, da zabašuri ganuće, osmjehom pogleda u majku. — Je, uzviče se, ma valja pritrpit’!On se muči za sve nas! — Pa prevrne govor: — A tribuješ li ča?Poj’ gori, nać’ ćeš sve kako si i ostavio. Ivo pogleda na vrata.U kuhinji, uza staru službenicu, ugleda Katu.Obraduje se i uniđe.Ona ga krišom pogleda, i, k’o da mu je nevješta, obori glavu i hitro prstima prebire u velikoj težačkoj zdjeli. — Lako je vama! — reče šaljivo ženama. — Ka šetamo, ka vi! — jedva dočeka ona njegovu riječ, da je zabuna prođe. — Hoćeš večeras na bal? — upita Ivo naoko ravnodušno. — Hoće joj se! — promrmlja stara, jednako zaposlena. — Neće me pustit’ brat, a ja bih išla, — odgovori djevojka i pođe k ognjištu da vatru potstakne. — A ti pođi sama!Ja ću te ispratiti, — reče joj Ivo u šali. — Fala bogu! — uzdahne stara, a djevojka učini se kao da nije ni čula. Dobro se smrklo kad su težaci došli na večeru.Prvo su pošli svojoj kući da ostave oruđe i isperu se, a navlaš su malo zadocnili, da ne zateknu ukućane pri molitvi. Po večeri Ivo pođe u kuhinju među čeljad, a otac ostade pušeći kod stola. Težaci su dovečerali, pa su zasjeli uz ognjište.Razdragani su od umora i vina, ma svejednako iščekuju još jednu čašu cijeloga.Uto dođe i stara službenica iz podruma sa punim vrčem, i dijeli svakomu po čašu. — Da nije ovoga crvenoga, ne bi se uskopalo! — veli Cirilo. — Ovo ne grije srce! — opazi stari Ante Rajić, ispivši; i mahnu čašom, da izlije ostatak po podu. — Ko bi tebe ugrija! — ruga se Cirilo. — Daj meni; ovakovi se hoće! — i udari se šakom po prsima. Ivo stoji i neće da sjedne, premda su ga nudili i odmicali se da mu učine mjesta. — Sutra je nedjelja; moći ćete opočinuti! — javi se. — Bi li vjerovali? — prihvati Cirilo, sutra će nam biti gori život.Bićemo ka’ slomljeni! — A večeras ćemo isto na bal! — I ja ću s tobom! — javi se Kata. — Za te je ostati doma, — odgovori on osorljivo, i odmah mu se snuždi lice. — A zašto je ne povedeš? — smijuć’ se zapita Ivo, pa nastavi u šali: — Ako ti nećeš, ja ću je ispratiti. — Išla bi ona, ne bojte se.Ha, blago vama koji nimate sestru.Kuga i sestra, to je svejedno!Išla bi i s Turčinom, samo neka je muško.Ma neka dođe, ako smi — zaprijeti joj i ućuta. — Piše li ti stariji sin Petar? — obrne govor Ivo. — Jur davno ne znam za nj, — odgovori stari Ante. — A pošao je u svijet odmah za Jurom, — prekide oca mlađi mu sin, i pogleda u Iva, mignuvši okom.Ivo se sjeti da se Petar gledao s Katom, pa, otišavši u Ameriku, da je ostavio, i ućuta.A Kate se poodmače, dok Cirilo gleda ravno u plamen. — Danu, baci čakod na vatru! — javi se, u očitoj zabuni. Kad se težaci raziđoše, Ivo sjede uz vatru; ćuti i gleda u plamen.Otac zovnu staru službenicu da pođe s njim u dućan nešto urediti, a sluga otide u štalu da spava. Njih dvoje osjete se sami; i toga časa osjete i slušaju pucketanje cijepotaka, zavijanje vjetra u dimnjaku. — Dođi sa mnom na bal! — poče Ivo, i podiže plamenom obasjanu glavu, iščekujući odgovor. — Ne mogu! — otežući reče Kate. — Pa k’o za se nadoda: — Što bi mu se još htjelo! On se diže, pođe k prozoru i pogleda napolje, u mrak, gleda i sluša huku vjetra i osjeća noć.I željan je noći, slasti i milovanja, silna volja ga obvlada.Uobrazi sebi u tili čas nju i borovik i — dugu noć. Naglo se okrene k njoj. — Ja idem — govori joj ozbiljno.Čekaću te dolje, kod tvoje kuće!Ionako si brzo prosta, a imam nešto da ti reknem! — Nemojte me čekati! — odgovori djevojka i gleda ga u oči, a glas joj jeca. — Nemojte, sriće vam! — Zašto?Ne budi luda! — nagovara je on, očito je nemiran. — Vidiće nas. — Ne boj se! Približi se k njoj i uhvati je za ruku.U tili čas osjeti struju mladićkog života; a u pogledu, kad im se oči sukobiše, osjeti objavu ljubavi i — svu istinu! — Djevojka obori oči, ali ne može da sakrije nemir.Crveni, a gornja malko uzvraćena usnica očigledno drhti. — Čekaću te nefaljeno! — reče najposlije, pa, i ne dočekavši odgovor, naglo izađe. — Kuda ćeš? — pita ga otac, ugledavši ga u dućanu. — Da se prošetam... — Nema, sinko, nikoga vanka! — Poći ću da vidim bal. — Evala ti! — prezrivo se nasmija stari.Naći ćeš tamo pravo društvo!Koji bal?Nikoliko gladuša, golaća.Da ti izmami koju litru vina.Lipi si mi gospodin! — Pa mu reče blažim glasom: — ’Ajde spati, bolje ti je!Oni nisu tvoj par! Ali sin ne sluša, no besvjesno pozdravi i iziđe iz dućana. Čekao je da dođe Kate, da joj se objasni, i sav je zaokupljen tom mišlju.A vjetar huče i noć jača; odozdo, s mora, ječi šum valova.Noć i njeni glasovi useljuju mu se u dušu, odzvanjaju mu u čulima, i nameću mu jednu ciglu želju: da Kate dođe.I ona dolazi, u mraku gleda joj stas. — Dođi k meni! — drhćući od uzbuđenja, šapće joj kad se primakla.Ali djevojka čini se nevješta, pa korača naprijed.On ime za njom, prati je u hodu i u misli, i čini mu se da nigdje neće bez njega. — Dobra vam noć! — reče kad je do kućnih vrata došla.Ivo, mjesto odgovora, uhvati je iznebuha za ruku.Toga časa osjeti se mirniji.A kad se ona obrnu k njemu, ne istrgnuvši ruku iz njegove, čisto se strese od naslućene slasti. — Pođimo na bal! — veli joj, samo da kući ne pođe, da je s oka ne izgubi. — Ne smijem od brata, — odgovori djevojka. — Slušaćemo muziku izvanka! — Ružna je noć.Vidiće nas ko. — Ne boj se, ’ajdemo! — i povuče je za sobom. Djevojka popusti, ćutke idu niza selo.Mrak ih krije, a malo ko ih sreta.U hodu iz daljega do njih dopire zvuk harmonike i miješa se sa žalosnim zvukom vjetra.Slušaju i žamor glasova i struganje nogu po podu i negda zacvijele rasklimani kapci, kad ih udar vjetra strese.Gledaju u rasvijetlene prozore, i neko vrijeme tako stoje. — ’Ajdemo i mi! — Rada bih, da smijem. — Pa nadoda: — Ča mladost luduje!...Južina je, biće se zapotili!...Ma da se vratimo! — Dovrši prijekorno. — Ne još!Lijepo nam je i ovako... — Ča nam je fajde ovako stat’! — A mi ’ajdemo, ali ne kući! — Da kuda? — Gdje te volja, samo da smo zajedno... ’Ajdemo! — veli joj življe; lijepo je vodi sa sobom. Djevojka se lagano opire i — ide za njim. — Ajdemo! — ponavlja on i drhće mu glas, a u glavi mu je usađeno mjesto gdje će je povesti.Pa, u razdraganom stanju da joj svu svoju ljubav i slast što je osjeća u dušu presadi, govori joj: — Čuješ kako nas more odozdo zove!Borovak dahće za nečim silnim; ne čuješ?A noć nas krije, i njeni šapatljivi glasovi puni su ljubavi... ’Ajdemo! — šapće joj, i rukom je obuhvati oko pasa. Već se ne čuje ni zvuk harmonike, ni žamor čeljadi, a jednako idu naprijed. Dolje, kod mora, instinktivno nađoše zaklonicu od vjetra.Ustaviše se i prisloniše uz među.Ćutke drže se za ruku.Do njih vali se natiskuju; gledaju kako se pjene i naglo vraćaju i kako ih duše oni drugi, što besvjesno nemilosrdno navaljuju.A s otvorenoga prodora jednako dolazi jaki šum, prelazi preko njihovih glava, zaustavlja se u gustom boroviku i ječi silnim vapajem, u kojem je pomiješano sijaset žalosnih glasova što, u očaju, k’o da traže izgubljenu sreću...Do nogu pako kotrlja se isplakani pijesak i jednako nariče, dok ga val časom ne poduši, i opet— nariče. — Vratimo se! — sluša on njen glas u buri morske oluje, k’o jedinu utjehu u žestokoj tuzi. — Da se vratimo?A gdje bi nam ljepše bilo?! — i privine djevojku sebi. Stoje i ništa ne govore, a vrući dah mladosti skuplja im se na obrazima; u noćnoj pustoši bolje otskaču njihovi životi, a oči čini im se da prodiru u mrak i osvjetljavaju ga... — Lijepo je ovako!Je li nećeš još otići? — Pustite me!Vi ne znate ča je nesrića! — Žališ za Petrom? — sjeti se Ivo, da je ponuka da govori, jer ga potrese njen glas što se gubio u bučećem prostoru. Djevojka ne odgovori.Ivo je uhvati za ruku, ali se ona otrže i najednom glasno zaplaka. — Plačeš?!Što ti je, kaži! — Ko zna di je Petar... — kroz jecanje sluša njen glas. Protrne, pa se nadvi nad nju da joj oči vidi.I, gonjen samilošću prema djevojci, tješi je: — Nemoj plakati!...On će se povratiti iz Amerike, pomirićete se. — Da mi ga je viditi!Zašto me nije sobom poveo!Bila bi s njime išla priko svita... — Mislio sam da si ga zaboravila... — Nikada!A ča ste zbilja mislili? — upita iskreno djevojka, pa najednom nastavi: — Došla sam, jer u sebi nimam mira.Žedna sam ljubavi, a zar žedan zna ča radi?!A nisam kriva, htila sam u sebi sve satrti, ma sve zaludu... — Zaboravi ga, i on je tebe! — Ko zna? — A kažu da ti je pisao, da se u nj ne uzdaš. — Neka, ne mogu!Njegova rič u’ meni žive, muči me.Ne spominjite mi! — javi se jače, i nanovo zaplaka: Vratimo se! — govori mu u suzama, i učini nekoliko koračaja. — Ne idi! — usprotivi se on. — Misliš da je meni lakše? — i obuhvati je rukom oko pasa. Djevojka jednako plače; on je miluje i tješi, i veli joj: Sjednimo na žalo; slušajmo more!Proći će nam! Sjede na vlažnome žalu.Šum ih uspavljuje.Njega kvase njene vruće suze, nju zapahnjuje njegov muški zadah.I u oluji slušaju otkucaje života.Ivo gleda u nebo, očima prati oblake, a ruka mu počiva na njenim prsima.Oči su mu otvoreno uprte u pomrčinu; tuga i ljubav ga savlađuju. — Pusti!...Ne mogu te pregoriti, teško mi je! — I upita je, razdražen: — Je li te Petar ovako milovao? — Petre moj! — otrže se njoj uzdah, i potrese Ivu do usred duše. Topeći se u suzama, dugo stoje zagrljeni.A preko njihovih glava jednako vjetar huče, udar ustavlja se u gustome boroviku i zatresene grane jednoliko žamore o dalekoj neugasivoj čežnji. — Sada da mirno razgovaramo! — trže se Ivo, upokojen slašću ljubavi, i zagleda se u njeno lice. — O čemu? — odgovori ona k’o za se i — diže se.Diže se i on. — Zašto bježiš? — upita je, i osjeti nemir: — Zar se na me ljutiš? — i nanovo je zagrli. — Pusti, kasno je! — i uputi se uzbrdicom.Na ravnici do njih, kroz vjetar, dopre jači zvuk harmonike. — A što ćeš reći doma, gdje si bila? — upita je zabrinut. — Uvuć’ ću se u kuću, a ako me čuju reći ću da sam bila kod vas u poslu.Psovaće, ma ča mi je već briga!... Preko sela požure, mrak ih krije, i ne sretaju žive duše. Mlaka južina jednako se prostorom razmeće, nosi do njih šum otvorenoga mora i na mahove jače zvukove harmonike što se, k’o djetinji jecaji, nemoćno gube u mračnome bučećem prostoru. — Dobra vam noć! — šanu ona, zastavši kod vrata svoje kuće. Ivo pođe k njoj i uhvati je za ruku: — Reci mi još štogod! — Pustite me! — zamoli djevojka. — Hoćemo se sutra vidjeti? — upita on uzbuđen. Ali djevojka ne odgovori. Kad škrinuše vrata, Ivo stoji i osluškuje.Djevojka polako zatvori vrata.On se prišulja bliže.Sluša njen hod u mraku.Pa kad je šuštanje prestalo, povrati se nemiran i ožalošćen na ulicu. U ponedjeljak, dan sudbenih rasprava, hodio je ujutro stari Ante Rajić u varoš.S njim idu sin mu Joso, Cirilo i dva momčeta, oba sina čobana Stipe, da se svi, na poziv, prikažu sudu. Društvo se čuđaše zašto ih po drugi put zovu, jer mišljahu da se stvar već prvim pozivom dovršila.Stari Ante bio je zabrinut: zna on da sud za ništa ne zove! U putu naljegoše na težake što su u vinogradu kopali na stogove.Dozivlju se s puta, a Cirilo zadijeva šalom jednoga svoga znanca. — Lako je za te, ti šetaš! — odzivlju se umorni momci, dok stariji nemaju vremena ni da odgovore, niti da se ispruže; boje se da ih okretniji u radu ne preteku. — Čisto mi je žao ovoga radnoga dana, i sram me je sama sebe! — reče stari Rajić, kad su od težaka odmakli. — Ovo nam je dobrodošlo da opočinemo! — okrene Cirilo na šalu. — Bar muči! — okosi se stari. — Ti si ovoj dangubi uzročan. — Evo ti ga na!Da sam ja uzročan?Krivo je vino, viruj! — Ma da sam ti ča učinija! — javi se, gledajući preda se, Rajića sin Joso. — Zar sam zna ča činim?Smelo me: sunce, vino, trud...Došlo mi je najedanput da se tučem i — bog te veselio! — Bišeš udrit glavom o zid, — opazi stari. — Znam, bilo bi bolje.Ma eto kad nisam.A učinio sam i pokoru; platio sam, a ti prostio. — Nije mi drago po sudu se goniti, a da je— ne bi te bilo okrpilo deset fiorini. — A ko zna kako će bit’! — javi se jedan od svjedoka. — Proći će lipo, — veli stari Ante.Vi ćete ka i prvi put reći da niste ništa vidili.Sin će vrcati simo—tamo.Neću ja drukčije.Pomirili smo se, pa bi sramota bila da prikršimo rič.Mir je bog ostavio! — reče s uvjerenjem stari. Kod krčme na putu ustaviše se. — Da popijemo po čašicu rakije! — ponudi stari Ante. — Nećemo mi, — javi se stariji Stipin sin za se i za brata. — Danu vi! — Hoću ja, hoću! — veselo prihvati Cirilo, i njih troje svrnu da ispiju po čašicu. Pred sudom čekaju da otkuca deveta.A kad je pored njih prošao politički upravitelj, i ujedno zamjenik državnog odvjetnika, upoznaše ga, i ponizno ja pozdrave; Cirilovo nasmijano lice odjednom se produljilo i uozbiljilo.Sa strepnjom u duši ulaze u veliku zgradu, stoje u hodniku pred vratima kaznenoga odjeljka, i s ostalim svijetom čekaju da na njih dođe red. U tijesnome, mračnome hodniku poređala se čeljad, žamore i prepiru se, a očima upiru u vrata od sobe, k’o da ih odonud čeka bog zna što. Najposlije otvore se vrata i — nasta mir.Poslužitelj sa nataknutom službenom kapom prozove ih da uniđu. Unilaze jedan za drugim; rastrešeni su i zbunjeni, pa na prvi mah ne znaju gdje da se smjeste. Poslužnik za njima zatvori vrata, te odjednom nađoše se odvojeni od žamoreće gomile čeljadi.U sobi je svijetlo, jer sunčane zrake kroz otvorena dva prozora prostiru se po podu i zidovima; u njihovom sjaju, nad njihovim glavama, treperi lako pozlaćeni sitnež.S prozora na dogledu je otvoreno more, obasjano suncem, živo, nemirno, a odozdo, iz luke i s ulice, čuju se glasovi mornara i zaposlene čeljadi; s polja dolazi u sobu i osjeća se snaga i život radnoga dana. Sudbeni pristav Balić sjedi za stolom i smatra ih, a zamjenik državnoga odvjetnika stoji prislonjen uz prozor; on ih gleda kroz crne naočare što mu sakrivaju oči.Svima — i tužitelju i tuženome i svjedocima — dosadno je i neugodno.Ne mogu da izdrže poglede u njih uprte, pa im pogled bježi na sve strane, a ustavlja se u zrakama sunca i na sudbenome vježbeniku Ivu, koji ih ne gleda onako osorljivo kao ona druga dva gospodina. — Vi ste pozvani po drugi put, — javi se sudac, prebirući po spisima. — Znate li zašto ste pozvani? — upita ih ne dižući očiju i jednako nešto tražeći po stolu.Pa, ne dočekavši odgovor, nastavi: — Ono što ste prvi put iskazali sumnjivo je, dapače ne samo je sumnjivo, i očito je da ste kazali neistinu.Dakle, pozvani ste opet, jer sud hoće da zna samo istinu! — Jeste li razumjeli? — reče jače i podiže glavu sa spisa. — Gospodine, mi smo mislili da je stvar svršila. — Polako! — važno se javi gospodin sa crnim naočarima i poprati riječ dostojanstvenim izrazom lica i zaobljenim kretom ruke, a i onako blijedo lice učini se još bleđe.Stari Ante presječe besjedu i čisto ustrne. — Ti, Joso, — obrati se sudac sinu Rajićevu, — ispripovjedi lijepo kako je bilo one večeri kad te je Cirilo napao. — Bila je noć, — mucaše Joso. — Nisam moga dobro viditi.Ma reka sam prošli put; čini mi se da je on! — Dakle, ti misliš zasigurno da te je on napao, — upade u riječ zamjenik državnog odvjetnika. — Biće. — A bi li se zakleo? — Ne mogu se zakleti. — A ča bi se kleo? — prihvati stari. — Mi ništa ne išćemo.A sud neka čini po zakonu... — Ča po zakonu? — javi se Cirilo. — A nismo se namirili. — Kako namirili? — presječe naglo zamjenik državnoga odvjetnika i navlaš skide naočare, pa upilji pogled u nj. Cirilo se zbuni i obori oči, ali svejedno osjeća pogled na sebi, što dolazi kao iz jame iz njegovih očnih udubina. Časom svi ućute.Sudac pogleda staroga pisara — on mirno sjedi i gleda u čisti arak hartije pred sobom.Ivo je uzbuđen, pa, da prikrije nemir, diže se i pođe k prozoru. — Kako namirili? — priupita i ne skida pogleda s njega. Cirilo blijedi i krišom pogleda u staroga Antu. — Dakle ste se namirili? — javi se sudac. — Pa dobro! — i nasmije se. — Koliko si mu dao? — Deset fiorini, gospodine. — Dakle, ti si primio deset forinti od ovoga? — upita sudac staroga Antu i kretom ruke pokaza na Cirila. — Jesam, gospodine, nije razloga da krijem.Za toliko, i više, sin mi je u bolesti izdangubio.I opet neka je među nama mir! — A zašto tako nisi prvi put rekao? — opazi zamjenik državnoga odvjetnika, natakne naočare i sjede za svoj sto. — Dakle, sada smo o ovome načistu, — prihvati sudac i obrati se pisaru.Onda nešto po stolu traži, pa se opet javi: — Pošto ste se namirili, naravno mislili ste kako bi najbolje bilo da se na sudu stvar pokrije? — Tako je! — veli stari Ante. — Koja mi korist da ga sud zatvori, pa da opet ima zlo srce na me i na sina mi.I bog nas uči da jedan drugome praštamo! — Tako, a? — nasmije se gospodin sa naočarima. — I onda ti si rekao svjedocima. — proslijedi sudac, — da reknu da nisu ništa vidili? — Nisam! — rekao sam da smo se mi namirili, ka da ni ništa ni bilo. — Je li vas nagovarao da rečete krivo?— iznebuha upita sudac svjedoke. — Nije nagovara; samo je reka da su se nagodili, da se učinimo na sudu nevišti, — odgovori stariji. — Je li vas podmitio? — Nas?! — začudiše se braća i otvoreno pogledaše suca u oči. — Kad vam nije ništa dao, zašto ste krivo svjedočili? — upita zamjenik državnog odvjetnika. — Nismo krivo svidočili, — odgovore oba brata u jedan glas. — Činili smo se nevišti. — Dobro, kad niste, a vi ćete se kleti! — prihvati navlaš osorljivo sudac i obrati se sudbenome poslužitelju koji je na vratima stajao da užeže pred raspelom voštanice.Poslužitelj užeže; blijedi plamičak drhti i blijedi u punoj svjetlosti dana. Svi se digoše.Zamjenik državnoga odvjetnika približi se braći i skide crne naočare, zbliza, uprto ih gleda iz očnih crnih udubina, kao iz jame. Braća gledaju jedan u drugoga i očigledice blijede. — Mi nismo ništa zla učinili; nismo, tako mi ovoga sunca ča nas sve grije! — reče mlađi jecajućim glasom. — Zaklećete se da niste ništa vidili!... — Mi se nismo htili pačati u tuđe posle! — promuca stariji, — i čisto mu zamire riječ na ustima kad pogleda u krst između dvije voštanice. — Ala, dignite tri prsta! — naređuje sudac. — Mi se nećemo kleti! — reče stariji odlučno. — Nećemo za živu glavu! — A nećete?! — opazi gospodin s naočarima, i jednako ih napadno gleda. — Dakle, vi priznajete da ste krivo rekli... — Rekli smo, tako nas je svitova stari Ante.Neka je mir!A mislili smo da su to njihovi posli. — A ne bi se za sve blago ovoga svita krivo zakleli! — nadoda mlađi. — Dakle, znate, vidili ste da je Cirilo udario Josu? — Jesmo. — Što ti veliš? — upita sudac mlađega. — Ka i brat... — Dakle, vidio si i ti? — Jesam! — Tako, falu bogu! — i nasmije se zamjenik državnoga odvjetnika sucu, natače naočare i pođe da sjedne na svoje mjesto. — Molim vas, dobro pazite! — opazi sudac, obrnuvši se prama pisaru.Uzme spise u ruke, pa ih časom pregleda i opet povrati pisaru. — Dakle, kaži mi sve što znaš što se dogodilo one večeri! — obrati se su dan starijemu bratu. — Bilo je u prvi mrak, ja sam se s bratom vraćao s radnje.Na raskršću, kod križa, našli smo njih dvojicu da se svađaju.Cirilo Josu tura da gre doma.On nije htio „Zašto ću doma?“ odgovara. — „Hoćeš!“ — „Neću!“ Dok Cirilo na njega zamahne drškom od motike. — Jesi li vidio da ga je udario? — Biće ga udario; jer sam čuo da je Joso jauknuo. — A što ti se čini, je li Cirilo bio pijan? — Biće... kopa se. — Dobro! — Diže se i nadviri nad zapisnik, pa se obrati mlađemu bratu. — Tako je! — potvrdi on. — Kako je brat reka. — Onda pročitajte! — reče sudac staromu pisaru. Pisar požuri da dovrši, pa pročita njihove iskaze. — Drugo ništa? — priupita sudac. — Ne! — jedva dočekaju braća. — Eto, mogli ste tako i prvo kazati, a ne zavađati sud u bludnju, — opazi gospodin sa naočarima kad je dovršio svoje bilješke. — Mi smo mislili da tu nima zla, kad su se oni pomirili, — reče stariji brat. — Dosta je već!... — presiječe gospodin s naočarima i pokaza na suca koji pomnjivo u spise gleda.Svi ćute.Stari Ante poodmakao se i prislonio uz prozor, i gleda napolje u sunce. Cirilo prati očima suca i pokatkad umiljato pogleda na Ivu, a kad mu se pogled sukobi s njegovim, htjeo bi da mu se osmjehne, no ne smije.Dva sina Stipina jedva čekaju da iziđu na otvoreno.Osjećaju se više umorni no da su cijelu sedmicu, s dana na dan, najtežu zemlju kopali. Najednom sudac se diže.Svi uprto u nj gledaju.Proglasi osudu: Cirilo se osuđuje na dvadeset dana zatvora. — Koliko? — besvijesno upita Cirilo. — Dvadeset dan...I zafali bogu! — A mi? — upita stari Ante. — Možete poći kući, — odgovori su dan. — Fala! — reče on, i još jednom pogleda gospodina sa naočarima, koji mu se potsmijeva.Taj osmjeh ga ubode i učini mu se da ne sluti na dobro. — Valja otstupiti spise državnome odvjetništvu! — reče politički upravitelj i zamjenik državnoga odvjetništva sucu, kad stranke iziđoše. — Dakako... stvar je očita! — Rekao sam ti odmah da ću ih uloviti. — Ja mislim da nisu imali zlu namjeru, — upade u riječ sudbeni vježbenik Ivo. — Molim — prekide ga zamjenik državnoga odvjetništva — krivnja je očita, jasna k’o sunce!Stari je nagovorio svjedoke da krivo reknu, što su oni i učinili.Evo! — uze zakonik i pokaza prstom na mjesto u knjizi: — Paragraf čisto govori. — Znam, veli Ivo. — Ali neznanje... — To je što drugo; za to su olakšavajuće okolnosti: zanemaren odgoj i tako dalje... — Neka dođe drugi! — nestrpljivo naredi sudac poslužitelju. Jednoga jutra sudbeni vježbenik Ivo Polić pošao je u sobu upravitelja suda da se s njime posavjetuje što će da uradi s nekim spisom, pošto je bio njemu na riješenje dodijeljen. Gospodin upravitelj suda držao je rasprave u bagatelnome postupku.Pred njegovom sobom skupilo se sila seljaka iz okoline.U gomili iščekuju da ih prozove.U sobi zatekao je s njime u razgovoru trgovca šjor—Bepa. — Evo nam mladi sudac! — pozdravi ljubazno Ivu upravitelj i pruži mu ruku, i šjor Bepo rukuje se s njime. — Donio sam ovaj spis... — Ostavite, ima vremena! Gospodin upravitelj suda, debeo, trbušast čovjek tankih nogu, osmjehuje se ljubazno na Ivu i neće mu se da pregleda spis, no obrće govor: — Gledajte, šjor Bepo, kako naš šjor Ivo ima lijepi okovratnik!Molim vas, gdje ste ga kupili?Vi ste sretan u izboru.I cijelo vam odijelo lijepo pristaje — govori upravitelj. — Okrenite se da vidim! — Oprostite, ali ja se odijevam sasma prosto! — Molim vas, gospodin upravitelj ima fini ukus, umješa se šjor Bepo.A kad se razgovor otegao, počeše mu male svijetle oči ispod zakržljalih trepavica nemirno igrati. — Molim, gospodine upravitelju, — ulagivao se, — ne zamjerite, ima danas... — Lako ćemo.Dužan neka plati! — prekide ga on. — Pa naš će Đovanin to učas srediti! — i obrati se mladome dnevničaru koji se je često tužio na silan posao, jer da mora da i osude izdaje. — Grijehota što nije nauke dovršio, inteligentan je, — govori ozbiljno i tapše ga po ramenu.Pa, koraknuvši nekoliko puta uzduž po sobi, ustavi se pred Ivom: — Oprostite!— reče, najednom uozbiljivši se: — Puno posla!Dođite po podne, nemam vremena... — I ja bih vas molio, — umiljato se nasmije trgovac šjor Bepo. Ivo pozdravi i iziđe.U hodniku pozdravi ga stari Ante Rajić. — Ti opet ovdje! — reče mu u hitnji. — Omilio ti sud... — Za nevolju, šjor! — A što je opet? — upita Ivo. — Tuži me šjor Bepo za malu stvar, za deset fiorini...A imamo i većega računa među sobom. — A ti mu plati! — Da sam znao da će tužiti, bio bi’ se providija.Ka mislim, neće prvo pitati nego se vino proda.Tuži, vidite, i ove druge, — i pokaza na ostale seljake.Neki odmah kupe se oko njih, hoće da iskažu svoje razloge. Ivo neće da ga vide među njima, pa se malo poizmače. — Gospodin upravitelj je duševan čovjek! — reče starome. — Je, sudi po zakonu.I požali nas, valja reći pravicu.Odrediće i rok za isplatu.Ali na nama su parnički troškovi.A ja, da vam pravo kažem, — reče življe, — mislim da šjor Bepo zato i tuži nas.Moga bi on počekati, ma ovako mu je bolja korist. — E, valja da plati parničke troškove ko je kriv, razumije se!— reče Ivo. — Ne znate vi koliko to njemu baca!Vidite koliko je naroda!On je svih pozvao, i svi će biti osuđeni, ko više ko manje, i svaki će posebice platiti troškove za bule i — drugo... i posebice njegovu nadnicu.Ele, ukratko, današnji dan njemu će baciti bar deset banka. Ivo, idući kroz hodnik, premišljaše o onome što mu biješe kazao stari Ante Rajić.„I biće tako!“ misli ulazeći u svoju sobu. — Jesi li ga uhvatio u šumi, u vašem odlomku? — pitaše zamjenik državnoga odvjetnika lugara Krnju kad je Ivo sio za svoj sto. — Šjor, daleko od njihove granice preko dvadeset metara, — odgovori lugar odlučno. — Nije, gospodine, bili smo oko granice.A i ne zna se pravo čije je.Služi se i jedno i drugo selo, ka jedna je šuma, — brane se optuženi, brat i sestra oboje mladi, zbunjeni i zastiđeni, koji nikada dosada na sudu bili nisu.Zamjenik državnog odmetnika mnijenja je da se sjek šume u tuđem odlomku, ma da su optuženi pripadnici iste općine, ima smatrati kao obična krađa, a ne kao obični šumski prekršaj, i o tome hoće da uvjeri sudbenoga pristava Balića. Danas Ivo piše zapisnik, a uzbuđen je; njega draži postupak zamjenika državnoga odvjetnika; kad mu glas čuje, uobrazi sebi njegovo blijedo lice, prosijedjelu dugu bradu i one njegove nemirne oči što k licu ne pristaju, a čini se kao da su tuđe i silom ondje postavljene, u one duboke očne udubine. Piše, a na pamet mu pada sve što o njemu vele seljaci.Sjeti se Pilata, njegova seljanina, što prodaje sitne stvari ispod murve u svečane dane.Tog Pilata oglobio je on na trideset forinti globe što ne plaća „obrtarinu“ na robu koja ni toliko ne vredi kolika je udarena globa.A kad je Pilat, ubijen takovom strogošću, posrćući, na odlasku besvijesno rekao: „Bićete i bolji!“ — povisio mu je globu na četrdeset forinti. Jednoga seljaka oglobio je na pet forinti globe, jer se sa svojom ženom pred kućom porječkao i dao joj ćušku; oglobio ga radi javne sablazni. Neki seljaci zadijevali su oglobljenoga: „Ne smiješ ti tući svoju ženu, to mogu samo gospoda!“ Tim riječima ciljali su na upravitelja političke vlasti, o kojemu se govorilo da je u kući goropadan, da zlostavlja ženu i djecu. Najposlije sudac pristane na mnijenje zamjenika državnoga odvjetnika i proglasi osudu: oboje, brat i sestra, osuđuju se na šest dana zatvora. . — Ja ću platiti globu, — reče brat za se i za sestru, — iako smo potribni od komada kruha. — Ne pretvara se zatvor u globu kad je krađa, — opazi sudac. — Nije u tuđemu, — muca optuženi, i rekao bi sad će zaplakati. — Na komunskome smo kupili, — usudi se reći djevojka. Sudac se nasmija prama zamjeniku državnoga odvjetnika.Uto i Ivo podiže glavu, popomjesti se na stolici. — Meni se čini, — reče naglo, da oni nijesu imali namjeru da koga oštete. — Vi uvi jek tako! — prekide ga zamjenik državnoga odvjetništva. — Oprostite, vi ste još mlad...Imate još vremena da ih upoznate.Vidjećete!... — Pa nastavi ponosito: Ja ih poznam, s njima valja strogo.Međutim, ja im i ne praštam kad mi pod ruku dođu. — I ja sam najžešći proti krađe! — reče sudac. — Hoću da je iskorenim iz moga kotara. — Da, kada se tiče krađe, — opazi Ivo. — Krađa je krađa! — završi zamjenik državnoga odvjetnika. — Ma da požurimo. Na sat po podne ide Ivo na objed.Umoran je i uzbuđen; pred očima jednako mu stoje obličja iz suda i ne može da ih preko pameti preturi. — Jecte li uredili svijet? — šali se doktor. — Samo strogo, a? — Mučimo sebe i druge, a da bi zašto? — s uvjerenjem odgovori Ivo i prihvati se naglo jela. — Ma i mora se strogo! — opazi porezni pristav. — Nemate pojma, doktore, kakovi su.I ja sam se danas na jednoga rasrdio; glup k’o ne znam što.Velim mu deset puta: „Moraš platiti, na te je ubilježena ta i ta zemljišna čestica“, a on jednako: „Nije moje.Zašto da za drugoga plaćam?“ Ne shvaća! — Kako će da shvati?Prosto, to ne bih mogao ni ja da shvatim! — smije se doktor. — A što ću mu ja?Neću ni da okom krenem gdje ne moram; neka ide u odvjetnika! — Lijepo bi ga ti upravio! — plane Ivo, i prezrivo se nasmije. Pa, sjećajući se današnje rasprave u sudu, ne može da u sebi izdrži ljutinu: — Neki misle da ljude treba samo globiti i njima puniti zatvore.Radi tobože po zakonu i — čist posao!K’o da svi ljudi živu u jednakim okolnostima, jednako su obezbijeđeni, jednako su pametni i jednaki su im prirodni nagoni...Meni je sve što sada oko sebe vidim nepojmljivo, a ako ćeš, i smiješno i nepravedno! — Tako ja odavno mislim, — potvrdi doktor. — Onda što treba da radi činovnik?Valja da se zakona drži! — opazi porezni pristav. — Da gleda u more i — pije, k’o i ja, — nasmija se carinarski činovnik, čudeći se radi čega se pravdaju. — Što treba da radi? — nastavi Ivo. — Pre svega treba da ima osjećaja prama nevolji, a drugo da razumijeva. — Paragraf je paragraf! — prekide ga porezni pristav. — S tobom se ne da govoriti! — rasrdi se Ivo.Ti imaš neke čudne pojmove! — Čini mi se da su tvoji čudnovatiji; k’o što ja, i drugi misle! . — Bravo, tako je! — poviknu doktor. — Kad drugi šako misle, morate se i vi u duši smijati. Pa stade da priča kako je čuo da su se politički upravitelj i sudbeni pristav zavjerili da će strogošću urediti svoj kotar — i sve za njegovu dobrotu. — Ti se šališ, a oni tako misle. — Ne šalim se, samo mislim da ih na strogost ne vodi ljubav za narod. — Kakova ljubav! — sa očitom odvratnošću ponovi Ivo. Toga dana Ivu je po podne još dosadnije u uredu.Oko zapada sunca soba se ispunila mekom svjetlošću; ostavi spise pa pođe k prozoru da gleda pošljednje rumene zrake na visinama prekomorskih brdina. Njegovu uobrazilju miri duboki hlad planinskih dubrava, nad kojima se tek drži zamiruća svjetlost dana. — Gledajte kako se na moru odbljeskuje i igra zapad sunca, k’o da se trza prvo no će umrijeti! — veli starome dijurnistu, koji, prignuvši glavu na same hartije, žurno prepisuje. Stari se, kao na zapovjed, besvjesno diže, nasmija se i pogleda kroz prozor. — Kad je vedro, uvijek ovako sunce zapada, odgovori i pogleda u Iva svojim mlakim očima, u kojima kao da se ogledala sva prošlost njegova tužna života. Pa opet sjede i — piše. — Koliko godina služite? — Preko trideset i pet, — odgovori. „Trideset i pet godina!“ pomisli Ivo, i osjeti najednom u sebi nešto odvratna. Pa gleda u starčeve suve ruke što, prepisujući, jednako drhte.I padaju mu na pamet smiješna pričanja o starome, što ih je slušao u društvu činovnika: prepisujući neki spis u kojemu stajaše: „Petru 1/4, Ivanu 2/5, a Pavlu 1/3“, bijaše zamijenio brojeve riječima: „Petru 1 aprila, Ivanu 2 maja, a Pavlu 1 marta“. Premišljajući o tome, nije mu se dalo na smijeh, no sažali starca.I kako je padao suton po moru i brdinama i uvlačio se u sobu, tako se i u njegovu dušu useljavala sjeta i neodređena čežnja.Daleko, u neodređeno vrijeme, uobrazi sebe stara, nemoćna, a sa vječitom čežnjom u duši, i dođe mu teško, kao na rastanku, i ne može da nađe utjehe. Uskrsne blagdane proveo je kod kuće. — Valja, sinko, da se ovih dana ispovidiš! — reče mu majka na veliki petak ujutro, kad mu je u sobu donijela kavu. — Zar se odavna nisi ispovidio? On joj se, mjesto odgovora, blago nasmije.Majka kao da se je time zadovoljila, jer toga časa ne reče ni riječi.Ali kad je iz sobe odilazila, s vrata mu opet napomene: Ugledaj se u oca! — govori mu. — On o Uskrsu nikada ne propusti pomiriti se s bogom! Po podne u dućan došao je Ante Rajić, da se s njime posavjetuje.Otac mu se javi. — Došao’ sam k vama da mi pomožete, ako možete — a možete! — govori mu stari Ante. — Gleda u Iva i široko mu se lice snuždilo, a oči mu vlažne, pa ih tare rukom da prikrije uzbuđenje. — Snašlo me baš nenadna! — Radi onoga što ti je sin imao sa Cirilom? — Da, iznenada, dali nam karte za veliki sud, meni i onoj dvojici svidokov.Tako mi sriće, mislio sam: kad tamo dođem, pa kad ispravljam, vidiće i sami! Biće ništa! — A nisi uzimao advokata? — Ne ja; mislim zašto da arčim. — Pa koliko ste osuđeni? — upita Ivo naglo. — Ja šest miseci, a ono dvoje dice svako po tri miseca...Uh, kad pomislim na familiju! — Puno! — začudi se Ivo. — Lipo kaži kako je bilo! — opazi otac Ivov, šjor Luka. — Otišli smo u nedilju po podne da na vrime dođemo.Sutradan šetamo i zastajkujemo pred sudom.Čekali smo, ako ćete, i tri ure, dok se svit počeo kupiti.Posli, pred vratima od sudnice čekali smo da nas zovnu.Prvo su pozvali nikoga čovika iz krajine; pravi gospodin, uliza je s dva advokata. — Je li bilo njemu potriba do ovoga doći? — govori na vas glas nika žena, obučena po zagorsku. Niko od čeljadi upita je: „Ča je učinio“? — Htio je da zakine hiljadu fiorini jednome čoviku siromaju, punu dice, i zato se krivo zakleo.A posli našlo se pismo da je čovik mu bio sve lipo podmirio.Ma, prisješće mu! — Ostavi tuđi posao, pripovjedi što je s tobom bilo! — prekide ga Ivo nestrpljivo. — Ako će!Hoću da znate kako se sudi.Ele, svršila njegova pravda, izišli advokati iz sudnice i počeo se svit razilaziti.„Samo tri miseca!“ javi se neko od čeljadi.„Dobro kad je i toliko!“ opazi drugi. — „Ko može, i konj mu može!“ Ja slušam ča svit govori, i, virujte mi, ni me stra’...Ako ča i bude, biće mala stvar.Govorim tako i dici; a oni su za pravo reći i predali...Ele, zivnulo i nas.Okolo svi oni... ča ću vam govoriti — znate ih. Prokurator se lipo na me smije.Mene je to razabralo; gledam dicu; oni k’o krpa ublidili. — Došli ste, a?Ne bojte se!A ča je od oni fiorini ča si primio, a? — pita me i smije se. — A zašto varate sud, pa onda da mi razbijamo glavu?!Platićete! — napije nam zlo jedan od njih drugi, suv ka čava.Ni ga ča vidit’, a viče. — Ispitali nas... dica i ja kazali lipo kako je bilo.Ča ćete da vam duljim, osudili nas smijući se, baš ka od šale.Još na odlasku govori nam prokurator: „Dobro ste ovi put prošli!“ — i jednako se smije. — Ma jema li pomoći? — upita najposlije stari Ante, kad je sve ispripovjedio. — Jeste li bar poslije išli u advokata? — Jesmo.Pošli smo i pravljali mu kako je.Pa i on se smije, veli: „Imali ste prije doći, bilo bi manje. ..Sad ne mogu ništa!“ Bi li virovali, reka nam je: „Dali su vam najmanji kaštig ča je u zakonu“. — Tako je! — potvrdi Ivo. — Ča, dakle ću poć’ šest miseci unutra za ono... — Lipi zakon!Istukli mu sina, a njega u zatvor, opazi stari šjor Luka. Ante Rajić čeka da mu Ivo što utješljiva reče; svaki mu kret prati očima. — Da ste odmah uzeli advokata, bilo bi sigurno bolje! — reče Ivo, zamišljen. — A zašto su onda suci?Ali vi niste učili ča i advokati? — javi se opet šjor Luka. — Dakle, nima pomoći? — zapita stari Ante, a glas mu čisto podrhtava. — Nema. — Prostite! — najposlije neodlučno izreče, i smućen iziđe iz dućana. Kad je Ivo izišao iz dućana, ugleda Katu u vrtu iza njene kuće.Smisli se, i izokola pođe k njoj.Ona je gledala u nešto neodređeno, u prostor, pa ga nije namah opazila.On se čisto zbunio kad se ona obrnula i plahivo ga pogledala; zamre mu riječ na ustima. Djevojka se mače prama kući. — Neću te pojesti! — poče Ivo. — Znam, — odgovori devojka.Ma nimam vrimena, — i osvrće se i skanjiva. — Od one večeri već te nisam vidio, — nastavi Ivo, osokoljen zvukom njena glasa. — Niste ništa izgubili! — Biće, ma ne možeš zanijekati da nam nije bilo lijepo... — Mučite!Danas je veliki dan! Dalje ne razgovaraju, a gleda svako za se negdje neodređeno, k’o da im misli nisu zajedničke. — A što ti je od brata?Je li bio u zatvoru. — Je! — A je li ti dobar? — reče joj približivši se i pogledavši je u oči, jer bijaše čuo da je brat bije. — Rđav je, ma digod jema pravicu... — Hoćemo li se viditi ovih dana? — prevrnu Ivo govor i s očitim nemirom iščekuje odgovor.Pa, pošto ona ne odgovori, nastavi življe: — Učini mi tu ljubav! — i besvjesno dohvati je za ruku. Devojka, uzbuđena, pogleda nastranu, pa najednom osjetivši njegovu ruku, trže se i poodmače. — Nemojte me mučiti! — reče i ne pogledavši ga. — Zašto?Zar se na me ljutiš? — Ne ljutim, ma... — Što? . — U nedilju bila sam pred bogom, — i prekrsti se. — Ne govorim ti ništa zla... — Smućujete me...Grih je i misliti!Da bar prođu ovi veliki dani.. — Pa? — Vidićemo se digod, — promuca i obrne od njega glavu. — Fala ti! — jedva dočeka Ivo.Pa nastavi: — Ne brini se; ovih dana gledaćemo se; samo te molim, kad te vidim, nasmij mi se! — Zbogom! — odlazeći pozdravi djevojku. Ivo pođe u šetnju.Misleći na Katu, gleda vinograde po kojima već se nazucaju svijetlozeleni pupovi, iz kojih probijaju listići željni toplote i svjetlosti — i čista ljubav prama djevojci javi se najednom, i on osjeti da je čista i vedra kao besvjesni prostor, u koji je sjetno gledao. U zatonu zastade, jer ugleda Mrsu na pošljednjoj hridi u moru, gdje lovi „na trščicu“.Promisli se i pođe k njemu.Pomnjivo preskače s hridi na hrid, dok dođe do pošljednje što zadire najdalje u more. — Jeste li što ulovili? — upit a, predajući da mu stari što ružna ne reče.Mrse ga pogleda ispod sebe. — Vi ste! — reče, i nehaj no nadoda: — Slabo se lovi. Ivo sa strane posmatraše njegovo mrko i zarunavilo lice, posolicom ištipano.Čisto u oči ne može da ga vidi, jer su upale i zakriljene gustim, debelim obrvama. Starcu, već iznemoglu, držeći trstiku u ruci, drhće ruka, pa kad, mu dolija, prihvati trstiku obema rukama, a netrenimice gleda u onaj komad tunje što se dotiče mora. — Tucaju, — reče Ivo polako. — Vara! — i mahom pretrže riječ, jer se tanki vrh trstike strese i u dubini nešto naglo povuče.On brzo zakrene rukom i izvuče ulovljenu ribu.Zagrize je u glavu, skide s udice i baci u škrapicu do sebe.Ivo tek sada opazi u njoj nekoliko riba; pošljednja na mahove praćaka se i jednako još crvenim škrgama zijeva, ginući bez prostora i svježine.Njemu se učini, gledajući u nju, da ga u pošljednjem času gleda svojim caklenim, zamirućim očima. — Ja ću kupiti ribu, — trže se Ivo. — Čekajte, još ću jedanput baciti! Tako stoje, starac gleda u tunju, a Ivo posmatra morsku pučinu.Sunce zalazi iza prekomorskih brdina, i njegove zrake odbljeskuju se i lome u moru što se lako sagiba i oko škrapa žamori.Nad surim kucima visova, u vedrini, nekoliko raščešljanih oblaka sjaje se i lagano plove prama sjeveru, u susret jednome olovastome, što tek u zametku proviruje iza goleti na južnoj strani. Kako se starac miče, tako njegova duga sjenka obavita sunčevim zracima, sjaji se i, lomeći se, lako leluja u živome moru, i rekao bi ona sjenka nema ništa zajedničkoga sa starčevim teškim životom. Mrse povuče „naprazno“, i zamota tunju oko trstike. — Kupićete? — Hoću, što pitate? — Ča date!Govore da ste dobar za siromaha. — A vi ste se na me ljutili toliko puta! Preko hridi dođoše na žalo, do starčeve špilje.Na žalu suše se stare, iskrpljene mreže, a čamac do polovice nasukao se u pijesak. Starac pođe u kuću pa donese komad traka, te na nj naniže ulovljenu ribu.Nizavicu dade Ivu.Ivo izvadi novac i htjede da plati. — Puno je! — govori stari i neće da primi. — Ali ja vam dajem iz sveg srca! — zastidi se Ivo, i tiska mu novac u ruku. — Nije mi drago tuđe, uzeću ča me gre!Eto, to je moje, — i ne htjede više od toga da primi. — Kako živite? — upita ga Ivo pošto mu je platio ribu, i, obzirući se da nađe mjesto, prisloni se uz čamac. Mrse ne odgovori, već mreže kupi; a on ga očima prati, i opet priupita. — Živim ka i drugi ča ništa nimaju. — Biće vam teško? — Ni ni drugome bolje!Nimam nego sebe hraniti... — Odavna ovako živite? — Odavna?! — ponovi starac.Otkad sam iz svita došao — biće priko dvadeset godina... — I uvi jek tako? — opazi Ivo. — Uvik... i nigda mi ni bilo od nikoga potriba. — A da vam dođe do nevolje? — Bilo je i toga, pa, čovik može podnit više od ijedne beštije! — Ma treba jesti! — Isto ne pitam u drugoga.Pružim se na žalo, gledam u more kako mala riba veliku ždere; kunjam po dva—tri dana, dok bog i sveti Nikola ne providi čakod. — A ni vam bolje bilo u svitu? — U svitu?! — ponovi starac, pridrža u ruci kraj mreže, i pogleda ga ispod sebe. — Svud su ljudi jednaki.Vi ne znate ča hoće reć’ tuđega gospodara služiti! Starac unese mrežu u špilju, pa opet izađe i prisloni se uz čamac do Ive.Kao da o nečemu premišlja.Pa pogleda po moru po kojemu se povlači rani suton. — Promiće vrime! — reče.Gledajte kako se oko hridi navijaju galebovi. Ivo pogleda pravce tamo. — Nimate nikoga od svoga? — Nikoga. — A da se razbolite? — Onda ću umriti! — odgovori ravnodušno starac. Uto iznebuha do njih dokotura se val—samac.Kao da se odvojio od pučine; razlije se oko čamca; ser do njihovih nogu, a vraćajući se kotrlja za sobom pijesak i izgubi se u moru.A u isti čas iz morskoga promora ču se mukli šum. — Počela je plima; noćas će punut’ južina, opazi starac. — Meni je milo kod mora, — javi se Ivo - zabire me i ublažava... — More je život i smrt; kako kome.A tako je, potvrdi starac s uvjerenjem, — i život i smrt!Pa se ogleda uokolo, i časom oči mu se ustave na Ivu: — Pođite, smrče se! Ivo uzme nizavicu iz starčeve ruke, pozdravi ga i pođe uzbrdicom.Hvata se mrak i iz uvala noć dolazi.Ivo ide polako, a svako nekoliko koračaja ’osvrće se na more.U pameti mu je Mrse, misli: „Što će on sad raditi u svojoj špilji, sam, dok je sav narod sakupljen u crkvi da proslavi ovi veliki dan?“ Pa, pošto se bliže primiče selu, osjeća sve višu sjetu.A uspomene iz djetinja doba javljaju se iz daleka...I dođe mu teško; savlađuje ga tuga, i najradije vratio bi se opet k moru, da ga ono ublaži i razabere.I duša mu se topi u tuzi i samilosti i ispoljava se u očima što u prostor otvoreno gledaju, kao da iz njega iščekuju utjehu.Na mahove i premišlja, pa mu dođe da nešto odlučno počne, da nastupi prelom...I htio bi nešto...Ali sumnja u sve ono što vidi, to osjeća, ne da mu mira, i — ide naprijed. A noć je nadošla.U njoj redovito zamire mu misao, i besvjesno javlja se život— život mlad, vreo, sa zdravim nagonom, strastima; zar da utuče u zametku ono što je u njemu naslagano besvjesno, da trpi, da se žrtvuje, a zašto?A šapatljiva noć tajanstveno glasa se, miriše — traži milovanja! Dođe pred crkvu.Miris tamjana i voštanice i kihot raštrkane djece trže ga iz snatrenja; pomisli da pričeka, da vidi litiju. Dok se čeljad pred crkvom redala, djeca su napred istrčala i galamila.Bosonog, u crvenoj tunici, nosio je golemi križ lugar Krnje.Ivo se prisloni uz zid.Pored njega prolazi čeljad: mlado i staro.On ih sve poznaje, i žao mu je što ne vidi mojih vrsnika, koji su u svijet pošli.Rogo, brat lugarev, pjeva na vas glas; do njega je stari Ante Rajić, a iza baldahina jedva sena štapu vuče otac mu.On, kad ugleda sina da stoji na nogama, kretom ruke i prijekornim pogledom opomene ga da klekne.Ivo se zbuni i besvjesno dalje odmakne.Iza muških navrve ženskinje.Litija lagano se oko seoca kreće, i za sobom ostavlja miris tamjana. Modrušasti plamen voštanice zalijeće se u prostor, plane i zamire. Ivo stoji na mjestu i gleda za litijom.Do njega na mahove dopire snažna čeljadetska molitva: „Jer je veliko milosrđe njegovo!“ Sluša i htjeo bi da u sebi probudi zamrle uspomene.Pa se okrene prama rasvijetljenome hramu djetinjeg mu doba, i mlaz toplih osjećaja iz dubine pomalja se. Ali ne potraja dugo.Časom i pred očima gleda dolje kod mora osamljenog starca Mrsa, gleda Krnju, u čijim rukama teški je križ; iza baldahina vuče mu se otac; poznaje ljude i njihov život; zna za njihovo milosrđe, zna iz čijih usta diže se vapaj.Sve mu se to miješa u glavi.Pa mu se učini da se glas Krnje i brata Roge odvaja, od glasa ostaloga puka...U osjećaju se trnu; ostavlja ga i samo ganuće koje on osjeća u svijem pojavama prirode; a čeljad niza selo, u vas glas peva: „Jer je veliko milosrđe njegovo!“ — Samo da prištedim za puta, veli doktor Ivu — odmah bi’ u svijet! — Kuda? — U svijet, samo da me nije ovdje! Uto kroz noć čuše se zvuci muzike, a odmah učestaše rakete let jeti u vedri prostor, nad morem prama zvijezdama, i lijepo se čuje njihov fijuk. Doktor očito usiljeno naduši se smijati, no ne reče ni riječi. Šetaju ivicom morske uvale, koja se uvlači u kopno odmah iza varoši; na mahove zastajkuju kao da osluškuju.Pa krenuše dalje, a kad dođoše nasred uvale, zastadoše, obrnuvši se prama rasvijetljenoj varoši. Ma da mi je znati što je taj načelnik uradio za opće dobro, da mu slave „desetogodišnjicu“ načelnikovanja? — reče doktor i gleda prama varoši. — Učinio je za sebe; to je pametnije! — odgovori Ivo s očitom odvratnošću. — Ti se šališ!A mene ovakove stvari silno uzbuđuju... — Ja te razumijem.Pitaš što je uradio za opće dobro?Da ti kažem: pripada stranci koju vlada dobrim okom gleda, u miru je sa državnim vlastima; činovnike, prigodno prijateljski dočekuje i gosti, i — što ćeš više? — A žuljevi, a suze sirotinjske? — Ko za to pita!A ja najbolje znam ko je on, zamisli se Ivo.Pa nastavi: — Čuo sam iz usta onih koje je ljuto ucvijelio, a ima ih dosta...Tobože on služi mukte, a načelnička čast iznaša mu više od dobre činovničke plaće.Koliko samo dobiva svake godine da očevima tobože isposluje da im sinovi ne budu uzeti u vojnike! — Ja sam čuo hiljadu najružnijih stvari, — navaljuje doktor. — Je li moguće da je sve onako? — I gore!Pomisli, on ne može da u svojoj kući potroši božićne i uskršnje darove, već ih šalje u grad na prodaju.A to je već prešlo u običaj da mu momci što će iduće godine na novačenje uskopaju i srede vinograde.Otimaju se ko će bolje; misle: pomoći će gospodin načelnik.O kamati ne treba ni govoriti. — I to je prvi čovjek u mjestu! — s očitim uvjerenjem da istinu govori izusti doktor.Iz varoši začu se snažno vikanje: „Živio!“, ponovno udaranje muzike i bacanje raketa. — I mi smo krivi da taj čovjek radi što hoće, — opazi Ivo. — Zna on da se novcem dobijaju i prijatelji i čast.U četiri oka mnogi će ti ga osuđivati, a poslije će poći u njega na ručak i — hvaliće ga.Gledaj samo svijeta u pristaništu! Vreva naroda vidjela se u plamenu.Svi su se nekamo žurili, a u hitnji izgledah., sitni i smiješni.Ivo se okrete na drugu stranu prama borovoj šumi, otkud je žamorila šapatljiva pjesma lako zatrešenih grana, — i časom gledajući u veru noć dođe mu silno odvratna ona slava u varoši. — Da mi je vidjeti našega poreznoga pristava! — sjeti se doktor.Uživaće da se može u uniformi pokazati. — Moj će se sudac silno znojiti, — trže se Ivo. — A pristav Balić biće važan.Ma najviše će se istaći upravitelj političke vlasti.Svi će paziti što će on reći.Ala su to figure!—— smije se doktor. — Svi će da čestitaju vrijednom rodoljubu. — I mi ćemo dvojica, — upade u riječ Ivo. — Ti si lud! — Hoćemo, brate!Sutra ćemo ga sresti negdje u putu.On će se prvi prama nama osmijehnuti, i mi ćemo lijepo da mu čestitamo! Vraćaju se polako u varoš, zastajkuju, kao da žele da što kašnje u varoš, stignu. U pristaništu, ispod načelnikove kuće, još vrvi svijet.Od vreve odvojila se gomila seljaka okićena vinom; na mahove zastane i zapjeva jednu kiticu pjesme, pa dalje kreće. Općinski čauš, dug, mršav, pušta rakete.Jednu pusti prama doksatu Ridića kuće, na protivnoj strani pristaništa, koja tamo i pade. — Evala, čaušu! — primjeti neki seljak iz gomile. — Ala još jednu! Čauš posluša i nanovu pusti dvije, jednu za drugom, u istom pravcu. — Navlaš bacaju na kuću Ridića, — sjeti se Ivo, jer nije s načelnikom — opozicionalac je! — Je li moguće? — začudi se doktor. — Ne čuješ kako se seljani smiju? — To je sramota!Reći ću redaru. — Pusti! — reče Ivo, i uzbuđena doktora povuče za sobom. Po večeri Ivo iziđe iz kuće.Deset sahati izbilo mu pred crkvom.U pristaništu još je malo svijeta; gore u vrhu varoši, gdje seljaci stoje, još na mahove poneko u vas glas zapjeva.Kavana je otvorena, iznutra žamor se čuje, a rasvijetljeni su i prozori od čitaonice, povrh kavane.Zraka svjetlosti iz kazane dopire preko puta do brodova u luci.A po moru je mrak, u kojem se čuje šapat s brodova i žuborenje mora između škrapa. — Nije im dosta što se cijelo po podne igraju karata! — pomisli Ivo, gledajući u rasvijetljene prozore.I dođe mu pred oči odvratna slika kad predoči sebi igrače kako se znoje i razdražuju u ovoj toploj noći, ispod ražarene velike lampe. Požuri da iziđe iz varoši na put što vodi u njegovo selo.Kate mu je jutros u varoši obećala da će moći noćas doći na utanačeno mjesto.Po Uskrsu, ona je popustila Ivovim molbama, zavedena, kako mu je jednom u šali rekla, sjajem njegovih očiju, iz kojih je vatra sipala, i sastajala se s njim u uvali, po prilici na po puta iz varoši u selo.Ali djevojka nije dolazila redovito, no rijetko kada, i to je Ivu često do suza dovodilo; bojao se da joj se nije u čemu zamjerio.A on je tamo malo ne svaku noć odlazio, u nadi da će je vidjeti, a ne dočekavši je, vraćao se u varoš tužan i nemiran. I sada, strepeći, žuri se da što prije stigne, iako zna da po dogovoru neće zadocniti.U putu padaju mu na pamet kojekakove stvari iz varoši — ali samo za čas.Tako isto ne savlađuje ga ni topla letna noć; i sam sebi iskreno priznade da ga ništa toliko ne zanima do nje — te umorne djevojke koja želi da ga vidi da s njime provede ovu ljetnu noć. S jednoga dijela puta skrene na donji put, što je k uvalici vodio.Kad je došao blizu mora, osvrne se, — polako zviždne. Povrh njega je gusti maslinik; tu se oni sastaju.Isprvice strpljivo čeka i — gleda u noć.Iako nije mjesec izišao, nije pomrka — vedro je; zvijezde sjaju nad pučinom koja se nadaleko nazire, i po kojoj su se rasule pri drugom kraju barke — svjećarice...Pažljivo osluškuje, i dok nešto šušne, obazire se i gleda pravce otkud bi imala djevojka doći.Ali nje nema!Trpljivost ga počinje ostavljati i — uzbuđuje se.Polagano kroči nekoliko puta, i onda opet osluškuje... Sine mu najednom u pameti: „Ko zna hoće li doći?“ I ta sumnja ga mori i uznemiruje. A noć prolazi...Čeka i nada se. — Nije moguće, doći će! — reče u noć.Pa, uzbuđen, sebi uobrazi djevojku: gleda joj gipki stas što se kao srp može da savije, malo uzvraćenu gornju usnicu i bijele čiste zube.I osjeća njen zasjenuti pogled, drhte joj duge trepavice, i taj pogled iz noći uprt je u nj; časom smiren je i upokojen mladićkom slašću, i rađa se osmijeh na usnama — sjetan zamirući osmijeh! — Kate! — šapne u noć i same usnice kupe se da poljupcem izraze slatki osjećaj.Uto djevojka dolazi, čuje odozgo šuštanje i hod, ispod nogu joj kotrljaju se kamenčići.Sigurno prilazi k njoj u maslinik: — Fala ti! — izusti. — Jedva sam se iz kuće izvukla, govori mu ona zadihana. Sjede na ledini; prama njima kao nevino dijete leži more; žamori i krkoće oko hridi i škrapa.U njegovu dušu useli se odjednom pokoj, a mlaz ljubavi i slasti struji mu mladićkim životom.Sada osjeća svu ljepotu svježine i prostora, a čini mu se da jednolično cviljenje popaca popunjuje harmoniju ljetne noći. — Pripovjedi mi štogod! — veli joj i gleda je ravno u oči. — Umorna sam! — odgovori ona, i sjetno se nasmije.Cili dan primećala sam kamenje... — Ivo je jednako gleda i lijepo razabire njen umiljat pogled, zakriljen dugim trepavicama, i ne može da odoli ljubavi.Gleda je i stiska joj umornu, tešku ruku što u njegovoj lako podrhtava.I, nagnuvši se nad nju, osjeti zadah njena prostoga života, pomiješan vonjem zemlje i mirisom suve trave što je prionuo uz čisto joj lagano odijelo. — Govori štogod! — ponovi Ivo. — Ali ti je žao što si došla? — Da mi je žao, ne bi’ dolazila. Djevojka nanovo ućuta.A on, držeći je za ruku, podaje se noći, osluškuje šapat oko sebe, i čini mu se kao da svaki njen pojedini zvuk intimno uvlači mu se u dušu.Pa onda zaželi da u šapatu noći čuje i zvuk njena glasa — zvuk pun harmonije i sjete. — Kako je u selu? — Kao i prvo...A da, — sjeti se ona, — ćer staroga Ante udaće se za onoga Jelića ča je iz Amerike doša.A jur je star! — A ostaviće Juru? — začudi se Ivo, i u isti čas bješe mu žao mladića. — Eto hoće, a nije pravo!Ko bi se bio od nje nadao?!Činila se je ka svetica! — A što veli stari Ante? — Ali ne znate?Stari je Ante u pržunu.Jema izvršiti šest miseci.A sin mu je zapao u soldate.Poći će na jesen. — Dakle, to je sigurno? — Sigurno; govore u selu da je jur povratila prsten Jurinoj majci.Prekjuče sam je srila na putu, pa sam je pitala je li istina ča se govori.„Ča ću ja bidna!“ odgovorila mi je i otišla od mene.Majka se fali da će im Amerikanac platiti sve duge.Govori da je rekla; „Ča će joj Jure?Ono je dobričina, neće nigda steć’ ča je crna pod noktom!“ — Pa prevrne razgovor. — A ča je ono bilo u varoši?Zašto su rakete puštali? — U slavu načelnika. — Mogućan je on čovik!Lako je, ko jema, njega svak časti! Kad je djevojka prestala govoriti, Ivo osjeti u ušima prazninu.Čeka da opet progovori.Ali ona obori glavu.On je pogleda i pusti da premišlja...A njegova misao daleko ga nosi u ovoj toploj noći.Besvjesno sebi uobražava puste morske obale.Proživjeti s danom i noću, u suncu u šumi, u zaklonicama i na morskome žalu... gledati otvoreno u oči životu... Snatri i jednako pogleda na djevojku, pa, opazivši da ona klima glavom, prekide snatrenje.Časom osluškuje njeno lako dihanje, pa je uhvati za ruku. — Ti drijemaš? — Ona se prene, i, rastvorivši oči, pogleda ga kao u čudu: — Meni je dosta da trenem! — javi se djevojka, u tili čas posvema budna. — Spavaš, k’o da ti nije kod mene milo? — Kako nije!Ovoliko ča i jemam slasti u životu! — A Petar? jedva čujno izreče on.Djevojka ne odgovori. — A Petar? — priupita on. — Nemojte mi o njemu govoriti! — umilnim glasom odgovori. — Još ga voliš? — Dok budem živa. — Onda zašto dolaziš k meni? — opazi on zajedljivim glasom.Ali odmah prevrne: — Idi k njemu koga ljubiš! — Ne mučite me! — odgovori ona tužno iza kratkoga premišljanja. — Idi slobodno! — ponovi on, s očitom voljom da sve sazna. — A gdje je Petar? — besvjesno izusti djevojka. — Naći ćeš ga! — Neće me! Ućuta časom.Pa smisli se i iznebuha reče: — Ne mogu živiti bez ljubavi, a govore da je to sramota za divojku.Ča to hoće reći? . . Ivo gleda u njeno noću zakriljeno lice i časom premišlja o njenoj prirodi, pa je upita: — Je l te Petar volio, ko ti njega? — Zar ja znam!?On nije govorija ka vi.I nasamo malo smo se sastajali. — Pa diže glavu i pogleda u Ivu: — Uvik mi se činilo kad bi’ ga vidila da mi jema ništa velika reći, a nigda te velike riči nisam dočekala.A puno sam žudila!I to me mori. — A poznajete li ga vi? — Poznam, lijep mladić! — Nosija je u sebi ništo teška; naoko bija je ka tromast, — proslijedi Kate, s očitom voljom da o njemu priča. — I zamišljen je bio...Držao bi me za ruku, pa bi se nikud zagleda.Ja bi mu čagod govorila, a on ka da me ne čuje...Zadnji čas, prvo rastanka, iznenada jače bi mi stiskao ruku, osičeno ka sikirom reka bi mi nekoliko riči.Te zadnje riči — te riči prodrle mi ka strila u srce...I sada kada ih se sitim, lipo im čujem glas...Čini mi se da ga vidim, onako umorna, teška pred sobom; zapahnjuje me njegov muški zadah...I onda nisam gospodarica od svoga života..Ma pustite!Stid me ja!— prekide djevojka govor. — A da si s njime začela? — upita Ivo prosto. — Bilo bi bolje...Ne bi me ostavija... — A zašto dolaziš? — Ostavite! — prekida ga ona. — Mučila sam se svakako.Mišlju sam grišila, dok niste vi navalili.I onda, mislila sam na nj. — I nije ti žao? — Ne!— odgovori ona odlučno i prisloni glavu na nj.Puklo mi je pred očima: zašto da gine moja mladost?Kome je od toga korist? — A kako žive druge divojke? — Ne znam ja.Nimaju potribu od čovika.Jema ih pa ne misle drugo nego za jiće i spanje.Mlaka im je krv.A meni je nikako potriba da mi čovik zapovida... Iznebuha lahor s brda zatrese lagano grane, i s mirisom ljetne noći nosi sobom svježi šapat zvukova; dotače im se kose i lica; prođe pored njih i požuri k moru da se na njemu ojača i zastruji jačim životom. Lahor ih uspavljuje...Drijemajući, osluškuju jedno drugome otkucaje života, trzaje ruku; no svijesni su sebe i ne predaju se snu.A mjesec, kao da ga je onaj lahor prenuo, izilazi iza brdina, lijepo pušta svoje zrake što drhte nad pučinom, odbljeskuju se u njoj i provlače se kroz maslinik.Dopru i do njih i rasiplju se dalje i dalje...A ćuk je zamukao, i jednoliko cvilenje popaca postepeno zamire, i još se samo iz daljega čuje.. — Kate! — Zar sviće? — prenuvši se, sanjivo izusti djevojka. — Izišao je mjesec! — ’Ajdemo prvo dana! Oboje se diže. Ivo gleda u more, u mjesečinu.Ona stoji do njega.Htjeli bi jedno drugome još što reći, i teško im je rastati se.Stoje, kao da nešto iščekuju. , Uto, ozgo iz sela, čuje se čeljadetsko dozivanje, i živo zarže. — ’Aj demo! — javi se djevojka. — Nije druge, valja ići! — trže se i Ivo. — Dođi i sutra. — Ako budem mogla.. Pa se časom ćutke gledaju i— poljube. Djevojka krene kroz maslinik naviše. — Kate! — javi se Ivo, kad je odmakla nekoliko koračaja. Ona se obrne: — Zbogom! — izusti on. I stoji kao prikovan na mjestu dokle god čuje njen hod, šuštanje odijela i kotrljanje kamičaka ispod nogu joj.Pa polako iziđe na put. Mjesec je osvojio noć i njegova se svjetlost umirila na pučini i sakrila plamen barka—svjećarica, i na zemlji prostrla se ispod maslinika kao razapeta mreža.Ivo, krenuvši, svaki čas zastajkuje: kao zatravljen je zadahom i šapatom noći.Odvojitija misao teško mu se uobličuje: tek što se začne, raspline se po dalekome prostoru i u njemu se utapa; on ne osjeća sama sebe, i nikakva svakidanja briga ne mori ga; uspavan je harmonijom šapatljive noći. Kod prvih kuća trže se i požuri u pristanište. Brodovi u luci ljuljuškaju se.S paluba čuje mornarsko teško disanje, a na jednome ovećemu brodu dva su mornara već na nogama; protežu se, zijevaju, a gledaju na more.Ivo pođe prama mostu što zadire duboko u more. Posmatrajući morski prodor, na prvi mah i ne osjeti da mjesečeve svjetlosti postupne nestaje, a mjesto nje da se s istoka javlja osvit dana. I nova, življa svjetlost sa lakim povjetarcem dolazi od onamo, preko pomodrele pučine, smježura je i lako zaljulja brodićima u luci. — Sviće! — pomisli Ivo. I iz varoši čuju se glasovi, kapci se rastvaraju, pijevac negdje na mahove se javlja, a uz odmjereno udaranje vesala žurno u luku plovi ribarska lađa. A na mostu, usred mora mirno je! Ne spava mu se; već osjeća da ga mlitavost ostavlja i novi mlaz uvježine da mu životom struji...I sunce grane; isprvice sporo, čisto neodlučno rasiplju se njegovi svjetlaci; časom drhte i zaigraju na pučini, pa požure s drugoga kraja k njemu, zasjene mu oči i, časom ojačani, obasuše svojim sjajem jedan dio varoši. — Tek što se pomoli, grije! — pomisli Ivo i osjeti da je naviješteni dan došao i sobom donio sunce, ljetnu ljepotu i — javu u životu! Ivo, vraćajući se u varoš, sreta težake što u polje na radnju odilaze.Sjeti se umorne Kate i padnu mu na pamet njene noćašnje riječi:„Ovo je ča i jemam slasti u životu!“ I iskreno je sažali. Pa se besvjesno ustavi kod trojice mornara, pred Ridića kućom. — Ono su noćas izmetinama izbrljali, okaljali, — veli jedan, i posmatra zakaljanu tablu agenta Ridića. — Sigurno noćas! — pomisli Ivo, sjetivši se sinoćne slave; i s odvratnošću premišljaše kako je moguće nekome pakostiti u onakovoj noći. Probudivši se oko desete, požuri u ured.Od nesna je uzbuđen i hitar.U hodniku suda srete se sa načelnikom. — Fala svima! — pohita načelnik s nasmijanim licem u susret mu i pruži mu ruku. — Molim — odgovori Ivo, dotaknuvši mu se ruke i zbunjen ulegne u ured. Oko podne dođe Ridić u sud da se potuži što nema mira u svojoj kući; nađe načelnika u kaznenome odjeljku. — Ja ga u to ne ulazim, — izvinjava se kad je Ridić izišao, i reče ozbiljno onima što su u sobi ostali: — Narod je na nj ogorčen, pa što ću mu ja! A Ivo ne može da usretsredi svoje misli u službenome poslu.On gleda kroz prozor u ljetni sparni dan; nemiran je i uzbuđen; čežnja, silna čežnja za novim svijetom i prostorom savlađuje ga.Ali u istome času osjeća teret društvenih veriga i, kao kroza san, sluša struganje pera po hartiji staroga, pogrbljenoga dijurniste, što kao zla slutnja pred očima mu stoji, i gleda delje, kroz prozor napolje. Pred jamatvu Ivo je pošao kući na dopust.Otac mu poručio da dođe, jer ga je usred ljeta kostobolja mučila, a brat mu Marko nije mogao da napusti na strani trgovinu s vinom. Jednoga popodneva razgovarao je s ocem o dugu staroga Ante Rajića, i čekao da dođe Jelić — Amerikanac, jer on mu bješe ocu obećao da će za staroga Antu podmiriti dug. — Sve će vrag odnijeti! — ljutio se šjor Luka, prevrćući karte. — Srića da je ovoga bog namirio, jer od staroga Ante... — A plaća li kamate? — prekide ga sin. — Jur tri godine nije da ni solda...A ča mu mogu?Da mu zemlju metnem na inkanat, pa da ostane na meni, ko će mi je raditi?Eto, sve ča valja biži u Ameriku...Lako je prvo bilo; proda bi je pošto hoćeš! Stari se očito ljuti, i vidi se: muka mu je u životu; a kad pođe da što dohvati, jedva za sobom vuče noge i uvijek se banka jednom rukom drži. Sin gleda oca i čudi se kako dosada nije primjetio da je tako u životu spao: podvaljak mu prazan visi, lice mu potamnilo, a nabrekle žile na čelu otskaču, a oči kao da se gase. — Valjalo bi da se ne ljutite za svaku malu... — A ko će upravit’ poslom?Mater je za ništa! ... Oni se u gradu pogospodio...Ti ne možeš, pa ko će? — Za polje imate naodara (nadstojnika), a dućan zatvorite! — reče odlučno Ivo. — Fala ti, gospodine moj! — prezrivo izusti šjor Luka. — Ti bi me lipo svitova. — Znam ja kako će biti kad mene nestane! — A ja k’o tovar radi i trpi, i raspni se, sve za vas!Pa da bi znali uzdržati! — Da zatvorim butigu, — ponovi jače stari, — a ne znaš da mi je ona dala život, — život, znaš li? Pa prevrne razgovor: — Ma hoće li doći ti blaženi Amerikanac? — Danu, vidi na vrata! — Doći će, — veli Ivo. — A ja ga i ne poznajem, — i pođe k vratima. — Poznajem ga ja!Ovde je bija ništa i od nikoga, da mu se bilo najist pulente.A sada, vidićeš ga, pravi gospodin; zovu ga šjor, a i pravo je kad jema!Govoru da je učinija prišli’ dvadeset hiljada fiorini... — Biće ovaj što ide, — reče Ivo, obrnuvši se k ocu i ostade na vratima. Ivo se odmakne i unutra uniđe Amerikanac Jelić.Kad ga je stari ugledao, s nategom se diže i pozdravi ga srdačno. — Pođi, reci materi da donese kavu! — reče Ivu. — Bene! — odobri Amerikanac.Popio sam jednu, ma ne smeta...Baš sam se naspavao! i, tegleći se, zijevne. — Sjednite! — ponudi šjor Luka. — Fala!Draže mi je stati.Dakle, da svršim posao...No da, mali posao! — Čekajte dok dođe kava! — Svejedno, ja sam vičan sve brzo posvršavati.U Americi to ide; uno, due! — Govori naglo, šeta se ukočeno po dućanu, i svaki čas kašljuca. Ivo ga sa čuđenjem posmatra.Gleda mu crveni prsluk sa debelim, zlatnim lancem, o kojem vise komadi neisprana zlata, a kad je pružio ruku da dohvati kavu, opazi da su mu prsti od prstenja kao pozlaćeni. Ispije kavu potežući u se, kao da srče juhu, i tako mu crnomanjasto nabrano lice dobiva smiješan izraz, i jednako stoj i ukočen. — Dakle, kako je sa starim Antom? — upita šjor Luku.Pa izvadi ukusnu kutiju za cigarete i izvadi iz nje jednu. — Molim! — i uze iz ruke od Iva kutiju šibica kojom se on besvjesno igrao; izvadi šibicu, mahne njome o banak i pripali.Šjor Luka premišlja i prebire karte. — Evo konvencijuna za šest stotina fiorini! — pruži mu ga, — a dvista fiorini biće na libru. — Fala!No ne treba da se mučite.Kad puste staroga Antu, poći ćemo u varoš u notara. — Ča je od notara potriba? — opazi stari. — Bravo!Ne bacam ja novac tako!Njegov dug preći će name, a ja ću se uknjižiti. — To će još proći vrimena, a ja ne mogu čekati... — Molim, kad ste dosada čekali, možete i još. — Bićete plaćeni... Pa se okrene iznebuha Ivu i okrene razgovor. — A mladi gospodin svršio je zakon?Čuo sam... lijepo! — Drži ruke u džepovima i nagnuvši malo glavu osmjehnu se na nj: — Lijepo!I u Americi ima dosta pametnih ljudi! — Sigurno! — jedva izgovori Ivo, i osjeti da ga nešto golica na smijeh.Pa da mu se u lice ne nasmije uzdržavajući se pođe u drugi kraj dućana i gleda u naslaganu robu.Amerikanac se okrete i pođe k vratima. — Mala, — javi se najednom — mala!No, dođi amo!Ne boj se! U dućan uniđe kći staroga Ante.Ivo odmah upozna bivšu Jurinu vjerenicu.Ona se očito zastidi — crveni. — Zaludu, dopada mi se! — veli šjor Luki. — To su vaši posli! — odgovori on nehajno, uvidivši da se posao neće tako lako svršiti kako je mislio. — Čim se oženim, — produži on, poći ću u varoš, otvoriću mali hotel...Toliko da se prođe vrijeme...Ovdje je silno dosadno! Pa se kao zamisli, i upre prstom u čelo: — Ovdje se mora čovjek nasilu oženiti...Blaženi veliki gradovi! — Dakle, čekaćemo dok stari Ante dođe! — reče stari zamišljen. — Dakako! — A ne bi mogli i bez njega?Vi mi isplatite, ja vam potvrdim, pa mirno! — Nikako, dok on ne dođe! — Onda, zašto ste dolazili? — opazi šjor Luka nestrpljivo. — Da znam koliko je.Fala, fala! — Ja grem ća! — reče stidljivo djevojka, kad joj se Ivo približi i htjede da nešto rekne. — Addio! — pozdravi Amerikanac.Pa se okrene djevojci: — ’Ajdemo, da! — i iziđe iz dućana. Ivo pohita na vrata, i gleda za njim; ide nekoliko koračaja pred djevojkom, obazire se i nešto joj kao uzgred rekne, a drži ruke prekrštene otraga ispod krila dugoga žaketa i jednako ta dva krila, iduć’, nadiže. — Pravi gospodin! — reče Ivo ocu, i ne može da se uzdrži od smijeha. — Jema, pa može! — odgovori šjor Luka ozbiljno.Pa nastavi: — Danas novac jema dušu, znaš li ti to?A bolje bi bilo da to znaš! Predveče, na šetnji u polju, Ivo je iščekivao Katu da se s njome porazgovori; znao je da će ondje naljeći na povratku s grada.Ustavio se kod crkvice svetog Nikole, između vinograda, i, podajući se svojim mislima, posmatraše rodno polje i seljake što se iz polja kućama vraćaše. Uto k njemu pristupi Pilat; podiže fes s glave, i tako gologlav pred njim stoji i pogleda ga: — Nemojte mi zamiriti, — veli, — sve ću vam pripoviditi; ka da se ispovidam! Ivo gdela u njegovo crveno lice sa plavim pjegama i u čuperak kose, uredno očešljane. — Metni fes na glavu, metni!A što ćeš mi pričati, znam sve! ...I opet, ne mogu ti pomoći... — Znate kako drugi govore! — odgovori on i metnu fes na glavu. — Sam si kriv! — Pustite da vam ukratko pravljam!Ostara sam u radnji, a sada ništa nemam.A sve moja luda pamet i rđavi ljudi... — Znam, dao si drugome u ruke svoje trude, — presječe Ivo. — Nisam mogao sam raditi, a bolila me duša da prodam starinu.Eto, govorite da znate; dao sam polje pod zakup Rogi, za sto fiorini na godinu.S tim novcem dangubio sam, prodajući sitne stvari pod murvom.Vidili ste i sami i zadivali ste me, ma ne smeta.I eto, da bog pomože!Kad je prošlo pet godina, — ma slušajte, molim vas! — dođe ona sotona k meni. — Hoćeš gospodovati! — govora mi. — Ne rugaj se! — Ni tu ruga.Da učinimo pogodbu: ti meni zapiši sve ča je tvoje, a ti da gospoduješ.Nimaš drugo raditi, već da jiš i piješ, i da čakod radiš, da ti prime prođe.Ja sam primišlja...Ma ča ću vam duljiti, kad ionako znate!Učinili smo kartu kod notara, a ja se priselim u Roge.U za čas sam to učinio!Prve dane, pomozi bože; posle sve gore i gore, dok me nije počeo i gladna držati.A primi mi postelju u štalu, kod beštije!Onda ja hoću da razbijem pogodbu: svakom svoje, pa mirno!A da, neće on ni da čuje: „Ovako je u pogodbi!“ — govori. — Zašto ga nisi odmah sudu tužio? — opazi Ivo. — Nisam, trpija sam.A jema sam koje soldo, pa ka mislim, ostaću u kući, a krenuću se sam, dangubeć’, oko one sitne robe. — A zemlje si pustio? — Pustio! — Pa će življe: — Valja reć’ pravo, je sotona!Ma lipo rali zemlje; dika je pogledat’ kako je uredio ono moje siromaštine! — Pošao si, brate, nadugo, — reče Ivo nestrpljivo. — Odmah ću svršiti!Kako znate, prodava sam toliko godina pod murvom, i tim se hranio, pa nikome ništa, dok ni doša ovi novi upravitelj.Jedno jutro vidim jednoga čovika, onako k’o i drugi bolji, i pita me di je kuća baš vašega oca.Pokažem mu rukom prama ulici. — A ne bi me k njemu poveo? — upita me. — Ne mogu.Vidite ovo robe, pa se dine bojim... — Povedi me! — Ne mogu. — Ne poznaješ me? — Ne ja. — Dobro, poznaćeš, — reče mi odilazeć’, i smije se na me. — Bi li virovali?Posli nekoliko dan’ zove me prida se i osudi, znate na koji način, — zna sve selo — na četrdeset fiorini multe (globe) i da ne smim više prodavat’, jer nisam platio niku tašu — ča ja znam... Ivo je sve ovo znao, te je nestrpljiv slušajuć’ Pilata; a već i suton pada, Kate bi imala naljeći, pa se obazire uokolo. — Nima nikoga! — opazi Pilat.Nego svitujte ča da činim!Ča mi god rečete, neće niko znat’, za cili svit! — Vjeruj, ne znam ni sam!Valjalo bi da nađeš advokata... — A pinezi, di su?Ja već ne mogu odnikle dobiti!Vidite i sami, — i pogleda se niza se. — Nego, svitujte me! — Vidićemo drugi put, — najednom, uzbuđen, presječe Ivo, ugledavši Katu povrh puta. — Nimam sada vrimena!Zbogom! . Pa, ne sačekavši drugih Pilatovih riječi, ostavi ga i požuri priko polja da stigne Katu. Sutra ujutru, u hitnji, Ivu otac pozove u dućan. — Evo ti pismo, pa radi ča hoćeš!Ja se ne mogu maknuti. Ivo uzme pismo u kojem ocu mu javlja glavar iz donjega sela na moru da je jutros iznenada sa financijalnim parobrodom presvijetli gospodin grof stigao da službeno obiđe cijeli otok i da će sigurno oko podne doći gore u selo. — Ja ih ne znam pričekati! — pročitavši, reče Ivo. — Nije mi milo! — Ča pobogu!. — presječe ga otac u čudu.Ne znaš ih pričekati?A ča si onda učio?Nije nego tvoja linost!Valja ih pričekati.Poj prida nje, — reče mirnije, — a ja ću javiti popu i meštru! — Zašto dolaze? —reče Ivo zlovoljno. — I nji’ će kogod slavat’!Ča im je briga, proći će vrime!A plaća im gre.Ma ča je korist, valja ih dočekat’! Pred podne, Ivo, u crnome odijelu, iziđe iz kuće i krene pravce k svojemu selu da, mjesto oca, pričeka vladinoga dostojanstvenika; u putu mislio je što da mu reče i kako da ga pozdravi.Podne zvoni, a on još čeka, počelo mu se dosađivati; htio bi da se vrati, ali ne može radi oca.I ljuti se, misli: „Zašto dolaze usred podne, kad je doba od objeda i opočinka?" S višega, otkle se vidio dobar komad puta, ugleda društvo gdje polagano na mazgama ide uzbrdicom.Pomisli: proći će i po sahata dok obiđu sve savijutke!Sreća, te je sunce za oblakom, a duva svježi jug što kišu nosi, pa nije vrućina.Po polju malo je koga vidjeti: težaci potražiše u podne zaklonicu da se odmore.Čekajući ih, osjeti da je gladan, pa uljegne u ogradu da ubere grožđa.Mlad vinograd, u naponu snage, modri se kao more.Grozdovi puni, obilati okitili lozu i odvojili se od lišća, da potraže sunce i svježinu.Ubere bio grozd i — slatko zoblje.Tako iščekuje društvo u vinogradu.A uokolo ne čuje se čeljadetskoga glasa; ali svejedno u njemu se odazivaju glasovi punoga dana; osluškuje i gleda u sjenke oblaka što se, gonjene od vjetra, poljem naganjaju; a jedna golema sjenka, dalje, usred polja, zastrla je zemlju i ne miče se.Zanese se u snatrenju, pa tek kao u snu osjeća zašto je došao. Uto društvo na mazgama izbi na ravnicu.On se trže i pogleda pred sebe.Nije poznavao vladinoga dostojanstvenika, a svi su odjeveni u prosto građansko odijelo, pa se skanjiva, obazirući se na društvo, da mu ga neko pokaže. Obazirući se, padne mu pogled na jednoga jahača u kome upoznade svoga znanca sa sveučilišta.Ovaj mu značajno kretom glave pokaza na nj. Ivo priđe k njemu; kad najednom mazga naperila uši, uzvijerila se, i, žestoko dahćući, trza se iz ruku gonjača, koji je čvrsto za ular drži. Njegova presvijetlost očito se prestraši, pa zbunjeno rukom maše da Ivo otstupi a nevična jahanju, na visokome samaru sa blazinom, nespretno na njemu klima. — Drži! — povika Ivov znanac gonjaču s izrazom velike brige u licu, i u tili čas sjaše s mazge; no kako je i on nevješt jahanju, zaplete mu se noga u praću i, posrćući, jedva se uzdrža na nogama. — Pustite vi, — reče ravnodušno gonjač, — dok je u mojim rukama, nimajte straha! Gonjač mazgu umiri i s drugom dvojicom gospode pomože presvijetlome gospodinu da sjaše, i tako njegova presvijetlost sa svom pomnjom stupi na zemlju. — Nisam se prestrašio! — reče, rukujući se s Ivom. Tada Ivin znanac pretstavi mu drugoga gospodina, uglednoga političkoga činovnika. — Mi smo u putu našli hlada, pa smo se založili i odmorili, — reče taj gospodin, visok, plav Nemac, s osobitim njihovim naglaskom.Pa se obrati Ivinu znancu sa sveučilišta: — Isplatite gonjače, pa neka idu kud hoće!Njegova presvijetlost odavde će pješke, ionako je ravno. Dok je Ivin znanac plaćao gonjače, politički činovnik izvadi preglednu vojničku kartu, pa gleda u nju.Nada nju se nadviri i vladin dostojanstvenik. — Mi smo blizu sela, — reče tiho, i pogleda u Iva. — Da, presvijetli! Pa onda, razgledavši uokolo: — Sve je golo, — izusti kao za se brižnim glađom. — Ipak moglo bi se pošumiti ono zemljište, i pokaza kretom ruke na strane od potočine: — Ono je, presvijetli, privatno zemljište, — opazi Ivo. — A ljudi ne mogu ni da polja rade, akamoli... — Ništa za to! — presječe ga. — To je njihova korist! — Pa se obrati k Ivinu znancu: — Molim vas, neka vam gospodin po mapi kaže kako se zovu one strane, pa zabilježite! — Na posluh! — odgovori on i pohita da udovolji nalogu. — Vidite, treba ubilježiti, drukčije se zaboravi, —govori tiho Ivu. — I prevrnu razgovor: — Dakle, vi ste došli mjesto oca? — Fala vam puno!A, drukčije, rekoste da ste činovnik? — Da, sudbeni vježbenik. — Tek ste počeli karijeru! — A sada, ’aj demo! — Gospoda skidoše sa sebe mantele, pa ih predadu jednome financijalnome stražaru, koji ih prati u putu; on ide pred njima, nosi mantele i kotaricu o ruci, iz kojih vire grla začepljenih sklenica. Idu polagano, nabadajući se na kišobrane. — Pa što je novo u selu? — na njemačko me jeziku upita Ivu njegova presvijetlost. Ivo se zbuni: — Ništa nova; žive se rđavo kao i obično! — govori, a oteže, tražeći riječi da se lakše izrazi na tuđem jeziku. — Nije baš zlo, kako se govori! — primjeti politički činovnik. — Vidite kako su vinogradi rodili! — i časom zastane, posmatrajući preko puta sazri jelo grožđe. Jednako u putu društvo zastajkuje. — Vidite!Šteta što nije sve obrađeno! — sjeti se presvijetli gospodin, gledajući njive i ledine, i pokaza rukom na nešto neobrađene zemlje. — Valja da nekoliko godina tako leži, da zemlja opočine.Međutim treba narod i paše za živo! —oslobodivši se odgovori Ivo: Na njivi pasla je živina, pa, uočivši toliko nepoznatih ljudi, uzvrpoljila se, a jedno magare podiglo glavu, iskezilo zube, i živo se razrevalo; odnekuda drugo se odazove, i oba složno revu. — Dalmatinski lavovi! — nasmija se njegova presvijetlost.A gospodi dopade se dosjetka, i s osmijehom pridružiše se izrazu lica svoga starješine. Uto zvonar, kome je bilo naređeno da pazi sa zvonika kad se gospoda pomole, svečano zaslavi u oba zvona, a u isti čas puče i nekoliko prangija, jedna za drugom. — Nije trebalo! — opazi vladin dostojanstvenik. — Ja sam došao da, koliko bude stalo u mojim silama, pomognem narodu, i zato ništa ne tražim...Nije trebalo! — ponovi i kroči bolje, kao da ga veseli zvuk zvona na to nehotice nagoni.Društvo časom zastane da primi poklon od mladoga učitelja, koji, zbunjen, priđe k njemu, i u hitnji navlači rukavice. — Vašoj presvijetlosti ponizno se pristavljam, i uzbuđen nejasno kaza svoje ime. — Fala!Koliko imate učenika u školi? — Oko... da, oko dvadeset...Svi su na okupu. — Najprvo ću pohoditi crkvu.Ima li kakvih znamenitosti? — Stara crkva...Gospodin župnik čeka. Dok je njegova presvijetlost govorila s mladim učiteljem, Ivo priđe svome znancu da s njime izmijeni nekoliko riječi. — Poslije! — šapne mu on, u neprilici; i, uozbiljivši se u licu, krene glavom, pokazujući na presvijetloga. Tako istiha razgovarajući, društvo uniđe u selo; s kućnih vrata žene ih očima prate, i pokoje dijete, na putu, za njima gleda. Na crkvenim vratima dum Frane u svečanoj vesti pričeka ih.Pozdravi vladina dostojanstvenika biranim riječima, istakne potrebu pripomoći sa strane vladine za popravak stare seoske crkve, još iz mletačke dobe, i, škropeći pred njim svetom vodicom, uvede ga u crkvu. Njegova presvijetlost kleče na određeno mjesto, ćilimom zastrto; za njim klekoše i druga gospoda, i tako prođe nekoliko časova u skrušenoj molitvi. Poslije župnik pokazuje naprašene slike na oltarima, pa ih povede iza oltara da vide crkovna, misnička odijela. Njegova presvijetlost pomnjivo razgleda i pita to i ono, pa tumači i pripovijeda kakvih je on sve odijela vidio po svojim zvaničnim putovanjima. — Siromašni smo! veli dum Frane umiljatim glasom. — A, ako ćemo pravo reći, za jedno je selo dika lijepa i bogata crkva!Mogli bi pomoći, presvijetli... — Vidim...Naravno zato sam i došao; ali, vjerujte mi, — i pogleda u župnika, — ima i siromašnijih crkava od ove.Ma vidićemo. Iz crkve mahom idu u školu.Deca ukočila se kao okamenjena; niko ni da okom trene.Učitelj se klanja i uzmiče na sve strane da u tijesnu kome od gospode ne smeta. Presvijetli gospodin sjede za učiteljev sto. — Da vidimo malko vaše registre! — reče tihim glasom. Učitelj izvuče glavni registar, obložen u čistu hartiju, i stavi ga preda nj. Dok je presvijetli pomnjivo pregledao po registru, prevrćući stranice, Ivo ga posmatra.Malen je, pa mu je glava pored samoga stola, i učini mu se kao da je odvojena od trupa, a zagasite tamne oči i mali šiljast nosić daju licu izražaj u isti mah i smjernosti i lukavosti. — Prilično pohađaju, — reče, konstatujući fakat. Pa onda, neko vrijeme zamišljen, pomnjivo gleda u neku rubriku; dotle svi ćute i gledaju u nj. — Vidite — javi se, i pokaza prstom učitelju, — u ovu ste rubriku pogriješno unijeli izostanak. — Varate se! — odgovori hitro učitelj, uvjeren da nije pogriješio, i htjede da protumači stvar.Ali njegova presvijetlost u isti čas zadivljeno ga pogleda, zatvori registar, i naglo se diže. Svi sa strepnjom gledaju sada učitelja, sada njegovu presvijetlost.Uto iznebuha uniđe u školu načelnik i politički upravitelj iz varoši. Upravitelj, u potpunoj uniformi, redovito zakopčan, ukočio se pred vladinim dostojanstvenikom i pozdravi ga po vojničku, s izrazom lica koje iskazivaše silno poštovanje i strepnju pred svojim starješinom.Ivo ga posmatra, čudi se: blijedo lice, došlo je blijeđe no obično kakvoga je on gledao u sudu; crna mu brada drhti od uzbuđenja, a usne se skupile; samo crne, goleme oči, ispod obloga klobuka, ne mogu da se smire; ne može da njima zapovijeda, jednako kao da u njima tinjaju pritajani plamičci. Pretstavi, u svojoj poniznosti načelnika koji toga časa stade da se tuži na nevoljno stanje povjerene mu općine. — Nije trebalo da dolazite! — opazi njegova presvijetlost, iza obične žalbe načelnika. — Ja ću još večeras u varoš.No, fala vam svejedno, tako ćemo zajedno! Iz škole, ojačano društvo krene u župnikov stan. — Nisam se nadao tolikoj sreći! — uskliknu dum Frane, ushićen od veselja, dočekavši ih na kućnome pragu. — Izvolite! Njegova presvijetlost sjede na poltronu, u čelo stola; za njim, obazirući se jedan na drugoga, posjedaše i drugi. — Sjednite, molim vas! — ponuka župnik gospodina upravitelja, opazivši da još stoji na nogama. — Fala! — reče on, i baci pritajeni plamičak iz očiju na svoga starješinu. — Sjednite! — ču se njegov tihi glas. Društvo pijucka dobru staru vugavu i o koječem razgovara. — Molim, gospodine župniče, maticu umrlih i rođenih od prošle godine! — najednom se javi njegova presvijetlost. — A čitao sam o uređenju potoka, o građenju puteva... i što ti ja znam, da se spriječi iseljivanje. — Biće i to, ma ti znaš kako je u jednoj ustavnoj državi: treba da svaka stvar dozrije i prođe kroz ruke nadležnih faktora. — Dakle, opet ništa!... —reče Ivo nestrpljivo.Bog zna!...Ma ostavimo to!...No kaži mi kako si? — Eto vidiš... k’o na selu.No ti mi čisto izgledaš k’o da su te iz kutije izvadili, — reče Ivo, i gleda ga od pete do glave.Upade mu u oči mali šešir, mal’ ne bez krila, sako, što mu je okomito, ne praveć nabora, padao niz mršavo tijelo i žute dokoljenice, u kojima je izgledao k’o da je spućen. — Što me gledaš?Znaš da je meni uvijek bilo milo lijepo se nositi.A užasno se na odijelo troši, nemaš pojma!Sreća, de će me, zafaljujuć’ presvijetlome, ova komisija okrpiti.Ma požurimo! — prekide govor, opazivši da su gospoda poodmakla.Zatekoše u govoru njegovu presvijetlost gdje tumači o lovu na tetrijebove, na kojem se on jednom našao u štajerskim šumama, u društvu sa osobama visokoga staleža. — To je interesantno! — usklikne Ivov znanac kad je od načelnika saznao o čemu je govor, namjesti bolje zlatan cviker i, ostaviv Ivu, primače se bliže sa ljubopitnim izrazom u licu. Tako u govoru podosta su od sela poodmakli.Ivu je već dosadno, htjeo bi da se vrati; i pomisli da je svoju dužnost izvršio.I vruće mu je, jer je vjetar popustio, pa sunce iz tankoga oblaka grije.Opazi da je i drugima vrućina, osobito debelome načelniku, s čijega je lica znoj jednako kapao, a na licu njegove presvijetlosti opažaše se da mu je dosadno i da je od vrućine i umora iznemogao. Za sve primijeti da gospodin upravitelj jednako ide ukočeno, u potpunoj, teškoj uniformi.To je najednom upalo u oči i presvijetlome gospodinu: — Gospodine upravitelju, možete se otkopčati, biće vam vruće! — reče, obrativši se k njemu. — Fala! — odgovori on, pozdravilo vojničku i otpuči svih šest putaca na „Flottenrock—u“. — Možete skinuti i rukavice. — Fala! — ponovi on, i skide sa ruke svoje bijele rukavice, pa ih objesi o balčak zlatne sablje, i — ide ukočeno naprijed, a sablja mu cuka po putu.Ivo se čudi i dođe mu da se smije, i pogleda u oči gospodina upravitelja.On izdrža naoko ravnodušno pogled, samo što se Ivu učini da mu oči življe planuše, a lice mu dođe bleđe. Ivu je sve više dosadno i traži način da to župniku kaže, pa kad mu se pogled sukobi sa njegovim, namigne mu u znak da bi vrijeme bilo da se povrate.Ali se župnik učini nevješt. U putu iza sebe čuše trku živoga.Gonjači, što su gonili vino na more, jašeći na mazgama, vraćaju se, razigrani šarom i vinom.Gospoda se natisnu uz ivicu puta, s jedne i s druge strane. — Vidite, kakav je to red, gospodine načelniče! — opazi gospodin upravitelj i pogleda na svoga starješinu. — Beštije, opijaju se, a sutra će crkavati! —odgovori načelnik. — A kamo li nevolja! — osmijehne se presvijetli gospodin.Pa nastavi: — Zbilja, ovaj narod nema reda.Gledajte koliko porazbacano Stijena leži na novome putu, — i pokaza prstom na nekoje.I, ne čekajući odgovora, izdvoji se iz reda, pogne se polako, podiže jedan poveći kamen i postavi ga na zid ograde, pa onda briše prah sa rukavice. — Presvijetli!Vidite koliki je ovi! — javi se gospodin upravitelj, držeći u ruci podignuti kamen. — A ovi je i veći, — jedva podiže svoga Ivov znanac i prenese pod oči njegove presvijetlosti da ga dobro vidi. — Bravo!Eto, da tako svako radi, — opazi presvijetli — cesta bi bila uvijek čista... I odmah se obrati gospodinu upravitelju, koji u šili čas postavi se po vojničku. — Vidite, valja osobitu pažnju posvetiš tomu da se narod priuči redu...Za to je bio na svome mjestu gospodin poglavar Paher. — Gdje je on sada, ako smijem pitati? — upita gospodin načelnik i nadoda: — To je bio vrijedan činovnik; on nije praštao ili plati globu ili u zatvor! — U Beču je.On će sigurno ovih dana dobiti naslov i karakter c. — kr. dvorskoga savjetnika! — Naslov i karakter dvorskoga savjetnika! — ponove činovnici, zažmirivši, mal’ ne istim glasom i s istim izražajem udivljenja u licu. — Da, on to i zaslužuje! — potvrdi njegova presvijetlost. Pa, pošto se sigurno i njemu dosadilo, i od umora nije mu milo da na upite odgovara, obrati se odlučno k onoj trojici iz sela: — Ali, gospodo, možete se povratiti! Ivo jedva dočeka i primače se da se oprosti. — Mogli bi još malo, — umiljava se gospodin župnik. — Fala!Ali ne treba.Mi ćemo polako naprijed.Dakle, gospodo, još jednom fala! Njegova presvijetlost pruži ruku župniku i Ivu, podiže šešir i nakloni se učitelju, i tako se s njime oprosti. Gospodin župnik htjede da još jednom u zadnji čas preporuči za popravak staru crkvu iz mletačka doba, ali njegova presvijetlost očito umorna, mjesto odgovora, lako se nakloni. — Evo ti — na rastanku, u hitnji se primače Ivov znanac k Ivu, — da mi znaš adresu, — i pruži mu svoju finu kartu—posjetnicu, i naglo se odmače.Ivo pogleda u nju: Johann Kutschewich k. k. Statthalterei Conceptspraktikant.Još jednom je pogleda, i— baci posjetnicu preko puta u vinograd. — Meni je već dodijalo, — reče, kad su poodmakli. — Gladan sam! — Nisam ni ja objedovao, pa se ipak osjećam dobro, — opazi dum Frane. — Jer se ti nadaš popravci crkve, — nasmija se Ivo. — I nadam se! — Vama je lako! — javi se mladi učitelj, koji je cijelim putem ćutao. — A ja se ljuto prevario jutros u školi.Čuli ste, rekao am mu nehotice: „Varate se“! — Govori i tare znoj s lica. — Pa, on je pogriješio! — opazi Ivo. — Svejedno; naljutio se. — Nemojte o tome ni govoriti! — nasmija se Ivo. — A zašto je vama obojici pružio ruku, a meni ne? izusti s uvjerenjem uzbuđen učitelj, i zabrinut nadoda: — K vragu, zašto je i dolazio! — Ma zar da se gubi u takove malenkosti? —začudi se Ivo. — Biće u hitnji da mu se omaklo, pa vam nije pružio ruku. — E, ko zna? — sumnjivo krene glavom gospodin župnik. — Zar mi znamo ćud onakih ljudi? — A što su oni? — plane Ivo. — Lako je za vas, — reče učitelj — no mene je sigurno zabilježio! Sva trojica primiču se selu, ćute i — znoje se.Ivo pogleda na sat. — Već je blizu tri ure! — reče zlovoljno. Pred selom prama njima teče na mazgama drugi gonjači.Sve onako u trku, vesele se i klikuju. — Dostignuće presvijetloga, — opazi župnik, zabrinut. — Neka dostignu!Meni ih je milo viditi vesele.To im je sve! — odgovori Ivo ravnodušno. — Lako je njima! — potuži se mladi učitelj. — Bar se nikoga ne boje! — Pustite, neće vas objesiti! — odgovori Ivo, radi učitelja čisto ozlovoljen. Pod zimu, za kišljivih dana, Ivo je rijetko odlazio u selo.Tako sastajanje sa Katom bijaše sve to rjeđe, a u zadnje vrijeme posvema prestade, jer brat Katin, Cirilo, zaljubivši se u svoju susjedu, ne izbivaše iz sela, već je nalazio radnje kod mjesnih posjednika. Ivo nije mogao da zaboravi djevojku, ali pošto je bio uvjeren da mu je ona jednako naklonjena, zadovoljavaše se da je vidi i da s njome prozbori nekoliko riječi, uvijek nadajući se da će doći prigoda da se opet nasamo sastaju.Jednoga jutra ugleda je pred svojim stanom.Kate ga pogleda svojim sjetnim pogledom, punim razgovora, i — krene dalje.On se odmah sjeti da mu ima nešto da kaže, pa pođe za njom. Djevojka ga dočeka na raskršću, otkud se u polje zakretalo. Časom se gledaju, i jedno se na drugo sjetno nasmije. — Došla sam da vas pozdravim prvo nego pođem, — reče ona mirno. — Kud ćeš? — Idem u grad da najdem službu.Ne mogu ostat’ u selu... — Šališ se?Što se dogodilo? — Ništa; ma dalje ne mogu izdržat’!...Brat se vratio, tuče me... vas nima... — Ja ću doći kad god hoćeš!...Reci samo kad! — navali on. — Već ne možete tako lako.Zna se u selu!Brat me svaki čas prikara, govori: „Pa si htila da te Petar vazme!..“— Niki dan nisam mogla podniti, pa sam mu odgovorila da i on jema mladu...A on počeo vikati i htija me opet tuć’; govori: „Ja mogu ča hoću!Ja sam muško.A ti ne smiš, jesi li čula? ...Zadaviću te!“ — Ma eto, niko gre! — opazi djevojka. — Ne smeta!Nije me za nikoga briga! — Odmaknimo se, a ovdje ćemo i okisnut’, — reče, i pred njim pođe poljskim putem.On ide za njom i ne otvara kišobran, premda sipa hladna kiša. — Stani, kuda ćeš? — javi se on, posrćući po ružnome, škrapavome putu. Devojka se okrete i pogleda ga: — Dođite za namom, ko zna kad ćemo se već viditi! Zakloniše se među vazda zelene česmine. — Gledajmo se malo, a nimamo puno vrimena!Koja je ura? Ivo izvadi sat i reče: — Blizu je deset! — Dakle još tri.Vapor odlazi na jednu uru. — Pa kako ćeš u grad?Gdje ti je roba? —— opazi on jednako zabrinut. — Ostavila sam robu u varoši, kod jedne prijateljice. — Ne idi! — reče on, smislivši se. — Ko zna hoćeš li naći službu? — Nemojte me odvraćati!...Ča sam odlučila, učiniću. — Pa nastavi: — I ja sam razmišljala, ma ni druge.Radim i mučim se cili dan, dajem im ča dobijem... pa neka im je s blagoslovom!...Nu da me brat tuče ako s kim progovorim, i da mu ono dvoje stari’ jemaju davat’ polasticu... to ne mogu trpiti. — Pa opet reče življe: — Nisam ni ja najgora!Poći ću u svit, radiću svojim rukama, trudiću, ma ću bar naći ko će me pomilovati! — Nać’ ćeš, ne boj se! — reče on, osjetivši da ga je pošljednja njena riječ žicnula. — Nisam rđava koliko vi mislite! — opazi djevojka. — Istina, ne mogu nikako živiti bez ljubavi!Nikako! — ponovi jače i prikupi se uz Ivu. — Ma eto, da mi je ovako, a da je moguće, ne bih se nikad od vas odilila, slušala bi’, radila bi’, i bila bi’ zadovoljna... Stoje tako, držeć’ se za ruku, i gledaju u neki škrapavi puteljak.A kiša jednako pada, povrh glava im šušti, a krupne kapi cijede se sa lišća i odmjereno padaju preda njih na ploču, i nije ih briga što, rasipljujući se, kvase ih. Ivu najednom dođe misao da je djevojci potreba od novaca.Premišljajući kako i koliko da joj ponudi, gleda u puste, ogoljele vinograde, koje kiša nemilosrdno topi; i, gledajući u gole loze, osjeti u sebi silnu prazninu; i, ne znajući zašto, učini mu se da smišljena svota novaca koju joj misli dati prevelika je, pa se zastidi sama sebe, i trže se: — Tebi će trebati novaca! — reče joj gledajući je što ljubaznije u oči da prikrije zabunu. Devojka obori pogled zemlji, i očito se zastidi: — Nisam zato došla,— promuca. — Znam! — prekide je on. — Ma ti znaš što je svijet.Evo ti! — ponudi joj, izvadivši nekoliko banka od pet forinti, sve što je kod sebe imao. — Bože sačuvaj!Ča će mi toliko? — začudi se ona, ugledavši toliko novaca.Pa ga pogleda svojim sjetnim pogledom: — Zašto mi toliko dajete? — i očito sneveseli se. — Uzmi, molim te! — navali on, silno potresen. — Uzmi, drugo nemam što da ti dam.A dajem ti za našu ljubav, ne za drugo!Ljuto bi me ucvijelila ako ne uzmeš, — govori joj on glasom u čijem zvuku osjećaše se ljubav i samilost; obgrli je i tiska joj novac u ruku.Devojka se ne brani, ali neće novaca.On jednako navaljuje. — Uzeću, — šapne stidljivo, — jednu banku.I to je puno!...A kad zaradim, povratiću vam...Zašto da mi vi dajete? . Djevojka se zbunila, drži novac u ruci i gleda preda se.I on se zamislio, ćuti, a kiša jednako pada; krupne kapi s lišća odmjereno padaju preda nje na ploču, i, rasipljući se, kvase ih. — Okisnićemo! — sjeti se ona.Razapni lumbrelu! — Oboje skupi se ispod kišobrana.On je obgrli oko vrata. — Ideš, pa ko zna hoćeš li me se kada sjetiti! — Hoću, dok živa budem! — odgovori ona iskreno. — Ti ne možeš živjeti bez čovjeka! —čisto u brizi izusti on. Devojka ga pogleda, oči im se sukobiše, i nijedno ne obori pogleda; i učini im se da im oči more jednakim plamenom čežnje koja ih savlađuje, i nije moguće da joj se otmu. — Ne mogu, zašto da vam lažem!...Taka je u meni krv! — Pa nastavi iskreno: — Ma da je moguće da ostanem kod vas, ne bi’ vam bila nevirna, a neću vas nigda zaboraviti...A i vi ćete naći dragu! — prevrne govor i živo ga pogleda. — Znam da hoćete, a ča bi i činili bez ljubavi? — Možebit’! — reče Ivo k’o za se, i u— isti čas os jeti suze u očima.— Možebit’, — ponovi, — ali tebe neću nigda zaboraviti; dah tvoga prostoga života, tvoja besvjesna ljubav i naše noći pratiće me do smrti; sve je to u meni ostalo. .. — Ti ne plačeš? —pita je, a suze mu se kotrljaju niz lice. — Ne mogu, a teško mi je! — odgovori ona. — Nemoj ni ti plakati; opet ćemo se sastati, mladi smo — On osjeti njeno „ti“, prvi put rečeno, i dođe mu još teže. I ćutke krenu natrag.Djevojka ide prvo, a on za njom.Na raskršću okrete se ona k njemu: — Poljubimo se! promuca glasom koji očito navještavaše suze. — Kate! — javi se Ivo, kad se poodmakla nekoliko koračaja. Djevojka se okrene.On joj se tek primjetno osmijehne i još jednom reče: — Zbogom!“ Pa gleda za njom, a podzimnja kiša jednako pada... U noći toga dana nije okom trenuo.Na mahove dolazila je ona preda nj, u mraku; osjeća je u kretnjama života, u zvuku glasa, u nezasitnoj čežnji oka.I čežnja za njom trga ga i baca u očaj. A kad bi se za čas smirio, pitaše sam sebe; „Što je to tako silno što me za njom vuče?“ I ne nađe odgovora ni utjehe, ni u znanju, ni u filozofiji raznih sistema, ni u onome što je u životu vidio.I čuđaše se samu sebi da mu sve to tako sitno izgleda prama silnoj volji za njom — za besvjesnim stvorom koji ide u svijet da traži komad kruha i drugoga čovjeka, da s njime nanovo prožive...I cijele noći prolazio iz jedne misli u drugu, podavao se snatrenju mučio se i trpio.I u osvitku dana još nije bio načisto što valja da radi: podati se ponovo životu i tako liječiti rane od samoga života zadate, ili ugušiti nadnaravnom snagom strasti života i trpjeti?Ali sumnja, koja ga je uvijek pratila, nije dala da se za što odluči.A kad je dan osvojio i sunce ga u sobi pozdravilo, bi mu lakše; i on je, istina, s tugom u duši, ali i s očitom voljom da se nanovo podade životu koji sve liječi, izišao iz kuće napolje. Nekoliko dana iza Katina odlaska dobio je Ivo dva pisma iz Amerike.Dok mu ih je listonoša, pred podne, u uredu uručio, upozna po rukopisu da je jedno od Jure, i željno ga otvori.Jure mu piše: „Moj dobri šjor Ivo!“ „Fala bogu ja sam zdrav, i nadam se da će i vas naći ovo moje pismo u lijepome zdravlju kao moga najboljega prijatelja...Prostite ča ću vam ovo pisati, ma lagao bi’ vam kad bi’ vam pisa da me ne boli poradi ča se je dogodilo od moje bivše virenice.Zna bog da ja nisam ničemu uzročan.Ja sam trudija ka pas, i trudim, i mislija sam u najgoroj mojoj nevolji na nju.Kad sam tužno pismo štija, bilo mi je, bože prosti, ka one noći kad mi je otac umro.Ča ćete, tako je ljudska slabost!Posli sam opet se malo umirija, i promislija: ko zna je li i ona bidna kriva, možebit’ da su je domaći od nevolje na to nagnali.I dosta mi je u tuzi misa ’na naša lipa mista i u svoj tuzi nikako da ih zaboravim, ni da ih se odrečem.Mučim se kako ću čakod zaštedit’, pa da mi se povratiti.Uvik kad gledam vapor ča gre za tamo, rastužim se, i šaljem pozdrav mome lipome mistu....A, znate, ovde nigda ne kiši, i ne puše onaki vitar kao kod nas, pa sam sto puti zaželija okisnut’, zaklonit’ se i prosušit’ se.I nima uokolo ništa zelena.Da znate kako je to ružno!Neki obiknu, a ja nikako ne mogu.Obiknu i bez ognja i bez vina’ bez crkve, ča naše malo selo jema!Vi ćete se smijat kad vam rečem da sam sto puti, kad su mi se oči zelenila zaželile, zaželija navonjat’ se mažurane, kadulje i drugoga našega cvića, i svakaki’ trav’.A pišu mi da luda mladost sve više biži od tamo...Je, valja reći po duši, lašje se ovdi dobije soldo, ma nima ni ovdi obiseni kolači, a mnogi ča je ovamo doša kaje se i povratija bi se, da jema s čim; i opet bi bija zadovoljan radit’ svoja zapušćena polja i vinograde, ča rodu naša zdrava i kripna vina.Sada vam pišem jednu novu.Sestra Marija zaručila se i šalje vam od toga glas.Tako je htija njen zaručnik, a nije bilo ni njoj ža, lako se ovdi mnozi pogospode.“ „Pozdravite vašega oca šjor—Luku!Da mu je na svemu fala!Neka da materi ča joj je potriba, biće pošteno namiren.Pozdravite svu vašu familiju, a i moju mater, ako je di u putu sritnete!I pozdravite sve koji za me upitaju!“ „Zbogom, sto puti zbogom!“ „Vaš virni prijatelj Ivo dočita, i — zamisli se, a misao mu pođe daleko preko mora...Pa onda sa stola uzme drugo pismo, otvori ga i zagleda se u velika slova na širokome debelome papiru.Na prvi mah i ne razabere Marijino ime, ni o čemu se radi.Tek razgledavši dobro, uvidi da je to na španjolskome jeziku vjest o Marijinoj zarudžbi.I, kako mu se misao već nalazila daleko preko mora, uobrazi sebi Mariju nakićenu kao gospođu, sasma drukčiju od one prostodušne Marije.I, pomislivši na njena nepoznata mu zaručnika, dođe mu silom pred oči Amerikanac iz sela i u tili čas sneveseli se; i čisto osjeti da u njemu trne jedna slatka uspomena.Pa, kao da hoće da popuni prazninu, opet mu dođe na pamet Jure; njega zamisli isto onakova kakova ga je našao kad se prvi put sa sveučilišta povratio...I obiđe ga slatko milinje, i s iskrenom, ljubavlju misao mu pođe daleko preko mora, da pozdravi dobroga druga. I ne može da sjedi, već pođe k prozoru i gleda u natušteni zimski dan.U uredu nema nikoga, osim njega i staroga dijurniste, koji jednako prepisuje.Kad mu dodija gledati napolje, onako snatreć’, pade mu pogled na nj.Časom besvjesno blene u njegovo borama smežurano lice.Stari, kad je osjetio pogled na sebi, obikao, ljubazno se nasmije.Ivo se trže iz snatrenja, i, gledajući ga u oči, učini mu se da se u njima odrazuje cijela sudbina njegova života: one izmučene, kratkovidne oči bacale su iz sebe tek tinjajuće plamičke, koji su se mogli svaki čas ugasiti...Pa, gledajući ih, uobrazi sebe, kao nigda posle, u starosti: život će posrnuti, snaga pasti, a vječita nezasitna čežnja do smrti moriće ga! — Otpočinite malo! — javi se starome. — Ne mogu, moram danas svršiti! — odgovori on, ne podižući već očiju, kao da je sa prvašnjim osmijehom izvršio svoju dužnost. — A nije vam dosadno tako cijeli dan? — Ostavite, molim vas!Eto, učinili ste me da pogriješim! — reče strpljivo, uzme gumu nagne se pomnjivo i stade trti po ispisanoj hartiji. Po podne toga dana šetaše Ivo po obali sa agentom Ridićem.Olovasto zimnje nebo prijetilo je kitom, iz prodora čuo se šum mora, a u luci škripale su brodice i na mahove fijuknuo bi vjetar kroz nategnute konope jarbora, i potjerao brodove sve do blizu kraja.Najednom, smijući se još iz daljega, priđe k njima doktor. — Jeste li čitali u novinama? — Pa, i ne čekajući odgovora, jednako se duši od smijeha, i, najposlije, isprekidano pripovjedi kako novine javljaju da je crkvama gornjega i donjega sela na ostrvu, na vladin predlog, iz državnih sredstava darovato: prvoj, jedan svečan provijal, a drugoj — misal, u srebro okovan.Što se pak tiče popravka crkve u gornjemu selu, da će se po mogućnosti providiti nakon redovitih službenih izvida. — Pročitajte, molim vas! — navaljuje doktor. — To je, po predlogu njegove presvijetlosti, iza onoga službenoga putovanja u ekonomske svrhe, da se stane na put iselivanju. — A vode, putevi, polja, kamatnici? — javi se s ogorčenjem Ivo. — To je prava ironija!Baš danas sam dobio pismo od jednoga moga sumješćanina.Piše da nije ni tamo dobro, a ovi naši sele k’o ludi..A valja, da sele! . — Da što će ovdje pocrknuti od gladi!Imali bi svi ići! — jetko reče agent Ridić, i nastavi: — Vjerujte mi, boljemu nijesam se ni nadao, no se čudim što ne darovaše i koje zvono, da se bolje čuje kad opet dođe jedan od onih velikih.Neka, neka idu!Biće bar tamo jadnici siti!A nama kako bog da! — I ja idem! — javi se doktor. — Još dva—tri dana, pa adidio! — A kamo ćeš? — upita Ivo. — Eto, na! — nažesti se doktor. — Kamo ću?!Zar ja pitam koga što radi, i kamo će?.... — smijući se požuri da i drugome javi tu veselu vijest! ŽENIDBA PERE KARANTANA U MOSTARU, 1905. ŠTAMPARSKO UMJETNIČKI ZAVOD PAHERA I KISIĆA. „MALA BIBLIOTEKA“ UREDNIK: RISTO KISIĆ. VLASNIK: IZDAVAČKA KNjIŽARNICA PAHERA I KISIĆA. BEOGRAD 1953 Pero Karantan, visok, suhonjav mladić, sa rumenim, duguljastim licem, prosjedom kosom, ćelavim obrvama i dugim trepavicama, što vječito trepeću, stao je ukraj stola, držeći u ruci oveću čašu prepunu vina, ukočio se i izdigao glavu na više, kao da se slika.Na jednoj trepavici blista mu se suza, kao kap rose na vrh žitnoga klasa.Tronut i rastužen, dugo gledaše on u tri svoja prijatelja, tri najdraža i najmilija prijatelja, koji, zagrijani vinom i neobično raspoloženi, tek što mu nazdraviše i iskapiše čaše u njegovo zdravlje. — Braćo, — uzviknu, nakon duže počivke, malo višim, uobljenim, neobičnijim glasom, kakvim se obično zdravice drže. — Vi ste mene, ovaj, koje ja danas slavim moje krsno ime i koje ste vi, moji prijatelji, meni došli i koje vama fala na ljubavi.Meni je drago živiti i svakome je drago živiti.Na priliku: mačka je jedna živina, pa je i njoj drago živiti...Ja, što se kaže, volio bi živit’ hiljadu godina, pa makar i u tikvi.I vama fala, koje vi meni nazdraviste za moj dug život...Ama, braćo moja, šta će meni život?...Šta će, na priliku, kad mi ne bi bilo vas, koje ja s vama lijepo živim i vi me veselite i zabavljate, što vam nikada, ni u grobu, neću zaboravit’!... — Živiooo! Opet jedno mnogaja otegnu se.Pero Karantan pusti drugu suzu, koja mu se skliznu niz nos i zaustavi se upravo na brkovima.Jeftan Mrgudić ustade, ljuljajući se i teturajući, htjede baciti čašu, ali mu se nekako izvrnu ruka, te, mjesto u zid, pogodi u glavu Jove Perotića.Načini mu čvorugu na čelu, golemu kao jarebičino jaje, i poprska mu vinom novu košulju. Jovo Perotić jauknu, skoči poplašeno i, češkajući se po glavi, pogleda niza se. — Nije mi žao glave... ama košulja... — reče tužnim, utanjenim glasom, kao dijete koje se sprema da zaplače. Pero Karantan zbuni se.Htio bi da pomogne Jovi i da mu se u nevolji nađe; htio bi da pođe, ali ne može.Samo se okreće oko sebe i stenje.Najpošlje uze nekakvu izlizanu četicu i poče ga čistiti.I razmaza vino po svoj košulji. — Ništa... ništa je to, — reče tješeći ga i baci četicu za vrata. — Ne brini ti!Ja ću tebi dat’ svoju košulju, pa preobuci. Pa se okrenu prema vratima. — Danilo! — viknu iz svega grla. Na vratima se pomoli jedna raščerupana glava sa ogromnim kukastim nosom i strašnim očima.Tek malo trezniji čovjek mogao bi raspoznati, da to nije glava kakve grdne sovuljage, nego čovječija prilika i da ta čovječija prilika nije niko drugi, nego znameniti sluga Pere Karantana Damjan, od milošte prozvani Danilo. — A? — blesasto bleknu glava, provirivši unutra. — Danilo, sinko, — poče Pero blagim, očinskim glasom, okrećući se i kao tražeći nešto. — Hajde nađi i donesi jednu čistu, moju košulju. Danilo ga zablenuto pogleda.Pogleda i u Jovu i čvorugu mu, koja se zacrvenila kao prezrela trešnja, pa razvuče lice, zasmija se i odmahnu rukama. — Nemamo mi čiste košulje, — reče. — Ja nema, — jedva procijedi kroz zube Pero, mrgodeći se. — Nema ni košulje...Tako je to, braćo, kad nema ženske glave u kući. Jeftan mahnu rukom i zamoli ga da ne govori dalje, kako ne bi svojim žalostivnim riječima pokvario veselje čitava društva.Zatim se zavali na stolici, desnu nogu metnu na sto, među čaše, i zapjeva. — Živio! — opet zagrmiše svi, ne puštajući ga da dopjeva. — Živio sto godina! — Živio! — prihvati i Danilo, podignuvši, u znak oduševljenja, obje ruke u vis i mašući njima kao krilima. Obren Pušibrk baci kapu s glave i poče se protezati. — Ej Pero, Pero, — uzviknu neveselo. — Kakav si mi ti domaćin, kad ni slatke pite nemaš? — Pa što, brate, odma ne išteš! — uzviknu Pero, plesnuvši rukama. — Što se k’o bajagi stidiš?Što gođ ti srce zaželi ti samo išti, k’o u svojoj kući. I opet se okrenu vratima. — Danilo! Danilo se isprsi: — A? — Slatke pite donesi! Danilo prokomeša ramenima i zijevnu. — Nemamo mi pite, — odgovori mirno. — Ko će skuhat’? Pero pogleda u Danila, pa u zemlju, pa opet u Danila.Zatim se okrenu Obrenu. — Nema, nema brate, — prošapta, da se jedva čulo. — Tako je to, kad u kući nema ženske glave. — Pa i ne treba, — dočeka Obren umirujući ga. — Ja sam to samo ’nako kaz’o...Znaš, drago mi uz ljuto vino malo slatke pite... Pero Karantan kao da se stiša malo.Jedino, da srcu pusti na volju, pomiješa prste u Danilovu kosu, zatrese mu glavom i zapovijedi da izađe iz sobe.Danilo isplazi jezik i dreknu kao jare kada ga uhvate.Objesi gornju usnu, te mu kukasti nos gotovo do brade doprije. — Točite, braćo, točite. — podviknu Pero, okrenuvši se opet drugovima. — Vina, fala Bogu, ima.Ima braćo! za vino ne treba ženska glava. No oni mu nijesu ni čekali ponude.Obren je točio i bez njega, jer nije mogao gledati prazne čaše, i prelijevao ih.Otuda se vino razlilo i po svemu potrpežnjaku, — jedinome čaršafu što ga je Pero imao, — i išaralo ga tako, da je izgledao kao kakva mapa.Prolijevalo se čak i po tlima, tu se miješalo sa pepelom od cigara i davnašnjom prašinom, te je soba mnogo sličila kakvoj zapuštenoj mehani, gdje se gazda jednom u nedjelji dana nakani da je očisti. — Baš si ti, brate, jedan peksijan, — reče Jovo, gledajući u pod.— U kući nemaš gotovo ništa i da trnom povučeš po njoj, ne bi imalo šta zapeti.One slike sa golišavim švabicama (a ti plaho begenišeš i kupuješ take slike) i ona dva sanduka u kraju i drveni krevet, — eto to ti je čitav namještaj.Pa kako to držiš kako li paziš?Vidiš li kolika ti je paučina po zidovima i kolika je prašina po tlima? Pero prevrnu očima, pogleda u nebo i ispusti jedan mučenički uzdah: — Tako ti je to, brate, kad nema ženske glave u kući. Jeftana to ražljuti.On skoči, namrgodi se i zatrese kosom, strašan kao lav afrički.Zatim udari šakom po stolu i škrgutnu zubima.Udari i drugi put i tri čaše prevrnuše se na stolu, a prazna boca otkotrlja se i razbi u komade. — A što kukaš? — dreknu i unese mu se u lice. — Evo, kako sam se ja oženio, pa me nije grom ubio, nego mi sve u redu.Što se i ti ne ženiš?Kako se ne stidiš svojih sijedih kosa?..Čojek u godinama, pa neženjen!..I što je Bog stvar’o žene na svijet, kad se ljudi ne bi ženili?Što, pitam te? Obren ispi čašu i cmoknu gubicama kao da ljubi koga. — Tako je, — potvrdi, praveći se ozbiljan. — Šta bi bilo sa ženama, da se nijesu udavale? — Ja, — nastavi Jeftan ponosito, spremajući se, da i treći put udari rukom o sto.— Žena nam treba!Nije drukčije nego baš treba!I ja bi volio bit’ bez žene da ne treba...I nju je Bog stvorio, pa ako ni za šta drugo, neka barem čuva i čisti kuću i rađa đecu...Oklen bi mi bili, da nam se nisu ženili stari?..Oklen pitam te? Oklen bi i ti bio?..Nije Bog naredio da rastemo po kruškama i po jabukama nego da nas žene rađaju... — Tako je, — potvrdiše svi. Jeftan, ohrabren, pogladi se po brkovima i uzvisi glas: — Nego ako si ti čojek, nađi kakvu ženetinu, pa eto...Nemoj probirat’, ni razbirat’, ni razmišljat’ se: ko je i kakva je?Nek samo nije muško, nek je žena, pa je dobro.I lijepo se vjenčaj i budi čojek i nek ti bude sve u redu. — Tako je! — I, ako hoćeš, neka i ova čaša iđe u tvoje zdravlje! — Živio! Pero, poražen ovom zdravicom, treptaše trepavicama više nego obično.Zbunjeno se okretaše na sve strane i razmještaše čaše po stolu, kao da su mu smetale nešto.Zatim gledaše čas u jednoga, čas u drugoga, čas u trećega jarana. — Velite li vi, braćo, svi, da je pametno da se ja ženim? — zapita i opet se ukoči kao da se slika. — Velimo, — povikaše svi u jedan glas. On uze čašu i natoči je. — Onda... onda... — poče onim višim glasom, penjući se na stolicu. — Onda... koje vi meni tako lijepo kažete i koje ja mislim da je prijateljski... onda ja velim: neka bude tako.Meni treba žena, a i ne treba mi žena.Ama kad vi velite da treba, onda će svakako trebati...I koje sam ja pametan čojek, te neću puno govorit’ kažem vam: od sjutra tražim ženu. — Živiooo! Svi ustadoše iza stola.Zagrliše se i počeše ljubiti, kao ono o Božiću.A svakome se nešto rastužilo, svakome omečalo srce, pa se rasplakali kao djeca.Plače Pero, plače Jeftan, plaču i Obren i Jovo.Svi plaču!A Danilo opet promolio glavu kroz vrata, pa kao da razmišlja: ili bi zaplakao, ili se zasmijao? — I sad odma da se ženiš.Sad! — dreknu Jeftan, pribravši se malo. — Odma da tražiš đevojku! I zgrabi Peru za ruku i silom ga povuče vratima. — Jok!Jok! — povika Obren, umiješavši se među njih i hvatajući Jeftana za rukav. — Mi drugi prijatelji tako ne damo.Mi hoćemo pošteno.Sastavićemo opet sjednicu, pa da glasamo. Pero zinu.Otrže se od Jeftana, obje ruke savi oko Obrenova vrata, pa ga poče stezati na prsa i ljubiti. — Tako, brate, tako! — uskliknu sa nekim zanosom. — Sjednicu, pa da glasamo.Ako treba još koga da zovnemo, pa nek je više glasova.Ako treba i skupština čitava, ja kabulim! — Ne treba, — osiječe Obren osorno. — Samo mi!Mi smo, što se rekne, glavni odbor i mi ćemo riješiti. — I skupićemo se u prvu neđelju! — dodade Jovo. — U neđelju! I opet se zagrliše i počeše ljubiti.A Danilo tek se sada uvjeri da stvar nije žalosna i poče se smijati. Pero Karantan, s kojim sam vas rad pobliže upoznati, rodio se ljeta gospodnja ne znam koga, ali svakako barem prije četrdeset godina.Ocu mu je bilo ime Aćim, ili kako se na koricama čitulje potpisivao Joakim, a mati mu se zvala Ana.Pričaju, da nije zaplakao kad se rodio, kao što obično zaplače svako dijete.To mu upravo, nije ni padalo na pamet, pošto je na svijet izišao gladan, te odmah počeo mlackati gubicama kao da sisa...Kašnje se pokazao kao vrlo živahan i otresit...Čim je počeo vladati sobom, počeo je lupati i tući mater, a prvim riječima, što ih je progovorio, opsovao je, po našem načinu vaspitavanja, ružno oca.Zbog tih čudnih znakova rekoše, da će dijete biti »mimo ostale«.Rekoše, da će svakako biti znamenito u rodu svome. Kada je odrastao i mogao se miješati sa ostalom dječurlijom na ulici, postao je za kratko vrijeme vrlo slavan.Proslavio se viteškim svojim podvizima, jer je volio čerupati se makar s kime.Rijetko koje komšijsko dijete da nije bilo ukrašeno čvorugom na glavi i silnim grebotinama po licu, a ukrašavao ih je uvijek on, ne ljuteći se, naravno, ako bi i njega kogod tako ukrasio.Razlika je samo u tome, što je on imao nekoliko čvoruga i što mu je lice bilo išarano kao uskršnje jaje.Ipak mu je nos najviše stradao i vječito je sličio rumenom, rascvjetavajućem pupoljku... Osim sa djecom, on se je volio tući i boriti i sa živinom.Patili su od njega jednako i tuđi psi i mačke i pilići, kokoši, golubovi.Računa se, da je za kratko vrijeme ubio osmoro piladi, trima psima izbio oko, a dvjema mačkama prebio nogu.Razbio je i nekih dvadeset prozora, a najpošlje je pokušao da kravi Mitra kujundžije otkine rep i da njime bije drugove.Sreća, što krava nije bila najbolje raspoložena, niti je, kao ženska glava, htjela da ostane bez svoga nakita, te se malko, kao nehotice, ritnula nogom i odgurnula ga.Njemu nije bilo ništa.Tri puta se premetnuo preko glave, izgubio jedan zub i — to je sve.Kašnje je opet mogao nastaviti igru.Mogao je i sjutradan, na Veliki Četvrtak, ispeti se na komšijski dud i tu udarati u dasku, poput crkvenih klepetala, te su komšijske žene, misleći da su to prava klepetala, počele se pobožno krstiti i krenule crkvi na čitav sahat ranije, nego li je bila otvorena. — Aćime, žalosna ti majka, — govorila je Perina mati svome mužu, — ovo naše dijete biće nekakav pustahija.Ako on ne svrši na vješalima, neće svršit’ niko. — A jesi li ti prorok Jeremije pa da znaš? — pitao je Aćim, kao ljuteći se pomalo, premda on niti je mogao niti smio ozbiljno se ljutiti. — Ja nijesam prorok Jeremije, — branila se Ana i počela govoriti malo oštrije, kao i obično, kad Aćima hoće o nečem da uvjeri, — Ama ja vidim.Po jutru poznajem dan.I, pravo da ti rečem, ja ga više ne mogu gledati po sokaku i mučiti se s njime, nego treba kome drugome da ga natovarimo na vrat, pa neka se drugi muči. — Nećeš ga, zar, dat’ na zanat? — — upita Aćim mekše. — Jok.Poslaćemo ga u školu.Nek iđe tamo, pa makar ništa ne naučio.Samo neka meni i komšiluku nije na smetnji. Nakon dužega vijećanja, u kome je Aćim živo protestvovao protiv šibanja u školi, bilo je riješeno, da se Pero natovari na vrat učitelju. U ovome pitanju Pero se nije slagao s njima.Nije mu bilo najprijatnije, što će dobiti nad sobom vlast, oštriju nego što su otac i mati.Ipak se tješio time, što je znao da ima još djece u školi, pa neće, zar, ni njemu gore biti nego li je njima. — Bije li učitelj puno? — pitao je drugove, koji su se vraćali iz škole. — Kako kad, — odgovarahu mu. — E dobro je kad ne bije vazda. Kašnje se i uvjerio o tome.Učitelj je bio omanji, sićušan mladić, hrom u desnu nogu, zbog čega su ga đaci, među sobom, prozvali Topal-pašom i spjevali ga u pjesmu, koja je počinjala riječima: Topal-paša muka naša.Bilo je časova, kad je dolazio u razred veseo i raspoložen.Tada se šalio sa djecom, čupkao ih za kose, pokazivao im razne slike i pjevao im pjesme o Milošu i Marku.Drugi put došao bi mrgodan, pljuvao u jagluk i šetao se između klupa, ne okrećući se ni na jednu stranu i ne govoreći ništa.Tada niko nije smio progovoriti, pa makar mu srce najjunačnije bilo. Tri ili četiri šibanja umiriše Peru.Volio je, doduše, da provede još kakvu šalu: da mlatne bukvarom po glavi onoga đaka pred sobom, da koga ispod klupe bocne iglom, ili da pusti kome u njedra šaku konjskih muha.No to je bivalo sve to rjeđe.Dosta je bilo da učitelj pokaže prut i on se odmah stišavao i, položivši ruke na klupu, uozbiljio se kao kakav starac. Kroz godinu -dana postao je miran đak.Da je bio dobar, to se baš ne može reći, jer u bukvaru nikako nije mogao prelistati četvrtu stranicu.Do te stranice mogao je čitati i sva slova išla su mu nekako u glavu.Ali dalje — ni maći.Tu se upravo desila slova C, F i Ć i to ga je bunilo.Izgovoriti bi ih i mogao i to baš ne bi bilo tako teško, ali ko će ih napisati?Ko će znati da ih, kako treba, iskrivi i udesi?I učitelj mu je tukao glavom o tablu da bolje zapamti i drugovi su mu pokazivali i teglili ga za uši i sve — uzaludno.Mećao je bukvar pod glavu kad je htio spavati, propuštao je živu lastu kroz rukav i — svejedno.Čim bi počeo pisati, ta su slova dobijala nekakav čudan oblik i ni on, ni učitelj, ni svi đaci ne bi ih kašnje mogli pročitati. Jedva druge godine nekako se navikao na njih.Napisao ih čitkije i, sa velikom grajom i pobjedničkim izrazom na licu, pokazao svima.Naravno, da je odmah od oca dobio nove haljine, što se pokazao tako »darovit i pametan«... — Krasno dijete, — hvalio se Aćim svakome. — Znao sam ja, da će bit’ mimo ostale. Četiri razreda svršio je sa dovoljnim uspjehom upravo za osam godina. — Dobro pritvrdio nauku, — kako Aćim reče, uzevši ga sebi u radnju. — To mu sad niko ne može išćerat, iz glave... Pero čisto odahnu, kada mu objaviše, da ne će više biti đak.Škola mu je bila izašla na vrh glave i on je mrzio i nju i učitelja i sve đake.S toga mu se i dopade očeva radnja i, stupivši u nju, ozbiljno pljunu u dlane. — Ti ne znaš šta radiš...Ja ću ti kazat’ kako se radi, — bile su mu prve riječi što ih je tada rekao ocu.Veseli otac zadovoljno se nasmija i poče obigravati oko njega tapšući ga po ramenu. — Dela, sinko, živ bio, dela ti prifati! — viknu. — Fala Bogu, kad sam ja dobio odmjenu. Pero se, iz početka, silno zahuka.Za prve dvije godine istjera dvojicu konkurenata iz Kasabe i natjera ih, da na drugoj strani traže hljeba.Treće godine istjera i oca i ostade: sam u radnji.Tekao je novac neprestano, zgrćao ga, da je čak izašao na glas.Stariji ljudi lijepo su ga pozdravljali, a istjerani otac zadovoljno je trljao ruke i trčao od prijatelja do prijatelja da ga hvali. Negdje u to doba upoznao se Pero sa Jeftanom Mrgudićem, prvim svojim jaranom.Jeftan nije imao nikoga svoga i samo je imao lijepo našljestvo.Zbog našljestva se upravo i pročuo i bio je, od svih kasabalija, jednoglasno proglašen osobitim majstorom, da ga svakodnevno umanjuje.On nije imao radnje, niti je nalazio za vrijedno da se muči sa mušterijama i da im se »krivo kune“.Lakše mu je bilo sjediti po tuđim dućanima, prebirati dnevne novosti i ići u mehane.Naročito je volio ovo pošljednje, tim više, što nije morao sam ići, nego je, obično, vodio uza se još koga, ponajviše kakva novajliju, koji nije vičan mehanskom vazduhu. Zbog toga je pristupio i Peri.Upoznao se s njime, našalio se i počeo mu sjediti u magazi. — Hajde zatvaraj, pa da malo prošetamo, — reče jedne večeri Peri, pošto su se bolje’ upoznali. — Hajde. — A đe ću? — zapita Pero, gledajući ga začuđeno. — Đe ćeš?...Hajde sa mnom... — ljutnu se Jeftan i napravi mrgodno lice. — Ne boj se, da ćeš ti što potrošit’.Imam ja para, da platim i za te i za se.A tebi treba da se šetaš, da se družiš...Ako ostaneš vazda u dućanu, ubiće te memla iz kamena, pa ćeš zafatit’ sušicu, pa ti neće pomoć’ svi ljekari. Pero prošeta malo po magazi.Predlog Jeftanov činio mu se smišljen i umjestan i, što je glavno, iskren i prijateljski. — A hoćemo li dugo ostati? — zapita gotovo šapatom. — Ja ne mogu...Ja ću samo malo... — Ako hoćeš hajdemo! — okosi se Jeftan ustajući. — Ama ja velim: ja ću samo malo, — opet će Pero, nekako bojažljivo. — Dobro.Makar i malo. Pero zatvori magazu, te krenuše obojica.Pođoše uz široku čaršiju, pokraj čitava niza zatvorenih i nezatvorenih dućana; minuše dva-tri sokaka, izmeću malih kućica, ispred kojih su, na omanjim klupicama, sjedili stariji ljudi i žene, i — uputiše se mehani.Oko mehanskih vrata dizala se graja...Tu su se gurala tri-četiri besposlena hamala i inadila se sa dječurlijom, što su došla da slušaju muziku.Unutra opet sve puno.Za svima stolovima zasjeli podnapiti soldati i drugi, svakovrsni besposlenjaci, pa svi piju i zadovoljno gledaju u četiri lijepe sviračice, Švabice, što, u kraju, sviraju razne švapske marševe. Jeftan uvede Peru u jedan kut, u kome ih sa ulice nijesu mogli vidjeti. — Ovđe ćemo mi, — reče. — Ovđe je zgodnije. I, udarivši rukom po stolu, naredi mehandžiji da donese vina. — Bolan, pa nije ružan tvoj život, — reče Pero, obzirući se i ispod oka gledajući sviračice. — Pa i nije, — odgovori Jeftan. — Ev’ ovako provodim se bolje nego sve druge gazde.Živim k’o grof!Dok ima para, živiću k’o što treba; kad nestane, može se i gladovat’... Sviračice prestadoše.Jedna ljepuškasta plavojka, sa malim, nešto iskrivljenim, nosićem i smjehuljcima na obrazima, diže se da kupi bakšiše.Pođe od stola do stola, osmjehkujući se na svakoga i uvijajući se između soldačkih redova, koji su je zadirkivali. Dođe i do Perina stola. — Kako je, ljepotice? — našali se Jeftan, hvatajući je za podvoljak. — Kako? — Sehr gut — odgovori ona, poprijevtiši mu prstom. A Peru nešto zagolica.Kao živo nešto da se pomače u njemu i svom snagom gurnu ga njojzi.Pruživši joj bakšiš on zadrhta kao šibljika i poljubi je u obraz. Pokupivši novce, plavojka se opet vrati za njihov sto.Sjede do Pere, poče ga milovati po obrazu i umotavati mu brk.A njemu drago.Stade uzvijati glavom, kao mačak kad ga miluju, i primače joj se bliže.Opet je poljubi. — Hajde, Pero, da iđemo, — poče Jeftan i kao podiže se. — Ti si kaz’o, da ćemo ostat’ samo malo. — Neka, neka, — dočeka Pero i povuče ga za pojas. — Ovđe je lijepo...Neka još! Jeftan se đavolasto osmjehnu.Kucnu praznom bocom o sto i naredi još vina... Iza toga Pero je trčao u mehanu svaku veče.Nije se ni na Jeftana osvrćao, niti ga je uvijek očekivao.Ranije je zatvarao magazu i hitao sviračicama.S njima je pio, s njima ostajao do zore.Makar što mu je i mati od jada presvisla, on je ostajao.I sav svijet proricao je i njemu, kao i Jeftanu, da će hrđavo proći.Jedino je još Aćim lovio prijatelje i hvalio im se: — Opet je on kršan!...On će i opet biti mimo ostale. Pa ni otac ga nije mogao dugo hvaliti, a nije ga hvalio iz vrlo prosta razloga, jer je kroz kratko vrijeme umro.»Otišao u pohode pokojnici« kao što sam pred smrt govoraše, osmjehujući se i pitajući za Peru.I Pero ostade samac, sam na sv’jetu bez ikoga svoga, kao otsječeno drvo u gori, što se kaže.Znao je, da više nikoga kod kuće zateći neće kad se vrati iz mehane; znao je, da se tu više niko neće na njega ni osmjehnuti, niti će se namrgoditi.Zato je i dolazio kući docnije nego prije. — Volim punu mehanu nego pustu kuću, — govorio je svakome, koji bi ga prekorio zbog neuredna života. — Volim, brate.Srce mi se stisne i suze mi udare na oči, kad pogledam sve pusto oko sebe.A u mehani je drukčije. Kući je išao samo da se ispava.Otišao bi, pa, ne tražeći postelje ni jastuka, izvalio se ma gdje, makar i za vrata, i zaspao.Probudivši se podbuo, mamuran, pomućenih očiju, zamršenih brkova i kose, ljutio se na sebe i na svakoga.Psovao je mehandžije, psovao sviračice i sva vina na svijetu, bijela i mrka.I obično se zaklinjao, da će biti uredan.Zaklinjao se i da će pretresti i urediti kuću i sve stvari po njoj, raštrkane i razbacane na sve strane, kao da je policija kakvu premetačinu izvršila ili, u najmanju ruku, kao da su mu lopovi dolazili u pohode. Naravno, da zakletvu nikako nije mogao održati, — bio je i suviše slab za toga, — i Bog zna da li bi je ikada i održao, da mu iznenada, jednoga dana, čudan slučaj u pomoć ne priskoči.I nije to bio nikakav neobičan slučaj.Niti je ko u vodu skočio, niti se ko objesio; ni zemljotresa, ni kakva priviđenja nije bilo.Sva je stvar u tome, što se dragocjeni Jeftan, nerazdjeljivi i vjerni drug Perin, namislio ženiti. — Zap’o sam za oko udovici pokojnog gazde Stanka, — veselo objavi on Peri grleći ga. — Zagledali se, zamilovali se i brže ćemo se vjenčati.Dobra je, zlatna je, a uza svaku godinu nosi pet stotina forinti.Pedeset godina, dvadeset i pet hiljada! — Čestitam, brate, po hiljadu i sto puta čestitam, — obradovan i razdragan uzviknu Pero.— To je ljucki i, što se rekne, čovječanski!Da imaju mozga, svi bi se momci ženili. Jeftan se osmjehnu. — Pa ženi se i ti! — reče. — I hoću, — dočeka Pero brzo. — Baš? — I hoću! - — Ufatiću te za riječ, — dočeka Jeftan i snažno ga stegnu za mišicu. — To bi bilo najpametnije, što si dosad uradio.Malo što pametno radiš, ama to valja!...I još, ako hoćeš, da ti i đevojku preporučim, a jedva će te dočekati.Znaš li popovu Maru?...Bijela je k’o sir, a rumena k’o mlada govedina.Oči su joj velike i kahvajaste k’o dvije masline, a kosa zlatna k’o prepečena rakija od pet godina dana...Ah, da je vidiš!... — Pa lijepo; nju ću i tražiti, — upade Pero sasvim ozbiljno. — Ako je lijepa, odmah će biti moja!Ja samo lijepu tražim!... Pri rastanku tri puta stište Jeftanovu ruku, pa se okrenu i hitno pođe kući.Brzo, kao na krilima, uleti u svoju sobu, dohvati iz jednoga ćoška nove čakšire, otrese sa njih silnu prašinu i dlake od mačaka, koje su na njima spavale, i poče ih oblačiti.Obuče i novu anteriju, a nov pas opasa oko sebe, pustivši duge rese da mu padaju po kukovima.Nađe i nekolika prstena, naniza ih po prstima, naročito po kažiprstu gdje će se bolje vidjeti, a debeli srebrni sahatni lanac objesi o vrat. — Je li pop kod kuće? — nekako surovo zapita uplašenu sluškinju, kad stiže do popovih vrata i snažno gurnuvši, otvori kanat. — Je li ovđe? — Jes’, — jedva promuca ona šćućurivši se uza zid i kao bojeći se da je ne udari po glavi. Pero uljeze u avliju i, raskoračivši se na široko, pogledom poče tražiti popa.Opazi ga u dnu avlije, ispod široke murve, koja je sobom zaklanjala polovinu male, skromne kućice, čija je bjelina, prama suncu, silno udarala u oči.Pop je bio krupna ljudina, mrka, suncem opaljena lica sa dugom, crnom bradom, koju je morao podvezati mahramom, i snažnim, neobično žilavim mišicama, koje bijahu nabrekle i čudnovato se crnjahu ispod bijelih, zagrnutih rukava od košulje.Pop je, bez mantije i kamilavke, bosonog gazio po mokroj zagasitorumenkastoj zemlji i, držeći golemu i tešku motiku u rukama, okopavao kukuruze, što ih je tu zasadio.Iza njega je išla popadija, debela, ugojena žena, zagrnutih rukava i razdrljenih prsiju i, noseći oveliku kantu sa vodom, stenjući i othukujući, zalijevala je kukuruze. Opazivši Peru oboje zastadoše.Popadija kao da se zastidi pa se okrenu u stranu i sakri se za murvovo stablo, a pop ispusti motiku, zemljavim prstima skinu povezač, raščešlja bradu i pogleda Peru poprijeko. — Šta ćeš? — zapita ne baš najljubaznije. — Šta tražiš? Pero skide kapu, ponizno mu pristupi i poljubi ga u ruku. — Ja... ja bi... — promuca i zastade.Nije znao kako će početi, niti je znao kazati rašta je došao. — Meni treba krštenica! — viknu iznenada i ispravi se. — Krštenica treba, pa da mi je izvadite... Pop, otresajući zemlju sa noga i jednako raščešljavajući bradu, izađe između kukuruza, podboči se rukama o kukove i odmjeri ga mrkim pogledom od glave do peta. — A što će ti? — zapita mrgodno. — Ko u ova doba vadi krštenicu? — Treba...Traže mi je od vlasti, — ponizno odgovori Pero i pokloni se do zemlje. Zgodnijega odgovora nije mogao smisliti i ovaj mu upali da ne može bolje.Da tako nije kazao, pop mu ne bi dao krštenice i ne bi mu je dao sve dotle, dok se najprije podrobno ne bi kod vlasti raspitao: nema li ona šta protiv toga i nije li to protivno interesima države?Valjda nije bilo čovjeka u zemlji, koji se toliko bojao vlasti koliko pop i koji bi bio u stanju sa većim strahopoštovanjem govoriti o njoj. — Eh, eh, kad je od vlasti, to ti je, pobratimkoviću, druga stvar, — odgovori on brzo, praveći ljubaznije lice i kao pokušavajući da se osmjehne. — Što ti vlast ište, to treba davati...Vlast je od Boga data i njojzi, pobratimkoviću, treba da smo svi potpokorni i da joj se vazda za zdravlje Bogu molimo... — Tako je, — potvrdi Pero, tek da nešto kaže, i ako ga nije slušao, nego je nestrpljivo razgledao sve oko sebe, nadajući se, da će kakogod opaziti djevojku. — I jes’ i jes’ tako, — nastavi pop oduševljenije, pa mu spusti ruku na rame i povuče ga u sobu tako snažno, da se jedva mogao održati na nogama. — Tako je, tako! — ponovi opet. — I meni je drago, kad ti, k’o mladić jedan, to odobravaš...Današnji mladi ljudi mahniti su i njima niko nije prav...Digli glave, pa viču: »mi nećemo slušat’ nikoga, mi mislimo kako mi hoćemo...« Jok, pobratimkoviću!...Mi treba da mislimo k’o što vlast hoće.Najpošlje mi ne treba ništa ni da mislimo, kad je dao Bog nju.Evo ja, na priliku, ne mislim ništa pa šta mi fali, a? — Tako je, — opet odobri Pero vrpoljeći se. — Tako je to... Pop ga obgrli objema rukama i silom ga sjede na stolicu. — Za tu riječ trebalo bi da te poljubim, — viknu. — Ti si... ti si... hej Mare, — pa izađe na vrata i povika iz svega grla, — donesi nam kahvu!...Ti si, pobratimkoviću, pravi diplomat...Kamo sreće, da su nam svi taki!...Barem bi se opet svi posti postili... Neprestano govoreći i hvaleći Peru, pop, iz nekakve stare, zarđale kutije izvadi velike, čađave naočari, natače ih na nos, pa sjede za sto i dohvati veliki protokol, uvezan valjda prije trideset godina, razasut, izlinjao, išaran tragovima prolivenog mastila i progorio od cigara što su ih po njemu ostavljali. — Kršan si ti, — nastavi pop, prelistavajući protokol, — čim ne slušaš rđave jarane, koji hoće glavom da probijaju zid, pa im zato vazda glava razbijena...Gledaj ti, pobratimkoviću, na me!...Ja lijepo živim sa vlasti, pa mi ona daje svega.Ona naćeruje seljaka da mi pošteno plaća birovinu; ona me čuva od svakoga, pa mi, bogme, ni sami vladika ne može ništa, nit’ ga se bojim... No Pero ga više nije slušao.Na sobnim vratima pomolila se nježna, vitostasa Mara, lijepa i mila i, kao da je sobom unijela čitave rukovijeti bosioka i jorgovana, tako se čitava soba osvježi i čudnovato zamirisa.Lagano, stidljivo, oborenih očiju i rumeneći se, podnese ona poslužavnik sa kahvom Peri, koji se bijaše toliko zbunio i zagledao u nju, da nije znao koji će fildžan prihvatiti, i nije osjetio, kako je, prihvaćajući, okrenuo ga na krivo, te polovicu kahve prolio po novim čakširama.Samo je blenuo u nju, blenuo nekako tupo, kao bez pameti, i jedva se mogao uzdržati, da ne ispusti kakav nepristojan usklik ili uzdah. — Maro, dijete, — reče joj pop pišući krštenicu i ne osvrćući se na njih, — evo i Pero misli isto k’o i ja.I on mi sve odobrava, a samo se ti ljutiš i veliš da o meni svijet ružno govori zbog toga.K’o da je meni stalo za svijetom!Ljudi su ovnovi, koji trče za zvonarom, makar ih i u jamu vodio...A, eto, i Pero je pametan i on mi sve viče: tako je! Mara ne odgovori ništa, niti podiže očiju, nego, jednako onako stidljivo, nakloni malo glavu prema desnom ramenu i okrenu se.Pero, kao van sebe, u malo ne skoči za njom, da je uhvati, da je zadrži.Na popa je bio sasvim i zaboravio i, kad ovaj ustade pružajući mu krštenicu, začuđeno ga pogleda i kao da htjede zapitati: a šta će to?...Ipak se nekako pribra, izvadi kesu da plati popu, pa, poljubivši ga u ruku, gotovo trkom ode iz kuće. Toga dana neprestano je mislio o Mari.I na sokaku i u mehani mislio je samo o njoj.Na sviračice nije htio pogledati, niti im riječi progovoriti, premda su se motale oko njega, milovale ga po obrazima i čupkale za brkove.Nije htio ni piti.Samo je uzdisao, dizao glavu i njuškao po vazduhu, kao da još jednako osjeća onaj miris što ga je Mara unijela u sobu, i pipao je prstima po stolu, kao da bi i sada htio uzeti fildžan. Drugi dan, u samo svanuće, pohitao je popu.Obukao se kao i juče, ugladio se, samo što se nešto više ogledao u ogledalu, češljao se mimo obično i fes malo nakrivio na lijevu stranu, pustivši, da ga svilena kita kucka po čelu. — Šta ćeš danas? — zapita ga iznenađeni pop, koji tek što bijaše ustao i počeo se umivati, a polijejevala mu lijepa Mara, obučena u lahke haljine, neuređena i malo raščerupana, te su joj bičevi kose padali po obrazima i sakrivali joj polovinu lica. — Krštenicu za... za oca pokojnog, — jedva izgovori Pero, prebirajući rese na pojasu i zbunjeno se osvrćući. Pop se okani umivanja, pa, onako mokar, pustivši da mu se voda cijedi niz lice i bradu, pristupi bliže Peri i dobro mu zagleda u oči. — A zar i to traži vlast? — zapita. — Ne ište... ne traži... — opet se zbuni Pero. — Nego... ja hoću da znam kad se rodio. — To ne mogu dat’, — osiječe pop, otresajući vodu sa brade. — Šta će krštenica mrtvu čovjeku?Na oni se svijet iće i bez pasoša i bez krštenice...To ne mogu... Pero se počeša iza uha, poče kuckati vrhom od kundure o tle i kao smišljati nešto.Zatim još jednom pogleda popa, ispod oka pogleda Maru i, pošto reče jedno tužno, beskrajno tužno zbogom, izađe. Vraćajući se, srete Jeftana.Nosio je pod pazuhom i u rukama nekolika sandučića i zavežljaja i, tako pretovaren kao paripče, smijao se bezbrižno i veselo.Opazivši Peru on zastade malo i namignu mu. — Vidiš, kako je kad čovjek hoće da se ženi, — reče brzo, ne dopuštajući da ga Pero zapita. — Ovo nosim mojoj izabranoj, da probira nekakve ženske besposlice.Bogata je, pa treba slušati.Uzeti ženu sa mirazom znači dragovoljno se prodati u ropstvo.A ja volim što sam se prod’o. — Čuješ, — dočeka Pero i ne gledajući mu na sandučiće, — ti ćeš se sad ženiti i trebaće ti krštenica. — Jok, — odgovori Jeftan i krenu dalje. — Šta će mi to? — Trebaće, trebaće ti, — upade Pero kaskajući za njim. — Ja ću je izvaditi, a ja ću i platiti. Jeftan, ne osvrćući se, onako preko ramena okresa: — pa vadi... meni je svedno. Pero se pogladi po brkovima i zastade. — Barem ću imat’ rašta otići popu, — reče. — Dok je krštenica, imam mu rašta ići i uvijek gledati Marušku... uh, moju slatku Marušku!... Čitava toga dana, a ni preko noći, nije išao u mehanu i spavao je slađe nego obično. — Evo me opet, — sjutradan veselo podviknu popu, pošto je uljegao u avliju i sa sluškinjom se najprijateljskije pozdravio. — Evo me opet, — ponovi jače, — jer milostivoj vlasti treba krštenica i za Jeftana Mrgudića.On ne može doći, jer se brzo ženi, pa je mene posl’o...A milostiva vlast hoće krštenicu odmah. — Hm, hm, — dočeka pop ljutito. — Šta će odma?Kakva je to preša? — Ali, kao da se nečega sjeti, bržebolje umekša glas i nastavi ljubaznije: — Eh, kad hoće vlast, i biće gotovo odmah...Ti malo pričekaj, pa ćeš dobiti... Pero je stajao u avliji i gledao po svima prozorima, dok je pop hodao po sobi i tražio protokol.Nestrpljivo je šetao i osvrtao se na sve strane, nadajući se, da će je svaki čas ugledati.Vjetar je pirkao i igrao se tankim zavjesama na prozorima, ali njezina glava ni jedanput se promolila nije, niti joj je čak i glasa mogao čuti.Pa ni popadija se ni od kuda pojavljivala nije, makar što je Pero, Bog zna zašto, i to poželio.Nikoga nije bilo, ništa se čulo nije, osim dosadna škripanja popova pera, koji je, kao za inat, hitao, da krštenicu čas prije svrši. Tužan i žalostan vratio se Pero kući i, kao da mu je bio sav svijet kriv, mrgodno je gledao svakoga i ničijega pozdrava nije htio prihvatiti. Pred veče svrnuo se, od muke, Obrenu Pušibrku na dućan.S njime se otprije pomalo poznavao i smatrao ga za prijatelja, a danas mu je trebao jedan čovjek, kome će sve svoje jade ispričati.Jeftana, koji se gotovo nije ni rastavljao od svoje zaručnice, nije mogao lako uhvatiti i duže zadržati, a, osim njega, Obren mu je izgledao kao najdostojniji povjerenja. — A treba li tebi, Obrene, krštenica? — zapita ga, ulazeći u dućan, jer nije znao čime bi pametnijim počeo govor. — Meni ne treba, — mirno odgovori Obren, koji je gledao u tefter i sračunavao nešto. — Što ća mi ona? — A bi li ti da ti je ja izvadim i ja da platim? — Jok, — osiječe Obren ostavljajući tefter i prislanjajući se leđima uz vreće od pirinča. — Ama krštenica je krasna stvar, brate, — dočeka Pero živahnije, približujući mu se. — To svaki pametan čovjek treba da ima. Obren se osmjehnu. — Daj i meni dva forinta, pa vadi, — reče kao u šali. — Evo forint! — uzviknu Pero. — Dva! — Evo dva! Pero izvadi novce, pa onda sjede i poče pričati o svojim »jadima«.Doduše pažljivo je krio ime i popovo i djevojčino, ali je pričao sve ostalo i pričao je dugo.Pri svršetku osjetio je, kao da mu je malo odlanulo na duši i kao da se razvedri malo.Ni te večeri nije išao u mehanu. Kad je četvrti put -stupio u popovu avliju i zaiskao krštenicu, za malo te nije glavu izgubio.Ljutit i razjaren pop, čim ga opazi, stište svoje snažne šake i raskorači se pred njim kao da bi da se hrve. — A opet si mi došao nikakvi sine, — dreknu, da se razlijegalo po svoj avliji i po sveme komšiluku, — doš’o si da me varaš i na zlo navlačiš...Pit’o sam ja kod vlasti i meni kazaše, da tamo ne traže ničiju krštenicu...Ničiju oni ne traže!...A ti to, pobratimkoviću, tražiš od lopovluka, jer hoćeš da dižeš bunu, jali kakvo iselenije...Hoćeš iselenije, a? — Ja... — Muč’, — dreknu pop i izmahnu šakom, da Peri namah zamrije riječ u grlu. — Muč’ poganove!Ti si mene šćeo prevarit’ sada, kad hoću da udomim Maru za sudskog pisara, ti... Pero više ništa čuo nije.Čim je saznao da će Mara ići za pisara, — za onoga tankog, duguljastoga pisara sa rodinim nogama, što i po ravnici korača kao da se penje uza stepenice, — njemu se smrači pred očima.Pop mu sada nije izgledao kao pop, nego kao golem mrk oblak, koji se spustio na zemlju i poigrava pred njim.I, kao da ga vjetrovi poniješe, on se brzo okrenu i otrča iz avlije. — Teško mi je i preteško, — tužio se Pero Obrenu, nakon puna dva mjeseca, uzdišući i prevrćući očima kao ranjenik. — U kući mi ništa u redu.Ove mi u njoj prazno, sve naopako.Tako je to, brate, kad nema ženske glave u kući. — A ti opet traži curu, — dočeka Obren, kome su dodijala ta prečesta tužakanja. — Što meni pričaš? - Nijesam ti ja tutor! — Tražio bih ja, ama ne znam koju ću, — odgovori Pero još tužnije. — Ne znam ti ja naših đevojaka. Obren dohvati aršin i, igrajući se njime, poče dražiti debelu, polugubavu mačku, koja je ležala na ćepenku i sunčala se. — Pa to je lahko, — reče kao uzgred i ne gledajući ga. — Eno ti u udovice Stake šćeri Milke.Kažu, da je dobra, kršna, valjana.Doduše ja je još dobro ne znam, nijesam je viđeo otkako je iz škole izašla, ama je svijet puno fali. Pero napravi zabrinuto lice i poćuta malo. — A nema li i ona kakva pisara? — zapita. — Nema. — A ne daje njezina mati krštenice ili što naličio? — Ne daje. — Pa kako ću joj otić’? — uzviknu Pero gotovo očajnički. — Ne mogu ja uzeti đevojku a da je ne vidim. Obren gurnu mačku i odbaci aršin, pa se ispravi i oštro ga pogleda. — Plati meni nadnicu, pa ću ja ići s tobom, — reče. — Svaki put kad odem da mi dadeš po forintu.Toliko bi dao doktoru da si oženjen, pa da ti se razbolila žena. — A pristaješ li ti, da odmah u neđelju pođemo u njih? — zapita Pero žurno. —- Pristajem. Pero mu pristupi i objema rukama obuhvati njegovu. — Onda je pogodba gotova! — oduševljeno uzviknu. — Pristajem i ja! U neđelju krenuše obojica udovičinoj kući. — Čuješ, ja ne znam šta ću govoriti s đevojkom, — reče Pero putem, drmusajući Obrena za rukav. — Ja sam u tome smeten.Da je sviračica i znao bi nekako... ama naša je đevojka... — Pa govoriću ja, — okresa Obren gotovo ljutito. — Ti samo gledaj i slušaj...Ili, ako hoćeš, ti govori s materom. Pero jedva dočeka. — Lijepo!Krasno! — uzviknu. -— To ti je pametna misao!Ja ću govoriti s materom, a nju ću samo gledati...S materom je lakše govoriti!... Kad iznenadno, kao u preši, uljegoše u avliju i, sa užasnom škripom i treskom, otvoriše vrata male, prizemne sobice, i udovica i kći joj Milka poplašeno skočiše, i, ostavivši fildžane i kahvu, koju su ispijale, začuđeno ih pogledaše. — Aha, niste nam se nadale! — uzviknu Obren, slobodno stupajući u sobu i približujući im se. — Nijeste znale, da ćemo i mi doći da pijemo kahvu. — Znaš... k’o momci... — upade Pero, smeteno se okrenuvši udovici.— Momci... pa došli... Udovica, hitra i okretna žena, malena, debeljkasta, sa punačkim podvoljkom i rupicama na bradi, za čas se pribra.Lagano, zabacivši kestenjavu kosu, koja joj je padala po čelu, opruži obje ruke i, sa veselim osmjehom, pođe im u susret. — Pa i neka ste mi došli, — živo dočeka uzevši ih za ruke i nudeći ih da sjednu. — Nama je to drago, jer smo same, pa smo se zaželjele društva...Natoči im, Milko, kahvu. — Ti svaki dan ljepša, — našali se Obren, približujući se Milki i gledajući je kako toči kahvu. — Nijesam ni znao da si... tako odrasla i tako se raskrupnjala...Prava đevojka! — A... i ti pravi momak! — živo dočeka Milka i, okrenuvši se u stranu, zasmija se.Obren pođe za njom, pa se zasmija i on...Zaustaviše se kraj vrata i tu se počeše sašaptavati i razgovarati... A Pero je bio u velikoj nezgodi.On sjeo blizu udovice, sjeo upravo tako, da se njegovo rame češalo o njezino i, gledajući preda se, jednako je smišljao: šta će progovoriti...I ništa da mu pane na pamet!...Ni jedne riječi, ni jednoga slova ne može da se sjeti... — Čini mi se da će kiša, — reče najpošlje, tek da prekine ćutanje. — Ima puno oblaka... — I meni se čini, — potvrdi udovica i, kao nehotice, sve se više naslonjaše na rame mu. — A juče je bilo lijepo. — Bilo. — A kad pane kiša biće puno blata... — Hoće. Pero opet ućuta.Skrsti ruke u krilo i poče lomiti prste.Osjetivši udovičino rame na svome kao da se zastidi malo i poče se izmicati, a, u izmicanju, opazi na zidu sliku, kako Miloš Obilić probada cara Murata na polju Kosovu. — A ono je vaša slika? — zapita udovicu, nakon duže počivke. — Naša. — Ono je Miloš Obilić? — Jes’. — Junak bogme!...Šta misliš kako je to: rasparati cara?...Nije, da rečemo, ni pašu ni vezira, nego baš cara... I opet stade.Gledaše u sliku i kao da očekivaše, da neko progovori iza nje i da mu napomene šta će dalje kazati. — A Marko Kraljević bio je još bolji, — opet poče. — On je kršniji junak. — Ko zna! — Jes’...I Šarin mu je bio dobar!...Mog’o je piti vina, pa još iz leđena od dvanajes’ oka.Ne može svaki konj biti Šarin, ni svaki čojek Kraljeviću Marko... Pošto je još malo posjedio, diže se i pođe.Obren pođe za njim i ne htjede se zaustaviti, makar što ih je udovica zadržavala i nudila ih još jednom kahvom. — Kršna cura, — reče Pero, kad su izašli iz avlije. — Kršna.A ima i miraza, — odgovori Obren. — Eh? — To mi je kazala. Obojica kao da se zamisliše i ne progovoriše više ni riječi. U drugu nedjelju pođoše opet.I udovica i Milka sad su im se nadale, pa se obje ljepše obukle i ljepše se nakitile.Udovica se čak i karamfilom, iza uha, zakitila i lice prevukla tankim rumenilom, te bi se, gotovo, prije moglo pomisliti da je starija sestra Milkina nego mati.Ona sama zadrža Peru, a Obrena ostavi Milki. — Danas si nešto kršan, — reče Peri, udarajući ga jaglukom po obrazu. — Lijep si i... nekako... mlađi. — Hahaha, — blaženo se zasmija Pero, gledajući joj u onu rupicu na bradi. — A, duše mi, kršna si i ti k’o đevojka kakva. — Bre ne bi se ja danas pobojala mnoge đevojke, — brzo dočeka udovica i zagladi kosu na čelu. — Kakve su mi sad đevojke?...Mršave i slabe k’o da se iglama hrane. — A ti debela! — upade Pero. Udovica opet izmahnu jaglukom i udari ga po ustima. — Ljudi vole i kravi debljoj a kamo li ženi, — reče. — Vole, vole bogme, — opet dočeka Pero i, kao sa zanosom nekim, nastavi: — I ja sam im’o jednu kravu, pa debela, pa, kad je popipaš, mehka k’o pamuk...I bila mi je draga puno!Čak sam je urez’o u pršute, a pršuti lijepi k’o duša... Udovica ga premjeri pogledom. — A ti bećar još?Nije ti neobično bez žene? — zapita. — Jes’, — upade Pero uzdahnuvši. — Teško je to, kad nema ženske glave u kući...Nema ko da mi uredi; nema mi ko ni košulje prati, pa vazda kupujem nove.Onomadne sam uzeo jednu i platio za nju petnes’ groša.Pitam: može li jeftinije, a Čifut ne da...Čifut k’o Čifut!Dobio mi je barem pet groša na njoj... I, radujući se što je postao tako razgovoran, zadovoljno se pogladi po brkovima. — Treba, treba žena, — opet će udovica, vrteći jaglukom, — ama ti samo k’o bratu kažem: otvori oči, pa ne uzmi mlado ni ludo, nego sabranije i pametnije...Mlado kuću ne kući. — Ono, doduše, tako je, — odobri Pero, — ama ja k’o velim: slađa je teletina od govedine... — Kako kad, — presiječe ga udovica oštro. — Mlado ne umije ni milovati onako, k’o što zna starije... Pero nije znao šta će odgovoriti, nego, u nezgodi, izvadi i on jagluk i poče trti nos.Ujedanput, kao da se prisjeti nečemu, okrenu se i pođe vratima. — Hajdemo, — reče Obrenu. — Kuda? — uplete se udovica i potrča za njim. — Kuda? — Eto nas drugi put!Za danas je dosta!... I brzim koracima, kao da ga kogod goni, izađe na ulicu. Otada su učestali ići.Pero je Obrenu unaprijed plaćao saputninu i zvao ga gotovo svaku veče.A dočekivali su ih krasno.Udovica, je dočekivala Peru, Milka Obrena, i častili su ih kahvom, rakijom, duhanom, gurabijama i urmašicama, niz koje se cijedio med.I dugi razgovori ispredali su se do kasno u noć i svi su se rastajali zadovoljni. Najpošlje Pero stište srce i čvrsto odluči da zaprosi.Što je više išao njima, samovanje mu je postajalo sve teže i uvidio je, da tako više ne može izdržati. Na samu Novu Godinu pođe sa Obrenom tamo. — Oho, kako je u vas lijepo! — viknu još s vrata, čim je opazio kako se prezagrijana peć zarumenila i kako se, na malome astalčiću, čista prepečenica zlati u boci. — Lijepo, lijepo! — uskliknu još jednom otresajući snijeg sa haljina, trljajući prozeble ruke i još jednako cvokoćući zubima. — Pa u mene je vazda lijepo, — dočeka udovica veselo ustajući ispred njih i praveći im mjesto. — U mene je vazda ovako. — Zatim se okrenu u stranu i slušaše kako vjetar zviždi, trese prozorima, nosi i razbija lonce sa promrzlim cvijećem ispod njih. — Bećari sad na polju jaduju, a oženjeni se u kuću raduju, — izbaci, potpuno zadovoljna, što je mogla ovo sknaditi kao u pjesmi. — Ništa nema bez ženske glave u kući, — dočeka Pero brzo. — Bez žene je kuća prazna. — Pa oženi se bolan! — uzviknu udovica, nudeći ga rakijom. — Oženi se i budi čojek!Samo pazi: ne uzmi mlado ni ludo.To ti i opet velim k’o bratu. Pero sačeka dok se Milka sa Obrenom dobro ne zagovori.Nije volio da ga oni čuju.S toga se nestrpljivo vrpoljio na mjestu i čas se igrao sa sahatnim lancem a čas opet zasukivao brkove. — A ja baš hoću danas da prosim, — šapnu udovici, čim je ugrabio priliku. — Doš’o sam da mi ti presudiš... ti si k’o sudac... i da mi presudiš danas... — Zar danas? — postiđeno zapita udovica, oborivši oči, i opet se svojim ramenom osloni o njegovo. — Danas, — potvrdi on. — Ti samo ako hoćeš... — Ja hoću, — presiječe ga ona živo i pruži ruku da ga zagrli. — Ja hoću... — Da mi daš Milku, — dovrši on. Udovica se iskrivi, poblijedi i ispusti sitan; čudnovat krik.Izdignuta ruka klonu joj, brada zaigra, oči se navodniše.Pero, preplašen, htjede joj prileteti da je pridrži, ali se ona izvrnu i otskoči od njega kao oparena. — Bježi, bježi od mene krvniče! — viknu i pokaza mu svih deset prsta, kao da će mu toga časa u oči poletiti. — Bježi od mene!...Zar sam te ja za to lijepo primala?...I zar ti je tako poštenje?Prijatelja svoga šćeo si da prevariš i da otmeš njegovu đevojku. — Njegovu? —jedva promuca Pero gledajući je začuđeno. — Zar je Milka Obrenova? — Njegova, njegova sam ja! — uplete se Milka, hvatajući Obrena ispod ruke i smiješeći se. — Ja samo njega begenišem... Pero se prekrsti. — A saputnina? — zapita kao kroz plač. — Pa nijesi li ti sa Stakom govorio? — osiječe Obren oštro i isprsi se. — Zar ona nije tvoja?I zar sada nju misliš prevariti? — Nevjerniče jedan! — ciknu udovica i briznu u plač. — Zato sam te primala? — Pa, brate, što mi to prije ne kazaste? — okosi se Pero, mrko je gledajući. — Ja nisam kriv..Zar ja nisam kaz’o da je slađa teletina od govedine? Pa, okrenuvši se Milki, duboko uzdahnu, udari se rukom u prsa i pođe. Od toga dana Pero kao da klonu duhom i izgubi vjeru u se.Izgubi i nadu, da će ikada u svojoj kući zagrliti svoju ženicu i, u tihe ljetnje večeri, napajajući se mirisom jorgovana i pjesmom bumbulovom, ljuljuškati je na svome krilu i kunjati joj na golim njedrima, kao što je zamišljao.Od velike brige poče mu se i kosa šarati i, na veliku žalost njegovu, pojaviše mu se nekoliko čisto bijelih dlaka u solufima. — Jadan Pero, sad te po gotovu neće nikakva! — uzdahnu ogledajući se u ogledalu. — Hajde, kukavče crni, u manastir pa posti i čitaj molitve, jer ti nema pomoći... I odreče se društva.Nekoliko dana živio je osamljen u kući kao pustinjak kakav.Zatvorio se u sobu, pa niti je koga puštao, niti kuda izlazio, nego se od jutra do mraka klimatao na jednoj visokoj tronožnici, brojeći dimnjake na susjedskim krovovima, ili je leškario u dušeku, praveći kuglice od hljeba i gađajući njima slike na zidu. No i samovanje mu dodija. Opet pođe u mehane i, pijući više nego prije, poče lupati boce, prozore, čaše i ujedati sviračice.Jednu je ugrizao ispod podvoljka, gdje je najbjelja, a drugoj umalo nije nos otkinuo.I sve živo poče bježati od njega kao od čovjeka koji je pamet izgubio.I drugovi ga ostaviše.Uklanjali su se od njega i sakrivali svuda (Obren se sakrivao za vreće s pirinčom) i jedini Jeftan što mu je ostao vjeran i još se jednako brinuo za njega. — Ženi se, — savjetovao ga je ponovo, uzimajući ga ispod ruke. — Ženi se, jadan brate, i ne gubi mladost uzaludno... — Ama ko će me, brate? — pitao je Pero nekako postiđeno, okrećući glavu u stranu da ne sretne Jeftanov pogled. — Ko će me sad?Posijedio sam k’o pašalijin đogat, a zovu me i bekrijom... — Ne boj se ti, — sokoljaše ga Jeftan živahnije. — Još ima nade. — Moja je nada utonula u morske dubine, pa je ribe jedu, — presiječe ga Pero. — Još ima! — uzviknu Jeftan jače. — Samo ti slušaj mene i nemoj više razbijati čaša ni boca.Nije boca popov nos, pa da je razbijaš...To je jedna mrtva stvar... Pero zastade. — E znam, brate, da sam kriv, — reče. — Znam, ama šta ću?...Kad me stisne ovđe, u prsima, dođe mi da sve razbijem...Da je život boca i njega bi razbio!...Omrzno’o mi i on...Tako je to, kad nema ženske glave u kući. Od toga dana i opet poče umjerenije živiti.Zatvori se u sobu i poče čitati Sveto Pismo i razne zanimljive knjige, kao što su: Crni listovi, Mala Mara, Genoveva, Crna Dama i t. d. Izlazio je samo u magazu mladoga Jove Perotića, koji mu je davao knjige. Kao uredan čovjek najpošlje odluči da nabavi jednoga slugu.Obrati se prijateljima i oni mu nađoše Damjana, ovoga istoga Damjana, koga on od milošte prozva Danilom.Ujedno odluči i to, da, prvi put pošlje smrti roditelja, proslavi Krsno Ime.A kako ga je proslavio i šta se zaključilo iza ručka, to smo u početku iznijeli. Sastanak, određen u prvu nedjelju po Krsnome Imenu, morao se održati i svi jarani opet se, u urečeno doba, nađoše u Perinoj sobi.Pred njima je stajao onaj isti stari, rasklimani sto, pokriven istim masnim potrpežnjakom, sa istim, čak neopranim, čašama i bocama, kroz koje su se lomili sunčani zraci, koji, poput duguljastih stubova providnoga dima, padahu kroz stari, valjda nikad neočišćeni prozor, i razasipahu se po stolu. — Pa šta velite ljudi? — zapita prvi Jeftan malo uobljenim, svečanijim glasom, gledajući po jaranima. — Kako ćemo s tom Perinom ženidbom?...Šta ti veliš, Pero? — Eto... kako vi velite, — odgovori Pero ponizno, snebivajući se. — Vi kako glasate meni je pravo.Meni ne treba ništa nego žena. — Ama nije žena kokoš, pa da ti je kupimo, — viknu Jeftan žešće, udarajući rukom po stolu. — Žena je žena!Čovjek kad hoće da se ženi, stoji ti na pragu novoga roćenja i smrti.Ako ti bude dobra žena, iznova si se rodio i biće ti dobro; ako ti bude zla, onda kuku tebi, odmah si mrtav!... Pero poče trljati ruke kao da ih umiva. — Pa, razmišljajte vi, brate, — reče. — Ja vam u to ništa ne znam.Ja perem ruke k’o Pilat... — Šta velite vi, braćo? — zapita Jeftan, okrenuvši se drugovima. — Recite i vi koju. — Prvo: treba da uzme ženu s mirazom, — dočeka Obren u pola pjevajući, kao kad čita pjesmaricu. — I ti si se, Jeftane, oženio s mirazom, i ja sam se oženio s mirazom, pa nek se i on oženi.To je prvo. — A drugo? — Drugo je, da je pametna i kućanica. Jeftan se malo namrgodi. — A treće? — zapita brzo. — Nek nije duga jezika, Jeftan ga prezrivo pogleda i okrenu se Jovi. — Šta ti misliš? — zapita. — Najljepša je, ako je mlada i lijepa! — osiječe Jovo... — Uh, uh, brate, mlada i lijepa — uzviknu Pero oduševljeno i zatapša rukama. — Uh, uh, brate, to mi se hoće! — A take u našem mjestu nema! — okresa Jeftan. — Nema, — odgovori Pero pokunjeno. Svi ućutaše.Pogledaše se i kao da htjedoše jedan drugome u očima pročitati šta misli. — Onda... ja glasam, da se Pero oženi sa strane! — viknu Jovo iznenadno. —- To je najbolje! — Predlažemo i mi! — povikaše svi. Jeftan, pružajući obje ruke ruke, pristupi Peri. — E, čestitam ti ženidbu! — reče. — Sretno, dugovječno, berićetno!Da Bog da i porod porodio i sve ti u naprijed pošlo! — Živili mladenci! — zagrajaše svi, grleći Peru. Jeftan se prisloni ramenom uz prozor i zamišljeno poče dobovati prstima po staklu. — A ko će poći na put i kuda? — kao da sam sebe zapita. — O toma treba dobro razmisliti. — Nema tu razmišljanja, — dočeka Obren živo. — Pero treba odmah da pođe. — A zar ne može bez mene?- — zapita Pero poplašeno. — Šta ću ja? Jeftan ostupi od prozora i zasmija se. — Kako će biti bez tebe? — zapita. — Ta nećemo mi vjenčavati za se...A s tobom će ići još neko, da ti izabira, — dodade malo tiše. — Koji će? — upade Obren brzo. — Ko to može? Danilo, koji je za sve vrijeme govora bio prikriven za vratima i sve slušao, proviri unutra.Sad je, kao za paradu, bio obučen u stare, široke haljine Perine, koje su visile o njemu kao o suhu drvetu, i izgledao je smješniji nego prije. — Ja ću, — viknu on koliko ga grlo donosi... — Evo mene! — Muč’ ti, magare! — okosi se Pero na njega. — Kad ja iđem, svakako ćeš i ti. — A možeš li ti Obrene? — zapita Jeftan i ne gledajući na Danila. — I ti si Perin jaran. — Ja bih... ama pos’o i danguba... — zamuca Obren. — A... osim toga... ne znam kolika će bit’ poputnina. — Poputnine nema! — Onda ja ne mogu. — Mogu ja, — dočeka Jeftan ponosito. — Ja i Jovo možemo. — Možemo! — I da se zareknemo, da drug druga neće na putu iznevjeriti, dok su nam glave čitave. — Zaričemo se. — I sjutra da krenemo! — Sjutra. I svi prihvatiše za čaše, a Danilo, od radosti, baci kapu u vis i poče poigravati. Sunce otskočilo na sred neba, te peče i u tjeme i u goli vrat.Prašina, ispod kola, diže se i pada po očima i licu.Konjske muhe oblijeću oda svih strana i lijepe se za obraze, oko ušiju, i za haljine. — Ovo je pasje putovanje! — progunđa Jeftan i nekako krvnički pogleda u Peru. — Treći dan putujemo, pa nam sve gore i teže... — Sve gore, — odobri i Pero, mučenički prevrnuvši očima. — Naopako, brate...Ovako ti je to, kad se traži ženska glava... - — Pa zato je lako, — kliknu Jovo, udarajući Peru po ramenu. — Ovđe blizu, u selu Galebovcu, živi striko Vaso, rođeni mi brat očev...On je bogat, svega ima, a ovđe živi...Ako hoćete, u njega ćemo i svrnuti. Jeftan pogleda oko sebe, pogleda u nebo i stisnu zube. — Jok, — okresa. — Ja neću drukčije svraćati, nego ako ćemo ostat’ barem tri dana... — Pa ostaćemo tri dana... Zgledaše se i pristadoše.Opremiše Tomu kočijaša, da se kod nekakva poznanika odmara, a oni se polako uputiše uskom putanjom, koja je vodila kroz rijedak, jasenov gaj, u selo...Unaokolo sve mrtvo!...Prašljivo, pepeljasto lišće opustilo se, pa niti šušti, niti se miče.Iz mrkožute, sagorjele trave bije čudna vrućina i zagušljiv, gotovo smrdljiv zadah...Ni ptica da proleti, ni zec da šušne, ni niko da se vidi, osim nekakvih bubica, prozračnih krila, što, katkada, prolete iznad trave. — Hoćemo li sad viđeti koga? — zapita Jeftan, pošto su izašli iz gaja i stigli do nekoliko starih, raštrkanih koliba. — Hoće li se javiti iko? Iznad koliba dizao se tanak, plavičast dim i povijao se po čađavim, slamnim krovovima...Ničiji glas ni tu se nije mogao čuti...Čak i one nekolike kokoši, što su se razišle po gomilama buništa, ispred koliba, nijesu kakotale ni drečale, nego opustile krila, otegle šije i iskrivile glave, pa kao da se rastaju sa životom...Blizu njih se udrvenila nekakva stara kljusina, sa šiljastim, mršavim kukovima, te kunja, lijeno mašući repom i braneći se od silnih muha. — Ovo je selo mrtvo, — reče Pero, otirući znoj sa čela. — Niđe nikoga! — A ko da se javlja po ovoj vrućini? — osiječe Jovo, zaduhan. — Najpošlje i ne treba nam niko, kad nas evo na mjestu... Pred njima se, odista, ukazivala nešto ljepša, pločom pokrivena kuća...Sa lica imala je tri nejednaka prozora i velika, drvena vrata, sa dva ogromna kanata.Prozori su, doduše, bili iscrvotočeni i obrasli sitnom travom, vrata se nakrivila i kanati gotovo da padnu, pa ipak... ipak je sve ljepše bilo nego u ostalih kuća. — Evo nas! — uzviknu Jovo, koraknuvši u široku avliju, ispred kuće, ograđenu sa svih strana uskom suhozidicom. — Tu smo! Po avliji, naročito oko bunara, ležale su četiri oveće gomile đubreta.Po njima su skakutali nekoliko bezbrižnih vrabaca, kojima vrućina nije smetala, i oblijetalo je silesija sitnih mušica.Na sredini se izdizao široki dud, a ispod njega, na prostrtim, starim, poderanim kesama, ležao je nekakav čovjek.Star, sijed, sa namrežganim, pjegavim licem, sa dobro potstriženim brkovima i velikim, oklepljenim ušima, mirno je spavao.Obučen je bio u tanke, prljave gaće i još prljaviju košulju, koju je razdrljio na prsima, pustivši da se mušice okupljaju po njima. — Pogledajte ga! — prošapta Jovo. — To je on! Svi mu pristupiše i onako spavaćiva opkoliše ga.Jovo se sage i primače mu usta ušima. — Ej striko!— zovnu ga. — Striko! Starac se trže i plašljivo odskoči.Zatim otvori krmeljave oči, protra ih i, nekako blesasto, pogleda po svima. — Šta ćete? — zapita šištajući. — Ko ste vi? — Evo ti došli, — odgovori Jovo veselo. — Prijatelji došli. Stari se lijeno ispravi i, odupirući se leđima o stablo dudovo, sjede. — Ama ko ste vi? — zapita jače. Jovo se zasmija i pljesnu rukama. — Zar ne znaš mene? — zapita. — Svoga maloga Jovu ne znaš?...Zaboravio si me, a? Stari iskrivi glavu i zijevnu. — Aha, ti si? — procijedi kroz zube.I objema šakama protra se po licu, kao da se umiva. — Ti si zar? — A kako si? — zapita Jovo prilazeći mu ruci. — Jesi li zdravo? Stari opet zijevnu. — Ja rđavo, — dočeka. — Zla vremena, godine slabe...Nema da rodi godina, nema para...Ništa nema!...Tavorim ’vako s dana na dan, dok i smrt za vrat... — Žao mi je, — reče Jovo, uozbiljivši se. — A meni je dobro!...I zdravlja i para i svega imam... Starac, ne vjerujući, pogleda ga poprijeko. — A imaš i para? — Imam. — I ne treba ni od koga da išteš? — Ni od koga. Starac se dohvati rukom za stablo i ustade.Lice kao da mu se odmah razvedri. — Pa što si onda doš’o? — zapita. — Što si doš’o, kad ne išteš ništa? — Doš’o sam samo da tebe vidim, — dočeka Jovo živo. — Ti si mi k’o otac, pa hoću da te vidim.A evo sam dov’o i dva prijatelja i jedno momče, da ti se progostimo u kući dva tri dana. Starac odskoči korak unatrag i rastvori usta, kao da će progutati nekoga.Lako bljedilo preli mu se licem...I za čas se uozbilji i obledeni opet. — A?...A to su ti prijatelji? — zapita hladno i prezrivim pogledom premjeri ih obojicu. — To zar? — Ovo su. — A imaju li i oni para? — Imaju. Stari obori glavu. — Lijepo je to...Drag si ti meni Jovo, — reče hladno, kao i malo prije. — Mali si bio, kad sam te nosio na rukama...I ja bi da vam je sve u redu: i sobe i dušeci i sve. — Fala ti, — upade Jovo obradovan. — To sam i mislio. — Ama u mene to ništa nema, — osiječe stari. — I kuća mi tijesna, i soba nemam puno; ni dušeka nemam, pa će vam bit’ ružno... — Ponio je Pero svoj dušek, — dočeka Jovo, — a nama ostalim biće lijepo, samo kad smo u tebe...Mi smo i sa malim zadovoljni. Stari se dohvati za uho, kao da nije dobro čuo. — A i hrane nemam, — nastavi mirno. — Sirotinja smo!...Sam suh hljeb!...A to je tvrdo za vaš želudac... — Svedno...Za nas je dobro. Stari zastade i opet pogleda po svima.Htio je, da im na licu pročita: jesu li svi saglasni sa Jovom?I, na svoje veliko čudo, opazio je da su svi mirni i da se ne prepadaju od njegove kuće. — Ama u mene u sobama ima i buha, — dočeka brzo. — Naučili smo mi i na njih, — odgovori Jovo. — Na putu se čojek svačem nauči. Stari duboko uzdahnu. — Pa... hajdete u kuću, — reče. — Hajdete i otpočinite. I pusti ih naprijed, a on polako, gegucajući, pođe za njima. Strina Jovina dočeka ih na sobnim vratima.Malena, mršava žena, još prilično mlada i dopadljiva, u starim, isplavljelim haljinama, sa osmijehom na licu pozdravi Jovu i pruži mu obje ruke. — A kamo se ti prije? — zapita ga prijekorno. — Toliko godina pa da nam ne dođeš!Zar ti to valja? — Pa evo me sad, — odvrati Jovo veselo. — Što je rjeđe, to je slađe! Strina se ukloni i sve ih propusti u sobu.Samo sluga Danilo što osta na avliji.On zbaci prtljag sa sebe, izvali se pod dud na starčeve kese i varka kao zaklan. — Ne pitaj jesu li gladni i ne iznosi ništa, — šapnu stari ženi, ulazeći za njima. — Vidiš, da ih je puno! — A kahvu? — prošapta ona. — Možeš im dati po jednu...Ama nemoj točiti pun fildžan, nego samo polovinu. Gosti su već bili posjedali na niske, tronožne stolice, koje obično seljaci upotrebljavaju, i razgledali su sobu, u kojoj nije bilo nikakva namještaja.Ni prostirke po tlima, ni slika na zidovima.Samo, u jednome kraju, visile su nekakve stare, okrpljene čakšire, a ispod njih prislonjen je bio prost, drveni sanduk, iz koga je virilo nekoliko dronjaka. — K’o što vidite, sirotinja, — reče stari tužno. — Ja znam, da se vama neće sviđet’ i da nećete ovđe ostati ni čitav dan...A i selo nije kakvo!...Nemate u njemu ništa viđeti... I lagano pođe prozoru, da im otuda pokaže, e nemaju ništa vidjeti...Ujedanput ispusti čudan krik.Brada mu zaigra, na čelu mu iskoči debela, modra žila i pridade mu licu strašan izraz...Obuze ga neki bijes i poče po sobi trčkati i poigravati. — Krava, krava, krava Filipova u našem žitu! — viknu. — Krava Filipova!Krava, krava, krava! Pa poleti vratima. — Krava, krava, krava! — viknu još glasnije. — Čija krava? — zapita neko iz avlije. — Ignjate, goni kravu Filipovu iz žita, — razvika se stari poput pudara. — Goni, i kaži mu, lopovu, da mi je učinila tovar štete...Toliko će mi platiti! Zatim opet ušeprtlji.Ponovo pritrča prozoru, mlatarajući rukama, i ponovo se povrati vratima. — Kaži Joki, — viknu ženi, — neka u tefteru nađe Filipovo ime i neka mu pripiše u dug još tovar žita!...Čitav tovar!..Sto oka i ni jednu manje. I, onako ljutit, sjede na sanduk i objema nogama poče lupkati o tle. Nakon duge počivke, javi se na pragu lijepo, mlado djevojče.Nosila je na prostome, ulupljenome poslužavniku crnu kahvu, natočenu u stare, napuknute fildžane.Nenaviknuta, zar, da služi ovoliko gostiju zastidila se i zbunila.Onako zbunjena, mjesto da pruži kahvu prvome Jeftanu, koji je i sjedio u pročelju, pruži je Peri.Pero se i opet zastidi i okrenu glavu u stranu, kao da nešto gleda na zidu.Jedini Jovo što iskolači oči, čim je ugleda.Zagleda se u nju i, dok je stajala, nije na drugu stranu skrećao pogleda. Stari se lagano diže sa sanduka.Polako, kao šetajući, pođe po sobi i, onako sa strane, pogleda u fildžane, da vidi: jesu li napunjeni?Žila ona opet mu iskoči na čelu stište zube i, gunđajući, pristupi Joki, pa je gurnu laktom u prsa.Ona ga ukočeno pogleda, a poslužavnik joj ispade iz ruke.I pocrveni još više, poklopi oči rukama i uteče iz sobe. Stari sam diže poslužavnik sa tala i metnu ga u kraj.Pokupi i fildžane od gostiju. — Da nije sirotinje, častio bi vas još, — reče mrgodno. — Ama ovako nema vam više ništa.Ako vam nije mrsko, sad možete malo prošetati...Kažu, da je to zdravo...A ja sad imam nešto i posla, pa, ako odete, nećete mi barem smetati... Svi ustadoše.Makar i po vrućini, morali su u šetnju.I svi su pozavidili Danilu, kada opaziše kako u hladovini slatko spava. Pošto su izašli iz kuće, okrenuše drugim putem, a ne onim kojim su došli.Uputiše se čoporu niskih, seoskih kuća, ispred kojih se, u prašini, igralo nekoliko golišave djece... Kad su se vratili u strika Vasinu avliju, Danilo se već bio probudio i sjedio pod dudom.Kraj njega je leškario Vasin sluga, Ignjat, star, kosmat čovjek, koji se jednom u pet nedjelja brijao a šišao se dva put u godini, te izgledaše kao kakav ljudožder.On uhvatio Danila, pa mu pričao svoje doživljaje iz vremena kad je kuga morila; pričao je: kako je bježao ispred nje i kako se, najpošlje, spasao. Ugledavši goste, on ustade i začuđeno ih posmatraše. A đe si ti, Ignjate? — zapita Jovo približujući mu se. — Zar si živ, bolan? Stari Ignjat razvrati vilice i riknu kao divlja zvijer.Obje ruke raširi i poleti prema Jovi, stište ga u naručja i bjesomučno poče ljubiti po čelu, obrazima, ustima. — A kako si? — zapita Jovo, pokušavajući da se otme. — Jesi li zdrav? — A-a od kuge nikad bolje! — odgovori Ignjat, stežući ga jače. — A-a kako si mi ti, mali Jovo? — Ja dobro. Ignjat ga malo pusti i, od milošte, povuče ga za uho. — A-a kršno si momče!Lijep obješenjak! — reče, keseći se. — Isti pokojni otac!...K’o da njega gledam. Jovo izvadi duhana, napuni mu lulu i pripali. — A je li striko doma? — zapita. — Šta radi? Ignjat kao da ne ču dobro.Metnu prst na usta i izdiže obrve. — Striko zna šta radi, — prošapta poluglasno. — On zna... — A šta radi? — On zna šta radi!...Od kuge nije bilo pametnijeg čojeka od njega. Jovo dade znak drugovima, da pođu za njim.Polako se prikradoše do strikine sobe i tada Jovo jednim jačim udarom otvori vrata...U sobi je sjedio stari i gledao u tefter, iz koga je Joka nešto čitala, a pred njim su stajala dva seljaka i gledala ga sa strahopoštovanjem. — Lani si uz’o tovar žita, — govoraše stari, ni malo se ne obzirući na goste, — a ove je godine pravo, da mi vratiš dva... — Mnogo je, — prošapta jedan seljak, sitnim, sniženim glasom. — Puno, gazda... Striko Vaso zažmiri i zavrti glavom. — 'Mnogo? — zapita podrugljivo.A što nijesi kaz’o da ti je mnogo, kad si isk’o i kad si mi prič’o, da će ti đeca krepati od gladi?... Seljak slegnu ramenima i ućuta. — Taki ste vi svi.Svi nepošteni! — progunđa stari mršteći se.Zatim ustade i, ispod oka, pogleda goste. — A što vi još ne šetate? — zapita ih. — Šetnja je zdrava... — Šetali smo dosta, — odgovori Jovo gledajući Joku. — I ručali smo... Stari se osmjehnu i odobri glavom. — Neka ste ručali, — reče. — To valja!Zdravo je u selu ručat’... I opet se okrenu seljacima i premjeri ih oštrim pogledom. — Ne čekajte više, — osiječe. — Hajdete, pa mi odma vraćajte žito!...Ako zakasnite, biće još skuplje.. Seljaci oboriše glave i, ne progovorivši ništa, obojica iziđoše. Stari sastavi ruke na leđima i nekolika puta pređe s kraja na kraj sobe.Najpošlje pogleda u Joku.Ona je još jednako sjedila, držala tefter na krilu i, osjećajući Jovin pogled na sebi, nije smjela glave podignuti ni pogledati ma kuda.Stari stade preda nju i kucnu je prstom po čelu. — Nije tvoje mjesto međ momcima, — reče. — Hajde iz sobe. Joka skoči kao oparena.Oturi tefter sa krila, zbunjeno pogleda oko sebe i hitno izađe iz sobe. — Kršna đevojka! — nehotice uzviknu Jovo, naturivši fes na čelo. — Kršna! Stari ga pogleda poprijeko. — A neko mi reče, da ćete vi sjutra ići? — zapita. — Sjutra odma! Oni se začuđeno zgledaše. — I neka vam je sretan put, — nastavi brzo. — Kad hoćete, ja vam neću smetati...A mogli ste i ostat’...Ja vas nijesam gonio. — Pa... kad nas ti zaustavljaš i kad nas ne goniš ostaćemo još tri dana, — dočeka Jovo. — Nama je lijepo... — Ne zaustavljam ja nikoga, — dočeka stari osorno. — Kad čojek ima posla i kad hoće na put, ja ne zaustavljam...Ni meni nije drago kad me ko zaustavlja od mojih poslova...Ja i sad imam posla... Pa, ljutito lupnuvši vratima, izađe iz sobe. — Ovđe k’o da nećemo dugo skrasit’, — reče Jeftan mrgodno gledajući Peru, — Šta se vama čini? — I meni se čini, — odobri Pero odmah. — A ja se ne bojim, — upade Jovo vatreno. — Ako bude sve k’o što sam namislio, biće dobro i začudićete se svi! — Da Bog da, — odgovoriše obojica. Stari se opet pojavi na vratima, noseći čitav naramak slame.Baci ga na sred sobe i othuknu. — Eto vam, da ne spavate na tvrdu, — reče. — Dušeka nema sirotinja!...Samo mi nemojte duhaniti, da se ne bi zapalila slama...S toga vam ne dam ni svijeće...Mjesečina je, pa se vidi i bez nje... Gosti razastriješe slamu po sobi i, onako umorni, povaljaše se po njojzi.Upravo na slami je ležao sam Pero, jer je Jovo odmah za starim izišao nekuda, a Jeftan se koristio Perinim dušekom, koga je oteo od Danila.On je, čisto i jasno, dokazao Peri, da »kao stariji jaran i oženjen čojek« treba da spava na meku, a, pored toga, ne ide za svojim nego za Perinim poslom i da je ovaj, prema tome, dužan, brinuti se za njegovu udobnost.I Pero se morao mučiti kao niko njegov!...Osvojile ga buhe, pa nikako očiju da sklopi, nego se neprestano prevrtao s boka na bok.I poče se kajati, što je ikako polazio na put i što je budalasto odlučio da se ženi...Zar baš da se ženi?...I što da se ženi?...Da udara na belaj, da troši novce i da svojom krvlju hrani seoske buhe.Zar se ne bi one mogle hraniti bez njegove krvi?I zar on nije mogao ležati mirno u svojoj sobi na svome mekanom dušeku i spavati, kao što i ostali sretni ljudi, kojima nije palo na pamet da se žene, spavaju?Rašta da je Bog njega ubio mimo sve ostale i osudio ga na ovako tumaranje? Pero huknu i odmahu rukom, da jednim mahom sve crne misli odagna od sebe.A buhe ga sve to više peckahu i koprcahu se ispod njega, kao da je na mravinjak legao. — Da barem Danilo uza me spava! — prošapta tiho. — Barem bi polovina buha prešlo na njega. I dođe mu, da toga časa skoči i zovne Danila.I on se diže...Počeša se malo i hotimično se rastrese nad uspavanim Jeftanom, da koju buhu strese na njega i da mu se tako osveti.Zatim siđe na avliju i uputi se dudu, ispod koga su Danilo i Ignjat slatko spavali. Iznenada osluhnu nekakav šapat.I polako, držeći se zida, poče gledati oko sebe na sve strane. — Ko je? — pomisli u sebi. Priviri bolje.I opazi, nedaleko od duda, iza jedne gomile bunjišta, kako stoje jedno prema drugome: Jovo i Joka.On se jednom rukom naslonio na zid i gleda joj pravo u lice; ona oborila glavu i čupka rese na bošči. U Peri zaigra srce.On ga pritište objema rukama, a dah zaustavi.Poguri se i lagano, na prstima, približi im se malo. — Je li te strina viđela? — šaptao je Jovo poluglasno. — Nije...Nje se i ne bojim, — odgovori Joka, da se jedva čulo. — Ama on... — On je zao? Ona uzdahnu, a ne odgovori ništa. — Muči li te? zapita on. Ona ne odgovori. — Kako te drži? — Hoće da mu vazda gledam u teftere, — promuca ona. — Bogat je k’o niko njegov, a ja siroče, pa može sa mnom što hoće...Zato me i uz’o, da mu vazda radim... — A strina? — Ona je zlatna...Ona mi je tetka, najbliža svojta...Draga sam joj, ama ne smije ništa.Ne smije mi ni hljeba dati bez njega... Jovo joj se približi. — A on ti brani i da se udaš? — Brani, — odgovori ona: — Trebam mu, pa kaže: »nećeš se udavati, dok sam ja živ...« Slušajući ovo, Peri se ražali.Desio se meka srca, pa mu dođe da zaplače za ovom djevojkom.I on nekako čudnovato zastenja...Oni se trgoše...Joka sakri lice boščom i uteče u kuću, a Jovo mu se približi. — Ne valja ti što prisluškuješ, — reče. — Ama sad što si čuo, da nikom ne izdaš...Ako izdaš, zlo i po me i po te. Pero ne odgovori.Propusti ga da uljegne u kuću, a on stade pod dud.Tu, pored Danila, leže i poče misliti o Joki. Tu je i zaspao. U jutru je bio ljutit, namrgođen.Nažuljio leđa, ogrebao se po ruci, a buhe ga išarale svojim ujedima.U ljutini ošamario je Danila, a opsovao i Jovu. — Neću ti ja ovđe više noćivat’, pa da me na komade siječeš, — reče. — Nijesam ja razbojnik, pa da me na muke mećete. — Pritrpi se samo do sjutra, — odgovori mu Jovo tiho, milujući ga po vratu kao razuzdana paripa, — a sjutra ćemo, brate, svi putovati... U zoru, drugoga jutra, neko silno udari u sobna vrata.Vrata se otvoriše i na njima se pojavi stari Ignjat.Gologlav, raščerupan, u lakome odijelu, stade na prag i pogleda po sobi. — A-a nije mi tu Jovo? — promuklo zapita. — Nije, — odgovori Pero preplašen. — Što će ti? Ignjat izmahnu rukom i svom snagom udari se u prsa. — A-a utekli su!Utekli! — dreknu. — Od kuge nije bilo ovake bruke! I, ne osvrćući se ni na koga, otrča dalje. U kući se diže čitava uzbuna.Striko Vaso trčao je i zavirivao u sve sobe.Čak je otvarao sanduke, pa i u njih zavirivao.I u kokošinjak je zavirivao.A ona žila iskočila mu na čelu, a iskezio zube, a krmeljave oči došle mu još manje...Ignjat je rikao po avliji i bio se u prsa...Jedina strina bila je mirna i začuđeno gledala obojicu... — Ama šta je bilo? — zapita Jeftan, koji se nikako nije mogao razabrati. — Kakav je to belaj? — Odv’o nam Jovo Joku, — odgovori ona mirno, kao da o kakvoj sitnici priča. Stari nasluhnu ove riječi i zaustavi se.Stade preda nju i stisnutu šaku podnese joj pod nos. — Ti, ti si sve znala! — zašišta. — Sve si znala! — Nisam, — odgovori ona uzmičući glavom. — Oklen bi ja znala? — Jesi...Ti si vazda govorila, da treba da se uda...Eto ti sad!...Udala se!... Ignjat izleti, noseći debelu cjepanicu u rukama. — A-a da ih gonimo! — viknu. — Da gonimo do kuge! — Kuda ćeš ih gonit’? upade stari žešće. — Gonio bi i ja, ama su daleko izmakli. Ignjat baci cjepanicu, sjede na tle i briznu u plač. — A-a znao sam ja, — promuca. — Vidio sam, đe sve nešto šapure...A žao mi ih... oboje mi žao... Striko Vaso i ne osvrnu se na njega.Okrenu se gostima i mrko ih pogleda. — Eh, što ste mi došli? — viknu. — Vi, vi, vi... znam ja sve vas!...Odmah iđite iz moje kuće, kud vas oči vode i noge nose... Jeftan i Pero ne odgovoriše riječi.Obojica, kao utučeni, krenuše iz avlije, a za njima krenu i Danilo, uzdišući i stenjući pod prtljagom... Istjerani iz kuće strika Vasine, Jeftan i Pero leškarili su pod jednim iskrivljenim drvetom, u dnu sela.Jak, nesnosan, zagušljiv miris udarao je iz ispucale zemlje i spržene trave i gotovo ih davio; ozgo, sa visine, kao da se nešto teško, vrelo spuštalo na njih i pritiskivalo ih, te nijesu bili u stanju ni šta misliti ni govoriti.Samo su dahtali obojica i gledali se tupim, bezizraznim, umorenim pogledom. Iznenada dotrča Danilo.Bio je uzrujan, uzbuđen, usplahiren, pa još izdaljega izbuljio oči, rastvorio usta i mahao rukama kao da će poletiti. — Nema Tome! — viknu zagušeno, približujući im se. — Nema Tome, nema kola, nema vožnje, nema puta!... Da je, na primjer, gdjegod, iza leđa im, top ili lagum pukao, ne bi se više prepali.Obojica odskočiše od zemlje i blesasto pogledaše Danila. — Zar? — graknuše u jedan glas. — Nema ga, — odgovori Danilo, otirući znoj sa čela i hladeći se kapom. — Sve selo obigrah, pa ga nema.Kažu, da je noćas otiš’o... — To je on odveo Jovu, duše mi! — kliknu Jeftan, udarajući se rukom po čelu. — To su nas obojica prevarili i iznevjerili, crn im obraz i ovoga i onoga svijeta! — A što nijesi druga kola naš’o, magare nikakvo? — breknu Pero ljutito i potegnu Danila za mokru, razbarušenu kosu. — Zar je Tomo sam na svijetu? — A đe su druga kola? — okosi se Danilo, otimajući se. — Nije ovo šeher. Pero opusti ruke niza se i pristupi Jeftanu. — Šta ćemo sad? — zapita. — Zar se ne micati nikud više iz ovog pakla? Jeftan uvuče ruke u džepove i poče zamišljeno hodati oko drveta. — A ima li konja u selu? — zapita šapatom. — Ima, — odgovori Danilo pokunjeno, — Sam Jovan, ne znam kako se zove, ima tri konja. — A nama trebaju četiri! — upade Pero živo. — Četvrti za prtljagu. Jeftan ga odgurnu od sebe i udari nogom o tle. — Ti mi se ne miješaj u poslove! — viknu. — Šta ti znaš? ..Zar Danilo ne može pješe ići? Danilo obori glavu i uzdahnu.Sad se tek sjeti, kako je lijepo bilo sjediti pored Tome i voziti se...Ipak ne odgovori ništa.Samo uprti prtljagu i pođe pred njima, da ih vodi Jovanovoj kući. Zatekoše Jovana gdje se naslonio na star, raskliman, polurazrušen plot, puši na kratki čibuk i naređuje nešto dvojici sinova, koji su neumorno, u strani, okopavali kukuruze. — Čuli smo, da imaš tri konja, — reče Jeftan pozdravivši se s njim. — Ako hoćeš da nam ih daš pod kiriju do kasabe P... Jovan ostavi lulu i kao zamisli se.Poče nešto u sebi računati, pogledajući ih ispod oka, kao da bi da pozna: jesu li dobre platiše? — Imam, imam, — reče najpošlje, osmjejkujući se. — I mogu dati, mogu... — A kirija? — zapita Jeftan. — Nije skupa...Na konja po forinta, po forinta... — Nije puno, — uplete se Pero i stade među njih. — Nije puno, samo kad se ima. — I za zob po dva groša, za zob, — nastavi Jovan brže. — Pristajemo! —viknu Pero, pružajući ruku u znak da je svršena pogodba. — I pet groša meni, što ću ići s vama da vratim konja, meni... — opet će Jovan. — S ovijem se nećeš pogoditi!Hajdemo! — reče Jeftan ljutito i okrenu mu leća. — Hajdemo tražiti drugoga. Jovan se bržebolje odmače od plota i stade preda njih. — Stanite, stanite! — viknu, zaustavljajući ih. — Pogođeno je!...Sad ću ja urediti i izvesti konje! — Danas će bit’ pasja vrućina! — progunđa Jeftan, hladeći se ogromnom, prljavom mahramom. — Poginućemo na putu! Zatim prošeta malo i okrenu se Peri. — Kad si se namislio ženit’ što se ne oženi iz naše kasabe? — okosi se. — Ovako mučiš i sebe i nas...I nije ti grehota ni sramota!...K’o da smo mi tvoji robovi, pa da pristajemo za tobom. — Ama, brate, jesam li ja kriv što sam nesretan? — upade Pero snuždeno. — Nesretan se rodio, nesretno živim, nesretno se i ženim... — Nijesi ti kriv, ama nijesmo ni mi, — nastavi Jeftan jače. — Da nam je Bog poslao koleru na vrat, ja se ne bih ljutio...Rek’o bi: od Boga je!...Ama ovo je sve sa tvoje mahnite pameti.Da se pržimo na suncu, da se znojimo zbog tvoje ženidbe!.. — Kamo sreća da sam mrtav, pa da me danas zakopajete, — reče Pero gotovo naričući. — Taka je moja zla sudbina.I tako je to kad se traži ženska glava. Međutim i Jovan izvede konje i poče ih vadati po ledini, češukajući ih i razmrsujući im dugačke, svilene grive. — Eto gotovo je, gotovo, — doviknu Jeftanu. — Jašite, pa da se iđe... I pomoću Danilovom poče tovari, ti prtljagu, a njima ostavi da sami uzjašu. Konji, čim krenuše, kao da osjetiše nesigurne jahače na plećima.Perin se poče gicati i okrećati, poče izvoditi majstorije i pokazivati, kako zna i na zadnjim nogama stajati.Pero premrije od straha.Poblijedi, poleguti se, uhvati se za grivu i sklopi oči da ne vidi svoje propasti, a Jeftan potjerao za njim, trucka na konju i, kao pijan, klima se i povija čas na jednu čas na drugu stranu. Jedino Danilo i Jovan što su išli lagano i mirno, za pošljednjim konjem.Obojica zaduhanili, pa se upustili u razgovor: — Blago tebi, svijeta ćeš viđeti, svijeta, — veli Jovan, starajući se, da izgleda ozbiljan i zamišljen. — Ja k’o kiridžija viđeo sam mnogo, ama ti ćeš viđeti više... — Svedno, odgovori Danilo lijeno. — Volio bi ja da sam doma, pa da lijepo spavam...Ništa ljevše od spavanja!...Ko je pametan, taj ti se ne miče od svoje kuće, nit’ se pati ’vako k’o mi... — Ne znaš ti to, ne znaš, — dočeka Jovan, prezrivo uzvijajući nosom. — Što se više vidi, više se i zna, više...Ja sam u našem selu najviše viđeo, pa najviše i znam... Ujedanput obojica uzviknuše.Perin konj htio da izvede novu majstoriju i spustio se na prva koljena, a Pero se oslabio, poletio s njega glavačke i skljokao se na zemlju.. — Šta bi? — zagrajaše svi pritrčavajući mu. — Šta je? Pero niti pisnu, niti zubima škripnu.Samo prevrnu očima i, savijen kao gudalo, uprašen, diže se sa zemlje. — Što se ne čuvaš? — prekori ga Jeftan surovo. — Kako to jašeš? — Čuv’o bi se, — odgovori Pero kao kroz plač, — ama zar sam ja prorok, pa da mu znam narav...I kakav mi je to konj, koji se igra i obara ljude?...Pri pogodbi nijesmo kazali da nas obara i to je nepoštena stvar... — Konj je plah, — upade Jovan, — pa mu drago da poskoči, drago... Pero se uhvati za koljeno i huknu. — Neka ga Danilo jaše ako hoće, a ja, vaistinu, neću! — osiječe. — Mogu ja i pješe... I, naramljujući i stresajući prašinu sa haljina, pođe za njima. Jedva pred veče stigoše u P..., malu, gizdavu kasabu, čija ih ljepota iznenadi.Kuće nanizane u pravom redu jedna do druge, pa sve jednake, nove, bijele kao od sira sarezane; magaze i dućani obojadisani i okićeni svakovrsnim stvarima, te se šarene marame, rupci, pojasevi i bošče, povijaju i lepršaju oko vrata kao barjačići.Sve lijepo, čisto, uređeno, »sve pjeva« kako reče Jeftan!A najljepša i najveća od svih kuća, ponos veselih kasabalija, izdizala se pri dnu čaršije i kao kočoperila se svojim ogromnim vratima, velikim, cvijećem okićenim prozorima, i primamljivim natpisom „Hotel Paris".To je bila i jedina znamenitost čitave kasabe i nije bilo čaršinlije, koji se bar nekoliko puta nije pohvalio, kako je večerao u svojoj kući, a pio vino u — Parizu. Naši putnici odjahaše od konja, stupiše u hotel i, uz mermerne stepenice, popeše se do soba, koje im je jedna mala, crnpurasta, milooka, Švabica pokazala. — Fala Bogu kad smo živi! — viknu Pero i, onako u svima haljinama, zavali se u krevet. — Fala Bogu kad smo ovđe, — reče i Jeftan i ispod oka pogleda lijepu Švabicu. A Danilo se ispravi i udari se u prsa. — A mene konj nije mog’o oboriti! — reče ponosito. Dok je Jeftan još slatko spavao na svome krevetu, umotan sa vrh glave do na dno noga u teški, topli jorgan, dotle se Pero i umio i krenuo niz čaršiju, tražeći da se upozna ma s kime i da se raspita za P-ske djevojke.Znajući vrlo dobro, da se takvo poznanstvo najlakše može naći u kakvoj mehani, on je samo i pazio na one dućane, gdje je vidio okupljeno više ljudi i osluhivao je: odakle će čuti najvišu graju, svađu, ili pjevanje.Na sredini kasabe jedna mu se mehana mnogo sviđala i, ne razmišljajući dugo, uputi se njojzi. Stupivši na vrata mehanska, zastade malo.Smrdljiv, težak, topao zadah omahnu ga iznutra, te morade okrenuti glavu i odahnuti malo.Ipak stegnu srce i uljeze.U prvi mah gotovo nije mogao ni raspoznati ljude, što sjeđahu za stolovima, od duhanskoga dima, koji se kao debela paučina lelujao i povijao po mehani.A svijeta bilo mnogo!Neki se igraju domina, neki se kartaju, neki se pogađaju i klade oko nečega.Čak, radi veće galame, i mehandžija stao na sred mehane, pa se prepire sa nekakvim krezubim starčićem oko plaćanja.Starčić veli, da je popio šest rakija, a mehandžija naračunao osam.Starčić se, čak, poziva i na goste „koji su mogli viđeti ako su gledali“ i kaže, da se gotov i na sudu zakleti „za svoje pravo“. Pero se ne osvrnu na sve to.On lagano, gegajući se, pođe u jednu ćošu, gdje su za omanjim stolom sjedila dva čovjeka, koji mu izgledahu najozbiljniji i najugledniji.Jedan suh, pjegav, sa kukastim nosom i velikim, neobično ispupčenim očima, oborio glavu i kucka praznom čašom o sto, a drugi prekrstio noge po turski, ustakao velike naočari na nos, pa uzeo poderane novine i, mičući gubicama poput zeca, poluglasno čita. Pero im kaza svoje ime i, bez pitanja, sjede za sto.Oni ne odgovoriše i samo ga pogledaše oštrije, ispitujući.Onaj, što je čitao novine spusti ih, ostavi na stolicu i sjede na njih. — Čitaš li ti što? — zapita Peru nakon duge, vrlo duge počivke, pošto ga je dobro premjerio pogledom. — Novine, na priliku, čitaš li? — Ja nijesam čojek od knjige, — promuca Pero crveneći se, — ama o Genovevi znam pričati i sad. — Genovevi? — zapita onaj začuđeno. — Kakva je to zemlja?... — Žena je to, — popravi ga Pero brzo, — žena, a nije zemlja...Ima tu čitava priča o njezinim patenijama... Boško (onaj što je kuckao čašom o sto) otvori burmuticu, koju je neprestano držao u lijevoj ruci, i dobro potpraši. — Ljevše je kad se čitaju novine, nego priče, — reče. — Eto ja... psiha!... vazda čitam...Duša mi... psiha, psiha!... da znam šta se radi u svijetu i hoće li se đegođ pokrviti...Znaš, nema posla bez rata...Kad se carevine zakrvave, onda se prospu pare i mi trgovci dahnemo dušom...He, izgine li koja hiljada duša, izgine bogme.Ama se, opet, drugi obogate... — Pa kakva je nama fajda, kad se biju na strani? — uplete se Pero. — Fajda je, — osiječe Boško, ljutit, što ga prekidaju u riječi, — i samo pametni ljudi znaju, kakva je to fajda.Ako se biju na strani, pobiće se i ovđe, a kad se pobiju ovđe, mi proradimo.Ja sam stek’o sve što imam onda, kad je bio naš ustanak.I ja i Aleksa (tu pokaza rukom na onoga, što je sjedio na novinama).Mi se nijesmo mogli biti, jer nijesmo junaci...I nije ni pametno da svak iđe na kasapnicu...Ama smo radili, brate... Aleksa se oduprije laktovima o sto, a glavu nasloni među šake. — A šta ti misliš šta će biti s nama, ako Jenglez udari na Rusiju k’o što ovđe piše? — zapita. — To ti je, vidiš, jedna diplomacija... — Nema tu nikakve diplomacije, — osiječe Boško žestoko. — Rusija će njega zgnjaviti k’o crva...Poslaće svoje Kozačine, pa će ga utopit’ u moru... — A jengleske lađe? — zapita Aleksa ozbiljno. — Šta lađe?Kakve lađe?Blago onome ko je na suhu, a kuku onome ko je na vodi, eto to ti je moj paligraf...Suhonja je vazda jači! — A topovi s laća? Boško otpuhnu pepeo sa cigare. — Evo ovako će oni otpuhnuti sve, — reče. — Udri ti makar i kame-njima sa suha, pa si dobio. Aleksa skide naočare i poče ih trti o čakšire. — Jak je, brate, Jenglez na vodi, — prošapta. — Te mornarica, te admirali, te đenerali, te ofinciri, puške, topovi, lumbarde, đavoli, sotone!...Sila je to... — Šta?Šta mi je sve to? — viknu Boško i skoči sa stolice... — Hajde ti stani na vodu, a ja ću na suho, pa da vidimo ko će koga potopiti...Znaš li ti, bolan, da će njemu Rusija deseti dan u Carigrad... Aleksa se zasmija. — Kakav Carigrad, čoječe? — dočeka podrugljivo. — Zar ne znaš, da je to tursko? — Svedno.Rusija će za inad u Carigrad! — uzviknu Boško jače. — Dođe ona tamo, pa šta će onda? Aleksa uzdahnu. — Šta će? — zapita tužno. — Prevariće njih obje Švabo i eto ti šta će. — Ne prevari on više! — dočeka Boško i, zviznuvši, odmahnu rukom, kao da veli: „prošlo je to“. — Njemu se više ne vjeruje! — Prevariće on, — odgovori Aleksa uporno, potpuno uvjeren o neprikosnovenosti svoga mišljenja. — Stari je ono alčak!...On je prevario i prije, te su mu, na pravdi višnjega Boga, preteslimili nas, k’o metiljave ovnove... — Šuti, Boga ti, šta ti znaš? — okosi se Boško. — Kakva mi je to pulitika? Aleksa ga mrko pogleda. — A šta ti znaš? — viknu. — Ko si mi ti? — Ja sam pametni čojek, jer pametno govorim, — odgovori Boško dostojanstveno. — Ti si budala! Boškovo lice poče se rastezati kao da se kezi na koga; desno oko zaigra mu. — Ti meni reče da sam budala?Ti! — uzviknu bijesno. — A zar ima više budale od tebe? Kao po komandi svi gosti ostaviše svoje stolove i opkoliše ih.Pušeći i smješkajući se gledali su ih, neobično uživajući u njihovoj svađi, kao što mnogi uživaju u boju pijevaca. — U čitavoj tvojoj familiji sve su budale, — dočeka Aleksa, osokoljen dolaskom gostiju: — U čitavoj familiji, bre!Daj mi spomeni jednog pametnog čojeka iz tvoga plemena, pa da mu se poklonim k’o svecu... — Svecima nek je slava i milost, a tebi magareća glava! — viknu Boško. — Da si ti pametan čojek ti bi... ti bi... — ...svoju kuću uredio, — dočeka neko iz gomile. — ...svoju bi kuću uredio! — dreknu Boško jače. — I ne bi... ne bi... — ...ne bi pustio šćer da ašikuje s ofincirima, — opet će onaj. — ...i nebi pustio šćer da ašikuje s ofincirima, — prihvati Boško vatreno. — U tebe ašikuje i šći i žena! — uzviknu Aleksa i skoči sa stolice, podignuvši novine, koje su mu se prilijepile za tur od čakšira. — U tebe ašikuju svi... — ...i mati je ašikovala, — ponovo se uplete onaj iz gomile. — ...i mati ti je ašikovala! — potvrdi Aleksa. — Čija mati? — Tvoja? Obojica prihvatiše za stolice kao da će se potući, te siromah Pero čitava tri koraka odskoči u stranu i drhćući pristupi mehandžiji. — Rastavljaj ih, brate, jer će krv pasti, — promuca. — Ovo je bijeda jedna... — Ništa je ovo, — odgovori mehandžija hladno i ne osvrćući se na graju. — Oni čitaju novine i svake se sedmica po jednom poinade... — Ama pobiće se, ako Boga znaš, — upade Pero. — Zar im ne vidiš stolice u rukama? — Ništa bit’ neće, — opet dočeka mehandžija. — Pomiriće se oni brže i opet će čitati...Ne mogu oni jedan bez drugoga... — A ja, brate, ne mogu meću ovakim svijetom, — reče Pero, još jednako uzbuđen. — Ljudi se inade, šćeri ašikuju s oficirima...Bruka jedna!... I, zabrinut, ode iz mehane. Vraćajući se u hotel, Pero, na čaršiji, opazi Danila, gdje se pomiješao u gomilu dječurlije, pa se s njima prepire i razgovara.Među svima Danilo je bio najkrupnji i živo je nešto dokazivao, mlatarajući rukama i okrećući se čas na jednu čas na drugu stranu, dok su djeca bekeljila mu se iza leđa i starala se, da mu za tur od čakšira prikače nekakav čudnovat rep: od izreckane hartije i starih krpetina. — A šta ti tu radiš? — prekori ga Pero približujući se. — Zar ti je tu mjesto? — Pa kud ću? — zapita Danilo nabusito. — Hoću li u vodu jali u goru? — A što nijesi u hotelu, kod Jeftana? — Jeftan je bolestan, — odgovori Danilo mirnije, — pa ne mogu s njime. Pero poblijedi. — Jeftan bolestan? — otegnu prigušeno. — Bolestan bogme, — potvrdi Danilo, okrećući se i gledajući: čekaju li ga još djeca. — Meni je kaz’o da je bolestan i da ne će nikud izlaziti.Kaz’o je i da mu niko ne ulazi. — Ni ja? — otegnu Pero. — Ni ti. Pero se zamisli. — A je li dolazio doktor? — zapita šapatom. — Nije. — Nije ga niko ni zvao? — Nije. — Pa zar da nam drug umre u putu? — uzviknu Pero gotovo deklamujući. — Zar on da umre?Nesretniče, zar nijesi mogao odma da nađeš doktora? Pa se okrenu i opet hitno pođe uz čaršiju. Doktor je stanovao gotovo na kraju kasabe.Bio to čovjek stranac, poguren, star, sa dugom prosjedom bradom, i od pušenja, čađavim brkovima.Srpski je razumijevao ponešto, ali govoriti nije znao.On je upravo imao neki svoj jezik, u kome je bilo pomiješano čeških, njemačkih i nekoliko srpskih riječi, zbog čega se najviše i sviđao kasabalijama, od kojih su neki, najpametniji, i naučili taj jezik i počešće se služili njime. Doktor je baš usticao šešir na glavu i spremao se da pođe nekuda, kad usplahirani Pero utrča u sobu i još sa vrata povika: — Pomagaj, gospodine, ako Boga znaš! — Co hćeš? — zapita začuđeni doktor, ustupajući pred njim. — Co? Pero skide kapu i ponizno se nakloni. — Bolestan mi prijatelj, gospodine, — tužno progovori. — Bolestan je puno, a mi smo stranci, i niko ga drugi ne može izliječiti osim vas. — Hm?...No gut!... — Osiječe doktor i pođe pred njim. — Vidime... Kad su stigli u Hotel, Pero potrča uza stepenice, pa, sačekavši ga pred vratima Jeftanove sobe, svom snagom gurnu u njih i otvori ih. — Izvol... — viknu, ali na polovici riječi zastade i ostade onako rastvorenih usta, blesasto gledajući u sobu.Zinu i doktor.Dugo su obojica, ništa ne govoreći, stajali na vratima i gledali Jeftana, kako sjedi na postelji, desnom rukom grli stas lijepe sobarice, koja je bila nešto lakše odjevena, a lijevom je drži za podvoljak.Pred njima, na stolici, rumenila se velika boca vina, dvije čaše i tri činije „meze“. — Co to jest? — prijekorno zapita doktor, okrećući se Peri. — Vo ist polesno? Pero nijem, ukočen, ne odgovori ništa.Samo pokaza prstom na Jeftana, a glavu okrenu u stranu. — Vas ist? —- zapita doktor, stupajući u sobu. — Kakvo polesno? Jeftan poznade, da mu se sad pred Perom nije šaliti, pa lagano izvuče ruku kojom je obmotavao stas lijepe Švabice i, napravivši mučeničko lice, stenjući pokaza na prsa... — Nihts... — reče doktor osmjehujući se, pošto ga je dobro pregledao. — To zavtra bude ganc gut. Pa, primivši od Pere nagradu, izađe iz sobe. — Ama jesam li ja kazao, da mi niko ne ulazi u sobu? — planu Jeftan, čim se doktor udaljio. — Kako si se ti smio usuditi, da mi dođeš? — Ja nisam znao da ima neko s tobom, — promuca Pero postiđen. — Danilo mi reče, da si bolestan. — Ja i jesam bolestan, — dočeka Jeftan žalostivim glasom, — i ti si me ostavio bolesna, pa otiš’o u čaršiju...Ja pošao za tobom na dalek put, a ti mene ostavio...Da mi nije bilo ove ženske glave, koja mi donese vina i protra me po prsima, umro bih...Eto, nije se imala, jadnica, kada ni obući ljucki, dvoreći mene. Pero obori glavu i poče se češkati.Bijaše mu, kao da ga je neko polio hladnom vodom...Stid ga, stid od sama sebe, da tako iznevjeri druga i prijatelja!...Stid ga i od Švabice... - — Oprosti, — prošapta, kao kažnjeno dijete, — a ja sam poš’o da raspitujem za đevojke...Ama ništa!...Ašikuju sa oficirima...Treba odma da iđemo dalje... Jeftan opusti ruke niz krevet i klonu glavom na jastuk, kao najteži bolesnik. — A imaš li srca, da me bolesna zoveš? — zastenja. —-Ja ne mogu ići...Ja ću ovđe ostat’ sedam dana, dok dobro ozdravim, pa odma kući... — A ja? — jauknu Pero. — Šta ću ja? — Eto ti Danila, pa s njime hajde, — odgovori Jeftan. — Pametan je on, a i ti si sad pametan.Ja sam ti pokazao kako se putuje, pa hajde sam... Pero se prisloni leđima uza zid i uzdahnu. — Sve mi se čini, da će mi se nekakva nesreća desiti ako pođem sam, — reče. — Kakva nesreća? — breknu Jeftan i naglo se ispravi. — Što se meni nije desila nesreća?Ti samo poći, pa se ne boj. I pruži mu ruku u oproštaj, a Pero je čvrsto stište, stegnu i — izleti iz sobe. Pred vratima zastade i briznu u plač. Pošto je stegnuo junačko srce svoje i sam se krenuo na put, stiže Pero, nakon dva dana, u čuvenu varoš M..... i odsjede u velikom i slavnom hotelu „Kod Balkana".Ovdje već nije zatekao ni mladu, ni lijepu sobaricu, što ga je vrlo obradovalo, jer se bijaše počeo pribojavati, da ga naskoro i Danilo ne ostavi.Nekakva narumenjena usiđelica ukaza se pred njim i, ljubazno se osmjehujući, pokaza mu sobu, Pero, starajući se da što manje vremena izgubi, čestito i ne pogleda na nju, nego se odmah poče čistiti i uređivati.Očešlja se lijepo i razdijeli kosu po sredini, pustivši da mu dva biča panu upravo po obrvama, zagladi solufe, ufitilji brkove, uštinu se za obraze, da mu izgledaju rumeniji, i izađe.Pođe glavnom ulicom.Uvuče ruke u džepove i poče zazjavati, gledajući u velike dvokatnice i trokatnice i pazeći: ne bi li gdje god stimao ma kakvu djevojku, koja bi mu se sviđela.Poče zastajkivati i ispred mnogih izloga, pred dućanima, ne osvrćući se na to, što su ga prolaznici svaki čas, često i vrlo nemilostivo, gurali i čak mu stajali na nogu...Gledao je i čudio se svemu, mučeći se, da sam sebi odgonene: našto ovolika gungula i zašto sve nije mirno kao u njegovoj kasabi? —Jesi li ti, Pero? — iznenada dreknu neko gurnuvši ga rukom u rebra, a teška ruka nečija spusti mu se na rame. — Oklen ti, bolan? Pero se osvrnu i izmahnu rukama, kao da bi nekoga u zemlju da satjera.I zaigra mu brada, a oči se zacakliše.Očas prepoznade Blagoja Marinčića, svoga davnašnjeg poznanika i bivšeg pisara u njegovoj kasabi; omiljenoga Blagoja pisara, koji je mogao sa svakim lijepo živiti i, naročito od seljaka, primati razne poklone, toplo obećavajući, da će svakome „biti naklonjen i pred svima vlastima štititi mu interese“... — O, brate, kao da mi te Bog posla! — viknu obradovan Pero i poče ga grliti. — O, brate slatki i lijepi, dobro li mi dođe!E čisto ti htjedoh umrijeti u ovoj gunguli. Blagoje zastade i zaplaka od radosti.Baš mu suze poletiše niz obraze. — O Pero moj kako si mi! — uzviknu na sav glas, da su se mnogi prolaznici morali osvrnuti i začuđeno ih pogledati. — Kako u lijepoj, krasnoj, miloj i nikad nezaboravljenoj vašoj kasabi?Šta se tamo radi? — Ne radi se ništa, — odgovori Pero veselo, razdragan Blagojevom pohvalom kasabi, — ama se živi.Svi živimo! — Dobro je, kad se i živit’ može, — dočeka Blagoje zviždučući. — Dobro je to.Evo ni ja ne radim ništa, a živim lijepo. Pero iskolači oči. — A zar ne pišeš? — zapita. — Batalio sam to, — bezbrižno odgovori Blagoje i opet poče zviždukati.Obijedili me, da sam krao sucke biljege, pa me uhavsili i oćerali iz službe...Ne trpe, moj Pero, poštena čojeka, pa to je... — A šta si potlje radio? — dočeka zainteresovani Pero. — Zar nijesi mog’o naći posla? — Opet sam bio u havsu...Obijedili me, da sam zavarao nekakvu đevojku, izmamio joj pare, pa je ostavio...Suđeno mi da stradam, k’o što je i Isus strad’o... I još jače obgrli Peru i privuče ga sebi. — A jesi li večer’o? — zapita ga. — Nijesam, — odgovori Pero. — Ne znam kud ću. — A gladan si? — Prilično. — Pa večeraćemo zajedno! — veselo kliknu Blagoje. — Znam ja, đe ima dobra i jela i pića.Pušći ti samo mene, pa ni zašto ne brini! Pero se pusti.Obojica se uputiše nekakvim uskim i prljavim sokacima, prođoše kroz dvije-tri avlije, provukoše se ispod nekakve grdne kapije, dok najpošlje ne izađoše u veliku i prostranu, neobično osvijetljenu, baštu, koja je bila prepuna svakojake, male i velike, gospode.Blagoje dovede blesastoga Peru (jer je sad zaista, opazivši ovako društvo, blesasto izgledao) za jedan omanji sto i tu ga, kao kakvo dijete, posadi na stolicu. — Sjedi ti i samo gledaj, — reče, kucajući štapom o praznu čašu i razgledajući ljude i žene za ostalim stolovima. — Samo gledaj i šuti, a imaćeš svega. — Was wunschen Sie? — zapita ih mlad, vižljast kelner, koji kao da ispod zemlje vaskrsnu, i gledaše ih ne baš najprijateljskije. — Was haben Sie zum Essen? — zapita Blagoje mrgodeći se i kao gunđajući nešto. — Waas? Kelner, ništa ne govoreći, izvadi jelovnicu i pruži mu je. — Hm, hm, — mrmljaše Blagoje, pogledom prelijetajući kartu. — Hm... bringen Sie mir zweimal Gansebraten mit Erdapfelsalat, und zweimal Forelle und... haben Sie auch Pilsner Bier? — Jawohl, bitte... — Bringen Sie zwei Krugel... Pošto kelner otrča, Blagoje se okrenu Peri. — Eto, lijepo je, — reče, — kad čojek ima poznanstva u tuđem svijetu, među tuđim ljudima, pa kad ne mora gladovat’...Da ti nije mene, ti bi ovđe zlo prošao... — Baš i volim što sam te naš’o, — dočeka Pero oduševljeno, — nego da mi ko sto dukata dade...Drago mi, k’o da sam oca rođenog naš’o... Nakon duže počivke kelner donese jelo, na koje se obojica naklopiše.Naročito Blagoje kao da je imao vanredan apetit.Sve je čistio ispred sebe poput trodnevnoga gladnice.Ni mrvica nije ostavljao.Kupio je sve i gutao hitno, ne gledajući ni na koga i, očigledno, žaleći, što i riblje kosti nije mogao pojesti. — Bringen Sie noch Zigaretten und... und feinsten Wein...Verstehen Sie? — naruči, pošto se malo zasiti. — Aber schnell! — Bitte schon... Za čas im se na stolu zarumeni oveća boca izvrsna vina.Blagoju sinuše oči kad ga ugleda.Natoči u čašu i, sa osobitim zadovoljstvom, posmatraše, kako po površini iskaču male iskrice.I dok je vojnika muzika, u vrhu bašte, svirala, on se lagano ljuljuškao na stolici, pušio i pijuckao. — Koliko misliš ostati ovđe kod nas? — zapita iznenadno Peru. — Nećeš zar brzo krećati? — Nekoliko dana, — odgovori Pero. — Ako pos’o svršim, poći ću prije... — Onda ti ja u svemu stojim na raspoloženju, — živo dočeka Blagoje. — Ti se samo na me osloni...Samo na me!..Ako imaš posla na sudu, u čaršiji, gdje hoćeš, ja ću sve svršiti...To je moj pos’o...Ja samo dočekujem strance i činim im usluge...Ćara nikakva ne tražim, niti mi treba, jer ja živim k’o aga... — Meni ćeš svakako trebati, — reče Pero, otežući i kao razmišljajući. — U mene je krupan pos’o... — Što krupnji, bolji je! — upade Blagoje smiješeći se. — Ama samo nemoj radit’ bez mene...Ovđe su sve sami lopovi, pa će te prevariti za sitnicu, ako te ne vodi poznat čojek kao ja... I Blagoje poče nizati primjer za primjerom: kako su mnogi stranci, ne imajući poznanstva, oglobljeni i porobljeni onako „na božjoj vjeri“...No Pero ga više nije slušao.Udaljena muzika kao da ga je uspavljivala, te je počeo otezati trepavicama i strašno zijevati, ispuštajući pri tome čudnovat glas, da su se mnogi gosti, iza drugih stolova, počeli mrgoditi i psovati ga. — Zahlen! — viknu Blagoje prekidajući pričanje i kao sa prezrenjem gledajući Peru, — Zahlen bre! Kelner dođe.Sračuna koliko obojica imaju platiti i pruži kartu. — Daj novce, Pero, — viknu Blagoje pipajući se po džepovima. — Ti plati za obojicu, jer ja nemam sitneža... — Platiću, platiću, — reče Pero, jednako zijevajući... — Ama ova večera naopako skupa, — dodade, pošto je počeo brojati novce. Kad su izašli na čaršiju, Blagoje zastade. — U koje doba da dođem sjutra po te? — zapita. — Rano...U šest sati — odgovori Pero. — I nemoj zakasniti. Rastadoše se obojica, potpuno zadovoljni.Blagoje zadovoljan radi dobre večere, a Pero zadovoljan što je u tuđemu mjestu našao ovakoga prijatelja. — A, Boga ti, đe su vam ovđe đevojke? — zapita Pero Blagoja, kad su se, drugo jutro, sastali i izašli na ulicu. — Ja još ni jedne nijesam viđeo. — Biće da sad spavaju, —- odgovori Blagoje mirno. — Umorne pa se odmaraju. — A sinoć? — Sinoć su kunjale. Pero pođe nekoliko koračaji, pa zastade.Uhvati Blagoja za kraj od prsluka i pogleda mu pravo u oči. — Ja ću te nešto krupno zapitati, — reče, — ama tako krupno da bi te mogla kap udariti kad bi iznenada čuo. Blagoje se ukruti kao vojnik i salutira. — Befehlen!...Ja slušam svako pitanje i svaku zapovijest, — dočeka. — Znaš li ti ovđe kakvu đevojku? — prošapta Pero, pažljivo se osvrćući na sve strane da ga ko ne bi čuo. — Đevojku znaš li, ama čestitu i poštenu? — zapita jače. Blagoju ispade cigar iz zuba i prsnu u smijeh. — Znam šta hoćeš! — viknu iz svega glasa, poigravajući pred njim. — ha, ha, ha ženu bi htio!Je li ženu?E to valja i to ti je pametno!K’o da si mene pit’o tako ti je pametno... — Polahko, polahko, ne viči toliko! — upade preplašeni Pero, dajući mu znak i rukama i očima da prestane. — Kaži mi samo i tiho mi kaži: znaš li đevojku? — Pa to je, brate, gotova i svršena stvar, — opet će Blagoje veselo. — To je sve gotovo!...Hajde da pijemo!.. — Ama kaži ti meni... — Gotovo je, velim ti...Hajde da pijemo! I silom ugura Peru u najbližu gostionicu i obori ga na stolicu.Zatim opet poče igrati oko stolova, poče zviždukati i pjevati.Naredi i doručak i piva i ponovo se okrenu Peri. — Ja znam kršnih puno, — reče, sastavljajući tri prsta i ljubeći ih. — Da ih pojedeš od miline!...Ti to ostavi samo meni. — A ime, ime mi kaži, — zaciganči Pero privlačeći ga sebi. — I ime da znam. — Anđa, ako hoćeš.To je lijepo ime, — odgovori Blagoje. Pero otprsnu i napravi lice, kao da je pojeo ljutu papriku. — Ne valja, — reče, — Đurđa! — Još grđe. Pero napući usne i cmoknu njima kao da se ljubi s kime. — Oh, oh, to je slatko! —- dočeka namigujući. — To valja! — Dobro, osiječe Blagoje i uozbilji se. — Ljubica je kršna, dobra i nosi ti pet hiljada miraza. Pero, od čuda, skoči sa stolice i sav se iskrivi. — Miraza?Nosi i miraza? — zapita. — I miraza, — naglasi Blagoje jače. — Ona je šći gazde Đure Aščića.Kršan i bogat čojek! Pero ga drpnu za rukav i, od nestrpljenja, poče tapkati nogama, kao da zbija slamu. — Hajde, da je gledamo! — viknu. — Hajde, po Bogu brate, da je samo očima vidim. — jok, — osiječe Blagoje otrgnuvši se. — Plati trošak ovđe, pa pusti meni da ti gladim stvar...Samo meni pusti!Ti znaš, da ću ja sve urediti k’o što valja. — Ama ja hoću da vidim, — dreknu Pero opet. — Kupuje se tele pa se i ono gleda a kamo li žena. Blagoje se namrgodi. — Kad mi ne vjeruješ, onda i nemam posla s tobom, — osiječe i kao pođe iz gostionice. — Misliš ti što si mi sinoć platio večeru i ovaj doručak, da ću ja trpiti da mi tako u lice govoriš...Nisam ja k’o ti misliš... Pero se ukipi. — A šta sam ti ružno rek’o? — zapita začuđeno. — To ja znam, — okosi se Blagoje. — Nego, ako hoćeš, ostavi sve meni, pa da uredim.Ako je ne vidiš sad, viđećeš pošlje, pa dosta ti je...I kako bi bilo da je nikako ne vidiš?..Ja baš hoću da je vidiš... Pero se malo zamisli, pa najpošlje slegnu ramenima. — Dobro, brate.Baš ti i uredi, — reče. — Kad nema Jeftana uređuj mi ti.Vjerujem ti k’o ocu svome... Kad se vratio u hotel, zateče Danila, gdje ga je i ostavio: Sjeo na krevet, objesio noge pa klimata njima i plače.Oči mu se zakrvavile, obrazi pomodrili, a kaljave suze cijede se niz bradu. — Što plačeš? — zapita iznenađeni Pero, a u srcu mu nešto štrecnu, kao da je slutio nesreći. — Šta ti je? — Mislim se koliko smo utekli od kuće, — odgovori Danilo žalostiv no, ne utirući suza. — Ima sto konaka da smo utekli! — Pa šta ti je, magarče; kakvo je to čudo? — dočeka Pera veselije, gotovo smijući se. — Ima, brate, još ljudi koji putuju...Zar smo mi mimo svijet k’o otpadnici kakvi?..I zar sam ja jedan međed, pa da nemam svoje pameti i ne znam šta radim? — Ama ja se zaželio kuće, — upade Danilo. — Vratićeš se. Danilo se ponovo rasplaka. — Eh, s toga ja i plačem, — viknu, — što mi se čini, da se ne vraćamo više, ako poćeramo k’o što smo počeli. Pero ne znade šta bi odgovorio, nego i on sjede na krevet i, objesivši noge, poče klimatati njima.Prisloni čelo uz prozor, pa kao da razmišljaše nešto...Gotovo da i on zaplače zajedno sa Danilom!...Nije šala udaljiti se, sam samcit, toliko od kuće i doći u tuđ svijet, gdje mu se svašta može desiti...I šta bi s njim bilo, ako bi se, Bože sačuvaj, razbolio ili ispao iz kola i nogu slomio?...Šta bi bilo?... — Svršeno je!Svršeno je! — nakon nepuna sahata zagraja Blagoje, utrčavši u sobu, pa poče grliti Peru i ljubiti u oba obraza. — Čestitam ti, moj Pero, a svršeno je da ne može ljepše. Peri se posjekoše noge i u svemu tijelu nestade mu snage.Prisloni se uza zid i zablenuto poče mjeriti Blagoja. — Ama šta to? — zapita kao bez svijesti. — Kako to? — Pa isprosio sam i uredio sve, — viknu Blagoje veselo i opet pođe da ga ljubi. — Ti si mi rek’o da uredim i ja sam sve uredio.Imaš punca gazdu, punicu gazdinicu, đevojku sa pet hiljada miraza.Kud ćeš ljevše?Čak je i meni lijepo, i ja sam na ćaru... . Pero pogleda u začuđenoga Danila kao da bi u njega da zaište savjeta. — Ama što tako brzo? — zapita. — Kakva je preša bila? — Gvožđe se kuje dok je vruće, — reče Blagoje pocupkujući. — Nijesi joj ti sam prosilac...Nju ljudi prose ima dvadeset godina, pa vazda dobre mušterije.Da si vidio koliko sam muke im’o dok sam kaz’o kako si valjan i bogat i sve... — Ama ja nisam viđeo... — Pa kaz’o sam da ćeš viđeti, — prekide ga Blagoje ljutito. — Ti ćeš otići sa mnom, da potvrdiš prosidbu i vidiš đevojku.Lijepo sve da uredimo, pa odma sjutra na vjenčanje. Pero ga pogleda poprijeko, gotovo krvnički. — A što sjutra? — zapita nabusito. — Jesam li ja, brate, jedan telegraf?Kakva je to brzina? — Što brže, to bolje, — odgovori Blagoje i poče zviždukati.Sve se danas brže radi.Brže se jede, brže se pije, brže se živi... Pero je stajao kao utučen.Niti je znao misliti, ni još šta govoriti...Sve mu se činilo kao neki san i kao da sve ovo, što vidi i čuje, nije mogućno...On da isprosi đevojku, koju nikad nije vidjeo?...I djevojka da pođe za njega, a nikad ga nije vidjela?..Kakva će to đavolja svadba biti?...Kakva je to djevojka? — Hajde da se pije! — dreknu Blagoje, ne dopuštajući mu da i dalje razmišlja. — Da pijemo, da se veselimo, a biće vremena kad ćeš razmišljati i tugovati... I uze ga pod ruku i silom povede u gostionicu. U gostionici sjedio je Pero mračan i sumoran; ćutao je i samo ispijao čašu za čašom.Došlo mu da pije, mnogo da pije, samo da što manje može razmišljati.I došlo mu da Blagoja udari čašom u glavu, samo malko da ga udari, ništa više nego da mu mozak prolije. — Ni caru ja to ne dozvoljavaM! — dreknu ujedanput i skoči iza stola oborivši tri stolice.Prepade i Blagoja i ostale goste, koji ga usplahireno pogledaše. — Ne dozvoljavam i ne dozvoljavam — viknu, bješnje i poče udarati rukom o sto. — A šta ne dozvoljavaš? — zapita Blagoje tihim, mekim glasom, kao da razgovara sa ćudljivim bolesnikom. — Šta ne dozvoljavaš, brate? — Ne dozvoljavam da prosi đevojku, a da je ne vidim, — osiječe Pero izazivački. Blagoje ispi čašu i otra brkove. — Pa ako ćeš da je vidiš, niko ti ne brani, — reče mirno, utišavajući ga. — Hajdemo odmah...Samo plati trošak, pa da iđemo. Pero zavuče ruku u džep i krupan novac ostavi na stolu.Ne htjede ni kusura čekati.Zgrabi Blagoja za rame i drmnu njime. — Hajde! — viknu. Obojica pođoše. Nijesu dugo išli, pa se nađoše pred omanjom kućom, sa jednom beskrajno dugačkom i neobično prljavom avlijom, po kojoj su ležale zdrave i razlupane bačve, drva, obručevi, sjekire, i čeprkale bezbrojne kokoši, pijevci, pilići.Dvije-tri patke brčkale su se u ovećoj lokvi, na sredini avlije, a nedaleko od njih, ispod prastarog, kljastog duda, veselo grokćući valjalo se dvoje svinjčadi. Iz avlije uljegoše, kroz oniska vrata, u mračnu kuću, koja, i ako po danu, bijaše mimo obično rasvijetljena, jer je pored vrata škiljio jedan fenjer, a na krivim stepenicama gorile su dvije omanje lampe.Pri dnu stepenica dočekao ih je domaćin.Gojazan, debeo čovjek, sa okruglim kao pun mjesec, više modrim nego crvenim, licem, debelim i oblim, sličnim čarapi, nosom i sa ispupčenim trbuhom, stajao je smiješeći se i obje ruke širio prema gostima. — He, he, brate slatki, okasnili ste mi, — progovori nekakvim strašno debelim glasom, vrteći glavom i migajući sitnim, jastrebastim očima. — A ja vas odavno čekam. — Ovo ti je zet, — upade Blagoje ukazujući na Peru. — On je i zakasnio dok se uredio, jer se u punca ne dolazi neuređeno. Nos u staroga kao da dođe još deblji, krnjavi zubi ukazaše se.On ispusti nekakav uzdah i, prije nego što je Pero mogao što izgovoriti, zagrli ga i pritište na prsa. — Nek vam je sretno đečice! — uzviknu potreseno, kao da će toga časa proplakati. — Bog vam dao svake sreće iz svoje pune kese i čuv’o vas od zla i napasti svake. I poče jaglukom trljati oči, kao da već tare suze.A Peru to razoruža, te odmah zanijemi.Što je htio reći i protestovati protiv ove čudne prosidbe, sad već nije mogao...I šta bi sad protestvovao kad je stvar gotova i kad već suze teku? Na vrh stepenica dočeka ih veće čudo.Tu je stajala domaćica, oznojena, zadihana, razdrljena, sa krupnim crvenim pjegama na licu i čirevima na čelu.Čitave stepenice ispunila sobom, zakrčila prolaz, a stepeni se čisto povijaju pod težinom joj. Ugledavši zeta ona ne mogade progovoriti.Zinu prema njemu, pruži ruku i poče nekako čudno stenjati i privlačiti ga.Poče ga i ljubiti i tepati mu. — Blago meni, kako si mi zlatan — zastenja najpošlje, uvodeći ga u sobu. — Sretna sam ja, kad sam takog zeta dočekala. U sobi sjedoše Peru u pročelje, a domaćin i domaćica opkoliše ga sa obje strane.Oboje mu se okrenuli i, očevidno, uživahu u njemu.Stara ga, od miline, počela i po kosi gladiti, a stari se samo smješkaše i pipaše mu odijelo, valjda da se uvjeri: je li najbolja čoha ili nije? — A šta ti radiš, zete?Kakvo ti je, da rečemo zanimanije? — zapita iznenada, položivši ruke na koljena i pipkajući prstima kao po klaviru. — Jesi li trgovac, kasapin, koja li si vjera? — Ja trgujem, — odgovori Pero dostojanstveno. — A prodaješ li vina? — Jok. Stari duboko uzdahnu. — Šteta, — reče, — crna šteta!..Da prodaješ i kupuješ, mogli bi odma pazariti.U mene, znaš, ima svakakva vina: najprije od deset godina, pa sve do pet...Imam i novoga, pa kako ko begeniše.Mrko je i lijepo, pa da umreš kad popiješ čašu... — Krasno vino! — potvrdi Blagoje opljucnuvši pored sebe. — Ja sam ga pio i pio bi ga vazda.Da me i sad ko ponudi, ne bi rekao „neću“. — Je li? - zapita stari veselo, a prsti mu još življe zaigraše. — Je li krasno?Ljevšega a jeftinijega nema u zemlji.Nikola Bubalo priča svijetu da je njegovo bolje.A laže!..On samo priča, jer i ne zna ništa drugo nego pričati.On, čak, sipa i vodu u vino!..Prodao lani seljacima vina, pa kad su ljudi otvorili bačvicu, iz nje ispani riba...Prava mala riba!.A, eto, čitav svijet zna, da u pravome vinu nema riba.Njima je, da rečemo, Bog odredio vodu, a nije vino; s toga se i veli: »k’o riba brez vode« a ne veli se: »k’o riba brez vina«... Domaćica, pod kojom je neprestano stolica puckala, ne mogaše sačekati dok stari dogovori. — A je li daleko vaša kasaba? — zapita. — Daleko bogme, — dočeka Pero brzo. — Ima tu nekoliko konaka. — To je neobično, — uzdahnu stara, otirući se jaglukom oko usta. — Kako ću ja da svoje dijete ne vidim svaki dan?Naučila na nju, pa ako mi nije vazda pred očima, dođe mi da pomahnitam...A sad — da ode tako daleko... — A čuješ, zete, — nastavi stari vrpoljeći se i neprestano pogledujući u ženu, kao da veli: hoćeš li jednom svršiti? — Ako ima mušterija u vašoj kasabi, ulovi mi koga.Kaži, nek se od mene ne boji prijevare.Ja vode nikad ne sipljem.Ja znam šta je voda i da je drugo voda, a drugo vino.A moje vino može na izložbu ako ćeš u Stambol... — A i njoj će biti neobično, — opet upade domaćica još se bliže primičući Peri i milujući ga. — Niđe nikog poznata, pa da se s njome razgovori i progovori.Ako je ti ne razgovoriš, ko će drugi?..A ti nemoj biti tvrda srca i nemoj s njome ružno.Još je dijete, pa će se naučiti sveme.Polahko ti s njome. — A i bačve su čiste, nijesu buhljive... Stari pogleda na vrata i odmah prekide rečenicu.Malena, tanka, suhonjava djevojka, duguljasta vrata, izbuljenih zelenih očiju, krnjavih zuba (zbog čega je vazda i uspijala gubicama) smježurane kože, nabijeljena, pomoli se na vratima noseći slatko i vodu. — Je li vam ovo sestra? — šapatom zapita Pero domaćicu, gledajući u pridošlicu. — Ko je ovo? — To je, — odgovori stara osmjehujući se, — to ti je suđenica... Peri ispade cigar iz ruke i poče se dimiti na ćilimu.Oči mu se pomutiše, usne poblijedeše, kosa se nakostriješi.Poplašeno pogleda po svima i kao da htjede skočiti i bježati od svega svijeta. U isti čas mu djevojka podnese slatko pod nos.On prihvati.Prihvati, a ne smjede ni da je pogleda ni da što rekne. — Eto se sad nagledajte, — reče domaćica plačevnim, mekim glasom lako gurajući i u jedno i u drugo. — I nemojte se stiditi, kad vas je Bog namijenio jedno drugome. — A bačve nijesu buhljive, — opet će stari i očepi ženu nogom, što je važilo kao opomena, da mu se ne miješa u razgovor. — U buhljivim bačvama odma se vino pokvari, pa se usirćeti, pa ne valja ništa...A u mene sve čisto... — Ostavi, Boga ti, tvoje vino, — prekori ga žena, koja kao da nije mnogo pazila na njegove opomene. — Danas da govoriš o vinu, k’o da ne znaš o drugome... — A što ne bi govorio? — osiječe stari osorno. — Ne govorim jabani nego svome zetu, a zet treba da me sluša...Neću ga, zar, ja učiti kako će upravljati ženom, k’o što ga ti učiš... Domaćica se kao nađe uvrijeđena. — A što ga ne bi učila? — zapita. — Mlad je on, pa još ne zna kako se kuća kući...Oboje su mladi k’o kap, pa treba da ih mi stariji poučimo. Od svega ovoga razgovora Pero ništa čuo nije.Kao u crkvenom zvoniku, tako je u njegovoj glavi zvonilo, zviždalo, pištalo...Obrazi su mu čas blijedili, čas rumenili, i mrkim pogledom gledao je sve oko sebe.Došlo mu bijaše da ustane, da uzme stolicu, pa da dobro izudara i punca i punicu i suđenicu, sve da potuče, pa da onda trči kud ga noge nose.Došlo da se posvađa, da se poinadi makar s kime. On iznenadno skoči i zovnu Blagoja. — Da se iđe, — reče oporo. — Dosta je sjednice! — Kud ćeš, zete?Kuda ćeš? — saletiše ga sa obje strane i punac i punica. — Kakav je to pos’o?Zar tako valja? — Ostavite me.Imam posla. — osiječe Pero bježeći od njih. — Pos’o je pos’o i on je najpreči! — Taki li si mi prijatelj? — ljutito zapita Blagoja pred vratima. — Ovu li si mi sreću naš’o? — A što? — začudi se Blagoje. — Đevojka je kršna i dobra, a i miraz nosi. — Ne treba meni antika, — dočeka Pero stiskajući šake i podnoseći mu ih pod nos. — Nisam ja, na priliku, jedan muzejum pa da to kupim.Ako mi zatreba što iz Karađorđeva vremena, ja ću uzeti pušku jali haljinu, a neću ženu. Pa, okrenuvši se i ne rekavši ni zbogom, sam ode u hotel. Došavši u sobu, odmah spusti zavjese, istjera Danila i leže u postelju.Mislio je da će, ako malo zaspe, makar i na koji sahat zaboraviti svoju zaručnicu...Mučio se ništa manje, nego li u kući Jovina strica, kad su ga ono buhe opkolile...Sklopio je oči, ali san nikako da se spusti, jer je još jednako gledao sliku njezinu, sa dugim vratom, smježuranim licem, zelenim očima i krnjavim zubima...I jednako mu se činilo, kao da ga gleda i smješka se na nj... — Što mene Bog da kazni i da mi je udijeli za ženu? — jeknu žalostivno. — Nijesam ni ja otpadnik od vjere.Nijesam ni ja razapinjo Isusa, pa opet me, eto, stigla kazna i poslali mi kugu na vrat.Da je bila kršna, ne bi čekala na me, da dođem iz devete kasabe i da je vodim...I Blagoje, nikakav čojek, kome sam platio ručkove i večere, da me tako prevari!... Grdeći Blagoja jedva je nekako zaspao. I snijevao je jedan čudan san. Kao noć je, mjesečinom obasjana.Pred njim kao puklo široko jezero, ogledalo mjeseca i zvijezda.Oko jezera, sa obje strane, nadnijele se zlatnoliste vrbe i svoje dugačke, tanke, povijene grane kupaju u vodi.Ispod njihovih grana kupaju se labudovi.Šest gizdavih, bijelih labudova, sa ponosito ispravljenim vratovima i kao nekim krunama na glavi...I kao kupa se i on u jezeru..Kupa se lijepo u hladnoj, mirisnoj vodi, pliva i osjeća, kako ga talasi zapljuskuju i dragaju oda svih strana...I kao vjetar prohladan da popuhuje, miluje ga po obrazu i lagodi.I taj vjetar donosi, iz daljega, nekakvu pjesmu, zvonku i umiljatu, što poput slavujske treperi u noći, a u pjesmi kao da ga neko zove, zove ga po imenu i kaže da umire za njim...On razmahnu rukama i izdiže glavu, da vidi: oklen pjesma dolazi?...I opazi, udaljenu, ljepotu-djevojku, kako se kupa na valima, na mjesečini.Dugačke, crne kose raspustila po vodi, izdigla bjelju nego u labuda glavu, obje ruke pružila prema njemu i zove ga sebi...Njemu pamet stade...Pogleda oko sebe, kao da se boji da ne zove koga drugoga...Nigdje nikoga!..On zaboravi na sav svijet, prikupi snagu, razmahnu i zapliva prema njoj.Hita, juri, a drhće od čežnje i naprijed sprema poljubac...Stiže joj...Raširi ruke, stište je na prsa, i, sklopivši oči od zanosa, poljubi je...A tada se odvoji od nje, i htjede joj bolje zagledati u oči i lice i... jao... on samo ugleda dugački vrat svoje suđenice. Pero vrisnu, skoči sa postelje i — probudi se. — Fala Bogu, —- promrmlja uplašeni Danilo, koji je stajao pored postelje. — Fala Bogu kad si se probudio! — A ko ti je to? — zapita Pero začuđeno, ugledavši krupna, mrka policajca, gdje stoji iza Danilovih leđa. — Šta traži ovđe? — Jeste li ti Pero Karantan?— zapita policajac nabusito, odgurnuvši Danila i približujući se. — Čekao sam po sahata, dok ste se probudio. — Ja sam, — odgovori Pero hladno. — Ja sam baš Pero Karantan...Tako me svi zovu... — Meni je naređeno da Peru Karantana vodim u policiju, — reče policajac i ponosito se isprsi. Pero skrsti ruke, pa ga poprijeko pogleda. — Mene da vodiš?Mene? — zapita gotovo grubo. —- Peru Karantana moram voditi, — osiječe policajac i kao da se još više isprsi. Pero protra oči, misleći, da i sad snijeva. — Ama da se nijeste prevarili? — zapita opet, krsteći se. — Šta ću im ja? — Ako ti je ime Pero Karantan, nijesam se prevario. Pero se zamisli. — Ama da oni ne traže Drugoga Peru Karantana? — zapita. — Da ne traže kakva, čijem je ocu ime Marko jali Petar?Mome je, brate, bilo ime Aćim... — To nijesu moji poslovi, — okresa policajac kucajući se po sablji. — To će se u policiji izviđeti...Sad morate sa mnom. Pero se ne smjede dalje protiviti.Obuče se i pođe u policiju. Pred sobom policijskog komesara morao je čekati više od pola sata...Tu su se, u širokom hodniku, gurali četiri do pet policajaca, vrzajući se oko dvaju nešto ljepše obučenih cura, po svoj prilici onih sumnjivoga ponašanja, i izbacujući šale, koje se u knjige ne upisuju.Na drugoj strani prepirala se jedna baba sa nekakvim duguljastim đakom oko kirije.Prebacivala mu je, kako je punih šest mjeseci vara i neće ništa da plati.Iza babinih leđa provirivala je masna kapa nekakva prosjaka i razbijena glava visokoga ciganina... Kad je došao red na Peru, obuze ga nekakav strah.Ko zna zašto, ali on nije volio imati sa vlastima posla.Nije im bio vičan i nije znao kako se s njima treba ponašati.S toga se malo poguri, obori ruke niza se i, držeći kapu pod pazuhom, skrušen i ponizan uljeze u sobu.Komesar, debeljkast, mrgodan čovjek, sa mjesečinom na tjemenu i rijetkom, jarčijom bradom, sjedio je i pisao nešto, praveći se kao da ne vidi Peru.Prebirao je nekakve hartije i mrmljao nešto. — Hm, — reče nakon duže počivke, ostavljajući hartije na stranu i odahnuvši malo. — Vi se zovete Pero Karantan? — Zovemo molićemo, — odgovori Pero i prekloni se čitavom polovinom tijela. — Baš se tako zovemo... Komesar zabilježi i nakašlja se. — Vi ste, ali, vašimi djelami činili protuzakonitosti, — reče, izdignuvši i glas i kažiprst desne ruke. — ter ste uzeli slobodu, uvredljivimi porugami činiti povredu carevima... Pero raširi ruke kao da ga razapinju, strese se i pisnu kao guja ljuta: — Ama ko vam to nalaga, ako Boga znate?Ko to iznese na me ne bilo mu prosto ni ovoga ni onoga svijeta? Komesar se nasmija i onim istim prstom kucnu se po čelu. — Mi sve doznamo putem istraživanjah, — reče zadovoljno. — Mi imamo naše ljude, koji nam, ali, sve dostave neizostavno.Vi ste si sinoć uzeli slobodu, da na javnome, pozoru izloženome, mjestu kažete, da vi ne dozvoljavate ni caru da prosi djevojku.Upravo ste ovo uporabili... Pero se sjeti svega što je sinoć Blagoju rekao, pa zadrhta. — A vidite, — nastavi komesar, — nije li, ali, to narušavanje javnoga reda i mira?..Zar se može dopustiti takimi riječimi nanositi povredu vladarima?I kakvu djevojku rabite?Ko je vama dozvolio, da nepristojnimi namjerami vrijeđate carske djevojke? Pero ne mogade više da se održi.Zadrhtaše mu i noge, poklecnuše koljena i on sjede, upravo pade na stolicu...Svijest mu se poče mračiti...Soba kao da se poče okretati, a komesarova glava poigravati.Izgledalo mu je, da će se čitava kuća srušiti i pritisnuti ga. — Izim ovoga, — nastavljao je komesar nemilostivo, — vi ste, dapače, i druge sumnjive poslove ispunjavali.Vi, bez posla, putujete po kasabami, razgovarate s kasabalijami, držite skupove.Dapače i po selih ste svraćali...Mislite, zar, na bunu ili što slično? Pero opet ispusti nekakav jauk.Ponori glavom kao da se spremaše da pane i sa stolice. — Nemojte se pravdati i ispričavati, — upade komesar važno. — Ja znam sve vas, sve Vlahe...Vi vazda mislite o nekakvim čudami...U drugih naroda, dapače većih, pa se ne može naći nego po jedan iliti dva buntovnika, a vi ih imate stotinu... — Ama nijesam ja buntovnik, — poče se braniti Pero i ako mucajući. — Ja sam ja, a buntovnik je buntovnik. Komesar odmahnu rukom. — Dragi moj, — reče, — ja sam opravio brzojav u vašu kasabu, da se informiram o vašoj ćudorednosti.Odgovora nema...A dok odgovor ne prispije, ja vas ne mogu pustiti.Dapače moram vas zatvoriti. I, ne sačekavši da se Pero odbrani, zazvoni u zvonce. — Vodite ga u zatvor, — reče policajcu, koji se pojavi na vratima. Trećega jutra apsandžija pusti Peru iz zatvora i opet ga povede pred komesara. — Hajde, — veli, — da čuješ pošljednju presudu, pa jali će biti crna jali bijela. — Ama, po Bogu, zar može biti još presuda? — zapita Pero zamirući od straha i blijedeći. — Zar nije malo, što sam prav-zdrav tri dana odlež’o u havsu? — Vidićemo, — odgovori apsandžija uzvijajući obrvama. — Ovđe može svašta biti i sve se može desiti.Nijesi ni prvi ni pošljednji koga ovako osuđuju... Komesar kao da ovoga puta bijaše nešto raspoloženiji i ljubaznije nego prvi put primi Peru. — Na upit o vašoj ćudorednosti, dobio sam dvojben odgovor, — reče, češkajući se olovkom po glavi i gledajući nekud u stranu. — Vi ste nekada u vašega svećenika, tražili nekakve krsne listove... — To je davno bilo, — upade Pero brzo, dva puta se poklonivši do zemlje. — Onda sam bio puno mlađi i nijesam bio pametan k’o sada. — Ništa za to, — odgovori komesar, davajući mu rukom znak, da ga ne prekida u govoru. — Mi, ali, ne smijemo zaboraviti ni na slučajnosti prije sto godinah...To je, naime, potrebno...Vidite, kako ovo dolikuje protiv vama...No ja vas više neću zatvarati...Slobodni ste! — Fala Bogu! — viknu obradovan Pero i udari kapom o tle. — Bog vas poživio, gospodine! — Samo ovdje ne možete više imati boravka, — dočeka komesar jače. — Morate, ali, ovoga trena odlaziti natrag, ako ne želite da vas protjeram sa pratnjom... — Fala Bogu i na tome, — opet će Pero, još oduševljenije. — To je baš k’o što treba... I, brzo se okrenuvši, kao na krilima otrča u hotel. U hotelskom hodniku zateče Danila, gdje stoji trešten pijan i ljulja se čas na jednu čas na drugu stranu kao šetalica od sahata.Oko njega se okupile sobarice i sva služinčad hotelska, pa ga zadirkuju i peckaju, grohotom se smijući, ako katkada, leđima ili ramenom, jače udari o zid. — A ti si se napio, nesrećo, — uzviknu Pero opazivši ga. — Dok mene bije memla iz kamena u tamnici, ti piješ i veseliš se, a? — Ja... napio se od jada, — dočeka Danilo, pokušavajući da se ispravi i čvršće stane na noge, — Os... tavio si me... pa od jada...Ako ti je kr...rivo eno ti suda pa me tuži... Pero se osmjehnu i kvrcnu ga po nosu. — Hajde, hajde traži kola, magarče, — reče mu blago, gotovo tepajući. — Došlo je vrijeme, da se vraćamo oklen smo i došli...Kući ćemo! I ode u sobu. — Fala Bogu, kad ću se vratiti, — reče sam sebi, šetajući. — Nit’ meni treba žena, ni niko.Bez glave se ne može živiti, a bez žene može. Pa uze stvari i poče ih savijati i uređivati.I što je više savijao, sve mu na srcu lakše.Kao olovom da mu je bilo okovano, pa se sad počelo topiti...Dođe mu, čak, i da zapjeva, te polako, tiho, poče cijediti kroz zube svoju staru i najomiljeniju pjesmu: No nije čestito ni dopjevao zadnju riječ, kad, kroz hodnik, počeše odjekivati nečiji koraci i kao graja neka.Pero pomisli da će opet biti kogod iz policije i htjede se sakriti, kad se vrata otvoriše, a na njima se pojavi glavom Blagoje i ugojeni, poštovani punac. — Aha! — viknu Blagoje ulazeći u sobu i tarući krupan znoj sa čela. — Jedva ga jednom ulovismo.Evo nam ga! — Evo ga! — potvrdi i stari, dahćući od umora. — A đe si ti bio? — zapita, zatim, Peru, mrgodeći se i gledajući ga oštro. — A što pitaš? — osiječe Pero, pa se i on namrgodi. — Zar i tebi da dajem računa? — A ko će te pitati ako neću ja? — dočeka stari i, raskoračivši se, stade pred njega, kao da bi se tukao. — Znaš li ti ko sam ti ja?...I znaš li ti šta mogu ja?...Misliš li se sa mnom igrati, a?...Kaži ti meni, — dreknu jače, — što kupiš ove stvari ovđe, a?...Kud se spremaš?.. — Doma, — drsko okresa Pero. — Kad hoćeš da znaš, eto ti i kažem...Svoja kućica, svoja slobodica i ja iđem tamo... Stari se oduprije rukama o kukove i unese mu se u lice. — A vjenčanje? — zapita. — Kako ćemo s njime? Pero se također oduprije rukama o kukove i poče se bekeljiti prema starome. — Ne može biti, — otegnu pakosno. — Mene policija proćeruje odma, ovoga časa... — Nevješto li ti lažeš, moj Pero, — umiješa se Blagoje i stade između njih. — Zašto će tebe policija proćerati? — Ako ne vjerujete, a vi pitajte, — osiječe Pero, okrećući im leđa. — Vi ste me doveli u zatvor, vi me proćerujete, vi ćete mi i glavu uzeti!.. Stari pogleda u Blagoja, a Blagoje u staroga. — E kad je tako, a mi ćemo prešjutra povesti đevojku za njim, u kasabu mu, pa nek se tamo vjenčaju, — predloži Blagoje. — Tako je.Nek se tamo vjenčaju! — prihvati stari živo. — Ne dam ja nikome da se sa mnom igra... I obojica izađoše iz sobe. — Putuj ti, igumane, ne misli se manastirom, — progunđa Pero, zatvarajući vrata za njima i zaključavajući ih. — Samo da ja umaknem komesaru, a vi gonite koliko hoćete. Pa sjede za sto i napisa brzojav Jeftanu. Dolazim u petak.Pozdravi prijatelje. Pročita ga još dva puta, popravi nekolika slova i dade poslužitelju da odnese.Zatim zapali cigar i, dobujući prstima u prozor, očekivaše kola. Jeftan, koji je još dva dana pored lijepe Švabice bolovao, vratio se u kasabu i počeo ozdravljati.Čovjek, u svojoj muci, bijaše gotovo i zaboravio na Peru i ko zna da li bi ga se ikako i sjetio, da mu ne stiže onaj brzojav. — Na moju dušu ovo se on oženio, čim dolazi, — reče pročitavši ga i odmah skoči. — Oženio se, pogani sin, bez nas! — viknu veselije, pa se okrenu dvojici mušterija što bijahu došli da pazaruju, i pokaza im vrata. — Pazarujte sad u drugoga, a ja imam prečeg posla, — reče i otrča iz dućana. — Oženio se Pero! — doviknu Jovi izdignuvši brzojav iznad glave i mašući njime kao barjakom. — Nije mu bio put džaba.Naš’o je što je tražio! — Baš? — zapita Jovo ne vjerujući. — Je li istina? — Baš, — potvrdi Jeftan, bacajući mu brzojav pred noge. — Da se nije oženio, ne bi se ni vratio, nit’ bi javljao da dolazi i „da pozdravim prijatelje“.To ti se samo kaže! — E, baš je lijepo! — reče Jovo, pošto je i on pročitao. — Međer i Pero katkad zna šta radi. Jeftan sjede na jedno sanduče i pozva Jovu da sjedne kod njega. — Ama mi treba i da ga dočekamo, — reče. — Kakvi bi bili prijatelji, kad ga ne bi dočekali? — Bez dočeka ne valja, — odobri i Jovo. — Večeras ćemo se i posavjetovati o tome...Svi da dođete u mene, — opet će Jeftan. — I doći ćemo! Čim se smrklo, okupiše se svi: Jovo, Obren i Jeftan.Svi veseli i smješkaju se jedan na drugoga, kao da su kakvu pobjedu odnijeli.Posjedaše oko okrugloga stola, — oko stola, preko koga Jeftanovica svake večeri poziva nekakve duhove i razgovara se s njima, — metnuše vino preda se i počeše piti. — Vi znate, braćo, — poče Jeftan ozbiljno, malko uobljenim glasom, — da je u nas adet, da svačije svatove lijepo dočekamo i da pred njih izađemo...A Pero je naš jaran; dosta je soli i hljeba s nama pojeo...Njega svakako treba bolje dočekati nego druge.Doduše, on nema svatova, nego dolazi sam sa mladom i... — A koja li mu je mlada? — upade Obren. — Nas se ne tiče koja je ni čija je, — osiječe Jeftan nabusito, — to su njegove stvari...On dolazi sam sa mladom i Danilom i nema svatova.Ama to ne smeta!..Mi ćemo mu biti svatovi! — Hoćemo, — zagrajaše i ostali i kucnuše se čašama. — Mi ćemo mu biti svatovi! — Okupićemo još naših ljudi, pa, neko na kolima a neko na konjima, pođemo na susret... — Hoćemo!.. Jovo ustade i dade Jeftanu znak, da i on želi govoriti.Jeftan zastade. — Ja mislim, — poče Jovo, — da svadba bez barjaka nikako ne valja.Vi nađite barjak, a ja ću biti barjaktar, pa, vala, da se ne postidim ni samoga Boška Jugovića. — I čuture trebaju, — bržebolje upade Obren. — Njih treba napuniti vinom i ponijeti za puta... — I jedan treba lijepom zdravicom da ga dočeka, — nastavi Jovo ne slušajući Obrena. — Ako učitelju ne bude krivo, njega da zamolimo.On je učio, pa zna da veze... — Ja bi zamolio još koga, — uplete se Obren, koji je i sam volio zdravice držati. — Neka bude barem desetak zdravica... Jeftan prevuče rukom preko brkova, pa udari po stolu. — Ne treba toliko! — viknu. — Nije on jedan ministar pa da mu se drže deset zdravica.I vladiki bi mnogo bilo...Dosta je njemu i učiteljeva. Svi se složiše.Uzeše divit i hartije, te zajednički napisaše učitelju pismo, u kome učtivo zamoliše »da se potrudi, ako mu nije teško, i da dođe, ako može, da ih posluša nešto, ako bi hotio«...Pismo poslaše u mehanu, upućujući momče, da će ga tu sigurno naći. — Treba i od ženskadije neko da pođe, — opet predloži Jeftan, pošto je momče otišlo. — Pravoga društva ni pravoga teferiča nema bez ženskadije. — To treba, — potvrdi i Jovo. — Evo, da oprostite, ja ću voditi svoju ženu, ti Jeftane svoju, a ti Obrene svoju... — Hoćemo. — A da bude pravo veselje, neka i Staka pođe, — opet će Jovo. — Udovica je, ama bez nje i bez njezine pjesme sve će biti mrtvo...Doduše ona se još malo ljuti na Peru, ama Obren, ako hoće, može je nagovoriti da pođe... . Čitav sahat proveli su u savjetovanju, dok, jedva jednom, dođe i učitelj.Duguljast, bolešljiv mladić, upalih prsiju i uskih, kukastih ramena, vječno ogrnut ibercigerom, lagano uljeze u sobu, i pozdravivši sve, sjede U kraj. — Učitelju, javljamo ti radosnu vijest, da se oženio naš drug Pero Karantan, — poče Jeftan ustajući sa stolice i ispravljajući se. — Mi smo te zovnuli, da ti javimo, da on dolazi u petak... Učitelj, začuđen, iskrivi se na stolici i pogleda ga tupo, kao da pita: a šta se to mene tiče? — Čestitam, — ispusti kroz nos, učtivo se naklonivši, pošto se malo pribrao. — To mi je milo. Jeftan mu pruži ruku, te se rukovaše. — A mi hoćemo da ga lijepo dočekamo k’o druga i prijatelja, — reče. — Hoćemo, biva, da mu izađemo na susret skupa, pa smo zovnuli tebe, da ga ti ispred nas pozdraviš jednom zdravicom.Ti si čojek pametan, školovan, učen, pa znaš i umiješ...I kako bi bilo da prođe ovo veselje bez tebe? Učitelj se osmjehnu i, od radosti, nakloni se opet.Vidjelo se, da su ga Jeftanove riječi pogodile u najosetljiviju žicu, jer on ni u čem nije toliko uživao, koliko kad ga čovjek ponudi čašom dobra vina i kad mu rekne da je pametan. — Ja, po mogućstvu sila, rado ću se uvijek odazvati pozivima omladine, — dočeka odmah, zavaljujući šešir na zatiljak — Ja sam vazda rad, da svojim silama pripomognem napretku Srpstva. Jeftan obori glavu i, kao postiđeno dijete, poče se češkati po obrvi. — Ama molimo te, učitelju, — reče, — da odma napišeš, pa da naprijed čujemo šta ćeš govoriti...To je... znaš... da ne bi bilo kakvih neprilika. Učitelj prezrivo odmahnu rukom i kucnu se po čelu. — U mene je sve ovdje zapisano! — viknu i uze čašu vina. — Dragi ženiče i nevjesto! — dreknu iz svega glasa. — Mi najmiliji drugovi i poštovaoci vaši, čije bratske grudi gore toplom ljubavlju prema vama, uzimamo učešća u vašem veselju i stupamo pred vas, da vam pružimo izraze naših oduševljenja, nada naših, molitava naših, za dugoljetni vaš život, začinjen slogom međusobnom, opojen mirisom ljubavi, da čitav narod srpski od Adrije do Balkana, od Sitnice do Morače, Drine, Tise, Vrbasa, Save i Cetine, vidi koristi od vašeg braka; da sretno bude po vaš dom i srpski rod. — E umiješ ga, učitelju, govoriti k’o niko, — reče Jeftan potresen, brišući suzu. — Halal mu vjera ko te takog rodio i na nas namjerio! Pa, svi razdragani, izađoše iz kuće i krenuše se, da i ostalim kasabalijama ispričaju znamenitu novost. Pred velikom Budrovčevom mehanom, što je nepuna dva sahata udaljena od kasabe, podigli su prijatelji Perini široku hladnicu od samih dubovih i bukovih grana i okitili je cvijećem i barjačićima.Pod golemim kubetom njezinim pružao se dugačak sto, prepun jela, pića i svake đakonije, a oko njega je, sa jedne i sa druge strane, sjedilo do tridesetoro čeljadi, što muških što ženskih.Naravno, da su tu bila sva tri Perina jarana, zajedno sa učiteljem, udovicom Stakom i tolikim drugima.Svi su nešto međusobno šaputali i namigivali, svi su bili nekako veseli, a na licu im se ogledala radoznalost, da čas prije vide tu lijepu nevjestu. Neki postadoše i nestrpeljivi čekajući.Jeftan je četiri puta izlazio na testu, prislanjao uho zemlji i osluškivao: čuje li se barem kakav tutanj?I počeo se ljutiti.Počeo, čak, po običaju, gunđati i proklinjati sve, počevši od mladoženje, pa završujući samim sobom. Učitelj je, opet, na drugoj strani, poučavao svijet, kako da se ponaša pri dočeku. — Vi samo mene pustite naprijed, — govoraše neumorno, — i stanite za mnom.Kad ja pristupim i izgovorim zdravicu i kada viknem: „živili“, onda i vi viknite i dignite graju... Učitelj se bio toliko zagovorio, da je čak zaboravio i na vino i tek i kad neko, u strani, ispali pušku, on se trže i prekide poučavanje. — Eto ga! — viknu onaj što je opalio, puneći pušku ponovo.— Eto ga! — Eto ga! — zavika još neko. Svi skočiše i pogledaše uz široku, krivudavu testu, na kojoj se, u daljini, izdizao i širio bjeličast, providan oblak.Kroz oblak su se lijepo mogla raspoznati nekakva kola. — On je! — uzviknuše. — Nije! — Jes’, — dočeka Jovo mašući jaglukom. — Eno Danila đe sjedi kod kolara! Svi navrviše na testu i počeše se gurati.Neko stade učitelju na nogu, Obrenu neko obori kapu.Pršte negdje i nečija boca. — Učitelju pazi! — dreknu Jeftan, provirući se naprijed. — Ne zacrni nam obraza! — Jao, očepili su me! — hukaše učitelj skakučući na jednoj nozi. — Očepili, pa boli... — Svedno...Ti samo pazi! Kola se približiše i veseli Danilo poče pozdravljati okupljenu svjetinu i kapom i objema rukama. — Ženiče i nevjesto, — uzviknu učitelj prije, nego su se kola i zaustavila i visoko izdiže iznad glave čuturu, koju mu dodadoše. — Mi najmi... I stade. Stadoše svi i ukočiše se. Počeše zablenuto gledati jedan u drugoga, kao da se pitaju: šta je ovo?A i Pero se zablenuo, pa niti zna: hoće li izaći, ili će ostati u kolima?Zgurio se u kraj, pa nijemo i tupo gleda svoje kasabalije, a kasabalije gledaju njega. — A kamo ti žena? — jedva se pribra Jeftan da zapita, približujući mu se i hvatajući ga za ruku. — Kamo žena? — Koja žena? — blesasto zapita Pero. — O kakvoj mi ženi govoriš? — Pa jesi li se oženio, bolan? — gotovo ciknu Jeftan i snažno mu steže prste, da umalo nije jauknuo. — Nijesam se oženio, — zastenja Pero, krijući oči od svega svijeta. — Ko vam je to kaz’o? Jeftan, blijed poput krpe, istegnu ga iz kola i povuče u stranu. — Što obruka ’vako i sebe i mene? — zapita, bjesomučno drmajući njime. — Što ne kaza da se nijesi vjenč’o, crn ti obraz sad i vavijek! Pero zinu. — A ko ti je kaz’o da sam se vjenčao? — otegnu. — Neznaš ti na kakav sam belaj ograjis’o... — A nijesi ni isprosio? — To, duše mi, ne znam, — odgovori Pero i mučenički uzdahnu. — Kažu da sam isprosio, a ja ne znam.Hoćahu mi privjenčati jednu starodrevnu, pa Bog dade te me proćeraše i ne uzeh je.Bojim se samo da me ne ufate, jer su mi zaprijetili, da će mi je dovesti amo na vjenčanje... Jeftanu sinu lice i, od radosti, umalo ga ne zagrli. — A hoćeš li da te ja kurtališem? — zapita. — Poslušaj mene, pa se ne boj nikoga! — Kurtališi ako si prijatelj i brat! — jeknu Pero, pa se savi oko njega, kao ruža oko bora. — Ne znaš ti kakva je ona... Jeftan ga lagano odgurnu. — Je li ljepša od Stake? — zapita. — Bre Staka je gorska vila! — dočeka Pero brzo. — Ona je k’o zarđala para, a Staka k’o žuti dukat!...Volio bi sa Stakom hljeb jesti nego s njome halvu... — Dobro, — viknu Jeftan tapšući ga po ramenu. — Sa Stakom ćeš ga baš i jesti!..Odma ćemo je isprositi, pa neka u kasabu uljeze k’o tvoja nevjesta...Bruka bi bila, da uljezemo bez mlade!..Danas ćemo i u crkvu i dobro platiti popu, pa nek odma vjenča... Pero slegnu ramenima... — Što ti kažeš, kažem i ja.Samo da mi ona bijeda na vrat ne dođe, — reče. — Kad bi me s onom vjenčali, odma bi skočio u vodu... — E vidite li vi obješenjaka! — kroza smijeh viknu Jeftan, ponovo se vraćajući društvu i vukući Peru za sobom. — Išao je po tolikim mjestima, gledao tolike đevojke i... znate li zašto? — Zašto?Zašto? — zagrajaše gotovo svi, očekujući nešto neobično, nešto čudno, što bi samo Pero mogao učiniti. — Išao je zato, da vidi: ima li ikakva đevojka ljepša, od naše krasne udovice Stake? — Oho! — viknu neko. — To nije ni mahnito! — I sad veli da od Stake niko ljepši nema! — nastavi Jeftan nekako zanosno, — i on je, braćo, pred svima nama prosi... Svi ahnuše i pogledaše u Staku, a Staka, postiđena, gledaše samo u crnu zemlju i zelenu travu. — Sretno! — viknu Jovo i poče točiti vino. — Sretno! — zagrajaše svi... Puške zapucaše. A učitelj poče zdravicu... Mjesto da vam pričam o tome: kako su živili Pero Karantan i njegova Staka, donosim samo odlomak njegova pisma, što ga je pisao jednom prijatelju: „.....i ako želiš čuti za naše zdravlje, mi smo fala Bogu dobro i zdravo, k’o što i tebi isto prijateljski želimo...I ako želiš čuti za naše zadovoljstvo, mi smo zadovoljni k’o niko na svijetu.Moja Staka, Bog joj dobro dao, dobra mi je i vesela, isto k’o da mi je Bog u krošnji s neba bacio, da me obeseli za moja dobra djela.Kad sam preko dana u dućanu, jedva čekam da se smrkne, jerbo kad se sveme svijetu smrkne, meni se svane i mene moja Staka čeka na vratima, pa ruke širi, u lice me ljubi.I kad uljegnemo u sobu, a ona mi sjedne na krilo, pa mi čupa brkove, ljubi me i miluje, pa se igramo i šalimo k’o đeca...Ja ti ne znam ništa drugo kazati, nego da se ni sa carem ne bi promijenio i sada vičem iz svega grla: kuku onome, ko nije oženjen!“ Držimo, da ovome ne treba nikakva komentara. PERA S. TALETOV ROMAN IZ BEOGRADSKOG ŽIVOTA U MOSTARU, 1906. ŠTAMPARSKO UMJETNIČKI ZAVOD PAHERA I KISIĆA. To je drugi put što lekar toga dana dolazi.On je, opet, kao jutros, kao juče i kao što je već mesecima radio, dobovao po babinim leđima, naslanjao uho na njezinu uvehnutu i smežuranu kožu i mrštio se, kao da je i njemu već bila dosadna ova baba, koju je, po svojem zanatu, morao uvek, kad god dođe, da pregleda i ako je i on sam bio uveren, da joj njegovi lekovi ništa ne pomažu.Ali on je opet prepisao jedan lek, jer je recept, u neku ruku, bio svedočanstvo lekarske savesnosti.Da li će taj lek što pomoći ili ne, to je njemu, gotovo, bilo svejedno. On je sedeo preko puta bolesnice i posmatrao ju je preko svojih zlatnih naočara.Jedna velika muva bezbrižno je šetala po pokrivaču i on ju je pogledima pratio, kao da ga je živo interesovala ekskurzija, koju muva pravi po pokrivaču.Najednom sleti jedna druga muva i stade kraj one prve.Obe počeše da se čiste krilcima i, kao da su se nešto sporazumele, odleteše napolje kroz širom otvorena vrata.Najzad se diže.Huknu dva tri puta i to hukanje je jasno ilustrovalo njegovu starost, debljinu, vrućinu, beskrajnu dosadu.Uzede dosta debeo, trešnjev štap, koji je bio na stolu kraj njegova besformasta slamna šešira, natuče ga na potiljak i pođe.Pogrbljena gojazna pleća, među kojima je, kao silom, bila usađena velika, gotovo, četvrtasta glava, počeše da se klate tamo i amo i užasno velike i široke cipele malaksalo su se dizale i spuštale.On je išao lagano i pažljivo kao po poledici.Znoj je kiptio s crvena čela uokvireno tamnoriđim ulepljenim zaliscima.Svakoga časa je saginjao glavu da se ne udari o osmanluk, koji je, kao kakva mreža, bio rasprostrt po celom dvorištu.Marija je išla za njime.Kada je došao do kapije, on zastade.Setio se, da je red u lekara, da, pre nego što ode, kaže nešto o bolesnici.Nešto, što se, tobože, pred bolesnicom ne sme reći.Nešto, što bi bilo kao neka vrsta lekareva ubeđenja, stečeno savesnim proučavanjem bolesti.Ali baš u istom času, kada je on mislio o stereotipnim običajima svojega zanata, Marija ga upita. — Ima li nade, gospodin doktore? Ona pocrveni, kao da je samu sebe uhvatila u laži.Zatim pogleda u lekareve oči, odnosno u njegove naočari.Naočari, za vreme dugog nošenja, napravile su na lekarevu nosu oveću brazdu, koja je bila crveno-modra, i ona se čudila kako to lekara ne boli, i kako on tu ranu nije već odavno izlečio. — Pa... kako da vam kažem ?... Mali Sveta, koji je bio pošao za majkom, ali ga ona, gnevnim pogledom, vratila, stao je nedaleko od nje i počeo da plače. — Majka, daj mi ’leba... Keceljica mu je bila sva prljava i ako mu je majka jutros sasvim čistu obukla, nos i lice bili su ubrljani, kao da je rio po zemlji.Kroz cipele je virio prljav prstić, a preko cipela su pale dronjave i prljave čarape. — Majka, daj mi 'leba. Lekar se namršti i baci na dete jedan pogled pun prezrenja.Nije mogao trpeti dečje plakanje, zato otvori kapiju i pođe. — Je li, Sveto, da si ti dobar ?...Ti slušaš mamu, je li ?Sad će mama da ti da hleba. Na tako ubedljive razloge, Sveta je odgovorio cikanjem, koje je zaglušavalo uši. — Ako ne slušaš, gospodin doktor će odneti tvoju babu... Sveta ućuta.Začuđeno je gledao u majku i lekara.Metnu prst u usta i tako je nepomično stajao, a suze su mu tromo milele niz prljavo lice. — Ako ovaj lek ne pomogne, onda nema nikakve druge pomoći.To je sada najnoviji lek za tu bolest.The... videćemo sutra... Lekar nije ni najmanje pocrvenio kada je to rekao, i ako je vrlo dobro znao, da on svoju nauku, od kada je izišao iz škole, nije nikada pratio.Medecina, sudeći po njemu, za ovih trideset godina, od kada je on lekar, nije ni za dlaku koraknula u napred.On je svoju spremu hvalio, kao trgovac što hvali svoju robu i ako je uveren da je rđava.I on je, u ostalom, bio trgovac samo što je svaka njegova bolesnička kuća bila za njega dućan. Marija ga je gledala nekim pogledom, koji je vrlo ubedljivo govorio o njezinu nezadovoljstvu sa lekarem i sa bolesnicom.Bože moj, ona nikome ne želi zla, a najmanje svojoj majci, ali bi ipak bolje bilo da umre, nego da se ovako muči.Ona je dosta stara.Zar ona pomišlja na sebe što se muči oko bolesnice ili na novac, koji je majka, možda, godinama krila po kući ?Bože sačuvaj ?Nije ona takva, da želi tuđe.A zar je ona tuđa ?A zar ona nije njezina?Marija podiže kecelju do očiju i trljaše ih, kao da je iz njih silom htela da istisne koju suzu.Zatim se okrete Sveti, namršti se na njega, kao da je on bio kriv, što majci prolaze kroz glavu tako grešne misli. — Sutra ćemo videti, ja ću doći...Dakle: svaka dva sata jednu veliku kašiku... a ako ipak ne zaspi, svakog sata. Pred kapijom su čekala njegova kola, nalik na kakav velik olupani sanduk.Crna boja se ponegde oljuštila i kroz te velike rupe video se žuti kostur od tih grdnih i večito zatvorenih kola.Uglovi od toga velikog sanduka su, gotovo, svi bili izubijani i na njihovo mesto su došle zakrpe od beloga pleha koji su se, prema suncu, svetlile kao ogledala.Dve mrcine, jedva kadre sebe da vuku, bile su upregnute u kola.Pokunjeno su gledale u zemlju, kao stvorenja, koja su se odavno pomirila sa svojom sudbinom, pa su prema njoj postala savršeno ravnodušna.Kočijaš je večito dremao i tek se onda budio, kada ga lekar mune štapom. Lekar taman htede da ga gurne svojim debelim štapom, a kočijaš se diže, protrlja oči i okrete se lekaru, ne silazeći s kola.Šajkača htede da mu padne, a on, vrlo vešto, klimnu glavom i tako je opet namače.Lekar mu nešto reče i uđe u kola.Još jednom se, kroz prozor, okrete Mariji, koja je stajala na kapiji, i reče brižnim licem : — Ako ne zaspi, svakog sata. Lekar lupnu u prozor.Konji sa velikim naporom povukoše kola i ovaj stari i olupani sanduk ljuljao se tamo i amo i, kao besomučan, odskakao je od neravne kaldrme, ječući i stenjući pri tom. Dan se već primicao kraju.Vrućina je, na jednom, prestala i veče je bivalo prijatnije od kako je, s vremena na vreme, počeo poduhivati prijatan vetrić. Sveta je pošao majci u susret, uhvatio se za suknju i tako ide pored nje.Danica je, takođe, pošla u susret. — Hajde, nano, zove te baba. Marija se namršti. Jednim pokretom iščupa suknju iz detinjih ruku i pođe brže. — Šta hoće opet?Samo čovek nju da dvori. Danica je, sa strahom, pogleda, porumeni i obori oči. — Ti ništa ne vidiš...Eto, vidiš; u malo nisam skrhala vrat preko ovog prokletog vatralja. I ona uzede vatralj i baci ga na sred dvorišta. — Sve treba čovek sam da radi. Danica podiže vatralj.Lice joj oblila rumen, a oči su se zasvetlile.Sveta je stao na sred dvorišta, raskrečio noge i počeo da plače. U sobi je bila užasna zapara i mirisala je na ustajali vazduh.Baba je ležala na leđima, pogled je pripila za tavanicu i ječi.Marija naglo otvori prozor a samo nekim čudom ostadoše okna zdrava i čitava.Bolesnica se trže. — Šta kaže doktor ? Marija je ćutala, tumarala po sobi i rastrebljivala je, treskajući i lupajući predmetima koji joj dođu do ruke.Kandilo, koje je u uglu, pred ikonom, stalno gorilo od kako je baba legla u postelju, počelo da se gasi.Senka od kandila lebdela je preko cele sobe kao kakva gorostasna mračna prilika.Žižak kad-kad jače zasvetli, zatim se opet pritaji i fitilj, kada žižak dođe do zejtina, prska i pucka. — Ne znaju ni ti doktori ništa.Samo me kljukaju kojekavim medecinama i dižu pare.I to mi je neka nauka.Eto, u staro vreme... — Jeste, onda je sve bilo bolje.Sada ništa ne valja. Baba duboko uzdahnu i u njezinim upalim grudima zakrklja nešto. — Dabome da je bilo bolje.Bapski lekovi bolje pomažu. — Pa šta će ti, onda, doktor?Ti si htela da se zove.Ja nisam, meni ne treba. Baba se podiže, nasloni se na ruku, tanku kao trska, i poče brzo govoriti, kao u svoje vreme, kada je bila zdrava i kada se, sa uspehom, s celim svetom svađala : — Znam ja da je vama krivo što ja ne umirem.Znam ja to, vrlo dobro ja to znam.Na teretu sam vam.Svi vi jedva čekate, da ja odem na onaj svet.Sada svima smetam. — To ti niko ne kaže. — Zar ja to ne osećam ?Svima sam ja sad trnu oku.Krivo vam je što sam bolesna, ne možete da me negujete, a ja sam toliko vas odnegovala.Pa, eto, tvoju decu sam odnegovala. — Što si ?Niko od tebe nije tražio. — Tako mi se sad govori ?Sad ne valjam.Ali pre sam bila dobra, dok se cela penzija trošila u kući.Sad treba da se troši na lekove.A to vama nije pravo.Zato vi svi i želite da ja što pre umrem.Ah, teško meni!Eto, tako su današnja deca, blagodarna svome roditelju. — Zar sam ja tražila da me rodiš? — I ja se sad kajem.Bolje da sam kamen rodila, nego tebe. — Bolje, dabome, bar se ja ne bih mučila. Govoreći, Baba je mahala rukama.Mahrama na glavi bila se olabavila i čuperci sede kose padali su joj na oči i lice.Ona ih je grčevito sklanjala, ali oni su se opet uporno spuštali.Žižak u kandilu još jednom zasvetli, zatim, daveći se u zejtinu, poče prskati i, najednom, se ugasi.U sobi je bila, gotovo, pomrčina.Baba se gruvala u grudi, počela da čupa kosu i grca u suzama. Danica uđe u sobu, ugasi kandilo, prekrsti se pred njime, baci tužan pogled na babu i izide napolje.Marija je, takođe, izišla iz sobe, uhvatila Svetu i dušmanski ga istukla.On se dere i treska nožicama o zemlju, kao da hoće sa sebe da strese bolove. Na kapiju uđe Sima, noseći u rukama jedna klešta, jedan gvozden obruč i neko sanduče.Sve te stvari, s kojima se Sveta igrao, našao je pred kapijom i sad ih baci u jedan ugao dvorišta.Zatim sede za sto, naslonjen uz jedan zid od dvorišta.Danica donese papuče i upaljenu lampu.Sima skide cipele i kaput, sede ponovo za sto i uze čitati novine.Kada je Danica prišla stolu da malo uvrne fitilj od lampe, on ukaza glavom na babinu sobu i reče: — A ona tamo opet kuka? I opet se udubi u novine.Veče je bilo vrlo prijatno.Na nebu se pomaljao mesec.Zvezda se pojavljivala za zvezdom.Baba je još neprestano jecala.Sveta, savladan plačem, zadremao na jednoj stoličici i u malo što nije pao, da ga Danica nije podigla i unela unutra. Marija je bila u kuhinji i gledala oko ručka.Danica je raspremala sobe i kada je iz njih isterala muve, ona je spustila zavese.Imala je još da obuče Svetu, pa da i ona ode u kuhinju da pomogne majci.I kada je htela da se uputi u kuhinju, ona se seti da svrati kod Babe. — Babo, trebali ti što ? Ona je bila babina ljubimica a Baba ju je uvek radosno gledala, — razvlačeći ispucane usne u znak osmejka.Ona je bila sasvim uvela.Sama koža i kost, ma da je uzimala najnoviji lek, što joj ga je lekar prepisao.Seda kosa virila je iz marame i uokviravala je žuto-crno ispijeno lice. — Ne treba mi ništa, čedo. Danica joj namesti uzglavlje, ubrali je i, smeškajući se, izide iz sobe.Baba je gledala za njome i nešto se bila zamislila.Ukočen pogled bio je kao prikovan za vrata, koja su se za Danicom zatvorila.Poče lagano klimati glavom kao da nekoga sažaljeva, a dve krupne suze sporo su klizile niz smežurano lice. Zvonce nad kapijom odjeknulo je prvo dvaput a posle jedanput.Sima je dolazio iz crkve.Čim je zatvorio kapiju, on je počeo da se skida.Crn gerok savije, skine kragn i crvenu oksfordsku kravatnu, natenane poče otkopčavati crni prsluk sa okecanim dugmetima i sve to ostavi na sto u dvorištu.Danica mu, za to vreme, donela jednu belu vojničku bluzu i papuče.U času skide cipele, ne dodirnuvši ih rukama.Nije ništa govorio, ali uvek, i kada je ćutao i kad je govorio, čulo se neko mrmljanje, kao hm, hm, koje mu je prešlo u drugu narav, pa je to radio sasvim instinktivno.Kada se svlačio, šešir je naposletku skidao, a kada se oblačio, prvo je šešir metao na glavu.Ma skime da je govorio, on je žmirio kao da mu je trunje u očima.Nad levom obrvom ima oveći ožiljak, koji je nekad beo nekad crven.Niko mu živi nije verovao, da mu je to uspomena iz rata, ma da je svakog uveravao i ko ga pitao za taj ožiljak i ko nije ni primetio da on ima tamo nešto nad levom obrvom.Brkove je stalno grickao i, kako mu jednom reče jedan njegov drug, već gotovo sasvim obrstio. Pođe u sobu, ali se odmah vrati. — A drva ?Opet zaboravljaš.Sve čovek sto puta da ti kaže. On se vrati vrlo kuražno, stade jednom nogom u sobu, a drugom u dvorište i odgovori svojoj ženi : — Nek si ti živa i zdrava... hm... hm... iscepao sam ja još jutros. Nasmeja se i ode u sobu.Tamo, gde je on spavao, bila je pod posteljom jedna velika kutija od hartije u kojoj se obično drže ženski šeširi.On je povuče, izvadi iz nje jednu oveću knjigu i još dve manje drvene kutije u kojima su nekada stajale cigare, izide napolje i sede za sto.Lagano, gotovo, pobožno poče otvarati knjigu, list po list, i stade.Iz jedne kutije uzede jednu marku, pažljivo je gledao, čas u nju a čas u knjigu, zatim je ostavi, pa uzede drugu, tako i s njome, dok, najzad, posle dugog ispitivanja i zagledanja lupom, ne zalepi onu prvu marku, u album za poštanske marke. — Hm... hm.. Hm, hm, i marku je lepio za markom i album se neosetno punio.Eto, kao da je juče počeo da skuplja marke, a sad kakav mu je već album !Pa tek retkosti!Hm, hm !Niko u Beogradu nije imao takav album, sasvim prirodno, da je njegov album bio najbolji u Srbiji.Jedan Francuz mu je za nj nudio pet hiljada, a jedan Englez (Sima je smeo da se kladi da je bio Amerikanac) devet hiljada i tri stotine pedeset dinara.Ali — hm, hm — Sima ga nije dao, jer je bio uveren, da će njegov album, kad-tad, možda u vrlo bliskoj budućnosti, predstavljati veću vrednost od albuma onog naduvenog Francuskog Markiza, koji marke kupuje, a ne skuplja ih kao on.Oko njega je bila tišina.On je bio udubljen u svoj posao i ništa se drugo nije čulo, do prevrtanje listova i njegovo beskrajno hm, hm. Danica, koja je bila spremala sobu sa ulice, izišla je u dvorište rumena lica.Okrenula se dva tri puta, ne znajući ni sama zašto, zatim se našla u nekakvu poslu i pažljivo je nešto očekivala.Nad kapijom odjeknu zvonce.Ona se trže.Rumen ne iščezava s njezina lica, ruke su joj bile hladne i vlažne, oči se svetlile, a nekoliko pramenova kose zalepiše se za rumeno i znojavo čelo.Uklanjajući kosu s čela, ona je uprla poglede prema kapiji.Srce je kucalo snažno i brzo i ona, najzad, nije znala šta će s rukama.Očevidno su joj smetale u ovom času. — Dobar dan, gospođice ! — Ah, gle, svi ste ! — Zar me niste videli s prozora? — Ja?...Nisam vas videla. Krv joj pojuri ponovo u glavu, u slepim očima nešto kuca, brzo, stalno i nesnosno.On je pogleda za časak, brzo i, njoj se učinilo, prekorno.Rukovaše se i oboje su ćutali jedan tren, koji je njoj izgledao dugačak, dosadan, kao da je čitav sat. — Tata je tamo, nana je kod babe, a ja... ja imam posla. I ne pogledavši ga, ona se okrete i ode.On je čupkao brčiće i najednom, kada se ona okrete od njega, povuče za jedan brk i to ga je jako zabolelo.Zatim se uputi Simi. — Dobar dan. — Hm, hm...Gle, a od kud ti? Đorđe na ovo pitanje nije ništa odgovorio, jer mu se učinilo glupo, i jer je znao da to nije nikakvo pitanje, koje iziskuje odgovor.To je, tek da se nešto kaže. — Vidiš, ovo je knez Mihajlo.Prva marka za vreme kneza Mihajla.Hm. hm.Eto, vidi. Đorđe uzede marku pogleda je i našao je da nema nečeg osobitog.Marka kao i svaka druga marka. — Jesi bio u crkvi ? — Šta ću tamo ? On se odmah pokajao što je to rekao, jer je bio uveren, da Sima nije čuo, šta mu je on odgovorio.Tek po tome, što je on mrmljao : hm, hm, ne može suditi da to treba uzeti kao neku vrstu primanja k znanju. — A zašto vi skupljate marke?Pitao je on malo glasnije. Ožiljak nad Siminom levom obrvom je pocrvenio. — Zašto?To je zadovoljstvo, jedno veliko zadovoljstvo. — I velika besposlica. Sima nije čuo šta je Đorđe rekao, jer se baš toga časa bio zadubio u posmatranje jedne marke.Dugo ju je gledao lupom.Ožiljak je crvenio i bledio.Brkove je nervoznije grickao. — Falsifikat... hm, hm...Eto, falsifikat. Đorđe je zapalio cigaretu i ironično je gledao u njega. — To ne menja stvar.Meni je to svejedno. Sima ga je zaneseno gledao.Da ga je u tom trenutku Đorđe zapitao : da li ga voli, on bi mu, bez oklevanja, odmah odgovorio: da ga, na protiv, mrzi. Đorđe je, od duga vremena, gledao neke marke.Jedno zatvoreno pismo bilo je pod gomilom maraka. — A kakvo je ovo pismo? — Iz Amerike. — Pa odkud ovde?To nije za vas, bar nije upućeno na vašu adresu. — Nije.Ja sam ga uzeo zbog marke.Nemam tu marku. — Zar vi, kao poštar, imate prava da uzimate tuđa pisma ? — Hm, hm...Nije pravo... nego... onako.Trebala mi marka. Sima je pocrvenio.Đorđe je naglo pušio, zatim baci cigaretu daleko od sebe. — Da sam hteo, ja sam mogao ovaj album da prodam za 9350 din.Nudio mi jedan Francuz. — I vi ga niste dali ? — Hm, hm.Valjda sam lud...A jedan Amerikanac nudio mi je više.Imam baš pismo u kome me moli i preklinje, da mu prodam ovaj album. Đorđe ga je u prvi mah ironično gledao i smeškao se, a posle mu dođe, da ovom čoveku reče nešto, ne zna ni sam šta, nešto oporo, nešto što bi ga naljutilo, uvredilo, zabolelo. — Čini mi se 11.000... tako nešto, ne sećam se sad... a ko će i da se seti, kad ja često dobijam... hm, hm... takve ponude. I Đorđu bi smešan ovaj čovek, koji ima dva odela, jedno izlizano i otrcano za svaki dan i jedno praznično, koje je pre toliko godina napravio i koje je bilo vrlo uglađeno i usijano, ovaj čovek, čija kuća, teškom mukom, živi, stenjući pod jarmom dugova, jednim elegantnim pokretom ruke, kao kakav neizmeran bogataš, oturuje impozantnu svotu od 11.000 din. — Hm, hm...Neću da se hvalim, ali ipak ću da ti kažem, da me smatraju za najboljeg poznavaoca maraka u Srbiji, pa i na strani.Naprimer, jedan nemački trgovac maraka, nudi mi 600 maraka mesečno plate, da mu budem u radnji i samo da pregledam marke... Đorđe ga gledao čudnovatim pogledom.On nije znao šta da misli o ovom stvorenju, koje uživa u laži i koje se opija lažima i one ga sve dalje nose u neke fantastične predele, gde novac nema nikakvoga značaja i gde se brojanje počinje tek od stotine.Nije znao šta da misli o ovom čoveku, koji ga ili smatra za luda ili za kakva dečka, kojem život nije ni najmanje poznat.I, na kraj krajeva, mesto da mrzi ovoga čudnog svojeg budućeg tasta, on je uživao u tome, kako se podao laži, da ga nosi gde je njojzi volja, a najviše je uživao u tome, što je osećao, da Sima veruje u svoje laži, koje momenat stvara, održava i nezgrapno umnožava. U dnu dvorišta, gde je stanovao još jedan kirajdžija, svirao je neki stari ariston, koji je, sasvim komotno, preskakao po neku notu, i na mesto toga čulo se samo obično zujanje i šištanje.Sveta je otišao tamo, metnuo ruke na leđa i tako stoji pred vratima i sluša kako ariston svira, zuji, šišti, muca.Pored aristona je neki hrapavi, alkoholski bariton pevao neku ariju, koja nema apsolutno nikakve veze sa arijom koju je ariston svirao.U prvi mah arija nije imala teksta, posle se čule neke iskidane reči, a pri kraju energično la, la, la, la, li, la, la, kao da baritonista koncertira pred gluhom publikom. — Hm, hm... ima jak glas taj obešenjak.On ne sme u veče da peva u sobi kad gori lampa.Odmah se ugasi, kao da je duhnuo vetar...Kad je bio onaj Rus tu, onaj... ta de, kako se zvao?...Njegovo ime mi baš na vrh jezika .. — Valjda Slavjanski ?Hteo je, sigurno, sobom da ga povede? — Hm, hm... jeste... nudio mu, ne znam sigurno koliko, ali, sve mi se čini 300 rubalja... ali budala nije pristao...Volije da bude dijurnista sa 100 dinara. Baritonista je i dalje pevao, dok, najednom, nije, iz sve snage, riknuo.To je bio kraj pesme.Ariston je sad počeo da svira neku polku, a neko ga je pratio, udarajući pesnicom o sto. Po nebu se počeli skupljati tamni oblaci i opet se naglo razilaziti.U daljini je potmulo grmelo.Za časak zatreperi lišće na drvetima i opet se sve utiša.Malo malo, pa sunce iščezne iza kojeg tamnog i gustog oblaka.Vazduh je bio težak i suh.Muve su bivale sve nesnosnije, lepeći se za ruke i lice. Danica je donela slatko i njime poslužila Đorđa. — Pa to bar nije veliko parče uzmite celo...To je ovogodišnje.Što ga presecate? — Ja ne marim baš slatko. Ona je gledala u poslužavnik.A Đorđe, kada je nagao čašu da pije, gledao je u nju.Ona je to osetila i boja na licu se menjala. — Tato, hoćeš ti slatko ? — Ovaj... hm,... pa neću, sad ćemo da ručamo. Đorđe se diže. — Eto, što, teraš gospodina. — Ja ?...Pa ja to onako kažem. — Treba već da idem, sad će podne. — Sad će mama da dođe.Ona je kod babe. — Kako je vašoj babi ?Bolje ili gore ? — More kako bolje.Sve je gore.To ti je pravi kuluk.Ne može čovek da joj ugodi.Sve joj nije nešto po volji... hm, hm... — Pa stara je, što... — Znam, ali ipak...Ona nama nije teška.Mi je negujemo, čuvamo je kao dete.Zar ja ne bi voleo da ozdravi ?Ona nije nikom na teretu, nikom ne dosađuje.Ja je sažaljevam što se tako muči. Đorđe je hteo nešto da odgovori, jer je smatrao za dužnost, da nešto kaže.I u malo što ne reče: valjda će Bog pomoći, ali se u času trže i ne reče ništa.Osećao je da bi rekao laž, da bi tvrdio nešto što ne oseća, jer, na kraj krajeva, šta se njega tiče ta bolesna baba.I on zato nije hteo ništa da kaže. — Zbogom. — Prijatan ručak.Ja bih te ispratio... — Ne, ne, radite vi... Đorđe se smeškao ironično i nije mogao da prikrije, da mu je ta njegova pakost učinila jedno zadovoljstvo. — Eto, Danice...Pa nek pođe... hm, hm... Ona je brzo ostavila poslužavnik, došla do babinih vrata i reče svojoj majci : — Hajde, nano, hoće gospodin Đorđe da ide. Iz sobe je odjeknulo neko mumljanje, koje je Danica Đorđu prevela : — Sad će, kazala je. — Oni se uputiše kapiji.Ona je išla kraj njega, lagano, držeći u ruci kecelju, ili nameštajući svoju kosu.On ju je gledao blago, ali ipak prekorno. — Jel te, gospođice, što voli vaš otac tako da laže ? Danica je bila preneražena.Ovako iznenadno pitanje ju je zbunilo. — Prosto stalno laže.Ja po nekad uživam u njegovim lažima, ali ipak, njega treba da je sramota, jer on nije više dete.Pa posle, znate, čovek izgleda smešan.Meni se sve čini, da me smatra za kakvu budalu. — O... To je sve, što je Danica mogla da kaže. — Vi se ne ljutite, jel te ? — Ne. — Molim... Rumen je na njezinim jedrim obrazima izgledala kao žeravica.I pri svem tome, što bi ona mogla kraj njega da ostane časovima, zagledajući sve oko sebe, ipak je jedva čekala, da ovaj čovek, o kojem ona stalno misli i sneva, ode što pre.I da je Danica o svojim osećajima kad god razmišljala, ona bi, možda, došla do zaključka da Đorđa više voli kada on nije kraj nje. Đorđe je uhvati za ruku, a ona, i ako joj je to bilo neko osobito zadovoljstvo za koje ona ne bi mogla naći poređenja, okrete se da vidi, da ko to ne primeti. — Jeste li me videli kroz prozor, kad sam dolazio ? — Jesam... Srce je snažno i nezgrapno kucalo, kao da ima nešto da nadoknadi.Ruke su joj bile hladne i, gotovo, topile su se u njegovoj vreloj i snažnoj ruci.On joj je stiskao ruku, a njoj je to godilo i sklapala je oči, kao da je tu stvarnost htela da pretvori u san, u lep i prijatan san, koji joj daje snage i života.I u nekoliko mahova htela je i ona njegovu ruku da stisne, ali nije to učinila. — Ne treba da se ugledate na oca.To nije lepo. Na jednom ispusti njezinu ruku.Marija je dolazila iz babine sobe.Bila je sva zajapurena.Rukavi su joj zasukani i ona je keceljom brisala ruke, prilazeći Đorđu. — Neće kiša da udari.Ovo već ne može više da se snosi. — Udariće.Tek što nije. — Ja te nisam videla kad si dolazio... Đorđe je hteo otvoreno i, bez ustezanja, da joj kaže, da ga je ona videla i da je štuknula u sobu, jer nije bila očešljana, ali ne reče ništa, nego se samo zadovoljio time što se smeškao. — Zbogom. — Prijatan ručak.Zadržala bih te na ručak, ali nemamo bog zna šta. Okrete se i ode. — Da ne zagori jelo. Đorđe je nešto bio zadovoljan.Izvadi kutiju i zapali cigaretu. — Neću da vas zadržavam. — O, ne, vi me ne zadržavate... nemam nikakva posla. — Oblaci se navlače. — Sigurno će padati kiša.Kako je vazduh težak. Đorđe srdito baci cigaretu. — Rekla bih, da vi mnogo pušite. — Pušim. — To vam je nova kravatna. — Jeste. — Vrlo je lepa. — Meni se ne dopada.Neću više ni da je nosim. Đorđe je to rekao, gotovo, surovo.I sam se trgao od tih reči. Danica je bila tužna: Zašto da ne nosi kravatnu, koju ona voli ?A ona bi samo ono nosila što se njemu dopada.Eto, ona se češlja po njegovu ukusu.Jednom, kada su razgovarali o načinu češljanja, on je rekao da ovaj način najviše voli.Od toga doba, Danica se samo tako češlja i ako je nekada tu frizuru mrzela, kada ju je u nekoga videla. Grmljavina je dolazila sve bliže.Vetar duhnu i mirisao je na prašinu i vlagu.Nebo se sve više pokrivalo mrkim oblacima.Tamo negde u daljini, preko Dunava, sevale su munje. On je gledao u nju i osećao je neku milu setu. — Hoćete li ići kuda po podne ?Znam, da svake nedelje izlazite. — Ja ne znam, da li će nana reći tati da idemo.Najgore je zbog babe. Đorđe htede opet nešto ružno da reče za babu, koja svima smeta, ali se uzdrža. — Hoćete li da dođem po podne? Ona ga je stidljivo gledala, rumenila je i smeškala se, kao da je time htela reći: još pitaš. — Doći te, molim.Svejedno išli ne išli. I njemu se učini, da je ona ove reči nežno rekla, te mu je to i godilo i laskalo.Žudeo je da čuje još jednu tako nežnu reč, ali određeniju, koja se, neposredno, odnosi na njega, a koja se ne bi mogla smatrati kao obična fraza iz učitivosti. — Volite li kad dođem? — Volim. — Da vam prekratim vreme, je l te? — Ah, ne. — Kako? — Pa volim kad dođete. — Vi volite i kad vaša tetka dođe. — To je nešto drugo... — Kako drugo?... - Htela je otvoreno i bez ustezanja, kao što on to ima običaj, da kaže: zato što njega najviše voli na svetu, ali ipak nije bila toliko smela. On je ponova uhvati za ruku i ona mu je lagano stište.I njemu u tome času bi krivo, što ne može ovu devojku snažno da zagrli i da je ljubi, ljubi. — Volite li me mnogo ? — Mnogo. — Najviše na svetu? — Najviše. Đorđu je bilo milo, što čuje te reči, jer je znao, da ona sada govori istinu.On je gledao u njezine oči i smejao se : — Od neba do zemlje ? — I od zemlje do neba. I oboje se smejali, kao da su čuli kakav smešan odgovor od kakva deteta. — Zbogom. — Valjda: do viđenja ? — Do, do viđenja. Stište joj još jednom ruku, okrete se i pođe.Ona je dugo gledala za njime, a on nije hteo da se okrene i ako je osećao, da ga njezin pogled prati.Kada je već zamakao za ugao od ulice, ona se sneveseli i uđe u kuću. Na Sabornoj crkvi je počelo podne da izbija.Odmah posle poslednjeg udarca, poče najveće zvono dostojanstveno i lagano da zvoni, a zatim brže, ali jednoliko i stalno dostojanstveno.Ono je Beogradu objavljivalo smrt nekakva bogataša.Kalemegdanom, Knez Mihajlovom ulicom i Terezijama vrveo je silan svet.Na uglu kod Ruskog Cara stajala je gomila oficira.Neki su čupkali svoje brkove a la Viljem II., a neki su se isprsili, naslonivši se na svoje sablje, kao kakvi osvajači i, drskim pogledima neodoljivih ljudi, piljili su u mimoprolazeće dame, prvo ih mereći od glave do pete, a za tim oblaporno gledajući u njihove noge, koje su se videle ispod znatno podignutih sukanja.Fijakeri su jurili po jarugastoj kaldrmi kao besomučni, po neki šegrt prolazi kroz gomile sveta i zviždi da čoveku zagluhnu uši.Po izlizanim trotoarima čuje se klizanje obuća, zveckanje sabanja, šuštanje sukanja i udaranje štapovima.Đorđe je išao lagano, kao da je na nečjem pogrebu.Gledao je napućene fizionomije ljudi, dama i oficira, koji snevaju o nekoj srpskoj aristokratiji, gledao je strahoviti luksus ženske toalete, koji tako rečito govori o finansijskoj propasti i o moralnim nedostatcima, gledao je siromašne ljude kako i poslednji marjaš žrtvuju, da samo ne izostanu iza bogatih ljudi, koji više izdaju za jednu haljinu, nego što je tromesečni prihod kahva sirota činovnika ili oficira.Udisao je jeftine i skupe, blage i nesnosne parfeme, koji su vetrili pred njime.Računao je u pameti šta sve to, možda, staje i prebledio je, kad je morao priznati, da je to kolosalan kapital, koji se ulicama nosi, koji miriše, blešti, šušti, zveči, zvrji.I njemu su bili odvratni svi ovi ljudi, koji su išli kroz ovaj izlog, da se pokažu, da se pohvale, da izazivaju pakost, zavist, zlobu i zločin.Taj lutajući kapital smatrao je on kao inat, kao izazivanje, kao neku vrstu prkosa.On je grickao usne, štapom je treskao o kaldrmu, a u njegovoj glavi su se vitlale svakojake misli. Kada se, najzad, setio Danice, on se smeškao kao u snu i kada je sreo jednog svojeg poznanika, on ga pozdravi preko mere ljubazno i ako je on bio jedan od njegovih najovlašnijih poznanika, s kojim je samo, pre izvesnoga vremena, pri prikazivanju, izmenio ime. Kiša je, najzad, prestala da pada.Po nebu su još leteli beli i mrki oblaci, dok nebo nije bilo sasvim čisto, plavo i veselo.Sunce je opet počelo da greje.Ulicama je tekla prljava i žuta voda.Sa drveća, čije je lišće još bilo vlažno i pokunjeno, padale su, s vremena na vreme, velike kapi.Ulice su bile vlažne i po njima se počelo stvarati blato.Kola se jedva čuju kada prolaze blatnjavim ulicama.Njihovi točkovi dižu blato sa zemlje i odbace ga i blizu i daleko, nekad na mimoprolazeće, a nekad i na onoga koji sedi u kolima.Vazduh je vlažan, ali vrlo prijatan. Đorđe je još spavao.U njegovoj sobi je bila lepa hladovina.Na prozoru je bila spuštena zavesa, koja je, na sredini, imala veliku rupu i kroz nju je prolazila svetlost.Na stolu je ležao njegov časovnik i, u ovoj tišini, čulo se samo kako kuca časovnik i kako Đorđe odmereno i lagano hrče.Vrata se lagano počela otvarati.Lepo zaglađena glava sa dugačkim bledim licem i sa dva vrlo velika oka, koja su se sjajila u ovoj polutami, ukaza se na vratima.Oči su, za časak, gledale u Đorđa kako spava, za tim se tanke i rumene usne razvukoše u osmeh i glave nestade.Vrata se opet lagano zatvoriše. Đorđe je već tri meseca stanovao kod jedne udovice.Njezin muž je bio kondukter na železnici.On je dve godine bolovao od revmatizma.Prvo je išao sa dva štapa, ječući i psujući sve što mu padne na pamet, posle je legao i nije se više digao.Dok je bio zdrav, strahovito je mnogo pio i, kao pijan, voleo je da se bije, da se hvali kako može mnogo da jede i pije i kako je pesnicom jednom razbio glavu, a drugom stolicom slomio dva rebra, kako zubima diže teret od sto kila, a malim prstom hvata čoveka za kajiš i tako ga diže, kako je jedanput, u vagonu treće klase, uhvatio jednog austrijskog oficira, koji se bio prerušio u obična radnika i kako je jednoj gospođi, na vrlo sumnjiv način, spasao život, kako on svakom starešini drsko kresne istinu u oči i ako je prema starešinama i sebi ravnima, koji su imali nekih veza sa starešinama, bio manji od makova zrna i, najzad, kako je on kadar svuda da zaradi, pa ma i na golu kamenu i ako je bio oličena lenost.Prema ženi je bio vrlo surov.Tukao je kada god je bio pijan, a on nikad nije bio trezan.Od plate je donosio vrlo malo u kuću, veći deo je popio i davao sestri jednoga ložača, s kojom je dugo živeo, koja ga je vrlo strogo držala i on je se bojao.Deca su mu išla gola i bosa, a njegova žena je morala da šije vojničko odelo i rublje, da ne bi, s decom, umrla od gladi.Za vreme dvogodišnje bolesti bio je neizmerno prgav i surov i cela je kuća jedva čekala da jednom umre.Kada je umro, on ništa nije ostavio, osim dva sina, praznu kuću i gomilu, dugova.Njegova žena je i dalje morala da šije i da tako hrani svoja dva sina i sebe.Jedan sin, koji je, kada mu je bilo pet godina, skrhao nogu, išao je sa štakom.On je bio blag, poslušan, imao je nečeg nežnog i ženskog; on je išao u gimnaziju i dobro se učio.Bio je vredan i vrlo bistar.Drugi sin bio je slovoslagač i imao je dobru zaradu, ali kuća je imala vrlo malo koristi od te njegove nedeljne zarade.Subotom, kada, sa zaradom, iziđe iz štamparije u kojoj je radio, odlazio je u jednu kavanu, gde su dolazili svi slovoslagači, i tu je pio i kockao se, dok ga, sa nekoliko dinara, nije zatekla zora.I tako, polupijan od pića i kockarskog razdraženja, razbarušene kose, bleda i ispijena lica i krvavih očiju dolazio je svojoj kući.Ako mu majka ma i najmanju reč rekne, on je vikao kao sumanut, treskao pesnicom o sto i celu je sobu ispunjavao vikom, lupom i užasnim zadahom od pića i duvana.Majka, onda, počne da plače, da proklinje sebe i onoga pokojnika, što nisu imali druga posla, nego da dadu život ovom užasu, kojeg je klela i pljuvala.Onaj drugi sin, Miloš, koji je mirno ležao u postelji, ćutao je neko vreme, a zatim se malo diže i kaže: — Ta ti si jedna životinja. Dragoljub se, onda, na vrat na nos, skine, razbaca odelo po sobi i tresne se u postelju.Majka jeca i grca, Miloš se okrene zidu i škripi zubima, a Dragoljub počne da hrče, kao čovek, koji je, savesnim i poštenim radom, zaslužio odmor i tihi san. Da bi došla do jednog novog izvora prihoda, Leposava je izdavala sobu za samca i odatle je imala neku paru.Kirajdžija, mahom, nije kod kuće, ne mora oko njega mnogo da posluje, a, međutim, je ta kirija bila vrlo lepa zakrpa. U dvorištu je bilo još četiri kirajdžije.Odmah do njihova stana bila je jedna sobica.U njoj je stanovala jedna baba, koja ni s kim u dvorištu nije govorila.Ona nije ništa radila i, gotovo, ceo dan posvećuje dvema malim mačkama, koje je hranila mlekom, držala ih na krilu, milovala ih i tražila im buve, govoreći im kao maloj deci.Tepala im je neprestano, a mačke, kao da su htele na to da odgovore, mijaukale su takođe vrlo nežno.Zatim ih poljubi meću oči i metne ih na svoju postelju da spavaju.Mačke se počnu umivati, zatim se saviju u klupče i lagano predu i namiguju dok ne zaspe.Dvaput nedeljno, četvrtkom i nedeljom po podne, dolazila joj je jedna vanredno elegantna dama, sa velikim šeširom od čipaka i pera, u svilenoj haljini sa skupocenim vezom i čipkama, koja je šuštela, i sa malim visokim cipelama.Dama je bila ozbiljna, lepa i mirisala je na ljubičicu.Ona je kod baba Mitre ostajala više od pola sata, ćeretala je s njome, smejala se, grlila je i ljubila.I kada god je došla ona je poštogod donela, bilo voća i kolača od poslastičara, bilo kakvu mahramu, bilo novaca.To je bila ćerka baba Mitrina. Da baba Mitre, u jednoj sobi i kujni, stanovale su dve sestre sa svojim ocem.Jedna od njih, Kaja, sedela je za šivaćom mašinom od ranog jutra do mrklog mraka.Po nekad, uz zvrjanje mašine, čuo se njezin nežan i tanak glas, kako počinje neku pesmu, koju nikad nije dovršavala.Njoj je bilo više od trideset godina.Gusta smeđa kosa uokvirivala je okruglo, mršavo i bledo lice.Nos je izgledao kao zgnječen, usne tanke i modre.Dva plava oka su više tinjala nego što su sjajila.Druga, Julka, bila je znatno mlađa i znatno lepša.Ona nije pomagala sestri, svakog dana se, po podne, lepo i ukusno obuče, nakudravi kosu, napraši lice puderom i odlazi nekuda i tek se u veče vraća, vrlo umorna i bleda.Otac im je bio trgovac, ali je odavna postradao.Neki tvrde, da tome ima mnogo da zahvali svojoj ženi, koja se u kući nikada ne pominje.On je večito bolestan.Zimi ne izlazi iz kuće, a kada nastupe topliji dani, on ponese svoje sanduče sa trinjem u koje je pljuvao i tako sedi pred kućom, mota palcima, ukočenim pogledom gleda u nebo i u zemlju, kašlje i pljuje u svoje sanduče.I najednom, kao da se budi iza sna, počinje svojoj ćerci objašnjavati, da bi on svima trgovcima pamet pomerio, kada bi imao samo 2000 dinara.On bi, u najkraćem roku, morao biti basnoslovno bogat. U dnu dvorišta stanovao je jedan pešadiski narednik sa ženom.On je bio visok i razvijen.Velike brkove je vezivao i podizao ih u vis, kao njegov komandir, imao je velike smeđe oči i znao je da se one ženskinju dopadaju.Šajkaču malo nakrivi i tako se vidi jedan deo kose, koji raščešlja, pa se, s te strane, ne vidi ivica šajkače, koja potone u kosi.Sablju nikada ne zakači i pušta je da tandrče koliko joj je volja.Žena mu je mala i puna plavuša.Vredna je kao krtica.Sa mužem lepo živi i ako on voli da viče po kući.U dnu srca je on dobar čovek i dobar domaćin.Žena je, inače, zadovoljna sa svojim životom, samo nikada ne može da prežali što nema dece.Šta jadnica, nije pokušavala samo da rodi, ali ni lekari, ni banje, ni vračbine, ni bapski lekovi nisu mogli pomoći.Ona je često, kada je sama kod kuće, gorko plakala, predstavljajući sebi, kako bi imala lepo dete, kako bi ga negovala i kako bi ga odevala kao luče.I naredniku je to bilo vrlo krivo i smatrao je to nemanje dece, u neku ruku, kao ličnu uvredu.Oboje su zato, svak za se, raspitivali šta je tome uzrok i kako se tome može doskočiti.Inače su bili štedljivi i, osim za te lekove i vračbine, nisu u ludo trošili novac.Toj njihovoj štednji, valjda, ima se i pripisati što su jednu sobu izdavali pod kiriju.Sad u toj sobi stanuje jedan pravnik, s kojim se narednik neobično ponosi i kojega on osobito poštuje, kao što to i prinadleži jednom, tako reći, učevnom čoveku.Pravnik je bio visok i suh kao gladna godina, imao je veliku kudravu kosu, nosio je crn šešir sa velikim obodom i otvoreno crvenu kravatnu.Preko dana je išao u školu, davao kondicije, a u veče je šetao kalimegdanom sa gomilom svojih drugova, koji su večito mahali rukama kada su govorili, i išao u radničke sindikate, a kada dođe kući on je do nekog doba rđavo svirao na vijolini.Nekoliko kola, marseljeza, pesma Svetozara Miletića i nekolike ulične pesme, koje su bile u modi, to je, eto, bilo sve, što je znao da svira, naravno, sve na pamet i bez nota. Peti kirajdžija je bio jedan fabrički radenik.On je imao ženu, koja mesecima leži u postelji i jedno slabo muško dete od sedam godina.Već pet dana kako ne ide u fabriku, jer svi radenici štrajkuju.Prema ženi je bio do krajnosti blag i ako je ona, od kako je bolesna, postala vrlo prgava i počela da se boji smrti.On je negovao ženu koliko god je mogao nežnije, a dete je oblačio.Taj dečko je bio vrlo bistar i već je znao celo radničko vjeruju na pamet. Dvorište je bilo dosta prostrano.Na sred dvorišta je bio jedan velik dud i česma, čija je slavina bila večito pokvarena, te je voda tekla po dvorištu i tako je uvek bila bara.S desne strane bile su naslagane neke grede, koje su, od vlage i dugog stajanja, istrulele, pa je iz njih proklijala trava.Do greda, uza zid, bio je naslonjen jedan stari šporet, crven od rđe, koji se počeo raspadati.Iz sredine šporeta niče trava i kopriva.Kraj šporeta leže neki zarđali gvozdeni obruči, polutrule duge od jednog rasušenog bureta, jedan rasušen točak od kolica sa prepuknutim zarđalim obručem i gomila kamenja pokrivena zeleno žutom mahovinom.I iz svih tih razvalina buja trava, pokriva ih i saranjuje ih. Đorđe je još spavao.Leposava ponova oškrinu vrata i pogleda svojeg kirajdžiju, kako leži na postelji, sa podignutim rukama više glave.Zamršena kosa zalepila se za znojavo čelo.Kroz poluotvorene usne videla se dva reda belih i sjajnih zuba, koji su odudarali od crnih čupavih brkova.Ona je nepomično stajala i gledala.U sobi je kucao Đorđev časovnik, iz druge sobe je dolazila tupa lupa Miloševe štake, a iz dvorišta zalutaju po nekad tonovi sa pravnikove vijoline.Neko je došao do česme, otvorio slavinu i vodom pljuska lice.Đorđe je odmereno disao, a jedna zraka, koja je prodirala kroz rupu od zavese, ispružila se preko jedne polovine njegove glave, preko jednog dela njegova tela i preko naslona od postelje.Leposava lako uzdahne i oprezno zatvori vrata. Đorđe otvori oči, protegne se i đipi.Brzo podigne zavesu, dođe do stola, pogleda na časovnik i namršti se.Leposava je čula da je on ustao, pa uđe u sobu. — Za ime Boga, što me niste ranije probudili?Rekao sam vam još, da me probudite u četiri sata. — Htela sam da vas probudim, ali me je bilo žao, kad sam videla kako lepo spavate. — Žao ne žao, trebali ste onako da radite kao što sam vam rekao. Leposava se pokunji. — Ne treba da se ljutite. — To su moje stvari, da li ću se ja ljutiti ili ne. Ona pocrveni.Uzede bokal i legen i izide napolje. Đorđe stade kraj prozora, zaturio ruke na leđa i gleda kroz prozor.Narednik stao kod česme, raskrečio se i tako se umiva.Njegova žena stoji kraj njega sa ubrusom u ruci.Leposava, sa bokalom i legenom u rukama, čeka dok se narednik ne umije.Radnikovo dete uhvatilo jedno mače za rep i ono žalosno mauče.Najednom zašuštaše suknje, zamirisa miris od ljubičice i elegantna ćerka baba Mitrina prođe kroz dvorište, ne gledajući ni u koga.Kada je došla do jedne bare, ona podiže suknje u vis i ukaza se lepa i obla nožica u crnim čarapama.Narednik pogleda u nju, a zatim u Đorđa i namignu.Đorđe se prvo namršti, a posle se osmehnu. Leposava unese vodu, metne legen na jednu stolicu a bokal na pod kraj stolice i ostade u sobi. — A što vi mene mrzite? Đorđe je pogleda.Njezino ga pitanje iznenadilo, a još više njezin glas, koji mu je izgledao da je tužan.Još jednom je pogleda i sad prvi put, posle tri meseca, učini mu se, da je Leposava lepa.Ona ga je takođe gledala, a vrhovi njezinih jagodica počeli su se rumeniti. — Ja baš gledam da vas u svemu zadovoljim, a vi me mrzite.Molim vas kažite mi : zašto? Đorđe je gledao njezinu gustu i lepo začešljanu kosu, crne i velike oči bile su pune nečeg setnog i milog, a usne rumene, kao da prsnuti krv.Zubi veliki, beli i zdravi.Kroz tanku reklu vide se konture njezinih grudi, koje su se, kad je išla, lako tresle.I što ju je duže gledao sve mu se više dopadala. — Da vas nisam, možda, uvredila? — Mrzeo vas ne mrzeo, to je, mislim, vama sve jedno.Glavno je kirija. Ona pobledi, a zatim pocrveni. — Kako kod koga.Kod mene nije to baš najglavnija stvar. — E ?Dobro, onda ću odsad biti prema vama ljubazniji, pa tu moju ljubaznost računajte u kiriju. I on se nasmeja i ako je osećao odvratnost od ovog svojeg glupog vica. — Sad ću da se umijem. — Znam da vam smetam. Ona se okrete i pođe vratima, ali lagano i oklevajući.Zastade i okrete se njemu. — Htela sam nešto da vas molim. — Da čujem. — Savetujte moga sina Dragoljuba, da čuva novac i da ne bude tako surov prema meni. — Ja ?Zar baš ja da ga savetujem, koji savete najviše mrzim ? Njoj se učini, da je on zato rekao, što je mrzi i u času se zbuni.On je primetio tu njezinu zabunu i bi mu milo, pa reče oporo : — Neću. Ona zadrhta i izide iz sobe.Išla je kao da je zanesena.Srce joj se steglo, i, gotovo je, prestalo da kuca.Njoj je bilo vrlo teško i osećala je potrebu da se nekud sakrije i da dugo plače.O, kakav je to čovek!A ona, međutim, bi dala život za njega.Ona nikad nikoga nije tako silno volela.I što je on prema njoj suroviji, ona ga je sve više volela, pa može biti baš zato što je takav.Zar on ne vidi, da ga ona voli i da bi mu se ona na jedan njegov mig sasvim predala?Ili možda nije lepa ?Nevolja inače ima običaj da razori lepotu.I ona, kao nesvesno, poče proučavati svoje telo.Ah, Bože moj, i ti ljudi ponekad proću kraj sreće i ako im se ona na sred puta nametljivo ispreči!Dve krupne suze počele su se kotrljati niz njezino lice i ona je osećala kako je te suze golicaju po licu i ne htede ih obrisati.Zatim dođoše druge suze, a ona je stajala u kuhinji naslonjena uz vrata, drhtala je i, nemogavši savladati suza, lagano je treptala očima i tiho je plakala.Usne je pripila i tako se gušila da ne bi na glas zaplakala.I dok je njezin bol nalazio oduške u suzama, dokle je štaka Miloševa u drugoj sobi tupo lupala o pod i pratila je njegovo tiho i lepo pevanje.Leposavi dođe da glasno zajeca, ne vodeći ni o čem računa. Đorđe se umio, i poče po sobi hodati tamo i amo pevušeći pri tom.Kada se obukao, on otvori prozor.Radnik, Stojan, izneo na dvorište jedan čaršav da se suši.Kaja sela do oca i čita podlistak u »Malom Žurnalu«.Otac mota palcima i gleda u jednu baricu kako biva sve veća.Pravnik seo na prozor, dugačka kudrava kosa leprša se oko njegove glave.Na krilu drži vijolinu, a gudalom uzmahuje.Kada je video Stojana, on mahnu na njega gudalom. — Hoćemo li ? — Sad ćemo, samo da svršim sve što treba.A gde je Dragoljub? — Ne može da se digne.Teška mu glava kao merica. — On opet švorc ? — Naravno. — Pa to je jedna životinja. — More, preispoljna. Julka stoji kraj ogledala i kudravi kosu.S vremena na vreme pogleda u Pravnika, a on kada to vidi, malo pocrveni i počne milovati svoju kosu ili čupkati za krajeve od kravatne.Skoči s prozora i počne svirati Pogledaj me nevernice.Kaja ostavila podlistak i počela lagano da peva pesmu koju Pravnik svira, Julka joj priteče u pomoć, zatim poče i narednik svojim hrapavim glasom, potom njegova žena tankim i kreštećim altom i Stojan, lakim i mekim tenorom.Najzad upade i Pravnik izveštačenim baritonom, koji mu je zadavao dosta muke, jer je bio u licu crven kao rak, a vratne žile mu nabrekle kao da će onog časa pući.Miloš izišao iz sobe i ide lagano, kao da lupanjem štake hoće da daje takt. Đorđe uzede štap i izide napolje.U tome času iziđe baba Mitrina ćerka i pesma umuče.Svi su gledali za njome.Ona je išla lagano, glavu je oborila zemlji i pocrvenila je, kao da je osetila da su mnoge oči uprte u nju.Đorđe je oštro pogleda.Ona je još više pocrvenila i zaboravila je da malo više zadigne suknju kad je prešla preko jedne bare.Miris ga je zaneo i učini mu se, da ga hvata nesvestica.Svi su gledali za njome.Pravnik je pocrvenio, Narednik se sarkastično smeši i namiguje, Stojan vrti glavom, a Julka je zanosno gledala i bi joj milo, kada je videla da joj se čipka na donjoj suknji malo oparala.Ova elegantna dama je svima bila zagonetka.Neki su govorili, da joj je muž vrlo bogat, ali da mrzi baba Mitru, pa ona ne sme da dolazi svojoj ćerci.Neki su, opet, vrteli glavama i smicali ramenima, kao da su time hteli reći, da se oni ne vole mešati u kojekakve zagonetke.I uvek, kada god je ona dolazila svojoj majci u pohode, počinjao se govor o njoj i uvek se morao prekinuti, kada već niko ništa nije mogao više da izmisli.Svi su, gotovo, već u nekoliko mahova, pokušavali, da dođu u dodir sa baba Mitrom, ali sve je bilo uzalud.Sve je kopkala ova zagonetka i svi su tražili odgonetku za nju.Naročito je svima bilo čudnovato, zašto majka odvojeno živi od svoje ćerke, kada je ćerka tako beskrajno voli i kada je tako silno bogata. Đorđe izide na ulicu i pođe laganim i odmerenim korakom.Štap je vrtio u ruci i on se sjajio prema suncu.Glavu je oborio i, mimo volje, počeše misli da se roje.Mislio je o Leposavi.Šta hoće ona od njega?Zašto hoće da je on voli ?I zašto opet ona njega voli ?Zatim mu Leposava izide pred oči i on je uživao u njezinoj običnoj lepoti, koja nema ničeg usiljenog, ničeg nametljivog.On se namršti, kao da je time hteo da se oslobodi misli, koje su jurišale na nj.Opet poče misliti.Živo ga je interesovalo koliko Leposava ima godina.Znao je da ima kud i kamo više od trideset i dve i tri godine, ali ipak, ona je lepa, zdrava i jedra.I razmišljajuć o pojedinostima Leposavine lepote, njegove misli dobiše drugi pravac.Danica mu iziđe pred oči.I ona je vrlo lepa.I on je nehotice poče poređivati sa Leposavom.Danica je mlađa i punija, ali Leposava je življa, ona je blaga, ima jednu prijatnu setnu notu, koja dira u srce.Ali Danica je čista, još nedotaknuta kao planinski sneg.Leposava je...I njemu je bilo krivo što čini ovakva poređenja sa ženskom,koja će, danas sutra, biti njegova žena.I on se bio rešio, da više ne misli o njima.Radoznalo je gledao u mimoprolazeće, kao da je od njih što očekivao.Lak vetar je poduhivao i on skide šešir, da mu taj vetar hladi glavu.Najednom se seti, da treba da ide kod Danica, jer je obećao.Obećao ?Da, rekao je: do viđenja, a to, valjda, znači, da treba još danas da se vide.A zašto je obećao ?I njemu je to najviše bilo krivo.Zašto da se obvezuje?Zašto da pokaže, da je on voli i mora danas da je vidi ?Zašto ona da misli, da on ne može bez nje živeti ?I zar to neće biti jedan razlog više, da ona njime u buduće vlada ?I to njime žena da vlada ?Ona je izjavila želju da ga vidi i on odmah juri, kao da time hoće da joj dokaže, kako je njezina želja za njega zapovest.I on sad treba da bude slab pa da popusti.A zar ga ona neće više voleti, kada ne ode?Zar žena neće sve upotrebiti da ulije čoveku ljubavi prema njoj, kada sebi izbere jednog čoveka, kojega hoće da voli ?Ili zar se ljudi biraju ?Zar ljubav nije slep nagon?Zar... i on se ljutio.Neće da ide i — tačka. Ruke je zaturio na leđa i tako je išao oborene glave.Nije ni primetio da je skoro van varoši.Ulicama nije bilo mnogo sveta i tako su njegove misli, gotovo, mučki napadale na nj.Mislio je kako će živeti, kada se bude oženio.Kako će on, običan carinski činovnik, živeti, koji zavisi od zlohude plate.I šta će na kraju krajeva, postići u državnoj službi ?On, koji je rođen da živi bolje i samostalnije, nego svi oni kancelarijski robovi.I što je on gori, od svih tih bogatih ljudi, koji i ne znaju koliko imaju?A zar su svi ti bogati ljudi postali nasledstvom bogati?Zar ih nema, koji su bili još siromašniji od njega, pa se opet obogatili ?Krali su, lagali su, ubijali su, ali su postali bogati.Zar ko sme reći kakvu bogatašu, da je ukrao svoje bogatstvo, da je došao do njega najstrahovitijim nezakonitim putem ?Zar se baš ti veliki lopovi ne poštuju, ne cene, ne uvažavaju kao osobita vrsta građana?Zar se tim bogatim razbojnicima, čiji novac bolje spira krv s ruku nego voda, ne odaju najveće počasti?I onda ko je lopov a ko pošten ?Pa novac? kakva je to slavna stvar.Za novac se može sve kupiti i zvanje, i čast, i ljubav, i poštenje, i orden i sve... On se trgao.Hladan znoj ga oblio, noge mu klecaju.I ma koliko da je odbijao ove strahovite misli, one su ipak dolazile, same, neprestano, nametljivo.To je njegova stara mahna i on se uvek borio protiv nje, kao protiv kakvog užasnog zla.Ali misao se ne ugušuje.Što se ona više ugušuje ona biva sve veća, uzima kolosalne razmere, postaje monstrum, postaje beskrajno more, koje je i strahovito i veličanstveno. I on je išao, neprestano išao.Čas je pobeđivao svoje misli, a čas su one njega pobeđivale.I on je, najzad, bio plen svojih misli, koje su se igrale njime, kao mačka mišem.Veče se naglo spuštalo.Nebeski svod je bio plav, a iz jednog ugla se mesec plašljivo pomaljao.Po neka zvezda je već treptala.Električne sijalice najednom se sve upališe.Svet je vrveo ulicama, tiskao se i gurao.Tramvaji su jurili i svakog časa su zvonili.Pred kavanama je bilo mnogo sveta.Po neki velosipedista projuri ulicom, njegova promuknuta truba trešti i svet se sklanja s puta.Prodavci novina nude novine, vičući kao pomamani.Jedan žandarm tera nekog odrpanog jadnika, a svet se skupio i radoznalo gleda čoveka, koji je nešto ukrao.Na drugoj strani trotoara naslonio se jedan prosjak, bez jedne ruke i jedne noge, drži šešir bez postave i moli i bogoradi za milostinju.I ceo ovaj narod i sve ovo što se kretalo ulicama, što je vikalo, išlo je i guralo se, sve je to izgledalo Đorđu, da ide samo jednom cilju, da ima samo jednu dužnost, jednu ljubav, jednu. želju, jednu nadu — novac, novac, novac... Već je drugi dan kako besni dosadni i užasni beogradski vetar.Oblaci prašine dižu se u vis i padaju na kuće, drveće, kola, ljude i sve.Kuće su pokrivene čitavim slojevima sive prašine.Po ulicama vide se gomile lišća, koje je vetar pokidao s drveća, hartija od novina, slama i sve to vetar počinje prvo terati u kovitlac, a za tim ponese u jednom pravcu, tresne sve o zemlju, lišće, hartija, prašina, slama počnu skakutati po kaldrmi dok sve vetar ne raznese.Kroz razapete telefonske žice i žice za električno osvetljenje fijuče vetar i one drhte, sviraju i jecaju.Po lišću na drveću nahvatala se silna prašina.Kada vetar dune, prašina se stresa s lišća i pada na zemlju kao kiša.Na jednom se vetar utiša i samo žice drhte i cvile.Posle opet počne da fijuče, silno i besomučno.Ljudi oborili glave, natukli dobro šešire, ali ga ipak drže jednom rukom i trče.Po nekom vetar skine šešir s glave i on trči za njime, psuje i viče.I taman da ga uhvati, a vetar ga prenese na drugu stranu ulice i tu se zadrži za kakvo drvo, kakav oluk od kuće ili ga ko zadrži štapom.Neki zastajkuju u svom brzom hodu i trljaju oči, drugi opet okrenu leđa vetru i čekaju dok vetar ne projuri.Ali vetar i dalje fijuče dižući sa sobom sve što može poneti.Ženske jednom rukom drže šešir, da im ga vetar ne odnese s glave, a drugom pridržavaju suknju, da je ne podiže.Suknje se vijugaju i lepršaju i ženskima otkrivaju noge.Po kavanama, kraj prozora, sede ljudi i gledaju na ulicu i smeju se kad ko pojuri za svojim šeširom ili, sa osobitim zadovoljstvom, gledaju kako vetar ženskinju podiže suknje u vis, pa se vide listovi, mršavi i puni, odeveni u crne ili kakve druge čarape.Bataljon vojnika, pokriven debelom prašinom, ide oborene glave i bez takta, a doboš bije kao za svoj račun i čas se njegovo dobovanje jasno čuje, a čas se, gotovo, nikako i ne čuje.A dosadni besprekidni vetar besomučno fijuče i pakosno zasipava prašinom sve i svakoga. Babu je po drugi put udrila kaplja.Ona nepomično leži na postelji i, mutnim pogledom, gleda u lekara, koji joj prepisuje lek.Lekar piše recepat, po nekad zastane, olovkom se češe po glavi i, tobož, se misli kakav lek da joj da i ako se već odavna bio rešio, da joj da onaj isti lek, koji joj je dao onomad, prekjuče i juče.Debela teška cigara leži na stolu, a njezin lepi plavi dim, u vijugama se podiže u vis.Zatim, preko zlatnih naočara, pogleda u babu, opet se nešto zamisli, povuče beli prsnik, koji se bio popeo na debeli trbuh, opet se počeša olovkom i opet poče pisati.Danica je stajala kraj njega - i čekala je, da joj objasni kako se taj lek ima upotrebljivati.Kandilo je svetlukalo pred starom i počađavelom ikonom, koja se odavna već nije mogla raspoznati.Najzad lekar napravi jednu šaru na dnu recepta i ubode olovkom u recepat.On se potpisao i recepat je gotov. — Dakle, jednu u sedam, drugu u devet, treću u jedanaest i, ako ne zaspi, četvrtu u jedan...Jeste razumeli, gospojice ?... a?... — Jesam, gospodine doktore. — Lepo... On se okrete babi, pogleda je i reče joj, smešeći se: — Kroz dva dana biće te zdravi... Kada je govorio, on je pevušio.Srpski nije dobro znao i ako je već trideset godina u Srbiji.Uzede cigaru sa stola i metnu je u usta i tako je, sa cigarom u ustima, govorio.Baba je vrtela glavom, a oči je sklopila, kao da je time htela da kaže: lako je njemu da sa bolesnicima tera komediju. — A kad ćemo da igramo, gospojice ? Danica porumeni i stidljivo odgovori: — Pa nije još ni prsten bio. — Vi volite mnogo mladoženju, a ? — Pa... — Vidim, vidim... I oboje se nasmejaše.Lekar se diže, jednom je rukom, u znak pozdrava, mahao prema babi.Baba je leno klimala glavom.Otvori vrata i izide.Danica ga ispratila do kapije i odmah se vratila i ode kraj babine postelje.Vetar je duvao.Jedna loza, koja je bila naslonjena uz gornji prozor, dodirivala je ćerćivo od prozora i škripela je kada je vetar poduhvati.Vrata od tavana nisu bila zatvorena i ona su se zalupkivala i ječala su, kada ih vetar počne otvarati i zatvarati.Danica je, sa pletivom u ruci, sedela kraj babe i gledala u nju.Jedna velika mačka je ležala na pokrivaču i prela je svoju beskrajnu preću.Sumrak je već počeo da se hvata.Senka od kandila je padala na postelju. — Babo, da donesem lampu ?Ne vidi se više. Baba, koja nije mogla više da govori, klimnu glavom.Danica je donela lampu i metnula na sto.Lampa, sa okruglim belim šeširom, u pola je osvetljavala sobu i Danica se približi stolu i tu sede.Ruke su brzo radile.Ona je gledala u svoj rad, ali ga nije videla.Ona je volela da plete, jer, onda, ne mora tako mnogo da pazi i može, do mile volje, da pusti maha svojim mislima.Ona je bila vrlo tužna.Đorđe već nedelju dana nije dolazio.I ona je neprestano mislila o njemu, ne govoreći nikom ni reči.Majka i otac nisu ni zapazili, da je ona tužna, jer su bili zaneti drugim poslom i njoj je izgledalo, da o njoj i babi niko i ne vodi računa.Majka je danas bila vrlo ljuta, za stolom je oca strašno izgrdila, gotovo odmah po ručku se obukla, otišla nekuda i još je nema da se vrati.Baba se nakašlja, a to je značilo da zove Danicu.Ona joj se okrete, Baba je ukazivala glavom na drugu sobu. — Nana nije tu.Otišla je nekuda. Baba je sumnjivo vrtela glavom, zatim izvuče jednu ruku i poče kažiprst trljati o palac. — Ne znam.Nana je za ručkom bila vrlo ljuta i grdila je tatu.Prvo je istukla Svetu, on, jadnik, još spava, a posle se obukla i otišla nekuda.Tata nije ni reči progovorio, kada je ona otišla.Ruke je metnuo na leđa, glavu oborio i tako je šetao po sobi tamo i amo, dok nije bilo vreme za kancelariju. U usahnulim babinim očima zasvetliše se dve male suze.Danica duboko uzdahnu, rad je spustila na krilo, pogled uprla u jednu tačku i tako nepomično sedi kao kakav kip.Velike trepavice bacaju senku na pobledelo lice i iz te tamne senke svetlucaju suze.Grudi su se lagano dizale i spuštale.Zašto ne dolazi već jednom ?Kako može da izdrži, da je ne vidi čitavu jednu nedelju, sedam dugačkih i beskrajnih dana?Ona sada, gotovo i ne spava, ne jede čestito i ni do čega joj nije.Samo njega, njega da vidi.Zar joj je to neki život bez njega ?Zar nije on njezin život ?Baba se nakašlja i ona prekide bujan tok svojih misli, koji ju je bio poneo.Uzede ponovo da radi, ali bez ikakve volje i bez ikakve pažnje: petlju je ispuštala za petljom.Najzad izvadi igle i počne čarapu da para.Baba se opet nakašlja, Danica podiže glavu i pogleda babu, ona ju je zvala.Kad je došla do nje, ona je zagrli i poče je ljubiti.Danici je, inače, malo trebalo.Ona, takođe, zagrli babu i ljubljaše je, ali, ne mogavši više uzdržati plača, koji joj je stezao srce i grlo kao gvozdenom karikom, poče glasno i očajno jecati.Baba je plakala kao malo dete, usta su bila otvorena, a nemoćan jezik se kretao tamo i amo, ali nije mogao stvoriti ni jedne reči. — Mi smo,... babo,... dve nesrećnice... I ona je jecala, držeći babu u zagrljaju.I ove dve žene, jedna, ispred koje se izmiče život pun beda, nevolja i neprilika svake vrste, druga, ispred koje se izmiče prva sreća, ležale su jedna drugoj u zagrljaju i gorko su oplakivale svoju rđavu sudbinu, koja ih je lagala i zavodila.Pomamni vetar je napolju fijukao, svesan svoje moći, a unutra, u ovoj poluosvetljenoj sobici, koja je bila uzana i zagušljiva kao kakva grobnica, drhtala su i plakala dva slabašna stvorenja, nemoćna da se bore protiv nedaća svojega života.Mačka se digla i počela se protezati, praveći veliku grbu na leđima.Malo se oblizivala i opet se savije u klupče i lagano prede, žmireći očima. Neko je kapiju naglo otvorio i zvonce je glasno odjeknulo.Danica se, jednim pokretom, istrže iz babina zagrljaja, brzo ubriše oči i poleti na vrata.To je on.To ne može drugi biti, nego on.Hvala Bogu jednom!I ona zastade, jer se setila, da to ne bi-bilo u redu, da mu poleti u susret.Oh, prokleti običaji!Ah, kako bi ona rado izletila napolje i raširenih ga rukama dočekala.Dakle, ipak je došao.Hvala mu, ona će sve da zaboravi što je, za ovih beskrajnih sedam dana, propatila.Glavno je, da je došao.Njoj je sada lako i u času je zaboravila svu tugu i sav bol.O, kako je bila luda, pa je koješta mislila !Čak je i svoju sudbinu proklinjala, a ona to, eto, nije zaslužila.Ali to nije bio on.Vrata se otvoriše i Marija uđe prašljiva i čupava. — Bog ga ubio, kako duva kao lud...Dobro veče !Pogledaj, molim te, kakva je to prašina.Raščupao me i napravio me kao kakvo čudovište...Doktor je, valjda, već bio?Pazi, čitava kola prašine.Ne zna čovek šta će pre, da li da se brani od prašine, koja leti u oči, ili da se suknje ne dižu...Je li što god prepisao? kako je, nano?Daće Bog, biće bolje.Idi, Boga ti, istresi ovo.Zar Sveta još spava?Vidiš ti lole jedne, šta će noćas da radi ? Bila je vesela i neprestano je govorila.Ona ju je znala i bila je uverena, da je kakav posao povoljno svršila.Danica je bila iznenađena ovim njenim ponašanjem i nije nikako mogla verovati, da je to ona ista žena, koja je, pri ručku, onako vikala i udarala pesnicama o sto.Kada je istresla majčinu mahramu, ona se vratila u sobu i nastavila rad.Marija je sela kraj babine postelje. — Sve se može samo kad se hoće.Dabome, da se ne može, kad čovek prekrsti ruke i čeka da Bog siđe s neba i da pomogne.Sima bi umro od gladi da ja nisam živa.Ja mislim da nema na svetu tako vezana čoveka.Gde nisam posle podne bila!Išla sam kod sekretara, ali on nije mogao da pomogne.Lepo čovek kaže, da je on deveta rupa ni svirali.Posle sam otišla kod načelnika, taman bio lego da se odmori, a ja, Boga mi, nisam otišla, nego sam čekala da ustane.I tako sam sedela s njegovom ženom i pila kavu.Juh, ala je to dobra žena, dobra kao dobar dan!Samo, jadnica, nesrećna je.Svega ima.Muž joj lepo avanzuje, ali žali, jadnica, što nema dece.Pričala mi šta sve nije pokušavala, pa ništa.Ja sam joj, onda, kazala šta da radi...Idi, Boga ti, Dano, vidi šta radi to dete... kažem joj, da lekari ništa ne znaju, a najmanje te stvari...Prosto se žena preporodila kad sam joj kazala.Kako je bila ljubazna posle toga, još više nego pre, kao da sam joj sestra!Iznela je grožđa i jabuka.Kad mi je rekla, da je sluša njezin muž, onda joj kažem zašto sam došla.Rekla sam joj, da imam sedmero dece, da mi majka boluje već tri godine, da mi tri deteta boluju od šarlaha, a moj muž ima malu platu i odavna nije dobio klasu.Dok sam to govorila ja sam plakala, a ona me tešila, čak me bila i zagrlila, pa je rekla, da ne brinem i da će ona kod njenog muža još danas izraditi da dobije klasu. Ona je govorila brzo i veselo.Baba ju je zaneseno gledala i otvarala je usta, da nešto kaže, ali uzalud.Marija je to razumela i sa čuđenjem, je gledala u svoju majku. — Bože, nano, baš si čudnovata.Pa ja nisam lagala od besa, nego zato, što je to za nas dobro.Zar večito da se patimo?Eto, danas tek dvadeseti, a mi nemamo ni marijaša u kući.Nije sramota lagati, kad se od toga može imati koristi. Danica je ušla, vodeći Svetu za ruku.Marija ga odmah podigla na krilo i ljubila ga, a on je, prljavim ručicama, trljao sanane oči. — Pa zar ti, bolan, dosad spavaš?Da vidiš šta ti je nana donela.A hoćeš li da slušaš tvoju nanu? Sveta je gledao u Marijinu ruku, koja je nešto po džepovima tražila i reče plašljivo: — ’Oću sušam tebe. Marija mu dade jedan fišek sa bonbonama, poljubi ga dva tri puta i spusti ga na pod. — Daj i dadi jednu bonbonu. Sveta je prvo pritiskao fišek na grudi, a posle, kada je Marija kazala, da dobra deca tako ne rade, on izvadi jednu bonbonu i dade je Danici. Marija se bila sasvim pribila uz babinu postelju i šaputala je nešto.Sveta je seo na pod, vadio jednu po jednu bonbonu i grickao je.Danica je plakala.Dakle o njoj se ne vodi računa?Ona i ne živi.Nju niko i ne pita kako joj je.Glavno je, da ona iziđe iz kuće, jer će onda biti manji trošak.I kad se isprosila, onda je ceo posao svršen.Zar i posle toga ko da razbija glavu zbog nje?Bože sačuvaj!Dok su ove misli munjevitom brzinom proletile kroz njenu lepu glavicu, dotle je njezino srce jako kucalo, na oči se navlačila magla i njezin rad i sve u sobi tonulo je u toj magli, ali ona nije smela da da maha svojim osećajima i tako je uzdahe ugušivala, koji su se iz srca peli, zastajali u grlu i tu se kamenili.O, Bože, moj, pojmili ona žena tamo, što šapće o sumnjivim stvarima uličnog babičluka, kako je njojzi sada ?Zar ona ne zna, da on nije dolazio sedam dana i da će to nju ubiti?Zar je svet preči od njezinog deteta?Jedna krupna suza pade na Daničinu ruku, ona se trže, kao da ju je žeravica opekla i izide napolje. Napolju je bio gust mrak.Vetar je kidao lišće sa drveća i loze.Tavanska vrata su bolno ječala kada ih vetar zalupkivao.Vetar je donosio zviždanje sa obližnjih fabrika, koje je ličilo na očajan vrisak ili promuknuti krik, koji moli i preklinje za pomoć.Ispred prozora stoji jedno drvo, vetar mu pokidao sve lišće i ono izgleda kao kakav kostur, koji je podigao suhe ruke u vis, a zatim ih spustio i lupa u prozor, tiho i dugo.Marija se diže i spusti zavesu. Kada su večerali, Danica je odnela sudove u kuhinju i tamo ostala.Sveta je, još za vreme večere, zaspao sa zalogajem u ruci na Marijinom krilu i ona ga odnese na njegovu postelju.Sima je izneo album s markama, zalepio nekolike marke, a neke, opet, izdvoio i vezao ih.Marija se vratila, uzela Daničino pletivo i sela kraj stola. — Hm, hm... to bi dobro bilo.A šta kaže?Dakle dobiću klasu ?...Hm, hm...A može biti, da ću biti stalno na blagajni.Dosta sam bio njegov zastupnik.Hm, hm... bio sam večeras kod Pante.Nema ništa od njega.Užasno kašlje, koža mi se ježila dok sam bio kod njega... hm, hm.Panta je dobar čovek i ja mu ne želim da umre, baš na protiv.Ali hteo sam baš da se uverim kako je s njegovom bolešću.Upravnik mi uvek govorio, da ću sve dotle da ga zastupam, dok ne ozdravi ili ne umre.Ali on će, jadnik, pre da umre, nego što će ozdraviti.Hvala Bogu jednom.A od kad to želim, to mi je bio san i, eto, sad će da se ispuni.Hm, hm... siromah Panta!Bio je dobar kao duša.Ali šta ćeš, sudbina... hm, hm...Molio sam jednog svog prijatelja da protežira moju menicu u cenzuri, ali on kaže, da treba i ti da potpišeš, pa odmah da dobijemo pare. — Ja ?A je li to sigurno? — Hm, hm, pa neće, valjda, čovek da laže. — Ja ne znam kako ćemo da izdržimo zimu.Opet nemam ni marijaša u kući. — Zaboravio sam da donesem. — Odakle ? — Pa... hm, hm... iz kase. — A kontrola ? — Jest, ti misliš, to se svakog časa kontroliše.Pa ja ću to da vratim.Pa posle, čudno mi čudo, dvaest triest dinara.Jesi ti primetila, da je Dana nešto nevesela ?Hm, hm... — To nije nikakvo čudo.Isprošena je.Svaka devojka je onda tužna. Sima se smeškao i počeo pevušiti: — Pa nije lako: ostavlja roditelje, kuću, hm, hm...A znaš li ti da ja od nekog vremena ne mogu da spavam?Lepo me ubi briga. — A ja već spavam.Ja nemam briga.Ja ni na šta ne mislim, samo mi ti misliš. — Znam, znam, ali ja drugo nešto mislim.Sve se kajem što sam te poslušao. — Opet ti to, pa to. — Hm, hm... kako sam mogao čoveku da obećam ono što znam da nemam?Obećao sam miraz od dvesta dukata, a mi nemamo ni dvesta para.Lepo ću poludeti.Šta ćemo da radimo kad dođe dan da položimo novac? Marija je jednu ruku, sa pletivom, spustila na krilo, a drugu je podigla, naslonila se na nju i nešto se zamislila. — Nije to lako.Hm, hm...Lepo mi dođe da se ubijem.Ne mogu čoveka u oči da pogledam.Otkuda da stvorim dvesta dukata? kaži mi: otkuda?Sigurno su to krastavci.Prevrćem se po krevetu kao na usijanom roštilju.Hm, hm... On se uhvatio za glavu i šeta po sobi tamo i amo. — Pa još i ta tvoja majka.Dokle će da boluje? — To je božja volja. — More kakav Bog.Zar on zna šta radi?Eto patimo se kao da smo pobili ceo svet...Bar da ima koj marjaš... hm, hm... — Ko to zna ? — Šta-a-a?! On je stao pred Mariju, razrogačio oči i gleda u nju. — Ko zna, možda, i ima.Ti znaš da je ona bila cicija celog svog veka. — Ja sam uverena da ima. — Istina?...Hm, hm... — Zar bi ti ja, inače, kazala da obećaš Đorđu onaj miraz? — Dakle, ti znaš da ona ima para? Marija je pocrvenila.Ona je isto toliko znala kao i Sima. — Znam. — To će biti spas za nas.Ipak je dobar Bog.Treba samo paziti. — Dabome, ja sam uvek kod nje. — A gde li je sakrila taj novac? — Ja mislim u slamnjači, jer nikad ne da, da se ona pretrese. — E pa, onda, je jasno kao dan. Danica je ušla u sobu i oni prekinu govor. — Je si ugasila lampu? — Jesam, nano. Sveta se probudio.Mora biti da je nešto strašno snevao, jer je vrisnuo pa posle počeo da plače. Marija se diže i otrča u sobu.Danica je uzela pletivo u ruke i sela za sto, prema ocu.Sima je navijao svoj časovnik i gledao je u Danicu.Sad je tek primetio, da se ona, za ovo kratko vreme, jako promenila.Lice se bilo izdužilo i bilo je prilično bledo.Ispod očiju bili su modri kolutovi i oči su izgledale veće.Rekla nije se, kao pre, pripila uz njezino jedro telo, sad je bila znatno šira, kao da je tuđa. — Dano, da nisi bolesna? — Ja?Nisam što. — Pa što si tako nevesela ? Ona je porumenela, a ruke su joj drhtale. — Ne... nisam. — Eh, nisi... hm, hm... vidim ja to.On je došao do nje i milovao je po — To mi se ne dopada... hm, hm...Zar se jedna devojka isprosila? — Ne.Ja na to i ne mislim. — Nego na šta misliš?Na Đorđa, je li?Pa, eto, on baš često dolazi.I danas je bio, je li? — Nije. — E pa, onda, juče. — Nije ni juče. — A prekjuče? — Nije, pa nije ni onomad. — Kako to ? Danica je oborila glavu i počela brže da radi.Donja usna joj zaigrala i ona je ujede. — Pa koliko dana nije bio ? — Sedam. — Sedam?!...Hm, hm...Vidiš, ja to nisam ni znao. On se zamislio.Palčeve je metnuo u prsnik pod pazuho, glavu oborio i tako šeta po sobi tamo i amo.Nije ništa govorio, samo se čulo njegovo mrmljanje : Hm, hm.Posle izvesnog vremena dođe do nje i podiže joj glavu. — Doći će sutra.Ali ja ne volim, da budeš tako nevesela...Hm, hm...Pogledaj tatu. Ona podiže glavu i pogleda ocu u oči.One su bile zamagljene i sjajile su se.Sima je hteo nešto da kaže, ali mu se grlo steglo.Jedna neprijatna misao je projurila kroz njegovu glavu.Nagne se i poljubi je.Ona ga, najednom, zagrli i briznu u plač.Sima je drhtao, hteo je nešto da kaže, ali nije mogao ni reči da preturi preko jezika, Oči mu se ovlažiše, a donje vilice zaigraše. — Ne moj, Dano, dete moje, pa ti znaš da te tata voli... Ona ga je bila zagrlila, glavu je naslonila na njegove grudi i tako plače. — Tebi će tata sve da učini.Sve ću ti kupiti što god hoćeš.Umiri se.Što plačeš? pa ti nisi, bolan, više mala. Ali ona je i dalje plakala, a on je hteo da je umiri, ali i njegov glas je drhtao i on je više mucao nego što je govorio. — Mi ćemo biti srećni, ne brini. ja ću da prodam album, pa ćemo imati silne pare.Samo ne moj da se sekiraš.Sve će tebi tata da kupi, sve.Ti si moje zlato, moje lepo čedo, sin moj, sve moje. On ju je milovao po kosi i ljubio je, a suze njegove kapale su, jedna po jedna, na njezinu gustu kosu i tu su se sjajile kao drago kamenje.Kada se sita isplakala, ona uzede očevu ruku, pritište topao poljubac i ode da legne.Sima je dugo šetao po sobi tamo i amo, uzdisao je i ječao je.Često je prešao rukom preko kose, zahvatio jedan čuperak i povukao ga je kao da je hteo da ga iščupa, a čas po je grčevito savijao ruku u pesnicu, podizao je u vis, kao da je kome pretio i opet ju je, malaksalo i tromo, opusti niz telo. Ponoć je bila davno prevalila, a Sima nije još mogao oka da sklopi. U sobi, gde je Sveta spavao sa Danicom, počelo je kandilo da se gasi i Simi se učinilo, da lepo vidi, kako mrak, sa sviju strana, prodire u sobu i osvaja je. — Maro! — Čujem. — Zar ti ne spavaš? — Ne spavam. — Ja ne znam kako ćemo isplivati.Ovo je užasan položaj. — I meni je kao da sam luda.Ne umem više ni da mislim.Pa posle ne znam ni šta ćemo sutra da jedemo... Ona jeknu.On se okrete zidu i stisnu zube.Činilo mu se, kao da leži u grobnici, ali živ je i sve čuje, sve oseća, ali ne može da se makne. Baba, takođe, nije spavala.Ona je, ukočenim pogledom, gledala u čadžavu ikonu i kandilo, koje pred njome gori.Zar ona neće još da umre?Zar joj je suđeno da doživi još kakvu nesreću ?Zar se nije dovoljno patila celog svog bednog života u kome nije bilo ni trunke sreće i radosti? Sveta je nešto snevao i prevrtao se po postelji.Danica još. nije oka sklopila.Ona je zaronila glavu u uzglavlje, stisnula vilice da ne bi na glas zajecala, a strahovite misli tutnje kroz lepu glavicu, koja je bila stvorena za sreću i beskrajnu ljubav. Vetar besomučno duva, ciči, vrišti i fijuče oko ove kuće od koje beži mirni i tihi san.Nebo liči na kakvu grdnu mapu na kojoj je zemlja siva, a voda, između raskidane, izlokane i razjedene zemlje, plava.Žuti mesec čas se pojavi, a čas ga progutaju sivi oblaci, koji se vitlaju po nebu.Električne sijalice slabo svetle i izgleda, kao da žmirnu, kada se na njih ustremi vetar sa gustim oblacima prašine.U daljini urliče neko pseto i njegovo arlukanje strašno odjekuje kroz duboku noć, koju oživljava silni i pomamni vetar. Lekar je morao dva puta da dođe.Prvi put u jutru oko šest časova. Sima se brzo obukao i otrčao je lekaru, ali on se ljutio i tražio je, da mu se dovedu kola, pa da dođe.Ne može on sada, u ponoći, da preže svoja kola.Simi nije ništa drugo ostalo, nego da otrči po kola.Ali on je morao dugo da čeka, dok se lekar obuče i jednom ne iziđe na polje.Drugi put je dolazio u podne.Naravno, da se je on čudio kako to da ne pomažu njegovi, još pri tom najnoviji, lekovi.Najzad je izjavio, kao da to nije još odavna znao, da joj nema leka i da moraju biti svakog časa na oprezi, jer, za ime Boga, ne može se znati, kad će smrt doći.Ona ne javlja u napred sat i čas, kada će bahnuti u kuću.Oko četiri časa po podne bilo je babi vrlo teško i svakog časa se očekivalo da će umreti.Oči su bile vrlo razrogačene, kolutale su kao da nešto traže i sjajile su se kao da su od stakla.Ruke je grčevito zabadala u pokrivač.Studen znoj curio je niz njezino lice, koje je izgledalo kao da je od slonove kosti, žućkasto, naborano i istanjeno kao hartija.Nos se ušiljio i gotovo, je providan, kao njezine male, nežne i žute uši.Kroz tanke i modre usne, koje su bile otvorene, videle se krezube vilice i beo jezik kao šećerom posut.Brada šiljasta i s desne strane ima jedan mladež obrasao dugačkom dlakom.Mahrama se odrešila.Retka i proseda kosa padala je na lice i tu je ostajala ulepljena znojem.Disala je brzo, vrlo brzo.Marija je zamolila jednog suseda, baritonistu, kome je Slavjanski nudio 300 rubalja, da otrči na poštu i da odmah zovne Simu.Danica je odnela Svetu u postelju, jer je bio zaspao na njezinu krilu.Posle toga je došla do babinih vrata, lagano ih oškrinula i proturila glavu. — Nano, da donesem lampu ? — Što pitaš?Vidiš da je već mrak. Marija je sedela kraj postelje i gleda u Babu.Ona celu prošlu noć nije spavala, nego ju je celu provela u ovoj zagušljivoj sobi, koja se odavno nije provetravala, jer baba, od nekog vremena, već se bila ljutila, kad se ko približi prozoru, a kamo li da dopusti, da se prozori otvore, te da ustajali i pokvareni vazduh iziđe napolje.Marija je bila bleda, neraspoložena i ljuta.Nekoliko puta je noćas mislila da baba spava.I tek što ustane i počne preturati po sobi, tražeći nešto, baba otvori oči i svojim pogledom je, tako reći, prikuje za pod.Pokušavala je da zavuče ruku u slamnjaču, ali baba se namršti i ona izvuče ruku. — Htela sam da podignem slamnjaču.Može biti, da bi ti bilo lakše. Baba ju je jedan časak gledala, a zatim zaklopi oči.Ne, njoj neće biti lakše.Uostalom, zar nije najbolje, da umre?Smiriće se tako i oni i cela kuća.A posle, zašto još da živi ?Zar ima nečeg, što je mami da živi ?Zar ona ne zna taj život skroz i skroz ?Ili, valjda, ima taj život neko iznenađenje za nju ?Ne, ne.Zna ona taj život.Zna ona kako je težak, pakosan, a pri tom prazan. I njoj je ceo život izgledao vrlo čudnovat.Ako je život radost, sreća i zdravlje, e, onda, ona nije nikako ni živela: jednog jutra je ustala i obukla se a u veče se skinula i opet je legla.Eto, tako njoj izgleda taj život radosti, sreće i zdravlja.A ako je život niz nevolja, čitava brda od briga, more jada, tuge i boleština, o, onda, je ona živela i to dugo, vrlo dugo, šeset, osamdeset, sto, dvesta godina... Danica unese lampu i metnu je na sto, sred gomile medecinskih boca, okruglih kutijica i širokih kesica, na kojima je štampana reč »oblanda«.Semena od limuna plivaju tamo i amo i padaju na šećer, koji se lagano topi.Kraj čaše jedna mala kašika i jedna velika u kojoj je zastala jedna rumena kap od medecine.Svu tu malu apoteku lampa je prijatno osvetljavala. Napolju je padala kiša.Loza na osmanluku se pokunjila, a kiša je nemilosrdno šiba.Kroz oluke, na kući, žubori voda i, svom silinom, juri kroz tesan oluk, koji se spušta niz kuću.Po dvorištu se napravile bare.One postaju sve veće, dve se bare slivaju u jednu, pa posle tri i tako neprestano,dok se, najzad, celo dvorište ne pretvori u jedno malo, mutno i prljavo jezero, po kojem odskaču veliki i mali - mehuri.Iz jednog oluka juri voda u jedno veliko bure, koje se odavno bilo napunilo pa se sad preliva i voda juri u ono malo jezero.Na drugom oluku nije bilo poslednjeg kolena pa je voda, niza zid, tekla u temelj kuće, kao da je htela da je podkopa.I ova jesenja kiša, koja pada i danju i noću, stalno i podjednako, bez odmora, bez žurbe, prožima svojom večitom i dosadnom vlagom, sve i svakoga, udara o krovove i o kaldrmu, dobuje na vrata i prozore, prlja i pere ulice, vlaži kuće i zlurado, lagano ali stalno, prodire u kućne temelje i tamo počinje svoje delo razorenja.Nebo je tužno i dosadno u svojoj beskrajnoj i plačnoj jednolikosti. Danica je odmah izašla iz sobe, čim je upalila lampu.Marija sedi kraj postelje, oborila glavu i nešto se zamislila.U sobi je tišina, samo je, sada, prekidaju jedan stari časovnik, koji je donesen iz druge sobe, da se zna vreme, kada treba babi dati medecinu, i jednoliko dobovanje kiše o prozor.Baba je okretala glavu od lampe, jer joj je svetlost smetala.Marija tromo ustade, uzede jednu novinu i nasloni je na lampu.Baba je sad ležala u senci.I Mariji je godila ta senka i ona je lagano počela klimati glavom.Glava je pala na jedno rame, ruke su bile opuštene niz stolicu, a grudi su se lagano dizale i spuštale.Vrata se lagano otvoriše i Sima uđe.Bio je u papučama i beloj vojničkoj bluzi.Nogavice od pantalona bile su posuvraćene i vlažne.On je dosta omršavio.Lice se izdužilo, ožiljak nad levom obrvom bio je bled.Lice rumeno, oči vlažne.Naglo je disao, jer je, gotovo, dotrčao iz kancelarije.Teme je bilo sasvim ćelavo i sjajilo se prema lampi. — Maro! Ona se trže, đipi sa stolice i poče trljati oči. — A? — Ti si spavala? — Nisam, onako sam malo zadremala, — Kako je, babo ? Baba zaklopi oči i klimnu dva tri - puta glavom, kao da je htela reći: nikako, eto, tako je.Sima smaknu ramenima.Pa šta su ga, onda, zvali iz kancelarije ?On je mislio Bog zna šta, a ono ništa.Ova njihova baba još ne misli da umire.Još će ona sve njih da muči u kući.Ali gnev je brzo nestao sa njegova lica.Približi se Mariji i reče lagano : — Hvala Bogu, umro Panta.Sad baš me sreo njegov brat i rekao mi je to...Hm, hm...O, o, baš mi žao toga čoveka...Sad ću, dakle, biti utvrđen za blagajnika.Hvala Bogu jednom. — A je li to sigurno? — Šta, da ću biti utvrđen ? — Ne, nego da je Panta umro. — Pa ko će znati, kad njegov brat to ne zna... hm, hm.Ne znaš kako mi je žao, kao da mi je rođen brat.Baš je bio dobar, jadnik. Sat je sporo kucao i izgledalo je, kao da će svakog časa da stane.Njegovo kucanje je podsećalo na tiho i sporo disanje kakva čoveka na umoru.Lampa je gorila i po neki put trepne.Oko nje obleta lep mali leptir šarenih krila, ne pojimajući opasnost, koja mu preti.Kiša i dalje uporno bije o prozor. — I što ti je, Bože, priroda: dok jednom ne smrkne drugom ne svane.Šta ćeš. Baba ga je gledala poluotvorenim očima i čudila se, kako ovi ljudi još mogu da se raduju.Ali takav je život.Drugi će, tako, jedva čekati da Sima umre i tako dalje.Ljudi uvek zaboravljaju, da šetaju po grobovima i da je život podignut na izlokanu i šuplju zemljištu, koje se svakog časa može srušiti.Nekoliko puta je otvarala usta, jezik se kretao, ali ipak nije mogla ni reči da rekne.A i šta će joj taj jezik?Imala ga je toliko godina, pa ipak nije mogla ništa da uspe.Zar će sad što uspeti, sad kad se sprema na drugi svet?Zato je najbolje ćutati.I ona zatvori usta, kao da se rešila da više ni reči ne progovori.Ali ona je opet morala da otvori usta, jer nije mogla da diše.Ruke je sve više zabadala u pokrivač, a noge su joj, još od jutros, bile vrlo stečene, pa joj je izgledalo, kao da ih je metla u kakvo bure i ne može ni da ih izvadi ni da ih digne. — Treba ženi da daš medecinu. Marija ustade, iz jedne boce, u kojoj je bila neka rumena tečnost, sipa u veliku kašiku i priđe postelji. Baba ju je gledala razrogačenih očiju, čiji se sjaj već postepeno počeo gasiti.Šta će joj to sada?Zar ona nije dovoljno te lepe rumene tečnosti popila, koja je jaka kao ćezap, a gorka kao otrov ?Ne to joj više ne treba.Dosta je, ako je za vajdu.Ona još više stegne zube. — Uzmi, nano.Vreme je. Sad je vreme za umirenje, a ne da se uzima ta gadna tečnost.Ona okrete glavu i Marija je polovinu tečnosti prosula na pokrivač. — Šta to znači, što ne uzimaš? Baba je bila okrenula glavu zidu i teško, vrlo teško je disala.Marija dopuni kašiku i ponova joj priđe.Sima, koji je posmatrao sve ovo, takođe priđe postelji. — Babo, to je za tvoje dobro.Bez toga ne možeš da ozdraviš. A zar ona to traži ?Šta će joj zdravlje ?I dok je baba, u mislima, odgovarala Simi, dotle joj je Marija prinela kašiku do samih usta.Ali baba ih nije otvorila.Marija je uporno prinosila kašiku, ali baba, jednim pokretom ruke, prospe iz kašike svu medecinu i ona poče curiti niz njezine grudi i pokrivač. — Žali, Bože, pare, reče Marija i tresnu kašiku o sto, da je zaigrala lampa i cela ona mala apoteka. — Ostavi je kad neće. Sima je očima nešto pitao Mariju, a ona je prvo pogledala po sobi, a posle je smaknula ramenima.Ona sede za sto i uzede da krpi Svetinu haljinicu.Sima je, takođe, seo za sto.Neko vreme je nešto računao, a posle je izvadio novine i počeo da čita. Danica, koja nije smela da bude u babinoj sobi, jer devojka ne treba da bude u sobi gde bolesnik umire, sedela je, u svojoj sobi, takođe, za stolom kraj lampe i vezla je monograme na ubrusima.U sobi se samo čulo, kako konac prolazi kroz zategnuto platno, kako kiša jednoliko bije u prozor i kako ona, po nekad, nehotično i nesvesno, duboko uzdahne.Ah, Bože moj, već je šest časova, a njega još nema!Da nije, opet, bolestan, kao što je bio onih sedam dana, za koje je vreme ona mislila da će umreti, ili da se, bar, mora ubiti?Kako to da ga nema?Možda ga kiša zadržala ?I ona stade proklinjati ovu dosadnu kišu, koja i ne misli da treba jednom da prestane.O, Bože moj, zar nije dovoljno kiši, da pada samo noću?Ona je, tako, mislila o Đorđu i hiljadu razloga je nalazila, koji su opravdavali njegov nedolazak.Tek, valjda, on ne može biti kriv !Zvonce nad kapijom jedva odjeknu.Danici se učini to smešno.Siroto zvonce!Možda je nazeblo od ove silne vlage.To je on.Niko drugi, nego on.Njoj je srce jako kucalo, ono je skoro zvonilo kao ono nazeblo zvonce nad kapijom.Pa šta, neka kuca.Može ona baš da se uzdrži da ne ustane.Čudno mi čudo, ako je on, pa šta ?Ali pri svem tome ruka je počela da drhti, a konac, bez ikakva razloga, počeo je da se mrsi, ona se, bez ikakva razloga, naljuti i prekide ga.Hoće baš potpuno da bude hladna i da se savlada.Ruke su joj malo hladne, ali to je sigurno od vlage.Oči su malo kao zamagljene, ali to je, sigurno, od rada pri svetlosti.Neko je prilazio vratima.Ona se nagla nad rad.Igla, sa otkinutim koncem, pala na pod.Krv joj pojurila u glavu, a nad slepim očima nabrekle žile i, u plavim vijugama, protežu se preko čela.Grlo joj je bilo suho i gušilo je.Ona se nakašlja, ali grlo je bilo sasvim suho i ona je mislila, da će se ugušiti.Kuc, kuc!To neko kuca?Ne, to nije niko.Možda samo njezino srce ?Ali sad se jasno i dosta glasno čulo kucanje. — Ko je...? — Zar sami ?Dobro veče. — Dobro veče.A ja sam mislila, da večeras nećete ni doći? — A zašto ste to mislili ? — Pa onako. — Pa ja nisam od šećera.Gde su vaši ? — Kod babe su.O, ona je vrlo rđavo.Možda će noćas umreti. — Pa i krajnje je vreme. Danica ga prekorno pogleda, ali on se ni najmanje nije zbunio.Zašto čovek da ne kaže ono što misli? — Ah, ona je bila tako dobra. On se zajedljivo nasmeja. — Pa Bog samo i uzima ono, što je dobro. I ona se nasmeja, ali bezazleno i detinjski. Đorđe skide vrskaput, s kojeg je curila voda, ona pritrča i uzede mu ga.Šešir je, takođe, bio mokar.On ga metnu na jednu stolicu. — Pa zar su oboje tamo ? — Oboje. — Kao da mogu što pomoći ? — Boje se, da baba ne umre bez sveće. — E, to je druga stvar...A šta radite to ? — Monograme.Kako vam se dopada ? — Pa monogram kao monogram. Ona je pocrvenila.Zašto je uvek muči ?Zašto je uvek zagonetan ?On je primetio to, pa mu bi milo.Hteo je opet nešto tako slično da kaže. — Od drugih nit je gori, nit — bolji. — Vama se ništa ne dopade, što ja radim. — Ništa, jer sve to za me je jedna glupa besposlica. Ona skide đerđev sa stola i baci ga na jednu postelju. — To još ne znači da vi ne treba da radite. — Znam, samo ne radi mi se više. — To znači, onda, da ja smetam ? — O, Bože sačuvaj! kako možete tako što samo i da pomislite? — Zašto ne ?Recite istinu i to bez ustezanja : zašto ste ostavili rad? Ona je bila rumena.Pogleda ga u oči i reče odsečno i smeškajući se: — Zato, što ste vi tu. Bilo mu je milo, kad je ona to rekla, a još više mu je laskalo, što zbog njega ostavlja rad i ako joj on to nije rekao.On je uhvati za ruku.Ona se nije branila, ali je plašljivo gledala u vrata.Ah, njena nana je strašni za takve stvari ?Kada bi ona nešto sad naišla?Pri toj pomisli, htela je da izvuče ruku iz njegove ruke, koja je bila hladna i sveža, ali ne učini to, kao da joj ruka bila uzeta.Ali zar oni misle sad na nju?Ne, ona dolazi tek na posletku, kada se posvršavaju svi drugi poslovi.A ona, ona je jedan mali, sporedan posao, koji se može svršiti kada god se hoće.I ona stisnu njegovu ruku.Neka dođe nana.Neka dođe i tata, neka dođe ceo svet, šta se tiče?Ona se, sasvim nesvesno pribila uz njega i udisala je svež vazduh, koji je on doneo sobom sa ulice.Brkovi su mu bili još vlažni od kiše.Jedna kap je visila o jednu dlaku, ljuljala se tamo i amo, sjajila se prema lampi i, najednom, pade na njezinu ruku.On joj milovao lepu ručicu, koja je bila mekana kao kadiva, i ako je radila i ako je taj rad ostavljao traga oko nokata i vrhova njezinih prstiju.Njoj je bilo tako milo u ovom trenutku, da je sve bila zaboravila i, gotovo, bi joj bilo vrlo veliko zadovoljstvo, kada bi ko sad naišao i ovako ih zatekao.Zašto ne ?Zar je čovek večito mlad, lep, srećan ?Zar večito može voleti ? — I ti me baš voliš ? — Volim, volim. Ona je brzo i razdragano odgovorila, ne primećujući, da je sad prvi put meću njima palo ti.I ona se sasvim pribila uz njega.Njezina lepo očešljana glava pala je na njegovo rame i on je svoju glavu naslonio na njezinu.Njihova kosa se mešala, a njihovi obrazi se. dodirivali.Njegov je bio hladan i svež, a njezin topao, vreo.Ah, ali bi ona volela, da tako celog veka provede kraj njega, ruku u ruku, obraz na obraz.U sobi je bila duboka tišina i samo ju je prekidalo jednoliko dobovanje kiše i njezino srce kako jako, vrlo jako kuca.Tamo negde daleko zviždala je lokomotiva ili lađa i to zviždanje je tupo odjekivalo kroz vlažni i teški vazduh. — Hoćeš li me uvek voleti ? — Uvek, uvek, do smrti... I ona se brzo popravi i strastno dodade: — I posle i posle... i na drugom svetu. Oči su joj se sjajile i prelivale su se od milote.On je obema rukama uhvati za glavu i poljubi je u poluotvorena usta.Ona se stresla i brzo se okrete vratima.Ali ona se nije branila, ona je samo stajala kraj njega kao kakva statua.On je još jednom uhvati za glavu i poče je strasno ljubiti u oči, u usta, u kosu, u vrat, i opet u usta, u oči, u kosu...Njoj su oči bile vlažne i lampa joj je izgledala kao kakav žižak koji, kroz maglu ili dim, tinja tamo negde u daljini.Ona ne zna ni sama kako ga je na jednom zagrlila i jedanput poljubila i zatim se odmah otrgla od njega.Krv je strujala kroz njeno telo i jurila u glavu.Bila je kao u groznici.Telo joj je plamtelo kao u ognju, a ruke su bile studene kao da su u ledu.Nekolika čuperka se oslobodila od ukosnica i padala su na usijano lice.Ona ih je drhčućom rukom gonila s lica i čela, ali oni su opet padali.On je stajao prema njoj, ali ih je sto razdvajao, i gledao je u nju dugo i požudno.Zubi su mu cvokotali kao da je u groznici, a grlo mu se steglo, kao da je u gvozdenom obruču.Usne su bile poluotvorene, kao da je još udisao miris njezine kose i njezina tela, ruke je raširio i pošao joj u susret. — Volim te... volim... Ona ga je gledala i uživala je, što se ovaj čudnovati čovek otkravio i postao je nežan.Ali ona je ipak izmicala ispred njega.Njegove oči su čudnovato sjajile i to ju plašilo.A on je drhtao, usne su mu igrale, noge klecale i raširenim rukama, koje su se tresle, išao je prema njoj. — Volim te... volim... Ona je sada, najednom, bila bleda.Ona ga se plašila, ne znajući ni sama zašto.Njegove oči bile su krvave, žile na čelu nabrekle, a kroz poluotvorena usta dolazio je vreo dah kao plamen.On nije ništa govorio, samo je išao raširenih ruku, kao u snu i mucao je: — Volim te... volim... Najednom Sveta ciknu i poče da plače.Danica brzo priđe detetu i diže ga sa postelje.Ono još dremovno, nije moglo čestito oči da otvori, nego je žmirilo i gledalo u lampu.Danica donese vode i napoji ga.Zatim ga uzede na ruke i poče ga nositi po sobi.On je još nešto buncao, pa je opet zaspao.Ali Danica ga nije opet odnela na postelju. — Šta li rade toliko? — I ja sam baš to hteo da pitam. Ona je šetala po sobi tamo i amo sa detetom na rukama, a on je seo za sto, popio halapljivo čašu vode kao što grozničavi rade i upali cigaretu. — Kako bi bilo, da vidimo šta rade? — Ah, ne, ljutiće se nana. On se zamislio.Dim od cigarete se dizao u vis i on ga je dugo pratio, dok se ne izgubi. — Pa oni to ne moraju znati. — Kako ? — Lepo.Lagano da odemo do vrata, pa da zvirimo. Ona pocrveni.Kada je on to video, smatrao je za potrebno, da se, u neku ruku, izvini zbog tog predloga. — Meni je svejedno.Ja nisam radoznao, ali ja sam mislio, da tebe to interesuje. On je lagao.Uzede cigaretu i gnevno je zgnječi. — Dobro, hajdemo. Ona metnu Svetu na postelju i pokrije ga pažljivo. — Ali mirno i lagano. Ona pođe napred, a on za njome. Između ove sobe i babine sobe bila je jedna oveća soba, koja se otvarala dva tri puta godišnje, tako zvana sala.U njoj je vazduh bio ustajan i mirisao je na plesan i kanfor.Danica je rekla Đorđu, da ne zatvara vrata, jer je u sali pomrčina.Sala je bila puna nameštaja sa belim navlakama, bilo je jedno veliko ogledalo sa zlatnim okvirom, koji je već počeo da se ljušti, jedan okrugao sto stojao je na sred sobe i na njemu je bio album za slike i još nekolike fotografije u okvirima, po podu jedan velik pirotski ćilim na nekoliko mesta prorešetan, pa se vidi pod, po zidovima nekoliko izbledelih slika u raznim okvirima, na sred sale, o tavanici, visi jedna velika lampa sa prepuknutim belim šeširom i u jednom uglu jedan okrugao stočić i na njemu jedna vazna od pene sa grdnim puketom od veštačkog cveća.Do sale je jedan uzan hodnik i iz tog hodnika se ide u babinu sobu.Danica je dva tri puta zastala, jer joj je srce jako kucalo.Đorđe je išao za njome oprezno i na prstima.Kada je došla do vrata što vode u hodnik, ona zastade i okrete se Đorđu. — Ova vrata škripe.Treba vrlo lagano da se, otvaraju. I ona ih je vrlo lagano otvarala i činilo joj se, da ih otvara čitav sat.Najzad se vrata otvoriše da ni malo nisu škripnula.Hodnik je bio taman.Oni iziđoše i zatvoriše vrata za sobom.Najednom zastadoše.Na zidu, prema vratima od babine sobe, dugačka senka, od poda do tavanice, i prilično široka.Gledali su u senku i stajali su nepomično, kao da su prikovani za pod.To su bila vrata od babine sobe.On je pošao napred, lagano i na prstima, pipajući po zidu.Ona je išla za njime, jednom je rukom držala jedan peš od njegova kaputa, a drugom je pipala zid.I oni su tako išli zastajući pri svakom koraku.Opet zastadoše, uzdržavajući disanje.Nešto je lupnulo u babinoj sobi, kao da je ko oborio stolicu ili tako nešto.Zatim opet pođoše.I još jedan korak i oni su pred vratima.I lagano, gotovo, mileći dođoše do vrata.Nisu ni disali i on je lepo čuo kako njezino srce kuca.On je stao prema vratima i gleda unutra, a ona stoji za njime i naslonila je svoju glavu na njegova leđa.Prvo, što je video, bila je jedna velika voštana sveća, koja je gorila nad krevetom.Vosak se nahvatao oko sveće i ona izgleda kao da ima guku.Žuti plamen se puši i dim njegov diže se u vis.Marija stoji kraj postelje i naže se nad babu, čije su oči bile sklopljene a usta otvorena i izgledaju, iz daleka, kao velika tamna rupa.Ona je uhvati ispod ramena, a Sima za noge i tako je digoše iz postelje i stoje na sred sobe.Gledali su gde da je spuste. — Na patos, brate, gde ćeš na drugo mesto. Marija klimnu glavom i oni je spustiše na pod.Odmah se zatim digoše i požuriše ka postelji.Grčevito su preturali po slamnjači, slama je letela po sobi, a s njome, svakako, i prašina, jer oboje počeše kašljati. Marija je podigla obrve u vis, gnevna i prgava, pretura po slami i ona šušti.Sima, takođe, uzeo drugi kraj slamnjače i pretura, zahvatajući pune šake slame.Zatim skidoše slamnjaču, metnuše je na pod, kraj babe, i počeše pipati po uzglavlju, koje baba nije nikad dala da se dodirne.Najzad ga tresnuše o zemlju i silna se prašina digla u vis.Marija podbočila ruke na kukove i nešto se misli. — A pod krevetom ?Pitaše Sima. — Šta ? — Pa ono njeno sanduče. Marija ne reče ništa, nego se saže pod postelju i izvuče jedan šaren sanduk.Otvori ga i poče po njemu brzo i grčevito preturati.U brzo se diže i gurnu ga nogom na svoje staro mesto.Dugo su stajali na sred sobe i zverali su po sobi.Kandilo je počelo da cvrči.Sveća pucka, a vosak curi preko one guke i ona postaje sve veća.Fitilj od lampe je bio suviše odvrnut, pa se lampa počela da puši.Staklo sve pocrnelo i iz njega počeo sitan gar da pada po sobi.Gas zaudara, a sveća širi topao i težak miris.Na stolu leži oboren sat i njegovo kucanje liči na jecanje.Jedna stolica leži oborena na podu, a preko nje zgužvan pokrivač sa babine postelje.Marija otvori orman i pretura po njemu, Sima je proučavao daske od poda i gledao je, da li je koja odvaljena, jer je mislio, da se i pod podom može što naći.Ali sva njihova muka je bila uzaludna. Đorđe je stajao nepomično i zaneseno je gledao u ove ljude šta rade.Danica je stajala kraj njega, gledala je u svoje roditelje i u razvašarenu sobu i drhtala je, a suze su tekle niz njezino lice, koje je bilo bledo kao u kakve aveti.Negde je neki časovnik izbijao deset časova.U njihovoj blizini je miš grickao vrlo drsko, kao da je znao, da mu oni ne mogu ništa.Na polju je padala kiša i kao pomamna udarala je o krov i o kaldrmu u dvorištu. Sima se uhvatio za glavu i huče. Prezrivim pogledom gleda u babu, kao da joj se sveti što je umrla.Marija krši ruke, gruva se u grudi i plače. Đorđe se okrete i pođe.Danica je išla za njime, posrčući kao da je hvata nesvestica.Kad su došli u salu, Đorđe huknu kao da se oslobodio kakva velika tereta.Danica je uzdisala, pokrila lice rukama i reče kroz plač : — Oni misle, da baba ima para. Kada su došli u Daničinu sobu, on se brzo obuče, ne govoreći ni reči, a Danica, utučena i slomljena, zaronila je lice u ruke i plače.On je bio zlovoljan. — Tu plač ne vredi.Kvariš samo oči.Laku noć. Ona je prvo ćutala.Zatim ga uhvatila za ruku i kroz plač mu reče tiho : — Oprosti im. On ne reče ništa, okrete se i ode. Kiša je još neprestano padala.On je podigao jaku i pogrbio se kao da na leđima nosi težak teret.Kiša dobuje po razapetu kišobranu, kao doboš, zastrt crnom čohom, na kakvom vojničkom pogrebu.Dakle opet novac?Opet novac goni ljude na zlo, da zaboravljaju roditeljske veze i poštenje smrti i sve.Opet taj silni pokretač svega zla ne da ljudima mira ni posle smrti.Kakva đavolska moć leži u tom kovanom metalu na kome su neke šare i neke cifre?Zar su ljudi stvorili novac, da bude najstrahovitiji otrov, koji prvo zaludi ljude, a posle ih goni, da čine užasna zla ?Zar su ljudi mogli pomisliti kakvo će beskrajno zlo stvoriti, kada su izmislili novac?I njemu se stvorila jedna čudnovata vizija: on vidi kako se ljudi proždiru u međusobnoj borbi, vidi kako novac, taj strahoviti i nezajazivi Bog, diže palate od srebra i zlata, koje se blešte prema suncu i kako ljudi puze po prašini i blatu, gledajući na domove zla i poroka; vidi kako taj plameni demon ruši dvorove, kako pršte grede, pucaju zidovi i kako u svojem strahovitom padu zatrpavaju milijone ljudi ; vidi jednog beskrajnog kolosa ka- ko gigantskim koracima korača preko ljudi, kako do kolena gazi po ljudskoj krvi, ali ipak ponosito ide jednom cilju, bez sažaljenja, bez milosrđa...Kiša je neprestano lila, a on je išao laganim korakom, kao da je najlepša majska noć. Došavši kući, on se brzo svuče, leže u postelju i zapali cigaretu.Dugo je tako pušio i gledao u žeravicu od cigarete kako se svetli u tamnoj sobi.Najednom iskrsnu jedno pitanje preda nj: Je li bolje biti proždran ili onaj koji proždire ?I preda nj iziđe ponova ona vizija : kolos kako ponosito korača svojem cilju, ne vodeći računa o slabim ljudima, koji gamižu kraj njegovih nogu, daveći se u prašini, blatu i krvi. Pogreb je bio zakazan za dva časa po podne.Pre podne je padala sitna kiša i dan je bio vanredno lep i prijatan.Nebo je bilo zatvoreno plave boje, a sunce je još dosta snažno grejalo i ako je već bila nastupila druga polovina septembra.Sa drveća je počelo da pada lišće i u gomilama je ležalo po ulicama i dvorištu.Ogolelo granje, ko kakve velike i mršave ruke, izgledalo je žalosno i pokunjeno, kao da sa strahom očekuje zimu. Gotovo odmah po ručku svet je počeo dolaziti.Stariji ljudi i žene u godinama odlazili su u sobu, gde je mrtvac ležao, a mlađi, koji ne vole da gledaju mrtvaca, jer im je to neprijatno i podseća ih, da će i oni jednoga dana tako, skrštenih ruku, sa voštanicom više glave, ležati, ili zato, što su se bojali da mrtvaca sanjaju, sedeli su u dvorištu na stolicama, koje su, jedna do druge, bile poređane kraj zida.Marija i Danica bile su u crnom ruhu.Marija je bila ubrađena crnom šamijom, a Danica florom.Sima je vezao crnu mahramu oko vrata, koja mu je jako smetala, vrtila se oko vrata i on je morao sto puta do sada da je dreši i vezuje.I Sveti su bili vezali flor oko šešira, ali on, igrajući se, bio je negde zaturio šešir zajedno sa već pocepanim florom.Marija je, s vremena na vreme, ulazila u sobu, nalakti se na sanduk, pogleda u babu i teško uzdahne.Babe i stariji ljudi, onda, ustaju sa svojih sedišta i teše je. — Ćuti, sestro, šta ćeš, božja volja.Nek ste vi živi i zdravi. Marija uzdiše i klima glavom, gledajući u svoju majku, zatim joj padne na pamet, da je ostavila u drugoj sobi otvoren orman, ili da je na stolu zaboravila ključeve, uzdahne i ode.Danica je bila bleda, pod očima modri kolutovi, a oči uvek pune suzama.Ona je goste služila slatkim i kavom.Sima je stajao sa svojim poznanicima, rođacima i prijateljima a na njegovom licu se ogledala neispavanost i velika žalost.Brkove je stalno grickao.Ožiljak nad levom obrvom svakog časa je menjao boju, kao on pravac razgovora.Ponekad i on uđe u sobu, pogleda babu i uzdiše.I onda se, sa beskrajno tužnim licem, okrene gostima i priča : — Vi ne možete zamisliti kako se ta jadnica patila.To su bili neopisani bolovi, kao da je bila grdna grešnica.A svi vi je, hvala Bogu, znate, da je to bio anđeo od žene... hm, hm...Molim vas, jeste vi posluženi ?Dano, Dano čedo, eto, tetka Jelu nisu poslužila...Ona nije, doduše, više mlada, ali, ipak, šta je to šeset godina za jedan život?Eto, na primer, moj ded.On je imao devedeset i devet godina.Bio je ponova dobio zube, vid mu se povratio, a noge su mu bile čvrste i hitre, kao da je mladić od dvadeset godina.On je sve sam radio u kući...Što ne uzmete kavu?Baš je dobra.Znate sve, sve, ali kavu hoću najbolju.Volijem i suv hleb da jedem, ali hoću dobru kavu.Uzmite molim vas.Dano, daj ovde kavu... hm, hm...Dobro te je prestala kiša, a ja sam se, Boga mi, pobojao. Jedna gospođa, odevena u crno ruho, sa crnim šeširom preko kojega je bio crni veo, koji se spuštao do zemlje, naprašena puderom, uđe u dvorište. Kada je Marija spazila, ona poče posrtati i udari u kukanje. — Jao, vidite moju dobru majku...Eto, leži, kuku meni.Jao, majko, zar nas ostavljaš?Kuku, nano, zar ti nije žao?Jao, kuku !... Gospođa izvadi belu mahramu sa crnim okvirom, i briše oči u kojima nije bilo ni traga od suza.Žene ustaju, hvataju Mariju za ruke i teše je. — Dosta, Maro, šta ćeš Božja volja, teši je Sima i gleda u sveću kako pucka i kako vosak kaplje na svećnjak.Mislio je, da li se od toga kvari svećnjak. — Vidite, a nije da kažete jeftina.Nisam baš žalio.Bože me oprosti, danas ni vosak više ne valja. Marija sela do one gospođe, metla ruke na krilo i gužva mahramu. — Nisi trebala da daš Dani flor.Isprošena je, pa ne treba, reče jedna baba i reši se, da popije i četvrtu kavu. Marija uzdahnu. — Opet, treba da žali.Bila joj je baba i volela je, odgovori Sima mesto Marije. — I ja nisam htela, ali ipak nek nosi nedelju dana. Simi je opet dosađivala mahrama.On je doterivaše, ali je u tom času najviše voleo, da je pocepa i da je tresne o pod.Hm, hm, šta će mu taj kuluk ? I Marija je uvek kukala, kada god naiđe koja poznatija i uglednija žena, koja će joj kad-tad trebati, a žene su je uvek tešile, govoreći uvek jedno isto. U sobi je bilo vrlo zagušljivo.Sala se nije odavna otvarala i pored inače ustajaloga vazduha, koji je mirisao na plesan i kamfor, bila je tu sad još i sveća, koja je jako mirisala i isparenje svakojakog sveta.Sima oseti kao nesvesticu i brzo izide napolje.Napolju je bilo dosta ljudi.Neki su sedeli i pušili su, a neki su stajali i gledali u loze. — Ove godine je dobro rodilo.Zrna su bila velika kao golubje jaje, a slatko, slatko kao šećer, još i slađe... hm, hm.Kad budemo rezali, da ću vam nekoliko štapova, ako se, to jest, ne iselimo odavde. — A što da se seliš, kad imaš ovde lepu komociju. — Ja samo tako kažem.Štapove metite u trap, pa divota.Grožđe i i po... hm, hm. Crkvenjak, jedan vrlo čupav čiča sa velikim crvenim nosom, uđe unutra, noseći u jednom šarenom zavoju nekolike odežde.Kada je govorio, on je šištio, jer su mu nedostajala prednja dva zuba, ali ipak zato, kažu, da je žestoko pevao.On svoj teret metnu na jednu stolicu, izvadi drvenu tabakeru i savijaše cigaretu.Okrete se Simi i poče da šišti : — Nek se spremi žeravica sa tamjanom.Sad će i popovi da dođu. Sunce uprlo u poklopac od sanduka i krst i njihove grdne senke, kao kakva nezgrapna prilika, pružila se po celom dvorištu.Sveta seo u dnu dvorišta i igra se. Tri sveštenika i jedan đakon razgovaraju se nešto i prilaze odeždama.Neki se digoše sa stolice i pozdraviše ih, jedan mladić, namršti se i okrete im leba.Svet je sve više dolazio i sala i dvorište bili su već puni.I što je svet više dolazio Marija je sve više kukala.Đorđe stao sa jednim starijim čovekom i nešto se živo razgovara.Sima je baš bio njima prišao, ali čim su došli sveštenici, on ode k njima, a zatim u salu. — Ni manje ni više, nego ti si lud. Đorđe gledi tog svojeg poznanika ironičnim pogledom i reče: — A zašto, molimo vas lepo? — Zašto?Još pitaš?Čudno mi čudo, hoćeš da budeš pošten i to još u Srbiji i u dvadestom veku.To nije bilo mito, molim te. — A nego šta je bilo ? — Pa... ovaj... da mu učiniš uslugu. — Tu smo, dakle.Nije šija, nego vrat. — Ministri, bre, primaju, a ti hoćeš da budeš pametniji od njih. — A zar ministri ne mogu biti lopovi ? — Znaš li ti, da ti se ceo svet smeje ? Đorđe ga pogleda prvo ozbiljno i iznenađeno, a posle reče, smeškajući se : — Zar zato što nisam lopov ? — Opet on to pa to.Pošten, pošten.Nije ovde reč o poštenju, nego, nego o, kako da kažem, o praktici. — A, tako ?Dakle tako se to praktikuje ? — Tako, ako nećeš da budeš osobenjak i lud i ako nećeš da budeš gladan. Đorđe se za časak zamisli.Pogleda ga ozbiljno i reče sasvim tiho, kao u snu: — To nisam znao. — Eto, iznose je.Vidiš, metalan sanduk.Lepo, Boga mi. Četiri čoveka izneše sanduk sa babom i metnuše ga na dve stolice u dvorištu.Jedan sveštenik, gutajući polovinu, govorio je brzo neke reči od kojih se samo reč »zemlja« čula i razumela, zatim prelije crno vino preko pokrova, baci malo zemlje i pođe na kapiju.Njemu se žurilo, jer je imao još jedan pogreb.Metnuše poklopac, ona četvorica, opet iznesoše sanduk, a jedna žena preturi one dve stolice na kojima je ležao sanduk.Marija je išla za sandukom i kukala je: — Jao, nano, zar nećeš ni zbogom da kažeš ?Kuku, nano, jao, ostavljaš kuću, kuku, kuku... Sima je brisao oči mahramom i išao je za njome, gledajući, da li će se sanduk, bez teškoća, izneti kroz kapiju.Danica je zaronila lice u mahramu i jeca.Počeše sanduk gurati u kola i on je škripeo.Kočijaš se pope na kola, natuče svoj prljavi dvorogi šešir i potera konje.Napred je jedan suh čovek sa dugačkom crnom bradom, koji je, inače, bio krojač i sekretar pevačkog društva, podiže svoj štap u vis i pevačko društvo počne, malo pevati malo vikati, Svja-ti Boo-že!I sprovod se krenu. Sima je išao u sredini i uhvatio pod ruku Mariju i Danicu.Oni su lagano išli i svak se zabavljao svojim mislima.Marija je mislila o tome ko je svet došao na pogreb i bi joj milo i smatrala je za osobitu čast, kada je primetila gospođu upravnikovicu, koja je, šta više, i plakala; zatim je, u mislima, proklinjala trgovca što je dao jeftin pokrov, pa će to svet, sigurno, primetiti, a posle i na onu ženu, koja je ostala kod kuće da sprema daću.Badava, tuđa ruka svrab ne češe.Ko zna kako će ona to spremiti.Sve čovek treba sam da radi, jer ne može ni na koga da se osloni, a najmanje na današnje mlađe, koji sve rade kao od bede.Ne manje se ljutila i na krojačicu, koja joj je suknju pokratila, pa izgleda, kao da je, daleko bilo od toga, u drugom stanju.Sima je mislio o tome kako i načelnici umeju lagati, jer ni do danas nije dobio klasu.I on se od sveg srca zbog toga radovao, što načelnikova žena ne rađa.Ako, baš mu je milo.Mislio je o jednoj vrlo retkoj marci, koju je, tu skoro, video kod jednog telegrafista i kada nije mogao da je dobije, on je tvrdo bio uveren, da je to jedan običan falsifikat.Mislio je i o tome kako treba da da cipele da se udare pendžeta i kako ih ne nosi još ni godinu dana, a one se već pocepale.A najviše i najređe je mislio o svom upravniku, koji nije mogao da dođe na pogreb, ali će sigurno doći na daću.Zato je on i naredio da se spremi ćurka na podvarku.Danica je imala samo jednu misao, koja joj je bila najmilija — Đorđe.S njome, doduše, danas Đorđe još nije progovorio ni reči, ali to nije nikakvo čudo.On će doći na daću i tad će se razgovarati. Đorđe je išao sa onim svojim poznanikom, koji je bio činovnik u ministarstvu finansija i razgovarao je s njime.On je bio zlovoljan i nerado je govorio, a njegov poznanik je voleo da govori i ni časka nije ćutao. — Dosta sveta, Boga mi.Lep pogreb.Tri popa, jedan đakon, pevačko društvo, metalni sanduk.To dosta košta, a mala plata. — Pa šta ? — Ništa.Jedna menica više. — Svejedno.Nećemo je platiti ni ti ni ja. — Ja neću. — Vala, nija. — Ipak će je neko platiti. Đorđa je ljutio ovaj brbljavac.On je nekoliko puta prelazio na drugu stranu ili je zastajkivao, ali i taj sveznajući poznanik je to isto činio. — Naravno, da će biti i daća. Đorđe je ćutao. — Ti ćeš se vraćati posle groblja? — Pa valjda neću tamo ostati. — Mislim, da ćeš doći na daću. — Ne znam. — Zar zet da ne dođe? Đorđe se okrete kao da ga je ko viknuo. Kada su ušli u crkvu i Đorđe je ušao, ali kada je opet video svojeg poznanika kraj sebe, on iziđe iz crkve.Sede na jednu klupu i zapali cigaretu.Mislio je o onom, što mu je njegov poznanik pričao.Dakle čovek, koji ne prima mito, koji ne krade, on je osobenjak, lud ili gladan.Poštenje nije ništa drugo, nego osobenjaštvo i ludost.A on je mislio sasvim protivno.Glavno je, dakle, novac, sporedna je stvar kako se do njega dolazi.I on poče razmišljati o onom što je prekjuče učinio.Imao je da izvrši ekspediciju izvesne robe.Trgovac, koji je, jamačno, namerno pogrešno prijavio robu, poslao mu je, u jednom kovertu, izvesnu svotu novaca, ne zna koliko je bilo.On napiše referat, u kome je tužio trgovca što nudi mito i priložio je novac.Učinio je to tako, jer je mislio da je to dužnost svakog činovnika i svakog poštenog čoveka !I sad najednom, smeje se ceo svet tom njegovom koraku.Drugovi u carinarnici dokazuju, da je pomerio pameću i svi su ga se počeli kloniti kao kakva bolesna čoveka ili kakva osobenjaka, kome nije mesto među ljudima.Zar novac u tolikoj meri zaslepljuje ljude, da više ne umeju razlikovati crno od belo, poštenje od nepoštenja?On je halapljivo udisao dim, kao da danima nije pušio.Cigaretu je palio od cigarete i samo je pušio i mislio.Biti pošten to je to isto kao biti sposoban za ludnicu, dakle bela vrana među ostalim crnim.Pa zašto on baš da bude ta bela vrana?Ima li od toga kakve koristi?Eto, smešan je svetu, a on se toga više boji, nego ičeg drugog na svetu.Bolje bolestan, bolje i bez jedne ruke.Samo ne smešan, samo ne osobenjak.Ah, ala je čudan ovaj svet!Zar on sam ne goni ljude da postaju zveri, pa da posle proždiru te zveri ?...Pošten, pošten...Dakle, što je čovek pošteniji, on je sve više uveren da će biti proždran, a on, on nema ni najmanje volje da bude proždran, bolje onda... Njegov poznanik je stajao kraj njega. — U malo nisam zaboravio.Ti nikako ne ideš kod ćir Nastasa.Od kad nisi bio ? — Ne pamtim. — A on je opasno bolestan. — Bolestan? — Dabome.Već odavno.Ima više od četiri meseca. — A od čega boluje? — Revmatizam ili tako nešto. — Leži li ? — Celog dana sedi na jednoj velikoj stolici, Strašno izgleda.I o tebi smo razgovarali.Pita za tebe i kaže, da si se odbio od njega. — Ne znam zašto. — Ne zna ni on.Željan je baš da te vidi.Pričao mi je kakav si bio kao mali.Treba da odeš. — Otići ću.A ja baš osobenjak, a? — Tako ceo svet misli. — Dobro, onda ću da budem lopov. — Koješta.To niko ne traži od tebe. — Niko?To, dragi moj, ceo svet traži od mene. Pogreb se opet krete.Zvona su zvonila.Pevačko društvo je opet pevalo svoje beskrajno Svja-ti Bo-o-že!Mnogi su se, od crkve, počeli odvajati, ali kada je pogreb krenuo, kao da su se bojali, da ih ko ne uhvati na nekom ružnom delu.Kada pogreb prođe, ljudi skidaju šešir, neki sasvim, a neki samo malo i odmah ga opet nataknu.Tramvaj je za časak stao i čekao je da pogreb prođe.Mnogi pitaju one, koji idu za pogrebom : ko je to umro ?Vojnici i oficiri salutiraju.Trgovački pomoćnici, čupkaju svoje ufitiljene brkove, stoje pred radnjama i gledaju pogreb.Sa gornjih spratova mnoge glave gledaju kroz prozore. Mrak se već počeo hvatati, kada su se vraćali s groblja.Marija je kukala kada su babu spuštali u grob i kada je počela zemlja da dobuje o metalan sanduk.Danica je prolevala istinske detinjske suze za babom, koja je uvek bila prema njoj dobra i pažljiva.Sima je smatrao za potrebno, da, u nekoliko mahova, prinese mahramu očima.On je sad bio uveren, da je sve svršeno i da se baba ne može više vratiti.Ali on je mislio i o tome kako je uzan grob i računao je u pameti, da li je duži od jednog metra i po.Vrlo teskoban stan, ali, bar, ne plaća kiriju.I u malo što se nije nasmejao.Ali kad se setio, da je on i taj grob morao platiti, on se namršti, a za tim, kao da je to hteo da zabašuri, reče: — Ode, dakle, jadnica. Marija i Sima, čekali su kod kapije goste, koje su mislili zvati na daću, dok na česmi ne operu ruke i saletahu ih da na svaki način dođu.Zatim sedoše u kola. Đorđe je bio još zlovoljniji.Zašto je dolazio na groblje?Šta će tu?Zar bi ko, uopšte, primetio, da on nije dolazio čak ovamo?Sve mu je bilo mrsko.I one jele što gordo gledaju u nebo i one parcele, koje mrtvace određuju u kategorije kao kakav espap: bolji i gori, skuplji i jeftiniji.Naprimer, ona grdna mermerna piramida tamo, predstavlja jedan kapital od toliko i toliko stotina dinara, a možda i hiljada.Što će tu?Da kaže svetu, da tu leže smrtni ostatci toga i toga, koji je bio vrlo vešt lopov, pa je stekao grdan novac.Ko nema, on je najmrtviji mrtvac, kao što je bio i za života.Eno, ona crvotočna daska, koja je nekad predstavljala krst.To je, jamačno, bila kakva luda, bio kakav osobenjak, ili što je to isto, kakav pošten.Šta će mu taj krst ?Da se zna, da tamo pod onim korovom leži jedan proždran?A od njega je, međutim, zavisilo, da on druge proždire.I on pređe preko jednog groba, koji je bio obrasao u korovu, krsta je odavno nestalo, samo jedna trula daščica označava mesto, gde je negde bio.Prosjaci su stajali pred kapijom i, sa zadovoljstvom, su pokazivali svoje gadne patrljke, koji su virili iz prljavih rita i svoja strahovito razjedena lica, koja su pre ulivala gađenje nego milosrđe.On se obrecnu na jednog prosjaka, kada ga je dotakao svojim zakržljavelim i pomodrelim patrljkom.On sede na tramvaj i pođe u varoš.Sijalice su žmirele, treptale, gasile se i palile.Radnici su, sa radova, preko trkališta, išli svojim kućama.Ženske su se, kroz mrak, žurile, a po neki radnik im dobaci koju reč.Po neka ćuti i ide svojim putem, a neka odgovori i radnici se smeju i požure za njome.Teljige zvrje po prašljivoj kaldrmi, kočijaš stoji na sred kola i peva, derući se iz sveg glasa.U daljini svira vojnička truba.Iz jedne kavane dopire promuknuti glas kakve bekrije.U fijakerima sede ljudi i oni se nekuda žure, ne zna se kuda i zašto.Na Terazijama vrvi svet.Izlozi osvetljeni i svet staje pred njih uzdiše i ide dalje.Pekari sviraju kao besomučni i, u uličnom vicu, nude svoju robu.Iz daleka se čuje doboš, malo posle vojna muzika kako svira neki marš.To ide dvorska straža.Ljudi zastajkuju, a neki, sasvim nesvesno, idu u nogu, po taktu muzike.Deca, šegrti i mangupi marširaju po kraj vojnika. Đorđe je stao na sred ulice i mislio se, da li da ide na daću ili da ne ide.Šta će tamo ?Da gleda onaj svet kako se pretvara, kako laže i kako se hvali svojim otimanjem, koje oni zovu zarađivanjem ?Da gleda svojega tasta kako je beskrajno nesrećan što kod babe nije našao ni marijaša?Da sluša njegove laži u koje on sam veruje?A Danica?Jest, ona je dobra i on je mnogo voli, ali ona mora da dvori taj svet, koji je došao da se nahrani i napije.I on se reši da ne ide.Ali kuda da ide?U kavanu ?Šta će tamo ?Ah, da, treba da ide kod ćir Nastasa.I on pođe.Najednom, sasvim neočekivano, poče računati koliko ima kako je Danicu isprosio.Tri meseca.Tri meseca ?Jeste, tačno tri meseca.Zašto njegov tast okleva ?Dosad je baba bila bolesna, sad će se reći, da je umrla i da su u žalosti.Znači, da je negde zapelo.Valjda devojka nije spremna?On je rekao, da to ne traži.Onda... naravno, za novac je zapelo.Ali otkud ovaj luksuz pri pogrebu?Metalan sanduk, tri popa i jedan đakon, Saborna crkva, pevačko društvo, daća?To sve staje mnogo novaca.Pa i bolest.I ona je dosta stala.To je zagonetka, jedna velika zagonetka.On s time mora biti načisto: ili — ili.Zatim mu pade jedna misao na pamet.Valjda nije Sima prodao svoj album i tako, hm, hm, došao do grdnog novca ?I on se i nehotice nasmeja.Nije ni primetio kada je došao do kuće ćir Nastasa.Pritisnu u zvonce.Posle jednog trena otvoriše se vrata.Na sred hodnika je gorela jedna velika električna lampa.Sluškinja, što mu je otvorila vrata, bila je lepa i čista, on je pogleda i reče ljubazno: — Dobro veče. — Dobro veče.Imate li kakva posla kod gospodara? — Imam.A što vi to pitate? — Gospodar je bolestan i ne prima. — E?...Mene će primiti. On je uštinu za obraz, a ona se nasmeja i zaključa kapiju. — Dobro.Meni je svejedno. — Gotovo i meni. I oboje se nasmejaše. On pođe gore.Preko kamenih stepenica bili su zastrti debeli crveni tepisi, koje su pridržavale debele šipke od mesinga.Barijeri, kraj stepenica, bili su odeveni u crveni pliš.Predsoblje je bilo veliko i četvrtasto.Na podu jedan velik, pepeljast ćilim.Na zidovima velika zelena čoha, opervažena pozlaćenim drvetom.Na čohi nekoliko kuka od nikla i na jednoj kuki jedan tvrd šešir, jedan vrskaput sa svilenom postavom i šarenim monogramom.U jednom uglu jedan šaren duguljasti i okrugli sud od porculana u kojem je jedan štap sa srebrnom drškom.U drugom uglu politiran stočić i na njemu jedna boca do pola puna vodom i dve čaše na srebrnom poslužavniku.O tavanici velika električna lampa.Celo predsoblje miriše na čistoću, na tutkalo i na bogastvo.Đorđe se nasmeši i šanu: Na njegovom grobu neće biti korova. Kada je obesio vrskaput o jednu kuku i ostavio štap u onaj šareni sud sa hineskim šarama, on kucnu na vrata.Unutra je neko govorio i jedna ženska se smejala.On ponova kucnu, ali jače. Neko je iznutra nekoga pitao : — Ko li je to sad? Drugi glas je govorio : — Idi pa vidi. Vrata se otvoriše.Na prag stade jedna žena od trideset godina.Imala je velike crne oči.Nos prćast, usta mala i mesnata, lice okruglo, zdravo i crveno u okviru od nakudravljene crne kose.Ona je bila odevena u jedan ružičast ampir sa širokim rukavima kroz koji se videle bele i oble ruke čak do pazuha.Ampir joj je lepo stojao i kroza nj se moglo nazirati lepo, jedro i okruglo telo.Sva njezina lepa i živa pojava brektala je zdravljem i širila je miris od ljubičice.Đorđe se malo zbunio, kada je ovu ženu ugledao. — Pardon,... dobro veče... — Dobro veče... — Ja sam Đorđe, Đorđe Prokić.Pitaj te, molim vas, čika Nastasa, da li će me primiti... Žena se u času vrati i reče mu sa osmehom : — Izvolte, gospodine. Ćir Nastas je čovek od pedeset i nekoliko godina, ispijen je i iznuren.On je mal te ne, sasvim ćelav.Ono malo čuperaka prosede kose izgledaju na sjajnoj lobanji u kojoj se ogleda sijalica, kao prljave pege.Lice smežurano i bledo.Ispod upalih očiju, koje večito lutaju po podu i retko se kad dižu u vis, obesile se dve kesice.Brkovi prosedi, a ispod nosa požuteli od duvana.Brada velika, čupava i puna trošica od duvana.Ruke velike, šake široke, na jednom kažiprstu, požutelom od duvana, velik zlatan prsten sa početnim slovima njegova imena.Na malom prstu desne ruke grdan brilijantski prsten.On sedi u jednoj velikoj naslonjači, preko nogu velika debela mahrama i jedno žuto ćebe.Na stolu, kraj njega, leži kutija sa cigaretama, kutija sa palidrvcima, rubac i jedna velika ćilibarska muštikla na prevrnutoj futroli.U sobi je bilo, osim njegove velike stolice, jedno kanabe od drvene kože, dve tri pletene stolice sa visokim naslonom, jedan okrugao sto na sred sobe, u jednom uglu jedan omanji sto i na njemu jedan gramofon, čija grdna truba zija na sobu, po zidovima slike, po podu zelen ćilim sa crvenim šarama, o tavanici dvokraki luster.I sve u sobi i zavese, i ćilim, i ćebe, i zastirač na stolu, i njegovo odelo i sve miriše na duvan i špiritus. — Kao mislim, treba malo sitne proje. — Poslovi, čika Nastase. — Da, da...Znamo se već.To nije lepo od tebe.Kao mislim, ne treba zaboraviti svoje stare prijatelje.Znaš kako je.Kao mislim, možemo jedan drugome trebati. — Sve to jeste tako, ali nisam mogao. — Dobro, de.Ajde da verujem.Vidiš, to je onaj Đorđe što sam ti ja pričao. — Nisi mi gospodina ni prestavio.Baš si prost Nastase. Ona pruži Đorđu ruku.On pocrveni. — Eto takav je, gospodine, uvek.Inače je dobar čovek, ali strašno prost, kao... — Kao cepanica.Što ne kažeš, de? — Ju, Nastase, šta ti je danas? — Kao mislim, treba uvek reći šta čovek misli. — Ta idi, Boga ti... jeste vi ovde sa službom ? — Jesam, u Carinarnici. — Ah, tako.A što niste dolazili k nama? — Pa... kako da kažem ?Ja nisam znao kako ćete me primiti.Pre sam češće dolazio. — Kako možete tako što zamisliti ?Pa da, prva žena je uvek bolja. — Pardon... ja to nisam kazao. — Šalim se, šalim se... — De, Boga ti, Cajo, podigni mi malo noge. — Ovo je već stoti put danas, te podigni, te spusti. — Kao mislim, ako ti je teško, može to i Đorđe. — Drage volje, čika Nastase. — Ostavte ga, gospodine, vi ne znate kakav je to čovek. — Da, da...Uobrazio sam, da mi je bolje, kad noge malo podignem.Posle, opet, kao mislim, da će mi biti lakše kad ih spustim. — Jeste išli u banju? — More šta nisam pokušavao.Potrošio sam već i crno ispod nokata.Nemam više.Dužan sam i ružan.Još malo neka traje, pa kao mislim crvena reza ne fali. — Ama šta je tebi, čoveče?Znate, uvek tako kuka. — Znam ja, gospođo, čika Nastasa pre od vas. — Šta me znaš ?Sad su druga vremena.Prođoše ona zlatna vremena.Nema više da se teče.Dosta je kad hleb zaradim.Zar mi, bre, za sebe radimo?Sve za opštinu i državu i opet su slepci.Kako koja Skupština dođe, ona prvo diže porezu.I sad radimo samo za porezu.Propadosmo, izgibosmo, kao Janko na Kosovu.Kao mislim, sve je propalo i trgovina i sve, a kad trgovina propadne, onda propada sve.Pa veresija.Nema se, znaš li ti šta je to, nema se...Ja ću da propadnem, biću bankrot, crknuću od gladi, jer ne mogu da idem u opštinu da budem izvršitelj...Treba noge, a ja nemam nogu. Đorđe ga ironično gledao.Caja je kršila ruke i namigivala na Nastasa da ćuti, ali on je i dalje kukao, kao da je nad njegovom glavom lukao krov i svakog časa ga može zatrpati. — Zar ti misliš, da svakog interesuju tvoje stvari ? — Ja kao mislim, da ja ne mogu govoriti o budalaštinama, nego o tome kako se privređuje. Đorđe se diže. — Eto oterao si gospodina tvojom kuknjavom. — Ja kao mislim, to je moje dete... — Ne, ne, ja sam svratio, da vidim kako vam je.Vreme je.Treba da idem.Laku noć, čika Nastase. — Laku noć, dete... kažem ti, sve je propalo.Nema se, radnje stale, veresija raste, a treba da se jede.Tu nema ovo i ono i, onda, kao mislim, mora da dođe propast, bankrotstvo, crvena reza, staraoci, advokati, sudovi, doboš ...Laku noć.Pa dođi.Ja kao mislim, ne treba da me zaboraviš. Đorđe se rukova sa Cajom. — Molim vas, gospodine, izvinite.Vi ga, bar, znate. — O, molim, molim. . On se obuče, okrete se još jednom i pođe. — A štap ? — Ah, da.Laku noć. Ona je stajala na pragu od sobe dok nije izišao iz predsoblja. Kada je sišao na ulicu bio je gust mrak.Neke su sijalice bile pogašene.Otišao je da večera, a posle večere je išao kroz ulice, bez cilja i puta.Mislio je o ovom bogatašu, što, u sred svojeg sjaja i bogastva, kuka i nariče, mislio je o ovom čoveku, koji je pre dvadeset i nekoliko godina bio momak, cepao drva i vukao vodu.I taj glupak i taj idiot žestoko je ispekao svoj zanat i, eto, užasno se obogatio.I što je više imao, on je sve više kukao, kao da mu je to bila sirenska pesma, kojom je mamio novac.On je bio razdragan.Smejao se ovom suludom bogatašu, prikovanom za stolicu, kome sada pamet čak i nije potrebna, jer je novac naučio put k njemu i dolazi sam, nezvan, netražen.Taj je razumeo svoj posao.Taj, ni jednoga časa, nije bio osobenjak, nije bio lud, nije hteo da bude jedina bela vrana među legionima crnih vrana, koje se sa graktanjem i oštrim kandžama, međusobno razdiru i proždiru.A kraj njegov ?Velika zaveštanja svima mogućim društvima, koja će, na sve moguće načine, zahvaljivati ovom bogatom lopovu, ni časa ne vodeći računa o poreklu njegova bogastva, velik i sjajan pogreb sa bezbroj beseda o njegovoj čestitosti, ustalaštvu, vrednoći, humanosti i poštenju, sa hrpom venaca na čijim trakama blešte laskave reči zahvalnice i grdna mermerna piramida.A zašto ne ?Kada se celog života diže larma u nebo zašto ne i posle smrti? On je lagano išao, ruke zaturio na leđa i zvižduće. Negde je sat otkucavao, ali smešno.Prvo šest pa posle četiri.On se nasmeja.Mesec je počeo da se pomalja, ali lagano i oprezno, kao da to krišom radi.Negde, u susedstvu, svirala je okarina, a neki ženski glas, pevao je lagano: Jedan oficir ide sa jednom ženskom, obavio ruku oko njenog struka, priča joj nešto, a ona se smeje i pljeska rukama.Na Sabornoj crkvi otkucava jedanaest časova.Njemu se smeje i sve mu smešno.Jedan pijan nosač, prebacio samar preko leđa, pa se ne zna ko koga vuče ili on samar ili samar njega.Posrće tamo i amo i glasno sa sobom govori. U dvorištu je bila tišina.Mesec izišao i sjaji nad dvorištem.Česma curi kao uvek i čuje se kako voda odmereno i po taktu, udara o kaldrmu.Neko rublje razastrto po užetima i leprša se.Neka razbijena boca leži na sred dvorišta i svetluca se prema mesečini.U Leposavinoj sobi gorila je sveća i bacala je sjajan pravougaonik na kaldrmu.Kada je došao do prozora, sveća se ugasi.On lagano otvori vrata i uđe.Neko je u pobočnoj sobi, neprijatno hrkao.Kada je pošao u svoju sobu, jedna bela prilika ga zadrža.On se, u prvi mah, trgao.I najednom oseti, kako u jednom toplom telu, koje je drhtalo kao od zime, kuca srce brzo i preplašeno... Đorđe je bio u čudnovatom raspoloženju.Neko mrtvilo, kojem on ne bi umeo naći razloga, da je nešto počeo o sebi razmišljati, ovladalo je njime.Neki put mu je sve bilo mrsko, a neki put, opet, sve ravnodušno.Tužnim pogledima posmatrao je život oko sebe i osećao je kako beskrajna pustoš odjekuje u njemu i oko njega.Ništa ga nije interesovalo i sve mu je izgledalo prazno i bez ikakva cilja.Njegov život, život jednog kancelarijskog roba, koji je prikovan za jednolikosti, kojima nema kraja i cilja, ubijao je postepeno njegovu energiju u koju se nekada bio uzdao.On je izgledao sebi smešan i smatrao je svoju dužnost, kao činovnika, kao ozbiljno nošenje vode u kakvom rešetu.Izgledalo mu je, da ta njegova dužnost ne ostavlja nikakva traga i da je ona jedna beskrajna igračka koju svi shvataju ozbiljno.Šta on očekuje od tog svojeg službovanja ?Budućnost ?Kakva ironija!Zar činovnik, uopšte, u Srbiji može imati kakve budućnosti ?Sva kariera, zbog koje se čine mnoga čuda, ponižavanja i laskanja, izgleda, da je samo zato stvorena, da ne umre od gladi.Sto godina devedeset groša.Od početka se ne ide dalje i ako se čovek, ponekad, laže da korača napred i to brzo i pouzdano.Već u nekoliko mahova je mislio da da ostavku, ali nije još bio smislio kakvog drugog posla da se lati.A tvrdo se bio rešio da više ne bude činovnik.Bilo mu je dosadno, da večito bude siromah, da večito zebe od šefova, od kojih je zavisila njegova budućnost u službi i da večito radi jedan isti posao od koga niko nema koristi, a najmanje on lično.On je, sada, sebi dokazivao, da nije stvoren da bude večiti slepac i zato neće ni da bude.Ali i ako je on sve to nejasno osećao, ipak je i dalje vukao činovnički jaram, jer nije znao od kuda treba očekivati mogućnost koja će učiniti, da ne bude večiti slepac.I on je tako i dalje živeo, ostavljajući danima, da idu jedan za drugim, donoseći sobom ono što su zatekli : jednolikost. Jesen je bila u veliko.Nebo suro.Sunce žmiri i svakog časa se krije iza gustih oblaka, koji se gone po nebu.Po nekad hladan vetar duhne, počne uvelo lišće terati u kovitlac i opet ga nestane.Sve je natmureno, sve zlovoljno, kao da im se prljavi i olovni oblaci svalili na glave.Po neka zaostala lasta tumara po vazduhu tamo i amo, silazi do svojeg starog gnezda, očajno cvrkutne dva tri puta i nestane je u visini.Kroz ulice prođu po koja seljačka kola natovarena drvima, škripe i klate se, a upregnute kravice, kojima kosti probijaju kožu, oborile glave i idu lagano.Odrpan seljak ide kraj kola, u ruci mu velik štap s kojim, po nekad, ošine stoku, o donju usnu zalepljena cigareta i blene u kuću i ljude.Ljudi u vrskaputima, metli ruke u džepove i, sa očajnim licem, idu nekuda hitro i žurno.Vetar opet duhne, počisti malo žuto lišće, koje u gomilama leži po olucima, i prašinu i opet iščezne. Bila je nedelja.Đorđe je ležao na postelji, ruke metnuo pod glavu, puši i misli.U sobi je bilo polutamno.On je posmatrao svoju sobu, kao da se sad doselio i prvi put je u njoj.Soba je bila niska i dosta prostrana.Imala je samo jedan prozor i on ju je vrlo štedljivo obasipao svetlošću.Pod je bio neravan.Po neka daska odskočila i pogrbila se.Negde, opet, istrulilo parče daske i vidi se zemlja, prašina i po neko palidrvce, koje tu zapadne.Uza zid naslonjen jedan starinski orman, ispucao i izgreban od čestog seljenja.On je pokvaren i ne može više da se zatvori.Na sred sobe jedan četvrtast izlizan sto i kad se čovek na nj nasloni on škripi i ljulja se.Sto je zastrt odavno izbledelim čaršavom, kojem se ne može više raspoznati prvobitna boja i pun je mrlja od mastila i kave.Do ormana, jedna polica i na njoj nekoliko pocepanih i rasalatanih knjiga, češalj, jedna četka za kosu, jedna prazna tegla od pomade, jedna boca sa usahnulim mastilom i jedna držalja, čije je pero ubodeno u policu, dve pletene stolice, čija je slama bila počela da se cepa, jedna drvena stolica bez jedne prečage i u pola obojena žutom bojom, stoje po sobi kud koja.Uz drugi zid drvena postelja skoro politirana.Više postelje jedan izbledeli tepih, na kojem je izrađen jedan lav kako leži na zelenoj travi ; lav je imao samo jedno oko, jer su mu drugo izeli moljci.Do tepiha, bliže vratima, jedno oveće ogledalo sa pozlaćenim okvirom, koji je počeo da se ljušti.Sa jedne četvrtine ogledala izlizala se živa i ona izgleda kao i svako drugo staklo.Pod ogledalom visi, o klinu, jedan ubrus od srpskog platna.Tavanica od dasaka i letava i odavno se pogrbila kao da će se svakog časa srušiti.Na jednom zidu, u drvenom okviru, slika Aleksandra III. i, sa razbijenim staklom, slika optuženih zbog Čebinčeve afere.Obe te slike bile su stenice već odavna načele.Soba miriše na vlagu, trulež i duvan.I on, sasvim nesvesno, poče svoju sobu poređivati sa ćir Nastasovim sobama.Kakvo žalosno poređenje!Onde sve novo, čvrsto kao od bronze, skupoceno i otmeno, ovde sve staro, olupano, polutrulo i u raspadanju.Onde jedar život, koji brekće zdravljem, ovde mlitav i na umoru.Tamo se sve stvari smeju, a ovde se sve natmurile, pune tuge i bola.Ležeći tako, sa cigaretom u ustima on je, neznajući ni sam kako, mislio o prošlosti ćir Nastasovoj.On je bio seljački sin.Kada je došao iz sela, on je bio go i bos, praznih džepova i prazna stomaka, služio je kojkuda, vršio najniže poslove, dok posle raznih muka i nevolja nije stupio u jednu radnju, postao momak, posle delovođa radnje, pa ortak i najzad, kada je njegov ortak umro, iznenadno i naprasno, on je ispraznio kasu, ostavio je samo nekoliko nesigurnih menica, nekoliko duvanskih lozova, nekoliko beznačajnih akcija, od udovice kupio, bud zašto, deo svojega ortaka i postao svoj gazda.I sa takvim kvascem u čvrstim i grabljivim rukama, on je, proždrljivim pogledom kakve grabljive tičurine, umeo da zapazi gde se može dobi do ćara, brutalno ubijajući savest ako pokuša da se javi, nemajući obzira i milosrđa.Da, da, ko bi rekao, da je ono, sad isceđeno, telo, bilo nekada čvrsto i žilavo telo kakve zveri, koja juriše na plen, hvata je, steže i proždire?Sada taj čovek u svojoj kući, koja stenje od silnoga bogastva, traje dane, malaksala džina, koji se odmara od silnih krađa i podvala i ječi pod tiranijom bolesti, ni jednog trena ne pomišljajući, da tamo napolju, gde besni borba života, leže ranjene, iskasapljene i obezglavljene žrtve njegove.I on je večito imao sreće u svojim razbojničkim poduzećima, večito je bio poštovan i uvažavan, koreći i proklinjući male lopove, koji, zbog bagatele, prljaju ruke.I ma šta on radio, za njega nije bilo kazne.Prema njegovim strahovitim nedelima oglušivali su se i ljudi, i zakon i Bog.I što je više lagao, i što je više krao, i što je imao više saučesnika, iz svih slojeva društva, šireći svuda oko sebe trulež svojeg kolosalnog kapitala, kao rak što postepeno razjeda sve telo, on je bivao sve više poštovan, uvažavan, cenjen, bio ugledna ličnost u državi, bio neophodan zubac u kolosalnom državnom mehanizmu, bio pokretač i život toga mehanizma, bio sve i sva. Đorđe se jetko osmehnu.Oblaci gustoga dima vitlali su se po sobi i stvarali su plavu koprenu.On je gledao u dim, kako se postepeno diže u vis i kako stvara razne figure.Kroz prozor je video jedno parče prljavog nebeskog svoda.Nad glavom je zujala jedna muva, koja se, svim silama, trudila, da se oslobodi iz paukove mreže, u koju je on vešto uvlačio.Đorđe se diže i baci pogled na pauka, zatim se nasmeja i reče sasvim glasno: — Ćir Nastas... On je razmišljao o svojoj prošlosti.Sve mu je bilo živo u pameti, svaka godina, svaki mesec, gotovo svaki dan.Otac mu je bio izvršitelj u opštini, pre toga je bio trgovac, ali došao rat i on je morao da ostavi radnju i da pođe u rat.Majka ostala sama, ali njoj je bilo nemogućno, da nadgleda radnju, jedno, što se u tome nije ni najmanje razumevala, a drugo, što je morala da gleda i svoju decu.Đorđe je bio najstariji i već odrasao, njegova sestra, Stana, imala je četiri godine, a najmlađu sestru, Perku, majka je još dojila, Zatim je bio u kući njegov ded, majčin otac, koji je bio večito bolestan, prgav i uvek tražio svađu.Kada mu otac otišao na granicu, ded je bio još prgaviji, počeo decu da bije bez ikakva razloga i majka, onda, mirna, dobre naravi i malodušna, nije znala ništa drugo da radi, nego samo da plače.Radnje su bile stale.Momci su radili što su hteli i teškom mukom su davali njegovoj majci, što je bilo potrebno za kuću, kao da dele milostinju.Majka je samo plakala, jer nije imala ni najmanje energije, da momke otera, da uzme sve u svoje ruke i da nađe druge momke.Kada se otac, najzad, vratio, iznuren i prozebao, on je zatekao dućan, gotovo, prazan, murdarluk u najvećem stepenu i praznu kasu.Ah, to je bio strašan život !Njegov je otac bio najbolji čovek na svetu, nije vikao po kući, nego je samo ječao i, dan i noć je razmišljao kako će opet podići svoju radnju.Ali sve je bilo uzalud.Sreća mu bila okrenula leđa i nastade niz nesrećnih slučajeva.Ded umre, posle njega, na nekoliko dana, umre i Perka.Otac, inače priseban čovek, izgubi glavu, postade vezan i sve poče da se krha i lomi.Jedne večeri se zatvoriše otac i majka u sobu i cele su se noći nešto dogovarali.On je, sa svojom sestrom, bio u drugoj sobi i nije ni oka sklopio.Majka i otac su nešto govorili, zatim je majka ćutala, a otac joj nešto dugo, vrlo dugo objašnjavao, dok, najednom, majka ne vrisnu, a zatim briznu u plač.Otac je ćutao, a malo posle poče i on da ječi, da stenje i da plače.Na polju je bio lep dan.Sunce je veselo sijalo i bacalo je svoje zrake kroz prozore.Majka i otac izidoše iz sobe.Majka je bila žuta kao vosak, oči podadule od plača, zubi cvokoću kao da je trese groznica i klati se kad ide.Otac se pogrbio, stariji za pet godina, lice se odužilo i bledo je.Kosa razbarušena, oči upale i izgleda kao da se gase.Iz njega bazdi duvan da čovek padne u nesvest.Obuče se lagano i izide posrćući, ali se ipak trudio, da podigne glavu u vis i da ide, kao čovek, kojem je savest potpuno čista i mirna.Toga jutra on je odneo ključeve u sud. Posle toga je nastupio strašan život.Kada je otac predao ključeve, dođoše neki ljudi u kuću sa žandarmom, popisaše sve njihove kućne stvari i opet odoše.Njegov otac je bio toliko naivan, pa je mislio, da pošten čovek može, bez velike muke, zaraditi hleb za svoju porodicu i za sebe, samo kad je vredan i hoće da radi.Ali on se u skoro uverio, da se prevario.U kući nije bilo ni jednog marjaša.U prvo vreme otac se stideo i nije znao ni šta da radi.Sramota ga je bilo od samog sebe, kad pomisli, da će ga možda, ko upitati šta je pre toga radio.Da kaže da je bankrotirao, bilo mu je strašno, jer i on, do juče, nije pravio razliku izmeću namernog i nenamernog bankrotstva.I taj čovek, koji, svesno, možda, nikada u životu nije slagao, počeo je da laže.Pričao je, da je bio tu i tu, ali su mu kazali, da se pretrpi dan dva, pa će biti primljen tu i tu.Njegova žena, koja ga je bezgranično volela, verovala mu je i tešila ga je.U prvo vreme je nešto pomagala Đorđeva tetka, krišom i oprezno da ne primeti njezin muž, ali njezinog muža premeste i oni ostadoše bez ičije pomoći.Glad, najednom, banu u kuću.Otac celog dana juri po Beogradu, a majka sedi kod kuće, gleda u ikonu pred kojom odavno nije zapaljeno kandilo, krsti se, kao da je ugledala kakvu avet i plače i sve njezino nežno telo rastapa se u suzama, kao malo snega na dlanu.Otac se, već u mrak, vraća kući, umoran i malaksao, ne govori ni reči, samo ječi, po neki put se rukama uhvati za glavu i tako ide po sobi tamo i amo.Soba potpuno mračna, jer u kući nema ni gasa ni sveća, i prazna.Samo dve postelje i jedan sto.Sve ostalo otišlo je na doboš.Đorđe je bio gladan, ali je trpio, jer je video da ni njegovi roditelji ne jedu.Stana, koja je bila još i suviše mala, da pojmi ovu nevolju prvo je plakala i tražila hleba, a posle počela treskati nožicama o pod i vikati, da je gladna, mnogo, mnogo gladna.Majka je grli i ljubi, ali dete ipak nije bilo sito.Jednog večera donese otac jedan hleb i malo čvaraka.On metnu to sve na sto i ne reče ni reči.Majka ga je gledala, dugo i pažljivo, kao da je htela da dozna, šta ga sad mori, kada je uspeo, da donese što za jelo.Ona dade deci da jedu i oni halapljivo počeše jesti.Ona nije htela da jede.Otac je krupnim koracima išao po sobi, ječao je i čupao je kosu.Najednom pokri šakama lice, leže potrbuške na postelju i briznu u plač.Majka đipi i dotrča do njega. — Šta ti je, Kosta, ako Boga znaš ? Kosta je plakao i sav se tresao od plača. — Kaži, molim te.Zar ne treba da tešimo jedno drugo ? kaži, ti bar znaš da te volim.Kaži ma šta bilo.Gora nesreća nas više ne može zadesiti. — Znaš li od kud mi taj novac ? Njegovoj ženi projuri jedna strašna misao kroz glavu.Ne, to nije mogućno.Ne, ne, to on nije kadar da učini.Zar on da krade ?Po sto puta ne.Ona je kraj njega nepomično stajala kao da je od kamena.Hladan znoj je oblio i curio niz istopljeno lice. — Znaš li, Nasto, znaš li šta sam učinio... ? Nasta nije mogla ni reči da progovori. — Prosio sam !... Ona je, za časak, nepomično stajala, kao da to ne pojmi, ili kao da nije čula šta je kazao, ili kao da, uopšte, ne može više ništa da shvati.Posle je jauknula, kao da joj ko zabo nož u telo i poče plakati. Dani su se nizali jedan za drugim sve strašniji i strašniji.Gazda ih izbacio iz stana i oni odoše na kraj Beograda i strpaše se svi u jednu vlažnu i tamnu sobicu.Sneg počeo da veje za kojim bogataši odavno žude, jer onda počinju zabave, koncerti, božanstveno vozanje na saonicama čiji praporci veselo zvone.Jedno prozorče koje je imala ova izba, bio je sneg zavejao i u sobici je bila potpuna pomrčina.Kosta je odlazio u varoš i celoga dana, od ranog jutra do mrklog mraka, starao se, da, neznatnim posredničkim poslovima; zaradi za hleb i koju cepanicu drva.Nasta je poboljevala, ali se, ipak, svim svojim slabim silama, koje joj nevolja još nije isisala, branila od bolesti, koja je tako stalno i tako uporno jurišala na nju.Jednoga dana leže u postelju i više se ne diže.Kosta je gledao decu, umivao ih, oblačio i čistio sobicu.Ona ga je iz postelje gledala i stiskala je zube, da ne bi na glas zajecala, a dve krupne sjajne suze sporo se kotrljaju niz smežurano lice.Stara peć je bila sva izrešetana, dim je prolazio kroz rupe i punio sobu.I ta, inače, zagušljiva soba, po čijim se zidovima nahvatala vlaga, ličila je na pušnicu u kojoj se oni cede i suše.Stana je, takođe, kašljala i žalila se, da joj dim ušao kroz usta i sada nikako neće da iziđe.Đorđe, koji nije više išao u školu, jer nije imao šta da obuče, sedeo je na majčinoj postelji i čitao joj iz jednog parčeta starih novina, koje je bio našao u dvorištu.Kosta, kad što zaradi, dolazi ranije, priča šta je sve radio, skine Nastinu mahramu, koju je nosio ispod kaputa, ide po sobi i treska nogama, da bi mu se zagrejale. Jedne noći probudi Kostu čudnovato ječanje Nastino.On đipi i dođe do nje.Viknu je.Ona nije odgovorila.Posle je poče drmusati, ona otvori lagano oči, ali ih opet malaksalo zatvori.Nije prošlo ni pola sahata, a ona je bila hladna kao stena i nije više disala.Stana i Đorđe su plakali, a Kosta je plakao, gruvao se u grudi i užasno je psovao i proklinjao.Pakosnim pogledima je gledao u ikonu, što je bila obešena u jednom uglu sobe i dođe mu da je zgužva i baci pod noge.Kada mu je žena umrla, njemu se učinilo, da neće moći bez nje više živeti.Ali pomisao na decu, koja su bila mirna i poslušna, ulivala mu je nadu na dalji život, ma kako bio pun nevolja, jada i briga.Na nekoliko meseca posle Nastine smrti jedan njegov prijatelj, neki vrlo bogati trgovac, koji je bio odbornik u opštini, izradio mu je, te su ga primili za izvršitelja.Sad su već bolje živeli.Plata nije bila, bog zna kolika, 120 dinara mesečno, ali stalna.Đorđe je opet pošao u školu, a Stanu uzme njezina tetka, ona ista Nastina sestra, koja im je u početku pomagala.Kosta je bio, koliko toliko, raspoložen i jedina mu je briga bila, da Đorđa izvede na put.Ali, kad je Đorđe bio u trećem razredu gimnazije, Kosta nazebe, kad je, s jeseni, blizu Čukarice, vršio jednu zabranu, leže u postelju i za šest nedelja umre.I da se, onda, nebo srušilo na zemlju, Đorđa ne bi to više iznenadilo, nego što ga je iznenadila smrt očeva.Kuda će on sada i šta će da radi?Išao je od kuće do kuće i nudio se da poslužuje, kao što to rade mnogi gimnazisti, ali ga nigde nisu hteli primiti, jer je, vele, još mali i slab.On je plakao i molio, a ljudi su mu prvo objašnjavali da on još nije za posluživanje, a posle su ga terali i čudili se, kako je taj mali nametljiv, kao da je kome palo na pamet da nekoga džabe hrani.Najzad ode kod svojeg direktora, kleče pred njime i moljaše i preklinjaše.Direktor, inače jedno veliko gundžalo, setio se, da i on ima dece kod kuće i tako ga preporuči kod ćir Nastasa.Ovaj se dugo opirao, ali, najzad, pristade, budući uveren da može još jedan jesti gde jedu dvoje. Đorđe nije sada bio srećan i ako nije bio ni gladan, ni žedan, ni go ni bos.Prva žena ćir Nastasova, Marica, bila je pravo čudovište.Bila je visoka i debela.Kosu je bojila, a obrve je navlačila.Imala je velike zolufe i brkove kao kakav mladić.Celog dana je, bez ikakva razloga, praskala po kući, a u veče, kada ćir Nastas dođe iz radnje, ona je bila blaga i mekana kao pamuk.Niko nije smeo ni reči da kaže protiv nje.Jednog momka, koji se, kad je izlazio, žalio na nju, ošamario je u sred dućana i svakog je uveravao, da je to prvi put, što čuje, da se ko žali na njegovu ženu, koja se u kući jedva čuje da živi.Momke je kinjila kao robove, poturala im štetu, koju je ona sama napravila i grdila ih svakojakim izrazima.Sluškinji je, od plate, odbijala svaku štetu, koju je napravila, računajući stvari skuplje nego kad su kupljene.S jednim momkom je dugo živela, odevala ga i davala mu novaca.Kad se nasitila i kad joj je postao dosadan, ona podbuni jednog prijatelja njezinog muža, da skrene pažnju Nastasu na ovog momka i Nastas, uveren da ga ovaj momak potkrada, uvede ga u kancelariju po zadi dućana, išamara ga dobro i odjuri.U veče, kad joj je Nastas pričao, da je tog i tog momka uhvatio u krađi, ona je bila iznenađena i rekla mu je : — A ja sve hoću da ti kažem, da mi izgleda sumnjiv, ali, opet, mislila sam, zašto da grešim dušu, kad ne znam sigurno. Đorđe je čistio cipele i donosio drva iz podruma.Danju mu nije davala da uči, neprestano je izmišljavala po kakav posao za njega i govorila mu, da je noć dugačka i onda može učiti koliko mu je volja.A kad uveče očisti obuću i uzme knjigu da uči, ona ga je terala da legne, jer, valjda, neće za njegovu ljubav da gori gas.On je, onda, morao da ustaje vrlo rano zajedno s momkom, koji je radio pokućarske poslove.Obuću mu nikad nisu kupovali, nego je nosio Nastasove široke i izgažene cipele u kojima se njegove nožice gubile.I on je morao krpama da obavija noge, kako mu se ne bi cipele smakle.Pri svem tome, što oni nisu imali dece, ipak su ga smatrali za običnog slugu, prema kojim je nepametno i nekorisno biti nežan i pažljiv.On je morao da spava sa jednim momkom u jednoj sobi, mal’ te ne, u jednoj postelji, a taj momak je bio nečist, dosadan, glup i neprestano mu pričao o blagodatima, kojima obiluje njegovo selo, tamo negde na kraj Srbije.Kad je Đorđe svršio peti razred, njima se učini, da je dovoljno školovan, jer nema smisla školovati tuđe dete, i Nastas ga uzede u radnju.On je to smatrao kao jedno beskrajno ponižavanje i kao ubijanje njegovih najmilijih snova.Robovao je u dućanu bez volje i nade, a kad mu je bilo devetnaest godina, on zahvali Nastasu na svu njegovu dobrotu, koju je on godinama kod njega uživao i ode.Naravno, da Nastas nije mogao razumeti, da neko hotimice beži od svoje sreće, koja je, prema njemu, raširila ruke.Jedan očev prijatelj izradi mu za praktikanta.Posle četiri godine dobije ukaz i tako je postao carinski činovnik. I dok je njegova cela prošlost prolazila ispred njegovih očiju, prošlost ni najmanje zavidna, on je pušio i u kolutovima dima gledao je fizionomije roditelja, koji su mu bili tako dragi.Dakle: ceo jedan život, pun borba, nevolja, ponižavanja.I sad, sad, kad mu je trideset i dve godine, gde je sad dospeo ?Bio je običan činovnik, kojeg, u svako doba, može ministar da zbriše, kao vetar prašinu.I onda: gde si bio?Šta si radio ?Da, ništa, ništa, ništa.On tresnu cigaretu o pod i ona se otkotrlja u jednu rupu, na podu.Đipi sa postelje i poče hodati tamo i amo.Ne, on neće, on ne sme više da bude siromah.On ne sme više da se pati, jer ne bi mogao više izdržati patnju i nevolju.Ali šta treba da radi ?Šta ?Šta ?I idući po sobi, on je posmatrao sve predmete i izgledalo mu je, da na svakom predmetu vidi po jedan znak pitanja, koji se ustremio na njega.Baci pogled na nebo i učini mu se, da i tamo, u sred onog prljavog i tamnog svoda, vidi gorostasni plameni znak pitanja, koji ga izaziva, koji mu se podsmeva i koji mu prkosi.Šta? šta?Najednom ga obuze neodoljiva čežnja za sjajem i bogastvom, da ih vidi, da ih udiše, da ih pipa i miluje.Hodajući dođe do jedne stolice, čija je slama počela da se cepa, i odgurne je nogom.Okrete se po sobi i bi mu teško.Ova bedna soba, sa svojim invalidima od nameštaja, pritiskivala mu je dušu i on je jedva disao.Zar večito da provodi vek po vlažnim podrumima bez svetlosti i vazduha?Zar večito da bude jedan od prostih redova beskrajne sirotinjske vojske ?Ah, ne, samo ne više u sirotinju.Ona je tako ružna, tako strašna, tako svirepa... On obuče vrskaput i, gotovo, izleti iz sobe.Leposava je nešto vikala za njime, ali on se nije okrenuo, nije ni čuo njezin glas i žurio je nekuda, negledajući ni u koga i ni u šta.On je samo jedva čekao da iziđe iz svoje sobe, koja mu je ličila na tamničku ćeliju, iz ove kuće u kojoj caruje sirotinja, beda i nevolja... Leposava je bila srećna.Od kako se njezin san, koji joj je nekada izgledao drzak, zbunjen i neostvarljiv, ostvario, ona je sebe smatrala za srećnu.Bože moj, kako čoveku godi ljubav u sred ovog jada u koji je bila potonula.Njezina sreća joj je izgledala, kao sjajna sunčana zraka, koja je zalutala u tamu njezinoga života.Doduše, ta ljubav, kojoj se bila predala i dušom i telom, nije ni u koliko umanjila njezinu brigu, ali je bar učinila, da sve bede života lakše snosi.A to za nju, koja je počela malaksavati u sred svakidašnje i očajne borbe za nasušni hleb, nije tako beznačajna sitnica.Ta ljubav, na čiji je kraj ona ponekada, sa užasnim strahom, pomišljala bila je za nju kao neka vrsta krila, koja je uzdiže iznad čemerne jednolikosti njezinog besciljnog života.Da je još Dragoljub bio čovek na svojem mestu, ona bi, pogotovu, mogla govoriti o nekoj istinskoj sreći, ali ovako, vrlo često, oseća surovosti života.Pređe je Dragoljub bar poštogod donosio u kuću, a sada prosto ni jednoga marjaša.Svu svoju zaradu trošio je sa Julkom ili bolje reći, na Julku.Ona se bolje odevala, postala je ponosita i Pravnika nije htela da udostoji ni jednim pogledom.Bože moj, kakav je to Pravnik, koji nikada nema ni marjaša u džepu !Svakoga dana, tačno u tri četvrti na šest po podne, ona polazi od kuće i ide u ulicu kralja Petra i tamo, na drugoj strani ulice, šeta pred štamparijom i čeka Dragoljuba da iziđe.On je blenuo u nju i išao je kraj nje, a ona podigla glavu, podignute suknje zategla, da se vide konture njezinoga, dosta mršavoga, tela, u drugoj ruci drži rukavice i tako ide, ne udostojivši Dragoljuba ni jednim pogledom.On je blažen i, sa osobitim zadovoljstvom, je gledao u svoje drugove kako čeznu za ovom ženskom, koja je, neće on sam da se hvali, svakako, bila najlepša u Beogradu, ili, bar, u njihovom kraju u kojem stanuju.Njemu se vrlo dopadalo, što je ona imala nečeg gospodskog u držanju, što je sve na njoj, od glave do pete, bilo otmeno, kao u kakve prave dame, koja se, tako reći, kao dama rodila.Osobito mu se činilo, da jedna sitnica odaje Julkino gospodstvo.To je bila njezina veština, kojom je umela mali prst da odvoji od ostalih prstiju, da ga ukruti i da, tako, rukom maše, a mali prst samo se kruti, kruti i po neki put više trepne, nego što mrdne.Naročito subotom u veče, ne baš zbog toga, što je to dan, kad Dragoljub prima svoju zaradu, nego onako, više zbog toga, što je sutra nedelja, pa čovek može komotno da sedi, ne misleći da sutra mora rano da ustane, bila je Julka nešto više, nego tačna.I Dragoljub, onda, čim iziđe, preda joj celu zaradu, a ona to, naravno, neće da primi, ali kad je već Dragoljub toliko okupi, ona prima, da mu taj novac sačuva.Ali kako je vrlo ružno, da čovek ide bez novaca, ona mu daje jedan ili dva dinara, da mu se nađe.Pri svem tome, što je Julka bila tako dobra, da čuva njegov novac, ipak se, đavo bi ga znao kako, počeo pomalo zaduživati.Nije više pio, nije se više kockao, i ipak se zaduživao.Drugovi su ga dirali zbog toga, što se od svega odrekao i što se zagledao u jednu ružnu i nesolidnu žensku, koja će mu skinuti i kožu s leđa.On se smeškao, klimao je glavom i ćutao.Znao je on, da to iz njih govori pusta zavist, koja ih mori i raspinje.On je i dalje voleo Julku, gledao u nju i onaj mali prst, što se odvaja, kruti i trepće.Dugovi ga nisu ni najmanje bunili, on je obećavao veliki interes, uzimao novac i uvek se trudio da Julku čime iznenadi.Neki put joj kupi vrlo fine bonbone u raznim šarenim hartijama, neki put lepezu sa naslikanim kinezima, drugi put, opet, ogledalo sa šarenim okvirom ili kakvu svilenu mahramu.A ona je sve to primala, napući usta i rekne tek: — Nije bog zna šta, ali ipak prezent je. On malo pocrveni, nakašlje se i kaže, da su muškarci veliki prostaci i da nemaju ni malo ukusa. I danas je Dragoljub, odmah po ručku, izišao iz kuće i dugo je čekao Julku u prvoj sporednoj ulici.Ona, najednom, dođe, ali ne iz kuće, nego iz jedne druge ulice, kod jedne stanice, gde je tramvaj stao.Bila je zajapurena i malo umorna. — Od kad ja ovde čekam ! — Ipak ti nije ništa falilo. — Nije, ali dosadno je čekati. — Što si, onda, čekao ? Ona je bila zlovoljna ili se, bar, činila da je zlovoljna, da time, valjda, nešto prikrije.On je pogleda, a ona, se obrecnu na njega : — Zar me sad prvi put vidiš? — Znam da nije prvi put, još jedanput sam te takvu vidio.A gde si bila ? — Kako?Pitaše ona i pogleda ga oštro u oči. — Pitam te: gde si bila? — A šta se to tebe tiče?Nisi, valjda, moj tutor. — Ja moram da znam. — A zašto, kobajagi ? — Zašto, zašto.Nisi bila kod kuće, gde si onda, do đavola, bila? — Čuješ ti, ja tutora ne trpim.Ni moj otac ne sme da me pita, a ti ćeš da me pitaš.Gle ti njega. — Ja ću da budem tvoj muž, pa zato imam prava da te pitam. — Šta ćeš ti da mi budeš?Pitaše ona ironično i očima je žmirila. — Ti vrlo dobro znaš. — Jest, valjda, sam luda.Šta si ti? ko si ti ?Vidiš ti njega, on, on da mi bude tutor. — Nemoj da se izmotavaš, ja ti lepo kažem. — Ne izmotavam se ja, nego ti istinu kažem. — Je l’ tako ? — Tako. On je bio crven od gneva.Ona ga je zajedljivo gledala i reši se, da ga još više muči.Jedan običan štamparac i on hoće da bude nekome tutor! — Ti misliš, ja te se bojim.Gde sam bila?Bila sam kod jednog gospodina, pa šta mi možeš ? On preblede.Noge su mu klecale i on je jedva stajao. — Čuješ ti, nemoj da me teraš do krajnosti. — Jest, ti misliš da te se neko boji.Mustra i jesi. — Svejedno, kakav sam da sam, za sebe sam.Ali ti kažem, ne moj samnom da teraš komendiju.Ja u tim stvarima ne znam za šalu, ja ću... — Boga mi, ti si strašan, da nećeš da me biješ ? On riknu: — Ja ću da te ubijem. Svet se okrete, kada je on iz sve snage riknuo i stao je da gleda šta će dalje biti.Ona prsnu u smeh i ode.On je dugo za njome gledao, u slepim očima je kucalo, a nozdrve se širile i uzile.Tek kada je nestala ispred njegovih očiju, on zavrti glavom i pođe.Gnev je besnio u njemu.Opet zastade.Metnu ruku u džep i izvadi jedan dinar.To je malo.I on ode u kavanu, gde svi slovoslagači dolaze, da se žestoko napije. Kada je Julka ulazila u dvorište, za njome je išla baba Mitrina ćerka.Suknje su šuštale, a miris od ljubičice je jako mirisao.Ona se požuri i uđe u svoju sobu, da se ne bi susrela sa ovim naduvenim stvorenjem, koje misli, da je najlepše na svetu.Ali i ako je tako mislila o toj zagonetnoj dami, ipak je stala iza zavesa i gledala je u njezinu skupocenu ružičastu svilenu haljinu, ukrašenu širokim finim čipkama i nizevima sjajnih šljokica.Ah, Bože moj, što ona mrzi te bogate dame! Narednik je bio dežuran u kasarni.Iz njegovog stana se čulo kikotanje, a malo posle vijolina kako svira Pogledaj me nevernice.Vijolina opet prestane da svira i kikotanje nastaje pomešano sa neznatnom vriskom, kao da je neko nekoga uštinuo.Stojan, koji je pre neki dan počeo ponova da radi, opet je štrajkovao i sad, sa drugovima, stoji pred fabrikom, braneći štrajkbreherima da se late posla.Njegova žena, tamo u mračnoj sobi, boluje svoju večitu bolest i proklinje onog grdnog besposličara, što je izmislio štrajk.Kaja, sa uvezanom glavom, došla do česme, skinula mahramu, pokvasila je, iscedila je i opet je njome vezala glavu.Njezin otac seo kraj prozora, kraj njega, na podu, njegovo sanduče sa trinjem, mota palcima i priča Julki, da će ovih dana otići jednom bogatom trgovcu i saoštiće mu jednu ideju, koja im obojici može doneti basnoslovno blago.Julka klima glavom i ako ga ne sluša.Gazda od kuće, jedan hrom starac u oveštalom odelu ušao u dvorište, došao do slavine, koja je večito pokvarena, pipa je i steže, psuje i grdi sve ove ljude, koji džabe stanuju u njegovim vlažnim tomrucima. Đorđe se vratio posle jedanaest časova.On se skide i leže u postelju.Napolju je počelo da grmi.Vetar duhnu i prestade.Zatim ponovo duhnu i opet se utiša, krupne oretke kapi kiše spuštaju se lagano jedna za drugom, ali ubrzo prestadoše da padaju.Najednom se sve utiša i kiša poče da pljušti, udarajući u njegov prozor. Oko ponoći se Miloš probudio.Zovnu lagano majku dva tri puta, a kad se ona nije odazvala, on se oprezno diže s postelje i, bez štake, poče skakutati na jednoj nozi i dođe do njezine postelje.Dugo je pipao po njoj, njegovo kržljavo telo je drhtalo i on pade na majčinu praznu postelju i briznu u plač. Tamo negde u daljini zviždala je lokomotiva i njezino zviždanje dugo je odjekivalo kroz tamnu i duboku noć... Sa babom, izgleda, da je otišla i beda iz kuće.Švalja je dovedena u kuću i ona radi dan i noć Daničine darove.Redovne brige za nasušne potrebe su nestale.Ah, te brige, u jednoj činovničkoj kući, u kojoj se, sa neopisanom nestrpljivošću očekuju dvadeset šesti dan u mesecu, kad se prima plata i prvi, kad se traži akonto !Činovnička kuća, ta okrečena grobnica, koja, svojom spoljašnošću, pokriva bedu i nevolju u kući, čiji stanovnici, sa praznim trbuhom, izlaze na ulicu u pristojnom odelu i i izazivaju zavist radničkoga staleža, ponekad preživljuju strašniju i suroviju sudbinu, nego najbednija radnička kuća, u kojoj je odavno nestalo hleba, a o neblagodarnom radu, koji sisa i srž iz kostiju, govori se kao o kakvom čudljivom gospodaru.Činovnik, taj kancelarijski rob, ne sme i ne može, kao radnik, da bude iskren u svojoj nevolji i da je svakome otkriva.On je, jadnik, čuva i krije, pod snošljivom spoljašnošću i baš onda, kad misli, da je njegova nevolja na vrhuncu i da će ga svakog časa udaviti, on, onda, baš izaziva zavist.Njegova spoljašnost svet ne vara i on misli, da je ta spoljašnost plod dobrog stanja i, možda, blagostanja.I dok svet zavidi činovniku i žudi za njegovim gotovanskim životom, dotle se taj činovnik davi u bedi, proklinjući svoje besplodno i teško ropstvo.Ali pri svem tome, što je u kući nestalo brige za nasušnim hlebom, opet je u kući vladalo strašno, raspoloženje.Sima je bio bled, oči nije više nikako podizao u vis, brkove je sve više grickao i počeo je ponova da puši i ako je duvan ostavio još pre tri godine.I on je sada strahovito mnogo pušio, kao da je hteo da nadoknadi ono, što nije činio za toliko vreme.Kosu i bradu nije podsecao i oni su bujali kao korov.Za stolom nije ništa govorio, jeo je tek toliko da ne umre od gladi i samo je mumlao ono svoje hm, hm.Marija je, takođe, oslabila.Jagodice se ušiljile, lice izdužilo i bilo je sasvim istanjeno.Sve njezino odelo, nekada, gotovo, tesno, bilo je široko i alavantno, kao da je tuđe.Po kući nije više vikala, vrlo malo je radila i ni o čem nije više vodila brigu.Sveta je radio šta je hteo, cepao se i prljao, a ona ga samo pogleda nekim tupim, ukočenim i praznim pogledom, a posle jekne i ode u sobu, tamo se zaključa, bije se u grudi, čupa kosu plače i nariče.Oboje su bili preplašeni, pretrnu pri svakom šušnju i, izgledalo je, kao da su, sa neopisanim strahom, očekivali, da se naglo otvore vrata i da u sobu uđe nesreća ili beda ili nešto drugo, nešto zagonetno i neobjašnjivo, što će ih skrhati i slomiti.I oni su oborenih glava, išli kao senke, kao da nad njihovim glavama besni grozna bura, koja ih svakoga časa može tresnuti o pod, a oni, slabi i nejaki, nisu kadri da joj se odupru.Ah, to je bilo strašno vreme !Noću su se prevrtali po postelji, ječali i uzdisali, glave su im bile usijane i oni su, po mraku, gledali strahovite prilike, kako bivaju sve veće i kako, sa pouzdanim koracima, prilaze njihovim posteljama, šireći svoje dugačke i glomazne ruke.Sima često sanja, vite budan, kako se penje uz neko sjajno brdo, kako se to brdo pod njegovim nogama postepeno roni i on lepo oseća, kako ga ono zatrpava, posle, najedanput, iskrsne neki čovek, kao liči na njegovog upravnika, ali nije on, nego više liči na babu, posle opet nije baba, nego nekakav čovek, koji ga hvata za gušu i davi.Ili kakvo veliko pseto juri za njime, on se brani viljuškom, ali ga pseto stigne, uhvati ga zubima za gušu i davi, davi.On vrisne i probudi se.Studen znoj lipti s njegova lica, iznuren je i malaksao, kao da ga neko prebio.Noć se otegla kao gladna godina, san dođe, dodirne lako njegove trepavice, na kojima su, kako mu izgleda, čitava brda i opet ode, a on, razrogačenih očiju, zvera u tamnu sobu, koja je beskrajna kao okean.U pobočnoj sobi izbija sat, on broji udarce i ledi se od jeze.Ah, do zore ima još jedan čitav vek!Marija ječi, stegla zube i ugušuje plač, zaronivši glavu u uzglavlje.I svak od njih dvoje krio je svoju nesanicu. — Simo...Spavaš li ? — Sad sam se baš probudio.A ti? — Ja... ja ne spavam.Ovo je teško stanje. — Poludeću prosto.Ne umem viŠe ni da mislim. — Ni ja.Glava mi teška, kao da je od olova. — Sirota deca! — Ćuti... I oboje briznu u plač.Tako su oni provodili noći, noći pune bola, očajanja i gneva.Dok su oni, sa srcem punim jada i bola, prilazili svojim posteljama, od kojih beži san i hvalili su boga, što, bar, Danica o tome ništa ne zna, dotle je ona otvorenih očiju, gledala u mrak i razmišljala je o svojim roditeljima.Šta je njima sada?Sad je, bar, otišla nevolja iz kuće.Darovi se, na vrat na nos, spremaju, prsten će biti kroz koj dan, novac je, takođe, spremljen za miraz i leži tamo negde u kakvoj slamnjači.Kakva ih, onda, beda mori ?Možda su zato tako utučeni, što su preturali po babinoj sobi ?Doduše, nije lepo, ona to nije zaslužila, ali, ipak, je bolje, što su oni to uradili, nego one žene, koje bi je kupale, jer bi one, onda, uzele novac.Ona je sve mislila, da kod babe nisu ništa našli, a sad, izgleda, da su našli, jer otkuda im, inače, taj novac?Đorđe je vrlo retko dolazio, nije bio više onako nežan, kao kad je prvi put poljubio i neprestano je pričao o sjaju i luksuzu ćir Nastasove kuće.Zašto je on, na jednom, počeo tamo odlaziti tako često ?Zašto nije nežan prema njoj, kad ga ona tako beskrajno voli?Zašto je počeo bolje da se odeva, kad je on, pređe, bio štedljiv i kad se zna, da mu je neznatna plata?Sad, bar, otac više ne laže i ne zanima se markama.Ona je, takođe, bila tužna, govorila je samo kad je morala i kuća je izgledala, kao da u njoj večito leži mrtvac. Od prve posete Đorđeve kod ćir Nastasa prošlo je više od tri nedelje.U prvo vreme, on je odlazio dva tri puta nedeljno, a sada je išao svakog dana, čim, po podne, iziđe iz kancelarije.Prvo svrati kući, očešlja se, veže brkove, očetka odelo, pogleda se dva tri puta u ogledalo i pođe.Jednoga večera, kad je prvi sneg počeo da pada, uputi se ćir Nastasovoj kući.Kada je došao u predsoblje, on kucnu na vrata, ali niko ne odgovori.On ponova kucnu, ali kad ni onda nije dobio odgovor, on lagano otvori vrata i uđe u sobu.Soba je bila osvetljena, mirisala na duvan i špiritus i nikoga ne beše u njoj.U pobočnoj sobi je neko razgovarao sa ćir Nastasom, ali, gotovo, šapatom, jer se ništa nije moglo čuti, samo tek pa neka beznačajna reč zaluta do njegovih ušiju ili škripanje i stenjanje ćir Nastasove stolice.On se okrete u sobi, a zatim pođe sobi, gde se vodio razgovor.I taman da uhvati za kvaku, on čuje kako neko jeca u drugoj sobi.On se okrete i pođe lagano sobi odakle se čulo jecanje.Caja, leđima okrenuta vratima, savila se u klupče, glavu zaronila u ruke i plače.On stade kraj nje i gledaše u nju.Ona je imala crnu suknju, zatvoreno crvenu bluzu sa jakom od crnoga somota.Beli i mesnati vrat je odudarao od crne jake.Po vratu sitna kosa, ispod koje viri jedan okrugao crn mladež.Gledajući u taj beli vrat, kako se svetli prema električnoj svetlosti, kao da je od mramora, on lako zatreperi i uguši uzdah, koji se peo u grlo.Samo jedan velik časovnik o zidu, koji je dostojanstveno kucao, i njezino lagano jecanje prekidali su tišinu u sobi, koja je, prema svetlosti, treperila i smejala se. — Dobro veče, reče on tiho i blago. Ona đipi sa sedišta i mahnu rukom preko čela, podižući sitnu kosu.Oči su joj bile crvene, a lice bledo.U ruci je držala rubac i nervozno ga gužvala. — Ah, vi ste.Dobro veče.Izvinite, molim vas... — Da nije čika Nastasu pozlilo? Ona se bono nasmeja, kao da je time htela, da kaže, da ona, onda, ne bi plakala. — Ne.Nit gore nit bolje. — A ipak ste plakali.Zar ne smem znati zbog čega? — Pa to nije ništa... ženska posla.Molim vas, sedite.A ja sam već mislila da nećete večeras doći.Moramo ovde ostati, dok ne svrše razgovor. — Meni je to još milije. — Ah, što vi umete, gospodin Đorđe, da laskate. — Bože sačuvaj, govorim samo istinu.A zašto vi ne govorite istinu ? — Ja ? kako ? — Pa tako, nećete da mi kažete zbog čega ste plakali. — Onako... sitnica. — Tim bolje, onda možete, komotno, reći. — Napolju počeo da pada sneg.Ah, što ja volim sneg. — I ja ga volim.A zašto ste plakali, hajde recite. Ona se nasmeja, ali kao silom. — Ala ste čudnovati.Zar vas to baš tako interesuje ? — Naravno, kad se vas tiče. — Kompliment ? — Šalu na stranu, ja ozbiljno govorim. Ona ga pogleda i suze se zavrteše u očima. — Nekada sam mislila da je bogastvo sve i sva, a sad sam se uverila, da i bogat čovek može biti nesrećan... ali neću, neću da vam kažem.Da razgovaramo o nečem drugom. — Dobro.Kad nećete, to je druga stvar. On je bio ozbiljan i gledao je u pod. — Vi ste ljuti. On je ćutao. — Eto, vidite, vi ste ljuti. — Ne.Zašto da budem ljut?Je li danas dolazio lekar ? I ona se uozbiljila i tužno ga je gledala. — Dobro, rećiću vam.Ja sam nesrećna. — Vi ?! — Jeste i ako smo tako strašno bogati.Možda baš zbog toga.Sve mi se čini, da je bogastvo jedna vrsta prokletstva.Sve što dolazi k nama, ne dolazi zato, što nas voli i poštuje, nego zato što poštuju naš novac.Ma šta mi radili, to se odobrava, ali ne zato što smo mi to, Nastas i Caja, nego što imamo mnogo novaca.I ma kakvu glupost mi rekli, to je pametno, jer niko ne sme ni da pomisli da nas uvredi, odnosno naš novac.Malo čas je tu bio jedan obrazovan čovek, profesor Velike Škole, i priča nešto o nekim zrakama, ne znam više kako se zovu, i ako vrlo dobro zna, da ja o tome ništa ne razumem, ali njemu laska što je ušao u kuću, u kojoj odaje počast novcu a ne nama.Ja sam patronesa u jednom društvu, koje treba da prikupi priloge za podizanje spomenika jednom pesniku, ceo svet zna, da ja ništa nisam čitala od toga pesnika, a da sam ga čitala da ga ne bih razumela, ali ipak se ja pozivam, jer stvar bolje prolazi, kad je tu jedna dama, koja predstavlja novac.Pređe, kad sam bila sirota devojka, mene svet nije ni zapazio, sad me svak zna i kaže, da sam pametna, obrazovana i vrlo lepa.I zar čovek, onda, da ne poludi ? Đorđe ju je gledao zanesenim pogledima i ni reči nije mogao da kaže, kao da mu je jezik bio uzet.Ona je brzo govorila, gotovo i ne gledajući ga.Pogled je lutao po sobi i gledao je skupoceni nameštaj, koji predstavlja to bogastvo, koje joj je život dosta zagorčalo.Rubac je premeštala iz ruke u ruku, i ponekad mahne rukom preko čela, sklanjajući sitnu kosu. — I, onda, što je najgore : za koga se čuva sve to bogastvo ?Sirotinja, koja jedva ima hleba da jede, koja se zimi ledi i mrzne, ima grdnu decu.Žene, čak, upotrebljavaju razne lekove i mađije, da više ne rađaju, jer ih porod ubija.A bogataši, valjda prokleti od boga, retko kada da imaju dece i tako neplodni kreću se po ovoj plodnom zemlji kao kakvi kipovi, kojima se prinose žrtve.Zato se ja više puta kajem, što sam zapala u ovo studeno bogastvo, koje me kao mora davi.Da sam ostala učiteljica, ja doduše, ne bih nosila bluze od šeset dinara, ali bih bila zadovoljna sa svojom platom, radeći svakoga dana i živeći, možda, sa kakvim učiteljem tamo u nekom selu, za koga bih, svakako, pošla iz ljubavi.Imali bi sobu i kujnu, kraj naših nogu bi milela deca, ja bih umorna dolazila iz škole i brzo bih zaboravljala taj umor, gledajući svoju decu, kako me, raširenih ruku, pokazujući svoje bele zubiće, radosno dočekuju.Moj muž bi sedeo za stolom, kraj kakve lampe koja se puši, i pisao bi o svojoj struci, deca bi se igrala po sobi, kličući : mama, tata, a ja bih plela ili bih krpila odelo svoje mile dečice.A ovako ? Ona je raširila ruke, glavu podigla u vis i, sa bolnim izrazom lica, na kojem se ogleda srušena nada za promašenim životom, gleda u njega.On, ukočenim i zagonetnim pogledom, gleda u nju i lako klimnu glavom. — Ova grdna kućerina, u koju nikad ne zaluta ni jedan sunčev zračak, sa svojim nametljivim bogastvom, liči na kakav grad ili na kakvu tamnicu u koju sam bačena ni kriva ni dužna.Ove silne sobe, sa mrtvim i studenim nameštajem, leže puste i liče na magaze u koje je strpano bogastvo.Ah, ja sam vrlo nesrećna!Mene niko ne voli mene radi. Ona opet raširi ruke, kao da je bila spremna da zagrli sreću.Oči su se svetlile, a vilice su drhtale. — Niko, niko mene ne voli. Ruke malaksalo opusti niz telo, zatim ih podiže i glavu zaroni u njih i tako je dugo plakala.Sat je dostojanstveno kucao, stalno i nepromenljivo kao i život što je.On je oborio glavu, ruke su mu drhtale, a jeza lagano počela da ga podilazi.Ona je jecala i očajno je ponavljala: — Ah, to je strašno... niko, niko me voli! On je pogleda i sasvim lagano reče: — Zar baš niko? — Mene ne, možda, moje bogastvo. On je, najednom, uhvati za ruke i reče brzo : — Ja, ja te volim. Ona razrogači oči i gleda u njega, kao da pred sobom vidi jednu novu, dotle nepoznatu prirodnu pojavu. — Jeste, ja te volim, ne možeš ni pojmiti koliko te volim... Ona nije dizala ruke, glavu malo nakrivila i osmeh pređe preko njezinih usana, ali brzo, kao munja kroz guste i tamne oblake.Lice joj se razvedri, kao nebo posle kiše.Ona reče mirno i tiho: — Ja sam to očekivala.Ja sam te zavolela, čim sam te videla. On je zagrli i poče je strasno ljubiti.Ona je bila premrla u njegovom zagrljaju i sve joj je izgledalo kao da sneva.Zatim se istrže iz njegova zagrljaja i, najednom, ga snažno zagrli, ljubeći ga strasno i sumanuto. — Ah, ja sam to očekivala, ja sam to očekivala.I da mi to nisi rekao, ja bih, čini mi se, poludela. Ona sede na jednu fotelju, a on sede, kraj nje na pod, i metnu svoju glavu na njezino krilo.Ona ga jednom rukom zagrli, a drugom mu miluje crnu kudravu kosu, koja, u kovrdžicama, pada na svod od širokoga i visokoga čela. — Ti ne možeš ni zamisliti šta to znači, živeti kraj onog prgavog i bolesnog starca, koji me velikodušno udostojava, da premeštam njegove noge sa stolice na stolicu. — A ko je tamo kod njega? — Advokat.Pravi tastamenat. — Dabome.Treba da bude dobrotvor. Ona klimaše glavom. — Dobrotvor, jer ne može svoje bogastvo da ponese u grob...Sad će skoro da iziđe.Odavno je tu, gotovo, celo posle podne.Ti kaži, da si došao, kad je izišao advokat. On je pogleda upitnim pogledom i ništa ne reče. Vrata od druge sobe se otvoriše, oni skočiše na noge.Caja iziđe da isprati advokata, a on ostade u sobi.Kad je Caja otišla kod ćir Nastasa, on ode i zakuca na vrata.Caja reče iznutra: — Slobodno. — Dobro veče, čika Nastase. On je upitnim pogledom gledao čas u Caju čas u njega, — Dobro veče.A kad si ti došao? — Ovoga časa. — Kao mislim, da si došao već odavno.Čuo sam da u drugoj sobi neko govori. — Nije niko govorio, reče Caja. Nastas pocrveni i reče naprasito: — Kažem ti, da sam čuo. Caja reče blago : — Učinilo ti se, Nastase. On je ćutao i halapljivo je pušio. — Je l’ vam danas bolje ? — Nije.Neće da mi bude bolje i ne treba da mi bude bolje. Đorđe ga je sapanjeno gledao.Caja je počela da menja boju, pa kad je to osetila, ona se saže, da mu namesti ćebe oko nogu. — Šta ti je, Bože, Nastase? — On je ćutao i gutao je dim.Đorđe upali cigaretu.Kad je uzeo palidrvce, ruka mu je malo drhtala.On ih je svakog časa gledao i uživao je kako pred njime menjaju boju i kako drhte. — Sad komotno mogu da umrem.Kao mislim, prebrinuo sam brigu. — Kako ? pitaše Đorđe. Nastas htede da mu reče: što se, bre, pretvaraš?Ali reče sasvim mirno, ne gledajući ni njega ni Caju: — Napisao sam tastamenat. — Pa zar čovek mora odmah da umre, čim napravi tastamenat? — Znam da bi neko voleo, ali kao mislim, neću ja tako brzo.Imam ja još da živim. Đorđe je bio u vrlo teškom položaju, hteo je da ustane i da ode, ali, mislio je, da bi time još gore učinio.Caji je, takođe, bilo vrlo teško i nije znala čega da se lati, da bi svoju zabunu, koliko toliko, prikrila.Najzad dođe do Nastasa i reče : — Hoćeš, Nastase, da ti podignem noge. On ne reče ni reči, samo je pušio, a ukočeni pogledi bili su upravljeni na jednu tačku na stolu. — Baš si, Nastase, po neki put smešan. — Ostavio sam ti pristojno izdržavanje, možeš, ako ti je ćef, i da se udaš posle moje smrti. Caja se prekrsti, kao da pred njome stoji nečastivi. — A zašto da se ne udaš, mlada si, lepa si, kao mislim, inače, veneš kraj mene ? On je bio pakostan i uživao je u toj svojoj pakosti, a njima je izgledalo, kao da su u kakvoj velikoj peći, zatvorenoj sa svih strana, pa ne mogu ni tamo ni ovamo i strahoviti oganj ih sažiže. — Priliku je lako naći, kad se ima para. I on pogleda u Đorđa, koji je oborio glavu, ali je ipak osetio njegov pogled, koji ga je sažižao. — Šta ti je danas ? — Pričaju, da se onima koji su na samrti po nešto priviđa, kao mislim, to je istina. — Kajem se, što sam došao.Danas ste nešto neraspoloženi, govorite u zagonetkama. — I ja ne znam, šta mu je. On stegao zube, ispustio cigaretu i zaklopio oči.Crte na licu se, najednom, promeniše i ono se izduži i preblede. — Jau, jau, jau...Podigni, podigni... jau... Bolovi su ga spopali i on je jaukao.Oboje pritrčaše i podigoše mu noge na jednu stolicu.On je mahao rukama, kao da se od nečega branio.Briljantski prsten blešti i svetlucka se u raznim bojama prema svetlosti.Klatio se tamo i amo, stolica je škripela i stenjala, a on je samo jaukao, ne govoreći ni reči.Posle pola časa, bolovi su popustili. — Strašno... kao mislim, to je najgora bolest.Doktori ne znaju ništa, osim da izvlače pare, a para sve manje, sve manje.Zar ja znam, šta se sad radi u radnji?Radnje, inače, stale, momci kradu kao pacovi, daju na veresiju i onda tako mora da se propadne.Nema tu spasa.Treba da jedemo samo so i hleb, ako nećemo, da propadnemo.Znaš li ti, da sam ja propao.Nemam ništa, sve mi odnese svet.Ja samo ćutim i čekam, kad će da udari doboš pred kućom... — Neće biti baš tako strašno, čika Nastase. — Zar ti što god znaš?Ti si gotovan, znaš tvoj dvadeset šesti, pa pala Mara pala Sara, tvoje ide, pa ma svet propao.Kao mislim, mi za vas gotovane i radimo. Caja i Đorđe se usiljeno nasmejaše. — Plaćamo silnu porezu, a država troši na činovnike i drži više, nego što su joj potrebni.Kao mislim, onda trgovci mora da propadnu.Nije ni njihova kesa bez dna. Đorđe se diže. — Šta ćeš, već da ideš ? — Pa vreme je. — Što, plaču ti deca kod kuće? — Dosta sam sedeo. — Dobro, de.Dođi opet. On mu pruži ruku i rukova se sa njime.Caja pođe da ga isprati.Kad su došli u predsoblje, ona ga brzo poljubi i uđe u sobu.On je lagano silazio niza stepenice, kao da je to njegova kuća, pa uživa u njoj.Kad mu devojka otvorila vrata, on se maši džepa i dade joj po dinara.Devojka ga iznenađeno gledala i neko vreme je nepomično, sa novcem na dlanu, držala ruku, potom se nasmeja i reče ljubazno : — Laku noć, gospodine. On se smeškao i klimao je glavom. Napolju je još neprestano vejao krupan sneg, koji se, prema električnoj svetlosti, svetluckao.Svež studen vazduh mu je godio i on podiže šešir da mu sneg osveži vrelo čelo.On je išao lagano, sneg je škripeo pod; nogama i on navlaš nije ruke trpao u džepove, jer mu je bilo vrlo prijatno, kad mu ih sneg hladi i vlaži.Velike i glomazne kuće, ti spomenici bogastva i varvarskog ukusa, bacale su gorostasne senke po snegu.Knez Mihajlovom ulicom je išao silan svet i svi su bili crveni od studeni i sve je prvi sneg raspoložio.Kola jure, ali se ne čuju, kao da idu po kakvu debelu tepihu.Prodavci novina tiskali su se među svet i, već promuknutim glasom, su vikali : kriza! najnovije vesti ! ministarska kriza! ljudi kupuju, staju kraj kakva izloga, grčevito otvaraju novine i halapljivo gutaju te najnovije vesti o ministarskoj krizi.Neki se, čitajući novine, ironično osmehnu, neki se zadovoljno smeju, a neki, opet, valjda razočarani, psuju nešto, zgužvaju novine i bace ih na trotoar.Ljudi idu u grupama i živo govore o svojim kombinacijama povodom krize, uzmahujući rukama, kao da nekome prete ili kao da ti nervozni pokreti treba da budu neka vrsta argumenata u političkoj debati.On je išao kroz svet, gurao se i muvao.Na Kalimegdanu, gde je vodoskok, bila je jedna električna lampa i osvetljavala je samo jedan oveći krug oko sebe.U jednoj pobočnoj aleji stoji jedan vojnik sa jednom ženskom i nešto šapuću.Vojnik turio ruke u džepove od pantalona i tako se razgovara, ona maše rukama i, kroz plač, mu nešto dokazuje.Na aleji, gde su dva kijoska, takođe, gori samo jedna lampa.On stade uza samu bodljikovu žicu, koja je odvajala Kalimegdan od nizbrdice koja vodi Savi, i gleda u Savu na koju je Beograd bacio veliku senku.Preko željezničkog mosta tutnji voz i zviždi kao pomaman.Iz lokomotive iskoči po koja varnica i zasvetli se u tami.I Zemun izgleda iz daleka, kao osvetljeni prozori prilikom kakve limunacije.Preko Save dolazi brujanje zvona sa neke zemunske crkve.On stoji i gleda u tu panoramu, koju sneg postepeno, ali stalno zavejava.Najednom mu iziđe Caja pred oči.On još nikako nije mogao da razume, šta se to tako najednom i neočekivano dogodilo.On nikada nije mislio na nju, ali mu ipak sve izgleda prirodno što se dogodilo i tako je, gotovo, moralo da se dogodi.On se osmehnu.Godilo mu je, što je on takva ličnost za kojom ženske luduju.I mesto da se ljuti, što je lagao, kad je kazao da je voli, kao što je to nekada činio, on se smeškao, zadovoljno smeškao. Došavši kući, on se lagano skinuo, leže u postelju i upali cigaretu.Bio je sa sobom zadovoljan, kao čovek, koji je, toga dana, svršio kakav veliki i važan posao.I tek što se okrenuo zidu, pokušavajući da zaspi, on se diže i zaključa vrata.Posle dva meseca to je sada prvi put, da ih je opet zaključao. U nekolikim štamparijama su radnici štrajkovali, jer njihovi gospodari nisu hteli da potpišu uslove, koje je njihovo udruženje bilo donelo.Ona stara drama, izmeću kapitala i radnika, počela je opet da se odigrava.Napućeni predstavnici kapitalizma smatrali su svoje pravo za preče i, svojim kapitalom, već dokazano.Oni su, sa drskom neumornošću i pakošću sitih ljudi, bagatelisali prava gladnih, koji bi, da je sreće i reda u zemlji, trebali da hvale Boga, što im, od gladi, ne krče creva.Radnike je to dražilo i hteli su, opet jednom, da dokažu, da su oni tvorci kapitala i da su oni pravo bilo kapitala, koji tako brzo i tako lasno zaboravlja šta on njima duguje.I, kao što je to pravilo, oni su preterivali u tom svojem revnosnom borenju za svoja prava, otkrivajući, bez ustezanja, svoju beskrajnu mržnju prema kapitalistama, koji su, u svoje vreme, koristeći se bezgraničnom potčinjenošću radnika, željni hleba, stvorili te svoje mrske kapitale.Jer, govorili su oni, ne treba zaboraviti, da njima ne daju principali hleb, nego njihov rad i oni su zato više poštovali rad nego principale.U toj međusobnoj mržnji, principali su zaboravljali, da je njihov kapital mrtav bez radnika, a radnici, opet, da će možda, kad tad, i sami postati kapitaliste.Mržnja je obe strane činila tvrdoglavima, tvrdoglavstvo je stvaralo inat i tako je bilo otvoreno polje međusobnim pakostima, koje su na sve jurišale, kao pseto, koje je prekinulo lanac, pa čini čuda i pokora od besa i gneva.U prvo vreme se sporazum smatrao kao ironija, koja nema nikakvog rezultata.Obostranoj mržnji se sve više davalo maha i između jedne i druge strane stvarao se nedogledan ponor, stvarale su se jasno ocrtane protivničke strane, koje se vekovima mrze, bore i proždiru.I ako opet, s vremena na vreme, dođe do nekoga sporazuma, to nije složan rad, nego obično primirje za kratko vreme.To su užasna dva tabora, silna i jaka, koju nikakva politika, nikakva nauka i nikakve šimerne iluzije, nisu kadre da sliju u jedan.Jer dok god kapital, kao kakav polip, sa strahovitim kracima na kojima su bezbrojne sisaljke, steže radnike i sisa im srž iz kostiju, dotle će se večito ovi, do poslednje kapi krvi, boriti protiv svojih izelica.I sad je, opet jednom, riknula okovana i ranjena zver i ustala da se brani, ali da opet podlegne, da opet pristane, da joj se namakne uzica, dok jednom, trulo i plesnivo, društvo ne počne da se krha i lomi i da sobom sve zatrpa.A oni su bili uvereni, da posle kiše sunce lepše sija, da posle tamne i dugačke noći sviće zora.I zbog te zore, koja se tamo na nebu već ukazuje, radnici, najzad, utoljuju svoju mržnju i meću svoj vrat pod jaram.Jedan vek više ili manje, to ne menja stvar. Oni su išli u gomilama, mahali su rukama i živo su se razgovarali.Po neki put zabruji njihova pesma, koja je podsećala na grmljavinu u daljini.Nekome o vratu zavezana dugačka crvena kravatna i ona se leprša kao krvava zastava.Kad prođu kraj kakve štamparije u kojoj je obustavljen rad, oni za časak zastajkuju da se uvere, da li ko od njihovih drugova radi i mimo njihove odluke.Principal ih ugleda, pocrveni od gneva, pesnice podiže u vis i uzmahuje ih prema Glavnoj Policiji.Zar je to red u zemlji?Buntovnički besposličari idu u gomilama kroz prestonicu, prete mirnim i lojalnim građanima, koji plaćaju poreze i prireze, a policija, skrštenih ruku, mirno gleda sve ovo!Takva zemlja mora propasti.To je istina kao što je istina, da je dva i dva četiri.Zatim se sakrije u štampariju i gnevnim pogledima preti gomili, kojoj je do pevanja. Dragoljub je, takođe, napustio rad.Leposavi je to bilo vrlo krivo i ako od njega nije imala nikakve koristi.Ali ipak to je nešto drugo.Hraniti jednoga besposličara, koji volije da gladuje, nego da napusti svoje pravo, njoj je izgledalo strašno.Gladan čovek mora da radi, ako neće da umre od gladi.Tek ga njegovo pravo, na koje toliko polaže, ne može zasititi?Ona je bila vrlo ljuta, grdila je Dragoljuba čim se pojavi na vrata, on je njoj brutalno odgovarao i ona, onda, brizne u plač i kaže, kako je najnesrećnija žena na svetu i kako će je njezin najstariji sin, čijem se rođenju tako mnogo radovala, oterati u grob pre vremena.Postala je vrlo razdražljiva i svaka je sitnica odvodila van sebe.U času se zaplače i, onda, kao da je sišla s uma, pljeska rukama i kaže, da je najnesrećnija majka.Glavan razlog, međutim, nije bio taj, nego jedan drugi.Ona je bila zbog toga nesretna, što je, na jednom kao iz nebuha, nastupilo ono, na šta je ona, sa osobitim strahom pomišljala.Đorđe ju je napustio i ona je mislila, da joj sad ništa drugo ne ostaje, nego da se ubije ili, bar, da poludi.Ah, zar je njoj suđeno da bude nesrećna ?Taman se počela osmehivati sreća na nju a ona se svirepo okrete od nje.Kako će seda snositi ovaj neumitni i strahoviti život, kad je još jedan jad pritisnuo dušu njezinu?A kako ga je ona, međutim, volela!I ako je svakoga dana, gotovo, svakoga časa osećala kako nad njezinom glavom kruži nešto strašno i nejasno, što đe učiniti kraj njihovoj ljubavi, i ako je, svakog trena, očekivala da nezgrapno bahne taj kraj, ipak je to bio za nju strahovit udar, koji je razderao srce, kao grom kad udari u kakvo drvo, pa ga, odozgo do dole, prepolovi.Nije htela više da jede, kao da je namislila gladovanjem da se umori, bila je gnevna i praskala je po kući.Kad je ulazila u njegovu sobu da je rastrebi, ona je tamo gorko plakala, gledajući tu sobu i sve u njoj, što ju je podsećalo na njega.Više puta stane pred ogledalo i dugo se ogledala.Sa strahom je posmatrala kako je ova poslednja strast ostavila traga na njoj.Ali sve sve samo da nije ostarila.Ali sve je bilo uzalud.Starost je bila već na pragu, samo treba da uđe.Prvi vesnici starosti su se već ogledali na njezinu licu.Ono je bilo crvenkasto, oko očiju bile su nekolike bore, a usne su već bivale modre.Dve tri sede vlasi, kao zluradi izdajnici, virili su iz crne kose i svetluckale su se, kao srebrni končići.Ona je očajno uzdisala i plakala, kao da je time htela da zaustavi vreme, koje je i tako letelo, tako glupo i besciljno letelo.Ako starost, koja, sa osobitim zadovoljstvom, dolazi ženama, pre vremena, u pohode, uništi i poslednji trag njezine, nekadanje lepote, šta će ona, onda ?Našto joj život, kad se više nema ničem više nadati?I ona je plakala, gorko plakala nad razvalinama svoje lepote i nad izgubljenom srećom, koja joj je opustošila i dušu i srce.Ah, Bože moj, ala je starost glupa !Ali, pri svem tome, zar će ona tako lako zaboraviti svoju ljubav ?Zar je to rukavica, koja se odmah zaboravi, čim se svuče s ruke ?Zar ona ne treba do kraja da se bori za to svoje parče sreće ?Da, da i ona će se boriti.Ona mora biti načisto s njime i to skoro, ne, još danas, još večeras.Ona neće, ne može da bude rukavica. Miloš je stajao naslonjen uz prozor.Ruke sa knjigom u jednoj ruci, zaturio na leđa i gleda kroz prozor.Gomile snega ležale su u dvorištu i on je bio prljav, ostatci od jela leže po njemu i čitave rupe, izlokane od prljave vode, zijaju iz njega.Prljavština je sve više pobeđivala i sneg je postepeno gubio svoju čednu čistoću.Jedna kora od limuna leži na snegu i lagano tone u njemu.On je baš znatno omršavio, pa je izgledalo, kao da je, najednom, mnogo porasao.Lice mu je bilo žuto, kao ona kora od limuna na snegu, oči upale, usne odskočile.On je žalio svoju majku, koja tako mnogo pati, ali je, ipak, vrlo malo govorio s njome.Večito je sedeo ili stajao s knjigom u ruci i ako, satima, nije gledao u nju.Bilo mu je vrlo teško u kući, koja je postala poprište čestih svađa i redovne nevolje.Ah, da mu nije te bolesne noge, on bi odavna bio daleko od kuće, tamo negde daleko u svetu, gde, možda, neznaju za nevolju i nesreće svake vrste.Sirota majka!On je gledao kako je nešto mori, kako je sve više nestaje, a on ne može da joj pomogne, jer ispaštanje nikome nije dosad oprošteno.Ah, sirota majka grdno ispašta!Poče hodati po sobi tamo i amo, štaka je tupo odjekivala i on je mislio o majci i bratu, kako se međusobno, bez potrebe, razdiru, gomilajući jad za jadom.Našto sve to?Zar neće jednom smrt učiniti svemu kraj ?Zašto, onda, ubrzavati taj neminovni kraj ?Smrt !Ona je jedina, koja je kadra da izmiri ljude i da utiša njegove strasti, koje tutnje u njima.Smrt, smrt!To je jedini iskreni prijatelj ljudi, koji im dobra želi, bez ikakvih primisli.Ona ih spasava od bede i nevolje i mesto da traži kakvu nagradu, ona još nagrađuje ljude mirom, beskrajnim i večitim mirom. Vrata se, najednom, otvoriše i Dragoljub uleti u sobu kao oluja.Šešir i kaput baci na postelju.On je voleo svojeg brata, čak ga je i poštovao, ali ga je, ipak, voleo da zadirkuje.Ponova se približi svojem kaputu i drukče ga okrene.U jednom džepu bio je jedan predmet i jasno se ocrtavao na kaputu, kad ga obuče. — Kako si, drveni filosofu? Miloš stade prema njemu i gleda ga u oči. — Jesi počeo da radiš? — Nisam. — Pa kad ćeš ? — Ne ide to tek tako.Šta, da budemo i dalje ludi, pa da nas principali eksploatišu?Mi moramo pobediti.Mi smo organizovani radnici, pa ćemo ginuti za svoja prava. — To je sve lepo, ali trbuh hoće hleba, a ti nemaš ni marjaša. — Odkud nemam ? — Kad imaš, što ne daješ u kuću?Zar ti možeš da budeš tako ravnodušan prema ovoj nevolji s kojom se majka bori ? I ako je Miloš bio mlađi od Dragoljuba, ipak je ovaj imao respekta prema svojem mlađem bratu. — Pa sad ne radim. — Sad znam, ali koliko si pređe radio, a u kuću nisi ništa donosio?Da ja bar mogu na koj način što da zaradim, ja ti ne bi činio prekore.Priznaj sam, da to nije lepo od tebe.Vidiš i majka celog dana šije tamo u kujni, pa opet ništa. Blagost Milošava je Dragoljuba pobedila i on se iskreno stideo. — Kad počnem da radim, donosiću zaradu. — Dobro.Ja sam se tome i nadao.Vidiš mene je sramota, čitavi smo ljudi, pa nas majka još hrani.Ah, da je meni samo da svršim školu! Njegove oči se zasvetliše.On poče opet hodati po sobi. Leposava postavi sto i unese jelo.Žurila se da ne gleda Dragoljuba, ali čim se njihove oči susrele, ona pocrveni i gnev je obuze. — Opet ne radiš? — Ne radim. — Kad ti se može... Miloš ju je gledao molećim pogledom, ali ona nije na to motrila. — Ti si gotovan i ništa više. Dragoljub je ćutao nagao se nad tanjir i brzo jede. — Nije te ni sramota, čitav čovek, pa ja da te hranim. Miloš ostavio viljušku, jer mu se više ne jede.On pogleda majku i reče molećim glasom : — Majko, ne moj, ostavi ga sad. — A i ti si počeo da mu držiš stranu ?Lepo, Boga mi.Bar da koga braniš, nego jednu lenštinu. — Ostavi me na miru.Štrajk je, kad počnem da radim, onda ćemo da se razgovaramo. — Onda !Pravo kažeš.Ona devojčura jedva čeka. Dragoljub tresnu viljušku o sto i đipi. — Presedne čoveku svaki zalogaj. — Što te sada ne gleda?Vidiš, ludo, izbegava te.I ti si ono đubre hteo da mi dovedeš u kuću? kako je pametna, sad neće ni da čuje za tebe.Šta ćeš joj, kad nemaš ni marjaša u džepu. Miloš je kršio ruke i reče blago i kroz plač : — Molimte, majko, ostavi taj razgovor. Dragoljub metnuo ruke u džepove od pantalona šeta po sobi tamo i amo i reče gnevno : — Ostavi je, molim te, ona ne može da živi bez svađe. Leposava đipi sa stolice. — Sram te bilo, zar si ti čovek? Jedna te ženska vukla toliko vreme za nos.Dok smo mi ovde gladovali, ti si joj kupovao bluze i suknje.Sad, kad nemaš, dolaziš ovamo, a ona neće ni da te vidi.Ti da si čovek na svom mestu, ti bi je zaklao kao pile, kad je tako pokvarena. Dragoljub zadrhta.Potom planu: — Zar ćeš ti da me učiš šta treba da radim?Ja sam čovek... — Kakav čovek, ti si šmokljan. Miloš drhti, sklopio ruke i došao do majke. — Molim te, majko, ostavi taj razgovor.On ni čem ne vodi. Dragoljub gnevno ide po sobi i reče Milošu: — Mani je, vidiš, da je luda. Leposava podiže kecelju do očiju i poče plakati. — Ja sam najnesrećnija žena na svetu.Jedan me je jedio i srce mi čupao, sad je došao drugi.Sram te bilo, mangupe jedan, lenštino jedna.Ti ćeš pre vremena u grob da me oteraš.Mesto da mi, kao dobar sin, olakšaš život, a ti mi ga još otežavaš.Prokleta sam tako, pa ću večito da se jedim i patim... Milošu se navodniše oči i ustade. Dragoljub se obuče i natuče šešir.Kad je došao do vrata, on reče gnevno : — Ovo je prokleta kuća. Kad je izišao, on je zalupnuo vratima, da se sva kuća zatresla. Leposava je kršila ruke, a suze su brzo tekle jedna za drugom. — Šta sam Bogu zgrešila, da se tako mučim?Nikad nisam imala sreće, nikad, nikad.Od kako znam za sebe, ja samo znam za nevolju, bedu i jad... Miloš je došao do nje i uhvatio je za ruku. — Umiri se, majko, sve će bolje biti. Ona ga pogleda i reče mu prekorno: . — A zašto si, onda, toliko vreme ćutao od mene? Miloš poblede.Zatim lako zadrhta i u malo što mu štaka nije pala na pod. — Ćutao?...Učio sam... bio sam zamišljen... Ona ga gleda i učini joj se, da je jako oslabio. — Da te što ne boli, sine ? — Ne, ne boli me ništa. — Ti si moje dobro dete. Ona prebaci jednu ruku na njegovo rame, zatim i drugu. — Voliš li majku? On sede kraj nje i zagrli je i reče kroz plač : — Koga ću drugog da volim ? Oni se zgrliše i oboje udariše u plač.Ona ga je ljubila u čelo i obraze, u te oslabljene obraze, koje ona odavna nije ljubila.Često ga je, pređe, ljubila i milovala, a on, slab i nežan, uživao je u tom majčinom milovanju.Otkad ga nije milovala?I njoj se učini, da ga dva meseca nije videla, kao da je bio gde god na putu, pa se sad vratio.Ah, pa kako je, jadnik, oslabio, kako je bio bled!Ona ga je grlila i ljubila, kao da je još mali.Kad je bilo vreme za školu, Miloš se diže, uzede knjige i ode.Ona je gledala za njime, dok nije iščezao ispred njezinih očiju, a posle je slušala kako njegova štaka tupo odjekuje i kako njezina lupa postepeno nestaje u daljini.I čudnovato, slušajući kako štaka lupa, njoj se učini da čuje kako ona izgovara Đorđe, Đorđe. Đorđe je, pred veče, došao iz kancelarije, stao pred ogledalo i doteruje kosu.Neko kucnu na vrata.On, ne okrećući se od ogledala, reče: — Slobodno! Leposava bleda i sa malaksalim nogama uđe u sobu.On ju je video u ogledalu i reče joj sasvim hladno: — Dobro veče. Ona je stajala naslonjena uz vrata i reče tiho: — Došla sam... — Vidim, vidim. — Došla sam, da te nešto pitam, ali ti nesmeš da se ljutiš, jer meni zaista nije lako... Njegovo čelo se u času naboralo.Baci češalj na sto i okrete joj se. — Šta hoćeš od mene ? — Što se odmah ljutiš ?Zar sam ti tako mrska postala, da je dovoljno samo da me vidiš, pa da već planeš od gneva ? — Ja ne volim komendije.Govori šta hoćeš, jer ja imam posla. — Znam.Ti uvek u ovo doba imaš posla.Zašto si me tako surovo odgurnuo od sebe? — Koješta.Ja ne mogu, valjda da te uzmem za ženu. — Ja to i ne tražim.Ja na to nisam ni pomišljala, ni jednoga časa nisam na to pomišljala.Znam, da je to nemogućno, znam, da bi te taj brak upropastio jer zašto od jednog slepca stvarati dva ?Ali ja sam te volela, kao nikoga do sada u mom životu, ti si moja prva i poslednja ljubav.Ah, kako si mogao da budeš na jednom tako surov prema meni ? — Dosadna si, kad tako kukaš.Šta je bilo bilo.Ja hoću da se ženim, to vrlo dobro znaš.Nemogu s tobom valjda, da se mlatim celog svog veka. Ona jeknu i poče očajno kršiti ruke... — Ili da ti nisam što god obećao? Ona jedva procedi : — Ne... nisi... — E pa ?Ja se, inače, kajem, što sam grešio s jednom ženom, koja ima odraslu decu.Bežim od te dece, kao da sam im ubio oca.Neću, pa kvit. Krv joj pojuri u glavu, ona se povede i pala bi, da se nije zadržala za regastov od vrata.U sobi je bila tišina i samo se čulo kako njegovi koraci odjekuju u sobi i kako njezino srce jako kuca. — Glupost, kao da je ljubav nešto večno.Ništa nije večno na svetu.Sve nestaje i topi se kao onaj sneg na polju.Samo u romanima se umire od ljubavi i znam ti ja šta još, a život ni najmanje ne liči na roman.Meću njima je razlika kao između Boga i šeširdžije.Ti nisi više mlada... Ona zadrhta, kao da joj ko zario nož u srce. — Ti nisi više mlada, pa bi to trebala da znaš. Mislila je, da će joj srce prepući.Nekolike suze su lagano, kao krišom, milele niz bledo lice.Donja je usna drhtala.Njoj se grlo steglo i nije mogla ni reči da kaže, i ako je celo po podne mislila, šta će sve da mu kaže.Ona se nadala, da će očajanje odrešiti njezin jezik i da će mu ona opisati svoje bolove, oluju, koja je, u neprospavanim noćima, besnela u duši njezinoj i beskrajnu pustoš u kojoj se ona gubila.Ali ona nije mogla ništa da kaže.I sad je pred očima bila njezina ljubav, gledala je kako je hladnoća proždire, a ona nije mogla tome da stane na put, jer nije mogla ni malim prstom da makne.Ah, ta njihova ljubav je, pri rastanku, napravila čitav jaz između njih i ona je, sa uzdahom, s druge strane jaza, pružala prema njemu očajno ruke.Sve je bilo uzalud, jer je sve bilo svršeno. On se obuče i pođe vratima.Ona je stala pred vrata i stoji kao kakav kip. — Pusti me da prođem. Ona raširi ruke, oči razrogačila. — Ne, ostani još malo, samo još malo. — Ne mogu, imam posla. I on je uhvati za ruku i htede je skloniti s vrata.Ona mu dočepa ruke i kleče pred njime. . — Ja te volim, volim.Budi milostiv... On se namršti, oči mu sevale kao munja. — Ti si luda. On je, brutalno odgurnu i ona pade na pod.On opsova nešto i zalupnu vratima.Ona je tako ležala na podu, dugo je plakala i očajno naricala.Dakle: sve je bilo svršeno.Ona nije više mlada, a ljubav nije večna, kao ni lepota što nije.Kosa joj padala na lice i suze su je kvasile, a ona je samo plakala, plakala i naricala.U slepim očima je krv strujala i njoj se učinilo, da negde daleko bruje zvona, koja svojim tužnim zvucima, nalik na jecanje, ispraćaju umrlu ljubav.Jednoliko lupanje štake se približavalo.Najednom prestade.Malo posle se opet udaljavalo, tupo odjekujući.Tamo u drugoj sobi pade neki predmet na pod.Leposava je još plakala, a njezin očajni mač odjekivao je u drugoj sobi, isto tako bolno, isto tako očajno... Starac je sedeo u kuhinji kraj šporeta.Sanduče sa trinjem leži kraj njegove stolice.On gleda u neku hartiju, ispisanu silnim i beskrajnim ciframa, koje bivaju sve veće, dok se ne pretvore u miljone.Njemu je godilo, kad baci pogled na tu hartiju, ispisanu njegovom rukom, i kad vidi te beznačajne cifre kako se pretvaraju u čudovišta.Hvala Bogu jednom, on je, na hartiji, ostvario svoju ideju, koja će, u prvo vreme, donositi samo hiljade, ali posle, u najkraćem roku, te će hiljade da nabreknu i postaće miljoni.Novac će padati kao kiša, kese će pucati od silnoga blaga i nastupiće pravi potop od novca.Njegova kuća će brektati od sjaja i bogastva, a on, kao kakav vladar,gledaće kako će se oko njega tiskati svet, žudan samo njegova pogleda.On će biti gospodar situacije, jer samo onaj može biti gospodar, u čijim je rukama more od novca.Gledajući tu hartiju, on se zadovoljno smeškao i klicao je od radosti, kao da je ruke zaronio u te milijone, pa ih miluje i tepa im.Zlatan novac punio je sobu i on ga je doticao i slušao je kako taj dragoceni metal zvoni, smeje se i peva.I što je više gledao u te milijone na hartiji, hartija je sve više nestajala ispred njegovih očiju i pred njime se otvarali zlatni majdani u kojima je okovano blago, žudno sunčeva sjaja, otvarala se čitava polja, pretrpana novcem.Taj dan nije daleko, kad će on halapljivo, zaroniti ruke u zlato i kad će to zlato biti njegov rob.Samo kad je ideja tu, onda je sve lako, sve postižno, sve ostvarljivo.Kaja je otišla u varoš da preda posao, a Julka stala pred ogledalo, uspija ustima i kudravi kosu.S vremena na vreme baci pogled na svoj novi žaket, veliki crni šešir sa skupocenim perjem i lepe nove cipele sa visokim štiklama.I uvek, kad te stvari pogleda, ona se nasmeje, kao da je time htela da kaže: baš sam majstor.Sve joj polazilo za rukom, samo joj je bilo teško, da se otrese Dragoljuba.On joj je bio vrlo dosadan, jer je neprestano na nju navaljivao, da pođe za njega, a ona, međutim, nema ni najmanje volje da kod njega gladuje.Štamparac. čudno mi čudo!Može ona da ima na svakom prstu po dva štamparca, samo da hoće.Ali goli ljudi njoj ne trebaju, od ljubavi se niko još nije nasitio, pa neće ni ona.Sinoć je na jednom listu iz nekakve knjige pročitala neke stihove i dva stiha je neprestano muče, neprestano ih ponavlja i nikako ne može da ih se otrese.Ugrejanim željezom kudravi kosu, a stihovi je spopadaju i ona šapće: Dragoljub uđe u kuhinju.On je brzo prošao kraj majčinog stana, da ga ko ne bi zapazio.Starac sedi kraj šporeta i gleda u svoju hartiju i zaneo se morem od cifara.Nad šporetom čkilji jedna mala lampa, koja se pomalo puši.Ispod šporeta peva popac.Dragoljub otkopčao kaput, kao da nije bio rad, da mu se vidi onaj predmet, koji se na kaputu ocrtavao, kao da je Dragoljub napred imao jednu malu grbu. — Dobro veče. Starac zbunjeno odgovori. — Je li tu Julka? Iz sobe viknu Julka: — Tu je. Dragoljub uđe u sobu, a starac ponova potonu u drugi svet od cifara.Kroz tanke zidove čula se vijolina kako svira. Julka i dalje kudravi kosu. — Od kud ti ? Dragoljub pocrveni. — Zar ne smem više da dođem ? — Dođi, ko ti brani.Samo ja ću sad da idem, ti možeš, ako hoćeš, s ocem da razgovaraš o njegovoj ideji.To je nešto strašno, same cifre.On nam objašnjavao, ali mi nismo mogle sve da razumemo. — A kuda ćeš ti? — Idem.„Ja nisam Maksim, nisam Maksim da, ja nisam Maksim, nisam babin sin...“ — Šta kažeš? — Ništa, tako neka pesma, pa ne mogu da je se otresem. — A kuda ćeš ? — A šta se to tebe tiče? Dragoljub je bio gnevan, htede da plane, ali se opet uzdrža i reče blago: — Slušaj, Julka, ne moj da me mučiš.Ja sam došao večeras kod tebe, da te poslednji put pitam, hoćeš li da pođeš za mene ili ne. — Opet to.„Ja nisam Maksim, nisam Maksim da, ja nisam Maksim, nisam babin sin"...A čime ćeš da me hraniš ? — Pa mi nećemo večito da štrajkujemo, sutra opet počinjemo rad. — Dobro, videću. — Nema tu videću.Ti me već dva meseca tako lažeš.Lepo te pitam : hoćeš li da pođeš za mene ili ne ? — Neću.Eto ti, jesi sad zadovoljan? Dragoljub uzdrhti. — Nećeš? — Neću.„Ja nisam Maksim, nisam Maksim da, ja nisam Maksim, nisam babin sin“... — A šta ti misliš, da sam ja Maksim ? — Šta ? — Ništa.A zašto nećeš ? Pogled mu slučajno pade na nove Julkine stvari, koje su ležale na postelji.I njemu je bilo, kao da ga ko udario po glavi.Zato dakle neće? — Zato što mi nije ćef. — A za drugoga hoćeš da pođeš, je li ? — To su moje lične stvari.Ja nemam tutora.„Ja nisam Maksim, nisam Maksim da...“ — Zar ti misliš, da ću ja dopustiti, da me ti vučeš za nos ? Julka preblede.Ruke su joj malo drhtale i ona nije ništa odgovorila.Gledala je, krišom, u njega, a u sebi je šaptala one monotone stihove. — Nisam ja lud.Ja ne dam da me jedna ženska vuče za nos. Julka, na jednom, podiže glavu, smaknu jednim ramenom i reče brzo i pakosno. — Neću te, pa šta mi možeš? Dragoljub je drhtao.Brzo izvadi perorez iz džepa.Ona mu je bila okrenula leđa i sklanjala češljeve i gvožđe za kudravljene kose. — U inat te neću, poćiću za drugog, lepšeg i bogatijeg od tebe. On je udari perorezom u desnu plećku.Julka vrisnu, soba joj se poče okretati i ona, povodeći se, pade na pod.Kad je perorez tresnuo o pod, Dragoljub se prestravio, i u čudu se pitao, od kuda taj perorez na podu.Julka je ležala na podu i ni kapi krvi nije bilo u njezinom licu.Oči je malaksalo otvarala i sklapala i stvari se počeše kretati po sobi.Na podu, ispod leđa, jedan mlaz krvi lagano curi po sobi.Njezina kosa se oslobodila od ukosnica i jedna kika leži kraj nje, a ispod kose lagano curi krv i natapa je.Ona otvori oči.On stoji pred njome i gleda je, ali kao da ne može da pojmi šta se sve to dogodilo.Gotovo se čudio, zašto ona leži na podu. Julka otvori usta i poče malaksalo mucati : — O-tac... o-tac...»Ja nisam Maksim...« I njemu dođe da se nasmeje, jer je mislio da se ona šali.Ali kad je video, kako krv još neprestano curi, i kako iz njenog lica, žutog kao vosak, odlazi krv, on uzdrhta i strah ovlada njime.Šta je on to uradio ?U času izvadi iz kaputa onaj predmet i nasloni ga na usta.I on je bocu, sa ceđem, sve dotle držao na usta, dok je nije ispraznio.Zatim je lagano ostavi na sto i blesavo se osmehnu.Kroz zid se čula vijolina kako svira. Užasno čupanje ga spopalo u stomaku.Sa stolice je bio pao na pod.Kolena podigao u vis, ruke zabo u trbuh i jauče: Kaja, koja je došla iz varoši, uleti u sobu i zastade, nema i nepomična, kao gromom poražena.Starac, kao kakav kip, još neprestano sedi na stolici i gleda u svoju hartiju.Razrogačene oči lutale su po beskrajnom moru cifara, koje su postepeno gubile lik cifara i pretvarale se u živo zlato, koje govori, koje se smeje, koje vlada.Pravnikova vijolina je i dalje škripela, a popac, ispod šporeta, peva svoju dosadnu i jednoliku pesmu.Kaja se prekrsti, okrete se ocu i vrisnu: — Tato!... Iznenadno je nastupila jugovina.Sneg je počeo da se topi i mešao se sa uličnim blatom.Niz krovove curi otopljeni sneg i sliva se na kaldrmu.Po ulicama prljave bare.Ljudi, sa posuvraćenim pantalonama, šljapću po polurastopljenome snegu.Voda prska i njihove pantalone su uprskane blatom i vodom.Ženske digle suknje do kolena i gacaju sred ovih prljavih bara.Kola jure i njihovi točkovi prskaju mimoprolazeće.Nebo sivo i, gotovo, se spustilo na zemlju. Đorđe je počeo bolje da se odeva.On je napravio nekolika odela, koja vrlo često menja.Već dva dana kako juri po ovom močarnom vremenu i traži bolji stan.Bio je našao jednu lepu nameštenu sobu u Ljubićskoj ulici, ali mu se gazdarica, jedno vanredno lepo malo stvorenje, puno i oblo sa plavim očima, koje večito sanjaju, nije dopala ili, bolje reći, i suviše mu se dopala, pa se bojao, da, kako je on mislio, ne učini opet kakvu glupost.Gazdarica je više pevala, no što je govorila, oči su joj bile poluotvorene kao u snu i uveraravala ga je, da će on u njezinoj kući biti vrlo zadovoljan, jer je ona čista žena, pa ne trpi ni trunke prašine, a što je najglavnije, imaće mira u kući, jer njezin muž, jedan stari penzionar, koji je sada dijurnista u željezničkoj direkciji, nije po ceo dan kod kuće.Ah, zar još i to ?Volije on da uzme i lošiji stan, nego da opet podlegne lepoti i mladosti ove sanjalačke prirode.Najzad je našao jednu lepu sobu u Gospodar Jevremovoj ulici, koju, izdaje jedan postradali trgovac, koji je sada činovnik u opštinskoj trošarini, a koji ima strašno ružnu ženu i pola tuceta dece, razne veličine i starosti. Dao je kaparu i rekao je, da će se kroz dan dva useliti. Bio se potpuno rešio da da ostavku, samo je čekao još koj dan, ne zna se zašto.Novaca je sada, u dovoljnoj meri imao, a kad čovek ima dosta novaca, on ne mora služiti kao rob i može činiti šta hoće.Kod ćir Nastasa je odlazio svakog dana, a po neki put, i dva puta dnevno.Kad je ko bio kod ćir Nastasa, on je ostajao, u drugoj sobi, sa Cajom dugo se tamo razgovarao, a ona je plakala proklinjala svoju prošlost, ali kad se seti sadašnjosti, ona ga strasno zagrli i, onda ga počne od radosti, uveravati da je najsrećnije stvorenje na svetu.U Cararnici su, sada, o njemu sasvim drukče mislili.Svak je bio uveren, da je prestao biti osobenjak i lud i da je sada postao čovek, kao što su i svi ostali.Oni su ga sada poštovali i družili se s njime.On je ćutao, smeškao se i puštao im je na volju, da o njemu misle kako im je volja.Glavno je da u njemu niko više ne gleda belu vranu, a to je dovoljno da ne bude smešan, da ne bude lud, da ne bude osobenjak.Život je kratak, pa zašto, onda, taj život ne upotrebiti onako, kako ga pametni ljudi upotrebljavaju ?I čudnovato, on sebe nije koreo, nije se ljutio, što je postao kao i svi drugi — za sada, bar, u mislima.O novcu, što ga je sada imao, nije morao nikome polagati računa, a svet nek misli šta hoće.Tek glavno je, da neće biti smešan, da neće biti bela vrana. Ćir Nastasu je bivalo, s dana na dan sve gore.Lekar je dolazio po nekoliko puta dnevno, vrteo je glavom kao i svi lekari u takvim slučajevima, i, najzad, kao da se trudio da iscrpi sve svoje znanje, pa iscrpivši ga, on prepisa morfium.Celog dana je bio prgav, pakostan, večito željan svađe, a u veče i noću, kad ga strahoviti bolovi spopadnu, on je vikao kao sumanut, rikao kao vo, kad ga povedu na klanicu, ali pri svem tome, što bolove nije mogao da podnese i što su ti bolovi užasni, on Caju surovo odgurne od sebe, kad dođe da mu uštrca morfium.Za njega morfium nije bio lek, nije bilo sredstvo, koje, najednom, utiša bol, nego običan otrov, koji se, možda iz računa, upotrebljava, da ga se okolina što pre otrese, On je vikao, grdio, stiskao je zube, sevao očima, rukama uzmahivao.Jednom je oborio stočić kraj njega.Cigarete se valjale po sobi, prah od pepela je padao na tepih, čaša sa vodom se razbila.I onda ju je gledao sa pakosnim i otrovnim smehom, kao da je time hteo da kaže, da joj je sva borba i sva želja da on što pre umre, uzaludna, jer testamenat je napisan, koji joj određuje pristojno izdržavanje i, što je najglavnije, on će još da živi, još dugo, i dugo će mučiti svoju okolinu.Zar je on dete, zar on ne zna kako se ona moli bogu, dan i noć, da on samo što pre umre, pa da se uda za onog kicoša sa ufitiljenim crnim brkovima, koji mu može biti najmlađi sin, a koji je bio kod njega momak, običan sluga, koji je nosio drva i vodu ?Zna on, da su oni gavrani, koji sa graktanjem kruže nad njime i traže bogata plena.Ali on je vrlo mršava strvina.Uveriće se oni, kad pročitaju njegov testamenat.Ala će biti kao gromom poraženi.On je pametan, on, pošto nije mogao svoje milijone da ponese u grob, on ih ostavlja na zemlji, da pričaju o njegovoj dobroti, o njegovu milosrđu i o njegovu bogastvu.I kad se on, ležeći u studenoj grobnici i u skupocenom metalnom sanduku, bude pretvarao u prah i pepeo, njegovo bogastvo će živeti, biće zastupnik njegov na zemlji i prisiljavaće svakog da ga poštuje i da mu se klanja, kao što se i njemu, za života, klanjao i kao što se pred njime puzilo po prašini i blatu.Bogastvo, pametno ostavljeno, večno je kao i duša što je večna, ono će živiti do strašnoga suda i onda će u svom svojem sjaju, izaći pred boga i leći će kraj njegovih nogu, jer bog, naviknut na bogastva i raskoš po crkvama, voli sjaj i bogastvo. Jedne večeri bili su, u drugoj sobi, Đorđe i Caja sami.Veliki drveni časovnik je dostojanstveno kucao, kao da je bio uzvišen iznad sveg ljudskog na zemlji.Četvorokraki luster osvetljavao je luksuzno nameštenu sobu.Na polju je, sa streha, padala voda na trotoar, a u sobi se čulo, kako voda juri kroz oluk i kako monotono udara o oluk, kako kola projure kroz ulicu i kako njihov topot tupo odjekuje i postepeno se gubi tamo među svet, koji u gomilama juri po ulicama.U velikoj, beloj, porculanskoj peći, koja je odudarala od zatvoreno-crvenih tapeta, puckala je vatra.Po nekad padne drvo na rešetku i sitan žar pada u fijoku za pepeo.S vremena na vreme, čuje se iz druge sobe, kako ćir Nastas viče i kako rukom lupne o sto ili kako njegova naslonjača škripi i stenje.Caja je sedela na jednoj fotelji.Njezino vrlo belo lice uokvireno nakudravljenom crnom kosom, sjajilo se prema svetlosti.On je sedeo prema njoj, pogrbio se, sklopljene ruke metnuo na kolena.U jednoj ruci cigareta.Tanak plav dim, u vijugama, podiže se lagano u vis.Oboje su bili zamišljeni, on je upro pogled u jednu šaru na tepihu, a ona, ukočenim pogledom, gleda u jedno dugme na njegovu kaputu.S vremena na vreme uzdahne, a on je radoznalo pogleda i povuče dva tri dima. — Ja ne mogu da razumem tu sebičnost posle smrti.On bi najvoleo, kad bih ja s njime umrla.Večito je zavideo mojoj mladosti i bujnosti i ako je sva mogućna sredstva bio upotrebio, da me uzme za ženu.Ja dugo nisam bila pristala i sad mi to prebacuje.Pristojno izdržavanje!To može da bude i malo i mnogo, a i jedno i drugo je pristojno.Smešna stvar.Zar nije pristojno i kad mi ostavi sto dinara ?Ja mu nisam ništa donela, to je od njega, onda, i pristojno pa čak i velikodušno. — Pre će biti malo, nego mnogo.Ta cicija je sigurno ostavila grdan novac Domu Sirotne Dece, a novac i imanje Trgovačkoj Omladini.Treba čovek da se proslavi. — Kako ćemo živeti ?Ti si siromah, a ja imam nešto malo novaca, koji je sad kod tebe, i moj nakit.Mi se ne možemo nazvati bogatim.To je taman da se ne umre od gladi, to ne bi bilo dovoljno da otvoriš radnju kakvu ti misliš. — Naravno, da ne bi bilo dovoljno. On je to rekao lagano, otežući. Opet se zamislio i puši. — Pa zar nema nikakav način, da se testamenat preinači ili obori? — Ne znam kako bi se mogao preinačiti.On je napisan i onda je sve svršeno.Oboriti ?Bože sačuvaj.On ti je ostavio pristojno izdržavanje i time je ispunio zakonske propise. — To je strašno.Dakle nema izlaza ? On je gleda u oči, ali pogled mu je bio zagonetan, upitan, kao da ju je pitao, da li da joj kaže šta misli.Ona ga je, takođe, gledala.Zatim obori oči podu i poče kršiti ruke. — To je strašno.Zar ne može da se nađe ma kakav izlaz ? On reče lagano: — Može. — Može ?Kako, reci, molim te. — Testamenat može da se uništi. Ona reče brzo i radoznalo: — Kako ? Đorđe se rešavao da li da joj kaže.Još jednom je pogleda, a ona dođe do njega, prebaci ruku na njegovo rame, a oči uprla u njegova usta. — Kako, kako, reci.To je naš spas.Zar iz ovoga bogastva, opet u sirotinju?Ah, bolje, onda, da zajedno umremo. — Testamenat je kod advokata, je li ? — Jeste. — Nije bilo svedoka, kad ga je pisao ? — Nije. — E, onda je lako. Ona razrogačila oči i pažljivo sluša. — Treba advokata privoleti, da testamenat pocepa.Tvoj muž, nema nikog svog i onda bi ti bila jedini naslednik. — Zar to može da bude ?Zar bi to advokat učinio ? — Ja mislim da bi.Tomu, bar, ne bi bio prvi put.Njegovo bogastvo se datira od dana, kad je pocepao testamenat jednog vrlo bogatog čoveka. — Kako bi ga privolela? Đorđe podigne ruku i poče trljati palac i kažiprst. — Znam, ali kako?Ja bih se bojala... — Zašto da se bojiš ?Ako pristane, dobro, ako ne, nikom ništa.Uostalom ćar za ćar.Treba mu obećati dobru nagradu, pa je onda pouzdano.Svakako, da će više zaraditi, nego kad bude pošten i kad taj ludi testamenat preda sudu. Caja se zamislila.Glavu oborila podu, a jednom rukom se igra njegovim dugmetom od kaputa.On pocrveni i reče tiho: — Ti si me pitala, a ja ti kažem.Ti, uostalom, ne moraš na to pristati. On zastade, još više pocrveni i dodade : — Ja te volim i bez novca. Ona brzo podigne glavu i reče brzo: — Ah, ja to znam.Dobro, da pokušamo, ali kako ću ja to s njime da govorim. — Ovlasti mene. — Molim te, budi tako dobar.Za mene bi to bila neprijatna stvar, a posle znaš kakvi su advokati, oni žene lakše ucenjuju. — Dobro.Javiću ti sutra, šta sam učinio. Njemu je bio neprijatan ovaj razgovor, i ako ga je željno očekivao.On je, dan i noć, mislio na taj testamenat, koji je išao na to, da mu pokvari sve račune.Sad je bio zadovoljan i smatrao je za potrebno, da pređe na drugu stvar, kao da ga testamenat nije ni interesovao, nego je o njemu onako govorio, kao kad jedno pitanje, inače ravnodušno, dođe iznenada. — Pojma nemaš, kakva je lapavica na polju. — Gledala sam kroz prozor.To vreme najgore mrzim. — A zar ga ko voli ? On se dugo zagleda u nju. — Dosta si oslabila. — Vrlo malo spavam, celu noć viče, grdi i psuje.Tek pred zoru, kad malakše, dopušta, da mu uštrcam morfium.Ah, da li ću se kad god smiriti? Ona pocrveni i zbuni se. — Šta mi sve ne padne na pamet.Dođe mi, da mu više uštrcam taj otrov, nego što je potrebno, pa da se jedanput smirim. On je pogleda razrogačenih očiju i htede nešto brzo da kaže, ali ne reče. — Ja se čudim i kako mogu da se uzdržim.Uostalom i za njega bi bolje bilo, da što pre umre.Mnogo se, jadnik, muči.To mora da su strašni bolovi. On načulji uši i kao da očekuje od nje ono, na što odavno misli. — Užasni.Ja mislim, da ne bi bio greh... Ona prebledi i poče lako drhtati. On izvadi cigaretu i upali je.Ruke su mu drhtale, a krv je nestajala iz njegova lica. — Ovde je hladno.Mora da se vatra ugasila. Ona se okrete i ode do peći.Peć je bila puna crvenoga žara, ona metnu jedno drvo u peć i vatra opet poče da puckara.Nisu govorili ni reči.On je stao kraj jednog ormana, naslonio se na nj i puši.Ona došla do prozora i gleda kroz prozor.Sat dostojanstveno kuca, a električne sijalice na lusteru, po nekad, zatrepte.Plavi oblaci od dima dižu se po sobi i viju se oko sijalica.U drugoj sobi ćir Nastas kuka i nariče za minulim vremenima u kojima se još štogod moglo da steče i proklinje sadašnjost, koja mu svakog dana nagriza bogastvo, dok jednog dana ne preda ključeve i onda dolazi crvena reza, advokati, sudovi, doboš. Đorđe je, u nekoliko mahova, pokušavao da povede ma kakav razgovor, bilo o vremenu napolju, bilo o svojem novom stanu, ali razgovor nije se mogao nikako razviti.Svaki razgovor, počet s njegove strane, svršava se sa beznačajnim da ili ne s njezine strane.Neka mora im je pritiskivala grudi i on se morao zadovoljiti običnim beznačajnim rečima, koje nisu ničem vodile i koje su jasno ocrtavale njegovu utučenost i nepriliku u kojoj se nalazio.Njoj su ostajali samo duboki uzdasi i suze.U sobi je bila tišina i mir i njima je ta tišina bila neprijatna. U sobi kod ćir Nastasa je bio jedan mlad palančanin, koji je, pre godinu dve dana, otvorio radnju.On je bio vredan i pošten, ali, oskudica u narodu, dovela ga je u nepriliku i on nije mogao svojim obavezama da odgovori na vreme.Ćir Nastasov advokat, koji se obogatio, koristeći se neprilikama trgovaca u koju su bili zapali, pisao je ovom mladom trgovcu i pretio mu je zabranom.Sad je taj trgovac došao kod ćir Nastasa i moli ga da ga pričeka još deset petnaest dana, pa će regulisati svoj dug.Ćir Nastas je bio blag kao jagnje, mek kao pamuk i nekoliko puta je uveravao ovog mladog čoveka, punog nade u svoju vrednoću, poštenje i u svoju budućnost, da je on uvek potpomagao mlade trgovce i da mu je vrlo neprijatno, što su advokati takvi ljudi, pa hoće odmah da upropaste čoveka, mesto prvo da ga zaplaše, a posle, da mu, koliko god im je mogućno, budu na ruci. — Kao mislim, svi advokati su lopovi.Moja radnja mu nije kazala da ti stavi zabranu, nego samo da te opomene, da ti malo pripreti, a vidiš on šta radi. — To bi, ćir Nastase, za mene bila propast.Ja sam vredan, ali i vi sami znate, da su oskudna vremena, pa je teško odgovarati svojim obavezama.Samo deset petnaest dana pa ću ceo dug otplatiti.Ja sam, inače, u vašim rukama.Možete da me uprostite kad god hoćete. — More kakva propast.Kao mislim, ti si mlad čovek.Dobro, dobro.Idi ti bez brige.Javiću ja advokatu, da te ostavi na miru. — Molim vas kao Boga učinite mi to, a ako se to još jednom desi, nemojte me žaliti. Đorđe i Caja uđoše u sobu.Ćir Nastas ih gleda oštrim pogledom. — A ti si tu?Dobro veče. Đorđe je malo pocrvenio, a Caja se sagla i uvija mu noge.Mlad trgovac je pocrvenio i zbunio se. — Ja, ćir Nastase, mogu, onda, da idem bez brige. — Idi, idi.Kao mislim, možeš mirno spavati. — Hvala vam, ćir Nastase.Vi ste me spasli od jedne velike bede.Čini mi se, da bi projurio kuršum kroz glavu, kad bi mi banuo pisar da vrši zabranu. — Nije to prijatno, znam.Trgovac si. — Pa posle nema godina dana ni kako sam se oženio.Vi nećete zaboraviti.Molim vas kao Boga, ne mojte da zaboravite. — Neću, neću, de. Palančaninove oči se zasvetliše. On se, jamačno, setio svojeg malog sina, kako halapljivo sisa, stežući nabreklu sisu svoje majke.Ili se setio svoje mlade i lepe žene, koja ga voli i koja je uverena, da je njezin muž bogat trgovac, kojem nikakva sila nije kadra, da otme njegovo bogastvo, koje je počelo da raste kao kvasac.Setio se svoje nove radnje, koja još ne donosi koristi, ali vremenom, blagodareći njegovoj vrednoći, donosiće veliku korist i on će biti bogat čovek.Ćir Nastas ga ne gleda, nego, ispod oka, pakosno posmatra u ovo dvoje mladih ljudi, koji su rešili da se uzmu, još pre nego što su ga spustili u grobnicu.Gledao je u svoju zdravu ženu, kako joj obrazi nabrekli od mladosti i zdravlja, gledao je u njezine jedre grudi, koje su zategle bluzu, kao da će da je provale i da iziđu u svoj svojoj lepoti i zdravlju.Gledao je u Đorđa i izgledalo mu je da na bezobrazan način pokazuje svoju mladost i svoje zdravlje.On stisnu zube i gnevno zgnječi cigaretu. — Onda mogu da idem, ćir Nastase. — Idi, idi. — Preklinjem vas, ne mojte da zaboravite. Caja je gledala u ovog mladog trgovca i žalila ga je. — Neću, de. — Zbogom, ćir Nastase. — Zbogom.A kako stoji Milun ? — Koj Milun ? — Jeste, jeste.Čini mi se da se ljulja. — Ne znam, boga mi. Ćir Nastas gricka usne i ironično ga gleda. — Kako, zar ti ne znaš?Kao mislim, u istoj ste varoši, komšije ste.Onda treba da znaš. — Ja vodim računa samo o svojoj radnji.Dosta imam ja svojih briga. — Hm, čudnovato.Dobro, dobro. — Zbogom, ćir Nastase, ne mojte da zaboravite. — Zbogom, zbogom... Palančanin izide crven kao turčinak.Malo je drhtao, ali je ipak osećao da je sretan.Caja ga ispratila do vrata. Đorđe je seo prema njemu i zapalio cigaretu. — Eto, vidiš.To je današnja trgovina.Neće da plati.A odakle ja da platim svoje menice, a?Kao mislim, onda čovek mora propasti. — Pa tužite ga. — Nije, nego ću da čekam. Caja uđe i bila je zbunjena. — Treba, Nastase, da budeš milostiv prema ovom mladom čoveku.Vidiš, čovek tek počeo da radi. — Šta ti znaš ?Što se mešaš u moje stvari?Milost, milost, kao mislim, onda je bolje ja da propadnem, nego on, a? Zatim se okrete Đorđu. — Vidiš, kakav je šeret, neće da kaže kako stoji taj Milun, a kod njega imam grdna primanja.Čuvaju se lopovi. Svi su ćutali.On je pušio i gledao u cigaretu, zatim reče Đorđu, ne dižući glave: — Idi na telefon, pa javi advokatu da traži zabranu.Kaži, da se ljutim, što okleva. Đorđe otišao u drugu sobu na telefon.Caja došla do ćir Nastasa i sklopila ruke: — Molim te, Nastase, ne moj da upropastiš čoveka. Đorđe stao pred telefon i čeka.Nastas puši i ne diže glave. — To je mlad trgovac, trebaće ti u buduće. Ćir Nastas je pogleda pogledom punim gneva i reče pakosno: — Je l’ ti se dopada? Caja preblede i jeknu. — Što ne javljaš, bre, šta čekaš? Đorđe okrete ključ na telefonu i zazvoni. Kad se Đorđe vrati s telefona, ćir Nastas je se naslonio na ruku, puši i gleda u jednu tačku na stolu.Caja sela kraj njega, prekrstila ruke i gleda u pod. — Javio sam, njegov pisar je bio tamo i rekao je, da su već tražili zabranu. Čir Nastas ćuti i puši.Đorđe sede kraj njega.Tako su neko vreme svi troje ćutali.Vatra je u peći veselo puckarala.Caja je mislila o svojem mužu, koji nema ni trunke milosrđa i koji je sada zadovoljan, kad je jednom mladom i vrednom trgovcu, koji se uzda u svoju budućnost, stao za vrat.Đorđu je bilo milo, što mu je ćir Nastas poverio jednu veliku stvar da svrši.Njemu je izgledalo, kao da je on sam gazda, pa vodi računa o svojem primanju, obezbeđuje ga i spasava.Malo posle je ćir Nastas počeo strahovito da jauče, da škripi zubima i da uzmahuje rukama.Bolovi ga spopali i on je jaukao kao besomučan, grdeći lekare, koji su obični šarlatani i koji samo zato uče tolike nauke, da bi na lakši način izmamljivali ljudima novac.On je bio nemoćan i slab prema fizičkim bolovima, bio je željan leka, ali, ipak, mu niko nije smeo da spomene morfium, dok, pred zoru, ne malakše i ne zatraži sam.Caja je odmah đipila i uvijala ga ćebetom.Ovoga puta je njome ovladao čudnovat osećaj.Njoj je sada bilo milo, što su ga spopali bolovi.Ona je te bolove smatrala, u neku ruku, za opravdanu kaznu zbog njegove surovsti. Oko osam časova, kad mu je vika i jaukanje bilo već dosadilo, Đorđe se diže i izide iz sobe.Napolju je počeo mraz da steže.Zamrznute bare i trotoar prevučen tankom korom leda bili su klizavi.Električne sijalice svetle i ogledaju se u zamrznutim barama koje se cakle.Mesec izišao i viri iz gustih surih oblaka.S vremena na vreme, duhne oštar vetar, fijukne dva tri puta i opet negde zaluta.Đorđe podigao jaku, turio ruke u džepove i ide oprezno i polako.Po nekad izvadi brzo ruke i hvata se za zid kad oklizne.Ledenice se o strehama svetluckaju prema svetlosti i mesečini kao kristal.Zatvorena kola projure po zaleđenoj kaldrmi i zvrje, a prozori tandrču.Žandarmska pištaljka odjekuje kroz neku ulicu i njezino pištanje gubi se u daljini.Kada je došao u Knez Mihajlovu ulicu, radnje su već bile zatvorene.Pred Grand Hotelom gori jedna velika lampa.Prodavci novina metli novine pod pazuho, ruke u džepove i podskakuju.Kad ko prođe oni brzo vade ruke i trče u susret, nudeći svoj espap.Čim su ga prodavci ugledali poleteše mu svi u susret. — Novine, novine, vrlo važno. On je retko kupovao novine, pa zato je i išao svojim putem.Jedan prodavac pođe za njime. — Novine, gospodine, vrlo važno, Deficit u pošti. To je obična stvar u Srbiji.I nije hteo da kupi.Ali mu na jednom projuri slutnja kroz glavu i on kupi jedne novine.Turi ih u džep i pođe dalje.Bio se rešio, da ih čita kod kuće, kad legne u postelju.Ali ga nešto kopkalo i on nije mogao da čeka.Došavši na jedan ugao, pred jednom duvandžinicom, on izvadi novine i poče nešto tražiti meću vestima.Bio je kao gromom poražen.Nije mogao da veruje svojim rođenim očima.Nebrojeno puta je čitao tu vest, štampanu debelim slovima.Ne, to nije moguće.I on je ponova čitao i ponova je sumnjao.Siromah Sima !Dakle ipak!Da, to je on bio.Sima Stefanović, da to je on bio.Blagajnik u Glavnoj Pošti, jest, on je tamo na službi.Kad je došao k sebi, on je razmišljao o Simi i njegovoj kući.I na jednom mu sinu kroz glavu, kako se na mah, u njegovoj kući promenilo stanje, kako je, za njegove prilike, bio pogreb luksuzan.Nema sumnje, Sima je bio kriv.On je, jadnik, na taj način, hteo da popravi svoje zlehudo stanje.On je većom bedom mislio da ukloni malu bedu.Sirota Danica!Odkad nije bio tamo.I sam se sad, najednom začudi, kako ju je bio sasvim zaboravio.I ona je, jadnica, zaslužila bolju sreću.Eto što je sudbina!I on je u svojim očima bio potpuno nevin, jer nije bio kadar, da im u koliko spreči tok sudbine.Svakom sudbina dosuđuje sreću ilI nesreću.Njemu, naprimer, sudbina nije dala, da uzme Danicu i njemu je, kako je on mislio, bilo to vrlo krivo.Kad je, najzad, osetio jaku glad, on se požuri u kavanu, jer je znao, da će opet dobiti kojekakvo jelo, kao što je jutros bio slučaj.On jedva čeka da se oženi.Bar će, onda, jesti jelo, a ne splačine, koje nose samo naziv jela. Oko jedanaest časova pre podne, kad je Sima baš jednom šegrtu isplaćivao jednu uputnicu, dođe Upravnik sa još jednim činovnikom i zapečati mu kasu.Sima je bio bled, drhtao je kao mlada stabljika i nije mogao ni reči da kaže.Blenuo je u te ljude, što se vrte oko njegove kase, a sveća koju je držao onaj činovnik, izgledala mu je kao da žmiri i da će se svakog časa ugasiti.Nije mogao s mesta da se makne, kao da je prikovan za pod.Ruke, koje su držale jednu uputnicu drhtale su i uputnica se tresla.Kad ga je Upravnik upitao, da li mu je kasa ispravna, on dugo nije mogao da odgovori, kao da nije čuo pitanje.Upravnik priđe k njemu i ponovi pitanje.On, mucajući, odgovori : — Nije. — Nije?Hm, hm, Upravnik je to znao i zapečatio kasu.Preko podne ga čuvao jedan žandarm.On je sedeo na jednoj stolici, pogurio se i ne može da misli.Po ručku je odveden u Upravu Varoši Beograda, i tamo je pritvoren. Marija i Danica, su ga dugo čekale.To je bio prvi put da on ne dođe na ručak.I ona nije mogla da jede, samo je suznim očima gledala u majku, kako se gruva u grudi, kako ječi i kako se, kao u nesvestici, povodi po kući. Oko tri sata došli su jedan policiski pisar, jedan žandarm i građanin.Njih dve su bile neme i nepomične od straha.Pisar, jedan mlad čovek sa riđim brkovima i rumenim licem kao u devojke, počeo je nešto da je pita, građani su je tešili, ali Marija nije mogla ništa da razume.Nemo je stajala i sa zapanjenim pogledom gledala je u ove tuđe ljude, kako popisuju njezine stvari, kako ih procenjuju i kako ih šoraju nogama.U nekoliko mahova je htela da podvikne ovim ljudima i da ih istera iz kuće, ali joj se grlo bilo steglo i nije mogla ni reči da kaže, a sve telo joj je bilo kao uzeto.Najzad počeše stvari iznositi iz kuće.Ona je onda počela da se pljeska u grudi i kukala je iz sveg glasa, kao da joj iznose jedinče.Danica se naslonila na nju i plače.Sveta je također počeo da plače, kad je video da mu majka i sestra plaču.Jedan od građana joj prišao i teši je. — Ne mojte, gospođo, budite pametni.To još nije ništa.Istragom će se, možda, utvrditi, da je nevin, pa će vam se stvari opet vratiti.Treba da budete junak. On je dugo govorio, ali ga one nisu slušale.I dok su ljudi iznosili stvari iz kuće, dotle je Marija kukala, da je dvorište odjekivalo.Danica i Sveta su također plakali, a gomile sveta su ulazile u dvorište i otvoreno iskazuju svoje mišljenje.Neki, naročito žene, plaču, a neki tvrde, da su oni to odavno znali i da ih to ni najmanje ne iznenađuje.Basista stao na sred dvorišta, na glavi mu nakrivljena radnička kapa sa skrhanim štitom, metnuo ruke u džepove, raskrečio noge i gleda čas u Mariju kako kuka, a čas u stvari, kako se odnose. Pravnik je bio postavljen za reportera kod jednog beogradskog lista.Odmah drugoga dana uzeo je akonto od svojega vlasnika i on je odmah sebi dopustio jedan luksuz — ošišao je svoju veliku grivu.On, doduše, nije hteo da prizna, da je to bezuslovno tražio njegov vlasnik, koji se grozio te guste i kudrave grive.Ličio mu je na lava, a on, ćelav i miran čovek, koji se, u svakome članku i svakoj vesti, ponosio svojom lojalnošću za koju niko živo nije znao u čemu se ona sastoji, bojao se ljudi, koji liče na zveri.Pravnik je, sa bolom u duši, gledao kako pramenovi njegove guste i sjajne grive, padaju ispod nemilosrdnih makaza brbljivoga berberina.Zar nije šteta, žrtvovati tu lepu kosu, koju je on tako dugo negovao i koja mu je, kako je on bio uveren, tako lepo stajala i ličio je na kakvog zanesenog pesnika ili na kakvog mladog proroka, koji je bio sklon da preporodi ovo trulo društvo, kojem su temelji već bili potkopani i ono se već ljulja ?Neki njegovi drugovi, s kojima je radio u radničkim sindikatima, uveravali su ga, da bi ličio na Isusa da samo ima bradu.I sad je tu lepu, grivu morao samo zato žrtvovati, da ne bi bilo kontrasta između njega i njegova vlasnika.Jer kad je vlasnik ćelav, odkuda dolazi da jedan običan reporter ima gustu i dugačku kosu !Čak i crvenu kravatnu morao je zameniti kakvom solidnom, koja će harmonisati sa lojalnošću lista na kome će raditi.Narednik je bio još blaženiji.On se sada još više ponosio svojim mladim kirajdžijom, koji je postao novinar, dakle čovek, koji je vrlo učen i sve zna, i koji je, nekolikim vrstama, kadar da obori najjači kabinet.Kad god se u kasarni poveo o čemu razgovor, on je uveravao svoje drugove, da će im doneti pouzdan sud o nekoj stvari, jer je njegov kirajdžija novinar, čovek, koji sve zna, jer se od novinara ne može ništa sakriti.Oni ne samo da znaju koliki je vek jednoga kabineta, juče sastavljenoga, kad će se kralj krenuti na put, nego koliko je koje ministar kakvom prilikom ukrao i na kakav će način tu svoju krađu opravdati pred svetom.Jednom reči novinari sve nanjuše, jer imaju bolji nos ma od kakvog lovačkog psa.Ali nije on samo zbog toga poštovao svojega kirajdžiju.On je bio uveren, da mu je taj pravnik, koji je pametniji od kakvog ministra i koji bolje svira na vijolini i od Andalije, doneo sreću u kuću.On i njegova žena tolike godine su uzalud molile boga, da im da od srca poroda, toliki su novac bacili, da dođu ma do kakvog sredstva te da postignu svoj jedini cilj, da ostvare svoj jedini san, koji neprekidno snevaju, dan i noć, i na jednom, gotovo sa njegovim ulaskom u kuću, ih obasjala sreća.I narednik i njegova žena svakom su, u poverenju, govorili o svojoj beskrajnoj sreći.Pravnik je od onog časa postao osobito slavan, kad je u listu dirljivo i sentimentalno, opisao ljubavnu tragediju Dragoljuba i Julke.On je u tu ljubav uneo vrlo mnogo poezije.Dragoljuba je opisao kao Romeo, koji strasno voli i koji nije imao nikakvih primisli, pa čak ni običnu vulgarnu pomisao na brak, Julku je publici predstavio kao crnooku Juliju (Julka je imala plave oči), čednu i neporočnu, koja je, svojom lepotom, izazvala ljubomoru a koja je Dragoljuba bezgranično volela.Jedino neopravdana ljubomora, u vidu nečastivog, tutnula je nož (a perorez i nož je svejedno) u ruke Dragoljubu i on, u ljubavnoj ekstazi, zaronio je nož u neverno srce njezino.Pravnik je sve lepo do sitnice opisao, čak je pominjao i njihove sastanke pri bledoj mesečini, očajne uzdahe, more suza, koje se tada prolivalo, strasne ljubavne pesme, koje je Dragoljubovo srce ispevalo i, kao strahoviti završetak, koji je publici izmamio mnogo suza i strašne kletve, nepristanak roditelja, da se uzmu ovo dvoje zaljubljenih.Jedan broj, koji je Pravnik doneo kući, išao je od ruke do ruke, bio već sav prljav i pocepan, ali su ga ipak svi čitali.Naročito Kaja.Ona je ceo taj dirljivi izveštaj, taj roman njezine sestre, znala na pamet.I Julki je morala nekoliko puta da ga čita.Julka, ležeći u postelji, slušala je pažljivo i tužno, oči joj se zamagle i ona uzdahne, setno i bolno.Ah, ta ljubav!Ipak je to, tako reći, jedna lepa stvar. Pored toga, što je Pravnik imao vrlo oštro pero, gotovo, kao mač, imao je još i jednu drugu osobinu: umeo je da otvori svaka vrata i svud je bio dobro primljen.Stajao je dobro i sa ministrima i sa odadžijama, sa sudijama i trgovcima, sa pisarima i žandarmima i sve se tiskalo oko njega, jer ga sve poštovalo i svi su ga se bojali.On je to svuda pričao i svak mu je verovao, jer novinar je zverka, pa svakome treba.I pravom, da napadne krivoga i krivom da prećuti njegovu krivicu.On je svakog dana odlazio u Glavnu Policiju i uvek je kod kuće pričao vazdan interesantnih stvari.Narednik zine i sluša, a Pravnik, uveren u svoju novinarsku silu i moć, obećavao mu je, da će mu, kroz dan dva, izraditi civilnu službu.Njegov gazda mu, u napred, zahvaljuje, a Pravnik ide sve dalje i priča o svojoj basnoslovnoj plati i o tome kako se o njega otimaju svi beogradski listovi. Od nekog vremena prestale su suknje da šušte kroz dvorište, nestao je miris od ljubičice, elegantna dama nije više dolazila.Baba Mitra se još više zatvarala u sobu, s mačkama se nije više igrala, samo je išla po sobi i kujni, ječala bolno i, dan i noć, je plakala.Oko podne i u 6 časova u veče tek iziđe iz svojeg stana, u jednoj mahrami uvijen tanjir i nekud odlazi.Glavu obori i ide pogureno, nikoga ne gledajući.Nedeljom ponese još i jedan svežanj, metne ga pod pazuho i tako odlazi.Noću nije spavala.Pred ikonom je stalno gorelo kandilo i svetluckalo se u polutamnoj sobi.Ona se prevrće po postelji, ječi, uzdiše i plače.Najednom ustaje, gruva se u grudi, krsti se i samo plače, plače. Od kako je Stojan u zatvoru, zbog izgreda protiv nekih radnika, koji su, mimo štrajka, pošli u fabriku da rade, njegova je žena prenesena u bolnicu, a njegova sinčića je uzeo narednik na Pravnikovo navaljivanje.Pravnik ga je vrlo često obilazio i ulivao mu nadu, da će njihova stvar, kad-tad, pobediti, da će njihove ideje, u najkraćem roku, biti ostvarene i zato treba zatvor da smatra, kao običnu buržoasku ustanovu, koju će onda, kad sine zora slobode, sravniti se zemljom, da neće ostati kamen na kamenu.Samo istrajnosti, jer pritisnuto jače sve na više skače.Njihov dan će doći.Petli već objavljuje zoru toga novoga dana.Najzad ga je opomenuo i na one zlatne reči prvoga socijaliste, da će prvi biti poslednji, a poslednji prvi. Sneg je, u grdnim gomilama, ležao u dvorištu.Česma je bila zamrznuta i zbog nje je svakoga dana bilo u kući svađe.Gazda je to Jedva dočekao, jer se voda, ne troši, a kad se ne troši ne mora ni da se plati.Sneg pritisnuo straćaru i ona jeca pod tim grdnim teretom.Po krovovima prljav sneg od čadži. Leposava nosi crno odkad je Dragoljub umro u bolnici.Ona je postala vrlo ćutljiva, ide često na groblje i bila je uverena, da ju je bog kaznio smrću Dragoljubovom.Po celog dana sedi za mašinom i šije, ponekad se otme težak uzdah i nekolike suze kotrljaju se niz smežurano i bledo lice.Miloš, kad dođe iz škole, sedne kraj nje, čitao joj kakvu knjigu ili joj pričao šta je video na ulici ili kakav događaj iz škole.Oko vrata crna mahrama i od nje odudara žuto bolešljivo lice.On je počeo da kašlje, majka ga zabrinuto pogleda, a on je uverava, da je tom kašlju uzrok hladna voda.U veče, kraj lampe, Leposava krpi rublje ili plete, a on uči ili šeta po sobi.I tišinu u sobi samo prekida tupa lupa njegove štake i dubok i očajan uzdah iz Leposavinih grudi.Đorđe se spremao da se preseli u drugi stan i ona je to smatrala za prirodnu stvar.Nije joj bilo žao što će Đorđe da ode, jer ga je već bila prežalila, kao i sve što čovek prežali... Kada je u sedam časova u jutru zazvonilo veliko zvono, obešeno o jedan visok direk u sred dvorišta, počeše pritvorenici izlaziti iz svojih tamnih i zagušljivih ćelija, koje liče na pećine, na podrume i na tavnike.Svi potrpali ruke u džepove, zubi im cvokoću, a kroz njihove rite vidi se gola prljava snaga.Dvojica po dvojica iznose čabrove iz apsane, po dvorištu šeta jedan žandarm sa rukama u džepovima, lice mu crveno od mraza, a o brkovima vise mu nekolike ledenice.Natmuren je kao nebo, ide i podskakuje.Na sred dvorišta stoji jedan debeo kaplar, sa licem kao pun mesec i malim retkim brkovima, u jednoj ruci mu volovska žila a u drugoj, između dva prsta, cigareta.Puši i naređuje pritvorenicima da čiste sneg.Jedan ciganin uzeo vijolinu da svira, ali tek što je prevukao gudalom preko žica, viknu blago apsandžija.Apsandžija je mlad podnarednik, ćosav i boginjav, vanredno bistar i blag kao melem.Ključevi u ruci zveče, a on raskrečio noge, puši i razgovara se sa jednim vrlo brkatim specijalistom u podvalama.Preko dvorišta vodi put ka jednoj dvospratnoj žutoj kući.Na donjem spratu su hapsane za lica, koja su pod isleđenjem i za one koji su pod sudom.Na gornjem za političke krivce i građane boljih položaja.Pod strehom, do stepenica, stoje tri novinara, jedan policiski pisar i Sima razgovaraju se i sa bagatelisanjem, gledaju u ostale pritvorenike kako čiste sneg.Podnarednik došao do njih i odmah nastaje smeh.Ona tri novinara još nikako ne veruju da su u zatvoru i da im je oduzeta sloboda za koju se toliko bore.Oni su celoga dana slobodni.Mogu činiti šta im je volja i čine.Svi neprekidno pričaju o radu, ali niko ne radi, nego samo izmišljavaju koješta što će izazvati smeh.Najstariji među njima je jedan kolos od čoveka, sa proretkom smeđom bradom i proretkim brcima.Zubi zeleni i veliki i stalno vire ispod usana.On neprekidno priča o tiraniji policije, o tome kako je on, godinama, politički mučenik i kako će se za to jednoga dana naplatiti.Inače je dobar i duševan čovek kao kakva zadušna baba.Do njega stoji drugi novinar, jedan osrednji mlad čovek od trideset i dve godine, lice puno i crveno, plavi brci podignuti u vis a la Viljem II., na nosu mu cviker, koji stalno klizi i on ga stalno podiže, otvarajući pri tom usta kao da zeva.On je Jevrejin i, naravno, vrlo praktičan.Osuđen je na mesec dana i tu svoju kaznu smatra kao strahovito varvarstvo.Jednom reči, on je na putu, da se jednoga dana predstavi kao politički mučenik, koji je za svoja politička načela, koja ni njemu samome još nisu bila poznata, patio i zbog kojih ga naravno, jednoga dana treba nagraditi: On je živ čovek, elastičnog duha, kao što je i njegov karakter i, sa osobitim zadovoljstvom, voli da priča o svojoj vanrednoj spremi kao bivši policajac i o svojim torturama, kojima je krivcima čas pre iznuđavao priznanje.Treći je visok.Na glavi mu crn šešir sa velikim obodom.U licu je dosta pun, mali oretki smeđi brkovi čine polukrug nad napućenim ustima.Oči crne i svetle se kroz naočare.On se pređe bavio književnošću, upao, ni kriv ni dužan, u novinarstvo, zatim otvorio štampariju, ali ubrzo je, nepraktičan i naivan, propao i sad se opet, dušom i telom, bavi književnošću, a novinarstvom kao pozivom, koji treba da ga hrani.On je tužan, čelo mu je večito nabrano, veđe podignute u vis, kao da se uvek nešto čudi.Voli da pravi viceve na tuđ račun i ako mu je vrlo krivo, kad ko to isto radi, prema njemu.On uvek dokazuje, da treba drugom uvek činiti ono, što čovek nije sebi rad.Policiski pisar je omalen crven čovek sa velikim smeđim brkovima i večito naboranim licem.Oči crne i nikad se ne podižu u vis, nego uvek glede ispod oboda od slamnog šešira.On je proneverio grdan novac, uvek je zamišljen, svakoga stalno uverava, da je on isto toliko kriv, kao i sneg, što leži na dvorištu.Po nekad pogleda u nebo, udari se u grudi, uzdane i kaže, da će i njegovo vreme jednom doći.On večito nosi policisku uniformu sa bakarnim dugmetima i jedan požuteli slamni šešir sa izbledelom pantlikom.Najviše voli da govori o neblagodarnosti ljudskoj.Naročito je mrzeo trgovce, kojima je sve mogućne usluge činio, a sad neće za njega ni da čuju, nego je primoran, da se hrani iz žandarmskog kazana, kad se koj žandarm smiluje da mu da malo čorbe i da kupi cigarice po dvorištu.Sima je bio bled, oči mu upale i sve lice je obraslo u bradi.On je svakoga uveravao, da je nevin i da će, na dan pretresa, biti pušten kao nevin.On je smatrao za čast, što su se novinari družili s njime i ako je i dušom i telom, bio protivan povlasticama, koje su oni u zatvoru uživali.Naročito mu je bilo krivo, što njegova žena i ćerka nisu smele s njime da razgovaraju na samo, nego u prisustvu apsandžije, dok je kod novinara dolazio ko god je hteo, razgovarali se dugo u svojim sobama, pili pivo i kavu i pušili kao Turci. — O, o, musje Gabrijel...Zdravo, zdravo. Prosed čovek, sa žutom šubarom na glavi i ogrnutim kaputom, koga su svi zvali musje Gabrijel, vraćao se iz bolnice i veselo je išao kroz dvorište, tiskajući se među pritvorenicima.On je bio optužen zbog deficita i bio je, naravno, ni kriv ni dužan.Samo pakost, bez ikakvih stvarnih dokaza, dovela ga je u zatvor.Bio je računovođa u jednom sudu.Za sve vreme svojeg službovanja bio je štedljiv i, pri svem tom, što je imao nekoliko dece i što je imao neznatnu platu, stekao je jednu kuću, jedan vinograd, bogat nameštaj u kuću, nekoliko akcija, ostavio na stranu miraz za svoju ćerku.On je celoga dana govorio o svojoj nevinosti, jasnoj kao dan, proklinjao je sudove i policiju, članove komisije, koji su, tobož, pronašli deficit i novinare, koji uživaju tolike povlastice.Uveravao je svakog, da će se svima svojim prijateljima gorko osvetiti, samo dok se pusti kao nevin, a to je, opet, tako sigurno, kao što je sigurno, da je on musje Gabrijel.U mladosti je bio glumac, i dan danas se kaje što je ostavio daske, koje znače svet, jer bi on bio veći umetnik i od Toše, koji je govorio izveštačenim glasom, i od Velje, koji je smicao ramenima, i od Gavrilovića, koji nikad ne zna ulogu i koji se zato priznaje za umetnika, što nema konkurenta.Voli da priča anegdote iz glumačkog života, dobro se seća pojedinih pasusa iz svojih uloga i peva samo pozorišne pesme, nekim kreštavim glasom.Sred ozbiljna razgovora, on počinje deklamovati, ruke podiže u vis, a jednu nogu isturi napred, isprsi se, glavu podigne i tako krešti. Svi se okupiše oko njega, apsandžija okreće ruke sa ključevima i oni zveče.Jednu ruku metnuo na njegovo rame. — Pa kako u bolnici, musje Gabrijel ? On podiže glavu, jednu ruku metnuo u nedra. — Kako ? kako? kao u grobnici. Strašno, prosto strašno.To nije bolnica, to je kazamat i ludnica, ludnica, podrum, pećina, grobnica. Apsandžija ga pogleda i reče otežući: — Valjda neće biti baš tako ? — More još gore.Nečistoća u najvećem stepenu.Ljudi prljavi, jadni, sa svima mogućnim bolestima, strpani u dve sobe.Dva ludaka vezana za krevet, urliču i cimaju gvozdene krevete.U drugom ćošku jedan jektičavi, kašlje i strašno pljuje po patosu.Užasan smrad caruje po sobama i tu čovek treba, kobajagi, da ozdravi.A što je najgore, čovek ne može oka da sklopi.Malo, malo, pa tek stražar pred vratima razjapi vrata, počne prebrojavati bolesnike i opet strahovito tresne vratima.I tako se to ponavlja celog dana i celu noć. — Dobro, dobro, to treba napasti, reče Jevrejin. — Naravno, to su životinje, odobrava politički mučenik dubokim glasom. Onaj sa debelim naočarima na široku nosu, turio ruke u džepove, pocrvenio od gneva, i gleda u musje Gabrijela.On je voleo, svakom prilikom, da upotrebi svoje reminiscencije iz literature. — To je varvarstvo.Pa posle kažu, da Zola i Tolstoj nemaju pravo. Policajac natukao slamni šešir na oči, sisa jedan pikavac i reče ravnodušno: — Šta da mu radiš, takva su sva državna nadleštva ? Musje Gabrijel pođe u svoju sobu i lagano pevuši: Novinari odoše u »Grand Hotel«, to jest u apsandžijevu sobu.Jevrejin podiže cviker, zevajući pri tom, u ruci drži novine i čita svoje beleške i prevode iz stranih novina.Politički mučenik zaturio ruke na svoja strahovito široka leba i dostojanstveno ide.Književnik nosi jednu knjigu i ide za njima.Po nekad zastane i razgovara sa pritvorenicima.Čovek studira i skuplja materijal! Policajac i Sima šetaju po dvorištu.Sima gricka brkove. — Hm, hm.Moja je zbirka najveća.Niko u Srbiji nema album kao ja.Meni su nudili hiljadu dukata za taj album, ali ja ga ne dam... hm, hm... — Bre, baš si lud, bar bi imali duvana. I policajac se ozbiljno ljutio, što je Sima lud, pa beži od novaca kao đavo od krsta, Zatim se saže i diže jedan pikavac. Kaplar dođe do zvona i počne zvoniti.Pritvorenici su trčali u svoje jazbine.Ključevi zazvečaše, vrata zaškripaše a brave su škljocale.Muški su bili pritvoreni, a ženske su bile puštene na vazduh.Četa strahovitih fizionomija poče se pomaljati u dvorištu.Ispijena bludnička lica sa kojih je spalo rumenilo i belilo, izgledala su kao samrtnička.Oči upale, zubi crni i izedeni.Sluškinje sa bestidnim licem, na kojem se porok, u svoj svojoj žalosti, ogleda, smeju se gadno i odvratno i, sa drskim pogledom, gledaju mimoprolazeće.Strahovit smrad je jurio iz njihovih pećina i punio uzani i tamni hodnik.Jad i beda, porok i zločin keze svoje zube.Vali društvenoga taloga zapljuskivali su temelje jazbina u koje se povukao samo jedan deo prezrenog društvenog roblja, koje tako rečito i tako strašno odudara od lažnoga sjaja i bogastva.Jadnici, koje je nevolja i beda srozala u blato, caruje u ovim pećinama kako bi se tamo gore, gde sija sunce i treperi svež vazduh, moglo reći, da u Srbiji nema ničeg trulog i da državni mehanizam, bez ovih prljavih i gadnih prepona, koji se raspadaju od državne blagodati, i dalje vrlo lepo funkcioniše.Naličje kulture je vrgnuto u ove podzemne lagume bez svetlosti i vazduha.Bose, modre i prljave noge klize po studenu hodniku.Kroz prljave i smrdljive rite zija gola snaga, a pod drskim i razbludnim osmejkom krije se jad i nevolja.Čupava i zamršena kosa pada na ispijena lica, oči upale, usne ispucale, modre i krvave.Dve ženske, jedna mlada od osamnaest godina sa gustom kosom kestenjave boje, u cicanoj suknji sa tankom crvenom mahramom preko pocepane cicane rekle, sa cipelama kroz koje vire palci, druga od pedeset godina, sa podadulim alkoholičarskim licem bez boje, jednim bolesnim okom, koje stalno suzi, u tankoj suknji sa bezbroj zakrpa, polunaga i bosa, nose jedan osrednji čabar od kojega svi beže kad ga ugledaju.Jedna devojčura sa ubrađenim okruglim licem iz kojeg se sjaju dva velika crna oka, sela na jedan prozor u hodniku, naslonila glavu na zid i puši.Jedna žena, mršava i bleda, sama koža i kost, sela kraj nje i doji dete.Ono je žuto, bez kapi krvi i svojim ručicama steže opuštenu mršavu sisu u kojoj je mleko odavno usahnulo.Majka, koja detetu daje sisu više iz navike, nego da ga hrani, gleda u ovo smežurano dete, koje lagano diše i očajno plače, a suze joj teku.Neka mlada žena, zdrava i lepa, koju beda još nije počela da nagriza, razgovara sa svojom poluslepom majkom, koja krši ruke i plače, jer joj je gazda zadržao stvari i, u sred ove zime, izbacio napolje.Njezina ćerka zavija cigaretu, škripi zubima i strahovito psuje.I, gotovo, ceo ovaj spomenik jada i nevolja plače, škripi zubima, uzmahuje očajno rukama, psuje i proklinje, a šiljbok ide kraj njih i lupa svojim glomaznim čizmama, apsandžija ide kroz hodnik, vičući izdaje naredbe i zveči ključevima.Jedna ženska ubrađena belom mahramom, legla na ozidanu dušemu u zatvoru, ruku sa cigaretom podigla više glave i peva: Policajac, najednom, stade na sred dvorišta, podiže ruke u vis i pljesnu njima. — Šta da radim, proklet da sam? Sima stao kraj njega i zapanjeno ga gleda.Jedan dečko, sa pocepanom kačketom, dronjavim haljinama i nekim tuđim velikim cipelama, išao je policajcu u susret.U rukama drži velik komad tvrdog hleba i čupa ga zubima. — Šta da radim ?Šta da radim ? Policajac se gruvao u grudi, oči su mu bile vlažne i mucao je.To je bio njegov sin.Slao ga je po svima radnjama, čiji su mu vlasnici bili obavezni za razne usluge, koje im je pređe činio, ali niko ga nije hteo primiti.On nije znao šta da radi s detetom.Kod njega nije moglo ostati, jer su mu već dva tri puta prebacivali što je dete prenoćilo u upravi.Ah, to. jadno dete, bez oca kod živog oca, prvo je spavalo na betonu u kuhinji, gde se za apsandžiju kuva, a posle je moralo spavati u jednoj praznoj hapsani, koja je bila namenjena zločincima pod istragom i koja je bila uzana, mračna, vlažna i puna svakojakog gada, koji puzi, gamiže i skače.To je bila tako zvana »ćorka«.Sima je bio takođe uzbuđen, hteo je da ga teši, ali nije znao kako.Nesreća oca i deteta i njemu je stezala grlo. — Gde će noćas da spava?Baš sam proklet.Što se nisam ubio, nego se ovako mučim, ni kriv ni dužan? Dete je glodalo hleb i radoznalo je gledalo u ženske, koje puše i koje prave bestidne dosetke.Policajac je išao po dvorištu, ječao je i gruvao se u grudi.Sima je išao za njima i mumlao je: hm, hm... Musje Gabrijel opet sišao u dvorište.Kaput ogrnuo, a šubaru natukao.Stao kraj česme i zavija cigaretu. jedna ženska došla do česme natočila vodu u jednu bocu za pivo i opet se vratila.Musje Gabrijel viknu za njome : — Je li, snašo, a što ne zatvoriš česmu?Kako to, majka mu stara?Stara stvar: ko ne čuva tuđe ne čuva ni svoje. Ženska se vrati i zatvori česmu. — Tako vidiš.O, brate, sve čovek mora da kaže.Ne može da se seti, pa sama da uradi kako treba...Četiri stotine franaka, gospodine barone... Poslednju rečenicu je, naravno, rekao dubokim izveštačenim glasom.Napravivši cigaretu, on je pažljivo i lagano metnuo u muštiklu, zatim lagano kresnu mašinu i upali je. — Oho, oho...Da viš’ Vuče, kako Miloš tuče... Sima dođe do njega. — Hm, hm...Svakojake nesreće na svetu.Siromah Mika opet pati zbog deteta. — He, svaki ima svoje muke.A zar je meni lako, zar je tebi lako ? sekiracija tu ne pomaže...Ili ćeš ti Lagarderu ili će Lagarder k tebi. — Hm, hm...Tebi je uvek do komendije. — Jedan put se, dragi moj, živi.Zar će sekiracija što da mi pomogne.Jok, brate...Crnac je svoju dužnost ispunio, crnac može ići... On prekrsti ruke i poče pevati sa cigaretom u ustima : — Ne znam zašto mi nema žene.Već drugi dan kako je nema.Hm... hm... — I moja žena nije dolazila.Meni je za ćerku najviše žao.Bila je isprošena za jednog poručnika.Žena mi pisala, da će je on opet uzeti i ako sam ja u zatvoru.Čeka da navrši godine službe, pa će da traži civilnu službu.To je čovek. Sima prebledi.Usne su mu drhtale. — A moj zet neće ni da čuje.Ništa nije rekao, tek na jedanput prestao da dolazi.Sirota moja ćerka! Oči mu se zamagliše i nekolike suze se izgubiše u brkovima. — Hm, hm...Meni je teško, vrlo teško.Dođe mi da se ubijem. — A imaš li godine službe ? — Imam, šesnaest. — Onda je to najbolje da učiniš.Bar ćeš porodici spasti penziju.Kad te osude onda je dockan. Sima razrogači oči.Da spase porodicu?Jeste, on je na to mislio, ali nije pomišljao na samoubistvo.Da se ubije ?I on potonu u misli. Musje Gabrijel napravio grudvu snega i gađa u zvono.Zvono jeknu i on se blaženo nasmeja. — Međer još sam mlad...A hoćeš li da znaš ko si ti?Ti si Lukrecija Bordžija... Kaput mu se smače i on ga jednim ramenom opet podiže.Zatim i on pođe u »Grand Hotel«, pevušeći usput. Sima je ostao sam potonuvši u misli.Nije ni čuo kad je zvono zazvonilo.Ženske opet uđoše u svoje pećine.Da se ubije?Da se ubije?I samo te tri reči su odjekivale u njegovoj duši.On bi time spasao svoju porodicu.Najzad bi se zaboravilo da je on bio lopov, koji se koristio državnim novcem.Njegova porodica ne bi umrla od gladi i on bi i dalje ostao u njezinim očima kao glava, koja je vodila račun o njoj. Sumrak počeo da se hvata.Osvetljen hodnik uprave bacao je svetlost kroz svoje prozore i oni su se po snegu ocrtavali.S vremena na vreme zazvoni električno zvonce u hodniku, dugo i s prekidima.To kakav nestrpeljivi pisar zove odadžiju.Stepenice, što vode iz uprave u zatvor škripe i jecaju, kad ko ide po njima.Šiljbok šeta po hodniku i lupa svojim debelim i glomaznim čizmama.Čas po zazveče ključevi, zaškripe teška drvena vrata.Kroz rešetke, pred kojima žmiri električna sijalica, dopire žagor, neko počne da peva, da svira, neko se, opet, smeje ili grdi i psuje.Jedna mršava mačka tužno mauče, dolazi u hodnik, njuška i opet odlazi.Niza stepenice silazi jedna stara žena, pogurena i ubrađena.U jednoj ruci drži nešto umotano nalik na tanjir, a drugom rukom se drži za barijere.Apsandžija joj uzima to što nosi i odnosi u žensko odelenje.Ona se nasloni uza zid i sa strahom sluša kako škljoca brava.To je baba Mitra, koja dolazi svojoj ćerki i donosi joj jelo.Ona dama, čije suknje šušte i koja uvek miriše na ljubičice, već je dva meseca u zatvoru.Obeđena je, da je izvršila krađu jednom putniku, koji je odseo u hotelu u kojem je ona bila sobarica.Dva meseca dolazi ona, s dana na dan, i još nije reči progovorila sa svojom ćerkom.Ona je pod istragom i gospoda je vrlo strogo čuvaju, dok se majčino srce cepa i razdire.Naslonjena uza zid, sa suzama u očima i bolom u duši, stoji baba Mitra i čeka da joj apsandžija vrati sudove.Šiljbok šeta kraj nje i zagonetno je gleda, kao da prvi put vidi, da majka plače za svojim detetom. Nebo je vedro i plavo, S vremena na vreme duhne severac i preće preko glomazne uprave pod kojom stenju, ječe i plaču jad, nevolje, beda i porok.Novinari se sastali u jednu sobu i razgovaraju.Glas političkog mučenika grmi i odjekuje u hodniku.Jevrejin nervozno šeta po sobi tamo i amo, rukama maše kao besomučan i preti policiji, koju će da »pocepa« u svojem listu.Književnik, zaturio ruke na leđa, raskrečio noge i stao pred peć i ironično gleda kroz naočare u ova dva čoveka, što se ljute i što uzmahuju pesnicama.Policajac zaronio glavu u postelju i jeca.Musje Gabrijel baca karte i pevuši: Najzad se svi ućutaše.Sima je sedeo za stolom i čitao je jedne stare novine u kojima je, do sitnica, bio opisan njegov deficit.Mala lampa, bez šešira, bacala je zrake kroz svoje mutno staklo.Simina glava se, u glomaznoj senci, ocrtavala na zidu.Peć je puckarala, ponekad se čuje kako, u susednoj sobi, zaškripi postelja, kad se politički mučenik počne po njoj prevrtati.Dole zaškripe debela drvena vrata i zazveče ključevi.Posle opet nastane tišina.Samo se čuje kako dole korača šiljbok, kako njegovi koraci odjekuju i gube se u studenoj noći i kako neko jednoliko hrče. Sima savija pažljivo novine i metne ih pod svoje uzglavlje.Zatim, onako obučen, leže na postelju.Mislio je o svojoj prošlosti, o svojoj krabi, koju je samo zato izvršio, da učini jednom kraj bedi i nevolji.I šta je sad učinio ?Stvorio je još goru bedu, još goru nevolju.Sve što je svojim trudom, svojom kuraži sazidao, u jednom trenu se srušilo i sve njih je zatrpalo.Šta mu je sada ostalo da čini?Da se ubije?To bi najpametnije bilo.Musje Gabrijel ima pravo.Treba spasti penziju, a s njome i porodicu.On je mislio o svojoj ženi, koja ga je, tako reći, podstrekavala na krađu.Ali, pri svem tome, on je bio uveren, da je krao samo zato, da održi reč Đorđu.Dakle, krao je, da svoju porodicu spase i sad treba da se ubije, da je ponova spase.Hm, hm.Mislio je o svojoj Dani, o tome anđelu, koji je, ni kriv ni dužan, bio utučen svojom nezasluženom sudbinom.Pa Đorđe?Njega je on najviše proklinjao, koji je njegovo dete odgurnuo bez razloga i to svirepo i nemo.Najzad se setio, da, pretresom, nije nađen novac, koji je on bio spremio za svoju ćerku.Bar imaju, u prvo vreme, od čega živeti.Ne moraju odmah otići na tuđ prag i pružiti ruku.I on pokri šakama lice i briznu u plač. Bila je tišina.Samo se čuli jednoliki šiljbokovi koraci, kako tupo odjekuju u tihoj noći.Srebrni mesec je lagano plovio po beskrajnoj plavoj pučini i osvetljavao je ovo smetlište bede, nevolje i poroka kao i bogataške palate sitosti i besa Jedan dubok i bolan uzdah zaluta kroz rešetke i odjeknu u polu tamnu i zagušljivu hodniku... Ćir Nastas je bio celoga dana vrlo zlovoljan.On je prošle noći snevao strašan san, stalno je mislio o njemu, tumačio ga na razne načine i, najzad, je došao do uverenja, da nagoveštava neku nesreću.Sanjao je bele golubove, a svak živi zna, da belo u snu znači nekakvu bedu ili nesreću.Taj svoj strašan san pričao je svakome ko god je došao k njemu. — Lepo vidim čitavo jato belih golubova, ali ni jedan golub nije bio druge boje.Kao sedim ja pred radnjom, a ti golubovi lete, lete i staju mi na glavu, na ramena, na ruke, na kolena, svuda.Ja sedim kao da sam od kamena i ne mogu da ih oteram.Kao mislim, to je neka beda, neka nesreća. On je sasvim omršavio.Prosto se, za kratko vreme, sav istopio.Lice mu je bilo žuto, smežurano i istanjeno.Oči mutne i upale.Velike obrve bile su čupave i, gotovo, sasvim pokrivaju oči.Vrat tanak kao u kakve tice, a jaka široka, kao da ju je od koga uzajmio.Odelo široko i alavantno i njegovo mršavo telo se gubilo u njemu.Briljantski prsten je ostavio, jer nije mogao - više da ga nosi, najednom je postao širok.Zlatan prsten, s kažiprsta, premestio je na palac.Vio je stalno zajedljiv, pakostan i surov.Krivo mu je bilo što on da umre, a drugi da živi.I on se ljutio, ponekad je prezirao svoje bogastvo, koje nije kadro da mu produži život bar za godinu dve.Bilo mu je čudnovato kako to, da on, bogat i moćan, bude bolestan i da od te bolesti mora umreti, a sirotinja, koja nema šta da jede, koja je više gola nego obučena, živi i, možda, i ne zna za bolest.Na što, onda, sve njegovo bogastvo, kad se ipak mora umreti ?Ruke su mu drhtale, kao da ga trese groznica, usne tanke i pomodrele, a zubi crni i nagriženi.On je ličio na kuću, čiji su temelji potkopani i samo očekuju najmanji udar, pa da se sravni sa zemljom.Duvan je ostavio, jer je imao neki gadan ogavan ukus i zaudarao je na trulež ili na nešto drugo, ne znajući ni sam na što.Nije, gotovo, ništa jeo, bolovi su prestali, nije osećao više ni jedan fizički bol, bio je večito zanesen, glava teška i jedva se držala na tanku vratu.On je gledao kako sve više nestaje i očajavao je, što nije bio kadar da tom nestajanju energično stane na put.Ah, gde je ta njegova velika energija, kojoj ima da blagodari za sve uspehe u svojem životu ?I on, misleći o toj svojoj nestaloj i odbegloj energiji, podiže ruku u vis i gleda u svoju šaku, koju jedva može da zatvori i otvori. Mnogi njegovi drugovi, trgovci, dolazili su često k njemu, kad su čuli, da mu se približio kraj.Svak od njih, neki obilaznim putem, a neki otvorenim i brutalnim načinom opominjali su ga na njegovu dužnost, kao bogata čoveka i trgovca.A on je zadovoljno klimao glavom i smeškao se, kao da je time hteo da kaže, da je sve udesio šta treba i da niko ne treba da vodi računa o njegovoj slavi posle smrti, jer se on već sam zato pobrinuo.Jedno bogato trgovačko udruženje, koje osim jedne škole, nije uradilo ništa sa svojim velikim bogastvom, svim mogućnim sredstvima je radilo na tome, da bogati ljudi, bez porodice, ostavljaju sve svoje bogastvo tome bogatome udruženju.I, zbilja, svi bogataši su ostavljali svoje blago, jer ga nisu mogli sobom poneti u grob, tome udruženju i ako niko živi nije znao u kakvoj se nameri gomilalo to mrtvo blago, kojem se drže parastosi, pevaju pesme i, po novinama, pišu himne u vidu članaka i kratkih beležaka.Ali ipak većina je mislila, da se to bogastvo samo zato umnožava, da jednom trgovački stalež bude u Srbiji gospodar, da sve prigrabi u svoje ruke i da, svojim glomaznim rukama, udavi sve ono, što nema nikakve veze sa trgovinom.Trgovački stalež treba da bude plemstvo novca, a u čijim je rukama novac, on gospodari zemljom, prezirući sve budalaštine, kao što su umetnost, nauka i književnost.Srbija, inače, očekuje spas i njezin novi mesija ne može niko drugo biti, nego trgovina, trgovina i novac.Zato je trgovina nemilosrdna, zato nema ni trunke osećaja.Njezin cilj je novac, bogastvo, koje se ogleda u glomaznim zgradama, koje liče na kasarne ili bolnice i u drskoj grabljivosti, koju nazivaju energijom, vrednoćom, ustaoštvom i praktičnim duhom. Lekar je dolazio dva puta dnevno.Govorio je dugo sa bolesnikom i, svakog trećeg dana, je preporučivao da se sazove konzilijum i ako je bio uveren, da time ni najmanje ne misli na bolesnika, nego na svoje kolege, kojima treba učiniti uslugu, jer su i oni njemu činili i čine, kad im padne šaka kakav bogataš.Jer kakav je to bogataš kod koga ne bi konzilijum konstatovao ono isto, što je to sam domaći lekar odavna konstatovao?Ćir Nastas, kao i sve tvrdice, nije žalio što troši na lekare i lekove.On je hteo da živi i ništa mu nije bilo skupo da kupi malo života.On je uvek tražio da bude s lekarom na samo i uvek mu je opisivao svoju bolest onako, kako je to, s dana na dan, činio.Sad je, takođe, bio lekar kod njega, postavljao mu uvek stalna pitanja, a ćir Nastas mu je uvek stalno jedno isto odgovarao.On se pred lekarom voleo prenemagati, ječao je kad je o sebi govorio, s vremena na vreme, je uzdisao, kao da je time hteo lekaru da da stvarne dokaze o svojoj bolesti.Lekar je činio kao da ga sluša a u sebi je brojio vizite, mislio je na jedan svoj majdan, koji mu guta sve što zaradi i na svoju ćerku, koju mu je njezin muž tu skoro vratio.Kad je ćir Nastas prestao da govori, lekar ga uze tešiti, pričajući mu, da je on imao u svojoj praksi još ozbiljnijih slučajeva, pa je, zahvaljujući njegovoj spremi i velikoj praksi, sve lepo izlečeno, kao rukom odneto. Dok je lekar tešio ćir Nastasa, predlažući mu konzilijum, koji će proučiti fazu u kojoj se sada nalazi njegova bolest, dotle je u drugoj sobi sedeo Đorđe sa Cajom i razgovarali se.Đorđe se više od dva meseca cenkao sa advokatom da pocepa testamenat.Advokat, kojeg su ovako delikatne stvari obogatile i koji je smatran za odlična advokata, u prvo je vreme uveravao Đorđa, da je to običan zločin, što on od njega traži i da on ni po koju cenu ne bi prodao mir svoje, inače potpuno čiste savesti, docnije ga je, opet, uveravao, da bi on mnogo što šta učinio za ljubav gospa Caji, ali to nikako ne može, osim za neku basnoslovnu nagradu, koju ona, možda, ne bi platila.Jer kad čovek već prlja ruke i kad se već reši, da umrlja svoju čednu savest, onda treba, bar, da zna zašto to čini.I dok ga je Đorđe ironično gledao, dotle mu je advokat pričao, da ima decu i da nije rad, da im ostavi prljavo ime.Čast je on, govorio je, uvek cenio iznad svega.Đorđe se rešio, da je najbolje, da za neko vreme, ne odlazi advokatu.A advokat, bojeći se, da mu se iz ruku ne izmakne tako masan zalogaj, dolazio je Caji i nudio je svoje usluge, uveravajući je, da će to samo njoj učiniti.I, na kraj krajeva, se pogodili i sada je testamenat u Đorđevim rukama.Ali pri svem tom, oni nisu mogli mirno spavati.Bojali su se, poznavajući ćir Nastasa, da ne preinači testamenat i onda opet nisu ništa učinili. Đorđe je išao po debelu tepihu, koji je ugušivao njegove korake, bio je zabrinut i pušio je.Caja se naslonila na jednu fotelju, rukom je podizala nekoliko čuperaka nepokorne kose i gledala je, zabrinutim pogledom, u Đorđa kako ide.Briga i žudnja za novcem ih je ostrvila i oni su postali drski i surovi, ni za časak ne pomišljajući na to sadašnje svoje ponašanje. - Na kraju krajeva, mi opet nismo ništa postigli. Caja ga zagonetno pogleda i reče tiho kao u snu: — Kako? — On još živi.Zar mu ne može pasti na pamet da napiše drugi testamenat ? Caja prebledi i razrogači oči. — Jest, kakav je, to može učiniti. — Pa ne samo to.Zar on ne može zvati drugog advokata? Caja ga je gledala razrogačenih očiju i reče otežući : — Može. Za časak oboje ućutaše.On je išao po sobi tamo amo.Časovnik je dostojanstveno kucao, a proletnja kiša je dobovala u prozore.Caja prekrstila nogu preko noge, sastavila ruke i tako zagrlila jedno koleno.U drugoj sobi ćir Nastas objašnjava lekaru svoju bolest. — Kako je žilav.Neće da umre. — Ti mu malo uštrcavaš morfiuma. — Baš na protiv.Dva puta više no što treba. — Čudnovato.Vidiš ti, da često dolaze oni njegovi pajtaši.Bojim se, da će ga nagovoriti, da preinači testamenat. — I ja ih mrzim.Zašto, kog đavola, grabe taj silan novac?Niko ne vidi od njega koristi. Opet ućutaše.Caja ustade, preće preko sobe dva tri puta, a zatim se nasloni na ragastov od vrata.Glavu nakrivila, ruke opustila, a oči uprla u njega.On seo za sto, nalaktio se, jednom nogom cupka, puši i gleda u tavanicu. Đorđe je vrlo često do duboko u noć ostajao kod ćir Nastasa, kad mu, po neki put, bude rđavo.On ga, sa Cajom, skida i odnosi u postelju. Lekar izide.Caja pođe za njime i dok je lekar oblačio vrskaput, ona je stajala na pragu, prekrstila ruke i razgovara s njime. — Treba da budete na sve gotovi.Smrt može svakoga časa nastupiti. — Caja napravi žalosno lice. — S tim se morate pomiriti.Svi ćemo umreti, jedan pre, drugi posle. Caja pređe rukom preko očiju, kao da je htela da ubriše suzu.Ali u času pocrveni, kao da se sama sebe stidela i ipak reče, ne znajući ni sama zašto ni krošto: — A tako je dobar čovek. Lekar smaknu ramenima i reče: — Hm, sudbina...Laku noć. — Laku noć. Vrata se za njime zatvoriše i ona uđe kod ćir Nastasa.Đorđe je već sedeo prema njemu. — Nikako ne spavam, ovo je već druga noć. — Čini ti se, Nastase.Spavaš kao top. — Eto, sad ona bolje zna od mene. — Pa kako ste, onda, sanjali kad ne spavate? Ćir Nastas ga pakosno pogleda. — Kako, kako...Tako lepo.Dabome ti treba da joj držiš stranu. Đorđe pocrveni od gneva.Njega su, u poslednje vreme, počele ljutiti ćir Nastasove pakosne primedbe. — Ne znam zašto ? Ćir Nastas se pakosno osmehnu. — Ne znaš kako?Kao mislim, vrlo dobro znaš. Đorđe odgovori drsko : — Ja ne znam. Caja, koja je osećala, da se približava oluja, htela je razgovoru da da drugi pravac. — Čini mi se, da je kiša prestala. Ali obojica su izgledala, kao da to nisu ni čula. Ćir Nastas sastavi oba kažiprsta i reče Đorđu podrugljivo : — Vas dvoje ovako. Caja pocrveni i priđe Nastasu: — Nastase! Đorđe se ujede za usnu i izvadi cigaretu i pripali je.Ćir Nastas se nalakti na stolicu, a njegove bezizrazne oči lutale su po sobi tamo i amo.Dugo su tako ćutali.Caja sela za jedan sto i radi jednu čipku.Časovnik je izbijao deset časova.Kiša je prestala da pada i u sobi je bila potpuna tišina, koju su, s vremena na vreme, prekidali ćir Nastas dosadnim ječanjem i stolica, kad pod njime zastenje.Najednom ćir Nastas počne mumljati : — Hm, hm... čudnovato... — Šta ti je čudnovato, Nastase ? — Šta-a?Vas dvoje mislite, da se možete preda mnom sakriti.Ali vi se varate, ja sve znam, sve vidim. Đorđe pocrveni, zadrhta i reče drsko: — Pa šta je ako znate? Ćir Nastas i Caja pogledaše ga zapanjenim pogledom.Ćir Nastas iskrlještio oči i blene u njega.Đorđe je drhtao i nekako izazivačkim glasom je ponavljao: — Jeste, jeste, pa šta je ako znate? — I ti smeš to meni da kažeš ?U mojoj rođenoj kući ? — Što, sigurno vas se bojim? Caja bleda, ruke joj drhte i ona je ispustila rad, neznajući ni sama kako.U slepim očima nešto strašno bije, a grlo joj se steglo, jezik se zalepio za nepce i ona zvera sjajnim, razrogačenim očima.Ćir Nastas krši ruke, zinuo i gleda u njega.Kad je došao k sebi, on reče, zapenušivši se od gneva : — Čuješ li, nevaljalice, šta kaže? Caja đipi kao oparena. — Ja nisam nevaljalica. — Nisi ?Lažeš, hijeno. Caja mu priđe, drhčući od gneva: — Ti lažeš. Ćir Nastas je od gneva zabadao nokte u odelo, škripao je zubima i naglo je disao. — Dobro te nisam umro bez testamenta.Zar moje imanje da padne u ruke ovoj aspidi ?Mrzim te, ostavio sam ti samo izdržavanje.Ali i to ću sutra da smanjim.Ne zaslužuješ ništa.Ti si kučka jedna. — Ti misliš neko se boji tvog tastamenta ? — Bojaćeš se još kako.Ostaviću ti pedeset dinara mesečno samo zato što se mora.Ne bi ti, inače, ništa ostavio.Treba da crkneš od gladi. — Dockan je.Umro je tvoj testamenat. Đorđe đipi i gnevno pogleda Caju, ali ona, razjarena gnevom nije to videla i nije ni našta mislila. — Sutra ću ja da ga promenim. Caja se smejala kao u ludilu, ne slušajući ga. — Nema više tvog testamenta.Nema, nema...Evo ga kod mene, evo... Ona brzo donese testamenat i podnese mu ga do očiju. — Evo, evo, to je tvoja poslednja, pakosna i sebična volja.. evo,.. evo... I ona kao sumanuta poče cepati testamenat i sitnu hartiju je bacala njemu u lice i on je njome gotovo sav bio pokriven.Drhtao je od gneva, što nije mogao da đipi sa stolice, pa da je uhvati za gušu i da je udavi.Đorđe se očajno hvatao za glavu, lice se izdužilo, oči su bile zakrvavljene.Jedna misao projuri mu kroz glavu kao munja i on se strese.Caja je bila bleda, kosa je padala na oči i ona je, onako čupava i gnevna, neprestano ponavljala reč »evo« i bacala je komadiće na ćir Nastasa.On cepti, zubima škripi, a nokte zabada u butine. — Razbojnici!... On je vikao kao sumanut, rukama je uzmahivao, a stolica je škripela.On pokuša da se podigne, ali opet pade u naslonjaču.Zatim poče vikati što je igda mogao: — Razbojnici!... Đorđe u času skoči do njega i metnu mu ruku na usta.On ga ujede i on trže ruku.Nastas ponova poče vikati. — Razboj... . Đorđe ga uhvati za gušu i počne ga stezati.Ćir Nastas zabode nokte u njegove ruke, ali Đorđe nije ništa osećao, on je samo stezao, stezao.Razrogačene oči su bile uprte u ćir Nastasa a s njegovih ruku, koje su stezale njegov vrat, tekla je krv iz grebotina.U ćir Nastasovim grudima poče nešto krkljati, njegove ruke su kao klešte, stezale Đorđeve ruke, ali on ih nije skidao s vrata, nego je samo stezao, stezao.Ćir Nastasu iskočile oči i one su bile zakrvavljene.Najednom se njegovo telo sroza i ispade iz naslonjače.Đorđe oslobodi svoje ruke i kao stena, sa razkolačenim očima, zvera u ćir Nastasovo telo kako se opružilo, pola u naslonjači pola na podu, i u njegove grdne krvave oči koje ga gledaju.Caja je nepomično stajala, zapanjeno je blenula u mrtvog ćir Nastasa.Za časak je bila potpuna tišina.Samo se čulo kako u drugoj sobi veliki drveni časovnik dostojanstveno kuca, a njima je to izgledalo kao da kuca ćir Nastasovo srce.Caja prva dođe k sebi i brzo priđe Đorđu. — Šta si to učinio ? Đorđe je još neprestano gledao u ćir Nastasa. — Šta ćemo sad? Đorđe pređe rukom preko očiju, kao da je s time hteo da odagna ružan san.Okrete se po sobi pogleda Caju, zatim u ćir Nastasa i bilo mu je čudnovato od kud on ovde.Pogleda još jednom u ćir Nastasa i reče kao samom sebi : — Mrtav je. Caja pokri šakama lice, jeknu i reče očajno: — Propali smo. Đorđe je pogleda kao da ne razume šta ona kaže.Zatim reče lagano : — Eto,... mrtav je... Caja je jecala i gruvala se u grudi.Đorđe se okrete njoj i gleda je zapanjenim pogledom.On još nikako ne može da pojmi šta se to dogodilo.Zatim se uhvati za glavu i jeknu.Oni su stajali nemi i nepomični.Caja je držala mahramu u ruke, zinula i zapanjenim pogledom gleda u ćir Nastasa.Niz njezino lice cure suze, jedna za drugom.Ulicom je, pored kuće, neko prolazio i zviždukao je.Jedna kola projuriše i prozori zazvečaše.Negde u daljini je zviždala lokomotiva. — Šta da radimo...?Šta da radimo... ? Đorđe je pogleda i namršti se. — Što kukaš ?Daj da ga obučemo. Oni ga brzo svukoše.Caja poče preturati po ormanu, nađe neko njegovo odelo i baci ga na pod.Brzo ga obukoše, metnuše sto na sred sobe i tu ga nameste.Zatim je Caja dugo. tražila po svima ormanima i svima uglovima sveću, koja je ostala od slave.Kad ju je našla, ona je upali i metnu je ćir Nastasu više glave. — Treba da probudiš mlađe. Caja, bez reči, izide napolje i ode da probudi sluškinju.Đorđe je ostao u sobi.Nagao se nad ćir Nastasa i prezrivo ga gleda.Zatim mu podiže kravatnu, da se vrat ni malo ne vidi.Oči su mu bile otvorene i sjaje kao staklo.On izvadi iz džepa dva groša i metnu ih na njegove oči.Kad je ušla sluškinja, on se obuče i izide napolje.Silazeći niza stepenice, njemu se učini, kao da ko ide za njime.On je drhtao i nije smeo da se okrene.On se požuri, preskačući po tri basamaka, ali ipak je čuo da neko ide za njime.Brzo se dokopa kapije i izide na ulicu.Napolju je, posle kiše, bio svež vazduh.Mesec se, kroz guste oblake, koji su se vitlali po nebu, počeo pomaljati.On je brzo išao, najzad, je počeo da trči i što je on više trčao, trčao je sve više i neko za njime, znoj je počeo da ga obliva.Neka drhtavica ga obuzela i on je cvokotao zubima.Mesto da ide prekim ulicama, on je išao obilaznim putem, ne znajući ni sam zašto ni krošto.Činilo mu se, da stanuje na kraj sveta i da nikada neće stići do kuće.Tek kad je, u veliko, prošao kuću, on se ponova vrati i poče juriti, a za njime je, takođe, neko jurio.Groznica ga tresla, a hladan znoj je liptao niz lice i sve telo njegovo.Ušavši brzo u kuću, on se, na vrat na nos, skidao, ne paleći sveću.Odelo je bacao gde je stigao.Kad je legao, on pokrivač namače preko glave.Zubima je cvokotao, neka vatruština ga obuzela, a znoj i dalje curi, kao da nikada neće usahnuti.Učinilo mu se kao da u sobi neko govori i kao da lepo čuje ćir Nastasov glas.On podvuče glavu pod uzglavlje.Ali opet je čuo njegov glas, opet je čuo kako njegovo srce dostojanstveno kuca, kao kad je, razrogačenih očiju, gledao u mrtvog ćir Nastasa.Tek kad je zora, bacajući kroz prozore blede zrake u sobnu tamu, počela da rudi, on je, iznuren i malaksao, zaspao. Na tri četiri dana posle šestomesečnog pomena, koji je Caja dala za pokoj duše ćir Nastasove, Đorđe ju je isprosi.Retko ko, iz njezinih krugova, da ju je zbog toga osuđivao.Baš naprotiv, sve trgovačke žene su je uveravale, da ona i nije mogla ništa pametnije učiniti.Ona je još mlada, lepa i zdrava, pa zašto da se, tako reći, pre vremena, zakopa?Ona treba još da živi, jer, ako treba istinu reći, ona je tek počela da živi, pa zar odmah i da umre?Život nije večit i zato ga treba pametno upotrebiti. Đorđe nije izbijao iz Cajine kuće.On je odmah, čim je ćir Nastas sahranjen, ušao u radnju kao gospodar, uzeo sve u svoje ruke i počeo da zapoveda.Radnja je bila odavno poznata i čuvena i ubrzo je pridobila stare mušterije, koje su momci, za vreme ćir Nastasove bolesti, oterali svojim drskim ponašanjem i razbojničkim ucenjivanjem.Đorđe je odmah odpustio sve momke, uzeo druge i mnogo im je pričao o tome, kako nikada ne treba zaboraviti, ko je mlađi a ko gospodar.Momak je momak, to ne treba nikad zaboraviti.Naročito je uveravao momke, da je on vidra i da niko nije kadar ni iglu da ukrade, a pokušali to ko, neka pripiše sebi, što će ga snaći.Momci su vrteli glavama, bekeljili se na njega kad im okrene leđa, ali su ga se ipak bojali.Sve menice, koje su ostale od ćir Nastasa, dao je advokatu i naredio mu je, da bude energičan u naplati.Advokatu je još rekao, da ne upućuje njemu dužnike, nego da on s njima postupi onako, kako će se najlakše doći do novaca.Nastojnika imanja, koji je naplaćivao kiriju od kirajdžija, odmah je smenio, jer mu nije bio dovoljno energičan i dopustio je, da se kirajdžije mnogo zaduže.Taj nastojnik je bio već star čovek, imao je bolesnu ženu, koja godinama ne ustaje iz postelje i petoro dece.On je nekada bio trgovac, pa postradao i sad, posle desetogodišnjeg nastojnikovanja, bez brige za nasušni hleb, izbačen je na ulicu, bez marjaša u džepu, sa bolesnom ženom i tolikom decom.Nekoliko je puta dolazio Đorđu i molio ga je, da ga ne tera, ali Đorđu je taj ubogi starac bio dosadan i naredio je momcima, da ga ne puštaju u njegovu kancelariju.Najzad se reši, te ode Caji.Njoj je bilo vrlo žao, izvadila je dva dinara i dala mu, ali nije mogla da mu pomogne, da ostane i dalje nastojnik, jer, veli, ona ne sme da se meša u trgovačke poslove.Njemu nije ništa drugo ostalo, nego da pokupi svoju sirotinju i da slučaju ostavi na volju, da s njime raspolaže kako hoće.Đorđe je sada uzeo jednog starog narednika, koji je, zbog tuče, bio otpušten iz vojske.On je bio omalen, riđih brkova, koji su pokrivali usta, crvena široka nosa.Stalno je nosio vojničke plave pantalone, čizme i šajkaču.Nikad nije bio praznih ruku.Ili je u ruci držao metlu ili jedan debeo drenov štap.On je bio pravi tiranin bez duše i srca.Kirajdžije je stalno grdio, ako ostave česmu da curi, ako deset puta dnevno ne čiste pred svojim vratima i ako slučajno prospu kakvu vodu na dvorište.Svakoga prvoga u mesecu, tačno u sedam časova u jutru, ide s priznanicom od vrata do vrata, kuca kao besomučan i pre nego što nazove boga, on kaže : — Došao sam za kiriju...A što vi ne kažete svojoj sluškinji, da čisti oluk?Ako joj ja kažem, ona će se i čuditi i krstiti, dabome... Ako dobije kiriju, on broji novac po dva tri puta, pažljivo ga strpa u džep, ne govoreći ni reči, kao da je to sasvim prirodno, da se kirija mora platiti prvog u sedam časova u jutru.Kad mu se, na primer, kaže, da dođe kroz dan dva, on dolazi tri puta dnevno, mršti se, viče i psuje. — Pa dokle da vas čekam, imam, valjda, i ja plaćanja.Treba za porezu, vodu, đubre, opravku.Ko ne plati za jedan mesec, a kako će za dva ?Kirija je preča od svega ostalog.Čovek ne treba da jede, ali kiriju mora da spremi, dabome... Đorđa su trgovci mrzili, jer su ga smatrali za uljeza, koji je, bez po muke, sa ogromnim kapitalom u rukama, postao njihov konkurenat.A najviše, naravno, su ga mrzili, jer je, svakako, on nagovorio ćir Nastasa, da ne ostavi ništa nekim trgovačkim ustanovama.To oni ćir Nastasu neće nikada oprostiti, pa su ga zato, i ako mrtva, strahovito ogovarali, izmišljajući čitave legende o poreklu njegova bogastva.O Đorđu su, takođe, imali vrlo rđavo mišljenje, govorili su, da je on, u svoje vreme, pokrao neke silne novce, da ima tri vanbračna deteta, da je prvo omadžijao ćir Nastasa, a posle i Caju i ona je, ne znajući ni sama kako, postala njegov rob.I dokle su ga trgovci tako iza leđa ogovarali i ocrnjivali, dotle su ga na ulici, kad ga ugledaju, poštovali, utrkivali se ko će biti ljubazniji prema njemu, trljali ruke i smeškali se.A Đorđe je bio zadovoljan i gde god se makne starao se, da svima i svakome pokaže, da je u njegovim rukama grdno bogastvo i da može, samo ako hoće, pola čaršije da zatvori.Svi su bili u njegovim rukama, od njega je zavisila njihova sreća ili nesreća.Posle kratkoga vremena bio je izabran za člana jednoga velikoga udruženja, postao je član upravnog odbora u nekolikim novčanim zavodima.Policija ga je poštovala, zvala ga za prisutnog pri isleđenjima zločinaca.A on, sa zločinom na grbači, zadovoljno se smeškao i sad je tek počeo pojimati čar života. Jednoga ponedeljnika ode on sa Cajom i sa još nekolicinom svojih prijatelja u crkvu na jutrenju i venča se.Posle venčanja svrate svi kući, doručkuju i opet se raziđu.Đorđe ode u radnju, kao da se vratio s pijace, kao što to radi svakog jutra.Čaršija je besnela od muke, što Đorđe nije priredio svadbu kako to dolikuje jednom trgovcu, nego se, tako reći, krišom venčao.Neki su govorili da tu mora da ima nečega, a neki, opet, da je Đorđe gora cicija od ćir Nastasa.Sad se tek Đorđe osećao sigurnim.Sve dok sveštenik nije promucao nekoliko nerazumljivih reči, bio je on samo privremeni gazda.Sad je i to svršeno i sad mu dobiveno bogastvo nije kadra oduzeti ni jedna sila na svetu. Ali pri svem tome, što je ostvario svoje nekadašnje nejasne želje i mutne snove, ipak ga po nekad obuzme neka čamotinja.U takvim trenucima on je bled, u času zadrhti, pretrne kad se otvore vrata.Noću nije dobro spavao, budio se svakog časa i, kao iz daleka, čuje neki prigušeni glas, koji podseća na ćir Nastasovo, krkljanje i njegovo srce kako dostojanstveno kuca, kao onaj drveni časovnik.Onda je ćutljiv, halapljivo puši i utučen je, kao da na leđima nosi neki grdan teret, koji će ga, kad tad, nemilosrdno zgnječiti.Sve u kancelariji, što ga je podsećalo na ćir Nastasa, on je izbacio i zamenio drugim stvarima.U sobu, u kojoj ga je udavio, nije nikad ulazio i Caja je morala sve stvari da ispoklanja, koje su pripadale ćir Nastasu.On sam uzeo je veliku ćir Nastasovu sliku, koju je, u bojama, izradio neki nadri slikar, pocepao je u param parče i bacio je u peć.Caja i on nisu ga nikada spominjali.Đorđe, kad ugleda potpis ćir Nastasov, bilo na kakvoj menici ili na kakvoj drugoj hartiji, on prebledi i taj potpis nije bio više perom ispisano ime i prezime, nego ćir Nastas sam, koji ga je gledao zakrvavljenim i razrogačenim očima i on je jasno osećao bolove na ruci od njegovih nokata.Ali vreme je prolazilo, on se bio zaronio u trgovinu, upuštao se u najdrskija preduzeća, svud ga pratila neka luda sreća, koja mu je donosila silan novac i on je postepeno počeo zaboravljati svoj zločin. Jednoga dana, pred veče, sedi on u svojoj kancelariji.Tek prvi mrak počeo da se hvata.Bila je još neprestano vrućina.Napolju su bile upaljene električne sijalice.Grdan svet vrvi ulicama.On skinuo kaput, zasukao rukave i sedi za pisaćim stolom.Nalaktio se na naslonjaču, na ruku naslonio glavu, puši i razmišlja.Do njega grdna dvokrilna kasa otvorena i brekće od silnih akcija, novaca, menica i obligacija.U dućanu uzmuvali se momci, skidaju espap i pakuju ga u velike sanduke za palančane.Neko kucnu na vrata.On podiže glavu i reče: — Slobodno. Jedan omalen, bled čovek od četrdeset i dve tri godine, sa bradicom kao u jarca, sa gustim opuštenim brcima i mutnim očima, ukaza se na vratima. — Dobro veče, gazda Đorđe. — Dobro veče, Đoko. Đorđe se leno podiže i ravnodušno mu pruži ruku. — Odkud ti ? Đoka, koji je bio nervozan i neprestano uspijao usnama, reče: — Došao sam do tebe. — E, pa sedi, sedi.Da čujem, šta je novo. Đoka se okrete prema dućanu i nepoverljivo pogleda u momke.Đorđe je to video pa reče pouzdano: — Ne boj se, ne čuje se ništa. — Zar ne bi bolje bilo da dođem do tebe kod kuće?Tamo smo sami. — Ama, ne boj se. Đoka uspija ustima, izvadi neku požutelu kutiju, koja je nekada bila bela kao srebro i poče zavijati cigaretu.Za časak su oboje ćutali.Đorđe se diže i zatvori kasu. — Ima jedan način, da se dođe do grdnog novca. Đorđe ga pažljivo sluša, ali neće da gleda u njega, kao da je time hteo da mu dokaže, da on ne mari za taj njegov način, i ako je gorio od nestrpljenja da čuje, šta će mu Đoka reći. — Da čujem. — Ja sam u odeljenju gde se izrađuju marke, ja mogu s komisijom da udesim, da se više štampa maraka nego što je potrebno... — Pa... — Pa marke mogu da se prodaju i eto ti ćara. Đorđe se zamisli.Đoka puši, uspija ustima i gleda u njega. — Kako da se prodaju? — More zato kolaj rabota.Glavno je, da ti pristaneš. Đorđe se naslonio na kasu, puši i, ispitujućim pogledima, gleda u Đoku. — Naći ćemo pouzdane ljude ovde i u unutrašnjosti i sve će ići kao namazano.Marke će se prodavati po pravoj ceni i prodavci će imati samo izvesan provizijon.Niko nas ne može uhvatiti. — Pa kako ćeš ti to da udesiš s komisijom ? Đoka prekrstio nogu preko noge i gleda u zemlju.Zatim reče lagano: — Ja sam to već udesio.Imamo već jednu veliku količinu. Đorđe ga pogleda i zavrti glavom.Đoka uspija ustima, pogleda ga u oči i reče: — Dakle ? — A misliš da je sigurna stvar ? — Pa, valjda, niko nije lud da želi robiju. — Dobro...Razmisliću se. Đoka reče savršeno ravnodušno: — Kako hoćeš. — Dođi sutra pre podne. Đoka ustade. — A kako radnja? — The, svakojako, rđave godine, oskudica, radnje stale, velika poreza i grdna veresija.Nema ništa od trgovine, ona je propala u Srbiji. Đoka se nasmeja. — Zato marke, marke, brate. — Dobro, dobro, videćemo. — E pa, zdravo. — Zbogom. Đoka izide.Đorđe sede za sto.On se bio rešio, da pristane još dok je Đoka bio tu, samo njegov je običaj bio, kad ugleda očevidan ćar, da se pravi, kao da je to nešto nesigurno i da tu treba čovek mnogo da misli, pa tek, onda, pristaje, kao bajagi, da se reši bilo ćara ili ne bilo. Oko osam časova u veče zatvori radnju, četa momaka stoji pred dućanom, svi skidaju kapu kad on pođe i on, onda, odlazi kod »Grčke Kraljice«, sluša nekoliko neslanih viceva, popije čašu piva i pojede jednu kiflu.Zatim iziđe iz kavane, zaturi ruke na leđa, obori glavu i tako odlazi kući.Caja odmah dozna da li je ljut ili je dobro raspoložen.Ako nabora čelo, podižući veđe u vis, ona mu se sklanja s puta, nađe se ma u kakvom poslu, tek da ne mora s njime da govori.Ako pevuši ili zvižduće, ona mu prilazi, priča mu ko je dolazio po podne i šta je sve doznala.Đorđe je, tobože, sluša i kad ona ućuti, on smakne ramenima i samo kaže: — Ženska posla. Trgovina s markama je išla odlično.Njegova kasa i dva ormana kod kuće bili su nabiveni markama.Đorđe, u dogovoru sa Đokom, bio je organizovao veliko društvo u Beogradu i unutrašnjosti.Đorđe je nekoliko puta putovao po unutrašnjosti, tobože, da obiđe svoje mušterije, i uveravao se, da li dobro funkcioniše taj mehanizam, koji je on zadahnuo životom.Novac je padao kao kiša.On je kupovao grdna imanja po Beogradu, kad Uprava fondova izlaže imanja na prodaju i nikome nije palo na pamet da na njega posumnja, jer je on, inače, bio vrlo bogat.Svet se samo čudio kako je ćir Nastas umeo to svoje silno bogastvo tako vešto da prikriva, koje se sada najednom, podiglo u nebo.Radnju je još više razgranao, dobio povlasticu i uložio grdan kapital u fabriku za izradu cica i porketa.Sreća je, kao luda, jurila u njegov zagrljaj i on ju je stezao, cedeći iz nje što više može. Taj pljusak od novca je neprekidno trajao neke tri godine.Đorđe je imao dva sina i svakoga je uveravao, da on ne bi više radio, ali ima dece, pa mora.On je bio opštinski odbornik, porotnik u sudu, predsednik trgovačkog udruženja, imao je dva ordena, išao je često u dvor, bio glavni akcionar mnogih akcionarskih društava, davao novac na dobrovoljne celji, kad je bilo sigurno, da će se to objaviti preko sviju novina, bio tutor u Sabornoj Crkvi i narodni poslanik za varoš Beograd.Na slepim očima bila je kosa već progrušana sedom.Jednoga dana, kad je išao kroz Knez Mihajlovu ulicu, bio je kao gromom poražen.Jedna druga komisija bahnula je iznenada i neočekivano u Državnu Štampariju i uhvatila krivce, tako reći, na delu.Njemu se noge osekle i on jedva ide.Ceo svet na ulici govori samo o tome.Dakle, istina je.On je više trčao, nego što je išao i ako su mu noge klecale i bile teške kao olovom nalivene.Došavši u dućan, on brzo namače zelene zavese na pregradu.Bio je sav uznemiren.Ruke su mu drhtale, a u ušima mu je šuštalo.Otvori kasu, izvadi marke i potrpa ih u peć.Hartija poče buktati.On je nestrpeljivo otvarao vratanca i gledao u plamen, kako sažiže gomile šarene hartije, koje su mu donele stotine hiljada.Kad je sve izgorelo, on poče trpati običnu hartiju, koja je zgužvana ležala kraj njegova stola.Jedan momak uđe i on viknu na njega : — Nikad ne čistite tu hartiju.Zar ja sve moram da radim ? Zatim uzede mašice i rastrese njima silan puhor, koji se bio nagomilao.On huknu.Lagano izide u dućan, šeta gore dole i usiljeno zvižduće.Stade na vrata i gleda na ulicu.Malo posle se okrete i reče momcima: — Ako me ko traži, ja ću biti kod »Kraljice«. I ode — kući, Sumrak je počeo da se hvata.Na zapadu se još vidi jedna zlatna linija od sunca.Prozori, prema suncu, svetle se, kao da u kućama plamti vatra.On ide lagano, usiljavajući se da tako ide i ako bi najradije jurio kao vetar.Pred očima mu plamte marke i gde god pogleda, svud vidi marke.Dame nose haljine od maraka, a na šeširima, mesto perja ili pantljiki, same marke.Ljudi oko šešira nose marke, oficiri mesto ordena nose čitave redove maraka, pa i sunce, što zalazi, liči mu na jednu veliku plamenu marku.Bilo je proleće.Vreme blago i vanredno prijatno.Vrapci još cvrkuću : po ulicama, lete na krovove, spuštaju se na kaldrmu, skakuču tamo i amo, dočepaju brzo jednu slamku i opet odlete na krov ili na telefonske žice.I što je bliže dolazio kući, sve se teže uzdržavao da ne jurne.Kad se dočepao kapije, on je zvonio kao lud.Devojka brzo dotrča i otvori vrata. — Zar ne čuješ ?Otkad zvonim. Polete uza stepenice, preskačući ; po tri basamaka.Kad je došao u predsoblje on čuje neki žagor.Najednom zastade kao prikovan za pod.Povodio se tamo i amo, kao da ga ko udario maljem po glavi.On se uhvati za čiviluk i tako je stajao jedno vreme.Dakle, dockan je.Stan se već pretresa.Preko očiju se navukla tamna koprena i predsoblje se stade okretati oko njega.Noge su klecale, hladan znoj ga probio, a ruke drhte.Tek kad je čuo Cajin smeh, on je došao k sebi.Jeknu i uđe unutra.Nekolike ženske su sedele u sobi i ogovarale su ceo svet.Jedna mala žena, sa bojenom kosom, okrete se Đorđu: — Odkud vi tako rano ? — Nešto me boli stomak. Caja poče objašnjavati, kako ga stomak sada vrlo često boli i kako će morati ići u Karlsbad.Ona žena, sa bojenom kosom, reče: — To je neka rednja.Tako i moj Miša.Malo malo, pa stomak.Ko šta radi, ja samo celu noć grejem crepove i kuvam tej od nane. Đorđu su sve ove žene bile vrlo dosadne i on bi najvoleo, kad bi mogao da ih istera iz kuće.Minuti su mu izgledali čitavi časovi bez kraja i konca.Sede na jednu fotelju i prekrsti ruke preko trbuha.Lice mu je izgledalo očajno, kao da ga zbilja boli stomak.Najzad se žene digoše.Jedna reče Caji: — Ju, slatka, baš je to nesnosna bolest.Moj Dragutin je godinama patio od stomaka.I znaš od čega se izlečio?Ne bi verovala da mi je ko pričao.Sok od rotkve.To ga je prosto izlečilo i ništa više.Kakve medecine, kakvi bakrači. Đorđe ih nije zadržavao.Caja ih ispratila do vrata i pošto su se već dva tri puta oprostile, stajale su na pragu od predsoblja pa i tu se dugo, dugo razgovarale.On brzo đipi i poleti ormanima.Što god je više mogao, uzimao je tabake maraka i trpao ih u porculansku peć, upali palidrvcem i oni bukte.Kad je Caja ušla u sobu, ona je, preneraženo, gledala u njega šta radi. — Šta radiš to ? Đorđe je ćutao, praznio ormane i trpao marke u peć.Caja ga neprestano gleda, vidi kako mu se veđe popele na čelo i samo ga zapanjeno gleda.S njegova čela je liptao znoj.Plamen, kad otvori peć, osvetljavao je sobu i bacao crven refleks na prozore, koji su se svetlili.Kad je sve izgoreo, on huknu i stropošta se na jednu fotelju.Dugo je tako sedeo sa naslonjenom glavom na podbočenim rukama.Zatim đipi.Izvadi cigaretu i poče velikim koracima hodati po sobi i tamo i amo.Glavu je oborio podu, kao da premerava sobu i samo puši, puši.Caja ga gleda kao u čudu ili kao da je poludeo.On huče, ruke mu drhte, a srce mu kuca brzo i glasno.S vremena na vreme mahne rukom preko hladna i znojava čela.Caja stade preda nj i reče, s nekim strahom : — Šta ti je, za ime boga ? On je mimoiđe i dalje šeta.Ona stala na sred sobe i gleda kako velikim koracima ide po sobi i, sasvim nesvesno, se prekrsti, kao da je ugledala kakvu utvar.Najzad ga uhvati za rukav i ponova reče, drhčućim glasom: — Šta ti je, ako boga znaš ? On se, jednim pokretom, otrže i reče nabusito : — Ostavi me. Istraga kod policiske vlasti je, kao uvek, trajala čitavu večnost.Đorđe je, s dana na dan, s časa na čas, čekao da ga pozovu na saslušanje.Čim vidi žandarma, sa pozivima u ruci, da se približava njegovu dućanu, on pretrne, donja mu usna zaigra, a noge klecaju.Kad primi poziv, on ga zadugo drži u ruci, koja se trese i nema kuraži da ga pročita.Tek kad vidi reči: radi izvesnoga saopštenja on, za časak, odahne, ali u brzo, opet ovlada njime strah, jer je mislio, da je to neka klopka, koju mu stavlja policija.Ruke, sa pozivom u jednoj ruci, zaturi na leđa, pogrbi se, kao da ga izvesan teret pritisnuo, glavu oborio i tako šeta po kancelariji tamo i amo.Čas po zastade, duboko se zamisli i po stoti put čita poziv, kao da mu je on kadar, da izda tajnu, koja se krije iza tih beznačajnih i stereotipnih reči iz ubogog policiskog rečnika.Čas mu izgleda, da se te reči nekako ironično smeše, a posle, opet, da nešto sasvim drugo stoji na pozivu, što se ne može odmah videti u prvom trenutku.Šegov strah je, na razne načine, tumačio te ništavne reči, na koje, možda, pisar nije ni mislio kad ih je pisao.Dugo je razmišljao, da li odmah da ide u kvart ili tek sutra dan, razmišljao je šta da kaže, ako ga budu o toj stvari pitali i uvek se rešavao, da ne prizna, jer se kod njega ne može naći ni jedna marka, a potom će se činiti uvređenim: kako se moglo posumnjati na jednog tako uglednoga trgovca od kojeg država ima tako mnogo koristi.Najzad, mislio je, koliko je Đokino jeste, toliko će biti njegovo nije.Jer, na kraju krajeva: ko je Đoka i šta je on?Zar on, naprimer, ne može teretiti ceo svet i zar će se više njemu verovati, jednom činovničiču, koji je ordinaran lopov, nego njemu, jednom uglednom trgovcu?I pri svem tome, što je on postavljao ovake premise, kojima je, naravno, logičan zaključak bio, da je nevin, ipak je bio uznemiren, mir i san su bežali od njega i on je vehnuo.Pomisao, da jednim brutalnim policiskim udarcem može izgubiti sve svoje bogastvo za kojim je toliko žudeo, dovodila ga je do ludila.Njegovo šetanje po kancelariji, sa zabrinutim licem, nije bilo momcima ništa čudnovato, jer su oni bili naviknuti da ga takva vide pre izvesne velike finansiske operacije.Posle on se, u dućanu, svim silama, trudio da prikrije svoju duševnu borbu i, ponekad je bio preterano veseo, ljubazan, šalio se sa mušterijama, zviždukao je po dućanu, a kod »Grčke Kraljice« je, navlaš, izmišljavao kojekakve neslane dosetke i svi su bili uvereni, da je ova tica grabljivica opet došla do kakvoga bogatoga posla.Kad dođe kući, on sedne za sto, nasloni glavu na pesnice i tako utone u misli.Najednom đipi, pljesne po butinama, guta halapljivo dim i krupnim koracima leti po sobi iz jednog ugla u drugi.Neki put nogama pokupi ćilim i, onda, se naljuti, pocrveni do ušiju od gneva, opsuje nešto i nogama počne treskati po podu.Za vreme jela, sedi za stolom, teškom mukom proguta nekoliko zalogaja, nagne se nad tanjir, veđe podigne u vis i ni u koga ne gleda.Caja daje deci da jedu, on čuje kako deca govore, tankim i nežnim glasićem i kako, svakog časa, ispuštaju kašičice.On, najednom, skoči od stola, namršti se i uđe u sobu.Tamo se stropošta na jednu stolicu, pokrije šakama lice i jeca.Malo posle dođe i Caja.Ona pritisne kecelju na oči, ne može ni reči da kaže, metne ruku na njegovo rame i tako oboje plaču.I dok oni u sobi drhte i plaču, dotle njihova deca, lupkaraju kašičicama o tanjire, klate nogama, smeju se i polivaju hranom sebe i zastirač na stolu. Jedno pre podne, krajem meseca maja, sedi on za stolom, u svojoj kancelariji.Kroz prozor prodire jedna zraka i pada preko njegova stola.Jedan stub prašine isprečio se od prozora do poda na sred sobe.U jednoj ruci drži cigaretu.Plavi dim se u spiralama, diže u vis, meša se sa prašinom i nestaje pod tavanicom.U drugoj drži držalju i njome bocka u sto.Jedan pramen kose pao preko čela.Čelo naborano.Kad cigaretu metne u usta, on podigne veđe, a posle ih opet spusti, kad dim počne puštati kroz nos i usta.U dućanu neki momci brišu prašinu, jedan momak, sa boginjavim licem, podignutim brcima i malom bradicom ispod donje usne, koja izgleda kao velika mrlja od mastila, nagao se nad tezgu, savio jednu šaku i hvata muve.U dnu dućana zakucavaju druga dva momka jedan velik sanduk.U dućanu je tišina.Samo se čuje kad čekić uteruje ekser u sanduk i kad, pored dućana, prođu kola ili taljige.Jedan žandarm uđe u dućan.Stade na sred dućana, nemarljivo podiže ruku do šapke i pita nešto.Onaj što hvata muve poteže rukom i uhvati jednu muvu.Ne dižući glave i gledajući u ruku, koju pažljivo otvara, oslovi žandarma : — Šta je, vojniče? — Je li tu gazda Đorđe ? Momak uhvati muvu, iščupa joj jedno krilo i pusti je na tezgu.Muva ide malo, a zatim se poče vrteti u kovitlac, zujeći i očajno mašući jednim krilom. — Tu je.A šta će ti ? — ’Oću nešto da mu kažem. — Eno ga u kancelariji. Žandarm dođe do vrata i kucnu. Đorđe podiže glavu.Kad je ugledao žandarma, on pretrnu.I preplašenim pogledom gledajući u žandarma, on, u prvi mah, nije mogao da progovori.Noge pod stolom su drhtale.U času ga oblio studen znoj, preko očiju navuče se tanka koprena kroz koju mu je žandarm izgledao kao kakav gorostas prema kome je on vrlo malen.Žandarm uđe u kancelariju.On nije mogao da ustane i jasno je osetio kako mu listovi igraju. — Dobar dan. Đorđe proguta pljuvačku i jedva procedi: — Dobar dan. — Gazda Đorđe, poslao me gospodin član, da odma’ dođete u kvart. Podiže ruku do šapke, cimnu je i izide. Đorđe je bio bled.Hladan znoj ga oblivao, ruke su bile vlažne i hladne.Noge su klecale, u ušima mu šuštalo, srce je jako i brzo kucalo, a grlo se steglo, kao da je bilo zamrznuto.Za jedan trenut mu projurilo hiljadu misli.U času proleti ispred njega prošlost, sadašnjost i budućnost.Vidi svoju kuću opustošenu, ženu i decu u prljavim ritama kako idu od praga do praga i bogorade za koru hleba.Njegovo sve bogastvo prigrabila policija, on u teškim okovima, koje jedva vuče i oni nekako tupo zvone kao posmrtno zvono negde u daljini.Na glavi mu bela suknena šajkača sa slovom R, na leđima takođe jedno crno R na beloj suknenoj bluzi.On prolazi kroz čaršiju, svi trgovci izišli pred svoje dućane, gledaju ga sažaljevajućim pogledom i smeškaju se kad kraj njih prođe, a lanci od okova jednoliko zveče i zvone.On ide lagano i pogrbljeno a pogled zaronio u zemlju.Svršeno je.Njegovo bogastvo se počelo rušiti kao kuća od karata, njegov ugled se srozao do blata i on sada isto toliko vredi kao i poslednji robijaš.Njegova zvezda mu je postala neverna i kloni se padu.I dok je on tako, kao prikovan, sedeo za stolom, u ušima mu je zvonilo teško gvožđe, koje mu žulji noge.I zbilja on najednom, oseti bolove u zglavcima na nogama.Nesvesno baci pogled na dućan i susretne se sa pogledom jednoga momka.Krv mu pojuri u glavu.Eto, i njegov momak sada zna, da je on običan robijaš.Najzad se, s naporima, diže od stola.Ali se, u času, uhvati za sto.Soba mu se okretala, kao da je pijan.U slepim očima je snažno kucalo.Dakle bez poziva.Naravno, obični lopovi se i ne zovu pozivom.Šešir je bio okačen na običnom mestu, ali on ga je dugo tražio.Tek što je izišao iz kancelarije, on se ponova vrati.U ruci je još držao držalju.On je tresnu na sto.Opet izide u dućan.Stade na sred dućana i baci pogled na sve strane.Zatim šornu nogom jedne klešte. — Što ne podigneš ove klešte ?Je li spremno za Aleksinac? Jedan veliki momak, sa florom oko šešira, odgovori : — Nije.Prvo smo spremili za Niš. — A zašto? — Pa to je svejedno.Obe će pošiljke ići istim vozom. On se ljutito okrete.Momak ima pravo, a on se toga nije setio.Kad je došao do vrata, on baci pogled na dućan i učini mu se, da izgleda sasvim drukčiji.Nekako je veći, bogatiji.Donja mu usna zaigra.Dućan je bio prostran, dubok, visok i na dva sprata.Bi mu čudnovato odkuda toliko robe.Osam momaka jure tamo i amo, pakuju robu za palančane, a njemu dođe, da im kaže, da to sve u zalud rade i da će danas sve biti svršeno.Najstariji momak, onaj sa florom oko šešira, dođe do njega. — Treba tri hiljade dinara za đumruk. On ga nekako čudnovato pogleda.Našto ?Zar taj momak ne zna, da je svršeno s trgovinom, ne treba više ni robe, ni đumruka, ničega.Šta će robijašu roba ?Momak ga gleda zagonetnim pogledom, a Đorđu dođe da mu kaže, da on sada ide u kvart, a odatle u zatvor, gde su kockari, kesaroši i mangupi, a posle će ga okovati u gvožđe i otići će na robiju.Našto onda roba?Momak ponovi, pa dodade: — Hoću li pre podne ići na đumruk ili posle podne? Đorđe ga gleda i bi mu smešno da ovaj ništa ne zna.Ne zna, da je njegov gazda običan, najobičniji robijaš.Zatim mu reče ljutito: — Dobro. Momak sleže ramenima i ode za poslom.Ponova pođe.Kad je došao do vrata, on se okrete: — Daj mi čašu vode. Jedan dečko uzede čašu i poleti na polje.Onaj momak, što hvata muve, podmetnu mu nogu i on umalo nije pao.Ostali momci ugušuju smeh, a jedan metnuo šake na lice, grca i izlete napolje.Kad mu dečko doneo vodu, on je halapljivo popije, kao da je grozničav.Jedva jednom izide na ulicu.Dan je bio lep.Nebo plavo i bez jednog oblačka.Pred drugim dućanima stovaruje se roba.Nosači i kočijaši dugo stoje i prepiru se kako će stovariti robu.Jedni psuju a drugi odgovaraju.Trgovci ga sretaju na ulici ili stoje pred svojim radnjama, zaturili ruke na leđa i razgovaraju se s drugim trgovcima preko ulice.On se smeška.Neki ga zadirkuje, a on im odgovara osmejkom.Zašto da se šali ?A zašto se oni s njime šale ?Zar oni ništa ne znaju ?Neka hladnoća ga obuzela.Najednom mu se učini, da je potpuno ravnodušan i da mu je svejedno ma šta mu se desilo.On ne može ništa da izgubi.Nije nikad ništa ni imao.Ali, najednom mu projuri jedna misao kroz glavu.A žena?A deca ?I pri toj pomisli lako zadrhta, ulica se poče ugibati pod njegovim nogama i ličila je na velike valove.Jedan poznanik mu išao u susret.On ga je tek onda primetio, kad se očešao o njega.Što se više približavao kvartu, njemu je bivalo sve teže.Izgledalo mu je kao da nema na ulici dovoljno vazduha.Nešto ga je gušilo i on je jedva disao kao da je u kakvoj ćeliji sa uzanim prozorom više vrata, kroz koji vazduh dolazi više slučajno, kad po nekad zaluta.Činilo mu se kao da ga vode na smrt, za njime ide nekoliko žandarma sa puškama a on jedva ide, okovane noge su teške i on ih s naporima diže, a okovi tužno zvone, zveče i škripe.Kad je ugledao kvart, njemu dođe misao da nekuda pobegne, da se sakrije.Posle je pomislio i na to, da je ženi trebao da ostavi mnogo novaca, da bez brige živi i da decu nzvede na put, decu jednoga robijaša.On stisnu zube, a dve krupne suze klize niz njegovo bledo i ispijeno lice. U hodniku od kvarta dosta sveta.Na jednoj rasklimatanoj stolici sedi jedna starija ženska, sa velikim crvenim nosem, crvenim bolesnim očima.Ruke uvukla u rukave od rekle i naslonila ih na trbuh.Ona se klati tamo i amo a stolica škripi.Iz nje bazdi rakija da čovek padne u nesvest.Jedna mlada ženska, po svoj prilici, nekakva sluškinja, sa malim slamnim šeširom ispod kojega vire kudrave šiške, pred njome jedan mali drven kufer sa žutim jekserima, metla mahramu na oči i plače.Žandarm, odadžija, ide po hodniku i kreše očima.I ona njega pogleda milo i ljupko, kaže mu »gospodin kaplare« i moli ga da se zauzme za nju.Zvonce zazvoni, kaplar zalepi cigaretu za ragastov od vrata i uđe u kancelariju.Đorđu se učini da ga svi prisutni gledaju nekim čudnovatim pogledom.Jedan žandarm naslonio se uza zid, sunce uprlo u njegovu značku i ona se svetli.On je upro pogled u Đorđa i Đorđu dođe da izleti na ulicu, da beži negde daleko, ne znajući ni sam kuda.Odadžija izide i pođe Đorđu. — Je l’ ćete kod gospon člana, gazda Đorđe? — ...Jeste... hoću... zvao me. Odadžija uđe u sobu na čijim vratima stoje velika slova štampana trima bojama, crveno, plavo, belo, i odmah izide napolje i reče odsečno: — Izvolte. Đorđu u času sinu misao da pobegne, ali se vrata otvoriše i on uđe.Član, jedan mlad čovek sa prčastim nosem, smeđim opuštenim brcima i u užasno prljavoj uniformi sedi prema jednom gospodinu, puši njegove cigarete i razgovara s njime.Đorđe, inače slobodan, stade kraj vrata kao ukopan. — Dobar dan, gazda Đorđe.Molim vas malo pričekajte.Imam s gospodinom nešto da svršim.Izvolite, sedite. Đorđe sede na jednu strahovito izlizanu fotelju, koja je, uz to, bila umazana mastilom.Federi su bili popustili i pokvareni, zvonili su i jecali, kad ko sedne na nju ili ustane sa nje.Član je gledao u Đorđa nemim i upitnim pogledom, koji se Đorđu učini, da prodire u dušu njegovu. — A šta je vama, gazda Đorđe? — Meni ? — Bledi ste nešto. Đorđe se malo promeškolji, federi odskočiše i zazvoniše. — Pa... stomak me boli. — Poznaje vam se.Mnogo ste oslabili. Član klimnu glavom i okrete se onom gospodinu.Đorđe je bio uveren, da ga je član ironično gledao i da je to rekao u ironiji, ciljajući na sasvim nešto drugo.Njemu je bilo krivo, što se član pretvara.Što mu odmah ne kaže, da on sve zna i da ga je zvao da ga okuje.Član misli, da je on glup, pa da ne zna, da član sve zna, ali, kao policajac, kao vlast voli da se pravi nekako važan.Članova kapa je visila na čiviluku i Đorđe je jasno video kako se ona klima, kao da hoće da kaže: »a ti si taj ?« Baci pogled na kraljevu sliku i učini mu se, da je kralj veseo i da ga gleda sa razočarenim pogledom.I on maše glavom, kao da kaže: »zar i ti Đorđe?« Član razgovara sa onim gospodinom, koji puši i neprestano žvaće kao da nešto jede, i, s vremena na vreme, baci ironičan pogled na Đorđa.Đorđu krivo, dođe mu da đipi i da kaže: — Evo me, priznajem, pa šta hoćeš ? Minuti su mu izgledali časovi.Zvonce zvoni u hodniku i on lepo čuje, kako ono kaže : »Tu smo«.Žmarci ga podilaze.Ruke mu vlažne i neprijatno mu je, kad ruka ruku dodirne.Hladan znoj curi niz čelo.Listovi igraju.Najzad se gospodin diže, pruža ruku članu i žvaće.Član ga isprati do vrata.Zatim sede prema Đorđu i ponudi mu cigaretu. — Izvolte. Đorđe ga gleda ironičnim pogledom.Kako je naivan taj član!Pravi se, čovek, nevešt. — Hvala. Đorđe gleda u člana, a i ovaj u njega, ali nekako ironično, upitno. — Znate zašto sam vas zvao ? Naravno, da zna.Ali zašto ga on to pita?Zašto mu otvoreno ne kaže : — Čuješ ti, Đorđe.Ti si lopov, krao si marke i sad je pravo da te okujem. Đorđe ga gleda i reče lagano: — Ne znam. Član ga opet gledo ironično : — Zbilja ne znate? Đorđu izgleda kao da mu neko zabo nož u grudi, pa ga lagano okreće.Zna, ali zašto odmah da prizna ?Član hoće da ga muči.Dobro, onda će i on člana da muči.On reče drsko gledajući člana u oči: — Ne znam. — E, pa onda, moram ja da vam kažem. I član se ironično nasmeja.I ono malo krvi što je još bilo u Đorđevu licu u času nestade.On prestade da diše, a neka glomazna ruka ga uhvati za grlo i steže. — Ja sam mislio da ćete vi sami da se setite. Član se opet ironično nasmeja, a Đorđe je mislio da će se ugušiti, ali ipak zato ne skida pogled s člana, koji je upro oči u njega, kao da hoće da prodre u dušu njegovu. — Vi znate za markašku aferu.Ceo svet sada samo o tome govori.Tu su mnogi umešani, pa... . Đorđe ustade sa stolice i federi zazvoniše. — Šta vam je? Đorđe ga gleda ukočenim pogledom i reče: — Otvorite prozor, ne mogu da dišem. Član otvori prozor i dođe do njega. — Pa što se ne lečite?Vi ste najedanput strašno oslabili.Bledi ste kao krpa.Hoćete li vode? — Hoću, molim. Član zazvoni i odadžija uđe.Malo posle se vrati sa vodom.Đorđe naglo isprazni čašu. — Hteo sam da vas molim da mi kažete... Đorđe se jedva držao na nogama.Najednom se ispravi, kao da ga ko udario u slabine. — Šta da vam kažem ? — Da se primite za prisutnika.Tu su se mnoge ličnosti umešale, pa ne bi zgorega bilo da se isleđenje vrši u prisustvu uglednih građana. Đorđe ga gleda ironičnim pogledom. — Hoćete li ? On poče slobodnije disati.Krv mu lagano pojuri u glavu. — Boga mi, ne mogu.I sami vidite, da sam slab. — To jeste, ali ipak. — Ne, ne, izvinite, ne mogu. Član je dugo navaljivao na njega, apelujući na njegovu uglednost, ali Đorđe je kategorički odbijao.On nije hteo da se gleda, oči u oči, sa Đokom, koji bi ga, možda, kad bi ga ugledao, izdao.Član, najzad, popusti, pozdravi se s njime i isprati ga do hodnika. Đorđe huknu, kad izide napolje.Svež vazduh ga zapahnu.On skide šešir.Učini mu se, da nikada u njegovu životu nije bio lepši dan.S plavoga neba je grejalo veselo sunce.Ljudi su išli ulicama i smejali su se.Jedno veliko pseto leži na sred trotoara, jedan dečko dođe do njega i stade mu na rep.Pseto ciknu i naže bežati.Đorđe je gledao za njime i smejao se.Neki svatovi jure ulicom.Kočijaši teraju konje kao sumanuti, utrkujući se.Jedna kola, natovarena drvima, idu lagano i škripe.Jedna cepanica pade s kola, kočijaš je nije primetio.Za njime viču mimoprolazeći, on se vrati uzede cepanicu juri za kolima, psuje i baca je na kola.Đorđe zaturio ruke i ide lagano, smeškajući se.Izdaleka ugleda jednu žensku, mršavu i bledu, sa velikim crnim očima.Ona je ubrađena crnom šamijom iz koje vire čuperci prosede kose.Crna tanka rekla sva iskrpljena, crna suknja se pripila uz mršavo telo.Cipele izgažene i iskrpljene.Kad ide, ona vuče noge po trotoaru.U ruci drži kotaricu i u njoj ima, jamačno, tanjir i neko staklo, jer kucka kad ide.Đorđe bolje zagleda tu žensku i poznade Leposavu.Ona je, jamačno, išla s groblja.Ona ga nije spazila.On je stao na jedan ugao i dugo je gledao za njome, kako u onoj crnoj haljini, kao kakvoj mantiji, ide, klizeći nogama po trotoaru i slušao je kako se kuckanje u kotarici postepeno gubi u daljini.Kad je izmakla ispred njegovih očiju, on smaknu ramenima i ode lagano, sa zaturenim rukama na leđima, u dućan. Kroz debele zavese, koje podražavaju srpsku tkaninu, prodirale su sunčane zrake, lagano i, gotovo, sa nekim strahopoštovanjem.Soba, pretrpana nameštajem i osvetljena samo jednim prozorom zastrtim zavesama, bila je skoro polutamna.Prečage na prozoru bacale su senku na crveni debeli tepih i ona izgleda kao kakav velik rasklimatani krst.Caja sedi na jednoj fotelji i radi neku dečju kapicu.Belo lice, sa žutim pegama i odebljalim nosem, odudaralo je od bluze zatvoreno plave boje.Bluza nije bila utegnuta ali je ipak vrlo jasno ocrtavala velik trbuh.Ona je bila u drugom stanju i očekivala je prinovu, po njezinu računu, kroz osam dana.Na podu, kraj njezinih nogu, sedi njezin najstariji sin.Dugačka plava kosa, koja se svetli prema svetlosti, kao da je zlatna, bila je zamršena.Na nosu ima jednu crnu pegu od gara ili mastila.On ređa neke kutije, jednu na drugu, pa kad ih sve upotrebi, on digne ručice u vis i gleda u tu kulu od kutija. — Mama, mama, vidi. — Vidim, sine, igraj se lepo. On, onda, gurne prstićem jednu srednju kutiju, kula se sruši i on se smeje i pljeska ručicama.Posle on ponova slaže.Drugi sin oškrinu vrata, proturi čupavu glavicu i reče radosno : — Pajo, da vidiš brzo...Maca ima bebe. . Paja podiže glavu i gleda u Miku iznenađenim pogledom. — Da vidiš, nemaju oči i sve plačedu. Paja se diže i poleti vratima. — Ne mojte, deco, da dirate mačiće. Deca zagonetno gledaju u svoju majku, a Caja dodade savetujućim glasom: — Hoće njihova majka da plače. Deca se okretoše i izleteše napolje.Malo posle se začu u hodniku mijaukanje.Vrata se otvoriše i deca uđoše unutra.Svako nosi u kecelji po jedno mače.Mačići pište, a mačka ide lagano za decom, podigla rep u vis, gleda u kecelje i polagano mauče.Caja se diže i viknu na decu : — Odmah nosite to napolje..., Čujete li...? Deca obema ručicama drže kecelje u kojima mačići pište i preplašenim pogledom gledaju u majku.Mačka sasvim mršava, sa bolom i tugom u očima, ide oko njih, maše repom i samo mauče.Caja dođe do vrata i viknu: — Katice, uzmite ove mačiće. Katica uđe i htede deci da oduzme mačiće, ali oni pritisnuše kecelju na grudi. — Odmah da podavite to đubre. Deca se zgledaše i još više pritisnuše keceljicu na grudi, oči im se skupiše, zašmrkaše i udariše u plač. — Dobra deca ne plaču.Ko voli mamu, on treba da sluša. Ali sve je bilo u zalud.Deca su plakala, a Katica im lagano uzede mačiće i izide napolje.Mačka je išla za njome i maukala je.Malo posle deca odoše u kuhinju: Pod šporetom u jednoj korpi sa provaljenim dnom, ležala je porodilja na nekim krpama. Deca čučnula kraj korpe i gledaju kako se slepi mačići otimaju o sise. — Je li, a kako oni vidu kad nemaju oči ? — Je l’ će i oni da fataju miševe kad porastu? Katica plete i odgovara nemarljivo : — Dabome. — A kako će da fataju miševe, kad nemadu oči ? Paja odgovori mirno i filosofski: — Pokaro gi boga, jer nisu slušali mamu. Katica, koja nije, bog zna kako, volela decu, reče im da ih zove mama, da im da kolača i oni odoše u sobu. Caja je od nekoga vremena postala vrlo razdražljiva.Svaka je sitnica naljuti.Najednom zajeca ili joj postanu deca dosadna i ona ih istera u kuhinju.Uobrazila je, da je muž ne voli i da nikada ne misli na nju.Više puta joj dođe, da uvredi svojeg muža, rekavši mu, da je on nju uzeo samo zbog novca.Po neki put, opet, postane preko mere ljubazna i nežna, uvija se oko muža kao mačka i, onda, opet udari u plač i kaže, kako nju niko ne voli i da će ona skoro umreti.Neki put kaže, da joj se jede riba, drugi put, lubenica.Jedan put, u šest časova u jutru, prejele joj se kruške i Katica je morala da otrči na pijacu i da ih kupi.Kad ih je donela ona je zagrizla u jednu krušku i tražila je, da se toga dana kuva buranija.Prebacivala je Đorđu što nije hteo da je izvodi i rekla mu je, da se on nje stidi što je u takvom stanju, a kad joj Đorđe predloži da kuda iziđu, ona je govorila, da je mrzi da se oblači i da izgleda kao kakvo čudovište.Decu je volela, ali trudnoću je smatrala kao neku rugobu potpuno izlišnu. Deca su sela na pod.Paja počeo kutije da slaže jednu na drugu.Mika je hteo, takođe, da se igra, pa uzede jednu kutiju.Paja mu je poče otimati, Mika je neda i ogrebe Paju.Ovaj plačući, povuče ga za kosu i obojica udariše u plač.Caja napravila neko žalosno i očajno lice.Đipi sa stolice uhvati i jednog i drugog za ruku i izvede ih na polje.Oni su plakali, lupali na vrata i obećavali su, da će biti dobri.Ona ih nije više puštala unutra.Oni onda, odoše u kuhinju, da gledaju mačiće. Caja zaturi ruke na leđa i pređe nekoliko puta preko sobe.Zatim dođe do prozora, razmakne zavese i zanesenim pogledom, koji ne vidi, gleda na ulicu.Katica oškrinu vrata i proturi glavu : — Gospođo, jedna žena vas traži. — Mene ? — Jeste. — Dobro, neka uđe. Malo posle uđe jedna visoka i mršava ženska.Sa velikim šeširom na glavi i u pohabanoj crnoj haljini, onako visoka i mršava, izgledala je kao kakvo strašilo za tice u polju.Lice duguljasto, obrazi upali, usne tanke i modre i kroz njih se vide dva reda požutelih i nagriženih zuba.U ruci drži suncobran sa jednom skrhanom šipkom.Cipele odavno izgažene i ne čuje se kad ide.Sa strane, na suknji jedan velik čičak. — Dobar dan, gospođo, izvinite što sam bila tako slobodna.Ja vam ne bih dosađivala, ali moram.Već dva puta sam tražila vašega muža u dućanu, a momci mi rekoše, da nije tu i ako sam ga ja, iza zavesa, videla da sedi.Molim vas izvinite. Caja je posmatrala ovu žensku, koja je na nju činila vrlo neprijatan utisak.Izgledalo je, kao da je na nju neko naperio revolver, a ona nije kadra da se brani.Utučeno reče: — Molim... sedite. Ženska odmah sede i poče ponova govoriti, brzo i gotovo ne dišući. — Vaš nastojnik je jedna obična životinja.Šta ću vazdan da biram reči.On je, gospođo, jedna ordinarna životinja.Moj muž nije niko i ništa, nego činovnik i to ukazni, koji ima godine službe.Dakle potpuno obezbeđen.On je telegrafista i to samo za poverljive stvari, a dopusti ćete, da se makar kome ne poverava tako delikatan posao. Caja je gleda zagonetnim pogledom i misli se, zašto njoj ova žena sve ovo priča, kad se to nje ni najmanje ne tiče.Njoj je teško, dođe joj, da kaže neku neprijatnost ovom strašilu, ovoj vetrenjači, koja će je umoriti svojim dosadnim govorom.Našto ceo taj govor ?Ona je inače ne sluša.Nju, u ovom času, ništa ne interesuje i ona bi najvolela, da bude potpuno sama, da se nasloni na prozor i da plače.Ona se zagledala u onaj čičak i seća se, kako joj je jednom, kad je bila mala, jedan neučitiv muškarac čičkovima umrsio svu kosu i ona je mnogo plakala.Neznajući ni sama kako, podiže ruku do kose, kao da hoće da se oslobodi tih nametljivih čičaka i stuži joj se i u malo što nije zaplakala.Očima žmiri i učini joj se da ne sme ovo stvorenje da pogleda.Izvadi rubac i njime pređe preko lica na kojem nije bilo ni suza ni znoja.Zašto se briše rupcem?Ne zna ni ona sama.I ona poče rubac gužvati. — Makar kome se ne poverava tako delikatan posao. Caja baci jedan očajan pogled na nju.Bože moj, zašto to ponavlja ?I koliko će to puta reći?Delikatan posao, delikatan posao.Prava vetrenjača.Ona uzdahnu, ali ženska nastavi dalje, kao da je sama u sobi pa se preslišava.S vremena na vreme dodirne kažiprstom vrh nosa. — Ministar je hteo nekoliko puta da ga premesti, ali upravnik je otišao lično ministru i pitao je ministra, ko će, onda, otkucavati poverljive stvari.Meni je, rekao je on, sve jedno, gospodine ministre, samo mi dajte drugog čoveka za koga ja mogu garantovati.A ministar ćuti, ćuti.Upravnik, onda, reče: To je jedini čovek u Srbiji, kome se mogu poveravati delikatni poslovi. Caja oborila glavu podu, kao da traži nešto.Jedva je disala, kao da joj mora pritiskivala grudi.Gotovo joj se smučilo, kao da je taj delikatan posao neka otužna medicina.Ruke metla na krilo, mota palcima i gužva rubac. — Upravnik, onda, reče: To je jedini čovek u Srbiji, kome se mogu poveravati... Caja reče očajno i bolno: — Delikatni poslovi. Ženska sasvim mirno, dodirnuvši kažiprstom vrh nosa, reče: — To je jedini čovek u Srbiji, kome se mogu poverovati delikatni poslovi. Caja jeknu bolno i ustade.Došavši do prozora, ona se nalakti pa i ne gleda u onu crnu i mršavu priliku, koja lagano tone u tami koja osvaja sobu.Dosada je poče gušiti i ona otvori prozor.Nasloni se na jedno krilo od prozora i gleda u onaj čičak, koji se jedva nazire u tami, zatim joj pogled pređe na skrhanu šipku od suncobrana i misli se, kako mora da je ćoškast suncobran bez te jedne šipke.A ženska i dalje govori, dirka vrh nosa i samo govori, govori. — I kad se prema jednom takvom čoveku vaš nastojnik, koji nije ni za mali prst moga muža, tako gadno ponaša, onda je on jedna obična životinja.On je, gospođo, jedna ordinarna životinja. Caja reče razdraženo: — To sam čula četiri puta. — Nećete mi, gospođo, verovati, ali on je jedna ordinarna životinja. Caja je bila spremna, da se svakog časa zaplače.Ona je bila uverena, da je ova ženska samo zato došla, da je ubije svojim dosadnim govorom.Na kraju krajeva, šta se nje tiče taj nastojnik, njoj je bilo potpuno svejedno, da li je on jedna obična ili jedna ordinarna životinja.Zašto joj priča ta ženska sve to ?Našto sve to?I ona baci jedan očajan pogled na nju, gleda kažiprst kako dirka vrh nosa, kao da je to električno zvonce, pa, svakog časa, pritiska dugme, gleda u onaj čičak kako se pripio uz njezinu suknju i dosadan je kao i ta ženska i sve to njoj je bilo beskrajno dosadno, mrsko i glupo. — Zašli smo tek u drugi mesec kako nismo platili kiriju i on, zamislite, ni pet ni šest, nego nas tera napolje kaže: Takve kirajdžije meni ne trebaju. Caji je to, u ovom trenutku, bilo milo što im je to rekao i u malo, što nije, sa izvesnim triumfom, rekla, da je nastojnik imao potpuno pravo, ali ona to ne reče, nego samo nabra čelo i poče grickati donju usnu. — I on, jedan niko i ništa, jedan običan sluga, sme da kaže: Takve kirajdžije meni ne trebaju.To je prosto strašno.I to zašto?Zato što nismo platili jedan mesec kirije.Čudno mi čudo, kao da će, zbog toga, jedan gazda Đorđe, propasti. Ona je vrtela glavom i reče lagano, kao da sa sobom govori : — Takve kirajdžije meni ne trebaju. Caja je, bez ikakva obzira, počela sada hodati po sobi tamo i amo, ruke zaturila na leđa, glavu oborila podu.Uzdisala je, zevala je, sedne pa opet ustane, ali sve to nije ništa pomagalo.Delikatan posao je i dalje govorio, ponavljao čitave rečenice, vrteo glavom i dirkao nos. — I sad moramo da se selimo.Ko da ćemo mi pojesti kiriju.Imamo mi stvari za deset kirija, ali bolest našeg deteta nas mnogo koštala.Ja kažem to vašem nastojniku, a on sasvim drsko, odgovara: Za sirotinju i nisu deca.Zamislite tako nešto!Znate, da mi se cela kuća okrenula, kad sam to čula, kaže: Za sirotinju i nisu deca.Kao da smo mi krivi što imamo dece.To je božja volja.Ako smo siroti, mi ne možemo da pobijemo decu.Sigurno smo mi želeli decu?I zar smo mi krivi što je to božja volja? . I ona poče jecati.Caja je mislila da će poludeti.Dakle još i to ?Ona poče po sobi brže hodati, mašući rukama.Bože moj, šta je ona skrivila, da toliko pati ?Šta hoće ova ženska od nje ?Ona i ne zna gde je ta kuća o kojoj govori.Pa i da zna, šta se nje to tiče?Ona hoće samo mira, mira i ništa više.Ona stade pred nju i reče očajno i bolno, raširivši ruke: — Pa šta hoćete od mene, molim vas? — Hoću da se selim.Kažite mu, da nas pričeka još koj dan.To možete.Ne tražim od vas, bog zna šta. Caja reče odsečno: — Ja se ne mešam u te stvari.Idite kod mog muža.Ja vam ne mogu pomoći, jer me on ne sluša u takvim stvarima. Ženska reče drsko: — To je koješta, Vi me šaljete vašem mužu, a on neće da me primi. — Šta da vam radim? Ženska se zamislila i šapće : — Za sirotinju i nisu deca.I to pred svima kirajdžijama mi kazao.Maše onom njegovom štapinom, kao da je u menažeriji i kaže: Za sirotinju i nisu deca. Ona se diže.Caja huknu. — Neću da vas dalje zadržavam.Dolazila sam džabe i to je sve. Ona pođe i stade pred vrata. — Ja nisam kriva što nisam lepa i udovica.Onda bi me čekao taj nastojnik, ali ovako ne može. Caja je gleda upitnim pogledom. — Jeste, svakog dana dolazi kod jedne udovice što sedi do našeg stana i pije tamo kavu.Ja neću da ogovaram, ali samo kažem, nisam lepa i nisam udovica.Da ta udovica ne plaća kiriju, to sve kirajdžije znaju.Ja ne volim da ogovaram, pa zato li da ćutim.Prekjuče joj kupio neki štof za haljinu, po 3 dinara metar.Ali šta me se tiče.Moj običaj nije nikad bio, da ogovaram.Nedeljom su tu pivo, vino, pečenje, kolači. Ona otvori vrata.Caja stoji kraj nje i s nestrpljenjem očekuje, kad će se za njome zatvoriti vrata.Ona jednom nogom stoji na pragu a drugom u sobi.U jednoj ruci drži invalida od suncobrana, a drugom uhvatila za kvaku. — Znate, moj običaj nije nikad bio, da ogovaram, inače bi se moglo pričati i o tome kako vrši opravke.Majstor danima sedi na tavanu, a nadnica mu ide.Ali, hvala Bogu, ja ne volim da ogovaram I kad je izišla i kad je za njome Caja zatvorila vrata još se čuo u hodniku njezin glas, koji je pričao o tome, kako ona ne voli da ogovara, kako za sirotinju i nisu deca i kako je nastojnik jedna obična životinja, jedna ordinarna životinja.Caju je sve telo bolelo, kao da ju neko izudarao.Malaksala i iznurena beskrajnom dosadom, leže na jedan divan, metnu ruke pod glavu i tako leži i gleda u tavanicu.Suton je počeo da se hvata.Napolju su se počele sijalice paliti i bacale su, vrlo štedljivo, koju zraku i u sobu.Nameštaj dobio neki glomazan oblik i sve u sobi izgleda nekako nakazno.Četvorokraki luster na tavanici otegao se preko cele tavanice, preko jednoga zida i polovine poda.I u ovom sumraku izgleda sve nekako tajanstveno i predmeti u sobi, i vazduh, i polutama, i misli, koje čoveka u tome času obuzimaju, i osećaji, koji čovekom ovladaju.I da nije na ulici života i svetlosti, moglo bi se zamisliti, da je soba, u ovom času, neki daleki predeo, ili neki zamak, u kojem spava omađijana careva ćerka, udaljena od svetske vreve i ljudske dosade.Časovnik. na zidu je izbijao šest časova i Caji se učini, kao da časovnik ne izbija, nego govori ona ženska, maše glavom i dirka nos.Ona se zlovoljno okrete na drugu stranu.Sad se zagleda u šare na zidu, broji ih i, u pameti, stvara, od raznih vijuga i crta, razne čudnovate figure, koje postaju sve veće i najednom se pretvore u onu žensku sa velikim šeširom pretrpanim izbledelim pantljikama i perjem.Napolju mauču mačići i ona jasno čuje kako oni neprestano ponavljaju: delikatni posao, delikatni posao.Ona se bolno nasmeja i okrete se na leđa.Noge povuče k sebi.Najednom oseti neku hladnoću u krstima.Noge se ohladiše i obuze je užasan bol.Na čelu je bilo nekolika graška znoja, koji je bio hladan.Ona stište zube da ne zaplače od silnoga bola.Odjednom se seti kako ju je jako boleo zub, kad je bila u drugom stanju sa prvim detetom i pomišljajući na to, njoj se učini da je i sada boli zub i reši se, da kaže da je boli zub, ako bol u krstima ne bude popustio.Posle joj iziđe ona ženska pred oči, čuje njezin kreštavi glas, kako nebrojeno puta izgovara: delikatan posao, delikatan posao.Zatim se seti kako je njezin muž više ne voli i da nju u opšte niko na svetu ne voli i da je ona najnesrećnije stvorenje na svetu.Najednom reče zabrinuto : — Đorđe u četvrtak nije obukao čistu košulju. Mislila je, da još jednom podseti Katicu da podavi mačiće i da do Petrova dana ima još pet dana.Bol je iz krstina silazio u noge i njoj se učini, da su joj noge otekle i da su teške kao da su od gvožđa.Setila se, da je Đorđa uvredila za ručkom, jer mu je kazala da mu je novac preči od svega na svetu.On je pocrvenio od jeda, tresnuo viljuškom o sto, ali videći je u tom stanju, reče sa pritajenim gnevom; — Naljutićeš me, ako mi to drugi put kažeš. Nju je naljutio taj njegov mirni ton i njoj bi krivo, da je sada svi paze i da je svi smatraju kao dete, kojem se čini sve po volji.Ona je htela da kaže Đorđu još nešto gore, što bi ga jako uvredilo i ona reče pakosno: — Zbog novca si me i uzeo. On se jetko nasmeja, uzede šešir i izide napolje.Nju je to još više naljutilo i ona se gnevno diže od stola, odjuri decu u kuhinju i udari u plač. Bol ju je sve više obuzimao.Hladan znoj je curio s njezina lica i ona se poče prevrtati po divanu.I nikoga nema da uđe u sobu i da vidi šta ona radi, a ona se previja od silnoga bola kao crv.Mislila je, da li će opet biti muškarac.To bi joj bilo vrlo krivo.Ona bi volela da bude žensko, jer su ženska deca uvek bolja i majka ima koga, s kime može deliti dobro i zlo.U pameti je gledala to dete sa lepim plavim očima i sa dugačkom kovrdžastom zlatnom kosom.Kad se sa Đorđem opet bude svađala, onda će imati koga, koji će držati njezinu stranu.Opet je zaboleše krstine.Ona je ječala.Znoj i suze su tekli neprekidno, ruke i noge su joj bile hladne kao led.U ušima joj je zvonio neki neprijatan glas, koji je stalno ponavljao : delikatan posao, delikatan posao. U sobi je bio, gotovo, potpun mrak, jer se sijalica napolju ugasila.Katica uđe u sobu. — Da upalim, gospođo, luster? Caja je nazire u mraku i njoj se učini, da ima neki vrlo neprijatan glas.Ona reče gnevno : — Idi bez traga. Katica sleže ramenima i izide napolje.Bože moj, zašto mora žena toliko da pati ?Ona je razumela, da će dobiti prinovu u oči Petrova dana ili sutradan po Petrovu danu i, eto, sad se prevarila u računu.Sad će opet doći babica, pričaće joj o skandalima po kućama, dolaziće ženske u pohode i pričaće jedno isto po sto puta.Ona će ležati šest nedelja u postelji, Đorđe će pušiti i šetati po sobi, pitaće je ono isto što ju je i pređe pitao, kad je rodila ona dva deteta.I sve jedno isto, jedno isto.Ako ne bude žensko, bolje da ga i ne rodi živo.Šta će joj toliki sinovi ?Ah, ako bude žensko, kako će to biti lepa devojka, imaće lepe haljine, lep šešir.I njoj opet izide pred oči ono strašilo, kako vrti glavom, dirka nos i ponavlja svoje beskrajno: delikatan posao, delikatan posao.Ona metnu ruke na trbuh, znoj curi s njezinoga lica i ona gricka usne, da ne zajeca ili ne jekne na glas.Čama je poče gušiti i ona viknu : — Katice, Katice! Katica uđe. — Što ne upališ već jednom taj luster. Katica napući usta i reče drsko: — Pa ja sam vas malo čas pitala. Ona ćuti i misli u sebi kako se Katica već obezobrazila i da je treba otpustiti. — Podavi mačiće. Katica ćuti i pali luster, odvrčući ključ na zidu. — Šta rade deca ? — Igraju se u kujni. — Treba da ideš po Đorđa ili po babicu. Katica klimnu glavom i pođe vratima. — Katice... podavi mačiće... Katica izide napolje.Zašto joj je jedno isto kazala nekoliko puta ?Zašto, zašto ?Ona se okretala čas na jednu čas na drugu stranu.Đorđe je mnogo oslabio, počeo je i da sedi.Nije više lep kao pre.Mnogo puši i strašno miriše na duvan.I njoj se, na jednom, stvoriše njegova dva prsta, kojom drži cigaretu, žuta od duvana.Ona reče lagano: — Treba da mu kažem, da je to vrlo ružno. Učini joj se da oseća dim od duvana, diže se lagano i pogleda po sobi.Zatim opet leže. — Od dima se kvare i zavese. Kad je Katica silazila niza stepenice, ona je čula kako Đorđe nervozno zvoni na vratima.Ona mu brzo otvori.Đorđe poleti uza stepenice, a Katica mu reče odozdo: — Idem da zovem babicu, gospođi nije dobro. Đorđe zastade i pogleda je zagonetno.Zatim klimnu glavom i ode gore.Caja je ležala na divanu i ječala je od bolova.On dođe do nje i uhvati je za ruku.Ona ga pogleda bolnim i gnevnim pogledom : — Ja mogu ovde i umreti, a nikoga nema da me pita: kako mi je. Đorđe se malo namršti, ali u času razvedri lice i reče blago: — Otkud ja to znam u dućanu? — Ah, ti ništa ne znaš.Ti samo skupljaš pare. On se namršti.Ona poče drhtati.Gledala je u njegovu kosu kako sede vlasi preovlađuju i udari u plač. — Što plačeš? — Ja sam najnesrećnije stvorenje na svetu.Mene niko ne voli, niko, niko. On ju je milovao po glavi. — Da te ko čuje iz druge sobe, mislio bi da si zbilja nesrećna. Ona je očajno mahala rukama. — Jest, ja nikad nemam prava.Ja sam nesrećna, nesrećna. — Tako uvek govoriš kad si u takvom stanju. Ona je jecala i bilo joj je vrlo krivo, što on neće da se naljuti.On se naže nad nju i poljubi je. — Umiri se.Sve će dobro biti. — To je lako reći, ali ti ne znaš kako ja patim. — Znam, znam, samo umiri se. Ona je plakala, očajno je mahala rukama i kroz plač je govorila: — Smatraš me kao dete.Ništa nećeš da mi poveriš.Oslabio si, nešto te muči, a nećeš meni da kažeš šta ti je.Noću ne spavaš, prevrćeš se po postelji, ustaješ, šetaš po sobi kao kakav mesečar i samo pušiš. — Sve će biti bolje, kažem ti.Sad ću mirno da spavam. On pocrveni i nastavi šapatom : — One marke što sam ih kupio, bile su ukradene, pa sam se bojao, da me ko ne izda, ali sada su krivci osuđeni i nisam izdan. On je ponova pocrvenio, kad je ženi rekao ovu laž. — Samo budi mirna.Sad ću opet mirno spavati. Caja nije mogla više da govori.Bolovi su bivali sve jači.Đorđe uzede jedno crveno ćebe i pokrije je.Ona se prevrće tamo i amo i grčevito navlači ćebe do vrata, a zatim se opet otkrije i ječi, ječi.Đorđe seo kraj nje, miluje je po licu i podiže joj kosu, koja se bila spustila na lice. — Proćiće, samo strpljenja. Ona čas zatvori oči, a čas gleda u njega.On se naže i poljubi je u čelo. — Delikatan posao... deli...ka...tan... — Šta ? Ona nije ništa odgovorila, soba joj se poče okretati, Đorđe se dizao do tavanice, sijalice na lusteru su joj čas izgledale kao žižak u daljini; a čas velike kao sunce.Malo posle dođe i babica, jedna ostarija ženska u pohabanom odelu i sa jednim otrcanim pljoštim šeširom, kao da je ko sedeo na njemu.U jednoj ruci je držala jednu izlizanu crnu kožnu torbu, a u drugoj jedan oveštali suncobran, koji je zamenjivao i kišobran.Caja je gleda, kao da je prvi put vidi, misli kako će je doticati svojim hladnim koštunjavim rukama i kako će joj sto puta reći: — Treba da budete junak, treba da budete junak. I čudnovato što ju je duže gledala, sve joj je više ličila na onu žensku, pa čak i onaj mladež na levom obrazu joj ličio na veliki čičak i svakog časa je očekivala, da kaže : delikatan posao, delikatan posao.Babica se okrete Đorđu i reče: — E, sad molim da izađete. Đorđe ode u drugu sobu.On je, jedno vreme, stajao kraj vrata i slušao kako Caja ječi.Bilo mu je zabrinuto lice i, sa strahom je očekivao ishod porođaja.Zatim upali cigaretu i poče po sobi hodati tamo i amo.Mislio je o tome, kako je njegov ortak u trgovini maraka, Đoka, osuđen na sedam godina zatočenja a s njime i mnogi neznatni ljudi, sumnjive udovice, ubogi trgovčići i najureni činovnici.I njemu je sasvim prirodno izgledalo, da oni budu osuđeni, a on da bude i dalje bogat čovek, kojeg će svet poštovati i ceniti.Ni za časak mu nije izgledalo čudnovato ili nepravedno, da toliki ljudi, mali i neznatni lopovi, odu zbog njega na robiju, gubeći i čast, i novac, i budućnost i sve.I u ratu mnogi nevini ginu samo zato, da osiguraju budućnost jednom jeditom čoveku.On je sada samom sebi izgledao smešan, kad se seti, da je toliko vreme proveo u strahu.I što je više mislio o tom svojem neopravdanom i izlišnom strahu, njemu je sve prirodnije izgledao ishod te glupe markaške afere.Šetajući po sobi i razmišljajući, stajao je češće na vrata i slušao kako Caja ječi, a babica je teši i tankim, dečjim glasom neprestano ponavlja : — Treba da budete junak, treba da budete junak. Kako je on bio junak !I on ponovo dođe do vrata i reče: — Cajo, budi hrabra. Zatim se seti, da po podne još nije video decu i on ode u njihovu sobu.Ali deca su već spavala.Soba je bila polutamna, jer je bila osvetljena samo kandilom.On dođe do njihove postelje, naže se nad njih i poljubi ih u čelo.Sede za sto, ali se brzo diže, jer nije mogao ni zalogaja da okusi.Časovi su vrlo sporo prolazili, mileli su kao puževi.On uzede novine i nebrojeno puta je toga večera čitao izveštaj s pretresa i uživao je kad je čitao presudu.I njemu se učini, da su krivci vrlo blago kažnjeni.Sedam godina?To nije nikakva kazna za takvu krivicu.Bilo je već jedanaest časova, a on je još neprestano šetao po sobi tamo i amo, pušio cigaretu za cigaretom i razmišljao o jednoj novoj povlastici od koje se nadao velikoj dobiti.On je već računao, da mu je povlastica u džepu, samo treba toliko i toliko da izbroji ministru, kojem je novac uvek potreban, jer ima vrlo luksuznu ženu.Treba i načelniku što god da da, jer mu je već nekoliko puta pričao, da ima mnogo jeda, da treba da uda ćerku, ali ne može još miraz da sastavi i da je on uvek bio pošten i ako mu za to niko neće reći hvala, nego, na protiv, svakog časa, može dobiti penziju.Oči su mu bile modre, noge su klecale od silnoga i neprekidnoga hodanja, usta gorka od duvana, a on je neprestano hodao tamo i amo i prisluškivao na vrata.S vremena na vreme podigne veđe u vis, otvori usta i pažljivo sluša kako Caja ječi, a babica je teši.Oko tri časa po ponoći začuje on, na jednom, jedan snažan glasić kako očajno vrišti.On zastade i pažljivo sluša, zatim se nasmeja i dođe do vrata i nasloni uho na ključanicu.Nestrpeljivo je dolazio do vrata i pitao : — Mogu li da uđem ? Babica mu ljutito odgovori: — Čekajte malo. On se mršti, pođe i opet se vrati do vrata. — Mogu li da uđem ? Babica odgovara tankim, dečjim glasom : — Samo još malko. A to malko učini se Đorđu čitava večnost. Najzad babica otvori vrata i reče: — Pogodite šta je : sin ili ćerka. — Ja bih voleo da je sin. — Ama pogađajte. Đorđe nestrpeljiv i hoće da jurne ka postelji. — Sin. — Bravos, pogodili ste. Caja bleda i malaksala sa upalim očima, poduprta sa dva uzglavlja, doji novorođenče.Ono halapljivo sisa, a bela kora od mleka hvata se oko njegovih usana.Đorđe izvadi zlatnik i metne mu u pelene, zatim tutnu neki novac babici u ruke.On se naže i poljubi Caju u čelo. Već dva dana kako je ovladala nesnosna vrućina.Na nebu nije bilo ni jednog oblačka.Sunce sažiže.Babina svila leti po vazduhu, zakači se za drvo, za telefonske i tramvajske žice ili za šešir kojeg mimoprolazećeg.Kaldrma se sija i jara izbija iz nje.Đorđe ide lagano, znoj curi s njegova zajapurena lica i on se svakog časa briše mahramom.Najzad zavuče mahramu u jaku od košulje.Rukama čas maše tamo i amo, a čas ih zaturi na leđa.Kad je došao do finansiskog parka, on zastade u hladu jednog ovećeg drveta, čije se grane behu pružile preko ograde od bodljikave žice.Šešir skinuo, uzdiše i briše znoj s čela i lica.Između grančica razapeo jedan pauk svoju mrežu i ona se, prema sunčevoj svetlosti, preliva u duginim bojama.Jedna zolja obleta oko njega i on maše mahramom da je otera, a ona se nasrtljivo vraća.Tramvaj ide uz brdo, huji, stane i neprestano zvoni.S vremena na vreme zasvetli modra svetlost pod točkovima.Neka volujska kola idu tramvaju u susret, bremzer zvoni kao besomučan, zaustavi za časak tramvaj, gadno psuje i opet ga krene.Seljak se češe, otvorio usta i zaneseno gleda u to električno čudovište kako huji, stane, juri i neprekidno zvoni.Đorđe se hladi mahramom i vrlo je zlovoljan, krivo mu je, što nije naredio da se upregnu kola, nego ovako ide po ovakom paklu.Kad je došao do ministarstva vojnog on lagano pođe preko kamenih stepenica i, sa sažaljenjem, gleda u šiljboka kako se zajapurio od vrućine i kako s njegova preplanula i mršava lica curi znoj.Na vrh brade stale dve kapi i tek onda padnu na njegovu prašljivu bluzu, kad ih sustignu druge dve.U hodniku, zastrtom tepisima, zapahnu ga hladovina, koja je mirasala na duvan, hartiju i ustajali kancelariski vazduh.Oficiri idu tamo i amo, penju se uza stepenice, silaze i odlaze u razne kancelarije.Mamuze zveckaju, ali potmulo, jer tepisi ugušuju njihove zvuke.Žene u crno idu od jednog odadžije do drugog i ne znaju gde da uđu, a odadžije se raduju što su ih se otresli.Građani, liferanti, šapuću nešto sa oficirima, okreću se plašljivo i ućute kada ko prođe kraj njih.Odadžije, civili i vojnici, puše, šetaju pred vratima i, s neke visine posmatraju ljude, koji, poslom dolaze u ministarstvo.Vojnici, koji vrše dužnost odadžija, s vremena na vreme, počnu marširati ispred vrata, propisno se okrenu »na levo krug«, sisaju pikavac, koji jedva drže između dva požutela prsta, pljuckaju i dele ljude u dve kategorije: koji daju bakšiš i koji ne daju.Jedan starac, sa dugačkom sedom bradom i žutim brkovima od duvana, u vojničkim pantalonama, sa oveštalim žutim kaputom, polete Đorđu u susret kad ga je spazio.On uvek ide podignute glave, kao da je u najmanju ruku, pukovnik u penziji, mrzi ljude, koji ne daju bakšiš i voli da ih kinji.On ne puši fine cigarete, ali od svakoga liferanta uzima cigarete, nosi ih kući i daje ih svojem zetu, koji je pismonoša. — Dobar dan, sluga ponizan.Odma’ ću da vas prijavim, dok iziđe jedna gospođa. Đorđe mu dade nekoliko cigareta, koje on primi poklonivši se duboko: — Hvala, blagodarim. Đorđe zapalio cigaretu i seo na jednu klupu u hodniku.Šešir metno na klupu kraj sebe, prekrstio nogu preko noge, uzdiše i puši.Jedan seljak dođe do njega.Čisto sukneno odelo lepo mu stoji.Na glavi velik slamni šešir.O vratu velik dvokraki srebrn lanac.Na nogama šarene čarape i utegnuti opanci.Iz jeleka viri jedna hartija.Na kažiprstu desne ruke jedan velik četvrtasti srebrn prsten.U jednoj ruci podeblji višnjev štap, kojim kucka po cipeli, kad razgovara s kime.Veliki crni brci su opušteni, lice preplanuto i izbrijano. — Dobar dan, gospodine. — Dobar dan, prijatelju. — A ’oćete li i vi kod gospon načelnika. — Hoću. — Ama i ja ’oću.Pa, eto, ne mogu da dobijem reda.Bio sam i juče.Još od jutros čekam pa ništa.Odoše i oni, koji su došli posle mene.Ko velim : svi su jednaki pred zakonom.A ono, viš’, nije tako. Đorđe ćuti i puši.Zatim se okrete odadžiji. — Je li dolazio Marko? Odadžija doleti do Đorđa. — Koj Marko ? — Marko Đurišić. — Jeste.Baš malo čas ode. — Da li znaš zašto je dolazio ? — Podneo je ponudu. — Je li još ko podneo ? — Niko više. Seljak kucka štapom o cipelu, oborio glavu podu i lagano govori, kao samom sebi: — A sitnica je.Čekam već tri godine.Pedeset banki.Više me košta put za ove tri godine, nego što imam da primim.Moli, preklinji, aja, ništa ne pomaže.Da sam neki gospodin sve bi lako išlo, ali ovako jok.Šta ću mu, kad nisam inteligencija. Đorđe ustade, huknu i poče šetati.Jedna gospođa izide iz načalnikove kancelarije.Odadžija ulete u kancelariju kao besomučan.Malo posle uđe Đorđe unutra i vrata se zatvoriše.Načalnik džipi sa sedišta i pođe mu u susret, pruživši mu ruku. — Dobar dan, gazda Đorđe. — Dobar dan, gospodine načalniče. Načelnik je bio jedna ljudina.Visok i vrlo razvijen.Imao je velik nos na kojem je bio naheren pozlaćen cviker, koji je neprestano skidao i metao.Kad ga skine, on žmiri i izgledalo mu je, da mu to žmirenje daje neki naročiti, dostojanstveni izgled, kao što to jednom načelniku i dolikuje.Retko gleda čoveku u oči, nego mu pogled uvek luta s predmeta na predmet.Njegovo ponašanje u kancelariji veran je odjek raspoloženja njegove žene.Kada je žena pre njegova polaska u kancelariju dobro raspoložena, on je takođe dobro raspoložen, svakog časa se smeška i, onda, najvolije, da poznanike, koji mu dolaze poslom, tapše po ramenu svojom glomaznom šakom.Ako žena viče po kući i očajno se prepire s njime, da li je, naprimer, danas sreda ili četvrtak ili da li će se kuvati buranija ili sladak kupus, pa njemu ništa drugo ne ostaje nego da zgrabi šešir i da hvata put, onda je on zlovoljan, ne prima ni jednog sitnog liferanta, odadžiju grdi bud zašto i kaže mu da je dronja.On priđe Đorđu i poče ga tapšati užasnom šakom, za koju njegove kolege kažu da izgleda kao ripida. — Pa kako je, kako? — Svakojako, gospodine načelniče. — Molim vas, izvolite sesti.Je li povolji kava? — Ako hoćete i vi, hoću. Načelnik pritisnu na zvonce.Odadžija uđe. — Dve kave.Pijete li i vi gorku. — Ne, tanju, slađu. Odadžija izide.Đorđe ponudi načelnika cigaretama.Načelnik uzede jednu, poče je lupkati o sto, zatim je metnu u jednu debelu ćilibarsku muštiklu, ali da kruna dođe gore, i tako je ostavi na prevrnutu futrolu od muštikle.Kancelarija je mirisala na duvan i staru hartiju.Kroz jedan prozor videle se dve tri žice od telefona.U kancelariji je bila tišina samo se, s vremena na vreme, čuje kako u hodniku zvoni električno zvonce i kako zazveckaju mamuze ili zatandrči sablja. — Pa šta mislite, gospodine načelniče?Rekli ste da danas dođem. — Da. I on pocrveni. — Kako ćemo da udesimo ? Načelnik načulji uši, da ko ne prisluškuje na vratima.On se počeše i opet pocrveni. — Ja mislim kao pre. Đorđe izvadi jedan koverat, debeo i nabrekao, i dade mu ga.Načelnik ga brzo uzede i strpa ga u unutarnji džep od kaputa.On još više pocrveni i poče brzo govoriti : — Podnesite tri ponude, a ja ću vam već reći cene.U ostalom, ako te ponude ne budu povoljnije od ostalih, ja ću vam javiti.Otvoriću sve ostale, pa ću sravniti cene i vama ću, onda, javiti kakvu cenu vi da ponudite. Đorđe puši i gleda u načelnika.Ovaj žmiri, briše cviker i glasno diše kao kakva lokomotiva.Odadžija unese kave.Načelnik sede, nasloni se na stolicu, upali cigaretu i poče srkati kavu. — To je lep posao.Može dobro da se zaradi. Đorđe ne diže glavu, nego gleda u šoljicu. — The...Danas po podne je poslednji dan. — Ne bojte se.Javi ću vam ja u podne. — Dobro.A zašto se sad poručuje samo vata, zašto ne i zavoji, kao pre? — Tako hoće ministar.Uostalom to je svejedno. Đorđe se zagledao u cigaretu i ništa ne odgovori.Načelnik prekrstio nogu preko noge i cupka.Pisaći sto se trese i šoljice počeše igrati na tacnama. — I Marko je predao ponudu. Đorđe podiže veđe u vis i reče iznenađeno. — E ? — Da.To je čudan čovek. — Kako? — Uobražen je.Sve priča o nekom svom pravu.Kakvo pravo kog đavola, gde je novac u pitanju. On se prvo nasmeja, a posle pocrveni i saže se, da, tobože, nešto podigne. — Voli i da ogovara. — Sigurno je mene ogovarao ? Đorđe klimnu glavom. — Vala neće više dobiti ni jednu leferaciju, dok sam ja na ovom mestu. Načelnik je bio malo zlovoljan, kao da mu ko stao na žulj.Đorđe se diže, načelnik duhnu kroz muštiklu i duvan pade na pod.Uzede pero i izvadi cigar papir koji je ostao u muštikli.Zatim se diže, dođe do Đorđa i poče ga pljeskati svojom užasnom žakom koja liči na ripidu. — Ne brinite, javiću vam.Svratiću ja sam u vaš dućan. — Zbogom, gospodine načelniče. — Do viđenja, gazda Đorđe. Oni se rukovaše.Đorđe iziđe, a načelnik ga ispratio do vrata i stajao je neko vreme na vratima.Đorđe tutnu odadžiji neki novac.Ovaj se klanja i nebrojeno puta ponavlja: — Hvala, blagodarim. Zatim skine jedan končić, koji je bio na Đorđevim leđima.Seljak nervozno šeta po hodniku, a srebrn lanac ga bije o grudi i lako zvoni.Kad se otvorila vrata, on stade prema njima i poče govoriti, ali načelnik ljutito zalupnu vratima. — Ka velim : svi su jednaki pred zakonom. I on je dalje šetao po hodniku, ili je stajao, naslonjen uza zid, kucka štapom o cipelu, kao što je jutros radio, kao što je juče radio i kao što će još dugo, dugo raditi, dok se načelnik, koji je drugoga mišljenja nego on, ne smiluje, da ga jednom primi... Jedna od one tri ponude, koje je Đorđe podneo Ministarstvu Vojnom, bila je primljena.On je imao dve tri kreature koje je uvek upotrebljavao, kad treba da se izvrši kakvo delo koje sa poštenjem nema ničeg zajedničkog.Toj dvojici je diktirao dve ponude, a on je napisao treću i sve se, jedna od druge razlikuju nekolikim parama u ceni.I jedna uvek mora biti primljena.Pošto je bio uveren, da je tu vrlo velik ćar bio neizbežan, on se reši da se jedne subote provede sa svojim slepim oruđem, koje, bez razmišljanja i bez skrupula, vrši sve ono, što se od njega traži. Bilo je već osam časova, a Đorđa još nema da dođe.Njegova dva trabanta odavna čekaju, žedni i gladni.Oni su bili kao u svojoj kući, bolje reći, kao davnjašne sluge, kojima se veruje i kojima se, nešto zbog toga a nešto što su odavna u kući, gleda kroz prste.Njima se odaju sve moguće počasti kojima se oni ponose.Oni, naprimer, donose vino iz podruma, pomažu devojci da postavi sto, nose tanjire, brišu ih i ređaju ih po stolu.Čak im je bilo dopušteno, da idu po sobama, da donose stolice za sto, da noću, kad devojka legne, peru šoljice, zimi lože peć, a leti neprekidno puše, da time oteraju komarce.Kad treba drva da se kupe, jedan od njih odlazi na drvaru, cenka se kao kakav Jevrejin, kakav cincarin ili kakva ženska, svađaju se s momcima kad hvate drva i. psuju se s kočijašima, kad neće dobro da natovare kola.Pečenicu o Božiću i Uskrsu živinu, kupus za kiseljenje kupuje, opet jedan od njih i neumorno priča kako je seljaku podvalio na taj i taj način i kako je jedini on bio kadar da kupi tako jevtino.Stariji, Filip, bio je nekad dobar trgovac, ali ga je njegova luksuzna žena, koja je imala osobite pojmove o moralu, upropastila i, kad je bankrotstvom sve izgubio, otumarala nekuda.Jedno vreme je bio neki činovničić u opštinskoj trošarini, ali su ga odatle otpustili, jer je upravnik morao da stvori mesto za jednog drugog bankrotiranog trgovca koji je bio njegov načelni prijatelj.Zahvaljujući Đorđu, on je imao šta da jede i šta da obuče.Obično je on i njegov prijatelj u nevolji, Vićentije, ručavao u kuhinji sa devojkom.Samo po nekada, kad Đorđe hoće malo da se proveseli i našali, sedaju s njime za sto.Iznošeno Đorđevo odelo dobijaju oni i nose ga onako neprepravljeno.Filip je preturio pedesetu.Bio je ćelav i samo na potiljku i na slepim očima bilo je malo prosede kose.Imao je mali i debeo nos na kojem je bila jedna bradavica.Prosedi čupavi brci pokrivali su usta i ponekad, kad ih malo rastera, videla su se dva reda žutih zuba.On je malo zamuckivao kad je govorio i uvek je, pri govoru, mahao jednom rukom, kao da njome izvlači reči.Umeo je, kao magarac, da striže ušima.Đorđe je to voleo i, kad je dobro raspoložen tek mu kaže: — Dede, Fićo. A on nabora čelo, malo otvori usta i striže ušima.Pored toga je Đorđe voleo, da mu priča kako je ženu uhvatio na »delu«.Vićentije je bio znatno mlađi od njega, ali je svako mislio, da je on kud i kamo stariji.Lice mu je bilo smežurano, na ćelavoj glavi, nad čelom, je bio jedan čuperak sede kose, kao prilepljen.Brkove je podsecao.Kad je govorio on je šištao, jer su mu nedostajala dva prednja zuba.Jedna noga mu je bila kraća, pa je dužu vukao za sobom kad je išao.On je nekada bio činovnik, čitav vek je proveo u jednoj klasi i taman da stekne pravo na penziju, njega otpuste.Pre nego što je došao kod Đorđa, on je cele noći sedeo u kavani i kibicovao, kad se neki kockaju.On im zavija cigarete, vikne kelnera, kad ovaj ne čuje, podiže novac i karte, kad padnu na pod.Ko dobije, on ga isprati do kuće, ogovara onoga što je izgubio, a ovaj mu da koj dinar.Kad je leto, on ide na kalimegdan, legne na koju klupu i tu odspava sat dva.Zimi pomaže kelneru da rastrebi kavanu, da očiste piksle za palidrvca i onda legne ka dve stolice i tu prodrema.Bio je vrlo pošten, pa su ga igrači više puta slali svojim kućama za novac, davši mu kakav znak, prsten, rubac ili ceduljicu, po kojoj bi mu njihove žene verovale.Zvali su ga baron, a niko ne zna zašto.Njegov specijalitet je bio lajanje.Nakrivi malo glavu, oči podigne u vis, jezik zaokrugli, prilepi ga za nepce i laje kao kakav veliki lovački ker.Umeo je i da reži, da ciči kao malo pseto, da urliče kao kakva psina i da predstavlja kako pseto hvata muve.Tek zine, klimne glavom i učini : hap! od sredine od hleba je umeo da pravi papuče, srce, lenger, krst, lađu, stolicu, sto i vazdan još koješta.A pri svem tome je imao samo jedan jedini ideal, samo jednu želju, jedan san — da se vrati u službu. Njih dvojica postavili sto, doneli vino iz podruma i sede jedan prema drugom i gledaju se. — Nema ga. — Tek što nije došao. U pobočnoj sobi ide neko tamo i amo, a dete plače.Najzad Đorđe uđe.Oni se digoše. Okrete se Baronu. — Zar, bre, tako čuvaš kuću. Baron malo nakrivi glavu, oči podigne u vis, jezik zaokrugli, prilepi ga za nepce i poče lajati.Filip stoji kraj njega i striže ušima. — Pst, kuš..Hektor, mir... On dođe do Barona, miluje ga, a on lagano laje i ciči, kao pseto kad se umiljava.Filip ozbiljan i samo striže ušima.Đorđe se nasmeja i ode u pobočnu sobu. — Zaboravili smo sodu. — I obojica jurnuše na vrata. Caju je bolela glava.Ona je celo po podne trljala sirćetom slepe oči i čelo i neprestano ga mirisala.Devojka nosi dete, ide po sobi i tamo i amo, njezine papuče klize po tepihu i, s vremena na vreme, šljapću. — Hajde da večeraš. — Ne, ne mogu.Prosto ću da poludim.Boli me, kao da mi je u mozgu usijana igla. — Hajde, samo malo.Valjda će proći. — Ne mogu.Najbolje je da ne jedem.Idem da legnem. Ona se diže, povodi se kad ide, šaku pritisla na čelo i ode.Đorđe dođe do devojke i poljubi dete. — Spavaju li ona dvojica? — Spavaju. On, opet, izide iz sobe.Filip i Baron doneli sodu, nešto metnuli na sto, a nešto na pod, kraj zida.Đorđe komandovaše: — Sedaj! Oni posedaše, jedan s leve, a drugi s desne strane.I počeše jesti.Đorđe proba po zalogaj dva od svakog jela, a Filip i baron se naklopili i jedu, kao da danima nisu jeli.Đorđe uhvati Barona za kaput i poče ga cimati, a ovaj se namršti i reži.Đorđe ga neprestano cima, dok Baron ne nakrivi glavu i ne počne lajati.Filip, kao preplašena zver, striže ušima.Đorđe se smeje i miluje ga. — Hektor, mir... Đorđe se trese od smeha, a Baron jede i ciči. Kroz otvoren prozor je dolazio svež vazduh.Negde svira harmonika S vremena na vreme projure kakva kola i čuje se kako pucka bič.Tri radnika se zagrlila, klate se tamo i amo i lagano pevaju neku beskrajno jednoliku pesmu.Četvorokraki luster veselo gori.Jedan komarac zazuji, obleta oko Đorđa i pade na Filipovo čelo.Đorđe poteže šakom i zalepi komarca na sred njegova čela.Đorđe i Baron se smeju, a Filip pocrvenio i usiljeno se smeje.Zatim poče da striže ušima. Đorđe se zavali na stolicu i upali cigaretu. — Barone, donesi za kavu, da nam Fića skuva. Đorđe metnuo svoju kutiju sa cigaretama na sto i nudi Filipa, a ovaj stidljivo pruža ruku.I kad god pruži, Đorđe okrene cigaretu i opeče ga žeravicom, a ovaj trza ruku. — Ta uzmi, budalo. Filip brzo dočepa jednu cigaretu, nasmeja se i zastriže ušima.Baron doneo na jednom poslužavniku ceo pribor za kuvanje kave i metnuo ga pred Filipa. — Je li, Barone, a kako te je ono načelnik uhvatio za uvo ? Baron se nasmeja, kao čovek, koji je uveren, da je njegova priča vrlo šaljiva i kadra je svakog nasmejati. — Načelnik tražio jedan akt.Svi se uzmuvali po kancelariji i takođe ga traže.Ja ustao i idem od kancelarije do kancelarije, pa raspitujem za taj akt i niko ne zna gde je.Načelnik ljut kao ris, činovnike grdi i kaže: kakvi su to činovnici koji ne znaju šta rade, a nas, praktikante, naziva svakojakim rečima.O preturiše celo nadleštvo, čak i odadžije su pitali, da li ko nije video takav i takav akt.Niko ne zna da kaže.Otvarali su i neke fascikule i tu tražili, ali nema, pa nema, kao da je u zemlju propao.Načelnik sve podskakuje od ljutine, a mi praktikanti se uzmuvali, neko klekao pa traži pod ormanom, neko otvara furunu i gleda da se tamo nije zavukao, ali, aja, nema pa nema. Đorđe se nalaktio, jedva se uzdržava od smeja i gleda u Barona.Filip drži džezvu nad špiritusom i kašikom meša kavu. — Činovnici nas muvaju u slabine, otvaraju nam fijoke, ali sve je badava, akta nema.Načelnik crven kao rak, usne mu drhte i sve podskakuje.Najedanput dođe do mog stola, podiže neke novine i — akt leži pod novinama.On ga tresnu o astal, opsova nešto i uhvati me za uši.Magarče reče, šta je ovo ?On me vuče za uši, a ja nakrivio glavu i počeo da lajem.On me pusti, pogleda me i poče da se smeje.I celo Nadleštvo se smejalo kao ludo. Đorđe, koji je ovu priču čuo već stotinu puta, poče se smejati.Suze teku iz poluzatvorenih očiju, pocrvenio i grca se od smeha.Filip se takođe smeje, džezva u ruci se trese, a Baron ponavlja : — Magarče, reče, šta je ovo ?A ja nakrivio glavu i samo lajem. Đorđe maše rukama.Zagrcnuo se od smeha i kašlje.Cigaretu baci daleko od sebe, pljeska rukama i samo se smeje.Filip ostavi džezvu na sto, zaronio lice u šake, leđa mu se tresu i on se smeje.Baron, kao kakav pobedilac, naslonio se na stolicu.Puši i smeška se.Zatim se brzo saže, dok je Đorđu smeh zatvarao oči, pokupi dva pikavca s poda i metnu ih u džep...Đorđe grca od smeja i pita Barona :. — Kako, kako kaže ? — Magarče, šta je ovo? Svi su dosta pili.Đorđu se već oči počele svetliti, a jezik je po malo peltečio.Oblaci dima se dizali u vis i jurili su prema prozoru.Na ulici je bila tišina.Tek s časa na čas, dopru do njihovih ušiju zvuci harmonike. — Je li, Fićo, a kako beše ona tvoja istorija ? Filip podiže veđe u vis i reče : — A jest.Izvolte, gospodine, ne mojte se ni najmanje ustručavati. Baron se obrecnu na njega: — Pa de.Valjda nećeš da ti pišemo molbu sa propisnom markom ? Đorđe se smeška. — Bio sam načuo, da neko dolazi kod moje žene, kad ja odem u dućan.Neki su mi čak i govorili, ali ja nisam hteo da verujem.Jednoga dana dojuri jedan moj komšija i kaže mi : Evo lepa prilika, da se uveriš, da li je istina ili nije.Meni se dućan okrete.Noge mi se učiniše, da su ovolične.I što sam više trčao, sve mi se činilo, da je moja kuća dalje.Lagano dođem u avliju, kad me sluškinja ugleda, ona sva pocrveni i htede da uleti u sobu, a ja se namrštim na nju i vrtim glavom.Uđem lagano, na prstima, u sobu.Da li se skidao ili oblačio, ja ne znam, tek je bio samo u pantalonama.Kad me ugledaše, oni prvo pocrveniše, a posle poblediše.Ja sam mislio da ću poludeti.Šta mi nije sve palo na pamet.Mislio sam, da ih pobijem, da njega oteram, a nju da iskasapim.Ali mi najedanput sinu misao: a zašto ja da robijam za makar koga.Oni ne mogu ni reči da kažu.Ona u beloj rekli i drhti kao prut.On poče nešto da govori, ali isprekidano, samo »ovaj... ja... ovaj...« Ona drhti.Ja priđem njemu i kažem: Obucite se, gospodine.On drhti i ne može da naniže dugmeta.Ona prebaci jednu suknju preko bele kratke suknje.Ja dođem do vrata, zovnem sluškinju i rekoh joj nešto na uvo.Oni pretrnuli.Sigurno su mislili, da sam poslao po svedoke.Malo posle devojka unese jednu flašu vina.Oni razrogačili oči i gledaju čas u mene čas u vino.Otvorim flašu, pomaknem tri stolice do astala i rekoh: Izvolte, gospodine, izvolte i vi, gospođo.Oni se ne miču.»Izvolte, izvolte, ne mojte se ni najmanje ustručavati«.Oni sedoše.Ruke im drhte i vino se prosipa, kad ga prinesu ustima.Opet nasuh čaše.On bled i samo drhti.A ja mu opet kažem: Izvolte, gospodine, ne mojte se ni najmanje ustručavati.Budite kao u svojoj kući.On nekako ugrabi priliku, dohvati šešir i strugnu na ulicu.Ja sam ćutao, ni reči nisam progovorio.Ona sede kao prikovana za stolicu, drhti kao prut, a lice je bledo kao mrtvačko.Ja uzmem šešir i iziđem iz sobe. Za sve vreme, dok je Filip ovo pričao, Đorđe i Baron su se smejali.Filip pocrvenio, neraspoložen je, ali se ipak nekako bolno smeška. — A ti njima: Izvolte... I on se smeje, a Filip reče sa tužnim osmehom na usnama: — Izvolte, gospodine, ne mojte se ni najmanje ustručavati... Baron se smeje, reži, ciči i urliče.Đorđe je sve podskakivao na stolici.Suze su mu tekle, on se grcao od smeha i ponovi, isprekidanim smehom.: — Izvolte, gospodine, ne mojte se ni najmanje ustručavati. Filipom ovladala neka tuga i on, da bi je prikrio, blesasto se smeje i striže ušima.Baron se, na jednom, diže, stade na sred sobe, pokloni se, poče se kriviti i deklamovaše dečjim glasom : Đorđe se uhvatio za trbuh, pa se smeje, grca i jeca.Filip se tužno smeška, a Baron se krivi i šišti, samo šišti.Đorđa savladalo piće, oči mu krvave, jezik otežao i jedva se miče u ustima.On oseća neku strahovitu snagu u sebi i štipa Filipa ili Barona, treska pesnicom o sto i posuđe odskače od stola.Po stolu izprevrtane čaše, vino se prosulo po čaršavu i meša se sa pepelom od cigareta i mrvicama.Jedna šoljica skrhana, iz nje curi telva preko čaršava i stvara neku figuru koja liči na konja bez glave.Po podu pikavci, palidrvca, izgaženi salveti, silan pepeo od cigareta, koske, kora od jabuke, jedna viljuška i jedan komad od razbijene šoljice.Đorđe uzeo sifon sa sodom i sipa u svoju čašu, soda se peni, mehurići odskaču i on sipa i dalje i ako se čaša već preliva i vino sa sodom prosipa po zastiraču.Filip podneo svoju čašu, da i njemu sipa sode, a on podigao sifon i prska ga u sred lica.On đipio, sa njegova lica curi soda, teče preko njegova odela i kaplje na pod.Baron pljeska rukama, smeje se glasno, a zatim počinje režati i lajati.Đorđe se silom smeje.Raskopčao prsnik i košulju i crne malje se vide na grudima.On teško brekće, nozdrve se šire, usta otvorio i jedva diše.Zakrvavljene oči blesasto zveraju, ruke malaksale i opuštene su niza stolicu.Filip briše lice nekom velikom crvenom mahramom, a dve krupne suze ipak se kotrljaju niz bledo lice.U pobočnoj sobi je plakalo dete, neko ga je ljuljao, kolevka je škripela i čulo se kako neko lagano čini: pss... pss... pss...Đorđe se, sa razdrljenim grudima, zavalio na stolicu, ruke metnuo na sto.Neka se magla navukla na oči i predmeti se stapaju jedan u drugi, postaju veliki i nezgrapni, okreću se, dižu se i spuštaju.Filip seo za sto, ruke prekrstio i Đorđu izgleda kao da mu je na glavi neka boca.Baron nakrivio glavu, oči podigao u vis i promuknutim glasom laje, kao veliki lovački ker. Još oko devet časova u jutru bio je hodnik pun sveta.Dim od raznoga duvana mešao se sa zadahom raznih ljudi i u hodniku je bilo vrlo zagušljivo.Advokati, neki sa novim neki sa izlizanim portfeljom pod pazuho, prekrstili ruke na trbuh ili leđa, uveravaju svoje klijente, da je parnica dobivena i ako su se sa advokatom protivničke strane već dogovorili, da i ovo ročište odlože iz nekih misterijoznih razloga koje obična klijentska pamet nije kadra shvatiti.Siromašni ljudi, sa oveštalim odelom, sede po klupama, i strpeljivo čekaju, kad će se odadžija smilovati da ih prijavi.Udovice, sa velikim crnim velom od glave do pete, nervozno očekuju, kada će starateljskom sudiji biti ugodno, da ih primi i da, pred njima, otvori testamenat pokojnikov.Ćosavi reporteri, mahom velikoškolci, sa važnim licem očekuju početak pretresa, govore o politici sa vrlo pretencioznim mišljenjem i o tome, kako za novinare treba da se odredi naročiti sto.Publika stoji u gomilicama, sa velikom srdžbom, raspravlja neka pitanja, koja su im, inače, potpuno ravnodušna.Električna zvoncad očajno zvone u hodniku, da čoveku zagluhnu uši ili da, zdrav zdravcat, postane nervozan kao kakva dama koja je uverena, da je nervoznost najrečitiji izraz nežnosti.Praktikanti, sa usijanim laktovima i turovima, sa kratkim pantalonama koje jasno ocrtavaju kolena, idu važno kroz hodnik sa nekim aktima pod pazuho, cipele im škripe, ako su im skoro udarena pendžeta, ili klize po podu, ako su izgažene i istanjene.O donju usnu zalepljen pikavac, očima trepću zbog dima, vrckaju se tamo i amo, kao kakva šiparica i duboko se, sa očajnim osmehom na usnama ili sa snishodljivim izrazom na licu, klanjaju, kad ugledaju kakva ugledna advokata, koji, zahvaljujući svojem nekadanjem ministarskom položaju, ima pune ruke posla, naravno, birajući samo masne parnice, a prezirući »bagatele«, za koje se početnici tako žudno grabe.Vrata se otvaraju i zatvaraju, škripe i lupaju.Iz kancelarija dolazi neki ustajali vazduh koji miriše na memlu, prašinu i hartiju.Po podu more pikavaca, palidrvaca, pljuvačke, zgužvane hartije.Jedan advokat naslonio se na zid i portfeljom se pljeska po kolenu.Lice mu je bledo, pod utonulim očima modri kolutovi, dremovan je i neprestano zeva, kao da urliče.On priča jednom drugom advokatu, koji liči na jejinu: oči mu krupne, nos kukast, šake velike i široke i neprestano se grče, kao kakve kandže.Neispavani advokat mu priča o svojim tervenkama, o svojoj prepredenosti, kojoj ima da zahvali, što je od jedne gospođe (»more, još kako ugledna gospođa, iz najviših krugova«) izmamio nekoliko hiljada dinara, dao joj to napismeno i napustio je.Ona mu preti, da će ga tužiti, ali on se ni najmanje ne boji, jer je uveren, da će njezin muž pitati : odkud se ona s njime zna, da mu čak i novac daje. Predsednik suda iziđe iz svoje kancelarije, za njime idu dve sudije.Publika napravi špalir i oni dostojanstveno odoše u salu, kao što to ljudima, koji dele pravdu, i dolikuje.Svet pođe za njima, poče se gušiti na vratima i, kad uđe u salu jurne na neke crvotočne klupe, koje su pod njima škripele i jecale.Predsednik sede za veliki okrugli sto zastrt zelenom čohom izbušenom i pretrpanom mrljama od mastila i voskom od voštane sveće.Sudije sedoše do njega, jedan s leve drugi s desne strane.Porotnici, jedan bakalin, jedan kožar i Đorđe, takođe sedoše za taj sto.Sudije su nešto razgovarale, kašljale su i razgovarale, a publika je to isto radila, kao da je veran odjek suda. Sto je bio pretrpan čitavim kulama od akata.Ispred toga stola jedan omanji sto.Na njemu leži između dve velike voštane sveće, evanđelje, čiji su donji vrhovi izlizani od silnih poljubaca kao kvaka na vratima kakva nadleštva.S leve strane tri uboge katedre, čija je politura počela da se ljušti i bledi, za advokate.S desne strane jedan rasklimatan pisaći sto za kojim sedi jedan ćosavi pisar, koji je utonuo u grdno veliku jaku od košulje.On gricka držalju, gleda ovaj svet, što se okupio kao na kakvo čudo i čeka da počne pretres.On je, kako se to sudskim jezikom kaže, na belešci.U dnu sale nekolike su klupe za publiku.Nad velikim stolom, o zidu, jedna vrlo rđavo izrađena slika kraljeva.Kralj gleda nekim zagonetnim pogledom, kao da se čudi od kuda on ovde. Predsednik uzede neka akta i poče ih prevrtati i, s vremena na vreme, nabere čelo, podvuče neka mesta plavom pisaljkom i baci očajan pogled na publiku.On je mrzeo tu publiku, što nema druga posla nego dolazi na pretrese.Njemu je to uvek izgledalo nekako čudnovato, kao da se morao skidati u prisustvu nepoznatih ljudi.Bio je još vrlo mlad.Tek ako je imao trideset i tri i četiri godine.Imao je male oretke brkove, koje je svakog časa čupkao.Kad je govorio, on je zamuckivao i oni, kojima je upućivao kakvo pitanje, morali su ga po dva tri puta pitati, a on, onda, nabere čelo i još više zamuckuje.On je, kao sudija, učinio jednom advokatu od upliva, jednu vrlo veliku uslugu i ovaj ga, u znak blagodarnosti, postavio za predsednika, kad je postao ministar.Njega je interesovala samo njegova činovnička kariera, inače je bio prema svemu ravnodušan.Sud je smatrao za jednu običnu komediju, u kojoj laž igra glavnu ulogu, jer je bio uveren, da sudovi nikad nisu bili kadri, da, ni za jednu dlaku, umanje kolosalne cifre kriminaliteta.Baš na protiv.Zločini postaju sve češći i sve prepredeniji.On je bio zlovoljan i neprestano je gledao na časovnik.U šest časova treba da bude kod Slavije gde ima sastanak, a pre toga treba još da svrati kod Vuletića ili kod Koste Nikolića, da kupi neki prezent.Sudija ga nešto zapitkuje, a on, zlovoljno, klima glavom i ništa ne ogovara.Jedan sudija, onaj s leve strane, nasmeja se, jer mu bilo krivo, da propadne jedan dobar vic.Posle vica red je da se čovek nasmeje i za to se on sam smejao svome vicu.Taj sudija, koji se sam smeje jevtinim proizvodima svojega duha, izgledao je kao jarac.Riđi brci su se nadvili nad podužom bradicom.Oči su bile zelene i vodnjikaste.Lice mu je bilo ispijeno, teškom mukom je savlađivao dremež, koji je neprestano jurišao na nj.Cele noći nije spavao, jer je dete celu noć vriskalo kao da ga ko prži.Malo malo pa tek zene i uvek metne ruku na usta, kad se već nazeva.Pretresi, krivci, odbrane advokata, donošenje presude, sve je to njemu bilo strahovito dosadno.Šta se, naprimer, njega tiče ovaj krivac, za koji su oni već odavna znali koliko će ga kazniti, kad je danas poslednji dan njegovoj menici, a njemu još ne dostaje trideset dinara.On je, takođe, neprestano gledao na časovnik i strepio je, da ne bude četiri časa dok on ne nađe novac.Neprekidno je gledao na vrata i očekivao je nekoga, koji će ga danas spasti.Pred njime leži jedan tabak zelene hartije i neprestano se potpisuje, izmišljajući razne šare za svoj potpis.U sali je bila tišina, samo se čulo kako njegovo pero škripi i kako se onaj drugi sudija igra makazama.Mislio je, da li da zove lekara za dete, ali kad se setio da treba lekaru platiti tri dinara za vizitu, on je sebi dokazivao, da i nije bolesno, nego je plakalo što mu je, može biti, dosađivala kakva buva ili zato što mu se plakalo, a mislio je i o tome, da odavna nije jeo bubrege s mozgom i ako je to njegovo omiljeno jelo.I njemu se najednom učini, da čuje kako cvrči luk u tiganju i kako cela kuća od njega prijatno miriše.On je, nesvesno, žvatao, a voda mu se kupila u ustima.Treći sudija, jedan bolešljiv čovek od trideset i pet i šest godina, očajno je sedeo za stolom i vrpoljio se tamo i amo.Lice mu je bilo žuto kao vosak, oči male i čkilje, lice izbrijano, a mali brci izgriženi.Uši mu providne kao cigar papir, vrat tanak i izgleda, kao da glavu jedva drži.Jaka od košulje široka i vrat izgleda još tanji, kao u vrapca.U širokoj crnoj kravatni zabodena jedna zlatna strela.Prsnik se, na grudima i trbuhu, pokupio kao da je tuđ.Prsti dugački i žuti, na malom prstu desne ruke zlatan prsten sa zelenim kamenom.Svakog leta je išao u banju i uobrazio je, da mu ona dobro čini.Cele godine ne misli ni o čem drugom, nego kako će ići u banju.Vrlo često se diže i odlazi nekuda žurnim koracima.U stomaku mu je krčalo, kao da se nešto pretače.Tek ga nešto zavije u stomaku, kao da ga neko uštinuo pa zavrnuo rukom, očima zažmiri kao da će zaplakati, lice mu očajno i on odlazi nekuda žurnim koracima.On je sve mrzeo i sud, i predsednika, i sudije, i momke, i praktikante, i advokate, i publiku, i krivce i sve.On bi najvoleo, da ima dobru penziju i da se leči, i ništa više.Zar je njemu što pomoženo, što krivac ne može biti nikada nevin, što advokati lažu i ako su sami uvereni, da je to laž za šta se zauzimaju, što svet gleda u sudije kao u kakve božje punomoćnike, kojima je dužnost, da ga, u kažnjavanju krivaca, zastupaju na zemlji?On je u jednim novinama čitao oglas za neki lek koji čini čitava čuda.On sada iseca taj oglas, poravnjuje ga lepo i nebrojeno puta ga čita, On prosto oseća, da će mu to pomoći i jedva čeka, da iziđe iz kancelarije pa da ga kupi. Vrata se otvoriše i krivac uđe.Publika ga gleda.Neki se čude, neki nešto šapću i smeju se, neki ga gledaju prezrivim pogledom, a neki ga sažaljevaju.On pođe zbunjeno kroz salu i stade na sred sale ispred velikog stola.On je u pohabanom odelu, cipele pocepane i kroz njih se vide gole noge, nogavice rascvetane, jedan požuteli kaput landara oko njegova tela, u jednoj ruci drži crn šešir sa pocepanim obodom i gužva ga.Njemu je devetnaest dvaest godina.Pod čupavom i razbarušenom kosom vire dva velika crna oka, lice mu je belo kao u devojke, pod nosom nekolike dlačice koje više liče na kakvu prljotinju, nego na početak brkova.Donja usna je mesnata i crvena kao krv.Dva reda belih zuba odudaraju od crvenih usana i blešte.On čas crveni, čas bledi i, sa strahom, gleda u sudije.Noge mu klecaju, a jedna ruka gužva šešir. Predsednik baci na njega jedan očajan pogled.I pre nego što mu uputio prvo pitanje, on pogleda na časovnik.Zatim poče mucati, krivac ga gleda, nema kuraži, da mu kaže da ga ne razume, a predsednik, kojem je svaki minut bio skupocen, reče osorljivo : — Što ne odgovaraš? Prvi sudija, onaj s desne strane, baci pogled na njega u kojem je bila izražena sva mržnja.Drugi sudija nije ni jednim pogledom udostojio krivca od kako je stao pred njih.Bacio je pogled na vrata,jer je mislio, da će ući neko drugi što mu može pomoći.Bacio je pogled na sat i pero opet poče da škripi.Krivac odgovori plašljivo: — Nisam razumeo, gospodine. Predsednik promuca nešto, uze čitati njegov iskaz kod policije, ali brzo i mucajući, da se razumela tek svaka treća reč. — Ostaješ li pri iskazu kod policiske vlasti? Krivac je ćutao.Predsednik ponovi pitanje i baci jedan pogled na časovnik.Prvi sudija zažmiri očima, diže se i ode nekuda žurnim koracima.Krivac reče najednom : — Tukli su me, gospodine, u policiji. Drugi sudija se osmehnu, kao da je hteo da kaže: pa to svaki kaže. Predsednik ga nervozno pita : — Ostaješ li ili ne ostaješ? Krivac nije ni sam znao šta da kaže.Predsednik ga oštro pogleda a on reče: — Pa... ostajem... — Dakle priznaješ delo ? — Priznajem, ali nije sve tako bilo... Drugom sudiji je, jedva jednom, ispalo za rukom, da napravi lepu šaru ispod svojega potpisa.On nakrivi malo glavu, smeška se i zadovoljno gleda u svoj potpis.Kad je krivac počeo pričati kako je izvršio »delo«, on se namršti i zlovoljno pogleda na sat.Vrata se otvoriše.On baci pogled na vrata, ali to je bio prvi sudija, koji je, na prstima, išao kroz salu.Jedan poslužitelj dođe u salu, šanu nešto na uho drugom sudiji i ovaj se brzo diže i izide napolje.Krivac je, drhčućim glasom, zbunjeno i isprekidano, pričao o pobudama, koje su ga nagonile da izvrši to »delo«.Majka mu je bila bolesna i već mesecima nije se dizala iz postelje.Otac je bio radnik u fabrici platna.Lepo je zarađivao, ali svu svoju nadnicu popije i, onda, dolazi kući praznih ruku, viče po kući kao besomučan, ne sme niko ništa da mu kaže, jer hoće da udari.A ruka mu je bila jaka i teška kao kakav malj.Po dva dana se u kući ništa ne jede.On je služio kod jednog bakalina, ali ga ovaj tu skoro otpustio, jer mu radnja ne ide kao što treba.Sad se rešio da ide u podoficirsku školu.Ljutio se, što mu se majka patila, što mu je otac takva zver i što on nije mogao ništa da zaradi i ako je na sve strane tražio ma kakav bio posao.Ulazio je često kod jednog suseda, koji je stanovao do njihove sobe i koji je radio kod nekoga tapetara.Jednoga dana vidi on, kako ovaj ostavlja novac u jedno šareno sanduče.I kad je već beda bila prevršila meru i kad se glad nije više mogla da snosi, on, ne zna ni sam kako, uđe u sobi i, sa jednom gvozdenom polugom, obije katanac i izvadi iz njega četrdeset dinara.Prvo na šta je mislio, to je bio hleb i da zove lekara za majku, ali odmah toga istoga večera posumlja tapetarski radnik na njega i oni ga zatvore. Predsednik ne zna ni sam kako, ali tek je osećao, da treba da mu nešto kaže, kao neki savet, kao neki blag prekor ili tako nešto: — A znaš li ti, da je to opasna krađa ? Njemu grunuše suze na oči i reče: — Ne znam gospodine...Mi smo bili gladni. Prvi sudija ga gleda prezrivim pogledom, ali je ipak morao, u sebi, priznati, da zavidi ovom zdravom čoveku, koji ima dobar apetit, i zna šta je to glad.Blago njemu, samo ne valja što je lopov. Predsednik pogleda na časovnik. — Pa zar zato da izvršiš opasnu krađu? Krivac odgovori, na jednom, drsko, unoseći u te reči svu gorčinu svoje nevolje: — I vi bi to isto učinili, da ste bili na mom mestu... Predsednik se ujede za usnu, prvi sudija čita onaj svoj oglas i zamišlja kako izgledaju te pilule.Sigurno su u kakvoj okrugloj plehanoj kutiji, pokrivene nekim praškom, koji liči na istucanu kavu i miriše na cimet.Jedna velika muva leti i zuji po sali.Prvi sudija je prati pogledom i misli se : sad će da stane na sveću, ne, ne, na prozor će.I zaista, muva jurnu na prozor i poče zujati i dobovati po njemu.Drugi sudija uđe sa osmejkom na ustima.Sad mu je svejedno, može da bude i četiri sata.Predsednik diktira onom na »belešci« i pretura po aktima.Bio se rešio, da kupi za prezent svileno uzglavlje za rukavice ili, još bolje, jednu kutiju parfema.Zatim se obrati krivcu: — Imaš li još što da kažeš? Krivac smače ramenima i reče: — Gotovo se kajem, što sam i to kazao. Predsednik pocrveni, podiže glavu prema krivčevu braniocu i reče, sa izvesnom otmenošću: — Izvolte. U sali je bilo vrlo zagušljivo.Pri svem tome, što su zavese bile spuštene, ipak je bila nesnosna vrućina.Svi su bili zajapureni, znoj je curio s njihova lica i svak je otvorio usta i dakće.Za časak nastade potpuna tišina.Muva zujara opet poče zujati po sali, dobujući po tavanici i zidovima.Jedan mlad advokat, koji je tek pre pet šest meseca počeo da advokatiše, diže se, nasloni se obema rukama na katedru, nakašlja se dva tri puta, turi prst u jaku od košulje kao da je hteo da je olabavi, i, kao samrtnik, bled u licu, poče mucati, dok se nije zahuktao i počeo tečno govoriti.On je, prema sudijama, podizao ruke, kao da im je pretio.Predsednik je bolno uzdahnuo i, sa izvesnom rezignacijom, pogleda na časovnik, kad se mladi advokat diže, i poče svoju odbranu, po čijem se već početku videlo, da će biti dugačka i opširna, jer, kako advokat reče, ne treba zaboraviti, da pred sudom stoji mlad čovek, čiji je prvi korak u društvu bilo jedno, tako reći (prvi sudija je bacio advokatu jedan strahovit pogled pun mržnje i preziranja, kad je ovaj rekao to »tako reći«.) kaznimo delo, pa da od čovečnosti gospode sudija zavisi, da li će ovaj mladić, kojeg je beda nagonila, da dođe u opreku sa zakonom u kojem ni jedan paragraf ne govori o tome, da je jednom čoveku dopušteno umreti od gladi, da postane korisan član društva.Drugi sudija se zavalio na stolicu, ruke prekrstio preko trbuha i zagledao se u jednu tačku na tavanici.Tek na jednom poče njuškati po vazduhu.On pljucnu i poče brojati neke šare na tavanici.Ako bude tako, momak će doneti kusur od otplate, a ako bude lijo, onda, za večeru neće biti bubreg s mozgom.Predsednik prevrće po aktima i, tobože, ih čita, ali u stvari misli na jednu malu nožicu, čudi se kako jedno mlado stvorenje može imati tako malu nogu i, onda, se setio kako je jednom obe njezine cipele metnuo u jedan džep od kaputa, kao da su dečje patice.Nasmeja se blago, a advokat, koji je mislio, da na predsednika čini njegov govor osobit utisak, govorio je još sa većim oduševljenjem, još sa većom ubedljivošću.Prvi sudija je, sa prezrivim pogledom, posmatrao ovog mladog i naivnog advokata, koji misli, da će njegov beskrajni govor, koji, možda, samo naivna publika sluša, ma i za dlaku preinačiti njihovu presudu.Na što taj govor ?Samo da pretres traje duže i da naivni krivac bude uveren, da je njegov advokat sva mogućna sredstva upotrebio, ali je, pred neumitnim zakonom, sve uzalud, jer krivac ne može biti nevin i jer, najzad, za njih taj mladić, koji je bled u licu i nervozno gužva šešir, i nije čovek kao drugi ljudi, nego jedno obično ime i prezime, koje, sa izvesnom kaznom, treba zavesti u kazamatske knjige.Takav je bio red.I nikakav govor advokata na svetu nije kadar taj red da poremeti.Na što, onda, uzalud govoriti ?Bolje je, da se odmah donese presuda i on bi, onda, otišao u drogeriju i kupio bi pilule.On se namršti, lice mu dobi beskrajno bolan izraz i on se, s naporima, diže i ode nekuda žurnim koracima. A advokat je i dalje govorio, mahao rukama, prema sudijama i porotnicima kao da im preti.Cviker, koji je, svakoga časa, klizio s njegova nosa neprestano je podizao.Oči razrogači, s vremena na vreme, ukaže rukom na krivca, koji, bled i razočaran, stoji na sred sale i, jakim bojama, slika nevolju i bedu jedne porodice o kojoj društvo i ne sanja.I taj advokat, sit i bogat, čija je najveća muka bila samo da se rodi, koji nikada u životu nije osetio nevolju, koja mu je samo po imenu bila poznata, kao, za sada, veliki honorari, koje su trpali u džepove njegove ugledne i neskrupolozne kolege.On je celu noć proveo u veselom društvu sa nekolikim prijateljima i nekim ženskinjama, koje svoju ljubav prodaje po raznim cenama, koja zavisi od tražnje.Glava mu je bučala, njegov glas mu je izgledao tuđ i nepoznat, preko očiju mu se navukla magla, predmeti mu izgledaju nejasni i rastapaju se jedan u drugi.U stomaku ga nešto štipa, pođe u grkljan i tu u ustima oseća sodu kako mu jurne u nos.Spavalo mu se i bilo mu je muka.S vremena na vreme pije vodu i izgleda mu, da mu voda nikada nije bila tako slatka.Činilo mu se, da bi mogao popiti i Dunav i Savu, pa bi ipak bio žedan, strahovito žedan.Mislio je, da ne dođe na pretres.Glavu je jedva mogao dići sa uzglavlja.Ali se setio, da je još mlad advokat, da još nema dovoljnu klijentelu i da zato mora sebi da stvara izvesnu reklamu.U stvari i njemu je »ta zalutala ovčica«, »taj član društva«, »taj rečiti primer rđavog društvenog mehanizma« bio samo običan mamac za druge klijente, koji će platiti i ovo besplatno branenje, jedan živ oglas, jedan velik plakat, koji rečito govori o njegovoj spremi, da od crno pravi belo i obratno.I on je i dalje, ubedljivim glasom i jakim bojama, slikao nevolju društvenog taloga, koji je prezren i kojem samo društvo tutka u ruke ćuskiju, revolver, nož i sekiru.Snažnim rečima je opisivao užasnu duševnu borbu, »oluju u lobanji,« koja je prethodila »delu«, strahovita glad, koja kao crv, nagriza čovečji organizam, beskrajnu bedu, koja mu je zastrla mozak »fantom gladi«, koji ga je nagonio na to »delo«, koje je, bez spora, učinio u neuračunljivom stanju.Najednom se seti, da je skoro čitao Lombrozovu teoriju o atavizmu i on poče dokazivati, da krivac nije kriv za ovo svoje »delo«, nego neka latentna moć nasleđa, koja od njega nije stvorila profesionalnog alkoholičara, nego zločinca, koji nesvesno vrši zločina dela.On je pričao o dedi krivčevom, jednom mirnom, vrednom i poštenom trgovcu, i iznosio je strahovita »dela«, koja je ovaj stvarao u pijanom stanju. Zatim o njegovu ocu, koji je bio alkoholičar po nasledstvu, o njegovoj majci, koja je podlegla učestanim epileptičnim napadima.I, onda, nije nikakvo čudo, što pred sudijama stoji ovaj čovek, u čijim žilama teče otrovna krv, koju su dve generacije degenerisale. Krivac je hteo da jaukne i da kaže da advokat laže, kad priča bajke, ali advokat je i dalje govorio, a on se zadovoljio samo mahanjem glave. — Moj klijenat je, gospodo sudije, pravno neuračunljiv.Dokaz je zato teorija o atavizmu, koja je jasna kao dan, dokaz je zato ovaj mladić, što stoji pred vama, sa užasno razvijenim potiljkom.Moj klijenat je nevin, gospodo sudije, i ja vas molim da ga pustite kao potpuno nevina.Ovakvim članovima društva nije mesto u kazamatu, nego u bolnici. Drugi sudija je izbrojao šare na tavanici i on se namršti.Bilo je lijo.Malo posle uđe momak i donese mu staru menicu, obračun i nešto novaca.Predsednik je, sa očajnim licem, sedeo na stolici, čas je prevrtao po aktima, a čas je gledao u advokata i čudio se, zašto ovaj advokat toliko govori, kad je sve uzalud i kad je on već odredio kaznu, koju će njegove kolege potpisati, drugi sudija, možda, sa novim potpisom, koji je, malo čas izmislio, pogleda na časovnik i namršti se.Dođe mu da kaže advokatu, da jednom ućuti.Opet baci pogled na časovnik i reši se, da osudi krivca na četiri godine, ako za pet minuta svrši svoj govor, a na pet, ako govori više od pet minuta.Prvi sudija se vrati i, malaksalo, sede na svoje mesto.U prolazu je bacio pogled, pun prezrenja, na ovog mladog advokata, kojem se jezik odrešio, pa, možda, neće nikad ni ućutati.Advokat podiže ruke u vis i reče sa patosom: — Gospodo porotnici, vi ste svi pošteni i ispravni građani.Vama je pao u deo poziv pun časti, od vas zavisi, da li će ovaj mladić biti osuđen ili ne.Od vas, gospodo porotnici, zavisi, da li će naše, inače, trulo i rasklimatano društvo, dobiti jednog korisnog člana, ili će se broj jadnika i nevoljnika uvećati.Setite se one mudre Hristove izreke, da se bog više raduje, kad se jedan grešnik pokaje, nego kad devedeset i devet pravednika uđu u raj.Setite se, gospodo porotnici, da vas kod kuće čekaju žena i deca, da pretrnete, kad vam deca dobiju krajnike i da će vas deca dočekati raširenih ruku, kad odete kući.Setite se, gospodo porotnici, da majka ovoga jadnika, pod teretom strahovite epilepsije, očekuje svojega jedinca, da ga zagrli i da ga orosi svojim materinskim suzama.Ja vas molim, gospodo porotnici, da upotrebite svoje pravo, koje samo bog i kralj imaju i oslobodite ovog neporočnog mladića, koji je, nesvesno, zalutao s pravoga puta.Moj klijenat je nevin i ja vas, gospodo porotnici molim, da ga proglasite za nevina. Neko u publici uzdahnu.Advokata oblio hladan znoj, on, grčevito, dočepa čašu i na iskap je popije.Predsednik se diže, a s njime i sudije.On dade jedan znak publici i ona izide. Zatim iziđoše i sudije.Predsednik pruži ruku advokatu i reče: — Alal vam vera. Advokat pocrveni i duboko se pokloni.Porotnici ostadoše sami.Oni su stajali na sred sale.Đorđe reče: — Ovde je mrak. Jedan od one dvojice, Bakalin, brzo dođe do prozora i podiže dve zavese.Sunce je počelo da zalazi i njegove poslednje zrake padale su u salu.Jedna zraka je padala na rđavo izrađenu kraljevu sliku i izgledalo ja, kao da kakav sjajan veo pokriva njegovo lice, jer nije bio rad, da gleda tu privlačnu komediju, koja se zove sud.Bakalin i Kožar su stali oko Đorđa i gledaju u njega, slušajući kako dokazuje, da je mladić kriv i da ga, prema tome, treba osuditi.Bakalin je, s vremena na vreme, šmrkao burmut iz jedne izlizane crne kutije od papir mašea.On je preturio pedesetu.Lice mu je izgledalo kao kakav prljav sunđer.Brci riđi, dugački, opušteni i, ispod nosa, vide se tragovi od burmuta.Prsnik mu je takođe uprljan burmutom.On nikad ne misli svojim rođenim mozgom, kad je reč o pravdi i pravici, nego sluša, slepo sluša onog, koji je znatno bogatiji od njega.Pre dvadeset godina je bio momak, podkradao svojega gazdu i tako stvorio jedan kapital od sto dukata.Sa tim neznatnim kapitalom se uortačio sa jednim poštenim i bolešljivim bakalinom, koji je više vodio računa o svojoj bolesti, nego o svojoj radnji.Zato je ostavio svojem ortaku potpuno odrešene ruke.I ovaj se odmah upusti u lov na novac, ne birajući sredstva kako će do njega doći, a još manje pitajući za to svoju savest, koju je on umeo godinama da uspavljuje.Davao je činovnicima i oficirima novac na zajam sa sigurnim potpisima, među kojima je, na svaki način, morao biti i potpis dužnikove žene.Interes je bio najmanje dinar na banku mesečno, jer za manje i nema smisla prljati ruke.Često je puta falsifikovao menice svojih dužnika, ni po koju cenu nije primao otplatu duga, radije je onda, tobože, pristajao samo na interes.Nevolja, beda ili ma kakav nesrećan slučaj u porodici bili su za njega pouzdano sredstvo da dođe do znatne dobiti.Četiri meseca je, s dana u dan, u dogovoru sa činovnicima, krao po tri bureta gasa iz državnog rezervoara, davajući dvojici činovnika po deset dinara.Kad su bile uvedene državna i opštinska trošarina, on je poručivao grdnu robu, pa i onda, u dogovoru sa činovnicima, kad su ti zakoni već stupili u život.Mesto da vuče bukagije na nogama, on zauzima vrlo ugledno mesto meću građanima, a ti isti građani, koje je on nemilosrdno cedio kao kakav sočan plod, sklanjali su mu se s puta i birali su ga na mesta puna časti i poštovanja.Njegov princip u životu je bio prost: sirotinja ne može imati nikakva prava i nju je bog samo zato stvorio da bogataši budu još bogatiji; milosrđe je glupost o kojoj samo žene i ljudi, nakrivo nasađeni, vole da govore; pošteno je ono, kad čovek »zarađuje«, ne upotrebljavajući pri tom nož, revolver ili sekiru.Momke je uvek tukao kao stoku i objašnjava, da je batina u raju nikla i da momke samo zato bije, što im dobra želi.On je sada dosta bogat, ali i dan i noć misli na to, da još nije tako bogat kao Đorđe.Ima petoro dece, troje, s dana na dan, očekuju kad će ih skrofuloza pokositi, jedno je razroko a drugo izgleda kao senka.Svake nedelje šalje u crkvu najprostiji zejtin, koju slomljenu sveću, a domu sirotne dece, o velikim praznicima, šalje ribu, koju bi inače morao baciti i kačkavalj, koji je počeo zaudarati. Kožaru je bilo oko četrdeset i pet i šest godina.Bio je potpuno ćelav, jedno mu oko bolesno, večito je crveno i suzi.On večito bazdi na vino i duvan i uvek je, po jelu, malo napit.Dugo je, kao momak, živeo sa svojom gazdaricom i odatle je dobio prvi kvasac za svoje bogastvo.Pre nego što će otvoriti radnju, on je proturio glas, da je dobio glavni zgoditak na klasnoj lutriji.U dogovoru sa carinskim činovnicima, on je krao sa carinarnice, prijavljujući za carinu lošiju robu, nego što je roba, koja se faktički nalazi u sanducima.Veliki deo svoga bogastva je izgubio kod ukopnih društava.Sada materijalno više ne stoji dobro.Njemu je sudbina krivca bila potpuno sporedna.Glavno je, da pristane onako, kako Đorđe kaže, jer je on u upravnom odboru mnogih novčanih zavoda, a on je nameravao, da ovih dana podnese jednu menicu na cenzuru.A posle, Đorđe je vrlo bogat, a bogat čovek uvek ima prava.Đorđu je uvek laskao, skotski se ponižavao i uvek je gledao da on to primeti, bilo da mu podigne kakav predmet, koji ovaj ispusti, bilo da mu kakav končić skine s kaputa, bilo da mu brzo upali cigaretu. Đorđe je uživao, što je bio porotnik.Njemu je godilo, što je imao to zavidno pravo, da sudi svojim sugrađanima, a posle, krajnje je vreme i bilo, da se jednom stane na put tolikim zločinima.I ovi, kako mladi advokat reče, pošteni i ispravni ljudi, gotovo su padali u nesvest pred ovim strahovitim mladićem, čiji je prvi korak u društvu bio tako fatalan.Sve je uzalud, lopova treba kazniti i to ne zbog toga što je lopov, nego zbog toga, što prlja ruke zbog sitnica i, što je najglavnije, zbog toga, što je bio tako naivan, te su ga odmah uhvatili.Koješta, kao da je svaki rođen za lopova!Đorđe uhvati Kožara za jedno dugme od kaputa i reče: — Zamisli, molim te, tako mlad, pa već krade.I to kakvu krađu vrši?Ja neću da utičem na vas, ali ja mislim, da možemo, mirne savesti, reći : da je kriv. Kožar i Bakalin se ponizno smeju, i gotovo im krivo, što nemaju rep, jer pseto najbolje može repom, da dokaže svoju pseću odanost, poniznost i vernost.Bakalin šmrknu burmut, i zamisli se za časak, kao da pronalazi kakvu veliku i osobitu istinu i reče: — Naravno, da je kriv. On krivcu opsova nešto gadno.Kožar se smeška i reče, takođe, ponizno: — Imate pravo, gazda Đorđe, kriv je kao đavo, oca mu njegovog. Sudije uđoše i oni mu saopštiše svoje mišljenje.Kad je sud doneo presudu, publika opet uđe i stade kraj vrata.Bilo je skoro šest časova i Predsednik je brzo, vrlo brzo i mehanički čitao presudu, mucajući i gutajući reči »s obzirom« i »prema tome«, i čitava vojska paragrafa defilovala je pred publikom.Predsednik reče: »Presuđuje« i zastade malo.Publika nije disala.I opet počeše paragrafi da lete, reči »s obzirom« i »prema tome«.Kad je rekao »četiri godine«, državni tužilac se blaženo nasmeja, jer je bio uveren, da je ta pravedna presuda samo plod njegove »žestoke« tužbe.U ostalom on je u sudu bio poznat, kao čovek, koji ima vrlo »oštro« pero.Krivac je bio bled i njihao se tamo i amo, kao da će svakoga časa pasti.Advokat mu priđe i reče sa triumfom : — Ni brige te, to ćemo mi lako oboriti. Svet poče izlaziti, ravnodušno i malaksalo, i nikom ne pade na pamet, da je sud nad jednim čovekom izvršio gori zločin, nego taj krivac što je učinio. Đorđe upali cigaretu i siđe na ulicu.Svet mu se sklanjao s puta i on je u tome uživao.Bio je uveren, da je, kao građanin, učinio svoju svetu dužnost, oslobodivši društvo od jednog opasnog zlikovca.I on je o tome mislio, kakav bi ovaj mladić bio docnije, kad on sada, kao mlad čovek, dolazi zbog sitnica u opreku sa tako jasnim zakonom, koji je jednak za sve i pred kojim su svi jednaki.Bez sumnje, da bi on docnije bio ubica i ništa sigurnije nije, nego da bi svršio na Karaburmi.Na ulici je bio svež vazduh.Svet je kao besomučan, jurio na Kalimegdan, kao da ga tamo čeka kakav spas ili kakva životvorna vodica.Đorđe stade sa jednim trgovcem, koji je, sa zaturenim rukama na leđima, stajao pred svojim dućanom.On je osetio potrebu, da mu priča šta je bilo na pretresu. — Opasan zlikovac, brate.Zamisli, molim te, još mu viri peškir i on već vrši opasnu krađu.O budi bog s nama.Da vidiš samo kako drsko gleda, pa tek kako bezobrazno odgovara.Kaže: kajem se, što sam i to kazao. Onaj trgovac pocrvenio od gneva i i opsova krivcu nešto. — Uzeo lepo čovek, pa obio sanduk.Pa još kaže, da ne zna, da je to opasna krađa.Kaže: ne znam, bio sam gladan.Kažem ti: pokvaren od glave do pete.Reci, molim te, zar nije kriv? Trgovac se poče pljeskati po butinama: — Kako da nije kriv, oca mu njegovog... — Mi smo kazali da je kriv, a sud ga cepnu četiri godine. — More i to je još blaga kazna. — Kažu, da mu je i deda bio lopov, pa i otac mu nije bolji. U poslednjoj ulici na Dorćolu, u ulici, čije su kuće okrenute Dunavu, bila je na dnu Jevrejske mahale, jedna oniska pravougaona kuća.Dvorište je, takođe, bilo pravougaono.Sa tri strane bili su stanovi, soba i kuhinja, soba i kuhinja, a na četvrtoj je bila jedna slaba kapija ili, bolje reći, ostatci od jedne kapije.Na jednom krilu su ostale tri daske i dve prečage, sa kojih su otpale ostale daske.Kad duva vetar, to krilo škripi i zalupkuje o direk, kuća je bila slaba i vlažna, prostorije u njoj teskobne, niske, mračne, vlažne.One su sve mirisale na memlu, crnu smolu i ribu.Po krovu iznikla trava i čuvar kuća.Crepovi polomljeni i, kroz grdne rupčage na krovu, vide se crvotočni rogovi, kao kostur kroz trulo telo.Oluci su bili izedeni od rđe i, kad je kiša, voda se sliva u zidove i oni su večito vlažni.Na sred dvorišta, od jednog kraja do drugog, razapeta grdna pređa i ona širi strahovit miris od ribe i smole.U blizini kapije, naslonjena uz naherenu i polutrulu tarabu iz koje je proklijala trava, polomljena vesla, prepuknuti ispolci, jedan rasušen čun u koji su deca nabacala cigle, kamenje, jednu ulubljenu cimentu, jednu kutiju od sardina, jedan uvehnuli puket od šeboja i karanfila, šipke od nekog amrela i jedan ulubljeni, od rđe izedeni, dolap za prženje kafe sa savijenom drškom.Do čuna je jedan direk i od tog direka do tarabe vezano je uže.Na njemu se nihaju pelene, jedne velike crne pantalone i jedna crvena kecelja.Po dvorištu raste trava, a kraj plota bujaju kopriva i zova.Po celog dana, od ranog jutra da mrklog mraka, igraju se po dvorištu prljava i golišava deca, sedaju u čun, pevaju, derući se iz sveg glasa, pesme, mahom ulične, koje su čule od svojih otaca, braće, ostalih kirajdžija ili mangupa i pijanica na ulici.Sa ulice ili iz Dunava donose blato, grade od njega hlebove i igraju se »furune«, ili prave »topove« i pucaju.U toj kući je sve prljavo, i kuća, i dvorište, i deca, i ljudi i sve.U njoj stanuju, mahom, ribarski momci, nosači, taljigaši, oni, koji nemaju stalne zarade, nego žive od slučaja i ljudi, koji su se povukli u ove jazbine, jer je kirija dvanaest dinara mesečno.I ovo naličje knez Mihajlove ulice i Terazija, večito je mirisalo na vlagu, na ribu, na crnu smolu, na jad, nevolju i porok. Suton se lagano spuštao.Na zapadu je je bila jedna crvena pantljika. koja je postepeno nestajala u Dunavu.Nebo je bilo plavo.Sa Dunava je, s vremena na vreme, dolazio lak vetar, koji je hladio usijanu zemlju.Žabe su, nesložno, počele kreketati.Neka lađa je išla dunavom, sporo i stenjući, vukući za sobom nekoliko šlepova.Gust crn dim se dizao u visinu i, u polutami, je izgledao kao kakav nezgrapan džin, koji je raširio ruke nad lađom.Kočijaši kupaju svoje konje.Pevaju tiho, a njihova pesma se meša sa bućkanjem vode i gubi se tamo daleko preko Dunava.S druge strane reke svetlucka neka svetlost.Neko zazviždi dugo i jednoliko, a odjek se, preko vode, dva puta, vraća.Vetar duhne i donosi sobom miris od prašine, ribe, dima i smole. Jedan mladić sa nakrivljenim crnim mekanim šeširom ispod koga se vide velike šiške, koje mu pokrivaju sve čelo, naslonio stolicu na zid ispred svojega stana, nogu prebacio preko noge, jednom nogom cupka, glavu zavalio i svira u harmoniku.Deca preplanuta od sunca i prljava od blata i prašine samo u košuljici ili u pantalonama kroz koje viri košulja, stala ispred njega, raskrčila noge i gledaju kako svira.On samo trepće očima, šiške ga lupkaju po čelu, jednom nogom cupka, a pogled mu zalutao negde daleko.Na nogama mu žute cipele oivičene pravim ruskim lakom, na vrh cipela je izrezana riba.Kad ide, cipele mu vrlo jako škripe kao da kažu: švorc, švorc, švorc, švorc, on se previja, u ruci drži tanak crn štap kao čačkalica, šešir nakrivi i šiške ga lupkaju po čelu.Iz jedne sobe se čulo kako brzo i bez prekida radi jedna šivaća mašina, koja škripi pa izgleda, kao da zviždi.Jedna žena, uobrađena maramom, sela na jedan prag, prekrstila ruke, maše glavom i nešto se razgovara.Ona je večito pijana, deca su je do malo čas dirala, vukli je za suknju, kad je išla kroz dvorište, a ona ih gadno grdi, sagne se da uzme kamen, ali glava teška, zemlja magnetična i ona se prući koliko je duga.Deca pljeskaju ručicama, podskakuju i još je više diraju.Jedan taljigaš ulazi sa kolima kroz kapiju.On stoji na sred kola i peva.U času skoči s kola, skine konju hamove i baci mu seno.Uđe u stan i odmah se vrati sa jednom bocom.Išao je u kavanu da kupi rakije.On je bio velik.Preturio je tridesetu.Bio je zdrav, jak i lep.Dugo godina već kako živi sa jednom ružnom ženskom, koja je vrlo vredna i ide po kućama te pere i pegla.Ona ima jednu ćerku, kojoj je sada devetnaest godina, jedno malo okruglo stvorenje, sa gustom crnom kosom, velikim živim očima, koje sjaje ispod gustih šišaka.Crnpurasta je, zubi beli i odudaraju od lica i, kao krv, crvenih usana.Ona uvek ide brzo, podigne glavu i ona se trese kao da je na žici.Suknje joj se šire i vide se pune i oble nožice, a u nedrima joj se uvek nešto trese, kao da u njima krije dve osrednje kruške ili na tako nešto nalik.Njen očuh je neobično voli, uvek je po nešto donosi iz varoši i voli s njome da se šali, kad mu žena nije kod kuće.Do njegova stana je stanovao jedan nosač, koji se svako veče bez razlike, svađao sa svojom ženom.Na prozorima nije bilo zavese.Dva tri okna bila su ulepljena debelom hartijom.Kroz prozore se videle velike senke na zidu kako se miču.Nosač se opet svađao sa svojom ženom.Vika je odjekivala kroz dvorište.Jedan snažan glas je kao pomaman vikao, skidajući sve nebeske stanovnike, a zemaljski stanovnici su mu, u neku ruku, bili kao potvrda njegova govora.Nosač je kao besomučan treskao pesnicama o sto, uzede neki predmet, tanjir ili kakvu činiju, i tresnu je o pod.Jedan težak i nesnosan glas je neprestano vikao i proklinjao.Najednom se naglo otvoriše vrata i on je izbaci napolje.Ona je dugo ležala na podu i jaukala, vikala i preklinjala.Bila je samo u suknji i košulji.Gole ruke i grudi bleštale su prema skomračnoj svetlosti iz njihove kuhinje.Harmonika je i dalje svirala, baba je neprestano sa sobom govorila, mašina je zvrjala i škripala.Niko nije vodio računa o ovoj ženi, koja se na zemlji grči od plača.To je bila svakidanja pojava i nju sada, gotovo, nije niko ni opažao !Taljigaš se vratio s rakijom, usput je pevušio i kad je ušao u svoj stan nastade kikot. Mesec je izišao.U dvorištu su popci lagano i jednoliko pevali.Napolju su žabe glasno ali nesložno kreketale.Kola i čun su bacali velike senke na prašljivo dvorište.Pelene, velike pantalone i kecelja lepršali su se na užetu i njihove senke su se kretale po dvorištu, kao neka glomazna bića bez oblika.Deca su, teškom mukom, otišla da spavaju, konj zavezan za kola, klima glavom, maše repom i, s vremena na vreme, zahrže.Kraj kola velika gomila sena.Nogama bije o pod, zemlja leti na sve strane i kola zaškripe, kad konj snažno drmne za ular, taljigaš, onda, oškrine vrata i vikne: — Mico-o, mirrr ! Do taljigaša je stanovala Marija sa Danicom.Sima je bio osuđen na sedam godina zatvora.Prve godine se često javljao iz Požarevca, ali najednom, ućuta, kao da je umro.Njima je to, u prvi mah, bilo teško, ali posle su se navikli na to i sad o njemu, gotovo, i ne vode više računa.Dok su trajale one dve hiljade dinara, koje pretresom nisu nađene, oni su lepo živeli i od toga su slali po nešto i Simi.Kad je još bio u Beogradu pod isleđenjem, dobijao je ujedno ručak i večeru, duvan, kavu, šećer i špiritus.Ali novac se ubrzo potrošio.Nešto je otišlo na advokata, jer je Sima uporno dokazivao, da on nije kriv i da dobar advokat može u svako doba od crnog napraviti belo.A nešto je, opet, otišlo na lekara i lekove, jer je Marija nekoliko meseci bolovala od zapaljenja pluća.Kad je prezdravila, oni su ostali bez i jednoga marijaša.Nekoliko nedelja su živeli od slučaja, kad im što, u vidu kakva prijatelja i rođaka, donese.Posle je i to presahnulo, jer su im svi govorili, da se sirotinji ne može nikad dovoljno nadavati.Sirotinja je prodrta vreća ili rešeto u kojem se voda ni za časak ne može zadržati.Bili su, dakle, upućeni da rukama zarađuju hleb.Ali kako?Niko živi nije pomišljao, da i oni mogu kad god pasti u nevolju, pa nisu ništa ni umeli raditi.Danica je neko vreme učila da šije, ali joj roditelji jednoga dana to zabrane, jer im se nije dopalo, da jedna zrela devojka ide ulicama i da se druži sa švaljama sumnjivoga poštenja, a posle to joj nije ni trebalo.Zar će kad god doći vreme da šivenjem mora zarađivati hleb ?Otac će imati penziju i njima bi to bilo dovoljno, a ona će se već udati.Tako su oni mislili, ali na jednom, kao iz nebuha, zakuca beda na vrata.Šta sad da se radi ?Oni isti prijatelji, koji, u blagostanju, postaju dosadni sa svojim uslugama i nesnosnim dokazima o svojem prijateljstvu, postaju u bedi ravnodušni ili čak i otvoreni neprijatelji, dokazujući, da bog i nema druga posla no da krivce kažnjava.Marija je bila našla jednu kuću u kojoj se spremala jedna udavača i oni su dobili da pletu čarape.To je, doduše, bila vrlo zlehuda zarada, ali ipak ih je spasla da ne umru od gladi.Kad je i taj posao svršen, Marija ode u Vasinu ulicu i molila je Jevreje, da joj dadu da šije za njih.I Jevreji joj dadoše, da šiju rublje od debeloga platna.Nešto je Marija šila rukama, a nešto Danica mašinom, koju su uzeli na veresiju, otplaćujući po tri dinara nedeljno.Danica je, sa vrlo velikim naporima, radila na mašini.Igle su se često krhale, a konac se svakog časa kidao.Marija je danju neumorno obijala pragove svih nadleštava, tražeći za Danicu kakvo bilo mesto.Kad su je najzad videli, lepu i zdravu, oni je prime u Upravi Državnih Monopola, da lepi marke, sa platom od četrdeset dinara mesečno.Nije, bog zna šta, ali je bar stalno.Svetu su bili dali kod jednog bravara na zanat.Ali Sveti je bilo dosadno, da po kavanama traži majstora i da neprekidno sluša zlu i pijanu majstoricu, kako ga psuje i da trpi batine od majstorice od majstora i sviju momaka u radionici i on jednog dana pobegne.Bio se upoznao sa jednim kockarom i ovaj ga svuda vucarao.Jednoga dana ga nagovori da makne grožđe iz jedne korpe na pijaci.I taman da strpa jedan grozd u džep, njega uhvati žandari i odvede ga u kvart.Marija sada nije znala šta je s njime. Danica je išla svakog dana u Upravu Državnih Monopola.Znatno je oslabila, lice se odužilo, oči upale, ali je ipak bila lepa.Pri svem tome, što već nekoliko godina ide na rad, ipak je bila stidljiva, jer još nikako nije mogla da se pomiri sa svojom strašnom sudbinom.Njoj je bilo vrlo neprijatno, da sama ide ulicama, jer na to nije bila naviknuta.Vređali su je silni pogledi, koji su je pratili, merili od glave do pete i, kao kakvu stvar, ocenjivali.Bolelo ju je, što je svak živi bio uveren, da ima prava zagledati jednu sirotu devojku, za koju se, kako se mislilo, već zna zašto ide sama ulicom.Jednoga večera, kad je izlazila iz svoje zagušljive radionice, u kojoj caruje nesnosan miris od štirke, znoja i dosetaka sumljivog ženskinja, idući ulicom kralja Petra, ona ugleda Đorđa, kako natenane, sa zaturenim rukama na leđima, ide i nešto zvižduće.Ona je prvo ugledala njegov ugojeni i siti vrat, razvijen i debeo, kao u kakva vola.Ona je zastala kao da ju je neko viknuo.Znoj je oblio njezino lice, noge su joj klecale, oči se zamaglile.Srce joj je jako kucalo i ona, nesvesno, pritisne ruku na grudi, kao da je htela da uguši to izdajničko srce.Kao prikovana je gledala za njime, kako se ljulja kao kakva pretovarena lađa, kako brekće od bogastva i sitosti, kako grči na leđima snažne ruke, koje liče na kandže.Kad je pošla, dve krupne suze su se kotrljale niz njezino lice, donja usna je drhtala.Malo posle se opet okrenula i dugo je gledala u toga sitoga čoveka, koji se pogrbio, kao da na leđima nosi sve svoje bogastvo.Ona nije imala više nikakve nade i smatrala je sebe za jedan neophodan izvor zarade, za jednog roba, koji za svoj rad nema nikakvu nagradu, za jedan lutajući grob, u kojem je sahranjena jedna lepa prošlost nekada puna nade, sreće i života.Čemu ima još da se nada ?Njezina sreća se, jednom, podigla do neba i odande se stropoštala na zemlju i pretvorila se u prah i pepeo.Ona od života ništa više ne očekuje, sem beskrajan rad, koji ubija dušu i telo, čemernu tugu za prošlošću, jad, bedu i nevolju. U pređašnjem stanu, u Lominoj ulici, upoznali su se sa jednim čovekom, koji je bio već u godinama, ćelav, rumen.On je bio činovnik u jednom osiguravajućem društvu, imao je dobru platu i time se stalno ponosio.Bio je čist, uredan i pedantan u odelu i svojim novčanim odnosima.Ma šta da je govorio, njegovo ja se uvek isticalo; ono je treštalo kao truba, zvrjalo kao kakva čegrtaljka, unosilo se čoveku u lice i dosadno se isprečavalo ispred čoveka.Ni jedna njegova rečenica nije bila bez njegovog dosadnog i šupljeg ja.I to njegovo večito ja bilo je dosadno i jednoliko, kao i on sam.Njemu se Danica dopadala, ali on nije prema njoj osetio ljubav, kao što bi kakav drugi smrtni čovek osetio.On je bio uveren, da će Danica i Marija smatrati za osobitu čast, što se on spustio i traži Danicu za ženu.I zato je njemu bilo vrlo nepojmljivo, što Danica nije htela da primi njegovu ponudu.Izgledalo mu je, da su ti ljudi bez trunke pameti, kad od sebe oturuju takvu basnoslovnu sreću.Danica ga je mrzela, nije mogla da trpi njegovo basnoslovno držanje, njegovu besprimerno tačno razdeljenu kosu, njegov prednji zub, koji je bio plombiran zlatom, njegov kažiprst, koji u govoru podiže, kao da njime komanduje i njegovo beskrajno ja, koje je on, pred njima, razvlačio kao kakvu harmoniku.Njoj je bio dosadan i njegov hod uobražena činovnika od koga počinje svet, i njegova ćela, koja je bleštala kao mesec, i njegova plata, koja je, s časa na čas, rasla kao kvasac.Marija je zaista bila blažena, kad je ovaj automat od čoveka zatražio ruku njezine ćerke.Prvo, na šta je mislila, bilo je svakako to, da će tom udajom jedanput za svagda nestati njihova nevolja.Tek posle se setila, da bi to bilo dobro i za Danicu, jer, bez novaca, nije joj lasno poći za tako dobru i besprekornu priliku, kao što je ova.I od dana, kad je Danica, prvi put u životu, energično rekla da neće, u ovoj ubitačnoj stvari, da posluša svoju majku, nastala je svađa u kući.Svakoga dana je Marija napadala Danicu i dokazivala joj je, da je ona tvrdoglava i neposlušna i da će obe zbog te njezine tvrdoglavosti gorko ispaštati u životu.Govorila joj o tome, kako je ljubav odavna umrla i da ona samo postoji još u šašavim romanima, koje pišu besposleni ljudi, da život, baš na protiv, dokazuje, da se zaljubljeni nikada ne uzimaju i, kad se uzmu, da u braku, postaju beskrajno nesrećni.Jedini odgovor na majčina navaljivanja bilo je Daničino ćutanje i njezine suze, koje su je gušile.Marija je sedela kraj mašine i šila je neku košulju od gruboga platna.Danica je sedela za mašinom i šila je, takođe, jednu košulju.Kad se Danici opet prekinuo konac, ona se namršti i poče ga uvlačiti u iglu.Marija se zamislila i duboko uzdahnu.Kosa je bila proseda i padala je na čelo.Na mašini je stajala jedna mala lampa sa staklom, koje je bilo zakrpljeno hartijom.Njihove senke su padale na zid i micale su se tamo i amo. — Zar nam je bilo potrebno, da ovako ni zašta bodemo oči ?Radimo dan i noć i jedva zaraćujemo za ’leb i kiriju.Ah, da si me poslušala, gde bi nam sada bio kraj !Mesto što sada pod starost, bodem oči, ja bih čuvala tvoje dete i svi bi bili srećni i zadovoljni. Danici je drhtala ruka i ona nije mogla da udene iglu. — A čovek je bio baš dobar, ima veliku platu, a ima i malo uštede.Gde ćeš ti danas da nađeš takvog čoveka bez marijaša miraza i bez jedne krpe spreme? Danica je još neprestano drhtala.Donja usna joj igrala.Ona podiže kosu s čela i reče lagano : — Šta vredi sada o tome govoriti?Ja nisam mogla za njega da pođem, kad ga nisam volela. Marija se namršti i reče nabusito: — Opet to pa to.Zavolela bi ga ti posle venčanja.Zar je jedna devojka pošla za kakvog čoveka i ako ga nije volela ?Ni broja se ne zna, pa se opet lepo navikne na čoveka i zavoli ga. Mariji je bilo krivo, što Danica ćuti.Ona nabere čelo i reče pakosno: — Eto, i tvoj Đorđe te voleo, pa te opet ostavio.Uzeo je drugu, koju nije voleo, pa je ipak vrlo srećan. Danicu je uvek bolelo, kad Marija spomene Đorđa, a naročito onda, kad o njemu kaže, da je bio neveran.Ona ga je još neprestano volela, i ako ju je on baš onda napustio, kad je ona mislila da je najsrećnija.Ona đipi sa stolice, tresnu košulju o pod, metne ruke na lice i brizne u plač. — Meni se taj čovek još u početku nije dopadao, ali nisam htela ništa da kažem. Danica spusti ruke i reče ne gledajući u majku: — Baš na protiv, ti si me i naterala, da dam svoj pristanak.Tek posle sam ga zavolela. — Ti sad možeš da kažeš šta hoćeš.Ja sam znala, da će te on ostaviti.Uvek sam nešto slutila. — Pa što si mi, onda, savetovala da pođem za njega ?Dakle, znala si da će me ostaviti i opet si me terala da pristanem ? Marija planu : — Ne moj da mi izvrćeš reči. — Pa ti si sama tako kazala. — Znam ja šta sam kazala. Danica je išla po kuhinji i jecala je. — To nije nikakav čovek.Pokvaren je od glave do pete. — Zašto ga vređaš ?Što je prošlo, prošlo. — Što, sigurno tu bitangu još voliš ? Danica se ispravi i reče drsko: — Vi ste krivi što me je ostavio. Marija spusti rad na krilo, pogleda je zapanjeno i reče : — Šta-a ? Danica je došla pred nju, očajno je mahala rukama i brzo je govorila gušeći se rečima i suzama : — Jeste, vi, vi.Obećali ste miraz i ako niste znali od kuda da ga stvorite.Fortali ste čoveka s dana na dan i on je sve to trpeo.Što ste obećali ono, što nemate? Marija ju je neprestano zapanjeno gledala.Ona nije mogla da veruje svojim očima i ušima, da je to njezina ćerka, ona mirna i trpeljiva Danica, koja je snosila sve uvrede i sve prekore.Ona je bila naviknuta da večito ćuti i trpi ma šta joj ona rekla.Zinula od čuda i, s nepoverenjem, gleda u svoju ćerku, koja se, tako reći, preko noć, izmenula.A Danica je grcala, govoreći sada prvi put o svojem jadu.Bol je oborio sve ustave i reči, gorke reči, kao kakav plameni protest, bujicom su tekle.Ona je, u času, zaboravila, da govori sa svojom majkom, koje se večito bojala, da čini prekore stvorenju, koje joj više ulevalo strah, nego ljubav i poštovanje.U licu nije bilo ni kapi krvi, dve suze se ustavile na trepavicama, ruke su joj drhtale i ona je očajno mahala njima, kao da je time htela da povrati svoju sreću, koja joj je, najednom, okrenula leđa i trkom pobegla.Kosa joj padala na čelo i oči, a ona je nije dizala. — Zar ste vi vodili računa o mojoj sreći, o mojoj budućnosti ?Niko nije na to ni pomišljao.Ocu su bile preče marke od mene, a ti si na sve drugo pomišljala samo ne na mene.Hteli ste da me udate samo zato, što je to neki morski red i što ste hteli da me se jednom otresete.Devojka košta, pa zato neka drugi troši na nju, ako mu to, kao mužu, čini zadovoljstvo.Kad je on počeo ređe da dolazi, niko to nije primetio, jer ste imali preča posla.Mislili ste kako ćete mrtvu babu, kao razbojnici, pretresti, ne bi li u njezinoj slamnjači našli miraz na gomili.Ali račun vam je bio pogrešan. Marija đipi i viknu na nju: — Ćuti, nesrećnice... Danica je samo govorila i grcala. — Baba nije mogla ništa da uštedi, jer ste vi sve trošili u kući.Hteli ste, da se izjednačite sa ljudima, koji imaju veći položaj i veću platu. Marija je uhvatila za jednu ruku i vuče je. — Ćuti, gade jedan. — Uvek ste hteli da se predstavljate kao kakva gospoda.Baba je sirota ćutala, vi ste trošili njezinu penziju, a prema njoj ste se ponašali kao prema kakvom skotu.Pa čak i mrtvu ste je mrzeli, jer vas nije izvukla iz jedne velike neprilike. Marija dođe sasvim do nje i uhvati je jednom rukom za gušu, a drugu joj je htela da metke na usta, ali Danica se izmače i, ni za časak, nije ućutala. — I kad niste već znali kako da se izvučete iz jedne velike laži, otac je, pod starost, morao da krade. Marija je uhvatila za kosu i nemilosrdno ju je vukla.Kad su došli blizu jedne postelje, ona je obori na postelju i poče je tući, a Danica je, kroz plač, vikala: — Krao je, krao je...Vi ste ubili moju sreću, vi vi... Marija je bila kao pomamna od besa, čupala ju je za kosu i gruvala u leđa i grudi.Danica, izgrebena i čupava, stenjala je i, kroz plač, je ponavljala: — A sad hoćeš da me prodaš za onog starca, samo da se ne mučiš.Šta se tebe tiče moja sreća? Pesnice su padale na njezino telo i lice, a ona je samo stenjala i jecala i kazala je sve ono, što je toliko godina krila u dubini svojega srca... Mesec je stao nad dvorištem.Tihi povetarac je, nečujno i oprezno kao lopov, prelazio preko dvorišta.Napolju je mirisalo na seno, ribu i smolu.Popci su pevali, a žabe su nedaleko kreketale.Mladić je ušao u sobu i iz nje se čuli jednoliki zvuci sa razdešene harmonike.Senka od pantalona na užetu otegla se preko dvorišta i liči na kakve velike i nezgrapne nogare.Seno kraj kola šušti i odatle se čuje šapat i ubrzano disanje.Konj žvaće, hrže i, s vremena na vreme, snažno cimne ular i kola zazvrje.Neko, sa sena, vikne lagano : — Mico-o, mirrr ! ... I opet se čuje šapat, ubrzano i strasno disanje.Osvetljeni prozori bacaju četvrtaste figure na dvorište.U blizini radi neka fabrika i jasno se čuje njezino ravnomerno brektanje, kao da kakav kolos diše. — Što se bojiš, budalo? — Ja ću da kažem majci.Samo dok dođe. — Kupiću ti što god hoćeš. — Ne treba mi.Nije te ni sramota. Jedan poljubac pade, ali ode u vazduh. Najednom se ženska prilika otrže, utrči u kuću i zaključa vrata za sobom.On je neko vreme sedeo na senu, nepomično kao da je od kamena.Rukavom pređe preko znojava čela, huknu, opsova nešto i diže se.Konj snažno cimnu za ular, a on ga, iz sve snage udari po sapima.Konj se trže od bola i kola zazvrjaše.Neko je u kući snažno i jednoliko hrkao... Vreme je išlo, jurilo, ne vodeći računa, o bedi, nevolji, poroku, bogastvu, o blagostanju, stečenom krađom, o dobročinstvu, kojim se zavodi opljačkani svet, o sirotinji za koju bogataši ili drugi siti ljudi, koji, kad je reč o pritvorstvu, sude po sebi, kažu, da je u Beogradu nema, a ako je, u neznatnoj meri, i ima, ona je besna, lena, pakosna.Vreme je jurilo dalje, ni časa ne pitajući od kuda to dolazi, da se mali lopovi hvataju, preziru i šalju na robiju, a veliki uživaju strahopoštovanje, bivaju pretrpani počastima svake vrste i, po staroj narodnoj izreci, da lopov lopova najbolje razume, sude tim malim lopovima, kojima nije palo u deo, da vrše krađe en gross, krađe u velikom stilu, koje društvo, prema impozantnim njihovim dimenzijama, prestaje nazivati krađama, nego im daje druga imena, koja jasno obeležavaju naročitu spremu i naročiti dar.Društvo ne kaže: taj i taj lopov, koji u senci krivičnoga zakonika, nemilosrdno hara državu, prodavajući joj rđavu robu po basnoslovnoj ceni, drznuo se, te je priložio toliko i toliko za taj i taj cilj ; nestalo, da bog da, takvih lopova.Ono kaže: Naš uvaženi građanin, g. N. N., veliki liferant, poznat sa svojeg plemenitog srca, priložio je toliko i toliko za taj i taj cilj; hiljadili se takvi dobrotvori.Krađa, haranje, pljačkanje, postali su sinonimi sa vrednoćom, ustaoštvom, bistrinom, dobrim okom.I zato se više ne kaže: krađa, haranje, lopovluk, ne kaže više: lopov, kradljivac, hajduk, nego: liferacija, povlastica, kaže se: spekulant, vredan trgovac, liferanat, finansijer, industrijalac.I u toj strahovitoj vrtoglavici, u toj očajnoj borbi za opstanak u kojoj pobeđuju samo nesavesni i neskrupulozni ljudi, oblaporni lopovi sa blaženim osmehom na usnama, privilegisani razbojnici koji zadovoljno taru ruke, zahvaljujući predstavnicima pravde, koji sa zgužvanim zakonikom u džepu, idu s njima ruku pod ruku, u toj prljavoj borbi, u kojoj se, ponekada, sirotinji dobacuje koja kora hleba, da kontrest ne bi bio suviše jak, nestalo je razlike izmeću dobra i zla.Dobro nije više ono, kao što misle naivne moraliste, što održava felu, nije karbolna kiselina, nije konzerviranje, koji društvo spasavaju od truleža i raspadanja.Ono je sporo rasprskavajuće sredstvo, koje nagriza društvene osnove, jer, kako se danas dokazuje, baš u tome i leži spas društva, klica za večito blagostanje.Haos je, kažu, početak sveta, zašto haos i dalje ne bi bilo redovno stanje, kad se u njemu najpre dolazi do uspeha.Zlo je, onda, svakako, ono, što ubitačno utiče na taj haos, to je sunce, koje razganja tamu, grom, koji rasvetljava i rasteruje haos. Đorđe, imajući jake, stvarne i neoborive dokaze u rukama, bio je uveren, da je zakonodavac, stvarajući krivični zakonik, mislio samo na sirotinju, na, tako zvani, društveni talog, koji je u borbi za opstanak, ono isto što i prosti vojnici u ratu, hrana za topove, žrtva za jad i nevolju.On je bio uveren, da u društvu, u kojem je on živeo, nije niko ni pomišljao, da taj krivični zakonik, koji, sa osobitim zadovoljstvom, predviđa samo velike kazne za neznatne stvari, može ikada imati primene i za bogataše, koji za svoje bogastvo i imaju samo da blagodare dugom, medveđem snu jedne knjige, koja se zove krivični zakonik i koja se prelistava, kad treba osuditi kakva mala lopova.On i nesvesno pomisli, da bi za svoje bezbrojne krivice trebao biti osuđen bar na dvesta godina, kad je onaj mladić, za četrdeset dinara, osuđen na četiri godine.I on se nasmeja.On se, najzad, uverio, da je sve više bivao poštovan i cenjen, što je bio bezobzirniji u otimanju i haranju i zato je i njegova savest spavala istim snom kao krivični zakonik.Smatrao je sebe za korisna člana društva i, ni jednoga časa, nije pomišljao, da je on bakcila, koja nagriza društveni organizam, rak, koji razjeda društvo, dah truleži, koja kuži sve živo oko sebe.On je postao bogat, vrlo bogat, ne prezajući ni od kakvoga sredstva, da do toga bogastva dođe.I ma kakvo sredstvo on upotrebio, ono je bilo osveštano demoralisanim običajima, koji vladaju, profanisanim mišljenjem o moralu, prostituisanom pravdom, koja ili žmuri ili se, kad ne drema, prodaje kao kakva poslednja bludnica, koja se valja u blatu poroka.On je bio bogat, vrlo bogat, znači, bio je pošten, vrlo pametan, milosrdan, dobar, neophodan. Od nekoga vremena je difterija strahovito zamahnula svojom kosom i njome je pokosila silnu decu u Beogradu.Ona nije bila zvanična, pa zato nije pravila nikakve razlike.Kosila je i bogatašku i sirotinjsku decu.Beograd ni o čem drugom nije govorio, nego samo o toj užasnoj dečjoj zarazi.Svak je živi po nešto pričao, kako bi dokazao, da je to jedna strahovita boljka, koja je, pored toga što brzo napreduje i prilepčiva, još i tvrdoglava, te ni za časak neće da podlegne sanitetu, koji je baš najveća lekarska moć u državi.I tog užasnog anarhiste svak se bojao, svak ga proklinjao, ali je ipak svak, gotovo sa nekim zadovoljstvom, voleo pričati o njegovim žrtvama.To zadovoljstvo je po nekada bila obična žudnja za donošenjem novosti, a nekad je bila i zluradost.Tek se pričalo, da je taj i taj izgubio dva deteta za tri dana i on se žalio kao ispravan i čestit čovek, koji ničem nije zaslužio tu nesreću.Bilo ih je, naravno, i takvih, kojima je priroda izgledala kao kakva sitničarska i pakosna sila, koja je kadra imati tako isto sebične i osvetljive motive kao i čovek.Kad, naprimer, jedan ministar izgubi četiri deteta za tri dana, onda ta difterija nije više akcija bezbrojnih bakcila, koje u slabom dečjem organizmu vrše delo razorenja, nego jedna vrsta pravde, koja ovom dželatu imperativno nalaže, da izvrši kaznu zbog nekih nejasnih krivica, koje više stvara fantazija političkih protivnika, nego stvarnost.Utučeni roditelji su gubili volju na život.Lekari su izgubili glave i očajno jure po Beogradu, sumnjajući, po nekada, u moć svoje nauke.Bele prljave table, prikucane na kuće, u kojima ima bolesnika, izgledaju kao neka strašila i svet, sa strahom, beži na drugu stranu.Patroldžije ozbiljno i namršteno šetaju pred kućom i brane da ko uđe u kuću.I dok život na ulici juri svojim tokom, ne vodeći računa šta se iza zidova tih kuća događa, dotle, kraj postelje, krše roditelji ruke, gledaju u svoja bolesna čeda, kao da su bili željni, da im tim pogledom uliju snage za život.Pesnice se grčevito i pomamno dižu u vis, a s njima i strahovite kletve, upravljene onom gore, koji, kako njima izgleda, nema ni srca ni duše, nego uživa, što svoju silnu moć vrši nad slabačkom decom.Jedino lekari i apotekari, koji su bili zadovoljni ovim opštim košenjem i, možda, su govorili: »održi, Bože, još malo ovako!« U visokoj porculanskoj peći je vatra lagano puckarala.Po nekad, kad se vetar spusti u dimnjak, počne vatra jače da bukti.Četvorokraki luster slabo osvetljava sobu.Soba je prilično zagušljiva.U jednoj razmeštenoj postelji leži jedno dete od sedam godina.Duga kovrđasta kosa uokviruje ispijeno žuto lice iz kojeg sjaje poluotvorene oči.Usta otvorilo i teško diše.Lekar, sa jednom bocom konjaka i jednom malom kašikom, sedi kraj postelje, gleda u dete, koje ne može da se nadiše vazduha i, s vremena na vreme, mu daje konjaka.Ono prevrće očima, nešto proguta, a nešto mu curi niz bradu i vrat.Caja sela na kraj postelje i ukočenim pogledom gleda u dete.Đorđe ide na prstima tamo i amo, zastane prema postelji i očajnim pogledom gleda u svoje najstarije dete.On je bled, oči mu upale, brada išdžikljala, kosa razbarušena.S vremena na vreme, podigne ruke u vis, pljesne njima, hukne bolno i očajno i malaksalo ih opusti.Na vratu mu crna svilena mahrama iz koje se svetlucka jedna čijoda.Caja, često, ustane, dođe do prozora i tiho plače, pritisnuvši mahramu na lice.Kosa joj je bila proseda i nemarljivo začešljana.Bledo i izduženo lice odudaralo je od crne bluze.Ona izgleda kao da je porasla, jer je grdno omršavila.Kroz crnu suknju naziru se oštri kukovi sa kojih je meso nestalo.Izraz lica je odavao zbunjenost, oči su bile večito vlažne i večito ukočene.Nos se ušiljio, usne odskočile od lica, napućene su, kao večito spremne za poljubac.Lekar se diže. — Podignite mu, gospođo, malo glavu.Ovako se više prospe, nego što proguta, Caja nepomično sedi, glavu nakrivila i ukočenim pogledom gleda. u svoje dete.Mršave ruke prekrstila preko upaloga trbuha.Jedan pramen kose se opustio niz lice.Lekar, onda, mahne glavom na Đorđa: — Hodite, boga vam. Za tri dana su izgubili dva deteta.Prvo je umrlo srednje, a posle najmlađe.Ostalo im je još ovo.Smrt prvog deteta pala je kao grom iz vedra neba.U sred ovog sjaja, bogastva i luksuza, u ovoj kući u kojoj je sve išlo kao po časovniku, niko nije, ni za trenutak, pomišljao, da ma šta može poremetiti mir i monotoniju, kojima su se oni bili navikli.U prvo vreme su zaprepašćeno stajali pred tim strahovitim faktom, koji se ničim nije mogao izmeniti.Oni su ga smatrali kao brutalan napad na njihov dom, kao bombu, koju je kakav pakosni prolaznik bacio u njihovu bogatu kuću, u ovu sjajnu palatu mira, u ovaj spomenik uspeha.Kad je i drugo dete umrlo, oni su počeli gubiti zemljište pod nogama, gledali su kako se sve ruši, kako se sve postepeno razorava, što su oni godinama podizali, žrtvujući sve, pa čak i to bogastvo, koje se, u času, moglo zameniti tamničkom usamljenošću.Izgledalo im je, kao da se sve protiv njih zaverilo, da im sve zavidi, pa čak i bog, taj tvorac bogastva, čije je ime baš osnov reči bogastva, taj isti bog u čijim su hramovima zbivena silna bogastva, koja su mrtva, koja prkose, izazivaju, u kojima se večito, zvučnim pesmama, peva o ugnjetenim, bednim i nevoljnim, ali ni za časak ne pomišlja, da se to okovano bogastvo oslobodi jednom od nesnosnog mirisa izmirne, tamjana i užeženog zejtina i podeli tim ugnjetenim, bednim i nevoljnim.Našto, onda, da bogataši budu milosrdniji od oličene milosrdnosti ?Zar nije sve laž i pritvorstvo?Zar se ne grabe najviše o bogastvo baš oni, koji dosadno pričaju, da treba sve prezreti, da ne treba skupljati zemaljska blaga, jer ih može rđa nagristi, razbojnici potkopati, zar ti zastupnici božji na zemlji, nisu najsebičniji, nisu najoblaporniji za bogatstvom i blagostanjem ?I Đorđe je, u svojoj nedaći, dolazio do strahovitih misli, koje su, u času, razgolitile svu mizernu laž našega života za kojim toliko žudimo.I on i Caja nisu više spavali.Oboje su ćutali, kao da su se bojali jedno drugo, kao ljudi, koje vezuje jedna strašna tajna.On je pušio, stalno, neprekidno, psovao je, proklinjao je sve redom.Zašto ta glupa bolest dolazi u bogataške kuće, kad su deca obezbeđena, kad neće nikad trpeti oskudicu, nikada neće biti u nevolji ?Zašto ne odlazi u druge kuće, gde će učiniti samo dobro, spasavajući ljude od gladi, od stalne nevolje ?Ali sva ta njegova razmišljanja nisu mu ništa pomogla.Pesnicama je uzmahivao kao da je pretio celom svetu.Caja je, u prvo vreme, dan i noć plakala, iznosila je dečje odelo, ređala ga po stolu, legla na te stvari i očajno je naricala.Žene su dolazile i tešile su je, govoreći joj, da ima još jedno dete i hvali boga što je ono živo i zdravo.Kad je i poslednje dete palo u postelju, ona je samo ječala, išla je po kući kao senka i, izgleda, kao da nije mogla više da razume šta se to s njome događa.Oči su joj bile večito ukočene i, s vremena na vreme, pređe osmeh preko njezinih modrih usana.Đorđe ju je gledao i osećao kako mu se kosa podiže u vis, kad vidi njezin ukočen pogled, kad vidi njezin osmeh. — Dobro bi bilo, da se skuva jaka kava. Lekar je bio uveren, da detetu nema leka i hteo je tim jakim sredstvima, da mu, za čas dva, produži život.Caja se nije makla s mesta, nego je samo gledala ukočenim pogledom i sve se više smejala.Lekar je pogleda zapanjenim pogledom i zavrti glavom Đorđe dođe do nje i pomiluje je po licu i kosi. — Cajo, idi reci devojci da skuva jaku kavu. Ona nije skidala pogleda s deteta.On je pomilova po kosi, a ona se smeškala.Đorđe ode sam u kuhinju.Kad se vratio, on priđe Caji, poče je milovati, a zatim je uhvati ispod ruke i ona se diže sa postelje.On je povede po sobi, a ona je išla s njime besvesno kao da je u zanosu ili kao da je mesečarka.Opušteni pramen kose se, u hodu, lepršao, oči su bile ukočene, a jedan neprijatan osmeh, od koga se čoveku ledila krv u žilama, razvlačio je njezine modre usne i žuti zubi su se bleštali. Kroz zavese je prodirala dnevna svetlost i borila se sa veštačkom električnom svetlošću.Najzad je dnevna svetlost pobedila.U pobočnoj sobi je časovnik dostojanstveno izbijao sedam časova.Lekar izvadi svoj časovnik i baci na nj jedan rasejan pogled. — Dignite, molim vas, zavesu. Đorđe podiže zavesu.Svetlost jurnu kroz prozore.Njemu utrnuše oči, kad ugleda napolju sjajan sneg, koji je pokrivao kuće i ulice.Negde su praporci zvonili i, postepeno, se gubili u daljini.Devojka unese kavu i dade je lekaru.Zatim dođe do ključa na zidu i ugasi osvetljenje.Dete je kolutalo očima i lagano je ječalo. Kad mu lekar davao kavu, ono se mrštilo i ispljuvalo je svu kavu.Na pokrivaču su bile nekolike crne pege od kave, koje su počele žuteti.Đorđe seo sa Cajom na divan, obavio jednu ruku oko njenoga struka, a drugom je miluje.On je sasvim tiho, da je lekar jedva čuo, tepao Caji : — To je, božja volja.Ti si moja dobra Caja, moja lepa, mala ženica.Pogledaj me, čedo moje.Zar ti ne voliš više tvog Đorđa?Budi pametna, mazo, slatko dete moje. On je poljubi u kosu.A njezin ukočen pogled je bio, kao prikovan, za neku tačku.Ona lagano poče da se kikoće.On uzdrhta, stište je u naručje a dve krupne suze su se kotrljale niz njegovo večito neispavano lice. — Gazda Đorđe, hodite ovamo. On đipi i dođe do postelje.Glavu oborio, opuštene ruke, kao bez života, visile su pored nogu.Dete je prevrtalo oči i ječalo je.Lekar je brisao svoj cviker, brzo i grčevito. — Sve je uzalud.Agonija je nastupila. Đorđe stoji kraj njega, otvorio usta i gleda u njega zapanjenim pogledom. — Sve sam upotrebio što god sam znao, ali kao što vidite, nauka je, za sada još nemoćna, da toj bolesti stane na put. Đorđe utučen, oborene glave i pogrbljen sa opuštenim rukama niz telo, stajao je kao ukopan.Suze su se kotrljale.Donja usna se tresla.Zube je stisnuo.Podiže jednu ruku. učini jedan beznačajan pokret i opet je opusti.Zausti nešto da kaže, ali ne reče ništa.Lekar pogleda na svoj časovnik, kao da je hteo da vidi, da li će se ispuniti onako, kao što je predskazivao.Caja je sedela na divanu, ruke su joj bile na krilu, oči ukočene, glavu je nakrivila na jednu stranu i lagano se kikotala kao da je kikotanje htela da prikrije.Đorđe se saže nad svojeg najstarijeg sina, što mu je još ostao i gleda u njegove lepe oči kako sada sjaje u pola ugaslim sjajem i u malu jabučicu kako se naglo diže i spušta.Na bledom licu su bile dve tri graške znoja.Na jednom se Đorđe diže, okrete se lekaru i metnu svoje ruke na njegova ramena. — Spasite ga, gospodine, ako boga znate.Znate li vi, da je to moj jedinac?Ja nemam ništa više na svetu.Ja ne žalim para, daću vam koliko god tražite.Dajem vam pola imanja, daću vam koliko hoćete.Kao boga vas molim, spasite ga.Zar nije dosta što sam izgubio dva deteta, što ću izgubiti ženu ?Zar moram da izgubim i ovo jedinče ? Njegov glas je drhtao.Sve telo mu se treslo.Suze su tekle, tekle.Lekar ga potreseno gledao, zatim oborio glavu i sleže ramenima. — Vi možete samo ako hoćete.Budite milostivi.Ja vas molim, preklinjem.Jedan nesrećan otac vas moli, koji je nekada bio vrlo srećan. On sklopi ruke i podiže ih lekaru gotovo do očiju. — Kao boga vas molim, spasavajte mi jedinče.Daću vam što god hoćete, daću vam sve. On je plakao, ruke je kršio, škripao zubima, jecao.Lekar je smicao ramenima, i glasno je brisao nos, pa je izgledalo, kao da se u sobi naglo cepa platno.On je stajao kraj postelje i čupkao brkove, zatim opet pogleda u časovnik.Bilo je osam časova, a on je u sebi rekao, da će dete u osam časova umreti.Eto, već je prošlo pet minuta, a ono još živi.Zar je mogućno, da se i on jednom prevari ?Zar je on jednom bolesniku tačno odredio vreme kad će umreti?Dete je očajno kolutalo očima, ruke izvuče ispod pokrivača i poče njima mahati, kao da se branilo od one prljave i čupave ciganke, kojom su ga mlađi uvek plašili, kad je bio neposlušan.Jabučica se lagano dizala i spuštala, a zatim sve lakše, lakše.Đorđe upro pogled u svoje dete i prati svaki njegov dah.Najednom mu se učini, kao da čuje nekakva velika krila, koja se, sa šuštanjem, šire i opet sklapaju.Dete zenu dva tri puta i oteže se.Lekar reče mirno : — Siroto dete...Svršeno je... Đorđe je, u prvi mah, nepomično stajao i, sa nestrpljenjem, je očekivao, da dete opet počne disati.Zatim pokrije šakama lice, stropošta se na postelju i plakaše, jecaše, kukaše.Njegovo glomazno telo se grčilo u plaču, a on je, na kolenima, puzio kraj postelje i naslanjao svoju glavu na detinje telo.Uzeo njegovu lepu bledu glavicu, uokvirenu dugačkom kovrdžastom crnom kosom, i strasno je ljubi; njegove suze padaju na detinju kosu i sjaje se kao biser.Caja je sedela na divanu, podigla glavu prema postelji i počela glasno da se kikoće.Lekar uzede šešir i, na prstima, izide napolje. U velikoj i glomaznoj kući, koja više odaje surovost bogastva, nego ukus, u kojoj je zbiven sav mogućni luksuz, vladala je tišina.Kroz velike, prostrane odaje ne odjekuje više bezbrižna graja vesele dece, nego strahovit kikot ludila.Ta grdna kućerina, namenjena večitom životu, koji ne usahnjuje, postala je pustinja kroz koju lutaju senke bez mira i sna.Po debelim i skupocenim tepisima ne igraju se više sita i radosna deca, čija je budućnost bila obezbeđena, nego po njima večito, od jutra do mraka, od mraka do jutra, stalno i neprekidno, koračaju malaksale noge, čiji nervozni hod ugušuju debeli tepisi.Kroz opustošene odaje, u kojima je smrt potisnula život, zaluta po neki dubok uzdah, kao da dolazi iz kakve dubine, iz grobnice ili sa drugoga sveta.I svemu ovom mrtvom bogastvu, koje izgleda kao da je u kakvoj hitnji napušteno, svemu tom nagomilanom luksuzu, daje još života jedan kikot od kojeg odjekuju sve odaje i večito koračanje, bez cilja, bez svrhe, kao šetalica na časovniku.Ova kuća je činila utisak kakva porušena dvora na čijim razvalinama, kad noć obavije rujine i nad njima sjaji mesec, lutaju senke iz prošlosti i, dubokim uzdasima i čemernim lelekom, pričaju o bujnom životu, sjaju i bogastvu nekadanjeg dvora, koji je sada obrasao u bršljenu i po njegovim razvalinama pauk plete svoju mrežu, a gušter se bezbrižno sunča. Đorđe dva dana nije odlazio u radnju.Bio je izgubio volju na sve.Sve mu nzgledalo dosadno i izlišno, bez ikakva pametna cilja.Našto još raditi ?Našto halapljivo grabiti bogastvo, kad je ono mrtvo i osuđeno na večitu nepoldnost?Za koga raditi?Kome će, svojim bogatstvom, utrti put u budućnosti pokrivenoj korovom i kršem?Zar njemu to bezobrazno bogastvo, koje se tako razgolitilo u svoj svojoj nagoti, nije bilo odvratno?Zar večita groznica, koju je bogastvo stvaralo, nije sada prošla?Našto, našto ga još više gomilati, kad njemu sada izgleda, kao da su to gorostasne stene, koje on valja na gomile i podiže u nebo, a ipak mora ostati na zemlji.Pored toga, on nije hteo Caju da ostavlja samu, na milost i nemilost mlađima, koji nemaju toliko strpljenja i ljubavi kao on.Ona je retko imala svetle trenutke.A u neprobojnoj tami ludila ponekad zasvetli munja, ali je brzo nestane i tama je, onda, još veća, još gušća.Oči su joj bile večito razrogačene i dobile su neki mutan, neprijatan sjaj, koji uliva strah.Zube iskezi i poče se kikotati.Kad se ludilo, kao kakva umorena divlja zver, umiri, oči joj opet imaju taj neprijatan sjaj, glas joj je tanak i nežan, suhe i žute ruke podiže u vis, suze joj teku niz naborano lice i očajnim glasom zapomaže : — Gde su moja deca ?Gde su moja deca ? Ona ide po sobi tamo i amo, krši ruke i ništa drugo nije kadra da kaže, nego to strahovito, to jednoliko »Gde su moja deca, gde su moja deca?« I ti poslednji akordi simfonije bola odjekuju kroz puste odaje, a njihov odjek je strahovit kikot.Kosa joj je bila sva seda, mahrama joj se pomakne na teme i čuperci kose padaju na čelo i oči.Kad-kad sedne na divan, raširi ruke i njima maše po vazduhu kao da miluje svoju decu.Boni osmeh preće preko tankih izgriženih usana i ona, bolno i očajno, ponavlja : — Gde su moja deca ?Gde su moja deca? Po nekad, u svetlim trenucima, uobrazi da ima malo dete koje doji.Ona se lagano smeška, jednu ruku metne na krilo kao da na njemu leži dete, a drugom otkopčava nedra i vadi jednu dojku.Neprestano se blago smeška, gleda na krilo i u dojku, kao da uživa kako njezino zdravo i lepo dete halapljivo sisa i jednom rukom lagano maše, kao da ga miluje po glavi.Ali najednom nestaje s njezina lica blagi materinski osmeh, lice se namršti, ruke raširi i, očajnim bolom, šapuće: — Gde su moja deca ?Gde su moja deca ? Suze joj stoje na obrazima, oči razrogačene, usne se razvlače i ona se počne kikotati.Đorđe stisne zube, suze se kotrljaju niz suho, neizbrijano lice i on dolazi do nje grli je i ljubi.Dugo joj govori, teši je, miluje i ljubi, ali ona se samo kikoće, samo kikoće.I ta njegova borba s njome traje dan i noć, bez prekida, bez i jedne trunke nade.U dva tri maha je poletela na prozore i jamačno je htela da skoči na ulicu, ali je Đorđe dolazio na vreme i sprečavao to.Jednoga večera je opet pojurila prozoru, razbila jedno okno i svu ruku isekla.Sad joj je ruka uvezana.Kad se umiri, jer kikotanje je Đorđe smatrao kao mir, on upali cigaretu i šeta po sobi tamo i amo i misli, uzdiše, ječi, psuje i grdi, uzmahuje pesnicama, i samo misli, samo misli. Hodajući tako po sobi nervozno i brzo, kao u ka vezu zver pre hranjenja, on je mislio o svojoj prošlosti.Svega se živo sećao, svake godine, svakoga meseca, gotovo svakog dana.Izgledalo mu je, kao da sva njegova prošlost leži izložena u izlozima kakvih velikih radnja i on je, otvorenim očima, gleda, meri i ceni.Seća se kad mu je bila majka bolesna, kad mu je otac umro, kad je učio školu, kad je došao kod Ćir Nastasa u službu.Seća se prve žene Ćir Nastasove, te večito požudne nezajazive žene, te oličene spletke, pakosti i srdžbe.Seća se, kako je ta večito strasna i neplodna ženska vukla za nos svojeg muža, koji je smatrao za čast, što je, u neku ruku, bio njezin blagajnik, Seća se svojeg službovanja u carinarnici, seća se činovničkih pakosti, njihove večite žudnje za klasom, njihovog puženja, zaboravljanja svega čovečanskog dostojanstva, ne birajući nikakvog sredstva samo da se dođe do cilja, a cilj njihov je, opet, bio nejasan i, sa svakom klasom je bivao udaljeniji.Sećao se, kako ga je njegova okolina naterala da bude lopov u službi, jer nije imao ni smelosti ni dovoljno individualne snage, da razvije svoje ja, nego se ono pomešalo sa ostalim izbledelim ja i postao je ono, što i svi ostali — lopov, Bojao se da ne bude lud, osobenjak, bela vrana i postao je crna vrana, umešao se u jato i izgubio se u njemu.Sećao se svojeg gadnog ponašanja prema Danici, koja ga je iskreno volela i koju je on voleo i priznao je, da je bio običan nitkov, kojem je preči materijalan uspeh, nego efemerni osećaji, koji čoveku nisu kadri ni glad da utole.Posle mu izide pred oči njezin otac, to veliko dete, koje laže i veruje u svoje laži i koji je besvesno, napravio deficit, kao da je to isto što i skinuti cipele.Leposava, to dobro i lepo stvorenje, ta lepa ruža, koju je otkinula brutalna ruka, pomirisala i bacila na pod, takođe je prolazila ispred njegovih očiju.Jasno je vidi, kako požudno širi ruke, moli i preklinje za malo ljubavi, da se, u nekoliko, naplati za svoju razočaranu prošlost.Seća se kako ju je brutalno napustio i time joj zadao dublju ranu, nego njezin večito pijani muž.Javljao se i Ćir Nastas, ta tica grabljivica, koja je sedela na svojem mrtvom bogastvu, taj odvratni egoista, koji je naricao nad svojim blagom, uvećavajući ga s dana na dan, zaboravljajući pri tom, da će ga smrt otrgnuti od njegova blaga i da ga ne može sobom poneti u skupo plaćenu grobnicu.Seća se kako mu je Caja, ta dobra i verna žena, koju je docnije neobično zavoleo, pala u naručje kao kakav zreo plod što pada na krilo.Sećao se kako je, u nastupu gneva da se ne dozna za njegov odnos sa Cajom, i da se ne napiše drugi testamenat udavio njezinoga muža i prigrabio sve njegovo bogastvo.Najzad, kao kakva moćna i ponosita vojska, počeše defilovati njegove operacije, koje nisu bile ništa drugo, nego ordinarne kraće i razbojništva, koje drušvo poštuje i ceni.I tako je ceo njegov život stajao pred njime kao na dlanu.I nigde ni jedne svetle pege, ni jedno dobro delo, samo kraća, lopovluk, otimanje, haranje, ucenivanje.I društvo, koje je za sve vrste krađa imalo naročite izraze, davalo mu je počasti i kapom i šakom.Time jasno i očigledno odobravalo sva njegova nedela kad je reč o njemu i njemu ravnima, a mrštilo se, licemerno prevrtalo očima, kad kakav mladić, u naponu svoje snage, pun nade i vere u budućnost, obije kakav izlizani i oguljeni sanduk i iz njega izvadi novaca, da utiša glad, koja mu kida utrobu. Zora se javljala kroz zavese.Vatra u peći je prestala da puckara.Težak vazduh, natopljen dimom od duvana, ispunjavao je sobu.Na stolu je bio jedan crven čamac od stakla za pepeo i on je bio pun cigareta.Nekolike cigarete leže na zastiraču, kraj čamca, i napravile su velike rupe na zastiraču.Caju savladao san.U snu se grči, bunca i tiho se kikoće.On ide po sobi tamo i amo, a teški i gusti oblaci misli vitlaju se po njegovoj glavi.Mislio je na markašku aferu.Ona mu je donela kolosalne sume i od toga doba je bivao još više poštovan.Prema ciframa društvo i odmerava svoje počasti.I kad se toj strahovitoj aferi, koja je državu stala milijone, ušlo, posle dugog vremena, u trag ko je otišao na robiju, da za to ispašta?Neznatni ljudi, trgovčići sa mikroskopskim kapitalima, činovničići, koje je nevolja i sebičnost države, koja za male i neznatne, ali neophodne čivije u njezinu organizmu nema ni milosti ni pažnje, naterala na kraće, sumnjivo ženskinje, koje od te krađe nije možda, stiglo da kupi papuče ili koju kecelju.Stara pesma, koja se vekovima čuje kako monotono odjekuje.I dok se mali lopovi gone, hvataju i šalju na robiju da osete svu strogost zakona, koji je za njih i stvoren, dotle veliki lopovi sede u skupštini govore o pravdi i poštenju i ako im je sve to dosadno, jer njih ne interesuje ni država, kao skup jedinke, ni javan moral kao izraz ukupnih norama, koji održavaju rasu, ni javno mnjenje kao savest rase.Njih je interesovalo samo jedno, kojem su oni prinosili žrtve, o kojem su vodili računa, o kojem su dan i noć uporno mislili, koje su poštovali, negovali, cenili, obožavali — njihovo ja.I dok društvo poklanja svu svoju pažnju malim lopovima, kojima okolnosti nisu bile naklonjene, da postanu veliki lopovi, dotle veliki lopovi zauzimaju najuglednije položaje i, pod takvim štitom, haraju i pljačkaju.Svud sama svraka, sam lopov, razbojnik. Njemu je sve to bilo gadno, odvratno.Gadio se onog perfidnog lakejskog ponižavanja pred novcem, onog poltronskog grbljenja pred onim, koji su uspeli da najviše prigrabe sjajnog metala, odvratnog i servilnog odobravanja svega onoga što novac radi i govori.On je šetao po sobi tamo i amo, nervozno grčio pesnice i, s vremena na vreme, ih dizao i pretio svima i kretenastim pojedincima i društvu, toj velikoj bolnici, tom opštem kazamatu.On se ironično smejao i smicao ramenima, kao da s kime govori.Dakle: forma je sve ?Da je on metnuo kome ruku u džep i odatle izvadio novac, on bi, neminovno, morao odgovarati i smatrao bi se kao običan kesaroš, kojem je mesto prvo u policiskom albumu, a posle u »glavnjači« Glavne Policije.Ali zato, što je on svoje krađe vršio u drugoj formi, on je postao ugledan građanin i oni isti sugrađani, koje je on opljačkao, poveravaju mu tu delikatnu dužnost, da se brine za njih, da, kao predstavnik njihov, bdi nad javnim poslovima.Očerupani traže zaštite u onoga, koji ih je očerupao !Kakva ironija!Kurjak, koji se rđavo ogrnuo jagnjećom kožom, smatra se kao pravo jagnje, a njegovo strahovito urlikanje kao bezazleno blejanje pitomog i dobroćudnog jagnjeta!On, najednom, zastade.Cigaretu baci na pod i zgazi je.Škripao je zubima i pljeskao je rukama.Zar samo društvo, ta naherena i prekinuta zgrada, taj nezgrapni organizam, kojeg rak razjeda, ne goni ljude da postaju lopovi, kad prezire sve ono, što nema ničeg zajedničkog sa bogastvom i sjajem ?Zar to društvo nije najveći podstrekač, kad, sa osobitim zadovoljstvom kakvog ograničenog skorojevića, spominje broj svojih bogataša, a prećutkuje kolosalne brojeve siromašnih?Zar to društvo nije pouzdani jatak, kad, nogama i rukama, brani zločina dela bogatih ljudi, koji su, kako ozbiljno dokazuje ne crveneći pri tom, društvu neophodno potrebni?Sirotinja još nikada nije pomogla društvu, da dođe do kakve slave, jer sirotinja je to isto što i nevolja i beda, a to tek ne može biti ono, što je besramni luksuz i razbludno raspikućstvo. Dođe do prozora i podiže zavesu.Napolju je sneg odudarao od polutame.Sijalica, koja je prema kući gorila, najednom se ugasi.Ljudi se, sa rukama u džepovima, nekuda žure.O brkove, veđe i bradu nahvatalo se inje.Oštar vetar duhne preko ulice i kotrlja zrnca od snega dok se na nekoj gomili ne zaustave.Negde izbija neki časovnik sedam časova.Ulicom projuriše jedne saonice i njihovi praporci veselo zvone.Preko puta, pred jednom kućom, stoji jedno belo pseto.Dlaka mu je pokrivena injem, rep podvuklo i drhti od studeni.Đorđe je stajao kraj prozora, nalaktio se, upalio cigaretu i gleda na ulicu, utonuvši u misli.Našto mu sve njegovo bogastvo?On njime nije uspeo da pridobije ni jednog jeditog prijatelja.Samo laskavci, koji su bezobrazno odobravali sve što god je rekao, sve što god je radio, njega su okružavali.Za sve vreme njegova gazdovanja, nije se našao ni jedan čovek, koji mu je protivrečio.Ma kakvu glupost on hotimice rekao, ona je naišla na odobravanje.Svi oni, koji su se izdavali za prijatelje, tiskali su se oko njega samo u nameri, da dođu do kakve materijalne koristi.To su bile samo gusenice, to su bili samo skakavci, koji pustoše, proždiru.On je sebe smatrao za velik i snažan hrast oko kojeg se obavili paraziti i gotovanski žive od njega.Našto, onda, to bogastvo?Našto, onda, takav život? Najednom zastade.Dugo se nešto mislio, jeknu i pođe.Devojka uđe i založi peć.Posle izvesnog vremena je vatra puckarala.Toplota je postepeno osvajala sobu.Devojka ponova uđe i sruči u jednu korpu, koja je stajala kraj peći, pun naramak drva.Baci jedan dremovan pogled na Caju, koja se grči u snu, ječi i bunca, i na Đorđa, kako je razbarušen, bled.Oblaci dima su jurišali na vrata, kad ih je otvorila.Ona još jednom baci pogled na Đorđa, zavrti glavom, smače ramenima i izide. Đorđe se nasloni na jedan zid, glavu malo nakrivi i tako je gledao u Caju kako se, u snu, njezine usne grče, lice se nabora.Dugo ju je gledao, jeknu i opet nastavi svoju beskrajnu šetnju, kojoj ja meta bila nedostižna, tamo negde u daleke predele snova.Eto, on na svojim leđima nosi grdne grehove, jedno ubistvo i bezbroj krađa i nikome ne pada na pamet, da ga uhvati za jaku.On već kleca pod tim silnim teretom grehova i niko to ne vidi.I zašto je počinio sve te grehove, zašto na duši nosi jedan čovečji život i toliku budućnost zarobljenih markaša?Zašto ?Dok su mu deca još bila živa, dok je još osnivao njihovu budućnost njegova zločinstva su još imala nekakva razloga.A sada?Sada je pred njime razjapljen grdan ponor pun tame, pun bola i jada.Sada tek pojmi sve ono, što je u svojem životu počinio zarad prokletoga novca, koji ga peče, sažiže.I hodajući tako, njemu se učini, da se iz jednoga ugla javlja Ćir Nastas.Oči velike, razrogačene i sjaje se kao staklo.Usne otvorene i strahovito zevaju.Ispod vrata velika modrica kao beočug.Iz onog ugla nešto krklja, prvo lagano da se jedva čulo, a posle sve jače, jače, kao da njih dvadeset krkljaju.Prilika pođe iz ugla, razrogačenih očiju i raširenih ruku.On vrisnu, uhvati se za glavu i pođe korak dva naglo u stranu.Oči razrogačio, kosa mu pošla uz brdo.Noge klecaju, ruke drhte.Posle huknu.Studen znoj ga oblio.On, stoji kao da je okamenjen.Opet huknu i nepouzdanim koracima, dođe do jedne stolice i stropošta se na nju.Glavu naslonio na nalakćenu ruku.Našto to ubistvo ?Da dođe do novaca, do toga prokletoga novca, koji ga je stalno mamio na zločinstva kao satana.On podiže glavu i zapanjeno upro pogled u jednu tačku.Zar ne bi najbolje bilo, da ode u Policiju i da ispriča sva svoja zločinstva, da kaže, da je ubio čoveka, da je on bio glavni saučasnik u markaškoj aferi, a ne oni bedni ljudi, koji su se koristili samo otpadcima, da kaže, da je godinama harao državu u dogovoru sa uglednim činovnicima ?To treba, to mora da učini.Treba jednom učiniti kraj nedostojnoj komediji u kojoj društvo igra glavnu ulogu.Ah, ala će se svi čuditi !Policija će reći, da je lud, jer ona ne može da pojmi, da se u palati jednoga bogataša krije jedan strahoviti razbojnik, čije grudi pokrivaju ordeni.Ceo svet će reći, da je on sišao s uma jer nije naviknut, da u jednom bogatašu, kojega pretrpava počastima, gleda jednog ordinarnog lopova bez obzira i bez milosrđa, jer taj svet nema kuraži, da ljudima, povlašćenim od društva, reče istinu u oči i jer je taj svet naviknut, da o razbojništvima bogataša govori obazrivo i šapćući.On se odlučno diže.Rukom pređe preko dugačke i razbarušene kose.Poče se zakopčavati.Ruke su mu malo drhtale.Da, to će biti najbolje.Bar pri kraju svoga života da bude pošten.Kad je celoga svojeg života harao, pravo je, da i on ispašta, pošteno je, da on prvi dokaže, da je zakonodavac zaboravio na velike lopove, koji razoravaju društvo, na tu strahovitu epidemiju, koja podkopava osnove društvene.Pođe da se obuče.Ali, najednom, zastade.Caja se probudila.Sede u postelji.Oči imaju onaj neprijatan sjaj u kojima se ludilo ogleda.Kosa razbarušena i pada na čelo i lice.Gleda u Đorđa razrogačenim očima, a oko modrih i tankih usana, na kojima je jedna kap krvi, leprša se studen osmeh, koji otkriva žute zube.On je pogleda zapanjenim pogledom kao da je vidi sad prvi put.Duboko uzdahnu i poče klimati glavom.Na ovu jadnicu nije ni pomišljao.Kome da je ostavi ?On je dugo gledao, a suza za suzom se gubila u njegovoj išdžikljaloj i prosedoj bradi.Kome da ostavi ovo bedno stvorenje, koje sa strahovitim osmehom nosi svoje ludilo po opustošenim odajama ove proklete kuće?Kome ?Kome ?Dođe do nje i sede na postelju.Jednom je rukom zagrlio, a drugom je miluje po kosi.Njezina glava pala na njegove grudi i on je ljubi u kosu.Caja se tiho kikotala. Devojka unese kavu i ostavi je na sto.Kad je izlazila, ona je zapanjeno gledala u ovaj par, na koji je nesreća ostavila strahovite tragove.Drveni časovnik na zidu je dostojanstveno tiktakao.Vetar projuri kraj prozora i lako ih zatrese.Đorđe drži Caju u naručju i tepa joj: — Ti si moje jedinče, ti si moje zlatno čedo.Je li da ti voliš tvoga Đorđa ? I on ju je neprestano milovao i ljubio.Ona, najednom, diže glavu, oči razrogači, ruke raširi i, očajno i bolno, šapuće: — Gde su moja deca?Gde su moja deca ?... Malo posle se opet poče kikotati, a on brizne u plač, strasno je zagrli i poče je ljubiti.Njegove suze su tekle na njezinu kosu i čelo njezino.I dok joj je on tepao kao mlad ljubavnik svojoj ljubavnici, ona je malaksalo širila svoje tanke ruke, suze , su lagano tekle niz ispijeno lice, koje je bilo preobraženo bolom, pa je ličilo na mučenicu, čiju je glavu okružavala seda kosa kao sjajni oreol, oči su bile razrogačene kao da su gledale kakvo priviđenje i ona je bolno i tiho šaputala: — Gde su moja deca?Gde su moja deca?... Napolju su projurile saonice.Njihovi praporci veselo zvone i postepeno se gube u daljini.Život je i dalje jurio kao besomučna lokomotiva, koja juri i brekće, ne ustavljajući svoju tutnjavu ispred slamčice, zrnca peska, travčice ili kakvog insekta... U Zatvoru Glavne Policije. 116 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 116 ROMAN IZ ŽIVOTA STAROG BEOGRADA J. ILIJĆA NOVA ŠTAMPARIJA - „DAVIDOVIĆ“ M. DAVIDOVIĆ A odmah, ispod ovih sumornih i nešto zagonetnih stihova, stojalo je urezano: „Zdje počivajet Leposava, papudžika, vjerna supružnica majstor-Diše obućara, čestiju i ljubovju ozarivši jego ranše ucvjeljenu dušu, a po tom, podarivši jemu istovremeno tri otroka mužeskago spola, prestavisja u Gospodu 184... ljeta ot roždestva Hristova. — Amin! Sej pamjatnik podiže zjelo ucvjeljeni suprug Pa gde je sada taj „pamjatnik?“ Zađite u staro beogradsko groblje, idite onom hladovitom stazicom, koja među grobovima krivuda između malene crkvice i zvonare, potražite ga i — nećete ga naći više.Zub vremena oglodao je slova, a živi trn, koji onako raskošno buja nad starim, zapuštenim grobovima, ne dopušta da se približite grobu, kome ne dolazi više niko; jer svi oni, znani i neznani, koji iskreno tužiše za pokojnicom, davno su istrunuli: i neutešni suprug, majstor Diša, i ožalošćeni kalfa, Janićije Bik, i sav ostali komšiluk, koji se naslađavao nekada, slušajući kad majstor-Dišinica zapeva onu čuvenu pesmu: Staro, čestito vreme!Stari čestiti ljudi!Kako nam i vaši, davno zapušteni grobovi izgledaju tajanstveni!U uspomeni, kao kroza san, koga se jedva opominjemo, talasaju se vaše spokojne seni u dugim anterijama emir-boje ćurčetima, opervaženim žutom lisičinom; sa crvenim jemenijama i dinjarom na glavi.Promiču vaše upokojene seni, sa brojanicama u ruci i duvankesom za pojasom; promiču i iščezavaju kao daleki zvuk ili kukurekanje petlovo, koje se čak iz drugoga sela razleže. A hadži-Dišu, čiju dostojnu uspomenu čupamo iz zaborava, ako ni za šta drugo, vredno je pomenuti po onome čudu, koje mu se još u Jerusalimu prikazalo, nagovestivši mu, da će u skoro postati „rodonačalnikom“ mnogobrojnoga potomstva, koje će, s kolena na koleno, predavati jedan drugome „šilt“, na kome beše ispisana lisica sa kalpakom na glavi, kako čuči i prednjim šapama drži kožu od neke druge lisice.Po onim krupnim, zelenim suzama što kapahu iz očiju ove lisice, a i po brkovima, što su sa njuške na oderanoj koži stršili, čovek, iole vešt u čitanju hijeroglifa i starih šiltova, doseća se, da je ono koža njezinog rano izgubljenog supruga, lisca, i da ona, kao svaka neutešna i čestita udovica, jadikuje za nenaknadnim gubitkom. No, kako se u majstor-Dišinom domu izvršilo čudo, i kako je on postao ocem tri sinčića, koji mu, u jedan isti čas, ispuniše kuću detinskim plačem, to je vredno saznati, naročito sadanjem pojasu muževa i žena, kojima su deca jedna tegoba, pa tako i nemaju nikoga svoga, koji bi im, na suđenome času, sveću dodržao i parom oči zaklopio. Majstor Diša uživao je u starome Beogradu dobar glas, ne samo među Srbima i Turcima, nego čak i među Grko-cincarima, koji, u ono doba, behu društvenome životu što i so hlebu, i čijim trgovačkim firmama ne mogahu odoleti ni vreme ni one nove firme sa čistim srpskim imenima.Kir-Bendžo, Lambre, Danga, Džanga, Šabakides, Sakalarides, Dade, Pijade, Guša, Nuša, i t. d. bila su, u to doba, kao gradski bedemi čvrsta imena, koja gospodariše po Glavnoj Čaršiji i Zereku, bacajući u prisenak one srpske siromašne dućančiće po okrajcima Beograda. Koliko je pak majstor Diša bio uvažen među ovima, budi napomenuto, da ga je prvom ženom, Anastasijom, oženila grčka čaršija, i da mu je provodadžija bio glavom kir-Lambre, trgovac sa Zereka. A to, kako se oženio prvi put i kako je sa ovom ženom prošao, treba da se zna, jer stoji u jakoj vezi sa onim što je posle bilo; a to će nam, najzad, objasniti i one zagonetne stihove na grobu druge mu žene, gde veli, da taj „pamjatnik“ podiže svojoj „čestitoj“ ženi, u nadi, da će se time spasti ljute griže, koja mu je savest pritiskivala. Inače, kada to ne bi znali, mogli bi još pomisliti, da se za ovim zagonetnim stihovima prikriva kakav zločin; a to bi bila kleveta na jednog čestitog građanina, koji je svoj neporočni život osveštao još i hadžilukom, i čija je molitva najzad uspela, da ga druga žena, na sedam godina po venčanju, obraduje trojkama, jedrim i tako grlatim, da su svojim tercetom, čim se promoliše na svet, rasplašili jato domaćih guščića, koji, sa svojim roditeljima, pod kutnjom nastrešnicom čupkaše travu. U to doba, kada će kir-Lambre, sa još nekolicinom svojih prijatelja, baciti oko na majstor-Dišu, njemu je moglo biti trideset i šest godina.Trideset i šest godina, pa još biti neoženjen, ne samo da se smatralo kao veliko čudo, nego i kao veliki greh.I majstor-Diši su zamerali, pa su ga dugo i gonili, da se oženi, ali on toga ne učini, možda i zato, što mu sudbina, u koju je on bezuslovno verovao, beše namenila, da se baš Anastasijom Bendžinom oženi, a Bendža opet nije mogao umreti ranije, nego što je to bilo upisano u knjigu. Anastasija je prvi put bila udata za kir-Bendžu, kazasa iz Glavne Čaršije, koji požive s njome tri godine i, umrevši u šezdesetdrugoj godini, ostavi ucveljenu mladicu, kojoj tada ne beše više od dvadeset godina. Može se misliti kako je bilo grčkoj čaršiji, a naročito komšijama onoga vremena, gledati među sobom mladu, lepu udovicu, pa još bez dece, sa jednim rumenim mladeščićem u samom kutu donje usnice, i jelečetom, za koje ste morali strahovati, da će taj čas pući baš na onome mestu, gde se puca skopčavaju.Mlada udovica nije vatra samo u kući; njezin plamen liže i kroz mahale gde god prođe, i onda nije nikako čudo, što su svi prijatelji pok. kir-Bendže, a naročito žene njihove žurile, da spreče svaki mogući požar, koji bi se mogao ma kada javiti. — Vatru zapreti, udovicu udaj! — kazao je kir-Duma; a ta je reč, kao krilata, proletela kroza sve mahale ispod Dervišane i Bajrak-džamije. Ono dućana, što je kir-Bendžo ostavio za sobom, pretvorili su prijatelji u gotov novac, te tako, posle nekih obračuna, što ih je kir-Duma imao između četiri oka sa pokojnikom, ucveljenoj udovici, pored kratke uspomene na proživljeni brak, ostade još i tri hiljade i pet stotina groša gotovine. Dobra prilika u ono doba, kad su se kapitali računali na groševe; pa još kad se ima na umu, da je kira-Anastasiji prvi komšija bio kir-Lambre, koji se zatekao na izdisaju svoga prijatelja Bendže, te tako, u neku ruku, postao prirodni staralac mlade udovice. Od onoga dana, kada ukopaše zemaljske ostatke Bendžine, kir-Lambre ne bi otišao u svoj dućan, a da ne navrati udovici, tek da vidi, ne oskudeva li u čem i, kao prvi komšija i muški glava, da joj obrati pažnju to na ovo to na ono, tek koliko je bilo potrebno, da udovica onakvog jednog muža ne bi, ma u čemu bilo, izgubila od onog lepog ugleda, kojim se, kao žena kir-Bendžina, mogla dičiti. I kira-Anastasija, uz prijateljsku pažnju čaršije i kir-Lambrinu, snosila je stojički svoj udovički bol i, kao pod nekom magijskom silom, što je dublje zalazila u udovištvo, sve je lepša bivala, tako, da o trogodišnjem parastosu ne beše u čaršiji ni jednoga čoveka u anteriji od ćitajke, koji nije došao u crkvu, da se pomoli za pokoj duše kir-Bendžine i, koliko je mogućno, uteši ucveljeno srce mlade udovice. Kira-Anastasija je zapalila celu čaršiju.Ona krilata reč, koju, pre tri godine izreče kir-Duma, potpuno se obistinila, te to nagna celu naseobinu, da što pre stanu na put neprilikama, koje su već počele ovde onde iskrsavati. A to se već počelo u veliko javljati.Od nekoga vremena mlada udovica, ne znajući ni sama od kuda to dolazi, retko koje jutro da ne nađe u svojoj avliji ubačenu po koju glavu šećera ili trubu platna, a često i po nekoliko aršina svilene materije ili nove novcate jemenije od crvena sahtijana, majušne kao detinja šaka, taman za njezinu nožicu, koja je, zajedno sa tim mladeščićem u levome kutu donje usnice, postala već predmetom jedne pesmice na grčkom jeziku. Nije mogućno, da je sve te „artikle“ ubacivalo jedno lice; jer po predmetima, počinjući od bakalskog i boltadžijskoga pa do bućmedžijskoga espapa, izgleda da su, u ovom nevinom obožavanju i saučešću, bili zastupljeni svi esnafi, koji se u ondašnjoj čaršiji nalažahu.I što je najvažnije, uza svaki ubačeni poklon našla bi i po jednu kitu cveća, tako sređenog, da je udovica iz njega mogla pročitati i sve želje onoga, koji je dotični poklon poslao. Ali svi ti poklonici, pored sve svoje čežnje i tolikih žrtava, ne imadoše kuraži da se lično jave; oni su čeznuli, očekivali, da se sama kira-Anastasija doseti, a ova opet redovno je razbijala glavu razmišljajući ko joj sve to šalje, stvari privlačila u kuću kao svoje, a cveće metala u čašu, gde je mirisalo, dokle ga ne bi zamenila drugim, svežijim kiticama, preko zida bačenim. I sam Bog znade, dokle bi ova idila potrajala, da je kir-Duma, ustabaša bakalskog esnafa, ne preseče kao na panju. Na nedelju dana, posle trogodišnjeg parastosa, bahnu on u kuću kir-Lambrinu, po običaju izu jemenije pred vratima i u tankim mestvama uđe u sobu. — Kali-mera, kir-Lambre! — Kali-mera! — odazva se domaćin — Orse, izvolite kir-Duma, orse! — i uslužno mu pokaza mesto u čelo minderluka, gde se obično najugledniji gosti posađuju. Kira-Lambrinica, koja je, za poslednje tri godine, primetno uvela, pa se, čisto za nekoliko nedelja, još više izdužila, ozari se, kad ugleda kir-Dumu i pristupi mu ruci. — Ziva bila!Ziva bila! — odgovori kir-Duma, pruživši joj ruku u kojoj su brojanice sa pedeset i četiri zrna, kao drenak duguljasta i krupna ćilibara. Iza pojasa izvadi stručak bosioka i pruži ga domaćici. — Sutra pa da izvolite na kude moju domakicu, na eden kadaif i ratlokum. — Zašto, kir-Duma?Da li ne misliš na sina da prosiš devojku? — Još mu neje vakat, nego će sutra moja domakica da mi naniže ošte edno kilibar-zrno. — A koliko li brojiš pa sad? — Zapita ga kir-Lambre i podavi noge pored svoga gosta. — Pedeset i četiri. — U zdravje da nanižeš ošte pedeset i četiri! — odgovori Lambre veselo i dade znak svojoj domaćici, da pred gosta donese raspaljene nargile. — Mnogo, kir-Lambre, mnogo bre, ošte pedeset i četiri! — Neje mnogo za edno mudra i uvažena glava. Razgovor se vodio oko svakidašnjih stvari; po nekoliko puti ponavljalo se ono o čemu se cele nedelje razgovaralo, a kir-Duma nikako da podesi zgodan trenutak, te da započne o glavnome.Kir-Lambre je predosećao već, da je neka druga, mnogo važnija misao dovela Dumu njemu, pa se čak po malo i dosećao, da će se ticati i udovice, te mu nekako dođe tako nelagodno oko srca, kao onome, koji za leđi oseća nadnesenu šaku i čeka kada će ga po vratu pljesnuti. Najposle, posle kratkih ćutanja i prebrajanja ćilibarskih zrnaca, kir-Duma se malo iskašlja i, okrenuvši oči u stranu, započe: — Ele, proslo tri godine! — I sedum dana! — dopuni Lambre. — Pa, pa, pa! — učini Duma i zanija glavom, kao da se čudi, kako i tih sedam dana prođoše. — Siroma kir-Bendžo!Onakvo pamet, onakvo filosof!Kao da ga i sad gledam u ono njegovo bolta. I oba prijatelja Bendžina oboriše glave, duboko se zamisliše i tiho srkahu kafu, koju im kira-Lambrinica malo čas prinese. — A kira-Anastasija, pa sas nju što ćemo? Sad već ne beše nikakve teškoće; ustava je probijena i bujica misli i razmišljanja mogla je teći svojim koritom. Na gornje pitanje kir-Lambre trepnu malo očima i lagano pogladi svoj obraz. — Ta li ti je briga? — zapita tiho, nekako zamišljeno, više kao da razmišljava nego li da pita. — Kako, džanum?Naša kost, naše meso!Koj pa da se brine u ova čaršija za edno grcko udovica? — Pa, pa, pa! — učini Lambre, kao čudeći se kir-Dumi na takom razgovoru. — Ne sum joj ni tatko ni brat, ni kum; ako se razbirate za njeno k’smet, zašto pa mene pitate? — Kako, zašto, Lambro bre?Ne li si ti prvo komšija na kira-Anastasija?Ako prvo komšija, Grk i prijatelj, ne vodi brigu na grcko udovica, koj da gu vodi.Nego znaš šta je?Kira-Anastasija da udamo! Ne može se reći da i sam kir-Lambre nije pomišljao na ovo, a naročito od onda, kad je kira-Lambrinica počela naglo venuti i potajno dovlačiti u kuću neke činjarice, koje su joj redovno u njezinu dušu uvlačile sumnju, a iz sanduka izvlačile razne stvari: škurteljke, ćitajke, platna, pa, čak, iz dobro nabijenih dušeka opranu vunu, što im je kira-Mana (tako se zvala Lambrina žena) „na belegu“ i „sreće radi“ krišom poklanjala. Osetio Lambre odavno, kako mu žena vene a stvari iščezavaju, ali još kao ne može da shvati zašto to.Ali kad jednog jutra, srčući kafu, u malo ne proguta čitav čičak, koji je kira-Mana u kafu spustila, on sav poblede.Vide da mu je žena zabrazdila daleko, da se đavo uvukao u njezinu dušu, te okrete da goni iz ženina srca đavola svima onim sredstvima, koja, u ono vreme, jednom savesnom mužu i domaćinu stajahu na raspoloženju.Retko koji dan da kira-Mana nije primila svoj deo „lečenja“, ali onaj đavo što joj se u dušu uvukao, tako se zakvačio noktima, da ga ni za rep ni za uši ne mogaše izvući odatle.Na protiv, što je Lambre gonio iz nje đavola usrdnije, to se on sve čvršće usađivao u njoj. I tako u ovoj odličnoj i od sve grčke mahale uvaženoj kući, nasta takvo stanje, da se već i u komšiluku počelo o tome raspravljati. Kira-Mana je silno volela svoga Lambru, a imala je i tu dobru stranu, što se nije nikome žalila na svoga muža, pa čak ni kir-Dumi, svome venčanome kumu. — Ali što nije jezik otkrio, to otkriše jedared u hamamu nekoliko modrica, što ih kir-Dumina žena spazi na kuminim plećima. I ovo je ubrzalo stvar; jer ma koliko da je čovek prav, u očima žena, dokle se paze, on je uvek krivac.A ove dve kume toliko su se pazile, da su jedna drugoj bez ikakvih istraživanja na golu reč verovale sve. A bar da je kira-Mana imala pravo, što je sumnjičila svoga muža!Cela čaršija znala je da jedan „staratelj“, tako reći, drugi otac, ne može ni pomišljati i na takve ešekluke, na kakve žena starateljeva obično pomišlja. Ali kako mu drago, tek sve ovo uskorilo je, da se ovaj razgovor povede baš sada, tako reći pre nego li što je ucveljena udovica bila u stanju da utare trogodišnju suzu nad uspomenom pokojnoga supruga. Kir-Lambre bi, možda, pričekao još koju godinu, dokle udovica potpuno ne zaleči rane, koje joj Bendžina smrt zadade, ali Duma, kao kum, a posle toga i kao jedan dobar prijatelj kako Lambrin tako i pokojnika i njegove udovice, žurio je, da se što pre čaršija umiri.I tako, svi razlozi bili su tako snažni, da im se nije moglo odoleti ni s koje strane. Ali, ako su se kumovi i složili u tome, nije bilo baš tako lako pronaći priliku, koja bi odgovarala položaju jedne tako lepe i ugledne udovice.Da je udadu za kakvoga Grka ili Cincarina, o tome nije moglo biti razgovora, jer, kao na pakost, ni jedna od njihovih žena, u ovo vreme, nije ni pomišljala da svoga supruga ožalosti.A da je udadu za Srbina, to bi bio greh prema pokojniku, koji je Srbe, kao i svi Grko-cincari, uvažavao samo kao dobru mušteriju, ali nikako kao ravne grčko-cincarskoj naciji. O tome su bili oba kuma na čisto; ali, tamo ovamo, ne osta im druge, nego da svoj istorijski ponos nacionalni ipak umekšaju.Među Srbima je bilo već takovih ljudi, koji, i ako ne imađahu ni kapi krvi sa Termopila, ipak svojim vaspitanjem behu toliko uspeli, da se otresu varvarskih osobina svoga plemena i da se podražavanjem i ophođenjem u životu jako približe potomcima jelinskih i rimskih filosofa. Takav jedan prosvećeni srpski tip bio je i majstor Diša.Od detinjstva još služeći u Grko-cincara na zanatu, Diša je postepeno primio sve navike i poglede svojih majstora, pa nije ni čudo, što je, malo po malo, uspeo dotle, da su ga u čaršiji svi Grko-cincari počeli ubrajati kao u neki svoj „kulturni trofej“. Svuda, gde god bi mu se dalo prilike, on je, svojim primernim držanjem, uspevao da pokaže, koliko je kulturno odmakao od mnogih svojih vrsnika.U crkvi je uvek hvatao grčku stranu, koja se od srpske odvajala, kao zejtin od vode; mnoge crkvene pesme pevao je po grčki, a one, koje nije umeo, udešavao je kroz nos tako, da ti se uvek činilo kao da ih Grk peva. Ali, čini mi se, ta svoja pogrčena čuvstva nikada bolje i lepše nije isticao, kao što je to činio, kad se u crkvi pojavi beogradski mitropolit, Antim, po narodnosti Grk.U takvoj prilici prvi bi zapevao „Ton despota“, da je grčkoj pevnici bilo milina slušati ga kako izvija. Pobožan kao Grk, ljubak i razložit kao Grk, štedljiv kao Grk, uslužan kao Grk, i ponosit na to, što ga grčka čaršija u svoje „trofeje“ ubraja, on se trudio da udesi i hod onako sitno, kao što se i grčki sitno govori. — Ovo mu je, do duše, već mnogo teže išlo zbog gojaznog trbuha, koji se spokojno držao na kratkim, kao stupe debelim i čvrstim nogama.Ali taj nedostatak pokrivala je anterija do članaka i kratko podšišani brkovi, koji, širokom licu i nosu, sasvim različitom od grčko-cincarskoga, ipak pridavahu neku naročitu sličnost sa kulturnom nacijom, u koju se stapao. A onu nacionalnu pogrešku svojih roditelja trudio se, da izgladi time, što je od prve mladosti svoje gradio planove, kako da se orodi s Grcima, te kad on nije bio srećan, a ono da mu bar u dečici prostruji grčka krv. U ovome možda i leži ključ tajne, što je majstor Diša odocnio tako sa svojom ženidbom.Mogao je uzeti koju mu drago Srpkinju, ali to bi bio onakav isti greh prema budućoj svojoj deci, kao što beše greh njegovih roditelja prema njemu.Međutim grčko-cincarske kćeri nekako nisu još uočile ovu čežnju majstor-Dišinu, te se udavahu za svoje momke i ne sluteći koliko tuge i bola ostavljahu u jednom ucveljenom srcu. Kao i sva čaršija, tako je i kir-Lambre majstor-Dišu uvažavao i izdvajao od ostalih Srba.Čak mu je pomagao i da radnju otvori i da mu u čaršiji podigne ugled kao ravnopravnome članu grčke naseobine.Da toga nije bilo, Bog zna bi li se majstor Diša mogao održati među onolikim grčko-cincarskim i jevrejskim firmama, koje, u tadanjem Beogradu, jasno pokazivahu, da su svi ugledniji zanati i trgovine u tuđim rukama. Sve ove pitome osobine dizale su mu ugled među Grcima, ali, u očima kir-Duminim, naročito njegova hrišćanska pitomost, koju je pokazivao ne samo prema sebi ravnima, nego čak i naspram prosjaka.Nijednog prosjaka ne bi on otpustio bez blage hrišćanske utehe. — Ako mu i ne udeliš paru, udeli mu blagu reč! — bila je njegova opomena onima, koji bi prosjaka, sa praga svoga dućana, surovo najurili.I on se toga držao kao stene.Prva dva prosjaka, koji bi mu navratili na dućan i počeli bogoraditi, ispratio bi obično rečima: „Daće Bog, Božji ljudi, daće Bog!“ i mahnuo bi im rukom, da se udale; a tek treći, kad navrati, bio bi zadržan sa rečima: „Čekaj, čekaj!Dao Bog, brate, dao Bog!“ I dokle je ove reči po deset i dvaest puti ponavljao, a prosjak pred vratima ponizno čekao, on bi se propeo na prste, brkao po jednoj torbici, obešenoj o duvar, sve dotle, dokle ne bi napipao jednu aspru (1/3 od pare), pa kad je napipa, pristupi prosjaku, tisne mu je u šake, a drugom rukom prihvati ga blago za pleća i potiskuje na sokak. — Dao Bog, brate, dao Bog! Prosjak obično otvori ruku, i kad vidi koliko mu je dao, promrmlja ponešto; a gdekoji od ovih, srdito mu odbace aspru u blato i ode.Tada majstor Diša tužno uzvikne: — Nema sirotinje, nema sirotinje! — I to govori sve dokle ne pronađe odbačenu aspru, uzme je međ prste, otre joj blato o anteriju, pa je opet vrati na staro mesto, da je udeli onom trećem, koji se, po redu, javi. — Majstor Diša je naš čovek, pravo Grekos.Jazuk, sto ga ne rodi grcko majka! — More kakvo: „majstor“? kir-Disa, kir-Disa! — popravi kir-Dumu kir-Lambre. I tako, oba kuma, zadovoljni svak na svoju ruku, digoše se u čaršiju, te da uz put malo bolje promozgaju i udese, a kira-Mana, čim ih otprati očima, štuče kroz susedne kapidžike i bašče do kira-Duminice, da joj javi za novost, koju je, prisluškujući kroz ključanicu, čula. Obe kume oveseliše se.Kira-Mana je predviđala da će se u kući povratiti stari dani, oni, koji cvetahu pre Bendžine smrti; a kira-Duminica?A ko bi to znao, čega se radi ona radovala!Žene nikada ne kazuju prave uzroke svoga raspoloženja, te tako ni nama ne ostaje drugo, već da poverujemo kira-Maninoj potajnoj sumnji, da se i kira-Duminica pomalo plašila, da ona „vatra“ ne opeče i njezina supruga. Kako mu drago, tek obe kume prihvatiše ovo kao svršenu stvar i, pre nego li što su njihovi muževi uspeli da se pojave u ćor-Ahmetovoj kafani na Zereku, već su otišle u posetu lepoj udovici. Svaka od njih, ruke radi, ponela je po jedan cvetak šeboja i zambaka.I tako, zaboravljajući na sve što ih dotle ustručavaše, uđoše jedna za drugom u avliju kira-Anastasije. — Eli ste radi gostima? — viče još s kapidžika kira-Duminica domaćici. Kira-Anastasija, koja je, baš u to vreme, izribala tepsije i žute sahane, pa ih prislonila uz čardak i uživa kako sunčani zraci odbleskuju o kalaisano posuđe, čisto se zabezeknu, kad ugleda u svojoj avliji ove dve kume.Nije znala kako da se ponaša: da li da im primi Boga ili da utekne u sobu i vrata zabravi?Ali, one su se tako ljubazno smešile; a ona opet, kao udovica, raskrivene glave i bez muške zaštite, šta je mogla drugo nego da o bošču, pripasanu oko šarenih šalvara, obriše ruke i smakne zasukane rukave, te pokrije dve zagrljaste punačke mišice, koje behu do ramena gole. — Dobro ste nam dosli!...Orse! — nudi ih domaćica u kuću i, smešeći se, prima iz njihovih ruku cveće, pa se oseća sva blažena, što joj baš njih dve ovo cveće pružaju. Obe gošće poljubiše se na pragu sa domaćicom, a kira-Duminica uštinu je još za obraščić, pa se onda izmače i zasmeja pokazujući kira-Mani, kako je na onome mestu zarudela belega. — Aman, kuzun, što ke pa nekoj da uziva, kad zagriza u ta jabuka! — smeje se Duminica i pilji u vazda nasmejane oči lepe udovice. — Koj pa da griza? — pita stidljivo kira-Anastasija, a mišicom skriva obraz od njihovih očiju. — Koj drugi nego mladoženja! — Kakav mladoženja?Ič si ne znajem za taj laf (razgovor)! — odgovara još stidljivije udovica i uvodi gošće u sobu. — Dokle se ova poseta dveju kuma vršila, kir-Lambre i Duma, potpuno sporazumni, uputiše se Zerekom pravo, sve dokle između gustih ćepenaka ne zaviše u jedan ćorsokak baš do Sindžir-džamije.Na samome uglu, pri ulazu u ćorsokak, lepo se video majstor-Dišin „šilt“ sa rasplakanom lisicom. Majstor Diši zaigra srce, kad u svome dućanu ugleda dva tako uvažena gosta, i još više, kada ga, mesto onog prostačkoga naziva: „majstor“, prvi put pozdraviše ljubazno sa: kalos meros, kir-Disa! Ovo je bilo za njega toliko počasti, da je sav usplamteo, pa od silne radosti nije znao gde da im mesta načini.Posadio ih je na ćepenak i odmah naredio da se džezva pristavi, što je, u ostalom, činio on samo prema uglednim ljudima grčke narodnosti. — Kafa je za ljude a ne za fukaru.Ko je još goveda pojio kafom? — Tako je majstor Diša često objašnjavao svoje nazore kir-Lambri i drugim grčko-cincarskim komšijama; a to mu je samo više prijatelja sticalo, jer su oni znali koga pod „fukarom“ i govedom razume majstor Diša. Ali kako se tek iznenadio, kad mu oba kuma, posle treće kave, saopštiše radi čega dolaze. — Jazuk, kir-Disa, da ostaris brez zena; jazuk, bre! — Pa.... smeši se majstor Diša ljubazno....Šta ću?..Sam sam, bez roditelja, pa nikoga nemam, da me posavetuje i pomogne. — Kako nikoga nemate?A mi koji smo?Ti, ne li si naš, ne li nesi?Ako si nemaš roditelji, mi smo tu; nego da se zenis, ama da uzmes zensko ot naše sorta, — grcko! I tu kir-Duma, gusta radi, kad izreče reč: „grcko“, potkupi tri prsta, pa ih pruži prema majstor-Diši, kao da je nevesta, koju mu nudi, cvet, koji je sad baš uzabrao, pa hoće da mu ga pokaže. Majstor Diša bledi i rumeni; srce mu bije a duša se potkupila, pa se i ne pokazuje živa.Nije šale, ono o čemu je ceo vek sanjala i za čim je krišom čeznula, sad joj se samoj nudi! — Pa... šta da kažem — usitnio Diša — Vi ste mi sve: — otac i braća... pa... — Mašala, kir-Disa!Toj ti je mudro reč. — upade kir-Duma i tapše majstor-Dišu po plećima. — Za tebe ćemo da pravimo kako i za nas. Razložiše mu ponova kako nema smisla da sedi tako sam, kao „eden gurbetin“, pomenuše mu po deset puta, kako od njih boljih prijatelja nema, pa mu tek onda, posle tolikog okolišenja, rekoše i ime buduće neveste. Majstor-Diši pisnuše uši kao talambasi na zvuk nevestina imena.Ona udovica, koja je celoj čaršiji mozak zavrtela, da bude njegova žena, — to je bilo tako milo, tako neočekivano, da je od silna iznenađenja zanemio i pred provodadžijama stajao zacipljen, kao onaj panj na kome je, do malo čas, sedeo. — Moze biti, ne begenisete nesto? — pita kir-Duma, kome se ovako majstor-Dišino držanje učini sumnjivo. Ali majstor Diša ne ču ovo pitanje?Pred njegovim očima lebdela je samo prilika onog nabreklog, malo raspučenog jelečeta i mladeščića i nekoliko pari majušnih jemenija, koje je krišom, kroz tri godine, ubacivao u baštu mlade udovice. — Elem, vi ćutite kir-Disa? — reče Lambre, kome beše nešto tugaljivo oko srca i čisto krivo, što se zaleteo u prvodadžisanje. — Ako vam nije stvar u srce, nisto ne bese; ajde, kir-Duma! No kir-Duma ne beše od onih, koji olako napuštaju što su preduzeli.Mesto da ustane, on poče na široko opisivati sve dobre strane kira-Anastasije, a što je za posledak, kao najslađu poslasticu, ostavio, pomenu i onih 3500 groša miraza i kuću udovičinu. Ali majstor Diša nikako da se povrati od prvog iznenađenja.Hteo je da odgovori, ali se grlo zapeklo, pa reč ni tamo ni amo.Najposle, kad opazi da ovako ne može duže i da je kir-Duma već potkupio brojanice i turao ih za pojas, on položi ruke na trbuh, nisko se pokloni i pristupi kir-Dumi, kao najstarijem, da ga u ruke celuje. Oba kuma razveseliše se; kir-Duma mu ne dade ruke, nego se, kao i kir-Lambre, poljubiše u usta, a za tim posediše još neko vreme, da se nahvale dobrote i vrednoće buduće kira-Dišinice, pa se onda digoše i odoše pravo kira-Anastasiji, da i s njome stvar udese. A majstor Diša osta u dućanu još potpuno zbunjen od iznenadne radosti.Toplo zadovoljstvo kao mekani talas zapljuskivalo ga je sa svih strana i to mu je dolazilo tako prijatno, kao od umora zadihanome čoveku, kada ga blagi vetrić zaćarlija. Baš u tome trenutku, kada se majstor Diša nalazio na vrhuncu radosti i uzbuđenja, te mu dođe čisto kao neka duševna potreba, da bar pred zidovima i jemenijama jasno izrekne njezino ime, kad, u taj par uđe u dućan njegov šegrt, Janićije Bik, i unese dve ćupe vode. Majstor-Diša mu potrča na susret, ali i sam uvide, da bi to bilo neprilično da on, jedan majstor, svome šegrtu ispoveda zašta se raduje, te, u mesto da svoga šegrta pomiluje, priši mu jednu ćušku, da ovaj u malo što ne ispusti obe ćupe da se razbiju. — Što se biješ, gazda? — zacvili dečak, iznenađen ovakim dočekom. — Nije za zlo; za dobro je! — smeje se majstor Diša i vadi iza pojasa kesu u kojoj nađe dve aspre. — Uzmi, na! pa da kupiš penjerliju, i da dobro zapamtiš ovaj dan! Janićiju se, posle ovakoga obrta, u mah presušiše suze, primi dve aspre, (a to je bio prvi poklon što ga je za pet godina šegrtovanja dobio od svoga majstora) i, kao vrabac iz šake, šmurnu na vrata i veselo odjuri simidžinici. A majstor Diša sede na ćepenak, podavi noge i sa najlepšim zadovoljstvom dade se u maštanje o budućem, bračnome životu. Kad su kir-Lambre i Duma došli kira-Anastasiji, prijatno se iznenadiše, kad na minderluku opaziše svoje žene, kako veselo razgovaraju sa kira-Anastasijom, kao da nisu pune dve godine izbegavale čak i da joj se jave, a kamo li na njezin prag da stupe. Neobično raspoloženi sedoše oba kuma, a kako su već bili od svojih žena predusretnuti kao prvodadžije, tako im i ne bi teško, da odmah započnu sa svojim predlogom.Da li je kira-Anastasiji u opšte godilo da se uda za kir-Dišu ili ne, to je teško odrediti; jer baš i da joj se nije sviđalo, njoj je bilo nemogućno da i dalje samuje, a da ipak očuva dobro ime čestite udovice.Znala je ona vrlo dobro, šta su sve komšijske žene, pa i ove dve, za nju iznosile i protiv njezinoga udovištva govorile; koliko li je samo suza u potaji prolila u svojoj kući, kada bi joj koja pakosna prijateljica navratila, bajagi da je vidi, a ovamo da joj uzgred ispriča i iskiti sve šta se za njom govori.I to se sve za njom govorilo tako reći još dok se nije ni sasušio trag onih suza, što ih je za kir-Bendžom prolivala.Ali kako li bi tek sada bilo, sada, kada je prošao trogodišnji parastos, te tako nestalo i poslednjega izgovora radi čega ne bi mogla još da se uda. Pa onda, baš kada bi i na sve ove razloge zažmurila i rekla da joj se ne sviđa ni malo onaj dežmekasti papudžija, ona to nije bila kadra ni za živu glavu reći pred kir-Lambrom, čiju je volju uvek smatrala ne drukčije već kao naredbu, koju je njezin pokojnik izdavao ozgo. Saslušala je savete oba provodadžije, a kada oni zapitaše, hoće li, njoj potekoše suze i mesto svakog odgovora pristupi im ruci. — E, neka je so strekja; i u zdravje i veselje da dočekate dečica, pa kako pilinji oko kokoška da pijuču u kuća. Obe kume, kad ugledaše suze udovičine, i same se ražališe i briznuše u plač, pa onda onako uplakane počeše grliti i ljubiti kira-Anastasiju, i radosno joj čestitati, što će jednom na novo skućiti kuću i steći svoga gospodara. — A, čapkun bre, — preti joj kira-Duminica kroz suze i veselo — nema vise da fudulis kroz čaršija, ćepenci da ni zapalaš. A ona, stidljiva kao nevesta, samo se osmeškuje i trči iz sobe u mutvak i obratno, te donosi čas kafu čas ratlokume i druge slatkiše gostima. Najzad se provodadžije sa svojim ženama digoše, da idu, a udovica ih isprati do samoga kapidžika.Kir-Duma, na polasku, izjavi da će joj sa prosiocima doći u prvu nedelju, te da dotle, ako ima što, po kući spremi i dotera, kako bi mladoženja sve u redu zatekao. O sunčevu smiraju, u oči nedelje, zapištaše zurle i zatutnjiše gočevi pred kućom kira-Anastasije.Majstor Diša poslao cigane pred udovičinu kuću, da joj navesti sutrašnji dan njihova prstena.Sve mahale oko Saka-česme, gde se nalazila lepa udovičina kućica sa hladovitim čardakom i gustom baštom, uzrujaše se; momci i deca pa i gdekoji čovek istrča, da vidi šta je, a na kapidžicima od bašta načičkale se mlade žene i devojke, u živopisnim šalvarama i jelečićima, što se prelivaju jasnim šarenilom, te ti izgleda kao da je iz ovih bašta živo cveće povrvelo na kapidžike. — Aman!To pred kira-Anastasinom kućom? — Udaje se. — Zar kira-Anastasija? — Za majstor-Dišu, papudžiju. Nekoliko nestašnih devojaka prsnuše u kikot. — Taman?Pa to za onaj goč? — Unutra, suruntije!Šta ste se raskokotale po sokaku! — podviknu neka ostarija žena iz avlije, a one, kikoćući, prhnuše u baštu dobacujući jedna drugoj po koju veselu dosetku na račun budućih mladenaca. Da je majstor Diša prisluškivao od kuda sva ova peckanja, što su se među devojkama u taj čas čula, on bi saznao npr. da je okrugao kao goč (bubanj), da se ne zna gde je širi, da li u leđima ili u pojasu, da mu je lice kao nakalaisana tepsija, i Bog te pita, još šta, što samo može izbaciti jezik udavača, kojima bi milije bilo, da su one zurle pred njihovim kapidžicima pisnule. A za to vreme kira-Anastasija nije izlazila iz sobe.Kada su zurle zapištale pred njezinim kapidžikom, ona je još gdešto dovršavala po kući, pa se toliko oko raspremanja i doterivanja zanela, da je potpuno zaboravila zašto sve ovo radi, niti joj je padalo na um, da će sutra dan postati isprošenica a do druge nedelje i kira-Dišinica.Ali kad bubanj tresnu i zurle odjeknuše, ona preplašeno odskoči, ispusti jastuk, što ga ponese, da ga postavi u čelo minderluka i tako, kao zaneta, osta nasred sobe stojeći. Prvo, što joj pade na um, bilo je to, da je na pragu novoga života, da je taj čovek, za koga se udaje, naleteo na njenu udovičku idilu kao iznenadna mećava, od koje se nije umela odbraniti.A sva ova halabuka od divlje muzičke larme sa bubnjavom gočeva, izgledala joj je kao da dolazi od nekud s drugog sveta, pa joj se čak učini od jednog neobično tankoga piska sa zurla, kao da to pišti prekorom duša njezina pokojnika.Lepo joj se učini, da taj zvuk, što para uho te se uzdiže iznad sviju, viče: „kira-Anastasija! kira-Anastasija!“ I njoj dođe tako tužno; sede na minderluk, obuhvati šakama jedno koleno i poče se gornjim delom tela nijati odmereno i setno, te tako izazivati utiske nekih uspomena, do duše ne o kir-Bendži, koga ni za života nije mogla drukčije smatrati, već kao svoga gospodara, kome je po zakonu u svojinu pripadala i protivu čega se nije smela ni buniti ni protestovati.Te su uspomene pripadale njezinu udovištvu i, možda, nadama koje je ona upravljala sasvim drugim stranama, samo ne onome „šiltu“, u ćor-sokaku blizu Sindžir-džamije! A cigani su revnosno lupali u gočeve, a ona piska, što je od zurla do neba ječala, razlegala se u njezinim ušima kao piska pokojnikova, koji je na poslednjem času viknuo: „kira-Anastasija! kira-Anastasija!“ I dođe joj da zaplače, oči se zamagliše; ali ko bi znao zašto, ona od jednom skoči, odmahnu rukom, skide sa zida maleno dahire, te dokle su zurlaši sa ulice izvodili ariju: čoček avasi (igra čočeka) ona uzdiže nad glavom def, drugom rukom udari po njemu po taktu melodije, a nogama poče pocupkivati i gornjim delom tela izvijati najplastičnije figure čočečke igre, koja je tako dražesno pristajala svežini i mladosti udovičine figure. Da je nešto kir-Diša, u taj čas, upao u sobu i ugledao ove u vis uzdignute ruke, sa kojih su široki rukavi košulje spali na ramena, te tako pokazivali, možda najlepšu belinu i rumenilo što se može videti na mišicama kakve mu drago lepotice, on bi, zacelo, uzviknuo od silna zadovoljstva i, Bog zna, ne bi li zaboravio i na svoju težinu i na svoje godine, pa čak i na to, da muškome ne priliči ovaku igru igrati, te bi se i sam počeo kao čoček izvijati i poskakivati. No on toga nije video, a udovica, sa zabačenim dugim kurjukom, raspučenim nedrima i golim do ramena rukama, sve je življe skakutala po sobi, pa onda odjedared odletela minderluku, prućila se po njemu, zgrabila jastuk, zagrlila ga i stala se smejati tako jasno, tako pomamno, da bi joj se smeh čak na ulicu razlegao, da ga poslednji odjeci zurla i gočeva ne zaglušiše. To beše poslednja udovička igra ili: „poslednji udovički bes“, kako bi se izrazio njezin kum, kir-Duma, da je nešto od kuda na ovo naišao. Mesto oproštajnih suza uspomeni na svoga kir-Bendžu ona je odigrala čoček-avasi i smejući se zagrlila debeli jastuk. Valjda, u tome času, nije tek pomišljala na majstor-Dišu! Zurle su učinile svoje.Od mahale do mahale i po čaršiji puče glas, da se kira-Atanasija udaje.Grčka čaršija je %čestitpla kir-Diši, pa ako je, ne tek gdekoji, no mnogi od trgovaca i starijih kalfi, potajno uzdahnuo za lepom udovicom, to ipak nije smetalo, da opšti utisak bude veseo i zadovoljan. Ali drukčije je odjeknula ova vest među srpskim zanatlijama i trgovcima.Majstor-Dišu su već inako smatrali kao čoveka koji se od njih odvaja i kadi Grcima, i to beše, u očima njihovim, težak greh: izdvajati se od svoga soja i prilaziti onoj naciji, koja je sa takim prezrenjem gledala na jučeranju raju, kako sada teži ne samo da se oslobodi svega što je podsećalo na nekadanje robovanje, nego čak da potisne na svima stranama Grke i Cincare, na koje su, u to doba, mal’ te ne kao i na Turke mrzeli. — More, da je on čovek na svome mestu, zar bi se klonio naših devojaka pa tražio Cincarke.Ili: da je ona čemu, zar je ne bi uzeo ko od njihovih, nego je poturili baš majstor-Diši kao kukavica jaje. — A ko će im biti kum? — Kir-Duma. — A Lambre? — Onako, pustosvat. — Zašto on nije kum? — Ne može, rod su. — Kakav rod? — Onako.... — A bre, čapkune, bre, kuda ti nišaniš? — smeju se majstori u Gušančevoj kafani; i tek posle ove pakosne napomene počinju da se razvijaju nezgodne dosetke na račun majstor-Diše, kira-Anastasije i Lambre. No kako majstor-Diša, koji je na svaku paru pazio, nije nikada nogom prekoračio kafanskoga praga, tako i nije mogao brzo saznati za ove spletke, te da ih za vremena preseče.Tek posle ispita, kada su mladenci pred sveštenikom, zakonicima i grko-cincarskim zvanicama dali reč, i kad je majstor Diša sa nestrpljenjem brojao dane, dogodi se ono, što mu je svu sladost iščekivanja gorčinom zalilo. U istome ćor-sokačetu izvirivao je za zidanom ogradom taman krov jedne malene ali vrlo spretne kućice sa doksatom i baštom.Tu je živela Maca udovica, ili tetka Maca, kako su je po svem Beogradu zvali.Ova tetka Maca, nije imala nikoga svoga osem jednog deteta, Leposave, kome je tada moglo biti oko dvanaest godina. Tetka Maca je među ženama svih redova uživala veliko poverenje i bila rado primana u svaku kuću.Naročito, kada su se žene „na kome dobu“ nalazile, ona je bila neophodna; a one žene, opet, koje čeznuše za decom, obično su se obraćale na tetka-Macu, da im ona pomogne i oko njih probaje.A ruka joj je bila tako srećna, da i one žene, koje su već svaku nadu izgubile, moradoše vrlo brzo obradovati zabrinutoga supruga sa po jednim naslednikom. Ova njezina veština otvarala joj je vrata svake kuće i donela joj je porodički naziv: tetka Maca.Pa i njezina Leposava videla je od tuda mnoge koristi; jer u koji god bi dućan došla, da štogod kupi, svuda bi dobijala na poklon po koje šećerleme ili drugi kakav slatkiš. A tetka Maca, pored svoga vidarskog poziva, bila je i s druge strane među beograđankama mio gost.Zato što joj je bio otvoren pristup po svima kućama, turskim, grčkim, cincarskim i srpskim; ona je bila uvek puna domaćih novosti, a umela ih je tako potpuno i slatko pričati, da je milina bila slušati. Bila je uvek odmerena, gorda na svoju veštinu, i kada je o čemu pričala, to je uvek tako lagano i sređeno razlagala, kao da je vodila računa o svakoj reči koju će izgovoriti. Danas je njena kuća postala središte svih komšijskih žena, čije kćeri behu već stasale za udaju, te se mogahu dotle nadati, da će majstor Diša na njihova vrata kad tad zakucati. — Cincarku, pa još udovicu; bruka! — More da je samo to, ni po jada! — prihvati jedna između njih, zabrađena preko fesa šamijom kalemćarkom. — A ti znaš nešto? — zapitaše je druge i radoznalo pogledaše u nju. — Pa, eto, tetka-Mace; ona zna i više. — A šta ja znam? — Znam da je mlada, lepa i vredna... odgovori tetka Maca, ali nekako tako neodlučno i s takim izrazom očiju, kao kad bi neko hteo da kaže: Htele bi vi da mi jezik izvučete, ama ja neću. — A ono, tetka-Maco?...Božem se ne zna što si je lanjskog Božića obilazila onako često. — Budi Bog s nama, žene! — uzviknu tetka Maca čisto zapanjeno — još ćete me obediti, da sam joj nešto iznela, a ja ništa o tome ne znam. — A ono? — Koje? — Belćim ne znamo mi šta je u bašti zakopala? Tetka Maca sada već nije imala izraz dvomislen i tajanstven; lice joj je došlo zaprepašćeno.Ona se od čuda samo prekrsti i poče se zaklinjati svojim jedinčetom, kako je to laž i ako se tako što iz njezine kuće iznese, to bi moglo nahuditi njezinome dobrome glasu. Tetka Maca je to takim odlučnim glasom iskazala, da su komšinice odmah presekle razgovor u tome pravcu, jer su osetile, da im ona ne bi ništa kazala, baš i kada bi u istini što znala. Ali to nije smetalo komšiluku ni najmanje, da malo docnije, iz onog ranijeg snebivanja i potajnog osmeškivanja tetka-Macinoga izvuku zgodan materijal za čitavu istoriju, koja će se za dan dva razviti. Srpskim ženama nije nikako u račun išlo da jedna Cincarka, pa još udovica, ugrabi njihovim udavačama priliku, a kako nije bilo drugoga načina da majstor-Dišu izvedu na pravu stazu, one su se svim sredstvima trudile, da iz prošlosti lepe udovice iščačkaju makar i jednu trunčicu; a već posle bi im lako bilo da od te trunčice zamese čitavo brdo prepreke, preko koje majstor Diša ne bi mogao preći. A dokle se po raznim komšijskim kućama zucalo, dodavalo ili smejalo na račun budućega mladoženje i mlade, majstor Diša je plivao u duplome zadovoljstvu: oženiće se najlepšom udovicom, koja mu nosi kuću i nekoliko hiljada groša i orodiće se sa grčkom nacijom, te će tako, malo po malo, raskrstiti sa pogreškom svoga oca, koji ne beše te sreće da se, kao i on, oženi Grkinjom. No čovek jedno misli, a sudbina drugo radi.Majstor Diša je već u veliko pripremao, što mu je bilo potrebno, da se u svatovima pokaže kao dostojan zet nacije u koju se pretapao.Kir-Dumina žena, koga je okumio, bila mu je sad namesto najstarije sestre; ona je po čaršiji birala za novo ćurče i svilu za svadbenu anteriju i lep šaren pojas; a već novi đevđeluk (kapa „dinjara“) to je majstor Diša kupio sam, jer od mladenačkoga stida nije mogao ići sa svojom kumom kroz čaršiju, a glava nije „kalup“, te da je ona sama ponese i po meri kapu izbere. I Janićije Bik tih dana bio je više po ulicama nego u dućanu.Raznosio je „karanfil“ zvanicama, koje je majstor Diša, kao mladoženja, od svoje strane, pozvao na veselje. Sutra dan, po prstenu, pošao majstor Diša u dućan; ali jučeranje „gledanje“ i osmejci što su ih, tom prilikom, njih dvoje krišom izmenjali, još ga i sada držaše u nekom zanosu, te je išao kao po snu.Sve mu se činilo, kao da ga je juče nešto zamaštalo, te mu sada i oni ćepenci i ljudi po njima i sve oko njega izgleda novo, nepoznato.Osvrte se po dućanu, pođe da sedne i da se prihvati „dikiša“ s kojim je opsecao sahtijan za jemenije, ali nekakav unutarnji nemir, u kome se ogledala i čežnja i radost i nestrplenje, sve u jedan mah, ne dadoše mu da se na jednome mestu skrasi.On oturi posao, odmahnu rukom veselo pa iziđe iz dućana. Janićije Bik pritegao kajišem o koleno jednu jemeniju i prošiva đonove, a ispod očiju prati svaki pokret svoga majstora.Pa i njemu došlo milo, kad vide kako mu gazda pevuši jednu grčku pesmicu i kako se čas po čas osmeškuje.A čim majstor Diša odmahnu rukom i iziđe iz dućana, Janićiju se još više razvedri, prihvati gazdinu pesmicu i, onako uz posao, zapeva glasno i jasno da se po celome dućanu horilo. Jutro neobično prijatno.Čitav niz razapetih ćepenaka kroz krivu i tesnu ulicu na Zereku i Bit-pazaru rumeni se u jutarnjem zraku; pa i sav posleni svet, koji se oko ćepenaka tamo i amo muvaše, činio se majstor-Diši, da je baš danas naročito raspoložen, činilo mu se kao da ga svaki poznaje i čestita mu na tako krasnom uspehu, što ga je juče na „gledanju“ i prstenu kod svoje isprošenice dobio. — Ide sitno, u koliko mu to dopuštaše njegova oblina, izbegava da se sa poznatima sastane, od stida, da mu na ulici ne čestitaju; a ako ga ko na ulici i zaustavi, on se brzo oprašta i izgovara da mora žuriti, pa onda još više usitni, samo da bi što pre zamakao za sokačić, u kome mu stanuje kum Duma. — Janićije već dovršio jedan posao, pa počeo da otpasuje kajiš s kolena, kad u dućan zaviri Leposava tetka-Macina. — — Šta ćeš?Zapita je Janićije. — Je li tu čika-Diša? — Šta će ti? — — Zini, da ti kažem! — odgovori Leposava, pa kako je došla bliže Janićiju, uhvati kraj od kajiša, koji mu je još bio skopčan oko kolena, i poče ga sa smejom vući po dućanu. Janićije onako na jednoj nozi skakuće za njom i viče da pusti, a ona se sve više cerekala, te ga ne pusti sve dokle se Janićije ne saplete i pade potrbuške nasred dućana. — U tom joj se i kajiš izmače iz ruku, te kad vide kako Janićije skoči ljutito, naže iz dućana i kad podobro odmače zastade i poče mu prkositi. Janićije živ da se izede; nije pristao da napusti dućan, pa da je pojuri, ni da je opet ostavi, da mu se onako smeje. — Ovo devojče, kome je tada moglo biti dvanaest godina, nije moglo nikada da prođe s mirom, a da ga ne začikne na ma koji način.Ali joj ni Janićije nije ostajao dužan; toliko puta iznenada bi je dohvatio šakom, te je ona često više od njega primala, nego li što ga je zadužila. Da li je to bila uzajamna mržnja ili nestašluk detinji (jer ni Janićiju ne beše više od petnaest godina), to se ne bi moglo utvrditi tako na prečac.Glavno je, da su jedno drugome vazda pakostili; često bi se puta, ona raščupanih kosa i plačući a on sav izgreban, vratili sa česme kućama.Ali se ni posle toga ne ostavljahu na miru, nego tražiše na novo prilike, da se rasprave. I ovoga časa Janićije već beše odmerio okom daljinu, te se reši da, bar za časak, ostavi dućan na komšijama, a on da trkne za njom, kad ga odjedared iznenadi pojava majstor-Dišina. Valjda se Dišin šegrt ne bi toliko zablenuo ni pred golom turskom sabljom, kao ovoga puta pred pojavom majstor-Dišinom.Nije to bilo od kakvoga straha, već od one iznenadne promene, što je ugleda na celoj pojavi.Sav majstor Diša izgledao mu je čisto kao pretučen; jedva se vukao i stenjao, a sa lica slivale se krupne graške znoja, što bi za zdrava čoveka bilo mnogo i na najvećoj letnjoj pripeci, a kamo li na ovako blagom proletnjem suncu. Bik stao nasred dućana, pa gleda razrogačeno u svoga gazdu. Majstor Diša stoji prema njemu, pipa se po pojasu i sve hoće nešto da kaže svome šegrtu, ali, kad rasklopi usta, grlo mu se stegne, pa ni da proslovi. — Janićiju dođe težak ovakav položaj, pa se usudi da zapita. — Gazda, da li da ti donesem hladne vode? — Na! — prostenja Diša i iza pojasa izvadi jedan prsten, pa ga pruži Janićiju. Janićije uzeo prsten i čeka, šta će majstor Diša narediti, ali ovaj seo na panj, briše rukavom znoj i po koji put tako zastenje, kao teški bolesnik kad ga bolovi spopadnu. Janićije vidi da se nešto strašno desilo, pa se čisto smrzao, drži prsten u ruci, premeće ga i zagleda i očekuje, neće li mu gazda kazati, gde i kome da ga odnese. — Nosi! — jeknu kao iza sna majstor Diša — Nosi, da ga ne gledam više! Janićije se okrete vratima i zbunjeno zastade na samome pragu. — Eto, nosim, gazda; ama, kuda da ga nosim? — Njoj!Da ga njoj daš... natrag...To mi ne treba...Reci: evo ti!Majstor Diša neće da zna ni za šta više. Otrča Janićije, a Majstor Diša ostade sam.Tako je neko vreme ćutao i otirao znoj, a malo za tim ustade, s mukom se dovuče do sobička, koji služaše za stovarište espapa, a u isto vreme i kao noćište Janićijevo, pa se prući po minderluku i tek sada započe naizmence stenjati i uzdisati. Puče glas po komšiluku, da je Diša vratio prsten.S početka se i verovalo i nije: ali kada tetka Maca, koja je toga dana obišla već nekoliko porodilja, potvrdi, poče se na sve strane nagađati, šta je tome uzrok.Razume se, da je bilo sijaset priča i uzroka; svaka žena pričala je, kako je čula od druge, a uz to je, da bi događaj bio što potpuniji, opisivala sve pojedinosti koje su, kako je ko držao stranu kome, bacale u tamnu senku čas Dišu a čas Anastasiju Bendžinu. U malo vode veći talasi, u maloj čaršiji veća uzbuna.Srbi, poznanici Dišini, drže stranu svome Srbinu i brane ga, a Grci, puni jeda, što se njihova udovica tako javno sramoti, viču na sva usta ne samo na majstor-Dišu nego i na kir-Dumu, što se toliko zaslepio, te dopustio, da se jedan Srbin uvlači u njihovo društvo.Kir-Duma je muke mučio; navukao sebi bedu na vrat, pa sada ne zna ni kako da se brani u mahali od svojih sunarodnika, ni kako da izvede stvar, te da se bruka zagladi. Majstor Diša se zatvorio u onu malu sobicu, pa se živ od tuda ne javlja.Poneki od poznanika Srba navrati u dućan, tek koliko da iz Dišinih usta čuje, zašto je vratio prsten; ali im Bik uvek odgovori, da gazda nije u dućanu. No dokle se, toga dana, među Srbima pričalo, kako je Diši još jutros neka žena došanula nešto, te on kao mahnit odjurio u udovičinu kuću i zatekao je baš na kapidžiku, kako se sa nekim čovekom prašta, — u grčkoj čaršiji i ćor-Ahmetovoj kafani pričalo se potanko o Dišinome nepoštenju.Kir-Lambre je ispričao, kako je majstor Diša odmah po prstenu pokušao da ostane u udovičinoj kući, ali mu je ona odgovorila, da to nikako ne može biti.„Ne smo mi — veli — kako srpsko udovica.U nas se znaje za red, a ni adet nam ne je kako u vas.Nego kad mi bidete muž, onda — drugo je“. Tako je pričao Lambre, no to nije sve.Jedan od komšija video je i nešto više.Oko ponoći — priča on — Diša je probao da otvori kapidžik svoje prošenice, pa kada nije mogao, on naredi Biku, da pogne leđa, a on mu se pope na leđa, pa odatle na zid i taman da uskoči u njezinu bašču, opuči mu se kamen pod nogom, te se sroza na ulicu i sav izubija. — Možda bi on i opet prešao preko zida, ama kira-Anastasija se u tome času probudi i poče zapomagati za patrolu.Majstor Diša se uplaši od njene vike, te onako poderan i izubijan od pada zamače u sokače. — I eto za taj posao, što je ona vikala na patrolu, on je vrnuo prsten! Kako je ovo kazivanje bilo od svih ostalih najoblije i najpotpunije, to, za dan dva, ono poče osvajati.Veliki deo čaršije poče gledati na majstor-Dišu kao na jednoga sladostrasnika.A kad jedno kazivanje pobedi, ono kao strela proleti kroza svet. Diša je izbegavao, da od svoje strane dade kakvog mu drago objašnjenja, izbegavao je čak i prve komšije, samo da ga kogod ne bi zapitao što o tome; i u opšte bio je zbunjen i sav utučen.Od kako je vratio prsten, tek od onda osetio je, koliko mu je teško, što se sve tako desilo. Ali kako nije nikud izlazio i svaki razgovor o tome izbegavao, to on nije ni mogao znati sve ono, što se oko njegovoga imena plelo. No trećeg dana dogodi se slučaj, koji mu otvori oči i u potpunoj nagoti pokaza, kakvo se mišljenje o njemu po čaršiji pronosi.Rano u jutru, pošto je počistio ispred dućana, uze Janićije Bik krčag i otide na česmu, da natoči vode.A česme po Beogradu, u ono vreme, bile su kao neka vrsta kasine, gde se svet sastaje, da čuje šta ima novo ili da sam ispriča, šta je danas ili juče čuo.Lepe, turske česme, ozidane od tesanog kamena, sa dve i tri lule, iz kojih je izbijao kao ruka snažan mlaz bistre i hladne vode, nisu nikada bile bez dva tri čoveka ili žene, čije se već davno napunjene testije pod lulama prelivaju, dokle se oni živo o ovome ili onome razgovaraju.A rano jutrom i oko sunčeva smiraja česmenski zid i ne vidi se od gomile prislonjenih obramica, testija, bakrača i ibrika.Gomile žena, momaka i ljudi, ko ležeći na mekanoj travi, ko oduprvši se o svoju obramicu, po ceo sat žagore, raspravljaju o kakvoj domaćoj ili javnoj novosti, i sa teškim srcem dižu na obramice svoje sudove i rastaju se od česme, tek kad i sami uvide da su se i suviše dugo zamajali. I Janićije, kao i svaki drugi, grabio je, da što ranije dođe na česmu, kako bi što duže na njoj ostao.Ali ovoga puta vratio se neobično brzo, i što je glavno, vrlo uzbuđen i sa jednom ogrebotinom ispod očiju. — — Ko te ogreba, bre? — zapita ga majstor Diša, kad ga onakvoga ugleda. — Tukao sam se, gazda. — S kime, more? — S onom, tetka-Macinom. — Zašto, bre? — Eto ti, gazda, šta se na česmi priča.Kad čučnuh, da zahitim vodu, a ona mi kaže: „Je li bre, Janićije, kad te je majstor Diša pogodio za magare?“ — „Ko je magare?“ pitam ja. — „Ti, eto svi pričaju, da se majstor Diša peo na tvoja leđa.“ I tu Janićije ispriča majstoru sve ono, što se po grčkoj mahali pričalo, i kako se sav svet na česmi smejao i dirao ga za ono.Janićiju je tada prekipelo i dobro je odalamio Leposavu, a ona, braneći se, izgrebala ga po licu. Kad ču majstor Diša, šta se sve o njemu priča i raznosi, čisto se zgranu.Oči mu se prikovaše, pa ni da maknu sa Janićijevoga lica, a u licu sav prebledeo.Da su ma šta drugo izneli protivu njega, ne bi ga toliko zapanjilo kao to, da je on, jedan ugledan majstor u čaršiji, mogao doći i na taku misao, da noću uskače u kuću jedne udovice. No majstor Diša nije bio od onih ljudi, koji, kad saznadu šta se protivu njih govori, pođu u odlučnu borbu protivu dotične spletke.Naprotiv, i sama pomisao, da mu valja ma što preduzeti, te da se pred svetom opere i svoje neprijatelje izobliči, dovodila ga je u nekakav čudnovat strah.Uviđao je svesno, da mu valja što energičnije preduzeti protiv klevete; ali, ma šta da započne, on će morati, pre svega, izići među ljude.A ta sama pomisao, da se sad, ovako ocrnjen i smešan, javi u svetu, radi svoje odbrane, strašila ga.Kad bi mogao da se nekud daleko ukloni, ili kad bi imao kakvu vradžbinu, te da se učini nevidljivim, kad kroz čaršiju prolazi, to bi mu bilo najmilije.Ovako, nije mu ostalo ništa drugo, nego da se preda sudbini, pa da ga ona na svojim leđima iznese. No ni u udovičinoj kući nije bilo drukčije.Kad je Janićije odneo prsten kira-Anastasiji i bacio joj ga pred noge, udovica je sa strahom pogledala u Janićija; a kad joj je ovaj kazao, da joj to majstor Diša vraća i da više neće da zna za nju, ona je briznula u plač i stala toliko lelekati, da je svojim lelekom ceo komšiluk žena sazvala. Niko nije znao zašto je to majstor Diša uradio, pa ni sama nije mogla pogoditi, u toliko više, što je prsten tek sinoć dobila i što se majstor Diša s njome rastao čisto tužan i plačan, što ne može još koji časak ostati. Kad je kir-Lambre doznao za sramotu, koju je načinio Diša, ciknuo je od ljutine i počeo koreti kir-Dumu, što je u opšte pokušavao da majstor Dišu uvede u njihovo društvo.Tražio je da kir-Duma odmah ide Diši, vrati udovičin miraz, a Dišu da tuže mitropolitu i sudu za sramotu, što ju je naneo njihovoj štićenici. No kir-Duma je bio čovek od onih razložitih ljudi, koji je stvari odmeravao po nekoliko puta, i koji se nije na prvu misao zaletao u posao.I sam je bio strašno ozlojeđen, pa, u prvi mah, podčinio se uticaju svoga kuma i prijatelja; ali već posle treće kafe, u kir-Lambrinoj kući, odbacio je predloge Lambrine, ili, bolje reći, odložio je, da se na njih vrati kao na poslednje sredstvo, ako ne uspe da majstor-Dišu obrlati. Osramoćena udovica klela se na sve načine pred Dumom i Lambrom i njihovim ženama, kako joj ništa nije poznato, zašto joj verenik vrati prsten, te tako kir-Dumi nije ostalo drugoga puta, nego da se sastane sa majstor-Dišom i da od njega samoga čuje, radi čega je onako postupio. Trećeg dana, po ovome događaju, sedeo je majstor Diša u svome dućanu sam.Janićija je otpravio u grad, da odnese jedan par mestvi, a on je iskrajao sahtijan, po porudžbinama. Oni koji su pre tri dana videli majstor Dišu, sad bi se začudili, šta bi od ovoga čoveka.Istina, on je još onako bio pun i trbušat, ali lice mu nekako smaglo, a oči se čisto ugasile i upale u glavu.Pa onda, on, koji je umeo od podne do mraka da sedi podavitih nogu na svome ćepenku a da se ne makne, sada se nije mogao u dućanu ni „čereg“ sahata na jednome mestu skrasiti. Sa vraćenim prstenom kao da mu je otišlo na svagda ono spokojstvo, što ga je do sada imao.Nije znao, šta mu je teže padalo: dan ili noć.Danju bi po vas dan odbijao od sebe misli, koje ga i bez njegove volje vukoše razvalinama porušenih ideala; a noću, kad zaspi, dolazila bi mu lepa udovica na san, nasmejanih očiju, sa onim mladeščićem i u šarenim šalvaricama, iz kojih je nestašno izvirivala mala nožica. I noćas je sanjao tako, kao da joj proba jemenije; ona mu pružila bosu nogu, a on je celu obuhvatio u jednu šaku, pa se kao lud smeje od zadovoljstva.I ona se kikoće; ali kad maši očima gore, a to nije udovica, već drži kir-Lambru za nogu. San kao svaki san; ali majstor Diša ne može vas dan da se otrese onog dvostrukog utiska, što ga je te noći osećao.Pritisnulo mu nešto dušu, pa nikako da slegne od tuda, nego ga samo guši i goni, da od vremena na vreme duboko uzdahne, ili teško, kao bonik, zastenje. U takvome stanju zatekao ga je u dućanu kir-Duma.Diša čisto pretrnu, kad ugleda tanku i malo povijenu figuru kir-Duminu, u ćurčetu i anteriji i sa dugačkim brojanicama u levoj ruci.Znao je on, čega se ova poseta ticala, pa se već potpuno zbunio, šta da kaže i kako da opravda svoju naglost. A osem toga, ova poseta imala je u njegovim očima rešavajući trenutak.I ako je on udovici vratio prsten, miraz je bio još u njegovim rukama, te tako mu se činilo, kao da ga još neka veza čvrsto drži za onu, koju je tako brzo napustio.Sad će kir-Duma zatražiti miraz, a on mu ga mora vratiti, te na taj način prekinuti i poslednji končić, koji ga je opominjao na jedan lep san, što ga je sa čežnjom već tri godine sanjao. — Kalos meros, kir-Disa! — reče Duma ulazeći u dućan i dotaknuv se rukom čela. — Bog dobro dao! — odgovori Diša, a nemače se sa svoga mesta. — Ele, vi tako? — započe kir-Duma, a ne seda, nego prebraja zrna na brojanicama i pažljivo gleda u oči Dišine. — Šta: tako? — pita Diša, a očiju ne podiže, samo da se ne susretne sa onim pogledom, što se upiljio u njega. — Kako: šta? — Mi na vas kao na ednog čestitog majstora sas leb, a vi na nas sas pogan! — Zasto ucveliste ono sirota udovica, zasto joj bez noz iscupaste dusu? — Zašto? — Za ono... za... — E pa sto ne kazete? — utače se kir-Duma. — Eto, ja sam dosao kao eden prijatelj, da me naučite, te da i ja razbiram, zasto vratiste prsten? Ali majstor Diša ni sada ne odgovori.Ova brza pitanja, što ih je kir-Duma tako odlučno i oštro izlagao, spletoše ga za časak. — Eto, vidite? — produži Duma, kad opazi kako se majstor Diša spleo. — Koj vas najviše pomaže nego grcko čaršija; koj vam je musterija, nego Grci, a to sve iz eden ljubov na vas zbog zasto ste kao od grcka majka rodeni.I rekosmo da vas ženimo na grcko nevesta, na kir-Bendžina udovica, pa da postanete sretno čovek; a vi, eto kakva stramota na grcko obraz metnuste! — Fala, kir-Dumo, na ljubavi i mušterijama, ama kako da se oženim udovicom, koja u ponoć stoji na kapidžiku kao fudul-Stamenka. — Molićemo, este li je videli? — Nisam; ali pričaju tako. — A, tako: pričaju! — učini kir-Duma i sažaljivo poče klimati glavom i gledati u Dišu. — A vi verujete što se, po svet priča? — Ne priča to jedan; to pričaju mnogi koji su videli. — A, e li ko video, kada ste vi hteli da preskočite kod udovice preko zid i kad vam je šegrt podmetnuo leđa, da se popnete? — To nije istina! — uzviknu majstor Diša i sav se zacrvene od stida. — A, ne je istina; sag, ne je istina za vaše što se priča, ha! — A e li istina da ste pali sa zid i da vas je patrola jurila, a vi pobegli? — Nije istina, to laže svet!Kud ja... — A: kud vi!Ele, kad se nesto za drugoga laje po ovaj svet, onda je istina; a kad se kazuje za vas, ne je istina? — Tako li je? — Ama kir-Duma, kud ja da skačem preko zida; zar u ove godine i ovako... — Kako velite?... — Eto, ovako... — I tu gazda Diša pogleda na svoje temeljito telo. — Ama, svet kaže; komšije na kira-Anastasiju kazuju; hajde na čaršija, da čujite. I zbilja, majstor Diša i sam poče uviđati, kako često ni truni istine nema u onome što svet govori.Očigledan primer za potvrdu ovoga bio je on sam.I njemu dođe teško, što je na prvo potkazivanje iz komšiluka poverovao; i tako jednome kir-Dumi i kir-Lambri odrekao u neku ruku svako uvaženje i poštovanje. Tako je ovoga časa, dokle je kir-Duma govorio, majstor-Diša razmišljavao.Pa ipak, pored svega toga, što ga je ova misao sve većma osvajala i pred oči mu izvodila kira-Anastasiju u onoj jasnoj i miloj svetlosti, u kakvoj mu je treptala do pre neki dan, on opet nije mogao da se potpuno otrese žaoke, koja je već pecnula zaljubljeno srce njegovo.Graške znoja, što su mu izbijale po čelu, pokazivale su, u tome času, svu duševnu borbu njegovu. — Jazuk, kir-Disa, jazuk! — produžuje kir Duma. — Kira-Anastasija ćemo mi udati za Grka; ama vas žalimo: lepe pare gubite, musterije će izgubite i cela čaršija će da kaže: jazuk na majstor-Disa! — A kako smo vas voleli, kao da ste iz sama Elada, kao da ne ste iz požarevacko! I u takome pravcu govorio je kir-Duma još dugo i dugo.Na sve moguće načine on mu je pokazivao, kako sa ovom sramotom, što je nanese kira-Anastasiji, ne samo da je izgubio kod trgovačkoga sveta svako uvaženje, nego će i materijalno samoga sebe upropastiti.Niko od Grka i Cincara, a oni su mu bili najobilnije mušterije, neće zaviriti više u njegov dućan, te tako će, malo po malo, vratiti se na ono, što je bio pre desetak i više godina: postaće siromašni krpa, neugledan čovek. Ovakva perspektiva, kako ju je kir-Duma živo slikao pred očima majstor-Dišinim, nije ostala bez svoga uticaja na i onako poljuljano uverenje njegovo.U samoj stvari to, čime je kir-Duma kroz prijateljske savete pretio, moglo se vrlo lako i obistiniti; grčko-cincarska čaršija, u to vreme, držala se složno i, gde god su njezine ustabaše pregle, čaršija je za njima, kao jedan čovek, išla. Ali majstor-Diša, pored svega toga, što je i sam počeo uviđati, kako je prenaglio, kad je prsten vratio samo zato, što mu je nekakva komšinica zucnula jednu pakosnu spletku, i pored svega toga, što mu nikako u račun nije išlo, da izgubi prijateljstvo dva tako ugledna Grka a s njima i sve grko-cincarske mušterije, ipak je video jasno, da je kir-Dumi i njegovima jako stalo do toga, da baš on uzme kira-Anastasiju, te da se tako opere ona sramota sa grčkoga imena, koju je Diša, svojim nerazložnim vraćanjem prstena, nabacao. A kada ga već i srce i razum goniše, da se osvrne na tako ubedljive razloge kir-Dumine, njemu dođe na um, da još jedan pokušaj izvrši, pa ako uspe, onda da ne izgleda džabe, što je prsten vraćao. — Tako je, kir-Duma.Ja i sam verujem, da je komšiluk izmislio i za kira-Anastasiju ono, kao što je izmislio i za mene ovo, što se sad po čaršiji govori.Ama nisam ja baš za to samo prsten vratio.Eto... i sam vidiš i čuješ...Cela čaršija govori za pokojnog kir-Bendžu i poštuje ga; pa i ja, eto, što poštujem kao i tebe i kir-Lambru, hoću da te poslušam. — Zlatna usta, mudra reč! — usitni kir-Duma i potapša Dišu. — Ela, samo vi govorite; znao sam ja da kir-Disa ne je čovek bez pametu.Ele, za sto ste joste vratili prsten? — Pa... eto, radnja je, posao se pravi; a ja bi hteo kira-Anastasijine pare da uložim u espap... — E, koj vam pa za to smeta? — Čija žena onoga i pari.Žena je kako edno sluškinja na svoj čovek, a ti si njen gospodar. — Pari su tvoje. — Jeste, moje; ama meni se sve čini, da sam baš od tebe čuo, da ona nosi četiri hiljade... — Ne je četiri, džanum!Tri hiljadi i pet stotine grosi. — Četiri hiljade! — Elem, vi trazite oste 500 grosi?Tolko neje ostavio kir-Bendžo; ama da vidite koliko vas postujemo, ja ću vam pozajmim iz esnafska kasa pet stotin grosi za četiri godine bez fajdu. Majstor-Diša je bio potpuno zadovoljan.Baš da i nije kir-Duma pristao, on bi se ipak vratio svojoj verenici; jer ono, što već jedared očima omili, to se više od srca ne očupa. Sutra dan su kira-Duminica i Lambrinica, u pratnji svojih muževa i mladoženje, koji se vraćao svojoj napuštenoj verenici kao bludni sin iz Biblije svome ocu, ušli svečano u kuću lepe udovice, što je oveselilo srce udovičino a jako ožalostilo zle jezike komšijske, koji behu zanemeli, kad ugledaše kako im je spletka kratkoga veka bila. Šta je majstor-Dišu nagonilo, da onako naglo vrati prsten, to je on tek iz daleka napomenuo Dumi, kad je spomenuo kako udovica u ponoći stoji na kapidžiku kao fudul-Stamenka.Međutim, baš ova fudul-Stamenka, udovica, za kojom je išao zao glas da je zavadila dve najbolje komšije: Mitra i Stanka, i iznela je ovu spletku i pokušala da njome pokvari svatove kira-Anastasije. — Majstor Diša je ovu spletku u potpunosti njenoj poverio tek kira-Duminici.Nekako mu je lakše bilo, da ispriča sve njojzi nego li njenome mužu, prema kome je osećao veliki rešpekt. — Tako je on pričao njojzi, kako ga je, sutra dan po prstenu, našla fudul-Stamenka, čestitala mu i „kao sestra“ savetovala, da što pre svršava svatove, dokle mu nevesta nije „otišla u budžak“. Sad ni kira-Duminici ni kira-Anastasiji pa ni ostalima nije ostalo nejasno, čega radi je fudul-Stamenka ovaku spletku smislila.U to doba njeno Kanče navršilo je već petnaestu godinu, a majstor-Diša je dobar gazda i čovek „tihe naravi“, pa, kao veli, ako ovde raskvarim svatove, lako ću posle udesiti, da mu omilim moje Kanče. Sad je i samome majstor-Diši bilo čudno, kako je mogao tako lakoverno poverovati jednoj ženi, koja je potpuno pravedno zaslužila onaj nadimak što ga nosi, — pa se od samoga sebe stideo.Ali lepa udovica oprostila mu je, a dan svatova bližio se kao na krilima, te je mladoženja u brzo zaboravio na onu nemilu epizodu, radi koje tri noći nije spavao. I tetka Maca, kao prva komšinica majstor-Dišina, a i kao dobra poznanica kira-Anastasijina, primila se, da u mladoženjinoj kući dočekuje goste.Diša nije imao nikoga svoga, te mu je tetka Maca sada zamenjivala majku ili bar stariju sestru.Bik i Leposava načinili primirje i zajedno trče to amo to tamo, kuda ih majstor Diša i tetka Maca šalju; ali, ipak, Bik ne može da odoli srcu, a da je, bar uzgred, kad pored nje protrči, ne čupne za kurjuke ili ne povuče za šalvare, tek koliko da joj napakosti. Ma da je kira-Anastasija, iz obzira prema pokojnom Kir-Bendži, koji se za života zbrinuo, da mu udovica ne ostane na sokaku, želela, da joj svadba ne bude velika, njeni staraoci, kir-Duma i Lambre, sve su učinili, da svadba bude što veća.Malo je koji Grk ili Cincarin od boljega ugleda izostao a da nije prisustvovao makar u crkvi pri venčavanju mladenaca.Da je Diša bio potpuno zbunjen od tolike pažnje a u dubini duše likovao, što mu se davnašnji san ispunio, o tome i da ne govorimo. Dan jasan i pun proletnjega mirisa.Duma i Lambre, koji su ovog dana upravljali celim veseljem, naredili, da se sofre postave u bašti pod onim gustim drvećem, koje ne da suncu na zemlju.Kira-Mana, kuma-Duminica i ostale žene, sve po izbor Grkinje i Cincarke, raspoložile se, pa, kad ne igraju u kolu, sede oko punih sofra i udarajući dlanom o dlan pevaju one melodične grčke pesmice, ili oduševljeno prate izvijanje gipkih čočeka, koji prema njima, uz pratnju ciganskih defova i pesme ženskoga hora, igraju. Lambre i Duma čisto pomahnitali, zaboravili na uvaženje, pa prvi u kolu, prvi u pesmi.Kira-%Anastasija među kumama smerna i stidna, kao što to priliči nevesti, a kir-Diša između kumova dvori i dodaje čas ovamo čas onamo, što ko naredi. Veselje mahnito.Janićije Bik začinio pesmom i šalom.Ovoga dana postao je on ljubimcem kir-Dume i Lambre.Ali kruna svega bila je njegova veština, da probije vrata — glavom.Zaleti se, podvije glavom kao junac, kad zakopa zemlju rogom, pa tek temenom o zatvorena vrata.Vrata prsnuše, a glavi ništa.A uvek, kad podvije vrat i poleti, mukne tako, da vam se čini to bik muče. Kir-Lambre i svi ostali oduševljeni Bikovom veštinom, samo što ga u nedra ne meću.Duma svetuje Dišu, da ga „izvadi“ za kalfu, a Diša obećava sve, ali, razume se, tek koliko da se ne zameri zvanicama; inače, misli, da čapkuna propusti dobro kroz šake, za ono što mu je razbio vrata. — Možeš ti to, brajko, probati na Duminim vratima a ne na mojim! — misli srdito u sebi, a glasno se smeje i povlađuje gostima, kao da je i njemu, Bog zna kako, milo, što mu je šegrt vrata probio. No to je samo trenutno raspoloženje Dišino; posle pola časa, kada je Lambre pozvao mladu u kolo i počeo s njome igrati, kira-Mana i Duminica uvukoše i mladoženju, uzeše ga među se, te Diša zaboravi i na svoja razbijena vrata i na ono što je šegrtu spremao. Ali sudbina, koja se toga dana nadnela nad vratom Janićiju, nije ga mimoišla.Sve do prvoga sahata pred akšam Janićije je zabavljao goste čas pesmom, čas mukanjem i drugim lakrdijama; gde ga nisu ostavili, tamo bi iznikao među svatovima, provlačio se sa Macinom Leposavom kroz kolo, vijali jedno drugoga, dok tek Leposava u jedan čas otrča mutvaku i prstom pozva Janićija.Nešto mu je žurno govorila, a on je prvo sa nevericom slušao, a posle, poče od vremena na vreme da baca oko na kir-Lambru, koji je sad uzeo od čočeka def i stao pred nevestu i žene okolo njih, pa, dokle čočeci pevahu, on je u def udarao. Od toga časa presta Janićije sa svojim šalama.Zaćuta se i nešto duboko zamisli, pa tek po koji put ako obiđe svatove. U jedan trenutak, kad se majstor-Diša malo odmače od svatova, Janićije, koji je stojao kod mutvaka, pozva ga poluglasno: — Gazda! — Šta je? — zapita Diša i dođe mutvaku. — Može li da se pokvari svadba? — Kako da se pokvari, čapkune, bre? — Pa tako, pre đerdeka (ložnice)... znaš... pre, kad ono... — muca Bik zbunjeno i češe se za vrat. — A, tu li te svrbi, magare! — podviknu Diša, kome ovakva „intimna“ pitanja od jednog šegrta behu zazorna, a uz to se seti onih razbijenih vrata, te ga odalami šakom za vrat, da je Bik odleteo nekoliko koračaji. — To li se gazda pita, pezevenk, bre! Janićije nemade kad da se objašnjava više, već štuče među svatove. A ko zna, ne bi li bolje bilo, da je majstor Diša prvo saslušao svoga šegrta, pa tek onda da ga daruje. — No sudbina je valjda tako htela, da Janićije dobije onu ćušku i da Diša ne sazna za ono, što mu Janićije htede kazati. Ženidba sa lepom Grkinjom načinila je potpun prelom u životu kir-Dišinom.Sve se to opažalo i u dućanu i na samome majstor-Diši.Dućan je proširio, ženin miraz sa onih 500 groša, što mu je kum-Duma dao od esnafskih para, uložio u espap i doveo još dva šegrta.A njega samoga, za ovu godinu dana, kira-Anastasija potpuno usavršila u grčkome i cincarskom jeziku, tako, da više ni u kući ni u čaršiji nije govorio drukčije već grčki ili cincarski.A kada je već morao da progovori srpski sa mušterijama, koji nisu znali ni beknuti jezikom na kome je Perikles ushićavao drevnu Jeladu, on je tek onda okretao srpski, ali tako, da se očito opažalo, kako s teškom mukom izgovara pojedine reči nekadanjeg maternjeg jezika. Jednom reči, postao je pravi Grk; a da mu se prostota ne bi u oči podsmevala i podmigivala, što se toliko poveo za ženom, on se sasvim otpadio i od onog maloga broja srpskih poznanika, sa kojima je do svoje ženidbe kakve takve veze održavao. I kira-Anastasija mogla je reći, da joj je ovaj život mnogo ugodniji od trogodišnjega udovištva.Do duše, od dana njezine udaje prestalo je ono prijatno ubacivanje raznovrsnih artikala od svih esnafa, koje je svake noći od nekuda padalo u njezinu baštu kao mana u pustinji; ali za to dobila je mnogo više s druge strane.Nije više morala živeti onako povučeno i zazirati od najmanjega šušnja.Nekadanje prijateljice i poznanice, koje su joj za vreme udovištva s teškom mukom prelazile preko praga i revnosno bacale sumnjive poglede na onaj mladeščić i sveže lice, ozareno očima, koje su se i kroz najtužnije suze prkosno smešile, — sad su je redovno posećivale i ona njima odlazila na poselo, baš kao što je radila i za života pokojnoga kir-Bendže.Kira-Duminica je svakoga jutra, kada im muževi odu u dućan, ili prelazila kroz baštenski kapidžik njojzi ili ova kira-Duminici na kafu i razgovor. — I kira-Mana i sve ostale žene vratiše joj na novo staro prijateljstvo, za kime je sirota kira-Anastasija, kao udovica, tako željno čeznula. Ali ma da je kir-Diša bio zadovoljan svojim uspehom i svom silom pregnuo da utrostruči svoj kapital, te da se i u tome izjednači sa kuma-Dumom, ipak je jedan, do duše ne baš toliko težak oblak, ali tek jedan oblačak, lebdeo nad njegovom dušom.I što je dublje zalazio u drugu godinu bračnoga života, taj je oblačak postajao sve gušći, te bi, po koji put, bacio tamnu senku na kir-Dišino spokojstvo. — Kad se ženiš, treba da znaš zašto se ženiš; a kada tečeš, za koga tečeš! — suzdahnuo bi kir-Diša, naročito onda, kada se u svome dućanu usami i pogleda, kako mu udvostručena radnja naglo cveta. — Zašto sam se oženio, to znam; ali za koga tečem, eto, to je ono što ne znam; — odgovarao je samome sebi.A dokle je tako razmišljao i brižno pogledao u „beščednu“ budućnost, kira-Anastasija ni slutila nije o tome, šta njezinoga kir-Disu muči, pa se, valjda zato, nije ni paštila da razgoni onaj oblačak, što im se nad prolećem bračnoga života nadnosi. A kako koji dan, kir-Diša je sve žudnije pogledao u nasmejane oči svoje žene, očekujući da mu one prve objave ono, čemu je žudeo.Čekao je neumorno punu godinu i po, pa kad opazi da mu od praznoga čekanja nema ništa, on se odluči na poslednje sredstvo. — Nekoliko nedelja već, kako je došao iz Meke neki postariji derviš i nastanio se u Dervišani ispod Sindžir-džamije.O ovome dervišu pričalo se po turskim mahalama, a od tuda i po celome hrišćanluku beogradskome, da je to sveti čovek, da odnosi bolesti i neduge kao rukom, i samo što mrtve iz groba ne budi.Svet je toliko nagrtao njemu, da im dade kakav zapis ili amajliju koja čuva od uroka ili kakve mu drago nesreće, da je sveti čovek morao uzeti u pomoć još jednoga mladoga derviša, koji mu je u lečenju bio desna ruka. Oko tekije, u kojoj se sveti čovek molio Bogu i mučio svoje telo šibanjem, zabadanjem noževa u butinu i mišice, tiskale su se žene, bilo same bilo sa bolesnom dečicom, a i po koji čovek, kome nijedna biljara ni gatara nije mogla naći leka niti mu označiti bolest od koje boluje. — No među svima najviša ih je bilo žena nerotkinja, kojima su već dotužali prekori i iskoso pogledanje njihovih muževa. Kir-Diša je već nekoliko puta prošao onuda, ali kad god bi ugledao tekiju, opsednutu onolikim svetom, on je grabio dalje.Sramota ga je bilo, da se umeša u tu gomilu, jer mu se činilo, da će mu svaki pogoditi čega radi dolazi. Ali jednoga dana, kada je svetina odujmila, on se odluči, po što po to, da ode.Pred tekijom nije bilo nikoga a u samoj tekiji zateče derviša, ogrnuta vučjom kožom, sa topuzom o bedrima i nekoliko noževa, oštrih s obe strane, kojima se, pri opštoj derviškoj molitvi, uz mahnito huktanje, proganjanje zlih duhova i prizivanje Alahovog imena, po telu bo. Razdrljenih grudi i golih ruku, derviš, čije je lice sve u bradu zaraslo i pod visokom kupastom kapom, oko koje se omotavala čalma zelene emir-boje (znak da vodi poreklo od samoga Muhameda), sedeo je na jednoj međedini, čelo dugačkog mrtvačkoga sanduka i privijao desnu mišicu, koju je na dva mesta nožem probo.Prema njemu čučnula nekakva žena i drži na krilu bolesno dete. — Tako da radiš, snaho — govorio je derviš ovoj ženi — ovaj zapis, što ti ga dadoh, da metneš pred zoru u novu zelenu činiju; pre zore da zahvatiš vode sa tri izvora; a kad se budeš vraćala doma, nikako da se ne obazreš za sobom, a sve do kuće da govoriš: „Zdravlje pred kuću, bolest iz kuću“.A kad dođeš kući, prvo da potražiš zelenu žabu, pa tu žabu da ti dete tri puta obzine, a ti tri puta da vikneš: „Njegova bolest na tebe, tvoje zdravlje na njega“.Onda žabu da baciš na krov, a dete da umiješ i zapojiš iz te činije onom vodom, tri puta. — Tako da radiš, snaho, pa će ti dete za tri puta tri dana ozdraviti. — A od čega mu je to, po Bogu da si mi otac? — Eh, od čega? — progovori derviš i pogladi zamišljeno zamršenu dugu bradu. — Svi ste vi, đauri, jedna nečista vera!Imaš li komšiku koja nema dece? — Imam, kako da nemam; pa još tri. — E, jedna mu je nabacala! — A koja li to? — zapita brižno žena, a oči joj krvnički sevnuše na pomisao, da se ma sa kojom od njih razračuna. — Ona, koja te prvo danas zapita: Kako ti je detetu? — Lele, što ću da joj se naplatim, samo dok je poznam. — Nemoj, snaho; nego kad te tako zapita, ti da joj kažeš: „Dobro je, šućur Bogu!“ — a polako da kažeš: „So ti u oči, a bolest u ložičice“, i tri puta da hukneš za njome. Žena spusti pred noge derviševe četiri „karantina“ i sva srećna, što je našla leka detetu, prođe pored kir-Diše i ne pogledavši ga. Kir-Diša pozdravi derviša po turskom adetu i sede na jednu asuru prema njemu. — Bolan li si? — Nisam bolan u snazi, ama mi duša boluje. — Zašto, džanum? — Dece nemam, sveti čoveče; želim decu, ama eto već druga godina, a ona i ne misli! — Peki, peki, ne je teška rabota! — prekide ga derviš — Do godine, kad dođem, ti da me dočekaš sa peškešom, a ja da ti sada dam četiri zapisa.I to ovako da radiš.U noć, kad bude mladina, ženu da izvedeš u bakču; tamo da je skineš, ama nagu, ni papuče da nema na noge.E, pa onda sas nju tri puta da obiđeš bakču.Prvi put kako obiđeš, ovaj zapis da prilepiš na njojzina nedra, ama pod samo grlo; drugi put, ovaj zapis na čelo; treći put, ovaj zapis na-po-za leđa.E, kad sve tako uradiš, ti da gu odvedeš u đerdek i tamo ovaj četvrti zapis da spustiš u čašku rakije, pa polovinu da popiješ ti, a onu drugu da popije ona. — Ono, što joj ne da da rađa, mladina će da skine s nje, a od ovoga zapisa, rodiće ti muško. Derviš uze ispod jastuka neke hartijice, izabra između njih četiri zapisa, pa ih pruži kir-Diši. — Koliko koštaju? — Groš od zapis. Diša izvadi kesu za pojasom, odmota je i metnu pred svetoga čoveka četiri groša; pozdravi ga, a derviš, kome je onaj mlađi pripaljivao nargile, samo trepnu očima u znak opraštanja i poče nemarno puštati guste hladne dimove. Tako je kir-Diša pokušao da upotrebi i ovo poslednje sredstvo, te da osigura potomstvo svome imenu.Da će mladina skinuti sa kira-Anastasije uroke, koji joj smetaju da ga načini ocem, o tome kir-Diša nije ni malo sumnjao.Zar je jedna žena bila, kojoj su zapisi pobožnih derviša pomogli!Eto mu i kume, kir-Duminice.Punih jedanaest godina nije imala dece; i šta sve nije kir-Duma činio, samo da do jednoga naslednika dođe, pa ništa.Obišli sve gatare; za jedanaest godina popila je ona bar tri livade svakojakih trava, a on, punih jedanaest godina, nije izostavio ni jutrenju ni večernju; pa je prve godine obećavao Bogu pet oka čistoga voska, i svake je godine povišavao obećanje, dokle ga nije popeo do celoga tovara; ali sva hasna, što je od molepstvija i obećanja imao, bila je u tome, što se kira-Duminica, od godine do godine, sve jače gojila. — A jedanaeste godine jedna komšinica Turkinja dade joj, svoj zapis, koji je od nekog derviša dobila, a koji joj je pomogao, te ti ona taj zapis metnu u nedra, nosila ga pod pasom četiri meseca i — to joj pomože.Sada kir-Duma ima sina od sedamnaest godina, u licu sušti otac a po naravi ista majka. To mu je sve bilo već odavna poznato; nije jedared samo kira-Duminica sve ovo pripovedala, kada su odlazili jedno drugome na ručak ili večeru.Ali jedno ga je, u ovaj par, mučilo; kako da pomene kira-Anastasiji, šta sve treba da uradi, i hoće li ona na to pristati. Zebnja mu je bila opravdana.Kira-Anastasija udari u svoj neuzdržani smeh, kad začu šta joj muž zahteva. — Ja da si gola bakču obilazim? — Ič, ne biva! — Zašto: ne biva? — Mori, ni u hamam bez pestemalj ne hodim!Sram me faća! — odgovori Anastasija odlučno. — Ama, niko te ne vidi. — A mesec, a zvezde? — Zar nema nešto živo što gleda?Eto, ako komšija spava, nije li budno komšisko, mače?I to je živo, i to si ima oči, Diso, bre! Kira-Anastasija pogleda iskosa na temeljitu figuru svoga muža i na novo pršte u smej.Sigurno je zamišljala, kako bi to izgledalo, kad bi ona, u onakom položaju, obilazila po mesečini oko bašče, kir-Diša potpuno odeven pratio je u stopu, a od tuda, preko baštenskoga zida, svu ovu „litiju“ posmatrala koja od komšinica. No kir-Diša se nije dao onako zbuniti njezinim smehom.Ono što je već jednom uvrteo u glavu, to se nije moglo izbiti od tuda ničim pa ni njezinim smehom ni razlozima, bez kojih svakako ni kira-Anastasija ne beše.Ovoga puta prestao je da se sa njome pregoni; do mladine ima još devet dana, a to će mu biti dovoljno vremena da je obrlati. Kira-Anastasija opet sasvim inako.Da zažali za porodom što ga nema, to joj ni na kraj pameti nije dolazilo.Naprotiv, njoj je bilo vrlo prijatno što je sudbina poštedela od jedne suvišne brige bez koje se može biti.A da bi se pred Dišom i svojom savesti opravdala, uvek je iznosila one najcrnje mogućnosti koje mnoge roditelje od dece i zbog dece snalaze. No, ma koliko jasno i ubedljivo da beše njezino oslikavanje zlih strana i tegoba što ih roditeljska srca podnose, to joj ipak nije pomoglo.Kir-Diša je uporno tražio naslednika, te kira-Anastasija nemade kud, no da se pokori želji svoga muža.Ali pre nego što je pristala, otišla je kuma-Duminici i kira-Mani, da im se na Dišino tvrdoglavstvo požali. Ali umesto da joj one pomognu i utiču na Dišu, da se mahne derviških zapisa, obe, kao iz jednoga grla, saleteše je, da posluša. — Grehota, džanum, da ostariš kao devojče!Bog je naredio na žena, da ne jede džabe lebac, — veli kira-Mana. — Eto, ja — utače se kira-Duminica — šta sve ne sam radila da rodim!Rados je to, kuma-Anastasija, i rados i edna slados!Eno, moj Alkibijades!Klefta, pravo klefta; patriot kako Riga ot Fera!Još je dete, ama za gol sablja da ufati; klefti da vodi, što je u srce! — A dece ne je nikad dosta!To zbog staros vikam.Sinovi, pa će da te prifate; i pa zetovi, iz jedno poštovanje što si rodila tako dobra ćerka. — Ti da ćutiš, kira-Mana! — oseče se Anastasija nestrpeljivo. — Zašto, more? — Ete, zato, što mene karaš, a sama nećeš da uzmeš zapis!Zašto ne uzmeš?Kude su ti deca, pa tebi? — Neće Lambre!On kako i ti, ič se ne razbira za decu.Kad ne dade Bog po hristijanski zakon — veli — ne iskam ni po pseški.Ja sam mu zborila, ama on kaže: Dervišin je pogana vera, a od pogan zakon ne iskam deca. Tako je kira-Mana braneći sebe i nehotice dala Anastasiji jedan razlog više, da se odupre kir-Dišinom navaljivanju. — Kad ne može po hristijanski, neću ni po pseški.Turska vera — pogana vera; a što se od te vere dobije, to je pogano. Potkrepljena tako snažnim razlogom, dočekala je kir-Dišu na ručak, tvrdo uverena, da će ga potpuno salomiti.Ali se prevarila.Kir-Diša je ovoga puta odlučio, da ostane čvrst i nepomičan kao stena, pa je tako i uradio.Kira-Anastasija, naviknuta da, na kraju krajeva, uvek onako bude kako se to njoj svidi, sad čisto nije mogla da pozna svoga supruga.On se nije obazirao ni na njezine oštre izraze, ni na njezine molbe, pa čak ni na onaj mladeščić i nestašno skakutanje oko prostranoga obima, koji je kir-Dišina zapremina u sobi zahvatala. - Jedino kakav nepredviđeni slučaj, koji ne bi zavisio ni od Dišine volje, ako bi je spasao.A tako se baš i desilo. Kir-Diša je imao u Požarevcu jednog strica, kome pod starost pomreše deca i žena, te tako ostade samohran bez igde ikoga.Punih petnaest godina nije se majstor Diša viđao sa svojim stricem, niti je ikada što o njemu govorio.Kada se ženio, nije naročito hteo da ga pozove u svatove; činilo mu se da bi ga pojava ovoga prostaka ponizila u očima Lambrinim, Duminim i ostalih novih prijatelja.No stric i ako nije bio pozvan u svatove, kad je čuo da mu se sinovac oženio, a kako je bio samohran, odluči, da se doseli u Beograd, te da poslednje dane života provede kod svoga sinovca i snahe.Do duše, nije mu najprijatnije bilo, što mu se sinovac oženio Grkinjom, pa još udovicom, kod tolikih srpskih devojaka.Ali kad već nije drukčije bilo, on se pomiri sa tim glasom i pođe u Beograd, prvo da se upozna sa snahom, pa posle i da se sasvim nastani. Ali kir-Diša i njegova žena primiše strica tako hladno i bez ikakvoga obzira, da je starac odmah opazio, kako će bolje biti, da što pre ode u svoj Požarevac i da više nikada ne pomišlja na sinovca, koji se na sve načine trudio, da mu pokaže, kako on neće da zna ni za kakav rod. Sad mu je taj stric umro, pa kako nije ostavio nikakvog zaveštanja, ni bližih srodnika, to je kir-Diša postao naslednik cele imaovine pokojnikove.Jedan trgovac iz Požarevca, Janko papudžija, koji je od kir-Diše kupovao sahtijan, javi mu o stričevoj smrti i savetova, da što pre dođe, te da primi nasleđe. — Ti da požuriš; nemoj da oklevaš, jer znaš kakvi su srpski sudovi — govorio je Lambre Diši, kada je za tu novost doznao.Kaže se: sud; ama koj drži taj sud?Ima gi koji ne su ni rod, ni koska od tvoja koska, a iskaju ise da gi daš.Srpski sudovi kese seku.Nego, sas Božja volja, sutra da si kreneš; do Dubravica na kaik, a za tim kola će da nađeš. I tako kira-Anastasiji pomože ovaj slučaj da na njenoj ostane.Vesela, što je tako ispalo, kira-Anastasija sprema sve što kir-Diši treba na putu, smeje se, začikuje ga, peva po kući, kako odavna nije zapevala.Sutra dan isprati muža do kapidžika, poljubi ga u ruku, a on nju u čelo, i tu ostade, gledajući za njim, dokle nije zamakao za prvi ugao.Lambre ga ispratio do obale, i tek kada se kaik odbi niz vodu i izgubi iza gradskih bedema, on se vrati natrag, svrati prvo u Dišin dućan, da obiđe momke, koliko da vide, kako nisu ostali bez ikakve kontrole, a od tuda navrati i kod Dišine kuće, da obiđe i izvesti kira-Anastasiju, kako joj je suprug već otputovao. Janićija Bika, i ako nije još bio proizveden za kalfu, oba su šegrta ipak smatrali kao svoga starešinu.Majstor Diša mu je pred šegrtima naredio, da pazi na radnju i što češće u danu trkne do kuće, te da se kira-Anastasiji nađe, ako joj što zatreba. I to je Janićije Bik tako savesno vršio, da mu ni najveća cepidlaka, koja traži u jajetu dlaku, ne bi imala šta zameriti.Čim je vidio kir-Lambru, kako se uputio kući njegovog majstora, poslao je šegrta i naredio mu, da se u mutvaku nađe i da ostane tamo, sve dokle kir-Lambra iz kuće ne ode. — Ne treba — veli — da majstorica ostane sama bez posluge, kad joj gosti dolaze. Od kir-Dišinog odlaska prošlo je već nekoliko dana.U radnji je išlo kao po zejtinu.Ali kod Janićija se opažala neka promena; uozbiljio se, ne peva više, kao što je to uvek uz posao radio, ne začikuje mimoprolazeće i vrlo često ustaje sa tronožice, trkne nekuda, pa se tek posle izvesnoga vremena vrati, ako je mogućno još zamišljeniji nego što je iz dućana izašao.Naročito se mrštio, kad bi u dućan ušao kir-Lambre, da vidi šta rade i da mu obrati pažnju, da ne ostavlja dućan na šegrtima, no da tu sedi, dokle god ne bude vreme da se ćepenci zatvaraju. Još od kir-Dišinih svatova Janićije je namrzao na prvoga prijatelja gazdinoga i kada god ga je video u dućanu, uvek je okretao oči i izbegavao da ga pogleda. — Zbog njega sam ja pojeo vruć šamar; ali će mi ga, majci, kad tad platiti! — izdade se jedared pred šegrtima, kad Lambre iziđe iz dućana. Jednoga dana po ručku pošao Janićije Lambrinoj kući i nosi kira-Mani sahan kadaifa od kira-Anastasije.Gazdarica mu naredila, da to odnese i da je pozdravi, da ne ide nikuda iz kuće, jer će joj ona doći na poselo, čim pripeka malo ublaži. A dan je bio vrlo vreo, sunce je prižižalo ozgo, a nad zemljom, naročito oko češme, gde je bilo uvek po malo blata, igrukala je providna jara, da oči zaslepi. Janićije stupi u hladovitu avliju, punu osmanluka i zelenila, iza koga je u dubini izvirivala bela kućica sa doksatom i kao smilje žutom nadstrešnicom.Ćira-Mana je baš silazila s doksata i, kad ugleda Janićija, kako joj dolazi, stušti obrve, a iz očiju samo što ne sevnuše munje. — Sta iskas ti ovde? — viknu mu još iz daleka. — Pozdravila te moja gazdarica započe Janićije. — Krsi glava odavde, kuče edno!A na kira-Anastasija pozdravi se, da toj kadaif jede sas koga je jela i do sag!.... Janićije zinuo na ovakav doček; izbečio oči, pa kako je obema rukama pružio sahan, da joj ga da, tako je kao okamenjen i ostao. — Ama, kira-Mana, šta to govoriš?Sa kime ga je ona jela do sada? — Sankim ne znas, pezevenk-bašo?Ele, za toj li te je tvoj majstor ostavio?Tako li mu čuvaše kuću, a bre? Janićiju se svet obrte, kad ču kakvim ga imenom nazva. — Ko je pezevenk-baša?! — Ti! — Ja? — Nego je moze biti moj deda!?Belćim ću ja da jedem njen kadaif, otrov da je izede, orospija jedna! Janićije ne ču ništa više.Nekakve, čas zelene čas kao vatra svetle pege razleteše mu se oko očiju; smrači mu se, i on tresnu sahan sa kadaifom pred noge kira-Manine, pa kao smušen polete kapidžiku i nestade ga na ulici. I tako, ono, u što je Janićije odavna sumnjao i pažljivo motrio, ali što nije mogao da lako utvrdi, posta mu sada potpuno jasno.Kira-Mana je za celo znala nešto više, nego li što je on mogao i pomisliti, kada je počela tako govoriti o prijateljici, od koje se posle svatova nije nikako odvajala. Ona mržnja na Lambru, zbog koga se o svatovima onako rđavo proveo, dohvatila ga sada, pa ga čisto gura napred kroz tesnu i krivudavu ulicu.Nije znao ni sam, kad je pre stigao pred kapidžik majstorove kuće.Pokuša da uđe, ali kapidžik beše iznutra zatvoren.Janićija ne zbuni ovo, on preskoči preko zida i lagano, kao mačka kad vreba, dovuče se između drveta i gustoga osmanluka samome doksatu, iz koga se odmah u sobu ulazilo. Na sobnjem pragu opazi i par muških jemenija sa podvijenih vrhom i ružom od sahtijana na vrhu.Oslušnu, ali iz sobe ništa nije čuo osem dubokoga hrkanja nečijeg.On nečujno oškrinu vrata, provuče glavu i zagleda unutra.Na minderluku je spavao kir-Lambre, a spavao je tako tvrdo, da nije ni osetio, kada se Janićije privuče i lagano pokupi ćurče, anteriju i čampare, što ih je kir-Lambre, valjda zbog silne žege, svukao i na pod bacio. Taman sve to pokupio i pošao, da se neopaženo izvuče iz sobe, kada se u taj čas ukaza na pragu kira-Anastasija sa džezvom kafe i dva fildžana.I ona je bila nešto malo raskomoćena, bez jelečeta oko snage i bošče oko šalvara. Nije mogućno opisati ni iznenađenje kira-Anastasijino ni zabunu Janićijevu.Kira-Anastasija za celo ne bi jače vrisnula, da joj se namesto njegovo javio u sobi pok. kir-Bendžo; fildžani i džezva s kafom sleteše sa poslužavnika i prosuše se po podu, zastrtom šarenim ćilimom. Ovaj vrisak trže iza sna kir-Lambru.Onako bunovan, zinuo i on, beči oči, ali nikako ne može da se razabere, gde je i šta se to oko njega događa.Zaboravio gde je, pa premislio da mu se lopovi uvukli u kuću, te u malo što ne poče da viče za pomoć. Janićije se u tome času koristi zabunom, štuče kroz vrata i istrča na ulicu. Anastasija i Lambre ostaše jedno spram drugoga zapanjeni i oboje, kao krpa, bledi.Ona ukočila pogled u prestravljeno i potpuno zbunjeno lice Lambrino, ruke joj klonule a u nedrima od straha tako silno bije, da joj je košulja od tanke ćerćelije, kroz koju su rudele jedre konture, odskakala na grudima.A on, tako isto usplahiren, izgubio svu moć mišljenja, blene u kira-Anastasiju pitajućim pogledom, kao da je ovoga časa nekakvo priviđenje proletelo kraj njega. — A sad? — promuca kira-Anastasija i plašljivo ga pogleda. Kir-Lambre ne odgovori ni reči.Pomisao, da je zatečen u ovakome stanju u tuđoj kući, obuzela mu je sva ostala čula, da nije ništa čuo šta ga ona pita; a onaj besmisleni pogled, koji se ukovao za vrata, kuda je Janićije otišao, teško da je i opažao, da pred njim stoji prestravljena Anastasija. Anastasija gledajući u zaprepašćeno Lambrino lice, počela je osećati instiktivno da joj od tuda nema pomoći, pade na minderluk, zaroni lice u jastuke i poče naglo jecati.Pred oči joj iziđe sve, šta može sada očekivati.Nije se ona ni malo plašila kir-Diše, za koga se udala po tuđoj volji i, samo toliko, koliko da pokrije glavu.Da je kir-Lambre slobodan, bez žene, lako bi ona prkosila celome svetu, rastavila bi se sa kir-Dišom, pa bi se udala za Lambru; ali ovako, stvar će ispasti sasvim drukčije: muža će izgubiti, a Lambru ne samo da neće dobiti, nego će radi njega stradati, biće posramljena, kira-Mana će je na svakome susretu popljuvati, kuma-Duminica i ostale čestite žene zaobilaziće oko nje sa pogledom na stranu, kao kad bi ko okretao oči od ružne stvari; pa ni kroz čaršiju neće smeti od belosvetskoga jezika i podmigivanja.Jednom reči, o njoj će se svuda govoriti taman onako, kako se govori o fudul-Stamenki, radi koje je, baš tih dana, gazda Mitar svoju ženu izbio. Od prilike slično tome proletalo je i kroz kir-Lambrinu glavu, u koliko je on, onako smrzao i besvesan, mogao shvatati.Sramota će se za celo čuti, te ni on nije mogao zamisliti, kako će se u čaršiji okrenuti i kakav će u očima sveta izgledati, kad stvar pukne po Beogradu.Jedno što je osećao, to je, da će sav onaj ugled, koji je do sada imao, pasti u prašinu.Jednom valjanom trgovcu, koji je u čaršiji uživao lep ugled, a u crkvi, prema mitropolitovom stolu, imao svoj sto, mogla se progledati kroz prste svaka prevara u trgovini, a da mu moralni ugled ne postrada.Jer, najposle, trgovina je jedna veština, a ljudi koji kupuju nisu slepci, pa da reknu: Nismo videli šta nam je dao; niti je trgovac neka aramija, koji hvata ljude za gušu, pa veli: Plaćaj, bre!Naprotiv, ti imaš prava da se cenkaš, pa ako im je skupo, ne kupuj; ali, ovo je sasvim drugo, to već nije ni dućan ni trgovački posao, već svoj prijatelj i njegova žena.A, u to vreme, u Beogradu se sa najvećom surevnivošću pratio privatan, porodički život i domaći prag čuvao kao „svjataja svjatih“ od nečistih nogu neposvećenih. Jecanje kira-Anastasije opomenu ga, da se ne sme oklevati i da mu valja ma šta preduzeti, te da za vremena spreči Janićija u njegovom izdajničkome poslu.Prva mu misao pade na um, da ode u dućan i, ma na koji način, podmiti Janićija, da ćuti.Ovo beše jedini izlaz, da se sačuvaju od sramote, koja ih je u čaršiji čekala. — Anastasija! — poče joj šaputati na uho, trudeći se, da je umiri i podigne sa jastuka, u koji je zaronila lice i plakala. Anastasija nervozno mrdnu ramenima, da je ne tiče rukom. — Ama, što si se prepala?Ja ću da ga potplatim, da ćuti.Daj mi samo dreje da se obučem. — Odneo... sve... i dreje.. i... jecala je Anastasija. — Šta veliš?! — zapita Lambre zaprepašćeno. — I... jemenije.... Kir-Lambre samo što sede na minderluk i kao pretučen zanemi.Sada tek, kad vide, da iz ove kući može izaći samo go i bos, njemu se učini, da je pronašao pravi uzrok Janićijevom postupanju.On nije ušao slučajno, no namerno.Samo, ko li mu je mogao tako što narediti?Da to nije kira-Manino delo, o tome nije ni malo sumnjao, ma da je od nekoga vremena ona na novo započela da popreko pogleda na kuću kira-Anastasije i da potajno plače i vene.Kira-Mana ne bi imala smelosti da ga tako osramoti, pa baš kada bi znala, da je za takvo delo ne bi vratio njezinoj familiji na vilajet; međutim, nije mogao ni pomišljati, da bi Janićije, sam, bez ičije pomoći, mogao doći na ovako prepredenu misao.Takve misli ne padaju na pamet šegrtima. — A da nije to kir-Diša? — zapita prestravljeno posle kratkog razmišljanja. Anastasija diže lice s jastuka i sa nekim strahom pogleda u Lambru. — Kako to?. — Može biti on je nešto posumnjao, pa njemu naredio da nas hvata. Ali kira-Anastasija, koja je svoga muža dobro poznavala, nije verovala u takvu pretpostavku.Kir-Diša je revnosno pazio na svako parče kožice u dućanu, na svaku kašičicu masla, što će se u kući potrošiti; kad je pravio turšiju od beloga luka, on bi prebrojao sve glavičice i strogo je motrio, koliko će se dnevno pojesti, ali, što se tiče žene i prijatelja, koga je tako jako uvažavao, na njih nije obraćao pažnju, niti je i slutiti mogao, da će mu se od njihove strane tako što desiti. U to nije sumnjala, ali se plašila ipak, da sada kir-Diša ne sazna i da Janićije ne razglasi po komšiluku njezino neverstvo. — Moram da trčim po njega! — viknu Lambre. — Ne li imaš kir-Dišino dreje? Kira-Anastasija brzo skoči i iznese iz dolapa jednu anteriju, ćurče i čampare.Kad Lambre navuče anteriju, tek onda vide, kako bi mu bolje bilo da go i bos protrči kroz čaršiju, nego li da se u ovakom odelu među ljude javi.Anterija je bila toliko široka, da je mogao četiri puta oko sebe obmotati, a cevanice njegove tako tanke, da su u onim čamparima izgledale kao tanka slamčica, zabodena usred najšire saksije. — Elem, nema ništa od taj posao! — reče Lambre skrušeno i oturi odelo od sebe. — Ujede me, pceto; šta sad da se radi?. Anastasija je stajala nasred sobe, pa je tako apatično i sa tužnim izrazom lica posmatrala oblačenje kir-Lambrino, kao da se nje to ništa ne tiče. Međutim, Janićije je sa gužvom kir-Lambrinoga odela stigao u dućan i sav zbunjen prošao mimo oba šegrta u sobicu i odelo turio pod svoju dušemu.Ali pri izlazu iz sobe dođe mu druga misao, izvuče gužvu od tuda i brzo ode niz čaršiju. Posle nekoga vremena vrati se u dućan, ali bez one gužve, sede za posao, da radi; no taj posao, što ga je u ovako uzbuđenom stanju započeo, za celo bi morao iz nova započinjati, da ga u radu ne prekide kira-Anastasija, koja u taj par uđe u dućan. Bila je neobično tužna i usplahirena.Kad je videla da kir-Lambre nikako ne može izići na ulicu, nije bilo drugoga načina, no da Lambru zaključa u sobu, da na kapidžik udari katanac, kako ne bi niko mogao s polja ući, pa da lično okuša kod Janićija neće li ga umilostiviti. Janićije se zbuni, kad je ugleda na pragu dućana, zabi glavu u posao, pa se učini, kao da je i ne vidi.Ma da je sve ono uradio ne razmišljavajući dugo i pod prvim utiscima one kira-Manine reči, kojom ga je onako sramotno okarakterisala, on je ipak sada osećao da se iz svega ovoga može isplesti nešto strašno i po njega i po sve ostale, o čemu u prvome trenutku svoga uzbuđenja nije mislio. Anastasija je za koji trenutak stojala na pragu dućana, očevidno savlađujući u sebi suvišnu zbunjenost i strah i trudeći se da se koliko toliko pribere. — Janićije, odi časkom ovamo! — pozva ga i uđe u dućansku sobicu. Janićiju ne beše baš najprijatnije, ali se diže i pođe za njom u sobu. Kad priklopi vrata, kira-Anastasija ga tako nežno, tako molećivo pogleda, a ruke sklopi pred njim, kao grešnica pred ikonom.Ništa nije bila u stanju da progovori, u grudima joj je tako silno lupalo a u grlu stezalo, da je morala upotrebiti svu prisebnost, samo da ne brizne u plač. Janićije je takođe nemo stojao pred ovom očajničkom prilikom, oborio je i on oči, pa ih nije smeo podići; nije znao kako da se u ovome času ponaša. — Aman! — zajeca ona, kad opazi kako Janićije gleda u stranu i izbegava da se susretne sa njezinim očima. — Smiluj se! Janićiju posta neprijatno i poče zverati čas amo čas tamo; navikao je da od svoje gazdarice čuje vazda odlučan i zapovedni ton, pa mu dođe sada i suviše iznenadno sve ovo. — Imaš li Boga, imaš li duše? — Zar ćeš da me ubiješ, Janićije?! — promuca Anastasija, pa, kada vide kako Janićije uporno ćuti, ona pokri lice rukama i udari u plač. Janićije ne moga više da izdrži u ovakome položaju. — Ko će da te ubije?Ja neću! — Kako da nećeš?Šta sam ti uradila, da onako učiniš?Ja ću da skačem u Dunav — ja ne smem... — Ja neću da meni niko kaže, kako sam tvoj pezevenk-baša. — Lele, zajeca Anastasija — Bog pa ti!Ti ako me ne izbaviš, ja ću u Dunav! — I to je sramota, gazdarice! — progovori Janićije — Gazda na putu a ti, eto, kako činiš! Anastasija očevidno ništa nije čula šta joj Janićije govori.Ona pade preda nj na kolena, uhvati ga za rukav i poče jecati. — Gazdarice, šta to radiš? — Evo, tu su šegrti u dućanu, videće. — Hoću da se davim... — Ama šta ćeš od mene? — Vrati dreje...Ja ću mu kažem da nikad više ne dolazi... hoću da se kajem... u crkvu ću da idem, veliku voštanicu da palim za dušu na tvoja majka.Brat da mi budeš, Janićije... vrati mi dreje... — Ne mogu, nisu kod mene! Anastasija preblede, oči joj stadoše, a suze u času usahnuše, kad začu da Lambrino odelo nije kod njega.Dakle, više joj nema spasa; on je to odelo odneo bez sumnje kira-Mani.Sad joj ne ostajaše drugo već ili da živa sačeka javnu sramotu, ili da bez ikakvoga odlaganja učini ono, što je Janićiju malo čas kazala. Suze i preklinjanje njezino, ma da su donekle uticale na Janićija, ipak ga nisu ni malo poremetile; ali kada je pogleda sad, ovako bledu, onemelu i potpuno salomljenu, njemu stade žao ove lepe grešnice, čije oči, zalivene suzama i očajanjem, izgledahu ipak tako detinjski nasmejane i tako mile, da im se ne bi moglo odoleti. Tome izrazu nije mogao prkositi; pa i ako mu je mržnja na kir-Lambru dvostruko porasla u onome času, kada ga je ugledao kako se razmetnuo i hrče na tuđem minderluku, kao da je u svojoj kući i kod svoje žene, opet zato nije mrzeo svoju gazdaricu.Ona ga nikad nije grdila; a to je mnogo vredelo za dušu jednoga siročeta, koje nije saznalo ni za majčinu ljubav ni za sestrinsku miloštu, i koje je od prvoga saznanja svoga samo znalo za gruba izvikivanja i tešku ruku svoga majstora.Naprotiv, ovoga časa, kada je ugleda ovako porušenu i poništenu, on se seti kako ga je uvek, kada bi kir-Diša otišao u dućan, terala da muče kao bik i da gradi kojekakve lakrdije, kao ono o svatovima.Janićije je sve to dragovoljno izvodio i bio je uvek zadovoljan, kad god bi opazio kako joj od silnoga smeha suze na oči udare.Smejala se tako slatko, kao dete kada ga zagolicaju, pa se i on, zaražen ovim smehom, i sam iz sve duše smejao. — Gazdarice, ja eto neću da te izdam, —- reče poluglasno i pogleda je u oči. — A dreje?...Što si ih odneo na kira-Manu? — Nisam! — Sreće ti! — zapita ona, a zračak vedrine blesnu iz vlažnih očiju. — Kažem ti, nisam! — Hoćeš da mi daš?... — Hoću.... ali... — Nije mogao da dovrši što htede reći, jer ga Anastasija, radosno iznenađena, zagrli i poče ljubiti. — Sestru nemaš, Janićije; ja ću da ti budem od sada sestra. Janićije oseti neku nepojamnu toplinu u ovome zagrljaju.Nešto milo, opojno, što ga je zanosilo a od čega se nije mogao oteti, obuze ga svega i Bog zna ne bi li u ovim toplim okovima ostao tako ceo dan, da u isti mah ne osećaše i neku čudnovatu stravu od svega ovoga što se s njime dešava. — Od kuda mu baš sada počeše izlaziti na oči čas tetka Maca čas Leposava, a sada opet majstor Diša?Tek ove pojave rasvestiše ga i on se polako izvi iz njenoga zagrljaja. — Da kažem gde su.. ama tako, ako obećaš nešto.Ako nećeš — onda.. — Sve kako ti hoćeš, sve ću da uradim.I kalfa ćeš da bidneš, i ortak sa kir-Dišom. — Lambru da oteraš!To što je dolazio, neka!Ama od danas da ne prigviri u majstorovu kuću. I da je ma kakve žrtve još zahteo, ispunila bi kira-Anastasija.Dala mu je reč, zaklela se, i Janićije posta potpuno zadovoljan.Njemu je glavno bilo da kir-Lambru najuri iz kuće, a to je, u ovaj mah, uspeo. Stvari je Janićije odneo kod tetka-Mace.Ovde je bio siguran da ih, do povratka kir-Dišinoga neće niko tražiti. Kira-Anastasiji se malo stušti lice, kad ču gde je ostavio stvari; ali opet to joj nije izgledalo onako strašno, kao što bi bilo, da ih je ma kome drugome dao.Ona iziđe iz sobice i požuri tetka-Maci, a Janićije, još sav rumen, uđe u dućan i sede za posao, ali sada mnogo pribraniji i nekako svečano raspoložen, kao onaj koji je učinio dobro delo, pa sada u tome uživa... Povratak kir-Dišni kući očekivao se svakoga dana.Ma da se sa Janićijem onako izmirila i stvari Lambrine od tetka-Mace primila, kira-Anastasija je opet zebla od nečega.Sa tetka-Macine strane nije se plašila ničega.To je, kao u vosku znala, da tetka Maca nije od onih žena, koje jedva čekaju da saznadu za tuđu tajnu, pa da je, na sve četiri strane, raznesu.Naprotiv, ona je bila od ono malo žena, koje su umele ne samo da tuđu tajnu, kada im se poveri, duboko zakopaju, nego, ako im je samo u moći, i da pomognu svojoj bližnjoj, da ovu tajnu od tuđeg oka sačuva; radi te svoje osobine, tetka Maca ne samo da je bila rado viđena u kućama gde se tako što dogodilo, nego je bila uvažavana i od onih žena čiji život beše posvećen u svemu svome mužu, kući i deci, ako ih je Bog dao.I ta osobina tetka-Macina stvorila joj je toliki ugled, da se njezin glas mogao u mnogim kućama smatrati kao glas ma koga važnijeg člana familije.Jednom reči ona je bila: „tetka“, mila i dobro došla svakome.Ali, kira-Anastasija je zebla baš od Janićija.I ako je sve činila, da ga umekša i zadobije, da ćuti, ona se bojala da neće moći očuvati tajnu, koju joj je u jednome času obećao.Usled ove bojazni kira-Anastasija postala je ovih dana sušta uslužnost i ljubaznost naspram Dišinoga šegrta.Nije bilo jela ni poslastice, koje je kira-Anastasija tako vešto gradila, a da najbolje zalogaje od toga ne dobije Janićije.Od onog fatalnoga dana pa sve do majstor-Dišinoga dolaska, Janićije je živeo kao mali sultan. Poslastice i uslužnost kira-Anastasije prijale su Janićiju mnogo više nego li gazdine ćuške, što ih je, kao šegrt, od vremena na vreme dobijao. — Ali ma koliko da je to očevidno on sam opažao, i samome njemu bilo je tugaljivo, kad god bi pomislio na dolazak majstorov.Zašto je on zebao i od čega, nije mogao da samome sebi objasni?Osećao je tako neku potajnu stravu, kao kad očekujemo nešto što će se neminovno desiti, ali nikako ne znamo, šta će se to desiti i u kome času. — Da rečem, da se kajao, što je obećao Anastasiji da će ćutati, to za celo nije bilo, jer je Lambre prestao da dolazi i kira-Anastasija ga je tako sestrinski pazila, da mu se njegovo ćutanje bogato nagrađivalo. No u dnu duše Janićijeve, što on ni sam nije mogao razabrati, vodila se neka potajna borba.Nešto nejasno, što se ne bi moglo obrazložiti ni vernošću naspram svoga gazde čiji je hlebac jeo, ni strahom da će ga kogod prokazati Diši kako prikriva jednu prljavu tajnu, radi koje će obraz majstorov pocrveniti.I to se vuklo kroz dušu, kao teška magla kada se vuče nad zemljom i nikako ne može da se podigne i razbistri. Anastasija ga je suzama i preklinjanjem zadobila, i on je, u trenutku duševne slabosti, osetio ono sažalenje, koje osećamo uvek prema grešniku, kada se iskreno kaje.Ali sad, kada je već to obećanje dao i kada mu je predosećanje kazivalo, da je dolazak gazda-Dišin tu na pragu, u njemu se pojavila sumnja, da to što je obećao nije dobro i da će gazda-Diša i bez njega saznati sve: kako je kira-Anastasija pogazila obraz svoga muža, a on hleb svoga majstora. I tada mu je dolazilo, da ne čeka, no da pogazi svoje obećanje i, kao veran sluga, ispriča svome gazdi sve i kakvoga je prijatelja imao i kakva mu je žena.I taman da se na takvoj odluci zadrži, a u mislima mu iskrsnu uporedo kir-Diša sa svojom širokom šakom, od koje su mu uši tako često bridile, i kira-Anastasija sa onim prestravljenim pogledom, bledim licem i suzama u očima, koje ga tako žalostivo gledaju. — A što se opet oženio njome, kada mu je ceo svet govorio da to ne čini?A da mu kažem, pa da me, kao u svatovima, opet odalami, to baš neću. — Najposle, ona mi nije nikakva zla učinila, a od njega nisam nikakve milosti video. Tako je, od prilike, rešavao ovu borbu Dišin šegrt i starao se svim načinima da se pred svojom savešću opravda za svoje ćutanje.Ali to mu ne ispadaše tako olako, jer kad god bi pomislio da je sa ovim pitanjem na čisto i kad god je ona slika kira-Anastasije zajedno sa svima onim slatkišima i sestrinskom predusretljivošću pretegla, iskrsao bi na novo nov neprijatelj, koji prećaše da mu pravac duševne borbe sasvim poremeti.Javila bi mu se kira-Mana sa onom optužbom, kojom ga je obedila da je saučasnik svoje gazdarice i Lambrin, i tada baš nije mogao ni zamisliti više, da mu valja svoje obećanje održati. Do ovoga događaja Janićije je bio samo dečak, bezbrižan, veseo; a ovaj događaj i ona duševna borba sada ga sasvim promeniše.Počeo je da promišlja, počelo je da se budi u njemu nešto ozbiljno, natušteno, koje mu, iz neke mračne dubine, govori; Pazi kako ćeš, ti nisi više dete! U takvome nesnosnome duševnome raspoloženju dočekao je i dolazak svoga majstora. — Sunce zašlo već, a tamna rumen, koja je iščezavala zajedno sa mujezinovom pesmom što se sa minareta razlegala, opominjala je trgovce da pazar prestaje; i pogdegde već su se spuštali ćepenci i zatvarali dućani.I Janićije uze sa jednim šegrtom unositi u dućan kože, i gotove jemenije, koje su vas dan pred dućanom visile, pa već počeo spuštati ćepenak, kad u dućan utrča drugi šegrt, koji se majao na polju. — Eto gazde! — povika i žurno se dade na posao oko sređivanja espapa. Janićija podiđoše mravci, spusti venac od jemenija na tezgu, a čelo mu se orosi znojem što ga probi.Kao drveni stub stoji i ni jednim delom tela ne miče, već gleda u vrata, na kojima je stojao majstor Diša. — Šta si se zapanjio, pezevenk bre, kao da je mečka pred tobom?! — uzviknu majstor, kad opazi kako mu šegrt još stoji i ne pomiče se, da prihvati putničku bošču, koju mu je pružio. — Drži ovo, pa hajde kući! Janićije se povrati od prve zabune, pritrča ruci majstorovoj, pa je sa ostalim šegrtima celiva, a bošču prihvati i pođe za gazdom. Kira-Anastasija se u taj čas majala na doksatu i zalevala cveće, koje je ozdo na više, zajedno sa osmanlukom, sav doksat obuzelo.Kad ugleda svoga muža, oturi kantu i puna radosti strča dole. — Stiže li? — Dobro dosli!Kako ste putovali! — Bolje vas našao!Dobro, fala Bogu! — odgovori Diša, kada mu vesela ženica pritrča ruci, da je celuje. — A vi, kako ste? — Eto, ja i Janikije čekamo te svaki dan; mnogo ste ostali! — Bogu hvala što još za toliko ne ostah, sa kakvim sam lopovima imao posla! — odgovori Diša i uđe u kuću. Janićije dodade gazdarici bošču, malo stišaniji posle ovako prijatnoga susreta, ali i začuđen, kad ugleda kako kira-Anastasija radosno i bez ikakve strepnje dočekuje svoga supruga. Kira-Anastasija odreši bošču, u kojoj je bilo poklona za nju, kira-Duminicu i kira-Manu.Jako joj se dopao fistan i anterija od ćitajke što joj je doneo za spomen; podigla je rukom u vis, zagledala sa svake strane i divila se vezu na rukavima.Kir-Lambri i kir-Dumi doneo je dva dugačka čibuka, potkićena raznobojnim merdžanima i po jednu lepu duvankesu sa žutim kićankama.Njihovim ženama po jednu šamiju kalemćarku, tek koliko da znaju kako ni na njih nije zaboravio. Dokle je žena razređivala poklon, kir-Diša zašao po kući, da osmotri je li sve u redu; zavirio i u mutvak, gde je Janićije stojao i očekivao na zapovesti. A kada kir-Diša zađe i u podrum, da pregleda turšiju, kira-Anastasija strča sa doksata u mutvak Janićiju. — Ovo tebi! — reče i tutnu mu u šake jedan cvancik. — Zašto, gazdarice? — zapita Janićije gledajući nerešljivo u novac. — Zato, što je pceto, što ne je čovek!Tolke godine, bre brate, služiš pošteno, a on da ti ne donese poklon ni koliko za jednu aspru. — Neka, gazdarice, ne treba meni poklona! odgovori Janićije, koji se sve više zbunjivao posmatrajući kako mu se gazdarica dvojako ponaša: malo čas onako radosna, kao da je jedva dočekala, što joj se muž vratio, a sada tako prezrivo. — Mori, nemoj da se nećkaš; pravo je da ti ja poklonim, sestra sam ti, brat si mi! Janićiju je sve ovo bilo nelagodno; ono neznano što ga je jednako držalo u nekoj zapetosti i nedoumici, pojačavalo se sve više, te on nije nikako mogao da shvati ni odredi, u kakvom upravo položaju treba sad da se nađe prema svome gazdi, a u kakvome prema gazdarici. A kada bi bilo bar koga, kome bi smeo poveriti i njegovom pomoći razbistriti u glavi onaj haos, koji mu je smetao da bude onako vedar i bezbrižan kao do sada!No on nije imao nikoga svoga; a tetka Maca, kojoj je predao Lambrine haljine, bila je za njegove godine i suviše stara, da bi joj se mogao požaliti.Sa Leposavom opet ne bi mogao govoriti o tome, ma da je i ona, kao i majka joj, znala o svemu, što je on video i tetka-Maci ispričao. — Da kažem, ne valja!Obećao sam da ćutim.A da varam gazdu, zlo! — mislio je Janićije i između ova dva izraza uznemirene savesti stojao je u mutvaku kao između dva ognja među koje je stavljen, da po svojoj volji izabere u koji će skočiti.I sam Bog zna dokle bi ovo lomljenje trajalo, da se sutra dan ne dogodi nešto, što je Janićijevoj odluci dalo snažan preokret. Kir-Diša naredio ženi, da za sutra spremi večeru i da pozove Lambru, Dumu i njihove žene; hoće da ih počasti za svoje nasleđe. Kira-Anastasija rado prihvatila naredbu, pa se i ne obazire na obećanje što ga je dala Janićiju, samo peva po kući i mesi poslastice.Milo joj da se pred gostima pohvali poklonom, a još milije, što će, posle toliko teških dana, videti onoga radi koga u malo što nije stradala. Janićije je još te večeri doznao, da će majstor sutra zvati na čast i Lambru i kira-Manu, pa mu dođe neobično teško, kad pomisli kakvim će ga očima gledati i Lambre i kira-Mana, kad ih stane oko sofre služiti. — Da služim kira-Manu i Lambru, to da ne bude! — pomisli, a plamen mu udari u obraze. Sutra dan dođe majstor Diša u dućan, sede na ćepenak i, kada mu mlađi šegrt prisluži jednu kafu, pozva Janićija i naredi mu da ode do Lambrine kuće. — Da pozdraviš kira-Manu i da joj ovako kažeš: Mnogo te pozdravlja kira-Anastasija i poručila ti da dođete na jednu baklavu i tatlije večeras. — Ne mogu, gazda! — odgovori odlučno Janićije, koji je do ovoga časa stojao pred gazdom kao na ugljevlju. — Šta veliš, bre? — Nemoj, gazda, da me šalješ tamo: nemam obraza da joj na oči iziđem. — Zašto, more? — Jer mi je kazala da sam pezevenk-baša!Zašto da mi kaže tako? Kir-Diši se smrači, kad ču kako mu šegrt otkazuje poslušnost. — A i šta si drugo nego pezevenk, kuče, bre!? — podviknu Diša i dohvati jednu letvu, da odalami neposlušna šegrta. Ali Janićije, mnogo hitriji od svoga majstora, istrže mu se iz šaka i izlete na polje. — Tornjaj mi se s očiju, u dućan da mi ne pristupiš više! Nesrećni Janićije sada je ostao potpuno sam, na sokaku, bez igde ikoga svoga.Ma da od majstor-Diše nikada ne vide ništa, što bi ga čvršće vezivalo za njega, on mu je opet bio nešto: jeo je njegov hleb, do duše vrlo često začinjen šamarima, ali opet hleb; jer gazda-Diša, koji u svome veku nikome u oči nije smeo reći ni ružne reči a kamo li uzmahnuti šakom, obično je sve one šamare koje je želeo spustiti na tuđe glave, izdašno spuštao na Janićijev vrat.Ali to, u ostalom, nije činio on iz mržnje prema svome šegrtu, već iz viših pedagoških principa, koji su u ono vreme u jeku cvetali, a i zato, da u očima svoga šegrta jače označi onu razliku, koja između njih vladaše. A Janićije je te šamare zajedno sa gazdinim hlebom gutao i čuvao ih, da ih docnije on, kad bude proizveden za kalfu, sa bogatim interesom vrati prvome svome šegrtu, koji mu pod ruku dođe. Kad se ovako naglo našao na ulici, stao je za jedan časak i nerešljivo se obazirao na sve strane pitajući se u sebi šta će i kuda će.Ostane li tvrdo na tome, da ga ne primi, onda je sasvim propao; kod drugoga gazde morao bi kao šegrt početi iz nova i šegrtovati još toliko godina, pa tek onda biti proizveden za kalfu.Esnafi su prema mlađima imali takav pravac i on se morao poštovati.Pa kad bi to sve bilo, da li bi on to i dočekao?A kod ovoga majstora njegovo proizvođenje bilo je već na pragu. Suze mu navreše na oči i on ih krišom od prolaznika utre rukavom i polagano pođe poizdalje obilaziti oko dućana.Da je samo mogao, on bi toga majstora, koji mu je toliko šamara napoklanjao koliko možda ni svome psu udaraca nije dao, i koji ga sada ni kriva ni dužna tera iz radnje, on bi ga tako izdevetao za sve, da se do veka seća, kako je nečovečan bio naspram svoga šegrta.U potaji je tako osećao; ali naravno bio je prinuđen, da to osećanje duboko u sebi skrije i da još jednom pokuša, neće li umilostiviti gazdu. Ali njegova muka beše u zalud.Kad se okolišeći približio ćepenku majstorovom, ovaj dočepa nenadno kalup i ispovrte na njega; Janićije se, u dobar čas, saže, te ga kalup prelete i u malo što ne pogodi jednoga prolaznika, koji u tome času naiđe. — Janićije nije čekao i onaj drugi kalup, što se u majstorovoj ruci obrete, već naže niz ulicu i izgubi se u onim silnim ćorbudžacima koji se sticahu u čaršiju. Taj kalup, koji ga nije pogodio, odlučio je Janićijevo držanje.On onako uzbuđen i psujući i toga majstora i samoga sebe, što mu se jezik vezao, te ne kaza čega radi ne može da ide Lambri i kira-Mani, uđe žurno u avliju kira-Anastasije, zaviri u mutvak, pa kad ne nađe tamo gazdaricu, on izvadi onaj cvancik, što mu ga ona pokloni, baci ga u mutvak i što je brže mogao istrča na ulicu. — Bila mu je prvobitna namera da vrati gazdarici cvancik u ruke i da joj kaže, da će sve odati majstoru, jer zbog nje neće da gubi mesto i da na novo u drugoga gazde započinje zanat; ali, kako je u mutvaku ne zateče, to mu beše još i milije.Nekako teško bi mu bilo reći joj sve to u oči, a još teže ostati pri svome, kad se ona zaplače i stane ga bratimiti, da je ne oda.Ovako njezin je cvancik vratio, i sad ga ništa nije vezivalo da jezik vezuje. Ali ipak, ovoga dana nije smeo ni prići dućanu gde je majstor Diša revnosno čekao, neće li ga ugledati, te da ga isplati po svojski.Lutao je po sokacima, onako besposlen zavirivao po dućanima, a kada je osetio glad, otišao je do jedne simidžinice i tamo željno gledao u onaj hleb i simite, koji su se pušili po ćepenku.Da mu je sada onaj cvancik, kako bi se slatko najeo hleba. Simidžija bi mu, možda, i dao komad hleba, makar i za dušu mrtvih, da je zaiskao; ali to ga beše sramota i on se s teškim srcem odbi od ćepenka i hlebova, čiji je miris tako dražio njegov izgladneli stomak. — A da sam one Lambrine dreje predao onda kira Mani; ili da sam ih sačuvao do povratka gazdina, sada me on ne bi ovako oterao, nego bi me još i za kalfu izveo, što sam mu bio veran! — mislio je, silazeći se već po peti put do Varoš-kapije i vraćajući se natrag Barjak-džamiji.A što je više u te misli zapadao, sve se više kajao, što je popustio pred njezinim suzama i pretnjom, da će u Dunav skočiti. Tako ga je na ulicama zatekao i prvi sumrak, te jedno to, što bi mogao pasti patroli u ruke, ako na ulici zanoći, a drugo jaka glad, koja ga je već toliko stegla, da je lepo osećao kako ga po trbuhu kolje, nagoni ga, te otvori kapidžik tetka-Macin i uvuče se u njenu avliju. Kako li se u jedan mah i obradova, kad ugleda Leposavu, kako pod jednim debelim orahom blizu mutvaka postavlja sofru i polaže sanove i čanke pune jela, i zastide, kad pomisli kako će i šta će reći tetka-Maci, te da ga zadrži na večeri i noćištu. Kako je zatvorio leđima kapidžik, tako je i ostao naslonjen o njega, a od stida nije smeo dići očiju gore. Leposava ga spazi, ali kad vide kako snuždeno stoji i ne miče se, ona ostavi sudove i dotrča mu. — Šta je, more, što si podupro kapiju? — reče mu veselo i drpnu ga za rukav. Ali Janićiju se steglo grlo od stida, pa ćuti kao zaliven. — More, šta ti je?Šta si se napravio, kao da ti je sve pomrlo; hajde ovamo, nana je u mutvaku. Ali Janićije ne miče, nego ćuti i ne diže očiju sa zemlje. Leposava, koja je veselo do ovoga časa govorila, sad se od jednom uozbilji i začuđeno ga pogleda, pa onda preplašeno poče uzmicati nasatke. U tom se pojavi i tetka Maca.Sa prebačenom šamijom preko glave izlazila je iz mutvaka i pošla sofri. — Nane! — poče Leposava koja se ohrabri, kad spazi mater. — Evo, Janićije je došao, ama ne znam šta mu je. — Bog s tobom, dete, što si takav? — uzviknu i tetka Maca, kad ga ugleda onako bledoga i utučenoga. Janićiju udariše suze na oči. — Šta je, more, te plačeš? — Oterao me gazda!... — Zašto? Janićije brzo uguši suze, od kojih se zastideo, i ispriča tetka Maci, kako ga je kir-Diša gonio da ide kira-Mani i zašto nije hteo otići. — Pa kuda ćeš sada, nesrećni sine? — Ne znam!Ovde me sramota da ostanem; idem u svet. — Zar zbog one orospije? — Moram. — To da ne činiš. — Ama, kuda ću ovde?Zar u ovoj čaršiji da počnem iz nova? — To da ne činiš; bolje neka ona ide u svet; bolje na njenu glavu sramota nego na tvoju.Imao si bre dreje u svojim rukama, pa što joj reče, gde si ih sakrio?Što je posla ovamo, da ih digne? Leposava kad ču da će Janićije u svet, oseti koliko bi joj teško bilo da se rastane od ovoga mladića, sa kojim se kao devojčica toliko pregonila i od koga je često plačući bežala.Dođe joj žao, pa ga poče tako bolećivo gledati, kao da bi mu htela reći: „Ostani ovde; tamo je tuđina!“ — Nego ti, sinko moj, da ne činiš toga, kad nisi kriv! — hrabrila ga je tetka Maca. — A gde ćeš noćiti?Valjda će te pustiti, da zanoćiš? — Neće; kazao da sutra dođem po svoje stvari, pa da idem kud znam. — Slepac nijedan! — Svet vidi, a on ne vidi kakvu je suruntiju uzeo! — Odi ti ovamo, tetka Maca će tebe da primi, tu u mutvaku ćeš da spavaš; a sada hajde da večeramo! — Neka, nisam gladan! — odgovori Janićije, koji je željno za to vreme pogledao u onu činiju punu pilava i ovnovska mesa, što se povrh pilava pušilo. — More, nemoj da se sramiš!Nisi ti kod tuđina, nije tetka Maca ni Cincarka ni Grkinja; odi! — Što stojiš more? — viknu Leposava veselo, kad vide kako joj se mati bolećivo ophodi naspram Janićija, i poče ga vući sofri.Janićije se oslobodi i sede.Kako je pucalo za ušima i kako je željno jeo deran, to neka ocene oni koji su u životu imali prilike počešće gladovati. Dan, koji je Janićiju osvanuo pun bola i gorčine, završio se vrlo prijatno.U tetka-Macinoj kući, pod onim hladovitim orahom, njemu je bilo kao da se nalazi među najbližim svojima.Upravo tako je on mislio, ma da nije nikada znao kako je to među najbližima, jer je još kao dete izgubio roditelje i onako samohran potucao se od nemila do nedraga, dokle ga jedan bivolar, koji je doterivao bivolice u Beograd, nije našao na putu, primio ga i doveo u Beograd i predao gazda-Diši na zanat. A kod gazda-Diše nije nikada video nikakve milosti.Iz dana u dan za svaku svoju pogrešku, što bi je kao dete učinio, ili za svaki pogrešan ubod šilom, kad mu je majstor pokazivao na kakvom nepotrebnom opsečku sahtijana kako se radi, dobivao je šamare za vrat ili bi ga majstor čukao u glavu savijenim kažiprstom, na kome je bio debeo bakarni prsten sa pucetom kao orah, da bi mu često kožu raskrvavio.A za sve to kome bi se potužio, kad nikoga svoga nije imao i kad nije mogao nikako napustiti ovoga majstora i otići boljem.Jer i bolji majstor to bi isto radio sa svojim šegrtima.Čak i roditelji, kada su decu davali u ruke majstoru, govorili su: „Tvoje meso, moje kosti; samo ne ubi; udri, ne žali!“ A majstori su revnosno vršili ovaj amanet: „Dokle ti ne utamanim ono divlje meso, ne možeš postati čovek!“ Koliko mu je tetka Maca od ovoga časa omilela, u toliko mu bi više žao, što nema, ma šta čime bi joj mogao nagraditi dobrotu.Detinjska mašta njegova bacila ga je u maštanje: da je nešto knjaz, pa da naredi da mu dovedu tetka-Macu i majstor-Dišu, pa onda pred celim narodom da metne pored sebe tetka-Macu, a svi sovjetnici, popečitelji i narod da joj pristupe ruci, a on da im kaže: „Da je svi listom poštujete, kao da mi je rođena mati!“ A posle bi podviknuo žandarmima, da izvuku macke i da na njih povale majstor-Dišu. — Nisi imao milosti prema svojim šegrtima, sad neću ni ja prema tebi. I ne bi ga ostavio, sve dokle ne preskamuče od bola i kukanja.Posle bi zapovedio da ga okuju u najteže bukagije, da ga metnu na magare, ali ne kao što se jaše nego licem repu, pa da ga provedu kroz čaršiju, a telal da viče: „Čujte i počujte!Ovo je ludi Diša, koji ima ženu orospiju i koji zbog nje tuče šegrte!“ Razigrana mašta Janićijeva sve ga je više uvlačila u svoj čarobni krug, dokle nije u mutvaku, gde mu je Leposava udesila postelju i krišom ispod jastuka metnula jedan stručak bosioka, zaspao.Sit i začaran ovom maštom, zaspao je Janićije tako tvrdo, da ne bi osetio, da ga je kogod te poći izvukao iz mutvaka i čak na Jaliju odneo. A te večeri, kada je on spavao, majstor-Diša je gostio svoje zvanice.Otišao je sam do kir-Lambre, poljubili se i ljubazno ga pozvao na večeru.Kir-Lambre je s početka zbunjeno primio poziv, ali se u brzo pribrao, kada je video kako kir-Diša i ne sluti o onome što se pre desetak dana desilo. Kira-Mana nije došla; obećala je i ona, ali je u veče iznenada zaboli jedna strana vilice, a i glavobolja, te nije mogla ni maći iz sobe. Kir-Duma se iskreno radovao nasleđu svoga kuma, pa je počeo u šali da goni kira-Anastasiju da požuri, te da ne ostane toliko imanje bez naslednika. — Jedno i još jedno, dosta!Ne treba više; nek bude makar jedno, sin, kao moj Alkibijades! — Samo ćerku neću! — odgovori Diša i namignu na kuma; a kira-Anastasija, stidna od kuma, zakloni rukavom oči i pobeže u mutvak, da kafe priprema. Kira-Anastasija nije samo raspoložena, ona je ove večeri bila upravo oduševljena.Pram jasne mesečine, koja je kroz bujne osmanluke i baštensko granje provirivala, trčkarala je ona čas u mutvak, gde su dva šegrta poslovala, čas u gostinsku sobu i kao ševa među punim klasjem veselo pevušila ili se na sav glas zasmejala, kada bi kir-Lambre pokatkad iz kakvoga prisenka iskočio pred nju, da je preplaši. I to oduševljenje imalo je svoga razloga ne samo u tome, što je njezin muž došao srećno s puta kao bogat naslednik, i što je kir-Lambre toliko začikavao i prepadao, da su se svi po kući smejali od srca njezinome strahu i njegovome čapkunluku; ono je povećano i time, što je njezin muž najurio iz kuće Janićija, koji joj je od onoga dana postao kao zla kob.Mitila ga, činila mu sve ugodnosti, koje može jedna dobra duša da učini siročetu; ali joj je vazda na um padalo, da od njega neće biti sigurna, sve dokle se on bude nalazio u ovoj kući. I kir-Lambre je, kao i Anastasija, odobravao Diši, što je toga nevaljalca oterao iz radnje. — More, ne mogu da ti kažem sve kako se beše osilio, čim ti ode!Neće da sluša; a ako, što i posluša, to sve naopako.Nisam smela više ni da mu zapovedim što, sama sam u kući, a on kao ajduk nasloni se o obramku, pa samo zvera. — Tako li beše? — pita Diša. — Očiju mi, tako.I pa kako je pogano pcovao! — Peki!Sutra ću se nakusurati. — Na policiju njega, da se protera od kuda je došao — odgovori kir-Duma.I Lambre takođe beše toga uverenja, da toga mangupa ne treba trpeti, da barata i serbez hoda po poštenoj čaršiji. Za malo i od živoga razgovora i Lambrinih šala izvi se pesma.Lambre zaturi fes za potiljak, izdiže obrve na polovinu visokoga čela, iskrete malo u stranu vrat i tankim glasom zapeva: On zapeva, a obe žene preuzeše; Duma se zavali na uzglavlje za sofrom i od obilnog raspoloženja jeknu.A kir-Diša, koji nikada još u svome veku nije zapevao svetovne pesme niti zapadao u slično oduševljenje, onako presit zavali se i sam na uzglavlja, po koji put (kao što je to svuda onda bio običaj dobroga tona) uzrignu, u znak da je do sitosti zadovoljan i poče treptati očima, a nežnim izrazom lica pratiti raspoloženje svojih gostiju. A kir-Lambre samo izvija čas grčku čas cincarsku pesmicu; prebacio jednu ruku na Dumino a drugu na Dišino rame, pa niže li niže.Jednom reči, pravi prijatelj koji se u kući svoga prijatelja, kao u svojoj, nalazi. U neko doba noći, kada se kira-Duminici počeše oči krpiti, pripališe gosti fenjere, okačiše ih o krajeve čibuka, što im je Diša darovao, i tako svetleći pred sobom, oprostiše se sa domaćinima i iziđoše na ulicu. — E, ovu ćemo večeru dugo pamtiti!Kali nopta, kir-Disa, kali nopta! — Kali nopta! — odaziva se Diša sa kapidžika, i, zadovoljan za sve, leže u dušeke, a odmah do njega i kira-Anastasija: on da odmah zahrče, a ona da još dugo u pameti pribira sve utiske večerašnjega veselja i da se za tim sa jednim osmejkom na rumenim usnama slatko uspava. Ali šta je večito? — I život kao vetar prođe, a kamo li jedno trenutno zadovoljstvo što ga čovek uživa.Zar to nije istina, da baš onda kad čovek misli da je najsrećniji, dođe nešto, što mu svu sreću naopako okrene.I to baš onda, kada mu se najmanje nada, kao ono čovek, koji je prolazio kroz najgušće šume i gudure, obzirao se na sve strane, da ga rđavi ljudi ne opljačkaju ili da se jednim nepromišljenim korakom ne surva u provale, pa taman izašao na čistinu i podviknuo: „Bože pomozi!“ — a ono na ravnom i sigurnom putu spotakne se, padne i skrha vrat. A kira-Anastasija, kako je sa osmejkom na licu zaspala, tako joj je taj osmejak sve do rane zore igrao čas na usnama a čas skakutao po zažarenim obrazima i izvirivao iz onih dveju jamica što su se javljale, kad god bi se u snu malo jače nasmejala. Rano, u zoru, kad svi šegrti ustaju i žure, da ispred dućana počiste i po dućanu poliju vodu, ustade i Janićije, pomete mutvak i sa Leposavom ode na češmu po vodu.Na češmi je zatekao mlađega šegrta majstor-Dišinoga, te od njega saznade sve kako je na večeri bilo, a što je najvažnije, šegrt mu ispriča, kako je kira-Anastasija govorila o njemu, da je bio neposlušan, nevaljao i da je majstor učinio pametno, što ga je oterao. Koliko je uskipelo u duši Janićijevoj slušajući ovo, o tome nije potrebno ni pominjati.Ta on se, do ovoga časa, uzdao baš u samu gazdaricu, da će ga ona kurtalisati bede i vratiti u dućan; a gledaj ti sada, kako izokrenula, kao da je nije sačuvao od grdne sramote, i kao da mu nije kazala, kako će mu od sada biti ne gazdarica no prava sestra. Kao utučen vratio se kući, ostavio sudove pune vode u mutvak, pa ni da je sačekao za koji časak, iziđe na ulicu i uputi se pravo dućanu svoga majstora. — Ako me je i oterao, moje dreje mora mi dati; neće valjda biti tako bezdušan, da me bez ičega pusti u beli svet! — mislio je uz put Janićije, a što se više bližio ćepenku, koji je ispunila gojazna figura kir-Dišina, srce mu je sve strašljivije kucalo.Bližio se tako pažljivo i spreman vazda, da se u zgodnom času sagne, kako bi ga preleteo kalup, ako bi se gazda Diša bacio za njim. Gazda Diša je sedao mirno, opsecao kože za jemenije i ispod očiju posmatrao bivšeg šegrta kako se naokriške bliži. Janićije stade u blizini ćepenka snuždeno i skromno. — Šta tražiš ti ovde? — zapita gazda Diša. — Oprosti, gazda, ja nisam kriv... — Sikter, pezevenk, bre!... — Nisam, gazda, to?Da sam to, ja bih i sada sedeo u tvojoj radnji. Gazda Diša ga pogleda razrogačenim pogledom i čisto čudeći se, kako to da mu jedan šegrt odgovara. — Šta veliš?!... — Tvoj sam leb jeo, gazda, pa sam ti i obraz čuvao; a ti me teraš da idem kir-Lambru, valjada da ti opet obraz sramoti. - Gazda Diši poče da bubnja u ušima.Sve ovo bilo je za njega i suviše nejasno, ali ipak je toliko razbirao, da ima nešto što on ne zna, a što se baš njega tiče. — Ulazi u dućan! Janićije prekorači prag strašljivo i nađe se oči u oči sa majstorom. — Šta je, bre? — Kako si mi obraz čuvao? Janićiju se odreši jezik.Osetio je da mu se ovoga časa deli sudbina, i on ispriča gazda-Diši potanko sve šta je bilo i kako ga je kira-Anastasija posle mitila; pa čak ne zaboravi da ispriča i o onome cvanciku, što mu ga dade, i kako je kazala da je Diša pseto i da nije čovek. Strašna novost načinila je od inače mirnog i spokojnoga Dišinoga lica pravo strašilo.U jedan mah njemu se učinilo da se tavanica sa balvanima srušila na njegovo teme i prignečila ga.Disanje mu zasta.Kako je šakama za sobom napipao sedište, tako se skljokao na njega i blesasto gledao u Janićija, koji je sa strahom očekivao, šta će se sa majstorom desiti. — A ti — zamuca Diša utučen od ovoga što je saznao — zašto si ćutao? — Kako da ti kažem, kad si me odmah pojurio da tučeš?!Zar mi o svatovima zbog toga nisi opalio ćušku? — Zbog toga?Kako: zbog toga? — pita Diša glasom klonulim, iz koga se jasno videlo, da ga je sva moć ostavila a namesto toga nastao u duši užasan strah od onoga što će sad opet čuti, ma da je čuo već ono što je najstrašnije. — Jeste, zbog toga! — Ja te lepo pitah: može li da se raskvari svadba pre đerdeka; a ti meni šamar za vrat!A ja sam hteo da ti kažem kako ju je kir-Lambre onda za mutvakom uhvatio za obraz, a ona mu kazala: „Zašto, bre, da me udaš za ovaj tulum?“ Majstor Diša više nije čuo ništa, nije video nikoga.Kao nesvesna stvar, koja ne razume šta se to oko nje događa, sedeo je nem i poražen prema Janićiju i obojici šegrta, koji su napustili posao, pa onako sedeći oko panja uzvereno gledaju čas u majstora čas u Janićija. — To ona kazala, to?! — viknu Diša očajnim glasom i uhvati se obema rukama za glavu. — A kira-Mana mi je kazala da sam pezevenk-baša zato, što kir-Lambre... — Lažeš, bre, pseto, lažeš! — ječao je Diša, kao da su ga grčevi popali. — Ne lažem, gazda, Boga mi! — odgovori Janićije odmeravajući u isto vreme za svaki slučaj put do vrata. — Ama lažeš, bre! —Gde su Lambrine dreje?Od kuda Lambre tu? — Evo i ovi su videli, kada sam ih doneo u dućan, a posle sam ih odneo kod tetka-Mace.I kira-Anastasija je posle bila ovde, plakala i pošla, da se davi, a ja sam se onda sažalio, pa sam joj dao dreje. — Bre, deco, čuste li šta laže? Oba šegrta potvrdiše, da je zaista doneo nečije dreje i da ih je odneo nekuda.Pa ispričaše, kako je dolazila kira-Anastasija i u onoj sobici plakala i molila Janićija da joj vrati dreje.Janićije im nije kazao čije su dreje; ali lepo su čuli kako je plakala i molila ga i rekla mu da će mu biti sestra, ako je ne oda? — Ama, zar ona?... prostenja kir-Diša. — Tako, gazda, Boga mi! Diša skoči i onako usplahiren pođe iz dućana.Kolena su mu klecala od duševnog uzbuđenja, ali on je išao napred, išao i ne obzirući se za pozdravima ljudi i ne zastajkujući pred dućanima svojih poznanika i ne brišući onaj znoj što mu je kapao sa čela.Neka teška muka pritisla mu dušu, pa jedva diše; čini mu se da će ga ugušiti, a cela snaga na njemu trepti od iznenadne klonulosti i straha, kakav li to on izgleda u očima ljudi.Jer, njemu se činilo da ovo, što je sada čuo, zna ceo svet i da svaki od ovih ljudi, koji ga sada pogledaju i koji mu nazivaju Boga, jasno, kao na dlanu, vide šta se sve u njegovoj duši događa. Pošao je kući, ali na polovini puta zastade; nerešljivo se krete napred, opet stade, pa odjedared okrete na drugu stranu i ode tetka-Macinom sokačiću. Tetka-Macu je zatekao kod kuće. — Tetka-Maco — reče Diša drhtavim glasom — imam jedan razgovor s tobom. Maca mahnu očima na Leposavu i ova iziđe na polje; ali po starome običaju, koji je onda bio u jeku, Leposava ne odmiče dalje od vrata, na koja je uho prislonila. — Je li istina ono? — Koje? — zapita tetka Maca pažljivo. — Pa... one dreje... I kod ovoga imena zape mu glas u grlu, te samo što promuca nešto nerazumljivo i sa očekivanjem, ispunjenim strahom, zveraše u tetka-Macino ravnodušno lice. — A što me pitaš za to?Zašto bi se ja mrazila sa svetom, da sada govorim, pa sutra da mi se kaže kako sam kazala i ono što nije? — odgovori tetka Maca lagano i razložito, kao da se tu o nekoj neznatnoj sitnici govori. — Ama Janićije je doneo dreje ovde. — A od kuda bih ja znala da su to baš dreje kir-Lambrine?Što da bedim čoveka? — A moja žena?... — Znaš kako je, majstor-Dišo; nije to lepo da me uplećeš u te stvari — razvuče tetka Maca — ako što znaš, onda što mene pitaš?Zar je to lepo, da se u tuđa posla mešam! — Tetka-Maco, ti si poštena žena, grehota je da kriješ ono što mi obraz kalja — očajno promuca Diša. — Reci mi samo, je li dolazila po dreje, reci, tako ne gledala očima svoje dete! — Zašto, bre, gazda-Dišo, zašto me teško zakle?Kazaću ti, a ti ćeš, kada joj oprostiš, omrznuti na mene; pa i kira-Anastasija i kir-Lambre.Zašto, bre, tako? — Ja da joj oprostim? — viknu Diša.— Nikada! — Dolazila.Veli: čovek čeka... — Koji čovek? — A znam li ga ja koji je? — Janićije kaže: Lambre, a ja niti sam ga videla, ni dreje poznajem. — Pa to... ona je jedna... jedna... Ali Diša ne beše u stanju da izusti ovu reč, već se okrete i pođe na ulicu i ne obazirući se na tetka-Macu, koja ga zadržavaše, da bar jednu kafu popije i da se malo primiri. Obuzela ga vatra, drhtavica, a u srcu toliko bola i ljutine, da je kao mahnit trčao kući, te da nevernicu na mestu ubije. Kada ga kira-Anastasija, koja se nalazila još pod prijatnim utiscima sinoćne gozbe, ugleda onako uzrujanoga i krvavih očiju, ona prestrašeno vrisnu.Ovaj vrisak i preplašeno lice ženino usugubiše njegovo besnilo.Učinilo mu se, da mu je baš to otkrilo u potpunosti sve ono, o čemu je i posle Macinoga iskaza mogao posumnjati; to mu je bio očevidni dokaz, da je sve onako bilo. — Jer, da nije kriva, zašto bi vrisnula? — A?...To?... poče Diša zagušenim glasom, a grlo ga izdaje, pa ne može ni reči dalje. — Za Boga, šta ti je? — viknu Anastasija i pljesnu se rukama, kada ugleda kako joj suprug stoji stegnutih pesnica, a anterija mu od silnoga uzbuđenja dršće, kao da je neko trese. — E li iskate voda, da se povratite? — Otrova, kučko, otrova! — stenje majstor-Diša i škripi zubima. — Ko vas otrovao? — Ti! — prodera se suprug i podiže obe pesnice u vis. Kira-Anastasija preblede.Što je u prvom trenutku naslutila, da je Janićije odao, sad je jasno videla. I za čudo, mesto da je ovo saznanje potpuno uništi, ona se najedared pribra, one preplašenosti nesta, a namesto toga oči joj dobiše nekakav drzak, izazivački izraz. Taj izraz ne izmače kir-Diši, i on se na jedan mah zbuni.Očekivao je sasvim drugo: da će mu žena udariti u plač, da će ga preklinjati da je ne ubije i da joj pogrešku oprosti.Nadao se čak i tome, da će se pravdati, pa, možda, i uterati u laž i Janićija i tetka-Macu.Očekivao je sve drugo samo ne ovaj izraz, koji mu je izgledao kao prkosna pretnja, kao da ga čika da je se dotakne, ako sme. — Ele, muž na putu a žena ašikuje s komšijama! — A ko vam kaza pa to? — odgovori Anastasija i utače se u oči svome mužu tako drsko i izazivački, da se ovaj čisto zabezeknuo pred tim izrazom. — Sramiš se od zvezde i meseca, da te ne vide s mužem u bašči, a ne sramiš se da te šegrti gledaju sa tuđim čovekom u sobi. — Šta kažeš? — podviknu Anastasija. — Kučko! — dreknu Diša. — Ja iskam da mi daš dete u kuću, a ti, mesto deteta, kir-Lambru — ha?! Anastasija je opazila dobro, da joj sad ne bi pomoglo nikakvo izvijanje, a još manje da će ma čime drugim ublažiti svoju sudbinu.Ona mu ne odgovori ni reči, nego ga poče odmeravati očima kao čoveka, koga ni u šta ne računa. — Obraz da mi pogaziš?Na moj leb da pljuneš?Na polje iz kuće!Idi tvome Lambri! — E, ako je da se ide iz kuća — odgovori Anastasija tako pribrano i tako hladno, kao da priča o nečemu što je se ni malo ne tiče to vi da idete!Kuća ne je vaša nego moja.Na polje iz kuća, ti, zevzek, bre! Kir-Diši prekipe i sa uzmahnutim pesnicama polete, da je udari.Ali u koji čas nalete, kira-Anastasija ga udari nogom u trbuh tako jako, da on jauknu, uhvati se obema rukama za trbuh i presamiti se. — Ne si mi muž: ne sam te nikada ni volela!Ti da ideš odavde; e li ste čuli? Ali kir-Diši uminu bol i on se i po drugi put zalete.Anastasija vešto izmače udarcu, protrča pored njega jednome budžaku, dočepa kuhinjski nož, kojim je malo čas ribu porila, i stade prema razjarenome suprugu. — Ela-te, ako iskate da vas zakoljem!Ela, udrite! — reče mu prkosno i sa prezrenjem baci na njega jedan krvnički pogled. Majstor Diša izgubi megdan.Ruku, kojom je potegao, da je dohvati, trže kao oparen, kad ugleda kako i nož i oči kira-Anastasijine sevnuše oštrim sjajem; strah od mogućne smrti ne dade mu da izvrši što je naumio, i njemu ne ostade drugo nego da iziđe na polje. Tek kad je bio na doksatu, on se okrete sobi, u kojoj mu žena stojaše s nožem, i viknu: — Hoćeš nožem, rospijo?Na leb si mi pljunula, kuću opoganila, pa sada još i da me zakolješ?U policiju ću ja tebe! — Na polje iz moja kuća; dosta ste bez ćirija sedeli u nju, sad nema više! — odgovori Anastasija i zalupi vratima pod nosem svoga supruga. A majstor Diša, još zbunjeniji nego što je došao, iziđe iz one kuće i od one žene, za kojom je toliko čeznuo i od koje je tako željno iščekivao bar jednoga sina. Kakve su mu misli i namere dolazile i to sve na jedan mah u glavu, teško je pobrojati.Ona nepojamna vreva od misli u njegovu zapaljenu mozgu, kada bi hteli da je upodobimo, bila je slična uzrujanoj gomili pasa, koji se glože po beogradskim šančevima i svojim raznoglasnim lavežom uznemiruju tihi san opštinskih patroldžija, koji smatraju za svetu dužnost da svoju noćnu službu revnosno odspavaju. — Nožem na muža!Mene da proburazi?I sve to zbog njezina neverstva!E, čekaj sad!Nisi htela pošteno, sad će policija! Ali, u isto vreme, došanu mu druga misao: zašto policija?Bolje da odeš prvo Lambri, da ga javno u dućanu ispljuješ i pokažeš svetu, kako je nevaljalstvo svome prijatelju učinio. No i tu misao potisnu druga, a ovu treća i tako redom, te na taj način, poremećen pravim haosom od misli i uzbuđenja, ode u svoj dućan, i zatvori se u sobicu, da premišlja što da preduzme. Nema sumnje, da bi kir-Diša, kao i mnogi drugi, ovo pitanje izveo odlučno i bez dugoga razmišljanja, da mu ne cepahu dušu dva snažna osećanja, koja mu svaku odlučnost raslabljavahu.I sada, kada je bio potpuno uveren o neverstvu ženinom, on je osećao prema njojzi onako isto ljubav kao i pređe, pa, ako se može reći, i više, u koliko se uz tu nežnu crtu njegove duše javljao strah, da će je sada za navek možda izgubiti.A uz ovo osećanje rasla je uporedo i ona bojazan, da će postati predmetom svih ćepenaka u čaršiji; njegovim će imenom žene ispirati usta, i onaj ugled, koji mu je od ove ženidbe u čaršiji naglo porastao, splasnuće sada kao naduvena bešika, kada se iglom bocne. Ostati bez žene i pustiti da se ceo svet ismeva njegovom sudbinom, to je dvostruka šteta, koju nikako ne bi mogao podneti. A da na sve ovo odmahne rukom i da oprosti sramotu, ni na to nije mogao pristati. Pa ipak, on je uvideo da mu je nemogućno ostati i dalje u ovako bezizlaznom položaju.To je uviđao jasno, ali zaman!On je bio žrtva, igračka suprotnih misli, koje su ga kao jato grabljivih tičurina rastrzale i kljuvale. Međutim dokle se on ovako lomio i u nerešljivosti svojoj vrteo oko svojih misli kao vrteška na jednome mestu, kira-Anastasija je imala samo jednu misao i odmah je izvela; dala je jednom Cigančetu dve gurabije i obećala mu kalenicu popare, samo da trkne do kir-Lambrinoga dućana, te da mu kaže da joj odmah dođe. Kir-Lambre nije čekao da ga po drugi put zove, otišao je i tamo zatekao Anastasiju u takvome stanju, da mu je i bez njenih reči postalo jasno zašta ga je pozvala. — Ako si pošten čovek, onda ne smeš da ostaviš da me čaršija... poče Anastasija, ali ne dovrši šta je htela reći, već udari u takav histerični plač, da mu trebaše poviše vremena, dokle je kako tako umiri. — Od suza nema lek, džanum; nego da razgovaramo šta da se radi!Može biti kir-Diša da će se pokaje i pomiri; koj zna! — Neću!Neću! — jecala je Anastasija. — Ne sam ga ni do sada gledala, a sad ga mrzim kako jedno kuče, kako što hristijanska duša mrzi na Turčin!Iskam da si idem iz ovu prokletu varoš, idem na vilaet, tam da plačem i pred ikone da kunem tebe Lambre, zašto me dade na ono kavursko čkembe, da mi oči ispije, mladost otruje! Kir-Lambre, uzbuđen suzama i prebacivanjima, a pomišljajući na posledice svega ovoga, sedeo je na minderluku dosta uznemireno, prebacujući to levu preko desne to desnu preko leve noge, a od vremena na vreme zabrinuto je trljao čelo, koje je nervozno čas skupljalo čas u vis uzdizalo njegove obrve. — Ti da ideš na vilaet, a ja pa ovde bez tebe da živim, što mi treba? Tako je uzdisao Lambre, pomišljajućI kako bi mu sve prazno bilo bez ove vesele ženice, radi koje je pregoreo kira-Manu i ostavio da u kući krišom uzdiše i vene i da pakosno gleda na onu koja joj muža preotela. A dokle su njih dvoje ovde razmišljavali, sedeo je Diša u onome sobičku očajan i nerešljiv.Misli i planovi razletali su se kao varnice sa upaljenoga krova; i svake od njih dotakao se, ali ga je svaka i opržila.U dubini uzrujane duše i kroz osvetničko raspoloženje jednako se probijao onaj zračak ljubavi i strah od čaršije, da mu sramotu na smej ne iznesu. Najposle došao je do jednoga rezultata, da bi najbolji način, koji bi odgovarao potpuno njegovome stanju, bio, da Lambru uništi, nju ljuto kazni, ali da mu ona, posle te kazne, opet ostane u kući i da se iskreno pokaje za učinjeno neverstvo.Tako u čaršiji niko ne bi saznao o tome, kako mu je prijatelj obraz ukaljao, a on bi bio potpuno osvećen. Ama takav način osvete bio je nemoguć. — Rospija!Ubi mi dušu; drob mi iščupa! — zastenja Diša salomljen i klonuo pod teškim teretom neostvarljivih i mučnih misli. I ovaj sobičak, u kome je nekada tako spokojno sedeo po ceo dan, pribirajući paru po paru i maštajući potajno o lepoj Grkinji, posta mu sada tako tesan i mračan, da bi se ugušio, samo da je za nekoliko u njemu ostao.Potajna želja, da se vrati kući, da se još jednom, makar i krvnički, pogleda s njome i da je dotera, bar da mu se pravda, pa makar da ga i slaže, vukla ga je neodoljivo tamo, i on sav raslabljen iziđe iz dućana i sporednim sokačićima, gde je u ovo doba najmanje sveta, stiže pred svoju kuću. Ali kad pruži ruku, da uhvati kvaku od avlijskoga kapidžika, srce mu silno zalupa a ruka klonu dole.Malo čas ga je odjurila nožem, pa zar da joj opet dolazi?Stojao je neodlučno neko vreme i počeo osluškivati, neće li bar što iznutra čuti; ali ni iz avlije ni iz kuće ni glasa ni kakvog mu drago šuma, osem onoga šanduda, čije se gusto granje nad samim krovom nadnelo, a koji je tako tajanstveno ovoga puta šuštao. Najzad se odluči, pritište rukom kvaku i pogurnu; ali vrata zatvorena. Ova jedna sitnica, što su vrata zaključana, uskomeša u njemu na novo onu vatru i on poče odmereno gvozdenom alkom, a za tim sve žustrije i jače pesnicom lupati u vrata, da se od udara tresla. Ali iz kuće ni žive duše. Gazda Dišu obuze slutnja, da mu je žena napustila kuću, i on je poče iz glasa po imenu zvati.Iz kuće se ne odazva niko, a na komšijskom kapidžiku pojavi se jedno devojče. — Što čukaš toliko?Nije kod kuće. — A gde je? — Malo čas beše tu kir-Lambre, pa ode — odgovori devojčica glasom, koji je gazda-Diši nekako podsmešljivo zvučao. — A ona je odmah posle njega izišla, i ode na ovu stranu. Diša obori setno glavu i nemo se zagleda u vrhove svojih jemenija.Kuća zatvorena, Lambre bio tu, nje više nema!Noge mu se podsekoše i kako je bio naslonjen leđima uza zid avlijski, sroza se i sede na jedan binjektaš, koji stojaše uza zid avlijski i služaše umornome prolazniku za sedište. — Otišla! — prošaputa. — I on dolazio... sad šta da se čini? Mislio je isprekidano i tupo gledao u ona komšijska vrata, iza kojih je izvirivalo devojče i radoznalo pratilo svaki pokret očajnoga komšije. — Šta si se zablenula, bre, ovamo!? — dreknu majstor Diša, kad opazi kako devojče izviruje; devojčica zalupi vratima i pevušeći otrča kroz avliju u kuću. Još neko vreme sedeo je majstor Diša na binjektašu i čekao neće li se, ma s koje strane, iz sokaka pojaviti figura njegove žene.Sad više nije bio sposoban ni da premišlja o svojoj nesreći.Malaksao, pod pritiskom bezbrojnih misli, osećao je kako ga pamet izdaje, u glavi mu je bilo mutno i tupo, a uz to je osećao i neko odmereno huktanje, kao onaj šum što se čuje u kovačnici kad mehovima vatru raspaljuju.U ovaj mah bio je potpuno besvestan za spoljašne utiske; nekoliko vrabaca džakalo je na jednoj dafini, čije se grane povile preko avlijskoga zida; laste su strelovito proletale tik njegovih očiju, a u jasnoj sunčanoj svetlosti zujalo je nekoliko pčela; jedan krupni bumbar oblete oko njega nekoliko puta i izgubi se u sunčevu zraku; no ni jedan od tih zvukova svežega proleća on nije čuo, — sve je to bilo i suviše slabo da ga izvede iz neme dubine u koju je tonuo. Najzad, kad sunce poče da prižiže a hlad od dafine skrete i ostavi Dišu u punoj svetlosti, on se diže i pođe onom stranom kojom Anastasija ode. Tako se svrši prvi deo ove tužne domaće istorije čoveka, čiji su se ideali stopili u jednu svrhu, da se orodi sa plemenitim potomcima klasične nacije, te tako, u svome budućem porodu, ispravi pogrešku svojih roditelja. I taj jedinstveni ideal, u koji je uneo srž svoga života, koji ga je iz godine u godinu snažio i osvežavao na istrajan rad, ležao je pred njegovim nogama kao ogromna arhitektura, koju je malo čas pod krov metnuo, a ona se u jednome trenutku do temelja u prah survala. Gotovo posrćući i ne videći ništa pred sobom, on je čas brzo čas usporeno, kako su ga kad uzavrele misli raspinjale, teturao ni sam ne znajući kuda.Grabio je kroz mrtve i krive sokačiće, omeđene visokim, sivim zidovima, iza kojih se zaklanjahu bujne bašte i spretne kuće sa doksatima i mnogobrojnim srčali-prozorima. Išao je nasumce, zalazeći čas za jedan čas za drugi ugao tesnih ulica, pretrpanih kao i uvek raznim smetlištem, iz kuća izbačenim, što se na proletnoj žezi sasušilo i često nekim intimnim zadahom zapahnjivalo. Međutim, dokle je kir-Diša ovako očajno lutao sve dalje i dalje od glavne čaršije, Lambre je, kao uništen, ušao u svoju kuću.Kad ga je kira-Mana ugledala bleda i zbunjena, zastala je zabezeknuto na pragu. — Šta blejiš tu, bre! — prodera se Lambre, kada mu se ona ne mače s puta. — Iskam... promuca kira-Mana; ali je Lambre tako krvnički pogleda i nešto po turski kroza zube skresa, da kira-Mana jedva imade vremena da mu se ukloni. Uđe u sobu, zarigla vrata, da mu niko ne ulazi, pa se, kao da je Bog zna koliko pešačio, spusti na minderluk i duboko zamišljen poče trljati šakom čelo.Osećao je težak pritisak, tako težak, kao da mu je ceo majstor Diša sa svom svojom prostranom širinom seo na dušu, pa joj ne da dahnuti. I nije to samo žalost za kira-Anastasijom, koja mu je onako srdito prebacila, no tu je osećao i neki neodređeni bol od samoće, koju će bez nje osećati, i strah od majstor-Diše, da ga usred čaršije ne napadne.Pa onda, tištala ga je i pomisao na sramotu, koja će ga, možda još danas, postići, čim se u čaršiji sazna za neverstvo, koje je svome prisnome prijatelju učinio.Kako li će samo prolaziti kroz one guste redove razapetih ćepenaka i kroz unakrsnu vatru ismevaka i čaršijskog iskašljivanja za sobom? Kira-Mana mu je bila poslednja briga; venčana mu je žena i kuda bi ona smela da mu ma šta prebaci!A baš i kada bi se toliko zaboravila, brzo bi ga otišla majci na vilaet!Žena, kad nije ponizna mužu, ne zaslužuje ime čestite žene.To je bar jasno: ako je čovek pseto, žena ne sme da bude mačka. Ali sve to na stranu; sve bi se to još i kojekako podnelo, samo da je prema kira-Anastasiji mogao biti malo-malo ravnodušniji.Kad bi mogao samo za časak da zaboravi na onu živahnu plastičnu figuru, koja ga je kao sveža voda oživljavala!I tek sada, kada je ostao bez nje, on je u punoj jasnoći video, kako mu je bez nje pusto i kako je sav ovaj život ništavan i prazan. — Uh, gomare edno: zašto da zaspite, bre?! — jeknu kir-Lambre očajno i pljesnu se šakom po čelu, da je kira-Mana, koja se pritajala za vratima i osluškivala šta Lambre u sobi radi, odskočila u stranu i na prstima otrčala čak u mutvak, da se ma u kakvome poslu nađe, ako bi slučajno on iz sobe izašao. Ali kir-Lambre ne iziđe još zadugo.Tuga za Anastasijom i onaj strah od kir-Diše, koji mu se u očima prikazivaše kao orjatin, koji će ga na prvome susretu na komadiće rastrgati, prikovaše ga za onaj minderluk. U jednome času njemu se učini da neko otvori kapidžik.Prva pomisao bila je, da je majstor Diša došao, da se razračuna s njim, i on sav pretrnu, skoči nasred sobe, opusti ruke, pa se besvesno zablenu u vrata.Stojao je netremice tako; ali, na njegovu sreću, niko ne dođe. — Oh, oh, luda glava! oh prokleto Bik što mi ukradi anterija!A-a-ah! — Šija da mu zavrnem, neka lipše, kuče pogano, što mi ujedi! — jeknu Lambre i stotine psovaka na grčkom, cincarskom i turskom jeziku praskalo je po sobi, da je kira-Mana svaki čas strepila, da je ne pozove u sobu.Poznavala je ona adet svoga muža, da svu srdžbu, koju je sa sokaka doneo protiv koga mu drago, iskali na njojzi. Lambre je dugo praskao i razmišljao šta ga sve može snaći, kad se sukobi sa razjarenim Dišom; mučio se na stotinu načina, kako da se sačuva od sramote, ali nijedna misao nije bila kadra ni toliko, da se za koji časak u njegovoj glavi skrasi.Od svih mu se najpodesnija činila ta, da nekako kir-Duma izmiri Anastasiju sa Dišom, a on da se privremeno, radi kupovine espapa, ukloni u Galac ili Carigrad, od kuda su ondašnji trgovci donosili robu. To je bila dobra misao i ko zna ne bi li taj posao ispao kir-Dumi za rukom; ali Lambre preko te pomisli pretrča kao bos preko žeravice.Da ode u Galac, da se rastavi od Anastasije, pa, kad se vrati, da je nikako više ne vidi, bilo je za njega toliko isto nemogućno, kao što je sada nemogućno, da svojom šakom zapuši celom Beogradu usta ili da zabrani Janićiju Biku, da na svakome ćepenku pripoveda kako je kir-Lambre presedeo ceo dan bez ćurčeta i anterije u kući tuđe žene. Na ovu letimičnu ideju on samo odmahnu šakom; a kako, pored svega mozganja, ne nađe ni jedan zgodniji izlaz, koji bi najbolje odgovarao njegovoj želji, da se ništa o ovome ne dozna, da se kira-Anastasija sa Dišom izmiri, a on kao i do sada ostane i u buduće sa Dišom dobar prijatelj, to mu ne ostade druge, nego da se poda nebrojenim uzdasima i da počešće tare šakom čelo, iz koga ama baš ništa ne moga da isteše. U sobi mu postajaše sve teskobnije.Žena mu se nikako ne javljaše, te mu sada i to bi nepravo.Ako je i oterao iz sobe, zašto da mu se do sada ne javi, da pita treba li mu što!Je li on muž i gospodar u kući, ili šta je? — On otvori vrata, izviri na ćošku, pa, kad je ni tamo ne spazi, poče vikati: — Kude si otkršila glava?Ovamo se vuci, bre! Ali ni sad mu se ne odazva niko.Kira-Mana, uznemirena ovom Lambrinom ljutinom, otrčala je u komšiluk do kira-Duminice, da razabere, neće li kir-Duma znati sa čega joj je muž ovakav iz čaršije došao? Zaviri u mutvak, ali, kad je ni tamo ne nađe, škripnu zubima.Inako nadraženom sad je bilo dovoljno, da sav nagomilani jed okrene protivu svoje žene i, razume se, da na njojzi svoje nezadovoljstvo izlije. Sa zavaljenim fesom za potiljak i zabačenom desnom rukom, iz koje su visile brojanice za leđima, stao kir-Lambre pred mutvak, a neka neodoljiva mržnja prema ženi toliko ga zahvati, da mu izgledaše neće je moći živ dočekati.Oči su mu sevale grozničavo i čisto nabrekle. — Suva kučka, bre!Eli ćeš mi platiš za ovo spaciranje po komšiluk, kad je muž kod kuća, eli Lambre neće biti živ! — Dobar dan, kir-Lambre! — začu za leđima glas, a u isto vreme tače se neko njegove ruke. Kir-Lambru prođoše žmarci i u malo što ne dreknu.Učinilo mu se, da ga je za ruku uhvatio kir-Diša, trže ruku i odskoči u stranu. — A-a!Šta iskate vi? — viknu iznenađeno. Pred njim stajaše devojčica okolo svojih trinaest godina, vitka, u šarenim šalvaricama, opuštenih pletenica niz vrat i k’nosanim obrvama, koje se kao dva crvena luka visoko nadvijahu iznad živahnih, silom zastiđenih crnih očiju. — Ja sam, kir-Lambre — Kanče!... — Šta iskate od men? Devojče se pažljivo obazre, da ga ko ne čuje, pa onda na pola glasa prošaputa: — Pozdravila te moja majka, da odmah dođeš. — Kakvu poslu imam ja sas tvoja majka? — Kira-Anastasija... — E, e, sad ću, sad! — prekide joj Lambre reč. — Sad ću, odma ću!... — i tisnuvši devojčici u šaku paru, izgura je na kapidžik, ali je na ulicu ne propusti, pre nego li što sam ne pogleda, da se s kim na ulici ne sukobi. Anastasija je odmah posle odlaska Lambrinoga otišla u Skadar-mahalu kod svoje prijateljice fudul-Stamenke (one, radi koje su se onako krvno zavadili deda Mitar i Stanko tufegdžija). Ma da je onako odlučno najurila muža iz kuće, ipak se nije smela zadržavati dalje tamo.Kir-Lambre joj je bio još jedino njeno uzdanje, pa kako je on i bio pravi uzrok njezinoj zavadi s mužem, to je s pravom očekivala da je on zaštiti i nađe načina, kako da se iz ovog nepriličnoga i nesnosnoga položaja izvuče. No kir-Lambri se do ovoga časa ne javi baš nikakva misao; ili bolje reći, javilo ih se bezbroj, stotine, a to je taman toliko koliko i ni jedna.Međutim, kira-Anastasiji nije bilo do čekanja, tu je trebala jedna odlučna misao koja će u času postati delo. Sve je to opažao kir-Lambre, te koliko ga je srce vuklo Anastasiji, toliko mu je bilo teško izići joj pred oči ovako spleten i nemoćan, da stvar što bolje izvede. Ali kako je Anastasijina poruka bila to isto što i zapovest, on prikupi brojanice, izviri još jednom kroz kapidžik, te kada se uveri da na ulici nema nikoga s kime se ne bi rado sreo, iziđe i uputi se u Skadar-mahalu. Fudul-Stamenka je imala jednu kuću, koju joj je muž, pokojni tatar-Jovan, u nasleđe ostavio.Njezin muž služio je dugo vreme kao „tatarin“ (kurir, ulak) prvo u službi beogradskoga vezira, a docnije ga uze Gospodar Miloš u svoju službu, da nosi poverljiva pisma iz Beograda u Carigrad i obratno.Ova služba bila je koliko naporna toliko i strogo poverljiva.Ni jednu važniju „štafetu“, koja bi se od kneževa dvora ispošiljala „blistatelnoj Porti“ u Carigrad, nije smeo dvor poveravati pošti, koja se nalazila tek u prvim začetcima i bila tako neuređena, da su se pisma na hrpate gubila ili je pošiljalac često puta na nekoliko dana pre svoga pisma stizao na adresovano mesto.U službu „tatara“ primani su dakle samo pouzdani ljudi, koji su uz to bili ne samo vešti jahači no, u slučaju potrebe, i izdržljivi pešaci. U takvoj službi tatar-Jovan je stekao ovu kućicu, ženu, pa posle i ćerčicu, Kanče.Ali posle nekoliko godina, vraćajući se iz Carigrada, pade mrtav s konja, negde na putu između Sofije i Niša. Kad je čula da joj je muž umro i sahranjen tamo daleko, fudul-Stamenka je, kao strelom taknuta, pala u neznan; muke su imali, dokle su je povratili sebi, a posle je žalila i lelekala tako iskreno, da su komšinice jedva uspele, da je sačuvaju od kakve mu drago nesreće. Na sreću ovu naglu žalost brzo je umerila njezina vedra i vazda raspoložena narav, te tako, posle prvoga nastupa i posle četrdesetnice, sav onaj prvi bol stopi se u jednu blagu uspomenu; i samo jedared mesečno, kada bi se krenula, da iz državnog „kaznačejstva“ primi deset cvancika penzije, njena tanka figura u žutoj škurteljčici i plavome fistanu, dobivala bi u licu neki tužan izraz, kako to u opšte odgovara udovičkome stanju. I toga dana, kada će se sresti sa kira-Anastasijom, koja je pošla pravo njezinoj kući, ona se vraćala iz kaznačejstva, svratila uzgred u crkvu, kupila svećicu od jedne pare i zapalila je pred ikonom sa uobičajenim uzdahom: „Jovo, tebi svećica, meni penzijica!“ Tako je radila nekoliko godina, sve dokle se ne sviknu na svoje udovištvo.A već posle ovaj blagi običaj postajao je sve ređi i ređi, dokle se sasvim nije izgubio u prijatnome raspoloženju udovičkoga života. Kira-Anastasijina pojava u njezinoj kući koliko je iznenadila, toliko joj beše i neobično prijatna.Od kada sebi nije ona prekoračila praga ove avlije, upravo od kada je prestala udovati. — Mori, koji te je đavo terao da se udaješ za onaj panj? — Psetište je ono! — Tvrdica, pogansuz!Uh, uh, što mu ja nisam bila žena, pa da vidiš kako bi se proveo — vikala je fudul-Stamenka slušajući sve šta je kira-Anastasija pretrpela. — Ne sum mu ni ja duzna ostala! — Iska, matoro magare, da po mesečina kroz bakču spacira sas men!I kako da spaciramo? — reče kira-Anastasija i od jednom pršte u onaj neobuzdani i vedri, detinji smeh, — kada poče predstavljati šetnju o mesečevoj mladini, onako kako je to derviš naredio. — Aman!Spacirati sas ona mešina gol... po bašča!... produžavala je Anastasija iskidanim od smeha glasom. Fudul-Stamenka jedva dočeka ovaj zvonki smeh i sada razgovori udariše mnogo življe i mnogo veselije, sve dokle ih ne prekide Kanče, koja u taj par uđe, da im javi za dolazak Lambrin. Fudul-Stamenka istrča na avliju, da ga presretne, a u tome kir-Lambra gurnu kapidžik i naglo, kao da ga neko vija, uskoči unutra. Fudul-Stamenka se uplaši od ovoga nagloga skoka, koji beše tako nespretan, da se zaduvani Lambre umalo ne spotače. — Šta to bi, kir-Lambre?Da se niste ubili? — čisto vrisnu fudul-Stamenka nekim ljubaznim glasom, koji je u isto vreme pokazivao i brigu i radost, što joj tako davno neviđeni gost opet u kuću dolazi. — E li ona tu? — tiho i zaduvano zapita Lambre. — Ovde je!Ama šta si se uplašio?Da nisi uganuo nogu? — Zarigli kapidžik; hoće da dođe! — Ko? — Kir-Disa!Eto ga za ćoše. Fudul-Stamenki, koja je s najvećim zadovoljstvom dočekala kir-Lambru, ipak nije bilo prijatno, da se u njenoj kući dogodi kakav škandal, te, pre nego li što je Lambre uspeo da od silnog žurenja odahne, prelete preko avlije, zarigla kapidžik, pa za neko vreme prestaja uza zid, da sačeka kada će kir-Diša proći. Kira-Anastasija i Lambre stojali su u sobi sami jedno prema drugome; ona namrgođenih obrva a on oborena čela, pogleda plašljiva ali ipak puna očajne čežnje, koji je govorio mnogo više, nego što bi je u stanju bila iskazati najveštija fraza pesnika iz Elade. Prošlo je dobrih pola sahata, kada je fudul-Stamenka ušla u sobu gostima.Iz njihova ophođenja i stišanih izraza opažala je da su se sporazumeli.I ona uz osmejak pun ljubaznosti prinese ibričić s kafom i nalivenim fildžanima. — Ni vrana koska da mi ne donese više u ovaj pusti Beograd! — Vatra da ga izgori! — uzdahnu kira-Anastasija prihvatajući fildžan iz ruke fudul-Stamenkine. Kir-Lambre je dugo ostao kod fudul-Stamenke; a dokle je on sa Anastasijom pretresao sve načine, kako da i sebe i Anastasiju sačuva od neprilika, kir-Diša je još jedared došao kući, pa, kad se uverio da je kapija zatvorena, on je, kao podsečenih nogu, sav raslabljen koje od umora a još više od onog unutarnjeg bola, udario drugom stranom i pošao tetka-Maci. Sav onaj jed i osvetničko raspoloženje za ovo kratko vreme stvorile su čitav pustoš; u duši su mu ležale razvaline od sviju misli što ih je uz put smišljao i on se, malaksao od teškog duševnog napora i zbunjen, vraćao ipak onom jedinom osećanju, koje je kroza svu srdžbu i gnevno raspoloženje ostajalo snažno i nesalomljeno; vraćao se svojoj ljubavi prema nevernoj ženi.Šta više, njemu se tek sada, posle pretrpljenoga poraza, posle cele ove bujice koja ga je zaošijala, činilo da tu ženu nije nikada toliko voleo i tako vezan bio za nju, kao baš sada, kada ga je ona prevarila, pa čak i nožem htela udariti. Lepo %jo osećao da bi trebalo da je prezre, da joj se osveti, da je uništi; ali u isto vreme i da mu bez nje nema života.Jednom reči, između ova dva suprotna osećaja stojao je on kao krivac, koga su osudili da ga dvojica šibaju. — I oprostiću joj i zažmuriću; što je bilo — bilo, samo da mi se zakune da me nikada više neće varati; a ono pseto (tu kir-Diša zaškripa zubima i jeknu) njemu ću da prebijem cvolike, čim ga ugledam. Sa ovom poslednjom odlukom, koja mu dade neke nade, da će se ova stvar ipak na dobro svršiti, on požuri tetka-Maci.Tetka Maca mu je bila jedina ličnost, koju je on duboko poštovao i o kojoj je bio tvrdo uveren, da će uspeti, da ga izmiri. — A s onim gadom lako bih ja; prebio bih mu obe cevanice, samo da me nije stalo do moga trgovačkog obraza, te da mi bruka po čaršiji ne puca. Tetka-Maca je prihvatila Dišinu molbu, zabradila glavu šamijom i odmah krenula na posao.No kako ni ona ni kir-Diša ne znadoše gde se odbeglica skriva, to joj ne osta drugo već da zaredi kroz mahale prvo kod kira-%Duminica, pa tako redom sve do fudul-Stamenkine kuće. — Uh, kučka, kučka; šta uradi od onakva dva krasna čoveka! — E, tako ti je to kad ljudi ne gledaju šta uzimlju. Ovako ščuđavanje obnavljalo se gotovo u svima kućama, gde je tetka-Maca navraćala, da razbere o kira-Anastasiji. A dokle je tetka-Maca obnosila vodicu i u svakoj kući zadržavana, bar dok jednu kafu ne popije, kir-Diša je kao na ugljevlju sedeo u tetka-MacinoJ kući, čas po ustajao, nestrpeljivo izgledao na kapidžik, ili bi Leposavu češće odašiljao čak do drugoga sokačeta, da presretne majku. — A kako bi bilo da pođem i sam, da je potražim! — pomisli jedared; ali u taj isti par dođe mu na um ona njezina pretnja i veliki kujnski nož, i on, mesto da pođe na ulicu, sede iznemoglo na minderluk, pritište pesnicama pod pojas i poče teško uzdisati. U takvom ga stanju zateče i tetka-Maca, koja se posle dugoga istraživanja jedva vratila. — E, šta bi? — zapita kir-Diša nestrpeljivo, a oči mu se plašljivo prikovaše za Macino lice. — Nađe li je?Šta je kazala? — Nađoh... kod fudul-Stamenke, — reče Maca i huknu od umora. — Pa?... upita Diša utančanim glasom. — Čekaj, da malo odahnem! — odgovori tetka-Maca predišući i sa oklevanjem, koje u ovoj prilici samo nadražavaše onako uzbuđenoga Dišu. — Kazala sam, bolje nego što bi i ti sam mogao; ali ona ni da čuje!Kaže: Gadžu ciganina uzeće, ali tebi ni za živu glavu neće!Kaže — i ovde tetka-Maca poče razdrešivati šamiju pod bradom — ono nije čovek, ono je tulum, jedno goveđe škembe!Oh, oh, kako sam umorna!Leposava, dete, donesi jedan ratlokum i vode. Kir-Diša samo preblede, sede na minderluk i tužno obori oči na svoja kolena. — Hoće, veli, da se vrati, ali tako... produži Maca i na polovini reči zastade.Videlo se jasno, da joj nije baš tako prijatno da mu isporuči sve što joj je Anastasija kazala. A majstor Diša opet pretrnuo, pa i sam kao da predoseća neki teški uslov, pa samo trepće i gleda u oči tetka-Macine. — Tako... reče Maca, prsnu u smeh; ali se brzo uozbilji i poče se krstiti. — O, anatema je i sa ženom, šta joj sve neće pasti na um!O, o, o!Evo, ne želim joj zla i lepo je da se izmirite; ama da sam ja što ti...Boga mi... otegnu tetka-Maca. — Ama, što me mučiš?Što ne kazuješ? — zavapi Diša tako molebno i skrušeno, kao čovek koji predoseća da mu od toga ceo život zavisi. — Eto, kaže: Da se vrati, ama tako, da se poljubiš sa kir-Lambrom, da Janićija oteraš, a kir-Lambri da dopustiš da i od sada dolazi U kuću. Do ovoga časa kir-Diša se bar koliko toliko nadao; ali posle ovake isporuke on sav pretrnu.Krv mu suknu u glavu i strašna zabuna toliko ga obuze, da mu u jedan mah izgledaše, da će se tavan na njega srušiti.Poslednja nada, za koju se tako grčevito uhvatio, istrže mu se iz ruku i on teško zastenja.Jednoliki, bezizrazni šum šumio je oko njega, pa, ni sam ne znajući zašto, on se nesvesno poče pipkati po glavi i slabinama. Pun sahat sedeo je zbunjen i bez reči, a tetka-Maca za to vreme lagano i na oduške razvijala je svoje poglede na današnji svet, iz daleka mu nagoveštavala kako mu nije bila prilika da se ženi udovicom pa još jednom Cincarkom.A pogdegde, onako uzgred, tek da nagovesti sumnju i ono što se po čaršiji govori, poče mu prebacivati zašto se tuđio svojih i nije otvarao oči, kada se hteo ženiti. — More, tebi je bar lako; muško si, gazda si čovek i svaka bi devojka pošla u tvoje bogatstvo — pa, eto, i sad...I zar je to lepo, da joj sam dovodiš kir-Lambru u kuću. Majstor Diša je kao kroz maglu slušao, i mesto ikakve reči tek bi pokatkad prostenjao, naročito onda, kada bi mu ona okolišno tek po štošta dobacila, što bi ga uverilo, da kira-Anastasija ni kao udovica nije baš ni među svojim Grcima i Cincarima uživala najbolji glas. Gde je Diša posle ovoga najtežeg udara otišao iz tetka-Macine kuće ne zna se, pa tako isto i gde je proveo prvu noć bez žene.Tek sutra dan ne beše ga u dućanu.Janićije Bik sedeo je opet na svome mestu i radio posao, kao da se ništa nije dogodilo. Međutim, kod kir-Dume bio je čitav porodični savet.Duminica je tešila kira-Manu, koja je toga dana, pred zoru, dobegla kumu i kumi, gotovo u samoj košulji i sva modra od uboja. Što se nikada nije desilo, kir-Lambre je, duboko posle ponoći, došao kući pijan kao zemlja, i čim je natrapao na svoju ženu, koja je skočila iz postelje, da mu otvori, poče je tući i gnjaviti tako, da se jedva iskobeljala iz njegovih šaka i pobegla. — Šta čekaš, domuz bre; što ne kršiš šija na groblje?Od teb mi crno na oči! — derao se Lambre i besno je drmusao za oba ramena. A kada se kira-Mana istrže i sva izubijana pobeže, on se prući na minderluk i poče iz glasa lelekati. — Lele!Zbog teb da propadnim!Što mi iskate u kuća, đidijo?! Jaukao je i pretio, dokle ga silna mastika, što je u ćor-Ahmetovoj kafani popio, ne obori ia patos, gde tvrdo zaspa. Kad se sutra dan probudi i vide gde i kako leži, skočio je i još mamuran poče zbunjeno razmišljavati o svemu što se desilo.Šta je sve bilo noćas?Eto: kod fudul-Stamenke prekužio je jedan težak čas.Kira-Anastasija nije pristajala ni za živu glavu da ostane u Beogradu više.Plakala je, proklinjala%, ga što je navede da se za Dišu udaje, što joj upropasti mladost.A kako je on bez reči sedeo i samo trljao čelo tražeći kakva takva izlaza, kira-Anastasija, u histeričnu nastupu, skoči sa minderluka, pa vrisnuvši, kao da je žeravica opeče, podviknu: „Što ćutiš kao strina?“ — i, pre nego što je uspeo da pruži ruke radi odbrane, unese mu se u lice i poče ga kao mačka grepsti. Fudul-Stamenka i Kanče jedva stigoše, da bednoga Lambru spasu od nokata razdražene Anastasije. A kada ih razdvojiše, ona se poče kao u grčevima savijati i jecati, te je sad opet kir-Lambre, zaboravljajući na sve ogrebotine, muku mučio i sve joj obećavao, samo da se stiša. — Na polje! na polje!Iskam da umrem, ako ostaneš ovde! Fudul-Stamenka učini očima znak Lambri, da posluša, i izvede ga iz sobe na avliju tešeći ga da će je ona umiriti. — Eto, to je!... promuca kir-Lambre...To je bilo! I sad mu ne beše teško opomenuti se i svega ostaloga: kako je onako rastužen pošao kući, ali, kada je došao do svoga kapidžika, iziđe mu na oči kira-Mana sa njezinim suhim konturama i očima u kojima ne beše ni traga od živahnosti.Nešto mu se skupi pod grlo; neodoljiva odvratnost prema svojoj ženi, pa čak i mržnja, kao da je ona svemu tome kriva, odbi ga od svoje rođene kapije, i on požuri dalje.Pred ćor-Ahmetovom kafanom ugleda kako iz jednoga fenjera čkilji slabi plamičak lojanice, i nešto neodređeno poče ga vući tamo.Uđe u kafanu, i ostade tamo do posle ponoći. Prva misao, koja mu, posle svega sećanja na jučeranji dan sevnu u pameti, nije bila, da sazna šta je sa njegovom ženom.Za njega je ona postala sada sasvim kao izbledela uspomena, upravo nesnosna pomisao, od koje se nervozno sklanjao.Fudul-Stamenkina soba i Anastasija, koja je tamo plačna i očajna ostala, behu jedini predmet njegovih zbunjenih misli.Nju da vidi, nju da leči, ako je bolesna, s njome da podnese sve, pa makar ga cela čaršija prezrela. Ustade i bezobzirce istrča iz avlije na ulicu. Razume se, da je Lambre, pokraj sve svoje čežnje da se što pre sastane sa onom, radi koje će žrtvovati sve, ipak birao one sokačiće i zavijutke, gde bi se najmanje mogao nadati na susret sa majstor-Dišom.Ali, ovoga puta ne posluži ga sreća.Baš na samome zavijutku, u blizini Sindžir-džamije ispade od nekuda kir-Diša, i, kada se jedan prema drugome nađoše, stadoše kao ukopani.Kir-Diša, koji se takođe nije nadao da će se u ovim zaklonjenim ulicama sukobiti sa svojim bivšim prijateljom, stade, razrogači se na Lambru i dršćući od gneva poče nešto nerazumljivo mrmljati.Kir-Lambre se usturi i preblede. — Kuče cincarsko, ti li mi ženu odvede! Ali kir-Lambre ni reči; proglavi vilicama, da nešto odgovori, no grlo ga izdade i mesto da izusti reč, on poče nekako sitno štektati. — Što štekćeš, kuče?Gde mi je žena? — Ne znam kir-Disa; ne sum vam ništo skrivio. — Jabučicu ću da ti iščupam; zubima da te zakoljem! — viče prigušenim glasom kir-Diša, stegao obe pesnice, ali ipak ne miče sa svoga mesta. Lambre poleti kafani, da se skloni, ali iz kafane istrča kafedžija i zapreči ulazak.Nekoliko ljudi sastavi krug oko oba protivnika. — Koga vi da zakoljite?Čija jabučica da izedete ? — poče sada odvažno kir-Lambre, kad za svojim leđima ugleda čitavu gomilu sveta. — Ela, izedite, ako smete!Na! — i okuraženi Lambre podnese majstor-Diši šipak pod nos. Majstor-Diša, kad oseti pod nosom sklopljenu pesnicu, usturi lice nazad i, zastiđen od tolike gomile sveta a možda malo i uplašen od ratobornoga izgleda Lambrinoga, obazre se za sobom. Gomila se uplete u ovu svađu, pa misleći valjda da će se oboje potući, navališe da ih razvade. Ali ovo postiže drugi rezultat.Obojica se u tome času čisto preobraziše.Lambre poče da se otima i pišti od promuklosti; a i kir-Diša, koga četvorica držahu za ruke, pokuša da se otme; pa, kad oseti da mu je to nemogućno, pljunu u lice Lambri; a Lambre tim istim oružjem vrati mu udarac. — Puštaj, da ubijem pseto! —- viče kir-Diša. — Ela-te, da vas gurnem u trbu! — odgovara Lambre. — Puškom ću ja tebe! — prodera se Diša, podiže obe pesnice i što je mogao brže progura se kroz gomilu, koja je sve više rasla. Sad, posle ovoga sukoba, koji se za najkraće vreme po celome Beogradu rastrubi, nije bilo nikakvoga izgleda na mirbu.Kir-Duma, koji je u celoj ovoj stvari težio da izmiri prijatelje i da stvar zataška, vide da mu ne ostaje druge, nego da od mirbe digne ruke i da upotrebi sve što može, da svoga najdražeg prijatelja, Lambru, sačuva od puške Dišine. Događaj ovaj, koji je u samoj stvari bio isključivo privatnoga značaja, sada je počeo već da uzima šire razmere.Potajna sarevnjivost između stare grčke čaršije i mlade srpske čaršije, koja se borila ne samo za svoj opstanak pred moćnom i umešnom grčkom čaršijom, nego da potpuno istisne grčki elemenat iz srpske prestonice, poče ovome događaju pridavati i politički značaj. — Odrodili ste čoveka od njegova naroda, oduzeli mu krsno ime, pa mu sada i obraz uzeste. — Ne smo ga zvali; sam se tiskao među nas! — branili su se Grci od onog prekora. A kir-Duma, kome je najviše bučala glava od svega toga, sad više nije znao šta da preduzme.On je već gledao u mislima kako njegov kir-Lambre leži ia ulici, a anterija mu se topi u krvi. — Kir-Disa je divalj čovek — Srbin je, bre; što može da se čeka od jedan divalj narod? — zabrinuto se pitao, i svakoga časa slao do kira-Mane, da sazna je li kir-Lambre kod kuće. Ali prođe i tri dana, a od kir-Lambre ni traga ni glasa.Kira-Mana strpeljivo je podnosila sve, pa i to što joj nema muža. Kir-Duma već beše spreman, da ode u policiju i da se požali, kako je nestalo kir-Lambre, a i da iskaže svoju sumnju protivu Diše, koji je onomad javno kazao da će ga iz puške ubiti.No četvrtoga dana dobi pismo, Lambre mu javlja da je otišao na vilaet, u Kostur; tamo će ostati nekoliko meseci, a njega moli, da mu obilazi radnju i kira-Manu. Kir-Dumi čisto laknu, kad iz pisma saznade, da mu je prijatelj živ i zdrav. — Pametno glava — reče kira-Mani. — Zasto plačete?Dogodilo se, de; čovek je, muško je.Ama on se tebi opet mora vratiti, ič se ne brinite za to!Vi samo da mu čuvate čest i da znate, da edna pametna i čestita žena nema zasto da plače za muža. Nekoliko dana docnije izgubi se i kira-Anastasija.Mnogo docnije uverio se kir-Duma, da ga je Lambre obmanuo i da je zajedno sa kira-Anastasijom u Galcu, gde je otvorio malu bakalnicu, a u njoj krčmi po malo anasonliju, jamajku i druga pića, koja behu na glasu. Kir-Dišina domaća nevolja učinila je čitav prevrat u njegovim pogledima.Koliko je patio od tuge za svojom ženom, toliko je omrzao na sav grčko-cincarski rod, i kada bi mu bilo u vlasti, za celo bi se sva grčka čaršija za dvadeset i četiri sahata iselila u Jeladu. Izmošten duševnim patnjama, kir-Diša je započeo naglo venuti.Ono prostrano lice sa zategnutom kožom smršalo je naglo, oči dobile grozničavi sjaj i nestalno zveraju, a trbuh i leđa počeše da gube one uočljive dimenzije, te je anterija tužno visila na njemu.Dućan je otvarao pre sviju i zatvarao ga posle sviju, te ga je tako retko kogod mogao videti, kad dođe i ode iz dućana. Sad je kir-Diša bio potpuno usamljen; izgubio je grčke prijatelje, a da se vraća svojoj naciji na to nije ni mislio.Odrođenome je teže sroditi se sa svojima, nego li tuđinu sroditi se sa tuđinom.Trebalo je da prođe vreme, da zaleči rane, da se razabere i obazre oko sebe; jer svi ovi Srbi, komšije i nekomšije, koje je toliko godina s prezrenjem dočekivao i uvek držao u pristojnoj daljini od sebe, sad su mu se zlurado smejali i po ukusu ondašnje čaršije iskašljivali za njim, kad god bi tuda prošao. Jedino tetka-Maca što je slala Leposavu u dućan, da mu donese po štošta od svoje sofre kao ponudu.Kir-Diša je ovu nežnu pažnju primao zahvalno, pa, i ako je bio vas dan rasejan i apatičan, ipak ga je ova nežnost tetka-Macina pomalo blažila. No, ma da je ova pažnja padala na usamljenu i obranjenu dušu Dišinu kao blaga dažda posle pripeke, on je čak i njezinu kuću, u kojoj je najbolje savete dobivao, izbegavao.Iz kuće u dućan i obratno, i to uvek sokačićima gde se mogao najmanje nadati susretu s kime, to mu je bilo sve.A kako mu je bilo kod kuće, gde se vrlo rano zatvarao?Izgledao je samome sebi kao osuđenik među stvarima, koje su ga svaki čas podsećale na odbeglu ženu; uzdisao je i šaputao čas prokletstvo Lambri i svoj grčkoj čaršiji a sad opet psovku, što nije bolje otvarao oči, da mu se tako što ne dogodi. Jednoga večera seo majstor Diša na minderluk i propuštajući zrna među prstima tiho šapuće sebi, kad neko zakuca na vratima.U isti čas vrata se polako oškrinuše i u sobu se promoli kir-Dumina glava. — Dobar veče, kir-Disa! Diša se razrogačenih očiju zablenu u gosta. — Ja sum, kir-Disa, vaš kum i prijatel.Ele, kako ste? — pita Duma, ali nikako ne ulazi u sobu, no, kako je promolio glavu i pružio jednu nogu preko praga, tako još stoji držeći rukom za kvaku. — Ele, kako ste?Po prijatelski poso dođosmo. — Uđite! — prostenja kir-Diša, kome u taj par sevnu, da bi mu bolje bilo da ga je mlatnuo kakvim kalupom, nego li što mu reče: uđite. Kir-Duma uđe oprezno, a odmah za njime tako isto obazrivo uvukoše se još dva Cincarina učtivoga i vrlo skromnoga izgleda. — E, kako da vas utešimo, kume?Sudbina, k’smet, sto kažu Turci. — A gde je ona? — upade Diša u reč strašljivo. — Razbirate li za kira-Anastasija?Ako za nju razbirate, ona je na vilaet.I ednu pismu je poslala; iska da vi iz njena kuća idete.Žalos, kir-Disa, mnogo žalos; i duša da mogu da ti dam, pa da dam.Nego mi dođosmo zbog drugo; znate zbog oni pari! — Koje pare? — zapita Diša uznemireno. — Zbog 4000 groši, što smo vi pozajmili ja i Lambre. Kir-Diša ga pogleda začuđeno. — Ti meni dao pare?Zar onaj gurbet meni dao pare?Kakve pare tražiš, bre? Dumi poklecnuše kolena, koje od pretećega izraza a koje opet od odricanja Dišinoga. — Molićemo, nemojte da se ljutite; ama to nije lepo od jedno... — Na polje! — prodera se Diša — Janićije, brzo ovamo! Ali Janićije, koji je radio na mutvaku, nemade vremena ni da zasuče rukave, kad prvo oba svedoka a odmah za njima i kir-Duma kao opareni iskočiše na sokak. I za čudo, posle ovoga događaja kir-Diši kao da od jednom svanu.Neopisano zadovoljstvo obuze ga svega.I večera, koje se do sad jedva doticao, sad mu neobično slatko pade.Jeo je tako prijatno, tako slatko, da bi i sit čovek ogladneo posmatrajući ono zadovoljstvo, koje se kod svakoga zalogaja na Dišinom licu ogleda.Oči mu granuše živošću, kad mu sa sokaka dopre razdražena vika kir-Dume i dvojice njegovih prijatelja. — Ajdutin!U bukagije ćemo mi tebe!Nema da si uzmite pari, pa da ne vratite!Lopove, bre, pare da si vratiš! Janićije nije čekao da se prolaznici iskupe, ščepa iz mutvaka obranicu i istrča na ulicu.No kir-Duma, čim ga ugleda, zamače sa svedocima za prvi ugao, larmajući kako ga je kir-Disa pokrao. — Ženu mi odvedoste, na obraz mi pljunuste; — to košta 4000 groša, — šapuće zadovoljno kir-Diša. — Nema bre ništa za badava, pa ni žena!Ja sam se dosta ujedao, sad se ujedaj ti! Kir-Dišina nesanica, koja ga je za nekoliko dana istopila kao grudvu snega, sad je prešla na kir-Dumu.Cele noći preturao se po postelji, ustajao, uzdisao i psovao sve što se na grčkome jeziku nalazilo. — A-a- prokleta pceta; prokleto Lambre, što %mi napravi!Oni bili ortaci na žena, a ja da plaćam troškovi!Ne sum pismeno tražio, kad trebaše, pa sad da zapišemo u propala veresija...A, a-ah, Duma, gomare edno, koj da te prevari?Edno Disa, edno srpsko kuče!...Uh! uh! — uzdisao je kir-Duma i tucao se od muke pesnicom u glavu. Sutra dan Duma je otišao sudu, da još s te strane pokuša.Ali Diša odreče i tamo dug; čak izjavi da će se i zakleti, ali ne da da ga jedan Grk, koji mu onakvu ženu natovario na vrat, još novčano opljačka. Da mu nije bilo baš najlakše, kada je pred zapaljenim svećama i evangelijem digao tri prsta u vis, to se već dalo videti i po njegovu licu i anteriji, koja je ceptila na njemu.Na polovini zakletve dođe mu na um, kako nije ni pošteno ni lepo to što sada radi; ali u istome času stvori mu se kira-Anastasija i Lambre, i on zažmuri, izgovori zakletvu i koliko je mogao sigurnije iziđe iz suda opravdan. Dokle je on polagao zakletvu, stojao je kir-Duma spram njega, zabezeknuto gledao u krivokletnika i samo što nije zalelekao za izgubljenim novcem. — E, neka vam je na zdravlje, i toliko sreća da imate, koliko se vi pravo zakleli! — doviknu Duma Diši kad ovaj iziđe na polje. Ali Diša, koji u istini beše prebledeo od učinjenoga dela, nije imao kada da mu odgovori; žurio je, da što pre iziđe iz ove nemile kuće.Na polju udahnu sveža vazduha.Sad je bio potpuno osvećen; možda nije trebao baš tako da učini, ali on je bio zadovoljan: ovo mu je kud i kamo bila snažnija osveta, nego li da je kir-Dumi zabo nož u srce. — Zašto bre, kir-Disa, zašto da ja plaćam vaš ortakluk, kad ne sum ništo kriv?Zašto da se krivo zakunete? — vikao je za njim očajno kir-Duma na ulici. — Sikter, bre, pseto; ženu mi ukradoste, pa sad hoćeš da mi i kesu odsečeš. — E, daj Bože, duša da vam ne ispadne na nos kako hristijaninu, nego na drugo mesto na kude Turcima ispada — proklinjao je kir-Duma dižući fes s glave i pogledajući u nebo.Ali Diša je već daleko odmakao, zavio za sokak i otišao svojoj kući. — Greh je; ama zar je to bilo pošteno da mi poturi onakvu ženu?Je li to pravda, šta li, kad je znao kakva je ona, pa još da mi kumuje, kumstvo ga ubilo! Tako je majstor Diša pravdao i kumovim grehom svoj greh blažio.No istinu reći, kako je osećao puno zadovoljstvo, što se jedared i on osvetio, ipak, dok je govorio onu zakletvu, osećao je kako ga nešto u grlu guši; a kada je završio ono: „tako meni Bog pomogao“, lepo mu se učini, kao da ga nešto posred glave lupi.Na putu kući poče ga obuzimati neka toplota, a po koji put i zabuna u glavi.Pred kućom mu se baš zavrte i on se malo povede u stranu.No to beše trenutno, baš kad je potegao za kvaku od kapidžika. Ali kad uđe u sobu, ona zabuna i vatra na novo ga dohvati; on brzo sede na minderluk, zavali se na uzglavlje i poče teško predisati.Tupo šuštanje u glavi i modri koluti počeše mu igrati pred očima; a kad podiže oči tavanu, njemu se učini, kao da mu se svi zidovi poklanjaju a tavanica spušta na glavu. — Janićije!Janićije, bre, gde si?! — viknu u jedan mah preplašeno. — Evo me, majstore! — odazva se Janićije i utrča u sobu.Ali kad ugleda kako je majstor bled i modar, on se začuđeno zablenu. — Šta ti bi, majstore? — Vode! — jedva prošaputa Diša. — Majstore, majstore! — čuo je malo za tim majstor Diša, kako ga Janićije zove i drmusa iz sve snage; ali on se ne moga odazvati.Samo što je rukom nešto otiskivao od sebe.Docnije tek, kad se osvestio, pričao je, kako je, u onome času kad je Janićije otrčao po vodu, ugledao, kako u sobu ulete nekakva crna krmača pod fesom i kratkom kićankom na glavi, pa ga udari kišom u trbuh, obori ga i leže na njega. Janićije se toga časa vrlo prepao; učini mu se da je kir-Diša umro, pa istrča na ulicu, da koga bilo navrati u kuću.Razume se da po komšiluku nije smeo tražiti pomoći, jer to beše grčka mahala; a kir-Diša je sada postao najveći vrag Grcima.A kako na ulici ne beše nikoga, ne osta mu druge nego da trkne do tetka-Mace. Kad se Diša u neko doba noći razabrao od bunila, prvo lice, koje ugleda kod sebe, bila je tetka Maca.Ona mu je svaki čas čelo kvasila sirćetom, a na slepočnjače metala po pola glavice crna luka. — Oh, oh! — odahnu kir-Diša pod prijatnom svežinom hladne vode i sirćeta, kad se razabra. — Ne boj se, kir-Dišo, sad je sve dobro! — odazva se na ovaj uzdah tetka-Maca. — Jaoh, tetka-Maco! — zastenja Diša — nemoj više tako! — Šta: nemoj! — zapita Maca i zadrža šaku sirćeta, kojom htede da mu vratne žile protrlja. — Nemoj: kir-Diša! — Ama šta? — Kir... kir... stenje Diša — nisam ja kir... pogana je to reč; to je grčka reč!... — Tako, tako majstor-Dišo — popravi se Maca. — Eto, neću; pogan je to milet. Od ovoga časa kir-Diša nije trpeo da ga iko tako naziva; jer takav naziv samo mu je napominjao sve ono, što je do ovoga časa podneo, taj naziv mu izgledaše sada kao pakosna podsmevka. Pa i ime kira-Anastasije, čija mu je slika u duši do ove zakletve nagrizala srce, pa ipak bila tako mila, sada mu postade mrsko onako isto kao i kir-Lambre i kir-Duma. — Bog vidi koliko sam stradao; Bog vidi kako su me svi oni varali i poštenje mi ubijali, pa, ako je bilo greha od mene, on će mi oprostiti. Takva su razmišljavanja vrlo često zanimala majstor-Dišu, i kad god bi ga onako oboleloga spopao strah od učinjenoga greha, on bi se dohvatio toga pravca, okretao svoje misli na tu stranu i sa velikim uspehom dolazio do uverenja, da je u celoj stvari potpuno nevin. — A baš ako je do 4000 groša — razmišljavao je Diša — ja znam kako ću.Daj Bože da ozdravim samo, a tuđe meni ne treba.To ću pokloniti crkvi.Ne trebaju mi baš ništa; ima majstor Diša dosta, a to ću crkvi, neka je Božje. Sa takvim mislima bavio se po vas dan; tetka-Maca nije odlazila od njega, i zahvaljujući njezinoj brizi a i stišavanju savesti, majstor Diša se posle dve nedelje diže iz postelje.Tolika Macina nega najposle mu pomože i on iziđe u dućan, istina žut kao isceđeni limun, ali ipak potpuno zdrav. Majstor Diša nije ni zdrav zaboravio, šta je u bolesti Bogu obećao.Samo nije hteo hitati; ima dana još, a crkva će primiti, kad god joj priloži.Osem toga valjalo je dobro promozgati, šta bi sve za toliki novac mogao nabaviti crkvi. Jednoga dana kad ga nekakvo probadanje u slabinama opomenu na obećanje, ode do tetka-Mace, te joj saopšti svoju nameru i potraži saveta od nje. — Bog s tobom, dete! (tetka-Maca ga je sada naročito tako oslovila, ma da je od njega samo jednu ili dve godine bila starija) Bog s tobom, dete!4000 groša!Ako ti za svaku bolest budeš tolike pare izdavao, šta će najposle biti od tebe?Treba crkvi dati; podaj!Ama 4000 groša to je mnogo.I zar Bogu trebaju tolike pare?Priloži na diskus, kupi pet oka izmirne, pa dosta! — Ama kako ću, kad sam se za toliko zavetovao? — Bog hoće da ga se mi, kao jedni verni hristijani, sećamo, da mu se klanjamo i molimo.Bogatiji je, moj sinko, on i od Sultana i od Gospodar-Miloša pa čak i od kapetan-Miše.Nego baš kad ti je naspelo, a ti kupi esnafski barjak, pa ga priloži crkvi.To te neće skupo koštati, a i esnafu ćeš svome podići ugled u crkvi. Ovaj savet došao je taman kako valja.Do toga vremena svi su esnafi bili u crkvi zastupljeni svojim barjakom, samo papudžijski esnaf što ga još nije imao.O svetome Spiridonu, kad je esnaf slavio, oni su uvek pozajmljivali barjak od palilulskih ratara, a za to su morali vazda ove seljake da meću o slavi u čelo sofre, te tako izgledaše kao da oni to slave, a da su papudžije tek onako kao gosti za sofrom. Tako će majstor Diša postići dvostruku korist; odužiće se Bogu i zadužiće svoj esnaf zahvalnošću; a posle toga „ktitor i priložnik hrama sego“ postaće i veliki dobrotvor svoga naroda. — Međer, imaš zlatnu pamet, tetka-Maco! — uzviknu Diša veselo. — Ovo će biti i dobro i Bogu ugodno. I od 4000 groša siđe poklon crkvi na jedan barjak zlatom izvezen, za koji je platio ravno jednu hiljadu groša. Čudna je sudbina čovečja.Niti zna od čega će umreti ni od čega ozdraviti.Do skora je majstor Diša mislio, da ne može preboleti svoju domaću nesreću; mislio je, da od sramote neće smeti na ulicu izići, pa eto gde se sve, u jednome času, izmeni.Zbog svoga poklona esnafu za tren oka postao je jedan od najuvaženijih građana; a sve ono što ga je do sada tištalo i mučilo, raspuklo se i iščezlo kao mehurić na vodi.Bio je kao na novo rođen; lice počelo opet da se zateže, a anterija da se u svima dimenzijama kao i pređe raspinje.Šta više sad je, (razume se u pratnji Janićija Bika) prolazeći kroz grčku čaršiju, prkosno prolazio pokraj kir-Duminoga dućana.A kir-Duma, čim bi ga ugledao, povukao bi se dublje u radnju i od tuda krvnički gledao za njime. — Dusa da ti se isprzi u paklena muka!A-ah, rogata bivolica edna, sas moji li pari gradiš barjače na crkva! — uzvikivao je od muke, gledajući kako se ono staro salo povraća u prostrane anterije. No majstor Diša ne zasta na ovome samo. Da bi dokazao, kako je u svemu raskrstio sa grčko-cincarskom partijom, potražio je i razvod braka, a kako je stvar bila očigledna, sud mu je i to dosudio.Da se stvar što pre okonča, tome je i sama kira-Anastasija slučajno doprinela.Na poziv suda da dođe u Beograd, da se sudi, ona je iz Galca odgovorila, da joj Diša ništa ne treba: „a ako iskam da po mesečina spaciram po bašča, kako od majku rodena, imam si ovde pobolji čovek, sas koga ću spaciram!“ Taj „pobolji čovek“ bio je kir-Lambre, te tako je ona sama priznala svoje brakolomstvo. Međutim, dokle su se sa njime dešavale ove promene, i njegov verni Janićije, koga je već proizveo za kalfu, doživljavao je tako isto jednu važnu promenu.Majstor-Dišino često odlaženje tetka-Maci, koju je posle svega ovoga smatrao više nego li da mu je rođena sestra, i Janićija je dovelo u položaj, da je svaki čas morao to zbog ovoga to zbog onoga trčkarati do tetka-Macine kuće.I tako, malo po malo, on se toliko naviknu na ovu kuću, da tetka-Macu nije drukčije poštovao nego kao da mu je mati.Ali Leposavu nije mogao nikako da posestrimi.Ma da je u prvo vreme i to pokušavao.Ova vižljava devojčica, koja je sada već toliko izrasla, da je nabujala u jedru i živahnu devojku, malo po malo toliko je ovladala njime, da joj više ni u šali nije vraćao udarce, kada bi ga ova svojim punačkim šakama pljesnula po snažnim leđima.Naprotiv, osećao je tada neobično prijatno raspoloženje, pa bi, posle svakoga udarca, muknuo kao mlado tele, što je uvek izazivalo veseli smeh. Te udarce nekada je Leposava delila Janićiju prosto iz detinjske pakosti a možda i iz nestašluka; ali sada ni zbog jednoga ni zbog drugoga.Janićije je osećao, da ta ruka, što ga tako često lupa po leđima, čini to iz naročite milosti, pa se uvek tako nameštao leđima, da je čisto nukao, samo da produži što je započela. Jednoga dana dogodilo se nešto, što je i Janićija i Leposavu dovelo u neko čudno, neshvatljivo raspoloženje.Tetka-Maci došle na poselo neke žene, a Janićije u mutvaku tuca kafu.Leposava se prikrade, pa, kad joj se nije nadao, lupi ga obema šakama u leđa.Janićije se živo okrete, pruži ruku za njom i onako, nenamerno, obuhvati je oko pasa i naglo privuče sebi.Neobičan plamen suknu mu uz obraze, a u glavi ga zahvati čudna nesvestica, kad oseti prijatan miris devojačke duše, koji ga sa nabreklog jelečeta zapahnu.On je steže grudima, a ona se odupre šakama o njegova pleća i odskoči u stranu. Zbunjeni i crveni u licu stojali su oboje sada jedno naspram drugoga.On opustio ruke, razrogačio oči i začuđeno se zablenuo u nju; a ona tako isto uzrujana, da joj se nedra od nagloga disanja dizahu i spuštahu, stojala je ne mogući još nikako da se razabere, šta je sve to u ovome času bilo. Leposava prva dođe svesti, obrazi joj na novo zaplamteše, ona pokri oči šakama i pobeže iz mutvaka, pa onako zbunjena otrča u kuću.A Janićije je dugo i dugo stojao zablenut i začuđen onim, što je onako nesvesno učinio.Činilo mu se, kad ga je ona udarila, da ga je zahvatila neka neshvatljiva strast da je stegne oko pasa i privuče sebi.Ali zašto to?To nije mogao baš nikako da objasni.Tek jedno što je sada, kada se počeo svestiti, osećao, bio je stid od samog sebe, što je tako uradio. — Šta sad da činim?Ovde mi više nema mesta.Kazaće tetka-Maci i majstor će me oterati. I njemu se nešto ražali; dođe mu, da kao malo dete zajeca.Grlo mu se steglo te ne smede ni da odahne jače, plašeći se da ga plač ne savlada. Gotovo kradimice izvuče se iz mutvaka na ulicu, pa, kada odmače od kuće, on stade trčati, kao da ga neko vija. A kada se potpuno razbistri od zabune, zastade, da se obazre gde je.Pred njime je treperilo široko Dunavo a za njim se čula lupa dahireta i sveži devojački glasovi, koji uz dahire izvijahu neku strasnu tursku pesmicu, u kojoj je momak sravnjivao dah devojačke duše sa mirisom đulsa, a oči sa sunčanim zrakom.Bio je u Evrejskoj Mahali, pred jednom baštom gde su se evrejske devojke iskupile na igru. — Od kuda ja ovde? — pomisli Janićije, pa, kako mu se grlo sasušilo od unutarnje vatre, priđe jednoj češmi, napi se vode, podmetnu glavu pod lulu, iz koje je izbijao debeli mlaz hladne vode, i poče se pljuskati po licu i vratu.A ona devojačka pesmica što se iz bašte izvijala, praćena zvekom dahireta, sve ga više mamljaše svojom mekom, strasnom melodijom, punom neke neodoljive čežnje, kojom sav vazduh i ovaj sunčani zrak i ono lišće, što sa bujnih grana pod vetrićem šumi, diše.I to neodoljivo osećanje, koje obujimaše sve što je oko sebe video, talasalo se u njemu.U jedan mah učini mu se, da od svega toga ne može da diše.On se uhvati obema rukama za grudi i udahnu što je više mogao vazduha. Pesmica iz bašte završi se poslednjim stihom: — To je ljubav! — ponovi op poslednju reč; a veseli smeh devojačkih grla iz bašte, kao da mu dohvati usklik i raznese na sve strane.Bar njemu se tako činilo, jer, vraćajući se u dućan zamišljen i teško raspoložen, u ušima mu je jednako zvonilo: — To je ljubav, to je ljubav! Puna tri dana Janićije nije znao ni šta radi ni kuda se kreće.To behu dani teških duševnih muka, koje su ga lomile i mučile, a kojima ne moga odoleti.Ma kako se trudio, da izbije iz glave svaku pomisao na ono što je onako nesvesno uradio, on to nije mogao uspeti.Onaj topli dah devojačke duše, njeno zajapureno lice i sada je osećao kao i onoga časa, kada je privuče sebi.Utisak je tako snažan bio, da mu je leva ruka, kojom je obavio vito i elastično devojačko telo, osećala onaj otpor i ono talasanje njezinih nedara. Dolazilo mu da poludi.Ova tri dana ne bi se mogao pohvaliti, da je onoliko posla svršio koliko bi obično, šale radi, za jedan dan posvršavao. Više nije mogao izdržati.Četvrtoga dana odluči da ode tamo, pa makar ga od tuda i najurili. Naprotiv, tetka-Maca ga dočeka kao i obično i smešeći se: — A gde si ti đavole već tri dana? — Glava me nešto bolela; trebam li što da te poslušam? — Hajde ti samo u mutvak; sad ću i ja doći. U mutvaku zateče Leposavu, kako namešta po polici sanove i kalenice.Ispela se na prste, uzdigla ruke, da domaši visoku policu, pa se izvila leđima, da ti se čini, sad će se u struku slomiti.A debeli kurjuk pletene kose, preko koje je slazila modra bareš-šamija, doticao je svojim krajem do samoga struka.Slika neobično primamljiva, da se Janićije jedva uzdržao, da ne ponovi ono što je pre tri dana uradio. — Čekaj, da ti pomognem! — progovori, kad vide, kako se ispinje na prste, i pruži ruku, da od nje uzme sahan. — Neka, što mi trebaš ti!Sama ću! — odgovori Leposava, očevidno nekim novim izmenjenim glasom, koji nije ni malo ličio na onaj veseli glas, iz koga je detinjski nestašluk izbijao. — Ljuta je! — pomisli Janićije i stade mu krivo što je i pomišljao da dođe ovamo.On se povuče iza ognjišta, pa, kako je osećao da mu noge malaksavaju, sede na jednu tronožicu i zažarenim očima poče pratiti elastično gibanje i izvijanje vitoga struka i ono nabreklo jeleče, koje se čas penjaše uz leđa čas spustaše struku, te tako pokazivaše oko slabina prozračnu svilenu košuljicu. — Ljutiš li se? — zapita je šapćući. Leposava namešta posuđe i ne odgovora ništa. — Leposava! — ponovi on. — Šta ćeš? — Ljutiš li se? — Zašto? — upita Leposava ne okrećući lica. — Za ono... — Koje: ono? — Sreće mi nisam kriv.Ja baš nisam hteo... ali tako... Leposava se naglo okrete njemu i pogleda ga.On se zbuni i ne dovrši što htede reći.Iznenadilo ga je, kako se za ovo četiri dana izmenila.Stala mnogo zrelija i lepša; činilo mu se, da je do pre četiri dana bila tek kao jedva rastvoren pupoljak, a sada eto gde pred njime stoji potpuno razvijena ruža. — Šta nisi hteo? — Ono... odgovori Janićije i sada je bio još zbunjeniji, što ga ona više gledaše. — Što da se ljutim, kad nisi hteo?! — odgovori Leposava, ali tako, da on sada ne znađaše prašta li mu ili se ljuti baš zato, što veli „da nije hteo“. — Ja onako...Dođe mi mrak... ali... — Nisi hteo! — nasmeja se pakosno Leposava i pogleda ga prezrivo.Taj pogled ga žacnu i on od jednom oseti da joj mora vratiti. — E, pa hteo sam, baš!Zar se ja tebe bojim! — Ludače! — odgovori Leposava, ali takim naglaskom, da mu od jednom stade jasno ono što malo čas nije razumeo. — I jesam ludak.A ti, što mi se ne naplatiš? — Kako ću? — zapita Leposava i tako đavolasto pogleda, da sve one stege, koje mu dušu do malo čas sapinjahu, popucaše, i njemu stade tako lako i vedro, te u malo što ne poskoči, da je na novo zagrli. — Kako da ti se osvetim? — Pa, eto, udari me u leđa. — A ti? — Ja ću opet onako... — Jest, našla sam svoje ruke na sokaku, da ih po tome gvožđu lupam. Janićije se zasmeja od silnoga zadovoljstva. — A što se sad ceriš kao lud? — Jer... jer... zausti Janićije da se potpuno izjasni, ali u taj par uđe tetka-Maca u mutvak.Leposava brzo poče da pretura po posuđu, Janićije se zakašlja, pa se i on nađe u poslu, tek koliko da sakrije svoje uzbuđenje. Sad više nije moglo biti razgovora o onome, što mu je na srcu ležalo.Tetka-Maca je razvezla da priča o majstor-Dišinome uvaženju i o tome, kako će ga esnaf od Nove Godine da izabere za svoga ustabašu. — E, ali jedan je pa jedan Diša, brajko moj!Kamo, neka mi ko pokaže u esnafima makar jednoga gazdu, koji je tolike pare poklonio za barjak?Hiljadu groša!Šta misliš bolan, hiljadu groša!I ona orospija da prevari takvoga čoveka!More, da sam ja nešto u vlasti, ja bih njoj... U svako drugo doba Janićije bi se obradovao, što će mu majstor postati ustabašom, ali sada ga baš ništa ne zanimaše.Naprotiv, da je smeo zapušio bi joj usta i izgurao iz mutvaka, u kome je do malo čas tako važne govore vodio. Nekoliko dana posle ovoga nije mu se dalo prilike, da se sa Leposavom na samo sastane.Navlaš je vrlo često izlazio iza mutvaka na cepanik, nadajući se, da će se ona setiti, pa makar i sažaliti, te izići da ga sasluša; ali Leposava, kao navlaš, baš onda bi se našla u poslu oko ognjišta, pa dok je on sa najvećim nestrpljenjem bečio od tuda oči i iskašljivao se, ne bi li ga čula, ona je u mutvaku pevušila što ili bi se s majkom razgovarala. Tada bi Janićije iz čežnje i strašljivoga očekivanja prelazio u naglu srditost, pa mu se činilo, da bi sad u stanju bio da je svu u komadiće rastrza, samo da mu na oči iziđe. I onda, još većma klonuo, nezadovoljan i kao utučen, vratio bi se u mutvak i osorljivo odgovarao, ako bi ga ona što zapitala. Da li je Leposava ovo činila instiktivno, ili sa svesnom namerom da ga namuči, ili što se nečega plašila, ko bi to mogao pogoditi.Jedno je jasno, da ga je uvek, kad god bi izišao iz mutvaka, pogledala i ispratila očima, za koje ne bi mogao reći da su ravnodušne.Šta više, za ona četiri dana, kad nije dolazio, Leposava je bila vrlo zamišljena, pa je po deset i dvadeset puta istrčavala kapidžiku, da ga odškrine, koliko tek da promoli glavu, pa da sagleda levo desno kroz sokačić.I uvek bi se, posle toga, vraćala neraspoložena i srdito stresala sa šarenih šalvarica prašinu, koja se prihvatila, dok je uz kapidžik stojala. A kada je Janićije došao, ona ga je osetila instiktivno i u grudima joj tako živo zakucalo, da u malo nije upustila jednu milojku, koju je baš tada na policu propinjala. Da je o svemu ovome imao pojma, Janićije bi bez sumnje ovo raspoloženje njezine duše protumačio u svoju korist.Ovako mu ona izgledaše kao santa leda koja se ne otapa. — Pa, dabogme, i zašto da me gleda! — razmišljavao je Janićije. — Ja sam samo jedan sirotan kalfica; i Bog zna hoću li kadgod toliko spečaliti, da postanem gazda-čovek.Što da me gleda? Ovo tačno razmišljanje o svome položaju on je po katkada isticao u svojim mislima, ali kad god bi pokušao da ga usvoji i samoga sebe pobedi, onaj osećaj, ono srce, koje ne priznaje nikakve račune i koje svojom vatrom sagoreva najubedljivije razloge mozga, razmahnulo bi u tome času, zaošijalo na sve strane i razvejalo ledenu misao kao vetar prašinu. — A što, zar je jedna pošla za siromaha?Zašto baš da i ona ne pođe?Ako je suđeno da patimo i da gladujemo, to je onda sudbina!A od sudbine niko se ne ote.I drugi su patili, pa opet nisu pomrli od gladi. Dan iz dan preživljavao je nove tegobe: nadao se, plašio, srdio, na svaki njezin osmejak zadrhtao od neiskazane prijatnosti.Jednom reči, postao je igračka devojačke ćudi; i što se više otimao, sve je više podlegao onom nemilostivome osećaju, u koji se do grla zaglibio. Sudbina ga je zakvačila već; a koga sudba jedared samo dohvati u svoje nezgrapne šake i počne da ga mesi, taj se ne otkupi lako.Janićiju je tek predstojala sudbina. Majstor Diša je požnjeo sve koristi.Srpska čaršija prihvatila ga sa velikim uvaženjem, crkva ga ubrojala u svoje ktitore „i priložnike hrama sego“, a esnaf ga izabrao za svoga ustabašu.Sve što jedan čestit, zaslužan majstor i imućan gazda može postići, to je on u građanstvu i svome esnafu postigao na svoju radost i na golemi jed kir-Dumin, koji je još jednako uzdisao za izgubljenih četiri hiljade groša. Ali ono, za čime je Diša najviše žudeo, — potomstvo koje će nekada, kada to blagome Bogu bude ugodno, prihvatiti i produžiti firmu, eto, toga nije imao.Bez žene ostao je samohran u svetu, a živeti do veka tako bez žene i bez ikakve nade na svoje potomstvo, toliko je isto koliko i ne živeti. I što mu ova briga ne bi uvek na um padala, nekako se vazda, između ostaloga, i ona isticala, kad god bi navratio do tetke Mace, čije je razgovore i savete tako rado slušao. — Sve ti je po taman, svega imaš; još samo da te oženimo. — More tetka-Maco, — branio se tek razgovora radi — zar sada, kada sam nagoreo onako? — E, bio otvarati oči!Šta ti je trebala jabandžika, tuđa kost, pa još udovica?!Ama je li ona udovica samo, beži od nje tri konaka, da ti ne unese nesreću u kuću.Nego sada otvaraj oči: devojku da uzmeš, devojku, pa kuća da ti propeva!Za devojku znaš da je tvoja, neće te prekoreti prvim mužem; pa decu da ti rađa, svake godine po jedno. Majstor Diša bi, pred ovakvom perspektivom, zatvorio oči i sa prijatnim izrazom, kao da ga kogod šašolji slamčicom oko usana, sluša i osmeškuje se na bogatu domaću idilu. — E, e, ti mi mnogo nakaziva — smeši se Diša — Ama gde da nađem dobru devojku? — Za to li se brineš?Ti samo nakrivi fes, a majstor Diša je jedan po jedan! — odgovori tetka-Maca i krišom, ispod očiju, pogleda majstor-Dišu. Međutim, i u čaršiji, koja je u nedostatku drugih razgovora pretresala obično domaća pitanja svojih bližnjih, počelo je po malo već da se vodi briga i o ženidbi ustabašinoj.Koji je taj što je prvi proneo glas, ne zna se, ali u veliko se verovalo da će majstor Diša da se oženi Leposavom Macinom.A tako se najzad i moralo držati, pošto je majstor Diša dan iz dan odlazio na kafu tetka-Maci, a Maca tek valjda ne bi primala svaki dan jednog neženju, koji joj nije ni rod ni pomozi Bog, da tu nije bilo nekoga računa. Spletka je od nekuda poturena u čaršiju; a već onaj koji je poturi nije trebalo da brine više koliko će porasti.Svet jedva čeka da čuje novosti, a već onda, kad ta novost dođe do poslednjega uha, razvije se u čitavu pripovetku. Sirota Leposava, koja je u celoj ovoj spletki toliko isto kriva bila koliko i majstor Diša, morala je da čuje i takve stvari, na koje bi se uzbunila čak i fudul-Stamenka, kad bi se tako što pronelo za njezino Kanče. Jednoga jutra otišla Leposava u dućan majstor-Dišin te mu odnela fes, koji je Diša ostavio njezinoj majci, da ga na vreo kalup metne i očisti.Na povratku, kad je zavila u svoje sokače, srete se sa Kančetom, koja je opet sa drugom jednom devojkom prolazila tuda. — A što si se tako pofudulila, Leposava? — zapita Kanče. — Nisam, Kanče, to mi nije adet. — Pa što nam se ne pohvališ?Zar nećeš da nas pozoveš? — Kuda? — Pa u svatove. — Čije svatove? — zapita iznenađena Leposava i plamen joj obuze obraze na pomisao, da je Janićije nešto proneo. — Pa u tvoje. — Ba!Za to mi nije vreme!Prvo tebe da udamo; starija si. — E, što kriješ, kad se sve zna?Pa još ustabašinica, bre, bre! — Ko: ustabašinica? — Pa ti!Zar nećeš da se udaš za majstor Dišu? Leposavi se okrete ulica oko glave, a baštenski zidovi sa mnogobrojnim mazgalima počeše igrati oko nje. — Šta ti je, more, što se ljutiš? — Ti lažeš! — ciknu Leposava — Lažeš kao kučka? — More, ti da ćutiš — odgovori joj Kanče sa nekim izrazom pakosnoga zadovoljstva — nego da požuriš sa svatovima.Znaš, ružno je da ti se pre svatova dogodi. Šta je posle ovoga bilo, Leposava nije znala.Sećala se samo toliko, da je obema rukama ščepala i vukla nečije kose, i da su nečije šake nju grebale i udarale.Neko je vriskao od bola, ali, da li Kanče ili njena drugarica, to nije znala. Nekoliko žena, koje istrčaše na kapidžike, razvadiše ih, i Leposava, bleda od uzbuđenja, otrča kući, pa kad zalupi kapidžikom za sobom, briznu u plač i jecanje. — Šta ti je, devojko? — viknu zaprepašćeno tetka Maca, kada je ugleda onaku, i živo joj pritrča.Ali Leposava samo plakaše, dugo plakaše. — More govori šta se to dogodilo?! — podviknu najzad Maca, kad vide, kako ona ne može da se od suza povrati. — Eto, šta... odgovori Leposava kroz plač čisto prekorno i ispriča ceo događaj između nje i Kančeta.Samo je beše stid da doda još i ono poslednje, čega radi je i poletela Kančetu u kose. — De, de; pa za to li plačeš, ludo?Kamo sreće da se tako i dogodi; a ona što priča, to joj je krivo, zavidi što onakav čovek dolazi u našu kuću, a od njezine tri konaka beži.Ćuti, samo kada te nije vezala sa kojekim; a takvoga muža svaka bi sebi poželela. — Meni ne treba majstor Diša.Ako njemu treba da se ženi, eno mu kira-Mane; i tako je njezin muž odbegao sa njegovom ženom. — Ćuti, budalo; misliš da bi tebe neko pitao, kada bi te onakav čovek zaiskao. — A što ona da laže... — U mutvak, suruntijo; šta si mi se tu uspropadila! — podviknu Maca, koja nije nikada dopuštala da joj kći protivureči; Leposava ubrisa oči rukavom i ode u mutvak. Za njome dođe i Maca i poče je potanko ispitivati.Dabome da se i ona iščuđavala na drskost „one devojčure“, ali ipak sve se svodilo na to, da je majstor Diša prilika, kakva se lako ne nalazi, i da jedna čestita i poslušna devojka neće nikada pogaziti volju svoga roditelja. — I ko se može bolje pobrinuti o sreći svoga deteta nego mati.Valjda ti bolje znaš šta tebi treba?Nisi još ni zagrizla u život, ne znaš još ni po kome svetu hodiš, a ovamo bi da radiš po svojoj ludoj pameti. — Bože, majka, šta ti je? — brani se Leposava. — Ta i sama kažeš da me majstor Diša ne prosi. — Ne prosi, dabogme; ali šta znaš ti!Ne dolazi on za badava u našu kuću.I zar bi to bilo lepo od njega, pametnog i uglednog čoveka, da jednu čestitu kuću na glas iznosi. Leposavi se sve više u grudima stezaše.Po svemu ovome njoj se činilo da njezina mati nešto plete za nju i majstor-Dišu i srce joj premre, kada pomisli da može postati majstor-Dišinica i da se mora odreći svoga Janićija. To je toliko zabole, da je pokušala sve što je smela, samo da otkloni opasnost od sebe, — Pa ti mu reci da nam ne dolazi u kuću više; zašto će nam on? — Vi’š ti nje!A šta bi svet onda reko?Majstor Diša pojeo šljivu, a koščicu bacio na đubre.Pa posle da pleteš sede, kao što će ih plesti fudul-Stamenkino Kanče! — Ja neću da pletem sede, — promuca Leposava. — More, devojko, nemoj da me vučeš za jezik — obrecnu se Maca. — Misliš ti, Maca je slepa, pa ne vidi šta ti radiš, jel’? Leposava pretrnu, brzo se naže nad ognjište i poče piriti u vatru, pred kojom su bili prestavljeni lonci i rantlike. — Što ćutiš sad, a? Leposava ni da proslovi, a srce joj lupa, da mu udarce čuje. — Da te dam Janićiju, šta li?Pa trećega dana da oboje lipšete od gladi!Da se udaš za derište, koje ne može za deset godina na selamet izaći.Znaš li koja ti je sad?Punih šesnaest!Još godinu dve pa ćeš da postaneš usedelica. — Ama šta je tebi, majko; ko ti za Janićija govori? — plašljivo promuca Leposava. — Slušaj, utuvi, devojko — reče Maca dižući se. — Misliš, ne vidim ja kojim očima gledaš ti u Janićija i kako ti pobeleše, blenući u kapidžik, kad će da ga otvori i dođe.Janićije je moje dete; dobar je i volim ga.Ali on je još sluga, nema nigde ništa; a da ga čekaš, dok se ogazdi, hoj, hoj!To će da prođe i deset godina.Pa zar da te toliko u kući držim! Teško je bilo Leposavi slušajući materina razlaganja.Svaka njezina reč pogađala je pravo u srce; a što je najgore bilo, ona je bila toliko odana volji svoje matere i toliko je strepila od njene ljutine, da je morala pred njezinim razlozima ustuknuti. Kada je Maca izišla iz mutvaka i otišla u kuću, Leposava je sela na stoličicu, zaronila lice u šake i gorko zaplakala.Plakala je kao da nekoga saranjuje, kao da u ovome času baca pregršt zemljice na pokojnika. A taj pokojnik bila je prva ljubav, prvi njezin osećaj, koji je u svoj svojoj lepoti i bujnosti planuo i razbuktao se u njezinu srcu, da je zanese, opije, pa sad da se tako nasilno u jedan mah ugasi! Leposavin događaj sa Kančetom ne osta tajna ni za komšiluk ni za čaršiju.Kada je majstor Diša, po svome već utvrđenome običaju, pošao tetka-Maci na kafu, spazi ga Stanko tufegdžija i pozva na svoj ćepenak. — Ama, čuli ti šta se ono jutros dogodi. — Šta? — zapita radoznalo majstor Diša. — Pa, između Macine Leposave i fudul-Stamenkinog Kančeta. — Ja ne čuh ništa. — Pobiše se. — Zašto, more? — Poradi tebe.E, he, prijatelju, pa ti kriješ, a ovamo se svuda po čaršiji zna da ćeš da uzmeš Leposavu.Ama što ga kriješ, more, hej?Devojče je dobro; siroto, ama dobro — govori Stanko pileći turpijom oko oroza jedne puške kremenjače, koju je u posao uzeo. Majstor-Diši bi sasvim novo; kud je on na to i pomišljao!I on se kao zapanjen zagleda u komšiju. — More, šališ li se ti? — Ič se ne šalim!A što?Pa to se bar zna da niko od neženjenih ljudi neće ići svaki dan u kuću, gde ima devojke za udaju, za badava. — Ama, to nije istina. — He, he, jesi ti neki lisac.Kriješ a nemaš zašto.More, greh bi bio, kad ne bi to uradio.I ko bi sada verovao da tu nema ništa, kad ne izbivaš od onuda!Valjda tek nisi tamo zbog Mace odlazio! — odgovori Stanko i poče se smejati svojoj dosetci. Majstor Diša skoči sa ćepenka i zbunjen ode odatle.Sad mu više ne padaše ni na um uobičajena kafa kod Mace.Hteo je otići, ali ga uze neki stid; iziđe mu na oči Leposava u celoj svojoj pojavi i on se, sad prvi put, pred tom slikom snebi. — Ko bi i na to mislio? — prošaputa i odmahnu glavom, da se otrese od takve pomisli.Ali ova novost tako je iznenadno došla; a to se sve njega lično ticalo, te baš i da nije hteo da razmišlja i o takvim sokak-spletkama, dužnost mu je bila da ih najodlučnije suzbije. Ali na koji način?Da zađe kroz mahale i svakome se pravda — ne ide.A baš i kada bi tako radio, on sam, po svojoj povučenoj i sramežljivoj naravi, ne bi imao te smelosti, da stvar, koju će vreme jedared začeprkati, raščeprkava. — Najbolje, da ja prestanem ići tamo! — pomisli i krete u dućan. U dućanu je sedeo skrštenih nogu na ćepenku i neko vreme zamišljeno gledao u zid; najposle izvadi duvankesu, savi na kolenu cigaru i poče dimiti. — Čudan svet! — razmišljava majstor Diša.Šta mu još neće pasti na um. — More, ustabašo, šta si se zamislio, hodi na kafu! — viknu ga jedan komšija sa ćepenka. — Hvala, sad sam je pio. — Hodi, hodi, de! Majstor Diša je i na tome ćepenku čuo za jutrošnji događaj.Pa ni ovde nije bio u stanju da uveri nikoga.Slušaju mu pravdanje, ali lepo se vidi, kako se ispod brkova potajno smeše. — Budi Bog s nama, šta me sad opet snađe! — prekrsti se Diša od čuda, kad opazi ovu nevericu. — Ama, ljudi, šta li ste!Ko je samo proneo tu laž?Zar sam ja prilika za ono devojče?Macu ja uvažavam kao svoju sestru; ona mi se našla u bolesti... ona... — E, pa de, de; kad nije, nije; što se pravdaš toliko? — odgovara komšija, a na licu mu se jasno čita, kako ni on ne veruje što majstor Diša tvrdi. — I što da iznose poštenu kuću na glas?Zar je to lepo od sveta? — E, takav mu je adet.Ono znaš kako je: ti si ustabaša, pa ljudima od reda ne ide nikako u glavu da imaju ustabašu a bez ustabašinice.To im dolazi nekako krnje.Hoće da te vide oženjena; a kako ti ne izbijaš iz te kuće, a tamo devojče dobro, taman za ustabašu, pa eto, gotov razgovor. Ceo taj dan majstor-Dišu su to ovde to onde dočekivali sličnim pitanjima, i gde god bi započeo da se pravda, svuda su ga dočekivali sumnjivim osmehom ili tako čime, što ga je uveravalo da je mnogo lakše uveriti svet u nešto, nego li ga razuveriti. — Pa zar je to lepo da dočekaš starost bez domaćice? — Ama, to je istina.Vreme je, treba da se oženim; ali ko je mislio na to? Te noći prevrtao se majstor Diša u postelji vrlo dugo.Iz očiju mu nikako nije izbivala Macina kuća sa debelim hladovima i Leposava u njoj.To lepuškasto, sveže devojče, na koje je (to je, krišom od samoga sebe, u sebi pomislio) često zaustavljao svoje poglede, baš mu se sviđalo.I ne bi bio s raskida da se njome oženi.Ono, u šta je bio siguran, to je, da je devojka čestita i za celo mu ne bi dovela u kuću novoga Lambru; mlada je, pa nije imala kad o tome da misli.A posle toga i Maca bi bila najbolja kontrola, da mu domaćicu od zlih očiju sačuva. Sve je to tako, ali on nije mogao ni pomisliti da tako što predloži Maci.Da je bar udovac, ali puštenik — e, ne ide!Čovek sa jednom istorijom, koja je do skora izazivala smeh po čaršiji. I Bog zna kakve ga sve misli ne spopadoše, te mu ne dadoše za dugo zaspati. Kad se probudio u jutru, osećao se u nelagodnome raspoloženju.Leposavina prilika jednako mu se istavljala pred oči; i ma koliko mu ta živahna pojava bila prijatna, ipak ga je dovodila u neku zabunu. — Opet je bolje da ne idem tamo, — mislio je i s teškom mukom, što samome sebi zatvara vrata od kuće, koja ga je kao svoga rođenoga primala, iziđe iz sobe na avliju. U tome se i kapidžik otvori i %ni pragu se pojavi tanka figura fudul-Stamenkina u žutoj škurteljci. Majstor Diša se izbeči na ovu posetu, kojoj se najmanje nadao.Fudul-Stamenku nije nikada mario; njegova bivša žena bila joj je prisna prijateljica; a sama ta pomisao bila je dovoljna da je grubo zapita: „Šta tražiš ti ovde?“ — Tražim čest!Šta je ovo? — zapita razdraženo fudul-Stamenka i podnese mu pod nos punu šaku ženske kose. — Šta je ovo?Tako li si naučio onu tvoju... tvoju... da mome Kančetu kose počupa! — piskala je fudul-Stamenka i, držeći se jednako kapidžika, trešaše mu pod nos pesnicu sa pramenjem one kose. — More tornjaj mm se s očiju; ne iskupljaj mi komšiluk pred kuću. — Neka se iskupi ceo svet, ne marim! — viče iz glasa Stamenka. — Sram neka bude onu tvoju... tvoju...Kose ću joj iščupati, gde je sretnem!Krivo je moje Kanče, što vi vadite oči.Misliš ti niko ne zna!? Kad opazi kako majstor Diša nerešljiv i zbunjen stoji i ne zna šta da joj odgovori, fudul-Stamenka povisi glas i poče na sva usta vikati i grditi Leposavu.Njezina vika zaustavi nekoliko prolaznika, pa i komšinice istrčaše na kapidžike, te tako majstor Diša, koji se baš toga i plašio, ustuknu u svoju sobu, zatvori se i ne iziđe iz nje, sve dokle se ne raziđoše ljudi i dokle fudul-Stamenka ne odmače od vrata. — Ovo ćeš da mi skupo platiš!U policiju ću ja tebe i tvoju.... vikala je fudul-Stamenka udaljujući se pobedničkim korakom niz sokak. Majstor Diša ostade u sobi kao ubijen.Od čuda i ove nevidovne bede toliko se spleo i zbunio, da je samo huktao i stenjao.Bio je toliko neodlučan da ma šta uradi, da ga je sada bilo čak strah i na ulicu da iziđe. Ali ima nešto što i neodlučne do odluke dovede.Razume se da, u takvim prilikama, bilo slučaj ili ma kakav spoljašni uticaj uzme neodlučnoga za ruku i silom ga odvuče jednome izlazu.Takva slučajnost za majstor-Dišu bila je sama Maca. Kada je pretrnula srca napustio kuću i otišao u dućan, rekoše mu momci da je dolazila tetka-Maca i poručila mu, da odmah njezinoj kući ode. I to odlučno pozivanje teknulo je Dišu, u toliko više, što nije bilo nikakvoga opravdana razloga, da na njezin poziv ne ode.Ko zna kako će ga dočekati i šta će mu sve reći, što joj je dete na glas izneo.Pa još, kako mu momak objasni, tetka-Maca je bila vrlo ljutita i poručila mu: ako odmah ne dođe, ona će mu sama u dućan doći. Nije se imalo kuda; ići se mora, a kako će se sve ovo svršiti o tome nije ni mislio.A i kako bi mogao razmišljavati, kad su ga sve ove spletke i događaji toliko uznemirili, da mu je svaka pomisao u glavi stala, pa se kao zakovana ni s mesta ne miče.Nije mu dakle ostajalo druge, već da se preda slepo slučaju, neka ga nosi kuda je njemu drago, neka ga valja na svojim talasima, kao što rečna brzica valja vrbovu kladu. — Kako Bog hoće, tako neka bude! — uzdahnu Diša i ode tetka-Macinoj kući. Posle podužega vremena vrati se majstor Diša u svoj dućan, zajapuren od nagloga uzbuđenja.Oči su mu sevale življe nego li do sada; momci se čisto zabezeknuše, kad ga ugledaše onako uzrujana.Ušao je u dućan i počeo veselo pevušiti; povuče za uho jednoga šegrta, pa onda ode brzo svojoj kući pozdravljajući veselo komšije po ćepencima. Majstor Diša je u istini bio čovek srećne zvezde.Čemu god se nije nadao, ono je postigao, i nikad svojom voljom, svojim odrešitim radom no uvek — slučajno.Valjalo je samo da zaželi, da čezne za nečim, pa da mu se to kao umešeno i ispečeno samo u ruke spusti.Željkao je da postane bogat i ugledan građanin, a ni iz daleka nije slutio, da mu je stric već to i da će ga u skoro naslediti.Čeznuo je za kira-Anastasijom, i da drugima ne pade na um da ga njome ožene, on bi u toj želji proveo ceo vek, a ne bi ni pokušao da je u delo privede.Želeo je da se osveti Grcima i da podigne svoj oronuli moralni ugled u esnafu, pa je i u tome nehotično uspeo.I ne samo da se osvetio kir-Dumi, nego mu je ta osveta donela 4000 groša; a za male novce, koje je dao za esnafski barjak, postao je veliki dobrotvor crkve i ustabaša svoga esnafa. O Leposavi ni u snu nije pomišljao da je načini ustabašinicom.Ma da je pun nežnoga zadovoljstva primao iz njezinih ruku posluženje, i svakoga dana posmatrao ispod očiju, kako se ovo vižljavo devojče sve više razvija u jedru i svežu devojku, on je ipak to činio iz jednog nevinog uživanja, pošto mu je ukus bio jako sklon prema oblim, zagrljastim rukama, vitom vratu, nabreklom jelečetu i tankome struku, za koji bi strahovali da će se sada prelomiti pod teretom širokih i punačkih pleća.I eto, svoju, od samoga sebe prikrivenu želju, vide on danas ostvarenu, opet ne svojom voljom i odlučnošću nego — slučajno. Pravo reći same prilike su za njega radile.Pa zar to nije srećan čovek? Maca ga je dočekala sama u svojoj sobi.Leposavu je opazio u avliji, ali, kada ga ona ugleda, štuče u mutvak, da se s njime ne sretne.To ga je već kosnulo kao ružan znak, a kada još opazi na tetka-Macinu licu jednu veliku zbilju, njemu se čisto stuži od neke neobjašnjive slutnje. — Sedi, majstor-Dišo! — progovori Maca glasom i izrazom velike brige i neraspoloženja. Diša sede.Svečano ćutanje ovlada u sobi; Diša je skrušeno očekivao na bujicu prekora, ali tetka Maca još ćutaše, tek po koji put što bi joj se iz grudi oteo dubok uzdah, koji mu nagoveštavaše sve drugo samo nikakvo dobro ne. — Šta si me zvala? — najposle zapita Diša neobično mekim i molećim glasom.Tetka Maca duboko uzdahnu. — Pa, sinko Dišo, ču li ti šta se po čaršiji govori? Diša obori glavu. — Za tebe i... — Leposavu... prošaputa jedva čujno Diša. — Ceo svet govori za vas. — Laju psi; laju, tetka-Maco, i lažu, Boga mi! — viknu Diša očajno. — E, moj Dišo — uzdahnu bolno Maca — Laju li ili ne laju, ne znam; ali, ovo mi je sve što sam do sada spečalila i sačuvala svome detetu (i tu tetka Maca pokaza rukom na obraz).Velim, nije mi Bog udelio bogastva, ali da joj obraz bar sačuvam, neka uđe u svet sa obrazom.A sada?...Šta se učini sada...Eto čuješ i sam... — Pa zar sam ja kriv tome?Ja tebe i tvoju kuću kao rođenu poštujem, a ono što oni govore lažno je... Tetka Maca se tužno nasmeja. — Lažno je.Svetoga mi, tetka-Maco! — Znam, znam, Dišo; ali svet i to zna, da ti ne izbijaš iz moje kuće; zna svet da tetka Maca ima ćerku na udaju i da si ti neženjen.E, pa onda ko tu da dokaže, da u tome nema nečega. — Pa šta da radim sada?Nauči me, de!Eto, ja ću prestati da dolazim, pa će vremenom i svet ućutati. Maca ga gnevno pogleda. — Kape, majstor-Dišo!Taman kako priliči čestitome čoveku.Šta je to izneti na glas jedno valjano devojče, ubiti joj sreću, pa je ostaviti!Siroto dete!Kako te je uvažavala, kako ti se radovala, kad god bi došao, pa sad odjedared da je pod takvom sramotom ostaviš.Ako si tako mislio, moj sinko, bolje bi i za tebe i za nas bilo, da si tražio kuću fudul-Stamenkinu i njeno Kanče; bolje bi bilo, da ti se ne nađoh kao rođena mati, kad ono na smrt bolova! Svaka reč navaljivala se na majstor-Dišinu dušu kao stena i on je kao zaliven ćutao i očekivao od tetka-Mace, da ona sama pronađe puta i načina šta da se radi. — Pa ti i ne čuješ sve o čemu svet za tebe i Leposavu govori.I ko će mi verovati, kad budem kazivala, da se moje dete nije od mene micalo?Znaš li šta laju pogana usta?A? — zapita tetka Maca i zastade, da malo odahne i po svome običaju sačeka, dokle se ne stiša bujica navrelih reči. — Eto, kažu.... — Za ime sveta, tetka-Maco, šta kažu? — viknu majstor Diša, koji već ne moga izdržati njezino oklevanje. — Kaažu.... vele: uze joj obraz, pa sad je ostavlja! Diša poskoči, kao da ga je iglom bocnula. — Ko kaže to?Ko kaže, ana-sana.... viknu razdražen i poče poklecavati od užasa. — A ko ne kaže, pitaj!Eto, njoj kaza Kanče, a meni ceo komšiluk.Kažu: ostarela si, a nisi umela da očuvaš devojče. I ono, što majstor Diša do sada ne vide, ugleda sada.Tetka-Maci udariše suze na oči; govori mu, a suze bez jecanja i plača teku kap po kap niz obraze. — Nemoj, molim te, tetka-Maco!Ti znaš koliko te poštujem... i Leposavu; ali zar ćeš ti... — Ako si čestit čovek — reče Maca utirući polako suze, koje je ne slušahu, nego jednako kapahu — ako si čestit, onda neka je prosto, što si me ucvelio.Ti i sam znaš šta ti valja činiti. — Ako ti hoćeš... reče poluglasno Diša, ali odmah i prekide, jer se uplaši i od same pomisli. — A šta: ja hoću?Stvar je u tvojoj ruci.Ti pametuješ za ceo esnaf, pa eto, kako god ti kažeš, onako neka bude! — Daješ mi je? — zapita Diša malo hrabrije. — Božja pa tvoja, sine!Eto, tako rade pošteni ljudi.Znala sam ja, da si ti čestit i da onako mora biti, kako ti kažeš.Neka ti je sa srećom; bar sad znaš, da ćeš imati čestitu domaćicu. I tetka Maca uze majstor-Dišu za glavu, poljubi ga u čelo i oba obraza; a majstor Diša, još zbunjen od iznenadne sreće, kojoj se nije ni malo nadao, celiva buduću taštu u ruke. — A gde ti je Leposava? — zapita sada Diša i nežno baci pogled na vrata od mutvaka. — Sad ću je zvati.Došla joj drugarica, pa pletu iza mutvaka. — Neka tetka-Maco, ne zovi je sada; odoh prvo do kuće, da joj donesem nešto.Pa onda već biće bolje... I tako majstor Diša, vedar i lak kao mladić, ubrza iz kuće, ode malo do dućana, tek da se uzgred po njemu obazre, pa za tim kući, da uzme što je namenio svojoj nevesti. Kad se vratio, tetka Maca ga je dočekala na kapidžiku. — Kamo Leposava? — zapita Diša. — E, čekaj, zete; ne ide to tako lako.Eno je u sobi, sprema se, da pred svoga domaćina ne iziđe postidna. Diši igra srce od zadovoljstva, ulazi sa Macom u sobu i vedro gleda oko sebe.Ne potraja mnogo, pa eto i Leposave, rumene od stida i oborenih očiju na pod.Stala opuštenih ruku uza sama vrata i snebiva se, da bliže pristupi.Majstor Diša je sa puno čežnje nekoliko trenutaka odmeravao ovaj stas i lice, koje se stiđaše da baci pogled na svoga budućeg domaćina. — Je li ti rekla što majka, ha? — zapita najzad Diša pristupajući joj bliže. — Jeste! — prošaputa stidljivo ona. — Pogle, šta sam ti doneo.Hodi, bliže! Leposava maši očima ruci Dišinoj, koju je on pred njom u vis uzdigao. — Ovo tebi; ti da ga nosiš, a ja da te gledam! — reče što je mogao nežnijim glasom i predaje joj ogrlicu od pedeset velikih, zlatnih mahmudija. — To da nosiš oko vrata, a ovo da metneš pa čelo — i dade joj veliki, zlatni dukat „ćošajliju“. Leposava pogleda i zbunjeno se nasmeši na Dišu; oči joj zasenuše od tolikog krupnoga zlata i ona poče da ga zagleda, prijatno iznenađena bogatim poklonom. — Hajde, kćeri, metni ogrlicu oko vrata, a dukat na čelo; pa onda donesi posluženje. — Je li ti se dopada? — zapita Diša, uživajući u njenoj zabuni. Leposava klimnu glavom. — A znaš li zašto sam ti dao? Leposavu obli rumenilo po licu i vratu. — Zar ti nije majka kazala? — De, de, što se stidiš?Odgovori, kad te pita!Kaži, znaš li što ti je dao? Leposava opet klimnu glavom. — Šteta — reče Diša — i dobra ti je ćerka i sve, samo ima jednu mahnu. — Koju to? — zapita Maca. — Nema jezik; ne ume da govori. Oboje se zasmejaše, a Leposava, zastiđena, zaklopi rukavom oči i pobeže iz sobe. Kad se vratila sa posluženjem, na čelu joj se, baš nad samim povijama, gde se obrve sastaju, spuštao iz kose veliki dukat „ćošajlija“ i oko grla zlatne mahmudije. — E, sada, ćerko, da si živa i zdrava i sreću da uneseš tvome domaćinu u kuću! — reče Maca i puna srca poljubi svoju ćer. Tetka Maca za kratko vreme izađe iz sobe, da nešto vidi u mutvaku, te tako Diša i Leposava ostaše sami. — Sedi ovde — reče Diša Leposavi i privuče je rukom do sebe — Tako!Pa dede sada da i meni kažeš ono, što si majci kazala! — Hoćeš li? Leposava opet klimnu glavom; ali sada ne tako stidljivo već s osmehom u očima, koje slobodno gledahu u oči Dišine. — Ama ne tako, već kaži, da ti čujem glasa. — Hoću! — odgovori Leposava i okrete lice u stranu, da joj Diša ne ugleda, kako joj u tome času lice zaplamte. Bila je u tome času tako sveža i mila, da je Diša od slasti %gutaša očima.I da mu ne beše zazorno, da svoju isprošenicu poljubi pre vremena, Diša bi čak i to uradio, bez obzira na ustabaško dostojanstvo i one četrdeset i tri godine, koje su ga iza razapete anterije za leđima gledale. — Ele, sad da ti kažem kakav sam ja i šta tražim od domaćice! — reče Diša i poče joj na dugačko opisivati sve dužnosti, koje ona, kao čestita žena, treba da ispunjava.Govorio je, kako mu je obraz najveća svetilja, kako mrzi sve što nevalja, i za pravdu gine. — Ljuta sam paprika na nepravdu; krv mi na oči naiđe, pa onda neka beže od mene!Za dobro sam ti dobar, — melem sam; ama za zlo, da te Bog sačuva!S onom prvom u malo što ne učinih rusvaj; ama sreća moja, što mi dođe pamet u glavu: zašto da robijam zbog jedne orospije, pa je oterah.Ti si drugo, ti si dobra devojka i bićeš vredna i poslušna; ha? — Hoću! — odgovori Leposava i otvoreno ga pogleda, pa se i nasmeši.Diša izgubi svest, srce mu zaigra i sad već zaboravi na svoj položaj i adet. Ali, u tome času od ove pogreške spase ga tetka Maca.Ona uđe baš u času, kad majstor Diša potkupi usta i privuče Leposavu sebi, da joj bar za časak zaklopi to oko, koje ga je onako žarko palilo. — Narazgovaraste li se? — zapita Maca, kojoj ne izmače ni Dišin pokušaj, ni Leposavin pokret, koja u tome času izvuče svoju iz njegove ruke i brzo ustade, da joj majka ne bi gledala kako sedi pored Diše. — Razgovarasmo malo... odgovori Diša ne baš najljubaznije. — Trebaše da sazna, šta ja tražim od svoje domaćice. — E, ako, ako — odgovori Maca i dade mig Leposavi, da iziđe u mutvak.Sad njih dvoje ostaše, da se sporazumeju i utanače dan prstena i svatova.Kuća Macina bila je prostrana, te, pored ostaloga, utvrdiše da se mladenci odmah po venčanju usele u kuću. Dokle je Diša kod tetka-Mace ostao, Janićije je sedeo u dućanu i sa nekom strepnjom očekivao na povratak majstorov.On se ni iz daleka nije mogao nadati onome, što se, u taj par, događalo tamo; tetka-Macin dolazak u dućan i onako srdito zahtevanje, da joj majstor Diša odmah dođe, protumačio je on sasvim drukčije.Pomislio je da ga je Leposava odala, pa sada tetka Maca zove majstora, da mu se na njega požali. Može se pomisliti, šta je sve preživeo Janićije za ovo vreme!Čas po čas sagibao se preko ćepenka i gledao od kuda li će tek iskrsnuti majstor i kakav će izgledati u licu. — Ako je odala, onda da bežim iz ove čaršije! — mišljaše Janićije i dođe mu tako krivo na sama sebe: zašto da uradi tako, zašto da se pred svima obruka! — Ide! — reče u sebi, kad ugleda majstor-Dišu i od neizvesnosti pretrnu.No to ga brzo pređe, kad ugleda raspoloženo i ozareno majstorovo lice.Diša upade u dućan, zaručen do grla sa nekoliko kesa leblebija, ratlokuma, halve i jednim sahanom toploga kadaifa. — Janićije — viknu ga s praga — nosi ovo kod tetka-Mace i da kažeš: pozdravio majstor i šalje ovo! — Jesi li razumeo? — Jesam, majstore — odvrati Janićije dvostruko radostan; prvo, što ga Leposava nije odala, a drugo, što je čeznuo da je bar očima vidi, ako ne uspe da s njome na samo govori. Do ušiju zaljubljen i neobično kuražan, da joj bar ovoga puta pokaže sve, žurio je Janićije kući Leposavinoj.Pred kućom zastade iznenađen, jer iz bašte, baš pod širokim orahom, začu jasan žagor, smeh i pevanje devojačkih glasova.I to se razlegala baš ona ista pesmica, koju onomad začu, a koja beše u to doba nova: To su pevale Leposavine drugarice; jer tetka Maca ne beše od onih žena koje oklevaju.Valjalo je da se odmah sazna, da je Leposava isprošena i obeležena, pa je tako i uradila.Drugarice Leposavine sjatiše se, da joj čestitaju, a Leposava ih je sa zlatnom ogrlicom i dukatom na čelu dočekala, iznela pred njih svakojake poslastice, pa se sada sve zajednički vesele, zadirkuju i smeju. Sve ovo što ugleda dođe Janićiju tako slično sa onim danom, kad ga spopade ona vrtoglavica, te nesvesno odlete čak u Evrejsku Mahalu.I snažni miris gustoga karanfila, bosioka i ostaloga cveća, koji se sa devojačkim glasovima razlegaše preko zidane ograde, sve ga to poče na novo da zanosi, zajedno sa čežnjivom melodijom koja mu se srca ticaše. — Kao zanesen uđe u avliju, a devojke, kada ga ugledaše sa onim tovarom, u žagoru sleteše oko njega i počeše čerupati kese sa slatkišima. — Ko je poslao? — Meni daj, — Janićije!... meni... meni!Je li od majstor-Diše? — vikale su devojke u jedan mah. — Ta ućutite, suruntije nijedne; ostavite momka na miru! — viknu tetka Maca i poče primati stvari. — Pozdravio majstor i šalje vam ovo! — isporuči Janićije, zbunjen devojačkim napadom.Predavao je stvari a začuđeno je posmatrao svu ovu veselost, a naročito Leposavu sa onim nakitom, koja ga je ravnodušnim osmehom po katkad pogledala. — Pogađaš li zašto je sve ovo? — zapita ga Maca takođe s osmehom. — Ne — odgovori Janićije, zverajući na koju bi stranu umakao, samo da se spase od tolikih devojačkih očiju. — E, pa čestitaj Leposavi!To će ti biti, ako Bog da, majstorica. — Jaoh!... pisnu nešto iz dna duše Janićijeve.Ni pedeset onakovih zvona, kakva behu ona što su ove godine prvi put posle Kosova zabrujala sa Saborne Crkve, ni sve turske trube, što ih dan iz dan sluša sa gradskih bedema, ne bi mu toliko zagluhnule sluh i toliki šum u glavi podigle, kao ova jedna reč: „To će ti biti majstorica!“ Mora da je izgledao vrlo smešan, kad se devojke zaceniše od smeha gledajući ono lice, koje u isti mah, beše iznenađeno, zbunjeno i prepadnuto.Kao zapanjen stojao je i nije znao, šta se oko njega dešava.Osetio je samo, kako mu se pod nogama zemlja migolji i za celo bi pao, da se u tome času ne osloni leđima o stablo jedne dafine. — Ama zar tako? — htede da kaže, ali mu se vilice tako stegoše, te on samo netremice zveraše to u onaj dukat „ćošajliju“, što se žutio nad Leposavinim veđama, to u njeno nasmešeno lice. Devojke otrčaše u dubinu bašte sa poslasticama, a Janićije, kad osta sam i kada se od prve poraze osvesti, duboko uzdahnu, klonu glavom na prsa i savijenim kažiprstom obrisa dve vrele suze koje mu niz lice kanuše. Tetka Maca je opazila iz mutvaka ovo, ali se učini svemu nevešta; samo što se neprimetno nasmeši i glavom odmahnu. — Dete! — Proći će ga već! — reče uklanjajući s vatre veliku džezvu šerbeta, koji se grejao za Leposavine drugarice. Ali to „dete“ u ovome času škripnu zubima.Neodoljiva srdžba na sve, na onu, koju je sa toliko čežnje i bola u srcu nosio, poče da kipi svom žestinom.On se obazre oko sebe, pogleda tamo od kuda mu dopiraše veselo ćeretanje, pa kad opazi Leposavu i ču, kako se sa ostalima smeje, oči mu se zakrvaviše a pesnice stegoše..Žurno iziđe na kapiju i izgubi se za uglom. — Udaje se, za moga majstora... a mene... mene... uh! — uzdahnu teško.Ruka mu slučajno napipa jednu kutijicu, koju je za pojasom nosio.On je izvuče i otvori.U kutijici je ležao sasušeni stručak bosioka, onaj, što ga je nekada našao pod svojom glavom i koji je kao najdraže blago do danas čuvao, nosio preko dana za pojasom, a kada je legao, otvarao kutijicu, pomirisao, metao je ispod glave i sanjao o onoj, koja mu je taj stručak krišom pod jastuk turila. Sada mu i ovo sasušeno lisje posta mrsko.Kutiju švirnu na neko đubrište, a bosiljak iskida, izdrobi, pljunu na njega, prosu pred sobom i zgazi nogama.Da mu Leposava beše pod rukom, za celo bi i s njome tako: pljunuo bi na onaj dukat i svu bi nogama izgazio. — Ili ću je ubiti ili ću se obesiti! — govorio je stisnutih vilica i pesnica i išao, lutao, bez smisla i cilja. — Ubiću je!Ja je moram ubiti!Zašto da se proda?Kuda ću sada?Kome? — jecao je, kad se dohvatio one prostrane ravnice na Dunavu. No ta zaricanja behu i suviše slaba, da bar za koji trenut stišaju metež, koji mu je podhvatio i dušu i srce i mozak.Grozničava vatra lizala ga je od pete do glave, pa se razgorevala u očima, iz kojih je suktala silna vrelina. Morao se ipak vratiti u dućan.To je osećao kroza svu buru svoje duše; a to osećanje, koje mu jasno pokazivaše njegovu nemoć, da sa sobom raspolaže po svojoj volji, beše jedna kap više zejtina na već onako razbuktalu žeravicu. Da ostane i dalje u službi onoga, kome je u svoje vreme obraz očuvao, a koji mu je sada, mesto da ga nagradi, zabio nož u srce, na to nije hteo ni da misli više.Izvadiće svoje kalfensko pismo i otići će iz ove proklete varoši, da se nikad više u nju ne vrati. — Otići ću, ali ću joj reći sve.Pljunuću joj u oči, pa neka ostane postidna. I to mu je u ovom haosu uzbuđenja bilo lako reći; ali, ako ga majstor ne otpusti, ako mu ne izda kalfensko pismo, šta će onda?Esnaf je jači od njega, a majstor je imao toliko prava nad svojim momcima, da bez njegove volje i dopuštenja nije momak mogao raspolagati svojom službom. Zaronjena lica u šake sedeo je još na jednome izbrešku blizu Viline Vodice i podavao se stotinama grozničavih misli, koje su se po njegovoj glavi lomile. Ali jedna, od sviju snažnija i strahovitija, ispinjala se nada sve.Dogodilo se ma šta, svršilo se ma kako, ona treba ili da umre, ili da bude njegova.Prvo će otkazati službu, a za tim će uraditi ono, što će se posle u pesmu pevati. — Gde si, more, do sada? — zapita ga majstor, kada se on jedva vukući noge, vrati u dućan. — Odneo sam, majstore! — odgovori Janićije suho i drhćućim glasom. — A što si bre takav u licu? — zapita Diša, kome pade u oči silna malaksalost i bledoća. — Ništa mi nije. — More, ti si bolestan.Kakav to izgledaš, kao da su te guje pile. Janićije ne odgovori, sede za panj i uze dikiš, da razrezuje po obeleženim linijama na meku sahtijanu. Sutra dan iziđe odlučno pred majstora. — Majstore, hoću da idem. — Kuda, more? — U selo. — Zašto, bre? — Ne mogu više da ostanem ovde. — Zašto? Janićije obori oči, jer ne znade šta da navede.Diša ga značajno gledaše. — Zar sada, kada si izučio zanat i na putu da postaneš čovek, hoćeš u selo?Šta ćeš, bre, tamo?Koga imaš tamo? — Tako; neću da služim više. — Ja te ne puštam; ti moraš da odslužiš svoje!Misliš ti, da sam te ja toliko godina hranio i mučio se oko tebe, da te zanatu naučim, pa sad, kad sam te spremio, da odeš? Janićije ustade, metnu ruke na pojas i nisko se pokloni gazdi. — Hvala ti, kao ocu na hrani i nauci; sve mi je dobro kod tebe bilo, ali eto, ja te molim da me otpustiš. — Hajde, bre, ćopeku jedan!Sedi i radi tamo, dok te nisam ovim kalupom po ludoj glavi! — podviknu mu majstor pretećim glasom i dohvati rukom za jedan drveni kalup. Janićije se skljusi za panj i gorko uzdahnu. Nije se osećao pobeđen; predviđao je on, da ga majstor neće laka srca pustiti; ali najposle i da ga ne pusti baš na lepo, — pustiće ga, kad izvrši što je naumio. Strašna odluka, kakvu može samo utvrditi bujna krv jednog mladog razorenoga srca, užljebila se duboko u njegovu glavu; ta ga je odluka podržavala i hranila, pa donekle i utišavala onu silnu navalu, što mu dan noć nije davala disati. Dva suparnika sedela su za jednim panjem i krojili po sahtijanu sa oštrim dikišom.Sa kakvom li je lakoćom ruke opsecao majstor svoj posao, a sa kako teškom rukom oštri dikiš kalfin zasecaše duboko ispod kože u panj! Razume se da je Diša pričao Maci i Leposavi, kako je Janićije hteo da ostavi posao i kako mu on nije dao.Kad je sutra dan Janićije odneo jedne jemenije tetka-Maci, zateče Leposavu samu.Tetka-Maca je otišla jednoj ženi, koja je toga dana prinovu čekala. Janićije uzdrhta, kad opazi da su sami.Leposava se zbuni, ali je ta zabuna brzo pređe, uze jemenije i stade ih razgledati.Janićije je gledaše netremice i čisto mu laknu, kad vide da joj na čelu nema onog mrskoga dukata.Za trenutak mu se učini, da je Leposava ona nekadanja i da je to sve još mogućno popraviti.Ta prstena još nije bilo, a za deset dana, koliko je do prstena označeno, oni mogu biti već i u Vlaškoj, pa ako je nužno čak i u Galcu. Ma da nije znao ni gde je Galac, ni kako se do njega može doći, pa ni to, s čim će doći dotle, on je ipak bio nauman da to izvrši, samo ako ona ushtedne.A ne htedne li?...Ovde mu se pomisao prekide i on se strese... — A je li ti, more, šta ti je naspelo da ideš odavde? — prekide mu misli Leposava i pogleda ga preko ramena. — Ne mogu više! — odgovori Janićije uzbuđen. — Koji ti je bes?Što si se naduo tako? — Ti znaš. — A šta ja znam? — Udaješ se za majstora... — Pa za koga ću?Valjada za slugu? Janićiju se pope krv u glavu, kad začu ovaj odgovor, koji mu na na podsmevanje ličaše.On zaneme od zabune.Hteo bi da joj odgovori ma šta, da je napadne rečima, da joj kaže kako je prevrtljiva; ali sve to zape u grlu, koje mu se na pakost tako steglo, da je jedva bio u stanju da vazduh udahne.Stojao je tako neko vreme bez reči, oborio glavu na grudi, teško predisao i slušao, kako mu srce na mahove udara, da probije grudi. Leposavu dirnu ovo i ona mu se približi. — Boga ti, šta ti je? — reče mu blago i taknu ga rukom po mišici. — Ja... ja ne mogu tako... ja ću... uzmuči se Janićije da kaže šta će; ali navala osećaja tako je naglo jurila u njegovu glavu, da mu se jezik spoticaše preko svake reči, te ne moga da iskaže šta hoće. Leposavi ga bi žao, pa se i ona trenutno zbuni, ne znajući šta da mu kaže. — Čuješ, Janićije, nemoj tako!Ne idi od nas.Eto, nana te voli kao sina, a i ja te volim kao da si mi rođeni brat.Ti nemaš ni majke ni sestre, pa što da ideš od nas?Nana i sinoć kaže Diši: „Čestit je momak, Janićije; on će ti kuću i radnju čuvati kao svoju“, a Diša joj veli: „Jeste!“ — Nemoj, bolan, tako! — Ne mogu!Ovde, eto, ovde boli, pa mi ne da da živim. — Ludo! — prošaputa Leposava, ali tako bolećivim glasom, da Janićije od toga čisto zadrhta.Ovako mu je isto rekla i onda, kada je zagrlio i poljubio.I ta reč, bolje reći, taj meki, nežni naglasak, koji ovoj reči pridavaše sasvim drugi značaj, dade mu snage da progovori. — Onaj bosiljak... što si mi turila pod jastuk... pa ono... — Koje: ono? — — Ono... znaš... — Pa eto vidiš i sam, kako te volim, kao da sam ti rođena sestra.Žao mi bilo, što nemaš nikoga svoga, a Diša te na nepravdi oterao, pa sam rekla: neka mu ovaj bosiljak — to, u mesto sestre.A ono... ono... znaš... (sad i Leposava zape, bez sumnje mučeći se da ovog nesrećnog mladića što bolje ubedi, kako je ono bio bratski poljubac i zagrljaj).Ti si to uradio, kao da si mi bio brat.I ko bi drugi smeo da tako uradi?Ja eto nisam nikome odala? — Ama šta to radi ona sa mnom? — misli Janićije i muči se da razazna, titra li se ona s njim ili je u istini ona sve tako mislila. — Ti me ne voliš... reče Janićije tužno, kad ona prestade. — Kad te ne bih volela, ne bih ti toliko govorila.Ne bih marila, baš i da se obesiš. — I hoću to!... ote mu se uzvik i on, bez ikakvog čekanja, izlete na ulicu.Leposava osta zabezeknuta ovim naglim odlaskom, htede da ga vikne, ali on već beše na ulici; ona obori glavu i sa nekim izrazom dosade i srdnje odmahnu rukom: — Dete!Pravo kaže nana: dete! — prošaputa i zastavši na sobnjem pragu duboko se zamisli. Kada se tetka Maca vratila, zatekla je ćerku u mutvaku kako sedi na šamlici, podlaktila glavu o šaku i nešto misli.Da je malo bolje zagledala, možda bi opazila tragove od suza; ali Maci to i ne pade na um. — Sediš, ćerko, sediš, a iz rantlike kipi!Šta radiš more to, kud si se zamislila? Leposava prenu i zbunjeno skoči, kao da je uhvaćena u nečem. — Šta si radila do sada? — Ništa, nano, — zameće ona i izmiče rantliku, da ne prekipi — umorila se, pa malo sedoh. — Hajde, hajde, još malo, ćeri, dokle si kod majke; muža nećeš dočekivati sedeći. — Toga dana majstor Diša je u zalud očekivao Janićija, da se vrati; njega ne bi ni od kuda.Poslao je dva „čiračeta“, da ga traže, ali, kada se ovi vratiše i javiše, da ga nigde nema, on odmahnu glavom: „Pobeže nam pogansuz!“ A kada ga ni do večeri ne bi, majstor Diša odluči da dostavi policiji o beguncu, te da ga ona pronađe.Prvo je otišao Maci, da se posavetuje. — Bog i duša, pobegao! — reče Maca, kada joj saopšti, kako mu nema Janićija od jutros. Leposava preblede; ona je najbolje znala, šta se sve moglo sa Janićijem desiti.Ona njegova poslednja reč i nagli odlazak ne dade joj ni za trenutak da poveruje samo u begstvo. Strah od onoga, što se moglo vrlo lako dogoditi, ne dade joj te noći trenuti.Obrtala se, meškoljila, zatvarala je oči, da zaspi, otvarala ih i gledala zamišljena u ono kandilce, što je puckaralo i svojom slabačkom svetlošću prelivalo preko crne ikone u uglu.Činila je sve, samo da ne misli na ono najstrašnije.Ali u zaman; tu u glavi urezala se jedna slika, pa, zažmurila ili otkrila trepavice, ona je uvek videla jedno: nekakvu granu o kojoj je visio Janićije Bik o zategnutome užetu. — Ne daj, Bože! — uzdahnu duboko i, pokrivši se jorganom preko glave, tri puta se prekrsti. — Šta ti je, te ne spavaš? — progunđa joj mati, koju meškoljenje i česti uzdasi kćerini trgoše iza sna. — Bockaju me mrve, nano! — odgovori Leposava i sede u postelji, bajagi, da ih šakom ščisti. — Hajde, hajde!Daću ja tebi mrve!Skapoši se tu, pa spavaj! Leposava opet leže i pritaja se. — Možda i nije — pomisli i poče naprezati um, da zamisli kako se %Jinićije nije obesio. — Siromah!I zar sam mu ja kriva?Ja ne smem drukčije, već kako nana kaže; a on je sluga, nema nigde ništa!Oh, Bože, samo mu ne daj da se obesi! Tako je šaputala u sebi, dokle ne odole san.Kandilce poče jače praskati, tama obuze crnu ikonu, mrak se svede u sobi, i ona zaspa. Sutra dan od raskrsnice do raskrsnice čulo se dobovanje opštinskoga doboša.Grlati dobošar Sulja razglavio vilice i na pamet viče iskupljenome narodu: „Čujte i počujte!Janićije Bik, kalfica kod Diše ustabaše, otumarao je neznano kud.Ko o njemu što sazna, neka dostavi vlasti. — Lični opis ima osamnaest godina, visok, plećat, velike glave, niska čela, široka vrata, glavom može da probije hrastova vrata, a ume i da muče kao bik.Ko ga nađe, neka ga privuče vlastima a po tom majstoru na posao!“ S ovim je vlast učinila svoje: objavila je nestanak Janićijev, a ostalo je ostavila brizi građana i — slučaju.Ako se pronađe, — dobro, ne pronađe li se, — to toliko!I zar je on jedini, za kojim bi policija morala tragati! Diša je već u velike primao čestitanja po ranim ćepencima. — Tako te hoću: da se oženiš, ja; a ne da zatvaramo kapidžike, kad prođeš! — šalio se Stanko tufegdžija, koji se primio za staroga svata.Kuma je već izabrao: gazda Nikolu, mumdžiju (onoga čiju je kćer isprosio za svoga unuka topal-Stojan, pa se zaveštao da neće venčati decu, sve dokle na Sabornoj Crkvi zvona ne propoje). Prsten se svršio, pop je ispitao mladence i sada se žurilo, da se sve što je potrebno za svatove spremi.U Macinoj kući čuje se dan iz dan devojački žagor i pevanje.Leposavine drugarice dolazile su, kao na mobu, da joj pomognu u poslovima i spremanju za svadbu.Leposava je sa njima zajedno pevala, ćeretala i smejala se; ali ipak (do duše retko) bivalo je da joj kroz najživlju šalu i smeh preleti preko lica neka tamna senka; u takome slučaju uozbiljila bi se i strašljivo pogledala na kapidžik. Majstor Diša je, od vremena na vreme, slao svoje „čirake“, da se nađu tetka-Maci u poslu, a on je sedeo u radnji po ceo dan.Nije imao nikoga pouzdanoga, na kome bi, bar za koji čas, mogao ostaviti radnju.Tek sada je osećao, koliko mu je vredio onaj Janićije i bilo mu je vrlo krivo, zašto da ga baš sada ostavi. — Magare, da bi magare!Šta mu je naspelo!I da mi je znati samo kuda se stepao! — ljutio se često kod tetka-Mace. — More, zete, ne brini!Doći će ti, videćeš!Nema nigde umešeno pa obešeno; a u selu ponajmanje! — tešila bi ga Maca, a Leposava, koja se svemu nevešta gradila, trudila se na sve načine da samu sebe uveri, kako Janićije nije bio toliko lud da se obesi. Jednoga jutra ustala Leposava, po običaju, pre majke i sa „čiračetom“ naložila vatru u mutvaku, prestavila džezvu s kafom, metnula četiri ratlokuma na sahančić, a u šarenu čašu hladne vode, da posluži majku, kad iz sobe iziđe.Maca već ustala, umila se i pošla vratima, kad od jednom začu jasan usklik Leposavin: — Nano, nano! — Šta je?Što sabajle toliko vičeš? — odazva se Maca i izađe na doksat. — Došao Janićije!Evo Janićija! — viknu Leposava veselo. — De, de!Znala sam ja; dete je to! — odgovori Maca i siđe u mutvak. Kod mutvaka je stojao Janićije, stidljivo oborio glavu i ne diže očiju. — Dobro jutro, dete!A gde si ti do sada, bolan?E, e, živ bio, živ bio! — reče Maca, kad joj Janićije pristupi ruci, pa ga i poljubi u lice, — Znala sam ja da ćeš se ti vratiti.Ali to nije bilo lepo, da svoga majstora, koji ti je kao jedan roditelj, tako ostaviš. Janićije je ćutao i zbunjeno, natuštenih veđa, gužvao jedan širok orahov list, što mu se u ruci našao. — Ide li do majstora? Janićije učini glavom da nije. — A zašto, more?Valja da odeš, da ga poljubiš u ruku i zamoliš da ti oprosti.Dobar je on, oprostiće ti. — Ne mogu... stid me... prošaputa Janićije. — Jogunico!E, dobro, dobro; ostani ti samo ovde, a ja ću ga već sama moliti. Leposava samo što nije od radosti zapevala.Nije šale, toliko se prepala, da se ne obesi radi nje. — Oh!Baš je dobar!Baš je dobro to što ne učini! — veselo je pevušila Leposava, noseći ratlokum i kafu, da majku posluži. — Pa gde si bio do sada? Janićije se smete; želeo je da ga niko ne pita o tome. A kad bi pričao sve, gde je bio i šta je radio, samo bi još više pred Leposavom utvrdio koliko je nemoćan, da na svoju ruku živi. Kada je ono otišao, tvrdo nauman da sa sobom dokonča, on je pun srdžbe i očajanja lutao tamo amo po gustim trnjacima, koji su se više Stambol-Kapije bogato širili onde, gde se danas nalazi gusto naseljeni Englezovac.A kada ga je umor savladao, otišao je u veče na Tašmajdan i u onim mračnim pećinama, gde se obično beogradska dečurlija zavlače, te hvataju slepe miševe, da ih posle udavačama, za njihove vradžbine, prodaju, zavuče se i tako celu noć prespava.Sutra dan je opet lutao, ali mnogo dalje, put Mokroga Luga; a kada ga glad uzmuči, on je po džbunovima brao lišće kiseljak i time je toga dana zabašurivao glad. Ali, kiseljak je slaba hrana i njemu ne ostade drugo, nego ili da se vrati majstoru ili da izvrši što je naumio.Na prvo nije hteo ni da se osvrne, a na drugom mu se baš vrlo ozbiljno zadržala misao.I ta njegova jučeranja reč, sad ga je mnogo više mamila svojom grozotom.Nije se plašio smrti, ali jedno mu je mutilo pomisao: da li će ga ona žaliti?Hoće li plakati za njim i da li će se kajati, kad sazna šta mu je sve učinila? Dugo je tako premišljao.U mislima je gledao već, kako ga nose na groblje, a Leposava nariče, busa se u grudi i dovikuje: Ja sam kriva, što se ubio; on je mene voleo, pa je zbog mene to! I ova slika, koju je tako zamislio, rastuživala ga je i izazvala u njemu onu gorku tugu, koja ipak tako prijatno pada na ranjeno srce. — Obesiću se; a njoj eno majstor-Diše, pa, ako uzmogne, neka bude srećna s njim! — šaputao je i rasejano gledao, prema jutarnjem suncu, na zapadni porub, tamo, od kuda se uzdizahu vita minareta odbleskujući pod rumenim jutarnjim zracima.Iz te daljine dopirahu mu jedva glasovi mujezina, koji oglašavahu vernima: sabah-namazi (jutarnju molitvu). Ali pored svega toga ne pokuša da odmah pristupi smišljenoj nameri.Sinoćna poljska večera nije bila tako izdašna, da ga za duže vreme zasiti.Imao je zdrav i neobično snažan stomak, koji se, u ovom času tužnoga razmišljanja, mučenički grčio od gladi, te tako, i ne misleći, noge ga same odnesoše u šibljak, a ruke se pružiše za očima, koje im pokazaše izdašne džbunove kiseljaka. Nije se obesio; ali ne zato, što ne imađaše smelosti.Naprotiv, život mu je bio toliko nesnosan, da ga je iz dna duše prezirao.A što nije učinio kraj sa sobom, valjalo mu je zahvaliti jedino onome uverenju, koje mu je ovde u kiseljaku otvorilo oči.Pade mu na pamet kako je, pre nekoliko godina, video sprovod nekoga samoubijce.Neopojanoga, neokupanoga, bez sveštenika i ikakvoga tužnoga sprovoda, proneše ga nosilima četiri hamala i zakopaše van hristijanskoga groblja. — Eto, takva će biti i tvoja sahrana! — prošaputa mu onaj razložitiji hrišćanski glas; i to beše pravi uzrok, što je odustao od užasne namere i spasao mladu dušu bar od onih večnih muka, koje bi ga na onome svetu dočepale. Sad već, kad je došao do ovoga uverenja, nije imao više nigde izlaza.Trebalo bi da se vrati; ali kud i kome?Zar da svojim očima gleda Leposavu, kako se oprema za njegova majstora?To nikako!I on ubrza korake, samo da što pre pobegne odavde, što dalje od onoga mesta, sa koga se jasno ocrtavaše beogradsko obzorje sa kubastim džamijama i vitim minaretima. Posle je otišao u Mokri Lug.Tamo se pogodio kod jednoga gazde seljaka, da mu čuva ovce samo za hranu, pa je kod njega ostao sve do svoga povratka u Beograd. Ali daljina od Beograda i Leposave nije bila u stanju da ga izvida.Dan noć osećao je kako mu je sve prazno i nesnosno; dan noć čeznuo je za njome, i jednoga dana ostavi ovce, neka ih pas čuva, a on, kao da ga neke mađije vuku, stište put Beograda. I eno ga sad gde u mutvaku posluje, opet vidi Leposavu, ali, mesto da ga to stišava, sve većma opaža koliko je nesrećan, koliko je samohran i kako nema nikoga svoga, koji bi ga srdačno prihvatio i blagim melemom rane privio. I majstor Diša se obradovao, kada mu Maca saopšti, da se Janićije vratio, ali se ipak trudio, da to zadovoljstvo ne pokaže.Sad mu se dala vrlo zgodna prilika, prvo, da izlije sav jed na Janićija, što mu je radnju u nevreme ostavio, a u isto vreme, da na pragu svoga novoga života pokaže svojoj verenici, kako on nikome u svojoj kući ne dopušta, da što protivu njegove volje i o svojoj glavi radi. Uhvatio je Bika za uho, prodrmusao ga valjano, pa mu je onda čitao i pretio na sve načine. — Čapkune, da bi čapkune! — derao se Diša — Misliš ti, da se sa mnom možeš sprdati!A znaš li, more, da te ni sam Gospodar Miloš ne bi od mene sačuvao, samo da se nisi vratio.Pa, dede, probaj još jedared; zemlju ću da prokopam, pa ću te i pod zemljom naći!Nisam ja stao za tebe jednoga, ali ne dam da mi se kvari red; ne dam da me niko vara i da mi obraz gazi.Razumeš li? — Oprosti mu, zete, još je dete!Eto, on se kaje, — utače se Maca velikodušno. — Gledaj samo kakav izgleda!Odmah da si otišao berberinu, da te izmije i ošiša, pa u dućan! — Hajde, dete, poljubi majstora u ruku; dobar je on, oprostiće ti, — reče Maca, kad joj se učini, da je zet kazao sve što treba da kaže jedan strogi gazda svome kalfici.Janićije snimi fes, poljubi majstora, pa onda tetka-Macu u ruku, i ode, da se izmije. I sve to što se dešavalo oko njega i s njime uništavalo ga je sasvim.Na svakome koraku sticao je uverenje o svojoj nemoći.Ništa, ama baš ništa, na šta se odlučivao, nije postigao!Nije ubio Leposavu, nije se obesio, nije bio u stanju da na svoj način udesi život bez ičije pomoći; i najposle, nije mogao ni deset dana da izdrži, a da se ne vrati u ovaj „crni“ Beograd, gde mu je bilo sve tako gorko i mrsko. I svemu je ona kriva.Nje da ne beše, da ga ona nije svojim ponašanjem namamila na onaj zagrljaj i poljubac, koji mu uze svest, on bi i sada veselo pevao, pa na seljake, kad bi u dućan tek onako nagvirili, muknuo kao bik i kroza celu čaršiju izazivao veseli smeh. Pa ipak, pored svega toga, ovo sadanje stanje bilo mu je mnogo snošljivije nego li ono što je juče propatio.Sad već nije mogao ni pomišljati, a kamo li odlučivati se na one ubilačke misli.Krvožedne namere stišale su se, a namesto njih ovladala je njime tiha tuga, želja da samoga sebe kinji, da žali svoju nesrećnu mladost i da na njezine oči vene, ne bi li se uverila, kakvu mu je nepravdu učinila. Premišljajući, upravo osećajući u sebi svu ovu navalu misli, išao je Janićije nogu pred nogu kroz krivudave sokačiće, kad se na jednome uglu susrete sa kira-Manom. Od kako je Lambre otišao, kira-Mana se još više izdužila.Uz pripomoć kir-Duminu ona je od toga vremena sama nadgledala Lambrinu radnju i obavljala sve trgovačke poslove.Svakoga dana očekivala je od svoga muža makar kakav glas; ali kir-Lambre kao da je u zemlju propao.Sve što je od drugih doznala, to je, da je u Galcu sa kira-Anastasijom otvorio malu bakalnicu i uspešno krčmio anasonliju, a na svoju pravu domaćicu i radnju, koja je već u veliko počela posrtati, nije ni pomišljao. Kira-Mana je strpeljivo čekala; ali i strplenju najvernije žene najposle dođe kraj.Ona je već počela da razmišljava, na koji bi način mogla da ode samo do Galca, pa da pokuša sve što može, ne bi li ga umilostivila i ražalila, te da se kući vrati.Kir-Dumi ne smede da poveri svoju zamisao, jer je slutila, da bi je on od toga odvratio, jedno što je put za jednu žensku glavu vrlo dalek, a drugo, što muža ne treba dirati, sve dokle sam ne uvidi dokle je zabrazdio.„Kad mu sama dusa ne iska da se vrne, ja ga ne mogu vrnem“. Sad, kada se susrete sa Janićijem, njoj sevnu iznenadna misao. — Janićije, bre! — Šta je? — obrecnu se Janićije. — Od kuda ti?Zar si ovde? — Ja gde ću? — Pa ne li vikaše Sulja dobošar za teb’ da te s vlast faćaju. Janićija žacnu, kad saznade da ga je čak i ta sramota postigla. — Nego znas sto je?Idi na moja kuća, tamo se sakri, da te ne vidi vlas, a ja ću se vrnem da ti kažem nesto. — Šta imaš da mi kažeš, kaži mi ovde. Kira-Mana se obazre na sve strane, pa kada se uveri da ih niko ne gleda, pristupi mu bliže. — Hajde sas men’ u Galac.Troskovi ja plaćam. — Šta ću ja s tobom u Galac? — začudi se Janićije. — Da se sklonis i poarnu poslu da najdes.A ja iskam da se sastanem sas moga kir-Lambre, pa sama kako edna zensko glava ne mogu da idem. — Bila ti, kira-Mana, svoga psa vezati, dok beše ovde, a ja da ti ga hvatam, neću. — Ama nemoj da si lud; moj trosak! — More, idi ti s milim Bogom! — obrecnu se Janićije i trže rukav, za koji ga kira-Mana prijateljski uhvatila. A baš u tome času, kad on učini taj pokret, što je moglo nekome da izgleda, kao da će da udari kira-Manu, ispade iza ćoška kir-Duma i još jedan Grk. — Sto je to?Sta iskas sas ta žena, bre? — razvika se kir-Duma, što ga grlo donosi, i diže obe šake i vis. — A šta se to tebe tiče? — Razbojnik eden!Za sto napadas zensko svet na ulica?Pojedoste četiri hiljada grosi pa iskate i da ubijete kira-Mana. — More, ne deri se tu, ludo cincarska, dok te nisam klepnuo, pa da ti kažem ko ti je pojeo pare! — Koga vi, bre, da klepećete?Sto sam ja na vas skrivio, da me klepećete?U apsa ću ja vas i tvoga majstor-bivolica!Pceta! — vikao je na sav glas Duma, očigledno preplašen onim odlučnim izrazom Janićijevim i u želji, da se vikom spase od napadača. Nekoliko prolaznika dotrčaše na ovu viku; a kada Duma opazi da više nije sam, raspomami se pa se ulete pravo pred oči Janićijeve, steže pesnice i sav trepćući od ljutine unese ih pod nos Janićiju. — Pceta!Na zensko li napadate?Eli ovo gora Romanija, što li?Vi mene da klepećete? — More, odvali čoveče, dok si čitav! — uzviknu Janićije, i kako mu prekipe, otisnu od sebe Dumu tako silno, da ovaj polete nasatke i lupi leđima o zid. — Lele!Faćajte go!Hoće da me ubije! — lelekao je kir-Duma ne mičući od zida kraj koga se srozao. Ali ljudi, kao ljudi, stupiše sa Janićijem u objašnjenje, pa, kada se uveriše da nije ničemu kriv, raziđoše se, a Janićije ode svojoj kući. Ovaj puki slučaj, kome se Janićije ni u snu nije nadao, učinio je za njega mnogo više nego li ma šta drugo, što bi namerno smislio.Majstor Diša je, pre nego što se Janićije vratio iz berbernice, već čuo za ceo događaj, razume se, sasvim u drugoj formi.Čuo je kako je kir-Duma stao da psuje pred Janićijem majstor-Dišu i da preti, kako će mu radnju da zapali; a Janićije tada razmahnu pesnicama, pa ga je toliko tukao i gazio, da bi ga i ubio, samo da ne dotrčaše ljudi, te ga od Janićija oteše. Tetka Maca i Leposava dočekali su zajedno sa Dišom Janićija i obasuli ga svima pohvalama, što je tako čestit i odan svome majstoru; a Diša mu, šta više, posavetova, neka se on drži samo njega i čest mu čuva, a on će znati, kad bude vreme, kako da ga nagradi. Ovolika hvala i zadovoljstvo, koje mu Leposava ukazivaše, povratiše ga, istina ne sasvim, ali tek njegov mučan osećaj malo se stiša.Život mu je i sada ličio na jednu neprozirnu tamu kojoj nema izlaza; ali i kroz tu tamu evo gde probi jedan zračak nadanja. I tako je ta divlja, unutarnja borba počela opadati i u svojim oblicima počela se ograničavati, dokle se nije zaustavila na onoj Leposavinoj izjavi, kako ga voli kao rođena brata.U ovoj ulozi, i ako mu je bilo taman onako kao odraslome momku u detinjim čakširicama, ipak je počeo nalaziti kakve takve utehe.On je sa tim čakširicama, t.j. sa „bratinskom“ i „sestrinskom“ ljubavi namicao kojekako, pa kad ne beše toplog sunčevog zraka, da se na njemu sunča, dobra mu je bila i hladna mesečina. A Leposava ga je i sada predusretala otvoreno i, u koliko joj to dopuštaše novi položaj, veselo, nežno, upravo sestrinski, te on, hteo ne hteo, obiknu na svoj novi položaj i predade se potpuno volji ove devojke, u koju je, kad god mu se za to dalo prilike, piljio kao psetance na zalogaj, koji ne može da domaši. Što se dani venčanja sve bliže primicahu, majstor Diša je sve nestrpeljiviji bivao.Baš je čeznuo da se na novo okući, da steče domaćicu, koja će mu uneti u kuću mir i zadovoljstvo i do godine, ako Bog da, naslednika. Svadba je bila vrlo vesela.Ceo esnaf i zvanice iz ostalih esnafa i građanskih redova učestvovali su.Veselju nije ništa nedostajalo, a majstor Diša se, toga dana, pretvorio sav u uslužnost i poniznost.Leposava je bila kao malo preplašena; kada su je u crkvi doveli pred mladoženju i metnuli im venčila na glavu, njoj stade tako teško, da u malo ne pade pred oltarem.Bila je bleda u licu. No to je za kratko trajalo, a već posle, kad je prošaputala ono: „hoću“, ona malo zažmuri, prisebnost joj se vrati, pa je celoga dana, kao nevesta, po tadašnjem običaju, odstojala iza kumovih leđa. Janićije je činio sve, da do kraja uveri sebe o svojoj bratskoj ljubavi, i što god mu je tetka Maca naredila, sve je vršio pa najposle i pevao i mukao toliko, da je pred veče uzbunio goveda, koja se s paše vraćahu. I sve mu je lepo išlo za rukom.Ali kad Cigani svirači otpratiše kući i kuma, kad noć osu zvezde i blaga mesečina zasja nad zelenim baštama i strehom tetka-Macinom, on ustade sa postelje u dućanu, gde je sa „čiracima“ spavao, iziđe u avliju, sede na jedan trupac i tužno se zagleda u viti mesečev srp, čija blaga svetlost obasjavaše njegovo sumorno lice i onu kajsiju, tamo, što je gustim granama ticala jedan maleni prozor, za kojim se odmarahu njegov majstor i majstorica. Sutra dan svi čiraci sa Janićijem morali su otići, da poljube ruku svojoj majstorici.Leposava je dočekala „čirake“ kao prava ustabašinica, ali, kad se sa Janićijem pogleda, porumeni i — oboje se zbuniše.Janićije pokuša da se pokaže veseo, a ona opet poče da ga pita o nečem, što baš nije imalo nikakve veze sa ovim danom. — Jesi li se opet sreo sa kir-Dumom? — A šta ti je sad naspelo da ga o tome pitaš? — začudi se tetka Maca. — Eto tako; milo mi, što ga istukao! Ali ja neću dalje da opisujem ovaj prvi susret posle svatova.Samo oni, koji su kao Janićije, bili te sreće, da svoj prvi plamen mladićske ljubavi preobrate u „bratinsku“ ljubav, mogu znati kako je i težak i gorak ovaj prvi sastanak.A oni, koji nisu u sličnome položaju nikada bili, daj Bože da ni kroz tuđu istoriju ne saznadu a kamo li da ih takva sudbina snađe!Dosta, ako kažem, da je on bio nalik onome siromahu, koji je sedeo ispod pune trpeze i morao da bude zadovoljan mrvicama, koje sa bogata stola padahu. Leposava se umela naći u svome novome položaju.Kao prava gazdarica ophodila se sa „čiracima“ u mutvaku čas strogo a čas blago, kako je kad zatrebalo; a kad bi opazila, da je ko od njih labav u službi ili da svoje prste počešće zavlači u lonac gde se ručak kuvao, tu bi obično varjača uterala disciplinu u glavu neposlušniku. Majstor Diša započeo život iz nova.U čaršiji i dućanu ostao je onakav isti — čovek od računa.Nijedna para, koju mu je sudbina namenila, nije mu izmicala iz šaka.Neumorno je pazio da mu momci ne besposliče i hleb badava jedu.I koliko je tek sada, kada je otvorio put potomstvu, udvostručio svu svoju snagu oko tekovine, toliko je i na dalje ostao ravnodušan prema svemu ostalome u privatnome i javnome životu.Kao imućan trgovac i ustabaša, bio je prvi na udarcu za svako dobročinstvo: bilo za popravku koje crkve, škole ili druge kulturne ustanove, — no majstor-Diši nije ništa sve to trebalo.„Kome treba neka daje, a ja nisam tekao ovaj znoj, da ga hale i vrane rastiču!“ Ali u kućevnom domazluku ne bi ga više poznali.Kako je u početku pokušavao, da i u kući zavede što veću štednju i da na dramove odmerava šta će se i koliko će se danas pojesti, uzdišući vazda na skupoću i velike troškove, tetka Maca je ipak malo po malo uspela, da nadvlada zeta i da Leposavi stvori što širu samoupravnu vlast u mutvaku. — E, moj zete, slušao si kako se govori: „dobra hrana, dobar porod!“ Zar bi tvoja žena došla tebi zdrava kao tresak, da moj pokojnik, Bog da ga prosti, nije pustio da ja kuvam i mesim što hoću i kako umem.Danas, sutra, kad ti žena ode u budžak, pa ti rodi sina slabačkog, školjavog, onda ko da bude kriv?Uvek da žališ, što si otkidao od svojih i ženinih usta! Pred tako snažnim razlozima majstor Diša je popustio; a osem toga, on je i inače uvažavao svoju punicu i zato, što je ta žena i sada, kao i pre, imala svoje sigurne prihode.Polovina beogradskih žena i sada su tražile njenu pomoć, pa, razume se, sve te žene znale su ceniti i nagraditi njezin trud i dobre usluge. Janićije se počeo malo po malo navikavati na novu ulogu.Zavetovao se sebi da se nikada ne ženi, i koliko god mu se dalo da se pokaže kao pravi brat, on je to činio sa puno požrtvovanja.Jednom reči, između ove četiri duše postignuta je prava harmonija i njihov život tekao je odmereno, tiho i bez oblačka; otkucavao je kao sahat na gradskoj „sahat-kuli“, koji dan iz dan ravnomerno javlja, kad je vreme ručku, kad večeri. — Samo da me Gospod blagoslovi porodom, pa da vidiš onda kako će te tvoj Diša hraniti.More, ni Gospodar Vučićeva Anula neće da ima takav fistan, kakav ću ja tebi da kupim. Tako je redovno obećavao Leposavi, pa joj onda sve ređao šta će joj doneti, kad bude u babinjama. Ali prođe i prva i druga pa i treća godina, a majstor Diša osta bez naslednika.U zalud je majstor Diša bečio oči i očekivao taj srećni dan, Leposava ni mukaet. — E, pa zato li sam toliko trošio na tebe; zar sam se zato oženio, da svakoga meseca slušam, kako se ta i ta u komšiluku porodila, a u mojoj kući, ništa! — reče jedared srdito, kad Maca poče pričati kako je ovu ili onu olakšala. — De, de, počekaj, zete!Nisi se ni ti valjda na Boga kamenjem bacao.Eto i ja tako; donela sam Leposavu tek u četvrtoj godini.A koliko je njih žena, što po deset godina čekaju, pa kad posle navru deca, a ona se ratosilja. Majstor-Diši se smrče pred očima, kad pomisli da se i njegova želja može ostvariti tek posle deset godina.Smrče mu se, ali ipak ne odgovori ništa tašti, na čije se razloge već u velike navikao da ih prima i — snosi. No njemu se ipak nije čekalo. Verovao je tvrdo u moć derviševih hamajlija i on ih jednoga dana iznađe u jednome sanduku.Kad ih razgleda, iziđe mu pred oči sve što mu je derviš savetovao, pa onda i ono, što je sve pretrpeo od Anastasije i kako ga je ismejala.On turi zapise na njihovo mesto. — Da li da i njoj kažem?Može biti ona će pristati; ona nije što i Anastasija. Ali kad god je pokušao da joj kaže, uvek ga je neko predosećanje zadržavalo.Jednoga dana zažmure i poveri tajnu Leposavi. Leposava ga je slušala, pa se ne nasmeja čak ni onda, kada joj je kazao, kako treba da se njih dvoje o mladini u bašti pojave.Ona se duboko zamisli i poče radoznalo da razgleda zapise. — Hoćeš li? — zapita Diša. — A jesi li kazao nani? — Zašto njoj da kažem? — Pa, znaš, bojim se; a ona zna sve.Ako ona kaže... — Pa kako da pitam... sram me je... — I mene — dodade Leposava. — Ama, ti si joj ćerka; pitaj ti. — Kako ću, kad se sramim? — Kako god te Bog uči.Ja hoću dete; a ti ako nećeš da pitaš... ti... Majstor Diša ne dovrši i iziđe srdito iz kuće. Toga dana između zeta i punice vodio se ozbiljan razgovor, koji beše od nedoglednih posledica po ceo život ove kuće. — Jeste, zete; od derviškoga zapisa mogu da se rode deca.Ama ti i ne znaš, šta je sve ovde derviš zapisao.Nekrštena duša radi sa nekrštenim silama.Od ove amajlije možeš dobiti sina, ama sto krstova da metneš na njega, ono će opet ostati nečisto. A ovaj razlog nije bio bez jakoga uticaja, u toliko pre, što je majstor Diša i sam imao prilike u svome životu da o takvim stvarima čuje.Međutim, tetka Maca je u svojoj dugoj praksi videla i takve stvari, od kojih bi se čoveku digla kosa na glavi, samo kad o njima sluša.Baš prošle godine ona je olakšala nekoj Maci Brnjoševoj.Ta Maca nije za dugo imala dece, a njen muž Petar Brnjoš hamalin toliko je mučio zbog toga, da je ona otišla jednome dervišu, te joj ovaj dade zapise.I odmah se osetila; ali kad je otišla u budžak, dobila je nešto što ne bi ni nalik na Božji blagoslov.To je bila neka glava sa veprovim zubima bez trupa i ramena i samo sa nogama.Pa čim se rodilo, ono se, budi Bog s nama, istrglo iz ruku i počelo kao lopta da se premeće, skače i škljoca zubima na svoju majku. — Ko sa nekrštenima spreže, toga blagoslov Božji ostavlja! — završi Maca svojim poznatim laganim ali rečitim razlaganjem. — I tako, turfa posla! — uzdahnu Diša, pa se sneveseli, kao da mu se na novo počeše vraćati teški dani očajanja i pometenosti. — Zašto: turfa posla?Ima vremena; počekaj još malo, bar ovu godinu!Leposava je mlada i zdrava, a i ti si zdrav kao vrba!Biće, biće! Razume se da majstor Diši ne osta druge, nego da još čeka i da se — nada.Ali podgrejana nada ne greje.Nadao se ali sa strepnjom, da je njemu suđeno da umre bez poroda i da mu imanje tuđa hala i vrana raznese. Tako su proticali dani za danima, nedelje za nedeljama, meseci za mesecima, ali Leposava ni da pomisli.Njojzi baš ni malo ne bi krivo, što lenčuje; ona je po kući veselo pevala, radila svoje poslove, a tu brigu ostavila je svome suprugu. Diša postade sve nestrpeljiviji i poče da džangriza Leposavi, pa čak i da je kori za njezinu lenost.Razume se da i Leposavi ovo Dišino džangrizanje poče bivati nesnosno i jednoga dana, kad Diša, misleći valjda da nije dovoljno izrazio svoje nezadovoljstvo, reče, kako je hrani za banbadava, ona planu i odgovori: „Ko ti je kriv, što si samome sebi stao na sreću!Što si se ženio prvi put udovicom, pa ti ona ugatala!“ Majstor Diša zaneme.Nije se naljutio, ali ga iznenadilo to što mu reče. — Ko mi ugatao? — Ona. — Šta mi je ugatala? — Pa to, da nemaš dece.Vičeš na mene, kao da sam ti ja kriva. Janićiju Biku, koji je u veliko postao desna ruka majstorove radnje, bilo je vrlo tužno, kada bi video kako majstor Diša nepravedno džangriza svojoj ženi.Razume se, da je on bio uvek na Leposavinoj strani.Nije mogao da se upleće, pa je pred majstorom ćutao; ali, kad je bio sam u mutvaku, onda je otvoreno i bez zazora razgovarao o majstoru.Jednom reče tetka-Maci: „Eto ti!Što nisi otvarala oči, nego si htela da ti ćerka bude ustabašinica!“ — A što, bre; šta joj fali?Nego da sam je udala za kakvoga slepca? — Ama nije on bio prilika za nju; on je pogrešio; trebalo je da se tobom oženi, pa da ga Bog vidi! Tetka Maca, koja je rado slušala Janićijeva peckanja, udari u smeh, a i Leposava se zaceni od smeha predstavljajući, kako bi to izgledalo da se Diša oženio njezinom majkom. — Kako bre, sedepsuzu; ja sam stara! — A on ti je pa mladunče, ba!Pogledaj ga samo: je li mu ono lice ili trbuh na ramenima?Ne razbiraš mu ni šta mu je što. Nezadovoljstvo Dišino bivalo je sve veće, i u koliko se više Leposava na njegove oči razvijala, u toliko je većma padao u nerazumljivu srdžbu.Mladost, nabrekla svežinom, koja prkosno draži, bacala ga je u neku neprijatnu zabunu, kao čoveka, koji je celoga veka gde je god mogao štedeo, pa sad odjedared vidi, kako mu se na sve strane rasipa.Šta će sve to?Čemu sve to?I sasvim prirodno, njemu se činilo da Leposava naročito tako udešava, da je njoj baš milo, što joj se ispod širokih rukava košulje od tanke tkanine proziru kao nalivene pune mišice i što joj se gibak struk tako elastično pokreće. — To da ne vidim više — takvi rukavi!Tako što ne priliči čestitoj ženi! — Pa šta da radim za ime sveta?! — branila se Leposava. — Šta ti je sad opet naspelo? — Ima rukava od čestog platna!Što da svaki vidi gole ruke?To je sramota; tako neka nosi fudul-Stamenka. — Pa sve nose tako; ne mogu ni ja osem sveta. — Ko nosi neka nosi, ama žena majstor-Dišina ne sme tako! - Jednom reči, majstor Diša se toliko izmenio u kući, da ga čovek ne bi poznao.Razume se, da se Leposava oduprla i takvim željama, da tka platno kako bi Diša hteo; ali zato Diša iznalažaše svakoga dana po štošta, što mu se nije svidelo. — Muka ga izela, kakav je postao! — reče jedared ljutito Leposava, pričajući čas srdito čas kroza smeh sve Dišine primedbe. — Krivo mu sad, što sam zdrava... — I mlada... i — dodade Janićije. — E?! — reče Leposava i đavolasto ga pogleda preko ramena. — Pa znaš kako je — odgovori Janaćije podsmešljivo — kad čovek ostari, njemu nije ništa pravo. — A što je uzimao dete? — A što se „dete“ udalo za njega? -— Nego za tebe, valjda, rđo kalfinska!Ti bi mi pa bolji bio? — odgovori Leposava i sada ga udari tako snažno u leđa, da je toliko zveknulo, da je čak i tetka Maca, koja je u bašti nešto plevila, čula ovaj udarac i zavirila u mutvak, da vidi šta je. Ali Janićije muknu na nju bičjim glasom, te tako zabašuri Leposavino delo. Majstor Diša se nije više mogao snositi.Prestao je da kori ženu, što nema dece, ali sada nije bilo dana, kad nije ma za što vikao.Pre se uzdržavao pred Macom a sada je i pred njom za svaku sitnicu prebacivao Leposavi, pa bilo to makar za što.Leposava je donekle snosila sve to, ali, kad i njojzi prevre, ona mu jednog dana tako odlučno podviknu, da se majstor-Diši taj momenat učini vrlo sličan sa onim, kad ga kira-Anastasija udari nogom u trbuh.Istina, Leposava nije pomislila na tako što, ali njezine oči tako su sevnule, da ga je taj pogled jako podsetio na onaj događaj. I od toga časa Diša zaneme kao stena.Taj njezin pogled toliko ga pomete, da je izgubio svaku kuraž da joj džangriza; ali, kad na taj način ne moga da izlije svoje neraspoloženje, on pronađe drugi.Prestao je da joj govori; po deset dana ne bi sa njome ni reči progovorio, a, kada mu je što zatrebalo, slao je iz dućana Janićija, da mu donese, pa čak je od nekoga doba u dućanu ručavao. Ali, Leposava mesto da oseti ovu kaznu, naprotiv, osećala se mnogo prijatnije; sada je bar bila mirna od njegovih napada, a u veče, kada bi on za sovrom, ne obraćajući na nju ni malo pažnje, razgovarao sa punicom, ona je ćutala, pa, ako je imala što da mu kaže, to je govorila majci, a on joj je preko majke odgovarao. Tetka-Maci nije se sviđalo ovakvo primirje, ali je i ona neko vreme ostavljala, da se stvar sama sobom razvija, i bez sumnje čekala zgodan čas, kada će joj se zet opet ženi vratiti. Tako je to trajalo nekoliko nedelja, kad jednoga večera dođe Diša kući, uđe u sobu i reče Leposavi, da ide u mutvak, jer hoće sa njenom majkom da razgovara. Kad osta sa Macom na samo, majstor Diša izvadi iz nedara jedan tefter. — Sedi, — reče joj — da ti pokažem nešto.Znaš li šta je ovde? — Ne znam, zete! — odgovori Maca i zabrinuto pogleda u Dišu. — Eto, danas sam sve prohesapio šta imam a šta nemam.Sa onim imanjem u Požarevcu i ovim, što sam ja stekao, imam na dvesta hiljada groša. — Pa, da Bog da da, još toliko zaradiš! — Ama za koga?Eto to, to da mi kažeš.To sam hteo da pitam. Tetka Maca odškrinu vrata i tajanstveno pogleda, da ih ko ne osluškuje, a kada se uveri, da nikoga nema, priklopi ih, sede prema zetu i poče ga važno gledati. — E to sam htela, da preda mnom otvoriš usta i da mene zapitaš.Gledam samo šta činiš i kako mučiš onu jadnicu, i ona toliko isto pati, što nema dece, kao i ti. — Pa što se leni? — Što?Što treba da skineš sa sebe vradžbine.Zar si ti jedan koji je tako stradao, pa, kada je skinuo vradžbine, dece puna kuća.A to što je na tebi, od prve ti je žene. — Ovo je već treća noć, kako mi se na snu to kazuje. Majstor Diša, kome je već jedared Leposava u odbrani rekla da je ugatan, samo što ne opsova nešto kira-Anastasiji. — Nisam htela samoj sebi da verujem da sam na snu dva puta čula; ali, kad noćas i po treći put baš budna začuh, rekoh: Nije fajde, to mu je jedini lek; moram mu ga kazati. — A šta si snila? — More, nije da sam snila, nego sam noćas i budna videla.Ovo je puna godina, kako ja svakog praznika nosim u crkvu tamnjana i palim sveću pred Bogorodicom i metanišem, samo da vama da dece a meni unučiće.Pa valjda se smilovala majčica, te je tri puta ugledah, pa kao svaki put mi reče: „Tvoji unučići su u čeljustima aždaje.Reci majstor-Diši neka ide u Jerusalim, i tamo će naći koplje moje.Tim kopljem probošće aždaju i oslobodiće porod svoj!“ Kad Maca dovrši ovo, diže se sa sedišta, prekrsti se i skromno se pokloni ikoni u kutu. — Ko će kao Bog!I sam si se trebao setiti svoje vere, a ne da od nekrštenih tražiš zapise. Majstor Diša ćutaše i zamišljeno gledaše u onu ikonu, pred kojom se Maca pobožno krstila. — Koplje!Šta mu to znači?Kakvo je to koplje? — A od kuda ja znam, zete.Tako mi reče Prečista, a sad do tebe stoji.Hvala Bogu, i Bog ti je dao mnogo novaca a još više pameti, pa razmisli. — Pa to na hadžiluk? — A što?Bog ti je dao, možeš.Mnogi bi želeo da bude hadžija, ama ne može. — A baš si videla? — zapita Diša, privučen njenim pričanjem. — Kao tebe što gledam, zete, sad!Bog neka mi se smiluje, trebaše odmah da pripadnem njezinim nogama i da joj celujem zlatne odežde, ama zablesnu me svetlost, a ja, ženska glava, pa se prepadoh, pa samo što mi zubi cvokoću od straha. Tri dana je majstor Diša krupno premišljao i ovaj san, ili bolje reći Macino viđenje, na svaku ruku tumačio, a trećeg dana, kad sede sa ženom i punicom za sovru, reče: — Nije fajde, kad nam se Prečista sama javila, moramo je poslušati. Mesec dana spremao se majstor Diša za pokloničko putovanje.Po čaršiji se u veliko raščulo da će Diša u sveta mesta, a po mahalama se pripovedalo o onome čudnome snu.Prijatelji su posećivali budućega hadžiju, da se s njime vide i razgovore, a mnogi i da ga zamole, da im iz svetih mesta ovo ili ono donese. Leposava je bila u trostrukome poslu: spremala je stvari muževljeve, pričala ženama po stoti put san majčin i, gde god se makla po avliji, pevušila i radila. Dođe i vreme polasku.Uoči ovoga dana majstor Diša odvede ženu u sobu, i kao čovek koji polazi na tako dalek put, poče da je savetuje, kako da se vlada, kako da vodi kuću i da ni na sokak bez majke ne iziđe. — Majku da slušaš, na mene da misliš! — Hoću! — odgovara Leposava. — Znaš i sama kako se kaže: put za morem a smrt za vratom.Bog će dati, pa ću se vratiti, a ti da me dočekaš kako priliči jednoj hadžiki: česna i poštena!Ču li? — Čujem, — odgovara Leposava skromno. I još mnogo savetovao joj je, pa onda uze iz Leposavina sanduka nisku dukata i onaj dukat „ćošajliju“, pa to sve zaključa u gvozdenjaču sanduk, oproba da li je dobro zabravio, pa onda turi ključ u nedra.Leposava ga začuđeno zapita: — A što mi uze to? — Pa što će ti?Za koga imaš da se kitiš?Dokle se ja ne vratim, ne treba ti, a kada se budem vratio, ide li to, da jedna hadžijnica meće dukat na čelo? Leposavi ne bi najprijatnija ova perspektiva, ali kakve bi koristi bilo, da mu kaže to? — Toliki put činim zbog tebe: hoću da budeš mati; a majci trebaše li bolji nakit od dece. Kao što je kuću i ženu ostavio Maci, tako je radnju ostavio na Janićiju.Ceo dan on je Janićija upućivao, kako da mu radnju čuva. — Odrastao si kod mene, ja sam te uputio, dobar si bio, veran si mi bio, pa eto ti radnje!Tamo, u kući, da se nađeš tetka-Maci na pomoći i četvore oči da otvoriš na sve... razumeš li, na sve. — Na sve, majstore!To da znaš da ću činiti kao sebi. Sutra dan je pola Beograda ispratilo majstor-Dišu do lađe, čija su jedrila bila već uzdignuta i spremna, da krenu niz Dunavo Crnome Moru.U crkvi je Diša odstojao službu, primio od mitropolita blagoslov, a onda, pod crkvenim barjacima, krenu se sveštenstvo u odeždama i sa ikonama; a za njim, pod esnafskim barjakom, majstor Diša sa ženom, punicom i Janićijem Bikom, a oko njih stotinu i više pratilaca.Litija se svečano spusti niz Zerek, uz pjenija sveštenika doprati Dišu do Jalije, okadiše lađu i poželeše srećan put i još srećniji povratak hadžiji.Prvo se Leposava pozdravi s mužem, poljubi ga u ruku, a on nju u čelo.Kad ga je pogledala, jedna joj se suza skotrlja s lica. — E, de, ne plači!Ne idem preko sveta; vratiću se.Nego onako da činiš, znaš? — Znam! — odgovori Leposava i stade u stranu, da učini mesta drugima. Diša se oprosti sa svima, punicu poljubi u ruku, a ona njega u čelo, i lađa se otisnu. Dugo i dugo još stajali su: Maca, Leposava i Janićije i gledali za lađom, koja je nosila majstor-Dišu.Sunce je žeglo punom jarom, Dunav se sjaktio od sunčanih zrakova, a lađa je sve dalje i dalje klizila, dokle se ne izgubi za vrbacima niže Kajaburme.Tek onda vratiše se svih troje ćutke i zamišljeno. — Gde je to sebi? — reče Janićije. — Pola godine dok ode i dođe! — Mnogo! — Samo zdravlja, vratiće se on brzo! — odgovori Maca. — Ne čuj, Bože! — prošapta Janićije, ali tako tiho, da ga je Leposava, koja iđaše uza nj, jedva čula. — Rđo papudžijska, šta ti je ružno uradio, da mu tako želiš? — reče Leposava, koja je posle odlaska muževljeva od jednom postala nešto setna i zamišljena. — Pa ništa! — odgovori Janićije sumorno. — Nije mi baš ništa uradio. — Pa što mu onda kobiš? — Ne kobim, nego to zbog tebe rekoh. — Gle, brine se za mene. — Pa tek da se odmoriš malo.Žalim te, što ti ni dan ni noć nije davao mira.„More, smiri se, čoveče, jedared!“ vičeš mu ti; ama pusto ono srce njegovo igra li igra, kad te samo ugleda, pa ko što radi, on trč’ za tobom, ja l’ da te zagrli, ja l’ da te poljubi.Od tolikog njegovog grlenja već i komšiluk baldisa samo gledajući, tek nećeš ti! Podsmevka Janićijeva teknu u srce Leposavu.On je hteo da je, kao i obično, izazove na smej, ali ovoga puta promaši.Njoj stade nekako neprijatno i učini joj se, da bi trebalo da ga ma na koji način opomene na malo veću pristojnost prema svome majstoru, ali u isto vreme nju je obuzimalo neko drugo osećanje, koje je neosetno obujimaše, čim kajik iščeznu za one ade i izgubi se ispred očiju.Na vedrome i kao staklo jasnome danu, koji blistaše svežim plavetnilom i razlegaše se u šumoru lišća i gugutanju kumrija, dođe joj lako, milo, kao nekada, dokle još i ne mišljaše, da će je sudbina predati majstor-Diši.Pa i ovaj Janićije Bik, čiji snažni vrat i prostrana pleća odavahu silu mladosti u svoj svojoj bujnosti, dođe joj kao nekada, kada se s njime, bilo na češmi ili u mahali, bud za što pokavžila i pobila. I to novo osećanje prevlada.Umesto odgovora ona ga pogleda vedro i prkosno i produži put ćutke.Janićije je išao pored nje malo zbunjen, što mu baš ni reči ne odgovori, a njemu je tako potrebno bilo, da o toj temi razgovor produži. Tetka Maca je zastala malo, da se pozdravi sa jednom komšijnicom, koja je zaustavi na sokaku, te tako Janićije mogaše da Leposavi još nekoliko reči dobaci. — Ljutiš li se? — Zašto? — Što je otišao. — A što se to tiče pa tebe pop li si, da ti se ispovedam? — More, žao me, mnogo me žao? — odgovori Janićije — Valjada, što i tebe ne povede? — Nije, nego što ne povede i tetka Macu na hadžiluk.Šteta, Boga mi! No Leposava i ovoga puta niti se nasmeja niti mu što odgovori, i Janićije sad nemade kuda, nego i sam da ućuti, u toliko pre, što Leposava naročito zastade i pozva majku, da se ne zadržava toliko. Dani prolažahu, nedelje proticahu, a u radnji majstor-Dišinoj išlo je tako, da se nije ni opažalo, da već od toliko nedelja nema gospodara u njoj.Janićije je tako savesno vodio poslove, nadgledao radnju i sakupljeni pazar odnosio tetka-Maci, da to ni majstor Diša ne bi bolje vršio.Pa ni u samoj kući majstorovoj nije se Bog zna kako osećao nedostatak domaćinov.Jedan deo domaćinovih prava preneo je majstor Diša na svoju punicu, dao joj je punu vlast nadzora, kako nad kućom tako i nad domaćicom, a što se tiče Janićija, on je bio potpuno uveren, da će u tome pogledu postati ne samo desna ruka tetka-Maci, no, u koliko bude nužno, on će i sav tetka-Macin nadzor podvrgnuti svojoj potajnoj kontroli.Odvažiti se na toliki put a ne osigurati se sa svake strane za sobom, to nije bilo u naravi Dišinoj.Međutim, Janićije mu je već jedared zasvedočio svoju odanost, i on je potpuno prava imao, kada je uoči svoga polaska prizvao na samo svoga kalfu, pa između ostaloga podsetio ga i na one usluge, što mu ih Janićije pre toliko godina ukaza. Rano u veče Janićije je dolazio kući, a u prvi osvit odlazio u dućan.Ručak mu je u dućan slat, a u veče je zajedno sa tetka-Macom i Leposavom sedao za sovru i večerao. Jedared, po večeri, razgovarajući još za sovrom, tetka Maca, koja je od nekoga doba počela da se plaši od mogućne napasti, poče da se vajka, kako sada nema više onako snažnih ljudi, kao što ih je bilo nekada. — Kamo ti sada tako jakog čoveka, kao što beše moj pokojnik?Jedared, baš posle proševine, digao me je kao perce do pojasa i šale radi tri puta preko sobe preneo. — Ba! — uzviknu Bik -— to i ja mogu. — Jok, to ti nisi kadar. — More, ne reci dvareda! — odgovori Janićije. — Pa, de, da vidimo, ako si junak. Još tetka Maca nije ni uspela, da pokaže Janićiju ma kakvu tešku stvar za dizanje, kad Janićije zgrabi Leposavu, diže je na ruke tako lako kao dete od dve godine i ponese je. — Gledaj, tetka-Maco! — viknu on i sa doksata, na kome su večerali, iznese je u baštu i poče je obnositi.Leposava se u zalud smejala, praćakala, udarala ga obema pesnicama, da je pusti. — Pašće, pusti je! — viknu Maca za njim. — Puštaj, muka te udarila! — branila se Leposava. — Sad, sad! — odgovori Janićije i optrčavši celu baštu donese je pred tetka-Macu i, zbunjen, kao da je bekrijsku čašu iskapio, spusti je pred nju. Leposava zbunjena i iznenađena, a Janićije tako isto smeten i zastiđen od nesvesnoga dela, stojali su pred tetka-Macom kao nemirna deca pred koju je učitelj iznenada iskrsnuo. — A da je upusti, more? — zapita Maca, tek da izađe iz ove nepojmljive zabune. — Zar ja? — odgovori Janićije. — Mogao bih je tako svu noć nositi, pa da i ne osetim. — Ludo! — viknu Leposava još zbunjena i ne znajući da li da se svemu ovome smeje ili zaplače, grunu Janićija, baš kao pre kad bejahu deca. — Bog s tobom, devojko, odbi mu bubrege! — viknu Maca, kad začu kako zveknuše leđa. Leposava se zasmeja, sede pored majke, zagrli je i stade se plaziti na Janićija, koji se, blažen od onoga udarca, utvarao kao da ga boli. — Jesi junak! — reče Maca. — Takav je bio i onaj moj: kao od brega odvaljen!Nije se taj bojao ni deset „erlija“. — A je li išao na hadžiluk po decu? — zapita Janićije i odlučno se osmehnu. — U mutvak, čapkune! — viknu Maca. — Hadžiluk je za pobožne ljude a ne za takve čapkune kao ti! Cele ove večeri Janićije se osećao u neobičnom raspoloženju; svu je noć osećao miris onoga bosioka, što ga je nekada pod svojim jastukom napipao.Noć je bila vedra i obasjana, blag povetarac donosio mu je šumor baštenskoga granja i prijatno rashlađivao njegove snažne grudi, koje, čim Maca i Leposava uđoše u kuću i zaklopiše vrata, raspuči, te im dade maha, da što slobodnije odahnu. Dani za danima proticali su preko majstor-Dišinoga krova mnogo brže, nego li što su oni možda promicali nad glavom samoga majstor-Diše, koji se u Jerusalimu već u veliko predao pobožnome ophođenju svetih mesta, bdenisanju i postovima, pomoću kojih je hteo da kazni grešno telo, sklono svakome iskušenju.I dokle je majstor Diša zabrinuto i sa čežnjom pomišljao u ovoj peskovitoj i zreloj Jordanskoj zemlji na svoju udobnu kuću kod Čukur-češme, sa širokom nastrešnicom i hladovitim doksatom, dotle je u toj kući išao život tiho i mirno, kao domaćin, koji je malo čas došao sa burne ulice, pa se ovde raskomotio, lepo ispavao i onako komotan izišao na doksat, uzeo slatko i vodu i zapalio čibuk, pa sada zadovoljno brekće i uživa u hladovitom zelenilu i njegovu šumoru.Komšije su navraćale, da čuju što o Diši, a i da uzgred vide, kako se održava kuća, kad domaćin nije tu; komšinice i drugarice Leposavine takođe su je obilazile često; a tada u kući i bašti bilo je vrlo živo i veselo.Leposava je imala lepo grlo, pa kada bi zapevala kakvu mu drago pesmu a drugarice joj prihvatile, retko da bi ko prošao ulicom, a da ne zastane, bar jednu strofu da čuje. Pa ipak, kroza sve to raspoloženje, Leposava se češće puta usred ove vreve među prijateljicama osećala usamljena i rastužena. — Lako je vama da besnite, muževi vam kod kuće, a moj?Hej, hej, ko zna kad će se vratiti! U takvome raspoloženju ona je najradije okretala na tužnu ariju, a od pesama joj postade najmilija ona: Tu pesmu je Leposava vrlo često pevala i u mutvaku, a Janićije bi često, pomažući joj, kod poslednje strofe pao u neko sevdalijsko raspoloženje, bubnuo se pesnicom u grudi i onda uzviknuo: — A, a! — Turčine, - bre, pali kumbaru, da me razneseš! — Rđo nijedna, što se ne obesi onda? — Ne beše mi zgodnog drveta — odgovori Janićije; ali Leposava mu ne dade da dovrši, izmahnu na njega metlom, a on, pre nego što će ga udariti, pobeže iz mutvaka. Ma da je majstor Diša često mislio na kuću i Leposavu, ipak ga je briga više morila za radnjom.Za Leposavu nije brinuo, jer je znao da se ona nalazi pod dvostrukom pažnjom, Macinom i Janićijevom; a za Janićija je već bio uveren, da će i za drugom mu ženom, kao i za onom prvom, revno paziti.Ali radnja, radnja mu je najviše na srcu stojala.Tu je uložen jedan deo kapitala, krvavo stečenoga, pa da li će Janićije umeti tako pouzdano da mu i radnju nadgleda, kao što je pouzdan da mu za ženom pazi? Međutim, baš za ovo nije trebalo ni glava da ga zaboli; jer Janićije ne samo da je pokazao dobroga uspeha u prodaji poverenoga mu espapa, nego je često taj espap proturao sa više koristi, nego li i sam majstor mu; a sav dnevni pazar redovno je svakoga večera donosio tetka-Maci, koja ga je zatvarala u okovanu gvozdenjaču, da do povratka Dišinoga tu prestoji. Jednoga dana ustade majstor Diša iz postelje sav uznemiren.Cele noći nije mogao trenuti od nekog nemilog predosećanja; činilo mu se, ako odmah ne krene na put, da će umreti od neodoljiva straha. — Ko zna šta se do sada dogodilo?Momci su, sluge su to; a gde je sluga sačuvao gazdin novac? I stotinu misli sličnih ovoj ukrštalo se po njegovoj glavi; a svaka od njih bila je crnja od crnje.To ne beše više obična briga domaćina, koji se udalio od kuće, već prava patnja, mučenje duše, koje ga je obzinulo kao paklena aždaja, koju je video u Vitlejemu na jednoj ikoni, gde behu ispisane strahovite muke grešnika u paklu. — I molitve, kojima se skrušeno predavao s uverenjem, da mu svaka od njih skida po jedan greh s duše, sada ga više ne održavahu u onom prijatnom raspoloženju, koje čovek oseća, kad zna da time Bogu ugađa.Naprotiv, one mu postajahu sve nejasnije i izgovarajući ih on se mislima nije uticao u dubinu svoje duše, nego je strašljivo i gotovo sa trepetom jednako mislio o radnji, o onome što je za sobom ostavio. — Pokatkad mu se usred čitane molitve pričuo potmuo zvuk, koji jako opominjaše na probijanje zida, i tada baš nije mogao više. I pored svega toga, što je ovoliki put potegao i tolike žrtve prineo radi svoga potomstva, on diže ruke od svega i tvrdo odluči, da ne dovrši svoje pokloništvo, da se, makar kao eksik-hadžija vrati, pa makar nikada i ne dobio dece.Ali: čovek kaže, a Bog raspolaže.Diša se spremao za povratak; još samo da pokupuje neke sitnice, za koje su mu prijatelji dali gotov novac. Bilo je prijatelja, koji su mu samo poručili da im kupi, a novac će mu dati, kad se vrati.Diša je i njima obećao, ali kao čovek od računa odlučio je, da za svoj novac ne kupuje drugima „na veru“. — Našao sam kesu na sokaku valjda, te da belome svetu kupujem, pa posle da čekam, hoće li se setiti da mi plate; dosta je što ovima badava vučem čitav prtljag. U kvartiru majstor Diša je imao još jednoga druga, saputnika, koji mu je bio vođa po Jerusalimu.Bio je to neki Grk hadži-Zosim iz Epira, vrlo pobožan, tih i uslužan hadžija.Ovaj hadžija poznavao je svaki kutić u svetim mestima, jer je ovo već treći put, kako kao pobožni poklonik dolazi ovamo i svima onima, koji su nevični bili običajima ovoga sveta, stojao je na usluzi za vrlo skromnu nagradu.Majstor Diša mu je na primer za svaku uslugu, koju mu je ukazao toga dana, plaćao jednom okom hleba.Hadži-Zosim je u svetim mestima živeo samo o suhom hlebu, maslinama i zejtinu i ta njegova, već uveliko poznata isposnička naklonost, stvorila mu je među novim poklonicima lep ugled; mnogi su njegove usluge tražili, a on je na kraju bio zahvalan i na najmanjem poklonu od pobožnih poklonika. No pored ovih lepih osobina Hadži-Zosim je bio uvažavan među poklonicima i zato, što je on toliko računa vodio o svetinji ove zemlje, po kojoj je Spasitelj hodio i čuda tvorio, da se nije usuđivao ni da pljune na tu zemlju. — Ovuda je stopa Spasiteljeva hodila; gde god pljuneš možda ćeš pljunuti baš na ono mesto, gde je Spasitelj stojao ili gde je svoje umorno sveto telo odmarao; a pljunuti na takvo mesto veći je greh, nego li što je na crkvu pljunuti.Greh je što svojom grešnom nogom i gazim po ovoj svetinji, ali drukčije ne može biti; no pljunuti, to je greh, koji se ne prašta. — Tako je objašnjavao on poznanicima svoja utančana čustva i poštovanje prema svetoj zemlji. I zato je nosio za vunenim pojasom jednu duguljastu kutiju od tenećke, pa kad god mu je trebalo da pljune, taj je posao sa nekom naročitom važnošću vršio u ovu kutiju. Jedna mala sitnica, ali ipak toliko uočljiva, da je mnogi od hadžija posle, kad se u svoju otadžbinu vratio, poneo takvu kutiju, i u crkvi, na službi Božjoj, često je vadio iza pojasa i pljuvao u nju, tako da je svaki od crkvara mogao razumeti, kako hadžija crkvu uvažava. Ovome hadžiji majstor Diša poveri o svemu, što ga je u poslednje vreme mučilo.Hadži-Zosim ga je pažljivo saslušao, a kad je Diša izjavio, da će odmah na put i da od silne brige za radnjom ne može sačekati ovde ni Uskrs, hadžija ga tužno pogleda. — Eksik-hadžija! — reče mu on. — Šta znam, kad me tamo vuče — odvrati Diša. — To je iskušenje — odgovori hadžija — a onaj, koga je iskušenje savladalo i otišao pre Uskrsa i Četrdesetnice, taj ne može da bude hadžija.A to je veliki greh. I sad mu hadžija poče pripovedati, kako je Spasitelja četrdeset dana iskušavao đavo na gori, ali Spasitelj je sva iskušenja pretrpeo; a da nije, Bog mu ne bi dao onu čudotvornu silu i odrekao bi se njega. — I tebe sada iskušava đavo.Metnuo ti u srce brigu i strah za radnju, samo da te odvrati od pobožnih molitava.Zato, ako mu se pokoriš i odeš, postaćeš eksik-hadžija; na zemlji će ti se ljudi smejati, a tamo na nebu to će ti se upisati u najveći greh i neće ti se oprostiti.Eto, tebe đavo sada iskušava, ali pomisli, da li ti je poznato ikada bilo, da je nekome radnja propala, dokle se on na hadžiluku bavio?Dede, razmisli! — A to ti je ovako: Bog, (neka mu je vavek slava i neka mi oprosti, što mu ime grešna usta pominju) hoće da sazna, koliko je u duši čvrsta vera hadžijska.Zato on pušta đavola, da nas na hadžiluku iskušava, ali, dokle se mi ovde borimo sa nečistom silom, dotle on u naše radnje šalje po jednoga anđela, da nam imanje do povratka sačuva.Hoćeš li da te đavo nadvlada i anđeo da ti iz dućana ode, budi eksik-hadžija; želiš li, da ti đavola savladaš i da ti anđeo radnju vodi, izdrži do kraja i postani hadžija.To ti je! — završi hadži-Zosim i duboko se poče klanjati i krstiti pred jednom ikonicom u sobi.Time je on iskazivao zahvalnost Bogu, što mu je podario toliko mudrosti, da bližnjega oda zla spasava. I majstor Diša, kome, posle ovoga razlaganja, puče pred očima sva dubina hadžijskoga značaja, steže srce i, predavši se potpuno razlozima hadži-Zosimovim, nabavi kutiju od tenećke i poče se boriti sa onom iznutricom, koja ga je grizla i kući gonila. Zato je bio i dovoljno moralno nagrađen.Hadži-Zosim bio mu je ne samo dobar vođa nego i odličan poštovalac, koji je na svakome mestu i kod svakoga čoveka, sa kojim bi se sastali, isticao bogougodne vrline pobožnoga majstor-Diše.Diša mu je poverio čak i glavni razlog, čega radi je preduzeo tako dalek put, i hadži-Zosim sa najvećom odanošću obeća, da pronađe nekog pustinjaka, koji je tumačio snove, te da im on razreši onaj zagonetni san tetka-Macin. Toga pustinjaka ne nađoše u njegovoj isposnici, koja se nalazila blizu Getsimanske Bašte u jednoj staroj grobnici.Ali zato nabasa hadži-Zosim na drugog pustinjaka, mnogo važnijeg od ovoga koga tražaše. Jednoga dana, posle odslužene liturgije i pokloničkoga putovanja na Golgotu, ugleda majstor Diša hadži-Zosima, kako se žurno penje uz Golgotu, i kad opazi majstor-Dišu, poče mahati i davati mu znake, da siđe. Moralo se nešto osobito važno desiti, kada je čak hadži-Zosim, tihi, smerni i vrlo odmerenih koraka čovek, odjedared se izmenio i dao na ovaku žurbu. I nije se prevario.Hadži-Zosim ga je naročito tražio, da mu saopšti važnu novost.Sa Jordanskoga spruda Vitavare, na kome je Jovan Krstitelj Spasitelja krstio, došao je jedan pustinjak, pravi bogougodnik, za koga se zna, da nikada ništa ne jede nego pije samo neku zelenu tečnost, a uz to uzima po tri zrna pšenice.On je doneo sobom jednu veliku svetinju: ekser, kojim je bio prikovan Spasitelj za krst.Taj ekser, kako se tvrdilo, još car Konstantin i carica Jelena, kad su uzeli iz Jerusalima časno drvo, tražili su i obećavali onome, ko im ga donese, pola carevine.Ali ekser se nije mogao naći, jer ga je progutalo neko čudovište, nalik na onu aždaju, koju je sv. Đorđe kopljem probio.I tako su prolazili vekovi i o tom se ekseru nije ništa znalo sve do prošloga Roždestva.Uoči Roždestva ovaj bogougodni %postunjak vide, na snu čoveka sa ranama na dlanovima i grudima i on mu reče: Idi u Vertep Vitlejemski i primi sveti ekser.Pustinjak nije oklevao, ode u Vitlejem i, baš kad se u Vertepu pred jaslama molio, rasklopi se zemlja i iz nje se promoli strašna čeljust, koja poče bljuvati vatru na bogougodnika.Pobožni isposnik učini krst nad rasklopljenom čeljusti, a ova u tome času strahovito riknu, izbljuva veliki ekser i nestade je. — Sad narod u gomilama hrli pustinjaku sa Vitavare, da vidi sveti ekser, da se i njemu pomoli i da priloži koju aspru za zidanje jednoga hrama na Vitavari. — Ama, da li je u istini to baš onaj ekser? — upita majstor Diša. — Nema sumnje — ogovori Zosim. — Bogougodnika poznaje ceo svet, pa zato se i mora verovati, da je samo takvome isposniku dato da za badava dođe do one svetinje, do koje ni car Konstantin nije mogao sa tolikim blagom doći.A isposnici nikada ne lažu.Pa onda, on se i sa te strane osigurao.Za „neverne Tome“, koji ne veruju, dokle se i prstom ne dotaknu rana, snabdeo se on uverenjima i pečatima od vlasti i sveštenstva, u kojima je opisana istorija svetoga eksera i kako se ono čudo dogodilo.Ta uverenja bogougodnik pokazuje svakome. Majstor-Dišu silno zainteresova, da vidi i celuje sveti ekser, i on se uputi sa hadži-Zosimom kroz tesne i krive jerusalimske sokačiće, dokle u blizini Vitezde ne uđoše u jednu malenu, taman kao ćelija, sobicu, čiji zidovi behu kao u kakvoj trgovini prekriveni mnogobrojnim ikonicama. U ćeliji je od nameštaja bio samo jedan minderluk, na kome se, kako je kad trebalo, moglo sedeti ili ležati, u kutu jedan astalić, nad kojim je gorukalo kandioce, a pod kandiocetom malen sandučić, sav išaran rezbama. Pustinjaka su zatekli na kolenima pred onim sandučetom.On je baš tada dovršavao molitvu i iz zemljane kadionice okađivao ovo sanduče.Hadži-Zosim metnu prst na usta i dade znak Diši, da se ne miče. — Stari pustinjak bio je sed kao ovca, duge brade i lica ovalna sa neobično živim očima, koje odavahu tip Jermenina.Kad starac ustade i obazre se, oba poklonika pristupiše i celivaše ga u skut, a on im očinski blagoslov podeli. — Bogougodni pustinjače — započe hadži-Zosim na turskom jeziku. — Ovaj, što ga vidiš da je došao sa mnom, jeste hadži-Diša.Došao je iz srb-vilajeta, hej, tamo, preko mora na sto konaka, gde sunce zalazi. — Znam — odgovori pustinjak — znam; tamo žive Frenki što jedu žabe. — Tako je, bogougodniče.Moj prijatelj nije baš od tih, samo su komšije. —- Komšija, ne komšija, episi bir; ama, što Bog nije zapovedio da se jede, ono je pogano.I žaba je pogana — i Frenki su pogani! — Tako je! — odgovori ponizno Zosim — ali moj prijatelj želi, da vidi i celuje sveti ekser i da priloži na zidanje svetoga hrama. — Peki, peki! — odgovori sveti i, pre nego li rasklopi kovčežić, izvadi iz nedara jednu hrpu složenih hartija, umašćenih i slepljenih od znoja i čestoga pipanja rukom.Isposnik je sa naročitom ozbiljnošću rasklapao jedan po jedan dokumenat i razređivao po stolu, a svaki od njih bio je utvrđen pečatima i potpisima, ispisanim grčkim i arapskim pismenom.Majstor Diša prelete pogledom preko ovoga šarenila od žutih i crnih pečata, pa onda baci nestrpeljive oči na kovčežić.Dostojanstven izgled pustinjakov, koji pored svega nejela imađaše svetlu i zategnutu kožu, pa ove ikone, kandioce, koje tako tajanstveno goruka u slabo osvetljenoj sobici, i miris tamnjana i izmirne, toliko su uticali na pobožno raspoloženje, da je sa nekom nejasnom stravom i treptanjem srca očekivao, kada će svojim očima ugledati časni ekser, koji ni car Kostadin nije mogao videti. Pre nego što će se dotaći sandučeta, starac izgovori kratku molitvu i prinese kovčežić hadžijama, da ga celuju. U sandučetu je bilo puno pamuka, a u tome pamuku ležao je jedan veliki čavao, ne duži od sadašnjih „mertečkih“ eksera.Ekser kao i svi ekseri što su, samo se od ovih razlikovao, što je na oštrome kraju, mesto obična vrha, bio završen dvokrako, te je ličio na haždajinu žaoku, kako je moluju.Taj dvokraki vrh bio je pokapan rđom kao krvavim kapima. Majstor Dišu poduze stravična jeza, kad spazi one kapi.To su tragovi od svete krvi, a spustiti svoja grešna usta na to, celivati takvu svetinju činilo mu se isto što i celivati ruku Spasiteljevu. No pre nego li će mu podneti časni ekser na celivanje, isposnik je smatrao za dužnost, da pobožnim hadžijama opiše sve one muke, što ih je Spasitelj podnosio, dokle su mu ovim dvokrakim ekserom dlan probijali.Ekser je bio čudotvoran, jer ko god bi ga celivao, odmah bi se izlečio od svake bolesti koju je imao; a ako bi slučajno bio zdrav, onda je trebalo samo, pre nego što će celivati, izjaviti u sebi kakvu želju i časni ekser bi mu je odmah ispunio. — Šta želiš? — zapita isposnik prinoseći Dišinim usnama svetu utvar. — Dete! — pomisli Diša — i da mi u dućanu ne bude štete! I kada dotače poljupcem vrh svetog eksera, oseti, kako ga kroz celo telo prože topla struja i lako treptanje.Njemu stade prijatno i vedro; a ona potajna iznutrica, koja ga je, pored svega savlađivanja, neprestano grizla, iščeznu, kao da je rukom odneo. — Ode iskušitelj! — pomisli hadži-Diša, kad oseti, kako mu u duši laknu, zavuče ruku u nedra, izvuče jednu dugačku kesu o gajtanu, pa iz nje odbroja na sto nekoliko belih para. Baš da je majstor Diša do ovoga časa i bio „neverni Toma“, sad ne bi mogao ni za časak posumnjati više o čudotvornoj moći časnoga eksera.Ono, što je sve osetio, kad je celivao, i tako naglo isceljenje od iskušenja, koje mu do sada ni post ni molitva ne uguši, bilo je dovoljan dokaz o čudotvornoj moći svete utvari. — Hej, da mi je ta svetinja u dućanu, kud bi mi kraj bio! — uzdahnu pobožni hadžija brojeći pare pred kovčežićem. — Šteta, što nije za prodaju! — Jeste, ama tih para ti nemaš!Pola sultanove carevine davao je car Kostadin za ovo. — Toliko je mogao da da; drugo je on, a drugo mi, bogougodniče.Ti si svet čovek, pa što ti trebaju tolike pare?Ne jedeš ni koliko Božja tičica, a pobožan si, narod ti daje sve, što god ti je potrebno.Pa onda, ti baš i kad bi prodao tu stvar meni, sveta mesta su prepuna drugih čudotvornih svetinja, pa se ne bi ni osetilo, a u mojoj zemlji nemamo ni jedne čudotvorne utvari; živimo kao siročići bez nade i utehe. Starac se duboko zamisli, uhvati se za bradu i oborene glave po koji put duboko uzdahnu.Videlo se da se sa samim sobom bori. — Da prodam, a ko zna u kakav će narod doći ovakva svetinja.Možda si ti baš od onih... onih...Ne, ne, ti nemaš te pare. — Pa da se pogodimo! — odgovori majstor Diša, koji dobro opazi starčevu borbu.Reci, koliko tražiš? Starac ga značajno pogleda, pa onda odlučno odgovori. — Sto hiljada groša. Majstor-Dišu ova ogromna svota ni malo ne zbuni.Ono, što je najglavnije bilo, postigao je.Video je, da isposnik hoće da se pogađa, a što se cene tiče, to mu je već poznato bilo, da se ovde može čovek pogađati do mile volje.Onomad je jedan hadžija otkupio od nekoga isposnika majku Božju, ikonu koja je od vremena na vreme suzila.Isposnik nije davao ispod pet hiljada groša, a prodao je baš tome kupcu za sto i pedeset. — Koliko reče? — Sto hiljada — odgovori po nova starac tako spokojno, kao da to beše samo jedan groš. — Da ti dam pet stotina? — Šta kažeš? — Četiri stotine pedeset! — odgovori Diša, kome se i ovo učini mnogo. Starac skoči sa minderluka i razrogači se na Dišu. — Šta?500 groša?Kakva je to pogana zemlja, iz koje si došao, da mi u bradu poganiš?Jesam li ja Frenk, šta li, da se bacaš blatom na mene? I Bog zna šta bi još starac kazao u svojoj srdnji, da se ne umeša hadži-Zosim. — Polako!Dobri ljudi će se ugoditi.Eto, ti tražiš sto hiljada, a on daje pet stotina.Spusti malo ti, nek podigne malo on, pa ćemo da uglavimo. — Jok, jok, s njim nema pazara.Ni za 550 groša ne bih mu dao.Ama ni ovaj čudotvorni pamuk u kome leži sveti ekser, ne bi mu za tu sumu dao. — A od čega on čuva? — zapita Zosim. — To je samo za žene.Kad od njega načini hamajliju nerotkinja, rodi odmah dete čestito i blagosloveno.Ama, što će njemu, on ima decu! Hadži-Zosim značajno pogleda u majstor-Dišu i namignu. — Zar od ovog pamuka da rodi? — To je zbog toga, što sveti ekser leži u njemu.Snagu svoju čudotvornu on je dao i ovome pamuku, ama samo za nerotkinje, za drugo ne pomaže. — Tu smo! — pomisli Diša. — Ovo će biti onaj san Macin. — A kako se radi s njim? — upita glasno. — Sašije se u krpu, pa se onda da ženi, da pred san tri puta pomiriše, a posle da to nosi u nedrima kao svoju hamajliju. — I to će joj pomoći? — Ama kao rukom!I ne znaš ni sam kako, a ono dete u kuću! — Sveta stvar! — utače se hadži-Zosim. — Bog kad hoće, sve može.Ja, da nemam dece punu kuću, ne bih žalio ni trista groša za to. Majstor Diša krišom ga gurnu laktom, da ne govori o cenama. — Pa koliko tražiš za ovo? I sada nastade dugo cenkanje.Sveti čovek tražaše toliko, da je Diša kod prve cene zanemeo i izgubio volju na pazar i na decu; a on je opet nudio tolišno, da je sveti čovek sa najvećim preziranjem, u mesto njemu da odgovori, zapitao hadži-Zosima: — Kakav je to pogani milet, što ne veruje više u Boga i pljuje na svete utvari? — More, ne pazariš ti ovo pamuk; decu, decu pazariš! — dodade za tim okrenuvši se Diši. — Ako je i decu, skupo je! — uzdahnu Diša, kome u taj par preleti u pameti, koliki je sve put preturio i što se do sada istrošio, ciglo radi jednoga deteta. — Ele, ti nećeš da pazariš? — zapita sveti čovek, čije oči nabreknuše i zakrvaviše od razdraženosti. — Skupo je!Zbogom! — reče Diša i pođe vratima. Ali sveti čovek, opazivši nameru hadžijinu preseče mu put. — Neću da te pustim; greh činiš, svoju rođenu decu ubijaš.Hoću da popustim, što vidim da si čovek pošten. I sada nasta na novo pogađanje, dokle se najposle ne sastadoše na ceni od dvesta i četrdeset groša.Sveti čovek uze pamuka, načini od njega malu lopticu, pa to uši u jednu krpicu i predade mu. — Uzmi i hairli!Došao si bez dece, vraćaš se s decom! — Bože daj! — odahnu Diša, isplati novcem i pođe. Na ulici se hadži-Zosim priseti da o nekoj svojoj stvari zapita nešto svetoga čoveka, pa zamoli hadži-Dišu, da ga kod kuće sačeka, i vrati se natrag. Na pet dana posle ove kupovine veliki karavan, već posvećenih hadžija iz raznih zemalja, krenuo se na put kućama.U tome karavanu nalazio se hadži-Diša. Hadži-Zosim, koji je morao još ostati, jer ga nekoliko novih hadžija, njegovih zemljaka, zadržaše o svome trošku, da im bude na ruci, kao ljudima jošte nesviklim ovamošnjim prilikama, ostao je još za mesec dana duže. Ali kako nije mogao sa da prijateljem putuje, on mu je pri polasku dao korisne savete, gde će uz put odsedati, te da ga na putu ne oglobe.Glavan novac majstor Diša je, kao i obično što je na putu radio, metnuo u ćemer i to opasao oko pasa do same kože, a u kesu je metnuo šest stotina groša, taman koliko mu je trebalo da sa najvećom štednjom dospe do Galca. Hadži-Zosim je bio vrlo uslužan, i na rastanku za gradom čak mu se i suze u očima zavrteše.Zagrlio je snažno hadži-Dišu, pritiskivao ga na svoje grudi, opraštao se tako nekoliko puta i jedva ga je pustio iz zagrljaja.Karavan se krete dolinom, a hadži-Zosim još jednom pogleda na kamilu, u vrh čije grbe seđaše široka i temeljita prilika majstor-Dišina, pa za tim okrete leđa i žurno zamače u grad. Na prvome konaku, gde će noćiti, hadži-Diša zavuče ruku u nedra, da iz kese izvadi sitnine, ali na svoje veliko zaprepašćenje opazi, da mu ni kese ni novca nema. Hadži-Diša je prestrašeno viknuo, kad umesto kese izvuče iz nedara krajeve iskidanoga gajtana.Njegov uzvik je bio za celo strahovit, kad se nekoliko hadžija, koji po minderluku pripremahu postelju za noćište, iznenađeni skupiše oko njega, da čuju šta mu je.A kada im Diša iskaza svoju nesreću, kako mu je kesa ukradena, oni, da ne bi sumnja na njih pala, pristadoše, da se nad svakim od njih izvrši premetačina, te da se vidi, ko je krađu izvršio.Sad hadži-Diša zađe od jednoga do drugoga, te ih redom opipa sve, ali kese ni od korova. — A-ah, pseto pogano! —jeknu hadži-Diša, kad se uveri, da ovde nema lopova. — Juda Iskariota!Dokle se grlio sa mnom, kesu mi je odsekao!Pet hiljada groša, pet hiljada groša da me košta to! Hadžije su ga sažaljevale; neki ga i savetovahu, da se vrati u Jerusalim, te da kod vlasti optuži hadži-Zosima.Ali koja fajda!Hadži-Diša nije imao u rukama nikakva dokaza, da ga je hadži-Zosim pokrao; a i kada bi uspeo da dokaže, teško da bi do svojih novaca došao.Turske vlasti bi hadži-Zosima bacile u apsu, a novac bi zadržale, i hadži-Diša bi imao samo to zadovoljstvo, da je krivac pronađen.A za ljubav toga malog zadovoljstva da se vraća i izlaže novim troškovima, to nije hteo. I tako hadži-Diši ne osta drugo, nego da svu noć uzdiše, kune i proklinje, što se na toliki put odvažio. No ta šteta ne osta usamljena.Putovanje do Beograda trajalo je mnogo duže nego od Beograda.Punu nedelju dana ne smedoše se putnici ukrcati u lađu zbog bure, koja je na sav mah besnela; a kada se more utišalo i hadžija ukrcao u lađu, predstojalo mu još jedno neprijatno iskušenje.U Galcu ih zadržaše punih šest nedelja u „kontromancu“, te tako hadži-Diša morade i po treći put da vadi iz ćemera i da sa nestrpljenjem očekuje na svoj povratak kući. — Ova me deca skupo koštaju! — uzdisao je premećući brojanice i po vas dan sračunavajući šta ga sve to košta.Svoga budućeg potomka zadužio je sa onih šest stotina groša, što ih hadži-Zosim ukrade, i sa dvesta četrdeset, datih pustinjaku za čudotvorni pamuk, a uza sve to uračuna mu i troškove, što ih je za ovih sedam nedelja više učinio. — Još se čkembe jedno nije ni okotilo, a gledaj ti, koliko me košta! — uzdahnu hadžija i odmahnu rukom. Jednoga dana dotrča Janićije kući sav zaduvan i vrlo uzbuđen.Tako se on nikada nije vraćao iz dućana. — Da ne dolazi već? — upita ga Leposava još s vrata. — Dolazi! — odgovori Janićije i uzbuđeno tresnu pismo o sovru. — Tako brzo? — zapita Leposava, kojoj ovih nekoliko meseca behu kao nekoliko dana, i zbunjeno pogleda u majku. — E, pa i vreme mu je — odgovori Maca ravnodušno — a kada dolazi? — Kroz nedelju dana — odgovori Janićije, na čijem se licu videlo jasno, kako ga je ova novost iznenadila.Leposava se duboko zamisli i za sve vreme večere ostala je tako zamišljena. Osmoga dana posle ovoga pisma, koje je u kući hadžijinoj izazvalo sasvim protivan utisak onome, kome se hadži-Diša nadao, na Jaliji beše sabrana množina Beograđana.Povratak hadžija u to doba propraćan je obično na svečan način.Kajik, u kome je putovao hadži-Diša, već se pomaljao sa strane Kajaburme.Nestrpeljiv, da što pre izađe na obalu, popeo se hadžija na krmu, šakom nadstrešio oči i sa prijatnim uživanjem posmatra iz daljine, kako se nad gomilom ljudi ljuljuška esnafski barjak sa svetim Spiridonom u dugačkoj sedoj bradi.Sad je i hadžija obrastao u dugu, jako prosedelu bradu, koja mu je čak do pojasa dolazila. — Eno ga! — reče Maca, koja se sa Leposavom i Janićijem beše izdvojila malo od onoga barjaka. — Gde je?Gde je? — zapita Leposava i radoznalo poče da preleće očima po kajiku, koji se sve više bližio. — Eno, onaj tamo! — Ama, zar ono? — začudi se Leposava. — Ih, kakav je!Što je pustio ono čudo od brade? — More, nije ono on! — šapnu Janićije. — Zar ga ne poznaješ?Eno onaj, u dugoj bradi. — Kakav majstor Diša, ono je sveti Spiridon! — šapnu Janićije, pakostan, što se Leposava toliko interesovala za muža, koji joj se vraćaše. A dokle su oni ovako razgovarali u gomili ovoga sveta, hadži-Diša je dostojanstveno stojao kod krme i pobožno propuštao između prstiju zrno po zrno na svojim brojanicama. Doček je bio dostojan jednoga ustabaše i priznatoga dobrotvora, koji je i inače lep ugled, što ga u građanstvu uživaše, uveličao još i jednim tako pobožnim delom.U crkvi je odsluženo blagodarenje za srećna povratka, i toga celoga dana u njegovoj kući bio je dolazak kao o slavi.Hadži-Diša nije mogao da se napriča čuda i lepote, što ih je video u svetim mestima, a radoznali prijatelji nisu propustili, da ga i za najsitnije događaje na putu ne propitaju.I to je tako išlo, sve dokle se ne pomoli mesec i dokle mujezinova pesma sa minareta ne oglasi večernju molitvu, kada se i poslednji gosti iz kuće udališe. — E, pa kako bi; nađe li? — zapita Maca, kad večeraše. — Dobro je, našao sam. — Zar? — učini Maca iznenađena i radosno. Majstor reče Janićiju da ide, da spava.Janićije se diže od sovre, celiva u ruku prvo majstora pa Macu i iziđe iz sobe. — Gde je onaj zapis? —upita Diša, kad njih troje ostaše sami. — Je l’ dervišev? — zapita Leposava. — Taj, taj, donesi mi ga. Leposava donese hartijice, hadžija ih prihvati sa dva prsta, useknu mumakazama ogoreli fitilj na lojanici i prinese hartijice plamenu. — Šta radiš to? — Da spalim sotonu!Nečastivi je u njoj, a ovo je kuća hristijanska! — odgovori Diša i hartijice, što ih je nekada gotovim novcem platio, i u koje je svu nadu polagao, buknuše u plamen. — Dobro je, pametno si uradila, Maco, što si me odvratila od nečastive sile!Sa ovim bi dobio decu, ali to bi bilo od nečastivoga! — govorio je hadžija držeći hartijice, sve dokle ih plamen sasvim ne obuhvati i dok se ne pretvoriše u sami pepeo. — Znala sam ja to, da ćeš mi kad tad reći hvala, — odgovori Maca zadovoljna ovakvom satisfakcijom. — I Bog mi je uslišio želju; evo, pogledaj ovo, Leposava! — Šta ima u toj kesici? — zapita Leposava radoznalo pitajući. — Pamuk! — odgovori Diša značajno. — Pamuk!? — Čudotvorni pamuk, sveti pamuk! —potvrdi Diša i značajno pogleda u obe žene, koje radoznalo očekivahu da im objasni, čega radi je taj pamuk čudotvoran i svet. — Pomiriši! — reče Diša i prinese nosu ženinom kesicu. — Ama, zašto? — odgovori Leposava uklanjajući glavu od kesice. — Pomiriši, od toga ćeš roditi. Leposava se stidljivo snebi. — Pomiriši; šta čekaš? — reče i Maca — ovamo čezneš za decom, a sada se tu stidiš i snebivaš. Leposava dotače nosom kesicu i pomirisa. — Još dvareda! — reče Diša. Leposava pomirisa i drugi i treći put. — I od toga ću?... zapita ona stidljiva. — Od toga! — odgovori Diša i svojom rukom joj obesi o vrat čudotvornu hamajliju. Sad im redom ispriča sve: kako je u Vitavari bio kod pustinjaka, koji čuva sveti čudotvorni ekser sa krsta Spasiteljeva, u pamuku, koji je takođe postao čudotvoran: daje decu nerotkinjama, te i on kupio za Leposavu malo, i to za dvesta i četrdeset groša, more; a Maca i Leposava slušali su i od vremena na vreme prevrtali svetu utvar. — Eto, ja sam uradio sve što treba, a sad će čudotvorni pamuk učiniti svoje! — završi hadži-Diša svoju priču. — Bože daj!I vreme mu je, da i u našoj kući dete zaplače!Pa sada, ćerko, ne leni se, nego požuri! — odgovori Maca i nežno pomilova kćer. Hadži-Diša je bio zadovoljan svim što je u kući i radnji zatekao.Janićije mu je u istini para vredeo.Ništa, što je za napredak radnje bilo korisno, nije propustio, i za ovih sedam meseci radnja je procvetala mnogo bolje, nego li što je pre toga bilo.Dućan pun, porudžbina na hrpat, a zarađeni novac kao potočić, koji ne sahne, za ovih sedam meseci isticao je iz dućana i uticao besprekorno u jednu gvozdenjaču, od koje je ključ držala tetka Maca o svome vratu.Kad je hadžija pregledao sve račune i uverio se o neospornoj savesnosti i tačnosti svoga kalfe, on je potapšao Janićija po ramenu i, kad su u veče seli za sovru, kazao pred Leposavom i Macom: „Još dve godine da me ovako poslužiš, pa ću te uzeti u radnju za ortaka.“ — Zato ga i volim, kao da mi je rođeni sin — reče Maca. — Nekada ti ni rođen sin nije istinski prijatelj, a eto, ovo siroče, što se savilo oko tebe kao loza oko čardaka, pre bi i život saktisalo, samo da tebi i tvojima pomogne. — Tako i valja.Majstor je više od oca; otac samo što rodi, ali majstor je onaj što otvara oči i daje lebac u ruke — objašnjavao je hadžija i zadovoljno se pogladi po dugoj bradi. Jednom reči, u kući hadžijinoj cvetalo je tako, da mu je i najbolja domaćinska kuća mogla pozavideti. Toplo i sunčano leto grejalo je nad gustim zelenilom beogradskih bašta, čele su zujale i vredno pribirale sokove iz belih rasklopljenih čašica kupinova cveta, a po tamnoj ćeramidi hadžijnoga krova treptila je u onoj sunčanoj vedrini zelena čuvarkuća, što se nad nadstrešnicom bezbrižno uhvatila.Jedan par lastavica savio je u samom doksatu pod strehom gnezdo, iz koga izvirivaše nekoliko glavica goluždravih lastavčića, koji sa rasklopljenim žutim kljunovima pištahu za mamom i tatom, koji naizmence donošahu hrane svojoj dečici. — Berićet pod krovom! — reče hadžija, koji seđaše na tome doksatu i sa nekim izrazom zadovoljstva posmatraše ovu roditeljsku idilu.Leposava je sedela prema njemu i prela čarape i, kad on ovo reče, malo zastiđeno pogleda na gnezdo pa onda na njega. To je bilo posle jednoga razgovora sa Macom, koji je hadžiju vrlo obradovao i izazvao raspoloženje, slično onome što ga oseća putnik, koji je dugo pešačio žedan, pa tek nabasao na lepu hladovinu i vrelo sveže vode. — Pa baš sigurno? — zapita je Diša skinuvši pogled sa onoga gnezda i pogledavši radoznalo u svoju ženu. — Što me zapitkuješ jednako... mene je sram! — odgovori šapatom Leposava i još više saže lice u svoje pletivo. — Od koga te je sram? — Od tebe — odgovori Leposava i produži šapatom brojati petljice na pletećim iglama. — A što da se stidiš?Vidiš, kako se ne stide ove Božje tičice!I zar nisam radi toga čak u Jerusalim išao?Kamo sreće da ti je mati sanjala onaj san još pre šest godina.Sad bi nam bio ovoliki. — Odgovori joj Diša i rukom odmeri visinu, koliku bi moglo imati dete od šest godina. Ovaj se razgovor vodio na petnaest dana po povratku Dišinom.Još se čudotvorni pamuk nije, tako reći, ni zgrejao čestito u Leposavinim nedrima, a punica je već od ćerke saznala i saopštila zetu dobru vest. — Ako bude sin, načiniću ti, Maco, libade od kadife? — A ako bude kći? — Baciću je u trice; pokloniću je tebi! — odgovori Diša, veseo, što ga je Maca tako brzo obradovala. Čudotvorna hamajlija sada je postala predmetom, koji je zainteresovao mnogu Leposavinu poznanicu.Raščulo se o tome, pa mnoge nerotkinje, među kojima je bilo i sasvim nepoznatih joj žena, dolazile su, da vide čudo, pa, uzgred, i tri puta pomirišu. Ali, dokle je hadžija sa nestrpljenjem gledao, kako se sporo primiče dan, bez koga bi mu sav ovaj život i tekovina pusta ostala, nad njegovom glavom nadvijala se sudbina, koja u malo što ne poremeti sve nade hadžijine. — Leposava je još po malo radila po mutvaku, tek da ne sedi sasvim zaludna.Jednoga dana pokuša da sama skine s veriga kotao pun vrele vode.Kotao je bio težak, te ne mogući da ga održi, ispusti ga posred ognjišta, i koliko je duga pade na zemlju. Maca je prva čula njen vrisak i onaj pad, pa je, kao bez duše, utrčala u mutvak.Zaprepastila se, kad ugleda ćerku na podu, kako se u teškome bolu savija. I to unese zabunu u kuću.Majstor Diša u malo što se i sam ne sruši, kad mu punica saopšti šta se desilo. — Šta kažeš? — zgranu se hadžija. — A gde ti je pamet, da je samu ostavljaš? — Zar sam zato toliki put potegao i novac trošio? — vikao je hadžija na sav glas i poduprvši se pesnicama o široke slabine, koje od uzbuđenja brektahu, huktao je i hodao gore dole po sobi. — Pa sad? — zapita preplašeno i stade pred Macu kao ukopan. — Sad, šta da Bog — odgovori Maca zabrinuto — sad može da se dogodi sve, i zlo i dobro. — Kako: zlo? — zapita hadžija očevidno preplašen od zabrinutoga lica Macinoga. — Možeš da izgubiš ženu, a dete da ostane živo; a i da ih oboje izgubiš. — I zato sam čak u Jerusalim išao; zato sam se toliko istrošio, da mrtvace iz kuće iznosim?! — zajauka hadži-Diša i u strahu, da se to baš ovoga časa ne dogodi, pobeže u dubinu bašte. Maca ne moga da ostavi zeta bez kakve takve utehe.Izišla je za njim i na sve mogućne načine gledela je, da stiša preplašenoga čoveka.Iznosila mu je primere iz svoje „prakse“, gde se sve lepo svršilo; ali ti primeri behu tako retki, da je hadžija tek sada osećao, kako bi to dobro bilo, kad bi čudotvorna hamajlija učinila i sada čudo, te mu spasla ženu i potomka. — I ti da pustiš, da ona učini takvu ludost?!Zašto si je pustila? — viknu ljutito. — Bog s tobom, zete!Od kuda sam ja znala, da će ona kotao tegliti!Ja nisam ni bila u mutvaku no u sobi, kad je to uradila.I nije mi odmah ni kazala, nego tek juče, kad je bolovi stigoše. No kako mu drago, hadžija je bio primoran, da podnese i ovaj udarac i da u strahu očekuje, kako će se sve svršiti. Leposava je tako bezazleno gledala u svoga muža i tako mu se predano odala, da hadžija, i ako osećaše potrebu da se na nju izviče, što ga je bacila na toliki trošak, kad nije htela da pazi na samu sebe, ipak ne smede da isteruje stvar do kraja.Jedino što joj je dobacio, to je bilo nekoliko reči, da ga ne dočeka kući, ako prinova ne bude živa. Ceo taj dan hadžija je proveo kao u nekakvome bunilu.Tolike njegove nade, toliko iščekivanje, %na najzad i onoliki put i onoliko lomljenje po tuđim zemljama, i sve to za što?Samo za jedno sećanje, da se i na njega, ma i pod starost, nasmešila sreća i tu mu sreću lakoumna žena za jedan časak uništi! Celu ovu noć proveo je u polusnu i nekom bunilu, od čega je osećao bol u glavi.Nalazio se u sličnome stanju duševnoga nemira kao pre gotiko godina, kada ga je kira-Anastasija ostavila.Leposava je međutim, pored sve one kratke pretnje, spavala tako mirno i duboko kao da se između nje i supruga nije ništa desilo. Sutra dan, bunovan i dobro neispavan, hadžija je otišao u dućan.Na polasku nije ženi ni reči progovorio.Janićiju je samo naredio da ostane kod kuće, te, ako ustreba Maci, da joj se nađe, a i da njemu javi, ako što bude. Oko podne dotrča Janićije u dućan, uzbuđen i zaduvan od silnog trčanja. — Šta je tamo? — zapita hadžija, uznemiren od onakoga izgleda, što se na Janićijevom licu ocrtavaše. — Brzo kući, majstore!Tetka-Maca poručila da odmah dođeš... još nema ništa! — izgovori Janićije na dušak i pomože majstoru, da otpaše kecelju, koju pri radu oko anterije vezuje. Pred kućom Dišu izneveri kuraž.Kad htede da se popne na doksat, odakle se išlo u Leposavinu ložnicu, njemu toliko zalupa u grudima, da morade zastati. — Nemoj, hadžija, još! — reče mu jedna komšika, koja u tome času odškrinu vrata i promoli glavu na polje. — Kako je? — Sad će! — odgovori ova i nasmeja se, kad opazi ono preplašeno i kao krv zacrvenelo lice hadžijino. Diša ode u baštu. — Zete, daj alvaluk! — začu se glas Macin. — Je l’ živo? — zapita Diša dršćući. — I živo, i zdravo, i — muško! — odgovori Maca. Diša se sav ozari.Sav strah, nestrpljenje i jučeranja srdžba iščeznuše kao bol, kad zub umine.On zadovoljno brknu u kesu, izvadi jedan cvancik i dade punici. — Ne još, još malo.Leposavi je vrlo teško... bojim se... usteže Maca i ne dovrši, jer je naglo odazva ona komšika. Diša stojaše neko vreme i u radosti i u nekome mutnome raspoloženju, dok tek Maca odškrinu vrata i viknu: — Berićet, zete: dođe i drugo! — Šta veliš? — zapita Diša i zabezeknu se pred glasom, kome se ni u snu nije nadao. — I drugo, pa opet sin! — viknu Maca — Kamo alvaluk? Diša izvadi sad dva cvancika i pruži Maci. — Evo na; dobro samo te mi se toliko zateklo u kesi, — reče Diša šaleći se. — A sad dede da vidim kakva su! — Nemoj, još malo; treba ih okupati! — odgovori Maca i zalupi vrata pred nosom zetovljevim.Diši ne osta druge nego da očekne. Međutim, dokle je on čekao pred doksatom i zadovoljno tamo amo hodao, iz sobe se začuše krupni glasovi od dečje piske.Njemu se razvukoše usne od zadovoljstva i sreće.On i bez dopusta pođe doksatu, ali u tome i Maca iziđe, samo ne više onako vesela, nego začuđena i zbunjena. — Šta ovo bi, budi Bog s nama!? — učini i od čuda se prekrsti. — Šta je?... zapita Diša, koga ovakav neodređeni izraz na Macinom licu teknu u srce. — Čudo! — uzviknu Maca. — Ama, kakvo čudo?Što ćutiš? — Pa troje ih je! — reče Maca i udari u smeh. — Šta-a?... — Troje... tri sina!... Hadžiji mrknu svest; on, kao da ga neko gurnu, ulete u sobu dršćući od nagloga zaprepašćenja. — Dosta, bre!Nećeš valjda svih sedam... prodera se Diša na ženu, koja se na muža zastiđeno osmejkivaše. — Sad bar da znaš, zašto si potegao toliki put; doneo si čitav berićet u kuću! — utišavala je Maca usplahirena zeta. — Ama što je mnogo, mnogo je!Skidajte joj hamajliju! — žurio je Diša Macu i komšijnicu; pa, bojeći se da mu žena ne produži kako je započela, dohvati makaze i svojom rukom odseče gajtan, o kome je visio čudotvorni pamuk. Kroz mahale puče glas da je ustabašinica trojanila.Žene su kao na čudo odlazile porodilji sa punim rukama povojnica, te da vide decu i da se uvere o čudu, koje učini jedna hamajlija.Leposava je primala u postelji posete od sviju balkanskih nacija, kojima je ondašnji Beograd bio naseljen, a trojani, kao od brega odvaljeni, sa kratkim vratovima i snažnim glasićima, potvrđivali su u složnome tercetu čudo, o kome se jedva misliti moglo. Hadži-Diša trebalo je tih dana da ima stotinu usta, da bi mogao naodgovarati svima pitačima, sa kojima se u čaršiji sretaše i sastajaše.Gotovo na svakome uglu ponavljao je onu istu istoriju, počinjući od Macinog sna pa do pobožnoga pustinjaka i svetoga eksera, koji je svoju čudotvornu moć predao i onome pamuku, u kome je ležao. I od čestoga ponavljanja ove istorije o čudotvornom pamuku hadži-Dišu, radi lakšega razlikovanja od jednog drugog hadžije, koji je slučajno imao isto ime, prozvaše: hadži-Pamuk. U to doba je ponikla i ona krilata reč, tako često izgovarana u starome Beogradu za one ljude koji su tek posle sedam i više godina dobivali decu: „Išao u Jerusalim po decu!“ Ali ne kaže se u zaman: gde ima mnogo sreće, nesreća dođe.Četvrtoga dana ustade Leposava, ali, istrošena od tolikoga napora, jedva se kroz sobu i po avliji vukla.Ceo taj dan, i sutra dan, ona je, kao kada je bila zdrava, radila po kući i otimala se od slabosti, koja je ne ostavljaše.Trećega dana toliko je slabost i neka vatra obuze, da pade u postelju i tako ceo dan ležaše u bunilu i nesvesti. Maca se ozbiljno prepade za kćer, hadži-Diša tako isto, a i Janićije, koga je još prvo detinjstvo vezalo za ovu kuću i hadžijinu sudbinu, bio je kao utučen.Od hadžije nije se Maca nikakvoj razboritoj pomoći mogla nadati.On se, kao i uvek, kada se nad njegovom glavom nadvijala zla sudba, potpuno spleo i u strahu od mogućne nesreće, čim bi mu se dalo, pobegao bi u dućan, samo da bi izbegao ono što se može desiti.Zato je Janićije morao po vas dan majati se sa tetka-Macom oko bolesnice i trčati svuda, kud ga je slala radi pomoći. Ali sva vidarska veština tetka-Macina pa najposle i sve biljare, koje su joj usrdno pomagale, da spasu Leposavu, ne pomogoše.Dan iz dan Leposavi je sve gore i gore bivalo, a kad bolesnica već poče sasvim gubiti svest, hadži-Diša upotrebi poslednje sredstvo, potraži turskog hećima, jednog starca, za koga se onda govorilo da odnosi bolesti kao rukom. Hećim pregleda ozbiljno bolesnicu i nekoliko puta odmahnu glavom, pa onda započe da grdi i Macu i sve ostale žene, koje se pačaju u hećimska posla. — Daćete joj ove „apove“, da proguta, čim se osvesti! — reče hećim strogo i dade Maci nekoliko vrlo krupnih pilula.A za tim preduze da bolesnicu dovede k svesti.Naredio je da se dobro ugreju u vatri jedne mašice, pa, kada se ove gotovo usijaše, on prevuče njima duž Leposavine kičme. Bolesnica vrisnu od bola i otvori oči, ova iznenadna %operacija osvesti je, a hećim, zadovoljan svojom veštinom, namaza ranu zejtinom, dade joj apove, da proguta, i, kad svoje lekove naplati, ode iz kuće. Hadži-Diša odahnu malo, ali za kratko.Leposava na novo pade u bunilo, a Maca ne dopusti više da joj dete peku usijanim gvožđem, nego produži lečenje na svoju ruku. Hadžija na novo klonu duhom; više nije smeo da dolazi kući preko dana.Ručak su mu donosili od kuće šegrti, pre nego što će u veče zaklopiti ćepenke i poći kući, slao je i sa zebnjom očekivao šegrta, da mu javi šta je kod kuće. Janićije opet, kad god ga Maca nije otpratila kud, nije se odmicao od bolesničke postelje.Kvasio joj glavu sirćetom, pomagao Maci u svemu oko bolesnice, držao je po čitav sat njezinu vrelu ruku u svojoj ruci i sa zapetom pažnjom osluškivao svaki njezin disaj.I neobično se radovao, kad bi se bolesnica ma i za kratko osvestila i zatražila, da je vodom napoji. Tako je bilo i ovoga jutra.Diša je zorom otišao u dućan naredivši Janićiju, da mu svaki čas javlja, kako je Leposavi, a on čim je ispratio majstora na ulicu, vrati se bolesnici, koja je spavala tvrdo.U jedno vreme Leposavi zadrhta ruka, koju je Janićije u svojoj držao; ona otvori oči, pogleda Janićija i osmehnu se na njega. — Još malo — prošaputa iznemoglo. — Šta? — zapita Janićije, držeći je za ruku i hladeći joj čelo i zažarene obraze. Leposava mu stište ruku i malo povuče sebi; on se naže, da bolje čuje. — Da mu kažeš...Diši... jer ja ću... Ona se očevidno borila sa samom sobom, da mu nešto na dušu metne, ali Janićije, koji do ovoga časa činjaše sve, samo da se odbrani od teške slutnje, od jednom se zali suzama i poče silio jecati. Leposava prikova pogled u njega.Oči joj neobično svetljahu, ali ne više onim toplim sjajem no nekom svetlošću staklastom, hladnom kao mesečina. Kad je Maca ušla u sobu, Leposava je već bila mrtva.Janićije, koji još jednako jecaše, nije ni znao da je ona ruka, koja mu čvrsto držaše šaku, već umrla.Tek kad Maca zakuka, on prestravljeno skoči, razrogači oči, pa, kada saznade da je tu bio kraj, dokopa pokojnicu za ramena i poče je tresti. — Leposava!Leposava! — vikao je kao smušen, ne bi li je rasvestio; ali u zalud. — Leposava! — jauknu još jednom, i onda kao mahnit istrča iz sobe, ode udno bašte, zaroni lice u šake i poče gorko plakati. Macino glasno naricanje oglasilo je komšiluku smrt njezine kćeri.Kad su hadžiji javili, njemu se podsekoše noge, i da se u tome času ne pridrža za dovratak u dućanu, za celo bi pao na zemlju.Požurio je kući, ali, kad je došao pred kapidžik i čuo ono naricanje, zastade za nekoliko časaka.Jako se plašio smrti, pa još smrti u svojoj kući.I taj strah, što će u svome domu videti mrtvaca, zadrža ga, te, mesto da odmah ode tamo, on se preplašen i klecajući dovuče u baštu.Janićije, već stišan od prve navale, sedeo je podvijenih nogu na travi, grickao jednu zelenu slamčicu i nesvesno blenuo u jednoga mrava, koji se svakojako mučio, da odvuče kroz travu jednu pokrupniju mrvu hleba. — Šta je tamo? — zapita Diša plašljivo. Janićije podiže oči majstoru i nemo ga gledaše. — Umrla zar?... pita Diša šapćući. — Umrla, majstore! — uzdahnu duboko Janićije, koji se tek na ovo pitanje rasvesti. Iz kuće se razlegalo naricanje; jedna po jedna žena ulazila je na kapidžik, koja sa svećicom, da je nad pokojnicom užeže, a koja sa kiticom cveća, da joj čelo glave metne.Hadži-Diša je zbunjeno gledao ovo nemo ulaženje i izlaženje iz kuće, i tek kada ga neke žene iz kuće zovnuše, on pribra snagu i krsteći se uđe, da vidi pokojnicu i da je celuje. Pogreb je bio kao što i priliči jednoj ustabašinici.Odnesena je pod esnafskim barjakom; a posle ukopa sve, što je dopratilo pokojnicu do groba, vratilo se hadži-Dišinoj kući, da nad punim čankom žeravice opere ruke i da se za pokoj duše čime založi.Sovra je bila puna; Maca nije žalila, ona je u ovom izobilju jela izlila sve obilje svoje materinske tuge za umrlom jedinicom. Posle nedelje dana hadži-Diša je uspeo da se pribere.Odmahnuo je rukom i rekao: „Bog da je prosti!Jedan pre a drugi posle, tek, svi ćemo tamo!“ — i tako utešen sišao je u podrum, da u jedan bokal otoči rasola, koji je on uvek za večerom namesto vina pio.Maca je preduzela domazluk, negovala ona tri siročeta, pa, pribravši svu pažnju oko kuće i dece, često nije imala kad, da se podaje materinskome bolu.Deca joj u nekoliko zamenjivahu kćer; a to je, ipak, bila kakva takva uteha. Ali Janićije se sasvim izmenio.Ni one šale, ni razgovora, ni pesme.Seljaci prolaze pored dućana, ali on ne muče više na njih kao bik, te da zasmeje ćepenke, nego se ućutao, pa samo radi, ni glave ne diže.Jedino što bi ga iz dućana povuklo, to je, da, od vremena na vreme, otrči do kuće i obiđe decu.Tamo bi presedeo po čitave sate, gledao ih sve troje, onako snažne kao od brega odvaljene.Nije bio na čisto, da li da ih voli ili mrzi, što su Leposavu u grob oterali. Maca ga je istinski žalila.Gledajući ga jednom kako smagla lica kao utučen sedi kraj dece, posmatra ih, pa tek po koji put isprekidano uzdahne, poče ga milovati po kosi. — E, de, de, ja sam majka, pa eto, trpim; a ti, zar ne vidiš kakav si stao?! — Zašto da umre?Zašto je dade onome tokmaku, da joj mladost pojede? — odgovori Janićije. Ako je i bio od svoga detinjstva vezan za svoga majstora, on ga je od smrti Leposavine toliko omrznuo, da ga je, kad god bi mu se dalo, izbegavao.A majstor Diša naprotiv.On sad već nije mogao ništa bez tetka-Mace u kući i Janićija u dućanu.Kad bi mu ih kogod oduzeo, ostao bi bez njih kao trupina bez ruku, ne bi imao više kome da poveri ni kuću ni radnju, a ovo troje dece, radi koje je čak u Jerusalim zapeo, šta bi tek od njih bilo! Tetka Maca je uviđala to, pa je i preduzela kuću u svoje ruke toliko, da hadži-Diša nije više znao ni šta se u kuću unosi ni šta iznosi.A nekada nije se smela čak ni jedna paprika više iz turšije izneti za sovru, već onoliki broj, koliki je on pred ručak označio. Ali što se tiče novca, tu je i sada bio potpuno pribran i svoj gospodar; o svakoj je aspri vodio računa i sa najvećim zadovoljstvom svakoga večera prebrajao bi dnevni pazar i milostivo posmatrao u gvozdenjači naslagani kapital u raznim kesama, kesicama i drugim zamotuljcima. Tako je to išlo punih deset nedelja.Hadži-Diša se potpuno pomirio sa sudbinom.Ali, kako koji dan više, Janićiju se činjaše, kako ga sve većma potiskuje onaj teret, što mu se od smrti Leposavine kao teški kamen na dušu navali.U jedno vreme pokuša, da strese sa svoje duše ovaj pritisak, razmahnu da radi, da se zaboravi; jedared pokuša i da zapeva, — ali mu se kod prvoga stiha grlo steže.Ona pesma, koja mu onda u Evrejskoj Mali pamet popila, zape u grlu, i njemu se učini, da će pred šegrtima zajecati, ako je zapeva. — Nema leka; ne mogu više ovako! — reče on jedared tetka-Maci, kada ga ova poče grditi, što se ne otrgne. — Ne mogu, tetka-Maco, ne mogu više! — jeknu Janićije i gruhnu se u grudi. — Nema noći, more, kada je na snu ne vidim; dođe, tumara po sobi, pa onda, onda, kad je ja pitam: „Što nas ostavi, bre?“ a ona mi kaže: „On me je ovamo oterao!“ Tetka Maca obori glavu i ode u mutvak, tek da od Janićija sakrije suze, koje je obliše. I tako, dan iz dan, Janićije je sve više podlegao onome teškome osećanju, od koga se ni posle toliko nedelja ne moga otresti. Jedne večeri — baš uoči nedelje — tetka Maca, kao i uvek, postavila sovru i izišla na kapidžik, da vidi ide li već hadžija sa svojim kalfom.Janićije je obično uvek pre majstora dolazio a Diša opet nije nikada tako odocnio kao ovoga puta.Maca se u istini malo zabrinula, što ih to nema, kad a u tome ugleda hadžiju, kako žurno ide.Još iz daleka opazila je, da je hadžija nešto uzbuđen.Hadži-Diša ne dade joj dugo da premišlja.Lice mu je bilo vrlo raspoloženo, gotovo nasmejano, u koliko se taj osmejak mogao provući na površinu iz onoga gustoga čestara hadžijske brade. — Znaš li ko je došao? — zapita je još sa sokaka. — Ko, more? — Kir-Lambre, i da vidiš kakav!Taman kako je i zaslužio. — Ostavila ga ona orospija, kira-Anastasija, i odbegla s nekim ruskim matrozima iz Galca.A kira-Mana otišla u Galac i dovela muža kući, pošto se dobro namučio i nagladovao. Ni pre Leposavine smrti, ni posle, Maca nije videla svoga zeta toliko raspoložena i razgovorna kao danas.Hadži-Diša inače nije ni umeo nikada da se toliko raspoloži ili ma čime oduševi, što bi ga iz granica običnoga duševnog kretanja izazvalo.I zato ga je punica gledala čisto začuđena ovom ekstazom, u koju je hadži-Diša uleteo. — Kažem ti, ko je makar jedared hadžiju ujeo, to mu je skupo platio!Ima Božje pravde, ima, samo što to ovaj pokvareni svet ne zna! I hadži-Diša se, kad spomenu Božje ime, pobožno prekrsti. — A gde je Janićije? — Ne znam ni sama, što ga do ovoga doba nema; to mu do danas nije bilo da toliko odocni. — Šta je tome momku, te je od nekog vremena postao sasvim drukčiji; toliko se izopačio, da ga čisto ne poznajem. — Ne znam — odgovori Maca — Izmenio se mnogo i to me brine.Znaš kako je: da mi je rođeno dete, ne bih ga više volela!Rastao je na naše oči, bio ti je desna ruka u kući, poštuje te kao oca; a i sam znaš, koliko ti je dobra učinio, kad ti je otvorio oči, te da vidiš kako te ona prva varala. Hadži-Diša odmahnu zamišljeno glavom.Nije nikako mogao da razume, kako taj momak tako brzo izmeni svoju vedru narav, i ma da mu ni na kraj pameti ne padaše da potraži uzroka, ipak je češće razmišljao o svome kalfi, koji mu je u svemu bio desna ruka. Naročito sada, od kako je Leposava umrla i ostavila mu na vratu troje dece, te je tako, u neku ruku, morao da vodi dvostruku brigu, i o radnji i o kući, Janićije mu je bio neophodno potreban.Mogao mu je poveriti poslove u dućanu bez ikakve brige, da će ga prevariti.I baš sa toga gledišta on se jako plašio, da ovome momku ne prasne opet u pamet, kao ono pre nekoliko godina, da ga ostavi.Onda, dok je Janićije bio još dete i mali kalfica, imao je prava i mogao je silom da ga primora, da mu u radnji ostane; ali sad je već sasvim drukčije.Janićije je zreo čovek; ima već i mali kapital od tolikogodišnjeg neprimljenoga ajluka, koji bi mu morao isplatiti, te bi tako hadžija imao dvostruku štetu: — gotov novac bi morao dati i izgubio bi vernoga i odanoga kalfu, na koga je tako svikao. Maca je opet brinula za Janićija iz sasvim drugih obzira.Tu njezinu brigu nije izazivao nikakav materijalni račun.Ona je Janićija volela; gledala je u njega, kao što je nekada u Leposavu, i kada bi se Janićije mahao oko njezinih unučića, činilo joj se, kao da vidi i svoju Leposavu. Ali ovoga večera Maca je bila uznemirenija nego li ikada.Ni sama ne znajući zašto, ona je predosećala i slutila nešto nejasno, nešto što će se skoro dogoditi, ali šta, to nije mogla nikako da razabere. Hadži-Diša nije hteo da seda za sovru, dokle mu kalfa ne dođe, te Maca posla šegrta, da ga u čaršiji potraži. — Čas po čas uznemireno je istrčavala na kapidžik, da vidi što se šegrče toliko zataja. Posle nekoga vremena, baš kada je hadžija počeo uznemireno i pomalo ljutito da premeće brojanice po ruci, upade šegrče u sobu. — Šta je?Nađe li ga? — zapita Diša osorljivo. — Nađoh! — odgovori šegrče snebivajući se. — Pa gde je, što ne dolazi? — On kaže: da neće! Maca i Diša zgledaše se začuđeno. — Gde je ostao? — Kod ćor-Ahmeta, — pije. — Pije!? — Pije. — Šta, naopako! — viknu Maca, a Diša samo što razrogači oči od iznenađenja.Do danas Janićije nije ulazio u krčmu nikada, a gle šta se sada učini! — Nesrećnik!To mu trebaše još! — reče Diša i pođe vratima. — Kuda ćeš, zete? — Idem da ga doteram! — viknu hadžija razdraženo i iziđe na ulicu. No u ćor-Ahmetovoj kafani ne beše nikoga više.Samo što zateče ćor-Ahmeta, gde kupi oko stola srče od polupanih stakladi i briše proliveno po stolu vino. Hadžija poče raspitivati, a ćor-Ahmet mu ispriča sve, kako je u početku poručio samo jedno „šiše“ vina, pa posle, kad dođoše dvojica sa Ciganima, njega razdraga pesma, dođe među ove i tako udariše u pijanku i pevanje, da se čak i njemu — kafedžiji — učinilo mnogo, te je prestao da toči. — Pa kud ode, nesrećnik? — zapita Diša. — A Bog bi ga znao; odoše put Jalije, tamo, a za njima i Cigani, da ih prate. Vide hadži-Diša, da mu ne vredi tražiti ga, i vrati se kući. — Sutra ćemo se već razgovarati, a do jutra neka mu bude i tako, — reče Maci i sede, da večera poznu večeru. Noć je već u velike osula nebo zvezdama nad Beogradom, koji je duboko spavao.Tek po u gdekojoj krčmici još žmirkala je po jedna lojanica i osvetljavala tek po gdekoga veseloga brata, koji željno iščekuje, neće li kakav iznenadni gost od kuda bahnuti, tek da on ne bude onaj jedan „od zakletve“. — Od ozgo, od strane Zereka, čula su se tanka ćemaneta ciganska i tek po koji usklik trojice noćnika.Jedan među ovima bio je Janićije Bik.Sa zavaljenim fesom za potiljak, prebačenim ćurčetom preko desnoga ramena i razdrljenom košuljom, kroz koju su široko izbijala snažna nabrekla prsa, išao je on pred drugovima i sviračima.Kod jedne krčme zaustaviše se. — Zbogom, prijatelji! — Dede, da se poljubimo! — ču se Janićijev glas i pred krčmom nasta ljubljenje, koje ciganska ćemaneta praćahu svojom arijom. Ona dvojica uđoše u krčmu, a Janićije sam sa Ciganima udari na Jaliju. — Sviraj bre, čengene, sviraj!Duša mi gori, duša! — čula se još iz daleka silna glasina Janićijeva. Kad iziđoše iz poslednje ulice na čistinu, gde su jevrejske bašte i gde je, pre sedam godina, prvi put čuo onu pesmicu, što mu pamet zanese, sede na jedan kamen i poređa Cigane oko sebe. — Dosta!Evo vam bakšiša; a sada da se vratite onima, tamo.Ama nemojte gluvo, nego da svirate!Svirajte, sve dokle vas mogu čuti. — Ono... znaš, ono... — Znamo, gazda-Janićije! — odgovaraše Cigani u glas, udesiše žice i vraćajući se lagano istim putem, stadoše izvijati ariju one pesme: Janićije je slušao, kako se u daljini sve više i više gube strasni tonovi setne arije.Tihi žubor iz česme, na kojoj je onoga dana kvasio vrelu glavu, žuborio je kao i onda, a sa grančica, što se nadnošahu preko zida, stresao se po koji požuteli listić padajući na njega. — Znam, dušo, znam! — to je ljubav! prošaputa Janićije, i kad i poslednji zvuk iščeznu, zaroni lice u šake i gorko zajeca. U zoru rano neko zakuca na Dišin kapidžik. — To je onaj nesrećnik; sad li mi dolazi! — reče hadžija, koji već beše na nogama, i dodade nešto po turski.Maca ode, da mu otvori, a hadžija, sedeći na čardaku stade osluškivati, kakav će razgovor biti. Ali namesto razgovora Maca iz glasa zakuka. — Šta je? — viknu usplahireno hadžija i skoči sa svoga divana. — Ubio se! — jauknu Mada. — Ko, more? — Janićije!Tamo, na Jaliji; sad će da ga donesu! — Koga da donesu?!Neću mrtvaca! — razvika se hadžija kao u pomamilu. — Neću!Šta mi trebaju mrtvaci u kući!Eno mu policije!Nesrećnik jedan!Šta mu je bilo malo kod mene?Hteo sam da ga uzmem na treću paru; ortak da mi bude, pare da namlati! Ali sva ta vika beše u zalud.Hadžija je sahranio svoga kalfu.I ako ni zvona ni sveštenici ne opojaše samoubijcu, ipak je sav esnaf papudžijski, i skoro polovina čaršije, otpratio pokojnika do večnoga staništa. Sahranili su ga do Leposave. Koliko li je, Bože, godina od toga doba?Ko će ih nabrojati!Onog Beograda više nema.I groblje je već oronulo, krstače davno iztrunule i svi, koji življahu u one dane, već su davno polegali.Gusti trnjak i zelenilo preplavilo je Staro Groblje i, još za koji dan, nemilostiva ruka života udariće budakom preko mrtvih, rasplašiće setne tičice, što se ovuda gnezde, prekopaće oronule grobove, i od ovoga tužnog, zapuštenoga mesta načiniće žive ulice, po kojima će se bezbrižno gaziti. A kako li ovde setno miriše Majkina Dušica! ZLOČIN JEDNE SVEKRVE KRIMINALNA PRIPOVETKA IZ SKORE PROŠLOSTI PO AUTENTIČNIM PODATCIMA I SUDSKIM AKTIMA K. D. JEZDIĆ GLAVNI SEKRETAR DRŽ.SAVETA U PENSIJI. DRUGO IZDANjE IZDANjE KNjIŽARNICE TOME JOVANOVIĆA I VUJIĆA BEOGRAD - ZELENI VENAC Štamparija „Novo Doba“, u Vukovaru. 18. dan meseca oktobra 1890., kada počinje ova pripovetka, beše jedan od onih sumornih jesenjih dana, koji, kao kakva mora, pritiskuju duh i salamaju telo.Iz nisko spuštenih surih oblaka, koji neobičnom brzinom jure iznad površine zemljine, sipi najedno kao prah sitna studena kiša, koja prodire i kroz čestu vunenu tkaninu te dopire i do kože, a čoveku se čini, da probija čak i kroz kožu i mišiće, da vlaži i ledne i samu srž u kostima. Bez velike nevolje ne kreće se niko na put po ovaku vremenu.Pa ipak, toga dana još od rana jutra, trem kapetanije gradištanske punio se postupno narodom.Do na jedan sahat pred podne već nije bilo više prazna mesta u njemu.Naroda puno od svake vrste: i staro i mlado, i muškinje i ženskinje, i seljani i varošani, i odrasla deca, koja se pridržavaju skuta materina, pa čak i odojčad, koja, njihana tiho i nežno na rukama, a zagrejana na toplim grudma materinim, bezbrižno spavaju. U toj gomili, koja, zbijena u ovome tremu davno neopratu i neokrečenu, činjaše sliku prljavoga šarenila, bilo je: i ubite sirotinje u dronjama, i imućne seoske čeljadi u čistim i toplim drejama.Sve je to, ili po naredbi i „pozivu“, ili mukom i nedaćom nagnato, došlo vlasti po ovoj laudži: da odgovara; da svedoči; da se tuži ili žali; da čini „pobuđenje“ ranije kakve „potužice“ ili „požalice“ svoje. Troja vrata, što iz trema vode u odaje: kapetanovu, ćatinu, depozitarevu, tvarižaju se uz škripu, na svaki zvuk zvonceta što od vremena na vreme dopire iz tih odaja; a onda grlati pandur zove po imenu, prezimenu i selu, najpre one, što su tu po pozivu, pa će posle prijavljivati i one, koji su sami došli na tužbu i žalbu. Gomila se tiska, vratima „koncolarija“, jer svaki je rad, da što pre svrši posao, pa da se zarana vrati kući i poslu svome.Panduri počesto ponavljaju opomene, koje se u ovim prilikama obično čuju: „polakote ljudi... doć’ će svaki na red... uklon’ se s vrata brate“... Baš pred samo podne, u dvorište kapetanskog konaka uđe — iz sokačeta što vodi sa čaršije — jedan omalen, osuv, prosed čovek, u čistom i spretnom varoškom odelu.Tromo koračajući, pognute glave i ruku mlitavo opuštenih niz bedra, on pređe preko dvorišta i kroči u trem, u kome još samo kod ulaznih vrata beše malo mesta.Izgledalo je, da jedva prekorači prag, jer se najpre uhvati rukom za direk, pa tek onda, kroči na neravno tle patosano ciglom kojoj je zub vremena dao bio „osobiti vid i svojstvo“. I preko sve one gomile naroda, koja je najviše navaljivala na vrata „zasedanja“, bistro oko pandura Vula, — koji samo kapetanu stajaše na službi, — spazi „gazda Tana“, imućna i ugledna trgovca gradištanskog, „koga su svi činovnici i zvaničnici, pa i sam kapetan, mnogo cenili i uvažavali“. Gazda Tane i beše odista dobar čovek i čestit trgovac.Nikada nije on imao posla kod vlasti, jer: niti je koga tužio, niti je kadgod tužen bio; nije se grabio da bude kmet ili odbornik; nije mu laskalo da bude poslanik ili član kakve deputacije; nije davao novac pod interes, niti je imao kakvih svojih „predmeta na izvršenju“.Pazio je dobro na svoj dućan i svoje trgovačke poslove, koji su mu dobro išli, a brižljivo je podizao i vaspitavao decu, u kojoj je tražio i nalazio radosti i uživanja.Imao je dvoje ženske dece još nedorasle, i sina Andreju, koji je bio već zreo momak, i koji je, posle svršenih trgovačkih nauka, primio i nosio veću polovinu tereta i brige očeve, upravo bio stub i kuće i radnje... Pa ipak, gazda Tane nije bio od onih povučenih ljudi staroga kova, što se jutrom izvuku iz kuće te u dućan, a u veče iz dućana pravo kući.Bio je on redovan posetilac „kasine“, gde je, uz čašu piva ili uz kafu, sa činovnicima i viđenim građanima pretresao dnevna politička i trgovačka pitanja, ili čitao novine; a po ručku dolazio uvek na kafu i partiju „sanca“. Bio je to čovek, koji je umeo o ozbiljnim stvarima govoriti ozbiljno, a u svome intimnom društvu umeo se i našaliti šalom koja dolikuje dobrom građaninu i starešini ugledne trgovačke kuće... Tek što pandur Vule smotri Tana, on se izdiže na prste, pa mu preko one gomile naroda dobaci: „Izvolte gazda Tane!Ako želite gospodinu kapetanu, da vas prijavim?“.... Tane podiže tromo glavu.Bunovnim očima pređe po gomili, koja se u mračnom i zagušljivom tremu pred njim talasaše, pa onda upre nekakav neobičan, ukočen pogled u pandura, koji već nekoliko trenutaka očekivaše začuđeno njegov odgovor. „Jes’... ja... hoću kapetanu“, progovori najzad Tane sa razvlačenjem, pa onda obori opet glavu, i stade zagledati prste i nokte čas jedne čas druge svoje ruke, kao što bi činio čovek, koga je obhrvala i pritisnula kakva teška misao... Tek što je pandur ušao u kancelariju kapetanovu, ču se iz nje zvučni glas: „Pusti gazda Tana“. Gomila napravi prolaz i Tane uđe polako u odaju kapetanovu.Ali on ne priđe stolu njegovu, nego se ustavi kraj samih vrata.Duboko klonule glave, sastaviv obe šake na grudi, stajaše tako već nekoliko trenuta ne govoreći ni reči.Kapetan je, pogledom punim interesovanja, očekivao nestrpljivo, da Tane otpočne kazivati uzrok svome dolasku; jer, njegova pojava u kancelariji bila bi i inače neobičan događaj, a ovakav njegov sada izgled i skrušeno držanje, izazivalo je u kapetana radoznalost pomešanu sa zebnjom; da se Tanu, nije možda, desila kakva nesreća u kući, ili u radnji. Protekao je pun minut, a Tane ne podiže glave niti pogleda u kapetana.Izgledalo je, kao da je smeo s uma, gde se nalazi, i zašto je tu. Najzad kapetan ustade od stola, priđe Tanu, i, zagledajući se u njega sa nedoumevanjem, oslovi ga: „Otkuda vi tako gazda Tane... koje dobro?!"... Tane se trže kao iz bunila, podiže oči ka kapetanu, pa zagušljivim, samrtničkim glasom reče: nije dobro gospodine...Je li vama javljeno što iz Srednjeva? Kapetan čisto podskoči.Vide sad, da je zbilja nešto krupno nagnalo ovoga čoveka k njemu.Kao munja prolete mu kroz glavu strašna misao, pa zaprepašćen upita naglo: da nisu kakvi zlikovci napali na kuću gazda-Tanovu? Tane mu odgovaraše s prekidanjem, ustavljajući se da odahne posle svake reči: nije to... ali.... ipak... nije... dobro.Od jednom ubrza uzbuđeno: zlo je i grdna nesreća kapetanu, Mišina Rada nađena jutros mrtva u svojoj sobi... Kapetanu čisto laknu.Ne bi mu moglo biti prijatno, da se obistinila njegova slutnja; jer, tek pre neki dan poslao je izveštaj svome načelniku u Požarevac i pohvilio mu se: da mu je u srezu potpun mir i red; da je lična i imovna bezbednost utvrđena; i da su svi nevaljali ljudi suzbijeni.Pa sad, ovakav jedan događaj demantovao bi brzo taj njegov izveštaj, koji je već i ministru dostavljen bio.... Pa, Božja volja gazda Tane, reče kapetan umiren...Šteta je, istina... mlada žena... ali, šta se može protiv suđena časa?U ostalom, meni je g-đa Stana, kad sam pre neki dan bio svratio k njima, kazivala, da joj snaha ima jednu opaku boljku, da strada od padavice.Biće, da je smrt nastupila usled kakvog jačega napada te njene nesretne boljetice. Tane podiže glavu i upre začuđeno pogled u kapetana.Dakle, i vama je moja tašta to pričala?....Zastade malo pa onda produži glasom, koji odavaše gorčinu i odvratnost: da, da, pati od padaće bolesti...Bojim se ja, kapetanu, da ne bude tu što drugo. Tane beše sad malo pribraniji.Maši se rukom u džep i izvadi jedno pisamce, koje predade kapetanu.Ono je glasilo: „Zete, Radojka nađena jutros mrtva u svojoj sobi.Dođi odmah s Marom. Pa šta vi iz ovoga izvodite, zapita kapetan Tana, čudno ga zagledajući.Mislite li možda, da je ubijena?..Hm., da, da...Kakvi su momci dućanski,... kočijaš,... sluge?Je li kod nje stajao novac?...Je li što odneseno?...Ima li na pokojnici kakvih povreda?“ Ništa vam ja ne znam više no to što u starčevom pismu stoji.Dok sam ja to pismo otvorio i pročitao, i dok sam se pribrao od zaprepašćenja, momak Nikola, koji je to pismo doneo, otišao je već bio iz kuće.Potrčah u mehanu „kod Braničeva“, gde obično odsedaju momci tastovi kad iz Srednjeva dođu.Rekoše mi tamo, da Nikola nije ni isprezao konje, no da je, odmah po povratku iz čaršije, seo na kola i otišao nekuda — biće natrag u selo.Držao sam da treba o ovome da izvestim vlast, pa sam to i učinio, a vi sad kako znate. Pa dobro, dobro, gazda Tane, gledaćemo šta treba, i šta se mora po dužnosti. Pošto je Tana otpustio, kapetan zaturi ruke na leđa i pređe nekoliko puta tamo amo preko izerenih, poluotrulelih, prljavih dasaka, kojima je bila patosana njegova kancelarija, zvana „zasedanje“.Za tim priđe pisaćem stolu i udari u zvonce. Neka dođe g. Sreta pisar, reče pandur koji se na glas zvonceta, pojavi na pragu. Ne potraja dugo, pa u sobu uđe mlad čovek, koji po stasu, odelu i držanju beše otmena pojava.Naročito su padale u oči markantne crte lica njegova.I ako je to bio čovek ispod trideset godina, lice mu je bilo, gotovo sve, obraslo u gustoj, kao zift crnoj, okratko podšišanoj bradi, preko koje se pružahu dugi, gusti brci, kao dva crna svilena povesma.Pa i pored ovoga njegova ovako neobičnog izgleda, za koji bi se moglo reći čak i da je strašan, njegova dva velika crna oka, koja su svetlila mirno i blago ispod gustih, nadstrešenih obrva, odavala njegovu dobroćudnost i pitomost.To beše Sreta Đurić, pisar sreza ramskog, rođen i dobro vaspitan u uglednoj činovničkoj kući a školovan na Velikoj Školi u Beogradu.Već je dve godine kako pisaruje u ovom srezu, a to vreme bilo je dovoljno, da stekne poštovanje u narodu svojim uljudnim i ljubaznim ponašanjem u privatnim odnosim; a svojom tačnošću, potrebnom strogošću i nepodmitljivošću u službenim poslovima. Kapetan mu saopšti šta je čuo od Tana, pa mu naredi da, sa lekarom goga sreza, ode još danas odmah na lice mesta, te da se izvrši lekarski pregled mrtvoga tela, a što svagda, u slučaju preke smrti mora biti, a posle toga i sam će već videti, da li će mu biti potreban i policijski uviđaj. Dok se pisar Sreta i doktor Milan spremiše i krenuše na put, bilo je već prevalilo podne, a u Srednjevo stigoše oko malih zaranaka. Čim je izišao iz kapetanije, Tane ode pravo svojoj kući, do koje se jedva dokotura.Ušav u sobu on nađe svoju ženu zabrinutu a devojčice uplakane.Ma da su deca znala da njihova baba, majka i tetke mrze ujnu Radu, ona su opet žalila i plakala za njom, jer ih je ujna-Rada uvek volela i mnogo milovala... Kako uđe, Tane ne sede kako se seda, nego se gotovo sruši na „minderluk“.Skinuv naglo šubaru s glave, on je tresnu kraj sebe o minderluk, pa huknu duboko. Slutio sam ja da onaj ciganluk u kući, ono vaše šuškanje i sašaptavanje, ono motanje po gatarama, neće na dobro izići.Bojao sam se ja jednako da ne napravite kakvu bruku i nesreću, i eto, nisam se mogao ubojati. Kakvu bruku... kakvu nesreću...Šta ti buncaš? razgoropadi se Mara, žena Tanova.Ti, takav kakav si, možeš još m napraviti kakvu nesreću i bruku...Spleo si se od jutros kao pile u kučine...Ko te vidi kako izgledaš, može još pomisliti, da smo mi krivi što je ona kučka — tako da joj kažem — umrla...Kučka, dabome, je; eto i mrtva nam ne da mira....Nije ni bila za život...Od kako je dovedena, Ivkova kuća nije propevala...Jadni Miša — produžavaše Mara kroz plač, — grešna majka zarobi ga u njegovoj dvadesetoj godini, i evo već dvadeset godina, kako vuče gubu za sobom...Zar je nama sestrama njegovim, bilo lako gledati brata jedinca, bogata, mlada, zdrava, da provodi ceo svoj vek sa jednom ordom, kojoj čovek da ne uzme ni orah iz ruke...I gle, molim te! sad treba mi da budemo krivi, i ako ceo svet zna, da je ona nadala u fras, pa od toga, dabome, i umrla. Tane, koji svoju ženu gledaše ispod oka, podiže se polako, pa reče deci da iziđu iz sobe.Kad ostaše njih dvoje sami, on priđe Mari, zagleda joj se dobro u oči, pa poče tihim zagušljivim glasom: kakav svet... kakav fras?Zar ti imaš drskosti da i meni to pričaš?Zar vi mislite, da je sve slepo i gluvo oko vas?Do duše, ja sam čuo da vi, od neko doba, puštate glas, da Radojka ima padaću bolest.Ali, dosećaju se ljudi u kakvoj nameri vi to činite, i sad će im tek to vaše pričanje pasti na pamet...Za ovo dvadeset godina, ja ne vidoh, niti čuh od koga, pa ni od tebe do sada, da Rada ima tu bolest...Sve je to maslo one lude matore...Koliko se puta, pa i pred tuđinom, izražavala: da hoće Bog da joj već jednom skine s vrata tu prokletu snahu, koja joj je crna pred očima...Kad god sam njoj i starcu govorio, da joj dadu što je njeno i što je donela, pa neka ide, kad im je tako mrska, čula si i sama kako baba odgovara: vukući se i lečeći se po banjama, „potrošila je ona i više, nego onih tričavih trista dukata, što je donela.Neka ona ide iz moje kuće, pa eno joj suda ako što ima da traži; neće li, ja znam kako ću se nje kurtalisati...“ Zar neće svet sad svašta iz toga ispredati?Pa baš da je Rada umrla i od Božje volje, zar neće ići po narodu čitave priče i ružni glasovi, ne samo o Miši i onima starima u selu, nego i o mojoj kući, pa i o kući onih ljudi u Beogradu, koji su tamo prvi trgovci i građani... Maro, Maro, — produžavaše Tane bolno - koliko sam puta govorio i tebi, i, tvojim sestrama, i onoj tvojoj grešnoj majci: da se okanete jednom gatara i kartara, da vam se ne smucaju i ne vulaju po kući te gube vlaške i ciganske.Ali sve zaludu, nisam imao kome da govorim.Sa njima ste kad hoćete da ženite i udajete; bez njih niste ni kad se rađa; pa i u bolesti, one su vam preče i od popa i od doktora...Mesec dana nismo smeli, ni ja, ni Andra, izići među ljude, kad je ono prošle godine pucala po gradištu i Požarevcu bruka naša: da je tebe, ženu Tana Protića, našla patrola u ponoći na raskrsnici golu na vratilu...Proklet da je onaj dan i čas kad sam vas poznao, — jauknu Tane bolno, pa očajno odmahnu rukom... Teško meni i mojoj deci, kad mi i ti to spominješ, reče Mara kroz plač i jecanje. Spominjem, jer me boli; i spominjaću dok sam živ, ili dok ne gurnem ugarak u kuću, pa neka ide sve bestraga, a ja u svet, pod starost.Slutio sam ja da će te veštice doći glave svima nama, i da će zbog vaše lude pameti ispaštati i nevina deca naša, i eto... Šta eto... šta je tebi Boga ti?Zar samo mi to radimo?Ja vidim da ceo svet traži pomoći, pa i u đavola, kad mu dođe muka i nevolja.Ne činimo ni mi to, što smo puste i besne. Pa hajde de, kad bi samo to bilo, — reče Tane spuštajući se klonulom snagom na minderluk, — ali šta ćemo sa Stojadinom?Ne vula se ta bitanga džabe oko kuće Ivkove.Kad god smo otišli u Srednjevo, malo kad da ga nismo zastali u kući njihovoj ili u dućanu.Kad ono letos besmo tamo o vašaru, ne nađosmo li kod kuće samu babu sa Stojadinom u razgovoru, dok sve živo iz kuće i sela beše na vašarištu!Kakav to posao i razgovor može da ima ona sa tim nevaljalcem?Njemu se čak odaje i nekakva „čes“, i prima se u kuću kao da je kum, i ako ceo svet zna, da je to jedan opaki zlikovac, robijaš, koji nigde ništa nema, koji ništa ne radi, a koji de izbija iz mehana bančeći i kartajući se.Šta da misli komšiluk, koji sve to gleda, a zna da je taj čovek bio na robiji baš zbog obijanja Ivkova dućana?Čime da se objasni ta sadašnja njihova ljubav i prijateljstvo? — Tane malo zastade i huknu, pa onda udari se rukom po kolenu i produži: Bog i duša, ja ne znam šta ta stara žena misli?Zaboravila već onu bruku, koja je, tako reći, juče bila.Tek što su legli glasovi, koji su pune dve godine kružili, i po Gradištu, i po Požarevcu i po Beogradu: da su tvoja krasna seja i majka otrovale majku Mićinu.A zar i da se ne govori tako, kad jadna žena svište za nekoliko sahata, pošto popi kavu, koju joj slatka prija i snajka zgotoviše i dadoše?!I, da Mića nije ono što je; da nije imao dobre prijatelje kod beogradske gospode pa i ministara, zar vi mislite, da bi to prošlo onako kako je prošlo?Nesrećni Mića, koliko ga je stalo i troška i trčanja, dok je uspeo da se ne preduzima istraga, koju je sestrić pokojničin, prijatelj Vlada, tražio.Jadan Mića, i ako je i sam video šta mu učiniše od majke, on je ipak, da očuva dobar glas kuće i dece svoje, trčao bez duše i činio sve što je mogao, dok nije stvar bila zataškana... Tane se podiže s minderluka, zaturi obe ruke na leđa pa se unese Mari u oči s rečma: a šta sad? — Šta će sad svet reći?...Šta će sad vlast raditi? — Tane udari jako glasom na reč „vlast“. — Sreta pisar i doktor odoše malo čas za Srednjevo... Šta veliš ako se moja, slutnja obistini, ako tu bude babina masla?... a? Dok Tane govoraše ovo, Mara ne skidaše očiju s njega; a kad on završi, ona se pljesnu rukama po bedrima, pa se gotovo sruši na stolicu...Kumim te Bogom, Tane šta da se radi?Na nas je ustala i hala i vrana.Bog i duša može zlo biti!U Srednjevu ima puno ljudi, koji mrze kuću očevu i Mišinu.Mrze ih zbog njihova velika i bogata imanja...Mrze ih, što čuvaju i ne daju svoje.Svi će oni jedva dočekati, da vide i pomognu zlo njihovo...Za ljubav našega Andre, zarad sreće ove ženske dece naše, ne daj, Tane, da dušmani naši dočekaju ono što žele! Kao kiša lile su suze niz lice Marino, a ona kršeći prste obletaše oko muža...Idi bolan u telegraf, te javi Miši u Peštu, da je Rada umrla.Trebalo bi javiti i njenom bratu...Neka Andra zatvori dućan, a momak neka spremi kola pa da idemo odmah u Srednjevo, jer...Mara ne dovrši što je htela reći...U pobočnoj, takozvanoj „velikoj sobi“ ču se strahoviti tresak.Mara vrisnu i polete vratima što iz ove sobe vode u „veliku“.Za Marom potrča i Tane, a kad otvoriše vrata pred njima se ukaza slika, koja u Mari izazva ponovni vrisak... Veliki „stelaž“, koji je bio prislonjen uza zid, kraj samih tih vrata, ležaše na podu, a posuđe: tanjiri, činije, čaše, flaše, „šafoljčići“ za slatko, šoljice, vazne, i puno drugih porcelanskih i finih staklenih drangulija, - čime je stelaž bio uvek pretrpan, - sve to razletelo se daleko po sobi, a mnogo što šta leži i razlupano...Baka Stojna leži porebarke, pokušava da se digne, izvlačeći nogu ispod teškog stelaža i gomile posuđa, kojim beše pritisnuta.Bleda, preplašena, ona gleda ukočenim pogledom u Maru, a ova pošto pljesnu rukom i ruku, dreknu koliko je grlo donosi: crna Stojna, šta uradi to?! Stojna među tim uspe da se izmigolji ispod gomile, koja se na nju bila sručila; i tek što se uspravi, Mara joj unese pesnice pod nos uzvikujući besno: Otkuda ti ovde? Šta si tražila tu?...A-a-a-, - oteže jetko Mara - htela si da čuješ šta se govori... pa onda kao bujica osuše udarci po glavi preplašene baba-Stojne.Mara se u času dosetila; da je tako što moralo biti, i odista, pogodila je. Baba-Stojna je toga jutra čula od momka Nikole, iz Srednjeva, koji je doneo pismo za Tana, šta se tamo dogodilo.A kad je malo kasnije izišla bila u čaršiju da kupi što treba za ručak, pitali su je ljudi: šta je to bilo u Srednjevu; čuje se da je Mišina Rada umrla naprasno“ ...Baba je na pitanja odgovarala, da je i ona tako čula od momka Nikole, koji je njenome gazdi doneo jutros neko pismo iz Srednjeva.Ali baba je uočila, da je svaki posle toga odmahnuo sumnjivo glavom, a preko usana mu prešao jedva primetan, ali ipak nekakav čudan osmejak.To, i što je Stojna znala (idući često sa gazdom, gazdaricom i decom u goste u Srednjevo) da su pok.Radojku smrtno mrzile, i svekrva i zaove, - u njoj se javi misao: da tu leži nekakva krupna tajna, a tajne su čudne stvari!One zagolicaju čak i hladna i ozbiljna čoveka, te nije čudo što je baba-Stojna riskovala da u tu tajnu zaviri, pa ma se poslužila čak i ovako opasnim putem. Kad je Tane došao iz kapetanije kući, ona ga je videla kako je brižan i sumoran, a opet, na svojoj gazdarici primetila je bila još od jutros neku zbunjenost i rasejanost što dotle nikad nije opažala. Kad ono deca iziđoše iz sobe, u kojoj osta sam Tane sa Marom, baba-Stojna ostavi kujnu pa se šmuknu u hodnik, iz koga se ulazilo u „veliku sobu“.Pošto je izula papuče i uzela ih u ruke, ona tiho pritište kvaku, lagano otškrinu vrata toliko, koliko joj je bilo potrebno da se provuče, i... nađe se neopažena pa željenu mestu.Papuče je bila izula, da bi bila spretnija u hodu, a nije ih htela ostaviti u hodniku pred vratima, jer bi tako svaki od ukućana, koji naišao hodnikom, poznao po njenim papučama da je ona u „velikoj sobi“.Pritvoriv za sobom oprezno vrata, i spustiv sa najvećom pažnjom skakavicu na šip, - došunja se kao mačka do vrata, koja iz te sobe vode u onu, gde su bili Tane i Mara.S grozničavom radoznalošću Stojna naslanjaše čas uvo, čas oko na ključanicu i gutaše halapljivo svaku reč, koja je otuda do nje dopirala. Kad ono Mara reče Tanu: „a momak neka spremi kola pa da odmah idemo u Srednjevo“, Stojni se učini da Mara pođe vratima za kojima je ona čučala i prisluškivala, te se naglo uspravi i naže svom snagom da pobegne iz sobe, pre no što bi Mara vrata otvorila.Možda bi joj to i pošlo za rukom, da ne beše njenog velikog šala, koji joj beše omotan oko vrata, pa preko grudi ukršten i prebačen na krstine, a tu vezan na čvor.Kad je ono savijala kolena da pričuči vratima, resnata ivica šala zapadne među rezotine, kojima je stelaž bio opervažen, i zakači se tamo tako, da je Stojna, kad je nagla da beži, opružila se, kolika je duga po patosu, a na nju se, sruši i stelaž i sve ono što je na njemu poređano bilo. Tane, mudar i tih kao uvek, uhvati razdraženu Maru s leđa, trgnu je snažno i odvoji od Stojne, a zatim Stojni podviknu, da se tornja iz sobe. Kad ostaše sami, Tane stade pred Maru i krsteći se reče joj zagušljivim glasom: o, ženo, ženo, imaš li ti pameti?!Zar hoćeš da ova matora alapača još danas ode iz naše kuće, pa da po malama priča sve što je čula i što zna?Kad si videla šta je, bolje bi bilo da si mislila, kako da ne iziđe ni na sokak, bar za nekoliko dana. Mara je ceptila od razdraženja.Grickajući nokte, čas jedne, čas druge ruke, ona stajaše kao zapanjena na mestu, na kome se našla, sa ukočenim pogledom, uprtim u pod.Ona osta u tome položaju i onda kad Tane iziđe iz sobe.Tek na glas dece trže se kao iz zanosa, a iz grudi joj se ote dubok i dug uzdah.Zar je i to trebalo da bude? pitaše se glasom, koji odavaše bol i očajanje, pa ode deci koja su je preplašeno zvala, kad su videla da je otac otišao od kuće, a majke im nema u sobi, u kojoj su nju i oca malo čas ostavila bila. Među okruzima Kraljevine Srbije, naše lepe otadžbine, zauzima, bez sumnje, najvidnije mesto okrug požarevački.On se od ostalih okruga ističe: prostornošću, koja iznosi osminu celokupne Srbije; populacijom, koja, kao u gdekojoj državici, prelazi četvrtinu miliona; pa najzad i položajem, kako prema okruzima kojih se dotiče, tako i prema srpskoj pokrajini Banatu, od kojega je odsečen širokim Dunavom, tom „vodom slovenskom“, kako ga je nazvao veliki Poljak — rodoljub Čajkovski...Ovaj prostrani i bogati okrug obraća na se osobitu pažnju po svemu svojemu: po čudesnoj raznolikosti svojega terena; po vodama, koje kroz njega i oko njega protiču; po planinama, gudurama i krševima; po gustim, starim šumama, koje pokrivaju čitave krajeve od nekolikko sahata hoda; po pitomim dolinama i, prostranim ravnima, čuvenima na daleko sa plodnosti i bogatstva svojega; po naseljenosti; po načinu života i običajima koji vladaju u narodu a koji su, i danas još, očuvali osobine i karakter što čini naročito obeležje srpskoga plemena.Govor njegovih stanovnika odlikuje se gotovo apsolutnom čistotom srpskoga jezika, jer u njemu nema tuđinskih reči: ni turskih, kao u Mačvi, Rađevini, Azbukovici i na Rujnu; ni švapskih kao u Posavini i Tamnavi; ni vlaških i bugarskih kao u timočkoj krajini.Ovo lepo stižansko narečje, najbliže je onome, kojim govoraše nekada i sebar, i ponositi vlastelin prostrane carevine silnih i slavnih Nemanjića.Melodični i čisti odjeci ovoga krasnog narečja čuje se daleko van granica ovoga najvećeg okruga sadašnje Kralj.Srbije, koji je tek jedan mali deo stare srpske carevine.Taj lepi dijalekat širi se na istok i jug; preko Homolja i Miroča, Jastrepca i Kopaonika, te se čuje u kitnjastim ravnicama Resave i Rasine isto tako, kao što bruji oko Toplice i Kosanice, održavajući, i dajući i danas još nesumnjive dokaze o tome, da je istovetan sa jezikom onih, što, posle Čarnojevića, ostaše oko Sitnice i Gračanice da izginu na razorenim ognjištima svojih velikih predaka. To klasično narečje čuje se i po ravnome Banatu, čak daleko od obale plavoga Dunava, koji je vekovima cepao, pa nije uspeo da ocepi i odrodi braću jedne krvi i jezika. Naposletku ovaj, u svakom obziru interesantan, okrug, čuvar spomenika naše stare slave i veličine, riznica bajki i predanja iz najstarijih vremena našega naroda — koja su predanja svedok inteligencije, kulture i životne snage njegove, - prepun je prirodnih lepota, sa kojima se putnik sreta na svakom koraku.Ne zna se šta je od čega lepše i primamljivije!Samo nekoliko minuta udaljen je od Požarevca greben Sopot, koji se izdiže iz Dunava kraj Kostoca a odatle se pruža na jug do Resave, te odvaja Pomoravlje od znamenitoga Stiga.Sa toga grebena valja pogledati desno pa videti divnu panoramu, koju daje ravno Pomoravlje, načičkano, — dokle se okom može dogledati, — lepim selima i plodnim poljima, a završeno, daleko u magli, konturama Kosmaja i Avale.Sa te iste tačke valja se samo osvrnuti levo, pa se ushititi pogledom na bogati Stig, koji se, ispresecan bujnom Mlavom i Mogilom, pruža preko Salakovca, Batuše, Šapina i Boževca, Kule i Crljenca, Šetonja i Bistrice i dopire do samoga Ždrela, a odatle uvodi putnika u čarobnu Gornjačku Klisuru.Treba proći od Požarevca do Biteklije, pa se napojiti i zaneti pogledom, koji u majskim i junskim danima, odista, i opija i zanosi! Valja preći od Ždrela do manastira Gornjaka klisurom koju je Mlava od iskoni prokopala a kroz koju ona i danas huči penušajući i lomeći se o ogromne krševe stena, što su se, Bog zna kad, urvale sa visova nad Mlavom i uklještile u koritu njenu.Putniku se čisto čini, kako se ti kolosalni odlomci stenja trude da ustave silan tok ove nesavladljive reke, koja, obarajući sve ustave, preskačući preko svih prepona, žuri da što pre stigne i poteče - lagano, odmarajući se — onim „divnim ćilimom“, što ga je „vila razastrla od Velika Sela pa do samog Ždrela“, kako je to iskazala nadahnuta pesnička i slikarska duša Đure Jakšića. Ima još puno lepota i krasota, koje mogu obilato da nahrane srce i dušu čovekovu, i puno interesantnih stvari, zaslužnih da budu predmeti studije mislenih rodoljuba; ali, mi ćemo preći preko svega, pa i preko stare Rukumije i Zaove, o kojima postoje u narodu čudne i romantične bajke; ostavićemo i Gornjak i Tuman, te da što pre dovedemo čitaoce u onaj, takođe lepi kraj, koji je pozornica ove naše, koliko zanimljive, toliko istinite pripovetke. Na mesto užasnog, jezovitog zločina, koji je dao povoda ovim vrstama, može se doći s više strana.Ima lep put koji, za selo Srednjevo, vodi iz Gradišta pored Carevca — staroga Vlaškog Dola.S druge strane može mu se doći od Požarevca, preko sela Bara i Đeranja.Ima treći put, kojim se preko Divana, — pored Makaca i Rabrova, kroz Doljašnicu i Češljevu Baru — dolazi u Srednjevo.Ali, mi ćemo sa čitaocima ući u ovo lepo selo s one strane i onim putem, koji, i bez veze sa ovim dagađajem, zaslužuje da bude predmet osobite pažnje i posmatranja, jer na svakom koraku pruža puno uživanja i okrepljenja i oku i duhu. Kome je dao Bog te mu se može, da nekoliko dana ili nedelja probavi na putu radi duševnog odmora i osveženja, — ne mora da ide u tuđe zemlje i narode, kao što to čine danas mnoge, ne samo imućne porodice naše, nego i one koje posle, preko cele godine, ne mogu da sastavljaju kraj s krajem, te i ako, po povratku s puta, zakidaju od svojih usta, ipak ne mogu da dovedu u red „finansije“, koje su poremetili preko leta: baveći se na obalama Nemačkog ili Jadranskog Mora; ili jureći kroz Peštu, Beč, Fijumu, Trst, Veneciju i t. d., da zadovolje maniju, kojom su od skora zaraženi izvesni slojevi našega društva, oni slojevi koji se, sa osnovom ili po uobraženju, ubrajaju u elitu našu.Srbijanac ne mora da traži: ni Kalenberg, ni Semering; ni Tirolsku, ni Švajcarsku; ni Ostende, Abaciju i Ravijeru.Pored ostalih lepih krajeva, kojima obiluje naša divna i bogata otadžbina, neka se zakani u koje hoće doba godine, da vidi veličanstvene draži prirodine, koje su onako skladno i živopisno razmeštene na prostoru od Kučeva do Golupca.Utisci, što ih na tome putu dobije, tako su silni i duboki, da će, još godinama posle toga, osećati u duši neku milinu i zadovoljstvo, kad god mu se probudi uspomena na te lepe, kitnjaste, čarobne pejsaže, koje ni kičica najvećeg veštaka ne bi umela verno da naslika, čije draži nije kadra da iskaže ni živa reč izvežbana besednika, kao što ne bi umelo da ih opiše ni najveštije pero turiste. Vodeći pokraj sela: Turije, Rakove Bare, Sene i Lešnjice, ovaj lepi, kao dlan ravni put, vijuga se za Pekom, koji protiče uzanom klisurom, nad kojom se, i s jedne i s druge strane, uzdižu visovi, gusto obrasli jorgovanom, i plavim i belim.Koncem maja i početkom juna tu hoće čisto da uguši miris, što ga sa visova snosi povetarac, koji večito, bez prekida, struji ovom divnom, čudesnom klisurom. Od sela Lešnjice put se deli na dva kraka: jedan odvaja levo, preko velikog mosta na Peku, za Mišljenovac, Mustapić i Rabrovo, — koja su sela na levoj obali, - a desnom stranom Peka vodi drugi krak, pored Zelenika i Dušmanića, kroz Klenje za Golubac. Ko hoće da vidi, kako priroda može da bude maćija, neka prođe atarima žagubičkim i lazničkim, koji zahvataju čitav letnji dan hoda i dodiruju granice tri okruga: krajinskog timočkog i moravskog (starog ćuprijskog i jagodinskog).Na tome dugom i mučnom putu videće sam krš, po kome mršava i žurava stoka čupka sitnu travu, koja je po gde-gde, izbila iz loma i kamena.Da se vidi ta ista priroda, kako može, kad hoće, raskošno i obilato da obaspe svima blagodetemi i darima svojim —- valja udariti ovim krajem, kuda mi sad vodimo naše čitaoce.To nisu više samo plodna polja i bogati atari, to su perivoji, kakvi su, možda, bili samo oni u Mesopotamiji, izmeću Eufrata i Tigra, gde je praotac ljudi imao da uživa pa i uživao milosti tvorca vaseljene, dok nije prekršio božanske naredbe i čovekoljubive savete njegove.Tu sve kipti izobiljem kakvo samo Bog može da dade čoveku, tom najsavršenijem, ali često i najgrešnijem stvoru svome... Nedaleko od Miljevića skrenućemo levo seoskim putem, i udariti između njiva, pritisnutih bujnim kukuruzom, u koji, kao u more utone i izgubi se u oku najviši konjanik, a na svakome stablu njegovu, isprečilo se po nekoliko korenova, kakvih, i po veličini i po lepoti, nigde više nema.Tako idući dolazi se na Pek, tu zlatonosnu reku, koja u okolini Neresnice i Kučeva nosi, odista, u svome pesku zrnevlje najčistijega zlata, a koja ovde zaliva i kvasi divotna polja ova, te ih, mimo sva druga, čini sposobnima, da daju neobične proizvode, za koje se suvo zlato grće...Prelazimo i Pek pa, samo za nekoliko minuta, dolazimo na jedan prostor, pokriven gorostasnim, granatim grmovima, čije guste senke, i u danima ilijskih i gospođinskih pripeka, daju putniku obilate i debele hladovine, koja oživljava i okrepljava.To je vašarište lepoga i čuvenoga sela Srednjeva. — Prilazeći odatle samome selu: najbolja njiva ili livada; najbolji čajir pa kome planduju tovna goveda; najbolji obori, puni svinja, što brekću pod teretom debele slanine, kakvu samo pečki kukuruz može da nabaci; — sve je to mahom imovina i mal na daleko čuvenoga „gazda Ivka“, koga su u mlađim godinama njegovim zvali „Ivko Jovin“, kao što sada njegovoga sina Mišu, zovu „Miša Ivkov“!...Gazdaluk Ivkov vidi se po svačemu: po odevanju i držanju njegovu i njegove glote na vašarima i saborima; po načinu života u kući njegovoj; po tome, kako je svoju decu podizao, kako je ćeri udomljavao i sina Mišu, jedinca svoga, oženio; po prijateljskim vezama, što ih je time utvrdio sa viđenim porodicama; po kući sa ostalim zgradama, koje su svojom napravom odvojile od ostalih u selu; po njegovim trgovinskim vezama, koje su se granale na daleko...Jednom reči, gazda Ivko i njegova kuća znana je bila do Kučeva i Gradišta, do Požarevca i Smedereva.Za njega, kao bogatog trgovca, znalo se čak i do Beograda, pa ako hoćete i preko Dunava, čak do Pešte i Temišvara.Naposletku, gazda Ivko bio čuven i po starini;, po pretcima svojim...I ko zna kuću gazda Ivka iz Srednjeva, ovako i ovoliko, koliko smo je dovde mi pisali; ko vidi: kako se s vremena na vreme izvoze tovari pšenice i kukuruza; kako se isteruju čopori svinja i goveda; kako se posle žetve i berbe pune ogromni ambari i koševi; kako mu u kuću dolaze i goste se: i kapetan i okružni načelnik, i mnogi viđeni trgovci i velika gospoda iz Požarevca i Beograda, ko sve to zna i vidi, pomislio bi, da je to dom na kome počiva blagoslov Božji, u kome caruje sreća i zadovoljstvo, dom, na koji mnogi smrtni zavidnim okom pogledaju...Pa tako su i mislili odista svi oni koji su na kuću Ivkovu iz daljine i površno bacali pogled svoj.Ali seljani, naročito susedi i bliska okolina Ivkova, znala je mnoge tamne, mračne strane ovog starog i bogatog doma.--- Pokojni gazda Jova, otac Ivkov, imao je tek trideset i šest godina, kad mu je sin Ivko bio u šesnaestoj.U punom razvoju muške snage i lepote, silan i novcem i imanjem, uvek bogato i brižljivo odeven i namešten, - gazda Jova je čisto sijao, gde se pojavio u društvu.I na zboru opštinskom, i na saboru selskom, i u kolu, i na sedeljci, ustupano mu je prvo mesto; i, mada je tada bilo već devetnaest godina kako je oženjen, on je svojom uglednom pojavom, nadmašao gotovo sve momke u okolini, te su, i tada još, pogledale prelesno na njega na njega, ne samo žene doba njegova, no čak i devojke.Domaćica njegova, koja je bila za čitavih pet godina starija od njega, nije od nekog vremena, ni vodila više računa o njegovom kretanju i vladanju van kuće; a ne bi joj to mnogo ni pomagalo, jer je Jova bio posilio toliko, da mu niko iz kuće nije smeo učiniti ma kakvu zamerku.Ona je sa rezignacijom primala glasove, koji su se po selu pronosili, pa i do nje dopirali: o terevenkama i ljubavnim sastancima, što ih je imao po okolini „onaj njen“, kako je ona nazivala svoga muža, po običaju koji i sada vlada po selima....Uviđala je, zar, i sama razliku koja je izmeću njih bila, i po godinama, i po osećajima, pa se bila sva predala kućnim poslovima i nezi dece svoje, nadajući se da će Jova, — koji je inače pazio na imanje i trgovinu, — smiriti se, kad oženi sinove Ivka i Stevicu, pa dobije od njih unučiće. Jednoga dana uz mesojeđe, u prvi sumrak, pripucaše puške i zatutnja bubanj, pa onda, brzo za tim, polete po selu glas, da gazda Jova doveo u kuću za sina Ivka, Stanu Petrovu iz Vlaška Dola, devojku koja je bila u celoj okolini na glasu za svoje lepote, sa kojom je ona umela da računa.Po toj spoljašnjoj lepoti svojoj i pažnji, koju je poklanjala svome odelu i nameštanju: po dostojanstvenom držanju i ponašanju, - ona je bila prava „kap# devojka“, kako su je i zvali u okolini; koliko je puta dolazilo do boja i razbijenih glava uglednijim momcima, koji su se grabili za njenu naklonost, i ako je ona bila iz neznatne i siromašne kuće...I, odista, to bio lep stvor; jer, i posle skoro četrdesetogodišnjeg života sa Ivkom, u onim momentima, kad je stajala pred sudom kao optuženik za ubistvo svoje snahe Radojke, — celokupna figura njena pokazivala je ne staricu od preko šezdeset godina, - koliko je tada u istini imala, - nego ženu u punoj očuvanoj snazi, visokog i uspravnog stasa, pravilnih crta lica, otmenog držanja i ponašanja, elegantnih i dostojanstvenih pokreta i manira, brižljivo nameštenog i u red dovedenog odela.Ali što je, od svega, padalo u oči, to je: njene usne tako modelisane, koje se rastavljahu samo pri govoru; i krupne, kao ponoć crne oči, nadstrešene gustim, još neprosedelim obrvama, one čudne oči njene, koje, kroz duge trepavice prodiru duboko u dušu, sa upečatkom koji se godinama ne može da izgladi.I tako, stojeći pred sudom, - kao optuženik za strahoviti zločin, - ona činjaše utisak žene, koja je, kao kakav imperator autokrata, činila da se njena sluša bez pogovora.Pa i u odgovorima svojim, što ih je davala na pitanja suda, kao i u primedbama, koje je činila na iskaze svedoka koji su protiv nje svedočili, ili sa kojima se suočavala, - ogleda se hladnoća i dostojanstvo, koje je ispoljavalo krutu i nesalomljivu prirodu njenu.To se moglo opaziti, na pretresu njenog dela pred sudom, i po držanju njenog sina Miše, - optuženoga takođe za umorstvo žene mu, Radojke, - koji, ma da u to vreme imađaše skoro četrdeset godina, na svako pitanje, upravljeno mu od strane suda, odgovaraše tek pošto je nekoliko trenutaka gledao u mater, čisto očekujući, da mu ona dade pouke kako i šta da odgovori.Izgledao je kao dete, koje bi se rado uhvatilo za skut materin i tamo skrilo ispred strahovite opasnosti koja je tu, i kojoj on mora da gleda u oči. ---- No da ostavimo za sada ovo, što se događalo pred požarevačkim sudom, posle skoro četrdeset godina, - a što će, u svoje vreme, doći na red - pa da se vratimo u doba, kad ono gazda Jova, ded Mišin, dovede za svoga sina Ivka, Stanu vlaškodolku, mater Mišinu...Na prasak pušaka i monotonu lupu goča, koja se čula do najudaljenijih krajeva Srednjeva, povrveše iz kuća na ulicu i žene, podalje, te se skupljahu u gomile, razbirajući jedna od druge: gdi je veselje? ko se ženi? čija je devojka?...Brzo, kao munja, projuri po selu glas, da je, malo čas, gazda Jova, sa sinom Ivkom, doveo na svojim kočijama iz Vl.Dola Stanu Petrovu.Kaza’ li ti ja da će nešto biti? šaputaše jedna kona drugoj, kad se na ulici nađoše.More, videla sam ja, sestro, jesenas još na vašaru u Braničevu, kako Jova gleda po žena i devojaka, ali, otud ovud pa mu se oko ustavlja na Stani.Pa i ona đavo, ma da se čini da gleda predadse, iskobeljuje često onim svojim garavim očima na Jovu.Pa eno letos, kad besmo na zavetini u Tribrodu, Jova se, lepo hoće da #prekc u kolu, kad god se Stana do njega uhvati...Veštica je to, seko moja!Zna ona na koje se vratnice ulazi u punu i bogatu kuću gazda Jove iz Srednjeva. E, Boga mi, kono, — odgovaraše tiho ona druga, — sad vidim da ima nešto od onoga što narod govori.Sad se i meni otvaraju oči, te se sećam na mnogo što šta što mi onda nije ni na um padalo...Pa evo sad je korsem dovodi, za sina, balavca, koga ona može u kecelji da nosi...Ta ma’ni se kono, Boga ti! ovo se već vidi šta je. Slično tome šaptalo se i na drugim sastancima žena i devojaka; poličarke i majke njihove, ne mogahu lako da pregore, što „jedna gola devojka iz tuđeg sela“, eto uđe u bogatu kuću Jovinu, na koju su mnoge srednjevske udavače pomišljale u devojačkim snovima i nadanjima svojim. Takvi razgovori išli su šapatom, od usta do usta, ne samo toga večera, i onih dana do venčanja Stanina; nego se to produžavalo, - istima ređe i ređe, - i posle toliko godina, pošto je Savka izrodila Ivku njeno troje dece.Ta priča nije usahnula sa svim ni pošto su pomrli, i gazda i njegova domaćica, i pošto je Ivko bio „stao na snagu“ i preduzeo upravu kuće, imanja i trgovine, uz pripomoć svoga mlađeg brata Stevice, slušajući uvek predano i mudre savete, svoje domaćice, Stane. - Još dok beše u životu svekar joj Jova, Stana je, malo po malo, osvajala zemljište u kući; pa, kako je bila veoma razborita, a odlučne i čvrste volje, ne samo za poslove koji su se ticali kuće i imanja, nego i za one čisto trgovačke, — ona je, posle smrti svekrove, držala u svojoj jakoj ruci sve konce i njen zapovednički glas čuo se: i u kući, i u dućanu, i na njivi....Njenim zapovestima povinovala se i njena jetrva — žena Stevičina — Smilja, isto tako, kao što su i sva deca, i sva „živina“ u kući, znala dobro: kome treba umostiti, a od koga im se valja bojati.Svojim razumom, svojom gospodskom pojavom i držanjem, Stana je imponovala gde se god pojavila.Čak i Ivko, koji je počeo da pokazuje naklonost piću (zbog nečega „što samo on zna“, kako je govorio, kad se gde god van kuće napije), osećao je njen autoritet.A komšijke, ako su je i mrzile i ogovarale među sobom: dočekivale su je sa poštovanjem, kad bi ona u njihovu društvu pojavila; i, osećale su neku vrstu odlikovanja, ako bi im Stana pružila ruku i upitala ih „za živo zdrav“. - I tako je proticala godina za godinom.Trgovina je napredovala, imanje se povećavalo, deca priraštala, — ženska za udaju, a docnije i sin Miša za ženidbu.Stana je prvo udala ćer Maru za uglednog trgovca gradištanskog, Tana Protića, sa kojom smo mi, još u početku ove naše priče, upoznali čitatelje naše...Stana je već videla i unučiće od ćeri, pa je želela da oženi i sina Mišu, koji nije ni malo ličio na deda Jovu, već kao i otac mu Ivko, bio bez energije i inicijative, a preko svega još, bolovao od padavice. I tu želju svoju Stana je ispunila.U bogatome Stigu našla je uglednu kuću, i prijatelja.Uzela je za snahu Radojku, ćer Stojana Mihailovića, bogatog trgovca iz sela Batuše, koja, pored bogate spreme devojačke, nosi i tri stotine „cesarskih zdravih“, što se u ono vreme smatralo kao veliki miraz, o kome se pričalo i po Stigu, i po Peku, do Homolja i do Morave.Bila je i vesela svadba, ali padalo je u oči svatovima, i devojačkim i „mladoženjskim“, da mladoženja nije sa svatovima svojim, došao po devojku i do Batuše, već zastao u Boževcu, pa tu sačekao bogatu kitu i svatove, koji sa devojkom dođoše od Batuše.Odatle posle, ujedinjeni svati, odjezdiše, uz pesmu i svirku, preko Divana, pored Makaca i Rabrova, put Srednjeva. - Nakon osam dana posle svadbe, eto stigoše u Srednjevo Batušani - pohođani.Gazda Stojan, otac Radojčin, poveo beše sobom i sina Jovu, dečka od dvanaest godina, koji se tada učaše u gimnaziji požarevačkoj; i ćer Anđu, stariju od Radojke, koja beše udata u Požarevcu; i zeta Živana, muža Anđina, i još nekoliko bliskih rodica svojih.Čim je sa svojima ušao u kuću prijatelja, on je, istina, opazio da je svega obilato i bogato spremljeno za doček njegov i njegovih, ali, njegovom pogledu ne mogade da umakne i to, kako njegova prija Stana na silu razvlači usne da se nasmeši i pokaže, da je rada gostima.I na licu svoje ćeri Rade, — koja i ocu i bratu polete u zagrljaj, čim ovi skočiše s kola, — opazi on ocrtanu neku tugu.Pade mu u oči kako njeno, do juče jedro i rumeno lice, beše potavnilo kao zemlja, a oči modre, kao da su uplakane.To ga ubi kao puška.Jedva je čekao da ugrabi Radu na samo, pa da je pita: kako joj je? - Tu se za bogatom trpezom jelo i pilo, i u podne, i u veče.Prijatelj Stojan sa svojima, ostao je i na konaku u prijatelja Ivka; ali, ni te noći, ni sutra dan pred polazak, ne ugrabi prilike da upita svoju Radu, koja je neprekidno trčala za poslom: kako joj je ovde?Kad već dođe vreme da seda na kola, — pošto se ižljubio sa mamurnim prijateljem Ivkom i prijom Stanom, — on šanu bolno Radi (kad mu ona priđe ruci): kako ti je ovde, ćeri moja?Dobro mi je, babo, - grcaše Rada, — ne brine se ništa; ali videlo se da ne govori istinu, jer oči pune beše uprla u kraj svoje kecelje, koji oko prsta omotavaše. — — — — Snažni i bujni konji, u kolima gazda Stojana Mihailovića, preletali su već ravni Stig, preko polja šapinskih i batuških, sa ćerkom Anđom i zetom Živanom, koji još u Srednjevu dokonaše, da ga, onako raskarena ne puštaju sama kući.Duboko pogružen, mišljaše neprestano na svoju poslušnu i dobru Radu, bez koje će mu sad biti sve prazno u kući.I umro je siromah posle pet godina, a nije saznao pravi uzrok, sa koga je njegova Rada mogla izgledati onako samrtnički tužna, kakva mu se učinila kad je ono, na osam dana posle njene udaje, pohodio bio svoje prijatelje.Zaključio je, najzad, da je to, mož’da, bilo otuda, što je njegov zet Miša stradao od padavice, a što je on saznao preko ljudi, tek na dva meseca, posle vajnoga veselja svoga.Peklo ga je ljuto, što nije brižljivije razbirao, kome će dati svoju Radu, koju nikad, ni za šta, nije imao da prekori. I strašna bolest Mišina uticala je na Radu; ali jedna scena, koja je bila u kući Ivkovoj, odmah peti dan, pošto je Rada dovedena, donela joj je nesreću, koju je je pratila do dana mučeničke smrti njene. Ivu se bilo dopalo: vrednoća, čistoća, umešnost i red, koji je Rada, - naviknuta u kući očevoj, — počela da zavodi i u kući svekrovoj.Obrazna i skromna, gotova da svekru ukazuje svako poštovanje i da mu čini sve one usluge, koje je činila i ocu svome, - Rada se neobično dopala svekru, koji od svoje dece nije bio naučen na toliku pažnju.Raspoložen i veseo što je dobio takvu snahu, on jednoga dana (petoga po svadbi), posle ručka i dobroga makačkog vina, uze za ruku Radu, koja ga je oko stola dvorila, pa oduševljeno uzviknu: „alal’ ti mleko koje si dojila! živa da si mi i zdrava, lepa snaho moja!“ pa je onda i pomilova po okruglastom podbratku.Stani, koja sećaše za trpezom i vide šta uradi Ivko, senu kao munja jedna mračna misao.Preko pameti pređe joj njeno devojaštvo i njen ulazak u ovu kuću, pa na jedan mah uzavre sve u njoj.I ta mudra Stana, koja se svagda odlikovala svojom taktičnošću i ozbiljnošću; koja je, ne samo o svakom svom radu i koraku, nego i o svakoj reči koju će izustiti, vodila računa i govorila uvek smišljeno, - izbezumi se i zaboravi na sebe, prvi put možda, od kako je u ovoj kući.Na polje iz moje kuće, bezobrazna kučko, ciknu kao guja, a oči joj sevahu kao u tigrice.Najpogrdnije i najodvratnije psovke osu ona i na Ivka i pa Radu, tako, da sve beše blenulo od zaprepašćenja, jer niko do sada ne vide je u ovakom stanju.Rada oseti: kako joj se ljulja zemlja pod nogama, kako joj nešto strahovito zazuja u ušima, a pred oči stadoše izlaziti svetli kolutovi, raznih boja.Miša skoči da prihvati Radu, koja posrnu da padne, ali i on poče užasno drktati, te se zajedno sa njom sruši na pod pre nego su ga zaprepašćeni Ivko i deca mogli prihvatiti.Stana, kao furija, skoči iza trpeze i izlete iz sobe, zalupiv za sobom silno vratima, da se kuća zatrese.Tek posle toga Ivko i devojke, sestre Mišine, priskočiše u pomoć Miši i Radi.Sleže se i ostala „živina“ iz kuće; načini se čitava uzbuna; i tek posle punoga sahata u kući beše opet sve mirno... samrtnički mirno i nemo... Od toga kobnoga dana, Stana je nerado gledala svoju snahu.Ona ju je upravo omrznula, i nikad je više nije mogla zavoleti.Često ni samoj sebi nije umela da dade razloga, od kuda ta, tolika mržnja njena prema Radi, jer se posle potpuno uverila, da je neosnovana bila ona crna sumnja njena, koja je iščezla, gotovo u isto vreme, kad se pojavila. A Miša, taj mučni bolesnik, gledao je u Radi svoga anđela, jer ga je ona, sa njegove predanosti njoj, volela, čuvala i negovala kao malo dete, pa je to činila čak i onda, kad je Miša svojom nesrećnom bolešću bio dosadio svima svojima u kući.Sa toga je i Stana trpela Radu, koju su svi ostali kućani, voleli i poštovali. Ali, Stana je trpela Radu samo dotle dok Miša nije, posle dugogodišnje brižljive nege Radine, ozdravio...Da, ozdravio... ali na nesreću: i svoju, i Radinu, i materinu i očevu; a na sramotu kuća zetova i sestara svojih.Jer, od dana njegova ozdravljenja i oporavljenja, Rada nije više bila potrebna ovoj neblagodarnoj, čudnoj kući.Nju je Stana osećala kao balast, koji njen jedinac Miša, sada zdrav i rumen, vuče za sobom; i, ona je najpre „planirala“, a posle pristupila izvršenju svoje namere: da svoga sina i svoju kuću kurtališe Rade. Još jedno osećanje, između ostalih, opredeljivalo je Stanu da ostane nepokolebljiva u svojoj odluci, i to osećanje gonilo ju je silio i neodoljivo, da izvršenje te svoje odluke ubrza.Mislila je, i danju i noću, na onaj, za nju srećan dan, kada će videti svoju kuću i svoga sina, oslobođena svih konvencionalnih obzira, i kad i njemu i njoj, stajati na slobodan izbor puno devojaka, željnih da se nazovu ženom bogatoga Miše, između kojih je, na jednu naročito već bacila oko, s nadom da će ona usrećiti njenoga jedinca porodom, koji se od Rade, već odavno, nije više mogao očekivati. U prvim godinama svojega braka sa Mišom, Rada je imala dvoje dece.Prvo dete umrlo joj je u trećoj godini, što joj je donelo puno prekora i gorkih časova od svekrve i zaova, koje su u svakoj nemiloj pojavi i događaju, umele da nađu njenu krivicu, je je Rada, od tada naročito, svojoj svekrvi bila uvek — samo za to kriva što je živa.Kad je sa drugim detetom bila u veliko pod bremenom, nju, jedne noći, probudi iz dubokog sna strahovita rika Mišina.Skočiv iz postelje, ona vide sliku od koje joj pojuri krv u glavu.Mišu beše spopao napad njegove bolesti, jači od svih što ih je Rada dotle videla bila.Zbog toga, i što je to bilo u gluvo doba noći, kad sve u kući mrtvim snom spavaše, te ne znade na koju stranu da se obrati za pomoć, — jer njeno odeljenje beše na drugom kraju kuće, odvojeno od odeljenja svekrovog i svekrvinog, dućanom i magazom — ona se prepade toliko, da je već pred zoru rastala se sa bremenom, koje je imala da nosi još puna tri meseca.To je obori u postelju iz koje se digla, tek posle šest nedelja teška bolovanja Za to vreme nalazila se uz nju, sestra joj Anđa koju je ona, toga radi pozvala bila iz Požarevca.Njoj je Rada ispričala tom prilikom onu strahovitu noć i izjadala se na svekrvu, u koje je srce bilo tvrđe od kamena.Pored Anđe nalazila se uz njenu bolesničku postelju i Smilja, jetrva Stanina, kad god je dospevala od posla kućnega, ne vodeći sad više računa o tome, da to Stani neće biti pravo.Ni Smilja nije imala dece, pa bi, mož’da, i njena sudbina bila slična Radinoj, da njen muž Stevan nije bio uviđavan i uveren u ispravnost svojega druga.On je već smišljao da se deli od brata Ivka, naročito posle nekoliko učestanih, sukoba između Stane i Smilje, jer se Smilja, u poslednje vreme osmelila i rešila, da odbija odlučno neumesne i surove nasrtaje svoje starije jetrve. Brižljivom negom, koju su joj ukazivale sestra Anđa i „strina Smilja“, Rada je istina, posle šest nedelja stala na noge, ali, nikada više njeni obrazi ne sinuše rumenilom i zdravljem.S godine na godinu, ona je opadala tako, da je na dve godine pred svoju tragičnu smrt, izgledala živi skelet.Ni ni tada nije bila šteđena od teških uvreda, dok je, s druge strane, bez milosti opterećivana poslovima i kućevnim i težačkim, što ih uvek ima u velikoj i bogatoj kući na selu. Položaj Radin u ovoj kući, otežan je bio docnije i time, što je Stevan, nekako uskoro posle ozdravljenja Radina, odelio se bio od brata Ivka imanjem, pa sa svojom ženom Smiljom izišao i iz kuće zadružne.Rada je tako izgubila i taj jedini naslon i zaštitu, koju je u „strini Smilji“ imala, i pred kojom je mogla, od vremena na vreme, da se izjada i isplače.Svaki dan donosio joj je nove jade i nove tegobe...Što se Miša više oporavljao, sve je manje osećao potrebu za Radom, kojoj su već počeli dolaziti do ušiju glasovi o njegovom bančenju po sedeljkama, i o sastancima sa kojekakvim devojčurama po sumnjivim kućama, kakvih je bilo i u Srednjevu i u okolnim selima.I po samom njegovom ponašanju, odmah je poznala da ti glasovi nisu bili bez osnova; ali, kad dođe dotle, da Stana skoro javno poče čak i u kuću dovoditi i nabavljati sinu uživanja te vrste, govoreći glasno da Rada treba da ide iz kuće njihove, — jer ona hoće da ima „snahu rotkinju“, a ne Radu pored koje bi se ugasilo ognjište njihovo — u Radi se pojavi misao: da li ona mora baš da svisne tu? ili bi, mož’da trebalo da gleda da se spasava iz ove, za nju crne kuće, u kojoj nije zapamtila ni jednoga srećnog dana, i, koja je na nju činila utisak grobnice, u kojoj ona, već toliko godina provodi dnevi i noći živa zakopana?...Kad o blagim dnima, dođu im u goste njene zaove sa muževima i decom, pa se, posle dobra ručka i vina, zahori kikot i šala njenih zaova, a vesela pesma i usklici njihne poodrasle dece, — ona, prezrena i ostavljena slušaše sve to iz svoje zlehude sobice, koja je bila na drugom kraju kuće, i ličila više na ćeliju osuđeničku.Gledaše terevenke i pirovanje to, a dušu joj pritiskaše neko nepodnošljivo teško osećanje, neka tuga silna, neodoljiva.Gledala je kako čak i onaj ulopani šarov, što čuči na vratima svoga gosa, dobije istina i nogu u rebra, ali biva da se i njemu dobaci ponekad lepa reč i ukaže znak neke milošte.A o njoj vodilo se računa samo u toliko, u koliko je trebala: da porani pre sviju u kući; da svakoga od posluge uputi na njegov posao; da momcima dućanskim dade u jutru na vreme ključeve od dućana; da radine uputi, jedne na njivu, druge na obore, treće govedima i t. d. i najzad: da učisti i raspremi po kući; da pripravi doručak, a za tim i ručak, za svekra, svekrvu, zaove, pa i za svu poslugu u dućanu, magazi, štali.Nije bila retkost kad je morala da ode i na njivu i livadu, da kopa, žnje, kupi, ako se desi da bude oskudno u radinima...Premišljajući take misli u samoći, pod zvucima vesele vreve, što s drugog kraja kuće dopire do njene ćelije; sećajući se tužnih dana svoje mladosti, i gledajući vernu sliku svoje crne sadašnjosti, bez i jednoga zračka nade na bolju budućnost, — njoj senu kroz glavu misao: da beži iz ove nesretne kuće, u kojoj, za toliko godina, nije prešao ni jedan osmejak preko njenoga mučeničkoga lica.I odista, po iskazima svedoka, koji su po delu njenoga ubijstva ispitivani pred sudom, — ona je u dva maha bežala sestri u Požarevac.Prvi put na dve godine, a drugi put na šest meseca pred smrt.Ali oba puta, dok je samo nekoliko dana probavila kod sestre, ona se vraćala pod uticajem razloga što ih je sama sebi iznosila: šta će reći svet, i kako će to biti njenome jedinom bratu, koji je oficir višega položaja?Pa onda da li treba ona sama da ide na ruku svekrvi i zaovama da ostvare nevaljali plan svoj, a ipak, da posle bruka padne na nju, a ne na njih i njenog nevaljalog i nezahvalnog muža?...Da, posle takih razlaganja ona se vraćala sirota opet svojoj jazbini, ma da je bila svesna uvreda i ponižavanja, kojima će tek sada biti izložena. U toj i takvoj fizičkoj i duševnoj borbi, Rada je živela u kući Ivkovoj i Staninoj do 17. oktobra 1890.Toga dana zanoćila je tu živa pa i zdrava, koliko se to za nju moglo reći, — a sutra dan osvanula je mrtva izdanuv na mukama, koje su završile i krunisale sva dotadašnja stradanja njena... Gde je, baš mestimice, izvršeno ubistvo i koja su lica bila aktivni učesnici, to istraga nije mogla utvrditi neposrednim dokazima, počem nije bilo priznanja saučesnika, a svedoka očevidaca nije ni moglo biti, prema samoj prirodi zločina, koji je bio rezultat dužega razmišljanja i pripremanja.Ali, sva ona fakta i okolnosti ukupno, koje su istragom policijske vlasti i isleđenjem kod suda nesumnjivo utvrđene, daju celinu slike, koja je iznesena pred sudom, u tužbi držav. tužitelja i zastupnika brata pokojničina, te je čine prirodnom i potpuno verovatnom.S toga je, i onaj silni svet i seoski i varoški, — kojim je bila prepunjena velika dvorana novoga požarevačkog suda, — oduševljenim klicanjem: „Živeo sud! živela pravda!“ pozdravio presudu, kad je ona, 26. aprila 1891. bila svečano objavljena. Još u putu iz Gradišta za Srednjevo pisar Sreta i doktor Milan, vozeći se na jednim kolima, dokonaše da se, pre svega, izvrši lekarski pregled i sekcija mrtvoga tela, radi konstatovanja: da li je nasilno umorstvo, ili je smrt nastupila usled kakve anomalije u samome organizmu pokojnice. Kad behu već na samome ulazu u Srednjevo, sretoše jednoga seljaka koji izlazaše iz sela.Sreta reče panduru, koji pored njihovih kola jahaše, da ga ustavi i upita odakle je.Kad seljak odgovori da je iz Srednjeva, Sreta ga upita: poznaje li gazda Ivka i je li čuo šta je to bilo noćas u njegovoj kući?Čovek sleže ramenima, pa odgovaraše polako: a šta mu ja znam, gospodine.... sna mu je jutros nađena mrtva, a sinoć je, — kako mi jutros pričaše Nikola, njegov dućanski momak, — večerala i bila zdrava.On je, veli, njoj i predao ključeve od dućana, kad ga je sinoć zatvorio, počem je gazda Miša u Pešti, sa svinjama, produžavaše seljak, tihim glasom. Pa jesi li ti od jutros išao kući gazda Ivkovoj?Jesi li video pokojnicu?Misliš li da je žena umr’la ili ubijena? Napastovana žena, gospodine... reče seljak uzvikujući i otežući.Bio sam tamo i ja i puno sveta.Izgrebena je sva po licu i vratu, a oči joj iskočile iz glave, eto ’volike i čovek pokaza stisnutu pesnicu.To je videlo stotina ljudi, a to se i sad, ne može sakriti. Pa šta misliš ti i tvoji seljaci?Ako je ubijena, ko je nju mogao napasti, zašto i kako? Šta je, da je, iz kuće je, gospodine, - odgovaraše seljak odlučno.Ja toliko znam, a ima ljudi koji će ti, valjada, znati i više što kazati. Sreta samo pribeleži ime ovoga čoveka pa onda reče panduru kočijašu da tera, žureći da što pre stigne na mesto dela. Čim stigoše pred kuću Ivkovu, Sreta sa doktorom siđe s kola, pa, — prošav kroz gustu gomilu radoznale svetine, što se bila slegla, i na ulici pred dućanom, i u avliji pred kućom, koja mu na viku pandura pravljaše prolaz, — on, ne zaustavljajući se nigde i ni s kim, uđe pravo u sobu u kojoj pokojnica ležaše na samrtničkom stolu.Vrata te sobe bila su širom otvorena, te se, još sa avlije, videla svetlost mnogobrojnih voštanica, popaljenih oko glave mrtvačeve; jer po običaju toga kraja svako što dođe mrtvacu, donosi i pali sveću čelo glave njegove.Stanu, koja stajaše na vratima sobe i htede da se pozdravi s njime, on i ne vide, pod utiskom koji je na njega učinio ovaj prizor.Na čelu i licu pokojnice videle su se jasno duboke grebotine i brazde.Ona beše obučena i nameštena, kako se obično nameštaju mrtvaci.Sreta reče kmetu - predsedniku opštine, — koji je odmah dotrčao, čim je čuo da je došao pisar iz kapetanije, — da mu dobavi jednu ženu od reda, van domaće glote, pa onda pozva sve koji behu u toj sobi, da iziđu na polje. U sobi kod mrtvaca, ostaše samo: Sreta pisar, lekar, i ona žena, koju je Sreta tražio za to, da sa mrtvaca skida odelo, kad lekar otpoče sekciju. Bilo je već duboko u noć, kad je doktor Milan završio sekciju i sastavio protokol svojega lekarskog pregleda i mišljenja. Da bi čitatelji dobili pravu i jasnu sliku zločina, kao i način kako je on vršen i izvršen nad ovom nesretnom ženom, najbolje će biti, da nam to kaže ovaj zvaničan akat lekarev, koji ćemo ovde verno ispisati iz akata sudskih.On, od reči do reči, glasi: Protokol sekcije Po naredbi vlasti sreza ramskog, otišao sam danas u selo Srednjevo da izvršim sekciju nad ubijenom Radom ženom Miliše I. Jovanovića, koja je bila 37 godina stara, i koja je jutros, oko 7 sah. mrtva nađena u svojoj spavaćoj sobi. A. Spoljašnji pregled. 1. Mrtvo telo nađoh obučeno u obično mrtvačko odelo. 2. Ubijena bila je srednjega porasta i slabe muskulature u opšte, a boja kože bila je, po celome telu, prljavo bleda, anemična. 3. Kosa na glavi mrke boje i dugačka. 4. Trbuh umereno naduven od gasova. 5. Na leđima imaju obične mrtvačke pege. 6. Od spoljašnjih povreda bile su sledeće: a. Desna polovina čela, desno slepo oko i desna strana obraza otečeno je i modro; a kad sam kožu rasekao, videlo se da ima izliva krvi u mišićnome tkanju od silnih udaraca.Na desnoj jagodici i desnome slepom oku ima poviše grebotina, pričinjenih noktima.Nos je na mnogim mestima izgreben noktima, a nozdrve su pune usirene krvi.Usnice su ranjave s polja kao i iznutra.Desno uvo je modro, a na desnoj zaušnoj kosti ima modrica sa otokom od silnog udarca. b. Kapci desnog oka modri su i izgrebeni a oko (bulbus) podišlo je krvlju. v. Jezik je između zuba u polje izbačen i ranjav i odozgo i odozdo usled pritiska zuba. g. Na bradi je koža odrta na dva mesta u veličini od 5 para u niklu. d. Desna strana jabučice modra je i ima na mnogim mestima dubokih, krvavih grebotina, noktima pričinjenih.S preda je jabučica takođe modra i izgrebena.S leve strane jabučice, koja je takođe modra, ima tri poveće krvave grebotine, pričinjene noktima tuđe ruke. e. Spoljašnja strana desnog ramena modra je od udaraca kao i spoljašnja strana desne mišice niže ramena.Na desnom laktu koža je odrta na više mesta. ž. Grudi su s preda modre između dojaka do lažice, po svoj prilici od silnog pritiska kolenima. z. Na desnoj polovini trbuha ima malih modrica u visini slabine. j. Na desnoj preponi ima takođe tri modrice sa odrtom kožom. k. Na desnom kolenu odrta je koža na više mesta.Na spoljašnjoj strani kolena ima dve poveće ranice, na kojima je koža otkinuta. l. Sva unutrašnja strana levog kolena modra je, a s preda, na sredini leve cevi ima ranica od 5 santimetra dužine i 1½ santimetar širine.Osim kože povređeno je i meso.Pri pregledu genitalnih organa nisam našao nikakvih povreda. B. Unutarnji pregled. 1. Kad sam kožu od vrha brade pa na niže odvojio, pokraj jabučice do kotlaca, onda se mogla videti povreda, koja je nanešena ubijenoj od strane ubice. Sa desne kao i sa leve strane jabučice i vrata, bio je veliki izliv krvi u mišićnome tkanju, a rskavice jabučice prsle su s preda od silnog pritiska sa obe strane prstima. 2. Kad sam jabučicu u dužinu rasekao, onda sam uvideo, da i na sluznoj koži ima mestimice izliva krvi, a iz dušnika išla je penušasta krvava tečnost. 3. Kad sam grudni koš otvorio, našao sam pluća zalepljena za rebarnu postavu.Jedna i druga strana, pri raseku, bila je prepuna krvlju crnovišnjeve boje, pomešanom sa vazduhom.S polja su pluća izgledala marmorisana. U srčanoj kesi bilo je malo tečnosti a u komorama srca malo krvi, od česti usirene.Srce je bilo prilično obloženo salom a mišić je bio mlitav. 1. Drugih anomalija nisam našao pri sekciji. Lekarsko mišljenje. 1. Na pitanje, šta je u ovom slučaju glavni uzrok preke smrti? mora se ovako odgovoriti: Da je preka smrt nastupila usled stegnuća jabučice, jer je time bio sprečen pristup vazduha u pluća i napadnuta morala se ugušiti. Pisar Sreta, kao mlad i skorašnji činovnik i islednik, nije u svojoj službi do tada imao ovakav zamašan i interesantan slučaj, — a izvesno je, da ga nije imao ni docnije, ma da je neprekidno bio u policijskoj službi, u kojoj je još do skora bio na visokom položaju — te pošto je, ovim lekarskim pregledom kome je on neodstupno bio prisutan od početka do kraja, sobom se uverio o mnogobrojnim znacima nasilja nađenima na telu ove jadne žene, — on poče da pojima težinu zadatka, čije rešenje čeka sada na njega.Pošto je overio protokol sekicje, nekoliko minuta držaše ga u ruci mahinalno, sa ukočenim pogledom, uprtim na leš, koji pred njim, posle sekcije, u neredu stajaše.Svestan, da sad tek nastaje njegova uloga, on se mučaše mišlju kako i sa koga kraja da započne ovu kolosalnu istragu, koja mu se u njegovoj mašti predstavljaše kao kakva strahovita neman, koju on treba da savlada. Dok je pisar Sreta — pritisnut težinom utisaka, dobivenih usled sekcije, — razmišljao o zadatku, koji stajaše pred njim kao u kakvoj magluštini, — doktor Milan uz pripomoć one žepe, doveo je bio opet u red leš, u koliko je to bilo moguće, pa onda reče, da bi ga trebalo preneti u crkvu, da tamo prenoći; jer posle sekcije, ne bi bilo „savetno“ ostaviti ga kućanima i komšijama, koji smatraju za neku osobitu dužnost i pijetet, da cele noći sede kraj mrtvaca i čuvaju ga.Kako je doktor predložio, tako je i urađeno... Sad vi doktore, možete ići da se odmorite, reče Sreta, a meni valja još nešto da svršim večeras.Za tim se okrete i naredi predsedniku opštine — koji smatraše da je svojim položajem i dužnošću pozvat da bude neprestano uz „sreskoga“, — da mu nađe i dovede trojicu odabranih i poštenih ljudi.Razumem, reče predsednik sa vojničkom pripravnošću i gotovošću, pa ga u času, nestade.Već posle nekoliko minuta, dođe opet sa trojicom ljudi, koji po svemu, izgledahu da odista i jesu odabrani. Za sve to vreme, kroz gomile sveta, kojim beše pritisnuta avlija i trem pred kućom, promicahu: čas Stana, čas njena ći Mara, — koja sa Tanom beše stigla iz Gradišta.Ko je, pre jednoga dana, video bio Stanu, ne bi je mogao poznati ovoga večera.I njena glava, i njeno odelo, i njeno držanje i kretanje, sve beše u nekom neobičnom, dotle neviđenom neredu.Prolazeći nekoliko puta kroz svetinu, ona je, zabrinuto i pogruženo išla do na drugi kraj kuće, — do onoga odelenja gde je njena sna, mrtva nađena, — pa se otuda opet vraćala, ne znajući ni sama zašto to čini.Hukne tek samo, od vremena na vreme, odupre rukama o slabine i zaljulja glavom, pa onda joj se, iz širokih grudi, otme dubok i silan uzdah. Mara, na protiv, beše potpuno prisebna.Proturajući se kroz gomilu, mogaše se videti: čas u kujni, čas u štali sa kočijašem, čas u sobi dućanskih momaka, čas u onoj gde borave pokućar i sluge iz polja.Sa svima ona vođaše neke razgovore i mahaše živo rukama. - - - Kad predsednik dovede tražene ljude, Sreta pisar pozva glasno iskupljene radoznalce da se razilaze, i stajaše na tremu sve dotle, dok i poslednji seljak ne iziđe iz avlije.Za tim je, sa predsednikom i prizvatim ljudma: obišao celu kuću, i s ulice, i iz avlije; prošao kroz dućan i magazu kroz sve sobe, i kroz sve zgrade u avliji; ispitujući brižljivo, ne bi li našao od zlikovaca kakva god traga, koji bi mu pomogao da odredi pravac istrage.Došav predsoblju one sobice, u kojoj je pok.Rada mrtva nađena, on reče jasnim glasom: kamo gazda Ivko?Gde je stara gospođa?Momci dućanski, i sve sluge, neka se nađu tu, jer će mi trebati!Na ovaj poziv njegov iskupiše se, jedan po jedan, svi pozvani.Ivko se jedva izvuče iz svoje sobe, iz koje se, do ovoga poziva nije nikud micao.Po nepouzdanu hodu i batrganju nogama videlo se, da je i ovoga večera, kao i obično, poteglio više pića no što može da nosi; ovoga večera, mož’da, i više nego obično. Posle pitanja, što ih je postavljao: čas Ivku, čas Stani, čas pojedinima od momaka i sluščadi, — nastala su bila i uzajamna obaveštavanja o izvesnim faktima, o kojima su dvoje ili više njih imali da daju odgovore.Tako: bilo je objašnjavanja između Stane i Ivka; između njih i pojedinih momaka; i, između samih momaka i slugu uzajamno. U tom objašnjavanju Sreta ču kako Nikola, momak dućanski, reče Stani: vi znate gazdarice, da sam ja, čim ste mi jutros rano dali ključeve od dućana, otišao u dućan, i da sam tamo ostao na poslu sve dok vi niste došli u dućan i rekli mi da zatvaram, jer je gazdarica Rada umrla.Ova Nikolina reč o ključevima, pade kao meteor na Sretu, i u času, on je dovede u vezu sa rečima onoga seljaka, koga je sreo na ulazu u selo.Čitaoci će se setiti, da je onaj seljak rekao tada, kako mu je Nikola, momak dućanski kazao, da je op ključeve dućanske, kad je dućan prošlog večera bio zatvorio, predao Radi. — Kad sada ču ovo što reče Nikola, Sreta se zakameni.Na mutnome horizontu njegove istrage blesnu jedan zračak, koji, u mesto da ga razveseli, on ga naprotiv ispuni zaprepašćenjem.On, jedan običan pisarčić, bez ikakve isledničke prošlosti, bez ikakvog znamenitijeg i zapletenijeg događaja u svojoj službi, — on valja sad da ugazi u posao, za koji se oseti sitan i slabačak...Da li je moguće, — pitaše sam sebe u mislima, koje kao roj posuktaše i uzavreše u njegovoj neiskusnoj glavi, — da li je moguće, da treba da otpočne sa Stanom, sa gospođom Stanom, o kojoj je on znao dotle samo to, da je ona žena bogatoga i čuvenoga gazda Ivka i koju je on, sa izvesnim poštovanjem, nazivao uvek „gospođom Stanom“; koja je tašta čestitoga gazda Tana iz Gradišta, pa gospodar — Miće, pa gospodar Ivana Rankovića iz Beograda, pa mladoga i bogatoga Mihaila Žarkovića, iz Požarevca?Zar ova otmena gazdarica, koja stoji na čelu porodice, tako velike, čuvene i ugledne, porodice sa prostranim vezama srodničkim i poslovnim?Zar ta ponosita domaćica, koja je svojim ponašanjem i dostojanstvenim držanjem, u društvu i na ulici, ulivala izvestan respekt, zar ona ubica svoje snahe??...Spopade ga neka vrsta vrtoglavice, zatreperiše mu mišići lakom drhtavicom, i on oseti kao da kroz njih projuri neka vruća, bodljikava struja.Obuze ga neka, nepoznata mu, strava, kakvu oseća čovek, kad ugazi u kakav beskrajan, mračan prostor, u kome treba da nađe ono zašta je pozvan i pošao, a što bi on želeo čisto, da ne nađe i ne sretne.Lomeći se takvim mislima, on i ne slušaše više objašnjenja i razgovore, što se tu, u njegovoj neposrednoj blizini, vode. Trebalo je da prođe nekoliko minuta pa da se opet pribere.Poče ponovo da upoređuje šta je sve čuo: od onoga seljaka na drumu; od gospođe Stane; od gazda Ivka; od dućanskog momka, Nikole...Sve misli njegove, koje on na silu upućivaše i drugim pravcima, zbirahu se opet i ustavljahu neodstupno na faktima: da je Nikola, kad je 17. oktobra u veče, zatvorio dućan, predao ključeve, kao obično, pok.Radi; da ih je ona metnula u svoj džep od haljine; da je on sutra dan, rano u jutru pošao, kao i obično, sobi pok.Rade po ključeve, no da je Stana izišla pred njega i ona mu, preko običaja, ključeve dala; da Stana nije tada, pri predaji ključeva, ni reči rekla Nikoli o smrti Radinoj, nego tek posle jednog sahata, kad mu je došla u dućan i naredila da zatvara. Sve te fakte, — koji se nisu sporili ni sa koje strane, već na protiv, iskazima dotičnih utvrđivali, — on pretresaše u glavi nekoliko puta, i svaki put oni ga nagonjahu, neodoljivom silom logike, na zaključak: da u Stani mora da traži zločinca...I naposletku, njemu se učini kao da mu neko šanu: napred Sreto, ti služiš pravdi i istini!Padoše mu od nekud na um i one reči stare Jevrosime: „ni po babu ni po stričevima.“ I on se uspravi na jedan mah pa podiže odlučno glavu, koju dotle držaše duboko pognutu.Pogledom, koji pokazivaše sada čoveka odlučna i rešena, — on isturi desnu nogu malo u napred, kao što bi činio onaj koji je gotov i spreman, da se hvata u koštac, sa kakvim opasnim protivnikom svojim. Da ne bi se proniklo, koliko on mnogo polaže na reči Stanine i Nikoline, sada iskazane; da ne bi to bilo pre, no što bi on tu njihovu reč stavio na protokol i dao mu značaj pravnog dokumenta, — on ne hte više upuštati se u pitanja o ključevima, nego sede da u protokol uviđaja upiše uzbuđenom rukom ono, što je dotle tim uviđajem utvrđeno. Pisac ovih redaka nalazi, da će ovaj protokol, pored svega svog zvaničnog, suvoparnog oblika i stila, biti ipak od interesa za čitaoce, jer će on baciti puno svetlosti na činjenice, koje će, za potpuno razumevanje dela a i pri samom suđenju, biti od presudnoga značaja.Osim toga, taj dokumenat kao zvaničan akt, koji je jedan od važnih osnova presude, po ovome delu izrečene, govoriće mnogo rečitije i ubedljivije, no što bi to mogao pisac, kad bi ga samo u izvodu ovde saopštio.Te s toga, taj protokol ispisuje se ovde od reči do reči kako glasi u originalu: Rađeno 18. oktobra 1890. u Srednjevu. Policijski uviđaj Po delu ubistva Radojke žene Miše I. Jovanovića trg. iz Srednjeva. Kuća, u kojoj je izvršeno ubistvo, leži pokraj samoga druma koji vodi od Srednjeva za Pečanicu.S lica kuće, t. j. pored druma, postoji dućan, do njega magaza, a za tim jedna nameštena soba, velika; pa do nje druga, manja, takođe nameštena soba, u kojim sobama, po kazivanju ukućana niko ne obitava.Na zadnjem delu kuće, t. j. iz avlije ima, duž cele kuće, otvoren hodnik na stubovima.S desne strane ovoga hodnika, postoje vrata za ulaz u dućan, a s leve druga za ulaz u jedno malo predsoblje iz koga se opet ulazi u veliki hodnik pred sobama napred spomenutima.Na iskraju ovoga hodnika, a na zapadnoj strani, postoje vrata za sobu, u kojoj su, po kazivanju ukućana, spavali svekar i svekrva ubijene, te noći, kad je ubistvo izvršeno.Iz ove njihove sobe imaju vrata za ulazak u onu sobu s lica, koja je napred opisana pod imenom: „manja nameštena soba“. Sem što se na otvorenom hodniku, na desnoj strani nalaze vrata za dućan, a na levoj vrata za, već pobrojana odeljenja, — imaju još jedna vrata, kojima se, iz otvorenog hodnika, ulazi u odeljenja, gde je pok.Rada nađena.Prvo se ulazi u predsoblje, i koga dvoja vrata vode: jedna desno u sobu, u kojoj je ubijena Rada nađena mrtva; a druga, levo u magazu.Iz ovoga predsoblja može se ući u magazu samo tako, kad vrata, između predsoblja i magaze ne bi bila pritisnuta ranom, kao što je danas slučaj, da u magazi ima žita, koje je smešteno uza sama vrata, u dubini za ¼ hvata, te je prolazak nemoguć, dok se žito ne bi diglo. Vrata, kroz koja se iz otvorenog hodnika ulazi u predsoblje pok.Rade, zatvaraju se bravom koja je i danas u dobrom stanju.Odmah do ovih vrata ima prozor; a u sobi, u kojoj je pok.Rada nađena, ima dva prozora.Na svima ovim prozorima, t. j. i u predsoblju i u sobi, postoji gvožđe, te je prolazak kroz prozor nemogućan. Kuća ova ograđena je sa svih strana, i to: sa strane južne i zapadne, zgradama, a samo sa severa tarabom od jednog hvata visine.U avliju se ulazi: sa zapadne strane, velikom kapijom, koja je između zgrada, a koja se bravom zaključava; a sa severne strane kapijom omanjom, koja se zatvara rezom i šipom. Pregledavši pažljivo vrata, kako ona, kojima se ulazi u predsoblje, tako i ona iz predsoblja za u sobu, u kojoj je pokojnica nađena, nismo našli nikakvih tragova od nasilja i povreda.Isto tako i sva tri prozora našli smo potpuno zdrava i dobro zatvorena.Po kazivanju svekrve Radine, — koja je prva u njenu sobu ušla, — vrata na predsoblju bila su zatvorena ključem, te s toga, pošto pok.Rada ne beše u obično vreme ustala, a na lupu ništa iznutra ne odgovaraše, — ona — svekrva — bila je primorana, da uzme ključ od podruma, te da, njime otvori vrata predsoblja i tamo uđe.Ušav, na taj način u predsoblje, svekrva pok.Rade tvrdi, da je ključ od vrata predsoblja našla na prozoru, do vrata; a prozor da je bio potpuno zatvoren sa svima oknima zdravim, kao što je i danas.Vrata pak sobna — po tvrđenju svekrvinom — bila su samo pritvorena, i kad ih je ona otvorila, videla je pok.Radu potpuno obučenu, mrtvu, sa glavom na patosu a nogama na krevetu.Usled ovakog tvrđenja svekrvinog, uporedili smo ključ, kojim je ona vrata otvorila, sa pravim ključem od predsoblja, koji je, po njenom kazivanju bio na prozoru predsoblja, i našli smo: da se ova dva ključa ne slažu među sobom po spoljnoj formi; ali da, zajista, i jedan i drugi otvaraju bravu na vratima predsoblja, s tom samo razlikom, što onaj pravi lako i odmah otvara, dok onaj drugi teže radi i mora se po nekoliko puta okretati, dok se se brava ne otvori. Pregledali smo, dalje, tačno krevet, na kome je svekrva, kako ona kazuje, našla pok.Radu mrtvu.Od četiri jastuka spavaća, nađosmo samo jedan čist, a sva tri ostala bila su na gdekojim mestima isprskana krvlju.Isto tako bio je krvav i onaj kraj jorgana koji je bio na uzglavlju, a okrvavljen je, po svoj prilici, nosom iz koga je krv tekla.Na patosu nije nigde nađeno tragova od krvi, ma da je brižljivo traženo povodom kazivanja svekrvinog, da je pok.Radu našla sa glavom na patosu. U ovoj sobi, gde je pok.Rada nađena, samo je krevet (krevetske haljine) malo ispreturan, a ostali nameštaj u sobi potpuno je u redu, po kazivanju svekrvinom, niti od njega što fali. Uzev sve napred izloženo u prizrenje, držimo: 1. da je ovo ubistvo izvršeno jedino iz mržnje i osvete, a nikako iz koristoljublja, jer iz sobe pok.Rade, pa ni iz kuće, ništa nije odnešeno; 2. da je ubistvo moralo biti izvršeno s večera, dok pok.Rada nije još ni legla bila da spava; jer se samo tako da razumeti, što je ona nađena potpuno obučena, onako, kako je preko dana išla; 3. da onaj ključ od predsoblja, nađen na prozoru, nije mogla metnuti tu pok.Rad; već je to učinio ubica; jer, ne da se izvoditi, da bi pok.Rada, zaključav vrata predsoblja, vadila iz brave ključ i metala na prozor, kad se zna da, pored ključa stoji u bravi, ne može se drugi s polja uturiti, i tako je zatvor sigurniji; 4. da su ubice bili, ili sami ukućani ili su ovi sa ubicom, s polja, bili u dogovoru; jer se ne da ni zamisliti da bi stranac, za izvršenje ubistva, nabavljao ključ; no neka bi baš i to bilo, ubica ne bi imao potrebe, da po izvršenom zločinu, ubijenu zaključava; već bi, što je sa svim prirodno, starao se da što pre umakne sa mesta dela, te bi i vrata ostala otvorena.Ovo zaključavanje vrata po izvršenom ubijstvu, može se objasniti samo tako: da je kogod iz kuće bio izvršilac dela, a vrata da je zaključao posle samo s tom namerom, da bi pred svetom izgledalo, da je Rada umrla naprasno, kao što je, po tvrđenju suseda, takav glas jutros rano i rasturen bio po selu, od strane ukućana; 5. da je nad Radom izvršeno ubistvo, na svu priliku u njenom krevetu; da je ona u krevetu ostala do sutra dan; i, da nije mogla biti s glavom na patosu, kako njena svekrva tvrdi, jer bi, u tom slučaju, bilo krvi i na patosu, kao što je nađena na jorganu i jastucima. Sem ovde iznesenoga stanja stvari, nemamo šta drugo da primetimo, a na kazato zaklećemo se. Milan Mišić Jovan Mitrović Stojan Bogdanović Prisustvovao uviđaju, Milosav Bogić predsed. opšt. Rukovodio uviđaj pisar sreza S. N Đurić Bilo je već četiri sahata od noći, kad je Sreta završio protokol policijskog uviđaja.Umoran, i duhom i telom, on iziđe iz kuće Ivkove, pa pređe preko širokog druma u mehanu, da se odmori i večera.Šta je, za vreme večere i dok nije zaspao, smišljao on; a šta se, opet, te noći događalo u kući Ivkovoj, ne zna se.Ali, kad je Sreta 19. oktobra u jutru, izišao iz svoje sobe u kafanu na kafu, dočeka ga na vratima predsednik Milosav i saopšti mu, da je noćas stigao i Miša iz Pešte.Kafana je bila već prepuna naroda, te se čula vreva kao u trmki.Sve što beše tu, govorilo je, razume se, ni o čemu drugom, već o ovom mučkom ubijstvu.Ta vreva utiša se za časak, kad Sreta kroči u kafanu. Predsednik ponudi ga da sedne za jedan sto u uglu, pa onda viknu seljacima, koji oko toga stola behu posedali, da se uklone. Maločas mi kaza Mirko Jovin, da mu je jutros pričao neki Stojan Milosavljević, kako su, on i Vasa Mirković, videli noćas, na jedan sahat pred zoru Mišu i Stojadina Vujičinog u sokačiću ispred kuće Vasine, gde su nešto poverljivo i tiho govorili.Bilo je reči i o ovoj nesreći... Kako bi bilo, produžavaše predsednik, da dobavimo Stojana i Vasu pa da vidimo šta će oni vama reći? - Naredi da se ti ljudi odmah dobave.Zatim razberi tačno: u koje je doba noćas došao Miša?Jesu li ukućani bili budni kada je on stigao?Da li je istina, da je on noćas po dolasku s puta, izlazio iz kuće i kuda?Je li ko sa strane dolazio u kuću?Obrati u opšte pažnju na kuću i ukućane, kuda odlaze i ko im dolazi...Razumem, reče predsednik, pa salutirajući po vojnički, ode a Sreta zovnu mehandžiju i naredi mu, da mu u njegovoj sobi (u kojoj je prenoćio) spremi sve što je potrebno za pisanje. Još sinoć, pošto je učinio uviđaj, a pre no što je sastavio protokol uviđaja, Sreta je, po konjaniku — panduru, poslao kapetanu u Gradište izveštaj.Toga izveštaja nema u aktima ovoga dela, počem je on bio poverljive prirode, i tako se ne zna sadržina njegova. Doktor Milan otputovao je toga jutra za Gradište, jer ovde nije više bio potreban, a tamo su ga očekivali njegovi lekarski i službeni poslovi. Celoga toga dana, Sreta je radio u jednoj od mehanskih soba, pošto je odbio bio ponudu koja mu je od Stane i Ivka činjena, da radi u njihovoj kući, u kojoj su mu stavljali na raspoloženje sobu, koju on izabere. Ispitivao je mnoga lica: i komšije, i sluge, i dućanske momke; ali toga dana (19. oktobra), nije hteo ispitivati: ni Ivka, ni Stanu, ni Mišu.Nalazio je da je u redu ne dirati ih, zbog pogreba pok.Rade, koji je bio toga dana, a na kome je bio i brat pok.Rade, konjički kapetan Jova Mihailović, koji je oko podne stigao iz Aleksinca, gde je bio sa službom. Posle pogreba, kapetan Jova pokušao je da nasamo govori sa Sretom, ali mu je ovaj savetovao da on ne čini ništa, što bi izgledalo kao uticanje na ljude ili na tok istrage; jer, to bi moglo samo da slabi i dovodi u sumnju autentičnost osnova i okolnosti, koje opredeljuju pravac istrazi, a upućuju na pronalazak ubice... Sutra dan 20. oktobra, oko 3 sahata popodne, puče po selu glas, da je pisar Sreta uhapsio: gazda Ivka; njegovu gazdaricu Stanu; njegovoga sina, a muža pok.Rade, Mišu; Stojadina Vujičinog — Rajičića, težaka iz Srednjeva.Radoznali seljaci skupljali su se oko kuće Ivkove, da se uvere o istinitosti pronesenog glasa; jer, to beše u njihovu selu veliki događaj, i jer se verovalo, da vlast neće, ni smeti ni hteti, udariti na kuću gazda Ivkovu.Ali, došavši blizu kuće, ona odista videše seosku stražu oko nje.Čuše da je ćata već poslao čoveka na konju, da iz kapetanije, iz Gradišta, donese okov za Stojadina, koji je zatvoren u opštinskoj apsani.Razabraše i to, da su Mara i Tane, čim je uhapšena Stana, seli na kola i otišli za Gradište. --- Glas, koji je kao munja projurio kroz selo, bio je istinit.Sreta je toga dana, u 2 sahata po podne, doneo rešenje o pritvoru, i već u 2½, bili su lišeni slobode: Ivko, i Stana, i Miša, i Stojadin. Sreta je radio brzo, bez odmora.Činilo mu se, kao da ga nešto iz njegove unutrašnjosti goni na posao, u kome je valjalo imati: i izdržljivosti, i okretnosti, i bogme, i kuraži.Sve se plašio da mu sveži, i još dovoljno neutvrđeni tragovi, ne iščile; a bio je na čisto sa svojom savešću i ubeđenjem, da je našao prave izvršioce i saučesnike u ovome jezovitom zločinu.To ubeđenje stvorilo se u njemu: po načinu, kako je zločin vršen; po licima koja su u njemu učestvovala; po pobudama koje su ga diktovale; i najzad, po interesima, koji su, ubistvom ove nesretne žene, imali da budu zadovoljni.Jer, Stani i Ivku trebala je druga, mlada i zdrava snaha, od koje su se mogli nadati i unučićima; Miši je trebalo da se uprazni mesto, koje je imala da zauzme osamnajestogodišnja, lepuškasta i vragolasta Dostana, za kojom je čeznuo već od nekoliko meseci, a čija mu je mila i zanošljiva slika, lebdila pred očima kuda god se kretao.A Stojadinu, koji je ceo svoj vek provodio u besposličenju i bančenju; koji nije imao imanja, da od njegova prihoda podmiruje troškove, što ih je činio po mehanama i saborima; koji nije voleo da radi, a hteo je da predstavlja nekakvoga đilkoša seoskog, — njemu je trebalo mnogo, mnogo novaca, do kojih nije mogao doći sitnim krađicama, pri kojima ima za malu dobit da riskuje mnogo, te da se, mož’da opet, jednog dana nađe u beogradskom gradu, u kome je već jednom bio „na popravci“. Sve to, spojeno sa okolnostima koje je dotle prikupio, a što je Sreta, pošto je izvršio hapšenje, nekoliko puta još pretresao ponovno u svojoj glavi, — on se oseti umiren i zadovoljan sobom, verujući da je na putu, kojim će se dati satisfakcija pravdi, i ljudskoj i božijoj. „Osnovi podozrenja“, koji su u samom početku ove istrage pribavljeni bili, a na kojima je Sreta doneo svoje rešenje o pritvoru, bili su ovo: I. Protiv Stane i Ivka. 1. Policijskim uviđajem i priznanjem njihovim utvrđeno je: da je Rada nađena mrtva u svojoj sobi; da su vrata od predsoblja, kroz koje se ulazi u sobu Radinu, bila zaključana; da je ključ od tih vrata, nađen unutra, na prozoru predsoblja; da su prozori čitavi i nepovređeni; i, da ni jedno krilo nije bilo otvoreno, te da bi se moglo držati, da je ubica, po izvršenju dela, mogao ključ ubaciti s polja.Dakle, da je sve bilo zatvoreno, i, da ni kakvih drugih izlaza ni ulaza nije bilo za odeljenje Radino, a međutim, po lekarskom mnenju, Rada je udavljena tuđom rukom.Kad se sve ovo dovede u vezu sa priznanjem tuženoga Ivka i Stane: da su toga večera sami, bez momaka, bili u kući; da su imali podrumski ključ koji otvara predsoblje, a koji je bio kod Stane; i, da je ona sutra dan, baš tim ključem i otvorila predsoblje te Radu našla mrtvu u njenoj sobi, — sve to nesumnjivo utvrđuje: da su Ivko i Stana, po izvršenom ubistvu, — i pošto su onaj pravi ključ metnuli na prozor predsoblja, iznutra - sami zatvorili vrata od predsoblja onim podrumskim ključem, a da su Radu mrtvu ostavili unutra, u nameri, da pred svetom predstave, kao da je Rada umrla, — što je Stana sutra dan i pokušavala, kako su to ispitani svedoci utvrdili.Bili su, dakle, u vreme dela na mestu i u takvim delima, koja se drukčije ne bi mogla objasniti, nego da su baš oni ovo ubistvo izvršili.Pored toga, trudili su se da prikriju i otklone, ovakom radnjom svojom, sumnju od sebe, te da isleđenje osujete. 2. Sutra dan, kad su pok.Radu mrtvu našli, nisu odmah o ovome slučaju izvestili mesnu vlast, — što tvrdi Milosav Bogić, predsednik opštine, a što i sami priznaju, — već su, na protiv, pohitali da mrtvaca što pre okupaju i spreme.Čak i na opomenu Ognjana Nedeljkovića: da ne treba pokojnicu ništa dirati, dok ne dođe vlast i lekar, — tužena Stana odgovorila je: „šta će nama ko i šta ima tu da gleda, kad se vidi da je žena umrla“, pa onda podviknula sakupljenim ljudma: „izlaste ljudi na polje da se žena okupa, spremi i namesti!“ Ovako njihovo postupanje jasno pokazuje, da su to činili u cilju, da ubijenu Radu čas pre okupaju i krv joj speru, te tako unište tragove svojega zločinačkog dela. Protiv same Stane: 1. Nikola Stojković, momak dućanski, i Života Marjanović, pokućar, tvrde: da je prvospomenuti Nikola, ključeve od dućana predao, 17. u veče, Radi, koja i rukuje tim ključevima i ona ih metnula u svoj džep; a po tvrđenju istih svedoka, sutra dan u jutru, pre no što se i saznalo za smrt Radinu, te ključeve je Nikola primio od Stane, što i ona sama ne poriče. 2. Ovi isti svedoci tvrde, da se Stana često svađala sa Radom.Života Marjanović, pak, tvrdi još i to: da je Stana jednom prilikom, na nekoliko dana pred ubistvo rekla pred njim: da mrzi Radu kao kučku, i, da ne može da je gleda očima.A Milosav Jovanović iz Srednjeva, koji je takođe ispitan kao svedok, tvrdi: da je Stana jednom u dućanu, u kome se i on — svedok — bio desio, kazala: „ja sam moga sina zarobila, ja ga moram i odrobiti“; i, 3. Sluge Ivkove: Jovan Pavlović, Života Marković, napred spomenuti Nikola Stojković i Sima Jovanović tvrde, da je Stana, 17. u veče, navaljivala na njih, dok su još bili za večerom, da se požure, pa da idu spavati; a na Životu i po drugi put navikivala, da ide na spavanje.Svi ovi saglasno tvrde još i to: da je Stana, 18-og oko 3 sahata po ponoći, dolazila na prozor njihove sobe, gde su oni spavali, i budila ih da idu na posao. Sve ove pravno dokazane okolnosti znatno potkrepljuju osnove podozrenja, pribavljene protiv Stane, a izložene u odeljku I. tački 1. Protiv Stojadina Rajčića 1. Svedodžbom Vase Mirkovića, koja se utvrđuje iskazom Stojana Milosavljevića, dokazuje se: da je Stojadin, 19-og u jutru, na jedan sahat pred zoru, dakle u nevreme, sastajao se tajno sa Mišom, mužem ubijene Rade, i sa njime na samo razgovarao; da je Miša tada pitao Stojadina, „što nisi to odmah izvršio“, a Stojadin mu odgovorio: „sad sam mogao, pa sad sam i izvršio“; 2. Njegova lažna odbrana, da se sa Mišom, po povratku ovoga iz Pešte, nije nigde sastajao; dok svedoci Vasa i Stojan potvrdili su, i na suočenju sa njim, da je taj sastanak i razgovor, između njega i Miše odista bio; i, 3. Priznanjem njegovim utvrđuje se, da je toga večera — pred ubistvo, — bio u dućanu tuženoga Ivka, dakle na mestu, i baš pred izvršenje dela.To potvrđuje i svedok Jovan Marić. Protiv Miše: — 1. Njegov sastanak u nedoba, sa Stojadinom, što on ne priznaje, i ako su mu to, na suočenju, utvrdili svedoci očevidci; 2. Iskaz Nikole Stojkovića, momka dućanskog, da je između njega i Rade bio rđav život; 3. Svedok Anđa, kći Boge Stevanovića, tvrdi: da je Miša preko njega — Stojadina - slao pare nekoj devojci Dostani, sa porukom, da će je uzeti za ženu, samo dok uspe, da svoju sadašnju ženu otera, ili je kud skloni - - - - Pošto je Sreta na osnovu ovih, ovako na brzu ruku pribavljenih dokaza, pritvorio one, koje je držao za krivce, poslao k tome, po konjaniku, izveštaj kapetanu, pa je onda živo nastavio dalji rad i radio duboko u noć.A sutra dan, 21. oktobra, ispratio je: Stanu i jednog stražara sa njom, na Ivkovim kolima; na troja kola metnuo je ponaosob: Ivka, Mišu i Stojadina (ovoga u okovu), a svakoga, sa po jednim pouzdanim čovekom pod oružjem, koje mu je ljude predsednik Milosav, kao takve našao i dao. Posle pola sahata spremio se i sam da, sa svojim pandurom, krene za Gradište.Kad se htede popeti na kola, koja čekahu na njega pred mehapom, — iz gomile ljudi, što behu tu oko kola njegovih, — priđe mu nekoliko viđenijih domaćina pa šanuše: ako Boga znaš gospodine, ne puštaj ih otuda; jer, ako se sada vrate, naročito Stojadin, nama ne ostaje drugo nego da selimo iz Srednjeva. Gledajte vi svoja posla, a vlast činiti što treba po zakonu, odgovori Sreta i pope se na kola, viknuv panduru da tera.Pandur ošinu konje, koji poleteše ispred mehane u kasu, a gomila seljaka, što osta pred mehanom, pozdravljaše ga: „sreća gospodine!“ Istraga, koja je otpočeta u Srednjevu nastavljena je i u Gradištu; ali, sad je veš išlo mnogo sporije; jer, Sreta je morao od vremena na vreme, laćati se i drugih poslova, koji su u našim sreskim kapetanijama i mnogobrojni i raznovrsni, a koji ga dok je radio u Srednjevu nisu, kao ovo sada u Gradištu, ometali gotovo svakog časa u radu. U Srbiji islednici nisu ono, što su oni u drugoga sveta, gde svaki organ državni, ima svoju određenu funkciju i tačno obeležen krug rada.Dok jedan engleski, ili nemački islednik, — koji godinama vrši tu svoju službu na jednom mestu, — ima sve svoje staranje i svu svoju, specijalno isledničku spremu, obogaćenu dugogodišnjim iskustvom, da posveti isključivo delu koje traga, — dotle jedan naš sreski pisar koji bude „određen da radi na krivicama“ — kako se to u nas kaže, — ima da se bavi istragom, po svim krivičnim delima, počev od najtežih i najzapletenijih zločina, pa do najsitnijih, tako zvanih „policijskih istupa“, po kojima ima još i da sudi, i da donosi „konačne“ presude ili rešenja.Osim toga, on mora da vrši i mnoge druge poslove, koji su, sticajem političkih ili drugih kakvih okolnosti, pretežniji od isledničke dužnosti po shvatanju, kapetanovu, načelnikovu pa i ministrovu.Koliko se puta desi da načelnik okruga, probuđen u po noći iz sna dobije od ministra šifrovanu depešu sadržine: „saznao sam sa pouzdane strane da su se N. N. i N. N. iz N. sa još dvadeset ljudi krenuli iz N. gde su u emigraciji da, na raznim tačkama, uđu u Srbiju sa opasnim buntovnim smerovima; oni nose sobom, u cilju da rasturaju, neke proklamacije, slike, brošure, i t. d. Naredite odmah svima činovnicima područnog vam okruga da u svome domašaju obraćaju, i danju i noću, najozbiljniju pažnju; da obiđu i pregledaju svaku opštinu, pa ako bi na ljude naišli da ih pohvataju i stave pod jaku stražu; a vi ćete me o tome ovim putem izvestiti“. — Biva, da načelnika po nekoliko puta zanoć bude sa ovakim depešama.On opet, budi tako svoje „područne mu“ kapetane, a kapetani svoje pisare i predsednike opština.Napravi se tako čitava uzbuna po celoj zemlji koja, za 10—15 dana, ustavi sve druge poslove; pa najposle od svega toga ispadne: „tresla se gora, rodio se miš“.Na kraju kraja, ministar sazna, da je to bio nekakav isterani činovnik, „odani privrženik postojećeg stanja, i veran podajnik“ i t. d. koji je „dostavio, tamo gore“: kakva strahovita opasnost preti svemu što postoji; i, kako bi u zemlji bila čitava revolucija, „buna“, prevrat, da on nije brižljivim i bodrim okom, danonoćno pratio kretanje ovih prevratnika, i „blagovremeno“ javio, da se preduzmu mere za sprečavanje njihovih opasnih umišljaja i planova.On je, — naravno, je sve „srećno sprečeno“ i otadžbina spašena. — javio se docnije lično gospodinu ministru, da je on bio taj anonimni dostavljač, moleći, da se njegova „revnost i osvedočena odanost“, nagradi kakvom „službicom“, koju je ranije imao, pa ju, „obeđen za nekakav deficit“, bio izgubio. Nisu retki slučajevi, da kapetan i svi pisari jednoga sreza, krenu u poteru za hajducima, a sreska kapetanija ostane po nekoliko dana sa jednim praktikantom, često bez i jednog pandura.To isto biva i onda kad kakvo „visoko otačanstveno ili strano lice“, hoće da proputuje kroz dotični okrug, a gospodin ministar ima uverenja, da putevi i mostovi nisu u „dobrom stanju“.I onda se, „na vrat na nos“, naređuju kuluci, bez obzira na to: što su nepouzdane apsane pune krivaca, i što je žetva strmnine, ili berba kukuruza i grožđa u najvećem jeku, te često od jednog dana zavisi, da od bogata berićeta postane pustoš. - - Pok.Kralj Milan često je govorio, kako je on, za sve vreme svoje dvadesetogodišnje vladavine bio te sreće da uvek, putujući po Srbiji utabava drumove, kojih se posipanje šljunkom završavalo na brzu ruku, tek u oči njegova prolaska. — A kako li je tek onda, kad dođe nova vlada pa pregne, svim bićem svojih rodoljubivih članova, da „državna kola“, na osnovu „državnog programa“, izvlači iz blata, u koje su zapala razuzdanošću prošloga režima, obeleženoga izopačenim slobodoumljem i idejama, presađenima sa razvratnog zapada; idejama, za koje naš narod još nije dorastao ni sazreo?Ili obratno; kad posle jednoga režima, — koji je ovako oduševljeno prezao se u kola da ih izvuče na suvotu — dođe opet onaj, ranije osuđivan „razvrat“ i „raspasanost“, te se zapne „ iz doba crne reakcije“? U oba ovaka slučaja, pa i pri svakoj drugoj „načelnoj“ promeni vlade i režima, — policija je tu, da obezbeđuje i utvrđuje zemljište novome poretku i novom stanju stvari.Razume se, po sebi, da nova vlada u prvim danima svojega života, i kao prvi svoj posao, uzima u pretresanje policijski „aparat“, ispitujući, koliko se na njega „za izvođenje svoga programa“ može pouzdati.Pored traženih podataka, stižu oni u obliku „izjava“ ili čestitaka, i s one strane, od kuda nisu ni očekivani.To čini te za punih 15-20 dana, službene novine pune se ukazima, kojima se, načelnici okružni, kapetani i pisari sreski, premeštaju i penzionišu, ili otpuštaju, sve „u interesu državne službe“.Za tim prođe opet 15-ak dana, dok novopostavljeni prime, a bivši predadu dužnost.I tako, za punih šest nedelja, često i dva meseca, u celoj zemlji ništa se drugo i ne radi.Svi poslovi, pa i islednički, stoje u onome stanju, u kome ih je zastala ta promena, zbog koje jednima smrkava, a drugima sviće. Kad i ova jurija prođe; kad svaki pionir novoga poretka državnog, bude na svojoj poziciji, — nastaju sad pripreme za izbornu borbu, koja rezultatom svojim treba da dokaže: da je narod sav, oduševljen za novo stanje; i, da je ona „većina“, — koju je prošla vlada „crne reakcije“, odnosno vlada „razvratnih i nastranih ideja“, imala u narodnom predstavništvu, — dobivena bila nesavesnim ujdurmama i nasilnim merama (u jednom slučaju „ozgo“, u drugom „ozdo“).Treba, dakle, pre svega, obezbediti za novo stanje opštine, što može opet biti samo tako, ako časnici — počev od predsednika pa do ćate i birova, — budu „naši ljudi“.I svoj onda načelnik okruga juri po srezovima kapetan i njegovi pisari, (kad su „sudbonosni dani“, onda i praktikanti), po opštinama, u cilju, da se što pre izvrši smena opštinskih časnika; da stari, bilo milom bilo silom, uprazne mesto, za koje ima po desetinu i više kandidata, svaki sa puno obećanja i uverenja: da će njegova opština, sva listom, birati za poslanika onoga, koga vlada poželi, samo ako on bude predsednik, odnosno „član suda“ itd. Kad se uzme u račun još i to: da u Srbiji, ovakve, iz osnova, „načelne“ promene bivaju vrlo često, kadšto, po dva i tri puta za godinu; da većina policijskih činovnika promeni, za godinu dana, po tri-četiri mesta, s kraja na kraj Srbije; da, neki od njih, za toliko vremena, po dva-tri puta budu isterivani i opet vraćeni u državnu službu, — na osnovu § 76 zakona o činovnicima građanskog reda, koji je talisman za sve vlade od pre dvadeset godina; — i najposle, kad se zna: da su naše sreske kapetanije mesto, u koje se stiču, kao bujica u jarugu, svi poslovi, svih grana državne uprave, pa i sudstva; i da, za svaku neizvršenu, ili kasno izvršenu naredbu, koje bilo više državne vlasti, odgovara dotični činovnik, kome je ista na izvršenje predata; kad se sve ovo ima na umu, — onda, je li čudo, što delikatni poslovi istraga, u kojima leži garantija za zaštitu jednog uzvišenog interesa uređenoga društva i države, ne idu u nas onako, kako bi to trebalo da bude, i kako je u drugoga srećnog sveta?Čudno je, na protiv, da je i ovako kako je! Pošto su optuženici, sa sprovodom prispeli u Gradište i smešteni gde treba, stigao je, ubrzo za tim i Sreta pisar.Prolazeći pokraj mehane „Braničevo“, — koja je preko od kapetanije, — on vide pred njom, gomilu radoznalih građana, koji ih kad mimo njih prolažaše, pozdravljahu nekako drugače, — sa više poštovanja - no što su to do tada činili.I onaj poslednji ostatak sumnje i kolebanja njegova: da ne bude prenaglio? da ne bude, (zaveden okolnostima, za ocenu kojih trebalo je, mož’da više spreme i iskustva no što ga je on imao), učinio nepromišljen korak, koji će imati štetnih posledica i po stvar koju radi, i po njega lično?... i taj poslednji trag bojazni, što ga je poneo bio sobom iz Srednjeva, a kojima se nosio celim putem, - iščeze sada sasvim; jer, u očima i na licima ovih građana, — među kojima je video mnoge što su bili po svačemu prvi u Gradištu, — on pročita odobravanje.To ga ispuni hrabrošću i uverenjem, da je i on, i njegova istraga ovoga strašnog zločina, na pravome putu. Kad je sišao s kola, u avliji kapetanije, Sreta vide na pragu hodnika dva advokata iz Požarevca, koje je on dobro poznavao.Jedno beše njegov „prika“ Branko a drugo Timotije Rogić, koji je nekada bio kapetan ovoga sreza, a sad kao penzionar advocira.Oba su dotrčali u Gradište još jutros rano, jer se već prošlog večera (20.) čulo i u Požarevcu, o hapšenju, izvršenom u Srednjevu.Svaki od ovih advokata „osećao je za potrebno“ da se nađe tu, pre drugih, te da se stavi na raspoloženje porodicama pohapšenih „za pisanje žalbe protiv rešenja o pritvoru“, nadajući se da će ga posle, kad dođe stvar do suda, uzeti i za branioca; a to bi značilo, uloviti masnu gusku“.Istina, bilo je u Požarevcu još 10—12 advokata, među kojima i takvih, koji su bili na glasu, naročito kao „vešti branioci“ krivaca.Branko i Timotije znali su to dobro, ali su računali mnogo i na onu narodnu: „ko pre devojci, onoga i devojka“.Tu se našao i neki Savko Milić, biv. činovnik policijski, koji se, — pošto je bio otpušten iz državne službe, — nastanio bio i živi, već nekoliko godina u Gradištu (odakle je i rodom) i bavi se stalno piskaranjem pod imenom „privatni pravozastupnik“ kako je se redovno potpisivao i predstavljao...Stekao je bio reputaciju u Gradištu i okolini, da je vešt i za čisto advokatske stvari, ali naročito za posredovanje kod vlasti, jer je u više slučajeva, na „vešt način“, izbavljao ljude, kad su zapadali „bede“ i apsa. Siromah Tane, čim je prošloga dana došao bio sa Marom iz Srednjeva, on, u velikom jadu svome, potraži Savka, koji bi mu u ostalom i sam bio došao, da je znao šta se dogodilo.I eto, Savko sad čekaše na dolazak pisara Srete, pa da „rasmotri“ rešenje o pritvoru i napiše žalbu.Tane nije uzeo za taj cilj ni jednoga od one dvojice advokata požarevačkih, ma da su mu se oba, svaki ponaosob ponudili bili čim su stigli iz Požarevca, stavljajući mu na raspoloženje svoju „pravnu pomoć i znanje“.Nije ih uzeo za to: što je još juče angažovao bio Savka; a i zato što je depešom pozvao bio iz Beograda g. Jocu, glasovitog advokata, biv. kasac. sudiju, i biv. ministra, koga zovu tako iz svih krajeva Srbije, uvek kad se desi, da kakav „masan gazda“, zapadne nepažnjom u procep - a tada se, naravno, i ne pita „šta će to da košta“. Ona dva advokata, kad im nije moglo upaliti kod Tana, vrzahu se sad oko kapetanije, neće li naići na koga od familije onoga seljaka (Stojadina) da dobiju bar što god, kad su se već zakanili i učinili put i trošak.A kad pred veče stiže iz Srednjeva i konjički kapetan Jova, brat ubijene Rade, onda su se oni nalazili i oko njega, računajući, da ni ta pozicija nije za odbacivanje.Obojica su uspeli unekoliko.Branko je dobno da zastupa Stojadina - koji je smatran kao „fizički“ izvršilac ubistva; a Timotije opet, posredovanjem svoga „starog prijatelja“ Savka, — koji je brata pok.Rade uveravao, da će on voditi brigu, za pribavljane dokaza protiv pohapšenih zločinaca, - dobio je sutra dan već i „punomoćje“, vlašću utvrđeno, da kapetana Jovu, kao privatnog tužitelja, zastupa neograničeno. Kapetan Jova, ostaviv tako stvar u „pouzdane ruke“ svojega prijatelja Savka, i advokata Timotija, - koga mu je Savko kao savesnog i sposobnog preporučio, - on je već sutra dan, 22. oktobra, bio u Požarevcu, jer je hitao da se što pre vrati u Aleksinac, gde tek što je bio doselio i gde je ostavio jedno bolesno dete u postelji. U Požarevcu mu prijatelji svetovahu, da uzme još jednoga advokata, navodeći za razlog to, što je stvar zamašna i zapletena.Za to su oni imali i drugih, pretežnijih razloga, ali im nije bilo ugodno i prijatno iznositi mu i njih.Jova je poslušao svoje prijatelje i... bio im je docnije zahvalan na tome savetu. Za unošenje više svetlosti, koja je potrebna u svakome poslu, a naročito u opisivanju jednoga, ovako teškog zločina, — koji — je predmet ove naše istinite priče, — neće biti zgorega, upoznati čitatelje sa nekolikim pismima, jer će i ona, poslužiti u neku ruku tome cilju.Ona će, sama sobom, osvetliti drugu jednu stranu ovoga dela, a u isto vreme izneti jednu odvratnu sliku, koja pokazuje da u nas na žalost, i ako nema sve ono što je dobro u drugoga sveta, ima, kao i tamo, svega onoga što ne valja i što predstavlja mračnu stranu ljudske prirode. Ta pisma pokazaće da ima ljudi, koji ne zaziru, da u tuđoj nesreći i padu, da iz ruševina tuđe kuće, — vuku za se koristi, ma i trenutne. Evo najpre pismo, što ga je kapetan Jova pisao svome advokatu: Aleksinac 7. novembra 1890 Poštovani gospodine, Ja sam se već preselio ovde, s toga i hitam da vam se javim.Pojamno će vam biti da me jako interesuje: šta ste učinili, dokle se doteralo sa istragom, i ima li već kakva rezultata? Čuo sam: da su dovodili u Gradište g. J...A. biv. ministra; da njihov zet, Ivan Ranković iz Beograda, po gotovu je svaki dan u Gradištu; i, da u opšte rade svima silama i buše sa svih strana, da se izvuku. Ja imam prilično pouzdanja u g. Sretu, pisara, da se neće dati sa pravoga puta zavesti, ali u toliko više polažem na vas i g. Timotija, da ćete ga vašim uplivom i saradnjom, u tome teškom poslu, svojski potpomagati. Još u Požarevcu kazao sam vam, da je moj zet Živan M., dostavio načelstvu, da je i sam muž poginule sestre moje, Miša, bio jako uznemiren celim putem od Pešte do Bazjaša, i ako je u depeši, koju je dobio bio u Pešti, stajalo samo: „odmah dođi“.Na pitanje jednoga iz društva u kome je putovao, a na ime Đoke Stevčića, — i još nekih, — šta mu je: odgovorio im je, da mu je otac mnogo bolestan, pa se boji da nije umro.Dok međutim, otac mu je bio crven i zdrav, kad je bio na pratnji moje sestre.Savko Milić, moj prijatelj, i neki Stevan Paljić iz Gradišta, kazali su mi, da je taj moj zet Miša, čim je prispeo na obalu u Gradištu, kazao: „prokleta da je moja mati šta učini“.Ovo i ovima podobno a naročito: njegov hrđav život sa mojom pokojnom sestrom u poslednje vreme, i pirovanje sa milosnicama javno, koje mu je majka nabavljala na očigled mojoj sestri, držim da mogu da posluže kao jaki osnovi, da je to ubistvo sa njegovim znanjem i odobrenjem izvršeno; pa dakle, i njega bi trebalo pritegnuti, te će i isleđenje ići bržim i pravilnijim putem. Onomad mi reče jedan iz Gradišta, da me je tražio jedan seljak iz Srednjeva da mi kaže pravog potplaćenog ubicu.Ja sam ga molio da nađe toga seljaka, pa da mi piše; i, čim mi bude pisao, javiću vam. Javite mi, vi ili g. Timotije o svemu potrebnom, a naročito šta ste učinili sa mirazom, nakitom i ostalim stvarima, sa tim treba takođe pohitati, da se što pre dobije priznanje tog mog zeta Miše, da je novac zaista primio, pa posle ćemo lakše. Primite iskreni pozdrav sa g. Timotijom. Vaš poštovaoc S. Mihailović Na ovo pismo advokat mu je odgovorio, da mu ne može ništa pozitivno javiti, dok ne stigne da ode u Gradište i pregleda, kako akta isleđenja, tako i one, koji se odnose na obrazovanje mase pok.Rade, što je sudija nespornih dela već naredio po njegovu - advokatovu - traženju. 17. novembra advokat je otišao bio u Gradište, ali nije mogao razgledati akte istrage, jer je Sreta pisar bio u srezu, po opštinama, „nekim poverljivim poslom“; a akti su bili zaključani u fioci njegovoga pisaćega stola.Čekao ga je i 18. i 19., a više nije mogao ostati tu, zbog svojih poslova u Požarevcu. — Pismo advokatovo od 4. januara 1891. pisato kapetanu Jovi, — kao odgovor na njegovo pismo od 22. decembra 1890. — kazuje, šta se događalo u Požarevcu i Gradištu do toga dana.Ono glasi: Gospodinu Jov.S. Mihailoviću konjičkom kapetanu Na vaše pismo od 22. proš. meseca, nisam vam do sada mogao odgovoriti, jer sam očekivao da pribavim neke podatke, koji su, od značaja, i koji mogu da interesuju i mene i vas. Kad ste mi poverili ovu vašu stvar, vi mi tada saopštiste: da u Savku Miliću iz Gradišta, imate staroga, dobrog prijatelja; i, da će nam on, u iznalaženju krivaca i dokaza, po delu ubistva vaše pok. sestre, biti u mnogome čemu na ruci, pa ste me uputili da se za sve, — što bi mi u toku istrage, bilo potrebno saznati u Gradištu — na njega obraćam. Ja bih, odista, po toj vašoj preporuci i radio bio, da jedna pojava, — po vašem odlasku iz Požarevca, — nije izazvala u meni osnovanu sumnju u iskrenost Savkovoga obećanja, koje vam je dao. Odmah po vašem odlasku odavde, — na tri-četiri dana, — došli su bili sudu akti, po žalbi Ivka, Stane i ostalih optuženika, koju su izjavili bili protiv rešenja islednikovog o pritvoru njihovu.Palo mi je u oči da vaš prijatelj Savko, koga sam iz ranije poznavao, čepa po sudskim hodnicima i kancelarijama, od trenutka kad su akti došli bili sudu, pa sve dok sud nije doneo bio svoju odluku.Po celome njegovom ponašanju i kretanju — što sam ja neodstupno pratio, — meni izgledaše da ovo čini u korist optuženih.Pokazalo se ubrzo, da je moja sumnja bila, odista, osnovana: jer žalba optuženika, po kojoj su akti bili poslati sudu, napisana je rukom toga istoga Savka, koji je, baš toga radi, i dolazio u Požarevac i „dejstvovao“ da se rešenje o pritvoru poništi. Posle toga, ja sam video, da se na Savka ne treba ni za šta obraćati, niti od njega što očekivati; i tako, za sve što mi je bilo potrebno, izveštavao sam se neposredno od islednika. Saznao sam, a imam i dokaze u rukama, da i moj kolega g. Timotije, — koga ste vi po preporuci Savkovoj, uzeli za svoga punomoćnika, — radi u korist optuženika i stoji u nekakvim tajnim odnosima sa rodbinom njihovom, i ovde, i u Gradištu.Kad dođete amo, videćete te dokaze, i uverićete se, na žalost, u neispravost čoveka, koji tako loše shvata i ceni svoj visoki poziv. Saopštavajući vam ovo, ja vas molim da, za sada, ne činite od toga nikakvu upotrebu, prvo zato, što bi bilo dovedeno u nezgodan i neprijatan položaj lice, koje mi je te dokaze dalo; a drugo, što Timotije nije kadar da utiče na razvoj i tok istrage, jer je ona u sigurnoj ruci.U svoje vreme, pak, ne mislim mu ni ja ostati dužan za ovako njegovo ponašanje, koje se graniči sa nesavesnošću. Isleđenje neće biti završeno još za 10—15 dana, a kad krivci budu sprovedeni sudu, ja ću vam sudsku odluku saopštiti depešom. Odlazio sam u Gradište već dva puta.Radi vašega uspokojenja mogu vam reći, da g. Sreta, kao islednik u ovom delu, radi korektno a i dosta brzo, u koliko ga ne ometaju drugi poslovi.Bar po dosadašnjem radu, isleđenje teče onako, kako zakonitost i pravda nalaže.G. Sreta, koji je imao već nekoliko iskušenja do sada, — onih što su meni poznati, — prebrodio je preko njih herojski i časno.Više se ne bojim, da će pasti u klopke, koje mu se poturaju i dalje. Na saslušanju kod sreske vlasti, koje je vršeno po naredbi sudije nespornih dela, o mirazu pok.Rade, Miša i njegov otac bacaju odgovornost jedan na drugog.Ivko je kazao, da je njegov sin Miša primio nešto miraza, ali to su — veli — on i njegova žena potrošili na svoje uživanje, i na lečenje po banjama.A Miša opet veli, da je novac primio njegov otac, a ne on, koji je u vreme ženidbe bio vrlo mlad. Kapetan mi je obećao, da će od obojice uzeti o tome definitivnu reč, pa ih i suočiti po potrebi; a međutim narediće, da se izvrši popis pokojničinih stvari, pa će ga poslati sudiji. Šta dalje bude urađeno izvestiću vas. Od onih dokaza, — što ih advokat spominje u ovome svom pismu o neispravnosti svoga kolege, ima nešto i u pismima koja ćemo ovde takođe izložiti. Prvo glasi: Požarevac, 26. decembra 1890. Dragi Sreto, Ivko, njegova žena i sin, od dužeg vremena leže u pritvoru.Ti, dragi Sreto, znaš, da su Ivko i žena mu stari, a pri tom i bolesni, i zato bi trebao što pre i sam da delo islediš i sudu ih sprovedeš.Kao tvoj iskreni prijatelj, a jedino u celji toj, da ti, kao islednik, ne bi imao kakve odgovornosti, — molim te, sprovedi ih što pre sudu, a ako ti je moguće, sprovedi ih do 22. ovoga meseca, te da ne budu tamo za vreme nastupajućih praznika.Ovom prilikom, molim te, da ovo što ti pišem ostane samo kod tebe. Primi iskreni pozdrav od Evo vernog prepisa i drugoga pisma: Požarevac, 28. decembra 1890. Dragi Sreto, U svezi moga pređašnjeg pisma, i po drugi put molim te da pohitaš sa isleđenjem po delu optuženoga Ivka Jovanovića iz Srednjeva i ostalih, te da budu što pre sprovedeni sudu a to treba da uradiš tim pre što je Ivko bolestan, te da ne umre tamo u zatvoru, i onda bi hrđave posledice nastupile za tebe lično, kao islednika. Primi iskreni pozdrav od tvoga Znajući dobro položaj što je Timotije zauzimao u ovome procesu, i očekujući da njegov rad, kao zastupnika brata ubijene Radojke, ide u prilog tužbe, a ne na korist optuženika, — kako se to vidi iz ovih pisama, — Sreta se zadivio kad je dobio ono prvo pismo.Kad dobi i ono drugo, on se reši da oba pošalje kapetan-Jovi, ili onome drugom advokatu njegovom; jer, ćutati i dalje činilo mu se, da bi to bila neka vrsta učešća u izdajstvu, što ga čini jedan advokat prema svome klijentu.Taj lažan položaj Timotijev, nagnao ga je međutim, da obrati veću pažnju na dalje ponašanje njegovo, i uverio se u brzo: da je familija optuženih, obećala mu dobru nagradu za usluge ove vrste, pa mu već nešto i dala unapred. Koncem januara 1891.Sreta je završio istragu i okrivljene sproveo sudu u Požarevac.Iz tužbe njegove, i iz rešenja sudskog, kojim su optuženici stavljeni pod sud i u pritvor, — a Stojadin i u okov, — vidi se, u koliko su istragom, produženom u Gradištu, prinovljeni dokazi protiv optuženika, a u koliko su opet, pojačani oni, što su još u Srednjevu bili na brzu ruku pribavljeni.No mi te osnove iz tužbe islednikove i rešenja sudskog, nećemo sada izlagati ovde, počem će se oni pretresati iscrpno pri suđenju. Za 20. mart bio je određen prvi pretres kod požarevačkog suda, za sudsko izviđenje i presuđenje ovoga zločina. Još u oči toga dana, u Požarevcu se osetila neobična živost.Osim članova velike porodice Stanine i Ivkove, — koji su se iskupili bili sa svih strana, — bilo je više od stotine svedoka, pozvanih od strane suda.Među njima je bilo: kako onih koji su optuženike teretili na isleđenju kod policijske vlasti; tako i onih, na koje su se optuženici pozivali radi svoje odbrane; pa najzad i onih, koji su bili „prisutni svedoci“ pri ispitima optuženika i svedoka kod isledne policiske vlasti.Osim toga, došla je bila, iz proste radoznalosti, i velika gomila ljudi iz Srednjeva i okoline njegove.Sve mehane požarevačke bile su prepune naroda i iz njih se čujaše neprekidna vreva, koja se utišala tek oko ponoći.Došao je bio i g. J. A. iz Beograda, kao branitelj optužene Stane i sina Miše.Govorilo se, da mu je položena u napred „okrugla suma“, mnogo veća od one prve, koju je dobio bio ranije, kad je išao u Gradište da „rasmatra“ akte isleđenja, prilikom kad su optuženi stavljeni bili u pritvor.Onaj novac, koji je Miša doneo bio iz Pešte za prodate svinje, ma da je iznosio na desetinu hiljada dinara, nije bio dovoljan; te je zet njegov Ivan, oterao bio, na nedelju dana pred pretres, još jedan poveći čopor svinja u Peštu, prodao ga tamo na brzu ruku, i sad su opet imali na raspoloženju znatne sume, potrebne im za „uređivanje stvari“.Pored beogradskog advokata, biv. ministra „gospodina Joce“, uzeli su bili za branitelje još dva advokata požarevačka, i svaki je od njih dobio po 3000 dinara „foršusa“.Da bi se moglo razumeti, na šta je kuća Ivkova mogla utrošiti oko trideset hiljada dinara, treba spomenuti još i to: da za svih pet dana (pretres je trajao četiri dana, ali je na dan ranije moralo biti, još s večera, sve u Požarevcu), niko od seljaka, ni u jednoj mehani, nije ništa plaćao, bez obzira na to: da li su to svedoci, koji su pred policijskom vlašću teretili optužene; ili su to oni, na koje su se optuženici pozvali, da „obesnažuju i obaraju osnove podozrenja protivu njih postojeće“; da li su to oni koji, su došli iz radoznalosti ili najzad, seljaci iz drugih sela, koji su se po kakvom svom poslu našli slučajno u Požarevcu.Po požarevačkim, mehanama, onima gde odsedaju seljaci, — jelo se i pilo, koliko je i šta je ko hteo.Mehandžije nisu tražili novac ni od koga, jer im je kazato da, posle svršenog pretresa, podnesu samo račun, koji će im se odmah isplatiti. Na porodičnom veću, na kome su bili svi zetovi i sve ćeri Stanine, zaključeno je bilo, da se to tako radi, t. j. da se čine ovi troškovi; jer se računalo: da će oni svedoci, koji su pozvati i najmljeni da brane optuženike, činiti to sa više zauzimanja; a oni, koji su ih teretili kod policije, da će, ako ne baš poreći svoje ranije iskaze, a ono bar izmeniti ih i ublažiti toliko, da postanu u očima sudija labavi i sumnjivi.„Ovde je u pitanju njihov život i sloboda, ali je tako isto u pitanju ime i čast sviju nas ostalih i naše dece, i onda, neka ide sve imanje bestraga“, rekao je jedan od najvieđnih članova familije.Pa tako se i radilo.Valjalo je spasavati ime porodice, a za to, nikakva žrtva nije mogla biti velika ni skupa. 20. marta, već oko 8 sahati pre podne dugački, dosta mračni hodnici požarevačkog suda, bili su prepuni sveta, i seoskoga i varoškoga.Žagor je bio tako veliki da su panduri sudski — po zapovesti koju su dobijali od predsednika, — počesto davali opomene da se lakše govori. U „velikom zasedanju“ gde se drže samo porotska suđenja, sada izuzetno, (ma da ima da sudi redovni sud) zasele su sudije, oko 9 sahata pre podne, za veliki porotički sto.Na njihovim licima ogledala se zbilja i neko dostojanstvo, koje dolazi samo sobom kod ljudi, kad osete da pred njima stoji važan, težak zadatak, čije rešenje izaziva tako veliko, opšte interesovanje. Predsednik suda bio je sprečen, te je ovo suđenje imao da rukovodi najstariji (po položaju) sudija.To beše mlad, ugledne spoljašnosti čovek, jedva da je imao 40 godina, poznat sa svoje tačnosti i predanosti na poslu, i pravilnih pogleda na visoku i svetu dužnost sudije. Pošto su sudije i delovođa zauzeli svoja mesta, - „predsedavajući“ udari u zvonce i naredi panduru, koji se pojavi na vratima, da pozove državnog tužitelja.Za tim se ču ponovo njegova glasna naredba: „pusti privatnog tužioca i njegove zastupnike; pusti i branioce i srodnike optuženih“.Pošto su dotični ušli u dvoranu i zauzeli svoja mesta, — predsedavajući naredi da se pusti i „publika“, koja beše nalegla na ulazak i pritisla ga tako, da se jedva mogahu otvarati vrata; Pandur otvori i drugo krilo vrata, te svetina u masi pokulja u dvoranu, i ispuni je u času. Predsedavajući napomenu, da od svedoka ne sme ni jedan ući, dok ne bude pozvat, te ako je i od njih koji ušao s gomilom, poziva ga da se udalji.Za tim, dostojanstvenim, jasnim glasom naredi: „neka se dovedu iz pritvora optuženici...Stojadinu neka se skine okov“. U dvorani, u kojoj beše preko četiri stotine duša, nastade nekakav čudesan tajac!Činilo se, da se svaki iz ove ogromne mase sveta trudi da ustavi čak i dah svoj.Čulo se lepo, čak do na drugi kraj ove prostrane dvorane, kako škripi pero po rapavoj sudskoj „koncept artiji“, na kojoj delovođa ispisivaše zaglavlje zapisnika sudskog, koje se, uvek beleži ovako: „rađeno 20. marta 1891. god.,“ i t. d. pa onda na sredini: „protokol pretresa po krivici“ i t. d. Otvoriše se vrata, i na njima se pojavi, visoka, krupna, impozantna pojava Stanina.Ona beše sva u crnini, sa crnom šamijom preko glave.Za časak zastade na pragu, te svoje krupne, crne oči prevali najpre levo na sudijski sto, pa onda desno na gustu gomilu slušalaca.Za tim podiže glavu više no obično i stupi u dvoranu pouzdanim korakom, idući ka mestu, koje joj sudski poslužitelj pokaza, a na kome beše nameštena „optuženička klupa“.Osim bledila na licu, i modrine pod očima, sve ostalo na njoj beše u redu, onako, kao i dok beše u položaju silne i bogate domaćice, dok držaše u čvrstoj ruci sve konce velike svoje porodice i prostranog imanja. Za Stanom iđaše Miša, poguren, preplašen, bled, nepouzdana hoda, držeći u rukama oba peša svoga kratkog kaputa, preko bedara zategnuta.On se pripi bojažljivo uz Stanu a noge mu od kolena na niže drhtahu, što se opažalo po treperenju širokih mu nogavica na pantalonama. Za Mišom uđe Stojadin i stade kraj Miše.To beše seljak oko 35 godina, srednjeg rasta, širokih pleća i snažnog sastava.Za Stojadinom se zatvoriše vrata sudske dvorane. U publici se oseti neko malo, tiho komešanje.Mnogi se dizahu na prstima i pogledahu na vrata očekujući da uđe i četvrti optuženik, Ivko.Pogledahu za tim na optuženičku klupu, misleći da je, mož’da, ušao neopažen, ranije.Ali, Ivka ni tamo pe beše.„Šta je sa starcem“ pitahu se uzajamno oni iz publike koji nisu znali, da je Ivko, na nekoliko dana pred pretres, umro’o u bolnici kaznenog požarevačkog zavoda, kuda je bio odveden, kad je u apsani sudskoj bio oboleo. Kad su i optuženici bili tu, — stojeći mirno ispred optuženičke klupe, licem prema sudskom stolu, — predsedavajući udari u zvonce pa onda otpoče sa naročitim zvaničnim naglaskom govoriti: „po krivici Stojadina Rajčića, težaka; Stane, udove Ivka Jovanovića; i Miše I. Jovanovića, trg. iz Srednjeva, koji su optuženi zbog hotičnog ubistva sa predomišljajem, a koji su rešenjem ovoga suda, stavljeni za to delo pod sud i u pritvor, — određen je za danas konačni sudski pretres, radi presuđenja ovoga zločina.Sa ovim optuženicima bio je stavljen pod sud, za isto ovo delo, i Ivko Jovanović, muž optužene Stane, a otac optuženoga Miše; ali, kako je Ivko pre nekoliko dana umr’o, — to, po §.17. kazn. sud. post. ima sad da prestane svako dalje izviđenje i suđenje njegove krivice.Objavljujem da počinje pretres krivice ostalih optuženika“, — produžavaše predsedavajući svečanim glasom — i u ime suda pozivam optužene: da govore, šta budu imali u svoju odbranu, samo onda kad dobiju reč; da odgovaraju na pitanja, koja im sud bude postavljao, jasno i razgovetno; da govore samo istinu, što im može služiti na olakšicu njihove krivice; i, da ni čim ne kvare red na pretresu; inače, po pravu koje mi daje zakon, ukloniću ih iz zasedanja, pa i bez njihova prisustva pretres i suđenje produžiti. Pošto je i publici objavio da će svakoga, koji bi, bilo govorom, bilo znacima odobravanja ili neodobravanja, ili čime god kvario red, udaljiti iz dvorane, — on reče optuženicima da sednu, pa onda pozva državnog tužitelja da pročita „državnu tužbu“. Kroz svečanu tišinu koja vladaše u ovoj dvorani, punoj naroda, čujaše se monotono čitanje državnog tužioca, slično kapanju streje, kad pada sitna jednostavna kiša, ili kad okopni sneg na krovovima. Od vremena na vreme, sudija, — državni tužilac, — prekidaše čitanje da bi odahnuo, pa onda produžavaše, opet istim glasom i na isti način, kako je i počeo.U tužbi se, ukratko, opisivaše dan, vreme i način na koji je izvršeno ubistvo, i izlagahu se po redu dokazi, koji stoje protiv optuženika, kao izvršilaca dela.Tužbu je državni tužilac završio traženjem; da se sva tri optuženika kazne dvadesetogodišnjom robijom, počem nema, ni svedoka očevidaca, ni priznanja optuženih, da bi se mogli kazniti smrću. Pošto su dali svoju reč: privatni tužilac, brat ubijene Rade, i njegovi zastupnici, — predsedavajući reče: neka ustane optuženi Stojadin Rajčić.Stojadin se diže po vojnički, sa rukama pravo nizase opuštenima. Ti si, Stojadine, optužen, da si izvršio ubistvo nad Radom ženom optuženoga Miše.Čuo si tužbu državnog tužioca i u njoj dokaze, koji se iznose protiv tebe, kao izvršioca ovoga ubistva.Ako si ti to odista učinio, pozivam te, u ime suda, da pokažeš pravu istinu: kad si, kako si, na kome mestu, i sa kime si u društvu oduzeo život pokojnici. Nasta tišina, koju posle nekoliko sekunada prekide Stojadin rečma: „ja nisam ubio gazdaricu Radu; za to delo ja ništa ne doznajem“. Predsedavajući mu izlagaše jedan po jedan osnov iz tužbe, koji ga tereti, stavljajući mu, posle svakoga, pitanje: šta na to pitanje ima da odgovori.„Ništa ja za to ne doznajem, gospodine predsedniče“, odgovaraše Stojadin, na svako pitanje; a na poslednje: ima li još šta da kaže u svoju odbranu, Stojadin odgovaraše da se može zakleti na sto evanđelja, da on nije ubio Radu, i moli sud da ga pusti iz apsa, u kome „na pravdi Boga leži“. Predsedavajući reče Stojadinu da sedne pa onda pozva optuženu Stanu da ustane. Stana se uspravi.Ruke beše sastavila na pojasu tako, da su joj prsti desne bili isprepleteni sa prstima leve ruke.Oba palca iznad spleta prstiju, obrtahu joj se mahinalno jedan oko drugog; a taj položaj ruku i radnju palaca, prekidaše samo onda kad joj je trebalo da obriše znoj sa čela. Gospođo Stano, reče predsedavajući, šta imate vi da navedete u svoju odbranu, protiv onih dokaza u tužbi, koje se malo čas čuli a koji vas označuju kao saučesnika u ubistvu vaše snahe Rade? Ne dao Bog da sam to učinila, odgovaraše Stana pouzdanim glasom.Prokleti da su oni koji me opadaju, i koji hoće da upropaste moju kuću i moju decu. Predsednik postavi Stani ovo pitanje: Vaš dućanski momak Nikola tvrdi, da je 17. oktobra prošle godine, u veče, kad je zatvorio dućan i magazu, dao ključeve, kao i obično, pok.Te ključeve sutradan dali ste mu vi, pre, no što se znalo da je Rada mrtva, i pre no što ste, otvorili vrata njene odaje.Je li to istina što Nikola kazuje; i ako je istina, onda kako ste mogli vi te ključeve dati, kad su oni trebali da budu u Rade? „Jesje,“ da su ključevi bili kod mene i da sam ih ja dala Nikoli da otvori dućan, - odgovaraše Stana tiho, sa prekidanjem; ali, biće da Nikola greši, da ih je dao Radi, već mora biti, da ih je dao meni, kad su kod mene i bili „jutre“. Vi ste prvi saznali da je Rada mrtva.Pokažite sudu, kako ste to saznali i šta ste posle toga radili? Pa šta imam imam da pokažem?Ja sam o tome pitana u Srednjevu i u Gradištu.Šta sam znala ja sam tamo pokazala, i to je, valjda, zapisano. Predsedavajući pozva jednoga od sudija i ovaj čitaše njene iskaze kod policijske vlasti.Na prvom ispitu, u Srednjevu, kazala je: da je 17. oktobra u veče, ona izišla za momcima, kad su ovi pošli na spavanje u svoju sobu, - koja nije u istoj avliji, - i za njima kapiju zaključala; da je u jutru (18. oktobra) kad je pošla da ih izbudi i uputi na rad, kapiju našla zaključanu i otključala je; da je po tom lupala na prozor sobe Radine da je probudi - jer je već bilo prošlo vreme, kad ona obično ustaje, - pa, kako joj se Rada nije odazvala, ni posle podužeg lupanja na prozor, - ona se „čisto poplaši“, da joj snaha ne bude umr’la; te je s toga pozvala muža svog, Ivka, i onda, podrumskim ključem otvorila predsoblje, pa iz ovoga, kroz vrata sobna, koja nisu bila zaključana, ušla s Ivkom u sobu, u kojoj su našli Radu, mrtvu na krevetu, „sa glavom na patosu“; i, da ništa od stvari u sobi Radinoj „nije falilo“. Na ispitu kod policijske vlasti od 4. i 5. januara 1891. pokazala je: da je Radu našla na krevetu „ničice“ ležeću, pokrivenu jorganom kao da spava, sa rukama niz krevet opuštenim; i da je, tek kad je s nje digla jorgan, videla da je mrtva. Kad je o tome suočavana sa Ivkom, koji je tvrdio da je glava ubijene bila na patosu i kad joj je Ivko to kazao u oči - ona odgovorila: „pa može biti da je i tako kako Ivko kaže“. Na ispitima od 4. i 5. januara, rekla je još i to: da je one noći kad je ubistvo izvršeno iz sobe Radine odneseno, - ukrađeno: dva dijamantska prstena, jedan zlatan medaljon sa minđušama i rezervni ključevi od sobe; i ovim je ispravila svoju reč od 18. oktobra, kada ej tvrdila bila, da nije ništa ukrađeno. Pošto su pročitani i svi ostali njeni iskazi kod policijske vlasti, predsedavajući pozva je da objasni razliku u iskazima, i da kaže pravo stanje stvari. Stana odgovori, da je onako kako je pokazala na drugom ispitu kod policije, a na to: da je Radu odista našla na krevetu, pokrivenu jorganom; da je sa nje jorgan digla i tek onda je videla, da je Rada mrtva.I pred sudom sada tvrđaše da su, odista, iz Radine sobe odnesene one stvari, koje je kod policije imenovala. Na pitanja predsedavajućeg, odgovarala je da podrumski ključ otvara bolje vrata predsoblja, no onaj pravi, koji je po ubistvu nađen na prozoru; da se Rada njime više i služila; i, da su Rada i Miša, kad odu na spavanje, uvek i „zasunuli“ - zariglali vrata predsoblja, zbog tako rđavog ključa. Pošto je Stana izjavila, da nema ništa više da kaže, predsedavajući joj reče da sedne, pa pnda pozva Mišu da ustane. Miša se tromo podiže s klupe. Na pitanja odgovaraše dršćućim glasom i tako tiho, da se jedva čulo.Sve što je odgovarao, svodilo se na to, da je on bio u Pešti, i da ne zna ništa za ovo ubistvo njegove žene.U Pešti je dobio depešu od zeta Tana kojom ga je pozivao da dođe odmah jer je Rada poginula.Za svedoka Vasu Markovića, koji ga tereti da je se, po dolasku iz Pešte, u zoru, sastajao sa Stojadinom i da je s njime vodio razgovor o ubistvu — rekao je, da to Vasa kazuje iz mržnje i osvete, jer ga je on jednom prilikom tukao. Pošto su pročitani iskazi Mišini, pred islednikom, i on izjavio da nema šta više da govori, predsedavajući reče mu da sedne, pa onda pristupi ispitivanju svedoka. Puna tri dana, i pre, i posle podne, trajalo je ispitivanje svedoka, od kojih mnogi ili nisu znali ništa svedočiti; ili su svedočili stvari koje su bile tako sporednog značaja, da su ostale bez svakoga uticaja na presuđenje dela.Najzad bilo je čak i takvih, koji su svedočili o faktima i događajima, koji nisu imali apsolutno nikakve veze sa ovim delom. Padalo je u oči, da je veliki broj tih i takvih svedoka bio među onima, na koje su se optuženici pozivali za svoju odbranu.Onima od slušalaca, kojima je nepoznato šta biva kod sudova i kakve se radnje razvijaju, — od trenutka, kad se optuženici stave pod sud i u pritvor, pa do pretresa, — činilo se čudnovato i nisu mogli da pojme: zašto su optuženici pozivali čitavu vojsku takvih svedoka, koji im nisu mogli ništa koristiti za odbranu, a koji su, međutim, uvećavali samo, i inače ogromne troškove što će pasti na njih u svakom slučaju.No to biva, gotovo redovno kod svih krivaca; jer, kao što se davljenik i za slamku hvata, tražeći spasa, tako i krivci laćaju se i najbeznačajnijih stvari a zovu svedoke, često samo za to, da ih je više na broj, s nadom da će, mož’da, i to olakšati im položaj i sudbinu. Izišlo bi se iz okvira koji je obeležen, i oblika koji je dat ovome spisu, ako bi se ovde izlagali svi iskazi svedoka, po redu, po kome su oni (svedoci) pred sudom ispitivani.Naročito bi bilo izlišno moriti čitatelje izlaganjem onih iskaza, koji su, kao vredeći materijal, upotrebljeni i iscrpno analizirani bili: i u optužbi državnog tužitelja i zastupnika priv. tužitelja; i u odbrani branilaca optuženih; i u presudi. — A sa tim aktima valjaće, svakojako, da budu upoznati čitatelji.No ima nekoliko svedodžaba koje se, po zakonu, nisu mogle uzimati u meritornu ocenu suda, ni uticati na izricanje presude; ali, koje mogu biti od interesa za čitatelje, jer će doprineti da slika ovoga mučkoga ubistva — o kome je se dugo govorilo u čitavom jednom okrugu, a koje je na se obraćalo pažnju i dalje okoline, — bude što potpunija, kad se, pored glavnih momenata, stave, i oni sporedni, što čine potrebnu pozadnost slike. Te i takve svedodžbe, ma da se njima nije mogla priznavati od strane sudova, ni kakva pravna vrednost i značaj, — one će ipak pred čitaocima, kao kroz gustu koprenu, izneti nekoliko silueta u tajanstvenoj perspektivi, do koje nije mogla prodreti puna svetlost ni policijske, ni sudske istrage.Te će svedodžbe, kao ono senke i polusenke na kakvoj lepoj, majstorskoj slici, učiniti da jače zasvetli i odskoči ono, što je na slici glavno i vidno. Evo bez ikakva komentarisanja nekoliko takvih, verno kopiranih scena i svedodžaba pred sudom: 1. Kad je došao bio na red svedok Života Marjanović, — koji je kod isledne policijske vlasti svedočio, da je tužena Stana pred njime obelodanjivala svoju mržnju prema pok.Radi, — on pokuša da poreče tu svoju svedodžbu.Ali, kad jedan od sudija na poziv predsedavajućeg, pročita njegov raniji iskaz; i, kad mu se postavi od strane suda pitanje: zašto je, i na prvom, i na svima docnijim ispitima kod policije, drugojače kazivao — on se uzvrpolji i poče nemirno izbacivati u napred, čas desnu čas levu nogu.Stade kašljucati i pljuckati; i, ma da je nekoliko puta upinjao se i hteo nešto da rekne, moglo se čuti samo mucanje.Najzad obori oči zemlji, skopča šaku šakom pa zaćuta.Prošao je čitav minut a Života ne progovori ni reči. Kroz apsolutnu tišinu, koja ovlada u ovoj dvorani, čulo se kako puckaju žglavkovi Životinih prstiju, koje on grčevito stezaše i nervozno lomljaše.Košulja od debelog ćetenovog platna, koja mu dopiraše do ispod kolena, tresla se na njemu kao suvi listak na topoli.On podiže desnu ruku, te dva prsta tisnu između guše i ogrlice, koja mu se sad činjaše toliko uzana da mu smetaše slobodnom disanju.U jedan mah posrnu i tada levom rukom dohvati se za čelo.Izgledalo je kao da će da se sruši na pod.Ali, on pođe malo u napredak, ka sudijskom stolu, pa zastade i uspravi se; pusti živo obe ruke nizase pa, pošto podiže naglo glavu i upre oči pravo u sudije, on opuči govoriti glasno i odsečno: „nije vajde, i ako sam još u kući i službi njihovoj, ne mogu da lažem!Onako je bilo u istini, kako sam i kod g. Srete pisara kazao.Gazdarica Stana odista je predamnom rekla, da mrzi Radu kao kučku i da ne može očima da je gleda.To je bilo baš na nekoliko dana pred ubistvo“. Lažeš zlotvore, ciknu Stana. Mir gospođo, — opomenu je predsedavajući, — kad dođe na vas red, kazaćete šta imate. 2. Jovan Kostić, takođe sluga kod optužene Stane, iskazao je pred sudom svoju svedodžbu ovako: „ja sam onoga jutra bio u štali, kad dođe k meni stara gazdarica i reče mi: hodi Jovane da vidiš šta je sa našom Radom, padala u fras pa se sva izgrebla.Potrčao sam odmah u sobu gde je ležala, i kad sam video kako izgleda ja joj rekoh, „more mani gazdarice, kakav fras; ova je žena udavljena zar ne vidiš?“ Ja to tek izustih, kad stara gazdarica ciknu na mene rečma: „ubio te moj lebac, što me opadaš“. Ovaj svedok pokazao je još i to, kako su ga, Nikola momak dućanski i neki Jovan Stojković iz Carevca, na desetinu dana pred pretres sudski, nudili novcem i učili da svedoči u korist optuženih; a kad im je on rekao da ne može pod starost grešiti dušu; oni su mu zapretili da o tome razgovoru njihovome sa njime ne govori nikome ništa, jer će biti ubijen ako se što o tome čuje.Najzad, potvrdio je i to pred sudom: da ga je tužena Stana, opet nekako na skoro pred ubistvo, pitala jednom prilikom, da li bi joj on mogao nabaviti neku travu „murećep“.Rekao joj je da ne zna gde se ta trava može naći, ali je u sebi mislio: što li će joj ta trava, za koju je on slušao da je otrovna? 3. Milja udova Bogdana Milovanovića iz Kamijeva, svedočila je pred sudom: da je pok.Rada, s proleća te godine, dolazila njenoj kući i žalila joj se, kako ju je muž Miša omrz’o mnogo zbog neke ženske iz Šuvajića, pa je nju, Milju, molila da joj Švrača što, e da bi mogla muža sebi povratiti. 4. Milosav Jovanović iz Srednjeva, svedočio je: da je jednog dana, na skoro pred ubistvo, bio u dućanu tuženoga Miše radi pazara.Miša nije bio tu, nego samo momci.U jedan mah tužena Stana upade naglo u dućan (iz kujne koja je do dućana) i plačući govoraše kao za sebe: „moj sin druga nema..., s braćom pije..., ja sam ga zarobila“.A pošto je malo postojala u dućanu plačući, mahnula je rukom i rekla: „ali neka, ja ću ga i odrobiti“; pa onda, vratila se naglo od kuda je i došla, zalupiv jako vrata za sobom. 5. Ispitivan je pred sudom i Tane, zet tužene Stane.On je pokazao: da je 18. oktobra dobio cedulju od starca u kojoj mu javlja da je Rada umrla; i, da je o tome depešom izvestio odmah, i MIšu koji je bio u Pešti, i brata pok.Rade koji je bio u Aleksincu. Na pitanje suda, rekao je, da se ne seća kakve su sadržine bile depeše, jer ni starac njemu nije bio javio uzrok smrti Radine.Kad je upita, u koje je doba dana javio vlasti, on odgovori, da je to učinio između 8 i 9 sahata u jutru. Na suočenju sa sreskim kapetanom, Tane ostade pri tome, da je on već između 8 i 9 sahata došao k njemu i javio mu; dok kapetan tvrđaše: da je to bilo tek oko 11 sahata; i, da on dotle nije ništa znao o ubistvu, o kome je dobio zvaničan izveštaj od suda opštine Srednjevske tek posle, pošto je Tane otišao od njega iz kapetanije. 6. Miljko Jović iz Braničeva, iskazao je pred sudom ovu svoju interesnu svedodžbu: sa Nastasom Životićem, svojim seljakom, on je, 17. oktobra, terao na dvojim volujskim kolima, neku građu i crep iz Rabrova za Braničevo.Omrkli su još u putu, daleko ispred Srednjeva tako, da kad su stigli pred Srednjevsku mehanu, noć je bila u veliko.Kako je duvao dosta jak i oštar zapadni vetar s kišom, te im nije bilo moguće produžiti put po mračnoj noći i rđavu vremenu, to su se rešili bili, da zanoće tu, pa da se pred zoru, krenu dalje za Braničevo.Učini im se, da će im biti zgodnije, ako pređu preko puta od mehane, kući i dućanu pok. gazda Ivka, kako zbog toga što bi tako i oni i stoka bili zaklonjeni od vetra, koji sa zapada duvaše; tako i s toga, što ispred dućana beše široka streha, poduprta debelim rastovim stubovima, koja bi ih štitila od kiše. Prešav tako dućanu gazda Ivkovom, oni su iskoškali volove, pokrili ih krpama, što ih za taj cilj nose na kolima, i položili im sena zadosti.Za tim su posedali na prag dućanski, i pošto su se prihvatili i založili projom, i sirom što su u torbi imali, polegali su s jedne i druge strane kamenoga praga, naslonivši glave na isti.Nastas je ubrzo zaspao, a ja sam, — glasila je dalje svedodžba Miljkova — bacio se bio u neke misli o kući i jedinom sinčiću, koji je, pri polasku mome od kuće, ostao bio nešto slabunjav i kenjkav.Na ulici ne beše nigde ni koga.Nigde, pa ni u mehani preko puta, ni zračka svetlosti, niti se čula gde živa duša.Miljko pričaše dalje, da je, naslonjen tako glavom na tvrdi kameni prag, ležao od prilike jedan čitav sahat, kad mu se učini da čuje nekakav glas, koji beše nalik na očajni vrisak odraslijeg deteta ili žene, a koji dopiraše do njega iz daljine, i, kao iz neke dubine.Taj vrisak kao da se ponovi, pa onda nasta opet gluva tišina, kroz koju se čulo „najedno“ hrkanje njegovoga druga. Njega obuze neki strah, kome ni sam nije mogao da dade objašnjenja.Htede da budi Nastasa, koji s druge strane praga slatko spavaše; ali mu dođe na um, da mu nebi znao kazati uzrok zašto ga je budio, jer i sam mišljaše: da je ono, možda, zapištalo mu uvo; ili, da je to bio glas kakve noćne tičurine, jer u noći ima svakojakih satvari i nemani. Moglo je proći posle toga još toliko, za koliko bi čovek mogao laganim krokom preći dve-tri duži njive, kad iz sokačića, u koji se sa glavnoga druma ulazi odmah pored same kuće Ivkove, pomoli se čovek širokih pleća, sa šubarom na glavi, nabijenom do ušiju.Pošto je na samom uglu zaostao malo i ispitujući pogled bacio levo i desno, prešao je oprezno, krupnim koracima, preko široka druma, ugibajući kolenima a pognut unapred, pa tako ušao u opštinsku avliju, na kojoj je mestimice bila razvaljena zagrada. Miljka je to još više uznemirilo, te je skočio i probudio Nastasa, pokazujući mu rukom roga čoveka, koji, baš u taj mah, promicaše između opštinskih koševa i ulazaše u voćnjak, u kome se naskoro izgubi u pomrčini. I Nastas je potvrdio, da ga je Miljko probudio i obratio mu pažnju na čoveka, koji im je obojici, izgledao sumnjiv.Oba su pak tvrdila, da je taj čovek, po stasu i držanju, bio nalik na optuženoga Stojadina koga sad gledaju pred sudom, a koji im je i kod polic. vlasti pokazivan. U zoru, sutra dan, krenuli su se sa ovoga mesta; a kada su toga dana, pošto su stigli u Braničevo, čuli u mehani da je one noći poginula snaha gazda-Ivkova, oni su onda pričali, šta su te noći čuli i videli, pa je to došlo od nekud i vlasti do zanja, te kad su pozvati bili da svedoče, pokazali su i onda ovako, kao i ovo sad pred sudom. 7. Anđa, kći Boge Stevanovića, devojka od devetnajest godina, pokazala je svoju svedodžbu ovako: da je ona drugovala i lepo živela sa Dostom, ćerkom Rajka Živkovića iz Srednjeva.Jednom prilikom, pred Sv. Iliju, Dosta joj pričala, kako je tuženi Stojadin doneo joj bio jednoga dana pet dukata od Miše, da kupi suknju za Sv. Nikolu; a u isto vreme doneo joj i poruku njegovu da ga čeka, pa će je on uzeti za ženu.Ona je upitala svoga oca i mater, da li da primi taj novac, pa kad su joj oni rekli da novac ne treba da primi, — jer Miša koji ima živu ženu, ne može nju uzeti, — ona je onda novac vratila Stojadinu.Uskoro posle toga, Stojadin joj je opet doneo od Miše dve banke, no ona je od toga primila samo tri dinara, a drugo je ostalo kod Stojadinove žene.Pričala joj je Dosta i to, kako ju je jednom prilikom, kad je prolazila pored dućana, svratio bio otac Mišin, pok.Ivko, te je terao da piše po hartiji, koju je pred nju stavio bio, govoreći da hoće da vidi kakav joj je rukopis, jer je čuo da je dobro pismena. 8. Svedodžbu svoje ćeri Anđe, potvrdio je pred sudom pod zakletvom, i Anđin otac Boga, jer je Dosta na njegovo pitanje, i njemu pričala, da joj je tuženi Miša, preko Stojadina, slao pare i poruke da ga čeka, dok se on sa svojom ženom ne razvede ili je ne „skloni“. Značajan je iskaz ovoga Boge i o tome; da mu je, posle ubistva pok.Rade, neki Obrad Jovanović iz Vukovića, pričao, da je on jednom prilikom, dok je bio u službi kod tužene Stane, vozio pok.Radu u Arnautpopovac, nekoj vračari.U putu Rada mu se žalila kako se boji Stojadina, koji ne izbija od neko vreme iz njihove kuće i vodi neprestano neke razgovore na samo sa njenom svekrvom.„Sve se bojim, da će me taj Stojadin izesti jer me nešto strašno gleda i meri“, govoraše mu tada Radojka, pa ga sklopljenim rukama moljaše da pazi Stojadina i da je čuva od njega, a ona će mu za to dobro platiti.I on je, odista, od toga dana obraćao pažnju na Stojadina.No, naskoro posle toga, njega je Stana otpustila iz službe bez ikakva povoda.Sve mu se čini, da je to bilo zbog toga, što je opazila da on čuva Radu i brine se za njenu sigurnost. Taj Obrad ispitan je za tim pred sudom, ali nije priznao, da je sa Bogom ma šta o tome govorio. 9. Katarina Popovićeva, učiteljica iz Srednjeva, svedočila je, kako je prošlog leta jednog praznika, bila u porti crkvenoj gde je igralo kolo.Tada joj je prišla Dosta, sa kojom se ona dobro znala, pa je, između ostaloga razgovora, pofalila joj se da će ona skoro postati srećna i bogata, i da će imati i nositi kadifeno libade i tepeluk.Kad joj je učiteljica rekla, da to ne može biti, jer u Srednjevu i okolini, nema kuće u koju bi ona mogla ući udajom, pa da se tako bogato odene i nakiti, osim samo, kad bi gazda Ivko imao sina za ženidbu.Dosta je na to odmahnula glavom i odgovorila: „pa videćeš gospođice, to će da bude“. Jedna odlična stara gospođa, i jedan viši oficir u penziji, koji i danas žive u Požarevcu, svedočili su, da su jedne godine bili u Vrnjcima, gde je bila i pok.Rada na lečenju, pa su jednog dana, šetajući po okolini sa Radom, došli, između ostaloga razgovora, i na njen život sa mužem joj Mišom i sa njenim svekrom i svekrvom. Radojka im se tada gorko jadala na sve, naročito na svekrvu.Pričala im je kako su je terali da onako slaba ide i na poljski rad; a uz post, da nisu hteli gotoviti ništa drugo osim pasulja, te je ona morala da jede proju i pasulj, i ako su joj lekari to strogo zabranjivali.Plačući ispričala im je još i to, kako su je tada, pri polasku njenom za banju, ispraćali: „da Bog da se nevratila“; a Miša joj s velikom mukom, dao samo šes dukata, te je u Požarevcu morala da uzajmi od zeta i sestre još deset. Ona gospođa svedočila je još i to, kako je Rada, posle toga — kad je bila u Požarevcu kod sestre, — koja je stanovala u njenom susedstvu, — dolazila k njoj i pitala je za savet o razvodu braka, jer je, veli, već došlo do toga, da ju je svekrva htela, tu skoro, nožem da probode. --- Pri ispitivanju svedoka, naročito onih koji su pozvati bili od strane optuženih, branioci su pokušavali da pitanjima, koja su upućivali na svedoke, zbune one čiji su iskazi teretili okrivljene; a onima opet, koji bi imali da svedoče u prilog odbrane, da samim pitanjem dadu na znanje šta treba da odgovore, i na šta naročito da udare glasom.No predsedavajući sudija, koji je to odmah u početku pretresa bio uočio, dao je na znanje svima da, dok on postavlja i dok ne iscrpi sva pitanja, koja ima svedoku da upravi od strane suda, zabranjuje svakom drugom da to čini.A posle toga, dozvoljavao je i zastupniku privatnog tužioca, i braniocima optuženih, da svakom svedoku postavljaju kakva hoće pitanja, samo ako su ona u formi, koju zakon ne zabranjuje. I sudijama i publici, koja je neprestano pratila pretres za sve vreme njegovog trajanja, palo je u oči, te kadkad izazvalo malo i smeha, to, što je kći tužene Stane Gospava, — žena Ivana Rankovića, beogradskog trgovca, — bila uvek među prvima kad je pretres počinjat, a za vreme pretresa počesto, kroz nekakav prsten progledala: čas na sudije, čas na zastupnike tužiočeve, čas na svedoke, koji su teretili njenu mater i brata.Ubrzo se saznalo, te smehom propraćeno kroz publiku, da je taj prsten skinut sa ruke njenoga mrtvog oca, pok.Ivka; jer i Gospava je polagala na verovanje, koje stoji u narodu, da se time može da utiče na sudije i svedoke, te da se stvar obrne u korist krivaca.Pored toga, ona je izlazila iz sudnice i vraćala se u nju opet tako često, da je to već bilo palo u oči i sudu, te na primedbu tužilačke strane, da se to čini u cilju agitovanja kod svedoka (koji su čekali u hodniku da budu pozvani na svedočenje, kad dođu na red), bilo joj je zabranjeno to trčkaranje. — Vredi spomenuti i ovo: Kad je u početku aprila bio „sudski uviđaj na licu mesta“ u Srednjevu, zbog koga je uviđaja morao biti i odložen onaj pretres u martu, — Gospava je i tamo pratila neodstupno ceo rad, od početka do kraja.I sudija i svedoci, pa čak i branioci optuženih, čudili su se onolikoj žilavosti i izdržljivosti njenoj; jer: mesto na kome su se, po kazivanju svedoka Vase Mirkovića, sastali bili na razgovor one noći, Stojadin i Miša, udaljeno je od kuće njenoga oca puno pola sahata; do toga mesta prolazilo se sokačićima seoskim, koji su, usled dugotrajne kiše, koja je i tada neprekidno padala, bili tako raskaljani da su: sudija, pisar i advokati, koji su bili u čizmama, jedva izvlačili noge iz gliba; a Gospava, ma da je bila u finom crnom listerskom odelu (zbog žalosti za ocem), sa „bronerskim“ cipelama na nogama, gacala je, sa neverovatnom durašnošću i naporedo sa muškarcima, debeli seoski glib, nezaboravljajući naravno ni tada, onaj „čudotvorni“ prsten pokojnog joj oca Ivka, koji joj je neprekidno bio pri ruci.Pri povratku sa ovoga mesta bila je sva ulopana blatom tako, da je se morali presvlačiti. Palo je u oči svima, kad su prilazili kući pok. gazda Ivka, da je na mnogim mestima kuće: na kapiji, po prozorima, na odžacima, bilo izvešano i lepršalo se puno nekih perušaka, krpetina i dronjaka.Predsedavajući sudija, koji je rukovodio ovaj izviđaj, slatko se smejao kad su mu meštani, na pitanje njegovo, objasnili, da je to urađeno po savetu gatara, da se zbune i pometu u radu, kako sud, tako i veštaci i svedoci. Po zahtevu zastupnika kapetana Jove, brata ubijene Radojke, činjen je veštački pregled i podruma, jer je bilo nekih anonimnih pisama, u kojima se dostavljalo sudu, da je ubistvo izvršeno u podrumu, i da je neko slušče „Vlače“, na zapovest tužene Stane, po izvršenom ubistvu pred zoru, otkopavalo krvavu zemlju u podrumu, pa tu zemlju, sa nekim krpama, odnelo i bacilo u Pek, pre no što je svanulo. U podrumu nije nađen nikakav trag kopanja, što je sasvim prirodno; jer, dok se o tome vodila reč u sudu, imalo je do ovoga izviđaja, i suviše mnogo vremena da se sve dovede u red i da se zglade traogvi ako ih je bilo.Njih je mogao naći samo Sreta pisar, da mu je — prilikom izviđaja, koji je on činio odmah sutra dan po ubistvu, — palo bilo na um, da i podrum pregleda. Izviđajem pak na mestu, na kome su se Miša i Stojadin sastajali — one noći kad je mrtvo telo pok.Rade ležalo u crkvi — utvrđeno je, da je svedok Vasa Mirković, koji je slušao taj njihov razgovor, bio od njih udaljen samo četiri metra, — jer su oni stajali kraj same njegove tarabe; — i, da je on u noćnoj tišini mogao čuti šta su govorili, baš da su i šaptali a ne „žuborili, kako Vasa tvrdi“. Na ovaj izviđaj pozvati su bili i svedoci: Miljko Jović i Nastas Životić iz Braničeva, te su na licu mesta pokazali odakle se (one noći između 17. i 18. oktobra, kad je ubistvo bilo), pojavio i kojim je pravcem otišao onaj sumnjivi čovek, zbog čije je pojave Miljko probudio Nastasa.U onom sokačiću iz koga je, po kazivanju Miljkovu, on tada izišao bio, postoji ona manja kapija sa tarabom, koja je opisana u izviđaju islednikovom od 18. oktobra.Ako je taj čovek bio tuženi Stojadin — za koga Miljko i Nastas tvrde, da po svemu liči na njega — onda je verovatno, da je tužena Stana na tu malu kapiju (iz sokačića) ispustila one noći iz kuće Stojadina, pošto je ubistvo izvršeno bilo.Kako pak Stojadin, pošto je izišao iz sokačića, nije otišao pravce svojoj kući, koja je preko puta od kuće pok.Ivka (malo u levo, sniže opštinske avlije), nego je udario između opšt. koševa kroz voćnjak, — onda je osnovana pretpostavka, da je Stojadin hteo time da zaturi trag, jer je noć bila kišovita, te bi trag njegovih stopala u blatu, upućivao na njegovu kuću, ako bi vlast odmah preduzela istragu; a on je i na to, bez sumnje, morao računati. Pošto su izviđene još neke okolnosti, od manjega značaja, — završen je ovaj izviđaj istoga dana, i sudija sa delovođom i advokatima, bio je već toga večera na konaku u Gradištu. Za 22. april (u oči Đurđeva-dana) 1891. određen je bio drugi pretres, koji je trajao i 24. i 25. aprila.Na njemu su postavljena naknadna pitanja svedocima, čiji iskazi na prvome pretresu nisu, po nahođenju suda, bili jasni i iscrpni.Tada su, preko predsedavajućeg, upućivana pitanja svedocima i od strane branilaca tuženih, kao i zastupnika privatnog tužitelja.No u glavnome, sve vreme trajanja pretresa, ispunjeno je bilo zaključnim govorima: državnog tužitelja, zastupnika privatnog tužitelja, i branilaca optuženika. U požarevačkom sudu nije, do tada, bilo suđenja, koje je sa toliko interesovanja od strane publike praćeno, niti sa toliko pažnje, skrupula i neke osobite svečanosti od strane suda, izviđano bilo. Mogla bi se sada da završi ova istinita pripovetka time, kad bi se još samo iznela presuda, koja je rešila sudbu zločinaca.Ali, kako u govoru zastupnika privatnog tužitelja i u odbrani branilaca ima izneseno stvari, dostojnih pažnje čitalaca, neće im, na svu priliku, biti dosadno, da saznadu sadržinu, i tužbe i odbrane; te kako bi, posle svega, mogli da izvedu svoj zaključak i uverenje; da li je i koliko sud smrtnih i grešnih ljudi, mogao dati zadovoljenja zemaljskoj, i približiti se nebeskoj pravdi. — Pošto je državni tužilac izjavio da ostaje pri tužbi, — počem sudskim isleđenjem nisu niukoliko izmenjeni ni oslabljeni, već na protiv, pojačani osnovi koji su vojevali protiv tuženih, — predsedavajući dade reč zastupniku privatnog tužitelja, brata ubijene Radojke. Završnu optužnu reč njegovu iznosimo ovde po sudskom protokolu.Ona glasi: Gospodo Sudije, Posle završenog isleđenja, prva reč koja neka bude priznanje, da pred vama stoji danas jedno teško, mučko, zversko, puno užasa ubistvo; jedan zločin, koji, — po načinu izvršenja, po karakteru lica koja su ga pripremila i izvršila, po pobudi koja je zločince pokrenula na izvršenje, - ne dolazi u red običnih zločina.Ja osećam i pojmim potpuno težinu problema koji čeka na vaše rešenje, i koji vas neodoljivo goni, da napregnete sve svoje pravničko znanje i sudijsko pravdoljublje, te da iznesete na vidik i svetlost pravdu, ukoliko je to dato moći smrtnih ljudi: da nevini ne budu osuđeni; da zločinci ne izmaknu ispred oštroga mača pravde. Lako je to reći: „ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinitoga“.Ali, kad nastupi prilika, da se ova uzvišena i divna aksioma narodne filosofije u delo privede — onda se tek vidi kako, od reči do dela, treba preći jedan težak trnovit put, pun svakovrsnih prepona a iskušenja. Stanimirović, „Braca“, dugogodišnji sudija našega najvišega zemaljskog suda, priznati i uvaženi pravnik naš, imao je običaj reći: „nije istina što naš narod veli, da zna i đavo šta je pravo“.I odista, ne samo da nije lako, nego kadšto, i najjačem pravniku i najiskusnijem sudiji, teško je, veoma je teško naći šta je pravo.Uzvišena je, plemenita je, ali je i mučna dužnost izricati pravdu. Gospodo Sudije, U koliko i sam svaćam teškoću vašega današnjega zadatka; u koliko i sam uviđam, muke i napore koji tek sada za vas nastupaju, — u toliko, s pravom očekujem, da mi se neće zameriti, što ću, u izlaganju svojega uverenja i zaključaka — do kojih sam došao prateći izleđenje ovoga strahovitog zločina, — biti prilično opširan; opširniji no što to u običnim prilikama, kod privatnih optužaba od manjega značaja, biva. Da ne pominjem gospodo sudije to, što se optuženici nadaju da ćete im vi dati, ako ne ime i stari ugled u društvu koji su uživali do ovoga ubistva, a ono bar život i slobodu, koja je svakome draga.Da pređem i preko toga: što se moj klijenat uzda u i pravdu i očekuje da mučke ubice njegove sestre, mučenice, dobiju zasluženu kaznu.Da ostavim na stranu i to: što jedni svedoci, koji su istinu svedočili, očekuju da im se njihova ispravnost i od suda prizna; što drugi, opet, koji su svoju savest i poštenje prodali, čekaju da njihova svedodžba bude primljena od suda, pa onda, da i oni prime ugovorenu nagradu...Sve su to, istina važna očekivanja; ali, što je značajno za ovo delo, i što mu potvrđuje karakter neobične prirode, to je, pored ostaloga, i ovo mnogobrojno građanstvo, koje, već u dva maha, ostavlja po nekoliko dana svoje dnevne poslove, pa sa nekim, do sada nepoznatim interesovanjem prati isleđenje, a sada nestrpljivo očekuje presudu, koja će, još danas možda, biti objavljena.Pa ne samo to, gospodo sudije!Na vašu konačnu odluku očekuje, sa nekom osobitom pažnjom, cela ova okolina.... možda, cela Srbija. Shvatajući ovako ozbiljno prirodu i značaj ovoga dela, ja smatram da, ne samo što neće biti izlišno ni suvišno, nego na protiv, da je dužnost, i nas odovud što tužimo, i gospode otuda, što brane tuženike: da uzmemo u pretres i svestranu ocenu svaku okolnost, čak i svaku sitnicu, koja bi mogla da baci ma i najmanji zračak svetlosti na ovo ubistvo, koje u ljudi čovečnih osećaja izaziva gnušanje naspram izvršilaca tih zverova u ljudskom obliku, a podilaze ih žmarci pri pomisli na one strašne momente, koje je pokojnica imala da izdrži, dok nije zverskim noktima zlikovca udavljena. Istina, strana koja optužuje, vršiće tu dužnost sa jedne, a branioci sa druge tačke posmatranja; ali, za sud istine i pravde, to može biti samo od koristi, a ni u kom slučaju od štete.Na njemu je da posle, probere od svega ono, što pravdu i istinu iznosi na videlo. -- Ima jedno pitanje koje se, pre svega drugoga, neodstupno nameće pri oceni ovoga dela, a to je: kakva je pobuda pokrenula zločinca na ovo ubistvo?Dati pravi odgovor na ovo pitanje znači: ukazati na pravac, kojim za zločincem valja tragati. - Jedna okolnost pomaže mnogo, da sa odgovorom na ovo pitanje možemo biti brzo gotovi.Celokupno isleđenje jasno kazuje: da ubice nisu bili ni kradljivci, — jer iz kuće nije ništa odneseno; ni osvetnici, - jer pok.Rada nije nikome, ni čim, dala povoda za osvetu.Ostaje, dakle, još samo ta mogućnost: da je pok.Rada bila nekome nekakva jaka prepona za postignuće kakog cilja i želje, pa je tu preponu valjalo ukloniti pošto poto, ma i po cenu: da se zamoče ruke u krv nevinu; i, da se pokoljenju ostavi u nasleđe strašno i gnusno ime ubice. Ako smo sa time načisto, onda nastaje drugo jedno pitanje: kakva je to prepona mogla da bude pokojnica, u opšte; i, kome ponaosob? Osobena priroda ovoga zločina i psihološka strana njegova, upućuje nas da sa odgovorom na ovo pitanje ovako započnemo: Ivko, koji je umr’o u pritvoru sudskom pre prvoga pretresa, — dakle, koji je stao pred večnoga sudiju pre no što je, mogao izići pred sud grešnih ljudi, — imao je poviše ćeri, a samo jednoga, jedinoga sina, tuženog Mišu.On i žena mu, tužena Stana, polažući na Mišu sve svoje nade i radosti, pohitali su, te ga oženili vrlo rano.Imućni i viđeni u svojoj okolini, tražili su takođe imućnu i uglednu kuću, s kojom će se oroditi.U pok.Stojana Mihailovića trgovca i ekonoma iz Batuše, zaprosiše i dobiše, ne samo dobru devojku nego još i tri stotine zlatnih dukata, uz veliku i bogatu spremu devojačku.A u ono vreme, pre dvadeset godina, to bi bio znatan miraz i za kakvu beogradsku gospođicu.Ta devojka, ta nevesta Mišina, snaha Stanina, to je Rada, koja je imala tako strahovitu sudbinu, i tako tragičan svršetak. Sa vaspitanjem što ga je dobila u kući svoga oca, koji je bio tip onih naših nekadašnjih otmenih domaćina, sa svima starim srpskim vrlinama, — Rada je ušla u kuću svekrve i svekra svojega, i ispila do dna čašu sudbine, čiju je gorčinu osetila bila, odmah prvih dana svoga nevesničkog života.Od dana kada je se u tu kuću zakopala, ona je verovala da iz nje ne može ni izići drugače, osim da je mrtvu iznesu. Opšte je poznata stvar kakvi su u nas po selima brakovi, koji se zaključuju i danas, a naročito u ono doba.Dečak od 16—17 godina, dobija za ženu devojku od 20—25 godina, koja je u punom razvoju snage i ženske lepote.A kad on docnije stane na snagu; kad sine lepotom muškoga stasa i držanja; kad opazi da se na njega obraća pažnja gde se god pojavi; kad oseti draži mladićskog života; i, kad se u njemu najzad razvije muški ponos i ljudska sujeta, tad njegova žena, — starija nekoliko godina od njega, iznurena težačkim i kućnim radovima, pa i gajenjem i podizanjem doce, — postane njegova „neprilika“.Malo po malo, pa muž postane ravnodušan prema ženi, na koju se osvrće samo toliko, koliko i na ostalu čeljad i poslenike kućne.Ako je sad to žena od ponosa; ako ona traži da se poštuju njena supružanska prava, - onda bračni život postaje domaći pakao.To naročito oseća žena, koja, osim smrti, ne zna za drugi izlaz iz toga nesrećnog i nesnosnog stanja. U takvom su položaju i odnošajima bili Miša i Rada, na godinu-dve pred njeno ubistvo.Iz takvog raspoloženja poticale su česte kavge, koje su, ne retko, završivane time, što je Rada, na proteste protiv Mišinog vladanja i ponašanja, bila napadana najpogrdnijim psovkama pa i zlostavama. To je ljuto tištalo i Stanu, jer je videla da „njen sin druga nema, da s braćom pije“, kako se izražavala u dućanu, pred svedokom Milosavom Jovanovićem; te osećajući da joj je sin „rob“, a da je njegovu ropstvu ona kriva, jer ga je ona Radom oženila, — zarekla se „da će ga ona i odrobiti“. Koliko je Rada bila plemenite duše; a koliko su opet Miša i njegovi roditelji bili nezahvalna i tvrda srca, — ogleda se u ovome: tuženi Miša, u mladim godinama svojim stradao je od teške bolesti padavice.Padao je često, kadkad po nekoliko puta na dan.Celo Srednjevo i okolina zna: da je Rada bila njegov anđeo hranitelj; da ga je pratila neodstupno na svakom koraku i ukazivala mu svoju nežnu drugarsku pomoć; da nije znala ni za kakve radosti i zadovoljstva, čak ni za ona, što ih daju prvi dani bračnoga života.Ona nije znala ni šta su to „medeni dani“ a kamo li meseci.Nije dakle čudo, što je, u takvim fizičkim i duševnim borbama, od lepoga i uglednog čeljadeta postao za kratko vreme, živi skelet.Rada je, čistotom duše svoje i poštenjem srca svoga, svetlila i dalje, ma da je spoljni izgled njen izazivao u gledalaca osećanja sažaljenja.I, dok je Miša stradao od božje volje, Radom behu zadovoljni: i on, i roditelji, i sestre njegove Ali, kad se Miša oprosti teške boljetice te sinu zdravljem i muškom lepotom, tada, i on i njegovi osetiše, da iznurena i nagrađena Rada, koja je celo svoje biće žrtvovala bila njegovu ozdravljenju, nije više njegova prilika.Kad vide, da se o njega otimlju čak i devojčice, kao što je Dostana, — tužena Stana omrze svoju snahu „kao kučku“, te je više „nije mogla očima gledati“, kao što je obelodanila pred svedokom Životom Marjanovićem. Pošto je pok.Ivko uzimao Dostanu čak i na ispit, ogledajući joj rukopis, - valjda da vidi: može li mu voditi tevtere dućanske i račune u svinjarskoj trgovini, - načinjen je plan da se mučena Rada smakne. Kao najpouzdanijega pomoćnika za izvršenje plana, našli su u tuženom Stojadinu.Pregovori sa njime vođeni su još iz ranije, pa se samo čekalo na podesnu priliku i raspoloženje. A koji je, i kakav je čovek taj Stojadin? Pre desetinu godina bio je pod sudom za razbijanje i poharu dućana Ivkova, o čemu stoji akti u sudu.Docnije, bio je pod sudom za ubistvo, pa je pok.Ivko pokušavao da ga na svoje jemstvo pusti na slobodu, a zatim nastojavao kod svedoka, te je oslobođen sudom, iz nedostatka dovoljnih dokaza.U poslednje vreme kraducao je po selu, pa često i otimao, ali ga niko nije smeo tužiti vlsati, jer se znalo: da Stojadin hoće i da ubije; i, da u jakoj kući Ivkovoj nalazi skloništa i potpore. Eto, takav čovek bio je prijatelj čuvene i bogate kuće gazda Ivka iz Srednjeva.Sud je čuo svedoke, koji su pod zakletvom potvrdili, da je Stojadin bio navodadžija, preko koga je Stana nabavljala svome sinu Miši ljubaznice, a koji je i Dostani nosio poruku Mišinu, da ga čeka dok on svoju ženu ne „ukloni“. Pre no što se pristupilo izvršenju spremljenoga plana, Miša je trebao da ode degod, daleko od kuće.I tako on, koji, po znanju cele okoline, nije nikad smeo preći ni preko najmanje vode, — po savetu gatara, da mu se bolest ne bi povratila — pa i na sam dan svadbe svoje nije bio otišao u Batušu sa ostalim svatovima po devojku — prelazi sada preko Dunava, i sa svinjama, prvi put u životu, ide u Peštu. - - - - - Da idemo sad dalje za događajima, kako su se oni razvijali po pričanju meštana, a kako je i moralo biti. 17. oktobra prošle godine, u veče, pošto su sluge i momci dućanski ispraćeni na spavanje, i Stana za njima zatvorila kapiju (kako je sama pokazala pred sudom), — ona je zapovedila Radi da siđe u podrum, te da joj utoči vina.Naviknuta godinama da, bez pogovora i brzo, vrši naredbe svoje svekrve, koja je, pored gotovo neprekidno pijana muža, bila apsolutni gospodar u kući, — Rada je uzela sud, pa je na vrata, koja vode iz predsoblja odaja, u kojima su boravili Ivko i Stana, sišla u podrum. Predsedavajući sudija, koji je rukovodio sudski uviđaj na licu mesta, video je da su, za ulazak u podrum, bila dvoja vrata.Jedna su ona, maločas spomenuta, na koja je Rada sišla u podrum.Druga su iz avlije i na njih se nailazi odmah, kako se, sa one tesne ulice, uđe na malu kapiju u avliju. Tuženi Stojadin, koga su dotični ispitani svedoci videli kad je u sumrak ušao, u dućan pok.Ivka, a koji se posle, ni u prvi mrak, ni docnije prekonoć, nije nigde - ni u selu ni u mehani, — viđao (osim što su ga videli svedoci: Miljko i Nastas, kad je ono izišao iz sokačića, i prešao preko glavnog druma u opštinsku avliju), — očekavao je, kao divlja zver u zasedi, svoju žrtvu.Njega je Stana upustila u podrum na ona vrata iz avlije, koja je za tim zaključala.Velike bačve, između kojih je bio skriven, zaklanjale su ga tako, da ga Rada, silazeći sa svećom i sudom za vino, na vrata iz kuće, nije mogla videti sve dok on nije iskočio iza bačava i stao pred nju. Samo što ga je spazila, i samo što je poznala Stojadina, iz grudi ove jadne žene ote se jedan strahovit vrisak, vrisak koji je bio tako silan, da je probio kroz debele zidove podrumske, kroz sve zidove kućne i dućanske, te prodreo do ulice, do svedoka Miljka, koji se, sa svojim gazdom Nastasom, odmarao na kamenom pragu dućanskom.U isti mah kad je vrisnula, ona je bacila iz ruku i svećnjak i stakleni sud za vino, te u podrumu nasta apsolutna pomrčina.Da je Stojadinu bio zadatak samo taj da ubije, to bi bila laka stvar.Jedan udarac noža i posao bi bio gotov.Ali, ovu nesrećnu ženu trebalo je umoriti, a da se na njoj ne nađe nikakva traga od nasilja.Takvu je naredbu izdala Stana Stojadinu; jer kuća gazda-Ivka iz Srednjeva valja da ostane i dalje, — bar po formi i bar kod vlasti — čestita i uvažena.Kažu da je se Stojadin, sutra dan, vajkao nekome svome, da je i njegovo zločinačko srce zadrhtalo kad je Rada klekla predanj i, grleći mu kolena, zaklinjala ga porodom njegovim, da joj život pokloni. Ko zna: da li bi šta i bilo, i kako bi se stvar svršila, da se ne otvoriše vrata, ona što iz podruma vode gore u kuću.Na njima se pojavi slika Stanina, a zrak lampe, koju Stana držaše u ruci, pade na klečeću Radu, koja rukama beše obuhvatila kolena Stojadinova. Šta čekaš lopino, ciknu Stana, pa spustiv lampu na gornji prag, slete kao furija niz stepenice i za jedan trenut, njeni zverski nokti behu pod grlom nesrećne Rade.Kad je svedok Miljko čuo onaj drugi vrisak, a više ništa nije ni mogao čuti, jer je Rada mogla još samo stenjati i krkljati, dok i to nije prestalo. Kako je izvršeno ubistvo i koliko je i kakvih povreda naneseno ubijenoj, vidi se iz protokola sekcije, kojim se utvrđuje, da je se Rada branila poduže, dok nije pod pritiskom krvoloka izdahnula.Krv koja je, usled otkinute jabučice, bila ispunila grkljan i gušu, sprečena da izlazi na usta, izlazila je na nos, kao što lekarska sekcija tvrdi. Kad su zverovi videli, da njihova žrtva ne pokazuje više znake života, odneli su je u njenu žalosnu sobu i tamo je postavili u položaj, u kome je sutra dan, 18. oktobra, nađena. Pošto Stojadin nije više bio pogreban Stani, — ona ga je ispustila kroz onu malu kapiju, na sokačić, iz koga je izišao i prešao preko glavnoga druma, kad ga je video najpre svedok Miljko, a po tom i Nastas.Posle prvih petlova jedno slušče nekakvo vlašče, kopalo je, pod nadzorom Staninim krvavu zemlju u podrumu, koju je po tom, sa nekim krpama odnelo i bacilo u Pek. Kad je osvanuo dan 18. oktobra, pušten je po selu glas, da je Rada naprasno umrla; i pre no što je vlast mesna mogla saznati za ovaj strahoviti zločin, Stana je požurila, te je udavljena Rada okupana, obučena i nameštena na mrtvački odar. Po Srednjevu i Pečanici; po Dušmaniću i Zeleniku; po Carevcu, Kamijevu i Gradištu; po Ljubinju i Garevu, Klenju i Golupcu — narod tako opisuje ovaj jezoviti događaj, koji će još dugo biti predmet razgovora i pretresanja. Reći će se, možda: pa to je samo priča i bajka.Kamo dokaza za to što se priča? Evo na to odgovora: Novac je silno i moćno sredstvo.Šta je to, što se ne bi moglo učiniti u svetu, kad se prospe novac, za koji su ljudi toliko pohlapni?....Zar je malo primera u svetu, da su, za ljubav novca, bogatstva i slave, gazili u krvave zločine čak i učeni doktori, i visoki plemići, pa i krunisane glave? Kad se zna: da je familija tuženih utrošila do sada na hiljade dukata; da se troši i prosipa neštedimice još i sada do poslednjih trenutuku; da se novcem može da nagradi prijatelj a satre protivnik; kad se to zna, - onda nije čudo što će mnoge stvari ostati pokrivene tamom.Da nije novca i žive organizovane radnje, — oni danas šapuću, govorili bi glasno i otvoreno; i ta priča, koja diže kosu na glavi, čula bi se i ovde, pred sudskim stolom, kao što nekom mađijskom silom struji od sela do sela; od usta do usta... Ja priznajem da ovo pričanje, ovako bez dokaza, može ostati samo bajka.Pa ipak ja iznosim ovu priču, koja ide po narodu, za to, što se pojedini momenti njeni čudno podudaraju, kako sa celokupnom fizionomijom ovoga dela, tako i sa pojedinim okolnostima, koje su policijskom istragom i sudskim isleđenjem nesumnjivo konstatovane.A te okolnosti nisu više bajke.One su utvrđeni fakti, koji, u vezi sa ovom pričom, čipe potpunu sliku zločina, i iznose je na vidik osvetljenu i kolorisanu.Ti fakti, posmatrani s koje bilo strane, stvaraju u posmatrača nepomućeno uverenje, da je tužena Stana glavni krivac, i da je ona začela misao o ubistvu. Ivko i sin mu Miša, savili su se pokorno pred krutom naravi i nepokolebljivom voljom ove čudne zver-žene, — žene, koja je svoje umišljaje i odluke uporno u delo privodila, a svaku preponu drsko s puta uklanjala. U Stojadinu je Stana našla čoveka, koji je, za dobru nagradu, gotov bio da digne zlikovačku ruku na jednu slabu, bednu, prezrenu ženu, koja ni njemu, ni ma kome drugome, nije ni kakva zla učinila; koja je i Stani samo za to bila kriva, što je živa. Osim ovoga što narod priča, evo šta kazuju činjenice, koje su iznesene na vidik i utvrđenje policijskom i sudskom istragom, a kojima sud, po sili naređenja zakonskih, mora da pokloni pažnju i da računa sa njima: 1. Šta znači to: što je Stana na nekoliko dana pred ubistvo, kazala Životi Marjanoviću, kako mrzi Radu kao kučku, te ne može da je gleda očima?Kako mogu da se protumače one njene reči, izgovorene u dućanu pred svedokom Milisavom Jovanovićem: da da njen sin druga nema, da s braćom nije, da ga je ona zarobila, i da će ga ona i odrobiti?I najzad ono što je kazala pred svedokom Dimitrijem Nešićem: mrzi Radu zato što je slaba? Zakon je takva izjašnjenja predvideo i obeležio ih u tački 4. § 121. kaznenog sudskog postupka kao bliži osnov podozrenja protiv lica, koje je takva izjašnjenja davalo. 2. Kad Stana i sama priznaje, da je onoga večera izišla za momcima, — isprativ ih na spavanje — i za njima kapiju zaključala, a u jutru je kapiju opet zaključanu našla, — onda to znači da, bez njena znanja, nije mogao niko te noći u kuću ući; jer, nema tragova od nasilnog prodiranja, a u kući tako zatvorenoj, osim nje, muža joj Ivka, — koji je još svečera bio trešten pijan — i pok.Rade, nije više nikoga bilo.Uviđajem sudskim na licu mesta utvrđeno je, da se preko tarabe nije moglo s polja uskočiti, jer je ona visoka svrh boja čovečijega; no i osim toga, na baskijama nije nađeno nikakva traga od blata, koga bi moralo biti da je kogod s polja preskakanjem, ušao u avliju; jer, ta noć bila je kišovita a ulica raskaljana. To stanje stvari, i što je tužena Stana, toga večera, navaljivala na sluge da brže večeraju pa da idu na spavanje, a ujutru rano, pre zore, već bila na nogama, i, po blatu i mraku, dolazila momačkom prozoru da ih budi; i dalje: njeno sopstveno pričanje, da je lupala na prozor pok.Rade pošto je u veliko bilo svanulo, i da je, kad joj se nije odazvala „pomislila da nije umrla“, — i ako je znala da je Rada svečera zdrava bila — sve to iznosi tuženu Stanu u takvim delima i okolnostima u vreme izvršnog ubistva, da se drugače ne može pretpostaviti, već da je ona učesnik.To je zakon takođe označio kao bliži osnov podozrenja o kome naročito govori u tački 7. § 121. kazn. sud. postupka. 3. A šta da kažem za onaj fakat, da je pok.Rada imala u veče dućanske ključeve (kao i uvek kad Miša nije kod kuće); a sutradan — pre no što je, osim Stane, ma ko u kući znao za ubistvo, — te ključeve predala ona — Stana — momku Nikoli? — Tačka 8. § 121. kazn. sud. postupka, obeležava kao bliži osnov podozrenja protiv nekog lica i to, ako su se kod njega ili u njegovom „obilištu“, ili u „drugom od njega izabranom hranilištu našle stvari koje je oštećeni (napadnuti, ubijeni) u vreme izvršnog dela pritežavao“. Taj fakat, koji tvrdi Nikola, a kojeg ne poriče ni Stana, utvrđuje u posmatrača nesumnjivo uverenje, da je Stana učesnik u ubistvu ove jadne žene, vajne snahe svoje; i vojuje protiv nje svom jasnoćom i jačinom zakona. 4. U staranju njenom da uništi tragove ubistva, očituje se svest njena o teškoj odgovornosti za zločin, i briga da se te odgovornosti izvuče.Da je na tome živo i s planom radila (u koliko joj je bilo moguće da taj plan na brzu ruku sklopi i izvrši), dokazuje se time: a. što je po izvršenom delu, udavljenu Radu namestila u krevet kao da spava (smetnuv u hitnji s uma, da je trebalo svući sa nje odelo, u kome je prekodan išla), te kako bi se ujutru verovalo njenom kazivanju, da je Rada naprasno umr’la; 6. što je — da bi se primio kao istinit njen glas o naprasnoj smrti Radinoj - ključ od predsoblja ostavila unutra; u predsoblju na prozoru, a vrata od predsoblja zatvorila podrumskim ključem, te da bi se verovalo da je Rada, pri polasku na spavanje, zaključala bila vrata, koja su i u jutru zaključana nađena, i tako, da svaki veruje da je ona bila živa i zdrava kad je se zaključala i legla spavati, pa se, naravno, imalo verovati da je umrla prekonoć prirodnom smrću; jer, s polja joj niko nije mogao ući, počem su vrata i svi prozori nepovređeni.Međutim, sam taj fakat što je pravi ključ od predsoblja nađen na prozoru a nije bio ostavljen u bravi — kako radi svaki kad se iznutra zaključava — dokaz je, da je ona — Stana — taj ključ metnula na prozor, pre no što je iz predsoblja izišla (pošto je Radu ostavila u njenoj sobi); jer inače, ne bi s polja mogla uturiti drugi ključ, pored onoga koji se nalazi u bravi, uturen iznutra.Nedostatci i mahne ovoga njenoga plana nisu postale s toga, što bi Stani oskudevala prirodna inteligencija, koja je skoro nigda nije izneveravala; već zato, što je vreme bilo kratko, i što se nadala da će njena reč o naprasnoj smrti Radinoj, biti primljena bez ikakvog sumnjičenja; a ona je, spremajući i nameštajući Radu na mrtvački sto, pred ženama i ljudima koji su se bili tu iskupili, već žalila i naricala za njom, „dobrom snahom svojom“; v. da jače zaseni ubistvo, ona je pokušavala da i svedoka Jovana Kostića ubedi kako je Rada pala u fras pa se izgrebla“; a kad joj je ovaj odgovorio, da njemu nije poznato da je Rada kadgod padala u fras; ona je ciknula na njega: „ubio te moj lebac, što me opadaš“.I ako u ovim Jovanovim rečma nije bilo ništa što bi moglo za drugoga da izgleda kao „opadanje.Stani je takav značaj njegovih reči mogla da dade samo njena nemirna“ savest; g. kad je slugu Životu Marjanovića slala da kaže momcima — koji su otišli bili ka oranje, — da ostave plug, ona mu nije tada rekla da je Rada poginula, već da je umr’la; d. ne samo da nije izvestila odmah mesnu vlast o ubistvu, nego je još naredila žurno da se Rada odmah okupa i namesti, prelazeći preko opomene svedoka Ognjana Nedeljkovića, da ne treba ništa dirati dok vlast ne dođe.U rečma njenim: „šta ima koji da gleda, kad se vidi da je žena umr’la“, ogleda se pokušaj njen, da iskupljene susede ubedi, da je Rada umr’la prirodnom smrću. Sve ove i ovakve radnje i izjave njene, upravo su onakve, kakve se traže u tački 11. § 121. kazn. sud. postupka, pa da budu bliži osnov podozrenja protiv nje, kao učinioca dela. Da je Stana glavni krivac, stoje još i ove okolnosti, koje iznesene i dokazane osnove podozrenja, još jače utvrđuju: 1. Na pitanja suda davala je raznoglasne, jedne drugima protivrečene odgovore.Kad je pitana o položaju u kome je našla ubijenu Radu, nekoliko puta menjala je svoj iskaz.Tako, čas je odgovarala da je glava ubijene Rade bila na patosu, a noge na krevetu; a čas, da je Radu našla u krevetu, pokrivenu jorganom po glavi i ničice ležeću, pa tek pošto je digla s nje jorgan, videla je, veli da je mrtva.Dalje, na ispitu kod isledne vlasti rekla, je, da iz sobe, u kojoj je Rada nađena mrtva, nije ništa falilo: a posle nekoliko nedelja prisetila se, ili je naučena da kaže, da su odneseni rezervni ključevi od kase i nešto od nakita.A to znači: da je Stana najpre nalazila da treba reći kako ništa iz kuće ne fali, dok je mislila da se nasilna smrt neće moći da utvrdi; a kad je nesumnjvo utvrđeno da je Rada ubijena, — onda je opet trebalo izneti da su odneseni ključevi od kase i nakit, kako bi se moglo izvoditi, da je ubistvo izvršeno od nekog lica s polja, u cilju pohare. 2. Pred sudom je kazala: da je onaj pravi ključ od predsoblja „rđavo radio“ u toj bravi, te da su se za to, i ona i pok.Rada, služili podrumskim ključem, dok je izviđajem vlasti utvrđeno: da ključ podrumski jedva može da otvori vrata predsoblja, i to tek pošto se nekoliko puta obrne u bravi; a pravi ključ od tih vrata, otvara ih tačno i lako. 3. I kod isledne vlasti i kod suda tvrdila je lažno, da je sa Radom živela u ljubavi i da ju je volela „kao svoje dete“; dok je svedocima utvrđeno, kako je između njih u kući bio tako rđav život, da je Rada jednom pobegla pešice u Požarevac, o čemu svedoči stara g-đa J...A po svedodžbi kapetana vojnog g. M... i Stana, i Ivko, i Miša, ispraćajući je jednom u banju na lečenje, kada su joj dali bili svega šest dukata na trošak, dobacili su joj reči: „da Bogda se ne vratila otuda“, u mesto da joj, da su bili ljudi, kažu „sretan put“! Stana veli da je Radu volela „kao svoje dete“, — a kad čovek vidi kako jadno i tužno izgleda ona soba, u kojoj je Rada sama provodila potonje dane svoga života, u kući svekrvinoj, — odmah bi mu bilo jasno, i pojmio bi kako je bila gorka ta milošta, kojom je Rada bila obasipana.Predsedavajući sudija video je tu jazbinu, te nije potrebno da kažem da ona liči više na osuđeničku ćeliju, no na ložnicu supružničku, u kojoj Rada, poslednjih godina nije ni viđala svojega Mišu. Prema tome neka se ceni koliko vredi onaj navod tužene Stane da su, prilikom ubistva odneseni bili i rezervni ključevi od kase, koji kao da su bili kod Rade!Kome se, kod onolikih prostorija u kući, daje ovakva soba da u njoj živi i vek provodi, i kome se, kad bolan polazi u banju na lečenje, želi da se ne vrati, — tome se ne daju ključevi od kase. Osnovi podozrenja, koji su protiv Miše i Stojadina izneseni u tužbi držav. tužitelja, ne samo da nisu niukoliko oslabljeni nego su još i pojačani pa i prinovljeni.Tako postojeći dokazi, da se Miša nije protivio, da ga ubistvom kurtališu nemile mu žene, pojačani su iskazom svedoka Bogosava, koji je potvrdio onu svedodžbu devojke Anđe: o parama i porukama, što ih je Stojadin nosio od Miše devojci Dostani, da ga čeka dok on svoju ženu ne otera ili ne „ukloni“.A obe ove svedodžbe kao verovatne, potkrepila je i učiteljica Srednjevska. Protiv Stojadina prinovljen je dokaz u tome, što je on lažno navodio, da je toga večera dockan unoć, išao ulicom sa nekim Ganom; a svedok Ognjan Mihailović — koji je te noći stražario po selu, i na koga se Stojadin pozvao da mu to potvrdi — veli da je vidio Gana, ali da Stojadin nije bio s njime... Na završetku ove svoje reči, da obratim pažnju suda i na to, kako se markantno razlikuju po kvalitetu: svedoci, koji potvrđuju optužbu, od onih svedoka, koji su najmljeni od familije optuženih da svedoče u njihovu odbranu.Dok svedoci: Vasa Mirković, Milosav Jovanović, Jovan Kostić, Ognjan Nedeljković i ostali, koji terete optuženike, iskazuju svoju svedodžbu tačno, bez zapinjanja, uvek istovetno i, kako zakon traži „obstojateljno“, — dotle oni, koji su najmljeni da brane optužene kazuju kod policiske vlasti jedno, kod suda drugo, a na suočenju treće.A osim toga, svi su ovi svedoci njihovi poznati kao rđavi ljudi u selu; mnogi od njih bili su pod nadzorom, kao što tvrdi uverenje njihove opštine; a svedok Ljubisav, koji onako oduševljeno brani Mišu, bio je „i na popravci u gradu beogradskom“, kako mu je kazao na suočenju svedok Vasa. Najzad, čitava jedna gomila svedoka, na koje su se pozvali tuženi, a sa kojima je sud probavio ceo dan, svedočili su kao po komandi i jednim istim rečma, kako znaju: da su tužena Stana i Miša „živeli u ljubavi i Bog zna kako“ sa pok.Radom?! a ne navode fakte, na osnovu kojih su došli do toga saznanja. Da su svedoci, koji su svedočili o ključevima, najmljeni, vidi se iz toga što oni svedoče da su kradeni ključevi od podruma, a tužena Stana, koja je samo iz govora branilaca mogla nešto razumeti, da će se svedočiti o nekim ključevima, — kazuje i sama da su im ključevi nekada kradeni; ali, ne znajući kako treba, tvrdi da su kradeni ključevi od predsoblja, te dodaje, da su se zbog toga, za otvaranje predsoblja služili podrumskim ključem. Kako se velikim novcem, kojim raspolaže familija tužene Stane i Miše, — a koji se tako nemilice prosipa, — nabavljaju lako i brzo svedoci, neka posluži ovaj primer: na prvom pretresu, kad je ispitivan Stevan Jović, ovaj svedok spomenuo je, samo uzgred, da je u onoj sobi, (u kojoj su oni — sluge — noćili one noći kad je bilo ubistvo), bilo među njima i jedno vlašče.Ja sam tada zatražio da sud zapita toga svedoka, kako je ime tom vlaščetu.Ništa više o vlaščetu nisam rekao.Ali, to moje pitanje razumela je dobro tužena Stana.I već sutra dan oko 10 sahata pre podne, kad sam zatražio da se to vlašče dobavi i ispita (jer je ono iznosilo iz podruma krvavu zemlju, te ju sa nekim krpama bacilo u Pek), — branitelji odmah izjaviše, da je to vlašče tu pred sudom pa se odmah može ispitati.To znači: da je tužena Stana znala, kakvu bi strašnu tajnu to vlašče moglo da otkrije.I onda, ljudi su za noć otišli u Srednjevo i, do početka sudskog rada, stigli sa detetom, naravno naučenim i spremljenim šta da govori, kad bude pitano pred sudom. Nije dakle čudo što, po neki od svedoka, neće da svedoče pred sudom ništa od onoga, što su po selu pričali. Evo i danas stiglo je bratu ubijene Radojke, jedno pismo.U njemu neka „Kata majstor Pauna iz Miljevića“ veli, da je nju tužena Stana više puta pozivala da dođe k njoj, pa ona jednom prilikom, došav u Srednjevo da pazari u dućanu pok.Ivka, svratila i Stani u kuću, da je pita zašto ju je zvala.Stana joj tada rekla; „da li znaš i da li umeš da tu moju nesrećnu snahu kako god umoriš.Platiću ti što nije vredno, i ponećeš od moje kuće i za nogom i za rukom“.To pismo predajem sudu, pa on neka ceni, da li bi i ovu Katu trebalo zvati i ispitati. - - Zastupnik privatnog tužitelja završio je ovu svoju optužbenu reč ovako: Svaki, koji je od početka do danas pratio ovo isleđenje, stekao je duboko uverenje da su: Stana, Miša i Stojadin, odista pravi krivci ovoga strašnog zločina, a Stana i Stojadin da su ga lično i izvršili.Javno mnenje izreklo je već svoj sud u tome smislu, a protiv njih, ubilaca, ima puno i zakonskih dokaza. No neka bi se baš i desilo, da zemaljski sudovi puste, pod kojim bilo vidom, ove zlikovce, ja verujem tvrdo, da oni ne mogu izmaći ispod pravde proviđenja, koja prodire do morskih dubina i dopire do nebeskih visina, a koja ni jedno nevaljalstvo ljudsko nije ostavila nekažnjeno. Osim toga, dokle god u Srednjevu bude postojala kuća gazda Ivka Jovanovića; dok ustraje i poslednji kamen u temelju njenu, — ukazivaće se prstom na to mesto užasa, i pojas pojasu pričaće; da je tu jedna gnusna svekrva udavila svoju snahu. Ako se sve drugo mogne, ta strahovita priča, neće se moći suzbiti i ugušiti, ni blagom ni presudom zemaljskih sudija, podložnih ljudskim slabostima i pogreškama. Za vreme dok je, po prostranoj dvorani sudskoj odjekivala ova reč advokata — tužioca, predsedavajući sudija morao je nekoliko puta upućivati opomene publici, koja se nije mogla uzdržati, da, kod pojedinih mesta ove besede, ne dadne glasna izraza svojim osećajima: tuge, sažaljenja, odvratnosti, gnušanja, odobravanja, pa čak i prokletstva.A kad je završen govor, dvorana se razlegaše tapšanjem i uzvicima: živila pravda! smrt veštici!!Od takvih glasnih izjava nisu se mogle uzdražati čak ni dame, koje su neprekidno pratile tok suđenja, (što je do tada bio prvi slučaj kod požarevačkog suda), a koje su imale svoja naročita sedišta, odmah iza optuženičke klupe. Usled toga Stana se obrte pa na svoje sestre po Evi, baci jedan mrk, strašan, prodirući pogled, — a kroz zube pusti jetku, oporu reč, punu satanske mržnje: „što me grdite kučke, Bog vas nagrdio“. Predsedavajući se naljuti, te udariv nervozno u zvonce, saopšti, da će sve slušaoce ukloniti iz sudnice, ako bi oni sličnim uzvicima i izjavama, još samo jedanput narušili mir, koji, za vreme suđenja, ne sme biti remećen.A za tim objavi glasno: da imaju reč branioci optužene Stane i optuženog Miše....Nasta opet svečana tišina. Stana i Miša imali su tri branitelja, a Stojadina je branio advokat Branko „prika“ pisara Save, koga su čitaoci poznali prilikom, kad su optuženici dovedeni bili iz Srednjeva u Gradište. Bivši ministar, advokat beogradski, kome su oni požarevački advokati (branitelji optužene Stane i sina joj Miše) ustupali prvenstvo u odbrani, — podiže se lagano sa svoga mesta pa tihim glasom, u kome se ogledaše njegova obična, opšte poznata ravnodušnost koja liči na dobroćudnost, — izjavi, da će on i njegovi drugovi podneti završnu odbranu zismenu, koju će, pre no što je predadu sudu, pročitati jedan od branilaca. Sa najvećom pažnjom, od strane suda i publike, praćeno je čitanje ove duge odbrane, koja bi, po svemu, zasluživala da bude ovde u celosti izložena, kad pisac ove priče ne bi strahovao, da već i do sada ne bude suviše zloupotrebljavao strpljenje čitalaca.Samo čitanje trajalo je puna dva sahata, ne računajući u to prekid za vreme odmora, koji je predsedavajući morao davati kako zbog sudija, koji su već bili zamoreni slušanjem, tako i zbog advokata, koji je, usled duga čitanja, malaksavao glasom. Žaleći što ne može da iznese ovde celu ovu niteresnu odbranu, pisac će se postarati da esencija njena ipak ne bude oštećena skraćivanjem, a pojedina važnija mesta ispisaće tačno, od reči do reči. Početak ovog braniteljskog akta glasi ovako: „Prvostepenom Požarevačkom Sudu „Shvatajući potpuno ozbiljnost dela, za koje se optužuju Stana udova, i Miša sin pok.Ivka Jovanovića, mi pristupamo da na ovaj način izvršimo dužnost prema pravdi i prema tuženima, koji su se našoj odbrani poverili. „Mi nećemo poricati da je bilo osnova istrazi, koja beše upravljena protiv naših klijenata.Tajanstvenost, mesto i predmet ubistva, sve to i moglo je zar opravdati svu onu napregnutost, kojom je ovo ubistvo protiv tuženih istraživano.Ali isto tako, ne može se poreći da je sad, posle nove istrage ovoga dela, nevinost tuženih nesumnjiva. „Uzimajući u odbrani onaj red kojim je išlo sudsko rešenje o stavljanju tuženika pod sud, kao i tužba državnog tužitelja, mi ćemo dokazati, da, u tim aktima pobrojani osnovi, ili nisu ni pre imali stvarne vrednosti, ili da su sudskom istragom obesnaženi. „Prvi osnov protiv tužene Stane, to je ono, što je ubijena Rada nađena u svojoj sobi sa zaključanim vratima od predsoblja, koja su se vrata mogla otvoriti samo podrumskim ključem, a ovaj ključ bio je u rukama tužene Stane. „Procenjujući ovaj razlog tužbe, moramo odmah primetiti, da je sasvim jednostrano svaćena mogućnost i način izvršenja ovoga dela.Na ime, uzeto je da su Ivko i Stana, pošto su izvršili ubistvo, vrata od predsoblja tim podrumskim ključem zaključali, a Radu unutra mrtvu ostavili.Uzeto je dakle, da nikome van kuće nije bilo moguće izvršiti ubistvo, pošto se pretpostavlja, da niko drugi nije imao niti mogao imati ključeve, kojim bi se mogla otvoriti vrata od predsoblja Radina odeljenja. „Mi nalazimo da baš ta najglavnija tačka optužbe u ovome pretresu, ozbiljno i objektivno razmatrana i cenjena, može pre da odbije sumnju, u kakvo bilo učešće tužene Stane, u ovom zločinu, nego što bi moglo da tvrdi što protivu nje.Stoji da su vršioci dela ušli u sobu Radinu i tamo ubijstvo izvršili.Ali nije objašnjeno, niti je u tome pogledu činjen kakav pokušaj: na koji su način zlikovci mogli ući u sobu Radinu“. U ovoj odbrani svojoj branioci su izneli tri postavke za ulazak zlikovaca u odeljenje Radnio: ili su ušli sa njome jednovremeno; ili posle, pošto je ona ušla i zaključala se; ili su još ranije uvukli se i prikrili u njenom odeljenju.Prvi slučaj mogao bi biti, ako bi ubijce bili Ivko i Stana, jer sa stranim kojim licem Rada, noću, ne bi ulazila u svoje odeljenje.A kako su oni oboje stari, te nisu imali fizičke snage potrebne za izvršenje dela, kako se ono predstavlja po lekarskoj svedodžbi, — Ivko još i sa toga, što je bio bolestan, a toga večera i pijan, te nije iz svoje sobe izlazio ni na večeru, — onda je jasno, da taj slučaj nije mogao biti. Naveli su da nije mogao biti ni drugi slučaj, da su zlikovci ušli posle, pošto je Rada otišla na spavanje, i za sobom zaključala vrata od predsoblja; jer, u tom slučaju, prirodno je, da ona ne bi vadila ključ iz brave, te se drugi s polja ne bi mogao uturiti. Jedino je mogućan treći slućaj, da su se zlikovci (a njih je moralo biti najmanje dvojica, po lekarskom mišljenju) izranije uvukli i prikrili u predsoblju ili sobi Radinoj, što je moglo biti za vreme, dok su Stana i Rada večerali u odelenju, gde su boravili Ivko i Stana, koje odelenje, rastavljaju pet zidova od odeljenja Radinog.Zlikovci su se tamo mogli uvući dok su oni i momci večerali, jer je kapiju od avlije zatvorila Stana tek posle, pošto je ispratila sluge na spavanje.Kad je i Rada posle ušla u svoje odelenje i zatvorila se, onda su je zlikovci dohvatili, još dok se nije svukla, stegli je za gušu da ne bi mogla vikati, i, ugušili je.Branioci drže da su zlikovci, posle izvršenog ubistva, otključali, ključem koji je bio u bravi, vrata od predsoblja; da su taj ključ izvadili iz brave i metnuli na prozor, pa onda izišli na polje i vrata zatvorili s polja drugim ključem, udešenim, ili kojim od onih, koji su pređe nestajali, o čemu su svedočili Stojan Radovanović i ostali. Svakojako, baš to, što je Rada nađena u svojoj sobi, pod zatvorenim vratima s polja, baš to (po tvrđenju branilaca) odbija od tužene Stane svaku sumnju o učešću njenom u ovom zločinstvu.Jer, ako bi ono bilo vršeno, ma i sa njenim znanjem samo, onda ona ne bi nikako dopustila da ta vrata ostanu zatvorena.Naprotiv, ona bi ubicama naredila, da razbiju prozore, ili da obiju vrata, ili bi sve to sama uradila, kako bi time istraga bila odstranjena od nje i njenoga doma, te upućena na koga van kuće. O tome, što je tužena Stana bila na mestu dela u vreme kad je ono izvršeno, a što je tužbom držav. tužitelja izneseno kao osnov podozrenja protivu nje, branioci tvrde da taj osnov sam sobom ništa ne vredi.Jer: prisustvo tuženika na mestu dela ili blizu toga mesta, može biti osnov, ako ono predstavlja vezu između krivca i dela, i neku neredovnost u odnošajima krivca, te da je on našao se tu samo za to što je u delu učestvovao.To se vidi i iz reči zakonskih: „bez da se drugi osnov sa verovatnošću uzeti može“.I sad, ako se ceni šta je verovatnije: da li je se tužena Stana našla tu za to, što je bila umešana u ovo ubistvo; ili za to, što je to mesto njena kuća, — onda je odgovor i prost, i jasan. Ni onaj osnov koji se stavlja Stani pa teret, — kao da je prikrivala tragove zločina, — nema nikakve vrednosti.Prema svakom mrtvacu rađa se poštovanje i osećanje pijeteta.Čim se ugleda mrtvac, prva izjava koja se iz usta jedne žene može čuti, to je izjava brige i staranja, da se mrtvac, čas pre okupa i namesti.I Staninoj izjavi te vrste, ne može se pridati onaj smer, koji joj tužba daje.Reči, što ih je Stana izgovorila tom prilikom, — po kazivanju Ognjana Nedeljkovića, — ne mogu sadržavati težnju njenu da ukloni tragove dela, prvo stoga, što je nasilni uzrok smrti ostavio tako vidne i duboke tragove, da ih ni kakvo kupanje ne bi moglo ukloniti; a drugo i zato, što su svi ti tragovi bili poznati ljudima koji su videli ubijenu Radu, i ženama koje su je kupale.Ako bi se moglo verovati da je Stana mislila kupanjem ukloniti tragove zločina, ona bi se onda starala da se to izvrši u užem krugu najpouzdanijih žena, a ne bi dopustila juriju po kući od ljudi i žena, te da svakome padne u oči, da je Rada ugušena. „Bez ikakva smisla vezana je za ovu okolnost“ — veli se dalje u odbrani — „i ona druga: da pok.Ivko i tužena Stana nisu o slučaju izvestili mesnu vlast; jer, izviđajem je utvrđeno da je pok.Ivko pisao odmah pismo svome zetu Tanu Protiću, da javi sreskoj vlasti, — što je ovaj i učinio po svedodžbi samoga sreskog načelnika, — koja je vlast i bila nadležna za izviđaj, a ne mesna.No, odgovornost za nejavljanje vlasti, — ako bi bio taj slučaj, — ne leži na Stani, koja je imala živa muža, i koji je glava kuće“. Dodirujući svedodžbu Jovana Kostića, odbrana priznaje da bi reči tužene Stane, kako je se Rada sama izgrebla od padavice, mogle, ma i ograničeno, da predstave pokušaj tužene Stane da se ukloni sumnja, da je Rada zločinstvom umorena.Ali, te njene reči nisu dokazane; jer, po zakonu, svaki osnov treba da ima za sebe potpun pravni dokaz.A iskaz Jovana Kostića, kao usamljen, nije dokaz, osim što je Jovan takav čovek, da se njegovu tvrđenju ne može vera poklanjati, jer su na njemu duboko urezani znaci pijanstva i razvratnosti. U osnove protiv tužene Stane stavljeno je i to, što su dućanski ključevi uveče dati Radi, a izjutra ih Stana dala momku Nikoli.Kad se uzme da je to seoska kuća, i seoski dućan, te su i Stana i Rada svaki čas bile u dućanu, — koji je u samoj kući za obitavanje, — onda je ključeve primila ma koja od njih dve, koja se, u vreme zatvaranja, desila na domaku.Rada je mogla primiti ključeve, pa ih odmah, još za večerom, predati Stani. Optužbom, a i izviđajem islednika, iznosi se, da je ovo ubijstvo izvršeno iz mržnje i osvete.Ako bi to stajalo, onda bi tvrđenje, da je Stana mrzila Radu, zasluživalo neke pažnje suda: kad bi ta mržnja bila i dokazana; i, kad bi to bila „ona jaka mržnja“, kakvu traži tač.4. §.121. kazn. sud. postupka.Ali, (u ovoj odbrani tvrdi se dalje) ne samo da nije bilo mržnje, nego naprotiv „utvrđen je nesumnjivo dobar i lep život između ubijene i tuženih“.U odbrani se potom imenuju svedoci, koji su pred sudom svedočili, da su tuženi sa ubijenom vrlo dobro živeli.„Na spram tih svedoka, — (veli odbrana) šta stoji na suprot? „a. Stoji jedan Života Marjanović, koji tvrdi da je Stana pred njim kazala, kako „mrzi Radu kao kučku“.Ali, taj iskaz ne vredi, prvo po tome, što je sam i nedovoljan prema § 229. a drugo zato, što on potiče od Živote, koji je ponašanjem svojim pred sudom, protivrečnim iskazima — što je ušlo i u sudski zapisnik, — celu svoju svedodžbu osumnjičio: „b. Stoji jedan Milosav Jovanović, koji tvrdi da je Stana kazala: „ja sam moga sina upropastila; ja sam ga zarobila; ja ću ga i odrobiti“.Ali to je tvrđenje poništeno svedodžbom dućanskog momka, Nikole Stojkovića, koji je bio tada u dućanu, i koji nije čuo da je to Stana kazala; „v. Stajao je do sada iskaz toga Nikole o pričanju tužene Stane, kako je Miša jednom prilikom hteo zaklati Radu perorezom.Ali je Nikola pred sudom objasnio taj slučaj u tome: što je Rada usula bila rakiju u bure s vinom, te sve vino pokvarila, i onda Miša rekao da hoće da je zakolje.Odbrana dokazuje da „taj događaj ne znači savršeno ništa; jer, u svakoj kući i porodici, u kojoj stoji stalan blagoslov mira i domaće sloge, može biti trenutnog nesporazuma, pa da opet, u opšte, bude lepa života.Zar pravnici, zar sudije, zar dobri i razumni ljudi, mogu, iz te trenutne razdraženosti, izneti pobudu i rešenost na jedan strahovit zločin?Pomišljali se, koliko bi se domova ugasilo takvim nepromišljenim suđenjem?“ Odbrana dalje glasi: „radi pravilnijeg suđenja o odnošajima između tuženih i ubijene, valja uzeti u obzir i ove okolnosti; „Po venčanici, tuženi Miša venčao se sa Radom pre 18 godina.Taj dugi period zajedničkog života govori najbolje o slozi i ljubavi između bračnika i roditelja muževljih.Taj dugi život najubedljivije govori o nemogućnosti, da se Stana i Miša reše na ovaj zločin.Nezadovoljstvu je izvor i snaga, mladićska bujnost, koja opada sa godinama.Ako je Miša u danima mladosti i imao razloga za nezadovoljstvo sa Radom ono je iščezlo, i kod njega i kod roditelja njegovih, u dugu životu; ono je za sve njih postalo redovno stanje, navika.Je li Miša ranije zaželio bio da kida sa Radom, — u godinama u kojima je sada, ta je želja ostala prazna, kao što će bliže objasniti i sledeća okolnost. „Poznato je u celom Srednjevu, u svem srezu ramskom, — a o tome ima dokaza i u istrvažnim aktima, — da tuženi Miša pati od padavice.Žena, koja trpi muža 18 godina sa takvom bolešću, ne može se mrziti.Čovek, koji ima ženu toliko predanu, ne može, a da prema njoj ne oseća duboku ljubav i poštovanje.Mati, koja zna bolest svoga sina a vidi predanost snahe prema njenome jedincu, — ta mati šta može osećati drugo prema takvoj snahi, do najčistiju ljubav materinsku?Sve to kadro je da ubedi u prirodnu nemogućnost, da se Stana i Miša reše na ubistvo, prema Radi, za koju su se brinuli toliko, da su je slali čak i u banju na lečenje. „Nejednako kazivanje tužene Stane, o položaju u kome je našla ubijenu Radu, ne može biti nikakav osnov protiv nje“, — veli se dalje u odbrani, u kojoj se o tome ovako razlaže: „oglasiti to njeno kazivanje za „lažan izgovor i protivrečje“, a ne ispitujući okolnosti u kojima je ova žena bila, nije osnovano.Da li je ona položaj mrtve Rade mogla svesno zapaziti? da li ga je mogla zapaziti u toj meri, da i 19. oktobra, na prvom svom ispitu, i posle toga na tri meseca, pa i sada, jedno isto o tome odgovara? „Prvi utisci koji su pali na Stanu od saznanja za smrt svoje snahe, to su utisci duboki, silni, utisci koje nesreća rađa i koji dušu i um potresaju i uzmućuju.Pred saznanjem te grdne nesreće, gubi se sve drugo što je sporedno.Uzbuđenje, žalost, zaprepašćenje, koje otuda potiče, čine nemogućnom potpunu svesnost za razbiranje i pamćenje svakih sitnica.Sve to trebalo je imati na umu, kad je cenjena ova okolnost.Nije ni svaki svedok mogao da dade tačan odgovor o položaju ubijene Rade, kad ju je prvi put video, a to se tražilo od jedne stare žene, koju je nesreća neposredno pogodila; to se tražilo od jedne babe, koja je odavno u stadijumu umnoga opadanja; od jedne seljanke, koja se ni pre, sa oskudice obrazovanja, nije odlikovala tako jakim pamćenjem, da bi o ovakoj stvari, i u redovnim prilikama, mogla dati potpunoga obaveštenja!“ Jaki rezoni izneseni su u odbrani i za obaranje onoga osnova, koji tužba iznosi protiv Stane u tome, što je momke terala na spavanje.Odbrana objašnjava to množinom i raznovrsnošću poslova, tako jedne velike kuće i imanja, a ne da bi se iz toga moglo izvesti namera tužene Stane, da ukloni smetnje izvršenju dela. Najzad branioci nalaze, da se Stani ne može stavljati na teret ni to, što je najpre rekla da nije ništa iz kuće odneseno pri ubistvu, a posle tvrdila, da su odneseni ključevi od kase i nakit; jer „treba imati na umu onaj krš i onu svetinu, koja se vrzla po kući za sve vreme dok Rada nije sahranjena i dok nije isleđenje u Srednjevu završeno; a pod tim stanjem Stana nije mogla ni zapaziti šta joj fali u kući. U odbranu tuženoga Miše, navedeno je, da ne stoji ni jedan tužbeni osnov, protiv njega iznesen.Tako: svedodžba Vase Mirkovića ne vredi: što je neverovatno, da će se Miša noću, na ulici sastajati sa tuženim Stojadinom; i, što je utvrđeno svedocima, da su Miša i Vasa u svađi i parnici.Iskaz devojke Anđe i Boge Stevanovića, ne može takođe teretiti Mišu, niti se može stavljati njemu na račun ono, što devojke po selu govore.Anđa svedoči, da joj je Dosta pričala, kako joj je Miša, preko Stojadina, slao novac i poruke da će je uzeti za ženu.A Dosta poriče na sudu, da je to Anđi i Bogi pričala.No baš kad bi kazivanje Anđino priznala i Dosta, šta se to može ticati Miše, kad se ne iznosi da je on ma sa kojom od tih devojaka govorio, i kad devojke svoje kazivanje dovode od Stojadina, između koga i Miše nije dokazano jedinstvo ni u radnji na ubistvu, ni o tački o kojoj Anđa daje svoju svedodžbu (tač.2. § 229. sud. post.) Pošto su dodirnute još neke stvari od sporednoga značaja, — odbrana baca jedan opšti pogled na ovo ubistvo i na uloge tuženih u njemu.Branioci vele da su ranijim izlaganjem fakata dokazali, da Ivko i Stana nisu mogli biti fizički izvršioci ubistva.Taj su posao vršili i izvršili drugi snažni ljudi, i to najmanje dva lica kao što glasi i lekarska svedodžba.„Pa koji su to ljudi?“ pita odbrana.„Da nije ko od slugu tužene Stane? ne, to se i ne pretpostavlja, ma da bi tuženi ako bi imali razloga da se kurtalisavaju Rade i ako bi najimali za to ljude, obratili se prvo kome od slugu svojih, koji su ih čitav niz godina služili Jedina je verovatnost, — vele branioci u ovome svom aktu — da su to bili ljudi iz Srednjeva koji su mrzeli ovu kuću bogatu i najugledniju u celom okrugu požarevačkom, pa su, izvršivši ubistvo, zavili ga u tajanstvenost, da tako pažnja istrage padne na kućane.I samo takva, vankućna mržnja, mogla je izvršiti, u ovome slučaju, ne jedno, već dva zločina, od kojih je drugi u tome: što su jednome uglednom a sa časnosti i poštovanja u celom okrugu priznatom domaćinu, zagorčali teškom žuči poslednje dane njegova poštena života, završenoga u sudskom pritvoru; i, što je jedna seda i poštena domaćica, prave srpske kuće, nezasluženo nosila posledice tuđega nedela“. Pošto su dokazali, (vele branioci) da tuženi nisu mogli biti fizički sposobni, treba ispitati: da nisu oni možda u ovome delu, imali ulogu intelektuelnih krivaca.Na to odgovaraju ovako: „Kao što se zna, radnja intelektuelnih krivaca u tome je: da dejstvuje na volju drugoga radi izvršenja zločina.To se može činiti na razne načine: poklonom, obećanjem, pretnjom, nagovaranjem, savetom (tačka 1. i 2. §.46. kazn. zakonika).Treba dakle da bude dokazano da je taj neko, pojedinim ili nekolikim od pokazanih načina, pokrenuo koga na zločin; da je taj zločin posledica uzroka, koji bi bio u nagovaranju, pretnji itd. a to opet pod sledećim uslovima: „Ako je radnja umnog krivca u zapovesti, ta zapovest treba da je potpomognuta prinudom, nasiljem, pretnjom ili nekom vlašću; „Ako je to bilo nagovaranjem, ono treba da je snabdeveno poklonom ili obećanjem, koje je kadro proizvesti prijem nagovora na zločin; „Ako je vršen savetovanjem, uz njega treba da ide i pouka i nastavljenje, kadro da pokrene volju na zločin. „Nastaje sad pitanje: gde su dokazi za to, da su Stana i Miša dejstvovali na volju fizičkog krivca i čime?Kamo fizičkog krivca?Ko je on?Jer, van svake je sumnje da tuženi Stojadin nije taj.Kako može biti reči o intelektuelnom saučešću naših klijenata, kad ta njihova radnja, ne samo nije dokazana, nego pravoga krivca i nema?“ Advokat — branilac, koji je čitao ovu odbranu, izgovarajući ove poslednje fraze, hteo je da dade na znanje, i glasoudarom, i žestima i svima osobinama izvedžbana i poznata besednika, da je to kulminaciona i težišna tačka odbrane. Pošto je odbrana, sa puno advokatske rutine, obarala vrednost veštačkog izviđaja, činjenog na mestu ubistva, — ona se još jednom osvrće na život u kući između tuženih i ubijene pa, pored ranijih razloga, koristi se upotrebom poznate narodne izreke: „gde ima vatre, tu ima i dima“, ili, kako su branitelji to iskazali: „gde nema odžaka tu se ne puši“.Branitelji tvrde, da od takve mudrosti našega naroda, koja je proizvod iskustva i promatranja života, ne može se tražiti pouzdanijeg merila za ocenu unutrašnjih odnošaja jedne domaćinske kuće.A ta mudrost znači da nema kuće u kojoj bi život tekao tako, da se u toj kući ne čuje nigda osorna reč jednoga ukućanina prema drugome.Te, ako je kad i bilo nesporazuma u kući tuženih, ne treba iz toga izvoditi jaku mržnju i povod za ubistvo.U smislu ocene odnošaja tuženih sa ubijenom, ne treba smetnuti s uma ni to, da je ova kuća jedna od starijih srpskih kuća.Pojmovi i pogledi na društvene odnošaje, jako se u njoj razlikuju od pojmova novijega doba.Pogledi starijih ljudi na brak, idealni su i drugačiji no pogledi novijih ljudi.Oni gledaju na brak, kao na ustanovu koja je po prevashodstvu religiozna.Ceneći duboko veru, oni cene i brak po veri, u kojoj mu i nalaze osnovu njegovu.Kod njih teško ide sa razvodom braka, i putevima priznatim i zakonskim.A kako bi se moglo zamisliti, da su oni kadri pristupiti zločinu, u cilju razvoda braka?!“ „U ostalom, ako se na zor hoće da tvrdi, da je Miša bio nezadovoljan i hteo da se oslobodi svoje žene, — zar mu je za to trebalo zločinstvo?Zar je zločinstvo trebalo ocu i materi njegovoj?Zar oni, imućni i ugledni, nisu mogli upotrebiti miran način, da se do razvoda dođe?“ „Jedan lekar, koji se našao pok.Ivku na samrtnom času njegovu u bolnicu, tražio je od njega reč o ovome zločinstvu.Ivko mu je izdišući odgovorio: „ni ja, niti iko od mojih zna štogod o tome nedelu.I polazim mirne duše na onaj svet“. „Ako svaki čovek mora u svom životu da po nešto ponese i nezasluženo, — patnja i nesreća, koja je snašla tužene od ubistva Radina, i suviše je velika.Jedna nevina žrtva iz toga doma, trebalo bi da bude dovoljna. „S toga i molimo sud da ih kao nevine oslobodi“, — to je bila poslednja rečenica koja je pročitana.Odbrana je, odmah po pročitanju, predata sudu i pridružena protokolu.Ali, posle te rečenice ima još jedna kojom se zaključivala konačno ova pismena odbrana.Izgleda po svemu, da je ta poslednja rečenica ostala namerno nepročitana, a ona glasi ovako: „najzad za razmatranje akta i za odbranu, za troškove putne i prisustvo pri izviđaju, tražimo nagradu po umerenju suda“.To traženje branilaca nisu trebali da čuju i njihovi klijenti. Ova smišljeno napisana, vešto izvedena, i, sa afektacijom pročitana odbrana, nije, istina, mogla razbiti ranije stečeno uverenje slušalaca, da su optuženici, a naročito Stana i Stojadin, odista pravi krivci i ubice; ali ipak osetilo se, da je ta odbrana imala silna dejstva kako na slušaoce, tako i na optuženike i prisutne srodnike njihove.Fizionomija publike u opšte, pravila je utisak izražene bojazni da sud ne bude zaveden odbranom, pa da ubice izmaknu ispod kazni; a oni iz Srednjeva i bliskih mu sela, kojih je bio veliki broj među slušaocima, plašili su se osvete, kad bi se, Stana i Miša kao moćni bogatstvom, a Stojadin kao opasan zlikovac, vratili svojoj kući ogorčeni a... slobodni. Optužena Stana, još za vreme čitanja odbrane, osvrtala se od vremena na vreme, na publiku, bacajući na nju, naročito na dame, pogled, u kome je bila izražena neka vrsta triumfa i pretnje. Posle male pauze, — za koje se vreme čuo tihi žubor u publici, — onaj drugi advokat požarevački — branitelj optužene Stane i Miše, — podiže se sa svoga sedišta i zatraži reč.Nastade opet duboka tišina. Ispisaćemo ovde, iz sudskog protokola, i ovaj govor, koji je, i ako kratak, načinio u opšte lep utisak.Njega vredi izneti čitaocima i zbog toga, što ovaj advokat, — i ako je i on, kao i njegove kolege, bio bogato nagrađen za braniteljske usluge, činjene optuženicima i familiji njihovoj, — i ako je dužan bio, po svome pozivu i položaju, da čini i činio je, bez povrede svoga dostojanstva, sve što bi išlo u prilog oslobođenja tuženih, — umeo je, ipak, da ostane na dostojnoj visini i da mu, i posle branjenja ovakvih zlikovaca, ne bude zamereno što se ovoga posla primio. Njegov govor glasi: „I ja, kao treći branilac optužene Stane, smatram za potrebno da kažem nekoliko reči, upravo da svratim vašu pažnju na jednu okolnost, koja nije opštom odbranom dodirnuta, a koja stoji i sa kojom se mora računati. „Kao što se tvrdi, gospodo, optužena je Stana u dubokim godinama starosti.Ona je sada, po glasu izvoda rođenih, na izmaku 70. godine.Međutim, opšte je poznato, da je njena kuća najčuvenija i najuglednija ne samo u srezu, nego i u okrugu: sa bogastva, sa gostoprimstva, i, sa uglednoga poroda.Ona je do sada oženila jednoga sina, a udala četiri kćeri.Od njih, ona ima do sada devetnajestoro unučadi.Ona je dakle, kao što se vidi, imala i uživala sva ona dobra i zadovoljstva, koja na ovom svetu, sačinjavaju ljudsku sreću.I sad nastaje pitanje: da li se može zamisliti, da će ona svu tu svoju sreću poništiti ulaskom u izvršenje ovoga mučkoga ubistva?Kakva pobuda za to?Kakav bi cilj ona tim ubistvom imala da ostvari?Isleđenje nam ni pobudu ni cilj ne otkriva, te za to, gospodo, na sve ovo svraćam pažnju Vašu u vezi već date i pročitane zajedničke odbrane. „Kao što se vidi, ništa izvesno protivu Stane nije izneseno, da bi se ona mogla osuditi; i s toga bi gospodo pravilno uradili, ako danas donesete presudu, da optužena nije kriva.Bolje je u neizvesnosti pustiti i kriva, nego u neizvesnosti kazniti nevina, veli jedna stara pravna izreka. „I kod take Vaše odluke, optužena Stana neće ostati bez kazne, ako bi ona u ovom delu odista učesnicom bila; jer, nju će stići Božija pravda, koju niko izbeći ne može. „Molim vas da me čujete radi potvrde ovoga. „Ovakav isti slučaj tajanstvenog ubistva bio je pred jednim francuskim sudom 1823. godine.Optuženoga je branio slavni francuski advokat Berijer, koji je na završetku svoje odbrane uputio sudijama ove znamenite reči: „Sudije neka znaju, kad nemaju jasnoće o zločinu, da je to dokaz, da je Bog zadržao odluku za sebe.“ „Eto izlaza Gospodo za vašu odluku u ovom delu.A ako je ova stara duša bila odista učesnica u ovom zločinu — što vi danas ne možete konstatovati, — ona će za to izići pred sud najvećega sudije — Voga!“ Posle ovoga govora, i posle odbrane, koju je dao za tuženoga Stojadina njegov branitelj, advokat Branko, pozivati su optuženici, jedan po jedan, da dadu poslednju reč u svoju odbranu. Kad je i to izvršeno, predsedavajući sudija objavi: da je završen pretres; i, da će sutradan, u 4 sahata po podne, biti javno saopštena presuda, koju će sud po ovom delu doneti. 26. aprila 1891. u 4 sah. po podne silan svet slegao se bio oko kolosalnog kružnog zdanja, a ispunio i prostorije koje pripadaju sudu prvostepenom.Dugi i prostrani hodnici, i oni na gornjem boju, gde je velika dvorana za porotska suđenja, i oni prizemni, pa i velike široke stepenice behu pritisnute gustom gomilom i seljaka i varošana, i ljudi, i žena.Ma da je dvorana, u kojoj je bilo suđenje, tako velika, da joj u Srbiji nema skoro ravne, — ona ipak nije mogla da primi ni polovinu onih, koji su došli da čuju presudu, te je predsedavajući naredio bio da se otvore oba krila velikih vrata na dvorani, i ona su ostala tako otvorena za sve vreme, dok je trajalo saopštavanje presude. Predsedavajući je govorio tečno, razgovetno i toliko glasno, da je gotovo svaka njegova reč dopirala i do onih slušalaca što behu u hodniku, pa i do onih na stepenicama. Sud je najpre utvrdio: 1. Da je policijskim izviđajem kao i lekarskom sekcijom i mišljenjem dokazano: da postoji delo hotičnog ubistva sa predumišljajem, kažnjivo po §.155. kaznenog zakonika; 2. Da optuženici imaju jednu olakšavajuću okolnost u tome što su, po uverenju svoje opštine, bili do sada dobrog vladanja; a Stana i Miša da imaju i jednu otežavajuću, jer su ovim zločinstvom povredili još i naročite dužnosti koje su imali: Stana prema snahi, a Miša prema supruzi; i 3. Da se optužena Stana i Stojadin imaju smatrati kao glavni krivci, a Miša kao saučesnik. Posle ovoga, sud iznosi osnove, koji, po njegovu nahođenju, vojuju protiv optuženika, da su oni izvršioci dela.Ti su osnovi: a) Protiv optužene Stane: 1. Što je priznanjem njenim i policijskim izviđajem utvrđeno, da je poginula Rada nađena mrtva u svojoj sobi, a vrata od predsoblja da su bila zaključana i ključ od njih nađen na prozoru iznutra; da su vrata i prozori nepovređeni, a ni jedno krilo prozorsko nije bilo otvoreno, te da bi ko s polja mogao ključ unutra pa prozor ubaciti.Dalje, Stana priznaje, a to se utvrđuje svedodžbama slugu: Jovana Pavlovića, Sime Jovanovića i ostalih, da je onoga večera, ona izišla za momcima te kapiju zaključala, a u jutru je opet zaključanu našla i sobom je otključala.Po polic. izviđaju i veštačkom pregledu, ni sa koje strane nije se moglo ući u avliju, osim preskakanjem preko tarabe ili kapije, u kome slučaju morali bi ostati tragovi od blata, na tarabi ili kapiji, — jer je ta noć bila kišovita, — a tih tragova po svestranom pregledu, nigde nije bilo.To znači, da u avliju niko nije mogao ući bez znanja tužene Stane.Unutra pak, po kazivanju momaka i priznanju same Stane, bili su samo: ona, pok.Ivko, i pok.Ivko opet, bio je toga večera pijan, po tvrđenju svedoka Jovana Pavlovića, i spavao u svojoj sobi.Iz ovoga stanja stvari, kao i iz toga: što je Stana imala pri sebi ključ od podruma, kojim je sutra dan i otvorila predsoblje, — kad je Radu našla mrtvu, — te je ona mogla i ući u sobu pokojnice, pa po izvršenju ubijstva, tim ključem zatvoriti predsoblje, pošto je pravi ključ ostavila na prozoru iznutra; i, što se ničim drugim ne da objasniti, zašto ključ nije ostao u bravi, ako bi Rada sama bila zaključala predsoblje, — sve ovo, kad se dovede u vezu sa drugim, isleđenim okolnostima, daje nesumnjivo uverenje, da je tužena Stana izvršilac ovoga ubistva — §.121. tač.7. kazn. sud. postupka.Ovaj osnov potkrepljuje se još i time, što je Stana toga večera, — po kazivanju momaka: Jovana Pavlovića, Sime Jovanovića i ostalih, — navaljivala na njih da što pre večeraju pa da idu na spavanje; a po kazivanju Živote Marjanovića, dolazila i po drugi put, te ih terala da idu spavati.To, i što je ubijena Rada nađena obučena, onako, kako je tog dana pred ubistvom bila, — može se nesumnjivo izvesti, da je ona ubijena još s večera, odmah čim su momci ispraćeni iz avlije, koju postavku, kao osnovanu, utvrđuje i ta okolnost, što vrata od Radine sobe nisu bila zariglana, a što je Rada, po kazivanju same Stane, uvek činila, pa bi, bez sumnje, učinila to i, sada, da nije ubijena pre no što je otišla na spavanje. 1. Svedodžbama: Živote Marjanovića, Milosava Jovanovića, Bogosava Stevanovića, g-đe J. A. D. i g. J. M. inžinjerskog kapetana, dokazana je jaka mržnja optužene Stane prema Radi.Da je ona Radu smrtno mrzila, i da je težila da se nje što pre oprosti, vidi se iz onih izraza njenih: mrzim Radu kao kučku te ne mogu da je gledam očima"; i, „moj sin druga nema, s braćom nije; ja sam ga zarobila, ja ću ga i odrobiti“.A jednom prilikom je rekla: „neka ide loća iz moje kuće, ne treba mi“ — §.121. tačka 4. kazn. sud. postupka. 2. U tome: što je tužena Stana najpre pustila bila glas, da je Rada umr’la; i što je, na opomenu svedoka Ognjana Nedeljkovića i Milunke žene Milutina Nedeljkovića — da ne dira Radu dok vlast ne dođe, jer se po grebotinama na njoj vidi, da je žena udavljena, — odgovorila: „šta će nama ko, kad se vidi da je žena umrla“, pa Radu okupala i namestila, — u tim postupcima njenim ogleda se namera koju je imala, da tragove zločina prikrije a po mogućstvu i uništi.Ovaj osnov potkrepljuje se iskazom Jovana Kostića, koga je Stana pozvala „da vidi Radu kako je pala u fras pa se izgrebla“ — §.121. tač.11. kazn. sud. postupka. 3. Svedodžbama: Nikole Stojkovića momka dućanskog, i Živote Marjanovića pokućara, utvrđeno je: da je Nikola ključeve od dućana dao uveče Radi, i ova ih metnula u svoj džep; a sutradan, pre nego se saznalo za ubistvo, ove ključeve dala je Nikoli Stana, što i ona sama priznaje, — a međutim, ni čim se ne dokazuje da je Rada te ključeve predala posle Stani (osnov iz tač.8. §.121. kaz. sud. post.).Protiv Stane stoji još: 5. Nejednako kazivanje njeno, i kod isledne vlasti, i na pretresu pred sudom.Tako, tvrdila je najpre da je Radu našla mrtvu „s glavom na patosu“, a kad joj je primećeno da bi u tome slučaju moralo biti krvi i na patosu, ona je posle izmenila svoj iskaz, tvrdeći da ju je našla na krevetu, ničice ležeću i pokrivenu jorganom.Ona je o ovome stanju svoj iskaz menjala nekoliko puta; a lažno je navodila da se onim ključem od predsoblja, koji je nađen na prozoru iznutra, ne mogu lako otvarati vrata od predsoblja, te da su se zbog toga služili podrumskim ključem, koji mnogo lakše otvara ova vrata; međutim, izviđajem je utvrđeno protivno stanje.U tome leži osnov iz §.125. i okolnost iz §.238. tač.1. kazn. sud. postupka.Ovaj se osnov pojačava još i time: što Stana sama kazuje, da je Rada uvek vrata za sobom i zariglavala; a kad je Stana mogla ta vrata otključati s polja, podrumskim ključem, to je dokaz: da je Rada ubijena pre no što je mogla zariglati vrata, i da je to stanje bilo poznato Stani, onoga jutra, kad je uzimala podrumski ključ da njime vrata otvori.Pored toga, nju tereti i to, što je ona navodila, da je kraden ili izgubljen ključ od predsoblja Radinog; a svedoci, na koje se ona pozvala da joj to potvrde, svedočili su: da je bio izgubljen ključ od podruma. Sud je našao, da je ovim osnovima pribavljen sastavni dokaz protiv tužene Stane, po §§.236. i 237. kazn. sud. postupka. b) Protiv Stojadina stoji samo kazivanje svedoka Vase Mirkovića: da je se Stojadin, odmah sutradan po ubistvu, sastajao sa tuženim Mišom, tajno i u nevreme, i sa njim razgovarao o ubistvu pok.Rade; i, da je Miša pitao: „zašto nisi odmah izvršio, kao što sam ti kazao, već si čekao da to bude sad, kad se ja vraćam“; a Stojadin na to odgovorio Miši: „sad sam mogao ući, pa sad sam i izvršio“. Sud je našao da, osim ovoga osnova o kome govori tačka 2. §.123. kazn. sud. postupka, — ne stoji ništa drugo protiv Stojadina. v) Protiv tuženog Miše, stoji kazivanje devojke Anđe i oca joj Bogosava Stevanovića, a u nekoliko i g-đice Katarine učiteljice: da je Miša, preko žene tuženog Stojadina, slao devojci Dostani, ćeri Živka Rajkovića, poruku: da će on nju — Dostanu — uzeti za ženu, pa da ga čeka, dok on svoju ženu ne otera ili ne skloni, o čemu se Dostana falila pred ovim svedocima. Ovim postupkom Miša je otkrio svoju mržnju naspram Rade, i opredeljeno dao na znanje, da želi i misli, da se kurtališe svoje zakonite žene, što je na skoro posle toga i bilo.Ova se mržnja i namera njegova vidi i iz svedodžbe Nikole Stojkovića: da je Miša jednom prilikom viknuo na Radu: „sad ću te zaklati“.Ovo je osnov podozrenja iz §.121. tač.4. kazn. sud. postupka, a on se potkrepljuje i svedodžbama: g-đe J. A. D. i Bogosava Stevanovića.Pa i iskazima g. g. D. M. i J. M. oficira, utvrđuje se rđav život pok.Rade u kući tuženoga Miše. Sud je našao da ovi osnovi, protiv tuženoga Stojadina i Miše nisu dovoljni za osudu, po §.237. kazn. sud. postupka, te za to, da se oba imaju osloboditi od kazne iz nedostatka dovoljnih dokaza, po §.242. kazn. sud. postupka. Pošto je izneo, za šta je koji od optuženih odgovoran, što se tiče naknade troškova, takse, dangube svedocima, branitelj. nagrade i t. d. sud je Da se optužena Stana kazni sa dvadeset godina robije, koja joj se ima računati od toga dana (26. aprila 1891.), kao dana izrečene prve presude; Da se tuženi Stojadin i Miša oslobode kazni, zbog nedostatka dovoljnih dokaza. Kad je predsedavajući izgovorio: „da se optužena Stana kazni sa dvadeset godina robije“, — začu se urnebesno klicanje publike, te je predsedavajući morao da zastane malo sa daljim saopštuvunjem presude, dok se opet nije utišalo. Ono što je dalje saopštavano, — o osudi tuženika na plaćanje troškova, — publiku nije više interesovalo, te se poče naglo proređivati, tako, da je ostao bio vrlo malen broj, koji je presudu saslušao do kraja. Pošto je predsedavajući ovako saopštio presudu, i napomenuo optuženicima, da u roku od tri dana mogu apelovati, ako sa presudom nisu zadovoljni, — kucnu u zvonce i naredi sudskom apsandžiji, koji se pojavi na vratima, da vrati u pritvor, kako Stanu, koja je osuđena, — tako i Stojadina i Mišu; jer po zakonu, i oni moraju ostati u pritvoru dok presuda ne postane izvršnom, počem su oni oslobođeni, ne s toga što ne bi bili krivi, nego što je našao, da dokazi, protivu njih izneseni, nisu, po zakonu, bili dovoljni za osudu. Vredno je još napomenuti: da ni sudije nisu bile saglasne u izricanju presude.Tako: jedan od sudija, odvojio je bio svoje mišljenje: da i za Stanu nema dovoljno dokaza; a predsedavajući sudija opet, bio je mišljenja da, pored Stane, ima i za Stojadina, i za Mišu dovoljno dokaza za osudu; no on je sa svojim mišljenjem, kao najtežim za optužene, morao da priđe trećem sudiji, čije je mišljenje bilo onako, kako presuda glasi. U zakonom roku izjavili su bili svoje nezadovoljstvo protiv presude: optuženici, njihovi branioci, zastupnici brata ubijene Rade, i državni tužilac. Apelacioni sud bio je preinačio presudu požarevačkog suda, tako: da je, pored Stojadina i Miše, oslobodio bio, iz nedostataka dovoljnih dokaza, i tuženu Stanu.Tu presudu apelacionog, poništio je kasacioni sud primedbama, kojima su učinjene zamerke apelac. sudu na pogrešnoj primeni i povredi formalnih i materijalnih zakonskih propisa.No apelacioni sud dao je kasac. sudu svoje protivrazloge te je delo ovo rešavano bilo i u opštoj sednici kasac. suda, koja je protivrazloge apelac. suda oglasila za neumesne. Na osnovu te odluke opšte sednice kasac. suda, apelacioni sud, presudom svojom od 18. septembra 1891. odobrio je razloge, iznesene u presudi požarevačkog suda, pa i on, — kao i požarevački sud — presudio: da se Stana kazni sa dvadeset godina robije, a Stojadin i Miša, da se oslobode kazne iz nedostatka dovoljnih dokaza.Ovu je presudu proglasio za snažnu kasacioni sud, rešenjem od 5. novembra 1891. 8. novembra 1891.Stojadin i Miša pušteni su iz sudskog pritvora, a Stana je sprovedena na izdržavanje osude u Požarevački kazneni zavod.Tako je završena funkcija zemaljske pravde, koja naravno, kao i svako drugo ljudsko delo, ne može biti potpuno i savršeno. Krajem meseca avgusta 1901. godine, jednoga lepog jutra, oko 9 sahata, pred mehanom sela Srednjeva ustaviše se jedna kola, koja dođoše drumom što vodi od Rabrova za Gradište.S kola siđe čovek starijih godina, kratko podšišane prosede brade i u opšte, gospodska izgleda. Pošto zbaci s leđa žućkasti, platneni ogrtač, — od onih što se nose na putu protiv prašine, — on sede na klupu pred mehanom, opružajući noge posle duga sedenja na kolima. Mehana je bila okrenuta licem severozapadu, te je, u ovo doba dana, dosta visoka mehanska zgrada bacala senku podaleko na široki drum pred njom, i pravila debelu hladovinu, koja je, tako reći, mamila putnika, da se u njoj malo odmori i rashladi; jer, već osvajaše dnevna gospođinska žega, ma da su jutra i večeri, u ovo doba godine, sveže i prijatne. Momak mehanski iziđe na prag čim ču da se neka kola pred mehanom ustaviše. Na pitanje putnika, ima li piva i može li dobiti što za doručak, momak odgovori: da ima piva samo u flašama, a za doručak da mu može izneti lepa sira.Može mu spremiti i kajgane, pa i jedno pile ispržiti, ako bi hteo malo očeknuti. Pošto se putnik izvesti: da odavde do Gradišta može se stići za dva sahata pa i za sahat i po; i, da lađa beogradska stiže u Gradište oko podne, a kreće se natrag za Beograd tek o’ko jednog sahata po podne, — on naredi da mu se spremi doručak. Zapaliv cigaricu, putnik baci pogled na jednu veliku, tvrdo ozidanu zgradu, koja ležaše, s one strane druma, za jedno stotinu metara u desno od mehane. Ova zgrada obratila je pažnju putnikovu: svojom veličinom, neobičnom za jedno ovako zabačeno selo; i, svojom zapuštenošću koja se ogledaše, kako na krovu, prozorima i vratima, tako i na kamenim pragovima, koji su bili olupani i istavljeni iz svojih ležišta. Putnik se diže s klupe i priđe polako zgradi, koja ga, ovakvim svojim izgledom, jako zainteresova. Videla su se dvoja masivna, drvena vrata, davno neotvarana, na kojima je, još samo mestimice, ostalo bilo ponešto od plave boje, kojom su nekada bila premazana.Po obliku vrata videlo se, da su to ulasci u nekadašnje dućane.Osim vrata i prozora dućanskih, — koji su bili zatvoreni jakim drvenim kapcima, — bila su, s lica kuće, još četiri prozora.Na jednome prozoru beše jedno krilo odvaljeno pa visi samo o donjoj šarci, a niz jaku gvozdenu rešetku videlo se čitavo povesmo paučine, koja se po tihome povetarcu lako lelujaše. Pošto je razgledao lice zgrade, putnik zađe i u sokačić, koji postoji odmah pored zgrade, s leve strane njene fasade.I ulasci iz sokačića za avliju bili su zatvoreni, te putnik vide, da je ova kuća potpuno pusta. Kad se vrati mehani, ispred klupe bio je već namešten sto, a po njemu zastrt jedan šareni, prljavi čaršav, izbušen progoretima na nekoliko mesta. Na pragu mehanskom stajaše krupan, postar, čovek, u seljačkom odelu, koji imađaše na glavi šešir od grube slame, zabačen daleko na potiljak.Po žutoj, šarenoj cicanoj kecelji, koja mu beše zakačena za pojas; po zasukanim, do lakata, rukavima od košulje; po velikom kasapskom nožu za pojasom; i po masatu, koji o jednom uzanom kajišu visaše mu niz levo bedro, videlo se da je to gazda — mehandžija, koji u isto vreme, beše i zakupac opštinske kasapske arende, što se moglo poznati i po čerecima debele ovčevine, koji su visili o drvenim čengelima pred mehanom, a bili pritisnuti čitavim rojem muva zukača. Kad se putnik prikuči mehani, gazda siđe s praga, pa prišav i pruživ mu ruku, — kako je to od neko doba uobičajeno u tome kraju — kaza svoje ime, prezime i zanimanje. A, tako, vi ste gazda od ove mehane, reče putnik pa sede na klupu za sto.Pošto je i mehandžiju pitao: koliko ima odavde do Gradišta; je li sve do Gradišta ovako lep put; koliko ima poreskih glava u opštini; imaju li u selu crkvu i školu, — putnik, najzad, zapita: a čija, je, Boga ti, ona kuća tamo; i, zašto je tako pusta? Mehandžija se maši rukom pod levi peš svojega kratkog, čohanog jeleka, pa iz džepa, pod pešom, izvadi ulupanu plehanu kutiju, sede na klupu kraj putnika i poče zavijati cigaricu. E, moj gospodine, kad bih ti ja pričao: kako je ta kuća nekada izgledala; kakav je gazdaluk i bogatstvo tu bilo; i, šta se sve učini, i od tih ljudi i od toga imanja, za nekoliko godina samo, — ti mi ne bi mogao verovati. — Biće da si iz Beograda, gospodine? pitaše sad mehandžija putnika, paleći cigaricu. — Nisi, biće, prolazio nikad ovuda, pa ti nije poznat ovaj naš kraj. Nisam ovim putem, nikad do sada, prolazio, odgovaraše putnik.Ima već nekoliko ogdina kako počešće putujem iz Beograda za Kučevo, Kučajnu, Neresnicu pa i dalje, do „Blagojeva Kamena“ i „Markove Krčme“.Kad dođem do Požarevca lađom, onda obično putujem otuda, preko Šapina, Rabrova, Mišljenovca, — pokadšto svratim i u Mustapić, jer i tamo imam svoje radove — a i vraćao sam se uvek istim putem.No sinoć mi rekoše u Kučevu, da još večeras mogu biti u Beogradu, ako uhvatim lađu, koja iz Beograda dolazi do Gradišta i vraća se istoga dana. Flaša piva, u bunaru rashlađena, i jedna rđavo oprana čaša, beše već na stolu.Putnik reče momku da donese još jednu čašu za gazdu. — Kad si iz Beograda, gospodine, biće da poznaješ gazda Miću Đurića?On ima tamo veliku trgovinu.Bio je i pre kodža gazda, a sad, čujem, mnogo se obogatio. Poznajem ga dobro, odgovori putnik.On je, i inače, ugledan i uvažen čovek; a pre desetinu godina bio je i u skupštini, kao beogradski poslanik. E, jes, jes, to je taj.On je se oženio odavde, iz našega sela.Baš iz te kuće! — udari glasom mehandžija i pokaza rukom na kuću preko puta. — Njegov tast, pok. gazda Ivko, Bog da ga prosti, beše dobar čovek; no gazdarica mu, Stana, bila je nekako osiona i opaka žena.Bio sam, istina, tek dečak, ali sam zapamtio i pok. gazda Jovu, oca Ivkovog.Sećam se dobro i toga, kad je Stana dovedena bila za Ivka u ovu kuću.Istina, onda ne beše još nagrađena ova nova bina, ali je i ona stara bila golema i puna. Videći da ga putnik sluša pažljivo, — mehandžija opuči sad pričati od „birzemana“, — sve ono što čitaoci već znaju; i ženidbu pok.Ivka; i udaju njegovih ćeri; i ženidbu sina mu Miše; i deobu Ivkovu: sa bratom mu Stevicom; i ubistvo snahe mu Rade; i smrt njegovu u „apsu“; i suđenje i sve do presude i robije gazdarice Stane. Sama stvar po sebi, jako je zanimala putnika.Ali, kako mehandžija beše jedan od onih naših bistrih i rečitih seljaka, koji umu neobično lepo i živo opisivati i ličnosti i događaje, začinjujući priču zgodnim pokretima ruku i glave, kao i klasičnim narodnim izrekama, — putnik počesto ostavljaše krnjavu viljušku, pa gutaše, tako reći, svaku reč ovoga seljaka, kome se opet sve više otvaraše volja za pričanjem, kad vide da ga gospodin rado i pažljivo sluša. Putnik poruči još jednu flašu piva, a mehandžija produži svoju priču savijajući već treću, ili četvrtu cigaricu... — Stana osta u Požarevcu, na robiji, a Stojadin i Miša dođoše kući.Od njihova povratka, da vidiš gospodine, narod se kodža upudi.U Miše još dosta mala i imanja a Stojadin opet zlikovac i napasnik, pa, kivni oba na ljude, počeše pretiti.Naročito su strahovali oni, koji su svedočili kod suda.I odista, gospodine, ti su ljudi bili na muci.Valjalo im je: ili kazivati istinu, pa da strepe od Stojadina i Stane; ili, zakleti se krivo pred sudom, pa da se boje gnjeva božjega sebi i deci. — Nije prošla ni puna godina, od kako Stanu sprovedoše na robiju, — a jednog dana, nekako po maloj gospođi, ču se po selu, da je Stana puštena!Kako to? od dvadeset godina pa ni jedna? pitahu se ljudi po selu. — Pomilovali je, vele, namesnici; jer, oni advokati što su je branili na sudu, postali su bili tada ministri. Ali pre, no što je Stana bila puštena, desilo se božjom voljom i ovo: njen unuk od ćeri joj Mare, — ona što je bila za Tanom iz Gradišta, — valjan jedan i pametan mladić, umre od jevtike.To beše tako čestit momak da ga je žalilo celo Gradište, pa i mi sa sela, koji smo ga poznavali.Ne prođe mnogo, a umre joj i zet u Požarevcu, pa i ći joj, što je za njime bila. Kad dođe kući, Stana zastade drugu snahu.Miša se oženio, — nije prošlo ni nekoliko meseci pošto je bio pušten od suda.I da vidiš čuda, gospodine! uze baš onu devojku, zbog koje se i načini sva ta, tamo njihova, grdna nesreća! Al’ da čuješ, gospodine, šta učini još božja volja!Stana dočeka da umre i Tane, koga obori smrt njegova valjana jedinca, pa, onda umre i ona.Kažu da se mnogo mučila na samrti.Zvali su, vele, i popa da joj čita i svešta masla, i činili što su ogd znali, pa nikako da se rastavi s dušom.Ono znaš kako je, gospodine, teška je krv ljudska. Mehandžija nasu putniku i sebi po čašu piva, pa pošto svoju čašu ispi, ubrisa guste brkove peškirom koji mu beše za pojasom, pa nastavi: — Umre Stana i saranismo je.Kad ne prođe mnogo, a umre joj i ći Mara, udovica Tanova, pa onda za njom i onaj mlađi zet u Beogradu.No ni to ne bi dosta. Jednoga dana dođe vlast iz Gradišta te zatvori dućan i popisa sav mal u kući i dućanu, i sve imanje, pa onda postavi i tutore.Rekoše da je Miša postao bankrot. Ide Miša: te u Požarevac; te u Beograd, valjda do zeta Miće; te dolaziše neki strani ljudi ovde da gledaju imanje; i najposle čusmo: Miša se izravnao tako, da je sve imanje pok. gazda Ivka, i ova kuća ovde, prešlo na jednoga advokata iz Beograda, opet od njihove vamilije. Bi i to kako bi, kad jednoga dana čusmo da je Miša umr’o u Požarevcu kuda je se bio odselio posle bankrotstva.Njegova mlada udovica, koja se pograbila bila za veliko imanje, osta sa nejakim muškarčićem.Eno je i sada u Požarevcu, sirotuje i muči se Bog zna kako sa onim grešnim detencetom; kažu pere tuđe rubine. Onaj advokat, novi gazda Ivkova imanja, dolazio je posle često, te davao zemlju pod arendu, a kuću s dućanom i obore pod kiriju; ali, nekako mu nije išlo kako treba. Znaš kako je, gospodine; u narodu ima svakojakih ljudi, pa kad vide da gazda ne može biti jednako na svom dobru da čuva, onda oni ruše, gaze, štete, pridižu; a tuđa, najmljena ruka ne može tome nasrtanju da odoli. Da ti pravo kažem, gospodine, ljudi od reda nekako se i sklanjaju od tog imanja.Mi smo seljaci, prosti ljudi, pa računamo da tu ima, ka’ i nekaka proklestva....Ele, evo su već dve godine kako je kuća pusta sasvim.Sa strane niko nije došao a naši ljudi neće da sede u njoj, i ako je kirija vrlo mala.Sad neće i zbog toga, što se po selu govori, da je neka momčadija, prolazeći jedne noći u nedoba pored te kuće, čula unutra neku ciku i vrisku, i neko strašno lupanje, kao kad bi se u kući nešto preturalo i rušilo.- - Mehandžija malo odahnu pa onda završi: eto ogspodine šta se učini za nepunih deset godina! — Naši seljaci, kad se nedeljom i praznikom, iskupe ovde, u mehani, često govore o tome, pa vele, — a Boga mi, i ja tako mislim: da je Bog dovršio ono, što je sud i vlast promašila. Ova priča ostavila je pa putniku tako silan upečatak, da je na putu do Gradišta, a i posle na lađi samo o njoj mislio.Pa i docnije, često je govorio, kako je posle te priče, utvrdilo se u njemu ranije njegovo verovanje: da ima neka nevidljiva, ljudskom umu nepoznata i nepojmljiva sila, sila večite pravde, koja je, kadšto brza, kadšto spora, ali uvek dostižna. Uključeno u ELTeC korpus 2022-01-18 RADOVAN TUNGUZ-PEROVIĆ NEVESINjSKI IZ ZEMLjE PLAČA Srpska Kraljevska Akademija Nauka nagradila je ovo delo sa 480 dinara u zlatu iz fonda pok.Nikole Marinovića. IZDANjE: KNjIŽARE GECE KONA BEOGRAD, 1906. ŠTAMPARIJA „DOSITIJE OBRADOVIĆ“ Da vas svijet preobideš, ne bi našao da tako lijepo žive dva jarana, kao Krsto Bogdanov Škoro i Mujo Omer-agin Alijć ispod Veleži.Ne bi nikad rekao da su od dvije vjere i zakona, kako se paze.Vrsnici su.Komšije su.Svud su i gotovo vazda zajedno.Kao đeca, zamarinjavali su se jedan s drugim; kao momčuljci, čuvali su stoku nasporedo; a sad, kao prispjeli momci, ljeti pri oranju, kopanju, koševini i ispaši, a zimi na zimovištu po stajama sa stokom vijek-va-vijek zajedno.Ne razdvajaju se koliko ni oči, koliko ni Velež od Bišine, koliko ni sunce i mjesec od neba; i ne može jedan bez drugog koliko riba bez vode. Od više su se milošte pobratili.Jednog proljeća, pa samani Đurđev-dan, napitani predanjem svojih starih, dođu na jedan izvor; umiju se, potegnu nožiće te jedan drugome razreže po palca od desne ruke; prosutu krv pokupe u dvoje srebrnih putaca od toka ispod grla, pa se Krsto Mujove a Mujo Krstove krvi napije, poljube se u tri put obraz u obraz, — i tim je čin svetog pobratimstva bio obavljen. I život im je sprva bio nekako lak i sladak.Tekao im je veselo, kao planinski potok kroz cvjetnu poljanu; brektao od mladosti a u bujnosti, kao podbrizgala mezgra na vitkom breziću oko Spasova-dne; razigravao se, kao jagnje trzunče kad se u junu mjesecu razgica po zelenoj livadi na izobilnom kaocu ili otavi; a raspjevavao se, kao kad ljeti iznad zrele pšenice više svoga gnijezda ševa kruži i ćilikće. Ne zna čovjek koji je od koga odvojio ni jedrinom, ni zdravinom, ni ljepotom, ni pameću, ni vještinom, ni gizdavošću, ni poštenjem, ni valjanošću, ni snagom.Oba jednaci kao dva fišeka od jedne puške a u jednoj kuleti.I, čini mi se, sva im je razlika u tome što je Krsto plav i dugih obraza a Mujo crnpurast i obla lica. Pa, kako im je sudbina sreću i nafaku na jedne iste terazije izmjerila, to im dosudi i da se u jedno i isto doba zagledaju oba u svoje dvije komšinice: Mujo u muhamedanku Safiru a Krsto u hrišćanku Stoju.A begenisale i one njih, pa, mladost kao mladost, šta će drugo, no, kad-god im se ukaži zgoda, ćosaj i ašikuj.I tako im prolazi vrijeme iz dana u dan.Očekivali su samo podesniju priliku pa da se zaruče; a od prstenovanja do svadbe mlad momak zlatnom jabukom, a mlada vjerenica vezenim jaglukom može vrlo lako doturiti — tako je to blizu.Po zdogovoru, trebalo im se obojici oženiti u jedan isti dan — Krsto prije, a Mujo poslije podne.Krsto bi bio barjaktar u Mujovim svatovima, a Mujo đever uz Krstovu nevjestu; prosvadbovali bi zajedno, a u jedno bi isto vrijeme i medene časove provodili. Ali, baš kad najmarljivije i najčežnjivije sabirahu piljak po piljak, biser po biser i alem po alem, da ziđu i oziđu čarobnu zgradu svoje bračne sreće, dođe im pozivka za asentaciju.Kao da ih nebesno vrijeme tresnu po potioku — tako im to bi.Bježali bi kud bilo..., ali zar da ostave svoje mile i drage?Ta im misao posavi vrat pod jaram, i oni odluče: da viteški izdrže sve što ih snađe, pa šta im Bog da. Na dan prije no što su imali poći u Mostar, Krsto se sastane sa Stojom u gustom gaju pored rijeke, i kaže joj da ga zove ćesar u soldate, i da mora ili ići ili bježati s glavom po svijetu.Stoja briznu u plač pa se zalipta kao malo dijete. — Stojo, boja!... — Oj!... — Ako m’ ove švapske pogani oćeraju sjutra put Beča, ’o’ li me ti čekat’ za tri godine?... zaučinje karni dragan. — Do groba, zlatane moj!Očiju mi,... mladosti mi,... tako mi sreće i napretka i svega i ovog i onog svijeta!... zaklinjaše se lijepa đevojka; pa mu pade na prsi junačke, obisnu mu o vrat i obasu ga poljupcima kao majka čedo pri sisama. — E, onda ne hajem, i lašnje će mi bit’ pa da ću sve crno trnje vrć’.... grašnu se Krsto, pa se postara da joj poljubački zajam istoga časa što poštenije vrati. — Istoga dana i Mujo je sa svojom Safirom ašikovao i — opraštao se.Tamo u zelenom, zasađenom voćem i povrćem i išaranom najljepšim bokorima kitnjastoga cvijeća, đulistanu, pod rascvjetanim jablanom, na kom prikriveni bulbul prebraja uzdisaje i otkucaje njihovih mlađahnih srdaca, stajali su osamljeni i prislonjeni jedno uz drugo Mujo i Safira.Mujo je drhtao, Safira se gušila u suzama. — Pa zar moraš ić’, zumbule moj?... mucala je dražesna hajkuna. — Moram, zlato!Sila ruši zemlje i gradove, a kamo li menekane da ne osvoji... uzdahnu Mujo. — Ali čuj, srce moje!Valaj, da ti pravo kažem, i nije mi toliko teško što m’ ovi peksijan ćera čak u Beč, da mu, biva, caru izmećarim, koliko što me tišti nakva slutnja, džanum, da se ja i ti nikad više nećemo viđet’?U Alahovoj je ruci naš talih, pa taman što nam da!... — Juh, jarane, šta zboriš — za sveca Muhameda!Dina mi ću prije skočit’ u Neretvu, vego što ću s’ ičijom nazvat’ osven tvojom — ako je do toga te što hesapiš.No, valaj, i meni k’o da stotine čenđela skubu džigarice a stotine igala bodu srce sa svijeh butum banada — i sami Alah može navit’ da izdobri!.. dodade kićena đevojka, na opklopi ruke oko Muja.Poljupci začestaše, kao da su na pragu vječnosti pa dijele želju na vjekove. Ono, u neku ruku, pa i bjehu neđe tu. — Sjutra-dan u Mostaru među stotinama kršnih sinova ponosnih hercegovačkih gora viđaše se i Krsto sa Mujom.Kad bi im raspučio grudi kakvim mađioničkim pinjelom, našao bi unutra obojici po guku jada, crnu kao zift; a, ovako gledajući ih, mislio bi da idu u svatove — tako su naređeni, zračna oka i ponosita držanja.Ko bi im bliže prišao, opazio bi: da Krsto ne čuje dobro pa uši a da je Mujo u desnoj ruci čuruk. — Otkud to najednom?... pitahu im se šapatom poznanici i osmjehivahu između sebe na šehiretluk im i dosjetljivost. Komisija za pregled i odabiranje momaka u soldate otpoče rad.Tu je predstojnik, tu major, tu ađutant, tu niži oficiri i policajci, tu knezovi i muktari, tu pop i hodža, a tu i militarski ljekar. Kako prozvaše i pregledaše jednog po jednog, red dođe i na Krsta.Doktor mu naredi da se svuče go, ali se on učinio da pe čuje ništa.Švabo, lukav kako ga je Bog dao, zagleda se ispitivalački u Krsta, premjeri ga očima od glave do peta, priđe mu, pregleda mu uši, pa mu se nakuči te mu prisloni usta uza samu kiricu od desnog uha, i prošapta: — Ama, Pota ti, kaši ti meni brafo: jesi li ti kluh? — Jesam, tako mi careva ljeba!.. prevari se Krsto te mu ga đavo odčepi da progovori. — Tauglich ohne Fegler!.. razdrije se doktor, pa da crkne od smijeha. Žandarmi dočepaše novog rekruta, te s njim u kasarnu.Ubrzo iza toga prozvaše i Muja.Doktor i njemu naredi da se svuče radi pregleda, na što mu naš planinštak pokaza učoljenu, tobož sakatu ruku.Švabo mu je dohvati, prepila i razgleda, viđe u čemu je stvar — ta nijesu mu oči ispale, uze iglu pa njom Muja u ruku — kako mu ono omlitavila — boc!Mujo se prodrije kao junac, trže ruku pa je stište i zamahnu, a zakrvavi očima na doktora. — Tauglich... viknu opet ljekar, odskočivši od razjarenog Muja, i kresnu okom na oružnike.Ovi pritrčaše ukoliko bi udario dlanom o dlan, dočepaše novoga soldata i sprovedoše u kasarnu pobratimu Krstu. Poslije zakletve — Krstove pred krstom i jevanđeljem a Mujove pred koranom i ibrikom — u kojoj su obojica pred riječima „hoću“ i „vjerno“ izgovarali u sebi i za sebe „ne“, nadležni ih zajmiše s čitavom gomilom vrsnih im zemljaka, probranih momaka sve boljim od boljega, put prokletog ćesareva Beča. — Kako im je bilo služiti tuđega cara od tuđe krvi, jezika, vjere i zakona a u tuđoj zemlji — to samo njihova izmučena duša zna.Tamo ih obukoše u plave soldačke haljine, natovariše im na leđa teške telećake a u ruke utrpaše puške i tesake, i stadoše ih muštrati po njemački.Sudbina slijepog međeda, koga Ciganin batinom na vrućoj ploči uči igrati, lakša je od sudbine bosanskog soldata, bar u toliko što je međed beslovesna životinja. Prvoga dana kad su ih izveli na egzercir i postrojili u front, našem nemirnom i nenaviknutom pa stegu gorštaku Krstu se pe mogaše nikako stajati na „mirno“.Neprestano se vrpoljio čas tamo, čas amo, i kvario red.Zato se i prodere firer na nj: — Hab’t acht!.. — Nijesam ja patak, magarčino lacmanska,... no pazi ti šta zboriš!.. osiječe se Krsto i istrča iz reda, nakostriješen kao kokot ispred šta će da napadne protivnika. — Was?Was?!.. zableši se firer, izmičući se na se i vadeći tesak da se brani. — Meni j’ ime Krsto a ne Vaso, oca ti švapskoga... da bi li!.. krivljaše se Krsto, pa, taman da spusti stisnutu pesnicu po firerovoj tintari, dok ga nešto gurnu sa strane tako da posrnu porebarke.I, ukoliko bi tri izbrojio, on se obrete ukliješten u dvanaest jakih ruku šestorice kaplara i firera — da nije mogao kopornuti. I jasno nam je kao dan, da se kroz pet minuta naš gorštak našao u lancima na nogama i rukama u mračnoj vojničoj bajbokani u društvu tolikih četa od razne gamadi — pješaka uši, konjanika buha i artiljerista stjenica. — I Muju se istoga dana desio sličan slučaj .Kad bi uveče te počinuše iza egzercira a kome ne pojimaše ni glave ni repa, on krenu iz kasarne da ide u varoš, da, umoran, đe, biva, u kahvi oturiše, popije koju grčicu i odbije koju tumbećiju — te povrne dušu.Na vratima od avlije dočeka ga šiljbok, naperi pušku na nj, i povika: — Halt!... Mujo se osvrnu, stište šake, škrinu zubima i ustrmi se na stražara: — Muč’, švapska krmačo!Ti meni da rečeš da sam hat!Znaš ti, ko sam ja?Carski sin i Prorokov izmećar — eto ko!... I, ukoliko bi trenuo, zgrabi u svoje jake ručerde šiljbokovu pušku s tesakom, pa njom o kaldrmu: krk — na dva komada.Pa se okrenu te Švaba za vrat pa njim o ledinu gnjec — kao s mačetom. Utoliko truba: ta-ta-ti, ta-ti-ta, ti-ti-ti... Dok ti se, junački sine, diže uzbuna; pa se čitava rota slebuta na Muj-agu, te ga na jedvite jade odvoj i sprovedi u zatvor. Tako ti se i prvog dana, kad se otpočeše vježbati u ćesarevoj armiji, naši pobratimi nađoše zajedno i u vojničkoj straćari iza bečkoga katanca.Čita slika dva sokola, čiju su vazdušno-planinsku slobodu okoreli bezdušnici sapeli gvozdenim šipkama zatvorene i tijesne krletke; čija su krila nestašna đečina istrizala tupim nožicama, a čije su kukaste kljunove i oštre kandže isjekli zarđali britvulini iz ruku ćiftinskih rđa. U hapsu su odležali po mjesec dana.Više ne.Kao novacima i gorštacima, nenaviknutim na ukroćenost i „regule“, nadležni su im pogledali za ovaj mah kroz prste i pošteđeli ih od strožije kazne — kao za „prvi put.“ — Sve za sve im bijaše teško učiti komandu na njemačkom jeziku.I na nju ne mogahu obiknuti nikako — je li Boga živa.Lakše im bijaše po cio dan marširati pod potpunom opremom, no tri švapske riječi izgovoriti.Naročito Muju. Nakon dva mjeseca kako su u vojsci, Mujo jednog dana šiljbočio pa gradskoj kapiji.Zaturio pušku na leđa, natukao fes na čelo, opustio brke kao da je oca ukopao, pa šetukao ispred kapije tamo-amo.Najednom će se pojaviti neki od generala, pa pravce k njemu kako će u grad.Mujo zausti da da haber družini u stražari da ide general, te da ga propisno predusretu i pozdrave, — ali bečak: smrzao mu se jezik pa ni da bekne švapski — kako su ga učili.Okreni, obrni — ajajok, ne može da ovariše.General već prišao na pet koračaji, a na Muja i još ne silazi Sveti Duh u vidu „ognjenog“ jezika.Kad se, junak, viće na nevolji, onda ti se razdere što ga grlo dava: — Čujte, more, kardaši u karauli!Evo ide džener’o — no gahiret, na noge!... Stražari zgrabe puške, istrče iz šiljbokane, uvrstaju se, stanu „na mirno“ i dočekaju i proprate generala po propisu. General okosi pogledom na Muja, i prođe.Mal’ po ne bi, dok evo ti ga opet — kao navlaš.Mujo se opet nađe u nezgodi; ne može da potrefi da komanduje njemački — pa da bi se ubio; uzvrpolji se, pa, ne mogući nikako drukčije, a on se ponovo raskrivi što igda može: — Evo ga jopet!... Stražari ponovo istrčaše te pozdraviše generala.General, namršten kao ispriječana opančina, samo što mandrknu rukom u ime otpozdrava, pa, prolazeći pored ućustečenog Muja, promrmlja odsječno kroz prosjede i ufitiljene brčine: — Zum rapport!... Zbilja, odmah po smjeni, a to je bilo na podne, Mujo je predstao četnom komandiru i izvijestio ga o svojoj krivici.Ovaj naredi da se pobodu četiri kočića unakrst na poljani u razmaku jednog kvadratnog metra, i među njih za kaznu zatoči Muja: da se ne smije nikud maći, no da se peče na ilijnskom suncu sve dok ne nauči dotad mu predavanu komandu na njemačkom, ili dok ga sunčanica ne obori. Mujo stade među kočiće, obori glavu i, uzdišući, stade moriti mozak, usiljavajući se da skupi i sredi sve čemu su ga Švabe švapski tih dana učile.Muči se, ne muči — sve uzalud.A sunce prižeglo — da mu mozak provri u čuturi.Videći se na nevolji ljutoj, obazre se s desna pa lijevo, i, ugledavši u blizini jedno granato drvo s gustim hladom ispod-njega, bi gotov pa se saže te povadi kočiće iz zemlje, zađede ih oko sebe za remnik, i otrča u hlad pod zapaženo drvo. Tu se spusti pa travu, i izvali se koliko je dug i širok — na počinak. Razumije se, da je i poslije ovog nevinog dešaja, a disciplinskog prekršaja, naš Mujaga odležao ništa manje od petnaest dana hapsa.Upravo sve dotad, dok nije naučio njemačku komandu. — Hajde, kako mu nedrago, pa se i to pregrmje.Malo po malo, pa se i Krsto i Mujo obikoše u Beču.Kako-tako naučiše komandu na njemačkom; naučiše se okretati i raditi s oružjem; izmuštraše se i ovarisaše ići u korak, salutirati i stražiti, — i to sve prije no i same Bečlije.Hoćeš-nećeš morali su sve to, ma da su po sto puta dnevno od ijeda zagrizli zubima za nebo.Od kuća su učesto dobijali po koje pismo i po malo para, pa su u toliko lakše podnosili teret i jade.Inače bi i gladovali na zločestom soldačkom tajinu.I nešto zbog toga a nešto zbog teškog rada i derinjanja snažinom pri svakom izmetu i posluhu, pored tuge za domovinom i svojima, morali bi dezertirati — pa makar se u more stanili.Sprva se češće puta dešavalo, da su i Mujo i Krsto, pa im i čitava četa zemljaka, ostajali gladni i pored punog kazana iz kasarnske kujne.Jer zar da muhamedanac jede krmetinu, a i muhamedanac i pravoslavni konjetinu?A i jednim i drugim mesom su švapska gospoda hranili bosanske vojnike.A od čorbe im iz kasarnskih kazana jedva da bi i žedan hat okusio; dok bi im jado-kruhom jak momak, kao olovom, mogao magarca oboriti pa da i ne koporne.Ko je bio punije ruke i koga su se domaći iz Bosne i Hercegovine bolje sjećali, taj je i kupovao sam po sebi po koju crkavicu iz varoši te jeo; ko ni to nije bio u stanju, taj ili založi jednom ili jedva dvaput, pa ostavi.Sreća je po naše gorštake što ih je Bog dao gledne i naočite, te su Švabice i Madžarice poklapne za njima kao đeca za šećerlemom.Pa koji umije, a u tom gotovo nijedan nije s raskida, taj je rđavštinu u soldačkoj hrani nadoknađavao hranjivim šniclama i masnim krmenadlama krišom po mirišljivim kujnama raznoraznih Bečlinaka.Po gotovu, da Muju i Krstu u tom nije bio krivi dio.Otud-odovud, pa se i oni prilagodiše vojničkom životu i pomiriše sa sudbinom. — Za prvu godinu njihove soldačije, Muju se i Krstu naročito bijaše popeo na vrat četni komandir, neki kapetan Franković — pohrvaćeni čivut.A i oni se njemu uhasumili, da mogu — radije bi se s njim razračunali onako „po naški“ đe u Majevici, no da im Bog da po mješinu dukata.A i nevolja im je.Nije bilo u mjesecu neđelje, a u neđelji dana, a da ih nije ili opomenuo ma bud’ za šta ili kaznio čim bilo da bilo.A to sve zbog ovoga slučaja. Na pola godine pošto su njih dva došla u Beč na službu, taj im je kapetan dodijeljen za starešinu.Odmah prvih dana, pregledajući četu, on uoči Krsta i Muja kao naočitije i otresitije momke.Raspita ih ko su i odakle su, a jednom prilikom za vrijeme odmora dozove obadvojicu preda se i, valjda kao u znak svoje osobite naklonosti, potapše po ramenu jednog pa drugog, govoreći: — Moja braća Hrvati Bosanci, kršni sinci iz „Turske Hrvatske“ ... — Šta je to „Hrvat“, gospodin’ kapetane?!Ja li se to jede ja li pije?... zađe Mujo, škripeći zubima. — Šta reče, šta?!.. dodade Krsto, zakrvaviši očima, a desna mu se ruka omače na tesak i steže ga nekud grčevito. Kapetan pretrnu, stuče, razvuče kisjelo lice na usiljen osmijeh, i fino, puzavački dobavi: — Moja braća Bosanci... — Hercegovci... popravi ga Mujo. — B, to je druga stvar; tako peke!.. dopuni Krsto. Kapetan otada omrazi Krsta i Muja kao đavole, a ovi njega nikad ni begenisali nijesu.Puče tikva na četvoro.Samo što je u glavnom sve pucalo po našim junacima, jer kome je perčin u šakama lasno mu je omahivat’ glavom.Kapetan je gonio Krsta i Muja, psovao im oca i majku bosansku, ćerao mak na konac, i tukao im, da je kabil, i mjesto đe sjede; a i oni se dovijali na svaki način da mu ne ostanu dužni.Grdnom tigru često mali šargan dođe glave.Te i njih dva njemu dohakaše i ubrzo i baš kako valja. Kad je jednom prilikom na „carev dan“ bosanska regimenta defilirala ispred dvora, Mujo i Krsto su bili u prvom redu na rotnom čelu.Kapetan Franković je išao pred rotom.Vojnici su marširali po taktu kao sat.Taman kad su bili ispred cara, Krsto namigne Muju, a Mujo drugu do sebe te se nošenu u stranu svaki za polu stope, iskrive red kao gudalo, i tako nepropisno i neskladno promarširaju ispred najvišeg mjesta u času kad su i strojem i korakom i držanjem trebali pokazati uspjeh svoga četnog starešine. Iza toga nije potrajalo ni dvadeset i četiri sata, a kapetan Franković je, po kazni, bio premješten iz bosanske regimente iz Beča u Erdelj među Rumune. — Neđe na svršetku druge godine otkako su u soldatima, Krsto i Mujo se zdogovore te jedne večeri tajno razmute malo kreča u bočicu mastike, ispiju je i legu.Ujutru, kad se probude, vide na ogledalu da su preblijeđeli i da su im jezici pobijeljeli, te se zato jave ljekaru na bolovanje.Ovaj ih pregleda i zaista, po njihovom očekivanju, i naredi da se sprovedu u bolnicu.Tako ti naši jarani nadmudre lukave lacmane, te se odmore za čitavu neđelju dana. Jednog se dana izdvojili, osamili i izvalili po zelenoj travi u kasarnskom dvorištu.Muče i puše, a sve im se misli na jedno skupile. Krsto legao potrbuške, izmiješao brke s travom i zabo nos u ledinu, pa se otisnuo mislima u svoj rodni kraj i ranu mladost.Začitao se u tefter sjećanja, pa prevrće listove jedan za drugim i maštenim očima razgleda slike iz prošlosti jednu za drugom.Sjeća se svoga ludog đetinjstva, kad su ga za vrijeme rata s Turcima krkačile žene sebi na leđima i ljudi oko vrata, bježeći od Turaka iz Hercegovine u Crnu Goru; pa kad je i kako je čuvao neko preostalo desetak kozjači po Krnjoj Jeli u Grahovu; kako su se mučili po zbjegovima i čeljad hametom umirala; kako su žene naricale za pogibaocima; kako su se uz gusle pjevali bojevi i slavili podvizi glasitijih junaka i vojvoda hercegovačkih; i kako se najzad umirilo i pukao glas da dolazi nekakav Švabo da upravlja mjesto Turčina u Bosni i Hercegovini — i to samo za tri godine, pa potom da ih preda u srpske ruke. Hode mislima u ono doba kad su se vratili na svoju postojbinu, i otac mu s ostalim hercegovačkim ratnicima pognuo vrat u ramena i predao se od sebe gorem ali jačem.Pa kako se pokojnik povukao na svoje ogorelište, šćukao oko sebe braću i familiju, opljunuo dlanove pa za ralo, kosu i motiku.Bog okrenu nafaku kao-no ti iz krvave zemlje, mesom i kostima nagnojene,— te i jadni narod po Hercegovini malo živnu.Mal’ po malo pa i Bogdan Škoro, Krstov ćaća, zapeuzi malo mala; i nakon četiri godine po dolasku ćesarevaca njegov dom izađe na glas kao čestit, zenđil, musafirski i bogumili hodžak. Krstu naročito zastade pamet na ono mutno vrijeme kad je ponovo planuo ustanak u Hercegovini, ma ne na Turke no s njima zajedno na — Švabe.Sjeti se kako mu je i pokojni otac jedne noći iz jedne mazgale u duvaru izvadio oružje i otišao nekuda s nekakvim do zuba naoružanim ljudima, i više se nikad ni povratio nije.Pamti samo kako su mu strine i majka plakale i naricale, i kako je on tada, kao đetićak od dvanaest godina, iz tužbalica im razumio da mu je babo — poginuo. Opominje se tužni junak muka i nevolja po tada, sirotovanja i potucanja po najmu, svoga razvijanja i postepenog otimanja od siromaštine.Blagodareći umješnosti svoje matere, pomaganju stričeva i rođaka i svojoj vrednoći, već u osamnaestoj godini mogao se pohvaliti: da svog oca nije pokorio i da ima svoju večeru. Sjeti se svog prvog poznanstva s Mujom, i čisto se zastiđe kad se opomenu da se, prvom što se s njim vidio, prvo popsovao i pokrčumao, pa onda pomirio, pa se počešće počeo srijetati i zabavljati s njim, pa mal’ po malo sve bolje i bolje stao jaraniti jedan s drugim dok se nijesu i pobratimili.Za najviše mu se savi muka na srce kad mu pade na um Stoja i sve što je s njom preturio, ašikujući i čuvajući on koze i ovce a ona janjce i kozliće. Usne mu zaigraše a težak mu se uzdah ote iz prsiju, kad se opomenu da majci nije mogao od stida priznati da voli Stoju i ona njega, i da je nagovori da mu je prosi.Utoliko prispje i đavolja soldačija, i ote ga i od čobanije i od majke i od kuće i od zavičaja i od — Stoje. Sjeti se, koliko mu se mučila stara majka neće li ga kao jedinca izbaviti od soldata; koliko je puta klepnula s molbom na nadležne do u Mostar, koliko je puta oblijetala oko popa i kneza i mitila ih da se oni zauzmu za nj, i sve za sve — banbadava!No, baš za inat što je on sin Bogdanov, švapska ga vojna komanda u Mostaru ščepa za jaku pa pod telećak.I lecnu se kao da ga ko ubode nožem, kad se spomenu majčine cike onoga časa kad ga zgrabiše u kasarnu i prostačkog joj, kao proste planinkinje, zapomaganja: „Pope, a moj Krsto?...Ne daj, po Bogu si otac — odvedoše mi ga!.. S te ga misli misao odvede pa sve grozote tih dana i u kasarni, i pred kasarnom, i na stanici đe po sto majaka za otrgnutom đecom iz jednoga glasa kukaju, i u željeznici do Beča đe je pjesma s vinom i rakijom ojađeno srce razgaljivala, i u Beču, i pred Bečem i za Bečem i svuda, svuda dokle njemačka stopa dopire.I dođe mu teško — teško, Bože jedini, kao da je ko na nj mlinsko kamenje navalio. — Ma, brate, ko nam ovo naseka na vrat — Bog jakosni naredio: svaka mu se satvar skamenila, a grob mu se džombos’o hilju-hiljada lakata ispod zemlje, pa se na nj svijet naviriv’o te himbret uzim’o! — odjednom će Krsto prekinuti mučanje. — Da-bog-da, brate!... nastavi Mujo: — Kud će ti gori zijan, no kad sam od svoga života kapac nijesi?Šta smo, džanum, i ja i ti i sva ova hordija, do robovi, baš k’o kamdžija u poganskoj ruci ovog švapskog hainsuza ćesara i njegovijeh lala i većila.Izmećarimo im džabe ister-istemez, a vazde gazda od najamnika odadere — te i oni od nas.A danas-sjutra, kad te salte poćeraju, zavalićeš za njihov puki ćeif neđe dolinu samijem sobom, — pa: izio vuk magarca!Žalije je, bolan, ćesaru jednog konja ja li dajbudi jednog kučka no mene jal’ tebe, — jer ga, kaže, košta više.Što ti je u današnji -vakat jadan insan, br’te?Fukara i fakir-fukara; stoka bez repa.Ufatilo sedam-osam ljudi cipan-cio svijet za perčin, pa mlate š njime k’o pratljačom po glibu; oni uživaju i blaguju k’o šehiti u džehenetu, a ovo drugo sve polipsa k’o hajvan od krepaća.I ne bi čo’jek ni žalio što je to tako, pa kad bi znao kad će tome jadu jednom biti kraj... — Oj, moja jadna majko! kad me rodi, što me ne udavi?... uzdahnu Krsto tako duboko, da se i trava povi ispred njega a za njegovim uzdisajem. — Ah, naša lijepa i žalosna Hercegovino!Bog ubio naše stare, što n’ umjedoše bratski živjet’ i branit’ oni grumen svete zemljice, — no se klaše oko krsta i ibrika, te izgubiše i dušu i oba svijeta, i nas ostaviše da se mučimo k’o zmija u procijepi — a sve zbog njihova kenjčiluka!... — Vah, naša pitoma Podveleži!..Oh, naš kukavni taksirate!...Šta li sadekana rade naši roditelji?... zađe Mujo. — Pa naša braća i sestre?... proječa Krsto. — Pa joldaši i kardaši i jarani naši?... — Pa tek... ih!...Znaš ko?... — Stoja i Safira... — Jes’, one...Aaah!... jeknu Krsto, proteže se i zijevnu kao da svu noć nije spavao. Mujo pak puče prstima onako u vazduh pa se uhvati šakom za lijevu stranu od prsi, izvrnu se nauznačke, zažmuri, podavi ruke pod glavu, otpuhnu kroz brke i regnu na nebo, sasred koga se blistavo i nesnosno sjaše zažareni kolač vreloga sunca kao gruda voska. — Pa šta, demek, rade — šta hesapiš?Šta bi rek’o da rade sadekana?... zapitaće Mujaga Krsta poslije predisaja i ćutanja od nekoliko dekika. — A šta, de!Roditelji, k’o roditelji, čeznu za nama i kopne od žive želje, baš k’s santa leda na suncu, i boje se da ne pijehnu prije no nas jope pod starijem šljemenom svojijem očima vide.Braći padamo na um kadgođ ne mogu da otaljaju rad.Sestre venu za nama sve dok se ne udaju, jer nije lasno biti bezbratkinja.Drugovi nas kad - i - kad spomenu pri punom bardaku.A one...e, tu ti n’umijem posigurno reć’; može bit’ e se sad grče u tuđem naručju i drugoga cucaju u krilu... mudrovaše Krsto. — Šta bo, crn ne kuk’o i sa mnom zajedno!... razrogačivši oči, ne dade mu Mujo ni izdušiti: — Ne, džanum, to nikad neće i ne more bit’!...Znaš, bolan brajko, kako su se klele kad se rastajasmo?... — Batali ti to sve, moj dragi pobratime!Žensko je žensko; a čuo sam od starije’ ljudi đe kažu: da zmiji i ženi nikad ne valja potpuno vjerovat’.Istinom, ja ne velju: da su nas Stoja i Safira osramotile; ma da ne bi mogle, ja se ne bih smio zaklet’ ni zareć’.A ženino je srce, bogme, brate, baš k’o mačka; voli te, dok je milušiš i gladiš; čim je ostaviš, zaboravi te; a desi li se da je koji put išibaš, hoće da ti oba oka iskopa.Voli te k’o ti cigar lijepa duvana, pa, kad ti dogori do nokata, baciš g’ u travu i zgaziš nogom da se što ne zapali od njega.Tako i one...I, brate, pravo da ti kažem, ima neko vrijeme kako sve nekakve grdne snove gledam, i nakva me crna slutnja spopala — čini mi se, neće izdobrit’ pa na koju stranu bilo... završi Krsto. Truba ciknu, i njih dva đipiše i otrčaše u kasarnu — mračni kao komad ponoći a ijetki kao nebo pred holujom. — Na svršetku druge godine njihove soldačije, Krsto i Mujo opaze da se u susjednoj madžarskoj kasarni nešto užurbano sprema oružje i municija.Priđu bliže do jednog madžarskog soldata, koji omotavaše slamom puške pa ih redom trpaše u jednu kašetu, i zapitaju ga: — Šta je to, bratko?Šta to radiš?... — Komšija Rac, evo vidiš što.Spremamo puški da bijemo Turki, pa ih zavijamo da ih ne boli... odgovori im Madžar pola u šali a pola u zbilji. — Vidi, majku li mu njegovu... ovo se, beli, Švabo sprema na Seljanik na sultana!... prostenja Mujo, pošto se udaljiše od Ugrina. — Izgleda po svoj prilici.On odavno nešto u potaji mete; i ništa nećemo znat’, dok nas jednog dana baš, k’o volove, ne poćeraju na klanicu... dodade Krsto, mahnu glavom i škrgutnu zubima. Mujo mu se okrenu: — Ma, tako ti hljeb-i-soli što smo je zajedno pojeli, i ljubavi koja nas je združila, i časnoga krsta koji vjeruješ!... sjutra da krene Švabo na Mitrovicu i da se pobije s Turčinom, bi li ti iš’o i bi li puc’o na sultana?.. — Ja nijesam stio ić’ ni u soldate, pa m’ evo vođe.Kad bih mor’o i kad ne bih mog’o nikud štrmaknut’, i iš’o bih.E, što se tiče pucanja, pravo da ti kažem, na ćesara bih pu’c’o k’o na đavola, a na sultana baš k’o na ćesara, pa kad bi mi nešto zapali... — A bi l’ u Turke gađ’o?.. — Može bit’ pr’o njih il’ u Švabe oko sebe.A, dina ti, šta bi ti radio pa da okrepe Švabo na Srbiju i na Crnu Goru?.. — Dina mi, isto što i ti pa kad bi ćesar udario na Tursku... — E, ondar smo baš braća... — Braća, ja!... I Krsto Mujovu a Mujo Krstovu ruku steže, pa se Bogom braća bratski poljubiše, kao da su se sad nakon godinu dana rastanka sreli i željnim očima viđeli. — Kad bi pri svršetku druge godine njihove soldačije, stiže Krstu od kuće pismo; u kome mu majka, između ostaloga, javlja: da se Stoja pokvarila i pronevaljalila, i da joj je neki švapski žandarm napravio dijete, te se s njome kaliježilo mimo ijednu njenu drugu. Kao da ga grom zviznu uvrh perčina, tako ga taj glas ubi.Tih živih muka na tom junaku, prosto, da je kabil, sedamnaest puščanih rana. — Ah!... jeknu čupajući kose rukama i škripeći zubima: — Osvetiću se ja i za se i za nju i njoj i ovoj švapskoj fukari — zemlja joj kosti izmetala, Bog joj jaki sudio — n’ako mi se za strv ne znadbude osle do Strašne Sudije!...A, đe si, Starino Novače i Stojane Kovačeviću, da me vodite u četu i goru zelenu: da vidite, šta je srce; da vidite šta je snaga; da vidite, kako s’ obraz sveti; da vidite... eh!Čekajte samo lacmanski gadovi i tirjanske podrepnice, dok s’ izvučem iz ovog žeželja — znaćete koga ste za srce ujeli i ko sam ja... znat’!... Mujo ga tješi ne zna kako, a i sam neutješan — kao veli: što se pobru desilo juče, može i meni sjutra.I zla mu se slutnja obistini.Ne prođe ni neđelja dana, eto ti i njemu od oca šarovite knjige, čija crna slova crne glase kažu: da su njegovu Safiru ukrali Šokci i odveli put Mostara, tu je polatinili i jedan je od njih privjenčao za se, Da je čuo da je sva butum Turćija izgorela, ta bi ga vijest manje porazila od ove.Na oči mu se navuče mrak i nestade mu bijelog svijeta, a nešto ga steže pod gušom — kao da mu se opuči srce iz grudi i zastade i zapade mu u grlo, hoteći napolje od muke i bola. — Alah il Alah, đe si?...Što ne pušćaš munje i gromove, pa nas jali spržiš jali nas osvetiš od ovoga peksijana, što mu je malo što nam krv loče no nam i hrz ocrni i ogliba — svaka mu se sreća crnila od sad do kihameta, dabog-da!Đe si, Đerđelez-Alija i Hadži-Lojo, da još jedared povedemo krvavo kolo naokolo od Ploče do Foče i od Karadaga do Kotara i ravne Posavine, te da pitamo ovog bečkog gibeta i nakazu: čije je carstvo, čije li je bilo, čije li će biti!... dere se Mujo kao bijesan. Sreća, što ga Švabe ne razumiju. Krsto ga tješi, ali kako?Kao prebjen slomljenoga. — Znaš li šta ćemo ja i ti sad, pobratime?!.. sijnu odjednom Krstu kao munja ta smjela misao kroz glavu, i pohita da joj riječima obilježi trag. — Čemer i jade, pobratime!Zlo i grdilo — eto šta ćemo.Zbori, šta misliš!... proječa Mujo, držeći se šakama za glavu. — Daj ruku da u’vatimo vjeru jedan s drugijem a jedan pred drugijem, da ćemo se, na prvom mjestu đe nam intopa, napiti švapske krvi pa ma to bilo i ćesareve.Naša glava more i carsku zamijenit’, — a tako ćemo se barem pošteno osvetit’ za sve.Vlješe nam je slavno poginut’ k’o Obilić su dva pobratima, pa da nas gusle spomenu i da bar svijet čuje i sazna za naše jade i zulume, no proživjet’ Matusalova vijeka u jadu a o jadu k’o suženice — nagovaraše ga Krsto. — Evo ti ruke, pobratime!I ko ne stio, džanum, rđom kap’o dok mu je koljena, i š njim se, biva, vas dunjaluk uklilj’o k’o ni s kakvijem čo’jekom!... prihvati Mujo. — Aferim, pobro!No kako misliš: kako ćemo i đe i na koga ćemo počet’?... — Valaj, ja bih najvolio odapet’ na ćesara.Kad bidnemo, br’te, neđe zajedno na straži u dvoru, a, ako ne mogosmo ni tako, onda đe ga prvom sretemo.Neka zna svijet, da je svjesna gora Romanija da joj nema Starine Novaka i Đerđelez-Alije; da je nišan puške zadrtoga Hercegovca i osvetljivog Bošnjaka ne Biograd, ne Cetinje, ne Sofija, ne Stambol, ne Skadar, no — Beč; i da nij’ istina, k’o što on tvrdi pred Jevropom, da je Herceg-Bosna zemlja u kojoj teče med i mlijeko, te da j’ on, biva, te blagodati iz prvobitnijeh divljijeh prirodnijeh korita navrnuo u srebrne i zlatne čunkove i mermerli česme za boljitak i užitak naroda i naroda.... — A, ako nam to ne ispadne za rukom te ga ne ačkamo, ondar znaš što?Da se kako-tako pritrpimo dok nam isteče rok ove đavolje službe u soldačiji, pa, čim se vrnemo u Hercegovinu, da gledamo da se svetimo onako po-naški... znaš!Bilo u četu, bilo onako ispod plota, bilo kako bilo, da nikad ne propuštimo prilike, brate si moj dragi, a da ne nanesemo štetu Švabu i poganoj mu carevini.Pa kud izbije da izbije!Treba čo’jek da je dobrom dobar, a bestija je ako je dobar i zlome.Pristaješ li?... — Taman tako; nikako drukčije!.. — Je li vjera, Mujo?!.. — Čista, tvrda i nesalomljena.Je li vjera, Krsto?!.. — Vjera.Je li vjera, Mujo?!.. — Vjera.Je li vjera, Krsto?!.. — Vjera.Je li vjera Mujo?!.. — Vjera.Je li vjera Krsto?!.. — Vjera.E, sad da se poljubimo!.. I pobratimski poljubac zapečati tajnu i čvrstinu pobratimske zavjere. — I čekali su zgodu, i preškali podesan čas, i vrebali kabast predmet svoje osvete, — ali im se za svo vrijeme dok biše u Beču to nekako ne dade.Nikad da im se desi, da su zajedno đe na straži u ćesarevom konaku; pa, i kad bi bio tamo koji od njih, ni ćesara niti ikog od ćesarovića niđe ni od želje.Dan po dan pa se izliza i treća godina, a njima primače rok otpusta. — Prije toga na tri mjeseca nastanu manevre po Tirolu prema talijanskoj granici.Silna se vojska iz Beča, Pešte, Austrije, Češke, zapadne Madžarske i Galicije slegne i skrkne u tirolske planine.Gvozdene kobile, željeznice, koliko su mogle, prevozile su taj gromovima naoružani ljudski mravinjak, a odande đe su zapirale jadni su vojnici pod cijelim ratnim teretom, dnevi i noći, po hladu i po vrućini, pješačili, penjući se uz vratolomna tirolska brda, i, kao bjesomučni, halakajući, grajući, pušketajući, ćerajući se — zašto?... ni za što,... kao Don-Kihot za vjetrenjačama.Mnogi, a naročito Švabe i Nemci, nijesu mogli izdržati; u po puta su padali od truda i tegobe; bilo je i da i po koji Bosanac i Hercegovac iznemogne, naročito ako je koji nagrabusio đe u Beču te zabolešljivio, — ali ređe. Sami je car sa glavnim general-štabom prisutstvovao manevrima.Zauzeo je bio mjesto na jednom visu, koji je dominirao cijelom okolinom; i odatle posmatrao kroz durbin tok borbe.Vojska je trčala mimo nj, gužvala se, bježala, gonila, pucala iz ćor-fišeka, otimala se, jurila tamo-amo; topovi grmjeli; puške praskale — kao da je pravi boj ili kao da se zemlja prolama a kamenje džombosava u njene pukotine. Pored sve pažnje, prebiračine i premetačine pred polazak na manevre, Mujo je ipak nekako uspio te na jednom nezgodnom i odviše skrovitom mjestu sakrio i zadržao jedan patron sa zrnom, najozbiljnije ga namijenivši svom zavjetovnom nišanu.Krsto pak nije bio te sreće, ali se zato tvrdo riješio da se, ako mu ispane zgoda, kako budi bilo oduži svojoj srbastoj savjesti. U ćeranju s protivnicima, bosanska regimenta najuri pored onog mjesta odakle je ćesar na konju posmatrao ratište i operacije.S gromkim uzvicima i ropskim pozdravima prolazile su rote i bataljoni pored svoga vrhovnog komandanta, pa se, na njegove oči, još više žestile, savlađivale umor i prirodne tegobe, i hrabrije i oduševljenije se puštale u borbu.On ih je pak s jasnim izrazima zadovoljstva pa staračkom licu otpozdravljao rukom, čas-po mrmljajući: — Bravo, Bosnjaki,... bravo!... Na jednom se oko samoga cara napravi gungula, koprcanje, otimanje, i raspali se borba između jedne bosanske i jedne madžarske čete da dođe i do kundaka.I pored svega careva opominjanja i posredovanja njegovih doglavnika i viših oficira, hrvanje se nastavi i razžesti , da se dar riješi uzjahati na konja i odatle se ukloniti.Taman zakročio jednom nogom na uzenđiju, dok se ispred njegova jajećaka razlepuši jedna vojnička kabanica — baš kao kakva ranjena orlušina s ogromnim krilima.Konj se blanu, frknu na nozdrve, ote se seizima i odskoči u stranu.Caru zapade noga u uzenđiju i, kako mu hat odskoči, tako se on objesi niza nj i udari čelom, nosom i grudima o ledinu.Konj ga stade vući, i, da brže-bolje ne pritrčaše oficiri te mu ga uhvatiše za vođice a njega podigoše i kurtalisaše, tu bi zaglavio da nas pasu pripovijeda.Jedan major taman uspio da uhvati cara ispod pazuha i povede ga do jednog kamena da sjedne, dok ga nešto lupi posred čela, on se zaljulja i krliješti o tle, a mozak mu, pomiješan sa krvlju, kuljnu, prosu se po kamenju i poštrca cara po prsima i znamenju na njima. — Atentat na cara...Komandujte obustavu vatre i borbe!... razvika se ministar vojni na načelnike pojedinih odjelenja.Ovi, zbilja, i pohitaše te to narediše mlađima, a mlađi opet mlađima, i tako redom.Trube zaciktaše, — ali, dok ta naredba od usta do usta i od trube do trube doprije đe treba, dotle je i Krsto, koristeći se opštom zabunom i pometnjom, uspio da dočepa svoju kabanicu i namjesti je kao što treba, i Mujo da ispali još daće i deset ćor-fišeka te da mu cijev od repetirke ponovo začadi. I pored najstrožijeg ispitivanja i isljeđivanja, ne moga se pronaći ni ko bi taj što preplaši careva konja ni ko ubi majora umjesto cara.Znalo se da je to besumnje djelo bosanske ruke i osvete, a pošto nije ni caru interesiralo da o tom pukne glas po svijetu niti da se tim primjerom ponova sablazni koji zanesenjak u vojsci, to zapovijedi da se istraga obustavi i prekine. Samo su krnjorogi mjesec, koji ne umije govoriti ni špijunirati, i tirolski povjetarac-noćnik, čiji opet nemušti šapat ljudi ne razumiju, čuli jedne noći, kako Krsto i Mujo šapuću u osami na straži u jednoj dubravi: — Ama, tužni, hude li smo sreće!I ja mogu, i konj more, ama ne da Bog!... uzdahnu Krsto. — Bog ne, ali posigurno ga šehitani čuvaju mimo ljude za neko grdilo mimo svijet.On mora, biva, da ispašta svoje gri’ove i đunah za svoga života kad-tad.I vjeruj Bogu, taj ti rođko neće crć’ dok još mnogo jada ne počini.Ama, džanum, božija je završna!... mudrovaše Mujo. — Ja i jope velju, pobro: ne malakšimo!Naprijed, pa đe izdere!... — Tako, tako — nikako drukčije! I pobratimi čvrsto stiskoše ruke jedan drugome tu na pepeljavoj mjesečini na tirolskoj gromadi — daleko od kuća i svog zavičaja na trideset konaka. — Naskoro iza tog im stiže i otpust, i Krsto i Mujo, kao kaplari, izađoše iz careve vojske, i vratiše se domu svome zapustošenome zdravo ma ne i veselo. Hej, brate, ko bi rekao da je ovo onaj prvi Mostar!Sav se izmijenio nekako na lacmansku, pa bih rekao da i sama Neretva drukčije teče sad no otprije.Preko nje je stari, rimski, most još nauzgor, kao i stara slava onih što ga gradiše; čak unekoliko je poljepšan i pokrpljen, kaogod što je i stara slava njegovih tvoraca sad u pjesmi uljepšana i iskićena.Još se drži više njega stara Kula, kao nijemi svjedok robovanja i muka ulovljene srpske raje kako prije pod sultanom tako i sad pod ćesarom. U koliko je na Mostaru, kao kakvoj starinskoj turskoj tepsiji, duh novog vremena austrijskom gvozdenom rukom zarezao pečat preporođavanja, u toliko je on lono šarenila i mješavine starih i novih tipova, zapadnjačkih i istočnjačkih pojmova, ćiftinskih eksploatacija, siledžijskog terora i vapaja potištenih. Na svakom iolje višem brijegu oko varoši bijele se švapske tvrđave kao natkapljene usovi; a između njihovih zupčastih zidina vire topovska grla, te straše i varoš i okolinu i žitelje i u varoši i u okolini.U njima, kao i u starom prepravljenom Gradu, larma svakog bogovetnog dana i noći od vojske, oružja, truba, doboša i bande. No varoškim ulicama novijeg, švapskog, plana promiču kočije, ekipaži, velosipedi; šeću se oficiri i kaputaši s damama ispod ruka, a oko njih oblijeću brzonoge pudlice i blagosiljaju ih obrijani fratri i milosrdne sestre.Po modernim dućanima za orahovim bancima među bogatim espapom prepredeni Čivuti glade svoje blijede i prefinjene prste sa zlatnim prstenjem, i uz ponizne i lukave pregibe namirisanih im tjelesa s mačjim pogledima čisto nukaju svijet da kod njih štogod pazari.A po divnim, novopodignutim, hotelima vidiš bradatu gospodu, sjede za punim čašama piva, čitaju novine, puše, i nešto romrndžaju pa njihov jezik — ne znam o nemu, da bi mi glavu posijekao! A, kao patrijarhalni odziv na kultur-tregersku lozinku, piskavom sviranju željezničke mašine sa stanice iz nove varoši, po starim uskim i krivim turskim sokacima i ćorsokacima i mahalama riču blagajska magarad, graju drvari, bozadžije, salebdžije i aščije.Iza kapidžika proviruju čežnjive hanume; a po đe-koja, sva zamotana u feredži kao misirska mumija, odšeprtlja uz ili niz uske sokake — kao patka po zelenu viru.Po muslomanskim kahvama starinske građe pod ćepencima prekrstili noge ozuđurene efendije i odrpane balije, pa samo što potežu prorokov mir iz svojih vezenih simsija, piju gorku kafu iz preostalih im po okupaciji šarenih fildžana, žmirkaju, i šapuću između sebe nešto tako tromo i lijeno: da jedva opažaš e im se miču gubice — kao-no ti, brate, kad je svakom katanac na ustima! U onom dijelu varoši, koji niti je čisto turski ni potpuno švapski ni po planu ni po izradi ni po žiteljima ni po njihovom načinu života, nalazi se i krčma poznatog Obrena Čola — pri samoj Neretvi.Krčma je otkako je postala, na glasu kao najbolja radnja svoje vrste u cijelom Mostaru. Ako ćeš da se praznikom provedeš i sastaneš s ljudima, zaveži u maramu ne više od fiorina para, idi u Obrenovu kafanu — pa da znaš đe si bio.Ako ćeš da posjediš pred ručak ili poslije večere, bolje kafe i rakije i jeftinijeg vina nema niđe koliko je Mostara.A što mu je opet vino, e, brate, da ga u maramu nosiš a na rane cijediš; i nema ti kod njega da ga kršćava i prekršta, no onakvo kakva ga je dao Bog i dobar god i još bolji grozd; — ima ga od tri, četiri, pa i od sedam godina.A, ako te naćera nevolja od kiše jali zime, bježi, brate, u Obrenovu kafanu; grij se i sjedi vazdan, niko ti riječi neće učiniti; još, ako nemaš šta večerati i đe spavati, tu ćeš jal’ iđe dobiti i konak i večeru i u torbu brašnjenik za sretna puta. Zgrada u kojoj je krčma i kafana, nova je.Krčma je na gornjem boju; u četiri joj velike i dvije male sobe smješteno do trideset postelja za glavnije i imućnije konagdžije i smotane nekolike šture za sirotinju koja plaća ili patakun za noćište ili pišta i ne plaća.Na donjem je spratu kafana.U njoj raspored mješovit: nov banak, desetak tavulina, pletene stolice a i stare stolovače, pa onda star kafedžija, stara posluga, dževze, ibrici, stambolski mlinovi i fildžani.Nasred kafane se raspriječio jedan nov bilijar sa zelenim zastorom — baš kao kakav austrijski rezervni general pod uniformom na carev rođen-dan na bogosluženju u crkvi.Jednu čitavu stranu zapremio divan pod a la turco, a po podu prostrte asure.Boce i nove i stare, i poluoke i litrenjače; čaše isto tako.U istočnom ćošku ikona Svetog Save; pred njom uvijek gori kandilo, a ispod nje vise gusle, ukrštene s jednim ophrbanim batal-džeferdarom. Oko te ikone, tih gusala i tog džeferdara bilo je potegni - povuci sa švapskom vladom.Više ih je od deset puta dosad plenjavala i zabranjivala kafedžiji da ih drži tu đe su, ćerala ga zbog tog nemilice i globljavala neštedice.Ali Obren, krlja od onih starih krlja, zaćopečio pa ne popušta.Izdržava haps, dava globu, ali te tri svetinje ne ispušta za živu glavu.Najzad se i cijelo građanstvo umiješa u taj spor.Stvar se toliko zaoštri da vlada morade na posljetku popustiti pred javnim mnjenjem; i ikona Sv. Save, gusle i džeferdar ostaše i dalje kao najljepši ukras ove kafane. Za krčmom je avlija i bašta za jedno ralo i po zemlje, — jer Mostarci ne broje da ima kuće đe nema i dobra bašta za njom.U avliji smještene klupe i klupice, i podignuta s jedne strane štala za musafirske konje a s druge — pozornica od štica i greda.Na njoj, obično ljeti, ili daju domaći diletanti po koju predstavu, ili gazda nabavi kakve češke svirače i pjevačice te uveseljavaju posjetioce, ili, kad naljeze kakvo putujuće glumačko društvo iz Srbije ja Vojvodine, nema se đe drugo zaustaviti do kod gazde Obrena, da prikaže po koji srbastiji komad.Ćara je bilo dosta i za Obrena, i za glumce, i za publiku — i moralnog i materijalnog. U kafani je bilo svijeta vazda.Vri kao u uljaniku.Ako je koja majka izgubila sina, od prvog mostarskog gazde pa do najsiromašnijeg Površanina što amališe na stanici, naći će ga tu.Niko se nikoga ne libi; svak se svakome obraća.Tu se pije; pjeva; veseli; igra karata, domina i bilijara; provodi šala i ešekluk; pretresaju razne stvari i politički događaji; pošteni se poštuje a nevaljali kudi — pa ko bio da bio. Posjetioci su mahom Srbi, pravoslavni i muhamedanci.Urijetko da se vidi i po koji katolik urođenik; i to treba da je osobita glava pa da se mimo fratrove i predstojnikove volje nađe u krugu buntovnih kudrova i balija.Švapskih špijuna svake vjere i mileta moglo se naći uvijek; a, kad bi god bila zabava ili predstava, dolazio bi i znatan broj švapske gospode, naročito oficira. — Bio je petak, turski svetac.Sunce zašlo.Ljudi počeli napuštati rad, i, da malo povrate dušu, stali se navraćati kod gazde Obrena.Neki zasjeli pa pijuckaju pred večerom, a oni kojim se hita prevrću onako s noga u dušak.U jednom ćošku zasjelo pet-šest glumaca i glumica pa piju i razgovaraju glasno, a pored njih, za prvim stolom do njih, jedan haljkavi žbir učinio se pijan pa naherio kapu i mlatara rukama po stolu, a amo naćulio uši put njih i prisluškuje šta govore.A to zato i tim prije što su glumci iz Srbije, a na svakog Srbijanca ili Crnogorca austrijska policija ne da udvostruči no ustostruči pažnju. Vrata se pa kafani otvoriše i uđe Krsto Bogdanović i Mujo Alijć.Ovo je drugi mjesec kako su izišli iz soldata, baš kao vuci iz kaveza, pa, željni života i širine, pustili srcu na volju, došli u Mostar i bacili se na talase bekrijanja, uživanja i savremenosti — da je sav Mostar i mostarska policija bila na jade od njih.Priđoše glumcima kao ranijim znancima, pozdraviše se i rukovaše s njima; a ovi im načiniše mjesto do sebe te sjedoše. — Daj, dijete po biru!... viknu Mujaga s naherenim fesićem, sjedajući pored jedne ljepuškaste glumice. — Ja šta će se?Ako se čo’jek ne zaboravi u pijću, valaj-i-balaj, ne može izdržat’ u ovoj našoj zemlji pa da mu je srce od čelika! — Jok, valaj!... dodade Krsto: — Boga mi mi dođe časova da bih od nakve muke sam svoje meso iskid’o zubima i da bi se zmija od moje krvi otrovala.Baš vam hvala, braćo Šumadinci, sinoj ste prelijepo odigrali „Boj na Kosovu“... — Pa nezgodna je bina, znate; a i nemamo sve što se hoće za predstavu; k tom kad dodate da smo na jedvite jade dobili dozvolu da uopšte i ostanemo ovde a na po se da igramo ovaj komad, i kad nam se istovremeno tolike smetnje čine, ne bi bilo čuda da i nismo poželi nikakav uspeh.A da je drukče, ispalo bi i lepše bez sumnje... zađe direktor, kucajući se s Krstom. — Daj još po jednu, a „Obiliću“ dvije!... viknu Krsto na kelnera, i obgrli rukom glumca koji je na sinoćnoj predstavi igrao Miloša Obilića. — Halal ti vjera, sokole,... ako i pogibe, a ono pogibe kako junaku dolikuje; tvoj je život bio život cipan-cijele carevine!Zdrav si!... — E, de da se kucnemo i ja i ti, „care Murate“ !... dodade Mujo, osmjehujući se i pogledajući ispod oka na Krsta. — I tvoj je život bio život jedne carevine; salte što tvoja smrt dobi i utvrdi carstvo, a Miloševa izgubi... — „Miloš“ i „Vukosava“, „Car Lazar“ i „Carica Milica“ su večeras moji gosti.Krčmaru, postaraj se za što bogatiju sofru!... doviknu Krsto, razrahatlehisan. — I „Murat“ i „Jevrenos-beg“ i „Bajazit“ pa i „Vuk Branković“ moji... dodade Mujo. — Šta, zar i „Vuk“, pobratime?!... prodrije se Krsto, i preblijeđe od ljutine. — Pa, valaj, pobratime, da nije bilo Vuka, ne bi posigurno ni Bajazit bio ono što je bio.I, bilaj, kad bih bio pravi Turčin, prije bih častio „Vuka“ no i samoga „Murata“.A ’vako, ni ću Vuka ni Murata, jer, ako su tebi učinili zlo, beli, nijesu ni meni dobro — počem su ondar i moji đedovi bili ono isto što i tvoji a danas ja isto što i ti.No, slušaj ti, Obrene, hazuraj nam za ove goste iz Šumadije što ljepšu večeru, pa taman ko plati!Nadam se, neće ti propanut’ dok još traje koja dolina i čahir pod kulom staroga Omer-bega Alijća.Blago mu i sa mnom, kad sam mu ’vaki!... okrenu se šaliti Mujo i kucnu se rukom u prsi. — Toči, dijete!... naredi Krsto, i ispi pretek piva sa dna čaše. — B, braćo, pravo da vam kažem, ovaj pogani Ustrijanac, otkako dođe u Bosnu, svako nam dobro oduze, a samo nam jedno donese — a to j’ ovo...I pokaza na čašu s pivom. — Kakvo dobro, crno ti takvo dobro i sa mnom zajedno!... breknu Mujo: — Dobro će bit’ salte ondar, kad se malo zacrveni te da bar liči na krv a ne na znoj k’o ’vo sad!... — Ha-ha-ha!.. zasmija se zagrijana družina, a „Obilić“ se obrati Krstu: — Pa gospodin umalo sinoć ne prosu krv.Videste li kako s golim nožem iskoči na binu, a zakrvavio očima k’o kurjak, kad stade dželat da seče „Cara Lazara“?Zaneo se, junak, i mal’ da ne napravi rusvaj.Po jutru se dan poznaje, — te, ako bi kad-tad što bilo, uveren sam da g. Krsta ne bi požalio znoja za malo krvi.I zdrav mi, junačino!... Krsto se osmjehnu i kucnu s „Obilićem“, pa preko ruka ispiše čaše u iskap. Dva glumca i jedna glumica počeše s polu glasa pjevušiti: — Bire amo!Mezeluka, momče — heej!.. kliknu Mujaga, pa se okrepu pjevačima: — Dosta, džanum!Što da se boje Srbi od Turaka a Turci od Srba, kad, valaj-i-bilaj i jedni i drugi vlače viši i teži žeželj no zeljov Žerajića.No mi pjevajte ovako: Glumci se ućutaše.Krsto poprati Mujovu pjesmu i nastavi: A Mujo se raskrivi što ga grlo donosi: — Večera je gotova!.. prekide ih gazda Obren, više iz bojazni no iz potrebe za taj trenutak.Glumci, videći da su pobratimi zagazili duboko, užurbaše se kao ispred objeda, digoše se i zajedno sa čazbenicima zasjedoše za postavljenu sofru. Kroz nekoliko minuta pred ućeflehisanom družinom su na stolu stajali puni tanjiri bosanskih jela.Dok je jednjak bio zauzet, grkljan je sa svojim pjesmama ćutao, a na mjesto njih s usana su lećele bujne zdravice kao sa strehe srebrne kapljice za vrijeme kišnog proljeva. — E, braćo, kad vidim koga Srbijanca jali Crnogorca, čini mi se k’o da ziđu rođenog brata; a, kad ovako sjedim š njima, k’o da sam usred Srbije ja Crne Gore, i zaboravim na sve jade koji m’ okružavaju u ovoj nesretnoj zemlji... zađe Krsto za večerom. U tom se pojaviše Cigani s ćemanetima i bubnjevima.Općutili lumperaj, pa, baš kao lisice na strvinu, nasrnuše, klanjajući se i metanišući još sa vrata. — ’Vamo, bre, firgo, heeej!.. podviknu im Mujo i mahnu rukom da priđu. Cigani pritrčaše i obiskoše mu ljubiti skute i rukave. — Deder razvuci, ama jednu od srca... znaš! — naredi im Mujaga. Garavi Cigani udesiše smoljave žice na svojim garavim i starim violinama, prevukoše gudalima; i krti i sjetni zvuci zaglušiše potmulo žuborenje pijanog kafanskog življa u pijanoj i zaduvanjenoj kafanskoj utrobi.A jedan mlad i odrpan Cigo izvi takođe mladom i odrpanom glasinom čuvenu sevdahlinku: — Iiih!Vina ’vamo!.. dere se Krsto: — Vina ja li krvi!.. Kelner donese jednu litrenjaču rumenike.Krsto je ščepa objema šakama, obzinu joj grlić i stište zubima, staklo pršte, komađe mu se zdrobi u usta i isječe mu usne, desni i jezik, i izmiješa mu se krv s vinom u boci.Krsto je tek tada naže i popi svu u iskan. — Vatru, vatru, braćo, da utulim; izgore mi sva utroba i cipan-cijelo srce od nakva marazluka... obrati se družini kao da se pravda što to tako čini od sebe. — Bolan, toliko si plaho žedan pa si nateg’o tom žeravom, da s’ i brke il’ osmudio il’ popio.Ne poznaju ti se vet’ k’o da ih nikad ni im’o nijesi!.. našali se Mujo preko čaše i zalogaja. — Ženu i brke je lasno dobit’ u svako doba, kad god čo’jek nakasti.Evo vidi!.. na to će mu Krsto, pa ščepa viljušku sa stola i zabode je sebi u brčišta nad gornjom usnom.Viljuškini mu zupci zveknuše o zube, a krv mu se zali u usta i u nozdrve. Glumice ciknuše, a glumci se stresoše od jeze i užasa.A on ni habera, no produži piti i pjevati. — Oho-ho, ništa je to!.. zaučinje Mujo, čisto zavideći Krstu na slavi.I, kao da umiri nježnu družinu i dokaže da je to obična stvar, izvuče nožić iz kora iza silaja, zasuka rukav na lijevoj ruci i u nju kroz mišku sebi zabode i proćera nožić, pa nastavi piti oblimice i pomagati Ciganima pjevati. Šica krv kao iz česme, a drhte nožić i viljuška u razjapljenim i svježim ranama i živom mesu, a naše delije hič ii habera; piju, pjevaju, bjesuju i čine šemluk kao da su Bosnu posvojili. — Molim te, brat’ Krsto i brat’ Mujo, pripazite se sad, nemojte što krupno izbacivah’ — došli su neki švapski oficiri, pa da ne bi bilo vrzgare i glavobolje... znaš kakvije ima!.. prišapta Obren Krstu na uho. Ovo je bilo ulje na vodu. — Šta, majku im švapsku — da bi li!Ako su m’ u Beču pod telećakom samarili, zar da m’ i s’ i ’vođe ne daju proveselit’ s drugovima i prijateljima za svoj račun?!Malo im je što ih služih tri godine, no i još hoće — pas im se pasjega mesa napotez’o, a?A-da nijesu pogodili, valaj, ne!Vina amo — heej!..Cigo more — anu-de onu „Avaj, Bosno“!...Drž’ ti,... ama izvi da cio Mostar ječi!.. kliče Krsto k’o da se pomami i prilijepi banku na gudalo Ciganinu. Cigani se pokloniše, zažmirkaše lukavim očima od radosti zbog alvaluka, i, ne osvrćući se mnogo na okolinu i bez obzira što je tu pjesmu vlada najstrožije zabranila pjevati u Bosni i Hercegovini, u nadi pa dobar bakšiš, izviše slobodno, šehiretski, tužno-žalostivno: Za to su vrijeme švapski oficiri — jedan kapetan s masnim podvoljkom i otromboljenim kuljama, jedan obrlajtnant s bakenbardima i jedan mršavi kao štiglic lajtnant, zauzeli mjesto za jedan mermerni sto, podbočili se na sablje, naručili pivo, i posmatrali naše bekrijaše oštro i mrgodno — kao da su im na trbuh stali. — A sad, braćo, da vam pričam o Srbiji — nastavi Krsto uzdignutim glasom, pošto Cigani odsviraše pjesmu, kao za inat i pogledajući na onaj kraj đe sjeđahu oficiri. — Tebi to, pobratime Mujo,... bogme što sam čuo i kako su mi pametniji ljudi pričali.A evo braće iz Šumadije vođe, pa nek’ mi ne daju lagat’. — I ko gođ vam što priča, o Bogu i mojoj grešnoj duši, komad po komad onake zemlje k’o Srbija i čo’jeka po čo’jeka k’o Srbijanci što su nema na butumvezi cijelom svijetu okle izlazi pa dokle sunce zalazi.Ako ćeš rod, evo rod; ako ćeš plod, evo plod; ako ćeš soj, evo soj; ako ćeš boj, evo boj; ako ćeš... što gođ poumiš, jednom riječi, sve ti je tu k’o što treba i kako bi sam u Boga poželio.A što kažu da j’ umamurena i uređena ta zemlja Srbija, e — to je za priču! — I sve ti je tu po pravoslavnom tabijatu.Kralj k’o i jedan car i muluć na okrs’ bijelog svijeta.Ministori k’o ikakvi carski većili sasred Petribora iz svete Moskovije.Dženerali k’o kosovske vojvode i prave delije k’o u stari zeman.Haznadari čistije’ ruka, ni da su se pod devet ćivota zaklinjali kako će blago brojit’.Učitelji i popovi pravedni i učevni do jada — k’o da su svi u Jerusalimu na ćabi čatili presveto ’vanđelije gospodnje.Naučenjaci znaveni — to je čudo jedno, k’o da su svi kod premudroga Solomuna za dvan’es’ godina po devet jezika i sedamdeset i pet i po vilozovija slistili.Pa ti tu sve ide k’o namazano.Tome čudu kraja nema.Vina, dijete, šta zijevaš?! A i nije to šalni pos’o, kad danas Srbija, k’o ijedna carevina ja kraljevina, ima svoju tarafanu, pa po sebi kuje pare i prosipa rušpe i dukate k’o nafaka kišu iz oblaka.Pričaju ljudi koji su u nju bili, da ona može tri godine ratovat’ i s carem i s ćesarom i to sve o svome ruhu i kruhu — a da ni jednoj od sedam kraljevina i osmoga carstva moskovskoga ne bidne muktač ni za prebjenu manguru!... — A i Bog joj navija od svake ruke i čuva je k’o svoju zenicu — k’o-no ti kad mu se u njoj pravoslavna liturđija poje k’o u doba Nemanjića, a ’rišćanska vjera počituje k’o u oni vakat kad je Sveti Savo po zemlji ’odao.A svecima — da im je slava i milos’! — milo, pa se čisto od dragosti smiju na nebu više Car-Lazareva Kruševca i bijele lavre Nemanjića, sedmovratne Žiče na krajini; i prosipaju blagodat na sve strane po njoj da ne može vlješe bit’ niti im iko iokle na’udit’!... — I vele ljudi, koji su je gledali i bili u njoj, da nema te sile ni ljucke pi đavolje koja more u nju uć’ i metnut’ je pod svoju čizmu.Šta mislite — ona je prva digla ruke s kukom i motikom na silnoga sultana; oba mu leta odrezala i stolicu mu prevalila, a Bog sami zna šta će još uradit’.A, valaj, njoj niokle nikakva zora ni stravičnosti nema niti more bit’ više no suncu na nebu o Ilijnu-dne.K’o kad je s tri strane zapljuskuju tri-četiri rijeke k’o tri debela mora, da ih tica prelećet’ ne more.Od sjevera Sava i Dunavo su joj mrginj sprema pogane Ćesarije, od zapadne bande do ojađene naše Bosne rosi je žalosna Drina — valovita međa, a od istoka do Bugarije rasplakani Timok — zlatni potok.Pa čik tome ko se smije usudit’, da u nju zagazi bez izuma silom na sramotu!... — Vele, e se s južne granice nadnijela na samo Kosovo; pa Turci iskopali hendek i opleli plot, da ne bi Šijaci preskočili i naplatili im se za stare rane.A oni salte što đegda nakrive šubare na-’ero, giliknu paripe pa ih naćeraju do plota, preskoče ga po nekolika puta tam’i amo i štiletima odbiju grliće na bocama s prepečenom šljivovicom, pa Turcima i oca i majku: „Čekaj!“ podvikuju im: „Turko, dok se naš Marko i rusinski Ivan probude pa se stari pobratimi ponova na te krenu — zaludu ti i zid do samoga neba jal’ oblaka?Znaćeš šta su šumadinske katane kad razigraju svoje pomamne hatove, a šta li su srpske tobdžije kad zagrme naši baljemezi!Da pobjegneš - uteći nam nećeš; da se kriješ — sakrit’ nam se nećeš; da se biješ — odbranit’ se nećeš; da se moliš — pomoći ti neće!“... A što je jope vojska u Srbiji, e toga ne viđe niđe više pod ovom nebesnom kapom.Pusti Šijaci na glasu junaci; u svakoga parip k’o vila; oružje k’o gromovi — pod oblak će ustrijelit’ orla.A što su im topovi — toga nema dokle se krsti i klanja.Đe okom zamjeri, tu će ti pogodit’ srbijanski tobdžija; a đe pogodi, tu, beli, trava više ne izrasta.Jadan ti Turčin a jadan Latinin pri Šumadincu!Ono, istina, Turaka je više — ama su Srbijanci odvojili i bogastvom i pameću; Švabo je lukavi’ i kabasti’, ama je Srbijanac i žešći junak i viši poštenjak i bolji čo’jek svakako.... — No i jes’, brate si moj dragoviću, ovi švapski milet hilom i poganstvom skolovrčio sa svije’ strana, pa došlo sokolu da mu se perje sparuši.Malo mu je, gibetu i betersuzu jednom, što mu ova bezdušnica Jevropa predade našu tužnu Bosnu i jadnu Hercegovinu k’o zlatnu jabuku na srmajli tevsiji, i što dođe na gotovo a prevari i Boga i ljude — po još ćuli uši pa sve nešto njuši: neće li kako prebrodit’ široku Savu i ti’o Dunavo te čalabrčnut’ što od Šumadije, pa se đoja spušćat’ do Dojčinova Soluna,... kami da mu je i dva leda, k’o su mu!... — Natoči, momče, o’đe, šta si zinuo!Oho-ho, na ti, Obrene, po duši, i nije manisati vinu.Ene, gle, onog „šklapetana“ i „laćmana“ do njega kako su naćulili uši pa prisluškuju a izbuljili oči pa nas mjerkaju.Nešto mi je srce uzigralo, a krv mi se na oči navukla, čini mi se hoće biti kavge noćes.Svi zdravi!Pijte, braćo,... prije će Neretva presahnut’ no nestat’ vina u Mostaru a duvana u Trebinju.Eno, diže se „šklapetan“; ide ’vamo.Pst, neka ga, neka!Viđu ja: leć’ će krv — druga ne može bit’.Akha — tpu!... nakašlja se i ishrka Krsto, pa otpljunu tako da pljuvačka pade pred same noge švapskom kapetanu, koji im se bješe uputio sofri. I kapetan je bio pijan.To se moglo zaključiti po velikom broju ispijenih boca i isprovaljivanih čaša za njegovim astalom, a osobito po spoticanju i nesigurnom mu hodu preko dvorane.Uljegao mu đavo pod kožu, pa mu ne da mira.I, kao kad hoće da mu bude pred glavu, priđe drsko do prve glumice koja sjeđaše između Muja i Krsta, pokloni se, i, u koliko se ona obazre, svali joj pijani poljubac na zažareno vinom i mladošću čelo. Glumica ciknu i odgurnu ga laktom pa se naže prema Krstu, da bi izbjegla ponovni znak oficirske naklonosti.Kapetan ne dostiže ni da se ispravi iza ponovljenog i neuspjelog nagiba za novim poljupcem, dok ga nešto lupi po potioku da sva kafana odjeknu.Bi mu kao da se sruči na nj čitav brijeg rastopljenog olova; i on se sruši pa pod i oprući koliko je dug i širok pored noga od astala.A po njemu sa stolicom u jednoj ruci i nožem u zubima poigra Mujo kao ajgir po snopovima u guvnu. Oba lajtnanta trgoše sablje i pojuriše u odbranu kapetanu i osvetu vojničke časti.Krsto ščepa dvije stolice; jednu metnu sebi na glavu a drugom odbi oficirske udarce i od sebe i od Muja.U toliko se i Mujo čevrndisa, napusti oborenog i krvavog kapetana pa se ustrmi s Krstom na lajtnante.Oficiri ih dočekaše na sablje i revolvere.Pucanj se razleže, da se sva klačarda s tavana na pod oburva.Nasta čitava đuruntija i gužva po kafani.Stade piska žena, stenjanje ubojica i poklič gostiju kao da je morija udarila među njih.Načini se drugo Kosovo. Neki od gostiju, dabome Srba, ne smijući javno i otvoreno priteći svojim u indat, bi gotov pa udari nečim o svijeće, te se utuliše, i grozni i debeli mrak obavi divlji prizor divljega megdana.Užas, kakav se samo zamisliti može. Napolju se začuše žandarmske zviždaljke.Malo po ne bi, a u kafanu dojuri čitavi vod patroldžija s golim bajonetima na puškama i fenjerima u rukama.Pri unesenom sjaju iskrsnu najgroznija slika koju je ikad ljudska obijest i krvožednost mogla da dade.Sve po kafani isprevaljivano.Stolovi i stolice izlomljene.Boce i čaše popadale i izlomljene.Vino i rakija prosuto i izmiješano.Hapa i smrad da izbljuješ džigerice.Sa lokvama pijća izmiješana i svježa i usirena krv.U njoj leže tri oficira.Jednom razmrskana glava, drugom probijen trbuh i prosuta grizina, a trećem isakaćene obje ruke i desna noga prelomljena.Po ječanju i trenutnom koporanju vidiš da su još u duhu.Pored njih komadine od izlomljenih im sabalja i tri ispucana revolvera. U jednom budžaku se šćućurili glumci i glumice — baš kao srne na promrzli a u strahu od lovaca.U drugom huče i previja se kafedžija.Po prozorima se zabili gosti; a nasred sobe pobjedne ubojice — Krsto i Mujo sa zasukanim rukavima i zakrvavljenim očima.Oba gologlavi, izgrebani, izderani i razjareni kao divlje mačke da bi za go nož golim rukama uhvatili.Krsta zalila krv niz usta i oko očiju iz dobivene rane na čelu, a Muju šica vrutak krvi iz mišica od lijeve ruke. — Predajte se, i naprijed u ime zakona!.. grmnu razvodnik noćne straže, i komandova pa žandarme te opkoliše i Krsta i Muja s navitim puškama i naperenim bajonetima pa njih. — Šta veliš, pobratime?.. doviknu Krsto Mujagi, i zavitla nožem više glave. — Pa da idemo na počinak s ovijem „dobrijem“ ljudima — ja šta?Hvala bogu, haps nam nije prvina!... dobaci mu pobro hladnokrvno. Kroz nekolika trenutka lanci su zvečali na pobratimskim rukama, a kroz čerek sata naši su junaci ležali u Kuli na golim daskama, kupajući se u sopstvenoj krvi iz neprevijenih rana. Na njihovu sreću ili nesreću, ljekari su uspjeli da izliječe sva tri oficira.Na sudu se dokaza da su oficiri prvi zapođeli kavgu; a Krstovi i Mujovi svjedoci, Srbi, potvrdiše da su prvo oficiri obranili Muja pa Krsta, i tek tada ova dvojica, u samoodbrani, kidisali na njih, i, kao jači, isprebijali ih.Prema tome sud, bojeći se narodnog razdraženja, ne moga na ino niti smjede drukčije, no, s obzirom na olakšavajuće okolnosti, presudi Muja i Krsta na po godinu tavnice, a oficire na isplatu troškova, globa i oštete krčmi i krčmaru.Sav pak svoj ijed mostarska policija iskiha na srbijanske glumce u ovom slučaju.Ovaj joj izgred dobro dođe da ukloni taj grdni trun iz svog oka, i naredi: da se glumci u roku od dvadeset i četiri sata udalje sa zemljišta okupiranih pokrajina. Ali, svakako, sve joj je uzaludu — jer ko što izvuče, ostade mu kao od devet đedova. U „Crnom Kabinetu“ u Sarajevu pod № 9982.F XIII nalazi se ova: Gospođo Vlado, Zemaljska, zemljana, drvena, kamena, đavolja — kako li se vabiš!... Naši stari vele: ne moli se crkvi koja ne pomaže.I, valaj, u neku ruku imadu razlog.Ama, i ako je svaka starinska k’o iz ’vanđelija, ja jopeta k’o velju: pa i đavo može pođegda okrenuti kako valja.Za to se, i kako mi se neće, sa srcem sličnijem ježu a dušom u nosu, usudih da ti se potužim za nešto, pa taman đe ispane. Kažu, da si s đavolom začeđena a s tri okoćena.A ja jopeta k’o mislim: pa i neka si; da nijesi za nešto trebala, ne bi te Bog ni davao!Pa kakva si, da si — pošto mi je ljuta nevolja, da mimo nju nema kud proćerat’ — padam na koljena preda te, i skidam ti kapu od neba do zemlje: da mi izvidiš nuždu, pa po pravdi Boga i moga i tvoga presudiš kako treba, ili mi odrubiš glavu pa pobiješ na bečke bedeme — nek’ je kljuju orli i gavrani, kad se za bolje nije rodila! A nemoj da misliš da ti dosađujem samo zbog toga što želim da ti dosadim.Boga mi jok!Kad bi bilo do moje volje, vjerajbog bih znao đe bih se i kome bih se obratno.Da je Bosna i Hercegovina tepsija, ja bih je okrenuo niz Drinu, pa niza Savu taman do uvora Save u Dunavo; a tu bih potvrdo i pravdu, koja je iz ovijeh strana utekla još onda kad ti dođe i zavlada u njih, našao i sve što u Bogu želim dobio.Ama se, pusto, ne može nekako.Nastao kijametli vakat, pa nikud ni raspediti.Da daju kusonji pod stog, porastao bi mu rep.A sunce ne može granuti prije no svane. No, da ne bih zanovetao na dugo i na široko, i da ti, gospođo vlado, ne bih glavu probijao, da pređem na glavno i da počnem s početka. Rodio sam se, čini mi se, na pet-šest godina pred turski rat.Ono, istina ne pamtim tačno ni dekik, ni dan, ni neđelju, ni mjesec, pa ni godinu kad sam se rodio, — ama, kako mi majka kaže, a ona to bolje tubi no iko, što se moga rođenja tiče, biće kako ti pričam.A, gle čuda božijega, da pamtim silesiju drugijeh i tuđijeh rođenja.Eto, na primjer, znam, makar kao i kroz maglu, kad se izrodio ustanak u Nevesinju protiv Turaka; znam kad mi se sestra Milica rodila; znam kad se rodio onaj tvoj posinak, Ali-efendija Kapa, koji danas žari i pali po Hercegovini; znam kad se oždrijebila kobila Čakara; znam kad se omacila mačka Furtulina s devetoro mačića; i znam kad se okotila Evropa i Bosni i Hercegovini pobacila svoje nedonošče — tebe. Malo mi je zemana, ali me dosta jada ubilo, i, k’o što vidiš, mnogo sam čuda zapamtio.Može biti da bi se i našlo kakve maniti da me zapita: pa što ti to nama pričaš?A ja joj na to, gospođo vlado, preko tebe odgovaram: „O maniti manita!Da nijesi manita, ne bi te manit ni zvali!Zar ti ne znaš, da sam ja kabasto za uši i rep uhvatio svaku pomis’o velikoj i silnoj ovoj carevini našoj, i da ja znam svaki red u njoj, pa neću mimo nj nikud — je li Boga živa!Prije ću svrnuti s božijeg puta, no što ću carskoga zakona prekoračiti — pa taman đe izdere.Ja znam da se naša carevina stara, da je kabil, da i svaki naš pogled dokuči i pomis’o sazna, pa zato joj i pripovijedam sve što znam.Bolje da joj ja sam to kažem no žbiri i špijuni, na koje potroši i crno iza nokata a od kojijeh ni u crkvu ne možeš uljeći“. Pitaćeš me: šta sam još zapamtio.Zapamtio sam kad su tvoje regimente umarširale u našu domovinu, a naši ih muslomani dočekali mjesto ožđeldije jataganom između oba uveta, da se češu dok im carstva i vijeka traje.Pamtim kao kroza san, kako naši pričahu: da dolazi nekakav ćesar za gospodara nad Bosnom i Hercegovinom, i kako taj ćesar obećava svako dobro i svaku pravu svijem minletima i vjerama pod njegovijem skutom, i kako je dao božju vjeru pred Evropom u Berlinu: da će nam bit’ i otac i majka i zaštitnik života, hadeta i imaovine, i da će po našijem starostavnijem zakonima a preko našijeh ljudi dijeliti narodu pravdu i upravljati zemljom i gradovima. E, ama ne svjerova — ako će bit’ i ćesar.No, čim se ukruti u našoj napaćenoj domovini, taj-čas okrenu stranputicom i prevrnu ćurak naopako.Pljunu nam i na obraz, pogazi nam obje vjere i u Hrista od tri prsta i u Muhameda, ukide paše zakone, obrlja naše običaje, pootima naša imuća, a naša rebra i život, srpski život u Bosni i Hercegovini, podvrže svojoj čizmi i mamuzi i žuđelskijem makazama. Pa i to mu se, gospo, malo učinje, no, da bi vreća mjeru prevršila, izdade naredbu na paše serdare: da mu damo đecu u soldate.E, tu, boga mi, udari čavo u ploču.I zaropta narod na ćesara, i diže se kuka i motika, i zagrmje puška pa sve strane niz Hercegovinu, i jeknuše brda i doline, i potrese se carski Beč i kraljevska Budimpešta.Bogme sam ti i to sve zapamtio; a, kako i da ne zapamtim, kad se toga puta i moj pokojni otac Bogdan odmetnuo u ustaše, a na po godine dana iza toga tvoji ti ga soldati uhvati ranjena na Morinama a ti, predobra gospođo vlado, preko telegrafa naredi te ga objesi na sred Kasabe Nevesinjske — na sramotu čojstvu i poštenju! Još sam tada bio đetinjast, te ni oca nijesam umio ožaliti kako treba; danas bih umio, ama ne mogu, jer mi ne da ni vrijeme ni prilike okolo.Jer šta ja mogu učiniti, kad ni sva Hercegovina listom nije tvojoj i đavoljoj sili mogla da odoli — no je morala ponovo sagnuti glavu i u zlu dobro čekati do bolje zgode!Ali svaka sila za vremena, a nevolja redom ide.Bože, zdravlja — svaka će zvjerka doći pred svoju strijelu, i svaki vjetar na svoju huju. Te, što ti pričam, poslije pogibije moga pokojnog oca, od čijih si kosti ti, gospođo vlado, načinila eksere za svoj zlatni prijesto, ja, sestra mi i majka, ostanemo na tuđijem rukama — kao zeleno čečarje u grmu kozi, zecu i zmiji na milost i nemilost.I otada se na me i moje šljeme stade oburdavati nesreća za nesrećom iz dana u dan, iz godine u godinu — i sam će Bog znati kad će se i đe će se zaustaviti. Kad je Austrija ulazila u našu zemlju, bješe se čulo kako se obavezala pred Jevropu, da će nam olakšati desetinu, ukinuti trećinu, osloboditi pas aga, ne udarati nameta ni poreza ni prireza, oprostiti nam kuluk i askerinu, i podići nam crkve, škole i putove — da se i onaj što je juče umro pokaje i zažali za ovijem svijetom.Ali od toga glasa i ne bi ništa više do prazna glasa.Sve je gore no što bješe pod sultanom, — i onaj Srbin u Bosni ja li Hercegovini, koji je stotu godinu danas namirio, kaje se i žali što ga pošljednja turska puška nije oborila, te da bar ove jade ne dočeka i svojijem očima ne gleda. Ispričaću ti šta je sa mnom i mojom familijom bilo, pa da se uvjeriš da je tako. Bio sam čipčija Ibrahim-bega Kolokotre ispod Veleži, kako za tursko doba, tako i dalje pod Austrijom, pošto si ti, milostivena gospođo vlado, po svojoj rijetkoj uviđavnosti blagoizvoljela potvrditi stari turski zakon od 14. sefera — 1276.Čitluk mi je bio mali, a kuća na njemu stara i, boga mi, rđava. Pričaju, kako je jedan vaš džandar pitao nekakvu gatačku babu: „Bako, da nema ovudije đe lopova?“... a ona mu na to odgovorila: — „Ne sinko, duše mi, — no sve što ih bi, hode u te švapske džandare i finance!“..I, koji je Bog jedan, pravo je i dobro je kazala.Tako je.. Ti lopovi, sa zakonom u jednoj a ostragušom u drugoj ruci, ljuškajući mi oko kuće kao poskitane vaščine, i opaze da mi je koliba grohnula.Pa, da bi mi se zar osvetili što im je moj otac četujući zadavao šušak, otrče i prijave kotarskoj ispostavi: kako će mi kuća panuti.Na to kotarska vlast naredi, da ja pošto-poto napravim novu kolibu, a da me aga tobož pomogne japijom i gvožđem i da mi oprosti tri godine haka. Ja napravim kuću, i, šta više, i mljekar uza nju.Potrošim gvožđa dvadeset i četiri oke, a japija me stala preko sto fiorina.Ali aga slaga onako balijski, i niti mi po pogodbi plati gvožđe ni japiju.Kaže: vlada mu je istekar dala izum, da mi nije ništa dužan dati.I vjeruj, boga mi!Jer sve što ne valja a, kažu, da s vaše strane dolazi — dosad se obistinilo da je vaše.Te i to.Jedino što je ostalo po pogodbi, i na što je aga u nekoliko pristajao, bilo je to da mu nije sam davao haka. Utoliko i ja stasam za soldate.Kad sam otišao u Beč, ostavio sam doma staru majku i sestru nejaku u punoj kući onako na seljačku.U toru sam imao dva vola, dvije kravice, pedesetak brava i jedno kljuse.No, dok sam se ja, kao manita hajka po pazaru, obrtao s desna na lijevo na peti i na prstima po tuđijem zemljama i ispred tuđijeh dvorova i hvatao maglu u šaku i mimo svoje volje, dotle je moja krvavo stečena imaovina u Hercegovini propadala iz dana u dan sve viš’ i više.Inokoština gotova nemaština. Pošto odslužim cara i dobijem otpust iz vojske te se jedva jednom vrnem na svoj rodni kamen, nađem sirotinju oronulu i prepolovljenu.Od jada i derta odjurim u Moster, neću li đe uz kakva trgovca što zaraditi.Tu se nađem sa svojijem bogom pobratimom, Muj-agom Alijćem; zapijemo se čitavu heftu dana — pravo ti reći gotovo sve o njegovoj i sreći i ćesi; i u jednoj krčmi napravimo rusvaj s nekijem vašijem oficirima.Oficire odvedu u bolnicu, a mene i Mujagu u tavnicu. Kao kad nesreća goni čo’jeka — i moj se dotadašnji aga, Ibrahim-beg, prezaduži kod nekakve vaše „Milijun-Banke“, uzevši grdne pare za još grđe uslove na nekakvu „slijepu mjenicu“, po kojoj, vele, da vi možete činiti naplatu kad hoćete, koliko hoćete i kako hoćete.Po njoj mu ćesarska musala zaplijeni cipan-cijelo imanje za isplatu, pa i čitluk na kome mi je familija živjela.To se sve desilo za vrijeme moga tavnovanja. A đavo nit’ ore ni kopa, no sve gleda kako će kome vrat slomiti.Te i tu.Nekako tvoji činovnici zaborave zakon od 7. muharema, 1293., i, mjesto da izvijeste moju majku i ponude je da se ona po običaju koristi pravom prvokupa, oni onako ispod plota, valjda se sveteći meni što im nijesam pokoran i što sam im izbio tri vojničke čelenke, prodaju svu ibrahim-begovinu nekom Ali-efendiji Kapi. Ne mogu propustiti a da ne progovorim i o ovoj najnovijoj perjanici za tvojijem sarukom, gospođo vlado!To je đače čuvenoga Šerijata, koga ti onako razdarušno potpomažeš da cvjeta i napreduje.Dokusurio je nekakve tamo-vaše lacmanske nautike u Zagrebu, latinskog biskupa u palac i papuču celivao i hrvatskijem se imenom zaogrnuo.Pa jednom digao nos, da bi rakao: e će nebo rasparati njime.Ko sam, ja sam!A ti mu za leđima, pa mu je i lasno provoditi bjesove.Eto takome nazaljetu i izrodu ja ostadoh i dalje — kmet! Novi aga pije htio pristati na ugovor koji je bio između mene i starog age.No, šta više, da bi mi se osvetio što je moja majka šćela otkupiti čitluk od Kolokotre, baš kao Pijulija u stari vakat, na samani Đurđev-dan dođe mi kući sa džandarima i silom na sramotu oćera mi iz obora obje krave, te mi ostavi familiju i bez kašike mlijeka.Po tom hode na čahir, i urva mi jedan cio plast sijena što mi je bio pretekao preko zimnice.A, kad prispje žetva, on potpušti svoje jolpaze te mi od familije otmu jedan čitav stog ječma i ovršu za njega. Moja majka Rosna, grebući se i bijući šakama u prsi, dotrči u kotarski sud i tuži ga za posebicu i otimačinu.Sud, umjesto da zaštiti slabe i prave, uhapsi na tri dana moju staru majku, grum zemlje — tobož da ne diže larmu pred gospodom. A aga? Na njega i njegovu pasju ceku sad dođe red da davuliše, mjesto da odgovara za učinjeni zulum.I on optuži moju majku što mu đoja nije platila hak.Zato je, kaže, bio prinuđen da joj i krave oćera, i sijeno otme, i ječam potre. Da to nije onaj isti kotarski sud, koji je nazad dvije godine nagodio mene i majku mi sa starijem agom: mi da načinimo kuću a aga da nas gvožđem i japijom potpomogne i haka nam ne traži za tri godine, ne bi se čovjek ni čudio, pa kad bi krivo presudio — pošto u vas, Bog je dao, ni svijeća nauzgor ne stoji i pravo ne gori.Ali, recite barem u sebi pravo po duši i srcu, zar to nije i Bogu plakut’ na ovaku presudu od kotarskog suda: da se moja familija digne i išćera s Ali-efendijna čitluka, a za naplatu aginskog haka da mi se isturi na prodaju svaka satvar i sve što mi se nađe u kući i pred kućom — i živo i mrtvo, i pokretno i nepokretno!... Tvoji „dženetski hrtovi“ nijesu čekali da im kotarski sud ponavlja bezdušnu naredbu.Dođoše i porobiše me.I usred ciče zime o Jovanju-dne, kad su i međeđe šape u dno jame utrnule od mraza i zemberije, moja se stara majka i sestra nejaka obretoše na ravni i snijegu pod vjetrom i ledom — na ništa, bez ništa.I prenoćile bi i smrzle se obje pod omarama, da im nije bilo mog čestitog po Bogu dajidže, Omer-age Alijća, te ih za sevap primio kod sebe u svoj čestiti hodžak, đe ih drži i hrani otada do dan-dalji. Može biti e će te, dobra i „znatiželjna“ gospo, zanimati da čuješ i milo ti biti da saznaš: otkud to i tako prijateljstvo između jednog muslomanskog i jednog đaurskog doma.Zbilja, ta je istorija toga prijateljstva vrlo zanimljiva, i vredi da je saznaš.Dakle, počuj! Za vrijeme rata s Turskom, moj je pokojni ćaća — ne bila mu zemlja teška! — u boju na Bučjem Dolu ubio i posijekao buljubašu Ahmeta Alijća, istog brata Omer-agina, pošto je pokojni Bogdan ratovao pod knjaževijem barjakom a rahmetli Ahmet pod sultanovijem.I otada se zakrve Škori i Alijći.Alijći su mreškali ma koga od Škora da osvete Ahmeta, a Škori su se opet bili i gonili s Alijćima kao i s ostalijem Turcima dok-god je trajao rat i krajina.Ali Bog navi te Alijćima ne ispade za rukom da pokaju buljubašinu pogibiju, a ni našijema se ne dade više zgode da ikog više od Alijća smaknu s ovog svijeta. Utoliko se i umiri, i dođe Austrija te nas opasa u svoj karakol i nas i muslomane i latine; i mi se svi, i kako nam se neće, pognuta vrata a crne duše preklonismo vašoj ruci i krvavu vam sablju s golijeh koljena u rijez celivasmo.Tada se i moj pokojni otac s ostalijem plemenicima vrati na svoj rodni kamen.Kuća nam je bila ne više od čerek od sata daleko od Omer-agine.Bogme, krv je krv — zaludu, pa ako je i drugi vakat, — te se i moj otac držao na varcu i uklanjao ispred Omera, a, kadgod bi se đe s njim u selu ili u putu ačkao, gledao je da mu je makar mali nožić na ruci. Ne prođe ni godina dana otkako vi dođoste da zapovijedate u ovu zemlju, a jednog dana, baš na naše krsno ime Svetog Dimitrija, eto ti Omer - age Alijća pa pravo te u našu kuću. — O Bogdane! — zazva s vrata. — Evo me! — Pomoz’ Bog, i sretna ti slava! — Bog ti pomog’o, i dobro mi doš’o! — Bolje tebe naš’o!...No hodi, biva, da se poljubimo i pomirimo!Ako si m’ i ubio brata, nije se istražio hodžak Alijća.A, valaj, i ja bih ga ubio pa da sam bio na tvom mjestu.Nije mu dao đavo, i njemu i meni i svijema nama, da gledamo svoja posla pa s braćom živimo u slozi i ljubavi, no se digli da mi svojijem rebrima čuvamo sultana i njegovu carevinu, koji i ne zna ni da nas je Bog dav’o nikako.A, da tako nijesmo glavinjali, ne bi ni doveli i nasekali na se ovog bečkog gibeta što mu se ne zna ni oca ni majke, te da nam pišti i majčino mlijeko pod noktima — i vama i nama.I, što je bilo — bilo; tako je vjetar namahnuo i vrijeme i vojnička sreća nanijela.No odsade da budemo, džanum, ono što su bili naši stari — braća i po sto puta braća!Jer, kad je veliki dušmanin iza vrata, gledaj da od malog napraviš brata; drukčije radeći, hode glava kao perušina!“ To rekavši, raširi ruke pa ih sklopi mom ocu oko vrata.Tu ti se njih dva izgrli i ižljubi i sprijatelji — kao da su rođena braća.Boga mi, niko nikome, ni brat bratu, nije valjavao toliko koliko Omer-aga mom ocu i mojoj familiji.Ja se docnije pobratimim s njegovijem sinom, Mujom; i tako se prijateljstvo između nas veza da ga svi „bečki vilozovi“ ne mogu odriješiti.I otad su naše kuće ovo što su; a kako tade, tako i danaske. — No ni ovo na što ti se gorje tužih i jadih nije sve.Dok sam bio na starome čitluku, nešto moj pokojni otac dok je bio živ a nešto ja i stričevi, iskrčili smo bili malo mere; a na njoj podgajili i jedan gaj.Kad mi familiju digoše s čitluka, te se majka Rosna požali okružju na nepravdu od age i kotara, okružje presudi, da joj se ova krčevina da pod zakup za deset godina.A iz potaje naštucne Ali-efendiji te on i ovu zemlju, k’o svoju, da drugom čipčiji te mu je obradi, i naredi mu da s puškom u ruci a olovom u čelo dočeka svakoga ko se usudi da rekne: to je moje!... Kad sam izišao iz zatvora, te vidio šta mi se učinjelo od krvave muke i zarade (a, dok sam bio u Kuli, o tome ništa znao nijesam, jer stara Rosna nije dala da mi se o tome piše), da sam devedeset i devet života imao, sve bih, čini mi se, rizikao samo da se nečije krvi napijem.Ali majčina kletva preko golijeh prsi, sestrine suze i prijateljski savjeti pa me ohladiše i spriječiše od krvave namjere.Šta sam znao drugo raditi, do iznova dići parnicu „kod kadije a protiv kadije“. Prvo sam otišao kod onog žmiravog prijestojnika u Mostaru — Poljak je rodom, i digao daviju što se gore i teže more.Otole zadavijam na okružje pred onijem šepavijem cirkulom — đavo ga odnio nikad mu ime ne mogu pogoditi, toliko znam da je Poljak i on,... no svedno, vi ga znate svakako, jer je vaša gnjida.I tu ništa.Onda šta ću, no pritegnem na noge opanke a komad ovsenice i malo prlja u torbu, pa pravo amo, u Sarajevo, na musalu.Kao, kad mi se, bolan, samo kaže, da, ako ovđe ne nađem pravde, onda je neću ni naći niđe do ili u šumi sa džeferdarom ili čak pod Avalom jal’ u Petriboru. Sve što je Bog pa zemlji satvorio, prelazi preko ljudi.A, valaj, mi se čini, da je viša pola od svijeh zala projahala preko moga vrata.Ko ne vidi miša kroz rešeto, ispale mu oči obadvije.Te i to.Ja samo ne znam kad ću umrijeti, a: zašto mi je Švabo kuću iskopao, znam, valaj, kao da s dlana čitam.Vidi se kao usred podne, da vašem caru intereza: da ovaj zadrti i nepokorni narod ogoli, ogladni i oprazni — kako bi ga belje slušao i gore mu robovao.Zar ne?Ali, beli, vara se svak ko misli, kad meni učini zlo, da će se tijem osvetiti mome mrtvom ćaći što je bio u ustašima i klao ćesareve vojake.A tako se isto vara ako ko misli: da će od ovog naroda, kad ostane go kao prst, stvoriti raju i samo raju.Jer go se konj ne jaše, a narod, inadžija i jogunica kao ovaj naš, ne savija vrata bez motike niti se da zaviličati đemom od čelika bez jada velika.A sve prodane duše, pa makar ih bilo na hiljade, kao što je taj vaš Ali-efendija Kapa — nek’ vam je zdrav i živ i halal! — i svi kapići i raskapići, neće vam više pomoći no ćesa nožu i prićesak arbiji, pa kad dođe stani-pani! Vara se, vara, vara, i vara, boga mi, svak ko drukčije misli no tako kako ja kažem i kako Bog navija — i da-bog-da se vazda varao i u vatru džarao, dok mu obje oči ne izgorela, kao što i hoće najposlije, ako-bog-da!To neka znaš, gospođo vlado, i nemoj reći e ti se nije kazalo!... Ni za tursko doba kad su delibaše sudile, ovoga jada nije bilo.Ni uz bunu, kad smo iz šake vijali, iz roga sijali, kukom kopali, ražnjem orali, kusturom želi, na ploči mljeli, a iz kamenice jeli — ovoga jada, pokora i belaja, kao što je sad, nije bilo. Tražim: da mi pohrvaćena balija, Ali-efendija Kapa kome je austrijska vlast pustila mah, plati dvadeset i četiri oke gvožđa koje sam utrošio u kuću, janiju, mljekar, dvije krave, stog sijena, i njivu ječma s plastom slame, gaj što mi ga je isijekao, i štetu od otete mi krčevine na koju sam čak i zakupninu platno — po procjeni dobrijeh i duševnijeh ljudi.I to sve sa zakonitom interesnom stopom. Od vašega suda tražim prvo, da pogleda u krst, zakon i ’vanđelije pred sobom, i da se sjeti da ima Boga i za sirotinju kao i za velikaše — Boga groma i osvete svete; i drugo, da prema tome pozove pohrvaćenog baliju, efendum-Aliju, na odgovornost kako radi smetanja posjeda, tako i radi samovoljštine i zulumćarstva.Zatijem, da mi ti, gospođo vlado, ili povratiš ili nadoknadiš štetu, koju mi je učinio tvoj bezdušni sud prodajom svega pokućstva, pedeset brava i dva vola s jednijem konjem tovarećakom. Kao što sam ti kazao, dok sam došao do tebe, prošao sam dva tvoja suda; u jednom je bio sudija žmirav, a u drugome šepav.Idući amo, uz put su mi kazali: da i među tvojijem osobljem, gospođo vlado, ima jedan član — ćorav.Boga mi, rđav znak; jer, kako mi se nešto nadalo da mi sve sami vaketnjaci sude i dijele pravdu, nije ni čudo što mi se sve vaketno i naopako obrće.Ama opet kao velju: a dako u tebe bude malo više, ne duše — no pameti.Jer posigurno ti znaš onu pašu narodnu: ne guli more kore, dok nije bilo gore! I čuj me dobro!Ako mi ovo za što ti se ovako teško, sinji kukavac, žalim, ne izvidiš kako u zakonu piše i pravu mi ne daš, vjeruj Boga, učiniću te davom što se gore i teže more prvo i prvo samome ćesaru u Beč.Pa, ako mi tu ne otvore vrata, onda sultanu, mome pravom i starom caru, u Carigrad.Ne može li ni tu ništa biti, iskitiću do tri harzovala — jedan kralju od Šumadije, drugi knjazu od Crne Gore, a treći begu od Bugarije.A, ako mi i oni ne mogbudu pomoći, hoću zažmuriti pa pravo u Rusiju zemlju pravoslavnu, i krliještiti pred noge cara moskovskoga, a zapomagati što mi snaga dava: „Naše sunce sa istoka žarko, naša kruno sa sjevera sjajna,... haj pomozi i izbavi od zla suda bečkoga ćesara i Kalajeve „žmirave, šepave i ćorave“ vlade!Pomozi, ili ~ćemo se svi isturčiti jal’ u more skočiti!“.Ne dobijem li ni tu svoju pravu, dajem ti Boga tvrda jemca, pouzdaću se u se i u svoje kljuse, te pritegnut’ na noge opanke a džeferdar kucnut’ po tabanu, pa od Romanije do Bišine đe kog stignem s vilastijem gaćama, boga mi, mu lasno biti neće! I opet ti, gospođo vlado, kažem: samo tražim ono što je moje, a ništa neću što je tvoje i đavolje — pa da ti je čanak koliko i mostarska i sarajevska dolina ujedno, a da ti cio svijet u nju objeručke zgrće sva blaga, svaku mirođiju, svaku đeisiju i svaku đakoniju što ima pod ovom nebesnom kapom. Nadam se, da će biti kako je pravo — a to je: kako ja hoću. 1—IV, 188* u Sarajevu. Na silu pokorni: Krsto Bogdanov Škoro, Već je treći dan kako Krsto Škoro luta po Sarajevu — tavan i prazan, smršao i zamišljen, s rukama u džepovima i pognutom glavom, smrštenim čelom i zakrvavljenim od muke očima.Traži rada, ili, u najmanju ruku, dajbudi koga dobra Srbina: ne bi li mu zajmio, ili, u najboljem slučaju, dao za sevap, koju paru, da se odveze tom novom švapskom gvozdenom kobilom, željeznicom, do u Mostar, a odatle do Veleži može i pješke.Ali uzalud mu trud.Rada niđe, jer poslodavci, obično vladine kreature, zar da imaju veze i dadu prilike za zaradu kojekakvim upornikovićima, koje vlada goni — te da joj se zamjeraju?A duševna čovjeka niđe ni od čeperka, da ga preturi do u bezdom pod Velež — kao kad ga niko tu i ne poznava; a, bogme, brate, i vakat mu je taki prema onoj narodnoj: nesta blaga, nesta prijatelja. Gladan, žedan, umoran i ljut, oko podne se vrati u Crkveni Han, da se kami okrijepi.Gazda, dobrodušan čovjek vredan Srbin, videći ga u nevolji i znajući kako je i zašto postradao, činio je koliko je mogao: primio ga na konak i davao mu da jede i pije koliko da ne umre od gladi.Za ručak je dobio dosta hljeba s pjatom čorbe i komadom preostalog mesa pri kosti — objed, za koji neću da kažem da je bio mršav, ali tvrdim da nije bio bogzna kako bogat.Kakav je, da je, treba znati da je bio džabe; a svakako je bio i bolji i ukusniji no pet mu doonomadnašnjih ručaka i večera u sarajevskoj tavnici.Krstu se pak svaki zalogaj činio da je s medom, — jer glad oči nema, a žedan konj vode ne probira. Bio je taman dokusurio s onim što je bilo doneseno pred njim — ma da bi naš izgladnjeli gorštak mogao još toliko metnuti u praću, pa tek da reče: Bog da pomože, mogu do doveče! — prekrstio se i izvadio iza kolana maramu da se otre, dok se pojavi u krčmu jedan krupan starac, vas bijel kao ovca, poguren, s dugačkim mu obješenim do ispod sisa sijedim brcima, u crnom gunjcu, crnim vunenim gaćama i potkovanim opancima, sa bijelim drenovim štapom u ruci.Starac nazva Boga, huknu i sjede za prvi astal do Krstova; izvadi maramu te otrije čelo i obraze, niz čije mu brazde krupne graške znoja curahu pa se stakahu i kapahu po silavu i po raskopčanom mu zlatom vezenom džemadanu. Zaiska polić rakije.Kelner mu ga donese; a on ga lijevom rukom prihvati i diže prema sebi, pogleda kroza nj da li je kako valja, prekrsti se, okrenu se oko sebe, i Krstu, kao komšiji, i ako mu bješe posve nepoznat, nazdravi, pa ga tek naže i popi u iskan. Daj-to, dijete, da se što jede, ak’ ima koja zera!... naredi kelneru. Malo po ne bi, i momak mu donese hljeba, jedan pun sahan čorbe s pirinčem i jedan mesa kuhana i pečena na ražnju.Starac se ponova prekrsti i pozva okolosjedeće: — Haj’te da jedemo!... — S anđelom, i na zdravlje ti bilo, brate!... odgovoriše mu ovi po običaju. Starac se prihvati kašike, te prvo posrka čorbu; pa izvadi nožić iza silaja, te stade rezati meso i jesti oblimice. U tom se pojavi i gazda od krčme.Čim zgleda starca, pristupi mu, i, kao davnašnji poznanici, poljubiše se obraz u obraz, pitaše za zdravlje, sjedoše jedan do drugoga, naručiše oku vina „od onog boljega“, i stadoše piti i eglenisati. — Pa kako tamo po Romaniji,... i šta se radi kod vas?... zapitaće gazda starca između ostaloga. — Bogme, brate, ne daj Bože gore!Jedva narod dija.Svakom duša u nosu, šušak u srcu a mrak pred očima, pa niti smrti ni života.Živa žila za više grdila!... — A kako je ljetina ponijela?... — Teke tako.Ma, ono, dobar si čo’jek, i što da Bog — hvalimo ga! — ne da ovaj peksijan, no nam ote i crno iza nokata, da je kabil.Zašli sad, čojče, boga ti, desetari, te onako na strnu i u klasu još procijenili rod.I, vjeruj Boga, đe su udarili i preotimali da ima tovar, jedva da može iznijet’ pedeset oka — salte da sebi što više skuckaju u carsku haznu i đavolju jamu.Još povrhu toga, a prema tome, i agi trećina, i razni nameti, i školarina, i kuluk, i vojnica, i laktarina, i prirez na živo, i plaća za drva, i za ispašu, i za kantarinu, i za klanicu, i globe, i đavoli, i sto drugijeh belaja, i... o Bogu i mojoj grešnoj duši!... biće ih da im ni po bukilo žita neće ostat’ u kući, i da umiru od gladi prije Mitrova-dne — a za zimu i zimovište da ti i ne govorim! — — A kako voćke?Kako šljiva?... — Boga mi, pa bješe ponijelo dosta prilično.No koja fajda, moj brate dragoviću!Izišla naredba od vlade, da ga niko ne smije obrati dok ga ne procijeni desetar, a šljive da niko nikom ne smije prodat’ do vladinoj fabrici.Udarili namet na kazane, — te sad sam po sebi niti mo’š niti smiješ peć’ rakiju, pa da bi svaku oku po cekin pred’o. I, đavodnio, ove ti godine niko ni jedne kapi neće imat’ ni za krsnog imena.A sve za sve, dragoviću si moj, zašli nekakvi vladini „gronomi“ i „gruntovnjaci“ — kako li ih vabe — pa unijeli lanac u zemlju, i premjerili je uzduž i poprijeko, popisali što je čije — a ti znaš, da je sve aginsko; i tako dali agama višu pravu no su i za tursko doba imali, a čipčije vezali k’o pse za žeželj... — Hm,... sveca li joj švapskoga, to je vlada uradila navlaš — salte ne bi li nas što više zavadila s muslomanima!... jeknu gazda, pa od muke naže čašom, navrh srknu a na dnu joj cvrknu, i poruči još litar vina.Poćuta, poćuta, pa će opet starcu: — Pa imaš li mi se, čojče, ičim hvalit’ s tijeh banada?... — Pohvalit’ — je li?...E, moj brate dragoviću, naša je hvala davno propala.Tek imam da ti pričam za još jednu švapsku novinu kod nas na selu.Izašli nekakvi vladini učevnjaci još proljetos među nas, i đegođ našli dobru dolinu, naćerali seljaka da na nju sadi nekakvu repu za nakvu novu vladinu šećernu fabriku.Istina, oni su nam i sjeme od nje dali, i pokazali nam kako se radi.O, to smo s’ izmučili i sto nas je jada ubilo, dok smo je podigli.A, da je koja fajda, ne bi čo’jek ni žalio, no izrast’o oni đavo ne viši od dobra čmanjka krtole.K’o i okle će izras’, kad sto puta oni vladini ljudi dođi i donesi nekakav valjak od kamena, pa uz dolinu, niz dolinu, dok ubi’ zemlju i onu mekotu k’o da se hiljadu konja po njoj skakalo.Baš ovijeh dana smo je počupali, i prodali — vladi,... da kome, do njoj?Dali su nam nekakve đavolje priznanice, cijenu odsijecali kako su sami šćeli — ama para još niđe ni u pleću.Bogme, brate, koga su gođ naćerali da je sadi, izgubio je peterostruko na toj repi, ama neka b’ih đavo nosio za ovaj put, da hoće isplatit’ što-god, i da neće i u buduće produžit’ da nas nagone da je sadimo.Jer, nagnaju li nas da još jednom radimo oko nje k’o ove godine, vjeruj Boga slobodno, sve će se suvim likom opasat’ i otić’ u prosjake!... — Ima li zuluma?... — He, brate, a kad ga nije bilo?...Onomadne džandari isprebijaše ono nesretno momče Milovanovo... — Koga Milovana?... — Milovana, bolan, Okičina.Onoga štono lani o Svetom Jovanu kupova sa mnom vino u tebe... — A, a — znam.A zašto?... — A, valaj, brate si dragoviću, ni zašto.Dijete, k’o dijete, išlo nekud tamo put Nevesinja s nekakvijem ćiridžijama; te, pošto se vrati, donesi kapu zavratku, pa j’ ustakni.A neko ti ga prošpijaj džandarima gorje u kasarni, te oni ti mu batac u kuću ocu.Uhvati crno momče, pa po njemu: „Okle ti crnogorska kapa — kazuj!“...Pa bi’, bi’, dok oteli bijući, pa i š njim i s jado-ocem mu u zatvor.Ja mlim, ni živo neće ostat’ — koliko su mu nadodavali!... — A i ne pitam te, što si nam se ti zaželio Sarajeva?Kakve tebe doniješe vile?.. — Kako što, ako Boga znaš!Pa zbog one đavolje davije s onijem poganijem Šokcem Josom oko one njive na Nudolu.Proteg’o se ta’ đavo k’o zla godina, pa nikad kraja.Daće Bog, da izađe s alavijom!.... — Znam sad u čemu je stvar.Pa, za Boga, brate, zar se još taj belaj nije svršio između vas.A evo, otkad ja znam da se sudite, ima više od tri godine.Pa šta je, šta ste učinili dosad? — Kako da nema, jadan!Bogme evo treća godina zaljegla od časnijeh poklada.A ništa, bogme, brate!On kaže da je njiva njegova, i da mu je, biva, moj aga prisvojio uz bunu njegovom agi, kad je njegov stari aga poginuo na Crnoj Gori a mladi bio ludo dijete.Potkupio, rodo, i čitavu četu lažnije’ svjedoka, te mu pomažu na sudu: kako sam ja od age kupio tuđu baštinu.A i sud mu nekako ide na ruku — pa niti smije da tako na prečac prekine spor, niti hoće da presudi na štetu Josu, čo’jeku od svoje vjere i zakona i svojoj uzdanici.Pucaju troškovi iz dana u dan, a davija se još ne svršiva.Već ima troška na trista forinata.A, čini mi se, da vlada i ide na to da nane što više globa i putnina, pa da me na pošljetku klepne po ćesi kako je nikad više ne mogu napunit’ niti s’ ispravit’.Nekako sam joj trun u oku sa svojijem imućem; a osobito mi je hasum od onda kad joj se usprotivih sa seljacima zbog toga što kupuje zemlje od aga, pa ih ne prodava nama no ih poklanja Šokcima i naseljava ih između nas iz dana u dan sve više.Sad sam, prije podne, bio na Musali; pa mi rekoše, da još „glavni i odjelni predstojnik nije donio nikakvu odluku po tom djelu.“ Baš tijem riječima.Trpi, dušo, Boga radi!... — A rijetko si se i pojavljiv’o u potonje doba.Da nijesi što bio hasta?... — Pa, da vidiš, i nijesam -— Bogu za slavu!No, znaš inokosan sam, jadan, pa ne mogu ostavit’, no ako ja ma kud kročim od kuće, nema mi ko doma ni ono malo mala savit’ i napojit’, ni baštinu obić’ ni gosta u kući dočekat’.Ono jado-babe, bogme, grohnulo — k’o truo panj; šćer mi prirasla, pa, da ti kažem k’o bratu i starom prijatelju, ne smijem je od kuće pet dekika puštat’ samu — sve se bojim od onije’ bezobraznije’ džandarskije’ psina, što ne ostaviše kuće ni žene ni đevojke a da joj ne uzeše obraz i ne naniješe sramotu, salte ako im đe ma đe do ruka dopane.Još, da ti se žalim, ost’o sam ti tu nazad mjesec dana bez najamnika; pa mi se ne da namjerit’ na dobra i poštena momka — je li Boga živa!No, anu bo, kako s’ ovo u han kod tebe navraće toliki svijet, ne’š li me namjerit’ na kakvo zgodno momče, koje bi me dobro poslužilo i na koga bih se mog’o povjerovat’ — a ne žalim ga dobro platit’!.. Krsto je za svo to vrijeme sidio za svojim stolom sam, ćutao, pušio i činio se nevješt svemu što se oko njega dešava, pa i gazdinu razgovoru s nepoznatim mu starcem.To u toliko prije u koliko se i starac usiljavao da što tiše govori, okrećući se pri svakoj petoj rečenici oko sebe, iz bojazni: da ga kakvo „vladino“ uho ne prisluškuje ili oko ne preška.Ali, kad čiča pomenu gazdi kako mu je potreban najamnik, siromahu Krstu sijnuše oči, pogleda na gazdu i dade mu znak na sebe i za sebe. — Hoću, jadan, kako ne, a i mogu na ’vi čas salte ako se pogodite.Ev’ ovi prijatelj te sjedi vođe.Boga mi ga valjastijeg i poštenijeg i onako po našem tabijatu nema jutros u svoj Hercegovini!.. zađe gazda, pokazujući i gledajući na Krsta. Starac se okrenu na našeg Podvelešca, premjeri ga očima od glave do peta, osmjehnu se i zapita: — A ko ti je to?Kršan đetić što oči gledaju... Gazda mu kaza i ko je i okle je, i zašto je ovdje; i kako je zbog srbovanja izgubio sve što je imao, pa u nekoliko puta i tavnice dopao; i kako je iz nje sad posljednji put, a sigurno mu to neće biti posljednji put, izašao prije tri dana, odležavši po godine zbog nekakve uvredljive davije na vladu; pa, kako je ostao bez ništa, dobro bi mu došao ma kakav rad i služba. Starac ustade, priđe Krstu i pruži mu ruku govoreći: — A kako si, brate?... — Dobro, Bogu fala, u zdravlje dobrije’ ljudi!.. podignuvši se, prihvativši se za kapu i rukujući se s čičom, odgovori mu Krsto. — Ovo je najprvi gazda iz Sokoca na Romaniji, Živalj Zvijezdić; čestit Srbin i pravi hodžaković.I ja bih želio, Krsto, da se pogodite, te da s’ uvjeriš da zbilja, ako može bit’ ovaki Srbenda, kutnjik i poštenjak, to mimo nj nema kud proćerat’.A biće ti lijepo, siguran sam, i tebi š njim i njemu s tobom... Stari Živalj zađe: — Ma kakav je mor’o bit’ ta’ tvoj harzoval, kad si odlež’o po godine hapsa za nj — ako Boga znaš?Valja da si ovu našu vješticu (pokaza očima na prozor i na onu stranu đe je zgrada Zemaljske Vlade) pecnuo u živu ranu.Deder mi pričaj, dobar si čo’jek, i na ti zapali!... Krsto savi cigar, uđede ga u drveni išarani cigarluk, priždi, i, odbijajući guste dimove nesnosne palte, ispriča ukratko sadržinu davije s koje postrada mjesto da dobije pravo i svoju nevolju koja ga naćera pa taj klanac. — O, brate, pa grdno si i davulis’o!A i nevolja ti je, beli.I baš im tako očita?Ačkosum — neka si!Tako im i treba!A tako im, koji je Bog jedan, otkad su došli u ovu zemlju, još niko nije skres’o. Valaj ne žali što si sve svoje izgubio,... a, najpotlje, sam Bog zna đe je kome nafaka zapisana.Bilo glava, biće ćulava.I vjerajbog mi je milo što si taki, i ako hoćeš, baš će mi bit’ drago ako se pogodimo.Hajde, daću ti na mjesec po pet forinti, odijelo i struku i opanke k’o što i sam nosim, ješćeš sa mnom i što i ja, i stojaćeš sa mnom pod jednijem krovom.Grđa ti postelja od moje neće bit’.A za to imaš da mi paziš kuću umjesto mene, i da mi radiš na baštini i oko mala k’o što bi za sebe.Hoćeš li?.... zađe Živalj. — Vaistinu, pa lijepo govoriš.Hajde de: davaćeš mi sve što reče, salte, ako imaš đe blizu kuće kakvu kolibicu, daćeš mi je da dobavim u nju majku i sestru — da mi se ne potucaju po tuđim ognjištima od nemila do nedraga; i uza nju jedno jutro oranja, koliko da imam đe koju glavicu luka posadit’... predloži Krsto, češući se po potioku i vrpoljeći se od stida i nezgode. — Pristajem.Ama da i ti budeš čo’jek za mese, k’o što sam ja za tebe.Daj ruku!...Presijeci, gazda!...Momče, donesi kilo vina!... Sretno!... i pogodba bi uglavljena. Sjutra-dan, neđe oko podne, pošto pokupovaše što im treba, Živalj uzjaha kotva, a Krsto priteže na noge opanke, uprti torbu i preturi struku preko ramena, pa pred Živaljem i konjem mu put Sokoca uz Romaniju. Iz razgovora uzgred Krsto dozna, da je čiča Živalj prevršio osamdesetu godinu i da je zapamtio i samoga Husein - kapetana i njegovu krajinu; da mu je baba već oćoravila od starosti; da ima kulu na dva boja na kraj sela, a u toru krd od trista koza i ovaca, petnaest govedi i pet konja; da ima svoje otkupljene baštine na dvadeset dana oranja, i da bi imao i više da mu se vlast nije potkopala s globama i nametima i napastima; da je imao šestoro đece, muške i ženske, i, da mu nijesu poumirila, sad bi već imao i „bijele čele“; i da mu je samo ostalo najmlađe dijete, šćer Gospava, koju mu je Bog dao kad joj se niko ni nadao nije — u njegovoj šezdesetoj a ženinoj mu pedesetoj godini uoči samoga Gospođina-dne. Oni uz Romaniju kroz kršne klance i gorovite bogaze, kroz redotač i haluge, a sunce preko vedrog i modrog neba na zapadu na svoj praiskonski odar.Oni navrh Romanije, a sunce pod Romaniju.Težaci se već vraćahu s kosama i motikama preko ramena ili goneći ralo i volove na počinak kućama; čobani javljahu stoku, čiji se čaktari, čakalice, bleka i veka, njiska i rika miješaše sa rastegljivim, uzdrhtanim i žalovitim zvucima pastirskih dipala i jecavom pjesmom mladih čobanica i rabotnica u povratku s njiva i livada.Čarobnu nebesnu rumen na zapadu, taj pečat stida i žig sramote za sve nepravde nad ovom zemljom, koja se sve to više gubljaše za crnom ivicom dalekih planina, zamijeni vedro mrkilo jezive i duboke večeri.Mjesec se pomoli iza zupčastih i izreckanih romanijskih visova, i, kao mrtvačkim pokrivalom, svojom blijedom mjesečinom preli i prekri mračnu površinu crne i hladne zemlje — a Živalj i Krsto stigoše u Sokolac. Živaljeva je kuća bila obaška u selu pri jednoj glavici.Donji joj je boj bio od kamena, i ujedno služio je i kao ahar za konja i kao podrum za pijće i kao hambar za žito.Na gornjem boju bile su hodaje i ćileri, i tu su mu čeljad živjela.Ulazilo se uza basamake.Pokrivena je bila šindom.Pred njom se nalazio dobar šljivak, a iza nje po glavici granale su se razne voćke, pitome i nakalamljene, koje za svoj uzgoj imadu zahvaliti više Živaljevoj staračkoj dokolici no kakvoj potrebi. Čim mu zahrza hat pred kućom, istrča jedna mlada, visoka, kršna, fisna i jedra đevojka s lučem u ruci.Krsto odmah uoči u njoj gazdinu kćer.Đevojka im prihvati Boga, pa priđe ocu, poljubi ga u ruku i pomoga mu sjahati.Videći jabanca, pristupi i njemu te mu primi struku i torbu i prisloni ih uz basamake dok se vrati.Živalj i Krsto uljegoše u kuću, a đevojka odvede konja u ahar, rastimari ga i natače mu zobnicu s ječmom, pa se vrati natrag, unijevši Krstovu torbu i struku u kuću, i objesi ih o čiviluk za vratima. Pa svjetlosti od lampe i ognjišta, Krstu ponova zapeše oči na prikladnu Gospavu đevojku, i taj-čas ga nešto lecnu s lijeve strane u prsima, kao da ga ko iglom ubode.A i okle neće, kad pred njim cura kao vila nagorkinja.Puno, bijelo, začinjeno rumenju joj lice ukrašavaju duge vitice crnih kosa ljepše po najljepši cvjetni vijenci dodolu, i ozaravaju dvije žeravice garavih joj očiju, iznad kojih se savijaju dvije obrve — crne kao joj i oči ili ponoć, a meke kao joj i kosa ili paučina.Vrat joj dugačak koliko ped’o, a grlo joj i podvoljak bijeli kao da ih je jomužom umivala.Na lijevom joj obrazu madež — pa da poludiš od želje da nasloniš uspe na nj, i preneseš se u carstvo poezije kad si kao beba majčinu dojku sisao.Grudi joj kao preštinut a napuhat mijeh od dipala, i samo što se dižu i spuštaju pod disajem, kao talas pod igrom vjetrova.Visoka, razvijena, zdrava kao drijen, morala je i u najkaluđerskijem kaluđeru pobuditi nečiste želje, a kamo li ne kod našeg Krsta, koga mnoga i mnoga bečlinka nikad pa nikad zaboravit’ neće. A i Gospavi se zažagriše oči i zaplamćeše obrazi, i nešto joj zaigra u kotaocu — kao da je oprži žerava, čija joj se toplina s nekim prijatnim drhtanjem razli oko srca, pri pogledu na Krsta — zorna i prikladna, plećata i snopata.Zadrža se za čas očima na nj; pogledi im se susretoše u jedan mah, i ona svoj obori u pod preda se.Pa, da bi zabašurila vrpolj i uzbuđenje, hode te donese vode, i priđe prvo ocu pa Krstu te ih izu, rastavi im obuću i pomoga im da izmiju noge.Zatim potače vatru pod večeru, i pohita te im ispeče džezvu kafe. Za sve to vrijeme je Mitrana, žena Živaljeva, čas-po kunjala više prijeklada, čas-po razgovarala sa Živaljem i raspitivala ga šta je učinio u Sarajevu.Živalj joj je pričao; a, između ostaloga, pade riječ i o Krstu, i Živalj joj kaza ko je, šta je, kako je postradao i kako se s njim pogodio da ga služi.Poslužujući im kafu i rastavljajući večeru, Gospava se, slušajući to, sva bila pretvorila u uho.I žmarci je podiđoše pri pomisli, da će taj prijatni momak ostati duže vremena s njima zajedno.I sažali joj se na crnog junaka, što je spao na to da se, kad je najviše potreban sebi i svojoj kući, potuca po najmu, te da na tuđem poslu troši behar svoje mladosti i da ga tuđe uši kolju a tuđa mu usta zapovijedaju.I savi joj se muka na srce od ljutine na poganog „tirjanina došla“, što sve što bi bolje i čestitije iskopa i zavi u crno; i u neku ruku se i zastiđe od same sebe a pred ogledalom svoje ženske sujete i svog bogataškog ponosa, što tako naglo da veza svoj merah za jednog — najamnika. Hajde, kako mu nedrago — i naš ti Krsto ostade u kući Živalja Zvijezdića.Odmah pisa pobratimu Muju u Podveležje, kod koga mu se nalazila majka i sestra, te mu ih spremi i uputi u Sokolac.Živalj mu dade jednu vetku kolibicu, koju on pokrpi, pogradi i poši, i tu se nastani s familijom.Kad god imade slobodna vremena, utroši ga privređujući po đešto u svojoj kućici — ili dubući kašike, čanke i karlice, ili tešući duge za kablove, žbanove i burila, ili đeljući preslice i vretena, ili blanjajući štice za sinije i krevete, ili gradeći stolice, ili lijepeći što po čatmama, ili se zamarinjavajući u vrtu pred kolibom oko voća i povrća... jednom riječi, samo se odmarao onda kad je spavao. A na gazdinom poslu radio je za drugu trojicu.U podne, u ponoći, poskakivao je oko svega što je Živaljevo deset puta bolje no da je njegovo.Na njivi, na livadi, u polju, u šumi, na katunu u planini, na kuli u selu, na pazaru u Sarajevu, na saboru kod crkve, svuda-svuda je gledao da koliko više može privrijedi svome gazdi.Omilje Živalju, ni da mu je rođeni sin.Povjeri se u nj, da mu je tolika puta po sto talijera davao da mu isplati dugove mjesto njega ili da mu što kupi.Zavolje ga i Živaljevica; često mu je, kad bi kud izašla, predavala ključ od kule — a to mnogo znači.A za najviše ga nekud, rado imaše — ko drugi no — Gospava. Stara Rosna — banica žena, razgovordžija i muškobanja, dopade se Živalju a Živaljevici osobito.Po vas dugi bi dan njih dvije starice presiđele zajedno u kuli, pekle kafu i pričale se.Gospava Živaljeva i trinaestogodišnja Milica, sestra Krstova, sprijateljiše se ni da su sestre.Uvijek zajedno na radu, na počinku, za stokom, na žetvi, na plastidbi, po sijelima, u kolu — svuda.Milica bi pomagala Gospavi oko sređivanja prćije, veza i pletiva; a Rosna bi češljala vunu sa starom i ćoravom Mitranom, prela, i tkala serdžade, struke i kabanice.Zato bi Rosna i Milica bivale počesto na ručku i večeri kod Živalja, a povrh toga dobijale bi za svoj rad i uslugu i priličnu naplatu u mrsu, vuni, brašnu, drvima, pa đegda i u novcu.Ne prođe ni po godine, a te se dvije familije toliko srodiše i zbližiše — kao da su ispod jednog sljemena od pamtivijeka. A i duge i hladne zimske noći, i prijatne i kratke ljetne večeri, obori i stogovi, njive i livade, voćnjaci i gajevi, ptice i leptirovi, vrela i povjetarci, vezene marame i mirisno cvijeće, čarape i nazuvci, pa kad bi im mi nešto mogli nemušti govor razabrati, umjeli bi nam pričati vrlo zanimljive doživljaje čudnog i bujnog ašikovanja dvoje mladih, prispjelih, zabreklih i probeharalih jarana — Krsta i Gospave.Kad se mladež miluje, čini joj se niko očiju nema; more im je do koljena, a pamet za oblakom.Tako i Krstu i Gospavi.Mislili su, da za njihovo sevdisanje ni crna zemlja ne zna.I kako se iznenadiše kad jednoga jutra odjeknu pjesma savrh Sokoca do dno Sokoca: „Ne služi ga što on blaga nema, A u veče istoga dana stari Živalj pozva Krsta, Rosnu i Milicu u svoju kulu na večeru.Ugosti ih što ljepše i bolje moga; naredi Gospavi da donese starog vina od sedam godina koje on samo o Božiću, Uskrsu i krsnom imenu harči; nasu svima po čašu, i, o čemu niko ni sanjao nije, s prvom čašom nazdravi: — Ha, vino pili a veseli bili i u zdravlju se Bogu molili, koji može da nam pomože, — i on nam da-bog-da vazde pomag’o, i što treba da bude danas za sjutra nam ne odlag’o — da-bog-da!Zdrav si mi, moj dobrosretni i dragi zete, Krsto Bogdanov,... i sretna ti zaručnica, moja jedinica i mezimica Gospava, — i da-bog-da s njome proživio kako sam u Boga želio i molio, — na ponos i rados’ i hodžaku mome i svakome svome!..Zdrava, prijateljice Rosna, i blagoslov’ i ti dobrog sina svoga a sretnog zeta moga — k’o i ja šćer svoju a snahu tvoju!..I da Bog da i sveta Trojica i svi srpski sveci i Bogorodica: te nam ovo veselje bilo sretno i nepobrkano, čestito i nepromjenito!..Svi zdravi, i ja s vami!.. Rosna se diže zaprepašćena, i, čisto ne vjerujući svojim ušima, stavi ruku na prsi i pokloni se, pa pristupi Živaljevoj ruci i koljenu.Starac se poljubi s njom u obraz, pa diže Mitranu te se poljubi s Rosnom, i mahnu na Krsta i Gospavu.Gospova se, sva cepteći od stida i milja, privi uz malu Milicu; a Krsto, iznenađen i sav zajapuren kao da je pekao rakiju i tresući se od uzbuđenja, pritrča gologlav puncu, poljubi ga u ruku, primi čašu s vinom, i otpi: — Fala, moj najbolji prijatelju i drugi mi oče, Živalju!Fala ti od neba do zemlje i đe čuješ i đe ne čuješ.Ja bolje sreće i ne tražim, no da se nazovem zetom takog Srbina i bana i da dobijem za vječitog druga ovako čeljade k’o što je tvoja Gospava.Ta mi bi nenadna, te sad ne mogu ni odgovorit’ po hadetu ni tebi ni đevojci niti se čak ni prema svojoj siromaštini pokazat’.No, da ne kriva ni tamo ni amo, hoću da se čuje sad i ona strana koje se pored mene ova stvar najviše tiče, — jer u današnji vakat iksan nije bravče, te i ne može niko nikim po svome ćefu raspolagat’.Zato neka i đevojka o’đe među svijem a pred svijem reče svoju.Njena je završna, i ona veže i driješi... Gospava podavi ruke na prsi; priđe te poljubi u ruku oca, majku i svekrvu; izmače se i ponovo zagrli Milicu, i preko njena ramena, krijući oči vezenom čefrom, jedva čujno drhtavim glasom procijedi kroza zube: — Ja sam bogme kail na sve što god reče ćiko.Njegova sam, pa nek’ m’ u vodu baci — prosto mu!A ja od Krsta ni boljega momka i prilike prema sebi niti znam, niti tražim, niti m’ i za kim drugijem srce ponijelo do za njim... — E, nek’ je sretno!.. povikaše svi unaokolo, i čestitaše Krstu i Gospavi.Krsto skide prsten s lijeve ruke i natače ga Gospavi na domali na desnoj ruci. Sjutra-dan bio je, više radi običaja, ugovor pred svjedocima.I te iste jeseni Krsto se vjenča sa svojom Gospavom, i prosvadbova što se moglo ljepše.A na Stoju zaboravi, kao da je Bog nikad ni davao nije — tim lakše i u toliko prije što ju je njena sramota i nevjera u njegovim očima crnila crnjom i od katrana i grdila grđom i od ikakve rospije.Prva je ljubav kao sapunski mjehur s čarobnom mješavinom duginskih boja na sebi, koji se odmah rasprsne čim se onaj do njega ili ukloni ili novi pojavi ili ga malo vjetar dohvati. Po Živaljevoj želji, Krsto se preseli s mladom, majkom i sestrom iz svoje kolibice u kulu, i nastavi život za koji je ranije tek u pjesmama slušao.Te tako i njemu, paćeniku ljutom, jedva jednom bljenu pred očima i nad glavom mu se provedri. Poslije pola godine iza vjenčanja, Krstu umrije punica.Nakon godine i po, Gospava mu rodi sina, kome on dade đedovo ime Bogdan.A poslije dvije godine Živalj se odjednom sruši u postelju i zakovrnu.Brže-bolje prizvaše popa te ga ispovijeda i pričesti; pa kneza i još nekolika vrsnija seljaka, da mu čuju posljednju volju.I Živalj pred njima, dok još bijaše pri čistoj svijesti, napisa testamenat, po kome: livadu kod Pločnika ostavi crkvi, da mu se u njoj opoje četrdeset parastosa za dušu njemu i ženi mu; oranicu u Runjatovcu zavješta srpskoj školi, da je crkveno-školska opština proda i od dobivenoga novca staru školu pretrese i popravi; pet stotina forinata pokloni svojoj knežini, da podigne česmu na raskrsnici; a sve ostalo pokretno i nepokretno imanje ostavi zetu Krstu i kćeri Gospavi i njihovom porodu za vječita vremena.Obaveza ih da mu podignu kameni grob, da mu svake godine drže parastos pod Ostrogom; preporuči im da žive u slozi i ljubavi, i izli svoj roditeljski blagoslov na njih i njihovo potomstvo.Zatim naredi te svak izađe iz njegove hodaje sem Krsta i Gospave; njima dvoma nasamo predade ključeve od jednog gvozdenog čekmedžeta, u kom su mu bile pare, priznanice i razne hartije od vrednosti.Naredi im da mu zapale svijeću više glave, pa ih pozva bliže sebi i zagrli mršavim rukama.Zabeči se izblijeđelim očima u jedno pa u drugo, jeknu, i dvije mu se suze otisnuše niz uvelo i požućelo lice, zažmuri, zakovilji, i, baš onako u njihovom zagrljaju, ispusti svoju čestitu i poštenu dušu u iz mučeničkog tijela. — Bog da ti dušu prosti i pomiluje!.... viknuše u jedan glas Krsto i Gospava, i sa suznim očima, pozvaše okupljene posjetioce ispred kuće unutra.I vas Sokolac i sva Romanija ožali pokojnika đeda Živalja i isprati ga do vječne kuće u „život vječiti“.A i crkva, i škola, i opština, i Krsto s Gospavom ne prenebregoše da što tačnije i savjesnije ispune oporuku duševnog zavještatelja. Po smrti Živaljevoj Krsto okrenu živjeti samostalnim životom.Naslijedivši grdno imanje, jedino oko čega se u ovim prilikama a u ovoj zemlji mogao truditi bilo je to, da ga, ne proširi, no sačuva i održi.Kao i nije to šalni posao, kad je na nj i njegov puni čanak zinulo hiljade gladnih đavola sa hiljadu strana, kako će da mu kuću iskopaju, čanak mu prevale i u prosjake ga oćeraju. Ipak, njegov je dom bio kao kakav hram, a poštenijeg i dočeknijeg hodžaka od njegova nije bilo na daleko.Pa i hram se zatvara, a njegova je kuća bila otvorena u svako doba siromašku i bogatašu, milom i mrznom, kljastu i slijepu, znanom i neznanome. U kući je bio sretne ruke.Nafaka ga poslužila; žena mu dobra, sobrazli i prava kućanica; majka, i pored tolike starosti, bolja no druga nevjesta, a sestra se već počela đevojčiti u veliko.Krsto po poljskom radu, Gospava po kući, Rosna oko đece, čiji je broj poslije svake godine i po za jedan narastao, a Milica oko mladi na ispaši — svakom se znalo šta mu treba raditi; riječkanja nije bilo pod njegovim šljemenom; i sklad i ljubav je carovala oko njegova ognjišta kao u golubijem gnijezdu. A, kako na domu, tako i na saboru među ljudima, u selu, u gradu, na pazaru, u krčmi, na veselju, pri žalosti, svuda i vazda on se isticao nad drugim.I pored svega dušmanskog nastojavanja da ga savru i satru, njegovo se mišljenje u narodu fermalo, njegova riječ slušala, njegov rad uzimao za ugled, njegovi postupci cijenili, a njegova volja zarezivala svačije srce kao božije dlijeto Mojsijeve skrižaljke.Taki se tu od njega istesa Srbin od Srbina. Kao taki omilje selu kao da je svakom za srce prirastao; i, kao takog, selo ga izabra za predsjednika crkveno-školske pravoslavne opštine, povjeri mu ključe i, usprkos vladi i njenim prišiđeldijama, predade mu u amanet da pazi da srpski pop u sokolačkoj crkvi ne okrene pjevati na latinski havaz, i da se pobrine te već grohnulu školu što prije popravi i dobra učitelja u nju dobavi. U njega svega dosta, kao u Boga doma.Da se izije i popije, što ti duša hoće.Ali, pusto, Krsto troškali; naučio s ljudima harčiti, i razdarušne ruke — pa Boga mi se nekako omalo para, a đegda se, da vidiš, i premakni.A seljaku čovjeku je i teško steći i zavezati koju aspru, pa da ima i najviše baštine i ne znam kakvu sermiju.Jer od preteka mrsa i ploda što proda, to i potroši na domaće pošurice, odijelo, veselja, žalosti slave, i gozbe; i, dok izmiri Bogu bogovo, caru carevo, agi agino, globi globino, lupežu lupeževo, svecu svečevo, mrtcu svijeću za dušu, popu bir a đavolu mir — a ono u džepu pusto kao u presavijenoj vreći.Otuda i spopanu seljaka dugovi da se ni ispraviti ne može, imanja prelaze čivutariji u ruke — osobito u našoj ojađenoj Bosni, i našem seljaku ne ostaje ništa drugo do štap preko ramena pa u prosjake. Na putu takog propadanja, i pored svega otimanja i dobrog temelja, bio je i naš Krsto. Najbolji trgovci u Mostaru i Sarajevu, Srbende kao i on sam što je, bili su mu s ruke u svako doba.U podne, u ponoći, na koja bi god vrata zakucao otvorila bi mu se; koliko god je para zatražio, davali su mu ljudi i bez priznanice — pa još u potaji đe niko ne vidi.Tako su dobri Srbi u nj i njegovo poštenje povjerenje imali.A da se on nije trudno da čojski odgovori na toliko prijateljstvo, ne bi ga, bez sumnje, ni uživao.Te tako i Krstu lijepo s čestitim gazdama i njima s njim.Zlatna zemlja, sveti ljudi - ali đavolje carstvo. Taki položaj i inače sumnjivog im Krsta među Srbima i taki sklad i ljubav narodna prema njemu bili su grdni trup u oku lacmanskom činovništvu s crno-žutom kokardom.Koliko je u godini neđelja, toliko je tajnih izvještaja od dotičnih predstojnika o njegovu radu i namislima otišlo do Zemaljske Vlade, i ne manje odgovara i uputstava od ove k njima: kako im se valja držati prema njemu I njemu podobnim.A crna je knjiga davno i davno njegovo ime u svojim crnim listinama hranila zamrčeno.U tom su oni „ozgo“ gledali od svake ruke neće li kako skrhati i taj istaknuti bor ponositog srbovanja, neće li mu ma bud’ kako podliti vodu i prinuditi ga da skakuće kako mu oni budu zviždali. U toj namjeri podgovore prvog mu komšiju, Josa Latinina, katolika i vladina prijatelja, te se zavadi i s njim oko iste one njive, zbog koje se je davijao i gonio s njegovim pokojnim puncem Živaljem, a, kako je ovoga pregrabila smrt, to se parnica između njih još ne svršila no se nastavila eto čak i na potomstvo.I, boga mi, ne lezi đavole, zakoleba se ponovo čitava đuruntija između Krsta i Josa.Te sa suda na sud, doćeraj ti se njih dva opet do Zemaljske Vlade i, sa starim, pani troškova na nekih pet stotina forinata. Švapski sud, naravno, ni sad nije hitao s odlukom.Bio je, to se već zna, na krivoj strani svoga iskrivljenog agenta Josa.Izgledalo je da će i presuditi u njegovu korist, pa zato je i odugovlačio s rešenjem — samo da se nepokorni i zadrti „Bošnjak grčko-istočne vjere“ (kako Austrijanci zvanično nazivaju pravoslavne Srbe u Herceg-Bosni) što više istroši i jednom za navjek podlegne pod tantalski teret tudeške odmazde. Krsto se među tim nosio i hrvao junački.Gordo je odbijao nepravedan nasrtaj; branio se izdržljivo s istinitim dokazima i, dobrim svjedocima; nije se strašio ničega, i u koliko se sve to više žestio protiv tolike nepravde i nepravičnosti, u toliko su ga više čestiti Srbi pomagali i svjetom i ćesom. Parnica se vrzmala i protezala još za čitavu godinu dana. — Bilo je to po Đurđevu-dne.Proljeće u najljepšem naponu.Jutro kao što treba.Krsto podranio, umio se i Bogu molio, naredio se u praznično ruho, i, dok je u hodžakliji uz kafu ispušio jednu simsiju duvana na dugački višnjev čibuk, naredio mlađima te mu opremili i otimarili kolja. — Dajte mi, bona, ono pedeset fiorina, što sam sinoć odvojio, iz skrinje izvadi!... zađe domaćici u jedna doba: — E ću, pomoleći Boga, kretat’ put Sarajeva.Sramota je više duljijat’.Ako će bit’ i bogomdani kum, dosta me ček’o godinu dana.Ljubav za ljubav, sir za pare.Treba dug pošteno platit’ k’o što s’ i pošteno naš’o, pa da s’ i drugi put nađe... Stopanica mu bi gotova, otključa čekmedžu, izvadi jedan zamotuljak s parama i dodade mu ga.On ih ponovo prebroji i spusti za silav, odbi gustu tumbećiju i, srknuvši i potonji gutljaj kafe iz fildžana, diže se da ide. Taman se oprostio s domaćim, prekrstio i zakročio s binjektaš-kamena konju na ramena, kad eto ti mu puke i prijepuke siromašice komšinice, Stanice, udovice s petoro nejake đečice, bez ništa a na ništa, pa batac: grmači te preda nj.Stoji je kuknjava, kao da je jedinca sina ukopala; pa, grebući lice noktima, čupajući kose i jecajući da bi i kamen pukao od žalosti, objesi se Krstovu konju o vrat i o grivu. — Šta je, jadna bila — ne?!Šta ti je, koji ti je đavo?.. zapita je iznenađeni Krsto. — Ne pitaj, no pomagaj — ako Boga znaš!.. ciknu Stanica.Pa, pošto othuknu i odahnu, poduprije se rukama o bokove i nastavi: — Porobiše me džandari.Odniješe mi i kot’o iznad vatre za carevu miriju.... Tu se zacenu od plača, i obisnu Krstu ljubiti skute i rukave. Krstu bi teško, kao da ga ko rani iz nebuha.Zapanji se čovjek od čuda i žalosti; golim dlanom otrije znoj s čela, pa će nevjesti: — A koliko t’ ištu crna ne bila, a? — Pedeset virijuna u tvrdo... promuca kroz plač Stanica: — A okle meni i pedeset krajcara, a ne....?! — Na; plati i ne daj da ti nose sirotinju!... zaučinje Krsto, i baci zavežljaj s parama iza bensilaha u krilo udovici. Za tim odjaha; mlađim naredi da rastimare konja; uljeze u kuću; skide sa sebe đuzel-odijelo i obuče svakodnevno; i uputi se na baštinu, da rabota po običaju i nadgleda rad. Među tim Stanica prestiže porobu i otkupi je za dobivene pare.A Krsto o tome nikom ni riječi; niti pak da njemu ko od čeljadi smije išta da zucne — sve to gleda svoj posao. Kad bi uveče, taman Krsto sio s ukućanima i rabotnicima za pupu trpezu da večera, dok eto ti mu u kuću Josa Latinina.U ruci nosi jednu poveliku plosku rakije; ljulja se na nogama, pa, čim bi preko praga, posrnu.Pijan kao ćuskija. — Do...do...bar veče!.. nazva selam i stade nasred sobe, žmirkajaći i vjetreći očima kao zvijerac. — Dobra ti sreća!.. odazvaše mu se iza sofre. — Još mi je živa majka...Na zdravlje!.. — Zdravo bio!Primak’ se da založimo što je Bog d’o!... zađe Krsto sveusrdno, iako ne bijaše ni on Josu ni Joso njemu, otkako su se zavadili, još dotad kutnjeg praga prekrakao. — Bilo vam s anđelom!Ja sam, boga mi, bio valjasti’ no vi, pa sam i večer’o i stig’o, k’o što vidite, i da se ’nako po naški, što je rijek, nakrešem.A vi tekem počeli.No znaš, komšijo i prijatelju, koja je?...Joso će Krstu. — Kaži, pa ću znat’!... našali se Krsto: — No sjedi, bolan, što dubiš!Ja ti, beli, ne tražim da me dvoriš!Anute mu tu stolicu!... — Neću sidat’, jer mi nije mista pored takog čovika i poštenjaka — podavi Joso: — No ću da te dvorim ev’ ovako do sjutra pa i do pr’osjutra pa i do ’vo doba godine.Ev’ ovako, ja kako!Čudiš li se ti, moj dobri komšijo i prijatelju, koje mene večeras donesoše vile tebi u tvoj pošteni dom, a?... — Pa u neku ruku i tako i onako... osmjehnu se Krsto preko zalogaja i pogleda na čeljad uokolo. — Za dobre su ljude i prave prijatelje vrata moje kuće uvijek otvorena a psi povezani... Sve se živo ubečilo đa u Krsta đa u Josa, pa, rekao bi, i ne trepće, položilo kašike po trpezi pa i ne jede, i neprestano očekuje: šta će sad biti. — Ja sam te... nadoveza Joso, jednako dubeći s podavijenim rukama: — da ti pravo kažem, nap’o na pravdi višnjega Boga.A, viruj mi, nije mi mogla druga bit’.Sila me, br’te, natirala, — a sila Boga ne moli niti zna za dušu i sevap.Vlada me nagovorila i nagnala da te napanem onako bigair-hak; a dumo me razrišio na križu i putiru svakog griha, i zakleo me: da tiram „vlaha nevirnika“ i s puta i ispod puta sve dokle ga ja u prosjake, ja pod papin skut, ja u grob ne oteram.I ti vet znadeš — šta ću ti duljijat’... no što je bilo, da je bilo!Ali je vet vakat da ispravimo đe s’ iskrivilo.Ja sam sam uvidio da od ove kajde nema fajde, pa, dok smo na vrime, deder da zagladimo i izličimo stare rane!Jer čovik more i brez brata, ma brez komšije ni na smrti ni u crkvu k’o što valja. — Ono, da ti se žalim, ne prođe ni pun misec dana kako te obidih pred carskim vlastima za onu baštinu, a meni se razboli domaćica — da prosti Bog i tvoj svitli obraz!O, što sve nisam radno, i kud li, biva, nisam posrt’o da j’ izvidam — ama badijavade.Vodio sam je na hećime i civilne i militarske; kupov’o joj, bogme, od sto sorti medižina, kakve mi gođ doktori naređivaše; privij’o joj svakojake meleme i trave, što gođ mi ko kaza; i otvar’o joj na sve hodže i vračare — ma sve jedno te isto i sve na gore. — Na poslitku mi se dojadi, i riših se: da jednom za vazde dignem ruke od svega, pa taman kako Bogu — hvalimo ga — bidne ugodno: ja smrt ja život.I ne baš toliko nje, ama mi one pileži ž’o, — k’o što znam: ja mogu sebi nać’ i drugu ženu, ama mojoj dici drugu majku nikad ni dovika.A još, pobratimkoviću si moj, da dovedem sjutra u kuću kakva dženabeta, te da mi razgoni one ćimiće,...e, to ne bih kabulio pa da mi car svoju rođenu šćer ponudi! — I u tim mi se mukama razbi san.Pusta glava hoće da mi prsne na četvoro, ama nikako da sklopim trepavice — je li Boga živa!Kad jedne noći, uoči nedilje, taaak... navuče mi se težo na kapke i tljenuh, čini mi se, ne bi više no koliko bi dlanom o dlan udario.I u tome mi se snu javi čovik, vas zlatan, i reče mi: da iđem pod Ostrog kod Sveca, — da mu je slava i milos’! — te držim ’denija za njezino zdravlje; da turim na ćivot prilog od pet dukata; da iz ostroškog manastira dobavim tamjana i pelena, pa je tamjanom okadim a pelenom obložim; i, najposlin, da uzmem plosku rakije i pet stotina forinata i dođem u tvoju kuću, da ti, klečeći, vićam Boga i Svetog Jovana i zamolim te da m’ oprostiš za bidu i potvoru, i da će ta’-čas laknut’ mojoj stopanici i okrenut’ bolja nafaka u moju kuću. — Ja postupih po božijem naređenju, — i sa žene mi spade pola muka, k’o da joj ih ko rukom skide.A siguran sam da će posve ozdravit’ čim s tobom dokončam ono što mi j’ u snu zapoviđeno.I evo ti, brate, dug za dug i rakija i prijateljstvo, i halali mi — od moje ti kuće Bog i sveti Jovan po tri puta!.. To rekav, Joso kleče pred Krsta; plosku metnu na trpezu a po njoj prosu pet stotina forinata.Buridžak suza mu se otište niz zgrežbane obraze i sasu u progrušane brke. Krsto prileće te ga podiže, pa se s njim poljubi obraz u obraz; posadi ga pored sebe za trpezom; zapovijedi da se donese vina u bardacima; dozva iz komšiluka popa Triša i učitelja Jova i sve bolje i viđenije drugove i prijatelje, pa navali pivo i jestivo.Gozba do grla a čast do koljena. Kroz čerek sata puna kuća veselih gostiju kucala se u zdravlje i ispijala za sreću obnovljenog prijateljstva između dva najbogatija i najuglednija Sokočanina, Krsta i Josa.A oko ponoći jektale su razdragane gusle: da krv nije voda i da je brat mio koje vjere bio — pa kad bratski radi i postupa. Oko prvih pijevaca ispred zore ućeflehisani Krsto zađe družini: — Eto vidite, braćo, da Bog da svakome po zasluzi.Ja jutros pomogoh onu siromašicu, a meni Bog navi noćes ovog prijatelja i okrenu ga pa pravi put: da bidemo braća k’o što smo i bili od babazemana.Divno su kazali stari: radi pošteno, pa se ne boj ničega; ti Bogu pruži pet prsta, op će tebi ruke obadvije!Zar nije tako?Svi zdravi!... — Tako, ja kako!..Bog ti dao i život i zdravlje!.. prihvati vesela i zagrijana družina. Na to ustade Joso, dohvati čašu s vinom, skide saruk s glave i otpoče: — Čuj, prijatelju Krsto!Čujte ljudi!A neka me čuje i ona ikona pred kojom gori punje Hristovo, i crna zemlja na kojoj stojim, i božiji nimet pa sofri pred nama, i ono nebo više nas sa svim pa njemu i pod njim što je!..Dosle sam lut’o, k’o odvojena ovca iz krda; mlatio sobom tam’ i amo, k’o muva brez glave; izmećario drugome, k’o pseto za čanak surutke; i bio halatka protivu svoga naroda, k’o liskova držalica na sikiri što je nasađena da posluži protivu svoje rođene gore.Nevolja me, braćo, osvistila i opametila!Odsada sam se rišio da idem po pravom, srbastijem, drumu.I, ako ikad i ikud s njega skrenuo, ti, Gospode Bože, naredi svima munjama i gromovima da me sprže istoga časa a crnoj zemlji da mi tilo iz sebe izmeće za kastig i kalijež!I ako nas, braćo, dili vira, krv j’ ista, i muke su nam iste.Samo drvo za se lakše je vitru skršit’ no čitavu šumu.Pa i mi ćemo se tek ondar oduprit’ kako valja svojim dušmanima i dohakat’ svojoj nesreći, kad bidnemo složno i čvrsto stali jedan uz drugoga k’o drveće u stolitnoj i gustoj šumi.A ko, br’te, otp’o iz našega složnoga kola, Bog godio i Bog dogodio: te mu se ne znalo groba ni mramora, a trag mu se prstom pokaziv’o k’o prokletom Vuku Brankoviću!... — Amin, daj Bože!.. zahori se iz dvadeset grla, a Krsto ponovo pritrča te se zagrli i poljubi s Josom.Čita slika dviju ptica iz jednoga gnijezda, od kojih je jednu grdna nepogoda bacila u tuđe jato, iz koga se ona povratila pravom svome jatu tek onda kad joj je žarko sunce zabludjela i mokra krila osušilo a oči otvorilo i pročistilo. — Podrži, Bože — za veliku slavu tvoju; okameni usta i ruke našije’ dušmana; i uputi našu đecu sreći i napretku, slozi i slobodi — molim ti se za lijepu milos’ tvoju!.. šaputaše, skrušena, s prekrštenim rukama na prsima stara Rosna pred ikonom Bogomajke sa Hristom u naručju.Zatim pobožna starica uze žeravu na mašu, na nju metnu nekolika grumena tamjana, čiji se plavičasti i kudravi dim izvi do pod tavanice, i stade kaditi po kući čeljad i stvari. — Okadite se, đeco moja, okadite se!..Pomolite se Bogu, da nam on pomogne protivu svakoga zla vidovnoga i nevidovnoga!Zavještajte se nad ovijem mirili mirisom svetogorskoga tamjana, da ćete s čistijem srcem i junačkijem čelom bratski i hrabro dočekat’ i odbit’ od sebe i svoje kuće i svoje zemlje i svoga srpskoga naroda sve što naleti da nam nahudi i zaprijeti da nas satre!Okadite se, đeco moja!Ižljubite se, sinovi moji!Udružite se, snago naša!A ovi će bogougodni kad odnijet’ naše tople molitve i vruće želje do pred samo prijestolje presvete nebesne Pravde, koja će nas zlatnijem suncem novog Vaskrsa ozarit’, očistit’ i preporodit’!Okadite se, đeco moja, okadite se!.. Rosna je, zbilja, u ovom trenutku veoma podsjećala likom i oblikom pa kakvu staru čudotvornu ikonu, koja iz počađalog rezbastog drvenog okvira tužno gleda na sve strane, dokle jedva goreće kandilo pred njom puckara i drhtavim svjetlucanjem čini da izgleda kao da i ona dršće i treperi. Tamjan zamirisa kao i sama svečanost ovog uzvišenog prizora, a njegov klobučasti dim ispuni cijelu sobu i poput svetačakog nimba okruži ljude u njoj, koji se, krsteći i metanišući pred ikonom Raspeća na istočnom duvaru, zavještavahu jedan drugome na vjernost i slogu i istrajnu borbu za krst časni, srpsko ime i slobodu zlatnu. Ropsku molitvu i robovski zavjet tamjanov je dim predavao rasutoj mjesečini napolju, ova svome gospodaru srebrnom mjesecu, mjesec brilijantnim zvijezdama, ove safirnom nebu, a nebo Svetom Iliji.A da li će, kako Srbin želi i u Boga polaže nad, kucnuti podesan čas da ih ovaj Sveti Gromovnik u munjama i gromovima prospe iz svoga gromovitog trozupca, te rašćera brljavu maglu s namučenog lica srpske zarobljene i poraboćene Tvrtkovine?... Vedar proljetni dan.Magla, koja se u urvinama i dolinama sa ranom zorom bila nakupila, razrijeđena sunčanim zracima, počela se dizati uvis, rasplinjavati i gubiti u prozračno i modro vazdušno podnebesje.Planinski se zdravi vazduh stao sve to više zagrijavati i treperiti; a kroza nj se rasuo miris od probeharalih voćaka po baštinama, bujnog i jedrog lišća na drveću po brdima, rascvjetalog cvijeća po dubravama, zazelenjelih ozimica po njivama, i uzgojene trave po pašnjacima.Tihi i hlađani povjetarac đegda ćarlijne i protrči kao dijete za leptirom, dižući po putu prašinu, trgajući suhe i zimskim vjetrovima slomljene grančice, preturajući osušeno lišće, milujući cvijeće i jagode, pjevajući neku starinsku tužnu i jednoliku pjesmu s treperavim lišćem krte trepetljike i kabastog javora, šapućući nešto svojim tajanstvenim nemuštim jezikom s pokunjenim omorikama i namrgođenim borovima, i kupeći teški znoj sa zgrežbanog čela i pocrnjelih grudi umornih ratara. Ore se.Oživjela gora Romanija — na sve strane klicanje orača, dozivanje rabotnika, pjesma čobanica i zveka čaktara i čakalica.Brekti život, kao o proljeću. Na dužoj a užoj njivi u Ljeskovim Runama u Sokocu vidiš dva pluga s po četiri vola.Za jednim se pogurio Krsto pa ore, a za drugim mu najamnik.Dan lijep, ora za rad, pa se i našim oračima mili truditi i znojiti, kad je Bog dao te se ima oko šta; kraču ponosito, uzmahuju bičevima i čas-po se razviču na volove: „Ae vole! ae, brate!Ae, ae!..Ujstu, Risonja!Navi’, Maconja!..Ae, brate moj slatko rani,... ae, ae!.. Krsto se razdrljio, rastrbuljio; prašina mu uljegla u znoj i kao glib se zarila u duge i duboke mu brazde po čelu, obrazima i prsima.Bose mu noge do koljena utonule u brljavu i crnu brazdu, čija sirova zemlja miriše kao tamjan na ranom grobu o Zadušnicama a za njim se otegla crna plasa uzorane pored zelene i travne plase neuzorane mu njive, koja poslije svako deset minuta bivaše za po brazdu uža a ona prva šira. Kad bi oko ručanjeg doba, dotrča Bogdan, najstariji sinčić Krstov, ocu na oranje. — Tata, tata!.. povika mališan, gazeći brazdu i prilazeći ocu — Spremila me mama da ti kažem e su došli neki ljudi ih Hercegovine, jedan stari i jedan momak; pa je rekla da odmah ideš kući... Krsta odmah nešto sjenja: ko to može biti u ova doba; jočnu volove; prut i otik metnu uz rukunicu; izađe pred volove te im stavi sijena u brazdu da jedu; dozva najamnika i naredi mu da nastavi, a poslije jedno po sata, ako on utoliko ne stigne no se zabavi, da njegov plug odjarmi a volove zaćera u okrajak na pašu, dok on ne nađe i pošlje sebi zamjenika.I pođe sa đetetom doma. Kad tamo — ko ti je?Pred kućom mu dva hata — kao dvije vile, pod rahtima i silembetima, privezani za jednu krušku a zobnice im o ušima; a pod jednom granatom jabukom u hladu na prostrtoj serdžadi prekrstili noge pa puše i piju kafu, koju im dupke stara Gospa poslužuje — Omer-aga i Mujo Alijći. Viđe li ih, pe viđe — Krstu se zasijaše oči i zasmijaše usta od radosti; raširi ruke, a poleće i zavika: — Blago meni jutros i dovijek, kad i ja jednom u svojoj kući dočekah najbolje svoje prijatelje!Dobro jutro, i dobro mi došli!.. — Bolje tebe našli, i dobra ti sreća!.. odazvaše mu se otac i sin; poturiše fildžane i čibuke, pa skočiše te se ižljubiše s Krstom — kao da su sad s onoga svijeta. — Haj’te bo u kuću, šta ste tu sjeli!.. ponudi ih Krsto, pa se obrati ženi: — A-nu gledaj, jadna, te što hazuraj tamo — obraz se hoće; i donesi mi malo vode da s’ umijem i haljine da s’ obučem!.. U mlađega pogovora nema.Žena otrča u kuću, i iznese mu ibrik s vodom i odijelo pod pazuhom.Pošto se umi i opra noge, Krsto popovo ponudi goste da uđu u kuću.Na to će mu Omer-aga: — Nemoj, vjere ti, lijepo nam je, valaj, i vođekana u hladovini sad za sad.Neka snaha, biva, tamokana posluje, te da joj ne smetamo — pa ima se vremena i za tamo.No se hazuraj, dobar si čo’jek, pa sjedi te počini i da nam se što hvališ s ovijeg banada!... Krsto uđe u ćiler te se preobuče i obuče svoje svakidašnje ruho, pa izađe gostima; sjede s njima, zapališe, i zaturiše eglen. — Pa kako si mi još, dobar čojče?.. ponovo upita Omer-aga Krsta. — Dobro, fala Bogu, — no kako tamo kod vas?... — Šućur Alahu, moglo b’ i bolje!No, kako viđu, ete ti se baš jednom okućio i ozenđilio k’o što bit’ valja... — A teke tako, Bogu za slavu!Samo j’ on zenđio, a niko ništa bez njega nema... otpoviđe mu Krsto, puštajući kroz usta i nozdrve tri debela mlaza plavog duvanskog dima. — Vjerajbog mi je drago.Podrži, Bože!A je l’ ovo tvoj mali?.. dodade Omer, i pokaza na Bogdana, koji se oblanjavaše oko Krstovih leđa. — Broji se moj; da je moje žene, znam posigurno; a ko zna, ko ga je gradio... našali se Krsto. — Valaj je nalik na te k’o da si ga pljunuo.Đavo od đavola.Hod’ amo, vlašino!... odudari Omer-aga šalom na šalu i prihvati Bogdana pa ga sjede na krilo i stade milušiti smežuranim rukama i sijedim nakostriješenim brcima. Mališan se strese i naježi od Omerovih dugih vlasi, namrči se, ote i uteče babi Rosni iz starčeva krila.I samo se onda usudi vratiti, kad mu je aga pokaza bijelu krupu pešćeša na dlan. — Davno se kazalo: čo’jek sreću ne stiže, ako je ne srete.A sreća nije k’o leptir, te da ga čo’jek kapom goni i ulovi.I sami Bog zna, đe je kome nafaka zapisata.Nijesu tek onako rekli: da čo’jek sedam puta za svog života more steć’ i rasteć’.Đe si se ti rodio, đe l’ odrast’o, kudijena te nije đavo nosio i šta sve nije s tobom bilo, pa vidi ti de: Bog se smilov’o na tvoje muke i okrenuo dobro srce onog starca Živalja — Bog da mu dušu prosti! — te te usinio i usrećio i nafaku svoga rođenog đeteta vez’o za tvoj talih.A, što oči vide, tvoja je vođekana baš po tabijatu.Ja mnim, e je sve ovo tvoje... mudrovaše stari Omer, i pokaza rukom i čibukom na kuću, potkutnjicu, voćnjake i čitluke uokolo. — Moje i božije sad za sad, dokle ga pe otmu Švabe i đavoli!.. potvrdi Krsto, trljajući često zadlankom. Omer-aga jeknu na te posljednje riječi, zavrće glavom i duboko poteže iz bijelog trešnjeva čibuka.Na to se umiješa i stara Rosna u razgovor: — Bogme, i nema ništa bez božijeg suđenja.Jer ono što je kome gorje zapisato, mora mu se desit’ dolje — pa da će ne znam što bit’.Dva jareta okozi jedna ista koza; gazda ih jednog dana proda na pazar; jedan ih trgovac kupi, a jedan kasapin zakolje.Pa jednom od njih ode čapra na doboš, te u nju dobošar bubnja i udara maljicima k’o pratljačom po kaljavom gunju.A drugome koža jaretina dospije za povez na koricama od ’vanđelija, te je ljudi celivaju k’o svetinju.A oboje jedna majka rodila, Jedna sisa dojila, i jedna trava gojila.Eto što ti je sudbina... — Kismet! kismet!.. potvrdiše i Omer I Mujo, ispijajući kafu iz fildžana. Utoliko čobani najaviše stoku.Kozje i ovče brave, predvođene najamnikom čobaninom s diplama u ruci, jednim ovnom s vilastim rogovima i čaktarom o neostriženom vratu i jednim srđilom jarcem s čakalicom o grlu, spratiše u tor; goveda opet u pojatu; a mlad, koju najavi prikladna Milica, u kotac. Prilazeći kući, Milici se zaustaviše oči na gostima; zastade, držeći pletivo o vratu; i, čisto ne vjerujući da dobro vidi, ne malo se iznenadi kad je spazi Mujo i skoči pa joj se uputi, osmjehujući se i mašući joj sebi.Đevojka mu poleće u zagrljaj i poljubi se s njim kao s bratom, pa pristupi Omeru i poljubi ga u ruku kao oca. — Živa bila i brzo se udomila!Oho-ho, da kršne cure što je narasla, po Bogu brate!Teško ti košu i hambaru od prosaca, Krsto!A kako si mi, pile moje?.. zađe Omer-aga, milujući je kao rođenu kćer. — ’Ajtemote bo u kuću — privrućilo j’ o’đe više!.. ponovo ih ponudi Krsto, na što se gosti pokoriše domaćinovoj želji. Krsto naredi Milici da im rastimari konje, uvede ih u ahar i metne im zobi i sijena; a on Omera i Muja uvede u kulu i namjesti u šikli hodaju, pa navali kafu i rakiju i duvan kačak čak iz Podgorice — zijafet kao za njih a kao od njega. — E, brate, nema jutros nikoga na okrs’ bijeloga svijeta za koga bi mi bilo milije da mi dođe u kuću, no što ste vas dva... zađe Krsto, poslužujući goste rakijom; pa onda otište pričati ukućanima o svemu što mu je dobra Omer-aga i njegov dom učinio. — E, dragi daidža Omer-ago i pobratime Mujo, imate m’ oprostit’ što ću vas za čas ostavit’ dok nešto svršim tu u avliji.A eto vam majke Rosne, pa se razgovarajte, dok ja dođem!...zaučinje Krsto, pa se diže, uze nož iz hodžaklije, đe Gospava poslovaše oko pita i uštipaka, i hode u tor među brave. Tu izabra najdebljega šiljega, izvede ga do pod listru, zakla, odrije, rastavi, pola lubine skresa za kotao, bedrice natače na jedan gvozden a džigerice na ljeskov ražanj.Dozva Milicu te mu pomoga unijeti meso u kujnu; umi se, i opet vrati gostima u gostinsku hodaju. — Tražio bih izum, da mi dopuštite da zovnem tri dobra prijatelja iz komšiluka da se porazgovaramo i iskapimo koju zajedno.Dobri su ljudi, a znam da će im bit’ drago da se poznaju s vami... zađe Krsto, stojeći i obraćajući se Omer-agi. — Zov’ ih, džanum!Ko gođ je, biva, prijatelj tebi — prijatelj j’ i meni.Ne more drukčije bit’.A ko su ti ti?.. zapita Omer. — Pop Trišo, učitelj Jovo i... začudićeš se kad ti kažem trećega.To je neki Joso Latinin; višeg dušmanina poslije Alije Kane nijesam im’o, — ama ga smela svoja krv a nesreća okrenula na pravi put, te se pomirio i okumio sa mnom; i, vjeruj Boga, danas boljega prijatelja, ako će bit’ i latinin, osven tebe i tvoje kuće, nemam u svoj Bosni i Hercegovini.Sad ako velite da ih zovnem... zateže Krsto. — Zovi! zovi, po Bogu bracka!Kako da ne!.. povikaše u jedan glas i otac i sin. Krsto poruči po njih da mu dođu na ručak.Malo po ne bi, dok evo ti prvo popa i učitelja pa onda Josa.Pop je čovjek od svojih šeset godina; krlja od onih starih Srba, što je u svoje vrijeme svoju vjeru znao i sabljom braniti isto onako kao što je sad krstom i riječju zaštićava.Sijed, zgrežbana lica, crnpurast, počađele brade do pola prsiju, jake kosti i još držeći.Na njemu od odijela neke stare suknene mantije, na glavi mu pljosnata i već umacupata čita, a na nogama opanci.Učitelj je momak u najboljem jeku, blijed, žoljav, plav, bistra oka, ođeven pod a la franco, posi štap i češće kašljuca.A Josa već i znamo — to ti je starac kao da si ga od bukve odvalio; krepak i snažan, i, rekao bi, ništa sad nije stariji no nazad deset godina. Kako uđoše i nazvaše Boga, domaćin ih prikaza gostima a ove njima i namjesti da sjedu pored njih.Pa viknu pa mlađe te doniješe rakiju. — Pa kako tamo, kako narod na te strane?.. zapitaće pop Triše Omer-agu do sebe, prihvatajući od Krsta čašu s rakijom i pribirajući se da nazdravi. — Bogme, brate, nikako.Jednom riječi: sve pokrepa od gladi.Pritisla rđa, pa niti more, džanum, da se živi niti da se mre!.. — A kako se slažu naši i vaši?.. dodade učitelj, ispivši rakiju i otirući se vezenim rupcem. — Nikad bolje.K’o, br’te, zbližila muka i nevolja ljuta, i k’o kad zna svak — ta nije mu vrana mozak popila, da mi gorega katila od „A-usturi-je“ nemamo, — pa se zaboravile stare rane i sve obislo jedno oko drugoga k’o u stari zeman kad smo jedne vjere i zakona bili.Ama vlada i jopeta, biva, radi sa sve deset nokata neće li nas kako zavadit’: te na jednu stranu pušta agama mah i podgovara ih da pritješnjuju kmetove, te na drugu stranu podarakava čipčije da s’ otimlju od aga i ne daju haka.Misli, džanum, tamo-ona, da lovi po mutnoj vodi.Kami da joj je u-vrh perčina!Zdrav si mi, pope!... i Omer-aga se kucnu s popom čašom o čašu, i ispiše ih u kap u jedan mah. — A šta s’ ono bješe čulo, k’o da je nakva pobuna tamoka među vami?To nekakvi se aginski čardaci gore, to žito se s guvana krade, to kmetovi biju age tojagama i gone ih s čitluka, to... ne znam, trista nakvih čudesa doprije do naših uši otud s vaših banada.Rad bih bio znat’, koliko je laži a koliko istine u tome, i koliko je svit onako pa svoju prekrojio i izdevent’o dok je taj haber do nas doš’o.... zapita Joso preko čibuka. — Pola j’ istine a pola laži i tu k’o u svemu... zaučinje Mujo iskraj njega. — I čardaci su paljeni, i guvna su štećena, i age su zlostavljane, biva, ali i tu je prs’ vladin k’o i svudije.Čardake su nam palili i guvna štetili salte preobučeni džandari noću.K’o hesapili su, džanum: daj-to na ovi način nećemo li kako zavadit’ muslomane i hrišćane, pošto će svak držat’ posigurno da to kmetovi čine štetu agama, a za nas se niko ni sjetiti neće.A, do duše, bila su i nekolika slučaja da su i čipčije gonili age iz svojijeh kuća i s čitluka; ama i tu je vlada umočila svoje nokte.Jer, ili je aga bio rđav čo’jek i vladina prišipetlja pa je činio zulum, te se siromah kmet hoćeš-nećeš mor’o dić’ protiv njega; ili je jopeta kmet bio kakva pogan i vladinovac, pa je, natutekan od ispostave i prije’stojnika, udario na svog agu i okrenuo kako ne valja.K’o što vidite, to je sve zapržilo vladino maslo; ama joj, beli, neće izać’ za rukom.Vidi, biva, svijet na što je krenula, pa j’ i ne sluša više no malj ćuskiju.Ta nije niko mahnit da lomi glavu za tuđ ćeif!... — Ama i za nekakve se hajduke tamo među vama bješe nulo u nas.Šta je,... koji je to đavo?.. zaučinje učitelj, savijajući cigar. — Kakvi hajduci i drkalice!... dočeka Mujo: — Kamo sreće da su hajduci!No i to je vladina majstorija.Boji ti se Hercegovine k’o žive vatre; naročito sad, otkako joj se unutra kuća zapalila te hoće Madžar Švabu a Švabo Madžaru da oba oka iskopa.Pa bi rada da sve opasnije ljude i glavare stisne za ranije u šaku i obezglavi nam narod.Zato j’ i preobukla toboš pod crnogorsku nekolika džandara i pušćala ih kroz nevesinjske planine, da, biva, hajdukuju i da se ujavljuju najsumnjivijim ljudima, pa pošto ih oni prime i ako im uzdaju brašnjenik, da ih ti vajni „hajduci,“ k’o jatake, dostave vladi, te da ih ona pozatvara, i tako za vremena ščepa guju za vrat.Matrak joj za to u nos!Ne znamo, biva, mi njene marifetluke!... — E, braćo, koje je gradove i koju je tvrđu ova peksina carevina izgradila ovudijena oko Sarajeva — faljetna ruko božija!Koža mi se naježila, gledajući ono čudo.Hesapio sam, biva, da toga belaja nema niđe k’o oko našega Mostara.Jer oko njega nema niđe brda ja glavice, a da s’ u nj, pasji zakon, nije ukop’o i zameterizio s vojskom i topovima.Bogme, opas’o Mostar i okolinu željeznijem obručem — jadno ti Sveti Jovan cara Dukljanina pod Vezirovijem Mostom, što pričaju.A tako Trebinje, Nevesinje, Gacko, Foču, Bileću, Stolac, pa sve eno čak, boga ti, do Pljevalja i Prijepolja, Kad ’vamo, a ono po Bosni, a naročito oko Sarajeva, još i gore.I, bilaj, sve sam se do jutros nad’o: da more kad-tad od nas nešto bit’; ama, kad sam jutros izbio navrh Romanije te pogled’o put Sarajeva i vidio ono čudo od ćesarske hrke i sile, dina mi sam okunjio brke i nešto me uledilo posred srca.Daće Bog da od nas išta bidne!... uzdahnu stari Omer-aga, i potuni ijetkim i boničkim pogledom u serdžadu preda se. I zbilja ta primjedba unese sjetu među sve ovdje.Svima bi teško, svima se savi muka na srce pred tim faktom, i sve se zakari. Mujo stište šake, đipi pa noge i, zakrvavivši očima, prvi prekide tu tešku, olovnu, ropsku tišinu: — Oh, majku im švapsku i oca papinskoga... da bi li!Da mi je salte bombe i dinamida — koliko mi treba — jadan ti sam!...pa da pasju vjeru i krmski soj dižem u oblake, nek’ su malo visočije: te da sahire i otudijena nadziravaju raju po Bosni i Hercegovini!Ah, da mi j’ okle gođ dobavit’ bombe i dinamid, pit’o b’ ih ja: pomažu l’ im što gođ tvrđe i gradovi, na koje su milijune otete od naroda poharčili.Da-bog-da im ostanuli pusti k’o što i hoće za njihovom glavom, ako-bog-da!...No se, džanum, ne mogu iščudit’ ovijem naučenjacima: šta rade više, što ne izrade i usavrše one „balune“ što lete pod oblake; pa da ovu tirjansku cimirotiju ozgo u glavu tučemo i gorimo ćezapom, k’o zmije — Bog joj jaki sudio po zasluzi i zaradi, da-bog-da!... — Da Bog da!... povikaše skrušeno svi.Hrišćani podigoše kape a muhamedanci upriješe očima u nebo. — Ručak je stas’o i vet sam ga postavila,.. javi Gospava Krstu s vrata, a ovaj se obrati gostima: — Hajdemo-te, braćo, da što založimo.Bogme, što je Bog d’o a sreća nanijela!.. I svi se digoše i uđoše u trpezariju, đe ih na sniskim okruglim orahovim sinijama, pušeći se i mirišući, čekaše vruće jelo.Posijedaše s prekrštenim nogama po prostrtim dušecima sve po redu i po starešinstvu: u začelju pop, do njega s desna Omer-aga a s lijeva Joso, do ovog Mujo, do Omera učitelj Jovo, a na-dno sofre domaćin.Pošto iskapiše još po jednu prepečenicu, prihvatiše se jela.Sofra je bila obilata — po naški: čorba sa pšenišnom pogačom, pa kuhano meso, pa pečenje, pa pite i priganice, pa cicvara, gruševina, kisjelo mlijeko i sir i kajmak — šta je ko htio.Za ručkom je domaćin od pijća služio hrišćanima vino a muslomanima medovinu. U početku se ručka malo govorilo, u sredini više, a pri svršetku, pošto im i pijće pročisti grla, živnu i razgovor. — Ama ne pitam vas, jer me nekud stid i teško mi je, pošto ste od druge vjere — ama hoću svakako, jer vjera ne čini čo’jeka no čo-’jek vjeru,... da, ne pitam vas (a oprostite!): kako sad naši u Mostaru s vladikom?.... zađe pop gledajući na Omer-agu. Na to će mu ovaj preko zalogaja ozbiljno i saosjećajmo: — Bogme, br’te, ne valja.Uljeg’o vladici đavo pod kožu, te s’ odmetnuo od svoga stada i priljubio uz nevjerničke madžarije, pa radi kako mu iz Beča komanduju.A narod, k’o narod — ne benda ti danas ni za careve ni patrike, a kamo li za kojekoga, džanum!Pa mu jedanput okrenuo leđa — to pas proš’o kroz Mostar, to vladika Serafim: niko mu ni mukaet.Niti, biva, ko od vašijeh tamo ide u crkvu đe j’ on, niti mu prima svještenike u kuću, niti se krštava niti vjenčava.Ima đece od sedam godina da nijesu krštena, a ko se vjenčava ide u Blagaj kod nekog starog i poštenog popa Koja za blagoslov.Onomadne su, valaj, baš ispred šta ćemo mi krenut’ ’vamo, ukopali pokojnog serdara Mijata; cio mu se Mostar, i naši i vaši, skrk’o na sprovod, — ama nit’ je bilo popa ni đakona da mu prelije grob.Tako je, vele, serdar pri smrti naredio, da ga, biva, bez „švapskog“ opijela sahrane.I, pošto su mu dvojica-trojica očatili „slovo,“ ondar su ga spušćali u raku, a cio narod iz jednoga glasa otpjev’o u tri put’ ono vaše „vječnaja pamjat,“ kako li se kaže — i potaman.Ne valja, džanum, ta’ omraza fižlina, ne valja.A to je vladi dobro došlo.Njen Štadler i Buconja od te stvari nemaju nikakve milije na dunjaluku.Ne valja pos’o, ne valja!... — Ne valja, ja kako!Okle će valjat’?!... jeknu časni otac Triše, i duboko se zamisli. — Crkva nas je nekad sačuvala od tuđina, a danas nas crkva prodaje tuđinu!... uzdahnu učitelj, na dodade: — Ta j’ ista nesreća do skoro bila i među nama ovdje u Sarajevu.Kalaj, ljut na predsjednika sarajevske crkveno-školske opštine: što j’ otiš’o sa srpskom deputacijom u Beč da se žali ćesaru na ugnjetavanje našeg naroda u našoj zemlji, u zdogovoru s mitropolitom Mandićem otme od opštine crkvene ključeve, obi kasu i pokupi novac.A narod se na to odbi i od mitropolita i od crkve u kojoj on služi.I za tri mjeseca su Srbi iz Sarajeva dolazili ovdje u Sokolac kod tog istog popa Triša, da ih vjenčava, pričešćuje, krštava i sahranjuje.Jedva se nekako taj đavo smiri, da nam se ne smiju dušmani ispod brka, i da ne oblijeću i gaču oko nas trapiste i jezuite, k’o gavranovi oko strvine...No je li, boga ti — kako sad vi s vašim vakufima i mejtefima, a već za Šerijat vas i ne pitam?... — Valaj, gotovo isto k’o i vi s vašijem popovima i školama.Istina, ljoknuli smo vladu da nam se toliko ne miješa u mejtefe; ama nam je vakufska dobra strpala poda se, pa nam harči pare a ni pitat’ je ne smijemo: kud ih dijeva.Šerijat jopeta, džanum, stavila pod svoje makaze, pa kroji kako joj je drago; prima u nj koga hoće, a ćera koga joj se svidi.Spolja g’ ukrašava, da svijet vidi: kako se toboš stara za nas; a unutra vršlja i pretapa našu đecu u svoje ljude i od dana gradi noć, kako to salte ona umije.Bogu platila!... odgovori Mujo, ispivši čašu medovine i spremajući se da savije cigar i zapali. Domaćica priđe te pokupi kašike i komade hljeba, i diže prazne sude pa onda siniju s mrvama i kostima.Milica unese leđen vode, škip, sapun i peškir, i posu ljudima te se izumivaše i otriješe.A za tim stara Rosna unese ibrik kafe i posluži goste.Krsto pridade duvana, i eglen živnu i razveze se — kao poslije dobra objeda a uz dobro vino, medovinu i kafu. — A kudije ste došli?Ja mnim tom novom željeznicom?... zapitaće pop Omer-agu, primajući to treću kafu u fildžanu iz Rosninih ruku. — Bože sačuvaj!No na Kasabu, pa pr’o Morina i Ivan-planine sve starijem putem, kudijena su mi, biva, i đedovi za Travnik vezirima hodili u stari zeman... odgovori Omer ponosito, srčući kafu i puštajući kroz nos i usta dva debela mlaza plavičastog i kudravog duvanskog dima. — Na konjima?... — Ja!.. — A zašto nijeste išli željeznicom?... uleće se učitelj. — Ne šće stari, za živu glavu.Ne bi t’ on putov’o na toj „švapskoj kobili“, pa da bi mu tri najbolja careva grada poklonio... osmjehnu se Mujo. — Jok, valaj!Još ondar, džanum, kad su Švabe došle u našu zemlju da sude, Bogu sam jemin učinio: da od mene, osvem što mi otmu silom na sramotu, nikakva haira neće imati.Da sam ikako smio i mog’o — no mi, pusto, ž’o bestregat’ onaki temelj i ostavit’ đecu bez ništa — ne b’ im, bilaj, iziš’o pred tog njihova kraljevića što ide sadekana ’vamoka, pa da bi ne znam što bilo!... odsiječe Omer-aga, malo i zagrijan. — A!.. zaučinje učitelj: — To ste vi dakle došli amo kao deputat za doček prestolonaslednika Rudolfa,.. je l’ te?... Omer potvrdi glavom da je tako, pa dodade: — Znaš, br’te, koja je.Bira me, po đavolu, pleme, a beli pr’o moje volje, za muktara svake godine.Pa sam, k’o muktar, i mor’o po svaki način: ili, biva, ić’ u Sarajevo pred toga ćesarevića ili selit’ iz ove zemlje.A i Mujo se uželio pobratima Krsta, te ti mi oba ’vamokana — ja šta ćemo?Sila Boga ne moli!... — Pa neka ste, čojče!I dobro nam došli!Da-bog-da nam taki vazde dolazili!No se bojim, e nijesmo s vas... laskaše mu Rosna, kupeći prazne fildžane ispred gostiju i mećući ih pa tabaku. — A misliš li ti, Krsto, prosjutra u Sarajevo na doček toga novog i visokog musafira?... zapita pop domaćina. — Mislio sam da ne idem nikako, i ako su mi onomadne gorje u kasarni strogo naredili da s’ opremim i idem.Učinio bih se bolesan, pa konj mari!Ali, pošto je naljeg’o amidža, ići ću — ja šta ću?... zađe Krsto.— Fala Bogu, ljudi, svašta li se čuje za toga ćesarevića Rudolfa što nam sa srećom dodi sad!Kažu, da je suviše ponešen za našijem ljudima, i da, mimo sve narode u državi svoga oca, najvoli — Srbe.Vele, e neće nikako drugojače da zbori do naški, i da nosi samo staro dušanovsko odijelo: crven kaftan sa zlatnijem širitima poprečke, mavene čakšire, čizme od crvenog sahtijana, i na glavi samur-kalpak i čekrk-čelenku... zapriča pop, šmrčući burmut s dlana i spremajući se da kihne. — I ja sam, vala’, to čuo... nastavi Joso. — I još i to, kako mu j’ oni stari grivo od očurine branio da iđe ’vamoka među nas, pa se njih dva sporičkali zbog toga te dobro; i kako je na-zor i ćesaru i njegovijem lalama i vezirima doš’o u Bosnu, da vidi šta s’ i ’vamo radi.Neko mi reče, kako ć’ on, kad nastane i sjede na ćaćin pristo, dati svima narodima i virama „svaku pravu“, a osobito nami; i kako će primit’ srpsku viru i proglasit’ se salte za „srpskoga cara“.Posprdnu se neko tako, ama ne mogu virovat’ da išta ima od toga.Švabo je to, brate si moj; a koga je zmija klala i gušterice se boji!... — Da-bog-da, brate, da b’ i tako bilo, kad nije bolje!No mi se čini, da se brez krvi ne dobija „prava“ u ovoj zemlji, da bez naškog znoja nema soja, i da nema za nas cara osim kosti Nemanjića.Više je mlijeka od jedne naše krave no od stotinu tuđije’ volova.A-a, crna kapa zla biljega.Što vidi ovca ležeći nije daleko.Te i to.Viđu ja što viđu!... mudrovaše sneveseljen Krsto. Učitelj se zasmija i dodade: — Besposlen, braćo, svijet pa naguđuje.Babi se snilo što joj je milo.A i ove vladine prišipetlje proturaju po narodu laži k’o pljevu — samo da b’ im mi toga silom gosta što bolje dočekali i primili, te da se oni iz Beča pokažu i pohvale pred Evropom: kako sanćim uživaju ljubav i povjerenje paše.I ja sam čuo za toga jedinoga u ćesara sina, kako se najozbiljnije nosi namjerom da u svoje vrijeme uzme titulu „slavensko-madžarskog“ mjesto „austro-madžarskog“ cara.Idemo da vidimo.A neko mi priča još i ovo o njemu.On je, znate, proputov’o svu carevinu unakrst.Vrativši se najzad s puta, dovede pred oca tri konja; jedan je bio strašno debeo da se jedva kret’o od pretljine, drugi osrednje ugojen ama divno otimaren, a treći mršav da se jedva drž’o na nogama.Pa, kad ga je ćesar zapit’o: „Šta si mi, sine, donio s puta; šta si zapazio, a šta naučno?“ on mu pokaz’o ta tri konja i odgovorio: „Onaj debeli si ti, onaj orahćeni tvoji činovnici, a onaj mršavi tvoj narod.“ Vele, e se na to car toliko rasrdio, da g’ umalo nije ubio.No svedno; ako nije tada, a on će drugi put posigurno — samo ako j’ istina da mu je sin taki k’o što pričaju.No mi se čini da će i tu bit’ ona narodna: bolje ga je iz daleka čuti no iz bliza viđeti... — Nemojte mu, ljudi nazivati oca „carem“, ako Boga znate!Kakav, biva, car i drkalice?!Samo je jedan car na dunjaluku sa stolicom u Stambolu od baba-zemana.Tamo je, džanum, sjedio i svijetom zapovijed’o prvo grčki car Kostadin; pa, kad j’ on nest’o, prešlo carstvo na srpskog cara Nemanjića, a s Nemanjića na turskog Otmanovića — i na njemu j’ i dan danji.On je salte pravi car, a ovo su drugo sve kraljevi i kraljići, knjaževi i knjažići; i što su, biva, zvijezde pri suncu, to su ostali svijetski mulući pri sultanu.Ja ne priznajem drugoga cara do njega, i dok mu čujem havaza na Bosforu, ne bojim se nikoga do boga.A ovi je kraljić u Beču, što ga „ćesarem“ vabe, salte jedan mali činovničić i izmećar silnoga devletlije sa Zlatnoga Roga, i ništa više.Pa j’ ođuturumio i ofukario, lavrnjajući i trošeći na što ljudi ne troše; i davno bi lips’o, biva, od gladi, k’o pas, da mu nije bilo istoga gazi patišaha.No neđe davno po zemanu bila jedna ćesarska odiva u haremu đeda sultanova — to caru, biva, dodi k’o baba oli prambaba..Pa car, k’o car i njegova milos’: žao mu, džanum, da se ugasi svijeća u kući toga sahibije od Beča, pa mu, opako na svojsku, dao Bosnu i Hercegovinu da kupi harač u nju za nekolike godine dok neće li s’ isporavit’.Ko je hesapio da će s’ ova lutoranija zakopat’ u nju, k’o da joj je od devet đedova ostala, i da će nam toliki zulum udarit’.A caru jopeta ž’o da ga ćera, k’o veli: a neka ga još koji dan, neće li se što okrijepit’, a u mene svakako ima zemalja i gradova i odviše.Ma Švabo — pas mu se pasjega mesa napotez’o! — mjesto da prizna carsku milos’ i da se sam sjeti obraza pa jednog dana hode iz ove zemlje, on sve bezobrazni’ i gori.A, valaj i bilaj, da zna car šta on o’đekana radi, ne bi g’ u ovoj zemlji svrstov’o dvades’ i četiri sata!No ne more sve znat’, ako će bit’ i car.A za najgore je to, što mu se ni prić’ ne more od hiljadu zabita i pridvorica što su oko njega.Jer da nije toliko mnogo svetaca, Bog bi vazde bio dobar... razlagaše Omer. Mujo pogleda na Krsta, zacrvenje se, pa da pukne od smijeha: — Batali, babo, boga ti!Takijem, biva, lakardijama nema mjesta kad dođu vile do očiju a luč do nokata dogori.Prevali zemlju, hvaleći Stambol i padišu, a po srijedi nama nikakve fajde od njega više no od krtice zecu; niti ti s’ on sadekana više pita Bosnom i Hercegovinom no pjan s gaćama, i ako se brojimo njegovijem podajnicima.No, tako ti turske vjere, jami taki eglen, da ti se đeca ne smiju u šaku!.. Omer-agi bi teško, namrki se na sina, nakostriješi se i pogledom izmjeri svoj bojali čibuk.Krsto opazi šta se u njemu kuva, pa pohita da zabašuri stvar, i okrenu razgovor na drugu stranu: — A kome su još kod vas tamo u Hercegovini naredili da ide pred ćesareva sipa?... Mujo se sjeti na što Krsto nišani i zatura razgovor, pa mu istrča na susret s odgovorom: — Bogme, brate, hesapim isto k’o i ovudijena: svijem vladikama, muftijama, muktarima, igumanima, knezovima prije’sjednicima, i viđenijim gazdama i prvacima iz naroda.Ispod Veleži je, osven staroga, još određen i Alija Kapa.Njega j’ okružnik po tri puta zvao kod sebe u Mostar; i, vele, dao mu da na njemačkom nauči nekakav govor čim će pozdravit’ ćesareva sina ispred sviju nas na štaciji u Sarajevu, kad prima... — Oh, majku mu izdajničku, đe će nam nos otkinut’!... jeknu Krsto i zavrće glavom: — Tako ti je to — bilo brljavo, bilo mrljavo, reda ti je trpjet’ i durat’.Dokle, Gospode?!.. Omer-aga se nasloni na šilte i stade zijevati.Sama mu se ruke opusti na krilo, i čibuk mu pade na pod.Zakunja, sklopi kapke — osvoji ga drijem.Popa takođe. — E, pa hajte, ljudi, da iđemo!Vrime je vet.Brat domaćin se postar’o te nas ugostio k’o na Božić ujutru — i fala mu!Sad treba i mi da ostavimo čeljad da počinu, a bogme i ove dobre jabance da s’ odmore malo.Kume Krsto, tako ti našega kumstva — dovedi mi doveče ove prijatelje kući, bogme koliko imamo da se stimamo!.. zavika Joso, i diže se da ide. Pop i učitelj takođe. — A kod mene sjutra u jutru svratite na rakiju!... nastavi učitelj, gledajući na Muja i Krsta. — A kod mene sjutra veče na večeru!.. dodade pop. — Oho-ho, pa to je najbolje i da ne iđemo iz Sokoca nikad i nikud!Niđe, biva, bolje no vođekana... našali se Mujo. Utoliko se i Omer-aga prenu, pribra i diže na noge, te isprati domaćinove komšije do vrata.Tu se rukovaše i pozdraviše sa: zbogom, do viđenja, i u dobri čas!.. pa Sokočani hodoše svojim kućama, a Krsto se s Omerom i Mujom vrati u kulu.Naredi ženi te im prostrije da spavaju a Milici te ih izu; i kroz čerek sata umorni otac i sin su hrkali pod jednim guberom a na jednom dušeku jedan pored drugoga u gostinskoj sobi u kući Krsta Bogdanova. Probavivši još dva dana u Sokocu kod Krsta i po gozbama čas kod Josa, čas kod popa Triša, a čas kod učitelja Jova, trećega dana zorom Omer-aga i Mujo s Krstom i Josom pojašu bijesne paripe, pa ošinu niz Romaniju put bijeloga Sarajeva. Putem pod teškim utiscima od okolnosti i okolnih tvrđava Joso, Mujo i Krsto se zavjetuju, da će, dok god im bude para kucala čim — svačim stajati na braniku časti i svoje domovine od svega i svakoga; Mujo se i Joso zdogovore, da gledaju te ovom zgodom naprave čitavi rusvaj u bosanskoj prestonici; a Krstu ispade za rukom da obrlati Omer-agu, da stane na put Ali-efendiji Kapi i njegovoj ulozi pred ćesarovićem Rudolfom. — Zar, bon ne bio!.. tutkaše ga Krsto, jašući naporedo: — da dopuštiš da nas sjutra ono skovinče od onog peksinoga Kape bruka pred svijetom?Zar ispred svije’ pas i vas starije’ krlja i batonja, kućića i hodžakovića, što je svaki prosuo po badanj dušmanske krvi za ovi kamen, da jedan krmeljavi i politi Ali-splačina izbaci nogu i ponese aferim?Ni po što!Šta ti ja znam — kako j’ oni čafkun učio nekakve švapske škole i čatio knjige koje Boga nemaju — a vet i znaš da on i krmetinu jede, i vino pije i avdes ne uzimlje i s latinima bekrija — može nas... koji je Bog jedan... sve i polatinit’ i polutorapit’ tamo pred kraljevskijem sinom, a da mi o tome ništa i ne znamo!Jer ko ti zna, šta ć’ oni između sebe prkendat’ i ugovarat’.Pa neka b’ ih đavo nosio u njegove grede, no se sve može o našu glavu razbit’ — k’o što i hoće!Đavoli su ljudi danas, moj brate, pa su i njih pretekli!No ne daj, da nam Kapa poligaća kida nos izmeđ’ oči i pljuje u obraz pred mulućima, i da ti pogan otima mah, dok mo’š micat’!A ima ti i po kome doć’ i od kuće ti je, ti da govoriš kako znaš i hoćeš; i mo’š spriječit’ ono grdilo i to olako — salte ako ti basta!... Omer-aga je pažljivo saslušao Krstov nagovor; namrkio se; uzdahnuo uz oprućeni šareni takumli čibuk nekolika puta te duboko; i, ječeći na mahove, otpuhujući kroz brke, opljuckujući i mašući glavom, davao vidna znaka i poznaka, da su mu se u ponosito aginsko srce duboko zarezali Krstovi pošteni razlozi, mudre primjedbe i neodoljivi podstrek. U tom razgovoru primaše Sarajevu i nadriješe kroz nove asfaltirane ulice.Visoke i lijepe novopodignute građevine, regulisana Miljacka s divnim kejem, tramvaji, električni fenjeri, ekipaži i velosipedi, žandarmi i vojska, nepoznati tipovi, šetnja uskogaća s damama ispod ruka, fabrike s tankim veoma visokim dimnjacima — za koje Omer izdaleka sprva mišljaše da su nekakve nove džamije, i tuđi jezici koje ne razumijaše, sve to trže Omer-agu iz dubokih i čudnih misli koje mu se po glavi vrzahu, i sve to uplivisa na nj i njegovu rastuženu dušu i zamorenu snagu tako kao da ga je ko pod buk ispod mlinskog badnja bacio.Srce ga zabolje i uhvati mu se nesvijest.U malo s konja ne nade.Još kad dvojici-trojici gredom po običaju nazva Boga, a ovi, ne razumjevši ga, ne samo da mu ga ne prihvatiše no mu se i u brk nasmijaše i na svom mu se jeziku nešto podrugnuše u njegovoj rođenoj zemlji, ne moga se uzdržati a da ne cikne kao ranjen jelen: — Sarajevo, vatrom izgorelo!Hej, davori od sve Bosne glavo!..Šta si danas dočekalo, tužno Sarajevo, da po tebi Švaba i Žuđeli sude i da mi u tebi niko ni Boga naški i ljudski n’ umije prihvatit’!..Da-Bog-da se džombosalo hiljadu lakata prije po što te moje oči drugi put u takom stanju viđele!.. Ne malo se naši Hercegovci začudiše, kad zađoše u glavnu ulicu i viđeše čitava dva reda direka okićenih lišćem i vijencima, i triumfalne kapije s crno-žutim barjacima, kakvi se i po svim kućama lepršahu.Kroz užasan žagor, grdnu svjetinu i komešanje jedva prodriješe do Crkvenog Hana.Tu se odmoriše, očistiše od prašine, okrijepiše i noćiše. Sjutra-dan se zorom dignu na noge, obuku što ljepše mogu, izvijeste đe im valja ići, i u veličanstvenoj zgradi Belediji, po vladinoj naredbi i uputu, Krsto i Omer-aga se pridruže deputaciji za doček visokog gosta.Tu im se dade naputak za sve šta im valja raditi i strogo zaprijeti da ne bi koji mimo propis i naredbu što učinio.Joso pak i Mujo se izgubiše u masu, koja se bijaše načetala po trotoarima iza leđa od dva debela i dugačka, dugačka koliko i sva ulica, špalira pješadije, artiljerije i konjice.Sredinom pak ulice šetukahu žandarmi pješaci, i kaskahu pa svojim ugojenim konjima žandarmi konjanici. A, kad dođe vrijeme, narodna šarena deputacija od hiljadu ljudi u hiljadu raznih odijela i s hiljadu raznih pojmova a s jednim jadima na srcu, krenu se između špalira put željezničke stanice.Omer-aga i Krsto u njoj.Na peronu se deputati uvrstaše i uparadiše sve po redu i starešinstvu, kako to švapska gospoda divno umijahu udesiti.Nekako Omer i Krsto dođoše jedan do drugoga, a Ali-efendija Kapa iskoči ispred sviju kao general pred hordijom. Boga mi, popričekaše oko jedno po sata; dok opaziše, đe se iz daleka pramen magle zapođede, a iz magle niče konjaniče — prvo jedan, pa drugi, pa čitav odred na konjima.To bješe žandarmska konjička izvidnica pored pruge.Najzad zazvižda i carski voz, pa se, baš kao havet, pojavi; a u njemu on — prestolonasljednik od Beča ćesara.Voz stade, a uzvišeni posjetilac, bajonetima uzdignuti polubog, pokaza se u potpunom svom ornatu na vratima prvog iskićenog vagona. I, kako topovi, sto i jedan, sa sedam tvrđava okolo, zapucaše, tako i sva srca življe zakucaše.Ta za Boga — carski je sin tu!Švapsku gospodu obuze milje, drhat i uzbuđenje.A jadnim Bosancima i Hercegovcima dođe duša u nos: ta dokle će se sudbina njima titrati i savijati im leđa pred kojekim iz bijelog svijeta, koga niti oni vole ni za svoga priznaju niti on njih razumije! Pošto se skide s kola s raskošno ođevenom svitom, carevića predusrete sarajevski gradonačelnik sa sol-i-hljebom.Deputacija povika u jedan glas: živio!Hrišćani poskidaše kape, a muslomani učiniše temena.I Ali-efendija se utoliko otrsi prvog straha i smušenosti, uskomeša se na mjestu kao da tabana snijeg, i, potkrijepljen nadom na obećani orden, naroguši se na pozdrav.Na to Krsto gurnu laktom Omer-agu.Ovaj pritrča pa ćušnu Aliju ispred sebe, razrogači oči, susilno se kucnu šakom u prsi i povika: — U suru, Alija — amidža govori!.. I, presjekavši ga srditim i prezrivim pogledom, istekar se okrenu Rudolfu, isprsi se ponosito, izduži šiju, izdrlji oči, odmjeri čibukom, i otpoče baš jednom kabasto: — E, pa ožđeldum, đetiću, i dobro nam doš’o!Nek’ si nam, valaj, doš’o — bez jarac!Baš hvala Starom, što nam te, biva, posl’o, te da vidiš i naše muke i življenje i što vaši katili rade od nas vođekana!Bilaj, što je viđet’ — bolji ćeš bit’ od oca.Mašalah, mašalah, kršna momka — baš k’o da j’ od naše krvi; nikad ne bi rek’o e si švapče!Valaj nam je milo, što vidimo e nam j’ im’o ko doć’; a, ešhedu-bilaj, i ti s’ im’o kome doć’ i koga nać’!... Pri tom se dernu ponosito šakom u prsi, pa onda potapša carevića po ramenima i produži: — Pa je li, džanum, kad ćete vi iz ove zemlje?Jesi li ti, našljedniče „Rundove“, doš’o da nam kažeš: e je vakat da prtljate otkud ste i došli — a?Zar vam nije sultan i Jevropa dala izum salte na tri godine da ste vođekana; pa eve đe prođe i deset, a vi jednako tu đe ste?!Valaj ste nam se vet svijem, biva, popeli za vrat, i više vas ne moremo gledat’ no krv oli vješala.No Bog ti d’o, kaži ti onom tvom Starom, nek’ miče ovu skotadiju između nas za ranije, jer će mu bit’ ljevše — dok ga teži i gori jadi od smrti nijesu snašli, pa neće znat’ kud će s’ okretat’!..To ti je naš pozdrav i poruka od naroda sve tri vjere!... Članovi bosanske vlade u carevićevoj pratnji pocrnjeli kao glavnje od ijeda pa da propanu u zemlju od muke.Prvi se pribra generalisim bosanske vojske, ćoravi baron Apel, priđe Rudolfu i tobož mu prevede na njemački: kako to starac dava izraza svojoj neopisanoj radosti što vidi carskog sina u svojoj zemlji; kako ga moli da kaže caru, njegovu roditelju, da mu je narod veoma zahvalan za sva dobra koja mu je njegova uprava donijela i da mu je odan i vjeran do beskonačnosti, — te da, prema tome, i ne želi promjene ni boljeg cara! — Gut!Gut!... prihvati ushićen prestolonasljednik, i s osmijehom pa usnama pruži veselo ruku starom Omer-agi, pa onda redom svima deputircima. Omer izdrlji oči kao vuk na mećavi, škrgutnu zubima pogleda na svoj dugački bojali čibuk pod ćurkom, i promrmlja sam za sebe: — Valaj, da nijesi adžamija i kraljev sin i da mi nijesi u kuću doš’o, beli bih te razvuk’o ovijem šarunom preko lopatica — da ti više nikad ne pane na um da dođeš u Bosnu te da pravovjerne gućkaš k’o krmke, krmče i s ocem zajedno i krmski soju nijedan! U tom se i Rudolf izrukova sa svim izaslanstvom.Švapska ga gospoda sprovedoše kroz stanicu na ulicu, đe ga čekahu srebrom okovane kočije, garda, eskadron konjice i špalir vojske i silesija svijeta s obje strane puta pored kuneta.I, uz klicanje žandarma, vojske i „doseljenika iz monarhije“ i uz rastegljive zvuke znatne po svojoj sardanapalskoj sadržini i kompoziciji austrijsko-habsburške himne koju grmljahu tri bande objedared, domaćini ga provedoše u za nj naročito namješteni konak. Među tim ni Joso ni Mujo nijesu sjeđeli zaludu.Zašli po cijelom Sarajevu, pokupili što god više mogli davudžija, i doveli ih pred konak: da se žale careviću na zulume i nepravdu tešku. Rudolf taman sio za ručak s gospodom pozvanom i izabranom; stao raspitivati članove Zemaljske Vlade o narodu i njegovu stanju; ovi mu, naravno, predirali mačka i paprili čorbu kako samo to oni umiju, dok se ispred konaka razleže vika i galama iz hiljade grla: — Carski sine, pomozi nam!...Carski sine, pogledaj nas!...Carski sine, poslušaj pas!Carski sine, izvidi nam jade i nevolju ljutu od zlije’ činovnika tvog oca ćesara.Haj, pomagaj ili posijeci, ako j’ iđe dać’ i mrva ljudske duše i carske krvi u tebi!.. Rulja se zajosa, a pred njom Joso i Mujo baš kao zvonari pred krdom, i nasrnu na lanac soldata, koji stražaraše oko carevićeva dvorca; probi ga i prodrije čak do dvorske kapije.Rudolf se obrati doglavnicima s pitanjem: šta je to?...Na to ga ovi lukavo zamaštrakaše: — Vaše carsko visočajnstvo!Ovaj je puk još primitivan u mnogom čemu; i sad, po svojoj patrijarhalnosti, spješi na ovaj način manifestvovati svoju izrednu radost zbog vaše visoke pohode u njegov zavičaj!... I postaraše se da ga sklope što dublje u šikli hodaje i sarajevskim i persijskim ćilimima što bolje ograde od urokljivih narodnih očiju.Istoga trenutka vojska i policija kundacima i bajonetima i trostrukim kamdžijama raspujdaše bijedne žalioce ispred konaka na stotinu strana — nemilice i neštedimice. — Rudolf još nije bio za sobom ostavio ni za po sata sarajevske tornjeve i munareta, a sarajevske su tavnice već bile dupke pune tužilaca i „izgrednika.“ I, pored sve vještine i finoće, policiji ne bastade prokopkati podstrekače toga narodnog protesta na besavjesnost okupatorske vladavine — jer su se Joso i Mujo već za vremena umjeli skloniti i prikriti u Sokolac.Ali je zato na drugoj strani grdno načeta Omer-agina ćesa; vlada ga kazni s hiljadu forinata globe za onaki pozdrav carevu sinu. Krsto i Joso su dragovoljno primili na se po trećinu globe i ispod ruke pomogli Omer-agu da plati kaznu. Glad — strašna glad; pomor — grdni pomor!Da, u Bosni i Hercegovini i glad i od gladi pomor, usprkos silnim reklamama visoke Zemaljske Vlade preko potkupljenih evropskih pera i novina, usprkos strategijskim džadama i željeznicama po namrštenom licu te unesrećene zemlje, usprkos tolikim letećim dugovima koje usrećiteljka okupatorka tovari na pognutu narodnu grbaču, usprkos jezivoj i groznoj tišini pod policijsko-špijunskim bičem i vojničkom mamuzom, usprkos veleljepnim državnim građevinama, gospodskim vilama i teferičima i tvrdim novopodignutim savremenim zamcima, usprkos tolikim sablažnjivim svetkovinama i proslavljanju mudre Kalajeve uprave, usprkos punim čancima žeženih zlatnika prikupljenih s rajinih ožuljenih dlanova i sasutih u nezajazne austrijske riznice, usprkos samozvanom kultur-tregerskom nadimku jezuitske Ćesarije, usprkos blagoslovima papinih propagatora, i usprkos humanosti i pitomosti današnjega doba!!!.. Ne bi sela u Bosni i Hercegovini đe glad — strašna kao čuma, zla kao ris a grdna kao havet, ne začanga svojim smrtonosnim kandžama.Ne bi porodice na čija vrata ne zakuca i oko čijeg se praga, baš kao bijesna kučka, ne promuva i prišunja.Ne bi groblja u koje ona, kao krvoločna hijena, ne zaštekta i ne nađe svoje žrtve. I glad naćera goloruku, opljačkanu, prezrenu i pretrenu sirotinju raju da se zakopa u crne ledine crne zemlje te kopa korijenje od kozaoca; da, kao bjesomučna, juri po gorama i dubravama te ljušti koru od kljena i bere ljeskovu resu; i da, kao sjenke i utvore, izlazi na kraj careva puta i od onih istih koji je porobiše i ogoliše prosi milostinju.A gojna i narodnom nevoljom užirena vlada postara se te na kozalac udari porezu, za svaki oguljen kljen i očerupanu lijesku napuni tavnicu gladnicama, a prosjake iskraj puta rastjera žandarmskim kamdžijama i kundacima u goru i u vodu!... Već se druga godina namirila da ta satanska trojica — glad, pomor i vlada — bjesuje. Kako ko, ali Sokolac od nje postrada da se nikad više ne podigne.Posrnu izreda sve: i bogat i siromah, i raden i neradin, i sputan i umješan — sve!Pored svakodnevnog skapavanja i tolike sirotinje oko sebe, pa i ono nekoliko malo življih i imućnijih ljudi, kao Krsto, Joso i pop Trišo, prepolovi svoje imanje, pritičući u pomoć i kapom i šakom đe se god može.Nevolja Sokoca i njegovih postradalih žitelja razleže se s Romanije po čitavoj zemlji i svojom nevoljnom strahotom zagluši sve ostale nevolje i strahote u propaloj Tvrtkovini. A ti crni glasi, kao šiba crne savjesti, potresoše i demirli prozore na vilinskoj vili u kitnjastoj Ilidži, i dopriješe do nježnih ušiju fine gospođe Vilme Kalajeve, čuvene bosanske vice-kraljice bez porfire i žazla a s krunom od sedam rogova. I osjetljiva se gospa strese na taki užas; saopšti pridvornim, da joj se sažalilo na tolike patnje sokolačkih mučenika, i riješi se: da im priteče u pomoć.I dobra Vilma potrudi svoje gospodstvo, i sa čitavom svojom satrapskom tevabijom obrete se jednog dana u Sokolac. A, dokle god traje gore Romanije, šum njene šume i zvijuk njenih će vjetrova predavati od usta do usta a od pokoljenja pokoljenju čudnu priču i grdnu posprdicu: da je gospođa Vilma Kalajeva one gladne godine na dvije stotine opražnjelih domova pred sokolačkom žandarmskom kasarnom blagoizvoljela svojeručno pokloniti po jedan simit i paklić duvana!!!Dobročinstvo, za koje je čivutska štampa deset oka mastila potrošila. A po tom bolećiva i razdarušna darovateljka, u pratnji od mlađih oficira i kćeri viđenijih činovnika, zađe kroz narod i zaredi od kuće do kuće kroz Sokolac.Da bi se pokazala što narodskijom i plemenitijom, snishodljivo je stupala u razgovor s odrpanim i mršavim seljacima i seljankama, raspitivala se o vezu i tkanju i lovu na zečeve, i milovala prljavu seljančad. Idući tako, dođe i do stare isprskane i u mahovinu zarasle pravoslavne crkve s prslim i okrnjenim zvonom i nakrivljenim zvonikom od drveta, pored koje u blizini leži ophrbana i ispucala škola s poduprtim bedrama i uloknutim gnjilim krovom — kao bolesna kći uz krevet ranjenog babajka.Tu je dočeka pop Trišo, učitelj Jovo, Joso, knez i još nekolika viđenija seljaka. Zastavši pod jednim hladovitim i granatim javorom, Kalajevica taman zaustila da nešto reče, dok eto ti Krsta; naprtio čitav naramak pelena i jorgovana, pa se onako s gunjcem i pošom umiješa među gospođe i gospodu, baš kao kokot među golubove, te stade razdavati cvijeće ženskima oko sebe.Najzad dođe i do Kalajevice, pa, premjerivši je očima od glave do peta, baci i njoj u ruke jednu ćubu pelena, govoreći: — Na i tebi, stara, pa se zakiti!Ja šta ćeš?... A, kad ga neko od bližih munu i prišapta mu da je to gospođa namjesnikovica, on bržebolje skide saruk s glave pa, po ugledu na švapsku gospodu, pritrča, i, prije no ona moga dati mig pratiocima da ga spriječe, zgrabi je za ruku i svali joj na nju svoj teški bošnjački poljubac. Zatim se napravi glupljim od opanka i bezazlenijim od mačeta; ugnu vrat u ramena i, useknuvši se, otpoče: — Ete, gospo, prošćaji!Ne zna čo’jek puta, pa nije čuda ni što se spotiče ni što zalazi.Te ni ja, ne poznajući tvoje svijetlo lice, naša lijepa kraljice — Bog ti d’o što ti ja želio! — pogriješih i kako ne šćedoh.Imaš oprostit’, ako sam te uvrijedio.A mi smo ti bogme ljudi prosti, brez kakvije’ nautika — što je reći, pa nije ni čuda što s takijem licima n’ umijemo divanit’ nikako do po naški — onako sjekirački.A u nas ti je međ’ ovijem gorama, đe bogme osim nas i divine ništa drugo ne živi niti more dajandisat’, hadet da smo razi svakome ko nam dođe i pređe pr’o praga, pa ma to bio i crni Ciganin.Jer hesapimo, da nam neće ni doć’ niko kome nijesmo u volji; pa zato ko nam gođ doš’o — dobro nam doš’o!Bog ti d’o da i bijele ’čele dočekaš, koje se ti sjećaš nas i naše sirotinje teške!Za Boga, za Boga — kršne nevjeste!Pa i držeća još i sirova,.. koji je Bog jedan — može još devetoro!.. Tepajući joj tako, stade je najednom, opako dekoltiranu, toboš tapšati po obnaženim leđima.Kako je koji put svojim nezgrapnim ručerdama bubnu, tako je svakom odjeknulo kao da udara u doboš.Uz to je stade milušiti po obrazima, po podvoljku i narogušenim polugolim dojkama — da joj je i vrh najtanjeg damara navrh malog prsta lijeve noge jeza poduhvatila a tabane spopao grč. Kalajevica da propane u zemlju od stida i nezgode.Pratnja joj, a naročito dežurni oficiri, da popucaju od muke; niti mogu da gledaju šta, „pudala Posnjak“ radi, niti mogu da ga preduprijede i odstrane.A, da bi se izbavila bijede, namjesnikovica se okrepu popu, pokaza prstom na crkvu i školu i, ma da to nikako u drugoj prilici ne bi učinila, zapita: — Zašto ste dozvolili da tako grohnu te dvije zgrade?Čudim se, da nijesu već opravljene!... Pop uvi vrat u ramena i ne smjede da reče ništa, no pogleda na učitelja; ovaj pogleda na kneza, a knez u zemlju preda se.Na to se istače Krsto i, pokazavši rukom na veliku i vrlo lijepu katoličku crkvu od kamena s crvenim krovom od bakra i visokim tornjem u gotskom stilu i na novu ogromnu „komunalnu školu“ što se nedaleko od njih bjelasaše, reče: — Da je, gospo, srpska crkva u boljem stanju, one latinske onđe ne bi bilo; i da nije one latinske onđe, naša bi bolje izgledala no što izgleda.A što se jopeta tiče škole te nam je ’vaka, tu ima čitava ruka rabote.Ima i osam godina da ovom njenom grohtinjom nije zadovoljan narod; a ima i dvadeset godina da našijem narodom i narodnijem učiteljima i srbastijem predavanjem u njoj nije zadovoljna — vlada!Moj je pokojni punac zavješt’o jedno dobro i bilo bi dovoljno da se ova zgrada naše škole popravi, i ja sam, k’o prije’sjednik crkveno-školske opštine, to stio davno i davno učinit’, — ali mi nije dala vlada.Još, kad nam j’ umro stari učitelj i mi dobavili novog, ovog istoga Jova o’đe, svijetla i čestita vlada nam ga nije šćela potvrdit’ niti mu dat’ dozvole od Petrova-dne čak do Đurđeva-dne da predaje đeci, govoreći: e je on srbijanski agenat, pošto se školov’o u Srbiji, i da ona samo svojijem pitomcima može povjerit’ taka mjesta.I bilo je trista čuda i lomljave, dok je popuštila.Za to je vrijeme ona zidala i ozidala onu svoju komunalnu školu, poslala, „svoga“ učitelja, i nama naredila da šaljemo svoju đecu u nju.Mi odrekosmo.No, da bi nam dohakala, baš ovije’ je dana spremila nekakvu ljekarsku „komensiju“, koja je procijenila e j’ ova naša stara škola — nezdrava.A pošto je, kako ona kaže „sklona padu“, to je izdala naredbu gorje na ispostavu: da nam je, čim se svrše ispiti, obori.Boga mi, ako poćera tako, može svašta bit’!... — Pa što fali toj novoj školi, i što se pako vama kriva da šaljete djecu u nju?.. zaučinje gospođa Vilma, očevidno neraspoložena prema Krstu. — Ono, gospojo, pravo da ti kažem, gledajući je spolja, zapravo joj i nema mane.Što jes’ — jes’!Ama unutra je nekako urokljiva i puna đavola — to je čudo jedno!Bogme svi nečastivi... anatema ih bila!.. što ih gođ ima na okrs’ bijelog svijeta sastaju s’ u njoj od uveče kako zađe sunce pa do zore dok kokotovi ne zapjevaju.To vrište po njoj, to se lome i koprcaju, to vardaju, to... po srcu ih jadi znali! a sve nešto pjevaju baš k’o fratri u misi i prkendaju isto k’o to ti sa tijem tvojijem ovincijerima oko tebe.Eto zato nijedan od nas Sokočana ne smijemo dati svoga đeteta u nju; i voliji smo da nas ova stara pravoslavna i lijepa srpska majka škola pritisne jednog dana sve, no da i papak jareta iz našeg tora prekreči u to komunalno strašilo — pa kad bi znali, da bi nam đeca iz nje sve sami dženerali i vladike izlazila!... Namjesnikovica zinu od čuda.Da bi izbjegla dalje neprilike po se, uđe u školu.Svita joj, pop, knez, učitelj, nekoliko vrsnijih seljaka i Krsto za njom.Đeca, i muška i ženska, digoše se ispred gospode i gospođu pozdraviše s gromkim: živjela! Kalajevica se starala da se pokaže što prijatnijom i da svojim cijenjenim prisutstvom unese među đečicu ne strah i trepet i „skrežet zubov“, no radost i uveseljenje.Ženska posla i sujeta vsjačeskaja! A, da bi đake privikla na „visost“ i slobodu prema njoj, i da bi valjda pokazala da ona nije tako opasna zvjerka i da joj je narodna prosvjeta prirasla za srce, stade ih pojedinačno raspitivati o po koječemu.Elem, đavo će ti je nadariti da se obrati jednoj đevojčici pred sobom: — Reci ti meni, mala, ko je naš car?... Dijete se zbuni, kao kad zna da svoga cara i nema.A kako i da odgovori na ono što im učitelj ni predavao nije.Krsto se nekako desio blizu učenice, pa će joj nešto, toboš otirući usta jaglukom, prišaptati tako da to gospođa ni opaziti nije mogla.Đače se ograši; čisto kao da povilenje što zna odgovoriti, i odsječe ponosito i veselo: — Naš je car: Car Dušan... Kalajevica pocrvenje do iza ušiju, kao džemadan.Da bi zabašurila nezgodu i neprijatnost, obrnu se drugom đaku, i zapita ga: — A ti meni, mali, deder odgovori: kad imaš pet ovaca pa ti vuk pojede tri a otac ti zakolje dvije, koliko ti još svega ostaje?... Mališan se zamisli na tako oštroumni, gospodski, zadatak.Po đavolu, oči mu se nekako slučajno, kako li omakoše i zaustaviše na Krstu, i opazi: đe mu ovaj stari alčak dava rukom, odmjerajući od šake do lakta, neki neskromni i neučtivi znak poput „bosanskog grba“. Đačić se obradova, dosjetivši se šta to znači; poskoči i kliknu: — Pa, gospojo, pošto tri izjede vuk a dvije zakolje moj ćaća, ondar će ti moj matrak ostat’!.. Kalajevicu obli rumen, pa bljedilo, pa joj od muke zaigraše gubice i zadrhtaše vilice, a hladan joj znoj probi na čelu. I, gnjevna i na sebe i na svijet i na Kalaja sahibiju i na Bošnjake i Bosnu i na ćesara pod čijim je žazlom, ostavi i đake i školu i Sokolac i Romaniju, i uteče s glavom bez obzira put Ilidže i gospodskih vila. — Oh, što ne bi u životu Starina Novak s Grujom, da joj kažu šta traži po Romaniji — jadan ti sam!.. jeknu i uzdahnu Krsto za Kalajevicom, sjećajući se njene tiranske uloge i bogate carske opreme: — Ili bar da su druga vremena — kuku ti je meni!Beli, bi zapamtila kad j’ ižljegla u Sokolac, da onako obilato dijeli milostinju i izigrava neku bosansku kraljicu!Kumbura njoj, i to kakva starinska mačkoglava — kumbura njoj treba! — Ne prođoše ni tri dana iza toga, a po Krsta dođe pozivka iz Sarajeva.Zove ga predstojnik političkog odjeljenja Kosta Herman.Zamisli se Krsto šta to može biti.Zlo je poći, a gore ne poći; a mora se ići svakojako. I on se opremi na kuli što bolje i ljepše moga.Obuče se hercegovački: zlatni džemadan, zelenu dolamu, toke, mavene čakšire, dokoljenice i opanke, a na glavi alavi fes s debelom crnom kićankom do ramena.Konja sedlenika orahti i opusati, kao da se sprema na svadbu; zapali takumli čibuk; uzjaha; oprosti se s domaćim, i otište niz Romaniju. Krenuo je rano zorom.Dan je izgledao da će biti običan.Na sjevero-zapadnoj strani od neba kretahu se tri-četiri pramena narogušenih i zamršenih oblaka.U koliko dan osvajaše, u toliko i oni bivahu sve bjelji i sve se više mijenjahu, dok se svi ne stopiše u jedan grdan oblak koji veoma jako naličaše na onu blaznu koju ikonopisci slikaju pod nogama Sv. Đorđija.Jašući i spuštajući se sve niže putem kroz dubrave i kose, Krsto se i nehotično zagleda u taj čudni oblak, koji mu sve to više iđaše na susret.I taj oblak u jedna doba bijaše tako raširio prednje noge s tigrovskim šapama, razvrnuo zubatu čeljust, raširio krila slična onim u slijepog miša, i zakovrnuo rep, da bi čovjek promislio: e se, zbilja, u nj anatemnjak pretvorio i ustrmio na kakvu novu svoju žrtvu na jugu.I Krstu se diže kosa u vis.Dok, malo po malo, pa se strašni sin pare i vjetrova poče sve to više nadimati i krupnjati po sredini; ha tako, ha tako, i topiko se nadu, da mu i rep i vrat i obje noge i oba krila utonuše u rastegnute kulje i trupinu — baš kao u vreću vune.I, prije no ga crveni i krvavi zraci pomoljenog sunca iza Romanije orumeniše, puhnu jedan jak vjetar od jugo-istoka i raznese i razvija to grdno oblačno strašilo s neba a po nebu, baš kao što se raspane i raspukne tenac kad ga probodu glogovim kocem. Krsto skide kapu i prekrsti se.I tek tada opazi da je zaljegao kroz stogodišnju šumu, koju su tu prije neđelju dana čivutski zakupci počeli sjeći i obarati.Jutarnji šumski povjetarac nanese miris od svježih isiječenih klada i japije i prosute smole po putu i ispod šuljeva.Konj je gazio opalo lišće i razasuto iverje, i njegov jednoliki tapat odlijegao je i pridruživao se tupom i divljačkom dumanju gorosječkih sjekira, čija je lupa stvarala isti bol kao kad se samohrana starica bije šakama u grudi pred zapaljenom svijećom više glave na smrt oboljelog joj jedinca. Prolazeći znojave radnike, posiječena drveta, okresane grane, istesane duge i štice, kola i volove, stada i čobane, žita i doline, Krsta je neprestano tištao jedan težak, oštar kao šiš, osjećaj, kidao ga za srce, ujedao za dušu, i štipao za živce.Sa gorostasnim deblima oborene i pogažene šume gledao je oborenu i pogaženu prošlost ovoga kraja; utom istrijebljenom petvjekovnom nakitu ove zemlje gledao je zapaljeno, sljeme i porušeno utočište rajinih istorijskih osvetnika — uskoka i hajduka; i u onim kusim panjevima prestarih javorova i hrastova gledao je mramorje popadalog i izginulog — ni od puške ni od noža no od makaza i pera — jednog čitavog naroda i triumfalne stubove pobjedne tuđinštine.I neprestano mu je lebdio pred očima sjedeći stav i figura Čivuta zakupnika s naherenom nosinom, velikim ustima, kusim brcima, pljosnatom glavom, cvikerom na žmiravim očima, pisaljkom u ruci i jednom trubom hartije na koljenu, na koga je naišao.I nešto ga je gušilo u guši, i krv mu toliko navirala na oči, da mu je u dva-tri puta dodilo da se vrati nazad pa prvom sjekirom koja mu dođe do ruku o glavu samog vladina zakupnika pokaže i vladi i njenom zakupniku: kako je našoj šumi od njihove sjekire! I dođe mu, da i on k nebu digne ruke poput granja onih još neoborenih šumskih gorostasa, i da iz svega glasa poviče: Bože, Bože!Ima li te?Vidiš li?Čuješ li?Znaš li šta s’ ovo od nas radi?.. Slučajno ošinuvši konja, prihita; i, u tim mislima i neraspoloženju, stiže u Sarajevo ispred podne na jedno pola sata.Ostavivši konja u štalu Crkvenog Hana, istog časa hode na Musalu, da se prijavi Hermanu.Odatle ga jedan cuksfirer odvede Hermanovoj kući — jer je, kaže, tako gospodin naredio. Krsto se u svom životu nikad ni iznenadio nije kao tada.Očekivao je bog zna šta — i haps, i globu, i viku i sve prije no ovo.Herman slavi svoj rođendan, pozvao na ručak svu gospoštinu i sve što je otmjenije od naklonjenih vladi šeherlija — oficiri su, sveštenici od sve tri vjere (bolje reći četiri, jer i čivuta je bilo), begovi su, trgovci su, civilni činovnici, i ovi, i oni i — on, Krsto!No kud će se i ko li će se to njega sjetiti, i zašto?.. mišljaše Krsto; i to ga više zbuni, sjedajući za sofru, no sve vladike i svi članovi Zemaljske Vlade što sjeđahu tu. Herman, ukrašen ordenjem s ramena na rame, dočeka ga najljubaznije još na vratima; toplo mu stište ruku i povede ga k trpezi. — Dozvol’te, gospodo, da vam predstavim jednog od najduhovitijih predstavnika „bosanskog“ naroda u licu ovog gospodina, i našeg „prijatelja“ Krsta Škora, predsjednika crkveno-školske pravoslavne opštine iz Sokoca... prikaza domaćin novodošavšeg i naročitoga gosta, pa nastavi. — A ovo je glavni civilni adlatus za Bosnu i Hercegovinu Nj.Ekselencija gospodin baron Kučera... Kučera se podiže iz začelja i, s izmajstorisanim osmijehom na smežuranom licu, pruži ruku Krstu, govoreći: — O, o, veoma mi je milo;... smatram za izrednu čast!.. — A, a — „Kučkara“!..To je dakle on?Milo mi je... ošinu Krsto. — A ovo je pomoćnik civilnog adlatusa, gospodin baron Benko... produži Herman. — Da, „Blento“ —biće, boga mi!.., izbaci Krsto kao iz rukavice, češući se tupavo po potioku. — Ovo je pak predstojnik prosvjetnog odjeljenja gospodin Treščac... — „Tepac“!.. valaj i neka je!.. — A ovo je opet predstojnik finansijskog odjeljenja gosp. d-r Lotar Berks... — „Lutor Ters“ !..Može mu biti!... — A ovo njegov pomoćnik Kraus... — „Kradus“!...I poznaje se, boga mi!.. — To je pak šef administrativnog odjeljenja, gosp. Černi... — „Crni“ — crni...Pa neka je!Fala Bogu, koji su „Srbi“!... opauči Krsto ponovo. — A ta su gospoda tamo: Nj.V. Preosveštenstvo gosp. Mitropolit Mandić, gosp. predsjednik sarajevske pravoslavne opštine Petraki, gospodin urednik „Bošnjaka“ Jusuf-beg Filipović, i... — Dosta, dosta!... prekide ga Krsto:..Nije potreba da m’ ih kazuješ — znamo se dobro.No, boga ti, gospodine „Fermene“, deder ti meni reci: što si me zvao?Znaš ti da sam ja čo’jek težak, pa je šteta, bolan, da mi propane cio radni dan!... — Kako što, po Bogu brate!Pa da se, znate, počastimo i posjedimo zajedno, i da mi čestitate rođendan, i takih stvari...No izvol’te sjesti...Šta je po volji — rakija, bira, meze?...Budite slobodni k’o da ste u svojoj kući!.. nuđaše ga prefinjeni domaćin, — Ta ne plašim se ja ni u Romaniji ili Duzi, a kamo li o’đe međ’ ovijem fakirima što b’ ih, boga mi, sve grančinom pomlatio k’o muve!... pecnu ga, opet se praveći prostijim prostakom no što je, Krsto; i prihvati se za rakiju, pa za mezeluk. Ručaše — šta sve, pola ti od zvanica ne bi umjela kazati, a to li ratar Krsto iz Romanije ili ja koji tu niti sam bio, niti sam io, niti očima vidio.Bilo je đakonija od svake ruke, a mogu tvrditi posigurno da je bilo i zdravica, jer to je u modi još od kosovske večere.Da dvije trećine od njih nijesu bile iskrene, mogu vam se zakleti pred kojim hoćete ćivotom.Jedino od sviju prisutnih ko ti je bio iskren savrh glave do zelene trave, to je i opet bio naš Krsto, naročito kad je usred ručka ustao i primijetio da svi čuju a polovina zapuše uši: — Fala Bogu na njegovu daru, fala!Pa se još čudimo što narod po plodnoj i bogatoj Bosni i junačkoj Hercegovini pokrepa od gladi!A kako neće, ljudi?Glete samo koje se blago o’đe danas prosipa i koja je sofra i đakonija da joj car iz Stambola ne bi manis’o!I na ovakoj mekoti a u ovakoj toplini i za ovakijem krkanlukom što je stalo došljaku da žali gladnog i ogoljelog domorodca, i što da ga i dalje ne guli i ne jaše kad mu može bit’?Obraza nema, za dušu ne zna, a stražnjici se ne boji!Krkajmo, gospodo — narod plaća!Šta nas je briga što pola Bosne i dva dijela Hercegovine nema ni da osoli ni da osmoči ni na Božić u jutro, samo zato što mi ovako ćefiramo — u zdravlje gospodina domaćina i ovije’ što su mu i s desne i s lijeve strane i onije’ što su mu za leđima!A ne bojmo se, da ć’ ona izgladnjela sirotinja raja navaliti na nas, ili da nam otima obrok ispred nas ili da prosi mrve i kosti s naše trpeze!One hiljade naperenije’ bajoneta i one kule i gradovi tvrdi sa svakog brda i glavice širom Bosne i Hercegovine kadre su od nas i od ove pljačke o’đe odbit’ i makar koju kraljevinu, a nekmo li sirotinju golotrbu i praznoruku raju!Blagujmo i veselimo se, kad nas je zapalo, i dok još nije zabubonjila duša Starine Novaka i jeknuo džeferdar Pivljanina Baja!...A tada: teško onom koga narodne suze dostignu!... A, da bi zaglušili bol koji im po nemirnoj savjesti izazva nepoštedni bič narodne duše preko Krstova jezika i usta, Herman dade znak kapelmajstoru u portiku i grozna vojnička muzika grmnu i svojim pobjesnjelim zvucima i manitim melodijama uguši teški sumor griješnih vlasnika. Poslije ručka gosti se stadoše opraštati s domaćinom i razilaziti svak na svoju stranu.I Krsto krenu s ostalim.Ali mu Herman ne dade, no ga zadrža pod izgovorom: da ima s njim nešto nasamo da razgovara.Černi zaostade takođe. I pošto sve hode sem njih trojice, Hermana, Černog i Krsta, pijući kafu i pušeći najfinije cigare iz vladine fabrike duvana, Herman se obrati Krstu: — Gospodin’ predsjedniče, jeste vi čuli da je nekakva vaša deputacija i po treći put otišla u Beč da se žali caru na toboš nekakve naše zulume?... — Ene!.. začudi se Krsto: — Bog s tobom a đavo u tebi — kako da nijesam čuo, kad sam i ja udario svoj muhur i potpis na tužbu što su j’ odnijeli protivu vas!... — A, a... tako! — ujede se Herman za gubicu, povuče nekolika mlaza duvana, i ispod oka obeči na Černog. — E, bukove glave, pa šta se vami sve jednako kriva na vladu, kad vam nikad nije bolje bilo no što vam je danas!Škole smo vam podigli, dobre sudove postavili, serbez ste od svoga imanja, hajduka vam se i lopova ne treba bojati — a bogme i Hristos je kazao, da treba davati bogu bogovo a caru carevo... zadžavelja Černi. Krsto se nasmija grohotom da sva sala odjeknu.Strašan i žučan bijaše taj smijeh, kao i ludi čas što ga izazva.Pogleda na Černog pa na Hermana pa opet na Černog, i odsiječe: — Valaj, gospodine, da nijesmo đe smo, ja bi’ s’ i ti drukčije razgovarali.A, kad smo tu, dozvoli da i ja okrenem tvojijem jezikom.Veliš, da je sad dobro u Bosni i Hercegovini.Pa, vjere mi, pravo i kažeš — no, pitam ja tebe, za koga je dobro?Da je za tebe i ovoga do tebe i vama slične pridošlice dobro, to sam vidio i malo-prije; no kako je za one nevoljnike što noćivaju po pećinama oko Miljacke i što jedu kozalac oko Stoca — a?Istina, podigli ste crkve — ama latinske, i manastire — ama za fratre i dumne, i osnovne škole — ama komunalne, i gimnazije — ama za vašu đecu, i bogoslovije i mejtefe — ama za vaše pitomce od nekakve novopronađene „bosanske“ narodnosti.Dali ste nam i vladike i svještenike — ama pošto ste im prvo na „slijepu hartiju“ iznudili potpis i pristanak da bidnu ni manje ni više no vaši špijuni.Ko su nam sudije — sami Poljaci; ko su nam profesori — sami Hrvati; ko su nam trgovci — sami Čivuti; ko su nam učitelji — u većini oni koji se vama sviđaju; a ko su nam gazde i veleposjednici — propali švapski grofovi i madžarski baroni; tek našeg pravog čo’jeka u našoj zemlji pod vašom vladom niđe ni u kakvoj službi ni smiri nema!Opklopili ste nas i odijelili od svega svijeta sa svake strane, baš, k’o što kažu, nekakvi zli carevi u staro vrijeme nekakav Kitaj.Oteste nam i crno iza nokata i odadrijeste i kožu s leđa; i, sve što ni s divljacima pošten čo’jek ne bi činio, radiste s nama otkad dođoste dosad.Džandar s’ u ovoj zemlji pravi veća sila no u drugoj džener’o. A narod se likom opas’o i kamen pod pas metnuo od gladi; svijes’ mu se prevrnula od jada i nevolje, pa ne poznava više ni Boga pi ljude.I vi mi se još falite kako ste uredili ovu zemlju, i toboš se čudite što se bunimo protivu vaše vlade i tužimo vas iz godine u godinu caru i Jevropi!Ta ne bojte se — s glave riba zaudara: neće vas ni mali prs’ zaboljet’ od ćesara zbog nas i našije’ muka i davija!Jer, nemojte mislit’ da mi ne znamo, da, on od pet našije’ memoranduma ni jednoga nije pročit’o!A, i da je pročit’o, činilo bi mu isto toliko.Vrana vrani oči ne vadi.Ama, ako on ne čita i neće da čuje, čita neko drugi i čuje i vidi — čita Bog koji je jači po svi mi i vi i vaš ćesar, i on će i moć’ i umjet’ presudit’ ni po babu ni po stričevima!Teško onom na koga se digne kuka i motika! Ekselencije se zgledaše, i, za divno čudo, da se ne odadoše da su imalo uvrijeđeni; no, šta više, napravivši se još prijatnijim, zaokupiše Krsta ponudama — cigaretama, svakovrsnim pijćem i mezetom od sto vrsta.A Herman skoči i, ukoliko bi se prekrstio, donese pred Krsta pero i mastilo i dvije ispisate hartije, pa mu ih pruži i reče: — Mi znamo, da si ti i dobar čovjek, k’o što si fanatičan Srbin; ali treba da budeš isto toliko i pametan.Da si to, dokazaćeš ako se potpišeš na ovu obveznicu i ovu izjavu... Krsto razrogači oči, stuknu, zamisli se, pa će, tresući se od javrizluka i savlađujići se: — A šta je to?Pročitaj mi, da znam!... — Drage volje... zađe Herman, pa prvo raširi „obaveznu hartiju“ i otpoče čitati: — „Ja, niže-potpisati, kao predsjednik pravoslavne crkveno-školske općine, shvaćajući i duboko cijeneći rad visoke Zemaljske Vlade na unapređenju i prosvjećenju „bosanskog naroda,“ ovijem se obavezujem: da ću joj uvijek s revnosnom gotovošću izlaziti na susret da svoje blagorodne namjere u djelo privede.Tako radeći, smatram da se najdostojnije odužujem i svojoj savjesti kao „Bosanac“ i povjerenju svoje općine i blagonaklonosti slavne Vlade...“ Sad pako treba da dođe vaš časni potpis... okrenu se Herman Krstu i pruži mu pero i hartiju. — Polako!Samo polako, da se razberemo! — povika Krsto, a sav pozelenje kao ukrijek: — To je, biva, nekako suviše knjiški i „pulitički“ napisato, pa bih bio rad da mi ti to protolkuješ.I, koliko ja prosti mogu uviđet’, tu se nešto igra oko toga da vam se ja poduhvatim: da priznam vašu vladu za svoju a komunalnu školu za narodnu — je li?... — Da, da!... potvrdiše u jedan glas i Herman i Černi, a Herman produži sam: — Mi znamo da je tvoj upliv kod tvojijeh seljana jak i da svi oni gledaju u tebe kao ovce u zvonara.Čim ti daš prvi tvoje dijete u „novu“ školu, jedanak će se i ostali povesti za tvojijem primjerom.Učiniš li to, dajem ti moju časnu riječ, da ću ti kod samoga cara izraditi da tvoj sin u samom Beču dovrši nauku i učiniću ti sretnim i dijete nakon đeteta?... Krsto se drnu, đipi i razvika se: — Aja jok, gospodo!Nema od toga ništa!Ne dam, valaj, đeteta u tu vašu lacmansku školu, da mi se odrodi i izrodi i da mi čati knjige koje su papinom jazijom ispisane a koje srpskoga Boga ne priznaju — pa da bi me ta’ vaš car posadio za vezira do sebe prvoga!Eto ne dam, pa šta ćete!Glavu dajem a obraz i dušu ne prodajem.Ništa, drugo ne želim da radim do ono i ’nako kako su mi stari radili.I Bogu sam se zarek’o, da ću prije dopuštit’ da mi se glava kroz prašinu kotrljne, no što ću se za vaše švapske hadete i zakon pri’vatit’.A deder su čim je to odvojila ova vaša škola od one naše: ili po učitelju, ili po knjigama — po čemu li to, da mi je znat’?Vjerajbog, da je gora, vi je ne bi zatvarali!Ja znam, k’o što se sad gledamo, da tu nema dobra đavoljega, đe vi, Švabe, svoje prste umiješate.A, ako mislite e ćete me prevarit’ i naves’ na tanak led zato što ste me i preko moje volje sad iznenada najeli i napili, pomeli ste puta i zabasali k’o nikad u životu!Nije Krsto Škoro oni čo’jek što prodava vjeru za večeru, niti mu je to u tragu — ne!No sjed’ s mirom, dok vas đavo nije ponio!... Okreni, obrni od svake ruke, Hermanu i Černom muka uzalud.Ne da Sokočanin niđe ni prinijeti. — A šta to jope bjeste u toj drugoj ’artiji našvrljali?... odvali Krsto ponovo onako đuture. Herman namignu na Černoga, ovaj uze „obveznicu“, metnu naočare na nos, i, prije no što poče čitati, obrati se Krstu i podavi prepredenjački, žbirovski: — Ova je pak stvar mnogo oblija i delikatnija.Pristaneš li da se potpišeš na nju te da je damo da se odštampa u „Sarajevskom Listu“, „Bošnjaku“ i „Hrvatskom Pravu,“ ja te uvjeravam: da ćeš od cara dobiti za odlikovanje krst „Gvozdene Krune,“ a od vlade išti blaga koliko ti drago i čitluke kakve god hoćeš i gdje god hoćeš u Bosni i Hercegovini!... — Dobro, čojče, no pročitaj, da viđu šta je to — pa ćemo potlje razgovarat’ o tome!... osiječe se Krsto osorno. Černi otpoče čitati: — „Osvjedočivši se nepobitnijem faktima u samoj sredini svoga „bosanskog“ puka, da sam dosadašnjijem svojijem radom proti visokoj vladi za Bosnu i Hercegovinu bio na krivom putu, i, budući zaveden od lažnijeh apostola, i političkijeh špekulanata, čak i svoj pristanak i potpis za nepravednu tužbu proti istoj dao — ovijem izjavljujem: da sam i principijelno i specijalno odsada protivan svijem obespokojavajućijem elementima u ovoj zemlji; da odustajem od svakog daljeg učašća u deputacijama koje imaju za smjer praviti ma bud’ kakve neprijatnosti visocijem carskijem vlastima; da se svog, lukavo mi izmamljenog, potpisa na memorandumu odričem; da odsada smatram za izrednu čast i najsvetiju dužnost čvrsto i ponosito stajati uza visoku vladu pod pobjedonosnijem crno-žutijem stijegom slavnog austrijskog carstva; i, pravilno smatrajući u njoj jedinog i nesumnjivog usrećitelja moje domovine, želim: da se privremena i blagotvorna okupacija pretvori u doživotnu i sretnu aneksiju pod osjenkom jedinospasavajuće rimske crkve i okriljem kulturtregerskog Crnog Orla.“ — Sad pak slijedi vaš cijenjeni potpis... — Oho, ho!!... dreknu Krsto kao da se pomami, i skoči kao plahi vjetar.Gospoda se vladini savjetnici još i ne povratili od čuda, iznenađenosti i zapanjenosti, a Krsta nestade između njih kao da krila steče.I samo što se čujaše užasna lupnjava basamaka i parketiranoga hodnika pod njegovim teškim nogama i tvrdim i brzim gorštačkim trkom... minut, dva, pa se i to izgubi i prestade.I, dok prestravljeni i zablešeni lakeji u nedoumici mrmljahu, psovahu i kroz prozore se i vrata navirivahu na ulicu za Krstom kao za kakvim čudovištem, dotle se u pušaćoj sobi domaćinovoj vođaše ova prepirka: — Ama, po Bogu brate, đe baš ovog manitova izabra kod tolikijeh naklonjenijeh nam ili koli-toli lakšijeh ljudi iz naroda.Dobro si znao, da za nj naše ujdurme ne prijenjaju više no za kamen; i prije ćeš čitavu glavicu od Romanije odvalit’ riječima, no i jedan krmelj iz njegovijeh očiju dobit’ u našu korist!... čujaše se Crničićev glas. A Herman se pravdaše: — Da, znao sam, — ali ko bi se nad’o da i jedan prostak umije onako rezonirati i osjećati, niti, polažući toliko na svoj srpski ponos i čast, da se da sklopiti na ovako blijesna obećanja i potkupiti se.A, a — nema te sile koja će salomiti ovaj i ovaki narod!Znao sam ga, kažem ti, i iz ranije; ama opet sam u nekoliko držao da ćemo ga kako-tako obrlatiti na svoju.A i nema vrijednosti da za tu stvar pridobijemo kakvog poznatoga nam i već kompromitiranoga „prijatelja“ iz puka.Tu je potreban neki od istaknutijih našijeh opozicionara i viđenijeh satrudnika i pristaša „narodnijeh vođa“ i žaliteljskijeh deputacija.Jer samo preko takvijeh bi mogli pobrkati smjer i račun rukovodilaca, i ovog narodnog pokreta i javnog protesta i svijeh onijeh zakulisnijeh i zainteresovanijeh rovara koji nam tako diplomatski mijese česnicu.Valja s glave početi pa je za repove lasno.Mi ovu stvar ne smijemo ostaviti onako niti posrnuti pa prvom koraku, inače smo obrali bostan k’o niko.Sad pako sve stoji do tvoje policijske umješnosti.Dozovi Krsta koliko je danas, i naćeraj ga silom vlasti da pristane na saradnju s nama i da potpis.Priprijeti mu čak i mukama, otrovom i smrću.Ne htjedne li nikako, a ti mu iznudi zakletvu da naš razgovor s njime i ovaj plan neće nikome prokazati, — jer se sve bojim da se taj zvek ne raščuje i da nas ne okupe srpske uopšte a srbijanske na po se novine, pa da nam se puši glava dokle smo živi!... Na tome se Černi i Herman razdvojiše. Černi pak istoga dana u tri sata po podne preko žandarma dobavi Krsta na Musalu.Da bi ga što više kinjio, ne pusti ga odmah preda se no ga ostavi da čeka u hodniku više od tri sata.I u samu veče mu dozvoli da izađe preda nj u kancelariju.Pa se i tada učini da je duboko zanesen čitanjem nekih važnih akta, te se pretvaraše kao da ga i ne primjećava.Krsto se i tu morao degenčiti i dreždati za čitavo pola sata, očekujući da ga gospodin oslovi.Najzad mu se dosadi, pa se pope pored Černoga — kao toboš da razgleda slike, i gurnu ga laktom u lakat, toboš slučajno i tako da se ovom pobode pero u čaršav na stolu pred njim i da mu se na aktu naslika čitava krmača od postrcalog mastila.Černi se raspomami i pokaza prstom pa sredinu dvorane: — Onamo!Stoj pristojno na srijedi, i, dok radim, ne uznemiruj me!... I ponovo nastavi čitati i po đe-što pribilježavati. Krsto mahnu glavom, pa se izu; hode u jedan ćošak od kancelarije, razmahnu se te skoči koliko ikad može put središta od sobe i poda; pa onda pređe u drugi na u treći budžak, tako isto skačući i čas-po odmjeravajući nešto tabanima. — Šta to radiš?... razdrije se Černi kao blanut. — Tražim sredinu da stojim, k’o što si m’ rek’o... odgovori mu Krsto hladnokrvno. Šef policije se ujede za gubicu; i bi mu i mučno i smiješno ujedno; pa, da ne bi bilo više ešekluka, pređe na stvar: — Dakle, ti nećeš da daš dječka u školu? — Hoću — i za Boga, ma u srpsku... dočeka ga Krsto kao sa zapete puške: — A u onu vašu nikad ni dovijeka, gospodine!Nikad... nikad!... — Niti ćeš da potpišeš ponuđenu ti izjavu i obveznicu?... — Ne u ovoj pameti — pa da ti je Bog otac!... — Znaš ti da moraš slušat’ starijega? okosi se šef „Crnog Kabineta.“ — Samo Boga i... i... i „cara srpskoga.“ A po čemu si ti k’o stari’ od mene?I zašto da mi se natresaš tu i s kakvijem pravom, a?K’o da ti je gospodstvo i sila od devet đedova ostala!Duvucinj’o s’ iz bijeloga svijeta; možebit’ hiljadu te otaca gradilo; niti ti se zna vjere ni zakona, nit’ ili se krstiš ili klanjaš ili ni jedno ni drugo, — pa još doš’o u moju rođenu kuću da mi drečiš i na vrat mi jašeš — je li?!A ko ti je to rek’o, ko?...Niti više znam za te ni za onog ko te posl’o, niti mi je stalo i za šta što išteš i zanovetaš.No sebi ruke i o svom se poslu, ili mrš iz moje kuće okle s’ i doš’o, ako nijesi rad da s’ ovudije čerupamo za vratove k’o kokotovi.A ili loncem o kot’o ili kotlom o lonac, teško loncu!To neka znaš!... busnu mu se Krsto i ijetko poleće rukom za silav. — Oružnik!Oružnik! zadavi se usplahireni šef, capteći od straha kao prut na vjetru pred Krstovim strašnim pogledom i stisnutim vilicama, i upirući u jedno dugme na stolu. Ukoliko bi udarno dlanom o dlan, pojaviše se na vrata tri žandarma, kao da ponikoše iz dovratnika.Černi pokaza rukom na naježenog i razjarenog Krsta, i na sve duge jade mu se ote s jezika: — S ovijem u... haps! I prije no i ima kad izvući nožić iza kolana, Krsta ščepa šest snažnih ličkih ručetina, i žandarmi ga gotovo sve s noge na nogu izbaciše s visoke Musale i sprovedoše u gradsku bajbokanu. Kroz dva dana poznati telal, ciganin Mejo Ćalasan, derao se što ga grlo i derla donosi, idući od kuće do kuće kroz Sokolac: da je visoka Zemaljska Vlada Krstu Bogdanovu Škoru zbog buntovluka i manitanja oduzela predsjednički štap, a crkveno-školske ključeve i kasu predala sokolačkoj žandarmskoj ispostavi na rukovanje! A, trećega dana otkako je zapao u tavnicu, Krsto zinu od čuda kad zorom bijelom dovedoše oružnici i zatvoriše u dvije kauše prijeko od njegove — popa Triša i učitelja Jova.Jedva je iščekao podne, da ih otključaju na ručak te da se izvijesti šta je.I zbilja, pa podne se Krsto za šoljama bijedne kaše sastade s popom i učiteljem.Ne zna se ko se kome više začudi: ili on njima ili oni njemu.Ižljubivši se kao da su s onoga svijeta, zađe Krsto prvi: — Otkud vi o’đe, ako Boga znate?!Koje vas sile doćeraše?Šta se dogodilo?... Na to će pop: — Ama, brate, ne pitaj!Šta nije, i šta se sve neće dogodit’ u ovoj zemlji?Jednoga mi Gospoda Boga, sve ognjene ćuskije, slušaj, da okrenu padati s neba, ne bih se ni malo začudio!Ono, ne prođoše ni dva dni pošto ti hode ’vamo, a zađoše džandari od kuće do kuće i od njive do njive po selu kupit’ ljude i ćerat’ ih s rada pred kasarnu.Bez razlike svakoga, pa i mene s ostalijem.Kad tamo, moj brate, imaš šta viđet’!Doš’o jedan latinski kaluđer pa pobo u ledini nekakav crveni krs’ od gvožđa koliko čo’jek s raspetijem Hristom poput idola na njemu.Pa propovijeda: kako je Bog stvorio svijet i ljude da ga slave; kako se narod pokvario, pa Bog posl’o sina Hrista da ga izvede na pravi put; kako su zli ljudi raspeli i Hrista, a dobri poprimali njegovu svetu nauku; kako je poslije doš’o i među te dobre satana prvo u vidu Anti-Hrista te zaveo pravoslavne pa onda u vidu Muhameda te odvojio muslomane na krivu stazu, a salte, biva, ostali katolici uz pravoga Hrista i Gospoda Boga.I kako piše u Svetom Pismu, da neće proć’ još ni deset godina, a nastupiće Strašni Sud; i kako je zato on poslat iz Rima od pravoga Hristova zastupnika, svetog oca pape, da obavijesti svijet o predstojećijem prilikama i da ga izvede iz mraka na svjetlost.Ja sam, istina, za sve to vrijeme stisk’o vilice i naduo se k’o Trebević od muke, ama trpjeh.Ali, kad razvratni papinovac diže krst k nebu, prevrnu licemjerski očima i povika koliko igda može narodu uokolo: „Pokajte se, o nevjernici!Pokajte se i priljubite jedinospasavajućoj katoličkoj vjeri, jer docnije nećete imati kad!O vi, grčko-istočnjaci i muhamedanci, vama se obraćam: pokajte se, dok sam ja još ovdje!“ ne mogoh se, brate, uzdržati, nekakav me bijes poduze, ščepah mu oni krs’ iz šaka, i ništa ne znadoh šta bi ni kuda g’ udarih, do što s’ on objednom nađe u pržini a krv mu grcnu na nos i na usta.Mene ti ta’-čas džandari skleptaj, sveži i zatvori, pa sa mnom stražarno te ’vamo.Šta će sve izać’ iz ovog, sam Bog zna... Krstu dođe i muka što je čestiti pop Trišo nagazio na đavola te postradao, a i smiješno kad saobrazi: kako je to moralo izgledati kad je srpski pop gvozdenim krstom s crnom zemljom sastavio austrijskog propagatora-kaluđera. — Ne žali, pope, što s’ u hapsu — bar imaš rašta!No evo ti muke od mene, đe ni kriv ni dužan postradah, — a da je za što, ne bi čovjek ni žalio.Bogme, Krsto, — tebi pričam, no ne sluša pop — tog istoga dana kad pop obori fratra te ga zatvoriše u kasarnu, uzbuni ti se narod — u malo bruka ne bi.Te stišavaj, te umiruj... jedva na sve duge jade nagovorih seljane da idu kući.A iste noći neki ti se od njih privuci do komunalne škole, uhvati vladina učitelja, pa po njemu, pa po njemu, udri a udri, ožulj a ofus, dok mu ubehuti dušu bijući i napravi mu mekši hrbat od trbuha.Pa, pošto ga baildiši, uhvati ga za badžake, pa s njim u bunjak za školom, a u nju ugarak.Ja se taman svuk’o da spavam, dok uzbuna u selu, cika džandarske borije i vika naroda.Pogledah na prozor, kad uhvatio plamen nebo, pa se rasjajao sav Sokolac, k’o Neronova gradina.Brže-bolje ti se obučem, te tamo, da toboš pomognem gasiti, a u sebi se smijem k’o da sam na lutriji dobio.Fajde nikakve — izgore, pusta, sva do temelja.Omrknu u plamenu, a osvanu u zgarištu.Te ko je, te ko zapali vladinu školu?...nastade istraga, i, boga mi ti pani sumnja na me.A nijesam, časnoga mi krsta i sol-i-hljeba što smo zajedno izjeli! ništa više znao piti znam ni više u tu stvar umiješan no jesi li ti ili moj mrtvi ćaća.Sjutra-dan, ha zora bijela, eto ti džandara — batac te u moj stan i u našu školu.Pretresi mi, da je kabil, i stjenicu u duvaru.Sve što su mi našli sumnjivoga, to su jedne gusle, ikona Svetog Save, slika Marka Kraljevića, Vukove narodne pjesme i jedna mapa Dušanove carevine.I zbog toga me za vrat pa u zatvor kod popa, a otuda sv’ ovamo.Sve sam se dosle var’o: a dako se što poboljša, — ali sad viđu da ništa ne pomaže.Ništa, — ni legalna borba, ni novine, ni protesti i memorandumi, ni statuti kojekakvijeh tričavijeh avtonomija pod ovom vladom, ni parlamenat pod ćesarom, jednom riječi ništa bez bombe i dinamita i jednog velikog i krvavog narodnog ustanka.Pa kom opanak, kom obojak!... I još bi se njih trojica tu razgovarali i jadili jedan drugome, da se budnom stražarskom oku ne učiniše podozrivi te ih razdvoji, a u buduće, po višoj naredbi, najstrožije im zabrani svaki sastanak pa i najmanji razgovor. Poslije šestog dana tavnovanja Krsta oslobodiše zatvora pod uslovom da se ni s kim od istaknutijih Srba u Sarajevu ne sastaje, da odmah ide kući, i da nikom ne priča šta je bilo ni šta su vladini savjetnici razgovarali s njime.A, da vide hoće li ih poslušati, postave tajne špijune da ga prate. Krsto se uputi te u Crkveni Han.Došavši tamo, handžija ga dočeka na vratima, rukova se s njim, i, namigujući i tim hoteći dati znaka da se sjetio đe se morao izgubiti za šest dana, zapita ga sa saučešćem: — O, i živ si!A imaše li buva?.. i pokaza rukom pa onu stranu đe je tavnica. — I međeda rogatije’... odgovori mu Krsto natmuren, prođe mimo nj, sjede za prvi sto i zaiska čokanj rakije. — A je li đe ono kljuse u životu, je li?.. pripita gazdu pred što će da izvrne čokanjčetom. — Kako da ne!Met’o sam mu i pojio ga i pazio, ne bi bolje da si ti bio o’đe.Eno g’ u štali đe grize — A ima li što novo otkad mene strpaše na „oni svijet“?.. — I odviše.Prije tri dana doš’o je ministar Kalaj i feldcajgmajstor Apel iz Beča.Za njima navrvješe nekakva bjelosvjetska i švapska pjevačka, novinarska i putnička društva — pa, brate, grmi jednom, zemlja se prolama kudije prolaze.To muzika, to pjesma i veselje, to dočeci i milom i silom — k’o da se ćesarev našljednik ženi!Eto ih i sada tu, i još su u Ilidži; piju, love golubove i lutaju po okolini.Od onomadne su nastale i trke u Butmiru.Došlo preko sto konja i binjadžija iz Madžarske i bijelog svijeta, a našije’ jedva ako ima deset — k’o, brate, kad i onaj što mu je preost’o konj zna lijepo da će mu se spotać’ da ne dobije pa i da dobije.Vele, e su nagrade zamašne — k’o kad se meću za jabance.Ako — narod plaća!Paček, i Mujo je neki dan naljeg’o ovudije s konjem, i otiš’o na trku.O, brate, i jes’ mu sila parip; i, valaj, se smijem kladit’ da vadim maziju: da ć’ on odnijet’ košiju — salte ako šćedu ljucki!.. Krsto mu namignu da prekine, jer se toga trenutka ukaza na vratima jedan detektiv i uđe unutra, sjede prema Krstu i zatraži čašu vina.Gazda mu je dodade, pa se počeša ispod trbuha, govoreći: „Izgleda, e će se promijenit’ vrijeme.Svrbe me nešto ćese — poskupiće se so“!.. Toga istog dana ispred večeri, pošto malo počinu i pospava na krevetu meku, Krsto isplati račun krčmaru, pozdravi se s njim, uze konja za vođice i krenu put Ilidže, da se sastane i vidi s Mujom ako ga nađe tamo.Vodeći ga za sobom kroz čaršiju, konj mu je to mahao repom i kopkao prednjim nogama, to uzdizao šiju i razvijao svoju bujnu grivu, to hrzao i čas-po njiskao, to spuštao glavu na rame svome sahibiji od želje i radosti da ga u tuđem mjestu tek poslije neđelju dana vidi.Da, i konj je imao i ima više srca no Zemaljska Vlada za Bosnu i Hercegovinu! Došavši pred jednu piljarnicu, Krsto se zaustavi, i punu kotarinu jabuka preturi, dok nađe jednu veliku, rumenu ama ucrvljalu jabuku, čija utroba otprilike upola bijaše istruhla.Plati je, metnu u njedra, uzjaha na konja, i otište pravo put Butmira i Ilidže. Utoliko priklopi i noć.Po nebu zažmirkaše zlatne i srebrne zvijezde, kao đečije oči ispred šta će da zaplaču.Mjesec izašao, pa, kao labud među ronkama na tihom zelenom jezeru, plovi među trepetnim sestricama zvijezdama, i gleda nekud sanjivo, tužno, saosjećajno na ovu crnu zemlju i žalosne prilike na njoj. Krsto pak gredom pristiže jednog starca i jednu ženu što u naručju nosaše povijeno dijete.Đeteta stajaše dernjava, a majka mu, da bi ga zabavila, čas popijevaše, čas ga cucukaše i njihaše na rukama, čas ljubljaše i tepaše mu, čas mu davaše da pose, a čas ga karaše, i kunijaše i sebe i njega i nebo i zemlju i sve što je između neba i zemlje. — Ama što mu je te se toliko rasplakalo, — kako jednom ne utrkmi, bona?... ču se starčev hrapavi glas preko kašlja. Nije, brate, ni čuda — đavodnio!... dodade ženski glas: — Bogme gladno, pa zato.Ovo je drugi dan da nema šta da pose.Okle ć’ i imat’, kad od onovečeri nijesam osim vode ništa na svoja usta metala — pa nemam ni večeras, no ću taman lipsat’ nasred puta s ovom makanjom.A ovu đavolju jado-nadnicu ne iščeka čo’jek živ od neđelje do neđelje... Krsto to ču, pa ga teknu, ošinu konja te se izravna s njima, nazva im dobar veče, pa se okrenu starcu: — Okle si ti, stari?... — Ja et’ otole ispod Igmana... — A ti, nevjesta?... — Ja sadno Bjelasice... — Pa okle to idete?... — Bili na radu u toj vladinoj vabrici duvana, pa ev’ idemo kući... Krsto se zagleda u jedno pa u drugo.Starac bijaše prevalio šesetu, hrom, jedva krakaše podupirući se o tojagu, i — što Krsta veoma iznenadi — mjesto bosanskih tozluka i čakšira bijaše obukao nekakve stare prele pantalone, koje na opancima a pored gunjca i saruka bijahu starca podnijele taman kao Bosnu švapska kultura.Žena se viđaše još mlada, ali pocrnjela, pojađela, odrpana i mršava kao da si je na vjetru sušio. — Pa zar nemate nikog drugoga da vas odmijeni na radu, no vi tako nejaki i slabi?... nastavi Krsto pitati. — Ja sam im’o sina; ima mu dva’e’s i pet godina — više za ženidbu.Pa tu prije jedan mjesec dana radio nešto oko makinje u vabrici, a kolo s’ okreni i odnesi mu ruku iza šake.Eno ga sad u špedatu đe leži,... pa moram ja, da šta, da ne upuštim nešto jado čeljadi... ispoviđe se starac. — A ti, ženo?... — I ja imam nešto domaćina... poče ona, uzdišući i zalivajući se suzama...Puka smo sirotinja — nemamo svoje ni crno iza nokata.Pa, k’o kad nevolja naćera, jednoga dana ne jeli nikakve zere, te ti „njega“ đavo nadari da jedne noći unese ostve u zabranjeni vir, okle salte za gospođu ministorovicu love ribu.A pripazi ga čuvar, te šnjim u tavnicu.Evo petn’es’ dana da ga ne pušćaju iz nje i da se mučim k’o što vidiš... — A po koliko vam plaćaju na dan tamo?.. — Po dva’es’ pet krajcara.Ni po koliko bogme, brate!... — A koliko ima našije’ na radu?... — Oko stotinjak.Osvojile, b’rte, uskogaće i oni zauzeli sve, pa našeg čo’jeka i ne zapade mjesta kako treba pa da bi s’ ubio!... — A što ti nosiš take gaće, što si se nagrdio — a?... — Valaj, pravo ti reć’, nemam drugije’; a, kad me vide u njima, beli bolje plaćaju — pridaju mi daće po solad po dva i isplate mi zaradu svakog drugog dana... Dijete i opet ciknu.Krstu pođe kosa u vis, izvadi takulin i baci po talijer ženi i starcu: — Evo vam, pa ti, ženo, kupi tom ćimiću ožicu mlijeka da ti ne pijehne; a ti, čiča, promijeni te gaće na tiraće — Bog ti dao!.. pa ošinu konja i proprca naprijed. U Butmiru na trkalištu se prijavi nadzorniku trka; kaza mu se da je iz Posavine, a, kako bijaše još u putu za tu svrhu zamotao čalmu od trambolosa oko glave, to nadzornik i povjerova lako da je Krsto neki beg: Šaćir-beg Vratolomić — kako mu se i predstavi; i umoli ga da ga uvrsti u broj ostalih binjadžija za sjutra.Nadzornik, blagodareći dobrom bakšišu, učini na najučtiviji način po volji malo zakasnjelom ali dobrodošlom „begu“, i uvede mu konja među ostale u glavnu štalu za pune jasle ječma i sijena.A to je Krsto i tražio.Tu, među ostalim konjima, Krsto spazi i poznade Mujova zekana, uvjeri se da je zbilja pobro tu, i, držeći da će ga posigurno naći na Ilidži, krenu se tamo. Među tim, u Ilidži je vrelo i previralo.Pred bogatim i veleljepnim ljetnjikovcem, cvijetom savremenog neimarstva i rezbarije, stotinama električnih lampi preokrenulo noć u dan.U raskošnom perivoju pred njim, po glavnim alejama oko kitnjastih šedrvana s vještačkim mlazovima biserno prskajuće vode i ispod tri reda radužnih sijalica, gura se i tiska napudrana i nakinđurena svjetina od sviju jezika samo ne srpskoga; gomila žagori kao pčelinjak, talasa se, kumbulja, vre, a sve tu u njoj pjano i sito, udarilo u pomam kao o karnevalu.Muško, žensko, staro, mlado — ne razlikuju se.Promiču mundiri, šušte svilene bluze i žiponi, zveckaju sablje i mamuze, miriše parfim, kucka ordenje, i strše vilhemski brci i pompadurske perušine.To se bacaju konfeti, to se raznosi šaljiva pošta, to se kibicuju pohotni prispijenci, to puckaju bombice, to u jednom žbunu bukne i razasija se bengalska vatra da joj druga iz drugog grmena odgovori, — a iznad sviju i svega se lepršaju crno-žute zastave s vještačkih lukova i vijenci s obojadisanih direka. A uza sami ljetnjikovac na prvoj stazi, u mirisu jorgovana i jasmina, tuje i hibiskusa, amorfe i biserka, tamariksa i veselih grominja ruže i svakovrsnog cvijeća, pod šarenom svjetlošću od hiljade šarovitih lampiona i buktinja i uz blago milušenje osvježljivog lahora protegla se sofra koliko Muhamedova kobila.Oko nje na stotine stranaca — gostiju svakojake krvi i razno-raznih nariječja; na njoj šampanjac, rozolija i sva njihova braća i sestre i po ocu čokotu i po majci fabrici, i svi mogući slatkiši i take đakonije da je i sami mjesec od njihova mirisa dobio nesvjesticu i — apetit.Iza nje u hladoležem oklopljenom paviljonu grmi muzika i takim komadima potresa vazduh i noćnu tišinu, da me čisto strah za i inače drhatne i plašljive zvijezde da se ne prepanu i ne popadaju u more sa svoga praiskonskog boravišta.U začelju sofre Njegova Ekselencija zajednički ministar finansija za Austriju i Ugarsku i vicekralj Bosne i Hercegovine gospodin Venijamin fon Kalaj. I nižu se zdravice za zdravicama iz pijanih grla, i potkupljene duše veličaju uspješni rad genijalnoga Kalaja, i blagosilja se blagodatna austrijska uprava koja je od ovih divljih provincija umjela stvoriti pravi eldorado, i moli se i Bog i papa za zdravlje kulturnih pionera u ovoj zemlji, i pjeva se, i deklamuje, i razliježu se ovacije, i urnebes potresa Igman i Bjelasicu i podarakava seoske pse za torovima; i pije se, pije, pije; i krka se, krka, krka!!! Zaludu se gladni poluprstenasti mjesec upinjao iz sve snage: neće li mu bar koji mršavi zrak prodrijeti do obilate sofre te da će i primirisati bar koju od onih mirođija koje zagrijana i presićena švapska gospoda po sporednim alejama već povraćaju i na nos i na usta.Ne, nije mogao uspjeti od sebične svjetlosti švapskih svjetila po žicama i na stubovima.A, da bi se osvetio i domaćinu i gostima, naravno, služeći se njihovim sredstvima, špijunski je prebacio jedan snopić svojih opalnih zraka tamo gorje u bijele dvore u sobu gospe domaćice — sobu koja više vrijedi no i park i sve što je u njemu i sofra i sve što je na njoj i oko nje. Da; preko merdžanli vaza s rascvjetanim hrizantemama, koje su već svoje dražesne krunice napunile sokom za sjutrašnje svoje goste pčelice i leptirove, kroz teške kadifli zavjese sa svilenim vezom i zlatajli resama i kitama, probija se uhodljiva ždraka mjesečeva; i, stapajući se sa sjajem mirišljivih kandila, lustara i čiraka, čini sebe nevidovnom očima onih koji u ovome času ovu šikli hodaju ispunjavaju životom. I gleda mjesec, kako se odblijes raskošnih i skupocjenih slika sa zlatnim ramovima sija u ne manje raskošnim ogledalima na sva četiri zida.Gleda, kako se u tim ogledalima po dvaš-triš slika bogato pokućstvo: amfori, kandelabri i mermerne grupe starinskih miti.Gleda, kako se po duvarskim okrajcima i ćošama fantastički vijugaju šare i arabeske, i kako se safirni zvjezdosani svod sa svim boginjama i muzama po sebi zrca u mozaični pod, po kome je naslikano proljeće s cvijećem i pticama.I gleda, kako na istočnom zidu perende nose u rukama i na glavi činije s morskim jelima, na južnom oreade s Dijanom vode divljač za rogove, na zapadnom drijade i nimfe raspaljuju fosforni žižak, a na sjevernom Kupidon pritiskao Psihu pa ljubi li ljubi.Gleda sve to, gleda pa se divi. A za najviše se divi našem hasi begu, Muj-agi Alijću, kako je utonuo na barhatnoj davanani, nakrivio fesić nahero, pa... čućete sad.S desne mu strane sjela gustiozna gospođa Vilma i prigrlila ga objema rukama, kao majka čedo pri sisama; s lijeve mu se pripila starija joj udata kćerka, pa se natiječe s majkom koja će bolje i strasnije da se privije oko age i vatreno oko mu poljubi.A mlađu, još neudatu, Kalajevu kćer vragolan Mujo metnuo sebi pa krilo, pa je cuca kao seka braca; a ona mu obisla rukama oko vrata, i samo čuješ kako pukće kao šargan ispod trna. — Beže, beže, slađi od šećera!... tepa mu gospođa s predisajem: — Živo mi je srce obamrlo, kad pogledah danas kako ti, kao zvijezda preko polja ravna, poleće po hipodromu na zekanu svomu...Bojah ti se, srce srca moga iz njedara!... — Ago, ago, draži od zenice a miliji od oba svijeta!.. dodade graciozna nevjesta, starija kći: — Ne možeš da pojmiš moju čežnju za tobom otkad te danas prvi put viđeh pa dok se večeras ne obretoh u tvom južnjačkom zagrljaju.Ta se čežnja u nekoliko samo može uporediti s onijem mi ushitom kad te spazih na biljur-durbinu đe odnese mejdan i poštenje i tvoj zekan pred svijem košiju.Ago, ago — i dušo i blago!.. — Mujo, Mujo — ah, izgoreh, Mujo!..Gasi ljubav ljubavlju, ili poluđeh!... zaguguta nezasićena gugutka, mamina mezimica, s jako nabubrelim sisicama, što joj, znojeći se i brideći je, nadimahu jaketu, kao da su dvije gučice voska koji se kravi. A Mujo je činio to što je mogao i kako je umio, vraćajući im milo za milo i odgovarajući im hatrom na hatar.Hercegovački damari i srpska krv, što se i koliko se vidi, nijesu ga postiđeli. — A da te ne ustraže tamo za sofrom?... zađe najednom gospođa, i trže se. — Ne boj se, neće — nije meni mjesto tamo!... odgovori joj Mujo, smijući se: — U ostalom, i da me ko zatraži, misliće e sam u varoši; ko će se sjetit’ da sam vođekana?.. — Ih, baš si sila!.. zaučinje gospođa ćerka, i plesnu ga rukom po plećima pa po gojaznom vratu: — Pa taka sila a na onako silnom paripu — pa milina viđeti.Baš imaš konja!... — Valaj, imam— šućur Alahu!No se sve bojim e će mi g’ ovi vaši ozdo iza sofre izjes’.Jedu oni svašto — znam ja.Dobar je parip, nema zbora.A, valaj mu ima po kome, doć’.Volje pasmine od njegove nema ni u Madžarskoj.Bogme, moj rahmetli đed, još kad j’ iš’o na hadžiluk u Meku, kupio mu je babu i dov’ u Hercegovinu.Zvali smo je Čakara; i đedo je na njoj preko stotinu košija zadobio.Priča mi babo, e s’ ovi moj ždrijebac uturio na babu Čakaru.I, bilaj mi je mili’ od pet najboljijeh čitluka, i prije bih se s ocem rastavio no sa zekanom... — A je li t’ od mene miliji zekan, i bi li ga meni poklonio?... proromori majkino mezimče. — Sad si mi ti milija; kad sam ti, biva, sebe poklonio, što da ne bih i konja?Ja, poklonio bih ti ga, ali salte da se poturčiš i iđeš sa mnom pod Velež... otkri joj srce Mujaga. Batali, more Mujo, priču!Vjeruj mi, kao svome zemljaku, ljepše ti je tu i ljepši si kad niti mnogo pričaš, niti što-šta pitaš niti na sve odgovaraš.No udri, — raspali, kad ti je zapalo — kao što bih ja da sam pa tvom mjestu!Ne žali — ne žale ii oni naše Bosne!... — Madame!Dolazi gospodin... glasnu se iza vrata piskavi grkljan vjerne sobarice. Gospođa sa kćerima skoči ukoliko bi se osvrnuo.Kćeri joj se skloniše i skriše i s Mujom zajedno u susjedne neosvijetljene hodaje, i, naravno, požuriše se da nastave đe su prekinule i da naknade što su izgubile. A u tom se na budoaru otvoriše orahova vrata i pojavi g. ministar u gala-paradi i dekoracijama, sa osmijehom sreće na grežbavom licu i uvenulim gubicama.Vilma raširi ruke i potrča mu u susret, pade mu u zagrljaj i, pritvorno ushićena, obasu ga svojim nevjerničkim poljupcima — otrovnijim od zmije iz ružina žbuna i bridljivijim od koprive ljeti. — Kraljice moja, zvijezdo vodiljo moja, bakljado sreće moje i motoru slave moje!... stade joj tepati polupijani starkelja muž: - Jesi li jednom zadovoljna; jesi li sretna?Sve, sve što sam mogao i što je uopšte mogao jedan smrtni učiniti, učinio sam za tebe.Pred tvojijem se nogama prosiplju buketi iz cijeloga svijeta, u tvoje se zdravlje napija na svijem jezicima a tvoju ruku ljube i krunisane glave.Odio sam te svilom i kadifom, okitio biserom i dragijem kamenjem, namirisao mošusom i dušom svojom, podigao za te i po tvom ćefu ove dvore i teferiče, i okružno te slugama i dvorkinjama da ti nose skute i rukave.Tvoja je volja moja volja i volja jednog čitavog naroda; reci samo, i sve će biti što zaželiš; i ti si faktički car u ovoj zemlji.Svoju sam dušu izgubio, otimljući od ovog bijednog naroda i potonji zalogaj iz usta, samo da tebe što više nagizdam i što bolje zadovoljim — pa šta ćeš više?Nek’ cio svijet viče na me kao na čudilo, neka mi istorija samo po zlu ime spominje, ne marim samo kad znam da sam tebi ugodio — pa kud ćeš više? — U veselom društvu dolje, koga sam naročito dobavio da bude tumač diplomatske i državničke mudrosti i vještine moje i svjedok sreće tvoje, prenijeh se najednom mislima na nebo i one milijarde očiju što nas s njega nekako čudno gledaju.I učini mi se, da iza svake one zvijezde viri po jedna duša onijeh nesretnika koje sam ja i moja uprava otjerao s ovog svijeta.Pogledah na mjesec, i njegove mi se pjege učiniše kao strašan protest i harzoval hercegovačke i bosanske raje protiv mene i mog pirovanja, moje vlade i vezirstva moga.Ne mogah izdržati; obuze me neka crna slutnja, a jeza me svega podiđe savrh tjemena dodno nožnijeh prsta.I učini mi se od šuma razigranog lišća više nas da je ropot pobunjenog naroda, a od zveke čaša i tanjira da je zveket ustaškog oružja.Prenuh se, đipih, i srećom mi pogled pade pa istu onu zvijezdu na zapadu za koju si ti u naše mlado doba, onu veče kad sam ti izjavio ljubav, kazala da je to — tvoja najmilija zvijezda.Njen mi sjaj napomenu oči tvoje; a u lahoru, koji se s trepetne jasike ćarlijnu iznad moje glave i nanese miris krina i karanfila, osjetih dušu tvoju.I moje se čelo razvedri, a srce mi opet dođe na mjeru.Ne mogoh se uzdržati a da se ne popnem bijeloj kuli uz mermer-basamake i — bijelo ne vidim ti lice i rujne ti usne ne celivam!... Cmoka - cmok! razleže se po tihoj i tajanstvenoj hodaji, kao da neko udari pratljačom po glibu.I to se ponovi još jednom, pa i još jednom. — A ti me ne bi malo zamijenila među goste?... naslanjajući joj glavu na bujne, gojne i mirisne dojke, ponudi gospodin gospođu. — Vjeruj mi, ne mogu.Nešto me zaboljela glava, pa velju, najbolje je da legnem... umiljavajući mu se kao mače u krilu, odbi ga lukava saputnica. — E; onda do viđenja!... — U dobri čas, kruno moja!... isprati ga Vilma, gordo mu pružajući ruku a stisnutim i napućenim usnama dočekujući mu starački poljubac, kao vitez udar mača na poturenom štitu.I prevareni „vezir“, koji zna šta se u ma kom selu i ma čijoj pušari i ma kom dijelu svijeta radi a ne zna šta je sve ni u njegovoj sopstvenoj kući pred njegovim očima na petnaest koračaji, zamače niz serdžadama i međedinama prestrvene stepenice. A milostiva gospa se povrati u šikli hodaju, zaključa vrata za sobom, oslušnu i, tašunajući i pljeskajući dlanovima, promrmlja: „Đavo neka ga nosi u njegove grede!Prepade me i izdangubih što mi sve njegovo blago ne može nadoknaditi.Napao mi tu benetati o bogatstvu i nemirnoj savjesti — briga mene za sve to!Uživati, uživati, uživati — to je cilj moga života; a bez blaga u srcu i bogastva u duši sva su zemaljska blaga dim i dim.Pa šta će mi, ostala mu pusta za njegovom glavom!“... Na sporednoj se klijeti zavjese podigoše, i pojavi opet Mujo, vodeći dvije razbarušene, polunage i zajapurene sestre ispod ruka.Kalajevica uzdrhta, njisnu, i poleće mu u zagrljaj. I prečista i plačna Bogomajka pred raspećem u ikoni više njihovih glava pokri od stida lice maramom, i kandilo puče i zacvrča, i teška svila na divanu pršte i zašušta, a sam divan ciknu i zaškripa od divljeg bijesa manite pohote, jedinstvenog razvrata i velikaške bezočnosti. A za to vrijeme, osamljen i zanesen, topeći se u milju i sreći od toliko postignutih uspjeha, ispod mrkih omorika i zamišljenih borova, kroz krajne skrovite aleje kitnog đulistana, koračaše ministar Kalaj.Jorgovan je mirisao kao i hodaja njegove gospođe, a mjesečina čas-po bacala na njegovo ćelavo tjeme svoj lažljivi sjaj poput prijevarne mu ljubavi toli ljubljene Vilme. Najednom šum.Kalaj zastade.Šum se ponovi, kao da kos skakuće po suhom lišću.Ministar se maši rukom za džep, kad ali nema revolvera — ne ponio ga.Šum se približi i ukaza neka velika crna prilika; mjesečina je kroz jednu odušku jelovoga granja obijeli, i sinuše toke, silav i dolama a, sudeći po oku i brku, ukaza se Krsto.Kalaju zacvokotaše vilice i zazvekta ordenje po prsima; vikao bi, ama mu se smrzao jezik, duša mu se stegla u guši a sva mu se krv u srce salila. — Ne boj se, silom i đavolom nam natureni kralju od Bosne i Hercegovine!... povika noćnik, stavši preda nj: — Ne dršći — neću ti ništa!Ne zato što te ne mrzim i što nijesi zaslužio da te prekoljem k’o jarca, no zato što i sam nemam čim a, da te tu golijem rukama mrcinim, ne nalazim za pošteno.Predajem te Bogu i đavolu, a jedan te od njih dvojice mora porazit’ pa kad bilo i kako bilo! — Ne boj se, velim ti, — evo vidi, ja ti mjesto bombe, donosim na poklon ovu jabuku; a nju ti preko mene šalje sva butum Bosna i Hercegovina.Na ti je, i sretna ti bila!Mala snaga, pa malen i danak.Ali, ko ne zna na orahu, ne zna ni na tovaru.Evo vidi!Jabuka je, što je viđeh’ spolja, lijepa da ne može ljepša.E, ama nije dobra.Nije, jer se u nju ev’ ovudije kroz ovu rupicu uvuk’o, i nezvan i nepran i neznan, nekakav crv.Sad još i valja i ne valja; ama će doć’ vrijeme kad će sva izagnjet’ ako se što prije ne ukloni crv, pa neće valjat’ za Boga ni za ljudi.A tako ti je, moj vezire a carev većile, i s našom tužnom Bosnom i ožalošćenom Hercegovinom.Dok s’ ove vaše Švaburine ne uvališe u nju i ne rasprtiše među nas, baš k’o crv u ovu jabuku, naša zemlja bijaše dobra i berićetna i lijepa k’o zlatna jabuka.A sad je došla baš k’o ova truhlovina u mojoj ruci.Uzmi, vezire, ovu jabuku i podaj svome caru i kaži mu: „Ovo je slika ponosne Bosne i kršne Hercegovine, koje sam ja uredno i umamurio!“ Jer ne pokažeš li ti caru, beli ćemo mi umjet’ pokazat’ svemu svijetu, počem svak od nas želi da ne iščezne kad umre, a na usta izlazi i riječ i duša! — Oslušni-der malo!Tamo se u tvojoj kući i tvome džardinu ori pjesma i razliježu zile i borije, a ’vamo kroz ove gore stoji cvilež sirotinje i nejači.Jes’, to plače i zemlja pod vašijem nogama i kopitama, i trava po zemlji, i krtica u zemlji, i brda na zemlji, i gora u brdima, i tice u gorama, i zmija u trnu, i riba u viru, i vo u plugu, i sjeme u brazdi, i žito u klasu, i čobani za stadom, i diple u ustima, i vjetar u pećinama, i potok na livadi, i trgovac za tezgom, i ćiridžija za konjem, i pop pred oltarom, i pričest u putiru, i svijeća na krsnom kolaču, i đače za bukvarom, i dijete u kolijevci, i starac pred grobom, i oklopljena Miljacka, i poluđela Neretva, i valovita Drina, i manita Una, i sva listom okovana Bosna i žalosna Hercegovina.Plač, na sve strane plač,... a kod tebe fiska i veselje.Veseli se, veseli — ali će doći čas da predaješ račune Bogu i narodu, i da i ti i oni nad tobom i pod tobom svaku mrlju i svaku kaplju krvi po zasluzi otpagate i na ovom i onom svijetu!To budi uvjeren! — A sad drž’ ti ovu jabuku; metni je pod glavu, pa kadgođ legneš i ustaneš da se sjetiš srpskoga seljaka!On je sad tih, pogrbljen, miran i staložen k’o more o Ilijnu-dne.Ali, kad mu prekipi i spodbiju ga vjetrovi sa svije’ banada — jedan ti Bog a jedna božija vjera! — ni samo mu more nije ravno; u njemu se nadme muka i nevolja, te, s više snage no j’ i u ona četiri stuba što drže nebo za zemlju, navre i osvetnički pobjesni i sve što ga pritiska i tišti obori, smlavi i smlati.A, dočekaš li živ ta’ vakat, viđećeš da će bit’ od njega na jade i na muku živu i brda i gore i polja i more i sve sedam kraljevina s Jelisavkom moskovskom kraljicom i osmijem ćarem od Stambola i devetim od Beča ćesarem!Zapamti to što sam ti kaz’o, i ostavaj mi zbogom!... Kalaju je bilo kao da ga je ko bacio u usključalu vodu; nesvjesno uze jabuku iz Krstovih ruka, i, ni sam ne znade kad se i kako se dotetura do jedne klupe te sjede na nju.I teške ga osvojiše misli, i hladan ga znoj spopade, i osjeti se pod užasnim teretom — kao da ga ko u rasoli a pod teškim vodeničkim kamenjem štavi. A Krsto se za to vrijeme već dočepao bio svojega paripa, i, naravno, ne našavši Muja a ne smijući se tu dalje zadržavati, ošinuo gori Romaniji.Došavši u Sokolac, između ostalog, nađe đe se stara srpska škola oburdala i u grohtinju pretvorila. Nakon deset dana dođe u Sokolac, pušten iz hapsa, pop Trišo, i kaza da je učitelja Jova vlada presudila na progon preko Drine; da je to već i izvršeno; i da je njemu vladika sarajevski po vladinoj želji i predstavci dao za epitimiju: da za godinu dana ne može činodjejstvovati.Malo mu se, kaže, razminulo i te ga obrijali nijesu. Na to se uzbuniše Sokočani, odrekoše da idu u crkvu čije ključeve drže vladinovci, i ne primiše novog im poslatog od vladike svještenika, ni u kuću ni pred kuću, niti htjedoše da znaju za nj. A liturgiju, opijela i ostale vjerske potrebe stadoše i dalje obavljati s popom Trišom pod jednim prastarim hrastom na onoj gomili kamenja koja se od oborene stare škole podigla. Evo jednog tropara iz njihove liturgike: „O ledena grohtinjo!O studeni kamene!O sinji lišaju i zelena travo!Čujte pas barem vi, kad ljudi ne čuju!Obazrite se bar vi na nas, kad nas je i Bog zaboravio!Ljubite nas bar vi onako k’o što smo mi vas prigrlili!Vama predajemo muke naše, čemer naš.Amanet vam teški boži: isporučite ih majci zemlji, ona će oblaku, oblak nebu, nebo Vogu, a Bog dako se smiluje te nam pomogne!Gospodi pomiluj!Gospodi pomiluj!...“ Na mostarskoj željezničkoj stanici u čekaonici treće klase na drvenoj klupi blizu kelneraja sio Mujo Omer-agin Alijć.Prekrstio noge, izuo kundure, zapalio na srebrn cigarluk i dao se nešto u duboke misli.Da mu nije lako i da u njemu sve ključa od zora i derta, vidi se najbolje po poluispijenoj litrenjači lozovače, koja se pred njim odmara, a čiji dram vrijedi dukata a sto oka ni marijaša. Čim prestane da puši, otpljucne, dohiti litrenjaču, obzine joj grlić i gutne po dobar dušak, stavi je pored sebe, strese se, otre se čefrom, pogladi i zasuče brke, i pogleda mrko po kafani — kao krstaš orao s timora po nizini uokolo. Najednom mu neko spusti ruku na rame s leđa.On se osvrnu, hiti očima i iznenadi se.Pred njim Joso Latinin iz Romanije.Mujo đipi, raširi ruke i poljubi se s njim brk u brk. — Dobro doš’o, prijatelju!... — Bolje te naš’o, prijatelju!... — Okle ti tu, po Bogu brate?... — Bio nešto poslom ovdi u Mostaru, na sad krenuo kući.No kako si?... — Šućur Alahu, rđavo!A baš mi je drago što se nađosmo, da bar iđemo zajedno... — Šta, zar ćeš i ti na naš senat?... — Mislim, ja.Hoćeš li što pit’?Kelneru, daj još jednu čašu!Zdrav si!Ja eto krenuo i sam put Sarajeva, a otole hesapim tamo do vašeg Sokoca, da se viđu s pobratimom Krstom još jednom za života, i da se halalimo.Ja, znaš, prtljam ovijeh dana put Anadolije, pa Bog zna viđeh’ li se ikad više svojijem očima... — Šta? — Bogme jes’, prijatelju!Ne more se više dajandisat’.Pa se ljevše micat’ iz ovog džehenema svijetla obraza i zdravijeh leđa, no trunut’ k’o vezan vo za praznijem jaslima u đubretu.Svršio sam sve što sam im’o za seobu, i sadekana mi je još samo ostalo da se pozdravim s pobrom Krstom.A i uželio sam ga se više no da mi je rođeni burazer.Evo treća godina da se nijesmo viđali.On nam se, br’te, odmetnu u tu vašu Bosnu, pa k’o da u more utonu.I bilaj mi ga je žalije ostavit’ no pola Bosne i Hercegovine.No, boga ti, kako j’ on?Sve se bojim da se tamo u blizini toga žuđelskog Sarajeva ne pošvabi.Šta radi?Kako živi?Jeste li još u ljubavi?... — Ja kako, brate!On je zdravo, živi dosta lipo, a dobro može Bog dat’.Prominio se, valaj, nije ništa, vego j’ oni isti stari Krsto kako g’i znaš.No mi se čini e ti nisi oni stari Mujo... — Kako to?... — Da s’ oni prvi Mujaga, ne bi urvav’o svoj mal i luke i čitluke što su t’ ih stari kroz pet stotin’ godina sticali i ćordom branili, niti sad biž’o s glavom po svitu a didovinu ustup’o i brez puške i brez noža Švabu i njegovim prirepcima.Čini mi se, da si zaboravio kako smo s’ one godine, kad si dodio kod Krsta, zaklinjali jedan drugome: da prije svi izginemo na ovom kamenu, no ga upuštimo dušmanima da po njemu vršljaju... Muju bi mučno.Podavi brke u usta, stade ih čupkati i gristi zubima, i zabeči se u asuru.Oćuta — oćuta, pa će: — Nemoj, bolan, Joso, tako!Vjerajbog, ja sam oni isti; i, đe-gođ si me ostavio, tu ćeš m’ i nać’ vazde i u svaki dekik.No mi ne more druga bit.K’o kad hoće da me mlatne taksirat po čuturi, lanjske mi godine za heftu dana umrije i rahmetli babo, Omer, i majka, Jemina — jedno za drugijem.Ostadoh sam sa sestrom.Potkopaše mi se ove švapske pogani i njihovi ližisahani, i upropastih se, biva, goneći se s njima i hrvajući dan i noć.Na jade mi j’ i omrcalo i osvitalo — i meni s njima i njima sa mnom.Te tako mi se gotovo sve, što m’ iza oca ostade, izmače iz ruka.Doš’o džanum, vakat, da nemam su čim ni osolit’ ni duvana za što kupit’.Na moje konje drugi jaše; moji volovi drugom oru; moje ovce drugi muze; moje luke drugi kosi; moje njive drugi radi; kroz moje čardake miševi kolo vode; moje gospodstvo i baht propade, a moje zdravlje i mladost oronu.A za najviše mi je, biva, — a to tebi, k’o dobrom čo’jeku i prijatelju mogu povjerit’ — briga i strah za obraz one đevojke, jedine mi sestre, koja nit’ ima oca da je kara ni majke da je s’jetuje; pa se bojim svašta.A žensko ti je danas, pobratimkoviću moj, k’o staklo — navri ili samo malo kucni u nj, prsne.A okopali se ovi peksini Šokci, i sve se bojim da mi se hrza ne dokundiše, — pa prosta smrt po sto puta pri kakvom belaju s te bande.Pa mi se ljevše za ranije izmicat’ no poslije sebi vadit’ oči zbog kenjčiluka u nevakat.I voliji sam, bilaj, i go i bos i raspas i nezrelice čas-prije bježat’ od ovoga kijameta, pa bilo kud bilo, i makar sve čistio ćenife đe me niko ne poznaje — no vođekana pored prije’stojnika siđet’ u „konculariji“ i harčit’ nebrojenu „spenzu“ od ćesara.A, ako Bog da te viđu svijetlo lice caru u Stambolu, k’o što se nadam, sve ću mu tanko po tanko ispričat’ šta se ’vamo radi; pa, ili neka ćera ovu gubu između nas, ili da znamo da se nemamo čemu nadat’ — pa da se sve ili latini ili gine ili u more skače.Druge nam nema!Bolje i lijepa smrt, no sramotno izmećarstvo od sebe goremu.A ovo ’vako, beli, neće ostat’ niti može dugo durat’.A, kad reče oni jedini Sahibija — akt-alah, kudreten je on! — i kad čestiti padiša očita salte jednu hair-dovu, izlećeće Švabo iz Bosne i Hercegovine pa se neće imat’ kad ni osvrnut’ da vidi đe su mu ženine naćve i stative.A tade ću s’ i ja, valaj-i-belaj, vratit’ amo da mu vratim žao za sramotu, pa makar se sade stanio nakraj bijelog svijeta, i da bih znao da ću poginuti!... — O, đavole — đavole, sam te Bog ubio! šta s’ učini s ovim čovikom!... zavapi Joso, krsteći se. — Daj — to mi, dijete što za mezeluk!... zaiska Mujo od kelnera; i ovaj mu donese nekolike file slanine.Joso se ne malo iznenadi, kad viđe da Mujo zbilja stade jesti krmetinu, pa još uza nju naruči i bocu vina, koju oblimice sasu u gušu, da jasno čuješ kako mu se, klokoćući u grlu, sasipa na žedne utrobice.Ne moga se uzdržati a da mu ne primijeti: — Mujo,-bolan, zar i to?... — Zašto ne, Joso brate!Valaj, da devet oka sičana sručim u se, ne bi mi ništa bilo; i prije bi se sičan otrov’o od mene, no ja od njega.A, da je Svetac Muhamed haj’o za me i star’o se da mu din održimo paći, ne bi pušć’o ovu švapsku gubu da nas opeksini i zarazi.Ovako, kakav j’ on bio za nas, taki i mi za nj.Uostalom, džanum, nije g’ u jelu, no ga j’ u djelu!... — A zar, bolan, ne bi bilo bolje i livše, da si se lipo skrasio i smirio, pa naš’o sebi ženu, dobra druga, i od soja i od snopa prema sebi, te kuću kućio i oca ne pokorio — no što si obruno tim putem kome kraja nema?Pa i kad bi došlo ono željeno stani - pani, zar ne bi i bolje i hrabrije i ponositije, k’o svoj čovik i kućić i hodžaković, mog’o stat’ i na biljegu i na tisan klanac — no ovako k’o beskućnik i poskitanica danas?A kome si gore učinio no sebi, što si neđe nekome za inat a neđe za tuđi aferim i lup’o svoje čelo i buc’o svoj džep?Tim si Švabi učinio taman po ćeifu,... i ti i svi naši što sele bilo u Anadol, bilo u Srbiju i Crnu Goru, bilo u Omeriku.On baš to i želi, da naše pustolovine popuni svojim miletom i svojom virom.A mi mu se sad nikako bolje ne možemo oduprit’ i osvetit’ no mudrim i poštenim radom.A, bogme, već kad pukne puška, ondar i znaš šta nas čeka i šta ga čeka!... — Jok, valaj, brat’ Joso!Bi što bi.A ja, kad je riječ o ženidbi i kućenju, iza moje nesuđene Safire ne bih, biva, drugu mog’o nazvat’ svojom ženom, pa da mi naš svijetli sultan najljevšu svoju sultaniju na poklon ponudi.Merah li je, kismet li je, taksirat li je, koji li je đavo — tek tako ti je to!Meni Švabe oteše Safiru, ama ni ja njima nijesam beli, ost’o dužan.Eve vidi ovi protokol!Taman sam dosle za jednu Safiru pedeset Gizela, dva’es’ Cecilija, deset Cilika, petn’es’ Ema, pet Elisabeta, dvije Žanike jednu Vilmu i jednu Elviru poharčio.I ako sam potrošio babovinu, beli sam im’o za što.Osvetio sam se junački, pa taman đe izdere... — O, crna ti osveta a žalosan vik i sa mnom zajedno!Što ti je bolje, što li ti je lašnje, pa da si potamanio i prebacio pr’o drenjka sve od bečke carice do šuranjske Marice, kad si svoj puni čanak prevrnuo i svoju kuću iskop’o te si spao na te grane da se potucaš od nemila do nedraga?!Ali pravo kažeš: što je bilo — bilo; Što proteče, ne povrati se.No, zbilja, kad misliš sa srećom put Stambola?... — Odmaha; sve sam skunatorio što mi treba.Jedino još imam da se halalim s pobratimom Krstom — pa: ostavaj zbogom, zemljo Hercegova!... — Da-bog-da ti bio srećan put, i da livše prođeš no s’ i nadaš!... — I teb’ ostanak!I, daj Bože, da se jopeta u dobrom zdravlju i boljem rahatluku u slobodnoj svojoj babovini nađemo i vidimo!..No što to više ne zvone, da se kreće?.,.A sad de da iskapimo još po jednu za sretna puta i sretna ostanka!Zdrav si!... — Bog ti dao i život i zdravlje!... Još Mujo i Joso ne cvrknuli u dno svojih čaša, a dotrča jedno Ture, priđe usplahireno Muju, i prišapta mu nešto na uho.Mujo preblijeđe, kao da u njemu nesta i potonje kapi krvi; zažmirka očima; zasuzi; škripnu zubima; jeknu; i, kao lud, skoči i pojuri vratima.Na njima pozastade, okrenu se Josu, i jecajući, promuca: — Zbogom Joso!Tamo mi se ne iđe.Pozdravi pobratima, i kaži mu da ćemo se tek na onom svijetu viđet’!Mjesto u Anadol, moj će muhadžerluk bit’ jali u Zenici jali na vješalima. Joso se još ne moga alavertiti: šta to bi odjednom, a Muja nestade iz čekaonice kao da se nikad u njoj ni pojavljivao nije.Zvonce zazveča; kondukter izređa stanice do Sarajeva; putnici povrvješe na peron, a među njima i Joso, i ne sluteći šta će se sve s čudnim pobratimom njegovoga kuma i komšije tih dana desiti.Željeznica zviznu, i s puktanjem i praskom odnese u svojoj utrobi stotinama duša i s Josom zajedno; a u isto vrijeme preko njene šine u najvećem galopu pa svom još ne prodatom hatu, jedinom mu preostalom dobru, proleće Mujo put Veleži k svojoj kući. — Mujova sestra Dudija, jedinica i mezimica, bješe stasala na bijes đevojka, i bijaše na glasu kao ona.A i bješe vrsna — kukala joj jatka!Visoka kao koplje, jedra kao dunja, prikladna kao ikona, zdrava kao šljiva, hitra kao srna, čila kao strijela, valjana kao radiš, vazda gotova na posluh kao zapeta puška, ama u neku ruku vjetrenjasta. Ta se njena rđava strana jako uoči od onog doba otkad visoka vlada naseli po Podveležju do pedeset švapskih kuća i načini im školu i crkvu; otkad se zagleda u nju jedan od doseljenika, neki Franc Jeger, i ona u njega; a naročito otkad joj roditelji pomriješe, te ne bi nikoga da je pazi i čuva.Mujo kao Mujo — po beglijanju i u skitnju tamo - amo; kuća sama, Dudija sama; prazna kuća traži čeljadi da je ispune, a takođe i nabujalo đevojačko srce sebi jarana.I slučaj je htio da ga nađe u ljepuškastom Švabu unatoč i svome ćoku i položaju i vjeri i predanjima. I baš onih dana kad je Mujo rasprodavao pretek svoje očevine, bavio se u Mostaru oko pasoša i namjeravao da hode do Krsta pod Romaniju na viđenje, Franc dođe sa nekoliko svojih drugova, uze Dudiju i povede svojoj kući, đe je katolički dumo polatini i nađede joj ime Roza, i privjenča za Franca. Da se nebo obudralo pa mu palo na glavu, Mujo bi lakše izdržao od toga.Viđeli smo, kako ga je porazio glas o tome pa mostarskoj stanici i kako je nezrelice napustio i Josa i čekaonicu i namišljeni put.Čim je, kao manit, dojurio na konju pod Velež, svrati svome opustjelom čardaku, zgrabi babov handžar i izvadi sakriveni revolver iz čekmedžeta, pa ih zađede za silav, i kao vjetar odjuri u švapsko naselje. Proljetnji je dan bio u najljepšem naponu, oko popasa, kad Mujo bahnu pred Francovu kuću i izvrnutim glasom zazva: — O domaćine! jesi li doma?... Sestra mu, naređena pod nevjestačku na šokački hadet, istrča da vidi koje, i stuknu s praga kad ugleda brata. — Zlo jutro ti i sa mnom zajedno, prevjernice nijedna!.. dreknu Mujo, pa je presiječe crnim pogledom iz zakrvavljenih mu od muke očiju.Dudiji — Rozi i nehotice zacvokotaše zubi; i, sva blijeda kao klak, ne umjede ništa do što obori oči na zemlju i prikova pogled za jedan čvor u jelovom direku na donjem pragu. — Šta ti to šće, crn ti obraz bio?!Što obruka svakoga svoga, i žive i mrtve, i meni otkide nos između oba oka da ne mogu grdan među družinu izać’—a?! nastavi Mujo, bijesan kao holuj, a u njemu samo što se kuha ijed u čemeru i crijeva mu se prevrću od muke i jada. Mlada se prevjernica zakloni za dovratnik; ne dade joj đavo ćutati, no će susilno, bezočno, i nekud iz inata prkošljivo; — Ako si doš’o u pohode, ko što dolikuje bratu u sestre, onda hajde ’vamoka!A, ako si doš’o da mi tu zaživaš, ondar idi, džanum, okle s’ i doš’o — tako ti jaki Bog pomog’o!Ja što učinjeh — učinjeh, i drago mi je!Ta neću valjda dovijeka čaminjat’ sama u onoj bečalini i plesti sijede kod brata a brez brata!Ti si ćer’o tvoje đavole, i ja te nijesam pitala šta radiš; sad je doš’o red na me, i nemaš prava da se miješaš u moj pos’o. Jac, vlasi — jac!Dur, balije — dur! pa svi crknite od derta!!...A tako „joj“ križa i svetog oca pape, i vi ćete svi danas-sjutra okrenut’ za mnom i kako vam se neće!.. E, tu se Mujagi dokundisa.Riknu kao ranjen međed, i ništa ne znade šta se učinje od njega, do, tek kad se duboko obre u šumi, obazre se za sobom, i, kao da mu neko crnu maramu smače s očiju, viđe svoj krvav trag i kako mu savrh gola noža iz desne ruke kaplje kap po kap svježe krvi, pa se siri o vruću, suncem uplatnjenu, zemlju i ugrijane ploče. Za njim se nadala poćera i vika da odliježu sva brda i doline unaokolo.Franc, po njegovoj nesreći, kao onaj kome je i za nevolju, bješe odmakao ispred sviju gonilaca sa sjekirom u ruci.Mujo ga spazi, zastade, nasloni se pa jedan kamen, upravi revolver i nanišani ga na zeta.Puška puče, i prije no se dim raziđe ispred Muja, Franc se već kupao u svojoj krvi, mrtav u prašini.Poćera stuknu, zgrabi Francovu lešinu, i povuče se natrag, a njenu ulogu preuze žandarmerija. Pored sve odvažnosti i otpora u pogonu s carskim oružnicima, Mujo je morao podleći.Potrošivši svu džebanu, sam, bez druga i jataka, hoćeš-nećeš pao je šaka jačoj sili.Kroz neđelju dana već je bio u lancima u mostarskoj tavnici, koja mu i inače nije bila nepoznata.Tu nađe mnoštvo nesretnikovića, kao i sam što je, iz sve Hercegovine; s mnogim se je i ranije poznavao, a s nekim se jako upoznade.Usprkos svoj nesreći koja ga je zadesila, u društvu tih đavolana okrenu i on lakrdijati i to satansko zdanje plača i ridanja ispunjavati šalom i smijehom.Uostalom, srce mu ga je znalo. Kroz nekoliko dana izvedu ga na ispit pred sud. — Dakle, ti si taj Mujo Omer-agin Alijć, koji si onaj nevjerojatni zločin na nevjerojatni način počinio!... zađe okružnik, posmatrajući ga kroz naočare. — Pogodio si, „slamni“ većile „pustolovnoga“ veličanstva ćesareva!Ja sam po rođenju i ocu Alijć, a po hodži i sunetu Muj-aga od glave do peta i s jednog ramena na drugo ozad i osprijeda... hode se Mujo šokati sa švapskom gospodom. — A zašto zakla svoju rođenu sestru i ubi svoga bogodanoga zeta, zašto?... osiječe se sudija nabusito na nj. — Za vjeru, obraz i ime, gospodine!Eto zašto!... — Grize li te savjest zbog toga svirjepog učina?I zar ne bi bilo ljepše da si sad u zlatnoj slobodi, k’o častan i ispravan građanin, pod svijetlijem skutom njegovog apostolskog veličajnstva našeg uzvišenog cara?... — Ono, šta je to sovjes’, valjalo bi da ti to meni prvo protolkuješ, ili se to jede ili pije, moj zlatobradi gospodine!A što se jopeta tiče slobode, baš mi je, boga mi, podjednako: to u Mostarskom Polju ja Podveležju, to u Mostarskoj Kuli.Okova mi, i vidovnijeh i nevidovnijeh, ne manjka ni tu ni tu — a sve pod svijetlijem skutom toga tvoga „pustolovnoga“ cara.A da ti još nešto kažem, boga mi mi je ljevša kuća đe sam sad no đe sam onomadne bio.Ovo je, brate si moj dragoviću, tvrda kula od klaka i tesanika kamena — top je ne more probit’.A ono stara čardačina s avlijom od suvomeđe.Na jade mi j’ udar’o rahmetli ćaća, krpeći je svakoga ljeta i podupirući strževijem koljem svake zime — i to sve odondar otkad vi dođoste u ovu zemlju.A sad je taka da bi je svu rogom mog’o izrazvaljivat’.Vaš se car postar’o — hvalimo ga — te u Kulu ni vjetar niokle ne more napuhnut’, niti će pretočit’ niti potočit’.A u onu moju pušaru, kad šćaše salte udarit’ mećava, nanesi mi i kišu na glavu, i dim i prašinu u oči, i naćeraj mi vodu jali snijeg na ognjište.Još me iz one kad bi po noći leg’o da se kami odmorim, mogaše na sto šugara iznijet’ vuk za badžake; a u ovoj mi se, beli, ne treba bojat’ ni vuka ni hajduka.Sve je to lijepo uredio taj vaš „slijepi“ car — Bože ga podrži onđe đe mu je mjesto i daj mu što mu ja želio!... — Gospodin državni odvjetnik neka pročita tužbu!... naredi okružni predstojnik. Državni tužilac diže neka akta sa stola, i otpoče čitati: — Slavni Okružni Sude!Ovdje imamo pred sobom jednog nevjerojatnog zločinca, koji je jedno nevjerojatno zločinstvo počinio time: što je za jedan dan zaklao svoju rođenu sestru, Rozu, udatu Jeger, i ubio svoga zeta, Franca Jegera, težaka ispod Velaži.Pred nami stojeći osuđenik, Mujo Omer-agin Alijć, nije samo veliki zločinac, no i pijanac i dapače buntovnik i hulitelj visocijeh carskijeh vlasti — što je u nebrojeno krati dosad dokazao svojijem držaljem i kao građanin i kao vojnik.Ali pače, pored svo sklonosti k alkoholu, onog dana kad je počinio zločin nije bio pijan; jer je učvršćeno, da je toga dana popio samo kvarat rakije na „dušek“.Slavni Sude! je dalje konstatovano po iskazima svjedoka, babe Ane i susjetke Hate, da je ovaj optuženi Mujo rekao Hadži-Salki Hakali; „Iđem da pokoljem sve latine od Popova do pod Velež — dara im i papu im!...“ sve u jednu čuturu.Javno mnijenje ga osuđuje pa smrt na vješalima, a ja predlažem kaznu po 13. § našeg krivičnog zakonika za Bosnu i Hercegovinu, točka c) i d).Slavnom Okružnom Sudu ostaje da se saglasi s ovom optužbom. — Pošto odvjetnik završi, okružnik se obrati Muju te će mu reći: — Počinio si grdno zločinstvo, i zato te carski zakon mora teško osuditi.No milost je pako careva prema božijoj.Da bi ti se koli - toli ublažila pedepsa, mnijem da ćeš biti mudar ter ovdje pred svijema priznati: da si zgriješio što si učinio, i da se kaješ za svoj zločin; k tomu, da ćeš završno rijeti: da živi car i carski sud!... Mujo, kao-no ti pravi čafkun s opečenim očima, počeša se iznad kukova, pa, napravivši gluplji izraz lica od opanka, razdrije se gromko, obješenjački: — Živio mi car, koji mi je dobru rad; i živio mi pravosudni sud!!Eto ti, okružniče, jesi li konten?A neka znaš i ti i tvoj car i vas ovaj sud: da glavu dajem a obraz pe dajem!... — Iza toga okovanog Muja opet vrate u zatvor u Kulu, a isljedna akta Okružni Sud uputi Zemaljskoj Vladi u Sarajevo.Otuda poslije mjesec i po dana dođe Muju presuda na dvadeset godina robije, a po njoj on i bude otpravljen u Zenicu u tamošnji Centralni Kazneni Zavod. Mujo je osudu saslušao mirno.Kažu, da haps sasma trpeljivo izdržava.Oguglao čovjek na nesreću, pa i ne mari ni za šta.Naučio je terziluk, i radi ljepotu božju. U snu mu se više puta pojavi blijeda sjenka njegove nesretne sestre s grdnom ranom u srcu, koja zjapi kao izbjeno i zakrvavljeno oko navrh divove glave.Prijeti mu mršavim kažiprstom i kori ga piskavim glasom kao u zduhe, što joj pri prvom gutljaju iz pehara sreće i pehar razbi i život ugasi. A on?...Za sve to vrijeme stoji kao prikovan za gvozdeni stub, uz koji ližu užasni plamenovi s lomače; u očajanju se bjesovito grči i previja, kao zmija u procijepi, i najzad mu se otme s usana grozan krik: „Sve za vjeru, ime i obraz!Sve... sve!...“ Od takog se povika tamnica zatrese, straža prepane, on probudi, a snovne mu utvore nestane ispred maštenih očiju. I on osjeća — jer brat nije šalna stvar, — da, osjeća svu težinu svoga ljutog grijeha; i on gorko snosi sve grozne posljedice toga grijeha, — ali se nikad ne kaje što je to učinio. One godine kad je Lamzdorf dolazio u Srbiju, neko uturi glas među lako zapaljivi puk u Hercegovini, da je Lamzdorfa poslao ruski car kod srpskoga kralja, da se zdogovore: kako će oteti Bosnu i Hercegovinu i sve do Dubrovnika i Senja od Austrije.To se zafitiljilo i uvrćelo u glavu kršnim Hercegovcima — kao što vele: što čovjek želi u ono najlakše i vjeruje.Te Srbi, prvo po Nevesinju pa onda po svim hercegovačkim plemenima, stanu tražiti od Zemaljske Vlade pasoše za Srbiju: da se tamo nađu kad kucne čas za svetu osvetu. To švapska Musala jedva dočeka, kako bi žilavi srpski živalj razrijedila, a upražnjena mjesta popunila Švabama, Madžarima, Šokcima, Čifutima i svakom vjerom, što bi joj sve poslužilo kao gvozden ekser u teneću ili drenov klin u procijep bukova šulja.Te vještački nastane još i više raspuhivati žeravu komešanja kroz narod, podstrekujući ga na seobu.U toj namjeri razašlje svoje agente po svoj Hercegovini; a ovi su se izdavali za Srbijance i javno obećavali Hercegovcima ispred srpske vlade zlatna brda i dobreta kakva se ni u snu ne viđaju. I diže se čitava vrzgara i kalabaluk širom sve Hercegovine.Navrli zadrti Hercegovci, pa samo što srijetaš po svim kotarskim uredima po čitave buljuke seljaka koji traže pasoše.Neki ih dobijaju, a neki očekuju da im dođu potvrđeni iz Sarajeva. Po varoškim se pazarima skrkao bijeli svijet.Bleje i miješaju se čitava stada i krdovi stoke, sitne i krupne, koju oni što ostavljaju svoj rodni kamen prodaju po što za što onim što po nevolji ostaju i još koji dan u zemlji svojih predaka.Tako mi Boga, bivalo je slučajeva, da se toga puta u Hercegovini mogao kupiti ovan ispod čaktara za forintu i po.Kao kad ljudi okrenu prevrtati svoj čanak i večeru u njemu. Jedan Nevesinjac iz Površi, ispred šta će da otprtlja, doćera u Kasabu trista brava i sve proda za trista forinata.Jedan Srbin varošanin posmatrao to iz prikrajka, smučilo mu se od tuge, pa će bono zapitati zemljaka: „Zašto, bolan, urva toliki mal ni za šta?!“... Površanin ga premjeri oštro, pa će mu oporo: — Ako ga bestregavam, moj je — i drago mi je!Tu tebi nema ni iz ćese ni u ćesu, pa ti je vlješe o svom poslu.A u zdravlje srpskoga kralja — u Boga se uzdam, da ću pod njegovijem svijetlijem skutom do ovo doba godine imat’ tri put’ ’voliko.Ma, beli, ni Švabo neće dobijat’ poreze za dugo.Kralj će mi dat’ pušku i nož, a za ovo trista fijorina ja ću sam po sebi kupit’ trista testa fišeka, pa nek’ me čeka Kalaj o proljeću o’đe, ako smije!.... Uzalud su nastojavali srpski prvaci i mudriji ljudi, da obezume i razbiju graknuli narod od nepromišljena, nesavremena i neumjesna poduzeća.Ajbo; ništa im sve ljeporečje nije pomagalo.Šta više, ko bi kog od Nevesinjaca stao odvraćati da ne napušta prijeklad svojih đedova, smatran je od ovih za švapskog špijuna, pa je i do sukoba dolazilo. I iz samog Nevesinja otprtlja sedam stotina familija.Stoji plač i kolež onih koji ostaju, a pjesma i veselje onih što odlaze — da ti se kosa uvis digne a koža naježi. A i švapska je vlada podešavala gajde, te gledala i nastojavala da ispujda one koji su joj bili sumnjivi, dok ni jednom od mlakonja i kupljenih duša nije davala dozvole za selidbu, ma da se i takvih javljalo za pasoš.To je jedna od najočitijih svjedodžaba njene namjere, — ali to uskipjeli i ogorčeni Hercegovci niti viđahu niti im išta bijaše stalo da vide ili da ne vide.Njima je samo bilo do toga da se kako budi bilo kurtališu ćesarskoga gospodarstva nad sobom i dočepaju se nezavisnog komada slobodne zemlje Srbinove, đe će rahat prezimiti zimu, pa o proljeću: zdravo, goro — kućo i baštino! i: amo, puško — i otac i majko!... I, u najvišem jeku te seobe, ču se glas i odjeknu kao grom niza svu Hercegovinu: da je srpska vlada za hercegovačke iseljenike zatvorila granicu na Zemunu i Mokroj Gori.Ko je, vele, do Lučina-dne na podne prešao granicu - dobro de: i dobio je zemlju i namješće i pomoć i svaku satvar što mu treba od vlade i kralja, da je kabil i sjeme od tikve i priplod od intuša; a ko je poslije toga roka došao, ne puštaju ga nikako unutra, no ga stražarno vraćaju nazad.Jedan je od Nevesinjaca, koji nije nikako htio živ da se vrati pod Švaba, rasporio sam sebe na savskoj obali. Kao munja iz vedra neba, taj glas porazi Srbe po Hercegovini.Tek tada viđeše ko je svemu tome kriv, i okrenu malo i veliko roptati na — Austriju.Švabe su mislile da jednim metkom ulove dva zeca, pa pogodiše sredinu.Računali su da će sad Srbi osuti drvlje i kamenje na Srbiju, što ih, proviđajući švapsku namisao i ne hoteći da se proređuje i slabi srpski živalj u Hercegovini, ne htjede primiti u se; i da će sad imovno razureni iseljenici sami pasti u krilo ćesarevcima, kao tičica pod kljun i kandže buljookog ćuka.Ali se u prvom prevariše te na jako, a u drugom u pola. Utoliko se odseljene familije u čitavim povorkama stadoše vraćati sa srpske granice.I zaista, to bijaše Bogu plakati, gledajući kako se oni koji se jako sele i oni koji se vraćaju u bezdom u po puta stadoše srijetati; oni koji tek prtljaju iznenađano pitati: šta je to?... a oni što se vrću tužno odgovarati: „A šta, braćo!Muka i nesreća za nas, nevoljnike, kud-gođ se okrenemo!Potkupio, biva, bečki ćesar kraljicu u Srbiji — a ona je, znate udovica pokojnoga ćesarovića „Rundova“ — te, krijući od kralja i milistora, naredila da nas ne puštaju u Srbiju, — da-bog-da joj se crijeva pod srpskijem sabljama motala, k’o će!...“ Ono roblja što se vraćalo s Mokre Gore kroz nekolika dana palo je opet pa svoju ostavljenu postojbinu bilo na teret sebi ili svojim bližnjim i prijateljima, bilo pak vladi.A, da bi se umilila narodu i dokazala koliko joj leži na srcu njegovo dobro, Zemaljska Vlada naredi da se postradalim porodicama preko cijele godine izdaje žito iz državnog hambara na „vađevinu“ i novac na zajam iz „milijun-banke“, pa da to idućih godina uz porez i prirez otplaćuju.Bud ih kolje, hoće i da ih peče. Mnoge pak od onih familija koje su bile otišle željeznicom na Zemun, istrošivši se i snoseći svoj grdni teret kao srdobonik svoj ljuti nedug, u povratku su padale i zaostajale po Srijemu, Slavoniji i Bosni na rad i zimnicu preko cijele zime.A Srbijanci, da bi popravili svoju omašku i digli svoj ugled u onima svoje braće preko Drine, prirede po svim glavnijim varošima u kraljevini zabave u korist gladnih i postradalih Nevesinjaca. Nekolike od tih odseljenih nevesinjskih familija o proljeću iziđu jedva žive i proderu do Sarajeva.Tu se obrate srpskoj opštini, koja im da neku jado-pomoć, nejač im skloni u „Crkveni Han“ o svom trošku, a ljudima im nađe rada. Elem utoliko stiže haber u Bosnu, da su Šijaci sasjekli svoga kralja i kraljicu.Uzjazbiše se Srbi po Bosni na taj glas; žao im srpskoga kralja, kao kad ne znadu ni zašto je ni kako je bilo.A za najviše se pribojavahu, da tu nijesu umiješani austrijski prsti.Švabe i Čivuti pohitaše s najrazličitijim lažima i nastrahovitijim vijestima, pa samo što ide ćuk i ćaćuk od usta do usta: ovo ovako je bilo, ono onako se svilo; ovo ovako će biti, ono neće no onako.Zebu Srbi — i nevolja im je, a dušmani se smiju ispod brka što se „vlasi“ kolju između sebe. U „Crkvenom Hanu“ se iskupio sijaset Srba Sarajlija, i starih i mladih; puše, pijuckaju besposleni, i razgovaraju o najnovijim događajima. — Ama, gadovi jedni, zašto mi ubiste kralja?... razdrije se polupijani, ili, bolje reći, nikad trijezni, Mitar Grbović na jednog od onih Nevesinjaca koji su jesenas proćerani iz Srbije. — Ko ti ga je, bolan, ubio,... šta bestijaš?Zar ja?... razrogači oči Nevesinjac. — Ti, da ko?Ti i oni što misle i žele k’o i ti.Digoste se, k’o manita hajka po pazaru, jesenas i hodoste u Srbiju te zamutiste i pokrviste braću između sebe — Bogu plaćali!O Bogu i mojoj duši, da vas đavo ne odnese tamo, ne b’ od ovog što se čuje ništa ni bilo!No ste, bolan, baksuz đe gođ dođete.Dosadiste jesenas i drvetu i kamenu u Šumadiji; Srbijanci vas dočekaše, da ne može ljepše; Austrija navrije na Srbiju i priprijeti joj ratom ako vas ne vrne; i kralj šta će, po bolje da vama da like no da mu izgori ono malo kućice što mu je đed podig’o. Na to se Šijaci naljuti, i eto đe plati glavom sinji kukavac; a, da je zbog koga, ni po jada moga!... - Ili si, bolan, pjan ili san ili manit, te tako bulazniš?Jer drukčije te ne mogu pojmiti šta hoćeš s tijem što trtljaš.Zar ja, prosjak iz Površi, ubio kralja u Biogradu, i zar je kralj toliko bio nesretan da mojijem sedepom pogine?O đavole, anatema te bilo, šta se još na svijetu neće čut’ i reć’!Ubila je njega „pulitika“, moj brate, a ne ni ja ni ti ni ta rakija u tebi — ne!Jesi čuo?!.. kresnu mu Nevesinjac. Mitar zaplaka kao malo dijete: — Kuku meni, kralju, od Srbije glavo, đe ti ne bi suđeno da pogineš ni na Kosovu ni na Trebeviću — no u svojoj postelji kod žene usred crno ponoći!...A vidite, ljudi, dičio sam se njime: kako je najljevši među svijem jevropinskijem i carevima i kraljevima,... eto pogledajte u to lentro tu!..A što ne ubiste sultana oli ćesara, kad vet rizikaste s glavom, no m’ ubiste kralja — onako vilu gorsku, rđa vam dodijala — ne?!..Kuku kralju, od Srbije glavo!... zagrca se Mitar, okomi te skide sa zida sliku s likovima svih evropskih vladalaca, i pritište ljubiti lik kralja Aleksandra. Neki od prisutnih zajedno plakahu s Mitrom, neki duboko zamišljeni pušahu i ćutahu, a neki se gurkahu laktovima i podsmjejkivahu.Ama, duša valja, svakome žao što se to u Srbiji desilo, a najgore im: što ne znaju ništa ni kako je bilo, ni kako će biti, — pa sve umrlo od straha. — Vina amo!I rakije, i bire... ko šta hoće!.. dere se Mitar na handžiju: — Za dušu pokojnoga srpskoga kralja a pred glavu turskom caru i bečkom ćesaru!Ah, đe si, Obiliću — ruka ti se svetila, i Kraljeviću — topuz ti se pozlatio: da vidite šta se od nas radi?!.. Vrata se na krčmi otvoriše, i uđe — Krsto Škoro; nazva Boga; pita se s poznanicima, pa sjede za jedan sto, i zaiska čašu rakije.Kad razumjede zašto su se Srbi zakarili i o čemu vode razgovor, iskašlja se i ishrka, pa preko dugačkog čibuka otavrze: — Ama, braćo, što gođ vam ko priča, ja, bogami, znam ljevše o svemu tome no svi vi i trista ’vakijeh (pokaza rukom pa Mitra).Dobio sam juče pismo od jednoga dobra Srbina iz Zemuna, i u nj mi piše o svemu što j’ i kako je bilo... — Šta kaže?...Šta piše?... zagraktaše Srbi sa svih strana, i načetaše se oko Krsta. — E, da vam pričam.Sjedite, pa ćete čut’! naredi Krsto. Sve posijeda, a Krsto ispi još jednu, i nastavi: — I piše mi taj prijatelj iz Srijema ravna, da j’ ovi pogani ćesar svemu jadu kriv — o glavu mu se razbilo, k’o što i hoće najpotlje, ako-bog-da!...On, k’o njegova pasja ceka i vriježa, nekako obrlati kralja Aleksu, te mu on, k’o adžamija, krišom od milistora i naroda, muhurlehisa Bosnu i Hercegovinu i dade mu tapiju na nju dok-god traje svijeta i vijeka, salte da mu on pripozna ženu za kraljicu nad Šumadijom.A to ti nekako prokopkaj Šijaci te se zdogovori i ubij i njega i kraljicu a ćesaru odmjeri od šake do lakta.Što tražili, to i našli. — Naljuti se, biva, na to od Beča sahibija.Krivo mu, da pukne od derta — k’o kad mu je za nevolju ljutu.Ne žali on srpskoga kralja ni kraljice, no mu despet i kuku uvrh perčina: što mu Srbi neće nikakve prave njegove nad Bosnom i Hercegovinom da priznadu.Čak neće ništa ni da čuju o tome, no mu poručuju: s kime si vez’o, s tijem i driješi!...Kida s’ od muke, ama mu ne fajdi.Naprijed ne umije, a ostrag neće s mirom — k’o njegova pasja bagra. — Te t’ on — šta će, kako li će — naredi svome prvom većilu do sebe, Madžar-dženeralu, da hazura tajin i mujimat; i da pokupi svu izmuštranu ’ustrinsku militariju pod puškama i sa topovima, pa gleda kako te je kradimice po noći ukrca u gvozdene vapore i okrene niz tiho Dunavo pravo na Srbiju: neće li je posvojit’ i potharačit’.K’o što je, bolan, pogano i gubavo, pa hesapi: ovo su se sade Srbijanci počupali za kike unutra između sebe, pa ih je zgoda slomit’ i pokorit’ — sad il’ ikad, i ćarit’ s njihove kože baš kako bit’ može.Kako da i nije!A-nu, momče, još jednu bočicu te prepečenice! — I johnu se špapska sila i hordija niz tiho Dunavo — ha-ha-ha, pa kako će pravo na Biograd stojni.Ma ne veli Švabo: ako Bog da,... kao što mu ni pomoći neće.Jer ni Srbi ne sjede zaludu ni skrštenije’ ruka.U sve butum gradove na svijetu oni imaju svoje ljude i pouzdane koncule, koji im svakoga dekika, da je kabil, jave svaku stvar što se đe znano i neznano desi — da znaju i da se potome vladaju. — Tako im jedan koncul iz Beča a drugi iz Budima udari tel: zvrrr.., eto Švabo!...A oni ti taj-čas isturi vojsku i topove pa biogradske bedeme i sve pored Save i Dunava, i uvrstaj ih — baš k’o fišeke u fišekliji: da mimo njih unutra ne more ni zmija umiljet’ ni pr’o njih ni tica prelećet’ brez njihova izuma.A novi im kralj — sin li je, unuk li je Crnoga Đorđije, onoga, čojče, što no je trešnjevijem topovima razorio tursku carevinu, — i glavni im dženerali i jaka i hrka zapani nasred grada na najviše’ mjesto — na Nebojšu, prebijelu Jakšićevu kulu.Tu namjesti dva najviša topa, baljemeza Krnja i Zelenka, što po tovar žderu tučanika i po tri vreće praha i olova.Još jednu, dijete!Žedan sam nešto. Šijaci ti, boga mi, potpušćaj ’Ustrijance da dođu taman donle đe se stače Sava u Dunavo; pa t’ im ondar istekar uzmi na nišan vapore.I ništa no da opale pa da ih sve dignu u lagum — da nas pasu priča za švapsku pogibiju i grdilo, kako im je na Srbiji bilo.Bre, handžijo, dobra t’ ova rakija; čisto podmlađuje.Prispi-der m’ o’đe malo iz te boce! - Madžar-džener’o se tome jadu ni nadao nije.A, kad iz vapora pokupi na durbin Biograd i viđe kakav su mu kolač spremili Šumadinci, boga mi se žestoko prepane.Nemadi kud-i-kamo, no uspori vapore, na ponajlak — tek da se broji da đoja ide.Niti, biva, smije naprijed, ni može nazad.Niti mu više treba popovo maslo, ni hodžin loj, ni drenjo moj!...Oho-ho, baš da ’vako po đegda ne podmažem grlo, promuk’o bih a sad i onijemio!... — „Hej, komšijo!.. “ zazvaće ga Srbijanac sa Nebojše. — „Evo m’, evo; i dobro jutro ti gospodine!...“ razvrnu lukavi lacmanin iz vapora, a srce mu od stra’ došlo k’o u miša. — „A-da kud si krenuo, kud?“... zapitaće ga srdito Šijak s bedema. — „Ja, valaj, eto... tekem da se malo prohodam...“ — „Šta, šta?!Zar se šeta sa tolikom vojskom i saltanetom, a?“... — „Ja... eto,... tako...No dobro uranio, i još kako si mi, gospodine?!...“ podvaljuje mu lukavi Švabo. — „Što me bre, švapska pogani, pitaš kako sam, kad ja tebe ne pitam niti mi je stalo za te više no za lanjski snijeg?A, vet kad baš hoćeš da znaš kako sam, ja evo dobro, nikad bolje,... pa šta ćeš de!Je li ti žao?!“... — „Valaj nije, no... eto!A nemoj se, boga ti, ljutit’ što ću te nešto pitat’!Čuje se... a danas zli jezici svašto pričaju... k’o da ste se vi između sebe nešto pobudžali, pa i kralja ubili.A Jevropa kaže, da se ne smiju kraljevi ubijat’“... — „Sikter, gubo! — tamo njemu: — i s tvojom Jevropom!...“ pa da mu i oca i majku i njemu i Jevropi i onome ko ga je posl’o. — Kad ti dođem na vrata da ti što zaištem, ne daj mi ni ti ni ta tvoja bezobrazna Jevropa!A, ako sam ubio kralja, svoga sam ubio — šta je jopeta tebi do toga?Jesam li tvog ubio?...“ brekti mu Srbijanac. — „Vala, jok.,.“ — „Je li ti što dužna Srbija?...“ — „Valaj, ne; bila je, pa s’ odužila...“ — „Pa šta hoćeš ti sa tolikom sahisanom vođe jutros, a?Natrag, ili će ti sad crni gavran na arbuli zagraktat’!...“ raspomami se kršni Šijak, pa dohvati za fitilj kako će da potpali Krnja i Zelenka i tri hiljade ostalije’ topova, te svu ćesariju digne u lagum i učini u komade. — A naš ti Madžar-džener’o, kad viđe: koja je i šta od šta more izać’, potkupi like pa u bestrv — k’o oparen i poliven od uši do peta.I, beli, mu više nikad neće panut’ na um da kupi vojsku i kreće na Srbiju.A neka se poljubi u dlan što mu s’ i tade jeftino razminulo, da ne zaglavi k’o niko i niđe — i lijepo mu je!Drugi put, vjerajbog, neće tako olako proć’! — No, ako ne smije — k’o što i ne smije, više ćesar na Srbiju, beli smije Srbija na Ćesariju.I, kad dođe vakat da se zajosa srpska sila amo preko Drine i Save i Dunava, pa s’ izmiješa i zagrli i ižljubi brat Srbin sa Srbinom bratom, viđeće svijet što nikad prije pije vidio, a Švabo će hoćeš-nećeš nezrelice đisat’ put Tudeške i izbečenog Beča — pa se ni tamo od našega zora neće moć’ skrasit’ ni koliko zec u kupusu kad ga hrtovi zaokupe. — Još malo samo, na će Bog dat’ da pozna svijet, ’vako k’o što mi znamo i k’o što se nadamo, šta je i ko je Srbija.Srbija je li?Hm, hm!...Teško li ti, Turko, a gore ti Švabo!...Samo polako!...Ko se gođ s njome ’vat’o u kosti, tome rebrima nikad više za života melem nije trebov’o, na neće ni vama, beli! — Jadno moje trideset godina s jedva stotinu preostalije’ dlaka u glavi!Sve bih trides’ dao za dvades’, pa da se salte mogu povratit’ na bećarstvo i doživjet’ ono što znam da će doć’ posigurno.Ali nad u Boga: ako ništa drugo, a ono ću bar kroz oči đece svoje jali unučadi svoje iz svoga groba viđet’: da zaigra kad-tad slobodno i zlatno srpsko sunce iznad Romanije!...Dijete, daj još po jednu svijem uokolo, pa i meni: da pročkaljam grlo premuknuto!...Zdravi, braćo, i da-bog-da da s’ uzalud Bogu ne molimo!... — Bog ti dao i život i zdravlje!Amin, da-bog-da!... zahori se iz pedeset grla, — Gospodine, izvol’te sa mnom!Zove vas gospodin Zaržicki preda se!... zakrešta jedna gruba žandarmska glasina usred toga oduševljenog žagora, a pred Krstom se obre jedna krupna vojnička figura s pozivkom u lijevoj ruci a desnicom salutirajući. Sve se zableši i obeči jedno na drugo, mrko i srdito ispitujući i očima se pitajući: ko je taj bezdušnik čija su potkupljena usta potkazala i Krsta i Krstov divan i njih.Pomiren s tom mišlju da će, dokle god novac bude igrao najznačajniju ulogu u životu, dotle kod fukare i špijunaža cvjetati i ropstvo kovati lance, Krsto se pokori gruboj sili i pođe sa žandarmom u gradonačalstvo. Ušavši u kancelariju kod gradonačalnika, niti se pokloni, niti Boga nazva, niti kape skide.Zaržicki ga opomenu za ovo posljednje, na što ga Krsto dočeka kao sječivicom s brusa: — Aja-jok, bogme, gospodine!Bogu sam jemin učinio i zakleo se pred ikonom Svetog Save (tu pokaza na ćesarevu sliku, koja iznad upravnikova sjedišta visaše), da Švabu nikad kape neću skinuti ni ženi i Turčinu ruke poljubit’ — pa to ti je!... — A ti ne prestaješ buniti puk i propagirati velesrpsku zamisal u našoj Bosni?... zađe Zaržicki preko cvikera. — Pravo ti reć’, ne razumijem šta me pitaš.A nije, brate, ni čudo: okle ćeš ti da ovarišeš, k’o jabandžija, za nekolike godine srpski, kad ja, da hiljadu godina uzaživim nikad više švapski ne bih mog’o naučit’ no toliko: „Sikter, Švabo, okle s’ i doš’o!“ Toliko i toliko i to pa to — i ništa više.Jedino što te razumjedoh sade, to je da reče nešto „u našoj Bosni.“ E, brate, tu si ga zaljuštio — znaš kako!Ta kako vašoj — vašili se maniti, Bog vam sudio!... no našoj, naškoj, srpskoj Bosni — hej, jesi čuo, zavrzane i drndemeze, a?!... Zaržicki zazvoni, i žandarmu koji se pojavi naredi: — Vodi ga u kazamat!Dako se tamo opametiš, moj Kristifore!A tamo ćeš biti potpuno svoj i kazamat samo tvoj; ne boj se da ti ga ko preotme!... — Hvala da je Bogu i đavolu s njime!... podrugnu se Krsto: — To mi, vjeruj gospodine, nije prvina.A pravo da ti kažem, ja sam u tavnici upravo od onoga dana otkad vi dođoste u ovu našu žalosnu zemlju.Bog će dati da s’ ikad kurtališem, pa ćemo s’ onda beli pitat’: na čijoj kući vrana graknu!... Zaržicki obeči i namignu na žandarma, a ovaj ščepa Krsta te s njim u ledne zindane. Kroz nekoliko dana „Crni Kabinet“ donese rešenje, po kom se Krsto, kao „buntovnik“ i neka trsta „veleizdajnika,“ presuđuje na dvije godine teške tavnice u Zenici s tim da spava na daskama i da svake neđelje po jedan dan gladuje.Odmah iza presude, Krsto je i sproveden pod jakom stražom i u lancima oko ruka u centralni kazamat u Zenicu.Tu ga zatvoriše i okovaše, baš kao lava u krletku; i, da ne bi besposlen sidio, odrediše mu da uči — tkati.To mu je bilo gore od samog tamnovanja.Zar on, gorštak iz kršne Hercegovine, pa da če kao žena!Ali, kad se mora. Jedino što ga je krijepilo i davalo mu snage za izdržljivost bilo je drugovanje s pobratimom Mujom.Sprva im se nijesu dali ni viđeti, ali, malo po malo, blagodareći punoj a izdašnoj ruci, Krsto steče nekako naklonost glavnog ključara, te mu dopusti da svakog dana provede po pola sata s Mujom. Dirljiv im je bio prvi sastanak.Grlili su se i ljubili, kao da se za dvadeset godina nijesu viđali.Plakali su jedan drugome u naručju kao đeca.Pošto se izjadiše na svoju zlu sreću, rastaše se svaki u svoju kaušu, da sjutra-dan opet nastave svoje jadikovanje. Sjedeći jednoga praznika zajedno u avliji, Mujo je bio nešto i suviše turoban i zamišljen; neprestano je pušio i ćutao.Krsto ga saleće, da mu kažo: šta mu je. — A šta, br’te!... zađe Mujo: — I još pitaš!A šta mi nije?Pade mi na um kad s’ ono zaklinjasmo u Beču, da tučemo ovog švapskog peskijana đe nam gođ dođe šaka, — pa vidi ti de kako s’ obrnu!... — Jami, boga ti, Mujo, šta ti pada na um!Bože zdravlja, nijesmo mi još za prijeklada.Ako Bog da, još će Švabo dosta jada od nas viđeti.No znaš, koja je?Ja sam nešto mjerk’o zgodu, ne bi li kako mogli uteć’ iz ovoga živoga groba.I sve mi se čini da će nam to ispas’ za rukom, salte ako umjednemo... — Batali, boga ti, pobratime, boš posla!Lomio sam ja glavu o tom, misleći, evo vet čitava godina i po, pa nikakva haira.Ne bježi se između ovijeh bedema, osven ako imaš’ krila; pa ni pero ti ne bi mesa iznijelo, dok su ove prange na nama a tolika vojska i straža oko nas.Najljevše, biva, i ne mislit’ o tome ništa, kad nikakve fajde nema no trpi, orle, kad ti druge nema!... — E, baš si međer, pobratime, malaks’o!A ja s’ uzdam u Boga jakoga, da ja i ti ni pupa dva mjeseca nećemo još o’đe ležat’.Za tri sam večeri uzastopce snijev’o kako ja i ti trunemo u jednoj jami bezdanjici, a treće večeri doleće or’o blagajlija te nas iznese iz nje.A meni, beli, san neć omašit’.Pričekaj samo dok mi o Mitrovu-dne, mom krsnom imenu, dođe pobratim Joso na Sokoca, k’o što sam mu poručio, pa ćeš viđet’!... — Bogu na amanet i tebi na staranje — na čini kako gođ znaš.Ja sam kail na sve što rečeš... I dođe Mitrov-dan.Krsto podranio ha zora bijela.Zaiskao od stražara bocu vode, umio se i Bogu pomolio, pa probudio oba sužnja iz susjednih ćelija, od kojih su ga samo gvozdene šipke, baš kao zvjerove u menažeriji, rastavljale.Kaza im da mu je jutros krsno ime sveto, i, nemajući ih ničim drugo častiti, ponudi im bocu s vodom.Prvi je sužanj komšija uze, i stade nazdravljati: — Ha, ti meni, a Bog tebi, prijatelju!Svetog se Dimitrija sjeć’o i srpsku slavu slavio — a tebe se sjetio i Sveti Dimitrije i srpska slava i jaki ti Bog pomog’o i svakoga tvoga oveselio, kako bi sam želio — da-bog-da!U či’ smo dom, ubio ga Gospod Bog; više kuće mu stog, a na njemu Bog — nekome dava šakom, nekome kapom, a njemu zlom i nakazanijem i rđom svakom — da-bog-da!Bog mu sudio, te poš’o manit niz bosanske lugove, da kupi od raje porez i dugove; ni dugova naplatio, ni se doma iz Bosne živ vratio, no usred nje za kastig i kalijež zaglavio — da-bog-da!Zdravi, braćo, s desna na lijevo — da-bog-da nam najpotlje okrenulo na lijepo!.. — Zdrav bio!...Bog te čuo!...Amin, da-bog-da!... odazvaše se susjedi, pa i oni nastaviše nazdravljati i, radi običaja, ispijati po kap-dvije.Ode boca od ruka do ruka kroz razmak između gvozdenih šipaka, dokle dođe i do Muja.Ovaj je prihvati, i razdrije se što igda može: — Zdrav si, pobratime!Sretna ti slava!Da Bog da i Hazreti Alija, te j’ ove godine o’đekana i ’vako proslavio, a do godine navrh Romanije u adi zelenoj s džeferdarom u desnici ruci — i sa mnom zajedno!... — Daj, Bože!.. zahori se iz pedeset grla odjednom. Tako je naš Krsto dočekao svoje krsno ime u Zenici. Kad bi oko devet sati, zazva ga ključar na kapiju.Krsto izađe, kad ima šta viđeti.Došao Joso i donio mu jednu plosku vina, jednu svijeću da zapali svecu, jednu pršutu i jednu pogaču.Ni sastati se nijesu mogli.Viđeli su se tek kroz jedan pendžerak, narezan na vratima.Razgovarati nijesu mogli ništa što bi bilo sumnjivo, od šestorice stražara koji ih pod oružjem nadgledahu.Svega su se mogli gledati tri minuta, i cio im se razgovor sveo na pitanja i raspitivanja o domaćim.Tu Krsto ču od Josa, da mu je i inače oboljela sestra Milica na samrti — i to ga pokosi.Joso, se vrati otkud je i došao, a Krsto s prinosom u krušu.Tu razreza pašutu i izlomi pogaču, i, kao što se i padao i poručio Josu, nađe u njoj čeličnu limicu, i brže-bolje je sakri u gaće — da niko ne vidi.Vinom, pršutom i komađem pogače ugosti nekolika poznatija tavničara, a svijeću zapali „u slavu božiju.“ Na odmoru od pola sata se nešto sašapta s Mujom, i dodade mu limicu.Mujo je tih dana nastao svojski, naročito noću, da prelima svoja gvožđa na nogama — i najzad uspje.Krsto takođe, i, šta više, pođe im za rukom da prelimaju i demirluke na onom jednom jeditom prozorčetu na ćenifi što gleda na otvorena brda i doline i onu stranu varoši. Pošto budu gotovi sa svim, učine se da su se razboljeli — prvo Mujo pa Krsto za njim, i stanu se što ređe sastajati: da se stražari ne bi što osjetili.Prenemaganje im ispade za rukom kako su sami htjeli. I jedno veče, ispred šta će sužnji ostaviti svakodnevni rad po radionicama i biti zaključani svaki u svoju ćeliju, Krsto i Mujo u prtenicama i košuljama — da ne bi upali u oči, a zaogrnuti boničkim ćebetima, nađu se oba u ćenifi.Noć je bila burna; gromovi nijesu dali jedan drugom odušiti, a napolju je kiša pljuštala kao iz kabla.Zveket tavničarskih lanaca se razlijegao kao pavlaž odasvuda.Taman zgoda, da izvrše što su nakastili.Ha, pomozi Bože! I Mujo i Krsto smaknu prepilate okove s noga i bace ih kroz otvor na sandučetu.Zatim Mujo zavije ćebe oko glave; Krsto se poleguti te se Mujo pripne uza nj i provuče se glavom i trupom okosimice kroz uski pendžerak.Krsto ga još upre u noge, i Mujo za tren od oka ljosnu koliko je dug i širok u koprivu na grohtinji pod bedemom.Da je Bogom prosto, samo kad se nađe izvan sramotnih zidurina i životinjskih veza, u kojima mu je trebalo provesti još osamnaest godina — baš kao hasi psu u žeželju, ne bilo primijenjeno! No evo ti sad muke od Krsta.Sam ne može da se ispenje do prozorčića; a stražar nešto općutao, pa neprestano napao upirati u vrata i zivkarati čas Krsta čas Muja da već izlaze.Vidi naš junak đe je došlo da se mre, pa bi gotov te otvori vrata.I, ukoliko se stražar pojavi preda nj, Krsto ga ščepa jednom rukom za gušu — da ne moga ni kveknuti, a drugom za pušku.Ovu mu ote, a njim tresnu o patos kao s gnjilom kruščetinom; gnjeci ga i poigra mu nogama na prsi — dok mu grizina grcnu na nos i na usta.A, da mu ne bi bio od smetnje — ni njemu ni nikome više nikad i niđe, probode ga štiletom kroz lijevu sisu i prikova za jelov pod. Pa onda, što brže može, pritrča te zatvori i zaključa vrata; pušku upriječi ispod pendžera, te se pope uza nju do na nj, i istim načinom kojim i Mujo izleće napolje strmoglavce na isto mjesto đe i Mujo.Ovaj se već bio postarao da mu se pobro ne ugruva, i zato podastro ćebe po kamenju — te ga nešto na ćebetu a nešto na rukama dočekao i sačuvao od povrede. — E, pobro, ja veljah: e pogibe, kad te ne bi za toliko.Pa ne znavah: šta da činim, sinji kukavac!... zađe Mujo, grleći pobratima Krsta. — U malo, valaj, Mujo!No, fala Bogu, kad si ti skapul’o, da ne truneš cijeloga vijeka; a mene da su i ufatili — zarar zadnjici: dvije godine te dvije godine mi se znaju.No sad — ha pomozi, Jaki, nejakome!Bjež’ da bježimo!Izmičimo čas-prije uz te strančine i šumu, pa taman šta nam Bog da — nećemo li skapulat’, jadan!... Još on i ne dovršio rečenicu, a s bedema zaciktaše trube i diže se uzbuna.Stegla noć kao kliještima, a mrak kao u grobu.Pomrčina izjednačila brda i doline, visove i hambise, i slila sve ujedno, kao kad dijete prospe bočicu mastila po kakvoj divnoj slici divnoga pejzaža; i, rekao bi, da je uzburkani i crni vazdušni okean noćas potosvojih ideala; i nanosi kišu na saganake — kao da njenim pljuskovima hoće da spere sve, i zlo i dobro, s lica zemljina.Valovita rijeka Bosna nerazgovijetno huji, bjesuje i bućka — kao glasovi s onoga svijeta, i dere po vijugavoj stazi između prkosnih i šumovitih bosanskih brda — kao mrka zmija između omeđina kakvog prastarog svetilišta.Pada kiša iz neba i iz zemlje; grme gromovi — brda se prolamaju; sijevaju munje i paraju nebo — da oči oslijepe; a ciče borije — da ti duša zaplače.Užas, kakvome malo ima ravna. A pogureni, polunagi, bosi, u bijeljima kao vampiri, sužni izmiču od drveta do drveta, od kamena do kamena, od šumarka do šumarka, od brda k brdu, iz mraka u mrak, od neljudi među zvjerad, iz tavnice u planinu, a iz ropstva u slobodu divlju. Za njima se otište u poćeru čitava kompanija soldata.Na jednome mjestu, baš kad su hapsenici imali da pređu preko ceste i upanu u prvu šumu do varoši, soldati ih i pristigoše i nijesu dalje bili od njih no koliko bi zvrčkom doturio.Srećom, pobratimi pio i zakopao u se cio svijet jednom za vazda.Opori i strašni sjever mete, zviždi i jadikuje — kao smrvljena duša na ruševinama se zgodno strpaše u jedan hendek; munja u tom času niti sijnu niti ih odade; a zulumćarska rota prođe kao da je slijepa, ćerajući vjetar kapom i loveći maglu u šaku. Krsto i Mujo proderu sretno u guste ade zeničkih planina.Ispred zore se malo porazgali vrijeme.Zvijezde se na nebu stadoše između crnih oblačnih grdosija po đe-đe ukazivati, i, kao stotine žednih vučjih očiju, gledati na njih dva, kako divljim trkom i bijegom u divljoj vučjoj postojbini divljoj slobodi hrle.A dvije se vrlo sjajne zvijezde sa sred neba i omakoše sa svoga boravišta i prelećeše taman iznad mokrih glava pobratimskih.Srećom, niko niti ih viđe niti im ureče puta.Dobar znak za naše bjegunce. Više ti se i ne mili otići kući Krsta Bogdanova u Sokocu, a naročito odonda otkad ono postrada i bi uhapšen.Đeca mu sitna, sve jedno drugom do uha, pa im se ne zna nikakva karara.Žena mu pade posrćući đa po kući čineći izmet, đa na radu na baštini, đa oko stoke, đa za stativama, a đa na vodu ili u drva.Stara Rosna se jedva već i diže; sjedi po vazdan, pogurena kao srp, u budžaku, i zamarinjava se s najmlađim unučetom.Osvojio rad, potrebe i inokoština, pa neredu i vrtežici kraja nema.Kao kad nema muške glave u kući.A đe mačke nema, tu i miševi kolo vode. Ali svi jadi na jednoj strani a sama Milica, sestra Krstova, na drugoj.Ne smiješ joj ni poviriti u onu, nekad tako lijepo namještenu a sad zapuštenu, sobu.Nema više lonaca karanfila, kadifice, ruzmarina, nevena, kalopera i đulbehara da kiti njene prozore, ni hladoleža da joj se vije oko vrata i kapije.Slike i ikone zaprašnjavile, a oko njih se skolutali uvehli i žalosni nizovi cvjetnih skeleta i uvelih dunja i neranadža; šilte i kreveti neopremljeni: jastuci, dušeci i jorgani posavijeni i nesloženi; čaršavi neprostrti i pogužvani; podovi neizmeteni; paučina po uglovima i tavanicama neočišćena, a zidovi se upljesnivili kao da su korom navučeni.A sve to otkako je pala logom na postelju oboljela Milica đevojka. U jednom budžaku, na tvrdoj slamnjači i u rutavim guberima, prezrena i napuštena od svakoga svoga, leži bolesnica.Ne gibaju joj se mliječne grudi kao val, niti joj drhte i igraju damari pod jedrom mermerastom kožom.Pogled joj divalj, tužan, strašan, — kao pogled onih nesretnika koji u snu lutaju po zaboravljenim razvalinama prastaroga grada.I da je ne izdaje mutna luča suznih joj oči i kad-i-kad grč i jeka u grudima, kazao bi e je vazdušna utvara ili neka havet s onog svijeta.I mrtac ima lica, a ona ga nema, a i bljedoća mrtvog je lica kud i kamo vidnija i milija od grdobe njenih unakaženih obraza. Blijedo i trepetno sija voštanica više njene glave; plamen se povija čas desno, čas lijevo; puckara po-đegda, i, kao suze, stače tečne kapljice na Miličino uzglavlje. Pogrbljen, sijed kao ovca, sveštenik, časni otac i starina pop Triše, stao pored nje — kao kakav osamljen i nijem kameni kip noću u hramu.Nijemog praha nijemi stražar upro svoj potuljeni pogled neodređeno u sve i u ništa.O vratu mu epitrahilj, u ruci krst, a svijest mu omračena crnom grozotom i crnih i groznih misli.A, brate, nije ni čudo, pa kad pogledaš šta pred njim leži. Već je četvrti dan kako se nesratna đevojka bori s dušom, i nikako da se rastavi.Pa stara Rosna dozvala popa te joj očitao oproštajnu molitvu.Odmah joj bilo lakše i došla sebi.Pa, znajući da se to jadnica osvijestila i pribrala tek na koji čas ispred smrti, pop se zadržao da je ispovijedi i pričesti. — Časni oče!... prostenja iznemoglim glasom bolesnica predišući; poispravi se uz jastuk, i, usiljavajući se, poljubi srebrni krst u sveštenikovoj ruci. — Pitaš me, imam li šta što mi dušu tišti, da ti kažem.Imam i te još kako; imam ono što me i dovelo do ovog, što sam dosle krila i od same sebe, i sa čim ne smijem nipošto u grob otić’ i zajedno leć’... Tu jeknu, zali se suzama i zajeca.Pošto se izgrca i pokri lice nakaznim, mršavim i ranjavim šakama, nastavi pribranije i odrešitije: — A što da ti pričam grdne jade svoje!...Znaš i sam kakva sam nazad tri godine bila na bijes đevojka.Moga lica i zdravlja nije bilo od Trebevića do Veleži.Jadna me majka čuvala, da je kabil, i od uroka; ali me — kuku meni crnoj kukavici!.. ne moga sačuvat’. — Jednog jutra podranim prije no obično, i, po svojoj nesreći, izjavim mlad na pašu u Romaniju.Jutro lijepo.Ja ponijela đerđef, pa vezem i pjevam; a sa mnom, čini mi se, pjeva i gora i voda, i tica u gori i riba u vodi, i cvijet u mirisu i ’čela na cvijetu. — Dok u jedna doba eto dva džandara — batac pa preda me.Oba pod puškama i saltanetom, a oba otole iz kasarne s Grdana.Jedan bijaše firer.Ja ustadoh ispred njih, a fir će mi reć’: — „Hajde, curo, da nam pokažeš put za Glasinac!“... — „Ne mogu ostavljat’ stoke same, e će mi poharat’; no ako idete tamo, okren’te na desno i kroz jedan čerek od sata bićete na drum!“... odgovorim im ja. — „Ili, ili ćeš sad dobit’ što ti niko neće uzet’!“...breknuše mi obojica u jedan glas, pa trgoše tesake na me. — Boga mi se prepadoh — k’o sama u pustinji, te, šta ću, nemadi kud-kamo, no odbi’ mlad u haluge dok se ne vratim, pa pred džandarima a oni za mnom sustopice.K’o kad će da mi pukne sramotna pogibija mimo ijednu moju drugu i vrsnicu!... Tu se opet zacenu od plača i zakuka — da te na srce zaboli.Pošto malo otpočinu i oduminu joj nastup bola i jada, produži: — Čim zađosmo dublje u šumu, đe da pukne puška niko je niokle ne bi mog’o čut’, ništa ne znadoh šta bi, do što se u koliko b’ izbrojio tri, obretoh na travi nauznak u rukama džandarskijem.Kojevitezala sam, kukala, otimala se, klala zubima, lupala glavom o zemlju: neću li sama sebi prosut’ mozak — samo da ne doživim tu bruku i sramotu, - ama koja fajda?Jača sila od volje. — Malaksah, prevrnu mi se svijes’, obneznanih se.Šta je bilo sa mnom, ne znam — tek u zla doba, kad se povratih i dođoh sebi, osjetih se u lokvi krvi i sva izlomljena i izgrebena.A tamo-njih niđe ni od uklina.I bi što bi. — Od stida i sramote ne smjedoh nikome ništa govorit’; mučah, i šaketah se od muke i crkavice svakoga dana po pet puta, — ali ne pomaže.Potlje boja kopljem u trnje.I otad mi se obnemilje i jes’ i pit’ i radit’ i živjet’ i sve.No sve bješe nekud drukčije, da ne zakovrnuh neđe ubrzo iza toga i čisto počisto zbog toga.Zanemogoh i oboljeh — k’o što i znaš.Iz dana u dan sve gore i gore.Tako na otkinutoj grani vene cvijet; još je možda i zelen, ali života u njemu nema pa nema.Kako da oživi cvijet i dobije i miris i blijesak i boju, kad grana umire?Kako da živi đevojka, kad nevinost izgubi?!...Oprištih se i pretvorih u žive rane sva; opade mi kosa i trepavice; zagnojiše mi se zglobovi, a nokti pootpadaše; prsti mi uvenuše i na nogama i na rukama; iskopnjeh i raspadoh se živa — k’o što i vidiš.Još malo pa da m’ i trava kroz kosti pronikne. — Krsto me, još dok bješe o’đe na slobodnoj nozi, povede kod švapskoga doktora u Sarajevo, i on, čim me pregleda, ćušnu me i razdrije se: „Mičite mi s oči ovu rospiju!Ja joj ne mogu pomoć’, no neka je liječi oni što joj je tu boles’ i pred’o!...“ — Ču li to, ne ču, Krsto za nožić pa put mene.I, da mu dadoše ljudi, šćaše me zaklat’ na mjestu i ogriješit’ duše, — a meni bi samo bolje učinio, jer bi m’ od ovolikije’ muka i sramote oteo i jednom za vazde izbavio.I otad me poturi i okrenu glavu od mene i Krsto, i majka, i snaša, i svak; odijeliše mi obrok i zanemariše me — k’o da sam strvina.A ja se nikad ne mogoh nakanit’ da ih razuvjerim i kažem im šta je po srijedi. — Dodilo mi j’ i da se zamaknem jali u vodu skočim.I, baš kad se tvrdo riješih da učinim kraj sebi i svojijem mukama, evo đe padoh logom da se više nikad ne dignem.I evo, k’o što vidiš, Bog se smilova i na me, grešnicu, da me jednom primi sebi.Tamo je, popo, pod zemljom svakako bolje no na ovom svijetu; ako ništa drugo, a ono sigurno tamo nema ćesara i njegovije’ džandara k’o-’vo u našoj Bosni. — Bog mi je s’jedok da nijesam kriva, i da drugog grijeha nemam više no da sam jutros od majke rođena.O, sveta Bogorodice, ti mi pomozi, da se što lašnje oprostim s ovijem crnijem svijetom po mome pravome srcu i istini koju govorim! — To je, časni oče, k’o što ti rekoh, vas moj grijeh; pa sad driješi kako znaš!I molim te, k’o božijeg službenika, čati mi molitvu razrešnicu, ne bi li se što prije s dušom rastavila!... Kroz nekoliko trenutaka osvještani popov epitrahilj pokrivao je glavu teške bolesnice.Pod njim se čulo teško disanje, stenjanje i uzdisanje, i čas-po jecaj i ropot; a po njemu se ozgo kad-i-kad omakla po koja suza iz očiju sijedog pastira obesvećenog i zakorovljenoga hrama Srbinova. Groznu tišinu zapuštene sobe Miličine presijecao je grubi glas i starački poj svetih molitava iz ražalošćenih grudi sveštenikovih.Njegova je molitva otvorila nebesa, — jer, čim je mlada mučenica primila pričešće, odmah se oslobodila zemaljskih okova, čista joj se duša rastavila od grešnoga tijela i otišla u carstvo nebesno — „gđe nema ni bolesti ni tuge ni uzdisanja.“ Istoga je dana bio i pogreb.Sav se Sokolac bio skrkao na sprovod.I stara je Rosna, poštapajući se, ispratila svoju jedinicu do vječne kuće.Nije bilo čeljadeta koje nije zaplakalo za pokojnom Milicom, a opet nije bilo nikoga ko nije rekao: „Bogu milu hvala, kad se, mučenica teška, jednom kutarisa muka i hode Bogu na istinu!...“ Taman svještenik svršio opijelo, prelio grob vinom, otpjevao treće „vječnaja pamjat!“, a seljaci počeli zatrpavati mrca zemljom, kad iz jedne šumice pored crkve izbi — Krsto i Mujo, oružani do zuba, pod tokama i u dolamama. Već se bilo raščulo da su njih dva utekli ih hapsa, da su se odmetnuli gori u hajduke i da su neđe u Posavini obili saraje nekog pohrvaćenog bega te mu digli i pare i odijelo i oružje.Vlasti su na sve strane razaslale raspise za njih, i njihove slike i opise.Čitave su se hajke dizale za njima po svoj Bosni — ali badavade.Svak se iznenadi i prestravi, kad ih viđe na jedan-put tu đe im najviša opasnost prijeti.Samo se Joso usudi da ih predusrete sa: „dobro došli!“ i da se pita s njima. Čim je vidio pogreb izdaleka još iz šume, Krsta je odmah nešto sjenjalo; a čim je prišao i vidio majku i ženu u crno, taj-čas se osjetio svome jadu. — A koga to ispraćate na put s koga se ne vraća, kume, koga?... zapita Josa, pošto se poljubiše. Joso sleže ramenima, pa će tužno kroza zube: — Da ti je zdravo glava!Ostatku na zdravlje!Eto vidiš... — Da nije Milicu?... vrisnu Krsto. — Nju... potvrdi Joso žalostivo. Krsto se podnimi na pušku i zaplaka kao malo dijete; priđe bliže i kleknu na sestrin grob; poljubi crnu zemlju u koju je spuštaju i kojoj je predaju; uze jednu šaku ilovače s rake, zavi je u jagluk i ostavi u njedra; pa pristupi materi i pade joj u naručje.Pritrčaše đeca i žena, i sve to obište jedno oko drugoga, a nasta kolež — da bi kamen pukao od žalosti, a nekmo li srce u junaka. Krsto se prvi pribra i ote iz te gužve.Pita se još s popom i ostalim seljacima.Zahvali im na ukazanoj im posljednjoj pošti njegovoj pokojnici sestri a tim i njemu i njegovu poluiskopanom domu.Pop Trišo se osmjeli, uze ga za ruku i izvede na stranu.Dugo su nešto šaptali, i najednom Krsto ciknu, k’o da jelen riknu, odskoči u stranu, dohvati pušku po sredini, dozva Muja i povika: — Zbogom, braćo!Zbogom, majko!Zbogom, ženo!Zbogom, đeco!...Vidite li ovo staro hrašće, odsad su mi braća i družina; planine mi i otac i majka: kabanica — kuća, puška — sestra, fišeci — rođaci, a baština sve što se švapskijem zove od Jedrena do ćesareva Beča!Stara majko, blagoslovi me!Vjerna ljubo, čuvaj mi obraz i đecu!Kume Joso, na amanet ti moja sirotinja, ako-bog-da, boga mi ti dužan ostat’ neću!Braćo, ne bojte se!Dok je muke, nevolje i gladi u Bosni i Hercegovini, a oružja, vojske, džebane, bombi i dinamita u Srbiji i Crnoj Gori, i dok je muškije’ srca u prsima i gusala u našijem dubravama — boga mi nam ništa biti neće, a beli ćemo se, ako-bog-da, Švabu ubrzo nagledati jada!Pobratime Mujo, na noge!Ti put Turske, ja ću put Srbije — da tražimo ono što nemamo, da gonimo iz kuće moriju!Zbogom, braćo — u zdravlju da se vidimo!.. — Sretan put!Amin, daj Bože!... poviknu pognuta i uplakana gomila. A Krsto i Mujo, zaturivši se dugajlijama preko leđa, odjuriše kao plahi vjetar i izgubiše se u gustu šumu — kao dva pramena dima u oblake. Sjutra-dan stiže haber u Sokolac, da su se taman pod kasarnom na Grdanu o jednom javoru našla dva obješena žandarma; nakon desetak dana ču se da je poginuo Ali-efendija Kapa; a nakon mjeseca puče glas, da su „nekakvi hajduci“ porobili i zapalili polu novo-naseljenog švapskog sela Francesthal-a. A pri prvom susretu Pop Trišo se osmjehnu na Josa, pogladi bradu, pa će zadovoljno: — K’o da se počeše svetit’ krs’ i polumjesec za srpski obraz i pravo baš kako treba.Grmi, a?Pa ne može ni svanut’ dok se ne umrači, ni se provedrit’ dok se ne naoblači.Šta veliš?... Joso mu na to priđe, uhvati ga za ruku, pa će mu veselo: — Zdravo sam, hvala Bogu — no kako si ti?A i vrime je, valaj, već: da se i mi iz zemlje plača glasnemo i propivamo.Bosna je progovorila!...— JELENA JOV. ŠTAMPARIJA „DOSITIJE OBRADOVIĆ“ Čika-Ljubina ulica, 8. Gospođi Joki Petrović-Njegoš Prognaše onoga besnog psa, kome čovekov život nije ništa; prognaše ga daleko, gde se zimi sneg ne topi za mesec dana i više; protera ga sam padišah, car careva, punomoćnik Alahov.Ovako uzvikivahu jednoga petka nekolike carigradske hanume, čučeći na obali Zlatnoga Roga, gledajući gde uđe u veliku morsku lađu Ahmed-Hafuz, to jest čovek koji zna koran napamet, prvi imam Svete Sofije, rođak sultana Mahmuda, cara careva, punomoćnika Alahova.I pre neki dan ubio čoveka, ni kriva ni dužna, u ludilu koje ga spopada kad god se opije; pa umesto da ga već jedanput kazne smrću, dosudiše mu „surgun“.S njim je i njegova hanuma, i kći, jedinica, lepa kao ruže što ostaše same u pustoj bašti njegovoj, Fati-Sultan...Od roda je sultanova, zato je zovu sultan, to jest princeza. A kuda će iz Carigrada?„Carigrad vidi pa umri!Ali ne, nemoj umreti, no živi i gledaj: pošto si ga video, grejao se na njegovu suncu, ogledao se u njegova dva mora, Zlatnom Rogu i Bosforu, nosićeš ga u srcu do veka, pa baš da živiš, pošto si ga video, još sto godina“.Tako govore hanume. I taj divni grad, s mnogo duša, veliki, po muslomanski i Stambol i Der-Se’adet/, to jest Vrata Blaženstva, na sedam bregova iskićenim smokvama i maslinama, limunima i nerandžama, i ružama, i jasminom, taj čarobni grad Fati-sultan ostavlja onda kad treba da je u njemu...; velika je, devojka.Roditelji greše, deca ispaštaju... Putovaše do Soluna lađom, a od Soluna konjima i tahtarivanima putovali su dugo do Prokuplja; Prokuplje je Ahmed-hafuzu dosuđeno za „surgun.“ Na uživanje mu dato pet sela u okolini Niša, i Prokuplja, divljega lepotana, gde se povetarac razgovara s Toplicom; gde muči opustela Jug-Bogdanova kula, gledajući, mukom, čuda besnih osvajača carevine srpske.Pre srpska sela, sad ludoga Ahmed-hafuza spahiluci... Ne prođe mnogo, pa hafuz i ovde ubi čoveka, i dade krvninu pola Žitorađa.Malo, pa opet ubi čoveka, te dade drugu polovinu Žitorađa. Otac divlja zver, a kći pitoma golubica.I žena mu je dobra; u kući je, štono reč, manja od makova zrna.Adi da nije takva, odletela bi joj s ramena glava odavno, naročito kad hafuz nije pri sebi: bekrija je bivši imam Svete Sofije da mu je mučno naći para.U kući svađa, svaki čas; ali, pusta mladost!Fati-sultan je ipak vesela, pa i tužnu, mnogo zabrinutu majku često razgovori, i razveseli.Udaljena od svoga zavičaja, Fati-sultan i ovde nađe drugarice, devojke, turske, Prokupčanke, koje joj pričaju o Prokuplju, o ženama, o devojkama, o mladićima, o ljubavi.„Zar i ovde ima ljubavi?“ upita jednom, začuđeno, Fati-sultan: a njene se drugarice nasmejaše; jedna reče: „Pametna si, a ludo pitaš, Fati-sultan- hanum!Gde je Alah, tu je i ljubav; a kaži jedan grad, ili jedno selo, ili goru, ili vodu gde nije Alaha?“ Ona se zastide, pocrvene: istina ludo pitala.Naročito vide da je ludo pitala kad se zaljubi... Vide jednoga mladića, Arnautina, jedinca sina, i mezimca staroga mula-Halima, Škodralije, poglavara plemena Vojnjaka, vide ga i u njega se zaljubi. Škodralija živi u Arnautluku, i leti i zimi, ali mu sin dolazi u Prokuplje vrlo često; a kad projezdi mahalama, kadune se, i žene i devojke, guraju uz kafeze, rešetke na prozorima, pa se dive mladiću, njegovoj lepoti, njegovu odelu, njegovu konju, konjskoj opremi, i pitaju se ko je ponositiji, mladić ili at njegov: izvija dugački vrat, a tankim nogama misliš ne dodiruje zemlju... Projezdi mahalama, pa stane pred kapijom svoje sestre udate ovde, do kuće Ahmed-hafuzove: tu mu priđe sestrin seiz, uhvati pod njim ata, da ga pričuva, znojava provoda, dok se on sa sestrom vidi, porazgovara.Po nekad mu vode konja u konjušnicu; a on se sa sestrom, mnogo starijom od sebe, dugo razgovara, i kod nje ruča, sedi do ikindije; posle se prašta kao da će Vog zna kud, a ne u Toplicu, ocu i majci, staroj...I otac mu star; ima osamdeset, vele, ako je krepak, ako iz puške nišani bolje nego mnogi mladić. Fati-sultan viđa mladića često: jedanput ga videla kroz probušenu ogradu, jedanput kroz odškrinutu kapiju, jedanput idući jednoj drugarici, i jedanput vraćajući se iz hamama, mnogo puta kroz prozorske rešetke; viđa ga, voli ga, mnogo, njoj se čini više od očiju, od života, i od zavičaja.Ali što je čudnovato, i on nju voli, i ako je nikad nije video; radi nje svaki dan u Prokuplje dolazi, i radi nje svako jutro, svake ikindije mimo njenu kuću prolazi: beli mu se haljina, fistan, široka, u nebrojeno bora, razastrta po kadivenoj haši, beli se kao labud; a sa zelenog čohanog gunja čepkeni, od silnoga veza ramenima mu pretegli, treperi, prema suncu, čisto znato; i sija mu se džamadan od crvene kadive izvezen zlatom; i sijaju mu se zlatom vezeni od crvene čohe tozluci.Ti njegovi tozluci, pričaju se!Njih su vezle, u Nišu, najbolje terzije.Na glavi mu fes s dugačkom kitom, a ispod fesa vidi mu se čikmani ćulav: ćulav mu je izradila sestra njegova.Silaj, pa u silaju jatagan i dve male puške pećanke, sa srebrnim jabukama iskićenim dragim kamenjem, te prema suncu daju od sebe sve boje; o silaj mu tri palaske sa zlatnim kitama; preko ramena mu ljuta arnautka. Arnautin je visok, i za svoje godine vrlo krupan: još malo pa će stupiti u osamnaestu.Lice mu lepo, muško, suncem preplanuto; brkova još nema, tek ga sad garila mrka nausnica, ispod koje se, pri svakom osmejku, ukazuju ravni poširoki i česti zubi, s ivicama i gleđom kao u deteta.Očiju je crnih i krupnih, smelih kao u čoveka, čednih kao u devojke.Istina, i on je zadirkivao mnogu lepu Cigančicu, ali je još „gondže-lale“... Nikad nije video Fati-sultan-hanumu, a toliko je poznaje, da bi joj mogao, čini mu se, izraditi sliku na belu platnu, na svili: slikao bi je, ali ne ume, i ne sme, jer je čuo da je grehota raditi što po obrascu jedinoga Alaha. Jedno veče, kad se vrati iz grada i htede ući u odaju, roditeljima, ču da mu se roditelji polako razgovaraju o njegovoj ženidbi, pa se uplaši, koju li su mu izabrali.On voli Fati-sultan-hanumu, a sramota ga da im kaže.Lepa je...Neka pitaju svoju kćer; ona će i njima kazati koliko je lepa Fati-sultan.A kad iz odaje iziđe mula, kao džin, dugačke bele brade, Ismail ode majci, poče da se oko nje mazi, da je ispituje.„Kad bi nešto majka rekla: prosićemo ti Fati-sultan, ja bih joj poljubio ruku sto puta i sekao bih kurban (žrtvu) crnoga ovna“.Tako pomisli, i uze moliti Boga.I čini mu se da ga umoli, kad mu majka reče: „Prosićemo ti, sine, Fati-sultan.Sestra ti kazuje da je to krasna devojka, i lepa, pa smo se mula i ja razgovorili i dogovorili“...On je ižljubio majci ruku, i „sekao“ crni kurban. Fati-sultan je venčana; i svadba će joj skoro, čim bude s darovima gotova.Mimo kafeze joj prolazi mladoženja; ona ga dočekuje kradom, iza kafeza, da je niko ne spazi; dočekuje ga s osmehom, ispraća ga sa suzom, i sa željom, da joj što pre dođe najveći praznik — svadba.Sad je Ismail-beg video Fati-sultan: jedanput s otlukane, jedanput sa zerdelije; danas kroz kapidžik: sestra mu udesila sastanak.Fati-sultan, čučeći na zelenoj travi, sva u belo, liči na ljiljan.A i ona je kao ljiljan, čista je, čiste joj oči, kojima se čudi Arnautin, i čisto joj lice, kome se također čudi Arnautin, jer on nije mislio da može biti tako beloga lica pod toplim suncem stambolskim.Oči ga zadivljavaju, i zbunjuju, a kosa opija kao zumbul, jasmin, njena svetla meka kosa, gusta i dugačka, koju neguje materina ljubav, još češljaju ruke materine... Razgovaraju se, gledaju se; on, u ljubavnom zanosu, dodirnu vrhovima prstiju njeno lice, i oči, i kosu, pa ih tada uze ljubiti govoreći: — Fati-sultan, sreća! A ona se promeni u licu i reče: — Ismail-beg... ćuti! — Zašto da ćutim, Fati-sultan? — Pa... strah me, jer sam... — Šta, hanum?Čega se bojiš?Venčani smo, hvala Bogu; a našem se venčanju nismo obradovali samo mi, ili samo naši roditelji, moja sestra, nego sve Prokuplje, sav Arnautluk.Koji god mi kaže: „Srećna ti nevesta!“ smeje se... poznajem da se sve živo raduje, i da... — Raduje se, ali...Ja sam noćas snila..., pa...Ne dovrši nego belim ručicama, mekim kao paperje pokri oči: da ne gleda noćašnji san, što joj iziđe pred oči kao java; a on joj gleda ruke i ne misleći na njen san, pa se nekoliko puta seže i ne smede ih dodirnuti svojom preplanutom i dosta rapavom rukom.Ne pita je šta je snila, da se ona, kazujući mu san, još više ne uplaši, no samo reče; — Ja se ne čudim tebi, nazli-Stambolko, ali se čudim svojoj neni.Moja je nene Arnautka.Koliko sam puta gledao, kad sam bio mali, gde nene, veseleći se s drugaricama, puca iz dve male puške od jedanput.A jedanput je ubila iz dugačke puške medveda, kad je s planine, po grdnom snegu, sišao u selo.Nene mi se nije bojala nikoga do Boga i mula-Halima, a evo dva tri dana kako se boji nekakvoga sna!Kad pođem u grad od straha drhti; kad se vratim iz grada raduje se....; i video sam: klanja i kad nije vreme molitvi... — Kad ovo ču, Fati-sultan se još više uplaši; a Ismail reče: Što se bojite, ti i moja nene?Fati-sultan, kad bi nešto hteo da te otme sam padišah, ja bih i njega ubio, besu ti dajem.Znaš li šta je to besa?Časna reč u Arnauta.Znaš li da je Arnautinu više jedna besa, nego Turčinu, oprosti, sto zakletava? On govori, oči mu se sijaju, lice se zažarilo: besu daje svojoj nevesti; ruka mu pala na iskićenu jabuku jedne male puške.Fati-sultan-hanumi se, u ovom času, učini toliko lep, pregorela bi, zacelo, i spomen na svoj zavičaj, kad bi mogla da zaboravi noćašnji san.Pa gledajući u njega poče, lepo, lepim narečjem carigradskim: — Moj je otac bio prvi imam Aja-Sofije, i hafuz je, zna napamet musaf od korica do korica, pa i mene učio musafu, ja mnoge sure znam onako, napamet, pa za to znam šta je nebo, zemlja, raj, pakao, anđeli, đavoli.Ja, Ismail-beg, znam našu najveću zakletvu vallahi, billahi, tallahi.Kad bi me neki rastavio od tebe, ja bih ga... — Kaži, kaži, veli momče zadovoljno, a ona se zastide, pa poče da krije lice i da se smeje.Htede reći da bi nekoga ubila iz puške, pa se seti da je se i prazne boji.Bi joj milo što se ne rasrdi kad je mladoženja nazva nazli-Stambolkom.Malo poćutaše, pa on uzviknu: — Aman! zar nam je ovakva prva zabava!Mani se sna, ne boj se!Ja se ljudi ne bojim, pa baš da bi pošla stotina na mene jednoga.A ako će me štogod snaći od Alaha, šućur! I ona reče „šućur“ pa pogleda u nebo.Ona mu nije više o snu govorila, no mu iskazivala ljubav pogledima, osmesima — dušom; on, gledajući njene usne crvene kao rod jedne višnje u bogatoj voćem Toplici njegovoj, seti se jedne priče svoga vernoga druga Miftara, seti se te priče, njemu mile, nove, i od ljubavi posrnu kao od povetarca „saroš karanfil,“ dodirnu svojim čistim usnama njene čiste usne, kao što saroš-karanfil, posrnuv, prvi cvet do sebe dodirne...Da ga krilati konji, vetrovi, preneše u Arabistan, gde, kako su mu pričali, za nedelju dana rode i uzru limuni i portokali, ne bi u srcu i licu ovoliko goreo.Da ga poslužiše šerbetom one device kojih se nisu dotakli ni čovek ni đenije, device što liče na zumbul i na merdžane, ne bi mu usne osetile ovoliko slasti, kao kad se dotakoše usana Fati-sultan-hanuminih.Mlad, on nije verovao, i ako mu je verni Miftar pričao, da čoveku može biti i na zemlji kao na nebu, u raju gde je zelenih bašta, izvora, devojaka s velikim crnim očima, u senicama, sad... Dođe vreme da se rastanu; on izvadi iz nedara niz bisera, pa ga dade nevesti.Majka mu ovaj biser spremila za „viđenje“, i on ga već tri dana u nedrima nosi, gledajući da im „viđenje“ bude pre svadbe.Ne sačeka svadbu; danas mu je bilo viđenje.Ovde im je prvi sastanak, a gde će im biti drugi, Alah zna... Ismail je pošao iz Prokuplja mnogo docnije no drugi put.Pošao je u noć, letnju noć, lepu, obasjanu mesecem, namirisanu mirisom cveća, osveženu rosom; na nebu puno zvezda, trepte, i čas-po pa se pokoja ugasi; Ismail je popustio konju dizgine, pustio ga da ide kako hoće, polako, a sam je podigao glavu, gleda u nebo, traži zvezdu svoje neveste, verujući da je njena zvezda najlepša, najsvetlija, kad je ona onoliko lepa, onako svetla.Sestra nije umela da mu je opiše; ona je lepša; šta je on danas svojim očima gledao!U zanosu zaboravi ata, zaboravi gde je...U đerdeku je s nevestom...Oživeše priče Miftarove...; umnim okom ne gleda Miftara i njegovu nevestu, nego sebe i Fati-sultan...Ljubi joj i oči i lice i belo grlo...Poljubio bi i usta, a još se uzdržava, kao Miftar...Uze ruku, belu, meku kao paperje, kakva je, po njegovu mnjenju i pameti, samo u onih kaduna koje se zovu sultan; uze je polako, pažljivo, kako bi uzeo leptirova krila, pa je metnu na svoj obraz.Kako bi i nju ižljubio, a ne može, i ako je ovoliko voli; jer to je ruka, istina, devojke sultan ali i njegove kadune.On ljubi ruku samo svojoj majci, svome ocu, svojim starijima; a Fati-sultan-hanumi je on starešina, gospodar...Grli joj viti stas...„Miftara je zatekla u postelji samo jedna jutarnja molitva, mene će tri“...Misli, misli, iznenada oseti njene usne na svojim..., ovako će ostati do zore... Gru! planuše nekolike puške kroz puškarnice prokupačkog saraja (suda), mimo koji prolažaše Ismail, sanjajući o svojoj prvoj noći.Gluho i mrtvo Prokuplje odjeknu na sve četiri strane, a Ismail se stropošta s konja, ne pustiv ni glasa od sebe; ču se vriska obezglavljena ata, i opet odjeknu gluho i mrtvo Prokuplje...Vrisnu at još jednom, i još jedanput nad svojim mrtvim gospodarom, pa tek podiže glavu i polete, kao da krila dobi, ka Arnautluku, da što pre odnese crni glas roditeljima, ojađenoj majci Ismailovoj... Mesec je tako tužan; zvezde ne trepte kao malo čas; vetar je udesio žalosnu pesmu.Umuklo je blejanje ovaca, i mukanje gojnih krava i volova; a nad visokom kulom starca mula-Halima između rasejanih niskih kuća arnautskih, i okrečenih i neokrečenih, pokrivenih i slamom i pločama, što vire iz bujnog zelenila krasne Toplice, — nad tom visokom a trošnom kulom začu se kroz noćnu tišinu jejina, tica zloslutnica: zajecaše strune na guslama od vetra kroz nezatvorene kapcima prozore; potrese se pokrivena paučinom ikona Svetoga Nikole na tavanu mula-Halimove kule; valjda se potrese sam svetitelj s nesreće potomka onih što su se pred njim časnim krstom krstili i služili mu službu svetu... Na jednom šarenom jastuku, napunjenom slamom, sedi mula-Halimovica: obuhvatila rukama kolena, metnula bradu na njih, pa se klati, drhti, trza se, osluškuje.Čeka sina još od večernje, pa nikako da ga dočeka.I mula-Halim ne spava. — Da pošaljemo u grad Sulju, ja Saida, a, mula? — Još malo...Mlad, i lud, pa se zadocnio...Ostavio da dođe sutra. Majka se zaljulja još više, i uze mrmljati molitvu.U niskoj gotovo praznoj sobi jasno se razumevalo s materinih usana Allah-ekber, i u tome se začu vriska ata Ismailova. — Alla’! uzviknu stara Arnautka, i skoči, pokuša, onako stara, da istrči, pa ne mogade, no se zaljulja i lupi o pod zastrven asurom. Materino je srce razumelo kakav joj glas donosi at sina njezina... I mula je protumačio vrisku ata kako ju je valjalo protumačiti, i, sa Suljom i Saidom, mladim Arnautima iz plemena komu je on poglavar, odmah pošao k Prokuplju.Od klada kraj druma priviđalo mu se telo Ismailovo; od vetrova ujanja pričulo mu se, čas-po, ječanje njegova sina.Zastajkivao, osluškivao, i išao dalje; u zoru prošao prokupačke ulice, i došao pred saraj. Kad ugleda mrtva sina, ispružena, u lokvama usirene krvi iskuljale iz rana više leve sise i glave, on riknu kao strelom pogođen lav, i sruši se na njega, nema i nepomična, nagrđena groznom smrću, sruši se kao hrast iščupan olujom, pa zarida... Na Arnaute nije zažalio; ni s jednim fisom nije ni u maloj zadevici, a kamo li da je kome krvi dužan.To je neko iz grada.Naći će ga, pa da bi, ovako star, išao na kraj sveta.Tužan, i nesrećom salomljen, natovari mrtva sina na Suljina konja, i ponese ga u Arnautluk, majci njegovoj, i Arnautima; a bunovno Prokuplje trlja oči, i gleda: čisto ne veruje da je toliko zaspalo, te da ne oseti ovo od šta se morala potresti pod njim zemlja. Ali Ismailova majka nije preživela crni glas: jedna stara Arnautka nađe je u odaji, kamo je od straha pala, mrtvu.Još isti dan, Arnauti sahraniše, po obredima muslomanske vere, ženu i sina svoga poglavara, žene plačući, ljudi škripeći zubima, pružajući stisnute koščate pesnice prema Prokuplju. A mula-Halim?Juče tako srećan, a danas i bez kadune i bez sina.Krv za krv!Naći će ubicu, pa makar išao, ovako star, na kraj sveta. Po Prokuplju se ni o čem više ne govori, do o groznom ubistvu mulina sina, o nesrećnoj ljubavi dvoje mladih.Svaki ih žali; pogađaju ko je ubio Ismaila. Danas se proneo glas da je ubica Šemsi, paša leskovački!„Ama zar baš sam paša?“ „Ne.Zaptije iz prokupačkog saraja.“ I ako se govori šapatom, sve u dvoje, ipak se rašču, za čas, po delom gradu; a iz grada glas ode u Toplicu. — Tri zaptije: Hasan, Halid i Husein. — Paša im bio rekao, svoj trojici, da više neće biti zaptije, no kadije. — I pretio im, da će ih meriti gajtanom koliko su oka teški, ako ga ne poslušaju, ili ako ga posle odadu. — Pa? — Nema ni Hasana, ni Halida, ni Huseina.Poslao ih Šemsi poslom u Niš u oči prošloga petka, i naredio im da se sutra-dan rano vrate u Prokuplje, njemu, a njih još nema! — Pa? — Neće ih ni biti: prelazeći skelom Moravu... udaviše se. — Ne, to je neka ujdurma.Da se udave kad Morava ima broda gde ga skoro nije imala! — K’smet! Šapatom, sve u dvoje, ali od usta do usta...Mula dođe u Prokuplje, sjaha pred saraj, nema zaptija.Iz saraja ne iziđe očajan, no mahnit, iz očiju mu lete varnice...: osveta... — Ama šta će Šemsi-paši krv mulina sina? — Stambolka je rođaka caru careva.Šemsi ima sina, mlada, krasna, Džafer-beja.Šemsi je bio već spremio Fati-sultan dar, koji bi joj mladoženja dao za viđenje.Kakav dar!Kalpak, po kadivi izvezen zlatom, i podnizan biserom, iskićen dragim kamenjem! i od dragoga kamenja čelenku! — Pa ga preteče mula. — Preteče.Kad bi se Šemsi orodio s punomoćnikom Alahovim, kao i sa samim Alahom: ne bi pašovao u malom Leskovcu, nego bi vezirovao u velikom Stambolu. — Alla’!Gospostva radi dade dušu đavolu. — Navede ga ifrit (sotona).Sad, u petak koji prvi dođe, Šemsi će po lepu Stambolku..I zacelo govori: „Kad je bila zavolela prostoga Arnautina, zar da ne zavodi gospodskoga sina pašina.“ Tako govore, i Turci i bule, sve u dvoje, šapatom, u Prokuplju, po Leskovcu, Nišu i Vranji.Govore šapatom, a te reči odjekuju čak po Toplici.Slušaju Arnauti, i sluša mula, čeka...Dođe petak, Šemsi-paša, sa svojim haremom i s takvom pratnjom, s kakvom nikada nije išao stiže u Prokuplje.Sulja je video pašu, i kola s pašinim haremom, i pratnju.Vide kad se kola s pašinim haremom zaustaviše pred kapijom Ahmed-hafuzovom, pa odjezdi u Toplicu da ispriča muli.Kad mula ču, ništa ne reče, samo zakrvavi očima, stisnu pesnice i riknu.Sulja, inače vrlo junačan, ustuknu; mulu poznaje od kad zna za sebe, a prvi put mu se sad učini da ne liči na čoveka, no na vuka, ili medveda.Starac se trese; usne mu se grče, a on pruža stisnutu pesnicu prema Prokuplju, k Leskovcu; i pošto pusti nekakav divlji glas, viknu: „Šemsi!Krv za krv!“ Sulja se opet uplaši.Pređe preko niske odaje jedanput, a, štono reč, zatrese se kula iz temelja; stade kraj nezatvorena kapcima prozora, baci krvav pogled prema Prokuplju, k Leskovcu, i viknu: „Šemsi!Sramotu za žalost!“ U Toplici ovako, a u Prokuplju svrši se Fati-sultan-hanumino venčanje.I staro i mlado, i bogato i siroto, ko god ču o ovome venčanju, začudi se. „ Alla’!Alla’! sevdah ženski! od petka u veče do subote ujutru!“ govore Turci.„Jazuk!“ uzvikuju bule.A ona, lepa Fati-sultan-hanuma mirna; bleda je kao sveća ili kao jedna zvezda koju, od Ismailove smrti, svako veče gleda: s nje čita šta joj je pisano.Jer ona je prava muslomanka, pa veruje u sudbinu, u Alahovo Pismo kao u Alaha: ne može je snaći drugo do ono što joj je pisano.Gleda u tu bledu zvezdu, pa joj se čini da je to njena zvezda.Jutros ju je punomoćnik pitao pred svedocima, triput, hoće li za Šemsi-pašina sina, Džafer-beja; ona mu je triput odgovorila: hoću, i bila je tako mirna. — Fati-sultan ne zna šta radi, i ne zna za koga polazi! nariče po Toplici sestra Ismailova; napustila i kuću i muža, pa se iz očeve kule ne miče. I ne zna; niko joj ne reče, ni majka, ni drugarice, ni sluškinje, ni robinje, šta se po Prokuplju govori, u šta tvrdo veruju i Leskovčani i Prokupčani, i Vranjanci...Njen otac radostan, veseo, govori da mu je po volji samo ovo kćerino venčanje; sinoć su i sluge i sluškinje čule kad je ženi i kćeri rekao: „Toplica je blizu, ako se moja, posle Alahove najstarija, ne posluša.“ Mesec je od petnaest dana, onda Turci obično prave veselja; po Fati-sultan došle su iz Leskovca jenđe, Šemsi-pašinica sa svojim rođakama i prijateljicama, s najotmenijim haremima: dugačka povorka kola, s divnim konjima, ulazi u Prokuplje, a hladna Toplica tužno šumi, te se mnogo meko srce rasplaka, jer mu se učini da su to uzdasi mrtve majke Ismailove. O bogatim darovima, odelu i nakitu, snasi od svekrve, svekra, govori celo Prokuplje.I već je Fati-sultan pred jenđama; pogleda u bogato odelo, kadiveno, izvezeno zlatom, spremljeno njoj za telejisanje, i uzdiše: čini joj se da to nije njeno svadbeno odelo, no pokrov, za njen sanduk...A kad se spusti noć, hanume uzeše da se vesele; svirka i pesma razleže se; miriše vazduh na šeboj, na karanfil, na rosnu travu; sviračice, pevačice, čočeci, jedni iz Leskovca, jedni iz Vranje, jedni čak iz Skoplja, došli s jenđama, sve to dovela svekrva pašinica.Skoro će telejisanje, to jest šaranje lica: Fati-sultan-hanumina majka nekako čudna, uplašena, valjda što joj kći mnogo bleda, i onoliko mirna.Ali za što?Fati-sultan je nevesta, a turska nevesta mora ćutati, stideti se. U konaku, odeljenju za ljude, nigde gosta.Skupiše se, s večeri, pa se odmah raziđoše, jer se nevestin otac opio, pa se pobojaše svađe, i kakve nesreće usred najvećega veselja.Gosti se razišli, pijani hafuz duboko zaspao, i sluge pospale.Nigde muške glave budne!A u haremu je veselje; Fati-sultan je na postelji; lice joj šara jedna stara Prokupčanka s velikom pažnjom, jer voli da se sutra Leskovčanke začude njenoj veštini.Osim neveste i stare kadune, u ovoj su odaji budne još tri mladice.Od pevanja, igranja, razuzdanog veselja, hanume se zamorile, i pospale.Neke spavaju na minderlucima, širokim a niskim, kao vatra crvenim; neke na šarenim šiljtetima pored minderluka, sve u onom položaju u kome ih je ukrao san. Pa i u drugoj odaji spavaju, i u trećoj.Kuća prostrana s mnogim odajama, odadžicima, ćoškama; prozora puno; na prozorima nigde kapka; sve širom otvoreno.Mesec, pun, obasjao hanume, njihno lice, raspuštenu kosu, nedra, razdrljena — raskopčala se, spala paučina, venedik-košulja — svilene šalvare, kratke anterije, srmali-kolane, oboce, bilenzuke i bede ruke, razbačene, zabačene preko glave.Smakle se s glave šamijce i kaikotos.Tvrdim snom spavaju, mrtve umorne, naročito one s devojačke strane.Zar su se veselile samo noćas?Gde je Hamam?Gde Devojačka K’na-noć?U što im je prošla Mala K’na-noć?U veselju, od večeri do zore, do beloga dana.Miriše svež noćni vazduh na šeboj i karanfil iz bašte, na amber i zumbul-livantu s kose, na đul-su s nedara, grla i ruku...Dečica se grče, pribijaju se uz mater, ili babu, ili dadiju, jer osećaju u snu hladnoću i sanjaju: manja, gde ih majka kupa u hladnoj vodi; veća, gde se otac na njih naljutio, pa ih isterao napolje, na zimu, na ciču, kad druguje mačka s mišem... A na otvorenoj ćoški, gde se preko niske ograde nadnele grane džanarika, na šarenom ćilimu i mekim šiljtetima puno je budnih, i to gotovo same jenđe, i ako će skoro zora, vreme kad će Leskovčani Turci doći po nevestu.Među jenđama je svekrva, pašinica.Nasred ćoške je bakaran mangal, pun žara.Jedna mlada Prokupčanka, bula, u belim šalvarama, čuči kraj mangala i kuva kavu u žutoj džezvici.Iz te džezvice taman fildžan kave.Za svaku po na osob skuva; sipe, promućka i opet sipe: svaku po na osob poslužuje.Dim duvana koluta se, nosi ga u vis probuđen povetarac; pevaju pevačice već promuklim glasovima; pljeskaju hanume dlanovima, podvriskuju, padaju u sevdah; svekrva baca bakšiš čočecima, veseli se, ni u koga ne gleda, ni na koga ovde ne misli: telom je u Prokuplju, dušom u Leskovcu, kraj sina, gleda ga umnim okom kako se ugađa, doteruje, očekuje nevestu, nestrpljiv je; oseća gde joj se sin raduje, pa i nju obuzima sve veća radost.Savest joj čista, jer onaj glas mogao je dopreti i do padišahove hanume, a do nje ne.Ko će joj o tome govoriti, kad joj paša nije govorio, kad je i od nje krio kao i od tuđinaca... Jutro je: sunce se rodilo: ne budi se! viknuše Leskovčanke, jenđe.Zakukurekaše treći petli... I Fati-sultan-hanumina majka ne spava; kraj mramorne česme, pred ćoškom gde su jenđe, umiva se, pere uši, ruke do lakata, noge do kolena — uzima abdest, mrmlja molitvu, sprema se za klanjanje: a nekolike starice već su s abdestom gotove, pa se zabrađuju jašmakom, prinose brojenice, prostiru serdžade, u avliji po troskot-travi, osluškuju glas mujezina s vita minara, pozivanje na molitvu; jedna starica nagluha prostrla teleću kožu usred bašte, između gustih, velikih šimšira, pa klanja: od petlova kukurekanja učinilo joj se mujezinovo Alah-ekber.U dišer-avliji zalaje grdno veliki pas, jer mu se čas po učini bahat od čoveka; zveči sindžir: evo peta noć gde ga ne puštaju, da ne bi na koga naleteo — mnoštvo je.Što bliže jutru, sve češće zavrišti Ruziđar (Vetar), divan arapski konj, oždrebljen blizu Mrtvoga Mora, odnegovan na obalama nemirne Marmare, kome je dala ime sama Fati-sultan.U niskoj, neolepljenoj kuhini preko dvorišta, osim jednoga sluščeta Cigančeta, gotovo zapretanog u pepelu kraj niskog a širokog ognjišta, sve je budno; i aščike, i sluškinje iz cele mahale, i neke sirote što ovo dana slušahu, i tri robinje Ahmed-hafuzove, dve crnkinje i jedna Čerkeskinja.Miriše kapama i sarma iz sahana „kapaklija“ na mangalima kraj ognjišta, a ove to i ne gledaju, no se naredile kraj sofra-tepsije, neke sede a neke čuče, pa jedu smokve, urme, pomorandže, narove, badem, što je preteklo hanumama; jedu polako, gospodski, kao hanume, i tek pokoju progovore.„Da se odnese onaj lepi mangal sa zvezdom i mesecom kod neveste; hanum-efendi hoće sama da kuva kavu, tamo da je pije i da gleda kad joj oblače i gizdaju snahu,“ govori ona mlada Prokupčanka, što je malo čas na doksatu kavu kuvala; a ove, sve, skočiše i pohitaše za mangal: daće svekrva pašinica dobar bakšiš.Ali ih preteče bela robinja, s debelim zlatnim lancem oko vrata, s velikim zlatnim karikama u ušima, obučena kao kakva hanuma; napuni mangal, iznese ga gore, namesti ga blizu neveste i izmače se, stade, s prekrštenim rukama, udno sobe, pa uze izgledati hanum-efendiju. I na odaji gde je nevesta prozori širom otvoreni; na tim prozorima nema kafeza, nisu sa ulice...Fati-sultan leži nauznak sa zatvorenim očima: očni su joj kaici išarani sitnim varkom.Stara je gotova, ali još ne ustaje, hoće da udari još jedan đelin-puli među njene izvijene, lepo našarane obrve, pa da ustane.Jedna od one tri, malo čas budne, zaspala; druge dve natakle na prste fildžane, pa udaraju kao zilovima, čočečki, pevaju, i onako sedeći igraju.Bela robinja čas gleda u hanume, čas baci pogled na svoju kjučuk-hanumu (mladu gospođu), s kojom se igrala kao s drugaricom, čas pogleda k vratima, izgleda hanum-efendiju, da je podvori... Prilupa kapak jedan, prozorski, a bule i robinja okrenuše se prozoru, vrisnuše i prostreše se po podu, da zaklone lice; i stara podiže glavu, vrisnu; a na ovu vrisku nevesta se prenu, podiže se, teški joj se očni kapci pokrenuše... vrisnu i htede da skoči, ali... Čovek jedan, krupan, u uskim belim čakširama, zabrađen velikim peškirom tako da mu se samo oči vide, uskoči kroz prozor.Jednim korakom dođe do neveste, podvuče joj zasukane, žilave ruke ispod leđa, uze je u naručje...Iz grudi mu se ote glas jedan, radostan, sličan glasu kakve životinje kad se dokopala plena...Pohita kroz prozor s nevestom: spusti se, zatutnje pod njim zemlja... A onaj veliki pas u dišar-avliji čisto pomahnita: laje, trza se, preskočio bi još toliko visoku ogradu, rastrgao bi desetoro a to li jednoga, ali zaman! lanac je grdno debeo, pričvršćen je velikom halkom za gvozden klinac...Stara bula ne ustade, ne pusti glasa od sebe, a odneše joj nevestu!One dve i robinja udariše u viku, ali dockan: čoveka je s nevestom nestalo...Na vrisku i viku hanuma i robinje, sve se izbudiše, pojuriše.Fati-sultan-hanumina majka prekide molitvu, zaboravivši da je to velika grehota, pa polete kćeri u odaju. Ali kamo joj kćeri?... Još joj ljudski i ne kazaše šta je, a ona čupa kosu, grebe lice, gruva se u grudi i viče iz svega grla: — Sultan’m!K’z’m (Sultanijo!Kćeri moja)! Pašinica napala staru: pita je, pita, a ona joj ne odgovara, no je samo gleda i pušta neke čudnovate glasove.Od silnog straha — onemela!I one dve mlade hanume, i robinja, više govore pokretima ruku i glave no ustima: pokazuju prema prozoru...Dosetiše se šta je, tj. da im je neko ukrao nevestu.Vriska žena i piska dece razleže se; silna vreva! ne zna se ni šta koja govori ni šta koja hoće; traže boščice s jašmacima, s haljinama za dan, pa nikako da ih nađu.To jest, našle su ih, ali ne znaju čija je koja.Svoju feredžu uzima, a ne poznaje je; boščicu drži, a traži je!Neke sinirli(nervozne) — njih je dosta — pale; uhvatila ih trešnja, a ne smeju poiskati čašu vode, da ne bi, progovorivši, jezik pregrizle. „ Aman, Jarabi (Gospodi)! šta bi, Bože!“ čuju se divlji uzvici.„Aman, aga!Aman, moja deca!“ U času zabune, osim nesrećne majke, što iz svega glasa nariče i pominje ime svoje jedinice, nijedna ne misli na ukradenu nevestu: pašinica žali svoga sina; jenđe pominju Leskovac; onima se s devojačke strane čini kao da su poubijani svi građani Prokuplja, popaljeni svi domovi, pa svaka svoje žali, nad svojim dobrom nariče; žuri se da je što pre kod svoje kuće, makar izgorele, kraj svojih, ma i mrtvi bili.Jedne pojuriše na ulicu razvijene! druge, one što ni usred bela dana ne idu ulicama bez pratnje, pohitaše u ovo doba same!!Kad puste osećanjima na volju, nekad divljaci; kad misle, pre će zaboraviti pravila dobrog ponašanja najprosvećenije žene, no one... Od vike, vriske, piske, od urnebesa, izbudiše se Ahmed-hafuzove sluge i pohitaše, po naredbi Šemsi-pašinice, po pratnju Šemsi-pašinu.I Ahmed-hafuz se probudi, pa kad ču šta je bilo, istrezni se; raspituje kud ode nepoznat pljačkaš, haramija.Sam bi išao da traži kćer, a ne zna na koju će stranu: pođoše sejmeni jedni k Leskovcu, drugi k Nišu, treći k Toplici.Oni što pođoše k Toplici, brzo se vratiše pa kazuju Ahmed-hafuzu da su sreli neke kiridžije, i da su od njih čuli, kako je u svitanje projezdio drumom na arapskom atu, u koga su kopite obavijene belim krpama, starac jedan, krupan, duge bele brade; za se je bacio kadunu: na licu joj bio peškir, pa se smakao, te su videli da je telejisana; a po ruhu su poznali da je iz kuće bogate. Kako je ukradena Fati-sultan, kiša neprestano pada, a muslomanke među sobom govore da su to suze devojaka sa sedmoga neba, što je Fati-sultan nesrećna. Odmah po Svetom Iliji.Izgubi slast bostan, i sve voće.Duha s okolnih visova pomaman vetar i nanosi kišu kroz prozore, rđavo zatvorene, u odaje, u džamli-ćoške.Pokisle kokoši su na sedalu pre večernje.Mokri vrapci džakaju ispod široke strehe, odakle se kiša lije.Gugutke se iz svojih kotarica ne miču; a psima se nosi hrana u njihne kočine.Sokacima, krivim i uskim, mnogo kaljavim, osim simidžija, bozadžija i onih što voće prodaju gotovo više nikoga.Oni nabili džak na glavu, i prođu jedanput mahalama pustim.Jutrom se otvori pokoja drvena kapija, teška, puna vode, iziđe dućandžija kakav, zanatlija, i pohita, uvijen u japundže, ili s džakom na glavi, u dućan; u veče se vraća.Pred veče se jave sokacima muslomani, ne hodeći kao obično tiho i dostojanstveno, nego brzo, pogureni pod razapetom čadrom; idu u džamiju na molitvu. Jedne kuće po vas dan prazne, druge pune; skupljaju se hanume na razgovor... A o čem govore hanume? Kako dođe iz Carigrada Ahmed-hafuz, o njemu pa o njemu.Prvo, ubio je svojega čifčiju; posle, opet tako; posle, voli mu se kći s mula-Halimovim sinom; posle, venčala mu se kći s mula-Halimovim sinom; posle, ubili mu zeta; posle, udaje mu se kći za Šemsi-pašina sina, i najposle: „Ne ukradoše Ahmed-hafuzu ata iz ahara, ni iz avlije zagara, nego čedo, kćer mu ukradoše.Vaj, čuda!Vaj, vaj, vaj!“ Sve o hafuz-Ahmedu.Ni ko u nekom gradu manje da sedi, ni da se o njemu više govori. Kako je Fati-sultan nestalo, nigde u hafuz-Ahmedovu komšiluku dahira, ni saza, ni zila, niti se gdegod pesma čuje.U muslomana je običaj da poštuju tugu bližnjega, da ne pevaju kad im bližnji plače.Ali ovo sad nije običaja radi: jer s običaja se ne plače, s običaja se ne uzdiše; a evo gde komšiluk, gde hanume, gde čak i Arnautke iz fisa mula-Halimova, što žive u Prokuplju, a poznavale su Fati-sultan, plaču i uzdišu: celo Prokuplje žali nesrećnu devojku, kćer hafuzovu. I u hafuz-Ahmedovoj kući tišina.Istina, jedne hanume dolaze, druge odlaze, ali sve tiho i polako.Sa „čadrom“, kroz kapidžike, iz cele mahale, od jutra do mraka: ostavljaju u predsoblju mokre čadre, feredže, skidaju pred sobnim vratima obuću, pa ulaze u sobu (neobučene, nezakićene, čak neočešljane) tiho, ćuteći, i posedaju prema majci Fati-sultan-hanuminoj: ne puše.Čini im se da su u kući gde je kuga sve pomorila, pa im je žao, teško, i strah ih je.Obilaze hafuz-Ahmedovicu, a nijedna se ne usuđuje da uznemiri tužno-svečanu tišinu, da se obrne makar s jednim pitanjem Fati-sultan-hanuminoj majci, ili da je teši, da je podseti na k’smet, na Alahovo Pismo, tj. da nikoga ne može snaći drugo, do ono što mu je pisano prstom Alahovim po čelu, kad je na svet došao. Kako da je teše?Da joj je kći umrla, da joj se zna grob, i da progovore koju: ali ovako...Šta da govore? Bedna starica!Sitna, mršava, s očima uteklim u glavu, zbrčkana, mnogo, ne od starosti, nego od nevolje: (kako se udala ona ne zna za mirno proveden dan, sat, uvek u strahu, da joj se muž ne opije, da ne viče, da ne napadne koga.) Potamnela, zemlja je popala, kao da je godinu dana sunce nije videlo, kao da čitavu godinu iz postelje nije ustala.Sedi, jadom salomljena, u jednom kutu one odaje gde joj je kći „telejisana“, u svilenoj dugačkoj anteriji s kćerine svadbe, i provlači brojenice kroz prste, šapće nešto, šapće, valjda molitvu.Niti se od tada svukla, niti je legla; plakala, kukala, busala se u prsi, čupala kosu, svoje sede avrape, pa se umorila; sela tu, raščupana i ugruhana, pa gotovo više nije ustala.„Ni fildžan kahve još nije popila, ni cigaru duhana, ni bardak vode“, šapću one tri robinje u predsoblju hanumama.Pa ni sluškinje se još nisu presvukle, ni robinje.Postelja gde je Fati-sultan telejisana još je nasred sobe; još je kraj nje onaj bakaran mangal, pun pepela i ugljevlja, umesto žara; još je oko nje pribor za telejisanje, mali žuti tasovi s varkom i đelinpuli; još je pored nje kutija s duvanom; još ispreturani jastuci gde su one s devojačke strane spavale; još nisu zatvoreni prozori, ni onaj kroz koji je odneta Fati-sultan.Jastuci kraj prozora mokri, i zastirka na minderluku, i niko na to ne misli; niko ne sklanja s ćoške ispreturane fildžane i džezve, razbacane zilove i dahira, ni mangal, ni skuplja onu gomilu mokra ugljevlja. (Izvrnuo se mangal ono veče, u onom čudu i zabuni, pa neka izručila ibrik, da žar ugasi, i to još tako stoji.) A hafuz-Ahmed još nije stao.Ide, tumara sokacima kao lud, pa tek zastane, premeri sokak pogledom, kao da kćer traži, kao da čeka da se koja kapija otvori, da iziđe Fati-sultan.Ne ponese čadre, te mu zelena čalma skroz mokra, i kaftan cimetove boje mokar.Mutne su mu i podbule oči; podbuo u licu; obrve bele, dugačke, nadnele se nad oči sasvim; duga brada, proseda, okruglo podšišana, zatreperi kad se uzmu grčiti tanke, izgorele usne.Za tolikim životima do sad suze ne pusti, a sad za jednim kišom ih lije.Pa bar da se opije, zaboravio bi svoju nesreću; ali kako da se opije, kad ovo dva dana ništa ne pije.Nije pio dva dana onaj koji se nije treznio, koji je, kako pričaju ulazio u bačvu, te se u vinu kupao.Hoda do noći, tad dolazi, i onako mokar sruši se na šiljte, u jednom kutu selamluka, i huče tu, huče svu noć, dok ga najposle san ne savlada. — Niko mu se nije hteo ni smeo svetiti; svi ostavljali na Alaha.A on kako se sveti, eto.Strašna li je tvoja osveta, Allah! govore muslomani, sa strahom. Kiša ne prestaje, a bude okupiše „leš“. — Ima leša u Toplici, nije drugo.Da se Fati-sultan nije udavila...Aman, Jarabi! Kad iziđe iz dvorišta hafuz-Ahmed treće jutro, on vide pred svojom kapijom nekoliko Arnautina.Jedan mu od njih, najstariji, uze nešto živo kazivati, a on isprva ništa ne razume, kao da je pijan, ili lud; pa se pribiraše, polako; i osvesti se... Prokupčani su videli gde ode s Arnautima k Toplici. Osvanu nedelja, turski pazar, četvrti dan kako je Fati-sultan nestalo.Sunce sinu, te zatrepta po travi i cveću krupna rosa; udesiše vesele tičice, suhih krila, pesmu kao u proleće. — Nema leša.Sa sedmoga su neba plakale devojke tri dana i tri noći za živom Fati-sultan. — Ukrade mula-Halim Fati-sultan. — Ukrade arnautski mula turskoga hafuza kćer! — Rođaku cara darova! — Nije, nije ukrao ni hafuzovu kćer, ni rođaku cara careva, već pašinu snahu. — Kadunu Šemsi-pašina sina! — Ako nije odvedena, bila je venčana. — Jazuk! — I baš je sam ukrade.Kroz pendžer pa na ata...Kiridžije su njega srele. — Onako star sam! — Vaš sam...Kako mu je bela brada: ima devedeset. — Sto. — Nema, kćeri, nema više od šezdeset, šezdeset tri, pa može biti ozgo još jednu, i dve.Kad sam ja bila devojka, on je bio bećar...Visok kao selvija, oči mu kao u šaina, veđe samur, usta stambolski divit!Kad uzjaše ata pa prođe prokupačkim sokacima, ženama večera zagoreva, nevestama se juvka cepa, devojkama ibrišim mrsi, udovicama pamet pomerava... Ha-ha-ha! nasmejaše se bule, prvi put kako je Fati-sultan nestalo. I nastaviše: — Sad je Fati-sultan u mulinoj kuli.Zvao je njena oca juče, da je vidi, i da je uteši... — Kako uteši?Vele poludela, od straha. — Vaj, mlada!Vaj, lepa!Vaj, od soja! a toliko nesrećna! I još se nešto govori, to jest, ne govori, nego tajno šapće.I ljudi i žene o ovom govore šapatom, sve u dvoje. — Ako je ovo istina, kako će grdna pašinica među drugarice! — Kud će paša od bruke?I šta će? — Da se bije. — Kako će s Arnautima na kraj izići? — Ubio je mula-Halimu sina, pa sad neka ispašta. — Ćuti!Ko sme o tome?Paša je, nije maskara. — To jest, glava.Ali i glavu mogu po glavi, kad se mnogo pohasi. — Ona bi tada repom. — Zmiji žalac nije u repu.I posle zar misliš da su s ovom osvetom Arnauti gotovi.Ništa bez krvi.Krv za krv.Pašina sina za sina njihova poglavara. — Aman, ćuti! — Muli žalost, paši sramota: hajde metni ovo dvoje na terazije.Ama, ko bi bio lud da meri pero s olovom?!... Ko ubi mulina sina, ču mula.Ko ukrade pašinu snahu, razabra paša.Jer u nedelju ujutru rašču se po Prokuplju, a do doveče ode taj glas u Leskovac, u Niš, i Vranju.A sutra-dan, još u svitanje, stiže paša u Prokuplje.„Vala bolje smrt, nego ova grdna sramota.Kad sam je venčao sa svojim sinom, bila je boš (slobodna).A sad?...Jazuk! ...Nepuštena od moga sina, udade...Hiljadu puta jazuk!...Ama nije.To se samo tako pronelo...Pozvaću mula-Halima, i ako nije čovek, već vuk, gladan vuk, pa ću ga pitati...Ako su me slagali..., gajtan“.Hoda, hoda paša po prokupačkom saraju, i misli.Omalen, crn, zelenih živih očiju, ispupčenih jagodica, prosede, kratko ošišane brade, tanka glasa, kao u žene; u čohanim, širokim šalvarama, u visokoj čalmi.Kad hoće da govori, prvo zažmuri, pa tad počne.Ovoga pašu nisu voleli Leskovčani i Prokupčani, ni Turci ni Srbi.Nije bio pravičan starešina; i mnogo je pokazivao svoj saltanat, to jest gospostvo, jer nije želeo da ga se samo boje, nego i da mu se dive, da se zastide od njegova gospostva.„Znam ga ovolišnog, ćatiba.Mali, stoji prema bregu, pa ne gleda dokle mu glava doseže, nego upro oči u vrh.I eno ga tamo odavno, i ako nije ustrčao, nego otpuzao“.Hoda, pa tek zastane, zažmuri, glasno misli: ne zna s koga kraja da počne.Pljesnu dlanovima.Uđe njegov silister polako, i malo pognut.On zapovedi da se naoružaju sejmeni, da što pre otidu u Toplicu, pod Jastrebac, da mu dovedu mula-Halima, to jest, da mu kažu, e ga je pozdravio Šemsi-paša, da mu dođe u prokupački saraj.Silister izvrši pašinu zapovest.I već do podne opkoliše sejmeni kulu mula-Halimovu. — Pozdravio Šemsi-paša mula-Halima, da mu dođe u prokupački saraj, govori pod kulom Sulji starešina sejmena. — Da dođe, da dođe, ha-ha-ha! odgovara s prozora kule glavom mula, i nasmeja se grohotom, a njegove se sluge uplašeno zgledaše. Poglavar arnautskoga plemena Vojnjaka!Krupan, naočit, s dugačkom, kao sneg belom bradom, a s licem svežim, gotovo bez bora, s okom crnim i krupnim, što s maha na mah sine kao u mladića, ne mladića prosvećena uma, nego divljaka; pa ona njegova glasina naročito kad je ljut...!Starac, a dok mu ne pogibe sin, igrao se junačkih igara s topličkim momčadma; nadskakivao je sve mladiće iz plemena komu je on poglavar.Smeje se samo kad je vrlo ljut.Kad se nekad pred kulom nasmeje, grohotom, da gora odjekuje, pa Arnauti čuju, bilo u po dana ili u po noći, odmah se spremaju za „kavgu“, pune puške, oštre jatagane.I nije dirao nikoga; ali ko njega dirne, teško tome, ne okani ga se dokle ga ne satre.A kad mu god dođe selam (pozdrav) od saraja, to jest od paše, ide, odmah; tako u mladosti, tako sad.U lov je polazio samo na vuke.„Ni na njih ne bih, govorio je, kad bih imao ovde sebi ravne, arslane“.Njegov fis, to mu je njegova porodica; pazi ga kao otac.Pa čak u kuli gotovo ništa više nego u arnautskim kućama, da im ne bude žao.Za Bajram otera u grad čitavo stado ovnova, te podeli po sirotinji, arnautskoj pa i turskoj, i mnogima pošlje po vreću brašna i ćupče masla; kupi im ruho.Žene su ga mnogo volele, ne toliko što je bio lep, koliko što je bio junak; a i on je žene voleo; ženio se sedam puta.U dvadeset sedmoj imao je četiri žene (jednu u Prokuplju, jednu u Dubovu, jednu u Žitnom Potoku, Ismailovu majku ovde).Jednu otera; šest mu umreše (najmlađa, kojom se bejaše pre tri godine oženio, umre preklani; i vele da je htela postati majkom).Kad stade satirati sakagija niškog paše hergelu, Nišlije se Turci među sobom šaljahu: „Našem se paši ne drže konji, kao Vojnjačkom muli žene.Od sedam žena imao samo petoro dece.Sad jedno.Ni jedna ne beše iz njegova fisa.„Grehota,“ govoraše.„Ženi li se otac ćerkom?“ Sad mula, kad ču pašino pozdravlje, posla telala da mu sazove Arnaute; a on se uze polako spremati.Obuče se u „karpus-čoha“ čakšire i džamadan, u čepkenli-gunj srmom vezen; prvi put je obuo žute čizme koje je dobio na dar od skadarskoga paše, Arnautina; povrh adžemskoga šala opasao je silaj, pa namestio vazdan kićene pištolje i jatagan; metnu na glavu nov ćulav i tunus fes.Zaturio fes i ćulav, te mu se vidi obrijano teme.Strča s kule, nazva Boga Arnautima; oni mu Boga prihvatiše i proderaše se, divlje: — Alla! Odjeknuše brda i Jastrebac: — Alla! Privedoše mu vranca, ata pastušasta, pametna oka, tankih nogu a dugačke grive i repa, s kićenom opremom, s abaijom vezenom žeženim zlatom.Kad opazi mulu at zarza, trza se od seiza, i odmah se začu silna vriska; odjeknuše brda i Jastrebac.Mula ga nežno omilova, popljeskav ga po tanku a dugačku vratu, kao u labuda, pa se vinu na nj.Opkoliše ga Arnauti, krupni kao gorštaci, opaljena lica i dugih brka, razdrljeni, žilava vrata i izgorelih od sunca prsiju, u uskim, belim, suknenim čakširama, išaranim crnim gajtanima, u gunjevima, neki belom ćečetu, neki u fesu i peškiru, svi u opancima.Stade vriska pastušastih atova, biju zemlju kopitama, i samo što ih dodirnuše strmenom, raširiše nozdrve, poleteše; pa i oni mali konji kao lastavice su.Zatutnji zemlja.Leti blato u vis s kopita atova i čilih konja, iskićena čela i grudi, prlja im sapi, grive i kićenu opremu.Sejmeni jure za Arnautima, pogledaju se čas-po među sobom, i ćute kao zaliveni, jer vide da i nad njihovom silom ima sila.Uđoše u Prokuplje. Čuje se topot; vrište atovi, frču konji a alaču Arnauti. Sve živo pohita da gleda.Žene se pribiše uz kafeze i probušene ograde; ljudi, koji bejahu kod kuće, iziđoše na kapiju, pred dućane, u čaršiji.Žene se busaju u prsi i mole se Bogu da se „na kavgu“ ne okrene; ljudi, uplašeni, ćute.Jer sad nisu zamešali repovi, nego glave; turski paša s arnautskim mutom. Kad stiže mula-Halim pred saraj, pritrčaše pašini seizi te uhvatiše pod njim ata: skoči mula kao mladić.Pravo kaže ona stara: nema mula više od šezdeset, šezdeset tri; a da su ga hanume sad videle, kako skoči s konja, kad ustrča uz sarajske stepenice, rekle bi: prevarila si se, stara: nema mula ni šezdeset ni pedeset; rekle bismo da je od dvadeset pet leta, da mu nije brada bela, duga. U jednoj velikoj a niskoj odaji, sa vratima na svod, sa šarenim tavanom, i minderima okolo zida, na visokom tahtu, kao nekom prestolu, na šiljtetu pokrivenom medveđom kožom, sedi Šemsi-paša; prekrstio noge, zagledao se u jednu debelu knjižurinu, ukoričenu crnom kožom, što udara na memlu, pa kao da ne čuje e se vrata otvoriše, i ne vidi gde mu se bliži glavom mula. Mulino mesto nije na tahtu, ali on se pope i zagrme: — Selam-Aleć, pašo! — Alećim-Selam! odgovori paša, svojim tankim glasom, ustajući, jer se u pozdravu pomenu ime Božje, i što nema pozdrava, kako veruju muslomani, koji nije od Boga došao.Zatim paša sede, a i mula, prema paši, i ako mu ovaj ne reče da sedne.Paša ćuti, meri mulu; mula ćuti, meri pašu...Grdno se zakrvaviše muline oči!Grdno su mu strašni pogledi.Ćute, gledaju se, mere se, i najposle paša reče: — Ama, more, je li istina da si mi ti ukrao snahu? — Ko je more?! ciknu mula kao guja ljuta, a ruka mu pade na jabuku male puške. Paša se pomače i čisto ponizno izusti: — Mula-Halim, je li istina da si mi ti odneo snahu? — Istina, pašo.Ama zar Fati-sultan nije bila pre moja snaha nego tvoja? pita mula, svojom krupnom glasinom, gledajući pašu zakrvavljenim očima i primičući mu se. Paša se pomače, i izusti: — Beše, mula, ama...Od Alahova Pisma ne može se da... — Pitaš za snahu; a ti si meni, pašo, krvi dužan, reče mula, ne slušajući šta paša govori. — Kakvu krv?...Za krv... ne znam..., ič ja ne znam, mula, muca paša tobože iznenađeno, a u licu mu ne bejaše ni kapi krvi, i celim telom zadrhta.I opet se pomače; mula se primače. — Ha-ha-ha! nasmeja se mula iz svega glasa, a iz očiju mu živi plamen suknu.„Za krv ič ne znam! — Vala, mula, kaži...Kakvu krv? muca opet paša. A mula: — E, pašo!Da sam žena, ja bih ti kazao u odaji kakvu krv; ama sam čovek, pa ne mogu.Nego ako ti je volja da čuješ odmah, ja ću...Mula ne dovrši, nego metnu ruku na jatagan, pa ustade. Paša skoči, i taman da pljesne dlanovima za sejmene, mula uzviknu! — Jazuk!Glava vilajetu!Neću ja u odaji; po odajama neka se biju žene.Hajde na megdan!Puška ti, puška mi.Jatagan ti, jatagan mi.Ama to nećemo za dug što mi duguješ, za krv, već...Ako si bolji od mene, eno ti Fati-sultan, ne tvoje snahe, nego moje kadune... — Aman! uzviknu paša prestravljeno. — Tako, pašo.Kaduna mi je Fati-sultan.Tu beše punomoćnik, tu svedoci, tu onaj Svedok što sve vidi, sve čuje, kad dade punomoćje, kad je venčaše sa mnom, s poglavarom arnautskoga plemena Vojnjaka...Pašo, kaži mihairli (srećno)!...Moj pašo!Ti meni žalost, ja tebi sramotu.Daj terazije, ela! na jednu stranu metni pero, na drugu olovo, ela!Ha-ha-ha! zasmeja se mula, pa nastavi: „Ovo nije, pašo, raja, ovo su Arnauti: ima u godini makar jedan dan, kad se ne boje ni padišaha.I ovo nisu, pašo, Turdi, nego su Arnauti: rade zemlju, gaje stoku i drže besu.Arnautinu je više jedna besa, nego Turčinu stotinu jemina.Tebi, pašo, malo beše tvojega gospostva i tvoje veličine, pa si želeo još veći da si.Hteo si u lug gde bulbuli poju, pa si išao žmureći, i zapao u blato; pošao si da loviš ribu u mutnoj vodi, pa si izvukao u mreži zmiju; tražio si od đavola čelenku, on ti metnuo na glavu kamen.Na glavi ti kamen, u srcu ti led: skinućeš ga, ako si Bog; rastopićeš ga, ako si sunce.Ime ti Šemsi (sunce), ama badava...Ič mi ne izlazi na megdan, arslan arslana traži...Arslan sam, pašo, nisam kukavica...Ha-ha-ha-ha-ha! zasmeja se mula još jednom, mnogo, i premeri pašu još jednim pogledom, i to pogledom što u isto vreme i mrzi i preti, pa mu okrete leđa, siđe s tahta bez zbogom. Zatutnjiše sarajske stepenice i zarza mulin at, primi gospodara i polete, vrišteći.Za njim zakasaše ostali ati i konji.Cela čaršija iziđe da gleda arnautsku silu i saltanat (gospostvo); a podjednako se uplašiše i Turci i Srbi, kad videše ražljućena mulu.Arnauti uzvikivahu, s vremena na vreme: Alda’! Paša ostade na tahtu kao skamenjen. I tako, Fati-sultan muli je kaduna. Kad razmota dugačak pojas kojim je bejaše za se privezao, iznese je na kulu.Koliko se bila prepala, od Prokuplja do mulina sela deset puta je snašle i pustile detinje.Sad leži obeznanjena; nad njom plače mulina kći, a krope je nekakvom vodom dve stare Arnautke, dadije muline kćeri i sina; treća joj lila olovo, pa joj sipa u usta kap po kap vode gde je olovo bilo. Ona još leži u neznani, a mula traži punomoćnike, svedoke, imama.I čim dođe malo k sebi, Arnautke je pokriše feredžom muline kćeri, metnuše joj na lice beli jašmak, pa iziđoše; uđoše ljudi: Fatin punomoćnik, svedoci, imam; opkoliše je; uzeše punomoćje od nje, pa iziđoše...Venčaše je s mulom s mirnom savešću. Mula reče paši, e ima u godini dana makar jedan dan kad se Arnauti ne boje ni padišaha; a zaboravi reći, ni Boga.Jer da su se ovaj dan bojali Boga, zar bi tražili punomoćje za venčanje od one što ne zna ni gde je, ni ko je ona, ni šta je pitaju, ni šta odgovara?I radili su preko zakona: punomoćnik joj bio čovek, Arnautin jedan, koga ona ni u snu nije snila; umesto da su tražili njena komšiju, ili rođaka, ili dobra poznanika, koga bi, kad bi joj zaiskao punomoćje, po glasu poznala, ako ga ne bi videla.Ali kakav zakon?Zar je po zakonu venčati ženu s drugim kad je nije prvi pustio. I... oženi se starac detetom! Ne, tu zakon nema posla.A nije vala ni greh, rekli bi muslomani.I dodali bi: Bio bi greh da se oženilo dete (mladić) babom.I ovo sad nije učinjeno od obesti, već iz osvete.Jer mula je dao besu sam sebi da će paši sramotu za žalost... Treći dan, a Fati niti romori, ni govori, niti zaplaka, ni uzdahnu. Uz prozore, bez ćerčiva i kapka, kroz koje ulazi miris jedne velike ilijnjače, pune roda, i ilijinske trave, sagorele, sad zalivene kišom, na čupavu ćilimu i jastuku senom napunjenu leži Fati-sultan; leži nauznak, očiju poluotvorenih, lica kao vosak žuta, usana pomodrelih, u haljini koju joj je otac za Veliku K’na-Noć pravno.Njena lepa kosa, sad zamršena, pala joj je po čelu, još telejisanu.Pa i na licu joj još tel stoji, koliko je mogao ostati.Ne umivaju je, ili što se toga ne sećaju, ili što se boje da je ne rasveste i ne podsete na njene jade. Niti romori, ni govori. — Zar poludela, jadna, od straha, ili izgubila jezik, govore Arnautke... Puna soba žena. Neki još žanju, neki slažu u krstine, neki dedu u stogove, a neki već vršu: pusta ostadoše polja, prazna gumna, sve se to, i muško i žensko, i staro i mlado, podiglo kuli mula-Halimovoj; pa ljudi ostaju oko kule, a žene se penju na kulu, da vide nesuđenu kadunu Ismail-begovu, mula-Halimovicu, Stambolku, rođaku cara careva.Jer ove proste, divlje „potplaninke“ vide u jednoj hanumi četiri, i za sve četiri su podjednako radoznale.Prilaze k Fati na prstima, i kao sa strahom, pa čučnu, vade iz nedara po jabuku ili krušku i meću je kraj nje ne kao ponudu bolesniku, nego kao prvu milost gospodarovoj kaduni. A od nje se mulina kći ne miče.Crmpurasta, mlada, krupna, ruku i nogu kao u muškarca, nausnice kao u mladića, u anteriji skrojenoj po stambolski, koju je u srećno doba Fati skrojila.Pucala je iz duge puške, vele, u petnaestoj godini na jednoga kiridžiju, što im je hteo ukrasti sa livade kozu muzaru, koju je ona vrlo volela. Miluje Fati po kosi, i zamislila se, kao da u odaji nikoga nema; pretura, valjda, nešto krupno po glavi, jer čas-po, pa joj se čuje škrgut zuba, i sukne joj plamen iz očiju, kao ono njenu ocu pred pašom, a čas-po, pa je tako nežna, razneži se, i plače, plače, nihajući se i milujući sve jednako Fati po kosi. Kad Arnauti dovedoše hafuza, pa se on stropošta kraj svoje kćeri, i uze je grliti i plakati, videše da joj se svest povratila; otvori oči, savi ruke ocu oko vrata, ljubi mu bradu, i progovori!Prva reč koju posle tri dana izusti bejaše majka.Za majku oca pita, za njen strah, za njen jad.Hafuz, što ulažaše u bačvu, da se u vinu kupa, trezan; plače i grli kćer, odgovara joj, teši je, podseća je na „k’smet“ i na Alahovo Pismo i kazuje da će odmah u Prokuplje, da joj isprati majku.Arnautke gledaju tugu i jad, pa i ove okorela srca žene, što se nagledale krvnih osveta, i otmica, čuda i pokora, zaplakaše. Hafuz-Ahmed ode, a ne reče muli: Zašto mi ukrade kćer?I ne potraži je od mule, — ne smede, da ne ražljuti mulu.Bekrija, lud, ali hafuz, pa zna: kad se divljak ražljuti, razuma ni trunke, osećanja „bez uzde i udara“; umukne čovek progovori zver. Sutra-dan ugledaše Arnauti kroz svoja do pre neki dan tučna polja, kroz livade tahtarivan, to jest nosila, kao sobicu neku, od dasaka, pritvrđenu na dve motke, koju nose četiri čifčije bekri-Ahmed-hafuza, raja turska, Srbi, opasani likom; a dvanaest kraj nosila idu, za smenu, i po dvojica ih sa strane pridržavaju, da se ne nakreću.Tahtarivan prate nekoliko oružanih Turaka i haremćaja.U tahtarivanu je majka Fati-sultan-hanumina.A glavnim putem seoskim vode Turci, kiridžije, nekolike tovarne konje; nose Fati-sultan-hanumi postelju, rublje i ruho. Kad haremćaja iznese iz tahtarivana hanumu, i odnese je na kulu, pa ona uze slabim glasom naricati, kćer joj opet snađe ona bolest, stade joj se grčiti i kriviti lice, i udari joj pena na usta... Ahmed-hafuzovica je sedela u Toplici po za dugo.Zalud je kćer tešila, zalud joj je pominjala k’smet i Alahovo Pismo, ona, po njenu dolasku, oka ne sušaše; i danju i noću plakaše ona što za tri dana suze ne pusti.A ne kazivaše majci za čim plače, da li plače za pašićem, ili što se za starca udala, ili za Ismailom plače.Jer u kuli, kud se kod okrene, sve Ismailovo...Ismailovo ruho, stoji složeno u širom otvorenim dolapima; Ismailovo oružje, visi na čiviluku nepokriveno.Pa tu je među oružjem i ona mala puška, s iskićenom jabukom, gde mu bejaše ruka, kad davaše besu Fati-sultan; sve je to tako sestra namestila, ostavila dolape nezatvorene, čiviluke nepokrivene.I čas-po, pa zove Fati-sultan da se prohoda; provodi je mimo konjušnicu gde je pusti at brata njena; vodi je po dvorištu gde mu je hrt i soko i govori o bratu; priča o njegovu razgovoru kad bejaše mali, o junaštvu kad posta bećarom, o njegovu srcu pameti; sestra priča, a Fati se i smeje i plače, smeje se detinjoj pameti, plače za srcem junačkim. I malo koje jutro da ne kazuje nesuđenoj snasi snove svoje; a tolkuje ih srce sestrino: Ismaila je Šemsi-paša ubio.Pominje joj priviđenje.Svake noći u gluho doba, veli, vidi majku; hoda po kuli, kaže, kao živa, i sve o Ismailu govori; i triput je njoj, svojoj kćeri kazala, da se još smirila nije, što Ismail leži u grobu neosvećen; i triput joj je poručila, da ako ga ne osveti muška glava, neka ga osveti ženska...I majka, veli, zna da je Ismaila mlada i zelena ispratio na onaj svet, bez nevolje, tek od obesti, Šemsi-paša.I tu joj se začuje škrgut zuba, i sukne joj plamen iz očiju. Dok je Ahmed-hafuzovica sedela u Toplici Fati se malo povratila; povratiše je u život materina ljubav i vazduh krasne Toplice, ispresecane rekama, išarane bistrim potocima, pune bujnoga zelenila, što u rano jutro, polivena rosom, ili pred veče, i u veče, kad mesec iziđe, pođe nebom vedrim, miriše, sva, na kopitnjak, na omiljen, na odoljen, na majkinu dušicu, na hiljadama lekovitih trava, bilje. I tako.Povraćena u život i malo razgaljena uzela je dvoriti mulu, kao oca, ili onako stara čoveka; prinosila mu čibuk, punila ga duvanom, palila, i gledala starca sa sažaljavanjem, jer u njemu je ona, mlada, čista, neiskusna, videla samo ucveljena oca, i kad uzdahne, i kad joj koju nežnu kaže, i kad je rukom omiluje... I praštala mu.Ukrao ju je, ali ne da osramoti nju, ne njene roditelje, nego njena najvećega neprijatelja, krvnika, njoj mrskoga.Ovo je osveta.Makar ona za nju glavom platila, nije joj žao.Kako bi se ona mlada, odrasla u kafezu kao kumrija svetila.Da nije bilo mule, odveli bi je u harem pašin, obljubio bi joj lice pašić, i onda...Da ga ostavi?Ili da je bila pri svesti, pa da je odgovorila punomoćniku da neće za pašića?Ali kakva bi to bila osveta?Malo žalosti, ni malo sramote.„Kad želiš da se kome mnogo osvetiš, gledaj da ga osramotiš“, to je čula od oca, više puta, i u njoj se mirnoj i dobroj, milostivoj prema svakom, što podiže oči k nebu kad je kogod uvredi i uzvikuje Alla’! budi uspavana, ili, bolje, nikad neprobuđena kći oca varvarina.I čas-po, pa se seti poruke majke Ismailove: „Ako ga ne osveti muška glava, neka ga osveti ženska“.Ako ne može krv za krv, kako može, dodaje ona, i oblije joj rumen bledo lice. I povraćaju je u život polako misli: što će moći ovde slobodno i neprestano na Ismaila misliti; što će živeti u kuli u kojoj je Ismail živeo; što će se šetati po votnjaku po kome se Ismail šetao; što će hoditi kroz polje kroz koje je Ismail hodio; što će upirati oči u visoki Jastrebac, u zasejane brežuljke u koje je Ismail oči upirao; što će biti blizu pošumljena brega na čijem je vrhu Ismailov grob; što će gledati Ismailova ata; što će milovati Ismailova hrta i sokola; što će ljubiti Ismailovo ruho; što će plakati nad Ismailovim oružjem, nad iskićenom jabukom male puške gde je bila Ismailova ruka, kad joj je davao besu.I vrhovima svojih nežnih prstiju dodirnu mesto na licu gde je Ismail dodirnuo, pa ih tad ljubljaše, mnogo, i strasno... O, kako sad sebe voli, zato što ju je Ismail voleo!... A jedno veče, pojavi se na jasno-plavom nebu topličkom pun mesec.Vazduh je blago zatalasan, te se povijaju travke, priginju jedna k drugoj, kao da se razgovaraju.I diže se miris kroz svežinu večernju sa livada zagrejanih dnevnom žegom, diže se kao dim tamjana iz kadionice, ispunjava polje, sela s kućicama arnautskim, pokrivenim i slamom i kamenom pločom, čiji krovovi proviruju kroz zelene votnjake.Mukanje gojnih krava i volova, blejanje ovaca, lavež pasa, žagor, ali sve manje, tiše, polako nestaje, izumire, dok ne zavlada duboka, mrtva tišina. I dan svršava kao čovek. U livadi, blizu muline kule, pod velikim borom jednim, što šušti, i kao da se s dusima razgovara, sede Fati i Ismailova sestra, zamišljene; a popci zriču, svici po livadi trepere kao po nebu zvezde, kao kandila koja je priroda i dole pripalila dušama nevino izginulih, što blude noću, na mesečini, željne ovoga sveta. Tišina, duboka, mrtva.Nigde nikoga poljem, u livadi, te Fati, naslonjena na grudi Ismailove sestre, upire oči u mesec nad Jastrepcem, što je obasjava, i kroz borove grane sipa srebro na njeno bledo čelo; i sanja, na ružnoj javi sanja najlepše snove. Kad se vile hvataju u kolo a dusi blude zemljom, na mesečini, sanja i manje bolno srce, i ne ovoliko rastužena duša; snovima se zanosi ljubav... U Prokuplju je.Sunce se tek pomolilo, a toplo je, letnje, te se isparavaju cvetne lehe, zalivene i sinoć i jutros, miriše zemlja...Čuje se topot konjski, iz daleka: duša sluhti, srce dršće... zabele se labud, široka haljina, zatreptaše vezeni tozluci...Pribila se uz kafez, sama je, sluhti, dršće... zažarile mu se rumene jagodice, plamen, sijaju oči, dve zvezde, više, dva sunca... U Prokuplju je.Čuje kamenčić, tak!...Duša sluhti, srce dršće, vrataoca se otvaraju, polako... zabele se široka haljina, zatrepta zlato na kadifeli-džamadanu...Sluša glas, njoj mio; gleda oči, njoj drage; oseća na licu tople prste, i na usnama poljubac, topal... prvi i poslednji, jedini... I vidi svadbu.U svečano ruho obučeni ljudi, iskićeni konji; pred svatovima veliki barjak... trka, vrište ati; zurne i bubnjevi, puške... U Toplici je.Kod njega je, s njim danju, i noću, u kuli, i u ovoj livadi, na mesečini, kad silno miriše kopitnjak i majkina dušica, pod ovim borom, što šušti, i kao da se s dusima razgovara...Tišina, duboka, mrtva... čuje njegovo disanje, i oseća njegov dah, topli, na licu, na usnama, udiše ga kao zumbulov miris, pije ga kao đulov sok, opija se, zanosi se, a oči se sklapaju, same... I videla mu dušom grob, na vrhu pošumljena brega pred Jastrepcem, i uzdisala je, i ronila je suze niz blede obraze... Vraćala se na iste misli nebrojeno puta, čas iz početka, čas iz sredine, i na ove pri kraju, pa se i radovala, i plakala; najposle se zamorila, otežali joj očni kapci, ona ih s mukom otvara, i sanja, ali ne više budna, nego kao u bunilu, u polusnu... Jastrebac joj nije planina, nego džin, džinski car, koga do sad niko nije video, samo ga ona gleda.Na glavi mu u mesto krune sahan, iz koga se lije srebro i pada kroz borove grane na njene oči...Kapci su joj teški, sklapaju se, ona ih otvara...I džin, džinski car miče se... to je Ismail...Čuje hod iz daleka...Na glavi mu sahan iz koga se lije srebro i pada kroz borove grane na njene kapke...Šušti bor... šapat je to, Ismailov, disanje, tako jako, sve jače, kao da su se skupili oko nje svi noćni dusi...Miriše kopitnjak i majkina dušica... duh je to, Ismailov, miris tako jak, sve jači, kao da je tu bašta onoga sveta...Iz onoga sahana palo je srebro, ne, olovo na njene kapke, oči su se sklopile...Ne sanja više budna.Nije više bunilo, ni polusan...San je sad... Zaspala je, na grudima Ismailove sestre, ali opet Ismail.Otvorio se grob...Zbacio je Ismail sa sebe belo platno...U ruhu je u kome ga je živoga gledala...Daje joj besu da neće nikud od nje...Grob se zatvorio.Beleg su odneli Arnauti nekud daleko...Čuje mu glas, besu joj daje.S njom će uvek, ovde, u kuli, vrlo velikoj, divnoj kao padišahov saraj, koju je obasjalo, svu, sunce, od Jastrepca, oko koje su džamije, visoka minara s kandilima, isprva kao svici po livadi, posle jasna, i mnogo kao u noć što se zove Kadr-Lejle, gde je puno sveta, pa sve lepo obučeno, sve veselo, sve se raduje: a Ismail čuči pred njom, podigao ruke, hoće da je zagrdi a ne može, onaj ga svet gleda; i ona diže ruke, pa opet ih spušta, svet gleda...I zagrliše se: ciknu, steže Ismailovu sestru oko vrata, da je udavi. — Fati! A kao odjek i na njenu ciku i na Ismailove sestre reči začu se rapav, strašan glas.Prodera se sova.Arnautku obuze jeza kakva nikad nije; zaklela bi se u grob brata jedinca, da se ta tica zloslutnica prodera s kule njezina oca. U Leskovcu, na desnoj obadi Veternice, diže se Šemsi-pašin konak, dvospratna kuća jedna, vrlo prostrana; odaje, odajice, ćoške, sofe, gore; dole trem i odaje za poslugu, pod selamlukom mušku, pod haremom žensku.Oko konaka vrt sa šadrvanom između leha, za uživanje i pranje pred molitvu, i veliki votnjak sa svakojakim voćkama i čardaklijom s jednoga kraja na drugi, s jablanima oko zida i s čitavom čestom od jasmina, gde bi se lako skrio čovek, i krio za dugo. Konak je, naročito tamo gde je harem, vrlo lepo namešten skupocenim zastirkama i jastucima iz Smirne, zavesama iz Dijarbekira, persijskim ćilimima, ogledalima sa staklenim okvirom od sto boja i stotinu šara.Najlepše su nameštene u haremu tri odaje, jedna s ulice i dve iz bašte, gde pašinica goste prima, što se turski zovu musafir-odaje; a još lepše su nameštene sad, kad ovo pričamo: zidovi su im, od poda do tavana, pokriveni krasnim i bogatim Fati-sultan-hanuminim darovima; pozlaćene arabeske na tavanu sakrivene su svilenim materijama, zlatom vezenim, mahramama mnogo šarenim, kesama kićenim, gazovima, onim što je bilo najlepše u velikom Bezistanu carigradskom, i što su vezle tri sirotice, Turkinje iz Smirne, kako pričaju bule, tri godine.U dnu jedne musafir-odaje složeni su dušeci, jorgani, jastuci, sve svila i kadiva, sve vezeno zlatom.U dnu druge musafir-odaje čitava kujundžinica, zarfovi od suhoga zlata, s rubinima, krupnim smaragdima, safirima, kutije od srme, i jedan čibuk, s velikim ćilibarom, za Fatina đuvegiju, sve filigran rad; pa silno posuđe, pa legeni i ibrici od pravoga srebra koje Turci zovu srma-đumiš.U trećoj musafir odaji, s ulice, čiviluk veliki, zauzeo ceo jedan zid: pedeset „kata rube“, sve svila iz Dijarbekira, sve vez iz Smirne.A Fatina sprema, i ruho, darovi od Soluna do Prokuplja, doneti su na dvadeset konja, bule pričaju. Koliko je darova i spreme vidi se, što je tim ukrašavalo ove tri odaje deset žena uz pripomoć sluškinja deset dana.Odaje se bejahu pretvorile u radionice: lestvice, čekići, gvozdeni klinci razne veličine, pa konci, žice; a hanume kao sadanji tapetari; obrok im je bio odmor; nekad se prošle bez obroka, jele s nogu radeći; i noću radile. A kad ovo bi gotovo, pašinica pusti glas, da je svakoj ženi, bez razlike vere, slobodno doći i videti, te povrveše žene, Turkinje, Srpkinje i Jevrejke, sve koje nisu pozvate pašinu sinu u svatove.Ostavljajući obuće još pred kućnim vratima, pele su se na čardak, ulazile u te krasne odaje i gledale čudo od lepote, i od bogastva, zbunjeno, ne umejući odatle izići, dok ih ne opomenu pašine sluškinje e im valja ići, plakaće im deca, ostaće im muževi bez večere, pa će biti grđene. Jedne su dolazile, druge odlazile, tako po vas dan, nekoliko dana pred svadbu; a pašinica se pojavila katkad, prošetala kroz te odaje, s dugačkim skutom svilene joj anterije, držeći glavu visoko, na prstima, i krećući plećima po stambolski; prošetala se kao paun...Visoka, tanka, očiju plavih kao more, trepavica crnih kao ibrišim, dugih kao krila lastavice; mlada, jedva da ima trideset jednu-dve; rodom iz Sirije, iz grada Alepa, kći nekoga paše, Turčina; pa ipak joj bule, Leskovčanke, spore plemstvo, za to što je mnogo ohola, jer vele da je od kraja „videla“, ne bi imala veliki nos, to jest, ne bi bila ohola, nego bi sa sebi ravnim kadunama ljubazno, s malim blago, sa sirotim nežno. Prošetala je katkad, a ni s jednom nije progovorila, pak ni jednu nije pogledala, pa ni onda, kad su dodirivale zemlju, vrhovima prstiju, gde je porub njene anterije dotakao, pa tad prinosile prste k svojim usnama, što je značilo „ljubimo ti skut, hanum-efendi“.Jer te što nisu zvate njenu sinu u svatove, ona je presudila, e nisu ni njenoga društva dostojne, a kamo li njoj ravne.Njoj je pisano ovako, njima onako.Bog deli sreću, a aščija čorbu, pa neka im nije na nju žao.A one koje nisu njoj ravne, i koje stoje prema njoj kao zemlja prema nebu, a s kojima se može razgovarati, pa čak i proćeretati, to nisu hanume iz mahale, kadune kakvoga zanatlije, dućandžije, ili, recimo, onako nekoga radnika, već robinje, i bele i crne.S prvima je, po mnjenju „pravih turskih plemićka“, hanumi od odžaka (od kolena) sramota govoriti; s drugima sevap.I prvu i drugu uredbu, vele, nisu pisali velikaši, ne daj Bože, nego Bog; i prva i druga uredba nije puštena s kakvoga zemaljskog prestola, nego s nebeskog, isto kao one četiri knjige, iz kojih se čovek uči da veruje i ljubi Boga, i kako će mu se suditi na onom svetu za rđava dela. Plemstvo, gospostvo, gospostvo, plemstvo, na to se paša polakomio, stoga dao dušu đavolu; za to se pašinica gordila, ponosila se i onako ponošljiva.Nijedanput nije rekla: ženi mi se sin hafuzovom kćeri; sto, dvesta puta: biće mi snaha rođaka cara careva.Da se onda manje gordila, bilo bi je sad manje sramota, i ne bi prolazila kroz odaje kao petao kad mu pokisne perje. „Ko hodi po zemlji, a gleda u nebo, pa se splete i padne — vrlo je smešno“. Pašinica je znala dobro tu tursku poslovicu, a nije se nje nijedanput setila.Ali otkud je mislila da će se splesti i pasti, kad joj se put kojim je za pašom pošla činio ravan kao tepsija.Jer ona je znala da je Fati-sultan bila venčana, da joj je poginuo mladoženja, i da je ona ostala slobodna.Toliko znala.Manje nego drugi.Muž joj nije pričao ni nešto što je, po mnjenju Turaka, ženi za pričanje, a kamo li ovako što.Gordila se, ponosila se, pa sad?Dok se paša ne vrati iz Prokuplja, sve je nešto lepo očekivala, sve se dobru nadala, te nije dirnula ništa ni od darova ni od spreme, kad bi se ponova svadbovalo da je gotovo; a kad se vrati, pa joj kaza šta je i kako je, kod koga je Fati-sultan, da je kaduna drugoga i ako nije od njihna sina puštena, i, najposle, šta misli mula-Halim, to jest, da mu je sina on ubio, srce joj za čas stade, svest je ostavi...Kad ništa nisu imali s mula-Halimom, plašila je njegovim imenom sina, kad je bio mali, a i sama ga se bojala; a kamo li sad.Kad se malo pribra, stid je obuze.Kud će od bruke!Sramota je čak i od sluškinja.Jer što mula uze, ne vrati.A i kako da vrati kad je tu venčanje!Venčao se s nevestom njena Bal-beja!„Jazuk, jazuk!Opet jazuk!Ima li pravde i zakona!...“ Pođe odajama kako nikad dosle.Ne gleda u sluškinje, a zapoveda im, ne zapoveda, nego naređuje, kao kćerima, ili mlađim drugaricama, da što pre poskidaju i sklone spremu i darove.„Neka ti se donesu, kuzum Esma, merdivene, pa čevreta... čevre po čevre, jagluk po jagluk s tavana u sanduke, one...“ ne može da reče „Fati-sultan-hanumine“.Odmah, hanum-efendi! odgovara Esma ponizno, i hita.„A ti, đozum Ajše, dušeke... dušek po dušek, jorgan po jorgan iz musafir-odaje u saračanu, tamo...“ ne izusti „kamo se u godinu dana jedanput ulazi.“ Dosad zapovedala preko debelousnate crne robinje, Đulter, a sad sama!Sluškinje rade i čude se što sama zapoveda, što ne kreće plećima po stambolski, što ne drži glave visoko, i što hodeći staje celom nogom.Koliko je god sluškinja, svakoj je ponešto naredila, svakoj pokoju blagu rekla.Lepo, i kao nekako drugarski, s njima, da joj se tajno ne podsmevaju (jer javno ne smeju), i da dele s njom ono što joj zacelo na licu čitaju, brigu, strah, i stid.Ali kako će one baš sve opaziti, kad je u „svetlo lice“ nikako ne gledaju, nije red, već odgovaraju pognute glave i spuštenih očiju. U ovoj kući, do pre neki dan veseloj, sad briga, strah i stid, a kad bi se nešto ovo merilo, ko zna šta bi preteglo.Do pred svadbu svaku noć, do zore, svi otmeni haremi, i svirka, pesma; a sad niko, i ništa.Kraj kapije je neprestano kapidžika, mlada Ciganka jedna, pa čim prilupa halka na kapiji, ili zvekir, ona odškrine kapiju i teška se: „Vaj! vaj!Jazuk što ćete se po ovoj vrućini vratiti: hanum-efendi nije kod kuće.“ Gošće se vraćaju postiđene; jer u otmenih je Turaka običaj primiti gosta, i kazati mu ako nije domaćin (ili domaćica) kod kuće pošto je seo i odmorio se.Pašinica pokvarila običaj, da bi se sačuvala od pogleda tajno podsmešljivih, i zapitkivanja svojih prijateljica.I posle, ona nije mogla primiti hanume, jer joj je u haremu sin. Zatvorila momka kao devojku, pa ga ne pušta.Nije jahač, nije strelac, ali je muško, mladić, pa bi mu teško bilo u haremu, da nije sa ženama naučio.Materin jedinac, odrastao u haremu, da je uvek majci pred očima.Sad je ušao u sedamnaestu, a do pre tri godine išao je u ženski hamam, s majkom; do pre dve godine izlazile preda nj devojke, razvijene; kupao se sa ženama kao žena, igrao se s devojkama kao devojka.I ko zna, još bi, da se majka ne seti e je čovek.A evo otkud se toga setila.Uvek se igrao s robinjama, s crnkinjom Đulter, i Čerkeskinjom Zambak; čas zadirkivao jednu čas drugu, čas ih vukao za vitice, čas ih štipao za obraze, čas ugrizao za ruku, čas udario po plećima i grudima, čas ih zatvarao u jednu sasvim mračnu saračanu, naročito Zambak-robinju, i nije je puštao otud dok ne obeća da će se igrati s njim Šećer-Šerbet; a ponekad se i on s njom zatvorio, pa je tamo plašio, otkidao od jednoga staroga dišćurka samur, pa joj to metao u nedra, vičući: Sičan!Sičan (miš! miš)!Ali jedanput dođe Zambak svojoj hanumi na tužbu plačući; a kad hanuma sasluša devojče, oteže: Aaaa!I zabrani sinu da se zatvara sa Zambak-robinjom; a u veče reče paši e je vreme da se hanume kriju od njihova Bel-beja — propevao petlić... Džafer, ili, kako ga roditelji od milosti zovu, Bal (med), visok je, tanak je, očiju plavih, trepavica crnih, nausnice kao ugljenom napravljene.Lep, ista majka.Čas je obučen kao vojnik, čas kao softa, danas kao Persijanac, sutra kao Čerkez, sad jerlija...Pismo je učio kod kuće.Malo piše, u saraju, kod oca, mnogo se igra oraha.Strastan je igrač oraha, i strasno gleda prevrtanje golubova „na dvanaest glava“ i boj petlova.Golubarnik mu je pun golubova.Svake godine spremi po jednoga petla za boj.Lani mu petao bio nadbiven, i tu je progovorila azijatska krv, hteo je svojega druga, koga je bio petao „pobedilac“, nožem posred srca, da ga od toga ne zadržaše Turci što se bejahu skupili da gledaju boj petlova.I jahao je katkad, ali ne na atu, nego na jednoj divnoj mazgi, dlake kao atlaz, u samim zlatnim kitama.Kad bi otišao u Prokuplje, projahao bi, obično, kroz sve turske sokake; a na sapima mazge držali su ruke sejmeni, obučeni u praznično ruho; okolo ih je bilo još, kao da su posadili na mazgu dete, pa paze da ne padne.I Fati ga dvaput videla, na mazgi, prošao je mimo njene kafeze, i čula je da su njene drugarice uzviknule e su mu oči zumbul, e su mu usta đul; videla da su se udarile u grudi kad je za ugao zamakao, ali ona nije ništa osetila, jer Ismailovo joj je lice bilo urezano u srce prvo, te joj bilo kao ona svetlost što joj dopre do zenice ujutru, kad se probudi i oči otvori. Zatvorila ga majka kao devojku, jer zna kako se Arnauti svete.Pašu su, kako ona veruje, nabedili, ali ko će to dokazati onim divljacima.Izleteće neko preda nj usred bela dana, pa...Posle će ga sakriti na besu, i ništa.A i kad bi ga uhvatili, kakva bi njoj vajda bila, kad...Materino srce ne sme dalje. Pašić, i ako mlad, i ako razmaženo lane, nije video Fatme, a u nju se zaljubio: pričala mu majka, i robinje, i jedna stara begovica o njenoj lepoti mnogo.Nestrpljiv bio.Crna Đulter prebrojila koliko je dana do njegove svadbe, pa toliko zrna pasulja metnula u čpag njegovih širokih šalvara; i čim bi ustao ujutru, a ona: — Izbaci jedno, Bal-bej.Tako danas, tako sutra — ostalo jedno, a on se radovao kao dete igrački, kao što se radovao kad mu petao osvetla obraz. — Sutra tu!Ali eto šta mu je to njemu drago sutra donelo! Teško mu je bilo što ih je to snašlo, i vrlo mu žao bilo.Kad mu majka kazala kod koga je Fati-sultan, plakao je kao žensko; a posle se stideo, pak i od crne i bele robinje.Zalud su ga zvale da se igraju oraha; niti se igrao, ni se s njima razgovarao; metnuo bi šiljte na prag sofe, pa bi tu seo, i naslonio laktove na kolena a zagnjurio glavu u ruke, i po čitav sat tako ostao.Smišljao je, tako, sedeći na pragu, kako bi se osvetio muli, i što mu nabedio oca, i što mu ukrao nevestu, što se venčao s njom.Ali kako da se sveti muli on, što plaši robinje mišem, a i sam ga se gotovo boji, naročito pacova, kad se pojavi iznenada, iz pregrada pod dolapima, u onoj odaji gde s majkom spava. Tugovao, stideo se, i, najposle, šta će, uzeo se igrati oraha s crnom Đulter i belom Zambak; a one mu sve ugađale, više nego pre, zažmurile su kad bi god njihov „ojnak“ rasturio njegovu „kupu.“ Igra se s njima u votnjaku, pod jednim velikim šam-dudom, u hladovini, kamo je naročito napravljeno za igranje oraha, počupana trava, utapkana zemlja; a majka naredila te se jasminova česta posekla; sve se prebacilo preko visoke ograde na ulicu, te zakrčilo put, zajedno s malskim đubretom.Uklonila čestu da ne bi neko preko zida pa u nju, i kad se Bal-bej igra, da iziđe, da...Materino srde dalje nije smelo. Tako pašinica i sin joj.A paša?Prošav mimo ove tri odaje, širom otvorene, kad se iz Prokuplja vrati, i ugledav iskićene zidove, u zemlju da propadne.Uđe u svoju odaju, metnu čiviju, pa se ne pojavi do mraka, dok pašinica ne uze lupati dlanom u vrata, zaklinjući ga u njihova Bal-beja, da joj otvori. Tri dana se zatvarao, a posle pošao iz odaje u odaju, s ćoške na sofu, u dugačkoj anteriji, gotovo kao ženskoj, haljini kakvu Turci nose kad su kod kuće, raspojas, u belom ćulavu, bos, u terlucima od crvena saktijana.Tumara, zabrinut, lud od brige; zastane, zažmuri i počne svojim tankim glasom, sam govori; malo, pa siđe u baštu, misli da će mu tamo lakše biti, a ono gore: u jablanovoj senci vidi mulu; od sunčeva zraka pričini mu se mulin jatagan; od žubora šadrvana šapat ljutih Arnauta.Sklopi oči, da ovo ne gleda, a ono eto mulina sina, na atu; mlad, lep, isti njegov Bal-bej; prolazi mimo prokupački saraj; zasijaše se kroz puškarnice puščane cevi, i ču se pucanj, vide gde momak s ata pade...Hiljadu puta jazuk! jednu aspru za milijon lira, za nebrojeno blago, mir duše za gospostvo!“ Misli paša, glasno misli, a glas mu drhti, i čisto je promenjen, sam ga ne poznaje, čini u se da to neko drugi govori.I uzmu ga piti zmije prisojkinje, mula-Halimove reči: Ti si meni krvi dužan.„Za krv ič ne znam, mula, vala! i pohita na čardak.Koju god sluškinju sretne, pita svojim promenjenim glasom, ne zatvarajući oči, kao obično, jer hoće ne samo da čuje, nego i da vidi šta mu odgovara.Pita: „gde je Bal-bej?“ A sluškinja: „S hanum-efendijom, pašo azretleri (svetli).“ Odgovara mu ponizno, a gleda ga uplašeno, jer joj se učini da nije baš... sasvim pametan. A da li vidi on, odžaković, paša, fukaru, onu trojicu iz prokupačkog saraja, što ostaviše decu bez roditelja i hranitelja, gde grcaju u plitkoj Moravi? da li njih ugleda onda kad oči iskolači, podiže ćulav s temena i ustrči uz stepenice kao mahnit?... Tako prvih nedelja: a posle: „mula me pozvao na megdan, pa se pokajao, jer veli da se arslan s arslanom bije!...Ali taj isti mula priznao je i da je hajduk, da mi je ukrao snahu.Za mulima sina nema svedoka: za moju snahu svedoči mula.Ja ću protiv mule tužbu, padišahu...Tužbu ću ja, ama...Kako bi bilo da prvo pustim glas da ću podneti padišahu tužbu?...Da pustim.Da zaplašim gorskoga vuka, gladna...Doći će mi na razgovor, i na dogovor, nije drugo; da se dogovorimo da...Fati-sultan na ispit iziđe; na ispitu će... pašće joj oba venčanja...Žena ne može imati dva muža, po zakonu; ne može da..!Kad je pitaju za koga će „Za Bal-beja“, odgovoriće veselo...Moj Bal-bej bulbul; mula vuk... medved...“ Hoće da zaplaši mulu padišahom, rešio se; ne seća se šta mula reče, da ima u godini makar jedan dan, kad se Arnauti ne boje ni padišaha. Pusti glas jednoga dana, pa čeka, osluškuje.Čim halka na kapiji, ili zvekir: „To je ulak... došao mi mula u prokupački saraj na dogovor.“ Danas, sutra, preksutra...Preksutra se ču topot konjski i u kapiju, odjedanput, i zvekir, i halka, i dlanovi. — Šta je?...Ko tako lupa?!... Iziđoše preda nj tri sejmenina, zadihani, kao da su peške došli, trčeći; doneše mu crn glas: — Pašo azretleri!Noćas izginuli Turci, đauri...Digao bunu mula-Halim...Na vlast hoće...Digao se ceo fis njegov...Vojnjaci poseli drumove...Idu k Leskovcu...Hoće da opkole prokupački saraj...Sva čaršija zatvorena...Svuda kapci na pendžerima... — Šta?!Šta? ! ... — Digao se mula-Halim, ceo fis...Buna, pašo azretleri!... — Deset puta pita, i deset puta odgovaraju, jedno te jedno, isprekidano, zadihani: Buna... Paša se okameni.Stoji kao kamen; ništa više ne pita.A kad se pribra, uze da zove vojne starešine, da im zapoveda da dignu vojsku na oružje, da idu da umire pobunjene Arnaute. — Tražio si od đavola čelenku, on ti metnuo na glavu kamen. Pogodio mula.Na glavi mu kamen, u srcu mu led, ako se zove Šemsi, nije šemsi (sunce) da ga otopi...Za jednu aspru milijon lira, nebrojeno blago...Pođe po konaku, onako raspojas i bos, u terlucima od crvena saktijana.Brže hodi nego dosad, misli na koju će stranu; i nigde izlaza, svud zid, svud lupi glavom.Pre samo nije znao s koga će kraja početi; sad kraja i ne vidi.Tužbu je u glavi napisao i u glavi caru podneo, a evo sad gde je u glavi povlači, cepa, pali, i pušta pepeo prema vetru, da ga raznese, da mu nigde traga nije.Pretio vuku ovcom; plašio mečku rešetom, mula-Halima i Arnaute padišahom i zakonom!Ha! ha! ha! nasmeja se svojoj ludosti grohotom.Vide: ima časova kad je čovek lud, a čini mu se da je pametan. I dosad su se Arnauti bunili, i to protiv vlasti, ali njemu nije bilo ovako.Bal-beja iz harema ne pušta.A pašinica od straha čisto luda.Čas plače, čas se smeje, smeje, tepajući sinu kao malom detetu, stiskajući ga na svojim grudima, na grudima materinim, da ga te grudi zadrže u haremu, kad zaželi da iziđe, da ode među drugove... Iz Prokuplja stižu paši glasovi, u svakom satu po jedan, e se buna ne stišava, e su drumovi posednuti, pa niko ne sme ni tamo ni ovamo, ni kiridžije, ni trgovci, ni onako putnici; poginulo nekoliko „jerlija“, Prokupčana, i Turaka i đaura, izginule mnoge čifčije hafuz-Ahmedove, jer su Arnauti do njegovih čifluka, i gine vojska...On posla još vojske, i pred vojskom Murat-pašu, starca, koji je mnogo puta stišavao pobunjene Arnaute, i uvek ih brzo stišao; a Arnauti, ovi drugi janičari, što se ne boje, katkad, ni padišaha, često su se bunili, paša slao vojsku da ih stišava, i da gine, zajedno sa sirotinjom, i turskom i srpskom... I najzad, dahnu dušom, jer mu javiše da je mir! nema Arnauta po drumovima, ni u Prokuplju; mir...Dahnu dušom paša, smišljajući, odmah, kakav će „peškeš“ Murat-paši, ne znajući da se Arnauti sad nisu umirili, već samo primirili, jer im nestalo praha i olova.Krijući ovo od Turaka, poslaše im ulaka, da sklope barjak... povukoše se, i odmah počeše donositi iz Niša, krijumčareći, praha i olova: „neka je sve gotovo, ako se paša posili, pa opet pusti onakav lud glas, to jest, da će pred padišaha s tužbom protiv mula-Halima.“ Samo malo paša dahnu, pa opet teret...„Hteo si u lug gde bulbuli poju, pa si išao žmureći i zapao u blato.“ Sad se tih mulinih reči seti, i misli: „Jeste, mula, blato mi do pojasa, do guše: kako ću kaljav kroz grad, kroz vilajet gde pašujem?!Nasmejaće mi se i tursko i kaursko“.Pa još kad dođe red da vrati ono što je Fati-sultan-hanumino: kad pođe čitav karavan s njenom spremom i darovima od njegove kuće k Prokuplju, pa čaršilije istrče pred dućane, kadune se pribiju uz kafeze da — sejire!...Grdan moj rezil! ...Mora oprati blato sa svojega obraza, i s obraza svojega pradeda...I na obrazu mu je blato...Čist će mu obraz biti, kad Fati-sultan bude kaduna Bal-bejova... Misli paša, misli, ni s kim se ne razgovara.Najposle smisli: da počne lepim.Gde ne može puška i sablja, tu će lepa reč.A mula dolazi u saraj kad se god pozove.Zvaće i svoga prijatelja i druga niškoga pašu...Kako ume ovaj paša!Reč po reč kao biser na ibrišim.Na usnama mu med, na jeziku šećer; lepim će bolje mulu nego najmirnijega čoveka; razgovaraće se, dogovoriće se s mulom da dovede Fati-sultan u Prokuplje, u svoj konak, pa da joj padnu ona dva venčanja, tu da je ispitaju, tu da kaže hoće li kod mule, ili da dođe njegovu Bal-beju.Za Bal-beja će; ruža je za bulbula...I to venčanje umnim okom gleda, pa se raduje, oprao se od blata; ispraća sina i snahu u Carigrad, pa mu je lako... Paša je sam, svaku noć, do gluho doba; sedi na jednoj otvorenoj ćoški na mekom šiljtetu, a mesečina ga bije u obrijano teme, izaziva mu zajedno s mirisom bošče duvana roj misli; i kad se posle ponoći seti postelje i ustane, oseća se tako lak.I bio bi sad čak i veseo, da ne biva nešto što ga uznemiruje: npr., ako pukne daska na tavanu, ili iskopa pas rupu kraj konaka, strah.Da li je pre pucao tavan i da li su psi bili grobari, ne seća se.I ne seća se da je ikad dosad čuo Mane Kukuviju u svojoj mahali, a sad svako veče. Tišina, gluha, mrtva, samo se, s vremena na vreme, čuje noćnoga stražara palica, javlja sate: Tak!Tak! i vikne Mane Kukuvija: Kukuviju!Razleže se strašan glas ovaj, ludakov, noćnom tišinom.Manu su Turci, odavno, kad je bio mlad, momče za ženidbu, ukrali i poturčili devojku, s kojom se tri godine voleo.Kad mu je ukrali, razboleo se, a kad mu ona poručila da nije čovek nego žena kad ne može od Turaka da je otme, poludeo.Iz Vlasine je, a nikad od tada nije u Vlasini, nego tumara, zavlači se po šumi u duplje drveća i viče, danju, u proleće, s kukavicama, a noću, uvek, s kukumavkama.Ponekad dođe u Leskovac, gde mu je devojka poturčena, pa danju tumara turskim mahalama kao da je traži, i ćuti: a noću viče.Dvadeset osam godina od to doba, od njegove devojke samo pepeo, valjda, jer je umrla još prve godine pošto su je poturčili, a on je još traži, još kuka za njom i preti Turcima.Kad je najlepša mesečina najviše viče, a tišinom razleže se njegov glas daleko, jeza poduzima svakoga koji ga čuje.Turci, vraćajući se iz kavane, obilaze ga; ne grde ga što ide noću bez fenjera kao hajduk, grehota; ne osvrću se na njegove pretnje, boje se. Paša ga dosad, kako mu se čini, nikad nije čuo u svojoj mahali; a sad, ima nedelja dana, svaku noć, baš oko ponoći, kad se sam slobodi, i razveseli.Ježi mu se koža, i što je u duši zidao za nekoliko sata, to Manov glas obori za cigli jedan trenutak.S vikom Mana Kukuvije pričuju mu se i muline reči: ti si meni krvi dužan. Otišli su ždrali i laste; u polju, kamo je Ismail hodio, spalio je prvi mraz sa slanom travu, i pokrio je prvi sneg, tanak, suh zemlju; skrili su se svici, ne pevaju tice, tišina, samo onaj bor mnogo šušti, i tužno se previja golo drveće, jer duha s Jastrepca pomaman vetar: u belo se oblači Jastrebac, i brda i doline, i uvija se u bezi pokrov breg pod Jastrepcem na čijem je vrhu grob Ismailov; bele se krovovi niskih kuća arnautskih i visoke kule mula-Halimove, a prošarani su jatima vrana, što s maha na mah prhnu, gačući, kao da se od nečega uplaše; stoka po pojatama, ljudi po kućama, pusta polja, samo zamakne za breg po koji Arnautin s puškom o ramenu i hrtom za sobom, ide u lov na zečeve, i prođu seoskim putem no dve-tri Arnautke na konjima, žure se u obližnje selo poslom, ili u goste. Sirota Fati-sultan!Dočekala zimu u Toplici bez nade na srećne dane, i ko zna da li s uspomenama na Ismaila; kad mu više ne gleda ata, ne miluje hrta i sokola, ne ljubi ruho, ne plače nad oružjem.Zamutile joj se oči, bistri gorski kladenci, uvelo lice, sveža majska ruža, i, katkad, čuje se suh kašalj, iz grudi.Čas je tužna, čas toliko zamišljena, a čas nemirna, htela bi nekud daleko, ni sama ne zna kud, na onaj breg pod Jastrepcem, uvijen u beli pokrov, može biti? ili nekud dalje, daleko od mule? ili u Leskovac?...K Leskovcu se okreće, dušom polazi...Teško ranjena golubica!Tek što je raširila krila, vidi da ne može, sklapa ih, klone...I opet se kao nečemu nada, nešto očekuje?Čemu ima da se nada, šta očekuje?Da li se seća poruke majke Ismailove: ako mi ne osveti sina muška glava, neka ga osveti ženska; ili...Nikomu ništa ne kazuje, ništa ne govori.Bejaše se malo povratila, i razgalila, pa...Ode joj majka, i ode joj nesuđena zaova, u Prokuplje, na dva dana, ili, kako Turci kažu, na dve noći, da obiđe kuću (jer kako joj pogibe brat, napustila i kuću i muža); ostade ona s mulom i dadijama muline kćeri i sina.Pa dadije je ostavljale, a mula nikako, žao mu bilo; ili je nije ostavljao, što mu je nju njegova kći, polazeći, ostavila u amanet kao sebe, ili Ismaila... nevestu njegova sina. A kad se Sadije-hanum, mulina kći, vrati, zateče je strašnu, žutu kao limun, svu uplakanu, i tužnu, ne tužnu nego kao ubivenu; glas joj bejaše promukao, i bolan, bolan, kad, ugledavši nesuđenu zaovu, uzviknu: „Vaj, hanum, sve sam izgubila“!...I tu je udarila u grčevito jecanje.„Sve sam izgubila!To sve Ismail je, moj brat“, tolkovala je sestra i ljubila Fati-sultan, plačući s njom za dugo. Ali od tada Fati mulu ne dvori, ne puni mu čibuk, ne pali mu ga; od tada mula nije ljut i tužan, nego smućen, i kao da se nešto stidi, kao da izbegava kćer; od tada ne posu po grobu svoga sina ni zrno pirindža, jer mu ne otide na grob; od tada one dve Arnautke, dadije muline kćeri i sina, nešto se kradom pogledaju, i šapću nešto, kad su same, osvrću se da ih kogod ne opazi, ne prisluškuje; od tada Fati više leži nego što hoda i sedi, i plače...Čas-po pa legne, na čupav ćilim, ili na šiljte, obučena legne; mulina kći čučne kraj nje, metne joj ruku na čelo, uhvati je za ruku. — Vatra, Fati-sultan! — Groznica, Sadije-hanum.Ne znam kad me uhvatila. Ovako odgovara nesuđenoj zaovi; a kad joj majka opet dođe, njoj: Ništa mi nije... nije groznica.I silom poče ustajati; seda u jednom kutu, navali se, pa tako ostaje dugo.Majka sedi prema njoj, zabrađena belim jašmakom onako kao kad se Bogu mole, s brojenicama; provlači urmine koščice kroz prste, šapće, niha se, i čas-po pa metne ruku na kćerino čelo, uzme je za ruku, gleda je u pune tuge oči, što se stakle od zaleđenih suza, u izgorele usne; a kad čuje kašalj, duboko uzdahne, kradom, i krije suze, okrećući glavu od svoje kćeri. Arnautke, iz svih sela, čuvši da im je bolna mulinica, počeše dolaziti na konjma, s raširenim belim čaršavima preko pupih bisaga, da je obiđu, i da joj donesu ponude.Puni rafovi ponuda, banica u bakarnim sanovima, grožđe iz turšije u zemljanim zdelama, i mušmule, i jabuke na grančicama, i kruške iz slame.Arnautke sede okolo, puše, miriše im odelo na ugalj, a neko i na neopranštinu; prozori sad zatvoreni, na ćerčivima hartija, ćerčiva brašnom oblepljena da ne ulazi hladnoća u odaju; svetlosti malo, čista vazduha ni malo, miris jela, s odela, dim duvana, ugalj u mangalu, disanje toliko duša, tuga, niotkud nada na bolje dane: sve više vene lice, sve se češće čuje suh kašalj, iz grudi...A mula sve smućeniji, i kao da se sve više nešto stidi, sve više izbegava kćer; ne posipa pirinač po grobu svojega sina, jer mu na grob ne ide više nikako... Juče je došao muli pašin većil, po u godinama čovek, obučen kao o Bajramu.Dopratiše ga sejmeni.Mula ga primio na kudi.Sami su sedeli, sami se razgovarali nešto, dugo.U sobu je ušao triput mulin kavedžija, jedan stari Arnautin, i ušao je triput njegov čibugdžija, jedno momče arnautsko.A kad je većil pošao, mula ga ispratio do preko praga!Šta su se razgovarali u odaji, niko ne zna; a kad se rastajahu, mula reče ovo: — Jok!Neka ne dolaze paše u Toplicu, jer su Arnauti sad...U saraj ću ja... I kad većil ode, mula pozva Arnaute.Sutradan su Arnauti opkolili kulu svojega mule, rano, spremni za put, na konjma, u prazničnom ruhu, oružani do zuba.Kad god prate mulu u saraj, uvek se obuku, nakite konje.I mula se onako obukao, i uzjahao svojega vranca, pastušasta ata; ali pre nego što je pošao, nije ga dodirnuo strmenom, a at nije vrisnuo, da odjeknu brda i Jastrebac, jer je osetio da ne nosi na plećima vesela mudu, ni ljuta, nego brižna, smućena, tužna...At je osetio, Arnauti opazili da nema u mulinu oku plamena što buktijaše kad je išao Šemsi-paši prvi put, i kad diže bunu s pretnje i plašenja Šemsi-pašina; te jedan starac, koji je triput u Carigrad išao, i tamo svako čudo video, mišljaše, e je prvo vreme tuge što vatra s plamenom; posle, plamen se ugasio, vatra pregorela, ostao žar pod pepelom, pa tinja, tinja.Tako umstvuje stari Arnautin i psuje Šemsi-pašu, a mula jaše napred oborene glave. Mula smućen, Arnauti gori nego pre, ljuti što im mula ide Šemsi-paši, krvniku, psuju, prete i udaraju konje strmenom svaki čas; a kad dođu blizu kakvoga drveta, opale, neki, iz puške, te se strese sneg i prhne preplašeno jato vrana, gačući. Uđoše u Prokuplje i pođoše njegovim uskim sokacima; ne istrčavaju ljudi da ih gledaju, no ako su se našli na ulici, brzo ulaze i udaraju čiviju.Sokaci prazni, kapije, visoke, okovane mertečkim ekserima, zatvorene čivijom, a negde, gde su ukućani plašljiviji, i mandalom: i pozatvarani su svud kapci na prozorima, jer se čulo e ide mula s Arnautima.Čuje se topot i vriska atova, iz daleka, a čaršijom otvorenom, zavlada neopisan strah, i uzeše se spuštati ćepenci, gde je god turski dućan, ili srpski; arnautski ostaše otvoreni.Najedanput se prošara: dva dućana otvorena, na tri ćepenci spušteni, tako celom čaršijom.Kad zađoše u srpsku mahalu, i mula bejaše daleko, otvori se jedna trošna kapija iskrpljena parčadma tenećke, i asure, i istrča iz dvorišta jedna siromašna žena, Srpkinja, naričući za sinom, i skide šamiju s glave, gologlava proklinjaše arnautsku silu i tursku obest.Luda!“ uzviknuše neki, koliko toliko Božji ljudi, i obiđoše je; a drugi, đavolovi sinovi, okrenuše konje k njoj, da je preskoče...Pregaziše je, pa produžiše put, ne osvrnuvši se...Kad se poslednji put pobuniše Arnauti, ubiše joj sina, njenu milost i hranitelja, kiridžiju, koji bejaše pošao u Niš s topličkim jabukama.Mula je Arnautin, ali da se obazre i vide šta učiniše ovi đavolovi sinovi sa ženskom glavom i ojađenom majkom, ne bi im se prošlo našte srca. U prokupačkom saraju, Šemsi-paša ga na nogama dočeka, čak pred vratima odaje s tahtom; uvede ga u odaju, posadi ga na taht, na svoje mesto.Iz druge odaje iziđe niški paša, plav, visok, u čohanim šalvarama cimetove boje i čalmi; pope se na taht, Šemsi ga posadi do mulina desnoga kolena, a sam sede prema njima.Tu su sedeli, prvo popili po dva fildžana kave i popušili po čibuk duvana, pa otvorili muhabet, to jest razgovor.Leskovački paša, pre naduven, silan, sad ljubazan, ponizan mnogo, kako Turčin može da bude kada se ukaže potreba; a niški paša, i ako mlađi od ovoga, u svemu, počinje razgovor, samo niže reči, kao biser na ibrišim, s medom na usnama, sa šećerom na jeziku... Mula pristade da se Fati-sultan dovede u Prokuplje, u njegov konak: tu da joj „padnu“ oba venčanja, tu da je ispitaju, tu da se izvrši ponova venčanje... sve da bude po onom redu, koji je u svojoj glavi odavno, kad se umiriše Arnauti, pisao i napisao Šemsi-paša.Šemsi-paši milo, ciknuo bi od radosti, a uzdržava se, krije radost, da je mula ne opazi, da se ne pokaje.A kako da se ne raduje!...Zna za koga će Fati-sultan...Spraće blato s obraza; projezdiće kroz sav Leskovac, i Prokuplje, neka ga vide i Turci i đauri.Šta može lepa reč! i što se ne može postići kad se stoji pravo, postići će se, uvek, kad se makar malo previje grbina,“ tako misli Šemsi-paša; jer tvrdo veruje da mula pristade na razgovor i dogovor, i na sve drugo, s pašinih lepih i slatkih reči i njegove poniznosti, a ne zna da bi i jedno i drugo bilo što gluhu šaptati i slepu namigivati, da mula nemade i na umu i na srcu onaj uveli pupoljak u njegovoj Toplici, da ne pomisli: Hajde!Oprostiće mi i Bog i sin, kad pristanem da se i njena reč čuje. Mula se dogovori s pašama, pa se vrati u Toplicu, kaza Arnautima, pred kulom, za ovaj dogovor, pa ode u kulu; i najedanput se diže silna graja, vika, divlji uzvici, nebo se prolama; Arnauti se deru, svi u jedan glas: — Nećemo!Ne damo! — Da damo kad mula hoće. — Zar našega mule kaduna na ispit? — Ne damo! — Da damo kad mula hoće. — Zar da pravimo volju Šemsi-paši? — Krvniku? — Jok Šemsi-paši, nego našemu muli. — Mulu tuga obrvala, pa ne zna šta zbori. — Zna.Tuga nije u glavi već u srcu. — Ne damo muline kadune. — Jok! — Da idemo zaradi mule; ama ako ona kaže da će za pašina sina, na komade ćemo je. — Na ovolišnu parčad. — Pa ćemo je psima... — Kučku psima, reče jedan ospičav dugonja. — Kučku psima! zahori se silno, iz svih grla, nebo se prolama. Sirota Fati-sultan!Čuje strašne reči, a za sreću ništa ne razume, niti joj ih kogod prevodi...Sluša, pribila se uz prozor sa hartijom, kraj majke, prislonila oko na parčence stakla na prozoru, pa gleda...Nema misliš ustave koja će je zaustaviti.Talasa se, čovek do čoveka, pa svi kao buntovnici, iz očiju plamen suklja, lica čisto onakažena, zagledaju puške, gledaju jatagane.Mladi hoće u Prokuplje, da ubiju Šemsi-pašu.Stari ih stišavaju, govore; svi stari uzeše govoriti e je mula dao besu, pa bi mu oni zalepili blato na obraz...Odustaju od puta, ali se zaklinju da će mulinicu na komade, ako reče da će za Šemsi-pašina sina, ili će je privezati konjma za repove... Graja se ne stišava, ni divlji uzvici; mulina kći ulazi u odaju gde je Fati-sultan, izlazi iz nje; razabrala je šta je, te se gruhne u grudi i s dadijama govori šapatom.Boji se bune, da se Arnauti ne dignu na njena oca, što nikad dosle, da mu ne zapale kulu, pa kud bi sirota Fati-sultan, po zimi, bolna prebolna, i gde bi ona dela ruho i oružje brata jedinca...Uđe u odaju, pa kad je Fati-sultan upita šta je, šta govore, a ona ne kaza e njoj prete, nego slaga: „Šemsi, proklet da je! ubio Miftar-agina sina...Još nije platio jedan dug, evo gde napravi drugi, proklet da je“!...Laže, laže, i opazi gde se graja stišava, prisloni i ona oko na staklo, ugleda, među Arnautima, oca.Ne čuje se šta im govori; prolazi kroz rulju; svi mu prave mesto... I malo, pa se graja sasvim stiša; Arnauti se raziđoše, svaki otide svojoj kući; mula se pope na kulu, oborene glave, i poguren: čisto čovek ne bi rekao da je to onaj starac što pre nekoliko meseca ukrade devojku, što otide u saraj paši, što primi u amanet od svoje kćeri nevestu svojega sina. Triput uđe u odaju gde je Fati-sultan, i triput iz nje iziđe.Gleda da nema kod nje nekoga, te da joj sam kaže šta se sa Šemsi-pašom dogovorio, ne bi li ga tada pogledala, i oprostila mu što se zaboravio, malo pogrešio, „kao čovek“... U trošnoj kuli mula-Halimovoj, u velikoj, ali niskoj odaji naložena je peć zemljana, s krčazima; pa tu je i mangal pun raspaljena uglja, jer na polju je hladno kako skoro nije.Navaljena na jedan jastuk, vunen, u kutu odaje, sedi Fati-sultan, a prema njoj je majka njena.Čas-po, pa stara upre pogled u kćer, uvela lica, izgorelih usana, a obučenu u svilenu anteriju, i nakićenu; pa kad se ona, nešto progovorivši, osmehne, majka se dobru nada, a kad se suho nakašlje, strahuje; obuhvata rukama kolena, naslanja bradu na ruke, i zaniha se, suze joj padaju po rukama... — Šućur! poče majka, sad kad joj se kći nasmeja.Da Bog da se, kuzum, od sada uvek smejala!I hoćeš, inšala’! jer evo došao je sat da se i tvoja reč čuje.Fati, đozum!Tvoja majka ne ume te drukčije svetovati, do: kad te ispituju, odgovaraj slobodno, i sve po srcu.Nemoj, kuzum, po glavi.Srce će jedno, glava će drugo, može biti.Mula-Halim ti je venčanje, istina; ama to ti je i Džafer-bej, jer ti nisi bila puštenica.Uho na srce, kćeri, slušaj...A kad budeš, kuzum, na ispitu, puštena si i od jednoga i od drugoga, baba ti kaže.Tvoj baba je hafuz, i bio je imam krasne Aja-Sofije; zna sav musaf napamet, i poznaje sve kako je u našem tankom dinu.Din nam je tanak, tanak, mreža paukova...I ja znam, kćeri.Ti si bita mala, ne znaš.Ne živi Mejrem-hanuma...Znaš onu Mejrem-hanumu do tetkine ti kuće, što je uvek kao at bez uzde i ulara, (žena koja nema muža) a čini sevap, spremajući i udajući sirote devojke?...Ona beše udata, a ne živi s mužem, te ga ostavi.Mlada, a bez muža beše pet godina: zainatio se onaj, pa ne udara pečat za njeno puštanje.Najposle je naučiše dve muftije, da se uda za drugoga nepuštena.Živela s ovim drugim malo, pa je prvi tuži.Kad iziđe pred sud, padoše joj oba venčanja.„Koga ćeš sad?“ pita je sud. — Nijednoga, odgovori ona (jer ni kod drugoga ne beše joj dobro), pa se vrati majci slobodna.Tako je bilo, kuzum...I tvoja će venčanja pasti...Hajde meni, kćeri...Da idemo obe u Stambol; da molimo milostivoga padišaha da se smiluje, da ti se baba vrati u Stambol.Stambol! tamo su dva mora, tamo ade, tamo naši konaci, na rumelijskoj strani, i na anadolskoj, od kuda se sunce rađa: i groznice i kašalj, sve kao rukom odneto.A ako nije, ti uho na srce...Da ti obnovimo venčanje s Džafer-bejom...Džafer-bej... jok, Bal-bej, tako ga od milosti zovu.Baš je, vala, „bal“.Mlad, lep, gondže-lale, i od soja; stric mu je bio veliki vezir, ujak sadrazam, oba deda paše, rođaci bejelerbejovi...Mlad, kuzum, tvoja prilika.Ti si čula da je...Alah zna ko je ubio mulina sina.Dušmani obedili pašu...Paša, bogat, veliki čovek, sila, te kako neće imati dušmana?!...Golo drvo niko ne pogleda, na lisnato bacaju oči, na rodno kamenje.Što više roda, više kamenica...Jer da je, kćeri, istina, bilo bi do sada svedoka.A gde su svedoci?...Nigde jednoga...Tek onako govore, dušmani...I hafuz-bej, tvoj baba, voli ovamo.I pre je voleo; a sad ti poručuje da ne slušaš ni ovoga ni onoga, već da metneš uho na srce...Da ti ne preti mula?Da te ne uči njegova kći?Aaa“ Kad ne dobi odgovora, stara nastavi: Džafer-bej je mlad, videla sam ga jedanput u Esma-kadune...A, oči!A, veđe!... a nad gornjom usnicom kao ćumurom napravljeno, toliko...Volela bih, kuzum, da Džafer-bej stane pored mula-Halima, da ih vidiš naporedo...Mula je čovek, to je istina, ama nije muž...; muž je samo po imenu, aaa?“ I zagleda se stara u kćerinu ugašenu zenicu.Njoj se zažariše uvele jagodice; obori oči...Majka kao da nešto strašno pročita sa zažarenih jagodica, iz oborenih očiju, te pljesnu dlanovima i zakuka: „Vaj!Jazuk, kćeri, tvoja mladost!“ Pa poklopi lice rukama i zajeca kako skoro nije.Podižu joj se pleća, odskaču grudi, jeca... Kako mula kaza Fati-sultan e će na ispit, od tada je vesela, svaki čas se za ponešto smeje, i ustaje, hoda po sobi.A Sadije-hanum od tada brata ne pomenu; reč „Ismail“ zastaje joj u grlu.Vidi da je Fati vesela, da jedva čeka da pođe, te čas-po tužno prošapće; A, ženski sevda!Dobro ljudi zbore: traje od petka do subote... Dođe dan polaska.To jutro je Fati bila vrlo vesela; i u licu se malo povratila...Pred kulom su Arnauti, ne kao do sada iz nekoliko sela, već iz svih, i što je god za pušku došlo je, pa sve oružano do zuba, sve škripi zubma, sve tajno preti paši, najviše nesrećnoj Fati-sultan.Svi su uvijeni u japundža.A kad se pojavi mula na atu, uzviknuše „mašala“!Malo, pa se otvori kapija, i pojaviše se iz velikoga dvorišta, opasana visokim, debelim zidom dva tahtarivana.Jedan tahtarivan, lep, bojadisan, nose Ahmed-hafuzove čifčije; drugi, nov, od prostih belih dasaka, Cigani.U prvom je Ahmed-hafuzovica; u drugom Fati-sultan.Nose je Cigani, jer Arnauti, Vojnjaci, nose samo mrtvu ženu, „za sevap“.Za tahtarivanima, odmah, pojaviše se mulina kći i one dve dadije, sve tri na konjma, s belim čaršavima preko bisaga, uvijene u japundža kao ljudi; a dice im je umotano do samih očiju.Pođoše po neravnu drumu, po debelu snegu; ali samo malo, pa naiđoše na put očišćen; mnoštvo seljaka, čifčije pijanoga Ahmed-hafuza, raja turska, bedni robovi, Srbi, isterani su na kuluk od ponoći; razgrću sneg lopatama celim putem, gde će proći tahtarivani s hanumom i ćerkom njihova čifluk-sahibije.Ah! ako se udaje vranjskoga paše kći u Leskovac, zimi, kad je snega dosta, kuluči raja, razgrće sneg, da nevesta i jenđe lako prođu; ako iz Leskovca u Niš tako... sve raja, kuluk, od sviju kuluka najteži, i što se telo smrzava, i što duša plače, jeca, nariče, tužeći se na silu i obest Bogu...I čifčije pijanoga hafuza, turska raja, Srbi, skupili se od ponoći, rade; a sneg veje, veje, zavejava put; i rade, opet rade, jer se ne zna vreme, doba noći ili dana, kad će se pojaviti tahtarivani s hanumom i kćeri njihova čifluk-sahibije.I eto.Jutro je, rano jutro, dršću od zime, ali se oni prvi zagrejaše jer ugledaše tahtarivane i pratnju, Arnaute; došao im je kraj muci... Hladnoća kakva skoro nije.Debeo sneg pritisnuo i brdo i dolinu, a vuci silaze s planine urlajući, dolaze topličkim domovima u goste...Ukraj puta muči golo drveće, iskićeno injem; i poslednji je list odavno opao, otkinuo ga besni sever, što čas-po sa strašnim fijukanjem diže snežnu prašinu i snosi je s brda u doline, gradi smetove, kamo bi zapali i ati a nekmoli ljudi.Umukle su tice pevačice, samo se, noću, čuje buljina s urlanjem ogladnela vuka.Zamrzla se Toplica.Cela priroda zaspala dubokim snom. U tahtarivanima i dušeci i jorgani, da ne osete hladnoće hanume...Fati leži nauznak i smeši se.Da je ovo smešenje videla mulina kći, ne bi znala da li je u Fatinu srcu tuga ili radost...Poslednji je pogled pao kroz otvor tahtarivana na vrh brega pod Jastrepcem, uvijena u beli pokrov, a ona se zaleđena suza otopila i niz obraz prolila, i tužan je osmeh razvukao izgorele usne...Možda su ta suza i taj osmeh zbogom Toplici i grobu Ismailovu... Dođoše naspram Prokuplja, mula oborene glave, zamišljen, njegova kći tužna, Arnauti ljuti: škrguću zubma, prete, svaki čas im pada ruka na jatagan ili jabuku male puške...Zubato sunce pojavi se, te prema njenu zasijaše se olovne kape s vrhova vitih minara.Ulaze u grad, pust, kao da mu je sve kuga pomorila.Nigde konja, ni vola, ni magarca s ugljem...Prolaze turske uske ulice, optočene niskim kućama, visokim čardacima i ogradama, pokrivene debelim snegom, obrisanim s krovova košavinim krilima; niko ne gleda arnautsku silu i saltanat, jer svud kapak do kapka...; i pse, šugave i gubave, uličke, obuzima strah slušajući divlje uzvike i pucanje pušaka, te prilaze uz kapije, dršću, grebu i tužno ciče... Kroz arnautsku mahalu nigde kapka; Arnautke se pribijaju uz kafeze, vesele, radoznalo gledaju u tahtarivane, ne znajući u kome je kaduna njihova mule.Sad čaršija nije prošarana, sva je zatvorena; Turci su, i Srbi, sa svojima kod kuće, Arnauti oko konaka mula-Halimova, očekuju gospodara s hanumom i pratnjom...I kad se ču topot konja, nebo se prolomi...„Allaaa’!.. pripucaše male puške, zabubnjaše bubnji, pisnuše zurne... to pozdravljaju dolazak muline kadune Arnauti građani.I Arnauti iz pratnje Fatine deru se, Alaa’!Allaaa’! slobodni su, kroz svoj grad idu, ne idu kroz turski Niš, ili Leskovac, stolicu Šemsi-pašinu. Dođoše do konaka, dvospratne kuće jedne, stare, vrlo velike, sa žitnicom udno nepreglednog dvorišta, s koševima za kukuruz, s velikom konjušnicom.To je konak mula-Halimov, u kome, odavno, osim posluge gotovo više nikad nikoga.Otvori se glavna kapija širom, i unese se u dvorište tahtarivan s Fati-sultan-hanumom; a ovaj s njenom majkom odnese se kući Ahmed-hafuzovoj.Na zadnju kapiju ulažahu stari Arnauti i sjahivahu s konja pred konjušnicom.Mula i Arnautke sjahali su pred glavnom kapijom i otišli za tahtarivanom.Mladi Arnauti opkolili konak s građanima, pa sve češće pucaju male puške, jače bubnjaju bubnji i pište zurne... Fati-sultan-hanumu ne uzeše na ispit, nego je ostaviše da se odmori i da misli, da razmišlja čitavu nedelju; a onda, u petak, jutro bejaše, dođe k njoj u odaju jedna stara begovica, Leskovčanka, pogurena, ne od starosti, nego od bolesti u krstima; sva se trese a ipak kočoperna, smelih pogleda kao muško; bila je sa Šemsi-pašinicom u jenđebulstvo, i videla, to jest, vas dan i svu noć gledala Fati-sultan-hanumu, te joj dobro upamtila i oči i lice, i ruke i noge, i stas i hod, sve.Begovicu je poslao Šemsi-paša, bojeći se prevare s muline strane, da mu ne podmetne na ispit koju drugu umesto Fati-sultan. Posle dođoše u konak Turci i Arnauti Prokupčani, i samo Turci Leskovčani; među njima su punomoćnici i svedoci mulini, Šemsi-pašina sina i Fati-sultan-hanumini, i imam, starac jedan, Turčin, mali, poguren, mršav, kao sneg bele brade, u beloj anteriji i beloj čalmi. Oni posedaše u jednoj velikoj odaji, i pripališe im se čibuci, sve mula-Halimovi; a ovamo, kod Fati-sultan, Leskovčanka, begovica, sedi i puši.Nije skinula ni pokrivala s glave, a kamo li feredžu; smakla jašmak s usana, okrenula se k Fati-sultan pa joj, pušeći, govori, priča, ne gledajući što je u kući Šemsi-pašina protivnika; ne slušajući škrgut zuba Sadije-hanume: priča joj o mladosti i lepoti pašićevoj, o sevdahu što ga za nju ima, o gospostvu i milosrđu Šemsi-pašinu. — Merhametli (milosrdan) je, Alla’! žali kuče, žali mače, te neće li čoveka?Ali on je, Šemsi-paša, Fati-sultan, j’ldz’m (zvezdo), što drvo s rodom...Znaš takvo drvo?Ne ostavljaju ga na miru ni dok mu je rod zelen, a kamo li kad uzri...Mnogo roda, mnogo kamenica.Topola visoka, i u leto puna lišća, ama je samo gledamo; jer zašto bismo na nju kamenicama?...Za kumriju je šaren kafez; za gospodsko čedo konak; za tanku su glavu tanke reči: za tebe, kuzum... — Đuvende! prekide je mulima kći i lupi je pesnicom u vrat; a sirota Fati zadrhta i uplašeno izusti „amani.“ — Jesi li videla, zvezdo, sadberk-đul u saksiji i u hladovini?Pustio žile i počeo de vene...Za sadberk-đul je bašča prema suncu; za tanku glavu tanka reč; za tebe, đozum... — Đuvende! opet je prekide Arnautka, i opet je lupi u vrat pesnicom; a sirota Fati sad zaplaka i triput, uplašeno, uzviknu aman. Mulina kći ražljućena lavica; Leskovčanka smela, drska; govori, priča, i kad vidi da samo mrdne ruka mlade Arnautke, nada se pesnici, te uvlači, nesvesno, vrat u ramena, kao kornjača; ali ipak produžava. — Aman, kćeri!Kad bezdušan čovek baci krivicu na duševna čoveka, toliko je koliko da pljune nebo.Ama ko pljuje u nebo, tome pljuvačka pada na lice.Nije li?Jesi li videla mesec: kad najviše sija, tad najviše na nj kučići laju.A šta mu mogu kučići?Nije mesec sveća pod sudom...Nije veliki čovek drvo bez hlada.Od Šemsi-paše ima fajdu čitav vilajet...Šta je Turčin?List od jasike.Od repuha.Onaj treperi bez vetra.Ovaj se jedva miče kad kokoške idu na sedalo pre određena sata.Tanka glava kud ti okom.Debela glava ni tamo gde je deset brojenica reči...Finoća, to je Šemsi-paša; prostota, mula-Ha... — Đuvende!Baš toliki li je junak Šemsi-pašin bakšiš?To pašin bakšiš zbori, đuvendeee! ciknu mlada Arnautka, kao guja, i za trenuće oka baci se na Leskovčanku, zaista dobro plaćenu, dohvati je za ramena, obori je na pod, i zari joj bele, oštre sekutiće svoje u smežurano grlo, kao vuk ovci.Pošiklja krv čitavim mlazevima, a Arnautka se podiže s obojenim krvlju usnama i zubima, okrete se prema Fati-sultan, i silno pripljeska dlanovima, vičući: — Mirsade! U sobu uleteše one dve Arnautke, dadije; sručiše čitav ibrik vode na Fatinu glavu.Uplašila se, pa se onesvestila. Samo malo, pa dođe k sebi, još bleđa, još žuća.Mulina je kći ljubi i miluje: a Leskovčanka, pritiskujući belim jašmakom mesto na grlu gde su bili Arnautkini sekutići, da krv zaustavi, meće glavu u torbu i, još smelije, još drskije, nastavlja: — Sravni jagnje s vukom, sravni cveće s koprivom...Usred zime imaćeš zumbul, Bal-bejove oči; usred zime imaćeš đul, Bal-bejova usta...Jahač kao pustinjski Arapi, nišandžija kao Alah: u noktu (tačku) udari...Jesi li čula da se od petogodišnjeg muškarca žene kriju?Krile su se od Bal-beja..., jok od njega, od njegove pameti: godinama i uzrastom dete, pameću čovek — morale se kriti. I ko zna dokle bi Leskovčanka ovako, kitila i vezla, jer je Sadije više ne prekida Fati-sultan radi; ali začegrlja reza na vratima. — Hajde, Fati-sultan, zvezdo: dođe vreme, govori joj mulina kći i hvata je pod mišku da je digne. — Hajde, Fati-sultan, sunce: dođe vreme izusti i Leskovčanka, ustajući, i ispravljajući se, pa je uhvati pod drugu mišku. Sve su tri uz vrata. — Ne dršći, zvezdo.Sve po srcu... — Ne gubi pameti, sunce.Sravnjuje li se cvet s koprivom... A ona?I čula svađu, i gledala pesnice, i videla krv, i sad vesela, smeši se!Ove dve to opaziše, pa Leskovčanka se tajno raduje, a mulina kći dršće... Oko konaka svet, iglu da pustiš, ne bi pala na zemlju; čovek do čoveka, Arnauti, pa svi kao razjareni risovi, i svi oružani do zuba.Čekaju Fatin odgovor, pa... Vrata se odškrinuše; Fati, onako bolna, sklanja se, da je ne vide ljudi s otkrivenom glavom, bez feredže. Ču se iz predsoblja vrlo slab, muški glas; imam govori, tj. čita neku molitvu, kroz nos, žmureći, klateći glavu.Posle uze govoriti.Kaže Fati-sultan-hanumi, da je do ovoga časa bila i Džafer-bejova i mula-Halimova, a od ovoga časa nijednoga.Oba su joj venčanja, po zakonu, pala, te je slobodna, i može da ponovi venčanje s pašićem, može s mulom, jer je i jedan i drugi preko svojih punomoćnika traži.Ovde su Mahmud-bej, i Murad-bej, njena oca komšije, pa neka joj budu punomoćnici... — Daj im, kćeri, punomoćje...Hajde, za koga ti hoćeš.Prvo ćemo ti tražiti punomoćje za venčanje s Džafer-bejom, jer si prvo bila s njim venčana.Posle s mula-Halimom, to jest ako... Imam ućuta, pomače se, odahnuv, a uz vrata, odškrinuta, priđe Mahmud-bej, s velikom belom čalmom i s ćurkom do zemlje, Turčin, komšija Fatina oca, pred koga je Fati devojkom izlazila razvijena kao pred oca.I odmah se ču njegov glas, tih i slab, gotovo kao malo čas imamov: — Fati-sultan, zvezdo!S Alahovim dopuštenjem, s prorokovim odobrenjem, hoćeš li da ti ja, Mahmud-bej, budem punomoćnik, hoćeš li da venčamo tebe, Safet-Fati-sultan, rođaku cara careva, kćer Ahmed-hafuza, sa Osman-Džafer-bejem, sinom Hajredin-Šemsi-pašinim? Nasta tajac.Svi u zemlju gledaju.Svi se pretvorili u uho.Čisto ne dišu.Mrtva tišina. Mahmud-bej ponovi pitanje, istim redom reči, istim tonom. Muha da proleti čula bi se. Ljudi opet u zemlju gledaju, i pomislili bi da u odaji nema nikoga, da se ne ču kašalj...Žene uprle oči u Fati-sultan; znaju da se odmah ne odgovara, sramota, te jedna se nada, druga strepi. — Fati-sultan, zvezdo!S Alahovim dopuštenjem, s prorokovim odobrenjem, hoćeš li da ti ja, Mahmud-bej, budem punomoćnik, hoćeš da venčamo tebe, Safet-Fati-sultan, rođaku cara careva, kćer Ahmed-hafuzovu, sa Osman-Džafer-bejem, sinom, Hajredin-Šemsi-pašinim? — Aman, kćeri, sunce, ne stidi se, kaži „budi“...Mlad, lep, tvoja prilika...Usred zime zumbul! i usred zime đul! šapće Leskovčanka gotovo nečujno, i trese se više no ikad, a mulina kći zadrhta celim telom, ne pustivši glasa.Drži Fati-sultan-hanumu, strahuje: po treći put pitanje, poslednji put, te je kao između života i smrti. Odgovora nema. Mahmud-bej se pomače, ustupi mesto Murad-beju, Turčinu, u visokom fesu, i ćurku postavljenom lisičinom. — Fati-sultan, zvezdo!S Alahovim dopuštenjem, s prorokovim...Ali šta da ponavljamo.Isti red reči, samo mesto Džaver-bejova imena ime mula-Halimovo. Murad-bej joj traži punomoćje za venčanje s mulom. Oba punomoćnika zgledaše se, i svedoci se gledaju; niko ništa ne govori.Nekoliko Arnautina otvoriše vrata na predsoblju, guraju se, promoliše glavu.Strašni su i nakazni; čekaju žrtvu... Murad-bej ponovi pitanje. Opet ništa. Treći put... Iz sobe, kroz odškrinuta vrata ču se zagušljiv, vrlo slab, bolan glas: — Ol (budi)! — Fati-sultan, zvezdo!S Alahovim dopuštenjem, s prorokovim odobrenjem, hoćeš li da ti ja, Murad-bej budem punomoćnik, hoćeš da venčamo tebe, Safet-Fati-sultan, rođaku cara careva, kćer Ahmed-hafuzovu s mula-Halimom, poglavarom fisa Vojnjaci? — Budi! I još jedanput Murad-bej onako pita; i treći put Fati odgovori „budi“. — Alla’!Alla’! proderaše se divlje Arnauti što behu promolili glavu kroz vrata, pa strčaše u avliju i izbaciše male puške, u znak veselja. Alla’! prihvatiše svi ostali, pa i oni izbaciše puške.Zabubnjaše bubnji; pisnuše zurne. I ovi u predsoblju s muline strane veseli su; i taman da nose svom gospodaru dobar glas, trgoše se, jer se ču lupa.Fati-sultan udari dlanom u vrata; žene se začudiše, ne znaju šta će, ljudi se pribiše uz vrata.Ču se kašalj, a potom govor, tako tih, a iz dubine praznih grudi.Fati govori: — Gde je punomoćnik Šemsi-pašina sina? — Evo ga, odgovori Murad-bej, i gurnu uz vrata jednoga dežmekastog starca. Ona poče, isprekidano, odmarajući se gotovo posle svake reči: — Kaži selam Šemsi-paši, dželatu: oće da ima čedo... od mule...I kaži selam Šemsi-paši, dželatu: nepuštena kaduna njegova sina od drugoga... čedo.I kaži selam Šemsi-paši, dželatu: danas mu je prilepila blato na čelo i udarila katran na lice Ismailova nevesta...Kaži mu selam, aman!Alla’ ašk’na (za Božju ljubav)!...Haram ti ako ne... Ne mogade više, jer se sa uzbuđenja i i silnoga naprezanja zakašlja: i metnuvši na usta jagluk, zlatom vezen, oboji ga krvlju...Sklopiše se umorne zenice.Ismailova je sestra odnese na šiljte, pa je miluje, ljubi, povraća je, plače nad njom i govori: — Aman, sultanijo!Toliko bolna, a golem posao izvrši: Šemsi-paši blato na čelo prilepi, katran na lice udari; Ismailu turbe podiže.Aman, sultanijo! A one dve dadije, što dosad udno sobe stajahu, očekujući svršetak, prućiše se kod Fatinih nogu, kroz plač govoreći: U dženet ćeš, sultanijo!Golem si sevap učinila!Dželatu si katran na obraz; svecu turbe...U dženet ćeš. Kad se zavi i iziđe Leskovčanka, nijedna od njih ne vide. Dakle svršeno je.Šemsi-paša je na čisto; ali mu je sad sto puta gore, veći stid, sramota, i žene mu se svete! osvetila mu se Fati-sultan...Sve misli na njeno novo venčanje, i na njen selam koji mu punomoćnik predade, iskaza; s njim leže, s njim ustaje; kako će kroz grad s katranom na obrazu!...„Misli sad, kad nisi pre mislio.Zatvori se u harem, kao tvoja žena.Nju je zatvorio od mladosti zakon; tebe pod starost tvoja ludost.Hteo si, učinio si, osramotio si se, pa sad sedi, ako hoćeš da se ljudi ne podmiguju kad te čaršijom vide, da se žene ne kikoću kad te mahalom opaze“.Tako misli; a posle kune brod koji Ahmed-hafuza i njegov harem iz Carigrada ponese, i tahtarivan koji rođaku cara careva u njegov pašaluk donese.Ni on izlazi iz konaka, ni pašinica, ni pašić, Bal-bej.A bud se ovoliko osramotiše, tu da bar više ne strahuju, drukčije bi bilo, lakše. Misli paša kako da se oprosti straha, kad ne može sramote, nikad ni do veka; misli i sa ženom se pokatkad, danju, a i noću, razgovara.Ona veli da isprate Bal-beja u Carigrad...„Kakav Stambol, ženska glavo?!Zar misliš da je Vojnjacima Stambol daleko?“ „E ja drugo ne znam...U Brusu, kod brata mi“.Stambol i Brusa, komšija i komšika“...Valla’! tako.Šta da se radi, aman, Jarabi!“ Jedno jutro, pašinica ustade, umi se, uze abdest, otklanja jutarnju molitvu, pa iziđe pred pašu, nešto da mu kaže.On sedi u jednoj zatvorenoj sofi kraj mangala, u anteriji i ćulavu, skrštenih nogu, i puši.Zagledao se kroz prozor u golo drveće.Hladan, zimni vetar ljulja grane, gole.„Kao prosjaci: gole, klate se, milostinju traže, ne od ljudi, nego od Alaha.A Alah, blag i milosrdan, nije kao čovek: da aspru, pa se golemi, milostinju dadoh; darivaće ih prvo cvetom, pa lišćem, pa rodom, On, blag i milosrdan, i okom neće trenuti.Ama i osvetljiv si.Ko na tebe jedan čas zaboravi, sto godina mu se svetiš“. Iz misli ga trže pašinica. — Pašam, češemm’i nuri, (Pašo moj, očni mi vide). — Šta ima, hanum?... Ona sede niže njegova šiljteta. — Svu noć nisam spavala..., i ti... čula sam gde u ponoći iziđe...Nisam mogla spavati, mislila sam, i smislila sam da... — Neka je hairli (srećno)! — Da zoveš, očni mi vide, pašu Škodraliju: da on ide mula-Halimu.On može da...I uze mu nešto šaptati; šapće dugo. — Aškolsun!Sto puta neka ti žena savet da, jedanput ga primi.I ja ću da primim sad, jedanput, tvoj savet.Paša Škodralija mi je kao otac, voli me, jer me moj otac, njegov drug, na samrti njemu u amanet ostavio.Kad sam mlad bio, često mi je pismo praćao, učio me, svetovao me, i govorio mi: „Ako te snađe, ne daj Bože, neka lošotinja, traži pomoć u mene...A on je onom topličkom vuku, medvedu, i zemljak, i drug, i dobar prijatelj...Oću da mu pratim pismo i u njemu selam sad odmah. I oturi čibuk, a uze: divit, pero i hartiju...Prvo zažmure, pa poče guščjim perom s desna na levo...; na kolenu piše.Isprati pismo po trojici; strah ga da se jedan u putu ne razboli, te da pismo ne odnese.A skadarski paša, čim primi pismo, i pročita ga, pođe na put; dođe u Leskovac, sinu svojega umrloga druga; Šemsi-paša mu sve kaza...; posla ga mula-Halimu na razgovor, i na dogovor... — Mula, stari druže, prijatelju, reče skadarski paša (pošto se s mulom izgrli, upita za junačko zdravlje, i ispušiše po trp čibuka), krupan čovek, kao mula, mulinih godina, u ćurku rasečenom pozadi od peta dr struka.Golem sam put, prijatelju, učinio, i neka Alah da da mi je za vajdu.Ti, mula, prijatelju, čuo sam, oćeš još da se svetiš Šemsi-paši?Dovde što si pravio, svaki reče aferim! odavde što bi, svaki bi rekao jazuk!Alah za jedan greh jednu kaznu, za golem golemu, za mali malu.Ti, mula, prijatelju, oćeš dve!Sramotu si za žalost; nemoj još i žalost...I posle, mula, ti si se svetio kako se Arnauti ne svete.Kamo da si mu ubio sina, a da ne napravi ono što napravi.Ama kad je bilo, hajde se sa Šemsi-pašom izmiri. Mula izvuče ćilibar na čibuku iz usta, pa se zagleda u pašu. — Što me gledaš, mula?Ne zborim li dobro? On ništa ne odgovara.Gleda ga. — I posle, mula, Šemsi-paša se zaklinje u Alahovu ljubav da nije dželat; da ti nije on sina... — Aman, pašo, glavo Skadru!Ha! ha! ha!I laže i uzima u usta Alaha i pejgambera!Jarabi, kako trpiš?!Kako mu ne pustiš u zimu vreo kamen na glavu, da mu razmrskaš glavu...Iz pakla kamen da pustiš... — Ostavi mene da zborim, mula, gost sam ti...Puši i slušaj.On nije dželat, zaklinje se.Sina su ti, mula, ubile haramije; on oće... — Alla’! — Mula!Nisi derviš... — Nisam derviš, ali ću da postanem, i papaz ću da budem, od čuda...Toliko li može Turčin da laže?!Haramije sina mojega... — Mula!Polako, prijatelju!Ne tresi se!Da plačeš, da kukaš, da se smeješ, da pevaš, pa ništa...Aman, za Alahovu ljubav, pusti sve da kažem...Nije, kaže, dželat; ama kad ti... on će ti platiti krvninu.Krvninu ponekad plaća sve selo gde je krv učinjena.Je li?...Ovde bi trebalo sav grad da plati, Prokuplje, tu je krv učinjena.Ama Šemsi-paša to neće: neće da udara namet na sirotinju.Turski repovi krv učinili; turska će glava da plati.Govori sad mula? Mula sad opet ćuti.Gleda skadarskog pašu. — Kad si bio mlad, tvoje su mi oči bile knjiga, pisana na arnautski: sad tu knjigu gledam, a ništa ne mogu da razberem.Da li se knjiga mnogo čitala, pa se slova poabala: ili sam ja toliko ostareo da ništa ne vidim? Mula ćuti. — Ti ćutiš, mula, ja ću da zborim.Selam ti od Šemsi-paše: hiljadu lira umesto hiljadu groša: i konak u Rumeliji, i jedan u Anadoliji; i čifluk u Trakiji, i jedan u Makedoniji; i daje ti svu ergelu iz Mire; i daje ti sve roblje iz konaka i daje ti... — Allaaa! viknu mula koliko može, i oturi čibuk od sebe daleko; žar se prosu po ćilimu, a on to ne gleda, nego raširi ruke na grudi, pritisnu ih, i uze da ječi, da stenje; brada mu se uze tresti, mnogo: kišom mu grunuše suze... — Što ti bi, mula?! pita paša začuđeno, videv ga ovako promenjena, neobična. Allaaa! prostenja mula, a ne diže ruku s grudi. — Da te ne probada? — Probode me nož; udariše me kuršumi. — Od šta rana, prijatelju! — Oćeš da ti pričam jednu priču, moj prijatelju?Oćeš da me slušaš? — Pričaj, prijatelju.Slušaću te od sad pa do veka. Mula neprestano drži grudi, klati se i poče priču polako, tužno, ne gledajući u pašu, nego u šaren ćilim na podu. — Bio jedan čovek, ko zna kad, odavno, u staro vreme, pa skrivio nešto; a sud naredi..., naredi sud da se iskopa rupa, da se taj krivac zakopa u nju taman do pojasa, i za četrdeset dana, koji god mimo njega prođe da ga kamenuje.Iskopaše rupu, zakopaše ga onako kako je sud naredio; i za trideset devet dana tu bio, ni jeo ni pio, i koji god je prošao, na njega se kamenom bacio (ko velikim, ko malim, kako je kome srce bilo), i on živ, nigde rane, samo poneka modrica!Kad bi četrdeseti dan, eto ti jednoga; baci se na njega, ama ne kamenom, nego ružom.I vidi čudo! grudi mu se rascepiše, na dvoje, a iz rane pokulja krv kao iz kladenca voda!...Opet prolazi svet, ali ga ne kamenuje, i ako ima roka još do mraka.Prolaze ljudi i čude se: „Alla’!Ko li ga četrdesetog dana ubi, kad za trideset devet niko ne mogade.I čime li ga, Alla’ udari, kad je rana ovolika?“ Prolaze ljudi i misle; a eto ti je jedna žena, pa ne mogade da prođe, no zastade i pita: „Je li, Voga ti, čime te udariše toliko?“ On odgovori: „Ružom“.„A, šegu teraš.Kako može da rascepi grudi ruža, kad nije moglo kamenje?“ „Kamenjem me udarali znanci i nepoznati; ružom... prijatelj“.To reče pa izdahnu. Mula ućuta, a još se klati i drži grudi, još gleda u istu šaru ćilima; skadarskom se paši uze tresti brada, kao malo čas muli, i udariše mu suze na oči.Poče se klatiti kao mula, ostaviv čibuk; i govori: — A, prijatelju, jazuk!To li ti je nož, moj govor?To li su ti kuršumi, moje reči?...Nije, prijatelju.Nisam mislio da te udarim ni kamenom ni ružom; samo sam hteo da ti kažem amanet i selam.A ti znaš, mula, moj prijatelju, da za neprodat amanet na ovom svetu drhte ruke: za selam na onom nosi se tovar od hiljadu oka.Nemaj srca na mene!A ovo što ti kazah, običaj je.Ti taj običaj znaš kako si saznao za sebe.Za krv ili krv ili pare; a paša ti selam poslao... — Slušaj, prijatelju.Od Šemsi-paše doneo si selam meni; od mene nosi selam Šemsi-paši: Da oću pare za krv svoga sina, ja bih uzeo onoliko koliko se uzima: hiljadu groša, ni aspre više.Ja nisam trgovac, niti moga sina krv hespap, a on se za tu krv pogađa; umesto bakarnih groševa, zlatne mi lire za nju nudi, sram ga bilo!I nudi mi mal njegov, konaci, čifluci, ergelu, roblje, sram ga bilo!I opet ga sram bilo!I još jedanput ga sram bilo! zagrme mula, pustiv grudi.Šta su konaci, šta su čifluci, šta je ergela!Da mi je sa selamom pratio tapiju od Stambola s njegovim Saraj-Burnu, gde je saraj sultan-Mahmudov, s Atmejdanom, gde izgiboše janičari, sa sultan-Ahmedovom džamijom, gde se čuva Sandžagi-Šerif, s Aja-Sofijom, s turbama, s tekijama; i tapiju od Šama, elmaza, Sirije, i tapiju od Smirne, čelenku Anadolije, ja bih pa rekao, sram ga bilo!...Oni, Stambolije, Turci, prodaju i kupuju život, telo i dušu, i slobodu tuđu; mi ovde u Toplici pod Jastrepcem ne.A konj, a vo, a čovek — u njih sve jedno.Za jednoga roba dadu pet stotina groša, za drugoga pet hiljada, za trećega petnaest, kao za ata.Mi ovde hiljadu groša kako za krv mulina sina, tako za krv poslednjega siromaha.Nije li tako dobro?Alah ne praća po dušu bogataša jednoga, a po dušu siromaha drugoga, ne: sve jedan dolazi...Azrail, pa Azrail.Tako, pašo, prijatelju. — E kad je tako, slušaj, ne srdi se, evo...I izvadi iz nedara kožnu kesu, veliku, pa je stade drešiti. — Šta ćeš, pašo? — Hiljadu groša. — Nemoj...Veži kesu, pa je vrati u nedra...Neću za mojega sina krv pare da uzmem, a oću Šemsi-pašu da ostavim.Jerbo, dobro zboriš: i Alah za jedan greh jednu kaznu...A Šemsi-paša, zmija pogana, ako iskaš, dobio je dve: ja sam zmiji razmrskao glavu, Fati-sultan trupinu.Ostade joj čitav samo rep...Neka joj ga, neka se zakite njim Turdi...Kad umrtvi čovek nečoveka, pa i na mrtvom pizmu tera, nije više ni on čovek.Odavde ako ću dalje, sramota će u vodu da potone, žalost će na vodu da iskoči: svaki će uzeti da žali Šemsi-pašu. — Tako, tako, prijatelju. — E, kad je tako, nosi mu selam: od mene neka ne drhti njegova hanuma; sin neka mu po gradu serbez hodi; on, šetajući se, neka ne preza.Vraćam mu slobodu, to mogu; ne mogu beo obraz.Sam ga je na komar turio i izgubio.A za kaljavo čelo i katranjav obraz što mu mogu ja?!Svu Toplicu i Veternicu da iscrpem, pa ništa; jer crn, prljav obraz nije što prljava aljina...I čuo sam, pašo, da ga sad zovu Šemsi-paša „Dangalija“.Što ću mu ja.Sam je zaradio to prezime, stekao dangu (ožiljak)...Ha, ha, ha!Šta ko čini, sve sam sebi, i dobro i zlo...Nosi mu selam, pašo, prijatelju, od mene neka više straha nema. — Besa, mula? — Besa, pašo! — Ejvala, mula, prijatelju!Što Škodra rodi i junak je i pametno je. I ispušiše prijatelji još po tri čibuka jedno za drugo; i ostade paša kao gost mulin tri dana i tri noći: jedoše pečene kokoške, banice; piše kavu i šerbet i vodiše razgovor o svačemu, o prošlom srećnom vremenu, o junaštvu, i o mladosti i ašikovanju, pa se oprostiše: paša ode u Leskovac, da odnese prijateljevu sinu od mule selam, a mula u Toplicu, da kaže Arnautima e se sa Šemsi-pašom izmirio. Nikad Arnauti, Vojnjaci, nisu gori bili.Krv htede pasti, da se pokolju među sobom, jer jedni odobravaju izmirenje, drugi ne odobravaju.Ali i sad mula siđe s kule, pa kroz razjarenu rulju, sve od jednoga do drugoga, govori im, obaveštava ih, moli ih da ne učine krvi, da ga ne osramote sad pod starost — besu je dao... Ali umesto Šemsi-paša „Dangalija“, primiv mulin selam, da pusti sina po gradu serbez, ono se nešto drugo govori.Posle odlaska skadarskoga paše iz Leskovca, jedno jutro, rano, je izišao dugačak karavan: konjići, magarići, a kamila im prednjači.Na magarićima puni džakovi, na konjićima Arapi, na kamili kaduna: jašmak joj sve lice sakrio, a oči, plave kao zumbul, preda se gledaju.Duga povorka ova ode put Vranje... — Čiji je karavan? — Ahmeda tudžara (trgovca). — Šta nosi? — Konopce. — Koja je ta hanuma na kamili? — Lejle, Lejle-hanum, šair (pesnik)-devojka. — .Ašici, svaki ima saz pod miškom, zar nisi video?Od grada do grada idu, udaraju u saz, pesme vade i pevaju, pa dođoše i u naš Leskovac, ama im dade surgun Šemsi-paša. — Tudžar, šair-devojka i ašici!Konopci i sazovi. — Istina za čudo; ama... — Ama zašto je iz Šemsi-pašina konaka, toga dana, pred zoru, na zadnja vrata iznesen nekakav grdno dugačak džak, i odnet u dućan Ahmeda-tudžara, odakle se posle karavan krenuo?I zašto se uoči toga dana skidao u Ahmedovoj avliji gar s tendžera? — Gar s tendžera..., ne znam, osim za Arape...Za džak: Šemsi-paša je, može biti poslao po šair-devojci i ašicima nekom svome prijatelju topličkih jabuka... — Ili bal (med), ako se može bal u džaku nositi; a bal se pretvorio u dućanu Ahmeda tudžara u kadunu sa zumbul-očima... — Biće...Svašta može biti.A Šemsi-paša ako je izgubio obraz (Vaj!Da me čuje!) nije i pamet; i zna priču Jarac i Vuk...Kad je ono udario rogom jarac vuka, oprostio mu vuk, ali nisu vučići. Sirota Fati-sultan!Još živi, ali boluje, teško boluje. Kad je venčaše s mulom ponova, odnesoše je majci, po njenoj želji; i nikad od tada ne vide mule, muža svoga, ni joj on dođe, niti ga ona pozva; ne pomenu ga.Kao krasne Toplice vazduh, što mirisaše na majkinu dušicu i na druge lekovite trave, prošloga leta, tako je sad oporavi ono što udari Šemsi-paši katran na lice i podiže Ismailu turbe.I još joj bolje bi kad se oprosti bremena. (A oprostila ga se mnogo pre roka.) Ona se oporavlja, a majka vidi pa se nada, raduje se; Bogu se moli i danju i noću, na javi, i u snu šapće molitvu; ne ispušta brojenice iz ruku... Ali Fati bi dobro samo do proleća, pa opet rđavo, potajne groznice, kašalj suh, sve češće...Ah, proleće!Kad se topi sneg i bujaju reke i potoci, kad cveta kukurek, kad niče trava: kad se sva priroda iz mrtvoga sna budi, Fati-sultan se sprema za mrtvi san.Što bi imama, derviša, pa i popa, sve joj očita molitvu, jednu, dve, duge molitve; a na njenim grudima, ispod košulje, na ibrišim-vrvci, hamajlije, male, velike, od uroka, od namere, proklete namere, od straha, i od sevdaha...I što se ikad, među bulama, znalo, a i sad znade leka za ovu nesrećnu boljku, verem, to jest suhu bolest, majka ga nabavi, dade ga kćeri; ali, uzalud: odsečenoj glavi leka nema.Isprva u postelji dan, na nogama dva; posle na nogama dan, u postelji dva: tako, tako, dok sasvim ne leže...A dok sasvim ne leže, malo, malo, pa beloj robinji na samo, na uho: „Zulfi!Za Božju ljubav!Nosi šiljte tamo, onde, kraj kapidžika...; vodi me tamo“. — Čučuk hanum?... — Tamo sam ja bila; u sestrinoj je bašči čučao on, Ismail...Kako mi je bilo onda, Zulfi; a sad!... — Ks’met (sudbina), čučuk hanum. — Taksirat (nesreća), Zulfi. I prostre joj ćilim i šiljte robinja, i hoće da je povede... — Daj jašmak, Zulfi, da pokrijem glavu, daj brojenice: na hadžiluk idem. — Čučuk hanum! — Tu je moja Meka, Zulfi, Ćabe, tu je moj hadžiluk... I robinja je odvede tamo, a ona sedne na mekano šiljte: provlači brojenice kroz prste, isprva, šapće molitvu; a posle misli, zanese se: Ismaila dušom gleda, tu kraj kapidžika, s Ismailom u duši govori; gleda mu oči, njoj mile, sluša mu glas, njoj sladak...I najposle moli robinju da joj kuca u saz i peva: o sevdahu, o ašku, o Medžnunu i Lejli, dvoje dragih, što se toliko voleli, pa se ne uzeli: umrli oboje uoči đerdeka...O, kako su lepe te pesme, kako je slatka ta tuga!I ona je tu istu tugu osetila, kao Lejle, Lejle-hanum...Pa joj dođe milo, lako joj je, nasloni čelo na sveto mesto, na mesto gde je Ismail bio, njoj o ljubavi govorio, njeno lice prstima dodirnuo, svoje prste ljubio, i njene usne, najposle, vrele usne, sad izgorele, mnogo, od silne vatre; očita molitvu, tu, ona, bolna... — Pa da umrem.Što, Zulfi?Volim s Ismailom nedelju, nego bez njega vek...On je tamo... — Čučuk-hanum... majka tvoja... — Majka moja, Zulfi..., plakaće...Zar jedna majka plače za ćerkom? — I zar jedna draga tuguje za dragim? — Nijedna kao ja... Zimus, u Toplici, ko bi rekao da će dočekati proleće; a ona ga čekala, i, evo, dočekala ga, i njegov jutarnji povetarac, i njegovu zelenu travu, i njegov jorgovan, i iscvetalu vrbu, i najradosniji praznik njegov, Đurđev dan... Đurđev dan je sutra, a ona je u postelji, svilenoj. Ležala na minderu, ležala na šiljtetu, ležala u svojoj devojačkoj postelji; menjala mesto, čas u musafir-odaji, čas u divan-hane, kako je zagrejalo proletnje, đurđevsko sunce zemlju ponekad i na doksatu: da joj miriše zemlja, pokrivena travom, da joj miriše drveće, obučeno u lišće, i da joj miriše cvetalo voće...A od pre tri dana je u sobi iz bašte, odakle kroz prozor vidi kapidžik muline kćeri, i kraj njega mesto, svoj hadžiluk...Sad je u postelji novoj; sve svila, sve kadiva, dušek, jorgan, jastuci, sve izvezeno zlatom.Tu su joj postelju roditelji za đerdek spremili.I toj su se postelji divile Leskovčanke.I ta je postelja vraćena iz Šemsi-pašina konaka posle njena drugog venčanja s mulom.A u odaji, gde sad leži, prema postelji, čiviluk, pun, Ismailovo ruho, Ismailovo oružje...U velikom drvenom kafezu, prema postelji, soko; na šiljtetu, mekom, hrt...Sve Ismailovo; tu je, u Prokuplju, već čitav mesec.Gledala je sve to ona umnim očima dva meseca, a posle, molila da se iz Toplice donese; i, evo, mesec dana čulnim očima to gleda.Gledala, pogledima milovala, pa se umorila.Gledala to i ćutala; a sad, ima tri dana, ne gleda, a i danju i noću govori.Njena majka, i mulina kći, koje se od njene postelje ne miču, i robinje ne znaju više kad joj je bunilo, a kad java.Jer i kad bunca, lepo ih gleda, kao na javi.Uvek, samo o Ismailu govori.Njegovo joj je ime na usnama.Ne stidi se od majke više.Pre se stidela.Ni muške tice pred njom nije pomenula, a kamo li čoveka.A sad ga budna pred majkom pominje, žali: u bunilu viče: „Evo Ismaila!Dolazi po mene, blago meni!“...Zna dan, sat, čas njegova dolaska. „Na Đurđev dan će doći, rano, u đurđevsku zoru... po mene...“ To je kazala Zulfiji, ali nije majci. Majka se nagla nad nju, ljubi kosu koju su njene ruke češljale, njena ljubav negovala, miluje mršavom, smežuranom rukom vrelo čelo, kao smilj žuto lice zažarenih jagodica, vrele ruke, i kazuje svojoj kćeri e je sutra praznik koji toliko čeka, za koji neprestano pita, kome se raduje; a na njenu se licu radost opazi, neiskazana radost, raširiše se i onako široke zenice, naglo se podiže da ustane, pa kad ne mogade, zavali se, opet, u jastuke i radosno poče: — Snila sam ja lep san; sve ovce i jaganjci, idu livadom, zelenom, punom cveća, s travom do kolena; pred njima junak na atu, u zlatnim haljinama, s mizdrakom...Ja sam mislila da je to Ismail; a ono...Hedrles (Sv. Đorđe)...Blago meni!...Navijate sat uvek kad mujezin čita večernji ezan..., navite ga sad pred zoru, da u zoru iznova radi. — Fati, bebeg’m (zenico moja)!Zašto da u zoru iznova radi? pita majka, ljubeći je. Svesno shvata pitanje, a besvesno odgovara: — Ismail će u zoru ovamo... na atu, na kome je onda otišao, u onom srmali-džamadanu... u beloj haljini... onoj...I jenđe... došle!...Evo mu majke...Kako su se Arnautke obukle, aman!... aman!..Poljubiću mu majci i nogu i skut i ruku...Jenđe iz Toplice došle...Jarabi šućur!...Jarabi šućur!...Jarabi šućur!... Govorila tako, u bunilu, pa se rasvestila i tražila da joj prostru postelju, spremljenu za đerdek, njen, i molila da joj obuku haljinu koju joj Ismail pravio za svadbu, da joj metnu na grlo biser što joj Ismail dao za viđenje... Robinje joj prostreše postelju; metnuše joj kanu na dlanove i tabane, na nokte ruku i belih nožica, kao nevesti; Ismailova sestra joj obuče nevestinsku haljinu; legnuše joj na grlo Ismailov biser, i nakitiše je drugim nakitom, grivne s rubinima, oboci sa safirima, čelenka sa smaragdima...: za smrt je spremiše kao za svadbu.Dan smrti je veći praznik od dana rođenja, i od dana venčanja; čovek se tada oprostio svega zemaljskog, izišao iz borbe katkad velike, mučne.Obukoše je, nakitiše je...Tražila je jasmin i jorgovan...Robinje unele mirisave grančice jasmina i jorgovana, a majka je to, svojom rukom, namestila po jastuku oko kćerine glave, po jorganu...Ona se raduje...O, kako je srećan onaj koji umire s osmehom radosti na usnama, sa snom koji je zdrav na javi sanjao!...I robinjama milo, i mulinoj kćeri, što su je tako lepo obukle, nakitile; jer u šta ko umre, u tome ga vide na onom svetu njegovi...I Fati je kao one, prava muslomanka: veruje u onaj svet, bolji od ovoga, u život posle smrti.I tvrda vera u to razvlači joj usne na radostan osmeh; biće tamo srećna, kad ovamo nije; združiće se s Ismailom...Ogledalo joj je malo, „ biljbiljur“, u mršavoj ruci, tako beloj, s crvenim noktima i dlanom, s plavim žilama kroz koje krv struji polako.Gleda se u ogledalu kao da u odaji nikoga nema, ni majke!Gleda se u ogledalu i namešta Ismailov biser na grlu, izvlači venedik-košulju s memicama oko grla, da se vidi, smeši se radosnim osmehom... — Majčice moja, šećeru moj, šerbete, tekijo moja, pitaj, molim te..., hoćeš da pitaš hafuz-babu: je li istina da u šta ko umre, u tome ga vide na onom svetu njegovi. — Istina, bebeg’m. I ja znam... istina.Ama što pitaš?Ti ćeš majci ozdraviti, inšala! pa evo ga Hedrles, krasan vazduh...Svaki dan će toplije...Načinićemo ti lep tahtarivan, pa do Beloga Mora ćemo te tahtarivanom, od Beloga Mora đemijom; nosićemo te u Stambol, pa ade, pa rumelijska strana, i anadolska, na Bosforu, otkud se sunce rađa: i groznice i kašalj, sve kao rukom odneto...Ozdravićeš majci, inšalla’!... Majka je uze ljubiti, da sakrije suze, jer ako nju još nadom zavarava, sebe više ne može.Majka je ljubi, a ona: — A, a!Nov tahtarivan moj, bez vrata i pendžera, iz džamije...Pokrite ga duvkom iz Toplice... što je Ismail spremio za moje lice...Ovaj tahtarivan neće nositi Cigani... nego Turci i Arnauti...Ne u Stambol...Oh, majčice!Nosite me na breg pod Jastrepcem, za Alahovu ljubav!...I tamo je vazduh sam miris...; i tamo je sunce kao na anadolskoj strani...Neka mm je konak tamo...Nosite me, za Alahovu ljubav! — Aman, bebeg’m! promuca majka, pa zaplaka.Zna ona: tahtarivan iz džamije — mrtvački sanduk; konak na bregu pod Jastrepcem — grob.Fati bi lakše.Zna ona, muslomanka, da ko želju samrtniku ne ispuni, četrdeset dana ga Alah ne pogleda; a koga Alah ne pogleda jedan tren, na dušu mu pada greh teži od najteže stene. — Ismail!...Dobro došao! reći će mu sabajle sestra. — Evo mene, Fati-sultan, kumrijo.Zar me ne poznaješ? — Poznajem te, Sadije-hanum, đozum...Idi pod Jastrebac...Ismail će na atu u đurđevsku zoru...Sefa đeld’n!Sefa đeld’n! (Dobro došao!Dobro došao!) Tako u oči Đurđeva dana, i svu noć; a sad, u đurđevsku zoru: — Otvorite pendžere.,.. Poslušaše je. — Vrata otvorite. Otvoriše i vrata; svež vazduh, mirisav ispuni odaju... — Treći će petli sad, izusti majka šapatom, s bolom, sa strahom. Jeste, treći će petli; tu je već Đurđev dan, junak Hedrles, na atu, s mizdrakom, u zlatnim haljinama, okupan, namirisan mirisom jorgovana, iskićen iscvetalom vrbom.Ne; na glavi mu venac od vrbe, i oko pasa vrba; i atu mu griva vrbom nakićena...Sav grad budan, odavno; iskićene mu široke kućne strehe, i dućanske, i avlijske ograde, i kapije, i prozori i vrata: svečano se dočekuje najradosniji dan u godini, Đurđev dan...Škripe vrata, lupaju kapidžici, kloparaju po kaldrmi dvorišta nalune, klepeću papuče, zveče kotlovi.Sve živo već odavno budno, žene i devojke, i mladi ljudi, i momci, i deca; sve se već okupalo, pre sunca, kraj pune pupoljaka ruže, pod višnjom, pod iscvetalom jabukom, u vodi sa sedam bunara i ispod levog vodeničkog kamena, gde je, od sinoć, selena, kopitnjaka, koprive, raskovnika, i još puno trava; sve se okupalo pre sunca; a Fati-sultan-hanumu će posle sunca...Okupani dočekuju okupana junaka...Iz vrta, iz nepreglednog votnjaka Ahmed-hafuzova sa svakojakim voćkama, obučenim u gusto đurđevsko lišće dolazi miris: miriše jorgovan, miriše jasmin, miriše iscvetalo voće, miriše rosna trava...Šušti lišće kraj prozora odaje gde leži Fati-sultan, pokreće ga povetarac; slavuj je udesio u lugu od jasmina slatko-tužnu pesmu...Pesma se čuje, iz daleka, turska pesma, i blejanje jaganjaca...; po rosnoj travi povela deca nakićene, obojena čela jaganjce, koje čuvaju za Kurban-bajram...Mesec je zašao, zvezde su utrnule, dan se zabeleo; zakukurekaće treći petli... — Gledajte na sat...Spremajte me...Zavijajte me..., ne... ogledalo... Dadoše joj ogledalo. — Surme mi dajte. I surme joj dadoše. Mršave ruke dršću... — Nemoj, čedo, surme sada... da mi te ne ureknu... Žali je majka, da se ne muči mažući ivice očnih kapka surmom, pa tobože se boji uroka. Metni mi na čedo laden, majčice, šerbete..., pa se ne boj uroka. Metnuše joj laden, to jest puce od nekakve crne smole, nasred čela. — E, gotovo, vreme je... Majka zajeca...Izvedoše je, iznesoše je iz sobe. -— Fati-sultan, kuzum, otvori usta..., zemzem... Otvori ih, malo; usu joj Ismailova sestra u usta nekoliko kapi zemzema, obrisa ih novim jaglukom. Što hrišćanima pričest, to muslomanima zemzem. Priugotoviše je za smrt. — Rastanak...Iziđite iz sobe, jenđe..., eto mi ga otac: peva se Rastanak...Što plaču kad slušaju ovu pesmu, svadbenu, otac, majka...Ja ne plačem...Puške, svatovi, Arnauti...Sad će da me vode...Sad će treći petli...Došao Hedrles...Gledajte na sat... I tiho, tiho, a ipak razumljivo, ču se iz praznih grudi pesma: Treći petli zakukurekaše. Ni malo hropca, malo grčenja...Levom je rukom zgužvala tanku paučinu, čaršav na dušeku, ispružila se, okrenula se malo na levu stranu, prozoru, osmehnula se poslednjim radosnim osmehom, zevnula, jedanput... Odlete iz majkine ruke soko, ne soko, nego beli golub... Usta zanemela; oči sklopljene (zaklopi ih Ismailova sestra).... osmeh, radostan, nije samo na usnama, razlio se po celom licu nežnom, kao od voska...Tako umiru, valjda, samo oni koji nemaju na duši ni trunke greha.A ovako uvene, zacelo, biljka kad joj ukrate sunce i rosu... Fati-sultan leži mrtva, lepa, lepa, kao da je zaspala.... kosa se po jastuku prosula.... jorgan joj dole, kod nogu; jedna nožica, još bela, s crvenim tabanom i noktima, viri ispod ružičaste, svilene haljine, zlatom izvezene...Njena majka, koju malo čas izneše iz odaje, da ne vidi kad joj kći izdiše, kleči sad kraj nje, jedinice svoje; zaboravila u teškom jadu Alahovo Pismo, pa naružila lice: lipti krv s njega, a ona nariče, proliva gorke suze...Hita da se naplače dok joj je kći vrh zemlje; jer kad bude pod zemljom, uzdržavaće se od suza, molitvom, da kćer suzama svojim, majkinim suzama ne sagori, da se ne liši jedine nade, sastanka s njom na onom svetu.I Ismailova sestra plače, nariče, ljuti se na oca što joj svojom besom sputa i noge ruke, te ne može da se i ona osveti Šemsi-paši i za brata i za nesuđenu snahu.Robinje i sluškinje deru anterije na grudima od jada, i plačući rade po avliji, po kući, posla se ima mnogo, danas, na tužan, veliki praznik, dan smrti njihove čučuk-hanume.Ahmed-hafuz, otac, trezan, gologlav, obrijane glave, pre zver, sad čovek, meka srca, zavukao ruke pod pojas, huče; ide oko kuće, dođe pred kuću, a ne ulazi unutra, ne može, ne sme.Najposle, brzo, uđe u kuću, u odaju gde mu kći leži mrtva; i kad je vide, zovnu je po imenu triput: Fati-sultan!Odjeknu njeno lepo ime, njemu milo a on zarida, iziđe iz odaje; pobeže udno votnjaka, izgovori stenjući: „Alla’!Strašna li je osveta tvoja!A jorgovan opet miriše! opet lišće šušti i opet vetrić duše!Slavuj u lugu od jasmina udesio još lepše pesmu!I gugutke se izbudile, guguču!Sve tice „destur“ (dopust) uzele, pevaju!...Iz daleka, iz jedne baštovandžinice dopire klarnet i turska pesma, turska momčad sviraju i pevaju, pesmom dočekali Đurđevdan.Iz mahale, ne iz Ahmed-hafuzova komšiluka (jer u komšiluku je tužno), već iz daleka, čuje se dahire, i pesma; to bule, mlade žene i devojke, pevaju u bašti između leha, kraj pupoljale ruže gde je ćup pun vode i stvari s namenom, spremljen za Martifal.Na ulici salebdžije, simidžije, viču; njaču magarci; jedno Ture jaše magarca iskićena vrbom toliko, da mu se samo uši vide, i izvija kroz nos novu sokačku pesmu, s veselim napevom, s pripevom: S maha na mah pripucaju puške...Jače klarnet pišti.... bubnji se i zurne čuju čak iz daleka, iz ciganske mahale... Fati-sultan leži mrtva. Pre desetinu godina, u Staroj Srbiji, u Mitrovici, ubi jedan mlad Arnautin mladoga ćatiba Hasan-beja, Carigrađanina.Zašto ga ubi niko ne znade; a svaki znade da mu mladi ćatib ne bejaše ništa učinio.Posle se ču, da je taj Arnautin sin jednoga starca doseljena posle srpsko-turskoga rata iz Toplice, iz plemena Vojnjaka, a ćatib unuk Bal-bejov, praunuk Šemsi-paše leskovačkog. Za krv sina poglavara vojnjačkog nije uzeta krvnina, te je osvećena krvlju, i to posle pola stoleća, i više. SRPSKI PISCI STEVAN SREMAC ZONA ZAMFIROVA IZDAVAČKO PREDUZEĆE SRBIJE ZONA ZAMFIROVA U kojoj je opisana jedna dirljiva scena između kalfa-Kote i šegrta Pote,dalje: kuća hadži-Zamfira čorbadžije, a tko isto i slika junakinje ove U kujundžinici Mana kujundžije sede kalfa Kote i šegrt Pote i rade.Zadubili se uKalfa Kota dovršuje neku srmali-muštiklu, — koju je poručio kod njih uradnji neki Mile, nazvan Mazni, najveći kicoš i meraklija u svoj mahali, ako ne iu svemu gradu, — a glavati i čupavi šegrt Pote, i on šmrče i radi; čisti zečjomnogom neke stare minđuše i baca ih na gomilicu preda se.Obojica se zadubila uposao, pa rade.Kalfa Kote zvižduće nešto, a šegrt Pote se zaneo u posao, pa seu jedan mah zaboravi pa zapeva, onako kao za sebe: Kalfa Kote ostavi rad, pa ga samo pogleda. A Pote se zaneo kao tetreb, pa produži onim svojim tankim srebrnim glasom: ali ne dovrši, jer puče šamar, i Pote ispusti onu zečju nogu i minđuše, i pogledazačuđeno u kalfa-Kotu. — Što me pa tepaš, bata-Kote? — pita ga Pote pitomo, mašiv se šakom za udarenomesto na glavi. — A, bre, ešeku nijedan — pita ga kalfa Kote, — kakvo pojenje u dućan?! A šegrt Pote ga gleda blesasto, i pipa glavu, i gleda da se nije i krv — Kude si tu čuja i naučija, ete, tuj pesmu, ešeku nijedan palilulski?!... Pote ćuti i češe se po glavi, koja bridi, pa mu to češanje čini neko osobito — Od koga si gu, zbori bre, naučija?! — opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobijaodgovora. — Ti li će za Zonu pesnu da poješ?!...Što si gu ti, pa da možeš da Pote oborio oči, pa se stidi. — Paa... — nastavlja kalfa Kote, — ti li si gu videja kad si ona, demek,presvukuje košulju, i čiček-anteriju u bašču?!...Hm, — huknu i duhnu ljutito nanos i zavrte glavom Kote. — Kude si gu videja?Zbori, kelčo nijedan. — Nesam gu videja, bata-Kote, — veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote, — kude smemja pa da gledam čorbadžiske kerke?!Ja si sal poješem, eto, što se poje počaršiju i po ma’ale!... — Ih! — viknu kalfa Kote i diže ruku da ga još jedared udari, ali ga ostavi, kaduplašeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača, da bi izbegao drugi šamar, kojiKote samo obrte glavu, pa se krišom nasmeja; valjda i njemu smešno dođepri pomisli kakav bi smešan izgledao šegrt Pote kad bi zaista virio kroz plot učorbadžisku baštu i uživao u prizoru opisanom u pesmi. Kad Pote ne dobi očekivani drugi šamar, on polako ispruži šiju i glavu, pogledaplašljivo oko sebe, uze onu zečju nogu i minđuše, šmrknu i produžiposao i ne razmišljajući baš mnogo zašto je dobio šamar.Možda zato što je s timnačisto bio da su šamari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog šegrtskogA vukao je šamare preko cele godine.Sem prvoga dana Božića i Uskrsa,Slave i Todorove subote (kad se pričešćivao), nije bilo dana da Pote nije dobiošamara, ili u dućanu, ili na česmi.Zato zaboravi brzo dobiven šamar, pa kadsvrši posao, primače preda se bednu svoju večeru, komad hleba i poveće parčepečene bundeve, prekrsti se i poče večerati, razmišljajući i hesapeći u sebikoliko još ima da prođe dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi šegrt— mišljaše fatalista Pote — za sve ove dosad dobivene šamare.Bože zdravlja!Zapamtiće prvi novi šegrt ko je kalfa Pote!Tako misli Pote i jede pečenubundevu i teši se i uživa već sad.Zato i nije čuo kad ga je još jednom zapitaokalfa Kote gde je čuo tu pesmu. Kalfa Kote ne dobi odgovora. A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu čuo, ni od koga je pesmu naučio, a jošmanje je smeo da se ljuti, jer je ta pesma i suviše dobro poznata bila.Pevala sepo celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mućnuo glavom, setio bi se da ješegrt baš od njega istog čuo i naučio tu pesmu, kao što je on čuo i naučio odA posle, baš da je sve zaboravio kalfa Kote, nije trebalo dazaboravi onaj šamar što ga je pre nedelju dana dobio i on sam od majstor-Mana,kad je tu istu pesmu pred njim zapevao.Zato je više nije pevao pred majstorom.Pa i ono maločas, možda šegrt Pote i ne bi zapevao, i, ni kriv ni dužan, dobiošamar, da nije sam on, isti kalfa Kote, zviždukao baš tu istu pesmu.reći, ta se pesma najradije pevala u ono doba kad se i ova našapripovetka počinje.Bila je čisto fatalna sa svoje prilepčivosti; i ko je samojedared čuo, nije mogao više da je izbije iz glave i zaboravi.Kad uveče leže ukrevet, šapuće te stihove; kad ujutru ustane i potraži papuče, opet mu se tiisti stihovi otmu s usana i on pevuši tu pesmu: „Sinoćke te, lele, vido’, Svaki ju je znao i pevušio, i ženjeni i neženjeni, i mladi čapkuni i stari dilberipevuše je.Čak i prozaični ćir-Moša Abenšaam pevušio bi je kad bi što dobroprodao, ili kad bi, sarafeći, koga zabušio i prevario — i on bi, trljajući ruke,pevao tu pesmu.Pa i vi, poštovani čitatelji, bez razlike pola i starosti, zvanjai zanimanja, izvesno da znate tu pesmu o lepoj Zoni.Ali ima što ne znate, a štoćete tek iz ove pripovetke saznati, a to što ne znate, to je to: na koga seodnosila ta pesma.Ta je pesma iz naroda; i bogzna ko ju je spevao, i na koju jeZonu mislio taj prvi kad je tu pesmu spevao!!I ko zna otkad i na kom dalekomkraju Srbije pokriva crna zemljica i zelena travica i tvorca i predmet te pesme!I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono što zna, to je:da ko je god i kad god je ko — u vreme ove naše pripovetke — zapevao tu pesmu,uvek je mislio samo na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu. Zona je bila kći čuvenog čorbadži-Zamfira, bogatog i uvaženog čorbadžije, silnognegda čorbadžije.Dugo se još pričalo kakva je sila bio čorbadži-Zamfir; takvesile i takvog gospodstva nema više!Pred pašu je u tursko vreme izlazio kad godje hteo — u po dana, u po noći, i bio viđen i mio gost u pašinom konaku.Paša se vrlo često savetovao s njim.Koliko su samo kafa i nargilaposrkali i čibuka popušili i mastika popili, i Zamfir u pašinom konaku i paša uZamfirovoj gospodskoj kući!I ne jedan paša — nego nekoliko njih!Zamfir je biosila: mogao je čoveka i sa samih vešala skinuti, samo kad hoće i kad potrudisvoje čudo i gospodstvo.A za sitnije stvari utoliko mu je lakše bilo.nepravdu učinjenu kavurima, on je lako, od šale, zalečio, samo kad se krenuo.se digne do paše.Jave ga, a paša ga odmah pusti k sebi.Čorbadži-Zamfir uđe,pokloni se paši, paša mu da znak da sedne.Donose kafe i čibuke, piju i srču.Paša zapodeva razgovor i pita, Zamfir samo kratko odgovara; čini se ljut, ćuti,srče kafu i pušta dimove, guste dimove, i gleda kroz prozor ustranu.Paši većpomalo dosadno. — Opet menjaju čibuke i donose druge kafe, a Zamfir jednako ćuti.Paša već uznemiren. — Što si ćutiš, čorbadži-Zamfir?!... — Pa... pituj me, pašo, pa će si zborim! — odgovara kao malo uslužno i ponizno,ali i hladno, Zamfir. — Ne li te pita, a ti si sal ćutiš! Zamfir sleže ramenima, pušta guste dimove, i gleda ustranu kroz pendžer. — Koja mi fajda, čestiti pašo, i da si zborim? — reći će u neko dobačorbadži-Zamfir. — I komu da si zborim?! — Pa skine fes i briše čelo. I treći čibuci i treće kafe dođoše, a čorbadži-Zamfir tek sad malo da seodobrovolji i kaže šta ga je nagnalo da dođe paši, ispriča mu neku sirotinjskuPotuži mu se na neki zulum: na razuzdan asker, na nepravedan sud, nanasrtanje na obraz i veru, i kaže da je doneo ključeve od kuće svoje i da ostavljau amanet njemu čeljad i dvore svoje; ili neka prima ključeve, ili nekapomogne vlašću svojom.A paša mu se pravda, obećava, a što obeća, to će iispuniti — zna to čorbadži-Zamfir. — Ete za tvoj keif, čorbadži-Zamfir, i toj će ti naprajim! — veli mu paša — istvar je svršena!.., A i paša je znao uvek šta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu.je on, ili, kako tamo kažu, „surgunisao je” tri paše.Pa nije trebalo ni da idesam glavom tamo. — „Sal dor čukne u tel u Stambol — i paša već beše!” — govorahučesto meštani, hvaleći silu i moć čorbadži-Zamfira. A ta sila dolazila je od silnog bogatstva njegovog.Njegovi vinogradi i čiflucimnogobrojni su, i ko bi ih mogao izređati!Ali šta da se čitaoci lome preka poljai atara, kad je dosta da mu pogledaju konak, dvore njegove, koji su i viši ilepši i od samih pašinih!Kuća mu je bila u jednoj tesnoj i krivoj ulici ublizini crkve.Kapija velika, sva išarana čestim redovima eksera, s ogromnimzvekirom, pokazuje već sama ona bogatstvo domaćinovo.Kuća dvokatna, visoka, smnogim visokim odžacima, padala je izdaleka iz polja svakome putniku u oči iraspoznavala se usred ostalih kuća, sa doksatima i mnoštvom prozora s kapcima.kuću se ulazilo preko mnogih širokih basamaka.Avlija prostrana.Ispred kućemanja baštica, takozvana devojačka bašta, puna svakojakog cveća: ruže, karamfila,zambaka i kakvog ne cveća!Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveća nije bilo ubašti, jer ona se starala o cveću i zalevala ga.Skoro svako doba godine imaloje svoje cveće, i kuća Zamfirova mirisala je preko cele godine.Pred kućom sujoš i dva stara, granata i lisnata šam-duda, nekoliko dunja i dva dafinovadrveta, koja je jako pazio stari čorbadži Zamfir.I u maju, kadcvetaju dafine, najradije je sedeo na prostrtom sidžadetu pod njima; pušio,izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena navreme izdigne se na sidžadetu, pruži nos — kao hrt kad hvata trag — i uvlačimiris od žuta dafinova cveta i šakama ga još više grabi i priteruje svome nosu.Miris ga taj zanosi i opija.Budi u njemu davne uspomene taj orijentalskiharemski miris žutog dafinovog cveta.Pa se čorbadži-Zamfir seća dahireta irešmeta, i feredža i bademastih velikih očiju, i pesme jedne, koja se negda tihopevušila po srpskoj mahali — tiho, da Turci ne čuju, — pesme o mladom kavuru i oZejni nekoj!Tada ga obuzima slatka seta, i stari Zamfir tada tiho žali zamladošću svojom pod cvetnim dafinovim drvetom, koje je i onda tako isto mirilo.I sve dok cveta dafina, ono nekoliko dana, čorbadži-Zamfir nerado ostavlja kuću islabo izlazi u čaršiju.Tu sedi i puši, pije kafu i amberiju, odatle naređuje isavetuje i grdi, ali i kad se naljuti i grdi koga od mlađih — ipak je tih danadobre volje. Bio je stari ašik.U mnogim pesmama je spevan s mnogim, sad već čestitim iprimernim matronama, staricama.Mlađi svet i ne peva danas te pesme, a i ako ihpeva, ne zna o kome pevaju. I danas, još ovako star, voli hadži-Zamfir da zadene po koju staru ljubav — Aaa, Malo, — rekao bi, kad je sretne, — kude ti je ubavinja tvoja? — E, hadžijo, — odgovara mu ona, — prođe si naše!... — Prođe, Mado!Otoše si i mlados’ i lepotija, kako lastavice u jesen!... — Eee, laste se pa vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta s kapidžikom u crkvenu portu,kroz koji kapidžik prolaze čorbadži-Zamfirovi u crkvu na jutrenje i na kraćeU avliji nekoliko koševa, peć za hleb, štale za konje i velika šupa, a ušupi dvoja obična kola, pa čak i jedan „pajton”, istina staroga fazona, nalik naone faraonove „kolesnice” iz bibliskih slika, koje su s njim zajedno propaleonoga fatalnoga dana u Crvenom Moru; ali tek kad vam kažem da je još samo pašaimao takav „pajton”, i niko više u mestu, onda tek dobijete pravu slikubogatstva, velikog bogatstva čorbadži-Zamfirovog. Tu u avliji su čeljadske sobe i kujna.Kujna je po pravilu uvek malo podalje ododaja jedne takve čorbadžiske kuće, da se ne bi osećao zadah od gotovljenih jela.U toj kujni se i čeljad i ukućani prekodan najradije bavili.Kujna je bilanajmilije i, takoreći, najtoplije mesto u prostranim konacimaTu ponekad i sam čorbadžija svrne, da popije kafu.obično svi iziđu, samo po jedno muško i žensko od mlađih ostanu, stoje tu kaosveća pravo i očekuju zapovesti, dvore ga.Ali većim delom dana to je mesto samoza čeljad i za ženskadiju.Tu posedaju na one seljačke, grubo odeljane i sklepanetronožne stoličice, nalik na papudžiske, pa povazdan peku i srču kafu, ili jedupečene semenke od bundeve ili kokice od kukuruza, i, onako raskomoćene, samo ujelečićima i šalvarama, slušaju novosti iz komšiluka, mahale i grada; tupretresaju sve, i obično i redovno nikoga ne ostavljaju na miru.Sve se tu sjuri,i domaći i iz komšiluka, pa nastane jedan slobodan razgovor, čuje se kikot,cičanje, uzvici: „Muka te izela!” Ponekad se i papučama u šali gađaju; a čim uđemuško, one ućute i uprepodobe se, kao da ništa nije ni bilo i kaoda ni dve unakrst ne znaju!Iz te kujne se već dosad pet devojaka potsvojkinjaTu se zagledale i zaljubile u momke čorbadži-Zamfirove, za njih se udale ipostale domaćice i majstorice, ali zato ipak i nadalje su se smatrale i osećalekao rod toj kući.I kad su služile i dvorile čorbadži-Zamfira, nisu smatrane bileza sluškinje, — kao što je to običaj tamo na hladnom i bezdušnom Zapadu, — negokao nešto svoje, kao rod u kući čorbadži-Zamfira.One ga i ne zovu drukče negočorbadžijo, adžijo ili čičo, ženu njegovu Tašanu —čorbadžike, adžike ili strinke, a njihovu mezimicuZonu zvali su prosto Zone.Uopšte, odnošaj je patrijarhalan i srdačan.Čorbadži-Zamfir, iako je ponosit i silan u čaršiji i među Turcima i među Srbima,ovde među njima je blag, gleda na njih onako, kako da kažem, kao na decu.ponekad uđe u kujnu da zapali čibuk, oslovi ih obično: „Ela, kerko Mado, turi sijedan, ama ubav, merdžan-ateš u lulu mi! ’Ajde, pa će ti poigram u svadbu!Hahaha!” smeje se čorbadžija, pa je uštine za one njene jedre i rumene obraze, ilije potapka po gojnim plećima, od kojih čisto hoće da prsne ono malo jeleče njeno.Biva da ponekad bane domaćica mu Tašana (od koje se čorbadži-Zamfir, iako je tripaše surgunisao — ipak pribojavao pomalo); tada čorbadžija brzo uzme na seozbiljan vid, pa kao da ništa nije ni bilo, brzo okrene razgovor, pa je savetujei kao grdi pomalo i veli: „Će se udaš.Domaćica će staneš, obraz da čuvaš; zaštoobraz — tolko! — i pokaže dva prsta širine. — Neje, ete, golema stvar, ama, i tudigne obrve i prst uvis i veli značajno — golem kapetal!” I kad se koja uda, onni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada iobilazi ih ponekad; pa je možda to i dalo povoda besposlenom svetute je čak — kako tamo vele — „turio u pesmu” čorbadži-Zamfira i neku lepu Cvetu,pa i sada se još peva pesma: Čorbadži-Zamfir je čuo i znao za tu pesmu; nije sa ni ljutio na nju.Možda zato štoje bio čovek meraklija i voleo pesmu.Voleo je da ga pesmom i bude i uspavljuju.Kad leti posle ručka prilegne na doksat, da se odmori i pridrema malo, voleo jeda čuje tihu pesmu, i one su to znale i tiho bi tada zapevale: A kad bi ustao, potrčale bi odmah na doksat, da ga posluže.Jedna mu nosi naposlužavniku parče stambolskog ratloka, čašu studene vode i čašicu mastike, adruga — legen i ibrik i tanak peškir.On bi se umio, obrisao ruke i lice, i maloali samo običaja radi — stenjao bi i ječao počešće.„Oj lele, — stenje i mazi sečorbadži-Zamfir, kude je taj smrt, da me uzme u Goricu, da se ne mučim... pšeškoživenje moje?!...” Tužio bi se na težak i bedan ovaj život, pa bi se prihvatioratloka i razgovarao se i šalio malo s njima, pitao bi ih: ima li što slađe od Jednom reči, vladao se potpuno gospodski, i bilo mu u konacima sve asli pašinski.Gde god čovek baci oko, svuda vidi samo gospodstvo.A tek unutra, ukući, u pretsoblju, šta sve čovek može da vidi!Tu silni legeni, ibrici, sahani,srebrni šavdani, tepsije i sinije po metar i po u prečniku, pa one ćase,mangali, i čega ti svega tu nije, i sve to srebrno ili bakarno pa kalajisano.Svakoga dana imaju dosta posla devojke dok sve to izribaju, pa se sija počorbadži-Zamfirovoj avliji kao da su se sunca spustila i poređala dole poA tek po odajama!Kakav raskoš i kakvo šarenilo!Ćilimi pirotski ićiprovački, angorski tepisi i sanduci sedefski stambolski, puni svile i kadife;po duvarima oružje skupoceno, poklon od paša i bimbaša.Uza zid sa sve četiristrane niski minderluci.U svakoj odaji po jedno skupoceno srebrno kandilo goriuoči nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optočena, atri kandila gore pred okom najvećom ikonom iz Jerusalima što ju je doneo jošnekad otac Zamfirov, kad bio na hadžiluku, kud je poveo i svog desetogodišnjegsina Zamfira, koji se danas stoga zove još i hadži-Zamfir. Ali hadži-Zamfir imao je još jedno bogatstvo — imao je nešto što se ne može lakokupiti ni steći, nešto što sam Bog daruje čoveku, pa zato to svaki čorbadžija iTo je lepa ćerka njegova, njegova mezimica, to je mlada Zona, ZonaSva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kćeri njegove kao ženeostaše lepe, ali je Zona ipak najlepša među njima bila.Imala oči kao kadifa,kosu kao svila, usne kao merdžan, zube kao biser, struk kao fidan, a sva je bilaono pravo „zlato materino”.Ona je ta na koju je svaki mislio kad je zapevao onupesmu Sinoćke te, lele, vido’, Zone”.More, pa ne samo tu pesmu,nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu, u kojoj se samo spominje devojka iljubav, kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek, samo na Zonu hadži-Zamfirovu.A ona je znala za to, pa kao svaka vanredno lepa, a uz to još i bogata, bila jerazmažena, pusta, nemilosrdna, gotovo reći demonska.Ko je nije znao i ko senije za njom okrenuo, kad, ponosito kao paun, promine čaršijom?!Od pukovnika pado narednika, od starog načelnika pa do ćosavog praktikanta, od majstora došegrta, sve je to rado gledalo i uvek našlo tek nešto da se okrene i pogleda naonu stranu.I sam stari penzionovani pretsednik suda, koga su mlađi činovnicimeđu sobom zvali „mačor”, i on bi se svaki put okrenuo za Zonom, a kad bi muprebacili i dirali ga, on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, negoda mu se uvek nešto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta,koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!...Pa bi se opet okrenuo igledao na onu stranu kud bi prošla Zona u onoj njenoj zelenoj atlasnoj bundici ialevim šalvaricama, koje su za dva-tri prsta virile ispod žute satinske suknjicesa cvetićima.A nikad sama nije išla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekihtetaka i strina.Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže ipruža je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i brodi Sva čaršija gleda za njom, i mimoprolazeći i oni što sede po ćepencima i šijufustane i pamuklije, samo je pogledaju, mahnu glavom i grunu se u prsa iuzdahnu, pa šiju dalje.I sam Manasija — „čapkun Mane” nazvan — kujundžija, kolikoje puta — on, čapkun i nesrećnik, da mu je trebalo para tražiti! —koliko je puta, kad ona prođe, od sevdaluka tresnuo po divno izrađenoj tabakeriod čiste srme i slubio je, kad prođe Zona Zamfirova!A zatim bi batalio posao,primakao bi svoju tabakeru, napravio cigaru i puštao guste dimove i dugo i dugozanet u misli gledao bi za njom čaršijom.Blenuo za njom i činilo mu se kao da jeostalo traga od nje, kao da vidi trag njen, — dugu zelenu prugu od bundice i žutuod suknje i alevu od šalvara lepe i ponosite Zone Zamfirove. u njoj je opis Manasije kujundžije, poznatog i pod imenom čapkun-Mane iliManča, koji je, — iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov, — ipaknekako glavni junak ove pripovetke. A ako se Zona ponosila što se svet za njom okretao, mogla se, vala, ponositi, i tejoš kako, kad se za njom osvrne Mane kujundžija!Jer i isti taj Manasija bio jekrasan mladić.Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine.Vrlo je rano otpočeoradnju na svoju ruku.Otvorio je dućan pre nekoliko godina, ali ga je zatvorio,jer je morao u vojsku.Kad je otslužio rok, vratio se, i tada je po drugi putotvorio dućan.Bio je dobar majstor, ali siromah; pa ipak je bilo razlike izmeđuonog prvog i ovog drugog, docnije otvorenog dućana.Onaj prvi je bio manji iprazniji, a ovaj drugi veći i puniji.Onaj prvi nije imao ni vrata, nego samoćepenak, i majstor Mane je preko ćepenka uskakao vanredno vešto.Dugim uskakanjemizveštio se do neverovatne lakoće, tako da je mogao još onako u letu, u skoku,skrstiti noge i odmah se i posaditi prekrštenih nogu kao Turčin, i sve je to,što bi naši stari pisci rekli, svršio u jednom okatrenuću.A pre toga bi sampočistio metlom ispred dućančića, zadirkivajući devojke, koje se s česme sastovnama vraćale, ili bi s onim komšijom preko sokaka razgovarao, a taj razgovorbio je za vodonoše kao ona Skila i Harivda za stare putnike.U dućan niko višenije mogao stati, zato u prvo vreme Mane nije držao ni šegrta, negoje sam samcit u njemu radio; pazario je i pazio da ko što za vreme pazara nepridigne iz dućana.U njemu je pet dana radio, a šestog, u subotnji, pazarni dan,pazario s okolnim seljacima i ćurkastim seljankama i seljančicama, koje sezagledaju u Mana, — a bio je vrlo lep — pa i ne umeju odmah da kažu zašto sudošle i šta hoće!... Kad je ovo po drugi put, posle vojske, otvorio dućan, i mušterija je prema dućanumnogobrojnija bila nego pre.I on sad nije imao nužde da uskače na ćepenak, negoje ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mlađe,kaže kako se danas ne može na mlađe osloniti, pa tek onda ulazi.Mane je sadauzeo i jednog šegrta, koji već pola godine dana — od poslednje slave Mačine —kako ide bez kape, čupav i gologlav, jer još nikako ne može da se seti gde jeizgubio kapu.A u mogućnosti je da drži i kalfu.Dućan mu pun, a porudžbina svakiNekada u onom malom dućančetu svom izrađivao je samo prosto prstenje,belenzuke, zvonca i medenice, i opravljao bataljene muštikle i olupane tabakere; asada, u ovom drugom, izrađuje i bolje i skuplje stvari, kao: minđuše, zarfove,pafte, ukosnice, lančeve za sahate i muštikle i tabakere od srebra i srme; ima istarih grčkih, rimskih i srpskih novaca — bavi se numizmatikom, i stoga čak držii arheološki list „Starinar”. Pa kao što je bio dobar majstor, tako je bio i lep momak.Crnomanjast, lepa velikaoka, sastavljenih tankih obrva i tankih brčića.Već i po samoj svojoj prirodi ipo zanatu svom kujundžiskom bio je otresit i pažljiv na odelo, a to je još više ipritvrdio služeći u vojsci, i to, kao varoški sin, u kavaleriji.Nosio se lepo i radnim danom, a utoliko lepše nedeljom i praznikom.Kad obuče onenjegove uske čakšire maslinove boje, a na grudi tanku žutu svilenu pamukliju,preko nje jelek i gunjče, opet maslinove boje, — a sve u silnom gajtanu — pa sepritegne trabolos-pojasom, za kojim mu je sahat o širokom srebrnom lancu, kojije Mane sam izradio, a na glavu kad nakrivi fes, šajkaču ili astragansku šubaru,— kako već kad vreme zahteva — nije bilo ženskog čeljadeta, ni mlađeg nistarijeg, a da za njim ne pogleda!Mlađe zagledaju, krišom ispod oka, pa tek samousitne kad prođu ispred njega.A čine se kao da ga i ne gledaju, nego gledajupravo preda se i idu sitno, pravo i pažljivo, kao da prelaze preko kakvog brvna,preko potoka.A one starije i poznatije, one matrone što nose lagirane papuče isvilene čarape sa crvenim petama, one što kažu da ga vole kao svoje dete, one gane samo slobodnije gledaju, nego se i zaustave i razgovaraju s njim; a kad sepraštaju, ne može čovek da sačeka kraja.Po nekoliko se puta rukuju i viču: „Aj’sa zdravje!”, ali ne puštaju odmah ruku: drže ga duže za ruku i sve nađuponekoga da pozdrave, „Pa pozdravi se na majku ti Jezdu!” pa ga poljube u čeloili u obraz.I Mane poljubi u ruku, i taman da pođe, a njega opet zadrže, opet serukuju i vele: „Pa pozdravi se na strinku Kevu!” pa opet rukovanje i ljubljenje; ion opet ljubi ih u ruku i izvlači svoju ruku, a one opet: „Pa pozdravi se, ete, ina tetku Doku!” pa ga opet ljube u obraz, tako da mora formalno da se otme i daTako žene; naprotiv mnogi stariji ljudi nisu ga baš najradije gledali.duhnu na nos: „Hm!Ja-ga, što je džimpir!Anasana!” reknu, kad Manča prođe krajnjih, pa se od silna čapkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. — „Eh,crna Jevdo, što rodi sina čapkuna!...” Mlađe ga, istina, nisu mogle i smele ljubiti, ali su ga utoliko čežnjivije krišomgledale, naročito nedeljom, kad igra oro na ćošku Šefteli-sokaka.sviju momaka on je najlepši bio, a u kolu najbolji igrač, a prema sviračimaUvek je stoparac davao, kad je vodio on kolo.Kad je u kolodolazio, onda bi oblačio jedne kicoške plitke cipele s visokim štiklama, a usvakoj štikli bio je, još kad se cipela gradila, vešto namešten po jedanPa kad Mane zaigra i zaplete i zalupa nogama, zveče oni pusti praporcii silno diraju u srce sve igračice.Mane je najčešće vodio kolo.Samo pozove pojednu devojku, da s njom povede kolo.A ona se stidi, hoće od stida da progutaonu maramu koju je metnula na usta, i sva srećna pruža ruku Manu, pa igra s njim!Ne igra, nego leti kad Mane povede „Osamputku” ili „Potresuljku!” I samo onipraporci u Mančinim štiklama što kazuju da igrači dodiruju zemlju i da se ipak nazemlji nalaze!... A kao što je bio dobar igrač, tako je bio dobar i pevač, lovac, jahač i veseljak iza društvo čovek.Kad god bi svršio kakav posao i zaradio dobro, tada ne bižalio ni vremena ni para da se proveseli i prodžumbusi malo s društvom.A to jebilo onda, kad bi, na zadovoljstvo i svoje i mušterije, svršio kakvu malokrupniju porudžbinu, a takvih je, kako koji mesec, sve češće i sve krupnijihPročuo se majstor Mane i sa krupnijih radova!Nekada se ponosio samomuštiklom koju je izvezao Ibiš-agi, ili tabakerom u gazda-Gana, ili srebrnimprstenom koji je napravio Videnu, kmetu velikovrtopskom.Slavan prsten, masivanprsten beše to, dugo se poznavao na ćati Trajku!Kad ga je, prilikom nekihpartiskih razmirica i nesporazuma, zvrcnuo kmet Viden, nosio je ćata tri nedeljeod istog prstena čvorugu na čelu, pa izgledao s njom na čelu kaoinorog. — A kakvo je samo srebrno kandilo izradio za Svetog Panteleja; pasrebrnu ručicu za ikonu Bogorodičinu u Divjanskom manastiru!I glas o veštomemajstoru Manu kujundžiji otišao je daleko po svetu, tako da je čak i za SvetuBogorodicu Ržansku izradio težak krst od srme. ...Posle svake takve nazadovoljstvo izvršene narudžbine, osećao je majstor Mane potrebu da se maloTada bi uzeo tamburu i otišao u lojze, ili pušku, pa otišao malo uIli bi uzjahao konja, pa otišao čak do Vranja, do Koštane, pa bi uveče zaseou kakvu malu kafanicu sa dobrim vinom, i u društvu se burno proveselio.Pio bi,a čočeci bi mu pevali i igrali i vili se pred njim do zore, a on ih, raspoloženpesmom, svirkom i igrom njihovom, bacao na krilo tako silno, da bi im papučepoletele čak u štukator, i lepio bi im stoparce i dinare i uveravao ih da prime:jer je ta para, kaže, „alal-para!” Zbog svega toga on je bio rado gledan odmlađeg sveta, ali mnogim roditeljima nije se dopadao pored sveg njegovog lepogzanata i zlatnih ruku njegovih: nije im se dopadao što je lovac, binjedžija iveseljak — i tako je majstor Mane od njih i dobio onaj nadimak: čapkun-Mane... Ona je pomalo i nastavak Glave Druge.U njoj je dalje ispričan jedan moralniudar, koji je zadesio Mana — zajedno s posledicama njegovim.U svoj Glavi je,dalje, i rešenje familijarnog veća, koje je bilo sastavljeno iz dve strine ičetiri tetke Mančine. Kao što je Mane bio mali majstor, tako mu ni kuća nije bila velika. — Kuća mu jebila u Jeni-mahali.Mala, ali lepa bela kućica s povećom baštom, sa doksatomobraslim u ladoležu, hmelju i vinovoj lozi.Pred kućom puno šimšira, a međušimširovim drvećem jedan veliki stari šimšir, koji čak i hlada daje.Niko nepamti da je ikad manji i tanji bio; i sam ded Mančin pričao je da se još detetomigrao pod njim, i to pod tolikim istim! — Avlija je sva bila u cveću.Kao i svina Istoku, i Mane i majka mu Jevdokija voleli su i negovali cveće.U kući jebilo i golubova i gugutki u korpama, povešanim ispod krova.Pa kad cvećezamiriše, a gugutke zaguču — orijentalac se svaki tada rado odaje tihimBeše to kućica puna svega i svačega, a najviše topline (one toplinekoju ćete uzaman tražiti kod nas); kao i sve kuće U tim krajevima, beše onapravo toplo, skrovito i mirno gnezdance!Kuća nije imala prozora s ulice.Izgledala je kao bula s jašmakom i feredžom.S ulice je bio samo beo prost ijednostavan zid, tako da ukućani nisu imali nikakve veze s ulicom.Prozori sulica im nisu odvraćali pažnju porodice na svet što prolazi.I kadčovek uđe u takvu kućicu, on se oseti nekako više sam, svoj; daleko od grada ivreve i tišme gradske, i on uživa u onoj prijatnoj tišini kućevnoj. — Osemkućice, Mane je imao i nešto zemlje: nekoliko njiva, i jedan veći vinograd radigrožđa i vina, i drugi, mnogo manji, radi teferiča, jer je bio na vanredno lepommestu, imao hladnu studenu vodu, u blizini pevali slavuji, a tuda čestoprolazile na rad bosonoge devojčice s motikom na ramenu, te je to Mana utolikočešće vuklo u polje i zelenilo, i pravilo mu — kraj onih prirodnih lepota —teferič još prijatnijim. A Mane je voleo da teferiči.Prostre ćilimče, koje bi doneo za njim Pote šegrtzajedno sa šišencetom mastike, zbaci plitke kondurice s nogu, sedne i uzmetamburu, pa zapeva onu svoju najmiliju pesmu: Kad god bi Mane zapevao i ispevao tu pesmu, uvek bi — iako je bio žustar i vredanmajstor — uvek bi tada zažalio na sudbinu svoju i na uređenje u svetu: što je to Bog ostavio da čovek baš mora raditi i u znoju lica svogazarađivati hleb, kad, eto, od leventovanja lepšeg i lakšeg zanata nema!... U leto zorom, još za rose, odlazio bi tamo, popio kafu, koju bi sam tamo na suhomgranju pekao, naslušao bi se pesme ptičica i nadisao svežeg i mirisavog jutarnjegvazduha, umio bi se jutarnjom rosom, pa bi se odatle, okrepljen i veseo, vraćao iotvarao dućan, i bio vrlo razgovoran i predusretljiv s mušterijama, koje suvećinom bile mlade i devojke seljanke, tako pohlepne na minđuše, prstenje i Ručao bi kako kad, nekad kod kuće a nekad — i to češće — bi mu se, naročito kadima kakav veći posao, jelo u dućan donosilo; a kad je što bolje zgotovljeno, išaobi Mane kući i ručao s majkom. — Jevda, majka Manina, bila je još lepa i držećažena, još ispod četrdeset godina.Ostala je rano udovica.Imala je muža kojegaje volela i obožavala, jer je i telom i dušom bio lepota od čoveka.A i samepitet, upravo epiteti, svedoče to.U čaršiji je imao nekoliko epiteta:čelebi-Đorđija, dilber-Đorđija, ašik-Đorđija.Jahao je dobra hata, nosio lepo odelo; nije se bojao Turaka, i važio je kaosrećan i drzak krijumčar; prenosio je so, barut, knjige i druge poverljive stvariiz Srbije.Izvan kuće je bio ponosit, a u kući nežan.Oplakala ga je i iskrenoožalila Jezda i žali za njim evo već petnaest godina.Javljale su joj se prilike,dobre prilike, ali se ona ne htede udavati, jer nijedan od tih što je prošahunije bio ni prineti njenom čelebi-Đorđiji.A već i sami im nadimci kazivahu to —behu to sve neka imena budi Bog s nama: neki Tane „Domaćica”, nekiVane „Jagurida”, neki Gane „Majkina dušica” — i sve tako neka imena! — Dobriljudi, lepe prilike, ali pri svem tom, ipak bedni izgledaju prema pokojnomĐorđiji, ocu Maninom.I tako Jevda ostade udovica i posveti se sva negovanju ivaspitanju sina svoga, koji je bio sušta slika i prilika svoga oca.Ona jelebdela nad njim; svaka najmanja potreba bila je odmah ispunjena.Ona je čistoumela sinu i misli njegove pogoditi; čim bi samo pomislio i u sebi zaželeo nešto,majka bi mu pogodila šta želi i misli, i ispunila mu već! I kod tako lepog života i slaganja, kako je moralo biti Jevdi, majci Maninoj, kadje čula da joj napadaju sina u jednim novinama, i kad zbog toga Mane postadeprgav, pa svaki čas dolažaše u sukob s majkom, koju je dotle uvek najnežnije — Jevdokijo, crna druške Jevdo, tvojega ti Manču, ete, turiše u novine!... — timrečima je pozdravi jedno jutro komšika njena Taska. — Tugo-o-o! — viknu Jevda preplašeno. — A za što ga turiše?Neje činovnik, ta dase karaju?! — A koj znaje!Ama ništo, strinke, naprajiše odi momče!...I čočeci ičengije turiše na kup sas njega u novine.Sram da me izede; em što samsal komšika, pa iska sram i rezilak da me izede!Četi si svet, pa se smeje! I doista beše izišla jedna poduža beleška o majstoru Manasiji (reč:majstor beše pod navodnicama), gde se napada na njega: da nijenikakav majstor i da ne treba svete crkve da poručuju kod njega crkvene utvari isosude, — jer on zaradu tu upropašćuje s muhamedancima, našimnajvećim neprijateljima, neprijateljima sviju naših svetinja!Beleška je bilapoduža, pakosna i zajedljiva.A potekla je od jednog kujundžije došljaka, komeposao nije išao najbolje; ili, upravo, išao je posao, ali on nije bio zadovoljanPriznavao je da mu je Mane opasan konkurent, kad se uzme u vid njegovkućevni trošak i kafanski džeparac.Zato je našao nekog advokata budžakliju izamolio ga da se zauzme, reče, za pravednu stvar i da mu napiše za novine. — Oni nama prosto ne daju da živimo! — tužio se taj gospodin advokatu. — Oni žive— budite Bog s nama!Ništa ne kupuju na pijaci!...Kad si ih video u parku, dase šetaju ko drugi ljudi Jevropejci, da izvedu žene, ili sestre, ili recimo,Ili uveče na koncerte da dođu?!...Jok, brate.„Mi će si u lojzeiskočimo!” Pa ponesu i šta će da pojedu i šta će da popiju — niko pare njihove neA ja sam svetski čovek: ja hoću dobro da pojedem, pa, brate, i da popijemKod mene malo koji dan da nema supe, a oni praziluk i na prvi danS takvim svetom ne može da se izdrži konkurencija.Pa ja onda treba dakradem srmu i srebro, pa da mogu konkurisati s njima...A meni otpadali nokti naGorici; to jest, nije baš meni — ali isto ko da je i meni!...Pa, molim te,ujduriši ti to; a ja znam šta je pravo... — Ne brigaj ti! — rekao mu advokat pružajući kelneru čašu i pitajući ga koja je.— Ti pamti...Je l’ sedma?Kad ti kažeš, verujem.Ja ću da pijem, a tipamti, pa naplati!Naplati, brate! — A zatim se okrene klijentu, pa nastavi: —Ne brigaj ti, — reče skidajući šešir, jer mu se glava čisto pušilaod piva. — Znaš li, bre, kako ću da ga potkupim?!More, ni pas s maslom neće gamoći pojesti!... I održa reč!Napisa tako, da je sve brujalo po gradu.Čitali su i prijatelji ineprijatelji Manini; oni ga žalili i zamerali mu i zataškavali „bruku”, ovilikovali i širili dalje taj glas.Mane je bio kao lud nekoliko dana.Nije se onnavikao na takve stvari, nije bio činovnik, pa da je oguglao i da može tako lakoprogutati i svariti tu stvar kao drugi, civilizovan svet!Bio je besan.Turio jekamu za pojas i gotov bio na svašta, ali nikako nije mogao da dozna ko je tonapisao, pored sveg traganja i raspitivanja, a po potpisu se nije znao ni mogaoupravljati, jer je na svršetku ovog pakosnog napisa kao potpis stajalo samo:„Jedan veran sin naše svete pravoslavne crkve”. — I morao je najzad i Manepribeći peru i pisanju, tom novom oružju, kako kažu, i napisati jednu ispravku.Ispravku mu je napisao baš onaj isti advokat budžaklija, koji je i neprijateljunjegovom napisao napad na njega!... U kući Mana kujundžije nesreća.Ona lepa idilska tišina pretvori se u paklenuJevda kao ubijena, a Mane zlovoljan.Jevda nikud ne izlazi, a Mane opetslabije prekodan dolazi kući; a i kad dođe, bolje da ne dođe, jer je prgav iSvačemu mahniše, ništa mu se ne dopada kao pre: ni jelo mu nijezgotovljeno kao što treba, ni postelja mu nije nameštena po volji, ni košulja munije oprana i upeglana kao što bi on hteo.Svaki čas sukob s majkom, prema kojojje dotle uvek poslušan i osobito pažljiv bio.A Jevda ćuti, trpi, i plače krišom.I to je tako trajalo nekoliko dana, teških i crnih dana, a zatim, malo pomalo,pa se smirilo i utišalo.Tek onda poče majka poizdaljenagoveštavati Manu da bi već trebalo da joj nađe „odmenu”, jer ona je, veli, već — Dođe si drugi zeman; zastupi drugi red i adet, — govorila bi mu Jevda. — Tražisi, dete, priliku sproti teb’; a naše starovremsko — beše veće!...Što da teturaju u novine?!Što da si gubiš mlados’ i lepotiju po mejane i kafane sas onerospije, nikakve vere!...Ta da te turaju u novine i da te čete po mahale i poZašto, Mane, dete moje?U zem da propadnem, odi sram i rezilak!ti ja!Uzmi si, dovedi si dom nevestu!Pogle kol’ki čovek stade!Tatko tiĐorđija beše u Kotine godine kad me dovede u kuću si!E zašto da ti propada Tako je Jevda govorila sinu.Malo koji dan da mu nije čitala i govorila.I Manejoj reče da je to i njegova davnašnja želja.Obeća joj da će uraditi onako kako ona I tako je taj ispad u novinama imao za posledicu da se učinio taj preokret uživotu Makinom.Uostalom, i bez toga ne bi se dugo čekalo na to, jer tamo, naIstoku, ranije se i sazreva a ranije i stari.Čim devojče počne da grize donjuusnu i terzija joj počne da meri i šije fustane — ona je za udaju; a dečak, čimpočne da krivi noge i nakrivljuje fes na jedno oko i da gleda vrhove od cipela —on je već za ženidbu!...Čim otvori dućan, odmah oseća da mu treba i domaćica.i svi mu povlađuju, svi ga hvale da je dobra prilika i vele: „More, pa ima sičovek i dućan!” iako je tom čoveku tek osamnaest godina, a dućan mu malo veći odvećeg putničkog sanduka. — Takav je tamo običaj.Jer čim neko ima samo malo većebrkove, već ga zovu i same udavače „čiča”, a ako još pusti i bradu,njega svi zovu „pope” ili „dedo”, pa ma koliko se on na to ljutio.A kad prolazi mahalom, sav ženski svet, i žene i babe, odajumu čest: ustaju s pragova avliskih vrata i ostaju tako stojeći — s malo pognutomglavom i rukama pod pasom — sve dok on ne prođe!...Zato, hteo ne hteo, mora dase ženi, jer ga sve goni — i komšiluk i čaršija i kuća i rodbina.Rodbina teksamo povede reč pred njim o njemu: „More, ’oće, ete, da ga ženimo!” A on oboriglavu, gleda ustranu, stidi se, ali ne poriče, niti se brani.Uopšte, kod tesrednje klase sa ženidbom ide mnogo brže i lakše nego kod onih viših, bogatijih iAli zato i nema tu onih silnih matorih momaka, koji se tuže na vlažnovreme i na rđavu kujnu, niti onih silnih zlovoljnih matorih devojaka, što mirišuna kamfor i nose pamuk u ušima.Ne, ovde nikad dotle ne sme, i ne može, da Tek spopadnu čoveka koji nije ni u snu snio i ni nakraj pameti mu bilo da seženi, i navale na njega sa sviju strana da se ženi!Kao nestašna deca kad metnukonjsku muvu magarcu u uvo, pa ga time silno uznemire, te se, jadnik, uzaman bacanogama, stresa tovar i samar, ali mu sve to ništa ne pomaže, — tako i ovome samopuste u uši misao o ženidbi i ženici — i vi sutra lepo ne možete više da poznateonog jučerašnjeg sređenog, mirnog i zadovoljnog čoveka!Tek mu kažu: „More onaj„čovek” mnogo se nešto raspituje za tebe!” — „Koji čovek?” — „Pa,onaj, de... u suknji; iz jučerašnjeg društva!” A on se seća, smeši se i kaže da gase to baš ništa ne tiče, a obično završi: „Pa šta kaže, Boga ti?” — „Kaže da jojse dopadaš” — „Slave ti?” — „Zdravlja mi!” - „Pa šta kaže još?” — „Kaže da jojizgledaš gord, i veli: Šta čekaš?Valjda se još nije ta srećna, ta tvoja buduća,Ili, veli, valjda tražiš mnogo para!” — „Zdravlja ti?To baškaže?” — „Ama, molim te, ni reči!” veli onaj tajanstveno.„Molila me da ti ništao tome ne kažem!!” — „Ih, bolan brate!” veli onaj i sada samo misli o tome i nio čemu drugom.Nalazi da mu je život pust, da nema nege dovoljno.Pomišlja čak ina starost i bolest, koja može naići: pa ko će ga tako svesrdno moći dvoriti,ako ne žena, ta verna drugarica i saputnica čovekova?I on oseća da ne može višeovako ostati!Ukratko, čudi se kako to i može i jednog dana biti bez „domaćice”!Nalazi da je to najlepša ženska i da prosto ne može bez nje; ona je samo za njegastvorena a on za nju!I jedan doticaj kolenima ispod stola, i jedno„ti”, koje mu ona prvi put izrekne, privuku ga i pritegnu silno njoj,kao najjači konopci i lanci („ružični” naravno)!I ne prođe mnogo, a svet gavidi lepo izbrijana, s podbrijanim vratom, omirisana berberskom sapunjavicom, gdedostojanstveno, okružen nekim tetkama i strinama, gega u proševinu, a uši mu secrvene od teška stida. Nešto tako moglo se očekivati i u ovoj prilici kod Mana kujundžije.O toj stvarije već nekoliko dana mislila najozbiljnije Manina majka Jevdokija, pa jenaposletku i sazvala jedno veće - familijarno veće od rodbine, veće postarijih I one se odazvaše i dođoše.Dođe i tetka Dika i tetka Kara, i strinka Paraškeva,i druga strinka, Nikoleta, i tetka Ruška, koju su svi smatrali za rod, a nikonije znao da kaže kakav im je rod.Manina majka im kaže zašto ih je zvala.Ispriča im šta ju je nagnalo da ubrza stvar; ispriča im o novinama i o onomreziluku, i kaže im da ozbiljno hoće svoga Mana da ženi.Pita ih šta one misle.Svaka je govorila i svaka se redovno bestraga daleko udaljila odsame stvari i otišla na deseto; svaka je bila opomenuta da se ne udaljuje, negoneka se drži same stvari, i svaka se našla uvređena i dizala se da ide, pa svakaopet ostajala.Ali sve skupa ipak složne behu u tome da Manča treba već da seženi, i da one sve složno treba da legnu na posao, pa da mu traže priliku.kada banu, i nezvana, i dođe još jedna, četvrta tetka, neka tetka Doka, s rukamapreko trbuha, i zapita ih šta su se skupile, reče joj važnim i ozbiljnim glasomstrinka Paraškeva: — Zbrasmo se, strinka Doke, ’oćemo, ete, da ženimo onoj naše magare!... U njoj je ispričano jedno familijarno veće, na kome je utvrđen spisakkandidatkinja, to jest devojaka za udaju, ili još bolje, devojaka, od kojihjednu treba sebi za saputnicu u životu da izabere majstor-Mane Nekoliko dana docnije, a kod Jevde se opet skupljaju na novo familijarno veće.Svaki čas tek zaklaparaju nalune ili papuče preko kaldrmisane avlije, i jedna pojedna strina ili tetka dolazi, s rukama pod pazuvima.Skupljaju se, i tu su većna okupu sve tetke i strinke, tu: Dika, Kara, Ruška, Paraškeva, i Nikoleta, iSve su one došle na poziv Jevdin, samo najmlađa, tetka Doka, došla je, kaoi uvek, nezvana.Bila je to još lepa i jedra žena, malo čudnih manira.Često sezaboravi, pa zviždi sokakom.Nju su obično uvek izbegavali — niti su je pozivalik sebi u kuću, niti su je vodili, kad su kuda išli.A ako su je baš kadgod ipoveli, to je uvek bilo posle dužeg svađanja i pogađanja oko postavljenih uslova,na koje je uslove Doka teško pristajala.Jer Doka je bila vrlo nezgodna: uvek biponešto lupila, iako je niko pitao nije, i često bi time društvo u neprilikuA imala je običaj da ono što kaže uporno brani, pa i da se potuče, jerje bila poznata kao ubojica.Zato su je izbegavali, a kad je se nisu mogliotresti, nego su je morali povesti, vodili su je samo pod timuslovom da ništa, ni reči, ne sme progovoriti.Redovno se tada morala zakleti usvoje oči i u život svoga muža Sotiraća — koga se ona, uzgred budi rečeno, vrlomalo bojala — da neće ni usta otvoriti!No uostalom, sve to izbegavanje nju jemalo bunilo, a onima je malo pomoglo.Jer Doka je uvek umela nekako lako i veštoda namiriše gde je dobro društvo, bilo po kakvom mirisu od pržene kafe, ili pozvuku od cvrčanja na tavici, bilo naposletku po papučama i nalunama, poređanimispred nekih vrata, — što je za nju uvek bio najbolji i najnesumnjiviji znak idokaz da tu ima društva, i da će biti kafe i jeglena. Četiri tetke i dve strine Manine posedale po minderlucima unaokolo i sve srčukafu, a poneke i zadimanile kao muško.Tetka Doka pije i kafu i mastiku i uz topuši kao Turčin. Srču kafu i razgovaraju o udavačama, za koje su našle da bi mogle biti prilika zanjihovog Manču. Poče strinka Paraškeva: — U Madine, ete, tam’ sproti Zelenu češmu, kakvo devojče iskoči — pusta neOnakvu lepotinju veće u moj vek — a ja sam si žena ubavačko stara —jošte ne vido’...Fruzina gu, ete, ime... — Mori, zar ona si je jedna?! — prihvati tetka Ruška. — U Jordana Kaltagdžije domšto si procafte devojčence, ete, ono Timče...Kako zambak t’nka!Da ostade jošteturcko, ćaše, dve mi oči, zaradi njuma zulum da se napraji na veru ni!...E, štomu, Jevdo, ne zboriš, ete, za njuma? — E, što da činim?! — veli Manina majka. — Zašto da mu zborim?Što da ga karam?Karanje nema!U vojsku teraju sas zor, a u ženidbu — jok! — Eli je, zar, u Beograd begenisuvaja kakvu maznu Beograđanku, ta mu sag ove našenesu prilika?! — umeša se tetka Doka, ali ne dobi odgovora ni odjedne iz veća. Spomenuše još nekoliko njih.Spomenuše Diku Grnčarsku, Lenče Kubedžisko, DoneČešmendžisko i Zone Stavrino i Jone Mamino.Sve su to i lepe i poštene devojke iradene devojke.Cele nedelje rade u kući, u nedelju u svilenim fustanima u kolo, au ponedeljak zavrgnu motiku preko ramena, pa pevajući „Zelen zekir, drago moje”,idu u polje, u njivu ili u vinograd...Sve su to bile lepe prilike za Manču.Priznaje to Jevda, i kaže da će govoriti Manči, sinu svom. — Da zboriš, Jevdo, — reče joj tetka Doka. — Da mu zboriš, em poviše da mu zborišza tija devojčiki!Što da si sedi neženat, ta da si gubi vek i godine?!li je, kaluger li je ta da si samotuje?!I ja mu zborešem, ama me ič nesluša!... „’Ajde, vika mi on, ćuti si, Doke!Tebe ti lasno, reče; ti si mislišda se sag lasno može da oženi, da mi je men’, reče, lasno nevestu da nađem, kakoteb’ što je lasno šišence rakijke da si pijneš!...Bećarl’k džibi sultanl’kolmaz”, reče, i tolko!Ne ’tede više, kuče, ni da si zbori s mene, a i ja ga —kad vido’ što je brljiv — batali!...A što pa ima devojčiki, što su pristasali zaudavanje, — paša, pa da gim ne maniše!Em kol’ko gi milo da se udadnu, i tol’kogi jošte dvaput pomilo za našega Manču, otkad se, ete, vrnu iz vojsku izO, Bož’ke, kol’ku mi čes’ čine i davaju devojčiki, a sve zaraditvojega Manču!Ubavo si vidim, demek, zašto je toj!Preko čaršiju trče, ta da meu ruke celuju, „živo-zdravo” mi reknu... sal što se sramuju da za Manču, ete,A iz oči gi, ete, toj četim!...A ja si veće ubavo znajem zaradi kogami taj čes’ čine.Neknja si beja’ u amam, a tuj si u amam beoše i one, ete, taDika Grnčarska, Gena Krivokapska i Lenče ono Kubedžisko.Beše tu iono Zone Zamfirova; ama ono si, kako čorbadžisko, beše sa svoji; ne banjaše se nipa zboreše sas oveja.A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju!„Strinke, strinke, mori!Eve ti moj sapun!” vika jedna.„Uzmi si, strinke Doke,moj sapun, kirid-sapun je!” vika pa druga.Da se polome služejeći me!...A ja si sedim, pa, kako pašina majka, primam si čes’ i od jednu i od drugu, amasi mislim u moj pamet: „A, ripčiki!Da se istepate vi za toj, vikam; ja, ako samsi žena prosta, ubavo si znajem dek neje zaradi men’ toj”.Pa si zborim u pamet:„Bož’ke, koja će mi sag bidne snajka u ovej poklade!?...” A lepe, pa ubave štosu — lelee, Jevdo, oči da si ne skineš sas nji’!Ja gi sal gledam, pa si seirim!A tuj pri men’ si sedi’ an’ma na Imer-agu, pa, reče: „Vide li, Doke, što je,reče, ubavo ovoj Zone Adžisko; pa bela kako zambak, a oči gu kako badem, a grlokako fildiš, a usta gu, reče, kako merdžan-ateš!...Eh, reče, pusta, reče, verašto ni smiće i na nas i na vas, a keif mi, reče, da gu uzmem, ete, za mojegaHalila!...” I istin’ zboreše žena!A ja gu teke tagaj toprv pogleda malko boljePa kad gu vido’ onu, njojnu t’nku snagu, pa one njojne puste kose, pa onebele cvrste grudi, kako dva fildžana, pa ono njojno devojačko sramuvanje!!tugoo!! — viknu Doka, pa se zavali onako bećarski i raspali cigaru, srknu izfildžana, pa nastavi: — A men’ mi dođe ništo žal’, pa si zborim u pamet: „Eh,crna Doke, pusti tvoj k’smet!...Što nesam bećar, ta da gu eli uznem eli otmemod tatka gu”, — tol’ko što je lepotinja!... — ’Ajde ćuti si, nesrećo! — obrecnu se Jevda na nju. — Neje te ni sram?!...zboriš to?!... — Ete što?!... — čudi se i brani Doka.Što si lošo zborim?...Ako si prajim kef,belkim sas ustasi prajim: ništo, ete, lošo ne napraji!... — reče i ispi opet jednučašicu mastike, pa dodade: — Ako iskaš, Jevdo, ete, sve da ti ti zberem jedandan na kup u amam, ta da gledaš i seiriš i biraš, ete, za tvojega Manču, pa dati, kako i men’, dođe žal i krivo što nesi ti Manča! — Ih, — graknuše neke, — što je brljivo!Neje te ni sram!Pi, kakvo zborenje!si dom!Nesrećo bećarska!...Dom da si ideš! — povikaše i skočiše sve na nju. —Koj te je zvaja?!... ’Aj’ si dom!... — Koj da si ide dom?!Ja li?! — planu Doka i skide jednu papuču i steže je. —Ruška nek’ si iskoči!Kakva mu je ona tetka!?...A kad bude ništo zort, ja ću setepam i karam zaradi našega Manču, a vi jok!!... — Ja-gu, što si zbori! — kara je Paraškeva, a spustila malo glas od straha. —Esnafska žena, pa kakva si je!...Kad ćeš si, mori, Doke, crna Doke, ete, pametda spečališ?!Toj li je zborenje?!Neje te ni sram odi ovoj čupe? — reče i pokazana izmećarku Denu, kojoj odmah zatim dade očima znak da pokupi fildžane i rakiskečašice i šišence s mastikom, kojom se — češće od sviju — posluživala tetka Doka,dok je pričala slike iz hamama, pa da sve to iznese napolje.A to je sasvimumesno bilo, jer, ako i dalje ostane to tu pri ruci tetka Doki, ko zna šta svemože lupiti i ispričati (pa i potući se s nekom!) tetka Doka, kojoj su fes išamija došli već malo više nakrivo, i tako izdavali njeno raspoloženje. A zatim se podigoše sve s minderluka, Dena im već okrenula nalune i papuče kaavliji, i ove ponovo, onako stojeći, još jedared izređaše imena devojaka kojetreba Jevda da spomene i da ih pohvali pred sinom Mančom. — Ama s men’ u amam da iskočiš, — salete je Doka, — da seiriš i da vidiš jednuubavinju i lepotiju odi devojčiki!...Mori, u pašine saraje, pa bi iskočile itam’ pomeđu tri teste Đurđijanke i Stambolijke potakve; iskočile bi i tam’najlepe i najubave!... Lasno za toj, mori, Doke!Će iskočimo jedanput! — veli Jevda, samo da jeskine s vrata. — A sag, idi si pa legni; prespij si malko, Doke... — Ete, toj Zone Čorbadžisko da vidiš sal!... — veli joj Doka izlazeći. — Ja ću sirazberem kad će Adžiski u amam, pa da si odemo ja i ti; a ja ću platim amam i zamen’ i za teb’ — sal onoj Zone Adžisko da vidiš i ti da seiriš, pa... ako štonesi muško... Ona je upravo kao neka epizoda.Kao epizoda uzeta, ona je, istina, malopoduža, ali, uzeta kao roman, ona je ipak kratka; jer ona i nije upravoništa drugo nego jedan kratak senzacioni — ali za roditelje vrlo poučitelan —roman, u kome su junaci, mladi Mitanče Petrakijev i neka Švabica Hermina.Sve ovo moralo se ispričati, da vide čitaoci pred kakvim je ambisom vrlolako mogao biti i naš junak Mane kujundžija. Po rešenju familijarnog veća, Jevda uze preda se jednoga dana sina Manču.I poštoje ženidba u načelu bila već svršena stvar, razgovaraše sad o njoj onako uJevda mu spomenu i izređa imena sviju devojaka.Spomenu muFruzinu Madinu, kako je vredna, krotka i lepa, i dodade da nije ni čudo, kad jojje tatko Grk iz Filibe; zatim mu spomenu Timku Jordana Kaltagdžije, pohvali jekako je zdrava — „kako mečka”, reče Jevda — kako lepo tka i vodi sav domazluk;Diku Grnčarsku nagovesti mu i reče za nju vrlo mnogo lepih stvari: kako jezdrava, vita stasa, „kako se, kad ide čaršijom, sramuje, kako i prilega nadevojče”, kako je poslušna i kako ima lepo grlo, kad zapeva „Zapevalobulbul-pile, misli zora je!” Lenče Kubedžisko, Zone Stavrino, Jone Mamino i GenuKrivokapsku sve ih spomenu, o svakoj reče što se dobroga moglo reći, i zapita gašta on misli. Mane je ćutao.A kad mati navali na nj, on joj reče da nije to baš tako hitno. — More, Mančo, sine, dokle će si momak?! — veli mu mati. — Snaju da mi dovedeš udom, da mi hizmet čini, ta da se i ja malko odmorim...Lasno li jemen’, da ja, u ovej moje godine, mesim ’leb i got’vim ručak i za teb’ i za momcii čiraci tvoji?!... (Čitaocima je poznato da u Mančinom dućanu nije bilo, semKote i Pote, nikakvih drugih momaka i čiraka, ali to je sujeta majstorske majkešto je tako rekla!) — Pa će se ženim, nane, ti ič brigu da ne bereš! — umiruje je Mane. — Za men’lasno; teke za teb’ iskam da ti bidne ubavo!Zašto da uzmem niku, a ona da tičes’ ne odava, — biva li, a?... — More, će mi odavaju čes’, za toj brigu da nemaš.Ja već i sag jošte vidim štome počituju...Ete, izberi si jednu odi tija što gi ti kaza otoičke...iskaš, a men’ će bidne pravo...Sve su si ubave... — Eh, — odmahnu Mane rukom. — Ta što ako su ubave!One li su sal ubave? — Mori, Mančo, pobrgo raboti!Zašto će ti pograbe čorbadžiski sinovi, kakočaršilije, ete, vruće mekike sabajle, — pa što će tag da činiš?!... — Ama, de, javaš, nane! — smeje se Mane. — „Što će da činim?”...Pa ću si uzmemŠto mi ti pa sag tol’ko zboriš, kako da do godinu neće pa da iskoče novidevojčiki, i jošte može poubavi i pokrotki devojčiki da bidnu odi ovija — Ama, ja veće vido’ moj k’smet i sreću sas teb’!... veli mu mati ljutito. — Mane,Mane, majka ti ne plakala!Što misliš?Ja sam si prosta žena, pa se ič nerazbiram i ne znajem ovoj sagašnje...Stra’ me, što ćeš sas men’ da naprajišrezilak, kako onaj tvoj Mitko čorbadži-Petraćov što napraji sas majku i tatka — Što će načinim?! ’Ajde i ti, pa, nane, kako si toj pa zboriš!? — rečeprekidajući razgovor.A zatim metnu šubaru na glavu i ode ljutito. — Neje bez ništo! — reče Jevda posle dužeg razmišljanja. — Tugoo, ako jebegenisuvaja niku belosvetsku, — u Nišavu ću, ete, da ripim!... Dugo je sedela tako na minderluku u jednom ćošku od sobe, i mislila.Šta sve nijeBranila se od tih mnogih i svakojakih misli. — Lele tugooo!rekoše koji kazaše: „Da ne dava Gospod na dete što mu majka pomisli!” Ete i smen’ i Manču mi alis ta si je sag rabota!Može da i neće bidne baš tako lošo!Done, mori!Done, nesrećo selska! — viknu Jevda i zovnu izmećarku. — Što iskaš, strinke? — Poskoči, dete, do čorbadži Tasu i rekni: „Vika te strinka Jevda; iskočila,rekni, golema rabota!Ama brgo, rekni, da dođeš!...” Ne prođe mnogo, a evo čorbadži-Tase.Bio je podalji rođak, padao joj kao nekidever, a ona njemu kao snaja.Na njega se Jevda obraćala uvek kad je u nevoljikakvoj bila, i tražila pametna saveta; njega bi pozivala, i on se odmah radoodazivao, kao i svaki rođak, ali kanda je malo, onako potajno, i uzdisao zaJevdom, i to godinama beznadežno uzdisao.Počeo je dok je još devojka bila, ijoš nije prestao uzdisati, ali o tim uzdisajima naravno da Jevda nije smelaništa znati... — Što iskaš, snajke-Jevdo? — zapita je Tasa. — Što ti trebam? — Pozva’ te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem...Ono mojebrljivo dete...Manča de... iskam da ga ženim, a on se, ete, rita, kako magarekad si neće samaricu na grbinu...E, kakvo je toj sag zastupilo,Bog da čuva!...Ni se tatko ni se pa majka sluša!Što je ovoj?Batisa ni se sve;sve se batisa, bata-Tače!...E, kako to?...Niki me ič ne pituje, a belkim sam — E, — uzdahnu Tasko — toj si je, Jevdo, naš k’smet...Kad besmo deca, niki nas,ni tatko ni majka ni, ne pita: oćemo li eli nećemo; a sag, kad sami stadomo„tatko” i „majka”, — sag nas pa ne pituju naša deca!...Predi nas našistareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju!Toj ti je, Jevdo, što kaza, otoičke, naš k’smet!... — Ama, bata-Tasko, neje mi men’ muka ni stra’ za toj!Neje, dve mi oči!Ako, štoneće da me pituje; ako, bata-Tasko!Ta što da mi je pa za toj?Drugo zastupiSrbija slobodija!...Ako za toj!Nek’ si ne pita, nek’ si izberešto si miluje.Ete, i moj pokojni Đorđija ne pita mnogo, veće reče na tatka mi:„Ako gu ne davate sas alal, ete, Jevdu vašu, a ja ću gu ugrabim; a Srbija, vika,i plot neje daleko!” Ama stra’ me da ne uzne niku belosvetsku... — E, aškoljs’n za taj reč!Toj me i men’ stra’ Jevdo! — odobrava čorbadži-Tasko. —Batisa ni se sve, snajke Jevdo!Sve ni batisaše: i varoš, i čaršiju, i selo, icrkvu, i kuću, i stari adet, i stari čes’, i staro živuvanje — sve ni, bre brate,batisaše jabandžije!...Ovoj kako će da mu bidne, koj će da znaje!...A Bog daMnogo lošo, Boga mi ti kazujem!... Jevda uzdahnu i odobravaše glavom, pa dodade: — Minu staro vreme, — beše mu, bata-Tasko!... A bata-Tasko uzdahnu i prihvati: — U staro vreme se znalo, bre brate, koj je stariji, koj mlađi; koj je golemaš, akoj si je pa fukara!...Mlađi odavaše čes’ na stareji svoji.Kad si tatko sedi,sin mu stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si već čeka sas mašicei žar; kad si tatko zbori, sin si ćuti, sluša, ne sme da zbori!Pa se znalo, brebrate, kad je dan, a kad si je pa noć!Po-za domaćina smejaše li koj da ulegne uA si domaćin dođe, a izmećarka si turi čiviju na portu — i svršenaNema veće niko da ulegne na portu!...Nema docna kući dolazenje!Pantim u onoj vreme, u godinu jedanput eli dvaput ako si iskočim poradi,ete, nekuj poslu u čaršiju.Pa eli uznem po-za seb’ izmećarče, eli si sam uznemfener, okačim ga na čibuče eli na pule odi džube, pa si prolazim mirno pokrajturcki karakol...Nesam, bre brate, džimpir eli kačak, eli kumita, ta da si brezfener idem preko sokak!...A sag!...Sudija, bre brate, činovnik, eli prisedniksuda, drt čovek, bela glava, bre brate; ima si zetovi i unučiki, pa si prolazi,pa ni ima po-za seb’ izmećara, ni fener, ni bastun, veće prolazi — da prošćavaš— kako niki mačor kad si ostavi mutvak, ta se digne i zaredi po ma’alu na nikoBoga mi ti kazujem!... — Lošo vreme zastupi!Sedi si, bata-Tače!... — veli Jevda, i nudi ga. — Ako lijedno kafence?...Done, mori, Done!Ela, ispeci ni dve kafe!... A gazda Tače sede i poče: — Ete sag mi, Jevdo, dođe ništo u pamet, i priseti’ se da ti kažem...Neknja sizborim ništo sas onoga mojega komšiju, čorbadži-Petrakija.More, ima si čovekgolemu muku sas onoga njegovoga Mitku.Pričaše mi čovek sve...Sal što ne plače,kolko mu žal dođe, i teško! — E, e!Tuj mi se uvrte, — reče Jevda i pokaza čelo — ete, taj Mitka!...Pa štozbori Petrakija, dve ti oči?!... — Lošo zbori, mnogo lošo zbori.Daviju mi pravija!...Da sam učija nike čkolje, tada ispišem, ete, tol’ku knjigu! — veli Tasko i odmeri rukom jednuužasnu debljinu. — „Lasno ti teb’, — reče mi neknja Petrakija — imaš devojke, sinanemaš, — brigu nemaš!...A men’ me izede ono moje pcetište!” — A ti, vikam, zašto ga ispusti?„Drvo se, vikam, savija dok je mlado,” imaselski reč.Ta i sas teb’ i Mitka ti alis ta si je rabota!„More, Tače, reče, neznaješ moju muku, pa si zboriš tako.A, istin’, reče, ja sam kabaet, mnogo sam,reče, kabaet!Ete veće dve godine i poviše!...Ama se vukujem i teglim s njeg’kako ala s beriket.Da čuješ sal”.I stade da priča: Pričanje nesrećnog oca Petrakija o svom nesrećnom sinu Mitanči „Polani, reče, — otpoče bata-Tasko Jevdi Petrakijevu priču — kad mu kupi jedneputine kod Vana kondurdžije, tag toprv zapazi’ što će imam muku s njeg’ povišenego što tatko mi imaše, ete, sas mene!Plati za putine osam dinara — em belepare, bre brate, reče, malko li je!?...Ama znaješ kako be’u cvrste i jakeputine, pa em sas potkovice!Doneso’ gi dom i dado’ mu gi, i on gi uze!Ama —ete sag mi dolazi u pamet — uze gi kučište, ama me ne celiva u ruku, kako jeadet u njega.Obuče gi, i jedan dan odija sas nji po čaršiju, a jutredan neće dagi obuče...Ja si mislim: zar će gi čuva pa za nedelju eli svetak?!Pa mi dođeništo milo, ta reko’ u seb’: Breee, ovoj će kuče iskoči po-trgovac i od tatka ipa od tatka na tatka mu!...Ama da čuješ moju bruku!Stiza nedelja, pa svetak, panedelja, pogledam ja — a on si jošte ide u pocepane putine!sin, pa si ide kako izmećar, belosvecki niki!A zašto, more, ti ne obukuješ noveputine, vikam mu ja, što me reziliš?!On si ćuti; ćuti si, žena,kako kamik!Prođe si jošte jedna nedelja, a ja veće ne moga’ da si ćutim, većeviknu: A, bre, ćopek-sene, što si ne obučeš nove putine?On si pa ćuti.domakica mi Persida, kad vide što će iskoči jedno tepanje, reče: „Neće si, vika,dete turcke putine; iska štifletne a-la-franga da mu, ete, kupiš!” — Što bre,Zar tatko ti čorbadžija prvi u čaršiju i kod vlas’ i pri oficiri iindžiliri, pa može da nosi putine s potkovice, a ti ne možeš!?More će poneseš,pa kako selska nevesta će gi obučeš i odiš u nji.A on, kuče, — i koj ga, bre,nauči da si tako zbori? — reče: „Neću da gi nosim; bos ću si idem, eli u selskiop’nci, a da gi nosim, reče, — neću!...” E, zašto nećeš? — „Ne mogu,” reče.Zašto ne možeš? — „Ne mogu, reče; trupam, reče, sas one puste potkovice kakostari mezuldžiski, reče, konj!” E, kud se naučilo teja reči da zbori?!Vide li,more, kako se kučište naučilo da zbori jošte u čkolju!” — Ti što mu napraji?zapita ga pa ja. — „Ta što da mu činim?Jedno mi je dete, znaš kako je!Kupi muštifletne a-la-franga...A domakica mi zbori: „More, Tače, ćuti si, pa rekni:Ispolaj na Gospoda kad si doživemo i toj!Koj znaje, reče, što mu je pisano, išto će da iskoči iz njeg’!...Ti si trgovac, ama ovoj će, reče, iskočijevropejski trgovac, galanteris’!...” A ja si sal ćutim, — zbori si Petrakija —pa vikam: Može, istin’, da sam čovek pros’, pa se ne razbiram u sagašnje vreme;pa si oćuta’ i otrpe’ niko vreme.Ama posle mi dođe ništo u pamet za čekmedže.Esapim i treba da je tol’ko pazar, a kad si brojim, a ono iskača manje!Jedan danubavo zapanti dek sam spustija u čekmedže dva po pet dinara od pazar, a kad će dazatvorim dućan, ja si nađo sal jedno!A kod čekmedže dolazimo sal ja i on, nikiE neće, zborim si ja u seb’, do čekmedže da dođeš!I po tagiskačaše pazar za niko vreme sprama esap!...Ama, pa mi dođe ništo čudno!Ima sijedno sopče njegovo, i nikoga ne pušta u sopče.Sam ga pometa s metlu.Ho, majkamu stara, i toj treba, vikam, da je niki ugursuzl’k!...I ja se veće zainati davidim što je, majka mu stara, u toj sopče!Ta jedan dan u nedelju, reče mi jedan,— a beše kod men’ jošte u turcko vreme kalfa, — ništo lošo za Mitku; reče: „Pazise, gazda Petrakija, da te ne orezili, reče, tvoj Mitka.Čuja sam — a ubavorazbra’, — reče, jučerke na noć, kude neke belosvetske frajlice, reče, poju sipesnu za tvojega Mitanču, poju si: „ta te, reče, maksuz potraži, čorbadži-Petraki, da ti reknem.A, reče, tvoj ’lebjedo’, ti me izvede na selamet, — pa adet je da ti kažem; zašto, reče, moželasno guja da te izede”. — „A ja si, reče Petrakija, ufati’ tag niki stra’ izort; — zašto si premećem po moj pamet, pa ufati’ i priseti se za mnogo, tareko’: More, neje bez ništo!...Priseti se ja: u dućan si ne sedi, tatka nesluša, majku ič da ne vidi; neće kondure, košulju neće što mu majka tkaje i šije,iska dućansku!...Udarija baksuz u kuću i dućan; a pazar misečni stade kol’kopre nedeljni pazar beše!...U sobu si nikoga ne pušta, a kad si iskoči, a on situri katanac na vrata — em kol’ki katanac!Golem kako katanac na magazu!A ključsi turi u džep, pa si ide!Kude si ide, što praji, kad se vrće dom — nikoj neznaje i ne smeje da ga pituje... „A ja si — reče Petrakija — kad mi reče čovek toj, brgo dom.Na sopče mu katanac,a njega ga dom nema „Pričekni si malko, reče mi žena, će dođe dete!...”A za toj pa da mi je!” reko’ gu ja, ta si uze jedno sikirče.„Zar će samtrgovački sud, ta da ne smem, pa iska i treba dva građanina da su u prisustvo!Ne čekam si ja!” Pa si sas ono sikirče obijem katanac i uleznem u sopče...u sobu, što će da vidim: moj sram!...Po duvar, bre brate, sve slike, emAme, reče, ne od naši devojčiki, veće od niki iz beli svet... pa...ete... nesu, reče, obučene, veće, ete, kako sag da ti kažem... ete... kako da sebanjaju; ama, brez peštimalj, eli na Đurđovdan u zoru, kad si faćaju maju, daSram me, reče, izede! „Pogleda na sandaci, a i na sandaci katanci!Premisli’ se ja: E, što mu trebaju,majke, katanci na sandaci, kad ima — em kakav golem! — na vrata?!...Ta si uzmemonoj sikirče, pa i po katanci, pa i po sandaci!Kad si podigo’ kapci, — lelemajke, što će da vidim u sandaci!Sram me i da ti kažem; a njeg’, reče, ne bilosram da zbere i skuta sve toj!!Dva sand’ka puna, bre brate, ete, da prošćavaš,sve kurvinske stvari!...” — Lelee!Ne zbori si!... — veli uplašeno Jevda. — „Češljevi, sapuni, đulijaci neki, ta nike ženske štifletne, kolani, podvezice,gakice ženske, čorape — ama znaš kol’ko su duge!...Duge, kako da će okolo šijuda gi vrzuje!...I sve si to zbraja i skutaja na kup za onuja nesreću i rospijuaustrisku, Kerminu!...Kapetal bre jedan!...Dućan da si otvori i sortirasas onuja silnu stoku!...Ela, Perso, viknu si ja domakicu mi.ovamke, da si vidiš rabotu odi toj tvoje „dete”!Nov adet da vidiš!mladoženje, ete, spremaju boščaluke, a devojke jok!...Kakva je ovo vera, vikam?Ela ovamke, da vidiš tvojega jevropejskog „galanterista”! — Lelee, tugoo! — uzviknu Jevda sva preplašena. — Crna Perso, što ti se odi deteA Mitanča — što napraji? — Ešek!Što će praji?Nedelju dana ne smejaše da si do’odi dom, veće zaredi potetke i po strinke na noćuvanje...„A da beše tagaj tuj, reče Petrakija, — ća sono sikirče da ga utepam!” — Eh, eh, adžamija, pa ludo... — Vide li, Jevdo, što ni se napraji odi naš varoš?! — Lelee! — huče Jevda. — A tatko mu Petrakija turi ga u novine i reče: „Od danaske mi veće Mitanče nejesin, ni mu ja pa tatko; toj vi je, vika, na znanje i, ete, upravljanje!Ič da munikoj ne dava pare, zašto ne preznavam Mitančin, reče, arč...” — Eh, tugo!Neje trebalo baš tol’ko da je...Sin mu je...Lele, jedinac sporedtri kerke!...Pa što je sag sas Mitanču — neknja ga vido’!Ništo se napraji odiKako zemlja si dođe... — Što napraji?!Ešekl’k napraji.Izgubi si r’z i trgovački čes’!...Do Filibe i Solun da proseše čorbadžiske kerke, pa nijedna da mu nerekne: jok! — a on si —- ešek nijedan! oženi sas belosvetsku i izgubi dušu sasdrugu veru, sas tuj, što ti gu kažem, frajlicu Švabicu Kerminu!Toj li jeA tatko što da praji?!Uze si na brata dete, reče: „Sotirče će mi je posag’ sin i naslednik!” ’Oće da ga uzne za ortaka, — ama još neje u tejA svojega sina napudija!...I čorbadžiski, bre brate, sinotide si, te je sag kantardžiski sankim činovnik — sas dvesta groša misečno!!...A frajla Kermina posede si malko; čeka, belkim, da se izmire sas tatkaPetrakija, ta kada si vide što ništo neće bidne, — a ona si ufati svet...Koj guznaje kude je sag!...U cirkus niki zar... — Lele, da ne dava Gospod nikomu takav sram i rezilak!... — uzviknu Jevda, kadaTasko završi Petrakijevu priču. — Mori, Jevdo, zar sal Petrakija što ima muku?!Ima gi sijasvet, ama sal tuj pučebruka, pa si znamo, a kol’ko gi ima čorbadžiske kuće što si kutaju od svet...Onomad na slavu jednu besmo, kod čorbadži-Gana.I on si ima sina...Svršija uGrac trgovačku čkolju.Sedimo si i čekamo da ne posluže.Ja si uzedo’ s astal onuknjigu, album, pa si gledam, prevrćem listovi, gledam slike, pa si zapazi’ jednoMore, koje si je ovoj devojčence, treba da ga znam i poznavam?zapita Stavriju policaju, što sedeše do men’: Koj beše ovo devojčence, Stavrijo?— „Zar gu ne znavaš, reče mi.Iz cirkus pelivanka, ona letošnja, što ripaše krozb’čvu, ete, neje, reče, kroz b’čvu, veće kroz obruč... što se, reče mi, potepašezaradi njuma.Ja gu, reče, isprati do železničku stanicu!...” — Ih, majka mustara, dotle li zar dođe?! — Kakvo vreme zastupi, bata-Tasko, Bog da čuva!E neje tako baš bilo u pređašnovreme, neje!... — Ba!Bilo je!Bilo je, ama neje baš tako bez red bilo!Pantiš li, hej-hej,damno, što učini onaj Miče Vačin... kada stanu ašik na onu čengiju Đulsefu...Čelebija se zvaše?! — Ostavi si čovek i tatka, i majku, i dućan, itrgovinu, pa si fati put sas Cigani u gubertl’k...I sag jošte je živ! — Pričašemi neki naši trgovci, što odiše tam’ po trgovine; nađoše ga, hej-hej, daleko,tam’ na-kude Solun...Sviri i on s drugi Cigani; stanuja zurlaš, a ona čengijamu žena!... (Dade si jednu nogu na prvoga muža Ciganina, pa se udade za Miču.)Poznaše se lasno.Seća se sve ubavo za naš varoš!...„Bre, zar takoj napraji,Miče?” zbore mu naši. — „Što će prajim!” reče.Veru si, reče, nesambatalija, — ama stado’ ete, reče, Ciganin!Imam si, reče, i decu sas „Ta toj ti ispriča’, — završi bata-Tasko, — Jevdo, demek da znaješ da neje: „daneje bilo!” Bilo je, — ama u sto godine jedanput ako iskoči bruka i rezilak —ama ovo sag počesto!... — Ee, bata-Tasko, za toj te i pozva’, da te molim, dve ti oči, da mi pomogneš.Znaješ kakoj si je...Žena sam, udovica sam, ne stizam svud; ne prilega, nejeNe znajem si što se raboti i zbori po čaršiju...Pa ti da si raspitaš, davidiš, demek, za Mana mojega...Zašto stra’ me; reče mi da će da se ženi, — asag pa, kad mu reko’, — a on stanuja pišman!...Pa da si razbereš da neje nikaAko toj bude, — što da prajim?!... — ’Oću, ’oću si, Jevdo, — reče čorbadži-Tasko, — a za dan-dva da dođem ću!dan-dva, ete, pa sam tuj!... U njoj čitatelj, posle uzaludnog i beskorisnog čitanja dosadašnjih pet glava,naposletku dolazi i natrapava na samu stvar, zbog koje je ova pripovetka ipostala, a to je: da se u njoj jedva jedared nađoše zajedno Mane kujundžija iZone Zamfirovo. Zona je znala da je lepa, i da je čak lepotica.Znala je to po ogledalu, u kojese, kao svaka mlada devojka, rado i često ogledala, i po pogledima, kojima jesretaju i ispraćaju, a i po pesmama, u kojima se ime njeno spominje ili koje seradi nje, kao aluzija na nju, pevaju.I Zona je bila, što je sasvim i prirodno,ponosita stoga.Ali je ipak volela da ponekad na jedan takav pogled i odgovoriBilo joj je to osobito zadovoljstvo da jednim takvim pogledom ohrabrikoga, da mu ulije neke nade, da ga zaludi, a posle da ga odbaci.Onako, kao i zasve velike i srećne osvajače što priča Istorija da za njih nema više nikakvedraži ono što im je, takoreći, već pred nogama, nego da ih drži i budi u njimanovu osvajačku glad samo ono što je još nepobeđeno i neosvojeno, što ohola čelaprkosi, — tako i za lepu Zonu nije imalo draži ono što je već pobedila izaludila, nego je interesovalo i dražilo ono što ravnodušno kraj nje prolazi, štoje ne gleda i ne osvrće se za njom.I već zbog samoga toga nije nikakvo čudo štoje i Mane Kujundžija — čapkun-Mane nazvani morao ući u ovu pripovetku, ako nikakodrukčije, a ono makar kao epizoda.A što je Mane naposletku izišaočak i kao glavni junak, to je bila — pored već poznate karakterne crte Zonine —prirodna i logična posledica još i karaktera njegovog, i ašikliske, tako dakažem, taktike njegove, — kao što će se već sve to lepo, jasno i očiglednodocnije iz pažljivog čitanja uvideti. Mane je Zonu znao još kao derište, kao „čupe” ili „čupence” — kako bi oni tamorekli za šiparicu, a i ona je njega poznavala još iz tih ranih svojih godina.derište bila je suva, džigljasta i krakata, tankih dugih ruku, duga lica i velikihusta, ukratko: jedno najobičnije dečje lice, za koje ne zna čovek kako da kaže —da li je lepo ili ružno, a najmanje bi se smeo kladiti i tvrditi da će se iz togčupeta vremenom razviti prva lepotica. Do dućana Mana Kujundžije — onog prvog u Prvoj glavi opisanog dućana, u koji jemajstor-Mane onako vešto, saltomortalski, uskakao — bio je dućan alvadžije Ameta.Tu bi svako jutro, kad je išla u školu, zastala Zona i kupovala bi za grošćetene alve i za marjaš vruć simit, u koji bi metala alvu.Tada bi obično Maneispružio šiju iz onog njegovog malog dućančeta, kao gusak iz guščarnika krozletve, i oslovljavao bi je rečima, kao što se obično deca oslovljavaju; a zatim bije redovno zapitao za njenu stariju sestru Kostadinku, prvu lepoticu u gradu,koja je bila pristigla na udaju.Pitao bi je: — Zone, mori, što ti raboti datke Kostadinke? — Ništo! — odgovara ljutito Zona i steže onu alvu simitom. — Kako ništo?!Teke, istin’, što gu treba da si raboti, kad si je čorbadžiska — A što je pa teb’ ti za njuma?Ti-ti-ti-ti, što si gu njoj, ta da si, ete-te,pi-pi-pi-tuješ za njuma?!... — zamuckuje Zona, a već gotova da se zaplače od — Eh, detence!...Mnogo mi, ete, milo za njuma...A za njuma li, Zone, kupuješ tu — Jok! — obrecuje se Zona. — E, što gu treba alva, kad su gu, ete, usta i bez alvu slatka i blaga!... A Zona samo prći usta i ne odgovara ništa; stoji kao sveća, sa sastavljenimnogama, i ne može odmah da se krene. — Pa pozdravi se na dadu Kostadinku.Ako li, da gu poneseš malko peškeš odDede seci za dva groša od ketenu alvicu... A Zona se kreće ljuta, ništa mu ne veli, nego ide školi.A kad je Manča vikne daponese dadi alvu, a ona se okrene i samo isplazi jezik na njega, pa produži Kad je svršila školu, a bilo joj je tada dvanaest godina, zadržali je kod kuće.i nije svršila ni svu osnovnu školu, nego samo tri i tek počela četvrti razred,kad je čorbadži-Zamfiru došlo nešto u pamet da je izvadi iz škole.nije dao da se dalje školuje.Kad bi mu spomenuli „više škole”, i da bi dobrobilo da je — kad mu je već Bog dao svega dosta - - pošlje u Beograd, hadži-Zamfirbi ih tada samo pogledao i pogledom presekao; istresao bi čibuk, a to bi bioznak da je ljut tada, i kratko bi se na njih obrecnuo.I niko posle za živu glavune bi smeo produžiti s njim razgovor o toj temi... — Što, što?Što bre? — zapitao bi tada čorbadži-Zamfir digavši svoje guste obrvečak pod fes. — Ešeksene!Kude se je žensko, adžamija, em devojčence,ete, davalo na nauke?!...Otkud vi pa taj adet i taj pamet?...Što bre?...Da si nauči nemacku jaziju, austriski bukvar, pa da praća knjige, demek pisma, naadžamije iz beli svet, na oficire, indžilire i pisare?!...Toj li iskate?!...U moj vek... sal toj da bidne — neće!... Tako je govorio hadži-Zamfir. A imao je i pravo!Nije on to onako napamet govorio...Kao iskusan i pametančovek, držao je da svaki čovek treba da se poučava tuđom nesrećom.Jer tih danabaš uhvaćena je jedna čorbadžiska ćerčica, koja je pre dve godine svršila školu,kako je, na listu od Pisanke br. 5, nekom pisaru, u čijoj je konduit-lististojalo da je rasejan i neupotrebljiv za koncepat, napisala pismo koje jeglasilo: „Što mi pisuješ za volenje, i ja si iskam i ’oću si da se, ete, volemo;agda da se volemo za udavanje i venčavanje, a za drugo jok, zašto će tatko da me Odmah posle toga izvadio je čorbadži-Zamfir svoju Zonu iz škole. Ali, iako je hadži-Zamfir imao tako stroge i, takoreći, nesuvremene poglede naškolu i pismenost u odnosu na naš ženski svet, ipak, baš u isto to vreme, nijenalazio da je to tako strašno ako njegova mezimica, njegovo čupe Zone, nedeljom odesa drugaricama na ćošak pred Kaloferliski han ili na Bit-pazar, gde igra oro;ili u neku avliju ili neki poširi ćorsokak, gde se momci i devojke ljuljaju belenedelje na „nišaljkama”, i gde se zagrljeni momak i devojka ljuljaju, a društvo impeva: „Čije pero na nišaljku, gajtane moj!“ Zona još nije igrala u oru niti se ljuljala na nišaljci — ona je samo gledala.se uzme za ruku sa kojom drugaricom svojom, a najradije i najčešće se uzmu zaruku ona i Genče Krivokapsko, pa otrče veselo tamo gde se oro igra.Tu stanu.obično i najradije stanu na kakav basamak ili kamen — jedno da bolje vide, adrugo da izgledaju veće.Drže se za ruku i jedu kokice iz keceljica svojih; stojei smešeći se gledaju kako momci i devojke igraju.Glede, i sve vide, i ništa imse ne može oteti pogledu i ostati neopaženo, iako ih one iz kola bagatelišu ismatraju ih za adžamije i da ništa ne znaju.Varaju se jako!„Dobar petao seizmalena uči kukurikati”, pa tako i one; sve one vide i znaju: ko koga pogleda,ko koga gurne, ko se o koga očeše, ko se do koga najradije hvata, i sve te itakve stvari. Tu je još Zona čula za Manču da je najlepši momak, i videla da se sve otimaju dado njega igraju.A Manča je bio već na glasu kao momak i igrač.I mala Zona jejoš tad primetila da najviše mahalskih devojaka gledaju i uzdišu za Mančom, paje i ona počela pomalo gledati i krišom uzdisati za njim.Valjda po onom opštemzakonu, po kome ženski svet, onako isto kao i ovce ili guske što potrče sve zajednom, onom prvom, onamo kud ona potrči, a i ne znaju ni kud trče ni zašto trče— po tom istom zakonu valjda su i Manču sve devojke gledale i sve se zaljubile unjega, a za njima, po tom istom zakonu, pošla i mala Zona!... I mala Zona nije znala šta je to; nije ni slutila šta je to što se s njom zbiva,ali je i ona pošla za gomilom, za starijima njenoga pola.I ona je najviše uManču gledala, pratila ga očima unaokrug kolom.I što se on u igranju više ibliže primiče k njoj, sve manje i ređe vadi kokice; ne jede ih, nego ih stegne u svoju šaku, a srce joj silno bije u grudima i strah je nekiuhvati od Mana, ali ga ipak gleda.A kad Mane dođe prema njoj, a u nju uđe jošveći strah, i ona ne zna šta da radi, ni kako da stane: odmah prebacuje kurjučićs leđa preko ramena, napred na prsa, i zavrće jezik, a ne zna ni sama zašto toradi, kao što opet i ne zna kako silno steže svojom znojavom ručicom ručicusvoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je krišom štipa i ljubi, pa jojšapće i veli: „Geno, mori, ja se neću udam!...” (A i Gena njoj veli da se i onaneće udavati.I obe mlade drugarice se zariču da se nikad neće udavati!...)Ništa ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako, da neznaš ili se smeši ili će da zaplače...I doklegod oro traje, ili još bolje,doklegod Mane ne pođe kući, i ona stoji tu držeći Genu za ruku, a kada Manepođe, odlaze i one kući. Promenila se Zona; postade dete drukčije.Nije više onako bezbrižna, ne idesokakom pa da je se ništa ne tiče, ne skakuće više s noge na nogu; a kad ulazina kapiju, ona se uvek, pre no što uđe, okrene i levo i desno u sokak i Pa i ukućani primetiše na derištetu neku promenu.Uostalom, i ukućani je nesmatraju već više za dete; to se vidi i po tome što sad mnogo štošta i ne govorepred njom, nego kad hoće tako nešto da govore i da se kao stariji izraze, a onije pošlju po nešto, gde će se morati zadržati poduže, a stvar im ta, naravno, ine treba.I oni primetiše da je Zona rasejana i zamišljena.Ništa ne upamti štojoj kažu. Ako je Zamfir pošlje po čibuk i duvankesu, ona mu donese naočare i tefterSvaki čas je pred ogledalom, i onim velikim i onimdrugim manjima, iako ima u džepu ono svoje malo ogledalo; svaki čas plete kurjučići neprestano menja one pantljičice na kraju kurjučića; do podne izmenja ih nekoliko— i zelenu, i plavu, i žutu, i crvenu, a posle podne tako isto...Prekodan sesvaki čas tek izgubi, nema je.Povlači se u samoću, onu tako milu samoću mladimstvorovima koji ne znaju šta im je, a željni su da pate; onu samoću oko koje vriživot i čuje se žagor, a oni, skriveni u toj samoći, uživaju, jer znaju da ihniko ne zna gde su.Tu se tako povuče i gleda, a ne zna kud gleda; i misli, a nezna šta misli, samo oseća.Oseća da joj je nešto milo i tužno nešto; oseća dapati, a ne zna još od čega pati.A prijatna joj ta samoća, koja je zaklanja odpogleda ukućana, koji su joj pogledi od neko doba užasno dosadni postali.I onanavaljuje na majku svoju i moli je da joj ustupe tu malu sobicu, ćiler, u koju seulazi na vrata koja su između dva dolapa, pa se tako jedva i raspoznaju oddolapskih vrata.U tu sobicu se često i najradije sklanja.Tu je obuzme nekaslatka tuga i seta, i ona se tu odaje tihoj tuzi, misli o sebi, i tu se oseća,kao najnesrećnije devojče na ovom svetu, ali zašto baš najnesrećnija — ona jošne zna!...U toj se sobici najradije bavi; tu se češlja i presvlači po nekolikoputa preko dana, ili izvadi svoje džepno ogledalce (koje je na poklopcu jednesedefli kutije, koja joj služi još i kao neka mala „šparkasa”), pa se dugoogleda u njemu i prći svoje rumene usnice i mali nosić.Ili obuče majkin venčanifustan od teške persiske svile — koji već više ni sama Tašana ne nosi, jer jeizišao iz mode, — potrpa na sebe sve njene adiđare, pa se ogleda na velikomogledalu i hoda po sobi...Jednako namešta tu sobicu po svojoj volji i sedi u njojkad god ugrabi priliku da se iskrade od očiju ukućana...Tu binajvolela i da noćiva, ali joj majka nikako ne da to.A Zona se rastuži običnotada i govori o smrti. — Kad umrem, nane, ubavo da me sa’raniš...Na grob da mi turiš šeboj i zambak itrandafil i dafinu da mi posadiš! — A majka plače, udare joj suze na oči, pa jejuri papučom iz sobe u sobu i preko basamaka, a Zona se smeje kroz plač, paveli: — Ama ja ću ti umrem, nane!... Prođoše tri i nešto više godina.I kao sve što je podložno promeni, izmenila se iLice joj dođe punije i usta sada mnogo manja, u proporciji prema licu, kojetime dobi lepše crte i izraz; kurjučići izrastoše u duge kurjuke, a džigljastočupe Zone razvi se u vitku devojku Zonu, samo oči što ostaše one iste — krupne itamne, s dubokim kao bezdna pogledom... Kao derište nije cenila ni mnogo polagala na lepotu svoju, a ni na to što ječorbadžiska ćerka.Ali sada, kao devojka, ona to poče polako osećati i po tome seA i da nije sama osetila to, imao bi ko da joj to kaže.Zamfirova je velika.Puno nekih tetaka, strina i ujni.I one ne samo daprimetiše kako im je njihova Zona lepa, nego primetiše čak i to kako je čupe Zonezaljubljeno, pa pronađoše čak i u koga se zagledala. — Leleee! — uzviknu tetka Taska, kad joj rekoše kako stoji s njihovom Zonom, kojojje ona još jednako redovno donosila, kad god bi im došla, badema i rokčića,smatrajući je još za dete. — Leleee!Što se napraji odi naš varoš i odidevojački u sagašnji zeman!Nema više devojčiki!...tatko i majka — ništo!Sag si čupenceta begendisuju momci, pa nipituju: begendisuje li tatko i majka zeta?...Crna Tašano!Idi si pa se besi oonu krivu dafinu!... — viknu i udari u plač, a za njom odmah udari u plač iTašana, majka Zonina, i sve ostale tetke, ujne i strine, koje se desile ka I odmah navališe na Zonu sve složno, i ne ostaviše je nikako na miru dok joj ga,kako im se učinilo, ne izbiše iz glave.Što se ona više i lepše razvijala, svesu je silnije napadali i ubedljivije savetovali: kako treba da pazi na sebe ikako treba da joj je uvek na umu čija je i koja je ona.ređahu joj sve redom momke s naznačenjem koji su neprilike, a koji bimogli biti prilika za nju.Kod Mane Kujundžije se, naravno, najdužeNa njega i drvlje i kamenje!... — Ako si ne begendišeš u naš varoš, ete, nikoga, što ti, demek, niko neje sprotiteb’ — lasno za toj!... — govorila bi joj i takoreći ponavljala svaki dannadugačko i naširoko jedno isto tetka Taska, najrečitija u celoj rodbini.ima u Leskovac, em kakvi trgovci, u Vranje, em kakve čorbadžije, pa će se, štozbore selski, za zlato lasno nađe kujundžija.A onaj čapkun zar jeprilika, on, krijumčarski sin, sproti teb’ i sproti drugi Zamfirovi zetovi?...Sestre ti se poudavaše sve za ljudi trgovci, a ti što iskaš?!...Pomisli se nakoga si kerka!Jedan si je čorbadži-Zamfir u grad; more, do Solun i Filibe nemaga jošte po-takav!A ti — ih što si brljiva!Mlado, ludo, adžamija — ti iskaš dastaneš esnafska žena!...Ti da ga zab’raviš!...On si je čovek siroma’...Kud su njegove kuće, dućani; kude su mu čairi, čiflaci i čivčije?„Ima sidućan!” Eh, mnogo danas muka pa za dućan!...A pituješ li: što si ima uKako onaj Nasradin-’odža što ujutru sadeše luk, a uveče ga čupaše imetaše pod dušek: „Što je moje, zboreše si, nek’ si je kodmene!...” Ete toj i Mane raboti!Ujutru pod mišku si donosi, uveče pa pod miškuIma si, more, i magare!Tol’ko mu bogatstvo!...On će si uzne sprotiseb’ niku siroticu izmećarku, što će da si sedi u pazarni dan, u subotu, udućanu te da si zbira pazar i da pazi da si selske neveste ne ukradnu nikuminđušu iz dućan... i da se kara sas selske mečke one!A prilega li načorbadži—Zamfirovo dete da si sedi u dućan, da si ruča s momci i čiraci naćepenak, kude svet prolazi, — i da se kara sas selske zveri?!...Pa ti se, mori,u pare ne razbiraš; ne znavaš što je poviše: dva groša eli milanče!?Eh, adžamijašto je — pa ludo!...Ti mirišeš na jorganski pamuk, — zar ti će pa da si zaćepenak, esnafska žena ti li će da si?!Da se zoveš, ete, majstor-Maninica!...ona luda i brljiva bećar-Doka da ti se pada tetka!... „Tija voda breg roni; kap kamen dube”, veli stara, iskustvom osveštana reč...tako se i ovde zbilo.Silni saveti i opomene učiniše naposletku svoje.I Zonakao da podleže.Silno joj se uvrte u glavu i silno je uspravi i podiže pomisaoda je ona čorbadžiska kći i prva lepotica.To beše dosta da je često — kao i svekoje tako drže mnogo na sebe i na lepotu svoju — iako lepa, izgledala vrloPromeni se, kao i sve što se u svetu vremenom menja... I sada se izmeniše prilike i uloge.Sad je Manča gleda onako kao nekada ona njega,a Zona njega malo bolje nego on nju nekada.Ali je i Manča bio i ponosit i imaoneki svoj način i taktiku, tako da je nazovem.Kad je na nju neprestano mislio,prirodno je da je želeo i da je vidi, a još prirodnije da ju je čak izdalekaopazilo oštro oko njegovo, a znao je i sve haljine njene koje su boje,i izdaleka mu padale u oči.Ali, iako ju je uvek video, nije je uvek i pogledao.Kad prođe pored nje, jedared je pogleda, a pet puta prođe mimo nje kao da je inema na svetu; jedared je pogleda i zagleda se u nju, a opet drugom nekomprilikom pređe preko nje tako ravnodušnim i umornim pogledom, kao da je to nekinahereni direk od opštinskog fenjera, a ne vitka i lepa Zona hadži-Zamfirova!...nju je to silno ljutilo, ponos joj vređalo.Jer, dok je svaki drugi zablenuto,iznenađeno i s nekom tihom čežnjom pogleda — na Manči se to nikad nije mogloA čeznuo je za njom, te kako čeznuo, — samo je bio jogunica i nijenikako dao da se to i opazi! — Koliko samo puta, kad ona prođe tako nekud sasvojim strinama ili tetkama kraj njegova dućana, a on u dućanu radi i opazi je, azna otprilike kuda će i kojim će se ulicama vratiti, — koliko puta skoči sasedišta i ostavi rad i dućan na momku i šegrtu i rekne im samo: „Sag ću samtuj!” pa poleti drugim prečim ulicama, s drugoga kraja, samo da se sretne s njom,da je vidi!A kad se sretnu, a on se učini kao da je i ne vidi, pa hita kraj nje,kao da mu je bogzna kakav posao za vratom!... Ili opet tako radi u dućanu, a posao navalio kao nikad; radi, udubio se u posao,misliš i na ručak će zaboraviti pri tako silnom poslu, pa se zaboravi tek izapeva tiho i polako: Pa tek skoči, ne znaš ni zašto ni krošto.Ostavi dućan na kalfi, a on se žurikući, kao da mu gori.Malo posle izleti iz kuće u drugim, opetsvečanim haljinama, ali ne onim maslinove boje, nego u onim čohanim gugutkineboje, ali isto tako bogato išaranim gajtanom.Palo mu nešto tako odjedared napamet da se presvuče; i on se nagizdio kao da je prvi dan Uskrsa, i nagizdantako udari sokacima, pa, naravno, i Zoninim sokakom.Prolazi i zvižduće, žurise, kao da je pogodio da izradi polelej od srebra, pa sad hita u dućan i tražikraći put i preči sokak!A međutim i ne ode u dućan, nego udari opet kroz nekedruge sokake; a nakrivio fes, pa ga kićanka sve bije i kucka po plećima, pa selomi čapkunski.Ali jednako ide kud god ga noge nose, i tek kad natrapa na PašinČair, i kad jedini obitnici paša-čairski, preplašeni od narušitelja ove njihovetišine, žapci, kao po nekoj komandi, u gustim redovima poskaču i glavački bućnuu vodu, — tek tada trza se Mane i gleda oko sebe, kao da se pita: otkud on čaktu?! — i vraća se natrag!... Tako, eto, počesto radi Mane.Ali da prizna da sve to radi Zone Zamfirove radi —to ni za živu glavu neće, jer onda ne bi on bio „čapkun-Mane”! Samo se jedared desilo da je prošao kraj Zone, pa ga neki đavo natentao — i on seokrenuo za njom.Pogledi im se sukobiše, jer se i ona okrenula za njim, ali jeMani ipak vrlo krivo bilo što se prevario i okrenuo.No ipak je brzo popravio tusvoju pogrešku, doskočio je i tome: oslovio je sirotu Kalinu, jedno komšijskodevojče, a na Zonu i ne pogleda više.I kako je ova bila koketna, pouzdana iponosita sa svoje lepote, bilo joj je užasno krivo!Ujede se za usnu, jer joj seučini da će Mane još moći lako pomisliti da se ona za njim okrenula i njega da je U njoj će čitatelj naći sve raskošno šarenilo i lepotu jednog skupa mladežiobojega pola, koji se skup zove oro; a tom će prilikom već pomalo moći izaviriti u dušu i skrivene osećaje Zone Zamfirove. Ali sada, u ovo vreme kad se razvija ova naša pripovetka i kad je Zona ušesnaestoj svojoj godini, Zona je drukčija: nije više ono džigljasto čupe štoblene po sokacima jedući kokice iz kecelje ili dubokih džepova svojih šalvara.Sada ide ponosito, drži na sebe, jer zna nadmoćnost i svoju i svoje kuće nadostalim drugaricama i njihovim kućama...Toliko puta je slušala da su slabe iretke za nju prilike ovde u mestu.Zato se samo i igrala sa svakim, tek koliko dauživa u triumfu. Kretala se u krugu svoje rodbine, svojih tetaka, strina i ujni, i po čorbadžiskimU — tako da reknem — „plebeje” retko je izlazila, ili, bolje reći,A i kad je dolazila, vladala se potpuno čorbadžiski.Dolazila bi običnopraćena svojom izmećarkom, Vaskom, i snishodljivo bi oslovila poneku siromašnudevojku, zaboravljala bi vrlo često kako se koja zove, a i razgovor bi trajaovrlo kratko, tek u nekoliko reči.Ponekad bi dolazila i do mesta gde se igraoro, ali nikad sama, već uvek s ponekom drugaricom i praćena izmećarkom.Slučajno najviše je dolazila tu gde je dolazio i Mane, ili upravogde se najduže bavi, jer on je imao običaj da za jedno takvo posle podne promenipo nekoliko mesta.Stala bi, pa bi gledala kako igraju i zevala od vremena naAli bi ipak krišom pratila očima Manču, i nije joj pravo bilo kad je ovajne bi opazio, ili kad bi otišao na drugo mesto da igra, a ovo ostavio...To jevređalo njen ženski ponos. Jednoga dana je čak planula i zaboravila se, tako se zaboravila da je grdnulekciju izvukla od svojih strina i tetaka, i nije mogla dovoljno da se nakaje štose nije mogla da održi na dojakošnjoj daljini i visini od „fukare”. A to je bilo jedne nedelje, baš Bele nedelje, kad je po tim mestima najživlje, kadlep dan izmami sve živo na ulicu — starije na razgovor, mlađe na ašikovanje, adečurliju na jurenje; kada oživi ispod drveća od onih silnih ljuljaški, pa jedni seovamo ljuljaju, a drugi im pevaju, a drugi onamo igraju, a Cigani im sviraju. Skupio se svet.Koga ti sve nema tu: dečurlije, momaka i devojaka iz mahale, kojiašikuju očima.Došao je i neizostavni narednik Perica, narednik i pisar u štabu,nazvani „lepi Perica” zbog onog belog lica i zbog ona dva mladeža na obrazuispod desnog brka.Vitak u struku, sa lagiranim kaišem oko pasa, na kome jevisio tesak, sa šiljastim cipelama i još šiljastijom šiškom ispod nakrivljenefrancuske kačkete, činio je vrlo prijatan utisak na ženski svet, naročito naonaj koji se provodi na krompir-balovima.Kad on prođe sokakom sa svojim vrsnimpobratimom, apotekarskim ili farmacajtskim pomoćnikom Pajicom, kad ovaj ima svoj„auzgang”, — samo čuješ kako lete, da se posatru, devojke na avliska vrata;poneka se zabatrga, pa joj izleti papuča ili naluna čak prekosokaka, a lepi Perica samo gladi svoje brčiće i pusti izveštačenim basom (agovorio je obično sa pola usta): „A joj, pobratime, pusti me da umrem!...” paide dalje drugim sokakom, gde opet tako nešto vikne ili veli: „Ovim šorom, Lazo,ej, devojaka nema!” A pobratim Pajica mu odgovara: „Za koga, more, gazimo ovoblato, a pobratime?!...” A bacao je oko — nije šala, toliki triumfi! — i na ZonuZamfirovu, ali još nije preduzimao ništa.Nalazio je da nije vreme još.je da još nije prilika za nju, dok ne postane oficir.A dotle se trudio da jojbar padne u oči; zato je i produžio bestraga svoj lakovani kaiš od tesaka, pa musad treska o kaldrmu tesak, o koji se i inače vrloj vešto sapliće nogama, kao daje već oficir, kao da mu je tesak sablja!A zbog toga valjada i nije se upuštao uozbiljne, „poštene namere” s ostalim devojkama.Sve je zaludeo, ali nijednoj senije predao.Uživao je u trofejima kao svaki dobar vojnik; a takav jedan ne malitrofej bila je i ona pesma o njemu i lepoj Katarini i ona nova igra,, koja se uztu pesmu igrala, — a ta je pesma: A na takvim mestima se uvek dese i poneki stranci, poneki iz prestonice.Tu seuvek dese i dođu i poneki trgovački agenti, poneki agent osiguravajućeg društvaili trgovački pomoćnici iz Beograda, koji kupe veresiju po palankama — ljudiobično vrlo šaljivi i duhoviti, a što je najlepše, ljudi snishodljivi,to jest, spuštaju se i u masu, jer ne polažu mnogo na svoje prestoničko poreklo.Pa hoće i da se pošale.Kad god tu tako stanu, uvek pitaju i mole da im se daštampan red igara, pitaju gde je garderoba za stvari, odakle se poručujesladoled za dame, — i već, uvek nešto tako šaljivo izbace, što se posle zapamti,ostane tu i cirkulira dugo kao neka poslovica...Ali ipak, kad se mahnu šale,ozbiljno priznaju da se dive rodoljublju toga sveta, koji može da živi bez tolikihstvari, bez Blagoja tanc-majstora, bez parkova s garnizonom bandom i bezPašonine sale!... Svrate se tu ponekad i zastanu i neki vredni profesori, spajajuć’ prijatno spoleznim, šetnju sa studijom.Njih goni amo čisto filološko i folklorističkointeresovanje, to jest hoće da nastave onde gde je otac naše novije književnosti,Vuk, stao. Ali, naravno, tu najviše ima momaka i devojaka; devojaka i čorbadžiskih isirotinjskih — prve da ubiju vreme, a ove druge da se naigraju.Ove cele nedeljekao rob trpe psovke i grdnje, ali sve to rado snose pri samoj pomisli na nedeljuposle podne, pri pomisli na igru i ašikovanje. Dođoše već i Cigani.Čuvena družina, snabdevena raznim muzikalnim instrumentima.Među Ciganima odmah na prvi pogled pada jako u oči jedan sa trumbetom, s kosom ibradom žućom i od same trumbete.To je pan-Franćišek, brat Čeh, koji je prenekoliko godina došao sa konzervatorije pravo u Srbiju, s vrlo lepim svedodžbamai manjim partiturama.Kad je došao u Srbiju, on je prvo koncertirao: svirao jePaganinijevu fantaziju „Mojsej” na žici G, i bio burnoPa se odmah pokazao i stvaračkim darom svojim: odmah je komponovaojednu novu igru, „Apotekarsko kolo“, koje je posvetio svome zemljakupanu Ciculi, apotekaru toga mesta.Tako lep početak i napredak prekinut je, auzrok su tome, tako da se izrazim, „mesne okolnosti”.Pan-Franćišek, koji je dodolaska u Srbiju samo pivo kao piće poznavao, upoznao se ovde i s vinom; potrebadržavna iziskivala je te je došao baš u onaj kraj gde je crno župsko vino bilomalo skuplje od vode.I kakvo čudo onda što je pan-Franćišek ostavio pivo iposvetio sve ostale dane svoga života samo župskom vinu, rezonujući da na tajnačin dobija i u novcu i u vremenu: pivo je skuplje, a vino jevtinije, i, što jeglavnije, ne dangubi — dobiva u vremenu, jer se od župskog vina mnogo ranijeopije nego od onog glupog švapskog piva.I sada se lepo vide na njemu obe teperiode pića: od piva je sačuvao trbuh, a od župskog vina stekao nos crvene, kaobakar, boje.Ali ga tada izdade kompozitorska i stvaračka moć; to se odmahopazilo na jednoj komponovanoj „Heruvici”, koja je samo jedared otpevana ucrkvi, a posle je sledovala oštra opomena njegovog visokopreosveštenstvasveštenstvu: da će ih sve obrijati, ako se samo još jednom zapeva takovo „Ižeheruvimi!...” Posle toga nije pan-Franćišek ništa komponovao.I kad su jednom unekom društvu u razgovoru zapitali ga: komponuje li što? primetio je, i nepitan,zajedljivi kolega i zemljak njegov, pan-Cibulka: da, pan-Franćišek i sadakomponuje, i to jednako komponuje sodu s vinom, i da mu je ta kompozicija još Iako je pakosno i zajedljivo to bilo, bilo je, na žalost, istina.Pan-Franćišek nekomponuje više ništa; čak ne komponuje ni to, ni vino sa sodom, nego pije vinoonako „klot”, kako ga je Bog stvorio.Sada je veran i stalan član te kompanijePre je svirao u ćemane, ali sada više ne može: dršću mumalo ruke, što je, uostalom, — kako on tvrdi — familijarna bolest kod njegovih uI on, koji je nekad na violini koncertirao i izvodio Paganinijevufantaziju „Mojsej” na žici G, svira sada u neku olupanu iizgužvanu trumbetu, kakve se mogu videti i naći pod bilijarom samo za sezonetakozvanih „krompir-balova”, kad nastane obaveštavanje, ili, prostije rečeno, kadse kasapi sporečkaju zbog dama s kovačima ili šloserima, i kad policija, sčlanom kvarta na čelu, stigne na lice mesta i vikne: „Fajerunt!Dame nazad,gospoda napred!...” Tako je pan-Franćišek počeo s koncertiranjem a svršio saciganskom družinom, u kojoj čini čudan kontrast s onim njegovim belim trepavicamameđu onim garavim licima.No on je zadovoljan među njima, a oni ga, opet, paze ičest mu odaju (zovu ga panj-Beljac), i ne puštaju ga lako, baš i kad bi on samhteo: što je on jedini konzervatorist među njima, i drugo: što im daje pare načuvanje ili na zajam bez interesa, pa on njima ne traži interes, a oni njemu, opet,ni glavno ne vraćaju...Tako je dobrodušni pan-Franćišek obezbedio svojubudućnost: ostavlja za crne dane, i Cigani to čuvaju. Posle ručka poče se šareniti sokak od momaka i od devojaka, od mintana i fustana,od jeleka i šalvara, pa izgleda kao cvetna bašta.Tu dođoše i oni što prodajupetliće i svirajke od šećera, i oni što toče limunadu, i oni što prodaju kokice,a tu se nađe uvek i po jedna mirna i dobroćudna budala, bez koje nije nijednotakvo mesto, s kojom se obično deca smeju i zabavljaju, a devojke se okupe okonjega, pa izjavljuju da su u njega zaljubljene, i kažu mu da bira kojuhoće, a on opet veli da ih sve voli i da će ih sve uzeti za žene... Otpoče oro. Odigraše nekoliko igara, i „Krivu banjku” i „Berbatovsku” i „Tedenu” i „Zaplanjku”;i naizmence vodiše kolo redom prvi momci iz mahale.Mane dao Ciganima dinar, aNacko baštovandžija i oni drugi dadoše manje — po stoparac.Tu je u blizini inišaljka (ljuljaška), i oko nje puno sveta.Ljuljaju se i pevaju „Čije pero nanišaljku, gajtane moj!” Oni iz kola idu pa ljuljaju druge ili se sami ljuljaju, a onisa nišaljke idu i hvataju se u kolo.Dođe malo posle, i Zona sa drugaricomsvojom, Genom Krivokapskom, onako isto kao što su pre tri-četiri godine kao decadolazile, samo što Zonu sada prati izmećarka njihova, Vaska.Stale jedna dodruge, pa gledaju kako svet igra.Zona gleda ravnodušno, umorno i kao malopotsmešljivo po ovom šarenilu i veselju; gleda, kao da joj je dugo vreme. Cigani zasviraše „Potresuljku”, omiljenu igru Maninu.Mane uze za ruku i povede naigru mladu lepu Kalinu, komšinicu svoju, jednu puku siroticu, koja neće svomemužu doneti ništa više do dve nove asure, i dva jastuka, i čistu dušu, i ropskuKalina vesela, blažena — rumen je svu oblio, a krupne crneoči svetle joj se od suza, od silne sreće današnje... — „Lele, što su pristali jedno za drugo!...Ja-gi!” „Asli kako plavi zumbul izelena kada!“... — ote se mnogima uzvik, kad ih videše jedno do drugog kakoI svi samo Manu i Kalinu gledaju; svi ih gledaju zadovoljno sprijateljskim osmehom na licu, kao kad se nešto milo, svoje gleda... Zoni nepravo.Samo ona ne gleda na tu stranu; počela je da zeva...Krivo joj...Ne treba njoj taj Mane; neće i ne može njen nikad biti, ali ne trpi da može joškoja — kod nje tu, žive! — privući poglede ičije, a naročito Manine poglede!...Ne bi igrala, ali kad vide Kalinu kako je srećna i kako se zarumenila ioznojila, pa se briše jaglukom, kad se pustila igra, dođe i njoj volja da poigra,pa iako je čorbadžiska ćerka, pa makar i otrpela reziluk kad ode kući.Ali ipakzamoli izmećarku Vasku da ne kaže ništa kod kuće.Vaska se obeća da će prepristati da je ubiju nego da kaže to, a zaklela se i u oči Gmitraća, grnčara,verenika svoga!... Zasvira se „Jelka tamničarka”, lepa igra, uz koju se i peva, upravo uz koju sepesmu igra.Tu je igru jako volela Zona i zbog igre, a još više zbog pesme, kojaje njoj mnogo kazivala i setom je nekom milom ispunjavala...Zona uze za rukuGenu, priđoše i uhvatiše se među igrače.Cigani sviraju, a igrači igraju i Prestade zamalo pesma, a igra traje i razvija se još lepše i još bujnije; čuješkako zveckaju đerdani i dukati, i trupkaju kondurice i papučice i šušte svilenešalvare, a miris od đulijaka se presuo po sokaku, pa, kao magla zemlju, pritisnumiris gledaoce. Pa opet poče pesma uz igru: Opet umuknu pesma i pevanje, a igranje i dalje traje uz svirku Cigana.Mane stoji,ne igra, gleda igrače.Gleda u Zonu, vidi Zonine svilene šalvare i lagiranekondurice; čuje šuštanje svilenih šalvara i oseća miris, dah njen oseća, pomešan sđulijakom iz Kazanlika, — i ne mogade da se uzdrži više!I kad Cigani htedoše daprestanu, dade im Mane znak da sviraju dalje istu igru, pa priđe i uhvati se sleve strane do Zone. Zona ga samo ovlaš pogleda, dade okom znak Vaski, izmećarki svojoj, i ova seodmah uhvati u kolo i rastavi Manču od Zone.Zona više i ne pogleda na Manu,igra i dalje i sve gleda u Manulaća čorbadži-Ranđelovog, a kad Mane dođe u igranjuprema njoj, a ona ga i ne gleda, nego samo pući usta... A Manu steglo nešto u grlu; zabolele ga slepe oči, a u ustima mu gorko i suvo.Jedva je čekao da prestanu Cigani.Kad se svršila igra, povukao se do kapijejedne i brisao čelo dugo. Zarekao se da se više neće hvatati do Zone, a nije mu to ni trebalo, jer Zonaviše nije igrala; ostala je i samo gledala. Kad zasviraše „Niševljanku”, Manča se uhvati do Kaline.Zona više nije igrala.Gledala je kako igraju, a nije ispuštala iz očiju Manu i Kalinu; gledala je kakoigraju, kako je Kalina snažno i grčevito uhvatila rukom njegovu ruku, pa odvremena na vreme briše znojavu ruku jaglukom i brzo ga opet hvata i čvrsto drži,dok joj se opet ne isklizne ruka iz njegove; gleda kako se razgovaraju; čuje kakoKalini dršće glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i kao junskaponoć crnim i toplim očima!... I drugu igru, opet, „Jelku tamničarku”, igrali su, jedno do drugog, Kalina i I Zoni dođe nešto teško.Naslonila se na Genu, drugaricu svoju, pa se izgubila.Gleda besvesno po onom šarenilu koje promiče ispred nje, sluša svirku, trupkanjekondurica po kaldrmi i sluša pesmu, čuje srebrni devojački glas Kalinin, gde A Mane i Kalina su komšije!...To joj pade na pamet, i ona pogleda Kalinu kako jesrećna i blažena!I Zoni postade nešto teško i dosadno.Sve joj beše dosadno, anajdosadniji joj se učini baš onaj Manulać — koga je malopre onoliko gledala —kad joj priđe i ponudi je šakom kokica!...Nije znala ko joj je u taj par crnji —Manulać, ili ona fukara Kalina!...Silno ugrize donju usnu, i još silnije stezašeza ruku Genu, drugaricu svoju, na koju se od silna derta i karasevdaha Svršila se i ova igra.Odmaraju se i igrači — neki idu „nišaljci”, da se ljuljaju.Razleže se pesma s nišaljke, razgovor na sve strane, samo se drugarice — Vaske, more! — zovnu Zona izmećarku svoju, a nozdrve joj se silno šire nanaprćenom nosiću njenom. — Što iskaš, Zone? — odazva se i pritrča joj Vaska. — Otidi si do onuja... de... kako se vika... do onuja, ete Kalinu, i rekni gu:Vika te Zone Zamfirsko!... — Tuj sam!Što ti trebam? — zapita je Kalina, kad dođe. — Vika’ te... ete... — poče Zona, a sva bleda, suvih usana, a isturila izazivačkidesnu nogu...Ti si sirotinja...Kad ručaš, ti tag ne večeraš...Ta, vikam... akoiskaš... — i tu podiže Zona glas i nastavi jačim glasom, da bi i Mane čuo —vikam... da dođeš, ete, da se ceniš u tatka mi...Vaska ni se udava... ta... dase ceniš, hizmet da ni činiš u kuću!... — Ete, što pa da se cenim?... — odgovori joj Kalina. — Imam si majku i brata...Izmećarka neću sam!...Sal pri majku hizmet ću da činim... — I pri muža... — upade joj u reč zajedljivo Zona. — Pa, ako dadne Gospod i k’smet mi bidne... i pri njeg’... — Kod Manču li? — prekide je Zona jetko, šapatom. — Fukaro!... — Kako reče?...Ne ču te dobro!... — zapita je blago i pogleda blagim pogledom, asuznih očiju, Kalina. — Pa... nećeš da mi budeš izmećarka? — Jok! — reče ponosito Kalina. — Nesam za vašu kuću... — A, za oro li si?Ah, što si pa devojče za oro!... — reče pakosno i pogleda jeprezrivo od glave do pete. — Zone, mori!...Ne slušaj gu, Kalino, što zbori!Idi si! — upade Gena u reč ipovuče silno Zonu za ruku. — ’Ajd’ — dom da si idemo!... Bilo je i vreme već.Krave se već vraćahu s paše, fenjerdžija opštinski već prolazis merdevinama da pali fenjere, i patroldžije lepim redom prolaze glavnim sokakom;i iz gomile se malo-malo odvaja jedan po jedan u pobočne sokake, da, potkrepljen,cele noći bdi nad imanjem i čašću umornih i zaspalih građana...Počeše serazilaziti i s „nišaljke” i s igranja...Sve ih je manje i malje.Oni dalji se ranijekrenuše, a ovi bliži malo docnije.I mesto na kome su maločas igrali i kikotalii podvriskivali ostade prazno i pusto i i izgledaše tužno s onim pogaženim ranimprolećnim cvećem, koje se otkidalo i otpadalo s igračica!...I Zona pođezlovoljno kući.Osvrte se još jednom, i vide kako Mane i Kalina pođoše i uputišese zajedno, i ču kako se Mane nudi Kalini da je doprati do njenih avliskih vrata,a ona ga blagodarno pogleda, ali ga ipak odbija i moli ga zagušenim glasom: — Nemoj, Mane, dve ti oči!...Ostavi me!...Sama ću si idem!...Vrni se!Živa tiĆe me vidi bata!Sramota odi čoveci!...Vrni se, Mane, dve ti oči!... Gledala ih Zona, ali zamalo; zakloniše ih i zahvatiše među se gomile veselePohvatale se devojke ispod ruke u dug red, a iza njih drugi redzagrljene momčadije, i, idući tako kućama svojim, pevaju složno oba reda... Dan na umoru, izdahnuo već; zvezde trepere s neba, tiho veče se spušta na zemlju,a iz grla srećna i vesela mlada sveta razleže se kroz tiho proletnje veče setnapesma, u kojoj se iskazuje beskrajna tuga, stara tuga, večna kao i U njoj je jedan, za Mana vrlo prijatan izveštaj iz usta Vaske izmećarke,posle kojeg je izveštaja Mani — kao što bi to pesnici kazali — sunce lepšesijalo, cveće prijatnije mirisalo i ptičice lepše pevale. Nedelju dana posle ovoga ispričanoga u prošloj glavi, kad je izmećarka Zonina,Vaska, prošla kraj Manina dućana, a on sam bio u njemu, dobacila mu je u prolazu:„Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!” tako brzo, da Mane nije imao vremena ni dadođe k sebi, a još manje da joj kaže hvala i da vrati pozdrav. Toga dana je Mane bio sav blažen.A kako i ne bi, kad mu se cele nedelje od teškogderta nije mililo ni da sedi, akamoli da radi u dućanu, jer mu je jednako bila upameti Zona i njeno ponašanje, i onaj tunjavi Manulać, kojega je toliko gledalaI da Manulać nije bio onakav kakav je, da nije jednako čuvao dućan i sedeopred dućanom i s ocem se razgovarao, Mane bi ga ma kako izazvao — kako je ljutbio na njega — i potukao se s njim, čim bi ga prvi put sreo i našao.Ali ovakonije mogao to, nego se morao zadovoljiti tim što mu je u prolazu, onako kaoslučajno, izbio laktom cigaru iz muštikle, kad je Manulać sedeo pred dućanom ipušio (a pušio je retko: dvared ili trired u godini setio bi se da zapalicigaru, i to obično onda kad bi mu tatko dobar pazar svršio). I posle nekoliko takvih teških dana i takve duševne utučenosti kako su ga moraleobradovati i oživeti i osvežiti ove slatke reči: „Bata-Mane, pozdravila ti seZone!” koje mu jednako brujahu u ušima kao najmilija pesma majskog slavuja!...već odmah ga nije držalo mesto: dosadno mu bilo u dućanu, i čim se vratio šegrtPote skoči i diže se da ide.Rđavo sam rekao „da ide” — poleteo bi on, kako muje milo bilo.I baš u taj par, kad je on naređivao nešto šegrtu, uđe u dućanjedna mušterija i zatraži nešto.Mane mu nervozno iznese tražene stvari; učinimu se da se i suviše otegao pazar, odmeri mušteriju od glave do pete, pa — More, nesi mušterija!...Nemaš te pare!... — pa uze ispred nosa zabezeknutommušteriji poređane stvari i iziđe brzo iz dućana. Zaredio je po sokacima i manjim i većim, pa čak i po onim po kojima ni đavo neprolazi, po kojima čak ni opštinski inženjer po dužnosti ne prolazi, Dvared jetako toga dana prolazio sokake, dvared se vraćao u dućan, ali se posla nijelaćao, nego je samo pravio cigare, pušio, puštao kolute dima i zadovoljno gledaou njih.Naposletku je dohvatio pušku, uhvatio se polja i lutao tako do mraka, itada se tek vratio kući; a da toga dana ništa nije ulovio, čak ni pucao, nijevaljda nužno ni da kažem!...Celoga dana je samo na to mislio, i jednako mu upameti zujale i zvonile Vaskine reči: „Pozdravila ti se Zone!” I zato nije ničudo što nije usput primetio buljuke seljanaka i seljančica u njihovom živopisnomodelu kako promiču putem kraj njega.Drugi put bi ih zadevao ili se bar iskašljaoprolazeći kraj njih, a sad ih nije ni primetio, iako su se kikotale glasno igurkale se prolazeći kraj njega i zadevajući one njega.Tako je silnaljubav i tako silno zanosi ona čoveka!... Ništa od svega toga nije on primetio, niti ga se to ticalo!Samo jedna slika muje lebdela pred očima, samo jedan pozdrav mu se jednako ponavljao u ušima, i onga jednako šapatom izgovarao... I to je ohrabrilo Manču.I prvi put, kad prođe Vaska kraj dućana, a on bio sam,zovnu je. — Na dom ete, zdravo li su vi? — zapita je Mane. — Zdravo! — odgovara mu Vaska, a gleda minđuše koje joj je Mane poklonio. — Što raboti čorbadžija... zdravo li je? — Zdravo!... — A čorbadžika, što raboti ona?... — I ona si je zdravo! — A ti što rabotiš?Zdravo li si? — Zdravo sam si! — odgovara Vaska. Tu Mana zastade.Privuče svoju tabakeru, otvori je, liznu desni palac i izvadijedan papir i duvan, u koji huknu, pa poče savijati cigaru.Kad je zapali,zasuka brkove, pa se iskašlja tiho, kao kad čovek hoće nešto važno da prevalipreko usana.Ali ipak ne reče ništa, nego stade razmeštati ispred sebe one alatei puštaše guste dimove.Posle duže pauze, zapitaće Mane: — A... ete...Zone... zdravo li je?Što raboti? — Pa, sedi si... — Znam de...Može i da leži. — Hehe, — osmehnu se Vaska. — Lele, bata-Mane, kako zboriš pa i ti!... — Što si zbori?Zbori li? — Zbori, kad gu pituju... — Ćuti si?... — Pa ćuti! — A što misli kad si ćuti? — E, koj gu znaje!... — A može li da poje? — Pa i poje... — E, što si poje? — Pa pesne si poje... — Eh, pesne!Ama, koje pesne? — Sramujem se da ti, ete, kažem! — veli Vaska nameštajući u uši dobivene — Ama, kakvo sramuvanje! — hrabri je Mane. — U pojenje nema sram ni pa sramuvanje...Što si poje? — Pa, ete... — poče Vaska, - poje si pesne, oneja što su od ljubav i ašikovanje.Poje si ono mome Evrejče, što si češlja kosu i klne majku si što gu rodi da jeEte, na tuja pesnu gu sag kef; sal tuj pesnu poje eli goni mene ta guja pojem... — E, zašto da klne majku, kad neje Evrejka?! — pita je Mane. — Risjanka je, tašto gu treba veće?!... — Eh, a ti pa bajađim ne znaješ, bata-Mane, zašto! — Živa nana, ne znam si, Vaske. — Ama razbira se ubavo na šta prilega taja pesna! veli Vaska. — Nije, demek, Zonežalna što je Evrejka, veće to se za drugo ništo razbira... — E, što je pa to drugo? — Ete, žalna je što je čorbadžiska kerka; a ima, ete, niki što nije čorbadžiskisin, a njoj gu pa mnogo milo za njeg’... a njojni vikaju... neje, ete, prilika. — Za men’ zbori li što? — Zbori. Mane opet ućuta i stade savijati drugu cigaru.Opet nastade pauza, koju prekide — More, ti me l’žeš, Vaske? — Ne l’žem te, bata-Mane...Dve mi oči!...Kako smem da te l’žem?!... — Pa istin’ li zbori si za men’?...Što si zbori? — Zbori si...I plače si. — Plače?Zašto da plače? — Mori, — odmahnu rukom Vaska, — ti ništo ne znaješ, bata-Mane!Taraf-taraf senapraji kod nas dom...Život si nema od neknja!... — Što, more? — veli zaprepašćeno Mane i ostavi cigaru. — Ete za ono oro, i za igranje, — izede si rezilak, em znaješ kak’v — Pa koj gi reče za oro?Ti li? — Jok ja!...Kazaše gi niki iz ma’alu.Ta svi skočiše sas rezilenje...Vikaju: neprilega na čorbadžisku kerku u oro igranje po ma’ale... — E, a zašto pa igraše? — Pa teb’-te videla... pa ne moga da si sedi da ne igra, veće se ufati u oro i — Ona ti kaza to? — Ba!Ne kaza mi ništo.Što treba da mi kazuje?... — veli ponosito Vaska. — Znamsi ja ubavo, zašto: „kude si ona toprv ide, ja se otutke vraćam”, bata-Mane!malko poruča ćuteci od tatka mi zaradi Mitka?!... — A zbori si nešto za men’? — Pa... ete... zbori: demek, mnogo gu milo za teb’... Iz daljeg razgovora doznao je Mane od Vaske da je po čorbadži-Zamfirovoj kući pravilom zbog igranja Zoninog, za koje i stari Zamfir zna, a još više zbog Zoninenaklonosti prema Manu, o čemu Zamfir i ne sluti, jer svi kriju to od njega. Stara, iskusna i rečita tetka Taska uzela je na sebe tu tešku i časti punudužnost da opet izbije iz Zonine glave Manu Kujundžiju.Zato tetka Taska i dolazisvaki dan, savesno i tačno kao hirurg radi operacija, i savetuje i teše Zonu:hvali Manulaća, a kudi Mana.Kudi mu stalež, a još više vladanje i povedenjePočela je čak od oca Manina, Đorđije; ni njega nije ostavila na miru.Upravo, nije ni spominjala ni pretresala Manu, nego Đorđiju, dodajući: neka seZona seti one reči koja veli da iver ne pada daleko od klade, i: što mačkaomaci, da to miševe lovi, — pa tako je i ovde s Đorđijom i sinom mu, Manom.Pričala joj je o pokojnom Đorđiji — kako je bio krijumčar, ubojica, noćnik iveseljak; pričala joj čitave romane Đorđijine s nekom čengijom Zumrutom, koja jeu svoje vreme i „u pesmu turena” zbog lepote, i proterivana i hapšena zbogčestih tuča radi nje; koja je nekada bila lepa, bila omiljena igračica, a koja sesada smirila, i zato sada niti ide u aps, niti je meću u pesmu; sad mirno isavesno nosi fenjer i ambrele, i kao kaznačej je u nekoj čočečkoj družini.Čak jetetka Taska šanula Zoni na uho jednu strašnu stvar, koju je dugo krila i čuvalai kao poslednji metak izbacila, a ta je: da isti Mane ima brata (po ocu) međuI sad, kakav je bio Đorđija, takav mu i sin Mane, tvrdila je tetkaTaska i uveravala Zonu.A to se pomalo moglo i verovati, jer Mane je dosta čestojutrom bio predmet razgovora sa svojih noćnih podviga. A u isto vreme kad je kudila Manu, hvalila je onog Manulaća čorbadžiskog.ga je i ona i sve tetke i strine, a i majka joj Tašana, čiji je on najozbiljnijikandidat bio, jer je bio jedinac, jedini naslednik ogromnog imanja, a, sem toga,primer poslušnosti, skromnosti, stidljivosti, celomudrenosti, —dakle, takoreći, skup vrlina i prava protivnost onom Mitki čorbadži-Petrakijevom,opisanom u jednoj od ranijih glava ove pripovetke.I da se tu nije pitao ihadži-Zamfir, kao otac, udadba Zonina za Manulaća bila bi davno svršena stvar.Ali, kako se Zamfir baš nikako nije oduševljavao tom kombinacijom Tašaninom, jermu se nikako nije Manulać dopadao, iako je sin i jedinac i jedini nasledniknjegovog inače dobrog prijatelja, to je vrlo često bilo čak i reči i svađe izmeđuZamfira i Tašane.Zato neće biti zgoreg — čak pisac misli da je to neophodnopotrebno — da u nekoliko poteza ocrta toga Manulaća, koji je ušao u kombinaciju,bio ljubimac sviju strina, ujni i tetaka Zoninih, i bio predmet i povodneprijatnih scena između roditelja Zoninih. Priča o dobrom detetu Manulaću, koja je priča prava suprotnost onoj ranijojpriči o Mitki čorbadži-Petrakijevom Manulać je bio sin česnih i bogobojaznih roditelja, Jordana i Perside, i nikadavaljda ni u Starom ni u Novom zavetu ni za jedno dete nije se tako s pravom moglokazati i napisati da je vaspitano u strahu Gospodnjem i da je išlo stazomdobrodetelji — koja, kao što se zna, nije nikad primamljiva, ni lepo utrvena — ibilo radost i uteha roditelja svojih, kao što se to moglo kazati za Manulaća.njim je bio zadovoljan i otac i majka još od najranijeg detinjstva njegovog.su se i koškali među sobom oko toga čiji je Manulać više.Majka kaže: moj jeManulać, a otac kaže: nije nego moj; majka kaže: to je moja ćerka,otac kaže: to je moj sin, naslednik i prestolonaslednik moj.Zato je Manulaćdugo bio zagonetka — u mahali zadugo nisu znali je li muško ili je žensko!kad je s ocem išao, bio je obučen u plundre, a kad ga je majka izvodila, plelamu je kurjučić i oblačila ga u fustančić.I kako ga je ona više izvodila negootac, to su po drugim mahalama mnogi zadugo mislili da čorbadži-Jordan ima ćerku.Kao ono što se priča za onu staru Rimljanku, plemenitu Korneliju, majku braćeGraha, da je decu svoju smatrala za najlepši i najskupoceniji svoj adiđar, takoje isto i Persida smatrala svoga Manulaća kao najlepši i najmiliji adiđar svoj,i zato se nije nigda i nikuda makla bez njega.A on je to i zaslužio, jer je, ionako mali, već bio desna ruka u domazluku svojoj majci.On joj je čuvao odživine taranu i rezance, spremane za zimnicu, kad se to sušilo u avliji; on jedržao konac, kad bi ga namotavala na klupče, čuvao veš, kad se suši prekoavlije, hranio živinu, i znao uvek tačno koliko ima petlova, kokošaka, pilića,pa čak i snesenih jaja i od svojih i od tuđih, komšiskih kokošaka, i to sve bezikakvog duplog trgovačkog knjigovodstva!Iz dugog i savesnog nadgledanja postao jepravi — tako da ga nazovem — psiholog, pa je čak umeo da opazi kad je kojakokoška, da prostite, u volji petlu, „Giganu” nazvanom; s kojom kad najradijedeli zrno na bunjištu, a prema kojoj je opet ohladneo, pa je tera od sebe; dalje,tako isto nije se moglo izmaći njegovom pametnom oku ni to, kad koja njihova kokapogreši, pa snese jaje u komšiskoj avliji, ili obratno, kad je i gde je opetkomšiska snela u njihovoj avliji.Sve je on to znao i imena svima njihovim imnogim komšiskim kokoškama. Tek uleti usplahiren pred majku i počne isprekidano: — Nane, „Gigan” sag stade, ete, merak i ašik na „Gaćanku”! — Ako, sine, ako... — veli mu majka gledajući ga milo. — Toj si je njegovopetalsko znanje... A naša „Trša”, ete, i „Kundaka” opuštile žalno glavu... — Tugo, — smeje mu se majka, — ostaše si udovice i sirotice...Ta što da Ili drugi put, opet tako, uleti sav zaduvan s po jednim jajetom u svakoj — Nane, naša „Titinka” i „Pirga” snesoše jajca u Todorčine, a ja gi uzedo’ idoneso’! — veli mali Manulać, oliznu nos i predade majci skoro snesena i jošvruća jaja. — Što da se arči mal?!...Pare su to!...Nesu kruške divjake!... —dodaje i pogleda u oca. A roditelji ga gledaju puni milošte, a iz pogleda im se razgovetno da pročitatikako blagodare nebu što ih je obdarilo takvim pametnim i čuvarnim detetom.još kada im on, onako zaduvan, stane da grdi „Titinku” i „Pirgu” što arče njihovmal po komšiluku, i doda: da su sag skupe pare, — otac se prosto topi od silne — Sag su skupe pare! — ponavlja mali Manulać. — Sag je oskudacija!... Kad ču reč „oskudacija”, čorbadži-Jordan se samo lupi šakom po kolenu od silnačuda, pa se prosto zablenu u sina.Ne mogade više da odoli svom očinskom srcunego ga dočepa oberučke, pa ga stade ljubiti i šopati. — Ah, sarafče i banćerče ti tatino!...Ovoj će kuče, Perso, banćer da mi bidne.Otkud ga izvadi pa taj reč, magare Jordansko?! — kliknu blaženi Jordan.— Kako ga kaza onuj reč, ešeku nijedan?... — navađa gaotac da još jednom kaže...A, što je sag za pare?A... kako ga reče? — Oskudacija! — ponavlja mali Manulać oliznuv nosić, a turio prst u usta,pa se stidi. — Aha, magarence tatino! — zacenio se od silna smeha zadovoljni Jordan... —Pa bre, dete, ja sol tri tovara poliza, pa si ne znado’za taj reč, a ono, pazi kolicno je, pa veće znaje!Bre, bre, bre, bre! — čudi seJordan i jednako se šeta uzduž i popreko po sobi, pogleda svoga sinčića, vrtiglavom i jednako pušta uzvike: Bre, bre, bre, bre!Ovoj će magare, — nastavljaoduševljeno Jordan — kad bude golem, s čaršiju — em beogradsku — da drma; ubavoda zapantiš ovaj moj sagašnji reč, Perso!...Kad gunaučilo, bre?! — čudi se jednako Jordan reči koju je doista sad prvi put čuo(iako se svaki dan tužio kako „nema stare godine i stari pazar”), pa se diže učaršiju među trgovce s mladim banćerčetom kome majka uvuče peškirić i zakopčaSrećni i blaženi otac povede sina da vidi čaršija jedno čudo od deteta — daManulać pred trgovcima ponovi reč oskudacija... I sad tako pametno dete, koje je tako mnogo obećavalo već u najranijim godinama,kada je oca ushićavalo — kako je onda tek majku Persidu srećnom i ponositomI zato nije nikakvo čudo što ga je ona svud vodila sa sobom, da sepodiči njime.Na slave, na patarice, postupaonice, na ženske praznike — svuda gaje vodila od najranijeg detinjstva njegovog, otkad se počeo u paticama od šestgroša batrgati uz majku preko kaldrme, pa sve do osamnaeste svoje godine, kad muje otac plaćao četrdeset groša za potkovane ekserima i potkovicama kondure.Svuda ga je vodila, samo ga je u hamam prestala ranije voditi saTu ga je vodila do njegove dvanaeste godine, a prestala je da ga vodi tekkad sve žene skočiše u interesu javnoga morala, i kad je naišla na složan ijednodušan otpor i protest posetiteljaka hamama. A to je bilo onda kad joj je Junus-agina hanuma jednom primetila: — Pa ti, čorbadžike, kako poče... dabeter!...Pa što si berem ne povedeš sas teb’i čorbadži-Jordana, te ga ne dovedeš pomeđu nas u hamam?... — Otada ga majka nijeviše vodila sobom, i tako je Manulać proglašen definitivno za muško.Od togadoba vodio ga je više i otac.U osamnaestoj godini kupio mu je džepni sahat izlatan lanac.Toga dana, kad je prvi put obesio zlatan lanac i sahat, Manulać seosetio sasvim muško.Čak je, prolazeći Leskovačkom ulicom, namignuo na tri mladeČivutke, koje su se šetale ispod ruke, ali s oba oka i tako nevešto, da suČivutke prsnule u smeh, jer im se učinilo da je Manulać hteo da kine... I to je valjada jedini nestašluk i đavolstvo iz Manulaćeve mladosti, koja seobično bujnom i burnom zove.Jedini, velim, jer on je inače uvek bio stidljiv inespretan, kad bi se, slučajem, našao u blizini ženskoga sveta.Najteže mu jebilo što nije znao šta će s rukama; srećom se tada sećao sahata, vadio ga inavijao ili gledao koliko ima sahata na njemu. S vršnjacima svojim se slabo družio; zato je najradije sedeo s ocem i s očevimdruštvom i slušao njihove razgovore, pune mudrosti i iskustva.Kad bi sedeo, uvekbi prostr’o najpre svoju maramu, povukao malo nogavice naviše od kolena, pa bionda seo, i ne bi se digao dok mu se prvo njegov tatko ne digne; samo u kafani bion prvo oca opominjao da se dignu i idu.S kokoškama je legao, s petlovimaBio je štedljiv.Novac mu nikad nije potreban bio, jernikad nije imao prilike da ga potroši.Čak mu se i majka ljutila što ide tako beznovaca, kao da nije čorbadžiski sin!A ako ponese, on koliko ponese, toliko ivrati, — nekad čak donese i više nego što je poneo.Jednom, kad je pošao u„Apelovac” na strelište, dao mu otac sedam groša.Manulać popije pivo za groš,pri povratku kupi jagnjeću kožu za šest groša i odmah usput je proda za devet, —i tako donese dva groša više nego što je poneo!... Eto, toga i takvoga Manulaća hvalila je Zoni tetka Taska, a Mana kudila.Ali tosve nije joj ništa pomoglo kod Zone.Jer, slušajući tetku, Zoni je Mane zbogtakvog njegovog života samo izgledao interesantniji, a zbog staleža njegovog samomiliji i simpatičniji!... — Ela, Vaske, zapoj mi onu žalnu evrejsku pesnu! — rekla bi Zona Vaski, sedećitako često tužna na doksatu, i, oturivši đerđef, naslonila bi se tada na belusvoju ruku, a drugom bi se igrala sa dugim i bujnim kurjukom svojim, gledajućisvojim velikim sanjivim očima preko niskih krovova okolnih kuća negde daleko. A Vaska bi tada zapevala tu pesmu, u kojoj je Zona videla sebe i svoj zao udesšto je rođena u čorbadžiskoj kući...Zapevala bi pesmu koju je već toliko putapevala Zoni, kad god bi ovu ophrvali slatki osećaji i tužne misli i ona pala u - Ela, Vaske, zapoj!...Žalna sam, — žalnu mi pesnu zapoj!... A Vaska zapeva: — Tugo, Vaske, što da prajim?! — uzdahne Zone. Ona je puna burnih scena i krupnih reči.U njoj je ispričana jedna propalamisija tetka-Dokina, ili, bolje reći, „Pošlji ludo na vojsku, pa sedi te Bata-Tasko je održao reč.Raspitivao je i prokljuvio sve, i sad došao da javi toJevdi, Maninoj majci.Sve što je saznao, on joj je savesno i tačno referisao.Jevda se prosto iznenadila.To ne bi nikad ni slutila, a ni u snu joj ne bidošlo tako što!Ono čega se ona bojala, od čega je strepila — to nije bilo, alije ispalo iznenada ovo, a ovo je za nju bilo nešto skoro još gore!Znala je onaponositost te stare čorbadžiske kuće, pretstavljala već unapred sebi kako će se totamo čuti, kako propratiti i s kakvim potsmehom sve to uzeti.I odmah odlučnoreče da to nikako nije prilika i da od toga neće biti baš ništa!Dugo su se jošživo razgovarali, kad ujedared upade tetka-Doka među njih baš kad su joj senajmanje nadali i najmanje je želeli.Kad je ona ušla, nisu odmah preseklirazgovor, nego su ga polako privodili kraju izbegavajući sve one reči po kojimase moglo poznati o čemu govore; ali sve im to nije pomoglo: tetka-Doka je, kao isvaka radoznala ženska, mogla i instinktivno, a i iz dugog iskustva, saznati očemu je reč bila... — Lasno, mori, za toj! — umeša se tetka-Doka, i na veliko zaprepašćenje njihovododade: — Čorbadžiske kuće mnogo su, a naš Mane — jedan si jepomeđu momci i trgovci i čaršilije!... — Ama neje to!... — ljutnu se Jevda. — Mori, i ne znavaš zašto si zborimo... — Mori, sal dor ve vidim — znajem si sve ubavo.Od men’ li će skutate — Ih, kakvo je brljivo! — veli joj Jevda. — Mori, ništo ti ne znaješ!... — Kako da si ne znajem?!Bata-Tasko zašto iskoči do teb’-te?... — Ama ne znaješ ti ništo! — brani se bata-Taske. — Vika me snajka, ete, zaradiniku tapiju i livadu... — Zaradi nekosenu livadu, — znam de!Sol ručam, majke... — uverava ihtetka-Doka, a oni se oboje ljute. — Bre, bre, bre! — nastavlja Doka. — Vidoste li,mori, našoga Manču kako si znaje ubavo što valja?!...E, što je čovekkujundžija, pa se razbira u zlato!...Znaje što je zlato, ikako se, ete, zlato topi!...Mašalah, Mančo, — nesi zabadava sin na Đorđiju!...Đorđijina krv!... — Ama neje ništo bilo! — odvraća je Jevda. — Za drugo ništo zborismo!Kako da — Lele, Jevdo!Što će da bidne ubavinja, kad se uzmu!Ubav Manča, a ubavo, ete, iZamfirče, onoj Zone, — ta što će deca da gi bidnu ubava, sve na tatka i naA ti, baba gi, pa gi držiš na krilo!... — Ih, crna Doko! — viknu očajno Jevda, — kad će pamet da si spečališ veće?...si ne ćutiš veće?!...Što si ne ćutiš, nesrećo, kad ti nikoj ništo ne kaza, nite pa pituje?!... — A što koj da mi kazuje, kad si sama sve znajem, i sve vidim?Zamiluvaše sedeca, ta što... sag ga je vreme... — Ama, Doke, pamet si beri!Baška su Zamfirovi, baška pa Đorđijini!...Mi sizborimo za drugo ništo, a ova, pogle gu, kud ga iskaruje!... — Mori, znajem si ja!Lasno za toj!Men-mi sal ostavite... brigu ne berite, a jaću sama ubavo da duzdišem celu rabotu!Ja ću da zaobikolim malko, pa će daiskoči ubavo, kako pod indžilirski plan!... — reče i ode kao oluja. — Što, što! — viknu zaprepašćeno Jevda i huknu: — Tugooo!Što gu puštismo?! ’Oćeda ni napraji niku muku i rezil!A ludo je, ludo — pa sto oke je ludo!! — Deno,— viknu Jevda, — brgo po njuma, vikni gu da se vrne, rekni gu na jedan reč. —Ali, na nesreću, Dena nije bila tu.Jevda polete, ali ne mogade stići Doku, kojaje jurila kao vetar.Jevda se vrati u kuću s teškom slutnjom. I naslutila je.Tetka Doka polete odmah pravo u Zamfirov kraj.Na ulici srete baškao poručenu Vasku izmećarku, zaustavi je i stade raspitivati o ovome i onome.Vaska se iznajpre iščuđavala, snebivala i otimala, ali tetka Doka — onako kakoje Bog dao — podviknu joj i razvika se na nju tako, da se ova uplaši gore negošto se ikada uplašila od onih koji je plaćaju — i priznade joj sve, ama sve odaz do ižice.A Doka je ne samo zaplašila, nego i vešto pitala: postavljala joj jetako vešto obična i unakrsna pitanja, da je ova sve kazala, i ne znajući šta jesve izblejala.I tako je Doka doznala i odmah shvatila i jasno joj bilo da stvarpo Manu stoji vrlo povoljno, i da je pravo čudo što se već i svršilo nije.I ljutana neveštinu i javašluk Manin, krene se odmah iz tih stopa Mani u dućan. — A, takoj li je? — viknu mu tetka-Doka još s vrata ulazeći u dućan. — Što je? — pita je Mane. — Što sam ti ja tebe-ti, a bre, magare?!... — De, more! — čudi se Mane. — Ešeku nijedan!A što mi ne zboriš?!... — Što da ti zborim? — pita je Mane. — Ono da mi zboriš što si je za zborenje! — E, što si je za zborenje? — Ja što sam ti?Tetka li sam ti, što li sam?!Što si ćutiš kako nemak?Rod smoKomu će da kažeš muke i dertovi, ako na tetku si nećeš da kažeš?!... — Ama, što da si zborim?Što da kazujem? — viknu ljutito Mane. — Za kogada ti kazujem?,.. — Ete, za čorbadžiske da kazuješ...Što bre!Ja travu pasem, sol neručam, — ta nesam čula za tvoje rabote!... — E što si čula? — veli malo spuštenim glasom Mane. — Da si frljija i stanuja merak na ono Zonče Zamfirsko, ete, toj sam čula!... — Ba! — poriče Mane. — Ti da si ćutiš!Sve razbra’!Sve si znajem.Sve mi veće kaza Vaska, izmećarkaIč da se ritaš kako pule, ni pa da me l’žeš...Sve, sve mi reče — E, što je znala da ti rekne, kad si i ona sama, ništo se znaje?! — Ihaaa! — zasmeja se tetka-Doka. — Za toj pa da mi je!Znaješ li, mori, nesrećo,da mi kaza, — kako iz knjigu da si četeše, sve mi kaza: i što si Zone vazdan-danzbori, i koje si pesne poje, i što si šnjeva i kako gu rezile one kučke, tetke istrine, a najveće ona grčka nesreća, Taska, tetka njojna, i kako gu fatijaSve mi kaza, kako pop iz knjigu da si četi... A Mani milo.Brani se još neko vreme, poriče, spominje razliku između kuća, alipopušta, pomalo i priznaje, i milo mu bilo da čuje što više.Tako mu bilo milo,da je odbio dve mušterije koje su došle da pazare, samo da se ne bi prekidaoI kad se uverio da tetka Doka sve zna, on joj se ispovedi i prizna jojiskreno da mu je Zona posred srca. — Aha! — kliknu tetka-Doka. — Takoj te iskam!I tatko ti takav beše! — Teke... tetko, molim te... — veli joj Mane i diže prst, — zborenje za toj ič daDa se ne čuje ništo... — Eh, što da se ne čuje?Lošo li je, pa da se kuta u kučine?!Zašto da se — Aman, Doke!...Reč da ne iskoči za devojku. — Ta što...Za malko vreme... — Kako aa malko? — Pa do „golem nišan”, a posle koj da zbori... i što ima da zbori? — veli — Bre, kako to zboriš? — viknu užasnuti Mane. — Kakav „golem nišan”?... — Što, zar ćeš sal da gu gledaš?Da ližeš med kroz šiše?...Toj li? — Ama jok!Za prošenje ič ne beše razgovor.Kako da gu prosim?!Koji su oni, akoji pa mi!Čorbadžiska kuća — i naša kuća!...Pamet si beri, Doke!... — Iha!Lasno za toj!Ja ću ti izrabotim; ti sal sedi si, pa žmij!... — Hehe! — smeje se Mane, — što reče: „Žmij, da te l’žem”!... — Ti si imaš tvoj zanajat, a ja si pa moj...Sedi si u dućan i gledaj si tvojpazar, a ovoj su naše ženske rabote...Ti da vidiš što će ti naprajim!... — Doke, — viknu uplašeno Mane na nju. — zmija će te uapi, ako naprajiš kak’v — De, mori, — umiruje ga Doka, — ti me znaješ ubavo!Ne li smo rodljaci?govedo, selska nesam, ta da si ne znajem što je čaršiski red.Lasno za toj!ću si sve polako... pa fino... s politiku! — reče i ode. — Doke! — viknu Mane i polete za njom, ali ona beše već daleko... Doka pođe, ali se usput seti da je danas subota; ostavi to što je namislila zasutra, za nedelju, a toga je dana gledala samo da se nikako ne sastane ni s Manomni s Jevdom.Zato se krila po komšiluku. Nedelja je.Kod hadži-Zamfira posle podne tišina kao i u svima kućama gde se celenedelje radilo a nedeljni dan željno očekivao.Stari Zamfir legao da se odmori maloposle ručka, kao što je to odvajkada naučio.A čim je on prilegao, celom kućomje odmah ovladao neki dremež i carstvovala neka svečana nedeljna tišina, jer, kadhadžija spava, ne smeju ni vrapci ispod krova dživdžakati. — U drugoj sobi, odmahdo sobe Zamfirove, poređale se na minderlucima: domaćica Tašana, Taska i tetke,Kaliopa i Uranija.Poduprle zid leđima, podavile noge i metnule ruke na trbuh,pa dremaju, jer su naučile da se tako najpriličnije provodi praznik.Zona u sobido njihove.A one sede i šapuću — čude se što im nema nikoga.Nije došla niAglajica, da im ispriča i raportira sve što se desilo za poslednju nedelju dana, anije tu ni Zujica, da im razmeće karte, ni bogata baba Hrisanta, da ih gnjavipričajući im nadugačko i naširoko o svojoj parnici, o sudu iI baš kad su se one tako čudile što im nema nikoga, čuše spolja neki — Hadžika, ete, dom li je? — pita nepoznati glas spolja. — Dom si je.Ama hadžija, ete, spije... — čuje se Vaskin glas. — Ta što, ako spije!Kod njeg’ i ne iskam, veće kod hadžiku... I dok se ove domišljahu ko li će to biti, otvoriše se vrata i tetka Doka upade uDa je drugi ko kroz sam sulundar upao među njih, ne bi mu se tako začudilekao ovo sada njoj. — Zdravo li ste, živo li ste? — zapita ih zatvarajući leđima (i već ostalim)vrata za sobom. (Da bi se, dabogda, taho i usta dušmanima zapušila!...) — Zdravo, ti kako si, Doke? — prihvati joj Tašana, pa se tek pogleda s Taskom,Kaliopom i Uranijom, jer im svima dođe čudno već samo to što je banula u kuću, ajoš čudnije što je na taj način zatvorila vrata, jer je to u običaju samo priproševini. — Seda si, Doke! — nudi je domaćica. — Što prajite? — pita ih Doka, sedajući na minderluk prema njima. — Sedimo si! — odgovaraju one kroza zube. — Žmijete, kako mačke ispod nakladeno kube... — Ej, Doke, Doke, ti si ostade jošte pa ona! — Što će si činim?K’smet! — veli Doka. — Damno te ne beše pri nas... — reče joj s neke visine Tašana. — Ama, imam si, ete, niku muku, — a ni sag vi ne bi došla! — E, što si imaš? — pita je Tašana. — Sedi si na jedno kafe. — Nesam si došla za kafu, veće... — Vaske, mori! — prekide je domaćica. — Vaskeee! — viknu Taska. Uđe Vaska i domaćica joj reče da ispeče četiri kafe.Vaska odmah usu kafu ufildžane sa zarfovima i unese i posluži ih. Doka se iskašljuje i sprema da otpočne, srče kafu, razgleda po sobi, pa najzad — Došla sam si, ete, na jedan eglen...Zaradi neku poslu...E što si stala tujpri men’ kako šiljbok niki?! — obrecnu se odjedared Doka na izmećarku. — Iskočise, dete, umem si ja da pijem kafu i bez teb’! — reče i izvadi tabakeru, pastade zavijati cigaru.Zapali je, stade puštati dimove.Zamislila se, a očevidnomisli o tome kako bi da onako što poizdalje i što finije otpočne. — Što ne udavate, mori, Tašano, onoj vaše čupe?... — Koje čupe? — Ete, ono vaše Zone? — Pa će gu udavamo. — Pa što čekate veće?!Neje daskalica, ta da si sedi u te godine. — Što je pa tebe-ti za njuma? — odbija domaćica. — Ostavi tija reči!... — Što gu ne davate onomu na kojega je, ete, merak?... — Merak! — prekide je Tašana. — ’Ajde, kako zboriš ti pa to?!...Zar dete će da ima merak?! — Koj si je dete? — Pa naše Zone...Deca, mori, neje ti ni sram!... — Kakva deca?!...Deca, vika...Mori, ni u turcko vreme pa ne imaše deca, — tasag u srpsko, u čkolje, pa će deca da ima!...U sagašnje vreme deca, — beše mu!Zašto si uče čkolju, i jaziju, — zar deca da si ostanu?!... — Ama, de! — prekida je Kaliopa. — Neće da zborimo za toj.Kad stigne u tejgodine, demek da je za davanje i udavanje, — lasno za toj...Što kazaše: zlatu ćese kujundžija nađe! — završi ponosito tetka Kaliopa. — Pa, brljivke jedne, što vi ja zborim?!Pa ja vi za kujundžiju, ete, i — Kako reče?Što zboriš? — prekide je domaćica. — Za koga zboriš? — Za Manču našoga!Zašto gu ne davate, kad se deca, ete, begendisuju? — Pogle gu, što si zbori žena brljiva! — veli Tašana Taski. — Koj ti reče za — Zna si cela ma’ala, i sav grad, — ta ja da ne znajem! — odgovara Doka. — Mori,znajem si sve; sve mi kazaše, mori, kako na kadiju mi kazaše sve!... — Koj ti kaza? — pita je tetka Kaliopa. — Toj si je moje znanje, koj mi je, demek, kazaja, — ama ja si ubavo znajem...za toj, ete, iskoči’ sag do vas, da ve pitujem: eli vi je devojče za davanje? — Neje ni dete za davanje! — odgovaraju obe tetke, i tetka Kaliopa i tetka — Mori, koj ve pita: briči li se vladika?Ja si s domaćicu zborim! — veli im Dokapreko ramena, pa nastavlja dalje mirnim tonom. — Ta ako iskate priliku za vašeZone, e, ja si imam jednu priliku... pa za toj i iskoči’ sag do vas...Momak sije krotak, ubav, esnaf-čovek, radi sas prvi... — Imamo si, imamo, — prekidaju je jednoglasno i složno tetke Kaliopa i Uranija.Što ni treba ti pa da nam ga kazuješ?... — Ta što... ako ste, demek, čorbadžike?A zašto ima onaj reč: devojačka su vratasvakomu otvorena?! — Docna si se prisetila, Doke...A za Zonu imamo si veće priliku! — veli Uranija.— Koj si je našeja prilike za stareje sestre njojne, taj će i sag lasno da nađe iza njuma. — Od našoga Manču ima li, dede, zbori si, poubava prilika?U sav grad ima lipomomak od njeg’?!Ima si dućan, em kak’v dućan, uzeja je sag pod ćiriju i onajdo njeg’ što je dućan, pa napravija odi dva jedan golem...Ima si zanajat, zlatneruke: pri vladiku iskače u pol dan, u pol noć — tol’ko si ima čes’ u varoš...Ima si, bre, i kasu za pare i espap, kako jedan trgovac, a ne kuta pare poavliju i po tavan, kako, ete, mačka što si kuta...Stade prvi kujundžija odBeograd do Peć i do Prizdren!...Mori, pa i da si nema pare, što je pa za toj?!Kad se deca miluju — što ti trebaju pare?!Znaješ što se zbori u onuja Mladinja su bre, lepotinja su, i on i ona, — sto oke sevdah će imaju!...E, štoiskate više?!... Neje sproti trgovačku i čorbadžisku kuću... — umeša se tetka Taska, koja se dosaddosta rezervisano držala i pustila one druge dve tetke da govore, a ona zadržalaza sebe kao neku završnu reč, pa sada poče dostojanstvenim tonom, a i ne gledana Doku, već gleda kroz prozor u avliju. — Činovnik, ete, iska činovničku,oficer oficersku priliku; esnaf sproti esnafa a trgovac sproti trgovca iskapriliku, demek; — toj si je red u ovaj svet! — završi otsečno iodlučno tetka Taska, pa se okrete još više od tetka Doke. — Mori, razbiram si ja, Taske, tvoje zborenje! — veli joj Doka, a prebacila nogupreko noge, pa bećarski pušta guste dimove, — Razbiram si, ubavo razbiram.Teb’-ti kef i milo i navodadžija si za onoga zevzeka čorbadži-Jordanovog, onogManulaća... za njeg’ ti milo... — E milo mi, de!Što ke mi činiš? — Kad ti milo za njeg’, a ti se tag sama udadni za njeg’: udovica si...A što pa titol’ko smićeš? — E, ja sam si tetka na Zonu! — veli Taska. — Ja pa tetka na Manu! — odgovara Doka. — Men’ mi kef za Manulaća, — veli Taska. — Men’ pa za Manu! — veli joj Doka, pa se okrete ostalima. — Aman, žene, tako viVelik-dan ne zacrneja, biva li Zona za Manulaća — prilika li je?! — Za Mana ne biva! — veli Taska. — E, zašto da ne biva? — Hehe! — osmehnu se prezrivo Taska: — „Gaki nema, — svirka saka!” — E, dajte gu, podajte gu za nepriliku, za Manulaća toga, — planu Doka. — Amaposlen da vi ne bidne krivo, kad, ete, stane da „praća šeftelije” po — Što reče, nesrećo nikakva? — planu Taska i one druge dve. — Neje te ni sram:esnafska žena, pa pogle kako si zbori!Koj da praća ševtelije — zar čorbadžiskaNa koga da praća? — Pa, — poče zajedljivo Doka, — sag neće da praća na bimbašije i miralaje zašto giveće nema, — ama će da praća na risjane, — a bruka i toj... — Zar čorbadžika?... — Lelee, — osmehnu se Doka, — malko li gi znajem?!...E, što je bila ona Sika,turena u pesnu?Za koga se poješe u onuj pesnu, u onuj risjanskusramotu našu?Za koga se poješe: za esnafsku, eli za čorbadžisku Siku: — O Gospodi! - krste se tetka Uranija i tetka Kaliopa od čuda što ih snađe. — Što je bila, koja je bila, ete, ta Sika, u pesnu turena? — Zbori si, nesrećogrčka! — razvika se Doka, pa završi: — A ti, Tašano, podaj si dete za onogaManulaća, berem će da imaš ubavo unuče... šebeka ćeš imaš, a unuče jok! — reče iljutito zalupi vrata za sobom i ostavi ih zaprepašćene.SaMo su se krstile ivikale: — O, Bože, o, Gospodi!Što se napraji džumbus i rezil’k! Tolika larma probudila je, naravno, i staroga hadži-Zamfira.Morao se i on umešatii jedva se razabrao, onako bunovan, i saznao u čemu je stvar tek onda kad jeispraćao Doku. — E, lošo li sam zborila? — brani se Doka. — Što da neje prilika, kad smo, ete,jedna vera... Stari Zamfir je umiruje, i sve bi se mirno svršilo, da Doka nije dirnula u — Vika, čorbadžiska kuća, čorbadžiska kerka!E veće nema!čorbadžisko neje do veka... — E, dosta de! - veli joj ozbiljno čorbadži-Zamfir.Došla si, navodadžisala si,ništo neje bilo, — e, sag se vrćeš...Sas zor ne biva!... — E, zašto da neje Manča prilika?!...Zar što su čorbadžiski? — E de!Debarsko neje ovo, ta da se otimaju devojke... — Mori, i vaše se znaje! — planu Doka. — Deda kako ti se vikaše, kako seprezivaše? — Koritar, a njegov pa tatko, kako ga zvaoše u čaršiju?Ta sag: „Mi smo čorbadžiski”!... — E, dosta veće! — reče Zamfir i diže obrve. — A što pa?Ako ne uzne iz vašu kuću — će ostane neženet?Mori, za toj lasno.„Imaš si grbinu, samarice dosta”; ta i za Manu i ženenje njegovo lasno... — Može, ama sproti seb’ priliku. — Zapamti, hadžijo: „Svet je ovaj kao kakav merdiven, — jedan se kači, a drugi paslazi“, ta i s vas čorbadžije takoj si je.Zar malo li gi ima od vaši što sibeoše prvi trgovci — a sag, zvonari i klisari, pa pale prangije kad slaviPantelejska crkva...Mori, ti slizaš niz merdiven, a moj Manča se toprv — Bre-bre-bre!„Videlo se kuče u čašire, pa se fatilo u oro” — veli jojčorbadži-Zamfir, sav zelen od ljutine. — Ta i tvoj Manča... — Koj je „kuče”, nesrećo čorbadžiska?! ciknu Doka. — Znaješ li, bre, ako dofatimsag ove nal’ne (i pokaza mu silne nalune pred vratima), sve ću ti gi frljim iobijem o glavu...Ću te bombardiram po tu glavu kako Srbi Mitad-pašinu tabiju naNesrećo vrtivaganska i koritarska!... — U kuću si mi, što da ti prajim? — veli uzdržavajući se domaćin, a sav bled od — Mori, i nasred čaršiju, i tuj ću se tepam i s teb’ i sas zeta ti, onoga šebekaza Manulaća, za onaj reč „kuče u čašire”! — razdera se Doka i ode ljutito, iostavi zaprepašćenog čorbadži-Zamfira, koji se samo krstio levom rukom i govorio:„O, Bog da čuva!...O, Gospodi Bože!” U ovoj pripovetci ovo je prvi i jedini dijalog dvoje zaljubljenih.nije nimalo pikantan, čak ni interesantan; a to je prosto stoga što je tamo,u tom svetu, sramota da se muško i žensko i pogledaju, akamoli razgovaraju.(A i da nije tako, opet bi dijalog bio vrlo običan, jer u takvim prilikamazaljubljeni obično ne znaju šta da razgovaraju, ili razgovaraju koješta). Sutradan, u ponedeonik, kad se na sefte i na seftedžiju mnogo polaže, banu u Manindućan niko drugi nego baš sama glavom tetka-Doka.Došla je da mu kaže sve šta jei kako je bilo, i pošto se sve rđavo svršilo, da ga, naravno, i uteši.Mane jesve ono u subotu već bio smeo s uma, i nije mogao ništa ni slutiti, i zato mu jeovo sad sve novo i iznenadno bilo.Bio je kao gromom poražen čuvši sve dositnica kako je stvar tekla i kako se razvijala.Bio je utučen i neutešan.Doka ga je najpre izgrdila, a posle tešila utešnim rečima: da se ne brine, da neočajava, a naročito neka mu nije ni najmanje krivo što je ona tako prošla, jerim, vala, ni ona nije ostala dužna. — Ič da se ne ljutiš, — veli mu Doka, — ič da nesi žalan!Ako, što ti ne dadošeTa što pa da ti je za toj?„I bez petli može da se osamne”, ta i tida se oženiš i bez njinu Zonu!...Mori, „dok si imaš grbinu, će nađeš lasno iLasno će nađeš, — em ne jednu, veće kol’ko iskaš devojčiki!Ama, žalda ti neje, krivo da ti neje!...Nesam si ostala postidna!...gi i ja, berem, ubavo kaza!...Znaješ li, Mančo, da te neće više dapoglednu zaradi onija moji rečovi — kol’ko gi ubavo kaza!...Mori, tvoje„živo-zdravo” neće prime više!... — veli mu zadovoljno tetka-Doka odlazeći. —Mori, sag da gi iskaš i onu njinu drtu tetka-Tasku, da se s njuma oženiš, pa i tuti ne bi dali, — tol’ko stadosmo, ete, dušmani sag!... Tako je govorila zadovoljna tetka Doka.Ali je to, naravno, slaba uteha bila zaCeloga dana bio je kao ubijen: ni posao, ni pazar, ni razgovor, — ništamu se sve to nije mililo.Reči tetka-Dokine mu jednako bruje u ušima i raspaljenamašta mu živo pretstavlja tu scenu između Doke i Zamfirovih.Strašna mu je bila isama ta pomisao da je Zona sve to morala čuti i videti, a još mu strašnija bešepomisao: šta je sve morala pretrpeti Zona posle svega toga od svojih u kući!...Zato nije imao mira, nego je odmah sutradan potražio i našao izmećarku Vasku iraspitao se i saznao sve šta je i kako je posle odlaska Dokina bilo.Od Vaske jedoznao da je Zona grdno mnogo propatila zbog toga od sviju, a najviše od oca,koji dotle nije ništa znao, i kome su tek sada sve kazali, i potužili mu se kakose odavna nose sa Zonom.I sad su svi složno: tetka Taska slatkorečivošću, majkaprokletstvom, otac strašnim pretnjama, a sve tetke, strine i ujne dugačkimpridikama i klevetama, složno saletele Zonu; i koje čudo onda ako je Zonapodlegla, popustila i postala druga — postala opet ona stara, ponosita,uobražena, hladna, čorbadžiska Zona!... . Vaska je istinu kazala. Po odlasku tetka-Doke nastao je kod Zamfirovih pravi lom.Zona je iz pobočne sobesve čula, a onu scenu između Doke i Zamfira i čula i videla.I čimje Doka otišla, stari Zamfir plane, silno plane gospodarskim gnevom na svojumezimicu Zonu, kao nikad dotle u životu.Onaj pljusak od grdnji što je Dokasručila na njega tako ga je razdremao i rasanio posle spavanja, da nije ni tražioizmećarku, da ga po običaju polije vodom, kako je to redovno četrdeset godinaPomislio je da je sve to, ta Dokina poseta i proševina, udešeno saZoninim znanjem i pristankom, i zato je planuo na Zonu, silno planuo, i bio ljutkao nikad u životu. — Toj li su tvoje čkolje i tvoje znanje?!...Toj li te učila daskalica u čkolju?! —zagrme Zamfir na mezimicu svoju tako gromoglasno, da iz komšiluka radoznaleženske poleteše na zid da čuju šta je, ali kad razabraše da je čorbadžija silnonešto ljut, razbegoše se sa strahom u odaje svoje. — Šeset i jedne „mesnice”prekaraja sam u moj vek, ču li, kuče nijedno, — grmi stari Zamfir, — i jošte meniko ni u turcko ni sag u srpsko vreme takoj ne orezili, ni me jedno kuče tolkouapilo, kako sag ova orospija...Ti li gu kaza i prati gu ovam pri nas, u domUbavo mi obele obraz!Hadži-Zamfirska Zone se faća u oro... iska da se orodisas ludu Doku, Doku da vika: tetko! — Pa berem da je trgovac niki... — dodaje tetka Taska i potpiruje gnev. —Preduzimač, eli liferant... veće kockarin... fukara...Metne si krastavicu i pollepinju pod mišku, — toj mu ručak u dućan...A i dućan pa što mu je!...Kakav muDućan mu kol’ko sarafsko čifutsko sanduče...Pa, ako što je sirotinja —ama, berem da je momak krotak!...Veće — džimpir, kockarin, komardžija, lovdžija ibinjedžija i džambasin; skita se povazdan-dan s pušku po lojze — kako poljak elipudarin; a po svu noć mu svire Cigani i igraju čengije, a on sipije kako derviš i arči si ma’l sas one nesreće!...Turi si nož u stol, eli frljatufeci — kako Debrelija...U svaku ma’alu ima si po jednu, na koju je frljija — Dosta de! — prekide je Zamfir, ali tetka-Taska ipak nastavlja. — ...Onoj mu treba za kef, a ovo naše pa za pare... i što iska da siulegne u čorbadžisku, potakvu familiju... — E, dosta sag, Taske!... — preseče je domaćin. — E, biva li toj od esnaf-čoveka?Red li je? — nastavlja tetka-Taska. — I Zona, iKalina, i druga nika!...Pa biva li, majke?!...A ubavo si reče naš, ete, Božindungerin: „Dve lubenici, reče, pod edna miška — ne se — Ama kako započe, — veli Zamfir — neće nijednu ponese!Ja paše u turcko vreme pasurgunisuvašem, ta sag... — E, toj da učiniš! — draži ga tetka-Taska. — U surgunl’k!...Nek’ znaje izapanti, kuče, što je čorbadžinska kuća... — Ovoj da zapantiš! — grmnu hadži-Zamfir odlučno Zoni. — Sal jošte jedanput dačujem niku lošotiju za teb’, — iz kuću te ne puštam...Tuj ću te zakopam!Čaršiju i beli svet veće neće da vidiš!Kako ona kumrija — reče i pokaza najednu što je u kafezu — veće beli svet neće da vidiš!... ’Oće da te zab’ravi isokak, i mahale, i grad; — i nikoj neće ni da znaje da si hadži-Zamfir ima na domRazabra li, mori?... — Razbra’!... — reče oborenih očiju i dršćući Zona. Kao i svaki čovek, i Mana je imao neprijatelja, koji su jedva dočekali da ga uzmuna rešeto.Iako stari Zamfir ne samo da ni reči nije nikome proslovio o tojnemiloj sceni, što je čak strogo zabranio da se ikome van kuće i rečca jednarekne, ipak nije nikako, ama baš nikako moglo to ostati tajna, već i zbog samogatoga što se to doista desilo, a još više zbog toga što se to, nađavola, desilo uprisustvu pet žena (računajući tu i Doku), od kojih su dve — Taska i Doka — bilesavršenije i, po tome, i strašnije za rasprostiranje uznemirujućih (i istinitih ilažnih) glasova nego neki list koji se rastura u deset hiljada primeraka!... Zato se brzinom munje rasprostrla priča o tom događaju.I glavno i detaljno znalose vrlo dobro, jer Taska je svakome tačno pričala šta je ona kazala Doki, aDoka, opet, šta je sve ona kazala i Taski i Zamfiru.I po mahalama i u čaršijise nekoliko dana samo o toke govorilo.A da je priča uglavnome porasla u obimu idetalji joj se umnožili, — nije nužno valjada ni spominjati.Čak i one dveposlovice, koje su već davno bile zaboravljene, sad su oživele, upotrebljavale sei počele opet cirkulirati.Šta je samo dosetaka na račun Mana palo, naravno,većinom u njegovom otsustvu, pa čak i poizdalja nagoveštavanja u njegovom prisustvu;tako da je jedan takav dosetljivac sutradan išao s otečenim obrazom, i na pitanje:šta mu je, tužio se da od kutnjaka svu noć nije mogao oka sklopiti. Za Mana je to stanje vrlo nesnosno bilo.Jednako je mislio i razmišljao o tome, iučinila mu se stvar bez izlaza.Proklinjao je i onaj čas kad je sludovao i priznao tetka-Doki jade svoje.I tek kad mu je ona opet došla iponudila mu se da popravi celu stvar, — tada se tek još više uplašio i rešio seda sam pokuša još jedan, i to poslednji, korak, da se, to jest, sam on sastane saZonom, da je zaustavi, oslovi, da je upita on sam poslednji put...Ako ništadrugo, a ono bar da skine sa sebe odgovornost, da zagladi onaj nemili događaj,da dokaže da on sam ništa tome nije kriv, nego ona tetka Doka, pa neka se odbijena njenu ludost... Ali sastati se i razgovarati bilo je teško u ono vreme kod toga sveta, koji je natrotoarske šetnje, parkove, koncerte, pevačka društva i škole igranja, -— uopštedakle na sve te stvari gde se mlađi svet može sastati i izmenjati poglede i misli— imao svoje naročite i čudnovate misli i — kako bi neki pobornik emancipaciježenskinja rekao — zastarele i nazadnjačke poglede.Uz žensko, dok je devojka,obično je uvek ili majka ili tetke i strine; a kad se uda, onda opet svekrva,jetrve i zaove, tako da nikad nije sama; a i ne bi umela sama da ide i da senađe, baš i da joj se da sloboda, isto kao ni kanarinka kad bi je pustili izJedino kroz kapidžik u komšisku avliju ili preko sokaka što je umela ismela sama poći.Zato i nije bilo lako Mani; i prošlo je poviše vremena dok jemogao sresti i osloviti i reč-dve nasamo razgovoriti s njom.Ali šta ne možečvrsta volja i odlučna namera?!I Mane je vrebao i najposle uspeo. Jednoga dana u prvi sumrak, baš kad se umotana u bundu, pošivenu zelenim atlasom,vraćala Zona preko sokaka od sestre Kostadinke, koja je u drugom sokakustanovala, iskrsnu Mane iz mraka i stade pred nju.Vaska se izmače uplašeno — Lele, Vaske, pazi si! — šanu Zona i stade sva uzdrhtala i plašljivo se osvrtašeda je ko ne vidi.Srećom, niko ne prolažaše ulicom, jer već beše vreme kadgrađani spuštaju po kućama čiviju na portu, i svi ukućani već davno su kod kuća.I nikoga po ulicama ne beše, samo što noćni stražar daleko tamo u mraku što sevidi i čuje se kako se nešto razgovara s hadži-Jordanovim mačkom, koji se polakošeće po ćeramidama visokoga zida. — Što ti trebam! — prošapta Zona tiho i plašljivo. Vaska je razumela.Izmače se još malo i stade stražariti i paziti. — Zone! — oslovi je Mane i iskašlja se tiho. — Što iskaš? — šanu Zona, pa se i ona tiho iskašlja. Oboje stali tako, pa stoje tri koraka daleko jedno od drugog; oboje oborili glavei glede preda se. — Zone, na jedna reč... — Pušti me! — veli mu uplašeno Zona i okreće se na sve strane. — Ti ne slušaj, ete, onu budalu, onu Doku. (Tetka mi se pada, ama je ludo!...) Neslušaj gu što si je tam pri vas zborila!Nikoj gu neje pratija sama si, brljiva,ode pri vas!... — He, lagala je što je zborila?Ne li? — Neje, ete, lagala, ama... ete, neje trebala da zbori!... — E, što mi kazuješ... što mi treba toj?... — Zone — reče Mane i priteže pas oko sebe. — Ja san nemam...Ja za večeru ne — Lele! — reče malo podrugljivo Zova. — Ja vino točim, vino ne pijem; pesnu iskam, pesnu ne slušam, a sve zaradi tebe,U lov idem, pušku ne ispalim!Ništo ne znajem za sebe, asve zaradi tebe!...Ja si idem, pa... kako onoj govedo kada se, ete, napase odtravku zanovet... brljiv stado’, Zone! — He!... Mane ućuta.Nastade mala pauza.Mane se maši tabakere i stade praviti cigaru. — Pušti me! — otima se Zona. — Ostani jošte malko! — zaustavlja je Mane. — Vardaj, Vaske!...Od tatka mi ostadekuća i lojze i njive... a ja si i sam jošte kupi i spečali.Znajem si; zanajat,esnaf čovek sam... — Znajem... — Imam si dućan. — Znajem, de. — I mušterije imam sijasvet... — Dobro, de! — Kuća mi puna... — E što mi zboriš sag pa toj?... — Nesam siroma’... mogu da si imam ženu... mogu da si ’ranim pol teste žene —tol’ko si ubav pazar imam!... — Stani poturnjak, pa si uzni i celo teste... — Da ne da Gospod... ja si jednu sal iskam... — Pa puno gi u ma’ale... — Puno, ama za men’ sal jedna što je... — Pušti me, da si idem! reče Zona i izmače se, a Mane je zadržava i veli joj: — Kod men’ nećeš da živuješ kako naše žene što si živuju pri mužije...Ni sascvet neću te udarim!... — Hm! — ’Oću da te pazim... da ti lackam... da te slušam...Kao pašinicu ću te nakitimi nađizdim!...Sal za teb’ ću radim kujundžilak...Momci i čiraci mi — oni nekasi rade za mušterije, a ja ću sal’ za teb’, Zone, da kujem srmu isrebro i zlato, — teb’ da nakitim!Da te nagizdim, ta da se sjaješ i svetliškako u crkvu sveta Bogorodica Trojeručica!...Za teb’ ću sal da radim od jutrodo mrak — što mi treba pazar i mušterije!... — A što će da ručaš, kad si ne pazariš?! — prekide ga zajedljivo Zona. — Ne slušaj dušmani moji po ma’ale...Nesam takav, Zone, kako kazuju...Ću teslušam; kad mi rekneš: ostani si, ću si ostanem, kad mi pa rekneš: idi si, ja ćusi idem... — E pa, ete, kazujem ti sag: idi si, pušti me! — reče Zona i izmače — Ostani jošte malko! — reče i priđe jedan korak. — E, što iskaš? — zapita ga zlovoljno i nestrpljivo Zona. — Tatko i majka ti ne begendisuju me — toj si znajem ubavo.Za toj te ne pitujem,veće za drugo... — reče Mane, pa stade. — E...Vaska... lagala li je, kad mi je,ete, abere donosila, i zborila, ete...„Pozdravila ti se Zone”?... — Toj si je njojno znanje...Što me pituješ?Može da se posmešila, a trebala darekne: „Pozdravila ti se Kalina”. — E, što pa Kalina? — Zašto ti je prilika... — Što mi ti pa zboriš sag tuj za Kalinu?!Kalina će si dočeka svoju sreću...A jasi pa iskam i tražim moju...Neje pisano za men’ i za Kalinu... — Pa si pročeteja što je pisano?... — A ja si... — veli zbunjeno Mane — ete... iskam... ako je, demek, k’smet... izvašu kuću... — He-he! — osmehnu se Zona. — Taka ko će sag bidne toj!...Vaska ni se udava...Bija gu veće i „golem nišan”... Za Vasku neje reč...Ima jošte za udavanje iz tuj kuću...Zone, more, — rečedršćućim glasom i isprekidano Mane. — Ja si znajem sve...Teb’-te stra’ odStareji tvoji, ete, ne davaju te...Ama, lasno za toj!Ni tatko miĐorđija neje se oženija sas alal, demek, odi nanini stareji, veće sas zor;ugrabija, demek, što si miluvaše...I ja ću takoj naprajim...Sal ako ti iskaš,— lasno za sve!Ja si imam golemu rodninu...Ću te odvedem u kuću rodninsku;sedi si tamo sas svaki čes’ do venčanje...Od koga te stra’?Koj ti što može!?si imam sijasvet kardaši i pobratimi; će izginemo, — a teb’-te neće — Jok! — Zašto? — Nesmo prilika... — A ti, imaš si priliku? — Imam si... — veli Zona zlovoljno. — Koju? — Malko li gi je, — veli koketno i ponosito Zona, — ta da gi pantim... — I Manulać? — Koj znaje... — E sal Manulaćevica neće da bidneš! — Bre-bre! — Zone! — reče Mane molećivim glasom. — Ostavi me! — E, što si me tag lagala i abere praćala?...Vaska što je donosila abere od teb’do men’?... — Mori, — reče dosadno Zona, — Vaska mogla da si zbori što si miluje, — Doj si jenjojno znanje... — Tol’ko? — Tol’ko se zbori... — reče hladno Zona i okrete mu leđa. — E, kučko čorbadžiska — jeknu od srca uvređen Mane, — tag će skore da čuješ i zamoje znanje!...Će me neki ubavo zapanti i plati mi za onaj tatka tireč „kuče u čašire”!... — Uhuhuhu! — prsnu u glupi smeh izmećarka na ove poslednje reči. — Lele, tugooo!„Kuče u čašire”, kakoj mu je pa to? — smejaše se jednako Vaska i smeh taj pređei na Zonu. — Ihaha! — zasmeja se Zova i zovnu Vasku izmećarku, pa odoše obe smejući se, aostaviše Mana, koji, sav obliven po čelu graškama znoja, jednako gledaše za njom.I kad uđoše i zamandališe visoku kapiju, još se iz čorbadžiske avlije čuo kikot ismeh, i slušao ga Mane, koji je, kao skamenjen, još jednako stojao na istommestu, utučen i nesrećan kao iz raja izgnani Adam što je pogružen stojao predzatvorenim edenskim vratima... U njoj su neka strašna i luda priviđenja i snovi, što su bili prirodnaposledica ispričanoga u prošloj glavi, a što će opet isto tako (unekoliko,naravno) biti uzrok onome što će se ispričati u idućim glavama. Kad je došao kući, bio je Mane kao u groznici.U grudima mu besnela bura, a uglavi rojile se silne misli i slike.Preturaju se jedna preko druge, a glava daNi tumaranje po ulicama, ni pokušaj da se razgali u veselom društvu i dazaboravi nemio večerašnji događaj, da svirkom i igrom zagluši buru koja mu jebesnela u grudima — sve mu to nije pomoglo!Zato je i došao kući ranije nego štoobično subotom dolazi, jer se nadao da će bar tu, u starom i skrovitom i mirnomsvom gnezdancu, moći odahnuti malo i utešiti se; da će mu kućna noćna tišina iblagi sanak biti melem ovim novim ranama njegovim... Bacio se onako obučen na dugi minderluk, što se pružao uz čitavu jednu stranuprostrane gostinske sobe.Bila je subota.Kandilo je gorelo pred ikonomBogorodice, koju je Mane svu okitio i pokrio srebrom, i blaga polusvetlostpadaše na izmučeno lice Manino.I godila mu ta svečana i pobožna noćna tišinasubotske noći i polutama i svetlost od kandila, koje je na mahove čas tinjalo časplanulo, pa se svetlost i tama potiskivale svaki čas po šarenom ćilimu naMislio je o Zoni i o večerašnjem sastanku i razgovoru, o Manulaću, oproševini, o svadbi njihovoj i o životu njihovom posle svadbe, pa setrže uplašen i od same pomisli te.Vrati se opet mislima sinoćnjem događaju.Mislio je o glupom smehu Vaske izmećarke, a u ušima mu jednako zvoni ono strašnojasno smejanje ponosite čorbadžiske kćeri, koje se čulo iz avlije.I strašna mubeše i sama pomisao na to kako je smešan, kako bedan morao izgledati kad jeostao sam na sokaku onako gadno ismejan od jedne glupe izmećarke i od jednehladne i bezdušne čorbadžiske kćeri! Pa tek ona reč „kuče u čašire” kako mu se uvrtela!On bi da je zaboravi, a ona muse jednako nameće kao nasrtljiva dosadna muva, koju ne može čovek da otera — takoga zaokupila ta reč!... Dugo nije mogao sklopiti oka ni zaspati, iako je to želeo i odagnavao misli.polusan i polujava beše to, pa se jedno u drugo naizmence prelivalo. Misli o večerašnjem.Huče i ljuti se.Pred očima mu živa slika zvezdanog neba,meseca, i Zone kako stoji umotana u bundicu svoju s isturenom levom nogom ipogledom nastranu; seća se izmećarke kako podalje stoji, i čuje jednako reči njenei vidi Manulaća kako sa spuštenim rukama stoji kao stupac nekakav i kako sesmeši, i čuje kako se ovaj ceri...Hu, zar je i on tu bio, a on ga zadugo nijeKakva bruka!Bar da nije to pred njim bilo!Ljut, pođe na njega, trže se irazabra se malo.Koješta! — pomisli Mane, — pa Manulać nije ni bio tu.On je uto doba već obično u krevetu.A sreća što nije bio, jer i bez toga dosta jebruke i sramote.Da, misli Mane, sami su bili.Bio je samo noćni stražar, pa ion je daleko bio; šta je on mogao čuti?A Zona i Vaska bile su tu, alione neće smeti nikome kazati.A sačuvaj Bože da je još ko tu bio!Pucala bi mu sutradan bruka po celom gradu.Ne, ne, — tešio se Mane, — nije nikobio, samo one, samo ženske, a one ne smeju od muških ništa da kažu, a mogu sesmejati do mile volje, — to toliko...Gleda one ženske prilike u senci visokihzidova kako stoje podalje jedna od druge, ali Manulaća nema tu — on se ne smeje,nego one.Ah, taj smeh strašan je, iako ga sutradan niko neće čuti!Pa i onamatora tetka Taska, i ona tu; smeje se i ona, a prihvatile i one druge dvetetke, Kaliopa i Uranija.Samo se tetka Doka ne smeje, nego se ljuti; planula, paskida papuču i poletela na njih da se bije, a Mane skočio i zaustavlja je ipreklinje da se okane, da ne kupi komšiluk na tu bruku.A ona ga i ne sluša, negose obrecuje na nj, veli mu: „Aj si, kelešu nijedan!Ovoj si je naše ženskoznanje!” pa zaokupila papučom po onim ženama, pa uza svaki udar samo vikne: „Eve,toj ti je za kuče u čašire!” a on tada polete i viknu na nju iz svega glasa...Trže se i razabra.Šta je ovo? pomisli Mane, kakva Doka, kakve druge žene!više nije tu bio, samo njih dve.Prekrsti se i zahvali Bogu što je sve to samosan bio.No, samo bi mu to još trebalo da su one bile sinoć tu!...Pucala bi mubruka sve do Kuršumlije, Ristovca i Sukova.Umirio se malo i stao opetrazmišljati, i već ga glava zabole, a željeni san nikako da naiđe.Izlaze preda nji priviđaju mu se sve neke čudnovate slike kao čoveku u vrućici, i te su slikeprelazile iz jave u san i obratno, i najzad nije više mogao razabrati irazlikovati: šta je njegova raspaljena budna mašta, šta bunilo, a šta varljivisanak stvorio!...Sve je to čudnovato strašno i njemu nemilo bilo što je tadavideo u tim slikama...Svi veseli, samo on tužan; svi pusti i obesni, samo on bedan; svima do šale i smeha, samo on stoji i služi svima,pa i onim najgorima, za potsmeh.Oseća i vidi da je sve propalo za nj...Ne zna,ne seća se kad je to mogla biti proševina i prsten i kad brže je došao sam dansvadbe, samo čuje pesmu, čuje strašne one reči: i one još strašnije reči: strahovito mu tutnje u ušima i razležu se po grudima njegovim, i on se sklanja ibeži ispred potsmešljivih i pakosnih pogleda sveta.Već bilo venčanje, prošaoručak i sad posle podne grdno veselje u kući čorbadži-Zamfirovoj.Sve se slegloSilan svet se okupio, pa prekrilio sve odaje, doksate, avliju i sav sokak;na sve strane samo oro vidiš — jedno, drugo, treće oro, kako se talasa iSve veselo, pa igra, peva, pije i grli se, samo on tužan povukao seneopaženo u jedan ćošak u avliji i odatle, skriven od očiju sviju, gleda sav tajšareni džumbus i veselje i traži očima nju...Malo posle, eto i nje, Zone.Izlazi izkuće, spušta se dostojanstveno kao golubica niz visoke kamene stepenice dole uVodi je Sotirać, Manulaćev brat od tetke, koji je dever uz devojku,hramajući malo, jer ga ubijaju nove lagirane cipele, u koje jednako gleda.Mane je gleda nedanimice i netrenimice.Pritisnuo rukom grudi, jer mu srce silnolupa, pa se povlači još dublje, jer se boji da ga srce ne izda — da svet ne čujetu silnu lupu srca i da ga ne opazi...A Zona lepa, lepša no igda, i bleđa noUsta skupila, kao da će da se zaplače i gleda sanjivo,umorno i tužno po drugaricama, koje se skupile oko nje.Pevaju drugarice: Zona se ljubi s njima, a one je gledaju, smeše se na nju očiju punih suza, a posleje zagledaju i razgledaju joj odelo.A ona u bogatom i šarenom venčanom odelu.Pustila dugu kosu niz pleća i preko grudi, a niz dugu kosu pušta se tel, bleštii treperi tel među crnom bujnom kosom, pa mu izgleda Zona sjajna i svečana kaozavetna ikona.Na plećima bundica od ružičastog atlasa, a ispod bunde libade;libade pokriva jelek, jelek košulju od žute burundžuk-svile, a košulja bele grudi.Dole svilena suknja i šalvare od juma-basme.Sve to razgledaju drugarice i pitajuje: je li joj žao kuće i majke, je li joj žao što će da ide u tuđu kuću tuđojmajci, što neće više kod majke da noći?A njoj oči pune suza i gotova je daKraj nje stoji mali sestrić njen, Kostadinkino Milanče; uhvatio se zatetkinu suknju, a devojke i momci napali ga, pa ga rezile, vele mu: „Ih, kakav sipa i ti!...Tetu Zonu ti iskaju da gu ukradnu!...Nećeš više da spiješ kod tetu— će gu ukradnu.A ti si ćutiš tu, a imaš si takvo ubavo kraljsko ime!...Milanče!” A dete ih sluša, i gleda čas u njih čas u Zonu, pa se smeši usiljeno iviče „jok!...” a posle postaje ozbiljnije, pa tek silno zatrepće očima, a suze musilno grunuše.Silno se priljubilo Zoni, obgrlilo joj kolena, plače, bacaka se,grdi Manulaća, bije Sotiraća devera nogom i dere se — viče majku Kostadinku!„Nane, poskoro će da ni ukradnu teta-Zonu!” A Zona silno briznulatada u plač. — „Svirite, ništo, viče stari Zamfir, što zaćutaste?!Što je ovajJe li panaija, ta da smo žalni i da plačemo, — eli svadba, ta da smoveseli i da trupamo?!...” Tada zasviraše Cigani i sve polete i poče se hvatati uTu odnekud i ludi Gane Klinčar — i njega privuklo ovo veselje.Svega dvestvari u svetu još voli: devojke i livene eksere; i uvek mu puna šaka eksera, ato dobija većinom prilikom silnih svojih proševina.Tek bane u kuću, pa prosiOni ga odbiju, kažu mu da je isprošena već, ili da nemaju devojke naudaju i dadu mu šaku eksera, a on primi, kaže: hvala, i smeje se na ekser, a nadevojku odmah i zaboravi...I on je sad tu, došao i on na ovaj džumbus.Svi gadiraju, a on opet nikom ne ostaje dužan.Devojke ga zovu i pitaju ga: hoće li daim bude časnik?Jedna ga zove za devera, druga za kuma, treća za starojka, a onim odgovara peltečeći: „Ne-ne-ne može!I-i-ič-ne može!M-m-ladoženja ’oću sam ade-de-dever, ete-ete, i ku-ku-kum, — ete-te, neću sam!” A one ga pitaju koju ćeda uzme, a on kaže: „Sve po avliju i po sokak”.Svi se smeju, i vele: „Lelee,ludo je, ama pa si znaje što si je poubavo!” pa mu daju livenih eksera punušaku, a on odlazi zadovoljan i cereka se na nove eksere.Tada se i Zona nasmejaonako kroza suze.Gleda je Mane, pa mu se učini taj njen osmeh kroza suze kaozrake sunčane kad prodru kroz kišne oblake i sunce se osmehne na zemlju...I onase uhvatila u kolo s čitavim buljukom devojaka, drugarica svojih.Pohvatale se donje sve njene vršnjakinje: Timka Kaltagdžiska i Dika Grnčarska, Lenče Kubedžisko iGenče Krivokapsko, Zone Stavrino i Jone Mamino, pa igraju i pevaju onu, omiljenuZoninu igru „Jelku tamničarku”...Igraju i pevaju: Malo posle eto ti i Manulaća: vodi ga majka i gura ga da se i on uhvati i daOn se otima i neće, a ona ga miluje po obrazu, ljubi i moli ga i hrabri gada igra.I on se uhvatio, pa igra, sasvim po onom: „Kako igram da igram, samo dase naigram”.Igraju svi; klikću i podvriskuju uz ona silna ćemaneta, zurle iA Mane se sve više sklanja i povlači u kraj, i sve tužnije mu oko srcagledajući šta se sve događa.I gledajući neprestano igranje one suklate Manulaća,pade mu teško; steže mu se srce i pomisli u sebi: „I u čem nisam bolji od ovogazevzeka Manulaća, — i ona opet volije njemu nego meni?!...” I crne misli sveviše, kao crna noć, sve više omotavahu i pritiskivahu bolnu dušu njegovu, doklega iz tih misli ne trže silan smeh, od kojega se tresla sva avlija i visokatrokatnica bogatoga hadži-Zamfira.Samo se čulo sa svih strana silno pljeskanjedlanovima, i uzvici: „Lelee...” i opet strašan smeh odasvud... Trže se Mane i stade zverati na sve strane oko sebe, da vidi čemu se to smejutako silno.Pogleda, a sve oči i ruke uprte na kolovođu: njemu se smeju.i Mane na tu stranu.Pogleda bolje, kad al’ kolovođa nije kao druge kolovođe,nego stari Žućko, stari pas Zamfirov!...Šta je ovo, ako ko Boga zna? pomisliMane, pa se samo prekrsti od čuda i reče: „Gospodi Bože, i ovoj čudo u svet davidim!” Pogleda opet bolje, da ga oči kakogod ne varaju.Kako bi to bilo da pasvodi kolo?!...Priseća se da li je ikada video da pas vodi kolo.Ako iko, on se baš svoga veka dosta naigrao i bio kolovođa, ali da jepas kadgod vodio kolo, toga se ne seća!I posle, otkud bi pas mogaodati bakšiš sviračima?...Onaj Manulać bi još i mogao povesti kolo, ali pas —baš nikako!...„Lele, pšeško igranje — ima li ga u svet?!...” reče Mane.oči, bojeći se da ga one možda ne varaju.Ali ne, ne vara se!Baš glavom on,stari Žućko, čiji se noćni lavež iz mirne hadži-Zamfirove avlije bestraga dalekočuje i raspoznaje.Lepo se uhvatio i on u oro, i vodi oro.I, za čudo, pa nekakobaš i izgleda na kolovođu!Ili se to, možda, samo oči navikle, pa izgledaNa desno rame pala mu duga tanka kićanka od nakrivljena fesa, a na levorame isplazio jezik, pa mu landara; leva šapa mu na leđima, a desnom nakriviofesić; isprsio se, pa silno zapleće nogama, a na nogama mu prazničnegajtanli-čakšire i oko pasa trabolos pojas...„Ih, što je nesrećnik!” vele„Lelee, kuče u čašire!” smeju se drugi, a on igra, pa i njemusmešno, ali ništa ne govori.Smeje se i on, srećan što mu se dala prilika dazabavlja goste i što ga svi prijatno gledaju; jer sve je to pojurilo sa sokaka uavliju, a okolni komšiski zidovi puni načičkani radoznala sveta.I sve se totrese od silna smeha, a najviše se smeju baš sami mladenci, Zona i Manulać.Manulać se pustio iz kola, pa se samo lupa rukama po kolenu: previja se izaboleše ga već slabine, a vilice mu ostaše razjapljene, pa ne može da ih sastaviod silna smeha koji je sve obuhvatio, i avliju, i komšiluk, i sokak.Svi setresu od silna smeha.Jedni viču: „Lele, tugoo, kuče u čašire fatilo se u oro!”a drugi počeli da viču: „Ua, ua!” i siti gledanja i njegovog igranja pitaju: „Akoli, more, da mu prikačimo na rep tendžeru?!” a treći prihvatajuradosno i predlažu još: „Pa da ga napudimo, da juri, ete, u čašire kroz sokaci ipo druge ma’ale?!...” I gotovi su već da potraže tendžeru, i izmećarka Vaska većpošla po nju, da mu je privežu na rep i viknu za njim jedno „Ua!” ali se tu sadaZona umešala, pa ne da.Smeje se, istina, ali ga ipak brani, zaustavlja ih i veliim: „Mori, ćoravi li ste, što li, ćorče nijedne?Mori, neje to Žućko!...To sije Mane, Mane Kujundžija!...Ne davam vi ga!...Tugoo!” reče, pa se zasmeja ijedva govori od smeha.„Malo li je zar muke i bruke njegove, ta sag da muvrzujete ta i tendžeru jošte, da ponese?!...” A Manulać sve skače odradosti i smeha, držeći tendžeru koju mu je donela i predala Vaska...A od silnasmeha razglavile mu se vilice i ostale tako razglavljene, pa ne može da ihsastavi, nego mu priteče u pomoć majka, udari ga jednom pesnicom odozgo po glavia drugom odozdo po donjoj vilici, dok mu jedva sastavi.A on se dere: „Ua, A Mana oblio mrtvački znoj.Steglo ga nešto u grlu, davi ga, pritiskuje muOko njega se sve vrti, a zemlja čisto tone pod njim, — i on jeknu silno:„L’že, kučka!...Neje ono Mane; ja sam Mane, a ono je kuče!Ovoj su mađije!...Kuče kude je vodilo oro?!” pa nabi fes na oči i naže kroz svet da beži.nekako ne može.Teško korača — smeta mu nešto; kao da gaca kroz duboku vodu i dahoće uz vodu — tako teško odmiče, a sve poletelo na njega, i viče: „Ua!” a onsvaki čas pada, pa se opet diže i opet beži.I brani se rukama, a njih teškodiže: malaksale mu; on pada i opet se diže i grabi napred, a za njim se jednakoori ono strahovito: „Lele,kuče u čašire!” I on se opet sapleće, pada,muči se da se digne, ali već ne mogaše, — a u tom se i probudi... Beše gola voda...Sede na minderluk, uhvati se za čelo i, teško dišući, gledašeunezvereno oko sebe, i ne verovaše čisto onoj tišini i usamljenosti u kojoj sesada nađe posle malopređašnje tišme i vreve!Dugo je tako ćutao pogružen inesrećan, dok se jedva razabrao i uvideo da je to samo san, strašan i ružan sanI tek tada odahnu dušom, pribra se malo i razmišljaše hladnije.Prekrsti sei zahvali Bogu što je to samo san bio, i što tako, hvala Bogu, nije još i tusramotu doživeo da mu se sav svet smeje!... Zora je već zabelela, gugutke i golubovi gukali ispod strehe, kandilo dogorevalo,a on još sedi i razmišlja o strašnoj sinoćnoj javi i još strašnijem snu noćašnjem,i o Zoni, koja sada mirno i bezbrižno spava, jer je legla mirne savesti, iako gaje sinoć onako ljuto i nemilosrdno uvredila... U njoj je ispričano kako se vešto umeo osvetiti Mane Zoni, tako vešto da jeispalo sasvim po onom narodnom: „i kurjaci siti i ovce na broju“, ili, jošbolje, po onoj: „ni luk jeo, ni na luk mirisao“; a to će poštovanim čitaocimajasnije biti tek u idućoj, trinaestoj glavi. Strašne one slike sna duboko su se utisnule u dušu Maninu.Dugo još vrzle mu sepo pameti slike te, i nije mu nikako jasno bilo i dugo još lupao je glavu o tom:da li je on ono bio što je u snu vodio kolo, ili je to bio Zamfirov Žućko, takoi smeh onaj Zonin ne mogaše nikako da izbije iz glave.I ona mu dođe užasnonemilosrdna i gadna.I kad je ona takva u snu bila, razmišljaše Mane, bila bi onatakva, i još gora, i na javi.Zato je toga celoga dana u nedelju bio Mane vrlosumoran, a zato, opet, i nije proveo nedelju kao dosada što je obično „Ali svako čudo za tri dana”, veli narod.A Mane je bio sin toga naroda, u kogaje postala za utehu ona reč: „Ko zna zašto je to dobro?!”, — i on se naskoropribrao i ispravio.Nije padao u melanholiju i sentimentalnost, nego je odmahnuorukom i rekao: „usput diko, usput peruniko”, i malo pomalo slike su sve bleđe ibleđe bivale, dok nisu sasvim iščezle, a s njima i spomen na Zonu.I da nije bioon čapkun-Mane, o Zoni ne bi bilo ni reči u ovoj pripovetci, iako joj je ime unaslovu, jer Mane bi rekao: „drugi sokak, druga i devojka”, a što bi rekao, tobi i uradio, jer bi svud dočekan bio, i priča bi se, verovatno,nastavila sa drugom nekom junakinjom pripovetke.Ali se Mane nije tek onako zvaočapkun-Mane, nije zabadava bio sin čuvenoga Đorđija i bratanac još čuvenijeDoke, bio krv njihova, — pa se nije zadovoljio samo time da joj okrene leđa i dana drugoj strani potraži utehe, nego je pre toga hteo da joj spremi nešto, da gadobro zapamti, — a za to je opet moralo doći ovo što je došlo, i pripovetka semorala svršiti samo ovako kako će se i svršiti. Posle nekoliko dana Mane je išao opet ponosito i vedra čela.Vratila mu se starabezbrižnost njegova i vesela ćud, i on se opet šalio i zadevao mlade lepuškastemušterije, kad bi mu se svratile u dućan, i iskašljavao bi se po starom svomobičaju za seljančicama, kad bi prošao kraj njih, a na Zonu nije više ni mislio,ili, bolje reći, mislio je na nju, ali samo još utoliko, ukoliko je želeo da jojse osveti.A na osvetu je jednako mislio od onoga večera od rastanka, kad joj jepripretio osvetom.Ali kako, na koji način će joj se osvetiti, to još nije znao,i zato je sad mislio samo o načinu osvete.I, kako je bio dosetljiv, to mu nijetrebalo dugo da lupa glavu.Posle tri dana on je već imao ideju o osveti izadovoljno trljao ruke pri pomisli da to neće biti san koji zorom bledi i nestajega kao magle sa Paša-čaira što se diže i nestaje je pod zracima sunčanim, negoće to biti java, sušta java; i bruka će pucati po kafanama, po čaršiji, pomahalama, pa čak, možda, i po novinama.„Ah”, tresnu se u grudi Mane, „što će mibidne ćef da gu, ete, ture i u novine!” Ostalo mu je još samo da smisli opojedinostima kako će da izvede svoje delo osvete. Pa kako je cela ta stvar bila i drska i luda, to je Mane držao da je sasvimprirodno da je sme slobodno poveriti tetka-Doki, koja je,uostalom, i dužna da mu pomogne, jer ona mu je, mišljaše on, onom svojomproševinom svu tu bruku i nevolju i natovarila na vrat.Zato joj sve potankoispriča i ono što je bilo, a tako i ono što treba da bude, i naravno da ju jeodmah pridobio za stvar, jer Doka je na takve stvari bila uvek gotova kao, štorekli, bos u baru.Doki se divno dopalo, tako joj se dopalo da ga je u znakzadovoljstva tresnula rukom i u mal’ mu rame nije odvalila.„Aškoljs’n, bre!”podviknu ushićena Doka, „kuče Đorđijino!Sag te priznavam dek si tetino tetinče!Takoj te iskam, ešeku nijedan!” Za tu stvar trebala je Manu kao pomagač jedna ženska, vitka i poviša, i on zapitaDoku da li zna ona koju takvu žensku.Tetka Doka se ponudi sama.Povisoka je, akuražna je. — Što da tražim po ma’ale, eve sam ti ja! — veli Doka. — More, teto, — brani se Mane od ove nove i neočekivane napasti, — nesi ti većeza tej rabote.Iskam visoka i t’nka nika da je... — Što, što bre?Pitaj, bre magare, tetina, on da ti kaže kakva sam bila t’nka ivisoka kad me uzede, ete, moj Sotirać... — Ama, bila si de, ama sag, ete, nesi! — More, uzni si ti sal mene, pa ič ne beri brigu!Ako treba da se tepamo snekoga, — pa će se i tepamo.Ako treba da se bijem s patrolu — lasno za toj!se bijem, a ti sal da seiriš. Umiruje je Mane i veli da nikakva boja neće i ne sme biti, ali mu treba ženskavitkija i lakša.Tetka Doka se brani i veli da je ona laka i zove ga da seogledaju: „’Ajde da preripujemo, koj će pobolje da preripi kočije u avliju tam!”Ali se nikako ne složiše.Mane ostade pri svom; njemu je potrebnabila tanka, visoka i mlada devojka, i to samo za jedan sat.Razmišljali su,razgovarali, ređali i prisećali se koju bi to mogli zamoliti da im pomogne, panijedna nije podesna bila.Sve što ih je Doka spomenula nisu bile zgodne za ovočudno, a pomalo i opasno preduzeće, jer ili je bila plašljiva, ili brbljiva, ilizaljubljena u Manu, pa će raditi za sebe i svoju korist: obesiće mu se o vrat iupotrebiti događaj u svoju korist, ili tako nešto učiniti što bi upropastilo ovuovako lepo zamišljenu stvar. Mislio i mislio Mane, dok se naposletku ne seti Mitanča Petrakijevog, poznatogveć čitaocima iz Glave pete.To mu je iz detinjstva dobar drug, iako nešto mlađiod njega.Toliko su lepo živeli, da su čak i pobratimi.On će, mišljaše Mane, bititaman za taj posao.Kuražan je, drzak je, ima puno tih ludih avantura, a što jeovde najglavnije, ćosav je i ima nežne ženske crte lica; i kad se preruši užensko odelo, izgledaće visok i vitak u tom odelu.I Doki se dopala ta misao, iona ostade i dalje u toj zaveri, imajući u njoj i svoju određenu ulogu, kojom ćepripomoći da stvar ispadne kao što treba i da osveta bude izvršena. A Mitanče još jednako živi odvojen od roditeljske kuće.Majka mu krišom šalje inovaca i inače ga pomaže, ali otac, stari Petrakija, još nikako da se odljuti:nikako neće ni da čuje za njega, iako je već nestalo uzroka svađi između oca iJer Mitanče je dobio pouzdane vesti da mu je njegova fatalna suprugaHermina bila umešana u neku poveću internacionalnu družinu za pravljenje iproturanje lažnih forinti, sa sedištem u Oršavi, gde su svipohvatani i osuđeni na robiju, a među njima i ona, Hermina.Time je ta fatalnabračna veza bila raskinuta, i sad je Mitanče opet bio slobodan.Ali mu otacnikako ne prašta, jer mu ne veruje; boji se lakomislenosti njegove i još nikakoneće da zna za njega, pa zato na sva navaljivanja majke njegove nije mu dopustio čakni o slavi da mu dođe u kuću.Zato Mitanča još jednako nateže i tavori s onommalom platom i, da ga majka krišom ne potpomaže, bilo bi zlo i naopako.Ali iovako, u ovim teškim prilikama, sačuvao je staru svoju veselu ćud i još je uvekgotov na svaku, pa i najdrskiju ludoriju i budalaštinu. Njega se, dakle, sada setio Mane, a setio se još i toga da Mitanča užasno mrzičorbadži-Zamfira, jer je ovaj potstrekavao čorbadži-Petrakija da onako uradi sasinom, a i sad ga još jednako hrabri i savetuje da što duže istraje u svojojKao krvni neprijatelj čorbadži-Zamfirov, Mitanča je dobro došao sada Manu:da se slože i sloški da napadnu na zajedničkog im neprijatelja. Uveče nađe Mane Mitanču u Trgovačkoj kasini.Uz čašicu mastike, mezetišućimaslinke, razgovaraju se o tom.Kaže mu Mane u čemu je stvar, i Mitanče,naravno, odmah pristane.Dopao mu se taj način i ushićen je bio dosetljivošćupobratima Mana i trljao je ruke i smejao se zadovoljno, uveren već unapred da ćeim sve lepo i lako ispasti za rukom. — Pobratime, — uzviknu Mitanče, — u vatru — u vatru, u vodu — u vodu!Sas teb’ću, pobratime! — Znam te, de! — veli mu zadovoljno Mane. — E, što će mi ćef bidne, pobratime, da ostanu rezil u čaršiju i u svet, ete, tejaguride čorbadžiske! — grdi Mitanče, koji je od isključenja iz nasledstva omrznuo na čorbadžiski stalež i sasvim postao plebejac i demokrata.— E mnogo mi ćef da ti pomognem.Ti si uživaj; nakrivi si kapče, a za onaj reč„kuče u čašire” ubavo će gi se osvetiš!...E, što da ti ne davajuKoj su oni, što su pa oni pobolji od teb’?!...More, men’ mi muka i žalmi za men’ što si ja nemam niku sestru, ama sproti teb’ priliku, — pa ja da tigu ukradnem i dadnem, em sas kakav alal!... — Eh, — gruva se u prsa Mane, — sal toj da si dočekam da gi pukne bruka i odeaber po ma’ale, pa posle sal tol’ko da poživejem kol’ko od zajca op’nci daTol’ko, pobratime, e što mi veće treba i svet i život!?...Ja iskašemmoja da si bidne, a oni mi gu ne davaju, ta kad ne može toj da bidne, e nek’ siostane rezil... pa neka gu tag uzne koj oće i koj sme... — Će da gu uzne, ama treba da si ima travu stiskavac... — A sag jošte ima, pobratime, da nađemo jednoga kočijaša.Ama cvrst da je, batada je... — Ti ič brigu da si ne bereš za toj!Znam si jednoga, Stavre Jare se vika...Antika kočijaš!...U svašto se razbira.Taj što može da ti izraboti, ete, nikujposlu, veće nikoj ti toj ne može!...Iz Turcko tri risjanke iz arem ukrade si ipreturi gi ovam preko granicu...Poznava se sa sve me’andžike, amamdžike i starebule, vikaju ga i ciganski konzul... Odoše i nađoše Stavre Jare.Pristade i on odmah.Kad mu kazaše sve šta je i kakoje, reče im Stavre Jare: — More, ako iskate, može da ukradnemo sve tetke, strinke, kume i kumice.mislešem nešto će bidne pocvrsta posla, a za ovaj što mi kazaste,— kolaj rabota!... Ugovoriše sve šta će i kako će, gde će ko nabaviti ono što treba i gde će se naćina urečeno vreme.Mane će čekati Stavru u Trgovačkoj kasini; kad Stavre spremisve, neka dođe i neka mu javi.Tako ugovoriše, a zatim se raziđoše. Već je veče.Na Šarenoj česmi, obrasloj drevnom mahovinom i okruženoj žalosnimvrbama, puno sveta.Vreva velika, smeh i kikot, guranje i psovke; pukne šamar iliprsne koja testija, zatim se čuje zveckanje tesaka, čuje se žandarevo:nazad! pa opet nešto kao šamari, posle objašnjenje — čuju se reči:„Ja sam, bre, vojnik, poreska glava, plaćam, bre, porez!” a zatim opet: „Aj si,kelešu nijedan, teb’ ću te gledam”, ili: „A ti si pa neka devojka!” i tomepodobni razgovori.Jedni odlaze, drugi dolaze, i oko česme jednako puno.se spušta mrak, noć septembarska.Svet iz čaršije prolazi i hita kućama poNa istoku rezonuju: ko nije video fajde od očiju, neće ni odtrepavica; ko nije pazario i ćario danju za videla, neće ni uveče spram sveće, —i zato malo ranije zatvaraju dućane.Iako su malo gramzivi za parama, ali onivole i rahatluk, i vreme im nije novac: zato rano zatvaraju dućane i majstori itrgovci, i grabe kućama.Željni domaćeg kruga, one domaće i tišine i razgovora,oni neće što više vremena da provedu na poslu, nego otkidaju od toga vremena ihitaju kućama, da u prijatnom rahatluku provedu neko vreme; da narede,pregledaju, pokaraju i pomiluju ukućane pre sveće i večere.Jedni, a njih jevećina, idu pravo kući — to su oni što svako veče sruče pazar ukesu i nose ga kući; pod jednim pazuhom nose kesu a pod drugim nešto kupljenousput, čime će se uveličati kućevna večera.A drugi, koji takođe rano zatvarajudućan, ali koji ne nose uveče pazar kući, ne idu pravo kući, nega svraćajuobično u kafanice.Od sviju kafanica i kafana najznatnija je i najinteresantnijai najposećenija Trgovačka kasina.Tu svraća najraznovrsniji svet, ali se ipak odstarina naziva trgovačka, jer njih ima ipak najviše.Tu svraćaju i oni krupnitrgovci što trguju s Bečom i Carigradom, i oni sitni, što od tih krupnih pazareespap i sami ga u kolicima u prvi mrak doguraju u svoj dućan; tu svraćaju itanki praktikanti i debeli liferanti, koji obično prate debelog kaznačeja,omiljenu ličnost u okrugu, s kojim su obično svi „per-tu” i zato mu nikad ne dajuda on plati što je pio, već kad se kaznačej maši za džep i pita: „Šta imam daplatim?” a kelner samo kaže: „Nemate ništa; plaćeno je”, a kad ovaj začuđenogleda po kafani i pogledom kao pita, vidi tek nekog gde odmahuje rukom, a to muznači: „Ne pitaj!To mi je mana da sam druželjubiv!” U kafani puno.Žagor i razgovor na sve strane.Dolazi i Mile s harmonikom i sedaobično u jedan ćošak.On obično pre večere otsvira ovde, a posle večere gdesvira — ko bi to znao!Tako, naizmence — malo posvira, pa onda pije, mezetiše ipuši, pa opet svira.Bakšiš retko kupi, jer on upravo i ne dolazi u Kasinu radibakšiša (jer on bi po ovom bakšišu umro od gladi), nego dolazi radi tombole,koju svi rado i redovno ovde igraju, samo malo docnije, kad se svi igrači skupe.A dotle provode vreme kako ko zna.Neki igraju žandara, nekidomina, neki „šeš-beš”, ali svi čekaju kad će se tombola otpočeti, a ona nemože, baš i kad se svi skupe, dok ne dođe neophodni i potrebni Nacko, jer on je,takoreći, diplomirani vikač.Njega, dakle, svi čekaju, samo ga ne čekaskoro premešteni iz Beograda praktikant Velibor, strastan šahista, koji ne igratombole, nego samo šah, i to s farmacajtskim pomoćnikom Pajicom.S njim igra.ti se ljudi tako strasno zadube u taj prokleti šah, da se oko njih mogu sviisklati, a oni ne bi primetili! (Onomad su se čak i slikali tako sa šahom, kakozadubljeni u igru igraju njih dvojica šaha, a treći, lepi Perica, pravi im cigarei kibicuje, iako se on i ne razume u šahu. Dolazi najzad i davno izgledani Nacko.On je stalan i vrlo vešt vikač od ovo dvegodine — tako vešt, kao da mu je još ded bio vikač.Nacko je bio galanterist,još mu u šupi stoji firma „Galanteriska radnja kod Bez konkurencije”, ali zbognjegove suvišne galanterije prema raznim „bubnjarima” u raznim ženskim orkestrimabankrotirao je i doterao do ovoga što je sad.Ali on se ne ljuti na sudbinu:snosi je mirno i nada se da će opet biti što je bio, a zasad se teši time što jeispekao ovaj svoj sadašnji zanat.A šta mu i treba više?Mlad je, zdrav je, grlatje; ima jasan glas, dobro mućka numere u kesi, ima dobre oči, razgovetno čitabrojeve i nikad se nije zabunio da kaže od 66 da su 99, ili obratno, kao što seto dešava onom drugom, nekom Micku, koji sem toga i šušljeta kad viče, pa zato gai ne mare igrači tombole. Zato nije čudo što je cela kafana graknula kad se pojavio na vratima.Svi oturujuod sebe, kao po nekoj komandi, domine, karte, table za šeš-beš i pitaju ga gdese toliko zadržao.A on se izvinjava — kaže da se zadržao zbogpisanja neke žalbe i davanja advokatskog saveta. Odmah nastade veća živost.Kelner raznosi tablice, uzimaju svi, ko jednu, ko dve,a neko i po četiri!Mane, i on tu, i on uzima dve tablice da igra. Kelner meće pred svakoga šaku kukuruza, Nacko seda za jedan sto u sredini, mućnukesom i viknu: „Počinje; molim za tišinu!” Mućnu opet kesom i stade izvlačitibrojeve i vikati ih, a cela kafana sluša i meće zrno na tablu.Tek malo posleneko se meškolji, zagleda u komšisku tablicu, viče: „Mućni!” Nacko odgovara:Jedni viču: „Mućni bolje!”, drugi opet: „Dobro je, dobro!”, ponekidodaje: „Dobro je!Što da si mućka?Neje pljoska s rakiju, ta da mućka!” Tako sejedni smeju, a drugi ljute.Samo Mane niti se smeje niti se ljuti.Stoje tablepred njim, a on čak i ne sluša niti ređa; misli njegove i nisu sada ovde u kafani,zato se ne osmehnu baš nijednom na Nackovo šale.Jer Nacko je bio rado slušan,što je imao i onako kao nekog humora.Dugom praktikom na tombolama izvežbao se iznao je iz iskustva da su cifre uvek nekako suvoparne, pa je umeo to vikanjecifara svojim humorom i začiniti.Oslanjajući se na familijarnost koja je vladalatu u društvu, on često pri vikanju nije ni vikao i izgovarao cifre, nego neštodrugo, ali svakidašnji i redovni posetioci i igrači znali su šta mu to znači, isvi su pogađali i metali na jednu istu cifru.Pa tako i sada, dok je vikaocifre, vikao, a sada poče onako. Viknu Nacko: — Madžarska buna... A svi meću zrno kukuruza na broj 48. — Fuzija... Igrači meću na broj 87. — Didić! — viče Nacko. Oni meću na broj 83. — Svetoandrejska skupština... Igrači meću na broj 58. — Bontu bankrot... — razdera se Nacko. Svi traže broj 82. — Čifuti... Oni meću na broj 77. — Ženske noge... Svi se smeju i meću ozbiljno na broj 11. — Dosta!Stiga! — razdera se kao lud Vane Jagurida i sruči kukuruz s table nasto, pa polete s tablom ka kasiru tako silno, da je sa stolicom zajedno oboriositnog Tasicu šnajdera.Predade tablu radi kontrole.I dok je on brisao čelo,primao čestitanja i očekivao pare, pojavi se na vratima kafanskim Stavre — Ela! — reče samo toliko.Dade znak Manu, ovaj se diže i obojice nestade iz Stavre i Mane uputiše se žurno kroz neke ulice, koje su sve praznije i mirnijeSedoše u jedna kola i udariše opet drugim sporednim ulicama i uputiše seu čorbadži-Zamfirovu ulicu, koja je nešto življa bila, jer je s druge strane, malopodalje, na uglu ulice, bila česma, nadaleko čuvena sa svoje dobre vode; zato jeoko nje uvek više sveta bilo i malo dublje u noć nego oko drugih.Kola StavreJareta uđoše u hadži-Zamfirovu ulicu malo dublje, pa stadoše.Iz mraka priđošekolima još dve prilike i razgovarahu nešto tiho s Manom, koji je sišao bio s Zatim priđoše kapiji.Ne prođe nekoliko trenutaka i ču se tresak kapije i zvekzvekira, a zatim svi skočiše u kola i poteraše...Oni što u taj par prođoše s testijama vode tom ulicom videše pri svetlosti opštinskog fenjeraVideše kako Mane i ona dvojica pridržavaju u kolima devojku, kako jeumiruju, kako je pokrivaju nekom maramom; neko muvanje u rebra videše, i čušesamo to, kako jedan reče: „Što se smeješ, budalo?” A zatim pojuriše kola kaoholuj brzo kraj česme, pune sveta, vičući: „Varda!” svetu, koji prsnu na svestrane kao rasplašene kokoške. — Breee!...Ukradoše Zamfirovo devojče! — viknuše iznenađeni muški oko česme,videći u kolima snažnom Maninom rukom oko pasa stegnutu žensku priliku u zelenojbundici, s jednim manjim zavežljajem u rukama i drugim većim na kolima (u komebehu dušek, jastuci i jorgan) kraj nje.U kolima još kolevka, koritance i — Leleee!Crna Tašano, u zem da propadneš! — viknuše ženske, gledajući za kolima,koja lete preko kaldrme i krešu varnice, i koja su već daleko izmakla i silnopojurila u Dokin sokak. — Ih, ih, ih, lele!Kakva sramota!...Crna, crna Tašana,kako će u svet da iskoči, — devojče gu stanula pobegulja!... U njoj je prva verzija o događaju, ispričanom u prošloj glavi, verzija kojaje ponikla podalje od pozornice događaja i zato je, kao posve neverovatna,brzo i propala. Osvanulo lepo jutro.Počinju oživljavati i čaršija i mahale.Kreće se svet na svojaopredeljenja polako i postepeno, onako, što rekli, po činu i gospodstvu.se krenuše na rad baštovandžije i dunđeri, za njima zanatlije i trgovci idu iotvaraju dućane i iznose mangale i meću ih na ivice trotoara, da se ćumur boljeIza njih prolaze simidžije i pekari, sluge i sluškinje, i naposletku sekreće polako i dostojanstveno činovnički i gospodski svet. Prolaze mamurni praktikanti i policiski pisari večno promukla glasa, možda odizdavanja usmenih naredaba, a još više od silnih (kako se oni lepo izražavaju)„krkanluka”; prolaze učitelji, kisela lica i pognute glave, misleći jednako,dano-noćno, o svom bednom učiteljskom stanju, kome valjda u svoj Evropi ravna nema;prolaze profesori sviju profesija i disciplina, istoričari i mikroskopičari,biolozi i abiolozi, filolozi i matematičari, — ovi poslednji s grdnim fasciklamapopravljenih đačkih zadataka pod miškom, od kojeg popravljanja dobiše i sami nekiumoran i skoro reći glup izraz na licu.Pojavljuju se i popovi, zastanu za časakna avliskim vratima, vade grdne češljine i brzo češljajući u red doteruju bradu, azatim se žurno kreću na svoj posao; žure se da pre od sviju stignuna kasapnicu ili riblju pijacu, da ugrabe bolji deo.Prolaze đaci i sitni ikrupni, muški i ženski, osnovci i preparandisti.Osnovci idu sa knjigama ilepinjama pod miškom, i džaveljaju i galame: a preparandisti s knjigom pod miškom,britvicom o kuku i brigom za vratom, idu u grupama, ali ne džaveljaju i ne galame,nego idu tiho i ćute i izgledaju zlovoljni i zabrinuti.Zlovoljni su što nisuimali vremena da pročitaju lekcije, a nisu imali vremena zbog nekih neprijatnihvesti koje stigoše preko novina iz Engleske, jer tamo se pobunili fabričkiradnici u Bradfordu protiv kapitalista.I pošto ne znaju kakav će položaj premasvemu tome zauzeti engleska vlada i parlamenat (donji dom bar!), —moraju i biti zabrinuti. Sve to prolazi i hita svak na svoj posao, ili sedi u otvorenom dućanu i čekasefte i mušteriju, da pazari, i da prevuče paru preko brade i rekne: „Oho-ho!tebe sefte, a od Boga beriket.” Svi su dućani već davno otvoreni i pazare, samoMana Kujundžije dućan — preko običaja, kao nikad dosad — stoji još jednakozatvoren, iako je već malo podocne, jer je već davno prošla mnoga sila igospodstvo; prošao i okružni načelnik i pretsednik suda i direktor gimnazije iupravnik preparandije, a sva ta gospoda, — kao što je svakome poznato, — nemoraju, pa se i ne žure baš bogzna kako da su prvi na poslu u kancelariji.To jeodmah palo u oči prvim komšijama Maninim, a posle i velikom delu čaršije.I kakoje koji čas prolazio, sve im je čudnovatije izgledalo to, jer, kao nikad, danasje za pakost pokuljala mušterija varoška, i, ko god dođe do zatvorenih vrata,samo začuđeno pita: „A... majstor Manča — nema li ga?” ili: „Manča, nema ga tuj?ili drugi pitaju malo potsmešljivo: „A, jošte li ga nema.?...si zar spiju?” vele ironično i odlaze, a to su bili većinom oni od Šarene česme,možda baš očevici sinoćnog prizora, koji sve znaju, ali neće da kažu. I to je dalo povoda svakojakim nagađanjima, tumačenjima i pričama najčudnijim iJedna takva strašna verzija bila je ta da je policijauhvatila neke lažne dvodinarce i, prirodno, posumnjala odmah na Manču.Zato mu jenoćas pretresla dućan i kuću i našla, vele, dva puna korita lažnih dvodinaraca,pa čak i kalupe, sakrivene pod patosom, i uhapsila ih sve — i Manču i kalfe išegrta Potu.Neki su ga čak čuli, kad su prolazili kraj načelstva, i poznaliPotu po glasu (jer Pote se češće derao kad ga tuku u dućanu, i otud mu poznajuglas) i vele da je žalost bila slušati tu dernjavu i kuknjavu Potinu.prihvatiše i žene i stadoše kleti Manču (a zna se da je ženska kletva strašnijai brža i savršenija nego i sam Teslin telegraf bez žica, jer ide pravo čak u„Kad je već”, govorahu one, „njega i kalfe navukao đavo na taj prljavposao, neka ga i nosi, ali što da u to umeša i nevinu decu?!” I jednakoponavljahu: „Crna majka — misleći na Potinu majku — šta je čula i doživela, — išta će još sve čuti i doživeti!”...Mnogi primetiše kako im je tek sada puklopred očima i sve im je sada, vele, jasno.Sad im je jasno otkud Mani tolikećilibarske muštikle i tolike lakovane plitke cipele, da ih i radnim danom, pokiši i blatu, nosi!... No taj glas nije mogao dugo da kruži po varoši i da opstane, jer oko jedanaestčasova došao je, na veliko čudo i zaprepašćenje sviju, sam glavom Manča s Potomšegrtom i otvorio dućan.„Valjda su ga, na jemstvo više viđenih građana, pustilida se iz slobode brani?” mislili su i razgovarali građani.kad su ga malo bolje posmotrili, učinilo im se da taj čovek baš ni najmanje neizgleda kao čovek koji iz apse dolazi.Jer, na veliko iznenađenje njihovo, Mančanije došao ni čupav, ni neumiven, ni neobučen — ukratko, nije bio bedna izgleda,kako obično izgleda čovek kad ga kakav belaj snađe, pa prenoći u apsi, nego je,baš naprotiv, izgledao kao kita cveća.Na njemu sve svečano.Lepo obrijan iošišan, veseo i raspoložen, samo izgleda malo neispavan.Za pasom mu revolverprikriven, a više njega svilen vezen jagluk prosipa prijatan miris nadaleko.se zdravi sa svima, ali je, izgleda, malo zamišljen, no ipak to nije od nevolje,jer se ponekad i osmehne i jednako suče svoje tanke crne brčiće.A još kadvideše da se Mane i ne osvrće čak ni na policiskog pisara, akamoli na žandara, ida ih čak i ne otpozdravlja — onda otpade svaka, pa i najmanja sumnja i verovatnoćaza taj glas.I onda nema više ni govora o kalupima i lažnim dvodinarcima,govorahu ljudi.„Koješta!” branjahu ga opet sad neki, „Mane je vredan i poštenmladić kao i otac mu; ima zlatne ruke, koje više vrede i od pravihsrebrnih, akamoli od lažnih olovnih dvodinaraca!Džumbusio mladićnoćas, uspavao se, odocneo, — eto to je sve!” Ali, kad ga videše da se samo malozadržao u dućanu, izdao naredbe, pa opet duhnuo kao vetar, zavrteše opet isti tisumnjivo glavom i rekoše: „Ama, nije bez ništa!Ima nešto!Ima neku muku!” Ališta je to nešto, i kakva je to muka — to niko u toj gomili ne znade da Tu je opisano kako je tetka Taska donela u Zamfirovu kuću prvi glas iopširan izveštaj skoro o svemu onome što se u varoši govorilo, i kako je tavest kao grom porazila domaćicu Tašanu. Stari Zamfir nije tih dana bio doma.Po svom običaju, otišao je na svoj čifluk,gde se često i rado bavio po nekoliko dana radi domazluka, a možda još — kako jebesposlena čaršija govorila — i radi neke čivčike svoje, neke „Bele Vele”, kakosu je svi zvali, a koja je po onom „da medved najbolju krušku ugrabi” imala cmoljuIako su Zamfira varoške žene nemilosrdno kritikovale zbog toga i govorile:„Toj li je za njegove godine?!Deda se vika, — a pogle šta praji!Bela glava,bre, brate!” ipak je on redovno i rado odlazio tamo.I nesreća je tako htela dase i ovih dana tamo nađe i da sevdališe i sluša kako mu seljanke pevaju pesmukoju je na čifluku rado slušao, pesmu: Ali, dok je on slušao na čifluku omiljenu pesmu, desilo se ono oko njegove kuće, —i kritici i grdnjama na njega nije bilo kraja.„Nesreća drta! grdilesu ga ma’alske žene, „što si dom ne sedi, veće se krši vrat po čiflaci, a pokuću, sokak i ma’alu mu se taraf-taraf čini!” Tako su govorile, jer su sveverovale da se sinoćni događaj mogao dogoditi samo zbog nemara i te izvesnelakomislenosti hadži-Zamfirove.I nisu mu oprostile ni kad je, istoga dana poslepodne, stigao sa čifluka, i videle ga kako je otišao gospodinu načelniku.si se setija, hadžijo!Beše mu rabota!” rekoše tvrdo uverene da što su videle ičule, da je to viđeno i čuveno!Jer celo pre podne toga dana vrzmale su seispred i oko kuće hadži-Zamfirove; privirivale i ulazile unutra pod raznimizgovorom: jedne tražile hadžiju, druge pozajmljivale čunke za razboje, jednetražile na zajam malo soli, k’ne i tome podobne stvari.Ali Zone nigde ne beše,niko je nije video (a čudno bi im bilo da su je i videle!).Opazili su samo toda su domaći svi nekako smeteni, rasejani i zabrinutI — i tada im je sve jasno,jasno kao dan bilo... A tako je nekako baš i bilo.U kući Zamfirovo| doista je bilo nešto tužno, neštosve rasejano, neki umor i tišina celoga toga dana, sve dok nije u sam mrakbanula u kuću tetka Taska, i s vrata, pre „živo zdravo”, sva zaduvana iusplahirena, zapitala: — Zone kude vi je?Sag si dođo’ iz lojze, pusto ostalo!Filoksera ga poručala!...Zone tuj li je? — Tuj, ta što? — odgovara joj začuđeno Tašana. — Zdrava li je, živa li je? — pita tetka Taska, a ne može još nikako da se — Etee, — oteže Tašana, — kako da ti reknem.... — Ama doma li je?Nije iskačala nikud? — zapita tetka Taska, a uprlaispitivački pogled u Tašanu i donju usnu isturila kao ćepenak. — Zašto me pa gledaš tol’ko? — pita je začuđeno Tašana. — Što te gledam, — toj si je moje znanje, a da beše ti žena od čorbadžiskired, — trebaše tvoje znanje da je!...Pitujem te: kude ti je Zone? — Ete, pa ovde si je! — Vazdandan? — pita Taska. — Vazdandan! — odgovara Tašana. — I svu noć? — Taske, mori! — viknu Tašana, poplašena od njena pogleda. — Neje nikud iskačala? — Neje...Neje iskačala ni u avliju!Treći dan veće...Mori, zašto me — Pa kude je?Vikni gu!Okni gu pri nas. — Zone, mori!Ela ’vam-ke, pri tetu ti!— razdera se tetka Taska. Zone se odazva na poziv i izađe iz sobe.Umotana u bundicu, sa povezanim čelom iomotanim vratom, bleda i malaksala, izađe; osmehnu se bolno, pokloni i poljubitetka Tasku u ruku, pa se spusti i sede na minderluk i gledaše umorno i tužnodole ustranu. — Što ti je, mori? — Bolna sam, teto, — odgovara polako Zona. — Bolna? — Glava gu boli, — veli Tašana. — Ima si zauške, ta nikakva se napraji; ništa nevalja, veće tri dni, ete. — Pa mlogo li si bolna?U čaršiju i ma’alu nesi iskačala? — Za kakvo iskačanje pa zboriš? — pita je tiho i bolno Zone. — Pa, demek, za spaciruvanje, ete, nesi iskačala? — Jok! — odgovara Zona umorno i uvi se još jače u svoju zelenu svilenu bundicu,sede i nasloni čelo na ruku, oduprtu u koleno. — Da čuješ, demek, ništo... što se zbori.Što ima, što nema po ma’ale, i po svet,za toj si mislim i zborim!... — veli Taska. — Jok, teto, — odgovara tiho Zona, pa zaroni još jače svoju lepu, bledu glavu ušake i zatrese je bolno. — Što će mi veće svet, i čaršija, i ma’ale?!... — Pa, ete, dete si, — veli joj tiho Taska, ako u tej godine nećeš, a ti kada — Bilo je! — prošapta 3ona, pa se zavali i pade licem na šiljte od — Pa ćorče i slepče nijedne, — planu tetka Taska, — skutaste se tuj kako brabinjciu zem, pa ni čujete ni vidite pa što se zbori i čini!A po ma’ale puca bruka...iskočila reč, ide prikažnja, a ja u zem da propadnem odi tija reči!... — Kakvija reči? — zapita je Tašana. — Eh, pa zbore si...Zbore po čaršiju i po ma’ale. — Tugo, a što si zbore? — Lošo si zbore, Tašano. — Leleee, a za kog si zbore? — Za kog si zbore?Za hadži-Zamfirovi si zbore! — veli Taska i pogleda krišom naZonu, koja je nepomično ležala na minderluku i kao da ništa nije ni slušala ničula. — Idi si, dete, poskoči i rekni si po jedno kafence.Iska teta i majka tida popiju po jedno kafe, — veli Taska Zoni, — pa ti prati, ete, po Zona se diže i ode, a Taska skide šamiju i raskomoti se, pa sede, i tek sada, kadse udobno namesti, a ona zajauka, ama onako ženski, kao na groblju. — Crna Tašanooo, — zakuka Taska, — crna i tri-kleta druškeee!Traži si krivo drvosas dve krive grane, pa jednu za teb’ a drugu za men’, crnu tetku, da se besimo,zašto život veće nemamo!... — Što, mori?... — Ete, crna sam ti muštulugdžija, Tašano!Sas crn ti aber dođo’!... — Ćuti si, ne zbori! — viknu Tašana. — Što je bilo, zbori! — Mori, bruka po čaršiju i po ma’ale! — poče šapćući tetka Taska. — Ona luda Dokazar je puštila taj reč!Pipka gu izela, treska gu fatila, pa gu ne puštila odiMitrov pa sve do Đurđovdan, ete!.., Po čaršiju se, ete, zbori da je Zone stanulapobegulja, pobegulja za onoga — onoga kockarina... — Koj, mori? — Zone, mori... naše Zonče... — Za koga reče? — Za onoga džimpira i nesreću Manču... — Tugooo, toj si zbore! — viknu Tašana, pa se uhvati za glavu, a posle se umirimalo, pa poče: — Ete, kako može da si stane „pobegulja”, kad si je, ete, dom;doma si sedi dete; tri dni neje iskočilo iz kuću!...Kako može toj i da se — E, idi si, pa gi pituj sama.Oni si takoj zbore.Dževap ne mogašem da si većedajem, — tol’ki me pituvaše!Koj me sretne na put, ne zbori mi: „Živo-zdravo”,ni me pituje: „Kako si, Taske?” veće si zbori: „Lele, a što vi ocrni obraz Zončevaše?!” — Ćuti si, kučko, zborim si ja, kako je ocrnela obraz? — „Pa stanula,reče, pobegulja za Manču onoga...E što gu ne dadoste za njeg’, kad je k’smet?gu dadoste sas alal, ne bi bilo sag, ete, sas aram i sasbruku!...” zbore si. — Ama koj vi reče za toj?Vidoste li s oči, ta da takoj možete da zborite? pitujem gi pa ja.„Ne vidosmo,zbore si, ama druzi vidoše i pričaše ni; ta sag po ma’ale za ništodrugo sal za toj se zbori”.Pa kako gu je ugrabija? pitujem gi pa ja. — „Pa,zbore si, adžija ne beše ga tuj, a oni znali za toj, pa Mane si dođe lepo skočije i s kardaši, i ona gi, reče, pričekala u akšamsko vreme; oni čuknuše uportu, a ona si iskoči, ta jala u kočije!...Pa em što ona iskoči — đene-đene,ama što si ponese, zbore si, jošte i jorgan i jast’ci, i kolevku, reče, i svešto treba ete-te... ete, za spijenje, kako da će, reče, pod čadar zaaskera da se udadne... — Tugooo! — uzviknu Tašana, pa se zaplaka i sede sva malaksala na minderluk. — A ja dor ču to, — nastavi plačući Taska, — a mene-mi se noge otsekoše, pa kakoda nesu moje noge!...Ća da sednem tam’ nasred čaršiju, — tol’ko si be oslabelaodi zort i rezilak golem... — Pa koja si zbori toj?... — Mori, jedna li zbori?!Sve si zbore, sve me pituju.Pa si ne znam većeni što je pološe: eli kad me pituje, eli kad si ćuti i promine, te sal gleda namen’, a duša gu se smeje što gu je, ete, kef zaradi naš rezilak i — Gospod gi sudija, — kune Tašana. — E što gi je, milo da l’žu i zbore, kad ništoneje bilo!Devojačku sreću da batisuju...Pa kako se naprajilo toj čudo, recimi, Taske, ako znaš? — E, ne znam ni sama si, Tašano, veće se i sama krstim s obe ruke, i pitujem: štoje ovoj?!I kazuju jošte i to: kako gu na kočije odvezoše u Dokine; tam je, zbore si, noćila; svu noć goreše sveće u kuću, — toj kazuju... — Za Doku zboreše?!Mori, odi tuj nesreću može da je iskočila reč i sokak-lafovitija, ubija gu Gospod! — Sreto’ se ja i s njuma, — veli Taska, — ama ne smešem da gu pitujem ništo, zaštoje luda...Ama ona si mene pituje: „Živo-zdravo, Taske!” viče preko sokak.se, mori”, reče, „naprajilo toj pri vas?Koj se toj udava, koj se pa ženi? ’Oćeli”, vika, „skoro da potrupamo malko u svatove?Puštija li je”, reče, „Manulaćmustaći, ta da prilega”, reče, „na mladoženju?” — A što je pa teb’-ti krivo zaManulaća i za mustaći? zborim gu pa ja.Ako je k’smet, pa pobolje za Manulaćanego za Manu; para paru vukuje, a čorbadžiski sin čorbadžisku kerku, — toj si je,vikam, red u ovaj svet. — „Čorbadžija dušu dava i gubi, a pare ne dava”, reče pa„Za toj pa da ni je!!Nekoj si je”, reče, „bogat sas pare i bruku, a nekojsas zdravje”, reče, „i sa sevdah; pa takoj je”, reče, „i sas Zonu i Manu”: Sas stikovi zbori!!...Ludo, što da gu prajiš?...A ja što da zborim i da sekaram s budalu?Pokupi si skuti, pa brgo kroz čaršiju kako kučka, kad gu polijus vodu...Ama ona si neće da ćuti, veće ide poza mene i zbori sal, dačuje čaršija.„Ako neje istina za današnji sokak-laf, pa će bidne!” reče Doka.„Ako danas neje, će bidne jutre.I jošte gori rezilak će dočekate!Sag se beremzbori da je Mane došeja pri njuma, pa je đene-đene; ama skore će čujetei će se zbori i jošte pološe!Će da da Gospod”, reče, „pa će siona sama da dođe i čuka na Mančinu portu!Mori, vaša brukai rezilak će se u novine i u knjige”, reče, ”turi!Da zapantiš”, reče,„ovaj moj reč, i takoj da se”, reče, „pozdraviš od men’ do onu”, reče, „brljivučorbadžiku Tašanu!” — završi Taska, dižući se da ide i obećavajući da će ona daprokljuvi već ko je proturao taj glas.A zatim zovnu još Zonu, da se oprosti i s — Pa idi si u krevet, — savetuje je tetka Taska, koja je važila u toj kući kaolekar, ili, još bolje, kao neka „Zlatna domaća knjiga”, jer kad ona nekoga ocenida je bolestan i propiše mu neki lek, taj mora leći u krevet i uzeti lekove, pama se osećao zdrav kao bik. — Legni si i pospij malko, a ja će ti veće pratimjutre „zapisi” odi derviši iz Leskovačku tekiju — oni pomagaju.Prilepi gi iobloži gi na šiju, pa će te mine i će ti prođe boles’... — veli joj ljubeći je učelo i ispraćajući je. — E, — zavrte tužno glavom Zona, — moje si je bilo, teto! —reče bolno i ode spuštene glave polako, i kao senka tiho, u svoju sobu... Ona je nastavak glave trinaeste.U njoj se pripoveda kako se za taj čudan imnogima neobjašnjiv i zagonetan događaj zainteresovala i zauzela i sama mesnaštampa, i kako je htela i pokušala da stvar načisto izvede.Drugim rečima,tu je izneta jedna jalova misija g. Ratomira, direktora novina. Celoga toga dana — dok se još kod hadži-Zamfirovih nije ni slutilo šta se sve tamopo gradu priča — kružile su po čaršiji i po mnogim mahalama silne priče,najčudnovatije, i jedna se na drugu gomilala, jedna drugu potiskivala.A pričatisve to bilo bi i dugo i dosadno, a i izlišno.Dosta je samo spomenuti da ih jebilo svakojakih.Pričalo se kako je Zona oteta na česmi, kako je u kola bačena iu toj gužvi kako je troje kolima pregaženo.Drugi su, opet, tvrdili da jesvojevoljno pobegla, a to su potkrepili time što se nije otimala, i što su svojimrođenim očima videli na kolima ne samo nju, nego i ponete stvari, kao: krevetskehaljine, kolevku, koritance i dubak!...Zatim, kako je odmah odvedena i ispitanau nekom selu kod popa Zipe (koji je već poznat kao čovek koji lako sudeluje utakvim avanturama, pa zato je jednako na epitimiji po manastirima, gde lepibalegom košnice ili trebi pasulj od meuna).I što je dalje bilo od čaršije, tamopo mahalama i vinogradima, sve se čudnovatije i neverovatnije i opširnije samastvar pripovedala.U Banji i na Mramoru pričalo se toga dana uveče da je bilo nesamo otmice, nego čak i puškaranja; bilo je i mrtvih i ranjenih, ameđu poslednjima i sam stari nesrećni otad lepe i nevaljale „pobegulje” Zone, zakojega su, opet, postojale dve verzije: jedna, da je poginuo, a druga, da jesamo ranjen; po jednima lako ranjen, a po drugima teško — tek šta je živ; bori ses dušom i prokleo je, vele, ćerku, koja mu je tako zagorčala njegove stare,poslednje dane... U samoj čaršiji i po glavnijim centralnim ulicama glasovi o tom događaju nisu,naravno, bili tako preterani, ali se ipak dosta štošta pričalo, tumačilo, ikitilo i dometalo, tako da se čovek, slušajući sve to, nije mogao snaći iA sve je to bilo i došlo otuda što se htelo suditi i zaključciizvoditi iz Maninog ponašanja. — Manu toga dana nije držalo mesto.Nekoliko putaje posle podne dolazio u dućan, sedao i počeo da radi; nekoliko puta uzimaopreko krila neku pušku (a svi su verovali da njome očekuje nekoga i pitali ga jeli puška puna) i šarao joj srmom kundak, i nekoliko puta opet bataljivao rad,ustajao i odlazio.A čulo se i da je prošle večeri, po starom običaju, bio uamamu, održao, po običaju, poslednje „momačko ili bećarskoPa sve to, a i što je danas celoga dana u svečanom ruvu — sve je todavalo povoda najčudnijim i najraznovrsnijim nagađanjima. Interesovanje građanstva bilo je toliko jako, događaj sam po sebi takointeresantan i tajanstven, verzije tako mnoge, kontraverzije tako velike — danije nikakvo čudo što se i sam gospodin Ratomir, direktor i glavni urednik lista„Slobodna reč”, najpre zainteresovao i pribeležavao sve što je čuo,a posle — ne mogući se ni sam snaći u tom haosu i lavirintu od najraznovrsnijihprotivrečnosti — što se, velim, rešio da se sam, gde treba, izvesti, a posle dapo svetoj novinarskoj dužnosti — kao pravi služilac istine, pravdei poštenja, — obavesti i svoju čitalačku publiku.Imao je već i gotov naslov kojije glasio: „Roditelji, pazite na svoju decu!” a i moto, koje je glasilo:„Ćud je ženska smiješna rabota!” Znao je mnogo i nije znao ništa, —zato se krenuo Mani u dućan.Krenuo se k samom izvoru, takoreći, pozornicidogađaja, da svojim očima vidi, svojim ušima da čuje i svojim perom da opiše.Bio je radostan unapred što će na licu mesta prvi on naići na obilan materijal,i pre od svoga protivnika, direktora lista „Vinik”, doneti tu senzacionu vest.Tako će se restaurirati u očima publike i javnoga mnenja, koje ga je držalo zalenštinu od onog fatalnog slučaja kad mu je jednoga dana list zadocnio, izašaona pola tabaka, i u njegovom rođenom i vlastitom listu stojalo od reči do reči:„Umoljavaju se poštovani čitaoci za izvinjenje što je list zadocnio i što je izišaosamo na pola tabaka.Krivica nije ni do redakcije i ekspedicije, ni doajnlegerke, nego do urednika, jer je — pisalo je u listu — direktor i glavni našurednik svu noć lumpovao, i sad, pijan kao zemlja, spava, i ne zna ništa ni zasebe, akamoli za list”. Zato je pohitao radi materijala, a da će ga umeti obraditi — to je već njegovabriga, upravo, nije ga ni briga bilo za to, jer njegovo je pero i u Beograducenjeno bilo.Što on napiše, to je bilo napisano.A i to mu je ne jedan rekao daje njegovo pero, kojim on piše, prosto jedna žaoka umočena u žuč, a i on sam sečesto s uzdahom izražavao da „piše krvlju srca svojega i sokom živaca svojih”.to nije da kažete otskora — odvajkada je to.Još njegovi đački školski zadacisilno su se odvajali od ostalih zadataka drugova njegovih: bili su i duži ijedriji, puni smelih, originalnih i slobodumnih misli, tako da jeveć i zbog toga nemoguć bio u školi.Doterao je do šestog razreda, i tu jezapeo, jer je izgubio pravo na dalje školovanje.To ga je dovelo u sukob i uzavadu s državom i društvom.I on se, napojen tako iz pehara žuči (iz kojegasvaki u životu mora makar malo da gucne), posveti teškom ali svetomžurnalističkom pozivu — postade borac za istinu, pravdu i slobodu.I tako seipak u nekom vidu obistiniše slutnje i želje kapetan-Mikajla, kuma, koji mu nakrštenju dade ime Ratomir, da bude, to jest, junak i borac, kako mu samoime kazuje.Nije mu se dalo da svrši akademiju, da mu mač bude oružje, ali, kaošto vidite, postade borac ipak: mesto mača izabra pero, da ga ono hranii brani — pero, koje ni za koje novce ne prodaje! I sad se, kao što već rekosmo, krenuo u nadi da će možda biti štofa čak i zajedan pikantan i senzacioni podlistak.Rešio se da pohodi tri mesta: daintervjuiše Zamfirove, Manulaćeve i Manu.Samo na ta tri mesta.Naravno da i tonije bilo lako.Nije bilo bez nekih teškoća, naročito kod našega sveta, koji je,na žalost, izostao iza Švajcaraca i Amerikanaca (severnih, naravno), pa jošnikako neće da uvidi i da prizna da je ipak javnost i žurnalistika i javnakritika jedini najbolji i najradikalniji lek svakom uopšte društvenom zlu i mani.I on je bio spreman na svaku eventualnost i neprijatnost, jer, nije mu to prvinabila da tako negde pođe za podatke i fakta, a vrati se sa čvorugama po glavi imasnicama po leđima; ali se tešio da je takav žurnalistički hlebac i da služiociistine u svetu redovno najgore prolaze. Otišao je najpre Zamfirovima.Kad skočiše na nj sve tetke, ujne i strine — sveUranije i Kaliope, Taske i Tašane, sva ta ženskadija, — pa zadžakaše na nj na svatri jezika, srpskom, grčkom i ciganskom, g. Ratomir je, takoreći, pre izleteoodatle nego što je ušao...Ali ga to nije mnogo zaplašilo: tešio se što se samona rečima svršilo, a nije dobio, kao što je mogao, nijednu stolicu u glavu ilisaksiju u leđa. Odatle je g. Ratomir krenuo Manulaćevoj kući, jer je bilo jedno, dosta jako iprilično rasprostrto i podržavano mišljenje da je Manulać, i niko drugi, odveoPričalo se da ga je u tom, sem njegove, čak i devojačka majka, Tašana,pomagala, pošto Zamfir nije hteo ni da čuje za Manulaća, nazivajući ga sbagatelisanjem „Zevzek-Ibraimom”.Kad je došao, kazao je „Pomozi, Bože!”, jer jebio lepo dočekan, slatkim poslužen i kafa poručena, ali kad je otpočeo jednimpodužim uvodom — koji ukućani ništa nisu razumeli, — i prešao na stvar irazgovetnije rekao zašto je došao, tražeći čak i Zonu, da s njom progovori,ukućani se prosto zgranuše, pokazaše mu vrata, i tako ode i bez kafe, zadovoljanšto nisu, kako su mu pripretili, pustili s lanca čuvenog njihovog zeljova. Izlazeći, mislio je u sebi: Bože moj, mnogo li smo još iza srećnih, civilizovanihMnogo li će još vode Nišavom proteći dokle naš svet ne oseti blagotvornumoć štampe, te osme svetske sile!...Ostade mu još Mane.On je čovek mlađi,svetski, suvremen, iako nosi fes i trabolos pas, — pa valjda će od njega štosaznati moći.Njega će bar moći onako lepo intervjuisati, mišljaše g. Ratomir.Srećom, zatekne u dućanu Manu.Odmah pređe na stvar.Postavljao muje pitanja, ali se, na veliko iznenađenje svoje, ni ovde nije koristio.Mane neštonije bio najbolje raspoložen pa nije hteo ništa da odgovora ni odmah, a kad jejoš razabrao da g. Ratomir hoće da ga metne u novine, onda mu je i suvišerazgovetno kazao šta ga čeka ako to učini, jer ga je samo zapitao kratko ihladno: Zadržava li se on poduže uveče, zna li šta su to ćuteci, i nosi li fenjerkad se vraća kroz sokake i budžake kući?A kad ga je ovaj začuđeno zapitao: Naštosve to, i otkud sad taj razgovor, otkud fenjeri i sokaci, ćuteci i budžaci?mu je odgovorio hladno i mračna lica: — Za pisuvanje da batališ ti toj, tol’ko ti zborim!Zašto ja sam si esnaf čovek,pros’, i nesam pismen; nesam činovnik ni učovnjak, ni prisednik ni pa poslanik,ta da si ćutim kako porena riba mrena, kad me ture u novine, ta kako kučkuA za ono pa što te pitujem, demek, za docna kući idenje... znaješ, imatesni sokaci, budžaci, ćuteci a t’mnina je, — pa može lasno bez fener dase sopleteš priko niki direci što su pokraj zid, ta da se strošiš!... U njoj je izneto šta je u hadži-Zamfirovoj kući porodični savet ili kamarila,sastavljena iz tetaka, strina i ujni, rešila odnosno pronesenih glasova;kako, to jest, da se najzgodnije demantuju svi ti lažni glasovi, koji su sepojavili ili će se pojaviti, i oni po čaršiji i oni po štampi, ako ih bude Naravno da hadži-Zamfir nije smeo ništa čuti od svega toga i stoga ga je sa zebnjomočekivala Tašana kad se vratio od gospodina načelnika, i krišom ga posmatralaneće li pročitati što na licu njegovom: zna li ili ne zna za sve te glasove, odkojih je njoj bučila glava ne samo od tetka Taskinih referata, nego i od svijudrugih strina, ujni i tetaka, koje se posle Taskine pohode izređaše i napunišejoj glavu, da već više ni jedna jota valjda ne bi mogla stati.Posmatrala ga je idahnula je dušom, jer joj se učinilo da joj domaćin još ništa ne zna.Bio je,istina, ljut, ali on je obično uvek ljut i kad ide na čifluk i kad se s čiflukavraća. (Za ovo drugo su mu komšiske žene verovale, ali za ono prvo nisu, nego sutvrdile da se stari lisac samo pretvara, samo da bi se pokazao pred Tašanom kakonerado ostavlja kuću.A tako isto mu nisu verovale ni za ono da će prodatičifluk.) Ta noć je, dakle, mirno prošla, ali je Tašanina radost ipak kratkogaveka bila.Jer sutra na podne, kad je stari Zamfir došao iz čaršije, bio je ljutkao ris.Čuo je sve.Kako je grmio po kući, kako se sve razbeglood praske i gneva njegova!Svi su povukli, a Tašana i Zona najviše.Da je to samopust glas i lažna kleveta bila, nije Zamfir ni sumnjao; ali zašto i toliko da sepojavi, — to ga je besomučnim pravilo!...I Zamfir pokaza Zoni onu lipu predkapijom u avliji.Samo dotle, reče joj, sme ići; ni na avliska vrata ne sme višesama, bez nekog od starijih, izići!Svima je preseo ručak; Zamfir nije ni seo, adrugi niko nije onda ni smeo.Sve je vraćeno natrag u kujnu, nedirnuto, onakokao što je i doneseno.I pokućar Koce, šta će, nego zadrži na ručak i pudaraProvira, da bude toga dana njegov gost.Priseli su za bogatu sofru, za one mnogegospodske đakonije na onoj velikoj siniji, i kao davno što nisu, jeli su islagali u se polako i natenane čitav podrug sahata.Nukali jedan drugog,prestajali, pa se opet naklapali, otirali svoje debele seljačke brke, pili inazdravljali jedan drugom, baš kao da se ništa u toj kući nije ni desilo... Tako se nije smelo više trpeti, niti je moglo ostati, mišljaše Tašana.Glasovi suse bestraga raširili, zahvatali sve veće razmere i postajali sve verovatniji, —tako su je izveštavale silne rođake, koje su joj neprestano dolazile ireferisale, i odlazile, da se opet skorim, s novim glasovima vrate.Toga drugogadana uveče skupio se čitaocima poznati porodični savet, da pretrese sve, da seposavetuje i da reši šta da se radi.Prestale su da istražuju ko je proturio tajglas, a više ih je zanimalo od kuda da toliki tako uporno tvrde, da su sve tovideli što se sad priča.Od kud gotove pripovetke, kad ni trunke istine nema!?To im nikako nije išlo u glavu i bilo im je zagonetno. Eto, i sam Manča se odriče toga: kaže da je u to vreme igrao tombula u Trgovačkojkasini, i poziva se na svedoke koji su ga videli.I on sam kaže da je to laž ikleveta; ako je ko kriv, — kriv će biti Manulać: ako je gde odvedena, to je,veli, odvedena Manulaćevoj kući, pa i ako je laž, ali bar izgleda, veli,verovatnija, jer je i prilika da čorbadžiska ćerka beži u čorbadžisku kuću.I takose ponegde i tumačilo.Ali time je samo još veća zabuna načinjena i uneta u javnomnenje, koje se time podelilo, pa jedni tvrdili da je Mane, a drugi da je Manulaćodveo Zonu, a to nijedno ne valja!Stoga je porodični savet rešio, na predlogtetka-Taske, da će najbolje biti, i najlakše će se zapušiti usta laži i kleveti,ako se devojka provede, i svet je tako vidi u krugu njenih tolikih anđelahranitelja, među kojima, doista, ne može pokliznuti i vrdnuti sa staze vrlina nisam crni đavo, akamoli jedna čedna i bezazlena devojčica u pupoljku svoga mlađana Ugovoriše da sutra pre podne cela rodbina ide u amam, gde i tako nisu odavnoI Zona će moći, jer joj je danas već mnogo lakše.Tu utvrdiše tačno ipoimence kojim će je sve ulicama odvesti u amam, a kojim će je, drugim ulicama,vratiti iz amama.Tako će se, govorahu, jedared za svagda zapušiti usta svakojlaži i kleveti... Tada se sve raziđoše zadovoljne, samo Zona ostade tužna i ne mogaše zadugo okaOplakala je dan, lila suze, klela svet, ali i sebe, jer je u dušiosećala da je sama dala povoda onim svojim držanjem i uvredljivim rečima, kojimaje uvredila jednu iskrenu i njoj tako predanu dušu čoveka koji joj sada opet umašti iziđe pred njene umne oči i mio, divniji i miliji nego ikada dotle... Što su rešile, to su učinile.Sutradan se iskupila sva mnogobrojna rodbina ikrenula se, sa Zonom u sredini, u amam.Jednim su je ulicama odveli, a drugim suse ulicama posle svi vratili.Tako je svetu javljeno bilo da Zona nije nikud bilaodvedena, nego da je kod roditelja, i tako da ništa od svega onoga što se kojegdepriča nije bilo.Svet se okretao i blenuo za njima, izvirivao kroz prozore,istrčavao na avliska vrata i radoznalo ih gledao, i kad su išli tamo i kad su sevraćali amo; kad su išli u amam, on se čudio, a kad su se vraćali iz amama - onse smešio. Sa ćepenaka i levo i desno čaršijom ispružili majstori i trgovci šije, pa gledajuza njima. — Mičo, mori, — zapišta svojim tankim glasom, udevajući konac u iglu, terzijicaVače Šatorče, i zapita svoga prvog komšiju, Miče Šebinče, kubedžiju - ću te, ete,pitujem za ništo! - pa podiže glas, da bi ga čula tetka Taska, koja je baš u tajpar sa Zonom i ostalima prolazila tuda. — Ću te pitujem, ako, demek, znaš da mikažeš ništo...Eli se, Mičo, devojke vode predi svadbu u amam, — eliposle svadbu?... - Pre svadbu, — odgovara Miče Šebinče, - ja si tol’ko znam i pantim...naš varoš, — taj si je adet... — Pitujem, — veli Vače Šatorče, — zašto znaš...Eto, zab’ravija sam zar onajstari adet, pa iskam da znam.Zašto sag iskočija niki nov adet, pa nikisag vode i posle... Mišljenje nekog Milisava Jekonomije o toj, tako da kažem, „krađi i prekrađi“Zone, koje je, upravo, bilo mišljenje inteligentnijeg i slobodoumnijeg delapublike; ili kraće: kako je tetka-Taskin plan i račun s onom korporativnomšetnjom totalno propao. Sutradan je tetka Taska htela da vidi efekat koji je proizvela ona jučerašnjašetnja kroz onoliki svet i ulice, i zato je i sama zaredila po mnogim poznatimkućama, navijala razgovor na onu stvar, ali se pokajala i ratosiljala, jer jeuvidela da je propala kao nikad dotle.Nije ništa pomoglo: glas, koji je jedaredpukao, nije se mogao zadržati, i stvoren jedared sud i mišljenje nije se mogloOstao je glas i nadalje i mišljenje ono staro, samo obogaćeno i nakićenonovim dosetkama i zajedanjima.Jer sa sviju strana je obasuše pitanjima, kojima se— posle onako eklatantnog dokaza da je sve laž i kleveta — ni najmanje nijeJedna je zapitala: „Kod koga gu nađoste; kod Manulaća, eli kod Manču?”;druga: „Kad gu vrnuste dom?”; treća: „U lojze li gu ufatiste?” a četvrta bašzagrdi pitanjem: „Eli gu sas džandari vrnuste?Što reče gospodinnačelnik?” i sve takva neka, luđe od luđega, pitanja, tako da je tetka Taskasavila šipke i pobegla čak u lojze.Tamo je pripalila kandilo, tamjanom okadilaodaju, i klekla pred ikonu i na grčkom jeziku bacila anatemu na sve, a najvišena Mana, koji je, kako je ona uverena bila, sve to ujdurisao! Glas, jedared raširen, ostao je, i niko ga više nije mogao demantovati ipovratiti natrag u usta klevetnicima.Zoni ostade ime „pobegulja”, iakoje vraćena; jer to što je vraćena nije još značilo da joj je povraćen i staridobar glas njen. — Svi su tumačili da je to lako bilo: ništa lakše od toga.Upravo, drukčije nije moglo ni biti, kad stari bogati Zamfir i gospodin načelnikžive lepo. A to je najlepše objasnio neki gospodin Milisav Jekonomija, koji se potpisivao„ovdešnji”, a nazivali ga Jekonomijom, jer to mu je bila nekako struka, najmilijatema za razgovor, o kojoj je najradije u kafani, za stolom, s razumevanjemUčio je nešto zemljodelsko-šumarske škole, ali, kako sam nije imaozemlje da je racionalno obrađuje, nije je hteo obrađivati ni kod velikih gazda,da ne bi pripomogao još većem propadanju malih gazda i postajanju latifundija ilivelikih gazdinstava ili veleposeda, koji će tada neminovno gutati one maleZato, a i stoga što je mislio da narodu treba prvo izvojevati političkeslobode, bacio se na pravnu struku.Advocirao je, slao dopise, postavljao ponovinama pitanja ovome ili onome ministru pod potpisom „Nebojša”; išao udeputacije, bivao pretstavnik liste, primao pred sudom na sebe da je on pisacoštrijih uvodnih članaka, i sve takve krupnije narodne brige i poslove otaljavao.Mrzio je nepravdu i nejednakost, i ekonomsku i političku i socijalnu, i smelo seizražavao u krugu svom, u kafanici „Kod prepečenice”, gde je redovnosedeo i govorio o berićetu lanjskom i ovogodišnjem, o opštinskim koševima, o kišii suši, i želeo seljaku kišu.I kad se spusti tako davno željena i očekivana kiša,on je onda zadovoljan i nudi duvanom one oko stola: — Pravi, Boga ti ljubim!što ti danas, kad ovako pljušti ovaj Božji blagoslov, ne bi’dao — veli, pa priča raspoložen dalje.Da mu, veli, neko kaže: „Šta bi voleo,Milisave, duše ti, pravo kaži: il’ da ti dam jedan milion, ili jednudobru kišu za našeg seljaka?”... — Časti mi moje, kune se Milisav (starazemljodelsko-šumarska krv!), časti mi moje i ove mi pričesti, — to jest, kud jaodoh — ovo nije vino, — nego ove mi rakijice i ovoga blagoslova što pljušti,časti mi, ne bi’, — veli Milisav, — ni pogledao na milion, nego bi’ rekao: Aman,brate, šta će mi milion?Daj ti, brate slatki, meni kišice; pa kad imanaš ‘ranitelj, naš gedžo, — imaću i ja.Daj jednu kišicu, daj Božji blagoslov onomveselom gejaku... Eto, tako je objektivan, pravičan i nesebičan čovek bio taj Milisav Jekonomija,čije ćemo mišljenje izneti opširno i tačno, kao da je iz stenografskih beležakaA koje mišljenje mislimo da neće biti na odmet, kad od jedne takve osobeI onda, nije nikakvo čudo što je njegovo subjektivno mišljenje i osvojilo ibrzo postalo objektivno i opšte mišljenje celoga grada... — More, znao sam ja to, — govorio je Milisav, opet u krugu svojih, u kafanici„Kod prepečenice”, — da će to biti ono štono naši stari rekli:„Pojeo vuk magarca”, čim se to tiče bogataške kuće.Jer, evo, brate slatki,sasvim prosta stvar!Čorbadži-Zamfir ima kuće, dućane, čifluke i vinograde, agospodin načelnik, jopeta, nije s raskida za kakav dobar krkanluk, pa još kad jei muftaluk, — pa se to nekako složi, ujduriše mu se to nekako...Vrana vrani očine vadi...Teško sirotinji!Lako je njemu, nego muka je nama —meni i tebi, i onome tamo bratu — i pokaza na zajmodavca Ljubisava — muka jepoštenim ljudima!... — More, znam ja sve to, — nastavlja Milisav, držeći na donjoj usni cigaricu, a uisto vreme praveći novu, — pa zato i lajem toliko.Zar je mene milo da sepovlačim od sveta?!...Čudite se što ćutim, što se tuđim, što se poneki put, paBoga mi, i našljemam ove rakijčine!... (Uostalom, znaće se i to u svoje vreme...)Od muke je sve to, brate...Ne mogu... ne mogu da gledam šta se ovoradi — pa to ti je!Eno, gledam samo...Uzmi samo po našim novinama!...novinari, bre brate, ako ko Boga zna, ko jedni najčestitiji i jedni, zaista,najsvesniji sinovi ove zemlje, pa, eno, i oni profanisani...Eno, uzmipo novinama!Sporečkaju se dvojica, dva siromaška, reci, poguraju se malo, a ponovinama se raspričaju nadugačko i naširoko: „Juče su se sporečkala dvojica, iposle kraće amalske i alaske svađe i grdnje, i potukli i uznemirili čitav ovajkraj, kao da smo u centralnoj Africi a ne u civilizovanoj Jevropi...Šta ćestranci reći na to?!A naše budne policije niotkuda, da nas, vele,poštedi od svega toga!...” Eto, tako kažu, kad je o sirotinji reč.A kad segospoda potuku s ambrelima, da sve pršti — a oni samo ukratko pišu:„Bili smo”, vele, „očevici jedne neprijatne scene; žaliti je i želeti je da setakovo što više nigda ne ponovi”... Ili, još bolje, uzmi ovo na priliku: žive nevenčano gospoda, i niko neće da kaže inazove to pravim njegovim imenom.Ama, kresni mu, brate, reci: popu pop,bobu bob!...Nego umotavaju to, kriju u kučine, te: simpatišu jednodrugom, te brak na levu ruku, te morganatički, te divlji, te neki nedozvoljeni inedopušteni odnosi — i sve tako nešto.A kad sirotinja, što ne može da seformalno uzme zbog troška, počne kao gospoda — da vi’š kako ondanađu izraz i pogode pravo ime, onda prosto vele: spanđali se...Onda piše u — „Taljigaš”, reci Proka, „i vešerka Sosa žive na očigled sveta i policijeŽive na sablazan svetu, a najviše na sablazan onim čestitim i mirnimČudimo se,” vele, „kako naša vredna policija, koja je tako revnosna ibrza kad koga treba kazniti za nepočupanu zubaču pred kućom, i za đubre u kući —kako je sada tako indiferentna i spora prema ovom, i to moralnom,đubretu!...” — More, — završi Milisav, — mrzi me i da pričam-— samo se naljutim,pa onda ne valjam i nisam ceo dan ni za kakav posao... Svi mu odobravaju, vele da je sve tako kao što on kaže, poručuju čokanjčićelincure, a on opet nastavlja: — Pa tako je i s ovim sad.Ona je odbegla, ili oteta — to ne menja mnogo stvar;glavno je da je to fakat, nepobitan fakat, koji se više ničim ne možeE, ali je to čorbadžiska, bogataška ćerka, njen otac i načelnik ovako — itu metnu jedan kažiprst kraj drugoga, da pokaže kako se Zamfir i načelnik slažu— i onda to ne sme tako ostati!Ne sme niko preko javnih glasila ni reči zucnutio tome, iako štampa postoji, iako smo se mi krvavili i po apsanama trunuli, ikoske naše ostavljali — samo da je dobijemo.I što će nam onda sve to?!...pošto je ona čorbadži-Zamfirova, — onda daj policiju i žandare, trči po kućama ivinogradima, vraćaj je kući, zamaži oči svetu, da ne vidi bruku, i zapuši muuši, da ne čuje istinu!...Ama neće se ofajditi time!Ostade to — beše mu!Ni zamilion miraza ne bih je ja — ja, ovako kako me sad vidiš, koji sem časti iinteligencije ništa pod ovim nebom nemam, — ja je, ev’ vidiš, ne bi uz’o, pa niza sve one kuće, dućane, čifluke, vodenice i vinograde!...Časti mi moje, — ne bih!A nije malo kad se čovek u svojučast zakune...Ona je, vidiš, sad u mojim očima, — završi Milisavpodignutim glasom, lupajući na svaku reč šakom o sto, da su se sve tresli izvečali oni silni čokanjčići — ona je sad prosto kao jedna knjiga izAma, vele, nova knjiga, neisečena — jok, jok!Je li ona dospela uantikvarnicu — ona je stara!Ona je sad, ista Zona, nikako drukše, nego kaojedna poništena taksena marka!... Na šta su se sve rešili čorbadži-Zamfirovi, samo da bi ućutkali glasove. Kroz usta istoga toga Milisava govorio je veći deo građanstva, i to je ostalo, itakoreći stereotipisalo se.I samo utoliko ukoliko je kod nas „svako čudo za tridana”, samo utoliko se manje i ređe govorilo — govorilo se i tumačilo samo onakokao u prvi mah. Zamfirovi su se tešili da će to ipak proći, ali kad posle kratkog vremena postadei pesma, i kad je čuše, — svi su bili kao utučeni.A pesma je glasila: Više se nije moglo trpeti.Morao se tražiti neki način i lek zlu.Zato su odmah inašli da će biti najbolje da brzo svrše stvar.Što će biti jesenas, neka budeA valjda je i suđeno i pisano da to tako bude. Zato se prve nedelje popodne krenu tetka Uranije (jer je od tetka-Taske, koja jeinače svršavala takve stvari, oduzeto svako punomoćije, pošto je bila oglašenaza baksuza), da ona pokuša da raskravi i oslobodi Manulaćevestarije i da im sama ponudi i opomene ih i da im mig za proševinu.Ako štomisle, neka se, — da im kaže — i požure, jer Zoni se javljaju mnoge prilike —traže je neki oficiri, tri frontovna i dva akademska, a oni opet nisu baš radida im dete ide u gurbetluk, nego bi voleli da im je tu na očima, i radije bi jedali u kakvu čestitu ovdašnju trgovačku kuću, — tako, otprilike, neka kaže. Tetka Uranija ode, ali se ne vrati.Nema je ni u ponedeljak ni u utorak celogaKod Zamfirovih odmah osetiše da nije dobro, kad ne sme da dođe, zato se učetvrtak krenu sama Tašana do Uranije, da vidi šta je bilo.Zla slutnja seTetka Uranija joj je sve ispričala.Kad im je, veli, onarazgovetnije nagovestila zašto je došla, oni, Jordanovi, su se učtivoizvinjavali: da im dete nije još za ženidbu, da nije otslužilo vojsku, da će gamožda poslati gore u Grac, na više trgovačke nauke (na što se tetka Uranijagrohotom nasmejala i rekla: „Lelee, staro magare, ta mu se sag toprv setiste zasamaricu!”) i sve su takve neke stvari navodili, da je očevidno bilo da se nafini način izvlače i odbijaju.Jasno je bilo da neće, i da veruju čaršiskimglasovima, jer je Uranija odmah sutradan čula — dostavljeno joj je — da se Persa,Manulaćeva majka, jasno i razgovetno izrazila na jednom mestu kod žena da zatoneće Zonu za sina što iz njihove porodice još dosada, hvala Bogu, niko nije„skočidevojku” uzeo, pa neće ni Manulać, makar se nikada ne oženio, makar otišaou kaluđere, u svetu Bogorodicu Gabrovačku.A sem toga, — pričala je Uranija — ito je imalo nešto da znači, i nije tek onako što je Jordanovica neobično stalahvaliti Manu Kujundžiju, baš sada (e, što to baš ona i baš njega dahvali?) kako je momak naočit, dobar, „krotak kako devojka”, reče, kako je semtoga čula da su se nekad Mane i Zona pazili i sevdisali, i kako im je zar pisanoda se i uzmu.A da to ne bi bio prvi slučaj, niti kakvo čudo da se orodečorbadžiska i zanatliska kuća, spomenula je neke davnašnje slučajeve, koje je joškao dete slušala, gde se čorbadžiski sin oženio pudarskom ćerkom, i obratno, gdese poljak, što je čuvao blizu groblja, oženio nekom trgovačkom udovicom i ušao upunu kuću; a Mane je, veli, tek nešto više: rastapa zlato, okiva ikone, kujeminđuše i belenzuke, pa i ovo sad sa Zonom, završi Persa Jordanovica, može daispadne po onom narodnom: „Zlatu će se kujundžija naći”... Jasno je kao dan bilo da je Jordanovica ciljala na Manu, da je drugim rečima htelareći: Kako ste drobili, tako i kusajte.Ona sumnja na Mana.A Mane, opet, kako sučuli, ne da se ni opepeliti da je on štogod u to umešan. — Eno, onomad jeistuk’o jednog što ga je zapitao šta je on sad: momak, udovac, ili šta li?se da nije ni snevao ono što mu se prišiva: nit’ je odveo, niti je pokušavao,niti pak izneo taj glas za devojku; ako je ko to uradio, to nije niko drugi negoMeđutim, i oni koji su i mislili da je Manulaćevo maslo sve to,batalili su tu pomisao kad su ga videli i bolje zagledali, jer su našli da taj nebi mogao povesti za sobom ni jednu junicu na ularu, akamoli najlepšu devojku,kao što je Zona!... . Mane, Mane je majstor za tako nešto.Čapkun-Mane, Đorđijin sin, krijumčarskastara krv, — on je i niko drugi pustio taj prokleti glas, kojiZamfirovima ne da spavati.Da je staro tursko vreme, čorbadžisko vreme, uzdisahuZamfirovi, bilo bi lako: degeneci (a možda i surgun) mu ne bi falili, ali jeSrbija, za fukaru, slobodija, pa muka!... Zato nađu da će još najbolje biti ako pošlju na mesec dana Zonu u goste kojoj odA imala je tri zeta u okolini.Spreme je u P*, pa tamo neka posedi kodsestre — može joj se kakva sreća javiti tamo.I tamo ima bogatih trgovačkihkuća, a lepoticama se baš ne može bogzna kako pohvaliti to mesto.A najposle,ako joj se baš i ne javi sreća, a ono je i to neka fajda što će se neko vremeukloniti ispred očiju sveta; svet će je zaboraviti, pa će i glasa onog takopolako nestati. Tako i urade.Dođe zet Gope po Zonu i odvede je.Ali je nesreća bila to što jeona pesma o Zoni stigla pre nje u P*, i Zona je samo interesantna bila tamo, iništa drugo.I mesto da ostane tamo tri-četiri meseca, ili dvared duže nego štosu mislili, — vratila se odande posle šest nedelja, tužna i zlovoljna, tužeći sena dugo vreme, provedeno tamo. Posle dve-tri nedelje, dođe po nju drugi zet, zet Toške, i odvede je sobom u L*,drugoj njenoj sestri.A bolje da nije ni dolazila, jer i ovde je ona prokletapesma pre nje stigla, pa je bilo kao i u P*.I još gore od onoga.Tamo su je tekkalfe počele pevati, i to tek solo, — a ovde je već i šegrti pevahu, i to uhoru: u duetu, tercetu, kvartetu, kvintetu i tako dalje.Pevali je i šegrti itamburaši! — Tu se još manje skrasila nego u P*.Ovde ni tri nedelje nije ostala.Užasno joj teško, dugo i dosadno bilo, i ona se vratila zlovoljnija i tužnijanego ikada što je bila. Trećem zetu u L* nisu je ni slali, jer su im odatle pisali da je ne dovode sad,bar još za neko vreme, dok se ućuti s nekom prokletom pesmom, koja se tamo sadnajviše i najradije peva, a počinje sa: „Na portu seđaše”.Zona je bila — štolepo rekao tada poštar i telegrafista Pajica, Edison nazvani — bila je sudbinejednog rđavo adresovanog pisma, koje luta iz mesta u mesto, pa se, crno odsilnih žigova, vraća pošiljaocu s onim hladnim, zvaničnim i nemilosrdnimnatpisom: „Retur!Adresant se ne nalazi u mestu!...” U njoj su opisani očajni koraci učinjeni od strane Zamfirovih na sve strane, anajviše oko Mana, kome su u poslednje vreme akcije počele naglo skakati. Prošla čitava godina od onog kobnog večera, a stvar još jednako stoji da ne možebiti gore.Manje se, istina, govori, ali kad se već govori o tom, samo se onakogovori kako se prvih dana govorilo.Govori se dvojako, i ovako obično, a i uNa ono prvo mogli su vešto i odgovoriti, ali na ovo u pesmi ništa:morali su slušati i oćutati.A malo koje veče da im ne prođe pored kuće gomilakalfica, trgovčića ili pisara iz divizije i iz raznih vojnih slagališta, i nezapevaju baš pred kućom: I tako prošla čitava godina — vek čitav za Zonu, na koju sva rodbina poprekogledaše, čak i oni dalji, koji davno već ni pristupa ne imađahu u hadži-Zamfirovukuću, — i oni je napadahu i odricahu se srodstva s njom.A tek kako je bilo Zonii onima što dolažahu!Šta je saveta i karanja progutala za tu godinu — to samoona zna!Otac Zamfir je s njom vrlo malo govorio, a tetke i strine bolje i danisu, jer čim zinu i otvore usta, one joj samo pozleđuju rane svojim hukanjem ikukanjem: kako su i one devovale i ašikovale, ali toga čuda nijebilo; kako će ko nikoja ostati usedelica na sramotu Zamfirovih, iz čije su sekuće u srećno vreme već u petnaestoj godini udavale!Ili je krišom pogledaju,mere je očima od glave do pete, vrte glavom zabrinuto, sažaljevaju u sebi,šapćući: „Lelee”, ili puštajući zvuke „ccc!” a to sve Zona, naravno, da i čuje ividi, pa joj teško, i plače povazdan... Jedina majka Tašana što je bila nežnija prema njoj: tešila je da to nije ništa,ali je i ona krišom pogledala i tajom plakala.Užasno je provodila i dane inoći; danju crne misli, a noću strašni snovi nizahu sve crnje i crnje slike izbudućnosti Zonine. Često noću misli Tašana, i dugo ne može oka da sklopi misleći o Zoni, pa valjdapod utiskom tih crnih misli i zaspi, pa često sneva nemile snove.Sneva Tašana,a ko njena Zona učena, nije više onako umiljata, ali je učena — vrlo učena, sve nasvetu zna, nosi čak i naočare.Čudi se Tašana otkud sve to zna, i gde je naučilaZona sve to?!Govori francuski, nemački, grčki zna.Ide po gospodskim kućama,kurdisuje klavire, svira iz neke velike knjige i pečali pare, i uči gospodskudecu da govore francuski i odasvud donosi silne pare i meće ih na gomilu.ode, a uveče dođe.Nema više one raskošno bujne kose, onog dugog lepog kurjuka —otrcao se i krzao jednako, dok nije došao tanak i kratak, malo duži od mačjegrepa, a posle nestade i njega.Otsekla ga Zona, ošišala se, a na tršavoj glavijoj muški šešir neki (pa došla ista poznata madmazelj D’Angulem, što uči decuKrsti se Tašana, briše suze i pita je: „Što se napraji, dete, rezil?Što iskube, mori, kurjuci?Koj će te takvu, bez kurjuci, uzne?!” — A Zona jojodgovara: „Mori, glaj si posla, nane, — ja li ću se zarMeni mi stiga i ovakoj!” — „Lele”, plače Tašana, „istin’ li zar iskašdevojka da ostaneš?!” — „Ama, pa može da se i udam”, odgovara Zona, „teke nejeIma vreme, nane!Zašto si ja pečalim i zbiram onol’ke pare?Za miraz,Pa može i da se udam za nikoga... da se udam za onoga ćeleš-efendijuIsidora, agent što je osiguravajućoga drustva... a može lasno da si ostanem iA, jedna li ću sam ja takva!?”... Nikad tužnija i utučenija nije Tašana bila nego posle toga sna.Celoga dana jojnije izbijala iz glave slika madmazelj D’Angulem, poznate u mestu učiteljice (saosobitom metodom za lako i perfektno učenje francuskog jezika), koja se saLafontenovim Basnama često viđala po glavnijim ulicama.Sutradan jepozvala Uraniju i Kaliopu, rešena da učini još jedared, poslednji put, korake uobe kuće — u Maninu i Manulaćevu.Zamolila ih da odu — Uranija do Manine, aKaliopa do Manulaćeve kuće, i da ih zapitaju i zatraže da otvoreno kažu štamisle s devojkom — pa kud puklo da puklo!Ove odoše i vratiše se s neveselimglasima, jer Uraniji rekoše da sumnjaju u Manulaćeve, a Kaliopi opet odgovorišeda sumnjaju u Manine... Sve ovo rađeno je, ako ne baš s odobravanjem, a ono sa znanjem hadži-Zamfirovim.da je ono staro tursko vreme, uzdisaše stari Zamfir, kada je on posle paše ivladike bio prva sila, — sve bi to drukčije bilo.Ali ovako nije ostalohadži-Zamfiru ništa, nego da duva na nos, pa da sam potrudi svoje čudo igospodstvo i da i sam traži leka tome zlu i nevolji.Dok jemalodušna ženskadija očajavala, misleći da je sve propalo, on je, kao čovek, biojači i staloženiji i, kao iskusniji, držao je da još nije sve propalo.A nadaose uspehu, jer je spremio teren.O Mani se lepo izražavao.U jednom društvuhvalio je Manu kao jednog dobrog zanatliju i pričao im kako je lepo živeo s ocemnjegovim, pokojnim Đorđijem, kako su jedan drugom u pomoći bili — on Đorđiji, kadje zbog nekog krijumčarenja mogao da povuče, a Đorđija opet njega odbranio odnekih pijanih askera.Tako je govorio već od dužeg vremena i pustio da se točuje i dalje, da dopre do Mana.Pa ne samo da se zadržao na hvali rečima, nego jei delom dokazao da ga ceni: poručio je preko svoga čoveka jednu Bogorodičinuikonu da je Mane okuje u srebro, — i poručio i bogato mu isplatio. I kad je tačno izvešten bio da je Mane sve to čuo, i kad mu se Mane počeo već ijavljati, — krene se jednoga dana sam glavom čorbadži-Zamfir, ne kazujući,naravno, nikome ništa.Ali to što je obukao pantalone gugutkine boje i poneoskupoceni štap od abonosa davalo mu je svečan izgled, i ukućani su odnekudslutili da se domaćin krenuo na vrlo važan posao. Tako je hadži-Zamfir pošao čaršijom, idući polako i dostojanstveno, birajući, kaogolub, gde će da stane.Hod mu je bio kao hod čoveka koji se krenuo da se onakomalo prošeta jednog lepog septembarskog dana, da se nagleda lepote i šarenila napijaci, gde seljanke prodaju grožđe i breskve.Usput se zadržavao malo kraj grupaseljančica, zaustavljao ih i pitao ih kako su zadovoljne s berićetom i kad će bitiberba u njihovom selu. — Iz koje si selo, dete — zastade Zamfir i zapita jednu seljančicu. — Iz Vrtište. — Tatko — koj ti beše? — Stojanča... — Stojanča...Stojanča? — priseća se hadži-Zamfir, pa ne može nikako da se seti. —A, majka... kako ti se zvaše? — Bela! — odgovori devojče. — Bela?Ne li Bela Stojančina?Pa ti li si gu kerka? — reče začuđeno, i maši seza grozd i pipnu zrno-dva. — Bre, bre!Zar tol’ko golemu kerku ima Bela?!Znav’am Belu Stojančinu...Poznavam ti majku! — veli Zamfir i gleda licedevojčetovo, valjda u pameti sravnjuje crte kćerina lica sa majčinim. — Poznavamgu, poznavam! — ponavlja Zamfir. — I Topal-Stojanču, tatka ti, poznavam ubavo!Krotka žena, ubava domakica beše!E li jošte onakva dobra tkalja, kako u onojvreme što beše?...Beše dobra tkalja — i ti si takva da bidneš, kako, kako ete,majka ti! reče i tiho uzdahnu pri pomisli da će sve biti što je bilo, samo onneće više biti onaj negdašnji!... — He, ’aj’ idi si, — veli joj, — pa se pozdravina majku...Rekni gu: pozdravija ti se hadži-Zamfir...Poznavam gu, kako da gu neBeše dobra argatka... rabotila mi je, u lojze...Beše vatra zarabotu... vredna... radi i sve poje...Volešem gu, kad potrči!Pa da gupozdraviš, dete!Rekni: čorbadži-Zamfir... što imaše lojze u Ćurline... Tako je još neke zaustavio i pitao za berićet, pa u tom stiže i do Manina dućana.Mane mu se javi, a on ga otpozdravi onako u hodu.Prođe dućan za nekolikokoraka, a posle zastade, kao da se setio nečega, i vrati se i uđe u dućan naveliko zaprepašćenje Manino, koji skide brzo fes i skoči sa sedišta, ali gaZamfir povrati, uzev sam stolicu. — Ostani si, ostani!...Sedi si!...Ti si raboti, a ja će si sednem malko. Mana pokri glavu — zbunio se, iskašljuje se i maša za tabakeru. — Pa, Mančo, kako si?...Kako pazar, ališ-veriš kako? — — — zapita ga Zamfirposle kratke pauze, praveći i sam cigaru. — The, sprama godine! — veli Manča, raspremajući ispred sebe onako u čudu izabuni jednako. — Sag, vidi čudo? — otpoče hadži-Zamfir. — Ima si čovek sijasvet deca, pa svezdrava i cvrsta i ubava, a jedno... ono najmalecno što je, ono žuto, slabo inikakvo, — i tatko ga pa pobolje voli odi sva druga deca!E, zašto je toj sagtako u svet — koj će da zna!...E, toj ti je sag alis i sas men’...A sag ćeubavo i vidiš i razbereš zašto ti, demek, toj tol’ko dugo zborim!Imam si domteste mušljike, i sve pobolje i poskupe, a na ovuja mi keif da pijem tutun, a onesi sede dom, pa ako su poubave i pobolje odi ovuja!Ti si esnaf čovek, majstor namušljike... razbiraš se u tej stvari...E, kaži mi, zašto je toj? — He, snebiva se Mane, a utanjio glasom još više. — Ima si čovek keif i na ništošto je pološe... naučija se... — Ha! — odobrava Zamfir. — Aškoljs’n za taj reč!...Ovuja mušljiku imam si... znašod koje vreme gu imam?!More, i ne pantim veće!...Od tatka mi ostade, a on gudobija u damno vreme odi vladiku Melentija, onoga što ga u grčku bunu obesipšeška vera tuj na nišavsku ćupriju...Pa zar za toj mi može da je keif da čurimna njuma.Ako gu neki put zab’ravim dom, a men’-mi se ne čuri, keif nemam!...imam si dom teste bre, em poveće i poubave i poskupe.Da gu izgubim, batalija bii duvan i čurenje!... — Tabijat ti takav, hadžijo! — ...Pa ete mi se — nastavlja hadži-Zamfir razgledajući cigarluk o kome je reč, —ništo sag batisala: spade gu prsten, i srma se pokidala, pa i ne prilega veće na„Prati gu, — zbori mi gospodin načelnik, — po Mamut-agu (on si ide sagu Tursko, a skoro će se vrne odande), pa da gu, reče, odnese u Prizren, eli uPeć; tam’ su, reče, majstori za takve rabote!” — More, što će mi i Peć i Prizreni Stambol — ovden si je Stambol i sve! zborim gu pa ja.Imamo si miovden, vikam ja, gospodin načelniče, kujundžiju, amaPobolji što će mi, i kude da ga tražimo... što ni treba drugi,vikam ja, pri, ete, našoga Manču?Naše si je dete...Sam ću gu ako se, kad minemkroz čaršiju, setim — sam ću gu, vikam, odnesem do njeg’...Ako gu on ne budeekimin i doktur i ne opraji gu, oću si batalim i duvan, zašto cigara-pušenje bezovuj mušljiku ne biva!...Lezet, taj slas’ nema!... — Fala, fala, čorbadžijo, za taj čes’ i reči tija! — veli snebivljivo Mane. — ...Ta već nedelja dana kako gu nosim, pa sve si zab’ravim...Ta i sag, vide likako prokaj tvoj dućan prominu — ća pa da zab’ravim, ama se seti i vrnu do teb’,da mi, ete, kurdišeš mušljiku... završi hadži-Zamfir i pruži mu cigarluk. — A jaće pratim za njuma — dodade, — kad bude gotova... Mane razgleda muštiklu.Kaže mu da se i lako i brzo može popraviti, za četvrtsahata, i pita ga gde će biti, da je pošlje za njim. — Što da mi pratiš?! — Kad vikaš da je za čerek sata gotova, pa ja će si tujpričeknem, a sud i gospodin prisednik mi neće pobegne...Pošeja sam u sud... —veli Zamfir praveći cigaru i mećući je u jednu muštiklu.nekoliko dimova, pa baci cigaru i vrati muštiklu u futrolu. — Ete, toj si je,alis što ti otoičke reče: „Ima si čovek keif i na ništo pološe...naučija se!” Vide li?Ne čuri mi se.Keif si nemam na drugu...Isti taj duvan,ama neje ta ista mušljika!Tri-četiri dima, pa gu frlji’!... Mani milo što mu čorbadži-Zamfir navodi njegove reči.Zadubio se u opravkuSam radi, jer je maločas poslao sve mlađe iz dućana i ostao sam. Zamfir razgleda po dućanu i izjavljuje od vremena na vreme svoje i čuđenjei zadovoljstvo, a Mane se udubio u posao, pa radi, ali se kradom ispod očijupočešće pogledaju, zavaravaju jedan drugoga, dok im se jednom pogledi ne — Ahaha! — zeva Zamfir i zevajući pita. — Kol’ko si platija, Mane, za ovujVerthajmovu, ete, kasu? — Za koju? — pita Mane, — za onuj pogolemu, eli za oveja male? — Bre!Tri li imaš? — zapita začuđeno Zamfir, i sad tek spazi i onu veliku iza — Za golemu, dvokrilnu, šest stotina, a za malu, za svaku po dvesta i — Aferim, — hvali ga Zamfir — kada doživesmo i toj naše dete ima si tri kase. Mane mu kaže da su mu obe potrebne zbog dragocenosti kojih ima mnogo, pa ne možeda ih svako veče odnosi i ujutro opet donosi u zelenim kesama, kao nekad što sustare kujundžije radile. — Eh — veli mu Zamfir, — kude su bili oni stari sprama teb’?!Onoj beošeprstendžije i dugmendžije, a ti si zlatar, juvelirjedan, može da se vikaš! — laska mu Zamfir. Dugo se još razgovarahu o momcima i čiracima i o pazaru, kad uđoše dve seljančiceu dućan, da kupe grivnu — jedna starija, a druga mlađa. — Šta iskate? — pita ih Mane. — Ja neću da pazarim, sal prajim drustvo... iz jedno smo selo, i komšije...iska da kupi ništo... sag prvi put kupuje, pa se sramuje... — reče starija ipokaza na mlađu, koja je stisla pare u šaku, pa se zablenula u Manu i zastalaodmah na ulazu u dućan. — Što iskaš, što ti treba? — Iskam, trebe mi srma-mustaći...Lele, — trže se mala, — posmešila sam se! —zamuca zastiđeno devojče i pokri šakama pocrvenele obraze. — Trebe mi, ete,iskam srma-belenzuci... — E, toj može, — umeša se stari Zamfir, koji se slatko nasmejao. — Toj može, tojBelenzuci se prodavaju, a mustaći se sal davaju, a ne prodavaju — i stadeočinski milo gledati obe mušterije.Zausti da ih pita iz koga su sela i čije su,ali se uzdrža, valjda zato što je u Maninom dućanu.Devojke pazariše, pa i Ostadoše opet sami. Opet mala počivka. — Bre! — poče hadži-Zamfir, — iskvari se mnogo svet!Batisaše se i selskije!...ima veće stid, ni čes’, ni pa sramuvanje ono starovremsko!... — Pa, posmešilo se dete... — „Dete”, — a vide li kako ume da zbori i što iska da pazari?Poznavaš li — Ne poznavam gi, hadžijo... — Eh, kujundžija pa da ne poznava selski devojčiki! — dira ga Zamfir. — Neje ništoTeke... zborim si... za teb’ neće da valja!...Zašto ti si jošte adžamija, prajiš si kef s usta, a drugi sluša, pa misli, istinaSlušaju čiraci, pa neje red za esnaf-čoveka.Iskačaju lošiNe činiš ništo lošo, ama — neje red!...A da si imaš domakicu, e, tojveće na drugo prilega!Toj si je red, ama i tagaj to ne biva pred čiraci!...ti što radiš sag?...Harčiš takoj i gubiš si mlados’ tvoj ubav...Treba veće da se ženiš...Majka ti ne može sag lasno hizmet da tiNa majku treba da misliš, dete! — Pa će se ženim... — E, što čekaš?...Iskaš pare, miraz?!... — Jok, čorbadžijo, devojku si iskam!...„Miraz”... nišliski miraz!Što ćemi davaju u miraz?Jednu kesu leblebije... — Što kesu leblebije?Ama, ima poneki pa će i pare da dava!Pitujem te, ete, saltoj: tražija li si? — Nesam tražija, teke... — U koga si tražija, da ti ne dava?Imaše li ga u naš varoš tak’v čovek?... — Kako da ti reknem, hadžijo?...Iskočio loš reč za men’: ta lovdžija sam,meraklija sam džimpir, kockarin... — iskoči’ nikakav čovek, hadžijo, učaršiju pomeđu trgovci i esnaf-čoveci!...Ta kako sag da tražim, kad ubavo siznam da mi neće dadnu devojku? — Ta što nesi tražija nikog potakvog čoveka, od red čoveka...Tatko ti imašeprijatelji sijasvet, a ti si žmiješ neženet i gubiš si mlados’ sa selski zveri...I ja ti se s tatka živuvašem alis kako s brata...Eli si došeja pri men’ ipitaja men’, da ti, demek, navodadžišem za niku trgovačku kerku?... — Nesam... — odgovara Mane, i pruži Zamfiru muštiklu, koju je opravio. — Ja si sina nemam, Mane.Tatko te Đorđija men’ u amanet ostavi.Toj sine znaje niki — znaje Bog i crna u Goricu zemja, što ti tatka pokriva.Po sag dame ne zoveš čorbadžijo i hadžijo, veće tatko da meTatko sam ti, zašto si mi amanet...Ako iskaš da se ženiš,men’ mi sal kaži...Razbra li? — završi stari Zamfir i oprosti se s Manom, kojiga, silno tronut, pri polasku poljubi u ruku... Vrativši se kući, stari Zamfir je poverio domaćici razgovor s Manom i nije krioda se nada da ga je Mane razumeo, i da će koliko sutra ili preksutra stvarsvršena biti.A da je majka ćerki poverila to, nije, mislim, nužno ni I svi su se nadali i svakoga dana očekivali da se pojavi ko od Maninih.Ali su seprevarili svi.Prođe nedelja dana, a od Mane ni traga ni glasa.Čak mu je popouzdanom čoveku poručeno da Zamfir daje uza Zonu pet stotina dukata miraza nadan prstena.Mane je bio srećan i zadovoljan posle one scene sa starim Zamfirom;razumeo ga je dobro, pa ipak nije ni koraka prišao na susret željamaZnao je on dobro staroga gospodara; znao je da je u kućisvemoćan, da što on kaže to je kazano, a što zapovedi da će biti i poslušano.ipak nije hteo ništa silom da dobije.A posle, njega i nije vređalo to kako su onjemu mislili i cenili ga stariji njeni, nego ga je bolelo ono što je ona o njemumislila i rekla, i iza njegovih leđa, i njemu u oči.I što bi ona sad učinila, kaoposlušna kći, od straha očeva, zastrašena i prisiljena, — to mu nije trebalo.Zato je Mane ostao i dalje hladan i povučen, i ostavio ih bez Ovo je silno dejstvovalo na sve u hadži-Zamfirovoj kući, a na Zonu najviše.je kao ubijena: tužna povazdan, sumorna i lepa kao jesen koja nastajaše.požutelo lišće što se kidalo i opadalo, tako i nade njene kidahu se i opadahujedna po jedna.Obuze je i pritište teško i gorko kajanje.Rastužilo je ovo tihojesenje vreme...Ah, kako je mogla biti srećna! razmišljaše sećajući se njega ireči njegovih, a sedeći usamljena, zasipana jesenjim lišćem, na doksatu, i kidajućimitrovske, zimnje ruže, zapeva tiho pesmu: U njoj se pripoveda kako se dogodilo, ama sasvim od reči do reči, po onojbačvanskoj pesmi, koja glasi: „Ja sam curu molio i lepo govorio, a sada jedošlo vreme - cura moli mene!“ Jevda je bila žena još mlada i lepa, ali staroga kova, „starovremska”, kako bitamo rekli, ozbiljna i dostojanstvena.Sin njen, Mane, jako ju je poštovao i bioprema njoj neobično nežan i poslušan.Ali baš zato joj nije mnogo poveravaoPa tako i sada.Ono što je znala tetka Doka, nije znala majka Jevda, jerMane nije hteo, a drugi joj nije smeo kazati to.Jevda je čula, istina, da senešto priča o Zoni, o nekom bekstvu, o nekoj otmici, ali Manino ime nije čulatom prilikom, a celoj stvari nije poklanjala nikakve vere.Ona je znala da jeZona dobro dete, i sve ovo je smatrala i prezirala kao gadne spletke besposlenasveta — spletke koje ja na jedno uho primila, na drugo pustila, čula, pa i Zato se silno iznenadila kad joj na Krstovdan priđe glavom sama Zona i poče o tomistom da joj se jada.Jevda izišla malo iz crkve i sela u trem, koji je okocrkve, a Zona je vrebala i uvrebala.Iskrala se od svojih, samo da se sastane sPriđe joj i poljubi je u ruku, pa je odazva nastranu, u baštu crkvenu, tamopod osmanluke.I tu joj se izjada.Iznese sve šta je i kako je bilo.glasom pričaše joj Zona da je ona, istina, kriva, jer ga je volela i htela za njega, pa tetke pokvariše, ali da ipak nije zaslužila da takoprođe, i da je Mane još krivlji, jer je on izneo na glas — on i niko drugi, on,koji joj je pretio i pretnju svoju i ispunio.Upropastio je, i ona sada ostade napotsmeh kao nijedna njezina druga, završi Zona i briznu silno u plač. Jevda je neko vreme iskreno branila svoga sina, verujući i sama iskreno da nijedo njega krivica, ali kada Zona spomenu Dokino ime, — da je i ona tu umešanabila, — Jevdi je onda sve jasno bilo, sve je verovala da je sušta istina.I onaobeća Zoni da će učiniti sve kod sina, i da se nada da će je Mane poslušati i daona neće dugo plakati... Idući kući, Jevda je razmišljala o tome.Bila je tužna i zamišljena.unesrećenog devojčeta zvonio joj je jednako u ušima kao zvono koje oglašavamrtvaca, a reči poslednje Zonine, koje joj je rekla praštajući se i ljubeći je uruku: „Strinke Jevdo, eli ćeš mi ti sag ovej jeseni da bidneš majčica,— eli će mi to na prolet bidne Gorica i zelena travica!” reči te nikako joj neizbijahu iz glave.I sada joj je sve jasno bilo.Verovala je da je sve tako kakojoj je nesrećna devojka rekla; verovala, kao da je sama svojim očima gledala isvojim ušima čula.Sad joj je jasno bilo i ono raspoloženje Manino, a setila se ipokojnog Đorđije, oca Manina, da je i onaj uvek gotov bio na takve stvari, — aMane je isti otac... Silno je optuživala sina, ali samo zato što je bio Krstovdan uzdržala se i nijemu toga dana ništa spomenula.Ali sutradan napade ga svom žestinom jedneuvređene čestite majke.Mane se trudio da se brani i odbrani. Jevda tada planu: — Ti dušu nemaš, Boga se ne bojiš...Devojačku, sreću da ubiješ!... — Ama, nesam, nane... — brani se Mane. — Jesi, jesi, nesrećo, poznavam ja Đorđijinu krv!...Đorđijo, Đorđijo! — Nesam, nane, — brani se i kune Mane, živa mi... ete-te... — Dede, dede, mori...Zakuni se!Što poče, pa zastade...Što se ne zakuneš?!...Zakuni se, de ako smeš i možeš!... — Ama de, nesam, nane... ete... lovačke mi sreće, nesam. — Jesi, jesi, Mane.Znam te ja tebe ubavo...Ti da se oženiš, a ona date kune!Toj da si dočekam, crna majka! — Ja se neću ženim, nane. — Mančo! — reče Jevda podignutim glasom. — Uzmi se, dete, u pamet!Bog dužannikom ne ostanjuje!...Skudena i oklevetena devojka kada prokune, teško će tibidne, sine!Do Boga se, mori, čuje njojna kletva!... — Ama, nesam, nane! — Jesi!Za sve si sal ti kabaet!Ama si inaet i inćar, kako i tatko ti što beše.— Pripreti mu i samim vladikom. — Mori pri deda-vladiku ću iskočim na daviju.Kako ti to misliš?!Zar da skudiš devojku, pa da si kapče nakriviš?!pobolje da si batisaja i oganj u nju frljija i zapalija gu, nego što si skudija Mane ućuta i ne hte više da se brani, a nije mu lako bilo ni da sluša karanje,zato se diže i ode od kuće.Osećao se da nije ni za kakav posao — zato uze puškui ode u polje, da se razonodi malo. Išao je tako celo posle podne.Dan bio lep, topal i vedar septembarski dan,sumoran ipak malo zbog one tišine, koja je obična već ranih jesenjih dana, kadanas većina ptica selica ostavlja.Mane je obišao svoje vinograde, svraćao iposedeo još u nekima, a kad sunce već na smiraju svom beše, vrati se i Mane, neuloviv ništa.Od silnih misli i osećanja nije ni lovio ništa; jer, kako je umislima zanet bio, mogli su mu zečevi preko puške preskakati, a on ih ne bi niopazio, akamoli gađao! Već je pao mrak kad je stigao i prolazio kraj poslednjih vinograda, što sunajbliži varoši.Iz misli ga trže ženski glas: „Bata-Mane, ti li si?” Mane sezaustavi, a iz žbunja mu se približavaše jedna ženska prilika, i kad mu priđebliže, opet ga oslovi: — Poznavaš li me, mori? — Koj si ti? — zagleda je Mane. — De, nesam kumita!...Što, jošte li me zar ne poznaješ? — smeje se ženica. — Jasam si Vaska...Vaska Gmitraćeva, zar me ne poznavaš... što sam bila u Hadžiskeizmećarka, a donosila ti aberi od Zonu... — A, ti li si, Vaske, devojke?... — Ba, nesam više devojka, — veli zadovoljno i ponosito, — veće šes’ nedelje kakosam udadena... — Bre!A za koga se udade?...Koj ti beše čovek?... — Za Gmitra grnčara...Imamo si tuj lojzence, pa iskamo prekojutre grojze-branjeda prajimo...Ete mi ga tuj i čovek mi...On me i pušti sag pri teb’...Ja tevido’, kada prođe, pa te čekam odamno...Imam jedan aber za teb’, i Mane se tiho iskašlja, pa se krene i pođe polako, a za njim pođe i Vaska, mladaženica koja se silno prolepšala otkako se udala.Srećna i vesela u svom novom životu, želela je sreću celom svetu, zato je rado pristalada bude posrednica između dvoje nesrećnih.Opazila je Manu kad je prošao u lov,otrčala Zoni i kazala joj sve, vratila se odande i vrebala i uvrebala sada Manupri povratku kući. — Posle kraće počivke, razmišljajući kako da otpočne,progovori ženica: — Mori, zašto me ne pituješ, bata-Mane, od koga, si je, ete, aber i — Pa toj si je tvoje znanje. — Pa pituj me, de! — Pa od koga? — Pozdravila ti se Zone... Mane ćuti i ništa ne odgovara. — Ču li, mori, pratila me Zone da te mahsuz nađem i da ti reknem da gu mnogo miloza teb...Bez teb’, reče, život si nema... — Kol’ko će put pa tija isti reči da mi kažeš i zboriš?... — Što, ne veruješ, bata-Mane? — Da se nesi posmešila, nevesto?...Znaš: Manulać i Manča slično mu dolazi, — tamože da si zabravila za koga ti rekoše... — Ama, de! — smeje se ženica.Mori, kakav Manulać?!Ešek... pule čorbadžisko! — Ja se veće jedanput prevari’...Drugi put neće me lasno prevarite! — Jok, jok, sag je drugo!Prizortilo je...Eve, pratila ti ovoj cveće!Sama ga jetrgala u bašču, za teb’ ga trgala!Poljubila ga, kad mi predade za teb’, —poceluj ga i ti sag!Reče mi jošte da ti reknem: da pročetiš iz njeg’...je, reče, ovoj cveće bledo i vene, takoj, reče, bledi i vene i njojno lice odkarasevdah”... — reče ženica i predade mu kitu belih hrizantema. —Jošte te je pozdravila da gu prošćavaš, zašto je prolet damno minulo, jesendošla, — zimske ruže su cveće!...Nesu ruže od prolet, ama neje, reče,veće ni ona što je bila!Bilo cveće — bilo i Zone!... — završi dršćućim izagušenim glasom mlada ženica i obrisa krišom suze, pa mu pruži kitu zimskihbledih ruža. — Eh! — uzdahnu Mane bolno i dodade jetko, primajući i mirišući ruže. — Dobro sije što si „kuče u čašire” nosi i pojas, ta imam kude da ga zadenem, ete, ovojprateno cveće... — De, pa i ti!Kakav si! — ljutnu se Vaska, jer je razumela prebacivanje. — Dazab’raviš ti onoj što je bilo.Sag da gu vidiš, bata-Mane, kakva stade: nikakvase napraji!...I ti pantiš oneja reči?!...Čorbadžisko dete, pusto, ludo; raslo usvaki dovlet; zar znalo ono što je muka i nevolja?...Ama, sag, sag da gu vidiš ičuješ što si tvori i zbori!...Slušaj što ti zborim...Nesam jošte svršilaIma jošte kodža mi ti mnogo da ti reknem...Pozdravila ti se Zone irekla da ti reknem: Ako ti je jošte krivo na njojni stareji, — lasno za toj...Ima si ona čare i za toj!Svet si zbori da je pobegulja, pa kada takojvika, zbori, kada ništo neje bilo, a ono dođi k noći i ukradni gu... će te čeka,pa, vika, ako se zove „pobegulja” — berem da znaje zašto se takoj zove.Ete, tojti se pozdravila!Vodi gu, reče, — u Šamće ide s teb’! — Ama, kako da se ženim, da si ’ranim i ženu, kad sam, ete, lovdžija, fukara?ulovim će večečeramo, kad ne ulovim ništo, bez večeru će legnemo.Za men’ jesirota, sproti men’...More, kude se je ženila fukara iz čorbadžisku kuću?!! — Eh, de pa i ti! — smeje se Vaska. — Boga mi ti kazujem! — Vika: ti gu sve to napraji; ti si zavrzaja, ti sag pa i — More, kakoj će mu pa sag toj bidne?!Čaršija zbori da gu je Manulać ugrabija, —pa sag, biva li ja da gu ukradnem?...Kujundžija sam, ama... „noseno zlato”...biva li?... — Mori, ćuti si, nesrećo kujundžiska! — prekide ga ženica i pljesnu po ramenu. —Kako pa to zboriš!...Zašto inćariš, inćaru nijedan!...Sve si ti toj napravija!- reče smejući se, — pa sag „Manulać”, vikaš!Ih, majka mu ostarela!...znavamo si mi žene ubavo što je i koj je Manulać, a koj pa Manasija Kujundžija, išto si može kad ’oće...Ih što si ti, bata-Mane, pa nesreća nika! — Ama, ti me pa l’žeš, Vaske! — Ne l’žem te, bata-Mane, dve mi oči!...Živ mi Gmitrać — a Niš da mi davaš — nedavam ga!...Da gu vidiš, tvoje Zone, pa da gu ne poznaš!Nikakva seEve, da vidiš, koliko gu milo za teb’ — tag će gu zar veruješ.„Odnesi mu i ovoj, — reče mi Zone, — i pituj ga: e li je bilo jošte u svet da jedevojka na momka ovoj pratila?!” — reče i predade mu zavijenu svilenu — Što je ovoj?! — kliknu Mane začuđeno, kad razvi maramu. — — Šeftelija! — prošapta ženica i ustuknu poplašeno dva-tri koraka ustranu. — Šeftelija?!... — prošapta Mane i zaljulja se od neočekivane sreće. — Ee! — tvrdi Vaska. — I...Zone ti, ete, dade ovuj šefteliju?Za men’ ti — Zone... — L’žeš me, mori! — Ne l’žem te, — kune se ženica, — dve mi oči, ne l’žem te...Ovakva da senaprajim, — ako te l’žem! — reče i savi kažiprst kao kuku. — I Zone pratila? — pita je ponova Mane. — Zone, a koj će drugi da prati? — odgovara Vaska. — Ako imaš Boga i dušu, a tisi, belkim, pročeti, pa ćeš vidiš ubavo kol’ko je bolna od karasevdah...„Ja siučini’ toj, zbori si, Zone, a on sag neka si čini što si hoće i miluje!...mi, reče, ne dođe sag u jesen u kuću — na prolet će mi dođe tam’ pod — Ama! — viknu radosno Mane, i u onom oduševljenju ispali pušku, iako su bili većna samom ulazu u varoš, gde ih je Gmitrać čekao, pa zavali ruke iza potiljka ipođe silno kao orao kad hoće da poleti. — E, što da reknem? — zapita Vaska i potrča za njim. — Rekni gu: Pozdravija vi se Mane da ga čekate, rekni, u prvu nedelju. U njoj je opisano poslednje momačko veselje Manino. Mane je otišao zadovoljan kući.Poljubio je majku u ruku, kazao da pristaje, a sveostalo, reče, njena je briga!Sutra će, reče, od Zamfirovih doći k njoj Kaliopa,pa neka njih dve udese tako da ispadne svima po volji i po hataru.Jevda je svasrećna bila kad je čula to, i nije se ljutila kad joj je Mane kazao da ide, da senađe i malo provede s društvom. Te je večeri Mane otišao i prodžumbusio sa svojim društvom.Nikome nije kazaozašto i krošto — samo je Mitku, onom Petrakijevom, sve poverio, ispričao mu štoje bilo, zašto je večeras veseo, i pobratimio se ponovo s njim. . U Kaloferliskom hanu džumbus i veselje...To se Mane sa drugovima veseli...Čuju sećemaneta, pište zurle, zveckaju čampare, a goč potresa temelje staroga hana isasipa prašinu i crvotočinu sa plafona na vesele goste...To se Mane sadrugovima veseli...Čuje se svirka na daleko!Čuje je i Zone kroz onu meku itihu septembarsku jesenju noć, a već pre toga stigao joj je pozdrav i vest da seto u njeno zdravlje vesele...I dosad od derta nije spavala, a danas zadugo nijesklopila oka od silne radosti i zadovoljstva. A Mane sedi sa kardašima i veseli se.I niko, sem Mitanče Petrakijevog, ne znazašto se Mane veseli, zašto je veseo, zašto časti sve i zašto nemilice bacabakšiš, i ne da nikome da plaća!... Prema njemu sede čengije; odmaraju se od malopređašnjeg burnoga i besomučnogaSve lepša od lepše, a među njima najlepša mala Ajša, najmlađi inajomiljeniji čoček, koja boluje od sevdaha.Zato se i odvojila i povukla ućošak, i odande jednako gleda netremice u Manu i čeka kad će poručiti onu njegovu(ili bolje reći, njihovu) pesmu „Kad ja imam“, pesmu koju jedilber-Dudija donela amo čak iz Mostara, a čučuk-Ajša je najradije i najlepšepevala, jer se cela pesma na nju odnosila, i Mane dosad uvek na nju mislio igledao kad se ta pesma pevala.I kad god su otpevali tu pesmu, dobijala ječučuk-Ajša lepa bakšiša i još lepših reči i pogleda od Mane i svega društvaAli večeras Mane nije poručivao ništa.Zato Ajša dade znak Dudiji dazapeva tu pesmu.Dudija zapeva, a ostale čengije prihvatiše; zapevaše i Đulsefai Ajša, prateći pesmu udaranjem U dahireta.Zapevaše onako malo orijentalski —tiho i sanjivo, malo kroz nos zapevaše: Čučuk-Ajša ga pogleda sanjivo svojim strasnim velikim bademastim očima, ali Mane ine primeti to.Iskapi čašu vina, ali je ne pogleda, kako je dosad uvek činio.Misli njegove ne behu tu, ali ipak tu blizu, nekoliko kuća odatle, kodZamišljao je sada Zonu, razdragao se; zato sam produžidalje pesmu, koju opet svi svirkom i pevanjem prihvatiše. Peva Mane: Uzalud je Ajša koketovala!Na druge oči, druge kose i na drugo lice mislio jesada Mane... Ni sada ne pogleda Mane Ajšu, ni njeno belo lice, ni njene duge kose, koje bešeprebacila i ukrstila preko grudi, pokrivenih tankom providnom košuljom odOn beše razvio onu svilenu maramu i gledaše u nju.I tek kad mupriđe Ajša s dahiretom, trže se iz sanjarija, zagrabi šaku stoparaca i baci jojna dahire. — Pogle ga!Sal tol’ko... — reče jetko i zlovoljno Ajša. — Malo li je? — zapita je Mane. — Zar tol’ke pare? — Neje za pare reč! — veli Ajša stojeći i očekujući još, kao i dosad što je uzbakšiš dobijala. — Što mi je za pare!Ovoj si ja delim sas drustvo, ali onoj štoje salte moje!... — Evo ti ovoj! — reče Mane. — Zima ide, sas zimske ruže da se zakitiš! — reče idade joj onu kitu hrizantema. — Toj ti je poslednje od men’, Ajšo, za igre što miigraše, za pesne što mi poješe... za spominjuvanje... — Ee, — uzdahnu tiho Ajša, — vido’ veće ja... — E, tol’ko! — reče Mane i odmahnu rukom. — Bilo, Mane!... — Bilo, Ajšo!... Ajša samo prevuče rukom preko čela i ostavi ga, dade dahire Dudiji, nek’ ona kupibakšiš, a ona se povuče, ućuta, i gledaše kroz prozor u mrak, u noć... Veselje se produžilo ipak, iako je Ajša tužna bila.Još se pevalo, sviralo i besnoi strasno čočeški igralo, i Mane sedeo, u dahireta bogato spuštao, ali nijednu —ni Ajšu, ni Đulsefu, ni Dudiju Bošnjakušu — nije ni pogledao, niti je čuo nežnereči kardaša Dudiji i Đulsefi.Sedeo je, pio, i budan sanjao, i tek ga izsanjarija tih trže glas spolja, jer baš pored prozora ču se: „Vrije, vrijeeee! Svi se trgoše, pogledaše na prozor.Kroz zavese se belelo, zora se prokradala uodaju, koju beše od tavana do poda pritisnuo dim kao oblak gust. Digoše se da idu. Probudiše staru Avu, koja je pre četrdeset i više godina bila na glasu čoček, asada je kao neki anđeo hranitelj i kaznačej u ovoj družini mladih čengija: nosifenjer i kišobrane i živi u uspomenama. Pustiše čengije da izmaknu, a posle se i sami raziđoše... Ona je sasvim obična, kao što su obično sve poslednje glave u pripovetkama i Posle ovog,a stvar se brzo razvijala i kraju privodila, — brže nego što je i samaZona želela i očekivala. Svršila se i proševina i prsten.Mane je iznenadio Zamfira, ali i Zamfir Mana.Bilo je govora i o mirazu.Hadži-Zamfir spomenu pet stotina dukata, ali ih Manene primi, nego odgovori da će on za toliko dati nakita svojoj nevesti.time, stari Zamfir pokloni im jednu od svojih kuća, najlepšu posle one u kojojje stanovao. Žurno se sprema u obema kućama.Prije Tašana i Jevda pohode se uzajamno češće irazgovaraju se i savetuju šta će i kako će uraditi da sve to ispadne što bolje.One same sve to svršavaju — nikoga ne pitaju; Taska i Doka, te dve tetke, veštosu i fino udaljene, da ne bi škodile stvari koja se tako lepo i glatko svršava.Čak je u uslove ušlo da se ni na dan svadbe ne nađu one dve zajedno. Dođe red i na biranje i traženje časnika.Za sve se složiše, samo za devera nikako,jer to je pravo bilo pravo mladenaca. — Da rekneš: dragička!Našeja sam pobratima! — veli Mane Zoni, koja ga jeispratila do avliskih vrata. — A koj si je? — zapita Zona radosno. — E, ela sama da ga pogodiš!... — Kakav je?Je li je tanak, visok; ima li mustaći? — pita Zona. — Neću ga, akonema mustaći... — Pa... će da ima... — A šta je?Od kakav si je red?E li činovnik, oficer?... . — Neje! — Esnaf čovek? — Neje. — Trgovac? — Neje ni toj... — Ama, de!...Zbori si, živa ti ja, što je! - Saraf i banker... — E, saraf!Kako može saraf dever da bidne?!Neću sarafina! — Ama de, neje Čifut... naša si je vera!...Em, mlad, ubav, bogat... sarafče ibankerče... u naš varoš nema ga, ete, jošte jedan potakav!...Pratija sam čovekada ga pituje... Zona izdiže obrve i slegnu ramenima, kao da hoće da kaže da se ne može — Što, jošte ne može da se setiš?! — Jok... — Ama će bidne dever!Ama antika dever... poubav odi gardiskog poručika, — Ama, zbori, de... — Manulać... — veli Mane. — Ba, neću si! — prekide ga ljutito Zona i zalupi avliska vrata za sobom, ostavivMana napolju. Mane je bez ičijeg pitanja, onako sam po svojoj pameti, učinio taj korak.je Manulaća on lično da mu bude dever uz devojku, dodav: neka se pokori sudbini,onome što je pisano i suđeno, kao što bi se, reče, i on — Mane — pokorio ipristao da bude Manulaću dever, da je njega — Manulaća to jest — Zona begenisalai da je suđeno i pisano bilo.A kad se Manulać otimao i spomenuo da sada nisupređašnje godine, da je „oskudacija”, da su im silne nepokupljene pare po narodurasturene i izložene propasti, Mane mu je rekao: ako je samo to, da jeza to najlakše!Obećao je da će mu on kupiti lakovane deverske cipele i novuzlatnu minđušu u uvo (Manulać je bio prvenac), i još svrh toga da će mu celogasvoga veka kupovati za njegov račun ovčije i jareće kože i, kao pobratimu svom,naravno, bez i jedne pare ćara davati. Zbog toga se, eto, sukobiše i posvadiše Zone i Mane.I to traje već nekolikoZona neće nikako ni da čuje za Manulaća, a Mane opet kaže: il’ njega il’Čorbadžiski je sin, stara kuća, pa će mu, veli, to činiti čest!A semtoga, to mu je i dužnost, pričaše joj Mane, jer su se on i Manulać pobratimili izarekli: ko se prvi oženi, da mu onaj drugi bude dever.Dakle, mora!...Ali Zonaneće; veli da Manulać nema ni formu za devera! — A kako je imao forme zamladoženju?! dira je Mane i dovodi je do plača.I Mane gleda kako je lepa i kadplače, i milo mu da je gleda kad plače.Kaže joj da ga je u snu video kao njenogmladoženju, pa bi sada rad bio i na javi videti ga i kao devera!... I da se samo Mane pitao i od njega samo da je zavisilo, možda bi tako i bilo, Ali,srećom po Zonu, stiže i Zamfirovima i Mani pozdrav od Manulaćevih.Manulać sa izvinjava da ne može, jer baš tih dana ga trgovački poslovi odazivajuna duži put u Leskovac i okolinu — da kupi propalu veresiju, od koje, ako štopara skupi, da posle kupuje kudelju i kuskune... Tada se jedva jednom razvedri i sinu lice Zonino. Za drugog kandidata za devera lako se pogodiše.To je bio Mitanča,čorbadži-Petrakijev sin, i čitateljima već dobro poznat iz ranijih glava.Na torado pristadoše svi — i mladenci, i roditelji njihovi.Mitanče već može; izčorbadžiske je kuće, mlad je, lep je, ima nausnice, drug je Manin — dakle, nikobolji od njega da bude Mani dever.A sem toga, tako će se uzeti da je ostao momaki da onog braka sa Švabicom Herminom kao da nije ni bilo.Tako treba i ocuPetrakiju pretstaviti i protumačiti.I stari Zamfir uze na sebe tu dužnost,obeća se da će uložiti sav svoj autoritet i uticaj na jogunastog Petrakija, i daće izmiriti oca sa sinom — sa sinom koji se kaje, koji se popravio, i koji jeopet primljen u red čorbadžiski, jer ga, eto, i sam stari i ponositi Zamfir primau svoj rod! I uspeo je čorbadži-Zamfir kod čorbadži-Petrakija!Jer nije prošlo mnogo, a trećegadana od izmirenja rano ujutro čitaše iznenađene čaršilije novu firmu nad vratimaPetrakijeva dućana, koja je glasila: „Trgovina Petrakija N* i Licem na Svetu Petku bila je svadba.Bio je lep, vedar dan - vedar kao i licasrećnih mladenaca.Sve se sleglo u svatove, i radovalo se što se tako lepo, ibaš onako kao što je trebalo, svršilo.Tetka Taska je toga danabila sve i sva u Zamfirovoj, a tetka Doka u Maninoj kući.Duboko u noć još setalasalo kolo i igre, a „Jelke tamničarke” igralo se nekoliko puta do — Ama sag pravo da mi kažeš što ću te, ete, pitujem, — zapita trećega dana Zamfirzeta Manu, ama ti ga napraji sav onaj džumbus?!Ete, živ ti ja, tojpravo da mi kažeš! — Hehe! — snebiva se Mane. — Nesam, nesam, lovačke mi sreće, nesam!Kud pa smemja toj da naprajim?! — kune se Mane. — Teke sutradan, pred ručak, i ja si sam čuu čaršiju, ama vikam „sokak-laf” si je...Što si neće zaludnjaci da zbore?! — He! — vrti glavom stari Zamfir i ne veruje mu. — Tatko koj ti beše?...A iverka pada li daleko od kladu?... A Mane mu se kune u pušku, koja ga nikad nije slagala, pa tako neće ni on sadnjega slagati.Zaklinje mu se naposletku čak i u svetog Evstatija, patrona Ali mu Zamfir ne veruje.Vrti glavom, ali mu ipak milo kad ih pogleda — gleda ihdugo i veli i priznaje u sebi: da drugog zeta po svom ćefu, i taku sliku ipriliku kao što su Zona i Mane, mučno da bi mogao naći i sastaviti... Mido mu sve to, milo mu što je dahnuo dušom, što se kurtalisao jedne teške brigei glavobolje, samo mu nije milo što se mladenci mnogo snebivaju i stide i krijuod sveta.Zato se valjda hadži-Zamfir, odmah posle nekoliko dana, i setio svogačifluka i jesenjih radova, koji mu imperativno nalažu i zahtevaju da se ovih dananeizostavno tamo pojavi i probavi.I on nađe da će biti najbolje da se uklonimalo od kuće.Pa tako je i uradio.Kazao je domaćima da ide; ide,veli, jedno da se posle silnih briga odmori i razonodi na nedelju-dve dana tamona čifluku, a drugo — vreme je da se, veli, i ta deca malo oslobode i iziđu međusvet, jer eno blagočestivi tutori i odbornici opštine turekovačke već treći dankako se vuku sve sredinom sokaka (već im se i šegrti smeju gledajući ih kakospadoše s nogu!) tražeći Manu Kujundžiju, da mu isplate i dignu poručena kandila,kadionicu i petohljebnicu, pa nikako da ga nađu: nema ga, kao da je u zemlju Sremac je prvi put štampao Zonu Zamfirovu u Srpskom književnom glasniku,1903 godine (od knjige VIII, 2 do knjige X, 5), a potom ju je dopunio i preradioza izdanje Srpske književne zadruge (1907 god.), proširivši tom prilikom naročitoglave prvu, četvrtu, šestu, osmu i dvanaestu.U tom definitivnom obliku dajemoje i u ovom izdanju. Uključeno u ELTeC korpus 2021-05-19 MODERNO ROBLjE IZ ŽIVOTA BOSANSKIH SRBA. BOŠKO PETROVIĆ. U NOVOME SADU SRPSKA ŠTAMPARIJA DR. SVET. Teški dani nastupiše u kući Hapi-Kostića, svom silom se svalila briga na ovu staru bosansku porodicu. Današnji domaćin, Milan Hadži-Kostić, zalud se trudio da utiša sebe i svoju ženu a ona njega, ipak nijesu umjeli jedno drugom ništa kazati da se umire.Strašna briga se svalila na ovu čestitu srpsku kuću, koja je do danas mnogo nesreća i udara pretrpjela, što se ova porodica vazda isticala u borbi za narodnu stvar. Danas je u brigu bacio ovu porodicu mlađi brat Borivoj Hadži-Kostić, profesorski kandidat.Danas mu je austrijska uprava u Bosni i Hercegovini konačno vratila molbu sa porukom, da za nj nema mjesta u ovijem zemljama.Po Sarajevu se munjevitom brzinom raznio glas, da je molba Borivoja Hadži-Kostića odbijena zbog toga, što je učestvovao u narodnom pokretu protiv zlog stanja u Bosni i Hercegovini, i da ni jedan od omladinaca, koji su stvorili tužbu protin zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu i istu optužbu čak caru podastreli u obliku memoranduma, ne će dobiti mjesta u ovoj zemlji.U tu omladinu je spadao i Borivoj Hadži-Kostić, šta više, važio je kao vođa te nezadovoljne omladine. U prvi mah je takovo stanje nastupilo u kući Hadži-Kostića, da se ni o čemu drugom nije mislilo, već o budućnosti i egzistenciji mlađeg brata Borivoja. Stariji brat, Milan, preuzeo je trgovačku radnju poslije očeve smrti i sav ostali domazluk da upravlja njime.Po ugovoru je ujedno uzeo nase vaspitanje i školovanje mlađeg brata, a poslije ovoga čitavo imanje ima pripasti starijem bratu.I brat i domaćica su velikom voljom radili, oskudjevali sa svoje dvoje djece i sve prinosili na žrtvu, no poslije svega toga je sada eto brat domaćinov, Borivoj Hadži-Kostić odbijen, a time je uhljebljenje njegovo odbačeno u neizvesnu budućnost, pa je možda i čitava ekzistencija njegova došla u pitanje. Briga i očajanje se svalilo na čitavu kuću, a na domaćicu svom silom.Ona se sva promjenila u licu, u hodu, u govoru, pa i samo poštovanje je prema bratu muževljevom u roku od jednog dana izgubila.Dok je domaćica kuće ovu stvar tumačila samo sa materijalne strane, dotle je domaćin bio duboko u duši dirnut, da mu eto rođeni brat poslije tolikih udara još od detinjstva evo i ovaj udar mora mirno da primi, da mu ne dadu ljeba u otadžbini.On je sve terete, brige, napore i oskudjevanje rado podnosio, pa bi se i danas rado primio novih tereta, samo kada bi brata mogao vidjeti na uglednom mjestu.Je li bratovljeva molbenica za navjek odbijena?Hoće li on ikada imati koristi od svojih nauka u ovoj zemlji?Da li se može čemu nadati u drugoj zamlji?Je li zalud bio sav napor, trud i muka obojice?To su bile misli, na koje je on htio sebi dati odgovora i umiriti i sebe i ženu. Pod teretom ovih misli i starih briga ovaj čovjek od 30 godina izgledaše kao starac.Njegovom još svežem licu, ali sa već progrušalom kosom na glavi i velikim brazdama na čelu, oko očiju i na inače koštunjavom i izrazitom licu davaše ova briga pravi izraz i značaj.To ovako zabrinuto lice bijaše sada razriješen rebus njegove prošlosti i čitava mu života.Izgledaše kao da mu se u lice, u izraz i čitavu fizionomiju užljebila sva prošlost sa silnim pregorevanjima, mukama, teretima i gubitcima u borbi za svoju porodicu, za brata, a sve protiv javnih nasilja austrijske uprave ove zemlje.Ovaj čovjek izgledaše kao da je preturio sve muke i jade svih ljudskih doba za kratko vrijeme mladosti. Samo što je primio upravu nad imanjem, došao je nalog od uprave zemaljske, da ima seliti iz kuće zajedno sa kirajdžijama, jer kao da je tu opasnost, da se kuća može srušiti.Na ovaj nalog se odselio, u kući niko nije stanovao, ali kuća eno i danas još stoji čitava.Poslije toga su nabeđivali na nj’ da stoji u dodiru sa jednom stranom državom i da podržava revolucionarne veze sa njome.Nekoliko puta su mu noću rupili u kuću, činili premetačinu i unijeli strašan nemir u porodični život.Sve dozvole, koje je do sada imao, oduzeše mu, čak da prodaje piće na malo, našto je kuća od davnina imala pravo.Svijet se pitao: zašto to?Što je narodan čovjek — bio je kratak odgovor. — S čim ćemo sad početi? — pitala je domaćica muža već nekoji put.On je do sada vazda ćutao, a poslije o drugom govorio. — Sačekaćemo, da vidimo, šta se može još učiniti, — odgovori joj on napokon da je utiša. — Ići će jedan od narodnih vođa zemaljskoj upravi da traži razjašnjenja. — Ja već vidim da se ne će ništa postići.To se moglo u naprijed znati, čim je potpisao nesrećni memorandum. — Nesrećni — zašto nesrećni?!Koji se pošten Srbin nije slagao sa onim postupkom omladine?!Zar smo dočekali da nas i iz rođene domovine bez razloga izgone? — U ovo momentalno uzbuđenje ga je dovela misao, ako mu brat bude konačno odbijen. — Ovdje je svršio; ako možeš pobrini se za brata na drugoj strani. Domaćin je osjetio žaoku, no se utiša.Sa ženom se nije htio upuštati u ovako ozbiljne stvari, a u ovu za sada bar ne, jer stvar nije zrela, da se o njoj može nešto konačno reći. — On ne može ovdje dangubiti.Evo propustio je već po godine, a šta bi to značilo za njegove nauke da još propušta? Milan Hadži-Kostić razvuče usne na osmejak i pogleda ženu.Ovaj pogled joj reče, da nije ni lijepo, ni hrišćanski ovako govoriti o ovoj stvari.Ona razumjede ovaj nijemi govor.Zastidi se i utiša se. — Ja znam da je tebi teško, meni je još teže, a njemu, je si li mislila o tome? Nasta počinak.Izgubi se onaj krt izraz sa njenog lica.I sa njegova lica iščeze zabrinutost.Izgledaše kao da o jednom misle i jedno osjećaju a misli kao da im se slažu. — Ako bude moralo biti, tu će biti kod nas još godinu, pa i dvije godine dana.Možda će tako morati biti bez i moje i tvoje volje, pa i bez uprave austrijske. Među mužem i ženom ovlada mirno hrišćansko raspoloženje. — Sjetiše se pokojnog oca, narodnih vođa i srpskog naroda. U kući Hapi-Kostićevih nikad nije bilo svađanja, van ovakovih prepirki, no i tu je vazda pametnija strana odnijela pobjedu. Spolja se čulo zvono na večernje.Domaćica upali kandilo više svetog Nikole... Dok su ovo dvoje na ovaj način gonili brigu jedno drugom sa duše, dotle je u maloj sobici iz dvorišta sam sjedio Borivoj Hadži-Kostić, profesorski kandidat dosta miran.Izgledaše, kao da je već preturio prvo uzbuđenje i da je nastupilo u njemu ono mirno stanje, kada se o događajima stvarno presuđuje.Pred njim je ležao akt zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu, odbijanje njegove molbenice.Iz toga akta je Borivoj Hadži-Kostić čitao da u njegovoj domovini nema za nj ljeba, nema rođenog ognjišta, jer tako hoće tuđinska uprava, surova sila.Jedino ta misao ga je izvodila iz mirnog raspoloženja, kod te misli bi se u njemu sve uskomešalo, i prvi put u njegovu životu eruptivnom silom izbilo bi nezadovoljstvo protiv stanja u domovini i protest protiv uprave i silnika, koji upravljaju njegovom domovinom.Do sada se vazda znao uzdržati.Skoro da je bio više nego uvjeren, da ga ova uprava goni i da mu neće dati mjesta, no tim je jače i silnije izbijala smjelost njegove unutrašnjosti i odlučnosti, da se kao sin ove zemlje bori za svoja prava protiv stranaca, koji su oteli pravo sinova ove zemlje.Tu je uporedio sebe i svoj život sa životom one djece majke prirode, koja bez zakona, bez razuma, bez morala žive oslanjajući se na ovoju snagu, silu i preimućstvo i koristeći se tim preimućstvom, surovom silom bez obveza, morala, čuvstva prava kidiše jedan na drugog, jer je još i onaj pobjedio, koji manje poštuje zakon, a više surovu silu. Iz ovih misli ga trgne kucanje na vratima.Nije mu bilo milo, da ga iko sada posjeti i uznemiruje.Na vratima se ukaže njegov najbolji prijatelj, Dušan Trifković, sudski vježbenik, sin ove zemlje, s kojim je provodio prvo đakovanje, a kasnije s njime delio sve udare i nesreće i lične i zajedničke domovine.Skoro jednako neizvjesni i zbunjeni pogledi im se sretoše, a to je sve donijelo, da jedno misle i osećaju. — Svi znaju već i sve je uzavrelo i uzbuđeno u čitavom gradu. Tim riječima je davao zadovoljštinu, tješio novodošli gost svog prijatelja, i lice mu postade mračno.Borivoj Hadži-Kostić ne htede pokazati na licu ono što oseća.Slab izgledati: to je prezirao. — Preko lica mu preleti lak osmijeh. — Simpatija čitavog Sarajeva je na tvojoj strani, ali ja ne znam, čime sad da počneš, šta da radiš. Ovo sažaljenje uvrijedi Borivoja Hadži-Kostića, no ni to ne htjede pokazati. U ovaj mah još ne znam, šta ću raditi — poče on, ali te uvjeravam, da propasti ne ću.Kunem ti se — diže svoje dvije snažne ruke i udari ih o sto — kunem ti se da propasti ne ću. Kakova odlučnost i ogorčenje, kakva muška snaga govoraše iz njegovih očiju, lica i čitavog tijela.Dušan Trifković bijaše iznenađen ovim odvažnim držanjem, da čovjek u ovako očajnom stanju s ovakom odlučnošću gleda u svoju budućnost. Dušan Trifković morade malo bolje pogledati u lice svoga prijatelja. — Iz širokog blijedog ali krupnog lica bijahu odskočile jabučice, široko čelo i mesnate donje vilice.Crne oči u ovaj mah bijahu pune svjetlosti.Krupno i koštato tijelo, koštunjave ruke i pleća izgledahu, kao da ih je ovaj mladi čovjek izabrao za borbu, i sve to poslagao na visok stas, snabdeo sve sa silnom odpornom voljom, da se bori i odupire najtežim udarima. Dušan Trifković na zadnje riječi svog prijatelja nije imao ništa da odgovori, tako je nešto izvjesno, jasno i potpuno čitao u čitavoj pojavi svog prijatelja, a one reči bijahu tek jedna mrva svega onoga, što mu tjelo sakrivaše.Ukupno ovo glomazno tijelo kao da bijaše oživotvorena, odlučna volja, ničim ne okrnjiva volja, spremna na svaki otpor, da obori najveće preprike.Do sada je u Borivoju Hadži Kostiću vidio samo đaka, doduše poduzetna ili smjela, a sada evo gledaše pred sobom junaka, borca za svoje pravo, za ideju. Ovaj val ljutine, uvrijede i gneva prođe za časak i Borivoj Hadži-Bostić se umiri malo. — Hajdmo van, ma kud, da ne moraju moji neprestano na ovo misliti — reče i pođe.Pričekaj me za čas dok se javim. Samo što je izašao na hodnik kuće, istrčaše dvoje bratovljeve djece i oboje poletješe u zagrljaj Borivoju. — Ne idi još — viknu mali i prepriječi mu put. — Ostani još, čiko kod nas! moljaše djevojčica.Njegovo se lice razgali i razveseli. — Sad će se vratiti čika — utišavaše ih nežno. Djeca se umire i pustiše čiku. — Čiko dođi! reče stariji momčić, a za njim to isto ponovi djevojčica. Prije nego što je ostavio kuću, otide Borivoj da se oprosti sa bratom i ženom mu.Zateče ih mirne i udubljene u sebe.U polumračnu sobu padala je svjetlost iz kandila, koja je obasjavala ikonu svetog Nikole, kućnjeg svetitelja.Mal ga ne svali tuga pri ovom pogledu.U ovoj brizi izađe mu pred oči sva prošlost, koju je od svog djetinjstva pod ovom slikom provodio, sjeti se i oca i majke — tu mu sad prvi put progovori srce u ovom jadu, dok su do sada misli kao tirani suzbijali svaki glas osjećaja.I taj osjećaj donese mu pred oči oca i sve njegove bijede, jade i sličnu borbu s tuđom upravom u ovoj zemlji. Otac Borivojev, Kostantin Hadži-Kostić, bio je jedan od prvih srpskih trgovaca u Sarajevu još za tursko doba.Kada je Austrija došla u Bosnu i Sarajevo posjela, Konstantina Hadži-Kostića bijaše austrijska vojna uprava odmah prvog dana uhapsila, što je učestvovao sa turskim ustašama protiv austrijske vojske. — Stari Hadži-Kostić se digao na oružje s punim uvjerenjem, da austrijska okupacija ne će donijeti dobra ovijem zemljama.No Hadži-Kostića brzo pustiše na slobodnu nogu i počeše ga obasipati obećanjima, dadoše mu odmah „liferaciju“ za vojsku, da time zadobiju jednog od najimućnijih i najuglednijih Srba, koji bi svojim uplivom mogao i ostale Srbe zadobiti.No odmah prva godina uprave ove strane države sa stranim zvaničništvom pod oružanom silom otuđila je ne samo Hadži-Kostića, već ujedno i sve njegove jednomišljenike Srbe.No tu se do sada jednodušno Srpstvo Sarajeva poče cijepati.Sjaj, bljesak, laskanje i uvlačenje spoljašnjeg sjaja od strane uprave brzo bijaše zadobila onaj element, koji vazda traži svoju udobnost i - svoju dobit.Konstantin Hadži-Kostić se nije dao zadobiti, a zato mu brzo oduzeše sve povlastice, koje su mu prije bez njegove želje dali bili. Oko Hadži-Kostića se bijaše okupilo kolo Srba, koje se za kratko vrijeme uvjerilo o nesreći za ovu zemlju, koju donosi austrijska uprava sa stranim zvaničnicima na čelu, uvlačeći u zemlju strane ljude, dajući im trgovinu, poduzeća, otkupljujući za jeftin novac srpska zemljišta sa težnjom za osvajanjem srpskog imanja.Uprava zemlje je brzo izašla sa svojim programom, podmećući na lak način po nekoliko zadovoljnih domorodnih sinova protiv Srba koji nijesu držali sa vladom.Tu je otpočela borba, koja se brzo prenese na polje crkve i škole, a iz Sarajeva na sve gradove Bosne i Hercegovine.No narodna srpska stranka, u koju je spadao i Hadži-Kostić, nije se dala potisnuti iz crkve i škole, koje je još za tursko doba izvojevala.Počelo se boriti svim sredstvima protiv narodnih ljudi.Austrijska se uprava u Bosni i Hercegovini poče služiti svojim poznatim sredstvima, kojima se protiv sebi potčinjenih država služila.Dođoše na red progoni osnovani na lažnim optužbama i otvorena pisma stadoše podmetati narodnim ljudima, stadoše od neiskusnih ali u duši nepoštenih rođaka izmamljivati lažne iskaze protiv narodnih ljudi, počeše ih na osnovu ovih „krimina“ osuđivati.Ovo još većma izazivaše srpski narod, stvaraše u dnu duše Srbinove mržnju prema strancu, koji je sada sve više razloga imao, da proganja Srbina i na rođenom mu domu. Jednog dana iznenada u kuću Konstantina Hadži-Kostića rupi policajni komesar sa dva do grla naoružana stražara, a ulaz u kuću su čuvali dva vojnika sa nataknutim bajonetima.Nikom ne govore ništa, već otpočeše premetačinu.Tada još mali Borivoj je gledao na oca i na mater, koji nisu ništa govorili, i sa lica im pročita nešto, što ga nagna da vrisne i sakrije lice u materino krilo.Tu je počeo da se boji tih ljudi sa zlatnim okovratnicima i crvenim šarama na haljinama, tu ih je počeo da mrzi. Policajni šef je premetao sve u kući, i ormanove i sanduke i krevete, detinju kolijevku, čak dade razriti patos, tavan i podrum i tamo tražako neke zabranjene stvari, novine, spise, pisma, proglase, koje je trebao pisati neki revolucijonarac.Onda su otišli bez oproštaja. To se često dešavalo od to doba, i ako nikada ništa sumnjivo nijesu našli, to se ipak ponavljalo jedared-dvared u mjesecu i to baš u petak na pazarni dan, kada najviše mušterije dolažaše u dućan Hadži-Kostića.Stare mušterije Hadži-Kostićeve, koji su iz sela došli u varoš da pazare, pogledahu na ovu staru srpsku kuću i ugledavši dva oružana vojnika sa svijetlim vršastim bajonetima na puškama, okretahu glavu od kuće, kao da nikada nijesu ni poznavali Hadži-Kostića. Konstantin Hadži-Kostić se junački držao, ali se vidjelo na njegovom tijelu, koje je počelo da se gubi, da je u dnu duše uvrijeđen, da se u njemu nešto zbiva, što će ili u njemu ostati i upropastiti mu tijelo, idi će van i onda ne će biti dobro ni za nj ni za njegove. Dvije godine svakog mjeseca po dvaput, a zadnje godine i po triput u mjesecu ponavljala se ova nasrtanja na kuću Hadži-Kostića, a srpski svijet s početka zastrašen bjegaše, no kasnije tražaše sve više tu trgovinu. Sad se lati policija drugog nasilja.Preko direktora, upravnika i načelnika svih zvanija; zabrani zvaničnicima državnih zvanija, da nikog u Hadži Kostića radnji ne smije vidjeti.Tu su zapovijest kmetovi na selima objavili seljacima svud u okolici Sarajeva.Ovaj nalog su pred seljacima pooštrili time, što su svakom zaprijetili globom, koga bi i jedared vidjeli u trgovini Konstantina Hadži-Kostića. Pored svih ovih vladinih naloga preko gradske policije Hadži-Kostić je ipak postojao, a njegova je radnja napredovala.Narodna ljubav ga nije ostavila.Ovaj progon je od njega stvorio narodnim borcem, vođom, prvakom, koji je sa još nekoliko odlučnih Srba uzeo vođstvo i otvorenu borbu protiv nasilja zemaljske uprave. No jednog dana se ipak nešto desilo, što je sve porazilo.Bila je tavna noć, na polju je bjesnio južni vjetar, bora i kiša je mahomice udarala o prozore, kako je kad vjetar zabjesneo.Ujedared se začu spolja udaranje na kući Hadži-Kostića.Neko je besomučno udarao alkom na vratima.U kući se svi trgoše.Kroz polusvjetlost kandila se moglo raspoznati snažno tijelo Konstantina Hadži-Kostića, koji se digao iz postelje.Žena skoči za njim. — Kuda ćeš?Njen zastrašeni glas je sve tumačio. — Ja ću otvoriti kapidžik. — Opet se začu udaranje alkom o vrata sve jače, silnije. — U ime zakona otvaraj!! Kosta Hadži-Kostić dade znak kroz prozor.Na polju zafijuka vjetar bijesno, zasu prozore krupnim kapljicama.Nasta tajac.Djeca počeše drhtati.Kroz mrtvu tišinu dopiraše u sobu bat majke, koja se spuštala niz stepenice.Škljocnu ključ na kapidžiku u dvorištu.U sobu dopiraše sitan zveket sabalja o kamen u dvorištu.Brzo zatim se začuše brzi koraci uz stepenice gore, i ujedared se u sobi zasvijetliše zlatni čakovi i vrhovi od bajuneta na puškama. — U ime zakona, vi ste uhapšeni, — začu se oštar glas iz gomile.Konstantin Hadži - Kostić se sav zatrese, oči mu sjevnuše odlukom, da učini svemu kraj.No gle, šta bi ujedared?!Zaljulja se čovjek — poblijede.Sjetio se djece. — Ja nijesam nepošten čovjek — izgovori glasom, kakovim govore ljudi, kad se brane od optužbe.Samo što je počeo govoriti, zgrabiše ga onako poluobučena, u času ga svezaše, i silom ga izgurnuše iz sobe. Tu više nijesu pomogle molbe, ni preklinjanja ženina, ni jauk ni piska nejake djece, još manje pozivanje na zakon, da ga bez razloga ne smiju rastavljati sa djecom i ženom; tu nije bilo zakona, četiri oružnika ga odvedoše nekamo u noć. Kuća ostade bez domaćina.Ovlada strah sa neizvjesnosti.Odmah rano ujutru počeše dolaziti u kuću prijatelji i pitahu: „Zašto ga odvedoše?“ Neki slijegahu ramenima govoreći: „zbog veleizdaje“, i počeše šaputati jedan drugom: zbog veleizdaje.Samo nekoje vođe govorahu sa naročitim naglaskom: jest, zbog veleizdaje!Hm! a kroz uzbuđeno disanje otimahu se riječi s prekorom izgovorene: Sada tek traže svjedoke. Mali Borivoj je tražio oca, pitao za nj’, slušao one riječi i kada je po koji od narodnih vođa što rekao, on nije razumio, šta je ovaj rekao, ali je i opet gledao u lica i otud pročitao neko osjećanje, koje čovjeka obuzima, kada je uvrijeđen i on je tu i sam osjećao da su ocu učinili nepravdu. Idućeg dana pođe žena da posjeti muža. — Kuda ćeš, mati? skoči mali Borivoj majci bliže, i ščepa je za suknje. — I ja idem! izgovori mali drhćući. — Ostani kod kuće, kod brate — molećim glasom govoraše majka Borivoju, da ostane.Borivoj poče kao mator prijetiti: Hoću da vidim babu!Moram ga vidjeti! Vidješe oca blijeda, skrhana i očajna, s vezanim rukama u lance.Kada vide ženu i Borivoja on čisto posrne, žena cikne, mali Borivoj pretrnu, oči mu zasvijetliše suzama; kada obrisa suze, spazi kraj oca dva oružana stražara. — Odriješi mi babu! — izgovori Borivoj pogledavši najpre na stražara pa na majku.Pustite mi babu, — viknu mali — i poče ga daviti jecanje, koje pobjedi slabo dijete.Opet pogleda na oca, a kada ovog vidi skrhana, ponizna i ubijena, gdje ćuti, dijete vrisne u plač. Stražari ćutahu.Otac stajaše blijed, misleći na nesreću, koja će se skoro s njime desiti, majka uhvati Borivoja i sakrije mu lice u svoje krilo, no ovaj se otme i, spazivši da stražari ćute i ništa ne odgovaraju, dijete ponovo vikne na stražare: Pustite mi babu. — Vodi malog! vikne majci jedan bez puške, koji je tri koraka dalje stojao, i do sad ćutao. Dijete se bijaše uskomješalo, ono je potpuno shvaćalo, da mu se ocu čini nasilje.Tu u djetinjoj duši zahvati korjena strah od sile, koja stupa uglađena i nakićena, ukrašena crvenim bojama i zlatnim trakama, a samo nasilja čini; sila, koja ne poštuje ni oca ni majke niti išta, što djetinju dušu veseljem ispunjava ni njegovog babu, koji samo dobro čini, nijesu u stanju da mu povrate. — Vodi malog! — viknu isti gospodin.Mati se zbuni, poče se i u njoj komješati. — Ostavite gospodine dete kod oca, neka ga bar još jedared vidi. Mali pođe ocu odlučno i uhvati se za nj.U taj mah šef pretrči djetetu, zgrabi ga za ruku i tako ga povuče za sobom, da je mali morao trčati za njim.Mati prestravljena potrči za njima.Kad ih je stigla, već su bili na polju pred vratima.Mati se jedva pribra.Brzo uhvati malog za ruku, dođe do vrata i uhvati za ključaonicu, da uđe i oprosti se s mužem, no vrata bijahu zaključana.Okrene se i tražaše nadzornika no njega ne beše više tu.Mati uhvati grčevito svoje dijete, pritisne ga na grudi i strahotan jauk i piska razlegaše se po tišini usamljene ulice.Ljudi su je našli obnesveslu kraj vrata, a kraj nje mali Borivoj zvao je svog babu, da majci pomogne. Šta se poslije u zatvoru i sudu s Konstantinom Hadži-Kostićem dešavalo, nije se dočulo vani.Po gradu se javno govorilo, da su više svjedoka ispitivali, no se sa šapatom okolo raznosile riječi: Sada tek traže svjedoke... Konstantin Hadži-Kostić je bio tri mjeseca u istražnom zatvoru, i kada ne nađoše svjedoka, koji bi mogao svjedočiti o veleizdaji njegovoj, pustiše ga na slobodu blijeda, skrhana, bolna i nemoćna.Nije znao ni da priča, zašto je oboleo. Poslije po godine dana je Borivoj jednog dana otpratio svog babu na groblje na Koševu. Kada je Borivoj otpratio svog oca na groblje i kući se vratio, nije mnogo mislio na oca, ali tim više na one ljude sa šarenim odijelom, dugim kaputima i zlatnim porubom na kapi.On ih poče mrziti i mrzio je sve, što nosi slično šareno odijelo sa zlatnim porubom na kapi; omrznu dijete sve one, što zapovjedaju, i tako omrznu vlast.Ta misao i osjećaj kasnije iz deteta nikada nije mogla da iščezne. Tutorstvo nad njim je uzeo najpre jedan rođak, a kada brat Milan postade punoletan, preuzme ga on.Kada je svršio osnovne škole, niko nije bio za to, da ide na zanat ili na trgovinu, i ako je jedva ostalo imanja, da bi se mogao školovati.Odluče, da ga školuju.Kada je bio u gimnaziji, umre mu i mati.Smrt matere je ponovila sve uspomene na očevu smrt u sada već zrelog mladića.Mržnja na vlast jačala je progonima u gimnaziji kroz strance profesore.Ta mržnja je bila sada već osjećanje zrelog mladića, koji je već sve shvaćao.Progoni od strane stranaca i nesrba profesora, koji su došli u njegovu domovinu za hlebom, samo su mu snažili karakter; on je sticao stalne pojmove, upoznavao tuđu upravu i o njoj jedared za svagda stekao nepromjenljivo mišljenje.Tu je stekao uvjerenje o svome budućem pozivu, tu se odlučio za struku gimnazijskog učitelja, da srpsku omladinu vaspitava, i da odneguje detiće, koji će dorasti svom pozivu. Kada je Borivoj svršio srednje škole u svom rodnom gradu, prije nego što je pošao na velike škole otišao je na grob svog oca.Tamo je dugo stajao udubljen u misli, dugo, dugo.Tu je nešto zavjetovao.To nikom nije kazao, to niko ne zna.. Baš kada je Borivoj Hadži-Kostić prvi put prekoračio akademski prag, da iz čistog vrela crpe znanje, novo oružje u budućoj borbi, srpski narod u Bosni i Hercegovini je uvideo, da je samo zato nesrećan, da ga zato silnik gazi, što je dosada vazda glavu poginjao pred njim; srpski se narod trgao — u otporu je video svoj spas.I taj ugnjeteni Srbin Bosanac je otporom počeo da se brani; počeo je optužbom protiv nesavjesne uprave, tužio ju je u memorandumima čitavoj Evropi.Ovaj pokret su stvorili ljudi naoružani iskustvom i znanjem, očeličeni u dosadanjoj borbi. Te optužbe protiv uprave su pobudile čitav narod; čitava omladina srpska na velikim školama ujedini se na zajednički otpor.Na čelu velikoškolske je omladine stajao Borivoj Hadži-Kostić sa svojih nekoliko odvažnih jednomišljenika. Kroz te optužbe i kroz omladinski memorandum, tu tužaljku narodnu, progovorio je i proplakao, očajno viknuo srpski narod pred čitavom obrazovanom Evropom; tu je izlio kao malo dijete iskreno sav svoj jad, bol, uvrede i nasilja stranaca u svojoj rođenoj domovini.Poslije dvadesetpetogodišnjeg ugnjetavanja austrijske uprave viknula je srpska omladina u svijet: ja još maštam pradjedovske grijehe kosovske, ja sam još rob poslije tolikog prolijevanja krvi za tebe Evropo!Tu je govorio sve učinjene mu nepravde poniženi seljak, koga prezire i goni onaj, koga on hrani; tu je iznio sve nepravde Srbin zanatlija, koji pati od nečasne utakmice stranca; pa i Srbin posjednik je pokazao prstom na tuđ novac, koji se amo uvlači i na jeftin način, za malu cijenu, otkupljuje od zemaljske uprave šume, gore, brda, livade, pašnjake, srpske domove i otima srpska sela i varoši; tu je procvilila i srpska omladina, Srbin đak, optužujući stranca zvaničnika, iznoseći mu sva niska sredstva, kojima se služi protiv ekzistencije Srbina, sina ove zemlje.Sve je procvililo pod pritiskom stranca ugnjetača, i one divne gore sa snježnim vrhovima, i one šume sa ponosnim omorikama i jelikama, i one livade, sa zelenom travom, koju je Srbin stolećima krvlju natapao samo da očuva svoju otadžbinu; sve je u ovoj ugnjetenoj zemlji jeknulo tugom, bolom pod udarom stranačkim i sve se slilo u jedan očajan krik, u silan protest čovjeka protiv tiranina, općih čovečanskih prava, Srbina protiv ugnjetača..... To je eto bila krivica i Borivoja Hadži-Kostića, zbog koje je sada trebao paštati. U jednom momentu sve ovo preleti Borivoju u sjećanju ispred njegovih očiju...Brzo se pribere i vrati svom prijatelju. Bio je Aranđelov dan.Na krepim slavama pri čestitkama se svuda govorilo o odbijanju molbenice Borivoja Hadži-Kostića, a srpski svijet je ovo odbijanje razumio, tumačeći ga tako, da zemaljska vlada počinje da goni onu srpsku omladinu, koja je u memorandumu ustala u odbranu narodnih prava. Borivoj Hadži-Kostić je bio sve ga na dva mjesta da čestita krsnu slavu, i ako od svoga djetinstva, prvo s ocem, za tim kao srednjoškolski đak, a poslije kao velikoškolac, nikada nije propustio da svima svojim prijateljima i poznanicima ne čestita.Danas je čestitao svega jednoj rodbinskoj kući, i Jovi Mitroviću, jednom od narodnih prvaka i vođa u poslijednjim događajima.Tu su oba ova dva mlada prijatelja bili pozvani na sijelo, gdje će se sleći sve što je bolje srpsko u Sarajevu i što srpski osjećaja.Za sijelo je još bilo rano i ova dva prijatelja se krenuše u šetnju, dok ne prispije vrijeme za sijelo, da ujedno kažu sve ono jedan drugome, što im je na srcu. Samo što su izišli iz dvorišta, sretnu se s jednim od narodnih vođa i boraca u poslednjoj borbi za crkvu, školu i narodna prava. Jeli istina? upita ovaj i živo upre svoj pogled na obojicu, željno očekujući odgovor. — Istina je. Narodni vođa namršti čelo, nasmija se i odmahne rukom. — Tako je to od kako nam se austrijska uprava popela na vrat. — Biće bolje! i zaprijeti prstom. Borivoj Hadži-Kostić i Dušan Trifković prođoše bez riječi kroz nekoliko ulica srpskog kraja, gdje su Hadži-Kostićevi, spustiše se dole kroz glavnu ulicu srpske varoši, kroz Pirušu, dođoše do Baš-čaršije i uputiše se u one mirne uzane ulice samih daščara, ulice turskih dućana, koje također spadaju čaršiji, a u njima bijahu samo turski dućani.Tu prođoše nekoliko ovih kratkih malih ulica, osvrćući se, da li ih kogod gleda prati ili prisluškuje. — Dakle ti vratiše molbenicu — prvi poče Dušan Trifković. — Ne vratiše mi konačno, već -— „za sada nema mesta“. Preko lica mu preleti ironičan osmijeh pomiješan sa gnevom, ali koji još nije izbio svom silom. — A prije neki dan naimenovaše onog stekliša iz Hrvatske. — Pa zato eto baš nema mjesta za mene.Ha, ha, ha.Niskost, laž, nasilje, bestidnost!To su sredstva kojima se služi siledžija prema potčinjenom.Mi moramo učiniti nešto i ja i ti.Jer meni evo nedadu ljeba, a tebi unapređenja. Dušan Trifković se trgne, uskomješa, ali ništa ne reče. — Zar ti nisi razumio šta to znači?Pet godina čekaš na naslov sudca, deset drugih stranaca, koji su poslije tebe otpočeli službu, idu naprijed, samo ti stojiš na jednom mjestu. — A nijsam ni memorandum potpisao.Bar da sam to učinio, onda bih bar znao, zašto me zapostavljaju, zašto drugi... — Što si Srbin, u ovoj zemlji rođen — prekide ga Borivoj Hadži Kostić utišanim glasom, ali koji je od ljutnje bio potavnio.Srbin biti, to je već pogreška, dobar Srbin to je grijeh a boriti se za prava Srpstva, to je prijestup pred silnicima ove zemlje. Dušan Trifković je mislio kako bi se našao izlaz iz ove nesreće. — Bar da imamo jednog čovjeka na zemaljskoj vladi — reče Dušan Trifković više kao sebi. — Taj bi bar mogao za Srbina što učiniti, ali nemamo ni jednoga našeg-čovjeka na čitavoj upravi. — Tako unapređenje ne trebam, kroz preporuku i protekciju, odgovori ponosito Borivoj. — Pa to baš mislim, da imamo čovjeka, koji bi po pravdi radio, jer kome se možeš ovako potužiti?Vladi, a koga da tužiš? vladu.Zar ne vidiš?Isti onaj položaj, u kom smo se nalazili za tursko doba.Ako si prema ovima gore okrutan, onda te gone, ako si ponizan, smatraju te, da si pljunuo na sebe i preziru te.Upravo šta imaš da radiš, kako da se ponašaš? — Biti uporan!Protestirati i svoje zahtevati.To naročito moraš ti činiti, prije svega stajati na stanovištu svoga prava, pa onda na stanovištu prava srpske omladine!Tebi su bar ljeba dali, no koliko nas ima, kojima u rođenoj domovini ljeba ne dadu.Nas čak osuđuju na duhovnu smrt, nas, koji smo naučili u velikom svijetu duhom živeti.No tu nismo samo ja i ti, već je čitava srpska omladina ovdje u pitanju.Prećutimo li mi ove nepravde, ili svojom blagošću, popustljivošću, pokornošću, odlažemo riješenje našeg pitanja, onda budimo u silnicima misao, da je to milostinja što ištemo, a ne naše pravo.Ono pak što tebi i meni oduzimaju, oduzimaju od čitave srpske omladine; čitava pokoljenja će da stradaju, da propadaju.Zar naša stvar nije stvar srpskog naroda?Ovdje se radi o priznanju ove tiranije, nasilja stranaca nad domaćim sinovima.Propustimo li protestirati u času, kad su nam nepravdu učinili, onda smo osveštali pravo tiranina došljaka, da nas ugnjetava i dalje, mene, tebe, srpsku omladinu, sav narod srpski u ovim zemljama.Mi moramo početi. Dušan Trifković se okrene.Drugim krajem ulice je prolazio čovjek, koji brzo zamakne za ugao. — Saslušaj me, šta imaš raditi — nastavi Borivoj Hadži-Kostić, prezirno se osvrnuvši tamo, kud je onaj prošao — sutra ćeš otići svima redom tamo na vladi i na kraju samom vojnom poglavici; za tobom ću ja.Trifkovićevo se lice bijaše smračilo.Kao da mu se ovo nije dopadalo. — U času, kada se radi o tvojoj budućnosti, a i primjera radi, to moraš učiniti.Zar ne vidiš da svi stranci idu naprijed ispred tebe? — Ama to ne ide — šapnu Trifković. — Ti se bojiš, da te ne proganjaju Ma to ti čine i bez ovoga, i bez tvoga protesta, čak i bez razloga.Dosta je što si Srbin.A kada te već proganjaju, onda im stani na put.Ko se ne zna braniti, kada je nepravedno napadnut, pravo je da ga gaze.Gore ti ne može nikada biti nego sada. — Moj dragi, nešto uspjeha bi moglo jedino biti u tome slučaju, kada bi sve posjetio.Hja, a šta da im kažem?Mogu samo protestirati.To će pak shvatiti kao moj memorandum. — Neka shvate — prekide ga Hadži-Kostić — pokaži im i ti zube jedared.To ti je bila dosad krivica, što si ćutao, što si bio blag, popustljiv, a oni te zato eto gaze.Zahtjevaj neka ti kažu u oči, zašto te zapostavljaju.To moramo znati.Pitaj ih, da li tvoja kvalifikacija sa austrijskog sveučilišta toliko vrijedi, koliko u ostalih njihovih ljudi, koji su isprednjačili ispred tebe!Traži razjašnjenja o svemu. — Oh, evo već koji mi put to govoriš! — Taj strah prekuži, jer ti preti opasnost, da ono što uz tvoje ćutanje tajno skuju protiv tebe, da i javno kažu, dok pred svijetom ne postaneš ličnost, o kojoj se više ne računa.Ovako ustaješ u odbranu protiv tiranije za sve nas. — Ti si me o svemu uvjerio, ali se bojim, da naša borba ne će uspjeti. — Moramo izdržati. — Ali dokle? — Dok ne dođu drugi i više njih.Mi ćemo ih vaspitati.Trifkovićevo se lice smrači, ali se nije mogao oteti utjecaju ovih riječi.Plašila ga je misao, ako se s protestima ne uspije, on bi možda propao, narod i omladina bi dalje trpili, a ni jedan Srbin Bosanac ne bi nidočega došao.Svi oni, koji su protestirali, ma u najblažem obliku, svi su do sad bili gonjeni. — Danas smo sami, ali će nas sutra stotina biti.Mi ćemo stvoriti tu omladinu, i novo doba.Nikada tiranin nije podjarmio obrazovan narod. Trifković se udubi u misao i upita se u sebi: da li smo mi obrazovan narod? — Mi moramo stvoriti omladinu oko sebe — nastavi Hadži-Kostić, koja će se boriti protiv čitave ove uprave i tiranije.Jer šta nas čeka ovako?Šta nam je učinila Austrija od kako je došla?Dalje smo od kulture i slobode za četvrt stoleća rada njena, nego u početku.Danas smo u toj opasnosti, da će nam se stranac i brojno osiliti, da nikada više svoje otadžbine od njih unutri zadobiti ne ćemo.Danas nam ne dadu ni slobode riječi, ni misli.Da nam oduzmu najsvetije sredstvo u borbi za slobodu, da se ne čuje naša riječ nigdje, da se time može kazati: srpskog naroda nema, on ne postoji više u ovim zemljama.U buduće će još manje imati obzira na nas, mi ćemo biti ništa; oni ne polažu više na nas, oni se ne boje naše riječi, ne boje se naše pretnje — ta ni našeg krajnjeg sredstva. Obojici se smuti pred očima. — Kada budu jednog dana sve nas pregazili, svud će mećati naše neprijatelje katolike; katolička propaganda će se bez straha zalijetati u naša sela i varoši, u naše kuće u naše škole, i pred tom sredovjekom inkvizicijom ne će biti svetinje.Prigrliće našu djecu bez našeg otpora i dalje će nas dražiti i omalovažavati, izjavljujući, da nismo niko, da smo pregaženi, da nismo više narod, i da s nami ne treba više računati.Eto to hoće ako mi damo. Trifković je mirno ćutao, oči mu behu navodnjene od uzbuđenja i uvrede, koju su ove riječi sadržale, kao da ih je slušao iz usta svoga neprijatelja.Nije znao da dade sebi odgovora na ovo, jer mu se puno pitanja naturivalo.Možemo li mi tome na put stati?Šta da učinimo da to ne bude? I opet prođe jedno nepoznato lice.Trifković se trgne, što i Hadži-Kostić primjeti. — Grozna majko zemljo, vječito se u tebi osjećamo kao da nam je Damoklov mač nad glavama. — Što se plašiš slobodnu riječ kazati? Oboje se udubiše u turobne misli o budućnosti ove zemlje. — Eto ti slike naše budućnosti, ako sada budemo ove povrede našeg prava prećutali.Sada nastupa prava borba srpskog naroda ovih zemalja protiv siledžija, kada obrazovana omladina stupa u redove narodnih boraca.U tim redovima i nas čeka ugledno mjesto, i to mjesto na čelu, jer smo mi prva obrazovana srpska omladina, koja mora sve žrtvovati, da odbrani srpski obraz.One buduće stotine, koje ova borba treba, mi moramo obrazovati.Kroz tu omladinu ćemo oteti narod iz duhovnog ropstva stranaca i tirana, i pokazati mu pravi put, a kada narod oslobodimo, Bog će blagosloviti djelo.Ja već vidim konačnu našu pobjedu.Doći će čas, kada će sva obrazovana Evropa ustati u našu odbranu, već vidim duge redove, čitave povorke austrijskih vojnika, gdje koračaju onamo put sjevera; vidim svu ovu gospodu i njihov sraman rastanak sa ovom zemljom, stideći se za sve ono, što su nepravdom učinili našoj otadžbini!To će biti naš uspjeh, uspjeh nove omladine, uspjeh srpskog naroda. Kada je Borivoj ovo izgovorio, lice mu je imalo izraz, kao da je još nešto imao da kaže, ali u ovaj mah kao da nije mogao.Dušan Trifković bijaše sav pod utjecajem ovih riječi.Sada se jasno ukazivala velika razlika ova dva čovjeka u licu, u izrazu i osjećaju.Plave oči Dušana Trifkovića bijahu uzbuđene, ali čitav izraz bijaše više živahan, mek, nežan, pun poleta, čak pun sanjalaštva, ali bez velike energije.Sva pojava njegova disaše elegancijom, lakoćom kretanja, osećanja i mišlenja.Kada Borivoj ponovo zahtjevaše od njega, da sutra ide vladi da podnese svoju tužbu i protest protiv zapostavljanja njegova prema strancima, Dušanove plave oči kao da sjevnuše plamom, koji njima nije svojstven, dođoše za čas u zabunu, ali energične riječi i pojava Borivojeva razagna ovu neizvjesnost. — Sutra ću ići da protestiram i da navedem sve učinjene mi nepravde, reče Dušan čvrsto gledajući u snažnu i mušku pojavu Borivojevu, očito prožet mislima i osjećanjem ovoga čovjeka, koga u ovoj čas obožavaše. — Ići ću sutra — izgovori još jedared i načinom govora i tonom podržavaše svog prijatelja. Ova dva čovjeka bijahu najiskreniji prijatelji još iz djetinjstva, pa i iz gimnazije; to se prijateljstvo proteglo i na đakovanje u Beču.No od kako je Dušan Trifković stupio u državnu službu, ovo prijateljstvo nije bilo više onako duboko iskreno kao prije.O općenitim javnim narodnim stvarima su još dosta povjerljivo govorili, ali kako je došlo do ličnih pitanja, tu je Trifković prvi otkazao povjerljivost.Poslije đakovanja je ovo sve očiglednije postajalo.Oni više ne pitahu jedan drugog: kamo ideš s kim se na drugoj strani zabavljaš?To tajno nepovjerenje, to nevjerovanje drugome, da umije da tajne čuva, izbilo je prvo iz Trifkovića, a kada Borivoju ne htjede uvjek objašnjenja dati, ni ovaj ne htjede više o tome pitati.U đakovanju toga nikad nije bilo, ali od kako Borivoj poče da učestvuje u javnim narodnim stvarima, već neka stidljivost Trifkovićeva, da on to nije u stanju, već da mora sa strane da posmatra svog prijatelja, udaljilo ga je od Borivoja.Često se dešavalo, da se Dušanu Trifkoviću javno učinila nepravda, gdje su svi znali, da ga je pojedini vladin činovnik javno kao nevina napao, omalovažio, zapostavio, lažno optužio vladi, on nije tražio savjeta u svog prijatelja, jer je unaprijed znao, šta će mu ovaj savjetovati; tek u pojedinim vanrednim prilikama su iskrenije, otvorenije pogledali jedan drugom u oči, i ispovjedili se jedan drugom.No i tu se više puta Trifković kajao, jer se stidio, da nije u stanju biti onakav, kakav bi i sam želio da bude.Samo se danas nije stidio, samo se danas nije ni malo Dušan Trifković plašio Borivoja Hadži-Kostića potpuno saslušati, sve mu reći i sve mu obećati.Sav grad je bio uzbuđen zbog odbijanja molbenice Borivoja Hadži-Kostića, sve je bilo uskomješano, pa i Dušan Trifković se danas uzbuni, sada je i svoj očajan položaj potpuno shvatio.U njemu je potpuno sazrela misao, da sutra otide svima redom u zemaljskoj vladi, a ako ne pomognu stvarna razlaganja, on će protestirati. Već se počeo sumrak hvatati.Ni jedan od obojice ne primjeti, da im se dva prosijaka približiše, jedan slijepac i drugi koji ga je vodio. — Udijelite slijepom siromahu! Dušan Trifković izvadi iz špaga nekoliko krajcara i dade ih vođi slijepca, koji je bio zajedno sa slijepcem pružio naprijed ruku.Borivoj odgurne ruku vođinu u stranu, i stisne nekoliko novčića u ruku slijepcu, koja je bila dosta puna bakra. Pođoše dalje i dođoše u jednu usku ulicu.Kuće su bile mahom na jedan boj, a gore na boju bejahu prozori zastrti rešetkama; to su mahom same turske kuće.U kraju ulice, iz jedne kućice, čuo se zvuk harmonike, koji je pratio sitan ali oštar ženski glas.Obojica pogledaše gore.Sa vrha prozora kroz gornje okno, iznad rešetke, izvirivaše nekoliko mladih djevojaka, Turkinja.Jedna od njih mehanički trzaše harmonikom, a ostale pjevahu jednu srpsku pjesmu, koja se orila čas veselo, čas tužno, vazda puno osjećaja, naročito kroz ova sveža ženska grla.Ujedared iščezoše ženska lica, pjesma i svirka prestade, sve umuknu.Crven zastor sakri čitav prozor.Ženske se sakriše ispred muškaraca. Obojica se u isti mah uputiše dole niz ulicu i, prošavši kroz nekoje djelove čaršije, ujedared se stvoriše na obali riječice Miljacke.Sarajevo se svetlilo u svoj svojoj ljepoti i bljesku, naročito kej, taj najlepši dio modernog Sarajeva.Dugi redovi električnih lampi osvetljavahu dug niz najmodernijih zgrada s jedne i druge stran Miljacke, ovoga plahog brdskog potoka.Prolazeći kroz svoje plitko korito preko šljunka i kamena, blistala se Miljacka u hiljadama i hiljadama sićušnih talasića, odbijajući oštru svjetlost električnih lampi od sebe.Uz tih romor, skačući sa šljunka na šljunak, presijeca ova brdska riječica Sarajevo na dvoje.Tu na obalama Miljacke, na asfaltovanom keju bijaše razvilo Sarajevo sav svoj raskoš, ljepotu, čar, spojivši u sebi sav istok i zapad.Tu posred stotine tankih munara džamija, niskih, čađavih, starinskih bosanskih kućica, koje stoje na balvanima kao na drvenim nogama — dižu se moderne palače, nadmećući se stilovima moderne građevinske vještine.Kraj starih turskih kuća sa rešetkama na prozorima, koje te podsjećaju na srednji vijek, diže se palača na stubove sa svim uresima i ljepotama mavarske građevinske vještine; odmah dalje se dižu tanki minareti, sa snažnim kubetima nad samom džamijom, podsjećaju na mistiku sredovjekog muslimanstva.Tamo dalje se dižu bezbrojna kubeta ukrasi svih modernih stilova.Tu na najmodernije izrađenoj obali Miljacke, na asfaltu, susreta se ponositi Sarajlija sa fesom na glavi sa Sarajkom u dimijama i fesićem na glavi, tu oholo hoda gospodin sa cilindrom, gleda naprijed nekud u daljinu, ne vidi ni fesa ni dimija, oholo se krećući naprijed; za njim juri ponositi musliman sa šarenom čalmom oko fesa, gleda nekud daleko na jugoistok, i misli o budućem osmanlijskom carstvu u Bosni; za njim ide krijući se gomila bula sa prikrivenim licem, sa bijelim, žutim ili crvenim suncobranom, koji nosi i kad sunce sija i kad kiša pada i kada snijeg veje; a otud na malom konjičku, koji podigrava, ide seljak Bosanac sa crvenim kišobranom prebačenim preko leđa, kao da se tanak krst miče otud.Prljave, izderane i jadne spoljašnjosti na koga kao da se ni sunce ne smije, ulazi Srbin seljak u Sarajevo, gleda, zino i blene u ovo šarenilo i zabezeknut na ovaj bljesak, zaboravlja svoj jad. Kada se ova dva mlada Bosanca spustiše na obale Miljacke, i kada baciše pogled na ovaj sjaj, koji još više blještaše kraj električnog osvjetljenja, obuze ih tuga i tajna mržnja.Sve ovo bijaše za njih tuđ sjaj, a bosanski — on bijaše u daleku prošlost uvijen, potamnjen, zatrpan ono prvim napadajem stranaca na njihovu domovinu. Samo što su se spustili niz obalu, ujedared se tiho i svečano zahoriše povrh Sarajeva usklici stotine hodža u slavu Alahovu.Sa visine, sa tankih munara, na sve strane se čulo: Alahu ekjber! a ova pobožna molitva razlegaše se po mirnoj tišini i odjekivaše od onih stijena, hrida i šumaraka i poslednjih ogranaka diva Trebevića, koji se u nebo diže, pod čijim podnožjem leži ovaj grad.Kao da je sve umuklo za čas i prošlost i sadašnjost, kao da su za čas zanijemili svi osjećaji i misli i oholost i poniženje, fanatizam, pa i pogaženi narodni ponos kao da je prestao; u jedan mah sve umuknu, kao da se sve slilo u tu jednu kratku pjesmu, koja tako mirno odjekivaše poput trube pobjedonosne poslije borbe i poraza Alahu Ekjber! izgovorene riječi kroz stotinu grla odjekivahu otud sa Bjelava prema Hridu, sa Hrida prema višegradskoj kapiji, a otud prema Trebeviću, i ta smjesa silnih glasova spojena u jednoliku jednostavnu jeku, gubila se tamo dole niz Miljackine obale, onamo prema Sarajevskom polju, gdje se sve gubilo i svega nestajalo.I snaga i broj glasova poče iščezavati, dok ne spade na dva glasa, naposletku na jedan poslednji, koji završi sa lagano, tiho i otegnuto: Sailahe ilelah!Nasta tišina, kao da je prošao čudan fantastičan san, a čovjek gleda u tavnu zvjezdanu noć... Borivoj Hadži-Kostić i Dušak Trifković pođoše na sijelo k Mitrovićevima, kamo bijahu pozvati da dođu neizostavno.Tu će biti sve srpsko, što se zove narodno, sva omladina i žensko i muško, što inteligenciju predstavlja, i sve muško zrelo, što je učestvovalo u borbi za narodna prava poslednjih deset godina. Kuća Jove Mitrovića, trgovca, bila je tamo na granici srpskog kraja i modernog Sarajeva, na jednoj od glavnih ulica ovoga grada.Kuća je bila izidana na jedan boj, dole je bila magaza, a gore se stanovalo.Gvozdena vrata su sačinjavala ulaz ove velike kuće sa malim prozorima sa ulice.Preko gvozdenih vrata je bila gvozdena šipka prepriječena, vrata bijahu uvijek zamandaljena, a otvarahu se kada je ko lupao halkom na vratima.Mjesto kapaka na malim prozorima bijahu gvozdena krila tamno obojadisana.Gvozdene kapke na prozore metnuo je još pradjed sadanjeg domaćina, a gvozdena vrata djed, kada su mu Turci pretili, da će ga noću odvratiti od đaurske vjere.Čitava ova kuća, na čije se zidove bijaše pohvatala skoro stoljetna mahovina, podsjećaše na ne mnogo davnu prošlost, kada se sredovjekim načinom živjelo. Kada je čovjek običnim danom prolazio pored ove kuće, vaskrsavalo mu je pred dušom ono doba, kada se pobožni hrišćanin morao krišom u tami i noći Bogu da moli, kada je pri prvom sumraku morao nečujno da pritvara gvozdene kapke na prozorima, da gvozdene mandale navlači na vrata; vaskrsavalo je ono skorašnje doba, kada je pobožni pravoslavni hodeći u crkvu, tik na samom ulazu u dvorište stare crkve nailazio na obješena čovjeka, i pored tog mrtvaca svog poznanika, ili prijatelja, morao oprezno da se provuče između leša i vrata, da ne bi kome god učinio krivo. Danas ne bijaše gvozdenih mandala na vratima, ni gvozdenih kapaka na prozorima; kuća je bila veselog izgleda, vrata širom otvorena, kroz prozore prosijavaše svjetlost i prosipaše se čak i po ulici, a iznutra se čula svirka i orila se vesela pjesma momaka i djevojaka.Kuća danas bijaše skinula sa sebe mračnu odoru ledne i krte odijeljenosti od svijeta, stari duh bijaše iščezao nekako u razvaline sredovjekih dvoraca i gradina. Kuća je od davnina svojina porodice Mitrovića.Porodica Mitrovića je učestvovala u svima dobrima i nesrećama, koje prate srpski narod u ovijem zemljama još od turskih vremena.Jovo Mitrović, sadanji domaćin kuće je ostao vjeran starim običajima i nazorima o Srpstvu i otadžbini svojih starih.U kući je vladao strogi stari duh.Ono što su stari činili, činio je i Jovo Mitrović, poštovao je srpsko pravo, crkvu i vjeru, i borio se protiv napadanja ovih starih tekovina.Jovo Mitrović je stajao na čelu odbrane srpskih svetinja prema današnjoj upravi, njega je srpski narod poštovao kao narodnog borca, vođu i prvaka.Narod ga zove: gazda Jova, a to ime je u narodnom jeziku sadržalo sve, što se o Jovi Mitroviću dobro mislilo. Gazda Jovo je još u svoje mlado doba ostao udov.Žena mu je umrla baš kada je donijela na svijet drugo dijete, kada je darovala gazda-Jovi današnju domaćicu Dragicu.Dragica je pod upravom babe Joke, očeve matere, upravljala kućom, dok je gazda Jovo sa svojim sinom Rankom čitav dan bio van kuće i vodio svoju trgovačku radnju tamo u čaršiji.Baba je negovala Dragicu pod velikim brigama i suzama punih osamnaest godina, i evo odnegovala i vaspitala ocu domaćicu, koja danas upravo i priređuje krsnu slavu i sijelo. I ako je danas kuća Mitrovića slavila krsnu slavu, niko iz kuće nije bio u crkvi, da se pomoli Bogu u pokoj duše mrtvih kuće, a u zdravlje i napredak živih.Tako je htio domaćin, da u smislu zaključka narodnih vođa, niko iz kuće ne ide u crkvu sve dotle, dok se crkva i uprava opet ne da narodu u ruke, dok se ne ukine od vlade postavljeni komesarijat — dok se ne zbriše trag nasilja vlasti u srpskoj crkvi i ne prestane tiranija stranaca u svetinjama, koje je narod svojim grudima sebi digao.Jer kada je uprava zemlje, htevši da sve od naroda otrgne u svoje ruke, predala upravu od svojih ljudi stvorenu opštinu na čelu sa komesarom, sve se diglo protiv ovog nasilnog čina, i staro i mlado, i muško i žensko.Tu nije bilo stranaka, čitav narod se borio za svoju crkvu, za svoju upravu, a protiv tuđe surove sile, koja se drznula, da čak zapovjeda u srpskoj pravoslavnoj crkvi, ko će putir sa svetim pričešćem pred vjerne nositi. Narodu bijaše napokon ova borba dodijala.Bijaše mu teško prolazeći pored crkve, godinama gledati u nju, slaveći i Božić i Uskrs i krsnu slavu kod kuće, kraj kandila.Razjadilo se narodu već, ali se nije umorio; narod je čeznuo za svojom crkvom, da se vrati u njezino okrilje, među ona četir zida, gdje je i pod turskom upravom, od Kosova amo, jedino bio slobodan, a evo evropska sila mu i to malo slobode oduzima.Svi su očekivali, svaki dan su se nadali dobrim glasovima o riješenju crkvenog pitanja pa da narod s vođama i opet uđe u crkvu, i Božić, Uskrs i krsnu slavu u njoj proslavlja; nikad se to nije tako očekivalo i želelo, kao baš na dan krsne slave, a naročito danas u kući Jove Mitrovića, jednog od narodnih vođa, s kojim je po Sarajeva dijelilo sve jade i radosti.Danas se najviše govorilo i po gradu, da će za kratko vrijeme doći carska potvrda crkvenog statuta i narod će i opet dobiti svoju crkvu, srpske kuće će i opet stati na stare temelje, djeca će veselije pjevati božićnu pjesmu i tropar svecu krsne slave. Nije bilo gosta kod Mitrovićevih, koji nije bar jedared na to pomislio i domaćinu kazao šta misli. U kući Mitrovića su danas gosti sjedeli u tri sobe.U velikoj sobi s jedne strane na minderlucima bijahu posjedale žene, i to naprijed baba Jokina rodbina, pa ostale rođakinje.Tu su bile sve tetke, strine, prije, kume i pri dolasku se pozdravljale sa baba Jokom. — Dobar dan, kako si? — pozdravljale su gošće domaćicu. — Fala Bogu, kako ti? — odgovarala je baba Joka. — Kako si još? — — Neka fala Bogu, kako djeca i majka? — — Fala Bogu — — Šta ti radi društvo? — Dobro fala Bogu. — — Neka fala Bogu tako i treba — Sve su ovo izgovarale babe, tetke, strine, kume i druge sa najljubaznijim izrazom na licu, a sa srdačnošću, koja se odražavala u glasu i izgovoru. Tu u redu sa ostalim ženama sjedela je i baba Daša, opće poznato lice u Sarajevu, već i zbog toga, što je svakom, s kojim se prvi put vidjela, oštro gledala u lice i pitala: a gdje sam te rano vidjela?Kraj nje je sjedela opće poznata baba Staka, koja je svakom htjela da dokaže, da su rod i dotle nije ostavljala nikoga na miru, dok nije pozvala u pomoć sve ljestve srodstva iz crkvenog prava, i ipak dokazala srodstvo.Sve su ove žene, pošto su izmjenjale onaj srdačni pozdrav, pretresale sve najvažnije novostiske gradske: ko je obolio, čim se liječi prišt, kako se ostavljaju krastavci za zimu, a najviše o udajama i ženidbama; ako ih nije bilo, same su mislile, ko bi se sve mogao uzeti; ove zime su pronašle osamnaest ljubavnih, vjerenih i budućih bračnih parova. U malom sobičku s lijeve strane od velike gostinske sobe sjedeli su sami muškarci, većinom društvo domaćinovo: vinaroši, duvandžije i političari, i glasno raspravljahu o devnim političkim pitanjima, samo još nije došao red na crkveno-školsko pitanje, ali je sav ovaj dosadanji govor bio samo uvod, spremanje za tu važnu i jedva očekivanu raspravu. Pilo se mostarsko vino, poznata žilavka žute boje, jasna i čista kao zejtin, koja brzo stvara dobru volju i savlađuje čovjeka.Ovo je vino domaćin nabavio baš za današnju priliku, do sto oka, a donio ga je već i zato, što je to domorodno vino.U drugoj velikoj sobi, s desne strane od velike gostinske sobe, sjedela je omladina: djevojke i momci.Tu je bila domaćica Dragica, danas čisto uzbuđena od mnogih gostiju.Djevojke su sve bile na okupu, samo nekoji pozvani muškarci ne kao da su čekali da se društvo najpre razveseli.No od muškaraca su tu bili: mladi doktor iz bolnice, dr. Vlada, prozvani Vladica, Luka, novi suplent na jednoj srednjoj školi, prozvani Lukica, sudski vježbenik Đoka, prozvani Đokica, mladi pravnik Nikola, sin jedne ugledne Sarajevske porodice, pozvani Nikica. Ova četiri mladića su za sada zabavljali djevojke, mahom sve prije, rodice i prijateljice Dragicine, među kojima je tu bila Jelka, najbolja, prijateljica Dragicina, pa Janja prozvane Jelkica i Janjica. To bijahu mahom jedna drugoj jednake djevojke, da se ni govorom ni mišljenjem ni životom ne razlikovahu. Muškarci su se trudili, da ukažu ovim djevojkama svu učtivost, sve lijepe forme ljubaznog, nežnog ponašanja već iz razloga, da speru sa sebe mnogu i mnogu sramotu, koju im je po gdjekoji pogan jezik nanio. U čitavom društvu, u sve tri odaje, vladao je jedan duh, starinski duh, jer se pazilo na babu i na domaćina, koji su tako naučili.Kako je koji novi gost ili gošća ušli u veliku gostinsku sobu, poslije pozdrava su ih tu dočekale dvije djevojke, nudile sa slatkim, rakijom, kolačima i kavom, a muške i sa cigaretlama, ljubazno se naginjući prema gostima i stidljivo šapćući: „izvolite!“ S početka se malo govorilo, kao da je neko noge prekrstio, ali se poslije već slobodnije govorilo.Ova nova muška omladina vaspitana u Beču, Biogradu, Zagrebu i drugim većim gradovima, donijela je i nešto svjetskih običaja, no to su za sada primale samo djevojke, e, a zato je bilo dosta razloga.Jer što je sudski vježbenik Đokica govorio, to je Janjica željno slušala i gutala njegove riječi i to ne samo danas, već na svakom sijelu gdje god su bili zajedno, a neko se već pobrinuo, da tamo gdje je Janjica, da nekako bude i Đokica pozvat.Isto je tako bilo i sa Lukicom i Milom, Nikicom i Jelkicom i još nekojom gospodom i gospođicama.Gospoda su sa finim manirima, nežnim ponašanjem, parfimisanim još tamo prijeko, umjeli vješto da osvoje onaj mali kutić u ženskim grudima, koji tako mnogo puta umije da stvara bure u mislima i osjećanju tih djevojaka, proljeće ili ladnu zimu, strašnu prazninu...Malo potraja unutra uđe mlad čovjek, pravnik desete godine, prozvani Stevica.On sjedne u društvo nekoliko djevojaka.Ovo društvo se zvalo društvo za izvještavanje novosti sarajevskih.Stevica je bio predsjednik tog društva, jer je znao sve šta se u gradu dešava i odmah ovome društvu javljao, koje se sastojalo iz samih rodica njegovih, nekoliko starijih djevojaka.Ovo je društvo znalo o svemu, šta se u Sarajevu dešava, sve spletke, sve svađe, intrige i ogovaranja, i o tome su širili glasove po gradu.Oni su stvarali mišlenje o pojedinim ljudima.Tu im je išao posao najlakše, dvije tri riječi, dva tri pogleda na čovjeka i za jedan tren je pojam o svima sposobnostima, svojstvima dotičnog lica gotov.O jednom su rekli da je glup, o drugom da je većma glup, a što god su o njemu kazali, to su sami raznosili po gradu. Za sad se najviše motrilo iz obe sobe na sobu momaka i djevojaka, gdje se još mirno razgovaralo, sjedilo na minderlucima.Svaki od muškaraca je zabavljao onaj uži krug djevojaka, gdje se njegova „naklonost“ nalazila.Djevojke su išle za tim da imaju što više zabavljača, a ono, da osvoje jednog, to će već po sebi doći. Na ovakim sijelima je to najzgodnije, jer tu nijesu samo djevojke i momci imali riječ, ko se kome dopada, već sve babe, tetke, strine, kume, prije i druge rođake.Starog srpskog običaja, da mlađi svud imaju slušati starije, pa i u udaji, ove ženske se nisu mogle tako lako odreći pa ma koliko ovi mladići baš moderno obrazovani i neke nove moderne misli ovamo donosili.Zato ništa nije moglo proći bez njihove; duh tih žena, lebdeo je nad čitavim ovim društvom, njihovo ljubopitstvo, želje, brige za njihovu budućnost, lebdele su kao duhovi nad ovim djevojkama i momcima.Novo začelo.Ove su žene već na dvadeset dana u naprijed odredile ko je čiji.No i to se baš nije radilo tako na pamet, i tu je neko drugi također igrao ulogu, još nečije želje, misli i — srce; ne da su djevojke same izrekle: „Ovoga hoću“ to su babe, tetke, strine već same znale dokučiti od nekud. Zato su ti mladići i djevojke kao začarani neprestano jedno kraj drugog sjedeli, pa i kad je došao red na igru, morali su ovi parovi biti skupa, pa i poslije igre su morali biti bar svakih pet minuta zajedno, jer savjet onih baba, strina i tetaka, na drugo ne pristaje.Kada su tetke i rođake na taj način požnjele prvi uspjeh, onda se kazalo parovima: vi ste svoji! i kao očarani na idućim sjelima traže oni jedno drugo i sami oni sada ne mogu ni da pomisle na koju drugu ili drugog.Savjet žena je pobedio. Po savjetu tetaka, strina i ostalih rođakinja je Dragica, domaćica današnjeg društva, bila dodijeljena doktoru Vladici.Ovaj mladi gospodin je to smatrao i za čast i za najprijatniju zabavu, da vazda sedi uz nju, da joj govori lijepe riječi, pa čak da upotrebi po koje jače sredstvo, da je osvoji.Dragica mu se sviđala po njenoj blagoj naravi, stidljivim ponašanjem, još više nekom setom, zamišljenošću, a sa vazda blagim osmjehom, da je i sam više puta padao u dvoumicu, bili to bilo savjesno ovu djevojku zadobiti, pak joj ne ispuniti želja.No ipak ju je toliko poznavao, da se Dragica ne bi bila u stanju tako lako osvojiti, i to uvjerenje ga je tješilo, da se do izvjesne, granice već smije s njome zabavljati, jer po doktor Vladicinom ukusu, koji je izoštren tamo u Austriji nisu odgovarale više ove ovako mirne i kućevne djevojke sa vazda jednakim, jednolikim osmijehom i govorom, koji, po njemu, ne pokazuje svjetsko obrazovanje. Dragica je pak znala da doktor Vladica svakud ide za njom, čisto je svud osjećala njegovu blizinu i iza leđa; čak joj je i godilo, da ovaj uglađeni mladić svud ide za njom, da joj čak po koju laskavu riječ šapne; tu bi se i nasmijala, ali je poslije opet postajala ozbiljna i zamišljena no sa onim vječitim osmjehom na licu, koji je po mišljenju doktora Vladice bio tako „stereotipan.“ — Gospođice Dragice, kod idućeg kola da igramo zajedno — oslovi je dr. Vladica — Baš ako želite, nemam ništa protiv — glasio je kratak odgovor. Doktor zastane malo i promisli se.Bilo je nečega u ovijem riječima što mu nije laskalo. - — Zar samo zato, što ja želim? — Pa muški ima pravo da zove žensku na igru- — Ali će ipak doći jedan, za čiju ljubav ćete sami iz svoje pobude to učiniti — reče on izazivajući je. — Mislim da ne. — — A ako se neko zaljubi u vas? — U mene se ne će niko zaljubiti jer nikom ne dam povoda za to. Ovo nije bio odgovor po želji doktorovoj, no on je bio uvjeren, da će to već ići kasnije, jer je danas tek prvi dan, prvi pokušaj poslije odluke baba, tetaka i strina. U jedared se uskomješaše svi gosti u sve tri sobe, za čas nasta žagor, pa tišina.Neki pitahu: Šta je?Ko je? no među tim se Borivoj Hadži-Kostić i Dušan Trifković već bijahu pozdravili sa babom, a domaćin im je veselo išao na susret.Poslije prvog pozdrava ih odvede u sobu gdje je on bio domaćin.Ovde nastupi veseo žagor i začuše se usklici radosti i odobravanja.Svi muški poustajaše i očito ukazivahu ljubav i poštovanje prvoj srpskoj omladini ovih zemalja, koja je svršila sveučilišne nauke, a i kao omladini, koja se u narodnoj borbi zadnjih godina borila uz narod i narodne vođe.Većina smatraše za čast rukovati se u njima i reći im: Bog ti pomogao, doktore!Tu su i sami bili ponosom ispunjeni, da svoje sinove mogu doktorima da zovu. Nasta žagor u omladinskoj sobi, i među samim djevojkama.Žagor ne prestajaše, i ako su vidjeli ko je došao.Sve se utiša kada dva nova gosta uđoše u omladinsku sobu. Prvo je ušao Dušan a za njime Borivoj.Ponašanje Dušana Trifkovića se začas promjeni, lice mu dobi polu oduševljen polu elegantani uzdržljiv izraz sa primjesom lukavstva.Lako se Pokloni i sa nekoliko elegantnih tako slobodnih pokreta uđe u ovo društvo, kao da je već odavno tu.Još se jedared nasmija, oči mu sjevnuše onamo u stranu, gdje je stajala jedna gospođica, koja je očito nanj gledala. — Gospođice Anđice, jeste li već davno ovdje? reče joj laskavo, pristupi joj, pruži joj ruku, uhvati njezinu, stisne je i digne da je poljubi, duboko gledajući djevojci u oči.Ona otme svoju ruku i učini licem, da se on ne srdi zato na nju.Čitavo društvo primjeti ovo i stajaše pod utiskom ovoga pozdrava. Mladić i Anđica — šaptahu u društvu jedno drugom, jer su Dušana u ovakvim društvima zvali mladić, u boljem slučaju gosp. mladić. Borivoj Hadži-Kostić bijaše ušao sasvim mirno nešto zastrašen od mnogog, naročito ženskog društva, i izgledaše mnogo manji i uži, kao da se za polovicu smanjio. Kada dva gosta uđoše, od svih ženskih jedina Dragica bijaše kao domaćica ostavila svoje mjesto i izišla pred oba gosta.Pri pozdravljanju je pocrvenila.Doduše bijaše ustala sasma slobodno, sa obligatnim ljubaznim osmijehom, ali u svima pokretima se ogledala neukost i stidljivost djevojke, koja još nije stekla onu neusiljenost društvenog ophođenja, koje dolazi samo od velikog dodira s društom. Poslije pozdrava sa svima poznatima, Dušan sjedne kraj gospođice Anđe, prozvane Anđice u ovom društvu, Borivoja posadiše kraj druge dvije gospođice, koje još nijesu imale udvarača, a domaćica sjede kraj dr Vladice. Dolaskom ova dva gosta prestade stari govor u društvu, prekide se stara zabava i moradoše se svi strpiti, da započne čitavo društvo jednom dušom misliti i osjećati. Kada ova dvojica uđoše u sobu djevojaka i momaka, uskomješa se i zatalasa se i u sebi žena; sve pohitaše na vrata i baba Joka i sve tetke strine, kume i rodice, nekoje čak uđoše u sobu i same živo učestvovahu u pozdravljanju, naročito tetka sa Koševa, ona se čak i smješila zajedno sa mladićima i djevojkama, kako se ko smješio, čak se i klanjala nehotice, kao što se ovi klanjahu kad se pozdravljahu. No ujedared zašušta nešto na polju: žene, koje su stajale na vratima, razmakoše se i unutra čisto uleti mlad par, gospođica i mlad gospodin kao privezani jedno za drugo. — Milkica, Đorđo! kliknuše i ženske i muški kao u jedan glas.Kada ovo dvoje uđoše, zašušta, zamirisa i zasja dvorana, kao da je cvjetno i mirisno proljeće na laki krili doletjelo u ovaj salon. Ona se zvala Milena, u ovom društvu nazvana Milkica, visoka i tanka struka, naparfimisana i blaženo nasmijana, pri pozdravu oslovljavaše sve muške i ženske imenom, u znak naročite iskrenosti i naklonosti.On, Đorđo, bio je uglađen i očešljan, sa brižno poslaganom kosom s lijeva na desno, kao da mu je frizer dlaku po dlaku jednu pored druge slagao.Čitava njegova ukusno udešena statura, odjelo, kosa i brkovi govorahu, da su češljevi, četkice, brkomazi i parfimi revnosno vršili svoju službu.Poslije pozdrava Milkica izabere jedno mjesto u kraju na minderluku, kao strijela se brzo stvori ondje, za njom se lepršao boa do zemlje, a Đorđo za njim, sjedoše jedno pored drugog, kao da su još neprestano vezani jedno za drugo. Savjet tetaka, strina i rođakinja je likovao, jer ova ljubav, to je bio plod njihove brige, zauzimanja, vještine.Ovim dvama bijaše još prošle zime suđeno, da najpre jedno kraj drugog sjede, da se zajedno zabavljaju, da se zaljube i budu jedno drugog.I eto savjet tetaka i drugih rodica je pobjedio, od to doba se ovaj mladi par u društvu ne rastaje i kada se o njima govori u društvu, vazda se kaže: Milkica Đorđo, kao da je jedno ime kršteno ime a drugo prezime jednog i istog lica. Društvo se lagano zagrijevalo, samo sa čekalo, da se dobrom raspoloženju dade maha.Kada otpoče igranka, pohvataše se parovi jedno kraj drugog, kao što su spočetka bili jedno drugom dodijeljeni.No već kod druge igre se počeše nekoji parovi rastavljati i s drugijem mješati.Borivoj Hadži-Kostić se otresao one prve stidljivosti i vezanosti, poče čak i svoju brigu za čas da zaboravlja.Kada je po treći put došao red na igru, sam je potražio mladu domaćicu i s njome počeo igrati.Oboje su igrali s voljom, a to su im primetili svi gosti i na pokretima i na držanju tijela, i ako za vrijeme igre nisu ništa govorili. Dragica je pri igri uhvatila lijevom rukom za svoje suknjice tamno plave boje, koje se upile uz njeno punačko tijelo i svud se lagano, tiho i bez šuma povijale zajedno sa visokim stasom, koji se pregibao i čisto talasao kada je pravila sitne korake, kada su se male cipelice nečujno promaljale ispod donjeg dijela suknje i opet se sakrivale zajedno sa punačkim donjim dijelom tijela.Ona je brižno držala suknje, da joj ne skaču tamo amo, jer je vazda osjećala stid, kada bi se kogod od muških zagledao u nju ili na ma koji dio odijela na njoj.Borivoj je oprezno držao njenu ruku, gledao lijevo desno, pa i na nju, već da se ne bi s kim god sukobila, no i u tom letimičnom pogledu video je njen čitav stas i glavu, umotanu uvojcima crnog pramenja bujne kose, i sitne vlasi, koje se upile uz čelo joj.Crna vrpca joj se tik upila uz vrat, i sve to skupa stapaše se u Borivojevoj duši, kada bi skinuo pogled s nje, u jednu harmoničnu sliku, koju je tako rado imao pred sobom. Sve ove stvari i odijelo Dragica nije dugo udešavala, niko to nije ni opazio, dok nije počela evo igrati. Sada svi gledahu na nju i čuđahu joj se. — Koju igru igrate rado? — upitaće je Borivoj — Sve. — A najradije? — Srpske, kad ih kod kuće igram. — Zar ne bi voleli na jednoj velikoj zabavi igrati? — Vi znate, da mi Sarajke nismo na to naučile. — Tako je na žalost — odmahnu Borivoj u povlad i oboje se udube u jedne misli. Srpski se narod grada Sarajeva sa istupanjem iz crkve morade odreći svakog javnog davanja zabava.Već nekoliko godina kako srpska noga nije zaigrala ni na jednoj javnoj zabavi. — No zato eto igramo na sijelima, ovako još volijem — reče Dragica zamišljena. — Ne zaboravljajte na susjeda — čuje muški glas, gdje joj u igri i okretanju u kolu govori.Ona spazi dr. Vladicu, nasmija se i lukavo mu dobaci: — Ne, ne, ne. Poslije igre je i opet Vladica sjedio kraj nje.Dok se s njim razgovarala, Borivoj je sjedeo njojzi preko puta.On opazi nešto što ga je iznenadilo.Dragica je često bacala pogled nanj, pri tom bila udubljena u misli.Ona ga je isprekidano pogledala, po nekad ga pažljivo promatrala i opet se udubljivala u misli. — Susjedo, sad ćemo nas dvoje jednu igru — umiljavao se dr. Vladica oko nje. — Razumije se odgovori Dragica, više šaljivim no veselim glasom. — Ne potraje dugo, ona i nehotice poduže zadrža pogled na Borivoju i pri tom bijaše vrlo mirna.To primjeti nekoliko žena. — Što tako gledaš na nj? — Korela je tetka sa Koševa smiješeći se.Tetki je u ostalom sve jedno bilo, ma kog, samo neka bude svatova. — Na koga?A, može biti! — odgovori Dragica čisto uznemirena u mislima.Mislim šta ga gone. Poslije toga je prestala gledati na Borivoja, brzo zaboravi šta je malo čas kazala, i ode igrati sa dr. Vladicom. Kada je poslije toga sjela, bila je neobično mirna i u se udubljena.Njene se velike grahoraste oči bijahu zagledale u stranu, pogled joj je bio pun blage čežnje bez strasti i pohotljivosti.Kada se Borivoj sada zagleda u te velike oči, i sam se udubi u misli i neprestano tamo gledajući u ove široke rastvorene oči, stvori mu se u duši slika, kao da tu pred sobom vidi veliku nepreglednu poljanu a iznad nje se nadnijelo svijetlo plavo nebo, sa vedrine otud od gore zapljuskuje blag vjetar nedoglednu poljanu pokrivenu plavim cvijećem, sve se talasa, povija tiho i nečujno... Pojedini gosti su neprestano dolazili opaženi ili neopaženi, s njima se pozdravljalo ljubazno, više učtivosti radi i onda se opet prelazilo na zabavni deo.No u jedared dođe jedan gost, mlad čovjek, koji se prvo pozdravi s domaćinom.Ovaj ga dovede u omladinsko društvo i prikaže ga. — Miloš Simić, sudski vježbenik. — Ko je ovaj? pitahu svi gosti šapućući jedno drugom.S početka niko ne znađaše o njemu ništa reći. — Ko je ovaj? — upitaše tri gospođice u jedared.Dok se ovako raspitivalo, domaćica ga prikazivaše gostima.U onom kutu, gdje je sjedio biro za izvještavanje, živo se govorilo. — Jedan iz prijeka — šapnu Stevica, predsednik biroa za izvještavanje.Na svima licima se ukaza lak podsmijeh, i ovaj podsmješljivi izraz iđaše sa lica na lice, dok ne osvoji skoro polovicu društva.Svi pogledaše nekako tuđe gospodina „iz prijeka“. — Znam ko je — šapnu Stevica društvu oko sebe. — Molim vas, juče ide ovaj isti glavnom ulicom pa pita: Koje su ovdje srpske radnje?Neko ga upita: Kakve radnje? — Srpska galanterijska radnja, gdje se mogu četke dobiti? Svi se nasmijaše — Ovaj došao u Sarajevo da četke kupuje — šapnu jedna gospođica i opet se svi nasmijaše. — Batali brate — iz prijeka — i Stevica odmane rukom. — Došao u Bosnu da jednom našem detetu otme ljeb.Da je pošten ne bi ni dolazio ovamo; ostavio karakter prijeko, kada je prelazio preko Save, pak sad došao da nas u sreći. — No Stevica i njegov biro za stvaranje mišljenja o ljudima i za rasprostiranje istih ipak poče promatrati tog gospodina, koga danas poznavahu pod imenom: „iz prijeka“, uzeše mu u pretres ponašanje, i pronađoše, da je isti gospodin dosta uglađen i fini, i stvoriše o njemu pojam, da, kada bi uzeo koju rodicu ili u opšte jednu Sarajku, mogao steći simpatije sve rodbine i prijatelja rodbine. Kada su Miloša Simića prikazali Borivoju i Dušanu, ovi bijahu sasma ladni prema njemu.Dušan pomisli: da vidimo koliko će ovaj čekati na svoje unapređenje, uvjeren da je vladin čovjek, i da će ga vlada gurati naprijed mimo njega i ostalih Srba domorodaca, a već zna se zašto.Osjeti neodeljivo preziranje prema tom iz prijeka. Malo kasnije pristupi mu Borivoj dosta rezervirano. - Čujemo, da se tamo kod vas prijeko sve naprijed kreće, nove i napredne misli osvajaju svud u društvu, pa i na polju privrede. — To je zrelo, to je zrelo — nastavio je razgovor Borivoj i lice mu poče gubiti onu vezanost i ukočenost. - Jest silno se krenulo naprijed, jer se uvidjelo da, ako se za vremena ne pođe na posao, da se spase ono što se ima, da bi moglo biti opasno za čitavo Srpstvo tamo prijeko u Vojvodini i Hrvatskoj. Simić za vrijeme ovog govora izli svu ljubaznost i predusretljivost, koju je njegova ljubazna narav u sebi krila. — Neka, neka, i mi ćemo se na vas ugledati ako Bog, da moramo i mi pokušati ovo spasti, ovo malo, što nam je preostalo. No Borivoj se nije htio dalje upuštati s njime u razgovor, i ako ga je ova tema silno zanimala. Baba Staka, koja je imala unuku za udaju, također se približila tom gospodinu iz prijeka i iz daleka počela razgovor.Sve je bilo zalud.Pitanja: odakle ta je djed? pa ostala rodbina? nijesu pomogla; baba Staka nije mogla da pronađe ni najmanjih rodbinskih veza. Dolazak novoga gosta je za malo zadržao tok veselja i zabave, no društvo se brzo povrati u staro raspoloženje.Sve tri sobe dođoše u međusoban dodir, a kada se počeše pjevati pjesme, onda su svi gosti sačinjavali jedno društvo. Muškarci se bili prilično razveselili kraj vina, razgovor je bio došao na srpsko pitanje u ovijem zemljama, i za čudo, svi su vjerovali, da narod u ovoj borbi sa tuđinskom upravom mora pobjediti.I kada pade zdravica domaćinu, kao jednom od narodnih vođa i prvaka, i muško i žensko i staro i mlado pohita da se pozdravi sa domaćinom.Tu se zagrijao i stari Aleksa Stefanović, poslednji svoje, loze, samac.Kada ga zapitaju: šta ti rade tvoji kod kuće? on će tek preko ramena pogledati nekako čudno smiješeći se: Nema brate kod mene nikoga, nit ko kašlje, nit ko plače.Nekada bogate i imućne porodice, imanje mu je sve propalo pri onom slučajnom požaru Sarajeva god. 1878, koji je u pepeo pretvorno silne srpske hiljade.Aleksu Stefanovića su svi poznavali, a kada njega nije bilo u društvu, svi su osećali da nešto nedostaje društvu.Zato je Aleksa Stefanović bio na svakom veselju, svadbi, bokarušama, krsnoj slavi, krštenju i svud, gdje se jelo i pilo, zdravilo i pjevalo.Samo neka se dade prilika, on zapjeva, omladina se nasmije a oni se stari sjete svoje mladosti i vele: onda je bilo bolje.Gazda Aleksa je učestvovao u svima sastancima prvaka, njegov sud je važio kao riječ savjesti Srbinove, a zato su ga zvali „savjest Sarajeva“. Aleksa Stefanović zapjeva svojim staračkim glasom, koji je drhtao od uzbuđenja i potavnio ali silno čuvstvo prenosio na sve prisutne.Kao da je oplakivao u sebi prošlost svog koljena, a ove mlade bodrio na nova djela. Baš kada je veselje, razdraganost i oduševljenje postiglo vrhunac, kada se klicalo domaćinu u zdravlje i u slavu srpskog naroda, usred tog veselja srpske kuće, ujedared se desi nešto neočekivano.Po svima sobama svi ućutaše, kao da im je neko usta zapušio.Nasta tajac.Na ulazu u veliku gostinsku sobu pojavi se jedna uglađena pojava, sva zvanična.U svom zvaničnom odijelu sa gipkim koracima i nasmijanim licem uđe u nutra Viljem Ulrih, savjetnik zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu.Kad savjetnik zemaljske vlade uđe, on čisto začkilji, baci jedan kratak orlovski pogledio društvu, ali u mahu pokaza ljubazno lice prema domaćinu.U prvi mah bijahu svi iznenađeni ovom posjetom, jer do danas nije još ni jedan vladin zvaničnik prekoračio prag Mitrovićeve kuće ni na jedan praznik.I sam se domaćin zbunio, jer je znao, da je ova posjeta ukazivanje naklonosti od strane zemaljske vlade.Svi ostali sada razumjedoše značaj ove posjete.U prvi mah ovlada uzbuđenje svima, no brzo za tim ogorčenje, da zemaljska uprava ove zemlje, koja je do danas samo udarala po obrazu srpski narod ovijeh nesrećnih zemalja, a i nanijela mu više udara, poraza i štete, nego petstogodišnji neprijatelj, da ta vlada smije da pošalje svoga savjetnika na srpsku krsnu slavu, i to jednom od narodnih vođa. — Želim svaku sreću na današnji dan vaš veliki praznik vami, vašoj kući i onoj stvari, kojoj vi na čelu stojite, čestitao je vladin savjetnik domaćinu krsnu slavu.Ovaj bijaše skinuo fes za vrijeme čestitke i bio je iznenađen na ovijem riječima.Ostali svi stajahu nijemo i ne mogahu da vjeruju u istinitost ovih želja. — Hvala vam, lijepa vam hvala što ste me posjetili.Odgovori domaćin i ponudi gosta da sjedna.Za časak nasta potpun mir.Niko nije govorio ništa. — Vi Srbi treba da se ponosite, što imate ovako lijep narodni običaj, koji nema ni jedan obrazovan narod — prekine savjetnik ćutanje. Domaćin se nasmiješio od milog čuvstva, što danas prvi put čuje priznanje Srbinu i to u svojoj kući iz usta jednog stranca, činovnika vladinog.Za mah zaboravi ono nemilo čuvstvo, koje ga obuze, kada vide ovoga čovjek u svojoj kući. — Ja se ponosim, gospodine, što mi moji stari, vazda dični Srbi, ostaviše ovaj sveti običaj u amanet — odgovori domaćin sa puno ponosa i vatre, kao da protestuje protiv neke nepravde.Bilo je nečega u ovim riječima, što savjetniku zemaljske vlade nije godilo. — Jeste, jeste, to su vaši stari običaji — odvrati savjetnik, a neprestano je mislio na riječi: vazda dični Srbi, — mi ovakih praznika nemamo. Domaćin se kod izgovora poslijednjih riječi bijaše zanio, poblijedio i unutarnja vatra kao da je prešla, ali je još bio blijed. — Gospodine savjetniče, vi opet imate imendan i rođendan, kao mi krsnu slavu i da nemam krsne slave, ja bih vam zavidjeo, što vi opet onako lijepe slave slavite — odgovori domaćin, ali je pri tom mislio: ne dam ti krsne slave za deset švapskih imendana. I razgovor se tako i dalje kretao neprestano oko međusobnog hvalisanja i oblagivanja.Domaćinu je bilo ovo teško, no savjetnik je bio neiscrpiv u izmišljavanju komplimenata.Naposletku poče hvaliti mostarsko vino. - Ovo vam je najbolje vino, što ga Jug ima — hvalio je savjetnik mostarsku žilavku, držeći čašu u ruci. Domaćin mišljaše: ima i boljeg na jugu, no ne htjede vrijeđati svog gosta Neka ponese što ljepši utisak iz srpske kuće. — Dobro vino još bolje grije i krijepi — prevali domaćin nekako teško preko jezika. — To sve daje naša dična Bosna i Hercegovina — odgovori savjetnik malo usiljeno, da se to već opazilo na njemu. Svi su ostali gosti stajali oko domaćina i novog gosta u krugu, živo učestvovahu u ovom ratu riječi osjećahu sa domaćinom dok je ovo govorio, strahovahu za sve ono, što treba da kaže i radovahu se, kada je onako vješto odgovarao i što umije sve onako da odbija, pa čak i da kaže svojim ponašanjem, licem, pogledom ovom strancu, koji se eto uvukao na srpsku slavu nezvan, i hoće nešto.Upravo šta hoće sa ovom posjetom?Svi se pitahu, i to ih pitanje uznemirivaše. Kada savjetnik ode, sve odahnu sve se pogleda ljubazno, kao da spade kamen s grudi, kao da su se poslije dugog rastanka opet sastali.No sve je bilo uskomješano; uzbuđenje ne prestajaše.Sve ih je uvrijedilo, da ona uprava, koja je do danas samo ugnjetavala narod, srpsku crkvu i sve srpsko, da svog čovjeka — šalje amo.Nasta žagor, sve se okupilo u male grupe i raspravljaše; najviše ih se okupilo oko domaćina. — E ljudi, nikad nijesam do sada lagao, a sada eto pod starost moram da lažem — govorio je domaćin brišući znoj sa čela, smiješeći se, kao da je srećno odbio neki neprijateljski napadaj na kuću. — Pobjedili smo braćo! — glasno je govorio savjest Sarajeva, Aleksa Stefanović. — Ovo je dobar znak za narodnu stvar.Živio te Bog, brate Jovo!Volijem što sam ovo danas doživio, nego da si mi sve imanje vratio natrag. — I nastavi polu vičući, polu pjevajući; — Živio, brate Jovo! hiljadili se narodni borci — i poljubi ga u čelo, a suze mu nakvasiše staračko i iznemoglo lice. — Dobro je, dobro je — sokolio je domaćin sve goste i omladinu, ali nije htio sve da kaže, što je mislio.No omladina je razumjela stari običaj, da se sluša riječ starijeg.Ne htjede ni jedan ni primjedbama ni govorom da u ovakim časovima neugodno utiče na društvo. — Al ne smjede ni jednom riječju da spomene crkveno pitanje — reče stari Aleksa Stefanović.On je u ćutanju savjetnikovu vidio neki kukavičluk. — Taj zna gdje će govoriti o crkvenom pitanju, — umješa se Stevica, i lice mu posta strogo prema starom Aleksi Stefanoviću.Stari ga pogleda i ne razumjele dovoljno onaj nijemi govor na licu. — Jest, ne smije pred nami da govori, dok se ne riješi stvar — odvrati stari. — Jest, boji se vas, umješa se Stevica ironišući.Ovaj ton sve iznenadi.Tu se nađe i ostala omladina. — Pa — mene — ne baš mene, već sviju nas. — Moj dragi „gazda“ Aleksa — poče Stevica, ironički izgovarajući riječ „gazda“.To mi ne znamo, šta je on mislio, kada je došao danas amo? Domaćin je bio ozbiljan, ali je čuo ove riječi, koje su starog Aleksu već bile izvele iz mirnog raspoloženja, no kao domaćin se nije htio da upušta u raspravu, da ne bi izazvao kakvo negodovanje.Do sad su svi znali da ugode domaćinu i da mu pogode misli, samo ove riječi između Stevice i starog Alekse dođoše mu nekako nejasne i nerazumljive. — Znamo svi zašto je došao, umiješa se jedan iz naroda.Trebaju nas, pak nas traže. — Ama šta se plećeš esnafu u razgovor! skoro se izdera Stevica na nj.Otkud ti možeš govoriti o tim stvarima.Onaj iz naroda proguta uvredu. — Znaš brate, svako se od nas po malo razumije u tim stvarima, jer smo odrasli s njima — pravdao se stari Stevanović, a pogledajući Stevicino lice, koje je bilo puno ironije, skoro da se uvjerio, da se malo razumije u politici. — Ama šta se plećete u ta pitanja — govorio je Stevica sa visine. — Šta se imaju u politiku miješati aršinlije, šećerlije, esnafi, ćifte i ta bagra. — On odmahnu rukom, onako lako, bez pakosti, ali podrugivajući se, tako reći, sa svima. — No znaš, baš ako nismo srkali kašikom veliko znanje tamo na velikim školama kao ti, ono, znaš, nešto smo i mi vidjeli i doživjeli za ovo malo godinica, govorio je onaj iz naroda tresući glavom, i čitavim tonom govora i držanjem, protestovao je protiv tutorstva Stevicinog. — Valjada i narod umije i znade nešto — dovrši kao stresajući se. — Pa ko je taj narod? upita Stevica — i zastane. — Mi omladina, mi smo narod, jer na nami je budućnost, glas omladine je glas naroda — dovikne Stevica svima. Tu se uznemiriše svi prisutni da se stariji sa omladinske strane baš ništa ne cijene.Tu se umiješa i domaćin.On nije želio da se u njegovom domu ovakim načinom raspravlja, što bi mogao dovesti do sukoba i svađe. - Pravo ima naš mladi Srbin - poče domaćin veselo sa visine jednog autoriteta, koji ljubi i upravlja. - Na omladini ostaje ono da izvrši, što smo mi počeli, ali dok je omladina, omldina, mora učiti i slušati.Omladina pod komandu! — završi on tonom, da niko više nije mogao nastavljati rasprave u ovom pitanju. Sva omladina je bila prisutna ovoj prepirci.Borivoj Hadži-Kostić i Dušan Trifković stajahu u kraju i kao iz daleka slušahu eve.Njihov opnošaj prema Stevici im ne dozvoljavaše, da se upuste sa njime u ozbiljnu debatu.Sa Stevicom se upustiti u ozbiljnu prepirku značilo je za njih: duhovno se poniziti i izložiti se opravdanoj osudi.Stevica je ovo još odavno osećao i zato ih je obojicu mrzio, naročito Borivoja, koji mu je već više puta, kada se htio s njime upustiti u raspravu, onako tek preko ramena dobacio nekoliko riječi, koje su inače uljudne, ali iz njih sve govoraše: mani se budalaština!Mržnja Stevicina je dolazila iz one tamne strane ljudske duše gdje stanuje zavist, zloba, pakost i njihove sestre surevnjivost i strah, da je drugi bolji.Prema Dušanu je ovu mržnju manje gajio, jer je ovaj prema njemu bio uglađeniji, pa po nekad se baš upustio i u razgovor s njime, što Borivoj nikad nije činio. — Stevica se silno iznenadio, kada mu poslije, kad se utišali duhovi, pristupi sam Borivoj sasma učtivo, čak sa puno interesa i zapitao ta nešto najljubaznije. — Kako to, ti spominješ ovdje neku omladinu, govoriš u ime njeno, a i ne kažeš ko je ta omladina, ko spada u nju? — upita Borivoj sasvim ozbiljno. — Svi spadamo u tu omladinu, ili bi bar morali u nju spadati i ja i ti i svi, no na žalost vidim, da je i omladina postala konzervativna — odgovaraše Stevica, utišavajući glas, da ne obrati domaćinovu pažnju na sebe.Međutim se počeše kupiti oko njih mnogi, većinom omladina. — Znam, znam svi treba da pripadamo toj omladini, ali postoji li ta omladina i ko joj je na čelu; to nami pak mora biti poznato, i onda šta hoće ta omladina? pitao je Borivoj s takim naglaskom, da se Stevica potpuno uvjerio, da ovo nije sprdnja, već da ovaj s pravim interesovanjem pita. — Ta omlmdina nije organizirana, ali će i to biti uskoro — govoraše Stevica, bacivši se u govorničku pozu, pošto se zaista uvjerio, da ga kako Borivoj, tako Dušan i sva ostala omladmna sa interesovanjem sluša. —- Jer, gospodo, naš se narod u Bosni nalazi u letargičnom snu, od kako su vođe narodne sav naš život koncentrisali u crkvenom pitanju.Sve nam drugo stoji, i prosvjeta i privreda i seljak i agrarno pitanje, sve.Vođe su narod zaveli!3ar je to zrela politika? — Šta ovaj benavi ovdje! dobaci jedan iz omladine.. - Tanka su ti rebra, gospodičiću — dobaci mu čika Aleksa. — Gospodo, nemojte presuđivati, dok ne čujete sve — reče Borivoj ozbiljno.Kada su svi vidjeli na Borivojevu licu, da se ozbiljno interesuje za Stevicine iskaze, svi se utišaše i pustiše Stevicu, da nastavi svoj govor i pokaže svoj govornički dar. — Gospodo, ko ne će da me sluša, eno, otvorena su vrata.Ja govorim svoje najdublje uvjerenje, gospodo, a i to u odsudnim i istorijskim danima po naš narod u Bosni i Hercegovini.Narodne vođe su oteli sebi pravo i poveli narodnu stvar stranputicom.Vođe su skroz nesposobni!Gdje su stekli znanje?! — To je laž! dovikivaše neko.Šta benaviš mladiću — dodade jedan drugi; da te ne znam ko si, i ja bi ti kazao da lažeš.Turio pesnicu u džep, pa ima pun džep.No Borivoj utiša otpor samo jednim pokretom.Kada ga pogledaše oni što počeše galamiti, lice Borivojevo im govoraše, da on ima nešto drugo u vidu. — Neka te gazde, narodne vođe, kupe u ćup novac i o novcu neka i dalje vode brigu, a neka se manu narodne stvari — nastavi Stevica sasvim ljutito, da time sugerira, zadobije i uvjeri prisutne.Vođe nisu svršili nikakvih velikih škola, ni univerze, ni akademije, pa otkud im onda ono potrebno znanje, da mogu u najodlučnijim trenutcima narodnu stvar uzeti u ruke?Onaj koji nije velikih škola učio ne može ovako važne stvari, životna pitanja jednog naroda zastupati.Naše vođe su nesposobni, njihovo je mišljenje zastarjelo, oni su konzervativci, zato mi omladina ne možemo dalje raditi s njima.Neka nami omladini predadu vođstvo, pošto ne umiju sami da rade u svima pravcima, na svima poljima, da nam narod ne zaostane.Narodne su vođe zavarali čitav narod sa crkvenim pitanjem, odveli narod iz crkve, sav život vezali u vreću, sve nas duhovno zarobili.Eto to su nam krivi narodne vođe! — Je li to sve? upita ga Borivoj sasvim mirno i tako ozbiljno, da Stevica već poče poštovati Borivoja. — Samo sam vam glavne stvari kazao, a imao bi čitav dan govoriti, kada bih hteo sve podrobno izlagati.Mi omladina bi se morali od vođa emancipirati, osloboditi čitav narod od njihove tiranije.To je dužnost omladine da to učini. — Koja omladina?Postoji li ta omladina? pitaše Borivoj. — To smo mi, ja, ti, svi. — Kada mene ubrajaš među tu omladinu, koja treba da stvara nov program, onda ti moram svoju reći, prije nego što bi se sporazumjeli, jer kao što znaš, bez dogovora nema sporazuma, bez sporazuma nema stranke, pa ni zajedničkog narodnog rada. — Kao što je nami svima, tako će i tebi biti poznata istorija našeg naroda, od kako je došla Austrija u našu zemlju — poče Borivoj mirno.S početka ništ nismo imali.Je li tako?Onda smo počeli po malo shvaćati narodne potrebe.Na čelu tih prvih pokreta, eto stajali su pa i danas stoje prvaci, narodne vođe. — Ali ništa nijesu učinili.Gdje im je statut, gdje uređenje crkve i druge stvari?! prekide ga Stevica. - Kad sam ja mogao tebe slušati čuj i ti mene — nastavi Borivoj, kada onaj sve izgovori, ništa ne gubeći svoju mirnoću. — Narodna je borba počela iz ničega, s početka ni od koga ne slušani, danas o nama svud vode računa.Počelo se sa ličnom obranom, a danas branimo čitav narod svoj i njegova prava; danas se borimo za crkvu i školu, vođe su već počeli rad na agrarnom pitanju, pak na privrednom i sve će to doći jedno za drugim, sve, neće biti ni jednog pitanja, koga se narodne vođe neće latiti da ga riješe i u život privedu.A što do danas nijesmo ni na jednom polju uspjeli, tom je krivica tamo gore. — Ha, to je baš ono! upade Stevica sav razjaren, jedva došavši do tačke, gdje će moći oponirati.Da ti ja odgoverim na ovo pitanje.Zato nijesmo nigdje uspjeli, niti ćemo uspjeti, što nemamo opozicije u narodu.Jedan engleski političar je kazao, da je opozicija potrebna u zemlji i da bez nje nema napretka — izgovori Stevica deklamatorskim patosom. — Naša jadna zemlja ima i suviše stranaka, sve su protiv nas, a na čelu tih stranaka stoji zemaljska uprava reče Borivoj.Srpska narodna stranka je na čelu sa vođama narodnim opozicija, i od kako je srpski narod stao na stanovište opozicije, evo i narodne stvari idu na bolje — dovrši mirno Borivoj. — Srpski narod kao opozicija ima svoje vođe, ima svoj pravac, gotov program, po kome radi i svi smo se do sada slagali, sav srpski narod u ovijem zemljama, čitavo Srpstvo.Ako tražiš tu opoziciju, bez koje nema napretka, onda je evo, evo čitavog srpskog naroda kao opozicije srpskih neprijatelja i ugnjetača.Zar u ovoj našoj narodnoj borbi i opoziciji smije da bude protivnika među nami?To mogu biti samo neprijatelji narodni. — Ko hoće da napreduje, taj mora imati opozicije u sebi — tvrdokorno ostade Stevica pri svome. - Jel ti to sav razlog protiv onog, što sam kazao? — I još mnogo drugo šta! — Šta drugo? — Nastupi ćutanje. — Ono drugo je, moj dragi, tvoja sramota.Svi su se protivnici Srpstva u ovoj zemlji do danas sakrivali pod skut zemaljske uprave ove zemlje, pak se time znalo ko su — a ti tražiš zaklona iza nečega, koje ako nije vladin skut, ono je sramota po srpski obraz. — Tako govori srdita nemoć — ha, ha, ha — a ja joj se samo mogu smijati izgovori Stevica i poče se smijati, ali i ostali udariše u smjeh.Na kraju se svi smijahu glasno, dugo, zajedljivo, podrugljivo — samo Stevica ponosito.Zajedljiv, podrugljiv smijeh među omladinom, kojoj se među tim pridružiše i mnogi stariji i dalje trajaše dugo, dugo, kao da mu ne će biti kraja, dok najzad prvi ne prestane Stevica.Ostali se još smijahu. — Ma što se smijete budali! — šapnu čika Aeksa, ali tako, da su svi čuli, pa i sam Stevica.Sad ovlada svima grohotan smjeh, e izgledaše, da će svi popucati.I Stevica se ponovo poče smijati, omalovažavajući smjeh omladine, a čineći se, kao da nije čuo šta onaj iz naroda reče.Sada izgledaše da smjeh nema kraja, dok najzad i opet Stevica prvi ne prestade i ne izgubi oholo držanje.Tu se tek poče smjeh utišavati, ali oni pakosnim kikotom, koji umije gdjekoje ljude, na koje se odnosi, do bijesa da dovede, no i to je još dugo trajalo, dok se sasvim ne utiša. Društvo smijača se poče razilaziti.Poče se raspravljati o ovom događaju.Ozbiljniji ljudi pitahu jedan drugog: šta je ovom mladiću, je li pijan, ili budala?Nekoji u omladini počeše sumnjati u poštenje Stevicino.Jedan šapnu: špijun! — Gospodo, nemojte ovake riječi nabacivati na čovjeka bez razloga — reče stari Aleksa Stefanović.Sve se može kupiti samo dobar glas ne.Pošten omladinac u ovo sudbonasno doba za srpstvo ne smije ni pomisliti na tako što, a kamo li odvrgnuti se od naroda. Riječi starog Alekse kao blage želje poštena čovjeka odjeknuše u srcima nekolicine, no nijesu mogle sumnju otkloniti.Ova omladina je brzo živila, i brzo stvarala pojmove o ljudima i događajima. Za vrijeme ovijeh razgovora u muškoj sobi, ženske bijahu same sebi ostavljene.Većina tetaka, strina i baba se već bijaše razišla.Djevojke još bijahu sve na okupu.Borivoj Hadži-Kostić se vratio sasma mirno u društvo djevojaka, a držanje mu sada bijaše stalno; on sigurno koračaše i došavši u nutra, nešto ga uzmuti.Nije znao ni sam zašto.Pristupi Dragici, no ne umjede da se razgovara s njome, kao što je to htio. Društvo se poče razilaziti.Borivoj se oprosti sa domaćima i otide kući.Sa Dušanom Trifkovićem je udesio, da se još večeras sastanu. Dušan je pratio Anđicu kući.Doktor Vladica još ostade neprestano se umiljavajući oko Dragice. — Gospodine — viknula je baba Staka gospodinu iz prijeka pri polasku. — Pronašla sam, pronašla sam! — Šta? — pitaše gospodin iz prijeka. — Jel vaš djed iz Mitrovice na Savi? — Jeste. — — Pa je onda bio bilježnik u Srijemu. — Jest. — Jesam li ja kazala da smo rod.On je brat od tetke žene zeta brata moga muža! Sutrašnji dan je trebao biti značajan za srpsku omladinu, koja je potpisala memorandum.Jedan od vođa će ići u zemaljsku vladu, da traži razjašnjenja.Dušan Trifković se pak odlučio, da sam ide u svojoj stvari da traži objašnjenja. Kada je narodni vođa stupio u čekaonicu zemaljske poglavice, ovaj ga vrlo ljubazno dočeka, a po saslušanju mu odgovori u kratko, da zemaljska uprava nikoga ne zapostavlja, dakle ni Srbe, ona ih šta više cijeni, jer su domorodci. — Da vlada ne zapostavlja Srbe, dokazujem vam naimenovanjima od poslijednjag mjeseca.Naimenovana su dva Srbina na sudskoj struci za vježbenike, jedan Srbin suplent trgovačke škole je postao pravim učiteljem, jedan Srbin suplent na gimnaziji je naimenovan za pravog učitelja u privremenom svojstvu, dva Srbina pisara poreznog ureda su sa prvog stepena dignuti na drugi stepen, tri Srbina su dobili mjesta vratara na raznim zavodima Bosne i Hercegovine — Vjerujem vam cijenjeni gospodine da je sve tako, kao što ste izvoljeli reći, no to su sve službe nižeg reda — govorio je narodni vođa učtivim ali ozbiljnim tonom, da se sa lica moglo čitati nezadovoljstvo. — A kamo mjesta za ovu omladinu, što je već svršila, pa čeka gladna i neodjevena? — Sada nema upražnjenih mjesta. — Velite nema, ali eto baš prije neki dan ste naimenovali jednog stranca na mjesto, za koje mi imamo jedno naše dijete. — Ono je samo zvaničan akt izašao prije neki dan, dok je njegova molba bila u riješavanju prije nego što je taj mladi Srbin svršio. — Pa kako da imate za Srbe mjesta samo u malim zvanijima.Eto naimenovaste u poslijednjoj godini oko dvadeset viših zvaničnika, a ni jednog Srbina. Zemaljska poglavica se namršti.On ovome ne bi odgovarao da nije nešto znao, naime, da ako ovome ovdje ne da taka odgovora, da ga zaćutka, da će se pokrenuti kakova nova deputacija u Beč caru i ministru, pa čak i na delegacije iznijeti, što mu ne zadaje inače velikih briga, ali mu samo nameće nov posao.Preko ministra i preko delegacija se najlakše daje javnost omanuti.Zato je bolje ukratko usmeno svršiti. —- No i na to Vam baš mogu odgovoriti — i pogleda ga značajno — ako baš želite.Kada vođa dade nijem znak da želi, zemaljska poglavica uozbilji lice još većma i nastavi. — To se već odmah u početku državnog rada pokazalo, da Srbi slabije podnose trud, muke, a naročito tačnost zvaničnu.To vam moramo isjaviti, da su Srbi loš materijal. — I zemaljska poglavica okrete glavu prema prozoru, a namršteno lice mu je trebalo da kaže: žao mi je što vam tu gorku istinu moram da kažem, ali i to treba da znate. — To se još nigdje nije pokazalo. — To se eto baš u Bosni pokazalo — strogo ga prekide zemaljska poglavica.Srbi su loš materijal, slaba inteligencija, još slabija sprema, i zato moramo sa strane da dovodimo zvaničnike, da imamo koga mećati na viša mjesta, gdje se traži veća sprema — govorio je osorno poglavica, i ove riječi izgovorene strogo, s prezrenjem ali uzdržane od ljutine, govorile su narodnom vođi: sramota je, što je tako, a o ovom našem rezultatu i uvjerenju si ne damo ni kontrolirati ni intervenisati, jer bih inača iznijeli još gorih stvari o slaboj inteligenciji Srba, i lošem materijalu među zvaničnicima, koje nam vi Srbi dajete.Vođa zastade malo, ne dade se zbuniti, već nastavi dalje. — Pa šta će biti sa ovom omladinom, koja je eto svršila, a molbenice im vraćene? Zemaljska poglavica se udubi malo u misli i postaja tako.Ono što je zemaljska uprava odlučila za omladinu, koja je demonstrovala protiv uprave zemaljske, to mu nije mogao reći, ali je jedno morao učiniti, a to je: dati takav odgovor, koji će moći umiriti duhove i onemogućiti proteste bar za izvjesno vrijeme. — I toj omladini će se dati mjesta — i pogleda ga značajno, da ga uvjeri — i to onda, kada budemo imali mjesta za njih na raspoloženju.Neka nanovo pošalju molbenice na zemaljsku vladu, pak će mo vidjeti šta se dade, ako se bude moglo što i za njih učiniti. Kada je vođa htio da otvori usta sa novim pitanjem, zemaljska poglavica se pokloni u znak, da je audijencija svršena.... Dušan Trifković je istog dana došao u 9 sati u zvanije, uzbuđen iz dva razloga, prije svega što nije bio dobro ispavan, a drugo, što ga je Borivoj Hadži-Kostić dosta rano digao iz kreveta sa riječima: danas moraš zemaljskoj poglavici da protestuješ protiv zapostavljanja.Dušan je obećao da će ići, no uz put do zvanija ga je ta misao, da sada mora, htio ne htio, tražiti razjašnjenja zbog zapostavljanja, pa čak i protestrovati, u tako nemio i neugodni položaj bacila, da ga je spopalo silno uzbuđenje i strah.Kad je došao u zvanije, utišao se malo time, što se riješio, da ide šefu sekcije, a ne poglavici, kao što je udesio bio s Borivojem. Oko devet sati uđe u kancelariju načelnik, Njemac iz Austrije, ozbiljan, sa pogledom, koji neprestano posmatra, traži i ispituje u čovjekovoj duši iz pogleda mu, držanja i izraza na licu, da sazna neku tajnu, u opšte, šta misli.Kao da ima posla sa kažnjenicima u kaznioni, tako posmatrajući pogled baci na sve u dvorani, a naročito na Dušana Trifkovića.No ujedared pade da tavna koprena sa lica mu, i lice mu čisto dobi blag, ljubazan, prirodan izraz; kao da je lažnu masku skinuo sa sebe. — No kako ste se proveli noćas? zapita ljubazno Dušana. Dušan se začudi, da ovaj to već brže bolje znade. — Vrlo dobro, zahvaljujem na pitanju. — Zatim je razgovor tekao najljubaznije. — Molim danas dozvolu, da u 11 sati mogu pohoditi gospodina šefa sekcije. Načelnikovo se lice opet namrgodi, kao da opet na nj pade ista ona koprena od malo čas. — Našto vam ta posjeta?Upita onaj ozbiljno, zvanično. Dušan Trifković mu mirno ispriča, no načelnik pročita iz izraza lica mu, da ovaj nešto drugo misli, van onoga što je kazao. — Možete ići. Šef sekcije je u 10 sati već znao, da će ga danas pohoditi Dušan Trifković, sudbeni vježbenik.Već unaprijed izvešten, da će ga danas pohoditi jedan potčinjeni Srbin zvaničnik, šef sekcije Hrvat, bijaše duboko deprimiran.Namrgođen i smračen, očekivao je taj neprijatni čas.Sud šefa sekcije, o Srbima je bio isti, kao i sud zemaljske poglavice.Rđav sud šefov o Srbima imao je korijen u njegovu osjećanju, antipatiji prema tom seljačkom narodu, a osim toga u samoj dužnosti, da služi sistemu protiv srpskog naroda u ovoj zemlji.Zato na Srbinu vidi samo zlo, a u duši mu ne vidi nikakovih sposobnosti.Ovu mržnju je prema Srbinu pretvorio u instinkt.Čuje li samo ime Srbin, on se sav strese, nakostriješi, besvjesno ovlada njegovom dušom preziranje i mržnja, obrve mu se nabore, čitavo lice pomrači i dugo ne zna da kaže riječi. Kada mu prijaviše Dušana Trifkovića, on sav uskomješan skoči sa stolice; no opet se vrati natrag, sjede za sto, otvori neka akta pred sobom, da ga dostojanstveno i zvanično dočeka. Dušan Trifković uđe unutra.Šef sekcije bijaše natakao naočari, ništa ne odgovarajući na pozdrav, posmatraše ga od gore do dole. - Šta hoćete? Dušan Trifković je bio silno uzbuđen, u njemu bijaše klonula otporna snaga još kad je ugledao sa zelenom čohom prevučena vrata šefovog odjelenja, a kada sad vidje ovo lice, koje doduše sada nije bilo namrđeno, ali koje svojim strašio ladnim izrazom prosipaše mraz i zimu iz sebe, Dušanom Trifkovićem ovlada nemoć, poče drhtati i zaboravi šta je sve spremio da govori. — Došao sam da vas zamolim za moje unapređenje — izgovori najzad sasvim drugačije, nego što je bio sastavio govor. — Jeste li već poslali molbenicu? — Jesam, još prije četiri godine. — No, pa šta hoćete onda? — osorno se prodera nanj šef sekcije. — Ali nema riješenja i ako sam od ono doba triput obnavljao molbenicu. Šef sekcije ga poprijeko pogleda, kao da je osjetio upredu u ovim riječima. — Pa šta hoćete sade?Molbenice su vam sve ovdje kod nas?Je li?Pa šta ste onda došli? — Baš zbog toga sam i došao — nastavljao je Dušan Trifković još neprestano zbunjen. — Meni se čini, da moj načalnik o meni donosi mnogo subjektivno mišljenje.Možda ga kakovi drugi razlozi rukovode. — Kod nas nema nikakovih „drugih razloga“ reče šef ove poslednje riječi izgovarajući sa razvlačevim ustima. — Kod nas nema ni drugih razloga ni politike. — Možda lične simpatije ili antipatije. — Kod nas nema ličnih pitanja; o tome nemate vi ništa govoriti, — strogo prekine birokrata svog potčinjenog — Nije samo vaš poglavica tu, već smo i mi tu, a mi će mo već znati stvarno riješiti vaše pitanje. — Pa ako smijem pitati, da li će se moja stvar skoro uzeti u pretres i smijem li se nadati povoljnom riješenju? — To ja ne znam; može biti povoljno i nepovoljno, kako se za dobro nađe a riješiće se onako, kako treba. Tu se šef sekcije, upravnik i svemoćnik biroa mehanički pokloni, kao znak, da ovaj može ići. Ove dvije posjete sačinjavahu predmet razgovara čitave iduće nedjelje dana.Dušan se s početka ustručavao kazati, šta je sve sam rekao i šta mu je šef sekcije odgovorio, no na navaljivanje svojih, jezik mu se nekako odriješio.O govoru poglavice se nije mnogo debatovalo.Riješilo se, da Dušan Hadži-Kostić i svi ostali svršeni velikoškolci, koji su memorandum potpisali, a nijesu im molbe bile odbijene, nanovo pošalju molbenice zemaljskoj upravi, pa neka zemaljska poglavica javno slaže, i javno pljune sebi u obraz, narod će se zadovoljiti u prvi mah s time.No tim se više govorilo o Dušanovu prijemu kod šefa sekcije. Ovdje su se mišljenja razilazila.Nekoji su mislili da se ovdje pokazala obijest Hrvata zvančnika i mržnja prema Srpstvu, i da se zapovjesti uprave iz Beča baš sasvim u tom smislu ne izdaju, već da se ovdje našao jedan besavjestan čovjek, koji u svojoj nacionalnoj mržnji prekoračuje granice neprijateljske politike, prema dole štiteći se svojom vlašću a prema gore lažju.Većina je ipak ovaj postupak shvatila kao stalnu neprijateljsku taktiku austrijske uprave prema Srbima. Ta većina je bila uvjerena, da i sam poglavica tako misli, samo je bio oprezan i sakrio se za laž, kukavički se ponašao prema vođi, a međutim da će naći načina da i ovu novu sramotu prikrije zvaničnom formom i od lične laži da će već umeti napraviti zvaničnu laž, kao što je to srpski narod već u toliko puta imao prilike da mora da se o tome tako uvjeri.Svi su govorili mirno i nisu dali da izbije iz njih nikakav otpor, da ih ne zanese časoviti uvredi, koja će u razdraženosti izreći jednu riječ i onda je nesreća za omladinu tu.Narod je slab da se odbrani od strane sile koja ima za leđi milijune bajuneta, kojima zapovjeda mržnja, pakost i preziranje onog potčinjenog modernog roblja. — Sve se mirno ponašalo, i ako je u duši bilo prekipjelo od uvrijeda, nepravdi, proganjanja i nasilja od četvrt stoleća amo. — Pošalji molbenicu!Pošalji molbenicu!Pošalji molbenicu! — govorili su Borivoju Hadži-Kostiću sa sviju strana, ničim više ne tumačeći ove riječi.Borivoj Hadži-Kostić je pak želio, da se spase ovog stanja, da dobije mjesto i nije mogao vjerovati, da mu ne će dati mjesta.Jer nije mogao do vjeruje u takav poredak u svijetu, da bi ga poslije ovolikih porodičnih udara mogao još i taj udar zadesiti, da će morati svoju domovinu ostaviti i u tuđini svoje ognjište potražiti.U ovo nije mogao vjerovati, jer od poslednjeg sijela je počeo da osjeća, da zanj ima sreće samo pod ovim nebom nad Trebevićem, a ono sunce što iza Romanije ustaje i za Igman sjeda, da samo to sunce među ovim gorama može i njega srećna zagrijati. — Poslaću molbu i po drugi put — odgovarao je Borivoj Hadži-Kostić ničim ne tumačeći svoje misli, ali su ga razne slutnje mučile.Samo jedno nije htio da vjeruje, da će ga konačno odbiti, jer njegove misli tu nisu imale nastavka: tu je stajala pustoš pred njim, strašna nijema pustoš. Kada je napisao novu molbenicu i predao je na poštu, bio je mirniji u ponašanju, u govoru i u svima spoljašnjim izjavama no u duši je bio tajno uskomješan.Mislio je na jedan dalek rok, kada će zemaljska uprava možda popustiti. Dušan Trifković je samo prvi dan, kada je i on po četvrti put poslao svoju molbenicu, bio nemiran, poslije je pao u apatiju i nije više mislio na tu stvar.Jer zašto da misli na nju?Kad god bi htio da o tome misli, ujedared bi ga savladalo čuvstvo, koje mu je još od prije bilo poznato, a koje ga je silno obaralo i uništavalo.Mislio je u sebi: čekaću, pa šta Bog da i zemaljska vlada.Tako je i činio. Prijateljstvo između Borivoja Hadži-Kostića i Dušana Trifkovića se također promijenilo, ne u suštini, već u izjavama i govoru.Njihovi razgovori nisu bili više uzbuđeni, Borivoj nije više onako strogo kritikovao, sve mu je bilo mirnije; Dušan pak posta još ćutljiviji.Nije mu se više ispovijedao kakovu je nepravdu danas doživio u zvaniju, niti mu je iznosio povrede prava srpskog seljaka na sudu, kao što je to po nekad do sada činio.Izgledaše čak da je izgubio poverenje prema Borivoju, no tražio ga je vazda i večeri su često zajedno provodili. Srpska gostionica kod Gambrinusa se zove srpskom, tako su je prozvali Srbi što, van stranaca, koji dolaze amo u velikom broju, zalaze u nju i Srbi.U toj srpskoj gostionici se toče: austrijsko vino, mađarsko pivo; tu se mogu dobiti švapski bifteci, švajcarski sir, i sve ostalo, što u bečkim švapskim reštauracijama; u toj srpskoj gostionici su, stranci za sebe za čitave godine rezervisali glavne stolove, no, između ostalih stolova ima i jedan u budžaku, koji se zove srpski sto.U toj tako zvanoj srpskoj gostionici nije od velike važnosti ono, što se pojede i popije, već što se kaže i čuje. Kada se zapale svijeće, počnu i gosti ulaziti u srpsku gostionicu.Kako se skupe trojica oko srpskoga stola, odmah počnu da šapuću, da šuškaju, da podozrivo gledaju na svakog ko ulazi unutra, no kako ih kogod pogleda, smesta ućute, njihovo lice se ujedared pretvara u najučtiviju ljubaznost, pozdravljaju ga najučtivije i čekaju trenutak, da im ovaj novi gost okrene leđa.Onda opet nastavljaju šaputanje i podozrivo promatranje. Broj članova srpskog stola se umnožava; napokon se skupilo oko deset mladih ljudi, samih Sarajlija.Tu ima nekoliko trgovaca, posjednika, nižih zvaničnika; ako dobije pristupa, i koji Bosanac van Sarajeva, to je onda veliko povjerenje i počast poklonjena.Učtivo ponašanje, ljubazno lice, uglađeni maniri u govoru i pozdravi su glavni zahtjevi, koji se postavljaju na svakog člana, jer oni hoće da važe kao inteligentna srpska omladina.Za tim se stolom stvara srpska politika, i to onaj dio, na koji narodne vođe ne dospijevaju, niti imaju volje za nju, čak se i takovi zaključci naprave ovde, za koje narodne vođe ne će ni da znaju.No omladina oko srpskog stola politizira; onda pravi mnjenje o novom političkom položaju, o događajima u Sarajevu i van Sarajeva. Jedno od glavnih lica ovog društva oko srpskog stola jeste Đorđo, prozvani dobričina jer se na njegov račun zabavljalo, kada se politički program iscrpao. Danas je Đorđo dokričina malo kasnije došao. — Čuješ Đorđo! znaš šta je novo? upitaće ga jedan.Đorđo se sav izbeči od radoznalosti. — Šta? — Dolaze Kozaci u Sarajevo. — Dolaze Kozaci u Sarajevo?! Frapiran ovom novošću, Đorđo dobričina mogašo samo ponoviti ove riječi. Svi pogledaše Đorđu dobričinu ovako zabezeknuto i udariše u smijeh, puni veselja, što se jedva jedared nešto čulo, našto se svi od srca nasmijaše. Poslijednji dođe Risto Pejić, od samog srpskog stola prozvan Šeher-Sarajlija, dika i začin srpskog stola u srpskoj gostionici i ljubimac sarajevskih djevojaka.Sa malim na oči nakrivljenim fesićem uljeze Risto Šeher-Sarajlija, sa sitnim i brzim koracima, čisto cupkajući, no lako, gipko i suptilno, kao da ne gazi po čvrstoj zemlji, već po tankom ledu.A kad skide gornju zimsku odeću, od najfinijeg engleskog sukna, ukaza se njegov vitki protegljasti stas.Sa gipkim pokretima tanke no punačke noge mu učiniše još jedan korak, on pruži svoje sitne, no sa dosta mesnatim prstima rukice, nasmija se kao djevojka a svijetle oči mu sinuše, kao da pozdravlja kolo cura.Tako se pozdravi sa svima za srpskim stolom. Sa Ristom Šeher-Sarajlijom uljeze i pravo sarajevsko raspoloženje u društvo oko srpskog stola, kao da se baš na nj čekalo.Svaki se osjećao da je Sarajlija, ponosio se tim imenom, kojim se ponosi baš svaki čovek koji se u Sarajevu rodio Jer šta znači to: Sarajlija, i ko se s pravom smije zvati Šeher-Sarajlija?Je li Sarajlija svaki zvaničnik,. narodni vođa, bogataš sarajevski, pa možda i berberin, krpa ili lebar?O ne, to nijesu Šeher-Sarajlije, pa ma još toliko bili gizdavi, ljubazni i fini!Šeher-Sarajlija se treba roditi, imati u duši one izvjesne finoće, ukusa u lijepom, ukusnom, uglađenom; u odijelu, u libadetu, u fesu, u cipelicama; taj ukus pokazati brkom, suptilnim korakom i onda u glavnom — osjećati to. Šeher-Sarajlija kaže: kakav Biograd, kakav Zagreb, kakav Beč?Ma u Sarajevu ljevše ptice pjevaju, nego igdje pod ovim nebom.Ma sve one lijepe sevdalinke, što se širom srpskih zemalja pjevaju, sve je to ovdje pod ovim hridinama ispod Trebeviće niklo, i odavde se poput vjetra na sve četir strane Srpstva raznijelo.Pa i kad se te pjesme pjevaju ovdje ljevše odjekuju; ljevše zvuče, većma idu k srcu, nego kad se drugdje pjevaju.Oh, Sarajevo!I vjetar i sunce i oblak i dim, sve je ljevše ovdje u Sarajevu; tu ispod hrida, u Babića bašči na Bend-baši, na Keju, tu su se ujedno slile sve ljepote ovoga svijeta.Kakav Biograd, Beč?!Ma u Biograd se ide samo pa krunisanje, u Beč da se vidi svijet, ali u Šeher-Sarajevu se živi!Ideš Kejom, a ono lijepe Švabice, za tobom, pa vole fes, vole fes! pa tek tako malo nakrivljen.Sve ljepote svijeta su tu, u Sarajevu tu ti je lektrika, tramvaj, mitropolit, dvije varoške babice, veliki sud, Ilidža; brate, kažu vladina, ma ima tamo svačega, i hotela i piva i — cura.Pa visoka zemaljska vlada, i ako baš nije srpska, ali brate to je najviša vlast, hja, a to nema baš svaki veliki grad.Pa Trebević se diže nebu pod oblake, i ako baš nijesam bio gore, da uživam u prirodi na njemu, ama to i ne treba činiti, umarati se, kad ga eto svaki dan gledam tu pred sobom. U poslijednje vrijeme sve govore: nauka, emancipacija, prosvjeta!Pa eto i mi imamo prosvjetu, brate, dadeš tri groša na mjesec, pak ti se još i ime štampa, pak eto ti prosvjete!Doduše u poslijednje vrijeme te Švabe otimaju čaršiju iz naših ruku, ma šta će oni ovdje kad je to sve naše bilo, a oni ovdje ni istorije nemaju — naša je slavna prošlost!Šta će oni ovdje, kad nemaju ni svoje politike, ni svoga naroda pa na pošljetku ni svojih vođa?!U čemu je taj Švabo pametniji, nego ja?Sve što on napiše, to ja čitam u novinama pak znam.A na pošljetku zašto bi se ja brinuo za veliku politiku, pa i za srpsku politiku, kad o tom brigu vode narodne vođe, pa kad se već oni o tom brinu, što bi ja to radio, da se zamjerim visokoj zemaljskoj vladi, koju čovjek, znate l’ kako je, ne zna može da treba e a kad čovjek javno politizira, onda ne može baš svaka čaša piva da onako potpuno godi, pa kakvo onda uživanje imamo na ovom svijetu.A narod srpski, budućnost Bosne, Srpstva?!Bože, pa o tom su mudriji lupali glave, pak eto još nisu ništa izgazdovali, a što bi ja kvario svoje dobro raspoloženje i mir zbog toga — eno brate vođa, pa neka oni lupaju glave o tome! Samo što je Risto Šeher-Sarajlija sio, dotrča kelner, i ponizno se pokloni pred novim gostom.Nov gost najpre protrlja ruke, vrhovima od prstiju se suptilno dotakne malih nafitiljenih brčića, i kad se uvjerio, da vlaga na ulici ništa nije pokvarila od ljepote im, onda se najprije nasmija na sve goste i ne videći da je kelner tu, vikne; — Sie Kellner, ein Glas Bier! Molim odmah, molim odmah, odgovori kelner ponizno i odjuri.Šeher-Sarjlija se tu namrgodi.Zašto mu ne odgovara njemački, kad on zna nemački.Kelner donese pivo u jednoj bokastoj čaši sa srpskim trobojnim bojama na dršci.Šeher-Sarajlija ga još jedared pogleda, no ne više namrgođeno, jer to su nije ležalo u prirodi, samo malo nabori obrve i nasmijana lica zatrese glavom kao znak prijateljstva. Risto Šeher-Sarajlija još nije bio ni treću čašu naručio, kada rupi u društvo Dušan Trifković, dosta redovan član srpskog stola u srpskoj gostionici, no tek što mu s teškom mukom nađoše malo mjesta, šapnu mu kelner iza leđa, da ga jedan gospodin zove.Dušan Trifković se namrgodi, no kad se okrene, spazi u drugom kraju gostionice nasmijano lice jednog gospodina, koji je sam sjedio za jednim malim stolom, i svojski pokazivao rukom na jedno prazno mjesto kraj sebe. Dušan se kao na komandu digne i pođe tamo. — Ma šta se date toliko nuditi i moliti, oslovi ga isti gospodin najljubaznije i najiskrenije ga uhvati za ruku i skoro ga privuče k stolici kraj sebe. Gospodin Dragutin Frank, profesor jedne srednje škole sarajevske, pokršten Jevrejin, sada Hrvat, sa povrijeđenim prijateljstvom, učtivošću i toplotom iskrenog prijatelja prebacivaše Dušanu, nazivajući ga g. Dušane!, što tako malo prilike daje, da se sastanu i izrazgovaraju.I ako je ovaj čovjek pokazao svu ljubaznost i živost u svom ponašanju, ipak se vidjelo, da je profesor Frank bio čovjek u godinama.Bio je velike nakostriješene prosjede kose, koja je govorila o neobičnoj nervoznosti ovog čovjeka, koju naročito potvrđivahu mladačko žive no vazda uzbuđene oči, koje su neprestano lutale, na svakom se predmetu zadržavale, kao da ispituju i dokučuju nešto i na predmetima bez značaja.Pored sve živosti, lice mu ne imađaše nikakvog određenog izraza, u času izgledaše kao lice običnog zanatlije, koji je mnogo propatio, jedino što mu se muskulozno tijelo svakoj patnji odupiralo. — Mi smo stari znanci i prijatelji, pa ipak prolazimo jedan kraj drugog samo komplimentirajući - odpočne profesor Frank i podsjećaše Dušana na jedan govor od prije godinu dana, kada su se tako prijateljski složili u svim pitanjima o kojima su raspravljali. — Ja se tako ugodno sjećam, kako smo se onda u svačemu slagali — nastavi g. Frank.I Dušan se sjećaše tog razgovora, no nije mogao da se sjeti, da su se tako u svemu slagali. — Možda sam zaboravio — pomisli u sebi. - Ma šta tu treba mnogo — kad god me vidite sama, izvolite samo uvijek za moj sto sjesti, vi ćete mi uvijek biti najmilije društvo, budite uvjereni g. Dušane — o mome iskrenom prijateljstvu — uvjeravaše ga Frank. — Imao bih davam saopćim jednu vanredno lijepu stvar, upravo imam za vas jednu vanrednu stvar, koja će vami neopisane koristi donijeti. Dušan se čudio ovoj nezasluženoj ljubaznosti, još više ponudi, koja mu se čini bez njegove želje. — Kakova je to stvar? - Sjećate li se, da smo se mi onda razgovarali o zemljopisu balkanskih država, pak da smo došli i na Bosnu i Hercegovinu i Srbiju, i govorili i o prošlosti Srbije? Dušan se ne sjećaše podrobno svega. — Nabavio sam vam najinteresantnije djelo te vrste, kraljevinu Srbiju, od onog poznatog srpskog pisca.Oh, to vam je prekrasno djelo, tu ćete sve naći, sve divote, sve vrline, sve ljepote te prekrasne zemlje.Želite li tu knjigu?Ja ću vam je drage volje ustupiti na izvjesno vrijeme.Baš bih volio da čujem vaš sud. Nešto neobično vide Dušan u govoru, u ljubaznosti i prijateljstvu ovog čovjeka; neka nametljiva iskrenost i nezaslužen poklon mu se pruža, koji on nije ni slutio i takova ljubav i prijateljstvo, koje on do sada također ničim nije zaslužio. — Znate l’ gospodine, o vrlinama svakog čovjeka se u gradu dosta govori, pa i o vašoj vrlini, da se interesujete za istoriju. — Tu Frank malo prestade, pogleda preda se i čisto se izgubi u misli.Dušan ga pogleda u taj mah i baš kada je htio nešto da progovori, Frank nastavi. - To je zaista lijepa crta u vas, da se interesujete za nauku i to naročito za istoriju vašeg plemena, za svoje dične pretke, za slavnu prošlost svoga roda.To čovjeka uzdiže, to mu duh krijepi, to ga nosi u daleku ali u ljepšu budućnost.Šta nam upravo i vrijedi ovaj život, ako nemamo ideala?Sve je ovo Frank izgovorio laganim promišljenim tonom, bez oduševljenja, gledajući zamišljeno na jednu tačku pred sobom, dao je govoru neku vrstu ubjedljivosti, koju čovjek više osjeća, nego što ju shvaća. — A, ovo je divno djelo njim bi se mogla svaka evropska literatura ponositi, — nastavi Frank, kada Dušan i opet htjede početi govoriti. — Srpska književnost ima vanrednih dijela, naročito mi se ti srbijanski pisci dopadaju — i svojim laganim tonom, otkri onu poverljivu stranu svoga govora, koja dokazuje o promišljenom uvjerenju i iskrenosti. Dušan je stajao nemo i sav zapanjen, čuđaše se ovim raznolikim sredstvima predavačke vještine, koja se služila svačim, čas oduševljenjem, a čas se opet povraćala u promišljen ladan uvjerljiv način. Dušan se često sretao sa profesorom Frankom, no nikada nije nikakvu važnost polagao na njega.Upoznao se s njime prilikom čestitanja u jednoj srpskoj kući.Na prvi pogled mu se ovaj čovjek učinio simpatičan, naročito u govoru, no kasnije mu se učini, da mnogo govori i da time kao dosađuje, poslije su se sretali, javljali se jedan drugom, razilazili se, a Dušan je poslije toga na nj zaboravljao.Tek se od najnovijeg doba Frank ljubaznije javlja i traži Dušanovo društvo.Odkud to i zašto?To Dušan nije umeo da rastumači.Triput četir puta ga u kratkom vremenu Frank najljubaznije oslovljava, dobaci mu nekoliko ljubaznih riječi, no odmah se udaljuje.Spomene mu koje srpsko ime s pohvalom, čak se i našali i opet se izgubi. Danas je eto pozvao Dušana za svoj sto.Sve se ovo učini Dušanu, kao neobičan znak naklonosti, čak nezaslužene pažnje, i to naročito od jednog Hrvata.Dušan je pak u poslijednje vrijeme izbegavao Hrvate zvaničnike, nije se upuštao s njima ni u kakav razgovor, jer su mu tako prijatelji savjetovali, a i sam je došao do tog uvjerenja, da ove ljude treba izbjegavati, bar on to treba da čini, jer je u poslijednje vrijeme primjetio, da mu zlobe, pakoste, čak da mu podmeću laži. Pored sveg toga uvjerenja, nije mogao da odbije poziv profesora Franka, jer je bilo nešto za njega nejasno u ophođenju ovoga čovjeka, neke vrste učtivosti, uvjerljivosti u njegovim riječima i onda iz izvesnih razloga Franka nije mogao odbiti; tu su govorile još i druge činjenice, koje mu nijesu bile baš najjasnije. - Nemojte da vas dugo zadržavam od vašeg društva — opominjao ga je profesor Frank poslije ovo nekoliko riječi — izvolite g. Dušane u svoje društvo, ja vas ne zadržavam dulje — reče Frank i rastadoše se. Kad se Dušan vratio srpskom stolu, primiše ga sa riječima: čestitam na zabavi!Dušan se pohrvati! i druge mu slične riječi dobacivahu s ironičkim podsmjehom.Borivoj Hadži-Kostić, koji je međutim bio došao, ćutaše i lice mu bijaše namrgođeno.Očito je nešto tajio da reče Dušanu.Kada se krenuše svi kući i Borivoj ostade sam s njim, iz njega izbi ljutina. — Dozvoli, da ti kažem otvoreno!Ovo je više nego lakomislenost od tebe, da danas, kada moliš unapređenje, da danas tražiš društvo Hrvata zvaničnika bosanskog — izgovori Borivoj ljutito i osorno, da je ovaj ton Dušana uvrijedio. — To ne razumijem, da se s ovim čovjekom ne smijem razgovarati — odvrati Dušan uvrijeđenim tonom braneći se. — Ti valjda i ne znaš šta se za tebe govori? — zapita ga Borivoj i strogo, skoro tajanstveno pogleda na Dušana.Dušan se čisto strese.Slutio je neko zlo. — Šta? — upita Dušan zapanjeno. — Svud se već govori za onu tvoju pogrešku, što si je juče u zvaniju učinio. — Ja, pogriješku — učinio — i Dušan bacaše pogled po vazduhu, da se nečega sjeti, ali međutim se ničega nije mogao da sjeti. — Ako ne znaš, ja ću ti kazati.Šta si ono pitao svog kolegu brata Hrvata, s kojim po nekad sjediš eno tamo za onim stolom? — To se već zna?Pak šta se govori? — Iznose ti tu stvar kao jedan škandal sudskog neznanja. — Pa to se svakom desi, da nešto zapita svoga kolegu za savjet i uputu.Nismo ni jedan savršeni. — Bolje, da si rđavo učinio, nego što si onoga „brata“ pitao.Sa nekim zluradim smjehom priča svud, da si skroz nespreman i nesposoban, a ovaj događaj mu je eto argument za tvrdnju.Sad evo hoćeš tu istu pogrješku s ovim da učiniš. Dušan stajaše nijem i zapanjen. — Ja sam ti već više puta govorio, čuvaj se zvaničnika zemaljske vlade, naročito pak Hrvata, i to još onih iz prijeka, koji su amo došli trbuhom za ljebom, koje je zemaljska vlada dovela amo da umnoži broj naših neprijatelja i svojih špijuna! — Ma čovječe, s ovim nisam ništa važno govorio. — Ne samo ništa važno, već u opšte ništa ne smiješ s njima govoriti; ne smiješ im kazati ni šta si danas jeo, gdje si bio, čak ni šta si sanjao, jer će iz tvog sna pročitati protiv, austrijske i buntovničke misli, i potkazati te tamo gdje treba, i ocrniti te.Ma kad se sretneš s jednim Hrvatom bosanskim zvaničnikom u šteti si.Glavna je metoda te naše „braće“ da iz ma kakove sitnice naprave pogrešku, otud stvaraju aferu, i onda objese to za Srbina kao rep i dotle ga iznose javno, dok ga ne učine nemogućim za unapređenje.Oni tamo na vladi jedva čekaju riječ, podvalu svoga zvaničnika protiv Srbina, i to što ovaj kaže bez ispitivanja, to je razlog; bez toga razloga ništa ne čine, ali kada imaju samo povoda za sumnju, to je najčvršći razlog protiv Srbina.U ostalom, slušaj me ako hoćeš, ako ne ćeš, ja te ne mogu ni o čemu silom uvjeriti. Ućutaše obojica i počeše misliti o sudbini svojih molbenica. Sutra dan Dušan Trifković hotimice izostane iz srpske gostionice, ne što se bojao sastanka sa profesorom, jer je bio protivnog uvjerenja od Borivoja, već da ne da povoda, da ga ovaj onako kritikuje.Čak se stidio, da mu Borivoj u ovoj stvari daje lekcije.Za profesora Franka nije čuo baš ništa zlo, te prema tome nije smatrao za obvezno ono, što mu je Borivoj govorio.No kada je u sebi promjerio cjelokupan utisak sa ovoga čovjeka, ovaj mu čovjek ne dođe ni malo simpatičan.I sam govor mu se nije učinio prijatan; vazda počinje o nekim drugim temama, o kojima on u opšte i ne misli.No izbjegavati tog čovjeka ne bi bilo čak ni probitačno, naročito danas, jer bi taj čovjek u tom slučaju imao pravo ići svud unaokolo i govoriti o njegovoj nesnošljivosti, možda čak i mržnji prema Hrvatima, a to bi moglo sasvim nepovoljno utjecati na njegovo naimenovanje.A razgovor sa Frankom ne bi nikako mogao škoditi, jer on ni u kom slučaju ne bi odao svoje unutarnje uvjerenje, koje se ne bi dopalo onima na upravi. Kada je poslije dva dana ulazio Dušan Trifković u srpsku gostionicu, bio je sav mišlju prožet, da će se s tim čovjekom sastati, i nije mu bilo prijatno.Kad uđe unutra, prvi mu pogled pade na onu stranu gdje obično Frank sjedi, no neobično se obraduje, kada ga nije zatekao.Mislio, je ako kasnije dođe, da će se tako okrenuti, da ga ovaj ne može vidjeti. Tek se poslije nekoliko dana nađu na ulici.Dušan čisto pretrne, Frank se pak samo ljubazno nasmije pozdravi ga izdaleka i otide dalje.Ovo sasma iznenadi Dušana.Ovo još volijem - pomisli u sebi - biće da je i sam odbacio misao, da se sa mnom dalje razgovara o kraljevini Srbiji. — Jeste li čuli za najnoviju senzaciju, mladi prijatelju? — čuje jednog dana Frankov glas iza leđa na ulicu.Dušan se čisto trgne.Kad se pozdraviše Frank nastavi. — Katolički sarajevski biskup opet učinio netaktičnost, o kom će bez sumnje opet sve novine pisati; opet je pokrstio jednog muslimana u katoličku vjeru — Profesor Frank zastade i udubi se u misli. — Ja ne znam upravo šta taj čovjek hoće?Izgleda, kao da mu je namjera, da druge vjerne podcjenjuje i omalovažava. — Pa to bi na kraju moglo da ima zlih posljedica — usudio se i Dušan da progovori o ovoj stvari, jer se o njoj govorilo po čitavom gradu, najoštrije se osuđivalo, a muslimani su čak počeli prijetiti biskupu, da ga ne vide na ulici, jer bi to smatrali za izazivanje. - Razumije se da bi to moglo da ima pošljedica.Ja se samo moram čuditi, što tog čovjeka ne bace u penziju.On neprestano čini giksere, sad vrijeđajući vjersko čuvstvo muslimana, sad pravoslavnih; ovo će na kraju morati preći granice — govorio je Frank s takim naglaskom, da je i Dušan bio potpuno uvjeren u iskrenost ovog uvrijeđenog čuvstva; čak se čudio ovoj oštroj kritici od strane jednog katolika i to još Hrvata; katolički biskupi u Bosni i Hercegovini, po Dušanovu mišljenju,- nijesu drugo, do li propagatori za veliko Hrvatstvo u okviru austrijske monarhije. — Vi bez sumnje idete u srpsku gostionicu, — dade profesor Frank drugi pravac razgovoru.Možemo zajedno tamo, i onako je vrijeme pivu. U srpskoj gostionici još nijesu bili svi gosti na okupu.Profesor Frank izabere jedan mali sto u kraju gostionice i tu sjednu obojica. - Izvinićete mi, što obećanu knjigu nikako nijesam ni donio ni poslao — poče profesor Frank — nekako — pravdajući se.Bio sam sasvim zaboravio na nju, dok se svami danas ne počeh razgovarati.Svejedno, ima vremena. Nastupi mali zastoj u govoru, kao da nijesu imali o čemu govoriti. — Molim vas, kada dođe vaš prijatelj profesorski kandidat — ne bi bio rad da nam dođe za sto — iz nebuha reče profesor Frank — taj mi se čovjek čini strašno netolerantan. — Ja mislim da on neće ni dolaziti za naš sto — odgovori Dušan, sa nekim tajnim zadovoljstvom. — Gospodine Frank, - da vam iskreno kažem, i ja sam tog mnjena o njemu, i ako ga jako poštujem kao iskrena prijatelja. — Nemojte me zvati „gospodin Frank“ prekine ga profesor — To je tako tuđe.Kažite mi radije gospodin Dragutin, kad već mora biti ono gospodin tu.Ovo oslovljavanje je bar iskrenije.Mi troba bar jedan drugom toliko iskrenosti da pokažemo. — Gospodine Frank, to te teško. — Gospodine Dušane! u ime našeg prijateljstva vas molim i preklinjem — govorio je profesor nežnim glasom, sklopivši ruke - nemojte mi više govoriti tu tuđu riječ.Tu ga uhvati prijateljski za ruku, gledaše ga uvrijeđenim ali osjetljivim pogledom, koji je govorio: Mi smo prijatelji, a iskreno prijateljstvo ne dozvoljava tako tuđinski govor. — I ja bih to rado prihvatio, ali vjerujte, da mije zazorno, da vas mnogo starijeg imenom zovem.Meni bi milo bilo kada bih mogao to. — E, baš volim, što se ipak u ovome slažemo — upade mu Frank u riječ.Za boga, vi ste Srbin, a ja Hrvat, zar to nije dosta razloga, da ona vaša stidljivost prema meni otpadne?Kamo sreće kada bi se mi mogli kao Srbi i Hrvati da složimo, pa kad bi sve lično moglo da otpadne. Frank zastade gledaše preda se, i očekivaše, da Dušan odgovori štogod na ove riječi, no kada ovaj ćutaše, nastavi. — Zar vi, gospodine Dušane, niste uvjereni u princip kulture, da što više njih rade u jednom pravcu, da se i cilj mnogo sigurnije postizava.Vidite, na primer, svi mi zajednički radimo ovdje u ovoj zemlji, imamo zajedničke kulturne težnje i Srbi i Hrvati. Nasta mala pauza. — To je istina, svi zajednički radimo ovdje u Bosni — nekako teško prebaci Dušan preko jezika. — Ma što ne izražavate, čovječe, vaše misli slobodnije, što se plašite?Ne vlada u ovoj zemlji taka nesloboda, kao što se to obično govori.Samo izrazite vi svoje mišljenje slobodno; tek mi Srbi i Hrvati između sebe treba da imamo toliko povjerenja.Samo se izjavite otvoreno.Ta za Boga, mi Hrvati isto tako simpatično mislimo o vami Srbima, kao o sebi samima.To je sasvim prirodna stvar.Zemljopisni položaj nas upućuje jedan na drugog, imamo zajedničke kulturne ciljeve, a što je glavno, sve je uslovljeno zajedničkim nam jezikom.Ništa nije prirodnije, nego da se u kulturnim pitanjima služimo zajedničkim nam jezikom.Zar bi Njemačka bila tako silna kulturom, da svi, koji se služe tim jezikom ne rade zajednički na toj kulturi?Bio on u Njemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, pa čak i u Americi, svaki Njemac misli na zajednicu, na zajedničke kulturne ciljeve.Za to su danas već toliko silni, da evo i nama već prijete, a to je baš ona činjenica, koja nas nuka, da se u kulturnom radu ujedinimo.Jer, što je više njih, koji jednoj stvari služe, ta se stvar prije postizava.Dragi prijatelju, to je tako jasno kao sunce, u tome ne smije biti spora - Ozbiljnost lica profesora Franka, kod ovog govora, bijaše pred Dušanom najjačim argumentom, da ovaj čovjek istinu govori i da bar u ovom pitanju iskreno misli. — To je sveta istina da što više njih rade na jednoj stvari, da se ta stvar prije postizava - ponavljaše Dušan profesorove riječi. — Baš volim, što se u svemu slažemo — reče Frank — i opet uhvati prijateljski Dušana za ruku.No držim, da ćete se i u tom složiti samnom, da moramo svi zajednički raditi, i mi iz Bosne i oni iz Srbije, Hrvatske, Slavonije i Vojvodine, da se na kulturnom polju oslobodimo od svakog tuđeg utjecaja.Prva bi nam dužnost bila, da u prvi mah odbijemo sve napadaje njemačke najezde.Sve moramo upotrijebiti, da najpre njihov utjecaj odbijemo i onda na kraju mora biti uspjeh na našoj strani. Kad profesor Frank prestade govoriti, nastavi Dušan iz svoje pobude. — Glavno je da čuvamo jezik, koji nas upravo čini narodom. — Čudnovato, kako se naši sudovi u svemu slažu — i pogleda Dušana naivnim iznenađenjem, no ne umede dugo zadržati lice sa tim naivnim izrazom. — Otkad ja propagiram te misli, ali šta će te, kada među nami nema povjerenja.Samo bi se na tom međusobnom povjerenju moglo ostvariti jugoslovenstvo, odnosno kulturno ujedinenje Srba i Hrvata. Tu profesor Frank zastade, zamisli se i dade prilike, da ga Dušan promatra i svojom ozbiljnošću da ga uvjeri o iskrenosti njegovih misli. — Napokon ne će ni moći biti drugačije, ne budemo li mi učinili, doći će pametniji od nas.Kako vi mislite o tome? — Dušan razumjele ovo pitanje kao indiferentno, i slegnu ramenima. — Bože, kakovi se sve planovi ne prave — reče najzad Dušan, više se gubeći u opće razmišljanje — Sasvim je prirodno, da ćemo jedared svi morati raditi u tom smislu. — Ne samo na kulturnom polju, već i na političkom — upade mu Frank oštro i tajno promatraše Dušana. — A, to je teška stvar — isto tako brzo odvrati Dušan, hoteći izbjeći političku stranu ovog pitanja — Zaista teška stvar?Treba samo popustljivosti i s jedne i druge strane.Vi ćete ostati Srbin a ja Hrvat, glavno je da postignemo cilj, da se i politički ujedinimo. Nasta pauza.Dušanu čisto zasta dah.Ovo su bile one misli, koje su ga interesovale, da ih čuje iz usta jednog Hrvata.O toj stvari je dosta govorio sa svojim prijateljima, no ovdje — nije znao šta da rekne, i onda, kako da se izjasni, i to pred činovnikom zemaljske vlade?Kao što te misli, sumnje i neizvjestnost, prolažahu kroz njegovu glavu, tako se i mijenjaše izraz na njegovim očima, obrvama i na čitavom licu.Frank je pak orlovačkim pronicavim pogledom posmatrao Dušana, i sve čitao sa Dušanova lica, i neizvjestnost i nepovjerenje, čak tajne misli.Frank je likovao u sebi, da u Dušana ne nailazi na velik otpor.To ga osmjeli. - Čujte gospodine, da se razgovaramo prijateljski, iskreno i povjerljivo.Zašto ne bi Hrvat smeo biti povjerljiv prema Srbinu?Ko od nas nije oduševljen za veličine naše prošlosti?!Za tekovinama naše zajedničke kulture, pjesništva?!Očuvati te tekovine: Branka, Njegoša, Preradovića, Vraza i zajednički jezik to nam je svima ideal.Pa kadabi to bilo moguće pod okriljem Srbije i srpskog kralja, ja bih na to pristao. Dušan se trgne na ove riječi.Sam nije vjerovao, da je čuo tako šta Dugo je stajao zapanjen i dugo nije umio riječi da progovori. Profesor Frank ga oštro promatraše, vidi ovu frapiranost, upozna tajno likovanje u duši Dušanovoj, čak vjerovaše, da mu i misli čita kako se ove održavahu na čelu, obrvama i licu Dušanovu. — Nemojte se ništa čuditi mojim riječima, nastavi Frank.Meni je sve jedno, bilo Sarajevo, Biograd ili Zagreb centar jedne velike slobodne jugoslovenske države, gdje bi cvjetala sloboda, književnost i umjetnost.Zašto na pošljetku ne bi mogao biti Biograd centar?Vami svima to mora biti sve jedno; kod pravih političara to neigra nikakvu ulogu. Profesor Frank ućuta i kada sada baci pogled na Dušana, lice ovoga izražavaše strašnu poraženost.Profesor Frank razumele ovo. — Zašto bi tajili jedan drugom misli, kada smo postali ovako iskreni — izgovori, i nedade na sebi primjetiti nikakove promjene ni u mišljenju ni u osjećanju. — Budimo iskreni jedan prema drugom, gospodine Dušane, šapnu, i glas mu bijaše prožet nežnošću i uzbuđenjem.Među tim je i opet posmatrao oštro gledao u svaki pokret Dušanov. Kada Dušan i sam vidi, da ga profesor Frank posmatra, ovaj zadrži isti položaj tijela ali u času promjeni izraz ispitujućeg lica u izraz običnog razmišljanja, i tako zadrži dugo ovaj položaj, da uvjeri Dušana, da o nečemu drugom razmišlja. Poslije toga se čisto pribra i približi se Dušanu. — Neka ovo ostane među nami, o čemu smo govorili — prekine Frank ćutanje. - Profesor Frank se naže prema Dušanu, da svom govoru dade iskreniji i povjerljiviji ton.Njegovo se veliko protegljasto, dugačko tijelo sa dugim nogama, bijaše čisto presomitilo, zelenkaste i žive oči sa velikim otvorima na zenicama, pobude u Dušanu osjećaj, kao da ga je napala neka dosad neviđena neman, neka opasna grabežljiva životinja.Dušan se besvjesno povuče malo dalje, no profesor se opruži za njim i uhvati ga za ruku.Dušan Trifković se trže. — Ostanimo i dalje povjerljivi jedan prema drugom.Neka ostane ovo među nami — svrši profesor Frank.Dušana Trifkovića nije mogao više zadržati.Ovaj se spremao na rastanak, a nabrzo se zatim oprosti sa profesorom Frankom. Poslije ovog razgovora se Dušan osjećaše, kao da mu je neko zadao težak udar, pa kao što onaj, koga je zadesio teški udar, ne može da pronađe odmah težinu udara, tako se isto i Dušan osjećao... Za srpskim stolom u uglu su bili svi na okupu.Stevica je već iskritikovao narodnu politiku, izgrdio vođe i svršio podsmijevanje sa crkvenim statutom, koji bi narodne vođe izradili. Kad se Dušan digao i pošao srpskom stolu, neko novo lice mu se učtivo i dosta ljubazno javi.On pogleda tamo i spazi sudskog vježbenika, Miloša Simića.„A, onaj iz prijeka!“ reče u sebi i ladno i tuđe klimnu glavom.Brzo se priključi društvu za srpskim stolom, gdje ga jedva opaze, jer se svi bejahu zainteresovali za novog nezvanog gosta, Zlonogu. Svi su bili njime zabavljeni.Štogod je ovaj rekao, to su svi brzo dočepali, dovikivali jedan drugom i podrugljivo se smijali.No čitava ova zabava je bila u toliko zanimljivija za sve prisutne, što je i sam Zlonoga vidio ova podsmijavanja, jedio se na to, činio se nevešt, kao da ništa ne primjećuje i dalje je nastavljao svoja zapitkivanja, na koja mu svi dobacivahu puke fraze i opet se smijahu. Naposletku Zlonoga poblijedi, rastvori još većma svoje vazda kao u duševno bolesnog čovjeka navodnjene oči, i jednom od prisutnih dobaci nešto mucajući a navodnjenim očima je nestalno i nervozno, prelijetao preko sviju, ni na kom se ne zaustavljajući. — Jesmo li mi društvo, gospodo, ili je — ovo...Ne znam sam — šta?! — Drustvo, drustvo! doviknu jedan. — Ja mislim, kad sjedim ovdje, da sam član ovog društva, ili moram ustati. - Pa niko ga nije ni zvao — dobaci mu dobričina.Onaj je to čuo ali se činio, kao da nije ništa čuo. — Kad ja vas poštujem — poštujte i vi mene. — Pa poštujemo te! — izgovori dobričina.I opet se svi nasmijaše ironički. Ovo se ponavljalo već nekoliko puta, tako reći kad god je Zlonoga dolazio za srpski sto.Njega nikad niko nije od Srba pozvao u svoje društvo, no on se ipak svakud gurao, tražio nekim ladnim, ozbiljnim, u stvari usiljeno lukavim tonom, da zainteresuje no niko mu nije držao govor za ono, što je on htio njima da kaže. Još prije nekoliko godina se pojavi Zlonoga kao jedan stranac u srpskoj gostionici.Prvog dana je sjedio sam i osvrćao se unaokolo.Niko nije znao ko je taj.Malo tako posjedavši ujedared se digne, pristupi srpskom stolu, i nekom ravnodušnošću i mirnoćom starog poznanika zaiska novine, koje je jedan od omladinaca bio odložio. - Molim, ja čitam novine - odgovori, jedan drugi, zgrabivši novine, i ne pogledavši na novog gosta, koji se sasvim mirno nasmija. — Ovako velika gostionica pa samo jedne srpske novine — izgovori gost glasom, koji je trebao da kaže, da je u srpskom čuvstvu uvrijeđen.Jedan drugi poče govoriti, ne gledajući ovog novog došljaka stranca, koji se svima na prvi pogled učini odvratan, jer čitava pojava ovog novog čovjeka: pogled, blijedo iznureno lice, uske ugnute grudi, davaše ovom došljaku izgled krivca.Moradoše mu svi okrenuti leđa, da ga otjeraju od stola.No i ovo odbijanje je samo triput pomoglo, jer se s jednim od gospode srpskog stola na brzo upoznao van gostionice, i jednog dana se kao domaći posadio sa ovim za srpski sto.Niko ga više nije mogao izbaciti iz društva.On je čak indirektno apelovao na Srpstvo, jer je on Srbijanac, a Sarajlije treba da su srećni, što se eto jedan iz Srbije usudio u Bosnu za zvaničnika, on eto čini uslugu Srpstvu, jer da nije došao amo, to bi mjesto zacijelo zauzeo jedan protivnik Srpstva. Njegovo poznanstvo se brzo prostre iz gostionice na Srbe u kafanama, pa i privatnim kućama, i to sve na izvjestan način, da niko nije imao razloga da ga odbije.To nametanje u srpska društva i obijanje srpskih pragova postade sumnjivo, ljudi se pitahu: šta ova budala hoće? i najzad se čula samo jedna reč o njemu: „Špijun!“ „Čiji?“ „Vladin špijun“.I o njemu se brzo napravi mišljenje, da se od budale ne treba bojati, jedino se pazilo da se pred njim ništa od važnosti ne govori. No za čudo niko, nije upotrebljavao protiv njega malo grublja sredstva, kada je i malo otvorenije vršio svoju dužnost.On sjeda za srpski sto kadgod hoće, i ova omladina oko srpskog stol ga prima, ismijeva se s njime do duše, ali i ako ga svi preziru, niko ne smije da mu kaže jedarad, ma i u najblažem obliku: čuješ, dragi brate Srbijanče, ostavi ti nas, mi nijesmo jedno!Već vazda kečaju priliku da ga napadnu kad ih je više, da se mogu jedan za drugog sakrivati. Zlonoga je pak sam pred sobom dobijao u ugledu, i u njemu se ukorijenila misao, da sve što čini da ima pravo da čini, jer mu se evo nikakav otpor ne čini.On se čak hvalisao sa svojim Srpstvom.Najzad na svoju krsnu slavu pozove sve svoje iskrenije prijatelje, neko iz društva srpskog stola, čak i neke, koji najbliže stoje narodnim vođama. Kada su svi gosti na krsnoj slavi kod Zlonoge bili na okupu, desi se nešto, što je sve očekivanje prešlo.Ujedared se diže domaćin i svečano zdravi srpskom kralju, svom kralju.„Živela Srbija, živeo srpski kralj!“ dovrši zdravicu.„Revoluciju ćemo praviti!“ viknu i stajaše kao statua nijemo sa odlučnim izrazom.Zapovjedi svircima, da mu sviraju srpsku himnu.Sa uzverenim svijetlim očima, izazivajućim držanjem stajao je na sred sobe s dignutom glavom u vis.No za divno čudo, niko od oduševljenih Srba, koji vazda u svima prilikama ističu svoje srpske osjećaje, ne reče ni: Živeo Srpski kralj!Živela Srbija! ni: Živelo Srpstvo! niko ne viknu ni jednu radosnicu, već sve stajaše poražano i nijemo, kao da je ovaj čas udario grom u njihovu sredinu.... Raziđoše se gosti mirno, a nisi mogao vidjeti trojicu zajedno da pričaju jedan drugom o ovom provodu, ali kada su se dvojica našli na samo, onda su uz najsvetije obećanje, da ne će dalje nikom ništa reći, pričali jedan drugom, šta je sve tu vidio i — saznao.Tajno govorahu jedan drugom: Kada bi Zlonogi u desnoj ruci pružili poštenje, a u lijevoj da na nepošten način sebi ljeb zarađuje, on bi zgrabio za lijevu ruku i viknuo: daj!To je prava zverska narav u čovjeka, da samo zlo hoće, i zlo stvara. To je bio narodni sud o Zlonogi, no za divno čudo, od to doba kao da je stekao pravo da svaki dan dolazi gdje se Srbin veseli, zabavlja, slavi Božić i krsnu slavu.On je javno i otvoreno išao u srpsku kuću i tubio šta Srbin govori i to što je čuo, odnosio je nekamo, zbog čega su Srbi zvaničnici gubili zvanija ili bivali premješteni ili degredirani.Zlonoga je i dalje sazivao neke Srbe na gozbu u svoj dom.Ti Srbi su mu bez otpora i dalje dolazili, on je i opet zdravio kralju Srbije i svojoj domovini Srbiji i opet svi ćutahu i — ćutahu...Sve to Zlonoga mehanički gleda, ne zna šta znači, ali će ga negdje neko pitati nešto, postavljati mu pitanja, Zlonoga će odgovarati i na ta pitanja, i onaj ko je to pitao, čuo je sve njegov riječi i drugo razumio, razumio kao onaj što tuđe misli čita sa lica i pokreta. Tako se eto Zlonoga provodio u Sarajevu; u srpskom društvu, a Srbi oko srpskog stola, oni su ga se čuvali: ništa nisu kazali pred njim, da čuje baš iz njihovih usta ono što misle, po stoti put se ismejavali s njime, rugali mu se i pitali ga: Kakvo je to tvoje zvanije? namigivali jedan na drugog i šaputali nešto jedan drugome; on se pak nije nikad nagnuo, da čuje šta se to o njemu govori.On se i opet udaljivao iz srpskog društva na polaznu tačku, otkud su ga amo poslali i činio izdajstvo nad svom svojom jednokrvnom braćom.Savjest ga ništa ne grize, on čak i ne shvaća i ne oseća, ni umom ni srcem, on sve radi kao pravi automat. Niko nije znao kamo nosi te mehaničke snimke, kome ih prodaje, ali se jedno znalo, da se za mnogog Srbina doznalo u zemaljskoj upravi, kako ovaj o njoj misli, koga mrzi, koga prezire a skim simpatiše.Mnogi i mnogi Srbin nije išao naprijed u ovijem zemljama.Za najtajnije misli mnogog Srbina, o kojima nikome nije ni riječi govorio, koji se čak ni najiskrenijem prijatelju nije ispovjedao, znalo se mnogo u zemaljskoj upravi; mnogi Srbin zvaničnik je paštao za neke želje, misli, grijehe, koje također nikom nije govorio. Tako eto Fama zna da priča o Zlonogi — — Kada je ismijavanje sa njime već došlo do izvjesne granice, onda mu počeše razna pitanja dobacivati. — Jel boga ti, kako vi to tamo na vladi mislite o tom srpskom crkvenom statutu? upita će ga jedan.Zlonoga osjeti ovo ruganje, jer niko nije znao, kakova je to vrsta zvanija koje on vrši, i ako se uvijek predstavljao kao vladin zvaničnik. — Ja nisam za te stvari — odbijaše on ljutito ovaj napadaj na njegovu čast. Jedan se dobričina ljubazno nasmija, uhvati ga oko vrata i reče: šta ovaj to benavi.I ako bijaše ovo ironija, Zlonoga se ipak uhvati i za ovaj zrak svjetlosti i simpatije, no nije mu mnogo pomogao. — Pa gdje si ti upravo, u kom odjeljenju zemaljske vlade? postavi pitanje jedan drugi. Zlonoga skoči na ove riječi, izbeči se, otvori usta, i sav zelen od ljutine, htjede nešto reći svima, no se savlada. — Životinjo jedna! dobaci onom, koji mu je ovo poslijednje pitanje postavio. Svi se čuđahu da ovaj čovjek ima osjećaja, čak i nekog ponosa, koje treba eto sada da je uvrijeđen.Je li to moguće u čovjeka, za koga govorahu, da je pogazio poštenje, čast i narodni obraz?Do ovog trenutka niko nije njega s ove strane poznavao, zato ga lično prezirahu do skota i u pitanjima časti nisu raspravljali s njime. — Čuješ ej, more — reče Borivoj Hadži-Kostić i malo ozbiljnije ga pogleda.Svi su mu govorili ti, — Ili smjesta povuci ova gadnu riječ, kojom si uvrijedio čitavo društvo, ili znaj šta treba od sada da činiš. — I jeste životinja, ja ću mu već pokazati — ponovi Zlonoga i skoro ga izdala snaga. Borivoj Hadži-Kostić se lagano digne sa svog mjesta i dođe do Zlonoge, lagano ga uhvati za kaput od gore i svom silom ga izbaci sa stolice.Zlonoga skoro odleti do vrata, tamo se zadrža i zastade.Brzo se metarmofozira u mirna čovjeka, koji se sprema na odlazak.Poslužitelj mu donese kaput, obuče ga smiješeći se i naš gost otide i bez zbogom i bez oproštaja i od svoga društva i od kelnera — kom je i inače bio dužan za piće od po godine amo. U društvu za srpskim stolom nasta ćutanje.Svi mišljahu: ovo ne će imati dobrih pošljedica.Samo se nekolicina radovala, što se jedva jedared učinio udar na obraz zemaljske uprave, koja ovake ljude dovodi u ovu nesrećnu zemlju.Među tima koji su ovako mislili, bio je i Dušan Trifković.Da to svoje gađenje prema strancima pokaže, pogleda na sto, gdje je sjedio vježbenik Simić, i s prezrenjem skide otud pogled. — Protiv ovih iz prijeka nema odbrane — reče, i pokaza poluočajno lice, neprestano još pod utiskom razgovora s profesorom Frankom. — Sami smo krivi — odvrati mu neko, gledajući na Borivoja.Borivoj bijaše u se udubljen, no nije mislio više na ovaj najnoviji događaj.Na nešto slično je on već davno mislio, kako bi se trebalo ponašati prema austrijskim špijunima?Na kraju dođe do uvjerenja, da ovo još nije bilo ono pravo sredstvo prema vakim ljudima.Jedno ga je mučilo, što nikako nije umio da pronađe put, da se bar njegova najbliža okolina počne otresati izdajica njegove otadžbine, pa onda da se nauče svi, da pokažu svoju mišicu i pijesnicu svima takovim izdajicama. Pri polasku reče Dušanu: — Ušao sam u trag novim stvarima o profesoru Franku, s njim si u opasnosti i kada se samo razgovaraš s njime.O svemu ću ti kazati kasnije!Dušan poblijedi.No kasnije se ipak utiša, jer je uvjerio sebe, da se ni o čemu takovom nije s njim razgovarao, što bi se dalo smatrati kao nelojalnost, opozicija ili tom slično.Kada je prošao pored profesorovog stola, on mu se vrlo ponizno i učtivo javi.Borivoj okrene glavu od njega.Dušan se odmah za tim okrene prema vježbeniku Simiću i očito pogledom tražaše da mu se Simić prvi javi, no ovaj to nije učinio. — Jesi li vidio golu istinu?S takim stihijama nas opkoljava zemaljska uprava — reče Borivoj Dušanu, kad su na polje stigli — Pametnom ovdje ne treba savjeta. Dušan ćutaše.Skoro da se stidio.Nije želio ništa da govori o ovim ljudima, jer bi se morao ispovijedati šta je govorio s Frankom.Zato je eto bolje da ćuti. Poslije krsne slave o Aranđelovu danu u kući Mitrovića i opet nasta stari mir, tišina i stari red.Stari Mitrović i sin mu išli su svaki dan ujutro rano u magazu, a kasno se u veče vraćali natrag, kao što su to do prije činili.Isto tako Dragica i baba nastavile svoj stari posao u kući.Prije podne se radilo po kući i u kuhinji, a poslije podne su obje sjedile uz kakavgod drugi posao u sobi sa ulice. Dragica je većinom sjedila kraj prozora i svaki čas pogledala na polje. Odmah nekako drugi dan poslije krsne slave Dragica bijaše udubljena kraj prozora, a baba kraj stola.S polja sa ulice se začuje muški glas. — To je ljebarski momak reče baba — Kako samo ima fino lice, šteta je što je muško - odgovori Dragica ozbiljno i mirno, kao da čita iz knjige dok je međutim okretala radom i više na nj mislila. To su bile riječi babine, koje je do prije po godine govorila svaki put, kad god je tu prolazio ljebarski momak s ljebom i kiflama, a Dragica je iste riječi valjda već stoti put ponavljala, kad kog je momka vidjela, jer je znala da ove riječi babi gode. Baba se nasmiješi i opet nasta mir. — Baba, jesi li kad god mislila na to, zašto Borivoju ne dadu mjesta u Bosni? — Eto već peti put spominješ o tome, pa ti baba ne zna da odgovori. Opet nasta mir.Dragica se udubi u ovu pošljednju misao i nije mogla da je se otrese.Već je više puta slušala od oca, da zemaljska uprava proganja srpsku omladinu, i da joj ne da naprijed; nikad nije o tom razmišljala do ovog slučaja sa Borivojem Hadži-Kostićem.„Zato što je Srbin, zato ga gone“ — odgovarala je sama sebi i nešto je kod te pomisli tištalo. — A zašto ne unapređuju Dušana Trifkovića? — Mani se babe, ne vodi baba take djevojačke brige.A šta ti je ono kazao doktor Vladica pri polasku? upita baba lukavo.Dragica se za čas zbuni. — Pa — tako, skoro ništa. — Hm ništa, pa što onda i govore ti muškarci kad ne znaju ništa da kažu. — Pa mora se makar o nečemu govoriti. Dragica ode i dalje misliti: Zašto ne daju Borivoju mjesta. Ove misli se Dragica dugo nije mogla otresti, a kad je doktor Vladica jedared prošao i započeo sa njome razgovor, i njega je to isto pitala.No on samo slegne ramenima i ne htjede o tome govoriti.Napošljetku se sama zapita, zašto ona toliku brigu vodi, kada ta misao i njoj samoj počinje da zadaje gorke čase, kao da je to i njena briga.Već se poče pomirivati s mišlju, da ne misli više o tome, jer kao što je čula, o tome vode brigu narodne vođe.I zaista neko vrijeme nije mislila pa ni sanjala o tome, no kako se probudi, a ona se osjeća kao da nekakovu svoju brigu nije prebrinula.Osjećaše nejasnu tugu, da se i sama jedva dosjećala otkud to?Nije znala zašto ona ne može da prestane o tome misliti i ta neizvjesnost je bacala u novu brigu. To je trajalo nekoliko dana, no i to poče lagano iščezavati i misao na Borivoja, pa i doktora Vladicu.Postajaše i opet veselija.Jednog dana je bila sasma vesela, poče babi pričati o krsnoj slavi i stade ponavljati riječi mnogih djevojaka, gospođa, pa nekoje reči doktora Vladice i Borivoja. - Obećao mi je i doktor i Borivoj da će mi donijeti svaki po jednu knjigu — reče. — Doktor mi je već dao a Borivoj još ne. — Hm, muke, a tebi valjda žao — poče baba sada već šaljivim tonom.Dragica se udubi u babino lice, da pročita odonud, da li je babi što krivo, kad ovako govori.No kada vide da je baba udubljena u svoj posao, i da ne misli dalje o ovome, ona postade vesela.Neobično razdragano raspoloženje ovlada Dragicom, i poče igrati.Pade joj na pamet jedna pojava iz nekog pozorišnog parčeta, gdje Ciganke igraju na pozornici.Sama se poče okrećati kao ono Cigani, poče skakati, ali lako se uvijajući sitne korake praveći brzo prelijetaše preko sobe, vazda se babi vraćajući. — Šta ti je djevojko? — Hoću da igram kao ona Ciganka.Sada se poče još brže vrtiti, zabacivši glavu ostrag, dok se ne umori, dođe babi bliže, zagrli je i umorna klone na nju. — Kad dobijem ovu drugu knjigu i tebi ću čitati. — Čuvaj se ti, da se ti u njega ne zaludiš. Dragica se zbuni za čas, no brzo se savlada. - Ja neću dati povoda tome. — Tu ne treba dati povoda, to samo od sebe dođe. Dragica se i opet udubi u babino lice i promatraše oči, obrve i izraz i opet ne primjeti nikakovu promjenu na njoj. Ona se utiša, sjedne na svoju stolicu kraj prozora i zamisli se. Baba je prevrtala staru suknju, bila je udubljena u posao i sasvim ravnodušno slušala šta joj Dragica govori. — A šta bi ti falilo, kada bi dobila Borivoja. Dragica pocrveni od stida, da baba ujedared govori ovako otvoreno. — To ne može nikako biti, jer on ne će dobiti ovdje mjesta da bi se mogao oženiti. — Gle ljepotice, kako ona hoće sve da zna!A zar mu ne može mitropolit izraditi? — Ah, to ne može biti, ovdje mu niko ne može pomoći — reče Dragica i lice joj dobi brižan izraz. I ako je Dragica od tog doba sve pokušavala, da otrese misli od sebe: zašto mu ne dadu mjesta? ipak te misli navaljivahu na nju, no ona brzo ode svom poslu, da zaboravi, ali kao nasrtljiv ljubazan udvarač, koga djevojka goni od sebe, a on ipak dolazi i naleće, a kad dođe on je mio, tako i ove misli navaljivahu na nju i odlažahu za čas na njenu zapovjest, ali se opet poslije po svojoj volji vraćaju natrag. Napošljetku jedva jedared dođe obećana knjiga, no knjigu nije donio Borivoj.Bijaše je poslao Dragici po djetetu bez ikakve poruke.Čitala je knjigu i sve joj se činilo, kao da to Borivoj govori, i sve kao da ima smisao: nema za mene kuće ni rođenog ognjišta u mojoj domovini. Sada Dragici postade jasno da misao na Borivojevu sudbinu ne može više od sebe da odbije.Ta misao joj međutim zadavaše silnu brigu, koja ne silazaše više s njenog čela. Jednog dana je nad Sarajevom čitav dan bjesnio južni vjetar.Sve je bilo uvijeno u tamnu sivu boju.Natmureno i namršteno beše nebo, zemlja i ljudi. Dragica je sjedila kraj prozora i gledala na polje.Trebević je u svoj svojoj veličanstvenosti, kao jasna slika, stajao, da se mogao na njemu svaki vrh, svaki brežuljak, svako drvo jasno razabrati, sve do visine od 1600 metara.Čitav ovaj div izgledaše kao da je slika a ne stvar.Činjaše se kao da među pojedinim vrhovima, bregovima i brežuljcima, koji su ležali u jednom pravcu, nema nikakvih razmaka, već kao da ovi ogranci — gorostasi, sjede jedan na drugom, i da su se zato jedan na drugog naslagali, digli u nebo. Pred veče se utiša vjetar, i mali oblaci iščezaše, samo jedan crn oblak dođe lagano do vrha Trebevića, sjede na nj i poče se lagano spuštati i brzo zastre čitav brijeg do, polovice.Gore poče sipati lagana tiha kao magla sitna kišica, pojedini ogranci sa hridinama počeše lagano iščezavati i tako spuštajući se sve niže, dođe ova magla do vrhova crkvi, džamija i kuća i uvi se čitava varoš u providan veo magle, dima i sićušnih, ladnih kišnih kaplica.Pade sumrak na čitav grad.Trebević iščeze, nestade ga, kao da je utonuo nekud u nedoglednu daljinu.Sve se uvi u jedva malo providan veo.Kroz taj jedva providni veo lagano se spuštahu milioni sitnih kapljica, poče kiša bez šumora i žubora.Nad Sarajevom leže ona siva tamna masa, ljudi se povukoše, u dućane, gostionice, kafane i kuće, spustiše debele šalone i povukoše se u sebe mirni, tihi i bez života. Dragica se vrlo rano povukla u svoju izbu i legla u postelju umorena ne od posla, a ni od misli.Ne zna ni sama od čega.Brzo je zaspala i dugo je čvrsto spavala, dok joj se u snu ne počeše javljati nejasne slike.Onda u jedared u snu čuje jecanje.Ona se okrene da pođe tamo, no samo što je došla do nekog polja, iz daleka joj se ukaže neko veliko sivo tijelo, gdje se valja prema njoj.Gleda bolje, šta je.No ne može da razazna.Sad se nešto zasvijetli i onda vidi divljeg vepra sa velikim svijetlim očima i dva bijela zuba.Ona pođe da bježi, no dune neki vjetar, počne joj suknje razbacivati’, ona da ih skupi no ne može da bježi.Počne da viče — i probudi se od svog glasa.Bijaše drhtala u čitavom tijelu. — Šta ti je djevojko, šta si vikala? pitaše je baba, koju je glas Dragicin probudio i došla sa svijećom Dragici. - Juh, baba, samo kad je bio san, dobro je što nije java.Gonili su me — izgovori Dragica umirena videći svjetlost. — Ajde samo spavaj — tek je ponoć. Baba ode.Zamalo začu se njeno hrkanje, no Dragica nije mogla više da zaspi.Mislila je i mislila i sve o jednim mislima. Sutra dan je osvanuo ladan i vedar zimski dan.Trebević se do ispod polovice zaogrnuo u snježnu odjeću, i svijetlio se i blještio od odsjaja sunčane svjetlosti, da se jedva moglo gore gledati. Baba je čitav dan tumačila Dragičin noćašnji san.Nešto poče ozbiljno misliti o tome snu i sve govoraše o nekoj sreći. — A je si l sanjala ribu? — Nisam. — To si trebala sanjati, to znači veliku sreću. — Divlji vepar to znači... baba se udubi.Ne smede reći šta.Nekoliko dana je trajao govor, šta je ko sanjao i tumačenje snova, i kada se nije moglo tumačiti za buduću sreću, baba se bacala u brigu a Dragica je uz babu također strahovala. Jednog dana su i opet obje sjedele u sobi.Dragica je bila mirna i u sebe udubljena i čas po je gledala na prozor, otkud se vidjelo na ulicu.Dragica se u jedared promjeni u licu.Rad joj pade u krilo.Pogleda ispitujući na babu, no kada vide, da ova ništa ne bijaše primjetila, brzo se digne i brzim koracima dođe do prozora.Baba je pogleda i sad joj pade nešto u oči.Dragica se sakrila za zavjesu od prozora, nepomično stajaše ovdje i gledaše kroz prozor na ulicu.Izgledaše kao da joj je dah stao, a lice joj bijaše poblijedilo.Brzo se pokupi i pođe u drugu sobu.Sad se i baba digne i pođe prozoru, gdje Dragica stajaše, i kada ne vidje ništa na ulici, pođe za Dragicom. — Nije ništa, nije ništa odvraćala je Dragica i na licu joj se ukaza osmejak, sličan onome, kada je čovjek u neprilici. Baba je gledaše, opazi na njoj promjenu, no ćutaše.Poče dizati obrve i spuštati ih i stade vrtiti glavom u znak da nešto pogađa, pođe natrag u sobu ništa ne govoreći o čemu sumnja i šta mleli. U taj mah neko zakuca na vratima.Baba namjesti bolje naočari da bolje vidi. — Je si l ti, Borivoje? Borivoj se stavi u komičnu pozu, da ga baba pozna, jer i ako su babine oči kroz naočare izgledale triput veće, baba nije triput bolje vidjela i raspoznavala lica, naročito ne ona, koja vidi u mjesec dva dana jedared. Dragica za to vrijeme stajaše i lak osmijak se bijaše ispisao na njenu licu, samo se još više izražavao strah u zabrinutom pogledu i neopisan stid u čitavom skoro skamenjenom držanju. — Malo ste dugo čekali na moju knjigu — poče Borivoj prvi, jer za čudo, ni Dragica ni baba nijesu umjele ništa da počnu. — Vjerujte, bio sam spriječen. — Pa kakav tako velik posao imaš to? — pitaše baba čudeći se, a načinom govora je tumačila svoje misli, da on zaista nema nikakova posla. — Svaki dan se nađe po nešto — odgovori Borivoj smješeći se, polu nagađajući, šta baba misli.On je međutim imao svoga razloga zašto nije dolazio.Da je došao brzo poslije krsne slave, moglo bi se svašta govoriti, onda bi u glavnom sama Dragica mogla misliti, da je jedva dočekao priliku da donese knjigu, a to njemu ne bi bilo prijatno.Zato je izostao duže vremena. — Brzo slatko i rakiju - šapnu baba Dragici. — Mi učitelji i u opšte ljudi, koji se bavimo naukom i kad nemamo drugog posla, moramo da čitamo da ne zaostanemo u nauci jer, znate l baba, ljudi svaki dan nešto novo izmišljaju, a to sve moramo da znamo.Tako je suzbija Borivoj babinu sumnju. Međutim Dragica dođe sa slatkim i rakijom i ponudi ga. — Baš te volim i poštujem dragi moj gospodine, tako birano i lijepo govoriš, baš kao pravi sudija, hvalila je baba Borivoja, međutim se kucala s njime.A što ne dođeš više puta k nama — skoro karajućim glasom izražavaše baba želju, i naglašavala je da im je on vazda mio gost.Dalje mu pričaše kako se ona i njegova majka često sastajale i dolazile jedna drugoj i tu baba ispriča Borivoju sve ono, što je već stotinu puta pričala drugima, da Borivoju postade ova poseta dosadna.Sa Dragicom se skoro nije ni razgovarao.Zapitao je čim se zabavlja i nekoliko običnih pitanja izmijeniše.No nadam se da će te pročitati knjigu dok se drugi put sastanemo — reče Borivoj Dragici. — Baba je međutim neprestano dizala glavu, da joj naočari bolje stoje i da tačnije može da promatra Dragicu. — Da li ste gospođice koju knjigu čitali dvaput? — upita Borivoj Dragicu. — Zašto bi dvaput čitala? Borivoj je razumio odgovor. — Nije dovoljno, gospođice, samo jedared pročitati dobru knjigu.Jedared se čita knjiga da se zabavlja, a drugi put da se što nauči.Ja sam tek onda naučio svoju lekciju, kada sam je nekoliko puta pročitao, a zar se može i šta drugo naučiti odjedared? Dragica je slušala s pažnjom, te i ako joj ovo sve bijaše novo, ona ipak vjerovaše da je tako. — Danas je nastupilo doba, kada se svijet nadmeće, ko će više da zna, da nadmudri jedno drugo, čak uhode jedan drugog, samo da zna i ono što mu i neprijatelj misli, zašto bi mi Srbi izostali od ostalog svijeta! — Lijepo bi bilo kada bi sve naše djevojke čitale srpske knjige i to dvaput, pak bi otud imale dvostruku korist, djevojke bi se izobražavale, i srpska književnost bi napredovala.S tim riječima se oprosti Borivoj s Dragicom. — Dođi, sinko, češće k nami i ja i Dragica bi voljeli, kada bi nas češće tako po malo pohodio i zabavljao nas. Borivoj sasvim mirno ostavi kuću Mitrovića, a i polovica dnevnih stanovnika kuće, t. j. baba i Dragica, ostadoše isto tako mirne i spokojne.Već poče i baba misliti, što Borivoju ne daju mjesta.Dragica ćutaše i nije govorila ništa.Sad tek pade babi na pamet, zašto je Dragica odjurila prozoru i sva se promjenila. — Vidiš da san ipak nešto znači —- govorila je baba Dragici, mahala glavom i mislila na pokojnu majku Borivojevu.Dragica se nasmija u ne umjede baš nikako dovesti u svezu ovu posjetu s onim snom.U nečemu je bila razočarana i nezadovoljna, no ni sama nije znala u čemu. Istog dana u podne u srpskoj gostionici je vladalo silno uzbuđenje.Srednjoškolski profesor Frank bijaše sio za jedan sto, za kojim su većinom sjedili Srbi i na grdno iznenađenje i čuđenje svih prisutnih; sa svim govorničkim sredstvima: mlatajući i rukama i nogama, prevrćući svojim zelenim očima i načinom umjetnog govora, pričao je o jednoj do sada nečuvenoj sramoti sudskog vježbenika Dušana Trifkovića. — Neznanje, koje je Dušan u svojoj stvari pokazao, nije samo puko neznanje, nesprema i nedostatak inteligencije, već je to užasan škandal za sudsku struku, upravo prestup, koji bi se trebao kazniti. Gimnazijski profesor, Dragutin Frank je pričao, da je munjevitom brzinom iz sudnice prodreo glas u čaršiju — od prisutnih još niko nije bio čuo za ovaj glas preko čaršije — da je Dušan Trifković jednog čovjeka, koji je od drugog kupio mazgu i nije mu platio, a uzeo mazgu, zbog ove obične prijevare u pošljednjoj sudskoj sjednici predložio, da se kazni smrću. — Gospodo — završavao je profesor Frank — ja sam ovom čovjeku dobar i iskren prijatelj, ali kada se sve prisutne sudije moraju da ograđuju od ovake bruke zbog neznanja najobičnijih pravila sudske prakse, kad se i sama čaršija mora da zgraža i sablažnjava, jer to se kosi i sa savješću čaršije, onda za ovoga čovjeka nemam više odbrane, on se sam osudio na duhovnu smrt. Svi za stolom, gdje te profesor Frank ovo pričao, bijahu iznenađeni; Hrvati su sa prezrenjem počeli da raspravljaju o ovom sudskom škandalu, dok su Srbi sa sramom i čuđenjem ćutećki priznavali ovu novu srpsku bruku. — Ovo se ne bi smjelo trpjeti u Sarajevu, u centru zemlje.Ovo je sramota čitave zemlje — govorio je jedan Hrvat, kolega Dušana Trifkovića. — Ni najobičnije paragrafe sudske prakse nije u stanju da nauči — doda drugi hrvatski zvaničnik za druge struke. — Što je istina to je istina, Srbi su loš materijal — završi profesor Frank. Nasta pauza za prisutne Srbe, koji su od stida propadali, jer profesor Frank, predstavnik nauke, istine i morala, tek ne će lagati i omanjivati javno mnjenje! — Gospodo, ovo je nevjerovatno; ovako neznanje predpostaviti kod jednog sudije, to je nemoguće — govorio je jedan Srbin zvaničnik više preda se, jer je osjećao omalovažavanje, podsmijeh i ironiju iz pogleda svih prisutnih Hrvata. Tu pak počeše drugi sumnjati, da li je ovo istina, no niko ne smjede o tome ni riječi spominjati, jer držanje profesora Franka i strogi izraz na licu mu, kao da je istinu govorio, da i onaj koji misli da je to nemoguće, da i taj nije mnogo odmakao u inteligenciji i mišljenju od Dušana Trifkovića. — Sramota ne samo za sudsku struku, već i za sve nas Srbe, što ovake sudije imamo — jedva šapućući reče i Zlonoga, priznavajući srpsku sramotu. — Zbog prijevare osudi čovjeka na smrt! Tog istog dana je obišao Zlonoga sve gostionice i kafane, i pričao o tome događaju.Time je dobila stvar istinit karakter, jer eto to svedoče i zvaničnici Srbi. - Zbog prijevare osudio čovjeka na smrt — došaptavali su jedan drugom u srpskoj gostionici; taj je glas išao od usta do usta, od stola do stola, iz gostionice na ulicu i poput more, nečujno, tiho ali brzo se rasprostre ova strašna sramota Srbina sudije po čitavom gradu.I staro i mlado, i muško i žensko i ono neuko čeljade, koje samo zna za osudu na smrt, i ono je čulo za sramotu Srbina sudije i strašilo se da dođe pod istragu i lice ovog nikakvog čovjeka. | — Osudio čovjeka zbog prijevare na smrt! — Te riječi su takovu moć imale na uobrazilju svetine, a svojim su groznim sadržajem takovu draž imale na nj, kao da je pala nova svjetlost, nova istina s neba; tako su rado s veselošću, s oduševljenjem izgovarali riječi: Osudio čovjeka na smrt zbog obične prijevare. Niko više nije mogao uzeti u odbranu Dušana Trifkovića, niko nije smio pokušati, a niko baš nije ni volje imao, da branI čast jednog Srbina, koji je na ovakav sramotan način osramotio Srpstvo. — Sad postaje jasno, zašto ovaj čovjek ne može naprijed — jeknu zaključni glas u ovoj strašnoj aferi, kakove ova zemlja još nije doživjela. Isto to veče je pristupio srpski vježbenik Miloš Simić k Borivoju Hadži-Kostiću i pozvao ga na jednu riječ, a kad su se našli na samo, rekao mu je ovo. — Izvinite, gospodine, što vas moram upozoriti na jednu sramotu, koja je nanešena vašem prijatelju.Nemam drugog razloga van onoga, što je vaš prijatelj Srbin, da vas opomonem na jednu dužnost, da kao Srbi branimo jedan drugog.Za vašeg prijatelja se u gradu zlo govori.Ja sam se u samom sudu raspitao i smijem vam otvoreno reći, da je čitava ta glasina laž.Savjetujte vašem prijatelju, da se što prije opere od te ljage, jer bi ovo moglo biti pogibeljno za nj.Same kolege vašeg prijatelja raspravljaju o tome i tvrde, da je on neku sličnu pogrejšku morao gdje privatno učiniti.Time se pravi javno mnjenje o vašem g. kolegi, i to vrlo nepovoljno — To je morao jedan od njegovih kolega iznijeti u čaršiju, a ako se ne bude opravdao, iz čaršije će to prihvatiti isti onaj kolega u sudu, koji je možda to iznio, jer se izvor ovaj potvori po svoj prilici ne će pronaći, a to će vašeg prijatelja moći dovesti možda do sudbonosnih pošljedica. — Je li istina da je moj prijatelj Dušan Trifković premješten? zapitaće Barivoj. — To mi nije poznato. - I o tom se govori u čaršiji. Obojica zastadoše, kao da su se htjeli dosjetiti nečemu i obojica dođoše do jednog zaključka i ne rekoše ništa jedan drugom.Opro tiše se. Borivoj Hadži-Kostić se iznenadio ovom znanju i razumjevanju ovdašnjih odnošaja od strane jednog Srbina iz prijeka, i za sada mu još ne htjede priznati, da je u ovoj stvari učinio i malu uslugu Srbinu Bosancu. — Svud pa i među Srbima se govori o tvojoj nekoj aferi — govorio je Borivoj Hadži-Kostić Dušanu malo kasnije. — Naši neprijatelji su već toliko uspjeli, da i kod samih Srba mogu da nas ponize — To je remek djelo austrijske politike pošljednja tačka.Već nas same protiv nas upotrebljava!Sve što sam ti prorekao, evo se desilo.Ako se što prije ne opravdaš, ovo će te kao prokletstvo kroz čitav život objesiti i tom sramotom ćeš biti žigosan dok si živ. — Pa šta da radim? — Ti mene pitaš?!To bi ti trebao najbolje da znaš.Ja ti ne znam ništa savjetovati.Opravdati se moraš, jer si ovom niskom lažju žigosan. — Ne znam ni odakle je potekla, da bi se znao tu na izvoru pravdati. — Ti si more okružen samim perfidnim ljudima; koji jedva čekaju da ti izvrnu riječ, oni ti od obične riječi prave sramotu, a od najmanje pogrješke aferu.Savjetuj se sam ili — eno ti kolege iz suda i pitaj njega za savjet — i Borivoj pokaza na Miloša Simića.Dušan odmahnu glavom i namrgodi se. — Ja o ovoj laži ne ću voditi računa, a oni gore ne će o tome ni dočuti. Borivoj Hadži-Kostić pogleda bolje u lice Dušanovo i kada opazi, da ovaj ništa nije uzbuđen, ni uznemiren, još manje da smatra ovu stvar ozbiljnom, nije umio da pronađe uzrok svemu tome, te ni sam nije više htio da lupa glavu o ovoj spletki na koju ga je onaj gospodin upozorio i uzbudio.„Možda je onaj samo htio da se pokaže prijateljem“ pomisli i na brzo uvjeri sebe, da će to najprije odgovarati istini. Dušan je odmah počeo da istražuje odakle je potekla ova intriga protiv šega, sa sviju strana je dobijao odgovor: čaršija priča, ali niko nije mogao reći, odakle je došao taj glas u čaršiju, iz suda, iz gostionice, iz čije kuće; sve zalud bijaše, taj glas više nije mogao da uguši, jer ono što je sam govorio, to se nije slušalo, a drugi niko nije držao za vrijedno, da ga pravda. U zvaniju je Dušan Trifković imao mnogo posla.Za čudo, da je najteže poslove imao da vrši.Nije imao vremena da odahne.Čitav svežanj je stajao pred njim, koji je sad baš došao.Trebalo je slugu najpre poslati u eksibit i onda da mu donese od predsjednika druga akta. — Imam druga posla — reče sluga. — Ovo vam je najvažniji posao. — Ja iman važnijih poslova — i poslužitelj izađe.Dušan zgrabi akta, pođe napolje i stigne slugu u hodniku. — Ovo smjesta da ste nosili u eksibit.Vidi ti samo! sramota, da je potčinjen nepokoran. — Šta sramota?!Koja sramota? iskolači se sluga pred njim. — Vi ste sramota. Dušan ga opomene na dužnost. — Pazite samo, da vi vašu dužnost vršite kao što treba, da nema sramote — reče sluga i brzo ode. Dušan stade zapanjen.Razumio je šta je sluga mislio.Pođe natrag u svoju dvoranu, no kada pogleda u hodnik spazi svijetle mrtve oči gdje vire kroz vrata. Kolega Hrvat je špionirao Dušana.Kad se Dušan vratio, nije ga zatekao u sobi. Istog dana se i opet pronio ružan glas o Dušanu.I opet se svud po gostionicama govorilo, a u srpskoj gostionici srednjoškolski profesor Frank, da se Dušan Trifković potukao sa poslužiteljem sudskim u kancelariji i da je dobio sramotan šamar, da se sa zvanične strane pokrenula istraga u ovoj stvari. — Ja sažaljevam ovog čovjeka, da pored slabe inteligencije, još slabije spreme, ima ovako malo takta — završavao je profesor Frank u prisustvu mnogih Srba i Hrvata zvaničnika.Profesor Frank je ovo izgovorio lagano, odmjereno sa čuvstvom, a zelene oči mu sijevahu, potvrđujući iskrenost ovog čuvstva prema Dušanu Trifkoviću. Dušan Trifković postade ličnost, o kojoj se više nije govorilo dobro.I među samim Srbima steče mnoge neprijatelje, što ovako kalja srpsko ime.Ova afera s poslužiteljem se tumačila kao krajnje propadanje ugleda njegova zbog one prve afere, i držalo se, da je Dušan Trifković u sudu postao nemoguć.I sami Srbi su željeli da ga premjeste i da se donekle ova srpska sramota ublaži. Nad Sarajevom je blistalo otvoreno vedro plavo nebo.Svjež vazduh je s brda i planina strujio u sami grad; Trebević je sijao u svima mogućim bojama od bljeska sunčanih zraka sa modro zelenog drveća na njemu.Bio je uvijen u providno plav veo od vazduha, koji je prema vrhu bivao sve gušći i tavniji.Čitav ovaj div kroz ovaj plavi veo izgledaše kao da se otegao u nedogledne daljine, kao da je svaki vrh od drugog po nekoliko hiljada metara udaljen, a pošljednji vrh, kao da se izgubio tamo u najvećoj visini, u nekim neizmjernim daljinama. Ulice su bile pune svijeta, sve je izišlo da se divi ljepotama neba sunca i bregova. Dragica je bila išla u razne posjete i kada se već kući vraćala, - pazi da neko ide za njom i da nešto govori za njom.Obrati pažnju da čuje no nije se osvrćala.Bijahu strani nepoznati glasovi.Razazna rđav srpski izgovor i u taj mah zveckanje sabalja o kamen.I ne osvrćući se, ubrza korake, no i oni se koraci za njom ubrzaše.Očigledno išli su za njom u poteru.Nije smjela da se okrene, da vidi ko je, već onako zaplašena dođe do izloga jednoga dućana i tu stane.U stakletu vidi slike dva oficira, koji prođoše mimo nje, očito nešto njoj govoreći.Kada se poslije dugog stajanja dalje krenula, vidi dva oficira gdje stoje na ćošku, kud će ono morati proći.Bijaše sva uzdrhtala, okrene se i pođe natrag.Oficiri ostadoše na uglu, učiniše nekoliko primedaba o slabom društvenom obrazovanju srpskih djevojaka i odoše dalje. Nije bila odmakla nekoliko koraka, kad opazi Borivoja.Ovo sretanje im nije bilo kao dosadanja sretanja.On joj se pokloni dosta zbunjeno, ona se pak obradovala kada ga je vidjela.On je već dugo išao za njom i vidio ona dva oficira, gdje također idu za njom. — Hoćete li mi dozvoliti da vas provedem? Dragica razumjele sve i začudi se ovome svemu.On je pak vidio, da je i ona sada na čisto, da je on sve video.Na njegovu licu se pokazaše znaci silnog negodovanja na ovaj događaj, i kada ona to opazi, nasmija se polukoketno, da ga razgali. — Hajte me pratite — reče, što inače nikada ne bi učinila, da to jednom muškarcu kaže.Borivojevo se lice razgali. — Ona dvojica su išli za vama — reče on blažim glasom. Ona se opet nasmija i jedva izgovori. — Mislim, ali ih nijesam vidjela. Ućutaše i pođoše.Borivoj otprati Dragicu upravo kući i preda je babi. Dragica odloži šešir i gornja haljinu, i sa neobično zažarenim licem, veselo svijetlim očima, uđe u sobu, gdje je baba sjedela s Borivojem. — Šta ćemo da radimo s njome? upita baba gledajući na Borivoja, pokazujući na Dragicu. — Kako, baba? ne razumijem šta mislite — odvrati Borivoj.Dragica pogleda na babu ozbiljno i čekaše šta će sada biti, što babu čisto zbuni i ona ućuta.Dragica se promjeni i opet postane ozbiljna i stidljiva. - No evo ti gosta, što ga ne zabavljaš sad? — počne baba. Dragica obori oči, okrene glavu, jer tako izazivajući bijaše baba ove riječi izgovorila. - Eto je, sad se stidi, reče baba okrenuvši se Borivoju. Dragica izađe brzo napolje.Kad se vratila, natrag bijaše sva crvena. — Zar se ne stidiš tako tuđa biti prema gostu, a kada on nije ovdje, onda skačeš, igraš, a?!Dragica sakrivaše lice rukama. — Baba nemoj — nemoj — tako govoriti, htjede Dragica da se brani, no prekide je smjeh. — Znaš, dragi gospodine okrene se baba Borivoju, ali u isti mah i Dragici — sad baš moram kazati — znaš, dragi gospodine, kad nisi ti ovdje, samo o tebi govori, tebe samo spominje i o tebi sanja. Dragičino lice dobi bolan izraz, obrve joj se skupiše i namrgođeno pogleda na babu.Čisto se brecnu na nju.Baba je u mah ozbiljno gledaše, čisto i na nju pređe ova ozbiljnost, no se brzo i opet nasmije i okrene se Borivoju. — Istina je, gospodine, što ti kažem — sve je istina ništa ti ne lažem.Pa se opet okrene Dragici — zar nijesi juče uzela njegovu knjigu pa legla s njom u krevet. — Istina je, gospodine, uvijek samo o tebi govori, iskrene baba u veseo govor, poče se smijati i mašući glavom gledaše na Dragicu. — No, ajd sad kaži, da nije tako.I danas si ljubila onu knjigu, što ti je dao. — Baba poče namigivati Borivoju mahati glavom u povladi dokazivati, da je to istina, što govori. Dragica stajaše kao poražena kraj stola, lice joj više nije bilo namrgođeno, ni osmjeha ne bijaše na njemu, već stojaše blijeda, nijemo gledajući na pod.Dah ju je davio, a silne suze joj obliše obraze. Nasta strašan trenut i za Borivoja.Bio je sav uskomješan.Muško mu lice dobilo djetinjski zbunjen izraz.Kad mu se pogledi sretoše sa Dragičinim pogledima, nasmijaše se jedno na drugo, dugo se zaustaviše tako gledajući.Pred Borivojevim očima i opet sinu ona divna beskonačna poljana, sa plavim cvijećem, blagim vjetrom, koji otud dolazi sa beskrajnih daljina preko azurnog neba. Borivoj nije imao više ništa da kaže Dragici, Dragica također ne, a baba — bijaše umukla gledajući ovo dvoje, gdje ona jednom riječju dovede u položaj, iz koga se nijesu mogli ispetljati.No baba je ipak u sebi likovala, jer je pročitala iz pogleda oboje, da su sada jedno drugom povjerili svoje najtajnije mišljenje. Baba je na kraju uvidjela, da je ovo značajan trenutak za njenu unuku.Neka se riješi, pomisli u sebi i iziđe napolje.Time je kazala i Borivoju, da povjerenje, koje je prema njemu stekla, evo i zaslužuje. Ostadoše njih dvoje sami nijemo gledajući jedno na drugo, dugo ne govoreći jedno drugom ništa. Od kako je Borivoj Hadži Kostić postao iskreniji sa Dragicom, poče osjećati u duši neku nejasnu nadu, koja je dolazila iz dubine njegove naravi, iz temelja čežnji i želja.No sa tim nejasnim željama i nadom došle su mnogo izvjesnije i jasnije brige.Jer kad god je počeo sebi da objašnjava, da sebi rasvijetli svoj položaj, vazda mu se u te misli uplećale one slike iz zemaljske uprave, oni ljudi, koji su mu do sada stajali na putu.I sada ga u njegovoj duši nešto stezaše, što nije bilo očajanje, jer je on vazda vjerovao, da će se srpska stvar i omladinsko pitanje morati jedared povoljno riješiti, ali mu to čuvstvo bacaše veo na njegovu budućnost sa Dragicom. Misao, da s ovom neizvjesnošću kod zemaljske uprave mora jedared prekrhati, postajaše sve silnija, jer od toga zavisi, hoće li moći jednoga dana uzeti Dragicu za ruku, izaći s njome pred babu i reći joj: baba, mi smo riješili između sebe, mi smo svoji, daj nam blagoslov!A da je Dragica to isto željela, to mu je sto puta posvjedočila, kad god su se sastali.A baba?: Ona bi uzdigla glavu, da bolje vidi kroz naočari, gledala bi njih dvoje dugo, i dugo ne bi znala govoriti.... oh, to bi bio ozbiljan trenutak za njih. Kojim putem bi morao poći, da po volji riješi svoju stvar u uprave?Vođe i prvaci su mu govorili, da još čeka mirno i strpeljivo, jer bi mu i mali nepromišljen korak mogao stvar za navek pokvariti.Ako bude potrebno čekaće i promjenu na upravi, o kojoj se već počelo govoriti, a s promenom uprava će bez sumnje nastupiti promene u nazorima o Srpstvu ovih zemalja, i o onoj omladini, koja je onim činom na se navukla mržnju i progon. Koliko puta je uzavrelo, uskipjelo u Borivojevoj duši, da otide sam u upravu, da sam od njih direktno zatraži svoje pravo kao sin ovijeh zemalja, tako nikako drukčije, a on će silnicima kazati pravu riječ, istinu im baciti u oči.A što bi značilo istinu dobaciti tim ljudima, koji imaju svu silu i vlast u svojim rukama?Tim bi samo išao na ruku tim ljudima, dao bi im samo prividnog prava, da i dalje smiju omladinu proganjati. Borivoj Hadži Kostić je strpljivo čekao, no što je bio u toj tvari izdržljiviji, tim ga je većma tištala misao na budućnost, jer tako mu se učinilo, da, ako bi se ovo još dugo otezalo, da bi sva porodica ove djevojke ustale protiv ovakog odnošaja prema njoj, to bi mu pak moglo ugled poniziti, a sam bi mogao doći u duševnu krizu, koja bi mogla baciti sjenku na sav budući mu život. Njega je tako isto tištala i njena sudbina, kada bi sada djevojku donio u položaj, iz koga se ni sama možda ne bi lako spasla. Gledajući Dragicu pred sobom mirnu i u se udubljenu, dočaravala mu je ona sada tako lijepe slike iz njihove zajedničke budućnosti! nije mogao da vjeruje, da će njega upravo moći konačno odbiti, i prouzrokovati propast — možda njih oboje. Kada je Borivoj pristupno Dragici, ona je bila sa svim mirna, na sve spremna, samo čekaše njegov odgovor. — Dragice — reče joj on, ja sam odlučio da budeš moja. Ove riječi bijaše glasno i odlučno izgovorio.Ona ga gledaše mirno, bez straha i bez uzbuđenja. — Pristaješ li da budeš moja? Ona podigne svoje krupne oči i čvrsto ga pogleda. — Pristajem — ova ispovest njezina ga silno zanese, no brzo se pribere i sasvim savlada.Pristupi joj još bliže i uhvati je za ruku.. — Od ovoga časa si moja. — — Za navek — lagano izgovori ona, a oči joj se navodniše suzama. — Dragice, na moj se život spušta teška briga, koja će dugo trajati. — Ja ću je isto tako dugo snositi. — A ako bude ova nesreća večito ostala na meni? Dragica obori glavu, pristupi mu još bliže i šapnu: — To je onda nesreća i moga života. Dragica se do sada mnogo borila sa tom mišlju, šta će da radi, ako ovoga čovjeka za navjek odbiju; to joj posta velika briga.Sada ju je evo prekužila.Jer je ona osjećala nešto, što niko drugi nije znao, da, ako to pitanje bude stajalo među njima dvojima i odjeli ih, onda je za nju život propao.Jer je to bilo za nju teško priznati jedared odanost, koja se samo jedared javlja u njenom srcu i onda ne ispuniti sve.Sada joj je bilo lakše, kao da joj je najveći teret života spao sa srca, jer sve ovo ostalo što će doći, sve i najgore što bi moglo doći, to će sve lakše moći podnositi sa čovjekom, koji se do sada nije plašio nikakvih prepreka. Borivoj je stajao kraj nje i posmatrao je oborene glave, kao da u njoj upozna sada onu ženu, koja je spremna da podnosi sve terete s čovjekom, i bijaše mu uzvišena sa ovom ispovjesti.Njime ovlada čuvstvo, koje ga je vuklo njoj bliže, onom tankom stasu, bujnoj kosi, licu, koje je bilo mirno, kao poslije velikih doživljaja.Ovo čuvstvo mu pobudi čežnju da je privuče uza se, da joj tako više kaže, šta je do sada osjećao prema njoj, šta ga ovoga časa tako silno uzbuđuje, zanosi — no to sebi nije mogao da dozvoli, da krv uzbuđuje u ovom uzvišenom času. Kada je baba došla u sobu, oboje stajahu mirno jedno kraj drugog.Baba ih dugo gledaše da sazna štogod, da im pročita nešto, iz očiju, no oboje bijahu mirni, daleko od pomisli, da pričaju sada još o ovom njihovom tajnom vjerenju. Dragica se bijaše za kratko vrijeme sasvim promjenila.Druge je stvari počela da voli, druge je misli počeše obuzimati.Nije više gledala sa onim zanosom na Trebević, niti je cvijeće tako pazila kao prije, niti tražila ženska djevojačka društva.Kada je dolazila u društvo djevojačko, za čudo, da je više govorila nego prije, no vazda je rado govorila o kući i domazluku.Kada je zalijevala cvijeće, zamišljena je išla od cvijetka do cvijetka i zalivala ga, a kada je svršavala ovaj posao, ona se okrećala na cvijeće i pogledala ga skoro prijekorno, kao na djecu, kojima se čini žrtva, a ona bez osjećaja, i bez zahvalnosti i bez riječi stoje na jednom mjestu nepomična.Ostavljala bi cvijeće s nijemim prijekorom.Kako bi ona rado vidjela nežan i topao pogled za ovu rado učinjenu uslugu, ili opružene male ručice, koje se nude, a ona da ih prihvati i da stisne na svoje obraze! Poslije ove misli bi se obično vinula u budućnost, na dušu bi joj pala tiha briga, koja je do duše nije obarala, ali koja ne da dugo zaspati; ona isprepleće čitav niz želja, nadanja i misli u jedno klupče, koje je zamršeno i neda se lako odmrsiti.No naposletku bi ipak mirno zaspala i kada se probudila, bila je svjesnija, srce joj je kucalo novom nadom okrepljeno, ona je vjerovala, da će Bog sve udesiti i sudbinu njih dvoje izvjesti na ravan put. Isto je tako i Borivoj počeo da misli.Dragica ga je svojom blagošću utišala, misli ublažila; pod njenim okriljem nikada nije prevladala ljutnja još manje da je uzavrela prekipjela uvreda u njemu.Kada je pomislio na Dragicu, nikada mu ne bi moglo ni na um pasti, da učini što silom ili prije onog vremena, kada stvar bude zrela. Da ovo vrijeme, za koje će još morati čekati do svoga naimenovanja, ne propadne, odlučio se na proučavanje privrednih, ekonomskih i zemljoradničkih pitanja svoje zemlje, naročito na proučavanje još neoslobođenog seljaka.Koliko je puta do sada čitao, slušao o tim pitanjima te i vidio seljake, potpuno se uvjerio o bijednom stanju njegovom, pomišljao, kako bi mu se moglo pomoći, no nikada se do sada nije mogao dati na posao, na proučavanje svih tih pitanja, zbog kojih njegova otadžbina pati.Kada je ono kupio građu za memorandum, iskreno mora sam da prizna, da sve ono izlišno nije potpuno proučio.Ono u memorandumu nabrojano nije bilo njemu sve tako jasno onako naučki proučeno i sređeno, kao što je on zamišljao sebi da se ovo pitanje mora proučavati, ako hoće da se konačno, povoljno riješi za Srbina seljaka pod tutorstvom aga u ropstvu strane uprave. Sam je korio sebe, da tako kasno dolazi na tu stvar.Jer je mislio: koje je svetija dužnost omladine u ovo sudbonosno doba po Srpstvo ovih zemalja, nego što prije pomoći seljaku, tom temelju srpskog naroda?!Jedva je jedared evo sada došao u ono raspoloženje, jedva je evo dobio onaj mir, koji je potreban za proučavanje.Tako je sebe uvjerio, da je prekršio glavne prepreke, prekužio glavni dio unutarnje borba i nemira i sada se bliže bolji i mirniji dani za njega. To je sve bio Dragičin utjecaj.Već je vidio sebe kao mirna domaćina na svom domu kraj nje; ta ga je misao umirila potpuno, odgonilo sve brige; sve slutnje i sumnje i tako mu pribavila mir i spokojstvo u duši. Nije imao više razloga ni za sumnju, jer mu je obećano, kada se uprazni mijesto, da će se njemu dati profesura.Tu više nije sumnjao, jedino je morao čekati, dok gospoda, koja imaju vlast, ne dođu do uviđavnosti, da je on „ispaštao“ svoje političke grijehove kao đak, da se „popravio“, da mu se može povjeriti vaspitanje omladine a dati mu zalogaj ljeba.Eto, dotle ću morati čekati, mislio je Borivoj u sebi i strpeljivo čekao da i ta nesreća prođe. Na pazarni dan u petak sve iz sela, što ima šta za prodaju, povrvi u Sarajevo na Baš-čaršiju i ono malo uskih ulica oko nje.Tu nudi neoprani, prljavi i zamazani sarajevski trgovac sa čaršije svoju robu.Tu stoji sir i maslac u zarđanim posudama od bakra ili lima, a prodavač mu čučeći zahvati ispucanim i crnim rukama u posudu, i otud vadi sir i meće ga u zeleno-zarđane terazije.Što padne na zemlju, to kupi zamazanim rukama i meće natrag u posudu, da ga drugom proda, zatim briše nos i opet zahvati rukama u posudu i dalje mjeri i prodaje. Tamo u kraju čuči Srbin seljak pogružen.Mršavo blijedo i zabrinuto lice mu jasno viče, da mu nije dobro; tu čuči kraj pedeset oka žita, koje mu je jedva zaostalo, kada je isplatio trećinu i desetinu, i željno čeka kupca, gleda čitavoj gladnoj godini u susret, dok mu kupac, aga i čivutin, nude tri krajcare manje, nego što je prava cijena.Drugi kraj njega čuči kraj jedne matore mršave tuke i gleda oborene glave na zemlju, a treći bijedan i jadan kao da nije jeo dva dana, zabrinuto čuči nad ilovačom zemljom, koju je još sinoć donio amo hodeći po dana.Sve to gleda sa puno nade na svoj espap, čekajući čas, kada će primiti pare i onda da se pročasti u varoši: groš rakije dvajest para graha. Neprestano dolaze seljaci sa onim malim pretovarenim konjičcima, drvenim kolima ili sami seljaci natovareni robom.Ujedared se uzbuni sve životinjsko carstvo na čaršiji, orozi, tuke, psi i ostali članovi ovoga carstva zverahu nekud u stranu i sa strahom i trepetom očekivahu nešto strašno da se desi.Bližila se seljačka kola.Cvrčanjem i zavijanjem točkova ispunjavahu vazduh užasnom galamom. Kola prođoše.Nasta mir.No sada se uskomješa sve, što je sa sela došlo amo.Na sredini čaršije se čuo doboš.Telal je glasno vikao: U iduću nedelju će biti konjska trka i pucanje, zato ko ima dobra konja, neka ga dobro opaše, a ko ima pušku neka je dobro potpraši i neka dođe tamo.Samo za cijelo; i ja ću biti ondje.Tu pade onaj led i zabrinutost sa seljačkih lica i za časak se na njemu ukaza osmijeh, kao dokaz, da se još nije odučio od smjeha.Borivoj Hadži-Kostić se također pomješao među kupce.U strani spazi mladića gdje stoji i drži oroza na prodaju. — Pošto ti je oroz? — upita Borivoj. Onaj ga pogleda nepoverljivo. — A odakle si momče? — A što pitaš? — Jesi li Srbin, katolik ili musliman. Mladić okrene glavu u stranu, oholo i negodujući odgovori: — Valjada se poznaje, ko je vlah a ko ne! i tako pogleda, da si mu sa lica mogao čitati riječ: švabo! — Ma mi smo braća reče mu Borivoj. — Jok vala, ne! brecne se onaj tuđinski i opet mu se pokaže na licu kao da govori: švabo! Borivoj pozna u mladiću pošljednje ogranke ohole a inske porodice, koja je propala.Pođe dalje.U strani malo dalje spazi dvojicu kraj vreće kukuruza. — Odakle ste vi ljudi? — Sa sela gospodaru — odgovore obojica ponizno smiješeći se i ne bijahu sasma loša izgleda. — A šta ste vi? Obojica se zgledaše začuđeno. — Pa Bosanci — odvrati jedan snebivajući se, čudeći se što to pita. — Znam, znam — na to će Borivoj — u sebi ironišući, već — šta ste ono još? — Pa katolici. — Ne mislim to, već kakvim jezikom to govoriš? — Pa bosanski — odvrati onaj isti. — Bosanski — eto vidiš i ja sam Bosanac, govorim kao ti, pak ipak ne govorim bosanski. — Pa govorimo, gospodaru, kako smo naučili — odvrati drugi, i opet se zgledaše i počeše se smijati. I kad im Borivoj postavi još nekoliko pitanja, oni sve odgovarahu:mi katolici! - Ala je baš gospodar, hoće sve da zna — smijući se odvrati prvi, kada se Borivoj oprostio s njima.Njihovo veselo lice i raspoloženi smjeh je govorio, da im ne ide loše, i da se neko brine za ovo njihovo dobro raspoloženje. Borivoj prođe još jedared kroz čaršiju i već htjede poći kući, kada mu jedan ponudi, da kupi graha. — Brate, to meni ne treba. Seljak slegnu ramenima i učini glavom kao znak da mu to ne godi, jer evo već dva sata kako tu stoji i niko ga ne zapita, van onoga španskog jevreja, koji mu manje nudi nego što je cijena.Već pet puta je dolazio taj jevrejin i uvijek mu nudio i tu cijenu i vazda mu govorio: ma ne će ti niko za to više dati.A kad seljak slegnu ramenima, on mu dobaci: idi mrcino srpska! — Je si li iz daleka? upita ga Borivoj. — Eto tu iza Blažuja na putu u Kiseljak. — A šta si? upita Borivoj, i ako je znao s kim govori. — Hvala Bogu, Srbin — reče seljak brzo, lice mu se čisto namrgodi i pogleda ga od gore do dole. — A šta si ti? — I ja sam Srbin. Seljak ga pogleda sumnjivo i izraz na licu mu je govorio da ne vjeruje.No ne htjede ništa dalje govoriti, skoro da je željeo, da ga ovaj dalje ništa ne pita jer su ta gospoda iz vlade sumnjiva lica za nj.I Borivoja je držao, za činovnika iz vlade. — A imaš li svoju zemlju ili aginu? Seljak ne htjede odmah odgovoriti, no ipak prekrha preko jezika. — Pa kako se našlo?A što pitaš to?Tu seljak još jedared promjeri Borivoja i pročita mu iz čitavog lica i držanja, da Borivoj ipak može biti dobar čovjek. — Pa volim da znam, kako naši Srbi seljaci stoje. Seljak ćutaše još malo pa će onda opet zapitati Borivoja. — Valaj, kad si Srbin, pokaži-der brate kako se krstiš? — Sa tri prsta brate kao i ti. Seljak se nasmija i pomisli da ovaj gospodar ipak more biti dobar čovjek. — A imaš li ženu? — Nemam. — A što se ne ženiš, dosta ti je već godina. A jesi li Bosanac? — Sarajlija. U to dođe jedan kupac, koji nuđaše sa tri krajcare manje, nego što je seljak iskao. — Teška vremena živimo — reče seljak, kada kupac ode.Oboje ućutaše. — A kad slaviš? upita ga seljak. — Svetog Nikolu — odgovori Borivoj brzo, da suzbije sumnje ovog čovjeka, u kom je poznao pravog Bosanca Srbina, koji je svojim držanjem svjedočio, da je mnogo teških muka i iskustva prešlo preko njega. — Kako ti je ime? — Luka Aleksić.Sad postadoše iskreniji. Tu dugo postajaše u sitnom razgovoru i ne nađe se kupac za grah.Seljak već poče misliti, kako će grah morati kući nositi, a bijeda ga je nagnala, da ga donese i proda, da otkine od usta, samo da može da zadovolji nekom zelenašu.Već je mislio kako će obje vreće morati natovariti na Alata, na onog malog konjička i bi mu žao tog živinčeta, koje ga je tako dobro služilo, a sada opet da muči tu životinju!Eno tamo ga je ostavio u jednom hanu, privezao ga za direk, metnuo taman toliko sijena predanj, da prigrize; ali neka, tako valjada Bog hoće, tako mora biti, pa neka bude! Borivoj se odmakne od gazda Luke i otide u čaršiju, no brzo se vrati s jednim kupcem, no ovaj uze samo jednu vreću.Sa onom drugom vrećom je sjedio seljak do topa, i kada se ne nađe kupac, Borivoj mu reče: Tovari na tvog konja pa nosi robu meni.Gazda Luka dovede Alata, tog malog konjička.Alat je brzo koračao, i već unaprijed poznao gazdine vreće, tamo se uputio i sam stao kraj pune vreće i pogleda gazdu, samo što nije kazao: tovari.Gazda Luka digne vreću i kada je mećao na Alata, ovaj se čisto prigne da mu gazda lakše metne teret na nj.Kada je sve bilo natovareno, Alat se okrene na gazdu, kao da ga je pitao: kuda ćemo? i oči i držanje ovog malog živinčeta bijaše veselo. Taj Alat, to je glavno imanje gazda Lukino; da njega nema, valjada mu ni njiva, ni kuća ni živež u kući ne bi ništa vrijedila.Alat, to je onaj mali konjičak riđe dlake, koja se na njemu od zla i teška posla sva uskurjačila.Alat, to je ona strpeljiva razumna sa malim zadovoljna životinjica, koja svakud može kud noga ljudska smije. Bože, šta je sretnih trenutaka gazda Luka proveo kraj tog Alata, kraj glavnog imanja svog.Ajd što dobro i izdržljivo radi, ali njegova noga svukud može; on nosi najveći teret uz stijene i strmeni, i kako samo oprezno ide kako pazi kamo će stati da ne oklizne.Svud, kuda samo čovjek može, čak najopasnijim prečacem, i preko najveće strmeni i u noći vazda nađe sigurno mjesto gdje će stati, sve nogu pred nogu, korak pred korak.Gazda Luka ne može krenuti daleko od kuće, da Alata ne povede sobom; on ne more bez njega živjeti, niti Alat bez njega. Desilo se je jedared, kad se tako vraćao sa pazara iz Sarajeva, da ih je uhvatila bura na putu.Moradoše svrnuti u jednu kahvu na cesti baš odmah nekako kako iziđoše iz Sarajeva.Tu će da pričekaju dok bura prođe.Rane za Alata ponestalo, malo ponio gazda Luka, jer se nadao ranije vratiti kući.Alat je morao gledati u prazne jasle, no gazda se tješio, što mu Alat nikako ne smije prebaciti, jer je i on bio gladan.Ono malo para, što je pribavio, to jo trebalo čuvati za Božić. Kada je bura prestala, krenuše se dalje.Na putu u sred mračne noći, spopadne Alata slabost.Badava ga je gonio i vukao, tući ga nije htio, nikako nije išlo.Alata savlada slabost, sroza se na zemlju, otpusti glavu i poče stenjati — Gazda Luka ga poče gladiti, milovati, tepati, poče ga kroz suze imenom zvati, ali sve badava.To je tako dugo trajalo.Već se digne da ostavi konja, već pođe u noć, pak da se sutra vrati ovamo. Bilo je još jedno dva sata do kuće — kad ujedared konj zarže.Gazda Luka mu pristupi i vidi, gdje je Alat digao glavu.Zagrabi iz jarka malo vode, poškropi konja i malo ga napoji i konj se digne.Jedva se lagano doteturaju do jedne mehane gde brže bolje nabavi sijena, pa ma ne bilo za Božić, samo kada mu je Alat ostao u životu.Sutra dan rano ujutru prispu kući, i nije dugo trajalo, Alat mu i opet sasvim ozdravi. Jedared je njemu pozlilo, Alat se nije odmicao od njega, neprestano ga je njušio, rzao i tako stajao kraj gazda Luke, dok se nije ispavao i ozdravio. Od to doba još većma ljubi tog konja, s njime dijeli svoju sirotinju brigu i teret. Dođoše do kuće Hadži - Kostića.Alat oprezno prekorači ono nekoliko stepenica do dvorišta i stade pred ulaz u kuću.Borivoj je računao, da ovake stvari kuća vazda treba.Snaja se bila iznenadila, preko lica joj preleti časovito neraspoloženje, no brzo se savlada.U tom je bila već izvježbana, da popušta, a ove robe, zelja i drugog, to je kuća vazda trebala. Gazda Luka se uvjerio, da je ovo prava srpska kuća, a kada ga ponudiše da ruča, on odbijaše. — Ako hoćeš da ti dođem u goste, onda moraš ručati kod nas — reče mu Borivoj. — E onda moram, ali mi za cijelo moraš doći.Gazda Luka sve pozva i domaćina i domaćicu i djecu i Borivoja, da mu dođu na Ilijin dan, kada je zbor tamo kod njihove crkve.Borivoj obeća i oprostiše se kao najbolji prijatelji.Borivoj ga isprati do čaršije i tu mu još jedared obeća, da će ga posjetiti i reče mu: Zbogom! Bilo je oko sat i po.Sa sviju strana su jurila djeca u školu.Borivoj se uputi kroz glavnu ulicu.Na susret mu iđaše srpski sveštenik, no prije nego što su se sastali, istrči jedna mala devojčica pred sveštenika i pljune preda nj.Za njom pojuri još četir pet, a za tim oko pedeset tih školskih djevojčica dotrčaše pred srpskog sveštenika i svaka pljune preda nj, za tim se smijući sa triumfom vraćahu jedna drugoj kao da su izvršile propisanu vjersku dužnost. To bijahu mahom sve djeca katoličkih zvaničnika, koja se vaspitavala u kloštru tamo više katoličke katedrale. Pri povratku kući nađe Borivoj Baš-čaršiju sasvim mirnu; nestalo one silne svjetine, samo se nekoliko bozadžija i halvadžija skupilo oko velike česme na sredini čaršije i čopori djece oko daščanih turskih dućana i piljili u svježe ašlame, koje su baš danas donešene otud sa Neretve.Oko jednog turskog dućana sa voćem najviše se djece okupilo, jer tu osim crvenih ašlama koje su stvarale čorbu u dječijim ustima bijaše još i svježih smokava i rahatluka, duguljastog mekog šećera iz Stambola.Tu se sakupilo puno djece, između ostalih i jedan sa vojničkom austrijskom kapicom koji se baš zagledao u šećer iz Stambola, koji je gazda vičući hvalio. — Ta eno ti onaj Švabo grabi šećer — doviknuće jedan musliman, koji je baš tud prolazio. — Koji to? Eto taj u kapici — reče, nasmija se lukavo, pokaza na onog u austrijskoj kapici, i pođe dalje. Puče šamar preko vojničke kape, da odjeknu sva čaršija.Mali poče bjegati, neimavši vremena ni da kaže, da nije uzeo ništa. — Udri Švabu! — vikne jedan šegrt preko puta, i poče udarati nogama o pod, kao da će ga povijati.I opet puče jedan šamar preko vojničke kape, koji se sada dade u bijeg prema Predimaret. - Udri Švabu! odjeknu sa svih strana i svi uzduž udice dočekivahu šamarajući ga, ne znajući i ne pitajući: za što?Iz dućana su letjeli šegrti, kalfe, ljudi i šamarahu malog rukom, šakom, pijesnicom i smijući se vikahu: Udri Švabu!Nasta opšti smjeh. - Udri Švabu! odjekivaše sa sviju strana, kada mali kroz silne udare bijaše umakao do Predimaret, gdje je stajao jedan policaj. — Udri Švabu! — još čitavo po sata dovikivahu jedan drugom, a taj Turčin, što je kazao: evo ti Švabo grabi šećer! ode zacijenivši se od zadovoljnog zluradog smjeha. Borivoj se vrati kući mirniji nego ikad.Poslije one usluge i ljubavi, koju je učinio seljaku, i one plemenitosti seljakove i ove riječi: „ Udri Švabu!“ odjeknu još nekoliko puta u Borivojevoj glavi.Nasmijana i vedra lica stupi u onu usku ulicu u srpskom kraju i mirno i svečano prekorači prag.Do sad se nikad nije dugo zadržavao pogledima na kući; sada u jedared oživi pred njim sve, svaki kutić, svaki crep na krovu, one tanke strme stepenice od dasaka, što vode na boj, i bezbroj krovova, što gledaju u njihovo usko dvorište.Tako zadovoljan i blažen korači u svoju sobu i poče misliti na posjetu u selu kod gazda Luke. Sebe se stidio, što to nije prije činio, no međutim vazda mislio: treba da omladina upoznaje svoj narod, treba da ide u kuću seljaka, da se s njim razgovara, da čuje gdje ga tišti i bezbroj drugih sličnih fraza mu sinu kroz glavu, koje je toliko puta čuo iz usta omladine, pa ne samo niko od omladine, već ni sam on nije ispunio ni trunke obećanja od svoga programa.No sada više neće padati u staru pogrješku, već na svetog Iliji eto ti njega kod gazda Luke na zbor.U tom ga niko više ne će pobuniti. Dosta rano legne u postelju.Ujedared se s polja začu vika.Šta je?! digne glavu. — Udri Švabu! — začu se baš ispod njegova prozora. — Udri Švabu, — začu se sa dna ulice kao odjek.Borivoj se nasmija, prevrne se u krevetu i mirno zaspi kao malo kada do danas. Kuća Luke Aleksića je ležala u jednoj dolini pod brdom.Stražnji dio kuće je udarao u brdo a šljivik i malo vrta se dizalo gore uz strmenac, koji je na vrhu obrastao šumom.Unaokolo po dolini i brežuljcima ležaše raštrkan dosta velik broj kuća, koje su bile udaljene jedna od druge, da se moglo dovikati.Dolinu je presijecao dosta plah brdski potok, koji se kroz bujne pašnjake, livade i šumarke vijugao blistajući se u hiljadama sićušnih talasića.Sunce je oštro pripeklo, vrela svjetlost pala po mirisavom dolu i ono kućeraka, koje imaju nekako tavnu zemljanu boju, kao i da nije udešavana ni jedna od tih kuća za udobnost, već da se čovjek može sakriti ispred prirodnih nepogoda, bure, vjetra i zime.Samo je nebo, brijeg sa šumama i do sa šarenim cvijećem lijep u ovom kraju, gdje je čovjek sebi našao kutić i svoj dom da se skloni. Tu je stanovao Luka Aleksić sa svojim oženjenim bratom, i čoporom djece, male, velike, ženske muške bose i neodevene. Seljak Luka se uprepastio kada je ugledao Borivoja Hadži-Kostića, čisto se poplašio, i dugo je trajalo, dok se malo utišao i pomirio s mišlju, da je ovo isti onaj gospodin, koji mu je u Sarajevu kupio grah i ugostio ga. Pođoše u dvorište.Na sred dvorišta leže porazbacane stvari i stoje u grdnom neredu, drvena kola, do njih starinsko ralo zahrđano i u bijednom stanju. Dok su te stvari razgledali, dojuri mladić oko 20 godina, sin Lukin, i veli: polomila se kola tu na brijegu natovarena sijenom.Pođoše tamo.Tu odmah naiđoše na mladića, bratića gazda Lukinog, gdje čuva stado zaogrnut u pokrovac, bijaše ovaj mladić sasvim surov, kao da je došao iz zemlje, gdje ljudi žive u divljem stanju. — Hoćešli ti biti gazda, kada ti se otac otkupi od age? upita ga Borivoj šaleći se. — Ko — učini ovaj. — Ne znam ja šta ti to govoriš. — Hoćeš li obrađivati zemlju mjesto oca kad dorasteš? — A, eno pitaj onog tamo — onaj to zna i pokaza na mladića, koji se žurio naprijed, gdje su se kola skrhala. Na putu sretoše volujska kola sa sijenom, na kojima je sjedilo momče oko 16 godina, sin drugog brata Lukinog. Kola su strahovito škripala, ljuljala se tamo amo, ne zbog neravnog i grbavog puta, već zbog neravno okruglih točkova, koji su više bili slični trokutu nego krugu.Izgledaše, da se kola svakog časa moraju izvrnuti. Dođoše do mjesta, gdje su ona kola polomljena ležala.Sijeno se bijaše rasulo na sve strane a ispod njega se jedva moglo razabrati, da su polomljena dva točka i ruda.Sada Borivoju posta jasno, zašto se ovo desilo. — Ko ti je pravio ta kola? — Sam ja odvrati gazda Luka promatrajući i sudeći, kako se kola mogla polomiti?! Kad su sve pregledeli, vrate se natrag, a gazda Luka naloži, da se sijeno pretovari na druga kola. — Čiji su to volovi? upita Borivoj. — Agini. — A zar nemaš svojih? — Jok.To aga daje meni. Pođoše u kuću.Žene sa strahopoštovanjem ustajahu sa svojih mjesta i otpozdravljahu Borivoja i dalje ćutahu; djeca počeše bjegati kad ugledaše stranca, nestade ih negdje, posakrivaše se.Cure sakrivahu lice; nasmiju se, opet pogledaju da vide, koje to, no zatim prsnu u smijeh i opet se kriju. Dođoše pred kuću.Kuća je na jedan boj, sva nazidana od drveta i zemlje a spolja sva premazana blatom; blato bijaše popucalo, mjestimice pootpadalo tako, da kuća bijaše puna pukotina i čitava na prednju stranu nakrivljena.U toj kući je stanovalo dvadeset čeljadi. Preko dana se svi skupljali u ognjištu, velikoj odaji, kamo je dolazila svjetlost na vrata i kroz jedan mali prozorčić, koji se nije mogao otvarati.Tu na sred odaje, ognjišta gorjela je vatra, na njoj kotao — — domaćica spremala užinu.Dim je suktao ispod kazančeta gore prema daščanom dimnjaku na krovu, no pošto nije mogao sav na dimnjak, to se širio i po ognjištu.Sve unutri bijaše crno od dima, a i jedva se moglo gledati od njega.Stariji su čkiljili da jedno drugo može da vidi a djeca neprestano trljahu prstima oči.Odaja je puna gustog dima, koji je otud lagano išao uz drvene stepenice do vrata što vode u gornji boj, prolazio tu kroz pukotine, i kada domaćin odvede Borivoja na gornji boj da mu pokaže, i tamo bijaše sve puno dima, otkud se poslije peo na tavan i kroz krov jedva sebi našao put u slobodu iz ovoga tamnovanja. Na gornjem boju sve bijaše čađavo i crno: zidovi, vrata, prozori; haljine po sobama, luk i crvena paprika, kukuruz i sve stvari bijahu crne i čađave i zaudarahu na dim.Gazda Luka pokaza Borivoju odaje.Svaki brat imađaše odaju za se i za svoje.Kreveti bijahu složeni od otesana drveta, drugih stvari nije bilo unutri.Kreveti bijahu posuti slamom i prestrti pokrivačem.Tu se spavalo.Borivoj baci pogled na prozor. — Kako ovo otvaraš? — Pa to mi i ne otvaramo.Šta će to, kad se eto dobro vidi.On se čudio, da ga ovaj to pita. — Šta taj Švabo opet hoće ovdje? pitao je svoju ženu Jovo, mlađi brat Lukin, koji se međutim vratio iz polja. — Ćuti — ušutkavaše ga žena s osmijehom, da je ovaj razumio, da ne će biti ni desetar ni poreznik.Te ljude mrzi gazda Jovo ne samo što su mu mnogu nepravdu učinili, već što ih Švabo ovamo šalje. — U to se gazda Luka i Borivoj siđoše u ognjište.Gazda Jovo se rukovao s novim gostom i stao začuđen pred njim.Zaista nije izgledao ni kao desetar, ni kao poreznik, a ni kao egzekutor. — To je onaj gospodar — reče Luka i učini glavom onamo prema Sarajevu. — E živ bio — baš ti lijepa fala — učini gazda Jovo.Lice mu se promjeni a oči razvesele. — Daj rakije! viknu onamo ženskima i ponudi gosta, da sjedne. Svi posjedaše na niske okrugle stoličice od tri noge.Kad dođe boca s rakijom, prvo je uze Luka: u zdravlje! reče, nategne i pruži gostu.Borivoj uze bocu i napi se. — Baš dobra! — reče. — Podaj dalje — reče mu Luka, kada se ovaj napi.Boca pođe dalje; i žene posjedaše malo dalje u red i one uzeše bocu u ruke i napijahu, pa na pošljetku i djeca. Dok su tako sjedeli, ujedared se domaćin Jovo digne sa svoga sjedišta i pođe van.S polja mu je neko davao znak.Nasta mrtva tišina i nešto se sa zapetošću očekivaše.Domaćin Jovo se brzo vrati natrag i bijaše uznemiren. — Došli su, reče. — Svi se u ognjištu poplašiše od glasa njegova. — Ko? — Desetar. Sve pretrnu u kući, kao da se nesreća desila.Ućutaše svi.Jedva malo kasnije se mogaše domaćin Luka sabrati. — Došao nam desetar da nam mjeri pšenicu, reče Borivoju, digne sa također uznemiren i pođe.Ajde gospodaru i ti — reče Borivoju, kao da ga je zvao u pomoć ili da ga brani od nekakove nepravde. Izađoše svi.Žene i djeca ostadoše pred kućom i sa strahom gledahu tamo na gumno. Na gumnu je stajao desetar, dvojica koldžija (komisija), aga, i njegov subaša. Desetar je još prije nego što su Luka i Jovo došli na gumno zapovjedio Lukinom sinu, da izvadi nekoliko snopova iz kladnja. Luka i Jovo ponizno pozdrave desetara i ostale, Borivoj pristupi svima i rukova se njime i pitaše za zdravlje.Tek kada mu Borivoj pristupi, digne desetar glavu kao iznenađen.Na domaćina nije ni gledao.Desetar je bio nekad trgovac pa propao, a kada je došao vlasti da moli mjesto, postavili su ga eto za desetara uz obvezu, da će biti ponizan i da će „savjesno“ vršiti zapovjesti od gore.Komisija, dva koldžije, bijahu seljaci, koje je vlast odredila da čine ono, što im desetar naloži.Aga sa svojim subašom je stajao u strani, lice mu bijaše krto, namrgođeno od ozbiljnosti, kao da bijaše odviknuto od smjeha.Aga se rukova s Borivojem, ali mu ne reče ni riječi. — Je si l ti gazda ovog imanja? upitaće ga Borivoj. — Je li ja? jest, jest, to je moje — izgovori aga krto i ne gledajući na lice kome govori, a sijede obrve, koje su iskočile naprijed, sabraše se iznad očiju i aga izgledaše u taj mah kao da mu se lice sledilo.Tako bijaše ladan i tuđ. Desetar poče najpre okom mjeriti snopove, pa ih stade dizati a najveći i najteži baci u stranu. — Evo ovaj — reče. Zatim pristupiše koldžije i oni uzeše isto tako mjeriti snoplje; i oni digoše najveći i najteži i ostaviše ga kraj onoga, što ga je desetar izabrao. — E, a zašto baš oba najveća? — reče ponizno domaćin Luka. — Ajd u stranu izdera se na nj desetar. — Ma gospodaru! reče desetaru, pak se okrene komisiji, koldžijama — braćo, eto mi se čini krivo. Koldžije pogledaše na desetara i pogledima se razumješe. — Tako je pravo — rekoše obojica. Pa i subaše mu stajahu u strani ništa nepromjenjeni u licu, dok su i oni u sebi odobravali ovo, jer će i aga dobiti više. — Ama ljudi, što nije pravo, to nije pravo, da izabirate najveće snopove — protestovaše Luka. — Ja te ne pitam ništa, ovdje nemaš riječi! prekine ga desetar osorno i tek ga sada prvi put pogleda preko ramena. — Uzmi brate što je pravo! — Ti se protiviš vlasti?! — Ja ću dati što je čije, ali neka bude pravo — šta će meni ostati? — Pas jedan, ti se meni smiješ protiviti!? — izdera se desetar, dođe van sebe i izmahne pesnicom da ga udari, no zadrža pesnicu dugo nad glavom mu, dok ga ne prođe nastup bijesa i preziranja. — Marvo jedna, sa ovakom živinčadi da čovjek sebi život mora da truje — vikaše desetar još spreman da što i učini. Luka je stajao dosta mirno ispod dignute pesnice; nije bio ništa iznenađen još manje zastrašen.On je naučio da u ovakim prilikama ćuti.Biraj ako hoćeš, ili ću ja treći birati! Luka Aleksijević se ponizno približi snoplju i izvadi najmanji snop, jer ako desetar bude i treći birao, onda mu baš neće ništa ostati. Tu Borivoj pristupi desetaru i sasvim mirno, i ako je bio uskomješan, zapita ga: — Pa kako to birate snoplje? Desetar nije mogao na ovako blago i učtivo pitanje da ne odgovori. — Eto, biramo od snoplja, koje je on sam pravio — odgovori ovaj ljutito, a pakostan pogled mu bijaše na Luku naperen.Desetar se ne hjtede dalje upuštati u razgovor s Borivojem, već se približi snoplju i zapovjedi da se omlati. Borivoj se približi agi. — Jesi li ti aga s ovim zadovoljan? — Ja onako kako desetar naša vlast — odvrati aga namrštena lica.Borivoj razumjele agu. — Pa kakovoj se ljetini i žetvi nadaš ove godine? upita ga Borivoj obazrivo i učtivo. Na aginom licu se ukazaše znaci negodovanja. — Zlo kao i lane i svake godine! presiječe aga kratko. — Pa izgleda da je dobro rodilo — odvrati mu Borivoj. — To Bog dobro daje, ali nam kmet malo i loše daje — sasvim nezadovoljan i ljutit reče aga. — Pa kako da ne daje kmet, kada eto desetar tvoje odmerava. — Ne valja gospodaru ništa kako nam kmetovi rade — odvrati aga namrgođen, skoro smračen.Od mojih hiljadu dunuma jedva primam od kmetova da mogu da živim.Zlo je s našim kmetovima, niti znaju, nit hoće da rade kao što bi trebalo.Znaš da imam kmeta, koji mi sa sto dunuma ne daje deset oka žita.Ne će da radi skot.Za turskog vakta je to bolje bilo.Onda je kmet bolje radio, pa je imao i on i ja, a sada nemam ni ja ni on. — Aga ujedared prekine govor namršten, uzdahnu, pogleda nekamo na jugo-istok, samo mu se oči svjetlile.Pođe desetaru, koji je počeo da odmjerava. — Dužan si mi deset tovara — izgovori desetar zvanično sa puno mržnje i prezrenja prema seljaku. — Uh! uzdahnu Luka i Jovo.Subaša uze nešto nalik na pisaljku, izvadi iz džepa nešto izgužvano, nalik na papir, te poče i on sračunavati. — Agi ste dužni trideset i tri tovara — izgovori subaša. Oba brata bijahu kao utučeni, jer po njihovom računu ne će biti više od 60 tovara svega, a evo imaju da plate 43 tovara. Aga klimnu zadovoljno glavom u povlad.Nasta strašan mir.Luka i Jovo stajahu kao poraženi, do u dno duše uvrijeđeni, a ne smjedoše se nikome potužiti. Desetar, aga, subaša i koldžije odoše a domaćini gledahu na gumno, kao da im je neko ovaj čas pokrao, oteo sve imanje. — Ne bojte se — hrabrio ih je Borivoj, koga je sve ovo do dna duše uvrijedilo, no morao se savladati. - Ja ću vas naučiti kako i šta ćete raditi.Ovih dana, prije nego što ovršeš, otidi u kotar.Kamo spadate? — U Sarajevo. - Ha, dobro, doćićeš k meni, pak ćeš se prestojniku potužiti, da ti je nepravedno mjereno, i traži novu komisiju. — Gospodaru, to ne ide! — jedva progovori Jovo, koji je do sada nijemo stajao pred vlašću, koje se plašio. — Ako sad tužimo, kod šljiva će nam još više uračunati, skot jedan!To nam je jedared već učinio. — Ma i nad desetarom ima desetar! — malo strožije izgovori Borivoj, jer tek nije mogao dozvoliti da se Srbinu seljaku učini ova nepravda pred njim — Ti ćeš Luka kako dospješ doći k meni, a ako ne uspješ ni kod predstojnika, onda će mo još dalje ići, svrši Borivoj strogo, da se seljaci pouzdaše, e baš ne će onako biti, kao što taj desetar hoće.Od kako je ovdje, vazda više mjeri nego što oni imaju. — Ako ćeš mi vjerovati gospodaru, ove godine nisam zato sijao zob, što mi lane izmjeriše taman onoliko oka, da platim desetine i trećine, koliko svega bijaše — govorio je Luka sa malo više pouzdanja. Vratiše se u ognjište, gdje ih žene i djeca dočekaše svi zabrinuti.Jovo donese plosku rakije, napi, malo poduže klokotaše iz nje i dade je dalje.Kao iz neke pakosti je pijo. — Ne da se više ovako živeti gospodaru — reče.Ovo se ne mere više izdržati.Niko ne mari za nas.Eto sad si video, šta radi vlast sa seljakom.Sad ćemo i opet morati uzajmiti od zelenaš novaca, da se more živeti. — Pa nemojte od zelenaša uzimati, ima i u poštenih Srba novaca u Sarajevu — umješa se Borivoj. — Znaš gospodaru da se mora — umješa se Luka mirnijim glasom.Fukari niko ne da ništa pa onda moramo zelenašu.Eto da mi ono graha ti nijesi kupio, prodao bi mi zelenaš sve za dvadeset kruna, — Fukara je propala, gospodaru — ponovi Jovo bratove riječi — i opet napije.Zla vremena živimo.Znaš da nas svako goni, sve vlasti — sami katolici.Znaš da nas mrzi i žandar i financ, i desetar pa i sam naš pop. Luki nije bilo pravo da ovaj i popa grdi. — Pa da vidiš pop nam baš i nije zao — nastavi Luka — krsti, vjenča i sarani pošteno.Nije htio gazda Luka baš da se ovako što čuje o popu u njegovoj kući.On se uzdržavao da grdi. Već se bližilo veče.Jovo se već prilično navukao rakije, i on napokon poče grditi sve, iz njega izbi protest ugnjetenog seljaka.Tužio se na žandare, što su mu o božiću došli kuću da premeću, kao da traže neko oružje, tužio se na finance, koji se dadu podkupiti i svega stane još skuplje, i tužbama ne bi kraja.Na kraju se i Luka uzbuni.Činilo se s početka, da se u njemu borilo, i da nije htio da govori sve, jer je još bio trezan.No na kraju opet izbi nezadovoljstvo i iz njega. — Gospodaru, ti si pošten čovjek, je l? — poče najzad odlučno. — Sad si čuo šta ti evo reče ovaj pijani seljak.Istina je sve što si čuo a čuo si samo malo našeg zla.Budi mi čitav dan danas gost, pak ćeš čuti još, i još šta vidjeti, šta patimo, od kako nam je Švabo došao u ove zemlje. — Najstarijem domaćinu u kući se odriješi jezik — on nazdravi gostu i stade mu pričati, da vidi taj gospodar, da je i seljak čovjek, da u njemu još nije utrnulo osjećanje za pravdu. Već se spustila noć.Užinaše na tim tronožnim stolicama sjedeći.Jovo je još malo pio, neprestano grdio desetara, žandare, finance katolike.Žene i djeca odoše u gornje odaje. — Muški će dole u ognjištu spavati.Luka je neprestano još pričao o jadu svoje kuće, kako su mu age pokušavale da oduzmu čitluk! — Našla vlada neke katolike, pa podgovorila agu, da njima da zemlju, jer kao: mi ne radimo dobro.E onda se tuži, procesaj, dok nam jedva ostade čitluk — naša djedovina.Pa evo mog susjeda čitluk otkupiše neki jevreji od age, a on se morade iseliti u Ameriku.Na ognjištu se vatra već počela, gasiti no gazda Luka je još pričao svoj jad, ali je vazda napominjao, da tako samo Srbima ide da to svaki seljak zna, da mu je to dotužilo.No gazda Luka nije znao da odgovori kako, na koji će način se spasti iz ovog bijednog stanja.No jedan se uzdah provlači kroz sav govor: tako će nam biti, dok god bude Švabo zapovedao. Borivoju su prostrli debeo gunj da mu bude mekše.Sve ućuta, samo je popac cvrčao, žeravica na ognjištu puckala i čuo se poznati uzdah gazda Jovin. Tu je doživeo Borivoj i sam bijedu i jad srpskog seljaka, samo jedan dio nevolje svoje domovine.Kako je to bogata zemlja, a u njoj živi sama sirotinja, kako je to plodna zemlja, a u njoj jedva tavori seljak u jadu i bijedi! uzdahnu Borivoj u sebi.Zašto je siroma taj seljak, zašto je nevoljan?Upita sebe Borivoj.Zato što nema ništa?Ne, što mu ne mili život vječito robujući drugom, što nema volje da tu krasnu zemlju obrađuje, jer sve mora eto drugom da dade; tuđin, stranac je kupio sve pravo nad tom zemljom, a seljakova prava baština je krta i teška dužnost.Zato mu se eto nemili rođena gruda.Zašto da radi više nego što mu treba za život?Evo tuđin i stranac je tu kao divlja zver i čeka da u seljaka vidi što i da mu otme!Tu je Borivoj pronašao strašno razderanu ranu na tijelu svoje zemlje.Tu ranu bi prije svega trebalo liječiti. Sutra dan su išli na crkveni zbor.Crkva, gdje se narod kupio na svetog Iliju na zbor, bijaše sat i po udaljena od kuće Aleksića, i ležala je na visoravnu i bijaše okružena visokim planinama. Dosta se kasno krenuše Aleksići i Borivoj, jer su noćas dugo sjedeli.Kad dođoše na jedan brijeg, ugledaše dalje crkvu.Sve se bijelilo, drvenilo, bliještalo od raznih boja seljačkog odijela. Crkva je sazidana u velikom dvorištu, koji je ograđen drvenim vrljikama.Svud skraja dvorišta dignute su drvene kućice, svojina pojedinih imućnih Srba seljaka, gdje obično odlože odijelo i gdje užinaju kada dođu u crkvu, jer su im kuće po dva tri sata daleko odavde.Bosansko selo leži porazbacano na sve strane po brdima, dolinama i gudurama. Tu je bio sakupljen sam srpski narod, ovejan srpski narod; toliko ga se skupilo, da ne može sav da stane u crkvu; amo je povrvio među ta četir zida, gdje je vazda bio slobodan, i za vrijeme turskog pa i evo i za vrijeme švapskog ropstva. Crkva je dupke puna samih seljaka i seljanki; svi su obučeni u ono skromno odijelo u kakovo se oblačili njegovi predci; srpski seljak u Bosni još nije uživao izobilje, jer još i danas drugom služi. Sve stoji mirno, pobožno.Ukočeni je pogled svako upro tamo na ono nekoliko obješenih svetih slika, koje zamjenjuju oltar i taj miran i ukočen pogled govori da više osjeća nego što misli, a ono što osjeća — to vrijeđa ljudsko dostojanstvo.Neprestano se krsti na svako slava, triput i ne će ni jedno propustiti a da se ne prekrsti, jer se boji, da bi se i otac nebeski mogao uhvatiti za taj slučaj, kada 1e propustio ljubav ukazati mu, pa bi ga mogao progoniti. Sve je skrušeno od neke misli na nesreću, koja može svaki čas da ga snađe, no iz pogleda svakog ipak čitaš: daće Bog biće bolje! Svrši se služba Božija i ujedared kao da je pala neka tavna koprena sa tih do sada zabrinutih lica, koja ujedared sinuše svjetlošću i veseljem jutarnjeg rumenila.Sve se poče veselo i bratski pozdravljati, muško, žensko, djevojke momci i babe — starci su ostale kod kuće, — sve pružaše jedno drugom ruke rukovaše se ili se ljubljaše. Borivoj sve to promatraše s početka sa interesom, jer to do danas još nije vidio.Kasnije, kada se pomješao bolje među narod i počeo s njim govoriti, divio se i čudio.Svuda vlada jedan duh, jednako raspoloženje; niko nije ugledniji, niko veći, niko bogatiji; ovdje su svi jednaki, svi dišu jednakim duhom onim starim srpskim duhom, koji je Borivoj shvaćao, kada je čitao narodne pjesme, pogledao na Trebević i mislio da su se i njegovi stari isto tako divili istim ovim lepotama ove zemlje, a iz tog se stvaralo oduševljenje i borba za ovu zemlju i njenu slobodu kod starih kao kod njega sada.Eto taj stari duh je on upoznao ovdje, to staro oduševljenje za narodnim svetinjama, koje nije stvarala ni evropska politika ni njezina kultura.Srećan i zadovoljan narod sam sebi stvara kulturu. Nikad kraja pozdravima i lijepim željama, dok ne dođe red na užinu. Tamo pod brijestom u ladu se skupilo pet seoskih porodica, prostrli čaršave i napravili na travi stolove.Veselje nije imalo svog početka, kao da su ga ljudi i žene momci i djevojke donijeli od kuće sobom. — Milo; de poslužuj — vikne Luka jednoj djevojci. Borivoj se osvrne.To bijaše Lukina kći.Sada je tek potpuno mogaše vidjeti.Kod kuće se neprestana krila, danas joj je lice bilo dosta stidno, gledaše više preda se, no ipak i na goste.Ovdje je bila domaćica.Djevojka uze plosku (čuturu) s rakijom i poče sve redom nuditi, i kad obređa sve goste za svojim stolom, ona ponudi i one za drugim stolom. S početka je djevojka ovo činila sa više zvanične ozbiljnosti, no kad joj dobace sa susjednog stola jednu jabuku, na licu joj se ukaza mio osmijeh. Brzo za tim poslaše bocu s rakijom sa drugog stola amo i počeše letjeti jabuke od stola do stola.Jedan prijatelj baci jabuku Luki, ovaj je uhvati, poljubi jabuku i iz poštovanja stavi je sebi u njedra, da je ponese kući za uspomenu.No odmah pograbi drugu jabuku sa svoga stola i baci je istom prijatelju.Ovaj uhvati jabuku i metne je na vrh gomile od jabuka, koje je sve na ovaj način pribavio.Sada nasta živo dobacivanje jabuka s jednog stola na drugi, nasta žagor, veseo smijeh.Onaj koji zgrabi najviše jabuka, tom će biti godina berićetna.Susjed nakupi već veliku gomilu jabuka, sve ih složi u red i smije se. — Ajde ako ti ih oborim da budu moje — vikne mu Luka. Onaj počne gađati i baci jabuku, no Luka je uhvati.Nasta smijeh. U to se približi susjedu Lukina kći s ploskom rakije i poče ga nuditi. — Hoćemo li na jesen u svatove — reče susjed — Valjda ne ćemo čekati do druge — odvrati ona, no brzo porumeni, a od smijeha joj počeše suze u oči letjeti; tu sakrije lice rukama. Kada ponudi redom starije, poče nuditi i mlađe.Kad sve ponudi, pređe za drugi sto i ponudi domaćina.Pogleda ga nežno kao svoga oca i pruži mu plosku. - Uzmi — reče. Ovaj odbijaše rukom. — Ali uzmi — nuđaše ga ona skoro ražalošćenim glasom.Onaj objema rukama odbijaše. — Ma dosta bijaše djevojko. Djevojka ga stade ljubaznim izrazom i pogledom moliti, koji je pogled govorio: ju, sramote moje, ako ne uzme, i lice joj dobi tako ljubazan, uzbuđen izraz, kao da momku ljubav otkriva.Borivoj posmatraše ovu prostu seosku djevojku, koja se našla uvrijeđena u svom domaćinskom čuvstvu.Bila mu je veličanstvena ova seoska djevojka, čiji je ženski ponos ovako sitna stvar u stanju ovako da uvrijedi. — Uzmi, uzmi, uzmi — skoro cvilećim glasom navaljivaše na nj’ — ma samo uzeo plosku u ruke. Svi stolovi bijahu puni jela.Na svakom stolu stoje tepsije s pitom, gužvarom, kolačima, a na svemu tome kuvan krompir i luk, a kraj tepsije u tanjiru papula — narodna hrana. Tim se seljak hrani na domu pa s njime i slavu slavi.Sva ta jela stoje na stolu, a kome šta treba, uzima preda se, samo ploska ne stoji na jednom mjestu, ona ide od ruke do ruke, a svaki dižući je k ustima, pozdravlja ostale. Najzad uze Luka plosku i pozdravljaše goste. — Pomozi Bože, živi Bože, za zdravlje i do godine sve u zdravlju i ratluku, više ljeta mnogo godina, ako Bog da, pomozi Bože, živi Bože, u zdravlje mog prijatelja! Počeše i opet dobacivati jabuke jedno drugom, i staro i mlado; i momci i djevojke su činile jedno drugom poklone i to pred svima javno slobodno, bez zazora, bez tjelesne pohotljivosti. Otpoče pjesma.Malo dalje u strani se uhvatilo za ruke desetak djevojaka i počeše pjevati narodnu pjesmu, završujući je sa stegnuta dva glasa koja drhte u ušima, a svojom melanholijom uzbuđuju osjećaj i gone misli tamo u selo sa nekoliko kućeraka pod brdom, gdje srpska duša jedino slobodno živi u ovim zemljama. Borivoj zapliva strujom tog osjećaja i tog narodnog raspoloženja seljaka Srbina, kao da se s njim rodio, s njim odrastao i vaspitao se samo kraj ovih pjesama. Taj stari narodni duh, koji se evo očuvao ovdje u narodu, u njegovim običajima, svjedočio mu je o veličini srpske prošlosti ovih zemalja.Oh, koliko je ta prošlost morala biti velika, govorili si mu običaji nježni, ljubezni, puni oduševljenja i poleta, koje je Srbin seljak očuvao čiste i u borbi, kada su došli siledžije i handžar i kada se morao sakrivati ispred obijesti otimača; očuvao ih kroz stoljeća čiste, kao da ih je danas od svojih pradjedova primio. — Oh? divni srpski narode! uskliknu u sebi Borivoj Hadži-Kostić.Pet stoleća je držalo nad tobom nož i handžar, no ni opet te ne zastrašiše, pa ne će te ni novi neprijatelj uništiti.Sve kada bi svi sinovi tvoji otpali od tebe, ja se ne bojim za tebe ni za srpsku budućnost.Ti ćeš sve neprijatelje pobijediti, sve izdajice prezreti i ostati onaj koji si: čvrst temelj na kojem će novo pokoljenje zidati veliku srpsku budućnost. Borivoj se vratio natrag okrijepljen u duši i osnažen na nov rad. Na čestitanjima po srpskim kućama se Borivoj često sretao s jednim gospodinom, koji mu se kod prvog sretanja prikazao: Mihovil Premužić, advokatski koncipista, rodom iz Hrvatske.Pri tom je pokazivao veliku ljubav i prijateljstvo prema svima Srbima, naročito prema omladini, i često je tražio prilike, da joj se priključi.Svi mladi Srbi su ga se klonili, i pitahu: šta ovaj čovjek upravo hoće? i počeše ga podozrivo gledati.Više puta je ovaj gospodin pokušavao, da se upusti u razgovor, no vazda je ostalo kod tog pokušaj.Odgovorilo mu se nekoliko obligatnih fraza i debata se prekinula.Često je ovaj mladi Hrvat pokušavao i sa Borivojem, no Borivoj ni malo ne pokazivaše volje da se s ovim upusti u debatu, ne što se bojao; on se Hrvata nije bojao, niti intriga i špijunaže, već ga je zato izbegavao, što je sve Hrvate prezirao.On prema njima nije osjećao nikakve obveze poslije onih iskustava, koje je on o njima do sada imao. Zato je Mihovil Premužić poslije tih pokušaja prekinuo dalje eksperimente ovake vrste, i čekao zgodno mjesto i pravu zgodu.Čekao je evo već godina dana i nije ju dočekao. Pri povratku sa posjete u selo, svrne Borivoj na vrelo Bosne, jedinstven izum prirode, gde ispod brda ujedared izvire čitava rijeka, ukrašena svim lepotama brdskoga kraja.Umoren od puta sjedne za jedan sto, u gostionici gdje je bilo dosta gostiju, jer su svi stolovi bili zauzeti.Taman se Borivoj preda odmaranju i slušanju žubora bezbroj potočića ovog izvora, kada tako udubljen u misli vide pred sobom lik Mihovila Premužića.Ovaj pozdravi Borivoja, a Borivoj se tu tek rastrijezni od misli i utisaka sa sela. Sjedeli su skoro jedan kraj drugog.Svi gosti su za stolom govorili samo nemački.Nije potrajalo dugo, Mihovil Premužić prvi odpočne govor.Borivoj nije imao ni ovdje mesta ni razloga da se opire ovome razgovoru. — Kod nas u Zagrebu je mnogo veselije i življe — reče Mihovil Premužić. — Kada se sastanete u ovakom društvu, to se sve razgovara i zabavlja, kao da je jedno društvo.Ovdje mi se ni malo ne sviđa.Već sam drugu godinu ovdje, došao sam da vidim šta značajna, i da naučim, a vjerujte mi, spremam se razočaran da ostavim Bosnu. — Niste dolazili u prave prilike — reče Borivoj, braneći svoju zemlju od ovog rđavog suda. — Bio sam već u mnogo prilika pak sam se baš svuda o ovome uvjerio.Ovdje svijet nije ni malo ljubazan. — Možda ste mnogo tražili — odbijao je Borivoj sumnju, da bi se ovo i na njega moglo odnositi. No brat Hrvat ne htjede okolišiti, već odmah poče otvoreno. — Bivao sam u društvima gdje ste se i vi nalazili i mnogi vaši prijatelji Srbi, pak sam otud ponio tu uspomenu.Zamislite vi sebi, da se ja još nisam razgovarao iskreno sa jednim Srbinom u Bosni. Borivoj se sa zadovoljstvom nasmija. — U Hrvatskoj imam dosta Srba najiskrenijih prijatelja. — To je u Hrvatskoj, gospodine, a ovo je zemlja, koja je mnogo gorkog iskusila i ne vjeruje nikom. — Možda mnogom zlu leži uzrok u ovoj ekskluzivnosti i odbijanju svega stranoga, pa i braće rođene.Vi treba da znate, što bez sumnje ne znate, da se svud po Hrvatskoj danas radi na zbliženju, na zbratimljenju, na zajedničkom radu Srba i Hrvata, samo se ovdje ne može ni početi govoriti o tome.Ja sam već stotinama puta to pokušavao, pak mi nije pošlo za rukom. Borivoj se opet sa zadovoljstvom nasmija. — To ovdje u Bosni nije ni moguće, jer izvinite što vam moram iskreno reći, vi ste u Hrvatskoj domaćini, pak možete raditi šta hoćete, ovdje u Bosni smo mi Srbi domaćini, i u stvarima gdje smo u vlasti, nikad ne možemo dozvoliti, da van nas drugi utiče na naše stvari. — Ali ako je to pametna, srećna, i spasonosna misao, zašto je ne bi prihvatili, pa sve ako je stranac donio. — Od stranaca ne primamo ništa. — Pa dobro od Hrvata možete primiti. — Hm, Hm, ej gospodine, kako ste vi — i Borivoj se tu ironički nasmija i prestade dalje govoriti. — Gospodine, ako je dobro, samo izvolte primiti to od nas braće Hrvata, kao što su i mnogi drugi Srbi već što šta dobro primili od nas. — Od Hrvata ne ćemo ništa. Odvrati Borivoj otresito. — A zašto? Borivoj se uzbudi za čas, mišljaše već s mesta da prekine ovaj govor, no to bi izgledala surovost, pomisli u sebi i nastavi. — Sve zlo, koje nas je snašlo u ovim zemljama, donijela nam je strana uprava preko stranaca zvaničnika a naročit preko zvaničnika Hrvata.To je klin, koji je uljegao između nas. — Hja gospodine, tu se mora strogo razlikovati otkud zlo, je li zlo i teklo baš od Hrvata zvaničnika, pa napošljetku, je li tome zlu kriv hrvatski narod?To su razni pojmovi. Borivoj se ne htjede upustiti u dalju debatu poslije onih riječi, no ovdje mu se dobacila takovo razlikovanje o kom je morao malo promisliti.Dakle ovaj čovjek misli, da se zbog nekolicine zvaničnika ne smije osuđivati čitav narod i napuštati svaka misao na slogu. Borivoj je osjećao, da se ne može složiti s ovim izlaganjem; srce mu to nije dozvoljavalo. — Baš ako želite, ja ću vam kazati, za što sve ono, što vi mislite, nije moguće.Tu Borivoj izvadi sat i sa dosta omalovaženja pogleda na nj’.Mihovil Premužić okrene glavu za vrijeme ove pojave.On je shvatio ovo omalovažavanje i već se kajao, što je počeo ovaj govor. — Kako je nama Srbima moguće stupiti s vami Hrvatima u prijateljske odnose, pa čak i u slogu, kada jedan veliki dio hrvatskih političara ovdje i u samoj Hrvatskoj na svima stranama radi protiv naših interesa i javno svud protiv nas.Ružiti Srbina gdjegod se može, to im je deviza. - To je samo jedna stranka, a ne svi - pobijao je Mihovil Premužić. - Oprostite, gospodine, ja vam nisam ni deseti dio nabrojio od onih zala, koja nam Hrvati svud čine.No najveće je zlo, što se ta politika pretvorila u taku mržnju, da će ona sama zlim plodom uroditi protiv nas.Austrija je u ovim zemljama od čitave omladine hrvatske stvorila najokorelije protivnike Srpstva, - stvorila je od hrvatske omladine malj, kojim nas satire svud, na svima stranama, u gradu, u selu, u zvaniju, u crkvi, svud.Time je bar za našeg života zabola otrovan nož u tijelo ovdašnjeg naroda. - Ma gospodine, to nije baš tako zlo, kao što se to vami čini.Iz vas govori uvrijeđeni omladinac govorio je Mihovil Premužić više prijateljski pobijajuć istinitost rečenoga. — Još gore stoje stvari ovdje u Bosni između nas Srba i Hrvata, naročito pridošlica.Odnošaj između hrvatskih zvaničnika i Srba je ovdje ne prebrodiv jaz.Svud vidite nepravdu, laž, smrtnu mržnju, sve je to u stanju da učini Hrvat zvaničnik pridošlica Srbinu.Mi se mrzimo kao psi, još gore, ja vam za taj odnošaj nemam riječi, jer je to nešto grozno.Hrvat zvaničnik ne priznaje u Srbina ni one sposobnosti, koje ima i obična životinja instikta.Hrvat zvaničnik i frator katolički u Bosni ne vjeruju da Srbin ide na dvije noge, dok ga ne vide. — Vi pretjerujete, gospodine.To vam eto svedoči uzbuđen govor, pobijao je Mihovil Premužić s negodovanjem Borivojeve izjave. - Ja sam vam još malo rekao — nastavi Borivoj dosta razjaren, a ako govorim uzbuđeno — samo potvrđujem da govorim groznu istinu.Kad sam ljut onda imam pravo.Bosanski pridošlice Hrvati su u opasnosti, da će nas potpuno dati u ruke germanstvu.Poznata ruka gaji i potpaljuje tu mržnju među nama, ona nas oboje upropašćuje, jer ta činjenica, što po gdjekoji Hrvat u Bosni uspije, da stane na mjesto jednog Srbina domorodca, i da tim sebi nasušni leb nabavi, time za Hrvatstvo još nije učinio ništa, ali je-učinio protiv obojih zajedničkih interesa, jer jaz između nas time postaje još strašniji.Mi svaki za sebe ne značimo ništa na Balkanu, samo smo dobro zemljište za gajenje bezkaraktera, otpadnika i izdajica. — Eto vidite li gospodine, da se ovdje svađa o koru nasušnog leba — to su sićušni interesi u pitanjima narodne politike — pobijao je Mihovil Premužić Borivojeve tvrdnje. Borivoja ovo uvrijedi.Ovaj način logičarenja i hvatanja za jednu riječ u govoru, to ga je vrijeđalo, jer se do danas razgovarao s ljudima, koji su ga saslušali do kraja i težili da sve shvate. — Gospodine, mi se moramo objektivno i stvarno razgovarati, kada smo već počeli — nastavi Borivoj uvrijeđenim glasom. — Uzrok ovom stanju našem u Bosni i odnošaju Hrvata pridošlica i domorodnih prema nama Srbima leži u tome, što se politiziralo o nami i pravili planovi, a nas ništa nijesu pitali, niti saslušali naše razloge.Politiziralo se na naš račun bez nas.Čitava Evropa postupa prema nami maćejski počevši od dana, kada se nami služili protiv azijatske najezde, pa do berlinskog ugovora. - Azija nema ovako ponižene ljudske rase, kao što smo mi Srbi Bosanci, odijeljeni od čitavog Srpstva, upućeni samo na sebe, napadati neprestano od onih koje hranimo, hermetički zatvoreni od celog ostalog Srpstva — to su znaci sredovjekog duhovnog ropstva.Ni knjiga nam ne dadu čitati, nauka nam se uskraćuje, samo da duže ostanemo roblje, kojim se može raditi kako se hoće.Gdje ima danas i jedne pokrajine u svijetu, gdje se ovako živi?Mi smo ruglo obrazovane Evrope.To nam je zahvalnost za junačka djela, kada smo azijatsku navalu svojom krvlju i leševima zaustavljali, svojim mišicama umarali divlju snagu azijata, a svojim kostima mu oružje tupili, da ne može dalje Evropu osvajati.Zato se evropska kultura digla, a mi svoju kulturu i slobodu izgubili.To je zahvala Evrope za usluge.Azijat još nije dovoljno Evropu naučio pameti.Eto tu nepravdu još i danas teraju, svi pa i vi.Nas niko ništa ne pita.Vodi se politika bez nas, zato nije ni imala uspjeha, niti će je imati. — Ko hoće iskreno slogu i ko vjeruje da nam je potrebna, taj mora prije svega metnuti ruku na srce i pošteno poći na rad.Hrvatski političari su do danas vazda tražili nas Srbe, da ih potpomažemo u njihovim težnjama, a nikada nam nisu ništa davali za usluge.Zato što se sa hrvatske strane nije išlo pošteno, ne samo da se dobije, već i da se dade, još se ni u čemu nijesmo složili.Hrvatski političari još ne znaju, ili ne će da znaju, u čemu je zlo, i još ni u čemu nijesu pokazali volje, da liječe zlo, jer tako se čini, da baš u tome našem srpskom zlu, koje bi trebalo najpre odkloniti, vide hrvatski političari svoju dobit u politici ovih zemalja.Mi se davimo u zlu a sa hrvatske se strane ništa ne čini protiv toga, mi propadamo, zbog pridošlica Hrvata i vikasmo tu istinu cijelom slovenskom svijetu, i svi čuju, samo Hrvati ne, koji traže sloge s nami.Vidite, volim što me slušate.To je jedan od najglavnijih uslova, da možemo da se sporazumijemo, da znamo upravo, u čemu imamo da se sporazumijemo.Ja ću vam naperiti prstom na jedno od najvećih zala, koje su nam braća Hrvati u ovim zemljama učinili, a prije svega pokazaću vam uzroke ovih zala. — Stotinu puta smo vas izazvali na javno raspravljanje optužbom, da je Hrvatska ćuprija, preko koje Austrija i germanština, Rim i katoličanstvo gaze na Balkan; još se na to nije odgovorilo niti to pobilo.A ta optužba grozu sadrži.Vi nijeste živjeli političkim i vjerskim životom ovijeh zemalja, da shvatite strašnu istinu te optužbe.Što god je Austrija do danas postigla protiv srpskih, interesa preko Hrvata je sve postigla i preko hrvatskih katoličkih fratara.Hrvatstvo i katoličanstvo, to su dva oruđa austrijska protiv Srba, protiv jugoslovena, protiv slobode čitavog Balkana.Oh, ti fratri! kada je prvi katolički fratar stao nogom na Balkan, od to doba počinje nesreća ovih zemalja.Centar te politike je evo moje po nesreći rodno mjesto Sarajevo.Tu postoji katolička liga, propaganda, glava te zajedničke lige jeste Hrvat, vaš biskup, njemu su podčinjeni svi članovi zemaljske vlade, ili obratno kako kada ko dobije nalog od gore.Glavne zapovjesti izdaje biskup u ime katoličke propagande, a sve za austrijsku politiku.Podčinjeni članovi te katoličke propagande jesu svi zvaničnici katoličke vjere ovih zemalja, a Hrvati su joj najrevnosniji, najsavjesniji članovi, avangarda.Velika Hrvatska kroz katoličanstvo! to im je deviza. — Ta katolička propaganda, čija je glava u Beču, srce u Rimu, a rep u ovim nesrećnim zemljama, jeste društvo za rušenje Srpstva kao opasnog elementa austrijskoj politici, a glavni borci njezini jesu i opet hrvatski sinovi, pridošlice.Sva nečovječna, bezbožna sredstva služe njima kao vrlina u borbi protiv nas.Oni se Srbinu rugaju i kažu, šale se s njime; oni ga ruže i ponižavaju ga i vele, popravljaju ga, oni ga uhode i vele: „da ga bolje upoznamo“ i „da ga na prav put dovedemo“ — a kada Srbina upropaste vele: „učinili smo svoju dužnost“.Tu su iskreno istinu priznali, jer se Srbina više ne boje. — Ti članovi ne zaziru zaći u srpsku kuću i obeščastiti je.Oni zalaze u školu i nevinu nedužnu djecu srpsku ruše i duhovno ubijaju, da Srpstvo nema svoje uzdanice; oni čak zalaze pred sveti oltar pravoslavni, i odonud odvode vjerne, da i od njih stvore neprijatelje Srpstva.To su strahotna nedjela, prijatelju, to su zločini, koje čine vaša braća našem narodu.Zabada se nož u naš život, u našu snagu, ali iz rana niče mržnja na čitava stoleća unaprijed.Treba samo još jedared da se sukobimo i stoleća nas ne će izmiriti.Al za taj poremećeni odnošaj vi odgovarate, jer ste vi nas mirne na domu izazvali. — U sve to je teško vjerovati — izgovori Mihovil Premužić sasma razočaran. — Vi tražite slogu, a ne znate na čemu da se osnuje ta sloga, nastavi Borivoj.Sloga koja bi išla da mi samo služimo hrvatskim interesima, ona će da naiđe na otpor a što kasnije na sve krvaviji.Ne počinjite ništa što se ne će održati, jer će se sve strašno da osveti.Mi se moramo sporazumjeti u svima tačkama, jer ostane li i jedna tačka među nama ne riješena, ona će da izazove sve goru i težu borbu.Nami Srbima ovdje bi više bila potrebna braća, nego li vama, al mi vas ipak nijesmo do danas tražili, jer smo uvidjeli, da nedostaju osnovi slozi i sporazumu.Za slogu između Srba i Hrvata ne treba načela, već poštenih ljudi.Prije svega bi tražili od hrvatskih političara, da se odreknu austrijske prevlasti i utjecaja.To je ono što hrvatski političari ne bi htjeli, jer bi se morali odreći vekovnih primamljivih obećanja, koja evo kroz stoljeća još nijesu ispunjena. — Pošten Hrvat isto tako želi tu slogu, kao i pošten Srbin, jer smo uvidjeli, da ovako propadamo pod tuđom vlašću — govorio je Mihovil Premužić tiho i promišljeno.Danas se svi razmećemo sa načelom: što nas je više, koji se borimo za zajednički interes, tim se interes prije postizava.No malo nas je koji smo u stanju primjeniti ga na naše odnošaje.No vjerujte, gospodine, hrvatski narod iskreno želi ovu slogu i njemu je dodijalo vazda biti tuđ sluga. — To baš hoće naš zajednički neprijtelj — upadne mu Borivoj u riječ — a mi baš sve radimo, što nam želi neprijatelj.Zar to nije strašna naša sramota, da naš neprijatelj iz redova naših sinova regrutuje naše neprijatelje?I divlji azijski narod bi pljunuo na takav narod.Zlo je u nami i ne budemo li mi stvar udesili, kratka budućnost će nas pregaziti, mi sami sobom moramo sebi pomoći da stvorimo odnošaje, gdje ne će naš neprijatelj od našeg novca kovati oružje i naše sinove slati u boj protiv naših interesa.Ne budemo li se što prije složili u otporu, doći će čas, kada će biti kasno, i sve mi se čini, da je već i danas kasno.No neću da vjerujem da je kasno; za ono što su nam predci propustili, ne možemo ih kriviti, ali za ono što mi propustimo, treba da nas pljuju buduća pokoljenja.Ili učinimo svoju dužnost prema budućem hrvatskom i srpskom narodu ili položimo oružje kao narod, neka drugi udesi naše stvari za bolju budućnost.Ja još ne očajavam.Ja vjerujem još u zajednički rad i uspjeh.No prije glavnog rada se moramo sporazumjati.Početak našeg izmirenja jeste: odijeliti izdajice, koji su do sada stajali na putu i pokazati prstom na njih, da ih svako zna.Svaki onaj, koji ih bude branio, taj je protivnik srpskog i hrvatskog naroda i taj je izdajica.Moramo omladinu, čitava pokolenja vaspitati tom mišlju i kada ona dođe tako odgojena u političke ubojne redove, onda je siguran naš uspjeh, ili neka naš zajednički neprijatelj osvaja naše porušene domove, grobove naših i nas mrtve.U riječi i obećanja više ne vjerujemo; prvi korak slozi mora biti djelo. — Vi ste mi dragi prijatelju, ponudili poznanstvo i složni zajednički rad.Evo prvih uslova.Radite u tom smislu i onda kada stečete čitavu stranku, veći dio hrvatskog naroda, koji će i moći i htjeti raditi, onda ćemo otpočeti ozbiljne pregovore i rad...Naša borba je naperena protiv gladnih pridošlica, koji su oteli u svoje ruke u vladi vlast i vrše nasilje nad ovdažnjim domorodnim narodom.Te izdajice slovenske misli, te otpadnike od sloge dva bratska naroda proklinjemo, a ne dao Bog, da ih odmazda postigne iz naših ruku.Poručite među tim narodu hrvatskom u Hrvatskoj, svojoj braći, da ih mi smatramo kao svoje prijatelje, kao svoju braću i da želimo jedared da se nađemo u jednom kolu pri oslobođenju oba naša zarobljena naroda. Borivoj se oprosti s ovim čovjekom, koji je toliko tražio poznanstvo i razgovor s njime.Sada je eto čuo mišlenje srpskog omladinca, i nije se više mogao tužiti na nepredusretljivost... Borivoj je sjedeo u željezničkom vozu, koji vozi iz Ilidže u Sarajevo.Kada je bio na sred Sarajevskog polja, baci pogled kroz prozor.Rumen sunca je pala po svima vrhovima i vjencima bregova, koji okružavaju Sarajevsko polje: Trebević, Treskovicu, Jahorinu, i na istoku daleko Romaniju; sve bijaše okupano u sad već slabu rumen večernjeg sunca.Lak ushit kao večernje, molitve, ispunjavaše dušu njegovu.„Kako je divna moja domovina!“ govorio je u sebi.Njegovo srce bijaše ispunjeno nadom i on vjerovaše, čvrsto se nadaše, da će napokon ipak sve dobro biti... Kad se Borivoj vratio kući, on se spremao da se sa nekoliko uglednih Srba zauzme za Aleksiće, kada budu došli, da se tuže.On ih je zaista željno čekao, dugo čekao, no niko od Aleksića ne dođe.. Već je skoro dvadeset i četiri sata, kako je Dušan Trifković sudski vježbenik, na putu za kasabu, kotarsku varošicu, jednu od najudaljenijih tačaka u sjeverozapadnoj Bosni, kamo je iz službenih obzira premješten.Čitavim putem, pa evo do ovoga časa, kada se već mogli vidjeti bregovi, pod kojima leži mjesto njegovog budućeg prebivanja, sjedi Dušan nijem, klonuo i očajan kao mrtav prijedmet.Nikako nije mogao da zaboravi sramotu, koju su na sve strane po Sarajevu o njemu pronosili, i to ne samo Hrvati, Poljaci, Česi i ostali vladini činovnici, već i nezavisni Srbi.Još ga je više tištalo, što mu je ovaj premještaj predočen kao pošljedica njegovih afera, u kojima je svoj ugled tako ponizio, da je u Sarajevu postao nemoguć.Načalnikove riječi, da se gledalo kroz prste kod premještaja, te da nije iz kazne premješten, već iz službenih razloga, te su ga riječi porazile.Čitav je dakle ovaj premještaj milostinja za nj’! Poštanska su kola jurila dosta dobrom cestom.Kraj Dušana je sjedio još jedan gospodin, kome se doduše prikazao, ali nije mogao ništa s njime da govori.Čitavu je noć probavio u željezničkim kolima, a evo je već više od po dana, kako sjedi u poštanskim kolima. — Je li još daleko kasaba? upitaće onaj drugi putnik kočijaša. — Još jedan sat, bijaše kratak odgovor, i ovaj pokazivaše na jedan visok brijeg sa riječima: eno pod onim brijegom!Tu i Dušan promoli glavu ispod kolskih arnjeva od sivoga sukna.Iz daleka se vidio zadimljen do, a sasvim u dnu dola kroz dim i maglu, kao kroz neku rupu, vidjelo se nekoliko kuća na poniskom brdu.Kućice su jedva virile iza prednjih brežuljaka, iza kojih bijaše kasaba još sakrivena. Kad Dušan ugleda ove kuće, čisto malaksa.Povuče se u kola, no odmah zatim s nestrpljenjem promoli glavu, i sada gledaše dugo, na sve strane bacajući pogled, naročito pravcem dola, mojim je vodila glavna cesta, a u čijem je kraju ležala kasaba. Visoka brda, koja su se s obje strane glavne ceste do u nebo dizala i onaj dugi do, izgledaše mu kao jedna rupa, iz čijeg se dna ukazivaše kasaba sve jasnije.Sav do bijaše uvijen u dim, a iz dna te rupe promoli se više krovova od kuća, dvije tri tanke munare od džamija, koje izgledahu, kao da su naslonjene uz brdo; sve to bijaše u plav veo dima uvijeno i davaše dosta privlačnu sliku za oko. Konji su jurili i evo već se razlikuje daljina džamija, kuće i brda u pozadu kasabe.Ukaza se nekoliko modernih evropejskih kuća u dnu, dok sve ostale kuće, koje su bile sazidane na okolnim brežuljcima, bijahu mahom stare bosanske kućice.Ukaza se nekoliko lica ženskih i muških u austrijskom odijelu, no većina je obučena u bosansko odijelo.Dušan zveraše na sve strane da sve vidi.Između starinskih bosanskih kuća stoji nekoliko kuća na jedan boj, smjesa starinskog načina zidanja sa modernim prozorima i krovom. Kola dođoše na jedan velik trg.To je glavna čaršija.S jedne strane stoji velika džamija sa kamenitim munarom, a oko nje se na sve strane dižu turski dućani, magaze sa povješanim espapom na drvene dovratke i ulaz. Kola stadoše.Iznutra izjure dvije sluge sa kapama zlatnoga poruba.Dušan skoči i ne gledajući ni na koga, zaište od portira sobu i odmah otide gore, umije se i spremi, da ide nekuda.Nešto ga je vuklo da odmah pregleda varoš.Bio je silno uzbuđen i padala mu je misao na pamet: u najgorem slučaju zahvali ću.Pođe glavnom ulicom.Sami turski dućani, niski, uski, prljavi; ulicom idu same kasablije sa nakrivljenim fesovima, za njima seljaci, prljavi, mršavi, gladni i neodjeveni.Po turskim dućanima visi pečeno meso, načičkano muhama i upljuvano od njih, crno i prljavo od neopranih ruku dućandžije, koje zaudara na loj i ustajalost, sva ulica zaudara na to meso.Među turskim magazama, dućanima sa debelim gvozdenim mandakama, diže se po koja nova sasvim moderna kuća, tako, da čitava kasaba daje Dušanu sliku jedne stare bosanke, koja je metnula šešir na glavu, obukla na se suknju sa tunikom sa modernim ukrasima i vrpcama, ali u svemu odijelu vidiš prekrojene dimije. No kada je Dušan malo dalje odmakao, ujedared se nađe u sasvim modernoj varoši.To je bio kraj, u kom se nalazila kotarska oblast, oko nje bijahu mahom sve lijepe nove evropejske zgrade na jedan boj, u sredini među tim zgradama dizala se katolička nova sazidana crkva, sa visokom kulom, na kojoj su visjela velika zvona, da se na daleko čuje, kada se bogu mole pobožni vjerni rimokatoličke vjere. Sa okupacijom je došla i katolička najezda u ovu nekad srpsku i muslimansku kasabu.Danas katolika je bilo u gradu oko jedne hiljade.A gdje je Srpstvo ovoga grada? i nehotice se upita Dušan, o kojima je slušao da ih takođe ovdje ima.Uspne se uz jednu pobočnu ulicu na brežuljak, da može da pregleda varoš i da možda pronađe srpski kraj.I zaista, kada se uspeo malo na više, ugleda tamo dolje bujan brdski potok, a s druge strane gomilu malih kućica sa malim dvorištima, a jedva se iznad tih niskih kućeraka uzdizala kula od stare, burom, vjetrom i prahom pocrnjele srpske crkve.To je bio srpski kraj i srpska crkva, a sve je ležalo pod brdom, kuda sunce malo kad dopire. Otkad je došla Austrija u ove zemlje, srpsko stanovništvo ove kasabe poče ujedared naglo propadati, a mah oteše stranci i u trgovini i u zvanjima.Srpsko stanovništvo nastrada naročito zbog požara, koji je buknuo nekako iznenada, slučajno i na sasvim onakav način, kao ono sarajevska jangija (požar) kad je uništila silne srpske milijone, buknuo je dakle požar i ovde na sasvim isti način, te kao ono u Sarajevu, tako isto i ovdje zahvatio baš onaj kraj, gdje su bili srpski dućani, pa kao ono u Sarajevu, tako se isto i ovdje nije moglo ništa spasti.Tako izgorješe i srpski dućani i srpske kuće i srpske magaze s robom i sve se pretvori za jedan dan u prah i pepeo.I niko ne zna, otkuda taj požar, a desilo se odmah nekako, kad je Austrija došla u ove zemlje.Ta su izgorjela zemljišta od osiromašenih srpskih porodica otkupili stranci i sazidali onaj dio moderne varoši, gdje se nalazi kotarska oblast, sve kuće zvaničnika, posjednika stranaca i katolička crkva sa velikim vrtovima unaokolo. Dušan pođe i dođe do čaršije.Ujedared začu iz daleka neki smijeh, kikot, malo dalje se ukazaše dva, od smijeha zapurena živa ženska lica, dvije punačke gospođice, živih plavih očiju, sa crvenim šeširićima i raznježene spolašnjosti.Obe se glasno razgovarahu na nemačkom jeziku i cikahu pri tom.Čitava do sad mrtva čaršija ujedared oživi.Turci dućandžije, kalfe, šegrti, sve poskaka sa sjedala, poče se komješati, smijati, dobacivati jedan drugome neslane riječi, i onaj stari Mujaga, što prodaje ljeb i somune, sijed i što govori kroz nos, i on ostavi svoju lulu, dogega se do ulaza svoga dućana i poče odavati neke glasove od sebe, kao mala životinjica, kad je gladna i ugleda hranu.Nasta kikot, zavijanje, pljeskanje starih, mladih, djece i svega što se tu našlo, dok djevojke ne prođoše kroz čaršiju i ne iščezoše tamo nekud u jednom sokačetu, sa kikotom se osvrćući tamo čak nekud u kraj ulice, gdje stajahu dva gospodina u fesovima i turskom odijelu.Kada djevojke zađoše za ugao, polagano nestajaše smijeha i vike, opet nasta mir.Čaršija opet zaspa, u njoj ovlada ono staro mrtvilo.Turski kućerci, dućani i magaze, dođoše u svoje staro raspoloženje zajedno sa starim i sijedim Mujagom. Dušan Trifković je vidio u glavnom kasabu, za koju mu je jedan prijatelj pri polasku kazao: tu ćeš svoje kosti zakopati.Vrati se u gostionicu gdje je odsio.Ovlada njime strašna pustoš i praznoća.Legne na postelju, osjeti umor i zaželi da što prije zaspi.Iako je bilo oko 6 sati u veče, dade sebi u sobu donijeti večeru i odmah poslije jela legne da spava.No iako je bio silno umoran od puta, koji je trajao više od dvadeset četir sata, Dušan Trifković se ipak još dugo nemirno prevrtao po postelji. Dušan se Trifković nije još nikome prikazao u kasabi, no već se znalo, da je došao.Jedan budući kolega Hrvat je o njemu govorio i zlurado se smijući pričao dva dana prije njegovog dolaska o „aferama“ Dušanovim.„Zbog male prijevare osudio čovjeka na smrt“, govorio je isti svud po kasabi.„Gospodo i gospođe, bruke i sramote za sudsku struku! da nama takog šalju amo“.Isti je kolega naime iz Sarajeva dobio pismo, u kome se tačno iznijelo sve o čemu se po Sarajevu već javno govorilo, a sve bijaše udešeno u stilu profesora Franka. Kada je sutra dan ušao Dušan u zvanije da se prikaže, svi bijahu na okupu osim predstojnika, koji je kasnije dolazio.Njih pet, šest zvaničnika bijahu zabavljeni oko čitanja novina, a s nasladom se smijahu, ironički i zlurado.Isti taj gospodin, koji je dobio ono pismo iz Sarajeva o Dušanu, čitao je na glas njemački list Orient-Rundschau, u kome bijaše opisana najnovija defraudacija kotarskog predstojnika istog ureda, inače rodom Poljaka.U članku se tvrdilo, da je kotarski predstojnik pri gradnji nekih zvaničnih zgrada pokrao 18000 K., i za taj novac sebi sagradio vilu.Svi se smijahu, niko se ne osjećaše uvrijeđen, što im je predstojnik tako ponižen.Kikot, smijeh i podrugljivo podvikivanje bijaše dostiglo vrhunac, kada unutra uđe Dušan dosta neodlučno. Mato Lovrić, isti onaj kolega, koji je dobio pismo iz Sarajeva, koje bijaše napisano u stilu profesora Franka, prikaže se Dušanu zvanično i učtivo sa manirima škole za igranje. Držanje Dušanovo bijaše tako neodlučno, strašljivo i snizhodljivo, kao da se osjećao krivim. — Ovo je neka budala — pomisli u sebi Mato Lovrić — ovom ćemo već dati. — Gospodine kolega, ako Vam što ustreba, rado ću Vam biti na usluzi, — oslovio ga je Mato Lovrić vrlo ljubazno.Ako nemate stana, ja Vam preporučujem sobu kod jedne vrlo dobre naše bosanske porodice, tamo će vam biti sve vrlo ugodno. Dušan se nije htio da upušta niskim ni u kakvo prijateljstvo, pa ni s’ ovim novim kolegom, koji mu se ljubazno nudio. — Hvala lijepo, za sad ću biti u hotelu, gdje mi se vrlo sviđa, odvrati Dušan hotimice izbjegavajući da se ikome približuje, no sutra dan je ipak našao sebi privatan stan. Novi kolega, Mato Lovrić je ipak imao pravo da s Dušanom sjedi u jednoj sobi za jednim stolom, prema tome, da ga zapitkuje, da se upušta s njime u iskrene razgovore, no jedno mu se ne sviđaše, naime, da Dušan nikada ne iznosi svoga mišljenja. Dušan je prema njemu osjećao u pravo odvratno čuvstvo i ako mu taj Mato Lovrić nije ništa učinio.Jer kada se prikazivao tom čovjeku, najpre je na njegovom licu vidio veliki nos, ispod malog čela jednoliko svijetle oči, kao da su premazane nekom čudnom smolom bez svjetlosti.Matu Premužića su zvali: „egipatska sfinga.“ Zašto egipatska sfinga?U veče, kada je pala tamna noć i svako se povukao u svoju sobu, na jednom uglu se viđala jedna velika glomazna ljudska prilika s velikim nosem.Ta nosata ljudska figura je stajala nepomično, nijemo kao skamenjena i to baš ondje, kuda je morala u veče proći po pivo služavka kotarskog predstojnika.To se dešavalo svako veče po sat-dva, da se ta nijemo nepomična prilika tamo viđala.„Egipatska sfinga“ reče jedan.„Egipatska sfinga“ prihvati drugi i za tren oka zalijepi se ovo ime za Matu Premužića kao da se naslonila dva tutkalom premazana parčeta artije jedno uz drugo. Kad je Dušan bolje promotrio to lice, zaista se uvjeri o svim svojstvima sfinge na ovom licu bez izraza, koje izgledaše kao da se sledilo ili skamenilo baš u onom trenutku, kada ništa nije mislilo.Matu Lovrića, prozvanog egipatska sfinga, nije niko trpio, no su ipak u kasabi rado slušali njegove govore, jer je obijao sve pragove kasabe, i to gospođa zvaničnika, Hrvata zvaničnika a naročito Srba.Zbog ovog pošljednjeg svojstva visoko ga je cijenio jedan veliki zvaničnik Hrvat, za koga su zli jezici govorili, da sve zna šta se dešava u Sarajevu na zemaljskoj vladi i u rimokatoličkom kaptolu. Dušan je opazio na istom kolegi na jednoj sudskoj raspravi nešto neobično.Kad kad on što progovori Mato Lovrić se sav promeni, sav se pretvori u pažnju i oprezno motri, šta će Dušan reći.Kad ga Dušan pogleda, opazi na egipatskoj sfingi ovu neobičnu napetost no kako opazi, da ga je ovaj pogledao, Mato Lovrić se nasmije, no na licu mu se pokaže poluzbunjenost, kao kada se čovjek uhvati u šteti.Dušan se obično učini da nije primjetio, onako kao rasijan baca pogled preko ostalih, pa po nekad i na Lovrića, skoro ga ne opažajući i tu sada opazi, kako ga isti Mato Lovrić mjeri, promatra mu oči, kosu, nos, okovratnik, dugmeta na mandžetnama, svaki pokret, a naročito, kad što progovori.Kada ga Dušan letimice pogleda, on skide s njega pogled, no odmah poslije toga promatraše ga s istom pozornošću.Dušan Trifković se nije umio braniti. Jednog dana baš kada je bio pazar, na samoj čaršiji oslovi Dušana nepoznat ženski glas.On se osvrne.Pozna nekadanju poslužiteljku u bolnici u Sarajevu. — Čim se zabavljate ovdje gospodine? — Ovdje sam s mužem, a muž mi je blagajnik kod poreznog ureda. — Dušan se zabezekne.Ista ova ženska u Sarajevu u zemaljskoj bolnici nije uživala najljepši glas, ne samo kao sve „verterke“ u Sarajevskoj bolnici, već kao sve austrijanke Njemice, koje kada ostavljaju svoju domovinu, kao da smatraju za svoju dužnost, da tamo ostave i svoj karakter. — Takav ološ dolazi iz prijeka ovamo i napreduje — pomisli Dušan u sebi, kada se oprosti sa ovom novo pečenom gospođom Bosankom. Samo što se okrenuo, spazi velik nos, i poznati obraz egipatske sfinge.Ovaj je stajao baš na onom mjestu, kud je morala proći služavka kotarskog predstojnika. — A vi ganjate — oslovi Dušana, ali je bio tako zbunjen, kao da mu je Dušan pročitao sa lica, koga čeka, dok mu međutim bijaše lice vazda bez izraza i misli. — Molim, molim gospodin kolega — otresao se Dušan od ovog sumnjičenja i bez riječi otide dalje.Sutra dan mu je lepi Mato došao u stan, kad Dušan nije bio kod kuće i tačno se raspitivao, kud odlazi D. Trifković, s kim se sastaje i koga posećuje. Nije potrajalo tri dana, poče jedan Srbin kolega tražiti Dušanovo društvo.Isti gospodin, po imenu Sava Repić, bijaše pisar u sudu u istoj kancelariji sa Dušanom Trifkovićem.Sava Repić je bio već star momak, iznemogao skoro i bez oduševljenja, jedino što ga je po nekad tištala nepravda Srbinu učinjena.Njega su do sada premještali deset puta svud po Bosni i Hercegovini.Dušan s početka nije znao šta znači ova ljubaznost; dok mu Srbin kolega ne poče pričati.Sjedili su obojica u gostijonici u dosta povjerljivom razgovoru kao nove kolege Srbi. — Gospodine sudče, ovdje se svašta zna za svakog, kud ko ide, s kim se sastaje, gdje i skim se zabavlja. — Ovo mu je sve govorio Srbin kolega.Idem ja prije nekoliko mjeseci u jedan sat noći sa krsne slave jednog prijatelja.Ujedared me na ulici okružiše pasmandžije.Sutra dan se pisalo nekome u Sarajevo, da tumaram noću.Budite uvjereni, da je u kvalifikacijonu tabelu ušlo: Vodi neuredan život, odan noćnom tumaranju. — Tek Vas neće unijeti u kvalifikacijonu tabelu bez ispita. Ama batalite ispit u ovoj stvari.Nije to sud.Znate li šta je to kvalifilaciona tabela?To je onaj zvanični akt, preko koga ste u stanju svakog podčinjenog po svojoj volji bez dokaza, bez ispita ocrniti, uništiti ga.Vjerujete li Vi, da smo svi mi Srbi tamo najcrnje opisani. Dušan nije ništa odgovarao, sve je vjerovao, ali je ćutao, jer nije više ni prema kome imao povjerenja.Govorio je samo ono, što je morao.Da Vam nastavim dalje, šta se ovdje sve dešava.Jednog dana zazvoni u predstojnikovoj sobi.Mene je zvao. — Gdje ste to bili noćas? upita me. — U kafani — bijaše moj kratak odgovor i bijah zabezeknut. — Nije istina, bili ste u jednoj turskoj kavi, i nasmeja se. — Šta Vam rade te vraške cure?Ajd možete ići. Pripovjedač zastade i pogleda, Dušana.Dušan pak ćutaše i ne htjede nikakvog svog mišljenja da iskaže. — Odkud je to doznao predstojnik?Šta mislite?Za mnom su išla dva policaja.To vam pričam da znate.Ima mnogo, mnogo stvari, koje bih Vam imao, — mogao — a i trebao da pričam. Pripovjedač zastade, udubi se u misli preda se, no kao neki ukor mu se ukaza na licu.Sa nekim sažaljenjem pogleda na Dušana. — Gospodine, ja vam moram ipak kazati... nešto — jedva se odluči ovaj stari isluženi zvaničnik bosanske vlade. — Čuvajte se dragi prijatelju — poče ga opominjati, — ovdje se radi o vašoj časti, pletu se zamke da vas upletu u njih i da vas moralno unište. — Dušan sav uznemiren otide kući.Na stolu zateče pismo od nepoznate ličnosti.Jedna ženska ga je zvala na noćni sastanak nekamo izvan kasabe. Sutra dan Sava Repić opet počne starim tonom. — Znate l’, kakav se glas pronio po gradu?Da je noću napadnuta jedna poštena građanska kuća, u koju je aferu i jedan naš iz suda umješan.Dušan sa čisto probudi.Kako? iz našeg suda? iz našeg ureda? zapita Dušan. — Jest. — — Pa je li počinio kakvu štetu? — Taj je čovjek iz našeg suda čak u ovom lokalu. Dušan se osvrne po dvorani, ali nije vidio nikoga iz kotarskoga suda. — Čak za ovim stolom sjedi! — Vi gospodine kolega - Vi umješani u ovoj aferi?! zaprepašćeno zapita Dušan.Sava Repić se snebivaše. — Ne ja gospodine, već da Vam pravo kažem, za Vas se govori, da ste Vi taj bili, koji ste noću nasrnuli na kuću jednog građanina, i tamo napali na jedno siroče, njegovo posvojče, kad nikog nije bilo kod kuće. Dušan zadrhta i prestravi se.Skoro da je sumnjao, da on to nije bio.Sjeti se, kamo je sve išao ovih dana.Nikud, ukratko odgovori sebi.Dakle nijesam ja, a na mene se nabjedilo.Bio je sav poblijedio u licu od pomisli, u kakovu je opasnu okolicu upao.Kada je amo došao i pomislio, da mu se i ovdje dogode kakve podvale, teškoće i neprilike, da će se odreći službe, sada mu to više ne padaše na pamet.Ovdje se prije svega morao opravdati, jer mu je ugled ponižen, evo čak i ovdje na pošljednjoj stanici njegova života.To znači svud i za navjek izgubiti sav ugled.Jedva dođe k sebi, da se dalje raspita o ovoj novoj svojoj aferi. — Vaš kolega Mato Premužić je o tome svud glas raznio, ima tome već skoro osam dana — izvještavaše Sava Repić dalje, kuneći se, da o ovome govori čitava kasaba s najvećom osudom i prezrenjem Dušana Trifkovića. Tu Dušan Trifković pokupi svu svoju snagu sa ono još malo preostalog ponosa, da se u ovoj do sada najprljavijoj aferi opere.Sutra dan je ujutru smjesta otišao policajnom šefu i zahtjevao, da se ista djevojka dovede na saslušanje.Dođe mlada djevojka od petnaest godina u dvoranu strašljivo i zastiđeno. — Ja ću Vas pitati, a Vi ćete odgovarati, reče šef policije, no pazite, da samo istinu govorite, jer ako bi što slagali, to bi moglo biti pogibeljno za Vas.Je li bio ovaj gospodin kadgod u Vašoj kući? — Nije. Policajni šef zastane za čas i pogleda Dušana Trifkovića. — Gdje ste Vi gospodina prvi put vidjeli? - Ja gospodina nigdje nisam vidjela. — Vi ga i ne poznajete zar? — Ne poznajem. - Ja mislim da nije potrebno dalje ispitivati djevojku s obzirom na njeno nježno doba — reče šef Dušanu na njemačkom jeziku, da djevojče ne razumije.Stvar je sasvim jasna — dovrši šef. Odpustiše djevojku. — Gospodine šefu, ja ću Vas moliti za svjedoka u budućoj sudskoj raspravi, reče Dušan na kraju i zahvalivši ode. Poslije ove klevete kolege protiv kolege činjaše se Dušanu, da nije moguće da zajedno ostanu u jednom zvaniju.Nešto se moralo učiniti, već da sa sebe opere ovu sramotu.Stvar se mogla samo sudski izravnati.Prije nego što je mogao učiniti korake s tužbom, stvar je najprije javio svom načelniku.Ujutro dosta rano zakuca na vrata načelnikova. — Ja Vam savjetujem, da privatno izravnate stvar, — odvraćao je načelnik Dušana od tužbe.Zamislite da među kolegama zavlada razdor. — Riječ kolega je sa nekom važnošću naglasio, kao da bi u slučaju tužbe još veći prekršaj učinio sam Dušan. Dušan ovo shvati kao opomenu i izgubi od energije, kojom je bio započeo. — Ja se u ovoj aferi moram prati — gospodine načelniče, Vi ćete sami to zahtijevati. — Ama uvidite, gospodine kolega, da to ne bi bilo lijepo, da se čitav sud i mi sramotimo zbog ove Vaše svađe.Ja Vam savjetujem umirite se — i glasom mu i licem prostruji lažna nežnost. — Molim to nije moja svađa — branio se Dušan. — No pa dobro, Vaša uvreda, kao popravljao se načelnik. — U ostalom to nije ništa tako strašno.To je više nego strašno da kolega kolegu i to bez povoda na ovakav lažan način sramoti.Mene će sudska rasprava morati oprati. — Ali gospodine kolega!Valjada tek nećete na sud?Zaboga to je odmah nastupio neugodan zaplet za vas oboje.Ja ću Vam dati savjet.Vi se lijepo privatno izmirite.Ja ću naći posrednika. Na navaljivanje načelnikovo Dušan pristane na izmiru pod uslovom, da onaj oprovrgne sve pred svima članovima suda, pošto je tu laž prvo u sudu izrekao. Pred skupom svih prisutnih sudskih činovnika je Mato Premužić stajao kao prava egipatska sfinga, i tek kada je progovorio, pokaza se da je dvonožno biće.Pred svima je javno izrekao ove riječi, koje mu je Dušan sastavio i zahtjevao, da ih pred svima izgovori: Priznajem, da sam svom kolegi nepravdu učinio, no ja nisam imao nikakovih zlih namjera, i evo pred svima javno izjavljujem, da vrlo žalim, što sam zaveden lažnim iskazima lažnu vijest o svom kolegi po gradu raznio, i ovim molim g. kolegu za oproštaj.Tu pristupi Dušanu Trifkoviću. — Budite uvjereni gospodine kolega, da sam Vas uvijek duboko poštovao i da ću i na dalje gajiti prema Vama najdublje poštovanje — reče Mato Premužić i pruži Dušanu ruku, a Dušan pruži svoju ruku svom evo od sada stečenom novom prijatelju. Poslije ovih događaja nastupi strašan mir u kasabi.Niko se više nije raspitivao za ovu „aferu“ Srbina zvaničnika, jer je nastupilo silno razočaranje u izvjesnim krugovima, pošto su se sasvim nečemu drugom nadali.Dušan Trifković se povukao u svoju sobu, uznemiren i zastrašen, koje se poslije pretvorilo u stalan strah i strašljivo očekivanje nečega groznijeg.Neka slutnja i predosjećanje ovlada njime, kao da se protiv njega sprema užasno, prema čemu se ne će moći više braniti.Takav je eto nemir ovladao njime i Dušan Trifković propadaše sam u sebi, postade od njega očajnik. No kasaba zato nije zaspala snom, ona je nastavila svoj stari način života.Spletke, podmetanje i prljave ljubavne afere žena švapskih, českih i poljskih zvaničnika i opet dođoše na dnevni red. Te su žene ostavile svoje rodne krajeve, za koje ih vežu sve uspomene i povele se za ljudima, koji će ih uhljebiti.Došle su amo u tuđu zemlju, u stran svijet, tu se prevarile u svakom očekivanju, izgubile duševnu ravnotežu, razočarale se.U svemu počeše najprije očajavati, za tim prezirahu i omalovažavahu sve u ovoj zemlji, jedino se počeše brinuti da spasu još ovo malo života, koji im preostaje.Svom strašću jurnuše u lov za uživanjima; bez zazora i straha, bez stida i srama se otimaju za onaj omiljeni predmet, u kome vide svoju sreću.Nađe li se ko da im smeta, u svojoj samoobrani sipaju otrov na svakog oko sebe, koji se usuđuje da im hoće da otme i taj posljednji zalogaj duševne i tjelesne naslade, jer na takav jedan zalogaj ima bar prava svako živo biće. Nasta jagma tih gospođa za mladićima pa čak iza neke starije mladiće s punim špagovima.Orient-Rundschau je i opet iznosio nove defraudacije muževa im, no i tim se aferama samo čitalo u švapskom listu i govorilo: a, švapski list laže!Osim toga dolažahu silne tužbe srpskog seljaka protiv svih zvaničnika s kojima srpski seljak ima posla, no o tome nisu niti novine pisale, niti se o tome govorilo.To nije imalo u sebi pikantne draži, govoriti pak o tome značilo bi samo buditi interes za tu bosansku „marvu“, koja dobro daje, a time bi se možda učinilo štogod za seljaka protiv interesa zvaničnika. Osim toga je kasaba mnogo napredovala, naročito u trgovini.Svakog se dana doseljavali novi trgovci.Za kratko vrijeme se stvorila čitava kolonija naroda izrailjskog.U roku od godine dana bijahu posjeli sve glavne ulice i tačke grada.Svi uglovi glavnih ulica bijahu njihovi.Imađahu svega na prodaju, što narodu treba.Ova kolonija ima svoje trgovine za odjelo, za špeceraj, i to nekoliko njih; ova kolonija imađaše svog mesara, dva sajdžije, apotekara, svog knjižara dva krojača, svog ljebara, dvije svoje gostione u koje dolažahu Srbi, a u njoj niko van njih nije znao srpski.Osim toga imađaše ova kolonija svog doktora, inžinira, advokata, veleljepnu sinagogu i rabinera.Samo svog cara nisu imali, jer car košta novaca.Svi oni dođoše amo bez novaca, danas pak imaju u rukama svu trgovinu, i za kratko su vrijeme sebi potčinili sav trg i svu trgovinu čitave okoline.Kod njih su seljaci dobijali novaca u najoskudnije doba godine; u zimu je seljak imao novaca, no ljeti pako nije imao hrane, ni žita, ni pšenice, jer se morala vratiti ljubav ljudima, koji su im u neprilici pomogli!Ova kolonija gledaše velikoj budućnosti u susret u ovim krajevima, gdje domaći trgovci još mjere na aršin, prodaju lošu robu za skup novac i varaju na kantaru.I same žene tih novih domaćina bosanskih rado potpomažu napredak, jer su sve te čoporom djece okružene; ove mlade, zdrave, debele, krupne, bujne žene su pune obećanja, da će bogato pokoljene darovati ovim inače potrebitim zemljama. Sav ovaj kulturni napredak ove kasabe stoji pod zaštitom kotarskog predstojnika, gradskog bilježnika i šefa policije.Kotarski predstojnik je jedan islužen „feldvebl“, umirovljen veterinar gradski bilježnik, propali gimnazialac šef policije.Pod zaštitom ove trojice je napredovala kasaba.Oni su upravljali i zapovjedali nad kasabom.Oni su globili, kažnjavali i zatvarali seljaka, a za mito im opraštali kazne.Predstojnik Poljak jamčio je za sigurnost ovog napretka, jer je bio siguran u svom poslu, a išao je kroz kasabu kao kroz svoju sobu; strancima skida šešir do dolje, Turcima po turski, a kad se Srbima javlja, digne ruku do šešira i dotakne ga se samo.On jedini živi ovdje mirno i zadovoljno, kao nekada paša u istoj ovoj kasabi na svome pašaluku.Sve mu se klanja i boji ga se, jer za njegovim leđima stoje smjesta svi žandari kotara, a u slučaju potrebe sva vojska okruga. 1903. godine, u poznu jesen, zatalasaše se duhovi u čitavoj Bosni i Hercegovini.Ono, što je srpski i muslimanski narod ovih zemalja željno čekao, ma i najmanju promjenu u upravi ovih zemalja uzdajući se ma i najmanjem olakšanju, evo došlo je. Kao kad kamen padne u sred mirne vode, i talasi se u jednakim krugovima šire na sve strane, tako se poput strijeline brzine iz Sarajeva po svoj Bosni i Hercegovini raznio glas: zemlja je dobila novog ministra, koji obećava sve želje i tužbe saslušati, sve nepravde otkloniti i nov poredak i nov pravac dati upravi ove zemlje. Srpske vođe veselije pogledaše gore prema Beču, otkud se obećava novo sunce koje će svima sinovima ove zemlje jednako svijetliti.I srpski zvaničnik i srpski poduzetnik pa i srpski seljak se obradova, da je došlo vrijeme njegovog otkupa, riješenje svih nepravdi. Obećavalo se, da će se urediti srpsko crkveno pitanje, da će se dati srpskom narodu crkveni statut i da će se urediti agrarno pitanje.I ona omladina, koja je učestvovala u narodnoj borbi, koju je dosadanja uprava sve do danas odbijala i gonila, i ta omladina na čelu sa Borivojem Hadži-Kostićem, gledaše u svoju budućnost slobodno i s puno nade, i željno očekivaše novog ministra, koji će čovječanski u ovoj zemlji mjeriti Srbinu kao i strancu. Borivoj Hadži-Kostić se spremao i nadao onom željenom riješenju svoga životnog pitanja, koje je do sada ova uprava nesavjesno uzela u svoje ruke i tamo držala u gordijev čvor vezane živote mnogih mladih Srba. Borivoj se čvrsto uzdao, da će se njegovo pitanje povoljno riješiti, i onda će početi nov život u radu i za srpsku omladinu i za njega.Vaspitavaće onaku omladinu narodu, kakvu ovaj treba, sve će učiniti na naučnom polju, proučavajući i dalje seljačko pitanje, u kome je evo do danas od prve posjete sela dotle dotjerao, da je već imao stvarnih rezultata i čitav plan razrađen, kako bi se agrarno pitanje dalo riješiti. — Nabavio je sebi puno naučnih knjiga, prolazio kroz svu Bosnu, zalazio u seoske kuće, razgovarao se sa agama, sve pobilježio i evo imao gotov prijedlog, samo da se sredi i javnosti preda i da se time to pitanje na stvarnom temelju pokrene, pomogne i seljaku i agi i da se jedared srede ovi zaparloženi odnošaji ove zemlje, zbog čega se ne može naprijed pored sveg čvrsto spomenutog obećavanja i zavaravanja od strane stare uprave. Kad je Dušan Hadži-Kostić s voljom radio na ovoj stvari, misao, da pomogne srpskom seljaku i da mu stvori nove temelje, stopila se s mišlju, da i svoj život u svome domu uredi, u svome rođenom domu, gdje će on biti domaćin i domaćicu imati uza se.Druga za život je sebi već izabrao.Tu nije bilo ni jednog spornog pitanja, tu nije bilo ni jedne želje, koja ne bi bila zadovoljena.Sve je bilo svršeno između njega i Dragice.Ona mu je dala riječ, u koju je on više vjerovao nego u temelje, na kojima Trebević počiva. Borivoj Hadži-Kostić je u tako udešenim odnošajima vidio jedino riješenje svoga života.On nije ni u što drugo toliko vjerovao u svom budućem radu, kao u rad na ovakim temeljima, koje je držao za jedino moguće, jedino dobre, jedino spasonosne za nj. To nije bio zanos u Borivojovoj duši, to je bilo muško uvjerenje duše, koja do sada nije nikakvih planova pravila, već vazda živela po zapovjestima iznutra. Borivoj Hadži-Kostić se bio spremao na nešto izvjesno, što se evo sada bližilo; i napokon je ipak moralo doći.Strpljenje ga nije iznevjerilo, nadanje ga nije prevarilo, on je ispaštao dosadanjim životom pogrješke čitave porodice, ako ih je ova imala u sebi, on nevin čovjek i narodni borac.Tu sama pravda s neba mora doći, da izvrši zakon. Borivoj Hadži-Kostić je bio u dubini duše uvjeren, da će se sve dobro riješiti, naročito, kada se narodne vođe u poslu sporazumjele sa zemaljskom upravom u crkvenopolitičkim pitanjima.Borivoj je likovao zajedno sa vođama i sa narodom, da je novo ministarstvo voljno da popravi stare pogrješke i traži, da se pomiri s narodom i evo prvo mu pruža ruku.Čekao je zgodan čas i da ne bude ni jedna riječ uzaludna. I Dušana Trifkovića su ovi glasovi o promjeni ministarstva a s njime promjena politike prema Srbima također uznemirili.I on je mislio na kakav god bilo preokret u svome životu, želio je to, ali je prestao da se nada, da to može nastupiti.Počeo je osjećati, da malaksava pod udarima ovakog života. Kad je nastupila duboka jesen, i kad dođoše oni kratki dani, duge noći, koje počinju već u pet sati, nastupi strašno stanje i za Dušana.Bio je odijeljen od čitavog društva, za koje je znao, da o njemu krivo misli i zlo govori.Sve što god je onaj kolega s velikim nosem zlo kazao aa nj’, to su brže bolje ostale kolege Hrvati, Česi, Poljaci i drugi prihvatili kao golu istinu, i u nju se vjerovalo.U to društvo Dušan nije više mogao iz dva razloga, prvo: društvo, koje ovako prosuđuje i pravi mišljenje, ono je nedostojno, drugo: tako bi društvo njega još više ponizilo pred samim sobom.Ostade sam sebi. Prođe zima i nastupi proljeće, sve je u prirodi oživelo, no u duši Dušana Trifkovića se sve više pomračuje, u njemu sve ide unazad. Jednog ljetnjeg dana ga pohodi u stanu Repić sav srećan i zadovoljan.Pozdravlja ga i smješka se, no ništa ne govori.Dušan vide, da ovaj ima nešto da mu kaže i čisto se poplaši.Pomisli, opet će biti kakovi glasovi. — Potvrđen crkveno-školski statut — izgovori naposletku Repić sav radostan. — Kakav statut, ja ne znam ni za kakav statut. — Ma crkveno-školski statut, sva kasaba uzavrela od radosti. Dušan Trifković učini očima, kao da nešto traži, i kao da je našao to što je tražio. — Aha — i klimaše oborenom glavom. — Sjećam se.Poslije toga ne reče jedne riječi na grdno iznenađenje Repićevo. Tako prođe i ljeto, dođe jesen i zima.Dušan Trifković kao da živi van vremena i ljudi. Tu nekako dođe glas do njega, da se u Sarajevu priređuje velika dobrotvorna svečanost.Taj ga događaj pobudi na razmišljanje.Kako bi bilo, kad bi otišao na tu zabavu, otrgnuo se za neko vrijeme iz ovog strašnog stanja, — možda bi se nešto moglo desiti?No šta?Šta bi se moglo desiti?Ni sam nije znao, na pošljetku čak nije ni vjerovao u mogućnost kakva obrta za nj. No ipak se četrnaest dana zanosio tom mišlju, i kada dođe vrijeme zabave, nije dugo oklijevao.Izmoli osam dana dopusta, koji mu se jedva dade.Krene se na put. U Sarajevu se međutim stvari znatno promijenile od kako je potvrđen crkveno-školski statut.Svijet se obradovao, a vođe su i dalje ostale zabrinute, jer je vlada zemaljska udesila, da kroz ovaj statut i dalje može da upravlja unutarnjim crkvenim stvarima, da postavlja mitropolite, da upravlja vaspitanjem omladine, i mnoge druge stvari je vlada sada zakonom zadobila u svoje ruke. Narod se obradovao, jer je evo spala s njega anatema, da ne smije u crkvu i da se odreče javnog života.Narod je opet pošao u crkvu, i o Uskrsu i Božiću se u crkvi Bogu molio. Srpski narod je dahnuo duhom, a to osjetiše svi u zemlji.I među Muslimanima se osjetio nov pokret.U grudima skriveni osjećaji i misli sada sazreše, i muslimanski narod sa omladinom zajedno poče da diže glavu.Na usta vođa i omladine i muslimanski narod poče protestovati protiv svog zlog stanja, u koji ga je dovela zemaljska uprava. Muslimani počeše uviđati, počeše osjećati potrebu da se približe Srbima.U tom komješanju, letenju, gde se još nije znalo za pravo šta se hoće, gdje se još nije našao pravi put za zajednički rad, sastane se jedan od vođa nove muslimanske omladine sa Borivojem Hadži-Kostićem. Beg Hasan Ibrahimpašić je do danas sa strane gledao na Srbe, kao na raju, koja je samo drugog gospodara dobila.No kada se među Muslimanima počelo govoriti o položaju Muslimana u Bosni i Hercegovini pošlje dolaska Austrije, svi uvidješe, da njih ista sudbina goni od to doba kao i Srbe starosjedioce. Beg Hasan Ibrahimpašić uvidi, da ta srpska raja umije slobodno da misli, da se bori za svoja prava i za ovu zajedničku od tuđina potištenu i njegovu domovinu. Jednog dana je Hasan Ibrahimpašić, kao jedan od prvaka muslimanskih u srpskoj gostionici sio za srpski sto i bratski se pozdravio sa Borivojem Hadži-Kostićem i s ostalom srpskom gospodom za stolom. Stari poznanici, ali koji se malo sastajahu, brzo otpočeše razgovor. — Kako je? upita Hasan prvi Borivoja. — Pa fala Bogu, malo bolje — odgovori Borivoj, misleći na ovaj mali narodni uspeh kod potvrde crkveno-školskog statuta.A kako ti? — Zlo — odgovori Hasan Ibrahimpašić odlučno i pokaza zabrinuto lice.Ibrahimpašić nastavi brzo i odlučno. — Zlo je, od kako nam dođe Austrija u ovu našu zajedničku domovinu. Borivoj i svi ostali se iznenadiše ovoj slobodi, da beg ovako otvoreno govori, šta više, što je evo i beg izjavio, da je nezadovoljan sa ovijem stanjem u zemlji. Razgovor brzo dobi svoj određen pravac. — Nami je danas bolje — reče jedan iz omladine, koji je uzdizao potvrdu crkveno-školskog statuta. — Ne dao Bog da smo zadovoljni s tim, što nam je dala vlada tim statutom — odvrati jedan stariji član društva, koji je i sam učestvovao u radu i oko stvaranja statuta. — Vi ste mnogo uspjeli, a nijeste mnogo dobili sa statutom, poče mladi beg Hasan Ibrahimpašić.Vi ste Srbi pokazali pravi put, vi ste nas sve naučili, kako se treba boriti za prava i vi ste i nami Muslimanima postali uzor, od vas hoćemo da se naučimo kako treba braniti svoje.Velim, nijeste mnogo dobili, već ste mnogo uspjeli, a nas ovo upućuje na vas a i vas na nas Muslimane, da zajednički: nastavimo borbu za ostala prava. Svi se iznenadiše ovako iskrenom i otvorenom govoru. — Je li to moguće? upitaće jedan iz društva.Zar ne će među nami stajati prošlost, koja nas strašno dijeli? - A zašto da nas dijeli prošlost i zašto da tražimo pogrješke u prošlosti.Bolje neka nas nauči prošlost kako ne treba — odgovori Hasan beg Ibrahimpašić. — Živio brate, za ovu zlatnu riječ — reče Borivoj bratski i rukova se sa mladim begom.Teško onom kome prošlost nije učiteljica. — A da li je moguće odstraniti sve nesuglasice, sporna pitanja, kao pitanje posjeda, aga, kmetova? upitaće isti onaj iz društva. — Ne samo da je sve to moguće na miran i pravedan način riješiti, već je to svaki pošten naš aga uvidio i u svom srcu riješio. — Da li se o tome u vas već savjetovalo — umješe se Borivoj. — Sve naše vođe muslimanske, sva omladina narodna je složna u tom pitanju.U nas se rodio nov pokret za tu stvar. Svi se iznenadiše, jer nijesu dosada mogli ni vjerovati, da među Srbima i Muslimanima Bosne i Hercegovine može da dođe, da se slože u ovijem pitanjima, koja su vjekovima dijelile ova dva naroda u ovijem zemljama. — Iste one nevolje, što su vas u jednu vojsku spojile, goni evo i nas u jedan tabor — poče Ibrahimpašić odlučno. — I kada budemo svi u jednom taboru, moći ćemo se odbraniti od tuđina.Zašto bi se mi danas svađali, kada imamo zajedničkog neprijatelja.Baš zato, što se naš aga svađao i gložio sa Srbinom kmetom, došla je Austrija u našu domovinu i zarobila nas. — A jeli aga voljan da se miri — upade i opet onaj iz društva, kome je sve ovo bilo nevjerovatno što čuje sada prvi put iz usta jednog uglednog Muslimana. — Naše vođe, age i omladina je uvidjela sve zlo u prošlosti, koje se više ne smije ponavljati. — To su odavno bile naše želje — reče Borivoj.Mi smo sve mirno gledali, trpjeli i čekali. — Vaš narod se dobro ponio, i nas je upravo zadivio i naučio nas, šta je ljudsko dostojanstvo; srpski narod, koji je nami, pet vijekova robovao, naučio nas je evo tek danas, da ga počitujemo.Srce nam diktuje i ljudski ponos u nami, i zato vas tražimo, jer danas nijeste više raja za nas.Pa i mi danas patimo s vami zajedno.Narod nam se evo raseli po Turskoj i Maloj Aziji, a nami kao i vami odvode fratori i biskup djecu i slabe žene iz pradjedovske vjere.I mi hoćemo evo kao i vi da stupimo u otvorenu borbu protiv ugnjetača stranaca.Hoćemo da budemo ljudi, a ne da živimo vječito pod tutorstvom; mi težimo zatim, da očuvam materialnu ekzistenciju i posjede, da očuvamo i osiguramo domovinu od navale stranaca, koji nas potiskuju kao i vas.Želimo da u svojoj zemlji budemo punopravni i slobodni građani.Jer nije pravo da se zemljovlasnici i kmetovi, kao starosjedioci zajedničke nam domovine, oko posjeda krve, dok se u toj istoj našoj domovini besplatno dijeli zemljište stranim kolonistama, koji na našu domovinu nemaju nikakva prava.To nas je dovelo do uvjerenja, da u vami od danas gledamo ne raju, već ravnopravne građane s nami u ovoj domovini, i kao s takovima da zajednički stupimo u sloški rad u odbrani zajedničke naše domovine i građanskih nam prava.To vam poručuju naše vođe, omladina i muslimanski narod. Svi skočiše na noge i bratski se pozdraviše sa Muslimanom, koji je evo donio prve glasove mira i poruku Muslimana ove zemlje, da žele zajedno da rade sa Srbima. — Evo ti brate desnice kao zalog pristanka sve srpske omladine u Bosni i Hercegovini na zajednički, rad — odvrati Borivoj.Jedni interesi nas vezuju, od danas počinje novo doba za našu domovinu od danas smo jednomišljenici. Na ove riječi svi poskakaše i obećaše poštenom riječi, da će zajednički braniti ovu domovinu od stranaca... Nije potrajalo dugo, sve je Sarajevo uzavrelo, sve se uskomješa, a iz Sarajeva zahvatiše talasi novog pokreta čitavu Bosnu i Hercegovinu i narod ožive ojačan novom vjerom na uspjeh. Kada je Dušan Trifković na putu u Sarajevu ugledao kasabu za sobom, njemu se pomrači u duši kada pomisli, da će se opet amo morati vratiti.Čisto vidi pred sobom velik nos, i kao smolom zamazane oči.I onda opet kao da čuje riječi onog prijatelja iz Sarajeva pri polasku ovako: tu ćeš ostaviti kosti svoje.Baci još jedan pogled u sivu zemljinom bojom uvijenu zimsku prirodu.Nekoliko gavranova nakostriješeni od zime sjede na granju bez lišća i nešto besvjesno gaču. Tu se Dušan uvije u debeli zimski ogrtač, zatvori oči i poče sebi zamišljati put kada bude sio u željeznička kola.Samo da siđe s ovih ovdje kola, pak će već zaboraviti na ovaj svoj budući grob. Kola se tresla po rapavom putu, a on zatvorenih očiju mišljaše ne na put, ni na dobrotvornu zabavu, već na nešto, što bi se moglo desiti, što bi ga spaslo iz ovog užasnog položaja.No šta je to bilo, taj događaj, koji bi imao sve preokrenuti, to ni sam nije znao. Dolazak u Sarajevo mu ništa nije promjenio raspoloženje.Neprestano je bio turoban i zabrinut. Pođe ulicom.On sve poznaje, njega niko.Činilo mu se, kao da ga svako smatra tamo u kasabi već zakopana i zaboravili ga, svi i prijatelji i poznanici i trgovci, gde je svoj novac trošio i djevojke, s kojima je ašikovao i koje su na nj računale; sve ga je zaboravilo.Sretne se sa nekoliko polu poznatih lica, čiji izraz pokazivaše očito omalovaženje.Kao da im je na licu čitao misli: taj je zbog svojih afera i još slabijeg znanja bačen tamo nekud za božija leđa.Čak neki iskreniji poznanici, kad su ga izdaleka ugledali, okretahu u stranu glavu, da mu se nemoraju odjaviti. Ujedared spazi poznato lice; to bijaše profesor Frank. Brzo uputi korak u Evropu kafanu, u koju dolazi prva publika, u koju je i on kao Sarajlija dolazio. Sjede za jedan sto.Radije bi pobjegao u kasabu natrag, pomisli no kako se sjeti onog samovanja, velikog nosa i kao smola zamazanih očiju, njime ovlada kajanje. Pogleda na sat, no samo što je vratio sat u džep, sjeti se da ne zna koliko je sati.Opet morade izvaditi sat, i sada se čisto preplaši, kada ga sat uvjeri, da je tek po sata, kako je izašao u grad, i sve ovo već doživio. Kafana je međutim živjela bučnim varoškim životom.Tu ulaze većinom stranci i sjedaju na svoja, već od godina zauzeta sjedala; tu je sve pomješano, i snošljivo, i Njemci i Česi i Poljaci sjede jedan kraj drugog, Jevreji sa poznatim važnim licem proučavaju rubrike u novinama pod naslovom: berza, dok im žene sa prozora koketiraju sa bogatim Bosancima, koji se šetaju tik kraj prozora kafanskih. Pravi život i važnost dobija kafana tek onda, kada dolaze austrijski oficiri i — švapske glumice.Unutra rupi čopor obrijanih lica a kraj njih ženske.Ujedared se primadona odvoji od društva i uputi se bilijaru, gdje su tri oficira pred generalom, koji je tu u blizini sjedio, svoje znanje i ratnu taktiku sa kuglama na zelenoj čoji pokazivali.Baš u času, kada je onaj mladi koketni podporučik zamahnuo štapom, da jednim udarem riješi ovaj rat sebi u prilog, približi mu se primadona i gurne ga.Kugla učini „giks“ a mladi podporučik razočaran gledaše u pokvaren plan na čohi. — Oh volim što sam ga udarila, vidi’te samo, kugla mu učinila giks — jedva izgovaraše primadona cereći se pred svojim društvom.Vidite ga samo kako se jedi kao mali, — oh volim što sam ga udarila... ha, ha i zaceni se od smijeha, dok joj on ne poče prijetiti smiješeći se. Odmah iza ovoga uleti jedan kapetan, uzverenih očiju i važnog izraza, kao da su mu pripeli suhu jareću kožu preko važnog, ozbiljnog lica.Kada ne nađe mjesta kraj prozora, baci preziran pogled po svima u gostionici, a pogled mu je kratko govorio svima prisutnima: Bagaž! Inače kafana izgleda kao kakva stanica na putu.Neprestano ulaze kondukteri i portiri, s polja se čuje zvonce omnibusa, putnici se dižu važno i brzo, još brže odlaze, sve ih je manje, čini se kao da su svi ovi gosti sami putnici i čekaju, kada će doći jedan sa zvoncetom pa i njima reći: izvolte se gospodo spremati na put, sve je spremno, sve je gotovo za put; i taj sa zvoncetom kao da čekaše, kada će i ona gospoda sa zlatnim okovratnicima i sabljama sa strane, kao najstariji i najstalniji gosti ostaviti ovu gostionicu i odputovati. Dušan se malo umiri i sasvim se mehanički lati novina, koje su ležale na njegovom stolu.Bijahu mahom sami sarajevski listovi.Uzme poluzvanični njemački list.Poče čitati, da se razonodi.Telegrami: Beč.Njegovo Veličanstvo car i kralj je danas posjetio izložbu kuhanja.Beč U dvoru je danas bio dvorski objed za 24 lica.Beč Njeno c. i k. veličanstvo nadvojvotkinja Marija Jozefa je danas doputovala u Beč.Vijesti, da kralj kani dati ostavku u prilog jednog austrijskog nadvojvode pokazuju se kao izmišljene.Ovdje se osniva austrofilska partaja pod vođstvom jednog bivšeg austrijskog špijona. Prevrne drugu stranu.Dnevne novosti: Privatni ljekar, Izrael Fišer je danas otputovao u Monarhiju svojoj rodbini.Naimenovanja: Emanuel Kon je naimenovan za savjetnika u zemaljskoj vladi u VII. dnevnom razredu.Miloš Srbonić, oficial u XI. dnevnom razredu je unaprijeđen u X. dnevni razred. Prevrne treću stranu sarajevskog vladinog organa na nemačkom jeziku.1. Iznajmljuje se soba sa svima udobnostima kod mlade gospođe višeg vladinog činovnika.Oficiri imaju prvenstvo.2. Profesorski kandidat, Srbin Bosanac, traži sebi zarade ma i kao kućevni učitelj.3 Prodaje se čitluk.Prvenstvo imaju Nemci i Čivuti iz prijeka.4. Raspisuje se stječaj za višeg vladinog činovnika.Prvenstvo imaju Nemci i Hrvati, koji su se učili u jezuitskim školama.Odgovori uredništva.Gospodinu K. u kasabi D T. Žao nam je čuti, da se gospođe viših zvaničnika i kćeri im moraju svađati zbog nedostatka u mladim ljudima, i da je zbog toga nastao velik razdor u boljem višem društvu.Preporučujemo gradskom vijeću, da se obrati na korpskomandu, te da se u kasabi namjesti vojnička regimanta i time zadovolji i ovim potrebama. Novosti Naš uvaženi građanin, Izrael Šlezinger posjekao se pri rezanju noktiju, te će morati nekoliko dana mećati engleski flaster na palac desne noge. Dušan prekine čitanje, dalje nije mogao više čitati. Kada je Dušan Trifković svršio čitanje, u tom trenutku ga neko ljubazno pozdravi.Dušan nabra lice na osmijeh.Isto tako ljubazno otpozdravi, no kada vide ko je, on se uozbilji.Bio je to Miloš Simić, poznati gospodin „iz prijeka“.Dušan učini ozbiljno lice, da ovoga odbije, no prije nego što je Dušan ovo izveo, onaj se već spremio da ide.Dušan nije mogao od stida da podnosi, da mu ovaj dijeli milostinju prijateljskim ljubaznim ponašanjem. — Zdravo Dušane! začuje sa strane neprijatno oštar glas.Osvrne se skoro namrgođeno, no brzo se nasmiješi, kada vide Stevicu.Stevica mu pristupi i na licu mu se odražavao lak ironičan omalovažavajući osmijeh.Dušan opazi ovo, no ne htjede odgovarati na nj. — Kakovim si ti to poslom došao u Sarajevo?Dušan ne znađaše šta da odgovori.Stevica i ne čekaše odgovora, već kako je po svom običaju brzo govorio, nastavi. — Čuješ ej, požuri se s tim tvojim unapređenjem.Ovdje se govori da bi te mogli otpustiti iz službe. Dušan se tu trže i čisto mu se zgrčiše svi živci i u tijelu i na licu.Tajna slutnja njegova bijaše to od kako je premješten, a ovaj je evo sada otkri.Kao da ju je sada prvi put shvatio.Ta mu misao sada posta strašna.Da se ujedared nađe na sred ulice! — Imam ja dosta novaca spremio sam ja sebi para — izgovori Dušan slabim glasom, kao da ga je ta nesreća već zadesila. Kada pomisli koliko bi dugo još mogao živjeti od tih para, u glavi mu se nešto pomrači, u mozgu zbuni. — Eh, tog se ja ne bojim, reče kao u sebi i učini mu se, kao da sluša nekog drugog te riječi izgovarati. Kada ga je Stevica ostavio sama, dugo se morade odmarati, dok nije došao k sebi. Ovaj je pogodio njegove slutnje, dakle će biti nešto u stvari — mislio je Dušan i nije mogao više da se oslobodi od tih misli, sve dok nije Borivoj Hadži-Kostić došao.Borivoj ga je jedva poznao, tako se promjenio.Ona prije vazda uglađena kosa Dušanova bijaše sada nakostriješena i u sredini sva zamršena u jedno klupče.Oči su mu svijetle kao da je poboljevao. Kada Dušan vidi Borivoja, mal se nije zaplakao.Ne umjele ništa reći, samo ga gledaše, dok ga Borivoj nije prvi oslovio.No odmah se poslije prvih riječi oslobodi te duševne vezanosti i poče se tužiti.Na pošljetku se povukoše za pošljednji sto u kafani i tu sada izbi iz Dušana nezadovoljstvo.Borivoj mu promatraše skoro unakaženo lice i ne vjerovaše da je sve istina što govori, jer Srbima prestoji lepša budućnost u ovim zemljama.Tako je bar novi ministar obećao. — Ja se čudim da progoni protiv tebe još traju, — iznenađeno je govorio Borivoj. — Ma obećalo nam se da će nas unapređivati i da će biti predusretljivi prema Srbima.U Sarajevu su već počeli u tom smislu raditi.Narodne vođe se izmirile s vladom i eto dobismo dosta slobodouman crkveno-školski statut, i to za kratko vrijeme. Dušan ćutaše i klimaše glavom kao bolesnik kome se govori: ma već si ozdravio! a njega u stvari bolest davi.Dušan je čak verovao u mogućnost istinitosti lijeka, o kom je Borivoj govorio, ali nije vjerovao, da je taj lijek i za nj stvoren. — Ja sam propao, za mene nema više ničega dobrog, lijepog, uzoritog, ničega, ja ne vjerujem više ni u šta — izgovori Dušan Trifković očajno. — A, idi čovječe, nemoj govoriti kao mali, koji ne umije ni običnih udara da podnosi — odbijao je Borivoj Dušanovo očajanje, izgovarajući ove riječi s negodovanjem, koji se pokazuje ljudima, koji učine glupost. - Ti vjeruješ u to što misliš, a ja sam se osvjedočio o ovome što govorim — odvraćao je Dušan s tako stalnim glasom, koji je posvedočavao istinitost rečenog. — Ti nijesi živio u kasabi, kamo ne dopire drugo do li zapovjest od gore, gdje se ne sluša na glas savjesti već na tiranski nalog.Mi smo u Bosni hermetički odijeljeni od Srpstva, a u kasabi si i od ostale Bosne tako odijeljen.Znaš da sam mislio prvih dana pobjeći otud.Nije me samo bosanska kasaba zastrašila, već stranci zvaničnici, koji su tirani gospodari a ja, bez sposobnosti na otpor, njihov sluga.Želio sam nekud pobjeći ma kud — iz svoje domovine!A kuda?Gdje bi mogao pod ovim nebom kao Srbin naći utočišta?Zar ne vidiš da nas svud gone!Danas je najgore Srbin biti. Borivoj se nasmiješi, letnu mislima u blisku prošlost, kada je on nešto slično mislio, ali evo ipak ono što je mislio i osjećao, nije bilo ovako očajno. — Mi smo se svi borili, trpjeli i strpeljivo čekali — odvrati Borivoj. — Otkud da je tvoje stanje gore od našeg?Meni ni ljeba nisu dali u mojoj domovini, pak evo čekam i ako ima Boga i pravde, ni jedan sin ove domovine ne će propasti, pa ni ti! Dušan digne ruke očajno i izbaci užasan uzdah iz grudi. — Ne vjerujem da će se moje stanje ikad popraviti sve ako me i unaprijede — izbaci očajno.More, narod nas je vaspitao da se zanosimo za Srpstvom, škola nas je uvela u dobra kulture, život u varošima velikih škola na miran rad, a kudgod se u ovoj zemlji okreneš, svud buja nasilje i bezakonje protiv Srbina. — Ma to prestaje; od kako je došao nov ministar! — Nikad to ne prestaje, dogod nami zapovijeda ministar iz Beča. — I kada bi ti ministri hteli protiv nas, to će u buduće sve manje moći, jer se sve okrenulo na bolje za nas — govorio je Borivoj odlučnije.Slogom sa Muslimanima postajemo faktor u ovijem zemljama, a bez naše volje ne će se moći ništa.Mi se uzdamo i u obećanja novog ministra. — Sve je laž što god — poče Dušan, no brzo prekide — Oh, ta ja sam u kasabi pošljijednji čovjek.I stražar i žandar i financ i poslužitelj ureda više vrijedi nego ja!Sve je nadamnom.Pao sam do običnog radenika u običnoj radionici, koji kada dođe vrijeme, uzme čekić, dlijeto ili šilo u ruke i ide na posao.Kada dođe vrijeme, idem na ručak, jedem kao i radenik, koji se ničim ne ponosi.Zar to nije strašno u svojoj rođenoj domovini morati tuđinu ropski služiti, biti mu robom, pa i kao takav sve činiti što dužnost nalaže, vršiti više nego što je dužnost, pa ipak biti pošljednji?!U svojoj rođenoj domovini sam stranac!Mene niko više povratiti ne može.Svoju mladost, zdravlje, krv i živce, sve sam utrošio, svu radnu snagu, muški ponos, novac i evo ništa nijesam postigao.To je početak mog kraja, u ovom svijetu nema zasluga, nema vrijednosti — nema ničega više. To mi je zemaljska vlada učinila.Bacili su me na dno, otkud ne može dublje i sad me biju, po glavi, po srcu, po gruduma, svud, da me sasvim prebiju, da ne vrijedim više ništa, eto, i onda su uspjeli — uništili su jednog Srbina! izgovori Dušan s puštenim glasom, koji je odavao malaksalost. Nasta mala pauza. — Stranac nikad nije doneo sreće tuđoj zemlji!Ne vjeruj da će je ikad donijeti, dovrši Dušan očajno. Borivoja uvjeriše ove riječi, da mu prijatelj zaista ovako iz dna duše misli.No nije vjerovao u istinitost rečenog.Jer je novo ministarstvo obećalo poštenom riječju narodnim vođama, da će poboljšati i povoljno riješiti sva srpska pitanja.Bez sumnje da se za ovako kratko vrijeme nije moglo sve učiniti, jer tu treba sve iz osnove početi.A to zahtjeva više vremena.Više nije mogao da sumnja u dobre namjere novog ministarstva, već po onome sudeći, šta su sve obećali narodnim vođama na crkveno školskom polju.Eto i za njegovu stvar će se učiniti sve što se može.Sam ministar je kazao jednom vođi, čim se uprazni mjesto za Borivojevu struku, da će se njemu prvo dati. Do danas se još nije ništa novo desilo, nema mjesta čak ni za druge struke a nisu ni jednog stranca namjestili.Šta preostaje dakle?Strpljivo čekati, no kada bi tamo na vladi učinili nešto protiv zadane poštene riječi, onda bi se znalo s kim se ima posla, i kako će se dalje morati raditi. Borivoj ne htjede ovaj razgovor nastavljati.Bio je uvjeren da je Dušan pao u očajanje, da preživljuje krizu, koja će se morati okrenuti na bolje dok je još u Sarajevu. —- Što mi nisi pisao da dolaziš? pitao ga je Borivoj da razgovoru dade drugi pravac, a i da se izvjesti dalje o Dušanu. Dušan slegne ramenima, kao da nije umio odmah odgovoriti. — Ni sam nijesam znao hoću li doći ili ne. — Pa to si se razmišljao dakle.Zašto upravo dolaziš, u zimsko doba praviš taj veliki put? Dušan zastade i ne mogade kazati zašto je upravo došao.Ni sam nije bio na čisto zašto dolazi, krenuo se do duše da posjeti večeras i dobrotvornu zabavu, ali kada se promislio dublje šta ga je krenulo na put, on čisto sam pred sobom nije mogao da prizna: došao je da se desi kakvo čudo, nešto nemoguće. — Pa, nikako — mislim da posjetim i dovrotvornu zabavu — jedva nekako prebaci preko jezika. Preko Borivojeva lica preleti tamna sjenka negodovanja, nabrzo je nestane i lice mu opet posta mirno. — Pa napošljetku - ko — hoće — neka ide, ja im baš ne bi išao — izgovori Borivoj nekako teško, i ne htjede ništa više govoriti o ovoj stvari. Borivoj je stajao na narodnom stanovištvu da se dotle ne učestvuje u javnim zabavama i svečanostima dok se još ne udese neke narodne stvari.Tako su riješili vođe sa narodom srpskim u Sarajevu.Dušana nije smio odvraćati, jer čudno bi izgledalo, da ga odvraća, i ako u duši nije odobravao to. — Dobrotvornu zabavu, koja se održala u dvornicama gradske vijećnice, priredile su gospođe viših činovnika po uputstvu svojih muževa, koji su opet dobili mig od gore, da se nešto učini i za bosansku sirotinju. Velika dvorana gradske vijećnice je bila raskošno ukrašena.Veliki perzijski tepisi su visjeli sa balkona i zidova; ovu raskoš povećavaše električna svjetlost. Sve, i gospođe i djevojke i muškarci, sve, sve se bijaše obuklo u najlepše i najraskošnije odjelo, da nisi mogao razlikovati, koje je gospođica drorskog savjetnika, koje bankarova, a koje gospođa nižeg zvaničnika.Koliko listova u trgovačkim knjigama, gdje se piše veresija, moradoše trgovci danas ispuniti, o tom knjige ćute, a prašina će zapečatiti ćutanje. U Beču se kupovalo za gotovo u Sarajevu na veresiju i kronika tvrdi, da nema u Sarajevu radnje, čak ni jedne turske bude, gdje se danas nije u knjigu upisivalo.Mnoge trgovce su prošaste ovake zabave već u crno zavile, i oni su propali, a novac još, dobili nijesu... Dušan Trifković kada vide ovaj sjaj kraj električne svjetlosti, čisto mu se noge skameniše. Osjećao se kao seljak kada prvi put dođe u varoš i ne može da shvati šarenilo na ulici, metež i trku ljudi.Dušan se još gore osećao, tako tuđe, tako strašno, kao da je zalutao u nekakav strani grad jedne tuđe države, tako mu sve bijaše tuđe, strašno strano. Velika dvorana, u koju je Dušan sada ušao, bijaše dupkom puna svakojakih lica, fizijonomija i noseva; tu je bio sav austrijski konglomerat i u spoljašnjosti i osjećanju, mišljenju i u govoru.Tu su plave gracije bečkih salona bacale nežne poglede na svoje vitezove zlatnih okovratnika, mladi fićfirići sa monoklom, malaksalih žila, išli su okolo i blazirano omalovažavali ovu provinciju; „kaj vi bute ovdje delali“? pozdravljaju se neka gospoda kao da poje slavuji otud sa Šestina kraj Zagreba, a veseli kikot se razlijegaše po dvorani kao kod Štalenera u Hernalsu u Beču.Ni ona važna, ladna dostojanstvena dica, koja odlučuju sudbinom ovih zemalja, ni ona nijesu izostala već iz razloga, da vladine novine sarajevske mogu više velikih imena ovjekovječiti među svojim redovima, da budući istoričari, kada budu po tim listovima kupili istorijsku građu ovih zemalja, mogu i njih naći među dobrotvorima ovih zemalja. Tu je bila i gospođica Micika, kći jednog pisara poreznog ureda, ona vižljasta gospođica, koja je svakom dobro poznata sa korza, gdje svaki dan prođe po nekoliko puta gore — dole, cupkajući, kao da ima federe u nožicama, i baca zaljubljene poglede naročito na zvaničnike ispod devetog dnevnog razreda.Danas su joj kurisala dva postarija vladina tajnika i častili je šampanjcem. — A otkud vi danas ovdje?Zapitaće neko Dušana.Pred njim stajaše mali čovječuljak, velikih krupnih očiju, prosjede kose s fesom na glavi.Bio je to Srbin Sarajlija, Cvjetin Pejić, poznat kroz svoje špekulacije, koje su mu za kratko vrijeme pribavile veliko imanje.Srbin pa pribavio sebi imanje!?To mu je pribavila, njegova mudra glava i još lukavija politika.Tamo gdje nema dobiti, ne politiziraj to je princip životni Cvjetina Pejića.„U stvarima politike, vazda drži uz politiku zemaljske vlasti ili uz crkvu“.Cvjetin Pejić se držao obojega.Zašto držati uz narod, kada nemaš koristi zašto imati i državu, koja ne donosi?Zato je Cvjetin Pejić vazda držao uz vladu, a ona mu je dala sve povlastice, što mu je donosilo silne hiljade godišnje, a on je opet činio uslugu vladi u crkvenim stvarima, i tako imao crkvu na svojoj strani. Cvjetin Pejić je igrao jednu od važnijih uloga pri crkvenim zapletima poslijednjih 8—10 godina.Vlada ga je uvela u općinu crkvenu i bio je desna ruka vladinom komesaru, naročito u poslovima izvršivanja vladinih naredaba.Zato mu je opet vlada dala sve koncesije, jer da ih on nije primio, dobili bi ih kakove švabe, jevreji i stranci.Zato se u političkim pitanjima treba držati političke i crkvene vlasti! - Dete vi to malo popustite žice, pa će sve to ići bolje — hrabrio je Cvjetin Pejić Dušana, videvši da onaj očajava — zašto trpiti bez hasne? Cvjetin Pejić se zadrža još malo sa Dušanom i onda ode u društvo viših vladinih činovnika. — Ako što ustreba, samo se obratite na mene — preporučivao mu se Cvjetin Pejić. — Danas se okreće politika na našu stranu.Od danas trebaju i naših obrazovanih ljudi na višim mjestima. Uz Cvjetina Pejića se vazda lepio Srbin zvaničnik zemaljske banke Luka Bojić, Sarajlija, za koga su opet zli jezici svašta govorili, da je najpre propao u gimnaziji i u svima srednjim školama, da je zatim otišao na neko vrijeme iz Sarajeva; i kada se vratio otud sa nekom svjedodžbom — diplomom, da ga je ovaj Cvjetin Pejić namjestio u zemaljsku banku za činovnika.No zato je Luka Bojić bio zahvalan ne samo Cvjetinu, već u svima onima, koji su mu pripomogli pri unapređenju, naročito direktoru banke i još nekojim iz zemaljske vlade.Ovaj Srbin, bankovni činovnik se vazda kao rep vrtio iza te gospode, i donosio gospođama im stolice, vodu — a možda bi i drva donosio kada bi to ovdje trebalo.Zahvalnost prema dobrotvorima je jedna od najvećih vrlina! Ujedared se zatrese vazduh od silnih muzičkih tonova.Vojna muzička kapela je u sve trube i doboše udarala austrijsku carsku himnu.Sve se uskomješa, užurba i gospođe i gospođice i mlada gospoda, naročito oni sa zemaljske vlade.Ujedared sve zastade tamo gdje se našlo i gledaše prema ulazu u veliku dvoranu.Na ulazu se pojavi vojna zemaljska poglavica.Dušan također zastade kao ukopan na jednom mjestu, da mu se kakogod ne bi štogod moglo zamjeriti.Jer je ovdje bilo ljudi, koji su svaki pokret razumjeli, znali ga pravilno protumačiti. Vladala je nijema tišina, dok se vojna poglavica pozdravljao sa priređivačkim odborom.Brzo se za tim napravi špalir prema uzvišenoj tribini u čelu dvornice.Poglavica pogleda sve po dvorani i uputi se prema raskošno udešenom uzvišenom mjestu.Sve odanu za čas. Zemaljska poglavica se popne na tribinu i baci jedan vojničko strog pogled na publiku.I opet sve ućuta.Vojna poglavica Bosne i Hercegovine, austrijski general, držaše kapu sa zelenim perjem u desnoj ruci, lijevu naslonio na balčak od sablje i tako pozdravlja svog gospodara, vladara sviju pokrajina austrijskih, i milostivog gospodara Bosne i Hercegovine. Austrijski general je bio miran i dostojanstven, pravi govornik u mundiru, koji će umjeti svima govorničkim sredstvima u odsudnom trenutku svoju vojsku oduševiti, da ide i u vatru i vodu za svog gospodara.On stoji mirno i dostojanstveno, a kad izgovori riječi: „Da Bog poživi mog milostivog gospodara, cara Franju Josifa prvog!“ austrijski general uzdigne glavu, oči mu sijevnuše nešto sugeriranim oduševljenjem, retorski zvučan glas mu izbaci ove riječi oštro, a kada dođe do riječi „car“, on podvikne, tresne rukom sa čakovom sa zelenim perjem, i čisto se zanjiha u čitavom tijelu.„Živio car Franja Josif prvi!Živio, živio, živio!“ Odjekivaše sa svih strana, i muški ženski glasovi, sve se pomješa ujedno. I Dušan Trifković maknu usnama: Živio!Poslije se osvrne, da li ga kogod gleda. Nasta za trenutak mir.Opet otpočne govor, žagor i metež. Dušan je išao sam po dvorani gurajući se kroz silnu svetinu i nailažaše na nekoliko poznanika, pozdravljaše se s njima, no nije imao volje da se dugo zadržava s njima.Neprestano je išao unaokolo, kao da je tražio nekoga.Tako mu je čuvstvo govorilo, da će morati ovdje naći svoje društvo, svog čovjeka, još više štogod. Neprestano je bacao pogled preko onih bezbrojnih glava.Ujedared čisto pretrnu.Kao da je neka gruja prošla krozanj, no ne znađaše za izvjesno otkud.Koliko se mogao sjećati sukobili su mu se pogledi sa zelenim očima profesora Franka, no nije mogao zacijelo da zna, je li to baš on bio, jer mu ostale glave ujedared zakloniše te oči, s kojima se samo za trenut sukobio. Dušan Trifković pođe drugim pravcem, da se ne bi sreo s tim čovjekom, od koga se u pošljednje vrijeme bojao, no neprestano je gledao na onu stranu, gdje mu se učinilo, da ga je vidio. Zaista je to bio profesor Frank.Dušan ga sama pogleda.Profesor Frank je stajao sam i gledao oštrim, promatrajućim pogledom svud po velikoj dvorani.Lice mu je bilo krto, kao da se skamenilo.Dušan baci još jedan pogled na nj.Lice profesora Franka je tumačilo Dušanu sve, šta ovaj sada misli i osjeća.Izgledaše, kao da profesor Frank misli, kako će da učini kakvo lukarstvo, ali pošto u ovaj mah to ne može, to ga je spopala neka briga, koja se sledila evo na licu mu.Samo mu se pogled kadgod tek brzo makne preko mase ljudi, lukavo i sebično.Dok promatra vazda je na oprezu, da mu ko drugi ne učini lukavstvo, a uvijek je spreman, da se od lukavstva odbrani, zato se osvrće na sve strane, jer se boji podvale, koju u svemu vidi.Dušanu se učini kao da Frank ispituje svemu sakriven smisao, traži da pronađe lukavstvo, da se može da odbrani od njega.Zato je došao amo, traži odbranu od zla u sili, zato se oslanja na silnike, jer silom ruši svako lukavstvo i silu. Dušan tajno zadrhta.I opet im se pogledi sretoše, i Dušan se učini kao da ga nije vidio.Brzo skine pogled s njega, okrene mu leđa i pođe protivnom stranom.No kada je išao nešto malo po dvornici, ujedared spazi Franka pred sobom, no Frank nije gledao na Dušana, tako se ovom učini.Brzo se okrene da se ne sastane s njime.Pođe na protivnu stranu.Profesor Frank je sve ovo vidio, razumio i znao, da će Dušan ipak sve onako činiti, kao što on to bude želio. Profesor Frank se u sebi nasmija, i udesi svoje korake na onu stranu, kamo će Dušan morati doći.I zaista, malo potraja i Dušan Trifković i profesor Frank imađahu čast da stoje jedan prema drugom.Profesor Frank stajaše pred Dušanom sa onim usiljenim namrgođenim licem, kojim se prijateljstvo ukazuje, no nije se prvi javljao.On čekaše odgovor Dušanov na ovaj znak. Dušanom u trenutku ovlada nemilo uzbuđenje, no ne mogavši kud, javi mu se ponizno.U ostalom nije imao razloga, da mu se ne javi. — O, zdravo, dobro nam došli — odvraćao — mu je profesor Frank pozdrav.To je baš lijepo od vas što ste zašli na ovu svečanost — nastavi ljubaznim na surim tonom.A to vam se kao Srbinu mora pohvaliti, ta snošljivost, koju treba da gajimo.Pa kako se osjećate gospodine tamo na vašem novom domu.Ja mislim da neće biti loše? i promatraše ga pogledom, koji je trebao da pobudi uvjerenje, da dobro misli o novom položaju Dušanovu. — Pa onako znate — treba se pomalo navikavati. - Kako, zar se niste još navikli? Dušanu bijaše ovo najneprijatniji razgovor, koji je u opće večeras ovdje mogao doživjeti, da se o svom novom položaju izjašnjava i to pred profesorom Frankom, koji će sve to drugačije da shvati, drugačije da tumači. — Pa to je poznata stvar, da se čovjek poslije Sarajeva teško navikava na kasabu. - Zaista? upita profesor Frank čudeći se, kao da prvi put čuje ovako nešto. — Hm-hm, učini, i zastade, pokazujući lice, kao da mu je žao što je to tako — Biće bolje, sve će to biti bolje, i za vas Srbe — dovrši Frank. Dušanu puče nešto novo pred duhovnim očima.Da mu se ovaj čovjek tako izda, da zna da je Srbima zlo.Tu ispovjest još nije čuo iz usta njegovih. U taj mah se kroz svetinu doguraše do njih dvije gospođice, kćeri viših vladinih činovnika, koje su prodavale slatkiše.Obje gospođice su glasno govorile njemački, da ih svako čuje da njemački govore, no čisto slovenski naglasak odavaše da nijesu Njemice, i ako su potpuno vladale tim jezikom. Vršeći svoju dobrotvornu dužnost obe gospođice s ponudama pristupe Dušanu i profesoru, i slobodno, no vrlo učtivo i nežno nuđahu svoje slatkiše.Tu nije vrijedilo Dušanovo zahvaljivanje, ženske su igrale ulogu slobodnih domaćica.Dušan se ustezaše baš sve ponuđeno uzeti uz ruku ovih elegantnih ženskinja sa bijelim kapicama na glavi i sa crvenkastim pregačama preko pasa. Obe djevojke bijahu za Dušana dražesne ovako obučene, a nežno im ponašanje, koje je tako brzo osvajalo, prikova Dušana za čas, i on se raspoloži. — Mora gospodin uzeti što god mu ponudite — umiješa se profesor na njemačkom jeziku.I tu prestavi Dušana gospođicama gospođici Hiček i gospođici Kraševskoj. — Gospođice su Slovenkinje, pa ipak između sebe govore njemački? čudio se Dušan, njemački govoreći. — Pa?! odgovori gospođica sa poljskim imenom, i skoro da je ovo uvrijedilo, jer je u tim riječima osjetila i malo uvrede. Gospođica Hiček se dobroćudno smijala. — Vi ste bez sumnje Čehinja — oslovi je Dušan. — Ja nisam Čehinja, već je moj pokojni djed bio Čeh — odvrati djevojka dalje smijući se. — Mi smo Bosanke.Mi smo u Bosni rođene. Kada Dušan na ovo ćutaše, dodade ona smiješeći se: pa da, kad smo se u Bosni rodile, moramo biti Bosanke. — Pazite, gospođice — nastavi profesor Frank šaljivo — ovaj je gospodin momak za ženidbu.Do sada je gospodin bio u kasabi i sada ćemo ga dovesti u Sarajevo — reče profesor, ciljajući na simpatične poglede gospođice Hiček, kojima je ona gledala Dušana. — Pa i ja sam za udaju — reče gospođica Hiček i grohotom se nasmija i Dušan sada pozna pravu slovensku krv i — češki nos na gospođici Hiček. No, koliko je Dušanu smiješan izgledao taj prčasti nos na gospođici Hiček, mnogo dublje ga se dojmile riječi profesora Franka: i sada ćemo ga dovesti u Sarajevo.Šta i kako upravo misli taj s tim riječima.U njemu oživi nada, da bi to moguće bilo tim više, što je sebe učvršćavao u mišljenju Borivojevim izjavama, da će se nešto učiniti i za unapređenje Srba u ovijem zemljama.No ipak mu je to sve bilo nejasno. U tom trenutku se profesor okrene i vrlo ponizno, ruke ljubeći, pozdravljaše jednu gospođu, koja je bila udvaračima okružena. Bila je to gospođa vladinog savjetnika Ulriha.Gospođa savjetnikovica Ulrih važi u gradu kao ličnost, koja utiče na mnoge zvanične stvari u zemaljskoj vladi, naročito u ličnim pitanjima.Pričalo se, da je njena riječ kod zemaljske uprave od odlučnog značaja, a da mnogi imaju svoje unapređenje njoj da zahvale.Mnogi imaju njoj da zahvale, što su danas predstojnici, sudci, pa čak i vladini tajnici, a manja naimenovanja i unapređenja nije bilo potrebno ni spominjati. Gospođa savjetnikovica je zaista bila uvažena ličnost kod sve velike gospode na zemaljskoj upravi.To uvaženje vodi svoje porijeklo još iz mlađih dana njenih, kada je važila kao ljepotica, no gospođa savjetnikovica još ni danas nije izgubila sve svoje draži i ako je bila već u četrdesetim godinama.Danas je bila u svom pravom dostojanstvu; na sebi je imala haljinu od crna somota, prevučenu sa svilenim tilom, a kroz providne šupljike na haljini izvirivalo je njeno belo dražesno tijelo, koje još imalo u sebi svežine i primamljivosti za isvjesnu gospodu u vladi i u vojsci.U pitanjima haljina muž joj savjetnik Ulrih, u opšte nije imao druge riječi doli prvog u mjesecu turiti ruku u špag i svu platu njoj predati, kojim novcem je poslije ona upravljala prema svojim potrebama. Danas je ponosito koračala po dvorani okružena sa četir udvarača. — Je li povolji da vas prestavim gospođi? upita profesor Frank Dušana, očito još u poniznom raspoloženju i držanju prema ovoj gospođi Dušan se nije opirao. Odviknuvši se od ljubaznih riječi čak i jednog poslužitelja u zvaniju, Dušana Trifkovića najpre obuze mali strah, za tim se brzo sabra i skupi svu svoju snagu, da sam sebe uvjeri, da u njemu još ima malo ponosa i muške snage.Pristupi gospođi ponizno sa potrebnim učtivim osmjehom na licu. Gospođa mu pruži ruku, koju Dušan poljubi i čekaše da ga gospođa prva oslovi. — Ako nemate svoga društva izvolite s nami, Dušan se zabezeknu od čuđenja.Pođe za gospođom i njena četir udvarača, popunivši sada broj pet.No gospođa još ne bijaše u pravom raspoloženju, jer je naučila da je prate šest udvarača, dakle pola tuceta.Frank prestavi Dušana ostaloj gospodi u sviti. — Da vam predstavim jednog od najinteligentnijih muslimana u Sarajevu — Osmana Hadži-Sulejmanovića — prikazivaše Frank. Dušan pogleda malo bolje ovog „od najinteligentnijih omladinaca muslimanskih“.Oči Osmana Hadži-Sulejmanovića bijahu od dostojanstva čisto upale, divlji ponos se odražavaše na licu i raširenim nozdrvama ovog mladića, čije je lice bilo sada namrgođeno od tog silnog dostojanstva, hotijevši uliti rešpekt Dušanu. — Ovo je g. Većeslav Hiček, vladin perovođa.Gospodin adjunkt Adolf Jung — prestavljaše Frank dalje na nemačkom jeziku, sa puno poštovanja. — Gospodine Hiček, je li ono vaša gospođica kći? — Moja — moja! sa ponosom tvrđaše gospodin Hiček. Glavnu riječ je vodila savjetnikovica.Ona je neprestano govorila i davala prilike čas jednom čas drugom da kaže po nešto i da učestvuje u konverzaciji dok ona ne bi svojim govorom prekinula i najinteresantnije izlaganje. - Ja sam imao čast upoznati se sa gospodinom savjetnikom na jednoj krsnoj slavi — pokušavao je Dušan da se bolje prikaže gospođi, misleći na krsnu slavu vod Mitrovićevih.No izgledaše da mu je gospođa slabo opazila govor.Ona je ovde najradije slušala mladog adjunkta u zemaljskoj vladi, Adolfa Junga, Nemca, koji je umio da imitira onaj elegantni ton, govor i ponašanje, koji se neguje u bečkim salonima.Kod kuće je glavnu riječ i ulogu igrao jedan krupan, bujan, plećat i kod žena obljubljen potporučik, koji sada bijaše zabavljen negdje oko djevojaka. Podsavjetnik Jung je govorio oštrim kreštećim glasom pri govoru, pleća je visoko držao, u koja bijaše čisto upao vrat sa malom, mesnatom i crvenom glavom, i kao da je vazda htio reći nešto veliko, vanredno još nečuveno.Držanje mu je bilo oholo.Sve niže zvaničnike je gledao od gore, a Srbe je držao za nižu vrstu roda ljudskog Po svemu ponašanju mu se videlo, da se mnogo kretao u boljim društvima i da je razmažen ljubimac sarajevske njemačke elite oko zemaljske vlade. Pošto gospodin Jung nije znao drugog jezika van nemačkog, to se govorilo njemački. — Imao sam dosta prilike već da naučim zemaljski jezik — no čudo — ne da mi je jezik težak — već — ich habe kein Interesse für diese Sprache. — No pa to vami nije ni nužno u zemaljskoj vladi u željezničkom odjelenju.Tamo niko i ne govori zemaljskim jezikom — lakonski odgovori gospođa, — Vi milostiva govorite izvrsno naš jezik — pravio je kompliment gospođi Osman Hadži-Sulejmanović, koji je također činio spoljašnju štafažu gospođi savjetnikovici. — Jel zemaljskim jezikom? upade mu u riječ gospođa savjetnikovica. - Bosanski, milostiva, ja naš jezik zovem bosanski — odvrati Osman Hadži-Sulejmanović rđavim nemačkim, teško krhajući njemačke riječi preko jezika, kao da grize orase.Viša zemaljska vlast želi da tako zovemo naš jezik. - A to je pravilno tako treba, hvalila je gospođa ovu pokornost prema zemaljskoj upravi. — Tako treba da nam sva omladina misli.Gospođa savjetnikovica se ponosila što može evo i političku misiju da vrši. Dok je gospođa ovako hvalila Osmana Hadži Sulejmanovića, a on sebe zamišljao unaprijeđena u najbližoj budućnosti, o njemu dotle njegova braća Muslimani nisu najbolje pričali.Naročito ona grupa Muslimana, koja je do sada tajno osuđivala austrijsku politiku u Bosni i spremaše se već, da kao stranka stupi u opoziciju, koja je već sa Srbima sklopila slogu i samo čeka zgodan trenutak da javno otpočne rad kao stranka.Javno o Osmanu Hadži-Sulejmanoviću su govorili, da ga vlada gura naprijed, pa da može da kaže, kako i Muslimane unapređuje, i da na osnovu toga pravi planove, kako će da stvori mladotursku stranku, koja je uz Austriju, koja ne želi nikakva dodira s Turskom i današnje stanje odobrava.Zato unapređuje Osmana, kao budućeg stuba te nove stranke. Osman Hadži-Sulejmanović je zalazio i među muslimansku omladinu, koja je većinom ironisala s njime, i oštrije ga kritikovala.Jednom prilikom mu reče jedan od nove slobodoumne omladine muslimanske: More, Osme, nije lijepo što mnogo komplimentiraš tim Švabama.Osmo je došao van sebe na ovo ozbiljno prebacivanje. — A što da se držim s Muslimanima? govorio je Osmo utišavajući ljutinu — Što sam ja s vami iskreniji, vi me sve manje cijenite, a što se ja više od vas tuđim, sve više rešpekta imate od mene. — No prebacuju ti eto da te viđaju kod katoličkog biskupa — ozbiljno mu reče isti omladinac. — A što mi ko smije zamjeriti što idem biskupu?Idu i drugi Muslimani i hrišćani. — Ajd, ajd, Osmo! odnijeće tebe đavo sa biskupom — Osmo ćutaše. — Zar bi ti mogao pogaziti tvoju pradjedovsku vjeru? Osmo se udubi u misli na ovo pitanje, koje ga je uvrijedilo time, što je sadržalo optužbu, kao da bi on bio u stanju biti otpadnik. — Baš kad hoćeš da znaš a ti znaj — ja ne vjerujem u jednog Voga! — izgovori Osmo uzbuđen preda se gledajući. — Gdje imadem šta da izgubim? Sarajevska čaršija i baš nezadovoljni Muslimani su govorili, da ovaj budući stub mladoturske austrofilske stranke nema nikakove diplome, već da ga je neko tamo negdje u jednom austrijskom gradu preporučio nekoj direkciji jedne škole, gdje su mu na neki način dali neku svjedodžbu, i sada ga na osnovu te svjedodžbe guraju u vladi naprijed. Poslijednje riječi gospođe savjetnikovice su i vladinog perovođu Hičeka izazvale.Hiček je bio već postariji čovjek no još pun mladačke snage i bujnosti. - Meni se ovdje u Bosni bolje dopada nego u Češkoj — govorio je gosp. Hiček njemački, očito laskajući vladinom adjunktu Jungu no više govoreći Dušanu i vođi buduće mladoturske austrofilske stranke. - Ovdje je čovjek slobodan, može da bude šta hoće, Bosanac, Čeh, Njemac, to je ovdje sve jedno.Ja to baš volim, da smijem sve da ispovjedam.Eto, vidite, ja sam Čeh, moja je žena Njemica, a ženska djeca su mi českinje.Moj sin je bio Hrvat, dok je ovdje išao u školu, kada je otišao u Češku na škole, postao je Čeh, a sada je opet došao u Bosnu i sada kaže da je Bosanac.Moji u rodbini su ono, gdje ko živi, među njima ima i Mađara i Slovenaca i Talijana.Ja najbolje ovdje živim.Kada odem u Česku tamo sam tuđ, tamo me više niko ne poznaje.A ovdje u Bosni me poštuju pa to je glavno. Sve je to g. Hiček izgovorio brzo sa takim českim naglaskom, da se teško razumjelo i razaznalo, da je to nemački jezik. Peti član pratnje gospođin bio je postariji mladić koji se između toga pridružio, Sarajlija, Srbin, koji ništa nije govorio, već samo slušao.On je dotjerao do 3200 kruna plate, s tim je bio zadovoljan, vršio je svoju dužnost pri gradskim izborima, u crkvenoj skupštini je bio prvi uz desni rukav vladinog komesara i evo i ovdje je ispunjavao jedan broj. Gospođa savjetnikovica je tek onda došla u svoje pravo raspoloženje, kada joj se priključio i onaj puni, visoki, crni i plećati potporučik, ljubimac sarajevskih dama.Time je bio potreban broj udvarača postignut.Za više nije bilo mjesta do li za šestoricu. Malo kasnije gospođa savjetnikovica raspusti svoju svitu i ostane sama sa mladim plećatim potporučikom.Dušan i opet ostade sam, no sada je ovu samoću već lakše podnosio.Ova zabava ga poče oduševljavati, a neko nejasno čuvstvo sve više hvataše korjena u njegovoj duši.No kada je kasnije opet ugledao profesora Franka nije mu išao s puta, već mu se pridružio i opet išao tamo kod gospođice Ljudmile Hiček i zabavljao se s njome pored sveg toga, što ga je Poljakinja još neprestano gledala sa neke visine i snishođujući se razgovarala s njime. Tako se Dušan zabavljao do pred zoru.Na kraju se upoznao i sa gospođicom Micikom, kojoj je platio nekoliko čaša šampanjca, da se na kraju nije razlikovalo ko je od njih dvoje bolje raspoloženiji. Pred kraj zabave se gospođa savjetnikovica Ulrih još jedared pojavila u društvu svih šest svojih udvarača, među kojima se i Dušan nalazio.Razgovor je na kraju tekao mnogo življe, čak je i Dušan slobodnije govorio i napošljetku zavirivao kroz sitne rupice čipki na gornjem dijelu haljine gospođe savjetnikovice.Kada je ona to primjetila, ona se nasmijala i kazala mu tepajući: a, zar ste i vi mala lola? Zli jezici, i sarajevska čaršija, naročito zavidljive gospođe iz istih krugova su govorili, da su svi šest udvarača, koje je savetnikovica redovno na zabavama imala kraj sebe, njeni ljubaznici, da su ili bivši ili budući njeni ljubaznici, da su ili oni nju osvojili ili da će u protivnom slučaju ona njih osvojiti.Najjača podloga tih glasina bila je što su svi ti ljudi, koji su zalazili u kuću gospodina Urliha, vrlo brzo avanzovali i gledali velikoj budućnosti na susret. Dok ti pogani i zli jezici tih zavidljivih gospođa i čaršija, koja je mnogim sarajevskim tajnama i politikom i privatnim ušla u trag nijesu potpuno slagali u pitanjima malo čas rečenoga, svi su jednoglasno tvrdili što se govorilo o samoj gospođi savjetnikovici.Što se i u političkim pitanjima nije složilo, uzrok je i u toj činjenici, što vjersko čuvstvo mnogog katolika a političko uvjerenje mnogog pridošlice Hrvata, Čeha, Poljaka i Njemca nije dozvoljavalo da se o tim stvarima, koje leže u njihovoj interesnoj sferi, u javnost iznosi.U privatnim pitanjima gospođe Ulrih otpadahu ti razlozi, a bilo je opet drugih razloga i to razloga višeg društva sarajevskog hotv lea, da se u sve vjeruje, štogod se kaže o gospođi Ulrih, jer ono što se o njoj govorilo, to su bile ljubavne orgije, unterisantno, pikantne — ogavne afere. Baš se nekako pred dobrotvornu zabavu sa zluradim podsmjehom govorilo o najnovijoj ljubavnoj aferi gospođe savjetnikovice, u koju je bio umješan jedan mlad bogat Turčin, savjetnik Ulrih i još mnoga druga mlada gospoda od novca i više gospođa viših zvaničnika, naročito onih iz zemaljske uprave. Glas su raznijeli mladi ljudi, koji su svojim prijateljima potajno pričali svoje ljubavne zgode.Pričalo se o nekoj kući sa dva ulaza u ulici Medenici, gdje su imale tajne sastanke skoro sve gospođe viših zvaničnika sa mladim ljudima.Jednog dana doprla je ta fama i do raznih biroa zemaljske vlade, gdje se također počelo spremati na draži i slasti ovih ljubavnih avantura.Niko, ko je preko mjeseca imao mali suvišak u špagu, nije mogao ostati ravnodušan prema ovako zamamljivim ljubavnim slastima. Jednog dana pred veče, to je baš bilo u ono zimsko doba, kada su noći najduže a dani najkraći, kada se u mraku i tami u čovjeku poput u divlje zveri pobude svi instinkti i strasti, ukrade se i sam gospodin savjetnik Ulrih iz svog biroa radi „privatnog posla“ brzo se izgubi u noći i mraku, ali se brzo nađe pred dvorima s dva ulaza.Zadrhta od pomisli na ljubavno još neznano uživanje: Tuđu ženu prigrliti u svoja naručja i uživati ljubavne orgije.Zakuca alkom na drvenim vratima.Oprezno, i lukavo jedna baba otvori vrata.Sa šapatom se objasniše i razumješe. Savjetnik Ulrih se stvori u jednoj starinskoj turskoj kući sa nekoliko hodnika i vrata.U njemu se uzbuni krv i vrati se u sjećanju na sve avanture lepe mladosti.Samo što se približio jednom hodniku, kroz polutamu ugleda mladog nagizdanog gospodina u turskom odjelu sa fesom na glavi.Ovaj je baš oprezno bio za sobom zatvorio vrata od jedne sobe.Baba se na mah zbuni i uzdrhta zbog ovog sretanja — „čekajte gospodine, molim gospodine, odmah“.... mucaše stara savjetniku Ulrihu, pipaše po zidu pola tavnog hodnika, napokon reče: „izvolite ovamo!“ i u zabuni otvori vrata od iste sobe, iz koje baš ovaj čas bijaše izašao mladi beg. Savjetnik se skameni od uprepašćenja.Pred njim je stajala njegova rođena žena, njegova mila Micika..... Fama veli, da je gospođa savjetnikovica zadrhtala na ovoj nenadnoj posjeti i lice rukama prikrila, i — plakala, savjetnik pak da je kriknuo, pao joj je pred noge i molio je i preklinjao, da mu dade poštenu riječ, da će se odreći svih strasti, i bludnog života a ona mu je to obećala, pošto je on to zahtjevao.Pa neka bude mišljaše žena u sebi i — izmireni se vrate kući... Iako je evo skoro po godine kako se to desilo, o toj interesantnoj, pikantnoj i — ogavnoj aferi se još i danas raspravlja, kao da se juče desila.Za gospođu savjetnikovicu nije važilo ono pravilo: svako čudo za tri dana.O njoj se neprestano govorilo i u sve se vjerovalo. Gospođa savjetnikovica Ulrih je sa svojih šest udvarača, kojima, kada se pri polasku kući priključi muž joj i profesor, popunio broj osam, ostala do svršetka zabave.Tu je raspustila svoje društvo i ostala sa svojim mužem, onim mladim bujnim i plećatim podporučikom i profesorom Frankom, koji je otpratiše do kuće. Dobrotvorna zabava je zanijela Dušana Trifkovića.Van svakog očekivanja je otud ponio najbolje uspomene.Nije se nadao ni da će se moći otresti starih briga, a kamoli ovako dobro provesti.Do sada je sve prezirao što su ti stranci priređivali.Ako je do sada odlazio na ovake zabave, on se osvrnuo dvaput tri šapnuo u sebi: a Švabe! i otišao kući, no danas mu se sve dopalo.Sve je bilo drugačije nego prije.Svjetlost, muzika parfimi, bljesak, sjaj sve bijaše na nj učinilo utisak kao kada je prvi put pohodio pozorište, školu igranja i slične stvari.Ah kada bi sada mogao ostati ovdje u Sarajevu!Uzdahnu Dušan i udubi se u misli.Jer život u Kasabi!To znači živ se saraniti.Van Sarajeva nema života u Bosni! - Take misli prolažahu kroz Dušanovu glavu dan posle dobrotvorne zabave. Istog dana poslije podne iznenada zakuca neko na Dušanovim vratima u hotelu, gde je bio odsio.Bio je neobično iznenađen kada ugleda zelene oči profesora Franka, koje se povjerljivo i ljubazno smiješile. — Dolazim sa porukom gospođe savjetnikovice Ulrih, da dođete u četvrtak na večer k njoj na žur, gdje će biti na okupu sav sarajevski hotvole — tim kratkim i žurno izgovorenim riječima je profesor Frank htio da kaže, da nema vremena o tome više raspravljati, već da se ovo ima kao poluzapovjest smatrati, ali ispunjavanje ove zapovjesti obećava mnogo što šta. — To ne će ići, dragi gospodine profesore, ja u četvrtak moram biti već u zvaniju nijesam dobio više dopusta. — To neka vas ništa ne buni.Sutra će se vaš upravnik izvjestiti, da vam dade još četir dana slobode. Dušan Trifković stajaše nijem i nije mu milo bilo, da ulazi u tu kuću, koja pred srpskim svijetom nije uživala najbolji glas. - Verujte, da mi ni silni poslovi ne dozvoljavaju da izostanem duže od 8 dana. — Nemojte se molim vas izmotavati, kada vam se lijepa prilika pruža — govorio je profesor Frank takim glasom, kakovim Dušana do sada još nije oslovljavao. — Sutra izvolite učiniti posjetu.Gospođa vas čeka — I kada Dušan htjede još nešto reći — profesor Frank mu stavi otvorenu šaku pred usta, govoreći mu: stvar je svršena. Dušan se smiješio kao malo dijete, kada mu se naloži da nešto učini, na što nema baš najveću volju da čini. Kada se profesor Frank udaljio, bijaše Dušanu dosta neprijatno, ali ga to ništa nije peklo.Radovao se što će izostati iz Kasabe četir pet dana više, i ovdje imati prilike da se što bolje razonodi.A bio je čvrsto uvjeren, da će se u salonu gospođe savjetnikovice Ulrih vanredno provesti. Sa promjenom ministra za Bosnu i Hercegovinu, kao svježa struja jutrom; ovlada duhovima uvjerenje, da će sinuti novi ljepši dani za srpski narod a naročito za omladinu Bosne i Hercegovine.Svud se govorilo: Omladina će biti riješena progona sa memorandumom će se baciti koprena, i omladini će biti otvoren put svud u svima zvanijima.Nastaje novo doba. Jedva je napokon došao davno željeni i očekivani dan i za Borivoja Hadži-Kostića: Dobio je poziv u zemaljskoj vladi, da mu se saopći riješenje na molbenicu.U građanstvo je prodro glas da se i za nj mjesto našlo.Taj glas je u srpsku publiku proturio savjetnik Ulrih preko profesora Franka.Borivoj je mirno primio taj glas i spremao se na posjet savjetniku Ulrihu, preko koga će mu se saopćiti riješenje. Sve je vrijeđalo, što je ovaj svršen čovjek toliko morao čekati.Sud o zemaljskoj upravi nije bio najpovoljniji, no s njime se nije izlazilo još, dok se ne vidi, kakove se ponude čine Borivoju Hadži-Kostiću. I u kući Hadži-Kostićevih je ovladao veseliji i pouzdaniji duh, premda se nije vjerovalo u konačno povoljno riješenje Borivojeva pitanja.Kuća je i suviše prepatila a da se mogla odmah umiriti na riječi i tumačenje tih riječi.Da je zemaljska uprava i slala na zlatnom tanjiru gotov poklon, kuća Hadži-Kostićeva bi još najprije morala prespavati nekoliko noći, da vjeruje u sreću.Kuća na to dosada još nije bila naučena.Stariji brat kuće je u časima očajanja bio uvjeren, da neko prokletstvo leži na kući. Vladin tajnik Urlih je jedna od najvažnijih ličnosti austrijske uprave u Bosni i Hercegovini.On joj je jedan od glavnih predstavnika u političkim pitanjima, oličena sila, vlast, lukavstvo, umijenje, uglađenost spoljašnja, u vlasti svih onih svojstava, koja sačinjavaju austrijsku upravu.Na njegov se sud vazda oslanja zemaljska vlada u srpskim političkim i ličnim pitanjima, i njegove prijedloge uzima u pretres.Vladin savjetnik Urlih je junak naših dana.O njemu se najviše govori u Sarajevu, na njegov korak se najviše pazi.Ni jedan od zvaničnika bosanske vlade ne može se pohvaliti, da je tako brzo napravio karijeru kao vladin savjetnik Urlih i to sve na osnovu zasluga.Oduševljeno predan svom pozivu kao feldvebl austrijske vojske pobedonosno je ušao u Sarajevo sa generalom Filipovićem.Feldvebl Ulrih se može ponositi, da je prvi vesnik mira i blagoslova, jer je on prvi nosio proglas generala austrijskog po gradu i to — pod jednim pazuhom sa rpom proklamacija, a u rukama sa posudom sa štirkom, lepio je ovu veliku štampanu artiju po sarajevskim uglovima. Za ove velike zasluge gospodin Ulrih prestaje biti feldvebl; on već sjedi u zvaniju u državnoj službi.Tu sad započinje upravo pravi svoj rad, za koje usluge brzo avanzuje do zvaničnika u jedanaestom dnevnom razredu.Danju sijedi ovaj vrijedni vladin zvaničnik u kancelariji, i izmišlja planove protiv „buntovnih“ Srba, prijavljuje narodne vođe, baca ih u haps, ponovno ih posle hapsi i stiče sve više zasluga pred upravom.Za ove zasluge još većma promaknut stiče pravo pristupa u prve vladine krugove, a po upustvu ovih poče udostojovati posjetom i srpske kuće.Tu je bio i veselio se i svet ga smatraše već i za kućevnog prijatelja, dok je on međutim tubio dobro svaku riječ gdje se šta kaže, čak i preko drugih doznavši to, nosio je to sve na noge vladinim tajnicima. Da bi još revnosnije mogao vršiti svoju uzvišenu dužnost, on je za vrijeme slobodnog vremena redovno odlazio u jezuitski kurs, kod katoličkih fratara, i tamo sticao novi način i metod za ovu vrstu rada i — čeličio svoj karakter. Što više unosi razdor među do maće, njegov ugled raste ne samo pred svetovnim vlastima, već i pred biskupom bosanko hercegovačkim.Obećava mu se savjetnička titula već, ali mora steći još većih zasluga.Tu se zvaničnik Urlih, bivši feldvebl, odaje propagandi za svespasavajuću vjeru, on postaje vođa propagande sa svojom sada već stečenom gospođom, kćeri višeg zvaničnika, koji je na sličan način uspeo do položaja.Kupi oko sebe prvake jedinospavavajuće vjere, učitelje, zvaničnike profesore, a profesora Franka uzima za glavnog svog savjetnika.Ulrih se orođava i okumljava sa muslimanskom i pravoslavnom sirotinjom, decom, čak Ciganima, i time je dovodio u krilo jedinospasavajuće vere nove članove. Za sve te usluge vladin savjetnik Ulrih bivši feldvebl, zvaničnik jedanaestog dnevnog razreda, postaje evo član vlade za Bosnu i Hercegovinu, no time još nije postigao sve ono našto se osjeća pozvanim.To se tek mora steći.I sad se savjetnik Ulrih daje novom poslu.Sada kao mahnit sam stvara afere domaćim sinovima, i dok ovaj čas baca krst na se i šapće molitve, i udvara se Vogu, da mu oprosti grijehe, istom tom rukom piše optužbe, laži, denuncijacije protiv najčistijih karaktera ove zemlje, koje su vjekovi stvarali.One iste usne, koje su ovog časa nežno i tiho govorile molitvu u slavu Isukrstu i Djevici Mariji, sipaju otrov na sve one sinove ovijeh nesrećnih zemalja, koji nijesu htjeli da pognu ponizno glavu pred njim, da nadaju na koljena i da puze pred njim. Sve se to dešavalo između četir zida, a na polju osmejak i prijateljske riječi su zbrisale svaki trag ovijeh misli i djela.No zato je Ulrih čekao novo unapređenje.Samo se čekao zgodan moment... Kada je Borivoj ušao kroz zelenom čohom prevučena vrata u odjelenje savjetnika Ulriha, ovaj bijaše zabavljen velikim poslom i udubljen u akta.Kada ga je Borivoj pozdravio, savjetnik Ulrih ga pozdravi ne dižući glave, no prijateljski, kao što se pozdravlja prijatelj, koji nas često pohađa. — O, zdravo dragi prijatelju! — izvolte sjedite, odmah ću biti gotov — Ovakim pozdravom je savjetnik Ulrih htio da Borivoja uvjeri o naročitoj predusretljivosti, da ga odmah uvede u prijateljsko raspoloženje. — Izvolite sjesti samo, ja ću odmah biti gotov — reče još toplije i prijateljskije i time htjede uvjeriti Borivoja o svojim naklonostima. Savjetnik Ulrih je bio zabavljen pisanjem privatnog pisma i ne htjede prekidati posla, dok ga ne svrši.Pošto je svršio pisanje, uzme na tenane kovertu, nakvasi je lagano, izgovori pri tom nekoliko novih prijateljskih riječi, zalepi pismo i atresira ga. — Čovjek ne može nikada da je slobodan od izvjesnih prijateljskih obveza — govorio je mećući upijač na još vlažnu ispisanu atresu na koverti — Više puta nam to smeta u zvaničnom poslu, no, dragi prijatelju, i to mora da bude.Tu odloži pismo. — No kako se osjećate, dragi prijatelju, — pitao je dalje Borivoja vrlo prijateljski. — Izvolite bliže — i ponudi sjedište Borivoju u svojoj blizini. — Mi smo vas već više puta čekali da pohitate svoju stvar, no vi ete se održali baša kao pravi Srbin.Ha, ha, ha i tu se vladin savjetnik slatko i prijateljski nasmija, da se nije u smijehu moglo opaziti ni malo ironije. — Ja sam se čvrsto držao poslijednje poruke da čekam, dok se ne nađe mjesto za mene, čvrsto sam se uzdao i čekao pak sam smatrao da je potpuno nepotrebno da i usmeno molim. — Pravo, pravo! sasvim je tako.Vi ste toliko zreli, da uvijek znate šta treba da učinite za svoju stvar.Doduše Srbi u Bosni ne čine odmah ono što je najbolje, već, to je nekako u srpskoj naravi, da najpre vole onako — okolišeći, ne pravim — kako da se izrazim — pravim načinom, nego tek kasnije pronađu pravi put. — Možda to dolazi iz nepovjerenja nas Bosanaca, koje je našom davnom prošlošću opravdano — pravdao je Borivoj i svoj postupak a i rad i vladanje srpskog naroda u Bosni, od kako je Austrija okupirala ove zemlje. — Moguće je i to — odgovarao je vladin savjetnik više nekamo u stranu gledajući.Kao da mu se nije svidjela ona krajna tendencija ovih riječi — Eto imamo primjera i sa crkvenim pitanjem u ovim zemljama.Zar smo se morali najpre tako dugo svađati pak da počnemo na ozbiljnom radu zajedno?Eto crkveno pitanje je tek danas pošlo pravim putem i potpuno sam uvjeren, da će se dobro svršiti.No srpske vođe su najpre morale lutati, pa onda tek da nađu pravi put u zajedničkom dogovoru sa episkopima i upravom ove zemlje.Ne dragi prijatelju, to je činjenica, da Srbi najpre vole malo u stranu.Eto na primer da vam pričam šta sam iskusio sa srpskim političarima, kada sam bio u Biogradu.Dočekali su me vrlo šarmantno, svud su me proveli, i priredili vrlo srdačno veče meni u počast.Na pošljetku smo se o političkim stvarima vrlo povjerljivo razgovarali.Eto baš da vidite, šta sam tu iskusio. Savjetnik Urlih dođe u pravo pripovjedačko raspoloženje.Prekrsti noge, lice mu se zasja još ljubaznijim osmjehom i on laganim i ljubaznim glasom nastavi, kao da nikada nije nikakvih briga imao u svom životu, nit da ga muče poslovi, dužnost i druge misli. — Ja sam toj gospodi političarima srpskim otvoreno i poverljivo izrekao svoje mišlenje o budućnosti Balkanskog poluostrva.Rekao sam im, da su jugosloveni i balkanske države i suviše raskomadane, da bi što mogle same sobom učiniti za svoj boljitak i oslobođenje.Za tim sam ih povjerljivo zapitao, zašto se oni toliko opiru austrijskoj politici na Balkanu.Znate li šta mi odgovoriše?Odgovor im je bio jedan podsmijeh i više se nijesu htjeli sa mnom upuštati u ovu debatu.Ja držim da to nije korektno od njim, jer svaka politika ima samo dotle smisla, dok ima izgleda na korist, jer svrha politike je vazda bila korist, dobit, pak će i ostati to uvijek.Srbija i svi Srbi vode politiku od koje koristi nemaju; to će čak na kraju uvidjeti, kada se budu razočarali i stranputicom došli do pravog uvjerenja.Eto to je sasvim srpski.To srpsko svojstvo se ogleda svud u svima javnim radovima i u Srbiji i ovdje u Bosni — svud. Vladin savjetnik prekine dalji govor, čvrsto uvjeren, da je uvjerio Borivoja Hadži - Kostića o istinitosti rečenog.Bio je potpuno uvjeren, da će Borivoj Hadži-Kostić misliti o tome, o čemu i sam misli, naime o velikim kulturnim interesima austrijske uprave poslije okupacije amo, a to mora biti dovoljan razlog pred svakim Srbinom, da se pokloni toj upravi i prizna i red i upravu. No Borivoj Hadži Kostić nije mislio o onome što je vladin savjetnik želio da ovaj misli. — Bez sumnje, da srbijanski političari imaju dosta razloga što su tako iskazali svoje mišlenje — progovori Borivoj Hari-Kostić poslije dužeg ćutanja. — U ostalom o tome ne ćemo dalje govoriti, to je doista bez predmetno — prekine ga brzo vladin savjetnik — Već je to glavno da nam Srbi nisu dosta odani, pak zato i čine nami mnoge neprilike, a sebi još veće štete.Da ne idemo daleko, već da pređemo na Vas, dragi gospodine!Zašto ste naprimer vi još eto kao đak počeli da tjerate tu netolerantnu politiku prema nama, da smo morali, i bili prinuđeni, da vam ne damo dotle mjesta, dok se ne bi uvjerili, da niste revolucionarac, niti naš krvni neprijatelj.Da nijeste to činili, vi bi danas bili svoj gospodar, hja, a sami će te znati šta -to za vas znači. Tu nastupa ono interesovanje u duši Borivojevoj kada čovjek ništa drugo ne čuje, ništa drugo ne vidi, ništa drugo ne misli van o onome, što vidi i sluša pred sobom.On željno čekaše konačan odgovor na njegovu molbenicu i ne imađaše jedne riječi da prekine ovo izlaganje, s kim se Borivoj Hadži-Kostić na drugom mjestu ne bi složio, još manje ostao dužan s prigovorom. — Vas, dragi i mladi gospodine, čeka divna budućnost u ovim zemljama, nastavljaše vladin savjetnik povjerljivim glasom.Mi za Boga hoćemo, da stvorimo u ovim zemljama kulturni centar, da izmirimo sve protivnosti, da Srbin bude jednak ravan svakoj narodnosti, i da i Srbina kroz kulturu dignemo na visinu.Ta za Boga, nami je baš do toga naročito stalo, da kroz inteligentne mlade Srbe dignemo i srpski narod.Do sada nam nije pošlo za rukom, ali sada apelujemo na srpsku omladinu, među koju i vi spadate, dragi prijatelju!Razume se, da tražimo odziva u lojalnim Srbima, ljudima, koji su kulturni iskreno odani našim težnjama.Tražimo obrazovane ljude i karaktere.Take ljude trebamo, oni će ići naprijed, a visokih mjesta ima dosta za Srbe.Zato sam baš vas zvao, dragi prijatelju, da vam saopćim riješenje vaše molbe od strane visoke zemaljske vlade. Vladin savjetnik Ulrih se tu diže sa svog mjesta, stupi svome stolu, otvori tamo čikmeže, izvadi otud jedan mali svežanj akata i vrati se na svoje mjesto.Borivoj Hadži-Kostić tajno zadrhta, prvi put pred zvaničnikom zemaljske vlade ovih zemalja. — Mi smo vam mjesto našli, dragi prijatelju, prema vašim sposobnostima, ali visoka zemaljska vlada za Bosnu i Hercegovinu, prije nego šta bi vam konačno podijelila tako važnu poziciju traži od vas očitovanje, da povučete svoj potpis koji ste potpisali na memorandumu.Tim vam se daje prilika, da prekinete neprijateljstvo prema upravi ove zemlje, da se ne miješate ni u kakve političke agitacije i da slušate šta vam se s ovog mjesta kaže. Borivoj Hadži-Kostić je sve do pošljednje izjave slušao sa užasnom zapetošću, i tek ove pošljednje ga riječi probudiše kao iz nekog sna.Bijaše zabezeknut.Kao da se prevario da je to čuo, već mu se samo nešto pričinilo. — Pod tim uslovom vam zemaljska vlada za Bosnu i Hercegovinu daje mjesto — dovrši vladin savjetnik, ozbiljno i zvanično ponavljajući smisao malo čas rečenog. Borivoj Hadži-Kostić se kod ovih riječi potpuno pribrao i shvatio, da je to zbilja. — Kako — ako sam razumio, vi zahtjevate, da povučem, da trgnem svoj potpis, koji sam dao pod memorandum — jeste li to kazali? — pitao je Borivoj polu zbunjeno. — Jest to sam kazao u ime visoke zemaljske vlade. — Izvinite, gospodine, mojoj slobodi, poče Borivoj sasma otvoreno razlagati.Vi imate pravo od mene zahtevati da priznam državnu ideju ovih zemalja, to bi bilo pravilno i pošteno od vas, ali od mene zahtijevati da trgnem svoju riječ, to znači, da pogazim svoj karakter, a na to nemate prava, to smatram za nedozvoljeno djelo. — Mi ne zahtjevamo od vas da pogazite riječ — govorio je savjetnik uvjerljivim tonom, prikrivajući neprijatno čuvstvo — mi zahtjevamo da povučete svoj potpis i time izgladite nesuglasice koje među nami vladaju. — To što vi zahtjevate, to znači doslovno pogaziti riječ, javno pljunuti na svoj karakter — — To vi tumačite tako, u ostalom vas se javnost ništa ne tiče. — Vi zahtjevate od svojih zvaničnika, da pogaze svoju riječ, da pljuju na svoj karakter, pa onda da ih unapređujete?Je li to vaša pošljednja, je li to vaš pošljednji uslov, da mi u mojoj rođenoj domovini tek onda dajete mjesta, kada pogazim svoj obraz? — Tajnik je potpuno shvatio svoj neuspjeh u ovom pothvatu i osjećaše u kakav je nezgodan položaj došao, iz kojeg se nije lako dalo isplesti, a da ostane čist.Jer ako ovo izađe u javnost, a sve govori za to, da će tako biti, to bi bila strašna blamaža za zemaljsku vladu, a njegov ličan poraz. — Ne dragi prijatelju, od vas to niko ne zahtjeva, ni moj zahtjev ne sadrži tako što, mi samo hoćemo lojalne i odane zvaničnike — izgovori savjetnik svom težinom, da bi uvjerio mladog čovjeka pred sobom. — Gospodine vladin savjetniče! — ono što vi želite, to je užasno — prekide Borivoj ovaj pokušaj da ga iko uvjeri o nečemu protivnom od onoga u što je uvjeren. — Da u meni tinja još i jedna najmanja iskra ponosa i da nema u meni ni trunke poštovanja prema vlasti, u meni bi se evo sad moralo sve uskomješati i uzbuditi, sav ljudski ponos, te bih branio ono na što ima prava svaki sin i pošljednje države divljaka afričkih.Ako mi nemate ništa drugo kazati, molim da me otpustite — svrši Borivoj ozbiljnim glasom, da ne bi dao povoda kakvoj nezgodnoj situaciji zanj. Vladin savjetnik se osjećao osramoćen, ponižen i pobeđen.No ovaj se događaj desio između četir oka i četir zida, dakle moglo se spriječiti da ne postane javna sramota.Tu vladin savjetnik svu svoju snagu pozove u pomoć, sve mišljenje, mržnju, lukavstvo i sva ona sredstva, koja su mu do sada vazda bila na usluzi i protiv veće sile autoriteta i protiv samog zakona. — Mi se ne razumjemo gospodine — poče savjetnik laganim uvjerljivim glasom, pokazujući na licu svoje žaljenje i negodovanje, što se tako malo razumijevaju. — Mi se potpuno razumijemo — prekide ga Borivoj. Savjetnik namrgodi čelo i pogleda Borivoja ukoravajući ga.Onda nastavi sasvim laganim, prisebnim tonom. — Društveni bon — ton zahtjeva, da se tuđe mišlenje sasluša, a ne da se prekida — izgovori uvrijeđenim glasom. Borivoj pođe. — Mi nemamo šta dalje govoriti — izgovori Borivoj skoro u sebi i spremaše se na polazak. — Pardon, molim, izvolite se strpjeti, možda ipak još nismo svršili za čas —- izgovori savjetnik tako neodređeno, da Borivoj nije mogao više razumjeti šta ovaj čovjek tajno namjerava.Vladin savjetnik ga zadržavaše i ako bi ga najradije uhvatio za rame i izgurao ga na vrata i viknuo mu: marš van, psino vlaška marvo bosanska!No sada to nikako nije smio učiniti. — Izvolite kazati šta želite! reče savjetnik sakrivajući ljutnju i preziranje. Borivoj ćutaše na ovako slovljavanje. — No, pa izvolite, ja ću vas saslušati — nastavi savjetnik mirnije, da Borivoja ovim načinom skloni da govori. — Samo izvolite kazati sve šta imate reći, jer se tek moramo sporazumjeti — nukao je vladin savjetnik Borivoja još neodređenije i neizvjesnije. — Vi me gospodine, nukate i time mi dajete prava, da vam kažem svoje stanovište, reče Borivoj odlučno. Vladin savjetnik se udubi u misli.On osjećaše veliku odgovornost, u koju sam sebe gura ovim izazivanjem, jer ako ne čuje ništa od značaja ili ako čuje nešto, što će morati prećutati, ostaje sramota na njemu dok je živ. No nadao se, da ne će biti tako.Vladin savjetnik se brzo stavi u položaj kao član informacionog biroa i ne će se dati zavesti, zbuniti niti će sebi dozvoliti, da istrči u kakovom god prenagljenom činu. - Izvolite samo sve kazati, da se sporazumijemo. — Kada mi dajete to pravo, onda me izvolite saslušati.Nepravdu mi činite što meni kao sinu ove zemlje ne date ljeba u mojoj rođenoj domovini.Čekao sam evo već dvije godine, da učinite svoju dužnost prema jednom sinu ovih zemalja, čekao sam, da mi date mjesta, da služim svojoj domovini.Time sam pokazao dosta i domoljublja i lojalnosti.Ali to je sve zabadava bilo, jer vi hoćete da u svojoj službi imate ili bezkaraktere, ali da stvarate nezadovoljenike. — Opominjem vas, da mi ovim ništa niste kazali, što bi moglo riješiti naš spor.U ovim pitanjima zadržavamo mnijenje za sebe — prekine ga savjetnik. — Kada želite, to ću vam kazati i drugu istinu.Nas Srbe ne samo da zapostavljate, već nam ni ljeba u rođenoj domovini nedate, a što je još gore, to je, da nas bez povoda gonite.Time ste otuđili srpsku omladinu, srpski narod i idete protiv našeg poštenja i stvorili ste užasno stanje u ovoj zemlji. Tu se savjetniku smrači lice, no ćutaše. — Uprava u Beču ne poznaje ni ovog naroda, ni njihove omladine, vi je ne izvještavate dobro. — Je ste li se vi o tome uvjerili? — Ne ja samo, nego čitav srpski narod u ovim zemljama, kome je danas gore pod Austrijom, nego za vrijeme turskog apsolutizma, mjesto da ste nas zadovoljili, doveli ste nam strance na vrat. — Među zvaničništvom ima polovica domorodnih sinova. — Koga vi to upravo smatrate za strance? — Svako je stranac koji se ne ponosi onom zemljom, koja ga hrani i ko nije u stanju da pogine za grudu na kojoj se rodio i koja ga hrani. — I od samih domorodnih sinova ste stvorili strance domovine, ne, izrode. — Oho, oho, mladi gospodine — vi se zaukavate.O vami se samo zlo govori po gradu — nemojte.. — Ni o vami se ne govori dobro, gospodine savjetniče! — No pa recite upravo šta hoćete.U ostalom govorite samo — nastavi Ulrih, čekajući onaj momenat, kada će čuti što želi. — Vi ste nam došli da donesete stranu kulturu, a našu rušite.Time ste narušili stari red i opće zakone.No večiti zakon ne trpi nikakvog narušavanja rovnoteže u svijetu, a ni jedno takovo djelo ne ostaje nekažnjeno.Večiti zakon je jači i od ljudi i od bajuneta i od topovskih kugli. — Upravo šta hoćete — još mi niste ništa jasno kazali? — govorio je savjetnik nestrpjeljivo i nervozno čekao nešto. — Ako hoćete da vam govorim u ime seljaka, onda vam kažem, da je seljaku danas teže nego pod turskim jarmom.U ime njegovo vam velim: oslobodite srpskog seljaka od novog ropstva.Ako pak hoćete da vam govorim kao omladinac srpski, onda me čujte. Borivoj Hadži-Kostić se stavi u napadački položaj. — Dajte srpskom omladincu potpunu slobodu svud i na svakom mjestu, oslobodite ga u zvaniju od špijuna i svakog nasilja, priznajte mu dostojanstvo, i ispunite i prema njemu dužnosti čovječanske i sva prava, koja čovjek uživa i u divljačkim državama.Ja vam to govorim u ime čitave srpske omladine.Mi hoćemo da važimo u našoj domovini kao sila, kao ono što i jesmo, i da svud i svagde nas pitate, kada se rješava o pitanjima naše domovine.Jer kada se u jednoj evropskoj zemlji stavljaju u zvanija i oni ljudi, koji su revoluciju stvarali, savjetnik se uskomješa. — Koji su barikadama i bajunetima ustajali protiv sile, revoluciju — — A, vi hoćete revoluciju! vikne vladin savjetnik, brzo zazvoni, skoči prema vratima, gdje se pojave: sluga zvanija i dva druga zvaničnika. — A, vi hoćete revoluciju! — nastavi savjetnik sada smelije i slobodnije. — Veliku Srbiju, je li to rekoste.To je vaš stari veliko-srpski pokret, da uništite strance u ovijem zemljama — tu je savjetnik mislio na sebe i prođe ga jeza od jedne pomisli, i sam sebe sugerira, da je ovo istina, što je sad rekao. — Vi ste veleizdajnik!Kada spazi ostale, on se još većma ohrabri. — Zapisnik brzo! vikne savjetnik sav uzdrhtan i uzbuđen.Jedva je dočekao onu riječ, onu izjavu, koju čeka tako dugo, nervozno, saz poništen u sebi.Lice vladinog savjetnika bijaše blijedo-zeleno. — Ja se zapisnika ne bojim, jer nisam ništa protiv zakona učinio — odlučno protestovaše Borivoj protiv ovog postupka.Među tim savjetnik dade znak sluzi, ovaj se udalji. — Ovaj je gospodin revoluciju proklamovao — vikne savjetnik svojim zvaničnicima svom strogošću jednog policajnog šefa — Uzećemo ga na zapisnik. - To nisam činio, gospodine savjetniče — branio se Borivoj protiv savjetnikove tužbe, da je revolucijom pretio. — To je bio smisao vaših riječi. — To je neistina — oštro se branio Borivoj, — Pišite! zapovjedaše savjetnik dvojici zvaničnika i ne gledaše više na Borivoja. Kada je zapisnik bio gotov, vladin savjetnik zahtjevaše od Borivoja Hadži-Kostića, da ga potpiše. — Svoga potpisa nikad nisam davao pod laž — odbijao je Borivoj ovaj nasilnički pokušaj vladinog savjetnika, da ga učini buntovnikom. — Nećete?! — reče savjetnik strogo i opet zazvoni.Unutra uđoše dva oružnika. — Vodite ga u istražni zatvor - zapovjedaše savjetnik strogo.Borivoj Hadži-Kostić je bio spreman da se pokori sili.No tu se okrete savjetniku i reče mu: — Sve se da učiniti s bajonetima, samo se ne može sjediti na njima. I ne obzirući se da se Borivoj pokorava, vladin savjetnik se okrene stražarima i osorno im zapovjedi da ga vode.Pošljednje riječi Borivojeve su savjetnika uzbunile. Van svakog očekivanja se sve brzo svrši.Borivoja Hadži-Kostića iz savjetnikovog odjeljenja odvedoše u istražni zatvor. Kada je tajnik ostao sam, sve je drhtalo u njemu od zadovoljstva, straha i uzbuđenja, u koje ga je doveo jedan „Vlah“, a i od gadosti, što se s ovim „Vlahom“ ovako svršilo.Sad više nije strahovao, da će ovo biti njegova sramota, on se izvukao iz ove afere, a i sami ostali članovi vlade će biti zadovoljni sa ovakim svršetkom ovog nezadovoljenika, koji je do sada toliko smetao u javnosti.Pokušalo se s njime pod uslovima, koje ovaj nije primio.Da se mirno udalio odavde, sada bi tek od njega postao buntovnik, a što mu se u tom stalo na put, to je njegova zasluga. Uzbuđeni čas prođe i savjetnik se zadovoljno osmijehnu.Pred njegovim duševnim očima puče neizmjerna daljina iz koje kao da je duvao nov svjež vazduh u njegovu dušu.Taj prazni prostor se poče puniti sa šarenim primamljivim slikama; na njoj nema fesova, ni munara, ni pravoslavnih crkvi ni kamilavki, ni turbana, ni čalmi.Već se vidio u fotelji bečkog ministarstva, kao ministarski savjetnik, jer zasluga je eto tu.U Beču će otpočeti nov život, i kuća će mu drugačije cvetati a i za kćer će se moći bolje pobrinuti.Kad pomisli na kćer, očinsko srce mu bijaše uzbuđeno.To je bila strašna misao za nj; tu nije znao sebi dati savjeta. Kada se poslije ove misli opet vrati u mislima na ovaj događaj, koji se malo čas odigrao u njegovom odjelenju, u njegovoj duši ovlada pustoš... Borivoj Hadži-Kostić stajaše pred šefom istražnog zatvora u hodniku zatvora. — Ko ste vi — kako s zovete? pitao ga je surovo šef zatvora. — Zovem se Konstantin Hadži-Kostić. — To nije vaše pravo ime.Pazite da se ne ogriješite o zakone i istinu!Recite svoje pravo ime! — Ja istinu govorim.Zovem se Konstantin Hadži-Kostić.Mi se poznajemo još od prije dvadeset godina, kada ste me u sličnoj stvari zatvorili. — Vi ste tada bili dijete, kako sam vas mogao zatvoriti.Pazite, vi govorite besmisao. — Vi ste me prije dvadeset godina zatvorili. — To nijeste bili vi, već vaš otac — njega nema više. — Vi ludo govorite. — Koga ste vi tada zatvorili, tog je doduše mrak progutao, da, njega nema više među živima, da, vi ste ga za navek uklonili s ovog svijeta, ali Konstantin Hadži-Kostić živi i živiće i onda, kada ja sebe ne budem više tako zvao, i živiće, kada ga još stotinu i stotinu puta na onaj način uklonite. — Vi govorite ludo, priberite se, još vas jedared opominjem! — Konstantin Hadži-Kostić još živi — vi ste se u svemu prevarili. — Šta vi upravo hoćete? — I ako nas još stotinu puta uklonite sebi s puta, uništiti nas nikada nećete.Nas je sve više, i biće nas u buduće neizmjeran broj, koje ne ćete više moći s puta ukloniti. — Vodite ga u zatvor! osorno se prodera šef istražnog zatvora na stražare. — Konstantin Hadži-Kostić još živi, njega ne možete skloniti s ovog svijeta.Ne bilo Srpstva ako Konstantina Hadži-Kostića nestane!! Iste te noći usni savjetnik Ulrih san, kao da ide kroz divan cvjetan kraj i ujedared izađu predanj dva djeteta, obučena u čiste bijele košuljice, a u rukama drže čaše, slične čašama, iz kojih se uzima sveto pričešće. — Čiji ste vi, djeco? upita ih savjetnik Ulrih. — Djeca ćute i zastrašeno ga glede. — A šta radite vi ovdje? Djeca još više zastrašena gledaju jedno na drugo. — A kamo idete? — Kući? — Mi nemamo kuće. Savjetnik Ulrih stade zapanjen. — Imate li oca, majke ko vas hrani? Djeca i dalje ćute. - A ko se brine za vas djeco?! — Onaj ko se za nas brinuo, ne živi više.Za nas se niko ne brine više. Savjetnik Ulrih zastane i njime ovlada neprijatno čuvstvo. — Šta nosite to u čašama? Djeca se zgledaše, oči im se suzama navodnjiše.Za tim starije dijete prozbori kroz plač. — To su suze naše majke iz groba, i naše suze, tu ih kupimo, pa kada se ove čašice preliju, onda ćemo ići dragom Bogi, da ga molimo, da nam oprosti ako smo mu što zgriješili.Tako nam je teško — tako nam je teško — dovrši dijete i suze mu ugušiše riječi. Savjetnik Ulrih se namršti u snu, dušom mu ovlada pakost, zloba, bijes.Pođe prema djeci, da uzme čaše od oba djeteta, da ih prolije, valjada bi mu onda lakše bilo; već pristupi djeci, maši se rukom za jednu čašu i — u taj mah se probudi. Savjetnik Ulrih se namrgodi za čas na ovakav san već i zbog toga, što ga je probudio, no brzo se nasmiješi, prevrne se na drugu stranu i htjede da zaspi, no kapci na očima se više nijesu hteli spustiti.Novi pustoš ovlada njime. Sjeti se svog djeteta, svoje jedinice Pepike i njezine strašne sudbe.. Savjetnikova kći Pepika je godinu dana bez znanja roditeljskog vodila ljubav sa jednim zvaničnikom iz vlade.Tek kada se pošljedice ljubavi javile, doznadoše i roditelji za tajnu.Od sramote htjede otac stvoriti vrlinu.Jednog dana se u gali i sabljom zvaničnom pojavi savjetnik Ulrih u stanu mladićevom, i opomene ga na momačku dužnost i pri tom uhvati rukom za dršku od sablje. Poslije tri dana pred veče je bilo vjenčanje.Za vrijeme vjenčanja je otac i opet stajao u punoj gali sa sabljom za pasom.Pop upita momka: Imate li volju uzeti gospođicu Pepiku za ženu?Nasta tajac.Otac udari sabljom o kamen i sablja zveknu.Momak šapnu: da.Poslije vjenčanja ode otac s djevojkom kući, momak u svoj stan.Sutra dan ne stane momka, muža Pepikinog za navek, od ono doba ga nigdje ne vidješe.Pepa se već druga godina nalazi kod rodbine negdje u Austriji. — Sasvim iznenada padne Ulrihu sve to na pamet. Već prolaze i prva kola kraj prozora savjetnikova.On nikako oka da svede.Kada prve zrake sunčane probiše kroz prozor u njegovu sobu — zaspi savjetnik Ulrih mirnim dubokim snom, koji otklanja sve misli, sve brige, sve bolove i jade ljudske. U zakazani dan u veče bio je žur u kući vladinog savjetnika Ulriha.Svi su veseli, samo domaćin ne.Na okupu su bili svi stari gosti savjetnikovi.Prvi je došao podtajnik Albert Jung, za njim profesor Frank, punonadežni Osman Hadži-Sulejmanović, vladin perovođa Hiček, malo kasnije dođe i Dušan Trifković.No tu bijahu i ostali gosti savjetnikovi, kojih bijaše vrlo mnogo, da u pet soba bijaše malo prostora za sve.Govorilo se samo njemački. Glavnu riječ su vodili oficiri, kao u opšte svud po kućama viših zvaničnika u Sarajevu.Pa šta vrijedi samo ljubaznost, sloboda i umijenje jednog austrijskog oficira pred damama tog društva?!.. Svud po dvoranama bez cilja i svrhe lutao je jedan star Musliman, šarene čalme oko fesa, član gradskog vijeća i posjednik ordena gvozdenog reda.Vazda udubljen u sebe bijaše namrgođen i kao da nikog nije vidio.Kao da se sam čudio: otkud on ovdje?Jer zaista ni sam nije znao kako je došao amo.Kad ga je ko pozdravio, činjaše se kao da je ovog časa došao k sebi i ujedared mu se lice lukavo nasmiješilo. U jednoj od manjih soba sjedilo je nekoliko oficira sa generalom na čelu.Kada se ovaj stari Musliman pojavio, general se nasmija i poče povjerljivo pričati ostalim mlađim oficirima. — Upamtite ovoga Muju i nemojte više da ga zaboravite.Ja sam već četrdeset godina u vojsci i još nisam zaslužio — ordena gvozdenog reda, a ovaj Muja koji ne umije ni svoga imena čestito potpisati, on ga ima.Ali ga zato dobro upamtite.Kada nam se prvog novembra zaklinje vojska u logoru onda i on dođe tamo.No znate li šta radi?Do pred logor drži orden u špagu, kada dođe do ulaza, on ga meće na grudi, no čim ostavi logor, on ga opet skida i meće u džep.Znate li zašto su mu dali to odličje?Da mu zapuše usta.Taj još sanja o turskom carstvu u Bosni.Svi se ironički nasmejaše. Jedared mi je s najvećim oduševljenjem pričao, kako se za vrijeme okupacije borio protiv nas.Veli: eno tamo smo čekali Švabu sa topovima i kako se u sarajevskom dolu pojavi plava boja, zagrme naši topovi a švapske glave prosuše se kao bundeve. — A kako danas aga? upitah ga ja.On pogleda dole prema logoru i reče: samo da nije bajuneta i topova, bilo bi drugačije. — To Vam je ekselencija pričao isti ovaj? upita jedan mlad neuk podporučik. — Meni, meni pričao baš prilikom zakletve — povlađivao je general tonom, kojim se priča jedan kurijozum. — No čim bi se desilo štogod — a bogme idućeg proljeća moramo biti na sve spremni, smjesta hapsite sve te sa kronen-ordenom, to su nam najopasniji neprijatelji, i bez obzira i ispita sudite im svom strogošću opsadnog stanja i smjesta ih strijeljajte. General dovrši i svi pogledaše na starog mujagu sa krunskim ordenom, da ga ne zaborave. U jednoć pobočnoj sobi sjedilo je kraj čaše vina njih 5—6 ljudi, zvaničnika iz zemaljske vlade i jedan katolički fratar.To bijahu sami Hrvati.Među njima je sjedio i profesor Frank.Profesor Frank je već nekoliko puta tražio Dušana, no pošto ga je vazda našao u društvu, to ga nije htio za sada uznemirivati.Čekao je zgodan trenutak, kada ga bude na samo našao, te da ga dovede u svoje društvo.Kada poslije neke neprijatnosti s podtajnikom Jungom, Dušan tražaše samoću i dođe do vrata iste sobice, veselo i razdragano mu pristupi profesor Frank, pozove ga u društvo i ponudi mu mjesto prikazavši ga društvu.Dušan ni s jednim od ove gospode još nije bio govorio, i ako su ga danas već i drugi put prikazivali njima. — Gospodo, neka je ova čaša dignuta u zdravlje jednog od ponosa sudske struke ove zemlje, u čiju karijeru danas niko više ne sumnja.Gospodo, na njega danas sudska struka gleda kao u svoga jednog od budućih reformatora!Živio naš nov gost! Tim riječima pozdravi profesor Frank Dušana.Novom gostu svi odadoše počast ustajanjem.I dalji razgovor obećavaše da će Dušan ovdje naći onaj kutić, gdje će se bar nešto malo razonoditi poslije svega onog, što je do sada doživio u salonima savjetnikovice Ulrih. Dušanu je naročito godila uslužnost i ljubaznost profesora Franka, i radovao se, što se ovaj čovjek jedva jedared promjenio prema njemu.Godila mu je predusretljivost i ljubaznost, no ipak kao da je osećao još malo neiskrenosti i zadnjih misli.Dublje nije mogao da zaviri u dušu ovog čoveka i da ga stvarnije i potpunije upozna. Ne potraja dugo, katolički fratar poče prebacivati Dušanu, da su pravoslavni netolerantni i nelojalni. — Da vas pravoslavnih nema u Bosni ovdje bi sve sasma drugačije izgledalo. — Nemojte, gospodine, da se o ovome razgovaramo danas, branio se Dušan od ovog razgovora. Profesor Frank je ćutao. Među gostima nasta živo komešanje.Naročito se jedan odlikovao svojim podrugljivim ponašanjem.To je bio Hrvat profesor sa jedne srednje škole.Lice mu bijaše nabubrilo, debeljkasto od punokrvnih sudića sa zastajalom i usirenom krvlju, izbuljenih očiju bez izraza, visokog rasta i glomaznog tijela.Ponašanje, pokreti i tjelesne izjave bijahu slične izjavama onih ljudi koji vazda sjede u kužno atmosferi radionice, koja zaudara na čiriz i stare đonove.Kako katolički fratar poče onako da govori o pravoslavnima, ovaj profesor napući usta, zahvati dubok dah i bijaše spreman da prsne u smijeh. — Zašto ne danas? to se mora jedared raspraviti — srljao je katolički fratar sa svojim govorom na Dušana. — Ama o tome nije riječ — odbijao je Dušan ponovo ovaj novi pokušaj da se raspravlja o ovoj nezgodnoj temi. — O tome, o tome baš moramo najpre raspraviti, to su vaše tajne misli, za kojima idete svi vi pravoslavni, takozvani Srbi, svi ste nam neprijatelji i samo nam smetate. — To je samo fantazma, da smo vam mi neprijatelji i da vam stojimo na putu — branio se Dušan. Tu pukoše napućena usta onog profesora, koji se sada poče zatajeno smijati, kao nije učtivo baš, ali se eto mora.On se gušio od smjeha, a de bi posvjedočio da je to istinit smjeh, on je pozvao sve žile u pomoć, da u licu pocrveni i tako uvjerivši sve o smiješnosti ove situacije, smijao se zlurado i izazivajući.Kad ga Dušan pogleda, on se kao utišavaše, ali eto nije išlo.To su svjedočile još nabuljene oči, i nabubreno lice. — Hrvatska istorija svjedoči, da imam pravo - govorio je fratar još oštrije.Da vas pravoslavnih nije bilo, danas bi bila sva Bosna katolička a sav Balkan naš, hrvatski; sve bi mi podčinili, i danas upravljali velikom Hrvatskom, no vi ste nam svud do danas stajali na putu, pa i danas stojite.Kod nas je pitanje bit’ ili ne bit’, ili mi Hrvati ili vi Srbi, a vi nam svud grozite.Eto zato ste nam neprijatelji i mi se moramo svim sredstvima boriti protiv vas i izvojevati sebi veliku Hrvatsku. Jedan od svaničnika diže čašu, i poče zdraviti upravi ove zemlje, koja sve mudro udešava i vodi.Pod upravom zemaljske vlade sve ide sigurno naprijed u susret novoj kulturi i novim političkim uspjesima. Fratar se diže i poče pjevati: Ljepa naša domovino!Onaj profesor se tek tu utišao, prekide smjeh i sam poče pjevati. Brzo se zatim diže profesor Frank i poče uzbuđenim glasom: - Da Bog živi hrvatski narod!Neka ga odvede putem novih uspjeha njegovoj novoj budućnosti!Živjela Hrvatska i njezine pokrajine Bosna i Hercegovina!Živjela velika Hrvatska! Svi viknuše: živjela velika Hrvatska počeše se kucati i svoje čaše gurahu prema Dušanovoj, koji je iznenađen stajao na jednom mjestu kao ukovan i nije znao šta da čini. Nekoji podilažahu svojim čašicama pod njegovu, Dušan još stajaše nepomičan, no kad mu se čaša ne micaše s mjesta, jedna čaša se sa uzburkanim vinom neprestano guraše prema njegovoj.Dušan pogleda bolje i pozna Frankov kaput i ruku. — No, Živjela velika Hrvatska! Dojuriše i drugi svojim čašama.Živjela! i sada svi podilažahu svojim čašama pod Dušanovu čašu i udarahu o nju. Dušan se osjećao kao da je izgubio tlo pod sobom, kao i svijest da ga napušta i samo mehanički čuje, kako udara staklo o staklo, kako zveči, oštro prodire uši i vidi neke siluete pred sobom, koje se miču tamo amo.Već poče osjećati kako mu vino poče kvasiti ruku u kojoj je držao čašu. — Živjela, živjela! prodiraše mu još oštrije u ušima, i ova ponovna gromovita vika, kao da mu ponovo probudi svijest.Sad mu se učini, kao da mu je neko život napao i da se nalazi u užasnoj opasnosti. — Živjela Hrvatska — promuca tiho Dušan Trifković i odahnu kao da se od velike bijede spasao. Bio je sav blijed.Vika se utiša.Svi posjedaše i Dušan sjede i obrisa znoj sa čela.Prestaje razgovor, ovlada samo pogledanje i davanje znakova, što Dušan sada više nije razumio.Nije dugo sjedio ovdje.Kad se krenuo, niko ga nije zadržavao. — Dobro je što nije niko od naših čuo — promuca Dušan u sebi, kada se i opet našao u salonu, gdje je bilo glavno društvo. Tajnik Ulrih je s početka obilazio sve goste u svima sobama, pokušao je da razveseli svoje goste, no na kraju se umoran povuče u jednu od stražnjih soba sa dva vladina savjetnika, dva stara i preživjela čovjeka. Prije nego što se Dušan oprostio s društvom i otišao, pristupi mu profesor Frank s osmjehom, koji se odnosio na onaj događaj koji se malo čas odigrao u onoj pobočnoj sobi. — Eto, vidite da to lako ide sa dopustom.Imate slobodu još samo pet dana — govorio je profesor a onaj osmjeh ne silažaše s lica mu.Sutra ćemo se sastati.Imam da vam saopćim važnu novost.Tiče se vaše ličnosti. Dušan ga sa zapetošću gledaše. — Radi se o vašem unapređenju i premještaju natrag u Sarajevo.Sad mi je baš savjetnik napomenuo.Sutra ćete dobiti posiv da ga posjetite. Sutra dan je Dušan Trifković zaista dobio poziv od savjetnika Ulriha.Audijencija nije trajala dugo.Poslije toga je posjetio i šefa sekcije i civilnu poglavicu zemlje. Tako ga je uputio savjetnik, a tome se Dušan danas nije mogao više protiviti. Niskim se nije prostio kad je pošao natrag u kasabu.Kotarski predstojnik ga je neobično ljubazno dočekao... Navuče se tavan, tmast oblak nad Kasabom na glas, da je došao akt od zemaljske vlade, da je Dušan Trifković unaprijeđen u IX. dnevni razred sa titulom sudca i da se premješta u Sarajevo k državnom odvjetništvu. Naročito onaj gospodin sa velikim nosem, prozvani egipatska sfinga, nije imao više mirna sna.Srbin pa unaprijeđen za sudiju kod državnog odvjetništva!Zar se tako upropašćuje, unesrećuje ova zemlja?!Sa zelenom bojom pakosti, žutom bojom bola i blijedom bojom nemoći dođe u zvanije i vidjevši Dušana u srećnom raspoloženju ožive i nasmija se egipatska sfinga; pristupi Dušanu da mu čestita, no ne mogade tako lako preko jezika preturiti ljubazne riječi, već najpre upita: je li istina što se po kasabi govori?I kada dobi odgovor, koji je glasio: na žalost rastaćemo se, i sfinga jedva progovori: i meni je jako žao, a one tri boje na licu mu se izmješaše, i sfinga dobi šareno lice. Jedva jedared, poslije dugog, mučnog čekanja Dušan Trifković, sudija kod državnog odvjetništva, sa triumfom se vrati u Sarajevo. — Gospodin sudija! gospodin sudija! vikao ga je muški poznati glas, čim je Dušan stupio na ulicu u Sarajevu.Bio je to Stevica. — Boga mi, svi smo se obradovali, kad smo čuli da ste premješteni i unaprijeđeni. Dušan ga je također ljubazno predusreo.Idućeg dana su sjedili zajedno u srpskoj gostionici. U srpskoj gostionici se o raznim novostima govorilo.Živo se čitale bečke novine, u kojim je bio opisan jedan škatdal gospođice Pepi Ulrih, kćeri jednog višeg bosanskog činovnika.Našli su je otrovanu zajedno sa svojim ljubaznikom, jednim bosanskim Turčinom, s kojim se upoznala skoro u Beču.Sa još većim interesom se govorilo o jednoj novoj aferi katoličkog biskupa, jer je protuzakono pokrstio muslimana, Osmana Hadži-Sulejmanovića, vladinog činovnika, doduše privolom ovoga, no muslimansko stanovništvo grada Sarajeva je silno uzbuđeno, već je poslalo deputaciju u Beč caru da protestuje protiv ovog već toliko puta prekršenog zakona vjerskog ovih zemalja, od strane katoličkog biskupa.Turci čak prete, da ne žele biskupa više da vide na ulici, jer će to smatrati izazivanjem... Dok se ovako na sve strane živo debatovalo, dotle je Dušan Trifković sjedio za Stevicom sam za jednim stolom.Oni su tiho debatovali. Stevica je tiho govorio, da ga nako ne čuje. - Mi moramo okrenuti taktiku prema vladi.Moramo biti popustljivi, da se ona može i na nas Srbe osloniti.Evo dobismo odobren crkveno-školski statut.Tu će, trebati vladi puno ljudi, u koje će moći imati povjerenja.A kada se jedared steče vladino povjerenje onda ćemo ići na svima stranama naprijed.Eto idemo na susret silnim naimenovanjima i u zemaljskoj vladi na visokim mjestima.Zašto da uvjek stranci zauzimaju najbolja mjesta u našoj domovini?Promjenimo li mi naše neprijateljsko srpsko držanje prema vladi i Srbi će ići gore, tako će i Srbima po gdjekoji dobar zalogaj pasti u dio. — I ja mislim, da ćemo morati nešto malo popustimi — jedva izgovori Dušan najzad. — Ne nešto malo, već mnogo, u svemu moramo popustiti ako bude potrebe, jer se ovo više ne da izdržati.Svud samo nas progone.Treba vladinu milost zadobiti — navaljivao je Stevica na Dušana i željno čekao, da se i on jasnije izrazi u tom pitanju. — Nami srpskoj omladini se prebacuje, da smo amrzli austrijsku politiku u narodu, a to bi sada trebalo popraviti popuštanjem, poslušnošću i činjenjem usluga visokoj zemaljskoj vladi. — Stevica izgovori ove riječi ponizno i sa poštovanjem, kao da se nije htio zamjeriti Dušanu. — Ja sam uvjeren, da će zemaljska vlada i nas početi unapređivati. — Hoće, hoće hoće i ja mislim, da hoće — izgovarao je Dušan više preda se... Dušan Trifković se sasma promjenio.Pogled mu izgubi onu vazda uzbuđenu svjetlost, kosa mu se opet pokoravaše češlju i meko se upijala uz glavu; u opšte, kao da ga je čudotvorna ruka pogladila i skinula sa njega staro prokletstvo.U grad dopirahu glasovi iz suda, da Bosna ima malo tako sposobnih i savjesnih sudija, kao što je Dušan Trifković.U salonima gospođa viših činovniko bijaše Dušan jedna vrlo rado viđena ličnost, gospođe ga počeše hvaliti kao vanredno zabavnog mladog čovjeka, a profesor Frank je te glasove donosio i u srpsku gostionicu, u srpske kuće, kamo je na čestitanja zalazio i hvalio ga kao čovjeka, koji do sada sam sebe nije znao da cijeni, dok ga evo sarajevsko društvo nije pronašlo. I Srbi, naročito oni niži zvaničnici počeše tražiti njegovo društvo i učtivo i ponizno mu pristupahu i tražahu njegovu naklonost.I Šeher-Sarajlija Risto je sa ponosom gledao Dušana i sve se od njega nešto nadao. — E badava, Srbin može da bude sve, i pop i doktor pa i sudac, neka valaj biće ih i još boljih — hvalio je Dušana u oči. Za kratko vrijeme je Dušan Trifković imao oko sebe bezbroj prijatelja, poštovalaca, i jednomišljenika, koji su sve tubili šta se govori i onda raznosili kao riječi novog mesije. Jednomišljenici Dušana Trifkovića su počeli da stvaraju nov program za držanje u politici, čak zauzimahu stanovište prema upravi zemlje. — Mi smo omladina, koja se vaspitala pod austrijskom upravom, mi ne možemo ni s konzervativcima, a ni s onom omladinom, koja samo opoziciju tjera. Tako jo govorio Stevica, kada su svi jednomišljenici bili na okupu. — Gospodo, mi se moramo emancipovati i od vođa narodnih i od onih stranaca Srba, koji su došli da našim sinovima hljeb oduzimaju! Tako je govorio jedan nov pristaša ove nove omladinske stranke, svršen filozof, također produkt austrijske kulture, koji se javno time hvalio. — Mi se moramo emancipovati od svega, pa i od dosadanjih vođa narodnih — govorio je Dušan. — Narodne vođe su narod zavele!To se mora popraviti. — Dole s gazdama! vikao je Stevica — Moramo stvoriti novu politiku!Dole s agama!Našeg seljaka moramo osloboditi! — Vođe su narod zavele!To se mora popraviti.To moramo mi učiniti, mi, nova bosanska omladina, završivao je Dušan.I te Dušanove riječi, kružile su okolo svud i na kraju se opaziše znaci, da se do sada jednomišljena omladina u mišljenju razilazi, cijepa, pomalo zavađa i - mrazi. U krugovima narodnih vođa se poče čudni glasovi raznositi o Dušanu Trifkoviću. — Zna se zašto je Dušan premješten — govorili su neki. I počeše iznositi čudne glasove o njemu, da ga često viđaju, gdje bez potrebe obija pragove zemaljske vlade od savjetnika, pak do vojne i civilne poglavice zemlje, čak da su ga vidjeli u informacionom birou, takozvanom crnom kabinetu. — Kad magarca na svadbu zovu, treba vode ili drva — govorio je Aleksa Stefanović savjest Sarajeva, na ovake glasove. — Al to nije dobro, vlada će probiti do sada čvrste redove narodnih boraca — strahovali su drugi. — Baci kost, pa su tvoji psi — odgovorio im je Aleksa. — Za ovake ne treba da nam je žao... — Ti more denunciraš —počeše Dušanu javno govoriti.Stevica se cinički i sa neke visine smijao. — More Stevice, šta ti ono pišeš po novinama i grdiš poštene ljude — govore mu ljudi. Da nije ovako bilo udešeno ovo pitanje, Stevica bi se i opet cinički i ironički nasmijao. — Čudnovato, kako ti se mišljenje slaže s mišljenjem onih na vladi... Borivoj Hadži-Kostić je ležao mesec dana u istražnom zatvoru, i kada ne mogahu dokazati nikakvu krivicu, odpustiše ga.No izjave je njegove uprava sve tačno pobilježila i na tajnoj sjednici vladinih savjetnika sa predsjedništvom civilne poglavice jednoglasno riješi, da se Borivoj Hadži-Kostić za navjek odbija, da mu se mjesta dade u ovim zemljama, jer ga zemaljska vlada za Bosnu i Hercegovinu ne može upotrijebiti u službi.Time je sudbina Borivojeva u njegovoj domovini bila riješena.On je i sam uvidio, da u rođenog domovini nema za nj’ topla ognjišta. Imanje bratovljevo bilo je u raspadu.Staru kuću, u kojoj po nalogu zemaljske vlade niko nije smio stanovati, nije mogao više izdavati pod kiriju, jer nije mogao nigdje naći nuždan novac da kuću opravi.To je i sam Borivoj uvidio i kada mu je srbijanska vlada utjecajem prijatelja gonjene bosanske omladine ponudila jedno mjesto, Borivoj Hadži-Kostić se lagano pomirivao s mišlju, da napusti domovinu. Već je odredio dan polaska.Na dan prije polaska se oprašćao s rodbinom, prijateljima i poznatima, i svud bijaše miran.Nije ništa protestovao, niti je govorio da mu je žao što odlazi.Baci pogled na Trebević.Ovaj div stajao je pred njim dostojanstveno i mirno, ali mrtvo i Borivoju se činilo, kao da je Trebević koga zakopao, pa se sada skamenio.Pođe dalje.Babića bašta sva bijaše u zelenilo uvijena.Pođe kroz igralište svoga mlađeg doba i naposletku dođe na Hrid i ćutke, skoro mrtvo gledaše dole na Sarajevo.Sve gore unaokolo se bijahu jasnim rumanilom ovijene, pod nogama mu se prostrlo Sarajevo a u dnu tamo prema sarajevskom polju, bijaše uvijeno kao u maglu.Pred njim se dole svijetlilo more modernih zgrada, palača, kubeta, kuli.Tu se prvi put uskomješa u njemu.Njegovo rodno mjesto, srce Bosne, danas bijaše strano, pust grad, sve se drugačije desilo, nego što je on to iz djetinjstva upamtio, i kako je sebi zamišljao kao mladić budućnost Sarajeva i njegove domovine!Savlada u sebi to čuvstvo mržnje i preziranja i uputi se u grad. Napošljetku pođe da se sa vjerenicom oprosti. Djevojka je znala da Borivoj danas odlazi i čekaše ga.Ipak je došlo što je moralo doći.Ona je čekala, uzdala se, a Bog joj evo nije dao. Za vrijeme ove strašne Borivojeve borbe je i ona isto ono pretrpjela i prepatila što i Borivoj.Za vrijeme ovog dugog čekanja je Dragica čvrsto vjerovala, da će Borivoj dobiti zasluženo mjesto i zato je mirno i strpeljivo čekala.Nikad nije dozvolila, da se i jedna misao i želja pobuni protiv ovog mirnog i strpeljivog čekanja, još manje da izbije u nezadovoljstvo i protest.Njeno lice, oči dobiše izraz mirne i strpeljive paćenice.Kada je čula da su nad Borivojem učinili nasilje, ona prvo nije umjela da shvati, jer je glas došao kao grom iz vedra neba.Kada je sve to kasnije shvatila, bila je poražena, uništena, smrvljena.Tamo u budućnosti ništa nije bilo za nju, a čitavo ovo beznadežno stanje je rupilo u njenu dušu u kratkom času, kada je sve razumjela... Dragica je čekala Borivoja da se oprosti s njime.A šta je to značilo?Možda za navjek kazati: zbogom!Kad na ovo pomisli, osjeća i svoj kraj. Još se nije zaplakala još nije jedne suze prolila.Možda bi joj lakše bilo, možda bi se svalilo nešto s grudi što je ležalo tamo kao teret i davilo je.Kad je Borivoj ušao u odaju, gdje ga je ona s babom očekivala, Dragica mu pristupi sasvim mirna ali blijeda, preblijeda kao poslije mnogo neprospavanih noći.Navodljene joj oči govorahu da se mnogo utišavala i savlađivala i preko svojih sposobnosti.Pored sveg unutarnjeg čuvstva, koje joj je svenulo rumen na licu, bijaše sa svim prisebita, šta više bavila se mirnim planovima, čak mu je savjetovala.Govorila mu je da se primi ponuđenog učiteljskog mjesta u Bosni na narodnoj školi negdje tamo u selu. — Da sam u tuđoj državi možda bi to učinio, ali u Bosni ne — odgovori on odlučno. Ona se zbuni i svu silu morade upotrebiti da se savlada... — Pričekaj još malo — jedva promuca. — Kad dođe pravo vrijeme, ja ću već doći natrag — reče on odlučno i pun uvjerenja. Dragica uvidi, da su njene želje zaludne.On će joj ipak otići.Na koliko vremena?Ona zadrhta.Ujedared mu poleti. — Ti mi se nećeš više vratiti.Tu se u mah čisto skameni, pokrije lice rukama, pojuri mu i baci mu se na desno rame.Sad su se prvi put u životu jedno drugom ovako približili. Dragicu obliše suze, poče jecati i nije mu mogla ništa kazati. — Dragice, ja ću ti se skoro vratiti — izgovori Borivoj, a nekako ni sam nije znao, šta je mislio, kada je to rekao.No između toga se otrese od utiska Dragicinih suza. — Za mene nema drugog života van onog s tobom. Dragica digne oči, da mu kaže nešto, ali nije mogla riječima, no nijem pogled i svetinjom prožeto lice je izricalo zavjet, da će ga strpeljivo čekati, dok se ne vrati, a ako se ne vrati više, onda je i njen život svršen. Borivoj je razumio onaj nijemi zavjet i vjerovao je u nj, da ga ništa porušiti ne može, i ovo saznanje ga je ispunilo ponosom, oduševljenjem i nadom, kao da će se u skoro vratiti i nije mogao da vjeruje da, ako ima Boga i pravde, da drugojačije može da bude. Borivoju sada nije bio težak rastanak.No tim teži bijaše rastanak djevojci, jer je evo učinila zavjet, tako je blizu bila onoj sreći, koju je tako dugo nosila u srcu, a sada bijaše potpuno uvjerena, da joj se on više neće vratiti.Rana bijaše razderana, a onaj koji bi je jedini mogao liječiti, evo ostavlja je, a ona vjerovaše u ovaj čas — ostavlja je za navjek.Djevojkom ovlada vrsta očajanja, ona ga obgrli, kao da se sa mrtvim ljubavnikom za navjek prašta.Zajeca strasno, tresući se u čitavom tijelu, prvi put mu imenom tepajući. Kada je prešla ova bura, ona skide ruke s njega, pokri lice rukama i izgubi se u pobočnoj sobi. Borivoj se brzo oprosti s babom.Nije htio da se uljuljkuje u misli sreće, jer to bi bio i njegov kraj. — Ako smo ti što pogriješili, nemoj Borivoje, dijete moje, da nam zamjeriš, pa i ako nam se ne vratiš oprosti nam. S tim riječima se oprosti i baba s Borivojem.On se brzo pokupi i ostavi kuću Mitrovića.Odatle se krenuo na grob očev.Tu je stajao kratko vrijeme i nešto prošaputao.Tu se zakleo i opet zavjetovao.Šta? o tomu nikom ništa nije kazao, ništa, niti je iko znao šta je zavjetovao. Na željezničkoj stanici su ga čekali prijatelji i poznanici, da se oproste s njime, s njime izgonjenim sinom iz rođene domovine.Glas da se Borivoj danas sa Sarajevom prašta, uzbuni duhove i staro i mlado izađe na stanicu, da se oprosti s njime.Ma da se kroz gomile svijeta gurale sumnjive ličnosti, i među njima i Zlonoga, silan svijet se slegao na stanici.Sve izađe da mu pruži ruku pri rastanku i da mu kaže: istraj u narodnoj borbi, zbogom do viđenja! Tu su bili i predstavnici Muslimana na čelu sa begom Hasanom Ibrahimpašićem. — Istraj brate, još ovo malo; kad dođe naše vrijeme vratićeš nam se ti — hrabrio je Borivoja mladi beg pri rastanku.No ostavljam ti ovu zavjetnu misao u amanet: Ne troši ni jedne kapce krvi za bolju budućnost naše otadžbine dok ne dođe vrijeme.To je zavjetna misao i nas Muslimana. Mihovil Premužić pristupi Borivoju i odlučno mu reče: Tvoj udar je udar sviju nas, al nije daleko vrijeme, kada ćemo se svi složiti u jedan tabor.Danas je još malo među nami koji ovako mislimo, ali zajednička opasnost će nas ubrzo zbližiti... Prije nego što će Borivoj sjesti u željeznička kola, pristupi mu čika Aleksa. — Biće sve to drugačije, vratićeš nam se ti skoro — reče čika Aleksa mirnim uvjerljivim glasom.Većina odobravaše ove riječi, one su ih uvjerile, da čika Aleksa tako misli i njemu su svi vjerovali. Samo nekoji stariji stoje u strani, ponavljaju riječi čika Aleksine: vratićeš nam se ti — a obaraju glave poslije ovih riječi, okrijenuvši glave brišu suze, da ih niko ne vidi.Neki u kraju plaču kao da mrtvaca prate. Borivoj je pri praštanju bio miran i ništa nije govorio. — Doći ću vam skoro natrag, uzdajmo se — reče praštajući se. — Daj Bože! daj Bože! — govorili su svi, ali tako teško preturujući te riječi preko jezika, kao da ne vjeruju u ono, što misle pri tom. Borivoj sjedne u onaj mali, uzani bosanski vagon i bijaše potpuno miran.Voz zvižnu kola se zatresoše, malo pa sve većma.„Zbogom“! čulo se s obje strane.Već iščeze stanica u dimu.Borivoj baca pogled.Ne vidi nikog više od poznanika.Sve bijaše odmaklo i kuće i zgrade.Već su na otvorenoj pruzi.Unaokolo se ukazaše sarajevska brda u svoj svojoj ljepoti i veličini, uvijena u tamnu providnu maglu, kao da je sve uvio tanak plav veo. Borivoj preleti jednim pogledom preko svih tih planina, koje naglo iščezavahu zajedno sa Sarajevom u daljini.Ujedared kao da iz njega iščeze svaka misao.Mane rukom, da se oprosti sa Sarajevom i bregovima. — Zbo! — šta je sad?!Gle nešto zape! — Zbo...g— i opet zape nešto u grlu, ruka mu klone glava se zatrese, pade na prozor, dušom ovlada pustoš.Sav klone.Skoro nemoćan se spusti na divan u vagonu i njime ovlada grčevito treskanje.Bol izbi svom silom.Ne mogaše se više savladati, uzdržati.U mahu ležaše nemoćan u kupeu na dušecima sjedala.Opet se teško diže sa sjedala, uhvati se za prozor da se održi i opet pogleda napolje.Sada vide svu ljepotu svog rodnog mjesta, tih bregova i zelenila na njima. — Zbogom, zbogom! jedva izgovori, kao da mu se nešto kidalo u grudima. — Zbogom rodno mjesto moje!Zbogom ponosite gore, hridi i strmeni, preko kojih sam srećan hodao i zanosio se mišlju sreće svoje i svoga naroda!Na kojima sam kao ponosito djete stajao i u sve vjerovao.Zbogom i ti sarajevsko polje!Šta sam puta kao malo dijete preko tebe bacao poglede na one brežuljke svud tu unaokolo i gledao na tebe, ubavi Trebeviću, snježna Bjelašnico i tebe kršna Treskavico!Dok se na vami snijeg bijelio pod mojim nogama je proljeće cvjetalo.Sada više nema proljeća na vašim brežuljcima, hridima i dolinama!I vi bujni potoci, u vaše dno sam toliko puta kao srećno dijete gledao i tako vjerovao da vidim nove svjetove!Oh, oh, oh!Pa sam se peo po tebi, ubavi Trebeviću, ti divna goro i s tebe gledao na daleke srpske gore: Romaniju, Durmitor i zanosio se u ljepšu srpsku budućnost.Oh, vi planine, sada uvijene u sivu, suru jedva providnu maglu, šta sam puta prodirao pogledima i jasno video vrhove vaše, svijetle i čiste, sve vas skupa kiteći svojim detinjim snima o slobodi, i zanosio se mišlju kako će biti lijep život slobodnog Srbina među vami.Eto se sada pokidaše čarobne mreže srećnih djetinjskih snova i moj život s njima.Ako se ne vratim nikad više, oprosti mi Srpkinja djevojko ponosnih ovih gora, izabranice srca moga!... Njime ovlada grčevito treskanje u tijelu i poče tepati ime njeno, kao ono ona njegovo što je tepala.Kada se još jedared htjede dići, on se tromo sruši na dušeke... Borivoj se pribra.Kao da je bura prešla preko njegove duše.Kada je sada i opet bacio pogled, sve i Sarajevo i Trebević i Treskavica, sve bijaše zašlo za brijeg; ništa se više nije vidjelo.Borivoj se zavali u dušeke.Pred njime zijaše strašna praznina i pustoš.Borivoj sklopi oči i kroz mrak, koji mu je pao na dušu ujedan mah sjeti se zavjeta na očevu grobu.On se napregne, da shvati, da pojmi. Malo čas udubljen u sebe poče živo gledati oko sebe, kao da se našao u nekom novom svijetu.Oči mu se zasvijetliše.Baci pogled kroz prozor na cvjetne i mirisave poljane pune šarenila, života, pjesme i veselja — Njegova rodna gruda mu dođe kao kamen, koji ne propada. — Doći će vrijeme... Na obroncima i hridinama nad samim gradom se često viđa žensko lice; sa izbolovanim i čežnjivim očima, krto upire svoje poglede tamo na onu stranu, kamo joj je dragi otišao.Oči joj se zaustave na onim plavim visovima i vrhovima, obasjanim večernjim rumenilom, koji se jedva razaznaju, za kojim vrhovima je njega nestalo.Tako sjedi tu po čitave sate i gleda neprestano željno čežnjivo, kao da će se ovog časa dragi pojaviti, a kadgod se udubi u misli, kao da nešto drugo čeka, kao da se nada, da će joj ga neko... drugi donijeti natrag... Srpski narode, srpski narode! 121 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 121 IVO ĆIPIKO ŠTAMPARIJA „ŠTAMPE“ ST.M. IVKOVIĆA i KOMP. (POZORIŠNA ULICA BR. 2.) Na Badnji dan u dućanu gazda-Jova življe je no obično.Sa sela navrvljeli seljaci, da i ovoga dana pokušaju sreću: jedni da od gospodara otkupe krupno blago, što ga gospodar rubačinom istrže selu, a drugi, siromašniji, da opreme nastajne, svijetle božićne praznike. Gazda sjedi za pisaćim stolom, u ograđenoj pisarnici golemoga dućana.Pred njim je velika, otvorena, trgovačka knjiga, u njoj nešto traži - a sigurno nekoga od dužnika nije mogao da nađe, jer posegne za drugom manjom, u kojoj su dužnici pobilježeni alfabetskim redom. — Deset kruna i šest para Vojkanu Vujiću — javi se jedan od dvojice dućanskih momaka, poredavši prodanu robu na dućanski banak. — Vojkanu? hm, — opazi gospodar, digavši glavu. — Čuj, Vojkane! — reče, pogledavši ravno u oči vremešna, suva čovjeka, duge plave kose, zakrvavljenih upalih očiju, što sada pred njim skrušeno stoji, — ti uzimaš kao iz kraljeve kase, a kada je za platiti, tada te nema.Nemoj tako, brate! — A da što ćete vi od mene?Puna kuća nejačadi... ali, fala bogu, imate se od čega naplatiti - odgovori Vojkan umiljato. — Znam da mogu, ali meni te žao!Evo vidiš, taman sam tebe tražio; nakupilo se preko 160 kruna, a to ti je preko četrdeset talijera što novaca što dućanske robe u ovoj godini. — Fala bogu, kako vi znate. — A što ćeš od ona dva porubana govečeta? — prevrne gazda govorom. — Hoćeš li ih otkupiti? — Nemam čime, gospodaru, do jeseni, a na jesen uzmi koliko znaš... — Pa, oslobodivši se, veli: — De, dobri gospodaru, povrati mi ih da ne skapavaju od gladi! Gazda pogleda na svoga nadstojnika Vasu, omalena čoveka, izbočitih jabučica, po kojima se vide isprekrštane plave krvne žilice. — Možete! — klimne glavom Vaso, gledajući jednako svojim sitnim, tamnim očima nekamo ustranu. Gazda, sračunavši, dohvati sa stola štampanu „zadužnicu“ i veli Vojkanu: — Sve sam ti sakupio ujedno.Sa troškovima došlo ti je na tri sto kruna i osamdeset para, a interes ti je na novac, po običaju, pletu na talijer. Vaso krenu glavom na dva varošana, što se nađoše u dućanu, da potpišu „zadužnicu“.Jedan od dvojice pruži pero Vojkanu, da „postavi križ“ i - potpisaše. — Daj mu robu! — zapovjedi gospodar onome dućanskom momku, a njih napoj rakijom — i, kretom glave, pokaza na svjedoke varošane. Vojkan, dirnut, od srca zahvaljuje gospodaru i poskoči da mu poljubi ruku, veseo, što će sobom kući povesti svoja dva vola.Priđe banku, puni torbu kupljenom dućanskom robom i prti se. U to bane u dućan Rade Smiljanić, sin Ilijin, naočito ustrojno momče iz okrajnih kuća pod planinom; ne gledajući na momke priđe ravno gospodaru i ruči se s njime. — Što ti dođe? — veli mu.Nije tebi nevolja na ovaj dan silaziti. — Sišao... zaboravio kupiti baruta... — Pa za to? — A da, treba proslaviti Božić! Njegove graoraste oči, ispod dugih trepavica, zasjaše i, čisto učini se, da je to momče sobom sa sela donijelo u tamni i prljavi dućan svjetlost i snagu. — Kod vas snijega? — upita gazda, i goni od sebe seljake što ga dolaze moliti da im blago povrati. — Eno vam Vase, pa što on učini! — veli im i ne osvrćući se na njih. — A da! — uzvrati Rade, počekavši odgovorom, — a kod vas blata — i nasmija se veselo. — A kod kuće? — Zdrave sam ih ostavio. — Opremi ga! — zapovjedi gazda momku i dohvati novine i unese oči u njih da čita. — Lako je tebi — nasmija se na nj dućanski momak, - ali šta će ova sirota — i pokaza na čovjeka sitne glave, s perčinom, mokra, sa poderanim gunjcem, koji se još od jutros vrti oko banka i za sobom ostavlja trag blatnih popriječanih opanaka. — Poznajem ja, bolan, Andriju Ružića, malo je podalje od mene: opremi ga. — Ne da gazda... A što? — Već mu nema na što dati... Podne je blizu, pa svijet iz dućana odilazi.Čovjek sa perčinom drhteći i strepeći od nečega, približi se gazdi.Dugo ga gleda, čeka da gazda digne oči sa novina, i dok sačeka, veli plačljivim glasom: — Gospodaru, opremi i mene! Gazda čita i dalje i čini se nevješt. — Nemam čime utrnuti božićne svijeće, - čuje se isti plačljivi glas. — A što?Nemam čime ni kupiti je...De, gazda, smiluj se! Gazda, odloživši novine, s nategom ustade, uhvati čovjeka s leđa, a očito sili se da bude miran. — Ajde, brate, — veli mu — nemoj da griješim!Znaš da ti ne mogu već ništa dati... davao sam kao i drugima, dok sam imao na što... - i po malo izgura ga iz dućana na kišu. — Ne puštaj ga u dućan! — veli momku. Pa okrenuvši se k Radi, potapšavši ga po ramenu, nasmija se: — Idi, bolan, u konobu, popij čašu vina...Vaso odvedi ga! — Čekajte, gospodaru! — i trepavice zatreptaše Vasi, i dućanskome momku pokaza na naočita čovjeka, što je onoga časa iz dućana htjeo da iziđe.Momak požuri za onim čovjekom i dovede ga pred gospodara. — Stidi se! — veli mu u naglosti. — Takav čovjek, pa... — Što je? — upade u riječ gospodar dosjetivši se o čemu se radi. — Ništa! — veli Vaso — biće čovjek zaboravan - i, prišavši k njemu, izvadi mu iza pripašaja topljeni bakalar. Čovjek mucajući progunđa nešto i ispričava se: — Zaboravio, da, zaboravio... a ti, gospodaru, zapiši, a ja ću uzeti bakalar... — Pa da, zaboravio! — odgovara gospodar i kori slugu, što hoće da obuzroči s krađe poštena čovjeka. — Ajde ti kući!Ovaj moj momak još je zelen — reče čovjeku, i nasmijavši se svojim namještenim, ledenim osmijehom, pogleda Vasu. Čovjek ode i ponese bakalar. — Jesi mi ti pametan! — obrati se gospodar momku. — Ne valja dobre mušterije odbacivati.Platiće on, zabilježi mu dvojstruko na račun, pa mirno. Vaso provede Radu kroz podrum i, nuzgredno, pokazuje mu velike pune bačve, nad kojim o gredama vise sila isušenih pršuta.Iz jedne bačvice na toku nalije mu čašu, pa, kad je Rade ispi, veli mu: — Ne daje takova vina gospodar svakome; nije to na prodaju, — i povrati se u dućan. Rade izbi u dvorište.Kiša sipi.Po dvorištu kokoši, patke i guske lepršaju se i lepeću krilima, sa prozora gospa Pava, žena gospodareva, baca im žito; ona se time preko dana često zabavlja. Rade iziđe na ulicu, gazi po čaršijnskom blatu, tražeći gdjegođ da kupi jabuka. Podne je već mitilo, pa se svijet razilazi; neki svrću u krčmu, a neki se žure kući, uprćeni punom torbom iz koje viri božićna svijeća, privezana uz palicu, i bakalarev široki rep. I Rade se žuri.Kupio dvije stvari koje mu na srcu ležaše: baruta, da pucnjavom proslavi Božić, i zdravih jabuka, da njima daruje koju lijepu djevojku, na kojoj mu u kolu oko zapne. Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi.A nekako dosada bio je teške sreće. Prvi put, bilo mu je tada dvanaestak godina, dovede mu otac prćijašicu u kuću i leže ga s njome.Ali cura iza nekoliko dana odbjegne ga i pođe k svojima: mali Rade bijaše premlad za njezin curski bijes! Otac ga karaše, što u šali, što za zbilja, s nevaljaštva.Dijete se stidilo oca pogledati u oči, a kad cura pođe, malo zatim, drugome momku iz okrajnih kuća, čisto odahne, što je već neće često u putu sretati. Lani, ugrejan vinom i zabreklom momačkom snagom, upade mu u kolu u oko jedna hrišćanka, koju tada bijaše prvi put vidio, ali je po čuvenju poznavaše.Djevojče se skanjivaše, a i njegov otac, Ilija, ne bijaše zadovoljan, pa se razvrgoše. Ali ovoga puta nije ga rodila majka ko će mu na stopu stati, neće ni oca slušati, već će povesti onu, koje se zaželi.A zaželio se više njih, zna on to, jer oseća u sebi mušku volju i neodoljivu čežnju za curama; čak mu u snu prilaze poneke, i s njima se miluje, kao da je na javi...Ali još nije čisto odlučio koju će; odumiće zadnji čas, kad mu dogori. I sada, gazeći blato, misleći na cure, jari se, strast ga zanosi. — Neće druga pobjeći — pomisli — neće Boga mi! Hitar je, pa u putu stiže seljake, dostiže i onoga siromaha u rastrganome gunjcu, što ga jutros gospodar izjuri iz dućana.Pade mu oko na njegovu torbu: prazna je; iz nje ne viri ni božićna svijeća ni bakalarev široki rep.Preteče ga, a, zanesen svojim snažnim mislima, ne osjeti prama njemu samilosti, već žuri, gledajući na planinu, gdje ljeti sa stokom planduje, a gdje sada veselo snijeg lapta; vidi se kako silazi - eno već je popršano polje njime, dopire i do njega, ali još se topi, ovdje, po kaljavu putu. — Neka snijega! — pomisli Rade čisto veselo. — neka Božić iskezi bijele zube, - lepši je! Božić bijel, čist, proslavio je Rade hitcem iz hajdučke kubure, a komšijnski pištolji i oni iz okrajnih kuća odgovoriše bistrom i jakom pucnjavom i na mahove ruše tajanstveni mir, što ga prvi snijeg selu donese. Brat i sestra sa komšijama, gazeći snježanikom, žure k crkvi.Iz čopora dere pištolj, stiže se, i najedanput odjeknu praska sa svih strana. Pa oduši i za neko vrijeme nastade tajac i zavlada snježana, velika tišina, ozbiljna, neoskrnuta i bijela kao i svijetla pojava noćašnjega novorođenčeta. Ali ona ne može da savlada baštinjene Radine navade i nagone. Rodio se ovdje, u ovome kraju zemlje, gdje tri riječi, u zgodan čas rečene, iscjeljuju blago i čeljad od ujeda ljute zmije; gdje čarka može da rastavi dvoje najmilijih, - curu od momka, ženu od čovjeka; gdje tajanstveno složeni zapis bolje liječi od ljekareva savjeta; gdje plodna zemlja voli se od rođene majke, a vo hranitelj i pobratim od srca jače od brata.Junačka pjesma zanosi, i starcima sjakte oči, kad se priča o hajdukovanju.Osveta je jača i slađa od samilosti, inat i nagon vlada nad razumom.I to je podjareno u putu, gazeći preko golemih junačkih i živinskih stopa, utisnutih u živom kamenu, kojima se pokoljenja dive; kod grdnih planinskih provalija, preko kojih na konjima preskakahu starodavni junaci; u dubokim planinskim pećinama, gdje hajduci sa ortacima plijen dijeljahu. I leži to zapretano u duši, i kad se stakne, izbiva: i kod rođenja, i u strasti, i u smrti, i ispoljava se u tajanstvenom nagađanju i gatanju, u znakovima, počamši od nebeskih zvijezda do sitne, isprekrštane janjeće plećke; naslijeđeno od koljena do koljena, a izraženo u pjesmi. Radi, vraćajući se iz crkve, učini se kao da se oslobodio jednoga nametnutoga tereta, veselo gazi snijeg, pali iz hajdučke kubure i prilazi curama, gdje srebrni đerdan zvekće.Kad stigoše kući, brata i sestru roditelji rukom obilato zasiplju bjelicom pšenicom, u znaku berićeta, i ljube se s njima.Gaze po posutoj slami, na kojoj je žito raslo i koja se zimi blagu polaže, i prilaze k božićnoj vatri.Pali se božićna svijeća, zalaže se mrsom i — počima Božić. Rade ga je dočekao u momačkoj snazi i skladu, zadovoljan, što ga je junački opremio.Usjekao badnjake u visokoj planini, sanio ih i naložio ih na vatru, a, uoči Badnjega dana, dočekao oca u po puta.Bijaše pošao u primorje po vino, zalažući glavu, preko snježane planine, samo da ga, po običaju, na vrijeme sanese. Otac gasi božićnu svijeću pšeničnim kruhom i kapljama toga primorskoga pitomoga vina, a Rada um nosi u božićno kolo, gdje uza zveku srebrnog đerdana caruje curska ljepota; nosi ga među momčad, gdje se u umetanju teškim kamenom ogleda momačka snaga, osobiti ponos i slava toga dana.Lani je odbacio svojim vršnjacima, a da vidiš ove godine!...I čisto ruke same se pružaju, da teški kamen dohvate. Sviće, i svjetlost snježana dana uvlači se u kuću, ali ne može još da savlada na ognjištu rasplamtjeli plamen božićne vatre.Rade ne može dugo da sjedi uz vatru: najeo se, napio i zapalio.Diže se i otvori kućna vrata.Jednako snijeg pada, zahvatio je sa svih strana, kao da je nakastio cijeli dan padati.Žao mu je, boji se neće biti kola, ni umetanja, a paljenje iz kubure ne može da savlada njegove zabrekle momačke snage.Gdje će je utrošiti?Želi svim srcem da se razgali. Oko podne dođe u pohode božićni polaznik, hrišćanin Vojkan Vujić, čestita i želi sreću i blagoslov kući, blagu, polju i ukućanima i, dotakavši se badnjaka, sjeda uz vatru.Zalažu se pečenicom, puše i piju iz pune bukare primorsko vino; na mahove razgovaraju, a ponajviše pušeći u vatru gledaju.I u tome spušta se suton i selo zakrili božićna noć. Radi tek sada izbijaju pred oči meke i jezive uspomene iz djetinje dobi; i život i navade ispoljuju se jače i skladnije sa tajanstvenošću ove velike noći, dok ih san posvema ne savlada. Dok svanu, kao da se dana zaželio, diže se i radoznao proviri na vrata: jednako je vazduh snježan.Stakne zapretanu vatru, da je oživi, a s njome oživi i kuća, pokrivena debelim slojem nakijala snijega. Drum dan Božića roditelji i sestra pođoše crkvi.Rade posjedavši založi se, položi blagu, i osjeti se sam — i ispustan.Kud će sada?Prestalo je kijati, pa, gonjen svojom glavnom mišlju, uputi se od kuće.Misli: biće nekog da zametne kolo; ali kod seoskoga bunara nema nikoga.Ljuti se na lijene momke i cure: boje se snijega!I jest zasuo: zajazio je puteve, jaruge i nogostupe, preodjenuo i pokrio bijelim čistim pokrivačem kuće i glavice, i nad selom planinu ojajio; i sve je uokolo pritisnuto olovastim nebom, krcatim snijega, a obasjano blijedom snježanom svjetlošću, — ali nije mogao da uguši vječiti šum rijeke, ni žamor slapa nad mlinovima, što se odozdo odjelito čuje i jednoliko u ušima bruji. Rade čeka. Na bunar dolaze žene, dolaze cure, i vraćaju se, ali nema Božice, a za nju se odlučio.Nju je ponajviše u snu milovao, a na javi, u gonjanju, najjače mu se opirala.Istina, s nategom, savladao bi je i rukom dohvatao do gola tijela, ali cura, u najljepšu, osjetivši na sebi njegov muški bijes, istrgla bi se iz ruku mu i poniknuvši — klonila ga se. - Ali eto ide - opazi Rade Božicu sa jednom drugom u društvu i veselo pođe joj u susret. — Drago mi je, što te nađoh — veli joj razdijelivši je od druge i povukavši je za sobom na stranu. — A što? — Odlučio sam se za te! ...Hoćeš li? — Ko nam brani? — uzvrati cura. Rade je snažno uhvati za obe ruke. Djevojka se ne otima, već ga gleda ravno u oči. I neko vrijeme gledaju se... U snijegu, pod natuštenim, olovastim nebom, izgledaju im obrazi blijedi, prljavi, ali kad se jedno drugome nasmija, zabijeliše se jaki zubi, jače od snijega, a oči, što govore, zaigraše sjajem, u kojem kao da se sakupila sva toplota mladih života, pa ni olovasto nebo, ni blijeda snježana boja nije mogla da savlada u njima mladićske vatre. — Neće mene tvoji, — posumnja devojka, — traže prćijašicu!... — Ko će ih pitati?Ja se ženim...Sjutra, kad zahvati mrak, dođi ovdje, ponesi sobom ono tvoje cursko...Ne govori nikome ništa, pa da vidiš... — govorio joj uvjerljivo, a reči mu zvuče jedro i odjelito. — Pa? — Povešću te sobom.Je li vjera? — Vjera ti je.Doći ću! Rade potegne kuburu iza zapašaja, trenom nategne i naloži.Pa, rekavši „sa Bogom“, tragom svojih stopa povrati se kući. Sjutra dan, kad je Rade povirio na kućna vrata, bilo je vedro, a kad je odanilo, pokaza se sunce, ali ne može da savlada debele smetove snijega, već nemoćno se odbljeskuje od njih, a prije nego će da zađe, kao za naknadu, razasu svoje zrake poljem, a visove planine, nad selom, pozlati; na njima neko vrijeme u sjaju okljeva, ali, ne mogavši ih zagrijati — klone...A dok se suton spustio, pokaza se mjesec u vedrini. Rade, zaogrnut svojom novom kabanicom, što još mekom ispranom vunom miriše, nogostupom ide ka seoskome bunaru. Miran je.Božica će sigurno doći, a kad dođe, znaće šta da radi — odlučio je danas. I cura dolazi, kao i on zaogrnuta svojom novom, curskom kabanicom, koju Radi u prćiju nosi. — Božice! — javi se Rade i, uhvativši je za ruku, povede je za sobom.Ćutke s nogostupa zagaze u snijeg, do sada ničijom nogom neoskvrnut.Rade što više zalazi u nj, strasnije ga gazi, čisto uživa, kad mu noga zapane u bijelu podatnu mekotu, pritiska je sve jače, hoće da je zgazi, satre, uništi... Tako živo, nemilosrdno gazeći, oboje se zagrijaše. — Evo, ovde nam je ložnica! — okrete se curi Rade, i ustavi se kod torine, pa pokaza na kolibicu, pokrivenu debelim snijegom, u kojoj se čovjek jedva može da ispruži. — Uđi! — A što? — učini se cura nevješta. — Uđi, žena si mi! — i, obgrlivši je, privuče je za sobom pod svoju kabanicu. — Vodi me kući! — šapnu djevojka ispod kabanice. — Neću, noćas bi nas moji ometali; sjutra ću te povesti!... — Hoćeš? — Hoću, prečiste mi djevice! Časom ćute, osluškuju ispod kabanice svoj ispremješani, topli dah.A oko njih sve ćuti, samo vječita rijeka šumi...Mjesec go, oprezno straži, njegova svjetlost u blijedoj vedrini treperi, cijedi se vazduhom kao mlijeko, a iz tajanstvenih, raspruženih, nepomičnih sjena još mrak vreba...Nad sve, dokle oko dopire, pala je duboka, snježana, zimnja noć, čista, bijela, neoskvrnuta kao prečista djevica! ...A njihovi obgrljeni životi gore i u vatri se troše... Rade se najednom trže, veli joj: — Što drhtiš ispod ruke mi, kao list na trepetljici? — A glas mu u tišini, u proređenom vazduhu, odzvonja jedro, odijelito. — Milo mi je! — odgovori djevojka i bolje priljubi se uza nj, kao da se nečega prestrašila. — A da, želja te kao i mene!.. I pustivši je iz zagrljaja, snimi s nje njenu cursku kabanicu, pa, saževši se pri ulazu u kolibicu, prostre je po zemlji. — Taman se uza slamu priljubila — pomisli i, ispravivši se, veli joj: — Sada je sve u redu, uđi! Božica se sleže, srebreni đerdan s nje zvekće, a Rade, ulazeći za njom, veli joj: — Pod mojom novom kabanicom biće nam vala noćas ljepše i prostranije nego u kući... U osvit mladenci pomoliše iz kolibice; zimsko jutro sačeka ih i zaspe im obraze svojom sivom svjetlošću; sunce još okljeva, premda visovi planine već se obojadisaše ružičastom bistrom bojom. Oko njih leži satrven, pogažen snijeg, i lijepo se vidi trag njihovih noćašnjih stopa. — Volila bi, da nam je novi snijeg zameo trag — veli Božica, kao poplašeno gledajući oko sebe pogaženi prljavi snijeg. — Ne budali! — odgovori mirno Rade i, nasmijavši se, reče: — Ne zameće se noćašnji trag tako lako!...Već ajdemo, ženo moja! I uhvativši je za ruku, povede je tragom noćašnjih stopa svojoj kući. Studen je stegla, što odavno ne pamte ni stari, ljudi.Bijaše se već obiklo na meke zime, pa u selu ponestade piće blagu.Treba je nabaviti ili pustiti da stoka skapa od gladi.Ima nekoliko dana što Ilija razmišlja gdje da je namakne.U gazda—Jova, pričaju ljudi, da je preskupa i za gotov novac, a na dug ne zna se kako će ispasti; ne kaže cijene, samo u knjigu bilježi, pa počeše od toga neki da strepe kao od žive vatre. A ljudi vele da je sijena dobavila i seoska blagajna, što se tek zasnovala i da ga daje družinarima jevtino, čudo jevtinije nego što ga prodaje gazda Jovo. Ilija zateže da se u blagajnu upiše, žao mu; i boji se staroga gospodara.Ali koja vajda?Ko će od boljega bježati? - I odlučivši se pođe župniku, popu Vrani, koji je njome upravljao, s namjerom da stupi među članove. Ali pop Vrane neće da ga u blagajnu primi, već mu udari u obraz, koreći ga što dopušta da sin Rade, na njegove oči, sa Božicom u suložništvu živi. Ilija ode od popa Vrane zlovoljan.Što popu pada na um?Rade je uradio ono što i drugi rade od pamtivjeka: njegov otac i on ženili su se onako, i nije kriv Rade, koliko pop misli.Baš da se svom duhovniku ne zamjeri, Ilija bijaše, odmah pošto je Božica u kuću došla, u varoši napravio molbu, vjenčanicu, i potrošio za nju preko sedam talijera, - pa zar je on kriv što molbu nisu uvažili? Ali se pop ne da razlogu. Ne bijaše mu dosta što prve nedjelje iza Radine ženidbe, po njegovoj naredbi, brecaše u mrtvačko zvono, u crkvi zavio priliku Majke Božje u crno i ne otpjevao velike mise, već tihu, kao usred korizme.Time mišljaše da pred cijelim svijetom osramoti njega i Radu; ali promaši cilj, jer seljaci, kad iziđoše iz crkve, ljute se na nj; vele Iliji pred crkvom: — Što si se, Ilija, sneveselio?Radi po svom ćeifu, ti si gospodar u kući...Pusti popa neka goni svoj zakon!...Ima i za što - a i dokon je! Ali nije vajde tajiti, korisna je blagajna, nije ni on u nju prije vjerovao, ali sada vidi kako je.Eto blagajna nabavila sijeno, okle ga nabaviše i gazde iz varoši, pa ga svojima u dug daje po pet novčića kilogram, a gazde hoće osam i deset, a na dug Bog zna po što, jer svaki od trgovaca preko računa zakine po štogođ. No nije druge, blagu treba dati njegovo, ili ga smaknuti! Uveče, na prelu, poveo se o tome razgovor. Preldžije sjede uz vatru, pale lule i gledaju kako plamen bukti, pa ćute, kao da nečemu osluškuju...Rade prvi veli: — Ima budala, pa još neće da se uvjere o koristi seoske blagajne; eto im oca, pa neka on kaže! — Taman si Rade pogodio! — veli Vojkan. — Pa što ti se otac ne upisa? — Neće me pop, otjerao me! — javi se Ilija. — Eto kakovi su! — prihvati Vojkan. — Taman kad ti ustreba - ne dadu.A ja, kad što trebam, pođem u gospodara... uzmem, on zipiše, pa - mirno.Pa volim biti o sebi; neću da se sa svakom gubom miješam! — Imaš u nečemu razlog, — uzvrati Ilija - ali, brate, zagrdiše trgovci u varoši.Drže kamatu po starinsku: pletu na talijer i više, a blagajna daje, vele, svojima dvanaest novčića na talijer.Gdje je to? Vojkanov sin, Radivoj, momče, onisko okoščasto, ali vragometno, oči mu nigda ne miruju, iznebuha, kao da je samo o tome primišljao, veli Božici, što nad Radom stoji: — Grije li te kako Rade na ovoj zimi? Božica se odmače, ali ostade stojećke, jer je takav običaj prve godine. — Oženi se, pa ćeš znati! — odgovori mu Rade mirno. — Teške sam sreće, neće me nijedna cura.Ja im poručujem, ali nema otporuke. I pogleda na Cvijetu, koja se nadnijela nad plamen od vatre, da joj se bolje vidi plesti čarapu. Radivoj ne smije dalje da govori, jer ljudi ćute.Mislio je da će izazvati razgovor o ženama i curama.Biće sočne i debele šale; ali niko se ne odazva.Rade se čini nevješt, a ljudi su u brizi za pićom, pa večeras nisu za šalu.I ne stiću vatre, pa se stinjala.I ranije no obično razilaze se. Rade, drijemovan, čisto osjeća slast u životu, što će se u krevetu sa ženom razgrijati.Njihova je ložnica namještena ispod tavana u štali krupnoga blaga.Rade ju je sam, sasjekavši u planini zgodno drvo, priredio i čistom ječmenom slamom obložio.U njihovoj kući dotada nije se znalo za krevet, pa ipak otac im nije zamjerio: - neka je Radi ljepše! Sjutra Ilija i Vojkan gone svaki svoga paripa pred sobom put varoši.Nisu uzjahali, jer je studeno, saganak bure na mahove brije sa snijegom ojajenih planina, i smrzavica je. Putem stižu ljude.Sigurno idu u varoš za istim poslom.Požure, kao da će sijena nestati.Vojkan ne može, a da ne nabaci koju Iliji, veli mu: — Vidiš kako ljudi ne mare za blagajnu, ovi svi idu trgovcu!Pa da, - ono što je tebi uradio tvoj pop Vrane, uradio bi i drugome...A šta nama, hrišćanima, želi, dao, brate, njemu Bog...Neki se od naših htjeli upisati, pa ne htjede ih primiti, — veli: „Ovo je samo za moje župljane!“ — Ne htjede ni mene, opazi Ilija, — a negda bio bi mi dao sve što ima.Đavo bi znao, takovi su s malim svi.Za najmanju, iskopali bi ti kuću.Neće nego na svoju! — Pa upita: A što je s vašom blagajnom? - Vele, da bi ovaj kaluđer zasnovao je, brate, kao ništa.Što ne bi?Ali se boji... gleda sebe.Gazda Jovo nije joj kael, a on je naše crkve tutor...Biće da je neko natrunio...Ali, da ti pravo kažem, ne bije me briga za nju!... U dućan kad stigoše, nađoše silu ljudi.Nadstojnik Vaso određuje kome se ima dati sijeno, a dućanski momak bilježi u trgovačku knjigu. Gazda Jovo pije kafu u pisarnici.Deset je sati.U to doba pije je svaki dan, jer je uveo red i za svoje svakidašnje potrebe, pa se toga reda na dlaku drži. Ljudi ne pitaju za cijenu, tako su navikli; samo daj, kad je potreba, pa, kao da si darovao!Platiće na jesen, pošto gazda zacijeni. — Vala ti, gospodaru! — veli Vojkan. — Neka vas!Boga mi, u potrebi valjali ste svakome...A što bi sada od blaga, da nije vas? Ilija priđe gospodaru, rukuje se s njime.Gospodar podsmjehiva se na nj svojim namještenim osmijehom, koji nigda ne prelazi mjere, već se ustavlja u uglovima usana na određenom mjestu. — Što ne uze od popa Vrane sijena?On se sada za vas brine — veli mu. — Što će meni pop kod tebe?... — Pitao si... — Ko ti reče?... — Nije te briga znati, pitao si... — Prevario se!... — Ništa zato, bolan. I javi se Vasi: — Nemoj zaboraviti Ilije, daj mu koliko hoće! — A što ćeš ti, Vojkane? — Što i drugi ljudi, gospodaru... — Eno ti Vase... — Ali ja bih — i počeša se po glavi - ja bih nešto i gotovih para, treba mi platiti porez, i za neke potrkušice. — Od kud sada gotovih para, Bog s tobom?!Dadoh sve za sijeno... — Ima ih kod vas, - a imate se od šta naplatiti... — Čisto ti kažem: nemam. — Pa se smisli: — Dođi poslije, gledaću... Ljudi sa Vasom pođoše da prime sijeno.Pošto je i Vojkan svoje dobio, svrne sa nadstojnikom u krčmu, časti ga, da reče gospodaru za nj dobru riječ.A kad Vaso bijaše sit i vinom i mrsom, povratiše se ka gospodaru. Nadstojnik uđe prvi u dućan, pa se kroz konobu, ne rekavši gospodaru ni riječi, izvuče u dvorište. Vojkan, nakresan, premišljajući, pred dućanom okljeva neko vrijeme: neka Vaso progovori gospodaru — i najposlije uđe. Gazda Jovo sagnuo se nad sto, prebira nekakove stare biljege, čisti ih i s pomnjom polaže u jednu kutijicu. — Došao si — veli mu.I zaklopivši kutijicu stavi je na stranu. Ravno Vojkana pogleda u oči: — Nemam gotovih para... — Pomozi sada ili nikada, gospodaru!...Porubalo me za porez... — Nemam gotovih; a žao mi te: daću ti kukuruza. — Imam, gospodaru, žita u kući... — Čekaj, budalo!...Uzmi kukuruz, pa ga u čaršiji prodaj — eto para!...A koliko trebaš? — Tridesetak talijera...Podmirio bih sve: i travarinu i neke potrkušice - potrkušice, što vi u vašem dućanu ne držite... Gazda časom u glavi sračuna. — Tada uzmi, brate, trideset kvarata kukuruza od mene — veli mu - pa će ti taman onako po prilici zaleći. — Vaso — javi se gazda nadstojniku, koji se bijaše povratio u dućan — daćeš iz magaze, kad ushtjede, Vojkanu trideset kvarata kukuruza.I, uzevši dužničku knjigu, ubilježi u nju svaku kvartu po šest kruna, u sve: sto i osamdeset kruna. Vojkan se povrati u čaršiju.Ide od trgovca do trgovca, nudi kukuruz, ali s reda odbiju ga, vele: imamo svoga.Kad ne mogaše s trgovcima se pomoći, ulazi iz krčme u krčmu, naruči po litre vina i pijući — pazari.Neki od seljaka i uzeo bi kukuruz jevtinije, ali nema gotovih novaca, a Vojkan ne može čekati. Pred sami suton pade mu na pamet, da bi mogao kukuruz prodati istome svome gospodaru - a zašto ne?I teturajući uđe u dućan i dovuče se u pisarnicu. — Evo nevolje — veli gazdi, ne mogu kukuruza ni prodati ni darivati!...De, živi bili, vi i svi vaši, uzmite ga vi...Ali da, — dosjeti se — nemate ni vi gotovih para. Gazda se ljuti, veli: — Uvijek si mi za napast... a žao mi te!Ajde, de, uzeću ga ja, kad si baš najašio... — Dobar je, bolan, gospodar — opazi Vaso. — Kao duša — progunđa Vojkan. — Ostavimo razgovora — veli gazda, već da ti platim! I posegne za novcima sa stola. — Vidiš, ovo i nije zapravo moj novac...Htjeo sam ga taman poslati...Evo, na!Svaku kvartu plaćam ti po talijer, skuplje Boga mi, no što ga danas mogu sa strane nabaviti... ali ne mari!...I izbroji mu na ruku za trideset kvarata kukuruza sto i dvadeset kruna. Vojkan gleda časom na novac u ruci, kao čudi se, i okljeva spremiti ga; pa pošavši jednako o nečem premišlja. Plativši porez i gdješto još u varoši, ne da mu se poći kući, već najposlije svrne u gospodarevu krčmu.Ponajviše u njoj pije i naročito u nju svrće, da se gospodaru ne zamjeri.Gospodar pazi na to i često pregleda krčmarevu knjigu dužnika.To on, kao što i drugi seljaci, vrlo dobro znade, a i čini mu se pravo što od gospodara uzajmljeni novac troši na njegovo vino.Naruči uz litru vina i komadić pršuta, da slađe napije, i ponudi njime nekog varošanina, što je do njega naročito radi toga sio. Ovaj uze i jedući veli mu: — Može biti da je ova porcija, što je jedemo, baš od tvoga pršuta, darovana gospodaru — od tvoga ili od tvoga brata, to je sve jedno!I nadoda: — Gospodar što ne može u kući da potroši, dade svome krčmaru, da proda. — A da što će od njega? — opazi Vojkan i nuđa varošanina i vinom.I naručuje dalje i pije preko mjere, uprav vino vinom gasi.A kad bijaše da plati, pokazuje krčmaru peticu, razmeće se po stolu s njome, a neće ni po što da plati.Krčmar se razljuti, ote mu je iz ruke i po volji naplati stari i novi dug. Pa kad se Vojkan usprotivi i, pijan, sasu grdnjama, ščepa ga gospodarev krčmar za šiju i izbaci na polje.Vojkan posrćući svali se u jarugu.Neko vrijeme leži u njoj, da najposlije, grdeći jednako, s nategom izvuče se i teturajući uputi se iz varoši.Gledajući za njim crkoše od smijeha krčmar i varoški klapci, - a redari stoje na oprezu, da ga zatvore, ako bude trebalo dok se ne rastrijezni. Idući, sjeti se paripa i sijena, pa se povrati da natovari.Muči se na svaki način, gleda uokolo, da mu ko pomože, ali niko sada na nj ne pazi, pa, ne mogavši sam da natovari, ostavi sijeno, a paripa prazna pogna pred sobom. Izašavši iz varoši prestade da grdi i mjesto toga poče sam sa sobom da govori.Zastajkujući osluškuje zvukove telegrafskih žica, i razgovara s njima, a stupove obuhvata obima rukama i grli kao najmilijega pobratima. Ispod seoskih kuća pričeka ga Ilija.Poznao prazna paripa, pa iščekuje.Ne zna što bi od njega?A kad stiže, upita ga, gdje mu sijeno. — Poslaću sutra sina po nj — veli mucajući, a jedva se na nogama drži. — A da, vidiš, Ilija, — već nekoliko puta kaže — što će ti pop...Imaj ti dobra gospodara, pa se ne boj nikoga, već Boga!... U Ilijinoj kući logom leži sinovac mu Niko.Otkada mu roditelji pomriješe, živio je inokosan u svojoj kući.Jednom, vraćajući se iz planina, oznoji se i u putu okisne.Razbolevši se od toga dana, već se nije mladosti ni zdravlja nauživao.Seljaci govorahu, da mu se krv sledila, a ljekar je našao bolest opasnom.Dok je gođ mogao stati na nogama, nije htjeo ostavljati svoje kuće; a i sada, kad mu se već ne da ni disati, jedva se sklonio na molbe Radine, da se preseli k njima.I stric Petar zvaše ga k sebi, ali privoli prići Radi, manje ih je u kući no u strica Petra: biće mirniji. Stric Petar znao je zašto ga zove.Sinovac, po svojoj prilici, nije duga vijeka, a posjeduje svoj dio imanja, kao on i brat, pa kad bi bio u njegovoj kući, što nagovorom što drugim kojim načinom, palo bi imanje u ruke njegove ili sinovlje.Rade sam, na svoju glavu, ima već dosta, a u njega su četiri sina kao četiri sokola.Računajući na to, sinovca je u posljednje vrijeme gledao dobrim okom, i govorio, da ne luči njega od svojih sinova i, pogdjekad, iz varoši nosio mu sklenicu vina da se u bolesti okrijepi. Ali i brat Ilija imao je iste namjere i jače ih je od brata Petra u sebi osjećao.Njemu je koristilo, što je Niko još iz mladosti volio Radi nego ostalima bratučedima, i znao je tu Nikinu ljubav da upotrebi u zadnjem času.Sada, kada je Niko u kući, bilo bi ludo pustiti ovako lijepu zgodu.Nagovara sina Radu, da mu spomene, kako bi od časa na čas mogao umrijeti, pa bi dobro bilo da se zna, komu će svoje imanje oporučiti.Rade neće ni da čuje za to; misli: „Niko neće lako umrijeti, još se nije mladosti nauživao, nije ni žene obgrlio, pa da umre! - I on glavom da ga smrću plaši!...Gdje je to?“ Ali Iliju izbivša misao mori i ne da mu mira, ni danju, ni noću.Zna da je to, što premišlja, grijeh, ali ko je bez grijeha?I um ga nosi po oranicama i livadi i, gonjen tom mišlju, obilazi ih, lutajući po njima cio dan.Čisto ne može da shvati, kako bi mogao da podijeli Nikine zemlje sa bratom Petrom, kad su kao klin uvukle se između njegovih oranica.Još bi to pregorio nekako, ali kako da se livada podijeli?Nikin dio s njegovim je u jednom komadu, srce zemlje, i zajednička im je uređena jaruga, pa kako da se otkrnji komad Petru? - I kad to pomisli, osjeti u sebi utisak, kao da gleda da mu neko sinu Radi trga desnu ruku sa živa tijela. A jedne noći, premišlja, što bi od jedinca Rade bilo, po njegovoj smrti. U brata četvoro je djece, ljuti, kao vukovi, a razulareni.Što bi od Rade bilo?Varali bi ga na svaki način, a ko bi mogao oteti se štetama, što bi ih činili u polju, na livadi i svugdje, i nikada ne bi mira bilo. Jednoga vedroga zimnjega dana, kad ni suncu led ne popuštaše, Nikina se bolest pogorša, rekao bi: sada će umrijeti.Ilija neće da zovne ljekara, strepi, mogao bi ga izdraviti, a neće da zovne ni popa, dok ne opremi svoj namišljeni posao. Sutra dan, pred ručak, uniđoše u kuću, kabanicama zaogrnuti, dva čovjeka, iz okolnih kuća.Ždrale i Krilo nadimak im je u selu. Niko leži uz vatru, pod kabanicom.Nad njim stoji junac.Nešto je bolešljiv, žao ga Iliji, jer ga već hvata u plug, pa ga je priveo k vatri. Bolesnik ječi, a kad mu muka dotuži, s nategom nadigne se na ruke, i ispijenim očima, kao da nešto izgubljeno traži, luta mu pogled po kući - pa iznemogao opet nauznačice pada. — Teško je mladu umrijeti! — veli Ždrale preko zalogaja. A Ilija veli Radi: — Idi, sine, popu: reci mu, da dođe k bolesniku, da ga sa Bogom pomiri. — I vrijeme je! — veli Krilo, i nazdravi Iliji. Zalažu se i piju, i nude čašom vina Ilijinu ženu Smiljanu, no ona neće da čaše prihvati; nudili bi i curu i nevjestu, ali one su pošle za stokom u pašu. Najevši se i napivši se, Ilija, Ždrale i Krilo priđu k bolesniku.Ždrale nagne se nada nj i s glave mu odgrnu kabanicu.Bolesnik ga pogleda svojim ispijenim očima zastenja i, ne mogavši podnijeti jaki vonj mrsa, što zaudaraše iz usta i izbivaše iz odijela i masnoga pripašaja, odvrati glavu od njega.Tada se primaknuše i nagnuše nad bolesnika i Ilija i Krilo. — Pitaj ga komu ostavlja, — veli Ilija Ždralu - pa ćeš čuti. — Radi, a da kome?Meni tako reče sto puta u bolesti...Voli ga, bolan ne bio, kao rođenoga brata!A i jesu braća... Ždrale i Krilo nagnuše se bolje nad bolesnika. - Plamen im obasja smežurane, vremenom postarjele obraze, otpuštenih, čupavih, prosijeđelih brkova.Uozbiljiše se, u jedan glas upitaju bolesnika: - — Niko, ostavljaš li sve tvoje Radi? Bolesnik, mjesto odgovora, zajeca i s nategom htjede da se okrene na drugu stranu, ali, vidi se, snaga ga izdaje. — Niko, brate, — ponoviše jače u jedan glas - ostavljaš li sve tvoje Radi, svome bratučedu, sinu Ilijinu? Niko pogleda praznim pogledom, usne se makoše, i nešto, nerazumljivo, teškom mukom istisnuše. — Ha!Jesam li vam rekao? — veli Ilija. — Ostavlja sve mome Radi, a i kome bi nego njemu? — Potvrdio je glavom — veli Krilo. — I čuo sam: „Radi“ — prihvati Ždrale. Pokriše bolesnika po glavi i s pomnjom skupiše kabanicu oko njega, pa se nadniješe nad vatru. — Još jednu čašu za dobra puta! — nudi ih Ilija i nalije.Popivši svaki svoju na iskap i rukovavši se s Ilijom, zaogrnuti kabanicama, iziđu njih dvojica iz kuće. Ilija sjede uz vatru, zapali i — gleda u plamen, a Smiljana, žena mu, vrti se po kući. Pred sami suton dojaši pop Vrane župnik na svome bijesnome vranjcu.Ilija, čuvši topot, iziđe i prihvati konja. Sjahavši, veli Iliji: — Provodaj ga, zamorio sam ga... Konj se zapjenio i frče.Pop Vrane, dok je ušao u kuću, ugledavši junca kod vatre, naljuti se i tjera ga iz kuće.Junac kod kućnih vrata okljeva, okrenuvši se naglo pogleda prema vatri svojim velikim očima, u kojima kao da se tuga sa prijekorom odbljeskuje. Župnik priđe k bolesniku i pruža mu posljednja pred smrt. U to stoka vraća se sa paše, ovce bleje, i pogdjekoja koza veči: i dolje, u štali, ispod bolesnika, gdje ih cura i nevjesta spraća, čuje se vreva i nasrtanje. — Prave ste živine! — ljuti se pop Vrane na Smiljanu, dok očati samrtnu molitvu. - Zovete me, kad bolesnik već ne zna za se... Naglo, ne rekavši ni „sa Bogom“, iziđe iz kuće, i, istrgnuvši iz Ilijinih ruku svoga vranca, zajaši i - odjuri trkom. Do malo prispije i Rade, sjede uz vatru i veli: — Ne bi đavo popa Vrana stigao; bijesan, pa razigrao vranca... nije već Božji vjetar... Prije nego se pokojni Niko u groblju ohladio, po selu se šaporilo, kako je pokojnik na smrti oporučio svoje imanje svome bratučedu Radi, sinu Ilijinu.O tome poslu ponajviše žagorile žene, pa njihov žagor stiže i do Petrovih ušiju, a na prelu, između ljudi, izbi kao bjelodana istina.Stric Petar već i ne dvoumijaše; biće sigurno da je Ilija tako udesio, kad ne htjede pristati, da po polovicu plate krčmaru trošak sedmine, već je sam krčmara podmirio.A jelo se i pilo se do mile volje.Kod poslednjih čaša vina, čisto se zaboravilo pijući ih, ispiti ih za pokoj duše Nikine.A Ilija je kamatar: da nije imao svoga računa, ne bi se bio tako istrošio.Pa i komšije vele koga su onoga dana vidjeli u kuću unići i iz nje izići!Što su njih dva krišom kod Ilije radili? I premišljaše šta da učini.Odluči da pođe gazda—Jovu, da se s njime posavjetuje, jer bez novaca ne može se ni u crkvu. Gazda Jovo, kad mu Petar, našavši ga u dućanu, šapnu, da ima nešto na sami da mu kaže — uvede ga u pisarnicu i za sobom zatvori vratašca. Petar mu potanko ispriča zašto je došao, i naglašuje: — Meni je, onako mi djeca bila zdrava i živa, sto puta rekao pokojni Niko, dok je bolovao, kad bi mu natuknuo, da su njemu moji sinovi što mu je i Rade, i mili mu taman kao i on; pa je li moguće da je na samrtnome času ostavio sve Radi? — A koji su bili svedoci? — upita gazda. — Vele, Krilo i onaj čankoliz, Ždrale... — Svjedoci nisu sigurni — opazi gazda. — Nego čuj!Stavimo da Niko - kao što po svoj prilici i nije - ostavio svoga imanja nikome.Komu bi po zakonu pripalo? — Pripalo bi nama dvoma braći: meni i Iliji, udatoj nam sestri, djedu i babi po pokojnoj mu majci.Tako mi reče bilježnikov pisar.Čudo, a ono dvoje starih, mislim, o tome i ne sanja! Gazda Jova se zamisli.Lice mu se uozbilji i sa uglova usana nestade traga namještenom osmijehu; produžilo se i podvojak jače se otpustio. Gazda poznaje dobro braću Smiljaniće, čuo je i za oca im, pokojnoga Radu, koji je bio, ubivši, radi preoranja zemlje, nekoga komšiju, odmetnuo se u hajduke i pobjegao u Tursku; tamo je i poginuo.Govorilo se da se za hajdukovanja sa najstarijim sinom, Ilijom, sastajao u planini, u pećinama.Sin mu donosio preobuku i što mu trebalo i prihvatao hajdučki dijel, što ga otac kući po njemu slaše.Po njegovoj smrti, braća se ne slagaše za dugo, i na brzo razdijeliše imanje u tri dijela. Poznaje i zemlje i livade: srce zemlje, sučeljuju se sa zemljama Ružića i Vujića, koje su sada s malim sve u njegovim rukama. Premišljajući o Nikinu djelu - misli: - Ne bi bilo dobro da cio zapade Iliju; Ilija bi s time ojačao, a Petar je zadužen do grla; sve imanje ne bi mu za dug zaleglo, a i podatniji je i poklonitiji od Ilije — lako će s njime!A lako će i s oporukom, gdje ulaze kao svjedoci na samrtnome času Krilo i Ždrale.Sigurno pokojni Niko nije oporučio nikome ništa. Poznaje on seljake u opće, a poznaje i Iliju: pohlepan je za zemljom, poturčio bi se za nju. Dok gazda razmišlja, Petru bježe oči na željeznu kasu „vertaimovaču“: kako je visoka, čvrsta; Koliko talijera mogli bi u nju stati?Pa mu pamet muti sila izmrčene hartije, rastrkane po golemome stolu, i debele, uvezane, trgovačke knjige. - Sigurno - pomisli - i moje je ime nekoliko puta u njima upisano; više vrijedi ova prljava hartija od cijeloga našega sela!Zašto smo mi živi? Pa mu pade pogled na izbljedelu srpsku trobojnu zastavu sa grbom, što je nad gazdinim stolom; gazda je bio, davno, visoko u zid pribio za žestokih borba Srba i Hrvata.Poviše nje, u uglu, pauk razapeo svoju paučinu... — Slušaj me! — trže ga iz misli gazda — Primakni se bliže, da ti kažem što treba da radiš; - Kupi sestrin dio, i onaj djeda mu i babe po majci... — Nemam, gospodaru, novaca... — Čekaj, budalo!Ne nagli!Kad pogodiš, - a gledaj pogoditi za malo - ja ću ti dati novce, samo treba da radiš pametno, da se niko ne osjeti... Petar okljeva i nešto progunđa kroz zube. — Što si zabrinut? - Što je? — A što ću ja vama? — Ništa!...Kad kupiš oba dijela, prodaćeš ih meni za iste novce, a ja tebi muštuluk od dvadeset i pet talijera...Ti ništa ne riskiraš. — Ali ja se nadam za malo kupiti...Ono se ne razumije u posao... — Toliko bolje... — Gazda, čujte — malen je muštuluk!... — Vidjećemo, bolan; što ciganiš?Ako učiniš dobar posao, daću više, i do pedeset talijera...Je li pošteno? Sjutra dan pošao je Petar u drugo selo, da pohodi starce: djeda i babu; istoga dana pošao je i sestri.Oprezno, tek je natuknuo zbog čega je došao i kazao im, da nastajni četvrtak, nefaljeno, prije ručanih doba dođu u varoš, — a doći će za svoju korist. Na prvi mah sestra je kojekako odbacivala: čovjek joj nije kod kuće već na radnji, a bez njega teško joj se odlučiti.I starci su se kolebali, sumnjajući da im Petar ne bi postavio stupicu: nije mu puno vjerovati! Ipak su se odlučili, biće na oprezu, i u četvrtak — došli su...Petar ih dočekao i uvede u dućan.Napoji ih rakijom.Pa ih povede kroz čaršiju, tobože u šetnju. — Evo — ljutito veli — ja ću kupiti vaše dijelove; znam da bacam novac na put — i ustavi se, - taman kao da ga prosipam po ovome putu, po kojemu idemo...Ali volja me goniti se sa Ilijom; neće što je namislio! ...I kad očevinu dijelismo, varao je... a sada, brate, otima...Neće, Boga mi!Ta za inat Kraljević se Marko poturčio! Svrnuše u krčmu.Petar od krčmara naruči mesa i vina. O nečem preko zalogaja premišljajući, zalažu se polagano.Petar je jutros sve uredio.Uzeo novac kod gospodara. — Treba da vide novac, rekao je gazdi: - biće lakši posao! Ponio je sa sobom od kuće dvije obilate suve krmeće pečenice: darovaće jednu gazdi, a drugu bilježnikovu pisaru, „Škrivanu“. Pomoći će njemu gospodin Škrivan, nije šuplja glava; što on uradi — onako je, neće njemu bilježnik u oči udariti.A domišljat je vrag!Dok je bio općinskim čaušom, bio je srećne ruke osobito kod sastavljanja utoka na stariju vlast, u šumskim prekršajima.Ako je seljak bio osuđen na pet kruna globe, pridodao bi broju pet jednu ništicu. — Što je to!? — čudio bi se seljak. — Pomozi, Vaso, ako Boga znaš! — Uložiću za te utok i ne plaćaj mi ni pare dok ne vidimo šta će starija vlast...Ima, bolan, i težih od naših! — rekao bi Vaso, osvrćući se, da ga ko ne čuje. Redovito, nakon nekoliko vremena, Vaso saopćuje čovjeku, da je starija vlast uvažila utok i umanjila globu od pedeset kruna na pet kruna...I tako bez ikakova truda dobio bi svoju nadnicu... Petar ga jutros, kad mu pečenicu donese, moli da mu bude pri ruci, neka ne okljeva nimalo, već neka pođe na sud, da potraži čestice.Može on sam sastaviti pismo, pa, kad bude sve gotovo, dozvaće bilježnika, da potvrdi. — Tako misli — veli — i gospodar, gazda Jovo... i pozdravlja te. Petar se prvi diže i pogleda na društvo. — Vrijeme je da se pođe — veli, i pomisli: - ionako ih je vino dobro prihvatilo! — Kupiću vaše dijelove, samo da mogu Iliju goniti... - Odnijeće me vrag, ali neka — parbaćemo se. — Za parbu treba novaca — opazi stari, motajući peškir oko glave. — Ima novaca, djede! — povika Petar i, izvadivši kesu iz njedara, prosu novac po stolu, i prije no što su starci i sestra mogli ga sagledati, pokupi ga brže bolje, turi u kesu; i držeći je u ruci, njome zvekće... — Ajdemo!Idite sa mnom! Pođoše za njim. Preko varoši Petar ih drži na oku, i jednako riječima ih obasiplje. Uljegavši u bilježničku pisarnicu, Petar kaže pisaru rašta su došli, starac potraži stolicu, a žene prisloniše se uza zid. — Dobro je, učiniću kako želite — veli pisar uozbiljivši se. I prebira bilješke po ostrišcima hartije.Pa, sjevši, držeći pero u ruci, gleda u Petra. — Nemoj pisati — opazi baba, — dok ne čujemo što daje... — Ja odoh!Nema ovdje moga čovjeka — sjeti se iznebuha sestra Petrova, ugledavši pero u pisarevoj ruci. — Gospodarica si da radiš što te volja - opazi pisar. — Ali... — Evo para! — prekide Petar — Evo ih vama! — i uruči kesu pisaru. A pisar, ozbiljno opomenuvši ih, veli: — Kad su novci u mojim rukama, nema prevare...I nasmija se. — A da!Da vam pravo kažem: Petar kupuje mačka u vreći...Ja ne bi, ali svako je gospodar od svojih para! Starci i sestra slušaju.Pomisliše: ako bi Petar i prevario, neće zakon, a oni se puštaju čovjeku od zakona u ruke! — Dakle, što si odlučio dati im? — upita pisar. — Koliko pitate? — obrati se Petar k njima. — Koliko je pravo! — odgovoriše svi troje u jedan glas. Petar sa stola uze kesu i izvadi iz nje nekoliko banaka, razmota ih i broji. - Evo deset desetica — veli. — Evo ih, gledajte kako su modre...Ko će ih? Starac se diže sa stolice, a i žene se primakoše. — Nove su — opazi pisar. Časom ćute. — Daješ li to za moj dio? — prekide ćutanje stari. — Jok!...Gdje je to? — prevrnu Petar. — Za sva tri dijela dajem ovoliko. Starac pogleda u Petrovu sestru. — Što ti uradiš, djede! — izreče ona, jednako u dvoumici. — Malo je! — veli djed, i pretvara se kao da o nečem misli. — To vam je, kao da ste na putu našli — opazi pisar...Dakle, pogodili ste se, a? — Čekaj! - a prostite na kojoj ste — presječe starac i zavika: — Neka dade svakome po dvadese i pet talijera ravno...Neka smo jednaci! — Nek bude kako hoćeš! — prihvati besjedu Petar, bojeći se da starca baba ne preokrene i pruži djedu ruku u znak pogodbe. — Treba učiniti dva pisma: jedno za starce, a drugo za sestru — opazi pisar. I, uozbiljivši se, diže se, pa im veli: — Dakle vi prodajete Petru Smiljaniću pokojnoga Rada vaše dijelove ostavštine pokojnoga Nika Smiljanića; i to svaki svoj dio za dvadeset i pet talijera.Je li tako?Dobro je!Idi, Petre, javi se bilježniku, naći ćeš ga u štionici, igra karata; neka dođe samo čas... Petar ode, a pisar opet sjede i piše. Pismo već je bio po formularu sastavio, trebalo ga samo ispuniti.A popunivši ga, diže se i pođe k prozoru.Javi se dvama svjedocima, što, po savjetu gazda—Jova, čekahu da ih pisar zovne. Za njima stiže i bilježnik i Petar.Bilježnik ljuti se, što partiju morade prekinuti: još mu se karte po glavi vrzaju.U hitnji sluša pisara i gleda kako novac dijeli starcu i ženama. — Uhvati za pero! — veli prvo djedu, pa babi.A kad sestra okljevaše da prihvati za pero, naljuti se. — Nemam vremena dangubiti! — povika na nju, i žena, u strahu, drhtećom rukom, postavi križ. Djed, baba i sestra pođoše.Sestra i na ulici još drži novac u ruci.Išli su čaršijom donekle zajedno, pa starci u svijetu izgubiše Petrovu sestru s očiju i ne pozdravivši se s njome. Bilježnik, ostavši sa Petrom, računa troškove dvaju pisama i, sračunavši, veli: — Pristojba, biljezi i drugo... za pismo sklopljeno sa starcima, ima da platiš četrdeset i osam kruna, a za pismo sa sestrom ti četrdeset i jednu krunu. Petru se učini previše. — Čudo je! — veli.Da još jednom dođemo, ostade sva zemlja za vas! — Tako je po tarifi, po zakonu! — sleže bilježnik ramenima. — Znam ja, čast vama!...Baš to je zlo, što je po zakonu!Svugdje vele: po zakonu.A zakon nas, evo, guli do Boga! ...I eto, ne možeš zakonu pobjeći... I, brojeći novac, veli bilježniku: — Čudo je ovo, da je i po vražjem zakonu! Jednoga vedroga dana, ljeti, jutrom vraća se Rade, u planinu nad selom, da pregleda ostavljena goveda i kobilu.Veseo odmiče uzbrdicom, da, prije nego sunce odskoči, dohvati se planinskih visova. Gore, u planini, osjeća se lakšim i slobodnijim, a i za nekoliko dana vraća se kući čiliji i gojniji. Neki dan vratio se iz planine prije određena vremena, našao je za to koju mu drago izliku, a vratio se razdragan mišlju, da će u kući naći muško čedo; predosjeća da će biti sin.Mogao bi se naći svakoga dana: već davno, po opažanju komšinica Božica je zatrudnjela. Stiže do kolibe, uze ključ ispod stijene, gdje ga bješe ostavio, i uniđe u kuću.Razgleda se po njoj, da vidi je li sve u redu što je ostavio, i odmah iziđe. Sunce je odmaklo, grije, ali nema pripeke.Rade se ne osjeća zamoren, tek što mu se obrazi zarumeniše a po čelu osuo se lakim znojem, jer uzbrdicom išao je mahom kao i ravnicom. Gleda na svoj šumski odgojak oko kolibe, kako lijepo napreduje.Bujan je i zelen, a otac veli da se sjeća, kad je tu golet bila.Sunce šumu obasjalo, pa vršci mladih bukvica, rekao bi, upalili se po njemu, u prošarici, isprekrštale se plavetne sjene i mirno opočivaju na mekom bakarastom sušnju.Tu, u prošarici, za ljetnih, popodnevnih omara, Rade sa stokom planduje. Uputi se planinom ravno k jami, gdje još snijeg leži, da se napije vode snježanice.Uđe u jamu i izvadi komad snijega, postavi ga na nagnutu ploču, kao što je i do sada radio.Na suncu snijeg se topi, pa ispod snježanih kapalja podmetne gunjac, ostrmi ga i čeka, dok se natoči.Čekajući misli na žedno blago, a osobito žao mu kobile. Lokve, gdje se voda između stijena sakuplja, bez malo presušiše svugdje, pa sada i blago moraće se pojiti vodom snježanicom.Uvijek ljeti, kad suša zategne, pane mu na pamet i čudi se, što ni općina, ni vlada, ni niko ne posagradi lokava po planini, a tako je lijepa i puna trave ova planina, čisto razgaljuje i živinu i čovjeka, pa je šteta, što je bez vode. Žedan gleda u kaplje, što nad gunjac padaju, i žao mu svake što sukno prije njega popije.Tako iščekujući nije ni opazio iza sebe Maše. — Rade! — javi se žena. - Dobre li sam sreće, žedna sam! Rade se okrete i začudi. Do sada nigda je još nije video u planini, a rijetko je viđa i u selu, od kada je odbjegla i za drugog se udala.I ako je jak i gospodar od sebe, nenadani susret zbuni ga — i zastide se. Ništa ne odgovorivši ženi, podiže gunjac, napi se, a ono što ostade pruži njoj. Žena ispi zaostalo na dušak. — Fala ti, Rade, kao da si me i vinom napojio!... — Što ćeš ovdje? — upita je Rade, samo da nešto rekne. — Sada sam, bolan, stopanjica; umrla mi svekrva! Ćute, a, vidi se, žena bi razgovarala. Ali kako započeti? Odbjegla ga, dok je Rade ludo dijete bio.Bila je prćijašica, pa je njegov otac, Ilija, dogovorno sa njenim ocem, doveo svome Radi, kad mu je tek dvanaestak godina bilo, i legao ga s njome, bojeći se, da je ne bi ko drugi prije njega odveo. Maša je već tada bila jaka, bijesna cura od kakovih sedamnaest godina, željna momačkoga milovanja.Na oči bio bi rekao, Rade se već zamomčio; i ako nema još pune snage, napredovaće: primiče svaki dan, a „ko se nada, nije gladan“, veli se. Ali se cura prevari. Prve noći Rade je se nije dodirnuo; stidljiv, odmicaše se od nje.Poslije, oslobodivši se očevom šalom, u kojoj je bilo i zbilje, za dugih zimnjih noći, kupio se oko nje, milovao je, ali nije imao snage da je savlada, i curi se činjaše da tetoši Rade oko nje kao dijete oko svoje majke.I dijete, zamorivši se tek naslućenom strašću, podmetnulo bi svoju ruku ispod njene masne, plave kose, čiji vonj sjećaše na miris meke, isprane vune i — tvrdo bi zaspalo. Zaludu se cura svake noći trudila, da svojim curskim bijesom usplamti u njemu momačku vatru, topao dah... da, sa zabreklim zajedničkim snagama, kad se dvoje najare, kako je ona to u gonjanju sa jakim momcima osjećala, kosti pucaju. Ali joj bijaše sve utaman!I cura dizaše se svakog jutra iz kreveta nezasićena, zamorena i zlovoljna.I jednoga dana, ne rekavši nikome ni riječi - odbjegne ga. Ilija toga jutra opazi da je nestade i pohita za njom. Stigavši je u polju, veli joj: — Vrati se, Mašo!Udaraš u obraz meni i Radi...Kud si nakastila? — Svojoj kući...Ne mogu dalje izdržati...Što će mi ludo dijete? — Ne budali, ženo!...Rade primiče svakoga dana...Ono je moje dijete! — htjede Ilija da Mašu navede na šalu.Ali Maša ne mari, već ode svojim putem, a iza nekoliko dana povede je drugi, jači momak svojoj kući i vjenča se s njome. — Oženio se i ti, Rade?... — pretrgne ćutanje žena. — Znaš da jesam... — A imaš li djece? — Na putu je — nasmija se Rade. — A ti mišljaše da neću biti vrijedan. — Ne velim ja... Oko njih je tišina, čuje se samo zujanje leptira i baja što ih sunce budi; ono je već osvojilo i dolove u planini i zaviruje čak pod litice. Osjeća se rasijano čustvo samote i prostora. I njih dvoje, što u selu ne javljaše se jedno drugome, osjetiše se u mislima blizu, kao da među njima dosada nije ništa drugo bilo do sklada i ljubavi. Rade pogleda u sunce. — Idem, Mašo! — Sa Bogom, Rade!... — pozdravi žena i nadoda: — Napojićeš me još gdjekad, kad me put nanese... — A što ne bih? Rade uputi se poprijeko planinom, da potraži blago; gazi cvijetnu gustu travu i za njim ne ostaje trag, kao da je se ne dotiče. Zamišljen je, nešto ga kopka, osjeća; otima se, ali nije vajde kriti: Maša mu se vrze po pameti...I osjeća vonj njene glave i čini mu se da vidi ono njene kovrčaste, plave kose na zatiljku, kad se bijaše sagnula da pije sa njegova gunjca.Dođe mu odjednom, pa se čudi, što je ne ščepa za vrat, kad mu bijaše na dohvatu; valjala bi mu, — osjeća se čio kao igda.A ne može k svojoj trudnoj ženi, kad bi on htjeo... pa, premišljajući, kao da se kaje što se ne okoristi ovom lijepom zgodom! Sada ga mori želja za njom, taman kao neko vrijeme, što ga morijaše, kad bi se, ojačao, u noći sjetio nje — nemirne, najarene, kakova bijaše, dok je s njim nejakim ležala.Poslije, sjećajući je se, kinjio se kao i ona negda, i tada nije ni on kao ni ona znao, kud će svojom zabreklom momačkom snagom...Pa gle čuda!Kod svoje žene bijaše je kao zaboravio, a sada opet probudila se snažna želja za njom i, kao negda, mori ga... I žao mu, što je dosada osjećao njenu silu nad sobom; curio se pred njom kao pred popom Vranom.A vele ljudi, dođe mu sada na pamet: da je pop Vrane drži za se.I žesteći se, čini mu se da je ljutit na nju, a sretne li je drugi put, neće voditi šale s njome...Da, negda je nije smio u oči pogledati! Našavši goveda i kobilu sagna ih Rade bliže kolibe i, ispustan, luta planinom.Sutra dan probudi se željan za ženom i kućom, ali ipak traži izliku, da još u planini ostane.Dug je dan, stići će i kući. Sjeti se kobile: biće žedna. A sada mu je kobila draga kao oči u glavi, ždrijebna je.Nada se, ždrijebe će se u oca umetnuti, a otac je carski hat, najljući i najkršniji što može biti! Potraži kobilu i, našavši je, zaulari je i povede za sobom. Iznese iz jame, kao i juče, saleđena snijega i postavi ga na nagnutu ploču, nad pištet, i čeka da se voda sakupi. Nemirno pogleda na sve strane, a kad opazi Mašu, gdje prama njemu ide, čisto strese se i nešto zaigra u njemu. — Mašo! — Rade! — Opet se sastasmo... — Pa da, kad se tražimo — osječe žena. — Biće da je tako...Žedna si?.. — Piti ću iz tvoje ruke, da i nijesam. — Dražiš me? — reče on živo i čisto je pogleda. Ona sagleda u njegovim uzigranim očima vatru i volju kao nikada dosada. - Ih! - pomisli: čovjek je! - i primače se k njemu. — Što će ti kobiletina? — pita ga. — Napojiću je... — Drugdje ima vode za nju. — Nije mi radi nje, već radi ždrijebeta...Ne vidiš da je ždrijebna?Tri puta sam je vodio...A hat, kao Bog ga salio! ...Hrane ga dobro, bijesan ti je, te i čio, ne mori ga trud.Nadam se, biće ždrijebe dobro. - Ne pojim ja nju radi nje, - radi ždrijebeta - velim ti... Govori živo, zanosom, uzigranim očima, što pogdjekad kao bljesak zasjakte, a zvuči mu glas bistro i jedro, dok drugdje na oko miran je kao zemlja. Maša se čudi, što je danas povodljiv i razgovoran, i unosi svoje plave oči, oivičene tamnim obrvama, u njegove graoraste dugih trepavica, što drhte gledajući u nju. — Napijmo se — veli Rade — pa da napojim kobilu. Jedno do drugoga polegoše na zemlju i prilegom napiše se do volje. Rade napojivši i kobilu, satjera je uzbrdicom; gleda časom za njom, pa, okrenuvši se Maši, veli joj da sjedne. Maša posluša, a i on do nje sjedne na cvijetnu travu. Časom ćute, kao da sabiru svoje misli - i krišom, u dvoumici - zgledaju se.Rade osjeća se jačim i slobodnijim nego igda. Još od juče sjećanje na Mašu iz detinjeg doba sazrijevaše — i zametak, što ga u sebi nosijaše, razvi se najednom i bukti plamenom strasti i nadjača stid i strepnju. Maša gledajući ga u oči, osjeća na sebi njegovu snagu i mušku silu, i dođe je volja, da se toj sili podvrgne. Rade leže potrbuške na zemlju, do njenih nogu, nalaktio se i gleda u nju. — Mašo! — veli joj — što me ono osramoti...Sagriješila se, što odbježe ludo dijete...Čuješ, bi li sada bježala? — Ne bi! — odgovori žena i nasmija se jako, razuzdano... — Ne bi! — ponovi. — Željna sam znati, što bi sad uradilo ono ludo dijete; bih li se oko njega kinjila kao negda... I govoreći guši se od smijeha. — A ja te, pored Božice, bijah odbacio s uma, ali, čuj!Juče čisto kao da si me čarkom opčinila, ušla si mi u volju, pa nikako da odolim... da se otmem... jednako um me k tebi nosi!...Htjedoh ići kući, ženi, znaš...Ali eto, što bih tajio? potražih tebe...I nađoh te. — Bilo sa srećom!...A što ću ti ja? — Što i žena — odgovori Rade i ispruživši se, dohvati se njena života: — Da se milujemo! — veli joj. — Da ti se osvetim, za inat, da!Ih, slatka li je tuđa žena!...Da se milujemo, Mašo! — Ko nam brani? — šapnu žena savladana, unesavši svoje pomućene oči u njegove i tražeći drhtavim usnama, njegove bijele, čiste zube. I, podavši se slasti, upilji svoj pomućeni pogled u njegove oči... Rade je ipak toga dana po podne pošao kući, i vratio se drugog dana ujutro. Po dogovoru s njome, nađe Mašu kod kolibe.Oznojio se, jer je mahom išao, u hitanju nije ni gunjca, optočena skerletom, sa sebe snimio. — Proslavićemo danas svadbu! — veli Maši, dok je do nje stigao i, uhvativši je za ruku, povede je sobom u kolibu. — Uveo sam te, da znaš gdje ćeš doći: ti si ovdje moja domaćica, inoča, druga žena!... — A kud ti je čovjek? — upita je. — Pošao je u varoš. — Mora da je budala. — Nije, već gleda svoga posla. — Iziđimo, nešto ću te pitati. — I za sobom povuče vrata od kolibe. Uporedo upute se planinom.Rade nije sprtio torbe, pa ga Maša pita što će s njom. — Neka je na meni — odgovori on zamišljen. Pa se okrete prama njoj: — Boga ti, kaži mi, je li istina što vele, da pop Vrane pristaje za tobom? — Je i — nije... — Kaži čisto! — Pohotan je na žene, i ako je sveštenik, a drukčije mu nije mane...A kad me pitaš, pravo ću ti kazati.Onoga časa, kad nas vjenča, zovnu mene gori, da će mi dati gospinu medaljicu na uspomenu.Predaje mi je u hitnji i — poljubi me tri puta, veli: kao sestru...A sjećam se, izgledao je kao da će zaplakati...Poslije, kad se sastasmo kod crkve ili u putu, čisto vidim, da mu na odmet ne bi bila; vidim zamiču mu oči za mnom...Ali pusti kraju, ne pitaj!Nije mi ni u volji, visi mu podvojak kao u vola... a kuljav...Ha! — I naduši se smijati... - Ma zbilja — opazi — što će ono meso na njemu, što ne treba?... Rade umuče i ide naprijed, poprijeko planinom, Maša ide za njim i gledajući u njegove stope, čudi se, što cvijetna trava za njegovim stopama ne ostaje pogažena. Rade lagano korača, okretno preskače preko stijena, a podjekad okrene se prama njoj i pita je da li se zamorila. Stigoše u bukovu, staru šumu.Rade nadviri nad jedno suvo, šuplje drvo, što izgledaše kao kakova starinska, porušena kula. — Ovdje sam se — veli — jedan put, u ovu bukvu, sakrio.Jesenas nečija dvizica izgubila se u mome stadu...Vidim ja: čobani gledaju zgodu, da je maknu...E nećeš, mislim...Dva dana stala je u bukvi sakrivena i dok se pružila zgoda meni i jednome mome drugu, pojedosmo je, s malim, svu u jedan dan! Prešavši dragu, stupiše u krševiti proplanak.Maša ne pita kud će, već besvjesno ide za njim; preskaču s kuka na kuk, a ustaviše se pod glavicom od samih visokih stijena i litica, između kojih raste visoka trava. — Ti ne znaš gdje si? — veli Rade smijući se. — Zagrijala se, a?Čekaj, sada ćeš se ohladiti...Idi samo za mnom!... Obima rukama odgrne grane jednoga drveta na dohvatu. — Sagni se — veli joj - i uhvativši je za ruke, povuče je za sobom u pećinu. Unutra je tmica; na prvi mah ne vidi jedno drugo.Maša se priljubi bolje uz Radu. — Vidiš — veli joj on - ovdje se može sakriti sto ljudi; ovdje sam pekao na ražnju onu dvizicu, gledaj tragove vatre...U pećini se kupe čobani, jedu ukrađeno meso...A pogdjekad i cure gonaju, ako koja do ruke dođe...Što ne bi čobanče uradilo? — Ohladno je — opazi žena. — Izićemo odmah, ali da ti kažem: ovdje je moje carstvo! ...Gledaj, išarane stijene, gledaj, zaleđene komade, izgledaju, kao glava cure, dijeteta, živine;... čuješ li kako voda dolje otiče?Niko ne može da nje...Do saleđena snijega može se...Hoćeš da ti donesem komad? — I ja ću s tobom!... — Zamorićeš se!... Uhvati je za ruku i povede za sobom. Zađoše u tijesnac, pa se veru između stijena. — Vidiš, zimi su ove kamenice pune vode - priča joj. — Pričekaj! — i pustivši je, potraži šibica i o benevreke upali dvije na jedan put. — Gledaj ovaj kamen, bi li rekao: vuk je iz planine!Ima toga sila po pećini, ali ko bi sve opazio?Trebalo bi breme luča... — Mašo! — viknu iznebuha, iz svega glasa, a jeka iz pećine odvrati bistro i glasno: - „Mašo“! — Zovni i ti! — Rade! — povika Maša, a jeka odgovori. — Vidiš, kad je čovjek sam, može sobom da razgovara...Razgovorna je ova pećina!Slušaj dalje, kao da nešto jeca...Duboko je to dolje.Ti se strašiš?Ne budali: sa mnom si!...Voda je to: protiče...A Bog zna gdje navire? Rade dohvati komad saleđena snijega i, jednako držeći se za ruku, iziđoše iz špilje. — Da ručamo! — ponudi Rade i rasprti se.Pa stavi gunjac pod nagnutu ploču, ustrmi ga i gleda kako se snijeg topi.Zatim izvadi iz torbe kruh i nekoliko gruda sira i sklenicu rakije. Redom napiše se vode sa ostrmljena gunjca i, posjedavši, zalažu se. Rade je razdragan, veseo: — Vidiš — veli preko zalogaja — ovdje u selu nešto mi nije po volji; petljanija sa popom Vranom, parnica radi dijela pokojnoga Nike... — i kao sneveseli se. — Ali manimo to!De ti prihvati bolje! — Pusti, razgovaraj!... slatke si besjede... — Nema među nama duga razgovora...Čisto kod tebe osjećam nekakovu slast u životu...Čudo Božje, kako je ovo iznenada nadošlo; potegla nas krv, e, nije drukčije!...Vidiš, stid me je reći: jače me um nosi k tebi nego k ženi...Ma neka i žene, rodiće mi sina!A da, za pravo, žena i nije za drugo!... Pa, napivši se rakije, prevrnu: — Je li ti žao, što nemaš djece?Nerotkinja si, škirka; a vele da su štirke ljuće...Može bit’, da je i do čovjeka - i jest čovjek ti nekakova rđa... Maša, dok Rade govori, misli: kako je zanošljive, otvorene besjede ko bi to negda bio rekao... — Mašo što si se zamislila? — i obujmi je oko pasa. — De, ti! — Vidiš, ja gdjekad sam o svačemu mislim... pa mi čisto pamet stane.Ne znam radi čega brani nam zakon i pop ono, što nam je najmilije?Doveo ja Božicu; zadovoljan ja, zadovoljni moji, zadovoljna ona — pa utaman sve: pop izvrnuo se na me, kao da sam mu oca ubio!... — Vele, da će te tužiti sudu... — Nije već na sudu kao prije, ne zarezuje im se svaka... i sud je sada za nas bolji od njih! — opazi Rade s uvjerenjem. — Pij, Mašo, rakije — sjeti se i nazdravi joj. Pa otrvši rukom usta i, pogladivši mrke nausnice, poljubi je: — Je li ti milo?...Ljubi li te ovako nasrtljivo tvoj Marko? — I govoreći plaho, rasijano, nasrće na nju. — Je li nam lijepo?...Što veliš? Maša ne odgovara, otupila je velika, neiskazana slast... Nasmijana, gleda mu pravo u oči, i rukom ga pridržaje, da ne izgubi s vida tih očiju...I spojiše se pogledi i u slasti izgubiše se... — Što veliš, Mašo, za popa? — primirivši se, pita je, a i ne čeka odgovora. — A što veliš za moga gospodara, gazda—Jovu?Ne mogu ni oni da žive bez tuđih žena, a nama brane...Pa neka bi i to, ali danas drukčije miluju?...Meni se sve čini da su nam oni dušmani.Puče mi od neko doba pred očima; čini mi se, ko misle: — radi, štedi, muči se, ali ne za se, već za nas...Pravo hrišćani u crkvi pjevaju: „Gospodi podaj!“ „Gospodi podaj!“ — i slatko se tome nasmija.Pa pogleda na sunce: — Ajdemo, Mašo! Digoše se.Rade sruči sve u torbu i, uprtivši se, obujmi je oko pasa i veli joj: — Ovako ćemo planinom! I obgrljeni gaze cvijetnu travu. A sunce je već osvojilo i dolove, i drage, i litice, i njih dvoje zagreja i znojem osu, pa žure prama starim bukvama, raširenih suvih grana, što izgledaju, u suncu, kao čaporci grdnih ptičurina.Pod njima zamoreni traže hlada, ljube se ispod tih suvih grana, kojima je suđeno, da uginu ondje gdje su i odrasle — u lijepoj, cvijetnoj planini... Na sudu Ilijini svedoci, Krilo i Ždrale, na vratima, prije nego će unići, šapore i dogovaraju se; i ne iskazaše pred sucem onako kako je Ilija htjeo.Vrljaju u besjedama, a vješti su: boje se da ih sud ne ulovi u laži.Pa po srijedi je i gazda Jovo, nije za ništa njegov nastojnik Vaso oko njih obletao i plaćao vino, a i Petar ih je častio, pa neće da se nikome zamjere.Sud najposlije uništi oporuku, kao nezakonitu.Kad stvar bijaše izvedena na čistac, gazda Jovo pozva Petra i, prama pogodbi, sklopiše novu pogodbu, po kojoj gazda kupuje sve dijelove od Petra, kupuje i njegov dijel, i daje, preko ugljavljene cijene, pride ravnih pedeset talijera.Ovu će svotu ubilježiti na Petrovu računu, na njegovu korist, a za drugo pričekati će ga do bolje zgode. Iliji se duša kidala kad doznade za prodaju.Nekoliko noći, iza prvog sna, već ne spava; misli što ima da radi da se zemlja ne dijeli.Danju obilazi polje i livadu, osobito, zamišljen, na livadi zastajkuje...Pokošena je, a nada se obilatoj otavi i, čini mu se, da čuje ciku kosa i gleda mjesečinom obasjane, svoje kosače, kako ispred njih cvijetni otkos pada. - A on ih vinom poji, da požure...I sa drugih livada u toploj noći čuje se cika i dolazi ljudski žagor kao iz jata ždralova; dok uzmakla rijeka mirno teče i ne treba izuvati se, da se preko gaza pređe.Još na livadi izbija trava, još nije sve dala, a daće. I opočinuće zimi, kao i on, da opet na ljeto poda se koscima!... Ali ako ga zakon primora da je na komade dijeli, da je kida? ...I kod te pomisli opet mu se predstavi živa slika: čini mu se i teško mu je, kao da ko trga Radinu desnu ruku sa živoga tijela... Poslije nekoliko dana posla gazda svoga nadstojnika Vasu, neka selom pronese glas, da bi gazda kupljeni dio pokojnoga Nike prodao, da ispita što će ljudi na to, koju bi cijenu udarili.Vaso ide od kuće do kuće, hvali zemlje i izmišlja cijene.Veli, i kune se: nudio je gospodaru taj i taj toliko, ali neki drugi, — neće da mu imena kaže, - nabacio preko toga još četrdeset talijera! Ljudi se zagrijali, i nekoliko dana samo se u selu o tome govorilo. Ilija je na živoj muci.Odmah nakon Petrove prodaje vrzla mu se misao da prekupi od gospodara prodanu zemlju.Kolebaše neko vrijeme, dok misao sazre, ali ne može dugo da čeka.Boji se preteče ga neko, - pa onda — gdje je pristao?A veli se: „iza boja kopljem o ledinu!“ I zanesen tom mišlju, sa zažagrenim očima, jednoga jutra uniđe u pisarnicu gospodarevu.Dok ugleda gospodara, javi se: — Gospodaru! — Zdravo, Ilija! — Kupio ti sve dijelove od Petra?... — Hoćeš prodati i tvoj?... — Nijesam radi toga došao... — Već? — Bi li preprodo, gospodaru?... Gazda ga pogleda, osmjehnu se i mirno odgovori: — Nijesam pretrga... ali za dobre pare sve se može...Ali samo: za dobre pare!...One oranice ne stide se Misira, a livada?... — Dobra zemlja! — veli Ilija kao za se. — A što pitaš za nju, gospodaru? — Polako, bolan, - što srljaš?Ima ih dosta što se nameću, ali pošteno, pa uru!...Najbliži si ti i Petar... Otvori škrabiju od stola, posegne za hartijama, i izvaci grdan omot.Prebirući nađe nacrt. — Vidi, — veli mu i - pokazuje svojim nabuhlim prstom čestice. - Ovo su oranice, ovo crno ograda, a ono livada - plodno, berićetno, srce zemlje - govori gazda Jova kao za se. — A što pitaš? — ponovi Ilija, zagledavši se nemirnim, zažagrenim očima u šarenilo nacrta. — Polako ćemo — veli na oko zamišljen gazda. — Mogao bih se i predomisliti; nijesam baš voljan prodati cijelo...Mogla bi se prodati na dijelove, po česticama... raskomadati... Ilija protrne, pomisli: - raskomadati? — Ne, gospodaru! — Vidiš — nastavi gospodar uozbiljivši se - od ovih zemalja pokojnoga Nike meni sada pripadaju tri dijela, a tebi tek četvrti; kad bi se dijelilo, ko zna koji bi te dio zapao; mogao bi taj dio biti o sebi.Tako bi se livada, dubrava, oranice morale raskomadati kao bravče... — i, opet se nasmija svojim umjerenim osmijejkom. — Kaži cijenu, gospodaru, — pita Ilija i ne može nikako da se sabere, da se bezbrižnim pričini. — Da ti kažem cijenu — navlaš rasteže besjedom gazda — a da nijesam voljan prodati?... I diže se, priđe k prozoru i gleda na ulicu. Ilija nešto u sebi progunđa, htjede da ne da oduške svojoj misli riječima, ali one navale same: — Prodaj, gospodaru! sreće ti, prodaj! — Pusti, bolan — okrete se gazda — što si najašio?...Biće i za to vremena... — Pa, ko smisli se: — Ajde de, stavimo da bih prodao: - Koliko bi dao? — A što pitaš? — Dvije hiljade talijera... i to je darovano... — Čudo! — reče Ilija i sneveseli se. I pade mu u isti čas na pamet, da je gazda sva tri dijela kupio za tri sto talijera, a valjada i za manje. — Čudo je! — ponovi kao za se. — Da je i čudo, malo mi se mari, meni nude toliko, - nameću se...Pa pođe k vratima, htjevši da zovne nadstojnika Vasu. — Ne zovi ga, vjerujem ti, gospodaru! — prekide ga Ilija. — Skupa je sada zemlja, Ilija; svijet se narodio, a zemlja ne primiče; a vidićeš do malo što će biti... — Popusti, gospodaru! — Ne mogu... već ako ti nisi voljan da kupiš; ne mari, prijatelji kao i bili...Zasada nema hitnje, a ako htjedem prodati, poslaću Vasu da selom protelali, pa da vidiš: eto tvojih seljaka k meni, taman kao ovce na so... — Nemoj, gospodaru, živ bio! ja bih dao hiljadu talijera. Gazda se nasmija: — Toliko valja livada! — i zovnu nadstojnika Vasu. Nadstojnik dođe iz dućana s običnim svojim licem, s kojega, rekao bi, ovoga časa nestade veseloga djetinjega, podušenoga smijeha, a ostao mu je trag oko uglova usana. — Poći ćeš u selo, — naređuje gospodar rastežući besjede — pa ćeš protelaliti, da se prodaju tri dijela zemalja pokojnoga Nike Smiljanića...Možda i neću prodati, samo da vidim na čemu sam... Pa se okrete ravno k Iliji i veli mu: — Vidićeš: kupaca kao mravi navrvjeće... — Pravedno je da meni, gospodaru, prodaš... — Reci pošljednju... Ilija smisli se, pa, kao da se pregorio, izreče naglo: — Trinaest stotina talijera daću... — Malo je...Daj šesnaest stotina... — Čudo je! — Ne mogu...Vaso, poći ćeš... — Evo četrnaest stotina... — Daj petnaest stotina talijera...Uhvati me u besjede, jer, nećeš li — nema već govora... — Pa dobro, petnaest stotina — odluči se Ilija i osjeti kako mu toga časa kao da prestade srce kucati...A za čas zakuca naglije nego obično. - Evo kapare! — reče Ilija, odušivši od uzbuđenja. Izvadi kesu iz njedara i broji novac, položući ga na sto.Nabroji tri stotine forinti. — Pošteno! — veli gazda i zove dućanskoga momka, da čuje o čemu se radi. Ilija iziđe iz gazdina dućana veseo: zemlja se neće dijeliti, njegova je i, vođen tom mišlju, lako korača svojoj kući. Ali u putu, sjećajući se grdnih novaca, zanos malakšava: kad će iz duga izići? I sjeti se Rade.Pisao mu je neki dan da bude na oprezu sa gazdom.Do nekoliko dana vratiće se iz vojništva, gdje ga je za dva mjeseca uzelo.Što će on reći, hoće li mu biti žao, što je zemlje kupio za skupi novac. Ali kad stiže do svoje zemlje, gledajući je suncem obasjanu, i okupivši je pogledom, umiri se. - Bi, vala — kad ne bi moglo biti drukčije, — svojim je životom otkupio! - pomisli.I sve bi osim Rade za nju pregorio, da samo ne upadne u tuđe ruke. Došavši kući, ne kazuje ženama što je uradio, i ne spominje ni o čemu ni riječi: kazaće Radi, kad se kući povrati. Međutim, selom se odmah o kupovini pronio glas.Žene se zamislile, ali žacaju se pitati ga; nadaju se, sam će kazati, pa, dok zine, misle: no sad će! Dok Rade stiže, još one iste večeri, na guvnu pušeći lulu i gledajući preda se, veli mu Ilija: — Otkupio sam Nikine zemlje od gospodara. — Za koliko si pogodio? — Petnaest stotina talijera... — Čudo! — Biće... ali i vrijedi... — Vrijedi, po našu seljačku...Mi ne računamo naš trud, što u zemlju uložimo - opazi Rade. I, sjetivši se nečega, živo nastavi: — Vidiš, oče, ja se baš sada u vojništvu namjerio na jednoga primorca, pa, čuj, kako on procjenjuje vrijednost zemlje: veli, treba računati i svoje nadnice, što se u zemlju ulože, i trud... i drugo on nabrajaše.. .A ne samo, koliko ti ploda dade!...A mi računamo: daće mi, stavimo, oranica pedeset kvarata kukuruza; eto to je, mislimo - čisto, kao da nam je iz neba palo, a ni brige nas za naš trud... — Što veliš, Rade! — začudi se Ilija - kakve nadnice, kakav trud.Gdje je to?Bog s tobom!Neka je zemlji blagosloven i trud, i napor, i znoj naš!...Ne budali, nema seljaku nad njom boljega hranitelja. Rade ućuta.Ali pod utiskom goleme svote, osjeti se upropašten, kao kad, u strahu, gleda ljetne sive oblake, što nad usjevima krupom prijete. Napokon jednoga jesenjega dana našlo se u kući Ilijinoj Radino muško dijete.I ako nije bilo velike studeni, cijeloga dana u kući gori vatra, da zagrije majku i čedo.Rade je pošao u šumu, nasjekao drva i sanio ih očevidno, nije se bojao lugara kod ovake prigode, i ako su stroge i nesmiljene odredbe zbog šumskih prekršaja i nekolicina njih poradi globa i ošteta, postradaše. Sa jačanjem djeteta u Radinu dušu uvlačila se postepeno briga za svakidašnje potrebe života, zabrinuo se i življe se doima kućnih i poljskih poslova. Kad se otac ne bi bio zadužio, činjaše mu se, da se ne bi ni sa kim u selu mijenjao.Pomalo bi radio i štedio i sticao.Što mu se mari za drugo?Dosta je da kraj s krajem može da zaveže. - Ali ovako, nećeš nikada kraju; gdje je to?Otac se silno zadužio - mišljaše gledajući u koljevku do vatre, u kojoj je pod debelim vunenim pokrivačem mali Ilija spavao... Osle često priupitiva oca o kućnim poslovima i čisto htjede da zna o uvjetima sklopljene pogodbe.Doznao je da treba na petnaest stotina talijera plaćati kamate dvadeset i četiri novčića na talijer svake godine.Prije se plaćalo pletu na talijer; sada je gazda snizio kamate, jer hoće da se Ilija uvjeri, da mu želi pomoći. — Ali osim toga ima i dućanskoga duga, i potrebe su svaki dan veće - pa hoće li se moći pošteno izići, da nam gospodar u oči ne udara? — veli ocu i, gledajući u vatru, prpa ožegom žeravu. — Čudo je, viđu i ja sada — zamisli se otac. - Ali nije se moglo drukčije...Zar pustiti zemlju u tuđe ruke? - Ne znaš ti, sine, u kojoj sam vatri bio onih dana! Rade posmatra oca.Oči mu se ustaviše na smežuranoj koži oko slijepih očiju i na otpuštenim brcima: učini mu se da se najednom postarao.Ilija Radin pogled osjetio na sebi, pa, da sina osokoli, veli: — Ni brige te, Rade, ako ima duga, ima i zemlje, a ona je naša hraniteljica!...Vadićemo pare iz blaga i iz zemlje...Sadićemo više duvana... ugojićemo dvoje troje krmadi... — Nećemo biti ni krmeta za kuću — prekide Rade. — I ne treba nam... omrsićemo se ovnovinom! — zaveza stari. Ali Rade, videvši ga razgovorna, prihvati ovu lijepu zgodu i napomene mu za sestrin đerdan. Sestra i majka toliko su ga puta za to zamolile. — Da smirimo i nju, pa što Bog dade!... — veli ocu. Cvijetu je zamjerio Vojkanov sin Radivoj. Sastaju se ponajviše na paši.Kad su lijepa vremena, prama suncu, pazeći blago sjedi jedno do drugoga na kamenu.Nad njima je planina, isprekrštana potočinama, dragama i pećinama, oko njih go pašnjak, posut golemim kucima, sa kojih čobani blago paze da ne omakne u branjevine, a dolje rijeka i polje, posuto pošumljenim glavicama.Najviše, dokoni, razgovaraju i pogdjekad, kad mu bijes dođe, Radivoj je pogne i — gona je.Cvijeta se nije umetnula na oca, a ne sliči ni bratu Radi, maloga je rasta i poplašenih očiju, pa nasrtljivi i letičasti Radivoj lako je savlada.Ščepi je i grize je po vratu i položi gdje mu je drago na zemlju, miluje je i ruke joj meće u njedra; i cura pušta i tek se trgne kad mu zagleda divlji plamen u očima i kad osjeti njegovu ruku na svome golu tijelu.On tada, oznojen, bijesni... i zaboravi momački stid, a ona jedva diše.U najzadnju napre svu svoju snagu, da ga sa sebe zbaci i, strahom ovladana, moli ga i preklinje da je pusti — i pustivši je, odmakne se cura od njega i opet stojećki razgovaraju... Otac joj je kupio đerdan i platio gazda—Jovu šuplje plete za zdrave, a ravno ih je dvije stotine! Radivoj kaza jednom Cvijeti da će je curske nedjelje u varoši iz kola sa sobom povesti. Već vrijeme je, jer od kada mu je majka umrla, u kući žive kao živine: nema ko da ih drži u redu, ni da ih ispere; i svome ocu govorio je — zadovoljan je. Curska je nedjelja blizu, a Cvijeta još nije nikome u kući rekla, što Radivoj namjerava, a najposlije, premišljajući, odluči Radi se povjeriti: s njime je slobodnija, jer je on najrazgovorljiviji i za nju najbolji u kući.Čeka ga na putu, zna da će toga dana ondje proći, da drva sanese.Dok ga spazi, izađe mu na put. - Rade, brate! — veli mu, a nad poplašenim očima zatreptaše trepavice i poniknu — neće ti žao, ako me u nedjelju Radivoj iz kola svojoj kući povede?... — Pa i zeman je — odgovori Rade. — Da sa srećom bude! — Ali ja ne smijem reći ocu, a ni majci.Ocu, vele mi, bilo bi žao grđe pop—Vrani hator ištetiti... tobože prevjeriću; a i majci kao da je žao... — Ta i ona je od hrišćanskoga soja — opazi Rade, — pa što joj bijaše? — nasmija se Rade. — Sada se po našu krsti... — A ja ću po njihovu — prekide sestra. — Jedan je Bog!Ali ti im, Rade, reci dobru riječ, tvoje će bolje upaliti!... Curske nedjelje Radivoj u čaršiji bijesno igra u kolu; u neke istrže se iz kola sa Cvijetom i odjelito, posebice zaigra s njome.Veseo je i, na mahove ljutit, ne da nikome preda se, već vija s njome kao za opkladu. A čaršijom stoji zveka zatresenih srebrnih đerdana i baktanje teških zakovanih postola; znoje se mrka lica, a u suncu odbljeskuju se išarane đečerme.I veliko kolo razvrglo se, a Radivoj još ne prestaje.Cvijeta već je sustala, zamorila se, pa u dobar čas i Radivoj se smiri.Obgrli je. A toga časa priđoše k njemu dva druga i staviše ih u srijedu i, držeći se čvrsto, uputiše se niz čaršiju.Ali od nekud usred čaršije obri se Petar, Cvijetin stric, pa im presječe put. — Kud ćeš s curom? — pita, nakresan vinom. — Pusti ljude da mirno čaršijom idu — odgovori jedan od Radivojevih drugova; a Radivoj ne reče ni riječi, već laktom gurne Petra u stranu. Petar plane: — Nećeš, momče, što si namislio! — i, bezrazložno stade ga vika da pusti curu.Časom nasta trka i svjetina skupi se oko njih. Radivoj ne pušta cure i, onako obgrljen, hoće da mimo svijet prođe.Petar mu priječi, a pomažu mu i neke komšije, radi cure pizmeni na Radivoja.Ali prijatelji Radivojevi nađoše mu se u nevolji, opkoliše ga i, skupljeni, u gomili, prodiru naprijed.Petar ih ustavlja, a komšija Pavao, pijan, kome se već davno zamiču oči za Cvijetom, ljutit što ga Radivoj preteče, hvata je rukom, da je istrgne iz Radivojeva zagrljaja. — Ja ću te sobom povesti!Što će ti Radivoj? — i ne pušta je. — Odlazi, odlazi, velim ti!Biće krvi! — trže se Radivoj, i priteže curu k sebi. Cvijeta, našavši se između dvaju bijesnih momaka u gomili svijeta, čisto obezumi, njene oči, trepavice trepte, a poplašeni pogled luta uokolo, kao pogled uhvaćene ptice u dječačkim rukama.Radivoj drži je čvrsto jednom rukom a drugom se noža maša. — Evo joj brata! — zavika neko iz gomile. — Rade, brate! — jedva izgovori cura. — Što vam je, ljudi?...Što najašiste? ... — Čuješ, sinovče! — snađe se Petar. — Vodi je bez očeva znanja...Nije pošteno!...A evo komšije Pavla!Što ona, pored ovakoga momka, Radivoju voli? — Mani ti to, striče — veli Rade mirno - već neka ona reče kome voli... I upita sestru: — Cvijeto, kome voliš?Voliš li Radivoju? Curin poplašen pogled pade na Radivoja. — Hoćeš li poći s njime? — priupita Rade. — Hoću! — prihvati sestra i privine se bolje Radivoju. — Dobro je! — zakliktaše Radivojevi druzi i časom pištolje nategavši nalože - i cika pištolja razliježe se čaršijom...A gomila, s mladencima, krene niz čaršiju. Rade sjedi na kamenu, pazi na goveda, da ne ulete u šumsku branjevinu.Tako je sada, a negda si ih mogao pustopašice zagnati.Prisiliše vlasti na red, jer drukčije — umetoše puste šumske globe; njegov otac jedne godine platio preko pedeset talijera, kako on veli, što globa, što nekakovih odšteta, tobože za počinjenu štetu, koju oni što sude na svoju računaju; a na koji način to rade, niko u selu ne razumije. Prošla su popasna doba, sunce još okljeva na bakarastome lišću Radine ograde, a na mahove snježani hladni saganak sjeverca zatrese granama i sanese odnekle iz planine udarce sjekire... Rade se nečemu sjeti, pa ustade sa kamena i pođe ka svojoj jari.Nožem poče gladiti neizrađenu držalicu od sjekire, pa nije Mašu opazio, već kada je nada nj došla.Začudio se, jer je neko vrijeme, što je ne viđa.Uprćena je punom torbom, pognuta, smije se i veli mu: — Bila sam u mlinu, pa sam svrnula k ženi ti... poznajemo se odavna... a pogodi—de - reče, zašto sam u kuću ušla? — Ušla onako... — Pogodi! — Što znam ja za ženske poslove... — Čula sam — veli Maša razvlačeći — gdje dijete plače, pa nijesam mogla želji odoljeti da ga ne vidim...Pravi soko! - I svrnuh s puta, da ti to kažem... — Što neće od ovakvoga oca! — nasmija se Rade i digavši se stavi držalicu na stranu. — Do godine biće drugo, hoće Boga mi! — A ja od njega ni biljega! — reče žena zabrinuvši se naočigled. — A poslije onih ljetošnjih dana u planini... znaš... nadala sam se... — Nije do mene — prekide je Rade živo. — Što nije bilo, moglo bi biti...Ali de, makni torbu, odmori se! Maša posluša i prisloni se uz jaru, i stade da pripovjeda o popu Vrani. — Ne da mi mira; a ja ga jednako varam...Juče me čekao na urečenom mjestu u ogradi iza crkve...Čeka on tamo... a ja virim kroz oškrinuta kućna vrata...Ha, ha!Ma čuj, Rade, — prevrne — stid me reći... — Zašto? — Putem mislila sam na popa Vranu: može biti, da bi on... — i ustavi se na po riječi. — Što? — Bio bolje za me.Bih, da se majkom nazovem - sve učinila!... Rade je začuđen pogleda. — Oprosti, Rade! — pokaja se Maša — oprosti!Bog sa mnom!Što mi pade na um!...Gdje je to?Zaluda, ne volim mu... Razgovaraju, a suton se spušta lagano, i ne opažaju, da je najprije zahvatio dolove i drage i uzlazi ka visovima planine, čija krševita golet već je posurila. Maša i Rade kao da osjetiše podzimnu noć i časom zaćutaše. A i goveda, vikla jari, vraćaju se s paše.Rade ih prikuplja i goni ka ulazu.Volovi sliježu se, da uđu na niska vrata, a jedan, ponajviši, lijepo se prignu, zakrene glavom i provuče se, ne dotakavši se rogovima kućnoga praga. Za blagom uđoše njih dvoje.Rade prikupi suvaraka i naloži vatru. — Čuješ, Mašo! — veli Rade — ne bih ja za tobom pristao kao pop Vrane, kad me ne bi htjela; i još se rugaš s njime!...Kako se na te ne ljuti? — Naljuti se, ali je sa mnom povratit: dosta da ga ja pogladim po onoj debeloj ruci, odmah umekša... podobri se... — A vidi li tvoj čovjek?... — Brige njega, on kupi pare...Prisluškuje na sudu tuđe poslove...Ali, Rade, ne spominji mi ga... — A što? — Ne mogu da ga već vidim živa!...A prije kako tako, nekako se bila na nj navadila...Ali od kada ono u planini sjaranismo se nas dvoje, ne marim ga na oči!Ne znaš ti kako je to teško!...Čini mi se tuđ... prljav...Mani!... i zakrene rukom kao da se od nečega brani. Rade je gleda obasjanu plamenom, odskaču joj obrazi rumenilom, a uzvraćena gornja usnica učini mu se crvena kao krv, drhti...I, ustavivši svoje oči na njoj, opazi u njenim plavim očima nešto teška, olovasta, mutna, i duboka, kao kad s gaza gleda u zamućenu rijeku. — Mašo — trže se — isto junak si! — Što je korist, kad nemam poroda — odgovori ona, očito tom mišlju zaokupljena. — Ah, nazvati se majkom tvoga djeteta, Rade! — I, iznebuha, uhvati ga za glavu i prisloni je na svoja njedra... i ljubi ga gdje dohvati... — Rade, oprosti!Ali ne mogu bez tebe...Drhti i kloca zubima i privija se uza nj. A vatra se gasi i goveda mrtvo polegla, čuje se kako prežimlju, a s vrata jare vreba mjesečeva svijetlost...Rade se u neke trže, veli Maši: — Kasno je! Žena uprti torbu i iziđe.Rade je isprati do puta. — Ne zamjeri, oprosti, Rade, nije do mene! — ljubeći ga veli mu na odlasku. One noći, kad je Cvijeta odbjegla Radivoja i poplašena dotrčala svojoj kući, pljuštila je kiša.Mokra, drhteći od uzbuđenja, sjede uz zapretano ognjište.Roditelji bili već polegli, a Rade se taman vraćaše iz pojate, gdje je bio, da položi volovima.Nosio je u rukama komad upaljena luča i, poznavši sestru, začudi se što može da bude, te je po ovakome vremenu k njima došla.U to majka se diže, da vidi što je, a i otac javi se sa svoga ležaja.Pitaju je, što joj bješe, a Cvijeta, mjesto da odgovori, zajeca i najposlije udari u ljuti plač.I nikako neće da reče uzrok, zašto je došla, a kad Rade učesta besjedama, veli grcajući: — Ne pitaj me, već ako si mi brat, ne tjeraj me k njima!... — A što? — pita Rade. — Ne pitaj, molim te... — Pusti je — javi se majka, - kazaće sama...A ti, dijete, umiri se, lezi! — Pusti me, majko, ovako... Sjutra dan u kući je, kao da se nije ništa dogodilo.Cvijeta prihvatila se posla, kao kad je cura bila, i da joj nije na glavi, mjesto curske kape, kovrljaka, ne bi niko posumnjao da je Radivojeva žena. Ali pred noć toga dana dođe stric Petar i u ime Radivojevo pozdravlja i veli Cvijeti pred svima ukućanima: — Poručio ti je Radivoj po meni da se povratiš. I javivši poruku otide. Cvijeta ne posluša, i tako prođoše dva dana.Treći dan bane u kuću Radivoj.Našao ih je gdje ručaju puru, odmakoše se i dadoše mu stočić, da sjede do Cvijete.Smiljana pruži mu kašiku i veli: — Maši se! I već ni riječi ne progovoriše, dok ne doručaše. Za tim pristupiše k vatri.Muški zapališe lule, a majka, kći i nevjesta stoje nad njima. — Što je tebi, Cvijeto, te me sramotiš? — prekide ćutanje Radivoj. Cvijeta se trže i zadrhta, ali ni riječi ne odgovori. A Rade jedva dočeka, pa odvrati za sestru: — Ne sramoti ona tebe, već se ti sam sramotiš...Kakav si ti čovjek, kad žena od tebe bježi?Evo, — i pokaza na Božicu — ja da moju gonim toljagama, ne bi me odbjegla.. .Bi li, Božice? — A što ću ja?...Evo mene, a evo nje, pa neka kaže zašto pobježe?Ja čisto ne znam.A metnimo, da je i bilo što među nama, a gdje toga nema među ženom i čovjekom...Pa žao mi je... i, eto, dođoh po nju, da se povrati... — Pođi, Cvijeto - veli Ilija. Cvijeta se priljubi majci i, obgrlivši je veli: — Ne daj me, rođena... izgubićeš me...I zajeca. — Čuj, Radivoje — poče Smiljana tihim glasom - ovo je moje umiljato janje, vidiš, kako je poplašeno, dobra je ona kao kruh što se jede, radišna kao pčelica...Do tebe je, sine, ili do tvojih u kući, što janje pobježe svojoj majci... — Pa što ne reče, što joj krivo? — opet će Radivoj. — Još je ona kao cura, stidi se, bolan...Ja je karah što neće da svojoj majci kaže... i pitam je na sami, u četiri oka, a ona jednako odgovara: „Ne mogu da kažem, — stid me, majko!“ Radivoj diže glavu i veli odlučno: — Cvijeto, pusti kraju, dođi sa mnom, sreće mi, biće ti lijepo... — Pođi! — veli otac. — Pođi, dijete moje, kad svi tako hoće — nagovara je i majka. — Sramota je odbjegnuti ovoga čovjeka!... — Reci joj i ti, Rade! — moli Radivoj, a osjeća se u zvuku glasa da je dirnut. — Ja joj ne branim. Pa se smisli i veli: — Idi, Cvijeto! - idi, sestro!... a ako ti bude krivo, znaš, gdje si se rodila. Cvijeta poplašeno gleda uokolo i ni na kome od kuće ne ustavi očiju.Svi je nagovaraju da se povrati; i Rade, i majka, i otac, pa kako da svima odoli. — Idem — veli u suzama. Majka je isprati do na ulicu i gleda za njom.Radivoj ide prvi, a njeno dijete uzastopce za njim. Te noći preldžije u Petrovoj kući nagađaju radi čega Cvijeta odbjegnu od Radivoja. Stric joj Petar veli: — Čisto da sam znao, što sad znam, biva što svijet govori — ali svijetu nije svaku ni vjerovati, — ne bi bio odnio im poruku Radivojevu... ne bi, pa eto... — A što to svijet veli? — upita Pavle, ono odugo momče, dugih kosa, što htjede Cvijetu curske nedjelje Radivoju oteti, učinivši se nevješt. — Vele — prihvati Petar — a ni lijepo o tome pri ljudima ni govoriti.Ali, eto, ja govorim što sam čuo... — Što vele? — prekide ga nekolicina njih. — Eto kad ste najašili da kažem, vala kazaću, i ako...Da, vele, da Radivoj Cvijetu u noći, taman u času kad je žena najmilija — bije, biva: u isti čas miluje i kinji na svaki način... — A ja čuo, — prihvati Pavle, — da je Vojkan, otac Radivojev, svekar joj, napastuje, kad je pijan...Ali ko bi znao?Ipak, kažu, da se jedne noći vratio iz varoša, pijan kao sjekira, i ne našavši u kući Radivoja, kradimice prilegao uz Cvijetu...Vele da je Cvijeta one noći osvanula u pojati i ostala cio dan u njoj, čekajući da se Radivoj iz planine povrati... i nije nikome od stida kazivala, što joj se dogodi sa svekrom. — Ko će to vjerovati — veli jedan od komšija. — Što ne bi vjerovao? — javi se jedan vremešan čovjek. — Nađe se svega kod ljudi: i dobra i zla!Pa bilo je i do sada, ako i rijetko, toga kod nas...A Vojkan, udovčina, nakresan, pa... bi što mu drago!...Udovčina, sreće mi!Ha, ha! — A, može biti, da se otac sveti sinu — uozbiljivši se, veli Pavle. — Čuj i ovu! — začudi se Petar. — Znam ja za nju — nasmija se oni vremešni čovjek. — Na tvojoj sam, Pavle! — Pa kad znaš, pričaj, da te slušam! — žuri Pavao. — De ti, prvi si počeo... — Ta znamo na kojoj ste — veli jedan od komšija, radoznao da čuje još jednom. — Biće ono sa maćuhom? — Ha, ha, sa maćuhom, a da kako! — jedva dočeka Pavle. — Ma, vele, da nije bio kriv Radivoj. — To sa svojom maćuhom, drugom očevom ženom? — priupita onaj vremešan, da društvo bolje razumije... — A da, sa svojom maćuhom — nastavi Pavle. — Ali kako rekoh, vele, da nije on kriv.Jedne noći ona ga namamila, kad Vojkan ostade pijan u varoši.Bilo te noći vrijeme, grmljavina, kiša, a đavo žena veli Radivoju: - „Lezi uza me, strah me od vremena“. — Ih! — zaklikta jedno momče. - Bila je tučna!... — Pričaj što bi? — navali njih nekoliko. — Što bi?...Što i uvijek, kad je slama kod vatre...A Boga mi, ona je bila vatra...A njega znate, čobanče željno... — A što će otac Vojkan? — Ne budali!...Zar treba da on za to zna?... Preldžije ustadoše, vatra gasne.Ispod kabanice, majka Petrova, starica, leže uz vatru, zastenje i moli sina da bolje naloži: — Pomete me — veli. S druge strane vatre trže se krmača i zagrokta.Do njih odmah prežimlju goveda, a s polja udar vjetra bije preldžije u leđa i drma rasklimanim vratima. Baciše još nešto suvaraka na vatru; diže se plamen. — Pavle, znaš što — otpoče onaj vremešni čovjek, a sigurno je na to mislio — preotmi Cvijetu... sada ti je zgoda... — Čovječe dobar, odvede je opet Radivoj... — Ko veli? — A da, pošla je, nagovorili je... — Neće zadugo, vjera ti je; kad se ono nauči bježati, niko već ne ustavi...A vi to znate...Tvoja Cvijeta Pavle, vjeruj ti ovome brku — i uhvati se za nj. — A bi li je, Pavle, uzeo, kad se već počela po hrišćansku krstiti? — našali se Petar. — Bi, čisto ti kažem: volim joj! - Vratila bi se ona na staro... kao duša...A da, žena!... — Izgubili bi jednu hrišćanku - obrati se u šali Petar jednom hrišćaninu, Vojkanovu komšiji. — I jest preko broja dosta! — odgovori Vojkanov komšija ne vadeći lule iz usta. Ilija odavna premišlja, da vjenča Radu sa Božicom.Već je vrijeme, jer Rade eto ima i sina i sada mu ne brane vjenčanja.A i popu Vrani treba ugoditi, bojati ga se je; doduše na sudu nije postigao što je htjeo, sud je oprostio Radu od njegove tužbe radi suložništva, ali on se neće sigurno na tome ustaviti, osvetiće se i naći će za to koju mu drago izliku; nisu utaman stari ljudi govorili: „čuvaj se turske globe i popovske zlobe“. A dok Rade ne odvede Božice, kako se lijepo slagao sa popom Vranom, bio je i crkovinar i čak, radi njega, pozdravljao je i hrišćane, gdjekad sa „Faljen Isus“, što nije prije u običaju bilo.Drukčije pop ne bi bio rđav čovjek, da se razlogu dade: ko će cio svijet staviti pod jednu kapu!Gdje je to? Jedne večeri, kad preldžije odoše, veli sinu: — Čuj, Rade, poslušaj me! — Hoću... — Vjenčaj se... pokori se popu... nije vajde dalje zavlačiti... — Ne branim ja — nasmija se Rade, pa, uozbiljivši se, nastavi: — Ne znaš ti, oče, kako je sada: treba da odijeliš od mene Božicu za kakovih četrdeset dana i više... pa ko će je zamijeniti? — Eno stare, hoće vrijednica... —Hoću, za potrebu je — javi se stara. — Poslušaj, sine! — De, Rade, sreće ti! — zamoli i Božica. — Pa dobro je; neću da vam hatora štetim... Pa se okrene ženi: — Čuješ, Božica!Zamjenićeš kovrljak sa curskom kapom, hoćeš vala, jer popa—Vrani još ti nisi moja žena!...Hoćeš li, a? — Neću li... — nasmija se na nj žena mu. Ilija pođe popu Vrani sjutra dan i veli mu, da je došao radi sinovljega vjenčanja. Pop, namrgođen, potraži knjigu.Pa, našavši je, skide naočare, protare ih i opet natakne. — Što, pope, tako mlad obnevidi? — A ko ti veli, da ja ne vidim — ljutit će pop. — Ne ljuti se... ko velim tako... — Evo, — govori pop Vrane i piše u knjigu: - bilježim dan rastave od sutra do treće napovjedi. Pa diže glavu i ozbiljno nastavi: — Božica neka pođe svojoj kući, neka sobom ponese i dijete u grijehu začeto, nezakonito. — Ponijeće ga... — sluša pažljivo stari. — A zadnjih dana neka Rade dođe k meni, poslaću ga biskupu na ispovjed; samome presvijetlome dano je da ga može s Bogom pomiriti...Što misliš, a?A vi radite uvijek na vašu, po tursku...A što ti je sa onom nesretnicom, Cvijetom?Kažu mi da ide kaluđeru, da nauči njihovo „Vjeruju“...A, što su mene ovdje slali? ... — Zašto, pope, prokletstvo? — veli Ilija. - Ta od kada ljudi pamte, uvijek je tako bilo...Bolan, pope, svaka je vjera od Boga...Vidiš, moja majka bila je hrišćanka, a ja sam kršćanin... kako ko hoće... nema sile...Cvijeta treba da prevjeri, drukčije ne može da bude, treba da je muževlje vjere!...Tako je od pamtivjeka!... — Glavu treba dati za svoju lipu viru... — Da, glavu! — potvrdi Ilija, — kad je potreba ili inat po srijedi... — Ali Cvijeta, - razumi se - odabra sama Radivoja... pa ko joj što može?... — Ne razumiješ, — ljuti se pop Vrane kao za se i ućuta. Pred noć, toga istoga dana, Ilija isprati nevjestu s unučićem k njenoj kući u okrajni komšiluk, a kad se povrati, veli mu Rade naoko veseo: — U zdravlje popa—Vrane, čini mi se, da sam se danas tek zamomčio! Nastajnih dana Rade radi u kući i na polju za se i za ženu, žao mu da se roditelji preveć trude, a i osjeća gdjekad potrebu da se zamori, jer, zamorivši se radom preko dana, lakše mu prolaze duge noći.Pođe pogdjekad u okrajni komšiluk da vidi sina i ženu, ali sa ženom ne razgovara na sami.Božica ga se kloni: odlučila je tvrdo prije vjenčanja ne upasti u grijeh...A čisto žao joj je Rade, poznaje ga, i u očima vidi plamen želje za njenim životom, teško joj je, ali pop—Vraninu nalogu treba se pokoriti.A jednoga popodneva, kad je Rade zateče kod seoskoga bunara, taman na onome mjestu, od kuda je one noći povede u kolibicu - s malim te se ne podvrže njegovoj volji, bijaše nasrnuo na nju, kao da mu nije žena.Ali Božica sa suznim očima zadnjega časa zamoli ga da je pusti: — Sve ćeš pokvariti, — veli mu — a poslije biće nam slađe! — i nasmija se na nj lakim osmijejkom, i pogleda ga pitomim, umiljatim pogledom, što učini te muška volja klonu, i pustivši je na miru, povrati se kući.Ali putem premišljajući dođe mu da ovaj isposnički posao i sitan je i neprirodan, nešto što nema druge svrhe, već da udovolji volji popa Vrane.A pop Vrane, sveštenik je, pa traži tuđih žena, a njemu se brani njegova i ničija već njegova - i on je njezin jedini gospodar... Jedne noći u snu sni Mašu i čisto otupi od slasti, pa, kad se diže, uputi se ravno ka njenoj kući.Traži je uokolo i neće da uđe u kuću, zaprta su vrata, pa ne zna što bi odgovorio, ako nađe u njoj čovjeka joj Marka, te ga zapita, rašta je došao.Zastajkujući, hoda neko vrijeme putem pored kuća i vraća se. Pa stade u dvoumice bi li ušao.Ali od nekud nadođe župnikov sluga i veli mu: — Što ti, Rade, tu čekaš? — I nasmija se na nj. Rade se trže, i stideći se, povrati se kući. A sluga odmah javi popu Vrani, da je, taman kod kućnih vrata Markovih, vidio Radu i upitao ga što ondje radi, on ne odgovori, već, zastidevši se, podvi rep i ode. — Biće, vrza se oko Maše — opazi pop Vrane. — Ne treba da se on vrza oko nje...Ona za njim pristaje, gdje hoćeš — uvjerava sluga. — Ne budali, svijet više govori nego je... i mene potvaraju s njome, a pravedna je... — Čudo Božje, što ona vas neće... — Jesi li joj govorio? — I prekjuče, kad je Marko pošao u varoš, velim ja njoj, taman kako ste me vi učili. — Gospodar voli te — rekoh — kao dušu, čisto crče za tobom.I kanio se jedne žene radi tebe... — A ona? — Smije se... — Biće štogođ rekla... — Jest, ali neću da Vam kažem, biće Vam žao... — Reci! — Ja joj napomenuh Radu... a ona se izdade i veli: „Volim mu kao očima u glavi... pa može što hoće“... — A mome gospodaru? — „Ne volim mu - veli - nije on za me“. — Što? — „Kuljav je“ — odgovori. — Pa što ga varaš? — „Dokona“ - veli - i puče od smijeha. Pop Vrane, od kada čobani proniješe glas, da su Radu vidjeli sa Mašom u jari noću, strasnije čezne za njom.Sili se, da je iz sebe istisne; čak drugu ženu traži, da je njome zamijeni, ali sve zaludu, ona mu se uvriježila u moždane, zakačila ga i nikako da joj se otme...Već i klapci iz komšiluka znadu da za Mašom luduje, vrebaju na nj skriveni iza drveta, a sumnjajući da bi ona mogla k njemu noću ići, penju se na visoki brijest, što je prama župnikovoj kući, i kao mačke - preže... A Maša, đavo, jednako ga draži.Po slugi poručuje mu, da je čeka u ogradi iza crkve, doći će na uročeno mjesto oko dvije tri ure noći.Pop Vrane zguri se do zida, čuči... iščekuje... a komšijski klapci osobitim dogovornim zviždukom razgovaraju.Pop Vrane, u strastvenom zanosu, ne mari za zvižduke, već čeka...A kad god čuje čiji bat putem, ili nešto što bakti, drhće od uzbuđenja...A mjesec izlazi i tri ure već minuše... Sutra dan pop Vrane ljutit, neće da odgovori Maši, kad mu u putu nazove „faljen Isus“, a naročito toga dana sreta je više puta.Ali drugi dan, pred podne, smijući se, bane Maša u kuću k njemu i veli mu: — Što ste se na mene ljutili? — pa ga pogleda umiljatim, plavim očima. Pop Vrane navlaš mrgodi se, ali, kad ga ona uhvati za debelu ruku i pogladi je, jednako ga gledajući u oči, pod utiskom njena pogleda dolazi mekši i, očito dirnut, najednom, ispod naočara, nabuhle mutne oči oživu i njegova ruka diže se i klone na njeno rame.A sluga, podučen, izlazi iz kuće.Ali Maša pođe za njim, i na polasku, glasno pozdravlja popa i umiljato se smije... Treće nedjelje napovjedi, iza velike mise, Rade se navrati popu Vrani po cedulju, da pođe u grad presvijetlome biskupu na ispovjed.Pop—Vrani žuri se, ogladnio je; i sluga Ivo već na sto nosi. — Došao si — veli mu i ublijedi od uzbuđenja. — Živine!Mogao si čekati, pa po kršćanski uraditi... — Nisam imao kada, prekida Rade i nasmija se — a vala, pope, nijesam živina!... besvjesno isprsivši se nadhvati ga cijelom glavom i, ne trenuvši kapcima, oštro u oči pogleda ga.Pop Vrane zbunio se i traži pero po stolu, čisto preneražen, jer nije vičan takovim odgovorima; sjede i napisa cedulju, pišući snađe se i pružajući mu cedulju, ljutit, htjede da Radu oštro u oči pogleda, ali Rade, još uvrijeđen prvom besjedom, ne mareći za nj i odlazeći veli mirno: — Imaš pravo, pope, i jesmo živine...Ali da je na moju, vjera ti i Bog, ne bi ti ovako jašio na nama!... Jutrom rano Rade se oprema u grad; majka mu stavlja u torbu pšeničnu pogaču i nekoliko komada planinskoga sira, da prismoči u putu, pregršt oraha i komad blagoslovene svijeće, da ga od zla brani, i na pravi put privede. Puneći torbu stara ga svjetuje, a otac Ilija samo puši i sluša... — Pusti kraju, majko... ne brini se...Znam ja šta je grad... bio sam dva mjeseca soldat... — Ne mari, sine, majčin savjet nije nigde na odmet... — govori Smiljana svojim suvim, tihim glasom. Rade, uprtivši torbu, poljubi se s njima i veli im: — Navratiću se k ženi, da vidim sina prije nego pođem... i čuješ, najo, pazi i ti na nj, dok se povratim! — i ode. Roditelji ostadoše zamišljeni, kao da o nečemu premišljaju.Stara najednom iznebuha upita Iliju: — Što misliš kad će se povratiti? — Tek je pošao — odvrati mirno Ilija. A žao mu kućnih i poljskih poslova: eto osječene su mu obe ruke, dok se od kuće otrže snaga: Rade i nevjesta.Ali koja vajda, kad drukčije ne može biti? U gradu Rade se lako snašao.Upitao za biskupovu palaču, a kad mu pokazaše, sjeti se, da on, ponešto biskupa i poznaje, ako je to onaj isti što je otrag pet šest godina, dok je on još klapcem bio, obilazio crkve radi krizme. Sjeća se, kao da je danas bilo, kako se selo, a ponajviše onaj čoporak oko crkve, uzvrpoljio da biskupa lijepo pričeka.Izišao je preda nj načelnik, gazda Jovo, i ako je tada sa popom Vranom bio kao luk i oči, kako je on slušao od ljudi na prelu.A sjeća se dobro, bio neko pronio selom glas, da biskup nosi selu jedan zamašit dar od velike koristi.Istoga dana, seoski kapetan, s novim peškirom oko glave, i dugim čibukom u ruci, obilazeći kuće potvrđivaše tu vijest, ali ni on nije znao, ili ne htjede da kaže, u čemu je baš taj dar.A bila je ona godina rđava, dvovjerna; ranije mislilo se biće plodna, te poslije izdade. Između dva kruha, kad jednoga nestajaše, a drugome ne bijaše se nadati, ljudi se zabrinuše; bilo je muška, što, da odole gladu, stavljahu ispod pasa ploču, a ženskinje ispod pregače i, čvrsto utegnuti, putem hodahu.I željahu neki prosena sijerčana kruha kao mane Božje... Sve se selo skupilo, da biskupa pričeka i, na dogledu gradskih kola, stade praska prangija i pušaka.Arambaša predvodi rondare, okićene zastavama, a kapetan kućne starješine.Biskup se ukaza i blagosilja.Sa ceste pješači do crkve i vrcem u nju ulazi, za njim nagrne i muško i žensko. Sjede na „poltronu“, što je pop Vrane posudio u varoši naročito za nj, donesoše je dva seljaka pazeći na nju putem sa poštovanjem i strahom, da se ne pokvari, i smjestiše na određeno mjesto. Biskup sa pop—Vranom očata nekoliko prigodnih molitava, i za tim nastupi propovjed.Rade se sjeća kako čeljad u crkvi uprije pogled u biskupovu priliku na velikome otaru; u odbljesku voštanica, u išaranom, zlaćanom svetačnom odijelu sa mitrom na glavi — biskupova prilika čisto zadivi Radu, i prije no će biskup progovoriti, hvata ga jeza, kao da od nečega strahuje... Ali dok progovori, Radu prođe i divljenje i jeza: glas ne odgovara ugojenoj prilici: tanak je i nerazgovijetan i na mahove ga izdaje; u popa Vrana ljepši je i snažniji nego u starješine mu. Biskup propovjeda i svjetuje, i najposlije veli: — Zafalan sam vam od srca, poljubljeni kršćani, jer znam da su i vaše molitve pomogle kod svemogućega Boga, te izdravih od teške bolesti; pa osobito mi je milo, što sam uhvatio zgodu, te mogu da vam uzvratim „milo za drago“...Nosim vam, djeco moja poljubljena, jedan golemi bescjeni dar — dar koji će obveseliti i bogata i siromaha, i staro i mlado... — I prestade časom, da oduši. Rade i čeljad u crkvi pretvorili se u uvo... Biskup nastavi: — Bio sam u Rimu i sveti otac papa udostojio se po meni poslati vam svoj očinski blagoslov. — Kleknite! — povika pop Vrane. Čeljad mahom posluša i skrušeno primi papinski, očinski blagoslov... Kad narod iziđe iz crkve, sjeća se Rade, stric Petar, podruguša, veli kapetanu pred crkvom: — Eto, kapetane, to ti je taj golemi muštuluk!... — Ne budali, Petre — odgovori kapetan — nisu ljudi vrči...Daće presvijetli na odlasku, vidićeš. — Primi i moj dijel! — ruga se stric Petar. Ali Rade ne vidje biskupa.Uvedoše ga u trijem goleme biskupove palače... Divi se prostranosti i visini, a od sijaset vrata čisto se smeo, ne zna kud da krene...I premišlja o koječemu, dođe mu misao, te mu se učini da su biskupovi dvorovi tako veliki, da bi u njih sve selo stati moglo: i čeljad, i blago, i pića... i još bi ostalo dokona mjesta. — Što mu služi tolika kućetina?A sve udešeno, išarano... nagrđeno lijepo, brate! — divi se, čudi, i — čeka. Otvaraju se i zatvaraju poneka vrata: popovi i lacmani izlaze i ulaze i mimo nj prolaze, kao da im se nekamo žuri... A s ulice čuje se ljudski žagor, kao žagor ždralova za mutna vremena... Iznebuha priđe k njemu neki sveštenik, okošćast, mutnih, nabuhlih očiju, sa naočarima kao i pop—Vrane.Ništa ne govori, kao da je nijem, već mu istrže iz ruku cedulju, prođe očima preko nje, pa, saževši se, na kolinu napisa nešto na njoj s druge strane, povrati mu je i htjede da pođe. — Što ću s njome? — upita Rade. — Znaš za crikvu „švete Marije“ — odgovori sveštenik u hitnji i toga časa nekamo odmagli. „Šveta Marija“ ostade u ušima Radi i putem ono „šveta“ zuji mu u ušima. Lutajući po gradu napokon nađe crkvu, u jednoj tijesnoj, zagušenoj ulici i — uđe. Razgleda se po crkvi i zastajkuje. Na velikome oltaru služi neki sveštenik: po bancima kleče starice i žene, zvonce kuca i pogdjekad začesta; zapaljene svijeće prosiplju blijedu svjetlost po crkvi, no ne mogu da osvoje tamu po uglovima, a na visokim prozorima tek se nazire jutranja svjetlost dana, kao da okljeva da uđe...Rade drži cedulju u ruci i pokaza je jednome svešteniku, što htjede da iz crkve iziđe.Sveštenik je uze, pročita i povede Radu ka ispovjednici.Trenom ispovjedi ga i ogari cedulju. - Biće da je na njoj posvjedočio - pomisli Rade, kad mu je povratio. Izišavši iz crkve, hodajući po gradu, čudio se, što ga pop Vrana čini da dangubi i baca ga u nerazložiti trošak i brigu, kad ovaj pop, što ga ispovjedi, plahoviti je od njega, činjaše mu se da se ljuti, što ga buni i jedva čekaše da iz crkve iziđe. - Besposlice! - pomisli i svrne u krčmu, da se založi. Poslije, napivši se zdrava, primorskoga vina, skita se po gradu, jer je prerano poći na željezničku staciju.Naumio je tako, da prekrati jedan dio puta prije će kući, a i zamoren je tolikim hodanjem i nesanom. Zakreta iz ulice u ulicu, sjećajući se mjesta gdje je zastajkavao i hodao, dok je dva mjeseca vojnikom bio.Hodajući nađe se najednom u jednoj tijesnoj, prljavoj ulici; sjeti se da tu nastavaju „griješnice“, kako ih varošani zovu.Htjede da se povrati, ali radoznalost, da ih po danu vidi, prevlada, i krene dalje... Bio je kroz ono dva mjeseca, u društvu, tri puta ovdje, u ovoj ulici.Između društva bilo ih je te se prevariše, sve seoski momci, težačke ruke, čak oženjeni: potrošiše u ništa krunu, i ljute se i vele: „Pusti, bolan, lacmanska posla!“ I jedan od njih pljunu preda se.A Rade bijaše te večeri čisto veseo, što je mogao da izdrži, i šalio se sa društvom, kao nigda dotada.Te večeri bilo je čudo svijeta u ulici; ponajviše nekakva prljava, aljkava čeljad čekaše pred vratima, pogađajući se s ženskinjama; cenkaju se kao na sajmu...Odjeveniji ulaze mahom, a redari ponekoga od njih, bolje odjevena — čisto je to vidio na svoje oči — pozdravljaju po vojničku, počitanjem, kao on svoje starješine, i između gomile čine im puta, sve do u kuću. - Taman kao podvodnice što rade s našim ženama u varoši - opazi tada Rade i sa društvom slatko se smijao. - I žandara ovdje kao među prazovima! — nadoda neko iz društva, i zapjevavši požuriše iz ulice. Sada je ulica, s malim, prazna, i već se u nju suton uvlači.Rade besvjesno pogleda nada se, da vidi gdje je sunce; ali ko da ga odavde ugleda, između ovih visokih kuća? U to iza njega neko zapjeva, okrene se i zapazi jedno ženskinje, razbarušenih kosa, nadlakćeno na prozoru. — Momče, bi li se oženio? — upita ga hrapavim glasom. — Tanak joj glas kao u svrake! — pomisli Rade, ne osvrćući se već na nju. Požuri, da iz prljavih, tamnih ulica iziđe, kao da se sunca zaželio. — Kako je to drukčije kod kuće, — idući ka staciji razmišlja putem.U pameti sine mu i kuća i dijete i Božica...Umoran, besanan, nje se zaželio i slatkoga sna.A ispavan, čio, svoje planine i strastvene Maše. — Lijepo ti je zamorenu opočinuti, ogladnjelu najesti se, ozeblu ogrejati se... a željnu ljubiti... premišljaše osjećajući slast u životu, zadovoljan i veseo Rade, gledajući kroz prozor na zamičuće, u hitnji, vinograde, polja i drveta...A željeznica tutnjavom juri ka njegovome kraju... Ilija pođe popu Vrani i plati za vjenčanje Radino, talijer i tri forinta globe; ravna tri forinta, - ostade mu u glavi - jedan petokrunaš i suviše krunu.Ilija se primiri nakon toga.Ali malo vremena iza Radina vjenčanja zakonitim putem, jednoga ljetnjega popodneva, odbježe Cvijeta po drugi put od Radivoja, ponese sobom svoj curski kovčeg, pokupivši u nj sve svoje, što je Radivoju u prćiju donijela. Ilija htjede da kćer vrne Radivoju, ali se ona priljubi uz Radu i ne miče se stope od njega; s njime i u polje ide.Rade je pita rašta opet odbjegnu svoga čovjeka. — Ne pitaj, braco, — odgovara Cvijeta. — Od kad sam s njime i u kući mu, i na sunce sam zamrzila... Radivoj dolazio nekoliko puta po nju, moli i prijeti, i, opao u licu, pristaje uza nju, ali Cvijeta ćuti, kao da je nijema, i neće da ga pogleda. Radivoju dotuži pa pođe u svijet, na radnju. On iz sela, a Pavle u kuću sa prijateljima po Cvijetu.Ali neće je odmah voditi svojoj kući: vikla je bježati, pa bi mogla i njega odbjegnuti: teža je i življa Ilijina kuća, a on potanko živi.Čekaće crkvene napovjedi i lijepo se po zakonu vjenčati. — Eto, vala Bogu, sve se lijepo svršilo! — misli Ilija — a godina nagrđeno ponijela, ne treba već ovako; prigni šiju, pa mirno zimu čekaj! I srce mu uvijek zaigra, kad jutrom pogleda svoja dozrijela žita, što se u suncu prelijevaju u modričasto zelenim bojama, od pšenične jarke do tamnije ražene; i polje prostrlo se kao more, po njemu razbacane, okićene glavice, a po dnu njega cvijetne livade, nad kojima straže poređani jablanovi; pored njih rijeka ljeti ne huči, već žamori, kao da s nekim šapori.I miriše polje, prevlačeno modričastom jutarnjom izmaglicom, dozrijelim plodom što se zemlji sagiba, a nad njim ćuti još sjenom obastrijeta litičasta planina... Jednoga od tih dana zavadi se Vojkan Vujić sa Ilijinim bratom, Petrom, radi štete u polju, i Vojkan tuži Petra općini u varošu, a općina ga osudi na naknadu štete i na dvije krune u ime globe. To silno Petra rasrdi i on zaprijeti Vojkanu, da će se osvetiti.Odmah sjutra dan pođe u grad odvjetniku, da zapravda Vojkana za dvije kvarte kukuruza, koje mu je od zimus Vojkan ostao dužan, za izor na njegova vola — i ostavi punomoć odvjetniku. Usred poljskih radnja dođoše pozovi, i oba, Vojkan i Petar, uputiše se zajedno u varoš.Putem razgovaraju o dobroj godini; već žanje se, i Petar Vojkanu nudi, kad svoje ovrše, za vršidbu svoga konja. Putem sunce žeže.Po polju žeteoci i žetelice žanjući popjevaju, i dolje, negdje na poljskome putu, škripaju seoska kola. — Danas bih bio i ja žeo — veli Vojkan, —— vrijeme je... — I iznebuha, kao da mu je toga časa na pamet došlo, veli: — Da se nagodimo, Petre!Što ćemo na sudu?Dao sam ti dvije kvarte, a davao sam ti i one druge dvije, ali ne htjede ih ti primiti, veliš: nije se osušio kukuruz kako valja...Dobro, brate, daću ti dvije kvarte sada najboljega, kad je najskuplji...Dođi po nj, kad hoćeš!... — Neću ja tamo, — odgovori Petar. — Ko veli da si davao dvije kvarte?Pusti, bolan, — milo za drago!Drukčije što hoćeš; ali ovaj put valja da ide po zakonu; i ti si tražio štetu po zakonu, je li pošteno? — Ali biće troškova?... — Pašće na onoga koji izgubi...A da bi i htjeo da pustim, ne mogu, dao sam u ruke advokata... — Što?Ta neće, sreće ti, advokat radi toga doći? — Ne znam... vidićeš — i nasmija se, pa požuri da prvi u sud uđe. Na raspravu došao odvjetnik iz grada.Pođe u čitaonicu, da popije kavu i pozdravi koga znanca.Ali, ne našavši nikoga, pogleda na sat i pođe u sud.Pozdravi se sa sucem i sjede. — Mali posao — veli, — svršićemo brzo. Poslužnik prizovnu stranke.Vojkan, ugledavši odvjetnika, zbuni se, pomisli: — Zaludu je svaka odbrana; kad je odvjetnik tu, ne vrijede najbolji razlozi. - Zar će radi mene sudac njemu ištetiti hatora? - Pomisli: A, da, vrana vrani ne kopa očiju! Ipak veli sucu: — Dao sam mu dvije kvarte, a poslije davao sam mu ostalo, ali ne htjede doći po njih: imam svjedoka koji će posvjedočiti. — Je li tako? — upita sudac Petra. — Jest po njegovu računu, ali nije po mojemu...Dao je dvije, a kud će ono ostalo? —— nasmija se Petar. — Dao bih ti bio i one dvije... — Vidite: sam veli, dao bih ti bio...Da si dao, ne bih te tužio!... Odvjetnik, kao šaleći se, govori sa sudcem: a u neke prevrnu, pa mu kaza nekoliko besjeda na italijanskom jeziku. Vojkan protrne.Mora da sudac rđavo nešto piše, žuri mu se, pero mu leti po hartiji... Sudac izreče osudu: - Vojkan se osuđuje da ima da isplati Petru dvanaest kruna za kukuruz i na isplatu parničkih troškova — ravnih četrdeset i osam kruna.Odvjetničke pristojbe sudac je prepolovio, uzevši u obzir da nije došao samo za ovaj posao. Izlazeći iz suda, veli Petar Vojkanu: — Jesam li te namjestio, a?To ti je za onu štetu u polju! — Ne mari, bolan...Gonićemo se još — odgovori Vojkan. Petar pričeka odvjetnika dok iz suda iziđe, pa, dočekavši ga, veli mu: — Činite molbu za rubačinu... — Čekaj, čovječe, — odgovori odvjetnik - platiće... — Znam ja njega, s prvom čašom vina zaboraviće... činite vi, nećete se prevariti... Vojkan se vrati iz varoša kući, po navadi, pijan.Te večeri grdi djecu i psuje Petra a sutra dan kad se rastrijeznio, nije pošao da žanje, već ćutke pođe u varoš.Moli novaca od gazda—Jova, ali gazda veli: — Davao sam ti dok sam imao na što... I na lijepi način, otpravi ga iz dućana. A Petar, dok minu rok, požuri u grad k odvjetniku. — Činite molbu za rubačinu - veli mu - ali ne zaboravite — preporuči — da u molbi navedete, da rubač porubano odmah sobom povede, jer drukčije s njime nigda kraju... Odvjetnik izvrši svoju, prema Petrovoj želji, pa usred poljskih poslova dođe u selo rubač, s navaljenom na glavi carskom kapom do ušiju, i uze sobom jednoga rondara.Ljudi po guvnima vrhu, pa i Vojkana nađe gdje vrše. Rubač mu kaza rašta je došao i kolika je svota. — Ne mari — progunđa Vojkan, — piši, kako znaš... — Porubano povešću sobom... — Taman!... i pravo je...Po zakonu! — Ajde, da vidim što imaš. Vojkan ga povede u kuću.Rubač se razgleda, zaviri gdjegdje. — Ovdje nema ništa — veli. - Kud ti je blago? — Krupno? — A da!... — Krupno nije moje, a ti radi što hoćeš... — Da vidim. Vojkan iziđe iz kuće i povede rubača iza guvna u ogradu.Pod golemim hrastom, gdje stoka planduje, pokaza na vola i kravu. — Porubaću ti kravu, — veli rubač i povešću je sobom. — Goni ti... ali, velju ti, nije moja.Krava je Ilije Smiljanića, dao mi je na po... — A čiji je vo? — Petrov, dao mi ga na izor... i radi njega, vuk ga zaklao, odsječe mi glavu, a za ništa! Rubač naredi rondaru da povede kravu. — Ilijina je - velju ti... — Ne mari... U to bane Ilija i Petar; neki klapac kaza im da je rubač u Vojkana. — Moja je krava — veli Ilija, — zna sve selo... - Imaš li kartu od suda?... Pa razgledavši kravu, veli: — Nema na njoj nikakve biljege... — Nema, ali ima svjedoka... — Ne valja ti — odsječe rubač uozbiljivši se — ja je gonim po zakonu, a ti me tuži gdje hoćeš!Možeš, ako je tvoja...Traži putem zakona... — Ima on svojih ovaca, — opazi Ilija — pravo je da njih odagnaš... — Ovce su na paši — javi se Petar. — Goni ti kravu! — Ne mogu ja čekati, dok ovce s paše dođu — zaključi rubač i pogna kravu. Ilija, preriječivši se radi krave s bratom Petrom, povrati se kući. U suton, na guvnu, posavjetova se sa najboljim svojim komšijom.Komšija veli: — Prodaće ti je, ako advokata ne nađeš. Iliji žao krave, njegova je, dao je lani steonu Vojkanu na po, dobra je; ako je izgubi, izgubiće s njome i njen porod za napredak. - Nije druge; treba naći advokata, da odbraniš svoje!“ - pomisli i pođe u grad, da ga potraži, kad ga u varoši nema. Nakon malo vremena bi urečena rasprava i pozvani Ilijini svjedoci.Uoči toga dana, pred noć, iz grada stigoše u varoš oba odvjetnika.Pođoše u štionicu, gdje nađoše obično društvo, koje se tu svake večeri sastajalo.U dvorani silno je vruće, lampe gore, a prozori zatvoreni kao usred zime. Nevikao teško da podnese takovu vrućini, kad se napolju može da uživa blaga, vedra, zagorska ljetnja noć, — Skuhaćemo se! - veli Petrov odvjetnik Pilić - starome znancu gazda—Jovu, koji čitaše novine, i pozdravi se s njime. — Ima neko vrijeme te vas češće vidimo...Milo mi je! — otpozdravi gazda... — Ali jeste li čitali? — upita ga pod utiskom novinarskoga članka, što ga je toga časa čitao. — Ali, da kako, da ste ga Vi čitali - Vi koji pratite politiku, jedan od boljih naših domoljuba i prvaka najmoćnije stranke. — Dakle, čitali ste?Za boga miloga, jeste vidjeli, što Mađari rade od naše braće, jadnih Slovaka...I to vam je viteški narod! — Čitao sam: hoće da ih silom pomađare...To oni rade i sa Srbima i s drugim narodnostima, a, kad bi mogli, i s nama bi... — Pa je li to pravo?Sramota! — ljuti se gazda. — Sramota, razumije se...Potpisali smo neki dan protest u ime cijeloga naroda — priča odvjetnik.Poslaćemo ga svima općinama.Doći će i na vas... — Kakova sramota? — umiješa se u razgovor Ilijin odvjetnik. — Oni idu za svojim ciljem, a taj je očit: hoće da pomađare sve što nije mađarsko, pa da tako stvore jednu veliku mađarsku državu... — Pa zar je to pošteno?Dakle, na račun drugih da postaneš velikim! — čudi se gazda. — To je druga stvar...Naravno da oni ne biraju sredstva.A ko ih u životu bira, kad mu je do toga da postigne ono za čim teži? — Oprosti, dragi kolego, ali ipak, za postići pošteni cilj trebaju poštena sredstva...Moral treba da caruje nada svim i svugdje... — Moral? — prekida ga Ilijin odvjetnik — Jedna lijepa riječ! — Moral, da kako, moj dragi doktore — potvrdi gazda Jovo i posegne za novinama. — Čujte, molim vas... — i stade da čita, kako iza tolikih progona ima još žrtava. — Najposlije od mađarskih sudova bila su osuđena dva učitelja na nekoliko mjeseci zatvora radi svoga domoljublja — očito radi svoga domoljublja! — naglasi uzrujan gazda - pa ne mogu da shvatim kako se to može braniti?...Pomislite: dva siromašna učitelja, - pomislite, doktore, na njihovu jadnu porodicu, djecu... kosa se diže... a vi kao da ih izvinjavate? — Ja? — čudi se doktor — oprostite, ja ih samo razumijem... i, nakrenuvši glavu i prekliještivši jezik između zuba, nasmija se na društvo, pogledavši krišom na gazda—Jovu.I nastavi: — Pa ono što Mađari rade sa Slovacima, rade i drugi, kad im samo treba...Eno vam Hrvatske!Što tamo ne rade takozvani mađaroni! — I to je veliko zlo! — prekide ga gazda. — A ko veli da nije?I u svoj Hrvatskoj niko se ne nađe od Hrvata i Srba, da usred bijeloga dana ubije onoga tirjanina i oslobodi svoj narod...Kukavice smo! — Pustimo politiku — prekide Petrov odvjetnik - učinimo partiju preferansa! - Bilo bi i vrijeme — opazi jedan od igrača s drugoga stola — ali prijatelj Jovo ima zašto da se uzrujava... i ja sam pratio cijelu stvar. — Pusti, Boga ti! — prekide ga drug u igri — pazi na karte, eto i sada si pogriješio...Pusti besposlice!... Sjutra dan u devet sati raspravlja se u Ilijinoj parbi pred sudom.Odvjetnik Petrov pristade, pošto su ispitani Ilijini svjedoci, da je krava Ilijina, te je sud njemu i dosudi, a troškove svali na Petra.Troškovi golemi, jer odvjetnici, - da se već jednom parbenici opamete, — tako rekoše na sudu, — zatražiše potpunu naknadu za dangubu, dnevnice i za prevaljeni put oko četrdeset kilometara, svega skupa sto i šezdeset kruna. — Ravnih četrdeset talijera! — računaše Vojkan i, kad izađoše iz suda, premišljajući o golemim troškovima, veli Petru: — Opalilo i tebe, baš junački; umirio nas zakon! — Platićeš ti sve ovo! — smije se Petar, smijehom što šamar nosi, ali izdrža. - Platićeš, velju ti!... — Porubaj me za prvo i za ovo! — jari ga Vojkan. — A mogao si glavne... već vrag ne da!...Bolje dati advokatima...Operušaše nas do Boga!...Porubaj me! — Ne boj se, naći ću ja što da odvedem; a neću ti ostaviti luga na ognjištu...A čije su ovce, a? — Ha, ovce!Fuk je meni za njih! ...Ovce prodao, brate; doći će još danas čovjek po njih; kao velim: bolje imati pare u ruci, nego čekati rubača, pa opet, znaš, mogao bi vuk doći...Ha, ha!Mogao bi uzeti mi tvoga vola, što si mi ga dao na izor, uzmi ga! — A kuću, zemlje, livade? — ljuti se Petar. — I to je meni fuk! — odgovara Vojkan. — Znaš čije je to!Gazda—Jove, bolan, kao i što je i tvoje njegovo...Jednaki smo, brate!... Ilija, zadovoljan, preko običaja svrne u krčmu i naruči po litra vina, ponudi punom čašom brata Petra, koji onoga časa uđe, ali Petar veli: — Ne mogu! — i ne htjede uzeti. — Ja bih iz tvoje ruke pio, pa da je otrov — veli Ilija — brat si mi! Petar ulije za se litru i sjede dalje od brata. — Što se srdiš? — opet će Ilija.Znao si da je moja krava, nisi mario goniti je...Mogli smo kao braća... — Neka, bolan, znam ja što si ti i tvoja pitoma besjeda; kakova braća?Gori si ti po mene od ikakva dušmanina... — Ostavimo to, eto, neka bude kako ti hoćeš...Ima krivice i kod mene, da, ali pusti troškovi advokatima... — Neka, bolan, pusti... platiće ludi vlaho...A da što bi oni bez nas?Pusti kraju, biće njima još posla... — Radi kako znaš, ali moga ne puštam — istrča se Ilija. — Ne puštam ni pare! — Ha, razumijem, zato maloprije udari u pitome besjede...Vala ti, brate!Treba ti para, a?Hoćeš li? — i diže se iza stola. — Tražim moje — veli Ilija i, plativši račun, iziđe iz krčme. Petar za inat neće da plati dosuđene Iliji troškove, a Ilija ne popušta.Zaludu Rade traži zgodu, da ih izmiri, čak predlaže da troškove prepolove, samo da je mir; ali otac neće, već - po zakonu, a Petar odgovara: — Kad ćeš po zakonu, gonićemo se.Znam da mi neće biti dobra, ali nisi ni ti na zakon sio...Pa neka jedu advokati, rodila je godina! Jesen prođe u parbljenju među braćom i Vojkanom.Radi srce puca, kad god otac pođe u varoš.Toga dana radi i za nj, ali koja korist, zna on kuda ovo vodi.Drukčije bi on radio, da se njega pita, ali zar smije on da ocu u čemu prigovori; dok je živ, gospodar je da radi što hoće. Pod zimu dođe rubač u selo i otjera Petrova vola za Ilijine parbene troškove.Petar ne htjede da ga otkupi, dok nije vo imao da pođe na dražbu.Tada tek na sudu podmiri brata Iliju - i primiriše se.Ali ljudi, što mu dobro znaju za ćud, vele, neće za dugo biti miran. I poljski su se poslovi posvršavali, ljetina opremila i u kuću sanijela, duhan predao na vagu i s tim novcima podmiruju seljaci trgovce u varošu i plaćaju porez, zadovoljni, što ova zima obećaje da će biti sitija od ostalih. Na tri dana pred Badnji dan Ilija oprema se u primorje, po božićnje vino.Toga jutra Radi beše žao oca.Studeno je, a već ima nekoliko dana što se vrijeme muti i nepostojano je, sigurno premijeniće na gore, jer je zeman tome. — Ne idi, oče! — veli mu Rade pred kućom samareći konja. — Poći ću ja s društvom, mlađi sam... — Ne budali, što ti na um pada? ...Gdje je to?Ti ćeš ići, kad mene već ne bude; a da, dok ne budem mogao ići, već kao da me i nema. — Mogli bi kupiti vina ovdje u varoši... i trošak je manji — opazi Rade. — Taman si pogodio!..Gazdinsko, građeno vino za Božić, e, jesi mi ga ti! ...Ne budali!Hoće se da je božićnje vino ono negdašnje, naško, što samar njime po godine miriše, a čisto i bistro kao detinja suza... a takova nema, već u pitomome primorju... Ilija ode.Ponio je sobom punu torbu kojekakvih stvarčica: sklenicu masla, pregršt uštipaka, ugojenu pilicu, nekoliko pačica, duhana i šest jaja, s time će darivati kuma Marina, djecu mu i ženu.Marin će odvratiti vjencem smokava, rakijom i kojom jabukom i narančom. Dok se dohvatio planine, čini mu se da je već u primorju, da razgovara sa Marinom.Dugo je što se s njime poznaje i što od njega božićnje vino kupuje, još od zemana, kad mu se otac odmetnuo u hajduke.Otada dere svake godine planinu, gazi istim putem i bezmalo sreta u putu jedno društvo; i kad s vrha krajnih brda ugleda mora, osjeća se nekako prostranijim, i uvijek nizbrdicom zaojka bar u po glasa.Kum Marin ispržiće na tavi morskih ribica, što bi rekao: stotinu pojeo bi ih u zalogaju, a kad tamo, prebirući jednu po jednu, sit se najedeš... i ostane ih za sutra; a kako se za njima slatko pije! ...U jutro pako prije rakije, čiste kako je loza dala, uzme se nekoliko smokava, slatkih kao med... Ali Ilija ne nađe Marina u životu, već društvo primi u kuću udovica mu, Antica, u crno zavita.Lijepo ih pričeka i, posjedavši društvo za sto, donese im pun vrč vina.Ali tek što ljudi ispiše prvu čašu za pokoj Marinove duše, udovica zažali i stade da nariče za pokojnikom: — Marine, dušo, di si sada ti?...Evo tvojih vlahov, evo ti kuma Ilije, donio je uštipkov, masla i šest jajov...Čuješ li, Marine, dušo?... Iliji bijaše žao Marina, koji ga je toliko godina prijateljski dočekivao u svojoj kući, i činjaše mu se onoga dana, da ga vidi pred sobom, obrijanih brkova, okoščasta, u tijesnim gaćama, dugih, nažuljanih ruku. Na sam Badnji dan u jutro zarža Ilijin konj ispred kućnih vrata.Rade iziđe i, dok zapazi svoga dorata, neosamarena, gola, koji po drugi put zarža, kad ugleda Radu, zamagli mu se ispred očiju i čisto toga časa krv mu navrije u glavu i, predosjećajući nesreću, zatvori za sobom vrata, da konja makne s majčinih i ženinih očiju. Ali Smiljana ču ržanje i pođe za Radom.Majka i sin se zgledaše. — Nesreća, Rade!...Noćas o njemu snivah, ne htjedoh govoriti... — Da će Bog, te i nije...Prevalio negdje konj, pa dotrčao kući, dodijao mu trud, glad... što li?... — Žuri, sinko, pred oca, ne časi ni časa... - Da Bog, te bio sretan susret! ... ali... - i Smiljana zajeca... Radi žena doda kabanicu i sa stope pođe. Gazi snijeg do glježanja a povrh kuća upopriječi, da što brže na planinski put izbije.Kad dođe na konjski put, što poprijeko dere planinom i vodi ka šljemenu, požuri još bolje.Ali nigdje nikoga uokolo, svugdje snijeg i gola drveta, što se na ledu grče, kao da ljutu studen osjećaju.Ugleda u snijegu konjske tragove. - To je doratova stopa - pomisli - rekao bih da mu se nije žurilo, sudeći po bacanju stopa u snijegu... Idući dalje, opazivši ljudske stope, ustavi se na savijutku prama čoporku kuća, što s lijeva leže u snijegu.Ne prodire iz njih dim, ne navija se nad krovovima, nejak je da kroz snijeg prodre, kao da je u tim kućicama utrnula se vatra i već nema u njima života. Časom premišljaše, pa skrene i, tragom jednostupa u snijegu, pođe ka kućama.Došavši do njih, osluškuje i, čuvši u jednoj pred njim na oškrinuta vrata razgovor i pucketanje naloženih drva, uđe i nazove: dobro jutro! Čeljad u kući prihvati pozdrav; neko od ljudi poodmakne se, da došljak k vatri priđe, a jedno žensko doda mu stolicu. — Rade Ilijin! — reče jedan od ljudi najbliži vatri. - Glavom ja - odgovori Rade, upoznavši u dimu po besjedi svoga plemeštaka, što s ocem bješe po vino pošao, i upita ga: — Što bje od Ilije? — Što i od ostalih - odgovori plemeštak — Kijamet! — Kazuj, bolan!... — Kazivao sam ovim dobrim ljudima što znadoh... - Ali evo nikako — prevrnu razgovor — da mi se ugriju ova dva prsta na ruci! — i primače ih bliže k plamenu. — Odnio mu led dva prsta! — veli kućni starješina — a bojim se izgubiće ih, zamrzla u njima krv, kao srž u odsječenu drvetu! — A zar Ilija nije došao kući? — upita Radin plemeštak jednako grijući svoja dva zaleđena prsta. — Nije... pa pođoh mu na susret. — Sa srećom! — zaželi starješina. — A bijaste li zajedno? — upita Rade. — Kazuj, imena ti! — A da, uputismo se iz primorja licem na Tucin dan nas dvojica, a u putu stigosmo trojicu iz drugoga sela, te neki dio puta bijasmo zajedno.Razgovarali i šalili se... kao ugrijalo Božje vino, bilo ga i suviše.Ilija je bio napit, ali nije bio pijan...A i vrijeme, brate, ugodilo, da Bog pomože...I podrža tako, sve dok bijasmo na dogledu moru...Nego po podne prevrijemi na čas, ali, eto, nema još zla... još se može...Pada li, pada... i učesta snijeg.Ali pod noć na jednom sasu pušavica, kao brašnom iz pune vreće...No sve ništa, da ne duhnu vjetar, studen bije u obraz kao ledom...I spustila se noć, ne vidiš pred očima drugo do bijela...Jeziva, brate, noć, mjesec zašao, a od zvijezda nema vajde.U oči bije snijeg, a nad glavama krše se grane.Ali što da ti pričam: mećava u planini! — Pravi kijamet!...Nije druge, već gini...U tome izgubismo se, ne čuješ svoga bakta, ništa, uši zapušio pusti vjetar!...Meni strgao vjetar kapu s glave, a spao mi opanak...Ne smijem se sleći, ostaću u snijegu - pomislim - i požurih bos...Kad iziđosmo, biće na vrh, đavo bi znao — ote bura po sve; udar vjetra prevali tovar sa Ilijina konja, Ilija se ustavi.Ja ga stigoh.„Rđav sustig, brate!“ - veli mi. - „Pomozi!“ A vjetar nosi mu glas Bog zna kamo... — Bog te ne ubio! — velim ja — vidiš da ginemo!...Trgoh nož i presjekoh...Svali se tovar u snijeg, njegov konj potrča, moj, natovaren, nagnu za njim...Ja požurih i u tome izgubih Iliju...Srećom, nabasah na šipražje, a vidim, ne može se dalje — ko će sili odoljeti? - pa se zaklonih tu, čučim ogrnut i tako dočekah zoru...I evo me sada ovdje...I ne bijaše zla, ljudi, da ne odnese led ova dva prsta...Evo nikako ne motu da ih skupim... — A otac mi? — Ne znam...Biće se i on negdje sklonio...Nije daleko odavde, jer onako, sudeći po hodu, mora da smo bili na pomolj kućama... Rade se naglo diže. — Kuda ćeš? — upita starješina. — Idem... — De ti... Rade iziđe na konjski put i pođe dalje.Idući uzbrdicom, sam, u pustoši sluti u sebi zlo po oca.Steže ga u grudima, i na mahove, premišljajući, čisto pretrne; ustavi se i gleda uokolo.U dvoumici je.Što da radi?Već je popeo se s malim do na vrh brijega...Bi li dalje pošao?Ali opazivši pod vrhom, nad sobom, da se nešto u snijegu crni, kao golem povaljeni panj, pođe naprijed.Sada je već blizu.Upire očima i raspoznaje: Na ivici puta kleči, s prislonjenom glavom na punoj mješini, zgrbljen čovjek, kao da se pred oltarom moli, glava mu pokrivena kabanicom, a njeni skuti natrpani saleđenim snijegom. Rade osjeti, da mu srce za čas kao prestade kucati; pa onda učestalo kucanje, kao da će da iskoči...Ali, pribravši u se snagu, razabra se i odgrne kabanicu sa čovjekove glave. — Oče! — javi se i uhvativši ga za ruku htjede da ga pridigne, ali osjeti da je hladna, ukočena.Pretrnuvši od toga dodira: — Oče! — ponovi jače. — Pa obazrijevši se uokolo, skide sa sebe svoju kabanicu i pokri njome saleđeni očev život i poleti natrag ka onome komšiluku kuća, od kud bijaše došao. Uđe u kuću naglo i veli: — Ljudi, pogibe mi otac... pomozite! — Pogibe zar? — priupita plemeštak. Muški iz kuće pohitaše sa Radom.Za njima nagnuše i drugi iz komšiluka.Žure se i ćute: Rade je pred njima, vodi ih ka mjestu.I, došavši, poredaše se oko mrca i gledaju u njegov zamrzao život, pokriven toplom, vunenom kabanicom. Neko se sjeti, pa skrši nekoliko suhih grana sa zamrzlih golih drveta pored puta i — naloži. Čeljad se okupi oko vatre.Starješina, zaogrnut kabanicom i s omotanim peškirom oko glave, veli Radi: - — Uzmi, bolan, svoju kabanicu sa oca, ogrni se njome: njega već niko ne zagrija!... Rade ne htjede, već, kao da je obezumio, gleda u čeljad i nekamo u prostor snježana dana.Ali starješina diže je sa mrtvaca, zaogrne ga njome i k vatri ga privede. Rade se zagleda u veseo plamen, i kao da se, tek toga časa, svega sjetio, oči mu zasuziše, i učestaše suze, i kotrljaju se niz obraze... Ljudi kod vatre napuniše lule, pale i razgovaraju. — Gledaj! — opazi jedan vrijemenit čovjek, gledajući na mješine pričvršćene uz samar — mora da je konj prevalio usred puta, pa je pokojnik vukao tovar kraju...Gledajte trag u snijegu...I o tome razgovaraju neko vrijeme. Pa se najposlije sjetiše i dogovaraju se što treba da se uradi. — Vele, — kaže starješina - da zakon ne da u mrca dirati, dok komisija ne dođe...Treba da neko u varoš pođe!... Obećavši mu štogođ, poslaše jednoga od siromašnijih ljudi u varoš ka općini. — Treba napraviti od sijenskoga kolja nosila — sjeti se onaj vremeniti čovjek. — A da, da treba! — potvrdiše drugi - I trebaju priječnice i klinovi za učvrstiti nosila... — Da kako da treba!... — Ali ima još jedna — opazi starješina — trebaće naložiti veliku vatru oko mrtvaca, da omekša...Što misliš, ukočio se, a oko njega sve smrzlo...Ne popušta ovo vrijeme tako lako: vidićeš muke, dok ga ispružimo... — Da, da treba! — potvrđuju ostali. Radu, slušajući razgovor, suze obliše.Pogled mu besvjesno zamiče na zgrbljena oca.Mrtav je i leden kao i ona golema litica povrh njega; nestade ga sa ovoga svijeta... I toga časa osjeti oko sebe prazan, pust prostor, i u tome prostoru uokolo kao da nema ničega živa osim njega.Kao da se odijelio od svega svijeta, i, kao nikada dosada, u toplim suzama sazna i osjeti u sebi svoje bistvo i moć života. Nekoliko dana iza Ilijine smrti, gazda Jovo pošalje Radi pozov u kome ga opominjaše na isplatu duga.Te pozove razašiljao je gazda obično dužnicima kad je hteo da dug čim prije od njih utjera, a sadržinom, oblikom i samom hartijom sličili su ti pozovi sudbenima. — Sinko, pozvao sam te — veli mu kad ga ugleda pred sobom, — da raščistimo račune...Mislio sam, da ćeš sam k meni doći...Znaš, stari uzimao je, kad gođ je htjeo, a ja davao...Ali treba i vraćati... Gazda prevrće listove dužničke knjige, traži: — Vidiš, nisu plaćene ni kamate za lanjsku godinu.Ono, što mi je pokojnik dao o svetoj Kati, jedva je zaleglo za dućanski prekogodišnji dug, a poslije opet uzimao je sijeno...Ti znaš čitati? — upita gazda. — Znam nešto sricati i to štampano... — A gdje si naučio? — Učio sam; pokazao bi mi drug po koje slovo, pa bih ga urezivao, u planini, u koru od stabla, dok bih ga utuvio, pa tako udri danas, udri sutra, nešto naučio... — Drago mi je, što znaš...Eto, vidi sam!...I uzevši knjigu u ruke, donese je Radi pred oči. — Ne znam ja u tu knjigu ništa! — veli Rade sagnuvši se nada nju, pa pogledavši gazdu - zastidi se. — Gdje je to?Ne znam ja ništa; već kako ti uradiš... — Treba, sinko, da se snađeš, da se brineš, ti si sada starješina u kući...Pa ako se ti ne pobrineš za kuću, ko će drugi?A koliko ti je godina? — Pasem dvadeset i četvrtu. — Eto, punoljetan si!...Radi, budi pošten i štedi, mogao bi s vremenom i izvući se iz duga...A što ću ti ja?Stari je ostavio za sobom silu duga, kupio one zemlje; molio me i molio, pa, da mu budem pri ruci, popustih... poslije mi, Boga mi, bijaše žao, ali koja vajda; stvar svršena, pogovora nema!A baš neki dan sračunao sam sve, ima oko hiljadu i osam sto talijera duga i nešto sitneža; tu su uračunane: sijeno, kamata i dućanska roba sve do danas... — Čudo! — izmače se Radi. — Nije malo, ne... ali skupi se, sinko; a ti, ako ne budeš uzimao, nećeš mi ni dugovati..Eto, zato sam te zvao, da se znaš vladati... Putem Rade razmišlja o dugu: — Sila ga se Božja nakupila, nećeš nigda kraju!Istina, primaklo se sa imanjem; zemljom najživlji je u selu, izašlo je na očevu, ali koja vajda?Pa kako da obradi svu zemlju?Treba silu troškova, tuđi poslenici skupi, i sve poskupilo.Sijeno sa livada tek da zaleže za blago zimi, koze, što su najberićetnije i najizdašnije za seljaka, zabraniše, a duhan plaćaju kao ni sebi ni svome.Plati porez, šumske globe, poljske i druge; - pa nikada kraju...Ali ipak preturila bi se godina, i lijepo bi se živilo - pomisli.Da, lijepo, - da ne usrnu pokojni otac u dug. Žena mu rađa mušku djecu, dvoje ih je, dva sokola, vrijedna Božica i milokrvna, majka kao duša, a Cvijeta s Pavlom smirila se, i za nju veli čovjek: — Nije no kao kruh što se jede... U tim mislima ide pored svojih zemalja i ne može da ih se sit nagleda, ponosit je njima, i, dok ih gleda, čisto zaboravlja i na dug i na svakidanje potrebe. Još leži, otpočiva pusta, ali kad je Božje sunce zagrije, a već je na domaku, Bog će blagosloviti težačke trude, zemlja će se okititi, sjaraniće se suncem i kišom, oplodiće, i rodiće obilatim plodom. — Biće kruha! — pomisli Rade - i previše... pa kud ćeš dalje? I zanesen tom mišlju, prelazi, skačući s kamena na kamen, hitro preko gaza nabujale rijeke, što danas jače no obično huči. Neosjetljivo nastupi proljeće, probudi opočinulu zemlju i oživi razgovorom planinu nad selom. Radu prvo proljeće iza očeve smrti ponese nadom.Obilazeći svoja polja premišlja i računa, koliko će koristi imati, i što prodati i uštedeti, da gazda-Jovi na čast dade. Prodaće suvišak blaga, za koje preko zime nedostaje sijena, a svoga sijena neće prodavati.I zimus, valjda ono isto, što je jesenas otac prodao u bescijenje, moradijaše od gazde za skupe novce kupovati. A godina po svemu izgleda ponijeće dobro, i gledajući na svoja žita ponosi se njima: — Bog će dati, pa će sve dobro biti! Ali u mjesecu maju pobijelila jedne noći planina nad kućama, a drugu noć razvedri se: osu se mraz i smrznu i mahom uništi usjeve.Svarena, pognuše vrhove ka zemlji bijela žita, a kukuruzi, kao da se boje sačekati sunca.A kad svijetlo proljetno sunce diže se, ukaza se nastradalo, pusto, pocrnjelo polje kao jesenja strnjišta: - i Radinu nadu, ponos i veselje, odnese jedna vedra noć i proljetnim suncem obasjani dan. Ali Rade ne klone; odmah nastojnih dana poče preoravati nanovo zemlju, da je zasije.Bolilo ga u duši da zemlja cijele godine nerotkinjom ostane, kad Božje sunce tako lijepo grije, pa moraće da je oplodi. I ore, i ako nije zeman tome.I lemež zadire u zemlju i pada u brazde puno sjeme. Jednoga jutra Maša ga nađe na oranici; odavna se nije s njime razgovarala, pa ga se zaželila i, prolazeći ondje, svrne k njemu.Nađe ga zamišljena i zabrinuta, ne razgovara ni sa suveznikom, i dok suveznik čvrsto plug drži, on obilatom, prostranom rukom naširoko sije i sijući, Maši se čini, da o nečemu premišlja. Kad ugleda Mašu, začudi se, pa mu ostade sjeme u šaci. — Svrnula sam s puta, — veli Maša zbunjena — da vidim što radiš... — Evo, gubim vrijeme... — veli Rade. — I nije zeman radnji - nadoveza suveznik. — Ali, suvezniče, da pobranamo! Privezaše branu, pa počeše s jednoga kraja. Rade potrbuške leže na branu, suveznik bocnu dešnjaka i voli - povukoše.Rade leži, ruke i noge ispružio, pa mu se po zemlji vuku, pritisnuo uzoranu zemlju, da s njome seme pokrije, a priljubio se uza nju, kao da je hoće da obgrli i svojim životom zagrije, sunce mu uprlo u leđa — grije ga. — Gledaj Božjeg bika! — veli suveznik Maši, što s njime uporedo ide, pokazujući na Radu. Maša se zbunila, učini joj se, kao da suveznik pogađa joj misli: — Kako bi ona rado legla na branu uz Radu, i s njime cijeli dan na suncu branala! — i nikako da sa Rade oka skine. Kad priđoše kraju, Rade se diže sa brane; suveznik se zabavi oko volova. Maša priđe Radi. — Gdje si mi ti? — veli mu. — Zabavio se u poslu — odgovori Rade i, uzevši grudu zemlje, mrvljaše je u ruci: — suvotna je, Bog zna šta će od sjemena biti? — i baci je na stranu. — Niknuće — veli Maša — iz tvoje dobre ruke, da tvrdi kamen siješ... — Ko veli? — nasmija se na nju Rade i, pogledavši je niz tijelo kaza: — Zar si što osjetila? — Ništa... ali nije sigurno do tebe... junače moj! Pretrže im razgovor suveznik, javivši se Radi, a u to bane i Božica, Radina žena, sa ručkom.Maša pogleda Radu i pozdravi. — Ostani sa nama - veli joj suveznik. — Ostani - nudi je i Božica - pa ćemo zajedno... Ali ona ne htjede, izvinjava se da ne može, da je čovjek kod kuće čeka. Nastajne nedjelje pop Vrane preko velike mise drži propovjed, ljuti se na okupljene šugave ovce; a da se nije prevario u svome sudu, najbolji je svjedok prst Božji, koji je u nevrijeme poslao snijeg i mraz, da ih opomene i na pravi put privede.I propovjeda dalje. Ali, najednom, opazivši na dnu crkve Radu uz Mašu, prekide i poleti ka njima... — Živine! - jesam li naredio da muški stoje obaška od ženskih! — stade ga vika, i ljutit, gurnu Radu u stranu. — Ne guraj se! — veli Rade. Ali pop Vrane, kao da je pobjesnio, nasrće na nj: — Vole jedan, ja ću ti rogove stući! — ponavlja više puta. Rade osjeti kako mu krv u glavu dolazi i magli mu se pred očima, ali izdrža; škripnuvši zubima savlada se i mirnim korakom iziđe iz crkve. Iza velike mise, razilazeći se, svijet šapori o Radi, ali niko ni cigle riječi ne reče popu Vrani; on je gospodar u crkvi, pa može kako hoće! Pop Vrane, kad kući dođe, premišljajući o onome što se u crkvi dogodilo, zažali u sebi, što nije mogao uzdržati se. Jutros Maša mu čisto kazala, da voli Radu mimo cijeli svijet, a kad njega ne bi tako volila, eh, tada se ne bi ni njemu otimala.I gladeći mu debelu ruku smijala se onim svojim razuzdanim smijehom, koji popa Vrana jača i dava mu nade, da će ga ipak Maša jednom zavoljeti.Znao je da je Rade njezin jaran; znao je to po šaporenju u selu, i naslućivao po njenoj ispovjedi pred njim. Onoga dana, u crkvi, kinjio se boreći se sam sa sobom.U odblesku raznih boja od stakala na prozorima, u onoj tajanstvenoj prošarici, klečala je žena pred njim, ispovijedajući se.Gledajući je pred sobom, branio se od napasnih misli i silio se, da podade ispovjedi sveti značaj; da je pred sobom gleda kao svaku drugu ženu - ali nije nikako mogao.Rasijano, bez reda, besvjesno nasrću na nj prosti, čovječji, osjećaji i otiskuju one tuđe, naučene, što se silom nameću i radi kojih se toliko u životu kinjio... Radoznao, pita je, je li s drugim griješila, a kad žena priznade, navali upitima: — Je li taj čovjek jak, zdrav, mlad?Griješi li s njime često, na koji način, na kojemu mjestu?I hiljadu drugih sitnica, na koje upite žena teško i mucajući odgovara...A on u tome traganju osjeti za čas neiskazanu slast... Ali kada stade da je svjetuje, da već ne griješi, da se od grijeha očisti i da obeća, da neće već, čak ni poželeti tuđega čovjeka, - žena sagne glavu. — Što misliš, biće ti teško?... zar nećeš moći odoljeti? — Da, teško je to... — odgovori žena. — Znam da jest! ...Ali zar misliš da je tebi samoj teško pregoreti se?...Da znadeš kako drugi trpe!Pregori se, i u tome naći ćeš utjehe, otjeraj od sebe griješne misli... pokaj se! ...Kaješ li se? — Kajem se! — reče žena i zajeca. — Kaj se, kao što se i ja kajem! ... i pregaraj se, kao što se i ja pregaram!...Skruši se, jer „skrušeni i ponizni doći će pred lice Božje“!...A sve što na spas duše uradimo, nikakova je žrtva, prama žrtvi našega Otkupitelja...I ne griješi, ženo, ni mišlju, ni djelom!... — I što dalje govori, njegove riječi dolaze mekše i pitomije... — A oprosti i meni, ako sam te gdjekad sablaznio, kao što i tebi Bog preko mene, ženo, oprašta...Oprosti mi! — Bog da nam prosti! — reče u plaču Maša i - krene niz crkvu. Popa—Vrana, gledajući za njom, suze obliše; prekrsti se i još dugo, klečeći i moleći se Bogu, ostade u ispovjednici. Rade se lako odljutio, on je povratit, a i sjetio se, i drugi ga s time tobože prekaraju, vele: — Pop je pizmen na te, radi Maše. - Ali, eto, kakovi su ti Božji sveštenici - primišljavaše: - radi svoga nevaljalstva, navaljuju na dobre ljude.Budala! kao da je meni Maša pamet odnijela kao njemu...Neka mu bude podatnija, neka se, ako je volja, povede za njim, mogla bi: povodljiva je od naravi.Ali što ga ima s njime?Maša rijetko kada mu i treba. - Pogdjekad, istina, ponese ga um za njom, zanese se; ali, ako mu nije na dohvatu, prođe mu...Gdjekad, kad je zgoda, zagrije se i zamijeni je sa ženom; ono dođe nekako... pa je toga časa slađa od ičega na svijetu; gdjekad pak čisto obe žene su mu u volji, te mu je teško lučiti jednu od druge. I Rade bijaše po svemu zaboravio na uvrijedu, nanesenu mu u crkvi. Ali jednoga dana, kad je u varoši bio, zovnu ga iz dućana gazda Jovo i uvevši ga u dućansku pisarnicu, upita ga, što ono bijaše sa popom Vranom.Rade ispriča, a on ga tada nagovara da popa sudu tuži, i veli mu: — Ako ćeš da budemo prijatelji, tuži ga! Rade šalabaza, zabacuje, ali mu ne pomaže. Gazda veli: — Ti od poštena soja, pa da te ono bodulče popa sramoti pred ljudima! Rade u neprilici sjeti se: — Teško je, gospodaru, s njima parbiti se!...Bojim se navaliće na me troškove... pa, ko će i svjedočiti proti popu? — To je moja briga!A i troškove ću platiti; dovešćeš advokata iz grada...I njega ću platiti...Samo ti radi u svoje ime, čuješ, da se ne glasa o meni... niti da ja pred svijetom ulazim u što... Rade se čudi, što se gazda Jovo oborio na popa Vranu; ono jest, ranije bili su dušmani, radi toga što pop zavrgnu seosku blagajnu, ali od kada se govori o nekoj slozi između lacmana u varoši, za koju govorahu da će biti od velike koristi težaku, — pomiriše se. No ljudi u to ne veruju, čini im se, da se luk sa očima ne može složiti, a zna se, da od gospode nikada seljaku koristi, pa se boje sada, kad se složiše, da ne bude i grđe, no što je do sada bilo. Ali ipak mora da ima nešto! Eto, u zdravlje sloge, u općini su dva prisjednika kršćanina; i viju se dvije zastave, oko kojih vodi se žestoka borba, radi položaja: radi se o tome, koja mora biti zasađena sa desne strane, ili ona hrišćanska ili pak ona kršćanka!...O tome premišlja Rade putem, i dok mu jedan pisar iz čaršije slaže tužbu.Potpisa tužbu svojom rukom i ponese je na sud. Bijaše tužbu svrgao s pameti, kad mu uručiše pozov.Tek sada zbuni se; čisto mu žao... - Što mu je pop učinio?Nije ga udario, nije ga ni u čemu ni oštetio, a šta mu se mari za besjede; biće da mu je pritužilo, kada se onako razljutio na nj!Ali kako će da ne ide na parbu, gazda Jovo biće poručio po advokata, i pripelio mu i prekjuče, kad ga je u varoši vidio, da nikako ne oprašta popu, ako će da su prijatelji; a on već znade, kako je, kad ti je gazda prijatelj, a kamo li, kad ti je dušmanin! Evo, natrag nekoliko dana, odsječe glavu Radivoju, sinu Vojkanovu, što mu pijan reče, da mu uvijek po štogođ od nadnice zakida. Ne samo što ga je tužio sudu, već doveo advokata iz grada, onoga čija se besjeda u sudu najteže zarezuje, i bijaše Radivoj osuđen na zatvor.Pali i golemi troškovi na nj. - Sreća, te neće imati odakle da ih plati! Na raspravi advokat popa Vrane, doktor Pilić, čudi se, što se ovo događa u novije doba; toga prije ni u snu nije bilo.U bolja vremena, kad bi mlađarija izdaleka tek nazrijela svoga pastira, dočekala bi stojećke, prihvatila se ruke i počitala ga, a evo sada što smo dočekali: da jedno golobratče usuđuje se tužiti svoga duhovnika, čelik domoljuba i narodnoga dobrotvora. Popu Vrani sigurno nije bilo na umu, da u Božjem hramu, u kojemu je on jedini gospodar, nikoga sramoti, već da posavjetuje zabludjelu ovcu, današnjega tužitelja...Poziva se najposlije na zakonske propise i moli da sud riješi tuženika...Za naknadu, dangube, dnevnica i putnoga troška, traži sto kruna. Radin advokat opominje svoga kolegu, da se drži stvari.U ovome poslu nema posla pop Vrana kao pastir povjerenih mu ovaca, već smatra se od suda kao svaki drugi smrtnik.Je li ili nije on svojim postupkom uvrijedio tužitelja?Da, jest!To su nam maloprije svjedoci iskazali, i potpuno potvrdili navode u tužbi, dakle, prama tome, tuženik ima da se osudi na propisane kazne i isplatu parničkih troškova. Traži, kao i kolega, u ime naknade, dangube, dnevnica i putnoga troška, sto kruna. Rade sluša svoga advokata i čisto se stidi, žao mu, što se upleo bez svoje volje u gospodske posle i, ne sačekavši osude, ode iz suda. Sudac proglasi osudu: Pop Vrane osuđuje se na dva dana zatvora, odnosno na globu, koja toj svoti odgovara. Njegov advokat proti osudi položi utok na stariju vlast. I starija vlast uvaži utok, i riješi tužbe popa Vranu, i sve troškove svali na Radu.Pa kad popovi prijatelji iz grada brzojaviše o uspjehu, popov sluga zaslavi u oba zvona na crkvi, taman kao ono neke godine, kad se pomoliše na poslednjemu savijutku biskupske kočije, što vožahu presvijetloga u pastirske pohode. A i pop Vrane održa zadanu riječ, datu prijateljima i znancima, da će učiniti dobar svečani ručak, ako ostane prost od tužbe.I trebalo je to da učini, jer se prijatelji živo zauzeše da od kazne riješen bude. Na ručak pozvati su svi okolni župnici, i neki fratri iz manastira, dva kaluđera, načelnik, gazda Jovo, i jedan općinski prisjednik.Mjesni učitelj nije pozvat, što u politici nije sumišljenik popa Vrane, već pripada drugoj stranci, koja je antiklerikalna, a gazda Jovo i kaluđeri pozvati su, i ako nisu sumišljenici, i čak su, po mišljenju popa Vrane, članovi drugoga naroda ili izroda — radi blažene sloge, koja je po čitavoj zemlji odjeknula, pa i do amo doprla. — Treba dokazati, da ni radikali nisu slozi protivni, ako je ta sloga na korist ovoga napaćenoga naroda — mišljaše pop Vrane. Zvanice se dogovoriše da se sjate na određenome mjestu, pa skupa da pojašu do popa Vrane. Pred društvom jaši fra Joso na bijesnome vrancu i drži trobojnu zastavu u ruci, a za njim poredaše se fratri i dva kaluđera; fratri su u crvenim narodnim kapama, hoće da iznenade popa Vranu, koji u svakoj narodnoj zgodi na taj način daje oduška svome domoljublju. Poljem vlada omara, a zategla suša, pa od proljetos nastradala od mraza žita ne pomogoše se: kukuruzi tek što se drže, a prazno klasje bijelih žita strši u vis, kao da tamo pomoći traži, kad izgladnjela zemlja u najljepše vrijeme iznevjeri. Cvrčci, takmičeći se, pomamiše se, kao za inat ljetnoj tišini, a zamoreni seljaci, neki s omotanim peškirom oko glave, odjeveni ljeti kao i zimi u suknu, izmiču se ispred bijesnih konja u stranu i, u znak pozdrava, kape se dohvaćaju.Čude se, kud će ova sila fratara, jedan bjesniji od drugoga.Ali jahači ne obaziru se na pješake, već na dogledu crkve razigraše konje, takmičeći se ko će prije stići.Dobri konji, ali bolja od svih bedevija mladoga kaluđera, oca Lavrentija: odvoji se od ostalih i zagrabi... Pop—Vraninu sluzi zazor, što bedevija k crkvi prva stiže te odnese barjak, pa, kad stigoše, veli fratrima: — Što je pustiste ispred sebe?Svugdje je muško štimanije!... Razjahaše, a konje povađaju komšije, što se, radoznali, okupiše oko kuće čuvši zveku zvona i pucnjavu prangija. Zvanice se ljube sa popom Vranom, i čestitaju mu na pobjedi kršćanske ljubavi nad mržnjom, i prije ručka ispiše po čašicu rakije. U to dođe i načelnik, gazda Jovo, sa kočijom do ispod kuće, s njime je u kočiji došao općinski prisjednik, varoški krčmar, koji je zbog sloge u općinsku upravu ušao, i samo radi nje danas se žrtvovao, da sa gazda—Jovom dođe, jer, drukčije, jer još njihovi stari nisu bili prijatelji. Gazda Jovo zadihao se i zamorio idući pješke do kuće, a da se ne zamjeri kleru ni jedne ni druge vjere, nije sakupljene sveštenike pozdravio ni sa „Faljen Isus“ ni sa „Pomozi Bog“, već rekavši: - „Dobar dan, gospodo!“ odmah sjede. Pogleda po društvu: niko ni riječi!Neki od fratara ne poznaju lično gazdu; poznaju ga tek po imenu i glasu, ali neće da mu pođu u susret, da ga pozdrave, misle, treba da on to prvi uradi: crkovna vlast je teža od svjetovne!Pop Vrane razbi led, pa ga predstavi i — rukovaše se novi znanci. Gosti u kući osjetiše vrućinu, niza debele obraze gazda—Jova cijedi se znoj, mahom kupi ga rupcem, s toga domaćin povede društvo u odgojak do kuće, gdje je, na otvorenu, zračnije i ugodnije no u kući. Trpeza, za koju posjedoše, udešena je naročito za današnji dan, između drveta, u prošarici. U čelu stola posadi pop Vrane staroga fra Jeru, goleme, kratke šije, ćelava, kome su i sami prsti na ruci pretili; o desnu mu sjedi gazda Jovo, do njega stari kaluđer, otac Dionisije, oštra duguljasta lica i živih crnih očiju, pa mladi kaluđer; s lijeva pako fra Ante primorac, doktor crkovnoga prava, a ostalih njih desetorica poredaše se po volji. Maša, koju je pop Vrane pozvao, da spremi ručak, donese čorbu.Od nekoga dječka uzela je novu crvenu kapu i stavila je nahero na glavu.Njoj to sliči, pa se gosti veselo nasmijaše, a pop Vrane ne može oka da s nje skine; i, gledajući je, časom zaboravi na goste, i njegove stroge crte lica popuštaju mekšim crtama, čisto pitomijim. Jedući društvo pomalo razgovara, pretrgnuto, obično. Debeli fra Jere gleda, kako doktor crkovnoga prava uze krišku pršuta vilicom, i na tanjiru reže ga nožem, to on ne može da podnese: jedi se u sebi, i oči mu jednako tamo zamiču. Najposlije primorsko vino razveza jezike, a nakon pečene janjetine pije se bolje.Kod šampanjca fra Ante diže se, da nazdravi svečaru.U prošarici, dok govori, pogdjekad odbljesnu se u suncu naočari.Dok se diže, fra Jere gurnu staroga kaluđera oca Dionisija, što do njega sjedi, i veli ozbiljno: — Videćeš sada, kakovih govornika ima u našemu svetomu redu! Doktor pogleda po društvu i poče da govori: — Misao — veli — došla mi je u pamet ovoga časa u ovome zelenome odgojku.Našega svečara mogu da prispodobim onome golemome hrastu, što ga svi u ovome odgojku vidimo — i pokaza rukom na nj — oko koga obavio se bršljan, i okupili se zakržljali hrastići; duši ga bršljan, ispija mu sok, kao da bi htjeo da mu zapriječi rast i polet u svijetlije sfere, rekao bi, obrvaće ga; ali hrast se ne da, nadvlada sve zaprijeke, i šireći se osvaja sve više svjetlost i visine, a dušmani ostaju u tmici, da ispašte svoje grijehe.Taj hrast, braćo jednoga naroda dvaju plemena, nije niko drugi nego naš svečar, uzor sveštenik i domoljub, pop Vrane, a bršljan i zakržljali hrastići, njegovi su dušmani...Dakle, neka ga Bog poživi! Društvo oduševljeno prihvati zdravicu, mladi kaluđer zapjeva „Na mnogaja ljeta,“ ali pjevajući ostade sam, i ućuta, jer fratri nadvladaše svojom pjesmom: „Mnogo lita sritan bio.“ Kad pjevanje prestade, gazda Jovo veli, onako, kao da mu je onaj čas na pamet palo: — Koliko sam onoj budali Radi govorio, da odustane od tužbe, ali što vlah uvrti u glavu, ne bi niko, ni Bog!Gdje će svraka sokolu nahuditi? Pop Vrane nogom ispod stola očepi fra—Josu i krišom se u hitnji pogledaše. — Pokvari se narod! — javi se fra Dane, jak, prikladan čovjek, čije crne oči bludile su nekamo, neodređeno, a bile bi vrlo lijepe, da u njima sjaše iskra saznanja.On to reče onako iz običaja, i ne misleći na ono što je rekao. Ali drugi prihvatiše njegove riječi, kao jednu misao. — Tako je! — potvrdi debeli fra Jere - nije više naš narod ono što je negda bio, a bilo je to drukčije, i dok sam ja po župama nastavao.Bio je tada naš narod, što no riječ: golubinje ćudi i djevičanske prirode.Kad bi vidio svoga župnika, dočekao bi stojećke, skinuo kapu i ljubio iz počitanja u ruku.Istina bilo je i tada i lupeža i hajduka, ali što ćeš?Kralo jedno drugome, i klali se među sobom!A i sa svojim župnikom, pastirom, bili su umiljati kao janjci.I u kući ne bi se izjelo boljega zalogaja, da ne bi njime ponudio svoga fra Jera...Ah, da, druga su ono vremena bila!...A kako je sada, to vi mladi znate, de, recite! — i nasmija se fra Jere, a okruglo lice dođe okruglije i svjetlije.Pa podvivši glavu, spusti mu se potiljak i — uzrignu mu se. Izvadi iz širokoga fratarskoga rukava kutijicu, promućka čašom i usu u nju iz kutijice krcatu žljicu bikarbonata, promiješa, i ispi na dušak. — Ovo je sveta stvar! — veli ocu Dionisiju — Hoćeš ti jednu žljicu? — Mani, Boga ti, to je otrov! — okosi se otac Dionisije; ljutio se, jer ga je pomeo u zdravici, koju je u pameti slagao, da je izreče kao pravoslavni sveštenik svešteniku latinske crkve. Doktor crkovnoga prava, ljušteći jabuku potvrdi fra Jerine nazore u glavnome, ali se njemu čini, da iskvarenost u našem narodu još nije uhvatila maha, ali bojati se! — I poslijedi jačim glasom: — Lažni liberali šire se svugdje... krivo shvaćena kultura naše inteligencije prodire u narod, upropastiće ga; zato mi, sveštenici, jedne i druge vjere, imali bismo narodu prednjačiti dobrim primjerima...Dakako, hoće se dobrih djela, a ne samo riječi. Mladi kaluđer ispitljivim, radoznalim pogledom pogleda na popa Vranu; i fratri zagledaše se, ali ipak pobegenaše doktoru. Gazda Jovo opazi, da naš narod nije baš rđav, nije izobražen, nema škola, još je divlji — treba ga prosvijetliti!... — K prosvjeti doprinijele bi i seoske blagajne svoj dar, a one će mu i onako pomoći — opazi pop Vrane i krišom pogleda u fra—Josu. — Dakako da hoće — potvrdi gazda, dokučivši kud šiba pop—Vranina besjeda.Pa mu pade na pamet, koliko škode mu je zimus nanio, kupivši sijeno za družinare blagajne; a radi li on to iz dobrote srca ili za koju drugu svrhu?... U to iznebuha diže se otac Dionisije. Društvo napito, probavljajući, upre poglede u nj, njegova progušana brada drhti, a oči živo prodiru ondje gdje ih unese. Nazdravlja popu Vrani kao poštenu čovjeku, darežljivu, prijatelju naroda; njegovo je mnijenje, ko nije pošten čovjek, nije ni dobar sveštenik, zato neka Bog poživi poštenjačinu popa Vranu, današnjega svečara! Ovoga puta „živio“ jači je; mladi kaluđer u zanosu opet otpoče „Na mnogaja ljeta“, ali društvo prevrnu i ote „Mnogo lita sritan bio!“ Otac Dionisije očito se ljuti: eto, bar na njegovu zdravicu, moglo se otpjevati srpski: „Na mnogaja ljeta“... Kad se zanos sleže, diže se pop Vrane, uozbiljio se, griska donju usnicu, i podvojak mu se narozao. Zahvaljuje predgovornicima.Zna da izrečene zdravice u njegovu slavu ne idu njega kao čovjeka, nego kao sina zajedničke nam napaćene domovine, nad koju su se nadvile crne oblačine da je uguše...Našu istrganu domovinu možemo uporediti crnoj kukavici—udovici, raščešljanih kosa, koju svako može da kinji...Ali ona ne boji se stranih dušmana, već je duša boli, kad vidi svoje vlastite sinove, koje je svojom krvlju odgojila i — izdržava ih, gde je izdaju i od nje se odmeću; ima naša otadžbina i čelik domoljuba i pobornika, kojih trebalo bi da se danas iz zahvalnosti sjetim; ali to ovoga časa ispuštam radi naše sloge, jer sam i ja i moji sumišljenici: - „za slogu dobrih u dobru“ djeca jednoga naroda dvaju plemena i, u slavu naše krasne domovine, ispijmo naše čaše na iskap i zapjevajmo „Lipa naša domovino!“ Prvi fratri, a pred njima fra Joso, digoše se.Gazda Jovo, težak, okljeva, a otac Dionisije pogleda u mladog kaluđera i — diže se. — Kape dolje! — zagrmi fra Joso. - I vi tamo! viknu seljacima, što su mirno uokolo stali i buljili u društvo. — Biće da će se pomoliti Bogu, da mu zafale na obilatu ručku! — veli jedan od seljaka, skidajući kapu. I zaori se pjesma iz sveg glasa, snažno, zanošljivo. Gazda Jovo prati pjevanje u pameti, jer nikada ne pjeva.Rukama opro se o sto; blijedo, nabuhnulo lice produžilo se i uozbiljilo, kao kad neko pretrže u jedan mah neopravdani, razuzdani smijeh.Kukast nos spustio se, a oči zvjeraju: - ali u takvome stanju ostade samo za čas, pa, kako pjesma prestade, lice zadobi svoj prvašnji izgled. — Ne izazivlju — šapne ocu Dionisiju mladi kaluđer, otac Lavrentije — nijesu još spomenuli hrvatskoga imena...Nemojte spomenuti ni vi našeg srpskoga, kad budete nazdravili narodu! - Ljubav za ljubav! — A ti im vjeruješ? — tiho odvrati otac Dionisije i pogleda svojim živim očima po društvu, pa, vidjevši da veselo o nečem društvo razgovara, nastavi: — Ti im vjeruješ?Što oni nama žele, dao, brate, njima Bog! osobito fratri...A zašto podržavaju popa unijatskoga, što pazare sa dušama našega naroda, kad su gladne godine!?Da, sa nekoliko varičaka kukuruza, misle, da će svi naši prevjeriti!... — Vi uvijek jedno — opazi mladi kaluđer, pobojavši se da, napit, otac Dionisije ne pomuti sloge... — Pusti ti njih...Kad oni varaju, varaću i ja... — Tako je! I opet se diže starac otac Dionisije i veli: — Mi smo zaboravili u našem veselju, da ispijemo čašu u zdravlje — znate koga? — Onoga koji je krv naše krvi, u zdravlje našega naroda obiju vjera!... — Dobro je! — upada u riječ gazda Jovo. — Poznato nam je — proslijedi starac — kako se naš narod borio proti nekrstu, vjeran vjeri svojih otaca...Sjetimo se, da smo i mi iz naroda i zakunimo se, da ćemo ga samo dobru učiti!Je li tako?Neka Bog poživi dakle naš narod obiju vjera i obaju plemena!...Živio narod! „Živio!“ ori se u društvu a prihvatiše da viču i seljaci, već zdravicama privikli. Među seljacima pop Vrane ugleda Marka, čovjeka Mašina, pozove ga i ponudi punom čašom vina. I nasta vesela šala među gostima, pjevanje pjesama i zadirkivanje.Neko od mlađih shvati Mašu vavoljkom sredine od kruha u kapicu, ona se nasmija i pobježe u kuhinju.Za njom požuri čovjek joj Marko, da u maramu pokupi, što je iza ručka ostalo. Iza crne kave društvo se diže od trpeze. Fra Jere zaželi da spava, ali fra Joso ne da. — Niko ne smije ostaviti svoje braće. Tako debeli fratar zadovolji se, da se gega po odgojku, misleći neprestano na probavu.Ali kad ga društvo izgubi s vida, leže ispod drveta u hlad, da bar opočine, dok bar probava traje. Doktor crkovnog prava izvadi iz rukava smotru „La civita cattolica”, - (On je i onako, došao da se provoza i razonodi u prostoj prirodi.) - pa našavši hlada, sjede, da čita. Ostali fratri podvezaše konopcem od tri uzla fratorsku crnu haljinu, da im ne smeta, i zasukaše rukave od košulje, te se stadoše umetati kamenom. Seljacima tek sada srce zaigra i oči dođoše življe: — Bože, ko će odbaciti? Jedno čobanče, dugih ruku, spuštenih benevreka, neiščešljane zagasite kose, jarkih očiju, priđe popu Vrani i, drhteći od uzbuđenja, veli mu: — I ja bih se, pope, bacio!... — De, ti, ali junački; odbaci kaluđeru!... — Neću moći... — i pogleda mladoga kaluđera, koji držaše teški kamen u ruci. — Neću moći — ponovi, — snažan je, gledaj mu pleća, a bikuje li, bikuje!Pa i vino, pope, i hrana... — Nije po tome... — Jest, pope!Vidim ja kako on malo prije prihvatio se janjetine, taman kao da nju prvu na sto donesoše...E, da!... Pop Vrane naredi Maši, da mu poda čašu vina.Čobanče ispi i, otrvši usta rukavom od košulje, prihvati kamen iz kaluđerovih ruku. Pokuša nekoliko puta da odbaci, zadihao se od zora i, pošto kamen baci, pada kao snop na zemlju.Ali uzaludu, ono, jeste, dobro baca, ali po kaluđerovu mjerenju, vidi se da do biljege fali čitava podlanica.Bacajući za poslednji put kamen, čobanče se već rasrdi i veli: — Ne bi Bog! Pop—Vranin sluga ljuti se, što opet kaluđer odnese barjak, a snažni fra Joso neće da se već umeće, kad vidi da ne može prebaciti. Ono čobanče veli sluzi, gledajući na kaluđera: — Starovjerac je ono, junačina, brate!Ali ne budali ti, i hrana, i vino...Ih, još mi u nosu mimo svega ostaloga ostade miris pečene janjetine!... U to Maša iznebuha uze kamen i umetnu se s njime i veli: — Bolje bi od popa Vrane!... A kad htjede fra Dane da se baci, posrne i zatetura... — Pijan je kao sjekira! — opazi otac Dionisije. - A Maša kida se od veseloga smijeha. — Vrijeme je da se odlazi! — opazi gazda Jovo, razdrijemavši se, bio se naslonio glavom na trpezu i zakunjao. Sluga kupi sijeno ispod konja i meće im zobnice, da su bješnji; kaluđerovoj bedeviji tek pregršt sasu: misli uteče joj fra—Josin vranac! Jedan dječak, komšija, pocrnjeo, aljkav, kupi balegu ispod konja; zagleda se u jednu, još živu: puši se iz nje i osjeća oštri vonj. — Vidi! — veli svome drugu, drugome dječaku, a oči mu sjevnuše - u njoj žito živo, mogao bi ga sijati... Uze balegu u ruku i, držeći je u ruci, okljeva da je u vreću strpa, kao da mu je žao. Gazda Jovo oprašta se sa svečarom, s njime će sa kočijom općinski prisjednik, kršćanin, varoški krčmar, a ostalo društvo povratiće se na svojim konjima. I opraštajući se opet zabrujaše zvona i zatutnji nekoliko prangija i trobojna zastava leprša u rukama fra—Josinim i viče se, skupa sa seljacima, svečaru poslednje „živio“!... i konji - pohitaše. Kad odoše gosti i zvona prestaše slaviti, veli pop Vrane okupljenim seljacima: — Sada idite, dosta se veselja nagledali!... - Hoće naš pop!... — reče Marko, Mašin čovjek. — Uživa svoje pravo! — javiše se neki od komšija - i razilaze se svojim kućama. Sunce naginje ka zapadu i planini, uzmiče u dolima, dragama i ispod greda, ispred modričastih sjena, koje neosjetljivo dižu se sve više i više. Maša gologlava rasprema sto; sunce u prošarici prosiplje joj se po plavoj kosi, a pop Vrane nikako da s nje oka skine. Iza veselja u dušu mu useljava se laka tuga, dolazi polako, ali osjetljivo; zahvata ga sve jače gledajući kako sunce uzmiče sjenama; a kad po odgojku zavlada hlad, zaželi se razgovora sa Mašom. — Mašo! — javi se i ponudi je da sjedne. Žena ga pogleda i već joj se smijeh pojavi u uglovima usana; još joj je smiješan u crvenoj kapi. - Ali pogledavši ga u oči, učini joj se, da je te oči mole, i sjede sučelice njemu. — Što hoćete? — upita ga gledajući u zlaćani prah što između njih u sunčevoj zraci igra. — Ti me, Mašo, ne razumiješ i valjada ne možeš da razumiješ; ti si, od naravi, bezbrižna, snažna...Htjeo bih i ja takav biti, ali ne mogu...Vidiš, - tek što su gosti pošli, savladala me tuga i niko ne može da me utješi, do tebe Mašo...Draga si mi... i ne tražim drugo već da si kod mene...A jesam li ja tebi mio? — izgovori očito dirnut. — Niste mi mrski...A i zašto bi bili?... - I, otežući besjedama, odnese je iznebuha misao ka Radi. Pop Vrane, kao da je osjetio njenu misao, veli joj: — Znam da ti nisam mio, ali jednako možeš biti sa mnom dobra, ako hoćeš, — i, ispod stola uhvati je za ruku. — Dosta mi je da ti milujem ruku, i odmah mi je lakše...Njoj se njegove riječi smiliše i pusti dulje no obično svoju ruku u njegovoj. I dok se drže za ruke, ćute, a dok ona istrže svoju iz njegove, diže se on. — Idimo u šetnju! — Bog s vama, što bi komšije o nama govorile? — Brige me! — odgovori - i pogledavši je živo u oči, pa, uhvativši rukom popovski okovratnik, prodrma s njime i veli ozbiljno, ljutito: — Vidiš, Mašo, ovo me guši!A da nije ovoga... i prekide besjedom, te opet je zamoli da pođe s njime. I razgovarajući pop Vrane zastajkuje; na mahove gleda nekamo neodređeno, a na mahove zagleda se u nju i, na jednom obgrlivši je, veli: — Mašo, ja bih s tobom ovako do na kraj svijeta!Bi li ti pošla sa mnom?Da nekamo pobjegnemo...Hoćeš li? — Što govorite? — začudi se Maša i htjede da se istrgne iz zagrljaja. — Ostani, Mašo, još ostani!...Ovako mi je lijepo... fala ti: Ovo ti neću nikada zaboraviti... i sve strasnije je miluje... Maša osjeti dodir i golicanje njegova lica na svome, osjeti njegovu mušku volju...I dok je on ljubi, misao besvjesno ponese je ka Radi...I želja za njegovim milovanjem izbi snažno, jako. — Rade! — izmače joj se iz usta, i izreče ono, što je u duši osjetila. — Rade! — ponovi u zanosu, trže se i izvivši se iz popovih ruku, požuri nogostupom preko odgojka... — Mašo, Mašo! — zovnu on, gledajući za njom i, osjetivši se slab, ponižen, izgubljen... prisloni se uz deblo staroga drveta...A suton već je pao: sjajan, bistar suton puna mjeseca, što s neba grije i sjaji se kao zimnje sunce... i sjene po odgojku postaše zagasitije i tajanstvenije. Radi između dva kruha, lanjskoga i ovogodišnjega, što još ne prispio, ponestade žita u kući.Stari Ilija pod zimu prodade gazda—Jovi žito i sijeno, kao i svake godine. Ostavio je samo toliko, koliko mu se činjaše, onako po prilici, da će preko godine kući dostajati.Ali prevari se u računu kao i ostalih godina.Mišljaše za sijeno biće blaga zima, a ono okrene oštra i snježna, pa u najbolju ponestade sijena, a za žito nije računao na kokoši i krmad, kojima bi se stara Smiljana u ljutoj zimi smilovala i pregršt po pregršt bacala da ne skapavaju od gladi.Tako Ilija pod zimu jevtino prodavaše, a usred zime i ljeta za skup novac kupovaše i sijeno i žito. Kad Rade dođe u varoš gospodaru i zatraži žita, gazda Jovo udari mu u obraz, veli: — Ne mogu ti, sinko, već davati dok ne sklopimo zakonitu pogodbu za novi dug.Nakupilo se čudo, da ti kažem koliko, - oko dvije hiljade talijera. Rade se čisto uproštio od čuda, i pribravši se uvidi očito, da gazda na računu hoće da zakine više no igda.Znao je da otac davaše na račun svake godine, i ako mu ranije o tome nije nigda govorio, do ljetos, noću u polju. Bilo je to pošljednje ljeto pred njegovu smrt.Sjeća se jako dobro.Neko u polju svirajući u dvogrlu, izvijaše iz nje pitome, tužne glasove; pođe prama svirci misleći naći koga svoga druga, a začudi se, kad mjesto druga nađe oca, veli mu: — Što to, oče, ti?... Stari se prene kao iza sna. — Evo, Rade, padoše mi na um dvogrle.Jutros potražio i nađoh ih u kovčegu, pa vidiš, sada podjetinjio te sviram... — De, još! — veli Rade. Ali Ilija ne posluša.A i po polju čuje se svirka svirala i kavele i na mahove, za čas, pojavi se svjetlost naložene suve balege, na čijoj vatri čobančad prži klipove kukuruza, klepka zveči i neko dozivlje — dok nečiji pas prestane lajati... — Rade! — iza premišljanja rekao mu tada otac: - Ti si naučio, veliš, nešto čitati, a utuvio si i brojeve; što ne bi na čemu zagario, što dajem gospodaru na račun?...Nije već nikome vjerovati...A čudo, pošteni ljudi - pa se tuže na gazdu... Od te noći otac mu kazivaše, kad bi što na račun gazdi davao, a davao je u više navrataka... — Gospodaru! — oslobodi se Rade iza premišljanja, dok je gazda gledao po dužničkoj knjizi — davao ti je otac na račun u više navrataka... jesi li zabilježio? Gazda ne dižući očiju sa knjige, odgovori mirno: — Što, zar misliš da kradem? — Ne velim ja to, ali meni je krivo... — Svi ste vi jednaci... i drugi tako vele, kad treba vraćati. — Jesi li zabilježio dvadeset i pet talijera, što je otac uhvatio za prodatu kravu i donio ti ih na račun? — Sve je ubilježeno — veli mirno gazda. — Pa kako da može biti toliko, koliko ti veliš? — A parnički troškovi?... - podignuvši glavu nasmija se gazda. — Kakovi?... — Oni sa popom Vranom...Pali su na te... a ja ih podmirio... — Pa tako je i pravo...Ti si tako htjeo... — Pravo!? — začudi se gazda. - A ko se parbio i ko je parbu izgubio? Rade se iznenadio, zbunio.Gazda opazi njegovu zabunu: — Dakle, vidiš, da je bolje mirno da se rastanemo...Učinićemo novu pogodbu za sve, i nijesam ja, bolan, rđav čovjek...Dakle, hoćeš li? Radu grđe uplašiše njegove slatke riječi.Ne zna što da reče i došlo mu da bježi, osjeća to, pa veli: — Čast vama, ali sada ne mogu... vidiću, — i u hitnji iziđe iz dućana. Rade u varoši nigdje se ne svrne, već, pognavši pred sobom prazna paripa, uputi se kući usred podne. Preko polja sunce upire u čelo, u oči žeže, ali brige ga jače more, pa ne traži hlada, da se od vrućine skloni.Po polju u sunčevoj svjetlosti prelijevaju se žita, niska, prazna klasa, strše u visinu, ranije nastradala od mraza a sada zateglom sušom; srce mu puca prolazeći pored svojih oranica: ginu žita naočigled - pomisli - i trpi, i čezne za kišom, kao i raspucana zemlja željna vlage, da je zasiti, natopi...I livada slabo je ponijela ove godine.Koliko se samo napatio, prokisao do kože, odvraćajući vodu i kopajući jarugu, koliko je zemlje preko sebe prebacio!I sve je to on veselo radio, kao za se, i za svoju zemlju, i neka bi sav život dao, kad ima zašta. - Ali ovako - pomisli - gledajući pred sobom prazna konja - radim za drugoga.Ko će onoliki dug podmiriti? - I prvi put u životu iz duše prekori pokojnoga oca sa nepameti.I sine mu lijepo pred očima, za čim je gazda Jovo krenuo... Eno komšiji Vojkanu uze sve.Bješe se s njime nagodio da na „rate“ plaća, jer mu sinovi pođoše u svijet na rad.Dva sina, kao dva grada, donijeli jesenas lijepih para.Mišljahu sa onim platiti i kamatu i „ratu“ i godišnje dućanske potrkušice, a kad tamo — ne dostiže ni za kamate.Vojkan se vratio onoga dana pijaniji no igda, kao veli čovjek: badava je mučiti se, bezdanu jamu niko ne zatrpa, pa bar da se pije dok teče!... A dva sina mu pođoše opet u svijet, vele, da su se ukrcali za Ameriku...Jesenas uze gazda sve sebi i kuću, i zemlje.Vojkan ode u svijet, da potraži djecu...Bog zna kud, i žive li još?... Strica Petra čeka što i Vojkana.Za nj je sreća što mu sinovi zarađuju i nose novac iz svijeta - ali koja vajda, kad od glavnoga duga nikad ne možeš pare otkinuti? - tako bar Petar veli.Davno bi gazda bio i njemu uzeo sve za dug, ali sinovi nose iz svijeta i daju gazdi na račun više dvojstruko no bi zemlja mu davala, pa kao veli gazda: dok su sinovi snažni, mladi, pa mogu da zarade, eno mu zemlje... - A već je jedan sin Petrov nastradao u svijetu, na radnji, dinamit odnese mu oko. - Kako se momče stidilo - pomisli Rade — kad ono kući dođe.Nikako da koga pusti, da mu u oči zaviri, već glavom jednako kreće tamo i amo... Rade, ima nekoliko vremena, i opaža, premišlja, ali kako da se opre zlu što ga sluti?Radi i štedi koliko gođ može; iz štednje ne kolje ni krmka za zimu, toliko da je purom sit.Ali, eto, sada ni nje nema, kod tolike Božje i njegove zemlje!A kada ga neko sretne ili stigne u putu, čisto ga stid kada mimo nj prođe; valjda će se onaj dosjetiti da je u varoš po žito pošao, a prazan kući se vraća. — Teško je — pomisli — dok u varoši davaju, a kad prestanu davati, da Bog učuva! Žene iščekavaju žito, pa dok čuše baktanje iziđoše pred kuću. — Zar nema ništa u gospodara? — upita stara svojim suhim glasom. — Sigurno da nema — odgovori mjesto Rade žena mu. Rade ćuti i ne pomišlja, kao obično, na svoga starijega sinčića, što mu se veruga između noge, misleći da mu je otac štogođ iz varoši donio, i namirivši konja, kaza ženi da ulije u sklenicu litru cijele varenike, stavi je u torbu i pođe niz selo. Bijaše mu palo na pamet, da pozajmi nekoliko talijera u Mašina čovjeka Marka; nekima on daje na poštenje, ali uz teške kamate.A kamatar je Marko u svemu, nikada u varoši nisu ga vidjeli, kao druge ljude, popiti sa čovjekom čašu vina, a i sud bijaše ga osudio zbog kamatarstva na mjesec dana zatvora i na gubitak kamata od više godina. — Sud mi odsječe glavu! — reče zažagrenim očima onoga dana, kad iz suda iziđe u čaršiju, i preko svoga običaja svrne u krčmu. — Odsječe mi glavu!A da bi zašto? — veli krčmaru, dok je sio za sto. — Dao komšiji Jovanu dvadeset talijera, u nevolji da mu pomožem, a on meni u zalog oranicu, ja uživao oranicu, a on talijere...A da ne bi mene, gazda Jovo odnese mu je za ono dvadeset talijera, kao je li Bog na nebu...Eto, pa pomozi koga! Govori i lijeva u se vino kao u praznu mješinu, i nudi ljude da piju; neki prihvaćaju, samo da troška ima, i ne mogu da se načude, kako je on tako danas podatan i razgovoran, on, što bi iglu oglođao, i kome usta obično ćute, a samo oči govore. — Mene su osudili! — udara pijan šakom u sto — i još sudac veli: za ugled drugima...Čine račun on i pisar i bajagi prenemažu se od čuda...Velikoga li mi čuda!A što ne osude gazda—Jovu?Što ne osudiše pokojnoga gazda—Stjepana, što dođe odnekuda iz Bosne, u gorim benevrecima od mojih, pa u malo godina podiže mlinicu, pokupova kuće, i pusto polje ostade za njega.Raskući ih nekolicinu, a sada djeca mu nastavljaju i idu za njegovim stopama!...Što ne osude gazda—Nikolu?Svi se oni obogatiše, a čime trgovahu?Kukuruzom, brate, za gladnih godina ponajviše i... nešto sa seljačkim potrkušicama...Pa oni mirni, počitani, sudac s njima kao sa braćom.E, nijesu stari bili budale, davna se veli: „bogat pošten, a debeo lijep“!Tako ti je, Boga mi! Marko ode iz varoši, širok, prostran, i odluči toga dana da neće više novac na kamate davati, ali prvom prigodom popusti. — Ne budali! — veljaše ženi Maši, kad ga od toga odvraćaše — Što ću sa ovo para?, a ako su nakastili odnijeti mi ih... fala Bogu! - neka nose! Rade nađe Marka pred kućom gdje sedi; on tako ljeti, kad nije u varoši, sjedi po cijeli Božji dan, gleda preda se i puši lulu; duhanom ga namire seljaci za cijelu godinu, pa ipak svugdje, i u putu, i u polju, i na prelu, traži da mu drugi lulu napuni. Rade izvadi sklenicu varenike i veli mu: — Metni, Marko, u kuću, a drugom zgodom biće bolje... nijesmo sada u zemanu... Marko se diže dohvati sklenicu i pita: — A što si htjeo, Rade? — Male stvari, malo para... Marko ga pogleda svojim svijetlim zelenkastim očima i veli: — Znaš, odredio sam više nikome ne davati...Sud mi, bolan, odsječe glavu, a da bi za što?...Nema od toga već koristi! — Za kratko, do svete Kate, samo nekoliko talijera, da mi pozajmiš, pa kao da si mi ih darovao... potreba mi je! Pretrgne im razgovor Maša, sprti sa sebe breme drva i pita se s Radom. — Pođi, Mašo, vidi kud je krava, da ne bi u štetu — kaza joj Marko. A kad žena ode, pogledavši krišom na Radu, nastavi Marko: — Skup je sada novac, Rade brate... ljudi dvovjerni...Ali da, — kao prisjeti se — ti si od poštena panja...A koliko bi ti trebalo? — Desetak talijera... — Dobro, a veliš, vratiti ih o svetoj Kati?...Daću ti ih, ma da znaš, pleta ti je na talijer. — Kako hoćeš... potreba mi je!... — Pričekaj! Marko uđe u kuću i za sobom zatvori vrata.Razgleda se po kući, pa izvadi jedan kamen iz zida pri zemlji i uze iz rupice dobro uvezanu navlakaču, u kojoj novac držaše.Izvadi koliko je trebao u srebru i zlatu, jer banke nije držao, od kada mu ih bijahu nekolike miševi nagrizli — i opet postavi kamen, kako je prije bio. — Evo para, Rade! — izašavši pred kuću, veli mu, i brojeći ih pomnjivo polaže ih na Radinu ruku, a davši mu ih, pogleda ga svojim svijetlim očima čisto u oči: — Eto ti ih...A Bog ti i duša! A kad Rade, primivši novac, ode, kao dosjeti se, pa povika za njim i kaza mu: — Uzoraćeš mi, bolan, ono nekoliko brazda oranice ispod kuće: lako je to tebi! Maša pazijaše na Radu, i dok ga viđe da ode, upopriječi i sačeka ga na putu.Prekide ga u mislima što ga salijećahu: bio je zamišljen, neveseo. — Rade, bolan... što je s tobom?Od kada se ne vidjesmo! — Ta vidjeli smo se ovaj čas! — odgovori mirno Rade. — Ne brojim ja onakova viđenja, već ovakova... i čisto drhteći od uzbuđenja prinese svoj obraz k njegovim usnama. — Rade, poljubi me! — moli ga...Nećeš, nije te briga za me — odgovara žena za nj...A imaš i pravo...Ubij me, Rade!Bezmalo što ti se iznevjerih! — I navriješe joj suze na oči, i jecanje zakrči riječ u grlu. — Što plačeš? — upita Rade obzirući se oko sebe. — Ubij me! — Kaži što je? — Stid me, a drukčije sve mi jedno...Ali kad sam kod tebe, peče me... — Kaži! — Bez malo, te me ne prevari pop Vrane... obvladao me besjedama...Malo, što mu se ne pustih... — Pa? — reče Rade. — I on je čovjek! Žena diže glavu i pogleda ga suznim očima, što u suncu zasijaše: — Zar je tebi sve jedno, Rade? — jedva izgovori...I, okrenuvši se od njega, gušeći se u suzama, pođe natrag.Učini nekoliko koračaja, pa stavši, osvrne se i gleda. Rade stoji na mjestu i, vidjevši da ona k njemu ne dolazi, nakani poći svojim putem. Ali žena spazivši gdje odlazi, zovnu ga: — Rade! Rade se osvrnu, skanjiva se, okljeva...A ona pohita k njemu i, strastveno obgrlivši ga, ljubi ga, šapće mu: — Što me ubijaš?...Kud se djela naša ljubav i vjera, Rade, progovori!... — Pusti me, Mašo! ... odgovori Rade. — Ubila me briga i potreba!Kod kuće djeca me gladna čekaju.Ne znaš ti, Mašo, što je to, kad su djeca zdrava a gladna... prođe te volja od svega — ...Sa Bogom, Mašo! — i nasmijavši se na nju, ote joj se iz zagrljaja. — Sa Bogom, Rade! — zajeca žena, i stoji kao prikovana na mjestu, gledajući za Radom, kako se u suncu žuri, visok, vitak, rekao bi bezbrižan: — dok ga s vida ne izgubi. Gazda Jovo, oko deset sati u jutro, sišao je iz kuće u dućansku pisarnicu.Oznojen, sjede za sto, otpuči okovratnik i dohvati novine. Pomnjivo čitaše prevod jednoga sentimentalnoga romana, što izlažaše u podlisku novina; u dokonici rado čita romantične i kriminalne stvari i lijepi broj takovih knjiga leži u ormariću do „vrtajmovice“, redom poređanih. Na polju je silno vruće, jer odbljesak sunca čak kroz zastrti prozor prodire i gazdi oči zasjenjuje.U čitanju prekide ga listonoša: u hitnji predade mu jutrošnju poštu: novine, trgovačka i privatna pisma i zamašitiji omot djetinjega „Zabavnika“, što ih gazda iz dobrote davaše svakoga mjeseca mjesnome učitelju, da ih porazdijeli školskoj siromašnoj djeci. I prestade da čita, jer dođe općinski pisar sa službenim spisima, da ih gospodin načelnik potpiše. Tek što on iziđe, došunja se općinski lugar sa službenim biljegom na kapi, veli: — Poručili ste po me... — A, da! — sjeti se gazda. — Čuj, Glišo!Što je od onoga odgojka u planini, što ga pokojni Ilija Smiljanić držaše? ... — Ondje je, gospodaru... drži ga sin mu Rade... — Znam, ali neki dan reče mi jedan seljak, da Rade potkresava i siječe šumu kao da je njegova... a ti o tome ni mukaet! — I Ilija se služio šumom i branio od drugoga, taman kao da mu je djedovina...Ta, znate, kad je ono pokojni Ilija, da upali klačinu, posjekao silu drva, tužio sam ga na općini, baš trevili se i vi...A ne znam što bi od tužbe?... — Ne brini se ti za to - presječe mu riječ gazda — već, slušaj, tuži Radu za prihvatu općinske muše...Jesi li razumio? — Jesam, gospodaru! Lugar ode čudeći se, što gospodar naređuje; zna da je s pokojnim Ilijom bio kao duša, zaludu ga bijaše tužio nekoliko puta za šumski prekršaj, Ilija nije nigda pred komesara došao, a bio je veliki šumski potrlac.Pogađao je Glišo, rašta ga gospodar štedi, ali ko gospodaru što može? - Ma, rekao bih, uvrnu se i Radina sreća!Sigurno - pomisli — štetio mu Rade, gospodaru, hator, drugo ne može da bude! — A gazda premišlja da će i ovo pomoći, da Radu primora na priznanje dućanskoga duga i onih parbenih troškova, a tražba po odvjetniku iz grada već je učinjena.I sve suče se, onako, po njegovoj zamisli u redu...Petrovo imanje doći će za koji dan na dražbu, već je sudbeno ustanovljen i dan.Nije, od kada mu dva sina uzeše u vojnike, plaćao redovito »rate« i propio se čoek, a ostala djeca nejaka... A u varoš došao Jovica — tako su gazdu tada zvali i mnogi se toga sjećaju - u uskim gaćama na kajiš i s crvenom kapom na glavi, čije duge kite po ušima ga bile; primio ga u dućansku službu gazda Stjepan, bogat trgovac.Bio sitan, mršav, šiljaste glave, sa dugim ušesima izgledaše, po kazivanju seljaka, kao umrli dan, samo što su mu oči bile neobično svijetle, sjale se.Držalo se da vjerno služi gospodaru, umiljat kao janje; a prvih godina nigdje ga po varoši nisi mogao vidjeti, samo pogdjekad izlažaše pred dućan i šetaše pored kuće. Služio staroga gospodara sedam osam godina, a jednom iznebuha odluči ići kući; veljaše da mu je otac na umoru; uze najam i ode.Povrati se nakon nekoliko mjeseci i po sebi namjesti trgovinu; ponajviše prodavaše sitnež i seljačke potrkušice, ali postepeno dućan napredovaše takmičući se sa najboljom gazdinskom trgovinom.Umiljat, pitome besjede, svraćahu k njemu seljaci rado, sa kršćanima govoraše ikavštinom, a sa hrišćanima ijekavštinom. — Tražiš li krumpira? — veljaše jednima, a drugima: — Tražiš li krumpijera? i ono „ije“ rastezaše. I seljaci novome gospodaru ne nalažahu mane, ono jest, pogdjekad, oči mu zapnu na kojoj ženi...A i pravo je, mlad je, bikuje... pa je i dobro da mu koja ženetina zakine po štogođ, drugdje i za drugo šta i onako ne troši.Upozna u brzo narav seljaka, a i seljaci sjećahu gu se kad je bio dućanski momak.Kad im se činjaše kakova stvar preskupa, kretao bi Jovica glavom, i obazrio se oko sebe i kazao: — Tako hoće gospodar, a da je na moju, bilo bi drukčije!A i jesu stari trgovci bili carske besjede, dok ovaj mladi popušta u cjenama i neke potrkušice kod njega možeš čisto jevtinije kupiti; i čeka sa dugom i ne traži, da ga posvema podmiriš, već donesi samo štogođ na račun.Kad poče novac davati na kamate, seljaci nosijahu darove, dućan je cvao i skupljalo se blago; trebalo je okućiti se, da se blago ne strče, i namisli oženiti se. Oko mu pade na gospu Pavu, debelu trgovčevu udovicu, što je otrag dvije godine umro bez poroda.Gospa Pava vlasnica je lijepe, prostrane kuće, za trgovinu najzgodnije u mjestu, a živi od svoje rente i pozajmljuje na malo svoj novac, ponajviše varoškim trgovcima, obrtnicima i gdjekojemu seljaku. Vjenčaše se, i sutra dan oboje osvanuše u dućanu, a za nekoliko dana pređoše sa trgovinom i useliše se u svoju kuću. I negdašnji Jovica postade gazda i gospodar; i po malo uvuče se u društva i porodice; a od kada po objedu zaželi da pije crnu kavu, pretplati se na jedan domaći srpski list, i, našavši u njemu imena darovatelja, što priložiše koju krunu na korist tih novina, pošalje i on svoj doprinos. Jedne godine, redovitom, tačnom predbrojbom i obilatim prilogom, jačim od svih varoških darovatelja, bijaše uredništvu upao u oko i, u otporukama, na ime Jova Kostića, čitaše se: „Vi ste jedan od naših najtačnijih pretplatnika i darovatelja, i kad bi svi domoljubi bili tako darežljive ruke za naše amanete, druge bi ptice pjevale našemu dobrome narodu...Hvala vam! i hiljadili se takovi!...” Snašao se i, kad se pooštriše razmirice između Srba i Hrvata radi zastupničkoga mjesta u pokrajinskome saboru, pristade uz najljuće radikale i potajno pripravljaše se na borbu proti tadanjemu načelniku, trgovcu gazda—Stjepanu, čovjeku već staru, negdašnjem svome gospodaru.U varoši i okolici zametnu se borba između kršćana i hrišćana, a u pokrajinskim listovima odjeknu kao borba između Srba i Hrvata.Gazda Jovo sastavi dopis za jedne srpske novine, u kome navaljuje na braću—nebraću, koji nijeću srpsko ime a u isto doba sramote srpske svetinje, za koje svaki patriota mora da se bori na život i smrt. Pristaše načelnika, gazda—Stjepana, proglase po novinama, za inat toga dopisa, općinu, u kojoj nastajavaju većinom hrišćani, čisto hrvatskom i naručiše za općinsku dvoranu golemu Starčevićevu sliku. I po novinama nastaše prepirke u pitanju srpskome i hrvatskome i nađoše odziva čak po slavenskim i tuđim novinama.A u varoši i po selima kod općinskih izbora, koji nastupiše posle svađe, razdijeliše se protivnici u dva tabora: s jedne strane hrišćani, a s druge kršćani, i nadjačaše brojem prvi i izabraše za načelnika gazda—Jova Kostića, prokušanoga rodoljuba, darežljive ruke za sve što je Srbima milo, a u najboljoj snazi da svome narodu posluži. Primio se načelničke časti s nategom, i nije postao ponositiji no što je bio.Kao načelnik nastojaše da ugodi i svojim političkim protivnicima.A kada je gazda Stjepan, svrgnuti načelnik, stavio na dražbu jedno veliko imanje nekoga seljaka, nije htjeo nad svoga negdašnjega gospodara nadmetati se, već pođe k njemu, kad se smrče, u dućan, uoči dražbe, i veli mu: — Ne mari što smo politički protivnici; baška je to a baška su naši interesi...Neću doći sutra na dražbu, radite kako znate... ali, ne zaboravite da ruka ruku pere... I nasmija se smijehom, koji se posvema razlikovaše od negdašnjega umiljatoga osmijeha dućanskoga momka.I gazda Stjepan opošteni se i odsle politički protivnici ne zakrčivaše puta u trgovačkim poslovima jedan drugome. U poslu, u gladnim i sitim godinama, prolažaše vrijeme novome načelniku neprimetljivo, i novac se gomilaše s godine na godinu sve više i više, a i u životu napredovaše, postade razvijeniji, i naočitiji, i slobodniji na besjede. I u blagu, što davaše na polovicu seljacima, bijaše sretne ruke, mložila se telac naočigled, - ali od njega ne bijaše poroda.Zalud se gospa Pava molila Bogu i prilagala zavjete u crkvi - ostade za navijek štirka, nerotkinja! Ranije, tužila se gospa Pava na nj i krivila ga što nema poroda. — Rasiplje svoju snagu na svakome gadu — veljaše svojim boljim prijateljicama i nabrajaše imena gazdinih jaranica sa sela, koje se, iza podne, smucahu po dućanu. U najboljoj snazi gazda Jovo razboli se teško, zaleže se dugo, pa gospa Pava, pod izlikom da dvori bolesnika, useli u kuću svoju nećakinju, curče od kakovih petnaest šesnaest godina: neka je u kući bar kogođ od njezinih. Devojka nastojaše da bolesniku ugodi, a kad gazda izdravi, liječnik mu naredi, da ostane poduže u kući, da se bolest ne povrati, te i Zlata, tako se zvaše devojka, u kući ostade. Gazda Jovo cijelo proleće ne izlažaše iz kuće, ne silažaše ni u dućan, već jedan dućanski momak naveče donosio bi pisma, dužničku knjigu i novac k njemu u sobu, — tako sređivaše trgovačke poslove.Prve dane iza bolesti po cijeli dan sjedio bi kod prozora i gledao na polje.A proljeće neprimjetljivo nastupa i nosi sa sobom i sunce, i zelenilo, i svježinu, i jednoga jutra čisto se začudi kad pogledi dalje kroz prozor i ugleda iza polja šumu već svijetlu, zelenim listom zaodjevenu.Zaželi ljubica, i djevojka Zlata nosila bi mu svako jutro kiticu, što bi od varoških dječaka kupovala. Mirišući ljubice, razgovara sa Zlatom i poduže ne pušta je od sebe.A gospa Pava jedva kad zaviri u sobu; dvije su godine što su odijeljeni: žive svako svojim životom.Ona ima svoju zasebnu sobu i svoj krevet sa desetak mekih uzglavlja, nad kojima visi o zidu sijaset ikona i pred njima dan i noć gore dva žiška, i kad god gazda prođe pored njene sobe, osjeti miris tamjana, kao u crkvi svetačnoga dana. Neki dan po podne, dućanski momak, dok je gospa Pava izbivala iz kuće, pustio je jednu od gospodarevih jaranica k njemu u sobu; veljaše ona: biće gospodaru milo videti me, a i ja sam ga se zaželila.Ali gazdi čisto je bilo neugodno, što dođe, jer, od neko doba iza bolesti, nije mogao da podnese oštri vonj, što izbivaše iz odijela negdašnje njegove prijateljice, i gledajući nju, pade mu na pamet Zlata, mirisava curica, i ne mogavši da izdrži dalje njenoga prisustva, prosto je od sebe otjera. Sutra dan u jutro meškoljeći se ostade duže u postelji no obično.Nestrpljivo iščekuje Zlatu, i kad ona dođe, primirisavši donesenu kiticu ljubica, privuče je i posadi na postelju do sebe. Primiriše njenu kosu, kao šumu gustu, i posmatra joj lice, što se ispred njegova pogleda postupce žari, a oči bježe ustranu.Djevojka se stidi, čula je što o njemu po varoši govore i poniknu stidom - saznanja. Zlata, jednoga popodneva, gladeći joj kosu i dirajući je u njedra, u sijasetu strastvenih poljubaca, osjeti njegovu požudu na sebi i, istrgnuvši mu se iz ruku, pobježe iz sobe.Drugi dan kad dođe, nije je dirnuo, već joj veli: —Ludo, što juče pobježe!...Ja se s tobom šalim, jer si mi mila, kao da si mi moje dijete... i ti si gospodarica u kući... — A tetka Pava? — presječe mu riječ djevojčica. — Ona je ostarjela — odgovori mirno gazda i nastavi: — Vidiš, mi bi mogli provoditi našu šalu, da niko u kući ne zna za ništa...Doći ću jedne noći k tebi — govori joj smijući se — prestrašiću te...Jesi li plašljiva u noći? Djevojčica ne odgovori, kao da ne razumije. Jedne od nastajnih noći gazda nije mogao da zaspi, meškolji se neko vrijeme u postelji, a kad mu dosadi, digne se i otvori prozor.Mjesečina usrlja u sobu i prostire se po njoj - a noć je laka, svijetla, sa tamno modruškastim dugim sjenama na polju, šapatljiva...Stoji prislonjen na prozoru, gleda, a ulomci svakojakih misli odvajaju se od njega i žure se nekamo daleko u tajanstvenu noć...I stoji tako, dok čaršijski sat ne otkuca dvije ure po ponoći.Gazda se odmakne sa prozora, otvori sobna vrata, i onako, kako se našao, šuljajući se pođe hodnikom.Svaka dva koraka zastajkuje, a ustavi se ispred prostranog traga mjesečeve svjetlosti, što je ušla kroz prozor i pružila se po podu.Časom premišljaše, jer se u mjesečevu zraku vide gospa—Pavina sobna vrata, pored kojih treba proći; ali čuvši njeno hrkanje, odluči se i pođe dalje — Zlatinoj sobi... Zlata zatrudnje i, dok se o tome počelo šaporiti, gazda jednoga dana odvede je u kočiji u grad k jednoj gradskoj babici, i pošto ona, obašavši je, uvjeri gazdu, da je djevojka u drugome stanju, ostavi je kod nje. Zlata rodi žensko dijete i, prama odredbi gazdinoj, babica ga predade zavodu za nahočad.Djevojka ne htjede da se povrati kući, ni na kakav način.Znala je da se u varoši saznalo i da se o njoj govori, pa ostade u gradu na gazdine troškove.Gazda zadovolji se njenom odlukom i ne zapusti je, kako su varošani mislili.Odsle, s malim svake subote, odlazio je u grad i sa Zlatom zadržao bi se do ponedeljnika, i tek pod noć toga dana - vraćao bi se kući. Godine prolaze i Zlata se razvila u zdravu, vitku ženu, bujne kose kao šuma, sa zagasitim modrušastim kolobarima ispod očiju, što gazda mimo svega drugoga na njoj jako voljaše.I prilagodila se posvema gradskome životu, i više puta morao je gazda zakratiti joj veće svote novaca, što joj nisu, po njegovome mišljenju, od potrebe bile... Ali prošaste subote, kad je kod nje bio, sneveselila se Zlata iza večere, pa, kad je upita što joj je, milujući mu debelu ruku. veli mu: — Dosadilo mi u gradu... Gazda se začudi, ali mu bijahu mile njene besjede, jer godinama i njemu oteščao život i zanovetno mu i teško ovo putovanje u grad, a već bez Zlate ne može nikako, pa još ranije premišljaše kako da je dovede k sebi bliže. — Dođi na selo, otvoriću ti dućan, pa da trguješ — reče joj ozbiljno. — Došla bih gdje god hoćete - odgovori ona, ali pod jednim uslovom. — Da čujem, kaži! ... — Povela bih sobom ono dvoje djece... Gazda se nasmija i na prvi mah mišljaše da se žena šali s njime. — Što si pobudalila!...Kakova djeca?Šališ li se?Pa što bi ti djeca? — Neka ih, naša su... a vi i onako nemate drugoga poroda... — A kud su djeca? — Znam ja komu su data na selo. Gazda ućuta.Zlata, osokoljena njegovim ćutanjem, nastavi: — Tako bi se umirila, živila bih samo za vas i za djecu, i radila bi, a bilo bi i manje troškova — bili bi sretni. - A da vidite maloga Stevana, već je ušao u šestu godinu, sliči vama, prekojuče bila sam ga naći... — I gleda uzbuđena u gazdu. — Dvoje ih je - veli gazda kao za se. - Je li? — Dvoje, znate: muško i žensko. — Uzmi sobom ono muško — premišljajući odluči se gazda. — A malu Milicu?Ona je već curica, pazi ovce... zar da nju zapustimo?... — Neka ostane gdje je! — odgovori gazda, i ne htjede dalje da o tome s njome govori. Zvoni podne, odbljesak sunca u očima gazda Jovo jače osjeća, ali neće da se sa stolice digne, navikao da sjedi do sata po padne, kad na ručak odilazi.Premišljajući o svačemu, pade mu na pamet da je sutra subota, ne osjeća se lagodan u životu, pa neće ići u grad.Uze pero i hartiju i piše Zlati, da ga ne iščekuje, a neka ne vodi brige o onome, što su poslednji put ugovorili, i o čemu ona mu piše.Pobrinuo se već za nju, gradi se kuća na selu, kuća sa dućanom, u koju će se, čim bude gotova, useliti ona i muško dijete, ali samo muško — podvuče tu riječ. - Pa da vidimo kako će ti trgovina ići za rukom! - završi pismo gazda.U to kroz podrum uniđe u dućan gospa Pava, razbarušene sjede kose, kratka vrata, zadihala se i oznojila.Zatraži kave i šećera od dućanskoga momka.Dok s njime govori, razroke oči bježe joj na sve strane, svugdje dopiru: rekao bi pun je dućan tih očiju.Momak zatraženo stavi na vagu i kaza cijenu.Gospa Pava plati i pozdravi momka, a na gazdu i ne pogleda. — Kuga! — progunđa gazda Jovo, kad je vidje kako gegajući se odilazi ka podrumu. Usred poljskih radnja Radi stiže sudbeni pozov sa strane općine, za priznanje prava vlasništva ograde „Brljača“ u planini.Nakon nekoliko sudbenih pretresanja, sud odluči poći na „lice mjesta“, tamo svjedoke ispitaće u prisustvu obiju stranaka. Rade pođe u grad da potraži odvjetnika; bio bi pošao onome najviđenijemu, što mu oca zastupaše u parnici radi krave, ali taj zastupa općinu.Pođe k drugome, siguran, ide s novcem.Ponio je preko trideset talijera, što je za prodata vola uhvatio.Ali drugi odvjetnik zatraži mnogo više, koliko tri vola vrijede i ne htjede da počeka za ostalo, već hoće sav novac u naprijed da mu plati.Rade se povrati mrzovoljan kući, čisto satrven od puta i brige.Predao se sreći u ruke, u misli da je i onako njegov odgojak, to znadu svi ljudi, pa što Bog dade! Urečenoga dana uputi se u planinu sa svojim svjedocima; u putu stigoše sudbenu komisiju na konjima, ali sa nekoga dijela puta morali su sjahati i pješke poći, jer na mjestima sami je krš i litica. Odvjetnik, ugledni doktor Pilić, jedva se micao, i veli već više puta: — Da sam znao da je ovakav put, ne bih došao ni za hiljadu banaka! Kad stigoše na „lice mjesta“, ljudi posjedali na ledinu ispod odgojka, a sudbena komisija potraži zgodno mjesto za držanje rasprave. Svjedoci, dok sudac započe ispitivanje, razpodjeliše se na dvije strane.Svaka strana ima svoju mješinu punu vina i dvadesetak svjedoka, ponajviše staraca. Svjedok sa strane općinske, stari Ždrale, odgovara na upite sudca, pošto ga zakle: — Ja sam još od djetinjstva ovdje pasao blago, gdje i moj otac, i služio se drvima i niko mi ne branijaše.I ne bi mi mogli biti bez ove drage; kud bi sa blagom, kad je mećava zakrha i vrijeme ovlada?Kad bi se ova draga njemu dosudila, nije nego cijelo selo trebalo bi da iseli... a što drugo?... — Nemoj tako, bolan, Ždrale, ne vidiš uokolo goleti i krš, a gledaj ogradu.Što nije i uokolo ovako?Ko je ovaj podmladak čuvao i odgojio? — Mi, brate! - veli Ždrale — mi što ne sjekosmo a mogli smo!... pa eto sada — i nasmija se; a znate što, gospodine sudče? — Ako je njegova, biće u „zemljišniku“ upisana na pokojnog mu oca. Svi ostali svjedoci općinske strane rekoše kao i stari Ždrale i u govoru sprdaju se sa Radom, kad im zgodno dođe. A Radin najstariji svjedok, veli: — I ćorav vidi da je njegovo, otac mu branio i očuvao i njemu ostavio, pa da je sada općinsko?Ja mu ne branim, alal mu, neću da duši hvatam grijeha...Jedan put sunce izlazi i jedan put se umire!... Ostali svjedoci izjaviše jednako. Zastupnik općine, doktor Pilić, drži govor kao da je na sudu, veli, da je načelnik, podigavši ovu parbu ne u korist sebi, već vama — i obrnu se Radinim svjedocima — učinio rodoljubno djelo.Kad bi sud dosudio ovaj odgojak protivnoj stranci, sankcionisao bi jednu očitu otimačinu; treba jednom stati na put izmacima u prihvatanju općinske muše; - a i svjedoci potvrdiše pravo općine.Međutim, to se i po sebi vidi, ovaj odgojak sačinjava jednu česticu, koja je i u „zemljišniku“ upisana kao općinsko vlasništvo. — Ako je tako kako vi govorite, - veli Rade odvjetniku, — onda bi trebalo da općina zametne parbu s malim sa svima seljacima.Sve je negda bilo općinska maša, pa stari ljudi prihvaćali i branili, pa sad je njihovo!Vidiš, tako je uradio i moj pokojni otac i sačuvao meni, pa je li pravo da mi se sada odgojak otima? Odvjetnik ne odgovori, te on, osokolivši se, proslijedi: — Zar vi mislite, da bi ovakva šuma bila, da je nije branio otac i ja, i gledali je kao oči u glavi?Bi, bilo bi ovdje golo kao i na dlanu, kao i na ostaloj muši...Pa ja i ne branim, da pošteni ljudi sklone svoje blago za mećave i zla vrijemena baš u mojoj ogradi, neka reku, ko im je to igda branio?I je li pravo, gospodine sudče, da moje samo opština otme mimo sve druge ljude? — Doći će i na ostale red, — veli odvjetnik. — Ko veli?Hoće, ako se sa gospodinom načelnikom zavadi... ne znate vi kako to ide - a čast vama! ako i jeste advokat... — Ne ulazi ga ovdje gospodin načelnik... — Da ko?A što ne dođe on glavom ovdje, nego vas posla... — A da znate vi — uspali se Rade — koliko ova ograda dala je dobra gospodinu načelniku.Koliko je moj pokojni otac donio janjaca, pršuta, jarebica!...Ali da, pustimo to, već da ja vas pitam: — Što gospodin načelnik nije pokojnoga oca tražio... već mene traži — mene?...Kao da ja mogu znati za njihove poslove...Ali, da, mrtva usta ne govore!... — Molim vas, gospodine suče, obrati se doktor Pilić sudcu — pozovite ga na red!...Ovdje ga ne ulazi gospodin načelnik, tim više što je odsutan... Sudac opomene Radu i on ućuta, osjetivši se lakšim, pošto se bješe izgovorio.Svjedok Ždrale htjede da nešto primjeti, ali sudac ga prekide, jer se trebalo žuriti, a i — založiti se. Pošto se rasprava dovrši, svjedoci opet se razdijeliše i posjedoše na ledinu.Prinesoše torbe k mješini i zalažući se toče vino iz mješine u bukaru i iz nje piju.A blagi jesenji dan ugodio.U odgojku u prošarici igra sunce i odbljeskuje se u pretežitoj bakarastoj boji, i odvaja se od puste okolne goleti.I nigda dosad ćutljiva planina ne osjeti toliki žagor, kikot i veselja napitih seljaka; vična bijaše tek šaporenju potresenih grana, šuštanju prožutjela lišća i Radinu usamljenu razgovoru sa blagom...Pa kad ljudi, vinom i bezbrigom razigrani, počeše derati se i balegati, veli im Rade zamišljen: — Što vam je, ljudi, te bijesnite, kao da ste u krčmi! — i odijeli se od njih, te sam krene nizbrdicom kući. Putem premišljajući o svome zlu, činjaše mu se da se nalazi nad provalijom, koju ne može preskočiti, a gazda ga silom preko nje nagoni.Što da radi?Kroz četrnaest dana mora da plati, tako glasi osuda što je neki dan primio, oko sto talijera i parbene troškove za dućanske stvari.Na sudu gazda se zakleo, siguran da ga nema šta da izda za krivu kletvu, kad po običaju ne daje nigda potvrdu na primljen novac. A već je davno minuo rok isplate prama pogodbi za kupljene dijelove zemlje pokojnoga bratučeda Nike.Pokojni otac htjede tada da učini pogodbu za više godina, ali gazda veljaše tada: — Učinimo za jednu godinu, pa kad ti meni budeš plaćao pošteno kamate, ko će ti glavno tražiti? Otac pristade na to ne sluteći prevare.Sada gazda traži sve i neki dan poručio mu po nadstojniku Vasi, da kroz četrnaest dana podmiri ga posve, jer s njime već neće da ima posla; dogodiće mu se što i ostalim okorjelim dužnicima. U tim mislima vraća se kući i, kad stiže, jesenji suton već se hvataše njegove planine. Nastajnih dana hodaše po varoši od trgovca do trgovca, da novaca pozajmi, da gazdu plati.Sve svoje nudi u zalog, ali u zalud: trgovci neće da kvare posao jedan drugome, a i zašto da se sada mraze, kad su se iza tolikih ljutih borba složili? Jednoga od tih dana u čaršiji predade mu sudbeni poslužnik službeni spis.Predajući ga, veli mu: — Izgubio si parnicu za „Brljaču“ u planini, moraš da platiš oko sto kruna parbenih troškova za odvjetnika, zastupnika općine. Primivši spis, Rade toga časa povrati se kući, satrven, kao da ga je ko kladom po glavi smlatio. Odvjetnik gazda—Jove, doktor Pilić, požuri te učini na sudu sve što bijaše potrebno u poslu gazde sa Radom.Zatraži procjenu zemljišta i zamoli da se odredi dan dražbe.Gazda pozove k sebi sudbene vještake, ljude sa sela, svoje dužnike, i uputi ih u posao.Sada treba biti oprezniji, jer po novom ovršnome zakonu ipak ne mogu se imanja, kao negda, što vrijedi hiljadu forinti za forint na dražbi uzeti; s toga ih pouči da Radino imanje ne precjene previše i da sudu predlože, da se ne dijeli u komade po česticama, već cijelokupno da pođe na dražbu. — Dok se posao obavi — premišljaše gazda — biće i nova kuća za Zlatu sagrađena.Gradi se na bivšem zemljištu Vojkana Vujića, blizu mlinova: lijep položaj na zgodnome svodniku, novi dućan praviće takmicu dućanu blagajne, koji bijaše otvorio pop Vrane za družinare, a već davno gazdi je trn u oku. Jednoga podzimnjega dana, kad se Rade opremaše u planinu, sudbenom odlukom bi mu javljen dan i sat dražbe.I ako se tome nadao, osjeti toga časa da mu srce prestade da kuca, i za neko vrijeme praznim pogledom, hodajući po kući, u nešto prazno gleda... Kad se osvijesti, prva misao bijaše, da zlu što ga snađe na put stane, pod koju mu drago cijenu, i namah odluči da sve rasproda, što se može prodati, samo da zemlju spase, nju nikako iz ruke neće dati! Redom poče prodavati sitno i krupno blago, ne poštedi ni svoga dorata, ni stare kobile s ždrijebetom, ni uhranjena krmka.Hodaše po sajmovima i, drijemovan, satrven, ne svrćući nigdje, drugoga, trećega dana vraćaše se kući, sa dobivenim novcem, što zateže za pripašajem, sjećajući ga i u putu njegove goleme nesreće.I svaku glavu svoga blaga oplakivaše, i zaboli ga u duši, kao kada bi morao da posječe za ljute potrebe stari hrast u proređenome hrastiku povrh kuće: zna iz staroga panja na proljeće neće mladica trgnuti. Kad dođe red na krave, veli mu žena: — Ne prodaj krave muzovne radi djece! To bijaše prvi put u životu, što od njega nešto tražijaše žena, koja, kad bi joj bio naredio, da vatru zagrće golim rukama, ne bi se bila oprla njegovoj volji. I — ote se, i raštrka se po sajmovima pusto Radino blago. I po livadama ne suču se krda ovaca, i ne prelijeva se na njima meka, ruda vuna u suncu, i pred njima ne gizda se ovan predvodnik; po drvetima ne propinju se vitke koze, da brste mladice, a goveda usred dana ne vraćaju se s paše k rijeci na pojište; i ne riču krave za teladma niti telad meče za majkama!I po kući ne hropće ugojeno krmče što na mrs sjeća. I kad sve rasproda, broji novac na ognjištu pri plamenu, dijeli ga i odvaja na srebro, zlato i banke i uvezano trpa u torbu i naprćen ide u varoš, da njime umiri gospodara. Prolazi preko gaza rijeke, preskačući okretno s kamena na kamen, a mutna voda oko njegovih nogu huči, i ispod njega pjenuša se u padu; šapatljivi jablanovi poređani uz jaruge šapore: - a gazeći po svojoj livadi, sada blatnoj i kaljavoj, pomisli, kako je otrag malo dana bila cvjetna i živa, i kako je ispod kose jednako padao i cvijet i trava...U varoši ne svrne nigdje, već ravno uđe u dućan.Ali gazde ne nađe: ima neko vrijeme što u dućan kasno silazi.Dućanski momci, ni nadstojnik Vaso ne susreću ga kao negda i ne nude ga rakijom, a stric Petar, bacivši sa leđa vreću dućanske robe, već rakijom nakresan, veli mu: — Došao je i na te red, Rade! Rade se učinio nevješt, ne odgovori, ali ga stričeve riječi ujedoše.Petar je nedavno pao.Gazda na dražbi odnese mu sve izim kuće, u kojoj ostade žena mu sa nejakom djecom.Petar onih dana prijetijaše, da će gazdu ubiti, i zbilja jedne večeri, pijan, nasrne na nj, ali mu pijanu momci oteše nož, i, udarivši ga nekoliko puta, izbaciše ga iz dućana.Poslije, pošto nekoliko dana ostade za to u zatvoru, pomiri se sa gazdom, i sada zarađuje kod njega, i u čaršiji, da — prežive. Rade čekaše i bi mu teško.Ranije dolažaše on u dućan, ispustan, bez brige, svome gospodaru.Otac uzimaše što mu bijaše potreba na vjeru bez knjižice, bez ičega, kao i ostali pošteni seljaci, i plaćaše pod zimu onoliko, koliko gospodar nalažaše da je pravo; i podmirivši dug uzimalo se drugo sa pravom na to, tražeći, kad je bilo potrebno, a moleći, po starome običaju.Pa kako se sve izvrnu, kako silom događaja poslednjih godina o svemu se razuvjerio!...Teško mu je u duši... Poslije očeve smrti premišljaše često o tome, i puče mu pogibija pred očima, ali kako da se najednom snađe — on, jedinac, što ne vođaše o ničemu računa, podložan starim navikama, u koje vjerovaše kao u samoga sebe!I on, što bi u planini nasrnuo na vuka golim rukama, osjeti se ovoga časa ispred dućanskih momaka bijedan, poništen, - a za čitavu glavu nadhvatio ih je svojim životom! — Da, nu, — veli momku — da me javiš gospodaru. Momak se nasmija, veli: — Gle ti moga gospodina, ne može da čeka...Ko smije gospodara zvati? I čekaše Rade do deset sati, jer u to doba po navici gospodar silazi.Jutros dođe namršten i, ne osvrćući se ni na šta, uđe u svoj trgovački biro, Rade okupi u stopu za njim. — Pusti me da kaput snimim! — veli mu, ne obrnuvši se k njemu. — De, imaj ti svoj komod — odgovori Rade, i sa leđa sprti torbu, drži je u ruci i čeka da gospodar upita rašta je došao. — Šta je dakle? — sjevši upita gazda. — Donio sam pare... — Sve? — Što gođ mogah izbiti... — Nije, brate, meni stalo, što mogoh, što ne mogoh; jesi li donio da vas dug podmiriš? — I pogledavši ga nasmija se na nj svojim ledenim, namještenim osmijehom.Ali kao sjeti se i uzmakne. — Da, brate, trebam pare! Rade ne odgovori, već priđe k stolu, položi na nj torbu i iz nje vadi odjelito uvezani novac: — Evo — veli dobrojivši — a za ostalo ćeš pričekati...Nije ti za glavu...Gledaj pustih para! Gazda rukom vraća novac: — Zaludu, brate, zube tupiš.Po zakonu tražim što me ide...Nikako, već po zakonu!A znaš, sve sam sračunao, treba da doneseš sa troškovima oko dvije hiljade talijera i posegne za trgovačkom knjigom.Ali predomisli se: — Čemu da ti tačno kažem, kad para nemaš! Rade zinuo, zbunio se, riječ mu u grlu zastane.Pa mu pade na pamet: — Možda me gazda plaši, da više istrgne? I gleda u pare, i ćuti... Iz dućana do njih dopire žagor ljudskih glasova. Radi u ćutanju dolaze u pamet nekakvi ulomci sitnih misli i odvraćaju ga od glavnoga, radi čega je došao; i zaludu sili se da ih od sebe odagne i sve misli usredsredi u jednu. Gledajući opazi kako se gazda postarao, podočnice se smežurale, otpuštena mu donja usnica, kao da je bez krvi, lice nabuhnulo, blijedo kao vosak, i malo prije, kad se nasmija, bijaše opazio, da mu fale dva zuba u gornjoj rilici...Ali što mu to sada pada na pamet? baš sada, kada je provalija pred njime! — Pustih li teftera i vjeresije! pustih li novaca! — pomisli, kad mu oko pade na trgovačke knjige i na „vrtajmovicu.“ — Šta će mu tolika sila novaca, kad nema svoga poroda?Što će njemu, oronulu, staru, toliko blago?A koliko je zdravih, mladih, željnih života uništio on do sada! — I dođoše mu na pamet raskućeni komšije: — Kud su, dragi Bože, sinovi Vojkanovi?... gdje li je on?...I zapeše mu oči na paučini što se uhvatila u uglu i pružila do trobojne izbljedjele zastave.Tu mu se pogled ustavi; i gledajući u paučini ulovljene, poređane, beskrvne muhe - pomisli: — Mnogi li im je pauk krv ispio?! - Odsječe mi glavu! — šapne za se, svrnuvši iznenada pogled na gospodarevu jaku, narozanu šiju... i mahne rukom, kao da se nečega brani. — Dakle što misliš? — dignuvši glavu, trže ga iz misli gospodar. — Čudo tražiš! — Svoje, brate. — Neka je i tvoje... ali čudo! — Čudo — ne čudo...Tako ti je! — reče gazda i diže se. — Ali od kuda ću izbiti toliko para u jedan mah? — A što ću ti ja?Ako nemaš, zemlja će poći na dražbu... — Ta nisi naumio i mene otjerati sa moga?Kud ću sa svojom čeljadi? — Nije, bolan, ono već tvoje, kad je u rukama suda...I nasmija se gazda i crna praznina među zubima pokaza se čisto.Pa nastavi: — Ti, čovječe, već ništa nemaš...Ko zna hoće li imanje i zaleći za lug...Već, čuj, da ti dadem dobar savjet — umekša besjedu gazda — imaćeš još od šta u kući izbiti koju paru, skupi za trošak, pa seli u Ameriku... — U Ame—ri—ku? — ponovi rastežući tu riječ Rade. — Sa onakih zemalja, srca zemlje, da iselim?...Da kamen proplače!...Šališ se, gospodaru? Gazda ne odgovori, već okrete se i ostavi ga.Rade gleda kako se teško penje uza uske stube s lijeva, i izgubivši ga s vida stavi novac u torbu, uprti se i ode iz dućana ne rekavši nikome ni „Sa Bogom“. Putem tek je mogao da izdrži, a da se ne rasplače.Ne može da shvati zašto gospodar odbi toliki novac; zar mu nije nosio sve što je imao?I premišljajuću dolazi mu ista misao: — Hoće i mene da raskući kao Ružiće, Vujiće i druge!Ali koja mu korist od toga, zar nije mu bolje, da mu nosim svake godine zemljin prihod i moj trud, kao i pokojni otac; zar meni što drugo treba nego toliko, da kukuruzovim brašnom prehranim sebe i svoju čeljad preko godine?...I sve to nije dosta...Odumio da odsječe glavu meni i mojima!Ali to bi bilo prerano! — reče za se, ustavivši se u hodu. — Prerano, da!... ta još pokojni otac u grobu nije se ni raspao!... — I zgrozi se i trga ga velika neiskazana bol... — Drage volje podmetnuo bih gospodaru svoja leđa — pomisli prolazeći preko svojih zemalja, što leže u sumornome podzimnjenu danu puste — da, podmetnuo bi ih, pa neka mi s njih slobodno zguli kožu.Ali on neće moje kože, što će mu?Zemlje hoće, koja se sada teško stiče...I jao onome ko je iz ruke pusti, ode li jednom, niko je već ne povrati! Kod kuće Rade nađe Marka, Mašina čovjeka.Ovo zadnjih dana dolazi nekoliko puta, i udara mu u oči, tražeći da mu povrati ono uzajmljenih deset talijera, premda mu je kamate o svetoj Kati pošteno podmirio i jesenas uzorao mu ono oranice ispod kuće. Marko sjedi kod vatre, zamišljen, puši lulu Radina duhana, što mu ga stara ponudi, jer reče da nema čime da napuni. Rade, kad ga spazi kod vatre, čisto se naljuti.Žena podmetne sjedalicu, da priđe k vatri.Sjede, gleda u vatru, i ćuti.Žene strepe, jeza ih hvata, znadu zašto je pošao u varoš, pa kad je mrzovoljan i oporo ćuti, slute na zlo; biće da je gospodar na nj još ljut!A prije odlaska u varoš, stara ga opominjaše da bude sa gospodarem pitome besjede: „Sine moj“, veljaše svojim staračkim suvim glasom: „umiljato janje i dvije majke sasne!“ Stara nije ni slutiti mogla, da je gospodar bacio oko na njihove zemlje: nije njena kuća još na to spala! I Marko ćuti i premišlja kako će zgodnije da zapodjene razgovor, a kad Božica skide sa vatre bakru i umiješa puru, odloži lulu i prihvati sa kućnom čeljadi da ruča. Od kada je čuo u varoši što gazda Jovo smišlja da uradi od Rade, boji se za svojih deset talijera.Nekoliko puta bio je na sudu, da priupita, i ne stidi se, što ga sa suda činovnici i poslužnici gone, dok ga vide. Kad odloži kašiku, zatraži duvana da zapali, i zapalivši, gledajući u vatru, veli: — Prošlo je podne! — Prošlo... — progunđa Rade i od jarosti dođe mu da se sa Markom grkljani u svojoj kući. — Pošao bih kući! — Kako te volja! — uzdržavši se na oko miran, odgovori Rade. — Ali, znaš, rado bih da mi povratiš ono para... potreba mi je! — Nije ti ponestalo, bolan, žita u kući — opazi Rade. — A mene sada goni hiljadu potreba...Pusti me, dok zlo preko glave pređe... — Potreba mi, sreće mi!A i uglavljeni rok minuo...Ne izmiči, brate, pošteno ti ih dadoh...Povrati mi ih... — Marko! — bojiš se zar da ne izgubiš tvojih deset talijera? — Nije baš to... ali... — Pusti! — presječe Rade...Božice, donesi tvoj đerdan! Žena ćutke pođe do svoga kovčega, otvori ga i izvadi đerdan.Noseći ga zvekne srebro.Rade ga primi iz ženinih ruku: — Na! — veli Marku — uzmi ga u zalog, pa da je tvoj, ako ti o svetoj Kati ne povratim novac...Uzmi, brate, pa idi! Markove oči zasjaše i maši se đerdana. — Eto, — veli, — sve jedno, bio kod mene ili kod tebe... a nemoj, brate, do svete Kate, dugo je, već neka stoji do Ružarice...Je li pravo? — Kako gođ hoćeš! — mahne rukom Rade. Marko smota đerdan i stavi ga za pripašaj.Maši se vatre, da pripali lulu, a, odlazeći s vrata, veli: — Bolan ne bio, Rade, sve jedno je, bio đerdan kod mene, ili kod tebe!... Na Radi je još torba, nije je sprtio sa sebe, dok je Marko u kući bio, jer u novac, što je određen za gazdu neće da dira, a putem iz varoši odlučio je još iz čega po štogođ izbiti. — Što bijaše, Rade, u varoši kod gospodara? — upita mati zabrinuta, dok je Marko iz kuće izišao. — Zlo, majko, nije već ono naš gospodar, već najgrđi dušmanin!... — Nemoj tako, sinko!Valjao nam je gdjekad; ja uvijek mislim: dovešće do jame, ali neće u jamu... — Hoće, vala, taman u bezdanu — reče kao za se Rade. — Ali neće što je namislio! — trže se. — Neće, Boga mi!Ne dam zemlje iz ruku, do velike nevolje...Ne dam je, pa makar je krvlju morao otkupiti!Nije ona moja... djetinja je — i pokaza kretom glave na starijega. — Da, djetinja!Njima ostaje. - Nije ona kao prljavi skitački novac, što svugdje dopre!... — Umiri se, sine! — miri ga stara. — A što veli gospodar? — Što veli?Ne pitaj!...Hoće sve u jedan mah... — A koliko je? — Što je vajda da ti kažem!...Ni ja tolike sile ne mogu da smislim...Valjalo bi novac mjeriti kao žito na varičake!Na zlo sluti!...Satjeraće nas sa topraga... — izgovori tiše i, časom, ućuta. — Ne nagli, sine, biće da plaši, da što više izbije...Ne nagli! — Da ne naglim?...Ali neće što je namislio, opet ti velim, makar ja zemlju svojom krvlju otkupio!E neće...I diže se i pođe po kući. Žene poplašene gledaju za njim: mora da mu je dogorjelo, kad je onako najaren.Jest naprasite naravi, ali zna izdržati: povratit je, a kad ljutina ne popušta — zlo je! Božica stiče vatru; dvoje djece vade zapretane krumpijere iz žerave, kotrljaju ih po kući da se ohlade, a kad negdje zametnu se, našavši ih slatko se smiju.Stara, gledajući u vatru, kašljuca, i premišljajući o Radinoj ljutini, pade joj na pamet njen svekar, djed njegov, stari Rade, što ubi svoga komšiju, jer prebrazdi njegovu oranicu.Ubi ga na mjestu, kad sud ne dosudi, kako on mišljaše da je pravo.Iz misli trže se, jer unuk mali Ilija zatraži da mu baba oljušti krumpijer; stara uze dijete u krilo i nekoliko puta, milujući ga, poljubi ga u sjajne, ispitljive, djetinje oči. I spušta se zimnja duga noć i uvlači se u kuću.Rade gleda kroz otvorena vrata na polje; osjeća noć i, kako ona jače pada i savlađuje sutonsku svjetlost, onako i njegova duša čemernija je, i kao da se po malo gasi u njemu ono što tolikom vatrom plamtijaše u snažnoj mladosti života mu — uvijeke, od kada je za se saznao...A kako je ranije takove noći slašću u životu dočekao kod rasplamtjele vatre; u bakri vari, a on se do Božice grije i njihovi jaki životi diraju se, mirni, sigurni što im duga zimnja noć nosi...I sjeti se ljeta i planine, i bijesne i plašljive Maše...Ali sada najviše žao mu Božice, poslušne, beskarne, i stare, pametne majke.A kad mu dođoše na pamet djeca, okrete se naglo da ih vidi, kao da se za njih od čega boji, i sjede uz vatru. Dvoje djece ispred bake mirno jedu krumpijer.Rade pogladi starijega po glavi, a mlađega stavi preda se, da se ogrije.A svaki put kad pogleda na Božicu zaobljenu, sa kraćim kutima košulje s prijeda — pomisli: - Treće je dijete na putu... i neiskazano teško mu je... Diže se i pođe, da položi kravi, neka bar ona ne gladuje, kravi hraniteljici djece, i polažući sijeno, požali drugo svoje blago rasprodano: ko zna što je od njega? — Majko, bojim se zla! — sažali Božica, kad Rade izađe... — Bog se rasrdi na nas... i sam on zna što nas čeka.. — Ufajmo u Majku Božju, Božice!...Neće nas ona zapustiti... Kad se Rade povrati, stara Smiljana izvadi iz hambara pleću suve ovnovine, već na po oglodanu, i pruži je Radi da večera. — Prismoči se kruhom — veli mu. Ali Rade neće da se ničega dohvati.Tada stara pomnjom opipa meso s kosti i podijeli ga djeci, a Radi pruži očišćenu plećku: — De, vidi, Rade — zamoli — ima li zla u njoj? Rade se nasmija preko volje: — Odavno već ja ne vjerujem u gatke — odgovori zamišljen. — Ne valja tako, Rade, nisu to gatke - svjetuje stara. — U svakoj stvari, sine, Bog je svoj znak ostavio! — I to rekavši očito se sneveseli, što je Rade ne posluša, i plećku spremi opet u hambar. Te večeri ni Rade ni žene ničega ne okusiše, samo dva sokolića siti do svoje bake polegaše. Rade svu noć nije oka stiskao, treba da se postara na svaki način da gazdu izmiri: sve će prodati iz kuće, i ono što mu je najnužnije, samo da zemlje spasi.Čvrsto odluči prodati: i žito, i sijeno, i suvu ovnovinu nad ognjištem, jedini mrs u kući; čak ne poštedi ni krave, djetinje hraniteljice.Računa u glavi, koliko će po prilici para dobiti, ali nikako da se zadovolji sa sračunatom svotom. — Malo je! — pomislio bi, i opet stao računati. Žena tek što sklopi oči, iznebuha prene se i tada prisluškivaše da li Rade spava.Tako cijele satove otvorenih očiju gledaju oboje u tmicu, a osjećaju da ih jedna briga bije. Pred zoru Rade ne diže se, kao obično, da od stare uzme starijega sina k sebi u krevet, da s njime razgovara i šali se, dok svane, već se javi ženi i kaza joj da ide k djeci; pomešće ih... — Zar si drijemovna? — upita je. — Nijesam, — odgovori žena. - Diže se i pođe k ognjištu.Otpreta vatru, i sa ugarcima ispiri je i naloži.Pa leže uz djecu, što su obgrljena pod kabanicom uz baku ležala. Rade dalje premišljaše... i tek što nazrije sivu, zimnju jutarnju svjetlost kroz pukotine vrata, diže se i priđe k vatri. Posjedavši neko vrijeme, odluči da pođe po selu da pazari žito i ostale noćas smišljene stvari. Diže se i otvori vrata. Jutro osvanu kišno, a zavaljalo jugu, te ispod greda i litica planine tugaljivo huji i nabacuje škropcem.Rade, zaogrnut kabanicom, goneći pred sobom kravu, uputi se niza selo.Žena s vrata gleda za njim, žao joj krave, ali ne reče ni cigle riječi.Rade se ustavi kod kovača.Kovač je poznata pretrga, i kod njega se ljudi kupe, pa će s njime pogoditi stvari za prodaju, kako pravo bude.Neće mu se da zaviri u svaku kuću; i ako nije pri nevolji sramote, ipak ga je stid skitati se uokolo noseći svoju potrebu na pazar.A i poznaje svoje sumještane.Premda on nije ni kamatar, ni pravdač, a poštene je besjede, ipak biće ih, koji će se u sebi naslađivati zlu što ga snađe. Priveza kravu do kućnih vrata, pa uđe.U kući nađe nekoliko ljudi, što dođoše s poslom, da im kovač alat kljene.Pomažu kovaču pri radnji, i dok on tuče po usijanom gvožđu, gledaju kako iskre vrcaju ispod jakog udarca, i gledajući razgovaraju. I Rade neko vrijeme gleda i ne reče zašto je došao, dok jedan od seljaka, što bijaše na polje izišao, ne upita ga, kud će s kravom po ovome vremenu. — Dognao sam je, da je prodam! — odgovori Rade. Kovač prestade tući i poviri na vrata, da kravu vidi. — Je li zbilja na prodaju? — upita. — Dašto da jest! — reče jedan od seljaka — da kud će s njome. — A što pitaš za nju? — obrati se k Radi. Rade reče cijenu, ali kovač, veli: — Puno je! — I nanovo udara po gvožđu, kao da ne mari dalje pogađati. — Imam i druge neke stvari da prodam — veli Rade. — Što drugo? — Kazaću ti, samo ako imaš volju da kupiš. — A što ti prodavaš, Rade, sada, kad nije zeman? — opazi stari Ždrale...Tvoj otac nije bio takav!... — Potreba mi... — Da, da mu je potreba - potvrdi jedan drugi vremešan čovjek.I nadoda: — Prikuplja čovjek pare, da zajazi onu bezdanu jamu u varoši... — Ne zajazi ono niko! — sjeti se Ždrale.A jeste li čuli?Sinoć u kočiji dođe neka žena sa djetetom; doveo ih nadstojnik Vaso i uveo ih u kuću.Za njima stigoše dvoja kola krcata robe.Veli da je ona žena, „šinjora“ gazdina, a dijete njegovo kopile...Bog bi ga znao. — A mi mišljasmo da se kuća gradi za školu — opazi kovač. — Kakova škola?Ima deset godina, da traže kuću.Nijesu lacmani budale, bolan...Ne dadu oni nama da znamo što i oni...Propali bi...A imaju i pravo!Gdje je to? — razlaže Ždrale. Kovač htjede da još nešto reče, ali mu Rade presječe besjedu. — Hoćeš li pazariti? — upita ga. — Hoću, ako mi ide u račun... — Odmah pare, da znaš, potreba mi je... I redom Rade kaziva što prodaje. Kod svake stvari kovač cjenka se, a Rade popušta, samo da svrši što prije. — Pravi si Ciganin! — veli kovaču Ždrale, kad vide da bi htjeo kravu od Rade u bescijenje kupiti, i nabaci talijer preko njega. — Ali treba brojiti odmah pare - nasmija se kovač. — Je li, Rade? Rade potvrdi. — Kad je tako... eto vas... pa što uradite, meni je pravo! — pregori Ždrale dobar pazar. Pogodiše se za sve, uglave, da će kovač večeras novac donijeti i dade Radi kaparu. Rade iziđe, a na raskršću u dvoumici je gde da okrene.Pade mu na pamet: — Dakle, došla je ta žena, što će da zagospodari gazdinim imanjem na selu! Govorilo se o tome dok se kuća gradila, ali nije se vjerovalo.Mnogi mišljahu da gazda kuću gradi za školu i učitelja, i eto, prevariše se i ovoga puta. Skrene ka mlinovima.U po puta upita se: - Što ću tamo? - Ali ipak ide, gonjen besvjesno nekom neodoljivom radoznalošću. Ustavi se povrh nove kuće pod ciglom; red dvostrukih stakala u pročelju zatvoren je, a kućna vrata otvorena.Pogledavši bolje spazi Vasu u dvorištu u društvu dvaju seljaka.Nadstojnik stoji kod golemih kovčega, a ona dva seljaka iznose iz njih raznu robu i prenašaju u kuću.U to pojavi se na vratima gospođa, omotana vunenom, toplom maramom; nešto s praga reče Vasi i k njemu priđe.Za njom dotrča dječak, ogrnut kabanicom. U šumu pada slapa nad mlinicama i u zavaljaloj južini gube se njihove riječi, ne može da ih razabere, a želeo bi znati o čemu govore.Žena, uhvativši dječaka za ruku ode od Vase.Rade gleda, kako hoda po dvorištu; vitka je i visoka, a prati je očima, dok se u kuću ne povrati.Dakle to je ta nova gospodarica!I već eto u kuću se useli, i šeta se po dvorištu, što se sučeljuje sa njegovim najboljim zemljama. Prislonjen uza zid, premišljajući upoređuje svoju kuću, potleušicu i grijanicu, sa ovom novom, golemom i zgodnom kućom. I ovakove — pomisli — raskućuju naše seljačke...I koliko naših treba da propadne, da se podigne jedna od ovih golemih?Da, uz ovaku kuću treba gazda novih zemalja... i bacio oko na moje zemlje, da s njima zagospodari ova njegova jaranica, „šinjora“, a njeno kopile, bjesneći, da sa stijenama s njih goni moju djecu!... - A neće, Boga mi! — otkide se Radi iz duše. — Neće, dok je žive glave...Neće, čovještva mi!Neko mora da je krvlju otkupi!...Ali odmah pade mu na pamet: - Što mogu da uradim?“ - i sleže se u njemu jarost, i nastupi jeziva strepnja. Još dok se ova kuća gradila, zametaše se u njemu sumnja, što slutijaše na zlo.I nekoliko puta, kad je bila već pod krovom, dođe mu misao da je noću upali.Nema tomu dugo, što je kod njih to u običaju bilo, i tada često čija pojata, kuća ili jara, zasvijetlila bi kao svijetnjak uoči Ivanjdana.Ali i tome zakon na put stade i, mjesto što se ljudi tada osvećivahu po svome ćeifu, nasladom gledajući u plamen, što proždire dobro dušmaninovo, sada se osvećuju zakonom u ruci, parbeći se kao ženetine po sudovima, trošeći za to pošljednju paru...Pa, eto, ni to ne pomaže svakome!Njega sud osudi, a on s njime ne može da se sveti!A svetiti se treba, ako neće radi sebe, a ono mora radi svoje djece, i opet vraćajući se kući, dođe mu u pamet, da neko treba da zemlju, ako do toga dođe, krvlju otkupi, jer drukčije on je iz ruku ne da...I, pričvrstivši u sebi tu misao, bi mu lakše.Ali samo za malo.Dok dođe kući, ugledavši žene i svoja dva sina, gdje se igraju oko ognjišta, ostavlja ga jarost i zanos i uviđa da snaga popušta; - i privukavši sebi sinove, stade ih milovati, kao nikada dotada.Tek što okusi pure, iziđe iz kuće.Južina jednako zavalila preko polja i huči oko kuća i golih drveta.Ustavi se kod prazne štale... i, zabrinut, mahnuvši rukom u prazno, pođe dalje.Idući kroz stare hrastove, proređene na rijetko, dođe mu na pamet da ih sasječe: i iz njih mogla bi se koja para izbiti!I kod te pomisli učini mu se da je svaki hrast živo čeljade; kad padne pod sjekirom, već ga nema! Uputi se uzbrdicom i lutajući put ga dovede jari, gdje je ljeti blago spraćao.Prazna je, vrata rasklimao vjetar, i nad njima visi salomljena grana drveta, vjetar s njome zamahuje odmjereno, ujednačeno tamo amo... — Što ću ovdje? — pomisli, i vraća se istim putem. Kad kući dođe, nasmija se turobno, kad ga stariji sin upita: — Gdje si, ćaća, bio?... što od kuće bježiš? Ostali dio dana prosjedio je kod vatre pušeći lulu za lulom i razgovarajući isprekidano sa ženom i majkom po koju riječ, koja bi se otisnula mimo glavne misli, što mu se uvriježavaše postupce u moždane. Pred veče iščekuje kovača da, prama pogodbi, novac donese, ali kovača ne bi.A već se podobro bijaše smrklo, kad u kuću bane Maša.Tek što pozdravi, zovnu Božicu na stranu i iz njedara izvadi složeni đerdan, Radin zalog Marku.Veli joj: — Evo ti ga, Božice, i jest tvoj! — Ne smijem uzeti ga bez Rade... Đerdan zvekće...Rade se diže i pođe ženama. — Što dođe, Mašo? — upita. — Donesoh Božici đerdan, našla ga u Markovoj robi; poznala sam, da je njezin... — U zalogi je... — Znam. — Ali ja ne mogu od tebe primiti ga, dok ga parama ne otkupim... — Ja ću ga otkupiti za te ili ću ti isporučiti... — nasmija se Maša.Pa, dajući ga Božici veli: — Uzmi ga, tvoj je! Ali Božica neće da pruži ruke, već u Radu gleda. — Ponesi ga natrag, Mašo!Tebi isto fala! — smislivši reče Rade odlučno. — Ponesi ga natrag, molim te! — Zar sam ti teška, Rade? — izgovori žena, problijedivši, i sneveselivši se. — Nijesi, Mašo, kao ni ona — i pokaza rukom na Božicu...Ali nije zeman razgovoru, idi i ponesi natrag đerdan! Pa pogledavši u Božicu kao sjeti se nečemu, i predomislivši se veli: — Čekaj, Mašo! Pa pođe svome kovčegu, otvori ga, iznese torbu prema plamenu od vatre i, pozvavši Mašu da bliže priđe, izvadi iz nje zavežljaj kruna i izbroji Maši na ruku deset talijera para. — Evo, daj Marku novac, i fala ti! - Uzmi! Pa, uzevši iz Mašinih ruku đerdan, dade ga Božici: — Na, tvoj je!Bud’ što moje propada, neka je tvoje na mjestu! — Sa Bogom, Mašo, sa Bogom! i opet ti fala! — Sa Bogom, Rade! Te noći prvim snom zaspi tvrdo, samo za kratko vrijeme, a kad se prene, protegnu se i zijevnu, ali istoga časa, predstavi mu se u pameti nesreća i zlo što ga snađe, očito, odijelito...I neiskazana bol obvlada njime i ubi u njemu razbor i nadu i premišljanje.A dok se pomolio kroz pukotine dan, diže se, uze kabanicu i pođe ka vratima. — Kud ćeš, sine, ranije? — upita stara suvim glasom, kašljucajući. — Imam posla u selu — odgovori Rade i iziđe. Zimnji dan rađa se bistar, čist i leden.Prekonoć dune sjeverac i ispod litica i greda planine huji, i goni pred sobom još pogdjekoji, odijeliti sivi oblak. Rade pođe ka mlinicama da obiđe svoje oranice, što se sučeljuju sa dvorištem i baštom nove gazdine kuće.Gleda u brazde što leže spokojno iščekujući proljetno sunce.Ali se dugo ne zadrža, već okretno s kamena na kamen preskačući, pređe preko gaza.Dođe na svoju livadu i gleda kako niz jarugu teče voda.Mlinar ga vidje, kako je dvaput oko nje prošao, ustavio se i nekamo uporno gledao.Rade se zagledao u odbljesak visova planine u rijeci.Poznaje tačno neka mjesta, i sinu mu pred očima Maša, pećina, odgojak i — zamisli se...Na ivici livade stajaše dugo, kao da ga je šum slapa uspavao i, osluškujući i gledajući u vodu, glavna misao potajala se, i mimo nju sijaset drugih misli iz djetinje dobe - rađu se...Ali, za pravo, nisu to misli, već ulomci rasejanih misli, kao ulomci neba, oblaka i vedrine i drveta, što se u rijeci odrazuju. — Tu sam, kad sam dijete bio, lovio rake! — misli gledajući ogoljene, prozeble vrbe, što na vjetru nad rijekom drhte... — I odatle, ispod vrba, odnio dvjema curicama košulje, dok se u rijeci kupaše, i ne htjedoh ih povratiti, dok nijesu gole k meni došle. — Ali što je to? — trže se — mene ovladalo? čisto podjetinjio, kao da sam pameću smetnuo! I odmjerenim korakom povrati se preko gaza k mlinicama.Uniđe u mlin i veli mlinaru: — Zaboravio sam duhan kod kuće, de tvoju kesu, da napunim! Mašicama prihvati žeravu i zapali i pušeći zagleda se u vitlove... Htjede da iziđe, ali ugledavši mlinarev brus sjeti se: trže nož iz korica za pripašajem i naoštri ga.Pa uzevši sa tleha komad drveta okuša je li oštar i, stavivši ga u korice, iziđe iz mlina, ne odgovorivši ni riječi mlinaru, koji ga zovnu, da se ogrije. Kod ručka, tek je okusio pure, odmah zapalio, i cijeloga dana, gledajući u vatru, pušio lulu za lulom. Pred noć nestrpljivo iščekivaše kovača, a kada ga vidje, čisto se trže kao iza polusna. — Evo para, Rade! — veli pijani kovač...I broji ih... — Eto ti ih...Ali neka ti ne bude žao, mala ti vajda od njih...Gazda nakastio da te raskući...Pa ne bi Bog!... — Ko veli? — presječe ga Rade i diže se. — Vele varošani... — Vidjećemo! — plane Rade, i oči mu sinuše. — Ne dam zemlje dok mi je glava živa!...Ne dam je do Boga! — Pusti, Rade, sinko, što slušaš tuđe ljude? — umiješa se stara. Ali Radu kovačeve riječi razjariše, i u srdžbi odluči da dalje ne čeka.Već sjutra još poći će ka gazdi, pa nek prevali, kud je nakrenulo! Kod večere stara moli ga, da se s čime založi, svarila mu nekoliko jaja.Ali ni majčine molbe ne skloniše ga.Tek okusivši, brani se: — Ne mogu, majko!Svaki zalogaj pada mi teško, kao da neko u me olovo trpa.. . Bacio se na krevet, ranije no obično.Nije ni izuo mokre obuće.U krevetu sili se da misli svede na sutrašnji dan, da premišlja, da razloži... da zaviri do kraja u ono, što ga sutra čeka, i čini mu se da ga to traganje po samomu sebi krijepi, snaži, ali zaludu sili se...Sada dolaze mu u pamet sitne, neznatne stvari života; što će mu one? - Čudi se sam sebi, pa ne sredivši prama želji svojih misli, uhvati ga polusan i zaspi. U snu našao se najednom u nekakvoj žućkastoj bari, usred polja.Gazeći preko nje, malo po malo upada u blato i teško vuče noge za sobom, ali sili se i ide naprijed, a sve više i više zapada.I već jedva isteže noge i dalje propada; ali ipak, rekao bi, snaga ga ne izdaje, blizu je kraja, izići će...Kad iznenada upade duboko u prljavu, kaljavu vodu...Šaš i nekakova sagnjila trava, što vlagom zaudara, ispreplela mu se između nogu i ruku, a već mu je voda do grla...Guši se...Nateže se svom snagom, da se izvuče na livadu, na suvo...A blizu je kraja.Pruža ruke da se čega dohvati...Znoj ga od muke probio, vikao bi, ali ne može usta da otvori...Kad odnekle, u toj muci, na ivici bare, na suvu, obrete se gazda Jovo.Raspružio ruke iznad sebe, a u svakoj ruci drži po nekoliko jaja...U smrtnome strahu napreže se Rade, da ga zamoli, da mu pomogne; ali riječi ne može da izgovori...Očima upiljio u nj i pruža mu ruke, da ga iz bare izvuče.Gazda prilazi bliže, onako težak, uzvrtio se, htjeo bi da mu pomogne, ali jednako drži ruke iznad sebe i u rukama su mu jaja...Obazire se uokolo, da ih negdje položi na sigurno, ali nikako, da ih iz ruke ispusti.A Radi došlo do grla, i guši se...Napreže svu snagu, da mu kaže, da baci jaja iz ruku, da mu pomogne, jer sada će glavu izgubiti...No zaludu... I u to, teško dišući, oznojen, probudi se... i u polusnu grčevito uhvati za ruku ženu što do njega spavaše. — Rade, zar si budan? — upita ga žena. — Budan... e, budan... što?... Cijele noći već nije zaspao.A razdrijemavši se posvema od ružnoga sna, i premišljajući, malo po malo misli dolaze mu razabranije, jasnije: — Odsječe mi glavu! — pomisli i strese se od boli.Ali, dok bol popusti, misli: — Ići ću, dok svane k gazdi, moliću ga da pare primi na račun i da obustavi dražbu; nije moguće da neće biti mekši, kad vidi onoliki novac...I s tom mišlju tješi se!...Ali za čas pojavi se sumnja: — A ako ne htjede? - Ubiću ga — pomisli.Da, ubiću ga! — ponovi odlučno... i osjeti da mu je lakše. — I pravo je da pogine od tuđe ruke — opravdava izbivšu misao. — Koliko je zdravih snažnih ljudi uništio, raskućio, a zašto?Bar da mu od njihovih zemalja bijaše potreba, da ih uživa, ali što?Nikada nije ni bio na njivama, livadama, odgojcima...Zar on zna što je zemlja?Pa, po čemu da bude zemlja njegova, je li mu djedovina, je li je svojim znojem igda nakvasio? — Ni svoga poroda nema...Kome će ostaviti svoje grdno blago, kome podijeliti zemlje?...Zar da sve ostane onome kopiletu?...A ko zna i je li njegovo? I dugo učini mu se kao da gleda pred sobom ono dijete, zaogrnuto djetinjom kabanicom, kako skače po njegovoj oranici...I dođu mu na pamet njegova djeca... — Ali — trže se — o čemu ja sada premišljam?I pade mu na um: - Da ga ubijem, što bi tada bilo? — I na to pitanje koleba u mislima. — Da ga ubijem, ne bi zemlja pala u njegove ruke...Pa? — Predaću se sudu, i sud me neće osuditi.Je li moguće da me osude kad ne ubijem radi sebe, već da sačuvam djedovinu svojoj djeci?Mogao bih i pobjeći preko granice?...Ali se odmah predomisli: — Ne, to nije moguće danas, od kad je mudri Švabo i tamo zasjeo... — Ih, blažena ona vremena, dok je odmah preko planine tursko bilo!...Ubij kriva, pa se pohajduči... i sveti se!... — Ali gdje je to danas?Danas te tuku, kinje na svaki način, gule te sa zakonom u ruci... i ne dadu ti da plačeš...Zar nije tako?I premišljajući o tome, opet srdžba izbiva i osveta javlja se; osjeća je, i tada mu je lakše.Zar nije gazda pokojnoga oca varao?Vele: „Ko umije njemu dvije“ ...Ali što radi zakon da odbrani one koji ne umiju?Što radi da zaštiti siročad? — i pomisli na svoju djecu. — Gleda i mirno pušta, da rade od nas oni što mogu i umiju, što ih je volja!-..Tako je!...A zar smo mi krivi što ne umijemo?U njihovim rukama je i znanje i zakon!...To dvoje i u gazdinim je rukama.Goni me s moga praga zakonom u ruci...Da, u njega je znanje i zakon!... a u mene?... - Nož! — pomisli. — E, neće, Boga mi, što je namislio ili, ako baš hoće, mora da je krvlju plati!Zar ne vrijede više moje zemlje: oranice, livade, odgojci, od njegova uvela života?Zar da me zemlja prokune, što je ne osvetih?...Ta, djed moj ubi svoga komšiju za samu jednu brazdu... a ja da je pustim... nju... radi koje djed mi bijaše glavu založio?...Neću je pustiti bez krvi, neću, Boga mi! — izreče glasno. — Zar klapiš, Rade? — javi se stara. — Spavaj sinko! Ali Rade uzbuđen mislima i ne misli na spavanje, već se diže i priđe ka ognjištu.Žena ćutke diže se za njim i uspiri vatru. Rade gledajući u plamen, mekša;... i najednom učini mu se da se bezrazložno srdi: gazda će biti bolji, primiće novac na račun, a poslije, što Bog da! I premišljajući o tome pođe ka svome kovčegu, otvori ga i uzme iz njega torbu. Pri svjetlosti plamena broji novac, razdijeli ga prama vrijednosti i opet u torbu slaže. Ustade, a stara Smiljana pođe svome kovčegu i vrativši se veli Radi: — Evo ti ponesi i ovih pet talijera i tri zdrave plete gospodaru, kaži da ga stara pozdravlja i da će se moliti za dušu mu, — i uruči stara novac u sinovljeve ruke.I svjetuje ga: — Ne ljuti ga, sinko, mirno s njime, umekšaće se... nije zvijer!...A da, — sjeti se, — nemaš šta da mu dara poneseš... suvotni smo ostali, Rade, kao nigda! Rade se uprti i prije no će iz kuće izići, pogleda na djecu, što obgrljena pod kabanicom spavaju; mlađi je odgrnut.Rade sagne se i jednim krajem kabanice pokri maloga Ivu, i iziđe. — Sa Bogom! — zaželiše žene na odlasku. Rade, gonjen nestrpljivošću, kojoj se i sam čudio, nije ni obazirao se na novu kuću, ni svratio u mlin, već u hitnji prešao gaz i žurio se preko polja ka varoši. Nije sa ničim na čistu, nema sređenih misli u glavi, i, kao što je polje jutarnjom maglom obavito, onako su i njegove misli maglovite, nejasne. Kad iziđe na cestu, još je uzbuđeniji: jednako dvoumi o onome što misli da će se dogoditi... i treba da se dogodi! ...Ali što? — i nikako da sebi dade čista odgovora... Pred varošom stiže komšijska kola, pretovarena golemim starim brijestom; kola cvile, lome se, a volovi jedva vuku; balvan predug, težak, ljudi ne mogu njime vladati nizbrdicom, i kola zapaše u jarugu.Ljudi smišljaju, što da se uradi, muče se i natežu, da kola iz jaruge na cestu privuku, ali nikako ne mogu. — De, Rade, pomozi! — veli mu komšija Ante. Rade pogleda ljude kao u čudu, baci sa sebe kabanicu i, ugazivši jednom nogom u jarugu, odupre s leđima; ljudi pomogoše i s nategom kola povukoše. — Fala ti, Rade! — veli mu Ante. — Da ne bi tebe, nikada kraju! Rade pođe naprijed.Prolazeći mimo ikonu svetoga Nikole hrišćanskoga, prekrsti se po navadi. U dućanu čeka gospodara, i, čekajući, razgleda dućanske stvari, sluša što ljudi govore, i u razgovor ubacuje po koju svoju riječ... Dugo je čekao, a kad vidje da gazda silazi, uđe u pisarnicu i za sobom povuče vratašca. — Donesoh sve što imam, — veli, dok gospodar sjeda za sto. — I majka te pozdravlja i šalje ti od svoje strane pet talijera i tri plete...Evo svih para! — veli, sprtivši se.I držeći torbu u ruci upita: — U što ćeš da ih preručim? — Je li sve? — upita gazda, naoko bezbrižan. Rade ne odgovori, već mjesto odgovora unese svoj pogled gazdi u oči. Gazda ne izdrža dugo pogleda Radina, i sjeti se da su ovako, kao u Rade, užagrene oči bile u pokojnoga Ilije, kad ono k njemu dođe, da prekupi baštinu pokojnoga sinovca Nike.Ali, — pomisli — Radine jače se sjakte...A Radi se učini da sada ne gleda svoga gospodara pred sobom, već nekakva debela čovjeka, blijeda u obrazu, otpuštena podvojka, i bi mu odvratno, gadno, i, okrenuvši glavu, pljune na stranu. — Je li sve? — ponovi gazda. Rade ne odgovori ni po drugi put, već vadi novac iz torbe i polaže ga na sto, i, izvadivši iz torbe pošljednji zavežljaj veli gazdi: — Broj!Ima ga dosta! — Ajde, de, da vidimo! — govori gazda, driješi zavežljaje i broji. Dok broji, Rade ga gleda, a u ušima zvekće mu srebrni novac, i gledajući u novac i u gazdine nabuhnule prste, opet mu je odvratno... gadno... i, vidivši da je gazda dobrojio, upita ga: — Je li dosta? — Nije ovdje, brate, ni peti dio! — uzvrati gazda. — To je sve što imam! — govori Rade. — Molim te, za ostalo pričekaj, primi! ne goni me!... nije ti za glavu!... - sasu sve najednom, jezivo, isprekidano...Govori, a osjeća u sebi da je već prekasno, i osjeća da se potajna misao pojavljuje... i plameno čelo i slijepe oči obuhvata i dok dopre — sažiže...I ne zgraža se i lakše mu je... — Je li dosta? — Nije, brate, ni pet puta ovoliko. — Baš nije? — Ne! — Tebi nije nigda dosta! — trže se Rade i trenom istrže nož iz korica za pripašajem, i poodmaknuvši se zamahne svom snagom i rine ga gazdi u prsa. — Na!Je li ti sada dosta? — povika, i osjeti kako ledeno gvožđe utisnu se duboko u meso, i, zakrenuvši nožem, škrgutnu... Gazda u odbranu diže ruke prama njemu, i iz nutrine pusti jezivi krik...A Rade, držeći go nož u ruci, otvori vratašca, i, zvijerajući očima uokolo, iziđe iz dućana... SRETEN DINIĆ PREŠTAMPANO IZ „ZEMLjORADNIČKE ZADRUGE“ ŠTAMPARIJA „DOSITIJE OBRADOVIĆ“ - ACE M. STANOJEVIĆA ČIKA-LjUBINA ULICA BROJ 8. CENA 1 DINAR Junska žega opekla, pa ti čisto zapoveda da kažeš: e je bolja zima, nego leto.I da nije još onih pustih debelih hladovina, poljskoga zelenila i učestane vazdušne promaje kroz vasionu, ti bi posrnuo pod pritiskom sunčanim.Ali ratari, navikli da ih celoga veka sunce greje i kiša bije, i ne osvrću se na tu dosadnu omorinu, već se razmileli po polju, kao vredni mravi, pa samo odrivaju: jedni kopaju, drugi žanju, treći kose, a četvrti beru seno i denu stogove.Laki povetarac poseti ih po koji put, pa ih opet ostavi da se kupaju u svom znoju i o znoju svoga lica hleb zarađuju. Ovde-onde vidiš po koji buljuk ovaca, gde pod nekim prostranim hladom planduje, a oko njega se čobančići sigraju: „klisa“, „robova“, „švinjke“ i tako štogod... A pesma, ta vesela pesma iz devojačkih grla, svaki čas se ori, te preseca taj tihi sumor poljski i oživljava veselu i čilu radničku gmižu, koja te i nehotice vuče k sebi, da joj se približiš i vidiš tamo: onoga prosedoga ratara, što je seo u hlad, pa gradi užiće za snopove; da pomirišeš jutros pokošenu travu, da čuješ sisanče pod džbunom kako vauče i željno očekuje svoju umornu majku; i da razbereš ovu pesmu muškoga grla, što odjekivaše iz jednoga najodraslijega kukuruza i uznemiravaše srca jedne mlađane pastirke, u susednoj livadi: Tako pozadugo ponavljaše ovu pesmicu Stevan, Radičev sin, mladić od osamnaest godina, primičući se kroz kukuruz sve bliže onom kraju, blizu koga u livadi pod hladom seđaše Stanojka, susetka njegova, uz stado ovaca, na plandištu, predući tanku vunenu žicu i osluškujući tu pesmu, čiji glasoudari dirljivo dopirahu do njenih ušiju... „Oj devojko dušo moja!...“ — glasnu se još jedan put Stevan i pomoli glavu kroz kukuruz. — Čuješ li ti Stanojka šta ja pevam? — doviknu je on. — Ja čujem, al ne hajem! — smešnu se Stanojka i povi glavu u preslicu. Stevan sede na jednu poveću grudvu na kraj njive i spusti torbu pored sebe, koju beše poneo kući da donese radnicima užinu. — Be’šale šta si naumila za ono što si rekla? — Šta sam rekla? — opet se smeška Stanojka. — Ti znaš šta si rekla. — Lako je nama reći da nemamo mi sajbije nad nama. — Vala, moja bi te majka obema rukama prihvatila.Inače je iznemogla da me odeva više. — Al ako trgne obramicu, pa me opali uzduž i nizduž, šta ću ja u njenoj kući nezvana? — Ćuti, Stanojka, kad znaš da to nikad neće biti! — Velim ja, da te malo naljutim. — Dobro, dobro, ti zbori što ’oćeš, samo drži obećanje. - A tvoja braća šta će kazati? — Ništa neće kazati.Obradovaće se. — Obradovaće se za onaj dan, a posle... puna kuća ljudi, puna jeda... — Ja mislim da neće biti tako... — E... ti misliš, ali ja se bojim da ne ispadne đavo i vrag od naše skupanije.Naslušala sam se ja svakojakih ljudi po svetu. — Pa ti batali sad da nagađaš šta će biti posle sto godina, no kazuj kad misliš da pođeš? — Kad dovršim platno što sam započela, dotle će se i mesec napuniti, pa čim vidiš uštap, onda... — osmehnu se Stanojka i savi pogled u preslicu...Pa ga još jedanput milogledno pogleda ispod oka... Stevan ozaren njenim pogledom, preseče glasom, kao munjom pogođen...Nasta blaženi tajac između ove dve mlade duše, koje tako prikladno pođoše u susret jedna drugoj...A kako i ne bi, kad su ga one njene crne i zanosne oči pogodile posred srca...A njojzi se kanda oko srca zavila ona njegova sivkasta i grgurava kosa, što prkosi suncu, kao zelenjikava kukuruzna svila.I taman se Stevan pribra da progovori još nešto, a iz obližnje njive, ječmom požnjevene, začu se krupan glas brata mu Nenada.Stevan skoči i pogleda još jedared Stanojku, sa navodnjenim očima, kao da mu je i srce i duša u njojzi ostala...Pa se lagano krenu kroz kukuruz, osvrćući se izjedna na Stanojku, dok mu je kukuruzna gora ne zakloni ispred očiju... Selo se utišalo, kao da žive duše u njemu nema.I samo se iz daleka poznaje, da u njemu ima života, po dimnjacima, koji proviruju iz voćnjaka, kao neki stražari i puštaju s vremena na vreme po koji pramičak dima u bistru i trepereću atmosveru...Psi se istegli u hladovini, pa samo žmirkaju i reže, kad ih koja buva u živac dirne...Kvočke se rasule s pilićima po korovu i traže crviće i bube.A ćurke se razbaškarile s ćurčićima pored plotova, izvijaju glave i gledaju čas jednim, čas drugim okom u orla gore, koji visoko obleće nad njima i motri, gde bi dograbio plen.A tek pokatkad zahori se glas po neke babe, gde viče na orla da se ne približi njenoj živini.Druga se pogrbila pod obramicom i nosi pune kotlove vode.Treća ispira platno, četvrta poji telad, peta se parniči sa osorljivim kvočkama, itd. Jaglika, majka Stevanova, hranjaše iza kuće pod jednim orahom piliće i ćurčiće, zamešenim koprivama i izjedna vikaše na kvočke: „iš nenaješnice!“ „Ti očovadnice!“ „Gle, ove šta radi!“ „Iš lisica te izela dabogda!“ Pilići kljucahu prosuto testo, a ćurići kljucahu grudvu kopriva iz njene ruke.Iza nje stajahu tri unučeta joj i čekahu je. Zaneta tim poslom, nije ni videla kad je Stevan lupio na kapiju i ušao.Pseta lanuše iz hlada, ali kad videše ko je, produžiše ležanje i režanje. Deca, kad spaziše Stevana, povikaše u glas: „čila!“ „čila!“. Jaglika se okrenu i ugleda Stevana, gde već stoji iza nje. — Šta radiš to? — pita je Stevan natmureno, s torbom o ramenu. — Duša da mi zna šta radim! — odvrati mu Jaglika još kiselije i otrese ruke od kopriva. — Lako je vama, kad vi se u njivi zna samo jedan rađ, a ja, dok ti poređam sve moje potrčice, dosadilo bi ti se, a kamo li da ih odrivaš svakoga dana u Boga! Podiže se i huknu.Oči joj se bolno i sumorno sklapahu.A lice joj izdavaše neki neobično tužan i bolestan izgled. — Požnjeste li? — Požnjesmo. — Povezaste li? — Povezasmo. — Ej Bože tebi ti se molim! pogleda Jaglika u vis i prekrsti se. — Da vidim jedanput ’leb iz moje njive! — De, de, ti kukumavko!Samo kukaš i naričeš! — brecnu joj se Stevan. — Kako da ne kukam crni sinko, kad evo već šes,. nedelja kupujemo ’leb! — Tešto, nek smo živi i zdravi, pa ćemo ga i prodavati. — E... ti još neznaš šta sam ja zapamtila.Ja sam jela bukovo lišće i cerovu koru, znaš li ti to! — Ti možeš to i sad da ješ, niko ti ne brani... — Ene ga sad, šta zbori belaj!Ama jela sam to na mesto leba!Nije bilo leba ni da se kupi, ni da se uzme na zajam. — A što? — Eto, tako, bila su zla vremena, ratovi, gladne godine, boleščine, pa je narod ostadao bez rada i letine.Zato me sad strah od kupovine leba, kao od žive vatre!Nije to lako, moj sinko, kupovati leb i za sebe i za stoku.Jutros sam punu karlicu sipala kokošima, pa punu karlicu prasićima, pa punu ovcama, a to se sve kupuje za pare. Stevan je pogleda zamišljen, pa okrenu glavu na drugu stranu, hoteći time da kaže: „govori ti o sadašnjosti, a ne o prošlosti“.A kad bi još htela reći koju o njegovoj, ženidbi, zar bi se razgovor na drugu ruku okrenuo.Ali se materi natrpalo briga i nemoći, pa i ne pomišlja na dalje radosti, koje je čekaju, kao da joj nešto kazuje da neće doživeti ni Stevana da oženi, a kamo li mlađega Uroša. — Evo ti torba. — Pruži joj on torbu, pa sede pod orah. Jaglika ode u kuću i iznese otuda izgečenu torbu lebom. Zatim se vrati i donese prazan lonac s pasuljem u skutu, pa sede pored njega i dece i uze da trebi pasulj i da sipa trebljen u lonac. Deca začeprljaše rukama u njen skut po pasulju i počeše ga strviti van skuta.Ona vikaše na njih onako, kako samo baba može da kara unučiće, što više liči na tepanje i milovanje.Navikla deca na babino milovanje, pa nastaviše započeto čeprkanje po pasulju sasvim bezbrižno. Ali ih Stevan pripuca šamarima, da se odmah poizvrtaše svako na svoju stranu i nadadoše dreku... — Što biješ decu!? — pogleda ga Jaglika popreko. — Zato što strve pasulj! — Ako, strve, ja ću da pokupim.Zar moraš da ih biješ za to? — More, ja bi ih pobio, da su moja!To nisu deca, to su antrzi! — A ti si mi bio bolji, kad si bio kao oni. — Bar nisam bio takav štetnik. — Još si grđi bio! — A ti što me nisi ubila? — Nisam te ubila, što si bio moj.I ti ne bi takao ovu decu, da su tvoja.A ovako ka’ veliš tuđa deca, pa ti se lepe ruke za njin vrat.E, moj sinko, čekaj dok ti dobiješ decu, da vidim da li ćeš tako raditi! — Meni ne trebaju deca. —- Spusti malo glasom Stevan, jer ga obuze neki prijatan stid, kojim pokazivaše da je očekivao taj razgovor. Deca ućutaše i zagledaše se blenuto u Stevana. — E... dok se oženiš, biće i dece.No nemamo čim da te ženimo.Godina oskudna i gladna... — Ja neću da se ženim — reče Stevan, tek samo da postakne mater na taj razgovor. — Kako to!? — ugleda mu se Jaglika u oči, — dokle ću ja da te krpim i perem ovako stara i nemoćna. — Dok možeš. — Ali ja ne mogu više.Oči me izdale, noge, ruke, sve me boli, kao da sam sva isprebijana. Stevan se poče da gužvi i da lomi ruke.Izusti još koju da progovori, valjda bi hteo reći: „da idem da kažem to Stanojki“, ali ga zaguši stid.Skoči, zametnu torbu i ode, ne progovorivši ni reči više. Jagliku odmah spopadoše tako strašni žigovi u nogama, rukama i plećima, da je posle svakoga poslića sedala, hučala i iznemagala. Uveče je zatekoše ukućani, gde ječi u jednom budžaku, sva u vatri i strašnoj groznici. Posle pet dana, dade Bogu dušu... Skupiše se komšije, bliži i daljni rođaci, pop i učitelj na sahranu. Radič metuo ruke pod pojas, pa samo huče.Svima svakojako, njemu najteže.Teško mu je što je ostao bez druga, s kim je vek vekovao, a još mu je teže, što su mu Stevan i Uroš ostali neoženjeni.Do sad ih je svu trojicu odevala Jaglika, a sad se moraju obesiti o vrat Živani i Neveni, snahama.Ali snahe, kao snahe, kad podmire muževe i decu, onda se tek sete za drugoga.Zna on sve to kako ide.Gledao je on takve dobrosrećnike, koji su ostali bez domaćice, pa zato se i vajka. Kad sahraniše Jagliku, onda se vratiše na podušje svi pratioci i posedaše za dugačku postavljenu sovru.Živana i Nevena prinose jestivo, a Živan i Nenad, stariji sinovi Radičevi, služe pićem. Radič potražuje čas ovo, čas ono od sinova i snaha nudi ljude: - Ručajte ljudi, pa reknite: Bog da prosti moju Jagliku! — Bog da prosti! — graknuše ljudi i nastaviše obedovanje. Pop Jova podiže prvi čašu i otpoče: — Bože pomozi, da pijemo ovu čašu vina za pokoj duše Jaglikine, a u zdravlje živoga ostatka.Bog, koji je uplašio ovu kuću, neka je oslobodi.Ti si Radinu pametan čovek, pa ćeš umeti da razumeš volju Božju.Do sad si upravljao kućom, zajedno s Jaglikom, a od sad ćeš sam.Sinovi i snahe moraju te slušati, kao do sada. — Ako neće da slušaju, oni će napolje! — upade jedan s punim ustima, što seđaše treći od popa. — Ja sam imao jednoga inadžiju, pa eno ga sad sedi u burdelju, kao bežanac, — dodaje jedan čiča iz donjega kraja trpeze. — A da oni me slušaju pope... — započe Radič. — Imaju koga i da slušaju, — prekide mu reč učitelj. — Takvoga dobroga domaćina i ja bi slušao. — Ali moju Jagliku ne mogu nikad zaboraviti, — nastavi Radič. — Ono nije bila žena, već muž kao i ja i drug neizmeran.Da dođem neznam kako brižan i setan, ona će me razgaliti i razgovoriti bolje no neki učevan čovek.Samo dokle me pogleda, odmah me pozna šta mi je.I tek će reći: „Ti si brižan!“ „Jesam, ne pitaj me“, - reknem joj ja ljutito.„Kaži mi šta je da brinemo zajedno?“ E, takvoga druga ne mogu zaboraviti, dok sam živ! Živan i Nenad pogli glave i plaču.Ljudi se zagovorili o Jaglici, pa svaki priča po neku priču o njoj, te nasta jedan tihi i neprekidni žagor. Pop-Jova i učitelj - Pera zapodenuše između sebe razgovor: Pogledaj samo ovoga Radiča, — reče pop-Jova, — čist je kao zlato, nevin je kao anđeo, nikakvih prljavština, nikakvih ugursuzluka, nikakvih zloba, ni pakosti kod njega nema.Blago bi našoj zemlji bilo, kad bi njeni svi ovakvi ljudi bili. — Teško bi našoj zemlji bilo, kad bi joj svi ljudi bili kao Radič — odvrati Pera sasvim ravnodušno. — Šta kažeš!? — iskolači oči pop-Jova. — To, što kažem.Ali treba da me razumeš, — nastavi Pera. — Ne znači ovo što sam ja kazao da je Radič rđav čovek.Ne, nedaj Bože!On je toliko dobar, da mi ne možemo ni zamisliti boljega čoveka od njega.Upravo sa gledišta našega relativnoga života, mi takve ljude i želimo, ali sa gledišta nekoga narodnog preporođaja, neke izmene kulturne i unapređenja, prema duhu vremena, on bi bio nula.On bi bio taj, koji bi se prvi usprotivio svakoj promeni sadašnjega stanja.On bi ti bio najveći kamen spoticanja za takvo preduzeće, i ako je ovako naivan i blagorodan, poznajem ga ja vrlo dobro. — Mi to od njega nećemo ni tražiti. — I da hoćemo, ne vredi vam ništa.Jer ovakvi su ljudi dobri za održavanje postojećega stanja, a nikako za progres kakav.A naša zemlja ne sme ostati na ovome stupnju kulture, na kome se sada nalazi.Ova zadruga, ova jednodušnost i poslušnost, koju vidiš u Radičevoj kući, samo je ostatak od srpskoga patrijarhalnog života, ali ona neće dotrajati, ona će se rasplinuti, kao da nije ni bila.Šta ćeš onda očekivati od takvoga naroda, koji na primitivnom stupnju kulture i obrazovanosti stoji, a nema zadruge da se brani od nemaštine i nedaće? — Porodična zadruga izvršila je najsvetije zadatke svoje: održala je veru, moral i ime naroda i oslobodila ga ropstva, pa se sad može raspadati. — Pa, lepo, da li može narod živeti tim novim usamljenim životom, a da ne oseti odmah na prvom koraku nedaće, ako zadrži ovo stanje, u kome se sada nalazi?Da li bi usvojio Radič nove načine zemljoradnje i uopšte nove kulturne ponude, kad se on srodio s onim, što zna i ima? — Bi, kad bi mu se razložilo. — Varaš se, predloži mu ma i najmanju promenu u njegovu radu i životu, pa ćeš videti, dal će te poslušati. — Nemoguće je ovako dobrom čoveku da ne posluša pametnije ljude od sebe. — Baš zato što je dobar i blagorodan, on baš i kad bi hteo, ne bi umeo javiti se kao protest protiv postojećeg stanja, koje bi trebalo izmeniti.On bi samo pokazao revnost za održanje stanja, koje je zatekao od starih, a nikako za izmenu kakvu. — A ko je onda oslobodio Srbiju, da nije bilo ovakvih Srba? — Oslobodili su je ljudi življega i naprednijega duha, a ovakvi su pošli za njima, kao mirna voda za zatalasalom vodom.Zar ti misliš da bi bilo Srpskoga Ustanka da su svi Srbi bili kao Radič?Turcima je dobrodošla bila ovakva skromna raja, koja je pognula glavu i gledala samo svoj posao.Ali srpskoj budućnosti to nije probitačno bilo. — Ama to je drugo pitanje, kud ti ideš daleko... — Ne idem ja daleko, ja idem blizu, počinjem od Radiča, pa govorim o našem narodu.Srpski ustanici su bili odmetnici zato što su umeli da gledaju malo dalje od obične raje.Nemirni su, dakle, ljudi donekle potrebni društvu i državi, kao god ono kretanje živom organizmu.Zamisli ustojalu vodu i tečnu, koju bi pre pio ili bistru, koja žubori, ili onu, koju je pokrio žabljak?A može li se ona voda sa žabljakom izbistriti i prečistiti bez pokreta i opticaja? — Onda, prema tome, Radič treba da je šiljkač, dilkoš, buškarač, spletkaroš, i uopšte nemiran čovek, pa da bude dobar i spasonosan za zemlju! — reče pop-Jova podrugljivo i okrenu glavu ustranu. — Ne, ne, ja zamišljam nemirne ljude u korisnom smislu, da budu preduzimljivi i napredni, a buškarači i spletkaroši koče napredak više, nego i nepreduzimljivi ljudi.Ali svaki čovek ne treba da bude kao med, da ga poliže svet, ni kao jed, da potruje ceo svet. Ljudi se utišaše i počeše da osluškuju razgovor popa i učitelja. Pop ustade, blagoslovi trpezu i reče: — Vreme je da se razilazimo.Vog neka uteši i oslobodi našega dobroga domaćina Radiča. — Vog ga utešio i oslobodio!... — odjeknuše ljudi i raziđoše se. Još se jutro nije dobro razvidelilo, a Radič, sa snahama i drugim rođakama, već beše na grobu Jaglikinom, sav obliven suzama, jecaše kao dete. U sunčani izgrevak vrati se kući, gde ga na kapiji čekaše opštinski pandur s pozivom za u opštinu.Radič ode u sudnicu.Pred sudnicom beše prilično sakupljenih ljudi, sve prvih domaćina, međ kojima behu pop i učitelj.Stali u krug i gledaju nešto.Radič mišljaše da je neki mrtav čovek tamo, ili neka retka životinja.A kad vide šta je, one reče: — Bože moj, Bože moj, ja mislim bozna šta.Skupili se ljudi, kao oko mečke. — Pravo kažeš, te ne idemo da gledamo svoja posla — reče jedan od prisutnih. — A, ne, ne; ovo je jedna nova olakšica za vaš težak rad, — reče učitelj Pera. Pred njima stajaše jedan gvozdeni plug. — Eto, poslali nam iz Beograda nov hleb, upravo nov plug, sa kojim se lakše dolazi do hleba, — reče malo nasmejano predsednik opštine. — Da li njima tamo ne treba nov hleb, a mi ovde imamo hleba, koliko nama treba — reče jedan odbornik. — Nemoj da traže oni od nas, a mi od njih nećemo nikad — reče kmet. — Nije tako, kmete, — susrete ga pop-Jova, — ne treba njima naš hleb, nego su to ljudi patriote, što se staraju za napredak ove zemlje.Videli su negde takve dobre plugove, pa bi želeli da i naš narod ore njima. — A mora li taj kukuruz da se kopa posle, kad je izoran tim plugom? — Pa razume se.Gde si video ti kukuruz da se ne kopa. — E, pa onda, šta mi pričaš to, što i ja znam.Daj mi ti nešto što će da mi donese hleba bez motike, a plug ja ne tražim bolji od mojega drvenjaka. — To su ga ispratili oni što traže hleba bez motike — dodade jedan. — Nemojte tako, ljudi, da govorite kao deca — reče učitelj-Pera. — Ovde nije pitanje: kako ko zarađuje hleb, nego je reč o tome: kako da se lakše ore zemlja.Ljudi vam žele dobra, pa su vam poslali bolji plug, da lakše orete. — Pa, sad eto vam ljudi, ja sam pozvao sve prve domaćine, koji hoće da ga uzme, neka uzme, i nek mu je alal, a ja imam za mene plug, — reče predsednik otrišući ruke od sebe. — Bože sačuvaj! — mahnu rukom jedan, što stajaše sprotiv, — ne turam ja to u moju njivu! — Onda šta da radimo, kome da ga damo? — Vrati ti to, neka oru njime oni po Beogradu, što su ga poslali. Nasta smej i žagor. — Kakvo vraćanje! — preseče ih ljutito učitelj-Pera. — Bolje da ga bacite, nego da ga vraćate.To je sramota i bruka: da kod ovolikih domaćina nema ko da uzme ovaku korisnu spravu! — Doista! — dodaje pop-Jova. — Pa, kad je toliko dobar plug, što ga ti, pope, ne uzmeš? — reče kmet. — Ja bih ga uzeo, da je za mene poslat, nego za vas.Taman bi to lepo bilo, da ja uzmem plug što ga je država poslala narodu.I da ga uzmem, šta da orem?Manj drumove! — Pravo kažeš, kad nemaš zemlje... — Onda kazujte, ljudi, kome da damo plug? — ponavlja predsednik pitanje. — Neka ga uzme Radič, najbolje, on ima i dobru zadrugu i dobro imanje, — reče pop-Jova. — Ne mogu ja, pope, to da uzmem, da mi daš ceo čin tvoj.Više vredi moj jedan drvenjak, nego tih deset plugova. — Kome ja kažem! — ugleda se Pera pop-Jovi u oči. — Ovaj će plug oni da usvoje čak kad se raspadnu porodične zadruge.Jer sad imaju i stoke i radne snage dosta, pa ne osećaju potrebe za lakšim i savršenijim spravama.A kad umanje to, onda će se sami osvrtati i raspitivati za koju lakšu i bolju spravu. — Ja sad imam i druge moje glavobolje. — izvinjava se dalje Radič. — Jes’ jes’, sad on ima da traži babu, ko ti gleda sad plug! — prihvati jedan okačenjak i izazva opšti smej. — Dok mi je bila živa baba, — nastavlja Radič — bili smo na vreme oprani i zakrpljeni i ja i sinovi mi neženjeni, a sad smo sva trojica siročići. — To je istina. — dodadoše nekolicina ozbiljno. — Pa, kako velite za ovaj plug? — pita opet predsednik. — Neka ostane tu za izvesno vreme, dok se ljudi domisle, te valjda će se naći neko, da ga uzme - reče pop-Jova. Svi odobriše i jedva dočekaše da se raziđu. Kad iziđe treće jutro, na grob Jaglikin Radič sipnu da plače i jedva uspe da izgovori ove reči: — Oprosti mi, babo, što te moram pogaziti, što žalost za tobom moram pre vremena zameniti veseljem.Ti znaš kakvu si golotinju ostavila ovamo, pa mi oprosti, po sto puta mi oprosti!A ja ti se neću mnogo zabaviti, samo da ovu decu izvedem na put! Četvrtog dana posle smrti Jaglikine, već je bila Stanojka u kući Radičevoj.Malo ljudi, malo žene saleteše Stanojku, da kao begunica uleti u kuću, koja još miriše na podušje.Ali je to učinila zarad Stevana.Žao je bilo da se muči bez ženske nege.Uveče pripucaše puške i ujutru se već razazna: da je Radič doveo Stanojku samu za Stevana. Sad je valjalo otarasiti još dve brige: izmiriti se sa prijateljem i umoliti popa da venča begunicu.Ali komšije, željne pijanke, saleteše Stanojkinog oca, te se izmiri sa Radičem.Jedno dobro prase, bardak rakije, a Boga mi i pet dukata na pogači, napraviše mir! Ostalo je još umoliti popa da ispita mladence.Ali ko će da odobrovolji pop-Jovu posle onakvoga neuspeha kod sudnice.Trećega jutra ode Radič njemu, toga radi. Pop-Jova ne htede ni da ga pogleda, nego mu odazva Boga gledajući u stranu. — Što si ljut, pope, nisam valjda ubio čoveka, ako sam doveo snahu samu — reče Radič razvučenim glasom. — Doveo si snahu! — Jakako! — To nije po zakonu! — Nužda zakon menja. — Kod mene ne menja. Radič saže glavu i poče da upreda brkove. — Da tebi, pope, nije do para, te me tako nenavidno susrećeš? — Bože sačuvaj!Čak bi ti i džabe venčao sina zarad onoga pluga. — Ama šta je tebi stalo toliko do toga pluga, da ga ja uzmem? — Evo šta, ono je dobar plug, pa dobar domaćin i treba da ga uzme. — E, baš kad ti je toliko u volji, ja ću da ga uzmem, al ne za njivu, već za tvoju ljubav, samo onako, da ga čuvam, — A, neću tako!Nego, ako hoćeš da oreš njime; a kad će da stoji kod tebe, onda bolje da stoji pred sudnicom, da ga svaki gleda. — Slušaj, pope, ne znam ni ja sve veštine u oranju, što svakog dana orem, te ćeš znati ti, što nikad ne oreš. — Ne mora orati svaki, koji se razume u oranju.Zar ti misliš orač je izmislio gvozden plug? — Ko je, da je; no kaži ti meni: oćeš li ja i ti lepo da živimo. — Ne dao Bog da rđavo živimo. — E, onda, hoćeš da mi venčaš sina? — Hoću, ali tako, kako si uradio, neću! — No kako hoćeš? — Da vratiš devojku roditeljima i da mi doneseš uverenje od opštine da je vraćena, pa da ti je ispitam. — Uverenje ću ti doneti kakvo oćeš, a za vraćanje devojke, to ćemo da vidimo. Pop se napravi da ne čuje.A Radič smatraše da nema potrebe da ponavlja ono što je kazao. Tako i zakazaše dan ispita, pa zatim i dan venčanja Radičevih mladenaca. Trebalo je Radiču sačekati bar četrdeset dana od smrti Jaglikine, pa onda venčati Stevana.On je tako i uradio. Ali, kako mu je Uroš samo godinu i nešto više mlađi od Stevana, to se navodadžije postaraše, te iduće jeseni i njega oženi. I tada se tek moglo videti da Radičeva kuća liči na jednu uređenu državu, u kojoj je svačija dužnost opredeljena, i u kojoj se svačije pravo poštuje.Tako je, bar za prvi mah, izgledalo.Radič je bio kao jedan pametan vladalac, koji smišljeno i pravično upravlja svojom državom, a sinovi i snahe slušaju ga, kao verni i odani podanici, tako, da je svakom sa strane izgledalo: da oni i ne znaju za sopstvene smerove i interese. Otuda je i pop-Jova Radičevu kuću svud preuznosio i upoređivao je sa košnicom pčela, bez obzira na to da i pčele imaju svojih: kradljivica, zloćudnica i neradnica (trutova), i da to isto, što se iz daleka ne može zapaziti kod pčela, ima i u Radičevoj kući.Samo što nije bilo zgodnoga povoda da se to ispolji i izbije na javnost.Ali se vreme postaralo da i to bude.Ono isto vreme, koje je porodičnu zadrugu nosilo na svom stablu toliko vekova, dozrelo je i dozvolilo da krvna zadruga, taj dugovečni plod njegov, nema više hrane, ni uslova na stablu njegovom, već da mora otpasti kao gnjila kruška, kad dozri i sasuši peteljku svoju.Takvom zrelom plodu treba samo potres mali od ruke čovekove, ili povetarca, pa da padne i da se raspadne. Jedan samo mali potres trebao je i Radičevoj kući, pa da je ne samo pokoleba, nego da je iz temelja zaljulja i sruši.Jer onaj, koji traži dlaku u jajetu, ne gleda na to, hoće li se to jaje održati u celosti, dok on nađe u njemu što traži.A ko je bio taj, koji se nije umeo obzirati na osetljivost zadruge i stabilnost kuće Radičeve?Radič je bio prvi, kome je ta zajednica njegove rođene dece ležala na srcu.Živan, njegov najstariji sin bio je drugi, koji je u tom pogledu stajao najbliže svom ocu.On smatraše, kao god i otac mu, da se na ovoj zemlji ne može ni živeti bez porodične zadruge.Zato se nikad ne obziraše na pojedine nesuglasice ukućana.A od kako ga izabraše za kmeta u selu, njemu se ne skidaše s pameti potreba za održanjem njegove kućnje zajednice u celosti.Niti ikad pomišljaše on na to, da će u njegovoj kući pored njega i njegovog oca, moći proizaći od sitnica krupnice, i da će se žene, koje on smatraše uvek za sporedne i mnogo mlađe i niže članove porodice, podbodene sićušnim razlozima, moći javiti kao snažan protest protiv nasleđenog zadružnog života u kući i staviti na zemljište, sa koga će moći ne samo zahtevati, nego i diktirati nov život, na koji nisu ni same navikle.Ali će ga zahtevati, samo zato, što se one više ne nalaze u položaju i zadaći nekadašnjih matera: Marice, Višnje, Knjeginje Ljubice i drugih uzoritih Srpkinja, koje su imale da rađaju i gaje junake, osvetnike svojoj zemlji.Ove će imati udvostručene dužnosti: da rađaju sinove za odbranu Otadžbine i da zajedno sa njima stvaraju nov život, koji im je samo vreme donelo i nametnulo. Eto, pred takvim sticajem vremena imao je Radič da sagleda kraj svoje porodične zadruge, ili „košnice pčela“, kojoj pop-Jova i himne pevaše po selu, od zadovoljstva i ushićenja. A ko se i ne bi ushićavao takvom kućom, kad je ona takva bila, da bi čovek, bacivši samo jedan pogled u njenu unutrašnjost, počevši od ognjišta na sred kuće sa onom verigom i kotlom na vatri, pa do obešene kukalje pod strehom, morao predstaviti sebi sliku one drevne srpske kuće, koja je slavno čuvala i očuvala: ime, jezik, i veru srpsku, za vreme tolikih vekova robovanja i gorkih iskušenja.Tu ti je pročelje i drvena stolica sa naslonjačom za domaćina Radiča, tu je i polica i na njoj kalenice i drvene lažice, tu su naćve, krčazi, crepulje, sovra, tronožne stolice; tu na istočnom duvaru vise pištolji, jatagani, gusle i jedna ikona sa voštanicom; a na trećem duvaru stoje okačeni koševi sa pastrmom i slanina na duvaru.Sve je to raspoređeno i ukusno i smišljeno.Pa još kad tu vidite jednoga starca, dugačkih sedih brkova, obrijana lica, s fesom na glavi, da sedi na svojoj naslonjači, puši na čibuku, zapoveda i uči svoje mlađe, onda, hteli ne hteli, ne možete srcu odoleti, a da bar jednu iskru pošte ne odate srpskoj porodičnoj zadruzi, koja je tako svetle i velike zadatke izvršila. Radič ustajaše uvek prvi od svih ukućana svojih.I tada mu je prvo da se pomoli Bogu, Bogorodici i svima svetiteljima pred ikonom, svojom dugačkom i naročito sklopljenom molitvom.Kad to učini, onda sedne na svoju naslonjaču, potpali čibuk, popije tri čaše rakije, iz ruke snahe redare i najposle zapoveda svojim ukućanima, šta će ko da radi toga dana. Jednoga jutra Radič naredi ovako: da Živan ide u sudnicu i da pravo i pošteno sudi narodu; Nenad da nosi drva i žito u čaršiju, da proda; Stevan i Uroš da oru za kukuruz; tri žene da sade kukuruz za plugom i da razbijaju grudve; a redara, Nevena, da razbudi decu i uputi ih za stokom, pa da onda gleda ostali kućnji posao. Svi ga poljubiše u ruku i uputiše se svaki na svoj posao.A on, i ako malo neveseo, zbog nekih ružnih snova, pođe u pčelanik, da obiđe svoje pčele.On je samo tri dužnosti primio na sebe: da zapoveda, da neguje pčele i da čuva ćurke. I samo što Radič preskoči prag kućnji, Nevena poče da praska po kući: „I tu zadrugu da nosi mutna voda u đavola dabogda.Ugovi jednom, ugovi drugom, ugovi trećem, i dok sve obredim, od mene ni strva ni jaoka; niti se ljudski obukla, ni najela, ni napila, ni odmorila.Rasipaj snagu za taj svet, pa posle ko te pita živa li si!Proklet da je onaj čas, kad preskočih praga u ovaj žgan, da robujem dok sam živa!A zašto to, kad imam lepe moje ruke i snagu, dete i čoveka, pa da zaradim i na kamenu i na drvetu?Zašto da mesim i gotovim za dvadeset duša, kad mogu za, dve i tri?Zašto da ja navek ne znam šta je moje, a šta je tuđe?Sve „naše“, „naše“, „naše“, kad će nešto biti moje: Moje dete, moj čovek, moja kuća, moja stoka, moja zemlja i sve moje, što imam.A ovde, šta imam?Samo je moja snaga, a sve drugo je „naše“.Ubio ti Bog to „naše“!Kad ću jedanput da se kurtališem ovoga kalabaluka, da se, jadna, slatko leba najedem!“ Dok Nevena čitaše tu goropadnu molitvu svojoj sudbini, dotle Radič beše zapodenuo čitav kongres sa svojim pčelama.A one zuje li zuje tako lepo i pravilno, da je milina čoveku slušati.Čitavo sporazumevanje između njega i njih!I pčele poznaju svoga domaćina, kao i svaka druga stoka.Navikle su one na njega, pa kad uđe među njih, kao da je s njima srastao.Samo mu ne valja, što ih u jesen tamani i u proleće podseca.I ovoga puta, taman što beše povadio nož iz pojasa da seče, a neko viknu iza plota: - Ne! šta ćeš to! — ču se glas učitelj-Perin. Radič podiže glavu i spazi učitelja-Peru i popa-Jovu, gde stoje iza ograde i gledaju šta on radi. - Ene, sad!Ta valjda nisam povadio nož na čoveka, - pribra se Radič polunasmejano i pozva ih unutra. Jova i Pera zađoše naokolo na kapiju i uđoše u gradinče kod Radiča. - Pa još kako si? — oslovi ga Pera. — Da reknem dobro sam, kako ste mi vi, ali nije baš ponajbolje. — Ti radiš, nikako ne stojiš? — reče Jova. — Šta ću, pope, kad mi treba. — Ali ne moraš, imaš odmene. — Ne bi ti ja sedeo bez posla, pa da me vežeš! — A, šta si hteo to da radiš? — prekide ga Pera i priđe mu bliže. — Evo vidiš ovo buđavo saće mora se odseći. — Da, ali samo buđavo. — E, ja svako po malo podsecam. — Pa, to dangubi pčele.Znaš li ti koliko one utroše vremena, dok naprave jedan sat? — Ja ti ne znam da merim vreme, ali mogu da poznam koja trmka može da zazimi, a koja ne može. — Kako ti ceniš slabe i jake trmke? — Ja izmerim svaku kantarom, a znam da ocenim i rukom, pa, koja je teška 7 oka, ja je ostavim, koja nije, ja je ubijem. — Ubiješ! kako ubiješ? — Tako, stresem pčele u oganj. -- — Uh, brate!To je grozno!..To je grehota!.. — Kako nije greota zaklati jagnje i prase? — Drugo je jagnje i prase, ali pčele ne moraš ubijati. — Pa kako da dođem do meda i voska? — Ima druga jedna vrsta košnica u sanducima od dasaka, iz kojih se može vaditi i med i vosak i opet pčele da ostanu žive. — Bog s tobom gospodine, gde može pčela da živi u sanduku!? — E, što su ti ovi stari ljudi, ni u šta ne veruju! — pogleda Pera u Jovu nasmejano. — A što da verujem, kad ja dolazim do meda i voska i ovako. — Ama ne samo za med i vosak, već za sve, treba da primaš nove načine, radi većih prihoda i olakšica u radu. — Nije mi nužda, jer imam vala Bogu svega dosta što meni treba. — E, dobro, kaži mi tvoj godišnji prihod, pa ću ti posle kazati nešto drugo. — Ada, ja ću ti kazati, ali šta je vajde, kad ćeš mi ti manisati, kao god oko ovih pčela.Ja primam godišnje... - zamisli se Radič: - Za junad 20 dukata - „ jaganjce 10 „ - „ svinje 20 „ - „ rakiju 30 „ - „ med i vosak 5 „ — Ali to nije svake godine jednako.Neke godine izda grožđe, druge šljive... — Pa ipak ti primaš prosečno oko sto dukata godišnje. — Jes’. — I tu se ne vidi da prodaješ: vunu, mleko, živinu, jaja, i tako štogod.., upravo ono što se od stoke odvađuje, a stoka ostaje u toru. — E, bogami to meni treba za kuću.Ne mogu ja suv zalogaj da gulim, a drugi da je moje mleko i živinu. — Ja i ne mislim da ti trpiš gladan, ali treba da proizvedeš više, pa da imaš preteka za prodaju. — Jest, jest, i to je dobra stvar kad čovek može i za sitnice da uzme po koju paru, — dodade pop Jova.. — A koliki ti je rashod godišnji? — pita ga Pera. — Pa, sad, kako bi ti kazao.. i to nije svake godine jednako... zamisli se opet Radič. — Ali potrošim na-priliku: — Dajem poreza 5 dukata — Na dve slave u godini potrošim 4 „ — Na kućnji trošak 5 „ — Za ženske sitnice 4 „ — Ja potrošim ovde-onde 3 „ — A već kad ženim sina, pa potrošim 30—40 dukata i kad krstim unuče i potrošim oko 1—2 dukata, to je druga stvar.Pa bogami i kad mi umre neki u kući, i tad me košta...Tek, kako mu drago, meni stiza koliko mi treba. — Ali tvojim sinovima neće stizati. — Nek rade ovako, kao što ja radim, pa će i njima stizati. — Ako rade sve tako, kao što ti radiš, oni neće imati ni hleba dovoljno. — A što!? — zglednu se začuđen Radič u Peru. — Evo zašto.Koliko tebe košta jedna svinja, ili ovca, dok je izvedeš na pijac? — Ništa me ne košta, samo čobanin što je čuva.Jer mi imamo dosta utrine i popaše. — A kad nestane te utrine, šta će posle koštati jedna ovca ili svinja, onoga, koji je ima? — Na ovoj utrini pasli su stoku: moj praded, ded i otac, pa su pomrli, i ja ću da umrem, a utrina će ostati. — Utrina će ostati, al će se izorati za njive. — To li vi tražite, da ja kupim gvozden plug, da s njim orem utrinu. — I utrinu i svaku njivu može da ore gvozden plug. — Znam, video sam onu đavoliju švapsku.Švabe i moraju da grade od gvožđa plugove, pošto nemaju dubrave kao mi. — Imaju oni šume i dubrave više od nas, ali oni od drveta grade: klupe, stolice i ormane.A plugove grade od gvožđa zato što dublje i lakše oru i bolje prevrću zemlju. — Pa, onda zašto je Sv. Sava ostavio nama ovaj plug u amanet, kad je on rđav? — Sv. Sava sad kad bi ustao, on bi prvi tražio gvozdene plugove, jer se on ni onda nije protivio novim izumenjima, -— upade pop-Jova. — Kad dođe vreme da se ore gvozdenim plugovima dotle ću ja zažmuriti — reče Radič i pokri košnicu rogozom, koja mu beše otkrivena. — Pravo kažeš, — reče Pera. — Ovo se i ne odnosi na tebe, već na tvoje sinove. — Al ja ipak želim: da Bog poživi ovakve domaćine, kao što je Radić — reče pop-Jova, zadovoljno. — E zbogom čiča — Radiču! — preseče Pera i pođe. — Zbogom pošli!Ajd i ja ću za vama, imam da čuvam ćurke. — Zar ti ćurke da čuvaš! detinju stoku?To čuvaju deca! — osvrte se pop — Jova. — Ja ko će drugi.Deca grđe neće.A ja sam se inače podetinjao.Ćurke sam čuvao kad sam bio mali, pa ćurke ćuvam i danas. Jova i Pera se nasmejaše i odoše. Radič dohvati jedan prut s drvljanika, pa istera ćurke iz voćnjaka i otera ih u polje polagano i šapućući nešto za svoj račun. Nevena beše dotle porazbuđivala decu, uputila ih za stokom i nastavila drugi rad po kući. Šilja, opštinski pandur dođe da uzme ručak za Živana i za ljubav dve-tri čaše rakije napriča Neveni i što jest i što nije o Živanu, tako, da je Neveni sve meso igralo od ljutine. I tek što isprati Šilju, naiđe Kuzman, seoski dućandžija, sa jednom goveđom kožom u rukama. Nevenu žignu preko srca kad ga vide. Kuzman se nagodi da ovoj ljutoj ženi bude što pristupačniji, pa iskezi zube: — Šta radiš snaške, kako si?. — Eto...Kakva ti je to kožetina? — ugleda mu se Nevena u kožu i namrgodi lice. — Doneo sam da je razapnem na tvoj duvar.Mnogo mi se tvoj duvar dopada, što mi lepo suši kože.Kad skinem kožu s njega dor — miriše! — Boga mi ja to ne znam ništa.Niko mi nije kazao ništa za tvoju kožu. — A, Živan mi je odobrio.I čiča-Radič neće da se ljuti.O, da ti znaš kako taj starac mene poštuje!Znaš šta mi kažu svi u selu: „Već vele, što si trgovac i što si pošten, to znamo odavno, ali što si lep čovek da te nema u celom svetu!“ Sve su mi žene priznale da sam najbolji čovek u selu.A posle toga, ja imam karakter čovečanski.I, onda mislim, da i ti nećeš da mi nađeš mane. — Ja ti ne nalazim mane, samo... — zamisli se Nevena, neznajući ni sama šta će da kaže ovom nametljivcu. — A, to, to!To se traži!I ja tebi ne nalazim mane.I onda? — spusti kožu na pod. — Šta? — Pa to što rekoh. — Šta si rekao? - Rekao sam da sam lep i da mi ti ne nalaziš mane. — Ako si lep za sebe si lep. Kuzman izvadi iz džepa jedan lep sapunčić i ponudi ga Neveni. - Ne treba mi tvoj sapun, — odbi ga Nevena. - Da si doneo pogan sapun, Bog bi te video, da bar operem košulje i šamije. - Ama poneo sam ja i to, ali je bolji ovaj mirišljav, gledaj kako miriše da ti se duša rastopi... i podnese joj pod nos mirisan sapun, a drugom rukom poče da muva po levom džepu. — Nevena okrenu glavu ustranu. — E baš si drvendekasta, ne ideš mi po volji ni malo. - Šta imam da ti ugađam, ćorava ti strana!Šta si mi ti? — O „ćorava ti strana“!To mi je baš merak kad mi žene kažu „ćorava ti strava“!Nemoj, nemoj, tako snaške, čvorovito da zboriš, no okreći ti razgovor malo na zgodu.Znaš kako je, kad se sastanu dvoje mladih i lepih, oni treba lepo i da zbore. — Šta imamo lepo da zborimo? — Pa, znaš, treba da zborimo za lepotu i za mladost... i oči mu se zažariše ko u mačora. - Idi ti do đavola s tom svojom smrdljivom kožom!Usmrde mi delu kuću. — Ali ja nisam ni došao zbog kože, već zbog tebe.Znaš li da mi nešto sve izgore pod ložičicom za tebe... — Ada čekaj ćerpuzo smrdljiva, za to li si mi došao! — trže Nevena obramicu i pojuri za njim. Kuzman zgrabi kožu i izlete napolje kao munja. „Ovo je napast!Da čovek postrada usred podne u svojoj kući!Kako ću večeras da kažem ukućanima?Da je dolazio, reći će: „sama si ga zvala“.Da ne kažem, čuće, pa još gore!O dabogda ga Sv. Ilija pogodio, gde ga đavo donese danas u moju kuću!“ — Tuži se Nevena sama, tovareći se ručkom.I tako ljutita odnese radnicima na njivu ručak. Kuća ostade samo nekoliko minuta sama.Jer odmah za Nevenom dođe Živana još ljuća od Nevene. „Čekaj ti da vidim ja kakva je to asija što ’oće da mi pobije decu po kući!A!.. vidiš... zagleda se u policu i spazi jedan peraći sapun, — kupila gospođa sapun!Zato li njen čovek ide svakoga dana u čaršiju da joj kupuje sapune.A ja nemam čim krpu da operem.Mrtvu je oprali dabogda!“ — Šta je, šta je, što zvecaš ko luda! — naiđe Živan na vrata. — Moram da sam luda, kad sam došla... — Što si došla?Što ćeš ti sad ovde?Jesi li ti redara danas? — A jesi li ti domaćin danas? — Ja nisam još.Imam ja jednoga domaćina u kući.Ne možemo biti svi domaćini mimo oca živoga. — A kako možeš u opštini biti domaćin? — U opštini mogu, a ovde ne mogu, jer imam starijega od mene.Imam oca. — Njemu čes i poštenje.Ali ovo se više ne može da trpi.Evo pogledaj... — pokaza mu sapun na polici, — kupio joj čovek sapun, pa joj se nije dalo da ga sakrije. — Tešto!Čudno mi čudo, sapun!Kupiću i ja tebi. — Kad? — Kad potražiš.Nije sad vreme za sapun, no za rad.Ajd ti na posao, odakle si došla!Nije tebi sad ovde posao! — Ja ne mogu to da trpim više! — Ako ne možeš ti igraj!Ne može sve da bude tako kako vi žene oćete.Vi imate samo da slušate što vam se zapovedi!Ajd u njivu! — Ja neću da se maknem odavde, dok ne umesim za moju decu hleb. — Probaj samo nemoj da odeš dok se ja vratim, pa se drži dobro! — Zavrte glavom Živan i ode u sudnicu. Živana spotnu vatru, metu crepulju na vatru, pa zatim otvori naćve, nasu brašna i uze da mesi hleb. „I to mi je čovek, da me tera za drugoga da robujem!“ — govori sama Živana. — Šta ti to ženo radiš, kad ti nije nedelja? — upade na vrata Nevena. — Ne gledam ti više ni nedelju ni mesec, no ću sama da mesim ’leb za moju decu, da mi ih ti više ne truješ, — odvrati joj Živana i ne gledajući u nju. — Kad sam ti ih trovala? — Potrovala si ih jutros!Ti misliš ja ne znam što ti zainat turaš papriku po punu lažicu u jelo, zbog moje dece.Dete dođe čak do njive plačući!Pa si htela da ih pobiješ jutros — govori Živana i premeće testo takvom silinom da se naćve ljuljaju. — Ja, tukla decu!? — zaprepasti se Nevena. — Ti! ti!Proklet je onaj, koji te prvi dovede u ovu kuću! — Dabogda, ako sam ti jedno takla, takao me Bog u živac! — Takao te pa te ne povratio živu dabogda! — Tebe dabogda, kako pravo zboriš! — Ispravio te Bog u sanduku mrtvu!Ti mi izede dušu moju! — Izele te večne muke, što sam te izela! — Večne te muke spopale, pa te nikad ne pustile! — Pustio te Bog u raku, pa te zemlja ne primila! — Primili te đavoli dabogda, pa se mrtva ne raspala! — Dabogda, dok se ne raspadneš živa i mene molila da ti oprostim, ne ispala ti duša! — Ispala ti i duša i srce, pa te nemalo ni na nebu, ni na zemlji! Nevena pođe da digne crepulju. — Šta ćeš to!? — siknu Živana. — Ne dam ti da mesiš kad je moja nedelja! — Nediraj mi crepulju, sad ću te onom obramicom! — posunu Živana testavim rukama na Nevenu. — To sad umesila, pa više nikad! — nastavi Nevena da kune. — Dabogda ja uvek mesila za moju decu, a ti za kučiće! — Dabogda to što im umesiš da im odneseš na groblje! — Ne kuni mi decu kučko, jer ako dohvatim onaj ožeg, nadvoje ću ti glavu raspolutiti! — De, probaj Boga ti!Ti misliš ja nemam ruke!Jadna li ti koža šta li ti se čini! — začikava joj Nevena.Pa kad nemade šta drugo da radi, ona dohvati krčage i ode za vodu. „Što sam ja luda te se karam zabadava.Neka upali kuću kad nema sajbije,“ govoraše sama, idući Nevena. „Ja jadna, nesrećnica, što celoga veka robujem za drugoga, pa sam doživela da me jedna bagatela ruži i grdi.“ — govoraše sama Živana. Ali sad tek Živani pade teže na srce što je u velikoj jarosti zaboravila da podnese Neveni sapun pod nos, koji je našla na polici.Pomisli da ga skloni, pa se pišmani.Zatim zapreća proju žeravicom i pepelom u crepulji, pa onda zabode preslicu za pojas i ode na njivu. Nevena se vrati gledeći spolja sa zebnjom da li nije tu još Živana.Kad vide da je nema, kao da joj svanu.Poče da razgleda po kući šta je Živana radila.U tom spazi onaj sapun na polici.I to je još više rasplamte. „A... vidiš molim te... — poče sama da govori Nevena, okrećući sapun u rukama. — Zato ona nosi bele šamije, što kupuje krišom sapun.Čudim se za što njen čovek ne ostavlja kmetstvo, a on zna zašta kmetuje, zarad kmetice.Lepo Boga mi.A ti Nevena duraj za njih.Teško meni jadnoj kad ću se izbaviti ovoga čemera!... “ — briznu da plače. — Šta je!Što plačeš suzu ti žensku! — dopade glasoviti Nenad. — Ne plačem ja, no plače moja sudbina... — rascinjka se još više Nevena. — Daću ti ja sudbinu, ako trgnem jedan oplavak.Vama ženama ne može da ugodi ni Sv. Petar s nebesa. — Ti treba da si mukajet za svoju ženu... — Daću ti ja mukajet dok se vratim od volova.Ti si nabrala punu vreću priča i sprdnji, al ja ću to sve da ti izručim na glavu.Malo je nama kućnjih briga no još o vašim sprdnjama da vodimo brigu. Nenad izgovorivši to, napi se vode iz krčaga, pa ode da veže volove.A Nevena ostade sama da mrmolji po kući. Orači behu pošli iz njive još za sunca.Stevan zastade pozadi od ostalih sa Kuzmanom, koji ga srete i zadrža na razgovor. — Gde si pobogu brate, da mi je da sam te danas trevio, drukče bi ti ispričao, ovo što ću ti sad kazati.Ti znaš da tebe smatram za najboljega domaćina u vašoj kući. Stevan se uozbilji i pogleda zemlju kao odista važan čovek, koji ima da misli o važnim stvarima. — A već znaš i to, da ja imam karakter čovečanski, pa kad me jedna žena ne smatra ni koliko jedno g., ja treba da se ubijem! — A koja to žena? — pogleda Stevan otvorenijim očima. — Vaš tvoja snaha Nevena!Otišao sam danas da razapnem kožu na vaš duvar, a ona me sikterisa kao poslednjega nitkova.Moli Boga što je to vaša kuća, a ja bi joj pokazao koji sam ja!Jer ja slabo ženama vodim čes. — Ada i ja im malo gledam kroz prste.Ali po neki put treba i ženu poslušati.Ja imam deset dukata na čuvanju samo zarad žene. - — Šta su to deset dukata! — mrdnu usnicom Kuzman.Ti još ne znaš šta su to pare. — Ja ne znam za velike pare ali mi i ne treba da znam za veće pare, nego za onoliko, koliko meni treba. — Zar nije bolje imati velike pare? — Bolje je, al kad nema! — To ti nemaš, a drugi ima.Krsman iz čaršije ima više dukata, nego što je težak. — Ja da se ubijem radeći, pa ne mogu da steknem tolike pare. — Zar ti misliš da sve mora da se radi, pa da se steknu velike pare? — Ja tako računam, da bez rada nema zarade. — E, moj brate, ne znaš ti ništa. — Pa razume se, šta mi seljaci možemo znati, pošto se nikuda ne mičemo iz našega sela. — Ne moraš nikuda ni da ideš, bogatstvo je tu, samo što ti ne umeš da ga nađeš. — Da ga nađem!Gde da ga nađem? — E, to se ne kazuje svakom.Ako mnogi znaju ono se ne može naći. — Od mene ti se neće čuti ništa, pa da si čoveka ubio kod mene, to bi ti bilo kao u zemlju zakopano.A ako kažeš drugome, to ne znam. — Šta vredi da ti kažem, kad ti nemaš ono što je najglavnije.To mora najpre da košta.Ali se bar posle može da uživa carski. — Neka košta, kad ima zašta.Ono i njiva neće da donese roda, dok se prvo, seme ne poseje. — Tako je, tako!Ti lepo razumevaš te stvari i s tobom bi se moglo raditi. — Ama kaži ti meni otkud Krsmanu tolike pare?I ja sam čuo da on ima pune ćupove dukata! — Kakve ćupove!Ima on pun podrum dukata! — Šta veliš čoveče!?Gde nađe tolike pare? — Prosta stvar, iskopao iz zemlje. — Kako to!Zar u zemlji ima para? — Pa veseo bio, zar ti nisi znao da u zemlji ima više para, nego nad zemljom.Ko zna da ne leže dukati ovde pod našim nogama. Stevan se prekrsti preneražen od čuda, pa čisto ne moga da izgovori reč, koju beše izustio. — Jesi li ti čuo za nekoga Cara Radovana? — budi ga Kuzman iz čuđenja. — Nisam. — Pribra se Stevan. — Ja znam za Cara Lazara, Kraljevića Marka i Miloša Obilića. — E pa, lepo, i oni su bili bogati, i svoje blago morali su nekuda sakriti.A gde su mogli, nego u zemlju.Ti misliš oni su podizali crkve i kule zarad naroda, ne, već zato da pod njima sakriju blago svoje.Oni su znali da će carstvo izgubiti, zato su sakrili pare, da ih mi njihovi potomci možemo naći.Zato se i u pesmama pominje: „Kud se dede car Nemanje blago“. — A kako bi se moglo pronaći to blago? — Pa, da vidiš, to nije laka stvar.Treba da se traži i dangubi.A ti to ne možeš činiti, pošto si u zadruzi s braćom.A posle toga trebalo bi ti nešto para za taj posao. — Ono ja imam ženin „beleg“ deset dukata, ali ne znam da li će to da stigne. U tom ih pristigoše neki radnici iz polja i oni utišaše govor.Mahaše glavom jedan drugom idući dok se ne rastadoše. Lagano i svetlucavo puckarala je vatra na ognjištu Radičevom, u čijem pročelju Radič već beše zaseo u svoju naslonjaču i primaše raport od svojih ukućana za taj dan.Nevena postavljaše večeru.A Stanojka polivaše ljude da peru ruke. Pa ipak ceo ovaj porodični skup, ovoga trenutka, više ličaše na kakav ratnički tabor, kome trebaše samo jedna čarka, pa da stupi u borbu, svom žestinom svojom, nego li na jednu porodičnu zadrugu, mirnu i dogovornu.Jer svaki, sem Živana i Radiča, osećaše u sebi neko raspoloženje za svađu i razdor.Svaki beše osetljiv, zamerljiv, nepopustljiv i uopšte gotov da isteruje klinom čiviju, pa kud upali!Dolazak Kuzmanov Neveni, susret njegov sa Stevanom i razgovor o kopanju blaga, bile su semke razdora koje su došle na gotovo i pripremljeno zemljište i našle velike pogodbe za svoj razvitak!Radič, kao da naziraše to, te izjedna nagoveštavaše crne doživljaje i sebi i kući svojoj, zarad nekoga svoga ružnoga sanjanja: Kako su svezde igrale, udarajući jedna od druge i rasturile se kud-koja i kako je mesec to gledao, pa naposletku i on pao. Ali ni sinovi ni snahe ne obraćahu pažnje na priče i slutnje njegove.Jer svaki beše zauzet svojom tišnjom i smerom, koji mu ne davaše da misli na drugo.Jedini Živan što mu se pažnjom odazivaše i povlađivaše svakoj njegovoj reči.Uobičajeni i osveštani običaj pristojnosti i uzdržljivosti pred starijim, ovoga večera beše neočekivano izostavljen.Svaki govoraše ono što mu srce želi, svaki upadaše u reč drugome i svaka se sitnica uzimaše u takav spor i zamršaj da se to očigledno dalo videti da je to namerno izazivanje, a nikako naivno sporazumevanje i obično dževeljanje, koje se inače ponavljaše svake večeri, u ovakvoj jednoj množini, zbog raznih poslova u kući i van nje.Svi se podrpkivahu rečima naizmence i zajedljivo.A Radič im upadaše u reč, kao neumitni sudija, koji sudi nerazboritim parničarima. Svi večerahu, sem Radiča, koji se još izjutra beše požalio Neveni da mu nešto nije dobro, i ako ni celoga dana ništa nije okusio.Ali namesto večere, on ispriča, kako se sa ćurkama grozno napatio, jer mnogo vrljaju i gube se; i kako mu je ovce lako čuvati, od kojih ima jednu „Garušu“ što mu uvek javlja blekom, kad ovce odu u štetu, te je zbog toga neće ni prodati ni zaklati, dok sama ne lipše.Zatim ispriča, kako je ležao toga dana na travi, kako mu se neka strašna prilika javila u budnoći i zlo mu predskazala i kako ga je nešto žignulo preko pleća, da ga taj bol i sad ne popušta.Glas mu drhtaše, a ruke mu se naježile i sve se više primicaše vatri. Deca večerahu malo dalje, za svojom sovrom i ne skidahu očiju s njega. I ovo bi veče prošlo kao i mnoge druge večeri, da ovoj gotovosti za rat kod odraslih ne pođoše u susret i deca.Jer baš kad svakom izgledaše da će prebacivanja i zajedljiva peckanja isčeznuti pred Radičevim pričama, Živanovo jedno muškarče vrisnu i ispljuva zalogaj. — Šta je! — prasnu Živana na njega. — Ljut leb!... — rasteže dete i rascinjka se. — Kako ljut leb!? — Svi se zglednuše u dete.Živana uze da proba leb. — Istina ljut... —reče Živana, mljackajući ustima i ponudi ostalima. — Vala Bogu, te ga nisam ja mesila, — reče Nevena, zadovoljna tim udesom. — Ja ne mogu da se setim na šta ovo miriše... — reče Živan. — Baš na sapun miriše, — dodade Nenad, ispljuvajući jednu trošicu. Nevena zamuknu, kad ču reč „sapun“. — A!... — oteže Živana, — to je Nevenin sapun, što joj je čovek iz čaršije doneo. — Koj doneo!? — viknu Nenad. — Nije moj čovek kupio, već tvoj, što sedi po sudnici i mejani vazdan, a mi za njega izmećarimo ovamo. — upade Nevena. — Ja kupio!? — začudi se Živan. — Ti! — Nisam! — Ti si! — Bože moj! I odjedanput se pomešaše nekoliko uzvika.Sapun beše zagonetka svima.Jer Nevena nije videla kad je Kuzman spustio peraći sapun na policu, a drugi čist u naćve.A Živana nije znala u onoj ljutini da je sapun zamesila sa testom. _ - A šta mi se tu izgovarate, kad ste krivi i jedan i drugi! — izdvoji se Stevanov glas.Vi se svuda provodite, a ja i Uroš odrivamo za celu kuću, pa našim ženama ne kupismo ni jednoga dugmeta, a kamo li sapuna. — Tvoja žena ima para, pa neka kupi, odvrati mu Nevena. - Boga mi ja moj „beleg“ ne dam nikome, pa ne znam koj da dođe! — javi se Stanojka na tu primedbu Neveninu. — To je moja mladost. — I mi smo imale mladost, pa nam oduzeše ljudi dukate s guše, čim skidosmo venac s glave.A kad smo mi dale, moraš i ti, — pridade Živana. - Baš da ne dam! — ispreči se Stanojka malo jačim glasom. — Nigde se u svetu ne oduzima devojački „beleg“. — Ti moraš! — kresnu joj Nenad. — Ne mora! — uzviknu Stevan. — E, onda će nas to najbrže podeliti, — reče laganije Nenad. — Ako, ja to i oću! - Šta oćeš!? — podviknu Radič, i glas mu zadrhta. - Oću to, da svi jednako radimo, pa da bude mir! — Pa, lepo, vi tako i radite, jedni jedno, drugi drugo.Na jednom poslu svi ne možete ni raditi. — Ako ne možemo, ne možemo ni živeti zajedno više.Jer ja da radim, a drugi da uživa, to neću više. — A ko uživa? — pita ga Živan. — Ti!Jer ti kmetuješ a mi radimo. - Dobro, ja ću da bacim kmetstvo, samo da bude mir. — Bacio ga, ne bacio, ja ne mogu više da ostanem tako... — Ako ne možeš, ti traži gde ima bolje, a ja ne idem iz moje kuće. — Ne idem ni ja iz ove kuće! — reče Nenad. — Neću ni ja da idem! — dere se Stevan. — I ja sam Radičev sin! — Ti se nisi još ni rodio, kad sam ja ovu kuću s ocem gradio, pa da mi se sad siliš ovde! — Zar ti što si se pre mene rodio, pa da uzmeš celu kuću!Nećeš vala ni ovolicno bez mene uzeti, dobro da znaš!Načetvoro ćemo je pregraditi plotom, pa ćemo svaki u svojoj ogradi sedeti, a nećeš se ti sam u njoj baškariti! — Napolje iz kuće Cigani jedni! — riknu Radič. — Zar kod mene živoga da delite moj dom!Kad li uzmem jednu krivulju, pa kad vas poteram, nećete znati gde su vrata! — Dockan je sad za tvoju krivulju, otac, — reče Nenad. — Trebao si da nas tučeš dok smo bili mlađi.Ja odavno tebi govorim: Stevan je samovoljan, ustukni ga za vremena, a ti kažeš: „Neka ga još je adžamija“, eto ti ga sad kakav ti je adžamija! U taj mah pseta zalajaše u dvorištu i na vrata se ukazaše: Damnjan, komšija Radičev i Mića, opštinski pisar. Radičevići pretrgoše govor, a žene se ukloniše u svoje vajate s decom. — Šta vam je te vičete toliko? — otpoče Damnjan poluglasno. — Ja mišljah da vas je neko zlo snašlo, te zovnuh Žiku da vidimo. — Ništa, razgovaramo... — zabašurava Živan. — Zlo, te nagrđeno, moj komšija, — zajadikova Radič iznemoglim glasom. — Traže sinovi da dele imanje, a ja još živ! — E, vidiš kako stoji u zakonu, — prihvati Mića, — otac deli imanje na ravne časti sa punoletnim sinovima. Stevan uzigra očima od radosti. — Ali oni nemaju ništa, sve što imaju, to je moje.Ja sam stekao ovo imanje. — Ipak, ipak, oni su te služili i zajedno s tobom održavali imanje.Nego će najbolje biti da se vi ugodite na neki način i namirite. — Kako da se ugodimo, — otvori Radič oči, — zar su oni moji ortaci da se samnom ugađaju!? — Takav je zakon! — To ne može da bude nikad!Nigde nije bilo u svetu da sinovi budu braća s ocem, već otac je otac a sinovi imaju da slušaju oca! — Ali kad neće da se slažu, onda im moraš dati što je njihovo, pa nek idu, kud koji hoće.Samo ćeš morati bar jednoga da zadržiš kod sebe.Ja mislim najbolje Živana, kao najstarijega. — Ne mogu da ostavim Uroša, on mi je najbolji.A nije ni vojsku odslužio. — Onda ostani s njim a ovi nek idu — reče Damnjan. — A ko će da prežali Živana, prvu radost... sipnu Radič da plače. — Zar nije bolje da žive svi zajedno, ko što su živeli naši stari i ko što sam ja živeo sa šestoro braće i četiri strica. — Šta ćeš... takvo je vreme došlo.Došlo vreme da se košnica roji. — teši ga Damnjan. Ali iznenadna rika govedi spolja preseče ovaj razgovor. Stevan istrča napolje, a za njim Uroš i Nenad.Najposle izađoše Živan, Damnjan i Mića, ostavivši Radiča samoga. Radič se podiže sa svoje stolice, ali mu noge klecnuše i opet se posadi na stolicu.Protrlja drhtavom rukom čelo uzdahnu nekoliko puta i poče sam da govori tiho i zanosno: „Ah, moj san, moj san nikad me nije prevario!..Pa zar ja ovako poreziljen da izađem svetu na oči!Ne daj Gospode, tebi se jednome molim!Zatvori mi oči da ne gledam više ovaj novi svet, što ne zna za poštovanje Boga i starijih.Ko će dočekivati moje kumove i prijatelje, ko im đakonije spremati, služiti vina i rakije, vodati konje i pojiti, i ko li staroga oca dvoriti?..Ono od čega sam se najviše plašio snašlo me je!..Ono, što sam najviše mrzeo, doživeo sam!...Prekinuo se pojas koji je držao moje sinove u zajednici.Nema više mesta meni međ novim naraštajima.Nema naslona na koji se ja mogu navaliti.Moram se slomiti, moram se iskoreniti!..O ti Višnji i milostivi nebeski Oče, što sudiš pravednima i grešnima, primi mene grešnoga, da ne gledam više ono što nisam želeo nikad da vidim!... Uznemiren razgovor spolja prekide mu ove snove.Jer odmah zatim Uroš banu na vrata, noseći u rukama goveđu džigericu..Za njim iđahu i ostala braća. — Eto, šta smo večeras zaradili! — reče Uroš potresenim glasom. — Ovo nam je sloga donela! — dodade Živan. — Napredak u kući!.. — ciči Stevan. — Nenad se brinuo kako će ženi kupiti sapun, a nije gledao kako će volove vezati.Odkinuo se Sivonja, pa rasporio Plavonju od vrha do dna! Radič se podiže iz svoje naslonjače, na se zaljulja, ali ga Živan pridrža da ne padne i spusti ga opet na stolicu.... Na glas da je Radič naprasno umro, skupi se ujutru celo selo.Ljudi i žene prilažahu i pripaljivahu mu sveću i radoznalo se raspitivahu o njegovoj iznenadnoj smrti. Snahe se rastrčale po poslu i svaka na svoj način pripovedaše o smrti Radičevoj.Svaka govoraše sa takvom bezazlenošću i pritvorstvom, da joj se ni iskra sumnje ne može pripisati u pravednost njenu za smrt Radičevu.Jedne ovako, druge ovako, ali sve se složiše u tome da je se Radič rastao sa svojom dušom tek onda, kad su mu prineli jatagane i pištolje, te se njima zakitio i prevukao nekoliko put preko gusala.I ta njegova svečanost na samrtnom času razbistrila je u nekoliko sumnju sela na ispravnost njegovih sinova i snaha prema njemu. Dođoše pop i učitelj te sahraniše svečano Radiča, kako dolikuje njegovom imenu i starosti.Za tim se vratiše na podušje i raziđoše se kao i u drugim prilikama. Žene središe sudove od podušja, pa se primakoše svojoj deci i muževima sa nekom neobičnom setom i ćutanjem, oličenom zbilji trenutka, u kome se nalažahu.Jer i one pored sve svoje zloćudnosti i oporosti osećahu težinu krivica svojih, koje im smrt Radičeva natovari na srce. Nasta tišina, ona pusta tišina, koja posle danonoćne galame i nemira beše čitav poraz ovim nemirnim dušama, koje seđahu na tronožcima, uzdisahu i pogledahu se ispod očiju sa veoma tužnim i sumornim raspoloženjem.Dok najzad tu nesnosnu i setnu tišinu ne prekide Živan: — Ne pomaže nam sad uzdisanje, kad smo ubili oca. — Ja ga nisam ubio. — zateže Stevan. — Nisam ga ni ja ubio, — povrati mu Živan, — ali smo ga mi svi ubili. — Nisam ga ni ja ubio! — upadoše jednovremeno Nenad i Uroš. — Ubila ga njegova sudbina. — reče Stevan ubedljivo. — Dobro, sudbina, a je li sudbina bila nama da delimo kuću noćas? — Sudbina, jer dok se braća ne zavade, ne mogu se podeliti. — E nije baš to, nego su našu kavgu samo žene sačinile. — umeša se Uroš. — Doista, žene i niko drugi. — prihvati Nenad. - — A šta su one zaslužile, kad su braću do krvi dovele? — pita ih Živan. Žene se ustremiše očima u Živana. — Lemez! — reče Nenad. — Motku! — pridade Uroš. — Jes’, jes’ kad bi to mogli! — dovikuje Nevena — Probajte samo! — čika ih Živana. — Ako samo zinu da se još jedared zamešaju u naš posao, ono će im suditi! -— zaklopi Nenad ženska mrmoljenja i pokaza rukom na glavnju što sagorevaše na vatri. — To je sramno i rezilno, -— otpoče miroljubivo Živan, — da nas žene dovedu do toga da rasturamo našu kuću i da starom ocu prekratimo život onako, kako on nije zaslužio. — Tu se zaguši Živan plačem, te izazva suze i kod ostalih. -— Boga mi ja se bojim njegove kletve, — nastavi Živan kroz plač, — nego da mi sedimo i dalje u zadruzi, da ne pogazimo njegov amanet.A žene, kojoj se ide iz kuće, nek ide kud zna, mi nećemo nikuda iz naše kuće.Ljudi se uortače, pa sede zajedno, a mi, braća od jednoga oca i majke, ne možemo da se složimo.I kokoši će nam se smejati, kad čuju našu noćašnju bruku! — Sasvim je tako. — odobriše Nenad i Uroš. Stevan zausti nešto da rekne, ali ga razlozi Živanovi ugušiše, te samo savi glavu i šiknu kroz nos. Posle takvoga sporazuma, polegaše braća da se odmore od galame, koja se dvadeset i četiri sata protezala. Rana, koja se samo zaleči, a ne iskoreni, nije izlečena.Smrt Radičeva, bila je samo doza leka, koja je privremeno zadržala raspad tela, koje je Radič u celini održavao.Sinovi njegovi nastavili su zajednički život, ali ne kao pre, pod uticajem očevim, već po sporazumu.Živan je kmetovao i dalje, a ostali su radili, kao i pre.Žene su pokušavale često da izazovu spor među braćom i podizale svoj glas za deobu, ali su odlučnošću svojih muževa energično suzbijane.Tek vidiš jedan pripucao svoju ženu jednoga dana, drugi svoju drugoga dana, treći trećega, ide kletva žena, piska dece i vreva po kući, da Bog sačuva!I tako vidiš opet nered, ali nered, koji je predviđen bratskim sporazumom.I to bi tako trajalo ko zna dokle, da jedan od njih ne uprede u stranu, kao neko ostrmoglavljeno bravče. Stevan je bio još iz malena jedno do zla Boga nerazborito derište.Ko je samo zapamtio šta je on onda radio, tome neće biti neobično njegovo potonje ponašanje kojim je tolike sporove kući svojoj zadavao i ocu preseo poslednji čas života.Kad je bio dete, bila mu je redovna navika, da prvo izgunđa pa onda da pođe za nekom stokom: „Nisu samo moje ovce da ih samo ja čuvam!Neću da ih čuvam!Zainat neću!Sve navalili na mene, ko da ja nemam dušu da se odmorim, a oni samo uživaju... “ Tako mrmolji, mrmolji do na kraj sela, dokle mu se ne izgubi glas u dolini.Pa tako i sad: „Neću više ja da radim za Živana on kmetuje i uživa,“ a ja se mučim, neću! nek zna dobro da neću!“ A od kako mu Kuzman napuni glavu: „da je Živan za to izmajstorisao tu slogu bratsku, da bi braća za njega radila“, on nikako ne prestajaše sa svojim roptanjem. Pa ne samo Živanu, već Stevan manisaše i drugim kmetovima, poslanicima, ministrima i celom svetu.Sve on kritikuje, sve osuđuje, sve redom grdi, da mislite, e bi se uhvatio za go nož.Ali on to čini samo po trnjacima, njivama i šumama, gde nema poslanika i ministara, a tamo gde bi ga mogli oni čuti, on i ne priviruje.Tako ćete ga videti na svakom radu, gde se samo on čuje, razjapio vilice, pa se baca drvljem i kamenjem na sve vlasti u zemlji.A prisutni radnici, žene i deca, blenuli u njega, pa se dive njegovoj pameti i razumevanju: „Kakvi kmetovi, kakvi poslanici, ono su lopovi, ono treba sve pobiti, — otpočinje on obično svoju goropadnu osudu. — Da mi je da im ja sudim, zapamtili bi me oni dobro! zatvorio bi ih u jednu bajbukanu, pa im ne bi dao dvadeset i četiri sata da okuse leb da vide šta je muka, pa da ne tovare više namet na narod.Pa bi onda pozvao jednoga golju da bude poslanik, jer on zna šta je sirotinja.Ja kad bi bio kralj igrali bi poslanici i ministri pripirevku kod mene, da bi me zapamtili koji sam ja!Prvo bi pobio svu gospodštinu, pa bi onda sirotinji razdao zemlju i pare da živi....“ Tako je radio za neko vreme, dok se Živanu ne dosadi to svakodnevno njegovo trabunjanje, te jednoga dana dođe iz sudnice i saopšti ukućanima, da više nije kmet.Ostavku svoju na kmetstvo, opravdao je time „što mu braća ne dozvoljavaju da više bude kmet.“ I tako je pristao da ne bude više kmet, samo da bi bilo zadruge i sloge u kući. Ali Stevanu ni to ne beše dosta.On smatraše da je Živanu mnogo i to što je starešina kuće, pa zato sad okrenu svu svoju rečitost na nepravde Živanove, kao starešine kuće: kako se Živan svuda provodi, „on u čaršiju, on na gozbe, a mi robujemo za njega“, te izazva Živana da se i domaćinstva ratosilja. To je bilo u oči Božića.Stevan kao što ga je Bog dao, celoga je dana drobio i sipao munje i gromove na Živana i njegovo upravljanje kućom.Živan ga je slušao i ćutao.Kad bi uveče Živan uđe ljutit u kuću i povuče se sa svojim tronožcem u jedan budžak ćuteći, ne osvrćući se na posao, koji njega, domaćina čekaše.Žene ložahu vatru i očekivahu da domaćin unese badnjak.Deca očekivahu željno čas kad će se uneti badnjak u kuću, ali znađahu ko treba da ga unese, pa zato prilazaše jedno po jedno Živanu, moleći ga da unese badnjak.Živan ih milovaše i odbijaše, rečima: „Eno vam novoga domaćina, pa neka vam donese badnjak i slamu, —- pogledajući na Stevana popreko, koji seđaše uz vatru ravnodušan, kao da nije ni reči toga dana progovorio protiv Živana.I samo da ne beše tako značajan dan u godini, kad kuća ne sme ostati bez badnjaka i slame, još tada bi se prečistilo između Živana i Stevana ko će biti domaćin.Deca se načičkaše opet oko Živana i stadoše ga moliti za badnjak. U tom stigoše Nenad i Uroš, te saleteše Živana da izvrši sveti običaj, po svojoj domaćinskoj dužnosti.Živan izađe napolje i unese badnjak, zatim slamu.Deca zapijukaše za njim.Nastade svečani trenutak, koji svaku srpsku kuću u ovo doba godine oživljava, oveseljava i otklanja iz duše sve crne misli i tegobe. Ali odmah posle Božića, Živan obznani ukućanima, da on više nije domaćin, već Stevan, i da on ništa protiv toga nema, samo da je mir i sloga u kući. — Ja neću! — reče nabusito Stevan. — Ti moraš! — podviknu mu Živan, čisto kmetski! — Kad ja nisam dobar domaćin, budi ti bolji?Eno došao je poziv iz opštine, idi tamo da vidiš šta zovu, odgovori šta traže, pa upravljaj, a ja ću te slušati kao najmlađi brat. To reče Živan, pa zametnu torbu o rame i otide kod ovaca. Stevan nemade kud, nego ode u sudnicu, po pozivu. Stajao je ceo sat pred vratima sudničkim, neznajući kako da se prijavi.Kad se otvoriše vrata, predsednik ga spazi i pozva unutra. — Molim ja vas, šta ste nas zvali? — reče Stevan vojničkim jezikom, stojeći kao kip pred predsednikom. — Zvao sam Živana da ide kapetanu na neko saslušanje.A ti šta ćeš? — Pa ja sam za to došao. — Dobro, onda sutra zorom da si kod kapetana! — Razumem! — reče Stevan, i stoji ukrućen, ne miče se. — Ajd sad idi! — reče mu predsednik. Stevan izađe na vrata, pa s kapom pod mišicom strugnu bezobzirce, zaboravivši da mete kapu na glavu. Još pre pola noći Stevan ustade da se sprema za put.Upravo nije ni spavao od straha da ne odocni.Živan mu je osedlao konja još od večera.Ali ga nije osetio kad je pošao, pošto je bila ponoć.Stevan je obukao nove čakšire i gunjče, metuo kesu s novcima za pojas, kao svaki domaćin, pojahao konja i izišav iz dvorišta izgubio se u pomrčini.Put se po malo belio, a njemu se koža ježila a kapa podigla na vrh glave od straha.Najviše ga je plašilo to, što mu konj izjedna frče nozdrvama, jer je slušao da kad konj noću vrče, priviđa nešto. Išao je tako konj i frkao nozdrvama, a glas kopita odjekivao je daleko kroz pomrčinu.S obe strane puta crneli su se predmeti, koji veći, koji manji, gde ograda, gde trnje, gde drveće, gde prošje, a gde vrljike.Najedanput šušnu nešto u trnjaku, konj se seknu, pa strugnu u najvećem galopu.Stevanu odlete kapa s glave i poče da mu svira vazduh oko ušiju.On se osvrte da vidi gde mu je kapa, ali izgubi ravnotežu i ljosnu s konja na sred puta, kao džak!Konj se okrete natrag i postoja malo, pa, odgalopira, pravo kući. Stevan je ležao na putu, dok se nije razboravio.Kad zabele zora, on se osvesti, ustade, razgleda oko sebe i vide da mu nema kape.Seti se da je zbog nje i pao, te se vrati da je potraži.Za strah više nije znao, kad se onako grozno ubio, ko veli: „gora mi napast ne treba, ali izgledaše kao da je neka zverčica čučnula.Zato se malo pomuči dok joj se približi.Pored nje nađe belegu, gde je konj začepio u stranu, uplašio se kad je naišao na nju vraćajući se.Natuče kapu i požuri pešice u varoš. Varoš beše još u noćnom zatišju.Ni dućani ne behu još otvoreni, a kamo li sreska kancelarija. Stevan se sćućuri uz vrata kancelarijska da čeka kapetana. Kad se dobro svanu, pandur dođe i otvori vrata, počisti hodnik, zapali cigaru i sede da čeka svoje starešine. Malo zatim počeše dolaziti u kancelariju pisari i praktikanti, pa onda seljaci i hodnik se napuni. Stevan videći seljake da sede po klupama, uđe i on i sede na kraj klupe do jednoga seljaka.Levu nogu malo opruži i stade da posmatra po zidovima slike, proklamacije i objave. U tom dođe kapetan i spotače se o Stevanovu nogu. — Što si zinuo kao som magarče jedan! — izdra se kapetan na njega. — Uapsite ovoga, što se istegao kao Šarov, htedoh da slomijem vrat! — reče kapetan i ode u kancelariju. Stevan brzo skoči i stade mirno — vojnički. Pandur ga pozva da pođe za njim.I tamo ga zatvoriše. Kad bi u podne pandur ga pusti da ide kući, s napomenom da drugi put pazi kako da sedi. — Pa, ja sam došao do kapetana... — reče Stevan strašljivo. — E on je otišao ne prima više.A posle podne ide na put.Dođi drugi dan. Stevan pođe kući ne okusivši hleba toga dana. Kad je izašao iz varoši stigoše ga jedna kola, u kojima behu neka gospoda.Za njima juraše na konju jedan pisar policijski. — Ej seljače! — viknu pisar Stevana. Stevan se okrenu i stade mirno. — Kuda ćeš ti? — Ja u Oraovac. — A, i ja ću na tamo, no evo ti moga konja, uzjani pa jaši, a ja ću s ovim ljudima da se vozim na kolima. — Razumem... — reče Stevan, ali mu se duša utaji kad pomisli da mora da jaše i još da kasa za onim kolima. Kola odjuriše, a on ostade da se penje na konja.Konj se obrnu i zagleda ga dobro, pa kad začepi i pusti najžešći galop.Poče opet vazduh da svira Stevanu oko ušiju.On se uhvati za grivnu, pokuša uzdom da zaustavi konja, ali konj poče da podskakuje i da baca čivteta.Stevan mu olabavi uzdu i pusti ga da trči dok hoće.Konj ugodi galop sa ovakim tempom: „tapara“, „tapara“, „tapara“... Bap!... ču se pad Stevanov, koji opet beše izgubio ravnotežu i ljosnuo o zemlju. Konj odjuri napred za svojim gazdom, a Stevan ostade da leži kraj puta.Sad nije nigde povredio glavu, ali je nagnječio butinu.Ležao je čitav sahat, dok se odmorio.Pa se polako diže i pođe krivljući.Stigao je kući u neko doba noći. Kad se raspasa da legne, tad vide da mu nema kese, i da ju je padajući s konja izgubio.Leže u postelju ćuteći. Braća mu ne rekoše ni crne ni bele za izgubljene pare, pošto su to već predvideli bili, kad su videli samoga konja da je došao. Prođe to leto, dođe zima.Radičevići behu rešili da preko zime ugoje volove.Zato je domaćinu valjalo da ode u varoš da kupi mekinje.Stevan se opremi jednoga dana, pa kako beše sneg, upreže u saone volove i ode u varoš za mekinje. Vraćajući otuda dockan, zamrknu na sred puta.Sneg beše toliko navejao, da se samo moglo ići prtinom.Ali sneg zavejao prtinu, pa se ne poznavaše put.Stevan je skretao saonama čas u neku njivu, čas u endek, na više mesta je izvrtao saonice i ponovo tovario džakove, dok najposle ne uhvati pravac puta po banderama... Daleko je već odmakao od tih mesta, gde su mu se izvrtale saone i približio se selu zdravo i veselo.Prešao je preko „Grebačke“ ćuprije gde izlazi svaka „anatema“ noću.Tu je upravo podviknuo na volove i pretrčao žmureći da ne bi video „karakondžulu“.I taman htede da zapeva od radosti, što ja mimoišao tu opasnost i da rastera strah i tišinu oko sebe, a oči mu se zaustaviše na jednu prazninu među džakovima.Odmah zaustavi volove, prebroja džakove, i vide da mu nema jednoga džaka.Niti je pristao da ide bez džaka kući, ni da se vraća preko ćuprije da ga traži.Naposletku sijnu mu kuraž u srcu i reši se da se vrati na ona mesta, gde je su mu se saone izvrtale da potraži džak.„Šta tu — poče sam da govori — jedanput se mre“ — i ispreže volove, priveza ih za saone, a iz jarma uze jednu deblju palicu i pođe.U levu ruku metu palicu, a desnom izvadi nož iz pojasa.Kad se približi ćupriji, on spazi nasred ćuprije nešto crno za polovinu čovečijeg boja.Kosa mu se nadiže i kapa na vrh glave.Ali se brzo pribra, škripnu zubima i jurnu trčećim korakom na „sotonu“.Udari je palicom što igda može.Začu se potmuo zvuk: „pup“ .Palica je udarila u nešto meko.Ohrabren tim udarcem, on sjuri nož u tu crnu gomilu, i trice mu iz džaka posu ruku.Tad vide da je ta „karakondžula“, kojoj se on tako grdno sveti, njegov džak!„Ti li si lepi moj!“ — reče Stevan, neznajući šta će od radosti kad vide svoj džak sa tricama.Pa ga zametnu na rame i odnese na saone.Upreže volove i produži put pevajući.Kad stiže kući beše prevalila noć. — Šta učini zaboga, mišljah poginuo si negde? — pita ga Živan iz postelje. — Gotovo zamalo što i to nije bilo. — odgovori mu Stevan zlovoljno. — Ti samo čekaš na gotovo, a ne znaš koliko se ja mučim. — Ko te terao da se tako mučiš? — Ti!Al’ više džaba ti kirija, ne domaćinujem ti ja više!Eto ti pa upravljaj kako znaš, a ja ću da idem za ovcama. — A kome ja govorah da domaćinski posao nije lak i da svakoga nije Bog stvorio za domaćina? — reče mu Živan smejući se. — Ti sudiš kmetovima i poslanicima samo po budžacima, a kad izađeš pred njih, ti ne smeš ni u oči ljudski da ih pogledaš. — More, ja kad bi im sudio, oni bi me dobro zapamtili! — ne popušta Stevan od svoga zanata.Okači torbu o rame i ode kod ovaca. Živan preduze opet domaćinstvo. Za to vreme dok je Stevan domaćinovao, Uroš je služio vojsku, pa se do povratka Živanova u domaćinstvo, vratio. Sad se mislilo da će biti sloge u kući, kad je uklonjeno sve ono, što je izazivalo spor i neslogu.Živan je bacio kmetstvo, pa je ostavljao i starešinstvo kuće, samo radi Stevana, a Stevan se uverio da domaćinski posao nije lak i da nema više potrebe da zamera Živanu za svaku sitnicu.Već da treba od sad da bude razložniji i dogovorniji, pa da se složno radi i napreduje. Ali žene ne mišljahu tako.Upravo, ljudi mišljahu jedno, a žene rađahu drugo.One su videle da golim jezikom ne mogu postići kod svojih nepokolebljivih muževa, ono što žele.Zato su potražile oduške svojim težnjama na drugoj strani.One su i pre delile izvesne proizvode između sebe, kao: konoplje, vunu, osušeno voće itd.Ali to sve nije zajazilo njihovu nezasitljivost za ličnom imovinom, ni ublažilo njihovu podozrivost i nepoverljivost.Nego potražiše još neke naknade za one batine što su ih povukle od svojih muževa. To se obelodanilo slučajno.Kuzman beše bankrotirao.I kad mu je vršen popis, Živan je pozvat za „prisutnog“.Između ostaloga nađena je i knjiga o veresijama, u kojoj Mića, opštinski pisar pročita Živanu ovakav jedan račun: „Živana žena Živana Radičevića uzela 3 čileta pamuka 3 groša „ 2 kanure vunice 5 „ „ čivita 1 „ „ igala 1 „ „ sapuna 2 „ „ đinđuva 2 „ „ karaboje 1 „ svega . .15 groša Donela torbu pasulja i odužila 3 „ osta još . .12 groša Slične račune nađoše i ostalim ženama Radičevićevim.Samo što su one prodavale pored pasulja i brašno, kukuruz, rakiju, jaja i piliće. Živan odnese sve te račune kući, i kad ih Uroš, koji jedini beše pismen, pročita pred svima u kući, poražene žene pogledaše se i zabezeknuše, kao strelom pogođene!Nasta tajac.Braći sad bi jasno, otkuda od nekih godina pasulj jedva dotraje do nove berbe, zašto kukuruz u košu naglo silazi na niže, zašto rakija u burićima brzo isčezava itd.Pa se onda svaki svojoj ženi okrenu na razračunavanje....Diže se urnebes, kuknjava, kletva i pisak dece. Kad izliše gnjev nad svojim ženama, oni ponameštaše katance na košu, ambaru, bačvari i ćileru, odrediše jednoga za komesara, koji će izdavati redušama po trebovanju: brašna, pasulja, sira, rakije itd., pa nastaviše život kao i pre. Ali u tom takvom komešanju i večitom rastrojstvu, Radičevići nisu ni zapazili da je Živanov najstariji sinčić pristigao osamnaestu i da su se na nj počele osvrtati pojedine deve u selu, a još više navodadžije. I jedne večeri kad oni najvećma behu zagalamili po svom običaju lupi neko na kapiju.Oni se utišaše, uputivši poglede u kapiju, ko će to biti.To beše Damnjan, njihov najbliži i najbolji komšija.Dođe i sede.Kad obredi razgovor o vremenu, berićetu i još koječemu, on izjavi razlog radi koga je došao.Preporučuje Živanu za snahu jednu dobru devojku. Ne može se zamisliti kakvo je blaženstvo izazvala ta reč u dušama braće Radičevića.Bez obzira na Živana i Živanu, kao roditelje, svi su se osetili srećni tom ponudom Damnjanovom.Svima je radost i ponos što su dočekali da u zajednici ožene jedno svoje „mlađeje“. Živan poče da se zbilji i upreda brkove.Živana poče da pokašljuje od radosti i da se gradi baba pre vremena.A sin Živanov poče da se češe za uvetom i da se snebiva i gužvi od stida ispred svojih starijih. Tako se o tome najpre zuckalo, zatim u tajnosti prigovaralo i najposle otvoreno izašlo sa tom namerom, dok nije došla jesen, te se pristupilo i pravom činovanju svadbenom. Dođe i dan svadbe, dan najveće radosti Živanove, dan kad je trebao da vidi plod i začinak svoga truda, oko održanja porodične zadruge.Ali je on je baš toga dana zapazio ono, što mu je osvedočilo uzaludnost takvoga njegovoga trudbovanja i konačno mu nalagalo da već jednom raskine sa tom zadrugom, koja mu od smrti očeve nikakva dobra ne donese.Jer ono, što u punoj kući zadrugara svaki gost sa pravom očekuje, na jednom veselju: dobru uslugu i debelu gozbu, toga nije bilo na svadbi Živanovoj.Sve su se žene ustumarale po kući, al ne vidiš ni jednu da odriva posao onako, kako je to neophodno, niti se pak koja odaziva gostima sa punim srcem i predusretljivošću, kao što to jedina Živana činjaše, ali sama šta može učiniti.Već su sve našle da toga dana jedna drugoj prikažu šta je nekad bilo, šta je koja koju kad žacnula, sve se ponaduvale, sve naprćile noseve i svadba se samo vidi, ali veselje ne teče bujno, samo zarad njihovoga nehata i rđave usluge. Živan se izjedna osvrće i viče: „kamo vina“, „kamo rakije“ „kamo jela“.Neka od njih priđe mu, prinese po štogod, pa umakne i trapeza ostane opet nepopunjena.Pokušava Živan da se razveseli i raspištolji onako, kako svaki svekar u takvoj prilici čini, ali uzalud kad nema ko da ga pomogne u tome.Braća mu se dala na druge poslove: jedan oko stoke, drugi oko peciva, a treći oko točenja pića.Žene samo tutnje po kući kao šantave, da rekne čovek e se polomiše od poslova, ali se pritvornost ne dade sakriti ni najobičnijem oku. Kad se dosadi Živanu zivkanje i uzaludno potraživanje, on skoči uzbuđeno i zađe po vajatima da se razračuna sa ženama.Ali nuto, tamo se više pije, nego za trpezom gde su ljudi.Tu su tetke, tu strine, tu ujne.I bez malo svaka pijana, pa s njima i domaćice pijane. — Odi, odi ovamo, očiju ti, da vidiš kako žene piju! — graknuše sve u jedan glas kad videše Živana. — Zdravsi zete! — doviknu mu jedna šurnjaja i nateže ibrik na usta. Živan se osvrte desno i levo, pa nemogući nikakav sporazum učiniti sa pijanim ženama, obrnu se na levokrug i ode međ svoje goste. I kako tako, svadba se istera do kraja.Ali ta nesloga u kući, nikad nije tako osetno ujela Živana za srce, kao tada —- na svadbi, kad su se i gosti morali pogledati i sneveseljavati zbog izvesnih opažanja, šta se sve zbiva u Živanovoj kući.I tada se u njegovom ubeđenju izazvao obrt, koji ga je uputio na neminovnu deobu s braćom. Trećega jutra, kad se sve beše raščistilo od svadbe nastade nadugačko i naširoko raspravljanje o svemu onome što je na svadbi bilo. — Ubio vas Vog i Sv. Aranđeo dabogda! — podviknu Živan ženama, — što ne sačekaste da se gosti isprate, pa posle puknite pijući, poreziliste me pred ljudima da više ne mogu živ da izađem u svet!Sramota me od ovoga novoga čeljadeta, što ovo moram da govorim, ali šta ću... — pogleda Živan u svoju snahu sa sažaljenjem. — E, tako, zainat, kad one navele svu rodbinu, pa ispiše svu rakiju, i ja ću da pijem! — ispreči se Živana. — Za toliko sam zaslužila da popijem čašu rakije. — Ja ne pijem rakiju, al ja ću od sad moj deo da raspem, ne dam ga drugom da ga popije — reče Stanojka. — Ćuti, ćuti ti lopove, što prodaješ rakiju po dućanu! — doviknu joj Nevena. — Otkud je mogla prodavati, kad je sve pod katancem? — začudi se Živan. — Pitaj decu, kako ih je provlačila kroz pendžerče i kako ih je naučila točiti. — A jaoj mogli su da ispuste čep i svu rakiju da istoče! — pljesnu se Živan po butini. — Pogledajte vi u njen kovčeg, pa ćete videti njeno poštenje! — reče Stanojka gledeći popreko Nevenu. Radičevići se pogledaše i kao na komandu staviše se u položaj islednika.U mah zaškripaše ženski kovčezi.Nasta opšta premetačina ženskih ostavština.Žene stadoše da kunu, ljudi da psuju.Nastade vika i žurba, kao da će svi u bežaniju! U Živaninom kovčegu nađoše pola gibanice, u Neveninom, pečenu kokoš, u Stanojkinom pun ibrik rakije, a u Mileninom dva bataka i dva krileta od pečene ćurke. Sad se Živan razboravi zašto mu o svadbi ni jedan batak ne prineše pred goste.Pa kad zakovitla onaj komad gibanice što držaše u rukama, pljesnu ga o sred dvorišta!U mah za njim poleteše i kokoš, bataci ćureći i ibrik s rakijom.Pseta jedva dočekaše te iznenadne obroke...A rakija napravi baru ispod raskomadanog ibrika.Žene privikaše opet.Adi im Živan podviknu: — Mir! eto ga ide pop! Nenad pljesnu po ustima Nevenu, koja se još ne beše zaustavila od larmanja. Pop-Jova dođe sa učitelj-Perom. — Šta je to s vama pobogu! — reče pop-Jova, sedajući na prinešenu klupu i prebacujući jedan kraj mantije preko kolena.Mlada nevesta ga poljubi u ruku nevesela. — Šta?Ništa... — odgovori zbunjeno Živan: — Kako ništa! — zagleda ga strogo pop Jova. — Zar ja čak u selu čujem vašu kavgu i ti kažeš ništa! — Došao je kraj pope i više nam nema života u zadruzi, pa ti nas kleo ili blagosiljao, čini šta oćeš! — ispovedi se Živan i razveza klube, pa mu ispriča od početka do kraja, šta se sve dogodilo u njihovoj kući od smrti očeve i šta je sve on činio da bi održao zadrugu, pa nije ništa uspeo. — E, onda tu nema više Bože pomozi, — klimnu glavom učitelj-Pera, nego da se što pre podelite, te da se jednom spasete tih večitih zađevica i bespokojstava. — A, ne, ne, ne dam ja da se dele! — reče pop-Jova odsečno. — Meni je njihov otac ostavio u amanet da o njima vodim računa, i ja im ne dam da se podele dokle god mogu.Jer ako se podele, osirotiće i propašće. — Ama ne možeš ti golom naredbom održati rogove u vreći. — reče Pera.Ovi su ljudi utrošili najveći deo svoje snage u najboljim godinama na međusobna trvenja, a tu bi snagu mogli upotrebiti na neki korisniji posao da su odeljeni. — E, ti mi učitelju kvariš svaki posao. — odvrati mu Jova. — Ja sam te poveo da mi bajagi pomažeš, a ti mi odmažeš. — Tako, tako gospodine Vog mi ti pomogao, — obrati se Živana Peri. — Da oće da me puste samo jedan dan da poživim sama sa mojim čovekom i decom, ne bi žalila odmah da umrem!Toliko mi je ogrdio život u zadruzi, pun jeda i čemera. — Eto, vidiš šta kaže žena, — reče Pera, Jovi, — a možda bi se ona u samoći pokazala mnogo korisnija nego u zadruzi.Zato ih pusti brate i blagoslovi, pa nek idu gde je kome milo. — Ama lako će se oni podeliti, ali ja bi želeo da do toga ne dođe. — popusti pop-Jova. — Sto puta je bolje biti u zadruzi.Znate li vi onu priču o snopu pruća?Složna braća kuću teku, a nesložna rastiču. — Sve to znamo pope. — reče Živan, pošto prvo uzdahnu. — Ti znaš koliko sam se ja trudio i čuvao kuću od rezila, ali nam se svet ovako više smeje.Zato je bolje da činimo na lep način rastur nego da se cigančimo svakog dana.Možda će nam se sreća na bolje okrenuti, jer nam sa ovakvim životom u zadruzi grđa robija ne treba.Samo bi ja molio tebe i učitelja da vi nas kao pametni i učevni ljudi posavetujete, kako da se izdelimo, da li na po dvoje ili svaki za sebe, odmah? — Kad niste mogli da se slažete četvoro, nećete moći ni dvoje.Zato je bolje da čistite te račune odjednom. — reče Pera. — Pravo kažeš gospodine. — prihvati Nenad. — Jer mi treba i nešto drugo da radimo, a ne samo celoga veka da se delimo. Pop-Jova i učitelj-Pera posavetovaše ih još o koječemu, pa odoše. A Radičevići ostadoše da se sporazumevaju o deobi. Imali su jedan poveći vajat kraj dvorišta, od koga prepraviše kuću za Živana.U gradini, nedaleko od stare kuće, postrojiše dve kuće, za Nenada i Stevana, A u staroj kući rešiše da ostane Uroš. Pogođeni majstori odmah prionuše na rad.Rad je raspoređivao i nastojavao Živan, onaj isti Živan, koji se najviše protivio deobi.Čovek dokle preokrene ubeđenjem, onda je gotov i na revnost.Jer kad je izgubio nadu na povoljan zadružan život, onda je zadobio nadu na povoljan inokosan život. Ali žene kao zainat, od kako se zadovoljiše deobnim rešenjem, okrenuše u takvu slogu, da je sad bilo za sažaljenje što se moraju deliti.I što se kuće više privodiše dograđivanju, to se žene više jedna drugoj približavahu.Sad više ne behu jedna drugoj dosadne, kao pre, mogu jesti šta koja hoće, mogu raditi koliko koja hoće.Sad im nisu ni deca na putu više, nema više zamerke, nema primedbe, ni prekora, ni svađe, ni jeda, ni čemera.Sve je mirno i spokojno, svud je opravak i Božji blagoslov.Više se ne gleda ni na redarstvo, ni na starešinstvo, već svaka žuri i radi ono, što joj do ruke dođe, samo da bi što bolju uspomenu ostavila o sebi kod jetrva. Sve je išlo neobično živo i složno.Koliko su se ljudi trudili da im što pre kuće stignu, toliko su žene dvojnom ustajale i neumorno radile.Danas ih vidite popunjavaju zemljom jednu kuću, sutra drugu, a prekosutra vuku vodu za blato.Majstorima su gotovile jelo sve odreda.I samo zato što je sve išlo žurno i složno, dve su im kuće bile gotove za šest nedelja. Dok najposle ne dođe i taj davno očekivani dan, dan zbog koga su svi ukućani tolike neprijatnosti preživeli i tolika čuda preneli preko glave, dan njihova rastanka.Taj dan beše „mladi“ ponedeonik, posle mene mesečeve. Lep ručak behu spremile žene.A još lepši rastanak beše priredio Živan.Kad posedaše svi oko sofre, Živan uze čašu rakije i poče ovako: — Poklon braćo moja, poklon žene, poklon deco. — Ženama grunuše suze na oči, a tako isto Nenadu i Stevanu omače se po jedna suza iz oka, a Uroš se okupa u suzama. — Došao je dan našega rastanka, došlo je vreme da se trmka roji.Ali mi ostajemo braća i dalje, a što ćemo živeti odvojeno, tako je rekao Bog. — Žene sipnuše još jače u plač. — Sad ne pomaže plač, kad su već kuće gotove — reče Živan ženama i ne gledajući u njih. — Druga braća dovode izborni sud za deobu, a mi to nećemo činiti, već ćemo se podeliti mirno da nam svako pozavidi. — Tako i treba! — odobriše braća. Živan ispi čašu, pa izvadi kesu i izruči novac na sovru. — Da podelimo prvo novac, — reče Živan i uze da broji dukate. — Na svakog brata pripada po četrdeset dukata, pošto je u kesi bilo sto i šeset dukata. I gurnu pred svakog pripadajuću mu gomilu.Oni uzeše i metuše svaki u svoju kesu novac.Pa prisedoše da ručaju.Ali to samo odrediše red, a niko ne pojede ni dva zalogaja ljudski, jer ih beše obuzela neka neobična tuga i nervoza. Po ručku natovariše stvari na kola, prvo Živanove, pa onda Nenadove i Stevanove.Podeliše bakrače i ostalo pokućanstvo. Zatim dadoše svakom detetu po jednu paru u ruke, a oni zametnuše svaki po celu proju pod mišicu i kao neka litija krenuše se novim domovima, sa „mladim“ mesecem na nebu, i punim rukama para i hleba, te da im tamo bude sve puno i zadovoljno.„Tako se valja.“ U prvu nedelju pozvaše popa, te im osveti nove domove, blagoslovi ih i uputi ih da se i dalje pomažu i da ne zaborave na zavetne reči njihovoga oca. Kad se pčela roji, treba imati na umu dvoje: vreme i rodnost godine.Ako se dockan roji, neće stići da spremi zimnicu; ako je rđava godina, neće nabrati meda. Kad se tica izleže, pa raspusti svoje mladunce, pre nego ih nauči leteti, oni će skapati. Mi s takvim mladuncima nećemo upoređivati sinove Radičeve, koji su se podelili, ne kao goluždravi mladunci, već kao zreli ljudi, koji su se davno poženili, vojsku islužili i decu izrodili.Ali i zrelim ljudima je mogućno zalutati kad ne znaju puta.Izišav iz porodične zadruge, Radičevići su znali samo za jedan put: da rade složno i ustašno, na način, kao što im je otac radio, a da ne moraju umstvovati i brinuti, jer je to bila dužnost samo jednoga u kući — domaćina.Pored toga, zemlja, stoka i novac bili su im svagda na raspoloženju u izobilju.Sad im je valjalo svaki za sebe da se brine i domaćinuje.A to je posao za Živanovu mlađu braću bio i nov i težak. Jedna nova, a primamljiva dobit, u novom životu, bila im je opredeljena lična svojina, koja ih je i izazvala na deobu.Ona ih je pokrenula i na življi rad i na bolju štednju.Otuda se u njihovim kućama u prvi mah moglo videti ono, što svakoga može zadiviti: danonoćni rad, čuvarnost, pitomost i trezvenost, naročito kod žena, koje su takvim odlikama iznenadile i svoje muževe i selo.A to samo zato što je pre opšta imovina i množina u kući nosila sa sobom i opštu odgovornost za svaku neispravnost, ili opšti ponos za svaku valjanost.Dok međutim, to je sad sve pripadalo svakom domaćinu i domaćici u svojoj kući.Svaka žena poen na svom obrazu bilo čast, bilo ukor za svoju uredbu.Ako je pohvala, njoj pripada, ako je rezil, takođe.Nema li rakije u kući da goste posluži, njen je stid.Prodaje li pasulj ili brašno iz kuće, sebe šteti.I onda nije čudo, što je pre grabljeno i raznošeno iz kuće, sve što se moglo rukom poneti, a sad se više vodi računa o svemu i svačemu.Nije čudo, što sad jedna domaćica ima bez malo onoliko pasulja, brašna, jaja i pilića, koliko su pre sve imale.Nije čudo ni to što sad ni rakiju ne piju, ko što su pre pile. Ako pitate braću, kako im je sad, oni će vam od mora do Dunava pričati spasonosnost deobe.„Bog da prosti ko reče da se ljudi mogu deliti“ — rećiće jedan.„Sad znam što živim“ — rećiće drugi.„Zatvorili smo se u zadruzi, pa nismo znali ni šta je dobro, ni šta zlo“ — rećiće treći.„Od kako smo se podelili, bolje radimo i bolje čuvamo“ — veli četvrti brat.„Istina, sad više zapinjemo, al više i zarađujemo“ — vele sva četiri brata.„I da smo još ostali u zadruzi, na toj bi meri ostali, ni bolji, ni gori.“ „Pre smo imali četiri vola, sad imamo osam.“ „Uortačimo se po dvojica, pa oremo ko i drugi ljudi u selu,“ itd. Živanu se ponajprijatniji učinio taj nov život sa sinom i snahom, koji mu behu sad dobrodošli za potporu i odmenu.Jer ga selo ponovo izabra — mislite li za kmeta, ne već za predsednika.Pop i učitelj, kanda su to jedva dočekali, te odmah pohitaše njegovoj kući da ga obaveste o važnosti predsedničke dužnosti. Živan smatraše da se njegova dužnost neće odnositi dalje od krsta i pečata u sudnici.Zato i klimaše glavom s odobravanjem za sve vreme popovoga pričanja o tome, kako treba da bude veran zakletvi, da pravo sudi i da brani veru i poštenje, kao što ga je i otac pokojni savetovao.Ali kad mu Pera reče da za njega ima vrlo mnogo važnih dužnosti i van sudnice, on se izbeči i reče: — Zar mimo ovoga još da im nešto kulučim? — Da! — reče Pera, — ovo što ti radiš, može da radi svaki čovek u selu, ali mi od tebe, kao jednog razboritog domaćina, očekujemo nešto više. — Šta, za ime Boga? — Evo šta, jedan predsednik opštine, samo kad hoće, može mnogo da uradi.Ti imaš da radiš toliko, da ne bi znao gde ti je glava od poslova, samo kad bi hteo.Ne treba da idemo daleko, da pođemo od tvoga praga, pa ćeš odmah videti šta imaš da radiš.Da naspeš prvo ovaj tvoj sokak.Pa da narediš da se naspu svi sokaci u selu da ne gazimo blato.To je posao koji pripada u dužnost predsedniku opštine, a tebi se dala prilika, da time ostaviš lepu uspomenu o sebi svom selu. — Thi!... ja mislim bozna šta ćeš mi reći, a ti brineš za naše kaljave sokake!Ako gazimo blato, mi gazimo, što ti nas žališ — reče Živan. Pera zausti da mu odgovori na ovo, ali mu se oči zaustaviše na decu, koja se po dvorištu vozahu na jednim gvozdenim kolicima, onim istim kolicima od onoga pluga, koji je pre nekoliko godina pred sudnicom stajao kao čudovište i nuđen ljudima na poklon.Pa kad ga niko nije hteo primiti, onda su pojedini kradljivci poskidali od njega sve što se moglo skinuti: raonik, crtak, dasku i šrafofe, pa metuli na svoje drvenjake, a kolica ostavili da se ne izgubi o njemu uspomena. Pera se odavno pomirio s tim da je taj prvi gvozden plug morao zarđati i propasti, da bi pripremio zemljište budućim gvozdenim plugovima u tom selu.Ali ga ipak ova slatka vožnja predsedničke dece na njegovim kolicima dovede do čitavog ogorčenja.Pa posle takog razmišljanja reče ljutito: — Šta mi je vajde da ti govorim, kad me ne slušaš! — A šta te kao nisam do sad poslušao? — zapita ga Živan. — Pa, eto nisi hteo da oreš gvozdenim plugom, nego si dozvolio da ti se deca s njim igraju. — E, to mu nikad ne mogu oprostiti! — reče pop-Jova, gledajući u decu kako se sa zadovoljstvom i kikoćanjem vozaju. — Molim te pope i ti učitelju, — reče Živan malo vatrenije, — da je dobar plug, vi ne bi pobegli od njega, no bi orali ka’ i drugi ljudi. — Pa misliš valjda da mi nemamo pravo da te učimo u zemljoradnji, ako mi ne oremo? — reče pop. — Ti imaš pravo da me učiš o crkvi, Bogu i poštenju, a o zemlji kako se ore, ne tražim ja boljega majstora od mene. — Mi nemamo pravo da te učimo o plugu onoliko isto, koliko ti imaš pravo, što misliš da znaš pravilno da oreš. — Ama što ste okupili vi za te gvozdene plugove, kad zemlja traži i motiku, a ne samo plug, pa i kišu, pa i berićetnu godinu. — Dobro, onda posej na put kukuruz, ili na njivu neoranu, pa da vidiš da li ćeš imati roda, — reče Pera. — A šta to menja stvar ako se zemlja prevrne drvenjakom, ili gvozdenjakom? — Evo šta menja, seci leb drvenom cepankom, a seci nožem, pa ćeš videti čim ćeš brže i lakše preseći. — Pa lepo, ja bi baš za vašu ljubav probao jedanput da orem tim plugom, ali šta vredi kad su mu poskidali sve delove, — odobrovolji se Živan. — Kamo lepe sreće da su ga ceo ukrali, pa s njim orali, rado bi im oprostio taj greh, — uzdahnu pop-Jova. — A da li bi mu se mogli nabaviti oni delovi, što su mu pokrađeni? — pripita Živan. - U svako vreme! — razvedri lice Pera i pođe s pop-Jovom, zadovoljen tim, što se Živan počeo raspitivati o gvozdenom plugu. Radičevići su se snabdeli za život svoj onoliko, koliko da se za izvesno vreme ne pozna oskudica.Ali se nisu osigurali onim, što im je u novom životu neophodno bilo, nisu se postarali za rezervu, ni novčanu, ni stočnu, ni žitnu, koja bi im odstranila svaki iznenadni prepad, bilo s neba, bilo od ljudi.Jer kad su već ostali bez rezerve u radnoj snazi, koju su u zadruzi u izobilju imali, onda im je ova druga vrsta rezerve, bar za prvo vreme bila od nasušne potrebe.Vez rezerve ne ostavlja sebe ni miš, ni jazavac, ni mrav, ni pčela, ni nikakva vojska u svetu, pa ni svaki pametan čovek. Radičevićima se brzo dala prilika da taj svoj nedostatak osete.Jer odmah idućega proleća posle njihove deobe, komanda vojna odazva na dvadesetodnevnu vežbu Stevana i Uroša.A to je bilo ono zlatno vreme u godini kad svaki zemljoradnik kapariše godižbinu i kad mu je svaki dan proveden na svom imanju od neotkupne vrednosti. Šta su mogle Stanojka i Milena drugo da rade, nego da mole Živana i Nenada da im izoru za kukuruz da ne bi prošlo vreme.Ali oni dok pooraše prvo svoje njive, za Stevana i Uroša već beše dockan.Te im njive omašiše s rodom toga leta.I oni moradoše zajmiti kukuruz te godine po selu.Iduće godine izoraše svi svoje njive na vreme ali tada pak navali takva suša, da nisu mogli nabrati hrane, ni približno potrebi za godinu dana. Da ne bi više upadali u dug zarad hrane Radičevići proširiše ziratnu zemlju kroz utrinu.A to što su oni uradili, uradili su još ranije drugi seljani.I seoska se utrina s dana na dan smanjivaše.Nasta čitav grabac oko utrine oraovačke.Dogodiše se nekoliko tuča i dva ubistva, zbog otmice utrine, dok najzad selo ne donese rešenje: da se izdeli sva utrina među seljanima, od koje i Radičevići dobiše svoj deo. Ali opšti i slobodan stočni ispust, odjedanput bi presečen tim rešenjem.„Svaki u svom ataru da čuva stoku“, obznani opština svima i svakome u selu.Ko ima svoje pašnjake i čobane imaće i stoke, ko nema, više se nikom ne dozvoljava da pušta stoku širom cele utrine.Povodom toga, Radičevići, kao i ostali seljani morali su umanjiti sitnu stoku, koja je tražila veći ispust. Za nekoliko godina izorana utrina donosila je takvoga roda da su svud redom kola krčala pod velikim tovarima berićeta.Ali pete i šeste godine poče iz nje da izbija: palamida, boca, troskavac, pirevina i sve one trave, koje uspevaju samo na slaboj zemlji, dok najposle ta prostrana utrina oraovačka ne izneveri nade i napore svojih zemljoradnika.A kako se zbog brdovitosti nije moglo izneti đubre na nju, to se većina njih manuše oranja utrine za izvesan broj godina, dok se ne „odmori“ i sama od sebe osnaži. E; ali za to vreme treba živeti, treba se lebom hraniti.Živan se podmirivao iz plate predsedničke.A onda se nekako moglo kmetovati po deset-petnaest godina, a ne kao sad.Stevan takođe nije osećao velike nedaće, zbog onoga ženinoga „belega“, koji mu je intereziranjem narastao od deset na četrdeset dukata.Ali ga nanese vrag da se ortači s Kuzmanom da kupuju kože i da trguju.Te se jednoga dana nađe na sokaku sa praznim šakama!Trgovina mu je straćila sav ženin „beleg“ i još ga je uvukla u zamašan dug. Za sve pak vreme dok se utrina orala za kukuruz i pšenicu, ovce su čuvane po poljskim livadama, gde su po nizinama i vodokrčinama nabrale metilja, te se za nekoliko godina istrebiše toliko da se jedva kod po kojega domaćina moglo zateći do deset-petnaest brava ovaca. Od sve braće Radičevića, Nenad je kanda najviše osećao težinu tih crnjih i crnjih doživljaja.Više put mete ruke za pojas pa samo huče, mrko pogleda i naropito odgovara svakom, koji ga za po štogod pripita.Jedno veče beše došao umoran s rada, pa se spustio na travu pred kućom da se odmara.Žena mu spremaše večeru, a on se bacio u duboko razmišljanje i očajavanje.Najedanput zalaja pas i neko viknu s kapije: — Odi ti bre, ovamo! — ču se glas Živanov. Nenad poznade Živanov glas i pođe kapiji. — Ajde ovamo, — reče Nenad zlovoljno. — Neću, nego odi ti ovamo da proćućorimo koju, pa ću da idem, imam posla, — reče Živan. — Šta radiš ti? — pita ga Živan sa zabačenim rukama ostrag. — Šta radim to i patim, — odgovori mu Nenad s bede. — Nemoj više da patiš, no slušaj me da ti kažem kako ćemo da se pomognemo i ja i ti. — Ko može meni da pomogne, kad mi Bog ne da! — susrete ga Nenad. — Ima, ima načina, ispala je jedna prilika, sad il nikad da se pomognemo.Nego koliko bi tebi trebalo zajma najviše?Našao sam pare sa jevtinim interesom. — Pa... trebalo bi mi, ti već znaš, za porez pet dukata i za žito što sam dužan pet... i za sitnice... — Nemoj tako, uzmi ti dvadeset dukata, jer ko zna oće li više ovakva prilika ispasti. - Ada ja bi uzeo, no da l’ će neko da mi da. — Evo kakva je stvar ispala, al nikom da ne kazuješ!Okružna Štedionica daje zajmove seljacima, izvešten sam, ali ja neću da javljam nikom u selu, dok mi prvo ne uzmemo. Nenada obasja sunce u sred pomrčine!I ništa ne moga drugo da kaže, nego samo podiže ruku u vis i reče. — Bog, pa ti! Što se zdogovoriše, to i učiniše.Živan pozajmi iz Štedionice četrdeset dukata, a ostala mu braća po dvadeset. Biva više put, za vreme letnjih žega i suša, da čovek zaliva neku leju s usevom i što je on više zaliva, to se ona zemlja više okoreva i usev sagoreva.Jer se zemlja onom vodom spljeska, spekne i ispuca i usev mora zakržljati i manjkati.Drugačije biva sa onom lejom, kojoj dolazi živa voda neprekidno. Tako ti nešto biva i sa ljudima, koji se zadužuju da prekrate izvesne nevolje, kolko od danas do sutra.Jer zajam ako nema životvornoga cilja, pre je od štete, nego od koristi.Zajam treba da služi većoj i boljoj proizvodnji, usavršavanju načina rada i umnožavanju korisnih tekovina.Takav zajam i liči na onu životvornu vodu, koja oživljava usev i daje mu snage da se odupre sunčanoj pripeci.Ali zajam, kojim se čovek trenutno posluži, pa ne može da ga oduži, liči na novoga neprijatelja, koga je čovek svojom nepažnjom zadobio.Jer dok se nije zadužio, on je imao samo jednu nevolju — nemaštinu, a kad se zadužio onda je zadobio još jednu nevolju dug. Radičevići su bar tako uradili.Oni su lepo bili smislili, ako im rodi šljivar, samo će rakijom odužiti taj dug.Šta je to dvadeset dukata za jednoga domaćina, njegov jedan vo košta toliko!Ili će od svinja to odužiti kad stignu veprovi, ili najposle od žita, dosta su ga nasejali.Ali to je račun bez para.Jer „um za morem a smrt za vratom!“ Prve godine, kad oni mišljahu da oduže svaki svoj dug, šljive ubi slana u cvetu.U svinje udari užasan pomor.Druge godine ubi grad sve useve.A to su iznenađenja, na koja oni nisu ni pomišljali, niti su ih kakvom predviđenom rezervom preduzeli.Morali su moliti Okružnu Štedionicu za produženje.Pa su tako uradili i treće godine, jer ta godina nije u stanju bila naknaditi štete prvih dveju. Međutim je interes sa interesom na interes rastao i njih nije čekao da se oni oporavljaju od šteta.Tako Radičevićima, pa tako i ostalim dužnicima.Je li onda čudo što je Okružna Štedionica prinuđena bila naplaćivati dug od svojih dužnika egzekutivnim putem.Mnogi se nisu mogli obavestiti šta je gore, dug, ili ostati bez stoke, pa su jedni isprezali iz jarma ’ranitelje svoje i odvodili na trg, a drugi su ostavljali Štedionici da sama to uradi.Otuda je na goveđi trg, od nekoga vremena počela dolaziti stoka od veće kakvoće, stoka, koja je dotle služila zemljoradniku za priplod i spregu. Radičevići su ovako uradili.Živan je odužio dug svoj iz opštinske kase.Ne bi ni bilo lepo da mu se kao predsedniku opštine prodaje imanje za dug.Stevan se zadužio kod Kuzmana, „ortaka“ svoga, te platio samo interes.Uroš je prodao volove, hranitelje svoje.A samo je Nenad ostavio sudbini da vrši nad njim što je započela... Za sve to vreme, dok su Oraovčani lutali od nemila do nedraga, snebivali se i očajavali zbog osiromašavanja i zaduživanja, pop-Jova i učitelj-Pera nisu sedeli skrštenih ruku.Oni su znali da golo pričanje narodu: „ovako radi“, „onako postupaj“ ne vredi bez primera.Zato se postaraše, te urediše po jedno dobarce, narodu za ugled i sebi za korist.Pera uredi školsku baštu, kao raj, a pop-Jova prenese iz nje u svoj vrt, sve što se moglo presaditi i nakalemiti.Tu su ruže, razne vrste, tu jagode, tu maline, ribizle, tu razno blagorodno voće.Pored toga pop-Jova kupi jedan čair, pa ga podeli na dvoje, polovinu zaseja detelinom, a polovinu zasadi voćem.Te su njegov čair i školska bašta izgledali u selu kao dve oaze u pustinji Sahari... U takvim prilikama, kad ljudi preživljavaju čemerne dane, iskrene često puta po neko iznenađenje, koje im ili pogorša, ili poboljša dotadanje stanje.Nenad je dobio iznenađenje, koje mu nije pogoršalo materijalno stanje, ali mu nije ni poboljšalo.Jer dok mu je jedan interes rastao kod Okružne Štedionice, dotle mu se kod kuće rodio interes na interes.Žena mu je rodila sina!A to je prinovak, koji su oni u tim kritičnim danima, smatrali za izlišan, pošto su inače četvoro dece pre njega zadobili i odgajili.Ali priroda ne zna za sirotinju, već ide svojim redovnim tokom.Sirotinja se čak odlikuje izobilnošću dece.Zato se mnoga deca i smatraju kao znak sirotinje.Ah, deca, deca!...Zar ona ne predstavljaju svoje bogatstvo, kad ih roditelji poviše imaju, nego da ih se ratosiljaju zarad svoga ugodnijega života!... U nedelju đurđevsku Nenad beše odredio krštenje svojega deteta.Divna prilika da se sva braća sastanu u jednom domu, počaste se i posavetuju jedan drugoga.A već pop i učitelj su bili prvi među zvanicama, kao i Damnjan, komšija, Kuzman i još mnogi drugi. Pošto krstiše dete, zasedoše za postavljenu trapezu, porakijaše malo i zapodenuše razgovor od svake ruke.Ali istraživanje uzroka narodnoga osiromašavanja, najviše ih zadrža...Pop kaže da su sami krivi što se ne mole Bogu i ne slušaju pametne ljude.Učitelj-Pera ne krivi njih za sve nedaće, ali nalazi da bi se mogli spasti, kad bi poslušali savete pametnijih od sebe.Damnjan veli da je Bog tako dosudio narodu da osiroti.Kuzman se baca drvljem i kamenjem na gospodštinu i velikaše i dok se veli oni ne pobiju narod ne može dahnuti dušom. — Ne znam kako koji, — upade mu Uroš u reč, a nas je otac prokleo, te smo osiroteli, za našu grdnu neslogu i kavgu. — Ama ja verujem da je vas otac kleo, ali celo selo i celu zemlju, nisu kleli očevi, — reče Pera. — Ima, ima i od kletve sirotinja, — zavrte glavom Nenad.Nije dobro ni koga blagosiljaju, a kamo li koga kunu.Mi smo našeg oca mnogo rastužili pred smrt. — Dobro, a je li te otac prokleo, te si kupio te tanjire? — Ovo nije prokletstvo, već sreća kad imam stvari u kući. - Znam, ali da li su ti dozvolili prihodi da imaš tolike rashode za kupovinu kućnjih stvari. Stanojka prinese kafe i posluži ih. - Eto, vidiš, jesi li imao onda šolje u kući, kad ti je bio živ otac? — Onda nisam imao ni tanjire, a kamo di šolje.Ali tako je vreme došlo, mimo sveta ne može da se živi.Mi ne smemo ni leba dovoljno da se najedemo, ali ove stvari moramo imati u kući kao i svi drugi. - Ja te ne krivim što si ti nabavio te stvari.Jer ti sam vidiš da te je samo vreme navelo da to uradiš.Ali da li ti je to vreme donelo veći prihod, kad te je navelo na veći rashod? - Bože sačuvaj!Mi sad imamo mnogo manje godižbine, no pređašnjih godina. — Dobro, koliki ti je godišnji prihod sadašnjih godina? - E pa, nisu sve godine jednake, ali ja imam, evo šta: - Prodam po 2—3 svinčeta i uzmem do 60 din. - „ „ 3—4 jagnjeta „ „ „ 20 „ - „ „ jedno krdžavo tele „ „ „ 40 „ — Za šljive uzmem kad 40 kad 50, a nikad više od 100 dinara.Ali one ne rađaju svake godine.Žito prodajem ujesen, a u proleće ga kupujem duplom cenom. I onda izlazi da ti imaš prosečnoga godišnjega prihoda oko 150 dinara.A koliki ti je rashod? — Samo za porez dajem 120 dinara.A toliki nam je bio porez nekada, kad smo svi u zadruzi bili. — Dve slave me koštaju 60 dinara. — Ostali kućnji trošak 40 „ - Prema tome rashod ti je siguran godišnje oko 220 dinara.A prihod ti iznosi 150 dinara, znači da svake godine upadaš u manjak za 70 dinara.Dodaj tome, grad, slanu, sušu i pomor stoke, pa se onda nemoj čuditi tvojoj sirotinji.Možeš se samo čuditi kako i do sad živiš. - Istina bogami!... uzviknu Nenad čisto poražen. — Sad ste se uverili kakvu muku mi mučimo. - reče Stevan. — Mi smo vama uvek verovali, — reče Pera, al’ vi nama niste verovali kad smo vam govorili, da ćete doživeti ovakvo stanje, ako se ne popravite u radu.Zar vi mislite Nenad ne bi mogao dobijati više prihoda od ove iste zemlje i stoke? — Mogao bi kad bi našao neke velike pare ili iskopao iz zemlje. — A ne, ne, pare se ne jedu nego berićet.Čoveku i nije zadatak da stvara velike pare nego da zarađuje toliko da može dobro da živi. Stanojka prinese ručak i ponudi ih da ručaju.Kuzman se prvi naklopi na kiselo mleko.A Pera pošto kusnu jedanput i obrisa brk, nastavi dalje: — Neka Nenad u’rani junca pa da dobije za nj 200 dinara, a ne prodaje krdžavče za 30—40 dinara. — Čim da ga u’rani sad u proleće, kad nema sena? — Nek poseje detelinu, ko što je pop uradio, pa da ima pre Đurđeva dana otkos. — Ama ja onomad čuh za tu tvoju detelinu pope, da je već stigla za kosidbu? — reče Živan. — Pođi, pa da se uveriš, — reče pop-Jova gordo i ushićeno. — Zbilja bi dobro bilo da odemo svi ovako do popove deteline, — reče Pera. — Sasvim! — pristadoše svi. Pošto ručaše krenuše se svi lagano, razgovarajući i slušajući Kuzmanove priče o mnogim neistinama i nemogućnostima. Detelina popova pade im u oči još iz daleka sa svojim zelenilom, da moradoše preći razgovorom na nju! — Bogme pope imao si nas rašta i pozvati, — reče Živan diveći se zelenilu i bujnosti popove deteline. — E, moj Živane, šta sam ja imao muke dok sam to sačuvao, — reče pop-Jova uzdahnuvši pre toga. — Vidiš one kalemove onamo, tri put sam ih kalemio zbog čobana.Ja ih nakalemim, oni ih obuše i ponište.Dok jedva odvrgoše.Do sad bi stigli na rod, da nisu rušeni.I to je jedna od najvažnijih dužnosti predsedničke, da se stara za poljsku bezbednost. — On je sigurno to smatrao, kao našu deklamaciju, kad smo mu o tome govorili, pa je nije ni turao u glavu, — reče Pera smešeći se. — Nije to... — pravda se Živan, — već sam se zabandarao po opštini, pa ne znam gde mi je glava. — Veruješ li ti Živane, — poduhvati ga opet pop-Jova, — da me je tvoj otac naterao te sam kupio ovu zemlju.Jer kad sam mu god pomenuo gvozden plug, uvek mi je zatvarao usta s tim, što ja nisam zemljoradnik.Eto, sad sam pristao i da orem, samo da vas uverim šta vredi gvozden plug. — Lepo je od tebe sve i već ne može bolje biti, ali mi ne valjamo, što okrećemo glavu na drugu stranu. — Eto, šta održava krave, — reče Pera.Ovakve deteline čovek da naseje poviše, pa da ne brine za goveda gde će ih i da svake godine uzme po 100—200 dinara za stoku. — Ovo je doista život! — rekoše svi. — A gde si kupio pope seme od nje? - pita ga Uroš. — Ja u Beogradu. — E baš da mi daš jednu šaku toga semena da probam. — Poručiću ti brate koliko hoćeš, samo se reši da poseješ. Dođoše do na vrh njive, gde popov sluga pod jednim hladom mešaše slamu sa detelinom i polagaše kravama. — Trči doteraj onaj plug od kuće da probamo ovde! — reče žustro pop-Jova momku, grabeći trenutak da im i plug pokaže. Sluga povuče krave za ular i ode. Kuzman preduze razgovor, ali takav, iz koga se vidi da je za njega sva ta nauka o zemljoradnji luk i voda. Momak se vrati brzo s plugom i poče da ga ugađa na dnu voćnjaka za oranje.Kad sve udesi, on pogleda u popa. — Teraj! — viknu pop ponosno na sto metara daljine. Sluga viknu na krave.One pođoše.Plug se zari u zemlju i poče da prevrće i slaže zemlju kao rukom. — Kako je ovo zar može da se ore sa dve krave? — Ovaj plug ne traži više govedi.Ja sam orem kravama. — E onda pope nisi uzalud tupio zube kad si nam govorio za ovaj plug, — reče Živan iznenađen, ovom olakšicom zemljoradničkom. — Ovo je za siromaha spas, koji nema više od dva vola. — Svi treba da uzmemo ove plugove, — reče Nenad, gledajući u popovoga slugu kako začas istera nekoliko brazdi, bez ikakve vike i muke. — A mi u drvenjak upregnemo po tri jarma volova, pa nadamo viku, kao da ćemo na Kosovo, — reče Uroš. — I opet nam volovi brekću od umora. — Da ti nama poručiš ove plugove pope! — reče odlučno Živan. — Lako ćemo zato, samo se vi rešite, — odgovori mu pop. — A, šta ti veliš učitelju? — Nemam ja šta više da govorim.Sad govori plug mesto mene, — reče Pera i nastavi da gleda u plug. — Sluga zaustavi krave po zapovesti popovoj.Radičevići se poređaše oko pluga i počeše da ga zagledaju sa svake strane. Tako se i sporazumeše o kupovini ovakvih plugova. Ali na suprot tome iskrsnu u narodu nešto treće, koje prevuče debeo veo preko tih racionalnih začetaka i celokupno poljoprivredno unapređenje odloži za dalja i dalja vremena... Odavno se pogovaralo bilo da na vrhovima zemaljske uprave ne ide sve kao što treba, da pojedini ljudi u zemlji žive na račun naroda i da su mnoge uredbe zemaljske nesavremene i nepotpune.Da se sve to popravi i postigne, trebalo je vremena, rada i narodne pomoći.A da bi narod prihvatio tu nameru, trebalo ga je na zborovima obaveštavati.I to se najposle preduzelo. Učitelj-Pera i pop-Jova su znali da će se takav jedan zbor držati u njihovom selu.A selo je znalo toliko da će neki ljudi doći i govoriti nešto „važno“, za narod, pa se zato i odazvali učiteljevom i popovom pozivu.A to „važno“ bilo je ovo: 1) da se narod upiše u partiju, 2) da više ne trpi vlasničku tiraniju i 3) da sam sobom upravlja.U tom smislu su i govornici, koji su sa strane došli držali svoje govore. Taj je dan bio lep, da se moglo pred mehanom stajati i govoriti a i sudbonosan za narod, koji je tada prvi put čuo da je glavni gospodar ove zemlje, a da su činovnici njegove sluge.Daleko se razlegao glas iz usta govornika, kad je to izgovorio, te je u masi nastao čitav žagor od obaveštavanja i raspravljanja. — Ama zar može bolje od ovoga na neki način da se živi? — pita jedan bezazleni slušalac u pozadini. — Dabome da može, jer da je tamo „gore“ ko što treba, i nama bi bilo bolje, — odgovori mu jedan obližnji pred njim. — Pa šta treba mi sad da radimo? — Da se oslobodimo. — Od koga? — Od ovoga zla. — Od koga zla? — Ne znaš ti ništa!— odbaci mu ovaj i okrenu mu leđa. Ali mu nisu okrenuli leđa oni, koji su zarad njega potegli toliki put.Već mu se otvoriše svim srcem svojim i svom dušom svojom i pozvaše ga u pomoć da zajedno probijaju led, koji je vekovima pokrivao njihovu svest. Ali ministar prosvete nije čekao da se taj led potpuno razbije, nego premesti učitelj-Peru u drugi kraj Srbije, kao „buntovnika“. Ostade pop-Jova sam rastrojen i razočaran do dna duše.Parohijani, koji ga dotle podjednako slušahu i uvažavahu, predvojiše se na dvoje, od kojih ga jedni još više zavoleše a jedni toliko omrzoše da mu počeše osporavati i njegova verska prava i dužnosti.Svi planovi, koje on i učitelj-Pera behu spremili za preporođavanje naroda, odleteše kao da nisu ni bili.Nije više na redu bio ni plug, ni detelina, ni kalemljenje voća, već borba glasačka oko kmetova i poslanika.I da bi se narod naučio sam sobom upravljati, morao se prvo zavaditi brat s bratom, kum s kumom, otac sa sinom, drug s drugom i prijatelj sa prijateljem.U takvom kalamburu, kad ljudi zaziru jedan od drugog gore nego od Turaka, nije mogao niko ni misliti na kakvo kulturno preporođavanje naroda.Već sve što se radilo, radilo se za partije, jer se mislilo da će partije otkloniti sva zla, i ljudima doneti velike dobiti.Onaj koji beše bogat nadaše se da mu partija još donese.A onaj koji beše siromah nadaše se da ga partija spase.Ali ta uzrujanost beše kao i rat, gde neko zagrabusi punu kapu zlata, a neko ostane i bez kape pa čak i bez glave.Opšta bujica zahvati sve redove u svoj vrtlog, pa neke podiže u visinu, a neke surva na dno, neke lupi o obalu te se razbiše.Nastadoše burni dani, dani borbe, bespokojstva i omraze, gonjenja i osvete.Ljudi se promeniše i radom i karakterom.Jer dok jedni ciljahu političkom borbom boljitku narodnom, drugi smatrahu da je umesnije koristiti se tom opštom zabunom, pa loviti ribu u toj mutnoj vodi...Pala je sekira u med, pa zar se otuda prazan vratiti... Jedan od takvih promućurnih političara bio je Kuzman.Njemu je partija povratila i radnju dućansku i čast!A time je zadobio i mogućnost da može loviti ribe u mutnoj vodi.Te „ribe“ koje su i pre lutale bile, političkom uzrujanošću su se toliko ošumoglavile, da su mu sad bile gotove za udicu...To je u prirodi svojstveno, da neko propada zato, da bi se na njegovim ruševinama drugi podigao.Od tolikih nedaća oraovačkih, morao je neko osetiti koristi.Kuzman je bio prvi i „najbliži“ za to! Naprotiv, Živan je bio obratne sreće, njega je bujica ščepala sa predsedničke stolice i tresnula toliko da mu se bez malo celo imanje od toga raspalo.Jer mu je kontrola našla manjak, koliko iznosi njegovo imanje!I da mu nije bilo jednoga povećega zabrana, otišla bi mu i kuća. Ali ljudi, koji mišljahu dobra svom narodu ne smatrahu za korisno da taj narod treba samo politiku da vodi, već treba da misli i o onome, bez čega ne može da živi.Malo po malo, pa se takvi ljudi počeše pribirati i skoncentrisavati sa zadatkom da upute narod ekonomnom oporavljanju, da ne bi nastupio krah koji mu je već bio na pragu.Ta težnja kod pojedinaca i pojedinih krugova prodirala je do najviših slojeva državne uprave.Jer dok su pređašnje vlade od svih svojih privrednih preduzeća jedino održavale i pomagale Poljoprivredno Društvo u njegovom poslovanju, sad počeše i u svoj program unositi: „privredno oporavljanje“ naroda i donošenje naročitih zakona za tu svrhu“. Toga radi počeše se odabirati i tražiti naročiti ljudi, koji će iz čiste ljubavi prema narodu takve poslove za narod primiti u svoje ruke.Samo je takav razlog rukovodio nadležnoga ministra da učitelja Peru vrati u Oraovac, odakle je po sili partijskoj bio premešten. Ali na to, radi čega se Pera vratio u Oraovac, pop-Jova nije više mislio.On je toliko bio razubeđen da je bilo gotovo nemoguće vratiti ga na onu poduhvatljivost i samopožrtvovanje koje je imao pre pojave partija.Jer partije, koje ne biraju sredstva, uspele su zarad svojih disciplina da prenebregnu i veće svetinje, a kamo li jednoga popa, koji je u takom slučaju morao biti kriv nekima, pošto nije mogao ispovedati dva ili tri politička načela. Otuda je dolazilo između njega i Pere vrlo često do krupnih razgovora i razmimoilaženja. - Lepo, ti veliš da ostavimo narod, — rećiće mu Pera u jednom takvom razgovoru. — A da li bi lepo bilo od nas da gledamo ravnodušno kako naš narod propada? - Vrlo lepo! — uzviknu pop-Jova jetko.Kad je od njega bilo lepo da sa nama onako nečovečno postupa, da gazi i gura nogom najveće svetinje svoje, lepo je i od nas da mu ukažemo prstom na posledice sa takvoga njegovoga postupanja. — Pa šta bi dobili s tim? — Dobili bi satisfakciju! - Zar ovo nije satisfakcija, kad gledamo svojim očima njegove patnje, i ako znamo da on za sve to nije kriv? — Nego ko je kriv? - Krivo je vreme.Ili još možemo da kažemo vreme je u pravu.Jer kroz te mene mora da prođe svaki narod, pa razume se i naš. — Pa jest, on mi je znao za to vreme! — On je poslušao druge, koji su znali za to vreme i za te ideje. — Kako ih je poslušao, tako je i prošao.Što ih nisam ja poslušao? — Sreća je što ih nisi ti poslušao.Jer da ih je ceo narod poslušao, rezultati bi drukčiji bili.Novim idejama i nije cilj da ih odmah usvoji ceo svet.Naprotiv, opozicija, koja ih ne prima, potrebna je da posluži za rezervu budućim naporima, ako u slučaju propadnu oni prvi, kao i to da umerava i kontroliše nagle i nepromišljene ljude.Dakle u pravu su oni što su primili nove ideje, a u pravu su donekle i oni što ih nisu primili.Preporođaj narodni drukčije se ne bi mogao ni izvršiti. — Ali ko da izvrši taj preporođaj kod nas sa ovakvim propalim ljudima?Ko da spase propalog Živana, ko da izvede na put zalutaloga Stevana i ko da ubedi tvrdoglavoga Nenada i izleči pijanicu Vecu? — Mi!Jer oni su sad na raskrsnici i lutaju, kao zalutale ovce.A mi ćemo kao njihovi pastiri poći za njima i vraćati ih na pravi put. — A, to je druga stvar što mi imamo da učimo njih u školi i crkvi, ali ne moramo to činiti van našega domašaja, kad to nisu zaslužili. — Ama zašto tako govoriš, kad znam da tako ne misliš po savesti? — Dozvolićeš da u razočarenju i ogorčenju, mora po neki put čovek govoriti i protiv savesti. — E tako to, samo da znam — nasmeja se Pera zadovoljan pop-Jovinim priznanjem. Pop-Jova se uhvati za bradu.A to mu je znak odobravanja. Drugom prilikom su učitelj-Pera i pop-Jova razgovarali vrlo mnogo o zemljoradničkim zadrugama, koje su se tada u velikom počele osnivati po smederevskom okrugu.Jer učitelj-Pera beše jedan od onih učitelja, kod koga je ta ideja najvećega pribežišta našla.Povratak njegov u Oraovac imao je samo taj cilj.A kad je i pop-Jovu obavestio i zadobio za tu ideju smatrao je kao da je celo selo zadobio. Seljaci nisu ništa znali za namere učiteljeve i popove.Oni su nastavili život kao i pre, pateći se još gore i grešeći još više, niti su se kome više obraćali za pomoć, pošto su izgubili svaku nadu.Jedini od njih Uroš, beše došao na savet, bez ičijega poziva učitelju i popu.Upravo, to beše jedan susret na putu između njega i njih.Jer njemu gvozdeni plug i detelina popova ne behu izlapeli iz glave, i posle tolikih lomnjava i okršaja političkih. - E, čekaj Urošu — reče mu pop-Jova — sad ima drugo nešto da se izvrši pa tek onda da dođeš ti do pluga. - Šta, da neće opet neka partija da se stvara? pita ga Uroš. — Neće to... - Jeste! — priteče Pera, — ali takva partija, koja će da se stara samo za vas zemljoradnike, da vam nabavlja plugove, semenje i druge potrebe.Jer ti hoćeš gvozden plug, ali nemaš čim da ga kupiš.A to je preče pitanje da ti se nađe kredit u ovoj nuždi sad. — E, kad bi nam to učinili, onda bi vi bili bogovi na zemlji. — Ostavi ti Boga, Bog je Bog, a mi smo ljudi.Nego šta možemo mi s tobom jednim učiniti.Za taj posao treba propisan broj ljudi.A gde su ti braća? — Živan i Nenad su u mejani, a Stevan, eto ga kod Kuzmana. Jovan i Pera uputiše se u mehanu. Ali dok su oni razgovarali sa Urošem, Kuzman i Stevan vodili su ovakav razgovor u Kuzmanovoj dućanskoj i mračnoj ćumezini. - Eto vidiš, to je ta trava „Raskovnik,“ gde njome takneš, odmah se pokažu pare. — reče Kuzman, i pokaza Stevanu jedno korenče od trave.Ona svaku bravu i katanac otvara.Evo sad ćeš da vidiš. Stevan čisto poskoči od radosti, kad vide kako se katanac otvara i zatvara bez ključa, čim ga Kuzman dotakne „Raskovnikom.“ - Daj mi tu „stvar“ da ti dam za nju deset dukata - reče Stevan. - Zar ja dao za nju dvadeset dukata, a ti tražiš za deset! - tvrdi pazar Kuzman. - Dobro, da ti dam i dvadeset, ali nemam sad para. — Lako ćemo za to, prenesi tapiju od čaira na mene i svršen posao! — Ne mogu čair da ti dam, on me lebom ’rani. — A što će ti posle čair kad imaš pune ćupove dukata?Za svoje pare posle možeš kupiti deset čaira. — Pravo kažeš — reče Stevan. — Ali šta mi vredi ta stvar, kad ne znam gde ima para. — To će ti se u snu javiti.Kad legneš uveče, a ti meti „Raskovnik“ pod jastuk, pa misli na planine, drveta, kule i crkve, pa će ti se kazati. S tim zaključkom odoše u mehanu da se malo okvase. Svaka mehana ima svoje redovne goste, pa i oraovačka.Opštinski personal, Živan, Veca, Šilja, Kuzman, Stevan i još neki drugi, to su njeni redovni gosti.Ako im se ko prinovi, on im je dobrodošao!Damnjan, novi predsednik nikad nije pripadao kafanskom društvu.Ali je ovom prilikom, morao sa ćatom čekati poreznika u mehani, koji je bio zakazao dolazak zbog naplate poreza. Ostali behu zagrejali „đem“ i dobro zagalamili.Kad naiđe pop i učitelj, oni graknuše od radosti kao na bele vrane.Odmah im ustupiše „prvo“ mesto i upiljiše oči u njih. — Epa, odavno vičete na nas: „nećemo da dođemo u mehanu“, eto sad smo došli! — reče pop-Jova, sedajući pored njih s Perom. — Vidiš pope... — otpoče Živan sa „poremećenim“ jezikom, — mi te volimo i... onako poštujemo kao onoga vidiš, gore...Boga! ali brate, ti nas izbegavaš i nećeš nikad s nama da popiješ čašu rakije.A, sad te priznajem za čoveka i tebe i popa učitelja.Pa da pijemo svi u drustvu ka’ ljudi. - — Šta ćeš da piješ pope, da te častim ja? — reče Veca sa izbuljenim očima od rakije. — Neću ništa — odgovori mu Jova. — A šta ćeš nam ovde, kad nećeš da piješ? — reče Živan. — Da vam pravim društvo i da vas učim. — Učio nas, ne učio, Bog je digao od nas ruke, no gledaj te pojedi i popij što imaš, pa to ti je... - Ali čovek dođe do umiranja, pa se digne, a vi tražite da mrete, i ako bi mogli da živite reče Pera. — Kako ćemo da živimo, kad nas niko ne gleda, živi li smo, mrtvi li smo! - - Šta ima da vas ko gleda, kad možete sami sebe da gledate i da se pomažete.Jesi li ti gledao kad ljudi gaze vodu, ili idu niz poledicu, oni se pridržavaju jedan za drugoga da ne padnu.A što ne bi i vi tako činili? — Mi se držimo jedan za drugoga, jer eto, jedan bez drugoga nikad ne pijemo. — Bolje bi ti bilo da ti ostaviš rakiju — reče pop. — Ako je ja ostavim drugi će da je nađe. Nastade opšti smej. — Kad možete u pijenju da se pomažete, onda tim pre treba u radu da se pomažete — reče Pera. — To ne može da bude, jer danas svaki sebe gleda — reče Mića, ćata. — A kako mogu pčele i mravi?Gde si video ti samoga mrava ili pčelu da živi? - Drugo su pčele i mravi, a drugo smo mi. - Nisu one drugo.Ono su životinjice, koje je Bog stvorio da pokažu ljudima, kako treba da žive. - A, ti bi to kao hteo da se mi vratimo u porodičnu zadrugu, — reče Živan. — Ja bi se vala pre poturčio no što bi se vratio ponovo s braćom da živim. — Ne kažem ja da se vraćate porodičnim zadrugama, nego da se udružite u drugim poslovima, radi pomaganja. - A možeš li ti učo da pomogneš bolesnim svinjama, kad one počnu da lipsavaju? — uplete se Kuzman.. — Drugo su bolesne svinje, a drugo su zdravi ljudi, — pogleda ga prezrivo Pera. — To ti je sve jedno, uhvati davljenika za ruku, da vidiš, da l te neće odvući u dubinu.A šta ti je nužno da ideš za takvim ljudima.Ovde ima ljudi, da im daš celu štedionicu, pa im ne bi pomogao. — Ne treba njima tuđa štedionica.Oni mogu imati svoju štedionicu. — O vaime oca, učitelju!Jesi li ti kršten, — iskolači oči Živan, — gde si video ti u selu štedionicu? — Ja sam video i da nisam video, ne bi ti pričao.Ali zašto da može da bude štedionica u varoši, a da ne može u selu? — E, drugo su varošani, a drugo smo mi.Ono su pošteni ljudi. — A vi ste nepošteni! — Pa... nismo nepošteni, ali ne umemo ka oni.Mi ne znamo ništa ka stoka. — Još malo pa da pasemo travu — dodade Veca. — A kako su varošani udesili te njiove štedionice, te mogu da se spomagaju, a mi ne možemo? — Umeša se Damnjan radoznalo. - Isto onako kao što bi ste i vi mogli.Recimo tebi je nužda za novac da kupiš volove, a ti nemaš, pa nemam ni ja toliko koliko treba za jedne volove.Ali to, što ne možemo ja i ti imati, možemo nas deset.Lepo da se revenišemo i da ti kupimo volove. — E, pa ti ne možeš biti i učitelj i trgovac? uzviknu Kuzman zajedljivo. — Ja to i ne tražim, nego govorim kako bi se moglo narodu pomoći. — Vidim, vidim ja šta vi hoćete s popom! — izokrenu se malo nakoso Kuzman prema popu i učitelju. - Pa lepo šta hoćemo? — planu pop-Jova. — Oćete da dajete pare pod interes.A to isto i ja radim, i plaćam porez na to! — Nije istina!Eto vidiš da neznaš šta hoćemo! — Onda oćete da uzimate pare mufte! — Nije ni to! U tom naiđe poreznik i oni se svi ućutaše, i pribiše na jednu stranu, napravivši mu mesta. Poreznik se pozdravi s popom, učiteljem i predsednikom, pa sede i odmah uze poresku knjigu od Miće i stade da je razgleda. — Šta zar samo četrdeset i osam dinara si skupio! — razrogači oči na predsednika. — Nema narod gospodin porezniče, pa ako oćeš ubij ga! — pravda se Damnjan snuždeno. — Nemoj ga ubiti nego mu prodaj što mu nađeš! - Šta da mu prodam? — Ima šta, ne živi on o vazduhu.Nego ste tako naučili da kukate kao kukavice!A koj ti je ovo Uroš Radičević, što nije ni malo platio porez? — To je Živanov brat. — Ne bi trebalo njega dirati, pošto je brat Živanov. — reče Kuzman, praveći se prijatelj bednima. — Da je i moj brat ja ga ne bi pogledao, kad bi ovoliku porezu dugovao! — Idi Šiljo, zovni Uroša i sve ostale, koji su zvati za porez, reče Damnjan. Šilja ode. Ne prođe mnogo i dođe Uroš sa Šiljom. — Jesi li ti Uroš Radičević? — pita ga poreznik. — Jesam, — odgovori snuždeno Uroš. — A što nisi platio porezu bolan brate? — Nema se odkud gospodine, ako veruješ.Ovo je nastalo vreme da nema zašta para jedna da se uzme, niti ima gde da se nađe. — Pa, eto, mogao si da uzmeš od Kuzmana, — reče Živan. — A ne, ne dajem ja pare pod interes! — uzmrda se Kuzman i pogleda u poreznika. — Ako je pošten čovek, možeš mu dati. — reče poreznik. — A, što se tiče poštenja, to mu nema ravna u selu. — reče Mića. — Znam, ali ne mogu ja posle da se parničim s njim.Jer ja imam karakter čovečanski.A nemam ni to srce da ljude globim. — Ti se osiguraj zakonski, pa ne moraš da se parničiš s njim. — Kako ću de se osiguram, kad ja nemam računa da dam jevtinije od četiri groša na banku interesa, mesečno.A ti to ne dozvoljavaš. — Ono po zakonu je 12 po sto, interes.Ali ti interes meti u glavnicu, pa si prav pred zakonom.Šta ću kad se od mene traži šest hiljada dinara poreze iz ove opštine, a ja ne mogu da skupim ni šest stotina!Kamo sreće da mi možeš namiriti tu sumu, pa se ti posle naplaćuj kako znaš.Volim ja mene nego taj svet! — Dobro, kad ti veliš, onda ja da mu dam. — reče Kuzman i izvadi da broji novac Urošu.A Mića uze da sastavlja obligaciju. Jova i Pera pređoše za drugi sto. Za kratko vreme napuni se mehana ljudima.Jedni se probijahu do poreznika i vraćahu se za popov i učiteljev sto.Drugi pozajmljivaše novac u Kuzmana za porez.A trećima poreznik prodavaše imanje za porez.Stevan se ne udaljavaše od Kuzmana. Nenad, Uroš i još neki prisedoše uz učitelja i popa i počeše se vajkati i žaliti na svoje zlo stanje.Jova i Pera im napomenuše zemljoradničku zadrugu, kao jedini spas u ovakvim danima.Ali Šilja pandur izjedna menjaše mesto, čas za jedan sto, čas za drugi, čas za treći i raznosaše laži za polić rakije. Čuvši od njega Kuzman, šta pop i učitelj govore ljudima, prišunja se uz njihov sto i ne otkani se od njih dok ih svojim izrogačenim pobijanjima, ne izazva da odu iz mehane. Poreznik kad svrši posao, ode, a oni, koji su još od jutra zakvasili bili, pribraše se opet za jedan sto, pa nastaviše započeti posao.Tu zastade i opštinska vlast radi „održanja“ reda, zatim Nenad i Stevan. — Boga mi ti nas danas spase od popa i učitelja, — reče Stevan zadovoljan, što pop i učitelj nisu uspeli sa osnivanjem zadruge. — Vi ste danas imali premeždenije, — reče gordo Kuzman. — Da vam ja nisam bio, otišlo bi vam svima imanje.Jer oni oće da upišu vaše imanje u tu zadrugu. — A, ne prevari mene pop da potpisujem ja moje imanje u te sprdnje... prolomaća Veca, klimajući glavom, pijan. — Ja razumem da sastavimo društvo ovako, kao što smo se sad sastali, napr. da zajednički pijemo. — A! a! a! takoj druvstvo i ja počtujem! — uzviknu Janaćko, mehandžija. — I ja kje dam edno ćilo rakija. I sastaviše „društvo“, ali se to društvo brzo pomami, te nastade takva vreva i dernjava, da su morali učitelj Jova i Pera doparnuti do mehane i naviriti na prozor.Učitelj Pera imađaše ručni fotografski aparat te snimi krišom deo taj kalambur u mehani. Brzo zatim nastade tuča, zacingaraše „Kilići“ po cigljama, poleteše stolice u vis, isprevrtaše se stolovi da čovek ne zna na koju će stranu.Damnjan se potrudi da umiri taj okršaj, ali kad izvuče i on nekoliko stolica po plećkama, on se izmulji iz mehane sa ćatom, neviđen. Sutradan je Kuzman tužio krivično Nenada što mu je raskrvavio glavu da ju je morao mesec dana nositi prevezanu crnim lukom. Da se izbliže upoznamo sa Kuzmanom. On je rodom iz varoši.Ali se još iz malena srodio sa seljacima, pa voli da živi u njihovoj sredini.Eto, u Oraovcu je „postradao“ bio jedared, pa nije hteo da ide iz njega.Služio je u varoši dok nije stekao kapital, pa se doselio u Oraovac i otvorio dućan.Tu se oženio i dobio uz ženu jednu njivicu kao miraz, da bi mogao pored trgovine i malo zemlje raditi.A nošnju je taman udesio da se može s pravom smatrati i kao seljak i kao varošanin.Gore fermen i prsluk, a dole pantalone sa štifletnama.Pa kad uprede brkove i nakrivi šubaru, bogami kodža se mlađe žene zbune kad ga vide. Zbog takve njegove ženidbe svima je on u selu postao rod, te jednima kum, drugima teča, trećima prijatelj, četvrtima zet, petima pašenog, a svi ga zvahu oraovački zet.To je mnogo ljude obvezalo da pazare kod njega i da ga slušaju više nego popa i učitelja. Žena mu Anđa beše kao poručena za njegov posao.Mesi hleb, gotovi ručak i čuva dućan, a noću razgreva zejtin, sipa u petroleum vodu, ojeksičava pakliće, meće postavu na anterije itd.Njena majka je po neki put poseti i uvek donese po koju jabuku, krušku ili pljosku rakije.A Anđa njoj nagura u torbu, pirinča, šećera, zejtina, pamuka, itd., razume se sve to krišom od Kuzmana, koji uvek beše u poslu i pazaru sa seljacima. Dođe čovek da kupi neku stvar, a on razveze od mora do Dunava, šta košta ta stvar u Parizu, šta u Beču, šta u Beogradu i koliko je podvoz za nju plaćen do Oraovca, al on mu „za ljubav“ daje ispod cene.Čovek ga gleda pa ako je neki šeret, on mu opuči: „znaš zašto ljudi kupuju crn tamnjan?“ „Ne znam“ - odgovara Kuzman.„Da se kadi i krsti od takvih lažova, ko što si ti.“ Kuzman se nasmeje i primi za šalu.„Ada daj mi te opanke da ih isečem, bolje no da ih dam njemu džabe“, razgoropadi se neki put Kuzman, kad mu neki da malu cenu za opanke.A ovaj ih još zagleda i zateže cenu.„Pusti ga neka seče kad ga je milo da seče“ — dodaje drugi šeret Ako mu neka seljanka donese jabuke na prodaju on od vrata poviče: „Što si mi donela tu groznicu u kuću?“ „Sve su zrele bogami, evo da probaš“ — pravda se seljanka.„Nije istina, jeo sam ja takve jabuke, pa sam ležao šest godina groznicu.Ali najposle da ih uzmem za svinje.“ I uzme deset kila jabuka za groš. Njegovo nepokolebivo mišljenje o crkvi da je to „popovski dućan“ da su seljaci kao vrba, koja se može potkresavati i opet isterivati mlađare i da je on najpošteniji i najvažniji čovek u selu, nigde ne propuštaše da izjavi. Ali ga je jedna misao još iz malena morila, misao o kopanju blaga Cara Radovana.Jer mu se sitni prihodi činjahu neznatni prema ćupovima blaga, koje on često, vrlo često sanjaše.„Dosadilo se parama da stoje u zemlji pa moraju da se javljaju ljudima u snu da ih iskopaju, mišljaše Kuzman i danju i noću.Pa tako i usni jedne noći da se u njegovoj njivi može naći u zemlji pun kazan blaga.I odmah ujutru to saopšti ženi. - E, nema više sumnje Anđo, u našoj njivi ima blaga sigurno.Noćas mi je došlo na san, a mene san nikad ne vara.Nego da idemo da kopamo.Ali da nisi zucnula tvojoj materi to! - Bože Kuzmane, zar sam ja luda to da pričam njoj! - namršti se Anđa i povuče prevezaljče malo k čelu. Kad se smrači, oni se krenuše njivi sa budakom, motikom i jednim piletom za „kurban“, koje Anđa držaše za šiju da ne krešti.Kad dođoše do mesta, Anđa pruži pile Kuzmanu da ga zakolje, ali ono beše već mrtvo od silnoga stezanja.Počeše da se muvaju rukama, „jer se ne valja“ tu da govore, šta da rade s mrtvim piletom.Najposle Kuzman prekide glavu piletu na mestu gde će kopati pa odmah zapuca budakom da kopa.Anđa mu se pridruži motikom.Cele noći budak i motika odjekivahu i odvaljivahu varnice od kamenja, sve ih gola voda od znoja spopade.I ništa ne nađoše.Ujutru rano Kuzman dođe da se uveri i na belom danu šta su nakopali.Pa nađe crnu zemlju i kamenje.Ali mu to kamenje u gomili beše zagonetka. A tom čeprkanju nađe jeden zemljan crep ispod jednog kamena.Više se njemu obradova, nego kazanu dukata.Metu ga u džep i vrati se kući. — E, Anđo, nemamo šta više da lutamo, onde je bila crkva. — saopšti on Anđi i pokaza joj crep. — Ja ne znam, ta se njiva zvala „kod Karavule“. — Pa to je, može biti za vreme turske da su se crkve zvale Karavule.Jer ono kamenje nije džabe onde nagomilano. Odmah objavi Kuzman seljacima, kako mu je došla na san Sv. Bogorodica i naredila mu da otkopa ono sveto mesto u njegovoj njivi. Seljaci dojuriše da vide to mesto.A on im ispriča kako je onaj crep od zemljanog putira i kako su se Srbi za vreme Turaka iz zemljanoga putira pričešćivali.I to se razglasi po celoj okolini kako je Kuzman pronašao crkvu. „Verujte ljudi, — priča on seljacima, ja sam odmah poznao da onde ima neko „Boženstvo“, kad god otidnem na ono mesto, meni tek nešto lakne, kao da skinem od sebe sto oka.Ja pre nisam mogao od glave da maknem a od kako sam počeo da dolazim na ono mesto fala Bogu i Bogorodici, nikako me više ne boli. „Pa oćeš li da oreš ti tu njivu?“ — pitaju ga seljaci „Bože sačuvaj!Ne bi više u nju pustio plug, pa da mi rodi ne znam šta!Zar ja crkvište da orem!“ I već prve nedelje dođoše nekoliko glavoboljnih žena na iscelenje.A Kuzman dotle već beše namestio u onoj rupi jednu staru ikonu, krst i postavio sebe za tutora te „crkve“.Žene poležaše malo, metuše krst na glavu i metuše na ikonu svaka po paru.Druge nedelje bilo je više žena.I tako se njiva Kuzmanova stade puniti svake nedelje svetom.Sad više Kuzman nije bezbožnik ko što je pre bio, niti smatraše više crkvu za popovski dućan. Kad saznade za to duhovna vlast, naredi da se ta „crkva“ uništi, a narod da se moli Bogu u svojoj parohijskoj crkvi.Ali narod je narod, gde nagne, ne možeš ga vratiti.Tako su se parničili Kuzman i pop, dok se ne izmiriše da podignu na tom mestu kapelu, a Kuzman da predaje novac mesnoj crkvi na čuvanje.Odmah narod navali, koj gredu, koj direk, koj ciglju i za nekoliko nedelja podigoše divnu kapelu.Uz istočni duvar Kuzman namesti jedan stočić na njemu svećnjak i ikonu Sv. Bogorodice, onu od hartije što Rusi prodaju, s leve strane prilepi natpis: „Hram Presvete Bogorodice, pronašao i podigao Kuzman Aranđelović, trgovac.“ I odredi da taj hram slavi Bogorodičin Pokrov 1. oktobra, kad stigne slatko vino. Dolazio je on redovno svakoga praznika, skupljao novac i mećao ženama krstove.A kad Crkva slavi, onda pođe i Anđa da kuva kave ljudima. Od toga doba nije više istraživao blago Cara Radovana, nego je tu „majstoriju“ — „raskovnike“ drugima prodavao. Ali ga počeše neki seljaci pripitivati, gde deva novac iz te njegove crkve. —- „Bože sačuvaj! — brani se on, — ne bi ti ja tu paru uzeo, pa leba da nemam! zar ja od moje Svete Bogorodice da uzmem.Nedaj bože!.. I koliko se on pravdaše i uveravaše svakoga o svom poštenju, u toliko više rastijaše nepoverenje u selu prema njegovom tutorstvu.I jednoga dana pozva ga sud da mu saopšti da je izabrao drugo lice za tutora. — Kako to sme da bude!? skameni se on od čuda. — Tako, narod je zahtevao. — reče predsednik. — Odkud ste vi vlasni da predajete moje imanje drugom na rukovanje, kad imam od njega tapiju? — Ti si sam zahtevao da se ono mesto oglasi za crkvu.I ono je oglašeno.Kapela je podignuta, pa šta oćeš sad!? — Znate šta, — okrenu Kuzman na drugu ruku — niti je na onom mestu bila crkva, niti ga ja ustupam za crkvu.Ono je moja njiva i ništa drugo. — E onda ćeš odgovarati krivično za tako veliku obmanu versku. — reče Mića, ćata. Predsednik naredi da ga uapse. — Imaš li ti karakter čovečanski, čoveče, zar da me teraš u apsu za moje imanje? — odupre se Kuzman. — Odmah ajde tamo lažove jedan! — podviknu mu predsednik i ugura ga u nužnik sudnički, koji u isto vreme služaše za apsu. Poraženi seljani tim glasom, da je Kuzman vukao za nos celo selo sa izmišljenom crkvom, dotrčaše u sudnicu da se o tome uvere.I na sreću njihovu a na nesreću Kuzmanovu to beše cela-celceta istina. Dođoše pop i učitelj.Skupi se celo selo. Kuzman stajaše opkoljen narodom pred sudnicom, kao neko čudovište.Ćuti, upreda brkove i pogleda desno i levo kao zver opkoljen lovcima.Jer tom vremenu, kad je on mislio da je on ceo svet pobedio, iskrsnu jama, koju je on sam sebi iskopao, da ga sahrani.Ali prepredenom čoveku, kao što je on, nije bilo teško naći odušku za onaj trenutak pred ogorčenim narodom.Kad ga pop ukori za to njegovo bezbožničko delo, on mu reče: — Zar kad se u snu čoveku nešto javi, da ne veruje? — San je laža a Bog je istina. — reče pop Jova. — A Faraonov san kad je predskazao sedam gladnih godina, zar je to lažan san bio?Može biti da je i meni Bog odredio to isto da narodu pronađem crkvu, koja će mu bolje pomagati.I kad mi sad opština tu crkvu otima, onda, treba ona da bude kažnjena a ne ja. Nastade opšti smej. Kuzman poče očima da preti nekim svojim dužnicima.Ali mu oni otuda pokazaše drukčiji odziv.Nastade jedno čitavo mimičko izazivanje i začikivanje između njega i naroda.Narod ozlojeđen, htede mu sam presuditi, da ga opštinska vlast ne sprovede kapetanu sa aktom o verskoj obmani. — Celo selo dahnu dušom kad vide u kljusi čoveka, koji ga toliko davi.Zbor se rasturi sa uverenjem da se Kuzman neće otuda lako vratiti.Ali tako samo mogu misliti ljudi, koji ne poznaju sve bore i ugnuća na telu policijskih ispravnosti.Jer te noći ni jedan u selu nije mogao mirno spavati od Kuzmanove dreke i vike u mehani.On se vratio još istoga večera iz sreza sa aktom kapetanovim, ove sadržine: „Ja ne znam kako je mogao sud te opštine i za ovakvu sitnicu sprovoditi na krivično isleđenje jednoga od najboljih svojih građana.“ pa uprkos selu lumpovao je i drao se cele noći u mehani sa Janaćkom, Vecom i Šiljom. Međutim, selu je teško bilo dok mu je objavilo rat, pa posle je bilo gotovo na sve sudare s njim.Na poziv opštinske vlasti, selo se opet skupi, da samo presudi tome Kuzmanu, što mu nema ni suda ni puta.U ovoj prilici ovaj drugi zbor sela ličio je na onaj drugi sastanak glavara jevrejskih, koji su imali da sude Hristu, s tom razlikom, što je ovaj sud imao da sudi jednom antihristu. Nemogući se usprotiviti kapetanovu rešenje o Kuzmanu, seljani doneše jednoglasno rešenje: da kapelu Kuzmanovu ponište i ikone iz nje prenesu u staru crkvu.Što rekoše to i učiniše.Za dva sata kapela je bila razvaljena i ikone ponešene u crkvu. Ali nuto jada, još nisu ni dospeli do crkve a otuda im dođe glas da je crkva poharana!Brže pohitaše tamo.I kad stigoše, nađoše pred crkvom veliki rov zemlje i duboku jamu do dna zida. — Ovo je Kuzmanovo delo. — reče pop Jova. — Tražili su novac.Evo za dokaz pileća glava. — Doista, on se tim stvarima bavi. — reče Pera. - Eto, zašto nam Bog neda kišu. — reče Damljan. - Bog mu sudio dabogda!Ovo je on zainat učinio što smo mu oduzeli tutorsvo kod „Karavule“.Ako li je drugi ovo uradio onda je sigurno poludeo.Gde to još ima da se crkva potkopava! — Ajde mo te u crkvu da se najpre pomolimo Bogu za kišu, pa će mo posle videti šta ćemo posle raditi, — reče pop Jova. Svi preskočiše rov i odoše u crknu na molebstvije. Pop Jova odsluži molebstvije, pa se pope na amvon i svečanim glasom otpoče besedu: „Prekrstite se i spomenite ime božje, jer je Bog blag, za dobre ljude, a opak za rđave.“ Ljudi se prekrstiše i upraviše pogled u pop Jovu.„A koliko je bog blag prema dobrim ljudima a strašan prema rđavim, pokazaće ova priča:“ I ispriča kako je prorok Ilija molio Boga da da kišu njegovom grešnom narodu, posle četiri sušne godine, samo zarad četiri hiljade pravednih ljudi.Bog mu je uslišio molitvu.„Grešnih je ljudi bilo od vajkada, nastavi pop Jova ali je pravda uvek pobeđivala.I Kuzmanova slutljivost bila je privremena.Sve što je radio nije mu bilo dugoga veka.Bog ne ostaje dužan grešnim ljudima pa neće ni njega ostaviti bez kazne za njegova dela.A vas neka od sad umudri da umete bolje raspoznavati dobro od zla i neka vas blagoslovi na mnogaja ljeta, amin!“ — I ti da si živ pope! prošaptaše ljudi pobožno i izađoše iz crkve zadovoljni popovom besedom.Zatim nagrnuše onu zemlju u rupu i zaravniše, pa se uputiše pod obližnje drvo da se sklone od kiše, koja već beše počela da prska. Ubrzo obori pljusak i oni se svi bribraše bliže stablu.Samo Živan ostade na kiši da se rashlađuje. — E ova ti molitva vredi pope, — hvaleći Boga što je dobio mogućnost da se malo rasladi. — Zar mi one pređašnje nisu vredile? — reče pop Jova. — Vredele su, ali gde smo mi mogli da ih čujemo iz mejane.A ti smatraš za poniženje s nama da sediš u mejani. — Epa, mi ne možemo da radimo ono, što vi radite u mehani, — reče Pera. — A šta radimo mi u mehani? — Evo šta radite! — izvadi Pera fotografsku sliku i pokaza je Živanu. Svi nagrnuše da vide sliku. — Šta je ovo, neki ljudi ovde — reče Živan zagledajući sliku. — Gle, evo mene! digao sam ruku.Pa evo i Nenada, a gle i Veca kako je zinuo!Evo ga i Šilja, Mića!Šta je ovo?Gde je ovo bilo? — Sećaj se... — reče Pera. — A!.. sad se sećam.Ovo je bilo u mejani. — Eto vidiš, šta vi radite u mejani, pa se ljutiš što nećemo s vama da sedimo i pijemo.A da li bi to dolikovalo jednom popu i učitelju da sede barabar sa ovakvim ljudima koji se ovako benave i zevaju pijani? — Ne bi nikako bilo lepo.Ali i ti čini mi se beše onda s nama? — Bili smo i ja i pop, ali kad smo videli šta ćete vi raditi, mi smo se udaljili. — More, da si video ti šta je posle bilo, — reče Nenad. — Samo smo došli onda da vas zadovoljimo, da ne mislite da mi vas preziremo i izbegavamo.Ali svugde ne možemo za vama da idemo gde nama ne dolikuje. — Ama dali smo istina ovakvi izgledali, bićeš ti nas ovo udesio ovakve? — reče Živan zagledajući opet sliku. — O, tačno ste bili takvi.Jer ona sprava ne ume da laže. — A šta ti je stalo bilo do toga da nas slikuješ. — Da vam pokažem kakvi izgledate kad sedite u mehani. — E ako si nam pokazao, baš si nam pokazao!I imate pravo i ti i pop što nas izbegavate, kad smo ovakvi.Ali ako me vidite više u mehani slobodno me pljunite!Ovo je dibiduz grozno, kad se od nas krasnih ljudi ovakve nesreće načinilo u pijanstvu. To isto povikaše i ostali i zarekoše se da neće više ići u mehanu. Kiša prestade i oni se vratiše kući čisto preporođeni popovim i učiteljevim pričama. Tamo saznadoše da je Stevan bio taj, koji je tražeći blago cara Radovana, potkopao crkvu.A već zna se čijim je upustvom i nagovorom to uradio.I vlast ga odmah uapsi i sprovede kapetanu.Svi ga proglasiše za ludoga, sa takvoga prestupa njegovoga. Srbija je izgubila bitku na Kosovu, ali je posle toga živela još pedeset — šeset godina, imajući još svoje vladare, vojske, zemlje, gradove gospodstvo.I Kuzman je izgubio glavnu bitku sa narodom, koga je toliko godina pobeđivao i držao u opsadi, ali nije izgubio moć svoju.Narod naš rado prašta svačije greške, ali kad mu se dirne u svetinju, crkvu, u božanstvo, ne popušta lako.To je baš i zavaravalo pop-Jovu i učitelj-Peru, što su mislili da je tim faktom, što je Kuzman pobeđen moralno, i što je narod došao k sebi, posle onoga molebstvija u crkvi, bilo gotovo zemljište za ideju kojoj oni traže mesta u Oraovcu.Međutim, Kuzman je još imao uticaja na ljude, koji su mu bili u džepu.Jer ako su se većina njih oslobodili obmana i opsena njegovih, nisu se oslobodili oskudica svojih.Nisu se mogli odužiti Kuzmanu čim su mu razvalili kapelu, te da s njim prekinu svako prijateljstvo.Nego se obligacije njihove još nalaze u Kuzmanovim rukama, zakon mu je na sredini, a i policija mu je tu!Već su mu se morali povinjavati bar pritvorno dok se ne izvuku iz njegovih kandži.I to nije moglo biti bez uticaja na kulturni točak, koji su pop i učitelj poodavno pokrenuli u tom selu.Kuzman je i dalje suzbijao sve pokušaje popove i učiteljeve, gde je god mogao. Ali nisu ni oni sedeli skrštenih ruku.Oni su još pre nagoveštavali pojedinim boljim ljudima, zemljoradničku zadrugu kao spas njihovom zlu, ali od kako im se ono kod crkve ljudi zarekoše, da će ih bolje slušati, oni nastadoše da o toj stvari svakoga čoveka u selu obaveste, za koga misle da će imati vrednosti.Trebalo je svakome objasniti zadatak tih ustanova, uveriti ga o korisnosti njihovoj i ubediti ga o neophodnosti te ustanove za njihovo sadašnje stanje.A to nije lak ni mali posao bio.Pa ipak pop-Jova i učitelj-Pera su postigli to za kratko vreme.Jedne je obaveštavao pop kod crkve, druge, učitelj kod škole, ili na putu, slavi, svadbi, gde god uluče priliku. I tada baš kad su mislili da su potpuno gotovi sa pripremom za osnivanje zemljoradničke zadruge, ukopna i ženidbena društva, koja odložiše to pitanje još za neko vreme!Jer obećanja tih društava behu mnogo primamljivija od zemljoradničkih zadruga.Svaki je radije naginjao onamo gde se obećavaju hiljade, nego li u zemljoradničke zadruge, koje obećavaju pomoć pod izvesnim uslovima.Dok najzad posle jedne godine dana ne puče glas po celom narodu da su ukopna i ženidbena društva propala, jer ne mogu ispuniti svoje uslove propisane. Pored toga, za kratko vreme izmenjaše se u zemlji nekoliko vlada i dočekaše razna iznenađenja.I nije nikakvo čudo što je u tom komešanju, došao red i na Vecu da bude predsednik opštine oraovačke!To je bolje ljude dovelo do čitavoga ogorčenja, te se i nehotice prikupiše oko popa i učitelja i obuzeše osnivanje zemljoradničke zadruge. Najposle osvanu i taj dan davno očekivan u Oraovcu, dan osnivanja zemljoradničke zadruge.Bila je nedelja.Jutro je osvanulo lepo u Boga.Pop-Jova i učitelj-Pera pošto su spremili sve što treba odoše prvo u crkvu na službu.A ljudi se u selu počeše pribirati gde dva, gde tri da se još posavetuju i dogovore.Polaze školi sa nekom zebnjom i nategom.Još im sve nije jasno.A Kuzman ide na sve strane i razbija. Samo Stevan, koji je skoro došao iz zatvora još seđaše kod kuće i sunčaše se sa Stanojkom pred kućom.Ona ga bištaše po glavi, koju on beše položio na njeno krilo, pa tako razgovarahu brižno i setno. - E, moj Stevane, — rećiće Stanojka, već su te bele dlake prošarale, a ništa još nisi skunatorio ni zavezao za starost.Sa čim ćemo jadni starost dočekati bez para i bez imanja! — Takva je naša sudbina da propadnemo, — promumla gordo Steva. — Sudbina ti nije rekla da pokloniš Kuzmanu čair.Došlo mi je vidiš, da uzmem sekiru, pa da otidem u sred dućana da ubijem toga psa, što me ostavi da sirotujem dok sam živa životom, ostavio ga Bog bez očiju!Tek on mi, čovek, nije kriv.Našao budalu i prevario, što da ne! — A, ja ću ga tužiti za čair. — Ne pomaže ti ako si mu preneo tapiju, ko što meni ništa ne pomaže što sad jadikujem na moju sreću.Ja ti onda lepo govorih da ne polazim za tebe zarad tvoje braće, a ti me ne posluša, sad si se uverio da sam ja znala još onda šta će biti s nama.Eto, doživeli smo da nemamo čim blagi dan da dočekamo: — I dve joj se suze skotrljaše niz lice i kanuše na njegovu kosu. — Ja ti opet kažem da je to sve sudbina.Zar našem carstvu nije bila sudbina da propadne na Kosovu.Pa tako i mi, ljudi, svi smo pod Bogom, svaki ima svoju sudbinu.Zar ovim našim ljudima nije sudbina što će ovo danas da rade? — Šta će da rade? — Oće da sastavljaju neko drustvo, što će da im kupuje volove, krave, plugove.I to učitelj i pop petljaju tamo. — Pa to je dobro, mi smo i onako bez volova.A kad su tu pop i učitelj, ja računam da to neće rđavo da ispadne. — Kuzman kaže to je opasno što se tamo imanje zalaže. — Ama zar ti još slušaš Kuzmana?Zar ti je malo što te doveo do ambisa i još tražiš od njega nauke!Ja ako ga još jedanput vidim u mojoj avliji, on će grđe da prođe no od Nevene.Slušaj ti ove ljude, što ceo svet znaju naučiti, a batali Kuzmana, nije on došao za naše crne oči ovde, već da nam oguli kožu. — Šta mi vredi da ih slušam kad me oni ne smatraju za celoga čoveka. — A što!? — Tako, celo me selo računa za ludoga čoveka zbog one rupe kod crkve. — I treba da te računaju tako, kad si onu bruku uradio.Ko je još u svetu rasturao crkvu ako Boga znaš! Stevan sipnu da plače kao malo dete.U ovom trenutku Stanojka mu ne beše žena, već njegova majka Jaglika, čijim se savetima on uvek opirao, pa je sad došlo vreme da joj sve svoje pogreške mrtvoj prizna i da joj se izjada.Pade mu napamet i otac Radič i njegova puna kesa dukata.Izađe mu pred oči cela nekadašnja Radičeva kuća.Stanojka ga orosi svojim suzama i jedva izgovori, krsteći se: — Bože, tebi se molim, okreni nas na neki bolji put, jeli kidaj s nama, što pre da više ne gledamo ovaj jad i čemer. Stevan se zajektao pa ne moga ništa da progovori. — Idi, idi kod popa, reče mu Stanojka utešno. — Nek ti kaže on što ti kaže.Čovek kad umre i kad se rodi, zovu popa, a ko pogreši, i on ide popu, pa idi i ti. Stevan ustade, umi se, metu kapu na glavu i pođe. — Idi, pa ako te snađe i tamo neko zlo, nećeš bar ni žaliti, s pametnim si ljudima, — govori mu Stanojka gledajući za njim puna sete i tuge. Stevan lupi kapiju za sobom i uputi se pravo školi. U školu ne beše još niko došao, sem što beše Milena Uroševa dolazila kod učiteljke i obavestila se, hoće li sigurno zadruga kupovati ljudima volove, te da ona dozvoli njenom Urošu da se može upisati, našta joj je učiteljka odgovorila povoljno i okuražila je za celu stvar. Kad dođoše Jova i Pera iz crkve i ne nađoše nikoga u školi, ne beše im pravo.Jer su imali već takvih nekoliko bezuspešnih početaka.Te ovaj otišao tamo te onaj onamo, te ovoga odazvali vlast, te onoga snašla smetnja.A to se sve mora ostaviti za jedan ovakav zbor, zakazan u školi. — Još ih nema, — reče pop-Jova, sedajući za sto, koji stajaše na sredini učionice. — Nema ih dabome, a da smo izneli čabar rakije, odavno bi došli, — reče ljutito Pera. — Ja ne znam da li ćemo i danas što uspeti, kad ih još nema.Već smo izgubili svaku nadu sa tim uzaludnim pokušavanjima.Mi ništa drugo i ne radimo, nego samo pokušavamo i ne uspevamo.A sve to ne bi bilo, da nije ovoga nesrećnoga Kuzmana.On ih je sigurno razjurio. — A, nije to, da nije ovoga Kuzmana bio bi ti drugi.Jer takav je život našega seljaka bio, da se Kuzman morao uzdići pored njegovoga propadanja.Jer kad neko propada drugi se uzdiže.A da se ne bi to propadanje produžilo, zemljoradničke zadruge su došle kao nužna zamena porodičnim zadrugama, koje su nekada seljaka držale u dobrom stanju.Mi imamo samo da pomognemo narodu da izvrši tu zamenu i ništa drugo.Ali pitanje je sad, da li ćemo mi uspeti i pored ovako lepih naših namera.Jer ti znaš da su Car Lazar, K.-Đorđe i Miloš Obrenović imali istovetne namere, ali je Lazar dobio ulogu da zakopa srpsko carstvo na Kosovu, a ova dvojica da ga voskresnu. — Pa ipak, mi sačinjavamo sredinu, koja treba da ubrzava to preporođavanje naroda. — A makar i nepromišljeno? — Mi smo promislili koliko smo znali i umeli, a mislićemo i dalje. — Varaš se.Zar ti misliš da smo mi ispekli misao, koju smo uzeli na se za propagandu?Prvo i prvo nismo pravila dobro proučili.Jer u njima je glavno težište izabrati ljude za tu ustanovu.A to je najteža stvar. — Da su to kruške, mi bi ih lako odabrali, nego su ljudi, pa im se teško zameriti. — I zato treba otvoriti dobro oči pri osnivanju ustanove, kojoj treba dobar temelj postaviti. — Kad bi to moglo nekako „politički“ da se izvede.Zamisli se pop Jova — ili da ostavimo slučaju. — A to je baš najgore, što glavnu stvar ostavljamo slučaju: Izbor ljudi za zadrugu.Nego da je bar da prečistimo sami sa sobom.Jer može biti da se i u našoj ispravnosti može naći koja mrlja. — To ja ne odobravam! — zavrte glavom pop-Jova, — niti pristajem da se za ljubav zadruge ja u nečemu izmenjujem, kad znam da stojim na dostojnoj visini svoga položaja. — Ne možemo da nemamo oči, lice, boju kože, a drugo možemo. — Pa dobro u čemu bi se mi trebali izmeniti? — Hoćeš da počnemo prvo od tebe? — Pristajem. — Ako si napr. do sad naplaćivao preko tarife ljudima, to da ne činiš više. — Ja ne otimam ni od koga. — I Kuzman ne otima.Ljudi mu sami daju, ali to uzimanje nije časno.Pa onda rakiju moraš da napustiš, ako hoćeš da služiš selu za ugled. — Za rakiju, odista, ne bi trebalo da je pijemo, ali kad mi zimi iznesu grejanicu, ne mogu da reknem neću, pa ne znam šta da bude. — To ti je prva ispovest.A druga? — Kakva ispovest!Ti treba kod mene da se ispovedaš, a ne ja kod tebe.Ja sam tvoj sveštenik. — Lepo, blagoslovi oče!Ljubim ruku.Ispovedaj me.. — prikloni glavu Pera pred pop-Jovom. — Bog te blagoslovio!Kazuj svoje grehove.. — reče pop-Jova smejući se. — Ali ovde nije reč o pričešću, nego o zemljoradničkoj zadruzi — nasmeja se i Pera. — Ne, ovo ispovednje nije rđava stvar.Jer i Hristos je kazao: „Vraču iscjelisja sam“. — Ali se mi nismo sve ispovedili jedan drugom.Šta ćemo za ukopna i ženidbena društva.Šta ćeš odgovoriti ljudima kad te pitaju za onolike babe što si upisao po selu? — A ti bojagi nisi? — Ja sam upisao bio samo moju majku i taštu, a ti nigde babu nisi ostavio, koju nisu upisao. — Vama, kad je država mogla dozvoliti ta društva i kad je jednom takvom društvu čestitao slavu jedan srpski mitropolit i ministar, šta sam ja, seoski popa mogao da mislim drugo, nego da verujem takvim društvima.Tako ću se i ljudima ispovediti.Pa ipak će me desetorica sigurno poslušati za ovu stvar. — I mene će desetorica, to su dvadeset ljudi.Više nam i ne trebaju u početku. — I sad smo gotovi. — Nismo još gotovi.Nismo svršili treće i najvažnije pitanje.Ljudi, koje uvodimo u zadrugu, stoje između sebe kao rogovi u vreći.Sve je to omraženo i pocepane, da nigde dva ne idu zajedno, čak ni rođena braća.Sve to treba zbližiti, pomiriti i sroditi, pa tek onda otpočeti rad u zadruzi. Pop-Jova izusti da rekne nešto, ali ga preseče pojava Stevina na vratima. — Idi do vraga! idi, idi! ti si lud! — razvika se Jova. — Nisam lud, — reče Stevan skrušeno.Drugi su me tako razglasili.Molim te pope oprosti mi! — Ne mogu ti lako oprostiti za onoliki greh.Ako si pametan ti možeš razumeti koliki je to greh crkvu razoriti. — Potpuno sam pametan i potpuno te razumem. — A što si ono uradio bolan brate!?Ti, sin Radičev! — Navede me Kuzman zarad nekakoga blaga cara Radovana.A znate li vi toga cara Lazara? — Ne znamo — rekoše jednovremeno Javan i Pera. — Kako da ne znate vi školovani ljudi cara Radovana?A zna ga Kuzman. — Mi znamo za cara Dušana, Lazara i Kraljevića Marka, a za cara Radovana zna Kuzman i-njegovo varalačko društvo. — A znate li za ovaj „Raskovnik“? — Izvadi Stevan iz nedara korenčić trave i pruži ga pop-Jovi. — Čair mi je uzeo za to korenče trave. — Pa ove trave ima koliko hoćeš u tvom čairu! — E to ne radi ni razbojnik s puškom u ruci, ko što je Kuzman s ovim čovekom uradio! — reče Pera. Jova i Pera su znali za mnoge prevare Kuzmanove, al ovakvu prevaru nisu mogli ni zamisliti. — Odmah da ideš da ga tužiš za ovu užasnu otmicu! — reče pop-Jova. — On ti je prodao čair za tvoju travu!Pa posle da se moliš Bogu što si crkvu iskopao. — A oćete li da me primite u to društvo? — Oćemo, al kad se popraviš, zalutala moja ovčice! — Nikad više neću grešiti, ni ovoga ni onoga svega! — poljubi im ruku Stevan i ode. — Zatim uđe Šilja i donese pismo ove sadržine: „Dragi pope i učitelju, javljam vam da je kapetan stigao i da ćemo tamo sad doći da obrazujemo zadrugu.Veca, predsednik“. Šilja ode.A Jovan i Pera ostadoše da se snebivaju, šta da rade, kad im se na prvom koraku najveća pijanica nameće za zadrugara.Ali u interesu početka, moradoše prećutati. U tom dođoše Nenad i Uroš. — Ovamo Kuzman rastrubio, — poče Nenad još od vrata — da će naše imanje tu da se popisuje, pa smo došli da se izvestimo, ako može da nam se ne popisuje imanje, a onako ma pristajemo na sve. — A da li vi mislite da će vam neko zajam dati na vaše crne oči! — podviknu Pera. -— Zar vi to ne činite i u građanstvu, kad zalažete ovce, koze, svinje, za dug, pa vam niko tu stoku ne dira, ako uredno plaćate dug. — Pa jes’-.. - — Pa jes dabome, i onda dokle ćemo da vas uveravamo o tome. — Napatili smo se gospodine, na se plašimo i od svoje senke, — reče Uroš. — Ali Živana neću nikako u zadrugu!On mi je oduzeo imanje, — reče Nenad. — Tako, tako vi, ovaj neće ovoga, onaj neće onoga, i onda ćemo lepu zadrugu osnovati! — reče Jovan ljutito. Nenad i Uroš izađoše malo postiđeni. Najposle dođe Živan. — Dobro, te ste sami.. — reče on polušapatom. — Hteo sam da vam kažem da Nenada nikako ne primite u zadrugu!Ako njega primite, ja vi dajem odma ostavke još tu! — Zašto? — Zato što je glasao za Vecu. — To te ne možemo poslušati — reče Jova. — Mi znamo da je on pogrešio, i da Veca nije za predsednika, ali to nema nikakve veze sa našim poslom. U tom se začu žagor s polja. Na vrata se ukazaše: kapetan, Mića, Veca, Damnjan, Nenad, Uroš, Stevan, Kuzman i još dvadeset seljaka. - Dobar dan! — uzviknu kapetan. — Dobar dan! odgovoriše Jovan i Petar i pozdraviše se s njim. — Izvinite, mi smo vas zamučili, —- reče Pera. — A, ne, to je moja dužnost, reče kapetan. — Ja jako cenim i uvažavam te ustanove i zato sam došao danas da vam obrazujem zadrugu.A vi braćo da slušate ove vaše prosvetitelje. Pera podnese spisak kapetanu, imajućih biti zadrugara. — Nema vam ovde Vece? pita kapetan. — Pa, znate, on je časnik opštinski.. — zbuni se Pera. — Tim pre, i za mene je veća garancija, kad je predsednik tu. — Ali ja Živana nikako neću u zadrugu! — došaptava Nenad Peri. — Samo Nenada neću da vidim ovde! dobacuje Živan Jovi. — Ali tu se zalaže imanje! objašnjava Kuzman svima. — Ovde ne treba primati kojekakve ljude, — veli Damnjan. — Ako će da mi kupe volove, ja pristajem, dodaje Uroš. — A zašto da se ne sme piti rakija? — pita Veca. — Šta sad čekamo? — pita kapetan. — Još se ne poznajemo, — reče Pera zajedljivo. — Zar svi meštani odavde, pa se ne poznajete!? — Baš zato što se mnogo poznajemo, ne možemo da se odaberemo.. — Pazite ljudi, — reče Pera, — ja ću pročitati pravila i po njima će se videti ko može biti zadrugar, ko ne. Ovi posedaše na klupe.A kapetan, s popom, učiteljem i Mićom okružiše eto. Pop-Jova ustade i otpoče. — Braćo, ja i učitelj smo vam poodavno govorili da život vaš, ovakav kakav je danas zahteva od vas da se udružite, jer samo udruženi možete pomoći jedan drugog i odbiti ove nedaće, koje vas toliko godina iznuravaju i dave.Vi ste dosta grešili, lutali i snebivali se od nemila do nedraga, samo zato što ste izašli iz porodičnih zadruga nespremni i neuki za usamljen život.Sad vam se ukazala prilika da stanete na pravi put kojim treba da idete, pa da više nikad ne strahujete od onoga, od čega ste do sad strahovali.A kako ćete to postići, učitelj će vam, evo pročitati. Pera otvori pravila i stade da čita: „Član prvi.Osniva se zemljoradnička zadruga u Oraovcu, koja ima zadatak da kreditira zadrugare, nabavlja im stoku, seme, sprave i namirnice i da ih moralno krepi i snaži.Član ove ustanove može biti svaki punoletan starešina kuće, koji nije pod masom i dugom i koji je poštenoga vladanja.Oraovačka zadruga služiće se novcem od uloga i zajma.Zajam se može dobiti na solidarno jemstvo“. — Ja neću da jemstvujem ni za koga! — reče Živan. „Zadruga se može zadužiti, ako to tri četvrtine zadrugara odobre“. - Nikako dug nećemo!Teško tome, koj državi duguje! — uzviknu Nenad. „Svaki zadrugar odgovara svojim pokretnim i nepokretnim imanjem“.. - Nećemo da zalažemo imanje! — povikaše svi. — Rekoh li ja! uskliknu Kuzman. - Molim vas da vam objasnim ovaj član, vi niste razumeli, reče Pera: „Ko se god zaduži, biće odgovoran za svoj dug i lično i imanjem“. - E, to je druga stvar, to se razume, to može biti.. — nadovezoše svi. — Sad ste čuli pravila.Ko se prima nek priđe da se potpiše, — reče Jova. - Ja ću da se potpišem za ljubav popa i učitelja — reče Živan i zakrsti se. - Ja ću zarad volova, ako mi kupe, — reče Uroš. - Ja ću zarad mene — dodade Damnjan. - Kud svi Turci tu i goli Hasan. — Nasmeja se Mića i potpisa se. Potpisaše se i ostali.Pera izbroja dvadeset. — Mnogo je zvanih ali malo izabranih, — reče Jova. - A koliko se plaća interes na te pare što ćemo ih dobiti iz zadruge? — pita Uroš. — Od prilike šest na sto, — reče Pera. — A koliko mu to čini na banku? — Marjaš na banku mesečno. - Phi!... to je džabe!.. — svi graknuše. — Samo treba da se trudite, pa da na vreme vraćate, — reče kapetan. — Mi se trudimo gospodin-kapetane, — reče Živan, ali smo mnogo postradali od onih nesrećnih ukopnih društava.Tu mi je otišlo trideset banaka ko u mutnu vodu. — Ada mi smo i pre njih grešili, — dodade Damnjan - prva nam je greška bila, što smo se izdelili i osamili, druga, što smo svoj leb jeli a tuđu brigu brinuli, oko ovih nesrećnih partija. — Mogao si ti da osirotiš i na drugi način — prihvati Nenad. - Kupi kočije i konje pa se vozaj dokon, uzmi pušku i kerove pa idi u lov, pij rakiju, puši duvan, kmetuj dve-tri godine, pa ako ti ostane imanje u celosti, ubij me! Živan saže glavu na tu reč Nenadovu. — Sve lepo, — reče kapetan vadeći hartiju iz džepa al ovde ima jedna tužba protiv učitelja i popa, što drže partijske zborove u školi, od strane Kuzmanove.Šta ćemo s njom? — Vi ste se danas uverili g. kapetane, kakve mi zborove danas držimo u školi — reče učitelj Pera, — pa pošto je Kuzman danas dokazao da je protivan ovakvim zborovima za narodno samopomaganje, to mu mi rado praštamo za takvu njegovu nestrpljivost, samo neka nas od sad ostavi na miru. — A, ne mogu da vas ostavim za ovo što ste mi danas oduzeli moju sigurnost, — opuči Kuzman. — Ovi su ljudi danas založili imanje vama, a mene nisu ničim osigurali za ono što su mi dužni. — Koliko ti duguju? pita ga kapetan. — Dvadeset hiljada dinara! — A jesi li platio porez na tu sumu? — Kako da nisam!Dvesta dinara plaćam poreza — ja jedan čovek!Odraše me poreznici ko mačku! — Znam, to je porez na radnju, ali na dvadeset hiljada dinara uinteresiranog novca treba ti hiljadu i pet stotina dinara poreza s kaznom što nisi prijavio. Kuzman potraži vrata.. — Stoj!... da te izvedemo na pravi put ako možemo, da nas više ne goniš kao zao duh, — viknu pop-Jova. Kuzman stade unezvereno. — Kaži ti meni ovde pred ovim ljudima šta je tebe rukovodilo da ti nama činiš ovolike smetnje i da sebe ističeš za prečega nego celo selo? — Zato što i vi meni smetate, dolazite u mejanu čak, pa odbijate narod od mene.A vaše mesto nije mejana, već crkva i škola. — Naše je mesto svuda, gde god ima ljudi, a naročito u mejani, gde ljudi piju pa izgube pamet i zalutaju. — Zar su ljudi u kafani zalutali!? — Potpuno! koj god pije i karta se u mejani, taj je zalutao.I mi smo dužni da ga izvedemo na put. — Dobro, ti, a učitelj, šta će po mejani da uči ljude, kad ima svoju školu? — A šta ćeš ti u školi, kad imaš tvoj dućan u mejani? — naveže mu se Pera. — Došao sam zarad naroda. — I ja dolazim u mejanu zarad naroda.A ti dolaziš u kafanu i došao si u školu, samo zarad sebe.I dućan držiš zarad sebe, a ne zarad naroda.Jer kad taj narod ne bi postojao, kome bi ti držao dućan? — Ali od mene žive moji poverioci. — I onda izlazi da svi vi živite od naroda.A narod vas toliki broj ne može izdržati.Gde si ti video da jedan čovek može nositi na svojim leđima trojicu i četvoricu? — A kako je pre izdržavao? — Kako je izdržavao, tako je i dospeo.Evo sad ću ti pokazati kako je izdržavao.Recimo ovaj Stevan, seljak, kao što ti od njega živiš i kao što si ga smakao do gole duše, znači da on tebe nosi na svojim leđima, a ti nosiš tvoga poverenika, tvoj poverenik fabrikanta i svi ste se nagomilali na grbaču jednoga potrošača.Da vidiš sad da l’ vas može izdržati on.Usedni sad na leđa Stevanova. Kuzman ga pogleda začuđeno. — Usedni kad ti kažem!Hoću da te uverim! Stevan se pognu i Kuzman usede na nj. Rasteže se smej. — Sad odi ti Živane, usedni na Kuzmana.Ti ćeš predstavljati njegovoga poverioca. Živan se pope na Kuzmana smejući se i preteći mu u šali. Nasta tajac među ljudima.Stevan poče da stenje. — Odi ti Mićo da budeš fabrikant iz Beča. Mića se nasmeja i skoči na onu trojicu.Gomila se sroza i svi popadaše na pod, uz opšti i buran smej. I time završi ovaj prvi sastanak oraovačke zemljoradničke zadruge. „Na vaše pismo od 25. septembra t. g. javljamo vam de niste primljeni u kolo Saveza Zemljoradničkih Zadruga, pošto među svojim zadrugarima imate lica, koja ne odgovaraju čl. 5. pravila vaših“. Ovakav je odgovor dobila Oraovačka Zemljoradnička Zadruga od Saveza, kad mu se obratila za prijem. Veći poraz nije se mogao ni zamisliti za ljude, koji su teškom mukom i to nekoliko ljudi prikupili oko sebe, radi njihovog ekonomskog i moralnog oporavljenja.Pera je još razumeo umesnost tog rešenja, ali se Jova nije mogao nikako da pomiri s razlogom Savezovim. — Zar zbog jednoga i oni ostali da propadaju!I mesto da nam Savez pomaže, on nam smeta! reče on gnjevno. — On nam ne smeta, nego pomaže.Jer zna da sa rđavim ljudima ne možemo ništa učiniti, — razlaže Pera. — Šta nam mogu smetati jedan i dva čoveka, kad je većina dobra? — A šta nam je mogao ne smetati jedan Kuzman, te zbog njega nismo mogli osnovati za čitavih nekoliko godina zadrugu? — Mi nemamo Kuzmana u zadruzi. — Ali imamo Vecu, koji stoji pod uplivom Kuzmanovim.To je isto, kao da je i Kuzman s nama. — Ako Vecu isključimo imaćemo više glavobolje, nego da ga trpimo u zadruzi. — Ako ga ostavimo u zadruzi, onda nećemo imati ni zadruge.Zato je bolje žrtvovati njega, nego zadrugu. Pa tako i učiniše. — Isključiše Vecu, izvestiše Savez o tome i Savez ih po tom primi.A Veca im podnese ovakvu molbu za nadzorni odbor: „Ako me nadzorni odbor ne vrati u zadrugu, ja ću tu zadrugu da rasturim, jer ja sam predsednik opštine“.I možda bi nešto i nahudio zadruzi da je ostao lojalan prema zadruzi, ali on zaokupi kažnjavati i goniti pojedine zadrugare bez ikakvog smisla i razloga, sve u ime vlasti i zakona!Ali je to nasrtanje njegovo lično na pljusak kiše, koji povije travu za jedan sahat dva, da se posle bolje ozeleni i zatalasa.Jer narod ima osobinu gvožđa, koje što se više greje i kvasi, to se bolje kali! Prebrodivši tu spotaknicu, zadrugari oraovački dočekaše i taj znameniti dan, početak rada zadruginoga.I zveknu prvi dinar na stolu škole oraovačke, tako milozvučno, tako nadežno, da ga oni, koji su tražili takvo njegovo prilaganje neće nikad zaboraviti!Jer taj prvi zveket jednoga novčića beše poklič i trubni znak svima osirotelim i klonulim zemljoradnicima u Oraovcu da ustaju i da protrljaju oči, i prva kapljica koja imađaše da proizvede životvorni izvor za narodno kreditiranje.Prvi dinar baci Pera, za njim pop-Jova i odjedanput zazveketaše još dvadeset dinara za njima.Tako uložiše drugog i trećeg meseca dok ne sastaviše sumu, koliko trebaše Urošu da kupi dva juneta.Kad skupiše drugu sumu, onda kupiše Živanu gvozden plug. Videći Savez tako valjan početak u toj zadruzi, odobri joj pozajmicu od 1500 dinara za kupovinu stoke i sprava, od koje sume deset zadrugara uzeše plugove, a desetorica prinoviše po koje goveče.I odmah se po oranju mogade poznati taj prinovak u plugovima.Jer se ono vikanje i udaranje volova pri oranju, odjedanput prekide, čim volovi zabrazdiše zemlju sa takvim plugovima, koji križaju zemlju kao sir, bez velikog zapona i otpora.Jednovremeno dahnuše i ljudi i volovi tom olakšicom.A to nije mali uspeh za jedno selo, koje je toliko vekova natezalo sa drvenim plugovima. I taman „Bože pomozi“ — rekoše Jova i Pera, i ono se nametnu opet jedan belaj, da im nikad nije bez brige i glavobolje.Jer posao, koji su oni započeli mogao bi da teče pravilno i napredno samo sa ljudima zrelih političkih i kulturnih pojmova.A ljudi, koji su jednovremeno pošli i politiku i kulturu da razbistravaju, morali su doći u sukob još na prvom koraku svom i zastati za jedan trenut da im se kaže: da kultura i politika nisu jedno isto, i da stoje jedna prema drugoj kao točkovi na kolima, koji ne mogu jedan bez drugoga ići, ali ne mogu zajedno ni jednim kolosekom gaziti, već svaki svojim.Živan, koji je veći deo svoga veka proveo u kmetovanju i politici, nije mogao nikako da razume tu istaknutu neutralnost u zadrugarskim pravilima: „U zadruzi se ne mogu rešavati politička pitanja“, već je pri svakom rešavanju u zadruzi isticao partiju kao razlog nad svima grubim razlozima.Jova i Pera činili su sve što su mogli da odstrane politiku od zadruge.Ali zaražene ljude partizanstvom teško je bilo uveriti o potrebi neutralnosti političke u zadruzi.I to je ometalo njen rad za celu jednu godinu dana.Može se reći da je zadruga samo u početku uspela u napredovanju svom, ono što je uspela bila, a sve ostalo vreme u toj godini morala je trošiti na umirivanje partijskih duhova, zbog toga su odborske i skupštinske sednice držane često i burno, ali bez ikakvih korisnih rešavanja.Nastalo je jedno takvo međusobno gonjenje, isključivanje iz zadruge i optuživanje kod Saveza, da je zbog toga dvaput morao dolaziti revizor Saveza, da ih isleđuje i miri.Jer ni Kuzman ni Veca nisu sedeli skrštenih ruku. I to je trajalo sve dotle, dok ne ispade prilika da se zadrugari oraovački uvere na jedan osobiti način o svojoj pogrešci, što su godinu dana traćili vreme u besciljnim i beskorisnim trzavicama.Beše priređen kongres zemljoradničkih zadruga u njihovoj okružnoj varoši, te im ispade mogućnost da bez malo svi odu na taj kongres. Ova zadružna raspravljanja su ih interesovala onoliko, koliko su ih razumevali.Ali kad videše na kongresu ljude iz sviju partija, gde dogovorno i složno rade na zadružnom poslu, oni se zabezeknuše!Jer nisu mogli ni da zamisle da ljudi raznih političkih partija mogu raditi neki posao zajednički.Tako su bar vaspitavani na svojim političkim zborovima!U tom smislu predsednik kongresa završavaše svoj poduži govor ovim rečima: „Braćo zadrugari!Ova je zemlja svima nama podjednako mila i draga.Bez obzira na naše partijske podvojenosti, mi je podjednako moramo ljubiti i zajednički raditi na njenom dobru.Ovaj posao, koji nas je ovde doveo i složio, ne dozvoljava nam, da drukčije radimo.Stoga, ako želite uspeha u ovom radu, ne zaboravite da on očekuje slogu, ljubav, odanost i ustalaštvo sviju nas.Tako su radili i drugi pametni narodi, pa tako treba i mi.U to ime nek vam je srećan rad!“ Zadrugari se svi pogledaše krotko i pitomo.A Oraovčani se i nasmenuše jedan na drugog, u znak odobravanja i raspoloženja. Kad se svrši kongres Oraovčani se vratiše kući sa svojim učiteljem i popom u žurnom razgovoru, sve do sela.Šta su sve izgovorili za vreme toga putovanja od jednoga i po sata, o onome šta sve misle da preduzmu u svojoj zadruzi, toliko nisu ni za celu godinu pre toga imali reči o unapređenju svoje zadruge, dok nisu došli na kongres. Rezultat toga plodnoga dogovora bio je ovaj: da se podigne zadružni dom, u koji će moći stati i potrošački odeljak, prema rešenju skupštine, naročito držane za taj cilj.A kad je sve bilo gotovo i kad je zaveden potrošački odeljak, onda je zadrugina kancelarijska prostorija ovakva izgledala: Na jednoj strani je kasa i sto za rad sekretarski, na drugoj je dugačak sto za knjige i listove, a na trećoj je strani potrošački odeljak; u jednom uglu stoje neke sitnije sprave, semenje, plavi kamen i rafija, a u dvorištu su poređane s jedne strane nekoliko đerzonaka pčela, a s druge strane vejalica i trijer. Tu ćete videti svake nedelje dežurnoga člana i blagajnika, gde primaju novac i izdaju zajmove.Drugi zadrugari čiste žito na trijeru, treći sede za dugačkim stolom i - čitaju listove, ili slušaju učitelja i popa, kad im po nešto čitaju i objašnjavaju.Ili se sednice drže, ili sud dobrih ljudi rešava o nekom sporu zadrugara.Rukovalac namirnica, Uroš Radičević meri i prodaje namirnice ženama, međ kojima se često viđaju popadija i učiteljka, gde zadrugarkama nešto pokazuju o kuvanju jela, sapuna, o ženskim radovima, držanju čistote, čuvanju zdravlja i t. d. Ali ništa tako nije zgodilo posred srca Kuzmana, kao potrošački odeljak zadrugin!On se unekoliko bio smirio prema kreditnoj zadruzi, ali kad vide kako zadrugari vuku na svojim kolima kante gasa i zejtina i krupice soli, htede da izađe iz kože!Sve mu se činilo da je to san, a nikako java!I nikako nije mogao da veruje da je to zakonom dozvoljen posao zadrugama!Pa kad je obigrao sve vlasti u zemlji i uverio se da je „zadrugin dućan“ na zakonu osnovan, reši se da otidne u zadrugu lično i ako nije privirio u nju, od njenoga osnivanja, pa da se razračuna sa tim zadrugarima, što mu otimaju njegov leb, na koji on porez plaća!Stoga, ogrnu jedan pohaban kaput, uze štap u ruke i upade međ zadrugare kao nezvan gost na slavu. Tu behu pop-Jova i učitelj-Pera i još nekoliko zadrugara, svi u poslu.Jova čitaše kroz naočare „Zemljoradničku Zadrugu“ i kad vide Kuzmana, zaturi se na naslonjaču i iznenađen povika. — Otkud ti ovde sad, gde ti nije mesto!? — Kako da mi nije mesto, kad mi je sve tu, što sam god imao! — uzviknu Kuzman očajnički. — Šta ima ovde tvoje? - Svi su ovi ljudi bili moji, pa ste mi ih vi preoteli! — Pa dobro, mi da ti ih vratimo, ako oni hoće, al oni, vidiš, beže od tebe, kao ovce od vuka! — Ne bi oni begali da niste vas dvojica došli.Jer ja sam živeo od njih i oni su od mene živeli, a vi meni baš ne date da živim! — Živi brate, ko ti brani, — reče Pera. — Kako da živim, kad sad nema onoga, bez čega ja ne mogu živeti. — Čega nema? — Nema sirotinje, a ja sam od nje živeo.Znaš kako kažu: „Siromah čovek dve kuće rani.“ — Pa zar je bolje da ima sirotinje zbog tebe jednoga! — Bolje je dabome!Jer kad bi svi ljudi bili bogati, ne bi znali za muku i nevolju. — I ti si valjda zbog te muke otvorio dućan! — Ja sam otvorio dućan zbog naroda. — Pa kad si zbog naroda otvorio dućan, što ne bi sad pristao da ga zbog naroda zatvoriš? — A od čega ću da živim!? — Da nađeš posao, koji će biti korisniji i za tebe i za narod. — I samo zato što ti oćeš da mi preotmeš zanat, ja da tražim drugi zanat pod starost! — Nećemo brate da ti otimamo zanat — reče pop-Jova, skidajući naočare s nosa, — ali nećemo da dozvolimo ni to da drugi radi za tebe, nego da radiš i ti i drugi.U tome se sastoji sav naš preporođaj: mesto što bi jedni sedeli, a drugi za njih radili, sad moraju raditi svi!A da bi te uverio da toga ima i kod životinja odi da vidiš šta pčele rade. — I odvede ga kod jedne košnice. — Vidiš ove krupne pčele, — nastavi pop-Jova, — što ih pčele izbacuju napolje, to su njihovi neradnici, bitange, trutovi, što neće da rade, a hoće da jedu, to su njihovi gotovani!Ali oni nisu ni stvoreni da mogu raditi, pa ih ipak pčele ne trpe, a naši neradnici mogu da rade, pa ih mi trpimo!Zar nije došlo krajnje vreme da se i mi ugledamo na te pametne Božje stvorove!Treba da stojiš tu ceo dan i da vidiš njihov red i poredak, pa da se onda uveriš, zašto mi ono sve radimo. Kuzman ostade dugo da gleda u pčele i da razmišlja o onome što mu reče pop-Jova.Jer je došlo vreme, i drvo koje dugo nije dalo travi oko sebe da raste, poče venuti kad trava oko njega objača, zakržljavi i izgubi se u njenoj bujini. Jedne nedelje imađaše da se reši spor između braće Radičevića, koji se vođaše još od njihove deobe.Sud dobrih ljudi sačinjavahu Jova, Pera i Damnjan.Ali, pre nego što bi pozvali Radičeviće da im saopšte rešenje, oni behu pozvali i ostale zadrugare, radi jednoga zadrugarskoga milosrđa.Toga radi Pera pročita zadrugarima jedan ovakav članak iz „Zemljoradničke Zadruge“: - „U jednom selu blizu Velike Morave umre jednom zadrugaru žena i brat za nedelju dana.Ostade on sam sa troje dece!A kako tada beše jek najvećega rada u polju, to se njegovi zadrugari skupiše jednoga dana te mu okopaše sav kukuruz, da ne ostane bez letine.To je zadrugarski i hrićanski postupak!“ — Čuli ste braćo, kako su dobri zadrugari spasli jednoga svoga zadrugara od propasti. — reče pop Jova uzvišenim i tronutim glasom — A vama je poznato da je našem zadrugaru Milosavu uginula krava iz jarma pre neki dan.Kakva je to šteta, vi kao zemljoradnici možete bolje od nas pojmiti.Pa da ne bi čovek ostao bez godižbine, treba da mu priteknemo u pomoć.Stoga ćemo svi sutra poći u polje da mu izoremo, koliko mu treba. — Oćemo!Oćemo! — privikaše svi. — Treba da mu učinimo!To je naša dužnost! — i raziđoše se svi zadovoljni tim udesom što im se ukazala prilika da mogu učiniti jedno takvo plemenito delo. Radičevići uđoše. — O, zar ste vi zajedno! — reče pop-Jova nasmejano. — Pa kad smo u ovoj kući, moramo biti zajedno. — reče Živan, smešeći se usiljeno. — Da je sreće da se nismo nikad ni odvajali. — Zvali smo vas da vam saopštimo rešenje, o onom vašem putu.Moraćete popustiti, inače nećete biti ni jedan na ovom mestu gde ste sada. — Kako da popustimo? — pita Živan. — Evo kako, taj put tebi ne treba ni Nenadu, onaj, koji on traži, nego ste vi zainatili, pa ne popuštate.A vi znate dobro da inat nikome dobra nije doneo.Stoga smo rešili da ili oba puta zatvorite, ili ih otvorite.Koji ne pristane na ovo rešenje biće isključen iz zadruge, pa nek ide sudu.Jer mi ne možemo trpeti u zadruzi parničare, naročito rođenu braću. Radičevići se pogledaše. — A na osnovu čega vi zasnivate prava na te puteve? — pita Pera. — Evo kako je to bilo, — otpoče Živan, — kad smo se delili, mi smo ostavili pravo svakom od nas na te puteve za progon stoke i prenos berićeta.Ali smo posle izmenjali zemlju sa susedima, gde smo zadobili nove i bliže puteve.Sad nam oni putevi ne trebaju, ali naš srpski inat, što si rekao ti, pope, naduo nas pa ih ne ustupamo jedan drugom za živu glavu! — To vas je moglo dovesti do većega zla — reče Pera. — Zato treba da pristanete na ovo rešenje, koje, nisu doneli ni kmet ni sudija, već zadrugarski sud, koji vam dobra želi. — Ja pristajem da se oba puta zatvore, — reče Živan, — jer ne mogu više da se parničim, taj me put košta deset dukata. — I ja pristajem — reče Nenad. — Ali s tim nije još svršen vaš spor, — reče ova. — Vi mora da imate još nečega među vama, te se tako grozno mrzite. — Ti znaš pope da se braća svud mrze zbog imanja — reče Živan.Da je dobro imati brata i Bog bi ga imao. — Pa, lepo, podelili ste se i šta imate više da smetate jedan drugom! — On je radio meni o glavi, kad sam ja bio predsednik, pa zato ne mogu nikad da ga volim! — Ko ti je to kazao!? — uzviknu Nenad i krv mu jurnu u lice. — Šilja mi je kazao! — kresnu mu Živan. — A znaš li šta je meni kazao taj isti lažov, meni je kazao da se ti spremaš da mi preotmeš celo imanje.A ja sam se bojao, pravo da ti kažem, da nećeš to kao kmet istina uraditi, pa sam zato glasao onda za Vecu, samo ti da ne budeš. — O!O! — krsti se Živan. — Odi brate da se poljubimo.Niti sam ja tvoje imanje žele... — Niti sam ja tebi radio o glavi... —- susrete ga Nenad i suze mu grunuše na oči. Poljubiše se obadva brata prvi put posle deobe njihove i zajecaše od plača, kao mala deca... Kad se kola oprave i izvedu na čistinu, onda je lako terati ih kojom hoćemo brzinom.U tome se ogleda uspeh svakoga posla.Jer kad se uklone prepone, koje ometaju neki rad, u uspeh se ne može ni sumnjati. Oraovička Zemljoradnička Zadruga bila je takve sreće da je na vreme otklonila sve smetnje, koje su je podgrizale i usporavale u radu.A time se može smatrati da je svoj zadatak ispunila, radi koga je obrazovana.Jer su joj se odmah za tim uspesi, bez ikakvih teškoća, počeli nizati kao đerdani... To je oduševilo Jovu i Peru da proglase dan zadruginog osnivanja za svečan.Jer kad je Kuzman posle dugoga praćakanja i ludiranja prišao zadruzi, ponudio joj svoju uslugu u potrošačkom odeljku i vratio Stevanu čair po rešenju zadrugarskog suda, kad je Veca napustio pijančenje radi prijema u zadrugu i najposle kad su svi ljudi u selu, sem Janaćka i Šilje, koji se apsolutno nije mogao izlečiti od lažljivosti, prišli zadruzi; a što je najglavnije, u selu više nije bilo čoveka, koji pijanči radnoga dana, koji ore drvenjakom i koji duguje Kuzmanu; onda je pravo bilo da se takav uspeh kruniše jednom svečanošću, koja će dati oduške oduševljenju njenih satrudnika.Toga radi proglašena je zadrugarska slava, jednim skupštinskim rešenjem, za uspomenu na dan zadruginoga osnivanja. Ali se Jova i Pera postaraše da ta slava ne bude obična pijanka, kao što se druge slave obavljaju, već da to bude jedan mali jubilej, na kome će se videti, sve ono što je tu proslavu izazvalo.Treba prikupiti iz zadruginog života i rada i izneti svetu na vidik sve ono što se očima može videti i ušima može čuti, i što zadruzi za pohvalu, a okolini za pouku može poslužiti.Zato je program za tu prvu zadružnu slavu glasio ovako: 1. Molitva u crkvi. 2. Zadrugarska svečana skupština. 3. Izložba svih sprava, koje je zadruga nabavila zadrugarima. 4. Izložba stoke, koju je zadruga nabavila zadrugarima. 5. Ručak. 6. Veselje. Na poziv zadruge došao je i jedan izaslanik iz Saveza, kao i mnogo drugih gostiju iz obližnjih zemljoradničkih zadruga. Učitelj-Pera na skupštinskoj sednici, posle službe Božje u crkvi, pročita ovakav izveštaj o trogodišnjem radu zadruginom: „Zadruga je osnovana sa 22 zadrugara, a u trenutku, kad se ovaj izveštaj čita, ona ima 160 zadrugara.Rad je otpočela sa 20 dinara, sad ima 6000 dinara u pozajmicama kod zadrugara.U poslednjoj godini zadruga je u obrtu izdala 6000 dinara zajma zadrugarima za nabavku stoke, sprava i dr. potreba.Četiri je zadrugara izlečila od pijančenja, jednoga od zelenašenja, dvanaestorici je kupila sprežnu stoku, osmorici priplodnu, osamnaest zadrugara je izvukla iz zelenaških ruku, petorici je sačuvala imanje od prodaje za porez, a svima je kupila najsavršenije gvozdene plugove.Sud dobrih ljudi je imao sedam suđenja i sva su uspela da zadrugare izmire bez daljega parničenja.Zadruga je uspela da učini korisnim članovima društva i one ljude, koji su bili štetni u svakom pogledu.I kad je time ostvarila onaj drugi deo Hristove izreke: poslednji će biti prvi, onda je umesno učinila što je našla za potrebno da ceo taj svoj kulturni preokret kruniše jednom ovakvom proslavom, koji ima cilj istovetan zadatku zadruginu.Dragi i mili gosti naši!Ako ovo još nije preporođaj narodni, koji ste vi možda očekivali da vidite, a koji smo mi sebi za zadatak postavili, mi vas uveravamo da smo pronašli samo put, kojim treba da ide naš narod.A pronađen put znači što i postignuta meta, što i preporođaj.Mi smo postigli nešto, a to nešto sastoji se u ovome: jedni isti ljudi, al dručiji njihov rad.Pa šta bi više mi mogli poželeti od njih, nego to, što su nas poslušali da pođu s nama putem, koji će ih brže odvesti meti i spasenju njihovu, ako opet ne skrenu stranputicama, kao pređe.Jer i pesma zadrugarska kaže: Po svršenom skupštinskom radu gosti i zadrugari se razmileše po izložbi, jedni kod stoke, drugi kod sprava, treći odoše u potrošački odeljak, četvrti u knjigovođstvo i čitaonicu itd.Stoka, sprave i zemaljski proizvodi behu raspoređeni u dvorištu.Svakom gostu objašnjavahu zadrugari o svemu što znađahu.Tu se razvezoše čitave priče i razgovori između zadrugara i gostiju.Pera i Jova iđahu sa izaslanikom Saveza i razgovarahu s njim o mnogim zadružnim pitanjima. Zadrugari behu svi u novom odelu.I celo njihovo pitomo i miroljubivo držanje, celoga dana, skopčano sa neizmernom zadrugarskom revnošću, davalo je neobično zadovoljavajući izgled gostima i podgrevalo je njihove kulturne misli i pobude do čitavog uzbuđenja...Jednom reči cela ta slavljenička vreva, predstavljala je nov život jednoga sela, koje je pristalo da pođe novim kulturnim putem, kojim su ga njegovi predvodnici poveli. Kad se svrši razgledanje, predsednik zadruge, pop-Jova, pozva goste na ručak, koji beše postavljen ispod jedne lipe. Žene zadrugarske nagrnuše da prinose jestivo i piće.A izaslanik Saveza posle nekoliko zalogaja podiže čašu i toplo nazdravi zadrugarima: kako je zadrugarskim uspesima iznenađen, jer je više video nego što je očekivao, kako bi želeo da zadrugari ostanu i dalje tako revnosni u izvođenju zadružne ideje, a on će sa svoje strane učiniti sve što može da Savez pođe u susret svakoj njihovoj želji i potrebi.Posle nekoliko drugih zdravica, izaslanik otputova.Za njim otputovaše i ostali gosti. Ostadoše sami zadrugari sa svojim učiteljem i popom da mezete uz čašu vina i da razgovaraju o svojim poslovima.Primakoše se jedan drugom zadovoljni i ushićeni do dna duše.Čisto im neverovatno šta su sve doživeli za kratko vreme svojega rada.Tu beše i Kuzman, koji je celoga dana slušao šta je se govorilo, pa se čisto zbunio i ne ume da otpočne razgovor pogodan društvu, u kome se nalazi. Žene ih dvorahu još, služahu piće i slušahu svačiju reč, a bogami dobacivahu i one po neku, da im se čovek zadivi! Pop-Jova se nalakatio u začelju, pa sve posmatra i proučava sa nekim dubokim zadovoljstvom i ponosom.Njegova bela brada i staračko rumeno lice začinjavahu dopadljivo celu njegovu staračku i svešteničku dostojanstvenost.Stevan se beše raspričao o nekim svojim doživljajima, a pop-Jova ga posle dugog posmatranja prekide ovim rečima: — O Stevane, Stevane, prosede i ti već, a znam kad si se rodio.Ti si mi bio prvo dete, koje sam onda kao mlad sveštenik krstio.Bože moj, kakav beše tvoj otad onda, domaćinovanje njegovo pričaću dok sam živ! — Neka da Bog zdravlja pope, tećiće opet voda gde je tekla — reče Živan. — Pa mi se zato i trudimo da od vas stvorimo da budete kao što vam je otac bio.A da smo vas ostavili da i dalje propadate, ko zna šta bi od vas bilo. — Mani se pope ne pominji to, ako Boga znaš! — reče Stevan. — Sve mi se ježi koža, kad se setim šta smo radili i šta smo patili...Pomenulo se, a ne povrnulo se. — Pitaj ga ti kako je on doveo Stanojku kad se ženio, a drugo batali, — reče Pera smejući se. Svi prskoše u smej i pogledaše u Stevana.A Stanojka povi glavu ustranu smeškajući se. — Ama zar ti je on pričao kako je doveo Stanojku? — pita Jova Peru, a gleda u Stevana nasmejano. - Pričao nam je, svi smo se za trbuh uhvatili od smeja!Pesmom je domamio, a on je izvrsan pevač! — To, onda što je pevao i više nikad nije ljudski zapevao, — reče Stanojka ozbiljnije. — Dok besmo u zadruzi kavga i nesreća svakog dana, kad se podelismo navali sirotinja, pa navek muka i nevolja, kome je do pesme. — Vi ste sami krivi, što ste se kavdžili u zadruzi kod cune kuće svačega dosta — reče Pera. — Nismo mi za sve krivi — umeša se Nevena. — Baš ono, veče kad nam je svekar umro, kavga je započela zbog ovoga Kuzmana — i pruži prst na Kuzmana, — Ugrebe se toga dana u kuću sa jednom smrdljivom kožetinom, pa mi nudi mirišljav sapunčiće, kad ja ne primih, on ih spustio u naćve gde je testo, te posle uveče miriše leb na sapun, da izginemo oko toga. Jedva se razabraše Radičevići tek sad o tom mirišljavom lebu, koji im je ocu prekratio život, i pogledaše i nehotice Kuzmana popreko, naročito Živan. — Mladost-ludost! — Šta neće čovek da radi u mladosti — pravda se Kuzman i smeje se. — Što sad to ne radim? — Otuda, odonuda, tek vi ste morali da prođete tim putem, — reče Jova a pre, a posle.Bolje što ste to prebrodili, nego da se sad tek patite.Sad je došlo vreme da možete opet pevati, kao i pre.Zato batalimo te brižne razgovore, nego da okrenemo na pesmu i veselje.Naposletku današnji smo dan za to odredili!Dela Stevane da nam otpevaš tu tvoju pesmu, kojom si domamio Stanojku. Opet nastade smej.Svi navališe na Stevana da peva. — Ostavite se ljudi, zar sam ja bećar da pevam bećarske pesme pod sedom glavom — brani se Stevan. — To nije ništa — reče Pera — pesma je pesma. — Ti znaš kako si kazao da me uvek slušaš, pa zar možeš da mi odrekneš ovu želju? — reče pop-Jova vrteći glavom polunasmejan. — Ja te ne upućujem na zlo, da lažeš, da kradeš i da otimaš, već da otpevaš jednu pesmu i da zadovoljiš tvoje društvo. Stevan nemade kuda, nego viknu tanko i glasovito: Ali ga preseče Janaćko, mehandžija, koji banu kao iz odžaka pred njih i razgoropadi se: — Takoj, takoj bravost! i prisednik i kimet i svo ofština, napravio mijana ot zadruga, a ja plakjam i ćirija i perezo i prirezo i akciso za džaba!Nekjeme takoj više! — i baci im ključeve na sto. — Eve vi ključevi ot mijana pa go vi držite prazno, a ja ne plakjam više porezo i akciso za džabe! — A zar ću još tebi da se povinjavam i da te pitam šta ću da radim! — ciknu Nenad, pa dovati one ključeve i žviznu ih preko plota čak na drum! Janaćko odgega žurno za ključeve psujući i gunđajući do mehane. Mrak se uhvati i mesec se pomoli na istoku te obasja ove udružene i razveseljene duše.Zadrugari nastaviše veselo ćeretanje i pevanje, ali ih devojački jek sa prela sve više osvajaše i ućutkivaše.Dok naposletku ne ustadoše svi i u najvećem raspoloženju pođoše svojim kućama. Pop Jova kucnu svojom drenovačom na kapiju, momak mu otvori, on se uvuče unutra i tresnu kapiju za sobom. A Pera ostade dugo na prozoru svoje škole osluškujući zanosno taj veseli romor septembarske noći, kroz koji se razlegaše i kroz lavež pasa probijaše devojački poj sa prela, i naslađavaše njegovu plemenitu i rodoljubivu dušu... koja i nehotice izgovaraše ove reči: „Pevaj, pevaj narode moj, kad sam došao zatekao sam te da pevaš, pa bi želeo i kad pođem da me s pesmom ispratiš.Tvoja mi je pesma za srce prirasla..." Tako je sedeo i slušao tu prijatnu vrevu noćnju, dok nije i poslednji jek njen isčezao i njega otpratio u postelju da se odmori i okrepi za dalji rad i napor svoj... Njihovi kneževi i plemići bili su čistiji od snijega, bjelji od mlijeka; tijelo im je bilo rumenije od dragog kamenja, glatko kao safir.A sad im je lice crnje od pomrčine, ne poznaju se na ulicama; koža im se prilijepila za kosti, osušila se kao drvo. SVETO PISMO. Kraj se primicao novinarskoj sezoni. Beograd, koji oživi krajem avgusta, već se krajem februara, pred oblacima prašine, povlači da prospava letnji san.Parlamenat je završavao svoje sednice, ispunjene besedama i psovkama, govorničkim gestovima i šamarima, radom na interesu naroda i nekolicine, svečanim rezolucijama i nemim gutanjem žaba.S dimom vatara po topčiderskom brdu, gde se gorelo đubre, iščezavao je i beogradski život, pun sjaja i skandala, otimačina i požrtvovanja, ljubavi i trgovine, naduvene raskoši i crne nemaštine.Prekidao se niz velikih igranki za humane ciljeve i krompir-balova, svadba i razvoda, hvaljenja i ogovaranja, zavidnog skakanja u klasama i svirepog isterivanja iz službe, uspeha i katastrofa, čestih praznika i čestih postova.Bolesno februarsko sunce, koje sa sobom nosi proletnje dane i pomisli na samoubistvo, provlačilo se kroz razapeto rublje u jednom niskom dvorištu, probijalo se kroz neoprane i ulepljene prozore, i, svojim zracima, žutim kao što je slama, obasjavalo je uredništvo Preporoda, dižući po njemu gustu prašinu. Unutrašnjost Preporoda bila je vrlo skromna.Na prozorima nije bilo zavesa, već su se leti, kad sunce upeče, urednik i saradnici dovijali muci i na prozore razapinjali kapute.Dva pisaća stola, nova, od dobre rastovine i sa secesionističkim šarama, trudili su se da svojom lepotom sakriju ovu preteranu skromnost. Iza jednog stola stajao je nov etažer, u kome su bile razbacane, mahom nerazrezane, knjige raznolikog formata a još raznovrsnije sadržine - knjige koje su dolazile na prikaz.Među njima je dostojanstveno otskakao geografski atlas nemačkog izdanja, još iz doba kad u Srbiji nije bilo železničke pruge - jedina knjiga koja se mogla ponositi među svojim drugama da je kupljena.Tu je bilo još nekoliko fotografskih ploča i jedan par žutih cipela, na koje su potajno aspirirala dva saradnika i jedan šegrt.Više etažera stajao je zidni kalendar, litografski rad, sa slikom jednog komite, Beograda i nekakvih paprika.Iza drugog stola širila se karta jednog dela Stare Srbije, cele Maćedonije i Jedrenske Oblasti, sa jasno obeleženim mestima ustanka iz 1903. godine, izdanje Unutrašnje Organizacije, odnosno bugarske vlade.Karta je padala čak do zemlje, gde su ležali ostaci od cigara, masna hartija i mrvice bureka. Prijatnu protivnost ovoj magazi javne reči činile su dve uljudne fizionomije što su, zadubljene, visile iznad plavetnih šlajfni, koje su se, ispisane, izmicale ispod pera kao ispod kakve mašine.Urednik, zreo čovek, sa licem žutim i energičnim, podigao bi glavu samo kad bi slagač koji je ostao bez posla došao da uzme rukopis, promerio ga jednim izgubljenim pogledom, kao da je hteo iz njegove fizionomije da nađe nastavak svoga članka, pa bi onda uzeo u zube svoj brk i produžio posao, mirno, predano i kao po kalupu.Obrazi i podbradak bili su mu sveže obrijani, kosa ošišana do kože, vrat se rumenio u čistoj, dobro popeglanoj kragni, iz koje je izlazila mala, uska kravatna zejtinjave boje i elegantno uvirala u zatvoren prsnik i kaput od grubog engleskog štofa. Drugo lice, koje je sedelo za stolom sa zaleđem one bugarske geografske karte, bio je saradnik Preporoda za balkansku politiku, književnost i umetnost.Kako su njegovi balkanski izveštaji morali imati izvesnu patriotsku tendenciju, to su ga u redakciji zvali Patriotom, a njegove poslove, ma se oni odnosili na čistu književnost, nazivali su patriotska rubrika.Njegove crte nisu bile energične kao kod urednika, niti mu je lice bilo odnegovano.Po koščatim obrazima videle su se crvene bubuljice.Masna kosa padala mu je preko čela.Ali njegove plave, male oči, bile su kao postavljene svilom, kao kod svih ljudi koji imaju duboku unutrašnjost.Na njegovom licu lebdeo je, kao i kod urednika, neki izraz zamišljenosti i dubine, povećan samo jednom količinom neke neodređene melanholije. Patriota je radio brzo i nervozno.Hteo je da što pre svrši svoj posao, pa da se odmori.Bolesno februarsko sunce na njega je uticalo jače nego na njegove drugove.Osećao je kao neko penušanje krvi.Grozničava vatra zaplamila bi mu, s časa na čas, obraze, i mlitavost osvajala mu sve zglavkove na telu. - Hoće li biti još čega? - upita faktor štamparije Patriotu, kad mu uze i poslednju šlajfnu. - Još jedna kratka vest? - reče on, popravljajući svesku neispisane hartije. - Jedan legat za osnovnu školu u Tuzli. - Boga mi, gledajte što više.Nemamo ništa garmonda... - Koliko vam još treba? - prekide ga urednik. - Pa, što cicera, što garmonda, još osam stubaca. - Osam stubaca! - viknuše u glas urednik i saradnik. - Pa da, šta sam jutros dobio! - čudi se faktor. - Ovo od vas i gospodina Kremića.Ostalo ništa.Feljtona ni slova.Gospodin Paja se napio.Gospodin Vasić nije još došao.Dva mi slagača već stoje bez posla. U redakciji nasta tajac.Dole, iz tuđeg dvorišta, čulo se da su obućarski momci svršili doručak i nastavili rad.Kroz razapeto rublje dolazilo je potmulo, a po taktu, lupanje čekića u kalupe, i glas jednog baritona, koji je pevao umekšavajući suglasnike: U tom ulete u sobu, kao bez duše, reporter Preporoda, Bogdan Vasić, vukući za sobom svoje noge, suve i dugačke kao šestar.Po crvenim očima videlo se da je jutrom nadoknadio noć.Još s vrata stade govoriti zadihano: - U ministarskoj sednici... kako da kažem... rešeno je da se pristupi reorganizaciji vojske.Reforma će obuhvatiti... kako da kažem... - Zar samo to? - upita ga urednik popreko, ljut što mu je reporter zadocnio. - A, ima još... kako da kažem... turski poslanik u Topčideru, hleb poskupio, selo Mrčevci proglašeno za varošicu.Reforma će... kako da kažem... obuhvatiti: glavni general-štab, vaspitanje i... - Šta vi to meni pričate! - prekide ga urednik. - To se mene ništa ne tiče.Nego sedite pa to napišite. - Kremiću, jesi li svršio? - obrati se reporter Patrioti, pa dodade poverljivo: - A Pajo... kako da kažem... odmetnuo nam se u hajduke; nigde go nema! - Džaba mu što pije, ali ništa nije ostavio rukopisa!Treba nam još osam stubaca. - Osam?Biće, biće! - optimistički odgovori Vasić samom sebi. - Jesi li video u Srpskoj Riječi... kako da kažem...legat za osnovnu školu...Pijan je kao Rus. Baš sad to pišem.Evo gotov sam.Sedi, pa Boga mi, porazvuci. Kremić ustupi mesto Bogdanu, proteže se, pa zapali cigaretu, zagleda se u prostrto rublje u dvorištu, i puštajući najslađi, prvi dim, nesvesno ponovi šustersku pesmu: Legat u Donjoj Tuzli, beogradske vesti i zasebna rubrika, koju je novi urednik načinio o gladi u Indiji prema izveštajima Nove Slobodne Prese, jedva su iznela tri stupca, i u redakciji je vladala ona najteža atmosfera za novinara: kad se podne primiče, a materijala nema. Čak se i administrator Dušan enervirao, i grdio jednim naročitim rečnikom prodavce novina koji su dolazili u administrativno odeljenje i davali obračun od jučerašnjeg broja. - Da ja napišem nešto o teroru Arnauta?Ostalo mi je... Pa da ceo broj ispadne patriotski! - kriknu administrator iz svoje sobe i krupnim basom nadjača tutanj štamparske mašine. Njegovo crveno lice pomoli se na otvoru od administracije, namršteno i gotovo da i pesnicama brani broj od suvišnog patriotizma. - Valjada opet nekakve koze? - upita urednik. - Pa kao uvek, kradu, pljačkaju, - odgovori saradnik. - Dosta smo o tom pisali. Kremić se zamisli.Doista, pisao je dosta o tim Arnautima.Više nego što je i morao.Bio je stvorio čitav događaj zbog nekoliko ukradenih koza.Ostala štampa, surevnjiva na Preporod, da joj ne odnosi rekord u patriotizmu, prihvatila je parolu protiv Arnauta i prolila potoke suza i mastila.Obrazovao se odbor gospođa i gospođica, te priredio jednu zabavu u korist postradalih; studenti su držali miting i doneli oštru rezoluciju, vlada je intervenisala, turski poslanik se izvinio i dao obećanja da se žalosni događaj neće ponoviti.Gospođe i gospođice provele su se lepo, studenti se siti nadebitovali, vlada zabeležila jedan uspeh više u svom radu, turski poslanik dobio šta da radi... svi su dobili po nešto, samo novinar koji je stvorio sve to mora da se toga mahne i glođe pero, izmišljavajući šta drugo za nezajažljiv kljun štamparske mašine. - Kako je neblagodaran ovaj poziv, - mislio je mladi saradnik Preporoda. - Danas se desi nešto, uložiš sve svoje snage, pišeš... pišeš, novine se kupuju, misliš da si uradio bogzna kakvu stvar.Sutradan, sve je zaboravljeno, sve otišlo u zaborav kao lanjski sneg, zaborav tako brz, tako gust i svirep! I Kremić se seti čega sve nije bilo ove zime u Beogradu.Umrla Baba Rupa, umro i čika Nešo, koji je po ulicama komandovao uobraženim baterijama i vikao: dum - dum, i još nekoliko ljudi bez kojih se Beograd nije dao zamisliti.Ljudi za koje se mislilo da su tvrdi kao kremen kamen, pretrpeli slom u imanju i časti.Nove zvezde pojavile se na polju politike i trgovine, umetnosti i zanatstva.Svaki dan je donosio po jedan svež cvet od neocenjive novinarske vrednosti, koji bi svenuo već sutradan.Ceo taj život koji je stao bezbroj godina i muka, nada i razočarenja, suza i osmeha, borbe i rada, sve te stvari od juče, tako vesele ili žalosne, nisu danas vredele onog petparca koji prodavac novina traži od publike. Iz tih misli trže Kremića telefon, smešten u administrativno odeljenje, i on ču težak pokret administratora i njegov mrgodan glas: - Alo, ko je tamo?...A, ti si, Mato? Posle male počivke, on produži, ali glasom sasvim promenjenim: - Šta? ...Samoubistvo? ...Jedna radnica? ...Iz ljubavi? Urednik, s obasjanim licem kao da je dobio glavni zgoditak, skoči iza stola i potrča telefonu.Skoči prevodilac, korektor, pa i faktor. Ova radost lednu Kremića u srce. Urednik, koji je bio zamenio administratora na telefonu, pošto ču sve što je hteo, prekide vezu i, veselo trljajući ruke, stade da objašnjava radoznalim: - Mata Bez Ruke javlja se sa Dorćola da se udavila u Dunavu jedna radnica iz Oficirske Zadruge.Uzrok nesrećna ljubav...Obećao sam mu dati deset brojeva besplatno danas...A gde je Vasić? ...Stan samoubice Banatska ulica broj 36. - Pa tu ja sedim! - iznenadi se Kremić. - Onda brzo!Inače nema Vasića.Trčite tamo...Samo brzo i što više pojedinosti.Stvar je važna...Slagači čekaju na rukopis. - Preporod će otići danas kao alva! - dodade administrator zadovoljno. U dnu sumornog dunavskog kraja, gotovo na samoj obali, nalazi se Banatska ulica, još neprosečena, i pokaldrmljena samo sa jedne strane.U toj ulici, gde kokoši bezbrižno čeprkaju zemlju kao u kakvoj palanci, izdiže se jedna velika kuća na dva sprata.To je kuća broj 36.Podigao ju je jedan veliki beogradski trgovac od građe koja mu je ostala posle zidanja jedne velike državne građevine.Trgovac je govorio da je diže u humanom cilju, težeći da radnicima pruži udoban i jevtin stan.Kad je udarao temelj, načinio je od toga čitavu crkvenu svečanost, a kada je kuću svršio, snabdeo je svaki apartman svojim litografskim portretom.Oba pak puta prestonički listovi doneli su dugačke članke u slavu ovog preduzimača.Međutim, radnici su ostali u svojim starim zemunicama, jer je kirija bila skupa.Tek nekoliko njih, koji su imali bolje nadnice, zauzeli su odeljenja donjeg sprata, naročito ona iz dvorišta.Ostala odeljenja zauzele su dve tri jevrejske porodice, jedna babica, kod koje je stanovao Miloš Kremić, sitni činovnici i zanatlije. Miloš se retko zadržavao kod kuće, te još dobro nije poznavao ovaj monumenat preduzimačke humanosti.Tek pojedini detalji, koje je slučajno sretao za nekoliko meseci otkako je sedeo u ovoj kući, stvarali su mu sliku o njoj, sliku jednog nejasnog mozaika raznih staleža, vera, narodnosti i kulture.Između sebe opštile su samo porodice koje imaju zajednički trem i podrum.Žene su jedna drugu pažljivo titulisale gospom i govorile čas vi čas ti. U dvorištu je obično vladala tišina, ona čudna tišina gomile koja je zauzeta poslom.Ceo taj svet, tih šesnaest raznih porodica, provodio je dan radeći, a noć spavajući.Retko da se katkad začuje glas kakve pesme ili svirke.Pa i sama deca bila su mirna; ćuteći su se igrala u kakvom kutu; tek kad izađu na Dunav skakala su i derala se.Odrasli su brzo išli preko dvorišta, kao da su su bojali da ih ko ne povuče za kaput, natrag na ulicu, u rad, i ulazili u svoje stanove na jednaka, mrko obojena vrata, tako rešeni kao da nikad iz njih neće izaći. Fizionomija ove kuće bila se jedva malo izmenila kad se desilo ovo samoubistvo.Deca koja su se sva skupila na kapiju gledala su zablenuto u jednu sobu na donjem spratu, gde je ležala umrla devojka.U njihovim krmeljivim očima tek bi sinuo sjaj svesti kad bi neko izašao iz te sobe.Rado su se stavljala na uslugu kad bi im ko otuda zatražio da što poslušaju, i po troje trčalo u bakalnicu za tamnjan ili u kafanu za rakiju.Posle bi opet zaćutala, i kad bi koje od njih zapitalo što, ostala bi ga utišavala pesnicom u slabine i tako čuvala svečanu i tužnu tišinu koja je lebdela nad ovom nezgrapnom kućom. Neka sanjiva malaksalost koja opija vukla se po stvarima.Žuto februarsko sunce obasjavalo je samo južnu stranu dvorišta.Ostale tri strane su ostajale u pepeljavoj senci, koja je još više pojačavala duboku melanholiju i pustoš ovog života u predgrađu. Kremić se nadao da će zateći svoju gazdaricu kod kuće i dobiti od nje podatke koji su mu trebali.Ali je ona već bila izašla na neki porođaj.Trebalo je upitati nekog drugog. Jedna devojka, koja se po ukusnom odelu i uglađenom kretanju odvajala od ostalih stanovnika ove kuće, videla se kako neprestano trči i svršava poslove potrebne oko jednog pokojnika.Ona je pomogla da se devojka namesti, našla je cveća, zimzelena i lala, raspremila sobu i kujnu, metnula nekoliko stolica napolje za one koji nemaju mesta unutra, donela od svoje kuće kafe i šećera, slala decu u bakalnicu, zvala ovu ili onu stariju i iskusniju ženu da se nađe oko mrtvaca, malo govorila, a najviše čuvala prisustvo duha, te radila predano kao da joj je to dužnost. Ova devojka, koja se zvala Zorka, sedela je sa svojom majkom, udovicom jednog činovnika, do babičinog stana.Njihovo je odeljenje bilo najskuplje i najlepše, na gornjem spratu, nad samim ulazom, sa tri velike sobe, okrenute Dunavu.One su imale penziju, koju su umele da rasporede.Jednu su sobu izdavali, ako se javi preko prijatelja kakva devojka.Imali su u kući sve što im treba.Prema susedima su se držali na onoj blagonaklonoj visini koju naše sitne činovničke porodice zauzimaju prema građanskom staležu; nisu tražili od svojih komšija ništa i retko im pravili posete, ali su im rado pozajmljivali kad im zatreba štagod: kakav sud ili nešto šećera, koji groš ili praktičan savet.Stoga je svet oko njih verovao da ove žene imaju više novaca nego što je bilo u stvari, i okruživao ih izvesnom pažnjom i poniznošću koja se ukazuje samo gospodi. Saradnik Preporoda se jedva sećao da je neki put video Zorku u kući, te ništa nije izbliže znao o njoj.Ali, po svemu što je na njoj video, zaključio je da ona nije neki veliki rod utopljenici i da je najbolje da se njoj obrati, te uđe da je potraži.Zorka je u tom trenutku skidala lonce s kafom, i kad ugleda Miloša da joj se približuje, toliko se trže da joj se kafa prosu po vatri. Ona je poznavala Kremića iz viđenja.Znala je da radi u Preporodu i da je pesnik.Njegovi stihovi, koji su izlazili s vremena na vreme u ovom listu, obično o kakvom velikom prolazniku, nalazili su topao prijem u njenome srcu.Njoj je godila sentimentalnost dvadesetih godina kojima su ove pesme bile ispunjene i izvesna žica iskrenosti koja ih je odvajala od tadašnjih pesama, punih traženja svile i izmišljenih salona.Rado je čitala i ostalo što izađe u Preporodu pod potpisom M. K., pa je uočila Milošev stil, te je poznavala i ono što je pisao bez potpisa.U praznini devojačkih dana, ona je krišom pratila pogledom Miloša kad izjutra izlazi u varoš, interesovala se da sazna što više pojedinosti o njemu, i znala je da je prošle jeseni svršio prava i da se još nije rešio da stupi u državnu službu.Taj mladi čovek, zamršene plave kose i sa zamišljenim licem, na koje je neodređena melanholija utiskivala kao jedan pečat, odvajao se od ostalih mladića koji su oko nje stanovali, mahom trgovačkih pomoćnika i bankarskih činovnika, te bi je pokatkad bocnula želja da se upozna s njim. Trenutak koji joj je donosio ovo poznanstvo bio je neočekivan i zlokoban.Na njihovom domaku ležao je mrtvac.Atmosfera je bila teška, puna tamnjana i mrtvačkog mirisa.Kad je mladi čovek pozdravi, nešto hladno savi se oko Zorkina srca, kao čoveku kad oseti rđav znak.Ne razmišljajući ništa i predajući se sva tome tamnom osećanju, ona zbunjeno ostavi lonče sa kafom i, jedva promucavši pardon, promače pored Kremića u dvorište. Miloš je bio pošao iz redakcije, sa najboljom voljom da skupi materijal za ljubavnu dramu koje se završila na dunavskoj obali, ali, ukoliko se odmicao od uredništva, utoliko se u njemu gubila volja za to i obuzimala ga izvesna neugodnost pri pomisli kakva će scena biti između njega i roditelja nesrećne devojke. - Šta li je moglo okoreti srce ovog čoveka da se raduje tuđoj smrti i od nje pravi trgovinu? - mislio je putem Kremić, sećajući se kako je urednik trljao ruke zadovoljno kad je saznao za samoubistvo. - Sin jednog prote iz unutrašnjosti i poznatog narodnog poslanika; odlično svršio gimnaziju u Beogradu i prava u Parizu; širom mu bila otvorena vrata karijeri u diplomatiji i na Univerzitetu...Šta ga je nateralo da ostavi sve to i pristane da se pregoni sa tipografima, radi sa pijanicama, iznalazi gde je jeftiniji i sam konac kojim se uvezuju paketi novina.Dobro upoznat sa najlepšim delima svetske literature, evo ga gde ugađa krvožednim instinktima publike za njen petparac! Da je bilo ugodnije vreme za razmišljanje, možda bi se ovaj mladi čovek, takođe rodom iz unutrašnjosti, koga su već počela pohoditi pitanja života, zadubio u tajnu ovog preloma i u njoj našao pouke za svoj život, ali smrt je bila tako blizu da je svojom svečanošću prezirala sitne račune.I mladi novinar, gadeći se na svoj poziv, ostavljen sam sebi, posmatrao je šta se oko njega radi. Kujna u kojoj ga je ostavila Zorka bila je tako uska da se čovek u njoj jedva mogao okrenuti.Mali broj sudova i stvari u njoj pokazivao je da tu živi jedna skromna porodica, a po čistoti u svemu videlo se da tu stanuju samo žene. Iz sobe je dopiralo naricanje jedne starice, ubrađene crnom šamijom i s ukrštenim šalom na leđima.Kuknjavu je pratio prigušen razgovor komšinki. - Pogledaj je, Boga ti, kao da je zaspala! - čuo se glas jedne mlade žene u libadetu od plave kadife. - Kao da će sad ustati! - potvrdi druga žena. - Sirota, kako se usudi! - Mene svu jeza podiđe kad samo pomislim... - A što? - upade neko treći - Bolje to nego da se truje.Manje je muke. - Greh je to, jadna! - reče ona žena u libadetu, poverljivo, da je ne čuje starica koja je kukala. - Nije to njen greh! - protivi se glasno ona treća žena.On je grešan, pasji sin.Ja bih njemu revolver... - Pa šta mi Bog da!...- dopuni neko četvrti. - Kuku, sine, šta učini od sebe - naricala je starica u crnoj šamiji akcentujući po niški. Na dva sastavljena stola ležala je mrtva devojka, obučena u praznično ruvo.Lice joj je bilo povezano jednom ružičastom svilenom trakom, da joj usta ne bi stajala otvorena.ukočenost bila je nastupila i vilice se nisu mogle potpuno sklopiti, te su joj usne stajale poluotvorene i nasmejane, kao da je duša sanjala nekakav prijatan san.Ovaj osmeh kvarila je jedna mrlja, koja je stajala u dnu desnog obraza kao jedna crna suza; ova mrlja dolazila je od zgusle krvi, koja se prilepila za kožu u poslednjem trenutku života i više se nije dala oprati.Inače su obrazi bili bledi.Crte se pretvarale u hladan mramor.Pod trepavicama se videle staklaste zenice.Duša se pretvorila u noć.I prisustvo smrti unosilo je hladnu svečanost u svakodnevnu sirotinju ovog stana. Dignuvši oči sa mrtvaca, Kremić zadrža pogled na podbuhlom licu starice koja je sedela čelo glave pokojničine i, netremice gledajući u lepo lice svoga deteta, grcala i pitala se izgubljeno: "Kuku, sine, šta učini od sebe?" Lice ove starice, koliko se videlo ispod crne šamije kojom je bila ubrađena, bilo je suvo, mršavo, pocrvenelo i ogrubilo kao kod ljudi koji su odvajkada sirotinja, ljudi koji provode svoje dane bez sočne žalbe za propalim imanjem ili bez zelene nade da će doći novi i bolji dani.Po ovoj dubokoj paćeničkoj rezignaciji rezao je sveži bol strašne grimase očajanja i mržnje na život. Kremić se ne smede umešati u ovu bedu nego se neopaženo vrati na trem, pa se reši da upita onu decu da mu kažu što znaju.Ali se u tom trenutku susrete sa Zorkom.Ona se rumenilau licu, kajala se zbog svoga sujeverstva i vraćala se da goste posluži kafom. - Molim vas, gospođice, na nekoliko reči... - osmeli se novinar. - Šta se to desilo? Izvinite me za jedan trenutak.Sad ću ja, samo da naslužim kafu ženama, - odgovori mu ona, ljubazno i slobodno, i utrča u kuću. Miloš pogleda za njom. Zorka je bila od onih devojaka kod kojih se izbegava govor o godinama.Vreme i prekovremen devojački život počeli su već da ostavljaju tragove na njoj.Njene crte su već počinjaleda venu i dobivaju bledoliku boju zadocnelog cveća.Ali je ona imala lice žene koja je mršava odvajkada i koje se lako ne menja s godinama.Toj osobini, koja joj je davala nečeg detinjastog i tičijeg, lepo se pridružavao vlažan pogled njenih dubokih očiju, koje su bile mrke kao vode u hladu od vrba.Vitkost njenog srazmernog tela zaogrtala se jednim tajanstvenim velom koji ženu čini ženom, i izmicala pogledu posmatračevom. U ovoj bedi smrti i skučenog života Kremić se prijatno oseti kad vide kretanje njenih lepih ženskih oblika.Čudio se kako Zorku ranije nije primetio.Da, čovek danima prolazi jednim putem, vidi prašinu, ogradu, travu i leptira na njemu, a ne primećuje lisnatu odraslu jabuku, koja se sva beli od cveta.Slučaj jedan otkriva mu plemenito drvo, i on zastaje začuđen, i pita se: da li je to doista juče postojalo. Kad se Zorka vrati, Miloševo lice se ozari vatrom zadovoljstva, i on je, da bi se što bolje sa njom poznao, šaljivo upita: - A meni kafa? - Gle, zar ste vi za to došli! - odgovori mu ona đavolasto. Kremić se nasmeja i, gledajući male vene na Zorkinim kapcima i slepim očima, koje su plavom mrežicom opkoljavale dubinu njenih zenica, zamoli je da mu odgovori na pitanja koja joj je postavljao o nesrećnoj devojci i uzroku njenog samoubistva. - Anđa se upoznala u ovoj kući sa jednim bandiskim narednikom, - odgovori mu devojka. - On je bio vrlo lep čovek, krupnih crnih brkova i očiju.Nosio se pažljivo: kajas mu je bio uvek nov, a odelo od oficirske čoje.Kad je govorio, smešio se i sve okretao na šalu.To mi se nije dopadalo kod njega i plašilo me za Anđu.Ona ga je brzo zavolela i s njim se sprijateljila.Majka joj ništa nije smetala, hvalila je narednika i radovala se sreći svoga deteta.To su bili lepi momenti i za nas komšije kad bi narednik sedeo sa Anđom i svirao na svoju trubu.Da, on je svirao, svirao uvek.Kad god mu je služba dopuštala, dolazio je kući i tu je čekao da se Anđa vrati, izvijajući melodije koje su bile vrlo slatke i žalosne,kao da to nije svirao čovek koji se uvek smeje.A kad bi ona došla, seli bi zajedno, ona je pevala tiho, izgubljeno, a on ju je pratio sve tiše i tiše. Tu zadrhta Zorkin glas. - To je trajalo tako celo leto, - produži ona, - ali, od jesenas, narednik je sve ređe dolazio kući, sve se ređe čula njegova truba.O Mitrovu-dne on se iseli odavde, izgovarajućise da mu je daleko kasarna, a pre mesec dana bude premešten u Valjevo.Šta je od toga doba bilo između njih dvoje, ja ne znam.Vidim samo kako se svršilo: jutros je Anđa otišla na rad kao i obično, ali mesto da udari u varoš, ona ode na Dunav, i ne govoreći nikome ništa, ne ostavljajući nijedne rečce napisane, ona skoči u vodu.Kad su pritrčali neki vojnici i izvukli je iz reke, ona je već bila mrtva. - A on? - upita pomahnitalo Miloš. - On se svakako smeje, - odgovori mu Zorka, i glas joj zadrhta još jače. Kremić pomisli da će sad čuti bujicu reči protiv muškaraca, ali se Zorka bila povukla u se i ćutala, zanesena i nevesela. Čudne se stvari dešavaju na ovome svetu.Ima ljudi sa kojima živimo odavno zajedno i u prijateljstvu, a nikad se s njima nismo razgovarali iskreno, nikad im nismo širom otvorili svoje srce; dok s drugima tek što smo progovorili koju reč, a mi se zainteresujemo za njih kao za braću i pružimo im celo svoje srce.Jedva ovakva potreba za intimnošću bila je obuzela mlada čoveka prema devojci s kojom je govorio, i on je upita umekšanim glasom koji je dolazio iz dubine grudi: - Oprostite mi, gospođice, ako sam slobodan.Kad vas vidim tako ćutljivu i melanholičnu, ja se plašim da vas ovim nisam povredio... bojim se da i vi niste nesrećni. Preko Zorkinih usana prelete jedan žalostan osmejak. - Nesrećna nisam, - odgovori ona prostosrdačno, - nego me je potresla nesreća ove devojke. - Šta mislite o njoj, o Anđi?Da li je osuđujete? - Ja ne vidim zašto je treba osuđivati.Ovo je samo nesreća, zla sudbina, kako kažu naše majke.Anđa je bila slabo stvorenje, koje se nije moglo odupreti iskušenju, prohtevimasrca, i snositi posledice koje oni izazivaju. - Naprotiv! - reče Miloš. - Ona je pravilno mislila.Život je žalostan.Jedina sreća koju možemo naći u njemu jeste ljubav.Kad nje nema... Ne, nije tako.Ljubavi ima uvek.Ona nam se nudi na svakom koraku.Koliko ima potrebitih i nemoćnih koji su žedni naše ljubavi.Ali ljubav kakvu je Anđa tražila to je osećanje luksuza.Ona nas vuče ka zadovoljstvima, ali ne i sreći, jer se sreća nalazi u dužnosti i požrtvovanju...Požrtvovanje je sreća, gospodine Kremiću, - ponovi Zorka i nabra obrve, dve male obrve, teške i crne kao krila u lastavice. - To su kaluđerske misli, gospođice!Prema tome, ja bih... Zorka ne htede da dopusti da se razgovor produži dalje na tom terenu nego prekide Kremića: - Vi ćete sad napisati čitavu istoriju od ovog događaja.Ali bi korisnije bilo da se nađete ovde.Potrebno nam je ljudi.Naše komšije su na radu i zauzeti su ceo dan. Kremić obeća da će se navratiti posle podne i učiniti što može, ali se unapred izvini da se ne ume naći u ovakvim stvarima. - Treba umeti! - nestašno mu dobaci ova mršava devojka i otrča da vidi treba li šta ženama. Miloš Kremić prolazio je čitavu zimu pored svoje nove poznanice a, tako reći, nije je video.Sad pak, rastavši se od nje, mislio je na nju, pamtio sve što je kod nje našao i verovao da je bolje zna nego sve žene koje je dosada poznavao.Daleko od Zorke, on je kao sva osetljiva živa bića koja su obdarena imaginacijom, oživljavao njeno lice, bledo i neveselo kao zadocnelo cveće, njen prav pogled, koji je dolazio iz mirnih dubina tamnog oka, melanholičan osmeh oko usana, koje su precvetale nedirnute ljubavnim poljupcem, siguran glas, koji je slobodno iznosio njena intimna mišljenja, i celo njeno vitko biće koje se izmicalo posmatračevom pogledu.U ovim mislima, kojih se nije mogao otresti, lice i glas Zorkin davali su mu utisak jednog sna ili neke uspomene.Odakle se dizala ova ženska glava, na šta su ga opominjali ovi prikriveni uzdasi i reči, sređene u prirodne aforizme, koji su mu prodirali u dubinu srca? U redakciju je došao na vreme i seo da piše.Kao da je hteo naći oduške novim osećajima koji su ga gušili, on se sav predavao opisu žalosne ljubavi između radnice Anđe i bandiskog narednika, pa je opisujući zamišljene dirljive scene uzdržavao s mukom suze koje su mu navirale na oči.Slagači su sa uživanjem čitali ovaj rad slažući slova, i glasno davali svoje pohvalne primedbe.To je potvrđivao i korektor pregledajući šif za šifom, a administrator, koji je bio svršio obračun s prodavcima, besposlen je čitao svršene korekture i govorio: - Alal ti vera, Milošu.Vidi se da si pesnik.Danas će otići hiljada više, kao jedan! I sam urednik prilazio je Kremiću, nudio mu cigarete i palidrvca. Kad svrši sve, mladi saradnik Preporoda predloži svojim drugovima i uredniku da skupe nešto novaca za majku pokojničinu, da joj se to nađe u nevolji.Tu se Miloš ponovo iznenadi.Onaj isti čovek koji je zadovoljno trljao ruke, kad je čuo da je jedna sirotica izvršila samoubistvo, zbunjeno je promucao: "Neka, ostavite vi to, daću ja nešto!" i uručio Kremiću dvadeset dinara da odnese devojčinoj majci. Sirota žena kako se obradovala!Baš joj je trebao novac za plati taksu za mitropolitov blagoslov, da bi joj ćerku opojali i sahranili po obredima pravoslavne crkve. - Hoćete li doći doveče na čuvanje mrtvaca? - reče mu Zorka tom prilikom. - Biće dosta devojaka, Anđinih drugarica. - A hoćete li vi biti? - zapita je Kremić, osmehnuvši se. - Moja majka brzo zadrema... - Šta to mari.Nećete biti sami. - Vi ne znate moju majku! - dodade Zorka glasom koji je izdavao poštovanje i strah. Miloš Kremić je bio već preturio daleko nekoliko sentimentalnih kriza prve mladosti i sit je bio svojih jednostranih nesrećnih ljubavi, čiji je jedini dobar rod bila jedna knjiga mekih i žalosnih stihova koji su mu otškrinuli vrata našega Parnasa.Istina, on nije posle toga odricao postojanje i draž ljubavi, kako je to običaj neposredno posle prvih društvenih brodoloma.On je i dalje smatrao ljubav za suštinu života.I mladi pesnik, koji dosada nije bio video ni go vrat svojih dragana, žudeo je za novom simpatijom, za jednim ženskim bićem koje bi se htelo privezati za njega dušom i telom, i kojem bi on poklonio ceo uzbudljivi raskoš svoje mladosti. Ipak je njegov dotadanji sentimentalni život još imao uticaja i crtao mu ljubav, stvarnu ljubav između čoveka i žene, kao čedo iz carstva slobodnih osećaja i strasti, kao jednu naklonost bez veze i primese materijalnog života.On nije hteo da tu ljubav pridobije poklonima i umiljavanjem, obećanjem za brak i perspektivama položaja koji je želeo zadobiti u društvu.Pa čak nije hteo da uspeh njegove ljubavi zavisi ni od čari njegove poezije, ni od razložnosti njegovih političkih članaka.Hteo je da ta ljubav i njemu dođe kao jednom običnom čoveku koji ima pravo na nju i koji ničim ne zaslužuje mržnju i hladnoću.Pri tom Kremić nije bio od onih ljudi čije je lice priroda obdarila neodoljivošću lepote, da se oko njega devojke otimaju, te je čekao vreme i slučaj da mu se pobere i ovo poslednje nerealno cveće prve mladosti. Naviknutom tako na nesrećne ljubavi i sterilna obožavanja, poluobećani randevu u Banatskoj ulici godio mu je neobično.U srcu je osećao čar jedne neispevane pesme i u krvi slatku toplinu nekog nepojamnog oduševljenja.Po prirodi ćutljiv i u najintimnijem društvu, on bi se sad raspričao i slatko smejao, sa svoja dva druga, za jednim stolom u Moskvi. Njih trojica su bili iz jedne jake univerzitetske generacije, koja se s uspehom ogledala u nauci, književnosti i politici.Pripadali su jednom klubu i u njemu bili najintimniji.Zabluda je misliti da intimni drugovi moraju biti u svemu jednaki.Izgleda, naprotiv, da se mogu združiti samo ljudi sa raznim osobinama, a naročito nejednakim stepenima osećajnosti.Njima treba samo jedna mala veza potrebe ili čestih susreta pa da se slože, odričući se samo ekstrema svoje originalnosti.Ovu trojicu vezale su tri sentimentalne istorije, koje su se slučajno rasprostrle jedanput na teren jedne svečanosti koju je bila priredila njihova grupa na Univerzitetu.Nalazeći se u jednoj muci, oni su se približili za to vreme, za tih nekoliko časova, pa tako i ostali, srodivši se kao drugovi iz detinjstva, mada su u svemu bili različiti. Najstariji od njih, Bogdan Vasić, koji je bio reporter Preporoda i imao uzrečicu: "kako da kažem", bio je takođe pesnik, ali bez velikih nada na kakav sjajan uspeh.Stihom je umeo vladati vrlo dobro, mada se nikad nije znao udubiti u predmet i iz njega dati nešto novo i neposredno.Za njegovu poeziju - koju najzad ni on nije mnogo cenio - bila je fatalna njegova ljubav sa jednom učenicom Učiteljske Škole, devojkom inače simpatičnom, ali bez ičega temeljnog, jasnog i urođenog.Ta ljubav je bila rana, počela je još dok je Bogdan bio u gimnaziji, te mu nije dala stvarnog dokumenta, i još više mu pojačala sklonost za površnu osećajnost.Kad je devojka svršila školu, otišla je iz Beograda u neko selo blizu Petrovca, daleko od svakog ugodnijeg saobraćajnog sredstva, te je poeta počeo neprestano tužiti u svojim pesmama: "Dođi, draga!Hodi draga!" To mu je prešlo u naviku kao ono njegovo "kako da kažem", te i kad bi se trudio da izbegne ovaj fatalni motiv, ipak se kroz pesmu osećalo ono: "Dođi draga!" Inače, Vasić se nije mnogo trudio.Bio je prirode nemarne.Živeo je za danas, i nije ga se ticalo šta će biti sutra.Što bi dobio novaca, brzo bi potrošio na duvan i dobar ručak, cveće i odelo, na kafu i žene, ne plativši nikome ni pare svoga duga, ma to bilo kod gostioničara, gazdarice ili nekog prijatelja.Jednog dana čovek ga je mogao videti obučenog kao ministra, s belim prslukom i ćilibarskom muštiklom u zubima, a posle se s vucima klao.Čas se video u Moskvi, usred kakve otmene porodice, a čas se gurao u kakvoj zabačenoj kafanici sa nekakvim podnarednicima koji su pisali u Uzdanici i imali književnih ambicija.Zbog te nemarnosti nije svršio školu, iako su njegovi drugovi već otslužili vojsku i dobili ukaz; niti je bilo izgleda da će je ikad svršiti. Dragutin Ranković, student francuskog jezika i literature, bio je sušta protivnost Vasiću.Njegovo odelo, koje nije bilo od bogzna kako skupocene materije, bilo je modernog kroja i boje, uvek uglačano i bez jedne mrlje.Kad je sedeo redovno je povlačio pantalone u kolenu, pažljivo maramom brisao sto gde će nasloniti ruku i žalio se na kelnere.Brada, koja mu je kao venac ivanjskog cveća okruživala celo lice, bila je kako treba potkresana; tanki brkovi opisivali su geometriski tačne lukove iznad usana; kosa u dlaku razdeljena, a nokti uglađeni i odnegovani.Pored sve ove pažnje Ranković se bojao da mu što ružno ne stoji i, s časa na čas, pripitkivao je, usred najinteresantnije konverzacije, kako mu stoji kravata, zašto mu opada kosa i je li mu vrat odviše dugačak.Radio je gimnastiku, pušio dve cigarete dnevno, pio šerbet i čuvao se pokvarena ženskinja.Nikad se nije mogao naljutiti da zaboravi na drugog, niti se toliko oduševiti da zaboravi na sebe.Svoje slobodno vreme revnosno je trošio na rad kluba, ali kad je trebalo svršiti neku svoju stvar, niko ga nije mogao nagovoriti da to odloži, ma Beograd izgoreo.On je bio stoga jedan od malog broja studenata iz te generacije koji su mogli s pravom reći da nisu propustili nijedan čas na Univerzitetu.Školu nije bio svršio, jer bio je mlađi od Bogdana i Miloša, ali se već unapred držalo da će je svršiti na vreme i s najboljom ocenom.Sa izvesnom plašnjom koja mu je davala odmerenosti i ponosa u tonu, on je znao govoriti o svemu i zadobiti svakoga.Ni sa kim se nije svađao.Čak i one koje nije voleo trpeo je i pozdravljao ih na čitavih deset koraka visokim dizanjem šešira i glasom prepunim radosti.Bio je i snob, ali samo donekle, do one granice dokle je slobodno i dopušteno; da podiže nove veličine koje se podižu, da obara autoritete mase koji se obaraju, da se izvlači iz opšteg nivoa i stvara sebi kvazi-životnu potrebu za naukom i umetnošću.Ovaj čovek, koji je bio obdaren nemilosrdnom voljom i od oca činovnika, izgledalo je da je sposoban za sve.Ipak, pesme nije pisao, jer se bojao da ispadne neozbiljan.Pisati rasprave nije se usuđivao.Sastavljati uvodne članke nije znao.Pored svega, on je bio svuda tražen.Viđao se po svim uglednim književnim i političkim redakcijama.U njima je korigovao jezik primljenih rukopisa i davao po kakav prevod ili belešku.Njegov stil je imao nečeg licemernog, plašljivog i uzaludnog.Za pesnika Ranković je bio odličan filozof, za filozofa bogom obdareni pesnik; za profesora vešt diplomata,a za diplomatu izvrstan profesor; ljudi su ga smatrali za vrlo pogodnog u ženskom društvu, a žene su mislile da je vrlo zanimljiv u muškom društvu.Svi su se pak slagali da je Ranković vrlo učen i čovek od budućnosti. Sredinu između ova dva antipoda držao je Miloš Kremić.Rodom iz jedne propale užičke trgovačke kuće, on je bio nasledio, od svega što mu je kuća nekad imala, ponos i ljubav prema solidarnosti, te dve osobine klasične trgovine na putu Dubrovnik - Beograd.Svršio je školu na vreme, iako ne sa glasom odličnog đaka.Pisao je pesme iz nasušne potrebe da olakša sebi od utisaka koje su mu prilike života tovarile na srce.Iz te bolesne sklonosti za olakšanjem poticale su mu mnoge mane, preterana poverljivost prema licima s kojima je već jednom postao intiman, slabost energije, volja za traženjem veselja i zanosa.U tome ipak nije preterivao, upravo doterivao je dotle dokle su mu dopuštala sredstva i preostatak novca od redovnih mesečnih izdataka za stan, hranu i otplatu krojaču za odelo.Iako nije umeo da čuva haljine, on je pored svih mrlja i bora na njima, imao izvesne prirodne elegancije, koja je urođena mnogim brđanima i najteža za imitiranje.Prav i odrastao, sa nakomrštenim ponosom u očima i čistim slovenskim crtama, on je mogao biti još lep čovek da nije imao neujednačen ten na licu, crvene bubuljice, koje su ružno odskakale od bledolikih obraza, i grubu kožu, što mu je dolazila od rase koja je vodila iz dana u dan surovu borbu za opstanak.On je bio, dakle, od onih ljudi koji nisu ružni i koji dobijaju u očima okoline ukoliko ih ova više poznaje.Ali, Miloševa sklonost da ne niče onde gde se ne seje, da čeka u kutu dok ga događaji i sopstvena vrednost izvuku iz senke, činila je da ostane neprimećen, oduzimala je mogućnost ženskom svetu da pozna njegove misaone oči i mek glas, koji je dolazio iz dubine duše, te je stoga ovaj čovek imao retko koji naklonjen ženski osmeh da sačuva u arhivi svoga srca.Tačnog pravca u životu nije imao.U njemu, koji je bio još u godinama kad se čovek stvara, otimali su se o prevlast suv razum i osetljivo srce.Obadvoje bilo je kod njega jako razvijeno ranim stupanjem u život i borbu.On se lomio iz krajnosti u krajnost, iz razuzdanog veselja u istinski život, iz životinjske lenjosti u očajnu radljivost.Nije se znalo još ko će odneti pobedu, razum ili srce, i dan pobede označavao je dan njegove tragedije, jer se razum bio toliko naoštrio, a srce tako naraslo da je Miloš išao u kategoriju onih ljudi kod kojih podleganje jednog od ova dva jednaka stuba njihovog bića znači brodolom od koga se čovek ne oporavlja.Od ovih se ljudi spasavaju samo oni kod kojih borba između srca i razuma traje do kraja života, vodeći ih jednom strašnom rezultantom: po urvinama, po uskom vencu planina, između dva ambisa, ali uvek visinom. Miloš je pozivao oba druga da idu zajedno na čuvanje mrtvaca.Bogdan je bio pristao, ali Dragutin se nije dao osokoliti.Kremić je voleo Dragutinovo društvo, jer je ovaj štedeo njegovu osetljivost, opraštao Milošu ako bi se zatrčao u kritici njegove pedanterije, voleo njegove stihove, bio mu intimni kritičar. Ranković je govorio da je bolje otići kući i uraditi štogod pre spavanja. - More, hajde, pa ćemo kod mene popiti čaj, - govorio mu je Miloš. - Pazimo se kao braća, a još mi nisi bio u stanu otkako sam se preselio. - Ta tvoja Banatska ulica je na kraju sveta! - primeti mu Dragutin. - Za čas ćemo se spustiti Skopljanskom ulicom.Šetnje radi... - Pa šta će reći komšije? - primećivao je ponovo Ranković - Šta će reći?Biće im drago što sam doveo svoje drugove.Dočekaće nas lepo.Mi smo dole, na Dorćolu, velike zverke! - Da je bar ko koga poznajem, kakav zaslužan čovek! - čudio se Dragutin. - Eh, nije nego da je... kako da kažem... rektor Univerziteta, - preseče ga Bogdan, pa dohvati cigaretu iz Miloševe tabakere i stade je pušiti grickajući. - A, šta veliš?...Biće... kako da kažem...nečeg iz Oficirske Zadruge? - okrete se Bogdan Milošu, pa će opet Dragutinu: - Budi muško, Dragutine Rankoviću, kako da kažem... - i lupi ga rukom po ramenu. Ranković se ne dade ubediti, već ode kući.Bogdan dođe do Tri Šešira, ali ga tu podnarednici saletiše da popije koju.I tako sam Miloš pođe u Banatsku ulicu, pitajući se šta će tamo biti. Gomila mladih ljudi i žena, gruba lica i neukusne toalete, tiskala se po tremu, kujni i sobi.Više nije bilo one starice u crnoj šamiji koja je kukala čelo glave pokojničine, akcentujući po niški; komšinke su je bile odvele nekud da se odmori, i san koji krepi pao je na njene uplakane trepavice.Anđino lice bilo je pokriveno jednom džepnom ženskom maramom, zeleno porubljenom.Tajanstvenu tišinu smrti zamenjivao je veseo žagor, a miris voštane sveće gubio se u mirisu od duvana i piva. Miloš stupi u sobu s nelagodnim osećanjem čoveka koji s običnim raspoloženjem ulazi u gomilu nepoznatog i razveseljenog sveta.Jedva je čekao da se progura i nađe sa svojom novom poznanicom.Nešto u dubini duše govorilo mu je da je ona tu i da ga čeka.Doista, nije se prevario.Zorka je sedela uvrh sobe, između svoje majke i Kremićeve gazdarice. Gospa Selena, Zorkina majka, bila je od onih starica koje nose haljinu od kadife, na glavi imaju mali šešir od crnih šljokica i, na prvi pogled, nemaju nikakvih osobenosti.Čovek bi pomislio da ju je već negde video i ne bi bio siguran da će je drugi put poznati.Ali, Miloš oseti duboku melanholiju kad uporedi lice majke i ćerke.Stara gospođa, sa sivom kosom, uvelim, izbrazdanim licem, isplakanim očima i pogurenim telom, kojem su godine i starost oduzeli svaku čar žene, predstavljala je, uprkos svemu tome, živu viziju starosti devojke koja je sedela pored nje.Jer su te oči naličile na one koje su mrke kao senke po vodi; te unakažene crte govorile su jasno da su to iste one crte koje na ćerkinom licu imaju bledoliku boju zadocnelog cveća, a to pogureno telo, na kojem više ništa nije dobro stajalo, zacelo je i othranilo ono drugo, mlado i vitko žensko telo koje se izmiče pogledu posmatračevu.Da znaju majke koje tako jako opominju na svoje ćerke kakvom gorčinom ispunjava njihova pojava čoveka koji se sa ljubavnim željama približuje njihovom detetu, one bi se krile kao prokažene. Zorka prikaza Miloša svojoj majci jednim plašljivim glasom, koji je sadržavao strah i poštovanje prema ovoj starici, i napomenu laskavo da je on pisac onog članka koji je izišao u Preporodu o Anđinoj smrti.Gospa Selena ga promeri jednim pogledom od glave do pete, reče nekoliko hladno ljubaznih reči, i produži razgovor sa babicom ne znam o kakvom skandalu u jednoj velikoj beogradskoj porodici.Da bi umanjila utisak uvredljivog ponosa svoje majke, ove stare palanačke veličine, koja se još sada osećala gorda što je bila žena jednog sreskog kapetana, Zorka se ljubazno nasmeši i povede razgovor s Milošem o njegovoj poeziji.Ali se Kremiću nije iz pameti brisala gospa Selena, koja je i pod starost govorila izafektiranim glasom palanačkih gospođa i nije propuštala priliku a da ne spomene svoju pen-ziju, kako je ona izgovarala tu reč sekući je na dvoje radi jačeg akcenta.Mladi pesnik produžavao je, nesvesno u mislima, da upoređuje majku i ćerku, i došao do uverenja, suprotnog onome koje je očekivao: da se ove dve žene, majka i ćerka, ne slažu ni u čemu drugom do u crtama na licu.Po licu sin liči na oca, ćerka na majku, ali se njihove duše kadgod razlikuju tako kao da nisu izišle jedna iz druge.Između jedne i druge generacije dube se nepremostivi jazovi.Mladi se privikavaju novinama, prave skokove, koji su utoliko veći ukoliko je rasa svežija, povode se duhom vremena, i, na putu usavršavanja, razvijaju jednu od urođenih osobina, dok ona ne postane glavna, i roditelji se upitaju sa zaprepašćenjem: je li to njihov sin, njihova ćerka, dete njihovo, koje je raslo pred njihovim očima i po njihovim savetima.Stari pobunjeni protiv novog doba, koje korača brže nego oni i nemilostivo ih ostavlja za sobom, povlače se u uspomene, sve što ne razumeju misle da je protivu njih upravljeno, mrzovoljno ćute i okorevaju u navikama.I jednog dana dve generacije, očevi i sinovi, majke i ćerke, roditelji i deca, nalaze se na dva suprotna, često puta neprijateljska terena, ne razumeju se nikako i žive u miru samo tako ako je kod dece toliko poštovanje prema roditelju da im odobravaju sve staračke kaprise, ili kod roditelja tolika ljubav za decu da im, protiv svoga mišljenja, daju sve, žrtvuju imanje i sebe same. Kako se malo ima da kaže u prvom randevu!Čovek oseća kako gubi od svoje vrednosti sa svakim sekundom koji prolazi u mučnoj ćutnji; iznalazi samo banalne stvari za razgovor i kretenski se smeje bez ikakva povoda, a usta stoje srcu zatvorena, kao da čovek nije skidao zvezde s neba da bi spremio sebi jedan sat razgovora. Jedan radnik, od onih radničkih tipova koji nose redengot, imaju velike brkove i aranžiraju kadril na zabavama, umeša se u razgovor između Zorke i Miloša, i spase situaciju. - Čitao sam vaš opis smrti drugarice Anđe, - reče on. - Dopada mi se neobično... čitava priča.Nije se mogla lepše ožaliti.Tome je kriva buržoazija... treba ukinuti stajaću vojsku.Mi proleteri... čast mi je predstaviti se, Pera Jagodić, sarački majstor u Oficirskoj Zadruzi, rodom iz Bežanije... znate, ovde preko. - Milo mi je, milo mi je - zbunjeno se Kremić zahvaljivao i branio od daljih komplimenata.I drugi radnici priđoše radoznalo.Jedan reče zvanično: - E, da se ispretstavljamo!I tada nasta jedno opšte rukovanje, pomešano sa nuđenjem piva i vizit-karti.Veselje još više poraste.Malo je trebalo pa da neko zapeva. - Slušaj, Zorka, već je vreme da se ide kući, - oslovi je majka. Devojka se naže bliže gospa Seleni i stade joj nešto tiho govoriti.Svakako ju je molila da ostanu još malo.Za to vreme Miloš ju je ispitivački posmatrao. Zorka je otskakala od svih devojaka koje su tu bile skupljene, kao ruža u polju kopriva.Kremić je osećao kako lepo stoji na Zorki njena crna suknja, koja se kao talas noći spuštala od njenog struka, i bela svilena bluza, što je ovlaš ocrtavala blago razvijenu bistu u devojke, i da njena uščešljana frizura dopušta svetlosti da padne na njeno inteligentno čelo i otkrije dubine senastih očiju.On upravo nije video da je Zorkina suknja crna, bluza svilena, a frizura uščešljana.On je sve to primećivao samo kao jedan zgodan okvir, koji je isticao svoju sliku, sliku Zorke proste, prirodne, gospostvene i u isti mah vesele i oduševljene. Iz tog posmatranja trže ga jedan piskav jevrejski glas, koji ga je zvanično pitao: - Koja ste vi varoš? - Zašto? - Igramo pošte. - Dorćol! - brzo odgovori Miloš i nasmehnu se. - To nije varoš! - protivila se Jevrejka. - Dobro, dobro, prima se! - vikali su radnici. - A vi, go-spo-đi-ce? - zateže Jevrejka glasom i pređe na Zorku. Zorka se zamisli, pa onda pršte u smeh i reče: - Užice. Niko ništa ne primeti; samo se Kremić ujede za usne i pocrvene.Užice i Užičani nemaju dobar glas u Beogradu.Ne jedanput, Miloš je imao prilike da vidi kako se lica iznenadno promene kad pomene da je rodom iz ove varoši. Igra nastade.Vikalo se: "Tru-tru!" - "Ko ide?" - Pošta!" Grešilo se.Svađalo se kad se neko uhvatio u pogrešci.S časa na čas ostajalo je sve manje igrača koji nisu bili dali zalogu.Pukim slučajem ne pogrešiše samo ovo dvoje koji su ovde zakazali svoj prvi sastanak, te ostaše da sude.Povučeni u kujnu, Miloš i Zorka su sudili blago.Tu u zakutku, ostavljeni nasamo, oni su ćućorili, pitali su čija je koja "fota" i dogovarali se čime koga da kazne.Baratajući po raznolikim zalogama, njihovi su se prsti dodirivali.Lice im je podilazila neka topla rumen.Oči su im bile mokre i svetle.Stojeći jedno prema drugom, stidljivi i neodlučni, oni su naličili na dve ptice koje stoje na dva razna džbuna, gledaju se ćuteći i slatko, pre nego što pređu na pesmu i dalje nežnosti.Oni iz sobe opominjali su ih da pohitaju.I ova dva stvora, već bliska jedno drugom, hitali su, ali se misao nije dala lako privezati za igru i produživala je njihov tajni sastanak, na kojem ni reči nisu govorili o sebi. Kad se svrši igra pošte, gospa Selena usta i reče Zorki da se ide kući.Ali, onaj radnik u redengotu, Pera Jagodić, salete gospa-Selenu laskavim rečima i gotovo je natera da sedne, dok samo odigraju još jednu igru, igru pisama. - Neka svako zadrži svoje ranije ime, - vikao je Jagodić, kao da aranžira kadril. - Zatim dobiće onoliko hartijica koliko persona ima u igri.Svakoj od tih persona slobodno je napisati šta hoće u granicama učtivosti, adresujući samo ime varoši kako se zove dotična persona.Hartijicu treba, znate, posle previti tako da se adresa vidi, i baciti u moj šešir. Miloš je dugo mislio šta će i kome će da piše.Niko ga od ovih radnika ni radnica nije interesovao.Najzad, on strpa neopaženo sve hartijice u džep i samo na jednoj napisa: Kako je prijatna ta varoš; ah, kako su bili slatki oni kratki trenuci koje sam maločas kraj nje proveo.Dolazi mi na srce jedna grešna misao: da još neko umre, da bih mogao provesti još nekoliko takvih trenutaka kraj Užica, kraj vas". Pisanje je dugo trajalo, jer radnice nisu bile vične peru, a radnici su zaboravljali kako se ko zove.Najzad se to svrši i radnik u redengotu poče deliti poštu. Miloš je radoznalo očekivao šta će naći u tim pismima.Čitao je jedno za drugim.U prvom pismu stajalo je: "Skromnost je najveća vrlina." U drugom je bilo: "Ja vas volim, ja vas obožavam, kad ću vas ponovo videti?...Rukopis i interpunkcija bili su do zla Boga rđavi, i Miloš pređe na treće pismo.Tu je stajalo opet neizvedžbanom ženskom rukom napisano: "Oj Dorćole, mali Carigrade!" Četvrto pismo nije bilo ništa interesantnije: "Pet i tri osam, pogodi ko sam.To te moli ona koja te voli." Peto pismo pisao je muškarac pravilnim praktikantskim rukopisom: "Ej, pobratime, otkud ti ovde zapade?!"... i još nekoliko znaka divljenja.Kad pređe na šesto pismo, Kremić zadrhta.Bio je to nežan ženski rukopis, koje je pisala jedna sigurna ruka i svako slovo mirno dovršavala.Nešto u Milošu reče: - To je od nje. Pismo je sadržavalo ovu kratku rečenicu: "Dorćol.Ja vas već volim donekle; ali osećam da ću jednog dana voleti vas mnogo." On ne smede odmah pogledati u Zorku, već se zadubi u slova, kao da je iz njih hteo pročitati još nešto više.Da je Kremić bio grafolog, on bi iza tog rukopisa, jasnog i sigurnog, video jednu prirodu čiji se karakter naginje prema onome što je pravo i lepo, a mirne crte otkrivale bi mu dušu žene s tihim licem koje bi se moglo uzeti za neosetljivo, žene koja je predodređena više za porodične naklonosti nego za smutnje strasti.Kremić to nije bio, i nije se time interesovao, već se trudio da uhvati tačan smisao reči, da bi video ima li tu šale i ironije.Kad se najzad usudio da digne oči i da na Zorkinom licu nađe potpore za svoje radosne slutnje, on se susrete sa jednim osmehom, najlepšim izrazom ženske duše, koji je lutao po njenim usnama, govorio sve i, u isti mah, ne značio ništa. Ima dva čudna tipa u beogradskoj mladeži.Ima devojaka koje su strogo sačuvale svoju telesnu čednost, a u lovu na muževe izgubile celokupno devičanstvo duše, i mladića koji su prestali biti čedni još pre nego što su dobili nausnice, pa ipak, uprkos plasiranja svoje nežnosti po najgorim mestima, uspeli su da u duši ostanu netaknuti, nevini kao jagnjad.Od ovih ljudi postaju najverniji muževi i ljubavnici koji najviše pate.Miloš Kremić je okušao zabranjenu jabuku još prvih godina kad je došao u Beograd, pa ju je i dalje kušao pored svih sentimentalnih kriza kroz koje je prolazio.Ali, posle svakog ugriska, osećao je bljutav ukus kupljene ljubavi. Kremić je nesvesno naslućivao da je ljubav koja se ne izražava u moneti sasvim nešto drugo.Sa zavrnutom jakom na kaputu i stideći se samog sebe, on se vraćao kroz prljave ulice s tržišta ljubavi, krio se u senku okolnih kuća i žudeo za ljubavlju jednog bića koje će mu se predati bez računa. Sad mu se na obzorju iznenadno javljala jedna simpatija. - Evo jedne žene za kojom sam žudio, - mislio je on, rastavši se od Zorke. - Istina je da me ona već voli donekle.Od mene samo zavisi da me zavoli potpuno. Miloš se brzo svuče, baci se u postelju i predade mislima.One su se čudno ukrštavale u njegovoj glavi. On je čas bio uveren da ga Zorka već odavno voli, da mu je onim pismom otkrila svoju ljubav i da samo od jednog njegovog da zavisi ostvarenje svih zanosnih slika, punih ženske lepote.Čas bi opet jedan dah sumnje izbrisao, kao mokar sunđer crteže po tabli, sve te lepe misli. - To je šala. - mislio je tada. - Ona je to napisala lako, ne misleći ništa, kao one radnice koje su mi pisale: "Pet i tri osam"... Ali bi Kremić brzo odbacio tu misao o šali, jer je čoveku prijatno da misli ono što mu se dopada.Zamišljao je ponovo da ga Zorka voli, crtao je dalje njihovo bliže poznanstvo, izjave ljubavi, njihov zajednički život.Bujna mašta osetljive prirode i dvadesetih godina išla je sve dalje i dalje.Mladi pesnik razgolišavao je svoju novu poznanicu, utirao joj tragove godina i života, oblačio je u skupocene haljine, metao na nju ogrlice od bisera, zlatne grivne; izvlačio je iz Banatske ulice, prenosio je negde na Vračar, u one tihe ulice bez bakalnica, zidao za nju romantičnu vilu, oko koje rastu jele i pužu se ruže, stavljao na prozore teške zavese, što daju tajanstvenu polutamu, punio sobe raskošnim vazama cveća, zlatnim lusterima i mekim divanima, vaskrsavao čitave povorke slugu i sluškinja, i u mislima se opkoljavao svim onim za čim žudi mlado srce jednog čoveka koji je golih ruku došao u Beograd iz jedne sirote palanke i hteo da ima sve ono što je u njemu video. Kad bi već sa maštanjem došao do nemogućnosti, Miloša bi lednula misao da bi to sve morao platiti svojom slobodom.Ta je misao obarala sve njegove kule od karata, jer on nije hteo da bude privezan ni za koga.On je bio čovek koga je život rano naučio šta je to ja.Iznad svega, uzdizalo se to ja.Kad je došao u Beograd, sve je bilo protiv njega, i on se, u toj borbi za sebe, naviknuo da gleda, da zna samo za svoje ja.I on je voleo sebe i svoju slobodu, krvavo kupljenu sa deset sopstvenih nokata.Miloš Kremić nije bio rđav čovek, imao je visokih ideala i dobro srce, bio je gotov da od onoga što ima dade i drugima, ali bi ustao ljuto kao vučica na onoga koji bi stavio ruku na njegovo ja, koji bi pokušao da mu oduzme slobodu da raspolaže sa sobom kako hoće. - Neka ide do đavola! - rekao je tada u sebi Kremić. - Sve devojke traže da se udadu.Kod mene to neće naći...Treba spavati. Miloš se okrenu na drugu stranu i pokuša da zaspi. Ali san, kao kakvo nevaspitano derle, samo je dodirivao trepavice, pa bežao dalje.Kremić se okretao čas na jednu čas na drugu stranu, pokušavao da broji ili da zamisli kako se žito talasa, ali nije mogao zaspati.Kratko Zorkino pismo zadalo mu je bilo jednu ranu.Mladi pesnik nalazio je ublaženja svojoj muci samo kad se ponovo predavao krilima svoje misli i leteo onoj bledolikoj devojci sa tamnim očima. Već su se prozori belili na sobi i nov dan se objavljivao, kad Milošu pade na um jedna misao koja mu se učini da nije rđava. - Ona me već voli.Volim i ja nju, - govorio je on u sebi. - Mi se ne možemo uzeti.Ali, šta to mari.Mi ćemo se voleti i protiv toga.Ja ne tražim od nje ništa više nego da me voli i... pokoji poljubac u nedelji dana.Neka traži muža na drugoj strani.Ja joj ostavljam potpunu slobodu.I biću srećan ako se uda. Kremić nije bio načisto sa slobodnom ljubavi; ipak mu se ovaj njen oblik dopade. - Ništa nećemo žrtvovati ni ja ni ona.A ipak ćemo se voleti! - mislio je. U njegovoj mašti, Zorka se pretvori u jednog dobrog anđela, koji mu dolazi da ga miluje, da ga diže kad padne, teši kad trpi, daje hrane njegovoj poeziji i odlazi od njega kad to zahte njegova sreća. Kad se sutradan probudio, Miloš se čudio samom sebi kako je mogao, na osnovu jednog pisma koje ne kaže ništa, na osnovu jedne igre, da misli da ga Zorka zaista voli. Smela i slobodna mašta, koja je u mraku dizala kule po vazduhu, povukla se u svoje tajanstvene putove na prvu pojavu stvarnosti. - Ja sam uobražena budala! - prebaci on sebi kad se seti svega šta je mislio, i ljutito diže zavese s prozora, da bi video da se obuče. Ono žuto februarsko sunce koje je dan pre toga onako slobodno sijalo, obećavajući proleće, ovog jutra nije izišlo.Na Beograd se spustila sitna, crna i hladna kiša.Ona je izgledala da odvajkada pada i ne misli nikad prestati.Sivo nebo visilo je na ramenima.Sve je oko čoveka bilo mokro i kaljavo: bilo da priđe prozoru da ga otvori, bilo da se očeše o kakav direk na ulici ili da pritisne kvaku na vratima. - Šta mi je bilo da to mislim? - govorio je Kremić u sebi. - Kako sam mogao?...Kako sam mogao?...Da, ja sam direktno smešan, budala, glupak. On je osećao sram pred samim sobom.Okretao se po sobi kao da je tražio da što nije ostalo od njegove sinoćne besmislenosti.Da nije morao ići u redakciju, on ne bi izlazio iz sobe i tu bi ostao skriven od stida i srama. Kao lopov, izvukao se iz svog stana i prešao preko dvorišta, sav srećan što ga Zorka nije videla. - Ali, ja je ipak volim! - mislio je on, hitajući u redakciju. - Da, već je i ja donekle volim i osećam da ću jednog dana voleti je mnogo...Samo da ne budem smešan, džaba mu sve ostalo! Čovek koji poznaje jednu ženu i koji je odvaja od drugih može donekle prikrivati svoje simpatije i odlagati trenutak dizanja zavese sa svog srca.Ali, tome odlaganju ima granica.Život teče oko nas, privlači nas jedno drugom čak i protiv naše volje.I tada dolazi moment, važan trenutak u odnosima između toga čoveka i te žene.On se oseća; oseća se toplina njegovog nastupanja i strah da će on proći.Tada se čovek i žena pogledaju oči u oči.Ne zna se šta će iskrsnuti.Sve zavisi od ma kakve sitnice.Jedna nesmišljena reč ili nespretan pokret kadri su da upropaste sve.I kad taj trenutak prođe osetiće se da je sve dobiveno ili izgubljeno. Kremić se bojao toga trenutka.Mislio je na Zorku i dan i noć.Preturao po glavi uspomene na ono nekoliko trenutaka koje je proveo zajedno sa njom.Osećao je kako mu zanimanje sa njom blaži bol koji je osetio od prvog trenutka kad se njoj približio.Ali, nije imao hrabrosti da dalje pođe. - Šta će biti?Kako da joj kažem šta osećam? - mislio je on. - Kakav ću izgledati u njenim očima?Ah, samo da ne budem smešan! Od one večeri kad su bili zajedno prošlo je bilo nekoliko dana, a između njega i Zorke ništa se naročito nije bilo dogodilo.Nesiguran u sebe, on ju je stalno izbegavao.Prekodan nije dolazio kući.Izjutra je prelazio preko dvorišta brzo kao da ga neko goni.Za to vreme video ju je samo dvaput.Oba puta ju je pozdravio skidanjem šešira.I to je bilo sve. Neiskusan u životu i imajući jednu bolesnu sklonost da sve preuveličava, Miloš je već verovao da je sve svršeno. - Sve je svršeno, i ja sam jedan veliki magarac, - prekorevao je on sebe, i u glavi tražio reči i stihove da opeva u jednoj kratkoj pesmi ovu ljubav koja je umrla pre nego što se rodila. Čar te nove pesme o jednom kratkom i prolaznom ljubavnom raspoloženju, koje u sebi sadrži nepomućenu vasionu naših snova i želja, tešio ga je i pretvarao mu bol u mrtav književni model, kao što prirodnjaku špiritus umrtvljava i čuva male životinje.Reč po reč, stih po stih, Kremić je u svesci svojih pesama vajao jedan bledolik ženski profil, jedan od onih profila koji sretnemo na šetalištu, u železničkom kupeu ili pri čaši piva, i koji nas zagreje svojom lepotom, uzbudi nam blage romantične želje, i napusti nas pre nego što nam se dosadi, te u nama ostavi nečeg nežnog, maglovitog, lakog i bliskog suzama. Ali, srpska literatura ne dobi ovu pesmu.Događaji zaustaviše mladog pesnika u radu i pokazaše mu da špiritus nije ubio životinjicu i da još sve nije svršeno. Jedno jutro kad je išao u redakciju, Kremić sustiže Zorku u onoj sporednoj ulici koja vodi od džamije na Veliku Pijacu.Zorka je išla sa još jednom devojkom u društvu, te Milošu bi lako da je zaobiđe i produži put, javivši joj se samo.Ali ga ona zadrža. - Gospodine Kremiću, imam nešto da vas upitam, - reče mu ona, pa pogledavši u svoju drugaricu produži: - Mislim da se poznajete: gospođica Ljubica Zaharić, studentkinja; gospodin Kremić, naš komšija...Znate, vi svakako idete često puta u pozorište, pa vas molimo da nas povedete jedanput.Gospođica Ljubica sedi kod nas...Ali, znate kako je.Majka ne voli pozorište, a mi same, devojke, nema smisla da idemo. - Drage volje, gospođice, - odgovori Kremić učtivo i odrešito, diveći se sam svome glasu. - U subotu se daje Dragana, pa ako hoćete? - Ah, to je divno! - Dočeka studentkinja. - Tako je žalostivno.Baš vam hvala. - Vi ste gledali taj komad?Stvar je nežna i topla, - odgovori Kremić Ljubici, i susrete se sa pogledom Zorkinim, jednim od onih ispitivačkih pogleda kojim žena hoće da u jednom trenutku sazna utisak koji je načinila pojava druge žene.Miloš ne izdrža taj pogled, jer je osećao da će naći u njemu samo svoju sliku, i produži razlaganje o ovoj francuskoj drami. U subotu veče, kad su bili u pozorištu, između Zorke i Miloša nije se ništa naročito dogodilo, ali je mladi pesnik osetio da se tada zbio onaj kritični momenat od koga je zavisilo sve.On je prošao i doneo Milošu pobedu.Da, ništa se naročito nije desilo: sedeli su u parteru; između drugog i trećeg čina Miloš je kupio damama bonbone, posle ih je upoznao sa Dragutinom Rankovićem; kad se pretstava svršila, svratili su u poslastičarnicu, i, najzad, otišli kući... Ima stvari na koje se čovek uvek može osloniti.Jedna od njih jeste i osećanje: ono je u izvesnim slučajevima mnogo sigurnije nego razum.Da, po razumu sudeći, te se večeri nije ništa naročito desilo, ali je Kremić, kad je dopratio svoje dame do njihovog stana i stupio sam u svoju sobu, osetio da se te večeri desilo nešto što je približilo Zorku i njega tako blizu, nešto što se više nije moglo popraviti, nešto tajanstveno i silno koje mu nije više dalo da stukne nazad.Njihov veseo izlazak iz kuće, zajednička mesta u parteru, Zorkina torbica koju je Miloš držao u krilu, dolazak Dragutina Rankovića koji se Zorki nije toliko dopao koliko je Miloš očekivao, jedan ugušen krik koji je Zorka pustila kad dragana izvršuje samoubistvo, pretproletnja mračna noć, njihovo lagano otvaranje kapije, stupanje uza stepenice na prstima i obećanje da će opet zajedno otići u pozorište - sve je to punilo Miloša dobrom nadom i radošću od života. - Pazi da se ne izgubimo! - viknu Kremić Dragutinu Rankoviću i nežno povuče Zorku tamo gde se čuo glas: "Evo masaka!" Polusrušene kuće Jevrejske Male, nalik na varoš koju su Turci opljačkali, večeras su bile oživele i na sebe uzele izgled ljudskih stanova. To je bilo veče, jedino veče u godini dana, kad beogradski Jevreji otvoreno pokazuju da su živi, da i oni imaju svoje praznike, običaje, i pravo na život. Po uglovima su nicale dotle nevidljive kafanice.Večitu tišinu krivudavih ulica zamenila je vreva vesele gomile.Prozori, bez zavesa, bili su osvetljeni.Kroz njih su se videle stare Jevrejke, sa širokom pantljikom oko glave, posedale po patosu i s cigarom u zubima.Sve su kapije bile otvorene.Svet je ulazio, izlazio i šetao se po svim kućama kao po svom domu.Kroz tihu noć odjekivala je muzika raznovrsnih instrumenata.Pored ciganskog ćemaneta čule se šumadiske gajde, uz maćedonski goč tresla je rashodovana vojna banda. Iz svih krajeva Beograda jurio je narod u ove tesne ulice i gušio se, radoznao da vidi jevrejske maske. - Gle, gle, Moše! - vikao je neko pokazujući jednog Jevrejina koji je uzeo kostim Kraljevića Marka iz Narodnog pozorišta i dostojanstveno se šetao rđavom kaldrmom. - Liči mu ko ždrebetu kašika! Sarike i Rebeke, dotle plašljive i ćutljive kao kamen, bezbrižno su išle kroz narod, obučene u muško odelo, i štipale se sa prvim koji im priđe. - Čini mi se da nisam u Beogradu, - reče Zorka Milošu poverljivo. - Stanimo dok prođu ove maske.Gle, crnci! Talas gomile zapljuskivao je sve više ulice.Gomila se povijala kao njiva kukuruza na jesenjem vetru.Vazduh je odjekivao od pesme i psovke, smeha i vrištanja. - A gdje je Ljubica? - Ostala je sa Dragutinom, - reče Kremić Zorki. - A, evo ih. Ljubica dosad nije videla jevrejske maske, te se sa Zorkom dogovorila da iziđu to veče u pratnji Miloševoj.Kremić je pozvao i Dragutina, da društvo bude što veće.Ovaj se dao dugo moliti.Najzad je pristao, jer mu se Ljubica dopadala. Ranković je donekle poznavao ovu devojku sa Univerziteta.Ona je te godine došla iz jedne gimnazije iz unutrašnjosti i upisala se na Univerzitet za francuski jezik i književnost.Svojom mladom pojavom unela je nečeg novog u celu grupu.U seminaru je zastrujao intimniji život.Studentkinje su osetile da će im ova palančanka, preplanulog lica i đavolastih očiju, postati opasan konkurent, te su se rešavale kojem od svojih obožavalaca da poklone svoje srce, i tim popuštanjem privezivale za sebe izabranog mladića.Studenti, želeći ljubavi i ljubakanja, primali su ove avanse kao ozebao sunce, predavali se celom dušom usamljenim šetnjama i avanturi. Ljubica je bila žena rođena za ljubav, ljubav strasnu i promenljivu, žena, razvijena i kapriciozna, kod koje ništa nije kadro da ugasi taj plamen strasti: hrišćanske pouke ni razočarenja u životu, materinski poziv ni starost.Njeno istočnjačko lice imalo je krupne crte; naročito su joj usta bila velika, te kad bi se čovek u nju zagledao, dobro i izbliza, ne bi mogao reći da je lepa.Ali se to ipak nije videlo iz mrke boje njenih obraza i pod vlažnom svetlošću živih, krupnih i crnih očiju.Njen pogled je privlačio čoveka toplim milovanjem; usne su joj se crvenile, sočne i nasmejane, kao raspolovljena jagoda, a kosa, obilata i gusta, okruživala joj je glavu kao noć u šumi.Ramena su joj bila jaka, grudi kao brdo i cela struktura snažna i uhranjena kao da je bila ćerka jedne od onih naših seoskih popadija koje ostaju večito mlade i ispijaju poliće pred mehanom. - Ne gubite se! - pripreti Zorka prstom Dragutinu i Ljubici, i pođe za Milošem da vidi crnce. Njih četvoro probijali su se kroz gomilu koja je plavila ulicu kao nadošla reka; nestašno dirali maske, gurali se i smejali na najmanji povod, kao i ceo svet oko njih.Kako su ove ulice srednjevekovnog Beograda bile odviše uzane za toliko narod, ova dva para mladih ljudi gubila se često i dovikivala.U tome bi se nekome od njih omaklo da pri zivkanju ne pomene iuobičajenu titulu: gospodine ili gospođice, ili da narodske uzvike: pogle! pazi! pretvori na vi.To bi im ponovo izmamilo buran smeh i približilo ih još više jedno drugom.Oni bi se uzeli za ruke, kao da su maske ili prijatelji od detinjstva, gurali se kroz svet, mešali se u govor gomile, veselo stupali po tuđim kućama, izigravali brata i sestru, igrali okretne igre u nekom dvorištu, popločanom ciglama, otkrivali lica maskama, disali duboko i gubili se u svet i u noć. Oko njih je ključalo veselje, koje je izviralo iz pesme, muzike, vina, gomile naroda i mlake proletnje noći.Bilo je nečega opojnog u dahu te noći, početkom marta, kad duvaju južni vetrovi, koji donose pozdrav poslednjeg snega sa planina; kad je nebo pokriveno toplim oblacima, koji se polagano kreću i seju mrak i zaborav; kad se priroda budi, potoci žubore, trava niče, drveće pupi, a tice svijaju gnezda i pevaju.Miloš je duboko osećao ovu beogradsku noć i svu slast što ju je delio sa bliskim ženskim bićem, sa devojkom koja ga je držala za ruku i poverljivo mu šaputala: - Hajdemo dalje, dalje...Čini mi se da ovo nije Beograd. Kad je došao na kraj Jevrejske Male, Kremić se nije zaustavio nego je produžio da ide dalje nekim prašljivim putem oko koga nije više bilo kuća.On nije mario što je izgubio ostalo društvo.Dovoljna mu je bila ova prijateljica, laka kao ptica, i ova noć, široka i mlaka, mila i naklonjena, što se izlivala na njih dvoje kao balsam života, pretvarala Beograd u Vitlejem, i pevala mladom čoveku da je na zemlji sreća, a na nebu radost. Zorka je išla, poslušna kao jagnje, naslonjena na njegovu desnu ruku.Put je bio prav i usamljen.Oko njih je bila noć crna i tišina duboka.Tek kad dođoše na samu dunavsku obalu, primetiše jednu široku ugašenu masu, iz koje su izbijali plameni jezičci.To su se dunavski talasi dizali i spuštali, ozareni nekim sakrivenim svetlilom.Pod njihovim nogama škripao je šljunak. Kad stigoše na obalu, oni se pustiše bez reči i sedoše na jedan izvrnut čamac.Južni vetar mlako ih je milovao po licu.Odnekud je dolazio miris na smolu i pupoljke od vrbe.Daleko, sa druge strane Dunava, svetlucala je vatra u nekoj carinskoj stražari.Još dalje, ulevo, drhtali su električni lampioni na zemunskom keju. Zorka je bila spustila ruke u krilo i posmatrala jedan oblak, koji je rubila sve više jedna srebrna vrvca.Crne dunavske vode videle su se sve više.Miloš pak bio se podnimio na desnu ruku i, gledajući u kraj obale, predavao se sav svome neodređenom osećanju, pomešanom od sreće i bola. - Na šta mislite, gospodine Milošu? - upita ga Zorka tihim glasom, kao da se bojala da ne otera ovaj laki noćni čar koji ih je okružavao. - To je teško reći, - odgovori Kremić zamišljeno. - Gledam ovu obalu i pada mi na um jedno poređenje.Reka roni zemlju na jednom mestu, a na drugom se povlači; obala se menja neprestano i krivuda na svakom koraku.Ipak, ljudi crtaju ove obale i veruju da one izgledaju tako.Naši osećaji mi liče na ove obale, krivudave i iskidane.Oni rastu i smanjuju se, dižu se i padaju; ničeg jasnog, a čovek ih izražava i saopštava drugim, ne mareći da li je to tačno i ispravno. Sakriveni mesec je rubio oblak, iza koga je stajao, sve više.Njegova bela svetlost se širila postepeno, te se nebo ukazivalo kao neki daleki proplanak, po kome se prosulo stado sitnih oblaka.Svetla srma se spuštala na zemlju, budeći noćni vazduh i osvetljavala vodu, koja je ličila na pocrneli nikal.Šljunak se belasao.Jedna grupa zbijenih vrba ukazivala se pored njih i izgledala kao da se propinje da ih vidi. Zorka je sedela blizu Miloša.Sa plašljivim i dirljivim divljenjem, ona je slušala mladog pesnika kao da je htela popiti reči dok su mu još drhtale na usnama. Noć je bila izazivala sveže rumenilo na bledolikim obrazima mlade žene, a južni vetar je zavlačio svoje mlade pipke u njenu kosu i od kestenjastih pramenova pravio romantičan okvir njenim rumenim jagodicama. Miloš je uze za ruku. Ona je ne povuče nego se zarumeni još više, podiže glavu ka nebu, gde se srebrn mesec krio iza oblaka, i ostade tako, izgubljena, izvan sveta, kao da je slušala neku ariju kojajoj se dopada. - A na šta mislite vi? - upita je Kremić. Zorka se blago trže i Miloša pogleda sa osmehom na usnama. U ovom ukrštanju njihovih pogleda, bržem od pucnja, njene crne zenice, kao voda u Dunava, bile su se osvetlile isto tako od nekog skrivenog izvora svetlosti i prelivale se u metal, dok se njeno lice rumenelo sve do slepih očiju i grguravih pramenova kose. Miloš je tada bio najbliže do onog ideala ljubavi koji je stvarao u svom usamljenom životu.Jasno je video traženu sreću kako mu se približuje i dodiruje ga svojim tajanstvenim krilima.Ali, zašto je on oklevao toga trenutka, zašto se uzdržavao, čega se bojao?On je ispustio Zorkinu ruku koju je držao, ponovo je podnimio i gledao u izreckanu obalu Dunava.Sreća dolazi iznenadno; ona se rđavo podudara sa običnim životom; ona pritiskom zbunjuje čoveka. Oni ostaše tako ćutljivi, nepokretni i strepeći od onoga što će im doneti idući minut.Oba mlada stvora behu obustavili svoju volju i napregli sva svoja čula, kao da je njihova sudbina zavisila od nekog trećeg.Mesec je i dalje marljivo rubio oblake, Dunav se presijavao, južni vetrovi pirkali, talasi ljubakali obalu, a iz dna zemljinih grudi dopirao je ritam jednog velikog i spokojnog disanja. Najedanput, tu čarobnu tišinu narušiše ljudski koraci.Miloš i Zorka skočiše u isti mah kao da ih je neko hteo da zateče na rđavom delu. Šum se približavao iz velike daljine.U tihoj noći odjekivao je bat čovečjih nogu. - Ne boj se! - prvi se oslobodi Miloš i nesvesno pređe na ti. - Ima ih više.To su svakako finansi. - Hajdemo kući! - promuca Zorka, prebledela od iznenadnog straha. Tek tada Kremić vide kako je bio blizu sreće.Sad mu se ona izmicala brzo kao što je i došla.I kao da htede uhvatiti tu sreću, on pruži ruke, uhvati se oko Zorkinog pasa i naže se da joj pritisne poljubac na njene prebledele usne. Ona se trže, i onom instinktivnom okretnošću koju je priroda dala ženi radi odbrane, istavi oba dlana pred svoje lice.Poljubac pade na meke zavojice šake, na one tajanstvene šare po dlanu iz kojih se čita sudbina.Taj je poljubac bio gorak i sladak, nešto što zanosi, što opija i boli, kao čaša napunjena šampanjem i suzama. - Ne, nemoj!...Hajdemo kući!...Evo, ide neko! - reče mu Zorka blago, kao da se htela izviniti za sreću koju mu krati, i izvi se iz njegovog zagrljaja. Šum se približavao sve više.Već se jasno poznavale dve ljudske prilike.To nisu bili finansi.To je bio još jedan zaljubljen par, koji je bio pošao njihovim putem.Na zaprepašćenje sviju četvoro, oni se poznadoše. Prvi se osvesti Ranković i reče Milošu i Zorki, da bi zabašurio svoj trag: - A gde ste vi?Tražili smo vas po celoj Mali.Još nam je samo ostalo ovde da vas potražimo. Ali, zlovolja i žalba za propalom samoćom, koja je jasno bila ispisana po Ljubičinom licu, svedočila je protivno. Oni nisu zakazivali sastanke, pa ipak su se sastajali sve četvoro, gotovo svaki dan.To je bilo obično pred veče.Ljubica je posle škole silazila kući i uzimala sa sobom Zorku pod ma kakvim izgovorom.Onda bi izišle na Mali Kalimegdan i sele na jednu klupu, na onom veštačkom bregu koji je podignut u dnu parka prema Knez Mihailovom Vencu.Dotle bi se našli Miloš i Dragutin, prošli bi jedanput kroz Knez Mihailovu ulicu i Veliki Kalimegdan, pa bi se onda spustili na Mali Kalimegdan onom stazom koja vodi pored gradskog platna, posmatrali neko vreme ljuljaške i ostale zabave za decu, kuvarice i vojnike, uzeli jednu stazu koja se od glavne odvaja udesno, spustili se niz male stepenice, načinjene od trošnog tašmajdanskog kamena, koje vode u dubinu parka, tek jedva pošumljenu, i po tim uskim, neugaženim stazama došli do klupe, gde su ih već očekivale dve njihove poznanice. Između ova dva druga, koji su dotle poveravali jedan drugom svoje najtananije osećaje, nikad se sad nije zapodevalo pitanje o mislima koje su gajili prema ovim dvema devojkama što su ih čekale.Oni su osećali da je to mesto najbolnije kod čoveka. i bojeći se nesporazuma i nehotičnih uvreda, izbegavali su pažljivo svaki razgovor o Zorki ili Ljubici, mada je, i jednom i drugom, bilo najslađe govoriti o ovim dvema drugaricama.Kad se baš nije mogao izbeći ovaj razgovor, mladi prijatelji govorili su polako, odmereno, sa najvećim taktom i uz imena ovih svojih poznanica dodavali titulu gospođice.Kremiću se Ljubica nije u svemu dopadala, ali, ipak, nikad ne bi spomenuo Dragutinu o njenom palanačkom ukusu da šta crveno prikači na svoju toaletu, a ni Dragutin nije pravio ni najmanju aluziju na Zorkine godine.Čak su išli dotle da je Miloš uznosio Ljubicu na račun Zorke, a Ranković mu se protivio i hvalio Zorku na račun Ljubice. Ma kako da se nisu zakazivali, sastanci na Malom Kalimegdanu bili su potajni.To se videlo po mestu koje su bili izabrali u dnu parka, koje ne posećuje niko drugi do kakva guvernanta Nemica ili kratkovid penzioner.Taj deo Knez Mihailovog Venca bio je tako isto pust, ostavljen korovu i samom sebi od saobraćaja i opštine.Ulica je bila neregulisana, bez kaldrme; trava je po njoj rasla u izobilju.Pa i same kuće, koje su bile podignute samo sa jedne strane ulice, izgledale su napušteno i bez ljudi.Roletne su bile gotovo uvek spuštene na njihovim prozorima.Tamo gde je kojim čudom prozor bio otvoren rogušio se luksuzan nameštaj, čamotan i prazan.Tek iz jedne novosazidane kuće, u secesionističkom stilu i sa pozlaćenim ornamentima sunca koje se rađa, čuli su se nesigurni tonovi glasovira, na kojem je jedna mlada žena razbijala svoju dosadu. Zorka i Ljubica ustajale su čim su im se približavali dva prijatelja, progovorili bi koju reč, smejući se bez povoda, i svi zajedno spuštali su se pored Opštinske Bašte ka Dunavu.Ta ogromna i tamna masa vode, koja se dostojanstveno širila između dve obale i države, imala je naročitu privlačnu moć na ova dva zaljubljena para. Visok horizont koji je počinjao da se širi od beogradskog grebena i višnjičkih brda hitao je u beskraj banatske ravnice, pune ozelenele šume i ritova, čija je zatvoreno zelena i bujna boja prijatno odskakala od naše obale, rapave i goletne.Po bistrom vazduhu iznad vode gubili se sivi pramenovi dima, zaostali iza jednog parobroda koji se već izgubio na horizontu.U ogromni vidik štrčali su mnogobrojni fabrički dimnjaci na našoj strani, kao neke crne i vitke šimere, koje su jogunasto išle u nebo i ponosno visile iznad svoje zemlje.Nešto natčovečno i materijalno, a u isti mah vidljivo i jako, lelujalo se između ovih crnih dimnjaka, širilo se po našem horizontu, smejalo se svemu što je ljudsko i izveštačeno, i oduševljavalo na borbu i krv, na ljubav i žrtve. Nehotimičnim pokretom, Miloš bi stao pored Zorke, a Dragutin do Ljubice.I tada bi silazili, ne mareći što su se spoticali po jendecima i rupama od otvrdlog blata, i smejući se kad bi se ko od njih zakačio za živu ogradu Opštinske Bašte.Pred njima je bila široka poljana, Dunav, pučina od vazduha, ljubav i večnost.I ukoliko su više silazili, sve je jedan par više izmicao, a drugi zastajkivao, sve se mladić više primicao devojci, glas bio drhtaviji, smeh nervozniji a pogled svetliji.Kad bi već daleko odmakli od varoši i tuđih radoznalih pogleda, mladići bi jednim nežnim pokretom, koji se može izvesti samo u dvadesetim godinama, uzimali svoje dame ispod ruke, onako... bez pitanja, usred razgovora o beznačajnim pitanjima, i slatko nagnuti na desnu stranu, produžili ići, sve napred, bez cilja, bez svesti. Tek bi se zaustavili na dunavskoj obali.Tu su se sastajali, svi četvoro, terali detinjaste šale, prskali se vodom, gurali jedno drugo u reku, pretili samoubistvom, i šegačili se naračun smrti.Ali su dani bili još kratki, oni mlaki dani polovinom marta kad sunce već zalazi oko šest sati, i mrak ih je iznenađivao, brz mrak koji se javljao sa torlačkih visova.Oni su se tada nevoljno okretali Beogradu, koji se već, sa Opštom Državnom Bolnicom i Univerzitetom, zavijao u tamu i noć.Oni bi tada udarili preko baštovandžinica, i zaobilazili što više samo da duže ostanu nasamo.Tada bi se ponavljala stara igra: mladić je uzimao svoju devojku ispod ruke, nežno bi se naginjao na njenu stranu i govorio joj o beznačajnim stvarima. Ove naivne šetnje, u znaku idile, ponovile su se nekoliko puta ne menjajući ništa u odnosima između Zorke i Miloša.Ipak se ne može reći: baš ništa.Strog posmatrač mogao je primetiti da Miloševa ruka privlači sve više ruku mlade žene, i da je pesnikovo srce sve toplije od ovog dodira. Kremić nije više ništa želeo.Taj laki dodir ženskog bića ispunjavao mu je sve negdašnje fantastične snove i puste želje.On mu je nadoknađivao sve muke koje bi preturio toga dana.Posle te šetnje, osećao se veseo i oduševljen, kao posle dobrog ručka. - Neka ovo potraje uvek, - govorio je on sebi, kad se vraćao sa Zorkom u varoš. - Ja joj ništa više ne tražim. Ali, iz polutamnog Beograda, po kome se palile električne sijalice, rugalo se ovim njegovim mislima nešto sebično, pakosno i ružno, a jasno kao zemlja, ubedljivo kao sudbina, i šaptalo mu: - Poljubi je...Poljubi je! Jedne večeri, pri povratku, kad je Dragutin već bio daleko odmakao sa Ljubicom i kad je iz sviju krajeva Beograda zvonio taj dosadni šapat: "Poljubi je... poljubi je!...".Miloš se obrati Zorki, kao da je hteo suzbiti taj šapat. - Šteta... - Reče joj, - šteta što prekidamo šetnju sad kad je najlepša. - Majka jedva i ovoliko dopušta, jer misli da sam s Ljubicom u Knez-Mihajlovoj ulici.A da do mene stoji... - odgovori Zorka sa jednom nehotičnom blagošću u glasu i zamisli se. - Šta biste radili? - zapita je Miloš, a šapat se ponovi: "Poljubi je... poljubi je!" - Da, šta bi radila? - ponovo je upita Miloš i pogleda je jednim upitnim pogledom. U tom pogledu bilo je nečeg naivnog, neodlučnog, dečjeg i onoga što postoji u fizionomijama izvesnih ljudi za koje se kaže, čak i kad su preturili tridesetu: "Kako je mlad!" Zorka zastade pred tim pogledom i ne mogade zadržati dubok uzdah koji joj se pretvori u reči: - Zašto nisi stariji još koju godinu! Miloša iznenadi ovakav odgovor. Zorka je bila uvek donekle predana u sebe samu.U celoj njenoj vitkoj osobi bilo je nečeg ozbiljnog, ponositog, nečega što se nasleđuje, ostatak neke jake i energične rase.Sad se pak ona prikaza Kremiću skrušena, puna jedne bolne rezignacije i tako lepa u svojoj skrušenosti, kao tica koja se mrzne.On oseti u njoj jednu prirodu tako sličnu svojoj, prirodu duboku i osetljivu, predodređenu za patnju. On je uze i za drugu ruku. Pred njih se spuštala noć, tišina, bezdan.Bledi plamenovi jedne partije Dunava, koja se svetlucala negde oko Karaburme, izumirali su kao sfera jedne mrtve zvezde.Prolistale grane od vrba i nejednaki plotovi pružali su se u vazduh kao crne utvare.Njihova uzbuđena lica osvežavao je jedan povetarac.Jedno jato žaba kreštalo je u nekoj bari. Zorka ne trže svoju ruku.Lagano, neosetno, ona je sledovala jedom opštem pokretu Miloševe snage.Njena srazmerna djevojačka bista, sa puno one bolne rezignacije, naginjala se u zagrljaj, i njene usne, rumene od groznice, otvoriše se, kao ljubičica pod mlakim pritiskom jednog poljupca. Njihove usne bile su se srele.Uzbuđenje je bilo toliko jako da su se one prilepile, ostale tako priljubljene jedne uz druge.Očiju izgubljenih u beskonačnost, ruku raširenih, i gotovi da se ponova stegnu, Miloš i Zorka ostajali su tu, nemi, u ekstazi jednog poljupca koji se nije svršavao.Oni su mešali svoj dah, nešto ubrzan, i drhtali kao u groznici.Oni su osećali da su bez snage da prekinu svoj zagrljaj, i nisu želeli ništa više od ovog drugog poljupca. Pisak jedne fabrike opomenu ih da je vreme da idu kući.Oni pođoše, nesvesno, ne odvajajući još usnu od usne.Na svakom koraku su zastajali i ponavljali ovaj dugi, duboki i ustreptali poljubac, prekidajući ga samo kad im je nestajalo vazduha. Kad bi neki dokon Nemac hteo da od ljubavi načini nauku, Miloš i Zorka bi mu mogli otkriti čitavu skalu poljubaca.Jer ima poljubaca i poljubaca.Oni zavise od volje s kojom se daju, od osetljivosti mesta na koje padaju i načina na koji se čine ili primaju.Ta skala počinje od blagog grljenja stasa i lakog dodira usana, pa se svršava poljupcem gde se telo u telo upija, gde jedne grudi dišu vazduhom drugih, usne blede od grčevitog pritiska, glava tone u nesvest, misao se gubi i celo biće obamire od nekog užasnog i slatkog umora. Ovi poljupci su postali ubrzo nasušna potreba Miloševa, koje se više nije mogao odreći.On je vrebao svaku zgodnu priliku gde je mogao zagrliti svoju draganu; čak i pod najvećom opasnošću da ih ko ne ugleda. - I ja volim ove poljupce kao da sam devojčica, - govorila je Zorka, kao da se htela opravdati pred Milošem, privijala se uz njega celim svojim telom i podnosila mu svoje otvorene usne kao putir, pun opojnog ljubavnog pića. Ova dva velika deteta srkala su ovo piće oblaporno kao alkoholik koji hoće da nadoknadi dane provedene u azilu.Ne vodeći računa kud ih može odvesti njihova nesmišljena ljubav, oni su naseljavali svojim poljupcima sva mesta gde su mogli ostati nasamo.Ljubili su se po onim ulicama koje su nikle same, između Doma Svetog Save i dunavske obale, pustim kao sokaci po palankama, gde po kapijama spavaju mačke i po kaldrmi se zabavljaju golubovi.Za njihove poljupce znalo je drveće zasađeno po Dušanovoj ulici, koje je bacalo mršavu senku po peskovitom trotoaru.Oni su se grlili i u svojoj ulici, sakriveni iza jedne kolibe za električnu instalaciju.Pa i na svojoj kapiji, stepenicama i u tremu, oni su grabili one kratke momente kad niko ne ide, i približavali svoje usne, drhteći od straha da ih ko ne iznenadi i topeći se od miline ovih otetih poljubaca. Od tih dugih, produžavanih i ponavljanih poljubaca pa do u greh, samo je jedan korak.Miloš je to osećao dobro, ali nije imao dovoljno volje da se odreče slasti koju su mu poljupci davali, i da potpomogne plemenite napore koje je Zorka katkad činila da se otrese ovog pijanstva. - Šta ja ovo radim! - prekorevao je on sebe u tim trenucima i zaricao se da će se popraviti. Ali, jedna tajanstvena sila instalisana je u duši pored volje i ratuje sa ovom.I Miloš, čim bi video Zorku, njene vlažne i duboke oči, koje su ga gledale sa mnogo slatke i setne ljubavi; njene rumene usne, koje su pevale pesmu želji i zanosu; njen vitki stas, koji se izmicao posmatračevom pogledu, i tanani struk, pun mekote i ženskosti, gubio je glavu i predavao se sudbini, koja mu je tada izgledala lepa i velikodušna. Nedelje, meseci, godine prolaze, za koje vreme dva ljudska bića idu svako svojim putem.Logika slučaja dovodi ih jedno pred drugo.Oni se pogledaju oči u oči.Njihovi se putevi sjedinjuju.Svaki trenutak i svaka sitnica približuju srce srcu dok ne nastupi veliki momenat ljubavi, kad se golotinja otkriva i drugarica postaje metresa. To se dogodilo krajem marta, jednog popodneva, kad je vazduh bio žut kao bakar, a priroda tiha i svečana da se čoveku neprestano činilo da je praznik mada je bio radni dan. Miloš je bio došao kući, kao i obično, posle ručka, jer popodne nije radio u redakciji, i legao da se odmori.Zavaljen na jedan otoman od starinskog turskog cica, sa šarama koje nisu ličile ni na šta, on je čitao jednog od naših pokrajinskih pripovedača u modi, i ne nalazeći u njemu što su kritičari pronalazili, ostajao je hladan i produžavao čitanje tih redova, napisanih u dijalektu, tek kao zabavu za oči.Očekivao je da mu san padne na trepavice.I san je dolazio, ali od onih lakih snova kao u železnici, gde čovek ne zna da li spava ili je budan. S časa na čas otvarao je oči i besmisleno gledao u tavanicu, po kojoj su ljuske od kreča i pukotine pravile čudne konture nekih krilatih životinja.Dolazila mu je volja da puši, ali je u žilama osećao malaksalost i umor, prve darove proleća, te ga je mrzelo da spusti ruku na pod i napipa tabakeru.Najzad, kad se na to rešio, san je bio već sasvim odbegao, te se Kremić lepo diže i posadi na otoman, kose razbarušene i leđa naslonjenih na duvar. Osećao je strašnu dosadu.Čak mu i cigareta nije prijala.U kući je bilo sve mirno, kao u crkvi.Babica, njegova gazdarica, bila je još jutros izišla, i ko zna da li će se i noćas vratiti.Za šetnju sa Zorkom bilo je još rano.Da iziđe u varoš, znao je da je ceo svet zauzet, i u kafani bi još više zevao. Bacio je cigaretu na pleh pored peći i digao se da otvori prozor. Spolja ga je zapahnuo vlažan vazduh koji je mirisao na novu travu.Pred njegovim očima gurilo se nekoliko radničkih stanova i zjapio jedan zagrađen plac, pun stare gvožđarije.Iza te čovečje bede i prljavštine širila se Jalija, sva zelena.Od nje se puštao beskrajan vidik, kao nad okeanom, koji je gutao široku traku Dunava, njegova pošumljena ostrva, mirne belucave rukave i ritove, obrasle u bledu trsku.Na samoj ivici horizonta, daleko tamo na severu, smešilo se jedno čisto banatsko selo, a dole u dnu, kamo je tekla sva dunavska voda, nazirala se u sivini daljine dva gotska tornja nekakve crkve u Pančevu. Obuhvativši jednim pogledom ceo taj vidik, Miloš spusti oči na ulicu i primeti jednu staricu u bluzi od kadife sa šeširom od crnih šljokica kako zamače za ugao ka Šondinoj fabrici.On pozna gospa-Selenu.Misleći na nju, lagano mu dođe misao da je Zorka sama i da mogu provesti koji trenutak zajedno.Ukoliko mu je ta misao sazrevala u glavi, utoliko se on brzo oblačio i hitao da iziđe na trem. Kad izađe napolje, neodlučno zastade na kućnom pragu.Dvorište je bilo mirno.Na prozorima se nije videlo žive duše.Sva su vrata bila zatvorena.Samo jedan pas sunčao se na kaldrmi, opruživši rep i noge, kao da je crkao.Neka zagonetna tišina izilazila je iz ovih zatvorenih stanova i u vazduhu se čulo neko natprirodno zujanje. Kremić ne smede poći ka Zorkinim vratima.Bojao se da joj nije tamo Ljubica ili koja besposlena susetka.Tome strahu pridružavala se ova tišina, a ono natprirodno zujanje obavijalo se oko njega, kao leteće paučine u polju, i šaptalo mu: - Kuda ćeš nesretniče? U tom trenutku otvoriše se vrata na Zorkinom stanu, i na svoje iznenađenje, Miloš ugleda bledu devojku, sa očima crnim kao voda u senci vrba. Kakva li je čudna ruka izvela oba ova stvora i sama im priredila sastanak usred potpune napuštenosti ove velike kuće?Kakva li je to fatalna sila što stanuje pored naše volje, pobeđuje je, i gura nas na nepoznati put sudbine, sila što nam priređuje smrtonosne katastrofe, da nam posle prinese kondir sa životnim napitkom, blagi melem našim ranama? Okrećući se da je niko ne vidi, i tako stavljajući celo svoje žensko telo u pokret, ona pritrča Milošu i obesi mu se o vrat.Mladi čovek je obuhvati oko pasa, i osećajući pod svojim pazuhom ustreptale ženske grudi, on je privuče svom snagom uza se, i glasom koji je drhtao od uzbuđenja isprekidano joj prošapta: - Hajdemo kod mene. - Ne, nikada! - trže se Zorka uplašeno. Ali se Miloš savlada donekle, posta smiren kao jagnje, pogleda je pravo u oči i, ne misleći ništa rđavo, iskreno reče: - Hajde da mi vidiš sobu.Veruj mi, neću ti ništa učiniti; ja sam bolji nego što ti misliš. Da, mladi pesnik bio je tada pravednički iskren, ali je njegov glas, uprkos njegovoj volji, drhtao i odavao unutarnju smutnju. - Ako nas ko vidi? - upita ona poverljivo. - Niko nas neće videti - tvrdio je Kremić. - Svi su na radu.Moja gazdarica ne dolazi preko dana.A gospa Selena je izišla u varoš, video sam je... I on je blago povuče ka vratima. Zorka korači dva koraka, ali se trže opomenuta jednim od onih tamnih unutarnjih predosećaja što nas bocnu u izvesnim trenucima. Jedna muva prozuja pored njih.Pas u dvorištu mrdnu repom.Negde u daljini zalupiše vrata.Zorka pokuša da istrgne ruku iz Miloševa zagrljaja i da pobegne. - Ne, neću... ne mogu, ne smem, - branila se onda. - Ja osećam između nas nešto mračno što me plaši.Ah, pusti me, molim te. - Ne, ludice moja, - tepao joj je Miloš, i ljubio ju je u vrat i u lice. - Šta ti je danas?Što se bojiš? On najzad uspe da je prevuče preko praga, pa je onda pusti slobodnu. Učinivši ovaj prvi korak, Zorka se predade volji Miloševoj i pođe sa njim, ruku ispruženih i očiju otvorenih, kao mesečarka. Kad dođe u sobu i vide da joj Miloš ništa neće, ona se oslobodi.Ona nikad nije bila u toj sobi, te se interesovala za svaku stvarčicu koja je ispunjavala stan njenog dragana.Zagledala je u knjige, nabacane na jednom ormanu.Posmatrala je fotografije po zidu.Pogađala koja je to žena što je ličila na Miloša, obučena u srpsku nošnju, sa tepelukom i libadetom, i, nenavikla na pozu, unezvereno gledala sa svoje male fotografije, te se njene blage materinske crte još jače ispoljavale.Zorka je otkrivala razne karte sa slikama, posetnice s nepoznatim imenima i zabačene brojeve Preporoda, u kojima su izišle Miloševe pesme.Pitala ga je za njegovu majku, za kuću, i tu daleku palanku, omrznutu od Beograđana.Miloš joj je odgovarao kratko, vukao je blago na divan pored sebe, i svojim usnama pokrivao njena malena usta koja su čavrljala koješta. Poljupci su padali, najpre laki i suvi, a posle sve teži, duži i vlažniji, praćeni s Miloševe strane milovanjem sve strasnijim i slobodnijim.Zorka se branila u pola snage, i polako se podavala tom slatkom milovanju usne i prstiju koje ju je opijalo kao neko zaslađeno piće, dovodilo je u ushićenje, punilo je hrabrošću i vuklo njenu malu glavu u neki dim i maglu.I ova dva velika deteta, uverena u svoju jaku volju i dobre namere, klizali su se sve više ka granici sa koje se dalje ne može trgnuti. U jednom trenutku, Miloš je bio obavio jednim pogledom celu svoju saučesnicu.Ako je civilizovan čovek oklevao pred skrupulom, ovo oklevanje nije sprečavalo divljaka koji drema u nama svima.Kad je sve bilo dockan, svest se najedared vratila.Zorka je skočila kao ranjena, jednim pokretom se bacila na stolicu i, naslonivši laktove na sto, zaronila je glavu ćuteći.Nekoliko trenutaka, dugih, mučnih i svirepih, prođoše, a ona je sedela neprestano tako, ukočena, skamenjena i ne puštajući glasa od sebe. - Zoro, Zoro - plašljivo ju je zvao Miloš. Ali, onda je i dalje ostajala tako, nema i nepokretna.Tek posle dugog vremena, pokretoše se prvo njena ramena, pa onda grudi, a za njima glava.Jedan jecaj, koji je dolazio iz najdublje šupljine grudi, zatrese celo ovo žensko telo, mršavo kao u tice, i krupne suze minuše niz ukočene ruke. Ah, te suze, one se nikad ne zaboravljaju u životu.Miloš kleče pored svoje dragane i, u jednoj bolnoj ekstazi, progovori: - Ja nisam hteo...Ja to sebi neću nikad oprostiti.Kako se to desilo?Ah, život je svirep, varljiv, mučitelj...Jadna moja Zorko... - Idite, bežite, - odgovori mu onda promenjenim i promuklim glasom. Miloš je posluša, pogružen i postiđen.Dočepa šešir i, zaboravivši čak da poljubi svoju draganu, reče joj jedno zbogom koje se jedva čulo i istrča na ulicu. Kad je izišao na ulicu, okretao se kao da je gledao gde će se najbolje sakriti.Nešto hladno duvalo mu je za vrat, i činilo mu se kao da će nečija teška ruka pasti mu na rame.Ali, kad je izišao iz dunavskog kraja i prilazio Terazijama gde ga više ništa nije opominjalo na Zorku, već se počeo da interesuje onim što se napolju događalo.Niko nije ni slutio šta je on uradio.Kremić je već s puno pažnje posmatrao kako jedan čovek trči za šeširom koji mu je vetar bio odneo.Tek s vremena na vreme, jedna iznenadna misao, brza kao grom, izbrisala bi mu sve ono što se dešavalo oko njega i prenosilo ga tamo u onu veliku kuću, gde je jedna žena, mršava kao tica, plakala krupnim suzama. Miloš i Zorka prećutno su se izbegavali.Mladi pesnik je ređe dolazio kući preko dana, a Zorka nije izlazila u dvorište kad je znala da je on tu.Kad bi se pak slučajno sreli, brzo bi izmenjali pozdrav, tek da ko šta ne primeti, i trudili se da se što pre uklone. Sreća je za njih bila što se vreme promenilo, te su mogli neopaženo da izbegnu svoje sastanke na Malom Kalemegdanu.Ona iznenadna toplota martovskog sunca pretvorila se u sitnu kišu, koja je padala s časa na čas, cedeći se sa visine.Pokatkad se nebo razvedravalo, kiša prestajala, atmosfera postajala svetlija, ali su se oblaci ponovo skupljali, kiša počinjala ponovo, padala, lagano i dosadno, i napolju bilo tako hladno da su se peći ponovo ložile i zimski kaputi oblačili. Tako je trajalo čitavu nedelju dana. Najzad kiša presta.Blistavo, pravo proletnje sunce zasja kroz kaljavi Beograd.Ljubica i Dragutin počeše da navaljuju, ona na Zorku, a ovaj na Miloša, da obnove svoje šetnje po obali Dunava. - Blato je i po čaršiji, a kamoli u polju, - branila se Zorka. Sunce je sijalo.Prolistalo drveće, koje se u ranijoj kiši i zimi nije ni primećivalo, mamilo je mladost u polje, u slobodu. Zorka i Miloš pristadoše najzad da iziđu zajedno tek iz bojazni da što Jelica i Dragutin ne primete. - Ali, ne na Dunav, - odupirala se Zorka. Ova velika reka, koja joj je do pre mesec dana bila indiferentna, sad je opominjala nesrećnu devojku na prve šetnje i prvi pad. - Blizu je kuće.Može nas videti koji od komšija, - iznalazila je ona drugi razlog i rumenila od stida. Posle dugog pregovaranja, rešiše se da udare Vidinskom ulicom i prošetaju u pravcu Sedam Kuća. Dok su išli zajedno - svi četvoro - ćeretali su te o ovome te o onome, i zadirkivali se kao ranije.Ali, već na Trkalištu Ljubica uze pod ruku Dragutina i izmače s njim.Miloš, obuzet jednim osećajem više dužnosti nego naklonosti, ponudi takođe ruku Zorki. - Ne! - odbi ga ona prigušenim glasom. Put je bio očajno prav i dugačak.S leve strane prostirala se ogromna pusta poljana, izbrazdana pešačkim stazama.U vrhu nje belilo se Novo Groblje.S desne strane, kuda je prolazio tramvaj, dizale se nove, dvospratne i lepo ozidane kuće, ali već zapuštene i pokazujući da u njima sedi prost svet.I dug red bakalnica i mehana za seljake, proređen kojom berbernicom, pružao se do horizonta, preko đerma, čak u Mirijevo. Milošu je bilo vrlo teško ovo ćutanje, koje je unosilo između njih jedno osećanje mržnje.Stoga je on obraćao pažnju svojoj dragani na ovu ili onu interesantnost ovog beogradskog predgrađa.Ali bi Zorka samo za čas skrenula oči na tu stranu na koju ju je Miloš upućivao, pa bi gotovo produžila uporno ćutanje. Najzad se Kremiću dosadi to, te je upita: - Zašto ste danas takvi? Zorka podiže svoje duge trepavice, koje su bacale tamnu senku na njene duboke oči, i, savlađujući jedan uzdah, promuca jedva čujno: - Vi sami znate. Ovo vi, koje se odavno nije čulo između njih kad su sami, zvonilo je sad gorko i zlokobno, i sve više ih udaljavalo jedno od drugog. - Zaklinjem vam se da sve što se zbilo nisam namerno izveo, - odgovori Miloš, i glas mu zadrhta kao pred plač. - Verujem vam.Ali, kakva vajda!...Ja sam za vreme ovih kišnih dana mnogo mislila o svemu ovom što se između nas desilo, i videla sam da ovako ne možemo produžiti. - Pa, šta treba da radim? Zorka se gorko osmehnu kao da je očekivala ovaj odgovor. - Kad me već tako pitate, onda ima samo jedan odgovor...Idite! - I njen glas posta snažan kao vetar koji je pirio kroz mlado kestenje, zasađeno oko puta. - Ostavite me što pre.Idite, dok se još što gore nije desilo.Vama je lako.Vi ste čovek.Sami ste.Nije vam ništa otkazati stan i iseliti se u drugi kraj, daleko od mene... što dalje, da se više nikad ne vidimo.Bar ćemo sačuvati lepo mišljenje jedno o drugom. - A vi? - upita je Miloš nehotice. - Ja ću ispaštati svoju pogrešku, boriću se i dalje sa svojom sudbinom... - Tako sama, samohrana? - Kao i dosad. Miloš se nadao svemu od Zorke, samo ne ovom potpunom samopregorevanju.Bojao se bio da Zorka neće izići sa predlogom za brak, i već su mu se svi dosadanji događaji prekrivali prljavom bojom računa, i na se uzimali gotovo vid plaćene ljubavi.Ali, ova bolna gotovost njegove dragane da sve prekine, da svojim poniženjem i odricanjem iskupi greh koji su zajedno učinili, oterala mu je, kao blago martovsko sunce, ove misli crne sumnje i obasjavala mu je Zorku još lepšu, još uzvišeniju. - Ja sam gotov da učinim sve čim bih izbegao da vas kompromitujem, - odgovori Miloš glasom punim muškog poštovanja. - Gotov sam, ma šta o meni mislili, da odem ne samo iz vašeg kvarta, nego i iz Beograda, ako hoćete... - O, toliko nije potrebno! - prekinu ga mlada žena gorko. - Da zaboravim sve što se desilo između nas; da vam ostanem iskren prijatelj i brat... - I da vas se do groba sećam! - dopuni ga Zorka glasom koji je prelazio u jetkost. To ne smete Miloša.On osta učtiv do kraja. Zorka se brzo pokaja za svoju jetkost, koja nije bila crta u njenom karakteru. - Pravo da vam kažem, - reče ona, - ja nisam naučila u životu ni na toliko plemenitosti koliko mi vi ukazujete.Od mene su tražili samo obaveze.Niko nije pomišljao da i ja imam neko pravo, pravo da živim kao i drugi svet.Zbog toga sam ostala devojka.Zar se i ja nisam mogla udati kao što su uradile mnoge druge, čak i one gore od mene? Kremić se trže i od same reči koja je spominjala brak, i reče posle dužeg razmišljanja: - I vi ćete se udati, Zorka; nema sumnje. - Ne, gospodin-Kremiću.Kad to nisam dosad uradila, neću ni otsad kad mi je trideset godina, to je sigurno.Ja ću ostati pored majke, da je negujem, da joj zaslađujem stare dane, i da jednog dana zaklopim njene oči. - A tada? - Bože moj, ima toliko stvari na svetu gde čovek ima utrošiti svoje slobodno vreme na dobro! - I vi ne dopuštate nikako pretpostavku kakvog događaja koji će izmeniti vašu sudbinu? - Na bolje?... Tu nasta jedan mučna pauza. U daljini se videlo kako se grle Ljubica i Dragutin. Jedna patka brljala se u jarku kraj puta. Kremić htede nešto reći, ali sve njegovo biće beše zauzeto iznenadnim priviđenjem osnovne razlike između njegovog i Zorkinog bića.Dok je on u svom dobru video dobro celog sveta i govorio: "Neka se svako trudi da mu bude dobro, pa će biti dobro celom svetu!", dotle se Zorka odricala sveta, davala drugome sve, svoje uživanje, svoje pravo i mladost, sadašnjicu i budućnost, ne pitajući se kako će njoj biti. I da bi učinio ma šta za nju, da bi joj dao koliko toliko zadovoljstava, da se ne bi izvukao tako kukavički i samoživo, gazeći preko srca jedne slabe žene, Kremić učini večitu pogrešku koja se čini u njegovim godinama, pokušavajući da između sebe i svoje dragane postavi odnos jednog golog zadovoljstva.On je bio još u dobu života kad se bez velikog predomišljanja odricalo postojanje Boga, dizao kult prirodnim naukama, verovalo u slobodnu ljubav i kad se zamišljalo da je i kod svakog drugog bića senzualna potreba preka i primamljiva. - Ja ne osećam nikakvu potrebu, - odgovarala mu je Zorka, prosto i kratko. - Za mene samu, spomen na moj pad je jedna zagonetka. Ali, te iskrene i proste reči ne ubediše neiskusnog pesnika, i on je navaljivao sve dalje: - Pa dobro, neka tako bude.Mi ćemo zaboraviti šta se između nas desilo...Ali, šta nam smeta da se poznajemo, da izlazimo ovako u šetnju... - Ne, ne, Milošu.Ove šetnje su nas i navele na zlo.Ne vodite me više krivim putevima.Ja nisam rođena za njih.Ja to osećam.Na njima se treba kriti, varati, lagati.Ja to ne umem i ne mogu.Već sam nekoliko puta htela da sve priznam majci. - Ali, Zorka, imajte milosti i prema meni...Dobro, uskratite mi poljupce.Ah, ti dugi, duboki i slatki poljupci!...Ja ih se odričem.Ali mi ne zabranjujte da sam blizu vas.Ja sam se navikao da mislim na vas.Ima nekoliko nedelja kako sam vaš.Vi ste prva žena kojoj sam ja dao celo svoje srce. Zorka uzdahnu, a Miloš produži bolno i poverljivo: - Vi me uveravate da ovaj život vredi onih muka koje se za njega podnose.Bez vas, on će biti pust, očajno prazan kao što je ranije bio.Vi mi otkrivate u svetu ono što sam samo u svojim stihovima zamišljao.Ja ponavljam vaše ime kad sam sam, i govorim vašem spektru kad se s vama ne mogu da sastanem. - Oh, ne govorite mi tako...Ružite me, nazovite me poslednjom ženom, prezirite me i mrzite, ali mi pomognite da se vratim tamo gde sam bila pre nego što ste me poznali. I njih dvoje približiše se jedno drugom, jednim svetiteljskim pokretom, i nastaviše svoj put, ruku pod ruku, kao dva ranjenika, koji se oslanjaju jedan na drugog i vuku se preko polja punog smrti, rana i krvi. Između Zorke i Miloša bio se utvrdio prećutan ugovor da izlaze u šetnju, zajedno s Dragutinom i Ljubicom, ali da ne idu na Dunav i ne govore o ljubavi. Od svega onoga što je bilo između njih vratilo se samo nežno držanje ispod ruke i tikanje u govoru kad su nasamo.Milošu je to bilo dovoljno.Gotovo fizička prijatnost obuzimala bi ga kad bi osetio laki dodir njene bluze.On se gubio u toj slasti, gledajući tako izbliza njene mirne i duboke oči, i o najbanalnijim stvarima govorio u ekstazi, u pijanstvu, gde se misli ne dovršavaju, a reči ne umeju da se nađu.Nije bio naviknuo ni na tolike nežnosti od strane devojaka koje je poznavao i voleo.Odrastao u kući bez sestara, u gimnaziji bez drugarica, na pravnom fakultetu takođe bez drugarica, u jevtinim samačkim sobicama gde su gazdarice matore i ružne, bez dovoljno novaca da se baci u svet mode, cveća i poklona, on je bio proveo mladost izbegavajući žensko društvo i voleći devojku koja ga ne poznaje ili je van Beograda. Okrećući se i gledajući za sobom, njemu je sadašnja sreća izgledala vrlo velika, a devojka koja ju je činila - ona zamišljena žena koju je tražio.Stoga se on i predavao sav ovoj bledolikoj devojci, na kojoj je već vreme ostavljalo svoj trag, i trudio se da je ničim ne uvredi. Jednog aprilskog popodneva, blagog kao kupatilo, ne znajući ni sami kako, oni popustiše bez reči Ljubici i spustiše se starim poznatim putem koji je vodio pored Opštinske Bašte na Jaliju. Sniske jevrejske kuće, koje su s istočne strane rubile ovo gradsko polje, izgledale su još niže u svetlosti sunca koje se klonilo zapadu.Crna gradska platna, koja su se, i u ruševinama, rugala tim stanovima sitnog pokolenja, padala su u senku, tupu i vlažnu.Tri vojnika su jurila jednog konja da ga uteraju u grad. Miloš i Zorka bili su ostavili za sobom Dragutina i Ljubicu, i posmatrali kako se konj uzinatio: taman dođe do kapije, i vojnici se zaustave, srećni što mogu da predahnu, a konj klisne pred njih i razigra se po poljani.Zorka se uplaši da konj ne udari na njih dvoje te zasta, ali ovaj ode daleko, načini jedan polukrug, kao da je u manežu, preskoči železničku prugu, u galopu zaobiđe prvi gradski bedem, pa onda udari sve obalom i zamače u Donji Grad na sasvim drugu kapiju. Kad se konj izgubi, ovo dvoje se pogledaše i nasmejaše. Oni su bili ustrčali na jedan šanac, u kome se bilo zadržalo nešto vode od poslednje kiše.Nekoliko vodenih buba jurilo se iznad ove bare.Sunčevi zraci padali su koso na vodu, te je pretvarali u veliko, masivno ogledalo.Na bari se ogledalo celo visoko nebo sa svim svojim oblačićima, te se činilo kao da se ceo jedan svet krije ispod vode. Zorka je posmatrala ove tajanstvene oblake koji su plivali dole u dubini vode.U tom i Miloš obrati pažnju na baru i ugleda u njoj Zorkin lik.Njihovi pogledi ukrstiše se, tako kroz vodu, i oboje se nasmešiše detinjski, gledajući jedno drugo položeno u vodi. - Šta ti misliš o sebi, Milošu? - upita Zorka, posmatrajući ga neprestano tako u vodi.Jesi li lep? - Ne! - odgovori Miloš. - Lepuškast? - Ne... ne, ni to! - Malo si se porazmislio dok si to rekao, - zajedljivo mu odvrati Zorka. - A ružan? - Pravo da ti kažem... to zavisi... - Kako? - Istinu ti kažem...Ima trenutaka kad mi se čini da sam vrlo ružan.Tada mi je donekle krivo na sebe, ali brzo odmahnem rukom i reknem: "Šta ja tu mogu!Nisam žena!" Ali, ponekad, kad je lepo vreme i kad sam ispavan, učini mi se u ogledalu... kratko rečeno, ja se tada sebi dopadam! Zorka pršte u smeh, i, još se smejući, zapita: - A jesi li voleo? - To ti je teško reći...Strogo uzevši: nisam nikako; inače: mnogo.Ali je sve to bila samo poezija, magla, dim.I meni se čini da prvi put sad kad... - Šta ste zastali?...Hajdete napred! - čuše se glasovi drugog para, i Dragutin se približi sa Ljubicom. Ljubica se bila sva zajapurila, da je vatra bila iz njenih punih obraza kao jabuka, i crnih očiju koje su sijale.Dragutin je, naprotiv, bio bled kao zemlja; nijedne kapi nije bilo u njegovom licu, a pogled mu je lutao unezvereno i uplašeno. - Nama je dobro i ovde, - odgovori im Zorka i propusti ih. Miloš je uze ispod ruke i nesvesno povede za Ljubicom, koja je bila obuhvatila Dragutina oko pasa i trčala s njim kroz polje. - A sad kad?... upita Zorka svoga dragana, rumeneći se od radoznalosti i nestrpljenja. - Dragutin me prekinu, - odgovori Kremić. - Bio sam našao jedan tačan izraz...Hajdemo na naš čamac, pa ću ti reći. Izvrnuti čamac trulio je na svom mestu, zariven celim kljunom u pesak. Oni sedoše jedno do drugog.Miloš uze Zorkinu ruku u svoju, i, igrajući se njome, tražio je po mislima šta je hteo reći. Posle onog teškog utiska koji je Zorkin pad ostavio na nju, Kremić se bio zakleo da ničim ne zloupotrebi njeno poverenje.Ali je Miloš bio čista slovenska priroda, kod koje se utisci primaju lako, i gde novi utisak potiskuje stare.On je i sad ponavljao reči: - Ne, ne, ja je neću zloupotrebiti. Ali je njegova duša, umiljata i pokretljiva, već drhtala pred nečim novim i protivila se da se pokori njegovoj volji. Sedeći tako na čamcu i okrenuti zapadu, Miloš i Zorka biše obuzeti veličanstvenim prizorom sunca koje je, u iluminaciji cele prirode, teatralno zalazilo za zemunsko brdo. Istok je bio utopljen u jezero plavetne boje, koja se razlivala ka zapadu i postajala sve otvorenija dok se nije pretvorila u mleko od rastopljenog nikla.Zapad se bio zapalio na celoj svojoj dužini i uvis puštao crveno pramenje, koje se razletalo do polovine neba.Ova crvena svetlost sunčevih zrakova pravila je u belini, što je sa istoka dolazila, čarobne obale, predgorja i ostrva.Blistav i snažan stub dijamantske svetlosti spuštao se od sunca, koje je sedalo, u Dunav i brčkao se po zelenoj vodi. Sunce je izgledalo kao da se za trenutak zaustavilo u hodu i toplim pozdravom grlilo celu zemlju.I sve na zemlji zaćutalo je osluškujući ovaj pozdrav, da se najedanput prene, kad sunce ponovo počne da tone i zalazi. Belina, koja se nasred neba grlila sa crvenom vatrom sunčevih zrakova, otimala se od nje i hitala zapadu.Za njom je hitao istok, pun plavetnila i noći.Dunav se otresao od igre boja i, razbacajući se, gledao je čežnjivo za suncem.Tice su ponovo pevale, žabe kreketale, drveće se kretalo, i cela priroda pozdravljala je svečan odlazak cara neba, zemlje i mora. - A sad kad?... - pitala je uporno Zorka. Zasenjenih očiju od sunca, Miloš je pogleda.Njeno lice sijalo je u rumenilu poslednjih zrakova dnevne svetlosti.Vetar je pirkao s Dunava, igrao se sa njenom kosom i ukrasima na njenoj bluzi.Njena noga prelazila je njenu suknju, i u plitkoj cipelici naslonjenoj na jedan kamen, videlo se parče jedne crne čarape. Kremić je uzalud obraćao svoj pogled ustranu i po pameti tražio šta je hteo da kaže, ali se njegov pogled prikovao za bledoliku devojku.On ju je video, nju i njenu čarapu od svile, pred sobom, na Dunavu, u vazduhu, u onim crvenim pegama koje sunce ostavlja kada se dugo u njega gleda. - Da, ja sam voleo mnogo, - odgovori Miloš. - Ali si ti izbrisala sve te spomene.Ja mogu samo tebe voleti.I sad mi se čini da sve što se desilo pre tebe bio je samo jedan san.Ti si ubila sve one koje sam voleo...One su bile samo sunce koje se jedanput pojavi, a posle zađe zanavek.A ti si ovo sunce... evo ovo koje ovako lepo zalazi, koje će se sutra roditi i koje će tako večito sijati... Mladi pesnik htede još nešto reći, ali mu misao opet izmače.On se, bez reči, naže na ljubljeno stvorenje i pritište joj najpre jedan, pa onda drugi, i zatim treći i ... bezbroj poljubaca.Zorka se otimala i pravila ih još slađim, te poljupce... tako prekinute, nedovršene i pomešane sa mirisom vrba.Ali je njena čar prevazilazila njenu snagu.Oko nje je bilo sve lepo, te je pravilo još lepšom.Dunav je bio tajanstven kao njene oči, priroda mlaka kao njena duša a talasi uzburkani kao njene grudi.Miloš je bio naizmence snažan i mek, junačan i nežan.Ta tajanstvena priroda prilazila mu je u pomoć i pravila ga nepobednim. - Milošu... ostavi me, ne večeras, ne na ovom mestu... Sunce je bilo zašlo za brdo.Još je samo, sa velikim naporom, isterivalo poslednje zrake, dajući nebu, više sebe, koralnu boju.U prirodi je nastajao dubok mir.Siluete vrba povijale se prema vetru i rasle sve više.Sa istoka je dolazila noć, brza kao kiša, i mrak padao naglo kao u svim predelima sa prostranim vidikom. Dva zaljubljena stvora gledali su se oči u oči.Njihove duše, koje su drhtale pod jednim dubokim osećajem, i njihova srca, koja su kucala nekom neiskazanom nežnošću, zgrabi, uhvati, podjarmi ova veličina noći koja je nastupala, ovaj duboki mir kojima su disale sve stvari oko njih, na obali pored koje je tekla ogromna voda, crna kao ta noć, i u hladu gradskih zidina koje su videle tolika stoleća.Gledajući se oči u oči, pod utiskom sve ove lepote, ove veličine stvari i plemenite mirnoće u svoj ovoj prirodi, tako velikoj i tako vidljivoj, oni osetiše da se njihove duše oslobođavaju okova ljudske prolaznosti; oni osetiše da njihova srca prekidaju sve veštačke veze i da se u dubini njihovih bića razvija, navaljuje i osvaja nešto novo što se izmiče njihovoj vlasti; oni osetiše da im je odsad nemogućno lagati i braniti se.Neka neodređena nežnost privlačila ih je jedno drugom.Iznenadna bliskost uklanjala je između njih osećaj stida.I u njima je bujala tajanstvena sila, mračna i nemirna, nalik na talase ove prostrane reke koji su zapljuskivali obalu i pucali kao poljubac. Svaki napor postajao je uzaludan, svaka reč izlišna.Dva uzdrhtala tela pribiše se jedno uz drugo i onesvestiše se u zagrljaju. Kada je Zorka otvorila oči, više nje je stajalo visoko i beskrajno nebo, po kojem se palile zvezde, jedna po jedna, i u prirodi je šumila tajanstvena heruvika noći. IVAN GUNDULIĆ. Naš Univerzitet, širom otvoren svima redovima naroda, bio je uvek verna slika našeg društva.U njegovim uskim skamijama sedeo je sin prostog seljaka do sina državnog savetnika; na njegovim katedrama držao je predavanje sin kakve švalje posle čoveka čija je porodica zauzimala najuglednije mesto u beogradskom društvu; želje i ideali prostog puka i namere obazrivih državnika nailazile su punog odjeka u ovoj trospratnoj starinskoj zgradi.Naša oduševljenja i naša malaksalost, ljubavi i mržnje, velikodušnosti i pakosti, preduzimljivost i sitničarenje, sve naše dobre i rđave strane ogledale su se na Univerzitetu, u studentskim društvima, u njihovom javnom i privatnom radu. Generacija kojoj je pripadao Miloš Kremić bila je jaka i radila mnogo.Pocepani na više klubova, mladi članovi toga naraštaja trudili su se da ispadnu što bolji, što jači i svetliji.Stoga se njihovi sastanci u Pobratimstvu bili česti, dugi i burni.Svako je hteo da odbrani svoje mišljenje i naturi ga drugom.Držane su duge besede, pozivani su u pomoć Karl Marks i Knez Mihailo, upadano je u reč, proturala se sumnjičenja, i često puta pravili se ispadi žučni, neopravdani i uvredljivi. Ali, pri kraju studija, ovi mladići počeše da više otvaraju oči, da podvrgavaju kritici i svoje sopstvene ideale, da se hlade i hitaju da što pre svrše školu i dobiju svoje parče hleba.I pre nego što dobiše diplome, ovi mladići, jedan po jedan, zbog ovoga ili onoga razloga, u ovoj ili onoj prilici, odrekoše se svojih ubeđenja, izvršiše bankrotstvo svojih ideala.One raznolike grupe ovih ljudi, tako ljuto zavađene između sebe, propadoše kao da nisu ni postojale, a mladići koji ostaše u Beogradu posle ovih intimnih katastrofa tražahu jedan drugog kao brodolomnici.Tu, na prekretu, pre nego što su izgubili svaku vezu sa školom, a još sasvim ne stupivši u kolosek službe i građanskog života, oni su svi osećali jedan isti bol, bol što su se odrekli onoga za što bi juče glavu položili.Neprimećeno, oni bi dobivali iste prohteve: za finiju cigaru, bolji ručak, i otmeniji loka.I kao ljudi koji pate jednu istu bolest, oni su se tražili, zaboravljali na ranije uvrede i voleli se. Nekoliko od ovih mladih bankrota, koji su se još zadržavali u Beogradu i žudeli za kakvim udobnim činovničkim mestom, dolazili su stalno u Moskvu posle večere.Njihov sto se nalazio za samim vratima, kako se uđe u kafanu na glavni ulaz.Ovo mesto izabrao je Stojan Burmaz, advokatski pripravnik, čovek koji je nosio dugu bradu i nekad mislio za sebe da je drugi Robespjer.Kad je prvi put ušao u veliku beogradsku kafanu, imao je pocepane cipele, te je seo u budžak, bojeći se da ga kelneri ne izbace napolje.Ostalo društvo sedelo je za ovim stolom u početku za ljubav Stojana, a posle što ih je mrzelo menjati i tražiti šta drugo.Oni su se navikli na kelnera koji ih je služio, a ovaj na njih.Kelner, ufitiljenih brkova i neispavanih očiju, mešao se u njihov razgovor, pitao ih za objašnjenje kakve novosti koju su novine krile, bio zadovoljan sa malo bakšiša i donosio im uvek vode. Iako im nije bilo ostalo gotovo ništa od ranijih ubeđenja, te su tako bili svi izjednačeni u pogledima na svet, život, društvo, državu i narod, ovi mladi ljudi nisu to jedan drugom priznavali, te su i dalje ostajali jedan za drugog: radikal ili konservativac, nacionalac ili jugosloven, socijalista ili anarhista.Da bi se složili, retko su kad ozbiljno govorili o kakvom predmetu, već su sve obrtali na šalu. Nikome se nije gledalo na obraz.Dobroj pošalici se opraštalo sve.Svirepo se ismevale urođene ili stečene osobine, crte na licu, telesni nedostaci, ponašanje, sprema, pamet, svojta i ljubav.Svaki član je imao svoj nadimak: Kremića su zvali Vitezom tužna lica, Rankovića Krenkebilom prema junaku jedne priče koju je ovaj preveo, Vasića Kako-Da-Kažem, a Burmaza Kako-Si-Gospoja, kako je ovaj oslovio jednu visoku beogradsku damu pružajući joj svoju ruku razapetu kao ripidu. Preko dana, svaki napose lupao je glavom da izmisli šta novo čemu bi se doveče smejali.Tako je Vasić pronašao da ventilator u Moskvi liči na vesla.Stojan Burmaz je izneo čikarmu naprednjaku, da je kuvarica njegovog oca, kad je pročitala devizu anarhistovog lista: "Ni Boga, ni gospodara, ni republiku, ni monarhiju," uzviknula: - Ju, odneo ga šinter, i to policija još trpi! Ovi ljudi, koji su u Moskvi pili bečki melanž, silazili su oko ponoći u maćedonsku ulicu na burek, a ako su bili pri novcu, posle bureka prelazili su u jednu od onih noćnih kafanica u istoj ulici kojih nestaje sve više pod nemilosrdnom rukom regulacije.Tu se započinjalo sa deset ćevapčića i litrom belog smederevskog vina, pa se posle završavalo pevanjem cigana, razbijanjem čaša i vožnjom na fijakeru, kako se završuju sva naša veselja. Kremić je bio redovan član ovog stola.Pio je melanže, jeo burek, izmišljao svirepe pošalice i zaboravljao na krvava razočarenja koja je doživeo u politici na Univerzitetu.Ali, otkako se upoznao sa Zorkom, osećao je sve više prazninu ovih sedeljki, surovost šala i ludo traćenje vremena.Već su se inače duhovi iscrpljivali i postajali dosadni.Tako jedne večeri niko nije bio ništa novo doneo.Svi su ćutali očiju uprtih u unutrašnjost kafane.Na visokom plafonu obrtalo se veslo.Za ostalim stolovima sedelo je raznoliko društvo: jedna otmena beogradska familija cincarskog porekla, nekoliko novinara, gimnaziski profesori, dva oficira koji su imali strast da se mešaju u građanske stvari, i jedan katiheta, taze iz Rusije.Krivonog cal-kelner, sa zavučenom rukom u jandžik na leđima, posmatrao se u velikom kafanskom ogledalu i divio se sam sebi. -Pogledajte za ovaj sto do prvog stuba, - obrati pažnju društva anarhista, dugačak čovek, suva lica i sa zlatnim cvikerom na čelu, slavan u društvu što je jedanput postavio tačnu razliku između pekmeza i sulca.Vidite, majka i ćerka, ne zna se koja je od koje lepše obučena, a imaju samo jednu džepnu maramu. - Eno, - dodade drugi, - majka se ubrisala pa maramu dodaje ćerci ispod stola! Vicevi počeše padati na ove dve žene, koje su bile iz jedne od onih beogradskih činovničkih kuća gde se pominju samo nepoznata imena, pričaju se beznačajni događaji sa važnošću, potcenjuje se sve što je za jednu periodsku povišicu niže i čiji članovi smatraju sebe za centar sveta. - Šta li tek čeka onog blesana što sedi pored njih, ako ga ulove za muža! - progunđa Stojan Burmaz u svoju bradu, jedino što mu je još ostalo od stare demagogije. - A što?Možda je žena zaboravila da ponese maramu od kuće, - primeti Ranković, kao uvek presecajući svojom primedbom svako oduševljenje. - Valjda oni imaju da misle... kako da kažem... na diplomski ispit, - odgovori Vasić Dragutinu. - Karakteristično je to dodavanje ispod stola, to računanje na prevaru. - Baš i da je zaboravila... šta mari izviniti se i zatražiti maramu slobodno i otvoreno?Zaborav se daje oprostiti, ali prevara ... - Samo neka svet ne vidi, pa je onda slobodno sve. - Naše žene su takve... - Ne baš sve, - upade opet Ranković. - Razume se, ne sve, ima izuzetaka, ali je većina takva.Svet je njihov moral, njihova svest, njihov raj i pakao. - Pogledajte samo naše drugarice!...Kaži ima samo da hoćeš da se ženiš, pa će skidati zvezde da te uvere u svoju ljubav. Razgovor pređe na žene. Većina ovih ljudi, tako mladih, tek stupili u život, napadali su na žene, na ženu uopšte, čak i na ideal žene, i govorili da se nikad neće oženiti.Jedan mali broj od njih, mahom pesnici, branili su ženu i smatrali život vez voljene žene za uzaludan. - Mi smo krivi, - govorio je Bogdan. - Mi nemamo... kako da kažem... kuraži.Mi smo egoisti.Don Žuan je stvorio žalostan presedan.Treba ženu zaslužiti... kako da kažem: treba je usrećiti.I mi smo kukavice.Mi se bojimo da usrećimo... kako da kažem, jednu ženu, a nije nas stid da unesrećimo pedeset... - More, kakvih pedeset! - podsmehnu se neko. - Ja ih toliko i ne poznajem, - progunđa Burmaz u svoju bradu. - Ljudi našeg sveta su gotovo svi svirepo sami.Kaži mi jednog od nas, jednog od javnih radnika...Ljubav, poverenje, solidarnost su privilegije prostog sveta. Vasić ne smede produžiti polemiku sa Stojanom, dobrim besednikom i dosetljivim duhom, nego ga zapita: - Imaš jednu cigaretu... kako da kažem? - Kad ćeš ti to š pretvoriti u m? - odgovori mu Burmaz i pruži mu tabakeru. - Vasić nije bio još dobro ni izvadio cigaretu, kad se anarhista prope, čak sa dugog kraja: - Cigaretu našu nasušnu daj nam dnes, - reče on svojim promuklim tenorom i tako reći istrže tabakeru iz Vasićevih ruku. - Pravo da vam kažem, zavlačeći se ovako po hotelima od Slavije od Nacionala, ja sam izgubio svako osećanje za poštenu ženu, - reče naprednjak i zasmeja se tako da mu donja vilica ispade, a ćosavo lice dobi oblik pozorišne maske. - To je cela istina što si rekao, - umeša se Miloš, koji je dotle ćutao. - Ono što se dobiva za novac i ne naliči na ljubav.Prava ljubav je sasvim nešto drugo.To nisu isti poljupci, to nisu isti zagrljaji, to nije čak ista ni ona fizička draž: to je sasvim druga stvar.Moje je mišljenje da to dvoje treba krstiti različitim imenima, ne samo zbog morala, već zaista što su to dva razna pojma, dve razne stvari, kao jesti i piti.Ja sam ... Miloš se iznenada zaustavi ovde, zadržan jednom tamnom unutrašnjom opomenom, jednim od onih urođenih obzira za čuvanje sebe samog koji ne varaju nikad. Mladi pesnik se uveri odmah da je ovoliko što je rekao u korist čistog zagrljaja između čoveka i žene bilo suviše, jer na njega počeše nadati primedbe kao osice: - Gde ti nađe tu nevinost? - Kod koje to prepredene gazdarice sediš? - Je li udovica ili raspuštenica? - Čuvaj se da ne dobiješ šta u miraz. - Jesi li joj pregledao kufer?Da ne ispadne otkud kakva sanitetska knjižica. - Kremić je nekad trpeo i veće uvrede, ali sad nije mogao.Hteo im je baciti u oči da su neznalice, neosetljivi, svirepi.Ali se bojao od svake reči, da njom nehotično ne otkrije svoju ljubav. On se diže i pođe kući. Sa njim pođe i Dragutin. Obojica su ćutali, obuzeti mislima, i progovorivši tek kad Dragutin nađe jedan drugi predmet za razgovor. - Dugo sam te čekao, ali mi nije bilo dosadno, - govorio je Miloš kada se sastao sa Zorkom sutradan po onom razgovoru u Moskvi, gde se zamalo nije izrekao o svojoj ljubavi. - Posmatrao sam ovo drveće po ulici, intenzivnu boju njegovog lišća što se pod zracima proletnjeg sunca pretvara u mrku, i ovo nebo tako plavo i prostrano.Ukoliko sam više gledao u ovu nebesku pučinu, ona mi se sve više otkrivala, postajala bliža i toplija.Ja sam se osećao manje usamljen pred ogromnošću ovog prostora i svetlosti, nego sinoć u društvu svojih drugova... - Ti si pesnik! - Ne, ja sam srećan...Ovako kada sam s tobom nasamo, daleko od poznatog sveta, u prirodi, ja se osećam potpun i zadovoljan.Priroda je gostoprimljiva.Ona je široka i puna nezauzetih mesta.Ona nas materinski prima u svoja široka nedra, ne dodirujući čirove naše osetljivosti.Dok u društvu, sve je već zauzeto, treba se uvek boriti, biti na oprezu, na mrtvoj straži: na svakom koraku čovek sreće zavist, bojazan od konkurencije, pakost, tesne misli, oštre reči i suprotne volje. - I to govoriš ti koji si, ranije, cele noći provodio u tom društvu! - Kako si za kratko vreme uspela da me promeniš.Vidiš, meni je trebala jedna žena, jedna duša, koja će me voleti, potpomagati moju volju i hrabriti me na putu života i rada.Ja sam i ranije osećao da su oni razgovori dosadni, pošalice grube, vino koje pijemo ljuto i bureci tako prljavi.Ja bih se zaplakao za vremenom koje sam tako uludo potrošio.Ali, ja sam bio sam, strahovito sam u ovom velikom Beogradu. - Milošu, ti si čovek, ti treba da iziđeš pokoji put u društvo. - Ja bih voleo najviše da se ceo život pretvori u jednu ovu našu šetnju.Da se ništa ne događa nego da idemo ovako sami, večito sami, kroz ovu svetlost i blag proletnji vazduh. Kaže se da postoji jedan dobar Bog za zaljubljene i pijanice.Ovo dvoje obraćali su se i suviše tome dobrom Bogu i trošili sve svoje slobodno vreme na ljubavne sastanke. Prilike su im išle na ruku.Dragutin je bio uzeo stan u istoj kući kod jedne udovice.Kako je bio na istoj grupi sa Ljubicom, lako mu je bilo da svoje sastanke sa njom sakrije pod vid zajedničkih lekcija.Uz Ljubicu je pristajala Zorka, kao ćerka njene gazdarice, a uz Dragutina Miloš, kao njegov drug.Kad god nije bilo zgodno da se sastanu na ulici, Ljubica je priređivala ove zajedničke lekcije, i soba je odjekivala od poljubaca. Da što ne bi primetila gospa Selena, Zorka je i sama pozivala kadgod ovo svoje društvo kod sebe na čaj.Tih večeri, dok je stara žena dremala nad novinama, Miloš je sedeo blizu Zorke, i nagnut na kakvu knjigu, šaptao joj je slatke ljubavne reči. U crnom redengotu, sa belom kravatom i prsnikom, jednim karanfilom krupnim, crvenim i kao svila u rupica od kaputa, u novim lakovanim cipelama, po kojim su padale široke i sjajne vrvice, na mekom kanabetu, gde je sedeo pored svoje dragane i pred njenom majkom, Kremić je posmatrao svečanu sobu Zorkinog stana i u glavu mu se pelo neko toplo pijanstvo koje mu je davalo osećanje da je ceo život jedan san, jedna pesma. Salon je bio pun stvari; te stvari su malo naličile jedna na drugu i pokazivale da su dokupljivane, u zgodnoj prilici, u početku meseca kada se primi penzija i uštedi na nečemu. Prema sirotinjskim stanovima, na koje je Miloš bio naviknuo je u Beogradu, ovaj salon mu je bio sjajan, te nije primećivao znake selidbe ni činovničkog dokupljivanja u početku svakog meseca.On se osećao zadovoljan i srećan.Ta je sreća pozlaćivala sve što njegovo oko ugleda.Svoje zadovoljstvo izražavao je stiskanjem Zorkine ruke, čim bi spazio da gospa Selena ne gleda. Gospa Selena je bila kupila kolača u izobilju i starala se da bude što uslužnija, kao što je običaj u našim porodicama srednje klase, gde jedno poznanstvo čini događaj, a jedna poseta čitavu epohu. - Molim vas, služite se kao u svojoj kući! - nudila je gospa Selena. Ona je bila ljubazna, ali od one ljubaznosti lake i površne koja se izražava u lepim rečima.Učtiva i gorda, ona je htela svojom ljubaznošću da obrati pažnju na sebe, da pokaže kako je njena kuća bogata i otmena, kako je žena sreskog načelnika, da je gospođa i da ume o svemu govoriti lepo i razložito.Njena reč je bila nauk, a njen život sreća za zemlju i društvo.Ova stara žena davala je utisak gospe, činovničke žene, aristokratije našeg društva, gde se polaže sve na ceremoniju, a ne odmiče se dalje od izveštačenog ophođenja i plitke unutrašnjosti. Čaj se služio na divnom srebrnom poslužavniku iz običnog kvazi-porculanskog čajnika. To ipak nije smetalo mladim ljudima da budu zadovoljni i pri dobrom apetitu. Zorka je dopunjavala majčinu ceremonijalnost svojom prostosrdačnošću.Sama je birala lepše kolače i nudila ih svojim zvanicama. - Zini, - govorila je ona Ljubici i metnula bi joj ceo indijaner u usta. Ljubica je žvatala i buljila oči više nego što je morala, pravila obešenjačke grimase i izazivala lud smeh kod sviju. Ova devojka, čije se lice obasjavalo vatrom strasti i imalo boju ugarka i neugašenog pepela, dopala se gospa Seleni utoliko ukoliko ju je uveravala kako se njena ćerka razlikuje od nje.Ljubica nije imala više od osamnaest godina, a znala je od svega ponešto.Ona je bila od onih devojaka koje tajna ljubavi posećuje još od ranog detinjstva i obasipa ih mutnim i opasnim polusaznanjima.Druženje sa školskim drugovima, rane lektire, dvosmislene fraze i nemarnost roditelja bili su Ljubicu naučili rano koječemu.To se kod nje bilo skupilo u jedno obrazovanje polovno i strasno, opasnije od potpune čednosti i savršenog iskustva.Ćerka bogatog trgovca iz unutrašnjosti, navikla je bila još izmalena da joj svako godi, služi je, laska, da se svakom dopada, da ovaj život smatra kao gozbu.Svoju lepotu je smatrala za talenat; imala je visoko mišljenje o svom obrazovanju, vaspitanju i duševnim sposobnostima.Od života je tražila sve, ne osećajući potrebu da mu vrati išta.Razmažena prilikama i okolinom, postajala je kapriciozna.Volela je da neko pati od nje.Njenim živcima trebalo je uvek jedno zanimanje.U njoj su rasli instinkti, ničim neoblagorođavani. - Čuvaj haljinu! - viknu joj Zorka kad se Ljubica zasmeja više nego što je trebalo, i komadi od kolača poleteše iz njenih usta. Ona odmahnu rukom kao da je muškarac i progunđa: - Do đavola! Čaj se po tri puta presipao.Kolači se pojedoše svi.Gospa Selena donese još nekakve čokolade. Tek dugo posle toga, gospa Selena uze da čita novine, a mladež da se igra društvenih igara.Oni su imali tako mnogo da saopšte jedno drugome, a nisu smeli prozboriti ni rečce o onome što su osećali.Zbog toga odoše da se igraju pisama.Zorka uze svoje staro ime: Užice, a Miloš: Dorćol. Dok su oni pisali, trudeći se da kažu što više na parčencetu hartije, gospa Selena je dremala nagnuta nad četvrtu stranu Preporoda.Raznoliki oglasi, oštampani na rđavoj novinarskoj hartiji, drhtali su u njenim rukama, suvim kao noge u patke.Njena glava, koščata i žuta, sa usnama nešto uvučenim zbog pada prednjih zuba, sa kosom sedom kao prašina, klonula bi s vremena na vreme na njene mršave grudi.Naočari bi joj spali na dno nosa.To bi je upola probudilo.Ona bi podizala svoj uveo struk, nameštala naočare, ispravljala novine i pravila se ponovo da marljivo čita šta ima na prodaju i ko je umro.Ali bi njena glava ponovo klonula i neumitan san igrao se sa ovom poružnjalom glavom. Ljubica je hvatala ove momente i štipala Dragutina tako čvrsto da se ovaj previjao od muka, i tek ga se okane kad joj ovaj najozbiljnije reče na francuski: - Laisse-moi tranquille!Je vais crier! Miloš pogleda Ljubicu: ovaj perverzni cvet se smešio zavodljivo i cinički, tresući svoju crnu kosu, punu talasavih senki iz kojih su izlazili mirisi. - Ljubice! - primeti Zorka. - Que vous êtes bêtes, tous les trois! - odgovori ona. Zorka i Ljubica nisu bile videle Rimski Bunar u beogradskom Gradu, te se reše da prve nedelje iziđe sve četvoro i da ga vide.Ali, uoči same nedelje, Ljubica izmisli da ima da svrši nekakav hitan posao u seminaru i reče da ne može s njima izići. Miloš je znao da Zorka u tom slučaju takođe ne može izići, te zamoli Ljubicu: - Bar sačekajte Zorku dok iziđe iz kuće, pa posle idite kud vam drago. - Ne, ne mogu, treba sutra da poranim, - odlučno odgovori Ljubica. Kremić razumede da je to samo njen kapris, da hoće da ih naljuti i pokaže im kako oni obadvoje zavise od nje.To ga naljuti, te htede izgrditi Ljubicu.Ali ga Zorka umiri. - Ti nemaš pravo da se ljutiš na Ljubicu, - reče mu ona. - Devojka ima da radi.Tebi je lako da izlaziš kad hoćeš, jer si svršio školu...Ne ljuti se; mi ćemo ipak izići.Ja inače treba da ovih dana odem do gazde i platim mu kiriju.Pa ću to učiniti sutra...Dan ranije dan docnije ne mari ništa.Biću gotova oko deset sati.Posle možemo ići kud hoćemo.Ako se zadržimo, kazaću majci da sam se našla sa Ljubicom. - Gde ćeš da te čekam? - Tamo gde je žandarm. "Gde je bio žandarm", tako su njih dvoje zvali jedan ugao do Dorćolske osnovne škole, gde ju je Miloš obično čekao.Jedanput kad je Miloš tuda šetao, čekajući svoju draganu, spazi ga jedan žandarm, kome se ovo šetkanje mladićevo učinilo podozrivo, te ga je motrio sve dok Zorka nije došla. - Uzećemo tramvaj do Terazija.Tamo ću biti gotova za minut, pa sam onda tvoja sve do ručka. Kao i svi mladići, Miloš je došao na mesto sastanka nešto ranije od urečenog vremena, a Zorka se zadocnila. Mladi čovek šetao je nervozno od jednog do drugog ugla, zagledajući svaki čas u poprečnu ulicu koja je vodila na Dunav, neće li spaziti svoju draganu.Vreme mu se činilo dugo; svaki minut izgledao mu je čitava večnost.Kremić je znao da Zorka neće izostati, ali mu je bilo teško na srcu od tog očekivanja.Jedno grozničavo nestrpljenje ga obuzimalo.U duši je osećao slast i ljutnju. - Što je nema... zašto se toliko zabavila? - gunđao je u sebi i zagledao u časovnik. Skazaljke se nisu micale.On je prinosio časovnik ušima, da vidi da se nije zaustavio.Ponovo započinjao svoju šetnju i tražio po ulici da se čime zabavi. Mislio je na Dragutina i Ljubicu.I čudno!Razumevao je ovu preplanulu devojku, punu krvi i živaca, i više se na nju nije ljutio.Zdrava, bogata, razmažena od ljudi i života, ona je još otkako zna za sebe naučila da svet zavisi od nje, da se njena sluša, da bude prva i da zapoveda.Kao što drugima treba duvana, njenim živcima je trebalo zađevica.Tukući služavke i momke, ona se naučila da uživa u mukama svoje okoline. Miloš se seti kako je ona mučila Dragutina, pravila ga ljubomornim, potcenjivala ga i radila sve obrnuto što joj je on govorio.I ovaj Dragutin, čovek koji je svačemu stavljao primedbe i zamerke, bez pogovora se povijao kaprisima i radio ono što je ona htela.Kad se poznao sa Kremićem, Dragutin ga je osvojio odmah svojom spoljašnjošću, jer je Ranković bio od onih ljudi čije belo i odnegovano lice, očešljana kosa i pristojno odelo pridobijaju posmatraoce i odobrovoljavaju ih.Tome se pridruživala Dragutinova pomirljivost i večiti obziri, koje je Miloš tumačio krajnjom dobrotom. - Sećam se kad je po najvećem mrazu ispratio u pola noći na železničku stanicu jednog svog dalekog rođaka, koji je odlazio u Maćedoniju za konzula, - mislio je Miloš na Dragutina. - Ja sam njegov najbolji prijatelj...Već smo nekoliko godina zajedno.Što prema meni... ili bar prema Zorki nema ovih obzira i zaštiti nas od kaprisa njegove dragane? Padoše mu na um još nekoliko spomena iz njihovog zajedničkog života, gde ovaj čovek koga je smatrao za najboljeg nije hteo ni za dlaku popustiti u stvarima koje su se ticale njegovih ličnih interesa.I mladi pesnik vide koliko ima licemernog i računskog u svoj ovoj površnoj dobroti, obzirima, pomirljivosti i uglađenoj spoljašnosti.Srce mu se steže pred ovom opaskom, jer oseti da ona donosi sa sobom smrt jednog prijateljstva. U tom Miloš ču jedan šum iza svojih leđa i još u daljini.On se i ne okrenu a oseti da je to Zorka. Mlada žena je dolazila sa dna ulice.Išla je brzim i sitnim korakom, pridržavajući desnom rukom skut od haljine.Usturene glave, radosnih očiju, obasjana osmehom i srećom, u haljini cimetaste boje, ispod koje su se igrali talasi svilenog žipona, ona je hitala ususret svome draganu.Kremić ju je posmatrao u toj haljini, koja je za njega bila nova, i pitao se da li je to Zorka.Žene menjaju boju menjajući toaletu, kao što se cveće menja prema onome što ga okružava.Mlada žena je išla brzo.Na njoj je sve igralo.Izgledala je laka kao veverica, življa od života i opojnija od mirisa. S kraja ulice pojavi se tramvaj. - Brzo...Brzo! - povika Miloš. - Ode nam tramvaj! Zorka gotovo pade na Miloša, i on je tako reći unese u tramvaj. Kola su bila već otvorena, udešena za leto. Zaljubljeni sedoše na poslednju klupu, okrenuše leđa publici i za trenutak zaboraviše na strah da ih može spaziti ko od poznatih.Ćuteći i diveći se jedno drugome, oni su se gledali u oči. - Jesi li me dugo čekao, moj Miko? - zapita ga Zorka i spusti na njegovo koleno svoju malu ruku utegnutu u kožnu rukavicu. - Žurila sam se da stignem na vreme.Ali se uvek nešto desi.Sad se majka slučajno opržila o šparherd... - Ozbiljno? - Ne mnogo!Malo po ruci...Zabavila sam se dok sam joj pomogla...Gle, kako si šik danas!Treba svaki dan da se briješ. Na Terazijama ju je Miloš morao opet da čeka.Ovaj minut mu se ponova učini čitava večnost.Mesto je bilo opasno što je tuda bilo najviše Miloševih poznanika, te bojazan da ga ko ne spazi uveličavala mu je nestrpljenje. Svežina prošle noći je bila raširila po nebu zavesu sivkastih oblaka, iza kojih se sunce krilo, dopuštajući ipak da se pogodi. Miloš je nehotimice preletao pogledom ovaj centar prestonice koji je izgledao nejednak i neizrađen. Uz moderne četvorokatnice pribijala se neka tesna kućica još iz turskog doba, koja se samo jednim čudom i opštinskom nemarnošću održavala da se ne sruši.Tamo gde nije bilo takvih kućica, nove zgrade štrčale su jedna iznad druge, kao da su se sopstvenici trudili da im kuća bude viša bar za pola metra od susedne.Starinska kamena česma sa usahlim lavovskim ustima čudno je odudarala od sitne gvozdene ograde modernih skverova.Odraslo kestenje širilo se bez reda između jektičavih lipa i nekog zimzelenog džbunja.Iznad svega ovoga izdizala se ćelava zgrada Rosije, krupna kao div koji je zalutao među nas mirne i skromne građane.Ona se obzirala po prostranom beogradskom nebu i mrzovoljno spuštala svoj pogled niže sebe, u neku papudžinicu, kraj koje je stajala natrula drvena puška, veća od čoveka, puška koja je opominjala na staro doba i starinske puškare. Taman Zorka priđe Milošu, kad se pojaviše iza nekog žilavog bagrena kraj Balkana dve noge dugačke i suve kao šestar. - Eno Vasića...Bežimo, - reče Miloš i povuče Zorku u Prizrensku ulicu. - Ne bih voleo da nas vidi.On nije rđav čovek, ali bi sve ispričao u redakciji. Oni udariše na niže, na Varoš-kapiju; i kroz splet tesnih i krivih ulica ovog starog Beograda, oni izbiše u Grad. Tamo se osećala druga atmosfera.Sunce je bilo probilo oblake i izlivalo na zemlju svoju blagu svetlost.Vazduh je drhtao i igrao se po starinskim bedemima.Zatvoreno-zelena, ničim nesmetana trava rasla je po rovovima.Proletnje poljsko cveće mirisalo je na sve strane.Na Glavnoj Kapiji blistao je dostojanstveno grb Kraljevine Srbije.Po kamenju jurili su se gušteri.Čovek bi se, ovako u proleće, prijatno osećao u ovoj tvrđavi, gde je svaka stopa zalivena čovečjom krvlju, da je nije ožalošćavao zveket lanaca na robijašima koji su šetali u zazidanim dvorištima. - Ti nisi nikad bila u Rimskom Bunaru? - upita Miloš Zorku i uze je ispod ruke. - Ne, nikada.Ja uopšte malo znam Beograd.Ono nešto što sam videla dok sam još bila u Višoj Ženskoj Školi, i ovo sad sa tobom... to je gotovo sve. - A odrasla si u njemu! Zorka ne primeti ovo čuđenje, nego se zagleda u prostran park Gornjeg Grada, gde behu izbili. Park je bio prazan.Jedan stražar mirno je šetao pred kasarnom.Nekoliko robijaša žuta lica zalevali su nemarno staze i cveće.Kraj njih je stajao čuvar, s puškom o ramenu i bajonetom u kanijama.Prijatna svežina dizala se iz vode koja je plavila zemlju kuljajući iz dugačke cevi.Dalje, u suncu, zujale su probuđene bube oko perunike i mrkih bronzanih topova. - Gde je bunar? - upita Zorka. - Eno, onamo... ona velika žuta zgrada.To je Glavni Generalštab.Odmah ispod njega nalazi se ulaz u bunar. U jednom sniskom dvorištu koje prave unutrašnji bedemi tvrđave, i gde sunce s mukom prodire kroz senke od zidina i lisnate grane starog duda, nalazi se jedan veliki svod, zatvoren filaretama u vidu srpske trobojke.Tu je ulaz u ovaj spomenik rimske kulture. Jedan prost, a otresit vojnik nalazio se u službi pri tom bunaru.On im pritrča, otključa kapiju i učtivo ih pusti da uđu unutra. Iz zidina je bila jeza i zima. Vojnik zapali dva ručna fenjera.Jedan zadrža za sebe, a drugi dodade Milošu i pozva ih da dođu. - Mene je strah! - šapnu Zorka i nerešljivo zastade na stepenicama. - Ne boj se.Put je potpuno siguran, - ohrabri je Kremić. - Ja sam već nekoliko puta ovde bio.Hajde ti za vojskom, a ja ću za tobom. - Uh, kako je strašno! - opet će Zorka. - Hajde... hajde... samo je prvi korak težak.Videćeš, stepenice su blage i široke.Njima su nekad išle mazge natovarene vodom. Zorka se osmeli i pođe na niže. Za kratko vreme, pa se izgubi dnevna svetlost koja je dopirala sa ulaska.Pomrčina je bivala gušća, vazduh vlažniji, a zidovi ljigaviji. - Podigni suknju, da je ne iskaljaš, - i Milošev glas tupo odjeknu u dubini. U podzemnoj tišini čuo se samo bat njihovih nogu, prekidan s vremena na vreme udarom kapljica vode koja se cedila iz zidina.Kaplje su pucale po goloj utabanoj zemlji ili iznenađivale golišav Zorkin vrat, istržući mladoj ženi po jedan krik. Miloš bi se nagnuo nežno i pritisnuo bi joj poljubac na isto mesto.Zorka bi se sva stresla i poverljivo ga prekorila: - Milošu! Taj prekor još bi više zagolicao mladog pesnika i on se naginjao i ljubio naježene malje po vratu svoje dragane. Vojnik je diskretno izmicao, ne obzirući se. Njegov fenjer s naprslim stakletom, pojavljivao se, s časa na čas, na zavojicama i mazgalama kao jedna velika, crvena zvezda. Oko njih je bila noć i duboka tišina.Bili su daleko od ulice, gde život prolazi u sitnim brigama za svakidašnjicu.Oni su bili duboko pod zemljom, okruženi istorijom i vekovima.Sve što je ljudsko i privremeno gubilo se iz njihovog domašaja.Snažan šum večnosti dopirao je iz vlažnih zidina.I Miloš je želeo da se ova podzemna šetnja produži što više, beskrajno.Osećao se sav srećan, tu duboko pod zemljom, sakriven od tuđih očiju i ljudske besmislice.Ali se vojnik zaustavi i reče: - Tu smo. Ovde je hodnik bio prostraniji i vodio je u krug. - Oslušnite! - reče vojnik. U zidinama se jasno čuo šum talasa. - To je Sava, - reče Miloš Zorki. - Ona teče iznad naših glava. - Kako je ovde i strašno i lepo, - odgovori ona i zadivljeno se okrete oko sebe. Pocrnele vlažne zidine presijavale su se na crvenoj svetlosti fenjera. - Voda je još dole, - reče vojnik, - ali se vidi.Evo pogledajte! On uđe u jedno udubljenje, načinjeno kao prozor, i nadnese fenjer nad provaliju. Dole, u dubini i mraku, belasala se crna, večita voda.Nešto ogromno i starinsko, nepobedivo i večito, zijalo je iz nje. Dvoje zaljubljenih obuhvatiše se oko pasa i zagledaše se u provaliju.Ko zna dokle bi oni ostali, gledajući u tu crnu masu vode, večitu kao i osećaji koji su doveli njih dvoje nad ovaj ambis, da ih ne trže vojnikov glas. Vidite, sad ćemo udariti ovim drugim putem.On vodi s druge strane bunara.Ali ćemo ipak izbiti onde odakle smo pošli.To je tako sazidano da se ne bi sretali oni koji silaze sa onima koji se vraćaju.Pametni ljudi ti Rimljani, - objašnjavao je vojnik. Kad izbiše na vrh, oči im se zasenuše od dnevne svetlosti, bele kao mleko.Njihove grudi raširiše se na prijatnoj svežini vazduha koji je dolazio spolja. Vojnik ih privede jednom drvenom stolu, koji oni u početku nisu bili videli, otvori jednu knjigu, izvadi pisaljku iz koporana, opljunu je i reče im da se zapišu u spomenicu. Miloš se potpisa hitno, i pruži Zorki pisaljku da se potpiše.Ona napisa svoje ime, ali kad htede potpisati i prezime, ona zasta neodlučno.Najzad odmahnu glavom, napisa što je htela i, smešeći se, obrati se Milošu: - Ti se nećeš ljutiti!Miloš pogleda u knjigu i pročita: - Zorka Kremićka. Ma kako da je bila u šali, ova aluzija na brak nije mu se dopadala.Ali, ispunjen još onom podzemnom vlagom koja se rugala svima ljudskim obzirima, on se nasmeši i lako udari Zorku prstom po podvaljku, kao kad se hoće dete da pokara i pomiluje.Mlada žena uze ga nestašno pod ruku i pođe ka izlazu. Vojnik je već stajao na vratima, i propisno salutira kad njih dvoje prođoše, zadovoljan sa dobrom napojnicom. Tek sad, izišavši ispod zemlje, zaljubljeni par primeti sav sjaj proleća koje je vladalo oko njih. Sunce je grejalo blago.Njegovi zraci milovali su nežno sve što dodirnu.S visokog neba, prošaranog još samo po nekim oblačkom, izlivala se milina i radost života.Mlado lišće treperilo je na lakom proletnjem vetru.Odnekle se čula neka nerazgovetna pesma.Na komandi tvrđave vila se visoko u vazduhu trobojna zastava sa belim kraljevskim orlom. Zaljubljeni vole da sede uvek napolju, gde je prostran horizonat koji podržava zanos i uliva velike nade.I ovo dvoje mladih ljudi, kao očarani, uputiše se bez reči jednom venjaku, koji je stajao na samoj ivici brega, zarastao u lanjsku puzaću ružu. Uostalom, čas i vreme bili su pogodni za očarenje.Vazduh je bio mlak i gladak.Proletnji vetar, koji je pirkao s vremena na vreme, uznemiravao je čoveka iznenadno zagolicavši vrat, terao kosu na čelo, pričinjavao nesvesticu i stvarao iluziju ljudskog milovanja.Ispred očiju se pružalo beskrajno more od praznog prostora.U daljini se plavio Povlen, Maljen, Cer i Vidojevica, a preko Save, koja je drhtala kao kaplja žive, gubili se u nedogled bezimeni ritovi po Sremu i Banatu.Ispod toga mora, kao u nekom ogledalu, zelenila se Avala i Košutnjak, belio se Beograd, kao gorostasan polumesec, grlile se dve velike vode, iznad čijeg sastava dizala se sura beogradska tvrđava.Pod samim nogama Miloševim crnili su se snažni bedemi barutane, pred kojom su stražarile udvojene straže i cvetalo trnje u sitnim belim cvetićima. Rame uz rame sa ljubljenom ženom i na dogledu ovog velikog vidika naše zemlje, Kremić oseti da mu jedna snažna emocija puni srce. - Pogledaj, Zorka, sve je ovo naše.Ah, kako je lepa ova zemlja u kojoj smo se rodili, kako je slatko živeti i umreti u njoj, - oduševljeno reče mladi pesnik, i u tom trenutku razumede tu basnoslovnu hrabrost i uzdanje u sebe one gomile seljaka što su s trešnjevim topovima i goloruki jurišali na one zidine koje su najveća carstva podizala i branila.I on se oseti tako jak kao ti njegovi poludivljaci preci koje narodna pesma opisuje: Jedan voz zatutnja preko gvozdenog mosta na Savi i uputi se ka Zemunu. Miloš pogleda za tim vozom.On oseti u duši jedno oštro nestrpljenje na putu svoje sudbe i žurbu da što pre stigne svome cilju. - Jednog dana sešću i ja na taj voz i odvesti se u strane kulturne zemlje, - reče Miloš i zagleda se u Zorkine duboke i crne oči. Koliko dobrote u tim crnim očima i na tom celom bledolikom licu čitao je on.Koliko zahvalnosti osećao je on prema toj mirnoj devojci, kod koje su vreme i život već počeli da ostavljaju svoj trag. Njegova zatvorena duša otvori se, i on poče otkrivati svoje intimne snove i planove.On je govorio svojoj dragani da želi otići na stranu, videti sve što je dobro kod velikih naroda, raširiti svoje znanje, vratiti se u svoju zemlju i predati se sav poeziji, javnom radu, stvoriti nova pokolenja, podići nove ideale, objaviti nove borbe i ... Njegova mašta bila je ravna njegovom oduševljenju.Ah, kako se ta budućnost činila mladom pravniku, opijenom prolećem i ljubavlju!Ona je bila puna slave i slasti, raznolikog rada i sjajnog uspeha, i nesumnjivo ga je vodila u vrh sveta i vlasti.Ah, kako i u dvadesetim godinama čovek nije daleko od deteta koje hoće da bude car ili bandist! Zorka je ćutala i posmatrala retke prolaznike koji su išli prašnjavim drumom pored Save. Kako je i ona želela da oseti, kao i njen dragan, dah velikih emocija, da joj se grudi ispune pijanstvom i da se gurne u kakav zanos.Ali, iz zbunjene noći njene prošlosti nije joj dopirao nijedan spomen na uspeh.Ona je bila privezana, prikovana za kuću.Nju su učili samo dužnostima.Niko se nije pitao da li ona ima i kakvog prava?Zašto njoj nisu dali da se krene na put, da stvara svoj život, da traži svoju sreću.Nju su tešili: čekaj, još nije došla sudbina... čekaj, čekaj i večito čekaj!Bljutava egzistencija devojke gadila joj se kao licemerstvo.A sadašnjost?Ona joj nije ulivala nikakve nade: ovaj mlad čovek, koji je iskreno voli, crta svoj život za čitave godine, a nigde ne pominje nju, njenu pomoć i njeno ime.Ah, kako je želela otići nekud s Milošem, potpomagati ga u ostvarenju njegovih planova, ljubiti, živeti, dati se sva za njegovo dobro, ali kao njegova zakonita žena i oslobođena ovog skrivanja, ovih laži pred svetom... I mesto oduševljenja za kojim je čeznula, Zorka oseti da se na njeno srce tovari duboka melanholija pred ovim vidicima, suviše lepim i suviše prostranim.Ipak ona steže srce i uspe da na svoje usne natera jedan osmeh sreće.I tako se smešila, ne govoreći ništa što bi moglo pokvariti oduševljenje njenog dragana. Povetarac ih potseti ponovo, zagolica ih i očeša, pa posle otrča dalje u park, kao razmaženo mače.Časovnik na gradskoj kuli izbi jedanaest sati.Zorka se diže i reče Milošu: - Pardon, Miko, ja treba da stignem pre Ljubice i da joj kažem šta će reći ako je majka uspita gde smo bili. Sutradan kad je ušao u redakciju Preporoda, Kremić je bio sasvim zaboravio na onaj neprijatni susret sa Bogdanom Vasićem pred Balkanom.Tako reći nije bio dobro ni prekoračio prag od uredništva kad ga dočeka podsmešljivo lice administratora Dušana, okruglo kao pun mesec. - Zato se mi ovih dana ne viđamo! - dobaci mu on. - Sve po hladu da nas ne poznadu! - pevuckao je Paja, saradnik za ženski svet, još mamuran od poslednje pijanke. - Šta ga dirate? - branila je Miloša ajnlegerka, vižljava devojka, đavolastih očiju i promuklog grla. - Mlad je čovek! - Mlad je čovek i dolikuje mu!...Krrr... - imitira Dušan ajnlegerku. - Neće on više kojekakve rashodovane... I administrator izbaci jednu reč iz svog specijalnog rečnika. - To nisu isti poljupci; to nisu isti zagrljaji; to nije ista čak ni ona fizička draž, - na glas je prevodio prevodilac. - To je sasvim druga stvar... - Džabe je i sirće slatko, - dopunjavao ga mamurni Ženski Svet. Kremiću bi jasno da ga je video Bogdan i u svojoj naivnosti ispričao to ostalim saradnicima.Što je najgore bilo, ovaj reporter, vičan novinarskim kombinacijama, doveo je ovo viđenje sa onim Miloševim govorom u Moskvi, pa onda pogodio sve. Mladom pesniku nije bilo teško što njega diraju, nego se ljutio na sebe što je ovim Zorku izneo na glas.On je bio dao sebi reč da je neće bar unesrećiti ako je ne može načiniti srećnom.Osećao se sam kriv, rumeneo se od stida i nevešto pokušavao da se odbrani jednom lažju. On je bio čovek koji nije umeo lagati, te je ispadao još više smešan. Drugovi ga stadoše još više peckati.Čitavu nedelju dana uredništvo Preporoda odjekivalo je od pošalica na račun Patriote i njegove ljubavi.Najzad se morade umešati gospodin Stajić, vlasnik i urednik ovog lista. Bilo je to u subotu veče, kad se u redakciji spremao nedeljni broj.Urednik je bio dobre volje.Već se posao primicao kraju.Prva i četvrta strana štampala se uveliko.Stajić je bio poručio kriglu piva svakom saradniku.Sedelo se po stolovima i ćaskalo.On zaredi sa svojom tabakerom, i kad dođe do Miloša, on ga oslovi onako, uz reč: - Sad znam i ja tu vašu istoriju.Video sam vas zajedno juče pred veče.Prijatna devojka.Ja je poznajem.Dolazi neki rod mojoj ženi. Saradnici se pogledaše zbunjeno i okunjiše nos. Miloš se čudio.Toliko je puta govorio o Preporoda sa Zorkom, a ona mu nije pomenula nikada da je kakav rod uredniku. - Jeste li svršili što imate? - upita urednik Miloša posle jedne počivke. - Članak i književnost dao sam još jutros, da bi slagači što više odmakli.Ovo malo vesti izradio sam već odavno.Došle su samo zagrebačke novine, - odgovori saradnik. - Onda hajdete da mi pravite društvo.Hteo bih nešto da omezetim. - Zar niste večerali? Urednik ne odgovori nego se obrati administratoru: - Gospodin Dušane, ako me ko potraži, ja ću biti kod Belog Orla. I njih dvojica iziđoše na ulicu. - Ta devojka nije mi ni rod ni pomozi Bog.A pravo da vam kažem, nisam vas ni video.Nego inače kako bi se to svršilo?Mislim da će Dušan imati odsad više respekta prema mojoj rođaci! - reče urednik Milošu kad sedoše u zasebno odeljenje kod Belog Orla. - Jednu kriglu, ne? - Da, hvala!Ne znam kako da vam zahvalim, gospodin-Stajiću.Spasli ste me od jedne nevidovne bede.Nedelju dana... - Ne, to nije ništa!...Nego, ja nisam sve rekao.Vidite gospodin-Kremiću, meni je nezgodno da se mešam u vaše lične stvari.Ali, opet ne želim da moji saradnici imaju više neprilika nego što moraju...Imam da vam dam jedan savet.Samo da mi ne kažete: "Savetnici nek idu u Državni Savet!" - O! - Da, šta sam ono hteo reći?...Ne mislite da je ova vaša istorija sad skrivena zanavek.To se ne da sakriti. - Ali, ja nisam gimnazist! - odgovori mu Miloš i začuđeno razvuče obrve. - Ništa s tim.Zaljubljeni su kao pijanice.Pijan čovek misli da svet ne vidi kad se ljulja ulicom...Koliko znam o toj vašoj stvari, to je neka devojka? - Da. - Tim gore.U vašim godinama čovek se ne zadovoljava samo slatkim rečima i ljubavnim pismima.Znate li vi da vaši vršnjaci već imaju čitavu porodicu? - Razumem.Ali, ima vazdan načina da se posledice spreče i otklone, - ubeđeno odgovori mladi čovek. - Da, ima načina, ali nijednog jedinog koji je potpuno siguran...Nisam se prevario: vi shvaćate ovu stvar suviše olako. - Gospodin-Stajiću! - Nije ni čudo, - produži urednik. - Vi ste tako reći juče iz škole izišli.Sad ste se otresli lekcija i ispita, ali ste izgubili pravo na opraštanje, pravo na ono: đak je! đaci su đavoli!Stupili ste u život, gde nema više ispita, ali gde i najmanja stvar utiče na vašu sreću, na vašu dalju budućnost. - Kako to? - Vi još mislite, treba sesti i dobro zagrejati stolicu, pa je petica tu; učiniti sve što se od čoveka traži, pa je uspeh siguran.Vidite, to tako ide u školi, na tabli, to je doktrina, matematika, golo teorijsko znanje koje nam škola daje.Ali to nije život.Koliko ima ljudi koji su imali prave vrednosti za rad, koji su dali sve što se od čoveka traži, pa ipak nisu uspeli i otišli su bestraga, propali u mrak, zamakli u grob i zaborav.Život je drugo nešto.Oko vas se razapinju zamke.Život vam postavlja zagonetke.Na svakom koraku vi se susrećete sa nepoznatim licima i nalazite pred nesigurnim stvarima.Kraj vas protiče bujica događaja koje treba osetiti, preduhitriti ili sustići, shvatiti i upotrebiti.Vi stupate kroz opasan horizonat magle, pun krševa od slučaja, pun provalija atavizma.Treba stalno držati ruke pred sobom, da ne razbijete čelo pred kakvom iznenadnom preprekom, treba koračati oprezno kao uhoda i spavati sa otvorenim očima kao zec.Ako nećete da budete fatalista ili živinče, vi morate... U tom se ugasiše sve električne sijalice u kafani.Neko zapljeska rukama za jednim udaljenim stolom.Momci se rastrčaše da traže sveće. - Ah, ova naša elektrika, - prekinu urednik svoju besedu. - Ovo je Bogu plakati.Moraćemo pisati ponovo o njoj. Kelner donese jednu lojanu sveću i zabode je u pikslu na stolu.Njena slaba žuta svetlost pade na urednikovo lice. Nezavisno od predmeta njihovog razgovora, Kremić se zagleda u ovo lice.On je i ranije u uredništvu posmatrao ovo žučno i jako čelo urednikovo, kad je hteo da po njegovom izrazu oceni vrednost gostiju, čiji je prijem bio stepenovan prema vrednosti koju je list imao od njih.Stajić je imao između obrva jednu boru, boru čoveka koji radi en gros, a u očima jedan plamen, koji je još više isticao onu boru između obrva i govorio da je njen sopstvenik u velikom poslu.Ovo lice koje se sreće samo u velikim varošima izgledalo je sad još zabrinutije. - Je li ona studentkinja? - upita Kremića urednik, započinjući stari razgovor. - Nije, - suvo odgovori mladi pesnik. - Onda je ono što sam očekivao: gazdarica, gazdaričina ćerka ili postarija devojka iz avlije, u svakom slučaju žena koja nije za vas i od koje bi zadrhtali pri samoj pomisli da vam bude zakonita žena. - Ja nisam toliko naivan gospodin-Stajiću, kako vi mislite.Između nas nema ništa drugo do usluga za uslugu, ljubav za ljubav.Ništa joj nisam obećao.I jednog dana, kad osetimo da smo jedno drugom na smetnji, mi ćemo se razići onako kako smo se i sastali, stavljajući jedno drugom punu slobodu i lep spomen na jedno prijateljstvo. - Boga vam, zar vi još mislite da postoji sloboda ljubavi?Zar može postojati slobodnog raspolaganja u osećanju koje ide u delirijum?Moj dragi prijatelju, jeste li vi ikad voleli?Nije ljubav ona slika krilatog deteta koje pecka sitnim strelicama.Ona je opasan mikrob protiv koga nema leka, neodoljiva strast stara koliko i život, tajanstvena sila jaka kao smrt, koja se ne obzire na dobro i na zlo, ne vodi računa o predrasudama, moralu, časti, prošlosti i budućnosti, o životu, i opet sve to ona sadrži u sebi, celu vaseljenu čovekovih misli, nada i planova.Pogledajte oko sebe.Ni najopasnije zaraze ni nepogode u prirodi ne stvaraju toliko zla i nesreće kao to što se tako bezazleno naziva ljubav. Urednik Preporoda upali jednu cigaru, pa nastavi: - Hoću da budem slobodan.Vi se nalazite u najopasnijem dobu života, kad se čovek stvara i kad krv previre.Preživeli ste nekoliko sentimentalnih ljubavica, odvojenih od sveta i tela.Nagon fizički trošili ste po nedostojnim mestima, koja su vam izazivala odvratnost.Sad ste pak našli jednu devojku čiji telesni dodir neće vas više plašiti fantomom zaraze.Neprimetno i polagano, vi ćete prema njoj osetiti prvo zahvalnost, pa posle nežnost, bliskost, prijateljstvo, i najzad nemogućnost da se od nje odvojite.Ovo poslednje je ono što se naziva ljubav, prava ljubav, koja neminovno vodi u brak.Tako se to obično dešava u svetu: čovek uzima prvu ženu koja mu se podaje, da bi poslušao golu volju svojih čula, i, ne nadajući se, usred bahanalije svoje strasti, on iznenadno otkriva misteriju nematerijalne ljubavi, i ženu koja mu se podala ukrašava najsjajnijim kristalima svoga srca.Kod devojke je obično obrnuto: tražeći samo zajednicu dve čiste naklonosti, ona upozna milovanje fizičke ljubavi i, hipnotisana ovim otkrićem, ona se predaje čoveku protiv svih razloga bede koja je čeka. - To vam je tačno, gospodin-Stajiću.Ja sam otpočeo onako...Kao od šale, ne osećajući prema toj ženi ništa više od jedne blage simpatije.A sad, s dana u dan, ja osećam da mi je ona sve bliža.Meni bi bilo vrlo žao da joj što krivo učinim.Pa ipak, ja ne poimam: otkud to mora da neminovno vodi u brak.Ona sama uviđa da ja još nisam spreman da osnujem porodicu, i zatim: moje mesto, planovi za odlazak na stranu, moja porodica, njenih trideset godina... - Ah! - preseče ga urednik, - sve to nije ništa u momentu kad se brak pojavi kao prirodni i jedini zaključak obostranih odnosa.U vašim godinama koje su, ja vam ponavljam, najkritičnije u čovečjem životu, manite se ljubakanja.Ako pak osećate neizostavnu potrebu da ste voljeni, nađite jednu ženu kojoj možete bez premišljanja dati svoje ime.Još nije dockan.U ljubavi koja se rađa, kao što je slučaj kod vas, dešava se da se čovečja priroda iznenadno trgne, kao konj koji nanjuši smrt.Kao taj konj, priroda okleva najpre; zatim se okreće sa užasom, propinje se i skače u stranu.Mislim da taj momenat već nastupa kod vas.Pazite na njega, jer je tada još vreme da se beži. Miloš se osmehnu na ovo upoređenje i zagleda se ponovo u crte svoga šefa. - Kakve li su strasti ubledile ove obraze? - Mislio je on. - Kakve li su misli izdubile ovo čelo, kakve nesanice ožalostile ove oči?Je li to lice srećna čoveka, koji je rođen u bogatoj kući, kome su svi događaji išli na ruku, koji je uzeo ženu koju je voleo?Otkud ove tvrde misli čoveku koji nije doživeo dane bez hleba, muke od nemanja sredstava za postignuće svojih ambicija ni uvrede pretpostavljenih? Ali su ova velika usta ostajala zatvorena ličnim patnjama i govorila mladom pesniku: - Vi ste mlad, pametan čovek.Skupo ste platili sve što imate.Zaboravićete što ste propatili, jer ste sačuvali zdravlje, završili školu kad i kako treba.Već dosad ste stekli lepo ime u našoj književnosti.Ali sad, kad ste izbili na širok kolski put, gde možete juriti u karijeru, veseli i ponosni, ne skrećite slepački u ćorsokak.Zagledajte najpre gde idete; uzmite stvari za ono što su i ljude onakve kakvi su...Pa, onda, neka vam je srećan put!Pre a posle, vi ćete videti da je žrtva koju vam čini ta devojka ogromna.Čime joj je možete nadoknaditi?Zadovoljenjem slične potrebe?Potreba koju vi osećate kod žene je gotovo neosetna.Zadovoljstvo koje ona tu oseća jeste što stvara zadovoljstvo ljubljenom čoveku.Vi nećete moći sakriti svoju ljubav i vi ćete ovu ženu kompromitovati.I šta onda dolazi?Vi ćete biti ili običan čovek, pa ćete je ostaviti, bacajući joj u lice njenu prošlost i utehu da vi niste prvi i da nećete biti poslednji.Ili ćete ostati častan čovek, i... uzećete je za ženu.Tu vam pogrešku neće niko oprostiti, jer svet ne veruje u časne ljude i oprašta samo rđavim.Ta će žena postati prepreka za sve: porodicu, društvo, karijeru.Ceo vaš život biće otrovan. - Ali, gospodin-Stajiću, vi je ne poznajete.Još mi dosad nikad nije spomenula brak.Što se pak tiče mene... - Ah, vi ste dva bedna stvora, - produži urednik. - Ako produžite, to što će se dogoditi desiće se nezavisno od vas.Presecite nakratko vaše ludosti...Čovek se ne sprda sa ljubavlju...Vi ćete biti pobeđeni na jedan ili drugi način.Ja vas dobro poznajem, Kremiću.Mislite da vas ja ne odvajam od onih koji su u stanju da za jednu kriglu piva proture u list šta ko hoće.Ja znam da ste vi častan čovek.I baš zato, gospodine Kremiću, ova proba na koju vas stavlja vaša sudbina - kako bi se to reklo u kakvom šablonskom romanu - jeste opasna za vas.Uzmite se na um, jer obično najbolji ljudi padaju najniže.Oni drugi, taj veliki restl čovečanstva, srednje duše i običnog srca, oni nađu bez po muke kompromise između dobra i zla, između dužnosti i strasti, što im dopušta da žive bez borbe i poraza.Kad padaju, oni se dočekuju na noge kao mačke.Oni se mnogo ne ubijaju, ne iznenađuju nikoga, podižu malo larme oko sebe, tako da mogu da se leče i da otpočnu ponova.Okanite se da tražite svoju sreću po nedopuštenim zabranima strasti, jer vidite da su strasti kamen spoticanja u životu celog sveta...Pazite da taj kamen ne bude u vašem životu katastrofa. U tom trenutku elektrika sinu ponovo.Po kafani se začuše psovke na račun Bezimenog Društva. Redakciski šegrt, sav crn po licu od štamparske boje, priđe uredniku i zapita ga brzo, ne prekidajući rečenicu, kao da je naučio napamet: - Poslao me gospodin Dušan da vas upitam: hoće li da zaključi list.Sve je gotovo.Ostaće tri šifa sloga za ponedeljak. - Neka pričekaju, sad ću ja...Hoćete li još po jedan šnit?Bolje će se spavati, - obrati se urednik Kremiću. - Treba da pustim još ovu vest... zajaukaće belgiski bezimenjaci, pa će sami nuditi tramvajske karte. Uskršnji praznici su se primicali. Dogovorili su se da će zajedno izaći na Veliki Petak da celivaju plaštanicu. Bili su tačno zakazali vreme i mesto gde će se sastati, ulice kuda će proći, mesto gde će se odmoriti i sve pojedinosti koje zaljubljeni vole da određuju i u najsitnijim svojim planovima.Bilo je sve gotovo, kad Milošu dođe Ljubica i javi mu da se gospa Selena odlučila da i ona izađe sa Zorkom. - Onda nema ništa od našeg sastanka, - reče Kremić ljutito i pretpostavi da se odreče viđenja sa Zorkom nego da se pretvara pred njenom majkom, govori vi svojoj dragani i da krije svoj zaljubljeni pogled. Ali mu Zorka javi ponovo da će majku ispratiti odmah posle crkve. Miloš prista. Svet je bio nagrnuo na Sabornu Crkvu oko četiri sata, naročito onaj svet u Beogradu koji ide u crkvu samo na bdenija i svadbe.Svečana služba odslužila se uz pratnju klepala.Pred oltarom bila je podignuta raskošna grobnica Sina Božijeg, puna cveća, svetlosti i zlata.Četiri vojnika s nožem na pušci čuvali su Gospodnji Grob.Svet je nagrnuo da poljubi izlizano platno, na kojem je bilo pretstavljeno izmučeno telo Galilejčevo. Kremić nije bio mnogo pobožan.Ipak su mu godili ova svečanost i mnogobrojni narod, klepala, vojnici, puške i krstovi.Sećao se sličnih prilika kad je bio mali, u Užicu, tamošnje skromne grobnice i Zdravka Erkule, koji je bio počasni klisara i lupao u klepala.U crkvi nije bio otkako je svršio gimnaziju, te mu je prijao miris tamjana i voštanih sveća.Kao kruna svega bilo je očekivanje Zorke, koje je bio željan dan i noć, Zorke blede i dobre, koju je njegova misao ulepšavala sve više. Ona je stajala do samih stolova, s leve strane u crkvi, okružena gomilom devojaka.Ništa na njoj, ni držanje ni odelo, nije je odvajalo od ostalog sveta, ali Kremiću je bilo lako razlikovati je u gomili glava kao bulku u polju pšenice.Zorka je bila na čelu svega, sadržavala sve i oko sebe rasipala zrake kao zlatni krst na grobu Gospodnjem. Zorka ga je takođe spazila.S vremena na vreme, ona bi se okrenula i poslala mu jedan osmeh pun ljubavi, sreće i zahvalnosti. Miloš je ostao do kraja službe i pričekao da Zorka poljubi plaštanicu.Kad je vide da se već primakla grobnici, Miloš se progura i stade na ivicu gomile kuda je Zorka trebala da prođe.Ona je prošla razgovarajući sa majkom, i, neopažena ni od kog, povukla ga za peš od kaputa.To je bilo umesto poljupca. Dragutin je bio ostao kod kuće i obećao da će izaći kad se devojke vrate kući sa gospa-Selenom, te ostatak vremena do urečenog sastanka Miloš provede sam na Kalimegdanu. Po nebu se gonili oblaci, koji su opominjali da će biti kiše. - Jesi li se mnogo trgao kad sam te povukla za kaput, - reče mu Zorka vrlo raspoložena, kad se najzad sastaše. - Ti si bio tako šik, moj slatki Erice, i gledao me zaljubljeno, da sam te usred crkve htela poljubiti... - Kud ćemo da idemo? - Zapita Dragutin. Ljubica predloži da se ide na pivo. - Kod Krune? - Tamo su sve sami Jevreji. - Kod Srpskog Kralja? - Kako hoćete! - Odgovori Miloš i uzdahnu. Zorka ga pogleda začuđeno i zapita: - Šta znači taj dubok uzdah? - Ništa! - nasmeja se Kremić. - Danas sam mnogo radio, pa sam prilično umoran. - Hajdemo...Pivo će te razgaliti. Bilo je uveliko toplo.Ali, stolovi nisu još bili namešteni pred kafanom nego su samo vrata i prozori bili širom otvoreni. Društvo se posadi za jedan sto. Ali je tu duvalo od prozora, te se oni ponovo premestiše. Zorka, raspoložena kao dete, prćila je usne kao da je htela da kaže da joj se tu ne dopada. - Šta ti ovde fali? - Upita Miloš. - Ovde je kanabe tako tesno, - odgovori Zorka razmaženo. - Pukoše mi leđa. Kremić, koga je ovo premeštanje još više nerviralo, iznuren radom toga dana, planu, pa i ne misleći šta govori, reče: - Teško onome kome ti budeš žena. Zorka ga pogleda jednim dubokim pogledom, kao da je htela da ispita je li to sve šala, pa navikla da ljude smatra za dobre dok se o protivnom ne uveri, ona nestašno dohvati čašu, kucnu je o Miloševu, i reče smejući se: - Ja ću biti samo tvoja! - Ne, nikada! - preseče je Kremić, čudeći se i sam odlučnosti svoga glasa. Mlada žena, koja je bila već prinela čašu ustima, iznenađena ovom svirepom odlučnošću, spusti je na sto nedodirnutu i zaneme. Dragutin i Ljubica su se bili povukli u jedan ugao.Komadi njihovog razgovora dopirali su s časa na čas do Miloša. Ljubica je govorila o bogatstvu svoga oca i tvrdila da je on odvojio trideset hiljada dinara za njen miraz, koje je dao na priplod tamošnjoj štedionici s uslovom da mu za tu sumu garantuju članovi uprave celim svojim imanjem.Ranković je opet pravio planove kako će ubrzo položiti ispit, osloboditi se vojske, venčati se s Ljubicom i otići s njom na jug, na more, pa onda u Pariz, da se usavrše u jeziku, i on da položi doktorat. Pesnik ljubavi posmatrao je čas ovaj par kojem je sve išlo na ruku, a čas svoju draganu koja je sedela klonule glave i mutnih očiju.On se čudio promeni svoga druga koji se tako lako rešio na ženidbu, on koji je po deset puta zagledao jednu kragnu dok je ne kupi.Je li tome bio razlog novac ili baš ova devojka raskošne i neukusne toalete, bujne kose, prelasnih očiju i ledenog lica, kao u reklame za mirišljavi sapun koju je čovek maločas video na zidu kakve berbernice? Njegovi živci behu suviše zamoreni da razreše ovaj problem, te Kremić htede da započne jedan lak razgovor sa Zorkom, kao da se ništa nije desilo. - Pogle onog kelnera, - reče joj on, - kako slatko puši, sakriven iza peći.Rekao bih da se sav topi u cigaru! Zorka ne odgovori ništa. Kremić se ponovo naljuti. On nije shvatao kako teško može pasti jednoj ženi koja je pogrešila otkaz ljubavi onog čoveka zbog koga je zagazila u greh.Jer žena ne odvaja ljubav od braka.Ona prinosi ljubavi na žrtvu sve i smatra je za večitu, dok čovek, pa makar on bio i najbolji, vidi u svojoj ljubavi samo jednu epizodu.On poklanja ovoj vezi samo jedan momenat, jedan deo svoga života, dok žena obuhvata celu budućnost, ne zaustavlja se ni na ivici groba, produžuje svoje misli čak i na drugi svet i vezuje se za čoveka jednom za svagda, jednom za celu večnost. - Ti si jogunica! - prekori Miloš svoju draganu, pa dohvati jedne novine, obešene više sebe i stade ih čitati, ne shvatajući smisao ni prve rečenice. - Vi možete raspolagati vašom ženidbom kako hoćete, - odgovori mu Zorka. - Ali, nemate pravo da me vređate...Ljudi su brutalni i svirepi, pfuj! Ona se ugrize za usne da ne zaplače. Miloš je pogleda tako neveselu i bledu, i bi mu je žao.On je nesvesno uporedi sa Ljubicom, koja je tu sedela pored nje, zdrava, mlada, bogata, besna, i bezbrižno pravila planove za sjajnu budućnost.Njega obuze žalost za Zorkom, iskrena, nesebična žalost.On zažele da i Zorka bude tako mlada, zdrava, bogata i bezbrižna, ali ne radi njega već radi nje same, da bude vesela i savršena onako kako majka želi svojoj deci, brat sestri, sestra bratu. Otkad ovaj čist i nesebičan osećaj nije zatresao njegove grudi!Ali, u isto doba on se zagleda u svoju sudbinu.Kao sva bića obdarena tananim nervima, on izazva lako pred sobom svoje potrebe i budućnost; i cela njegova priroda zadrhta kad vide koliko mu treba još pomoći, kako malo ima da odvoji od sebe za drugog, i kako mu je budućnost još maglovita i preteća. Ova dva osećanja, ljubav prema bližnjem i ljubav prema sebi samom sukobiše se oštro u njegovom srcu.On oseti da jedno mora nadjačati.On je voleo sebe iznad svega, ali je osećao da ne može biti sebičan i svirep prema svojoj dragani.I mladi pesnik pokuša da izmiri ova dva osećanja, da ih namesti jedan do drugog ili bar odloži za docnije njihovu otsudnu bitku.On se kleo Zorki da je voli kao draganu, kao prijatelja, majku i sestru, kao sebe samoga, kao sve najzad, ali da je ne može uzeti za ženu zbog male plate, nesigurnog položaja, obaveza prema porodici, obaveza prema njoj samoj. - Sve se može kad se hoće, - odbijala je Zorka. - U početku bi bilo teško, plate su male, ali docnije...Nema činovnika koji je umro od gladi.A kad se ima hleba... - Hleb...Hleb, - prekide je Kremić. - Misliš li da je sve kazano kad se kaže: hleb.Valjda u životu ima još nečega sem hleba. - Ljubav. - Ti znaš da te ja volim, Zorka, i kad ti ovako moram da govorim, ja više žalim nego ti. - Pa kad me voliš, što me nećeš za ženu? - opirala se Zorka. - Ti govoriš kao dete.Zar nema ljudi koji se vole a ne žive u braku?Koliko pak ima drugih koje je crkva venčala, a posred njih nema ni senke ljubavi.Brak nije što i ljubav...Ah, Zorka, ne govori mi više o njemu, ja prezirem današnji brak...On je pun laži i računa; ne kvari mi viziju koju sam o tebi stvorio.Ja te volim baš zbog toga što ti ne računaš, što nisi kao druge žene...Inače, ja ću misliti da je sve ovo račun, da je tvoja ljubav jedna lažna maska... - Milošu!...Oh, ne, Milošu, ne govori tako, ne misli to.Ja te nisam zavolela da bih te prevarila.Ja želim tvoju sreću.Ja nisam mislila na brak; bez prestanka ja sam mislila na ljubav; upravo, oni su nerazdvojno vezani za moju dušu; to su dve reči koje znače jedno isto.Ah, kako bih volela izaći s tobom, ovako zajedno, ruku pod ruku, u svet, među poznate, i vedra čela pokazati svakome: ovo je čovek koji mi je drag; jest, vidite svi, nas dvoje se volimo i živimo zajedno. - Šta nam ovako nedostaje, Zorka?Šta nas se tiče svet?Šta marimo hoće li on znati da se volimo ili ne. - Ne, Miko.Ti se varaš.Svet znači mnogo.Mi u njemu radimo, zavisimo od njega.On je kadar da nas skrši i uzdigne. - Ali, Zorka, što se mi više krijemo, sve će naša ljubav biti slađa, i miliji oni trenuci ovako ugrabljeni, ukradeni... - Ne... ne...Sreća se ne grabi i ne krade, - jecala je Zorka. - Ne... ne, moj Milošu.Ne govori mi tako...Ostavi mi nade.Reci mi: ne danas, ne sutra, ali jednom zacelo! - To nije mogućno! - odlučno odgovori Miloš. - To nije mogućno? - ponovi Zorka upitno. - Dakle ti kidaš sve što je između nas.Kako sam te ja drugojačije zamišljala!Ah, koliko ljudi toliko i ćudi, koliko srca toliko i ljubavi. Zorka okrenu glavu od svog dragana i zanese se gledajući na ulicu, kamo je već padao mrak.Iznenadno, ona se trže, okrete se Milošu i reče mu: - Slušaj, Milošu.Ja sam znala da se ovaj brak ne može brzo ostvariti.Ali sam verovala da je on bar tvoj cilj, tvoja želja.To mi je davalo pravo da te volim.Sad vidim da sam se prevarila.Ja više ne mogu da te volim, jer neću da sam ničija naložnica. Oni se oboje stresoše od ove reči koja prvi put pade između njih, i zaćutaše, ne razumevajući jedno drugo i ostajući svako na svojoj strani. Miloš se ponovo zagleda u novine, a Zorka na ulicu. Iz drugog odeljenja kafane dopiralo je tupo kucanje lopta na bilijaru. Ko zna dokle bi oni ostali tako zadubljeni, da ih ne trže Ljubičin glas: - Zorka, hoćeš li s nama? Ova devojka, koja je već uveliko bila otpočela lov na muža, čula je sve šta su govorili Miloš i Zorka.Ona se poboja da joj Miloševe teorije ne otrgnu Dragutina, čiji su izgledi na veliku budućnost obećavali joj ono što joj očevo imanje nije davalo. Kremić ne primeti da se Ljubičin poziv odnosio samo na Zorku, te on odgovori umesto nje: - Da, da, i mi ćemo sad...Kelner, plati! Pred njima je bila široka crna ulica s vencem nemoćnih električnih sijalica.Sa neba je sijao hladan i bled mesec, noć padala gusta i vlažna. Oni se nesvesno uputiše na Kalimegdan.Dragutin i Ljubica se izgubiše ubrzo.Glavne staze bile su jako osvetljene.Nekoliko šetača išli su leno i polako.Dalje po sporednim stazama širila se crna noć i uvijala park u neku žalosnu svečanost. Miloš i Zorka se nisu dobro osećali na ovoj jakoj svetlosti.Između njih je bila pala jedna teška reč koja ih je oboje pokrila stidom.Stoga oni pretpostaviše sporedne staze i zagaziše u mrak. Kroz tek olistalo granje videli se zeleni refleksi električne svetlosti na glavnim stazama.Noć je bivala sve gušća.Duboku tišinu mutila je samo nerazgovetna pesma ovog lepog parka. Oni su išli stopu pred stopu, obuzeti ovom velikom tišinom samoće i tištanjem svojih bolova.Sve tako, držeći se gradskog platna, oni izbiše na jedno uzvišeno mesto, na domaku Save, ograđeno gvozdenom ogradicom i perunikom.Oni zastadoše iznenađeni prizorom koji se otvori pred njihovim očima. Hiljade lampiona i sijalica opisivali su džinovski polukrug Beograda, koji je počinjao od Kalimegdana, peo se na Slaviju i Banjicu, pa se spuštao preko Topčiderskog Brda na Čukaricu i savsku obalu.Ispod varoši tekla je crna Savina voda i slivala se s ravnom obalom na suprotnoj strani u beskrajnu morsku pučinu.U pristaništu goreo je samo jedan lampion i bacao svu svetlost na novu zgradu carinarnice, belu i kao izniklu iz zemlje.Unaokolo se videle crne siluete lađa i direka na šlepovima.Jedan zadocneli parobrod promicao je pored tajanstvenih bedema beogradske tvrđave, prelazio u Dunav i plovio uz vodu ka Zemunu, čiji se pravilan kej nazirao u mraku.Sve je to bilo pokriveno visokim prostranim nebom, punim zvezda. Ispod njih, na jednoj klupi, u senci lipa sedeli su Dragutin i Ljubica, i grlili se bez bojazni da ih ko ne opazi.Preko ramena mladog čoveka videla se glava preplanule studentkinje, zatvorenih očiju i utopljena u zadovoljstvo. Miloš je stajao nepomičan.Svetlost, pomešana od bledih zvezda i udaljenog opštinskog osvetljenja pravila mu je lice još bleđe, još neveselije. Zorka ga pogleda i bi ganuta.Ona je bila biće kome je ljubav poziv, koje ne može da gleda stradanja bližnjega.U nesreći svoga dragana, ona zaboravi svoju muku.Bez reči, ona se prope na prste, položi ruku na Miloševo rame, pritište mu na usne pun i blag poljubac, i predade se budućnosti onako bez sigurnosti, kao Kolumbo kad je vozio ka nepoznatim zemljama, nadajući se u dnu duše nagradi za svoju ljubav. Jedna lokomotiva pisnu žalosno negde daleko... dalje od železničke stanice. Ne treba žaliti što se gube neki naši običaji.Mesto njih dolaze novi, isto tako lepi, isto tako svečani i zanimljivi.Ili se stari, kao svaka moda, povraćaju, obnovljeni i podmlađeni, te postaju još primamljiviji zbog mirisa prošlosti i prašine zaborava koji su ih pokrivali. Do pre nekoliko godina u Beogradu je malo ko znao za Đurđevski uranak.Sad se on slavi, iz godine u godinu, sve više i intimnije. Godine kad se događa ova prosta drama dva ljudska srca Đurđev-dan je osvanuo vrlo prijatan.Oblaci, koji su uoči praznika pretili kišom, rasturali su se odmah po sunčevu zalasku.Na zemlju se spustila mlaka proletnja noć, puna procvetalog jorgovana i olistalih grana.Mnoge zvezde sijale su na nebu.Nova toplota leta koje se objavljivalo i treperenje prelasne aprilske noći nisu očima davali da se sklope.Šum prirode navaljivao je sa sviju strana.Grudi su tražile slobodnog vazduha, živci poljske svežine, a srce je kucalo za proletnjim zanosom i poljupcima. Grupe naroda crnele su po beogradskim ulicama, budnim kao da nije duboka noć, i jurile u polja i šumu.Opština nije štedela svetlosti.Tramvaji su škripali na svima prugama.Dugi šetni vozovi obrazovali se na železničkoj stanici.Iz varoških parkova dopirali su zvuci vojne muzike.Po brdima se videle vesele vatre.Noćna tišina je zvonila od pesme, podvriskivanja muškog i smeha žena. Oba zaljubljena para sa Dorćola sišli su sa tramvaja kod Monopola i ostavila gospa-Selenu da produži put s komšinkama do Topčidera.Okrenuli su preko mosta i koračali kao da ih neko juri. - Zašto trčimo? - Lakše, lakše. Oni su tako govorili jedno drugome, ali tek što bi usporili hod, opet bi njini koraci bili duži i brži, i oni su trčali uz Topčidersko Brdo, hipnotizovani svim onim crnim gomilama naroda koji je hitao pored njih kao jato mušica na svetlost. - Gde ćemo ih naći? - upita Miloš svoju draganu, misleći na gospa-Selenu i komšinke. - Oni će biti kod tramvajske čekaonice, pa ćemo prvo u Košutnjak na kafu i doručak, - isprekidano odgovori mlada žena, sva zaduvana od brzog hoda i sreće kojoj nije znala uzroka. - Posle možemo otići malo do Rakovice ili Kijeva. Navrh Topčiderskog Brda zastali su da predahnu. Zora je pucala.Prvi sunčani zraci izbacivali su rumeno pramenje kao raketle, iza jednog sela čije se kuće belile u brdu dalje od Torlaka.Noć je skupljala krila, vukući ih polagano preko Bulbuldera, Dunava, banatske ravnice, iznad šume u Košutnjaku, Banova Brda i po modroj Savinoj vodi, da ih sastavi više Zemuna, kao da je tu htela da da poslednji otpor suncu, koje je, uvereno u svoju snagu, svečano i pobedonosno objavljivalo svoj dolazak.Iz rosnih dolina dizali se sivi pramenovi magle.Vazduh se belio.Iz tamnih senki dolazio je nerazgovetan šum probuđene prirode i sveta. Najedanput zamuče sve.Po prirodi pršte jedan biserni sjaj.Kapljice na drveću, rosa po travi, prozori na okolnim vilama i dve velike vode, koje su kvasile Beograd, zasvetliše kao dijamantske vatre i okrenuše se svi ka jednoj tački, ka mestu gde se bilo pojavilo sunce.Ono je bilo veliko i blistavo.Nije dopuštalo da se gleda u njega. U tom trenutku Zorka je posmatrala Miloša, nešto bledog od nespavanja, kako uporno gleda u sunce.Ona je tada upoređivala ovog čoveka, zamršene kose i melanholičnog osmeha na licu, sa jednom slikom koju je bila, nezavisno od njega, urezala u srce, višu od realnosti i neprirodnu. - Čudnovato! - reče mu ona. - Meni izgleda da smo mi i lane izlazili ovamo rano, da je bio Đurđev-dan, noć bila isto ovako meka, sunce izlazilo iza istog onog drveta, da smo mi dvoje stajali na ovom istom mestu gde je telegrafski direk čvornat i kriv, i da si ti tako bio zamišljen i lep.I još nešto: meni se čini danas da smo se mi još ranije videli i da se poznajemo odavno.Tvoj pogled, tvoj glas, oči i taj neveseo osmeh koji ti igra oko usana, sećaju me jedne slike koju ja davno nosim u srcu.Bože moj, kad smo se mi prvi put videli? Kad se spustiše u Topčider, oni primetiše čitav mravinjak od šetača, kola, stolova i korpi.Plavo jutro ovog đurđevdanskog dana drhtalo je iznad ove gomile, peskovitih staza, rosnih šumaraka i raznobojnog cveća.Goluždrava cigančad svirala ovde onde.Sa svih strana odjekivala pesma, kikot, šale, dozivanje, zviždanje, njakanje, lajanje i svi oblici ljudskih i životinjskih glasova. Kod tramvajske čekaonice Zorka jedva nađe gospa-Selenu, te se svi, s komšinkama zajedno, krenuše u Košutnjak. Miloš i Zorka nisu se odvajali jedno od drugog.Za doručkom su sedeli zajedno.Miloš joj je pomagao da iseče hleb.Ruka je ruku dodirivala.Pogled se upijao u pogled. Posle doručka Kremić pozva celo društvo u kafanu da ih časti. - Drage volje, - reče jedna komšinka. - Boga mi, ja sam još umorna, - odgovori babica. - Mogla bih jednu kafu, ali da mi je ovde... ovako da se ne mičem.Najela sam se gibanice, pa hoću da puknem. - Nađi drva, pa će biti kafe, - odgovori ovoj babica. - Dete, vi mlađi, nakupite drva, pa ima vremena i za kafanu, - gotovo zapovedi gospa Selena. Oba ljubavna para digoše se kao na komandu i zađoše u šumu.Ali, tek što izmakoše ispred očiju poznatih, oni se ćutke odvojiše jedno od drugog i udariše raznim putevima. Miloš i Zorka pođoše stazom koja vodi levo od Hajdučke česme.Oko njih je bilo suvaraka na svakom koraku, ali oni produžiše ići sve dublje u šumu, nanošeni drugim mislima. Staza kojom su išli bila je sva vlažna od jutarnje svežine.Ono veliko i blistavo sunce nije moglo prodreti kroz zelen splet bukovog lišća, već su se njegovi zraci primećivali samo ovde onde, po drveću, kao sjajne tačke.Po zemlji je trulilo bledo lanjsko lišće, naslagano u debele slojeve.Vazduh je bio sladak kao mleko i mirisao na zagoretinu.Jedna veverica crna dugačka repa nestašno je skakala ispred njih, s grane na granu, i gledala ih upitno svojim sitnim mišjim očima.Oko njihove glave proletali su gundelji, bezbrižni i glupi.Na jednom glogu stajala je jedna tica, nalik na vrapca, samo dužeg repa i sa tri žute pruge na glavi.Ona nije mrdala sa svog mesta, stojeći tako u pozi kao da je htela da se fotografiše.Tek ih primeti kad joj se oni približiše, te prnu na drugi olistali glog i zapeva.Njena pesma, koja se sastajala iz tri tona: dva kratka, a treći vrlo otegnut, bila je prosta ali dopadljiva.Tici se odzivale njene druge, istom pesmom, te cela šuma odjekivala od ova tri prosta tona. Zaljubljeni par je osećao ovde živu, besmrtnu prirodu, čuo je njen dah, video njeno kretanje, treperenje, život, razumevao njenu široku filozofiju bezbrižnosti i zaborava; osećao se i sam jedan deo tog zelenila koje se rađa, živi, umire i obnavlja, veselo i bezbrižno, pokorava se nesavladljivim zakonima nečeg opšteg, celog, nečeg što izmiče čovečjem razumu i što je savršenije od njega. Uzdasi zagušenog divljenja izlazili su jedan za drugim iz njihovih grudi.Njihovi pogledi preleteli su u ekstazi sa čarobnih senka drveća tek dodirnutog svetlosnim tačkama na staro lanjsko lišće, suvo i bledo, što se presijavalo iz srebra u zlato; a njihove uši se žedno naprezale da čuju pesmu bezbrižnih gundelja i onih tica sa tri žute pruge na glavi.Ali, njihova usta su odlučno ćutala, zanemela pod utiskom jakog života u prirodi.Oni su stupali plašljivo i polagano, bojeći se da ne naruše ovu mirnu saglasnost i svečanost u šumi. Idući tako, oni stigoše na jedan proplanak, koji se širio u šumi kao ostrvo u moru od bukovog lišća.Siva stabla bukova ograđivala su ovu livadicu i dizala se uvis kao stubovi neke divlje crkve.Gledajući ovaj živi zid, pun šarenila od bukove kore, mladi pesnik pomisli da su naši stari pravo radili što su takva mesta birali za hramove svojim bogovima. Gomila srna, koja je pasla na ovom proplanku, poplaši se od njih i u divljem begstvu sjuri se niz brdo. - Ja ne mogu dalje, - reče Zorka, Oni se posadiše na jedno oboreno stablo. Miloš prebaci ruku preko ramena svoje dragane.On se zanese u njene oči i divljaše joj se kao da je svakog trenutka otkrivao u njoj po jedno novo lice. Oko njih je bila duboka tišina, nepomućivana ničim što je ljudsko i izveštačeno.Oni su bili daleko od gomile, ljudskih razgovora i prašnjivih ulica gde jecaju tramvaji. Sunce se pelo uvis.Sive bukve bacale su tajanstvene senke po livadi.Jedan pramen zrakova padao je na Zorkinu kosu i svojom zlatnom bojom oživljavao njeno lice, rumeno od jutarnje svežine. - Tvoje su oči pune senki, kao ovaj proplanak, - reče joj Miloš zaneseno. - Gde si ti uzela te oči? - Majka me je dirala da imam oči kao u mačke, - odgovori Zorka obradovana. - Ja sad prvi put čujem da su one lepe. - Čini mi se da ih dosad nisam nikad video.Gledajući u njih, ja vidim tamnu boju planina, široke oblake, talas vode... Mladi pesnik ne dovrši rečenicu nego naže glavu i poljubi Zorkine usne, crvene kao jagode. Ona zatvori oči. Zašto žene zatvaraju oči kad se ljube?Zašto one pretpostavljaju noć danu kad određuju časove ljubavi?Da li to dolazi kod njih od urođenog stida prema golotinji ili što one ne vole odviše precizne slike stvarnosti? - Ah, moj Miko!Dosta je. - Ponovi mi tu reč.Kaži mi još jednom: moj Miko!Ti umeš tako lepo da tepaš.Tvoj glas... on priliči očima, on je taman, dubok i kadifast. Kad žena hoće da se zanima sa čovekom koji joj se dopada, ona ume da ućuti tako da ovoga natera, protiv njega samoga, da govori, da otvara usta i svoje srce.Zorka ne ponovi ono što je Miloš hteo, nego jednim osmehom sklopi svoje usne, nasloni se na njegovo rame i zagleda se u njegove oči. Oni ostaše nekoliko trenutaka tako nemi i zaneseni jedno u drugo. To je bila jedna velika ljubav, koja se rodila bez velikog uzroka, kao što su sve velike ljubavi.Mladi čovek nije voleo svoju draganu zbog ovoga ili onoga, zbog njenog lica ili njenih očiju, kose i stasa, umiljatosti ili duha.On ju je voleo samo zbog toga što ju je voleo.I on joj je iskreno govorio: - Nisam nikad mislio šta je na tebi lepo.Jesu li to tvoje oči, tvoj glas? ...Ja ne znam, ti mi se dopadaš sva.Ja na tebi ne vidim ništa ružno.Ti si za mene nešto drugo nego ostale devojke, neko drugo biće, jedan naročit stvor, rođen i određen za mene.Pored tebe, ja se sav predajem svojim osećajima, ja ih ne odmeravam, ne pitam ih odakle dolaze.Ja u njima naslućujem tvoju dušu, tvoje telo, tvoju toaletu, celu tebe...Na svetu ima svakojako još lepih žena; pardon, Zorka, možda i lepših, ali ono što mi se u tebi dopada nema nijedna, jer ja volim tebe takvu kakva si.Ja ne znam šta je savršenstvo lepote.Mnoge žene koje je ceo svet smatrao za prave lepotice mene su ostavljale hladna.Kad bih bio slikar i kad bih hteo da naslikam lepu ženu, ja bih tebe naslikao, kakvu te vidim.Ja imam neki svoj pojam o lepoti.Upravo, ja ga nemam nikakav, ja imam tebe, i ti me učiš šta je to.Ja ne tražim pravilan grčki nos, lice belo kao alabaster i oči nebesnog plavetnila.To za mene nema nikakve vrednosti.Ja bih zajaukao od bola kad bi neki majstor pokušao da usavrši tvoj nos prema zakonima estetike.Naružili bi te kad bi tvoje bledoliko lice pretvorili u belinu alabastera.Ja volim da tvoje oči ostanu tvoje, a svaki tvoj pogled da ostane tvoj, lično tvoj... Zorka nagradi dragana jednim ljupkim osmehom, pa mu onda reče blago i u šali: - Mi smo zaboravili da smo pošli u drva.Požurimo se, jer će naše komšinke proći volja za kafom. SILI PRIDOM. - Šta je gospa-Seleni danas? - zabrinuto upita Kremić svoju draganu. - Sad je baš sretnuh na stepenicama.Ja je pozdravih ljubazno, ali ona prođe pored mene ćutke i brzo kao besna.Lice joj je bilo pozelenilo kao žuč. - Ah, ostavi je, molim te, - odgovori mu Zorka. - Još jutros se naljutila na kasapina što joj nije dao parče koje je htela, pa je ljuta ceo dan.Molim te, skloni se danas od nje, jer ona mora da na nekom iskali svoj gnev.Mene je već dvaput izgrdila. - Zašto? - Eh, zašto!...Njoj je sve teže ugoditi.Ljuti se i grdi.To je tako uzima jednom dvaš preko nedelje, kao decu, gotovo bez ikakvog povoda.Ali, ne mislimo na to...Gde si kupio ovu ružu?Kako je divna... Njih su dvoje bili u Ljubičinoj sobi i s Ljubicom čekali Dragutina, pa da iziđu u polje. Bila je nedelja posle podne.Napolju je bilo vedro, sveže, rosno i veselo.Sunce se bilo tek pomolilo iza oblaka koji ga je dotle zaklanjao, pa upola prelomljenim zracima ogrejalo krovove s druge strane ulice, siva prostrana dvorišta, zidove u kući i jednu grupu dečurlije koja se igrala klikera u prašini nasred puta. Miloš je bio vrlo dobre volje.Nestrpljivo je zagledao u časovnik, vrteo se na stolici i grdio Dragutina što ga još nema.Ovaj vedri majski dan koji je došao posle jedne kišovite noći blago mu je ispunjavao grudi, oduševljavao ga i vukao izvan kuće.Neka slatka groznica prelivala mu se kroz krv.Obuzimao ga jedan zanos za nečim velikim i neobičnim.Soba mu je bila tesna.Čas je dobijao volju da peva, skače i trči, a čas nije želeo ništa nego je duboko disao lak plavetan vazduh što je dolazio kroz prozor, i gubio se u nekoj sanoj nesvestici. - Ranković mora da pokvari svako uživanje tim svojim sitnim poslovima.Zar to nije mogao da ostavi za drugi put? - grdio je Miloš svoga prijatelja. - Šteta je da se gubi vreme kad je dan ovako lep.Ne znam na šta me ovo potseća.Proleće je, a meni se čini čas da je leto, a čas da je zima.Ah, danas su sva četiri godišnja doba ujedinila svoje lepote.Vazduh je mlak kao u leto, nebo vedro kao u septembru, sunce bledo kao da je usred zime, a ipak ja osećam kako trava raste i da proleće slavi svoju pobedu.Kako je sve nežno i uzvišeno oko nas...Zorka, pogledaj ovo sunce, ono je bledo i prijateljsko kao osmeh sažaljenja. Zorka ne odgovori ništa.Ona se ćutke nasloni na Miloševo rame i zanese se gledajući u plavu vazdušnu pučinu koja se talasala ispred prozora. - Što ti je pesnik! - progunđa Ljubica, koja se u dnu sobe zadubila u čitanje jednog pisma. - Bledo sunce osmehivalo se osmehom sažaljenja!...Šta bi rekao moj otac, da vas čuje, Kremiću?On bi se doista osmehnuo osmehom sažaljenja.A propos, otac mi piše da je po jevtine pare kupio još jedan kameni majdan.Sad se pravi železnica, pa veli: pare će namlatiti. Mladog pesnika ne dirnu Ljubičino potsmehivanje pesničkom jeziku, ali njena poslednja fraza o kamenom majdanu rastera mu zanos poezije i preseče svako oduševljenje.On se namršti, skide Zorkinu ruku sa svog ramena i priđe prozoru. U sobi nasta tajac. Kremić je ćutljivo posmatrao kako se deca igraju klikera. Sunce je stajalo s njegove leve strane i, spuštajući se sa zenita, obasjavalo kroz čist i redak vazduh romantičnu panoramu dunavskih obala. Zorki je bilo krivo što Ljubica dira Miloševu poeziju, pa joj htede odvratiti istom merom, te zapita svoga dragana: - Je li, Milošu... jesi li ti kadgod mislio da namlatiš pare? Kremić se okrete i pogleda mladu ženu jednim dugim upitnim pogledom.On ne shvati pravi smisao Zorkinog pitanja, te odgovori posle male počivke: - Ponekad ja želim da sam bogat... vrlo bogat, milioner, milijarder, drugi Krez. - Oho!To nisam znala, - nasmeja se Zorka. - Da, to je istina, ali ja ne želim novac radi novca.Ja ga čak prezirem.On je lažan i prevrtljiv.I kad imam novca, ja hitam da ga se otarasim.Platim šta sam kome dužan, a ono što mi ostane ja se trudim da potrošim što brže... što pre.On me žulji, nesnosan mi je... i čak izmišljam gde šta mogu potrošiti. - Ehe, pa što onda volite da ste bogat? - umeša se Ljubica. - Ne, ja nisam kazao da uvek volim da sam bogat.Već katkad... kad osetim potrebu za čim.Ja volim ugodnost, slobodu, dobra dela, a to sve košta.Ponekad mi se javi želja da se krenem na put oko sveta, a ja tada možda nemam ni za tramvaj do Topčidera...Eto tako, drugi put na primer, poželim da sazidam dom za siromašne studente, osnujem jedan veliki književni list ili otplatim dugove Kraljevine Srbije.U svetu bi se moglo stvoriti toliko dobrih dela, da se ima novaca... - Treba ih činiti i kad se nema... - primeti Zorka kao za sebe. - A jeste li mislili kadgod kako da dođete do tog bogatstva? - zapita Ljubica. - Dok sam bio mlađi i čitao Hiljadu i jednu noć, uzdisao sam što nemam kakvo Aladinovo kandilo, a docnije... nekoliko puta sam se uspavao s mišlju da idem u Rusiju... - U Rusiju? - Tamo Crnogorci pronađu uvek po jednu kneginju! - Milošu? - prebaci mu Zorka u šali. Miloš se osmehnu i pogleda je. Ona je bila obučena u belu lanenu haljinu.Ta prosta materija, bez velikih ukrasa, a bela kao sneg u planini, pripijala se uza Zorkino gipko telo i svojom belinom ocrtavala fine linije njenog struka.Bila je prebacila nogu preko noge, sklopila ruke oko desnog kolena, čija se blaga okruglina naslućivala pod lakim platnom, i držala glavu nešto nagnutu unapred.Njena meka kestenjasta kosa, zabačena ustranu, kupala je svojom senkom njeno pametno čelo.Blaga i udaljena rumen vatre izbijala je iz njenih očiju crnih kao vode u hladu od vrba, a njen pogled, koji se nije video, prosipao je nežnu svetlost po njenim bledolikim obrazima, zarovašenim nemilostivom rukom vremena.Dve tamne crte senčile su uske kutove njenih usta i otkrivale bolećiv osmeh njenog srca.Krupna rumena ruža, od onih majskih ruža koje tako brzo precvetavaju, krvavo se presavijala po njenim još nerazvijenim grudima i bacala crvenu svetlost na njen vrat i podbradak.Zorka je bila vrlo ljupka tako izgubljena u plavetnilo ovog proletnjeg dana i očiju zamišljenih pred slutnjama koje su je plašile. - Ljubice, okren'te se zidu! - reče Miloš i nežno zagrli glavu svoje dragane. Tek što mladi čovek odvoji usne sa Zorkinih usta, kad se na vratima začu kucanje i Dragutin uđe. Oni ga jedva dočekaše.Miloš ostavi svoje grdnje za docnije.Devojke se stadoše gurkati oko ogledala, nameštajući svoje šešire.Mladići su ih žurili da što pre budu gotove. U tom se naglo otvoriše vrata.U sobu upade gospa Selena, zelena kao ijed. - Gde si mi ostavila kašičicu za kafu? - obrati se ona Zorki oštrim, podnaredničkim tonom, ne pogledavši na ostale. Zorka se zbuni i jedva promuca: - Čini mi se, na polici. - Šta na polici?Na kakvoj polici, kad je nema? - siktala je gospa Selena. - Nisam ja valjda ćorava...I ti si mi nekakva devojka... pfuj, ne znaš još ni gde šta stoji u kući. Kremić oseti jednu oštru neprijatnost u srcu kad gospa Selena rupi u sobu.Kao da njen dah unese mraz u ovu odaju osvetljenu blagim majskim suncem.Ona je brisala plavetnu boju vazduha, navlačila sive oblake snežnih iglica i podizala studeni januarski vetar.A kad ova žena poče da grdi njegovu draganu, tu bledu devojku u haljini od lanenog platna i s dve tamne crte oko usta koje su otkrivale jedan bolećiv osmeh, ova neprijatnost se pretvori u ljutinu.Donja vilica poče da igra u mladog čoveka.On pokuša da sebe savlada i stade posmatrati žučno lice staričino. Mladi čovek je dobro poznavao te crne oči, mala usta i uzdignuto čelo.To su bile Zorkine oči, usta i čelo.Ali je sve to bila unakazila nekakva pakosna ruka: oči zasula vodnjikavim žutilom, smežurala usta staračkim grčevima, izbrazdala čelo dubokim borama i po svom licu prosula žuč i pakost.Postepeno, pred Kremićevim pogledom nestajalo je ove starice.Njenu somotnu bluzu starinskog kroja i suknju na karnere oblačila je neka druga žena, koja Zorki nije nikakav rod, neka pakosna strankinja, zavidljiva veštica, koja nije htela na njega ni da se osvrne, a rušila mu i kvarila ono što mu je najmilije: njegovu Zorku, obučenu u belo, sa majskom ružom na grudima, obrvama tankim i crnim kao krilo od lastavice, bolećivo nasmejanim usnama, pametnim čelom i pitomim srcem.Jedan jak grč stezao mu srce.Nestajalo mu vazduha.U ušima mu zvonilo.Hladan znoj probijao mu čelo.On je osećao da se primiče nešto neočekivano, da će se desiti strašno što nije mogao da spreči. - Namestila si se kao grofica, i ostavljaš sirotu majku samu kod kuće, da se sama brine za tebe... jeste, da se pržim oko vatre i da gledam kako sunce zalazi, dok se moje druge šetaju po Kalemegdanu, - grmela je gospa Selena. Kremić oseti svu nepravdu koju je majka činila kćerci.Padoše mu na um Zorkine reči: "Zar se i ja nisam mogla udati kao druge...Ovaj bljutavi život devojke..." Celu svoju mladost žrtvovala je ovoj ženi ne tražeći ništa za sebe.I sad kad hoće da iziđe malo na čist vazduh, da i ona prodiše dahom života kao i ostali ljudi, ova matora žena, koja je već jednom nogom u grobu, zavidi ovoj sreći svoje ćerke i žali se što ona ne može tako isto da iziđe i živi životom mladosti. Miloš je očekivao da se Ljubica i Dragutin umešaju između majke i ćerke i da Zorku odbrane.Ali je Dragutin učtivo ćutao, praveći se manji od makova zrna, dok se Ljubica zadovoljno smejala gospa-Seleninom praskanju. Napolju je bilo i dalje sveže i veselo.Sunce je priređivalo iluminaciju po krovovima na drugoj strani ulice.Vrapci su proletali i cvrkutali.Cela panorama dunavskih obala oblačila se u praznično ruvo i veselila se. Suprotnost između ove svetkovine proleća i tragičnosti Zorkine sudbine potresla ga još više.On se zgadi na ovu svirepu majku, na te hladne prijatelje; on se zgadi i na sebe samog, na ovaj lažni položaj koji je ovde zauzimao.Mladi čovek oseti okove laži koje je sam podizao kao zaklon oko svoje ljubavi, da bi bio što bezbrižniji. - Šta sam ja bolji od njene majke i njenih prijatelja? - pitao se on. - Zorka mi može s punim pravom zameriti da ja od nje tražim samo koristi... a kad dođe trenutak da se njoj pomogne, ja ćutim kao zaliven i gledam da se izvučem sa što manje troška. U tom trenutku Miloš je izgledao samom sebi kao grabljivi račundžija, maroder, kao poslednji čovek, koji napada na tuđe žrtve, već obezoružane, i oduzima im i ono što im je još ostalo. - Gle, gle, ruža!... - produžavala je razjarena gospa Selena. - I dolikuje ti... preturila si tridesetu, a još se kitiš, matora usedelico!...Jako ćeš ti sede plesti. Milošu se steže grlo.Dalje nije mogao ćutati.Ali, bujica reči koje je hteo reći zapušavala mu grlo.On učini natčovečanski napor da govori. Prve reči ni sam nije razumeo, ali posle njegov glas grmnu: - Ja vam zabranjujem, gospođo, da preda mnom grdite gospođicu. Gnev je bio tako deformisao lice Miloševo da se gospa Selena uplaši i zamuče.Njoj se učini da će je sad smrviti grčevito stegnuta pesnica mladićeva. Miloš proguta pljuvačku, pa prezrivo dodade: - Vi ste uzrok tome što je grdite.Nije vas stid da svoje dete nazivate usedelicom... veštico jedna. Mladi čovek se trže sam od svojih reči. Za trenutak u sobi nasta mučna tišina.Spolja se čulo kako se deca svađaju oko klikera. Gospa Selena je stajala kao ukopana na svom mestu.Dotle joj još ovo niko nije rekao.Očekivala je da još šta dođe.Ali, kad Miloš ne progovori više ništa, ona polete na njega: - I ti to meni da kažeš, rđo užička?...Zar ti mene da zavađaš s mojim detetom, sorto šeretska, napolje... napolje! Razjarena žena htede da ga dočepa za kose, ali je Miloš uhvati za obe ruke, prisili je da sedne na jednu stolicu, i mirno iziđe iz sobe. Gospa Selena je udvostručila svoju pažnju na Zorku i svima silama se trudila da spreči njene sastanke s Milošem.Kad bi ih kadgod ugledala zajedno, ma to bilo na par reči, ona bi grdila Zorku, nazivala je svakojakim imenima, klela strašnim kletvama, kako samo naše žene to umeju, i mučila ovo siroto biće, da se njeno telo, mršavo kao u tice, sve treslo od duševnih muka. Kremić je besneo protiv stare gospođe, tim više što je nije mogao ničim sprečiti u njenom materinskom pravu.Često puta se nije mogao uzdržati, i pred Zorkom je grdio njenu majku. - Čudim se samo kako si mogla provesti ceo svoj vek sa ovakvom ženom, - govorio joj je on. - Ne govori tako, Milošu.Ona je moja majka i želi mi dobra.Samo, šta ćeš... ona je takva.Treba da se svađa, ako ne baš zbog ovoga, a ono zbog čeka drugoga, - polako odgovori mlada žena zamišljena i zabrinuta. - Vidiš, Zorka, ja te doista volim, volim te više nego što sam ikad ikoga voleo; ali, kad te vidim tako zabrinutu i neveselu, ja žalim što se ranije nisi udala. - Eh, Milošu, kako je to bilo mogućno!Šta bih radila s majkom?Koji bi čovek trpeo ovu ženu kojoj je tako teško ugoveti, teže nego detetu. - Zar je ona morala ostati pored tebe?Ona ima svoju penziju, pa neka živi gde joj je volja. - Kakva penzija!...Ona je nema.A, da, ja ti o tome nisam nikad govorila.I bolje sam radila! - Kako to?Ona neprestano govori o svojoj pen-ziji...Objasni mi. - U tome je sva naša nesreća.Moj otac bio je sreski načelnik.Kad je umro, ostavio nam je jednu kuću i prilično penzije.Mogli smo mirno živeti da smo ostali u Ćupriji.Ali, majka ne htede.Ona je uvek volela da živi u Beogradu i da bude gospođa.Prodali smo kuću...Ja se ne sećam dobro, ali tako nešto...Gotovo budzašto, pa smo se preselili ovamo.Posle se majka preuda za jednog poreznika... - To nisam znao. - Bolje je...Što me teraš da ti pričam o tome... - Ali, Zorka? - Moj očuh je bio drevna pijanica.Pošto se oženio, opijao se još više.Najzad ga isteraju iz službe.Otada smo živeli svi troje od onog dela penzije koji je meni pripadao posle majčine udadbe...Da je bilo sloge, još je moglo ići kojekako.Ali, očuh se opijao tako, tukao majku pa i mene...Ah, molim te, ne govorimo više o tome. Kremić ne htede ispitivati šta je dalje bilo sa Zorkinim očuhom.Nije je hteo više mučiti, već zari glavu u njena nedra i osta tako nepomičan. On ju je žalio iskreno.Žaleći nju, žalio je i sebe.Njima obadvoma je bilo detinjstvo otrovano.Suze su mu vrcale na oči. Mladi čovek je krio svoje lice po nedrima svoje dragane i roptao ugušeno, kao pas koji oseća da je privezan za plot i da je nemoćan. - Ah, život je mučan.On je pustinja koja donosi svaku nevolju. - Milošu! - blago ga je korela mlada žena. - Ne buni se protiv života.Baš i da je to što ti kažeš, zar nam on nije dao ono što je najlepše, našu ljubav?Šta nas se tiče pustinja, kad nam ljubav nudi zelenu oazu, gde žubore bistri izvori, gde rastu čudne biljke sa širokim lišćem, mirisnu oazu koju osvežavaju povetarci zanosa i radosti.Moj Milošu, tvoja ljubav je najlepša i najistinitija nagrada za moj život, usamljen i težak.Ja sam toliko žudila za jednom pravom ljubavlju, da je umem ceniti.Oh, ja ću umeti sačuvati i povećati ovo što mi je Bog dao na zemlji, sreću da me ti voliš.Miko ljubljeni, digni svoju glavu voljenu i daj mi tvoje usne da ih poljubim. Oni ostaše tako jedan momenat, priljubljeni jedno uz drugo i zaćutali, mećući u svoje milovanje sve neostvarljive želje svoje bolne ljubavi, koju je borba činila sve jačom, i svu muku i radost od života, koji ih je mučio i opijao naizmence. Ali su to bili retki momenti kad su mogli ostati nasamo i milovati se, momenti koji su se morali grabiti i krasti.Milošu je naročito bilo krivo što su se Dragutin i Ljubica mogli sastajati kad hoće i gde hoće.Ovi nisu više ni od koga krili da su blizu jedno drugome i da su vereni.Ranković se spremao da završi školu, a Ljubica da ode kući i vidi koliki će miraz dobiti. Kako je mladi pesnik želeo da i njegov položaj bude tako lak i čist!...Ali, baš zato on se sve više priljubljivao uza svoju nesrećnu draganu, čiji su bol i nezgode imale naročitu draž, draž nečeg neobičnog, draž zadovoljstva koje dolazi kao nagrada za pretrpljene brige i patnje. Pošto se više nisu mogli sastajati tako često kao ranije, Zorka je uvek kad je mogla dobacivala Milošu nekoliko redaka napisanih njenim čitkim rukopisom.To su bili oni komadići hartije svih mogućih boja i formata koji zauzimaju najslađa mesta u ljubavnim arhivima.Mladi pesnik ih je imao punu jednu kutiju: "Oko pet sati treba da iziđem u varoš da kupim fula.Ali nisam sigurna, jer ne znam da li će mi majka dopustiti.Ako ne iziđem do pet i po, znači da nije mogućno.U tom slučaju, molim te, iziđi ti i prođi pored moga prozora.Hoću da te vidim. jedan veliki poljubac". "Moj dragane, htela sam da ti dam još jedan poljubac dok je majka govorila s tvojom gazdaricom, ali... nažalost, ti si već bio uhvatio maglu.Ipak, evo ti ovo nekoliko redaka, da ih doveče, kad dođeš, pročitaš pre nego što zaspiš.Ja ću na njih pritisnuti onaj poljubac koji ti nisam mogla dati.Ja ću leći rano, ali ću neko vreme čitati Književni Glasnik, koji ću uzeti iz tvoje sobe.Sutra, ako vreme bude lepo, izići ćemo u šetnju, je li?Za večeras: spavaj slatko, sanjaj i misli da sam u tvome naručju.Do viđenja, ja te stežem na srce, moje srce voljeno". Ispod pisma stajalo je nacrtano: Ženica je vrlo, vrlo tužna: oh, tako tužna!Grdi je, ali je poljubi čim je vidiš". "Danas po podne, kad sam prošla oko tri sata pored tvoje sobe, oslušnula sam i čula sam te kako rčeš.Nisam te htela probuditi". "Mile dragi.Ja sam zajedno sa Ljubicom i Dragutinom.Tek što su se njih dvoje vratili iz varoši.Dragutin će odneti ovo pismo u tvoju sobu.Šta ti radiš?Ti si u kafani... jesi li pijan?Laku noć, lolo; spavaj slatko i odmori tvoju glavu od pića.Ja te volim, ali samo malčice.Hiljadu slatkih poljubaca". "U pet i po sati na Terazijama, tamo gde si dao da ti se brijač naoštri...Ja ću biti tačna." "Kako si smeten!Od tri sata i četvrt ja sam potpuno sama..." Ispod ovoga napisano je jasnijom pisaljkom: "Evo već izbija četiri, a ti još nisi zavirio u kuću.Danas neću izići.Ali večeras... do viđenja, Mile dragi." "Moj dragi.Nema gotovo načina da se sastanemo.Majka je stalno na oprezu.Ja ću izići u varoš oko pet časova.Čekaj me tamo "gde je bio žandarm".Nadam se da si dobro radio i da si miran.To je bolje i za tebe i za mene.Ali, ovo je žalosno, ovako uvek biti pod nadzorom.Mora se tražiti šta bolje, je li, dragane?...Ja te ljubim u mislima po tvojim blagim očima, plavim kao parče neba što se vidi sa moga prozora.Ja ljubim i tvoj mali, šiljati nos, koji je sav crven od kijavice.Na tvoje mile usne ja mećem, nažalost samo u mislima, jedan dug i nežan poljubac.Docnije, ja ću ti ga dati u stvari.Milošu mili, popij jedan čaj, pa onda iziđi u šetnju sa onom koja te jedino može voleti do groba. "Noćas sam bila bolesna celu noć.Majka je presedela pored mene i menjala mi hladne obloge.Ali, ja sam mislila na tebe, moj anđele, i vreme je brzo prolazilo.Čula sam kad si se vratio kući.Posle pola noći, mangupe!" "Ljubica se sprema na put, a ja ti pišem.Šta ti mogu napisati?Ti znaš sve.Iznenadno, ja se osećam nevesela.To nema smisla, ja znam, ja sam tako srećna.Srećnija sam nego ikad što sam dosad bila.Možda me rastužuje baš ova velika sreća.Ja sam glupa i samoživa.Ali mi iz glave ne izbija jedna misao...Jednog dana i ti ćeš ovako pakovati stvari.Da, ti ćeš uspeti i otići na stranu.Ah, toga dana, ja ću se odvojiti od tebe, moj Milošu.Ti ćeš otići daleko, vrlo daleko, u neku zemlju koju ne poznajem, a koja će biti sigurno vrlo lepa.Tamo će se sve smešiti na tebe, ti ćeš živeti srećno tako daleko od mene.Od cele mene samo će te moja misao pratiti.Poneki put, svakako, spomen na mene i na srećne trenutke koje smo zajedno proveli opomenuće te na mene sa zadovoljstvom.Ti ćeš se ražalostiti za jedan trenutak, možda i za čitav dan.Pa posle, neka nova stvar zameniće moj spomen i... sve će biti svršeno.A ja nesrećna, ja ću ostati teške duše i rascepljenog srca bez svoga Miloša, daleko od njega.Jedna hartija, požutela od vremena, koja će mi pokazivati tvoje milo lice... i poljupci... i nekoliko suznih pisama...Dragi Mile, ljuti se, grdi me, ne voli me više, ali pomisao da će mi te otrgnuti zaluđuje me.Milošu mili, ja hoću da iscepam ovo pismo, ali ne...Ja ću ti ga dati samo da ti pokažem kako mislim na tebe.Ne grdi me sutra što sam mislila na žalosne stvari.To je samo stoga što te volim.Sutra, kad budem u tvom naručju, sve ću zaboraviti.Je li, moj živote?Laku noć, laku noć...Kako je teško odvojiti se od tebe čak i u pismima...Jedan nežan poljubac i sve moje misli. - Četvrtak, 28 maja." Sutradan po ovom pismu Zorka je ugrabila priliku i došla Milošu. - Majka je legla da se odmori.Neće se dići pre tri sata.Kako si ti, moj dragane?Jesi li se lepo proveo u kafani? Miloš nije bio veseo.Suviše ga se bilo taklo pismo koje mu je Zorka sinoć ostavila.Video je jasno da nije pravo ovo što radi.Zorka je govorila istinu.Jednog dana on će otići da traži bolju sreću, a ona?...Celo jutro lutao je po mračnom lavirintu ovih misli.Pred njim su stajala samo dva izlaza: žrtvovati sebe ili nju.Kremić je bio još suviše mlad i dobar da žrtvuje onu koju je voleo, a odviše samoživ da sam sebe prinese na žrtvu.Ipak je sebe osuđivao. I kad mu je Zorka bila obisla o vrat i tepala mu najslađe ljubavne reči, on je zapita: - Ti si sinoć bila vrlo žalosna... nesrećna? Ja nesrećna? - Začudi se mlada žena odvajajući svoje usne od njegovih i gledajući ga sa osmehom punim ljubavi i zanosa. - Ja nesrećna?...Ja sam kao gladan čovek koji je dobio parče hleba; on je žedan, on bi hteo još i čašu vode, ali nije više nesrećan. - Ja ne zaslužujem toliku ljubav, Zorka.Zašto me toliko voliš? - O, moj dragi ljubljeni, ti znaš dobro zašto te ja volim...Ni zbog čega drugog već zbog tebe samog.Ja te volim za svu sreću koju si mi dao... koju si mi otkrio u mom životu, dosad tako praznom i žalosnom.Ja te volim, moj plemeniti prijatelju, zbog tvoje duše prave i čiste; ja te volim zbog tvoje zamršene kose, zbog te neobrijane brade, i zbog još mnogo drugog koječega.Ti si najlepše u onome što mi je život dao.Od dana kad sam te poznala... naročito od trenutka kad sam postala tvoja, moj život bi nov, a onu sreću koju sam dotle samo sanjala ja sam proživela sa tobom, u tvome naručju.Ja osećam kako te volim.Evo, ovde u grudima.To steže, to boli i peče.Ne umem da ti kažem kako je to ogroman bol... ne, to je vrlo slatka muka koja tišti, to je teret od svile koji mi pritiska grudi.Da li ti to osećaš, moj Milošu? - Ti znaš dobro, Zorka, da te ja volim.I moja ljubav boli.Pipni mi čelo!...Vidiš, ovako... ponekad, čini mi se da je ono od daske, tako mi je glava teška. - Ali, ja neću da ti patiš! - Mazila se mlada žena. - Kad si ti ovde, to prolazi.Tvoje prisustvo me leči.Ti mi život pretvaraš u san.Inače... ima časova kad mi je ljudsko lice odvratno.Ovaj novinarski posao... sve isto, svaki dan iste reči, iste pohvale i grdnje, pa ovaj zanadžiski patriotizam, sračunjen na kupčev petparac!I cela ta publika, koja voli starinske fraze i melodramu, tako je prosta i dosadna.Da ti je samo jedan dan da presediš i posmatraš ko dolazi u uredništvo, kakve veličine krše prste za jednu dobru reč reklame.Pa onda tek ono što se ne piše!...Ja vidim ovaj Beograd iznutra...Ah, da znaš kako je odvratan! - Ne, Miko, ti preteruješ, Zamorio si se.Ne predaj se sav poslu.Piši kao i drugi, bez velikih napora i zanadžiski. Kremić se bio zamislio i nije slušao šta mu Zorka govori, pa produži glasno svoje misli: - Da, ova bića koja se neprilično nazivaju bližnjima postaju mi nesnosna.Sit sam ovog Beograda, ovih krupnih i sitnih pasa koji se otimaju oko iste kosti.Ja bih bežao od njih i njihovog urlanja, i otisnuo se ne znam ni ja kud, samo daleko, što dalje, sa tobom, sa mojima... i još kojim prijateljem... da, jednim vrlo malim brojem prijatelja... da provodim jedan tih život ne bez rada i muka, ali bez ovih zloba i sitnih računa, bez pakosti i ovih podzemnih borbi, život istine i pravde. - Oh, to je i moj san! - Uzdahnu Zorka. - Kako bih ja tek želela otići nekud s tobom, ostati uvek pored tebe i ljubiti te bez zazora i slobodno.Ovo skrivanje baca tamnu senku na celu moju sreću.Pardon, Miko, srce mi se steže kad pomislim da ona, ta naša sreća, nije dopuštena i da je grešna.Pa kad moram da ostanem po nekoliko sati da te ne vidim!...Da znaš kako je to teško.Nema mi stvari koja mi najviše treba.Čini mi se da sam izgubila jedan deo sebe same.Moj dragi voljeni, ti obuzimaš celu moju misao.Tvoja mila slika prati sve što radim, sve što mislim.Iako si tada daleko, ti si blizu mene.Tvoja duša je u meni.Ako ti katkad zatreba, ne traži je; to će biti uzalud; ona je kod mene, ona se... Zorka zastade.Spoljna vrata škripnuše.Neko pređe pretsoblje u dva koraka i zakuca na vratima Miloševe sobe. Kremića obli hladan znoj.On jedva promuca: - Ko je to? - Otvorite, gospodin-Milošu, - začu se opor glas gospa-Selene. Mesto da se zbuni još više, Miloš se najedanput osvesti i kuražno odgovori: - Izvinite, gospođo, ja sam sad u poslu.Kroz četvrt sata ja ću doći kod vas. - Ali, otvorite, ja hoću sad s vama da govorim. Kremić planu na ovaj zapovednički ton.Glas mu zadrhta od ljutine. - Ostavite me na miru.Ja sad nemam vremena. - Pustite mi moju ćerku! - ciknu gospa Selena i zadrma vratima. - Gospođicu Zorku?...Ona nije ovde! - branio se Miloš. - Otvorite!...Ja ću zvati u pomoć! - cikao je glas spolja sve više. Zorka je stajala nasred sobe.Njeno bledoliko lice bilo je još bleđe, bez krvi kao mrtvac.Ona je unezvereno gledala oko sebe kao da je tražila kuda da pobegne.Najedanput, ona se sva zarumene.Jedan nervozan osmeh zgrči njene usne.Ona se uputi vratima i otvori sobu. Gospa Selena ustuknu ispred otvorenih vrata. Majka i ćerka gledale su se sad, možda za prvi put, oči u oči.To su se gledala dva naša pokolenja; jedno činovničko, ukrućeno, ogrezlo u zvanične forme i izveštačeno gospodstvo, propalo, skršeno i ogolelo; i drugo, mlado pokolenje, koje je na se primilo golotinju i dugove svojih otaca, i koje, grcajući pod nezasluženim obavezama, trudi se da novim putevima, dobrim ili zlim, poštenim ili nečasnim, dođe do svoga prava na život. Miloš je bio takođe ustao i, držeći grčevito drven upijač u desnoj ruci, besvesno je posmatrao šta će se desiti. Majka i ćerka su se gledale tako ukočeno nekoliko trenutaka.Tada planu nešto divlje u sivim očima gospa-Selene.Ona zgrabi Zorku za obe ruke, i, kao da je htede udaviti, odvuče je u njihov stan. Kremić polete na vrata, da odbrani svoju draganu.Ali ga, na pola puta, zadrža jedna misao, čvrsto kao u gvožđa uhvaćena. - Šta si ti njoj?...Ni to.Milosnik, da, i to najgora vrsta milosnika, koji ne pomišlja da ma kad svojim imenom kruniše svoju naklonost... milosnik koji je gotov da ostavi svoju draganu čim mu više ne bude trebala.Šta joj ti sad možeš pomoći?Za trenutak je spasti od materinskog gneva, a do kraja života izložiti je preziru komšiluka? Taj komšiluk, taj skup poznatih ljudi, svet u kome oni žive, jedva čeka da se desi kakav skandal i poraduje se tuđem zlu.U jednoj ovakvoj vezi, svet ne zna i ne vidi ništa drugo do golu formu.Jer se prava drama krije u srcu.Tek kad bi se moglo zagledati do dna ovog krvavog komada mesa, nezainteresovani posmatralac bi se užasnuo od samrtnih muka i ljudskih bolova koje bi smotrio onde gde je zamišljao samo jedno privremeno ljubakanje. Odmah posle onog dana kad je gospa Selena zatekla svoju ćerku u Kremićevoj sobi, mladi pesnik iseli se iz Banatske ulice, da bi izbegao kakav veći skandal. Nije imao vremena da sobu probira, te je uzeo prvu koja mu se učinila pogodna.To je bila tipična beogradska soba za samca u Paliluli, čiji je ceo nameštaj odisao na telalnicu.U njoj nije bilo ničega suvišnog: gvozden bolnički krevet, četvrtast prost sto kao u kafani, olupan umivaonik, jedno istrveno ogledalo čiji je žut ram bio već sav pocrneo, reklama jedne parfimeriske radnje i nekoliko prišpendlanih fotografija pretstavljali su svu udobnost ovog stana. Zorka je podigla svoje obrve, tanke kao krila u lastavice, kad je prvi put ušla u ovu sobu. - Šta sam znao da radim, - izvinjavao se Kremić. - Trebalo se žuriti.Istina, po ovu cenu se moglo naći ipak nešto bolje.Ali mi se dopalo što mi gazdarica reče da sam slobodan; mogu dovesti koga hoću.Na drugom mestu imali bismo vazdan neprilika. - Ali je avlija velika, čitava ulica. - Tako je to u Beogradu.Uvek mora da nešto fali.Najzad, šta mari.Niko te valjda ne poznaje ovde. - Ne kažem to zbog sebe, - odgovori Zorka. - Nego se bojim da tebi ne bude dosadno... - Navikao sam ja i na gore. - Međutim, kod gospa-Kate nisi se imao na šta požaliti...Bar da imaš jedno kanabe! Mlada žena je imala pravo.Trebalo je da soba bude mnogo raskošnija da bi Miloš zaboravio niski otoman, postavljen turskim cicom, gde je toliko puta grlio Zorku i ćaskao naslonjen na njene grudi.Ni tamo nameštaj nije bio bogzna šta, ali se Kremić bio navikao na njega, srodio se s njim.Sad mu se činilo da bi se osećao kao na nebu da se moglo izvaliti na taj otoman, svedok njihovih najnežnijih trenutaka; on bi ljubio onu zarđalu ringlu svoje ranije sobe koju bi pomicao unapred čim bi Zorka došla kod njega, i spavao bi kao dete u onoj postelji, na čijem je plehu bila naslikana neka ciganka.Upoređujući svoju novu sobu sa tim stvarima, za koje je bio vezao nekoliko najlepših meseci svoga života, njemu se činilo da je izgnan u tuđinu, da je vazduh pokvaren, sto prašnjiv, postelja prljava, ogledalo poreklom iz neke javne radnje, a oni narednici koji su ukočeno stajali na fotografijama očajno dosadni, nametljivi i svirepi. U ovim momentima gađenja, Kremić bi podignuo kratko parče cviliha koje je zamenjivalo zavesu, otvorio prozor i stao posmatrati usku i dugu pokaldrmisanu avliju. Na sredini ovog naseljenog dvorišta rastao je jedan veliki, sumoran dud, oko kojega su bile večito razapete neke kecelje i gaćice.Čamotni stanovi sa sobom i kujnom i uvešplavljenim zavesama na prozorima ređali su se jedan za drugim, zapušteni kao i stanovnici koji su ih naseljavali.Oko prozora je rastao gust suncokret.Čupave žene zalevale su pomijama ovo krupno bilje, te je iz njega udarala nakisela vonja na pokvarenu vodu i mast.Zbog toga je ovo bilje raslo još krupnije te je Zorka dirala svog dragana da živi u bambusima.Jedan jektičav kelner kašljao je po vazdan sedeći u hladu suncokreta. Miloš bi se još više zgadio na ovaj bedan izgled svoga dvorišta, ponovo nabio na ekser parče cviliha, i, onako obučen, bacio bi se na postelju.Tada je pokušavao da šta čita.Oči su mu pažljivo prelazile s reda na red, ali se misao nije mogla privezati za knjigu, i mladi čovek bi tako pročitao celu stranu, a da ga je ko upitao šta je pročitao, ne bi umeo ni reči reći.Njegove misli su išle u Banatsku ulicu, rojile se iznad onog velikog sanduka trgovačke humanitarnosti i, pažljivije nego mašta jednog romansijera, izazivale sliku devojke koja tu živi, mršave devojke sa crnim očima kao vode u senki od vrba. - Tri sata...Šta li ona radi? - pitao se on.Junsko sunce je svirepo peklo kroz komad od cviliha, razapetog između dva eksera na prozoru.Jektičav kelner kašljucao je suvo.Insekti se pojavljivali.Muve zujale.Kremić je osećao nemoć u celom telu.Ove vrućine, stalne brige i rastanak sa Zorkom uticali su na njega vrlo.Primetno je osećao da slabi.Istrveno ogledalo mu je pokazivalo njegov omršaveli lik.Njegove razvijene jagodice se ukazivale iz dana u dan sve više.Obrazi mu upadali.Rumenilo nestajalo.Ruke mu gorele u vatri, a glava težila kao da je od olova. Miloš nije pomišljao da se leči.Znao je da mu samo Zorka može pomoći.On ju je želeo da je tu pored njega svakoga trenutka, ne radi grljenja i poljubaca: To je dolazilo samo kao posledica što su tu, jedno pored drugog.Već ju je želeo da je uzme za ruku, zagleda se u njene oči, čuje njeno ime iz svojih usta i diše onim vazduhom kojim ona diše. - Da znaš, Zorka, kako su dani dugi i tužni, - govorio bi joj on kad bi ona najzad došla, - ovako kad ti nisi kod mene, ovi beskrajni junski dani gde me sunce peče petnaest časova, tako bezbrižno, tako uvredljivo za moju žalost.Kad ti nisi pored mene, život prestaje oko mene, ja više nemam radosti, sreće, za mene više nema mira.Rad me boli, nerad me muči svojom prazninom.Ako iziđem da šetam, mene same noge ponesu tamo na mesta gde smo najčešće bili.Ali, ni tamo više ja ne osećam zadovoljstvo.Ona su pusta bez tebe.Na svakom koraku ja srećem ponešto od prošlih dana, kad nikog nije bilo između nas.Ti suvi spomeni su samo monotoni okvir gde se osećam zatvoren.Tvoje biće premašuje tvoj spomen, ono briše sve, i ja samo tebe tražim po samoći vidika. Dok joj je to govorio, mlada žena bi mu savila ruke oko vrata i gledala ga celim svojim očima, svojim lepim, mrkim očima, gde ima samo jedan mali beli deo sa obe strane, blagim, zamišljenim očima koje imaju deca kad im se priča o medvedu. Zorka je obično dolazila oko pet časova.Kremić je raspoznavao njen sitan hod još sa dna dvorišta.Kako bi ušla, ona bi se zajedljivo okrenula po celoj sobi, naprćila usne i ponudila svom draganu jedan kratak poljubac. Mladi pesnik je palio cigaretu u znak zadovoljstva, seo na neraspremljenu postelju i posmatrao svoju draganu. Ona je, diskretno i ćuteći, skidala rukavice, spustila ih na sto, pa bi jednim lakim zabacivanjem desne ruke vadila iglu iz kose i skidala svoj šešir.Obično bi joj se tada zakačio jedan pramen njene kestenjave kose, prirodno ukovrčene, te bi ona stresla glavu, da bi ga isturila sa čela. - Jesi li sad zadovoljan? ...Kaži, dragi! - govorila mu je ona, prilazeći da mu dade drugi, duži i vlažniji poljubac. Kao bengalska vatra što menja običan izgled stvari, tako je Zorkino prisustvo unosilo nečeg slatkog i romantičnog u Miloševu dušu i pozlaćivalo mu žalosnu spoljašnjost ovog stana za samca. - Oh, Zorka, ja sam srećan, ja sam najsrećniji čovek u Beogradu, - odgovorio bi joj njen dragan, zaboravivši na sve pretrpljene muke. - Ali, treba da me razumeš...Ma kako da čovek voli jednu ženu i ma kakvo poverenje da ima u nju, on je uvek više manje ljubomoran. - Ali, Milošu, ja ti nikad nisam dala povoda da to budeš, - bunila se Zorka. - Baš zato ti i kažem.Ja nemam nikakvog razloga.Ali, ova razdaljina između nas...Meni se čini da su svi ljudi koji se nalaze u tvojoj blizini kao bića privilegovana.I to me muči.Ja bih hteo da sam samo ja s tobom.Neprijatno mi je da pomislim da si s nekim drugim, ma bilo i s tvojim srodnicima.Izgleda mi da ti tako gubiš od tvoga mirisa i celine.Da, ljubljena žena, ma kako da je... - Ja sam tvoja ljubljena žena, ne?Oh, reci mi ponova tu reč.Ona je tako slatka kad izlazi iz tvojih usta obožavanih.Reci mi je još i uvek.Kaži mi da me voliš i kako me voliš.Da znaš kako mi prijaju ovi trenuci kad mi ti tako govoriš!Oni mi nadoknađuju sve i ja sam srećna. Dug, dubok i grčevit poljubac bio je odgovor. Sva ustreptala, kao mlada breza navrh planine Zorka se privijala uz Miloša i govorila mu nežno. - Ne govori mi više da si ljubomoran.Ja neću da ti patiš zbog mene.Oh, ti nemaš zašto da si ljubomoran, moja ljubavi.Da znaš samo kako su mi svi ljudi dosadni kad nisi pored mene!Ah, Miko, poneki put kad sam sama, šta bih dala da doletim k tebi, bar samo za trenutak, da ti dam jedan sladak poljubac i kažem ti jednu reč ohrabrenja. Kad bi se dovoljno narazgovarali i naljubili, Zorka je ustajala i spremala čaj u istom plehanom Miloševom samovaru u kome su nekad kuvali čaj zajedno sa Ljubicom.Ali, i tada je bilo vremena da ćaskaju i da se grle. Često puta dešavalo se da Zorka nije vesela.Tada je Miloš zaboravljao na svoje neprilike i tešio je: - Ne znam šta je gospa-Seleni.Bogami ti se divim kako je trpiš.Kako ta žena ne računa da tebi treba nešto više od ručka i večere. - Ti se varaš, Milošu.Moja majka nije kriva mojoj nesreći.Mene muči ovaj glupi život što ga vodim, ova laž. - Ne govori tako, Zorka.Zar me ti više ne voliš? - Oh, Miko, ti znaš dobro da te ja volim ali... Preturajući tako po svojoj duši, oni su često puta dolazili do onog što su hteli da ostave nastranu, za docnije, do onoga što su hteli da sakriju jedno od drugog.S reči na reč, oni su dolazili ponovo na jednu zagonetku koju je tako bilo teško rešiti i koja ih je često puta zavađala. - Kako smo bili slepi, Milošu.Sad ja vidim jasno pravi put kojim smo trebali ići najpre!Ako je doista tako, iako smo svesni da je naš brak nemoguć, onda je naša ljubav grešna čak i što postoji; mi smo već bili grešni kad se začinjala u našim srcima i kad mi nismo ništa činili da sprečimo njen začetak.Mi smo se podavali našim osećajima, i mi smo bili slabi i zatvarali smo oči kad ih je najviše trebalo otvoriti. - Ja ne vidim zašto smo mi grešni!Mi nikome ne činimo zla, niko ne trpi ništa zbog nas... - Varaš se, Milošu.Doista, moja majka je ljuta po svojoj prirodi, kad ovaj razlog ne bi postojao, ona bi našla drugi povod da se ljuti.Ali, sve jedno.Taj razlog postoji, i ona pati.Zamisli tvoju majku na njenom mestu.Pa i ovako...Da tvoja majka zna kakve je vrste naša ljubav, ona mi nikad ne bi oprostila... - Ne, Zorka, ti ne poznaješ moju majku.Ona je mnogo patila i ume opraštati.Naše prilike nisu obične...Ne treba na njih primenjivati ni običan moral. - Baš u tome je naša krivica što smo mi hteli neobične stvari...Upravo, mi smo hteli ono što i drugi hoće, ali na neobičan način; Mi smo pošli krivim putem, da Bog da da on dobro iziđe. - Naša situacija je mučna.Ne treba je bar s naše strane pogoršavati. - Da, naša je situacija mučna.Tako je, ne treba je pogoršavati, ali zar je treba ostaviti ovako tešku i nesnosnu?Da ti znaš, Milošu, kako je meni teško, i šta ne bih dala da bih te mogla voleti slobodno.Ti imaš pravo.Ne mislimo o tome.To će već jednom doći kad će nam zadati dosta brige.Mi ćemo gorko ispaštati.I to će biti pravo. Došavši do te mrtve tačke, oni bi zaćutali.Obadvoje bi se predalo svojim mislima i slušalo kako nekakav starinski časovnik otkucava u susednoj sobi.Posle duge mučne počivke oni bi digli glavu. U tom trenutku su njihova lica bila bleda i unakažena unutrašnjom borbom.Mehanički, oni bi pružili jedno drugom obe ruke, i u prirodnoj potrebi da zaštićuju jedno drugo, oni bi se stegli u grčeviti zagrljaj, u jedan od onih najslađih zagrljaja koji dolaze posle svađe, kao najlepši sunčevi zraci posle kiše. - Za mene je bezmerna uteha kad te osećam ovako blizu sebe, i kad znam da me ti voliš, - grcala je Zorka u tim momentima čula i instinkata. - Oh, Miko, hvala, hvala.Hvala ti za dobro koje mi činiš.Tvoja ljubav mi nadoknađuje sve.Ne ostavljaj me bez nje, jer ću ostati svirepo sama!Da, voli me, voli me mnogo, ja zaslužujem tvoju ljubav uistini, ja sam nje dostojna, to nije samo hvalisanje, to je istina. Sva izlomljena od uzbuđenja i poljubaca, Zorka je umorno prilazila ogledalu i nameštala svoju kosu.Kad je bila gotova, ona mu jednom reče: - Podigni zavesu, hoću da vidim tvoje bambuse.Još malo pa će početi da cvetaju.Kako su krupni i lepi!Kako je sve primamljivo gde si ti.Ah, ja te toliko volim da mi je teško ostaviti te. - Ama, šta je tebi?Ti izgledaš... kako da kažem... kao avetinja! - upita Bogdan Vasić Miloša. Oni su bili sami u redakciji. Usijalo sunce je probijalo njihove kapute, razapete na prozorima.Vazduh je bio suv.Nameštaj je pekao kao da je bio potpaljen. Kad mu Vasić reče ovo, Miloš nesvesno podiže glavu i odgovori polako kao bolesnik. - Ne znam ni ja pravi razlog.S dana u dan opadam.Prosto primećujem kako mršavim.Nekakva potajna groznica mi rije kroz žile.Apetit sam gotovo izgubio.Samo osećam žeđ.Čini mi se, popio bih čitavo jezero. - Jesi li pitao lekara? - Ah, lekara!Šta oni znaju?Danas mi prepiše plavu vodicu, a sutra crvenu.Ili mi savetuju: dobra hrana, stan u suncu, čist vazduh i staro vino...Umeo bih se i ja sam lečiti na taj način.Vidiš, Bogdane, drugom to ne bih mogao reći... ali ti ćeš razumeti.Ovaj novinarski poziv me je isisao.Često puta već ne znam šta da pišem.Čini mi se da sam jednu stvar sto puta rekao.Evo sad, trebam još dve šlajfne da ispišem ali ne mogu da mrdnem. - More, piši šta bilo.Sve izgleda pametno... kako da kažem... kad je naštampam. - Tako se nekad osećam ogorčen da mi dođe da ovim perom gađam gospodin-Stajića u čelo kao da je on kriv.Ah, da mi je da ostavim sve ovo, da bežim, ali kuda? ...Mi ne osećamo koliko smo vezani za zemlju, za ovo što radimo, kao starinski robovi vezani za imanje na kojem su se rodili.Kako je ova naša današnja sloboda samo jedna prazna reč!Kud mogu da idem... šta mogu da radim?U drugoj službi čeka me sve ovo, pa možda i još gore! - Što ne ideš malo kući?Tamo je planina....Kako da kažem, čist vazduh.To će ti prijati, siguran sam. Miloš pogleda u Vasića sav iznenađen. Već je sedam godina kako se odvojio od kuće.Tek je bio svršio šesti razred gimnazije.U Užicu nije više bilo škole, te je sedmi razred produžio u Beogradu. Kad je ovamo došao, bilo mu je veoma teško.Prva tri dana je samo plakao.Teška žalost za zavičajem pritiskivala mu dušu.Mislio je da bi mu dosta bilo samo da vidi ona tri prozora svoje kuće, obojena bledo-plavom bojom.Kad god je mogao odvojiti koju paru, kupovao je dopisne karte sa slikama i pisao dugačka pisma svojoj majci i braći.Čim je svršio sedmi razred, nije čekao ni da mu se svedodžba napiše, nego je iste večeri pojurio kući.I docnije je žudio za svojima.Ali, to je bilo sve manje i manje.Postepeno, iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, mladi čovek se navikavao na stranu varoš i novi, samački život.Rana borba za nasušni hleb odvajala ga je sve više od lica i stvari iz detinjstva, novi utisci sakrivali mu uspomene sa domaćeg praga, a velikovaroška trka za uspehom zanosila ga, kao bujica, u kolovrat ambicija i samoživosti.Pisma koja je pisao kući bila su sve kraća, a dopisne karte sa slikama sve ređe.Dva tri puta je propustio raspust da ode kući, već ostao u Beogradu, radi kakve bolje kondicije i mesta.Sad je već bilo tri godine od kako je poslednji put bio u Užicu.Kremić je i dalje voleo svoje, voleo je majku, braću i malu sestru, koja se bila tek rodila one godine kad je trebao otići prvi put od kuće.Ali se on sad bio navikao da na njih misli kao na neku ideju, kao nešto što volimo, ali što je daleko od nas, i postoji nezavisno od nas. Danas pak, kad mu Vasić pomenu da treba da ode kući, najedanput mu se javi želja da ode tamo.Mladi čovek oseti tu želju isto tako jaku i neodređenu kao i onaj neodređeni duševni bol kada je prvi put prenoćio u ovoj velikoj stranoj varoši i video šta je ostavio napuštajući svoju kuću i zavičaj.Poželi da vidi majku da li je ostarela, sestru da vidi da li je porasla, da vidi najstarijeg brata i s njim se, kao matori ljudi, porazgovara o porodičnim poslovima i brigama, i da vidi ostalu braću, koja su već sad veliki i ozbiljni đaci. Ali kako?Je li mogućno ostaviti Zorku?Šta će ona reći?Pa Preporoda i gospodin Stajić? Nešto u njemu prošapta: - Sve je mogućno kad se hoće. I mladi čovek oseti neku bezazlenu radost i lakoću u duši što se rešio da poseti svoju porodicu. Toga dana znao je da će imati mnogo posla u uredništvu, pa je rekao Zorki da ne dolazi kod njega, nego da se nađu oko šest časova, pa da se malo prošetaju. Tačno u vreme koje su bili zakazali Kremić je bio pred velikom kućom jednog beogradskog vinara u Dušanovoj ulici.Prošlo je bilo čitavo pola časa, Zorka se nije pojavila.Mladi čovek je već mislio da je ona, mimo običaja, bila čime sprečena i da ne može doći, te se rešavao da se vrati u varoš, kad se Zorka pojavi iza prvog ćoška. Ona je bila vrlo bleda i koračala umorno. - Šta je tebi? - upita Miloš zabrinuto. - Ah, ništa, Milošu...Ne pitaj me, molim te. Oni, ćuteći, saviše za jedan plot i nesvesno se uputiše ka Dunavu. Zorka je bila uzela pod ruku svoga dragana.S časa u čas je naslanjala svoju glavu na njegovo rame i disala duboko.Na njenom okruglom vratu, koji je slobodno izlazio iz letnje bluze, bila je nabrekla jedna žila s leve strane i grčila se nervozno. - Ama, šta ti je, Zorka? - pitao ju je mladi čovek još zabrinutije. - Ah, Miko, da znaš kako me majka izgrdila.Ni najgora ženska ne zaslužuje ono što mi je ona rekla.Zato sam i odocnila.Pretila mi je da će da skoči u Dunav ako nastavim da se sastajem sa tobom.Ja je razumem, žalim je, ali šta ja mogu!Ja te volim.Ovo je jače od mene.Ja te ne mogu ostaviti.Daj mi jedan poljubac...Da znaš kako sam ga žedna. Oni behu stigli do železničke pruge koja vodi na Klanicu, pa se popeše na nasip i jednom uskom, pešačkom stazom produžiše tako ne znajući ni sami kuda. Bilo je malo prehladilo.Sunce više nije peklo u teme.Večernji povetarac pirkao je sa obale.Dunav se plavio kao čivit.Po uskoj stazici kuda su išli uvijala se kupina i docvetavala poslednje cveće.Daleko od njih, u prašini sunčevih zraka, žutila se niska polja, zasađena salatom i kupusom.U dubini horizonta gomilale se jedna na drugu klanične zgrade čudnog oblika.Goluždrava deca iz predgrađa jurila su neke patke na ritu oko pruge Ali, ovaj zaljubljeni par nije video ništa od toga. Miloš se dugo rešavao da li da kaže Zorki da je nameran da ide u Užice.Bojao se da će je još više oneraspoložiti. Već su bili došli do kraja poljane kad Kremić reče: - Da ne bi bilo bolje da se ja na neko vreme uklonim iz Beograda.Gospa Selena će me zaboraviti.A i, pravo da vam kažem, osećam da mi je potrebno da malo promenim vazduh i odmorim se kod svoje kuće.Ti znaš: moji ispiti, ovaj rad na Preporodu, i sve ovo što smo imali da pretrpimo ... Na njegovo veliko čudo, Zorka lepo primi ovu novost. Ona mu reče da je to još najbolje. - Meni će biti strašno bez tebe, moj Miko. - govorila mu je ona. - Ja te volim i teško mi je rastati se sa tobom.Ali ti imaš pravo.Ako ovako produžimo, majka je kadra da sve učini... - Da skoči u Dunav? - Ne to, ali da nam stvori vazdan neprilika... da se žali Gospodin-Stajiću, tuži te policiji...Da, meni će biti vrlo teško, ali isto tako ja hoću da ti uživaš.Otidi kući, proživi koju nedelju bez brige, i vrati mi se veseo i zadovoljan.Hoću da se ugojiš, ti si tako smršao.Treba da vidiš sve, da posetiš sva ona mesta o kojima si mi govorio...Videćeš, to će ti dobro činiti.Ne izbegavaj ipak društvo, nego se zabavi.Pa kad se vratiš, ti ćeš mi o svemu govoriti. Onda gde se nadao najlakše uspeti, naišao je na najveće smetnje.Gospodin Stajić nije hteo da čuje o kakvom odsustvu. - U Maćedoniji tek što nije planulo, a Paja jednako pije, gospodin Vasić spava do podne, a vama se prohtelo da pravite izlete. - Ne, gospodin-Stajiću, meni nije do izleta, nego sam ozbiljno bolestan.Zar ne vidite? - Legnite u veče ranije, pa eto vam zdravlja! - izobilovao je urednik Preporoda u savetima. - Posao me je izmorio, - odgovori Kremić. - Već ništa pametno ne mogu da smislim. - Ne tražim ja od vas Kantovu filozofiju.Lak stil, nešto zanimljivo i po koju patriotsku frazu.... to je sve. - Ma kome lekaru da se obratim, znam da bi mi odmah naredio da ostavim Beograd. - Eh, eh, mladi hipohondriste!Šta mislite tek docnije...A što niste išli sad u maju kad nije bilo nikakvog posla! Miloš pomisli da redaktor popušta, pa udari u tanke žice, ne znajući da izlivi takve vrste nisu u stanju da obrlate nikakvog, a naročito srpskog trgovca. - Vi znate donekle moju istoriju, - stidljivo reče mladi pesnik. - To je upravo, pored moga zdravlja, glavni razlog.Moram što pre otputovati iz Beograda, ako hoću da ne činim zla... - Da ne činim zla!...Rotkve strugane!...Znate li vi, užička čivijo, da nama u životu više škode dobra svojstva nego što nam škode rđava. Miloš se ne namršti na onaj naziv čivije.Davno je navikao da ga grde što je poreklom iz te varoši na glasu.Ali se zapanji pred ovim mislima o dobroti.Tolikom cinizmu nije se nadao ni od ovog pariskog pitomca. - Znate šta, - obrati se on oporo svome uredniku, pošto ga prođe prvo iznenađenje, - ja vam tražim odsustvo bez plate.To ne košta ništa.Ako hoćete tako, dobro; ako ne, onda... Urednik se donekle odobrovolji. - Dobro, dobro! - reče on. - Radite kako hoćete.Nije to stvar do novaca.Samo jedno hoću da vam kažem: sad moj list može opstati i bez mene samog.U svetu ima vrlo malo ljudi koji su potrebni, a nema nikoga bez koga se ne može.A kad mislite da otputujete? - Što pre! - odgovori Kremić suvo. Miloš se spremao za put.Izmenjao je sa svojom draganom fotografije.Kupio je poklone za majku i decu.Pakovao stvari.Javio kući da će poći.Ali mu se neprestano činilo da ovo radi u šali i da je nemogućno da se on rastane sa Zorkom. Obe fotografije su ispale vrlo dobro. - Kako si ti lep! - govorila mu je mlada žena gledajući u njegov portret. - Ja sam ljubomorna.Ja neću da si ti tako lep. - Ne zbijaj šalu, Zorka, - odgovori joj Kremić. - Kako si ti zamišljena na slici! - Jer sam mislila na tebe, moje oči.Lolo jedna, ti ne kažeš da sam i ja lepa. - To se po sebi razume. - Doista, ja nisam ovoliko interesantna.Ali mi je prijatno što sam tako izišla...Ne zbog mene, već da ti se više dopadnem.Samo nemoj da uobraziš da sam ja takva i u prirodi, pa posle kad se vratiš da se prevariš.... i da ti se više ne dopadnem ovako bez slike. Nekoliko dana što im je bilo ostalo do rastanka proveli su što se moglo bolje.Gospa Selena se odobrovoljila što Miloš odlazi iz Beograda i dopuštala Zorki da izlazi još to nekoliko dana.Čak joj nije zabranila da uveče iziđe i isprati Miloša na stanicu. Te večeri je bila meka, mračna, letnja noć, kad je nebo beskrajno veliko i puno zvezda, noć tiha i čarobna, sejačica snova i laži.Električna svetlost uličnih lampi obasjavala je samo kaldrmu i onu specijalnu floru koja pred kafanama cveta u zelenim drvenim sanducima.Dragutin je uzeo na se da se postara oko prtljaga, te su Miloš i Zorka stupali sami kroz tu noć, opojnu i drhtavu. U dnu njihove duše skupljala se jedna ljuta kiselina koja se rđavo podudarala sa ovom noći i koja ih je ujedala za srce.Ali se oni nisu vajkali, jer nisu hteli još više ožalostiti jedno drugo, išli su ruku pod ruku, pravili šale i smejali se. Korak po korak, pa se ukaza i stanica.Njen frontal nesrazmerno velik prema visini cele zgrade, zjapio je kao čeljusti nekog gladnog čudovišta.Oko ovih vrata tiskala se gomila sveta i njihao jedan talas svetlosti.Tek u dubini videlo se nešto prazno, mračno i zagonetno kao put sudbine. Kiselina se pela u grlo i grizla sve jače.S časa na čas nestajalo je njihove veselosti.Šale su bivale sve usiljenije, a naporni osmesi žalosno se širili po licu kao senke. Gomila putnika tiskala se oko zbunjenog ljubavnog para.Kud žuri ovaj svet?Koji cilj zaslužuje sve ove muke putovanja i selidbe? Na kasi su se videla uplašena lica, koja su žurno davala novac i bojala se da ne zadocne za voz.Jedan učtiv žandarmeriski kaplar je beležio ime svakom putniku.Nosači su vukli kufere i gornje kapute, kotarice i balone vina.Tamo amo strčali su iznad njihovih glava štapovi i kišobrani, prikačeni uz kakav kufer.Voz se formirao.Činovnici trčkarali iz jedne sobe u drugu.Odnekle dopiralo kucanje telegrafa. Najzad dođe i to vreme kad prvo zvono u rukama vratarevim zaciči kroz srce i kad se kaže: "Pa, piši mi..." Kremić se pope u vagon, pogleda da li su sve stvari tu, pa siđe.Ranković se načini da traži nekoga u vrhu voza. Zorka je stajala opuštenih ruku, nešto prebledela i raširenih očiju, kao da je htela da nađe nešto, da se nečeg seti.Ona se još osmehivala. Miloš joj priđe. - Pa, piši mi... - poče Zorka, a glas joj zadrhta. Ona htede još nešto reći, ali zamucnu i ućuta kao da se nije mogla setiti šta treba da kaže. - Hoću... nemaj brige... čim stignem kući. Neko zajeca pored njih. Oni se osvrnuše kao da se to njih tiče. Jedan postariji čovek, po izgledu palančanin, sa debelim zlatnim lancem na trbuhu, bio se popeo na stepenice vagona.Pred njim je stajao jedan mladi par i plakao. - Što su ti deca! - blago ih je tešio čiča i sam savlađivao suze koje su mu se već sijale u podadulim plavim staračkim očima. Kad se Miloš i Zorka pogledaše, oni opaziše da se i njihove oči promenile, i da su bile, onako kao u čiče, svetle i vlažne. - Što su ti deca! - ponavljao je čiča. - Piši mi mnogo o tvojima, o celoj familiji, o Borku i Nikoli i o maloj Dobrinki.Ja bih tako htela... - zausti Zorka, ali nemogade dalje nego grunu u plač. Kremić je htede da uteši, ali... - Što su ti deca! - ponavljao je onaj čiča već sad kroz plač. Saradnik Preporoda zagrcnu i sam, i zaplaka se. Oboje su se trudili da se umire, ali, ukoliko su se savlađivali, utoliko su sve više plakali. - Pohitaj.Kremiću, evo već i poslednjeg zvona! - reče mu Dragutin, koji se u taj mah nađe pored njega. Miloš se pope u vagon. Onaj čiča, koji je stajao na vratima, ukloni se i zamače u koridor. Zorka priđe svome draganu i gledaše ga kroz suze. - Mi ćemo se opet videti, je li, Milošu? Oko njih je bila noć, mračna i tiha.Kondukter je zatvorio vrata na vagonima.Ružičast plamen fenjera u njegovoj ruci primicao se sve bliže i rasipao neku mirnu i ozbiljnu svetlost. Miloš se saže da poljubi Zorku.Kondukter naredi: - Izvol'te u kola? Neko u dnu stanice viknu: - Gotovo. Kremić se požuri da otvori prozor. Voz se krete. Zorka potrča da još jednom vidi svoga dragana. - Miko, Miko dragi, čuješ li me, - kriknu ona. - Moj glas izgovara tvoje ime. Ali, pored nje su već prolazili prozori drugog vagona, i voz odjuri kao da je pun stranaca. Kad otvori prozor, Miloš spazi, nejasno kao u snu, jednu cimetastu žensku haljinu kako trči za vozom, pa onda kraj stanice, mrak i više ništa. On ode u svoj kupe, posrćući, i pusti srcu na volju da plače koliko hoće. To nije bio više plač.To je bio konvulzivan jecaj koji mu je tresao celo telo. - Hoćeš li jednu cigaretu? - ču se jedan glas pred njim. To je bio onaj čiča. - Eto, i ja sam ih ostavio!...Mladi su.Ludi su.A ovaj Beograd je šarena guja.Ali šta ćeš! Kad mu je plač malo uminuo, Miloš izađe u koridor.Voz je već prolazio kroz Topčider ne zaustavljajući se.Mladi čovek je šetao s kraja na kraj vagona i nesvesno zagledao u poneki kupe, iz kojega su dopirali veseli glasovi. Noć je bila neobično mračna i drhtava kao ljubavnikova duša.Kroz nju je leteo voz tako brzo da su varnice pravile usijane, isprepletane konce oko prozora.Još dalje u mraku videla se neka nejasna kugla svetlosti koja je trčala zajedno sa vozom. Miloš je gledao kroz tu noć, posmatrao ove varnice i kuglu svetlosti, zagledao se u putnike, i ništa nije video.Njegov sveži bol ispunjavao je sve.Njegova misao bila je otupila za sve.Tek s vremena na vreme seti se one cimetaste haljine koja je trčala za vozom i grudi mu zatrese stari jecaj. Voz je jurio vratolomnom brzinom kroz mrak, lupao točkovima, tresao gvožđariju i huktao. Umoran od svih utisaka toga večera, Kremić se posadi u koridoru na mesto koje je određeno za konduktera, i zagleda se u onu nejasnu loptu svetlosti što se videla kroz prozor i trčala zajedno sa vozom.On nije razaznavao šta je to.Bilo mu je prijatno da je tako posmatra i da ne zna odakle ona dolazi.Njegova glava se odmarala i zavijala u maglu putničkog polusna, gde čovek zna da ne spava, ali nije siguran da je budan. Nije znao koliko je ovo trajalo, kad voz stade.Svuda je vladao apsolutan mir.Miloš iziđe na vrata da vidi zbog čega se voz zaustavio. To je bila nekakva stanica.Na pesku pred njom svetlucala su dva fenjera.Dalje od stanice, preko nejasne ograde od debelih greda i staničnog bunara, videle su se prve siluete kuća nekakve palanke koja je spavala spokojno i neosvetljena.Tišina je vladala svuda i padala na dušu, teška kao nesreća. Lak šušanj suknje i jedva čujno pritvaranje vrata jedva probudi Miloša.On otvori oči i začuđeno pogleda oko sebe. Iznad njega se belila tavanica, skoro okrečena.Neki naročiti vazduh, čist i plav, lelujao se tamo amo.Zlatno sunce prodiralo je kroz zastrte prozore i osvetljavalo jedno parče zida.U uglu, prema postelji, stajala je ikona svetog Nikole.Pred njom je visilo skromno kandilo od srebra s plavom čašicom za zejtin.Iza ikone virila je kita lanjskog bosiljka.Soba mirisala na tamjan i očišćene stvari.Dole, sa ulice, ćulo se nerazumljivo pogađanje seljaka i građana.Razumevalo se samo da je to južni govor. Kremiću je to sve bilo poznato, milo, prijateljsko, ali daleko od njega i prevučeno nevericom i snom. - Koliko je sati?...Gde sam ja ovo. - pitao se on bunovno. - Ko je to bio u sobi? ...Ili ja to samo sanjam? Miloš zatvori oči ponovo. Ali, najedanput mu sve bi jasno.Lako kao na krilima, iz njegovih grudi sama izlete jedna reč koju nije bio tako davno izgovorio: - Majka! U hodniku se začu ponovo šum široke suknje.Vrata se otvoriše, i u sobu uđe njegova majka. Kremić je bio stigao kući oko ponoći.Umoran od nespavanja i puta na poštanskim kolima od Kragujevca do Užica, on nije dobro video ovu staricu, unezverenu od radosti i sreće.Sad ju je pak posmatrao i uživao u jednom blagom osećanju koje mu je obuzimalo dušu. Majka je bila u cicanoj rekli sa sivim i plavim prugama.Pod crnom somotskom kragnom stajao je starinski zlatan broš.Glavu je bila povezala prostom povezačom od belog platna.Ispod ovoga se delila njena retka smeđa kosa u dve pletenice, ostavljajući između sebe široku belu brazdu.Vreme je bilo posulo po ovoj kosi, nekad tako bujnoj, prašinu sedih vlasi.Po čelu, još svetlom i pametnom, svirepo se skupljale bore.U ustima joj nedostajao jedan prednji zub, i oko usana se hvatao gorak grč starosti.Ali, u njenim svelim obrazima dubile se još one dve stare slatke rupice koje su izdavale njen dobroćudni osmejak.Njena snaga bila je još krepka, a oči, te oči tako blage i plave, bile su pune života i neke duboke dobrote, kao kod sviju žena koje su rano ostarele zbog mnogo dece i domaćih briga. Stara žena je gledala Miloša zabrinuto, plašljivo i presrećno: - Joj, nisam htjela da te probudim! - izvinjavala se majka. - Još nije vrijeme ručku...Mogao si još spavati, dijete.Došla sam samo da vidim e da ti šta trebam.Prilegni još malo.Umoran si, moje dijete. Kremić ju je slušao i mislio. - Kako je ostarela!Još koju godinu pa može svašta biti...I šta je ona imala od života? Rodila se ovde, udale se u istom sokaku, nikud se nije makla.Njen život je bio jedna duga polarna noć, puna briga i dužnosti, a bez ijednog zadovoljstva i prava.Svake godine po jedno rođenje ili smrt.Muž osoran, mrzovoljan i tiranin.Kuća puna dece.S radnjom se propalo.Muž pao u postelju.Nesreća odbila prijatelje i ukinula rodbinske veze.Trebalo se boriti svaki dan da deca imaju šta jesti.Kad se ručalo, moralo se brinuti za večeru.Ogrlica, bunda, dijamantska grana, tepeluk i sve što je bilo njeno i tako tesno vezano za njenu mladost, otišlo je u mučnim trenucima.Ostao joj je samo taj broš, tako poznat, tako mio i poštovan, kao ono srebrno kandilo, kao ikona svetog Nikole, zakićena kitom lanjskog bosiljka.Pa ipak, Miloš ju nije nikad čuo da se vajka na Boga, da rokće protiv života i sudbine. - Hoćeš li da doručkuješ?Bojim se da ne pokvariš ručak.Spremila sam đuveče, a sad mijesim gibanicu...Znam da ti to voliš.Ali kafu možeš popiti.Juče sam je pržila, miriše kao izmirna. Miloš ju je gledao zaneseno, i želeo da joj rekne: - Ne, majko; ostavi sve; samo ti ostani ovde i gledaj me tako tim tvojim dobrim očima.Da znaš kako su one blage, majko, da znaš kako me to leči.Kako je slatko ovako gledati te, ovde ispod ove tavanice skoro okrečene, ovako pred izribanim srebrnim kandilom i starinskom ikonom svetog Nikole; ovako kad je sunce tako zlatno i kad zid igra od njegovih vunastih plamenova.Ah, majko, da znaš kako je teško biti daleko od tebe. Ali ga ona ne bi razumela, pa bi je bilo sram i žao, te Miloš odgovori: - Dobro.Nisam umoran.Ja ću sad ustati...Ima li hladne vode? ...Gle, testija?Otkad je nisam video!U Beogradu nema testija. Kremić je ustao i polako se oblačio. Čudan osećaj mu je obuzimao dušu.Ta velika soba, kako su je oni zvali, izgledala mu je malena kao kutija.Čist ubrus, protkan svilom, koji je nov izvađen iz sanduka u njegovu počast, činio mu se suviše rapav.Avlija, koja mu je bila tako prostrana kad se u njoj igrao klisa, izgledala mu je sad tesna, a bašta, u kojoj su se zelenile stare poznate šljive, činila mu se da se u njoj čovek ne može da okreće.Pa ipak, ta velika soba, zastrvena starinskom ponjavom, bila mu je baš mila što je tako mala; ubrus mu je prijao što je rapav; avlija i bašta mu se dopadale baš zbog toga što su tesne.Izišao je u hodnik i posmatrao kroz naprsli prozor ove stvari, tako starinske, tako duboko urezane u njegovu dušu i život.Onaj čudan osećaj, pomešan od sreće i žalosti, kuvao mu se u grudima, obuzimao ga celog i raznežavao ga duboko, do srca, da je mladi čovek bio gotov na smeh i na plač. Toga jutra Kremić nije bio uzeo ništa više nego kašičicu slatkog od jagoda, čašu sveže vode i šoljicu crne kafe, ali mu je groznice nestalo kao rukom odnesene.On je duboko udisao čist vazduh, koji je dolazio sa okolnih brda i mirisao na pokošenu livadu.Slatko je pušio cigaru za cigarom.Nije hteo da smeta majci, koja je spremala ručak, pa je izišao u kafanu. Ta se kafana zvala nekad kod Dva Bagrena, ali kad je u varoši uvedeno električno osvetljenje, bagreni su posečeni, te su meštani prozvali ovu kafanu kod Dva Panja. Svet je bio zauzet dnevnim poslovima, te je bilo malo gostiju: nekoliko penzionera, dva tri nastavnika iz gimnazije, jedan besposlen bakalin i dva propala trgovca.Jedni su igrali domina, drugi su čitali novine, a svi se razgovarali o politici.Među njima je sedeo i kafedžija, mlad čovek sa sivim očima i ćelavim temenom. Miloš se osećao u neprilici pred tim starijim ljudima koji su ga poznavali još kao dečka u šlofroku, te se povukao u dno kafane i preko jednih novina posmatrao šta se radi.Ali ga ljudi brzo primetiše i stadoše ga da zapitkuju.Morao je odgovarati te o ovome te o onome, o novom zajmu i svojoj službi, o nasledniku prestola i nekom Užičaninu koji je naprasno umro u Beogradu. - Ama, šta radi moj Mikić? - upita ga jedan od ona dva propala trgovca, koji je nosio žut polucilinder i gladio dva kraja svoje brade à la Ristić. - Koji Mikić? - začudi se Miloš. - Pa moj Mikić, šta se čudiš!Boga mi, njemu dobro upali.Žena mu donela kao nikom njegovom.Kažu, puna mu kuća kao sat.Jes, jes... i ako je!Đidija je to.Alal mu moje ćajice.Sudija je; zimus mu nudili za pretsednika u Aleksincu, ali on neće...Neće čovek iz Beograda.A i kud će... valjda u Užice, među ove spomenike. Kremić je poznavao ovog starca po viđenju, ali nije znao njegove sinove.Ipak mu bi žao da kaže kako ne poznaje njegovog Mikića, te mu reče da je zdravo i da mu je žena k'o grofica. - Jes'... jes', kad ide isturi se kao stara Knićanka... sve se trese pod njom. Posle je razgovor otišao na drugu stranu, na neki kuluk, te je Miloš mogao mirno posmatrati ove zaspale palanačke fizionomije.Bilo ih je samo nekoliko, a već su pretstavljale celo Užice. Kao u svima varošima koje propadaju, život u Užicu je lako shvatiti.On se ceo sadrži u četiri reči: spomenici, deca, boranija i prognanici. Spomenici su ta dva propala trgovca i ostali ostaci stare garde užičkih trgovaca koja izumire iz godine u godinu.Za Lijevljanima su otišli Janjići, Kaljevići, Orlovići, Uskokovići, Jevtovići i mnogi drugi.Još se samo drže dvojica trojica, potpomognuti sinovima.Tuga obuzima čoveka kad vidi ove spomenike, sa uvek čistom i ukrućenom košuljom od šesetnjaka, uvijenim brkovima i namrštenim veđama, kako polagano koračaju, sa brojanicama u rukama, od kuće u kafanu i iz kafane kući.Tek da ih želja mine, oni bi zaustavljali seljaka sa vrećom vune, zagledali robu i cenjkali se sa njim, iako nisu nameravali da je kupe.Taj bivši čovek može imati da pojede i popije, može biti u svemu zadovoljan, ali je on već svršio svoj život i žali za starim vremenom, kad se radilo s Bosnom i kad je nekako sve drugojačije bilo.On je tada radio kao galijaš, mučio se mnogo više, ali je živio od svojih ruku i bio svoj gazda.I u tim dugim časovima starčevog, nikom korisnog života, on pretura po pameti i osmehne se kad se seti kako je tada bilo: osedla svoga zelenka, pripaše pun ćemer, zadene za pojas pištolj, mekintoš metne u terkije, napuni bisage pršutom i pogačom, na uši natuče astragansku šubaru, opkorači konja, baci ženi i deci nešto bakaruša za pohodnju, pa onda zaigra konja po kaldrmi sve do Tatinca, i tek tu, gde se Užice gubi, zavijeno u plavu maglu praskozorja, raspali iz pištolja i zapeva koliko ga grlo donosi monotonu užičku pesmu: - Nek se zna kad gazda-Mjajlo ide u Biograd. A sad? Oni će se teško kad požaliti.Tek kad popiju koju više rakiju, protrljaće svoje velike mesnate noseve i prozboriti kao za sebe: - Eh, tako ti je to, moj đever-Lako, uz nešto ti dolina!...Mi smo ti sad oni spomenici... ono kamenje na Markovici na kojem piše: "Stani, putniče, i pročitaj.Pogibe hrabar vojnik!..." Ko zna šta bi bilo od njih da im nije bilo dece.Ogorčeni na trgovinu, koja ih je bez njihove krivice izbacila na ulicu, očevi nisu dopuštali svojoj deci da se njoj odadu.Sve su ih davali na škole.Sinovi ovih ljudi mrka pogleda i ogrnutih kaputa učili su kako je ko mogao, i po svršenoj školi školi trčali su u državnu službu da se što pre dočepaju bela hleba i dvadesetšestog.Otud toliko Užičana po svima granama državnog rada, od odgajivača pastuva pa do ministara; otuda i tolika povika na njih.Mnogi od te dece, koji su bili prvi među svojim drugovima i pokazivali sjajne sposobnosti za budućnost, vraćali su se svojom voljom ovamo u ovu umrlu palanku, daleko od talasa života i mogućnosti da svoj talenat pretvore u vrednost.Oni su tako izvršivali duhovno samoubistvo, odricali se svoje karijere, primali očeve dugove i roditeljima zaslađivali poslednje dane po cenu svoje mladosti. Zabačeno, bez ikakvih savremenih saobraćajnih sredstava, otsečeno od svojih prirodnih puteva, u brdovitom i siromašnom predelu, Užice je osuđeno na laganu ali sigurnu smrt.Oni koji nisu imali dece ili ih ova nisu mogla spasti, iseljavaju se, da bar ne tavore i crvene onde gde ih ceo svet poznaje.Cifra stanovništva opada stalno, jedno zbog velikog mortaliteta, kojem je opet uzrok oskudica, a drugo zbog ovog raseljavanja.Da nije ovog poslednjeg uzroka, opadanje se ne bi primetilo, jer je retka kuća bez troje četvoro dece, a ima dosta primera da pojedinci imaju devetoro, desetoro, pa i više dece.Ko nema poroda, na njega se ukazuje prstom i s potsmehom se naziva ogoreo panj. Kremić je radoznalo gledao ljude i stvari oko sebe.Sve ih je poznavao.On je duboko osećao kako se sam promenio iz osnova, a sve ovo ostalo je isto i na svome mestu kao da ga je juče ostavio.Jedno tiho sažaljenje obuzimalo mu dušu prema tim okamenjenim ljudskim prilikama i tako rečitim stvarima koje su još tu stajale od njegovog ranog detinjstva. On požele da što više vidi od ovoga, svega ovoga što je bio davno zaboravio a što je ipak tu stajalo i strpljivo ga čekalo da se vrati i ponudi mu svoje staro prijateljstvo, te iziđe iz kafane na pijacu, koja je bila puna govedi. Izvoz stoke, dželep, samo je bleda slika nekadanje užičke trgovine.Pređašnje bolte, s najvećom podelom rada, svele su se na piljarnice, gde se može kupiti sve počevši od pola kila pasulja do anzihtskarti.Ove radnje drže novi ljudi, užurbana lica, sitnih očiju i sa šajkačom na glavi, ljudi došli sa sela, boranija kako ih stari trgovci nazivaju, novi ljudi koji jedu proju, vajkaju se na veliku porezu i kupuju od Uprave Fondova imanja starih gazda. S pijace se Kremić uputi u park.Ovo šetalište se nalazi van varoši, s druge strane Đetinje, na jednoj padini divljačnog Zabučja.Njega posećuju đaci i činovnici.Državne službenike sačinjavaju obično užički sinovi.Ako ima ko sa druge strane, nije došao ovamo svojom voljom, već po kazni, te ih Užičani zovu prognanici.Ovi prognanici viču prve godine na sva usta da po živu glavu neće ostati u Užicu, druge godine stavljaju primedbu da bi ovo ili ono moglo bolje biti, a treće: mešaju se s meštanima na slavama i svadbama, igraju zajedno domina i ne misle više da traže premeštaj. Kako dođe u park, Miloš pođe stazom koja vodi na kamenu terasu u vrh planine.Ova terasa mu je bila familijarna.On je tu bio kako kod svoje kuće.Tu je dolazio još kao dete, a posle kao mladić, tu se spremao i za ispite i pisao prve pesme. Odatle se pruža divan izgled, koji po svojoj romantici nadmašava i izgled koji se pokazuje sa savske terase na Kalimegdanu.Visoka brda, obrasla sitnim ili krupnim zelenilom, proširena sivim stenama i zasađena pitomim proplancima, doline, klisure, urvine, polja, reke, njive usred šume, šljivaci, belina breze u mrkoj rastovoj gori, pustinja, pitomina, varoš, rastureno selo, sve to vešto izmešano među sobom rukom nekog tajanstvenog umetnika, daje čudnu i živopisnu sliku koja se retko drugde može naći. Više Miloša uzdizao se namršteni Grot, kao kakva gorostasna srednjevekovna kula; na zapadu, prema njemu ravnjao se Bisktoš; a prema ovome čamio je, na jednoj usamljenoj steni, razvaljen užički grad, začuđeno gledao ispod sebe električnu centralu i nije razumevao zašto će mu ova vodenica kad nijednog kiridžiskog konja nema pred njom. Sever obrazuju pitomi brežuljci, uvek obasjani suncem, Pora, Gluvaći i Bijeli Grob - starinsko groblje, gde je vlast odavno zabranila meštanima da na tom tihom, okruglastom bregu uživaju večiti san pod gustim hladom starih oraha, višanja i dunja.Prema Bijelom Grobu, na istoku, podiže se Kruščica, sa ostacima Karađorđevog šanca, koji je nadjačao stoletne kule Altomanićevog zamka. Ovu kotlinu, tako revnosno ograđenu živopisnim brdima i planinama, preseca valovita Đetinja.Pri suncu, koje je blago i umiljato, reka se belasa u vrhu kotline, pa se onda gubi u grane nepotkresivanih vrba i jova, provlači se brzo kao zmija, dolazi do parka, i tu preskače jednu branu i, sva zapenušena, probija kroz ždrelo, pa onda dalje hita u ravna polja Pomoravlja.Ispod granja promiče jedan čun; iz njega se čuje tenor nekog zaljubljenog gimnaziste: Na Đetinji se vide nekolika idilična mosta od greda, među kojima se ponosno izdiže kameni most, starinska građevina, koju je obnovio nekakav Turčin sevapa radi.Taj most vezuje glavni deo grada, koji se nalazi s leve strane reke, sa drugim delom, i svojom pocrnelom silom i ozbiljnom ornamentikom uveličava romantiku ove varoši. Odatle Kremiću pade pogled na sam grad, koji je mirno ležao u kotlini i gotovo je celu ispunjavao.Sunčevi zraci su se igrali sa zlatnim krstom na sabornoj crkvi, njenim jedinim ukrasom.Oko crkve su se crvenili krovovi varoških kuća, pokriveni ćeramidom.Ovi skromni stanovi zlopoznatih Užičana, gde su se odigrale tolike nepoznate građanske tragedije, mahom su dvospratne i praktički sazidane.Među njima se izdiže, kao kakva orlušina, dostojanstvena zgrada Kr.Realke - kako na njoj piše zlatnim slovima.Ova kuća sa svojom simetrijom, očitom solidnošću, ozbiljnim i prijatnim stilom, može se meriti sa najlepšim i najvećim zgradama u unutrašnjosti Srbije, pa i u Beogradu.Čitav njen gornji sprat se izdiže iznad ostalih kuća i svojom izrađenošću i stranačkom lepotom odudara čudnovato od njih. Levo od Realke, iza zelene gomile od šljiva i oraha, u jednoj pravoj ulici, koja vodi na Stari Pijac, Miloš spazi dva bela dimnjaka.Srce mu se ispuni nekom suznom nežnošću.To je njegova kuća.On je dobro poznavao ta dva bela dimnjaka, pokrivena sa po dve pocrnele cigle, poznavao i one isprskale ćeramide po krovu i tri nasmejana prozora, obojena izbledelom plavom bojom. Kremić je bio gotovo srećan posmatrajući ovu belu kućicu u suncu, ove zidove na kojima se još nije istrlo ime očeve firme, nastrešice od dasaka, obojenih firnajzom, ulupljeni oluk, plave nasmejane prozore, na kojima stoje zavese uzdignute u vidu zvezde, plehanu vrtešku navrh krova i badžu. Sve ove mrtve stvari, do juče zaboravljene, izazivale su mu najlepše spomene na njegovo detinjstvo.Ali, čovek nikad nije srećan kako bi mogao biti.I mladom pesniku skliznu misao, dalje od te kuće, dalje i od tih poznatih brda, i ode, brže nego na krilima, tamo gde se grle dve velike vode, i pred njim poniče velika kuća u Banatskoj ulici, njena gvozdena kapija, uzak hodnik, napločano vlažno dvorište, mračne stepenice, neobojen drven trem koji vodi u Zorkinu sobu, njenu sobu sasvim belu i najzad ona... u haljini cimetaste boje, s preneraženim očima i kako trči da zaustavi voz. Ah, kako je u tom trenutku Miloš Kremić zaželeo da je ona pored njega, ona, njegova dragana, ta mršava devojka s bledolikim licem i očima crnim kao talasi Đetinje.On je hteo da joj pokaže ovu mirnu palanku, ova živopisna brda, svoju kuću sa tri nasmejana prozora, i da joj otkrije sve te nežne osećaje koji su mu tada navaljivali na dušu. I Miloš, kaogod Zorka jednom u prvim trenucima njihovog poznanstva, uzdahnu: - Zašto je starija od mene! "3. jula, nedelja posle podne. Moj dragi Mile, moja radosti, srećo moja i uteho, moj Ero vrlo voljeni, ja te volim. - Ja ti šaljem moje najslađe i najdublje misli, i želim da imam krila da poletim k tebi za jedan trenutak i izmamim jedan osmejak na tvojim ljubljenim usnama.Nadam se da će ovo pismo radosno zapaliti tvoj ponosan pogled, jer ono dolazi sa tri dana putovanja od one koja je ostala ovde gde nam se sreća smešila punih pet meseci. Jutros sam dobila kartu.Hvala, dragi.Milo mi je što ti se dopada tamo.Ah, da znaš, moja radosti, kako te volim, kako sam željna tebe, ali ipak, ostani kod svojih sve dotle dok ti bude prijalo, i vrati mi se zdrav i čio. Znam da nisi veseo i da ti je vreme dugo.Zato sam se odmah po ručku zatvorila u moju sobu.Hoću da ti pišem mnogo, da imaš šta da čitaš.Sela sam na jednu foteljicu - ti je znaš - ona plava.Metnula sam jednu knjigu na kolena.I tako ti pišem, moj Milošu.Majka misli da se odmaram, jer su ovamo velike vrućine. Osećam se vrlo dobro u ovoj fotelji gde smo toliko puta zajedno sedeli, jedno do drugog.Sve je mirno oko mene, te sam u mislima sva s tobom. Ja sam zdravo i dobro, što i tebi želim. Kad se izgubio onaj nevaljali voz koji te je odneo, ja sam se vratila kući s Rankovićem.On je bio dobar, i tešio me.Možeš misliti kako sam plakala.Dopratio me je do same kuće.Majka me nije grdila.Naprotiv, otkako si otišao, ona se pomirila sa mnom i vrlo je ljubazna. Tvoju slatku fotografiju metnula sam više moje postelje.Šta me se tiče ako je ko vidi.Uspeli su da nas odvoje telom, ali duhom nikada.Ja uvek mogu videti tvoje milo lice, koje mi se smeši.Izjutra, kad se probudim, ono je prvo... a uveče, ono je poslednje što vidim. Da znaš kako je lep ram u koji sam te uramila.Platila sam ga osam dinara.To ti kažem samo da vidiš kako je skupocen i lep... taj ram u kojem je slika moga dragana.Jesi li zadovoljan, dragi, što sam te uramila u zlato?Ti si tako lep tu; ja te gledam i šapućem ti: Dragi i mili, moj mali Miko, Mikice, ja hoću da plačem misleći na ovo slatko ime koje ti sad ne možeš čuti iz mojih usta.Ti mi se osmehuješ i gledaš me s toliko ljubavi.Oh, kako te ja volim, Milošu dragi, daj da ti dam jedan dug, dug i sladak poljubac.Sećaš li ga se još?Ah, kako je teško biti daleko od tebe. Sad, dragane, već je četiri sata.Ja sam obećala majci da iziđemo zajedno u šetnju.Treba dakle da svršim ovo pismo.Ranković će mi ga odneti u poštu, tako da još danas ode, jer poštar nedeljom posle podne ne kupi pisma po Dorćolu. Ja te grlim celim svojim srcem, i uvek sam u mislima s tobom.Ja te stežem na moje grudi i dajem ti jedan dug poljubac, koji ti osećaš... reci dokle?... Zbogom, dragane, zbogom!Do viđenja!Budi zdrav i srećan!Milošu dragi, ne budi tužan, i napiši mi jedno dugačko pismo.Ono će utešiti i tebe i mene. Tvoja za navek Sreda,6. juna. Dragi Mile, samo dve tri reči da ti se izvinim što ti dosad ne pisah.Moja majka je bolesna.Nazebla je u nedelju kad smo izišli u šetnju.Bila je velika vrućina.Evo već tri noći kako ne spavam.Večeras će ostati pored nje jedna žena iz komšiluka.Nadam se da će joj skoro bolje biti.Sutra ću ti pisati opširno.Sad, izvini.Ova je karta samo da ne brineš ništa.Ona će doći u petak izjutra.Nadam se da će te odobrovoljiti za ceo dan.Hiljadu poljubaca. P.S. Spava mi se da jedva otvaram oči.Još jedan poljubac." "Petak, 8. juna.11 časova pre podne. Dragi Milošu, moja majka je ozbiljno bolesna.Lekar nema mnogo nade, a ja nimalo. Ja sam kao slomljena i ne mogu da pišem.Ja te volim iz sveg srca, ali, dragi, moje vreme i moja glava pripada mojoj majci za ovaj trenutak.Znam da ćeš me razumeti.Molim te, ne žalosti se.To je moralo doći jedanput. Mada mi nismo uvek bili istog mišljenja, a naročito naše poslednje svađe, ipak, Mile, ona je moja majka i ja patim kad ona pati.Srećom, ona spava mnogo. Sutra ću ti pisati jednom kartom. Mogućno da će joj sutra biti bolje, ali ja ne verujem. Ah, Mile dragi, kako bih ja želela da me ti utešiš.Pa opet, bolje što ti nisi zasad ovde.Ja ne bih sad, pored svega, mogla biti s tobom. Dragi, pazi na sebe, misli na mene, ali ne budi neveseo, preklinjem te. - Ja sam vrlo umorna.Noćas sam nešto malo spavala, jer je jedna komšinka bdila nad majkom. Ona mnogo bunca, jer je u vatri.Jadna majka, šta ću raditi bez nje.Ah, Miko, kako mi je teško. Zbogom, Milošu.Do viđenja!Ja te ljubim iz sveg srca.Oprosti mi što te sad zapostavljam.Tebi uvek iskrena "9. jula. Moja majka je umrla jutros u 8 sati.Ja sam vrlo nesrećna. "13. jula. Dobro veče, Mile.Nisam bolesna, ne brini se.Naravno da sam vrlo tužna.Ruke su mi pune posla.Naročito mi dosađuju posete i izjave saučešća.Dosad nisam znala da imamo ovoliko poznanika.Oprosti ako na te ne obraćam dovoljno pažnje, ali ja te ne zaboravljam.Sutra ću ti pisati opširno.Tvoja iskrena "14. jula. Oprosti mi, Milošu, što ti još opširno ne pisah.Počela sam pismo, ali je nemogućno završiti ga.Ove posete i druge stvari stalno me prekidaju.Sa zdravljem sam dobro, ali mi je srce žalosno.Milošu, pazi na sebe i misli na mene.Sutra ću ti pismo svršiti.Ono će biti dugačko.Do viđenja! "Četvrtak, posle podne.4 sata. Moj dragi Mile, Izvini me što sam te toliko ostavila bez novosti i pojedinosti. Ja znam da si ti u mislima pored mene i da me razumeš. Ja sam provela pored moje majke 30 godina svoga života.Delila sam s njom njene brige kao i njena zadovoljstva.Mi smo se uvek slagali u glavnim stvarima. Ona je bila često puta umorna, slaba, ali nikad ozbiljno bolesna.Iznenadno prošlog ponedeljnika osta u postelji i reče mi da je nazebla.Lekar, koji je došao posle podne, vide da joj je srce slabo, te ga to više zabrinu nego nazeb.Sutradan, on mi reče da joj je srce bolje, ali da bronhit napreduje.To me jako zabrinu.U sredu, majka propljuva krv.Mnogo je krvi izgubila iz levog plućnog krila.To ju je jako oslabilo, ali i olakšalo.Bila je toliko iznurena da nije mogla metnuti kašiku u usta.Ja sam bila oko nje i dan i noć, i negovala je kao malo dete.To je velika uteha za mene. U četvrtak, doktor mi reče da će pre 48 sati nastupiti promena, vrlo brza, i da ne treba bolesnicu da ostavljam samu.Tvoja gazdarica mi je pomogla te noći.Sutradan, u petak, bio je konzilijum.Lekari mi ne ostaviše mnogo nade, ali mi jedan od njih reče da opasnost ne mora tako brzo nastupiti.Ja sam bila tako umorna, i da ne bi majka opazila kako je ozbiljno bolesna, ja primih ponudu jedne Jevrejke iz komšiluka da provede noć pored nje.U deset sati uveče, ja ostavih majku i legoh da se odmorim.Spavala sam do sedam sati izjutra.Probudih se sva uplašena, jer sam prespavala celu noć ne mrdnuvši smesta.Jevrejka mi reče da mi je majci mnogo bolje, da spava i nikako se ne budi.Još mi reče da je nešto govorila, ali u vatri, i da je rekla: "Ja znam da me ti voliš, Zorka." Kad se približih njenoj postelji, ja je zovnuh.Ali mi ona ne odgovori ništa.Disanje joj je bilo kao i ranije, kratko ali pravilno.Htedoh joj dati medicinu, ali ona ne mogade da proguta, i, na moj užas, ne otvori oči.Ja se uteših da je to samo slabost, i htedoh da joj ponovo pružim tu medicinu što potkrepljuje, ali majka ne mogade ponovo ništa uzeti. Ja razumeh odmah da sve ide na gore, vratih se u sobu, te se brzo spremih.Oko osam sati tvoja gazdarica, koja mi se opet nađe na ruci oko majke, pozva me.Majka je disala teško.Ja videh da više nema spasa.Uzeh je za ruku.Ona jako uzdahnu dva tri puta, ne budeći se.Zatim, sve bi svršeno. Sutradan, po podne. Dragi Mile, ne mogu da napišem dve reči a da me ko ne prekine.Uvek se ponešto nađe. Ja sam zdravo, ali sam žalosna i utučena.Dragutin mi se našao na ruci.Bio je vrlo dobar u ovim trenucima.Moram ti priznati, Milošu, da je bolje što ti nisi ovde za ovo vreme.Imala sam mogućnosti da se objasnim s majkom.Mi smo se ponovo složile, i ona je otišla Bogu na istinu s uverenjem da je ja volim.Njena smrt je bila tako lepa, Milošu, ne možeš zamisliti.Bez muke i mirno, ona je zaspala zanavek.Čak nije mogla ni naslutiti ozbiljnost svoje bolesti. U svoj svojoj žalosti, ja sam ipak mirna, jer ja znam, pored svega, sve što sam radila u životu bilo je da usrećim i utešim svoju majku.Ako smo se ponekad posvađale, to je ona radila samo za moje dobro, jer se ona plašila da mi se što rđavo ne desi.Ostalo je sve zaboravljeno.Ostaje mi samo duboka tuga što znam da sam zanavek odvojena od nje.Draga majko, ja ću te voleti uvek. Ne budi ljubomoran, Mile, na moj bol, razumi me i oprosti što mi je u mom srcu večiti rastanak s mojom majkom teži nego žalost što smo se nas dvoje rastali.Ja osećam kako mi se srce kida i ja sam se cela predala svome bolu.Ostavi vremenu ovu otvorenu ranu.Razumi me ako te zapostavljam i ako moja pisma nisu više ljubazna.Ipak, ti nisi manje moj najbolji prijatelj u ovome svetu.U mome slomljenom srcu ima sada mesta samo za prijatelje.Ti si moj prijatelj, Milošu, moj dragi Milošu.Oprosti mi što ti više ne šaljem poljupce.Ja sam iskrena, ja ti ih sad ne bih mogla dati.Razumi me, Miko. Treba da prekinem pismo.Piši mi, mnogo i često.Na tebi je sad da pokažeš koliko me voliš.I ako me voliš, ti ćeš me razumeti i dati mi svu tvoju naklonost, ostavljajući na stranu ono što je u ljubavi materijalno.Ono me sad vređa. Mile, tvoje oči za trenutak da poljubim.Pogledaj me.Ti si me razumeo. Do viđenja, Milošu.Uživaj kod svoje kuće, ali budi pametan, jer je moja crnina donekle i tvoja.Ne brini se za mene.Sve će biti bolje.Pazi na svoje zdravlje, uzimaj ono što sam ti preporučila, i ne budi žalostan.Ja ti stežem ruku i naslanjam svoju umornu glavu na tvoje rame.Za te uvek nežna i iskrena Beograd, 21. jula. Dragi Milošu, ne misli što ti ja ne pišem tako često da te zaboravljam ili da te volim manje.Ne misli tako, moj prijatelju. Ali, udar je bio tako brz i surov za mene, i ja sam ponekad tako umorna i očajna!I zatim, sve ove brige, ovo trčanje tamo amo, i ova samoća pritiskuju me, i ja patim, moj Mile. Da znaš kako je bez majke!Ne, to nije ništa odvojiti se od nje za neko vreme, ali ovako znati da je nikad neću videti, da smo se rastali zanavek...Oh, kako bih htela da je ona pored mene, da mi da hrabrosti, snage kad mi to zatreba!Ti me tešiš... da, treba biti hrabar.Protiv smrti ne može se ništa. Za mene je velika uteha što je moja majka otišla na onaj svet pomirena sa mnom i uverena da je ja volim.Mislim da sam ti pisala kako smo prve nedelje po tvom odlasku izišle zajedno u šetnju.Mada tužna zbog tvog odlaska, ja bejah gotovo srećna, jer mama beše vesela i dobre volje.Bilo je četiri sata kada smo izišle.Napolju je bila velika vrućina.Izišle smo do Kalimegdana i uzele po jedan sladoled pred kioskom.Pri povratku udarili smo preko Pančićevog parka.Majka sede na jednu klupu.Bilo joj je teško.Reče mi da je nazebla i da joj nije dobro.Disala je dosta teško.Ali, ja sam mislila da to dolazi od njene nervoze.Kako je posle bilo, ti već znaš: sutradan je ostala u postelji.Ali, ja sam tako srećna što sam s njom izišla ovaj poslednji put, jer je ona volela uvek da se šeta sa mnom. Kada mi doktor reče da može svašta biti, u četvrtak uveče, ja ne mogadoh zaustaviti suze, i sedeći pored nje ja briznuh u plač.Ona je bila već u vatri, ali kad me vide kako plačem, ona se osvesti, metnu mi ruke oko vrata i reče mi kako je srećna što je toliko volim i da je treba dobro da negujem, dajem joj lekove koji potkrepljuju, pa će brzo ozdraviti.Samo, veli, treba da je dobro pazim.Ja je zapitah hoće li zaboraviti sve žalosti koje sam joj činila.Ona mi reče da nikad ništa nije imala protiv mene i da je srećna što me vidi tako blizu pored sebe.Ja joj tada rekoh: - Da gospodin Kremić zna da si ti tako bolesna, njemu bi bilo vrlo žao.Hoćeš li mu oprostiti ako te je što uvredio? Ona mi odgovori: -Da, on je dobar, on ima dobro srce, ali ti nećeš biti srećna s njim. To je bilo sve.Više je nisam smela pitati, bojeći se da ne razume kako se plašim za njen život. Milošu, u nesreći, kao i u sreći, čovek je samoživ.Da, i ja sam vrlo samoživa, ja govorim samo o sebi i onome što me boli.Lakše mi bude kad ti se ovako izjadam.Veruj mi, ja mislim na tebe bez prestanka, ali me sprečavaju ovi poslovi kojih ima tušta i tma posle ovakvog slučaja.Ima vazdan formalnosti da posvršavam.Gde se okrenem, svako mi drži po jedan govor.Sita sam tih izjava sažaljenja.Da znaš kako ti namešteni uzdasi i lepo sklopljene rečenice padaju tupo na ožalošćeno srce.Zatim ima toliko da šijem.Sve haljine treba promeniti. Ranković je bio vrlo dobar prema meni.On se sprema za ispite i juče mi reče da te mnogo pozdravim.Za ovo vreme bio je često pored mene i trčao po varoši te za ovo te za ono što mi je trebalo.On je metnuo jedan veliki venac prirodnog cveća na krst mojoj majci. Piši mi šta ti sad radiš.Pazi na taj kašalj, bar iz ljubavi prema meni.To nije dobar znak u ovo doba godine.Hvala ti na jutrošnjoj karti.Kako bih ja htela biti u toj tihoj ulici čiju mi sliku šalješ.Oh, Milošu, da znaš kako mi je poneki put život dosadan, kako bih želela da se jednom i sa mnom svrši!Kako se osećam usamljena.Ova velika kuća, pa ovi ljudi...Da znaš samo kako sam žedna jednog poljupca, ne ljubavnog već prijateljskog, poljupca koji daje utehe i hrabrosti, poljupca nade. Zbogom, Milošu, tvoja U sobi je bilo tiho. Sunce je probijalo kroz žute pruge na lanenim zavesama i pozlaćivalo starinski orahov orman u uglu.Jedna velika plava muva zujala je i lupala krilima po zidovima. - Jest, ja sam to samo sanjao, - radosno uzdahnu Kremić. On sklopi oči da ponovo zaspi.Ali su se kapci otvarali protiv njegove volje, oči gledale ukočeno u okrečen plafon, i srce lupalo uzbuđeno. - Šta je ovo meni!Kao da sam još deran.Šta sam ja to sanjao?Bogdan Vasić je pisao dnevne vesti na mome mestu u Preporodu i rukopis krio od mene.To je bilo sve, ali otkuda mi ovaj strah? Milošu nije bilo prijatno misliti na svoj san i pokuša ponovo zaspati, ali se samo preturao po postelji, obuzet mračnim unutrašnjim mukama, koje nas tako pokatkad obuzmu iznenadno i bez ikakvog naročitog razloga. - Da, da, Vasić je pisao dnevne vesti... na nemačkom jeziku.Zatim su došla nekakva kola... fijaker; da li je bio fijaker? ...Ne fijaker nego ona zatvorena bolnička kola sa belim krstom pozadi.Na boku je sedeo urednik...Da, dobro ga se sećam, s tompusom u zubima, i... gospa Selena... je li to baš bila gospa Selena? ...Kukala je akcentujući po niški.Iz kola je visila jedna mrtva ženska glava, puna blata i rečne travuljine.Ali, to nije bila Zorka, - zadrhta Miloš i stade se uveravati svima silama. - Jest, jest, to nije bila Zorka, znam dobro... to je bila mala radnica iz Oficirske Zadruge, ona Anđa... - Ti si budan? - upita ga majka koja uđe u taj trenutak. - Još je rano; što ne spavaš? ...Evo imaš jedno pismo. To je bilo Zorkino pismo od 21. tekućeg meseca. - Kad htjedneš ustati, samo me vikni.Ja sam dolje u avliji.Imam nešto da properem, - reče mu majka i diskretno se udalji iz sobe. Čim majka iziđe, Miloš grčevito dohvati pismo i stade ga otvarati.Kao u inat, hartija je bila jaka, te se izmicala prstima, i pismo se nije dalo lako otvoriti.Da je to bilo pismo ma od koga drugog, Kremić bi zacelo iscepao zavoj.Ali, sve što je dolazilo od Zorke on je poštovao kao neki fetiš, kao svetinju.Ovo pismo mu se činilo kao sveti zapis, koji treba pažljivo čuvati, te je mladi čovek savlađivao uzbuđenje i sa jednom vrstom strahopoštovanja otvarao zavoj. U pismu nije bilo ničega naročitog.Zorka je bila žalosna - što je prirodno, i molila ga da je za trenutak poštedi od izliva ljubavi i nežnosti.Miloš pročita pismo pažljivo još po jedan put.Da, Zorka se cela predavala svome bolu, ali je svaka njena reč disala ljubavlju za njim.I Kremić vrati pismo u kofert, prinese papir usnama i poljubi ove čitke redove, pobožno kao jevanđelje. Zorkino pismo mu razbi neraspoloženje od rđavog sna.Miloš se oseti potpun, veseo i čio.Pun ovog unutrašnjeg zadovoljstva, koje nije otkrivao nikom, on se obuče upola i siđe da potraži majku. - Je li još šta došlo, majko? - upita je on kad je nađe. - Ništa! - odgovori mu ona užurbano. - Pričekaj me malo.Sad ću te ja posuti.Voda je taze... tek što sam je donijela sa česme.Samo da ocijedim ovu Dobrinkinu haljinicu. - Zamisli drskosti!- odgovori on uvređeno, setivši se jedne stvari. - I pisao sam im još.A oni ni da mrdnu.Danas mi je trebao da stigne ili broj ili odgovor.Ta... najobičnija učtivost nalaže da se saradniku šalje broj kada je u otsustvu. - Ne ljuti se, Miko.Ljudi imaju posla, - razumede majka na šta Miloš misli, i prostre jednu dečju haljinicu od šarenog cica na plot. - To ne ide tako brzo.Možda ćeš sutra dobiti. - Nije meni, majko, do čitanja Preporoda.Kad sve novine čitam u kafani, mogu i to.Ali me ljuti taj prostakluk... to što me zanemaruju, zaboravljaju.Ja to nisam zaslužio, veruj mi! ...Šta bi tek radili da sam im tražio nešto više? - E, moje dijete.Šta ćeš... tako je to!Treba trpjeti! - Treba trpeti, - ponovi u sebi Miloš, i htede dokazati majci da ne treba trpeti, da treba tražiti svoje pravo i otimati se, boriti se za njega.Ali, majčine oči behu tako plave i blage da on zaćuta i okrenu razgovor na drugu stranu. Iz kuće je izišao, po običaju, pravo u kafanu na kafu.Pročitao je sve novine izuzev Preporoda, koji je sricao jedan omalen, pun penzioner, niskog čela i otvorenih usta kao u teleta.Već Miloš htede da iziđe, kad penzioner ostavi novine. Sa štapom pod pazuhom, Kremić uze Preporoda samo da ga pregleda, jer od dugog čekanja bio je izgubio volju da ga čita.U dnu Dnevnih Vesti stajala je beleška: Kremić ovo nije nikako očekivao, te u prvi mah primi novost tako hladno kao da se nije ticala njega.Tek kad ostavi novine i mahinalno se uputi niz Staru pijacu u park, on oseti kako mu se srce steže i jedan fizički bol pritiskuje ga u vrhu grudi. On se seti kako je skupo bio platio ovo mesto.Bio je svršio gimnaziju i upisao se na pravni fakultet.Prilike su se bile izmenile.Na univerzitetu nije bilo blagodejanja.Početkom godine kondicije se nisu mogle naći.Kući se nije hteo obraćati.Živelo se od starog kredita.Ali je gazdarica počela da gunđa, a aščija da prigovara.Nepoznat i potrebit, Miloš je obijao pragove svuda gde se može šta naći da se zaradi, ali je na svima mestima nailazio na sleganje ramena.Naročito je dolazio u Ministarstvo Unutrašnjih Dela, gde je nekoliko njegovih drugova dobilo mesta za praktikanta.Inspektor je bio neki bolećiv čičica, kome su sva deca poumirala.Primao ga je lepo, divio se njegovoj odličnoj diplomi sa ispita zrelosti, hrabrio ga da ne očajava i obećavao mu mesto za praktikanta čim se koje uprazni.Jednog dana umre neko od Miloševih drugova.Kremić nije bio s njim ni najmanje intiman, jedva ga je i poznavao, ali nemajući druga posla, ode mu na pratnju.Već je sprovod bio došao do Terazija, kad Miloš doču da je pokojnik bio praktikant u Ministarstvu Unutrašnjih Dela, te ostavi pratnju i mrtvačka kola, pa pravo u Ministarstvo."Gospodin-inspektore, upraznilo se jedno mesto!" "Koje?" "Taj i taj...sad ga baš opojasmo".Inspektor ga je pogledao jednim dugim, začuđenim pogledom, kojim se posmatraju Gorkijevi tipovi, pa se posle nasmejao."Dobro, postaviću te, ali nikome ne govori, jer će ih se prijaviti još dvadeset".I taman, posle tri dana, kad poslužitelj iznese potpisan akt da je Kremić postavljen, uđe u Ministarstvo jedan ugledan vladin čovek sa svojim sinovcem, koji je takođe mislio na ovo mesto.Ali je bilo dockan, ministar je bio potpisao akt o postavljenju, i Kremića svečano uvedoše u sobu za prepis.Četiri punokrvna praktikanta, koji imaju fiks-ideju da se organizuju i koji zalažu zimske kapute čim pukne prvi zrak proleća, dočekaše ga lepo i posadiše na pokojnikovo mesto.Dadoše mu i njegovu držalju; samo mu promeniše pero, tek da ne bude njegove sudbine.U ovoj memljivoj sobi, gde su pet pera rezignirano škripala po čitav dan, Miloš je proveo dve godine, bojeći se svakog prvog u mesecu da ne bude isteran u interesu štednje.Tu je postao besplatan saradnik Preporoda za patriotizam i umetnost.Koliko je morao potrošiti državne koncept-hartije pišući izmišljene dopise iz Sereza i ocene francuskih drama, posmatranih sa treće galerije, dok se urednik nije najzad odlučio da mu odredi platu, uzme ga za stalnog saradnika i izvuče iz prepisa.Na listu je radio revnosno kao za sebe samoga.Preporod je bio još mlad.Trebalo je zapirati na sve strane dok list ne osvoji publiku.I sad, kad se broj štampa u dvanaest hiljada primeraka, u čemu ima mnogo Miloševe lične zasluge, Miloš je svršio, Miloš može ići. Kremić nije žalio izgubljenu platu od 150 dinara mesečno.Ljutila ga je samo nepravda što je tako otpušten, cinički kao pokućar. Disao je duboko i koračao oštro kao čovek koji se sprema da se s nekim bije. Ali, postepeno, on pokuša da razume urednika.Ovaj čovek, koji je gospodario javnim mnenjem u Srbiji, posmatrao je ljude kao poslove.Sve razumeti znači sve oprostiti.I ljutina se pretvori u širok bol koji tišti, bol što je tako, bol što se tu ne može ništa pomoći i izmeniti. U tim mislima došao je u park.Divlje brdo, koje je opština pomalo oblagorođavala sadeći po njemu voćke i prosecajući staze, bilo je gotovo pusto.Tek ovde onde susreo bi se poneki đačić u vezenim čarapama i crvenim opancima, koji se sprema za ponovni ispit.Šljive su rudile po mladim šljivicima.Sagorela trava se belila.Odnekud je pirkao povetarac.U hladu od bagrenova šumila je jedna planinska česma.Pegavo opalo lišće, još živo, lepršalo se po putu.Tice su ćuteći skakale s grane na granu.Sunce više nije peklo.I u bistrom vazduhu se osećao prvi dan jeseni, iako je još uveliko bilo leto po kalendaru. Miloš se ponovo obre na svojoj terasi od kamena.Kraj njega je bila dugačka klupa, pocrnela od kiše i vremena.Ali, on pretpostavi da se izvali u suvu sagorelu travu.Tako ležeći u travi, on je slušao šuškanje lišća i posmatrao Užice, čiji su se jednoliki krovovi crvenili duboko ispod očiju mladog pesnika.Na kraju horizonta primećivale se planine, još krševitije, teške i sive kao olovo. On ponovo raspozna dva bela dimnjaka i plave prozore svoje kuće.Ali, sada mu ova kućica nije više izazivala lepe spomene iz detinjstva.Misli koje su ga sad obuzimale bile su teške i sive, kao te planine na kraju horizonta.Mladi čovek se osećao daleko od one naivne sreće koju je poznao prvog dana kad je po povratku iz Beograda posmatrao sa ovog mesta ove dimnjake i prozore. Na um su mu dolazili spomeni koje dotle nije nikom govorio.Sećao se mračne figure svoga oca.Sad je razumevao one njegove tri duboke bore koje su mu stajale između veđa i kad se smeje.Seti se neveselih slava, oskudnih Božića i postova za vreme mrska.Seti se svog prvog odlaska u Beograd, po noći i peške. Jedna tica prolete pored njega. - Kažu, - pomisli Miloš, - da, kad tići izlaze iz gnezda, ako koji ne može leteti, majka ga pomaže svojim krilima...Ko je mene pomogao kad sam poleteo u svet? Tada Milošu padoše na um reći njegovog starijeg brata, policijskog pisara, kad mu je mladi pesnik zamerio što se ne ženi? - Nije brak što i pesma, gde je sva muka da se um slikuje sa drum, - odgovorio mu je on. - Pored ljubavi ima i dužnosti, pored dragane postoji porodica.Mi smo svi bili pesnici, ali...Videćeš, posle zanosa dolazi doba kad je čoveku potrebno da zauzme jedno ozbiljno mesto i da bude uvažen. Te reči su bile propraćene jednim kiselim osmehom, koji je govorio ono što usta nisu htela da kažu: - Zar ti misliš da pod policiskom bluzom ne sme kucati jedno čovečje srce?I ja sam voleo i imao uzvišenih želja.Zar ja ne bih mario biti učen pravnik, načelnik ministarstva, profesor univerziteta, finansiski eksperta ili konzul?Svi mi volimo stvari lepe i ugodne.Ali, trebalo je spasti kuću, trebalo je da onaj starac, koji sad spava u Dovarju, ne ostane bez krova nad glavom, trebalo je spasti ovu decu.Tebi je bilo lako...Imao si već šesnaest godina kad si kuću ostavljao. Kako je pak Kremić drukčije govorio Zorki o svemu što se nalazi ispod ta dva bela dimnjaka.On je bio zaboravio na mračne dane krize.Nije se sećao žandarma i okružnog inžinjera, koji su premeravali tu kućicu sa tri plava prozora, da je spreme za javnu licitaciju.U njegovim pričama nije bilo ni senke od drame; priče su bile idile, gde otac seče badnjak, majka riba tepsije za medene kolače, sneg se kravi, potoci žubore, i čuje se pesma popaca srebrenastog zvuka. Miloš se maši u džep, da nađe ma šta čim bi se zabavio i oterao ove crne misli.On nađe dva poslednja Zorkina pisma i stade ih čitati ponovo. Tek sad, ranjen svojim sopstvenim bolom, Miloš shvati svu širinu rane koju je smrt zadala njegovoj dragani.Pre toga, on je iz njenih krika čuo jedino tonove koji su odisali samo ljubavlju prema njemu.On nije poimao šta znači izgubiti poslednjeg srodnika, izgubiti majku i ostati sam u svetu, bez ikoga na koga se čovek može otvoreno i s pravom nasloniti.Sad je pak tim jasnije video svu bedu svoje dragane i duboko razumeo kako se ovo srce, koje je on toliko voleo, neutešno kida i krvari.To je jedan živ čovek vikao za pomoć: "Ja sam zdrava, ali utučena.Ja osećam kako mi se srce kida i ja sam se cela predala svome bolu.Ostavi vremenu ovu otvorenu ranu.Razumi me ako te zapostavljam i ako moja pisma više nisu ljubavna.Ipak, ti nisi manje moj najbolji prijatelj.U mom slomljenom srcu ima sad mesta samo za prijatelje...Na tebi je da pokažeš koliko me voliš; i ako me voliš, ti ćeš me razumeti i dati mi svu tvoju naklonost." "Oh, Milošu, da znaš kako mi je život poneki put dosadan, kako bi želela da se jednom i sa mnom svrši.Kako se osećam usamljena.Da znaš samo koliko sam žedna jednog poljupca, ne ljubavnog već prijateljskog, poljupca koji daje utehe i hrabrosti, poljupca nade." Sve je bilo tiho oko njega.S časa na čas vetar bi blago pokrenuo lišće, i ono bi zažuborilo gotovo nečujno.Užice je ležalo pored Đetinje mirno i umiljato.Sunce se primicalo zenitu i kraljevskom raskoši prosipalo sjajnu srmu svojih zraka na ovaj izvikani grad.U toj srebrnastoj svetlosti sve je postajalo jasnije: crkva u sredini, velika zgrada Realke, artiljeriski krug i prosjačke krovinjare oko Bijelog Groba. Slično tome, u ovom trenutku, jaka svetlost saznanja je prodirala u Miloševu dušu i osvetljavala mu i najzabačeniji kut. - Ja sad tek vidim šta sam radio, - mislio je on. - Ja sam radio kao dete koje pruža svoju ruku za sve što ugleda: svoju igračku ili mesec. Do ovog trenutka, on je verovao da je dobro sve što je želeo, da je tačno sve što je radio.Ali, sad za prvi put, kad se ova iznenadna svetlost prosu po njegovoj duši i osvetli sve, pred njim se život pojavi kao zagonetka.Trebalo ju je rešiti da bi se moglo živeti.Biti moćan značilo je zaboraviti na druge, biti čovek značilo je zaboraviti na sebe.Biti i jedno i drugo krilo se u magli zagonetke. Mladi čovek podupre se na laktove i zagleda se u plav vazduh koji je treperio ispod njega.On oseti da će ovaj trenutak, proveden na kamenitoj terasi, imati odlučan uticaj na njegov život. - Šta da radim? - pitao se on. U jednom čoveku sakriveno je više ljudi. - Trebalo je ostati ovde, ne ići dalje, živeti onako kako je tvoj otac živeo, radovati se njegovim žalostima, - govorio je jedan čovek u Milošu. - Šta si ti sad?Ostavio si ono što si imao, a šta si našao tamo gde si otišao?...Ostao si došljak, čovek koji ide s trbuhom za kruhom, čovek koji hoće da zauzme tuđe mesto, pas koji otima komad mesa iz usta drugog psa.I tamo je sirotinja kao i ovde.Zemlja je svuda jedna.Samo, ti si tamo tuđ, nepoznat, bez sredstava i potpore.Protiv tebe su svi, a ti si protiv svih.Trebalo je... - Šta: trebalo je!...- čuo se drugi čovek, rapaviji i sebičniji. - Što je učinjeno više se ne da izmeniti.Zar se možeš vratiti nazad u ovaj zamrli grad, među ove spomenike, gde ljudi ne žive već trunu?Treba napred! - Kuda napred? - pitao je prvi čovek. - Okupi oko sebe ono što voliš, i živi za njega.Da znaš kakva je slast činiti dobra drugome, kako je slatko živeti za drugog!Čovek ne oseća uvrede nazadovoljenog slavoljublja ni muke od nemanja sredstava.Zadovoljan je sa onim što radi, sa onim što može.On pred sobom vidi jasno plodove svoga dela i uživa što je njegov život neuzaludan. - Ali, to je život sitnih ljudi, - odgovori drugi čovek. - Njime bi se iscelile sitne rane čovečanstva, a ugušili svi veliki plodovi ove ogorčene utakmice u životu.Velika dela izmiču se sitnim obzirima.Za velike mahove treba i velike slobode.Kosač ne žali za bulkom koju pokosi.Ti nisi za sitan život... - Ali, ti nisi ni za svirepstvo bez koga se ne može u velikom svetu. Tada se začu i treći čovek, onaj čovek koji je Miloša obuzimao celog kad bi se domašio pera i stihova. - Ova mučna zagonetka koju ti život postavlja, - reče mu on, - jeste večita drama u kojoj se krši ljudski rod.Ti si toliko tražio jedan veliki predmet.Eto ti ga, pa radi. Mladi pesnik se obradova ovoj misli, ali se ona oba glasa nasmejaše podrugljivo. - Reči su vodenica bez brašna.Zar pisati kad treba raditi? Miloš obori glavu. Pred njegove oči se pojavi kiseo osmeh njegovog brata.Taj osmeh pade na Zorkina pisma.Sva tri ona čoveka su ćutala.Ali, Miloš oseti u dnu srca da se rešenje zagonetke nalazi u to nekoliko redova, napisanih Zorkinim čitkim rukopisom: "Na tebi je sad da pokažeš koliko me voliš; ti ćeš me razumeti i dati mi svu svoju naklonost." Kremić uzdahnu. Zašto ovaj uzdah u momentu kad se čovek rešava na dobro delo?Je li on bio uzdah zadovoljstva ili uzdah za otkup dobrote? Dole, daleko ispod Miloša, belila se dva dimnjaka i osmehivali se prozori, obojeni izbledelom plavom bojom. Mladi čovek se seti stare žene, koja je dala celu sebe za tu kuću i njenih reči. - Da, treba trpeti! - ponovi on njene reči i uzdahnu još jedanput. Ali, ovaj uzdah nije više bio nejasan.On je dolazio iz dubine sa koje je bio spao težak teret neodlučnosti. "Kragujevac, 2. jula. Draga Zorka, tek što sam se skinuo sa voza, osećam potrebu da se s tobom porazgovaram, bar ovako preko ove karte.Jutro je.Tek četiri sata.Preko puta mene na pijaci se skupljaju nadničari s motikama na ramenu.Vreme je divno za putovanje.Sve je tako veselo oko mene, a ja sam sam i tužan.Sad žalim što sam se krenuo na put.Ovde se neću zadržavati.Čekam poštu pa da se odmah krenem.Kako si ti?Ne budi nevesela, moje zlato.Ja ti šaljem hiljadu slatkih poljubaca, i volim te više nego ikad, ako je to mogućno. Požega, 3. jula. Mila moja mala, pozdravljam te na ulasku u moj okrug.Već mirišu kleke odnekud.Samo još tri sata, pa ću biti u Užicu.Moja majka će se obradovati mnogo.Preda mnom se već ocrtavaju užičke planine, sumorne i familijarne.Putovao sam udobno, jer nije bilo mnogo putnika.Do viđenja preksutra.Sutra treba da se odmorim. ja te volim i grlim nežno.Uvek tvoj Užice, 5. jula, utorak posle podne, 1 sat i četvrt. Moja draga Zoro, dobar dan. Odmorio sam se, prošetao po varoši, pročitao tvoje drago pismo, koje je jutros došlo, i mislio na tebe.U tim mislima evo došao sam u svoju sobu, da ti pišem i da te razveselim.Tvoje pismo me je jako obradovalo; pročitao sam ga nekoliko puta, i još toliko puta poljubio tvoju malu fotografiju. Moji su vrlo dobri; majka je večito oko mene; stariji brat je prestao da se potsmeva mojim pesmama; deca ne idu u školu, te su po vas dan u polju.Mala Dobrinka već počinje da pomaže majci.Ume da plete čarape i trebi boraniju.Da znaš kako je smešna kad pripaše majčinu kecelju, uozbilji se i počne da radi.Pravi je majmun.Ja je neprestano diram. Užice mi se dopada više nego što sam to očekivao.Ulice su čiste i prave.Nema palata kao u Beogradu, ali ni onih čatrlja koje se podižu pored tih palata.Kuće su proste; ipak nisu turske kao što ti misliš.Tome je uzrok požar koji je pre četrdeset godina uništio glavni deo varoši.Tada je Užice još radilo sa Bosnom, te se odmah podiglo iz pepela.Još samo poneki ćepenak, na kojem samardžije kucaju u samarice, opominje me da je Užice bilo nekad tursko.Ali sad, ne daj Bože da se desi nešto tako, moja varoš bi ostala crno zgarište, a ovo malo meštana što se još ovde zadržalo razišlo bi se po svijetu kud su otišli i drugi njihovi rođaci i prijatelji. Nekada je ova gomila mirnih kuća bila naša prva varoš posle Beograda.Ja se još sećam pesme kojom je majka uspavljivala decu: Stariji Užičani se sećaju sa slašću toga doba.Turci u Užicu bili su rodom odatle, bogati, mirni, pitomi i u dosluku s hrišćanima.Naročito se njihove žene pazile.Moja baba-Manda družila se samo sa bulama i s njima pila rakiju iz ibrika.Turski uticaj se održao još u govoru i karakteru.Jezik, koji je inače čist kao suza, pun je turskih reči.Stariji Užičani su kod kuće još u mnogome kao Turci: žene ih dvore, jedu prstima, i vole da se razmeću.Ima i sad primera da koji stari meraklija legne ženi u krilo, i dok mu ona šuška po glavi, on spava.Nije retko da koji gazda šeta izjutra po dvorištu u spavaćem odelu, dok kirajdžike, koje nisu iz mesta, kikoću se i pružaju prstom na njega.Vole titule.Kad je jedan moj zemljak dobio za vladinog poslanika, nedelju dana je stajao pred ogledalom, lupao se po prsima i ponavljao: "Matkoviću, kraljev poslaniče!" Žene retko kad izlaze same na ulicu, a kad iziđu, strogo paze da kome muškarcu ne preseku put. Ne znam da li te ovo zanima, ali je meni sve to tako blizu i prijateljski, da mi je milo da ti pričam o tome.Ja bih bio potpuno srećan da si ti još ovde.Ali, ti si tako daleko... daleko iza Sarića Osoja, gde šum breza ožalošćava zelenu vegetaciju kleka i kupina.Pa ipak, ti si blizu, ti me čuješ. Hteo bih još da ti pišem, ali je i ovo mnogo za jedno pismo.U mislima, ja uzimam tvoju glavu obožavanu u svoje ruke, i ja je stežem na uzdrhtalo srce.Ja ljubim tvoje trepavice, vlažne od suza; draga dušo, ne budi tužna; budi vesela onako kao što si kad sam ja pored tebe.Da znaš kako si mila kad si vesela!Budi radosna, moja dragano, jer je naša ljubav velika.Zoro vrlo voljena, moje srce me boli, vrlo boli, ja osećam u grudima jednu duboku ranu.To je rana od našega rastanka.Ona me boli, ali to je sladak bol, jer dolazi od naše ljubavi.Šaljem ti najslađe poljupce i svoje najnežnije misli. Užice, 8. jula. Hvala ti na karti koju si mi poslala, moja draga prijateljice.Koliko smo puta prošli zajedno tom ulicom!...Ah, kako je teško biti bez tih šetnji.Kad gledam tu sliku i mislim na Beograd, čini mi se da je to neka druga zemlja, neki drugi svet, srećniji od nas u ovoj maloj palanci, gde trava raste po sokacima.Nadam se da ćeš mi skoro pisati opširno.Primi svu moju nežnost i milovanje.Tvoj Miloš. P. S. Nadam se da gospa Selena nije ozbiljno bolesna.Ne brini se.To će proći.Piši mi.Još jedan pozdrav i poljubac. Užice, 10. jula. Tvoje kratko pismo jako me je zabrinulo.Sirota gospa Selena, kako tako da nazebe!Bila je uvek zdrava.Šta joj bi najedanput da padne u postelju?Ali, ne treba očajavati.Sve će to proći za dan dva.To je samo nekakav jači nazeb.Nadam se da ćeš mi skoro javiti da je sve dobro.I ti ćeš biti vesela, je li, Zoro?Neguj svoju majku, ali čuvaj i samu sebe, da se mnogo ne umoriš, pa da se i ti ne obolestiš, daleko to bilo od nas - kako to kaže moja majka!Molim te, izveštavaj me što češće o stanju bolesti i ne plaši se.Veoma te voli tvoj Miko. " Užice, 11. jula. Tvoje pismo me je zaprepastilo.Uzimam najveće učešće u tvom ogromnom bolu.Kako se sve menja, kako planovi propadaju, sve prolazi, i juče ne naliči na danas.Čuvaj svoje zdravlje, koje mi je najskuplje na zemlji.Svi moji te pozdravljaju i učestvuju u tvojoj žalosti.Budi hrabra i voli me.Sutra pismom opširno.Tvoj M. " "Subota, 17. jula, posle podne. Mila moja Zoro, danas je pazarni dan, te je cela varoš oživela.Ima vazdan stvari da se vidi, ali ja više volim da se ovako zaklonim u svoju sobu i da ti pišem.Pišući čini mi se da sam zajedno s tobom, tamo iza onih suncokreta, da me miluje tvoj zaljubljen pogled, i da sam okružen tvojim prijateljskim brigama.U mislima ja se tebi približavam i ljubim ti tvoje obrve, tanke i crne kao krila u lastavice.Ja se ogledam na tvojim očima, mirnim kao vode u hladu vrba mog zavičaja; i ja te volim celom vatrom moga vrelog srca i svom poezijom moje duše, koja trepti za tobom kao vazduh iznad usijanog krša, što se beli preda mnom. Nema ničeg dovoljno jakog u svetu da uništi moju ljubav, ni da je smanji.Ja te volim i biću srećan kao što sam dosad bio; pa i ako me sreća ostavi jednog dana, ja ću te voleti isto ovoliko, pa i više ako je mogućno.Ja verujem u tebe kao pustinjak koji veruje u svog boga; ja i znam da me ti voliš, jer si mi dala sve što može jedna žena dati ljubljenom čoveku.Ali, meni to još nije dovoljno, ja sam nezahvalan, ja ne znam granice mojim osećanjima, jer ja te volim bezgranično, a ti si tako daleko od mene.Sve drugo je tako malo, i zavičaj i porodica, i život i smrt.I zbog toga što si daleko od mene, ja žalim i oplakujem sreću koja je prošla, dane, šetnje i trenutke kad si bila mom srcu najbliža. Oprosti mi što te bunim u tvome kultu mrtvih; izvini me što ne vidim tvoju crninu, jer je moja ljubav bacila veo na sve drugo što nisi ti.Da, ja te više nikad ne mogu zaboraviti i teško mi je kad te znam daleko od sebe.Nasloni tvoju glavu, moje janje ožalošćeno, na moje grudi uvek široke za tebe i tako uske za ostali svet, o, svete mojih misli, o, moja lepa Dorćolko, koju volim više nego svoju majku, više nego grob svoga oca, više nego braću i sestre, više no i moje pesme, o, pesmo moje mladosti. Poštuj i čuvaj moju ljubav, voli moje osećaje prema tebi koji ispunjuju sve moje srce.Da ti možeš zamisliti kako sam ja ukrasio tvoju sliku u mome srcu, kako ja brižljivo čuvam spomene naših dana i noći, provedenih zajedno, kako ja poštujem, kao sveti putir, najmanju stvarčicu iz našeg zajedničkog života, ti bi se ponosila sama sobom i našom ljubavlju, lepom i velikom, kakvu svet još ne poznaje. Ja prolazim kroz svoj zavičaj kao stranac, ja posmatram ova brda, ljude i stvari, nekad tako duboko vezane za mene, samo da bih ti mogao pisati o njima.Moja duša ostala je u Beogradu, moje biće je rasuto po obalama Dunava i Save, u nekaldrmisanoj Banatskoj ulici, tamo "gde je bio žandarm", po Jaliji, Bulbulderu, po bedemima beogradske tvrđave, po tvojoj sobi, oko tebe, po tvojim očima i tvome prijateljskom nedru. Zaboravi svoju crninu ćerke misleći na mene, kao što sam ja zaboravio sve što nisi ti; voli me kao što te ja volim, poštuj našu ljubav kao što je ja poštujem, zalij njeno cveće svojim suzama kao što ga ja zalivam svakog jutra i večera, te cveta bujno i krvavo, o, cvete moga života, o, dušo moje duše. Ja te volim toliko da se bojim da ti nisi sposobna da me dovoljno voliš.Oh, ne!To nije istina.Ti me voliš... ja znam kako me ti voliš. Neću više ni o čemu drugom da ti pišem.Neka ovo pismo govori samo o mojoj ljubavi.Piši mi mnogo.Zagrli me i zatiškaj ovu ranu koju je otvorio naš rastanak, poljubi moje čelo koje gori kao u groznici, i moje usne tako suve.Ne misli da je naša ljubav protiv crnine; ne preziri je, jer ćeš prezreti ono što je najbolje u nama.Naša ljubav jeste nagrada za smrt, ona je cena našega života, pa je jedina lepa stvar nama data u ovom svetu tako hladnom i rđavom.Voli me, dakle, još više ti, tako obučena u crne haljine; ne steži srce koje kuca za mnom čak i kad ga pokriva crni krep, i ukrasi našu ljubav tvojom tugom, rosnim cvećem koje se rađa u bolu.Tvoj Miloš. "Užice, 24. jula. Juče sam primio tvoje dobro pismo, draga dušo, i tek sam te juče razumeo kako treba.Oprosti mi što ne mogah zadržati bujicu moje ljubavi, te naruših tvoju crninu.Danas te volim isto toliko, ali sam mnogo prisebniji. Ti ćeš se začuditi kad ti kažem da sam juče tražio od majke blagoslov za naš brak.Ona se obradovala i pristala odmah.Dok ja ovo pišem, u moju sobu dopiru glasovi naših susetki.To moja majka daje čast za našu veridbu.Moj brat stariji se začudio, ali se nije protivio.Oni će ti svi pisati sutra. Ja ostajem ovde do polovine avgusta.Tada treba da me vojna komisija pregleda i poslednji put.Izgleda mi da otud nećemo imati nikakvih smetnji.Čim se to svrši, ja ću doći u Beograd i potražiti kakvo mesto u državnoj službi.Dakle, do skorog viđenja, draga ženice.Ti si već pred Bogom moja žena, a tada ćeš biti i pred ljudima.Ti si me umela uvek razumeti.Tvoja ljubav je bila moćna i pobedila je sve prepreke.Otsad se sve menja.Između nas nema ništa što nas rastavlja.Samo nas smrt može rastaviti.Ah, ja te toliko volim da mi se čini da ni smrt nije dovoljno jaka da nas rastavi. Mi ćemo se ponovo sastati, je li?...Ostati uvek jedno pored drugog i deliti dobro i zlo naše sudbine.Kroz otvoren prozor ja vidim plavo nebo tako vedro i veselo, i meni se čini da će naša sudbina otsad biti tako vedra i nasmejana.Ja tražim od tebe samo ljubav.Ne misli da je to malo.Dajući mi svu tvoju naklonost, ti se cela predaješ meni.Moja volja biće tvoja, moju sreću, moju nesreću ti ćeš podnositi sa mnom.Znaj da moj život neće biti veseo uvek, ali tvoj zadatak biće da ga razveseliš. Zdravo sam što i tebi želim.Ovamo nema velikih novosti.Da, reći ću ti, počeo sam da mislim o jednoj drami.Materijal mi daje naša ljubav.U njoj sam zapazio nekoliko važnih momenata, koji se, povezani jednom idejom, fatalno privlače u jednu celinu.Pokušaću da počnem.Stvar je vrlo teška.Treba dosta rutine, zanatstva, dobrih detalja i sigurnog stila.Ali, šta me staje da pokušam! Izvini što moram da prekinem ovo pismo.Komšinke me neprestano zovu da im pričam o tebi.Ja te volim.Tvoj Miloš". Zadovoljstvo da se učini jedno dobro delo - koje je Kremić osetio kad je svojoj dragani ponudio svoje ime - nije trajalo dugo.Mladi čovek je još dovoljno voleo sebe samog da ova biljka jedne više ljubavi uhvati korena u njegovoj duši.Hiljade raznih sitnica običnog života, tako napunjenog sebičnošću i brigom za što bolji komad hleba, nizale se pred njim i kvarile mu blage misli ljubavi za bližnjeg.Miloš je nesvesno upoređivao šta su drugi radili u ovim prilikama, ispadao osobenjak u svojim očima i sumnjao u budućnost koja ga je čekala.Sve je bilo protiv njegovog rešenja: njegove godine, zarada, dužnost da pomogne starijem bratu koji je uzeo na se ceo teret njihove kuće, navike, pa i sama priroda. - Šta će biti posle deset godina? - pitao se on. - Hoću li je ja i tada voleti? Kad se već počne sa pitanjima šta će biti posle deset godina, čovek zaboravlja na najobičniju sitnicu, pad s tramvaja ili drugi nesrećni slučaj, koji se sutra može desiti i pokvariti sve planove.Njegova mašta teži da prodre do kraja pomrčine i zaustavlja se tek na ambisu koji se, pre a posle, pojavljuje u tim mislima. - Svet će se zagledati kad nas vidi ruku pod ruku.Šta će reći ova mala palanka, koju ne potresa nikakva strast i koja u tim prilikama ne dopušta nikakvu izmenu, već traži da se radi onako kako je od oca ostanulo sinu.Ljudi će se prćiti, a žene će praviti glasne primedbe.Svet neće hteti da razume šta se krije u našim srcima. Kremić je često puta govorio da ga se ne tiče taj svet, čiji se bič zove rekla-kazala, ali je sada priznavao sebi da nije govorio iskreno.Da, on je sada išao i dalje, i video da mnogo štošta što je radio i što radi bilo je ne zbog ovog određenog prijatelja i poznanika, već zbog tog sveta, zbog te gomile ljudi koji nisu svi prijatni i mili, ali koji tako u gomili čine nešto zajedničko, jednu celinu, što je veća ma od koga pojedinca i zaslužuje da se za nju radi, da se prema njenom mišljenju upravlja i prema njenoj volji povija. - Naš brak će biti objava rata celom ovom svetu koji ume tako svirepo da bije svojim bičem.Hoće li Zorka biti srećnija u toj borbi nego ovako, mirna i povučena u svoj stan na kraju varoši i života?Hoću li ja moći izdržati ovo teško iskušenje u koje nas stavlja naša ljubav?Nećemo li mi biti kao dva zlikovca, vezana za jedan lanac, koji se najzad omrznu? Dok se mladi čovek borio sa ovim mislima, doskora tako dalekim od njega, njegov izgubljen pogled preletao je užički pejzaž, surov i težak kao njegov dotadanji život.One dugačke ulice sa iskvarenom kaldrmom, po kojoj se sijaju još bare od poslednje kiše, ove kuće sazidane prosto i praktički, bašte po kojima raste boranija i praziluk, i ovo sunce koje klizi po horizontu, natmureno i sažaljivo, defilovali su pored njega, a zajedno s njima i njegovo detinjstvo i sve tamne slike njegove prošlosti.On je video sebe kao dečka, koji posle mršave večere bulji nad knjigom pred čkiljavom lampicom, obešenom o zidu; sećao se sebe i u najsrećnijim časovima školskog života, časovima školskog izleta, kad se morao da krije u kakav vrbljak da pojede parče proje i sira, koje mu je majka spremila, dok su njegovim drugovima donosili momci pune korpe pečenja i kolača.Na um mu dolazile beogradske aščinice, u kojima je započeo prestonički život pored prljavog štamparskog šegrta i sa đuvečom, u koji je zamakao svoje crne nokte čokalija iz Magareva.Ti trenuci su bili svirepo teški, ali ih je on podnosio, jer ga je pomagala i tešila zelena nada da će to sve jednom proći, i on će postati svoj čovek.Kako je on tada zamišljao svoj ulazak u državnu službu, napredovanje u njoj, svoju bećarsku sobu, trenutak kad se čovek rešava na ženidbu i svoju verenicu, koja je trebala da mu pomogne da učini još poslednji korak u ono što je nazivao život.Taj život... to su bili široki horizonti, večito obasjani suncem, gde su vode tihe i gde se živi srećno kao u onim rimskim vrtovima koje je viđao po anzihtskartama, punim senke od kiparisa i opojnih mirisa, koji se dižu iz belih mermernih urni.I sad, kad mu je trebalo malo, još godinu dve strpljenja, pa da ostvari taj san, zar da se vrati natrag u skomračenje, u gorku sirotinju, u svet prezrenih i gladnih, u crnu oskudicu, koja je još gora nego što je bila njegova, jer je bez nade, jer je večita. Kad bi tako sa svojim mislima došao do kraja i osetio nužnost da raskine sve što ga vezuje sa Zorkom, pred njim bi se raširio taman ambis, pun jeze i smrti, i iz te jezovite pomrčine podigao bi se blag spektr njegove dragane, one Zorke koja mu se urezala u dušu onog proletnjeg dana kad joj je poklonio jednu ružu, govorio o novcu i prvi put se posvađao sa njenom majkom.U beloj haljini od lanenog platna, s glavom nagnutom unapred, njena meka kestenjasta kosa, zabačena ustranu, kupala je njeno sjajno čelo.Blaga i duboka vatra je izbijala iz njenih očiju, a njen pogled koji se nije video prosipao je svetlost po njenim bledim obrazima.Dve tamne crte senčile su kutove njenih usta i otkrivale bolećiv osmeh njenog srca.Krupna rumena ruža presijavala se u krv, rascvetavala se na njenim još nerazvijenim grudima i bacala crvenu svetlost na njen vrat i podbradak.Ona ga je posmatrala, tako blaga i bela, i sanjala jedan san. - Oh, nije mogućno, ja ne mogu pokvariti san ove žene, - govorio je Miloš u sebi. - On je pravedna naknada za njen promašen život. Ali je zanos opet trajao do prve pojave stvarnosti.Bio je dovoljan osmeh kakvog ogorčenog bećara na brak ili kakva mudra misao, pročitana u kome dnevnom listu: "Čovek tako voli...Unosi celog sebe u taj osećaj.Kiti ljubljenu ženu najlepšim ukrasima svoje mašte.Ali, uskoro ljubav prelazi u naviku, telo se umara, dušu obuzima razočarenje, čovek negoduje, pa se čak i gadi, a žena - đinđuva koja se zamišljala da je idol - pada sa svog amvona nisko, sasvim nisko." Tako je mladi čovek išao iz jedne krajnosti u drugu.Prelomi su bili vrlo nagli.On je patio.Nikome nije smeo da govori svoju muku, koja ga je grizla kao otrov i osvajala iz dana u dan.Kako su mu bili dugi dani, jedući tako samog sebe i živeći u ovoj mirnoj palanci.koju ništa nije trzalo iz njenog mrtvačkog sna!Umornim okom on je posmatrao kržljave kleke rasute po Zabučju, slušao tiho oticanje Đetinje preko plićaka u kaljav splet nepotkresanih vrba, i tražio smisla belim stazama koje su se iz varoši pele u brda i gubile se u gustoj šumi šičuraka i glogova.Ova teška tišina je vladala preko celog dana u varoši; sve je izgledalo kao zaspalo, kao pomrlo.Uveče, jedan narandžast plamen sine kroz ulice; sijalice se zapale i ova grobnica živih ljudi se pretstavi još mrtvija prema hladnoj električnoj svetlosti. -Šta li sad ona radi? - pitao se Miloš. - Tako sama... u one tri velike sobe? U svirepoj borbi njegovih misli, ova palanka, kleke, nepotresane vrbe, staze po brdima i ovi ljudi koji prolaze pored njega zamrli i jednoliki, činili su se Kremiću da su se naročito skupili oko njega da ga muče.U tom trenutku on je želeo najviše da bude pored Zorke da joj metne ruku na rame, zagleda se u njene dobre oči i zapita je šta da radi. Tek je bio mesec dana otkako su se rastali, a njemu se činila čitava večnost.Daleko od Zorkinih nežnosti, mladom čoveku je izgledalo kao da je u izgnanstvu.Ceo ovaj mesec dana nije mu vredeo jednog minuta provedenog pored njegove dragane.Nedostajalo mu je nešto što mu je bilo najprijatnije u životu.Materinske brige i čar rodne zemlje su bile daleko od toga da mu zadovolje tu prazninu.Jer navike potpune ljubavi drže dušu i čula pod jarmom isto tako svirepim kao i navike na alkohol i kocku.Miloš je patio svirepo.On je izazivao sliku svoje dragane.Ili još češće, njen bledi lik ga je posećivao sam, nepozvan i privučen instinktom njegove zadovoljene strasti.Tek što bi izjutra otvorio oči, već su se njegove misli rojile tamo daleko, u Banatskoj ulici, nad onom velikom kućom i Zorkinom sobom.I najmanja sitnica u životu se utiskivala u njegovo srce i izazivala mu upoređenja sa životom provedenim pored njegove dragane.Ceo njegov duh se unosio u tu misao, ispunjenu uspomenama, na preživele nežnosti, i postepeno ju je pretvarao u fiks-ideju.Najteže je bilo uveče.Varoš opusti još u prvi mrak.Na Miloševo srce strovali se crna težina planinske noći.Kako su mu izgledale duge ove noći kad je legao uvek s istom fiks-idejom i uzalud se borio da uništi pokretljivost svoga duha u slatkoj nesvesti sna.Tek što mu san dodirne trepavice, a jedna pojedinost iz života provedenog pored dragane iskrsne mu pred oči, i mladi čovek se preda sav mislima i maštanju.Već petli uveliko pevaju po okolnim dvorištima, a često puta zora zabeli na prozorima kad se san smiluje i zatvori mu umorne oči. U ovim mukama, koje su pretile celom njegovom biću, njegova priroda se uzbuni protiv njega samog i on se zapita: - Pa šta je ta žena?U čemu je ona drugojačija od ostalih?Ako je lepa, još ima lepih žena; ako je dobra, ona nije jedina dobra žena na svetu.Šta je ovo sa mnom?Jesam li ja toliko ostareo da sam postao rob jedne navike? Ali bi Miloš odmah osetio da on ne voli ovu ženu što je lepa, dobra, plemenita ili pametna.Mogao je mnogo štošta naći an njoj što bi se moglo popraviti.Nego ju je on voleo takvu kakva je, voleo je što je osećao da je ona njegova, da njemu pripada, da je jedan deo njega samoga.Pored toga, on je osećao da njemu ne nedostaje toliko Zorka koliko njihovi sastanci, zajedničke šetnje, koje su činili svaki dan, poverljivi razgovori o porodičnim brigama, planiranje budućnosti i sve one sitne nežnosti kojima zaljubljena bića obasipaju jedno drugo. U ovim momentima čame, Kremić je najradije bežao van varoši, u šumu, i tu, izvaljen na modru uvek vlažnu mahovinu i glavom naslonjen na čvornat koren kakve bukve, provodio je po nekoliko časova gledajući kako između vrhova drveta oblaci jezde jedan preko drugoga.Ovi časovi provedeni u tišini prirode umirivali su buru koju je nezasićena ljubav unosila u njegovo srce, i uveravali ga da je potrebno da vodi više računa o sebi i svom zdravlju.Njegova muka je bila teška i bolna, da je morao zatražiti leka.Rad, u izvesnim trenucima, zabavlja čoveka i umanjuje jalovu borbu misli.Rad koji se voli jeste iluzija da se čovek približuje željenom cilju.Miloš je to i tražio: da oseti kako ide napred k onome što mu je potrebno, k onome što traži cela njegova duša, te se sav baci na posao, na rad oko svoje drame. Isprva je mislio da napiše dramu samo u jednom činu.Ali, njegovo srce, nabijeno patnjom i ljubavlju, davalo mu je materijal koji se izmicao uskom obimu jednog čina.Nekoliko glavnih pojedinosti, koje je zapazio u svome bolu, oživljavali su mu sklop radnje jedne velike drame, u kojoj se žrtvovala dva ljudska srca, i ona misao da je život zagonetka koja ubija, onaj sfinks koji mu se pojavio pre nekoliko dana na kamenitoj terasi, obasjavala mu je ceo događaj vatrom jedne ideje. Kremiću je bilo teško započeti, a posle je već išlo.On je bio od onih bića koja vrede više nego što se o njima misli, bića koja pod svojom skromnošću kriju duboku dušu i silinu stvaralačkog dara.Ovi ljudi prolaze život sa licem vrlo tihim.Ništa na njima ne svraća pažnju okoline.Svet ih smatra gotovo za neosetljive.Tek kad uspeju, njihova okolina otvori oči, iznenadi se pojavom ovih ljudi koji su dotle tako mirno prolazili ne svraćajući pažnju nikoga, i sagleda lepotu njihove duše, neokaljanu i svetlu, kao što je lepota planine pokrivene snegom.Tu ledenu lepotu potresa nemirna osetljivost srca, kao zemljotresi vulkanske predele.Oni rade na štedeći sebe, predajući se celi svome poslu, poštujući bol i ne stideći se svojih suza. Nahranjen lektirom, životom, zapažanjima, stalnim razmišljanjima, i zagrejan toplinom misli koja ga je oduševljavala, mladi pesnik, ozbiljan i tužan u isti mah, bio se presavio na starinski sto njihove velike sobe i pisao.Žute zavese na prozorima su ga odvajale od ostalog sveta i sadašnjeg momenta, a njegova mašta, raskošna i krilata, prenosila ga sa celom njegovom ljubavlju u svet misli, osećaja i iluzija.Sivi tabaci proste nešpartane hartije, kupljene u istoj knjižari gde je nekad kupovao bukvar i kopirajuće slike, postaše mu dugo tražena ispovedaonica.Po njima je cičalo pero, kao dete koje se zacenilo od dugo zadržavanog plača, rilo po duši i srcu, razdiralo ožiljke, otvaralo zarasle rane, stavljalo melem na skorašnje bolove i beležilo na ovu sivu hartiju, možda i protiv Miloševe volje sve što je dosad osetio, pa i ono što je tako brižljivo krio od stranih ljudi, poznanika, drugova, braće, roditelja, svoje dragane, pa i sebe samoga.Kaplja po kaplja crnog mastila padala je na ove neispisane tabake, i stvarala maticu filtrovane rečitosti.Reč je vukla reč.Jedna ličnost je izazivala drugu.Njegova misao, koja se u običnim razgovorima otimala njegovim usnama, poslušno se predavala šiljatom peru i izražavala se, tačno i jasno u dijalozima dramskih junaka. Ali, ovog raspoloženja nije uvek bilo.Na Miloša su napadali, kao jato čavki trenuci crnih sumnjičenja u sebe samog, raznolika razočarenja, tehničke teškoće i mučne malodušnosti.Trebalo je znati meru reči, kazati onoliko koliko je potrebno pisac da kaže, a uputiti glumca da dopuni i gledaoca da oseti.Trebalo je naći vazdan sitnih troškova, da ličnosti izlaze na binu po logici situacije, a ne po komandi reditelja.Morala se jedna ličnost iz života dopunjavati drugom sličnom, da bi tip ispao potpun.Trebalo je premazati mnogo štošta, da se ličnosti ne poznadu same između gledalaca.U tim trenucima muke i malodušnosti, pero je visilo nad hartijom suvo i bez pokreta.Međutim, trebalo je produžiti.Da, trebalo je produžiti ne zbog honorara u izgledu ni zbog tašte slave da se ime štampa u novinama, već je trebalo produžiti što neka tajanstvena sila, usađena u dušu, nije dala nazad, nije dopuštala odmor i gonila je napred, kao umornog vojnika što podiže marš na juriš i goni ga u smrt ili pobedu.Tada je trebalo pokrenuti celu volju, naterati glavu da se veže za igru zamišljenih lutaka, ljutinom cigare kazniti grudi što traže odmor i prisiliti pero da se povlači po hartiji, pa ma pisalo šta bilo.Misli su ispadale blede, reči nezaokrugljene, razgovori nategnuti, ali se pero postepeno zagrevalo, misao ponovo kapala kroz kaplje mastila, srce padalo u nervni zanos i, na Miloševo čuđenje, pojava ispadala dobra, a često bolje nego da ju je napisao kad je bio najbolje volje za pisanje.Tada je on, jednim nemim gestom, sam sebi stezao ruku i čestitao. - Ne, nemoj, majko, nazepšćeš!...Da nisam šta zaboravio? - zamišljeno reče Miloš i okrenu se oko sebe. - Samo do kapije.Nije hladno...Poštar je odnio kufer.Ključevi su kod tebe? Majka i sin iziđoše iz sobe, povučeni svako u svoje misli.U velikom pretsoblju hrkala su dva mlađa brata.Starinski časovnik je izbijao sekunde strpljivo i uspavljujući.Prema prozoru se sijao krov prizemne kuće u dvorištu, opran od kiše.Spolja je dolazio huk vode. - Velja će se sutra vratiti iz sreza? - upita Miloš u pola glasa, da ne bi probudio decu. - Da, sutra.Boga mi će se namučiti.Otkud baš noćas da udari ova kiša? - odgovori majka i uzdahnu. Miloš ne reče ništa.Bilo je vreme da se ide.On se okrete po pretsoblju, zagleda još jednom starinski časovnik, koji je visio iznad ognjišta na svod, veliki drveni krevet, u kojem su spavale dve zajapurene dečje glave, i sliku jedne crnomanjaste devojke čudno obučene, koja je bila prilepljena na duvar, sliku sa kolača što je kupljen na poslednjem vašaru.Obuzimalo ga neko naivno raspoloženje; nije mu se išlo iz ove kuće, gde je sve poznavao i razumevao, gde je sve bilo njegovo, blisko, voljeno. Na crkvenom tornju izbi tupo dva sata. - Da probudim djecu da se pozdraviš? - upita ga majka. - Biće im žao da tako odeš. - Ne, ne, bolje nek spavaju.Evo ti ovo sitnice, pa im podeli kao pohodnju, - odgovori Kremić sumorno i pođe da siđe, ali se zaustavi pred stepenicama, priđe krevetu i naže se nad braćom.Jedna suza se skotrlja sa njegovog oka i pade na Borkov obraz.Dečko se bunovno diže, pogleda oko sebe unezvereno, pa se opet spusti u postelju i produži da spava. Kad majka otvori vrata sa stepenica udari svež i mokar miris na raskvašenu zemlju.Kiša je lila kao iz kabla.Sve okolne streje pevale su nekakvu pesmu, neveselu kao odlazak. - Zavrni jaku.Biće ti hladno, - reče mu majka promenjenim glasom. - Pa piši mi... ne zaboravi me.Pozdravi vjerenicu i kaži joj da mi piše i ona.Ne čekaj, dijete, da ti ja uvijek govorim.Vidiš da ne vidim dobro; naročito kad pišem, oči mi zasjenu.A djecu je teško uhvatiti... ili su u školi ili u igri. Milošu se steže srce.Oseti kako mu plač puni gušu.Ali se savlada, da ne bi rasplakao majku i reče: - Tebi je zima.Što nisi obukla što toplije?...Treba da se požurim.Pozdravi Velja, i decu...Borka, Nikolu i malu Dobrinku. Mladi čovek htede reći još nešto slatko, nešto što umanjava bol, ali se ne seti ničega pametnog, te se saže i pritisnu topao poljubac na majčinu ruku.Ona mu uze glavu u svoje ruke i poljubi ga u obraz.Još jedan poljubac u obraz i ruku, i sve bi svršeno. Miloš se nađe nasred ulice. Nije se smeo okretati.Bojao se da se još više ne razneži i odloži put.Tek kad dođe na dno ulice, on se okrete.Daleko, u mraku, u kiši, gde se belasala dva dimnjaka, nazirala se jedna prilika.Ostatak neke svetlosti, koja nije dolazila ni otkuda, obasjavao je njenu porhetsku reklu i žuto ostarelo lice.Kremić ubrza korake i pokuša oturiti misao koja ga je sad svega obuzimala: - Kud ću ponovo?...Šta će biti sa mnom... s nama?...Dokle ću se potucati po tuđim krovovima i tražiti nege kod tuđe majke?...Šta će meni Beograd, ona očajna borba tolikih kao što sam ja?Zar nije bolje ostati ovde i raditi među svojima koliko se može i kako se može? Ali, on se otimao ovoj misli, koračao brzo i gledao da je zabašuri, misleći kako će izgledati njegov prvi sastanak sa Zorkom.I mladi čovek je sve više odmicao od te male kuće sa tri prozora obojena izbledelom plavom bojom, i od one prilike u porhetskoj rekli koja je stajala kao okamenjena u kiši i mraku. Noć je bilo još duboka.Oštra hladnoća, koja je dolazila iz kiše, ledila je sumoran pejzaž.Iz crne atmosfere je pljuštala voda, presijavajući se na uličnoj svetlosti.Kuće su se sagibale pod teretom vode i izgledale još sirotnije i jadnije.Po rđavoj kaldrmi se pravile duboke bare.Električne sijalice, na grubim stubovima od neobojenog drveta, obvijale su se maglom od kapljica i tinjale ružičastom svetlošću.Tajanstvena tišina je vladala u ovoj kišovitoj noći uprkos strujanju oluka i kapanju streja.Dva bleda lampiona označavala su glavnu gostionicu u varoši, gde je trebalo sačekati poštu.Pred njom je kisnuo izbušen čador, koji su momci zaboravili da skupe.Na trotoaru se nije videlo žive duše.Dalje, u brdu, videle su se još nekolike sijalice, čija je svetlost, vrlo bleda, drhtala kao da se htela ugasiti na kiši.Gore, sasvim gore, nebo je bilo crno kao bezdan.Tek s vremena na vreme, zaparala bi ovu crninu jedna munja, jedna od onih kratkih munja koje ne grme, i više glave Miloševe bi se ukazao stenovit venac Zabučja, divalj i osenčen neprovidnim padinama, do kojih svetlost nije dopirala. Kafana je zjapila pusta.Prljave i pocepane novine su visile za vratima, obešene o štapove.U kelneraju je spavala jadna čupava glava.Lopte i takovi su stajali na bilijaru onako kako su ih ostavili oni koji su poslednji igrali ove večeri.Iz trpezarije, zaklonjene kratkim zavesama, čulo se zveckanje srebra i češljanje karata. Kremić pođe tamo da prekrati vreme, ali se seti da igračima možda ne bi bilo pravo, pa se predomisli, primače stolicu ka ulazu u kafanu i zagleda u kišu, koja je padala ravnomerno i revnosno kao da nikad neće prestati. Miloš je strpljivo čekao poštu.Već je više mislio na Zorku.Ali, radost što će videti svoju draganu i žalost što ostavlja kuću sudarale su se u njegovom srcu, te ga pravili ravnodušnim prema svemu.U tome trenutku bilo mu je svejedno da pođe što ranije ili da se vrati kući, pa se čak ne bi ni protivio da večito ostane tako slušajući melanholičan topot vremena po opštinskoj kaldrmi. U tom se začu i tutanj nezgrapnih poštanskih kola.Sivi pokisli arnjevi se pojaviše iza jednog ugla i ustaviše pred mehanom.U kolima je već bilo putnika.Oni se zbiše i načiniše mesta mladom čoveku.Ovaj se nespretno uvuče unutra nasloni glavu na kufer, koji je poštar bio metnuo u šarage, i kola se krenuše. Pored njega prođe Stara pijaca, sa kamenom česmom koju je podigao opančarski esnaf, Dva Panja, Realka, Crkva, rabatne kuće po varoši, i već se ukaza Carina, kraj Užica. Koliko je mladi čovek želeo da dođe taj trenutak kad će se krenuti svojoj dragani!Sad pak kad je ovo vreme došlo, on je ravnodušno gledao izmicanje ovog mesta koje ga je dotle zadržavalo, i nije verovao da će za dva dana biti u Beogradu, sići na onaj isti peron koji je ostavio u suzama, i zagrliti toliko željenu ženu onu istu koja je tada, u cimetastoj haljini, očajnički trčala za vozom. Kola su išla polako uz brdo, ali stalno napred.Već su bili izišli iz Užica, prošli Ajdučko Groblje, gde na jednom spomeniku piše: "Poginu od zlikovačke žandarmske ruke", i već se primicali Trešnjici, poslednjem užičkom brdu na ovom putu. Kiša je počela da prestaje.Pored puta su strujali mutni potoci u vidu malih vodopada.Sa istoka je svitalo.Oko kočijaša i konjskih glava postepeno se širilo videlo.Pored puta su se sve jasnije ukazivali telegrafski direci, šipražje, plotovi, vratnice, skrivene seljačke kućice, šljivaci puni plavog voća, a za njima se pružale žute kukuruzne njive i videla se raznolika brda, iza kojih se dizali sivi pramenovi magle i obećavali lep dan.S lišća je još kapala voda i bućkala u blato na putu.Ovde onde sretali su se seljaci kako idu bosi po putu, a opanke i čarape drže pod pazuhom.Okisli sitni planinski konjčići, s dugačkom dlakom i opterećeni s obe strane svojih pupastih trbuha, sklanjali su se s puta pošti i zamišljeno mahali glavom. Sa vedrinom u prirodi razvedravala se i Miloševa duša.Pevušio je, razgovarao se sa saputnicima, dirao kočijaša i psovao rabadžije koji se nisu hteli skloniti s puta okislim arnjevima zvaničnih kola.Već su bili prošli Požegu, kad Miloš izvadi poslednje pismo Zorkino i stade ga čitati, mada ga je dosad bio već nekoliko puta pročitao. "Moj dragi, - pisala mu ona, - hoću da ti napišem još ovo nekoliko reči pre nego što se vratiš u Beograd.Nadam se da će te ono zateći još kod svoje kuće. Jutros sam primila tvoju kartu.Hvala ti po sto puta.Ali, ja već ne umem da ti pišem, toliko se radujem što ću te ponovo videti. Tražila sam sobu za tebe, i nadam se da da sam našla jednu kako treba.Očekujem još jednu kartu od tebe gde ćeš mi javiti dan i čas tvog dolaska, da bi se tvoja gazdarica znala upravljati, i da bih ti ja izišla na stanicu u susret. Soba je vrlo lepa sa zasebnim ulazom, okrenuta Dunavu, ah, tamo gde smo toliko puta izlazili zajedno u šetnju.Nadam se da ćeš biti zadovoljan.Evo ti adrese: Takovska ulica broj 42, kod gospođe Nešić.Soba staje 30 dinara.Ako hoćeš doručak, onda još 6 dinara.Druge pojedinosti kazaću ti između poljubaca. Ja ću gledati na svaki način da iziđem na stanicu.Ako dođeš vozom u četiri sata, onda ćemo ostati zajedno na večeri.No, ne mari, možeš doći i izjutra, ja ću poraniti. Oh, ja ne mogu ništa više da kažem.Luda sam od sreće što ću te videti ponovo.Znaš li ti dobro koliko te volim? Hvala na marami koju mi je poslala tvoja sestrica.Da znaš kako mi je bilo milo kad sam je primila!Kako bih ja stegla na srce tu devojčicu i volela je, jer je ona od tvoje krvi!Kako ih ja volim, njih sve, tvoju celu familiju dragu!Kako bih ja htela da ih vidim, da su me oni već primili među se, da bih im pokazala koliko ih ja volim.Da znaš kako mi je jutrošnja karta prijala gde mi kažeš da me oni vole.Oh, ja hoću da me tvoji vole, ja to hoću.Kad bi samo zaboravili da sam ja starija od tebe!Miko, kaži im da mi to oproste, ja te molim.Ja nisam kriva i ja to ne mogu popraviti. Sad ti šaljem želje za srećna puta; poljupce ćeš naći u svojoj novoj sobi.Tvoja iskrena Zorka" P. S. Ti možeš znati da sam omršala od sve žalosti koju sam imala, i nećeš se začuditi kad me takvu vidiš.Juče sam bila kod mog doktora.Dao mi je dobrih saveta.Naročito mi je preporučio da štedim snagu.Do viđenja, moj anđele. Miloš je čitao ovo pismo i u sebi ponavljao da je ova ljubav najlepše što mu je život dao.I ova žena, kod koje je ljubav zagospodarila celim njenim bićem, voli ga onako kako je on želeo da se voli.Ali, mladi čovek nije bio zadovoljan sam sobom, i sad, kad se primicao žuđenom cilju, gde ga čeka ljubljena žena raširenih ruku, on se osećao mnogo manje srećan nego onog dana kad mu je ta ista žena upola obećala prvi sastanak. Put je bio zamoran i dugačak.Kola su silazila s jednog brda na drugo.Sunce koje je obasjalo posle kiše počelo je dosađivati.Kufer je žuljio glavu.Kremića ja hvatao putnički polusan s časa na čas, posle koga se mladi čovek budio još umorniji.Oko osam časova uveče stigli su u Kragujevac.Miloš nije hteo konačiti, već je produžio put noćnim vozom. Umoran od vožnje u neudobnim poštanskim kolima, zaspao je odmah posle Lapova.Već je bilo uveliko svanulo kad se probudio.Oko njega sasvim drugi predeo.Nije bilo više divnih užičkih brda obraslih u šumu i bujad, ni rasutih sela gde se seljaci dovikuju s brda na brdo, ni posnih njiva gde mršava stoka krivi leđa orući kamen i prljušu.Voz je jurio kroz talasaste ravnice Šumadije.Unaokolo je bilo sve obrađeno i pitomo.Ogromne njive bujnog kukuruza talasale se oko železničke pruge kao nadošle prostrane vode.Podmlađena trava u livadama odisala je poljskim mirisima.Iz rogoza se dizala magla.Žive ograde, načinjene od sitnog bagrenja, bile su se uresile srebrnim đerdanima rose.S vremena na vreme ugledalo bi se kakvo bogato ušoreno selo, gde se jasno raspoznavala škola i sudnica.Ovde onde videli su se radnici, ljudi i žene, koji su ostavljali rad i začuđeno gledali u vatrena kola što su huktala pred njima. Pored svakog sumnjičenja koje ga je mučilo, Miloš je osećao strujanje jednog prijatnog nestrpljenja da se što pre primakne svome cilju.On je video jasno da je blizu Beograda, poznavao je taj rogoz iz koga se diže jutrenja para, te zaspale sporedne stanice, vijadukt koji je vodio preko jednog ambisa, voćnjak na jednom kupastom bregu, gde su visile kruške pocrvenele i pozlaćene jesenju, dve bele stene između kojih je jedva promicao voz; on je poznavao i to sunce koje je sijalo iznad jedne grupe okresanih rastova, gospodstvenije, mnogo gospodstvenije nego u njegovom golom zavičaju.Mladi čovek je pozdravljao osmehom ove kruške, stene, vijadukt i ovo gospodstveno sunce bogatih krajeva, jer su ga oni uveravali da je sve bliže Beogradu.Već se pojavi Avala, u čijoj jesenjoj golišavosti se pokazivao razoren Porčin grad, za njom se pojaviše beli parmaci ograde u Košutnjaku, pa onda srne, Topčider s hladovitim uređenim stazama, šećerna fabrika.Voz pisnu i uđe u beogradsku stanicu. Kremić se požuri i skoči na peron.Nosači koji su ulazili u vagone i putnici s vrha voza smetahu mu da pregleda ceo peron.On se obazirao oko sebe.Ali, nije video nikoga.Iznenadno kraj jednog gvozdenog stuba on se obre pred jednom ženskom prilikom. Dva blaga oka su ga gledala ispod velikog crnog vela, optočenog na krajevima.Miloš je začuđeno gledao taj crni veo, haljine i šešir žalosti, i pitao se otkuda te oči da padnuu tu crninu. -Miko! - još je zvonio Zorkin glas. Kremić je bio spremio čitavu besedu, lepo izabrane reči kao u pesmi, kojima će pozdraviti svoju verenicu, ali ovaj prizor duboke crnine ga zbuni, i on promuca: -Kako si crna, Zorka! Ali se brzo trže, spusti stvari, koje je držao u ruci, na kaldrmu, i zagrli svoju draganu nežno i bolećivo. Jesi li mnogo umoran, Miko? - upita ga ona, i jedna suza zablista u njenom oku. Jedan nosač uze sam Miloševe stvari i upita uslužno: - Treba li fijaker? Mladi čovek nije ispuštao ruku svoje verenice i išao je napred kroz svet, ne poznavajući nikoga i ne čujući ništa.Zamalo još, pa se pred njim počeše nizati nejednake beogradskekuće, i konji kaskahu strmim, rđavo kaldrmisanim ulicama. JOVAN DUČIĆ. Načelnik je primao od 10 do 12 časova, ali je već bilo prošlo jedanaest, a niko od publike koja je čekala nije bio primljen.Poslužitelj koji je stajao pred njegovim vratima, mršav starac, čist kao nov marjaš, a ozbiljan kao mitropolit, prezrivo je merio očima užurbani svet i odgovarao zvanično na sva pitanja: - Načelnik ne prima.Ima jedan gospodin.Ne poznajem ga.Sigurno je nešto važno.Već sam im dvaput donosio kafe. Milošu je bilo svejedno da li će biti primljen pre a posle, pa je strpljivo šetao kroz dugačak, mračan hodnik, koji je služio za čekaonicu, i razmišljao šta će reći kad ga puste unutra. S načelnikom se poznao na jednom patriotskom zboru, te je mislio da je najbolje da se njemu obrati za službu.To je bio čovek iz naroda, bez velike školske spreme, ali učtiv, pažljiv i pristupačan.Svojom vrednoćom je postigao da naknadi ono što mu škola nije dala i postane stručnjak u carinskim poslovima, a bistrinom umeo je da se načini potreban i prokrči sebi put.Ovaj tihi čovek, koji je sklapao suve stavove carinske tarife, interesovao se i ostalim vrstama javnog rada, uzimao je živog učešća u politici, i, na Kremićevoveliko iznenađenje, poznavao je njegove stihove i znao načiniti nekoliko pametnih opažanja. - Pišite... pišite, gospodine Kremiću, - govorio je on mladom pesniku. Vi umete da pišete iskreno i iz srca.Vi znate za šta živite.Jer to je sve što nam od života ostaje, po nekoliko trenutaka pesničkog zanosa.Videćete kako je sve drugo ništa, državna služba i udobno kanabe, puna plata i orden Belog Orla.Ne malakšite, ne očajavajte; priznanje jednom mora doći.A šta vas se tiče, najzad, šta misli ovaj ili onaj.U gomili koja ne piše ima mnogo ljudi koji trpe isti bol; oni će vas razumeti, i njihova zahvalnost biće vaša najbolja nagrada. Svetlost je dolazila u hodnik samo s jednog prozora, koji se savio u dnu, naprskao i zamrljan.Vazduh je bio neizvetren, pun prašine.Iz kancelarija je udarao zadah na staru hartiju i buđu.U tami, koja je gospodarila ovim hodnikom, jedva su se nazirale zamišljene glave što su džedžale pred načelnikovim vratima.S časa na čas zatandrkalo bi električno zvono.Mršavi čiča bi zagledao leno u numeru, pa kad bi video da to ne zvoni načelnik, popravio bi svoju mitropolitsku ozbiljnost, i, kao doajen poslužitelja, otsečno bi naredio jednom od svojih kolega, koji su pušili u vrhu hodnika, da vidi šta ima.Jedan bled sekretar, s pohabanim kancelariskim kaputom, leno se vukao kroz hodnik i pravio lice kao da ga ubi posao; a svežanj akata koji je držao na prsima govorio je uplašenoj publici: -S puta!Ne smetajte gospodina u zvaničnom poslu. Vrata od arhive su bila širom otvorena.Gust oblak od duvanskog dima je lebdeo iznad sagnutih glava, koje su nešto pisale stegnutih zuba i praznih očiju.Svuda je počivala kancelariska tišina, svečana i dosadna, ali se Milošu činilo da čuje tup bat neke zarđale mašinerije, koja lupa i okreće se a ne izrađuje ništa, dostojanstvene i trome mašinerijekoja se zove državna služba. Već je bilo prošlo tri godine otkako se Kremić bio odvojio od ovih mračnih godina, ozbiljnih poslužitelja, sekretarskih veličina i ove zarđale državne mašinerije čiji se rad svodi na punjenje arhive i pijenje kafe.On je šetao kroz taj hodnik, zagledao presavijen tabak hartije koji je držao u džepu, očekivao da načelnik počne da prima, ali još nije mogao da veruje da je on došao ponovo tu da traži, da moli da ga prime u te neizvetrene kancelarije, da se pomeša u tu gomilu praznih glava, da ubija vreme pijući kafu i ispunjavajući beskorisne obrasce, sve radi toga da bi jednog dana mogao prolaziti kroz taj hodnik, pun plašljive publike, leno, sa izgledom čoveka koga davi težak zvaničan posao, i sa aktima pred sobom koji će govoriti: - S puta! ...Ne smetajte gospodina u zvaničnom poslu. Ali, taj neizvetreni vazduh i zadah na staru hartiju uvlačio se u njegove grudi kao neki opojan dim.Mladi čovek se navikavao na mitropolitsku glavu načelnikova poslužitelja.Počinjao da poštuje rad praktikanata u arhivi.Osećao svu veličinu odgovornosti koja leži na državnim činovnicima što zavijaju zelene tabake, prevrću debele išpartane knjige i objašnjavaju se nešto između sebe, poverljivo i ozbiljno.Već je zaboravljao šta se događa napolju, da li je lepo vreme i ima li koga kod Moskve.Pred njim se gubio Beograd, sa nejednakim kućama i strmim ulicama, a pojavljivala jedna fiktivna varoš, koja je prestonica, centar državne vlasti, i za ovom varoši prostirala se zemlja Srbija, tako isto fiktivna, bez ičega drugog do granica pojedinih okrugova i crvenih tačaka koje su pretstavljale sedišta državnih vlasti.Iznad te šarene zemlje je lupala trošna i dostojanstvena mašinerija državne službe, i mladi čovek je pažljivo obilazio namrštene poslužitelje, zagledao se u prazne oči praktikanata u arhivi i sklanjao se sa strahopoštovanjem s puta sekretarovim aktima. Onaj gospodin koji se toliko bio zadržao kod načelnika, suv, dug, ukovrčene brade i zadovoljna lica, iziđe iz kancelarije.Publika se načeti oko vrata. - Odbi! - ljutio se poslužitelj.I stoka se po redu liže.Kako se ti zoveš? Električno zvono zazvoni kratko i energično.Načelnik poče da prima.Pre nego što je ma ko mogao ući, poslužitelj je ulazio najpre, klanjao se do zemlje, pitao da li može pustiti toga i toga, i ovaj rad ponavljao sa svakom posetnicom.Posao oko primanja se udvajao time.Ali, šta to mari!Poslužitelji tako daju cenu svakom aktu svojih gazda i podižu jednu vrstu kulta oko njihove posvećene persone. - Šta je novo, g. Kremiću? - upita načelnik mladoga čoveka kad ga najzad pustiše unutra. Miloš se zbuni.Veseo izgled načelnikove sobe, ružičast nameštaj pokriven pirotskim ćilimima, zelena električna lampa na stolu, skeptičan osmeh oko načelnikovih usana, kraljev portret u masivnom pozlaćenom ramu i blistavo sunce koje je ispunjavalo sobu, sve je to bilo tako daleko od onog dugog mračnog hodnika koji je mirisao na buđu i staru hartiju da se Kremić morao da pribere. Načelnik je stajao iza stola, naslonivši svoju veliku seljačku ruku na gomilu akata.Riđa brada mu je rasla u neredu i senčila mu gorka usta.Iznad namrštenih obrva izdizao se mesnat energičan nos.Proređena kosa na temenu presavijala se na mlazu sunca koje je šibalo sa prozora. - Šta radi g. Stajić? - upita ga ponovo načelnik i zagleda se u Miloša svojim šiljastim i pronicavim očima. - Ja nisam više u Preporodu, - odgovori Miloš, pa produži brzo i ne dovršavajući rečenice, kao da se bojao da ne izgubi kuraž i prećuti ono što je hteo reći. - Zbog toga sam i došao, gospodin-načelniče...Vi me poznajete...I molim vas da mi nađete jedno mesto u vašem ministarstvu.Znate ja... Načelnik nije to očekivao.Njegov skeptičan osmeh se pojača, a obrve se namračiše još više.Ipak, njegov glas ne izgubi ništa od svoje prvašnje mekote kad reče: - Hm... hm, treba mi kakav dokument, diploma.Vi ste svršili? ... - Prava, - odgovori Miloš zbunjeno. - Je li vam tu svedodžba? ...Ah, dobro, dobro...Treba još da napišete jednu molbu, na celom tabaku, i da prilepite taksenu marku od pola dinara. Napisao sam, gospodin-načelniče, - odvrati Kremić i iz džepa izvuče jedan previjen tabak hartije. Načelnik pročita letimično molbu, zagleda još jedanput diplomu, a naročito univerzitetski pečat i rektorov potpis, pa hartije ostavi na sto i Milošu pruži ruku: - Ima praznih mesta u carinarnici na Savi; nadam se da vam tamo neće biti rđavo...Vi biste voleli da se ovo što pre svrši? Da, molim vas, gospodin-načelniče. Dobro... dobro, gledaćemo da što pre uhvatimo ministra.Za nedelju dve dana biće sve svršeno...O, molim, nema ništa, zbogom! Vrata na sobi zaklopiše se, i Miloš se ponovo nađe u dugačkom mračnom hodniku. Poslužitelj se klanjao pred njim i trljao ruke očekujući bakšiš.Jedna žena je šaptala da je sad na nju red.Nekakav suv čovek, u masnom policiskom šinjelu, bez propisnih dugmadi, pitao je Kremića poverljivo: je li načelnik dobre volje?A Miloš je, nezavisno od svega ovoga, mislio kako je sve to bilo brže i prostije nego što se nadao, kako je imao još nešto da kaže; on nije hteo da se primi za carinika, već za pisara ministarstva, ako je mogućno.Hteo je da se vrati, da objasni šta je hteo, da pokaže svoje pravo, da se pozove na slučaj svojih drugova... ali, poslužitelj mu je već zahvaljivao na dobivenoj napojnici; ona žena koja je bila na redu već je ulazila kod načelnika, isterani policiski pisar zakopčavao je svoj šinjel, iz dna hodnika se pojavljivao onaj bledi sekretar s gomilom akata.Zadah na staru hartiju i buđu se osećao još više.Miloš ubrza korake i iziđe iz ministarstva. Napolju je bio svetao dan, kad jesen seje blago do mile volje.Davno precvetale lale podmladile se pod mrtvim granama jasmina.Po kaldrmi se jurili gušterovi.Finansiski park se kupao u svetlosti nasmejanog sunca, žutog kao ponovo procvetale lale.Lak vetar ćarlijao je i mešao suvu prašinu sa riđim jesenjim lišćem, koje je tek spalo sa ćelavog drveća.U isto doba, udaralo je nešto po trotoaru i krovovima, kao kiša.To je zrelo kestenje padalo iz naprslih ljusaka i uplašenom ženskinju izmamljivalo krike iz grudi.A nebo je bilo plavo kao zumbulovo cveće, prosipalo rosu kao da je proleće, smejalo se sa svoje visine i kao da nam je htelo reći: - Brzo, brzo, ovo je kraj.Ja dajem sve, više nemate šta da očekujete.Ne štedite me, ja umirem sutra. To je bilo najlepše doba u Beogradu, kad je sve tako lepo i kad svet, koji se vratio iz banja, krstari po ulicama, tražeći kakvu avanturu.Pomodne haljine i svilene bluze su se svetlile po trotoaru.Tramvaji su bili puni.Fijakeri su jurili sredinom ulice.Ono što pesnici nisu razumevali pogađali su obični ljudi koji su hitali da ne propuste nijedno zadovoljstvo ovog mrtvog lišća i riđe atmosfere, ovog doba godine kad su dani kratki i skupoceni, retki i razneženi, dopadljivi u svome poslednjem naporu da naliče na prolećei mladost. Pred kafanama su svi stolovi bili zauzeti.Ljudi su se sudarali na trotoarima.Svako se veselo i učtivo izvinjavao.Odasvuda se čuo žagor, mešao se dubok muški glas sa piskavim ženskim grlom, i čula se neka neispevana pesma, koja sadrži setnu žurbu ka sreći koju nismo umeli iskoristiti kad nam se nudila puna i laka. Ovo žuto sunce, veselo u svom umiranju, drugače je uticalo na Kremića nego na ostale.On je stupao kroz ovo drugo proleće hladan i sumoran.Izišav iz onog mračnog i dugačkog hodnika, on je sad jasno video put svoje sreće, pun tih mračnih i dugačkih tunela koji su mirisali na staru hartiju.I on je zavideo ovom svetu što ne vidi tako jasno trasiran put svoga života, što se predaje veselju u prirodi, ne misli na ono odakle je izašao i gde će ući, i juri ka nekim nepoznatim i novim zadovoljstvima. - Ah, oni su svi na putu ka sreći, oni su slobodni i oni žive, oni žive... - ponavljao je u sebi mladi čovek i zamišljeno stupao kroz ovaj oduševljeni svet. - Šta si se ti... kako da kažem... tako zamislio? - iznenadi ga Bogdan Vasić. - Znaš li da Ranković putuje večeras? - Kuda? - začuđeno upita Miloš. - Ti ne znaš? ...Već su četvorica otišla... kako da kažem... sve po hladu, jedan po jedan.Listovi ćute, jer su poslata i iz opozicije dvojica. - Ja te ne razumem. - Vlada šalje deset pitomaca na stranu.Dvesta pedeset dinara... kako da kažem... mesečno.Sve je svršeno krišom, kroz kapidžike i bez konkursa.Dragutin ide za slovensko pravo... - Nije mogućno, pa on svršava filozofiju? - Šta to mari... kako da kažem.Zar u našoj diplomatiji nema ljudi koji su svršili veterinu? ...Pet godina na strani... lepa posla, kako da kažem.Niko nije izabran od golodije.Zamisli Kokića... državni savetnik, a to mu je treći sin... kako da kažem... koga država šalje na stranu. - Kokić je stara lopuža, ama za Rankovića ne mogu da verujem...On bi mi to kazao.Pa njegove simpatije za francusku literaturu i...Ti znaš da se on verio? - Oko vrbe!Zna on šta radi... kako da kažem.A i ja isprva nisam verovao, pa sam ga pitao...Veli, literaturu može i sam učiti... a ministar navalio na njega da se primi... kaže, nije mogao odbiti... - Što meni ne ponudi niko ništa? - ote se nehotično krik sa Miloševih usta. - Kako da kažem... ti mu veruješ?Trebao si ga videti ovih dana kako je obijao pragove od jednog do drugog... kako da kažem... čoveka od uticaja. - A njegova verenica? - Zavisi od... kako da kažem... - i Vasić pokaza rukom kao da broji novac. - Što te više nema u Preporodu?Navrati koji put...Ah, evo Cajt-ovog dopisnika.U zdravlju! Vasić se dohvati lako do šešira, opruži svoje noge, dugačke i suve kao šestar, i potrča da stigne jednog ugojenog Jevrejina. Sa dobivanjem službe nije išlo tako lako kao što je Kremić očekivao.Dani su prolazili jedan za drugim, a ukaz o njegovom postavljenju nije izlazio nikako.Međutim, trebalo je plaćati... jer je čovek živ i troši.Pa i posle postavljenja, Miloš se nije nadao velikom dobru.Čitava prva tri meseca mogla se primati samo polovina plate, koliko je ostajalo kada se odbije posmrtna plata, taksa za ukaz, porez i činovničke fondove.Stoga Zorka predloži Milošu da se preseli kod nje. Mladi čovek odbi u prvi mah.Sve se u njemu bunilo da prima pomoć od jedne žene, ma i voljene.Ljudsko prezrenje, koje štedi lovce miraza, pogađa ljubavnika, grešnog što prima, ma bilo u vidu pozajmice, novac od svoje dragane.Kod žena je to druga stvar.One ne zameraju ovim ljubavnicima ako ovi vole iskreno.Njima izgleda sasvim prosto i prirodno da dele i kese kad dele i postelju, i čak smatraju kao znak hladnoće kad ljubavnik ima skrupula.Zbog toga i Zorka zameri svome draganu da je on dovoljno ne voli kad odbija ovo što mu ona još jedino može dati. - Ali, Zorka, budi pametna...Nastranu, kako je meni... ali, šta će reći svet, one sitne komšije koje jedva čekaju da vide šta, da bi mogli ogovarati... - Šta me se tiče svet.On govori i ovako svašta.Ko će svetu zapušiti usta! - odgovori mu ona, sva rumena od ljubavi, od one prave, najviše ljubavi koja se sastoji u tome da se čovek svede na ništa za drugog. - Neka govori šta ko hoće!Ti si moj verenik.Ti si moj voljeni Miloš, pored koga ja hoću da sam večito.Ja neću više da živim ako ne znam da ću otsad ostati zanavek sa tobom.Je li, Milošu, ti pristaješ, zar ne? Neka se baci kamenom na mladog pesnika svaki onaj koji nije rekao da na sva pitanja voljene žene, samo da bi razbio oblake njene sumnje i izazvao na toliko ljubljenim usnama svetlost osmeha i zadovoljstva.Kremić prista, kao što su svi pre njega radili, i predade se svojoj sudbini. Zorka je udesila sve što je mogla da svom draganu zasladi život pored sebe.Mladi čovek je imao sve što mu treba.Njegov posao na drami odmicao je neobično brzo.Po ceo dan je ostajao u svojoj sobi i žalio za njom kad bi morao da izađe u varoš. To više nije bio sumoran tip sobe za samca, gde je svaki kirajdžija ostavljao po jednu prljotinu iza sebe.Od čaršava na stolu do tacne za sapun na umivaoniku, sve se slagalo u ovoj sobi.Stvari su imale svoju dušu, a život među njima intimnu tradiciju.Sporedna vrata su vodila u Zorkinu sobu, svu belu, koja je opet, bez knjiga i portreta znamenitih ljudi, a sa nekoliko Miloševih fotografija i gomilom raznih ženskih sitnica, davala drugi utisak, utisak da tu živi žena, a ta žena da voli i da je voljena.Mladi čovek je imao samo da lupne nogom, i ta se vrata otvarala, u sobu dolazio miris na đurđevak, i Zorka se pojavljivala nasmejana i bleda.Gotovo svakog dana Miloš je primećivao ponešto lepo prinovljeno u svojoj sobi: pepeonicu za cigarete ili zidni kalendar, lepši bokal ili udobniju stolicu; ako ništa drugo a ono je bio promenjen buket cveća koji je uvek bio na njegovom stolu za pisanje.Kremić nije imao ni za šta da se brine.Zorka je umela da prednjači njegovim mislima i da pogađa šta mu treba.To je bio život kakav je Miloš sanjao za deset godina otkako je ostavio rodnu kuću i potucao se po tuđim pragovima, život nežnosti, umnog rada, prijatnih briga, život bez tuđinaca u svojoj kući, život tih i ljubavan. Ali, zadovoljstvo prestaje biti zadovoljstvo kada je ostvareno.I mladi čovek, pošto je dobio ovaj ogromni dobitak udobnosti i sreće, oseti prema njemu preziranje, slično onom osećanju nipodaštavanja koje kockari osećaju prema dobivenom novcu.On se osećao u toj sobi, gde je sve bilo njegovo i za njega, kao dragokup.On nije bio navikao na sreću; on se bio srodio sa oskudicom, s njenim dvema krajnostima: pustom javom i raskošnim snom.Njemu je nedostajalo sad ovog lomljenja iz krajnosti u krajnosti, i on je osećao jednu duboku prazninu oko sebe, kao pušač koji je ostao bez duvana, nezadovoljan i nesnosan samom sebi.Ali se dobro čuvao da to Zorka ne primeti, jer je znao koliko bi je to zabolelo.Ipak je Zorka naslućivala da je Milošu teško da ublaži bol koji mu je zadavao narušeni ponos. - Ja vidim koliku ti žrtvu činiš meni.Ti možeš naći devojku, mladu i lepu, koja bi ti olakšala stupanje u život.Zbog toga se osećam srećna kad mogu ovako da ti pomognem donekle, - govorila mu je Zorka, pripijajući se uz njega. - I ja mislim poneki put da je baš dobro što se novac ne meša u našu ljubav.Na nama je da stvorimo svoju kuću i da je održavamo zajedno i našom ljubavlju. Miloš možda nije bio potpun Zorkinog mišljenja, ali joj je odobravao i govorio: - Da, mi se možda baš volimo ovoliko što novac nije posredi nas.Bez sumnje, ima nekakav razlog koji mi ne možemo da pojmimo sad, ali on postoji.Trudimo se da prebrodimo teškoće i ne gubimo poverenje jedno u drugo. Dani su prolazili polako, vetroviti i kišni dani beogradske jeseni, kad se nebo ne vidi i blato pokriva kaldrmu.Miloš je provodio najviše vremena pored Zorke; tešio ju je kad je plakala misleći na majku, dorađivao svoju dramu i trudio se da sakrije svoje nezadovoljstvo što stvari ne idu onako kako je hteo.Ipak, katkad nije mogao da spreči uzdah koji bi mu zatresao grudi: Šta je tebi, Milošu?Ti nisi dobro?... - upitala bi ga Zorka. - Vidiš, ovi dani tako crni... puni kiše i vetra.Kad iziđem na ulicu, čini mi se da mi je blato do guše. - Pa ne izlazi...Ostani večito ovako pored tvoje dragane, koja te voli, Milošu... voli više nego najveće blago na svetu. - Pa ovo čekanje sa službom?... - Što?Šta mari!...Kako bi inače dovršio svoju dramu...Da znaš kako mi je prijatno kad smo ovako zajedno; ti pišeš, a ja radim.Već si pri kraju?- Još imam da jedanput pročitam i ispravim ono što je rogobatno.Možda ću je još jedanput prepisati.Ali, nemam dovoljno vremena.Prema konkursu, treba da rukopis pošaljem do 1. decembra. Ali, jednoga dana Zorka se ne zadovolji ovakvim odgovorom. - Ti patiš zbog mene, Milošu.Ja se doista bojim da ti se jednoga dana ovo ne učini suviše teško... - Zorka, meni je ovde tako lepo.Iskreno ti kažem da mi bolje ne može biti.Ovo je bio uvek san moga života, da imam sve što živom čoveku treba da bih mogao raditi.Kako možeš reći da će mi se dosaditi?...Ti me koriš... - Ne, ne, ne govori mi to.To nije prekor, moj Miko.Nikad, nikad ja neću moći prekoreti te ni za šta.Ja vidim iz dana u dan jasnije tvoju vrednost.Ja razumem koliko me ti voliš.Ti si iskren prema meni... mnogo više nego što bi se mogla nadati.Što me tako žalosti u našoj ljubavi, dragane, jeste što ja moram razumeti sve više teškoće koje iskaču pred tebe, da ispuniš ono što je uvek bio moj san, moja želja; te teškoće me muče, Milošu.I ja vidim da ti patiš. - Molim te, Zorka, nemoj da se žalostiš.Ti preteruješ, - blago je je koreo Miloš, iako je u duši osećao ono isto što i njegova dragana. - Doista, naše stanje nije onako kako bi trebalo da je.Ali, pogledaj oko sebe!Mi ne stojimo tako rđavo.Mnogi bi se s nama razmenili, a ima ih koji bi nam mogli pozavideti. - Ponovi mi to, Milošu, ponovi mi te reči ohrabrenja.Kaži mi da ti ne žališ što me voliš, i reci mi da ću ja biti tvoja žena.Grdi me.Ja se uvek bojim da te ne izgubim što sam starija od tebe, što nemam novaca.Dragi, ne razumi me rđavo: nije to zbog toga što mislim da ti voliš novac, već što su naša sredstva mala; ja se bojim da ona ne budu nedovoljna, i to me ubija, Milošu. - Mi smo sposobni i zdravi za rad.Mi ćemo moći uvek zaraditi ono što nam treba. - Ah, Miko, ja ti se divim kad tako govoriš i znam da me ti voliš još mnogo, kao uvek, ali jednog dana ti ćeš biti sit toga rada i tih odricanja... - Varaš se Zorka; ja radim otkako znam za sebe i ja sam se navikao na odricanja. - Ali, ovo je drugo, ovo je večito.Da, ti me dobro razumeš zašto se ja bojim da me jednog dana ne omrzneš.Ah, Miko, oprosti mi... ja ne znam zašto sam na ovoj zemlji?Čim ja imam jednu naklonost, ona mi se otima, a ja sam celog života patila za drugog. Miloš ju je žalio, ali u isto doba on je bio nezadovoljan.Osećao je da on treba da se jada, da širom otvori grudi i izlije sve ono što ga peče u dnu srca.Ali, on je voleo ovu ženu, mršavu kao kanarinku, toliko da joj nije mogao zadati još veće rane, te je uze u naručje i pokuša da je umiri. - Pusti me da plačem, Milošu, - govorila je Zorka i krila lice sve ukvašeno krupnim suzama. - Ti si u cvetu života, ti ulaziš u njega, tebi treba cela tvoja snaga i tvoje srce, da bi napredovao, živeo kako treba...Da sam bar mlada!...Ali, kad ti budeš svršio borbu, ja ću biti baba, i još jedanput - ti nećeš imati zadovoljstva.Milošu, kaži mi, kaži mi iskreno: hoćeš li da budeš slobodan? - Zorka, nemoj da si dete.Ti vidiš da se mi volimo, a kad se dvoje vole, oni ne mogu biti slobodni, oni se ne mogu rastaviti jedno od drugog.Našto te crne misli?Mi idemo stalno putem k našoj sreći.Šta nam ovde nedostaje?Još malo, pa ću ja imati svoju platu.Moći ću nešto zarađivati i sa strane.Mi ćemo se uskoro venčati.A ako sad to ne možemo uraditi, to ne smeta da bude naš cilj.Mi ćemo raditi, imati dobru nadu da ćemo jednog dana uspeti.Mi ćemo dakle, kao i svi drugi koji imaju jedan cilj u životu, činiti ono što nam je mogućno, čekati, nadati se, ne zaustavljati se pred preprekama i ne dopustiti da nas teškoće pobede.Pobeda će biti nagrada... Zorka je bila podigla glavu i slušala Miloša koji je bio bled i zamišljen. - Daj mi tvoja usta; nasloni ih na moja, ona su tako suva i žedna, - prekide ga Zorka, ozarena oduševljenjem i nadom, i baci mu se oko vrata.- Vidiš li ti, Miko, ti si moja jedina radost.Možeš li ti dakle razumeti da ja ne radim iz rđavih pobuda što hoću da sam tvoja žena?Oh, kako je slatka i sama ta misao da ću biti tvoja žena.Poneki put samo, moj dragane, - i zaljubljena žena pritište rukom levu stranu grudi, - učini mi se da će ti ovaj put biti vrlo težak, pa se bojim da ti ne skraćujem sreću našim brakom, ja koja ti želim najveću sreću, i strah me je da ti ne zagorčam život, moj živote. Mlada žena je već bila utešena i osmehivala se na svoga dragana.Međutim, Kremić se mrgodio.On je osećao takođe potrebu da bude utešen.Kod njega je u tom trenutku izbijala najjače jedna psihološka protivurečnost, koja sadrži celo jedno zaljubljeno srce: Miloš se hteo osloboditi Zorke, a da se Zorka ne oslobodi njega.I on ne mogade da zaustavi reč koja mu se otrže sa usta - Da, mi ćemo raditi.Ako ne uspemo, mi ćemo imati bar moralnu sreću da smo sve učinili što je do nas stajalo. Srećan izraz se izbrisa iz Zorkinog lika.Ono posta tako bledo kao jesenji dan koji se u tom trenutku s mukom provlačio kroz oblake. - Ne govori mi da nećemo uspeti, - reče mu ona, i ponovo mu se baci oko vrata, pripijajući se oko njega kao da će joj ga neko oteti. - Ne ubijaj moju nadu, Milošu.Kako se možemo drugače voleti nego nadajući se u večnost naše veze, u brak, i verujući u sigurnost naših obećanja.Ja ću te voleti celog svog života.Ako se može voleti i posle njega, ja ću te voleti i posle života, za grobom i večno.Ne gubimo nadu.Mi ćemo pobediti ako budemo živi i zdravi; mi ćemo postići svoj cilj, ja to verujem, i ja još verujem da i ti tako misliš.Ali, Milošu, ja hoću tvoju sreću, jer ja neću moći biti srećna po cenu tvojih odricanja.Još jedanput te pitam: hoćeš li da budeš slobodan? Miloš se oseti ponovo obeshrabren pred bolom ove žene koji je zjapio kao otvorena rana kroz njene zenice.On uzdignu s čela svoju dugu razbarušenu kosu, potčini se Zorki i prista da čeka da nešto dođe, nezavisno od njega, i uredi sve teškoće. Znate li da vas je opet referisao? - reče Milošu njegov novi kolega, jedan mlad carinski pripravnik, koji je toga leta bio svršio Trgovačku akademiju i u kancelariji učio "esperanto". Gospodin Jakov.Kaže, ovog puta nećete mu izmaći.Kakvi su to, veli, pojmovi o državnog službi da se dolazi uvek posle osam sati...Ali, molim vas, - i pripravnik načini jedan izveštačen gest kavaljerstva, - ne govorite mu da sam vam ja to kazao. Šta me se tiče! - odgovori mu Kremić mrzovoljno. - Neka me dostavi i ministru, ako mu to čini zadovoljstvo.Gore mesto ne mogu dobiti. Već je bilo mesec dana kako je Miloš dobio za carinika i stupio na dužnost.Pre toga on nije znao ni gde se nalazi carinarnica.Mislio je da se posao sastoji u tome da čovek iziđe na lađu koja dolazi iz inostranstva i prisustvuje izlasku putnika.Međutim, posao je bio sasvim drugi, grub i nezanimljiv.Trebalo je sedeti u mračnim magacinima, koji su, neosvetljeni i rešetkama osigurani, ličili na robijaške radionice, otvarati džakove, razlikovati vunu od pamuka, svađati se sa trgovačkim pomoćnicima, klanjati se pred starešinama, voditi glupe razgovore sa kolegama, i računati razne sporedne takse, dok promaja bije sa sviju strana.Sposobnost se merila brojem posvršavanih paketa na dan, a inteligencija se određivala prema vrsti robe koja se carinila.Ko je pregledao broširane knjige, kalendare i mustre bez vrednosti, bio je invalid, kreten; dok se sa najvećim poštovanjem govorilo o nekolicini činovnika koji su umeli da carine zlatne predmete i apotekarske proizvode. Prvih dana Miloš se interesovao poslom, zanimao ga je specijalni carinski jezik, nepoznate reči kao pozamanterija i rastovana hartija, slušao je hiljadu sitnih intriga koje su se plele iza leđa, smejao se neslanim vicevima, posmatrao tuču s bombama od hartije i uživao kad bi se ponekad personal složio i zajednički zapevao poznatu sokačku pesmu: Ali, to nije trajalo dugo, a Kremiću se dosadi ovaj posao koji se radi savijenih leđa i praznih očiju, mahinalno kao što volovi oru.Glava ga je bolela od promaja.Magacini mu izgledali kao galija na koju je prikovan.Odvratan mu bio carinski jezik, pun grubih pogrešaka kao berberska ljubavna pisma.Bunilo ga je što niko nije hteo da oceni njegovu pravu vrednost, koja se nalazi dalje od carinskog rečnika i sveske deklaracija.Samoljublje mu je zaoštravalo bol i njegovo srce se punilo mržnjom, sebičnošću i lenošću.Trudio se na svaki način da izbegne od posla, zadocnjavao, otezao rad, a kad ništa drugo ne bi mogao, Miloš je izlazio u dvorište i šetao sam, misleći na Zorku, na dramu koju je bio dovršio i iluzije svoje mladosti koje su ga ovamo dovele. Bila je već uveliko zima.Gust sneg je pokrivao krovove, dvorište i ulicu.Sava se bila zaledila.Žalosno su izgledale konture sanduka i greda u pristaništu, zanemarenih i pokrivenih snegom.Žuta železnička stanica u Zemunu mrzla se u zimi i ledu.Po celoj poljani se videli samo gladni gavranovi, koji su zlokobno graktali.Pred carinarnicom su tapkali nogama nosači, uzalud očekujući posla.Preko leda se primećivala jedna zelena pruga hladne vode, koja je vezivala obe obale; to je put kojim austriski finansi prelaze na našu stranu i kupuju rakiju.Bledo sunce se jedva naziralo u vazduhu, nakostrešenom od zime.Leden vetar, koji je duvao sa Vračara, rezao je kao oštrom sabljom.Miloš se mrzao od zime, šetajući se po ovim zamrzlim obalama, ali je voleo više i ovaj mraz na polju nego da se vrati u smrdljivo carinsko smestište. Činovnici nisu to hteli da trpe, pa su ga tužakali upravniku carinarnice. Upravnik je bio visok, pun, razvijen čovek, mišica kao u atleta a ženskih očiju.On je bio čovek koji je mogao imati velikih sposobnosti i zamašaja u životu.On je jedini donekle razumevao ovog mladog čoveka koji je tražio od života nešto više nego što mu je carinarnica mogla dati, pa se pravio gluv na sve tužbe Miloševih starešina, i čak ga nije nijedanput opomenuo.Upravnik je zvao Miloša pjesnikom i s njim govorio samo u desetercu. - Smestište ti ljuto dodijalo, te se kreni malo statistici, ne bi l' ti se muza raspjevala, - govorio je on i iz jednog odeljenja carinarnice premeštao ga u drugo. Ali se Miloš ni u statistici nije mogao zadržati.I kao onog Gašu iz pesme, gurali su ga iz jednog mesta u drugo, dok ga najzad ne strpaše u administraciju. Ovo odeljenje se smatralo na beogradskoj carinarnici na Savi kao luda kuća.Ko se nije mogao ni za šta upotrebiti, tamo je slat.Kancelarija se nalazila u jednom lagumu, koji je nekad bio sastavni deo beogradske tvrđave.Docnije je ovaj lagum pretvoren u katoličku crkvu, od koje je ostala još ikona nekakvog strašnog sveca sa mamurnim očima i zverskim ustima.Posle crkve, ovde se smestilo jedno diletantsko pozorište, dok država nije ponovo otkupila ovaj lagum i upotrebila ga za carinarnicu. Šef administracije bio je gospodin Jakov, omalen, star čovek, koji se spekao i za koga godine više nisu značile ništa.Na nosu mu se videla duboka brazda, koju mu je naneo jedan njegov kolega, još kad su carinici nosili sablje.Ipak, nije bio ružan, jer je ličio na tolike druge, prazne i obične ljude.Imao je rumeno lice, bezbojne oči, obraze brižljivo izbrijane, usta kao u lepog psa, čistu košulju, ropsko čelo i lep rukopis.Sa sebi ravnima kritikovao je svoje pretpostavljene, održavao iste navike i želeo istu povišicu.Pred pretpostavljenima je stajao sa plašljivim licem, očima punim divljenja, i govorio je zaslađeno, upola zatvorenih usta: "Ja sam potpuno vašega mišljenja, gospodine upravniče!" Pred mlađima, smatrao je da mu je dužnost namrštiti obrve, raširiti nozdrve, dati svome glasu oštar ton zvaničnosti i ljutito zamakati pero u mastilo. Mladi maturant Trgovačke akademije, iako je kritikovao krišom gospodina Jakova kao čoveka koga je vreme pregazilo, trudio se, možda ni sam ne znajući, da usvoji sve njegove manire.Jer je u carinarnici malo ko umeo važno podići glavu kao gospodin Jakov kad mu dođe ko iz publike zvaničnim poslom, narediti odadžiji da donese čašu vode, previti tabak s leva u desno, pa onda odozdo na više, raskoračiti se pored furune, pa, sa rukama u džepovima od pantalona i ćilibarskom muštiklom u zubima, debatovati lična i načelna pitanja, izbegavati oštre reči, hvaliti seljački, napadati uvijeno i odbijati guste dimove kroz drugi kraj usta. Treći činovnik ove kancelarije je bio Anto Oštrilo.Što su ga zvali oštrilom, niko nije znao.Otac mu je bio zakupac svih mezulana na Carigradskom drumu.Posle smrti mu je ostavio veliko imanje, koje je ovaj čovek, bledih usana i poniznog cincarskog lica, upropastio za nekoliko godina.Po carinarnici se pričaju čuda koja je tada činio.Kažu da je usred leta posipao džakovima sitan šećer po Jagodini, pa se onda vozio na saonicama.Pošto je proćerdao sve, stupio je u državnu službu.Za dvadeset godina činovničkog života doteraoje do carinika treće klase.Ceo njegov život, zamoren dvadesetogodišnjim zevanjem, opustošen praznim činovničkim mislima i izmrcvaren kancelariskim obrascima i strastima, sveo se samo na jednu potrebu: da kupuje lozove Klasne lutrije. - Sad bih se ja ubio kad bih znao da neću biti bogat...Boga mi, vam kažem, - govorio je Oštrilo raspoređujući lozove na svom stolu. - Siromah čovek... kakvo poniženje, gospodo! Anto Oštrilo je voleo Miloša kao star čovek kome je milo što su drugi još mladi te mogu praviti gluposti.Zbog toga ga je sklanjao od gospodina Jakova kad god je mogao i savetovao - Beži odavde!Vidiš li, ova matora kljusina doći će ti glave.Svakog dana po jedan referat.Sreća tvoja što je gospodin Lukić upravnik, inače...Idi ti, brate moj, u sud, među tebi ravne... tri godine, pa si advokat, svoj gazda, bogat čovek.Šta ćeš ovde, među ovim slepcima?...Oh, pusto što nisam gazda!Kažem ti, da još nema Klasne lutrije, ja bih seubio, Boga mi! Posle dugog čekanja, kad se kratki zimski dan otezao kao gladna godina, najzad se čuo časovnik na Sabornoj Crkvi kako izbija pet sati.Gospodin Jakov bi pažljivo zatvorio mastionicu jednom rukom, drugom bi važno pritisnuo dugme električnog zvonceta, i huknuo kao da je Bog zna kakav posao svršio. - Jovane, silaze li? Pitanje se odnosilo na činovnike sa drugog sprata carinarnice, koji su motrili na upravnika; i čim bi ovaj izišao, silazili su niz prostrane stepenice od crvenog kamena i izlazili u varoš, dostojanstveni kao mandarini. Odadžija Jovan, razdrljenih grudi i pocepanih džepova na kaputu, pojavljivao se na glas zvonceta, sa jednim velikim hlebom pod pazuhom, i odgovarao je promuklim glasom, kratko i grubo: - Silaze! Gospodin Jakov je oblačio svoj plavi ibercig, koji je nosio usred leta kao i usred zime, ušmrkivao se u jednu veliku maramu i ostavljao kancelariju bez zbogom ostajte. Miloš bi požurio kući, s jednom gorčinom u srcu, osećajem poniženih i uvređenih.Obuzimala ga je malodušnost, i on se jadao Zorki: - Ja patim, meni je teško.Osećam da me treba utešiti kao malo dete.Da, Zorka, ti imaš pravo, ja više nisam dete, ali je meni koji put toliko potrebna jedna dobra reč, reč utehe i ohrabrenja. Ona ga je uzimala za ruku, privlačila pored sebe i tepala mu: - Ne budi takav, dragi.Sećaš li se još onog doba kad si ti bio u Užicu, nesrećan što si daleko od mene, a ja ovde sama, ostavljena mukama koje mi je smrt zadala.To je prošlo, i bolji su dani nastupili.Ja sam naslonila glavu na tvoje srce i tu našla utehe.Očekujemo bolje dane.Oni će doći.Ti ćeš pobediti, ja sam sigurna.Oh, moj Miko, kako si ti veliki. - Ali, mene boli što to i drugi ne vide, to... moje prave sposobnosti, pa prema tome da mi dadu rada.Ti drugi, za koje ja radim, taj svet kojem dajem najbolje što imam...Da, doista, ja čujem oko sebe puno lepih reči; moji se radovi hvale, ali meni treba, kao i ostalom svetu, nešto više od golih reči, meni treba jedna sigurna zarada, jedan položaj u društvu, kao i tim urednicima, kritičarima i toj publici.Moji prijatelji... - Ostavi prijatelje.Oni se javljaju u trenucima slave, kad treba čestitati.Doći će ti trenuci, - govorila je Zorka, a glas joj drhtao iskreno i uvereno, - ali samo posle borbe. - Zorka, ja nisam kukavica, ja se ne bojim borbe, ja se borim otkako znam za sebe.Ali, ja sam čovek, mojoj snazi ima granica, meni treba pomoći, kao što se i drugi pomažu.Zašto mene niko ne pomože, zašto mi niko ne ponudi svoju ruku i nešto da valja...Šta su bolji od mene oni koji se pomažu, kojima su nađena dobra mesta, koji su poslati na stranu... - Milošu, ti preteruješ.Da, ti zaslužuješ pomoć, ali te još ne poznaju dovoljno, i zatim... - Znam šta hoćeš da kažeš . . . ja sam došljak.Ostalo je kao i pre toliko godina, kad sam došao u beogradsku gimnaziju i kad su nas iz unutrašnjosti odvojili u zasebne klupe: vi, došljaci, da vidimo šta vi znate! - Ne, moj dragane, ne računaj uvek na pomoć drugoga.Pomogni se sam.Ne dopusti da na tebe utiču stvari koje ne idu onako kako bi ti hteo.I pomisli da ti nisi sam, da ti imaš jednu dušu... vaj došljak kao i ti, ali koja živi i misli jedino za tebe i koja ti pruža ruku koju tražiš da pređeš mučne trenutke ovog života. Ova plemenita uveravanja, ovi velikodušni Zorkini razgovori, ova hrišćanska razlaganja padali su Milošu u ovaj čas kao rosa koja je osvežavala uvenulo cveće njegove mladosti, ili bolje: oni su dolazili kao prijatne slike njegovih prvih snova, kojima je on video slomljena krila u maglovitoj daljini prošlosti. - Ja želim za tebe najsjajniju i najveću karijeru, ne zbog drugog čega već da te vidim zadovoljna, srećna, - govorila mu je mlada žena, prekidajući rečenice poljupcima kojima muje pokrivala usne. - Ne malakši, tvoj položaj biće bolji, pred tobom stoji široka budućnost, koja će umeti da oceni tvoje sposobnosti, ti ćeš pobediti, ali treba čekati. - Oh, kako si lepa, Zorka, u toj ulozi utešiteljice, - prekidao ju je Miloš. - Kad te tako slušam, meni se povraća hrabrost, moja blaga i slatka dušo. - Treba biti čovek, - oduševljeno je nastavljala Zorka. - Treba se lečiti od slabosti i mekuštva.I ako hoćeš da to postigneš, ne treba ponavljati svakog dana: "Ah, kako mi je teško!Ah, što su nepravedni prema meni!" Inače ćeš biti nalik na one ljude koji pate od čestih nazeba, i koji oblače po dva prsluka mesto da se trljaju hladnom vodom.Treba biti hrabar, treba se boriti protiv bola, protiv crnih misli, i treba se sećati svakog trenutka da ti imaš jedan cilj u životu koji moraš dostići. Utešen tako, mladi čovek bi stegao uza se svoju draganu i ljubio joj ramena, slatka usta, dugo... sve dotle dok u zanosu svoje ljubavi ne bi zaboravio na svet oko sebe, tvrd i hladan svet, pokriven snegom i ledom. U nedelju, 8. januara 1906. godine, beogradski listovi su objavili rezultat stečaja koji je Narodno Pozorište bilo raspisalo za jednu originalnu dramu.Od dvadeset i četiri ponuđena komada su primljena samo tri.Prva nagrada je pala na Sfinks, dramu u četiri čina.Pisac je ostao i dalje nepoznat.U zavoju gde je trebalo da bude njegovo ime ocenjivački odbor je našao samo ovu kratku rečenicu: "Pisac će se javiti lično posle prve pretstave". Listovi su nagađali ko to može biti.Jedni su govorili da je to ovaj ili onaj naš dramski pisac, koji se boji pristrasnosti kritike, drugi su pak obećavali novu zvezdu na polju naše drame; jedan list se pravio tajanstven i proceđivao kroz zube da je novi pisac jedan poznati državni savetnik, koji neće da se izlaže ogovaranju publike pre potpunog uspeha, a Preporod je u jednoj notici pozivao pisca da ga intervjuiše, obećavajući mu veliki honorar i potpunu diskreciju. Samo Zorka i Miloš su znali tajnu ovog bezimenog čoveka, koji je već sad interesovao ceo Beograd.Mladi čovek je osećao punu i opojnu radost uspeha onako silno kako su kadri da je osete samo ljudi koji su dugo patili sami.Trljao je ruke, nervozno pregledao beleške u svim novinama koje su pisale o Sfinksu, pevušio nekakav žalosni stih na veseo glas, išao iz jedne sobe u drugu, tražio neprestano Zorku, govorio joj nešto bez veze i ljubio je po očima, nosu, vratu i po celom licu. Kuća, ulica i varoš bile su mu tesne.Sve je to bilo malo da obuhvati njegovu radost.Napolju je padao sneg.Pa ipak, on predloži Zorki da iziđu u polje. Zorka je delila s Milošem radost njegovog uspeha; prijalo joj je što je osećala da tu ima nešto i njene zasluge.Ta drama je ponikla u njihovoj ljubavi, opisivala je njihove najslađe trenutke i sadržavala svu groznicu njihovih radosti i bolova.Uspeh ju nije iznenadio.Ona je verovala u svoga dragana, u njegovo osetljivo srce i duboku dušu.I njoj je radost ispunjavala celu unutrašnjost, i kao poplava navirala na njenu malu, pametnu glavu.Ali, ta je radost ostavljala drugi utisak na nju.Zorka je ostajala tiha, želela je da njih dvoje ostanu sami u svojoj toploj sobi; Miloševi poljupci i udobno kanabe, na kojem su sedeli, bili bi joj dovoljni.Ipak, ona ne htede kvariti volju svome draganu, obmota svoju skromnu mačku oko vrata i siđe s njim na ulicu. Tramvaj koji su bili uzeli vodio je samo do Senjaka.Miloš ne htede čekati drugi, da se vozi do Topčidera, nego uze Zorku ispod ruke i krenu se s njom jednim zapuštenim putem, koji se provlači kroz vinograde i vodi na Carevu Ćupriju. Put je bio beo od snega.Tamna samoća zime odjekivala je od koraka ovog zaljubljenog para.Miloš se oseća potpuno srećan.Jer čovek nije zalud uvek vezivao polje sa ljubavlju.Ništa tako lepo ne uramljuje voljenu ženu kao prostrani vidici, brda, šume, seoska imanja, slobodno nebo, mirisi, cveće, povetarci i samoća. Ovog zimnjeg dana nije bilo cveća, mirisa ni povetarca.Ali je polje u zimi imalo svojih lepota, koje su zamenjivale prolećne mirise. To je bio januarski dan bez sunca.Sneg je padao krupan i mek.Svaka pahuljica je silazila na zemlju ne žureći se, kao da je htela izabrati mesto gde će pasti.Tek kad bi Kremić podigao glavu, video bi milijarde belih pramenova kako se odvajaju sa hermelinskog neba, igraju i okreću se, veseli kao deca.Nije se osećao ni najmanji dah vetra.Svuda unaokolo vladala je tišina, topla i božanstvena. - Kako je lep ovaj put.Nikad ga nisam videla, - reče Zorka tiho kao da se bojala da ne pokvari ovu snežnu tišinu, i pribi se uz Miloša. Mlada žena je bila obučena u crninu.Njen mali nos se crvenio.Čelo joj je bilo još bledo od žalosti koju joj je smrt bila zadala, ali se ona činila Milošu bela, sva bela kao zimska ruža, kao vila, bela kao onaj sneg što je padao s neba tako tih, topao i detinjast.Kremić se ne mogade zadržati nego je poljubi u njen nos koji je virio iz crnog krzna obmotanog oko vrata, i duboko oseti koliko voli ovu ženu, tako belu i krotku. - Ah, Zorka, oprosti mi što sam se nekada ustezao da te nazovem svojom ženom.Ti si moja mala žena, moj anđeo i moja dobra vila. Put je vodio između dve obale.Izgledao je kao pravi seoski drum.Po obali je rastao glog, koji se savijao pod teretom još neopalog, rumenog ploda i odvuglog snega.Na jednom mestu se videla crvena zemlja, iz koje je pištala voda u krupnim blistavim suzama.Sneg je pravio kapice na direcima od ograda.Šumski vrapci, odrasli i uranjeni, slobodno su skakutali po šiblju.Iz jedne pojate je režao veliki žuti pas.Inače, nigde žive ljudske duše. U ovoj veličanstvenoj samoći bliske prirode zanimalo ih je sve, seoski put i crvena zemlja, šumski vrapci i kapice na direcima; Zorka se smešila, a Miloš se topio od zadovoljstva. Blizu Careve Ćuprije put izbija na vrh brda.Kremić se tu zaustavi, da se Zorka odmori.Njegov pogled merio je širinu njihove samoće.Na istoku, jedan niz ostarelih jablanova vodio je u Topčider, koji je počivao ostavljen i mračan; u njemu se videle šumice i buketi drveća, po kojem se još crnilo lišće i protivilo se truleži i smrti.Dalje, u sivini i snegu, nazirala se ogolela crna Avala.Na zapadu je bila obala, zamrzla Sava, kržljavo vrbovo šiblje po Ciganliji, a iza nje: gvozden kostur mosta na Savi, gora od kataraka i dimnjaka parobroda skupljenih u zimovnik.Dalje, na severu, video se Dunav, a zatim varoš, sura i gola, i ostareli bedemi beogradske tvrđave, koji su se gubili u kiši od snega.Na jugu se belilo Banovo Brdo, po čijim se njivama širio celac, zarovašen samo tragom kakve divljači, a uvrh brda se ćućorila drumska mehana.Ova kuća, sazidana po starinskom planu, sa zidanim doksatom na svodove i jednim visokim dimnjakom, iz koga su kuljali pramenovi bela dima, bila je jedina stvar koja je davala nečeg ljudskog ovom samotnom pejzažu beogradske okoline. - Jesi li umorna? - upita Miloš svoju draganu, pa ne čekajući odgovora, produži: - Hajdemo do one mehane.Ništa nije dalja od Topčidera.Meni je tako prijatno da gacam po ovom snegu.Čini mi se da je ovo jedna velika i mirna kraljevina koju je Bog stvoriosamo za nas dvoje Oni se kretoše napred, ne bojeći se zime.U njihovim srcima goreo je jedan veliki plamen koji ih je zagrevao po celom telu i pretvarao onaj januarski dan bez sunca u mlake časove aprila.To je bio plamen njihove ljubavi.Široka kao svet, svetla kao sunce, moćna kao Bog, ona je gorela u njihovim srcima, plamtela pred njihovim očima, vodila ih sve dalje kroz staze zavejane snegom i ništa nije bilo ravno njenoj veličini i sjaju. Nasred mehane je buktala plehana peć, čiji je sulundar bio proveden kroz celu sobu.Toplota ove dobre vatre razveseli dvoje dragih.Oni sedoše za jedan sto u prikrajku, i kaoradoznala deca stadoše da ispituju mesto gde su se našli. Mehana je bila gotovo prazna.Nekoliko Švaba, radnika iz Fabrike šećera, crvena nosa i suznih očiju, sedeli su za jednim stolom, pili rakiju i razgovarali se ozbiljno o nečemu na nemačkom jeziku, mešajući po kakvu psovku na srpskom.Kelner, još dečko, u seljačkim haljinama, bio se podnimio na kelneraju i pažljivo slušao Švabe kao da ih je razumevao. Zorka pronađe više svoje glave jedan lisni kalendar, gde je ispod svakog datuma stajala po jedna mudra reč.Ona odcepi današnji datum i pokaza list Milošu.Na listu je pisalo: Srce nema bora Miloš spusti ruku na Zorkino rame, i opijen svima ovim stvarima reče joj: - Vidiš, Zorka, kad sam ovako sam sa tobom, čini mi se da sam u nekoj drugoj varoši, u nekom drugom kraju, zemlji, na nekoj drugoj planeti.Ova samoća mi prija.Čini mi se da mi ti u njoj više pripadaš.Nema ničega što nas rastavlja, obzira šta će reći svet... Mlada žena ga je gledala očima punim ljubavi i govorila mu: - Ljubi me uvek, Milošu.Istina je što ovde piše.Srce nema bora...Imaj hrabrosti, moj dragane.Ja sam uvek tvoja, to ću uvek i biti, i samo me smrt može rastaviti od tebe. - Moje je srce puno tebe, Zorka, - odgovorio je Kremić. - Ja te volim tako duboko, jedino tebe, da ti možeš biti srećna.Ja nisam znao da je ljubav ovoliko jaka.Pored tebe ja zaboravljam na sve, na majku i braću, na... - Miko! - prekide ga Zorka. - Ja neću da me voliš više nego svoju majku i svoju kuću.Treba da nas voliš sve podjednako.Ja isto tako volim tvoje kao tebe... da, tebe nešto malo više.Ne poznajem ih, a čini mi se da sam ih videla, i volim ih, jer u njima ima nečega tvoga.Naročito majku voli, Milošu.Voli je celim svojim srcem... ona je žena, a žena majka pati više nego ljudi.Meni je milo da ovako govoriš o tvojima, kao da su me oni već primili među se, i čini mi se... Kelner, koji donese užinu, prekide ih u razgovoru.Vino je bilo nešto nakiselo, sir tvrd, a kajmak preslan.Ipak se njima sve to činilo vrlo dobro.Miloš je govorio da tako pitkog vina nigda nije pio, Zorka je tvrdila da se tako dobar sir ne može naći na pijaci, a obadvoje su se slagali da je kajmak odličan. Zorka je jela dobro i pripijala vino.Lice joj je oblivala rumen.Sve se manje obazirala na Švabe i na seljače koje ih je služilo. - Vidiš, Milošu, ja ti ne donosim ništa više do moje srce, - čavrljala je ona. - Ali, mi ćemo umeti raditi i raspolagati sa onim što zaradimo.Svake nedelje ćemo priređivati ovako... jednu po jednu malu čast.Ti ćeš videti... naš život će biti lep.Ja ću te pomagati u tvojim poslovima; ja ću umeti da te razumem i podstičem.Ja ću se posvetiti tvom delu.Tebi je potrebno da imaš jedno biće potpuno uza se.Ja ću ti načiniti život slatkim, da će ti se militi naše ognjište.Šta me se tiče da li ćeš biti bogat ili siromah, slavan ili nepoznat!Ti ćeš za me biti uvek veliki i imati ljubav ...punu, veliku ljubav, onakvu ljubav kakvu sam ja želela, kakvu si ti sanjao, ljubav pravu koja je najređa stvar na ovome svetu. - Ah, moja ženice, kako te ja volim. - Tvoje obećanje me izvodi na čistinu, spasava me iz mračnih predela sumnji i niskosti.Ja više ne crvenim kad mislim na našu ljubav.Oslobođena sam od srama, od života koji nije za mene.Ja te volim.Ja sam tvoja žena.Ja ti se sva dajem i pevam ti pesmu zahvalnosti.Neka je blagosloven čas kad si mi prišao...Uh, šta je ovo? Zorka kriknu.Jedno kuče sa dugom dlakom i blagim, crvenim očima bilo joj laznulo ruku. - Marš - podviknu mu Miloš, naljućen. Kuče se odmače u stranu, stidljivo podavi rep i ostade tako, posmatrajući ih oboje svojim pametnim, crvenim očima, kao da je htelo reći: - Ne terajte me...Ja to nisam hteo...Ja vas obadvoje volim...Dajte mi šta sa vaše trpeze. Zorka se brzo umiri.Bi joj žao kučeta, pa ga zovnu, tepajući mu: - Hodi ovamo, slobodno, lolo jedna, što si me uplašio.Hodi da ti dam malo hleba.De, zini... Pas dočepa hleb još u vazduhu, ali ga oturi brzo i stade gledati da mu se da šta drugo, bolje. Kako i psi traže nešto više od hleba! - pomisli Miloš. Zorka mu baci parče sira, koje kuče proguta na najveće zadovoljstvo; ona mu baci još, i najzad sve što im je od mrsa ostalo; kuče je slatko jelo i zahvalno vrtelo repom. - E, sad malo hleba, da ne budeš mnogo žedan. Pas poslušno uze u usta hleb, pa se onda sakri iza Zorke i krišom ga ispljuva.Zatim umekša svoj pogled i ponovo dođe da traži sira. - Pogledaj ti mangupa, kako te je hteo da prevari.E, nema više sira, seljačka položaro, - vikao ga je Miloš i pretio mu prstom. Ne viči ga.Ovako kad smo nas dvoje srećni, ja bih htela da je ceo svet zadovoljan...Ti voliš tvoju ženicu?Mnogo, mnogo?Daj poljubac, brzo, ne gledaj Švabe, - i ivice njihovih usana dodirnuše se blaženo kao što su se njihova srca doticala. Ah, samo jedan poljubac!...On nije dovoljan, - blago je korela mlada žena, ugrejana vinom i ljubavlju. - Ja osećam jedan živ bol što te u ovom času ne mogu da zagrlim i upijem se sva u tvoje grudi.Oh, kako bih ti htela dati još jedan poljubac, jedan jedini, od onih dugačkih poljubaca što ti voliš.Ah, moj Miko, koliko te ja volim! Zorkine oči su se bile zapalile jednom vatrom koja je dolazila iz tamnih dubina bića, a njeno bledoliko lice se rumenilo od tog požara.Miloš se trže. - Ne, Zorka, budi pametna!Gledaju Švabe... - reče joj on oštro, pa videći da ju je ražalostila oštrina njegovog glasa, pokuša da to zagladi. - Oh, siroto srce, i ja želim taj poljubac, ali ne budi žalosna, sad ćemo poći, pa ću te napolju ljubiti koliko hoćeš.Neće nam smetati niko do šumskih vrabaca. - Mene više nije stid ni od koga.Ja sam tvoja.I ja sam sigurna, kad bi moja majka mogla sad čitati u našim srcima, ona ništa ne bi imala protiv nas.Tvojom ljubavlju ti si mi vratio sve što mi je život uzeo.Nikad, nikad ne kaži mi više da nećemo ostvariti naše nade.To bi me jako zabolelo.Da znaš koliko sam srećna što te znam da si moj i da je moja ova ljubav koju mi daješ! Napolju su padali sneg i noć zajedno.Večernji vetar je tresao mrtvo drveće, čije su se grane pružale očajno u mrak kao crna rebra nekih davno istrulih, ogromnih lešina.Iz smrzlih šuma i skrivene zemlje su dolazili nejasni glasovi puni jeze. Zorka stegnu krzno oko vrata.Uvuče usta i nos u meku dlaku.Uze pod ruku svoga dragana i pribi se uz njegovo razvijeno rame.Miloš je bio zavrnuo jaku od kaputa na oči, nabio šešir i trudio se da svojim leđima zakloni mladu ženu od vetra. A vetar je duvao sve jače.Noć pokrivala usamljeni predeo.Sneg postajao prosen i leteo u oči. Očiju izgubljenih u pomračinu, dvoje dragih se žurilo da stignu na prvu tramvajsku stanicu, dok je mećava zavijala sve više njihovu stazu. Miloš dovrši jedan akt, upućen Ministarstvu finansija, onako kako je hteo gospodin Jakov: tačno po ministarskom raspisu, zaokrugljeno, bezbojno, u onom takozvanom zvaničnom stilu koji se plaši neposrednog izraza i ima za cilj da se reči troše a da se ne kaže ništa.On baci taj akt na pažljivo raspremljen sto svoga pretpostavljenog, gde je i najmanja stvar imala svoje tačno određeno mesto, pa, kad se vrati za svoj sto, izvuče iz džepa jedno pismo, adresovano na gospođicu Zorku.Pročitao ga je već dvaput, i oba puta se naljutio.Ipak ga ponovo uze da čita, kao da je hteo da namuči sebe. Pismo je bio od Dragutina Rankovića, i glasilo: "Lajpcig, 26. februara po novom. Draga gospođice, Ovih dana se navršila godina otkako sam imao čast da poznam Vas i svoga malog crnooka đavola, Ljubicu.Ja sam sad daleko od Vas, u ovoj kulturnoj nemačkoj varoši, gde je sve uređeno vrlo lepo, ali me ipak spomen goni da Vam napišem nekoliko reči.Prvo, ja Vam želim da ste zdravo i želim Vam sve ono što se želi prijateljima.Drugo i naročito, ja Vas lepo molim da mi oprostite što sam Vas toliko vremena ostavio bez novosti o sebi.Nadam se da ćete mi oprostiti, gospođice, kad pomislite koliko sam bio zauzet operom, koncertima, muzejima i svima onim novim stvarima koje čovek sreta u kulturnom svetu, u inostranstvu.Uostalom, ja sam mislio na Vas; ja nikad neću zaboraviti na ono veličanstveno doba, tako lepo i bezbrižno, koje smo proveli lanjskog proleća nas četvoro: Vi, gospođice, pa Kremić, đavolasta Ljubica i moja malenkost.Oh, kad pomislim na one bajne proletnje noći, na belu sobu, na cipele pod pazuhom, pa onda na naše šetnje po Malom Kalimegdanu i duž Dunava, i kad se setim još mnogih drugih stvari... ah, to je, bez sumnje, bilo više nego lepo.I sad smo svi tako daleko.Moja mala je još u Leskovcu, piše mi dosta retko, jer veli da je bolesna.Ipak se dopisujemo... to je još sve!Ljubica je nameravala da dođe ovde, u Lajpcig, da produži studije, ali roditelji - kao uvek - nisu joj dopustili.Mi znamo (ova je reč bila podvučena) da od naše veridbe neće biti ništa.To je žalosno, ali istinito. - A Kremić?Kako je on?Šta radi njegova drama?Ništa mi ne piše.Ne dajte mu da se sasvim prolenji.Je li naučio da razlikuje vunu od pamuka? Pišite mi skoro, i, ako hoćete da mi učinite jedno veliko zadovoljstvo, pošaljite mi vašu fotografiju.Šta još ima novo?Pozdravite Kremića mnogo i kažite mu da mi piše.Primite, gospođice, uverenje mog odličnog poštovanja.Vaš Dragutin Ranković." Kad pročita pismo, Kremić se ljutito diže iza stola i stade krupno koračati s kraja na kraj kancelarije. - Kako je sve lako, - mislio je on, - kad se strasti suzbiju.Život teče bez smetnji.Volja se podudara sa zakonima i običajima.Muče se osrednje muke.Veruje se u sopstvenu vrlinu.Od svega što teče ostaje samo spomen bez sumnje više nego lep, i lako se uzdiše: to je žalosno ali istinito.Zašto ja nemam ovu sposobnost napuštanja, zaborava, ovu savitljivost savesti, koju uživa većina ljudi? Ali se u Milošu pobuni onaj tajanstveni čovek kojem je imao da zahvali za svršetak svoje škole, za književnu reputaciju, za svoju dramu i za sve što je bilo lepo u njegovom životu.Dostojanstven, kao glumac stare škole koji pravi tragičnu minu i deklamuje, ovaj čovek se uspravi u njemu i kriknu: - Ha!Zar ti hoćeš da svršiš kao toliki drugi, kao svi obični ljudi, i da Zorka ostane naprosto jedna prljava naložnica?Ne, ne, ti je voliš toliko da je ne možeš takvom učiniti. - Ali - branio se Miloš protiv toga dela samog sebe, - mi živimo među tim običnim ljudima; mi idemo za zakonima i navikama tih ljudi.Treba dakle da izbegavamo, kao što rade i oni, sve što je prekomerno i preterano. - Ne, ti nemaš pravo, Milošu.Mi nismo išli za zakonima tih ljudi, mi nismo usvajali mišljenje sveta.Ljubav nije nepristojnost, umetnost besposlica, nauka bezboštvo: istina nije cinizam, iako svet tvrdi da je tako.Jak čovek ne sluša šta će reći svet.Njemu zavide, sumnjaju u njega; napuštaju ga.On ostaje usamljen, iznad ambisa, ali uvek na vrhu, obasjan zlatnim suncem talenta, i njegovo srce bije za sve što je dobro i visoko Da se ne bi više lomio u ovim rasprama sa samim sobom; da se ne bi okretao u tom večito istom krugu i mislio na stvari koje su ga toliko mučile, Kremić priđe prozoru i stade posmatrati kako se topi sneg. Napolju je bio svetao dan.Sunce je toliko prelazilo plav nebesni svod.To više nije bilo ono varljivo zimsko sunce koje sija a ne greje.Zraci više nisu bili kosi, već su padali pravo, u svojoj obnovljenoj metalnoj boji; milovali, grejali i uveravali da više neće biti zime, da su mrazevi prošli.Poslednji sneg, jugov i sjajan, topio se naglo; iz crne kore na drveću, koja se presijavala kao lak, curila je voda.Crn crep po krovovima od kuća se pokazivao pri vrhu i ispuštao laku, jedva vidljivu paru.Sneg je sve više silazio na streje.Puni oluci su se kupali belom zapenušalom vodom.Po zemlji se pravile bare, i rasli su prolećni potoci, koji su se čuli kako teku, a još zaostali sneg se prevlačio crnkastom navlakom, načinjenom od prljotine i raskravljene zemlje.Celo dvorište je bilo potonulo u blistavu svetlost novog svetlila i vuklo srce u zanos i pesmu Sunce je navaljivalo i na prozore od kancelarije, ali se ova jedina protivila proleću i ostajala mračna i sumorna.Okna su bila prljava.Na fasciklama se rogušili redni brojevi.Po rafovima je počivao debeli sloj prašine; miran i neprikosnoven kao gospodin Jakov.Hartija koja je pokrivala zajednički sto bila je izmrljana mastilom i burekom.Mladi pripravnik zevao je nad gramatikom esperantskog jezika.Gospodin Živan je bio odvratan u svojoj činovničkoj gospodstvenosti, a Oštrilo duboko žalostan onako nagnut nad lozove Klasne lutrije, iz kojih kao da je hteo pročitati tajnu života. - Kad je iduće vučenje, gospodine Anto? - upita ga Miloš, tek da se nešto kaže. - Šestog marta - odgovori mu Oštrilo, pa kao produžujući tok svojih misli, dodade: - Aja, gospodin-Kremiću, hiljade se ne stiču na pošten način. Miloš je bio spremio jednu pošalicu povodom idućeg vučenja, ali ga ova Oštrilova misao pomete i pokuša da ga ponovo zavede u lavirint misli o spoljnom i unutrašnjem životu koje su ga toliko mučile.On priđe prozoru ponovo.Osećao je kako ga buni sve u kancelariji, da mu sve smeta, bode i dosađuje.Međutim, proletnje sunce ga je zvalo napolje, u slobodu i svetlost. - Neka bude što bude! - reče on u sebi, i izađe iz kancelarije ne govoreći nikom ništa. Sava se bila otkravila, narasla i jurila mutna i prljava.Sante su plovile polako.Poneka od njih bi iznenadno potonula u vodu koja ih je nosila.U suncu se mestimično zelenila trava, izbijajući iz zemlje, još mokre od istopljenog snega.Po ravnom sremskom polju ukazivali se komadi crne zemlje, dve tri zemunice, i neodređeni okrajci šuma na kraju horizonta.U pristaništu se osećala izvesna živost.Nekoliko brodarskih momaka nameštalo je štek za lokalnu lađu između Beograda i Zemuna.U agenciji parobrodskog društva su bili otvoreni prozori i vrata; unutra se videla dva uniformisana čoveka kako raspremaju kancelariju.Jedan amalin se sunčao na trotoaru, uzjahavši na svoj samar. I po ulicama se osećala veća živost nego zimus.Proleće, koje se objavljivalo, ulivalo je u sva bića jedan nov sok koji preporađa.Grudi su se širile, srca kucala slobodnije.S krovova se cedile ledenice, umirući pod dahom sunca koje ih je milovalo.Šegrti su pevajući razbijali led po kaldrmi i brisali ispred dućana.Pred vratima se presavijao nov espap, naročito dobavljen za proletnju sezonu.Jedan trgovac iz unutrašnjosti, sa astraganskom šubarom na glavi i debelim zlatnim lancem na prsima, išao je sredinom ulice, posred blata, i plašljivo se obazirao, kao seoski pas kada zaluta u varoši.Na Kalimegdanu je opština već bila metnula nekoliko prefarbanih klupa.Đaci, guvernante i penzioneri su se već šetali po stazama.Mijat čuvar, odrastao i naočit Crnogorac, nadzirao je opštinsku svojinu, pušio i važno lupkao prutom po svojim ofiksanim čizmama. Iza jednog kioska neko viknu Kremića, i dve dugačke noge, kao u šestara, podignuše pred njim Bogdana Vasića. - Znaš li šta je bilo sa Ljubicom? - upita Vasić Miloša, sav blažen što mu može da saopšti jednu novost. - Sa kojom Ljubicom? - Ah, kojom Ljubicom... kako da kažem!Ti još kriješ Rankovića ljubav!Ona se verila sa jednim artiljeriskim majorem. Miloš se iznenadi i mahinalno reče: - To nije mogućno! - Veruj mi... kako da kažem.Nema ni dobar sat kako je došao u Preporod njen verenik i dao oglas.Da ga samo vidiš!Što je čizma... kako da kažem.Čitavu povest razvezao da priča administratoru o svojim principima... kako da kažem... za brak.Muž treba... kako da kažem... da imponira u svemu svojoj ženi, da joj nabije đem na usta, pa kad džarakne, kako da kažem... mamuzom u levo, onda: ženo, na levo, marš, kas! Pošto ga prođe prvo iznenađenje, Kremić se ujede za usne, i kao u teškim trenucima kad je pisao dramu i sam sebi čestitao na izdržljivosti, reče gordo i potreseno: - Ja se divim sebi što volim ludo, protiv svih principa, protiv zdravog razuma, uprkos svega i bez nade na budućnost. Bogdan je voleo Miloša odavno, bez zadnjih namera i surevnjivosti, te je imao da zahvali toj dubokoj drugarskoj odanosti što je u tom trenutku razumeo da se ova novost jako kosnula Miloševa srca.Stoga reporter Preporoda pokuša da zagladi utisak, govoreći: - Kako da kažem... možda je ženska imala pravo.Šta sve može biti s Rankovićem u Lajpcigu!I zatim... kako da kažem... pored života idealnog postoji život materijalni.Ne treba se ljutiti... i najčistije odluke su vezane za zemlju.Treba primiti... kako da kažem... život je onakav kakav je. Milošu tada pade na um Zorka.Koliko je laži, pretvaranja i briga morala pretrpeti mlada žena, samo da održi san svoje ljubavi.Valjalo se pribojavati majke, trebalo je prezati od suseda i ostalog sveta.Njen život nije bio više život nego mučenje, gde je zavisilo sve, njena čast i budućnost, majkino poštovanje i spokojstvo, samo od jednog izgubljenog pisma ili dostave, od jednog znaka ili nesmišljenog koraka.I sad je ostaviti, jer pored života idealnog postoji život materijalni... jer treba primiti život onakav kakav je. - Ne, nikada!Ja ga nikad neću primiti takav kakav je, jer onda treba i ja da budem tako varljiv, tako lažan, zločinački.Ah, taj život je jedna razbojnička komedija gde mrak krije pravu boju stvari, a ljudi garave svoja lica.U tom životu je slobodno zlostavljati, ubijati... Kremić se bio ražljutio i mlatao rukama po vazduhu kao da se hteo odbraniti od uticaja toga života, koji je kao orlušina nasrtao na njega. - Ti imaš dobro srce... kako da kažem, Milošu.A to ne valja, reče mu mirno Vasić. - Ljudi sa srcem... kako da kažem... pate uopšte, jer je srce nesrećan drugar u životu. Bogdan htede još nešto dodati, ali zaćuta, bojeći se da ne kaže više nego što je trebalo.Miloš takođe ne progovori više ništa.I oba mlada čoveka produžiše svoj put pored mladih borova, posmatrajući jedno parče gradskog platna, koje se videlo uvrh staze, i prateći za se svaki svoj tok misli. Tek kad dođoše do tog bedema, podignutog od cigli, Miloš progunđa za sebe, nastavljajući svoje misli: - A meni su zamerali, ljutili se na mene... i to oboje, kad sam se ja trzao pred bizarnošću budućnosti koja mi se otvarala.A oni su žrtvovali sebe, svoji ljubav, jedno za Lajpcig, drugo za majorske epolete...I to tako lako: mi znamo da od naše veridbe neće biti ništa!...Da li je mogućno da se to tako bedno, žalosno svrši! - Kako da kažem? - trže se Bogdan, misleći da se Miloš obraća na njega. - Sve se na ovom svetu žalosno svrši: nov kaput i mladost, nova banka i velika strast! - To ti je dobro! - gorko se osmehnu Kremić. Dole, ispod njih, tekla je mutna Sava.Po njoj su se videli komadi leda.Sante su plovile polako.Iznenadno bi jedna od njih potonula u vodu koja ih je nosila. Suvišno je što zakonodavac propisuje kaznu za preljubu.Nezakonita ljubav sadrži sama u sebi svoju kaznu. Dvoje zaljubljenih živelo je jedno pored drugog i obasipalo se uzajamnim nežnostima, ali je jedno podnosilo jaram sramne sadašnjosti, a drugo je prezalo od utvara budućnosti.Ove dve muke su podržavale između Miloša i Zorke jednu vrstu potmulog neprijateljstva, koje nisu hteli priznati ni samima sebi.Ipak, oni su osećali da ne mogu biti jedno bez drugog, te su, pred strahom od razvoda i priznanja, ugušivali ovo osećanje neprijateljstva, dosta sličnog mržnji. Jedne večeri sedeli su oni u Zorkinoj sobi.Miloš je držao glavu nad knjigom, a mlada žena je vezla monogram na jednoj servijeti. Kremić je pokušavao da razume smisao onoga što je čitao, ali su oči uzalud preletale preko naštampanih redova, jer se misao nije dala vezati za knjigu, i lutala je po opasnim regionima sumnje i malodušnosti. - Kako je lepo kad ovako zajedno radimo, - oslovi ga Zorka posle dugog ćutanja. - Treba raditi.Rad krepi i uliva nade. - Misliš? - upita je Miloš rasejano. - Istina, kaže se da je rad sladak.I ja sam to ponekad osetio.Ali, to je neko suvo zadovoljstvo. Razgovor opet zape.U sobi nasta tišina, koju je narušavalo samo puckanje vatre u peći. Kremić oturi knjigu i reče isprekidano: - Vidiš, Zorka, ja kod tebe imam sve što mi treba... sve što sam mogao samo u snu tražiti.Ti si mi dala sve što jedna žena može dati, ali...Ponekad, ovako kad sam neraspoložen, čini mi se da bih sve to dao da se vratim u ono doba kad sam bio đak, živeo bez ičije pomoći i bio slobodan.Upravo... - I on zastade. Miloš nije hteo ovo reći; on je hteo da sebi prebaci za ovu zlovolju koja ga je obuzimala pored sveg dobra što mu ga je Zorka činila, ali se on ne popravi, jer ne umede da nađe onaj izraz, reč koju je hteo. Zorka ostavi rad i pogleda ga zamišljeno.Ona htede da sazna pravi smisao ovih reči.Čar radoznalosti učini je najzad nesrećnom, što biva uvek pri svim dubljim istraživanjima kad ona imaju za predmet jednu ljubav. - Šta ti sad nedostaje? - upita ga ona. - Ti imaš mesto, ukaznu službu... - Ne, Zorka, ti se varaš.Ja baš kažem da mi ne nedostaje ništa.Ja imam sve, toplu sobu i tebe.Ali... meni nije dobro, osećam nešto neprijatno što će doći, nešto nedostojno mene što me ubija.Pa onda, baš i to mesto, gore nego i jednoga moga druga... - Nešto se mora raditi.I ranije, ti si bio izložen mukama zarade. - Da, Zorka, i to još kakvim mukama!Ali mi je taj posao izgledao privremen, bio pomešan sa nadom; ja sam mogao računati na nešto bolje, na sreću!... - A sad? - upita ga dragana, i jedan nervozan osmeh zgrči njene usne. Miloš ne odgovori neposredno na pitanje, već ustade da zapali cigaru, i kao nezavisno od svega, progunđa kao onaj njegov kolega u carinarnici što kupuje lozove Klasne lutrije: - Siromah... ostati uvek siromah, kakvo poniženje! - Milošu, to mi dosad nisi nikada rekao! - uzdahnu mlada žena. Kremić oseti da Zorka trpi užasno, ali nešto jače od njega, nešto sebično i fatalno što se bori i ne da se ugušiti, teralo ga je da govori. - Budi mirna! - reče joj on, a glas mu je bio leden i suv. - Ja neću više lagati...Ljudske snage imaju granica.Ja sam se suviše pretvarao i trpeo.Ja to ne mogu više.Ali mi ne zameraj.To je bilo za tebe. Zorka je bledela i očekivala šta će Miloš reći dalje. - Ja znam šta je sirotinja, - produži mladi čovek, i oseti kako mu srce zaigra bolno. - Ona ne dopušta ništa, ona ubija sve, ljubav i porodicu; ona se potsmeva najčistijim mislima, ruši veru.Čovek nije čovek kad je siromah.Ja te volim, Zorka, ali ovo je jače od mene: ja se ne mogu ponovo vratiti u sirotinju. Zorka ne reče ništa.Ona saže glavu, zaroni je u ruke, i osta tako nepomična.Tek s vremena na vreme moglo se primetiti kako joj drhti jedno parče haljine na ramenima. Kremić joj se približi i pokuša da joj odvoji glavu od dlanova, govoreći joj: - Za ime Boga, Zorka, ne budi takva.Ja ne mogu da te gledam kako patiš.Mi smo oboje nesrećni.Ljubimo se i gledajmo da umanjimo muke jedno drugom.Da, Zoro, ja te volim uprkos naše sirotinje, uprkos budućnosti koja nam preti, uprkos onoga što sam ti rekao, uprkos svega najzad. Mlada žena je bila podigla glavu i slušala ga.Nada joj se povrati: jedna od onih ludih nada koje se uspravljaju i pred očitošću. - Nema situacije kojoj se ne može naći izlaza, - reče mu ona blago. - Mi smo zapali u jedan tesnac, to je istina.Ali mi ne reci da se iz njega ne može izaći.Vodi me kuda hoćeš, ali me ne teraj od sebe.Vidimo u čemu je stvar... da, ljubimo se i gledajmo da umanjimo naše muke. Miloš još nije dobro znao da žene ne uživaju u stvarima koje se kriju i da ih sreća raduje potpuno tek kad je mogu saopštiti svakome.On učini istu pogrešku koju je dotle nekoliko puta činio tražeći iz njihovog položaja izlaza u slobodnoj ljubavi. - Zaista, - reče joj on, - ti preteruješ kad toliko polažeš na brak.Neka on bude naš cilj, ali ne mislimo više na njega: stvari vrede samo onoliko koliku im vrednost mi pridajemo.Jeste, nas dele svetski i božji zakoni.Ali, zar među nama ne postoji cela jedna zajednica srca koja je utoliko uža, jača, ukoliko više ima da pređe prepona. - Ne, ne, Milošu.Ne svodi našu ljubav na obično teranje kera.U njoj bih ja bila naprosto odvratna!...Ah, kako je bedna sreća kad je grešna, kako je u njoj svaka radost puna gorčine. Miloš, davno odvojen od svoje kuće i odrastao u društvu gde se materijalističkom, jednom naročitom materijalističkom shvatanju dizao kult, nije razumevao svoju draganu.Njene patnje zbog nedopuštenosti njihovih veza razumevao je kao sujetu što ne može još reći svakome da je udata.Stoga se naljuti i prekorno reče: - Ja te ne razumem.Kad te čujem da tako govoriš, čini mi se da iz tebe sujeta govori. - Ne, Milošu, ti se varaš.Ako sam ikad toliko želela da postanem tvoja žena, to nije bilo, možeš mi verovati, zbog sujete da nosim nečije ime, ni ma iz kakvog računa.To je bilo samo zato da imam javno pravo da živim pored tebe. Oni se pogledaše u oči.To se gledao večito nesložan ljubavni duet, čovek i žena, čovek kojem prija zabranjena ljubav, jer ga ne obvezuje ničim, i žena koja traži priznanje i večnost svojim osećajima, jer su posledice tih osećaja teške i večite.U njihovim očima je otsjajivala varnica odlučnosti da svako brani svoj zahtev do kraja. Zorka prekide mučnu tišinu prva, i prebaci Kremiću da je postao ravnodušan prema njoj i da je više ne voli.Ona je bila žena, i one su takve: one neće da ih ljudi izbegavaju, one ne veruju nikad da ljudi koji ih čupaju iz srca jesu oni koji ih vole najviše. Kremić ne htede da primi bitku i pokuša još jedanput da stvari legnu na miran način. - Šta je nama večeras! - reče on. - Umiri se, Zoro.Ja te volim iz dna duše.Daj mi da poljubim tvoje oči.One nisu lepe kad su ljute. Mlada žena ne oseti drhtanje Miloševa glasa, koje je govorilo da je ovo što čini poslednji napor za mir.Ona je mislila da je u svome pravu i nije razumevala jedan karakter drugači od njenog, jedan način osećanja suprotan njenom. - Meni je potrebno da se nadam nečemu, - nastavi ona, bez obzira na šalu o njenim očima. - I kad te volim, ja te volim zbog toga što si, što ćeš biti, za budućnost koje sam ja žedna i koju mi možeš dati.Ne izmiči mi tvoju ruku.Ne guraj me od sebe.Mi ćemo biti i suviše nesrećni ako se razdvojimo. Ona je bila slaba i skrušena; gotovo je molila, u nasušnoj potrebi jedne žene da bude uverena... da bude uverena ma kako, ma bilo pomoću jedne laži, i da se izvuče iz situacije koja ju je pritiskivala. - Nekoliko puta već dosad, kad mi se činilo da razumem da ovaj zadatak traži od tebe mnogo žrtava, pomišljala sam se odreći jedine sreće koju sam tražila od života.Ja ne mogu trpeti da se ti zbog mene spuštaš na prostački posao i da ne dobijaš ni sto dinara mesečno.Ako taj dan mora da dođe kad mi se treba tebe odreći... eto, ja ću to učiniti, ali, Milošu, danas je još rano za taj bol i ne govori mi da će to doći. Zorka briznu u plač. Njeno jecanje se zabadalo kao oštar mač u Miloševe grudi, i on pokuša da je uteši. - Pusti me da govorim i plačem, - odgovori mu ona grcajući. - Kad god dodirnemo ovo osetljivo mesto, ja se osećam uvređena sama sobom.To nije što me ti ne voliš niti što mi tvoja ljubav nije dovoljna.Tvoja ljubav je tako velika.Ja je znam; ja je osećam.Ali, pravi razlog to su moje godine.To je užasno.Ti tek ulaziš u život, a ja, još malo pa ću prestati biti žena.Milošu, Milošu, šta mogu da radim?...Ja neću da živim bez tvoje ljubavi. Mlada žena uzdahnu duboko, kao kad neko meće na jednu kartu sve što ima, pa produži: - Ja te preklinjem, ako te ovaj brak mnogo brine, ostavimo ga jednom zasvagda.Ja ga neću više.On nas je mnogo puta mučio, dugo nas je rastavljao i izmamio nam je mnogo suza.On će nas omrznuti...Milošu, Milošu, ja sam vrlo nesrećna. Zorka briznu u još veći plač. Mladi čovek pokuša da je uteši.Ali, ovog puta ne pomogoše ni reči ni poljupci.Zorka je osećala da se toga trenutka odrekla svega, odrekla onoga što joj je bilo naknadilo ceo njen dotadašnji život, prava da umre pored Miloša, na njegovim rukama i pod njegovim imenom, pa se predavala plaču, u koji je izlivala sve svoje razbijene snove. Kremić nije mogao da trpi ženske suze, pa da bi ih zaustavio, on pokuša da uplaši Zorku i reče joj: - Dobro, kad nećeš da ućutiš, ja odoh u kafanu. Metnu šešir na glavu i pričeka da mu ona kaže da ne ide.Obuče kaput, iziđe u hodnik, a Zorka ne odgovori ništa nego plakaše kao ucveljeno dete.Kad se Kremić nađe u dvorištu, bi ga sram da se vrati, pa pođe u varoš, iako nije imao nameru. Napolju je bila žalosna i vlažna noć.Ulice su se punile ledenom maglom.Kuće su iščezavale pod ovim sivim pokrivačem.Jedan pas je lajao negde u daljini. U misteriji ove poslednje zimske noći, mladi čovek se još teže osećao.Vazduha mu je nestajalo i teška magla mu pritiskivala grudi.Pred očima se ništa nije videlo do neodređenih masa maglene sivine.Ipak, on je koračao sigurnim korakom i brzo, riskujući da svakog časa lupi glavom o kakvo drvo ili električnu banderu.Nešto divlje ga je teralo sve dalje od one kuće u Banatskoj ulici, koju je toliko voleo, i šaputalo mu: - Spasavaj se... spasavaj se. U prvi mah nije želeo ništa.Dosta mu je bilo što je ledena magla hladila njegovo čelo, u koje je borba misli unosila groznicu.Ali brzo opustošene ulice i vlažna zima, u kojoj se čula samo vika onog gladnog psa, pokvariše mu zadovoljstvo samoće.Kremić požele da nađe koga drugog od toga psa koji ga je pratio žalosnim urlanjem... koga prijatelja, druga ili poznanika, koji će ga upitati: kako ti je, šta ti je?Išao je iz kafane u kafanu, ali, kao za pakost, nikoga nije mogao naći.U neko doba noći, on se reši da više ne traži nikoga, uđe u prvu osvetljenu kafanu i poruči kafu. U kafani, protivno našem običaju, nije bilo mnogo sveta.Dva gimnazista, ozbiljna lica i s cigaretom u usnama, igrali su bilijara.Za jednim stolom, prekrivenim zelenom čojom, igralo je jedno društvo domina.Za vratima je spavao Ljuba Čap, naslonjen na štap i češući se u snu po potiljku.Pored prozora su promicali gusti oblaci magle, kao kakve prljave poderotine. Miloš se nervozno vrteo na stolici i tražio da se čime zabavi.Dugo se uzalud mučio, dok slučajno ne ugleda Policiski glasnik; u njemu nađe interesantan opis jednog kockara, te se udubi u čitanje. - Evo lepog cveća! - trže ga Sotir Turobni, cvećar, kolega Kremićev po poeziji. Miloš je poznavao ovog tipa, kao i Ljubu Čapa, bez kojih Beograd izgleda da ne bi bio Beograd, i kupovao mu cveće tek da mu što pazari i istera jedan osmejak na sumornom licu nepriznatog pesnika. Stoga mu i sad reče: - Dede, da vidim šta imaš? Cveće je bilo svelo i promrzlo, ali Kremić ipak odabra nekoliko strukova mimoze, koja se još ponajbolje držala. Šta ima u cveću da nam ono tako budi uspomene i izaziva suznu nežnost u srcu?Mimoza nije imala ni lep miris ni lepu boju; bila je stara i nagnječena, pa opet ona razneži mladog čoveka duboko, do srca.Nesvesno je on uporedi sa Zorkom, njegovom draganom tamo dole, u nepokaldrmisanoj ulici, na kraju varoši, i zamalo mu suze ne poleteše na oči.To cveće, svelo i promrzlo, činilo mu je nem i oštar prekor. On se seti svega što se desilo večeras između njegove dragane i njega.Na um dođoše sve pojedinosti njihovog razgovora.Ovako daleko on uvide ništavnost povoda njihove svađe, kontradikcije u koje su oboje upadali, i pravo Zorkino da traži večnost i priznanje svojoj ljubavi. Mladi pesnik sastavi pažljivo struk do struka, pa onda pohita kući.U sebi je osećao neodoljivu potrebu da teši i bude utešen, da voli i bude voljen, da utire suze i plače.Put do kuće mu je izgledao kao preko bela sveta.Trčao je kroz maglu, sapletao se o kamenje, posrtao i padao, ali se dizao i hitao sve više i dalje. U Zorkinoj sobi nije bilo svetlosti.Siva magla, kao jato sovuljaga, nadirala je na njene prozore.Miloš zasta za trenutak neodlučan. - Kako li će me dočekati? - zapita se on, ali pribra odlučnost i pođe na vrata. Na šum koji su pravili njegovi koraci, Zorka skoči sa postelje i, kao ranjena, obesi mu se oko vrata. - Mislila sam da mi se više nikad nećeš vratiti, - reče mu ona, savlađujući jedan jecaj. - O, moja draga, ti si se varala.Nikad ja neću moći ostaviti te.Da ti znaš koliko mi je potrebna tvoja ljubav; da ti znaš kako me tvoja misao prati i koliko te volim! Uverena u ono što je htela, mlada žena pusti plaču na volju, i u suzama oblivaše ponovo zadobivenu sreću.Miloš se pak trudio da približi svoja usta njenome licu, ali je Zorka uporno držala svoju glavu na njegovom ramenu i plakala sve više i slađe.Duboki jecaji su potresali ovo mršavo telo.Kremić ju je preklinjao da ne plače više i oprosti mu: on nije hteo izići, - govorio joj je, - on je čekao da ga ona zamoli da ne izlazi, da ga pozove natrag. - Milošu...Milošu, voli me dokle možeš, ja ću te voleti uvek, - odgovarala mu je ona između dva jecaja. - Ja te volim celom snagom moga sirotog bića.Ti si moj jedini cilj u životu...Ne brani mi da plačem, ah, kako je slatko i plakati na tvome ramenu. Kremić nije mogao da trpi ove suze.On je hteo da uteši svoju draganu.Ah, koliko puta je mladi pesnik ismejavao dramske junake, romantične ljubavnike, koji padaju na kolena pred voljenom ženom.I sad, on se, ponizio kao rob, prostre pred noge ovog deteta u suzama. - Siroto srce, pusti mi da previjam tvoje rane, - reče joj on, grleći njena kolena, i produži joj tepati ljubavne reči, nežnije no ma jedna žena. - Ne plači, draga, mi smo stvoreni jedno za drugo, ti si moj anđeo, moja dobra vila, moj obećani raj, naknada moga života; ne plači, jer tvoje suze padaju kao ključala smola na moje srce... - Ti si sve moje dobro na ovoj zemlji, Miko.Ja nemam ništa, ništa drugo.Večeras sam ja osetila smrt... ovde, u mojoj glavi.Ne ostavljaj me, Milošu.Pomisli, prijatelju, kako bi bilo svirepo uzeti mi ovu jedinu nadu da ću večito ostati pored tebe.Milošu voljeni, voli me, voli me mnogo, ali ne budi tužan.Evo, ja neću više da plačem, mada je ovo prava slast: plakati ovako blizu tvojih grudi i srca.Ustani, moj anđele.Oh, kako mi je teško videti te da patiš.Ustani, Miko, i reci da me voliš.Oh, kako te ja volim! Mladi čovek se podiže tek upola, na kolena, zagrli svoju draganu oko pasa, i, u ekstazi svoje ljubavi, on joj reče isprekidano: - Ja ne mogu zamisliti, veruj mi, da nam je mogućno postojati jedno bez drugog.Ti i ja, mi činimo jedno jedan.Naša budućnost možda neće biti mirna, ni za tebe ni za mene.Biće sirotinje, crnih dana.Ali, biće isto tako i sreće, te još kakve sreće! - Tvoja sreća!...Ali, dok mi ostane i poslednji dah života, ja ću biti rob tvoje sreće, ja ću ti dati sve, žrtvovati se cela za tvoju budućnost.Ja znam da me ti voliš isto tako.Šta nas se tiče sirotinja i drugi svet.Ti ćeš videti kako ću ja umeti načiniti te srećnim. Ova dva bića, ujedinjena pravom ljubavlju, ljubavlju koja je načinjena od sladostrašća i samopregorevanja, drhtala su ovako pribijena jedno uz drugo u prohladnoj misteriji ove maglovite noći na kraju zime.Njihova koža se ježila i zubi su cvokotali od hladnoće, ali se oni nisu mogli odlučiti da se, ma i za trenutak, odvoje jedno od drugog. - Je li, Miko, ti ćeš me zadržati pored sebe, ti ćeš me uzeti u svoju kuću, kod tvoje majke i tvoje braće.Ja ih sve volim, - govorila je Zorka i milovala razbarušenu kosu svoga dragana. - Ja ću biti starija sestra maloj Dobrinki, i oni će me svi voleti.Ja ću imati jednu kuću, jednu porodicu, ja neću više biti sama.Ja ću imati mnogo braće... to je bila moja želja otkako znam za se.Je li, moj Miko, ti ćeš me voleti uvek, i mi ćemo biti srećni svi zajedno.Reci mi: da, moj anđele; ne govori mi više: ne! Miloš raširi ruke i reče nešto.Ta reč nije postojala ni u kojem jeziku.Ona je bila izbila iz dna grudi, sama, neartikulisana, kao uzdah.Ali, Zorka ju je razumela jasnije nego da je o njoj čitava knjiga napisana.I mlada žena se predade svome draganu sva, kao bolesno dete.Kremić je steže na grudi i podiže sa zemlje lako, kao da je od hartije.Osećao ju je uza se svu uzdrhtalu.Njegove široke muške grudi su se dizale i spuštale jednim jakim ritmom.I zamalo, ove dve namučene duše uvijahu se kao zmije u grčevitom i slatkom zanosu svoje ljubavi. - Oh, ovaj zagrljaj, on mi je vratio sve! - reče mu Zorka kad se malo otrezniše od poljubaca, i malo pomalo, kao jagnje, umiri se na Miloševim grudima. U svojoj sobi sa jednim prozorom i okrenutoj Dunavu, Miloš je razgovarao sa Zorkom šta će da obuče.Imao je jedan lep pepeljast kostim koji je oblačio nedeljom.Ali, on nije biocrn, te prema tome nezgodan za svečane prilike.Stoga je Zorka navaljivala na svoga dragana da se reši i obuče redengot.Ovaj crni kaput, koji je još mogao da podnese pre godinu dana kad je pokojna gospa Selena priređivala čaj za oba zaljubljena para, sad je bio već i suviše star.Miloševi drugovi, koji su njim raspolagali kao svojom imovinom, ne bi ga više mogli poznati.Jedno vreme, mladi pesnik je bio jedini u svom klubu na Univerzitetu koji je imao crno odelo, te ga je morao pozajmljivati uvek kad je ko imao da drži kakvu besedu, da preda venac ili dočeka nekoga.Tako se gotovo cela jedna univerzitetska generacija provukla kroz ovaj kaput, delo jednog skromnog krojača iz predgrađa, i dala mu ime: patriotski redengot.Crna haljina, koja je nekad davala ton ozbiljan i svečan, počela je bila da žuti; na dugmićima se providelo gvožđe; laktovi su bili izlizani, a peševi pogužvani.Da se naši ljudi ne brinu toliko za nasušni hleb, možda bi ova haljina bila pažljivo ostavljena u orman, kao spomen na prošle borbe i bivša oduševljenja; ali se kod nas ne vodi računa ni o ljudima, a kamoli o stvarima, i patriotski redengot se spremao da podeli sudbinu svih kaputa i savije se u kakvu telalnicu.I kao da mu je htela da zasladi poslednje dane i nedostojan kraj, mlada žena uze ga da ga popegla i spremi za još jednu svečanost.Pod vrućim gvožđem i veštom ženinom rukom, stari kaput ožive još za jedan trenutak, kao labud pevajući svoju pesmu, i dobi svoj stari, svečani i ozbiljni izgled, te se Miloš reši da ga obuče. Imao je još vremena do početka predstave, ali se Kremiću sve činilo kao da će da zadocni.Žurio je Zorku da pohita sa oblačenjem, ljutio se na dugme od košulje što se nije mogloda zakači; psovao čivutskog boga vrvcama od cipela koje su se kidale; nije mogao da nađe četku da očisti šešir; kosa mu je padala na čelo, cigara ga pekla.A kad je sve bilo na svom mestu, Miloš je išao od stola do ormana, iz sobe u hodnik, i tražio nešto što mu je trebalo a što nije znao šta je, dok se ne bi lupio po čelu, po svome čelu zanesenom od radosti, i rekao samom sebi, kao što se nekad šalio sa drugovima iz kluba: - Glup si kao bilijar! Zorka se spremila pre Miloša. Bila je sva u crnini.Pa ipak, ta crnina je bila koketna.Veliki šešir od crnih čipaka davao je njenoj maloj glavi puno neke veselosti, otmene i žalosne u isti mah.Ispod vrata joj je stajao jedan jedini nakit - jedan prost cvet na grančici, oboje od crnog smilja - poklon koji joj je Miloš doneo iz Užica.Haljina od crne svile, sva u faltama, tek je dodirivala njene polurazvijene grudi, ostavljajući do volje posmatraocu da ih zamišlja onakve kakve hoće, pa se onda stezala oko vitkog struka i spuštala se ka zemlji slobodno, ali ipak tako da se s časa na čas sagleda mala Zorkina stopala, stegnuta u plitku lakovanu cipelicu, po kojoj se lepršali krajevi vrvce od svile. - Ja sam gotova, - reče ona ulazeći u Miloševu sobu i navlačeći rukavice na ruku, na belu ruku golu do lakata. Kad je sve bilo gotovo, Kremić se pipnu za džep, da još jedanput vidi da li su mu tu ulaznice za pozorište, okrenu se nekoliko puta po sobi, kao da se pitao: nije li još šta zaboravio, i iziđe za Zorkom. Milošu se nije nikad učinio Pozorišni trg tako svetao kao te večeri.Osvetljeni prozori na pozorišnoj zgradi, bogenlampe pred ulaskom u Pozorište, na Kolarcu i Upravi fondova, velika sijalica na Pozorišnoj kafani, četiri fenjera oko Kneževa spomenika, i nekoliko velikih uličnih lampa koje su se slučajno susretale na ovom mestu, davale su ovom malom trgu svetlosti u izobilju i pretvarali ga u velikovaroški kraj.Kola su jurila za kolima.Trotoari su bili puni sveta.Kaldrma je odjekivala od konjskih kopita.Dva tramvaja su stvarala još veću zabunu.Šum gomile je opkoljavao Pozorište.Vrata na ulasku su bila zakrčena.Svet se sklanjao samo kad bi bila kakva gospa, ogrnuta teškim ogrtačem od svile i krzna, sišla sa fijakera. - Dobar veče... i vi u pozorište? - Zdravo, zdravo... - Zna li se ko je pisac? - Nema mnogo ličnosti... neko izvežbano pero! - Videćemo... videćemo!Drama je teška stvar.Naše društvo ne daje materijala za... - E-ej!S puta! - vikao je korpulentan i zvaničan pozorišni žandarm. I ponovo bi se pojavila kakva gospa lako potskakivajući sa fijakera, kao da se rodila u njemu, dok se gomila pobožno sklanjala i otvarala put svili i krznu. Zorka se pribijala uz Miloša.Ove gospođe u skupocenom odelu, fijakeri, cilindri, cvikeri i ova gomila koja je žurila na sve strane oko njih, plašili su je.Činilo joj se da su sve oči uprte na njih dvoje, i da se hiljadu ruku diže da joj uzme njenog verenika, koji je pored nje koračao bled i unezveren. Sasvim nisko, da se jedva čulo, ona se obrati Kremiću: - Ti me voliš?...Ah, oprosti mi što te to pitam još i danas, jer mi je potrebno da mi to potvrdiš, da me uveriš da je to izvesno.Da znaš kako sam ponekad žedna izvesnosti. Mesto odgovora, Miloš je uze pod ruku.Mnogi u toj gomili su ga poznavali, ali se mladi čovek ne poboja pakosnih osmeha, već uzdignute glave povede svoju verenicu kroz ceo taj svet. Stara zgrada Narodnog pozorišta bila je tog leta opravljena.Zlatna boja je drhtala na stubovima, nedavno premazanim.Slike velikih ljudi po galerijama bile su ponovo nacrtane.Nova kadifa se presijavala po balkonima i ložama.Obnovljena slika Kneza Mihaila dostojanstveno se dizala iznad bine.Sa velikog tavana je visio pozlaćen luster s mnogobrojnim svetlilima i plavio dvoranu talasima briljantne svetlosti. Kremić je sa svog mesta, koje je bilo s kraja jedne od poslednjih klupa u parteru, posmatrao osvetljenu dvoranu.Pozorište se brzo punilo.Lože su bile zauzete sve.U foteljama su se sijale paradne epolete oficira.Na trećoj galeriji se video venac čupavih glava, koje su, ushićene i radoznale, buljile oči u dubinu partera.U jednoj loži prve galerije Miloš spazi urednika Preporoda i iznenadi se, jer je gospodin Stajić vrlo retko odlazio u pozorište.Bivši saradnik pomenutog lista pritiskivao je levom rukom srce, koje je jako lupalo od velikog uzbuđenja. Na estradi od orkestra se pojavi kapelnik.Njegov štapić opisa jedan kratak luk po vazduhu, i orkestar zasvira jedan poznat srpski marš. Mladi pesnik oseti da je najzad došao čas pravde.Bilo mu je jasno da je ovaj kapelnik što sedi na uzvišenom mestu zbog njega; zbog njega i cela ova gomila sveta, bogata i otmena, onaj niz kola pred pozorištem, one sjajne epolete u prvim redovima i venac čupavih glava na trećoj galeriji, zbog njega i ova muzika, čiji se svečani tonovi razležu čak gore do pozlaćenog lustera. Zavesa se poče dizati. U pozorištu nasta tišina.Samo je, ovde onde, treptao onaj neshvatljiv žagor koji se čuje kad se gomila iznenadno ućuti. Scena je pretstavljala skroman salon jedne činovničke porodice.Nije bilo svega što je Miloš hteo, a bilo je dometnuto ponešto što nije bio nigde naznačio. Pade prva reč, obična, svakodnevna.Konverzacija poče.Jedna se pojava svrši.Na bini se pojavi jedno novo lice.Rečenice postajahu markantnije, smisao shvatljiviji.Glumci suigrali sa puno volje. Miloš pretrpe jedno malo razočarenje.Dijalozi, koji su mu izgledali glatki kad ih je stvarao, činili su mu se sad na mnogo mesta neprirodni i rapavi.Glumci su isticali stvari koje je smatrao za sporedne, a mnoge rečenice, za koje je mislio da njima naglasi glavnu misao, prelazili su lako, kao preko sitnica.I cela stvar koja se odigrala na bini izgledala mu je u mnogome drukčija nego što ju je zamišljao kad ju je pisao. Publika je odobravala glumcima.Scena za scenom se odigravala.Miloš se postepeno navikavao na ovu neočekivanu promenu svog dela.Reči, zadahnute celim temperamentom glumaca, zvonile su dobro. - Nisam nikad mislio šta je na tebi lepo, - čuo se drhtav glas prvog pozorišnog ljubavnika. - Jesu li to tvoje oči, tvoj glas? ...Ja ne znam.Ti mi se dopadaš sva. Čin se primicao kraju.Radnja je bila tek počela, ali se već zagonetka života postavljala i osećao se smrtonosni zadah Sfinksa. - O, moj dragi ljubljeni, - tepala je junakinja drame, i kroz svoj osmeh puštala da sine varnica jedne skrivene suze, - ti znaš dobro zašto te ja volim...Ni zbog čega drugog već zbog tebe samoga.Ja te volim za svu sreću koju si mi dao... koju si mi otkrio u životu, dotle tako pustom i žalosnom.Ja te volim, moj plemeniti prijatelju, zbog tvoje duše, prave i čiste; ja te volim zbog tvoje zamršene kose, zbog te neobrijane brade koja me bode, i zbog još mnogo drugog koječega.Ti si najlepše u onome što mi je život dao.Od dana kad sam te poznala... naročito od trenutka kad sam postala tvoja, moj život bi nov, i onu sreću koju sam dotle samo sanjala, ja sam proživela sa tobom, u tvome naručju.Ja osećam kako te volim.Evo, ovde u grudima.To boli...Ali, to je sladak bol.Ne ostavljaj me, moja dušo, jer ja neću moći živeti bez tebe. Kad se zavesa spusti, galerije su bile već osvojene.Parter i lože su se držali još skeptički. - Šta veliš?Nije rđavo? - Siže je naš, a nov... ljubav prema gazdarici.Dosad ide, videćemo kako će produžiti. - Prvi čin je kod naših pisaca uvek najbolji! - Nije rđava ova mala udovica žandarmerijskog kapetana...Intriga se već postavlja: oni se suviše vole da se ljubav može otkazati, a udovica je odviše rđava partija da se mladi tehničar reši na brak i dramu pretvori u komediju. - Karakter junakov je ocrtan snažno.Samo... malo je preterano poeta za jednog tehničara. - Odlična stvar, a, Krnjo? - reče jedan šegrt svome kolegi, silazeći s treće galerije i brišući rukavom nos. Drugi čin je bio jači od prvoga.Iz tihih rečenica, nenameštenih scena, i iz cele jedne bolne ljubavi koja se borila da pomiri svoj život sa životom koji ju je okružavao, izlazila je na vidik, malo pomalo, ali sve jasnije, utvara krvožednog Sfinksa. Ljubavnik je već jaukao: - Ova bića koja se neprilično nazivaju bližnjima postaju mi nesnosna.Sit sam ovog Beograda, ovog čopora krupnih i sitnih pasa koji se otimaju oko iste kosti.Ja bih bežao od njih i njihovog urlanja, i otisnuo se ne znam ni ja gde... samo daleko, što dalje sa tobom, u život istine i pravde. - Oh, to ja i moj san, - odvraćala je dragana. - Kako bih ja tek želela otići negde s tobom, ostati uvek pored tebe i ljubiti te bez zazora i slobodno.Ovo skrivanje baca tamnu senku na celu moju sreću. Spoljni život, taj život koji ih je okružavao i nije hteo voditi računa o njihovom sopstvenom životu, stezao se sve više kao obruč, kao jedan veliki grč, i mučio ih sve jače. Glumica koja je igrala junakinju proživljavala je, zajedno sa njom, njenu muku.To je bio istinski plač; prave su bile njene suze, i prirodno je drhtao njen glas kad je govorila: - Protiv nas je tvoja kuća i društvo, moje godine i tvoja budućnost.Mi smo mali i siroti.Protiv nas je najzad ceo svet.Ja znam da me ti voliš i da si gotov da pretrpiš sve u ime naše ljubavi.Ali, ja neću da ti patiš, ja bih htela da te vidim srećna, ja neću da se u ime moje odričeš tvoje sreće.Šta da radim?Kažu da je Bog dobar i pravičan.Ali, zar on može dopustiti da mi ostanemo nesrećni kad ne činimo zla nikome?O, Bože milostinje, sažaljenja, Bože pravde, ti koji upravljaš svetovima i čovečanstvom, nauči me šta da radim. Reči glumičine su padale u mrtvu tišinu u pozorištu.Niko nije pokušavao da što kaže ili zapljeska.Kao okamenjena, lica su bila uprta u binu čak i kad zavesa poče da se polagano spušta.Gledaoci su nesvesno upirali oči u spušteno platno, kao da su iz njega hteli da pročitaju odgovor na pitanje upravljeno Bogu, na pitanje od koga je zavisio život dva božja stvora, dve čovečje duše.Tek dugo posle spuštanja zavese ču se jedan pljesak ruku, zatim drugi, a za ovim treći, i najzad cela visoka dvorana Narodnog pozorišta odjekivala je od aplauza.S časa na čas se čuo usklik: "Pisac!" Ali, tajanstveni pisac je ostajao veran svojoj reči i, nevidljiv, nepoznat, ćutao je mirno iza mnogobrojnih leđa koja su mu bila okrenuta. Zorka je sa slatkim uzbuđenjem pratila razvoj prva dva čina.Ti događaji su bili njeni događaji; sve te pojedinosti, sitnice, pokloni, poljupci, cveće i uzdasi pripadali su njoj; ona je bila ta prijateljica koja teši, ona je govorila te reči koje sad stotine gledalaca slušaju. - Ne buni se protiv života, dragane.Baš i da je to što kažeš, zar nam on nije dao ono što je najlepše, našu ljubav?Šta nas se tiče pustinja, kad nam ljubav nudi zelenu oazu koju osvežavaju povetarci zanosa i radosti.Tvoja ljubav je najlepša i najistinitija nagrada za moj život, usamljen i težak.Ja sam toliko žudela za jednom pravom ljubavlju da je umem ceniti koliko treba.Oh, ja ću umeti sačuvati i povećati ovo što mi je Bog dao.Istina, ja ti ne donosim ništa više do moje srce, ali ja ću umeti da te razumem i potstičem.Ja ću se posvetiti tvome delu.Tebi je potrebno da imaš jedno biće uza se.Ja ću ti pomagati u tvojim poslovima.Načiniću ti kuću prijatnom, da će ti se militi naše ognjište.Ti ćeš videti... naš će život biti lep. Ali, ovo su bili već poslednji vedri trenuci, i zagonetka života, zagonetka koja ubija, postavljala se jasno i neodložno: jedno se moralo žrtvovati, da bi drugo moglo živeti.I dramska junakinja je bolno jecala: - Ja ne vidim u budućnosti mogućnost spasenja za nas oboje.Ti ili ja, jedno od nas dvoje mora se žrtvovati za drugog, žrtvovati se sasvim.Jedno od nas mora se odreći života, da bi živelo drugo, jedno od nas mora se skloniti, da bi načinilo mesto drugome.Inače, ja ne vidim drugo ništa do očajanje i sreću.Ja sam starija i manje vredna... Na te reči, Zorkino lice se obuče u svečanu strogost jednog mrtvaca, i tako osta do kraja predstave. Tek u trenutku kad pri svršetku drame junakinja, da bi se sklonila sa puta sreće svog dragana, prekida svoj život samoubistvom, Zorka kriknu.Ceo svet ču ovaj vrisak, ali nikome to ne bi čudno.Iluzija drame bila je gotovo potpuna.I u sjajnoj dvorani Narodnog pozorišta se zbi još jedna drama, jedna od onih drama kratkih, dubokih i iznenadnih koje su još bolnije baš zbog toga što se dešavaju među pozlaćenim stubovima i što ništa ne utiču na zadovoljstvo i svetkovinu prisutnih. Drhteći sva, Zorka pokuša da skine rukavicu, misleći da joj ona smeta.Ali su uze bile mnogo teže, nerazrešljive i nesavladljive.Sudba kojoj treba da se pokloni pokaza joj se jasno, i mlada žena poče da oseća muku i gubljenje svesti, onu muku koja počinje od kraja prstiju gde se svi nervi šire i gube.Ona klonu i spusti glavu na naslon prednje klupe, sa željom da umre. Zavesa se već bila odavno spustila.Publika je bila ustala na noge i burno pljeskala.Galerije su grmele: - Pisac, pi- sa- ac! Odavno se u hramu srpske Talije, navikle na patetičke šupljine i patriotske deklamacije, nisu čule ovakve reči, smele i proste, niti su se videle verne slike ljudskog bola koje su pogađale pravo u srce. Svet je bio kao opijen. I u Miloševoj glavi se vrtelo.Nije razaznavao šta se oko njega događa.Čuo je neku strašnu lupu.Pred očima mu je sve izlazilo optočeno duginim bojama.Video je da neki ljudi skaču sa sedišta.Htede i on da to uradi.Ali, u tom trenutku poče da se oko njega okreće dvorana, i on instinktivno izađe u hodnik. Hladan vazduh spolja ga osveži odmah.On se malo pribra, i pun radosti što je slušao kako izbija čas dugoočekivane pobede, pohita na binu. Ovde je prizor bio sasvim drukčiji.Jedan vatrogasac, sa šlemom na glavi, stajao je pored vrata i mirno gledao šta se oko njega dešava.Glumci su se presvlačili.Jedna maskirana glumica je tražila nešto na bini.Reditelj je psovao nekog pozorišnog momka.Od Sfinksa nije bilo ni traga.Samo je upravnik, čovek sa francuskom bradom i ženskim glasom, trčao od glumca do glumice, trzao ih za haljine i vikao: - Pisac, pisac! - Ja sam pisac, gospodine upravniče. Upravnik ga pogleda začuđeno.Poznavao je Kremića iz Preporoda. - Čestitam, gospodin-Kremiću!...Gospodine reditelju. . . reditelju, ej, brzo, objavite publici da je pisac komada naš mladi pesnik, Miloš Kremić. Reditelj namesti jaku od kaputa, uze parče bele hartije, i, u pozi pretsednika ministarstva, iziđe pred publiku na malu zavesu, pa objavi ko je pisac. Kao odgovor, dvorana zagrme još jače, i u gomili raznolikih glasova razumevaše se samo jedno ogromno: -ac. Velika zavesa se diže. Miloš Kremić se nađe sam na bini pred jednom bezobličnom crnom masom, koja je pokretala hiljade ruku i osmehivala se. Mladi čovek bio se nagnuo naivno.Oči su mu svetlucale blago, kao u mlekadžiskog konja.Gvožđe na dugmetima njegovog redengota se sijalo.Iz dvorane je udarala jaka vrućina.Zatim se nešto crno skotrljalo pred njim, dvorana iščeze, i pred njim se pojavi ponovo čovek s francuskom bradom, koji mu je stezao ruku i govorio: - Čestitam, mladi čoveče! Kremiću odlaknu kao da mu se težak teret svalio s grudi. Zavesa je bila spuštena.Na binu potrča ceo onaj literarni i politički polusvet što se kreće između Moskve i Pozorišne kafane, i stade se rukovati s Milošem.Među njima je najviše bilo gimnaziskih profesora. Kremić je zbunjeno odgovarao na mnogobrojna pitanja i trudio se da bude ljubazan sa svakim, a u sebi se pitao: - Je li ovo pobeda?... slava?...Kako je nesnosna! Iz toga ga trže jedna ruka koja se spusti na njegovo rame: - Tvojoj verenici je... kako da kažem... vrlo teško. Novi besmrtnik nije bio sve ni čuo šta mu Bogdan kaže, ali na pomen njegove dragane, on potrča k njoj kao bez duše. To se desilo u početku proleća, kad su vrapci skakutali po polju, punome slame. Zorka je raspremala kuću toga dana kao da će u njoj živeti čitavu večnost.Uredila je Miloševe knjige, očistila mu pepeonicu i metnula mu na sto jedno pismo koje mu je došlo toga jutra. Niko nije mogao posumnjati u strašnu odluku koja se bila usadila u njeno srce od onog trenutka kad joj je pripala muka u pozorištu.Njeno bledoliko lice je čuvalo onu ptičiju ozbiljnost kao u danima svoje kratke sreće. Na proletnjem suncu su se sijali opajani zidovi i obrisani pod.Čist nameštaj je mirisao i smešio se kao da očekuje zvanice.Blag povetarac je pirkao kroz otvoren prozor s Dunava.S njim je navaljivalo na sobu i bakarno proletnje sunce, koje seje sa sobom groznicu i crne misli. Zorka se bila nalaktila na prozor i gledala u pučinu bistrog vazduha koja se talasala pred njom.Ona je htela da još jedanput vidi taj veliki pejzaž koji ju je tešio u ranijim danima samoće i uramljivao celu godinu dana njene ljubavi. - Kako je život čudan!...Kako smo mi čudni!...Kako je sve čudno!... - mislila je ona nesvesno. Ogromna i sjajna masa vode, bela kao nikad, širila se dostojanstveno između dve obale.Iza Dunava se dizali pogorušani šumarci.Ovde onde zelenile su se vrbe, videli se bledi ritovi i belasala se proletnja jezerca. - Jedna zavesa pada...Čovek se gubi.Ništa se ne zna o njemu, i sve prolazi... S ove strane džinovske reke obala je bila kao obrijana.Po goloj zemlji se vukla neka mokra slama i ostaci vodenoga šljama.Tek od železničkog nasipa, koji vezuje Klanicu sa Stanicom, pokazivali se znaci života, zaorane njive i rasute kuće, i umnožavali se utoliko više ukoliko su se približavali varoši.U visoko, beskrajno nebo štrčali su vitki fabrički dimnjaci.Iz njih je izbijao siv dim, polako, ne žureći se, i gubio se u bezdan bistroga vazduha. Zorka je posmatrala ove sive pramenove, posmatrala ih je kako se dižu i gube, i mislila: - Kud oni idu?Šta biva s njima?...Niko ne brine za njih, i drugi pramenovi se žure da zauzmu njihovo mesto, pa posle... da se i oni izgube, nepovratni i neožaljeni. Ulicom je zviždukao jedan radnik, jedan od onih radničkih tipova koji nose redengot, imaju velike brkove i aranžiraju kadril na zabavama. - Gde sam ja videla ovog čoveka?...U redengotu i s velikim brkovima? - zapita se Zorka. Mlada žena se seti Pere Jagodića, saračkog majstora u Oficirskoj zadruzi, rodom iz Bežanije... "znate, ovde preko"; i pred njom se pojavi, iznenadno u celoj opširnosti, njen prvi randevu sa Milošem kraj mrtvačkog odra Anđinog. Uspomene, pitanja i razmišljanja poleteše na njenu dušu kao crne ptice, ali ona mahnu rukom po čelu i udalji se sa prozora. - Našto gubiti vreme! - reče ona u sebi. - Već je deset sati.Treba se žuriti. Ona sede za sto, otvori divit, uze pero i potraži hartiju.Sve ove male pojedinosti činile su joj se živi stvorovi prema kojima treba postupati pažljivo.Na istoj hartiji, optočenoj crnom bojom, ona je pisala nekad ona dugačka pisma svome draganu u Užice. Ova hartija joj izaziva gomilu uspomena na proteklu godinu dana, na njenu ljubav, na njenog dragana i majku, na mladost i detinjstvo, i za časak, pred njom se pojavi ceo njen život, očišćen od tuge i teških trenutaka, onakav kakav se on javlja u uspomenama. Zorka je izgubljeno gledala u rupicu od pera kojim je htela potpisati svoju smrtnu presudu, i nije se mogla odlučiti da je napuni mastilom. - Šta li je mislio radnik koji je pravio ovo pero? - premišljala je ona. - Kakva li je muka punila njegovo srce?...Ah, besmislice!Pero kao i ostala pera!Ja sam kukavica.Treba se žuriti. Zorka snažno zamoči pero u mastionicu, i poče pisati brzo, kao da se bojala da je ko ne spreči: "Dragi moj Milošu, Znam da će te jako iznenaditi ovo pismo kad ga dobiješ.Bojim se da te njime mnogo ne zabrinem.Ali, ne boj se, ne brini se.Stvar nije toliko važna, i sve će biti svršeno kad ga budeš čitao." Kad završi ovu rečenicu, mlada žena oseti da je nešto steže u grlu.Ona pinu malo vode i nastavi: "Molim te, budi miran, i strpljivo pročitaj pismo do kraja.Ja te volim više nego ikad, i želim ti sreću.Tvoje dobro je bilo oduvek san moga života.Ja sam mislila, Milošu, da te mogu usrećiti, i zato sam iskreno želela da budem tvoja žena.Ali, sad vidim da ti ja mogu doneti samo nesreću.Put kojim idemo postao je opasan.Ti više njim ne smeš ići.Mi smo bili uspavali našu savest, da bi poslušali naše srce.Srce je rđav savetnik.Ono je umelo da sakrije opasnost zla pod zavodljivim oblikom slatkih misli, prostranih nada, plemenitih iluzija.Ja znam da su naše namere bile časne, ali koja vajda!Naš put nije bio prav... mi smo bili na rđavom putu.Sad se zlo sveti, i neko od nas mora da plati krivicu što smo zalutali.Ja sam bila starija; na meni je bilo da budem hladnija i da te odvratim od zla puta.Ja se zato rado žrtvujem, da se ti možeš vratiti." Ona predahnu i proguta još malo vode. "Ti si, Milošu, mlad.Ti treba ceo da se predaš životu.Ti ne smeš da se žrtvuješ i da do kraja svojih dana vučeš okove našeg greha.Ja sam grešna, Milošu.Nije trebalo da dopustim da me ti zavoliš.Zbog toga se ja povlačim sa tvog puta.Ja te suviše volim da bih mogla živeti bez tebe; zbog toga ja ne mogu bežati nigde.U vlasti mi je pak da raskinem sa životom, i ja ga raskidam, srećna, jer je to za tvoju sreću.Ja se ne bojim božjeg suda, jer ovim iskupljujem oproštenje našega greha i sprečavam tvoju propast.Znam da će tvoj bol biti veliki.Ali, ti treba da me zaboraviš.Malo pomalo, moj spomen će izbledeti iz tvoje misli.Ostaće samo neodređen bol jednog teškog sna.Neka on ostane, Milošu, neka ostane taj bol; hoću da nešto ostane od mene u tvom srcu.To što ostane biće dobro i krepiće te na tvom strmenom putu ka slavi." Jedna suza se skotrlja sa Zorkinog oka i zamrlja reč slava.Ona pažljivo izbrisa ovu mrlju mastila i produži: "Neka te ova suza ne buni.To je suza zadovoljstva, suza dobrih dela.Ti nemaš ni zbog čega da me žališ.Ja sam, istina, mnogo patila, ali sam i mnogo ljubila.Malo je žena koje je ljubav tako slatko ljuljkala kao mene.Ona je obuzimala najviše vrhove moje misli.I ja mogu reći s pravom : "Hvala ti, Bože, moja sudbina je bila dobra." Ne pati misleći da mi je smrt bila teška.Smrt je prosta.Zašto je se bojati?Ona je kao nesvest koja obuzima one koji su dostigli granicu napora.Ja sad vidim koliko se nepravo viče na nju.Nije smrt nego je život ono što nas muči, što nam stavlja mučne zagonetke, umorava nas i cedi nam naše snage.Smrt dolazi posle toga, posle svih tih muka, kao dobar anđeo, i oslobođava nas.Ah, kako je smrt lepa kad čovek voli.Ona je tako blizu ljubavi.Zar one obadve nisu načinjene od besvesnosti i zaborava?" Časovnik u sobi izbi deset i po.Zorka nastavi pisati brže. "Vreme je da požurim.Pismo treba da te nađe pre nego što iziđeš iz kancelarije.Ja sam učinila sve da moja smrt načini što manje larme.Ako moje telo nađu, učinila sam da me ne prenose kući.Vasić će se zauzeti kod dnevnih listova da od toga ne prave nikakav događaj.Ovo malo stvari što imam ne vredi bogzna šta, ali to je još sve što imam i čime mogu raspolagati.Moja poslednja volja je da to pripadne tvojoj sestri, maloj Dobrinki.Učini mi to, hoću da me se ona seća po dobru.Ja sam je toliko volela, i mislila sam da se brinem za nju.Bog je hteo drukčije!...Nažalost, tebi nemam šta da ostavim... ništa drugo do nekoliko izbledelih pisama i moje vrele želje da uspeš u tvojim planovima za budućnost i umetnost.Ali, imam jednu molbu da uputim na tebe: ako hoćeš da budem potpuno mirna s one strane groba, nemoj da mučiš sebe, nemaj griže savesti, ne prebacuj sebi ništa...Malo je ljudi koji bi bili tako dobri da su bili na tvome mestu.I budi siguran da si ti bio uvek u pravu prema meni, i da ja umirem potpuno srećna." Na ove reči grunuše suze mladoj ženi, i ona se jedva savlada. "Ah, Milošu, iznenadno mi dolazi cela snaga moje ljubavi.I ja sam srećna.Još poslednji put da poljubim tvoje oči voljene, oko za okom.Ja ljubim tvoje čelo pametno i visoko.Ja zavlačim svoje ruke u tvoje duge kose, tako blage i svetle.Ali, najviše, ja ljubim jednim slatkim i dugim poljupcem tvoje usne tako sveže.Oh, ovaj poljubac, ti ga znaš dobro, primi ga u misli, on će ti prijati i sećaće te da ga nijedan čovek nije primio od mene nego ti...Ja ne mogu više...Zbogom, budi srećan! Kad svrši pismo, mlada žena ga zatvori u koverat i stavi adresu.Tek tada ona diže glavu.Njene oči behu suve.Ali se u dubini njenih zenica, crnih kao voda u senci od vrba, gubila jedna jezovita šupljina, kao u mrtvačkih lubanja, i po čelu se hvatao jedan taman oblak samoubilačke rešenosti.Ona se brzo diže, pažljivo namesti šešir na glavu, prikači ga iglom za svoju kestenjastu kosu, prirodno ukovrčenu, uze pismo i iziđe na ulicu. Varoš se ljuškala pod poplavom zlatne svetlosti prvog proleća.U prašini, kraj kuća, igrali se vrapci.Jedna muva zujala je oko peći za prženje ćevapčića, koja je stajala pred jednom kafanom na uglu.Besposleni alasi se sunčali, naslonjeni na jednu tarabu.Iz susednih bašta dopirao je miris na preoranu zemlju i proletnje cveće.Osećalo se kako trava raste i da nov život struji u prirodi. Zorka se oseti, za trenutak, izvan crnih misli koje su je obuzimale.Najveći nesrećnici doživljuju ovu iznenadnu potporu.To nisu ljudi što im trče u pomoć, to je snažan život stvari koji veselo bruji oko njih i uliva im pouzdanje.I ova priroda, vesela i obnovljena, sa zujanjem muva i nestašnom igrom vrabaca u prašini, sa mirisima iz preorane bašte i svim čudnim zvucima koji u proleće dolaze iz raznežene zemlje i vedrog neba, potrča Zorki u susret, da joj govori o nadi, bezbrigi, miru i uskrsu.Ali, to ne potraja ni koliko jedan trenutak, a taman oblak koji joj je pokrivao čelo, pun crnih misli kao crnih krila, posta još gušći, i mlada žena se pravo uputi svome cilju. Blizu Doma Svetog Save, tamo "gde je bio žandarm", na mestu njihovih nekadanjih sastanaka, Zorka nađe jednog nosača, dade mu pismo i dobru napojnicu, pa mu reče, osmehnuvši se na silu: - Požurite se da predate ovo pismo.Stvar je vesela.Biće još bakšiša! Od Doma Svetog Save, ona pođe Dušanovom ulicom, da se ne bi vraćala istim putem. Dva mlada čoveka, koji su čekali tramvaj, dobaciše joj neki komplimenat, ali ga ona ne ču i savi u prvu sporednu ulicu koja vodi ka dunavskoj obali. Pred njom se belasala velika reka, modra i topla.Zorka ju je gledala netremice.Njene tamne oči merile su neodređenost vode, gubile svaki izraz života i otvarale se vrlo široko, kao plamen koji se uveličava pre nego što se ugasi. Udar koji zadesi mladoga pesnika kad letimice pročita Zorkino pismo bio je tako brz i brutalan da Miloš u prvi mah ne oseti sav bol koji mu je bio spremljen.On pažljivo savi pismo u koverat, kao da se ticalo nekog običnog ljubavnog sastanka, i reče svome pretpostavljenom: - Vi ćete me izviniti što izlazim ranije...Tiče se jednog neodložnog posla. Kremić uze šešir i štap, pa iziđe iz kancelarije, a niko ne posumnja da se nešto dogodilo što će izmeniti iz osnova sudbinu mladog čoveka. Milošu nije išlo nikako u glavu da je to Zorka pisala, nije verovao da je to pismo istina, nije se mogao nadati da je ta mala, mršava žena kadra učiniti jedan tako hrabar i očajan korak, nije najzad mogao zamisliti da njega može zadesiti tako velika nesreća.On je hvatao Velike stepenice, sve dve po dve, trčao i tražio nade i zaborava u svom umoru. Na ulici nije bilo ničega naročitog.Jedan taljigaš je tukao svoga konja koji nije hteo da vuče uzbrdo.Časovnik na Sabornoj crkvi je izbijao jedanaest sati.Jedna grana je bila preprečila jarak pored trotoara, te se prljava voda razlivala široko po kaldrmi.Ali, baš taj taljigaš, tih jedanaest sati koje je izbijalo, prljava voda i sva ta tupa običnost stvari uveravali su ga da se desila nekakva nesreća. Kod Krune mu prepreči put jedna grupa institutki. One su na sebi imale duge crne kecelje.Ispod kratke suknje su se pokazivali slobodno puni listovi njihovih mladih nogu, malo nakrivih kao u patki.Uz tek napupele grudi su pritiskivale nekoliko knjiga, ukoričenih i uvijenih u hartiju od novina.Sve su govorile, u isti mah i glasno, gledale u plav proletnji vazduh, pun dobrih nada i ljubavnih obećanja... vazduh koji je treptao pred njima.Govorile su glasno i osmejkivale se blaženo. - One se osmejkuju, jer misle na ljubav! - u sebi je govorio Kremić.Ah, da one znaju koliko je ta ljubav žalosna i svirepa! Od Krune, naniže, Miloš je poznavao sve ulice, one tihe, nedograđene ulice po Zereku i Dorćolu.To je bio njihov kvart.Koliko puta su oni tuda prošli zajedno, držeći se ispod ruke, ljubeći se u senci kakvog drveta i govoreći o budućnosti. - Je li mogućno da je to sad sve prošlo, prošlo zauvek, da se više nikad ne povrati?...Je li mogućno da će ona usta koja sam ja ovuda toliko ljubio satrunuti sad u podzemnoj vlazi i zadahu trulih dasaka? Sve je stajalo nepromenjeno i isto.Mladi čovek je trčao niz ove strme ulice, ali nije gubio ni najmanji detalj koji se video oko njega.Gomile uspomena su izlazile pred njegove unezverene oči.Ipak se on nije zadovoljavao, i želeo ih je još više... sve više, kao da je srećom prošlih dana hteo da opovrgne svoju sadašnju bedu. On je poznavao ove natpise po uglovima, mršave lipe zasađene duž trotoara, fizionomiju kuća i kočničare na prefarbanom tramvaju.On ih je sve gledao i nemo im govorio zbogom, kao i svojoj sreći. Najzad se pokaza četvrtast sanduk kuće u Banatskoj ulici, milo mesto nekoliko kratkih meseci, gde je on u stvari živeo život, oaza pesme i snova, stan njegove sreće i hram ljubavi, u koji je Miloš sada ulazio kao u groblje. Kremić potraži ključ.On je visio kao obično, kad Zorka nije kod kuće, obešen o jedan ekser na vratima.Kuća je bila raspremljena i čista.Nigde se nije video ni najmanji znak borbe.Stolice su stajale u salonu lepo raspoređene, kao da su čekale na zvanice.Divit na pisaćem stolu je bio zatvoren.Milošev portret ga je gledao spokojno iz svoga pozlaćenoga okvira.Sunce, koje je bilo pokriveno jednim oblakom, sinu ponovo i punom svetlošću obasja celu unutrašnjost ovog napuštenog stana Mladi čovek se trže. Kuća mu se učini pusta, beda surova, svet prazan. - Zašto sam ja došao ovamo? - upita se on. Niko mu nije ništa kazao; Zorka mu nije rekla u pismu kako će to biti, ali Miloš ujedanput shvati celu stvar; za časak upre oči u plavu traku Dunava, koja se veselo prelivala na suncu, i, hvatajući se za poslednju nadu da će možda još doći na vreme, potrča ka obali. Ali, smrt nije znala za čekanje, i on prispe kasno. Na prašnjavom putu, koji je počinjao od obale i gubio se u spletu ulica ovog predgrađa, videle su se samo grupice radoznalih gledalaca, kojima je jedina briga bila da se raspituju o onome što se desilo: - Ko je to? - Šta se to desilo? - Mlada!...Kako se zove? Radoznali svet se pitao ovako i upirao oči u dno horizonta, gde se uzdizala sumorna zgrada Opšte državne bolnice iza jednog reda jablanova. Kremić pojuri tamo, ne videći više nikoga, zaboravljajući da uzme kola, udarajući putevima za koje je mislio da su preči, a koji su ga vodili daleko od njegovog nesrećnog cilja, u polje, u bare ili ćorsokake, gde mu je trebalo gaziti po ustajaloj vodi, preskakati bunjišta, i vraćati se da ponovo zaluta.On je trčao kao lud.Kad bi posrnuo, dočekao bi se na ruke.Bol od pada nije osećao, i nastavljao je svoj trk, još brže i življe. Pred žutim zidom bolničke bašte zaustavi se iznenadno, kao oteti konj kad oseti propast.Kuražan dotle, on plašljivo pogleda sad u ovo žalosno mesto bolesti i smrti. Iz dvospratne zgrade, s velikim prozorima i šiljastim krovom, udarao je zadah na lekariju.Po bašti su se šetali bolesnici u dugim bolničkim košuljama.Iz jedne sporedne zgrade u dnu dvorišta, načinjene od dasaka i s belim krstom na vratima, pojavi se jedan policiski pisar sa lekarom.Za njima iziđe jedan žandarm i dva bolničara. Kremića nešto lednu u srce. On se instinktivno uputi toj zgradi sa belim krstom.Nije pitao nikoga za dopuštenje, a niko ga i ne zadrža. Vrata su bila širom otvorena.Kroz njih je bilo nešto teško i nakiselo. Na jednoj širokoj, crno obojenoj dasci ležalo je unutra nešto nepomično, pokriveno parčetom belog platna. To je bila Zorka.Ona je ležala na rebrima, kao smrzla ptica.Oči su joj bile pokrivene kapcima, po kojima se videla još plava mrežica njene krvi.Oko pomodrelih usana igrao je jedan ozbiljan osmeh.Blizu usta stajala je jedna crna suza krvi, koja se bila zgusla kao kaplja katrana.Njeno lice, tiho kao od mramora, počivalo je mirno u večitom snu. Mladi čovek se skruši na kolena pred svojom nepomičnom draganom, uze je za ruku, obuhvati oko pasa i nadnese se nad njeno lice, kao da ju je hteo spasti iz talasa. Osmeh je igrao oko njenih usana.Oči su bile skrivene pod plavom mrežicom, duboko u dupljama.Po licu se prostirala svečanost smrti.Jedan mali rak mrdao je u zamršenoj kestenjastoj kosi. Miloš ga spazi, pusti jedno: ah, i kao da se bojao od ovog raka, od ovog belog platna, počadilih drvenih zidova i celog ovog prizora u kapeli, on pobeže iz bolnice, ne znajući kako, protiv svoje volje, gologlav i sa licem okamenjenim od užasa. On pobeže.Kojim putem?Nikad nije znao...Nikad nije bio načisto šta je radio toga dana. Sećao se samo nekih pojedinosti. U jednom trenutku, sasvim u drugom kraju varoši, video se u jednom izlogu dućana, unezveren, gologlav; vetar mu je mrsio kosu; u ruci mu stajao zgužvan šešir.Kud je posle produžio, kako se našao na putu za Topčider? Sećao se kako je išao uvek pravo.Kuća se javljala za kućom, dvorište za dvorištem.Pred Monopolom srete jedan par.To je bio jedan mlad čovek i jedna mlada žena.Oni nisu obraćali pažnju na njega, držali su se čvrsto ispod ruke... jedno uz drugo, i u govoru primicali usne. Miloš je bio tako isto mlad; i on je u srcu imao jedan izvor nežnosti, ali ga je on ugušivao, i bežao... kuda?On nije znao. Kako se našao na otvorenom polju?...Sećao se da je jedan gust oblak bio pokrio sunce.Vetar se podiže.Kiša pljusnu.Sve oko Miloša posta sivo od milijarda sitnih kapljica vode.On se sakri pod jedno drvo. Kad je kiša prestala?...Koliko je bilo sati?Vreme, kao razbijen časovnik, bilo se zaustavilo za njega i nije mu davalo nikakva spomena. Kako se vratio u varoš?Je li ga ko video, poznao?...To je bilo izbrisano iz njegove pameti. Toga dana nije bio ništa okusio.Sećao se samo kako je ušao na kapiju od kuće, rešen da se ubije.Vrata su stajala nezaključana, onako kako ih je on ostavio.Mesec je kupao svojom svetlošću obe njihove sobe.Miloševo grlo je bilo suvo kao ispečeno, i po njegovim obrazima linuše suze, lagane i duge, bez jecaja, bez uzdaha, kao da je to bila njegova duša koja je plakala.On se baci preko raspremljene postelje i pritište glavu na meku perinu. - Treba svršiti... treba svršiti što pre, - ponavljao je u mislima, i pripijao se uz ovu postelju njihove ljubavi. - Zar hoćeš da lišiš onu koja leži sad u mrtvačkom sanduku i onoga što još jedino može očekivati od tebe... da joj ne ispuniš njenu poslednju volju, njenu poslednju molbu? - progovori u Milošu njegova savest. - Ona se žrtvovala za tvoju sreću.Ne odbacuj tu sreću, ona je skupo plaćena... smrću plaćena. - Zorka nije imala pravo, - glasno kriknu, mladi čovek. - Ja ne mogu živeti bez nje.Ja vidim da je moj život svršen... treba svršiti... treba svršiti što pre. Kremić zapali sveću. On se bio potpuno rešio da se ubije.Sad je hteo samo da još jedanput vidi mesto gde je proveo najlepšu godinu svoga života. Sa svećom u ruci i zakrvavljenih očiju, on je išao iz sobe u sobu.U njegovoj sobi pade mu pogled na kanabe, pokriveno crnom šagrinskom kožom.Zorka ga je bila izmestila iz salona, kad se kod nje doselio, i metnula ga tu, u njegovu sobu, da Milošu bude udobnije. Ovo veliko kanabe, namešteno prema prozoru, sa koga se moglo gledati na Dunav, bilo je naročito milo Milošu.Koliko puta su oni razgovarali na tom kanabetu, upola ležeći, glavu uz glavu, s ukrštenim rukama, i opijali se dugim poljupcima. Mladi čovek primače sveću da još poslednji put vidi ovo parče mrtvog nameštaja, koji je za njega bio živi svedok njegove ljubavi.Na jednom stočiću, koji je stajao pored kanabeta, Miloš opazi jedno neotvoreno pismo, naslonjeno na pepeonicu. On poznade rukopis.Pismo je bilo na njega i dolazilo je od njegove majke. Predomisli se da li da ga otvori. On je uvek voleo da čita majčina pisma. Ova dobra starica, sa dva razreda osnovne škole, umela je pisati onako kako govori, onim lepim jezikom rođenih Užičana, vezujući po tri reči zajedno.Ona je uvek znala naći puno palanačkih novosti, o ovom čoveku ili onoj ženi koje je Miloš poznavao, i ispričati ih prosto i bez ikakvih pakosti, jer u njenoj duši nije bilo ničeg rđavog.I posle... njene upola kazane brige, strahovanja i nežne molbe da se čuva, uvek se slatko doticale njegovog srca. Najzad, on ocepi koverat. Iz pisma ispade jedan amaterski snimak.Kremić ga podiže, ne gledajući šta je; metnu ga na stočić i poče čitati pismo. "Kroz koji dan poslaću snaji jednu teglu slatka, - između ostalog mu je pisala majka. - Ostalo mi je od jesenas.Vrlo je lijepo ispalo.To su dunje iz naše bašte.Hoću da vidi kakvo je naše slatko.Čekam samo da ti dovršim čarape, pa ću vam sve zajedno poslati.Kaži snaji neka te dobro gleda, znaš kako je to ona meni poručivala kad si ti bio ovamo." Miloš mahnu glavom i proguta jednu suzu. "U ovom pismu šaljem ti našu sliku.Slikao nas je Radoje poručnik.Kako ti se dopada?Udarilo mi sunce u oči, pa sam ispala ćorava." Kremić pogleda u fotografiju. Kraj jednog nakrivljenog plota od zašiljenih dasaka stajala je njegova cela porodica.Mala Dobrinka se bila obesila majci o ruku, kao da se plašila nečega.Brat policajac, mršav i koščat, bio se naslonio na svoju sablju, i ispod policiske kape, nabijene na oči, smešio se bolećivo i kiselo.Ostala dva brata su stajala ozbiljno i svečano. Gledajući u majčinu bluzu od jevtinog porheta, u te prijatne i poznate fizionomije svoje porodice, u nakrivljen plot od debelih dasaka i mučenički osmeh svoga brata, Miloš se seti njegovih reči, onih koje je govorio i onih koje nije hteo da kaže: - Nije život što i pesma, gde je sva muka pronaći da se um slikuje sa drum.Pored ljubavi ima i dužnosti, pored dragane postoji porodica...Zar ti misliš da pod policiskom bluzom ne sme kucati jedno čovečje srce?I ja sam voleo i imao uzvišenih želja.Zar ja ne bih mario da budem učen pravnik, načelnik ministarstva, profesor univerziteta.Ali, trebalo je spasti kuću, trebalo je da onaj starac, koji sada spava u Dovarju, ne ostane bez krova nad glavom, trebalo je spasti ovu decu.Tebi je bilo lako... Kremić ponovo pogleda u bled snimak palanačkog amatera. Ova stara žena mogla bi poneti šta bolje od jevtinog porheta.Ovoj devojčici treba dosta bratske zaštite, da se ne plaši pred strancima.Ova dva dečka imaju takođe svojih potreba.A ovaj policajac, čija se bluza i na slici poznaje da je izveštala, zaslužio je da se odmeni i da se sa njegovog koščatog lica istre kiseo osmeh mučeništva. Jedna misao, iznenadna i nova, strašnija nego samoubistvo, jer je trebalo produžiti život kad se nema volje za njega, i topla u isti mah, jer je velika, jer je hrišćanska i božanska, zatrese umorenu glavu mladog čoveka. - Idem tamo, idem da im pomognem.Moja pomoć biće iskrena.Velja se neće više osmehivati ovako.Onaj plot treba podupreti.Ja ću ih umeti pomoći.Ja ću im dati sve što imam, jer meni ne treba ništa. On pritište grudi s leve strane.Smrt njegove dragane bila je otvorila široku ranu na ovim mladićskim grudima, ali na tu ranu padao je neki melem, koji je ne leči, ali je olakšava i održava život.I taj melem, koji mu je dolazio sa blede slike njegove porodice, unosio je u Miloševo raskrvavljeno srce jedan blag dah nove radosti, radosti pune suza, radosti pitome i tihe, one radosti koju je osetio kad se rešio da Zorki da svoje ime, da bi je utešio, radosti koju čovek oseća kad radost čini. - Ah, sad tek razumem Zorku kako se mogla rešiti na onaj strašan korak... kako je slatko kad se čovek odriče sebe radi svojih. Miloš leže na kanabe, i ponovo se zadubi u fotografski snimak koji mu je pismo donelo.Polako su njegove trepavice otežavale, ruka drhtala; fotografija pade na njegova usta, i on zaspa teškim snom koji dolazi posle velikih gubitaka nervne snage, i odakle čovek izlazi sposoban da živi ponovo i da snosi ono što mu se činilo nesnošljivo. - Ja još ne verujem da ti ideš u Užice... kako da kažem... na svagda.To je originalno... kako da kažem... pesnički, ali nije pametno.Sad ti se ukazuje prilika...Treba je ščepati... kako da kažem...Posle će biti dockan. - Ne, Bogdane, za mene nema više prilika.Ja ne tražim više ništa.Ja idem da dovršim svoje dane i pomognem druge. - To je poezija, drama... kako da kažem...To se dešava na daskama, na pozornici.Ali, u svetu!...Sad kad si... kako da kažem... probio led... - I razbio glavu! - preseče ga Kremić gorko. - Vidiš kako si lako dobio mesto u sudu, - ne dade se zbuniti reporter Preporoda. - Tražio si Užice, i dobio si ga.Da si... kako da kažem - hteo Beograd, dobio bi i njega.Novine te hvale, kritičari očekuju od tebe novu zvezdu na polju naše drame, ljudi te dočekuju rado i nude ti... kako da kažem... svoju pomoć. - Ne, ne, Vasiću.Ta pomoć dolazi i suviše dockan. - Ti preteruješ, kao uvek.Zaista, to bi bila... kako da kažem... grdna šteta.Eto, mi smo bili najbolji drugovi, a ja... pardon, Milošu, ja sam uvek verovao u tvoj talenat, ali nisam mogao... kako da kažem... ni u snu sanjati da ti možeš onako nešto napisati.Ono je bio božanstven trenutak kad mlada žena u drugom činu diže ruke k nebu i upravlja pitanje Bogu: "Šta da radim?" - kako da kažem - recitovao je Bogdan Vasić - "Kažu da je Bog dobar i pravičan.Ali, zar on može... kako da kažem... dopustiti da mi ostanemo nesrećni kad ne činimo nikome zla.O, Bože milostinje, sažaljenja, Bože pravde... kako da kažem... ti koji upravljaš svetovima i čovečanstvom, nauči me šta da radim..." - Ah, ostavi, Bogdane, to su stvari... - Nikad nisam čuo burniji aplauz otkako dolazim u pozorište.Jedna devojka je plakala pored mene.Gospodin Stajić je lično... kako da kažem... napisao onu kritiku, na celoj trećoj strani Preporoda. Miloš se smešio na ove pokojne uspehe, kao na neka pala veličanstva, i gledao celo vreme za amalinom koji je nosio njegov kufer. - Da, Vasiću, ja volim svoj rad; ja cenim svoju dramu.Ali, ja više ništa ne mogu napisati.Ona me je i suviše stala. - To se tebi čini.Posle godinu dve dana... kako da kažem...Ima vremena.Ti si mlad... - Ne, ja sam već ostareo.Evo, ja nemam više od 24 godine, a čudim se što moje kose nisu sede.Moje srce je postalo jedna velika krpa, iskidana vetrovima života, uprljana svakovrsnim dodirima, izbledela na velikim kišama.Ja u sebi osećam samo poderotine.Da, Vasiću, te poderotine, ti dronjci, to su moje bivše nade, to su moje nekadanje naklonosti i mrtva verovanja. Amalin je izmicao uz brdo Dubrovačke ulice. Dva prijatelja se požuriše da ga stignu. Miloš je imao na leđima jedan širok avelok, čije peševe je pokretao lak proletnji vetar.Na glavi mu je bio mek šešir sa širokim obodom.Ispod šešira sijale su njegove blage plave oči, nešto natmurene.Njegovo lice je bilo bledo i ostarelo, kao posle kakve velike bolesti. - Varaš se, Kremiću, - uporno ga Bogdan branio od njega samog, - ti si... kako to rekoh?... mlad, a kad je čovek mlad, on je u stanju da preboli sve.Ne pravi tvoj bol većim nego što je.Ostavi vremenu...Ono ume najlepše da privija obloge i da leči.Na rane... kako da kažem... doći će ožiljci, i sve će proći...To će proći, videćeš. - Ne, ne. .. ti to ne znaš, ti to ne možeš znati, jer ti nisi patio.Ovo su rane koje se ne mogu preboleti.One su kao i rak.Čovek živi, ali i rak s njim.Jedan dan dolazi kad je sve svršeno.Ne, Vasiću, ti to ne možeš znati, i neka Bog ne da da to saznaš.Ja sam uništen, ja sam pretrpeo bankrotstvo ideala, krah svega; ja ne postojim više, ja nemam više svoje ja, ja sam bivši čovek. - Dobro, neka je i tako, - protivio se Bogdan. - Neka si... kako da kažem... pretrpeo krah ideala, neka si bankrot.Ali, ti nisi jedini.Ima toliko ljudi koji su bankrotirali, pali pod stečaj, bili na robiji, ali je to prošlo...Oni su se... kako da kažem... vratili, otvorili radnju.Pokušaj i ti.Ovo nije prvi put kad ti je teško.Oko tebe ni dosad nisu cvetale ruže. - To je tačno.Bilo je teških dana, vrlo teških.Ali, ovo sad... ovo je smrt što se izdiže preda mnom i ne da mi napred, a smrt je nešto drugo nego sve teškoće ovoga sveta. - Ja te ne razumem. - Da, ti me ne razumeš, prijatelju.Pre mesec dana ne bih ni ja sebe razumeo, rugao bih se i potsmešljivo govorio: kaboten, nadrifatalist... - Pardon, Milošu, ti to ne misliš?...Meni nije ni na kraj uma... kako da kažem... da ti se rugam.Ja te samo ne razumem dobro. - Da, Bogdane, ti imaš pravo, ti tražiš objašnjenje, ti ne možeš da veruješ.Doista, čovek je takav; on se rađa pozitivista; on ne pristaje da mu ijedna stvar ostane neobjašnjena.Ali, veliki udari i nepogode u životu, koje ruše sve naše planove, samim svojim faktom, samim tim što postoje i što nas pogađaju, uveravaju nas u nešto stalno i nepromenljivo; mi shvaćamo neobjašnjive stvari i primamo postojanje tajne. - Izvini, Kremiću, ti prelaziš... kako da kažem... na teren metafizike.Ona je bila uvek moja slaba strana.Kad pomislim da ima Boga, ja ga i sad zamišljam... kako da kažem... onako kako sam ga video nacrtanog u crkvi moga mesta rođenja: sa trorogim šeširom na glavi i bradom da pojasa. - Ja ne znam da li je ovo metafizika.Ja ne znam da li svetom vlada jedna najviša pamet ili postariji čovek sa trorogim šeširom pa glavi, kako ti reče.Da li ima sudbine, proviđenja, kao što veruje moja majka?Ono što ja razumem, gledajući moj život preko svršenih događaja, jasno mi veli da postoji izvesna duboka logika situacije i karaktera.Ova logika razvija posledice naših radnja, i ako su naši postupci bili nečisti, ona nosi sa sobom ono što će nas slomiti jednog dana.Vidiš, Bogdane, moje radnje nisu bile čiste, prave ni časne.Ja sam hteo da uživam slasti ljubavi, a nisam hteo da primim obaveze koje jedan takav postupak donosi.Sad se pogreška sveti.Ja sam slomljen. Dva prijatelja su išli, sada polagano, levom stranom Knez Mihajlove ulice, u pravcu Železničke stanice, i ćutali.Bilo je lepo proletnje veče.Veliki izlozi pomodnih beogradskih trgovina bili su raskošno osvetljeni.Svet je bio pokrio trotoare.Te gomile crne mase bile su cvet beogradskog društva, što izlazi svakim danom predveče i šeta se ovom ulicom do večere.Pored dva zamišljena mlada čoveka promicali su pretstavnici lepote i raskoši, ukusa i otmenosti, učenosti i dobrih položaja.Ta ogromna gomila ljudi bila je svršila svoj dnevni posao, oprala ruke, ostavila nastranu ono što će biti sutra, i šetala se po glavnoj ulici Beograda veselo, kao da Srbijom teče med i mleko. - Pa kako je to sve bilo brzo? - upita Bogdan Miloša posle dužeg ćutanja, glasom upola pobeđenim. - Otkud to da se baš tebi... kako da kažem... desi? - Bogdane, nije se to samo meni desilo, - odgovori Kremić, polako kao da je govorio o nekoj stvari koja je van njega, nezavisna, neoborima i naučna. - Ti to bar treba da znaš kao reporter.Kaži mi samo da li je prošlo nedelju dana, otkako ti za ovo tri četiri godine pišeš dnevne vesti u Preporodu a da nisi zabeležio jednu prevaru ili nesrećan događaj, katastrofu ili bankrotstvo, krizu u ministarstvu ili stranci?Kad bi istoričar naših naravi hteo da razume najviši razlog naših ogorčenih borbi, divljih mržnji i opadanja časti, čak i kod naših ljudi koje njihove godine ili položja u društvu trebahu sačuvati; ako bi taj istoričar, velim, hteo da dohvati tajanstveni ključ tolikih sramnih razmena novca za savesnost i da sazna tešku zagonetku koja se krije u propadanju tolikih karaktera u našem javnom životu, trebalo bi da siđe jednoga dana na beogradsku stanicu oko četiri sata posle podne, kad dolazi voz iz unutrašnjosti.On bi rešio tu zagonetku kad bi se zagledao u fizionomije, zabrinute i odlučne u isti mah.Fizionomije onih ljudi što izlaze iz voza, vukući svoj kufer: ti ljudi dolaze u Beograd sa onima što imaju da nađu ono što hoće.To su došljaci, to su ja, to su ti, to je ceo današnji Beograd, izuzev nekoliko cincarskih i jevrejskih kuća, to je celo naše pokolenje. Na uskom trotoaru Balkanske ulice jedan dečko im prepreči put.On je gledao u izlog jedne poslastičarnice. - Pogledaj u oči ovog deteta, - obrati Miloš pažnju Vasiću. - Šta čini luda lakomost!Pogledaj te oči zadivljene i, u isti mah, odlučne.Ovaj deran zna šta hoće.On nema deset para da kupi ovaj kolač koji vidi.Ali će se on potruditi ipak da ga dobije.Prvo će pokušati na pošten način, pa ako tako ne uspe, on će pribeći laži i prevari.Mi smo kao taj dečko, svi mi: ja, ti, naši drugovi, ceo Beograd, i celo naše pokolenje.Svi mi volimo stvari slatke i ukusne.Svi mi nemamo deset para, a hoćemo da imamo sve što vidimo i što nam se dopadne.Da, svi mi pokušavamo da ih dobijemo na pošten način.Ali... u životu ima tako malo srećnih ljudi koji imaju dovoljno sredstava da ostanu pošteni i ne padnu u iskušenje, da ne pribegnu laži i nepoštenju.To važi za sve ljude, ali naročito za nas, jer smo došljaci.Svi smo mi, manje više, došli ovamo u Beograd sa poštenim namerama.Ali smo mi svi takođe, manje ili više, bili bez sredstava.Iskušenje je bilo još jače, jer je oko nas bio nepoznat svet.Mi smo mislili da nas niko ne poznaje i da nam je tako lakše činiti stvari kojih bi se stideli u našoj varoši, u svojoj kući.I dalje... taj svet nas nije poznavao, primao nas sa pogledom sumnjičenja, otresao se od nas.Čak, još dok smo bili čisti kao anđeo, gledali su u nama đavola, lopužu, čoveka gotovog na sve.Borba za nasušni hleb nas ogorčavala.Svaki dan nam je otkidao iz srca po jednu iluziju, donetu iz rodnog kraja, kao jesen što otkida lišće u drveća.Mi smo se postepeno mirili s nepoštenjem, sa lažju, prevarom, i čekali samo pogodan momenat da načinimo onaj korak ranijih došljaka, koji nas je dotle čudio i bunio.Naše majke su bile daleko, da nas poglade po čelu i kažu nam: "Ne, to nije lepo!" Kao što ti rekoh, oko nas je bio svet nepoznat.Niko se za nas nije brinuo.Nikoga ni mi nismo voleli.Od neljubavi i ravnodušnosti samo je jedan korak do zločina, a zločin, kao što ti rekoh, sadrži u sebi kaznu, koja nas najzad pogađa jednog dana. - Kako da, kažem... otkud te misli?Mi smo i dosad razgovarali, ali... - Moj bol mi je otvorio oči.I ja vidim sad, na kraju, ono što je trebalo da sam video u početku, - odgovori Kremić zamišljeno. - Pa šta ti misliš... kako da kažem? - ponovo upita Bogdan. - Zar ljudi treba da ostanu uvek onde gde su se rodili: u istoj državi... kako da kažem, u istoj varoši, selu i sokaku? - Ja ne tvrdim da čovek ne treba da se seli.Selidba je jedan nužan zakon.Ali, ona je često puta samo jedna manija, besmisleno trčanje za boljim, za srećom, necenjenje onoga što se već ima u ruci; ona je ponekad pokret onog psa iz basne koji ispušta komad iz usta, da bi ugrabio veći komad u ustima svoje senke; ona je još češće malodušno bežanje pred neprilikom.Naročito kod nas Srba.Zagledaj u našu istoriju.Šta ko radi, mi se selimo.Otkad se zna za nas, mi lutamo iz zemlje Bojke u Srbicu, iz ove u Rašku, a posle u Ugarsku, Rusiju, Ameriku ili ponovo u Tursku.Najmanje zlo nas navodi da ostavimo ono što je naše, pa da posle, sa štapom u ruci i prosjačkom torbom na leđima, lutamo po tuđini, proseći ili otimajući.Treba biti junak, pa ostati i pobediti zlo.Jer selidbom se ne dobiva, obično, čak ni ono što se ostavlja.Što se i dobiva, to staje ogromnih napora i smrtonosnih kriza.Ne treba gledati nekolicinu koji su uspeli.Treba pogledati gomile tih beskućnika koji se prebijaju od nemila do nedraga, i koje ubijaju bolesti, nemaština i zločinstva, kao slana što ubija cveće koje je izniklo u vremenu i u mestu gde nije trebalo iznići. - Pa što se svet seli?Što on ne vidi zlo koje ga... kako da kažem... čeka? - Mi dolazimo na ovaj svet bez naše volje i živimo kao pečurke, nikle posle jedne kiše, ne pitajući se: zašto i kako?Jedan trenutak dolazi, ranije ili docnije, ali jednom zacelo, kad nas život udari, trgne nas iz krive nesvesnosti, i postavi nam mučnu zagonetku, od koje zavisi biti ili ne biti. - To je... kako da kažem...Hamlet! - primeti Vasić. - Hamlet je postojao pre Šekspira, on i sad živi... ne samo u Danskoj već i ovde na Balkanu, u našoj Srbiji među nama samima.Jer ta zagonetka je večna, i nju uvek treba rešiti.Obično, ona se rešava što se ruka pruža za bolje parče hleba, za slađu stvar, za parče sjajnog metala, a čovek se ne pita: da li šta ostaje onome što je pored njega.A to je pogreška.To stvara ovu ogorčenu borbu među nama, ove zverske mržnje, zlikovačke strasti i padove velikih karaktera. Dva prijatelja su se bili već primakli Železničkoj stanici i prolazili pored jedne od onih mnogobrojnih kafana koje se nalaze oko stanice. Stolovi su već bili metnuti u maloj bašti pred kafanom.Počadile sijalice su osvetljavale samo crvene čaršave po stolovima i dno zelenih kruna u zasađenog drveća.Do kafanskog zida je bila podignuta jedna bina na pivskim burićima.Na njoj je svirala jedna ciganska kapela.Unaokolo se prostirala široka, meka beogradska noć, s velikim nebom punim zvezda, noć što seje laži, snove i izaziva volju na pijanke i orgije.Jedan mlad Ciganin, još dečko, pevao je uz pratnju kapele, derući se iza ramenica: Na glas pesme, Kremić prekide svoja razlaganja, pogleda izgubljeno garavog dečka, kome su žile bile nabrekle od neprirodnog glasa, pa onda obori glavu i pusti jedan uzdah. Bogdan se ne usudi da ga trgne iz njegove zamišljenosti, sve dok ne dođoše u železničku restoraciju i poručiše po kafu. - Ti reče... kako da kažem... selidbom se ne postiže ono što se traži?Ne postiže se... - Sreća, da!...Vidiš, Bogdane, kad smo došli u Beograd, malo pomalo, mi smo zaboravili onu nežnost koju nam je dala rođena kuća.Prag koji bi nam ovde mogao zameniti naš rođeni grad bio je zatvoren za nas.Mi smo vodili život gledajući slatke stvari kroz prozor i žudeći da ih dobijemo.Mi smo mislili tako samo na sebe, trčali za uživanjima i tražili sreću na putu koji je suprotan njoj.Uživanje nije sreća, jer ono prestaje biti uživanje kad je ostvareno.Sreća nije izvan nas.Ona je u nama.Ljubav, samopregorevanja... eto, to je jedina i prava sreća.Ona ne zavisi od zasićenosti, kaprisa, slučaja i sredstava.To je bar moje mišljenje, skupo plaćeno svima mukama dosadanjeg života.I ja se sad vraćam na taj put...Ali, ne zbog sebe.Ja sam ti rekao, moj život je svršen.Ja imam još tri brata i jednu sestru.Ja imam zavičaj, otadžbinu.Svima njima treba rada, pomoći i saveta.Ja ću biti u varoši gde sam rođen, u svetu koji poznajem i koji me zna.Ja ću se dati sav.Ja neću tražiti ništa za sebe.Moje skromne snage posvetiću onima koji me okružuju.Ja ću sklopiti oči mojoj majci kad ispusti poslednji uzdah.Biću odmena moga starijeg brata i potpora mlađih.Šta mari što ne mogu više stvarati?Ja ću umeti pomagati, i moj život neće biti uzaludan.Ja ću biti miran građanin, koji će vršiti svoje dužnosti i zadovoljavati se nazivom: poreska glava.Moja naklonost će biti iskrena prema svima čiji osećaji su uvređeni i lepota ponižena.I ja sam uveren da ću biti srećan... da, sad srećan kad sreću ne tražim i kad me ona boli. Kelner donese kafu, i malo posle, voz odnese Miloša Kremića, mladića koji je nekad imao velike zamisli i leteo visoko. BORISAV STANKOVIĆ NEČISTA KRV BEOGRAD * 1910 NOVA ŠTAMPARIJA - DAVIDOVIĆ Više se znalo i pričalo o njenim čukundedama i pramdedama, nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj — Sofki. Njihova je kuća bila stara.Izgleda, da od kada je varoš počela postajati, da je i ta njihova kuća već tada bila tu.Cela rodbina iz nje je proizišla.Od uvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe stare i čuvene.U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje.Grobovi sve od mramora a jednako, i danju i noću, sa zapaljenim kandilima. Ne zna se koji je od predaka baš samu kuću podigao, ali se znalo da su od vajkada bili tako bogati.I tek za hadži-Trifuna, od koga se oni počeli i hadžijama zvati, znalo se, da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogastvo, koje do tada ležalo skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese, rasporedi i uzdigne, da bi mogao „svet da gleda“.Sazidao je kapiju na svod i jaku kao grad.Gornji sprat kuće podigao, okrečio ga i išarao rezbarijama.Sobe je raskošno iskitio najskupocenijim ćilimima, i starim i skupim slikama iz Peći, Svete Gore i Rila; po rafovima poređao srebrne sahane i zlatne zarfove.Dole, do kapije, utvrdio binjiš od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje čuvene konje.A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio ćurkom, sa silavom, pištoljima i jataganima i u teškim jakim čizmama do kolena.Od tada Turčin, zaptija, nije smeo pored kuće proći, još manje da zastane.Cele noći ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i četiri noćna stražara da dremaju, jer je on, taj Sofkin pramded, hadži-Trifun, trgujući po najvećim gradovima i mešajući se sa najviđenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva a najviše zbog svoga bogastva, ne samo zaptije, kajmakame, nego i same paše da menja i u „surgun“ da šalje.Za svaki narodni posao, bilo za kakvu novu školu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podići, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi trebalo kakvoga krvnika, nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora k njemu doći.I tada bi se gore, u onoj nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši celu noć presede dogovarajući se, a na posletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako on hoće i nađe za dobro.On bi to brzo izvršivao.Mitom, čime se najviše i uspevalo, a ako ni to ne, onda čak i kuršumom, i to od čoveka tuđe vere, kakvog Arnautina, kačaka.Ali za to je onda moralo zlatno kandilo njihove kuće pred raspećem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladičinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da uđe i odstoji službu.Sirotinji, i ljudima po zatvorima, za vreme Uskrsa, Božića ili slave, tri dana moralo se slati jelo i piće. Bio je strog i prek.Trepet ne samo za kuću nego i za celu porodicu.Čivčijama, slugama sa čivluka iz Rataja i vodeničarima sa vodenica u Sobini, on je bio sve i sva.Čak je neke, pričalo se, i ubijao.Za sve vreme, dok bi on putovao po Turskoj, po trgovini, a obično bi se celog leta tamo bavio — on bi se ovamo po rodbini jednako pominjao i njime se zastrašivalo.Osobito udovice, čiji sinovi tek što nastali, pa mesto da preduzmu i počnu voditi brigu o kući, da zamene oca, domaćina, a oni počeli trošiti i rasipati — osobito su one te svoje sinove jednako njime, „batom svojim“, kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i pretile im: — Hajde, hajde, znaš ti, doći će on.Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta.I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem.Neću i ne mogu da, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: „Šta ti, mori, kriješ onoga tvoga?...Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši.Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti.Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete“.I, eto, zato neću i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi.I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti! — završivale su. I to je pomagalo, zastrašivalo, jer znalo se šta čeka toga.I zaista, čim bi on došao s puta, odmah bi se cela rodbina sticala: žene, tetke, strine.Muževi kao da nisu smeli prvoga dana preda nj, a znali su da će on, šta bi za njih imao, preko tih njihovih žena poručiti im i narediti. Svaka bi odlazila gore, na gornji sprat, i na onaj doksat, gde bi on obično sedeo.Ponizno, sa strahom, ne smejući od veličine — jer takav im je veliki i strašan izgledao — ni da ga pogledaju, pozdravljale bi ga: — Dođe li, bato? — Dođoh! — Kratko, sa dosadom, čulo bi se kako on odgovara. A već kada bi koju naročito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi premirala.Znalo se da on nikoju, kad po imenu zove, ne zove za kakvo dobro.Sigurno muž njen nešto skrivio.Ili novac, što je uzajmio od njega za radnju, nije vratio; ili nije ga ni uložio u radnju, već ga slagao i za nešto drugo potrošio.Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila zaboravljana, jer je svakoj donosio sa tih putovanja kakav poklon i svaku ma čime obradovao. Mnogo nije govorio nikada.Ali što bi rekao, to je bilo rečeno.I tada se pamtile i upotrebljavale njegove reči i izreke.„Eh, tako je to i to, što rekao pokojni hadži-Trifun“.I kada ne bi bio na putu, on bi jednako sedeo kod kuće: leti gore na doksatu, — a zimi dole, u onoj velikoj, širokoj sobi.Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naređivao. Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom, jedincem, nikako nije mogao da iziđe na kraj.Kćeri je već udao i udomio, kako je on hteo.Ali sa sinom, koji mu se rodio dockan, kada je on već bio ostareo, kada se već niko nije ni nadao da će imati dece a još manje sina, naslednika, — on je dakle bio poslednje dete, „istrišče“, — kada je ovaj odrastao, nikako sa njime nije mogao da se slaže.On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji.A ko zna zašto? — mislio je starac.Da li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše jedilo starca, sigurno je bilo koga, koji je na to sina protiv njega potpomagao, jačao.Sigurno je to bila ona, mati, jer zna on, da, dok nije sina rodila, ona se živa nije čula.Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali, osećao je on, kako je ipak ona nekako drukčija.Izgleda kao da, dosadivši joj se na posletku taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila, da i dalje naređuje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako njega samo pazi.Sa sinom je izlazila i išla po rodbini, kod kćeri, i onda, svi skupa, išli bi po čivlucima, slavama, saborima i po ostaloj rodbini.I sve, i sestre i mati, utrkivale se, koja će što više da mu ugodi.Što god bi uradio, učinio, za njih je bilo sveto.Nisu mogle zamisliti, da bi on mogao, ili što bi i učinio, da je to nešto ružno i nevaljalo.A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njihnih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što treba, jednako se na sina durio.Nije mogao da ga gleda, kako je govorio.A da i njega kao i druge bije, nije mogao, jer ga je i on mnogo voleo.Istina, to nikada nije kazao, čak, kada bi se ovaj i razboleo, starac nije hteo da siđe, da ga vidi, ali ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i čivčije, digne ruku — to nije mogao. A još kada je sin počeo jednako samo sa Turcima i begovima da se druži, s njima da pije, pa čak i u njihove hareme da odlazi i sa njihovim devojkama i bulama da ašikuje, starac se počeo obezumljivati: — Ako mu je do toga, — besneo je, — zna i za to hadži-Trifun.I on je nekada bio mlad.Ali onda, eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike.A što u Turkinje, u neveru?Jer kod njih, bula, pošto po četiri njih samo jednog muža imaju, to im je vrela i meka krv.Piju one čoveka!I za to — objašnjavao je starac — i on sam, sin mu, takav je, bled, suv i tanak; više žensko no muško.I zato on ne može ni da ga gleda, niti će ga pogledati! A kada bi, i posle tolikih grdnja i psovki, čuo kako je opet sa nekim begovima negde načinio kakav lom i čudo, i u zoru kući došao — on tada ne bi zvao njega, sina, već nju, mater. — Ču li za onoga? Ona, ma da je čula za to, ipak bi se činila nevešta. — Šta? — Kako šta? — planuo bi starac i već bi počeo izuvati cipele kojima će je gađati — kako ništa nisi čula?Gde si?Živiš li?Kako ništa?Zar ja, što ne silazim dole, pa misliš ništa ne čujem i ne vidim?Koje doba beše jutros, kada on dođe? — Ama koje doba — iščuđavala bi se ona uporno. — Dete rano dođe, leže, i eno ga još spava. On već ne bi mogao da izdrži.Cipelom ili čibukom bacio bi se za njom: — Ajd, bar i tebe da ne gledam! — I od jeda zavaljivao bi se na jastuk.Ne toliko tada ljut i besan na njega, sina, koliko na nju, na tu njenu tobož toliku ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi. A zna kada je noćas došao.Čuo ga je.Samo je jedan put lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuće istrčala, sigurno nije nikako ni spavala, čekajući ga.Čak nije dala momku, koji je kao uvek naoružan iza kapije spavao, da kapiju otvori, već odbijajući ga od kapije, rekla: — Nemoj ti.Ti kada otvaraš, mnogo lupaš, i probudiš onoga tamo gore, staroga. A međutim on, stari, zna da nije zbog toga, što njega žali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio, rasterao mu se san; nego zbog toga, da ne bi čuo kako njen sin u zoru, i u nedoba dolazi. I večito u toj kao svađi, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro.Čak, kao u inat njima, a najviše svojoj ženi, kada se razboleo, nije hteo da kaže, da se potuži, već jednako ležao gore, na doksatu od kuće, i samo opštio sa slugama, te ga tako jednog dana tamo zatekli i mrtvog. I od tad, od smrti hadži-Trifunove, u njihovoj kući znalo se samo za onaj život, izobilan, uvučen i pun raskoši, sa lepim ženama i raskošnim odelima, a još raskošnijim jelima i slatkišima.Jedna furundžinica, koja bi samo za njihovu kuću pekla, mogla je od njih da se izdržava, toliko se mesilo i peklo.I nikad se iz njihove kuće nije čula, kao iz ostalog komšiluka, svađa, boj, ili piska dece.Čak se niko nije mogao pohvaliti da je mogao čuti da se kod njih kakva ružna reč izgovorila glasno.I što je bivalo svađe, nesuglasice pa i smrtnih slučajeva, sve se to svršavalo u tišini.Jednako se gledalo, da se živi što tiše, lepše i u što većem izobilju: da su sobe jednako okićene i što toplije, ututkanije nameštene; da po kući, po dvorištu šušte meke ženske haljine; da se viđaju lica bela, nežna, očuvana i negovana.Oko kuće jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi.Štale, što su bile isprva odmah do kuće, sve su se dalje iza kuće pomicali u krajeve, da se prilikom donošenja hrane, žita, ne bi remetio kućni mir i raskoš.A oko kuće se opet bašta jednako proširivala, punila najlepšim i najboljim drvećem: šamdudima, trešnjama i višnjama, i raznovrsnim kalemljenim skupocenim ružama, a osobito niskim jabukama do zemlje sa nežnim plodovima, koje su samo po nekoliko zrna godišnje rađale. Ženske su imale samo da se što lepše nose, kite, i da znaju što više stranih jela da gotove, i što teže, zapletenije vezove da vezu.Ali opet, ipak da im je jedino glavno da što više svoju lepotu i snagu neguju, da su što belje, što strasnije.I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući — ne gledajući ni rod, ni doba — osvojiti i zaluditi. Tako i muški; i oni su živeli nekim „njihovim životom.“ Nigde ih nije bilo.Ma da im je magaza bila gore, u glavnoj čaršiji, i u njoj se uveliko držala so i konoplja, ona je više služila za obračunavanje sa čivčijama i davanje pod zakup zemlje, nego za trgovinu.Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak.Još manje ih je bilo na čivlucima i vinogradima.Jedino što su odlazili u čivluk kod Donjeg Vranja.Ali tamo se išlo više šetnje radi.Taj čivluk bio je na puškomet daleko i čovek se mogao, naročito leti i s jeseni, tako tiho i sveže odmarati u njemu.Bio je usamljen, iza polja, sa kulom u dubini zelenila, a okružen svuda zidovima i redovima visokih topola, koje su večito šuštale uspavljujući.Za taj čivluk, naročito za tu kulu, tolike su priče i bajke bile vezivane i govorene.I jedino na tom čivluku što bi se ko od njihovih muških mogao videti, a inače nigde, jer i njihov se sav život sastojao samo u raskošnom nošenju odela i neprekidnom trudu da se što duže živi.Zato ih uvek i bilo po okolnim banjama, gde su se oporavljali od neuredna života, da bi se posle mogli prilikom prve gozbe, slave, večere, što više najesti i napiti.Kad bi počela da se približava slava njihove kuće „Sveti Đurđic“ onda na dve nedelje u napred nastalo bi spremanje.Videlo bi se kako iz cele rodbine, a obično sirotnije tetke i strine, dolaze, da tu i spavaju, da bi mogle jednako raditi, pomažući da se što više namesi, spremi i udesi.Po tri puta bi se neki kolači mesili, koji ne bi ispali kao što treba.O pranju, ribanju, nameštanju i kićenju soba po nekoliko bi se dana dogovaralo.Odelo, počev od najmanjeg deteta pa do najstarijeg, sve bi se iznova krojilo.Čak bi se prepravljalo odelo i slugama, naročito sluškinjama, kojih je uvek bilo po nekoliko i to većinom iz njihovih čivluka.Njima bi se tada davale, ne stare haljine, već samo tek nekoliko puta nošene, koje su ili bojom ili krojem izišle iz nošnje.Sve se to u napred spremalo i znalo šta sve mora biti, samo da je na dan slave sve onako, kao što treba, jer se znalo da kod njih mora biti najlepše, te da se gosti, kad dođu, moraju zaprepašćivati, i da se posle po čitave mesece priča i jednako održava: prvo, onaj uzvik međ ženskim svetom: „ao, što kod Hadži-Trifunovih beše na slavi!“ a drugo, među muškima po čaršiji, kako, kao uvek, posle slave produžilo se veselje i piće u onom čivluku u Donjem Vranju.I tamo, zatvoreni, u društvu čuvenih Grka, Cincara i prvih begova, Turaka, koje zbog vere nisu mogli primati kod kuće, pravili čitav lom.Dovodili čočeke iz Skoplja, metere, zurlaše iz Masurice, i Ciganke i to ne prave, ove iz varoši, iz ciganske male, nego tako zvane Đorgovke, naseljene po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a čuvene sa svojih krtih, toplih tela i razbludnih očiju.I onda bi otuda, iz čivluka, gde su bili zatvoreni sa sviračima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni rade, po nekoliko dana dopirao ovamo u varoš pucanj pušaka i videlo se bacanje raketli.Posle, u potaji, u poverenju, pričalo bi se, kako je k njima jedne noći bila došla čuvena Saveta, koja nije bila obična, svakidašnja, za novac ženska.Ona je bila bogata, sa grdnim imanjem, što joj je muž ostavio.I za nju bi se onda pričalo kako je, istina krišom, i ona tada kod njih bila i sa njima bančila i pila.I zatim, kako se to celo veselje posle slave svršavalo strašnom kockom na kojoj su, po običaju, oni, njihni muški, kao domaćini, sveta i običaja radi, po čitave njive i vinograde gubili. I u tome je bio jedini život tih njihovih muških, jer ceo ostali život, život na ulici, po komšiluku i čaršiji, trgovini, prodaji, ne samo da je bio daleko od njih, nego su se i oni sami sve više trudili, da bude što dalje od njih.Jednako su se upinjali da sa tom svojom kućom, imanjima i čivlucima budu od cele varoši što izdvojeniji i udaljeniji.I baš u tom upinjanju da se od svih izdvoje, izgleda da su nalazili svu draž svoga života.A da bi u tome što više uspeli, gledali su da se u svima sitnicama od ostaloga sveta razlikuju.Tako, u jelima, koja kod njih nisu nikada smela, kao kod ostalih, biti jako zapržavana, masna, preljuta, već uvek blaga, slatka, i pržena samo na maslu; nikako svinjskom mašću, pošto je to teško za stomak; pa onda, u načinu govora, jer usled, jednakog druženja sa Grcima, Cincarima i Turcima, svi su, pokraj stranog mekog izgovora, završavali rečenice sa naročitim dodacima, kao „džan’m“ ili „datim“.A po nošnji, oblačenju najviše su se poznavali.Niko od njih nije poneo duboke cipele ili čizme već uvek plitke, lakovane.Čakšire, istina, i njihne su bile široke, čohane koje su im ostrag u borama teško padale, ali nogavice nikad nisu bile dugačke, još manje široke i ispunjene gajtanima, već uske, kratke, da bi im se što više videle bele čarape.Brojanice, koje su nosili, nisu bile kao ostale, čak ni kao hadžijske, sa krstom, već sitne, crne, skupocene, da bi se, ma koliko bile dugačke, ipak mogle sve u šaku da skupe.I u brijanju i šišanju kose izdvajali su se.Kaogod što su svi imali isti izraz lica, večito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima, koji im nikada nisu prelazili iza krajeva usta. . A opet, da ih ne bi svet sasvim zaboravio, redovno su se pojavljivali na saborima i svečanostima.Slali su bogate priloge za zidanje škola i crkava.I zato uvek, pri izboru patronata nad crkvom, nad kakvim opštim dobrom, biran je i po jedan član iz njihove kuće, i to ne toliko zbog njihovog učešća i rada, koliko zbog tih poklona i priloga.A i bojali se da ih ne uvrede, jer se znalo da, kad slučajno, i u najmanjem kakvom opštem poslu, ne bi ko od njih bio izabran, da bi se ta nepažnja primila ovamo od njih ne sa ogorčenošću nego s uvređenom ravnodušnošću: „Pa zna se, da se nema kome činiti ni pomagati“. I valjda zbog toga spoljnjeg, neblagodarnog sveta, od koga su se oni toliko odvajali, bežali, ali kojega su se toliko isto i bojali, jer je, usled zavisti, taj svet uvek gotov da se podsmene, siti i zazloraduje, —znalo se: da oni, od uvek, što god bi se desilo u njihnoj rodbini sve brižljivo kriju i taje.Najveće svađe prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se čuvale.Ništa se nije smelo doznati, ništa videti.I znalo se kako bi tada svaki od njih, ne verujući samom sebi, kad baš mora da izlazi u čaršiju, pre izlaska prvo morao ići na ogledalo, da se ogleda i vidi, da mu se slučajno po licu i očima što ne poznaje. A međutim toliko je imalo da se čuje, vidi i priča!Naročito u poslednje vreme, od kada je počela deoba, od kada je svaki brat, stric Sofkin, hteo da ima svoju kuću i sve u njoj, kao što je u glavnoj njihovoj. Sama Sofka uvek se sa jezom i strahom sećala toga, što je, ili još kao i dete, od svoje babe, matere i ostalih tetaka i strina mogla da načuje, kad su one bile nasamo i mislile da ih niko neće čuti, još manje se bojale da će to Sofka, onako mala, razumeti, a kamo li upamtiti; ili, što je i sama, kad je odrasla, svojim očima videla. Već za prambabu joj, za čuvenu Conu, ne samo po varoši, nego i po okolnim varošima znalo se i pričalo.Čuvena je bila sa svoje raskoši i „saltanatluka“.Pošto je ostala udovica, nikako se nije udavala.Pola varoši neženjeno ostalo, nadajući se da će se preudati ma za koga od njih, kad već ostari i malo popusti lepotom.Ali ona nikoga nije gledala, nego jednako vodila i predstavljala kuću kao pravo muško.Kada bi izlazila i odlazila na čivluke, da nadgleda imanja, išla bi na konju.Sluge, s obe strane držeći ruke na sapima, pratile su je.Ne samo da je pušila, već i oružjem rukovala.A i sam hod, stas, naročito oble joj i visoke obrve i ovalno i malo duguljasto lice izdvajalo je od ostalih žena. Ali zato nije ni umrla kao ostale ženske.Jednako, ne propuštajući nijedan praznik, odlazila je u crkvu, da tamo, u stolu njihove kuće, odmah ispod vladičinog stola, celu božju službu odstoji.U to vreme došao neki nov učitelj, Nikolča, čuven sa svoga pevanja i nesravnjenog glasa.U njega se ona tu, u crkvi, slušajući njegovo pevanje, na posletku i zagledala. Ko zna kako se upoznali, kako i gde sastajali.Tek se počelo primećavati, kako, čim bi on iz pevnice spazio da je ona u svome stolu, odmah bi onda njegovo pevanje toliko postajalo zanosno, toliko bi on u svoj glas počeo da unosi, ne, kao što dolikuje molitvi, svetoj reči pesme, pobožnog, visokog i suvog nego toliko nečega svetskoga, i strasnoga, da bi svi bivali potreseni i uzrujani.Čak čulo bi se kako i sam vladika, kada bi mu posle pevanja prilazio ruci za blagoslov, blagosiljajući ga, govori: — Aferim, sinko!Aferim, Nikolčo!Ali mnogo, sinko, svetovno, mnogo silan i čudan glas! Ali isto onako, kako je umela da sačuva od sveta te svoje veze sa njim, tu ljubav, gotovo zadocnelu za njene godine, ali ne i za njenu lepotu i svežinu, isto je tako znala, kada se to htelo da obelodani porođajem, sve da zataji.Kratko i mirno sa sobom je svršila.Jednoga dana našli je u kupatilu mrtvu, sa presečenim žilama. Pa čuveni deda Sofkin, Kavarola.Mesto da on, kao stariji, jednako sedi kod kuće, pošto je mlađi brat bio večito bolešljiv, i ma da se bio oženio prvom lepoticom iz Skoplja, iz neke upola grčke familije, ipak on, jedva izdržavši nekoliko meseca bračnoga života, produži tobož svoja putovanja po varošima, a u stvari svoj stari raspusnički život sa čočecima, Cigankama i drugim javnim svetom.Žena njegova morala je sama kod kuće da sedi i tog svog devera da dvori, neguje, čuva i jednako da je s njime.Na saborima, slavama sa njime morala da se pojavljuje.I ko zna kada, kako, tek izgleda da je s njime počela grešiti. I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni posle onoliko trpljenje i podnošenje od muža, Kavarole.On, sigurno osetivši taj njen greh, kad bi došao kući, toliko bi besneo, činio čuda, pokore. Dolazio bi kući zajedno sa javnim ženskinjem.Tu bi produžavao, a ona bi sama morala da ih dvori, služi.I tada bi sluge brata, već onesveslog od straha, krišom iznosili i sklanjali u komšiluk, da ga ne bi zaklao.Žena bi ostala, da sama prostire postelju, pa čak dotle je išlo da i njega, i te ženske, zajedno, pokriva.Nije laž.Živi ljudi još to pričaju i kunu se.Naskoro žena umrla, brat u manastiru, Svetom Ocu Prohoru, umobolan svršio.A on opet otišao na ta svoja putovanja i lutanja.Kćeri, s pomoću stričeva i rodbine, mesto njega vodile kuću.A i on sam morao više puta u godini da dolazi, da ne bi sve to palo u oči i sve se saznalo. Ali nije ostajalo samo na tome.Produžavajući i dalje terevenke Kavarola pod starost, pošto udao kćeri, na sramotu svih, ponovo se oženio.Uzeo devojku.I kao u neki inat, kao da se prvi put ženi, tako veliku i sjajnu svadbu pravio.Uzeo istina malo stariju, zaostalu, ali čuvenu sa svoje raskošne lepote.I ona opet bila neka Grkinja, iz grčke familije, koja je bila u samoj varoši, odmah ispod crkve.Ona toj familiji nije bila ni kćer, ni sestra, već neka dalja rođaka.I ko zna zašto je, već kao velika, zaostala devojka, tu dovedena.Sa njome imao samo jedno dete, sina, koji se prvi počeo da nosi a-la-franga.Sama ona i sva njena raskošna lepota izgleda da je bila i trajala samo do venčanja, svadbe, a posle odmah usahla, sparušila se.I otuda posle, da bi i dalje sačuvala tu svoju sparuškanu lepotu, ceo život provela u lečenju, negovanju, kupanju i prženju tela...Pamti se da iz amama gotovo nije izbijala. Pa onda Sofkinog dede rođena sestra, „čal’k Naza,“ kako su je zvali.Tri puta bežala kao devojka.Tri puta se turčila.Gotovo jedan čivluk otišao otkupljujući je i dovodeći natrag.I posle, da se sve to sakrije, udali je za jednog njihovog slugu, kome gore, gotovo nakraj varoši, kupili kućicu i dali mu nekoliko njiva i vinograda, da bi mogli živeti.I ona, kada ostarela, nikada ovamo više nije dolazila.Jedino bi došla na „pročku,“ uoči velikog posta, kada bi po običaju cela porodica morala da dođe i ište oproštaja, da se među sobom ljube i mire.A opet taj njen muž, nekadašnji sluga, „tetin njihov“, kako se sam zvao, iz kuće im nikako nije izbijao.Ponosio se, što im je rod, što može i on sa njima za sofrom da jede i pije.A svima je bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne što je sa njima sedao, nego što ih je podsećao i bio živ svedok onoga šta je bilo... I onda sve gore i gore stvari.Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito dolaženje čuvenih ećima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vođenje kod vračara po razvalinama, po zapisima i drugim lekovitim mestima po okolini!.... Sofki i sada, kad god bi se setila ludog tetina Riste, meso bi nekom odurnošću zaigralo.Seća se da zbog toga kao devojčica nikada nije volela ići k njima, još manje, kao kod drugih, po dva i tri dana tamo ostati. Ne zna se baš zašto je poludeo.Posle bolesti, u kojoj bio sav uzet, uobrazivši da ga je, za vreme te njegove duge bolesti, žena varala sa najstarijim kalfom iz radnje, počeo da pije.Onda i poludeo.Držali su ga i hranili vezanog, gore, na gornjem spratu.I kad god bi Sofka sa ostalom decom htela iz radoznalosti da ode gore i vidi ga, pa penjući se na stepenice počeli da vire kroz rešetke od ograde na doksatu, ispred njegove sobe, on primetivši ih, go, samo u gaćama i košulji, visok, bled, počeo bi k njima da podskakuje i viče: — Oh, Marija kurva! I vezanih nogu, u belim, novim čarapama, jednako podskakujući, nastavljao bi: — Oh, oh!.. kurva Marija!.. Tetka, čuvši, brzo bi istrčala.Njih, decu, odjurila bi, a njega silom uvukla natrag u njegovu sobu.Noću bilo bi još gore.Sofka, pokrivena jorganom sa ostalom decom, koja, naviknuta, odavno bi zaspala, ne bi nikako mogla da zaspi, jer bi jednako dopiralo do nje odozgo, kroz tavanicu, njegovo pocupkivanje.Pa tek, kada bi tetka otišla, da ga leči!Sofka nije tačno znala u čemu je bilo to lečenje, samo bi se onda jasno čulo njegovo jaukanje i vriskanje: — Vodice, mori!Vodice, veštice!Umreh za slatku vodu! I užasan krik, šum, odupiranje, vezivanje za krevet.I onda tetkino dolaženje otuda, njena zamorenost, malaksalost.I raskomoćavajući se u svojoj postelji da legne, ono njeno krštenje i uzdisanje i moljenje: — Uzimaj, Gospode!Oslobođavaj, Gospode! Zato Sofka nikada nije volela da o tim svojim pretcima misli, jer je znala da bi uvek tada po tri i više dana, čisto kao krijući se od same sebe, išla po kući bolesna. Svoga rođenog dedu i babu jedva kao kroza san pamti.Babin lik uvek joj je malo jasniji.Večito je sedela dole u sobi i to uvek leđima poduprta o zidove kupatila, kao da je i leti htela da ih greje i pari.Šiljasta nosa, šiljaste brade, ali za čudo visoka čela i krupnih, tako dubokih i tajanstvenih očiju, sa jasno izvedenim do na kraj čela dugačkim obrvama i gustim kao sen trepavicama.Što je najgore, ona je svom mužu, Sofkinom dedi, padala kao neka rođaka, istina ne po krvi, po ocu i materi, ali ipak po nekom stricu.Grdan je novac morao da da, dok se venčali.I posle, kao zato što se tako blizak rod uzeli, govorilo se, da je ona uvek bila povezane glave, koja ju je od tada jednako bolela, i od koje se je ona jednako lečila, a najviše ljutom, prepečenom rakijom.Deda je zvao svojom „majčicom“ i gotovo je na rukama nosio. A dedu pamti samo po jednom.Čim Sofka poodrasla, umela sama da jede i sedi za sofrom, on, deda, naredio da i ispred nje na sofri, kao i pred njim i pred ostalim članovima porodice, stoji napunjen satljik vina.Samo ga po tom pamti, a više ništa.A posle su joj pričali: kako — kad Sofkin otac odrastao i, kao što je red i kao što dolikuje kući, toliko bogatoj, otišao, pored Soluna, čak u Carigrad, da što više putuje i uči — taj njen deda i baba tada nikako nisu bili kod kuće.Ostavljajući momku Tonetu magazu gore u čaršiji a kuću Magdi, sluškinji, koju su još detetom uzeli i lepo je udomili, jednako su bili na čivlucima.Tamo se hranili od čivčija, da bi se samo mogao što više Sofkinom ocu, efendi-Miti, novac da šalje, te da on što bezbrižnije živi, uči i što više nauči. I zaista, kada se Sofkin otac vratio, bio je prvi „efendi“, gospodin.Lepšega u varoši nije bilo.Lepše turski, grčki i arapski govorio nego svoj maternji jezik.Za sve je bio tuđin i stran, naročito za toliku rodbinu.Istina, govorio bi pokatkad i zdravio se s kojim od njih, ali više običaja radi nego što je hteo.Čak ni sa ocem i materom, tek po koji put.Nije ni jeo sa njima dole, u prizemnoj sobi.Gore, u gostinskoj sobi, moralo da mu se postavlja i naročito za njega da se kuva, toliki je bio probirač.Jedino što ga zagrejavalo, čime se ponosio, bilo je to, što ga zbog te njegove učenosti a i otmenosti počeli prvi begovi i paše da pozivaju.I to ne oni stari begovi, begovi samo po bogastvu, već ovi drugi, koji su, pored bogastva, isto tako bili školovani i naučeni kao i on sam i koji su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i da bivaju postavljani za medžlise i za sudove.Oni ga prizivali k sebi, družili se s njime.Prilikom suđenja, na savetovanjima, bivao je on kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da ovi sude i zapovedaju.Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao što je i on njima vraćao te gozbe i dočeke, ali koji su luksuznošću i naročitim retkostima morali prevazilaziti te njihove.Tako isto on je bio najbolji i najmerodavniji ocenjivač ženskinja, koje bi begovi dovodili za sebe. Docnije, kada je trebalo da se ženi, pošto već nije bilo u varoši, kao pre, onako bogatih devojaka iz prvih kuća, nego je ostajalo: ili da sa velikim mirazom uzme kakvu seljanku, jer jedino još sa sela su pristajale da, donoseći sa sobom imanja, dođu u varoš i u ovakve stare kuće ili da probira i uzme lepu, ali gotovu sirotu. I on je ovo drugo izabrao.Sofkina mati je bila najmlađa od svih sestara, i kuća njena bila je istina nekad malo bogata, ali tada dosta oronula.Živeli su od kirije od nekoliko oronulih dućančića pri kraju varoši.Sofkine matere otac, večito bolešljiv, gotovo slep, jednako je sedeo kod kuće sa navučenom modrom hartijom nad oči, bojeći se sunčanice, i večito raspasan, iznegovan, kao da se tek sada iz postelje digao.Njene sestre odavna to nekadašnje bogastvo prežalile i poudavale se za sitne trgovce, bakale, većinom skorotečnike, dok se Sofkina mati, Todora, od svih tih sestara odvajala.Bila više muško nego žensko.Vižljasta, suva i crnomanjasta.I niko se nije mogao nadati da će iz nje kakva lepota izići.Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu.Čim je takvu video, odmah, znajući u kakvu će se lepoticu docnije razviti, na iznenađenje i čudo svima, a najviše na uštrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu.I zaista, nije se prevario.Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepšala u prvu lepotu. Ali njega to brzo zasitilo, te opet nastavio svoj stari način života.Kao i pre, kada je bio neženjen, moralo se njemu isto tako gore, odvojeno, nositi, i ručak i večera.Retko je silazio među njih, još ređe se sa njima razgovarao a kamo li da je hteo štogod po kući da vidi, nadgleda.A docnije, kad mu žena rodila Sofku, morala je sasvim da se odvoji od njega i da spava dole, sa svekrom i svekrvom, samo da bi on mogao što odvojeniji i mirniji da bude.A opet uvek, čim bi mu se ukazala prva prilika, gledao je što pre da ode na kakav put, tobož po trgovinu.Istina, tada već nisu, i to zbog oskudice u novcu, trajala dugo ta njegova putovanja, ali ipak su bila česta.A najviše su padala u ona doba godišnja, kada je nekada, još kao mlad, išao na ta putovanja i nauke.I čak za vreme tih putovanja umrli mu otac i mati, Sofkin deda i baba.I kao da ga glasnik nije mogao na vreme naći, kada se to desilo, te nije mogao stići, da ih bar vidi mrtve. Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuće, od rodbine, pa čak i od svoje žene, u kući se ipak živelo isto onako raskošno i u izobilju.Sofkina se mati, večito zahvalna što je on nju uzeo, uzvisio je k sebi, pokaza, više nego što su se od nje nadali.Kao da je bila iz prve i najbogatije kuće, tako je nameštala sobe, tako gotovila jela, dočekivala goste i rodbinu.I dalje se cela rodbina tu skupljala, dolazila.Ona, mati joj, gledala je da prilikom svakog praznika, slave, imendana bude uvek sve lepše i raskošnije.A na njegovu tu večitu odvojenost, usamljenost od svih pa i od same nje, svoje žene, nikada ona čak ni izrazom lica, pokretom, a kamo li rečju, da štogod pokaza. Tek docnije, kada Sofka poodraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao raznežavati, i po neki put prilaziti k njima.Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše.Pokatkad u veče, kad bi dolazio kući, a dole, ispred kujne, među materom i međ ostalim ženama, bila i Sofka, i kad bi mu ona poletela u susret, on bi onda, grleći je, dolazio sa njom.Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prste, kako je šašolje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici.I sada, kada se toga seti, Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih, miris njegova odela a naročito rukava, iz kojega se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila. — Pa kako si mi, Sofkice?Jesi bila dobra? — saginjući se k njoj tako raspoložen, zastajao bi sa Sofkom ispred kujne i počeo da se ili sa materom razgovara ili sa ostalim ženama zdravi, a ne, kao do tada, da i ne zastajkujući i ne gledajući ni ko je tu, a kamo li zdraveći se, odmah se penje, ide pravo gore, u svoju sobu. Svi bi se tada oslobodili, a naročito mati joj, koja jedva dočekujući tu priliku da se i ona sa njim, najviše radi ostalih žena, štogod razgovara, šali, počela bi tobož Sofku kod njega da panjka: — Dobra!Celo jutro juri i trči kroz baštu.Ne mogu da je zadržim.Samo kida cveće i baca. Sofka, jednako osećajući na sebi njegovu ruku i grleći mu kolena i široke čohane čakšire, i tada još, onako mala, pa je već znala da će to materi činiti radost i sreću, mazeći se oko oca, počela bi da odriče i da se pravda: — Nije, efendijice, nije, tatice!Nije, živ mi ti! On, uzimajući je u naručja, nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu. I ako bi tada počeo da pada mrak, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda počeo sa njome da se igra. A najviše bi, mećući je na minderluk, klečeći ispred nje, uzeo njene ručice da obvija oko svoga vrata, svoju glavu da meće u njen skut i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom.Kao da mu iz samih očiju suze idu, usta počnu da se pokreću i vlaže se.Nikako ne može da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i sećajući se nečega.Ko zna čega?Da li nečega neprežaljenog i nenađenog?Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik?Da li, što ga njene tanke usnice, detinje ali crne oči i malo, tamno čelo, sa već dugom kosom, podsećaju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi put se njome zaneo? Noseći je na rukama po sobi, grleći je, govorio bi: — Sofkice!..Tatina Sofkice! I sve bi je jače grlio, tako da se Sofka i sada seća njegove skoro izbrijane brade, koja bi je tada počela po licu da grebe. I ako sve to njegovo iznenadno raspoloženje, ta bujnost, ne bi bila prekinuta slučajnim dolaskom nekoga ili ma čim drugim, onda bi i mater k sebi zvao.Tada bi zajedno večeravali, zajedno sedeli gore, u njegovoj sobi.I Sofka ne pamti slađe večere od tih. I sutra nastali bi tako isti srećniji dani.Kolima bi odlazili u Donje Vranje na čivluk.Ali niko više sem njih troje i Magde. U kolima, na prvo mesto sedao bi on.I kao svakada, izvaljen na sedištu, sa jednom nogom opruženom i po njoj opuštenom rukom, obučen u čohano odelo, ali ne kao ostali, već u nekom naročitom za njega kroju.Čakšire malo uske, bez gajtana, jer su one lakše a skuplje staju zbog težeg šivenja.Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda stegnuta izraza očiju i usta i sa malo visokim čelom i jednom po njemu nabranom, poprečnom borom, ispod kose.Ispod čela su bile njegove uvek umorne, uvek upola otvorene oči.Onom drugom rukom držao bi Sofku na kolenu, a ona bi bila tada okićena i obučena kao već velika devojka.Cela kosa bila joj povezana, svi zuluvčići izvučeni oko čela i ušiju, a pretrpana mintanima i nakitima.Sproću njih sedela bi mati.Ona, sigurno okupavši se za ovaj izlet, bila sva rumena i svetla.Njene oči, one njene čuvene, krupne oči sa izvedenim obrvama i vrelim jagodicama, tako bi joj se sjale a usta srećno igrala. Kola bi silazila na niže.Ulazila bi u onaj prolaz, uzan i pritešnjen zasađenim vrbama i iskopanim jendecima, ali za to pun svežine.Onda bi izlazila i išla ka onoj ravnici, podjednako ravnoj zbog zasađenog kukuruza i duvana.Tada bi se sve brže primicali.Magda gore, kod kočijaša, usred korpi i zavežljaja sa jelima i pitama, već ne bi mogla da izdrži a da se ne zdravi i razgovara sa seljacima prolaznicima i radnicima.U ostalom, ona je jedina i odgovarala na njihove pozdrave, pošto on, efendi-Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u koga već jedino u ono svoje ispruženo koleno naročito u svoje lakovane, plitke, i to duple, prave turske cipele.Ili je bar tako izgledalo da samo u to gleda, da ne bi valjda primećivao te pozdrave i morao na njih odgovarati. U čivluku, ograđenom zidom i topolama, odmah do reke, punom svežine i hlada, čak i zime usred leta, proveli bi nekoliko dana.Otac bi bio ceo dan dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa.Mati gore, na kuli, sva srećna, jednako je bila na prozorima od sobe, koje tobož vetri i paje.Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, da se večera ne zadocni.U veče večeravali bi uz piće, koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno, izdvojenije i jače žuborenje reke, klaparanje vodenica, a više njihnih glava jednoliko, kao iz daleka, šuštanje topola, njihovog gustog, sočnog lišća.Posle, dok bi mati nameštala gore postelje, otac bi ostajao da pijući leškari. A često, isprva tiho, za sebe, docnije jače i glasno, počeo bi da peva.Pa se tek zanese, počne na sav glas.Mati ne sme da ga prekida.Samo ga otud, iz obasjane sobe, sluša.Sofka po materinom licu vidi da ona reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas, koji se sve više počinje da razleva po bašti, reci i topolama tako čudno, strasno i toplo. Docnije, kada bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi i on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu.Mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta. Kroz nekoliko dana vraćali bi se kući.Otac istina kao umoren, kao povučen u sebe, ali zato mati presrećna.Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio on, njen muž i njegova ljubav. Posle dođe rat, i oslobođenje, nestanak turske vlasti i gospodstva, pa i nestanak Sofkinog oca, efendi-Mite.Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj počeo da se bavi, tobož trgujući s njima.Retko bi otuda ovamo prelazio.I što je Sofka bivala veća, on je sve ređe dolazio; u godini dana jedan put i to obično noću.Ostane po dva i tri dana, ali nikuda iz kuće ne izlazi.Čak i najbližu rodbinu, stričeve i tetke, ne prima. I Sofka se seća da su ti dani bili najgori.Jer posle svakog njegovog ponovnog odlaska u Tursku, mati bi joj po nekoliko dana išla slomljena i ubijena, a to sve zato, što je jedino ona sve znala.Znala je, da on tamo nema nikakve trgovine niti kakve poslove, još manje da odlazi zato, što tobož ne može da se odvikne od mešanja i druženja sa tim begovima i Turcima, već da je u stvari sasvim nešto drugo. I onda bar nju ne treba da laže, bar pred njom ne treba da se pretvara.Znala je ona da on beži iz straha od sirotinje, koja će, ako nije već, a ono sigurno doći, kao što je znala da im još odavna, i pre oslobođenja, imanje a naročito čivluci i vodenice nisu kao što treba.Istina, jednako su se zvali njihovim, ali berićet se nije, kao nekada, dovlačio sav; već jedva nešto, ko zna koji deo.Više je izgledalo da je to od njihovih seljaka, čivčija, kao neki poklon i dar, nego li napolica.A već arende i zakupi od vodenice toliko su u napred i ko zna za koliko godina uzeti i toliko zamršeni, da je to bilo gore nego i sama prodaja.Ali o prodaji, osobito njemu, efendi-Miti, nije se smelo pomenuti.Voleo je i pristajao na sto puta gore pozajmice, uzimanje novca pod interese od zelenaša, nego da se ma šta proda i otuđi.Pa i ta uzajmljivanja, zalaganje imanja, morala su biti ispod ruke, u najvećoj tajnosti.Kao uvek, sve je to izvršivao Tone, njihov glavni momak, koji je još pod dedom Sofkinim bio doveden sa sela.On se posle toliko izvežbao u računima, da je, kao njihov zastupnik, jednako gore u čaršiji, u njihovoj magazi sedeo.On je sa seljacima i čivčijama ugovarao, davao imanja pod zakup i arende, kao što je i novaca uzimao u ime njihove kuće.I već je tada, kako se šaputalo, pored svoga gotovog novca, ima svoju kuću, a od njih, svojih gazda, od četir i više godina nepodignut ajluk.Ali on je i bio sve i sva, osobito kod Sofkina oca.Nikada ga ovaj nije pitao od koga je uzeo novac, koje imanje za to založio i pod kojim uslovima.On, Tone, imao je samo da njemu donese novac i da to niko ne dozna — a sve ostalo bilo je sporedno. Ali posle oslobođenja došli su sudovi i parnice.Naročito kada se moralo sa seljacima i čivčijama da raščišćuje, da se zna čija je zemlja: da li gazdina i turska, da li njihova.Tada se videlo da im, posle svega, od njihovog imanja neće ostati ništa.A što je najgore bilo za Sofkina oca, još će pored svega morati da ide pred sudove i tamo on, efendi-Mita, da se zaklinje, svađa i to s kim? — sa svojim do skora slugama!Zato je od svega digao ruke.A mogao je, samo da je hteo, ne priznati ni jednom svome čivčiji da je šta od njega uzimao, kao što su druge gazde i učinile, te ponovo došli do već proćerdanog i prodatog imanja. — Eh, zar da me seljački hleb kune i suza njihova proklinje?Gorko, velikodušno je odbijao od sebe. Ali tako isto nije hteo niti smeo da dočeka ni ono drugo — otuđivanje, prodaju imanja, i obelodanjivanje svega što bi moralo da nastane.Zato je, odmah po oslobođenju, i on sa ostalim begovima i Turcima otišao i prebegao u Tursku, ostavivši Tonetu da, kako zna i kako hoće, on to svršava i raspravlja.I Tone je sa advokatima, kojima se tada, posle oslobođenja, sva varoš napunila, i koji su čak i na mamuzama napoleone nosili, sve lepo uredio i prečistio, tako da ništa nije ostalo.Ostalo je samo nekoliko njiva i vinograda, i to njive udaljene, a vinogradi zaparloženi.Od vinove loze ni traga do samo goli i račvasti kestenovi.Jedina njiva, što ostala a vredela, bila je do Morave, do mosta, kad se ide u Banju. I kada je Tone došao, da to sve kaže Sofkinoj materi, ona, po njegovom licu, izrazu i treptanju očima, videla koliko je on pri tome ukrao, nagrabio se.I to on, njihov sluga, koga oni odnegovali i podigli na noge!Ono malo novaca, što joj počeo da broji, htela u lice da mu baci.Ali zar ona, Todora, pred njime da se pokaže!Jedino, kada Tone, praštajući se od nje i kao tražeći blagoslova i izvinjavajući se, što sad mora da ih ostavi i preduzme svoj dućan, trgovinu na svoje ime, jedva tad, toliko je glas gušio, što mu odgovorila: — Ako, ako, Tone! — Pa, snaške, i ako ja više nisam kod vas... — A da beše sreće, ja do smrti nisam mislio da napuštam vašu kuću. — Eh, zar vašu kuću ko da napusti?!...Ali i ako više nisam, opet, uvek, kad god ti što zatrebam, samo pošlji, javi, i tu sam ja da učinim, poslušam. — Dobro, dobro. I ne mogući da izdrži, dok ne ode i ne izgubi se na kapiji, sav srećan, ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito cipele, i nameštajući jaku oko vrata, — Todora, tresući se od bola, jada, srama i nesreće, okrenula se i, pre no što je on izašao ona ušla u kuću, i tamo, ko zna gde, u kakav kut i polumrak srušila se plačući i grcajući. Ali ipak znalo se da se to nikada ne sme doznati.Ni rodbina, niti iko.Ono što preostalo, osobito tu njivu oko Morave, Magdini su sinovi uzeli da rade tobož na ispolicu, a u stvari više davali, nego što od nje dobivali, kao znak blagodarnosti, što im je zemlja, koju su pre kao čivčije držali, sad postala njihova.Tako isto i Magda gotovo nikako se od njih, od kuće im, nije odvajala.Cele bi nedelje presedela tamo u selu kod svojih sinova i snaha, gde je bila kao neki starešina, jer joj muž umro, ali, čim bi došla subota ili kakav praznik, odmah bi ovamo do njih dolazila, uvek donoseći po nešto a najviše brašna, masla i sira, od čega bi posle Sofki i materi po nekoliko dana trajalo.I onda ovde, kod njih, slušajući i trčeći, presedela bi praznik i još koji dan.Tako isto i ostali seljaci, pređašnje njihove čivčije, i dalje su kod njih dolazili, uvek donoseći po nešto, nikad ne spominjući da je zemlja sada njihova, te se zbog toga u prvo vreme nemanje nije baš tako jako ni osećalo.I zato je materi Sofkinoj iz početka dosta olako išlo i ispadalo za rukom, da se ništa ne primeti, već da, kao i pre, cela rodbina, naročito stari stričevi i tetini, uvek bivaju počašćivani ljutim rakijama i dobrim pićem i kafom. A kada dođe slava, Uskrs, Božić, isto je onako bilo nameštano i spremano, i ona, mati joj, u najlepšem odelu, povezana, zakićena cvećem. Sofka tada uvek u novim haljinama, svilenim, od najnovije i najskuplje basme, koja bi se u varoši počela da nosi.Celog dana, vesele i srećne, dočekuju goste.Čak i svirači dođu i odsviraju.A na pitanja o njemu, efendi-Miti, mati bi odgovarala: kako joj je baš pre neki dan poslao novac; i dolazio čovek, da joj kaže kako on još ne može doći.U nekom je velikom poslu.Gledaće da bar na jesen dođe; i kako je Sofki poslao baš tu basmu, da joj se načini haljina... I zaista, i sama Sofka s početka nije znala od kuda materi novac za te njene uvek nove i skupe haljine.Ali u brzo se Sofka dosetila.Videla je: da joj mati zato tako skupe haljine daje, da bi je tom skupocenošću uverila kako zaista to on, otac, šalje, bojeći se da ga ona, kao svako dete, ne bi sasvim zaboravila, ili ga čak omrzla, što nikako k njima ne dolazi, što nju i „mamu njenu“ ostavlja uvek tako same.A svi ti ljudi, sluge, koji su tobož donosili te njegove poklone, uvek su dolazili, kada Sofka slučajno nije bila kod kuće, te ih ona nije mogla videti. A sve je to materino upinjanje bilo uzaludno.Isto tako, kao što je za to materino zavarivanje znala, znala je i za sve ostalo što se oko nje događa i zbiva.Osobito ono otimanje rodbine oko nje, Sofke, kada su ona i mati ostale same posle očevog napuštanja, tobož prelaženja u Tursku.Tetke, strine utrkivale su se kod koje će Sofka, još onako mala, biti u gostima; kod koje će što duže ostati i biti gošćena i čašćena, i to toliko, kao da je ona kakav star čovek.A Sofka je i tada već znala da sva ta ljubav i nežnost rodbinska dolazi kao od neke slutnje, predosećanja nesreće koja već počinje da se događa.I zato su oko Sofke trčali svi i kao ulagivali su joj se, što su hteli time svoj rodbinski dug prema njoj da oduže: da je bar sada ugoste, počaste, dok se ta nesreća nije dogodila, i da, kada tom nesrećom budu rastavljeni i nemajući kada o čem drugom da misle, bar ih ona, ovako mala, ima onda u dobroj uspomeni po njihovom dobru, po ovom njihovom gošćenju, čašćenju, i kao takve, bogate i dobre, pamti ih i seća ih se.A pored toga zato su se još oko nje otimali u ljubavi, što su svi ne predosećali nego na čisto s tim bili: da je ona, Sofka, poslednji izdanak od porodice, glavne kuće; da će se njome svršiti i utrti sve.Ali ipak, pored svega toga, izgledalo je da se otimlju oko nje najviše radi njega, oca joj, efendi-Mite, jer, ma da ih je on ostavio, ipak ga oni još toliko poštuju, da eto sada njegovo jedinče i ljubimče gotovo što na rukama ne nose, i kao kap vode na dlanu ne čuvaju. A da je zaista sva ta njihova ljubav bila više radi oca joj nego radi nje same, Sofke, ona je videla i po samoj materi.Jer docnije, kada Sofka poče da pokazuje znake ženske lepote; kad joj njene drugarice u igri počeše odjednom, iznenada da zastaju i unezverene njenom lepotom, bujnošću prsiju, kose, da, diveći joj se, uzvikuju: „Ao, Sofke!Jao kakva si i kolika si!“ — od tada je mati ne pusti samu.Od tada kapija nije smela da ostaje po vazdan otvorena.Sofka sama ni na kapiju, ni kroz kapidžik u komšiluk, pa ni među same ženske, nije smela da ode, a da je mati ne pregleda, ne vidi kako je obučena.Makar bila u najvećem poslu a Sofka htela da ode u komšiluk međ drugarice, ona bi, ostavljajući posao i brišući ruke o kecelju, dopraćala je do samog kapidžika i susedne bašte jednako nameštajući je i doterujući je...Jer, za Boga, — govorila bi joj tada mati, sva srećna — otkuda ona sme dopustiti da Sofka ma kakva izađe.Treba onda još i on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bi onda smela na oči da mu izađe a kamo li da se usudi i da ga pogleda! Međutim sve to nije trebalo.Odavna je Sofka za sve to znala: i zašta otac jednako tamo sedi u Turskoj; zašto ovamo k njima sve ređe i ređe dolazi, tako da ga je počela da pamti i da ga se seća samo po tim njegovim noćnim dolascima, u malo već olinjalom odelu, potamnela, kao suva, a u stvari zborana lica, ali još jednako svežeg, obrijanog, vlažnih usta, još vodnjikavih očiju a uvek sa brojanicama, u lakovanim cipelama i belim čarapama...Pa onda isto tako je znala, kada bi oni mislili da ona u veliko spava, za ono njihovo, materino i očevo, dugo, noćno, sedenje, cele noći nemo, bez reči, a iz očiju im se vidi: kako sve ovo treba jednom svršiti, ne može se više, treba bežati, prodati i kuću i sve...E, ali šta će onda grobovi na groblju, pa rodbina, pa osobito šta će svet kazati! Sofka je od uvek, otkako pamti za sebe, — znala za sve.I kao što je, nikad ni za šta ne pitajući, osećala i razumevala sve šta se oko nje događa, tako je isto znala i za sebe, šta će s njome biti.Još detetom je bila sigurna u kakvu će se lepotu razviti i kako će ta njena lepota s dana u dan sve više poražavati i zadivljavati svet.Jer zna se da sada samo ona, samo iz njihne kuće, jedino još „efendi-Mitina“ kći što može biti tako lepa, a nijedna druga. I ne prevari se. A kao što je unapred predviđala, ta je njena tolika lepota učini ako ne gordijom, a ono srećnijom.I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala i mučila, nego što je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija.Samu je sebe više negovala, više volela, jer je znala da kod nje neće biti ona obična, svakidašnja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u bujnosti i nabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, viša, jača, koja se ne rađa često, ne vene brzo, sve lepša i zanosnija biva i od koje se pri hodu i pokretu oseća miris njen. Sve se to tačno zbilo i ispunilo.Jer, kada ne samo što poraste, već pređe i dvadesetu, i, pošto je bilo poznato da se svaki ne sme usuditi nju da zaište, čak pređe i dvadesetpetu i šestu godinu, ona i tada ne samo da je jednako još bila lepa, nego i raskošnija i zanosnija.Samo što joj nestalo one gojaznosti i suvišnosti mesa, dok sve drugo na njoj neprestano je sve lepše i izrazitije bivalo.Ramena i pleća jednako su joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku, mišice, bile su oblije i jedrije, te je zajedno sa punim joj plećima činile i dalje vitkom i pravom, i zbog toga joj se svakad stas i bedra jače isticali.Malo dugih, suvih ruku, sa istina suvim ali nežnim prstima i sa još nežnijim, više dlana oblim i punim člankom ruke, koji je pokazivao svu belinu njene kože.Lica ne toliko sveža koliko bela, nešto malo duga, omekšala, koščata ali sa čistim i visokim čelom, crnim, krupnim, malo uskim očima, uvek vrelim jagodicama i stisnutim tankim ustima, tek pri krajevima vlažnim i strasnim.A od cele lepote njena tela, koja joj je bila stala, kao skamenila se, da se ne bi trošila, jedino kosa, kako joj je još u početku počela rasti, tako joj je i tada jednako bujala i rasla.Kosa je bila crna, meka, teška, tako da ju je uvek osećala, kako joj, kad je raspusti po vratu i plećima, lako i senovito leži. Ali što je Sofku najviše uznemiravalo, to je, što, otkada ona počela da raste i već se i razvila u ovu svoju čuvenu lepotu, on, otac, sve ređe dolazio.A ona je znala da je to sve zbog nje.Kao da se nje boji.Prođe po čitavo leto, jesen, zima, pa se od njega ništa ne bi čulo, niti bi kakvog glasnika poslao.Docnije čak i po dve i tri godine, a od njega ni glasa: ni gde je, ni šta je. Mati da premre od straha.I to ne što se bojala da će sasvim ostati sirota, gotovo bez hleba, i ako se u veliko počela da bori sa sirotinjom.Već je počela i gotovo prodala onaj gornji deo bašte iza kuće, koji je gledao na ulicu.I to naravno prodala je „njihovom“ Tonetu, pošto su samo njemu smeli da se povere; pošto samo on ne bi pričao i iznosio svetu da je to njegovo, da je od njih sasvim kupio, nego će, po običaju, pričati kako je uzeo tobož od njih pod zakup.I to morao kao toliko da ih moli, dok su mu oni dopustili da tu podigne neke svoje magaze. Dakle, ta već očigledna sirotinja nije toliko plašila mater koliko taj očev sve ređi i ređi dolazak.Strepila je, da ih, kako je počeo a znajući ga kakav je, na posletku sasvim ne ostavi, i nikada se više k njima ne vrati.I onda, ne već ona, — njeno je prošlo, ona je bila gotova i spremna na sve, — nego šta će i kuda od tolike sramote i pokora njihna i već ovoliko velika i toliko čuvena Sofka? A Sofka, gledajući svu tu muku i strah materin, više je nju žalila nego li sebe.I ona je sa sobom bila odavno izmirena.Još u početku, kad je počela da oseća kako joj se sve više prsa razapinju, pune, kako joj telo biva sve zaobljenije; kada se od svakog iznenadnog dodira, čak i od šuma i bata nečijih koraka golicavo trzala i slatko uvijala, kada joj se od samog pogleda muških sva krv u glavu penjala, noge joj za zemlju kao prikovane ostajale i kada je osećala, da ako bi taj muški ovamo k njoj prišao, da se ona od obamrlosti ne bi mogla maknuti, još manje mu se odupreti, odbraniti od njega, — pa već tada, kada je dakle bilo najgore i najteže, već je tada ona bila uverena da nikada, nikada neće biti toga, neće se roditi taj, koji bi bio ravan i dostojan nje; dostojan i njene ovolike lepote a i same nje kao, Sofke „efendi-Mitine“. I pošto je još u početku bila uverena da nikada neće biti takvog koji će moći da bude veći od nje, da bi se ona osećala sva srećna, što takav, lepši i viši od nje i po svome poreklu i po svojoj lepoti, njenu snagu i lepotu troši i rasipa.Jer jedino bi takav mogao k njoj prići; jedino takvom bi se ona dala da je ljubi.A pošto je s tim u početku bila izmirena da nikada takvoga neće biti, onda je docnije sve lakše to podnosila.Čak je bila i zadovoljna, što je s tim na čisto.Jer posle toga nije imalo ništa što bi je bunilo, od čega bi prezala.Za nju nije bilo ni od kakvog muškarca opasnosti i zato je mogla da bude sasvim slobodna.Mogla je, kad god hoće, da izlazi na kapiju i tamo stoji.Svakoga muškarca, mladića, gledala bi pravo u oči.Čak sama ulicom, i po komšiluku, kad god je htela, išla je.Ni noću ne bi strepila.I zbog te svoje slobode, nijednoj svojoj drugarici nije zavidela, što se, i mlađa od nje, odavno udala, već joj domaćin počeo da se bogati i ona ulazila u red imućnih žena, gazdarica.Ništa i niko kod nje nije mogao da izazove zlobu i pakost.Jer, viša od svih i zato zadovoljna sobom, osobito tom svojom jedinstvenom lepotom, ona je ravnodušno sve to oko sebe posmatrala. Nikada se nije ona, kao druge, stojeći na kapiji i videći kako joj se kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prođe, onda da viri za njim.Kad god bi je bilo na kapiji, mogla se videti kako stoji ispred nje slobodno.Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijući se, a osobito ništa ne krijući od sebe, još manje od svojih prsiju, koja bi, da ih druga neka ima takva, suviše puna i jedra, pokrivala boščom, prebacivajući je na sebe do ispod lica.Ona to nikad nije radila.Ako bi stajala, stajala bi na sredi kapije, sa iza sebe prekrštenim rukama i lako naslonjena o zatvoreno krilo kapijsko, sa komotno ispruženim nogama, prebacivši jednu preko druge.Slobodna, ništa ne krijući na sebi, nikad sa izvučenom iznad čela šamijom i skrivenim cvećem po kosi, već uvek onaka kakva je inače unutra, u kući, i sa još slobodnijim pogledom, uvek kao u prkos, na ravnodušnost naprćenom donjom usnom, zbog čega joj je uvek oko krajeva usta bila kao mala senka.Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i pratila, tako, da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem prolazio pored nje javljajući joj se. Ako bi sa njim bilo još koga u društvu, koji je ne bi znao, ili bio čuo za nju, ali još je ne video, onda bi Sofka uvek za sobom, kad bi oni odmakli, čula razgovor. — Koja je ova, bre, i čija?Iznenađen, zaprepašćen njenom lepotom a osobito takvim njenim drskim, slobodnim držanjem, pita onaj. — Sofka, efendi-Mitina! — čuo bi se odgovor. A u svima tim govorima o njoj, uvek je bio samo kao strah, divljenje i poštovanje, a nikad drugo, kao o ostalim ženskima.Zato je ona mogla uvek da bude slobodna. I kaogod što je tako slobodno, otkriveno i javno išla, stojala na kapiji, tako je isto i gore, na prozorima gornjeg sprata, što su gledali na ulicu i varoš, ne skrivena nego sasvim presomićena i oslonjena gledala i sa ravnodušnošću sve posmatrala.Ceo dan videla bi se kako presedi gore, na prozoru, sa podbočenim rukama o obraze, koji bi joj se nadmeli i još više porumeneli, sa sastavljenim plećkama, sa nadnesenom celom gornjom polovinom, njihajući se polako i osećajući draž u toj svojoj izvijenoj polovini, u ispupčenosti i razdvojenosti kukova, u dodiru prsa o pervaz prozorski. Osobito je volela da praznicima, tako naslonjena i poduprta rukama, gleda dole po ulici, komšiluku i čak tamo oko crkve, u čaršiji, jer se sve to videlo, pošto je bilo ispod njihne kuće. Ravnodušno, s podsmehom gledala bi kako se razilazi svet, osobito ženske, kada počnu iz crkve da izlaze gde su bile ne toliko radi službe božje, koliko da ih svet vidi u njihovom novom, tek tada prvi put obučenim haljinama.Eno mlada, puna i čista lica, Nata gazda-Milenkovih.Ona se uvek, svake nedelje, sa ocem i maćehom vraća iz crkve.Otac ide iza njih, nasmejana, puna lica, i već ne u čakširama — a to zbog te druge, mlade žene, da bi i on izgledao mlađi, — već u pantalonama i kaputu, više gledajući u ženu nego u kćer.Ali Nata to ne primećuje.Sva srećna, što je tako otac svuda vodi, ide ona, a ne zna da on to čini sve zbog maćehe joj, što nije u redu da on sa ženom izlazi a kod kuće ostavljaju samu i toliko već veliku devojku.Sofka bi uvek, kad god bi nju videla, sažaljevajući je gledala, kako o svemu tome ona ništa, ne zna i kako sva srećna, uživajući u tim svojim novim haljinama, jednako se oko sebe okreće, da vidi da li je svi gledaju tako lepu. Tako isto koliko bi puta gledala i one kćeri Taška samardžije, više njihne kuće, u istoj ulici.Ima ih četiri.Sve jedna drugu sustigle.Otac i mati bili su još seljaci, ali, pošto se obogatiše, njihna deca, osobito te kćeri, brzo izišle na glas.Sve su jednaka odela nosile, većinom laka, tanka i u otvorenim bojama, da, svakako, time što više privuku pažnju.Lica i očiju nežnih, kadifenih, da niko ne bi pomislio da su to kćeri njihove, osobito po ocu im, koji je bio bucmast i jednako tamna, debela, preplanula, seljačka lica.Sofka je gledala kako je od njih, radosnih, što su tako lepe, što tako začuđavaju, uvek bila po neka na kapiji, kako uvek otuda ovamo na ulicu istrčavaju, da sigurno koga bolje vide ili se tome bolje pokažu, da su tu, na kapiji, i da ga čekaju.I na svakoj službi u crkvi i na svakom veselju, igri, uvek ih je bilo.Čak nisu izostajale ni sa sabora po obližnjim selima i crkvama.Isprva bi dolazile u prostim kolima, sa ocem i materom, sa puno korpi, jela i buklija vina, da tamo celog dana presede.Docnije, kad se još više obogatiše, braća sasvim im porastoše, išle su na svojim kolima, i to lakovanim, sa federima, a bez oca, već samo sa materom i kojim bratom.Pa i to ne izjutra rano, da celoga dana tamo sede, nego posle ručka, kada kao sav ostali bogati svet ide, koji, pošto odlazi svojim kolima i konjima, ide kad hoće, tamo malo postoji, pogleda i vraća se natrag ranije.Idu dakle više šetnje radi, nego li, kao ostali, prost svet, samoga sabora ili odmora radi, pošto samo tada praznikom može da se odmara, i jela i pića radi. Ali, pored svega što je ona sa sobom bila potpuno zadovoljna, što nikome nije imala za šta da zavidi, te se zbog toga nikad nije osetila uznemirenom, još manje nesrećnom, ipak, nekako, uvek joj je zimi bivalo lakše.Da li, što se tada biva usamljenijim, izdvojenim od svega i svačega, jer se, u dubokim jesenima i dugačkim a jakim zimama, biva sasvim sam.Samo što pokatkad mati ode u rodbinu, pa i to brzo, još istoga dana da se vrati.I to ne zato što bi ovamo, kod kuće, Sofka bila sama i zbog toga ona imala, kao ostale matere za svoje kćeri, kad ostanu tako same, da se boji čega ružnoga, da tada možda kakav muški... nego što je znala da sada, po zimi, Sofka neće moći izlaziti i otići u komšiluk, da uzme štogod, ako joj nešto bude zatrebalo.I sem tih materinih izlazaka, ta bi se zimska povučenost remetila još i praznicima, i to kad su veći, kao Božić.Tada, usled dolaska gostiju, istina najužih, samo iz komšiluka, morao se čovek oblačiti i time kao ulaziti, pojavljivati se u život, dok sve ostale dane, cele zime bilo je sasvim mirno.Čovek je sasvim bio osamljen, sasvim ograđen kućom i zidovima, i mogao se osećati potpuno slobodan, i do mile volje ostavljen samom sebi. Zato su te zime Sofki bile lakše, slađe, jer posle zime već joj nije bivalo tako, osobito s proleća.Uvek bi počela da oseća kao neki nemir, kao strah.Da li što je dotadanja zimska usamljenost i povučenost prestajala i sav život, koji je do tada bio ograđen i sprečavan i ugušivan mećavama i hladnoćom, tada je već počinjao iz kuća da izlazi i po ulicama, po čaršijama, crkvama, saborima, veseljima da se širi, mešajući sve međ sobom, i muško i žensko.I sigurno zato bi je onda počinjao obuzimati nemir, što je znala: da će morati, da ne bi ostala sasvim zaboravljena — ne radi sebe, nego radi matere i kuće, — i ona sa tim zajedničkim životom, sa svetom ići, izlaziti.A međutim ona ništa sa njima nije imala zajedničkog.Sve je za nju to bilo tako tuđe i strano. Ali što je za nju najgore bilo, to je, što je ona s godine u godinu, uvek s proleća i leta, — a to nikome, ni sebi nije priznavala, — sve sa većim strahom i užasom počela primećivati kako, što više stari ne lepotom i snagom, nego godinama, pored svakidašnjeg nemira zbog izlaska u svet, sve jače, sve jasnije se ispoljava, i, kao neka zmijica, počinje da je čupa i drugi nemir, upravo užas: kako će sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka, koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je — usedelicom. No ipak, uverena je bila da to ne može nikada biti.Dopuštala je, da će možda sada, toga proleća, kao uvek, neka tek tada prvi put izvedena svojom mladošću i bujnošću, kao svaka novina, privući opštu pažnju; ali da će nju svojom lepotom moći da nadkrili, to je bilo nemogućno.. Ne sada, nego nikada.Pa čak i onda, kada bi je lice možda izdalo, ipak je Sofka bila uverena da je ne može nikoja nadmašiti.I, ne daj Bože, da do toga dođe.Sofka je osećala da bi onda bila u stanju sve da baci.Da samo dokaže kako je ipak ta nije nadmašila, u inat javno, pred celim svetom bi se otkrila, pa čak i podala, samo da ih uveri kako njenoj lepoti, razbludnosti njene snage i vrelini i strasnosti nije mogućno da ikoja bude ravna.Da, strašno bi to bilo; ali ona ne bila Sofka, ako to ne bi učinila! I onda, prestrašena time, unezverena, odmah bi počela sebe da kori i grdi: što ona sve to da misli i uvek njoj tako što da dolazi, što drugim ni na um možda ne pada.I dokle će ona tako?Zašto ona nikada srećna, nikada zadovoljna da ne bude?Kada će i ona već jednom ništa da ne misli, kao ostale devojke samo da živi i zbog toga da je srećna.Celog dana, od jutra do mraka, i ona da radi, da gleda kako će i što više dograbiti da pojede, a da od ukućana ko ne primeti; pa onda dobro da ruča, večera, i to slatko, oblaporno, da bi posle večere jedva dočekala, kad će leći u meku postelju, u koju će se od umora gotovo srušiti i odmah zaspati.I onda tako svaki dan.Sve sudbini da ostavi, pa da, brekćući od zdravlja i snage, sa nasladom čeka kada će je koji zaprositi, kada će joj biti venčanje, kada će imati muža; kada će i ona, kao i njene udate drugarice, imati svoju kuću i u njoj biti domaćica, sa mužem ići po rodbini, po slavama, večerama, kao i po saborima i svuda gledati kako će se što bolje provesti, što više jesti dobra jela i nositi što lepše haljine. I čim bi počele ovakve misli da joj dosađuju, uvek bi onda počela silom samu sebe da goni da i ona bude takva.Tada obično odmah preduzme kakav posao, kakav težak i čuveni vez.Zagreje se, zaraduje.Sva se unese u posao.Celog dana ne dižući glave radi.Mati jedva bi je odvajala, da ruča i večera.I što bi se posao sve više i jače ispod njenih ruku ocrtavao, pojavljivao, slike se kao žive izdizale, — a taj vez i šare bile su tako teške, da druga na njenom mestu tek ako bi mesecima mogla da uđe u nj — ona bi se sve više i više u to unosila i odmah bi počela -osećati kako joj je drukčije.Mirnije spava.U jutru je svežija.Na ogledalu vidi kako joj krvna zrnca počinju po obrazima da izbijaju i da se zaokrugljujući šire.Jelo joj slatko.Voda još slađa.Oseća kako joj vazduh svež.I tada svaki čas, u svakom trenutku, bila bi u stanju da zaspi, i to slatko, duboko.Ali to ne bi trajalo dugo.Što bi se posao više približavao kraju, ona bi počela da oseća kako postaje sve klonulija i ravnodušnija.Jutra joj već ne bi bivala onako sveža.Od nemirna sna i glavobolje, počinju joj bivati tupa.Ona bi mislila da je to od umora i velikog naprezanja.Ruke i vrat bi joj drhtali, da bi joj glava dolazila teška a snaga joj sva izlomljena. Onda bi počela da ide ne znajući zašta i čisto da se vuče kao bolesna... dok, a to odjednom, iznenada, svu je ne obuzme ono „njeno“: snaga joj u času zatreperi i sva se ispuni miljem.Oseti kako počinje sva da se topi od neke sladosti.Čak joj i usta slatka.Svaki čas ih oblizuje.Od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala.I tada već zna da je nastalo, uhvatilo je ono njeno „dvogubo,“ kada oseća: kako nije ona sama, jedna Sofka, već kao da je od dve Sofke.Jedna Sofka je sama ona, a druga Sofka je izvan nje, tu, oko nje.I onda ona druga počinje da je teši, tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva čekala, kada će doći noć, kada će leći, i onda, osećajući se sasvim sama, u postelji, moći se sva predavati toj drugoj Sofci.Tada oseća kako je ova duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u skut, i znajući za Sofkine najtajnije, najslađe i najluđe želje, čežnje, strasti, grli je tako silno, da Sofka kroza san oseća kako joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima, čisto puca.U jutru nalazila bi se daleko od materine postelje i sa zagrljenim jastukom a sva oznojena.Danju, krijući se i od matere i od svakoga ko bi došao, ceo bi dan presedela tamo iza kuće, u bašti.I tada bi, gotovo kao luda, počela da razgovara sa cvećem.U svakom bi cvetu nalazila po jednu svoju želju u svakom cvrkutu tica po koji neispevani, neiskazan uzdah i glas neke pesme. I onda bi počela da oseća ono što joj toliko puta dolazilo i što nikada sebi nije mogla da objasni....Sve, sve to: i ti snovi, i ova bašta, cveće, drveće, i više nje ovo nebo, a ispod njega, oko varoši, oni vrhovi od planina, i sama ona, Sofka, u isto ovako odelo obučena, isto ovako sedeći, pred istim ovim cvećem, pa čak i sama kuća, iz kuće glasovi i idenje ili matere ili drugih, i same reči, želje, naglasci, sve to, čini joj se, nekada, ne zna kada, u koje vreme, ali isto, isto je ovako bilo, postajalo i ovako se kretalo.I onda, što bi bliže veče, sve bi to, a i ona zajedno sa svim tim, kao da nije na zemlji, sve jasnije, izdvojenije, sve zanosnije, silnije bivalo, da bi ona, dolazeći iz bašte ovamo kući, od razdraganosti i sreće čisto ruke više sebe dizala i u malo na sav glas ne pevala.Ali to nije smela.Samo se trudila da mati od toga štogod ne primeti i zato, i ako ne bi bila gladna, samo da je ne bi mati zagledala, silom bi večeravala i odmah se odvajala. Išla je tobož da leži, spava, a u stvari da što pre ostane sama sa sobom, i da onda, sasvim sama u noći, pokrivena jorganom, nastavi što jače grlenje, milovanje, tonući i gubeći se od sreće zbog tih snova.I što je najglavnije, ma da je bila uverena kako se neće udati, ipak, ipak svi su se ti snovi stapali u snevanje bračne sreće, bračne sobe, postelje, nameštaja...I taj san jedan isti: u velikoj, raskošnoj sobi, punoj izukrštane raznobojne svetlosti.Oko nje ostale sobe, takođe nameštene, okićene peškirima i darovima što je ona donela....Dole, u dvorištu, bije šedrvan, njegovi mlazevi, kaplje vode prema svetlosti iz ove njene sobe, žute se i šušte kao ćilibar.Čuje se svirka.On, njen mladoženja, kao završavajući poslednje veselje, već umorno ali veselo, nestašno i razdragano se izvija, zanosi i prati pesme, koje svatovi odlazeći od njih pevaju, ostavljajući nju i njega ovamo same.On visoka čela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju.Mirišu mu haljine od njegove razvijene snage.Ona ga ovamo, u postelji, u bračnoj košulji, u moru od te svetlosti, šuštanju šedrvana, u svirci, pesmi, čeka.I ma da još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i ujeda...I onda njega uvode.On prilazi.Poljupci ludi, besni; stiskanje, lomljenje snage; beskrajno duboko, do dna duše upijanje jedno u drugo... Zato je ona tu samoću uvek volela.Čak, kad je sasvim sama kod kuće, mati joj ode ili na groblje ili poslom, pa se duboko u noć već ne vraća, ona je i taj strah od mraka nekako rado podnosila.Uvek bi se tada povlačila gore i onda, zatvorena kapijom i zidovima, dakle osigurana, predavala bi se sama sebi.A da bi sasvim izbegla strah od samoće i mraka, sve više i više zanimala bi se sobom.Slobodno bi se otkopčavala, razgolićavala prsa i rukave i same šalvare, da bi osećala kako bi jednim pokretom sve mogla sa sebe da zbaci.Onda bi se unosila uživajući u svojoj lepoti, osećajući draž od te svoje otkrivenosti i od golicanja vazduha.A koliko bi puta, čisto kao kakav muškarac, sa tolikom strašću počela da posmatra svoje prave, krupne dojke, u kojima su se ispod beline kože već nazirale, kao odavno zrele, neke grudve. Jednom u malo ne učini ludost.Bilo je nekako na izmaku leta.Opet je bila subota — pazarni dan.Mati sa Magdom otišla na groblje.Padao je mrak, ali nekakav topal, zagušljiv mrak.Mati joj nikako ne dolazila, a ona kao uvek, ograđena komšilukom i kućom, jednako bila sama.Nemajući šta da radi, a ne smejući da se kreće, sedela je gore u sobi i kao obično bila je raskomoćena.Čak i više nego obično, jer joj je bilo tada, više nego ikada, obuzelo ono „njeno“.Ali kao nikada do tada, odjednom poče osećati: kako je počinje za srce da hvata neka neizmerno duboka, iz tamne daljine sa slutnjom taka teška tuga, jad i usplahirenost: čime će se sve ovo svršiti?!Da neće, a sigurno će, sigurno — smrću?!I onda: čemu i na šta sve ovo? U tom ču kako iz bašte dolazi mutavi Vanko.I to peva.Sigurno pijan, kao svake subote od bakšiša što je dobio, slušajući po pijaci i čaršiji.I pošto je dole, u kujni, video da nikoga nema, on se poče peti gore, ovamo k njoj.Ona se trže.Brzo se pokri i kao opasa.Ali odjednom joj dođe luda misao od koje se sva oznoji.Što da ne?Pijan je — i neće znati; polunem je — i neće umeti kazati!I što da ne jednom i to, o čemu se toliko misli, sanja?Što da ne vidi i ona jednom: kako je kada se oseti muška ruka na sebi. Vanko došavši ovamo i videvši je, zaradovan što ju je našao, i pijan, srećan, mucao je i mimikom joj poče pokazivati od koga je i koliko danas dobio. — Ba... ba... ba!... Ali videvši kako se ona sa minderluka, međ jastucima, onako raskomoćena, i ne diže, ne prilazi, još manje mu odgovara, niti se smeje — on zastade ispred nje kao uplašen. Ali ona ga pozva. — Daj ruku! On joj pruži slobodno ruku sa ispruženim i raširenim prstima, i to levu, jer mu ona beše bliže njoj.Ona ga uze za ruku, ali ne kao svakada za prste, već odozgo i više ruke za dlan, za onu četvrtastu i široku kost.Zatim ona vide kako mu se, iznenađenom takvim njenim uzimanjem ruke, rašireni prsti zgrčiše, te, prinoseći je k sebi, ruka njegova dođe joj onako crna, tvrda i kao neka šapa..Ali nije ona ta koja bi, kada nešto naumi, na po puta stala, ustukla.Brzo ga dovuče k sebi i držeći ga međ kolenima i, ne slušajući njegove neprirodne glasove od straha i radosti, otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom položi njegovu ruku pridržavajući je, pritiskujući je....Oseti samo bol i ništa više.Brzo, stresajući se od jeze, ustade.Ali on, obezumljen, lud, sa penom na ustima, iskrivljenim licem, gurajući je glavom u trbuh, grleći je po kukovima kidao joj meso i kao klještima je vukao k sebi, da je obori, puštajući zapenušene lude krike. — Ba.. ba!.. ba! I druga da je bila na njenom mestu, sigurno bi podlegla, izgubila bi se, ali ona, gnušajući se, samo ga odbaci od sebe i izađe, zakopčavajući se. Bilo je to pred Uskrs.Sofka, kao uvek uoči tih veliki praznika, ništa nije radila dole u kujni, već je bila jednako gore, na gornjem spratu, raspremajući i nameštajući sobe.Tako je bilo i sada.I da se ne bi prljala, bila je obukla neki stari mitan, koji joj je bio tesan, te su joj se prsa čisto kršila.Tako isto, da joj ne bi prašina padala po kosi, bila je ovlaš zavila glavu velikom zejtinlijom šamijom, te joj je lice odudaralo jasnije i svežije.Vetrila je i pajala sobe.Njene nanule zvečale su po suhom doksatu gornjeg boja. Dole, ispred kuće, dvorište je bilo davno poliveno i počišćeno.Od kapije do kuće belila se kaldrmisana putanja.Iz kofe na bunaru curila je voda, i belasajući se spram sunca, kapala je po pločama.Trava oko bunara, po dvorištu, i čak oko kamenova po kaldrmi odudarala je tamnije.Od dvorišta pregrađena tarabama, zelenila se i pružala čak iza kuće njihova bašta.Pod strejama čevrljali su vrapci.Iz komšiluka čulo se takođe spremanje; a sutrašnji dan: tresenje ćilimova, ponjava, lupa i ribanje tepsija i sahana.Sa ulice dopirao je bat koraka.U opšte dan je bio čist, topao, i pun životvorne, balsamske svežine, kao što su dani proleća pred Uskrs.Na dnu stepenica, odmah do kujne, sedela joj je mati, i kao da joj je bilo hladno bila se ogrnula po leđima kratkom kolijom, škorteljkom, a u stvari najviše se bila ogrnula, da joj ne bi prašina odozgo, gde je Sofka čistila, padala i prljala joj čistu belu košulju oko vrata i na prsima.I tako pokrivena tom kolijom, držala je tepsiju u krilu trebeći po njoj pšenicu, a u isto vreme pazeći da u kujni ne iskipi jelo iz lonaca što su krkljali oko vatre.Trebila je marljivo pšenicu, jer večeras se ide na groblje i iznosi mrtvima za dušu. Na kapiji zveknu alka. — Domaćini! — Čak gore ču Sofka jak glas sa oštrim i stranim naglasom. — Sofke, udara neko! — doviknu odozdo mati.Sofka ostavi čišćenje i poče silaziti. — Pa što ti, nano, ne otvoriš? — poče se ona nećkati silazeći niz stepenice. — Idi, idi, došao neko! — poče je žuriti mati. Dok je Sofka išla putanjom pored bunara ka kapiji, da otvori, vide kako joj mati hitro sakri tepsiju sa pšenicom i užurbano, ma da je bilo sve čisto, opet nekoliko puta mahnu metlom ispred kujne i skloni neku krpu i još nešto ispod stepenica. Sofka otvori kapiju i stade iščekujući da uđe taj koji lupa. Na kapiji se pojavi visok, obrijane glave Arnautin.Sofka se osmenu, jer odmah vide da je to očev glasnik, jedan od onih džambasa koji svake subote dolaze iz Turske ovamo, na pazar, i kupuju konje.Tako isto ona vide kako i mati joj, čim ovoga pozna da je Arnautin, čovek iz Turske, dakle sigurno njegov glasnik, ma da mu se, kao uvek ispred ovakih velikih praznika, nadala, ipak, kad spazi da je zaista on to, poče se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji jednako okrećući se oko sebe i nanovo gledajući da li je sve počišćeno i raspremljeno kako treba. — Je li ovo efendi-Mitina kuća?— poče Arnautin glasno da viče ulazeći i kao dvoumeći i još jednom zagledajući kapiju, da nije slučajno pogrešio. Sofka mu glavom potvrdi da je to.On uđe i uputi se ka materi širokim koracima i zavučenim rukama u bele čakšire.I, ma da se još nije bio ni približio k njoj, otpoče: — Ete, pozdravio vas efendi-Mita i poručio mi da vam kažem... — Ako, ako, dobro nam došao! — predusrete ga mati.I kad dođe do nje, brzo mu iznese tronožnu solicu, da sedne. — Sedi, odmori se! — poče ga nuditi usrdno. Arnautin bojažljivo, kao ukočen, spusti se na stolicu.Mati, kao uvek pred svima tim očevim glasnicima, stade preda nj, prekrstivši ruke na pojasu i s malo nagnutom glavom k njemu, da željno i s puno poštovanja sluša šta joj je muž poručio i naredio.Sofka ode u kujnu, da Arnautinu skuva kafu.Arnautin, namrštivši se, valjda da mu jače odskoči ona pruga oko vilica i čela, koja je pokazivala dokle je voda doprla pri njegovu jutrošnjem umivanju, poče oštro da priča.Retko je u mater gledao, već jednako u svoje jake žilave noge s debelim i dugim čarapama od kostreti.Sofka po njegovu glasu vide da je kao ljut.I osmehujući se, već je znala zašta je.Sigurno je i on, kao i svi očevi glasnici, kad k njima polaze, mislio da će, kada ovamo dođe, zateći majku i nju, Sofku, kao i celu kuću malo sirotniju i onda da će mu trebati da njega navlaš pred njima grdi i govori im: kako i on tamo u Turskoj ne živi bolje, i time njima daje kao neke naknade, utehe.A ono evo prevare se!Video nju, Sofku, i mater, koja ma da je bila prevalila četrdesetu, ipak je još izgledala mlada i sveža.Oko joj još toplo, kosa joj se još kao zift crni i svetli.Istina ima malo bora oko očiju i usta, ali se one i ne poznaju, već se neosetno gube u svežini oblog joj i kao mleko tako belog i nežnog lica.I kad je ovako lepa u svakidašnjem odelu, kakva li je, kad je obučena! Pa kako ona pred njim sada stoji smerno i kako bojažljivo raspituje o „svome čoveku“ grdeći sebe: što nije znala šta će joj poručiti i iskati, te eto ne može sad odmah da njegovom glasniku to da.Nego, izvinjava se, ona će to poslati pred veče u han gde je ovaj odseo i to još po sluzi. I Sofka po izrazu lica Arnautinova vide kako na njega sve to silno utiče.I još kad on sagleda gde je Sofka kuvala kafu: kako otuda, iz tamne, široke kujne, odsjajuju oni njihovi veliki, teški poslužavnici, one žute široke tepsije; pa onda ispred njega, gde on sedi, suhe stepenice, koje vode na gornji boj, a tamo do kapije stari šamdud sa račvastim kožastim stablom, a do same kapije binjektaš koji je bio istina propao u zemlju, ali mu se još bleštalo njegovo mramorno teme.Sve to njega još više uplaši.Brzo, na velike gutljaje, posrka kafu, i odmah se diže žurno — i to ne sredinom kaldrme, već krajem, kao da je ne uprlja, — jednako izvinjavajući se materi: da se ona ne žuri, i kako će on nju tamo u hanu čekati, dok ona bude gotova. — ’Će čekam han’mo.Ako ne možeš danas, sutra, kada ti hoćeš.Jedan, dva, tri dana, ništa nije što ću ja da čekam.Čekaću ja! — poče se pravdati odlazeći. Mati ga otprati do kapije, a Sofka osta u kujni perući šolje.Ali ona vide, kako se mati, pošto otprati Arnautina i za njim zatvori kapiju, vraća polako i čisto teško.Dođe do bunara i tu ostade dugo, dugo.Posle skrenu i uputi se podrumu.Tamo dugo ostade pred vratima podrumskim, sigurno nešto zagledajući unutra, jer tek posle dugog vremena Sofka ču kako je ona otuda viče. — Sofka, idi do Aritonovih i zovni Vanka! Sofka ode i ubrzo se vrati sa onim istim Vankom.Vanko, kao uvek kad spazi mater joj, stade pred nju uplašen.Mati ga mimikom posla da ide u čaršiju i zove joj Toneta.Vanko sve trčeći ode. Malo posle dođe i Tone.Nasmejan i već debela lica, kratko obrijan, u širokim mor-čakširama bez gajtana, s brojanicama, sitnim brzim koracima stade on pred Todoru, nekadanju svoju snašku, koja, dok je Vanko išao po njega, beše skuvala za nj kafu, iznela u žutoj taslici duvana, sve to metnula ispred sebe, pa zavivši cigaru i pušeći je polako, čekala ga je. — Snaške, zvala si me? — upita je Tone mećući brojanice u pojas i kleknuvši ponizno ispred nje, uza stub kuće. — Sedi, sedi — poče ga nuditi ona dajući mu kafe i duvana — zvala sam te — a nije Bog zna šta.Znaš ti one naše bačve? — Kako da ne, snaške?Pamtim još kad su pravljene!Morali smo kapiju da porušujemo i razvaljujemo, dok ih unesmo!Kako da ih ne znam! — E, pa one, te....Sad nešto preturah po podrumu, pa mi padoše u oči.Znaš, sad godine nerodne i ne mogu da se sve napune, pa zato sam te i zvala, da te pitam: kako bi bilo, kad bi se ko našao da čuva u njima vino, da im ne bi obruči poispadali od suše.Ti već znaš to.Radiš sa vinom.A za zatvor na podrumu znaš već kakav je siguran! — A već za to. I Sofka po glasu njegovu oseti kako Tone već u napred sve zna. — Pa snaške, — poče se on nećkati — to bi dobro bilo!Dobro bi bilo da ja to....Imam ja nešto vina, pa kad bi mene htela pustiti.... — Baš dobro.Bolje ti nego tuđin, — odahnu mati. — E dobro.Hvala ti! — nastavi brzo Tone. — Samo, snaške, znaš, ja ako mogu jednu ili dve bačve da zahvatim.Ostale, sve, samo je vaša kuća u stanju da napuni a moja kuća i moja ruka ne stiza toliko, jer se zna naše tanko stanje. — Pa koliko možeš, Tone.A za više daće Gospod! — Daj Bože, daj Bože, snaške!I svakome neka da što želi.A kako je bata-Mita?Čujete li što za nj? — Jutros mi dolazio trgovac.Zdrav je.Ne može još da dođe.Zakasao u trgovinu.Sofki poslao đizije za haljinu, a i novaca, da nam se nađe za ovaj praznik. Tone, ma da je bio uveren da je sve obratno, ipak se činio nevešt.Brzo ode, i po šegrtu, posla joj u napred za celu godinu kiriju za te dve bačve, a docnije će on već i sve bačve da zauzme, pa i ceo podrum.Metnuće čak i svoj katanac na nj.Mati, kao uvek, ne brojeći novac (ma da je svakad, u svakom njegovom fišeku, nalazila po nekoliko rđavih groševa) dade bakšiš dečku, isporučujući pozdrav Tonetu i njegovoj domaćici. Dečko ode.Kapija se za njim zatvori.Sofka vide kako joj se mati ne diže, već ostade tako jednako sedeći, gledajući zamišljeno u ispijene šolje kafe i prevrćući novac u skutu.Čak i ne ču kad se kapija ponovo otvori i na nju se slobodno provuče njina Magda. Kao uvek, uđe ona brzo, noseći puno zavežljaja.I, ne zastajući pred materom niti joj nazivajući Boga, ode pravo u kujnu. — A dođe li? — trže se mati, kad je vide tamo u kujni. — Eto, snaške, jedva stigoh, — poče da joj se pravda Magda. — Oni moji na selu uhvatili me tamo, pa de ovo, de ono.Ne može čovek da ih se otrese.Jedva donesoh.Evo... . I ne pokazujući joj što im je donela, kao da nije vredno njihne pažnje, poče da trpa u kovčege belo brašno, a u sahane i tendžere presno maslo i sir, što im je donela od svoje kuće i što su njeni celog posta brižljivo pribirali, samo da bi ona mogla što lepše i više ovamo njima, svojim gazdama, da ponese. — Magdo! — ponova je zovnu mati. — Čujem, snaške! — Istrča Maga, a već joj bile umrljane ruke i zasukani rukavi od sudova što ih počela da pere. — Idi u Šareni Han i pitaj za trgovca, Arnautina, — poče joj naređivati. — Nađi ga i pitaj: da li može što mešeno da mu ponese.Posle svrati u Dućandžik za basmu.Znaju već oni kakvu će da pošlju, kad je za nas.Samo brzo, jer posle moramo da idemo.Sad znaš. — Znam, snaške! I Magda, stara, suha, koščata, obučena pola seoski pola varoški, brzo navuče na bose noge neke stare spečene papuče i ode.I to ne ode na kapiju ulicom, već kroz kapidžike, bašte, kuće, kako bi se sa celim komšilukom videla, sa svakim zdravila, i onda prekim putem otišla u taj Šareni Han.A Sofka je u napred znala kako će ona odmah toga Arnautina, i ne pitajući ga da li on može, početi da savetuje kako će da pazi da se to što će poneti uz put ne pokvari i ne izlomi.I posle će mu ispričati o njima, svojim gazdama: Sofki, materi joj, ocu, a najviše o njihnom dedi, kod koga je ona služila.I to ne zato, da bi on od nje doznao za njih, jer po njoj, ceo je svet morao znati za njih, nego kako bi tolikim svojim pričanjem ona Arnautinu pala u oči, te da posle on, kad odnese i isporuči pozdrav od sviju, uzgred kaže da je tu bila i neka starka, a on će onda, efendi-Mita, setiti se nje i znati da je to bila ona, njihna Magda. I zaista, Sofka posle nekog vremena kroz prozore odozgo ugleda Magdu.Izišla iz komšiluka i ide onom ulicom koja vodi pravo gore u čaršiju, gde je pazar i gde su ti hanovi.I bojeći se da nije zadocnila, gotovo trči.Jednako gura čas na levu čas na desnu stranu svoju ovlaš povezanu kratku kosu na glavi.Čas pođe lako, umori se.Jedva vuče na bosim nogama one spečene papuče, čas ih izuje, uzme u ruke i potrči.Ali opet svakog se časa zaustavlja: ili da skloni koje malo dete sa sredine ulice, da ga ne bi koji konj ili tovar pregazio, ili da kome odgovori na pozdrav. Posle dugog vremena Magda se vrati zajedno sa dva šegrta koji doneše čitavu rpu basme.Sofka je znala kako je sad Magda sa tim šegrtima navlaš prošla kroz komšiluk, da bi svi videli tu basmu za Sofku i zavideli joj. Posle, pred veče, kad se poče dan kloniti, bilo je vreme da se ide na groblje.Zvona već stadoše da prodiru kroz gužvu i vrevu iz varoši.Gore do Sofke poče da dopire vika, blejanje stoke, i ukroćivanje otrgnutih konja s pazara, i razilaženje seljaka.Iz čaršije se sve više i više dizala graja, vreva, šum, i to je sve brujalo i na sve se strane mešalo sa prašinom, dignutom usled polivanja i čišćenja ispred dućana.Simidžije već počeše da se viđaju kako silaze iz čaršije, razmileli se po sokacima što vode na drumove.Trče besomučno, da dostignu mušterije.Zavalili se od korpe simita.Džepovi im, naduti marjašima, klate se oko njihovih nogavica.Oni razvalili vilice, optrčavaju oko seljanki i silom im guraju i nude stare, podgrejane simite. — Tetko, vrući! tri za dvaest para! A seljanke beže, sklanjaju se od njih, uverene da će im podvaliti.Ali najviše se sklanjaju i beže strepeći da ih ne pregaze konji pijanih seljaka, koji tamo po čaršiji zastaju ispred svake mehane, da još ispijaju okanice, pa onda kao besni jure ovamo na konjima.Iz nedra im ispadaju stvari što su nakupovali i poneli svojima u selo.Gaze sve ispred sebe, naročito Cigane, i Ciganke.Ciganke u novim žutim šamijama, starim anterijama, beže ispred njih i, kao da ih umilostive, okreću se k njima i ponizno ih mole: — Nemoj, gazda!Aman, gazda! — Đid bre! — krkljaju oni.Konji im se propinju nad njim ali one, smrtno uplašene, beže ma na koju stranu. Dole Magda se uzrujala.Ne može da sačeka mater, dok se obuče, već uzela korpu s jelom i ponudama, što će se nositi na groblje, i stala ispred kapije.Metnula korpu na glavu, te joj svilen peškir, prebačen preko korpe, svojim krajevima zaklonio celu glavu, i valjda zagrejana od one vreve, graje iz čaršije, svaki čas naviruje ovamo i viče: — Hajde, snaške, već sav svet ode na groblje! A zaista, više njihove ulice, kroz kapidžike, iz sporednih ulica, gde nema meteža, već se čuje kako idu žene, starke i sluge ka groblju.Neke prolazeći pored Magde zapitkuju je: — Hajde, Magdo!Ode li i snaška Todora? — Nije, nije!Sad će, — odgovara im Magda, tupkajući papučama. Sofka je međutim sišla i ovamo u kujni mater nameštala.Čisto i Sofki milo, što joj je mati, sada ovako obučena u novo, u toj svilenoj anteriji, lakovanim papučama, skupocenom zagasitom količetu, koje joj tako toplo i pripijeno stoji oko polovine, došla sasvim lepa i sveža.Samo, valjda usled pomisli na groblje i plakanje, već joj i sad oko vlažno a usta toplija.A Sofka je znala da je to, pored ovoga, i zbog današnjeg očeva glasnika.Ma da otac po njemu nije kazao da će doći, ona je ipak po tome slutila, nadala se da će ih možda sada, za Uskrs, pošto nije toliko vreme dolazio — valjda jednom obradovati i doći k njima.Zato je ona sad, osećajući se pred Sofkom kao kriva, za te svoje nade i misli o njemu, svome mužu, stideći se te svoje slabosti, jednako krila od Sofke glavu i pogled i otimala se od nje da je tako dugo ne namešta i doteruje. — Dosta, dosta, Sofkice! — prekidala je i zaustavljala Sofku, a ipak videlo se kako joj milo, što joj odelo tako lepo stoji. Pošto materi lepo veza šamiju, da joj jedri obrazi i ovalna brada odskočiše, vezavši joj ispod grla belu svilenu i meku maramicu, Sofka iziđe zajedno s njome i isprati je do kapije. I kad za njom i Magdom zatvori kapiju, ona se brzo, gotovo trčeći, ispe gore i kroz prozor otpoče ih odgledati.Vide kako mati joj ide čisto ponosna i radosna.Zanoseći i zabacujući plećima sa svakom se ženom, kako koja iz komšiluka naiđe, zdravi.A sve one ili iza nje ili oko nje stupaju u društvu.Eno i tetka joj, Simka, čija je kuća odmah na ćošku do druge ulice, crnomanjasta, suva, koja je odavna ostala udovica i večito ide po sudovima parničeći se sa seljacima, nikako ne mogući da veruje da je njen pokojnik zaista mogao toliko da potroši i imanje seljacima da proda, a njoj i deci ništa da ne ostavi.Eno kako sa mlađim sinom izlazi i, čim opazi Todoru, odmah joj prilazi ruci, ljubi je.I Sofka ovamo zna kako joj sada ona tamo sigurno govori: — Kako si, snaške?Eto ja danas imala neko ročište u sudu, pa eto jedva stigla, da i ja pođem na groblje. — I produžuje sa njome put. Mati, kao uvek idući u sredi njih, ide napred, i kao predvodeći sve ostale, zamiče na posletku sporednom ulicom, i gubi se ispred Sofkinih očiju.Sofka ostade i dalje nagnuta na prozor osećajući kako joj šalvare dugo, teško padaju po kukovima i kako joj se puna pleća, usled tog njenog ugibanja i uvijanja, dodiruju.Ali odjednom se trže.Kroz prozore više nje, igrajući se i dobivajući ružičastu boju od crvenih ćilimova, trnula je svetlost od sunca, koje zalazeći iza brda, snopovima je obasipalo varoš crveno, žarko, kao krv.Međutim iz varoši sve je više i više nestajao onaj žagor.U osvetljenom vazduhu iznad glavne čaršije, pazara, samo se dizao i lelujao oblačak od prašine.A dole, iz kuće, iz kujne i one velike sobe, ništa se nije čulo; takođe ni iz dvorišta, ni iz bašte.Zato se Sofka i trže, jer, uznemirena baš tom tišinom, mirnoćom, predvečerjem, kroz raširene nozdrve poče osećati kako se iz dvorišta pokreće i počinje da osvaja onaj sveži baštenski ćuv.Po bašti lišće šušti; iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris. A znala je kako će se to sve više odvajati, snažiti i otuda kroz tu tišinu ovamo do nje prodirati.A ta će se tišina sve više, sve jače širiti.Sve, kao umorivši se od dnevna rada i svršivši što je trebalo, počeće da se povlači, odmara i čeka veče, noć.Tek po koje, kao zadocnelo, čuće se krcanje đerma na bunarima, tek po koji bat ulicom!Žureći se, ako prođe tek po koji sluga, čirak, noseći iz čaršije što je gazda za kuću nakupovao, a obično na mašine navlačene i ispeglane fesove, ili gotove haljine, uzete tek sada od krojača.Jedino što će se sa crkava, i varoške i šapranačke, neprestano zvoniti.A sve će drugo postojati tiše, mirnije i tamnije.I kao uvek, i tada se Sofka najviše bojala i plašila.Zato, ma da je znala da je kapiju zatvorila, ipak bacivši šamiju na kosu i na prsa, siđe dole.Čisto sa strahom, grabeći, dok je još videla, uđe u kujnu i zatvori vrata od one velike sobe.U samu sobu nije smela da uđe, jer tamo, u kraju sobe, već je bilo mraka.I kada i samu kujnu za sobom zatvori, oseti se slobodnija.Još jednom ode do kapije i, pošto se ponova uveri da je zaista dobro zatvorena, poče se vraćati malo umirenija i staloženija. I ona vraćajući se od kapije, prolazeći pored bunara, kao svakada pri takvim večerima, kada bi bila tako sama, zatvorena, poče osećati neku draž, i to draž u pokretima tela.Ali baš zato nikako više nije smela da se vrati gore, na gornji sprat i tamo u onoj sobi sama da ostane, jer je znala da će je odmah početi da poduzima ono „njeno“.Znala je da će, ma da joj je sada mati na groblju, kroz nekoliko dana eto Uskrs i cela ova nedelja strasna i plačna, kada čovek ne treba ni da se nasmeje — ipak, ipak, pored toga što bi znala da je greh, nju sve više i više obuzimati ti osećaji, ta draž, milje, golicavost. I da sve to ne bi bilo, ona, tobož poslom, poče jednako švrljati po dvorištu, a najviše oko kapije, do koje je ipak dopirao žagor, koji je hrabrio.Ali međutim iz bašte poče da bije svežina i to tako slatka i bujna.Sa groblja jednako je zvonilo, a nekako čudno, teško, odmereno, da od toga Sofki bi tako mučno.I ne znajući ni sama zašto, poče da je podilazi vatra.Nije mogla da ode u kujnu, još manje da uđe u spavaću — onu prizemnu sobu, veliku, mračnu sa dolapima i kupatilom.Bojala se da se ko otuda iz onih otvora i rupa ne pojavi.Zato, pored svega što nije htela, što se ustezala, ipak pobeže gore.I tamo, u sobi, do prozora, na minderluku sede međ crvene i meke jastuke čupavce.Snaga joj poče goreti, čelo, ruke sve u znoju.Nije smela da se makne, a kamo li vrata i prozor da zatvori. Ko zna dokle bi tako sedela, da se već jednom odozdo, sa kapije, ne ču tiho kucanje.Ne jako i silno, nego kao kad je čovek umoran, pa da ne bi privukao pažnju prolaznika on ovlaš samo kucne, tek da ga ovamo u kući čuju i što pre mu otvore.Odmah za kucnjem ču se umoran materin glas: — Sofke, otvori! Sofka zaradovavši se pođe.A i vreme je bilo da se one, majka i Magda, vrate, jer su već zidovi oko kuće i kapije mirisali na naslaganu prašinu od današnjice.Ali dok ona siđe i polako poče ići ka kapiji, a ono Magda, koja je kao uvek bila ušla odozgo kroz komšiluk, da bi prekim putem pre matere došla i otvorila joj kapiju, već stiže, i, ostavivši korpu u kujnu, preteče Sofku na kapiji. — Neka, Sofke, ja ću! —odbi je ona, žurno otvarajući kapiju, na kojoj je čekala majka, stojeći tromo, predišući od umora, a i od jela i plača na groblju. — Dođoste li? —upita je Sofka kratko, uzimajući od matere peškir u kome su bile pre, kad su pošle od kuće, uvijene sveće, bosiljak i cveće za groblje, a sada, kada se vraćale, bilo kolača i drugih ponuda. — Eto! — odgovori joj mati i uđe. Sofka osta, da ponovo zaključa i zatvori kapiju, slušajući kako Magda trči ispred matere, da tamo pre nje stigne i u kujni raspremi, upali sveću i osvetli sobu, da joj se ne bi snaška, onako u polumraku, ulazeći spotakla o što.Sofka se za njima vrati osećajući kako je od svega ovoga postala mrzovoljna i umorna.Uđe i ona u sobu kod matere. U kujni je već Magda radila.Palila je oganj na ognjištu i raspremala onu veliku korpu, što je na glavi donela, sa puno ostataka od pite i jela, što se nije moglo da razda, a još više od drugih pita i jela, što su nadobivale u zamenu razdavajući po okolnim susednim grobovima.I svaki čas, kao svakada kada bi dolazila sa tih podušja, usled mnoge ispijene rakije, jednako nateže testiju sa vodom.I, da je ne bi umrljala, naslanja je o lakat ruke i njime izdiže i prinosi ustima, da bi joj pucalo grlo.Odahnjuje ne mogući da se pribere od žeđi.I tobož nije joj tako slatka i prijatna zbog zagorelosti od pića, već što nije htela za sve vreme, dok je bila tamo po groblju, da pije druge vode, iz drugih bunara, jer sve one ne valjaju, ne mogu ni da se prinesu ovoj vodi njihovoj, iz njihovog bunara, te odahnjujući, govorila bi: — Oh, oh, što je slatka ova naša voda!E, baš je nigde nema! I da zabašuri sve to, poče se okretati Sofki i, po običaju svom, pričati joj šta je bilo tamo, na groblju: koja je kakvu pitu umesila, i šta donela za razdavanje; kad je došla, dockan ili rano; kako žalila i naricala; koga najviše od pokojnih spominjala: da li muža, oca, da li sina, svoje dete jedinče, i koliko, do kog vremena plakala; kako je bila obučena.A naročito sve to za matere onih Sofkinih drugarica, za koje je Magda slutila da ih Sofka ne voli, osobito Milenkovih, Trajkovih. Mati, pošto je i sama bila umorna od svega, prekinu Magdu obraćajući se Sofki: — Hajde da večeraš, Sofke!Donesi, Magdo! Sofka joj ne odgovori.Ali joj mati ne dade.Pokazujući glavom u kujnu na onu korpu sa jelom i komađe pita, poče da je nudi: — Uzmi, uzmi.Makar okusi.Znaš da treba i ti što u pokoj duše da uzmeš. Sofka, mrzeći je da se odupire materi, pristade. A nikada nije volela ta jela što se donosila otuda sa groblja.Uvek pored mirisa samih jela osećao bi se i drugi miris u njima, miris tamjana, pokapanog voska od sveća i suvih, istrulelih, oko krstača izvešanih šimširovih venaca.Čak bi se osećao i miris one zemlje grobljanske, sa samoga groba.Magda držeći široku siniju i nagnuta nad njom a nogama jednako gurajući ispred sebe na što je nailazila, da se ne bi spotakla, stavi je ispred Sofke.A na prvom mestu se isticalo jedno veliko parče pite, koje se i belinom svoga brašna i množinom jaja i sira odlikovalo. — Evo, na, Sofke! — poče je Magda nuditi njim, pokazujući glavom. — Ovo ti je poslala tetka Stoja i molila me, Bog zna kako, da te pozdravim: da uzmeš i okusiš od te njene pite.Od nje nije ni razdavala drugima.Samo je za tebe i mesila. Mati čisto surevnjiva na tu ludost te Sofkine tetke a svoje sestre, kao da ona ne bi imala da umesi Sofki, što bi joj se jelo, već eto ona, koja toliku decu ima, od imanja samo kućicu i vinograd, a muž joj gotovo nadniči — poče Magdu grditi: — A što si joj uzimala?Što toliko parče, gotovo pola tepsije da ti da?Nema ni ona da jede, a kamo li drugome... — Pa nisam mogla, snaške, poče da se brani Magda. — Kada odoh kod nje, ona me jedva dočeka: „Sedi, Magdo!Od kad se nismo videle!“ I onda daj rakiju, daj ovo, daj ono, i odmah ovo parče mi nudi.Čak je bila odavna spremila, odavna uvila u peškir.„Na, Magdo!Ovo je za Sofku.Od čistog je, mutmelj brašna.Samo jaje i mleko.Zna tetka šta mi Sofka voli, pa je tetka za nju ovo spremila.I mnogo da mi pozdraviš Sofku, Sofkicu našu.Tetka od kada je nije videla.I kroz dan dva, ako ugrabim priliku, gledaću da dođem i da je vidim“.... Majka znajući sve to, samo odmahnu rukom, da bi ova prekinula.Sofka gledajući tu množinu jela, pita, po tepsiji, uzimala je od svačeg ovlaš, međ prstima, i gotovo samo dodirivala ustima.A najviše je uzimala od te tetkine pite. Mati je jedva opet čekala da Sofka svrši sa večerom.I zaista, čim se Sofka prekrsti i, obrisavši skut od mrva, odmače od tepsije, i Magda ponovo iznese u kujnu, mati joj se odmah diže.Odmah poče da se skida i raskopčava, naredivši Magdi. — Hajde nameštaj, Magdo! — I produži jednako da se skida, razvezuje šamije, da joj lice i pun vrat sa modrinama, gde je jače bilo stegnuto, bivaju sasvim slobodni; da skida anterije, jeleke i pojase, te da joj se snaga, prsa i suviše pune joj ruke i mišice, oslobođeni tesnoće —mada je eto već bila u godinama — ipak nekako još sveže i opojno pojavljuju. Magda je za to vreme iznosila iz onih dolapa, gde su bile savijene spavaće haljine, pokrivene belim čaršavom, dušeke i jorgane.Istina dušeci su bili skupoceni, teški, od same vune, ali stari, i pored najnovijeg, najopranijeg čaršava, kojim su opšiveni, nije moglo a da se ne oseća onaj vonj starih, toliko puta krpljenih, prešivanih a nikada nerastresivanih spavaćih haljina.I valjda usled svakidašnje upotrebe i stajanja na jednom istom mestu, bili su gotovo uplesniveli.Takvi isti su bili i jastuci, čupavci, dugački, ali sa grudvama.Takođe i jorgani sa prvobitnom svilenom postavom, teški, topli, jer su bili od čistog pamuka, ali i tanki, proređeni. Magda, pošto razastre, namesti, donese i metnu više glave testiju sveže vode, čiji je grlić bio zapušen zelenim lišćem, iznese sobom sveću u kujnu, da bi se Sofka i mati u pomrčini sasvim svukle i legle.A ona tamo u kujni, kao obično, pre no što leže, poče da zatrpava, gasi i poliva vodom vatru u ognjištu, te da ne bi noću ko zna kakva iskra prsnula, i Bog zna šta se učinilo, možda čitava kuća zapalila. Sofka i mati svlačile su se ćuteći.Mati pre Sofke bi gotova.I pošto na brzu ruku, ovlaš prekrstivši se, odmrmlja molitvu, od koje kao i obično Sofka ču samo svršetak: „Gospode Bože i sveta Bogorodice, molim ti se“ brzo leže i pokri se jorganom, čak i preko glave.I tek, kao odahnuvši i oslobodivši se od svega ovoga, brzo i zaspa.Poče da se čuje ono njeno umereno, u dubokom snu pućkanje na usta.Sofka, pošto uvi drugom starom šamijom svoju tešku kosu, da joj se ne bi u spavanju umrsila i sutra je morala ponovo da češlja, leže pored matere.I ona se pokri isto takim skupocenim jorganom, ali isto tako tankim, proređenim, i koji joj se zbog toga uvek pripijeno obavijao oko nje, te joj se, tako ležeći na strani, sa prebačenom rukom duž sebe, jasno ocrtavala ona obla dužina tela, kukova joj i nogu. Nije mogla da zaspi.Čekala je da dođe san i, s vrelim prstima ruke, osećala je kako noć sve jača, tamnija i usamljenija biva, kako mati iza nje u veliko već spava.Iz onih dolapa, iz kojih su iznete spavaće haljine, a oni ostali slučajno nezatvoreni, bije neka studen; iz kujne vlaga od polivene vode i razvejan pepeo usled zatrpavanja i gašenja ognjišta.Jedino, odozgo sa gornjeg sprata, kroz napukle tavanice, što dolazi suvota od starih dasaka, šindra i ukrasa drvenih po rafovima, sobama i doksatu.I onda sve bi to tonući zajedno sa njima sve dublje i dublje u noć i tamu padalo, i bivalo pokatkad prekidano otuda iz kujne iznenadnim šumom, zvonom tepsija, sahana, od miševa, koji bi pored njih protrčavali, i onda njihovim tamo grickanjem ispod kovčega, naćava.A iznad svega čulo se jednako, iz dna kujne, oko ognjišta, hrkanje Magdino.Ona, kao uvek, spavala bi podbočene glave o ruku, obučena, čak i sa papučama — jer, za boga, sutra, čim zora, ona mora da porani, prva ona da ustane, toliki je posao čeka! Pred sam Uskrs, u subotu u veče, Sofka primeti kako je, kao i svake godine, došao najstariji Magdin sin.On, pošto po varoši sve nakupovao što za njegovu kuću u selu trebalo, pošavši natrag, svratio k njima. Magda nije dala da on takav i sa onim njegovim prostim konjićem uđe na kapiju.Na kapiju je samo njega pustila, a njegovog konjića krišom, da niko ne vidi, iza kuće uvela i tamo u kraju bašte za neko suvo drvo privezala, da uz naramak sena ili trave drema, čeka, dok njegov gazda posvršava određene poslove: dovoljno naseče drva, sa česme u velikim sudovima donese vodu; po dvorištu ispred kuće travu počupa i raščisti...Pa onda, pred sam mrak, kada počne cela varoš da se potresa od cvilenja, i blejanja jaganjaca, da i on ode i, za svoj novac, kupi najbolje i najugojenije jagnje, odmah ga do kapije, ispod šamduda, okačivši omču od starog nekog i masnog užeta, tu zakolje i odere.Ali prolivenu krv da ne počisti, da bi se po njoj sutra, kada gosti dođu, videlo, kako je celo jagnje zaklato a ne da je sa kasapnice na čerek kupovano.I kad bi sve to svršio, uredio, ne pojavljujući se, i ne kazujući se ni materi ni Sofki, gotovo u crni mrak ode u svoje selo.I onda bi se čulo kako Magda, prateći sina, kao svake godine, naređuje mu i poručuje: — Pa sutra da ne zaboraviš i da poraniš, i ti prvi da dođeš na čestitanje ovde.I ono prasence gledaj da dobro urediš i doneseš, da ne zaboraviš! — Hoću, nano! — Ljubi je sin u ruku. — I — nastavlja Magda — nemoj Staja (njegova žena) da pogaču prepeče.Neka gleda da je od čistog brašna.A ti od one naše rakije jedan pangur da natočiš, i da mi doneseš, za mene, jer ne mogu ovu njinu „varošku“ da pijem. — I bacajući se sinu o vrat i ljubeći ga strasno produžavala bi. — A sad u zdravlju i sreći da mi sutra dočekate slatki i mili praznik!Sve mi pozdravi, i svi mi zdravi i veseli bili! — Hvala, nano!Hoću, nano! — jednako odgovara ljubeći je po ruci brzo, i, krijući se, da ih ne bi opet Sofka i mati, njine gazde, videli i nasmejali im se za tu njihovu „seljačku“ ljubav, odlazio bi iza kuće, odvezivao konjića, usedao na nj i, srećan, slobodan, jezdio put sela i mraka, koji bi se počinjao hvatati. Magda i mati celu noć ne zaspaše, jednako uređujući i nadgledajući oko lonaca jela.Sofka sa svojim sobama gore bila je odavna gotova.Gore su je čak čekale već nove haljine, sašivene od one nove basme.Kratak, dosta otvoren jelek sa žutim širitima kao i šalvare sa velikim kolutovima oko džepova i nogavica od poređanih zlatnih, žutih gajtanova.Sofka ih je već juče probala, da vidi da li su joj dobre.Ali su joj izgledale nezgodne, što učkur i nova basma nije bila ugužvana i umekšana, te su je greble oko polovine.A cele šalvare izgledale su joj kao da nisu njene, jer, zbog toga što su bile krute i nove, činile joj se šire i kao da se ona iz njih više vidi, kao da je gola. Sutra, na sam Uskrs, kuća obasjana suncem, nameštena i spremljena, izdizala se i sjala svojim starim poleglim krovom sa onim nekolikim već naerinim ali okrečenim dimnjacima i sa opranim prozorima i oribanim vratima od soba na gornjem spratu a osobito sa onim od mnogog ribanja već žutim kao vosak starim stepenicama.Cela ona, sa tim gornjim spratom ispred sebe, obuhvatala je sve ono polje, bašte, njive i drum, kojim se ulazilo u varoš i prolazeći pored nje išlo gore u čaršiju.Sproću kuće i iza nje ležala cela varoš, sa crkvom, sahat-kulom, pazarom, brdima, vinogradima, i dok se sa tog njinog gornjeg sprata sve ovo moglo da vidi, dotle sa ulice, zbog one njihne velike dvokrilne kapije, nikad se nije mogla cela kuća videti.Ali sada, pošto je, kao svakog praznika, kapija bila širom otvorena i njena krila poduprta sa dva velika kamena, sva se kuća videla.Čista, spremna, i kao izložena, stoji otvorena za goste, za taj svet spolja iz varoši.I sada po njoj, što jači dan, sunce sve svežije i toplije zagreva a sa crkve jače i uznemirenije zvona zvone, iz ulica svet sve više izlazi i ide ovamo po ulici, i Sofka i mati i Magda sve užurbanije, uplašenije trče, silaze, penju se po stepenicama. Bile su spremne.Čak i Magda, i za čudo sasvim kao što treba, do grla zabrađena novom šamijom i sa zakopčanom košuljom.A ta zakopčana joj košulja oko vrata za nju je najgore bilo.Još pored toga bila je Magda i u sasvim novoj, širokoj seljačkoj futi; na nogama takođe nove čarape.Samo papuče nije mogla da trpi, već išla bez njih, a to sve zbog tih novih čarapa, koje su joj noge i suviše ugrejavale.Videlo se kako svaki čas izlazi iz kujne, i sa iscepanim drvima vraća se natrag. Gore, nasred gostinske sobe, stajala je mati.Obučena u svilenu anteriju, opasana novom, tankom boščom i sa prekrštenim rukama na pojasu.Bila je uzrujana.I radosna i uplašena.Usta su joj jednako mrdala, a po okruglom i punom joj licu, naročito oko jagodica, pokazivala se rumen.Jednako je onako stojeći punila i svaki čas ispijala kafu, a oko nje, kao uvek, bio je prostrt iznad asura, da bi bilo mekše i ne čuo se hod — onaj veliki, stari ćilim sa Solomunovim slovima.On je celu sobu ne samo ispunjavao, nego i bio veliki za nju.Morao se oko krajeva da podavija.Okolo po sobi minderluk sa jastucima a pokriven uskim čupavcima, mekim i crvenim koji su pod dodirivali.Po rafovima poređani sahani, naročito ibrici, šolje i sudovi za piće i posluživanje.I sve to, istina od starog zlata, sada oribano i očišćeno, jasno je odudaralo svojom žutinom od crvenila nameštaja.Pored ona dva prozora, sa belim kratkim zavesama, koja su gledala na crkvu i varoš, kao i ova druga dva suprotna, koja su gledala dole, na polje, bašte i drum, još svežijom i prostranijom činila je sobu i ona množina po belo okrečenim zidovima povešanih svilenih i kao val lakih peškira.Svi išarani starinskim šarama i starim zlatom.I ma da su bili već počađaveli, ali, usled svoga nihanja, pokreta pri svakom ulazu, otvaranju i zatvaranju vrata, činili su da po sobi uvek biva hlada. Sofka se još nije bila sasvim obukla.A i nije nalazila za potrebno, pošto je znala da će oni, što će početi sad prvi dolaziti, biti većinom seljaci, nekadašnje njihove čivčije. I zaista prvi počeše dolaziti seljaci.Svi oni dolazili su otuda iz bašte, gde su na gornju kapiju ušli, da bi u bašti, iza kuće, konje ostavili.I čim uđu, prvo bi išli u kujnu, a opet svaki sa pogačom ili kojim drugim poklonom.Posle sa mukom su se penjali gore kod matere i, još sa većim nestrpljenjem, tamo u sobi, ne sedajući već klečeći u kraju, do zida, a nogama odgurnuvši ćilim, da ga ne bi uprljali, čekali su da se svrši posluživanje, razgovor, pa da se opet povrate u kujnu kod Magde.I tu bi, oko ognjišta, na kratkim stoličicama sedeli, pili rakiju, koju bi im Magda grejala i sa njima pila.I svaki čas posle, kada gosti iz varoši počnu da dolaze, oni, držeći ispod sebe stoličice, izviruju i sa strahopoštovanjem gledaju kako su ovi obučeni, i kako se slobodno penju na stepenice, sedaju tamo, piju i razgovaraju se i to glasno, da se i kod njih ovamo u kujni čuje. Za sve to vreme, dok su oni seljaci dolazili, Sofka se nije oblačila.Šuškala je dole u spavaćoj sobi.Zagledala odelo, minđuše i spremala šta će obući.Ali kad zvona pri kraju službe počeše naglo da rastu i rasturuju se na sve strane po varoši kao poslednji put; i kad do nje ovamo u sobu poče da dopire iz ulice bat koraka, glasni razgovori; i kada mati, videći i sama odozgo, iz sobe, kako se oko crkve izlazeći iz nje, crni svet i rastura, — poče ona Sofku odozgo žuriti: — Hajde, Sofke!Vreme je, Sofke!Tek što ko nije došao. Sofka se tek onda poče oblačiti.Osećala je draž od one lake, čiste košulje, gotovo žute od mnoge svile; od onih dugačkih, i kao sve nove, više nego obično, teških šalvara, nabranih u bore.Samo oko jeleka je imala mnogo posla.On joj je bio mnogo otvoren i mnogo tesan.Jedva ga bila zakopčala, te je posle morala jednako da izvija plećima i bedrima, probajući da li joj od tesnoće neće gde god pući.Ovlaš poveza se kratkom, svilenom i zatvorene boje maramom.U uši obesi one materine u rodbini nasleđivane zlatne minđuše sa velikim dukatom, koje su bile spojene zlatnim sitnim i dugim lancem, čija je sredina bila utvrđena za takođe zlatnu kuku, koju zabode gore po potiljku na šamiju, te je polovine od tog lanca počeše golicavo a hladno da dodiruju po vratu i leže joj po ramenima.Kosu nije htela sasvim da zaglađuje oko čela.Naročito iza uva ostavi je, da ima malo pramenova, te da bi oni svojom senkom kao sakrili onu udolicu ispod ušiju ka vilici, a i ceo joj obraz od te senke došao tamniji, ovalniji.Od cveća zakiti se samo jednom kitom svežih, u bašti nabranih zumbulova i međ njima jedina bela lala.I to se zakiti ne gore, više čela, nego po potiljku, naniže, niz kosu.I sa osmehom, videći kako joj to sve lepo stoji, iziđe, i čisto zapahnu u kujni sve. Seljaci nemo, iznenađeno se digoše.Počeše da joj prilaze ruci, ali ona ne dade.I sa istim osmehom, sa očima malo zatvorenim od zadovoljstva, u lakovanim cipelama, zakopčanim na kopče, s visokim potpeticama, koje su joj dobro činile, jer joj zbog njih šalvare nisu dodirivale zemlju i dizale prašinu, pope se gore, materi. Kao svakad čestita materi Uskrs i poljubi je u ruku.Mati, ushićena a i potresena — ko zna kakve joj misli tada dođoše, kada je vide toliko lepu i ne toliko raskošno koliko prosto i ukusno nameštenu, — grleći je, ali polako, da joj ne poremeti ni kosu, ni odelo, poljubi je, ne u čelo, kao mati —već u usta, kao sestra: — Vaistinu Vaskrse, čedo moje!I tebi srećan dan, i živa i srećna mi bila! Sofka sa velikim poslužavnikom, pokrivenim izvezenim peškirom, siđe natrag u kujnu, da po njemu poređa čaše i šolje, kojima će se gosti služiti. U tom Magda istrča iz kujne i polete kapiji.Na kapiji, poštapajući se i vođen dečkom, pojavi se stari „deda“, sveštenik Rista.Gotovo slep, poguren, duge, od duvana i čibuka gotovo žute brade, i obrastao gustim belim dlakama oko očiju i obrva.Trese se od starosti i jednako se muči zagledajući oko sebe, da li je zaista tu, kod njih.Njegova dosta iznošena duga mantija klimata se oko njega. Magda mu priđe ruci.Celiva ga i čestita praznik.On je poče dugo, trepćući, gledati, ne mogući da je se seti, tako da Magda tupkajući ispred njega sama poče da mu se kazuje: — Ja sam, dedo.Ja, Magda, Magda. Jedva, kao kroza san, on se seti nje i nekim kao izmučenim od starosti, od usamljenog sedenja i bdenja u svojoj sobičici, dugim a još jakim glasom poče: — Ama ti li si, Magdo?A ja ne mogu, mori, da te poznam. I vođen Magdom pođe.Mati brzo, sva radosna što ih on nikako ne ostavlja, nikako ne zaboravlja da prvo njih ne poseti, siđe i istrča preda nj. — Hvala, dedo!Srećan ti dan i praznik, dedo! I pošto ga poljubi u ruku, a drugom rukom držeći ga ispod pazuha, produži da ga ona vodi.On tresući se, oslanjajući se i pipajući svojim štapom, koji je bio masan, išao je i jednako kao budeći se govorio: — O, o Todoro!Kako si mi, Todoro?Šta mi radiš, Todoro? I Sofka istrča, i ona obradovana njegovim dolaskom poljubi ga u ruku.I on, okružen njima, poče da se penje i da se nećka: — Ama ne mogu ja gore.Bolje ja dole, tu u kujni da ostanem, jer ja ne mogu. — Možeš, možeš, dedo. I njima dvema pridržavan, poče se peti.Prvu bi nogu lakše digao na stepenicu, ali je sa drugom teško išlo, dok bi je digao i metnuo do one prve na stepenici.Sav je zaudarao na burmut, duvan, i na neki star ali i suv, osvežavajući zadah.I kada se s mukom gore pope, i kada bi posađen na minderluk, kada se oseti da je seo, da je siguran u mestu, on poče: — Pa kako ste mi?Šta mi radite?Jeste zdravi i živi? — Ja eto, — više kao za sebe produži istim onim otegnutim glasom — nikako u smrt, nikako na onaj svet.I molim se Gospodu, ali on neće, pa neće da me uzima.A teško je, Todoro.Ne može se više.Već i ne vidim, i ne čujem, a i na smetnji sam onim mojima. I onda otpoče da se tuži, kao svi suviše stari ljudi, koji, ne što im se ne mili živeti, nego što vide koliko ih njihovi u kući ne paze, digli ruke od njih i u neko udaljeno sopče metli ih da sede.I tamo, što bi im se donelo, to bi jeli i pili.A već od starosti, prosutosti ne smeju kćeri i snahe ni da ih dvore, ni da k njima ulaze, već samo sluge, i to muški.Ali, kao da se seti da nije u redu, naročito sada, da o sebi priča, prekide i poče da pita o njemu, efendi-Miti, koga je on krstio, docnije sa Todorom venčao, i sa čijim je ocem, Todorinim svekrom, bio nerazdvojni drug još iz detinjstva. — Pa šta mi radi moj Mitica?Gde je?Zdrav li je?I što mi se nikada ne javi, kada dođe, da ga vidim.Koliko puta pitam one moje za njega i za sve vas, a oni ili mi ne odgovore, ili možda mi nešto i kažu, ali ja ne čujem, pa mislim da mi ništa i ne kažu. — Zdrav je, zdrav, dedo! — dovikivala bi mu Todora oko ušiju. — Eto pre tri dana poslao Arnautina.Sve pozdravio, nama poslao nešto novaca, da nam se nađu za ovaj dan, a Sofki neke svile i basme.Ne može još da dođe.Zakasao u neku trgovinu. U tom Sofka dođe sa poslužavnikom, te mater prekide.I dok ga je Sofka služila slatko, smešeći se što on ne vidi, ruke mu drhte sa onim njegovim žutim, koščatim prstima, te je ona sama morala kašičicu u usta da mu meće, dotle mu mati bila načinila cigaru i pripaljenu uturila međ prste.A još kada Sofka, znajući da on to voli, ne kao obične goste po jednom čašicom rakije služila, već na stočiću, primaknuvši mu ga do kolena, poređala pet šest čašica, a mati takođe, čim popuši jednu, ona već drugom gotovom, zapaljenom ga nudila, on sav blažen, srećan, razgrnuvši mantiju i raskomoćavajući se, poče da ih blagosilja i Bog zna kakvim imenima im tepa. Ali u tom odozdo dete, koje ga je bilo dovelo, poče da viče: kako je vreme da ga vodi natrag.A po tome odmah su Sofka i Todora znale da naročito rakijom ne treba više da ga nude, da su njegovi iz kuće zato tog dečka i poslali, da ga on vodi, a u isto vreme i da pazi na nj, da dugo ne sedi.Bojali se da se tako ne zanese, pa ne samo kod njih nego i po ostalim kućama ne pođe na čestitanje, i ne opije se.Jer su znali kako je, kad mu se ukaže prilika, i onako star, oblaporan, kao neko dete. Ne toliko što je podražavan od Todore i Sofke, nego više usled rakije, a i što se nije peo nego silazio, kretao se brže i lakše.Siđe gotovo sam.Sofka i Todora ispratiše ga do kapije, i odgledaše kako poštapajući se, presamićen, ide sam, ne dajući da ga dete vodi, već zamahujući onom drugom rukom čak iza leđa. U tom i ostali tetini, stričevi, komšije počeše da dolaze.Dođoše i svirači.Njih je Magda dole častila i ona im naređivala šta će i dokle da sviraju, prekidala ih i otpraćala. Kuća se ispuni.Sofka je jednako silazila i pela se noseći poslužavnik sa kafama i rakijom.U brzo se gore u sobi ispuni raf od donesenih limunova i protokala.Deca su dole, u kujni, od Magde dobivala kolače i crvena jaja.Mati, sva srećna, služila je goste naročito duvanom i jednako razgovarala, svakom pričala i kazivala o njemu, efendi-Miti.I kao da je on tek sada iz sobe nekim poslom otišao, tako je usrdno, razdragano o njemu pričala. Sofka je jednako ustrčavala.I ona je bila srećna, zadovoljna.Obučena u to novo odelo, ugrejana od služenja, sa osmehom na usnama, služila je jednako zagledajući da se ne uprlja u hodu.Ali najgore joj je dosađivao onaj tesan a suviše otvoren jelek.Jer, kada bi klekla oko ognjišta, da naliva kafu u šolje, uvek bi joj se iz jeleka prsa otimala, te je morala svakad košulju ispod jeleka da naniže povlači, da joj ne bi gore košulja na prsima bila odapeta, razmaknuta, te joj se videla prsa, naročito ona njihna tamna i strasna udolina.Tako bi joj i ostrag i ispod pazuha, gde je taj jelek bio malo isečen, kad bi zanosila rukom, ređajući šolje po poslužavniku, jasno odskakala cela obla, jedra plećka. Ručali su dockan i to ne zajedno.Usled mnogih gostiju prvo je mati dole jela, onako s nogu, pa onda, dok je Sofka ručala, ona je sedela gore u sobi iščekujući da ko ne dođe.Posle ručka takođe ih je bilo.Došla cela rodbina, svi, ni jedan nije izostao.I još kada se čulo, da je od njega poslat glasnik, dolazili su na čestitanje u veče i duboko u noć su sedeli. Odmah posle onoga glasnika očevog, prvoga posle tolikih godina, na sreću njihovu a najviše na iznenađenje, počeše da stižu i drugi glasnici donoseći od njega pozdrav i glas da je zdrav. Međutim Sofka vide kako to mater ne samo da ne raduje, kao što bi trebalo u drugim prilikama, nego kako je ti iznenadni, česti njegovi glasnici, a osobito ti njegovi pozdravi, ta njegova neobična nežnost, počeše da bune, da je trzaju.Ispuniše je svu strahom i trepetom.Ali Sofka brzo vide u čemu je sve to.Mati joj se beše već sasvim pomirila s tom mišlju: da će se jednom morati sve to izneti pred svet, ogoliti; da će ih on sasvim napustiti, ako ne javno a ono bar tajno; da će, nikako ne dolazeći k njima i ne javljajući se, tamo negde svršiti, čak i navlaš, i nasilnom smrću umreti, da bi time i pred njima i pred svetom zabašurio pravu istinu... Ali ipak, ipak sada, kad odjednom počeše dolaziti od njega ti glasnici, i to ne jedan, već i treći, i četvrti, ona se poplaši, poboja se da je ta njegova sad nežnost sigurno usled bolesti.Sigurno je sada tamo teško bolestan, pa, predosećajući skoru smrt daleko u tuđini, u usamljenosti, hoće time jače k njima da se približi, da im da na znanje kako su mu, pored svega što ih je bio napustio, ipak oni jedini na svetu mili i dragi.I Sofka vide kako joj mati, zbog toga straha, da nije na samrti, i da im zato šalje glasnike, kao opraštajući se od njih, a ne mogući se od samih glasnika uveriti o onome u što je, sama po sebi, bila sigurna, jer svi su govorili da je zdrav, dok je međutim ona znala da ih je on naučio da tako navlaš govore, — krišom i od Sofke, posla naročitog čoveka, nekog seljaka, koga joj je Magda našla.I da se ne bi sam seljak dosetio zašta ga šalju, udesila je da ga ne ona, nego Magda, tobože na svoju ruku, šalje.Naravno da on nije smeo, kad tamo ode, pređe u Tursku i nađe ga, ni da mu se javi.Dovoljno je bilo da ga samo vidi: da je zdrav, da ne leži, i ništa više.A dalje: kakav izgleda, kako je obučen, gde sedi, s kim ide, bilo mu je zabranjeno da se raspituje.I zaista, taj je seljak otišao, našao ga i video da ne leži.I to je bilo dosta. A što najviše mater umiri, to je, što se i sam taj seljak bio iznenadio, kad ga je, prelazeći u Tursku, našao odmah na samoj granici, u nekim hanovima na drumu.Dakle, bio je tako blizu, a ne, kao što su one mislile, vrlo daleko, ko zna u kom gradu, u nekoj varoši čak kod mora. Ali ta mirnoća materina ne potraja za dugo.On, ne samo što produži slati te glasnike i pozdrave, nego poče po neki put u istini, a ne kao pre što su se one samo pred svetom hvalile, da im i šalje po malo novaca i darove za Sofku.To još više uplaši mater.Znala je da ni od kakve trgovine i njegove zarade to ne može biti.A opet, znajući da je on gotov na svašta, i da, ako se on reši na nešto, ma to bilo i najgore i najstrašnije, ona ima samo da se pokori tome i sluša, ona od slutnje, straha, gotovo se razbole.Nisu pomagali ni njegovi sve ljubazniji pozdravi i obilatiji pokloni. I kada jedne večeri iznenada glasnik dođe i u poverenju saopšti joj da mu se nadaju, očekuju ga, jer će on noćas ili sutra na noć sigurno doći, ali da je naredio da niko to ne sme doznati, niko ga ne sme videti, mati sasvim malaksa i gotovo pade od straha.Ali, na radostan krik Magdin i kad ova potrča ka kapiji i bašti, da ide u komšiluk i tamo po običaju razglasi, đipi ona i gotovo da uguši Magdu, tako je silno zadrža, šapćući joj, da i sama Sofka ne čuje: — Ćuti!Ko zna zašta dolazi! Pa bojeći se da, kakva je Magda luda, ne izmakne, ne ode, rastrubi, gotovo je ugura u kujnu i tamo zatvori.I sva usplahirena poče, ne znajući već šta će, jednako da ide ispred kuće, po bašti. Sofki onda bi jasno da se ona zato ovoliko prepala, što se sada ne boji, nego je sigurna u tome: da je on tamo nekom kuću prodao.Otuda mu do sada da šalje po glasnicima ove pare i darove, i sada eto dolazi, da kuću preda kupcu a njih, sobom da u Tursku vodi. I ne druge noći, nego iste još noći dođe i on. Kao što je naredio, tako je i bilo.Nije ništa bilo osvetljeno.Sva vrata po kući bila su zatvorena i samo gore u gostinskoj sobi gorela je lampa i to uvrnuta, da bi što manje bilo svetlosti i padalo u oči. Kada počeše pred ponoć već i petlovi da pevaju i sve oko kuće nastade tako mirno i tamno, ču se kucanje alkom.I to kucanje beše tako lako, tiho, da Sofki srce stade od uzbuđenja, pri pomisli da je to on.Mati dotle već pribrana na sve, gotovo mirno se diže i ode, da otvori.Magda, ovamo u kujni, tri puta se spotače i od uzbuđenja saplićući se, čak i razbivši jednu testiju, pobeže u baštu, iza kuće. Tamo na kapiji ču se neki tih, miran glas: — Kako ste?Jeste živi? Sofka, i sama čekajući ga sa svećom više glave, ispred kujne, ukoči se od onoga tamo na kapiji glasa, nije mogla da se makne.U grlu joj stao plač.Osećala je kako treba da poleti, padne mu oko vrata, zagrli ga i od radosti, zbog tolikih muka, što su zbog njega pretrpele, da proplače: — Tato, tato mili! — Ali je on sa materom od kapije tako polako ovamo dolazio.Tako je mirno išao, jednako čisteći i ispravljajući svoje ugužvane čakšire od sedenja u kolima, kao da je ovo sad svakidašnji, običan njegov dolazak kući, kao da je tek danas poslom izišao pa se sada vraća. Mati, svetleći iza njega, nije govorila.On je, jednako čisteći se, zagledao oko kuće i upoznavajući kroz mrak pojedine predmete, šamdud do kapije, stepenice, ispod njih vrata podrumska, kao samom sebi govorio: — A a... još je to tu! Kada prispe do Sofke, ona, uzimajući svojom oznojenom rukom njegovu suvu, hladnu ruku i ljubeći je, oslovi ga: — Dobro došao, tato! On kao ustuknu.Ali se pribra.I kao ne znajući do tada koliko je već ona porasla i koliko lepa, te diveći joj se i zagledajući je, samo je potapša po obrazu i poljubivši je po kosi, reče: — Kako si mi, čedo? I uđoše unutra.A svima je bilo mučno i teško.Mati, kao ukočena, išla je za njim.On se jednako okretao i unezvereno gledao po kujni, po redovima posuđa na rafu, unutra, po samoj sobi. Od svega, što sobom unese, kad uđe, bio je samo jak miris od burmuta, ustajalosti i prašljivosti njegovog čohanog odela: širokih čakšira, kratkog količeta, fermena sa širokim, otvorenim rukavima.Bio je isto onako u čohano odelo obučen.Istina redovi gajtana, što su iz pojasa njegova izlazili i nizali se po krajevima mintana, spram sveće sjali su se od uglačenosti, ali ipak sam mintan bio je od svile, skupocen.A on sam mnogo se promenio.Čelo mu došlo ispupčenije, lice uže, potkresivani brkovi prosedi, iz već zbrčkanog, po malo izbrijanog vrata, a kao uvek obvijenog belom čistom maramicom, jače mu se isticala jabučica i grlo, sa oko sebe zbrčkanom, vratnom kožom.Jedino što su usta bila još uvek sveža, vlažna. A od tolikoga grljenja, ljubljenja, uzvika, čemu se Sofka nadala da će nastati, kada on dođe, jedino to bi, te tišina, mučnost i neka nema teškoća postade još jača.I tek kad Magda, koja, ne smejući da uđe i pozdravi ga, dok ne bude pozvana, navlaš po kujni poče da premeće, on, na taj šum, uplašen, brzo se trže, ostavi donju sobu i pođe gore, u svoju gostinsku sobu.I samo što zapita: — Ko je još tamo? — Magda. I ne zbog nje, Magde, nego više što nije to ko drugi, što ga neće drugi videti, zaradova se. — Magda?Zar ona još ovde? I na veliku Magdinu žalost samo to.Čak je ne pozva ni da je vidi. U jutru njega već nije bilo.Ko zna u koje doba noći, u zoru, otišao opet natrag.Ali što Sofku najviše zbuni, začudi, to je bila ona, mati.Nije, kao drugi put, pri takvim njegovim ponovnim odlascima od kuće, bila onako uzrujana, uplašena.Još manje da je sutradan, kao svakada, išla po kući hukćući.Čak Sofka u jutru, kad se probudi, ne vide nju oko sebe ili po kujni ovlaš obučenu, onako kako se još noćas, ispraćajući ga, obukla na dvoje na troje.Sada, odozgo, iz soba, još nije bila ni sišla ovamo.I kada Sofka, tobož poslom, ode kod nje gore, vide je kako više postelje na jastuku sedi.Još ne obučena, samo sa kolijom na leđima, i u spavaćoj anteriji bez bošče.Do nje je ležala postelja, zabačen jorgan, izgužvan čaršav od dušeka, i još od prašine nepočišćene utisnute očeve stopale po ćilimu.Oko jastuka videle se tacne, pune duvanske prašine, izgorelih palidrvaca, svetnjak sa dogorelom i pokapanom svećom i testijica ustajale, još od sinoć usute vode.Bilo je zagušljivo.Zavese i prozori nikako ne otvarani.I Sofka je po tome znala da oca sigurno nije ni ispraćala, jer da je izlazila za njim do kapije, sigurno bi, vraćajući se, morala da oseti ovoliku zagušljivost, zadah, dim duvanski, te bi otvorila, da provetri.Ali kad ga nije ispratila, onda je moralo nešto strašno i veliko između nje i njega da se desi.Sigurno, sigurno da je on kuću prodao i to joj javio.I sada ona zato još ne može k sebi da dođe.Ne može nikako da se pomiri s tim da će morati kuću napuštati i ići sa njim, i to tamo u Tursku, ili ko zna kuda? Čak Sofka poče osećati kako će biti to i bolje.Bar će za nju lično tamo, u tuđini, biti lakše, pošto je niko neće znati ko je i šta je. A da je zaista to, da se u tome ne vara, i sama je mati o tome posle uveri.Jer, čim ona vide kako Sofka tobož poslom kod nje dolazi, a znala je da to u stvari nije, već da Sofka dolazi ovamo, da nju vidi i da onda po njenom licu dokuči šta je sa njima, sa ocem, kad, u koje doba i zašto opet otišao, ona, da bi sve te odgovore izbegla, a jednako sedeći onako, kao utučena, i krijući od Sofke oči, samo što joj reče: — Doći će opet! I ceo dan tamo, gore, presede.Ne siđe, ne pojavi se, kao da odbolova.I tek sutra siđe.Magdu odmah, tobož nekim poslom, gotovo otera u selo.Sofka je pak znala da je to učinila samo iz straha, znajući da se Magda neće moći uzdržati, i da će po komšiluku izbrbljati o očevom dolasku.A međutim, pre, kad je otac ovako dolazio i odlazio, ona je navlaš Magdu zadržavala, znajući kako će posle dva i više dana švrljajući po komšiluku, po varoši, pričati i trubiti o dolasku gazdinom, o silnim poklonima što je tobož doneo.A to joj je nekad tako trebalo, jer se tim Magdinim pričanjem pred svetom jasno utvrđivalo, da ih on nije ostavio, nije napustio.I to je sad teranje Magdino u selo za Sofku bio već jedan dokaz, kako je zaista otac kuću prodao.I zbog toga došao, da joj javi.Zato sigurno između nje i njega, noćas valjda prvi put, nastala svađa.Valjda prvi put u životu što mu se ona, mati, isprečila, nije htela da pristane, rekla mu sve, a on, valjda naljućen, odmah otišao.I ona, tada prvi put, ne izišla za njim, da ga isprati, osvetli mu put, nego skamenjena, gola, samo u anteriji, više postelje ostala, te je Sofka ovakvu i zatekla.Pa da bi izbegla da potanko Sofki o svemu priča, kada je otišao i kako, i da ne bi Sofka po glasu joj doznala više nego što treba, za to joj onako kratko, suvo i odgovorila: -— Doći će! To, da je zaista on prodao kuću, videlo se i posle.Videlo se prvo po tome, što on rekao da će ponova doći.Dakle, sada je samo došao, da im javi, da bi ona, mati, imala kada da se spremi, da sve stvari, pokućanstvo uredi, te da, kad docnije sa kupcem dođe, može odmah kuću da mu preda, sav resto novac da primi, i oni onda, sa tim spremljenim stvarima, nameštajem, sa njime da otputuju. A da je sve to zaista bilo, Sofka vide i po docnijem materinom držanju i nameštanju same kuće.Od tada su gornje sobe bile jednako nameštene i uređene.Svi sanduci i dolapi otvoriše se i sve se iz njih, osobito čaršavi, peškiri, ćilimi, vezovi, iznese i poče da se vetri, ali ne, kao pre, natrag da se vraća, nego da se gore po sobama, minderlucima, zidovima veša i raspoređuje.A to je bilo dobro.Prvo, kad se pođe, da se može odmah, na brzu ruku, pokupiti, naslagati i poneti; a drugo, kad taj stranac, kupac dođe, da ima šta videti: da ne misli kako oni, od velike sirotinje, baš moraju kuću prodati, te da se on pokaje, jer, kad bi znao da oni moraju on bi manju cenu dao.Nego, ovako, videvši tako okićenu i nameštenu kuću, osobito sobe, po tome zaključiće da su mu kuću prodali više što hoće da se sele, neće više tu da žive, a ne što moraju.Jer da moraju, da su zaista u krajnjoj oskudici, oni od prodaje samo tih ćilimova i nameštaja imali bi više godina da žive.I zbog ovako nameštene i iskićene kuće i sam kupac biće gord, što ne kupuje od njih zbog sirotinje, već onako.Izgledaće da oni prodaju kuću više njemu za ljubav, da bi ga učinili svojim „čirakom“ vrstom sluge ali njihovim naslednikom, kome se kakvo imanje, kuća, ne prodaje za onoliko koliko košta, za dobit, nego više da mu se kao svakom novajliji, osobito strancu, ukaže pomoć, da se onako sam, stran u varoši, izvede na put, okući se, postane i on domaćin. I zato se Sofki to materino kićenje i nameštanje kuće pred sam gubitak njen, njenu prodaju, i dopadalo.I ona je sama pomagala u tome, nameštala, doterivala.Oko kuće, ispred nje, i po bašti čistila je i raskrčavala, da je taj kupac, kada dođe, ne vidi kao kakvu krntiju, olupanicu, kao kod prostog sveta, koji, kad nešto prodaje drugom, pre no što se iseli, sve izbuši, iskvari, same grede, tavanice, pa čak i pragove, povadi i ponese sa sobom. A i sama rodbina kao da beše o tome načula. Ko zna ko im je kazao.Ali Sofka je znala, da se pored svega krijenja i ćutanja ipak nije ništa moglo sakriti.Oni, čim videše kako se kuća doteruje, namešta, kao sluteći u čemu je stvar, počeše svakog dana dolaziti.A ko zna, možda ih je, krijući od Sofke, i sama mati zvala, i, moleći ih da bar od Sofke kriju i štede je do poslednjeg trenutka, saopštavala im tu crnu, kobnu vest. I otuda je Sofki bilo razumljivo ono onako čudnovato, tronuto ponašanje svih njih prema njoj.Svaka bi posle, izišavši od matere, a kao ubijena, najviše nju, Sofku, gledala, kao da ih je nje najviše žao, što će im ona otići, što nju neće moći više gledati i što će ona, ma da nije ni za šta kriva, tamo u tuđini patiti. Jedino se ne dade tetka Stoja.Ona kad dođe, pošto se ižljubi dole sa Sofkom, tu i ostade i sita se narazgovara, pa tek onda ode gore kod „one“, matere, svoje sestre, i ostalih žena: Ali čim tamo ode, malo posle, kad kao doznade za prodaju kuće, Sofka ovamo ču njeno odupiranje, svađu. U zalud su je ostale ućutkivale, osobito mati joj, da ne viče, ne govori, ne grdi toliko glasno, da ne bi Sofka dole čula, ništa to nije pomagalo.Sofka je mogla na prekide, osobito kad se vrata od sobe tamo otvore, da čuje njenu viku, kao grdnju, psovku.A to sve sigurno na njega, oca joj. — Ćuti! — Neću da ćutim, mori! — čulo se kako ona kao kroz prste ruku, kojima su joj ostale sigurno zapušivale usta, tako zagušenim, isprekidanim glasom viče. — Znam ja.Zar ja ne znam?Vidim ja sve.Pa zar to?Zar ona (jamačno Sofka) da dočeka?Evo ja ću, ja ću da je hranim i čuvam.A ti, ti? (To se sigurno odnosilo na mater, njenu sestru.) Usta nemaš, jezik nemaš.Što mu ti ne govoriš?Nego — muž ti je!Samo on, slatki muž, da je kod tebe, pa sve drugo neka ide!... Ali Sofka primeti kako je na to sve još više, silom skleptaše, ućutkaše, jer toliko zagrajaše na nju... Baš na drugi dan Duhova, u veče, odozgo sa „baždarnice“ začu se svirka grnete, koja poče da se izvija i okruglinom i čudnovatošću i nepoznatošću arija.Mati joj kao da predoseti.Brzo iz sobe izlete. — Sofke, ako nije on! Sofka zastade.Nije mogla da veruje.Neće valjda toliko ići daleko, da, dovodeći kupca i prodajući poslednje, čini to još sa svirkom i veseljem!Ali odmah ga razumede.Valjda da se to što bolje sakrije, zato ovako i čini? Magda preplašena ustrča uz basamake, da gornji boj osvetli.Uskoro pred njihnu kapiju stadoše kola i Sofka ču već gotovo stran joj ali ipak davno poznat glas: — Otvarajte! Ne gledajući ni kakve su, ni da li su dobro, kao što treba, obučene, potrčaše obe, i Sofka i mati, sa svećama. Na otvorenoj kapiji, ispod sveća, zaista ugledaše kako iz kola silazi on.Lice mu ne videše, ali po odelu ga poznaše.Za njim je silazio drugi, krupan, u gunju, i gotovo sasvim u mraku.Sigurno je to bio kupac kuće.I pošto isplatiše svirača, grnetara, i kočijaša, a privezanog ostrag za kola, lepog osedlanog alata uvedoše unutra i privezaše za šamdud, (Sigurno je to bio konj onoga kupca na kome će on posle večere od njih odjahati.) — počeše ulaziti unutra. Da li baš od pića, ili tek od napora što sve to, svoje pijanstvo, veselje, mora da izigrava, očevo lice izgledalo je bledo, podbulo.I uvodeći gosta u kapiju, poče mu pokazivati na kuću. — Evo, gazda Marko.Ovo je moj seraj.Ovo je ta, „efendi-Mitina kuća“.Ovo je moja domaćica, a ovo je moja kći, moja Sofka, tatina Sofka! I pošto pruži materi ruku, koju ona poljubi, poče Sofku da miluje po kosi i obrazima, nežno, uzdrhtano, svojim već sparuškanim dlanovima.Sofka se zbog toga oseti tako potresena. Gost, gazda Marko, jednako ustručavajući se, rukova se sa materom.Sofka nije znala da li i ona da se rukuje s njime ili da ga poljubi u ruku.Nije bio baš toliko star.Ali on, gost, kao da to primeti, i da bi je što više oslobodio, sam joj prinese ruku, koju ona poljubi. — Živa bila, kćeri! — oslovi je. I pođoše svi kući sa svećama.Sofka vide kako gost, kupac, jednako očima gleda i guta kuću, koja sada, ovako nameštena, nekako drukčije, veselije izgleda, krupno i četvrtasto ocrtava se u noći, sa svojom svetlošću iz kujne i od gornjega sprata.Pored toga opazi ona kako kupac oči ne odvaja od matere. Mati je ispred njih išla i, tobož od radosti, zbog njihova dolaska, glasom malo drhtavim, ali ipak da se ne primeti, jer sramota je, vikala: — Magdo, Magdo!Brzo spremaj!Evo nam gosti! A Magda tamo sva smušena.Ne zna kuda će. Kad ispade pred oca i poljubi ga u ruku, već glasa nije imala.On se trže, iznenadi, i to usrdno: — Gle, Magda!Zar ti, Magdo, još ovde? — Ja... ja... još... još — mucala je ona, čisto uvređeno. — Tu sam, kuda ću ja, gazdo!Tu sam ja! — A kako tvoji na selu, jesu zdravi, živi? — Živi, živi, gazdo! — poče Magda, jednako vrteći se i čisto stideći se, što on, njen gazda, čak i o njima, njenima, vodi brigu. Gore, u gostinskoj sobi, sedoše.Srećom, mati kao da je predosećala, te nije odmah, posle prvog dana praznika, razmestila sobu. Sofka je znala kako će sada biti milo ocu, što je kuća tako nameštena.Naročito će on sad uživati, kad gost, kupac, bude iznenađen zbog nameštaja, osobito od tamo, u sobi, po rafovima izređanih zarfova, ibrika, sahana, sve od staroga srebra i zlata, pa još sada sve to osvetljeno sa dve velike sveće u velikim čiracima.I sve skoro oribano i žuti se i odudara od crvenila ostalog nameštaja i jastuka, ćilimova.I usled večitog njihanja i lepršanja obešenih peškira po zidovima biće sve svežije i lepše. Dole, u kujni, gde se ona žurila i po velikoj siniji ređala čanke s jelom da gore kod njih iznese i postavi, već je slušala, kako se tamo gost jednako, iznenađen i zaprepašćen, nećka, izvinjava.Nikako neće da sedne na jastuke, da ih ne bi uprljao, već traži stolicu a svaki čas se okreće ocu i moli: — Ama, Mito, da idem ja, da ne dosađujem. Ali mati ne da gostu ni da progovori.I sam da je došao, pa bi ovako bio dočekan, a kamo li još sa njenim domaćinom; s toga samo odozgo viče: — Magdo, donosite! A Sofka zna da se to i na nju odnosi, da što pre bude gotova sa sofrom, pošto je tamo Magda već iznela rakiju i meze i dodala materi, da ih ona stojećki služi.Sofka na posletku bi gotova.Uza stepenice uznese i unese kod njih veliku srebrnu siniju sa jelima, i mećući je ispred njih, sagnuta nad njom, vide kako gost ne može oka da skine od nje, osobito kad joj, zbog toga što se beše mnogo sagla, padoše pletenice niz vrat, te joj se sva snaga, onako presavijenoj, poče da ocrtava.Ali ona se, sva srećna i zajapurena, brzo izdiže, prebacujući kosu na leđa, i siđe u kujnu kod Magde.Ova je pak, ništa ne sluteći, još manje o prodaji kuće, a sva srećna što je on, gazda joj, došao i čak sa njom govorio, jednako gunđala, sebe grdila i korila: kako to, luda ona, da se ne seti da će gazda doći, kad u oči subote ona onaj i onakav san snila i po njemu mogla da zna da će on doći. Gore se već večeralo.Više se pilo, nego jelo.Zato Magda, videći da će vino, što je za praznik kupila i donela, uskoro nestati, a da ne bi posle, duboko u noć, ponovo išla, krišom, da je niko ne vidi, svaki čas se provlačila kroz uske prozore od podruma i tamo, razmičući obruče na bačvama, bušeći rupe između duga, točila vino Tonetovo.I kao pravdajući se za tu svoju krađu, izlazeći otuda govorila je sebi, kao sveteći se Tonetu: — Ja, kerpič!Zavukao se kao moljac.Pometao katance, kao da će mu neko sve vino popiti... I jednako je nosila tamo u kujnu, razlivala u razne lonce i šerpe, da ko od njih, mati ili Sofka, ne primete, jer zna šta bi onda bilo sa njom.Silom bi je naterali da odnese i vrati u bačvu. I što je više noć bivala, Sofka je odozdo opažala, kako su oni tamo gore sve slobodniji.Koliko puta, uvek kad bi mati otuda sišla, izišla, da ovamo Magdi ili Sofki što naredi, Sofka bi čula kako gost, ostavši sam sa ocem joj, govori, kao ponovo mu tvrdi za kuću: — Ja, što rekoh, ne porekoh! Sofka ih je na posletku ostavila i povukla se, da spava.Prvo, što nije red da devojka tako duboko u noć sedi, a drugo, što će morati sutra pošto će joj mati biti neispavana, ona da porani i spremi i počisti kuću. I taj njihov gost, kupac, kad je od njih, čak u zoru, odlazio, uzjahavši konja i pošavši, ostade dugo, dugo, pred kapijom.Kao da je hteo što više njihne a sada i već svoje kuće da se nagleda, da je dobro zapamti, da je svu onako u naokolo, sa komšilukom i sa onom njihovom teškom kapijom, unese u mozak.Zato je posle dugog stajanja pošao i uputio se, pored česme, na niže, gde su bile bašte i njive.Ode u onaj deo varoši, koji je bio kao još nov, tek doseljen, još ne kao varoški, više seljački, pun samih doseljenika, ili seljaka iz okolnih sela, a ponajviše begunaca iz Turske. Konj alat, duga repa čak do kopita, duga vrata i lepe četvrtaste glave, sa pametnim očima, odmoran, osećajući na sebi svoga gazdu, kako na njemu slobodno i stegnuto sedi, sitno, veselo je grabio i promicao. Već je blizu zora.Mrak se gubio.Okolo, iza ravnica, kroz magle, već su se ocrtavala bila.Iz njiva i bašta dopirao miris trule trave i korenja.Tamo negde daleko, oko reke, čulo se šuštanje vode i po koji cvrkut probuđenih tica.Ovamo, s druge strane, po varoši, u ulicama, koje su se ovde svršavale, sve je još bilo u nemom mraku.Samo njemu, gostu, činilo se da — (a to kao da gleda obrnuto, kroz sebe i iza sebe) — otuda sa njine, Sofkine kuće, jednako gori sveća i osvetljava ovamo ispred njega put.Zato je često uzdizao ruku ka licu, i od zadovoljstva, sreće, zadižući šubaru, svaki čas gladio čelo, oči i celo lice. Alat, naviknut, sam savi u poslednju ulicu, krivu, tesnu, nalik na dolinu zbog visokih uličnih zidova i drveća.Onda se poče peti ka čaršiji i ka gazdinoj kući, dok njemu, primetivši kako se već približava kući, bi nekako neugodno.Zato se kao ispravi u sedlu, odupre o uzengije.Ali alat, gotovo trkom izišavši iz ulice i stavši ispred kapije, od radosti zarza. Gore, po čaršiji, u polumraku već su se svetlucali pogdegde potpaljeni mangali i čuo salepdžija, dok je ovde, kao uvek na kraju varoši, sve još bilo tamno.Jedino se dugotrajni laveži pasa i pevanje petlova iz magle razlegalo i rasprostiralo po poljima i njivama. Marko obrnu alata tako, da svojim ramenima i laktovima poče dodirivati kapiju.I sigurno iz iskustva znajući da lupom, ni nogama ni rukama, ne mogu se njegovi tamo, u kući, probuditi, jer je kuća od kapije tako udaljena, izvadi iz silava pištolje i poče njihovim jabukama lupati.I kroz široke pukotine od istina teških, jakih dasaka, ali dosta jedno od drugo rastavljenih, on jedva dočeka da vide kako se tamo, u kući, zasvetli i kako otuda, sa lojanom svećom u čiraku, ogrnut gunjom i gologlav, poče da se približava njegov sluga, Arsa. — Ko je?Ko je?— Ču kako ovaj viče trčeći i zaklanjajući sveću, da mu se ne ugasi.Ali brzo posrnu i kao bez duše istrča ovamo ka kapiji, kad ču gazdino kao uvek kratko i nabusito: — Ja! Jednom rukom držeći više sebe čirak sa svećom, da se gazdi što bolje vidi, a drugom rukom otvarajući kapiju, zamandaljenu, gurajući uvučen ne šip nego čitav direk, nije gledao ni kako mu je bila kolija pala, te on ostao go u košulji i gaćama, ni kako mu jedan opanak ostao tamo negde u dvorištu, nego, otvarajući krila, a od straha ne znajući šta da govori, on poče konju: — O, alat!Ja, alat! — Živi li ste? — Ču kako gazda samo oslovi i brzo pored njega na kapiju prominu. Arsa trčeći za konjem, jedva uspe da ispred kuće, kućnjeg praga, stigne gazdu, uzme alata za uzdu i za uzengije pridrži, kako bi se gazda što lakše skinuo. Marko, kao uvek, sišavši sa alata, uđe pravo u ono njegovo skoro dozidano sopče.To je sopče bilo malo, snisko, gotovo zagušljivo; pod nepatosan, gola zemlja, te novi ćilimi od dugog nevetrenja (jer sem njega niko u to sopče nije smeo da uđe) gotovo zemljosani.Jastuci tvrdi, kruti, isto onako ispruženi i poređani, kako ih je poslednji put ostavio.Prvo što mu pade na pamet, to je, da kao svakada, čim uđe, odmah baci pogled na dva velika katanca, koja su visila o dosta dugom i dubokom, šareno obojenom sanduku.I uveri se da su katanci u redu, u istom položaju, u naročitom onom položaju, u kakvom ih je on, polazeći, navlaš metnuo, da bi, kad se ovako vrati, mogao primetiti, ako bi ih ko dirao, pokušavao da otvori.Kad vide da je sve u redu, on onda ostade tako stojeći, nasred sobe, čekajući da ko iz kuće, bilo Arsa bilo žena, dođu, donesu sveću i počnu ga svlačiti. Međutim dan je već bio počeo.Po dvorištu u veliko se kaldrma, kroz prozore od sopčeta, modrila i sproću njega, na bunaru, jasno se ocrtavala velika gvozdena kofa; sa lancima mesto užeta.Iz kujne poče da dopire prasak suvih lozinaka.I odmah posle toga brza, jaka svetlost izbi iz ognjišta i poče na sve strane čak i ovamo kod njega, u sopče, da dopire.Čuli su se tihi, uplašeni koraci, bat nogu iz one druge sobe u kujnu i obratno. Arsa, pošto alata raspremio u štali, iz koje se jasno odvajao, dopirao onaj topao vonj i šum od već probuđene stoke, uđe opet ovamo, k njemu, sa svećom.Poče obigravajući da ga, i to odozgo, sa ramena, svlači.Marko, jednako stojeći, podavajući se, da bi ga Arsa što lakše skinuo, samo ga zapita: — Jesu ustali? — Jesu, jesu, gazdo.Eno gazdarice po kujni, sprema.A Tomča (sin) tek što se nije obukao. Marko nije hteo, kao obično, na savijene jastuke, koje mu Arsa podmetnu, da sedne, izvali se i tako ležeći čeka, da ga Arsa izuje, već sede na onaj sanduk i podnimljen onom svojom malom ali rutavom rukom, sa dosta kratkim i nežnim prstima, čekao je da ga Arsa sasvim skine.Pojas, silav sa pištoljem, jataganom i arbijom, sve to sam Arsa sa njega skinu i iznese, da se vetri i čisti.Marko ostade i dalje tako da sedi, pognute glave, u papučama, raspasan.Belio mu se učkur od širokih čakšira a oko njega jeleci i mintani, raskopčani i oslobođeni od pojaseva i silava, pokazivali su njegova široka, jaka prsa, sa grdnim maljama po sredi, koje su dopirale do njegova kratka, zdepasta i gola vrata. Tako sedeći ne pomače se i ne diže glavu, ni kad uđe njihova žena sa posluženjem.Na starom, malom i dosta izabanom poslužavniku velika čaša vode i u taslici nekoliko parčeta šećera, dosta sumnjive boje.I po tome videlo se da taj šećer traje dugo, da se, osem njega, niko ne poslužuje njime, ne troši ga. Kao svakada, ne iznenađena već naviknuta na takve njegove dolaske u nevreme, uđe ona mirno.I od celog pozdrava samo što ga upita: — Dođe li? — Dođoh! —Čisto mrko i neugodno odgovori joj.I ne pogledavši u nju, uze šećer i vodu, koju ispi na iskap. — Da nameštam? — upita ga žena stojeći pred njim mirno i nekako učmalo.Iz nje je bila tolika prostota i ubijena mirnoća.Obučena je bila pola seoski, pola varoški: u anteriji, zabrađena, istina dosta novom ali prostom šamijom, u belim debelim čarapama i opasana seljačkom futom i sa obešenim nožićem o pojasu.Suva, bledih očiju, bleda, koščata, i sa maljama na licu od starosti.Sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj đubreta i svežinu jaka, prosta odela. — Nameštaj! — odgovori joj Marko, i opet ostade sedeći na sanduku. — I čuješ! — pozva je on natrag, kada ova pođe. — Kaži Tomči, neka se obuče i ide u han.Ali neka!Neka ostane ovde! — Predomisli se on i odmahnu joj rukom da ide. — Mogu i oni tamo sami za nekoliko dana! — Završi kao sam za sebe. Ona ode.U brzo Arsa donese postelju.Ali već beše dan.Svanulo se sasvim.Marko pokaza slugi glavom, da prozore zastre kakvim pokrovcem.I kada u sopčetu nastade mrak, on se polako, teško spusti u postelju i pokri da spava. Ovamo, kod Sofke, sutra, ceo dan, bilo je tako dobro.I Sofka zato docnije celog života nije mogla sebi da oprosti: kako da ona to ne oseti, i to ona, Sofka, koja je od uvek sve znala, sve unapred osećala, a sad, baš sad, kad se ticalo njene glave, njenog života, tu se prevari!Ali otkud je mogla i znati?Znala je samo, da je kuća prodata, da je sinoćni gost kupac.Otac, pošto se ispavao, digao se oko ručka.Dobro ručao, opet prespavao, i u mrak, u veče, čak sišao odozgo ovamo, k njima u kujnu.Pregledao baštu, dvorište.Silazio je i u podrum.Za njim išla je mati, da bi mu bila pri ruci, davala obaveštenja, kad što zatreba. Posle večere, Sofka je legla ovamo dole, u velikoj sobi, sa Magdom, pošto tada, da ne bi Sofka bila sama, morala je i Magda u toj sobi da spava.Posle, ko zna šta je bilo.Ona nije mogla znati, nije slutila, te da onda bude na oprezi, da ne spava duboko.Već je bila sasvim pomirena sa tom prodajom kuće, a i zaradovana, što se jednom i ovako svršilo, da, makar i bez kuće, makar tamo u tuđini, u Turskoj, ipak budu bar zajedno sa njime, te da jednom i one imaju nad sobom njega, da bi, ispod njegove vlasti i nadzora, mogle slobodno da dišu, kreću se i žive.Bila je gotovo srećna zbog toga, i odmah slatko, tvrdo zaspa. Duboko u noć, valjda čak oko pola noći, kada je bila već lakosana, seća se docnije, čula je odozgo, kroz tavanicu, kako sigurno iz očeve sobe, jednako dolazi šum, čak i glasovi, i neko dugo hodanje.Onda, kao nikada dotle, materin dosta jak glas, kao neko odupiranje svađa, plač. Sutra, u jutru, mati joj se pojavi na stepenicama sa rukom na čelu, preko očiju, a usta joj i celo lice bilo gotovo unakaženo, toliko iskrivljeno od užasa.I čim dođe ovamo u kujnu, kod Sofke i Magde, samo što bi u stanju da naredi: — Magdo, odvedi Sofku kod tetkinih.Ona neka ostane, a ti se vrati. To je bilo dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro počišćena, gore od čađi crne grede, a sproću po polici one žute tepsije.Sofku, čim to ču od matere, a dobro je znala šta to znači, počeše te tepsije kao neke velike krvave oči da proždiru i sve oko nje u kolutove da se okreće.Pošto posrnu, da joj se ruke dotakoše poda, brzo se ispravi i poče, ustrašena, a nikako ne verujući sve to, kao u groznici, očima da traži mater.Ali, ona je već bila otišla tamo, u sobu, i naslonjena na prozor, tiho je, tiho plakala i grcala.Da li od jada, bola, ili od sreće i radosti, što je i to dočekala, da eto svoju Sofku udaje?Jer to, da je sluškinja odvede i tamo ostavi, za udavaču zna se šta je: isprošena je, i za dva tri dana sklanja se u komšiluk, da bi bila pošteđena od navale sveta, zapitkivanja i čestitanja.Sofka, osećajući kako joj se od užasa palci na nogama grče, pa joj se taj grč, bol uz kolena penje i probada joj utrobu, polovinu joj seče kao nož, priđe materi. — Nano! Ali mati, kao bežeći, okrenuvši se od nje, sve više je naslanjala glavu na prozor, i sve više plakala.Kroz plač, poče Sofku da moli, da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se: — Idi, idi, čedo!Oh, zar ne znaš šta je.To je.Sudbina zar?A znala sam ja, da od njega šta drugo, dobro kakvo, i ne može biti.Znaš već sada šta je.I bar ti me, Sofke, ne muči.Zašto, moje je i ovako mnogo. I opet se predade, ali jednako tiho, iz straha, da onaj gore ne čuje. Sofki, ma da joj se još sve vrtelo: i soba, tavanice, i ispred nje ona, mati joj, sa tim prozorom sobnim, na koji se bila naslonila, ipak, zbog tog materinog plača, bi lakše, što bar po njemu vide da mati to ne odobrava. Ali nikako ne mogući da u sve to veruje, ne znajući šta da čini, čisto pade. — Pa zašta, nano?Zašta?... — Poče, a već joj od besa suze udariše. — Ne znam, čedo!Ne znam, ne pitaj me.Samo to: svršeno je.Eno, on tamo, gore: besni!Na oči ne smem da mu izađem.Oh, crna ja! Sofka se diže.I, osećajući takvu snagu, takav bes, čak i mržnju prema ocu, pođe k njemu.Osobito besnela je zbog uvrede: što, i ako je to hteo sa njom, da je uda, što onda ovako sa njom da postupa, što ovako brzo, odmah, kao da je ne može gledati. Ali, da li što je otac bio odozgo video kako se k njemu penje, ili što Magda, spremajući kod njega u sobi, zaista, kakva je luda, sa suzama i jecajući radila, i on te njene suze video, tek Sofku preseče njegov strašan glas i psovka prema Magdi: — Ti, nemoj tu da mi sluziš i sliniš!Gle ti pezevenci i ćopeci jedni! I što je najgore, Sofka oseti kako se to: „pezevenci i ćopeci“ odnosilo na sve njih ovamo dole, a osobito na nju, Sofku. A glas mu je bio tako suv, stran; u njemu ni topline, treperenja, tako da se Sofka sa po basamaka brzo vrati, još uvređenija. Posle, čim Magda siđe, nemo, nikome se ne javljajući, ode sa njom kod tetka-Katinih.Čisto se spoticala grabeći da što pre ode, kao da pobegne od svega toga, a opet, opet nikako još ne mogući u sve to da veruje.Znala je, da oni to i tako sa njome ne mogu da čine.Nije ona kao svaka: nije dete, šiparica, da ništa ne zna i ne sme da zna, pa tako, u tren, kako oni hoće, sa njom da čine...Ali, pored svega toga, najgore, najteže joj je bilo: kako ona da to ne oseti, ako ne u početku, a ono bar sinoć, — da taj gost nije kupac kuće, već, već... I tada se poče sećati.Tek tada bi joj jasno i ono njegovo zaprepašćenje, kad je vide, a posle onda ono neskidanje oka sa njega pri tom večiti trepet punih mu usta i ono na mahove, kad s ocem ostane na samo, potvrđivanje: „Ja, što rekoh, ne porekoh!“ Dakle, on, još i ne videvši je, pristao da je uzme, a sad, kad je i video, tim radije i srećnije. Tetka, kad je vide, iznenadi se.Ali Magda joj mimikom i sa nekoliko turskih reči kaza sve.Tetka od radosti, sreće, nije znala šta će.Ali po Sofkinom licu, po drhtanju, po posrtanju, i naročito po vrelini, koju oseti, kad je Sofka poljubi u ruku, vide da treba što pre da je ostavi samu. Zato ona brzo uđe u sobu, i pošto tamo još brže razmesti i počisti, pozva Sofku, kao tešeći je: — Odi, odi Sofkice.Sedi, odmori se.Ništa nije, i ne boj mi se! I ne mogući da izdrži, zajedno sa Magdom otrča Sofkinoj kući. Sofka ničke pade na krevet i, pored svega, oseti blagodarnost prema tetki, što, kad ode, Sofka ču kako je zaključa.Bar je oslobodi, da ne mora strepiti od nečijeg dolaska. Ali je trebala bar i kapiju da zatvori, te da kroz nju docnije ne vidi ono što je najviše potrese i zaboli; da ne vidi odovud iz sobe, sa kreveta, kroz prozor i kroz otvorenu kapiju sproću nje, njihnu kapiju i njinu kuću i šta se sve tamo radi.Osobito kada iz njine kuće poče svaki čas da izlazi Magda.A Sofka je znala da ona to trči po rodbini i sve poziva. U skoro, vide, kako iz rodbine, radosni, na glas da je on, efendi-Mita došao a preplašeni što ih zove k sebi, jer to nije imao običaj, počeše da dolaze svi, osobito stariji, tetini, stričevi, ujaci.Svaki čas po koja tetka, naročito Kata, otuda izlazi i opet se vraća.Poče kuća onako sa otvorenom kapijom da se zakrčuje, puni.Ali opet sve zanemelo, sve sa tajanstvenim i gotovo uplašenim izrazom lica.Sigurno gore otac, saopštavajući im Sofkinu udaju, u isto vreme naređuje im da niko o tome ne pisne, da ne bi ko od komšiluka i ostalog sveta doznao, dok se udaja ne bude sasvim svršila.A sada, kada im je to saopštio, mogu da idu kućama, da se spremaju, čiste stajaće haljine i drugo, da bi bili gotovi kada ih pozove, da dođu na svečanost.I to je Sofku najviše poražavalo, ubijalo.Što tako sa njome da čine; i to sa njome, sa kojom su se do skora s tolikim poštovanjem i ljubavi ophodili?A sada: kao da ona nije ništa, i nikada ništa ni bila.Nego, kao da je uvek bila obična, kao neka stvar.I to za koga je udaju?Koji je to?Šta je?Odakle je? I onda bol, tuga, plač, jad, sve veći i veći, poče da je hvata, te poče osećati kako, onako ničke ležeći, čisto u nesvest pada.Po čitav sat gubi se, ništa ne zna za sebe.A zatim teško, dugo, jedva se povraća.Ali što je dan veći bivao i više prolazio, a ona jednako ovamo sasvim usamljena bila, sa užasom poče opažati, kako u tim njenim zanosima, nesvesticama, sve više oseća, — a od toga odmah bi joj zubi zacvokotali — kako joj sve jasnije dolazi taj, sinoćnji tobožnji kupac kuće, a sada u stvari prosilac.Kao oseća već sebe u njegovu krilu i na sebi ona njegova usta, što su sinoć onako požudno drhtala, i njegove ruke sa onim nežnim, kratkim, odozgo maljavim prstima.I zbog toga kosa joj se poče dizati, i po čelu svuda je hladan znoj probijati.Obezumljena od užasa zbog tih slika, poče se dizati, i kao bežeći iz sobe huktati: — Bože! Ali nemajući kuda, na drugo koje mesto, opet je ničke padala po krevetu. I već kada sasvim dođe noć, ona najzad doznade sve.Tetka joj se vrati otuda, a Sofka je znala da će sada, kao što je red i običaj, od nje doznati.I to neće baš iz njenih usta čuti, nego će ova doći sa još kojom ženom, tetkom ili strinom, pa će one, nikako ovamo kod Sofke i ne ulazeći, već u kujni, spremajući večeru, malo bolju, (jer za Boga, eto imaju gošću, Sofku) glasno se razgovarati, da bi iz toga njihnog razgovora mogla Sofka sve čuti: i ko je mladoženja, odakle je, šta je, i sve ostalo što treba. A tako zaista i bi.Pošto otključaše kujnu, upališe sveću, raspališe oganj u kujni, spremajući večeru, počeše da pričaju: — Od uvek je to tako.Eto ta i ta pošla je još za goreg.Ni u snu nije ga snila a kamo li videla.Glavno je da je dobra kuća.Sada eto taj Sofkin prosilac, taj Marko, toliko bogat, da se gotovo ne zna šta sve ima.Istina, od skora se doselio iz Turske, ali još tamo po granici drži hanove i prodaje stoku turskoj vojsci.Ovde u varoši od skoro je sa kućom u donjoj mahali... Ali se Sofka iznenadi, kad još ču, kako, kao pravdajući se, počeše da pričaju: da, i ako je mladoženja još mali, tek mu je dvanaest godina, ipak bi se svaka smatrala za srećnu, što u tako bogatu kuću ide.Dakle, ni on je ne uzima za sebe, nije udovac, još manje bez dece, već eto za sina, koji je gotovo još dete!Sofka poče osećati, kako će kroz grlo svu krv i svu utrobu izbaciti, jer tako poče da se nadimlje i od bola, neizmerna jada, da stenje.Ali se brzo trže.Iziđe u kujnu.Kada je na svetlosti od ognjišta i sveće ugledaše, tetka joj samo promuca: — Kuda, Sofkice? — Daj mi šal!Idem do kuće, nešto sam zaboravila. Jedva je to mogla da progovori, pa i ne dočeka da se šalom, koji joj tetka preneražena pruži, sasvim zaogrne, uvije, nego samo nabacivši ga, uvijajući više glavu, da je ko ne vidi, iziđe. Ni mrak, ni samoća, ni mrtvo padanje vode sa česme ne uznemiri je.Sada je već ona svoja, nije Sofka devojka, Sofkica, efendi-Mitina, već prava žena, svoja, ničija više.Od besa stiskajući prsa, da bi od bola čisto jaukala, i dižući šalvare, da što brže i sigurnije korača, brzo pređe sokak, česmu, i uđe u kuću. I gore, i dole, i svuda su gorele sveće.Kao da nikada nje nije bilo, kao da je ona umrla, odavno je saranili i već zaboravili, tako je u kući bilo sada mirno, i osvetljeno. Magda ispade iz kujne i čisto ustuknu ispred Sofke.Ali Sofka je, pokazujući gore na očevu sobu, samo upita: — Ima li koga? — Sam je. Sofka se pope.Ispred vrata vide samo njegove poređane cipele i već poče da drhti.Ali silno otvori vrata i uđe.Svetlost se od sveće zaleluja i gotovo što svojim plamenom ne opali kosu očevu.Kada je pogleda, on, kao da je neki stran došao a ne ona, njegova Sofka, podiže se i samo reče: — Efend’m! Ali po njenoj uzbuđenosti i silini iz očiju poznavši je i dosetivši se za šta dolazi, smrači se, a usta mu već počeše da igraju. — Tato! — poče Sofka, a to „tato“ jedva je izgovarala, od tolike gorčine i uvređenosti, što on tako sa njom radi. — Ja ne mogu i... neću... I osećajući da će izgubiti svu kuraž i briznuti u plač pred njim, dovrši brzo: — Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem! Samo vide kako se on podiže, sa nekim suvim podsmehom, onako u čarapama, priđe joj i svečano poče: — Sofke, sinko!Lepota i mladost za vreme je. Što Sofku gotovo prenerazi, to je, što u njegovu glasu zazvuča to kao njegovo sopstveno iskustvo, jad, gorčina.On je sam to tako nekada mislio, da je lepota i mladost najpreča, najveća, sada evo zbog toga došao dotle, do siromaštva; a da nije tako mislio, ne bi njenu mater uzeo, ne bi zbog toga ovoliko pretrpeo, ovoliko se namučio, potucao i još, sada, kada se smilovao i rešio da se k njima kući ponova vrati, a ono, mesto blagodarnosti, gle šta!... Sofka ipak promuca: — Ja ne mogu! — Ni ja ne mogu. I odskoči od Sofke, uspravi se.Sofka vide kako mu se po ćilimu prsti od nogu u čarapama grče, tresu. Da ga kao umilostivi, produži Sofka. — Sramota!Od drugarica i sveta sramota me, tato! — I mene je sramota! Jednako uspravljajući se i već od besa tresući se, i to ne kao pred Sofkom, već kao pred samim sobom poče sav jad da izliva: — Zar mene nije sramota?Zar ja to hoću, milo mi?Zar ja ne znam koliko je to što ja to moram?I to ja, ja! I razgnevi se na neblagodarnost Sofkinu, jer on se samo za njenu ljubav vratio, da je dobro udomi.A to što je daje za mladoženju, koji je još dete, to nije baš toliko strašno, koliko je strašno ovo njegovo: što on eto mora sa tim Markom, seljakom, da se prijatelji, da se ljubi, sa njime da živi.Pa, pored svega toga, eto još i ona — „neće“, „ne može“.A on može!On, može sve to, a ona ne može! — I drhteći od besa, osećajući kako mu noge u čarapama upadaju u ćilim, te ispod njega oseća tvrdoću daske, sa rukama zakopčanim ostrag, sa razdrljenim vratom, po kome se, istina sad obrijanom ali već zbrčkanom, jabučica bila isprečila, i gotovo ga gušila, ne gledajući nikako u Sofku, produži sam sebi da govori: — I ja mogu, a svi drugi ne mogu.Ja sve to mogu, ja sve moram.Nećeš, sramota te, sramota vas je (a to „vas“ odnosilo se na sve njih, na nju, mater, ceo svet).A ne bi vas bilo sramota da ja idem pred crkvu, u amale, u Šareni Han, da tamo dočekujem turske trgovce, moje poznanike, prijatelje, koji se nekad za srećne smatrali, kada bi im primio pozdrav, rukovao se sa njima, a sada: da ih provodim po čaršiji, po pazaru, da terdžumanim i seiz da im budem, da bi mi platili ručak u hanu i pri polasku strpali koji groš u šaku, da od toga kupim brašna, donesem vama, da bi imali šta jesti...To li vi hoćete od mene? Nikada ga Sofka ne vide takvoga.I što najstrašnije bi, to je, što oseti kako je sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve otišlo.A da je on, on sada tu, njegova nesreća i crna sudbina. Hodao je.Nije mogao da se nadiše.Prsti su mu pucali; glava njegova, već uska, stara, sparuškana i obrijana, sva se tresla.Zahuktan, nije mogao da se smiri.I Sofka oseti, da ovo što je rekao, i što se zbilo između nje i njega, nije svršeno, nije najgore, da po ovome što nikako ne može da se smiri, ima nešto još gore da dođe, jer, osvetljen od onih sveća, koje su već nakrivo gorele, videlo se kako mu pojas i sva polovina drhti, trese se, kako ga kolena, butne kosti izdaju, nihaju se.I kako i on sam, osećajući da mora između nje i njega čak doći i do toga, jednako pritiskuje glavu rukama, i ječi: — Oh! oh! I kao da bi hteo da se smiri, zaustavi, da izbegne i spreči to.Ali bi i to. Brzo se okrete k njoj, približi, prstima je dohvati za glavu, oko uva i kose i sav trepereći i uzdižući se na prste i obzirući se oko sebe, da ovo, što će sad biti, možda i sama noć ne čuje, tiho, grobno poče: — Ili, zar, sinko, čedo, Sofke, Sofkice moja, ne veruješ tati?Misliš da tata laže, da ima para, nego tako hoće, ćef mu da te uda.I ako to misliš, onda — pogledaj tatu!... I razgrnu pred njom mintane, koliju. Sofka, zaprepašćujući se, vide kako su samo krajevi kolije i mintana njegovih i to oni uzani porubi, koji se pri hodu lelujaju i vide, kako su samo oni bili opšiveni novom, skupocenom postavom, dok ostala leđa iznutra, cela postava, sva je bila stara, masna; pa čak negde i bez postave sa poispadalim pamukom.A sam on, njegova snaga, prsa, koja su mu sada bila otkrivena, zaudarala su na znoj, hanove, nepresvlačenje, neopranost, masnoću. Sofka samo poniknu i gotovo pade do njegovih nogu. — Oh, tato, tato! Brzo iziđe, nije znala kakvog ga je ostavila, da li onako napred raskopčanog i masnog, ili palog, na patosu.Bežeći, primeti kako joj mati prođe pored nje, i ode k njemu.Po tome ona vide da je ova sve prisluškivala, i sada, bojeći se da mu se nije što desilo, brzo otrča k njemu. I zaista, tek što Sofka siđe niz stepenice i pođe ka kapiji, ču se odozgo prestrašen materin glas: — Vode, Magdo!Vode brzo! Sofka iziđe na otvorenu kapiju i pođe tetki.Nije bila ni vrela, niti osećala jad, bol, već je bila utučena i čisto skamenjena. Brzo pređe česmu i fenjer, koji je mutno osvetljavao oko sebe.Voda je sa česme teško padala.Svuda je bilo mirno i mrakom pritisnuto, nigde se nije čuo ni lavež pasa, ni bat čijih koraka.Jedino gore, iz njine kuće i iz one njegove, očeve, sobe, jednako se svetlost prozorska menjala.Čas je tamnila, čas sijala, sigurno od senke materine, koja je išla po sobi, možda nameštala oca u postelju, polivala ga vodom, osvešćavala. Tetka, čim je vide, ma da Sofka uđe mirno, odlučno, ne posrćući, ne zverajući, čak i otvoreno, istina malo zamagljenih očiju i nabranih obrva, ali jasno gledajući, ipak se uplašeno diže ispred nje, upita je, kao umiravajući je: — Hoćeš, Sofke, da večeraš? — Neću.Jela sam kod kuće! — odgovori joj Sofka i uputi se u sobu. I tek posle, kada ču da joj tetka u kujni oko ognjišta sve svrši, raspremi, i ode u onu suprotnu sobu, da sa svojima tamo spava, Sofka, već oznojena, — skoči. — Tako li je to? Jedino to što sebi prošaputa i ostade da sedi poniknuta, držeći se rukom za podbradak i usta.I za čudo, opazi kako sada ništa ne oseća: ni strah, ni bojazan, ni gnev.Samo oseća u sebi neku dubinu, i to, kako se ta dubina ispunjava nekim otužnim, bljutavim zadahom, tako da, od toga, počela da se grozi i trese. Dakle to li je?A ona nije znala.Nije na to ni mislila.Samo je mislila o sebi: o svojoj krasnoj mekoj kosi, o svojoj raskošnoj snazi, kojom se toliko ponosila, i koju je toliko punila, i opijala svojim do ludila strasnim željama i osećajima. A ono — šta je bilo?Sasvim drugo.Sada nikako nije mogla da se otrese njega, oca, njegovih onih pocepanih postava na haljinama, njegovog znoja od neopranog odela i onog njegovog lica; onog strašnog, mrtvačkog glasa, koji nije molio, nego koji se gubio i mro u njegovim uzneverenim ustima, zbog sramote i stida, što mora pred njom, svojim čedom, Sofkicom, da se sada otkriva, i da ono, što ne bi kazao ni samoj smrti — njoj mora da ispovedi i kaže, a to je: da se nema ni hleba a kamo li što drugo i o čem drugom da se misli, drugo što želi... A što je najgore, znala je da je, posle ove njegove ispovesti i njegova poniženja pred njom, između nje i njega sve svršeno.On nikada više u njenim očima neće biti onaj njen veliki tatica, efendi-Mitica, i zato nikada već neće smeti da je pogleda, još manje sa njom da se pošali, nasmeje, pomiluje je, a kamo li da se ispred nje ponosno, razdragano kreće, i još traži da ga ona, poštujući ga, dvori i uslužuje. Posle ovoga, sve je to nestalo.Zna on da će joj od sada uvek biti na teretu, pošto ga ona sobom, žrtvujući sebe, svojom udajom, i održava u životu, i zato će joj uvek biti teško na duši, kada ga vidi.I zato će je on stalno izbegavati.I kad baš bude morao, zbog sveta, s njome da govori, uvek će mu biti u glasu nečega plačnog, prekornog, što ga je dotle gonila, da se toliko pred njom ponizi i sav otkrije u svoj svojoj nagoti i time izgubi u njenim očima sve što je imao i brižljivo čuvao. Sofka poče osećati jak, težak bol.Čisto se pokaja.Da je samo znala, ne bi ona ni pokušavala da se protivi, a kamo li da ga onako u oči, silno, čisto ispitujući gleda i protivi mu se.Samo da je znala!Ali i to nije bilo istina.Na što sada sebe pravdati!Znala je!Kako da nije znala?!Jer, kada je znala da nikada neće biti žena svoga izbranika, onoga o kome celog života snevala, koga u snovima i mislima ljubila i grlila, a znala je da će se ipak morati udati, onda— na što je sada ovo činila?Na što, pošto je ne sada nego od uvek bila uverena da će svaki njen muž, pa ma ko bio, biti — ne onaj njen, nego drugi, običan, i da će od svakoga morati da trpi i silom da podnosi da je on grli, ljubi i sa njome radi šta hoće.Čak se nekada i ponosila time, što je mogla da se, ne kao druge, zanosi i luduje, već da je sa sobom odavno na čisto, da će, kad se bude i udala, to biti samo bol i patnja za nju i da je onda njoj zbog toga sve jedno ko će joj biti muž, star ili mlad; ružan ili lep; iz bolje kuće ili iz seljačke...I kada je tako u stvari bilo, zašto da se sada, kad evo to dođe, toliko džapala, bunila i time se samo pokazala i ona kao svaka, obična devojka, šiparica a ne ona Sofka, koja je svima bila za ugled.I što bi toliko luda, te pre no što pođe gore, k njemu, ocu, ne zastanu, ne razmisli se?I kada se uveri da se to mora, onda što se bar ne pokaza kako dolikuje njoj?Što odmah, bez reči, ne pristade?I po tome bi svaki, naročito on, otac joj, znao da ona pristaje, ne što hoće, nego što se žrtvuje radi njih, da njih izbavi sirotinje i bede.Znali bi to, osetili bi oni, njeni, i ne samo oni, nego i ceo svet.I onda, kolika bi porasla, kolika bi postala velika u očima svih!I tada bi joj i sam njen sopstveni bol i jad, ukrašen ovim požrtvovanjem, sigurno bio lakši, blaži, i slađe bi ga podnosila... A ovako? Ali ipak još nije dockan.Još ima vremena da popravi, da se pokaže kako se žrtvuje, prinosi sebe radi njih.I to samo radi njih, da bi oni, otac i mati, pošto njoj inače svakom udajom predstoji bol i patnja, od te njene patnje imali koristi, tom patnjom bar njih, oca i mater, oslobodila i život im osigurala... I naslonjena u krevetu, držeći glavu rukama, osećajući kako iz kujne dopire miris još sasvim nezagašenog ognjišta, neopranih sudova od jela i ustajalosti, ali ipak za to promešan sa svežim noćnim vazduhom, koji je kroz kujnska napukla i stara vrata prodirao i do nje ovamo, u sobu dolazio, i gledajući kroz sobnji snizak prozor u noć, koja je bila prorešetana drvećem baštenskim i okolnim zidovima komšijskih kuća, ona se poče osećati kako se čak i zagreva tim svojim junaštvom i požrtvovanjem.Jer tom svojom žrtvom toliko ubija sebe: da, eto, polazi ne samo za ne ravna sebi, za nedragog, nego čak i za samo dete.Tolikom žrtvom sigurno će zaprepastiti i zadiviti sve.I u očima svih, ne samo što će ostati onakva, nego će sve veća bivati i dizati se a ne možda, kao što je svet mislio i nadao se pa sigurno i čekao, kad će ona, već jednom, pasti, pokleknuti. Sutra, gotovo ona probudi tetku, toliko se žurila sa tom svojom žrtvom, i posla je ocu sa porukom: da pristaje.Ne samo tetka, mati joj, nego i sam efendi-Mita bi time iznenađen.Jer nikako ne verujući, dođe sam ovamo kod njih.Kad uđe kod Sofke, ona vide po njegovom neispavanom i usplahirenom licu i radost ali i zaprepašćenje.Ponova oseti od njega sav onaj miris na znoj, neopranost i krpe.Ustade, poljubi ga u ruku i istinski kajući se, što ga je sinoć toliko uznemirila i uplašila, promuca: — Oprosti, tato, nisam znala... On je stajao i jednako uplašeno gledao u nju: da možda, možda ona to... I zato Sofka, da bi ga sasvim uverila, morade izdržati do kraja njegov grozničav pogled.I on po tom njenom jasnom i otvorenom pogledu vide da je zaista istina, da se zaista rešila.Potresen, zagrli je, i ljubeći je po kosi, poče da muca: — Hvala, čedo!Hvala, Sofkice! A to Sofku najviše potrese, do srca je rasplaka, jer u tom njegovom unezverenom drhtavom grlenju njene glave, ljubljenju kose, vide kako on zna, da on sada može pred celim svetom biti onaj stari, veliki efendi-Mita; ali pred njom, svojom Sofkom, svojim čedom, posle ove njene ovolike žrtve radi njega, gubi sve: i poštovanje, i divljenje.Jedino ako ona hoće na nj da se smiluje, da ga ne omrzne, nego samo da ga žali.I kao oplakujući sebe, zato je unezvereno grlio i ljubio Sofku po kosi mucajući: — Hvala, Sofke!Hvala, čedo! Sofka u malo u glas što ne poče da rida, ali on, kad to vide, brzo se trže od nje. I, kao u naknadu za to, za to svoje maločas poniženje pred Sofkom, on, čim iziđe iz sobe, poče tamo kod tetke i napolju da razmahuje rukama, zavrće rukave, i Sofka ču, kako on, kao uvek, visokim i razvučenim glasom naređuje: — Neka se ida i dovede Ariton navodadžija.Neka on ode kod gazda-Marka.Neka mu javi da doveče dođe na „pijenje“ Sofkino.A vi (žene) sada tamo po kući, spremajte i udešavajte! I žurno, kao bežeći od te tetkine kuće, a u stvari od Sofke, izgubi se širokim koracima. Ali o tome Sofka nije imala kada da misli.Brzo se ona pribra, diže.I znajući da sad tek ima da se pokaže, namesti krevet i ostale stvari po sobi, jer je znala da će sada početi svaki čas ovamo dolaziti, ulaziti kod nje u sobu, tobož kakvim poslom, a u stvari da nju vide, da po njenom licu i držanju, sedenju, cene kako joj je. I zaista, prvo ulete tetka.Navlačeći količe, da što pre ode kod njih tamo, kući Sofkinoj, i da, kao što joj je zapovedio Mita, pomaže po kući i sprema, uđe ona kod Sofke i pozdravi je: — Srećno, Sofke! Sofka po njenom glasu vide, kako ne samo ona, nego svi njeni, ma koliko da se nadali, bili uvereni da će ona, pošto je već efendi-Mita to svršio i dao reč tome gazda-Marku, morati na to pristati.Ali ipak, ipak nisu se nadali da će Sofka, tako olako pristati, čak i sama hteti. I kao što se nadala, celoga toga dana ne ostade mirna.Svaki čas su otuda dotrčavali i ulazili ovamo kod nje, čak i deca.Ali to je bilo dobro.Jer to trčkaranje svaki čas i zagledanje u nju toliko joj dosadi, umori je, otupi, da, kad pade mrak, kada joj donesoše odelo, sapune, igle i češljeve; kada sve to ispred nje na stolici i po prozoru poređaše i iza upaljenih sveća prisloniše veliko ogledalo, ostavljajući je samu, da se obuče i nakiti za večeras, za proševinu i „pijenje“, — ništa je to ne potrese.I, kao u inat nekome, oblačila se i kitila.Stezala je polovinu, da joj je pucala; tesan jelek samo je na jednu, najnižu kopču zakopčala, da su joj prsa brektala; kroz rukave tanke košulje blještala su joj obla ramena i jedre, vrele mišice. I kada, već dockan, dođoše i javiše da joj je svekar već tu, i kada ona sa tetkom pođe kući, ni tada se ne uznemiri.Od prošle noći i celoga ovoga dana bila je toliko umorna, toliko zasićena i otupela, da je bila na sve ravnodušna.Ništa je nije diralo.Ni kada uđe u kuću, ni kada vide gore osvetljene prozore i otvorena vrata, kroz koja se svetlost rasipala po doksatu i punila stepenice; ni samo grljenje i ljubljenje dole u kujni sa ženskinjama.Čak i kada, već duboko u noć, dođe vreme da ide gore, ljubi u ruku svekra, od njega primi dar i belegu, ona i onda mirno ode.Još mirnije, i s tako hladnim ustima, poljubila ga u ruku, i zatim, izmaknuvši se, ostade stojeći, jasno, pribrano gledajući u sve, osobito u njega, svekra, novoga svoga „tatu“. On, raskrečenih nogu, podbočenih ruku o kolena, sedeo je na presavijenom jastuku, a, s desne strane, efendi-Mita sa ispred njih postavljenom sofrom, punom ne jela (pošto će večera posle doći, posle „pijenja“ Sofkinog) nego mezeta: đakonija, gurabija i slatkiša.Iz Markovih debelih čizama, sa jakim račvastim mamuzama, jasno i oštro se ocrtavalo njegovo oblo koleno u čohanim čakširama.Prsti su mu bili debeli, kratki i sa nabranom ali čistom belom kožom.Samo na jednoj ruci imao je i to samo jedan jedini veliki zlatan prsten.Mintan i jeleci mu, oko vrata, bili su gotovo otvoreni, i on to sigurno nikad nije ni zakopčavao zbog kosmatosti, malja, koje su mu virile.Lice mu je bilo još sveže, i tek oko očiju i usta bilo je bora.Samo usta su mu bila ne toliko široka, koliko puna, mesnata, sa ovalnom bradom i kratkim obrijanim vratom.Iz celog njega bila je neka divljina i silina. On sada već nije, kao prvi put kad je bio, zbunjen, sapleten, nego slobodan.To se videlo po njegovim komotno raskrečenim nogama, lakom sedenju, i sasvim slobodno ispruženim prstima ruke na kolenu.Kao da je on odavna za tako što i bio, pa sada, i naišavši na to, i na Sofku, i na efendi-Mitu, i na mater njenu, i na ovoliku lepotu i raskoš, sav je srećan. I što Sofku razdraga, bilo je to, što on, pre no što nju, kao što je bio red, otpustiše od sebe, da posle međ sobom svrše proševinu, i pre no što ona, poljubivši ga ponovo u ruku, pođe vratima — ustade i dođe do Sofke.Tako čvrsto stade, da mu čizme zaškripaše, i kao da se pod od sobe podavi.I na iznenađenje svih, — jer to nije običaj, pošto je ona već time što je došla gore, poljubila ga u ruku, pokazala da pristaje — on ipak poče: — Sofke, znaš već šta je.Znaš šta će biti.Ali ja, tata, ako bude sudbina da ti to budem, imam pre svega nešto da te molim.Bogom da ti nije prosto, ako pristaneš, pre no što se ti sama rešiš; Bogom da ti nije prosto, ako pođeš i dođeš u moju kuću, a da ti sama nećeš...Istina, za sada tata nema takvu kuću, kakva treba za tebe, ali će to tata tebi.... Glas mu je bio takav, da Sofka oseti kako joj kroz grlo, čak na dno srca prodire.Ali i ona se pribra.Ne ustuknu.Još manje, kao što bi druga, da pocrvene, zamuca i od stida pobeže, ostavljajući roditeljima da mesto nje oni odgovaraju.Ispod svojih tankih obrva jasno pusti pogled i, na iznenađenje oca, koji kao da se još nije mogao pribrati i smiriti od straha, ona kratko, toplo reče: — Hoću! Svekru kao da više ništa nije trebalo.Priđe joj.Poljubi je u čelo, oseti joj miris kose.Ona ga ponovo poljubi u ruku. — Neka si mi blagoslovena! I Sofka vide kako on, kao opijen od uzbuđenja, pored toga što je toliko vladao sobom, grčevitim prstima poče baratati po nedrima, po još dužim džepovima od jeleka.Videlo se kako je, ma da se bojao, strepio da od svega možda neće ništa biti, ipak za srećan slučaj spremio osobit dar.Najposle nađe to.Izvadi veliku, gustu nizu sve od samih dubla, svako zrno od po pet dukata.Sam joj veza o vrat nizu, koja je bila toliko puna i dugačka, da joj zlato svojom žutinom pokri cela prsa.I sama Sofka, koja je bila navikla na toliki sjaj, ipak čisto pretrnu.Ponova ga poljubi u ruku. — Hvala, tato! I siđe dole.Za sobom ču kako svi, i otac i mati, kao odahnuše u opštem uskliku: — Neka je sa srećom! I počeše se između sebe ljubiti.Osobito je efendi-Mita čvrsto i jako grlio novoga prijatelja, Marka.Do reči nije mogao da dođe.Kao da nikako još nije verovao u sve to.Koliko je puta u potaji drhtao i tresao se od straha, pri pomisli da od svega neće ništa biti; da Sofka, kakva je, sigurno neće pristati, ispustiće se ovaka prilika, neće se doći do novaca, i to ovakvog, velikog, mnogog novca, kakav se zna da samo on, taj gazda Marko, ima, nego da će najzad morati da nastupi ono... dugovi, prodaja kuće...A sada, eto, hvala Bogu, ispuni se!Ali još kako se tek obradova, kad Marko, zanesavši krajeve od mintana tako, da mu sasvim iziđoše iz pojasa i silava i razleteše se oko njega, izvadi drugu kesu, i, gurnuvši laktom sa sofre tepsije i tanjire, staklad i čaše, poče ne da broji nego da izručuje zlato. — Ovo je za spremanje.Neka mi se Sofka spremi kako ona hoće.I ništa da se ne žali! I jednako, neprestano je iz kese sipao sve samo zlato, dukate, stare, nove, kao pobuđavele od silnog uvijanja u krpe, čuvanja po vlažnim mestima.I kada se na sofri čitav kup, rpa od zlata načini, efendi-Mita čisto kliknu.Kao da se ponova rodi i ožive, tako silno viknu: — Magdo! Magda, odozdo, kao da je na taj glas odavno čekala, naglo uđe. — Magdo! — zanoseći se poče Mita — Magdo, Magdice! (Prvi put što je tako oslovi, zbog čega Magdi noge poklecnuše od radosti).Naša Sofka hoće da nam ide!Eto, hvala milostivom Bogu, dočekasmo i to.A sada, Magdo, kapiju širom otvaraj, na njoj dva fenjera pali i donesi mi pušku.Da oglasim!Neka svet vidi!Neka svet čuje! I ustade. — Neka svet čuje! — govorio je idući onako u čarapama, i ponesavši sobom pare, koje mati beše uvezala u peškir, ka otvorenom prozoru.Pare baci u ćoše na minderluk, među jastuke.Od njih se ču onaj tupi, sitan zlatni zvek.Ne mogući da dočeka, dok mu Magda pušku donese, poče da se naginje na prozor, oslanja o prečage gledajući ispred sebe tu varoš, pokrivenu pokrovom od kućnih krovova, izrešetanim dimnjacima i visokim drvećem, kako se ispred njega, po padini, u noćnom polumraku u okrug ocrtava.Gledao je tu varoš, taj svet, koji ga toliko u potaji kao sigurno čekao da vidi ponižena i u napred siteći mu se i znajući kao kakav će izgledati: ako ne sasvim osiroteo, a ono više za žalenje.A ono eto, sada je opet on, kakav je i bio, još je on, onaj stari, veliki efendi-Mita... I uzimajući od Magde pušku, besno, sav cepteći od radosti, poče da puca. I na iznenađenje svih, pucnji pušaka u brzo počeše da se mešaju sa svirkom svirača, koji su od jednom, od nekud odozgo, ovamo kući počeli da dolaze.A sve je to bila Magda spremila.Odavna znajući za sve, poslala jednog slugu i naredila mu da odmah, čim čuje pucanj pušaka, svirače ovamo vodi. Kuća zasija.Fenjeri, upaljeni na kapiji, počeše da drhte i da blješte, takođe i kujna, podrum i gotovo sve sobe bile su osvetljene.Komšiluk se uzbuni, počeše da dolaze.Isprva nisu verovali.Ali kada videše tolike svirače, toliku svetlost, trčkaranje, kao pri svakoj svadbi i proševini, svi se iznenađeno trgoše i uveriše se da je zaista i sa njom, Sofkom, već jednom svršeno... U zoru, kada su svi bili polegali, da se odmore, Marko, sada već svekar, kome su takođe bili namestali, neopažen se diže, i siđe dole.Krišom Magdu zamoli da mu dovede konja.Samo ga Sofka opazi.Istrča za njim. — Kuda, tato? Marko se zaradova usled te njene pažnje a i uplaši, da se zbog toga drugi gore ne probude. — Ćuti, ćeri!Sada će tata da se vrati!Idem, da naredim kod kuće. Morao je to.Nije smeo novoga prijatelja da odvede onako, pošto je znao, da kod kuće niko ne zna i nije ništa spremno.Zato je on cele noći, pored svega pića i veselja, jednako morao da se drži, čuva, da bi, eto kao sad, pre no što svane, otišao kući, spremio i tamo udesio i posle došao po prijatelja, da ga vodi k sebi, na dalju čast i dalje veselje. Zato i on, kad se oseti na alatu, kad iziđe iz kapije, drhćući iz sve snage, pođe slobodno, srećno, što se ne prevari, što se ne ispuni njegova sumnja, da nikada Sofka, i tolika i takva lepota, neće poći za njegova sina, još manje ući u njegovu, seljačku kuću, i biti njegova snaja.I on, ni sada još nikako ne verujući u to, od sreće, nije na konju mogao da se smiri.Alat, začuđen tom njegovom nemiru u sedlu, a zbog jako zategnute uzde i njegovih grčevito stegnutih kolena u slabine, poče, propinjući se od bola, da okreće k njemu svoju glavu, kao da ga pita i vidi šta mu je gazdi.Ali Marko samo položi ruku na alatovo čelo, na grivu, između ušiju, i čisto stidljivo, kao umiravajući ga, promuca: — Ćuti, alate! I pusti mu dizgin.Alat pojuri grizući uzdu i izmahujući njom, a pazeći da svoje zadnje noge mnogo ne izbacuje u stranu, da ne bi Marka naglim kretanjem svojih sapi u sedlu drmao i druskao.Poleti kao tica pokraj mahala ka njihovoj ulici Modrina zore i svež, još vlažan vazduh poče da ih šiba.Tek se svanjivalo.Iz kuća po mahalama razlegali su se na sve strane petli.Upaljene sveće videle su se iz pojedinih soba i štala.Rubovi dolina ocrtavali su se na nebu i gubili jedno u drugom. Marko ulete na otvorenu kapiju, koja je kao uvek kad bi on bio u varoši, a ne bio kod kuće, nekud noću otišao, morala cele noći otvorena da stoji. Arsa ga prvi vide, i preplašen odjuri unutra, u kujnu, kod gazdarice, da je probudi: — Gazdarice, gazda! U to Marko dojaha do praga kujnskog.Stana, njegova žena, iziđe i pridrža mu konja. On još s konja, skidajući se, pruži joj ruku. — Celivaj! Ona ga celiva, ali se trže uplašeno i poče da blene. — Kaži, dragička! — Pa... dragička, — poče Stana, snebivajući se i čudeći se. — Snahu imaš!... — Ali, kao da mu to ne beše dovoljno, zastade i gledajući je odozgo, svetlo, nastavi: — Snahu imaš, što ceo svet nema, Sofku, hadži-Trifunovu unuku.Ali ne znaš ti, — okrenu se on ljutito, kad vide da ona ne samo što se ne zaradova, već se i uplaši. Brzo uđe u onu veliku sobu i otuda ču se kako viče: — Da se namesti!Što god ima, sve da se donese.Sve da se skine s tavana. Arsa poče kao bez duše, od straha, da donosi i uz pomoć Staninu da namešta.Marko je stajao, gledao i sam naređivao Arsi šta će gde da se namesti i kako. — Tu...Još... —I onako u čizmama, pojasima, sa silavom i gunjom, saginjao se i, za čudo, sam svojom rukom, a ne nogom, nameštao je i doterivao asure, pokrovce, govoreći: — Tako...To ovde...Daj još...Sve donesi!... Pošto namestiše sobu i pošto je Marko još jednom pregleda, čizmama utapka, naročito krajeve, oko zidova, da ne štrči ispod ćilimova slama novih rogoža.I pošto još jednom zapreti Arsi, da sve uredi a osobito da se ona, gazdarica njegova, odmah obuče kao što treba, i spreme sve za doček, brzo i to peške ode, vrati se kod Sofkinih, da otuda dovede prijatelja, efendi-Mitu. Stana, tek kada on ode, kad ostade sama, uvide da je zaista sve to istina.I onda se sasvim uplaši.Ali Arsa joj ne dade.Silom, donoseći joj haljine, gonio ju je da se oblači.Naročito je pazio da po običaju svom, ne veže i obesi o pojas onaj seljački nožić sa nekim starim, zarđalim ključićima.Ona se oblačila, ali nikako nije mogla još sebi da dođe i nikako nije verovala u sve ovo. Ali, kada docnije, pošto se sasvim razdani, pošto sunce u veliko ogreja, odozgo počeše da se čuju svirači, i već ovamo kod njih da se viđaju mahalska deca kako ispred svirača jure, i kad, sigurno na taj glas svirke, iz komšiluka, tobož zbog vode sa njihovog bunara, počeše da dolaze žene, ona, kao da se sakrije, pobeže, uđe u kuću.I tamo u kujni, da li od radosti, sreće, ili ko zna zbog čega, briznu u plač. Arsa međutim istrča, da širom otvori kapiju i da tamo na njoj dočeka novog prijatelja. Stana ih, jedva se držeći na nogama, brišući suze, a jednako osvrćući se i krijući se, da je toliki svet, koji odjednom ispuni dvorište, ne vidi i spazi kako plače — dočeka u kujni.Marko, kada je vide takvu smušenu, ne samo što se, po običaju, ne naljuti i ne zgranu na nju, nego smejući joj se, kao da je izvede iz zabune, poče je dirati: — Ne plači, babo!Da te nije žao, što si postala baba? I efendi-Mita joj priđe, poljubi se sa njom. —Kako si prijateljice?Jesi rada prijateljima? Ona je samo mucala: — Kako da ne, kako da ne! I dok su njih dvojica tamo u sobi na pokrovcima sedeli, Arsa im iznosio od svake sorte rakije, da probaju, koja će im se dopasti, pa da im posle tu toči i donosi, ona ovamo, u kujni, nije mogla od ognjišta da se makne.Još više je zbunjivala svirka ispred kuće a najviše navala sveta: komšiluka, dece, i starih žena, što počeše, kao na svakoj proševini, da pune kuću čestitajući: — Srećno, srećno, tetka-Stano! Od Cigana, koji bi joj potražio da štogod pije, svakome je po punu okanicu, onako kako bi dohvatila, davala sa tepsije, po kojoj ih je Arsa bio naređao.A međutim, ma da je znala da to treba, i baš je to najviše i plašilo, osećala je kako nikako ne može da se sagne, da kafu na ognjištu pristavi i skuva, još manje da slatko iznese i posluži, ili bar da uđe tamo k njima, u sobu, i, kao što je red, sa novim prijateljem se razgovara: pita za zdravlje snahe i nove prijateljice, koje istina nije još poznavala, ali koje su joj sad toliko mile i drage, kao da su joj rođene. A Marko, kao da je znao kakva je ona sada, ponovo iziđe, da je ohrabri. — De, šta ti je? I, što nikada, pomilovao je po njenoj uskoj, gotovo sedoj glavi. Nju to još više potrese: — Oh, ne mogu, bre, Marko! I to reče takvim glasom, sa takvim sjajem u očima, kao ko zna pre koliko godina, valjda celog života jedan put, valjda još u početku braka, prve bračne noći, ako joj je tako milo i potreseno izletelo to: „oh, bre, Marko“, pa eto tek sada, posle tolikih godina.I od sreće dohvati Markovu ruku, prinese je svome licu i poče je ljubiti, osećajući kako je prsti njegovi miluju. — De, de... — I samoga Marka to teknu i razdraga. — Pa drži se, ne podaj se...— hrabreći je vrati se u sobu. Posle proševine, sve se do sitnica doznalo o njima: naročito o njemu, gazda Marku.Od skora su se bili doselili iz Turske.Ali, kao da nisu ni živeli, tako se za njih ovamo gore, oko crkve i u pravoj varoši, malo znalo, kao i za ceo taj njihov kraj dole.Znalo se samo da je ispod crkve, da vodi na drum, i da pored tekije i preko vinograda izlazi na granicu. Njihovo selo bilo tamo u Turskoj, odmah iza manastira Svetog Oca.Kuće sve od kamena, čak i krovovi od kamenih ploča.A njihova kuća najveća, u sredini sela, gotovo kao neka kula, pošto je i celo selo proizišlo iz te njihove kuće.Govorilo se da je sama njihova kuća čitav sprat u manastiru podigla, česme popravljala i sve što trebalo davala manastiru, a naročito svoje ljude iz brastva, sela, da zajedno sa kaluđerima brane manastir.Jer su na daleko bili čuveni, naročito pretci Markovi, kao „kačaci“.Turčin, koji bi zapao međ njih, u njihov atar, selo, više se ne bi video živ.Asker, ma koliki bio, retko da se otuda vraćao, a da nije bivao ili prepolovljen ili gotovo sav uništen.A već kajmakam ili spahija za kakav danak, desetak, nije smeo ni da priviri.Jedino što se oko toga njihovog, kao gradića a ne sela, bila u naokolo udaljena nekolika arnautska sela. A to bogastvo njihovog sela i njihove kuće umnožio je najviše isti ovaj gazda Marko, kada je, posle oca, preduzeo starešinstvo.On je bio i pismen.Otac ga kao oženjenog (a oženio ga, po običaju, rano, dečkom) dao u manastir, da uči.Ali ga dugo nije zadržao: bojao se da mnogo ne „preuči“, razneži se i ode u varoš.U tom otac ubrzo umro, te on preduzeo kuću voditi.Poče jače da se druži sa Arnautima i da prodaje stoku za tursku vojsku. Ali jedno sve pokvari.Marko i neki čuveni Ahmet, Arnautin, poglavica najvećeg i najjačeg fisa, pored interesa što su imali da njihove kuće i fisovi budu u ljubavi, jer niko onda nije bio u stanju da na njih udari, i lično su se njih dvojica voleli.I to se voleli toliko, da su se on i Ahmet, i ako ovaj Arnautin, tuđe vere, u manastiru pred kaluđerom pobratimili i to pijući iz rasečenih ruku krv jedan od drugog.Od tada za njih dvojicu nije bilo vere, ničega.Markova kuća za Ahmeta je bila slađa, prijatnija nego njegova rođena; kao što opet za Marka u Ahmetovoj kući nije imao ni harema ni ičega skrivenog. A obojica su bili lični, naočiti i silni.Kada bi ostali na samo, gledajući se, osećali bi kako od zadovoljstva i sreće zatrepere.I uvek su bili zajedno, po trgovini, po saborima, čak i po manastirima i veseljima.Ceo kraj, celu čuvenu Pčinju njih dvojica su nosili i imali u svojim rukama.Koliko bi puta Marko, baveći se po godinu dana na putu, kad bi došao, prvo svraćao tamo, kod Ahmeta, pobratima, i kod njega presedeo, odmorio se i tek onda došao kući.A znalo se da nijedan Ahmetov barjam, veselje, radost njegove kuće i njegova brastva ne može biti bez njega, kaogod i ovamo kod Marka opet bez Ahmeta, ili koga od njegovih ukućana. Ahmetov sinovac, Jusuf, gotovo odraste u Markovoj kući.Za njega se znalo da ga Ahmet, pošto nije imao dece, najviše voli i da njega sprema sebi za zamenika.A da ga je najviše voleo, videlo se po tome, što ga kod „pobratima“ ostavljao, nešto stoga što je bliže bio manastir, da bi mogao češće ići i tamo učiti, a najviše da se kod Marka i njegovih, kao kud i kamo pitomijih, svetskijih, što više prilagodi, nauči, upitomi i spremi za starešinstvo i vođstvo brastva.I niko nije bio pažen i voljen kao taj već „njihov Jusuf“, „Jusufče“ kako su ga svi zvali.Za sve Markove brastvenike bio je on kao neko vuče, neko divlje mladunče, koje oni treba što više da pripitome, što više da mu ugode.I svaki mu je činio, ugađao, više nego svojemu. Ali posle se videlo šta je.Marko je imao sestru, i to jedinu, koju je, hoteći da je poštedi, da se ne bi udala za kakvog njihovoga seljaka i bila izložena teškom seljačkom i planinskom životu, odvojio i ostavio kod kuće.I čak poslao je, da i ona uči u manastiru.Docnije, nije je tako brzo udavao, jednako merkajući kakvu za nju zgodnu priliku.I ona je posle, kao jedina ženska, koja je večito bila kod kuće, čak i za vreme najvećih poljskih radova, najviše se sa tim Jusufčetom i zabavljala.Ona ga poučavala svemu: i čitanju, oblačenju i govoru.I mogli su naočigled, pred svima, da se ljube, pa ipak nikome ne bi mogla da padne rđava misao.Prvo što je ona od njega bila starija, a i što je to bila Markova, „batina“ sestra, koja im je, u osustvu njegovom, bila starešina.A drugo što se znalo da sama ona vrlo dobro zna kakav bi zbog toga lom i nesreće nastale. Ali jedne godine, kada se Marko vratio, ona je toliko bila bremenita, da nije smela da se pojavi.Marko, kad čuo, jedva, na molbu i plač svih, na komade svojom rukom što je ne iseče. I ne smiri se, dogod mu ne javiše da su je na konjima — a sve krišom noću — u neki ženski manastir odveli, i ne pokazaše pramen njene osečene kose i parče od crne joj kaluđerske rize. Ali na užas i trepet brastvenika, videlo se kako on, bata im, Marko, čisto žali.I to ne toliko sebe, koliko Ahmeta pobratima, jer za Jusufčića zna se da mora biti mrtav; ali, daj Bože, da se na tome zaustavi, a da ovi njegovi i samoga Ahmeta sa kućom ne unište. Uzalud Ahmet, preneražen, ceo fis dovukao k sebi, da mu Jusufčića dan i noć čuvaju i paze.Krišom ga noću odvodili u druga plemena, samo da Markovi ne doznadu gde je. Ali to ništa nije pomoglo.Najmlađi iz brastva Markova, još neogarena, detinja lica, kao da je ispod zemlje išao, tako neopažen prošao sva arnautska sela, našao selo i kuću, u koju su bili odveli Jusufčića.Ne zna se kako se popeo na krov, kako je ceo dan presedeo skriven u badži, trpeći da ga davi i guši dim sa ognjišta.Samo, kad ovi u veče sa Jusufčićem zaseli oko ognjišta, da večeraju, naoružani, sa puškama preko krila, i sa stražom ispred kuće, ovaj odozgo, kroz badžu, upao posred ognjišta.U mraku i zaprepašćenosti svih odsekao Jusufčiću glavu.I onda dočekan od svojih, praćen njima, halakajući, dojurili svi ovamo i gore, na kući pobili mrtvu Jusufčićevu glavu, te njome oprali greh i sramotu sa kućnog starog i kamenog slemena. Odmah Marko, ne sebe radi, nego da sačuva jedinca sina a i brastvu budućeg vođu i starešinu, — ženu i sina preveo ovamo.Kupio ovu kuću.Navukao otuda sa sela sve ono bogastvo, istina sirovo ali veliko: grdne denjkove ćilimova i ponjava, brašna, vune, vina, a od stoke samo kućne krave, kućne konje, sa kojima su se bili, naročito žena mu i sin, kao srodili.A sam on, kao ne mogući da se odvoji sasvim otuda, a i s toga, što bi bez njega sva rodbina bila potučena i upropašćena od Ahmetovog brastva, zakupio nekoliko hanova, koji su bili po granici, koji su više služila za šverc, krađe i puškaranje između Arnauta, nego za trgovinu, da bi iz tih hanova držao Arnaute u škripcu, strahu. Ovamo kući, u varoš, retko bi dolazio.Ako bi došao u godini tri, četiri puta.Čak i preobuka slala mu se od kuće, pa i to ne često.Obično subotom, kada bi dolazile rabadžije, da na svojim teškim, volovskim kolima, za hanove prenesu espap, kao: veliki grumen soli, kace pune zejtina, gasa, ali uvek najviše baruta i olova i oružja. Ovde je jednako sedela njegova žena, Stana, sa onim slugom, Arsom, koji se već nije smatrao kao sluga, jer je kod njih bio i odrastao. A Stana, kako prvi put došla ovamo, u kuću, takva i ostala.Već je bila stara.Suva, visoka, sa uskim licem, mirnim, gotovo belim očima i ustima.Ma da je imala čime celu kuću da namesti, ipak ništa nije činila.Još su stajali denjkovi vezanih stvari: ćilimova, jastuka, pokrovaca.Trebalo je samo jedan dan, pa da se kuća sva ispuni.Ali ona, uvek tobož kao od velikog posla, nije mogla.Sve se kao kanila.Svaki dan se brižno pitala: kad će već po kući da razmesti, a opet bi ostavljala i odugovlačila.Sve se kao nečem nadala.A izgledalo je da se najviše nadala, da će se opet vratiti u selo, ma da je bila sama uverena da je to nemogućno.I zato nikako se nije mogla da „povaroši“, da se pomiri i uživi u kuću.Večito je bila sama, i kao odbačena od nečega.Dolazile bi joj komšike, od njih neke, isto tako kao i ona, doseljenice iz Turske.I ona bi išla k njima, ali samo to i više ništa.Ni s jednom da se istinski sprijatelji.A od celog odela, po kome bi se moglo da sudi da je u varoši, samo što je nosila anteriju i to skupocenu, svilenu, ali opet je ispod nje virio kraj njene dugačke, debele seljačke košulje.Jednako se još zabrađivala žutom, prostom i jakom šamijom, jednako opasivala futom, o kojoj je visilo nošče sa nekoliko ključića od raznih sanduka.I jedino što je, mesto u opancima i bosa, išla u papučama i vunenim belim čarapama.Pa i to, koliko se puta zaboravi i počne da vezuje opanke, dok ne bi, smejući joj se, Arsa podviknuo: — E, ej, gazdarice, nismo u Pčinji. I da joj nije bilo još toga Arse, ko zna šta bi bilo od nje, onako same.On joj je bio sve, i selo i varoš.On je išao po varoši, po čaršiji, i onda sve njoj ovamo do sitnica pričao.Ona je od njega saznavala kakva je čaršija, kakvi dućani, espapi, mehane, naročito Šareni Han, gde dolaze iz Turske Turci i njihni seljani.Svakoga od njih Arsa bi redovno dovodio ovamo kod nje, i oni bi se posle s mukom, gošćeni i čašćeni, mogli od nje da odvoje, i da joj naodgovaraju na njena silna zapitkivanja o svemu. I bar da joj sina Tomču, kada ovaj poče rasti, Marko ostavljao kod nje, možda bi joj bilo drukčije.Ali, čim Tomča odrastao malo, prešao desetu godinu, on ga — kao bojeći se opet da čak ovamo, u varoš, Ahmetovi po njegovu glavu ne pređu — počeo voditi sa sobom i posle ga gotovo nikako od sebe i ne puštao.Samo na Božić ili Uskrs dolazio bi s njime.I tako ona nikada sina da se nagleda, nikad da može makar noću, u spavanju, da ga ižljubi.A i on, dečko, pa već kao otac.Nema još dvanaest godina, a već počeo nož da nosi i sa dva pojasa da se opasuje, i da se na nju izdire, zapoveda joj i nikako joj ne da da ga mnogo ljubi i miluje.Jedino što bi joj pokatkad sam dolazio, to bi bilo kojom subotom, kada bi, mesto oca, došao sa rabadžijama, da espap uzmu.Pa i to bi morao odmah sutra rano da se vraća. Koliko puta, kada joj ga po toliko meseci on nikako ne pošlje niti joj ko drugi — a to je najviše plašilo —donese kakvu vest o njima, ona, ne mogući da izdrži, počne Arsu, kao da je on kriv, da pita i da ga kao kori: — Oh, što ne šalje to dete?Što ga toliko drži kod sebe?Malo se on krvi sa tom prokletijom (Arnautima), nego i ono dete. Arsa bi počeo da se kao buni, ljuti, što ona njega pita. — Pa šta znam ja, gazdarice?Znaš ti gazdu. Ali odmah bi okrenuo da je hrabri: kako će ga sigurno poslati ove subote, jer otkada nisu ništa pazarivali.A da je to sigurno, da će ove subote ko od njih doći, zna i po tome, što je on tobož čuo, kako su ovih dana imali tamo mnogo posla, mnoge mušterije, i sve su istrošili od espapa.Ali bi tada, sigurno osećajući koliko laže, i Arsa prekidao, ostavljao je i kao bežao od nje. Ona i ne slušajući ga, jer je uvek od njega takve odgovore i dobivala, vraćala bi se presamićena u kuću hukćući: — Oh, šta ga ne šalje? ..Pa bar da jave...Izedoše me! Na glas da se Sofka isprosi, cela varoš, siteći joj se, odahnu.Dakle jednom već i to se i sa njom svrši, i da su oni sami Boga molili, pa ne bi im tako ispalo za rukom, da se ona ovako uda, u takvu seljačku kuću i za takvog mladoženju, još dečka, koga će morati da uči kako da se opasuje i umiva.I pošto nikog nije gledala, niko njoj nije bio ravan i dostojan nje, na posletku i pravo je da tako i svrši.Bar da se zna!Neka se vidi, da i ona nije baš onakva i tolika, za kakvu se izdavala.Zatim, po običaju, i pored toga, počeše u potaji razna pričanja, ogovaranja. Ali u koliko su ogovaranja, priče išle i širile se, u toliko je ovamo kod Sofke jednako bila širom otvorena kapija, dvorište navek počišćeno, i gore nameštene sobe nisu mogle da se naprimaju istog tog užurbanog i radoznalog sveta, osobito ženskinja.Ali Sofka je sve to znala unapred i junački izdržavala.Znala je kakva će zapitkivanja, zadirkivanja biti, a sve iz potaje da se dozna i vidi da li je zaista ona srećna, da li ga zaista voli, takvoga muža, još dete!Znala je da će najmasnija i najdrskija peckanja biti od njenih tobož intimnih nekadanjih drugarica i vršnjakinja.I zato je bila obučena u raskošno odelo, u teške, crvene kao krv šalvare, sa velikim žutim kolutima od srme oko džepova i nogavica.Na prsima joj je uvek bila ona niza dukata, poklon od Marka, koje joj cela prsa pokrivala i koja je, kao što je Sofka i znala, svakoga najviše i zaprepašćivala.Dočekivala ih je sve sa užagrenim očima i kao krv rumenim ustima, čak i navlaš obojenim, jer je znala da će te njene užagrene oči i rumena usta tumačiti se da su sigurno, kao kod svake verenice, od ljubavi i sreće. U veče Sofka, zamorena tim dolascima, ispružila bi se po minderluku, koji je bio u isto vreme i krevet.Magda u siniji, gotovo klečeći ispred nje, služila bi je jelom, da bi Sofka zbog toga morala ma štogod da jede, jer inače nije ništa od jela uzimala. Posle večere cele noći Magda bi kod nje predremala, tobož da joj je na usluzi, a u stvari čuvajući je.Jer Sofka, pored svega što se upinjala, ne podavala, ipak, ipak, svake noći kao da je bila u groznici.Ne zna koje je već doba, tek osećala bi sebe kako je sva vrela.Iz usta počeo bi da je pali dah.Okretala bi glavu prozoru, i tamo na nebu, međ oblacima, odmah bi tako jasno i istinski videla kako se ocrtava i izdiže on.Jak, visok, sa jakim rukama.I onda on počinje k njoj da dolazi.Uzima je na svoje ruke, i, ne sagibajući se, toliko je snažan, prinosi je sebi, i ljubi je, tako da bi mu čak i vrh od nosa osećala. Tada bi đipila.Unezverena, izvan sebe od straha, hvatala bi Magdu za ruku i pokazivala joj na prozor i na nebo. — Magdo, vidiš li? Magda, kao sve to unapred znajući, da li iz iskustva ili iz verovanja, vradžbina, odmah bi joj kvasila čelo vodom i mokrim peškirom vlažila usne.Sofka bi se brzo osvešćavala, i da bi od Magde to sakrila, kao od stida, okretala bi se ničke i naređivala joj: — Magdo, pokri me.Hoću da spavam! A sutra, danju, Sofka već nije žalila sebe, jer bi gledala kako je sobom, svojom žrtvom i onim svojim noćnim mukama, bar ostale usrećila.Kuća se povratila i dobila onaj njen nekadanji, stari, sjajni, toliko čuveni izgled: utišana, umirena i svečana.Otac joj u pola novom odelu, a nije hteo sasvim novo da načini, da se ne bi kazalo da je to od Sofkinih para, što je od svekra dobila.Po ceo dan bi bio kod kuće.Ili se šeta, ili obilazi oko kuće, po bašti i sve nadgleda, doteruje.Najviše se zadržava u podrumu, u kome su već ležala razna burad od pića, što mu prijatelj Marko poslao i što on svakoga dana ponovo traži, kad bi mu se koje piće dopalo.Oko ručka on već postaje nestrpljiv, što ručak nije gotov.Sam ide u kujnu, obilazi oko ognjišta, proba od jela i naređuje Magdi ili materi, kako će se koje jelo zapržiti, koje parče mesa za njega ostaviti i bolje se ispeći...Mati opet, jednako obučena u svečano, glave ne diže od spremanja kolača, tucanja šećera, prženja kafe: po kujni ne može se proći, a da se ne nagazi na koje zrno šećera ili kafe.Od preostalih tatlija, kolača i lokuma, što se nije moglo da pojede, dolapi, rafovi i prozori donje sobe pretrpani.A to sve zbog njega, oca.Njemu se uvek dopadnu ti kolači, a ne mogući sve da ih pojede, naređuje da se ostali ostave, pa će ih on sutra pojesti.A to opet nikada nije činio.Pošto mu se sutra neki novi kolači i pite dopadnu, to onda opet naređuje da od njih ostave za njega za sutra.I to se toliko dana gomilalo, da uskoro počela cela kuća, osobito dole, kujna i ona velika soba, da zaudaraju na onaj težak, masan zadah, pun zagušljivosti, teškoće, ali nekako sladak, razdražljiv. A opet celog dana ne može Sofka da se odbrani od darova i poklona što joj otuda svekar Marko jednako šalje.On posle proševine prestao da ide od kuće u han i selo.Sigurno sada kuću i sve žurno sprema za svadbu.I onda celog dana ovamo šalje darove i slatkiše za nju.I svako veče, u mrak, čisto krijući se, i sam kao osećajući da nije u redu, ali ipak svakog bi dana dolazio.Odozdo sa kapije čuo bi se njegov pun glas: — Gde je moja Sofka? I silinom, punoćom i razdraganošću tog svog glasa ispunio bi celu kuću, čak ovamo gore, do Sofke. Ona, zadižući šalvare, da joj ne bi smetale, a i kosu sklanjajući iza vrata, potrčala bi odozgo k njemu. — Evo me, tato. I ljubila bi ga u ruku. On bi joj davao dar izgovarajući se kako tobož išao tako po čaršiji, pa mu slučajno palo u oči, a osobito kakve minđuše, i eto kupio za nju.I posle čašćenja i gošćenja sa ocem, čak i večere i posle nje dubokog u noć sedenja, on, odlazeći i praćen Sofkom sa svećom do kapije, uvek u potaji, krišom, da ga ne bi ko čuo, pitao bi je: — Da ti ne treba para?Da ti da tata. — Imamo, imamo, tato. — Ama ne to.Nego za tebe, da svoje pare imaš, pa ako ti što treba, što zaželiš, da kupiš sebi. Dalje je ne bi ni pitao, i Sofka bi, ljubeći ga na rastanku u ruku, osetila u šaci dukat. I za sve vreme od kako se isprosi, pa ni na sam ispit, kad prvi put vide mladoženju svog, Tomču, koga i ne zapamti, jer joj je jedva dopirao ispod pazuha, nikako se Sofka ne zaplaka. I tek u oči svadbe, u subotu, kada po običaju sa svima devojkama i mladim ženama iz rodbine i komšiluka ode u amam, da se iskupa i spremi za sutrašnji dan, za venčanje, prvi put što se tamo zaplaka. Ceo amam bio je zakupljen.Mati i druge joj tetke i stare žene ostale su kod kuće.Jedino što je pošla baba Simka, čuvena trljačica, koja će tamo Sofku kupati.Njoj je to bio zanat.Bila se isprva poturčila, pobegavši za Turčinom.Docnije, kada je ovaj napustio, služila je po haremima, a kad ostarela, vratila se ovamo.I od tada jednako svaku udavaču ona tamo u amamu kupa i „trlja“. Govorilo se kako ona zna mađije: kako kupajući udavače ona ih i uči, daje im kao neke čini, kako će se sutra, na dan venčanja, i posle venčanja, muževima što više dopasti i ući im u volju. Zato je Sofka sa tom baba Simkom i pošla.Mati joj je imala samo što više jela, pita i kolača da ispošlje u amam, čime će se one tamo častiti i gostiti.I zaista je sve to odavno, još pre ručka, po sluškinjama, zajedno sa preobukama, bilo odneseno.A Sofka kad pođe, onda se samo poneše darovi: peškiri, čarape, čime će se amamdžika i ostalo osoblje darivati.To, uvijeno u bošči, ponese sobom baba Simka. Ispraćene i odgledane sa njihne kapije čak do na kraj ulice, ušle su u onu usku, krivu ulicu, koja je, vodom izlokana, bila navek puna kamenja, te se nije moglo da ide u gomili, skupa, već u redu, jedno za drugim.Na kapijama žene, devojke ustajale su i, znajući da to ona, Sofka efendi-Mitina, ide u amam, radoznalo su iščekivale da je vide.Simka, srećna, kao da joj je ovo najbolja preporuka za njen zanat, jer eto i oni, efendi-Mitini, pozvali je da im Sofku kupa, a kamo li neće drugi, niži, sirotniji od njih.Sa svakom se starijom ženom zdravila, razgovarala i zastajkivala. A i ove same su je zaustavljale, kao da je to njena radost, slava, što se Sofka udaje.Svaka ju je predusretala: — O srećno, srećno, baba Simka! Ona, radosna, odgovarala je: — Hvala, hvala, da Bog da uskoro i ubrzo i vaša devojka! Sofka, ogrnuta u novu, skupocenu, nevestinsku koliju, dar od svekra, išla je u sredini.Bilo joj je prijatno.Znala je da sve u nju gledaju.Nova čohana kolija, ma da je toplo zaogrtavala i grejala je, ipak ju je stezala u plećima i oko kukova.Znala je da joj se sigurno sada snaga zato jače ispoljava, vidi.Oko vrata uzdignuta jaka nežno i meko milovala joj je vrat. Penjući se tom uskom ulicom i približavajući se amamu i onom ćošku za koji su morale da zađu i odatle pravo čaršijom na više da odu u amam, Sofka je znala da će, kao uvek, na tom ćošku oko dućana biti skupljenih momaka, neženjenih, i drugog sveta.Naročito ih je tu u dane, subotom, kada se znalo da ženske idu na kupanje.A sve moraju tu da naiđu.Znala je da će ih sada sigurno biti i više.Jer još i pre, kao devojka, kada bi ona i mati idući na kupanje tu naišle, odmah bi se osetio međ njima pokret, jer njih dve bile su obučene u najlepše, najskupocenije odelo.I nije se znalo kome više da se dive, koja je lepša, da li mati ili ona, Sofka.A sada, kad ide kao udavača, bila je uverena da će se što više skupiti, da bi je što bolje gledali, podsmehujući se i sažaljevajući je, što eto i ona već mora de se uda, istina za najbogatijeg gazdu ali još seljaka, tek što se doselio, i to za muža, koga nije ni znala i koji je bio još dete.I to ona, ona!Zato Sofka, približujući se sa ostalima, nije se, kao druge udavače, plašila od tog gledanja, već je, ne gledajući ni u koga, išla mirno, polako.Ostale su, naročito mlade devojke, šiparice, crveneći od radoznalih, čisto zazornih pogleda, kao kroz šibu prolazile i bežale na više ka mostu i amamu, tako da je baba Simka, kad je videla da će sa Sofkom gotovo sama ostati, morala da ih glasno zove. — More, šta se rasturate? — Zaustavljala ih da bi, kao što je red, običaj, sve zajedno stigle pred amam, koji se odmah više mosta video.On je bio okrugao, sa starim kamenovima a pri dnu, okolo, sav memljiv i vlažan.Gore, ispod samog krova, prozori sa rešetkom da se ne bi moglo kroz njih iz čaršije tamo unutra gledati.Krov polegao, širok i sav crn.Jedino u sredini gore, gde su bila stakla kroz koja je u amam dolazila svetlost, video se kreč, malter.Oko amama svuda voda, naročito od one amamske česme, iz koje se amam vodom puni a koja se posle ovamo u čaršiji i oko amama razlevala.Više amama opet je nastajala čaršija i čuvena ciganska mahala, sa visokom, starom sahat kulom.Otuda su već dopirali zvuci ćemaneta, dahira i bubnjeva koje su tamo Cigani, svirači, po svojim kolebama probali i doterivali, da budu gotovi i, čim padne mrak, počnu otuda da se rasturaju ovamo po varoši. Ispred amama dočeka ih sama amamdžika.I pošto je Sofka poljubi u ruku i darova je košuljom, ona prvo nju uvede unutra i odvede je u čelo, na najlepše mesto, gde je bio prostrt dušek, dok su svuda okolo po minderluku bile asure.Pod je patosan pločama.U sredini gorela je obešena lampa, jer je od visokih ograđenih prozora bilo malo svetlosti.Jedino što je bilo još svetlosti, to je dolazila od onog velikog kupa žara, koji se crveneći žario i svetleo i oko koga su se sušili pištimalji.Za Sofkom uđoše i ostale.I čim se za njima zatvoriše i zaključaše amamska vrata, sve, osetivši se zatvorene, sasvim se oslobodivši, brzo, veselo počeše da se penju po minderluku i da se svlače.Ubrzo se amam zašareni svučenim haljinama, ispuni se razgovorom, kikotanjem, radosnim uzvicima od žurbe. I poče i pre kupanja: golicanje, smeh, nabacivanje haljina jedne na drugu, silom svlačenje i otkopčavanje nekih, koje su se stidele, jer su tek sada prvi put dolazile u amam.Naročito od mladih žena, skoro udatih, nije se moglo opstati.One su prve bile svučene, prve gotove.Svaku devojku su jurile, zadirkivale.U brzo pa lupa nanula Ciganki, koje su išle i raspremale, lupa vrata amamskih i njihnih tokmaka, obešenih drvenih ćutuka, koji su po vratima, prilikom zatvaranja, padali odozgo udarajući ih i pritiskujući ih, da što bolje stoje zatvorena — sve se to izmeša i poče da bruji...Neke, već gotove, svučene, ne mogući čekati, sa nanulama u rukama, trčale su bose po pločama, da što pre uđu unutra, a otuda se vraćale vrišteći, prskane hladnom vodom od drugih koje su pre njih ušle.I sve, kao da im je baba Simka bila sve i sva, otac, mati, njoj su se obraćale, tužile jedna na drugu.Po koja tek vrišteći otuda istrči. — Teto, mori, vidi ove!Ne može od njih da se prođe! Za njom, gotovo posrćući, uzverena, zajapurena izleće druga i viče: — Baba-Simka, strina Pasa svu me modricom načini!Svu me izujeda. Iz amama opet dopire strina-Pasin grleni glas, glas mlade, male, pune žene i tek sada, posle udadbe, sasvim razvijene: — Sama je kučka.Ne može da izdrži, kad se vidi kako je lepa, pa se sama ujeda i štipa. Sofka, sa baba-Simkom do sebe, onako odvojena, na najlepšem mestu na dušeku koji je pokriven belim novim čaršavom, svlačila se.Ali nekako sporo.Ona je odavna za sve ovo znala.I onda, čim se isprosila, unapred je znala da će sve ovo biti: cela njena svadba, i one proševine, i kitke, i darovi, i ono skupljanje muških na ćošku, gledanje i sada ovo u amamu.Znala je kako će i sada, kao i nekada, isto ovako kroz visoke prozore jedva dopirati svetlost, tamo u dnu treptati onaj veliki kup žara, ispod minderluka biti hladnoća od vlažnih ploča, tamo na ulazu stajati testije hladne vode, poređani redovi nanula i Ciganke u mokrim haljinama, suve, crne sa svetlim očima i belim zubima.A iz pravog amama će dopirati toplota, para i ona zagušljiva amamska ustajalost... Znala je i to da je sada, kada uđe, neće više gledati kao pre, kada je sa materom dolazila, još bila neisprošena (onda je sve iz daleka čisto zaobilaze, diveći se njenoj lepoti), već da će je sad sasvim drukčije gledati.Kao da je nikada nisu videle.Sada će sve, kada počne da se svlači, krišom, jedva, iz potaje, iščekivati da se sasvim svuče, te da je što više mogu gledati, motriti joj svaki deo tela, svaki njen pokret.A sve to stoga, što se sutra udaje, ide mužu.Za sve to Sofka je znala i bila prema tome unapred odavno ravnodušna. Ali kada vide da se sve svukle, gotovo sve otišle u amam, a do njenih nogu jedina ostala baba Simka, pa i ona već gotova, opasana pištimaljem i sa velikim nanulama na suvim nogama, i čisto zaklanjajući svojim usahlim telom bakarne boje Sofku od radoznalih pogleda, pušeći razgovarala sa amamdžikom i, sa nekom nasladom, mešala turske reči, — Sofka čisto pretrnu, jer se nije nadala da će joj sada sve to ovoliko i ovako doći.I iz straha da to ko ne opazi, da se zato ona tako sporo svlači, što se boji, i onda kao sažaljevajući je, da ne počnu dolaziti po nju, da je ohrabre, ona brzo, odjednom, baci sa sebe i ostalo odelo i užurbano pozva Simku. — Hajde, teto! Ciganka, kojoj amamdžika brzo namignu i koja je naročito zato stajala i čekala, brzo Sofki donese lepe, šarene, „sedevske“ nanule i ponizno ih navuče na njene male, rumene noge.Zatim pođe ispred Sofke, da joj otvori vrata.Sofka, kao tresući se od jeze, glavom zabaci kosu.Oseti kako joj se ona po leđima i dužinom tela zatalasa, i nežno je pomilova.Nožnim prstima jače držeći nanule, da joj se slučajno ne iskliznu, uputi se vratima.Prva vrata, teška, puna vlage, stara, pri dnu sva istrulela, otvori joj Ciganka.Ona sa Simkom uđe.I kada ču kako veliki „tokmak“ po vratima lupnu, zatvarajući ih za njom, kad oseti paru, vlagu od vode i sapunice a iz amama urnebesne klike, kikotanje, zvečanje tasova, zapljuskivanje vode, ona opet pretrnu, opet, kao što se nije nadala, dođe joj teško, tužno.Ali se trže i sama otvori druga vrata i uđe u amam. Isprva se nije moglo od pare ništa da vidi.Jedino je odozgo kroz zrakasta stakla dolazila svetlost i osvetljavala sredinu, „teršene“, a okolo po svodovima, po „kurnama“, gde je bio potpun mrak, gorela su kandila i mrko crveno osvetljavala.Iz čepova šuštala je voda padajući u kamena, mramorna, četvrtasta korita.Na sredini teršena jedva se nazirala izvaljena tela i oko njih ili po njima već slepljeni pramenovi, vlažnih, dugih, crnih kosa. Čvrsto, visoko, uputi se ona svojoj kurni, koja se poznavala i po dvama kandilima i po crvenom zastoru na ulazu, ali je baba Simka zadrža i šanu joj: — Sofke, prvo na teršenu da se iznojiš i ispariš. Ona skrenu.Sve koje su ležale radosno, dirajući je, dočekaše je i načiniše joj u sredini mesta.Ona se pope, leže.Ali ne kao ostale, na leđa, komotno, već ničke, sakrivši prsa i podbočivši čelo na preokrenut tas.Ugrejana ploča pekla ju je.Ali njoj je bilo hladno.U prstima stisnutih ruku, u grlu, osećala je jed, gorčinu, i to na samu sebe.Što da joj je sada ovako?Što, kada je sve znala, ipak da joj sada dođe ovoliko teško?Što da je vide i gledaju kako njoj nije milo, ne raduje se.I još kada Simka sede do nje prekrstivši noge i jednako pušeći i pijući rakije, što joj amamdžika beše poslala, i to ne, da i ona, kao ostale, leži, da se pari, već da čeka kada će Sofka biti gotova, pa da je kupa, trlja.I ta blizina baba-Simkina dođe joj još teže.A znala je da sada nastaje i teže i gore.Jer sada će ponova nastati veselje, pevanje.I to, kao uvek, sve će pesme biti o ljubavi, čežnji, mesečini... I zaista, uskoro to i bi.Žene su oko nje još ležale i parile se, ali devojke već počeše.Ne mogu više da izdrže ležanje, toplotu.Počeše opet po kurnama, oko čepova, i tamo po pločama izvaljujući se jedna drugoj u krilo, da se pljuskaju.A iz krajnjih tamnih kutova, gde se od pare nisu mogle da vide, počeše glasno da pevaju tad novu pesmu: Odmah sve prihvatiše.I žene oko Sofke digoše se.I one odoše tamo, izmešaše se sa devojkama.I one počeše da se umivaju, polivaju vodom, pevajući zajedno sa njima.Žene su se poznavale po jačini i širini glasova.Voda otuda iz kurni, od mnogog polivanja, poče u mlazevima da se razleva ovamo oko Sofke i oko teršena.A pesma sve jača, strasnija.I to kao navlaš sve oko onoga: kako nije blago ni srebro ni zlato, i kako kao da je ona tobož imala dragog, volela se sa njim, pa sada ne polazi za njega, — i one, videći kako joj je teško, sažaljevaju je, i dabi je utešile, pevaju te pesme o rastanku.Hoće da joj pokažu kako ona nije sama, kako eto i međ njima ima koje su isto tako nesrećne, tuže, venu.A Sofka je znala da to kod nje nije.I zato joj teže padalo. Gotovo sama, poklopljena ničke, opkoljena parom, vodom, pesmom, osećala je kako je para guši, kako zajedno sa parom guta reči tih pesama.A oni udarci tokmaka na vratima od Ciganki, koje su, poslužujući, svaki čas izlazile i ulazile, kao maljevi je lupaju po glavi i u mozgu joj ostaju.A pesma, zvuk tasova sve jači, sve bešnji.Dok jedna, a to baš ona koja se tužila kako je strina Pasa ujeda, vitka, crnpurasta i bežeći od drugarica, koje su je jurile, polivale vodom, da joj se sva kosa bila slepila po njenom krasnom vitkom telu, dotrča ovamo na teršene kod Sofke i dignuvši ruke, zaturivši glavu, zapeva tako silno, da amam kao zvono odjeknu: Pa odjednom prekinu, i, kao da se ona sutra udaje, poče da žali, nariče: — Teto, hajde! Sofka se diže.Osećala je da neće moći izdržati, da će pući. I, kada uđe u onu svoju odeljenu kurnu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeći se za glavu, čisto pade do česme i grunu u plač.Simka, kada to vide, brzo se okrete i ne davajući Ciganki da i ona uđe, vidi, presrete je i naredi joj da stoji s polja i jako, dobro da drži zastirač, kako se ne bi ništa videlo. Ciganka ostade spolja držeći čvrsto zastor, da se ne leluja, tajanstveno smešeći se, misleći da se zato kriju, što će Simka sada Sofki, trljajući je i kupajući je, davati mađije, čari za muža. A međutim, Sofkinim odlaskom, žene i devojke kao da se sasvim oslobodile.Od pare, toplote, rasparene i omekšane do kostiju, da izlude od besa, pevale su.Amam bruji.Čak i amamdžika ušla.I onako obučena, sa pletivom o vratu, zagledala se.A sve nadvisuje i vodi ona ista devojka.Stoji na sredi, digla tas više glave i jednako peva.Peva zanosno iz sveg grla.Amam zveči: I nemogući više od sevdaha, baci tas od sebe.Tas zveknu, odskoči i zvečeći otkotrlja se.Sve se prenuše uplašeno, da ih amamdžika za to lomljenje posuđa ne grdi.Ali se i ona, stojeći onako na ulazu, beše zanela, gledajući u onu. Međutim ovamo Sofka je grcala, kao nikada u životu.U malo što nije na glas jaukala, tako je plakala.Puče joj sve pred očima.Bi joj sve jasno: da ovo, što joj sada toliko teško, ovoliki jad i bol; da ovo što ona eto sada plače kao nikada, jer je ni rođena mati ne vide da se pred njom ikada zaplaka a kamo ovoliko, kao što sad plače, da čisto oseća kako joj se srce čupa i snaga raspada — da sve to nije zbog toga, što polazi za nedragog, već da je zbog drugog nečeg, što je veće, gore.Sada se sve svršava.Ono, što je znala, slutila da će doći ali ipak do sada još bilo daleko, eto sada već je tu, došlo je.Do sada bar, i ako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila.A sutra, posle venčanja, sve prestaje.Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja.Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida.... Kida samu sebe. — Uh, uh, teto, teto! Grčeći se, ugurivajući se u Simkino krilo, u njena sparuškana nedra, plakala je, vila se Sofka obezumljena.Njeno sasvim razvijeno, kao od mramora rezano, raskošno telo, iznojeno, okupano, blještalo je i prelivalo se u lepoti i punoći. Baba Simka ju je kupala.Polako, znalački, svojom rukom sa već kao pergamenat otvrdlom kožom prelazila je po njoj, po njenim leđima, plećima, oko prsiju, da bolje istrlja, te da sutra ti delovi na venčanju jače, istaknutije, lepše joj stoje.A na Sofkin ovoliki plač, grcanje, nije obraćala pažnje.Bila se sama zanela tolikom Sofkinom lepotom, kakvu odavna nije imala prilike da vidi, te je čisto kao tešeći sebe, što i njoj biva sada teško, i gledajući Sofku kako plače, sama sebi govorila i samu sebe kao hrabrila: — Eh, sigurno mi je ovo prvina. Kao što joj zaista nije bila prvina, naročito sada, u poslednja vremena.Nijedna nije bila srećna.Nijedna da je polazila za drago.Gotovo sve su ovako kao Sofka plakale, jadale se, ronile suze...Ali koja vajda! I bojeći se da će se sada, kada se amam smiruje, jauk i plač Sofkin sigurno čuti, pa da bi ga kao zaglušila, ona se glasno sa svima ispred njihne kurne razgovarala, zadirkivala, šalila.I kada se Sofka, sasvim pribrana, umirena, diže na posletku i iziđe iz kurne, Simka joj ništa ne reče.Činila se da ništa ne zna.Na Sofkino: — Hajdemo, teto! — ona samo što odgovori: — Hajde, Sofke! I to njeno „hajde Sofke“ tako se slagalo sa Sofkinim glasom.Bilo je u njemu neko saučešće, uteha, ali i hrabrost i rešenost: pisano je, nema se kuda, i onda — hajde, da se ide tamo kud se mora.I to saučešće u njenom glasu Sofku toliko tronu, ohrabri, da, sasvim umirena, iziđe iz amama smelo i sa osmehom. Ove ovamo po minderlucima, oblačeći se, nisu mogle još da se ohlade od kupanja.Iz mintana, jeleka, virila su njihna topla prsa, crveni, jedri vratovi sa uznemirenim, nabreklim i oznojenim žilama.Sve su još jednako bile razuzurene, nikako da se priberu, ohlade.Svaki čas su leteli iz ruke u ruku beli peškiri, kojima su brisale znoj sa čela, zavlačile ih među prsa, ispod pazuha, i otuda ih izvlačile mokre i sasvim presavijene od znoja.Onda su ponovo drugi, suvi peškir uzimale, jedna drugu molile da je obriše gde ona sama ne može, po leđima ili ma gde.A usled tog međusobnog trljanja, opet je nastalo zadirkivanje, golicanje, bežanje i valjanje po haljinama.Opet se ceo amam ispuni mirisom njihnih čistih, okupanih i strasnih tela.Iz samog amama, kurne, jednako je ovamo na mahove, kako bi se vrata otvorila, dopirala para i toplota, i to tako jasno otuda na mahove pahtala, da je izgledala čisto kao nečiji uzdah, kao od onih tamo mramornih ploča, koje kao da žale za njihnim lepim telima, koja su do sada po njima ležala... I ta se toplota i para otuda ovamo sve više mešala sa svetlošću sveće i malo hladnijim vazduhom, i sve više punila vlagom i tamom ceo amam.A to ih je, izgleda, još više dražilo, opijalo i znojilo.Sve veća je i veća cika i jurenje nastajalo. Ali to sve odjednom prestade, kada se Sofka pojavi.Sve se k njoj okrenuše i sve je kao u jedan glas, zadirkivajući je, dočekaše: — O, nevesto! nevesto!Ah, Tomčo!Ah, pusti sine!Pogle, kakvu će sutra da grli! — More, đuvendije! — iz svega glasa viknu tetka Simka.I da bi, kao što je red, sada posle kupanja nastala što veća šala, smeh, veselje, okrete se amamdžiki: — A mori, što gledaš, šta stojiš tu?Što otuda (s polja, iz čaršije) ne pusti njih nekoliko, da ove đuvendije umire?... — O,o... tetka amamdžike, pusti Vaski onoga njenoga Ristu.Eno ga dreždi i čeka pred amamom na mostu. — A tebi Jovana! — odazva joj se uvređen i srdit Vaskin glas. — Mitu, Mitu, puštajte! — odjeknu s drugoga kraja od one raskalašne snaške, i videlo se kako besno baca pogled na istu onu crnomanjastu devojku, koja je kupajući se pevala i bacala tas.Besno grleći, dirala je: — Mitu, Mitu ovoj puštajte!I odjednom zapeva: I to „Mito“ sve prihvatiše i počeše sa toliko čežnje, strasti, ludila da pevaju i izgovaraju, da i sama amamdžika, razdragana, smešeći se, morade da ode, još jače da pritvori spoljna amamska vrata, da se tamo, u čaršiji, ne bi čulo i oko amama počeli da skupljaju muški. Simka već beše obučena i sela u čelo astala.Ispred nje je već stajalo staklo rakije, kisela grožđa, krušaka i paprika.Oko nje počeše i ostale da se ređaju, osvežavajući se voćem i ostalim slatkišima. I Sofka je grabila, da bi bila brzo gotova.Siđe i ona, sede međ njih.Počeše i nju da služe, i, na iznenađenje svih, ne samo što poče jesti, nego ispi i nekoliko čaša rakije, a jednako sa onim zadržanim osmehom na ustima, s očima malo stisnutim i obrvama jedva primetno nabranim, kao smejući se svima i sve ih sažaljevajući... U polumrak vratile se iz amama.I sve dok su prolazile čaršijom, prelazile onaj most, uvijene, pognute i krijući se jedna uz drugu, išle su mirno.Čim se izgubiše iz vida čaršiji, opet počeše da se pogurkuju i obaziru.A već kada kao namirisaše Sofkinu ulicu, sve pojuriše.Svaka je trčala, da što pre stigne.Baba Simka ih s mukom zadržavala, dok na posletku ne diže ruke od njih i gotovo samo sa Sofkom ostade.Ali Sofka je toliko bila umorna, da ništa od toga nije primećavala.Samo kad sagleda kuću i već ispred kuće upaljena dva fenjera, koja su gorela i treštala, kao neka dva crvena strašna oka, a između njih se lelujao venac od šimšira i velikih belih ruža, kojim je bila okićena kapija — njoj cela kuća, naročito zbog toga šimšira, kao da zamirisa na nešto pokojno, mrtvačko.Na krovu, koji je prepokrivan sad, sigurno od onog novca dobivenog za nju, padoše joj u oči nove ćeramide, koje su jasno odudarale od starih, crnih, mahovinom već obraslih, crveneći se, kao da su od mesa, kao — a to nije mogla da pojmi otkud joj dođe i zašto — kao da su od njenog mesa, od nje same.Ona se sva strese.Ali se pribra i sa baba-Simkom uđe ne na kapiju, jer će od sada na nju ulaziti samo svatovi, zvanice, gosti, nego iza kuće kroz komšiske kapidžike. U kući je već sve bilo uzrujano, izmešano, i vrilo od sveta.U kujni je krkljalo jelo u velikim loncima, i svuda masna para; iza kuće buktao je veliki oganj, treštao razgoren žar, na kome se okretali i pekli prasci i jaganjci; iz one komšiske kuće, odmah preko bašte, gde je sada ograda bila izvaljena, da bi se moglo u nju komotno ići, jednako su dotrčavala deca, sluškinje, jednako se tamo vukle haljine, jastuci, jorgani, kolije, jer će se noćas tamo sva deca nositi da spavaju... A ovamo po kući sve žene, osobito mlađe, bile su tako lepo obučene, sve u stajaća ali većinom tanka, svilena providna odela.Jer sutra, za Boga, treba da se pokažu svatovima novoga prijatelja, da se vidi kakva je Sofkina rodbina.Sve su bile u dugačkim svilenim anterijama a povezane čajkama sa raznim nakitima; a skoro obojenih, masnih i crnih kosa, navučenih obrva, nabeljena lica, osobito podbradaka i grla.Podbratci i vratovi bili su sasvim otkriveni.I to tobož zbog posla, trčkaranja po kući, a najviše i zbog toga, što su znale da za sada, ovoga večera, neće dolaziti nijedan stranac, tuđ čovek, već će sve biti njihni, iz rodbine, i, nemajući od koga onda da se kriju, zato su sve bile slobodne, više ovlaš obučene, a čisto su uživale u toj svojoj otvorenoj, komotnoj nakićenosti i lepoti.I kao da nisu bile matore, neke gotovo već stare, već kao da su devojčice, tako su se od te svoje otkrivenosti i slobode bile razdragale.Svaki su čas otuda iz kujne istrčavale sa vriskom i vrelim licem.Svaki čas su silazile u podrum, gde je bilo piće, i oko bunara već je uvek po koja hladila lice i glavu. Sofka se svemu tome nije ni čudila.Znala je da će one, kao na svima svadbama, veseljima, tako i sada biti takve.Kao da će ove noći biti sa drugima, a ne sa svojim muževima, tako će biti lude.Trista će čuda od besa i strasti činiti.I docnije, što piće bude jače, njihni muževi pijaniji, zagrejaniji i one će sve raspaljenije, sve strasnije bivati, kao da se sa tim svojim muževima, s kojima su već toliku decu izrodile, tek tada prvi put u životu vide, kao da se prvi put tada zavole i zaljube jedno u drugo.I cele noći biće sve gore, sve bešnje.Svaka će gledati da bude što luđa, što vatrenija, da tim, tom svojom velikom ljubavlju prema njemu, svom mužu, kao podiže mu i daje neki veći ugled i cenu. Jer eto svaka od njih počela već oko ognjišta da izdvaja od jela i začinjava ga onako, kako njen voli.Neke čak donele od svoje kuće brašna i masla, jer zna da njen najradije od toga brašna voli; neke opet u testijama od svojih vina, jer boji se da će, ako drugo vino, jače piće pije, kao što je lud, trista čuda načiniti, a ovamo od tog, njegovog vina, na koje se navikao, ništa mu neće biti.I tako svaka.Svaka će gledati sebe, da što više ugrabi od veselja, sreće.Nijedna se neće obazreti na nju, Sofku, još manje da joj bude bar blagodarna, što eto njoj, zbog njene udaje i svadbe, ima da zahvali za to svoje veselje i radost.I tek će onda, po običaju, u zoru,- kada počnu dolaziti gosti, kada treba Sofka da se oblači i bude spremna za venčanje, tek će se onda nje kao setiti.Iskupiće se oko nje, i kao kajući se, što su je noćašnjim svojim tolikim, od srca, kao samoživim veseljem, zaboravili, počeće, češljajući je i kiteći, da plaču, nariču oko nje. Ali zato ipak na njih Sofki nije bilo krivo.Znala je da im je to jedino, kada budu svadbe i slave, što i one mogu da se sasvim odvoje od rada, briga, dece, i osete život.I tada, pošto se i pre same svadbe dugo radi, dugo sprema, onda se, kad već i ona dođe, sve zaboravlja, baca, potpuno se predaju jelu, piću i veselju.I to čine nešto zbog toga, što im je kao jedino tada dopušteno, a nešto i zbog samih sebe — same se tom udajom i ženidbom zagreju.Valjda ih ona podseti na njihne udadbe, kada se one venčavale.I onda na tim udajama drugih one, neke od razdraganosti, što im se nade ispunile, pošle za onoga kojega su volele i želele, sada se kao kaju, što su onda bile tako lude, stidljive i uzdržljive; neke valjda od bola i tuge, što im se nikad one nade nisu ispunile, ne pošle za dragoga, niti će ikada osetiti šta je drago i milo, — postaju toliko lude i besne. Zato je njih Sofka sa osmehom gledala odozgo, kako im lica, od pića i od razdraganosti, došla rumena, vrela, i to od onog tamnog ženskog rumenila; kako im se očešljane kose sve više razvijaju i u neredu, viticama, padaju oko vratova; anterije i pojasi im se već olabljavaju i okreću u stranu, i kako već ne mogu više da izdrže.Što više dolazi i pada mrak, one bivaju sve unezverenije.Ne mogu da dočekaju, kada će već jednom sasvim mrak da padne (ma da je bio pao), sasvim otpočeti veselje?Od kada su već sve sveće po sobama i fenjeri ispred kuće i po dvorištu upaljeni; odavno se oseća jak i silan miris jela i pečenja; odavno je već i prašina počela od njinog silnog trčanja da se diže, koleba, a još ništa ne počinje.Jer, još svirači ne dolaze, a dok oni ne dođu, dotle ništa nema.I, zaista, što već ti svirači ne dolaze?Jer ako se ovako još čeka, neće se moći izdržati, možda će se pre toga neka od njih već opiti, već zasititi i onda — na šta tolika radost, tako dugo čekanje i žudnja...I zato, kada se već jednom ču odozgo svirka, cela se kuća pokrenu, sve polete na kapiju, s uzvikom: — Eto čalgidžija! Svirači su zaista dolazili.Čuo se čak i zvon čampara od čočeka, i vika dečurlije, što je skakala ispred njih.Dole u dvorištu, što se svirači više približavali, sve više se dizala graja: — A, babo, babo!... To se odnosilo na mater, koja je, onako uzrujana, izgledala da se zgranula od radosti.Nije znala šta će, jer eto i to dođe.Dođe da sada, kao svaka mati, koja dočeka ovo veselje, mora prva oro da povede. Na posletku i svirači uđoše.Pokloniše se pred Todorom i zbiše se i stadoše do zida uz kapiju.Čočeci skidoše čampare, pa i oni pristojno stadoše.Aščika brzo tada priđe Todori, pokloni joj se. — Srećno, babo! I predade joj sito, puno šećera, leblebija i ostalih šećerlema, koje će ona uz igru drugom rukom oko sebe prosipati i bacati, da bi tako pun, sladak i raskošan bio novi bračni život njenoga deteta. Svirači zasviraše.Todora poče...Ali, da li kao od radosti, ili od zbunjenosti, što je sve u nju gledalo, pomete se.Poče da greši.Brzo, smejući se, uhvatiše se do nje druge i počeše da je popravljaju.I ona se brzo trže, popravi.Poče da igra, vodi, zanosi i onom drugom rukom iz sita oko sebe, na široko po dvorištu, po kući, čak i preko kuće da baca šećer i leblebije. Mrak otpoče bivati sasvim gust; fenjeri počeše jače da svetle, kuća, osvetljena i puna toplote od ljudi, ženskinja, njihna odela, mirisa, poče kao da se kreće i nija.A oro nikako nije prestajalo.Sve se jače širi, razvija.Poče da opasuje svu kuću i puni celo dvorište.Već su okolni komšiski zidovi načičkani susedima, osobito devojkama, koje su dovedene, da tako preko zida gledaju Sofkinu svadbu.Na kapiji ulaz je već bio zakrčen.Već i tuđi momci iz cele varoši počeli da dolaze, i hvataju se u oro... A sve to odozdo jednako je gledalo ovamo gore, na nju.I Sofki se učini da, pored nje, najviše gledaju u ono iza nje na doksatu, u njene spremljene i raspoređene darove koje će sutra nositi mladoženji: svilene jorgane, dušeke i jastuke.Osobito kao da su gledali u onaj crven, svilen, svadben, za dvoje širok jorgan.Sofki se učini kao da je gola, jer tako poče, ne znajući ni sama zašto, samu sebe da zagleda, kao da se uveri, da li zaista na sebi ima odela, da joj štogod ne fali.Ali brzo se seti da to ne sme dopustiti, osobito, da je taj tuđi svet, načičkan oko zidova i na kapiji, tako gore usamljenu gleda, i po tome doseti se, kako je njoj sigurno teško, i onda da je počne žaliti.Brzo zabaci šamiju i siđe.Glasno, kao u inat nekome, ču se kako ona reče: — Hajde da igramo. — Mlada, mlada hoće da igra! — I sve se skleptaše oko nje, osobito strine joj, tetke.Sigurno srećne, što se time pokazuje Sofka viša, jer eto hoće sama ona da igra, a ne kao ostale udavače, koje se tek moraju tražiti, izvlačiti iz kutova. Svirači počeše.Čočeci, kao u počast, ispred same Sofke stadoše, da je prate u igri.I Sofka jednim pogledom ispod očiju odmeri sve.I pošto svoju donju vlažnu i vrelu usnu stisnu, da joj se gornja kao i obrazi uzdigoše, nadmeše, povede kolo.Ali kako!Znala je da je noga neće prevariti.Znala je da će je sada najviše gledati, najdrskije piljiti u nju; da će svaki njen pokret, svaki deo njenog tela, bilo noge, bilo koleno, kukove, koji će joj se u igri pojavljivati iz haljina, sve to sada dovoditi u vezu sa sutrašnjicom, sa tim njenim mužem, prvom bračnom noći.Osobito znala je da će je muškarci, tuđinci, koji su je retko viđali, sada proždirati pogledima.I zato sa očima, uprtim u svoja prsa, kolena i vrhove nogu, s jednom uzdignutom rukom, pusti celu sebe u igru.Prvo kao pokleknu, odskoči i odmah zatim poče okruglo, toplo da se nija i kreće po svirci. Ostale jedva dočekaše tu njenu razdraganost, te i one počeše još veselije i bešnje, osobito čuvena i strasna igračica, tetka Pasa.Ona, čim spazi Sofku kako zanosi, igra, čisto surevnjiva, odmah se do nje uhvati.Ali i ostale tetke, mati joj, ne dadoše da se ona sa Sofkom nadmeće.Sve se oko nje uhvatiše, i počeše s njom da se nadmeću.To bi zgodno za Sofku, te se neopažena povuče i ostavi ih da se utrkuju u igri: zagrljene, gotovo jedan korak u korak, jedan pokret u pokret, jedan skok u skok.Uskoro dvorište im postade tesno, svirka jaka i silna, čočeci tamni i razdraženi.... U samu noć dođe kući i efendi-Mita, obrijan i očešljan.I, kao što je red, običaj, tako je i on dockan došao, kada je bio siguran da su do tada žene ovamo već bile sve posvršavale što treba: i ono kupanje Sofkino u amamu, slaganje darova njenih po doksatu, dočekivanje svirača, igranje prvoga ora, prosipanje šećera.I onda posle toga zna se dolazi „njegovo“ t. j. dedina dužnost, da sada, kada počnu muški gosti dolaziti, on sam ih dočekuje. I zato, kada dođe, pošto pregleda kujnu, bogato obdari aščiku, Cigane, a najviše baba-Simku, povuče se gore.Žene odahnuše.Znalo se da više neće silaziti, već će, ako mu što treba, odozgo naređivati.On se izgubi gore u osvetljenim sobama.Sigurno je pregledao postavljene velike, okrugle sofre.I ma da su tada već bili u modi astali, ipak je naredio da se, po starinski, postave sofre, jer je znao da ih niko, sem njih, nema takve široke i velike, niko onako, za tridesetoro, dugačke, jednostavne peškire preko kolena, niti iko ima onakve i za onoliko sveća zlatne i srebrne čirake. Posle se ču kako odozgo viknu: — Magdo! Kao uvek, tako i sada nije zvao neposredno: „ti, Magdo, Todoro“, jer bi to bio za njega kao neki posao, poniženje, već tako u opšte samo ime spomene, pa onda neka drugi, koji čuju, zovu toga, koga on traži. Magda uzlete.Ču se kako joj zapoveda: da onu sofru u čelu još jače povuče, oko nje više jastuka naređa, da ne bi iz one druge sobe pirkalo i ko nazebao.A po tome se već sigurno znalo, da će on tu sedeti i da za sebe tako i uređuje.Posle naredi da se sveće u čiracima bolje razrede, bolje nameste; gore, na doksatu ispred vrata, da se iznese i obesi još nekoliko fenjera, da bi stepenice bile bolje osvetljene; da se posle tamo, uza zid doksata, donesu klupe i astal, za kojim će svirači sedeti.A za njega da se donese tronožna stolica, sa malim, od same vune rastresenim jastukom, na kome će on sada, gore, uvrh stepenica, morati da sedi dočekujući goste.I u isto vreme da mu se donese ona njegova rakija, koju je još od jutros naredio da se hladi, i mnogo duvana, i to pravljenih cigara, jer neće imati kada da ih savija, a moraće da puši mnogo, brzo.I prvo to za njega što treba da se donese, pa tek onda da se radi ovo drugo šta je naredio. Posle se vide, kako on tamo sede, i to ne onako kako je hteo, nego kako je znao da treba sada, na svadbi, sedeti.Sede, da ga svetlost od fenjera u lice zapljuskuje, te da se, onako naslonjen ramenom i laktom o pervaz doksata, vidi ceo, da se vidi i ona njegova uzdignuta ruka sa zapaljenom cigarom među prstima, a sva razgolićena usled zavrnutih rukava, i ispod nje naniže po pervazu doksata poređan duvan, rakija i meze... Mislio je o sebi: kako će sada morati silom da pije, da bi se brzo opio, te mogao da čini ono što mora, kao svaki otac.A kako mu sve to teško pada!Kako bi on sve to ostavio, bacio, i zaprepašćujući sve, kao što to njemu i dolikuje, otišao daleko, daleko, daleko...Jer na šta lagati?Na šta sve ovo?Na šta da on dočekuje goste, ljubi se sa njima, kada njega ne veseli ništa: ni ti gosti, rodbina, ni to jelo, piće, sedenje sa njima, veselje, pevanje i tobož radovanje?!Ali se moralo.Nije se imalo kuda.I zato sada on, da bi mogao da laže, da se pretvara, morao je tu rakiju ispred sebe, ispod ruke, sve više da ispija i cigaru za cigarom da puši i baca.Svaki čas ustaje sa stolice, opet seda, skršta noge.Svirače još nije hteo zvati k sebi gore, jer bi mu bili u blizini i zaudarali bi mu onom svojom neopranošću i masnoćom ciganskom, zato naredi da odozdo iz dvorišta sviraju. Svirači, znajući ko je on, izdvojiše se samo oni, koji su sigurno znali svirati.I počeše, i to ne običnu pesmu, već pesmu njihove kuće, koja se uvek pevala, kada se ko od njih udavao i ženio: I kako mu razdragano dođoše kao neka uteha reči i ta pesma o njinoj kući!Da, zaista, niko se od njih nije ženio ni udavao drukčije do ovako!I sam on, kad se venčavao, venčavao se više onako, ne istinski, ne radi sebe, već drugoga: oca, kuće, sveta radi...Pa eto i sada, on, svoju Sofku, — zar je udaje od sveg srca? — nego što mora!... I zato mu sada dolaze tako tačne, tako tužne reči te njihove pesme, koju su Cigani odozdo jednako ponavljali. Baci im dinar i viknu dole ka kujni: — Žene, rakiju za čalgidžije! Svirači, zaradovani ne toliko njegovim bakšišom, koliko što su ga pesmom zadovoljili — a znalo se kako je njemu teško ugoditi — još jače i slobodnije počeše.I same žene odahnuše videći ga raspoloženog.Jer zbog njega do tada nisu smele da se pojave.I koja bi baš morala poslom pored njega da prođe, prolazila bi, ali izbegavajući ga, da možda ne opazi na njoj nešto: kako je ili neobučena, ili nepovezana kako treba, i počne je grditi.A tada, videći kako se on raspoložio, časti svirače, oslobodiše se i one.A i on kao da je znao za to.Stoga je namerno tako i radio.Više se pravio da je veseo, nego što je u stvari bio, da bi dole žene bile slobodnije.Zato je više pio i naređivao sviračima šta da sviraju, i to ne one pesme, koje su bile lično njegove, nego ove, svakidašnje, za koje je znao da ih svi ostali vole.Čak poče odozgo sa sviračima da razgovara, naravno turski.Poče pojedine da raspoznaje.Opazi i poznade staroga Musu, koji, na njegovo iznenađenje, eto još je živ, i sa svojom šupeljkom međ rukama i pognutom glavom, uvijenom starim prljavim ženskim šalovima, da mu ne bi ozeble oči, na koje je jedva gledao, sedi prekrštenih nogu, i to u kraju, pozadi sviju.A njega uvek sobom vode, ne da im pomaže u svirci, nego da, držeći tako svoju šupeljku ispred sebe, pred svetom izgleda kako i on svira, te da bi posle imao i on prava na jelo i piće. — Musa, jesi ti, Musa? — čuše Cigani kako ga odozgo poče oslovljavati efendi Mita. Oni, radosni što ih zbog njega ne grdi, počeše onoga muvati, da se što pre osvesti, ustane, odazove.Ovaj, kad se osvesti, đipi unezvereno. — Ja, gazda, ja... — Možeš li? — dobroćudno ga poče pitati efendi Mita. — Kako si?Imaš li rakije? Staklo sa rakijom, koje su do tada njegovi od njega krili, jedva mu davali po koju čašu, sad mu celo utrapiše u ruke. — Imam, imam, gazda! — tresući rukama poče pokazivati staklo. — E dobro, pi!Pa kada nestane, traži još. Svirači, srećni, nastaviše sasvim slobodno i lepše da sviraju.Poče se osećati ona sloboda, koja je tako nužna za veselja i svadbe.A da bi to još više bilo, efendi Mita reši se još više da se spusti, da sasvim siđe i pomeša se sa svima njima.I to sve ne radi sebe, već radi njih, da bi oni bili veseliji.A na posletku i treba, pošto će ovo biti njegovo prvo i poslednje veselje sa njima.Pa onda neka bude potpuno, celo!Zato poče odozgo da silazi, a, najviše usled dosta popijene rakije, da odlazi u kujnu i tamo sa ženama da se razgovara.I da bi se one još više oslobodile, i sasvim otpao sa njega onaj ugled, poštovanje a s tim i strah, udari i u malo masnije izraze i zadirkivanja.Tako je i sa devojkama činio.Devojke opet, koje su pre od njega čisto bežale i drhtale od straha pred njim, posle njegovih tih neslanih reči i šala sasvim oslobodivši se, postadoše još nestašnije i raskalašnije. Sve se oslobodi i pojuri.Sve, osobito devojke, koje su tako žudne bile veselja i ora, oslobodivši ga se, kao da ga i nema, tako su pored njega istrčavale, vitlale se, ne bojeći se više ni jedna, da li joj se nisu slučajno šalvare smakle i bedra, polovine joj se vide više nego što treba, i da joj nije jelek i mintan sasvim zakopčan.Čak i sam on koliko je njih, kad bi prošle pored njega, zaustavljao.I srećan, što ga se ne boje, ne strahuju, obgrljavao bi po koju oko stasa i metao joj ruku na bedra, a osobito na jedar joj kuk.One se nisu trzale, plašile, osećajući tu njegovu laku ruku, sa već sparuškanim dlanom.Ali je za njega to bila najveća sreća, a osobito kada bi video kako neka, usled njegova sve jačeg pritiska po tom njenom čvrstom, nabijenom, još muškom rukom netaknutom bedru, počinje da se zaboravlja, počinje da oseća kako je ta njegova, i ako stara, sparuškana ruka, ipak muška, i zbog toga njoj na mah u oči jurne mlaz svetlosti a na usnama joj izbije dah i strast, i onda se brzo, golicavo izvija od njega i beži. U tom počeše već i gosti da dolaze. Brzo, gotovo na dušak, ispuni se cela kuća.Gore muški i međ njima u čelu on, efendi Mita.On nije mogao mnogo da izdrži i onako gore, na vrhu stepenica, sve da dočekuje i sa svakim da se zdravi i ljubi.Samo je sa prvima, pa je odmah zajedno sa njima i on zaseo za sofru.I posle jedva nastade i večera, i to večera odugovlačena, teška, sa svima mogućim zdravicama, čorbama i začinima i tek jedva u neko doba ako se pređe na samo jelo, pravu večeru.I kao što je red, sve je to praćeno svirkom i pesmom svirača sproću njih, na doksatu, ali ne svirkama i pesmama kratkim, burnim, koje čoveka presecaju, razdragavaju i pomeraju sa mesta, već znanim i naročitim za te večere, „za slatko jedenje“, dugim, tihim, monotonim, koje čoveka umiruju, zanose, kao uspavljuju, te se može spokojno, sa nasladom, polako i raskomoćeno da jede i pije... Sofka sklonjena u onu komšijsku kuću preko bašte, sedela je u maloj sobici na krevetu do prozora, da bi mogla otuda, kroz bašte, sve ovamo videti.Oko nje, po podu, bila su poređana deca, mala, još na sisi, koju matere nisu mogle, zbog čestog dojenja, kod svojih kuća ostaviti, već su sva bila ovde pokupljena i uvijena u pelene, da bi, tako odvojena, udaljena od svadbene larme i vreve, mogla mirno da spavaju.Zato je Sofka, znajući da će u toj sobi biti najmirnija, jer zbog te dece, neće smeti kao po drugim sobama svaki čas i ma ko ulaziti i izlaziti, i došla ovamo.Samo je Magdi kazala da će ovde biti. I zaista, kao da se dugo odmarala i spavala, dremuckajući naslonjene glave na ruku uz prozor, slušajući tiho disanje dečje, udišući onaj miris kojim je bila soba ispunjena iz njinih, još mlečnih pluća i usta, iz njinih stisnutih i uz obraze naslonjenih ručica, oznojenih glavica sa retkom kosicom i još mekim temenjačama.I sve je to oko Sofke mirisalo nekako slatko opijajući, kao na prvu travu, prvu prolećnu vlagu.I čisto joj teško padao taj mlečni dečji zadah oko nje, a još teže ona huka i vreva iz njihne kuće.Čisto joj dođe da i odavde beži.U tom uđe Magda, šuškajući polako, misleći da Sofka u veliko spava.I Sofka, samo da joj nije bilo sada tako teško, oćutala bi, načinila bi se da spava, ali nije mogla, već joj se javi: — Šta je, Magdo? Mora da joj je u glasu bilo nešto toliko tužno, kada se Magda čisto prenerazi i poče oko nje uplašeno da obleće. — Pa zar, Sofkice, ti ne spavaš i ne odmaraš se?A ja mislila... — Ne... — Ao!Pa ti nisi ni jela, mori, ništa, — pljesnu se Magda, dosetivši se da zbog gladi možda Sofka ne može da zaspi, jer se seti da ona, od kako je došla s kupanja pa evo čak ni do sada, ništa nije jela. — Pa hoćeš da ti donesem?Da idem i donesem štogod? — Neću!Ne! — vrati je Sofka. — A da piješ nešto?Uzmi, mezeti makar štogod?Uzmi, prvo jedi nešto, pa onda pij... — Neću, neću da jedem! — odsečno, čisto gadeći se pri pomisli na jelo, odbi je Sofka. — Pa onda da donesem da piješ nešto? I ode natrag, ali setno, zamišljeno, jer po tom Sofkinom odbijanju jela, značilo je da hoće da pije ne vina nego rakiju.I po tome je Magda videla koliko mora da je Sofki teško, kad eto hoće da pije rakiju, koju dotle nije tražila. Magda se brzo vrati i donese.Ali da se ne bi poznalo, niti iko mogao da pomisli da je to rakija, nasula je u testiče od vode, u čije grlo, da bi što više izgledalo da je voda, bila je uturila lišće.Sofka nateže testiče.Sa nabranim obrvama, mrdajući ustima, strese se od rakije, koja ju je pekla; ali, rešena, sa pouzdanjem, poče piti i osećati kako je po grudima pali, žeže. I gle, kako joj odmah bi drukčije, kao nekako lakše.Pesnica ruke, podbočene o koleno, poče postajati čvršća.Cela joj se snaga poče kretati.Poče osećati ispod sebe kako joj postelja, krevet, biva vreo, čisto ne može da sedi, a u prsima srce joj jako i slobodno bije...Ponova nateže testiče i opet se ne pokaja, jer još jače oseti snage i vreline.Kroz nozdrve joj dopire noćni hladan vazduh.Bašta poče da joj se nija, noć sve lepša, određenija, kao i ona svirka, pesma: I Sofka oseti da već nastupa i dolazi ono, kada ni ona više ne može ostati ovde, ovako mirna i usamljena.I stoga, sve više pijući rakiju, poče se spremati i za to.Jedino što joj glava zanosila i oči joj gorele.A to, mislila je, sve je zbog straha.Bojala se, kada već počnu mladoženjini gosti dolaziti, a ona će morati da ide tamo i dočekuje ih, pa pošto će je svi veselo, razdragano, gledati, iščekujući da vide kakva je ona, te, ako je i ona vesela, srećna, da se i oni još više vesele, više piju, pevaju; bojala se, da ona tada baš ne poklekne, ne pokaže se dovoljno srećna, vesela. I zaista ne posrnu, pokaza se kako treba.Oko ponoći, kada Magda kao bez duše dotrča k njoj i javi: — Idu mladoženjini! — ona se odmah diže, i pođe sa Magdom. I idući preko bašte čula je kako otud trčeći i jureći svi viču: — Prijatelji idu! I ma da je bilo osvetljeno, ipak su svi nosili sveće i jurili kapiji, da još bolje osvetle ulaz.I zaista su to bili oni, „prijatelji“ i dolazili ovamo u pohodu!Čula se čas zurla, čas ćemane, i varoška, i seljačka svirka. Uskoro se poče da poznaje u sredi njih Marko, svekar.Ispred njega momci na motkama nose fenjere, te se vidi kako oko njega idu njegovi, većinom sve seljaci.I svi se tiskaju oko njega.A on u sredi, sa zaogrnutom kolijom, zavaljenom šubarom, razgrnuta vrata i prsiju, te mu se beli nova, svilena, sa čipkama košulja, sigurno Sofkin dar.Nije mogao čekati, nego, da pokaže koliko mu je Sofka mila i draga, odmah navukao tu košulju. — Prijatelji moji! — čuje se kako viče okrećući se oko sebe. — Neka me čuju! — naređuje sviračima, da jače, više sviraju. Nastade rukovanje, ljubljenje.Seljaci sve oko Marka i jedan uz drugoga, kao plašeći se ovolike kuće, osvetljenje, pune sveta i to varoškoga „golemaškoga“ sveta.Jedino se on Marko ne buni.Sav radostan, čuje se, kako rukujući se viče: — Jeste radi gostima, prijatelji?! — Kako da ne, kako da ne? — zaglušuje ga sa sviju strana. Dolaze do stepenica.On zastade gledajući gore, gde ga prijatelj, efendi Mita, gologlav, jedva držeći se, opkoljen hadžijama i ženama, čeka — i poče da viče: — Gde je moja Sofka? — Evo me, tato! — Dotrča Sofka do njega i poljubi ga u ruku.On kao da oseti kako Sofkin poljubac zapahuje na kupanje, i, sav srećan, ostade držeći ruku na njenoj glavi, kosi.Sofka, osećajući vrelinu i težinu njegove ruke po svojoj kosi, poče da se ugiba, dok je on drugom rukom zavlačio u onaj dubok džep i otuda ponova čitavu pregršt novca počeo da joj daje.I Sofku već stid od tolikih darova i čisto poče da se i nećka: — Dosta, tato! — Sve će tebi tata! I sa njom poče da se penje, pustivši da ga ona vodi.Tobož on ne zna put, ne zna stepenice, pa ne bi znao kuda da se uputi.Na to svi zapljeskaše: — Tako, svekre, tako, tako! Sofka ga poče voditi.Prvo ona korakne, na gornju stepenicu stane, pa onda se okrenu k njemu držeći ga za ruku, stoji i čeka, dok i on to isto učini, a oseća kako sve više u oznojenoj joj ruci prsti njegove ruke drhte i čisto je grebu, sigurno zbog sada potkresanih nokata.On, gledajući u nju kako ga sa pažnjom, milošću, na očigled sviju vodi, drži za ruku, od sreće čisto se zanosi.Da li da je još daruje?I ponova počinje rukom oko džepa, ali ona to ne da, već krišom, licem, očima daje mu znak da to ne čini.On zbog toga, zbog te njene intimnosti, još je srećniji.Ne zna šta će.Okreće se svome grnetaru, koji ga u korak prati, i grca, muca: — Alile, de, sinko! Alil, poluciganin, u belim čakširama, sa čalmom, dugačka nosa, prosed ali visok, dugih ruku, dugih laktova, počne da izvija i trepti grnetom.I prateći ih svirkom, zajedno se i on za njima penje. Gore ih dočekuju.Efendi Mita sa svima se ljubi.Ali Markovi seljaci još nikako da se oslobode, nikako da se odvoje sasvim od njega i da podalje posedaju na iznesene stolice i jastuke.Već se svi zbili u gomilu, i svi oko njega, Marka, svog „bate“. A Sofkini opet, radi njih, da bi pred njima pokazali koliko oni vole i cene svoga novog prijatelja, tog njihovog „batu“, svi su se utrkivali u služenju, obletanju oko Marka.Todora ga je jednako služila, svojom rukom dodavala čaše, meze.Morao da joj dopusti, da mu sama ona skine koliju.Počeše već i da je peckaju. — A, Todora, babo, babo, mnogo ti oko novoga prijatelja! Marko, sedeći na stolici, u čelu, sa rukom na kolenima, gologlav, uzdrhtalog grla i usta, nije znao kome više da se zahvali.Da li Todori, priji, koja jednako oko njega obleće i čija ga toplina i jara iz njenih još zdravih krupnih prsiju čisto u čelo udara, ili Sofki, svojoj, ako da Bog sutra, snaji, koja ga jednako dvori, klečeći mu uz koleno, pravi mu cigare i, paleći ih, sama mu ih meće u usta; da li opet svome Alilu grnetaru koji, klečeći podalje od njega, izvija i svira kao nikada dotle.I Marko, ne mogući više izdržati, a ne znajući šta će od radosti i sreće, skoči i, sa rukama pozadi, priđe Alilu: — Alile bre, zemlja da igra, tako da sviraš! Alil, čisto kao uvređen, odgovori: — Gazda Marko, svirka moja, obraz moj! I klečeći još više se saže.Poniknu grnetom dodirujući njime pod, tako da kao ispod zemlje poče da se razleva svirka, čuveno „teško oro“. — Todora, Todora! — povikaše svi. I na iznenađenje svih, — jer su znali da, ma koliko navaljivali, mučno će ona pristati, osobito pred mužem i ostalima, starijim, da igra i to baš sad, i to čuveno „teško oro“, — ona odmah poče, i to kao nikada dotle, tako slobodno, razdragano.Svi počeše da pljeskaju, starci da se izvaljuju, da bi je što bolje videli.Efendi Mita, izvan sebe, poče u dvorište da baca čaše, prosipa vino. Sutra sunce zateče čočeke preobučene u bela odela i nabeljene, i to mnogo, utrpano, da bi se sakrile bore i umor na licu od noćašnjice.Dvorište je još mirisalo na prolivano piće i jelo, a osobito po pragovima i stepenicama.U bašti od onoga jučeranjeg velikog ognja jedva se podizao i rasplinjavao okvašen, ugašen dim, koji je već mirisao na đubre. Dole do kujne, u onoj velikoj sobi, Sofka je već spremna i obučena čekala.Na njoj je bila sama svila.Ali ni šalvare, ni njena gotovo gola prsa, pretrpana nizama i dukatima, nisu mogla od dugačkog i gustog nevestinskog vela sasvim jasno da se vide.Jedino što se ispod toga vela videlo kako joj blješti grlo, vrat i podbradak sa ustima. Usta joj se nikako nisu mogla da smire.Jednako je gutala pljuvačku.Pokatkad počela bi da oseća kako joj i pored sveg naprezanja i upinjanja, iznenada, odjednom zaigraju kukovi.A nije smela da sedne, odmori se.Osećala je kako joj znoj na prsima kao graške izbija, valja se i između dojaka, niz onu dubodolinu, pada, kaplje.A ništa nije sada sa sobom smela raditi, osobito oko svoga tela, jer je znala da, kad bi počela ili da namešta kosu, razgrće šalvare, da bi slobodno mogla kročiti ili, kad bi ta sada oznojena prsa počela brisati, da bi svaki odmah s podsmehom pomislio, kako se ona eto sprema, doteruje za muža.Zato je morala sasvim ukrućena da stoji i da bude ukočena, ukipljena. Sve što se sad oko nje po kući, dvorištu događalo, za nju nije postojalo.Ona je jedino znala i mislila samo na to: kakva će biti, kad pođe, prekorači prag i pojavi se pred svatovima i svetom.Zato joj i samo vreme brzo prođe.Ona huka, graja, dočekivanje svatova, njihni pucnji pušaka, kao neko halakanje, topot konja, krckanje samara i, po bašti, i od konja i od ljudi, u tišmi rušenje ograde, gaženje cveća — otuda nijedna bašta posle udadbe ne može se po dve tri godine nanovo podići i sasvim zazeleniti — sve se to oko nje tako brzo zbi.Samo se trže pred izlazak, kada dojuriše tetke i strine, i plačući, praštajući se od nje, počeše je grliti, ljubiti i kititi najviše cvećem po kosi. U tom uvedoše devera: mlad, visok i, videlo se, naročito odeven i ukrašen seljak, a tamo kroz kapiju grunuše izmešani i mladoženjini i Sofkini svirači i čočeci sa svirkom i pesmom: Mati joj poslednja dotrča, poče da je ljubi i jeca: — Sofke, Sofkice! Ali Sofki su čelo i usta već bili hladni, te se ona brzo i nemo sa materom poljubi i pođe, iziđe iz sobe. Prekorači prag, ali sunce, sjaj i graja je zapljusnu.Veo joj se zakači za prag, i to joj dobro dođe.Zastanuvši, malo okrenuta u stranu, sa uzdignutom rukom kao braneći se od toga sunca, sveta i graje, čekala je da joj otkače veo, i u tom oseti kako se pribira, snaži.Jer stojeći tako na pragu, znala je da je celom tom svetu dala vremena da je već ovako upola dovoljno vide, te da se posle ne preneražuju i začuđuju, kada se ona sva k njima okrene.I to bi.Ona, i tako poluokrenuta, čim se pojavi, ču opšti žagor i dah.Osobito se ču kako njegovi, svekrovi seljaci, iznenađeni, zaradovani i čisto ponosni zbog te njene tolike lepote, počeše sebi a naročito njemu, svekru, svome bati, kao da čestitaju: — Ah, bato! ah, bato! Kao svakada nisu odmah mogli da joj otkače taj veo, jer svi su hteli i grabili se. I tako, zastanuvši na pragu, ona se sasvim pribra, i kad bi gotova, brzo se okrenu i sve, i svatove, i okolni svet, mirno, jasno i sa osmehom pogleda i kao pozdravi klimnuvši glavom.Izlazeći na kapiju oseti samo kako joj lice i kosu dodirnu onaj venac od šimšira i drugog cveća, već osušenog, gotovo sparuškanog od fenjera, i to je zadahnu nekim zagušljivim mirisom kao na tamjan i sveće.Ali i od toga se ona brzo otrese, jer vide kako je ispred nje ulicom, pa čak tamo do crkve, sa obe strane bilo puno sveta.Sve se kapije crnele, ispunjene ženama, osobito devojkama, koje su iz sviju krajeva varoši i mahala sišle. Polako i umorno je išla.Daleko ispred nje igrali su i vili se čočeci, praćeni, opkoljavani gomilom dece.Ali Sofka je znala kako niko ne gleda u te čočeke, nego svi odmah ovamo, pravo na nju upiru poglede i, propinjući se iz daleka, trude se da je što bolje vide, i da sve na njoj do sitnica zapaze.Svi hoće da vide, da li je zaista onako lepa, onako obučena i okićena kako se mislilo.I zato Sofka, pored svega što je znala da ne treba da se žuri, da treba polako da ide, ipak, i protiv svoje volje, poče da ide brzo, gotovo je devera ona vodila a ne on nju.A što se više približavala kraju ulice, prilazila samoj crkvi, sveta, gužve sve je više bivalo, sve se više oko nje stešnjavalo, crnelo.Uz to se još zvona sa crkve počeše mešati sa svirkom, hukom, te joj poče sve teže bivati.A pored ove gužve i tišme ispred nje, dosađivala joj još i ona svatovska huka iza nje.Znala je da to za njom idu njeni: tetke, strine, a iza ovih njihni muževi, svi u dugim čohanim kolijama a plitkim cipelama, kratkih nogavica od čakšira, da bi im se oko članaka videle njihne, hadžijske, bele čarape.I svi oni, njeni, zajedno jedno uz drugog, da se time kao odvoje od ostalih svatova, osobito od svekrovih, od onih seljaka na konjima.A iza sviju ide on, svekar joj.Radosno se on na alatu, u novom sedlu, isprsuje i hoće sve ispred sebe da gleda: i čočeke, i nju, Sofku, kako se spram sunca a u oblaku od svile i zlata svetluca, a opet ne može da se nasluša svirača, koji, kao poslednji, moraju oko njega da idu, moraju silno da sviraju i pevaju, da bi mogli čak i čočeci tamo ispred Sofke da ih čuju i po taktu da igraju.Odmah uz njega njegov verni Alil.On, ovako u čalmi, suv, ide s alatom nogu uz nogu svirajući u grnetu.Marko, od radosti, svaki čas mu lepi dukate po čelu i čalmi.Ovi njeni, hadžije, okreću se neki zlobno, drugi s podsmehom, gunđaju međ sobom: „seljak“, „kerpič“ ali ipak zato svi ga glasno pitaju: — Svekre, na ćev li si? — Kako da ne, kako da ne? — čuje Sofka kako im odgovora, i sigurno ponova Alilu lepi novac. Ispred crkve od prosjaka, dece i zaludna sveta ne može da se priđe.Crkva, onako široka, na stubovima, sa tremom oko sebe, starim krovom, starim direcima, nagorelim od mnogih sveća, patosana onim širokim ispucanim pločama i sa mračnim, na svod, gvozdenim prozorčićima, poređanim do ispod samog krova, izgledala je tako hladna, kao skamenjena.A još mrtvija joj dođe crkva, kad uđe u portu, a ispred nje potrčaše popovi crneći se i šušteći u svojim mantijama, dugim kosama, zaudarajući onim njihnim mirisom na duvan, burmut i vosak. Ali u samoj crkvi joj bi bolje.Valjda, što ona vreva i svirka presta, a ona, odvedena pred dveri, osta sasvim sama.Tada prvi put u životu, tako pred dverima, u sredini crkve, oseti ona celu crkvu oko sebe, svu njenu širinu, visinu, osobito njene visoke svodove kao čak u nebo, sa počađavelim tamnim slikama, sve iz Strašnoga Suda.Ovamo ispred nje, do samog lica joj, izdizao se visok ikonostas, okićen poređanim kandilima i ispunjen ikonama.To su bile sigurno one najvažnije sa najvećom moći isceljenja i čudotvorstva.I dokle ju je iz ikonostasa, ramova od slika i drvoreza čisto gušio miris na crvotočinu, buđu, tamjan i pokapane sveće, dotle ju je opet iza nje onaj prostran pod, patosan pločama i sa vlažnom, trulom prašinom, hladno obuhvatao i punio jezom.Sunca, svetlosti ni od kuda nije bilo.Jedino iz oltara, iznad časne trpeze bio je veliki okrugao otvor i kroz njega je silno u snopovima prodirala svetlost.A izgledalo je da je to navlaš tako udešeno, da bi pojanje, služenje službe ovamo što svečanije, što jasnije i potresenije bivalo. Sofka prvi put u životu vide jasno ispred sebe, kroz dveri, časnu trpezu i onu mrtvu, tako hladnu, tako staru razvijenu plaščanicu, i oko nje poređane putire, krstove, čirake sa upaljenim svećama.Iza sebe slušala je kako se svatovi kreću, premeštaju s noge na nogu, čekajući a ne smejući ni da kašlju, ni da slobodno dišu.„Njeni“ s jedne strane, poređani u stolove, a „njegovi“, svekrovi, s druge strane, zbijeni, i tamo čak do samoga ulaza.Poče osećati kako je bole noge, osobito listovi, valjda od toga nemog, ukočenog stajanja. U ruke joj uguraše upaljene kumovske sveće i do nje, tako isto pred dveri, takođe sa upaljenim svećama, dovedoše njega, mladoženju.Ispod očiju, kroz krajeve očne, ona ga poče gledati.Posle ispita sada prvi put ga vide celog.Isto onako mali, sa već širokim prsima i razvijenim vilicama i podbratkom, ali ramenima i ručnim kostima još detinjim.Osobito mu je bila sniska, do kože ošišana detinja kosa iznad ispupčena čela.Ma da je imao najskuplje čohane čakšire i svilene pojaseve, ipak, videlo se, da se u njima gubi.Ni kukovi, ni kolena mu se ne vide.Džepovi sa kolutima gajtana sasvim se izgubili u trbuh i u pojas, i jedva su mu virili. Ali ispred njih, u oltaru, poče već da se širi tamnjan i začuše se praporci na kadionici.Na donja uska vrata do pevnice iziđe klisar noseći nalonj i venčane, iskićene, srebrne krune.Na to se ču žagor svatova, koji sigurno nagrnuše tamo oko postavljenog nalonja. I onda odjednom i to tako iznenada, da Sofku čisto u čelo udari, te joj glava klonu, otvoriše se dveri sa sveštenikom u zlatnoj odeždi, koji, čisto uživajući u toj zaprepašćenosti, silno, glasno zapeva: I posle, kada je od dveri povedoše natrag sa mladoženjom, ona je kroz trepavice samo u njega gledala.Samo je njega osećala, kako joj dopire do ispod pazuha.I nikako nije mogla kolena da mu sagleda, tako je on sitno išao pored nje. Služio sam prota i svi sveštenici i đakoni pa i klisari sa grobljanske crkve.Svi su oni bili tu, jer se već načulo ko je on, taj njen svekar, gazda Marko, i kako će sada sam dukat padati.I zato, da bi što više kao opravdali taj silan novac, što će od njega dobiti, nije se smelo sa venčanjem brzo svršiti.Morala da bude prava, istinska služba, bez skraćivanja.Sofka ču kako otpočeše njeni, poređani tamo u stolove, da odgovaraju na jektenija.To je bilo njihno, njihne kuće i familije kao pravo, odličje. Ali ovamo oko nje sveće su sve više gorele, i od njih sve je gušći zadah bivao, a sama je ona sve više okružavana i potiskivana od svatova.Osobito se propinjali njeni: tetke, strine, koje su jednako, ne toliko u nju, koliko u njega, mladoženju gledale i piljile, bodro motreći, kako ga Sofka drži za ruku, kako se muči, da mu malu detinju ruku zadrži u svojoj.I to držanje mladoženjine ruke bilo je za nju najteže.Osećala je kako njegovi ukočeni, uplašeni prsti samo leže u njenoj ruci, te ona mora jako da ih steže, da bi ih mogla držati.Srećom bili su preko njihnih ruku prebačeni darovi, basme i svile, te se nije moglo videti njeno neprekidno upinjanje: čim oseti kako od njegovih prstiju sve po jedan manje i manje ostaje u njenoj ruci, dok ne ostane samo jedan, ona onda mora ponova celu njegovu šaku da hvata. Jedini kao da se tome dosećao svekar Marko, jer ga je videla kako se on sve više i jače probija izmeđ svatova i izdiže se na prste, da bi ga ona videla i time je kao ohrabrio.Ali što se više odužavalo venčanje, molitve, pevanje, oko njih sve zagušljivije bivalo, mladoženja se sve više umarao.Sve mu se jače znojila ona ruka u njenoj.Sofka je osećala, kako sve mučnije, sve teže, jedva zadržava njegovu oznojenu ruku.Odjednom učini joj se kako ne može više, jer mu toliko klize prsti iz sada i njene već oznojene ruke, da će još pre svršenog venčanja morati da mu ispusti ruku, i razdvoje se.I eto, sad će se njoj desiti ono, što se ni jednoj pri venčanju nije dogodilo: da se sve pokvari, jer tim razdvajanjem ruku, padanjem svatovskih darova između njih na pod, prekida se bračna veza.Oseti kako joj od straha i užasa poče crkva da se vrti. Ne znajući već šta će, odjednom podiže glavu i pogleda svekra tako očajnički, da se ovaj prenerazi i zanese od straha.Pomisli da je ona uzalud sebe mučila i gonila, ali sada, pred svršetak, kada će da se zaključi bračna veza, ne može da izdrži, hoće da odustane od ovakve svoje neprilike, ovakog muža, zato ga sada tako očajno gleda, moleći za oproštaj, što će ga eto obrukati, osramotiti.Ali Sofka mu mimikom odreče da nije to, čega se boji, već pokaza svoje rame i ispruženu ruku.On, sav srećan, što nije ono, doseti se.I Sofki on dođe tako drag i mio, što poznade da ju je razumeo, jer vide kako on brzo pozva crkvenjaka i šanu mu nešto.Crkvenjak proti, prota, davši sveštenicima znak, odmah otpoče: Sofka upijajući nokte u mladoženjine prste, da bi ih održala u svojoj ruci, izdrža u obilaženju oko nalonja i jedva dočeka da iziđe iz crkve. Ne žaleći, što vide kako se njeni sa svojim sviračima odvojiše i odoše, ona čisto odahnu kad poče savijati i silaziti drugim delom čaršije, ka mladoženjinoj kući.Dakle prođe i to što je bilo najgore, najteže za nju, to izlaganje pred svetom u crkvi, na dogled, podsmeh svih. I što je još više ohrabri, to je, što oseti kako Marko sada ide odmah iza nje.Sjahavši s konja i smatrajući za dužnost da on sada ima da je oko nje, da je on vodi, išao je peške odmah iza nje šireći oko sebe laktove i kao braneći je, da je drugi ne potiskuju.I to nju čisto tronu.Okrenu se i sa osmehom mu zablagodari.On, potresen, razdragan, samo promuca, hrabreći je: — Ne boj mi se, Sofke!Ne boj mi se, kćeri...Tata će sve... Čaršija, kojom su silazili, sve se više ispred njih širila i gubila, pošto se tu i završavala.Ma da je ovde iz svih ulica kuljao svet da ih vidi, ipak nije se gušilo, nije bilo tišme.Kao svaki kraj varoši sve je bilo prostrano, razbacano.Iz sredine same čaršije jasno se naziralo kako po ulicama, iza kuća, štrče plastovi sena, slame.Gore, u vazduhu, kao neke grdne tice vezane užetom za svoje dugačke vratove, crnili su se đermovi od prostih, tek skoro iskopanih bunara.U vazduhu, pored svežine, onolike prostornosti, osećao se onaj vonj od balega, đubrišta, pomešan sa mirisom na presno: na mleko, sirove, i plastove suve kudelje. Ispred mladoženjine kapije Sofka oseti kako joj ništa ne bi neobično.Još manje da joj bi onako teško i strašno, kako se bojala.Čak joj se ne učini neobična ni sama kapija.Bila je to velika, teška i jaka kao grad.Više je sigurno koštala nego sama kuća, koju ona poče kroz kapiju da nazire onamo, u kraju, i preko onolikog dugačkog dvorišta. Još manje je neprijatno dirnu, niti se strese, kako se bojala, kada ispred kapije vide svekrvu i poljubi je u ruku, a na svojim obrazima oseti njene usne, hladne, uzdrhtale, a posute već belim maljama.Čak naprotiv bi joj milo, kad vide kako se svekrva, obučena u novo, varoški, — a opažalo se da je silom, jer je sve na njoj bilo tako široko i zgužvano, — od nje toliko uplaši i unezveri, valjda zbog njene lepote i nakićenosti, da nije mogla reč da kaže.Sofka, da bi je ohrabrila, ponovo je u ruku poljubi, na šta ova od sreće, zahvalnosti, promuca: — Hvala vi! —I od radosti poče rukavom od košulje, seljački, sasvim zaboravljajući se, da briše suze.I po tome „vi“ a ne „ti kćeri, čedo“ Sofka vide koliko se ona nje plašila.Ne da je samo strepila, nego je bila sigurna da će Sofka, kad dođe i vidi je ovako prostu, uvučenu, suvu, čisto prokleti sudbu, što joj dosudila da takvu svekrvu ima.A sad, ne samo da to ne bi, nego evo Sofka sada nju i dva puta i to pred svima, naočigled sviju, poljubi u ruku, i to tako usrdno, od srca, da ova, ohrabrujući se, srećna, poče da se oslobađava i da Sofki zahvaljuje mucajući: — Hvala, čedo, hvala, kćeri!.. I onda se sasvim privi uza Sofku.I držeći je za ruku, ne kao svekrva, starija od nje, nego kao sestra, nikako Sofku nije ispuštala. Svatovi na to, svi srećni, zagrajaše: — Ja, svekrva, ja, svekrva, već ne pušta snaju! Marko, i sam razdragan time, hoteći da je uplaši, poče da je dira i kao oturuje od Sofke. — Ja, šta ćeš ti mori ovde?Ajde tamo... — Nemoj, Marko! —Sva srećna, videći da se on šali, uzviknu ona i još više se privi uza Sofku, hoteći time da je i ona, onako slaba i uska, kao brani i štiti od navale svatova, koji, zbijeni na kapiji, počeše da se tiskaju, guše, jer, niko pre nje nije smeo da uđe.A iznad Sofke na pragu bilo je namešteno korito sa vodom, koje, po običaju Sofka ne sme da prekorači dogod svekar ne baci u njega dar, novac, i ne obeća, koji će deo od imanja, koje parče njive, koji dućan biti snajin, i od koje će kirije, zakupnine, novac biti njen, za njenu ličnu upotrebu i svojinu.I zato počeše da viču, nestrpljivi, što se ne može ući: — Svekre!Šta daješ, svekre, za snaju? — Sve, sve... —poče on. — Ne sve, nego: šta i koliko? — Ama sve! — Zar i hanove? — kao kušajući ga pitaju neki. — I hanove, i sve! — Pa se okrenu i viknu/ ženi: — Idi, mori! — Šta? — Idi i donesi „ono“ — I pokaza joj glavom na kuću, na malo sopče u kome su zaključani u kovčegu ćemeri sa novcem.Ona ostavi Sofku i potrča.Ali ispred nje već istrča Arsa.Znao je da će se ona tamo oko otvaranja sanduka zbuniti i zadocniti, zato istrča ispred nje i uze od nje ključić.I zaista dok ona stiže do kuće, on već otuda iznese jedan ćemer.I onako presamićenog, crnog predade joj ga.Ona ga odnese Marku.Marko, nestrpljivo, da se jednom već svrši, zubima iskida kožu i, nagnut nad koritom, sa uzdignutim ćemerom više glave, da svi vide, da se svi zgranjavaju, poče iz njega sipati novac u korito.Počeše tupo šušteći i sekući vodu da se prelivaju stare medžedije, duble, i meke ćošalije, već zarđale, poluzelene. — Na, na!Sve!... —sipao je Marko i čisto brektao od sreće, zadovoljstva zbog tolikih ubezeknutih, začuđenih uzvika na ovoliko zlato, koje u koritu, iz vode, spram svetlosti poče da se preliva, zasenjuje i, kao neki živ oganj, da gori i blješti. Zatim jednako brekćući od sreće, nikako ne mogući da se nagleda nje, Sofke, a jednako je hrabreći: — „Ne boj mi se, Sofke!Ne boj mi se kćeri!“ pruži joj ruku, da prekorači korito i uđe.Sofka kroči i, vođena njime, pođe.Ispred njih išao je Arsa sa ispred sebe uzdignutim koritom.Iz korita su neprestano kao snop, žar, treptali zlatni zraci novca u vodi, po kojoj je plivao sparuškan i crn prazan ćemer. Marko ju je vodio.I sam valjda osećajući, da će kuća, naročito ona mala, jedino okrečena sobica, na Sofku učiniti težak utisak, išao je ispred nje kao hoteći sobom da zakloni kuću.Išao je poklecujući jednom nogom i naslanjajući se sav na nju, da, ako Sofka posrne, on, tako poduprt, može odmah da je zadrži, digne.I što god je bliže kući dovodio, Sofka je osećala kako je sve uzbuđeniji.Čisto ne veruje svemu ovome, osobito njoj, Sofki, da je zaista sada ovo ona, da zaista on nju ovamo, kod sebe, u svoju kuću uvodi.Očima je gutao, i jednako izvinjavajući joj se, hrabrio: — Ne boj mi se, Sofke, ne boj mi se, kćeri! I kad je dovede do same kuće, praga kujnskog, on je onda predade ženama, da one tamo u kujni još neke običaje posvršavaju, a on, odahnuvši od silnog tereta briga, poče da brekće, odmara se.Ali ne mogući da čeka, dok se u kujni običaj sa Sofkom svrši, pa da bi i on mogao ući, poče da viče: — Ajde, žene!Dosta, ne vračajte mnogo!Jer, kose ću da vam počupam. Od radosti baci šubaru, svuče kratku čohanu koliju i sa srećnim, obrijanim i svetlim licem sa podbratkom i ustima, koja su mu igrala od radosti, osta samo u svilenom mintanu.Svež, jak, sa novom raskopčanom ogrlicom oko vrata u novim čohanim čakširama.I kada Sofka iz kujne iziđe i uđe u ono sopče, da se tamo kao odmori, on se brzo seti i zavrćući rukave pojuri u kujnu kod aščike. — Daj, da okusi štogod. — Ko? — pogleda ga u čudu aščika. - Sofka!Zar dete da ne jede ništa, da mi je gladno. — Posle će ona! — uvređena, što joj se u njen posao meša, odbi ga aščika. — Znam ja, posle će ona.Sa deverom zajedno da jede, kad gosti budu jeli... — Kako posle?Zar dete da je gladno, pa da ne jede — preseče je Marko tako, da ova umuče. I sam on u tanjiru najlepše delove od pečenja odnese Sofki. Otuda od Sofke rastera sve žene, osobito one iz Turske, koje sigurno sada prvi i poslednji put dolaze u varoš, a koje se bile načetile oko nje i uvukle sa njom, da se, i u onako malom sopčetu, nije moglo ni da pomakne.A od cele svoje rodbine, od tolikih žena, izabra jednu, najmlađu. — Ti, Milenijo!Samo ti da si tu sa Sofkom i da je dvoriš.A ti, Sofke, što god zaželiš, samo njoj kaži.A ove druge nemoj da puštate.Šta da vas prljaju i da se samo tu vuku.Tamo neka su.Eno im svadba, dvorište, ora...A za onu, svekrvu, za nju, Sofke, nemoj ni da pitaš.Još manje što od nje da očekuješ.Sada od nje ni sam Bog neće znati šta da radi.Ona je i onako brljiva, pa još sada. Milenija, sva srećna a i uplašena da „snaška“ njome neće biti zadovoljna, jer možda je ona neće znati dobro uslužiti, gotovo kleče do Sofkinih nogu i, pošto dva i više puta i to pred samom Sofkom opra ruke, da bi je uverila kako su joj čiste, poče je služiti i nuditi onim pečenjem što Marko donese. — Uzmi, snaškice, uzmi, okusi... Od silne sreće, što je njoj ovo u deo palo a ne mogući da se nagleda Sofke, njene lepote, odela, onolikog zlata, svile, ona je sa strahom, jedva primetno dodirivala koji kraj, vrh od Sofkinih haljina, i topeći se od sreće, kad vide kako Sofka uzima i jede, zahvaljivala joj je: — Hvala, snaškice!Okusi, uzmi još! I Sofka je, njoj u hatar, uzimala i jela.Ali, više je pila, nego jela.Iz velike, od pola litre čaše, od starinskog jedva opranog i oribanog toliko debelog stakla, ona je žedno pila vino pomešano sa vodom.Milenija videći kako Sofki to godi, — a ne, kako se oni bojali, da će biti gorda — do suza tronuta na tu Sofkinu ljubav ponova bi je nudila: — Hvala, snaškice, hvala...Uzmi, uzmi još.I klečeći do Sofke držala je na prstima uzdignute ruke tu veliku čašu do samih Sofkinih usta, da ona, pošto pojede zalogaj, samo otvori usta, dakle da nema ništa da se trudi, ni saginje. I Sofka oseti kako još nikada u životu nije videla ovako suncem opaljeno i otvrdlo ali toliko nežno lice, kao sada u te Milenije.I to je bilo toliko naivno, ropsko i srećno, puno blagodarnosti, što se daje i njemu da živi.Od njenog odela, prostog, ali novog, jake fute i debele joj košulje na prsima, zapahivao je miris na lan, konoplje i na one visoke planinske trave.A opet, baš ispod te njene krute košulje, ispod njene opečene suncem glave i iza nažuljenih joj i žutih ruku, pomaljala se i belila kao mlekom nalivena tako nežna i slaba njena snaga. Kroz prozore toga sopčeta vide Sofka kako na bunaru poje konje njihni svatovi, seljaci.I kao ova Milenija kod nje, tako i oni tamo, svi su bili u grubim i novim kolijama, čije su im uzdignute krute jake, a opšivene modrim širitima, dopirale čak do vrha ušiju i činile da im se jače vide njihove oštre glave, a sada za svadbu navlaš kratko, čisto ošišane, i to ne glatko, podjednako, nego kako gde, kao na basamake.I svi sa velikim, zimskim šubarama, u kratkim čakširama, sigurno krojenim i šivenim kada su se oni ženili, i zato su im jedva do kukova dopirale.Ali zato opet od kukova do pazuha svi u kožnim, bogatim, izreckanim i okićenim silavima, sa jataganima, raznim kratkim puškama, noževima, i oko sebe obešenim kamdžijama.I svi, ne mnogo razvijeni, većinom mali, kratki.A ko je opet od njih bio razvijen, taj je bio i suviše, suviše dugačak i krupan.Takvi su im bili i konji, koje su pojili ispred bunara.Zdepasti, ali tankih nogu i, za čudo, čisto kao čovečijih, tako okruglih, pametnih očiju a suviše dugačkih i gustih griva i repova.Sofka je videla kako ih oni ne poje kao drugi.Dovodeći ih do kamenog korita bunarskog oni, kao da to nisu konji već ljudi, pokazujući im na korito, govorili bi svakome: — Pij bre! I pošto ovaj, dugo pijući i roneći u korito, podigne glavu mljeskajući masnim brnjicama, iz kojih s obe strane cure mlazevi vode, i počne gledati gazdu svojim zasićenim očima, ovaj bi mu onda, zabacujući uzdu više glave o unkaš, govorio: — E, sad idi! — I zaista konj bi na jednu stranu odlazio dole, u štalu, a on gore, iza kuće, pod venjake, međ ostale goste.I ako je vrelina, sunce tek što ne prži, svi oni, tako stegnuti, pretrpani tim kolijama, sa tim silavima, čizmama, ipak se ne raskomoćuju, jer to je sve za njih znak gospostva.Sofka vide kako za njima ovamo ispred nje počeše da promiču sluge sa velikim novim bakračima pića, i to punim do vrha, a bez čaša, stakleta, nego sa velikim zemljanim buklijama, kojima će tamo zahvatati i služiti ih.Otuda, ispod hladnjaka, poče ovamo da dopire silan žagor, ne razgovor, smeh, zdravice, nego kao neko ratničko halakanje, nadvikivanje: — A, dedo!Nazdravi, dedo!Zdrav si mi! — Živ si mi! — Aha! A sa tim halakanjem, usklicima nastaje sve veći šum, kretanje, zveckanje mamuza, jatagana, krckanje novih silava, tako da se Sofki ne tek poče nego sasvim učini sve ovo kao logor.I oni, i ova kuća, i ove njihove žene, onako u svojim krutim futama, još krućim i čak do peta dugačkim novim košuljama, a opet svaka sa oko pasa obešenim nožićima, lancima; pa onda one njihove ispred kuće i po motkama prebačene bisage, uzde, uzengije, a dole onaj veliki oganj, oko koga su se okretala i cvrčala čitava telad — sve joj se to učini kao neki logor, kao neko odmorište, gde se oni sad svi sa njom, svojim plenom, zaustavili, da se odmore, pa opet nekud, daleko, neznano kud krenu se i pođu...I učini joj se, čisto kao u pričama i pesmama, kao da je ona neka čuvena lepotica, pa odvedena u kulu i tamo skrivena.A ovi Markovi, danju plandujući i krijući se, a noću sklanjajući se od mesečine i vedrine, dugo putujući, pronašli je, i pošto kulu osvojili, porušili, nju ugrabili i sada sa njom eto ovde stali, da se odmore.Zato tamo ispod hladnjaka niko sada i ne sedi, ne raskomoćuje se, već svi, onako naoružani, u silavima, čizmama i stojeći, piju, jedu.A to joj se još više pričini, kad posle, od pića kao malo oslobodivši se, počeše ovamo oko njene sobe da se kupe, da bi nju što više mogli gledati.I Sofka poče jasno da razabira, kako, čim Milenija od nje izađe, nju ispred vrata svi opkoljavaju i mole je. — Milenija, Milenija.Ne zatvaraj sasvim vrata, mori.Ostavi ih malo, da bi mogli da gledamo našu snaškicu... A Milenija, u inat, ispred nosa im svom snagom zatvara vrata, grdeći ih: — Hajd!Ne dosađujte! I na sreću svoju, Sofka poče osećati, kako je sve čisto draži i biva joj prijatno.Oseti kako bi i ona rado jela ta njihova jela, osobito one njihne pogače, zastruge sira, a ne ovo, što su za nju brižljivo kuvali i Milenija joj donosila. Otuda, ispod hladnjaka, što god je dan više odlazio, svet se sa okolnih zidova sklanjao a oni sve više ostajali sami, sve jače, sve bešnje počinju da preovlađuju samo njihne seljačke svirke i pesme.Sve bešnji bat nogu od njihnih teških, jakih igara, jednoliko, u širokim skokovima cupkanje i silno udaranje pete o petu speknutih čizama sa mamuzama; onda zveckanje na ženskinjama od teških i dugačkih do ispod pojasa niza od posrebljenog starinskog novca; jak šum od lomljenja u okretanju njihnih krutih i jakih sukanja.A iznad svega toga ono njihno natpevanje između muških i ženskih, naizmence.I to ponavljanje istoga stiha sa zapušenim jednim uvom, da bi im glasovi bili što silniji, jači, kao da su u selu, u planini, gde treba čak preko brda glas pesme da dopre i razgovetno se čuje.I što je noć bivala jača, oni su postajali sve slobodniji, silniji.Sigurno, sasvim opivši se i oslobodivši se, počeše ovamo i kod nje da dolaze i ne pitajući da li je slobodno.I to prvo starci, dede, koji zbog svoga starešinstva kao najviše prava imaju, pa onda mlađi.Isprva su dolazili pojedince, kao da joj se predstave, rukuju se i daruju je, a posle u grupama jednako jedan za drugim, da uskoro vrata od sopčeta ostaše sasvim otvorena.Ali svi joj ipak prilaze sa nekim strahom znajući da joj time dosađuju.Ali, videlo se, da najviše strepe od Marka, svoga „bate“, jer dolazeći jednako su se uplašeno obzirali, da ih on možda otuda iz dvorišta, ispod hladnjaka, ne vidi.Na njihovu sreću on se beše u početku tamo zaneo, pijući i zdraveći za trpezom.Ali, kada ovi kod Sofke počeše u grupama da dolaze i zbog toga tamo trpeza ostade gotovo prazna, on se tek tada doseti, i Sofka zaista ču kako on iz straha, da se ovi nisu sasvim kod nje obezobrazili i obrukali ga, viknu zaustavljajući: — A bre, ne tamo! Na to svi ovamo ispred Sofke pobegoše uplašeno prošaptavši: — Bata se ljuti! Ali tada se Sofka diže i sama učini ono, što je osećala da treba da učini.Sama pođe k njima.Već je bio prvi mrak.Uza stranu kuće o sniskoj streji i direcima bile su obešene i poređane lampe, da bi se videlo ići tamo, njima, pod hladnjak.Tamo opet, okačeni o hladnjak, lelujali su se dugački gvozdeni fenjeri, sa svojim teškim, masivnim, crnim i zarđalim dnom, koje, kada bi fenjeri odozgo pali, čisto bi probilo trpezu.Ispod hladnjaka ležali su izvaljeni na jastucima ili sedlima.Dole u kraj zida bili su prekrštenih nogu i u red poređani svirači, zurlaši, bubnjari; a sproću njih, ovamo do kućneg zida, klečale su žene, već zasićene jelom i pićem. Kada Sofku ugledaše gde k njima dolazi, svi, i najpijaniji, kao zastidivši se, zadržaše čaše u ruci, a žene poustajaše uplašene.Ali ona vide kako se Marko brzo diže i, da bi je sprečio da ovamo, k njima, pod hladnjak ne ulazi, potrča k njoj.Videlo se kako mu se od straha kolena u čizmama klate, kako mu se pojasi usled sedenja zbrčkali, te mu cela prsa, trbuh izišao.I zaprepašćeno i uplašeno, da niko ne čuje, čisto poče da je potiskuje uzdignutim rukama. — Ne, kćeri, ne, Sofke.Ne ovamo.Prosti su, pijani su. — Ako, ako, tato! — Ne, ne... šta ćeš ti?Nemoj ti ovamo.Nisi ti za ovamo... Ali Sofka ne dade. — Hoću, hoću tamo...Hoću ja! — I sva srećna, jer zna koliko ga time iznenađuje, smešeći se, poče da mu se unosi u lice. — Hoćeš i voliš? — Marko poče da se nadnosi nad nju i da razrogačuje oči, upinjući se, da iz Sofkina lica dozna, uveri se, da li je to u istini: da ona njega, njegove, voli i zato sada hoće i ona da je sa njima, a da to nije tek reda radi. Sofka vide to i da bi ga odjednom presekla, sasvim razuverila, kao uvređena tom njegovom sumnjom, poče čisto plačno da ga kori. — Zašta, tato, za kakvu me ti držiš?Zar da ne volim, zar bih ja ovamo i dolazila i udavala se. — Ne, kćeri! — I sasvim uveren da ih zaista ona voli, od neizmerne radosti, Marko se okrenu njima tamo, za trpezom, svima, a najviše najstarijem u čelu sofre, starom i gotovo slepom deda-Mitru: — Deda Mitre, i vi svi, bre, spremajte dar, jer evo snaška „vašega bate“ ide, da vas dvori! Svi oni na to, što eto ona, Sofka, kao svaka seljanka, dolazi da ih dvori, od radosti, sreće, podignuvši se, čisto ničke klanjajući se ispred nje, dočekaše je.Žene, sve zaradovane, i tim Sofkinim dolaskom sasvim oslobođene, počeše da se okupljuju oko nje.Počeše da joj pomažu u „dvorenju“, koje se sastajalo u tome da svakoga, pre no što mu pruži čašu, bukliju, poljubi u ruku, zatim da, stojeći ispred njega, čeka, dok popije, i pošto ga ponova poljubi u ruku, uzima od njega, da nasluži drugom.Dvoreći sve i ljubeći u ruku Sofka je osećala kako joj usta dodiruju njihne tvrde čvornovate ruke; kako je njihni brkovi, brade, kose dodiruju po licu, i kako je kroz njene šalvare, jeleke od svile čisto bodu krute, dlakaste haljine njihne.Žene, sasvim oslobođene, počeše Sofku iz početka bojažljivo, posle sasvim slobodno gladiti rukama po plećima, ramenima i njenim razvijenim kukovima, naslađujući se njihnom oblinom... A sama je bila kriva.Znala je da ne treba.Ali se posle i sama kao zagrejala, zaboravila, jer, izmešana sa njima, jednako dvoreći ih, osećala je: kako oni, zbog toga njenog silaženja međ njih, izjednačavanja sebe sa njima i tim oturivanjem svega što je imala hadžijskoga, varoškoga, bivaju sve slobodniji, srećniji.Ne znaju šta će od sreće.Onako stari, padaju pred njom i kao deca zahvaljuju joj na tom njenom silasku međ njih.Ispijaju iz njenih ruku najveće bokale na iskap.Sada su svi svoji.Svi su jednaki i onda mogu, kako oni znaju, da se vesele... Zato su posle, ne strepeći da će to kome biti dosadno, jednako zahtevali od Cigana da im sviraju i pevaju jednu istu njihovu pesmu: I samo to, ništa više.Ali zato je onda to bilo tako silno; tako jako pištala, sekla zurla, bio bubanj, da su se sveće gasile, a oni, ne znajući šta će od besa, noževima i jataganima iz silava bacali se na Cigane i sekli im bubnjeve.Žene su bežale od njih a sve se oko nje, Sofke, i kao iza nje krile, sklanjale, znajući da niko ne sme ovamo da se baci.Svekar joj, Marko, nikako kao ne mogući da veruje da je zaista ona, Sofka, sada srećna, nije mogao da je se nagleda, kako ona zajapurena a predano, od srca, svakoga od njih dvori i slobodno se bez stida, kao kod svoje kuće, kreće.Pušta da joj se pri sagibanju sve, i pleća, i kukovi, ocrtavaju, da joj se teška kosa u gustim kurjucima na vratu zavaljuje, te da se ispod njih sasvim jasno pomalja svež i ružičast, kao naliven vrat.A taj njen vrat njega, Marka, čisto u teme, u mozak bije i seče.I ne mogući više izdržati da je gleda kako dvori, sve služi, i da se ne bi umorila, posadi je do sebe.Sofka, sedeći do njega, sasvim se oslanjajući laktom o njegovo koleno, ne dade da se primeti kako se umorila, već, na zavist svima, a u najveću počast njemu, svome svekru, tati, poče samo njega da dvori.Oslanjajući se o njegovo koleno izdizala se, da bi onom drugom rukom, zanoseći je oko njega i kao obgrljavajući ga, mogla do samih mu usta čašu prinositi.To je dočekivano od svih krikom i urnebesom.Cigani do neba izvijali su zurlama.Marko im je bacao čitavu kesu novaca.Odjednom on đipi i pozva je. — Sofke, čedo, hajde... Nije znala kuda će s njom, ali ipak pođe.Vide kako on ispred nje, čisto se poturujući, ide, a ispod temena beli se njegov kratak, širok vrat.Ali kada vide kako se on uputi pravo njenom sopčetu, ona se sa osmehom doseti šta hoće.Sigurno će opet iz onih sanduka, gde su novci, kakav dar, kakva niza dukata.Zato Sofka, ne žureći se, pusti Marka ispred sebe.Prolazeći pored kujne ču kako i odande takođe dopire graja, sigurno od slugu.A pored toga, ma da su ga ostale sluge uplašeno zadržavale, zaustavljale, ispade pred nju Arsa. — Snaške, i ja sam, i ja sam... I dalje nije mogao.A ona je znala šta on hoće sa tim.Hoće sigurno da joj da na znanje, da ona zna za njega, kako je on, njihov sluga, Arsa.Sofka smejući se, blago ga predusrete. — Znam, znam, Arso. — I u tom stiže u sopče za Markom.Vide kako on iza vrata, gde je bio mrak, i gde su im stajali oni sanduci, ne rukama ili ključem, već teškom i okovanom potpeticom od čizme, sa mamuzom, gazi i skida katanac.Od besa, što ne može odmah da se katanac otkine, on ga izbi čizmama, zajedno sa bravom.I Sofka vide kako on, kad je oseti do sebe, i to ovako na samo, u uglu sobe a još opkoljenu onim poređanim i naslaganim darovima, osobito uvijenom uza zid bračnom posteljom, sa onim crvenim, širokim jorganom, jastucima, čistim, belim, mirišljavim, ne može oči od nje da odvoji.Pokazujući na sanduk sa razbijenom bravom jedva govori: — Eto, evo, sve, kćeri, sve je tvoje.Otvori, i uzmi.I sve...Ti ćeš od njega ključ imati.Ti šta hoćeš, kome hoćeš, kako hoćeš, čuvaj, daj, rasipaj...Sve je tvoje. — Znam, znam, tato. — Ali jedno samo, Sofke, Sofke. — I Sofka oseti neki njegov drugi glas, u kome nije bilo: ni „kćeri“, ni „čedo“, već samo: Sofke.I to tako strasno, ludo, da se Sofki vrat, vratne žile od takvoga njegovoga glasa ukočiše i sva ona poče da trne.I zaista to bi, jer on, nadnoseći se nad nju, poče strašno da drhti i da muca: — Sofke, Sofke, samo jedno.Istinu samo. I da bi je bolje u oči gledao, i što jasnije iz njih video, da li će mu istinu kazati, uhvati je za rame.Ruka mu vrela utonu u njeno meko i oblo rame.I gušeći se poče da je moli: — Kaži, kaži...Nije istina, nije istina da zaista, istinski, ti voliš sve nas. I nju obuze neka vrsta ludila, lude razdraženosti, gledajući toliku njegovu ljubav.I ona, iz sažalenja, da ga umiri, uteši, jasno, raskalašno i kao predajući mu se, poče ga uveravati: — Volim, volim, tato.Sve vas volim. — Ama baš sve? — Sve, kuću, tebe, a najviše tebe. Ali tada klonu.Oseti kako iz one njegove ruke pojuri u nju i čisto je preseče tako jaka vrelina, i, sa njom, tako neko čudno, nikada do tada neosećano osećanje.Na užas oseti kako joj se ispod njegove ruke odjednom, silom, protiv njene volje, poče polovina da uvija, i prsa joj, kao živa, tako uzdrhtaše i poleteše.Ču samo kako Marko, čisto bežeći iz sobe od nje, tamo međ svojima, sa nekom strašnom nasladom, slutnjom, nadom, kao lud viče i zapoveda: — Kapiju bre zatvarajte, kapiju zamandaljujte, da niko, niko... I posle nastade najgore, najcrnje.Kako prve noći uđoše u onu veliku sobu, koja je svojom veličinom polovila kuću, nikako se više otuda nije izlazilo, Cigani se ređali.Morali jedni druge da odmenjuju.A „slatka“ velika večera nikako da počne.Jednako su goreli i treštali ognjevi po kujni, ispred kuće, i oko kuće, i čak ovamo oko štala, gde je bila stoka i sa njom sasvim stari, babe i starci, koji nisu mogli da izdržavaju.Cele noći videlo se kako na te ognjeve padaju užeženi „vršnici“, zaklapajući okrugle tepsije sa nepečenim pitama i raznim pečenjima.Sve su to bili „darovi“, koje otuda, sobom, iz sela, svaka kuća ponela, da sada na toj slatkoj večeri prikažu.Piće se jednako u velikim kotlovima iz podruma dovlačilo i tu u kujni do zidova ređalo, ostavljalo, da bi bilo na domaku ruke, da se ne bi svaki čas u podrum silazilo.Tako su onda iz njih mogle i žene, koje su bile oko tih svojih peciva, krišom, koliko su htele, da piju.I zato je svuda oko tih ognjeva, čija je svetlost osobito noću toliko blještala, da se i sam krov kućni prozirao, jednako bila graja, smeh, kikot i sve je bešnje, silnije bivalo.I sve to, ta tolika svetlost, sa tolikim ognjevima, praskanjem, blještanjem poče da je plaši.Kao da pod nogama ne oseća zemlju, odozgo nije zaklopljena kućnim krovom, dimnjakom, već kao da se sve to oko nje, zajedno s njom, kreće, ide, i sve veće biva.I još kada su počeli da pozivaju starce, koji su tamo iza kuće, poređani uza zidove ležali, odmarali se, da dođu ovamo u veliku sobu, za sofru, Sofki se učinilo da ih ne zovu, što bez njihovih zdravica i blagoslova ne mogu oni da otpočnu tu njihovu slatku, veliku večeru, — zar je njima sada do jela — nego, kao da se ne može bez njih, tih staraca, bez njihna prisustva i odobrenja, otpočeti ono što oni misle sa njom da rade.I zato onda onoliki urnebes, graja, krici od veselja, kad i starci počeše da dolaze.Ulazili su u kolijama, pogureni, polako, sitna, duga, zborana lica.Ne mogući posle spavanja da se sasvim umiju, brisali se peškirima.Sofka ih je tamo za sofrom dočekivala, ljubila u ruku i dvorila sa velikom čašom, koju su oni morali, pre no što u čelo sofre zasednu, svu na iskap da ispiju.Iz kujne već se unose ti „darovi“, te njihne pečene pite, pečenja, gibanice, od kojih je silna mast curila.Pri unošenju svakog tog dara, na sav bi se glas kazivalo čiji je, od koga: — Ovo je od deda-Mitrinih!...Ovo od ujka-Stošinih!...Ovo od baba-Staninih, tetka Magdinih... A međutim sve se više i kujna, sa onom silnom vatrom, vrelinom, i njihna ovamo velika soba spajala, sjedinjavala, i svi oni sve više bivali razgolićeni, sve su više haljina od sebe odbacivali.Kod žena već su se sasvim pomaljali iznad sukanja i futa trbusi, nadmeni od mnogog jela i pića; videla se njihna poluotvorena prsa, kod neke sparuškana a kod nekih još sveža, jedra, strasna.A kod sviju njih goli, oznojeni vratovi i podvaljci bili su obojeni raznim bojama od šamija i šalova, te su zbog toga još čudnije izgledale.Muški opet bili su sve razuzdaniji.Svi odavno bez silava, pojaseva i čizama, i golih, kosmatih prsiju, i izuvenih nogu.I što se više pilo, nazdravljalo, i tamo u kujni, oko kuće, i ovamo, u sobi, za trpezom, sve više su se međ sobom mešali, kao sjedinjavali.Nije se biralo ko će gde da sedne, gde da se izvali.Ni muž kod svoje žene, ni žena kod svoga muža, nego gde se našlo, gde se moglo.Ne osećali se bolovi od susednih laktova u prsima, od tuđih, ne muževljevih kolena međ skutovima.I sa užasom Sofka je gledala kako je sve to počelo da postaje, da se stapa u jedno.Svi muški pretvaraju se u jednog muškog, sve ženske takođe opet u jednu opštu žensku.Ni staro, ni mlado, žena, snaja, strina, ujna ili kakav rod.Samo se znalo za muško i za žensko, i onda jedna mešavina: stiskanje, štipanje, jurenje oko kuće i krkljanje.Toliko je to išlo, da je ona mala, pitoma Milenija, sigurno ne mogući više da izdrži tamo po dvorištu i po kutovima najezdu tolikih njih, koji su je jurili, pobegla otuda ovamo i počela da se krije oko Sofke i trpeze.A bila je sva izlomljena, izujedana, a opet sva srećna i obamrla od silne naslade.I javno, na sav glas, sklanjajući se iza Sofke, gotovo luda od sreće, cerekala se i molila Sofku: — Ne daj me, snaškice!Ne daj me, slatka bila.Ne daj me, jer ovi me naši svu... —i pokazivala je na gotovo gola prsa i izgužvane fute i jeleke. A na to niko da se postideo, pocrveneo, već su joj se svi smejali, osobito žene i to stare, sasvim u godinama, jer ona je bila najmlađa međ njima, pa zato sada mora najviše od muških i da „pati“.Čisto razdragano, kao sećajući se, kad su one bile tako najmlađe u familiji, pa tako na ovim veseljima, svadbama bivale od svih muških najviše jurene, milovane i ljubljene, na sav glas, razdragano, dirale su Mileniju: — A Milenijo!Ah ti, mori, maznušo!Ti bajagi nećeš!Ti li? A to je počelo Sofku da užasava, puni jezom i strahom, jer joj tada bi sasvim jasno da je ova svadba, ova njihova slatka večera u noći, i ono jednako traženje da je tamo kapija što više zatvorena, što jače zamandaljena, da bi oni ovamo bili odvojeniji, skriveniji — sve to kao neki njihov određeni, odavno očekivani dan i vreme.Pa ne samo da im je ovo sada kao prvi put, što se tako izopijali i sasvim zaboravili, nego da je to njihov običaj na ovim njihovim svadbama.U tome se i sastojala njihova veselja.Jer jednako odvojeni od kuća i rastureni sa stokom po planinama, pašnjacima, te njihove svadbe bili su jedini dani, kada su se sastajali, viđali jedno drugog, pa čak i svoje žene.I onda, dobro nahranjeni, a već isušeni od silnih toliko uzdržavanih, radom ubijanih strasti, čežnje, tada bi sasvim padali, sasvim se zaboravljali ne mogući ništa razabrati, ništa razlikovati, ni rod, doba, godine.Otuda onda one neverovatne priče, glasovi o njima, „seljacima“.Sofki tada bi jasno, što nikad od Magde nije čula kakvu dobru reč o tamo njenim sinovima, snajama na selu; pa ona Magdina večita uzrečica, kada bi je pitali za te seljake: „More, manite ih, seljaci, šta drugo oni znaju“.I onda ono, u šta Sofka do tada nije mogla da veruje, ona priča o njihovom čuvenom čivčiji deda Velji, za koga se pričalo da je sa svima snajama živeo.Tada Sofki bi jasno ono silno rađanje dece, ma da muževi veći deo života provedu na pečalbama, i ona onolika sličnost među njima.Svi, iz celoga sela, kao da su od jednoga oca, matere, od jedne kuće, a ne iz čitavoga kraja.I onda one jezovite priče, za koje se u varoši znalo, verovalo, ali se o njima ne vodilo računa: kako svi oni, seljaci, da bi što više radne snage imali, ženili svoje sinove još kao decu, uzimali za njih odrasle devojke, već dosta u godinama, sposobne za svaki rad.I to se radi od uvek, s kolena na koleno.Niko to ne smatra za uvredu, greh; ni docnije, kada sinovi porastu.Ništa to nije.Imaće i oni, sinovi, kad, imaće i oni svojih snaja... I Sofka tada, na užas svoj, vide da je — ne čeka, ne da će možda to i s njom biti, nego da je to svršeno, to se već zna, jer eto počeše, kao čestitajući Marku, na Sofku padati masne zdravice, zadirkivanja i smeh... Treći dan, utorak, a Marko nikako ne pušta.Sam odlazi i zatvara kapiju.Teško onom ko spomene, a kamo li da se usudi poći.Ali nije se moglo više.Počelo se već da izluđuje.Počeli da se međ sobom tuku i od besa sami sebi seku ruke, noge, tako da su morali, vučeni ženama, odlaziti kroz kapidžike čak i preskačući preko zidova. Marko opet da izludi.Jednako brani, ne da, a kad primeti da je ko umakao, on sluge da pobije. Sofka, ogrnuta kolijom, ležala je.Nije mogla više da dvori, nudi.Od umora jedva je oči držala otvorene.Bila je sva vrela.A od straha, jeze, čisto je kao neko ludilo poduzimalo.Jer, što su više gosti odlazili, ona i on svekar sve više su ostajali sami.I što je najgore, nije je bilo strah, što ne zna šta će biti, — znala je šta je čeka —; nego stoga, što sa sobom još nije bila na čisto: šta će ona činiti, ako zaista svekar, Marko, na nju...Samo da nije ona Sofka, efendi-Mitina, ona bi već znala.Sigurno bi mogla da se otme od njega, i, makar sva izgrebana, sasvim gola, ona bi utekla.Ali šta će posle, kad je takvu vide na ulici, u čaršiji?...Jedva će se to dočekati, da joj se site.I zbog toga ne smejući, a ne znajući šta bi drugo, od straha, izvaljena do svekrovog mesta, uz trpezu, sva je cvokotala i grčila se.A najgore joj bi, kada oseti kako u glasu Markovu, — a on je tamo oko kuće vikao, psovao, pretio, što su svi otišli, osobito što je otišao stari deda Mitar, Arsa i Steva, — u tom njegovom vajkanju, pretnji, zvuči i strah, strah, što su ga ostavili samog.Jer da su i oni tu, pošto su i oni to isto radili sa svojim snajama, i on bi sada, sasvim lako, sa svojom...A ovako, ostavili ga samog, i to ovde, u varoši, gde to nije običaj, ne zna se za to, ne sme da bude... Ču ga kako se ovamo k njoj vraća.Diše toliko, da se Sofki učini kako se cela soba kreće.Ona, ne mogući da ustane, da ga kao što treba dočeka, poče se izvinjavati: — Ne mogu, tato, umorna sam. — Sedi, sedi, čedo! I sede do nje, ali podalje.To Sofku još više uplaši, jer vide kako ne može da sedi, kako prekrštenih nogu i sa podbočenim rukama o kolena, sav se nija i gleda oštro ispred sebe, gleda u trpezu, nedignutu, u proliveno vino, razbacane kosti, rasuto jelo, komađe hleba, izgužvane pokrovce, razbacane presavijene jastuke. A tamo do vrata, u kujni, Cigani, mrtvi umorni, jedva drže zurle i dremaju.Na polju opet poče po treći put mrak da silazi, i sve ovo kao da se smirava, malaksava.I samo kamenje po dvorištu, vađeno konjskim kopitama, više ne prska i ne tandrče, već kako koji i gde u rupu zapao, tako zastao i uglavljen kao da se odmara.Momci, bunovni, neispavani, umivaju se na bunaru i pljuskaju.Dole iz štale samo se čuje kako šušti čupana u naramcima slama i seno i kako nošena sitno pada i veje putem.U kujni, sve kao svršeno, i mirno, tiho.I to tako strašno tiho i grubo.Veliki oganj, kao svršivši svoj posao, sve više je trnuo i pepelom se pokrivao.Jedino što se čuje hod po kujni, kloparanje papuča aščike i njen tihi šapat sa svekrvom.A baš taj šapat njega, Marka, toliko prenerazi. — Sviri! — poskoči on uplašeno i viknu tako silno, da cela kuća pretrnu. I sama Sofka, zaboravivši se, podiže se i poče ga zaustavljati: — Ne, tato.Ne, tato. Ali on je ne pogleda.Preko sofre, ukorak je preskočivši, pođe ka kujni, sviračima.U tom svirač, držeći u jednoj ruci tromo grnetu, a drugom pritiskujući raspasan mintan, presavi se pred Markom i sanjivo, malaksalo, ali odlučno poče: — Marko, — ali se brzo trže i popravi — gazda Marko, — ako smo i Cigani, i mi duše imamo.Ne može se više.Ne može se, i sam vidiš. Marko, mesto da ga, kao drugi put, na takav odgovor udari, izbije, otera, čisto kao da ga poče moliti: — Znam, vidim...Vidim, ali hoću, hoću, hoću! — I osećajući neku nasladu u tom „hoću“, nadnese se nad Ciganina dižući ruke, kojima bi ga smoždio, samo da se ovaj opet usprotivi. Opet poče svirka.Istina umorna, upinjući se, ali opet sa hukom i toplo.Opet poče kroz noć da treperi grneta.A tu svirku, huku, on, Marko, kao da je jedva čekao.Jer, na iznenađenje Sofkino, ne vrati se ovamo k njoj, nego ode pravo, ka prozoru sobnjem.I tamo, sproću nje, u kutu, gde je bio potpun mrak, čisto se skljoka.Sofka pretrnu, jer vide da je već došlo ono: da će joj sigurno sad ispovediti ljubav svoju.Zato je tamo u kut pao, da je u mraku, da se ne bi video kakav izgleda, kada joj počne o tome govoriti, a zato i traži da sada svirači sviraju, da od njihne huke i larme aščika i svekrva ne bi čule njegovu ispovest. I ko zna, sigurno bi to bilo, da se u tom ne pojavi aščika.A po njenom licu, držanju, videlo se da se dugo i dugo rešavala, da je tek posle mnogog navaljivanja, molbe a možda čak i plača od strane svekrve, pristala da ovamo uđe.I videlo se da je zato tako ljuta, i na samu sebe, što eto mora čak i to da radi.A najviše je bila ljuta na njega, svekra, samog Marka.Ako baš oni, njegovi seljaci, to ne znaju, a ono bar on, koji je gazda, već toliko je u varoši, bar on treba da zna kakav je ovde red: da je već jednom vreme da mladenci idu u svoju sobu.I zato ona čim uđe čisto viknu: — Hajde!Nemajući kad da čeka, stade do vrata žureći ih, i Marka i samu nju. — Hajde, hajde, de! Sofka vide, kako on otuda, iz ugla sobe, na ono njeno prvo „hajde“ plećima polete napred, da i nju kao i svakoga otera, ali se seti da ona nije neka njegova, seljanka, pa da može raditi sa njome šta hoće, već da je varošanka.A najviše ga porazi, kad spazi aščikinu golu ruku, podbočenu o kuk, sa zavrnutom košuljom, i to čistom, belom, te po tome on poznade da nije prala sudove, nego da je sada sigurno razastrla postelju mladencima. — Hajde, hajde, svekre!Dosta je, vreme je...Ohrabrenije na to njegovo ćutanje poče aščika da žuri. A Sofka je znala kuda je poziva, šta znači to njeno „hajde“, kuda je vodi, u kakav ponor...Vide kako joj aščika strogim pogledom poče da daje znak, da bar ona, Sofka, ne bude luda, bar ona zna šta sada treba da se radi i onda neka se sama diže, odlazi, kada on, svekar, seljak, ne zna i neće da zna...Sofka cvokoćući i skupljajući odelo oko sebe, ma da je bila dobro obučena, diže se i pođe.. — Zbogom, tato! — Priđe i poljubi ga u ruku.Oseti kako su mu ruke, prsti, sasvim hladni i teški.Izlazeći i prolazeći kujnu, ču ona za sobom aščikin još strožiji glas ovim Ciganima u kujni: — Hajde i vi, bre... I vide kako Cigani, srećni, vukući u brzini kolije i gunjeve po zemlji, projuriše pored nje i izgubiše se trčeći ka kapiji.Ali u tom ču se strašan Markov glas, koji se beše ustremio na aščiku. — Đid ti!Šta ti? Ali aščika kao da je bila spremna na to, jer ču se kako ga utišava: — De, de... gazda-Marko, znam ja... — Šta ti znaš, suruntijo varoška, šta ti, varoška!... — Ako, ako, Marko.Sve ako, samo ti legni, ispavaj se. Ali na to, kao odgovor, ču se samo lomljenje sigurno trpeze, prozora.I to tako strašno, da aščika, unezverena, izlete sa zaprepašćenim uzvikom: „Kuku“, koje bi ugušeno još jačim prskanjem prozora, ne samo stakla nego i ćerčiva, gaženjem sudova po trpezi, a sve to praćeno njegovim gotovo ludim glasovima, rečima, psovkom, krkljanjem, koje je za svakoga bilo nerazumljivo, ali za Sofku ovamo, u sobici, koja beše od straha pala u postelju i pokrila se jorganom, sasvim jasno, razumljivo... — Ah, ah, psu bre, krvniče bre, stari deda-Mitre!Ah majko, ah kurvo!Ah otac, ah proklet...Zar vi, bre... A Sofka je znala da to znači: Zar vama sve dopušteno, vi sve činiste što htedoste; svoje sinove ženiste i izabraste snaje ne za njih već za sebe! — Eto i sam on, i njega je otac mladog ženio, pa ne možda, nego sigurno je ova njegova žena, sada svekrva, prvo sa ocem njegovim, svojim svekrom, živela!I ovaj sada njegov sin nije njegov sin, nego valjda brat.I svi oni, svi, kako su hteli, onako, kako su njihovi ocevi sa njihnim ženama, tako i oni sa ženama svojih sinova.A sada, samo njemu se ne da, samo on to ne sme!... I ko zna -dokle bi i kako — da se ne ču gde aščika u kujni svekrvi poče uplašeno govoriti: — Snaške, ja više k njemu ne smem.Ti ako hoćeš, idi, umiri ga, da legne, zaspi, da mladenci mogu...Ako ne, ja ne mogu ništa više. — Idem! — Tako grobno ču se kako svekrva ubijeno i rešeno odgovori.I zaista, na iznenađenje i užas svih, ona uđe tamo k njemu. Šta je tamo međ njima nastalo, kakav razgovor, nije se moglo čuti.Samo je Sofka ovamo, po Markovom iskrivljenom glasu, šištavom, šupljem, zapenušenom od besa, valjda i pene koja mu je bila iz usta, bila sigurna u to: da on sada svoju ženu muči, ispituje, da mu ona prizna, kako je zaista živela sa svojim svekrom, njegovim ocem, dok je on bio mali, dečko.I Sofka je osećala da od toga njenoga priznanja — i to ne da ona kaže, potvrdi, nego da on to samo oseti u njenom glasu, zabuni, u kakvom uskliku — zavisi sve.To mu sada treba, da bi mu to bio izgovor, da bi onda i on, kao u inat, kao sveteći se njoj, ženi, i svome pokojnom ocu, odmah ovamo kod nje, Sofke...A da je toga bilo, toga navaljivanja, mučenja, da mu ona prizna, videlo se i po tome, što otuda počeše da dopiru zaprepašćeni uzvici, krici svekrvini: — Čoveče!...Ćuti, ubiće te Gospod!...Zar svekar...!Zini, zemljo, da svi propadnemo!Kuku, šta doživeh!Gospode Bože, Gospode! Na to ču jedno strašno: — Ja sam tvoj Gospod! — I tup, jak udarac.Onda malaksao, obeznanjen, pisak svekrvin. Arsa, koji je pored svega straha ipak tamo virio i pazio, ču se kako viknu: — Ubi gazda gazdaricu! Sofka, ovamo u postelji, gotovo se obeznani, jer oseti da se nema više kuda, nema nade, spasa.Krv će leći, sve će pobiti, a ona će morati biti njegova...Ali je brzo osvesti i skameni šum ispred njene sobe.Do sobnjega praga čulo se kako se nešto valja, krklja.I zaista on je, on!I to ne što je slučajno pošao, pa se spotakao pored njene sobe, nego se namerno ovamo uputio, ali osećajući šta čini, sigurno od užasa sam nije mogao dalje.Više nije imao snage da pređe prag i uđe ovamo, kod nje, već tu pao.A otuda, iz one velike sobe, gde je svekrva sa okrvavljenom glavom ničce ležala, jednako se čulo njeno cviljenje, i to ne jako, nego tiho, bez nade, ubijeno: — Kuku!Lele, majčice moja!Lele slatka kućo moja! Ali to za njega ovamo, pred vratima, do samih Sofkinih nogu, više ništa nije bilo.Između njega i tamo te sobe, kuće, ženinog cviljenja izgleda da sve je bilo svršeno i propalo: ceo život, detinjstvo, otac, mati, naročito prokleti otac.Kosti mu se u zemlji prevrtale, što ga, po običaju, mladog, još kao dete, oženio, kada ništa nije mogao znati, kao što nikada više neće ništa ni doznati ni osetiti!Jer evo, krkljajući i ležeći na pragu njene sobe, boreći se sa sobom, on kroz prste ruke, što mu je klempavo visila više glave i bila naslonjena na prag, kroz taj prag, kroz pukotine, kroz zemlju osećao je otuda iz sobe miris Sofkin tamo u postelji.Osećao čisto kako joj srce bije, kako njena zrela, strasna usta gore, i kako njena kosa, razastrta u postelji i sigurno opkoljavajući i obvijajući celo njeno telo, miriše, miriše... I Sofka ču kako on krklja i valja se, upinje, napreže, da bar glavom, ramenima gurne u vrata, otvori ih i uđe k njoj.Ali ne može.Ruke, laktovi i kolena ga izdaju, jer ga ono ženino cviljenje kao neko uže oko vrata steže, ne da mu i ne pušta ga da se digne, pređe prag.A međutim da se opet vrati, tamo, kod žene, u onu sobu, kući, ne može — svršeno je!A to njeno cviljenje, a baš stoga što nije silno, ne priziva u pomoć, već tiho, ubijeno, bez nade, baš zbog toga ono mu sve jasnije, sve silnije dopire do ušiju.Izgleda da mu tavanice, grede, crepovi i sva kuća sa tim njenim cviljenjem pada na glavu i bije ga u teme, u mozak.I jedva, pomoću laktova i kolena, uspe nekako da se od samoga sebe otrgne, oslobodi i posrćući pođe u dvorište. — Arso, pojas i silav! — Jedva što promuca i dovuče se do direka kućnog i poče se uz njega leđima, glavom uzdizati, naslanjati, da ne padne, čekajući da ga Arsa opaše. Arsa dotrča.Poče ga opasivati, ali s mukom, jer ceo njegov donji deo tela, kukovi, klatili su mu se i drhtali.Sva mu je utroba jednako krčala i kao da se kidala, pa se sve to srozavalo u pojas.On sam ništa nije video sem sluge Arse ispred sebe.Videlo se samo kako se, da ne bi pao, upinje i glavom i temenom da se održi uz direk a jedva drži uzdignute ruke, da bi ga Arsa što jače stegao, opasao.Posle jedva promuca: — Alata! Arsa mu poče silav opasivati.On to nije ni osećao, sav je trnuo osluškujući da li se ne čuje što iz onoga sopčeta, gde je Sofka i odakle se videlo kako još prska sveća.Srećom ništa se nije čulo, ni Sofkin plač, jaukanje.Međutim iz one druge sobe jednako je dopiralo ono svekrvino cviljenje, da mu se činilo da joj se, otkako ju je udario i otkada ona već cvili, sigurno već cela prednja strana lica onako u krvi izgubila u zemlji.A noć je bila jednako mračna, i dvorište, kaldrma skamenjena.Jedino iz onog tamo kuta u dnu dvorišta, gde se slivala i skupljala nečistoća, zaudaralo je, na đubre, na trulež.On sve jače i jače poče da udiše taj trulež.I to ga poče kao osvešćivati.Seti se svega.Poslednji put zadrhta i iznenada, silno, jako poteže rukom za nož iz silava.Ali zastanu, jer vide da će ga opaziti Arsa, koji mu se približavaše dovodeći alata.I da se ne bi ovaj dosetio, Marko tom podignutom rukom za nož na sebe, na svoja prsa, srce, samo što poče da briše čelo.Opet ga obuze strah, opet malaksa, oseti neko krkljanje, tupo, teško, kao neko davljenje samoga sebe...Sam je Arsa morao u uzengije da mu umeće noge, jer se on jedva držao o jabuku na sedlu.Ali iznenadnom snagom odjednom skoči, usede u sedlo i nožem alata ostrag po sapima šinu.Šiknu krv.Alat, blješteći se u mraku, propinjući se i razrivajući kaldrmu, odjuri sa njime.Sofka ču kako Arsa polete u kujnu, i tamo ka svekrvi viknu: — Ode gazda i poseče alata! Posle uveli mladoženju kod nje.Ali je Sofka već bila u tolikoj vatri, da nije ništa za sebe znala.Jedva se u jutru razabra.Tek što je svitalo.Velika lojana sveća u čiraku, više njene glave, dogorela je do drške čiraka i rascvetana gasila se šireći zadah.A on, mladoženja, do njenih nogu, gotovo na golom podu spavao je. Kako ga uveli, tako i zaspao.Spavao je mirno, duboko, sa ispruženim rukama i zgrčenim kolenima.I videlo se kako je, bojeći se, ako zaspi, da slučajno svoju glavu ne nasloni na jorgan, kojim je Sofka bila pokrivena i time ga uprlja, povredi, pažljivo bio savio kraj i odgurnuo od sebe. Kroz prozor već se čekrk na bunaru crnio kao i okolni zidovi.Dole iz štale čulo se šuštanje i već ponovo preživanje stoke, a iz same kuće ništa.Sve je bilo mrtvo. A Sofka, da bi sad, kad svane, kad aščika uđe, zatekla sve kao što je red, običaj, kako brak zahteva, morala sama mladoženju da diže, raspasava.Nije mogao da se probudi, toliko je bio klonuo i duboko spavao.Sama ga je raspasala, svukla i gotovo unela u svoju postelju, i pokrivajući i sebe i njega onim velikim venčanim jorganom, čekala da sasvim svane.Osećala je kako je dodiruju i bockaju po vratu i po obrazima dlake od muževljeve glave, koja je, kao u svakog deteta, bila kratko ošišana i skoro oprana, i mirisala na toplu vodu i sapun. Sofka se ne diže iz postelje.Groznica je uhvati.Danju ništa za sebe ne bi znala.Noću bi se rasvešćavala.Videla bi kako joj više postelje, u strani, gori jednako sveća u onom poprskanom čiraku, do sveće stoji tepsija sa jelom, pićem, što bi svekrva danju, dok bi ona bila u zanosu, donosila, jer od stida, zbog onolikog pokora, preplašena, nije smela ni Sofkin pogled da sačeka a kamo li s njom da razgovara.Na kraju postelje, ispod njenih nogu, na goloj asuri, uvek bi ležao Tomča, muž joj, upola svučen, savijen i zaspao.Sofka bi se dizala.S mukom bi raspremala postelju.Zatim bi uzimala muža k sebi, jer nije htela da time, odbijajući muža, traži za sebe kao neku poštedu, pošto nije htela dopustiti da je iko više štedi i žali.Jer, kada se već ovoliko prepatilo, onda bar neka bude potpuna patnja i muka! I zato bi zaspalog Tomču, plačući, grlila, ljubila.Po tom, sva uzrujana i gotovo polusvesna, dizala bi se, izlazila, išla iza kuće u dvorište, u pustu, nemu noć, ograđenu zidovima.Sluga, Arsa, kao čuvajući je, klečeći u kakvom kutu, uvek bi se ispred nje pojavljivao, da joj se time kao stavi na uslugu.Ali ona ne samo što mu nije ništa naređivala, nego, kao da ga nije ni poznavala, tako bi ga gledala nekim razbludnim, pomućenim pogledom, od čega bi se Arsi čisto kosa dizala i koža od kičme po leđima ježila.Držeći raspasane šalvare, sa ulepljenom i razastrtom kosom oko slepoočnica i vrata, sa košuljom, koja joj je bila toliko razgrnuta, da su joj blještala vrela prsa, išla bi po dvorištu.Posle bi se opet vraćala natrag u svoju sobu, opet legala u postelju, opet, plačući, grlila i ljubila muža i molila Boga da bar jednako ovo ovako traje: ovako noć i ona, ovako usamljena. I cele bi noći tako, dok ne bi izjutra, savladana i izmučena, pala, u dubok grozničav san, te bi se i sutra ceo dan gubila u vatri i zanosu.I naposletku, za čudo, ta njena groznica, bolest, dobro joj dođe, osobito što se, zbog toga, izbegoše svi oni običaji posle svadbe, prve bračne noći: ono viđenje, čašćenje i dolazak žena, komšiluka, rodbine, među kojima bi ona morala da se pokazuje vesela, zdrava... Jedva, ne sebe radi, koliko njih, kuće radi, a osobito da svekrvu umiri i oslobodi, poče se pridizati.Istina, nikako sasvim zdrava, tek ako bi se oko ručka pojavila i izišla iz svoje sobe.Sva oronula, povezane glave, i sa otoboljenim kao na plač, vrelim, uzdrhtalim ustima i podbulim očima.Ali to je kod nje već bio onaj utišan, unutrašnji, staložen i mlak plač, koji po nekad tako godi. I svakog dana bivala je sve kao zdravija, stišanija.Od njenih, naročito otac i mati, kao osećajući svoju krivicu, nisu nikako ni dolazili.A onu njenu bolest, groznicu posle venčanja.. oni, kao i ostali svet, nisu smatrali za bog zna šta.To je obična stvar.Zato je, sasvim odvojena i ostavljena samoj sebi, osećala kako se s dana u dan smiruje.Poče da ide po kući, čak i da radi.Poče da se oblači, pa i kiti i nosi cveće i opet poče svekrvu i celu kuću da zasenjuje i ispunjava onom svojom lepotom i raskošnošću, sada još većom.Kao kod svoje kuće, ovlaš, ne sasvim obučena, neutegnuta, njena se razvijena polovina i bedra još više isticala.Sama joj se svekrva, gledajući je, njome topila i naslađavala.Koliko puta, kada bi Sofka klečeći radila oko ognjišta — a tad bi se njena nagnuta pleća, ispala joj prsa i kosa zabačena iza potiljka toliko isticala — svekrva se, sedeći pored nje, ne bi mogla uzdržati, a da je rukom, a sve u strahu da je ne povredi, sama namešta i doteruje i čisto je gladi.A osobito bi joj oko kolena sklanjala šalvare, da joj se ne bi uprljale od pepela.Celog bi dana presedela u Sofkinoj sobi, i to u kutu, povučena, skupljena, gledajući kako Sofka rasprema, izvlači iz kovčega svoje haljine, razne jeleke, raskošne košulje, svilene marame. Tako bi bilo ceo dan, a u veče legalo se rano.I onda je čovek mogao, onako sam, u dugoj noći, rahat da se nauzdiše, naodmara, pošto se znalo da će i sutra biti isto ovako. I samo da nije bilo još i ono svekrovo, ono one noći, a, posle toga, ovo njegovo nikako nevraćanje kući niti javljanje o sebi, možda bi bilo sasvim dobro.Ali se i to svekrovo poče kao zaboravljati.Sofka ga poče u sebi izvinjavati.Pijan bio i, možda, svekrva i aščika nisu umele kako treba da mu objasne, i zato on nije davao da ona sa mladoženjom ode u svoju sobu, a ne što je on sam hteo nešto.Ali što se, otkada je otišao tamo u han, ovamo bar ne navrati, ne dođe, da se time, ne Sofki kao izvini za sve što je onako pijan radio; nego da komšiluk, svet, osobito njene, oca, mater i rodbinu, uveri kako ništa nije bilo! Ali bi i to.Jednoga dana, pred mrak, dojuri konjanik seljak, planinac, dugih nogu, sa ašama na konju mesto uzengija i starim nekim, drvenim sedlom.Oko golog trbuha klatio mu se raspasan pojas a iza pojasa virio dug, crn revolver. Kako sjaha, niti konja veza, niti se utegnu, dotera i zagleda kakav je, već brišući, otirući šakom znoj od dugačka vrata, uđe pravo k njima u kujnu.Sofka je bila ustala i zabacivši ruke u kojima je nešto držala, čekala ga je.Svekrva je, kao uvek, mirno i pribrano sedela iza Sofke gore, do samih vrata velike sobe.Sofka, i ako je odavna slutila da, pored svega ovoga što je bilo, mora ipak još nešto crnje i gore dogoditi se, pretrnu od straha, jer ovaj seljak još s vrata poče da muca kroz suze, ne gledajući ni u Sofku, ni u svekrvu: — Gazdarice, ete, poslali me, da kažem da je gazda ubijen.Ubijen je gazda, gazdarice! — ponavljao je, jednako brišući znoj po koščatom licu i dugačkom vratu. Sofka oseti kako joj kolena zaviše u stranu i kako joj oči kao neka munja opali.Vide kako iza nje svekrva, pošto se bila digla i zaprepašćena počela desnom rukom da se hvata za vrata od sobe, da bi se zadržala, videvši po licu seljakovom i njegovim očima da je istina šta govori, prevrnu se u stranu i skljoka preko praga sobnjeg.U padu zabeliše joj se rukavi košulje od uzdignutih ruku i samo se ču kako jeknu: — Nemojte me, bre, ljudi! I Sofka oseti kako su te njene reči poslednje.Poslednji je to njen uzvik, poslednja njena odbrana: i od onoga tamo ubice, Arnautina, i od ovoga glasnika, i od Sofke, i od celog sveta, čaršije, varoši, što za ovo kratko vreme toliko, na mah, kao podgovoreni od nekog, nagrnuše na nju, njenu kuću, te je eto sada sasvim uništiše... Sofka, jedva držeći se na nogama, poče da muca i da pita glasnika: — Kako? — Ne znam, gazdarice. — Isto onako ukočeno stojeći, brišući znoj i suze — nastavljao je ovaj. — Tek pre dva dana, u samu večer, gotovo u noć, otuda, iz Arnautluka, donesoše ga u han ranjenog.Kuršum mu ostao u trbuhu.Istina nije znao za sebe, ali je bio živ.Ponesosmo ga.I kad besmo u Korbevcu, gde ga unesosmo u sobu mehansku, da se odmori, dok mi spremimo druge volove — jer na konjskim kolima nismo smeli da ga vozimo, konji idu brzo, i kola se truckaju... a ko je znao da hoće to da učini! — tu se on osvestio, i, kada se video sam, silom pokidao pojaseve oko sebe, te se rana otvorila i krv bljunula, i on izdahnuo.I sad mene poslaše da dođem i javim, da se spremite, i da ostanem ovde, i, ako što treba, da poslušam i nađem se. U tom, kao bez duše, dotrča Arsa i, kad ču on od straha sede na zemlju. — A ti?A vi? — poče da viče na seljaka. — Eh, bre Arso! — nastavi plačno sasvim razumevši te Arsine uzvike, prekore, kao: gde su oni, sluge i ostali seljaci, bili, i kako su to smeli da dopuste, da ga ne čuvaju, čak i da poginu za njega? — Zar smo znali, bre, Arso?Ali, znaš ga ti.Otkada se sa svadbe vrati, kao da nas je hteo da prevari, tako je bio mek.Nikom rđavu reč, ni „potamo se“.I kada videsmo kako on sam duboko preko granice zalazi, počesmo za njim i mi, ali čim on opazi da ga iz daleka čuvamo i pratimo — u malo nas ne pobi.Otada niko nije smeo ni da mrdne za njim.I, sad... eto... tako! Sofki po ovome bi jasno, da se zbog nje, ako ne ubio, a ono navlaš išao u Arnautluk.I kad video da ga ovi nisu na mesto ubili, on, da ne bi ipak ovamo kući, Sofki, živ došao, i morao u nju da gleda, da crveni, eto, kad ostao sam, raskidao veze, pojaseve oko sebe, te krv i utroba pokuljala. Ne gledajući ni na svekrvu, koja ostade preko praga ležeći, ni u seljaka, koji je, onako ukočen stojeći nasred kujne, sekao celu kujnu i oštro se od tepsija i sahana, poređanih po polici, ocrtavao — posrćući, s teškom glavom, koju je osećala da već jedva nosi, ode i pade opet u ono svoje sopče, koje joj se učini sad već toliko crno, toliko duboko kao kakav grob. Ljudi, komšije i čaršija opet kuću ispuniše, opet kuća uzavre od sveta.Brzo tamo podigli svekrvu, polili je vodom i uneli u sobu. Seljak je jednako onako ukočeno, visoko stajao napred u kujni i na iznenađenja, uzvike odgovarao jedno te isto: — Eto tako...Svrši se... I kada poče padati noć, nastade još teže.Tada počeše i seljaci, rodbina iz Turske i okolnih sela, dolaziti, svi u trk, unezvereni.Neko peške, neko na konju, kolima, kako je kome bilo zgodno.I cele su noći dolazili i priticali gotovo svi oni sa svadbe, i još i drugi.I kako bi koji došao, ušao na kapiju, samo bi huknuo: — Oh, bre, bato! — I ne bi ulazili u samu kuću, kujnu, sobu, već se skupljali oko kuće, iza kuće, i tamo klečeći uza zid ređali se, ponikli, zaprepašćeni i sa uvučenim rukama u pazuhe. Arsa, što nikad do tada, opi se na mrtvo ime.Nije hteo više ništa da sluša.Samo, onako pijan, na glas je pretio Ahmetu, Arnautinu, za koga je tvrdo verovao da ga je ubio. — Ah, Ahmete!Ah, crni sine!Ah, psu!...I govorim njemu: „Pusti me, gazdo, pusti da ja Ahmetu stanem za vrat, da ja s njime svršim, da mu ja krv loknem!“ a on: „Sedi ti, Arso, kod kuće, idi u varoš i tamo čuvaj kuću, a dosta je krvi i glava!“ A sad — eto kuća! — I pokazujući rukama na kuću, kao otkrivajući je, razgrađujući je, bacajući sa nje krov, dimnjak, nastavljao je. — A eto i tvoja glava! — I od besa, pića, udarajući se po glavi i vratu, zaždio bi onda čak do kapije, da bi se isto tako opet otuda vratio, još jače, bešnje psujući toga Ahmeta, preteći mu, dok na posletku ne poče i samoga mrtvoga Marka, svoga gazdu da grdi. — Tako mu i treba!Zar on, gazda moj, da dopusti da ga onaj i onakav pas ubije.E, ali ja.Arsa, ništa ne znam!Arsa lud, Arsa pust!...Kad govori Arsa, kad moli da ide i onom psu otkine glavče kao vrapcu, onda: „Nemoj, Arso, sedi kod kuće, Arso“...I Arsa sedi kod kuće, uz ognjište, ali zato tvoja glava i otide!I sad tako, eto!Ja, tako! Na pitanja i prekore ostalih, kako treba da ide tamo, u kuću, da se nađe, posluša, naročito da je oko gazdarice, odgovarao je: — Neka umre i ona! — I nije hteo da priviri, niti rukom štogod da pomogne — ma da se bez njega nije moglo ništa. — Neću, bre, neću!I baci im ključeve, da oni, kako znaju, idu, rade.. Ali, kad se dockan u noć otvori širom i osvetli kapija, i na njoj se ukazaše glomazna rabadžijska kola, koja su vukli dva jaka, stara i crna bivola, a kola su bila puna sveže i meke slame i povrh nje, u sredi, crnio se Marko mrtav, ispružen, ukočen i pokriven širokom gunjom, onda Arsa ne dade da ga iko drugi s kola skida.Sam ga ponese i osećajući ga na leđima, grleći mu oko svog vrata ispružena, ukočena i mrtva kolena, klecajući i spoturajući se, grcao je i plakao: — Oh, bre, gazdo!Oh, bre, gazdo! Ima da su drugi pomagali, pridržavali Marka za ramena i glavu, koja mu se klimatala, Arsa je ipak toliko klecao i posrtao.Ipak izdrža.Sam ga unese, položi po podu, preko belog čaršava i namesti mu glavu na jastuk.I kada mu poljubi skrštene ruke, one njegove kratke, debele ruke, od kojih je on toliko drhtao i imao celog života straha, izlete iz sobe i tamo u dvorištu pade kao neko dete, briznu u jak, grozničav plač.Otuda iz sobe odjednom oko osvetljenoga Marka razleže se takođe silan plač žena i njihno naricanje.Osobito se isticalo naricanje seljanki, njegovih tetaka i strina.Ono njihovo prosto jednostavno naricanje, ali tako silno i jako, da je izgledalo da se s tim plačem i sam krov i kuća diže. — Lele, bato!Kuku, bato!Ko će, bato, da nas čuva i da brani, bato? Od ljudi, kako bi koji dojurio s konjem, sišao, ulazio bi tamo kod njega u sobu i, zapalivši mu sveću i poljubivši ikonu na prsima i prekrštenim rukama, odmah bi se otuda tiho na prstima, gologlav vraćao i odlazio međ ostale, da oko kuće, naslonjeni uza zid, kleče.A najviše ih je bilo iza kuće, do samih prozora velike sobe, jer tu su sasvim odvojeni od ovih varošana i od dolazećih i mogli slobodni, neopaženi, da hukću, ubijeni i zgrčeni: — Oh, bre, bato! Jer svi oni, — ma da im Marko, ili tek jedan put ili i nikako nije u kuću privirio, još manje koga pomagao, pošto je svaki od njih za sebe živeo, radio, — ipak, dok je on bio živ, oni su se pod tom njegovom surovošću i strogošću osećali kao sklonjeni i sigurni.A sada, bez njega, došli kao obezglavljeni, jer nad sobom više nemaju onog, koji im je svojim imenom davao silu, odbranu, bezbednost.Jer dovoljno je bilo reći: „Ovo je gazda-Markov stric, deda ili rod“, pa da svaki, ma ko bio, komšije, celo selo, čak i druga sela, budu prema njemu drugačiji, uzdržljiviji, mirniji.A sada, njegovom smrću i nestankom, postaju kao neki siročići, ostavljeni svakome, celom svetu, na milost i nemilost. I kada, duboko u noć, iziđe i mesec i njegova bela kosa svetlost, ispresecana crnim ivicama okolnih zidova, poče da ispunjava kuću i samu svetlost sa ognjišta da upija u sebe, Sofki se, ne poče da čini, nego je već kao u istini osećala, kako sve to nije ono, u stvari.On, Marko, nije mrtav, ova kuća nije u varoši, među svetom, nego kao negde daleko, na nekom žutom pesku, usred neke pustinje i sve se to spaja u jedno, i sve, kao nešto živo, zajedno sa mesečinom ide, kreće se.Kreće se i sama ona ovamo u sobici, presamićena na sanduku, i ono iz štala na mahove ujedanje konja međ sobom, njihova cika, i oni, iza kuće i do prozora, na zemlji, poređani, od umora pospali seljaci sa licima, okrenutim ka mesečini, i sam on tamo, u velikoj sobi, osvetljen svećama sa prekrštenim rukama, vezanim vilicama, opkoljen ženama, sa ženom, svekrvom, više glave, koja, sasvim zaboravivši da kuka, nariče, ponikla, jednako drži ruku na njegovom ledenom čelu i čisto se igra pramenovima mrke kose, gladeći mu je i ispravljajući oko ušiju. Sutra je bila sarana.Tada već dođoše i njeni.Ali Sofka, uplašena da ne bi morala sa svakim razgovarati, i da joj ne bi punili sobu, ležala je.Jedino što je kod nje u sobi bila mati, a svi ostali njeni bili su ispred vrata i sobom zatvarali ulaz, da ne bi ona kroz vrata, prilikom iznošenja mrtvaca, mogla štogod videti.Jer adet je da mlada od svega toga ništa ne vidi, još manje samoga mrtvaca, da ne bi, ako je možda zatrudnela, rodila dete sa kakvom belegom ili bolešću. I kao što se nadala, tako docnije i nastade.Ma da prođoše dve i tri godine, njoj se jednako činilo da je tek sada, kao juče, nema ni mesec dana od svega ovoga što je bilo. U početku, posle sarane Markove, cela jesen i zima prođe u izlaženju na groblje.Nastadoše one jesenske duge kiše, lapavice i mećave.I nešto zbog toga rđavog vremena, a najviše zbog žalosti u kojoj su bili, ostadoše potpuno usamljeni, odvojeni od sveta i komšiluka.Jednako uplašeni i zaprepašćeni tom njegovom iznenadnom, čisto kao nekom u inat naglom smrću, redovno se on tamo na groblju posećivao, davala podušja, parastosi.I baš u tom jednakom odlaženju, tačnom vršenju dužnosti prema njegovom grobu, bilo je u isto vreme i oslobođavanje od samoga njega, pokojnika.I, na iznenađenje, ali u istini, — jer se sve činilo što treba njemu tamo na groblju — on se sve više počeo zaboravljati i gubiti. U početku od Sofkinih samo joj mati dolazila.Ali, da li što je još bio početak, Sofka još osećala onaj trag mrtvačev, ili zbog nečega drugoga, tek, kad god bi joj mati došla, uvek bi se ona uznemirila, plašila.A to joj je mati primećavala, i zato je tek posle nekoliko nedelja jedva ponova dolazila, i to više sveta, običaja radi, nego li što joj se mili da vidi Sofku. I na posletku, ko zna koliko vremena prođe, ma da se Sofki jednako činilo da je sve to tek od juče, ipak ona poče osećati: kako će se na kraju krajeva možda sve preboleti, sve utišati i zaboraviti.Istina, njoj je bilo jednako teško i bila je uverena da teže, gore ne može biti, ali ipak, ipak, ko zna, možda... U kući samo su na nju gledali.Svi su pazili, sklanjali se i gledali da je samo njoj dobro.Mogla je da gotovi jela kakva je htela i koliko je htela.Svekrva joj, posle smrti Markove, sa kojim je bio spojen sav njen živog i to onaj život tamo, dok su bili u Turskoj, na selu, jer ovaj posle u varoši nije za nju bio život, ostavljena sada od njega ovde, u varoši, međ tuđim svetom, toliko je bila uplašena i utučena, da se videlo kako već ništa više ne može da misli, da želi.Po njoj se mogla cela kuća da odnese.Ništa ona ne bi primetila.I kad bi se, posle, kao osvestila, osećajući se čisto kriva zbog toga, i da bi se opravdala, počela bi oko Sofke da obleće, ulaguje joj se. Tako isto i sluge, a osobito Arsa.On, samo da bi njegova „snaška“ rekla dobru reč, ceo dan i celu noć u stanju bi bio da je sluša, trči.Za njega je bila najveća sreća, kad dođe k njoj i kaže joj: kako je to i to, što mu ona naredila, ovako i ovako svršio, da bi po tome ona videla kako je on tačno, sve onako učinio, kako je ona želela i osmehnula se na nj. I sve, cela kuća, bila je njena.Pa ne samo to nego čak i plodovi od drveća, kojega istina tamo, iza kuće, usled naslaganih „kamara“ drva i kamenja, nije bilo mnogo.Kad bi sazrele kajsije, jabuke, i od zrelosti počele da padaju, onda, da bi ih bar oni, sluge i nadničari, mogli jesti, pošto od njih iz kuće niko nije to ni gledao, uvek bi se čulo kako jedan drugog nutkaju: — Idi, bre, idi, neki dođe snaška i okusi.Neka vidi da li su već zrele. Tako i po komšiluku.Za ceo je taj kraj, još ne naseljen sasvim, već iz seljačkih porodica ili iz varoške sirotinje, koja se odozgo, gde je bila skupoća, doseljavala ovamo — za sve njih ona je bila njihova „snaška“.Svuda su je dočekivali i pozdravljali usrdno, radosno.Ako bi prolazila ulicom, žene su je na kapijama stojeći dočekivale i nudile je, i to ponizno, da svrati i uđe kod njih.A Sofka je kod svake odlazila, i svaku opet, iz sažaljenja, zvala, da i ona k njoj dođe. Pa i sam njen muž, Tomča, i on je bio prema njoj pažljiv.Već beše malo uzrastao.Nausnice ga ogaravile, podbradak se zaoblio, vilice mu postajale četvrtaste.Ona njegova detinja, visoka, suva ramena sada iz mintana počela da se koščato pomaljaju, kao što su mu se već i kolena izrazitije ocrtavala.Što god bi mu naredila, on bi učinio, i to radosno, sav srećan zbog toga, što mu ona naređuje i što govori s njim.Nikada, već samo kad bi ga Sofka pozvala, ako bi prišao k njoj.S njime je ona mogla da radi što god hoće.Koliko bi ga puta, iz jutra, kad hoće iz sobe da iziđe, ona natrag sebi pozivala.I videći kako nije lepo opasao pojas, nije se dobro zakopčao, počela bi ga sama doterivati, i to više iz sažalenja. On joj predao ključeve od sanduka sa novcima.I to joj silom uturio, moleći je da ih čuva kod sebe, iz straha da bilo on, bilo mati, kako su spleteni, ne zaborave ih gde i izgube.Svaki dobiveni novac od hanova njoj bi predavao, da ona tamo u kovčeg metne međ ostali.Tako isto, kad je trebalo nešto plaćati, od nje je tražio.I to ne on sam ključeve da uzme, otvori sanduk i vadi iz kesa, nego da mu ona da, ona izbroji koliko treba. Tako i svekrva celu kuću ostavila njoj, i ambarove, i podrume.Pa čak i za one stvari sasvim seljačke, sasvim Sofki neznane i nepotrebne, i za njih nije htela da zna ni gde su.I kada bi koja komšika došla, da potraži na poslugu kakvu stvar, za koju je samo ona, svekrva, znala kako izgleda i gde može biti, ipak bi je ova odbijala i upućivala njoj, Sofki. — Ne znam ja, ne znam, slatka!Eno Sofke, pa ona, ako zna i ako hoće, neka ti da. I tek, kada bi joj Sofka odobrila: — Pa podaj, nano.Ja ne znam gde i kakvo je to.Idi ti i podaj! — Tek onda bi svekrva odlazila, pela se po tavanima, zavlačila po kutovima, gde je tu stvar, ko zna kad i kako, ugurala. Sofka je osećala da to oni ne čine, što je se boje, što strepe, što možda oni ne bi mogli, znali i umeli svim tim, celom kućom i imanjem upravljati, nego da to čine stoga, da bi ona bila sasvim slobodna i da bi se i ovde, kod njih, osećala kao kod svoje kuće.A pored toga valjda su hteli da se time pred njom kao otkupe za sve ono što je njoj njihov Marko, možda, na žao učinio, a bez njihove krivice i volje.Možda je i sasvim unesrećio, zarobio, ubio, što ju je doveo ovamo, kod njih. I to je činilo da Sofka, istina teško, mučno, sporo, ali malo po malo poče osećati kako se na sve to navikava i kako će, ako ovako i dalje potraje, naposletku — a pri tom kako bi se zagrcavala, kako bi joj počele suze da naviru od radosti! — sasvim sve njih, kuću, svekrvu zavoleti, a osobito njega, muža, Tomču.I to možda će ga tako istinski zavoleti, kako se nikada nije nadala...Čak, možda, ko zna, daj Bože, zavoleće ga onako kako je sanjala, snevala...A najviše je utvrđivalo u tom predosećanju da će ga zaista zavoleti ne to, što je bivao sve izrazitiji i puniji one muške, jake snage, nego što je s dana na dan sve više postajao njen, sasvim njen, ne neki drugi, strani Tomča, sin gazda-Markov, nego njen Tomča, kao neko njeno čedo, delo njenih ruku, kao da ga ona rodila, ona odnegovala.A u stvari to je i bilo.Jer ona ga je gotovo i naučila kako da se nosi, kako opasuje, čak i kako da govori, da se pozdravlja i ponaša.Nikada iz njene sobe nije smeo izići neočešljan, neumiven čak ni nenamirisan.I onda njena će zasluga biti, ako on ustraje ovako, kako je počeo, sasvim se razvije, prolepša, i postane istinski dobar, viđen i čuven.Sve će to njeno biti, kao što je ovo sada njeno; jer je on već lep, čist i čak raskošno odeven.Pa njeno je i ono što on već sada (a kakav li će biti tek docnije, kada sasvim postane čovek), čim je pogleda, stane do nje, ne zna šta će od sreće i radosti.Odmah tada njegove crne oči tako široko i toplo počnu da sjaje, i, već drhteći od strasti za njom, za njenim toplim, jedrim telom, unosi se u nju i samo je pita: — „A, Sofke?“, unapred srećan, što će moći odmah da joj učini što mu bude htela narediti. A da će zaista doći ljubav, sreća, i po sebi je to osećala.Noću, posle večere, u postelji, osećala bi kako se oporavlja, goji.Snaga, zasićena svačim, umorno, trnula i treperila joj od naslade.Sladak joj odmor, ispod plećaka i kukova već ne oseća kroz dušek tvrdu zemlju, nego od svoje gojnosti tone u mekoti i toploti postelje.Kad god tako ležeći slučajno pokrene noge i to cele, čak iz kukova, odmah bi osetila kako joj se dodiruju i spajaju svojom oblinom i punoćom... Tomča sasvim je njen.Ni o čemu drugom ne zna, do samo o njoj, Sofki.Jer sve što je do sada doznao i osetio, to je samo od nje.I sada već ovako malo odraslim ona je mogla sve svoje želje zadovoljavati, čak i najluđe, one devojačke!A ko zna tek docnije kako će biti, kada on sasvim poraste, ojača, postane čovek, i kada se budu kod njega počele razbuktavati njegove lične želje, strasti, ludosti.Ovako izučen od nje, kako li će je tek tada sam grliti, ljubiti!... Kuća joj postade topla, i to sasvim topla.Istina, bila je sniska, bez patosa, sa nabijenim podom, ali joj se nije više činila hladna, onako razgrađena.Tada ona, pored gole zemlje, sniskih tavanica i one kujne sa onolikom širokom badžom nad ognjištem, zbog koje čovek nikad noću nije smeo tu da uđe, jer se kroz nju videlo nebo, ona poče osećati i ono drugo: ono silno, nagomilano sirovo bogastvo po podrumima, štalama i nabijenim ambarima.Samo treba čovek rukom da mane, da uzme i rasporedi, pa sve da bude kao što treba.I Sofka sve to uze.Ćilimove i jastuke oboji i njima celu kuću, podove, zidove, ćoškove obloži, ispuni.Odmah se zbog toga izgubi ona oštrina uglova sobnih a negde i napuklost i otvori od vrata i prozora.Sve postade mekše, toplije i ututkanije.Cela kuća dobi drugi izgled.I sama kujna, sa novom policom i po njoj poređanim sanovima i tepsijama, ispuni se onako gola i prostrana. I jedino docnije što bi je pokatkad kao uznemirilo, to je bio on sam, njen muž, Tomča.I to je uvek bivalo, kada bi on ostajao na samo bez nje, onda, kada bi ga ona, ili usled posla, ili usled zamorenosti i zasićenosti njime, dva i više dana kao odstranila od sebe, osamila ga, te on već počeo da i ne oseća njenu snagu, nju oko sebe.Obično bi ona ovamo po kući i kujni bila u poslu, a on tamo po ambarovima, štalama sa slugama i čivčijama.I Sofka bi onda primećavala, kako bi mu, čim bi znao da ga ona tamo ne može čuti, ni videti, a naiđe na koga slugu ili u krađi ili u kakvoj neispravnosti, odmah tada njegove oči zasjale takvim nekim užasnim, nečovečnim sjajem, vilice mu tako odskočile i cvokoćući počele da se tresu.I Sofki onda, na užas, odmah bi upadale u oči njegove ruke, kratke, maljave, već iste kao u oca i onaj Markov zdepast vrat sa sniskim čelom i izvučenim, visokim potiljkom. I Sofku bi, ne znajući ni sama zašto, njegovo ličenje na svoga oca, kad se razgnevi, pobesni, uvek nekako hladno, kao nož oko srca seklo.Ali opet, čim bi ga ona pozvala, a morala bi tada podešavati glas da joj bude nežniji, i što strasniji, odmah bi videla kako se sve to sa njega gubi.Brzo, kao uvek, ponizno i radosno što ga ona zove, što može da je posluži, dotrčao bi k njoj i radosno pita je: — Šta treba, Sofke? Kada Tomča sasvim poraste, i on sam, a najviše svekrva, počeše navaljivati na Sofku, da prodadu han i sva imanja, što imaju tamo na granici i u Turskoj, i da do kapije, sa lica čaršije, podignu veliku lepu kuću.Sofka nije nikako pristajala.I to nije pristajala, ne što nije htela, nego, da ne bi svet, osobito njihna rodbina, osetila to kao odvajanje od njih, od njihovih sela, a još više da se ne počne pričati, kako eto već počelo da se imanje, hanovi, prodaje i troši.A opet bojala se da to odbijanje ne bi Tomča pogrešno tumačio.On je bio jednako prema njoj osetljiv, brz, uplašen.Svaki čas se trzao i plašio, da ga ona neće prizvati sebi, neće trpeti kod sebe, u sobi, u postelji.Nikako nije mogao da se oslobodi i da je, kad bi sa njom bio na samo, miran, komotan kao kod svoje žene.I onda, da ne bi to njeno odbijanje protumačio on tako: da kao ona zato želi da ti hanovi na granici ostanu, što zna da će on morati svake godine tamo po nekoliko nedelja i meseci provoditi, te će time ona ovamo biti oslobođena njega, koga kao mora silom da trpi.Da ne bi on to tako shvatio, pristala je naposletku da u čaršiji mesto nove kuće načine kakvu mehanu i nekoliko dućana, odakle će se imati kirije, a ovde samo kuća da se malo opravi i iza nje podigne i uredi bašta. I tako i bi.S proleća već je bila uveliko bašta prekopana.Izvađene i nabacane uza zid belile se gomile kamenja.Zemlja se crnila meka i izrivena.Pored onog njihovog sopčeta i cela je kuća bila spolja okrečena, pa i ona velika soba, osobito one njene crne, kuršumima izrešetane tavanice i grede.Štala je bila ispražnjena.Jedino alat ostao u štali.Ali iz štale već nije više slama štrčala i padala iz napuklih zidova, da se meša dole sa konjskom balegom i posle onako da zaudara.Sve je bilo počišćeno.Velika kapija sa svodom, krovom svojim, kao čitava kuća za sebe, rušila se.I kao da se rušenjem te kapije, koja je ovamo celu kuću i dvorište zaklanjala, uvek se činila vlažnom i mračnom, cela kuća oslobodi i ispuni svetlošću i sjajnošću, te, onako prizemna, ali okrečena i stegnuta novim krovom, dođe lepša i dobi onaj senovit izraz. Koliko puta bi Sofka stojala i gledala kako se ruši, pletući i držeći ispod miške klupče konca.Na njoj teške od jumbasme šalvare sa širokim, zlatnim nogavicama.Ispod njih viri njena obla peta u belim čarapama od konca.Na prsima leže nize dukata i kriju ovlaš oko vrata zakopčanu košulju s čipkama.Bedra joj ne kao u devojke, no kao u svake nove žene, zasićene nasladama, nabrekla, puna i izdvajaju joj se tako oblo od polovine.Sama ona oseća kako joj mišica, poduprta onim klupčetom, odskače i nadimlje rukav.Lice joj sasvim čisto.Osobito oko vrata, podbratka i vilica, počela ona mlečna, ženska belina.Nigde, ni po potiljku, ni oko ušiju, nema malja.Pozadi vrata, onaj prostor ispod ušiju, otkriven zanesenom kosom u stranu i uvijenom u svilenu šamiju, blješti joj i pokazuje svu jedrinu ramena joj.Iz cele nje bije ona čista bela, ženska sređenost, zasićenost, a koja se kod nje najviše pokazivala u njenim mirnim očima, u nabranim, tankim, povijenim obrvama i onim sustalim, vlažnim, srećnim ustima. A kad bi je video ovamo samu, odmah bi odozgo iz kuće Tomča k njoj odlazio.Saginjući se, počeo bi da joj pokazuje šta se ruši i kako će da se zida.Onda ni svekrva, kada bi ih tako videla, ne bi mogla da izdrži.Makar pristavljeno jelo u kujni sve iskipelo, i ona bi k njima sišla.Ali, da se ne bi primetilo, uvek bi nalazila neki posao u štali ili oko onog đubreta.A to sve zato, da bi bila što dalje od njih, da bi ih tako otuda, iz štale, iz kakvog kuta, iz mraka, mogla što više gledati.Osobito bi gledala nju, Sofku, kako sa onim srećnim izrazom usta i sa crnim i zadovoljnim očima, okrenuta i nagnuta nad Tomčom, sluša šta joj ovaj govori i pokazuje.A po Sofki se vidi kako ona zna da i njega to ne interesuje, nego da bi samo mogao biti pored nje, da je gleda, naslađuje se njome, on joj to i pokazuje.Svekrva vidi kako Sofka uživa u Tomči, gledajući kako se oko nje uvija, sagiba, kako joj rukama pokazuje, a već mu ruke dugačke, mišice mu se jasno iz zakopčanih i tesnih rukava od mintana pomaljaju kao i već ojačala njegova rebra i pleća, koja bi se, kad bi se sagao, oslobodio od utegnutih pojaseva, počela da šire. Pa još kada svekrva vide, kako Sofka, zadovoljna što Tomča tako srećno, kao dete, oko nje obleće, sva se k njemu okreće i, znajući koliko će mu učiniti zadovoljstva, počne da mu se kao unosi, i sva licem, prsima predaje, da je on gleda koliko hoće, naslađuje se njom, onda ova, svekrva, ne može više da izdrži, već počne da šapuće u sebi: — Slatka deco moja! — I još ako tada primeti kako je Sofkin trbuh malo veći, kako će možda do godine i unuk doći, nju od sreće uhvati grč.I otuda, iz štale, iz kuće, gde se je bila sakrila, počne da kija, kašlje.I to je izda.Sofka, primetivši je, a pogađajući sve, počne blago, veselo tobož da je kori: — A jelo, nano?Ako ono tamo iskipi? Ona, posramljena, brišući se, a najviše suze od radosti, počne da se izvinjava i odlazi natrag u kujnu. — Sad ću, sad, Sofke!Nego nešto u štali imala sam posla, pa me ovaj prokleti smrad uhvati. Beše praznik, sveta nedelja, i to davno posle službe božje, jer beše prestao jek zvona sa crkve.Prestade po čaršiji hod, kretanje ljudi, koji su išli iz crkve kućama, ili po mehanama.Beše nastalo ono praznično zatišje, svetlo, toplo sa jakim suncem a kratkim senkama, sa već iznad zemlje i kaldrme užarenim i razigranim vazduhom.Sofka, pošto je bila odavna spremila sobu, počistila i doterala kujnu i oko kuće, bila se obukla i, čekajući na ručak, koji je svekrva tamo postavljala, srećno je stajala ispred kuće.Oko nje, kao uvek, bio je Tomča i nešto joj govorio.Odjednom gore, na kapiji, pojavi se otac njen.Sofka od sreće pretrnu, kad ga spazi, i u malo, zaboravivši se, ne potrča k njemu.Zar se već vratio?A ona je čula da je uskoro posle Markove smrti opet otišao tamo, u Tursku.Ali se zadrža, jer po njegovom oštrom, sitnom, usporenom koraku ona vide da je ljut.Zatim vide kako mu, kada spazi nju pa još i sa Tomčom i oko njih dvorište raščišćeno, kuća okrečena, udešena, zaigra čudan, ironičan osmeh na suvim, malo zbrčkanim i već krezubim ustima.I taj osmeh Sofku preseče, sledi. Tomča radosno otrča u kuću, da spremi u velikoj sobi što treba za tasta.Sofka, čisto ukopana ostade čekajući oca.Nije mogla da se makne, jer je taj njegov podsmeh, sa kojim joj se približavao, svu zbuni.Jasno je videla kako se u tom njegovom osmehu krije jetkost, bes i podsmeh na sve: i na nju, Sofku, jer, eto, devojka dobila muža, svoju kuću, pa već počela da se goji; i na muža joj, Tomču, jer ga video kako srećan obleće oko nje.Za Sofku je jasno taj njegov osmeh govorio: „O, o, pogle, ovi baš počeli da žive; pogle kako se udesili.A ja ovamo mogu bez ičega.Ja i njena mati ništa, zaboravili na nas!“ I tada se Sofka seti, da su možda odavno bez para, bez igde ičega, i sa jezom dočekujući ga poče sebi da prebacuje: što se nije setila i krišom, makar kradući, da im šalje, i to ne njemu, nego materi, da se on ne bi našao uvređen, i da sada ne dolazi ovako ljut.Ali iz toga je istrže svekrva.Ona istrča ispred Sofke ka efendi-Miti i iskreno radosna, čisteći ruke od brašna o skutove, poče ga pozdravljati: — O, prijatelju, pšenice da pospemo, prag da presečemo, kad već jedan put dođoste. Sofka ču kako otac, videći sve to, a sada još i Sofkino ovako ukopano stajanje, u ironiji odgovara: — Eh, eh, zar ste nas toliko željni? — I to „nas“ naglašuje jedva ugušujući jarost i gorčinu.Da zabašuri, poče jednako čistiti čakšire i cipele, što ih je tobož uprljao idući preko kapije i njihovog dvorišta, a u stvari da bi što više sakrio svoju ljutnju i bes i imao šta da gužva i stiska rukama. — Kako si, tato? — pozdravi ga Sofka i priđe mu ruci. On je poljubi.Dodirnu joj čelo, i to vrh od čela, onaj razdeljak od naviše začešljane kose. — Dobro, čedo! — uvređeno joj odgovori.Ali se trže, kada vide, kako sve to biva sve veće, širi se, a za njega je bilo i ovo mnogo neugodno, a kamo li što mora sada, — i to prema njima još! — toliko da uvija.Zato, da sve to spreči, kratko upita Sofku: — Gde je Tomča?Imam nešto sa njime! — I ne čekajući od Sofke odgovora, uputi se pravo k njemu.Sofka uđe onamo, u svoje sopče.Ali tamo ne moga da ostane.Ne znajući zašto, poče drhtati.I što nikada u životu, poče osećati kako joj duša, sva njena unutrašnjost nekako mrtvački zaudara.Poče da drhti i da se trese od neke neizmerne nesreće, koju predoseti da će se desiti.I zaista, ona odmah ču kako on, otac, i ne čekajući da tamo u velikoj sobi bude poslužen, ne hoteći ni da sedne na silno nuđenje Tomčino, sav pobesneo, što je dočekao, da on, efendi Mita, tako što čini, ovoliko se ponižava i na noge nekome dolazi, zaglušenim, šištavim glasom govori nešto Tomči, a na to mu Tomča, i to naivno, čisto uzbezeknuto, odgovora: — Ne znam, ne znam, tato, ne znam, Boga mi, ja ni za kakve pare! —I to Tomčino odbijanje nije bilo odbijanje, odricanje da mu neće dati, nego detinjsko uveravanje, kao kad neko skrivi, pa se pravda. — Pare! — ču Sofka očev glas, promukao, i gotovo poprskan pljuvačkom.I to ne od besnila, što mu ovaj odriče, ne da pare, nego što su ga oni: ona, njegova Sofka, i on, tobož njegov zet, balavac, dovde doveli, da eto on, on, oh, on, traži, i to od koga!...I Sofku preseče, jer ču kako on, zaboravivši se sasvim a sigurno tamo nad Tomčom naginjući se, da ga udari, viknu: — Zar da mi nije onaj, tvoj otac (nije hteo ni ime da mu spomene) obećao pare, zar bi ja za tebe, pezevenk jedan, dao moju kćer? — I u tom „za tebe“, „pezevenk“, toliko je bilo strašnog preziranja i odgurivanja nogom od sebe nečeg gadnog, nečistog, da Tomča pod tim kao pokleknu, sruši se, ali se zato ču njegov strašan, probuđen jauk i pretnja: — Tato, bre?Ne tako, ne to, bre! — Da! — još bešnje, još obezumljenije, ču kako joj otac nastavi. — Zar da nije obećao pare, i to kakve, zar bih ja dao, ne za tebe nego za vas, moje čedo, kćer?Ko si ti?Šta si ti?Kerpič jedan, seljak jedan!I zar da ti sad meni... U jedan korak oseti Sofka ovamo kod sebe Tomču.Nije se mogao poznati.Vilice su mu igrale zadržavajući u ustima neke glasove, a ne znajući šta će rukama, štipao je svoje noge, butine. — Daj pare!Daj! — dahtao je ka Sofki.Jedva se držao na nogama.Sofka, užasnuta, vide kako mu ruke jednako idu po pojasu, pod miške, gde se obično drži nož.Ubi je taj strah, da krv ne legne, te ne učini ono što je trebalo da učini: da Tomči ne da pare, već da se ona sama digne i ode tamo ocu i — ma šta bilo, ma kakav greh nastupio — otera ga, najuri.Jer, posle ovoga, za Sofku sve se svršavalo.Ništa više nije pomagalo.Sve je propadalo.Ona je sasvim propadala, umirala. Nje, Sofke, one Sofke nestajalo je.Posle ovih para, kupovine, ona je u Tomčinim očima postajala druga, obična, neka stvar, koja se, kao svaka stvar, može novcem kupiti.Tomča, kidajući rukama zaklopac, sjuri obe ruke unutra i ne gledajući ni koju će kesu, da li sa srebrom, zlatom ili niklom, sa dvema kesama odjuri natrag, silno, iz sve snage odahnjujući.I tamo u sobi, kao neki strašan teret skidajući, baci kese.Sigurno ih je u sama prsa efendi-Mitina bacio, jer tako jetko i prezrivo viknu: — Na! Otac joj sa kesama kao pobeže.Ali, da se ne bi primetilo da beži, jednako se oko sebe zagledao, tobož ispravljajući svoje ugužvane čakšire. I što bar tada ne bi pametna?Što se ne diže i zajedno sa njim, ocem, i ona ne ode?Opet bi, ma da je i najcrnje, ipak to bilo bolje nego što ostade.Jer, tek što otac ode, otuda, iz velike sobe, kujnom, celom kućom odjeknu Tomčin strašan glas, — a još strašniji je bio, jer se na nju ovamo, u sobi, odnosio, a tobož je materi govorio. — — Pa majko, nano, mi seljaci, kerpiči... — Nemoj, sinko!Nemoj, Tomčo!Ništa nije!Čulo se uplašeno materino utišavanje... — A?Mi kerpiči?!A oni, što se za pare prodaju, kupuju, oni su sve, mi ništa.Mi kerpiči!Aha! — I sve to bilo je tako strašno ali i sa takom nasladom, kao da se sada, posle ovoga, on nečega oslobađao, skidao sa sebe nešto, što mu je, istina bilo tako drago, milo, ali koje je njemu ipak nekako strano, tuđe, uvek se, pored sve naslade, sreće, ipak ne osećao svoj, ne bio slobodan, nije mogao da diše, glas nije imao svoj, ni pokret, ni oči, ni pogled svoj.A sve to bilo je ona, Sofka, i to ona, nekadanja Sofka, a ne ova, sada, kao svaka ženska i stvar, za pare kupljena. — Aha! — ču Sofka kako on čisto pokliknu od neke divlje radosti i besa i brzo ga vide kod sebe. — Ti! — Ustremi se on na nju.I u tom „ti!“ bilo je sve preziranje, bol, jad, uvreda.Uzalud svekrva dotrča, Sofka već oseti njegovu ruku po svom čelu i kosi, i oseti se kako pade od njegova udarca.On brzo pojuri iz sobe, da ne bi morao i mater, koja ga, trčeći zz njim, poče zadržavati, od sebe nogom odbaciti, i viknu: — Arso! Arsa, kao puškom pogođen tim već zaboravljenim od staroga gazde surovim i zapovedničkim glasom, dotrča uplašen: — Šta, gazdo? — Konja, čizme očeve! — ciknu Tomča na Arsu.I sam odlete u štalu i, ne čekajući ni da se alat osedla, ni Arsa da mu čizme donese, na golog alata usede i usred dana, na zaprepašćenje čaršije i ulice kroz koju prolete, odjuri put njihovoga hana na granici. Docnije Tomča, smejući se samom sebi, pričao je: kako je, kada je već duboko u noć, jednako jureći na alatu, naišao kod jedne reke i nju hteo preći, više mosta, usred vode — a voda je bila tamna, sveža, opkoljena zelenilom, mahovinom i razgranatim vrbama — jasno, kao na danu, ugledao golu, raskošnu žensku kako se kupa i češlja kose i kao da ga k sebi zove.Bila je ista ona Sofka.Ali, da ga ne bi to omađijalo i on se vratio natrag k njoj, a najviše iz straha da ne bi i alat to video, od toga se uplašio, curuknuo i silom ga kući doneo, — on je sav po alatu polegao.Rukama zapušio mu i oči i uši.I grizući ga ispod grive, za vratne žile, tako je silno alata ujedao, da je ovaj pojurio i skoku prešao tu poljanu.I jureći kroz šumu, kroz tamu, zaklanjajući ga od mesečine, odneo ga u han. Tamo, pregledavši i videvši koliko su čivčije i sluge krale, sve ih redom istukao i isprebijao.Oni čak bili kao i radosni, što su tako videli da im je novi gazda ne samo kao stari, već i silniji. I kako se tamo propio, više se ne treznio.Ciganke i seljanke jurio i čak silom, pomoću slugu, čivčija napastvovao, trista čuda čineći.Mati, svekrva, uzalud mu poruči: da se odmah otuda vrati; ili ni ona ovde kod kuće neće ostati.Stiže od njega odgovor: materi čast i poštovanje.Što god ona hoće, zaželi, neka popije i pojede.Ništa da ne žali ni štedi, ali, ako i pored toga još nešto od njega hoće, onda neka ide kud god je volja. I Sofkin otac, efendi Mita, opet, da bi sebi dao ugled a Tomči zadao strah, samoga navodadžiju posla k njemu s porukom: da ili dolazi kući i ne sramoti ga, ili će on svoju kćer natrag uzeti.Tomča navodadžiju dočeka ne može biti bolje.Ali tastu, efendi-Miti, posla „lakat“ i sa njim i taku neku sramotnu reč, psovku, da se po tome videlo, kako se on sasvim okrenuo od njih, sasvim propao.Po toj psovci, gadnoj reči, videlo se da se sasvim povratio u ono doba, kada je, kao dečko, tamo sa ocem po tim hanovima sedeo i živeo sa Ciganima, raznim propalim i mračnim ljudima.Efendi Mita, više ljut, što je taj lakat sa psovkom po drugome poslao za njega, a ne da mu je sam u oči rekao, posla po Sofku, da je natrag vodi.Ali Sofka odbi.Ne samo da odbi, nego ocu poruči da je više nikad za to ne dira, da je ostavi na miru i da je njoj ovde „dobro, sasvim dobro.“ Ali na tome ne ostade.Tomča, kad vide da ga više niko ne dira, još manje smeju da mu poručuju i prete, dakle da više nije dete, nego veliki, odrastao, svoj čovek, poče opet da dolazi kući.Ali kako!Uvek u noć, uvek pijan, uvek gotovo razbijajući kapiju, dok mu sluga Arsa dotrči i otvori.Čim sjaši s konja ispred kuće i uđe k njoj u sobu, a ona stane preda nj, da ga dočeka, on rukom po čelu.I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose.Ali ona iz inata ni da jaukne.Izuva mu čizme.Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurne nogama i mamuzama u prsa ili u trbuh.Ne gleda kud.Toliko je silno udari, da se od njega dva koraka skljoka.Opet se ona vraća, opet ga izuva.Sluge tada moraju da beže u komšiluk, jer znaju da će ih iz puške gađati, samo ako koga primeti u kući od njih.On onda iz podruma sam dovlači piće, vino, ali najviše rakije.I zakrvavljenih očiju, besan, gledajući u nju kako ona ne preneražena, ne uplašena, nego kao sa nekom nasladom sve to trpi i čeka da i dalje produži sa njom, silom bi je gonio da sa njime pije.I to mnogo, sve samu rakiju ljutu, prepečenu, od koje će ona opijena pasti u nesvest, da bi on nju posle mučio, ljubio.I to toliko, da je samo ona, Sofka, u stanju da otrpi.A ona je i trpela.Mogao je svu ubiti, sve joj telo izgristi, a ne samo prsa, ne bi se ona ni pokrenula, ni glasa od sebe pustila!Jedino što bi tada i ona navlaš što više pila tu rakiju, osećajući kako je ova pali i dovodi u neko ludilo od bolova, naslade. Sutra, još u crnu zoru, čim bi se istreznio, odmah se dizao i odlazio natrag, u han, selo. Sofka, kad bi se, ubijena i izlomljena, jedva digla i izišla posle toga u kuću, ušla u svekrvinu sobu, tamo bi nju zaticala, kako ova sva preplašena, utučena preživelim strahom od noćašnjice, ne može iz postelje da se digne.I čim vidi Sofku povezane glave, čela, i sa modricama, ona, kao kiša plačući, govori joj: — Čedo, Sofke!Idi, čedo.Ostavi ga, Sofke!Idi, idi od njega! — Ništa, nano.Sama sam pala i sama se ubila, — zabašuruje Sofka. — Oh, kako: sama?Sve sam čula, sinko.Idi, idi, spasavaj se.Ubiće te.A ja ne mogu da te branim, odbranim.Zato beži, čedo, idi od njega. Ali kad Sofka nikako ne hte da ide, pobegne od Tomče i njih, onda ona svekrva čisto pobeže.Sasvim ubijena i ne mogući Sofki u oči da gleda, od stida, srama, kao da je ona za sve to kriva, po nekoliko dana ne bi je bilo kod kuće.Uvek je tobož išla na groblje, pa je, vraćajući se otuda, što do tada nikad nije činila, nailazila neku svoju seljanku, poznanicu i od te tobož silom bila zadržavana na prenoćište i sutra na ceo dan.Sofku je nje više bilo žao nego sebe.Uzalud joj je Sofka od svakoga jela, od ručka, večere, uvek ostavljala, da, kad dođe, ima šta da jede, svekrva ništa ne bi okusila.Čak ni samu postelju nije dodirivala, još manje u njoj spavala, već u kutu, uglu sobe.I to sve zbog toga, da ne bi prljala postelju i gužvala je, te Sofka morala ponova da je namešta, i tako ona, Sofka, i pored tolikih svojih muka i još i zbog nje da se muči i napreže.Ovako, ne ležeći u nju, ne remeteći je, mislila je da ušteđuje Sofki trud. Uzalud joj je Sofka to prebacivala, u jutru se na nju ljutila, kad bi videla da opet u postelju nije htela leći, ali ona jednako se izgovarala: da zato nije legla u postelju, što joj se san razbio, te nije mogla spavati.A međutim po njenoj ugužvanoj anteriji, po njenoj šamiji, već ulubljenoj, sasvim prilepljenoj oko vrata, slepoočnjača i potiljka, videlo se da leži i spava tako obučena, i to više postelje, u kutu, na jastuku.Sofka bi na tom jastuku, presavijenom za pod glavu, sutra videla udubljenja od njenih laktova, glave, kako je po njemu nički grčeći se ležala. — Zašta mori, nano?Zašta ne legneš, ne raskomotiš se?Nazepšćeš, razbolećeš se. — Počela bi je tada Sofka na sav glas koreti, ne mogući od žalosti već da je gleda tako izgužvanu, izgubljenu i potonulu u neki strah, trepet. Ali ona bi se jednako vajkala: — A ne, ne, čedo.Leći ću ja, leći.Nego sam sinoć zaboravila.Slučajno se naslonila na taj jastuk, pa zadremala, zaspala. Međutim cele noći nju Sofka čuje kako ne spava.Tiho, da Sofku ne uznemiri i probudi, ide po kući, kujni, i odjednom, zaboravivši se, svom dušom jaukne: — Oh, prokleti! I samo to.Ni ko proklet?Da li ceo svet ili samo oni muški: i Sofkin otac, i njen muž, pokojni Marko, pa sada i ovaj njen sin, Tomča. Mučeći tako samu sebe, jednako bežeći od kuće, pade jednom u postelju i brzo, za nekoliko dana, izdahnu.Tomča, i ako mu javiše, ne dođe na saranu.Odmah posle svekrvine smrti i sluga Arsa ode od kuće.Tobož ode natrag u selo, da traži i ubije onoga Ahmeta, gazdinog krvnika, dok u stvari otišao i on u han, kod Tomče, da se tamo nad ostalim slugama natresa, tražeći da ga, kao najstarijeg, dvore i služe, te tako Sofka potpuno sa kućom ostade sama.I to, što Sofka ostade sasvim sama, ne samo da bi gore, teže, nego čak i bolje i lakše, kako za nju tako i za njega, Tomču.On, nestankom materinim, kao zaradova se, jer se oseti sasvim slobodan.Od tada on je, ne samo noću, nego i danju mogao dolaziti kući i sa Sofkom raditi šta hoće.A i za samu nju bilo je lakše, što ona, posle svakog njegovog odlaska, gotovo luda od bolova a najviše od razdraženosti, sasvim je tada ostajala sama i ne imala da strepi da će je ko onakvu gledati.Jer on, i ako pijan, ipak se nije dao prevariti kao drugi muževi, kad je već grli, ljubi, nego bi naprotiv, u inat, da bi je još više namučio, onako razdraženu ostavljao, te bi ona po čitave dane i noći morala ležati, jednako odajući se piću, samo da bi se sasvim umrtvila. Docnije, kako se pričalo, toliko je to išlo daleko, toliko je posle Tomčinog odlaska bivala luda, ne znala za sebe, da bi, onako pijana, noću padala i onda zvala sebi sluge.I zato su onda svi momci, što bi služili kod nje, morali uvek biti gluvonemi. I ništa se ne desi.Još manje smrt da dođe.Čak počeše deca dolaziti i rađati se.Ali kakva deca, kakav porod!Jedini sin, prvenac, što je imao neke snage, jačine, dok su sva ostala bila sve bleđa, podbuhlija. Ali to nju nije iznenađivalo.Sve joj je bilo tako jasno.Sve se, isto kao nekada, i sada ponavlja.Isto kao što od onog njihovog hadži-Trifuna njeni počeli da propadaju, tako, evo i ovde počinje od svekra joj, Marka, muža, Tomče, i same nje.A bar da se njome završi, nego se eto produžava njenom decom, unucima, praunucima.I ko zna, neka njena čukununuka, koja će se možda zvati i Sofkom, biće sigurno onako lepa, bujna, kao što ona beše, a ovako će i svršiti, ovako će za sve njih platiti glavom i nju, Sofku, babu svoju, proklinjati i kosti joj u grobu na miru ne ostavljati. Tek što je ponoć prevalila.Jedva se nazire bunar, štala, okolni zid, a ostalo se još gubi u mraku.Iz one velike sobe, kroz široke, prizemne prozore, ulepljene mestimice počađavelom hartijom, dopire žuta, mrka svetlost.U kujni svetluca mala lampica, što je na stoličici blizu vrata.Gori ona tiho, mlako, šireći od sebe zadah prolivena gasa.Ma da su odavno svi po kući budni, opet se niko živ ne pokazuje niti miče.Pa ni alat, već osedlan i sa crnom, zaraslom prugom od noža na svojim već starim ali još dosta jakim belim sapima, kao da ni on ne sme da rže i kopa nogom, već polako i jednoliko grize zob u zobnici, obešenoj mu o vrat, i sa prebačenom uzdom o unkaš čeka svoga gazdu, Tomču, da iziđe iz sobe, usedne na nj i otputuju u han.A iz te sobe još se ništa ne čuje do samo šuštanje haljina, silno udaranje pete o zemlju, o pod, da bi jače nalegle čizme na nogu, i ono, posle spavanja, tupo, kratko kašljanje.Sluga stoji na pragu od kujne, temenom se oduprevši o podvratnik, leđima jako pribivši se o prag.I tako zgrčen, kao priklješten, drži u jednoj ruci bisage a u drugoj veliku i tešku postavljenu gunju.Netremice, sa strahom, pogleduje čas u onu veliku sobu, pazeći da se lampa na stoličici do vrata sobnih ne ugasi i da onda gazda izlazeći ne naiđe ovamo u mrak, čas opet ovamo, niže sebe, u sopčetu, ućutkujući probuđenu decu, koja leže ispod jorgana i, probuđena, jedno drugom prete, kad koje počne glasnije da govori: — A, a... de!Otac još nije otišao. — Daj žilu! — Ču se iz sobe.Tomčin krupan glas. Sluga brzo alatu prebaci preko sedla gunju i bisage.Provede ga i okrenu ulazu, od sedla jednu uzengiju poče tako da drži, kako bi Tomča, i ne gledajući, odmah u nju mogao da metne nogu, lako da uzjaše.I držeći jednom rukom alata za uzdu, a drugom uzengiju, pognut osta čekajući. Za malo, pa se ču škripa sobnjih vrata i teški koraci u kujni i njegov uobičajeni pri polasku govor, naredbe, pretnje, što se odnosilo ne na njega slugu, već tamo na „njih“, Sofku, decu, kuću. — Kaži onome slepcu (sinu), živ da me ne dočeka, ako čujem da se opet lunja i skita. — Hoću, hoću! — Izlazeći za njim iz sobe ču se kako Sofka odgovara slabim, ali postojanim glasom. Sluzi zadrhta ruka kojom držaše uzengiju, jer se na pragu kujne zacrne on, Tomča.On je već bio, valjda od mnogog jela i pića, pre vremena ugojen, sasvim debeo i jak.Prsa mu gojna kao u neke žene.Usta mu se gubila u zdepast, kratak vrat i podvaljak.Obučen u široke, ne čohane čakšire, u dolamu, sa silavom, čizmama više kolena i crnom šubarom. Onako jak i mrk, još jače odudari osvetljen ostrag onom lampom, koju je Sofka uzela sa stoličice do sobnjih vrata i držala je i više svoje i više njegove glave, svetleći mu put. Sluga, pošto još jednom baci prestrašen pogled po konju, da nije štogod zaboravio, privede alata, gurnu onu uzengiju na Tomčinu nogu, koju ovaj beše samo podigao, pa onda brzo pređe na drugu stranu obisnu se o sedlo, te Tomča sigurno i lako uzjaha.I kad uzjaha poče se utopljavati, zaogrćući se dobro gunjom, uvijajući noge, kolena i probajući falje na pištoljima, da nije barut ukvašen.Sluga za to vreme otrča do kapije, otvori je, i osta da drži razjapljena krila.Tomča, pošto se dobro uvi, oseti na konju sigurno, utopljeno, uze dizgine i, prekrstivši se, a ne rukovavši se sa Sofkom, pođe. — Zbogom! — Srećan ti put! — otpozdravi ga Sofka i osta svetleći, dok se on, odudarajući od alata, i nijajući se na njemu sigurno, jako, ne izgubi na kapiji. Tek kada Sofka ču kako sluga tamo za njim zatvori kapiju, vrati se ona polako u kujnu, koja već beše osvetljena od ognja, što ga deca raščarkala i već se načetila oko njega, pa onako sanjiva, drljava, posuta koncima i pramenovima vune i pamuka od spavaćih haljina, zapretala bose noge u pepeo oko ognjišta, gledajući oko sebe veselo i slobodno.Sofka ih poče kao uvek grditi.Zatim uđe u onu veliku sobu i vrati se iz nje vukući za sobom jastuk, koji podvi i sede na nj pri ognjištu.Posle u jednom džezvetu pristavi kafu a u drugom poče da greje rakiju.Deca, znajući da im neće dati od toga što kuva, počeše otvarati kovčeg do zida.I podupirući svojim glavicama njegov veliki, težak i star poklopac, izvlačili su iz kovčega komađe hleba, koje su grizli nemarljivo, vitlajući se po kujni, sobi, odlazeći osobito u onu veliku, očevu, u koju do sada nisu smeli da privire, i sa nasladom otuda sobom izvlačeći jastuke, ponjave i drugo.Ona, kao da to nije ni primećavala.Pokatkad samo bi se trgla i, videvši šta rade, planula bi i udarila bi koje od njih bilo papučom, nanulom i svačim što bi našla oko sebe, i onda bi ih opet ostavljala na miru.Sluga, pošto je bio zatvorio kapiju, donese naramak drva i sede i on do ognjišta.Razuzuri se.Izu opanke i poče, zadižući i zagoljujući do kolena noge, da čisti slame iz nogavica.U tom već je i dan svitao.Modrina zore poče probijati odozgo, kroz badže, i lomiti se sa svetlošću ognja.Iz komšiluka čuli su se udarci sekira, škripa đermova, kloparanje nanula po kaldrmisanim avlijama, a iz čaršije, gde je velika kapija i kafana, na mahove poče dopirati otegnuto prodavanje salepa, i vika simidžija, i jak oštar zadah od upaljenog uglja po mangalima ispred dućana.Ovamo kroz kapidžik već počeše dolaziti iz komšiluka žene na bunar.I po graji dece videle bi da je on, Tomča, već otišao, zato, ostavljajući testije oko bunara, sasvim slobodno počeše ulaziti ovamo, kod Sofke, da piju kafu, sede, i zađu toliko u razgovor, da onda moraju iz njihnih kuća po nekoliko puta decu da šalju po njih. Međutim sama Sofka odavno se osuši.Nekadašnja njena tanka i vitka polovina izvila se, te joj kao grba štrči i odudara od nje.Crne joj oči ušle, nos joj se izvukao i utančao, a slepoočnjače joj se izoštrile i kao prišle, stisle se jedna drugoj, samo joj usta još onako tanka, vlažna i sveža.Ide polako.Nikada se ne žuri, već nesigurnim koracima s uvučenim rukama u nedra, te joj košulja na grudima uvek nabrana, skupljena i prljava.Nećete je nikad videti da jede.Gotovo nikad ništa.Samo što pije kafu i uvek vezuje čelo maramom, stežući jako na slepoočnjačama kolute crna luka, posute kafom.Po ceo dan tako provede sedeći do ognjišta u kujni, nagnuta nad njim, čeprkajući mašicom, odvajajući kupice ugašenog žara, onda po čistom i mekom pepelu povlačeći neke meke, nežne poteze.Iz toga ako bi je tek koja komšika trgla.Zamrsilo joj se platno i zove je, da ga ona odmrsi.Sofka odmah odlazi.Na prvi pogled vidi gde je pređa zamršena, i sigurno, slobodno, ne otkinuvši ni jednu žicu, raspravi je, pa čak, kao da to nije tuđ posao, već njen, seda u razboj i produži da ona tka.Ali to biva malo.Brzo se kao umori i onda se diže i odlazi drugoj komšinici.Tako celog dana ide od kuće do kuće, provlačeći se kroz kapidžike.Izredi celu mahalu i opet se vraća kući, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srče je polako, odmereno, oblizujući svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne. Uključeno u ELTeC korpus 2021-04-27 IZDANjE ZADUŽBINE I. M. KOLARCA 143 KAKAV NAM UČITELj TREBA NA SELU J. MIODRAGOVIĆ Štamparija „Štampe“ St.M. Ivkovića i Komp. MILANU Đ. MILIĆEVIĆU Tebi, sjajnom senu tvome, poštovani učitelju i prijatelju, najvrednijem radniku na knjizi srpskoj, koji si i sam, među svojim mnogobrojnim i raznovrsnim delima, pokušao da u „Selu Zloselici i Učitelju Milivoju“, po svome umenju i nahođenju, daš jednoga Radišu, Posvećuje ovaj svoj rad Zahvalan ti Ako ova knjiga doprinese štogod kulturnim istoricima našim za poznavanje prosvetnih prilika naših u drugoj polovini prošloga veka; ako ona doprinese štogod i popravci u nastavi i vaspitanju podmlatka narodnoga, te otuda i prosveti narodnoj i blagostanju našega naroda uopšte: onda zahvala za to pripada u prvom redu plemenitoj Zadužbini pok.Ilije Milosavljevića Kolarca, o čijem je trošku ona štampana, a za tim uvaženom odboru ove Zadužbine, koji je i ovu knjigu pedagoške sadržine uvrstio u odabrana izdanja njena, i poštovanom Dr-u V. Bakiću, koji je kao referenat dao dobro mišljenje o njoj. Na Preobraženje, 1910. U Beogradu Jednoga jesenjega dana šezdesetih godina prošloga veka dođe od kapetana kmet lepoga sela Planinice i objavi kapetanovu zapovest: da svako selo da po dva đaka u školu, koja beše u obližnjoj varošici.Svi seljani počeše da se zgleduju, ko će da da, i da pogleduju u one, koji nemaju „soldata“ iz kuće; jer veljahu: mnogo je oboje, i „soldata“ u vojsku i đaka u školu.A kmet, da bi prekinuo ovu mučnu situaciju, reče: „Braćo, evo ja ću da dam jedno, a vi sad, eto vas svih, pa ko hoće nek da još jedno!“ Seljani primiše ovu izjavu kmetovu veoma rado i sad počeše da pogleduju u Joksima, najzadružnijega domaćina u selu, a koji još ne imađaše „soldata“ iz kuće.A Joksim odgovori: „Što, braćo, gledate u mene!Nisam ja sam u selu zadružan.Ja nemam dete za davanje na čkolu.Najstarijeg ću da ženim; onaj mlađi mi je poodrastao i on čuva stoku; a onaj treći nešto nije k svetu.A braća mi imaju više ženske no muške dece.No nek da onaj, koji ima valjatno dete, koje može izučit’ knjigu“. Svi zaćutaše i time gotovo primiše ovo Joksimovo izvinjenje i predlog, da dadu u školu neko dobro dete.Sad počeše ponovo da se zgleduju: ko je i zadružan i ima dobro dete.Onda reče Milun Stevanović, kojega su svi smatrali kao najpametnijega u selu: „Čujte me, braćo, što ću vam reći.Pravo kaže naš brat i prijatelj Joksim.Ne treba da gledamo ko ima najveću zadrugu, no ko ima najbolje dete za čkolu.Mi, hvala Bogu, ni do sad nismo bili ni u čem počkodni, pa ni od sad ne treba da budemo mimo svet.No da damo dete, koje će izučit’ knjigu i s kojim ćemo se ponosit svi.A eto tako dete ima naš brat i konšija Radovan.Svi to dete vole i mnogo’ vale.Što čuje to utuvi, i što vidi to napravi; a svira u svirajku — oro da igra.A najbrže potrči i najviše skoči, i slobodno je i po noći kao i na danu, i u gori kao i kod kuće.To dete može izučit’ knjigu i može bit’ na ponos i roditeljima svojim i svemu selu.To dete mi da pratimo na čkolu pa se nećemo postidet’.“ Svi se opet pogledaše; pogledaše i u Radovana, gledajući šta će on reći; a čiča Veličko prekide ćutanje i tankim ali milozvučnim glasom reče: „Deco, pravo veli prijatelj Milun: na čkolu valja dati onoga, ko će od nje imat’ vajde i ko neće počkodit’ ni sebe ni selo.A to dete Radovanovo mnogo vale.Vele, da tuvi svaku pesmu, svaku priču, svaku brojanicu i svaku svirku, čim je jedanput čuje, i napravi što god vidi.Upamtilo, vele, i neke crkvenske pesme što je čulo od popa u crkvi, kad je s ocem išlo na sabor.Ono će lasno i knjigu izučit’.Njega, vala, da damo, pa nećemo bit’ počkodni“! I Radovanu bi milo, kad mu dete ovako hvale, i pomisli, da mu sin istina može izučiti knjigu i biti srećan čovek, pa reče: „Nek je s Božjom voljom i pomoću, braćo!Pa, kad svi velite da dam, da dam!“ I svi dahnuše dušom, kao da se rešilo neko krupno narodno pitanje; i, eto tako Radiša bi izabran za đaka. Radiša je, po tome, odrastao na selu, u čistoj svežoj prirodi, gledajući kako se ona razvija, i u onome prostom životu ljudskom, u kojem ima puno lepote, ali i mnogo neznanja i neumešnosti.Slušao je tice kako pevaju po šumama i voćnjacima, gledao je kako pčele beru med po cveću i odnose ga u košnice, i igrao se po livadama s najmilijim društvom, s jaganjcima i jarićima. Kad Radovan dođe iz sudnice kući i kaza svojoj domaćici Veliki, da će Radišu da uzmu „na čkolu,“ ona se i obradova, i ožalosti, i zabrinu.„Zboriš li istinu, čoveče!Rada naš da ide na čkolu, da izuči pismu!Blago majci!...Ama kako da odvojimo dete od kuće: malo je još?Pa kako ćemo ga izdržat’!“ reče ona pa joj potekoše suze, ne zna se, da li od radosti ili od žalosti.A Radovan joj reče: „Na to sam i sam pomišljao; al navališe ljudi: te dobro je dete, te valjatno je; a tako nam i treba, te da ne osramoti ni sebe ni selo...I svi rekoše, da kmet Stanko da jedno svoje dete i mi našega Radu.A kad rekne selo, valja nam učiniti pa kako bilo.A možemo, samo Bože daj zdravlja.Ni kmet Stanko nije bolji gazda od nas, pa kako on, tako ćemo i mi.“ Velika se malo zamisli pa joj se ote uzdah: „O, moje lepo dete!Pa, da mi bude đak — blago majci!Ama njemu se odavno nešto sluti.Sve ređa one crkvenske, što je čuo od pop-Gaje, ka’ da gleda u knjigu!“ U tom joj se zaplaka mala beba u kolevci, i Velika ode, da je uzme i podoji; a Radovan ode do guvna, da spremi za sutra, da vršu pšenicu. U veče i Radiša dotera ovce i ugna ih u tor, a Velika dođe s vedricom da ih muze.Od bleke ovaca ništa se ne čuje.Po deset — dvadeset njih bleje u jedan glas.Tamo dalje su jaganjci u drugom toru, pa bleje i oni i jedva čekaju da ih puste, da dođu svojim majkama, da malo okvase usta i zaslade što su danas popasli.A majke ih čuju, pa im se raduju, pa ih zovu.Otuda ovolika bleka i tamo i ovamo, da ti uši zagluhnu i da jedva čekaš da se ovce pomuzu i jaganjci puste k njima.I onda u trenutku svako nađe svoju majku i nastane mir, kao da sve posni.U toj vrevi Velika ništa nije mogla da kaže Radiši, samo je milo pogledala svoga miloga sina i merila, liči li mu da bude đak.A kad je prestala bleka, ona ga je sve zapitkivala nešto drugo; a nikako ne može da mu kaže, šta je danas rešeno u sudnici.Kad je izišla iz tora s vedricom punom mleka i zatvorila ga, ona preko običaja pomilova Radišu rukom po glavi i reče: „Moj lepi đak.“ Radišu iznenadi i ovo milovanje rukom i ova reč „đak.“ Majka ga je istina volela i milovala i srcem i rečima, ali ga nije mazila.I što sad da mu kaže „đak“?!Zato se on s nekim malim stidom samo izvi u stranu i pogleda u majku, kao da je hteo zapitati: „Šta ti je sad?Što me tako zoveš?“ A majka kao da se poboja da ga ne uplaši, pa okrenu razgovor na drugo i zapita ga, dokle su danas terali ovce.Tako dođoše i do bačije i majka uđe unutra, da procedi mleko i metne ga na vatru, a Radiša osta pred bačijom, da uzme i unese koje drvo.A kad je ušao i seo, majka je htela opet da povede razgovor i da mu kaže, ali ne može: sve joj nešto teško, sve je steže za gušu, a kad se okrene u stranu skotrlja joj se i po koja suza niz obraz.Ali je ona izbriše i pita ga sve nešto drugo.Ona je uvek bila dobra, ali je sad nešto prema Radiši sve nežnija.A Radiši se jednako vrti po pameti „đak.“ Najposle majka pregore smrt i život i otvoreno zapita Radišu: „Istina, Rado, bi l’ voleo da budeš đak?“ Radiša je pogleda svojim pametnim očima pa, mesto odgovora, on je zapita: „A ko će ovce da čuva?“ Majka mu stade razbijati ovu brigu i reče: „Za ovcama će poć’ Vuksan od jaganjca a za jaganjcima mlađa ti sestra Milenija.“ Onda im se susretoše pogledi: Radiša gleda u majku, da vidi, veli li ona to istina, a majka pogleda u Radišu, da vidi, kako će njemu da bude.Radiša opet zapita: „A bi li mogli vi bez mene?“ (a u duši je mislio: kako ću ja bez vas).Majka onda poče da mu razbija i ovu brigu, da on ništa ne brine za njih, samo ako voli da ide u školu.Radiša onda odlučno odgovori: „Ako hoće tata da me da, ja hoću.“ Veliki čisto bi lakše, i sad mu stade pričati, šta je danas bilo u sudnici.Malo posle dođe i Radovan, i on ponovo ispriča sve kako je bilo.I Radiši bi milo, što se zna za njega, i što ga tako hvale, a majci još više.Ali im tu radost odmah muti briga, kako će se ovo izvesti.Kako će oni jedno bez drugoga; kako će se Radiša odvojiti od kuće i svih njih; kako će mu biti samome tako daleko, i kako će ga izdržavati.Ali roditelji, kao ono kad ćerku udaju, najposle reknu: „Što mora bit’, nek bude!Nek ide za svojom srećom!Kad celo selo veli, i on voli, biće sa srećom, ako Bog da!...“ I večeraše, i legoše, i Radiši ostaše na pameti one reči: „Biće sa srećom, ako Bog da!“ I Radovan, i Velika, i Radiša prespavali su ovu noć kao retko koju.Nijedne noći do sad nisu im se vrzle ovakve misli po pameti kao ove noći.I kad su ujutru ustali od spavanja, izgledali su neobični.Ali je ubrzo otišao svaki na svoj posao.A Velika kao da je ovoga jutra spremila svome Radiši malo više i lepše u torbicu za taj dan nego obično drugih dana... Dan je za danom prolazio i za kratko vreme sve je selo znalo: da je došla zapovest od kapetana, da selo Planinica da dva đaka, pa da će otići u školu jedno kmetovo dete i Radiša Radovanov.Velika skroji i saši Radiši još jednu preobuku, zaplete mu sve čarape, a sestra mu isplete i jedne nove, a otac mu naoputi nove opanke, te da ih obuje kad pođe.A, majka saši već svome đaku i torbu od jedne pole, što je sebi tkala za zavjaču. Dođe i vreme, da se đaci vode u školu.Jednog Petka oko maloga ručka viknu birov s brda: „O, Radovane!Zapovest ti od kmeta, da prekosutra u Nedelju budeš naredan, da vodite decu u školu.On će udarit’ na tebe, pa odatle zajedno da pođete.“ Dođe i Nedelja.Za ovcama je danas otišao prvi put Vuksan, a Radiša je ostao kod kuće.On se opremio i čeka, a majka se uvek nađe, da mu još ponešto rekne i pouči ga, kako će u tuđini živeti i oda zla se čuvati.Radiša je najviše upamtio reči: „Dete, gledaj kako te Bog uči!“ A Radovan je metnuo u torbu i bisage jednu pogaču, zastrug sira i kajmaka, čuturu vina i pljosku rakije, malo pastrme i slanine, jabuka i oraja i preobuku Radišinu, s jednim ponjavčetom za prostiranje i jednom šarenicom za pokrivanje.I to je bila sva oprema.U tom dođe i kmet sa svojim detetom.I on je na svome konju imao tu istu opremu.Radovan zadržava kmeta da sedne malo, ali on ne hte, govoreći da je bolje da pođu odmah, kad su spremni.I Radovan pristade na to.Velika odreši konja i predade ga Radovanu, pa i sama pođe, da ih isprati.Pođe i starija sestra Radišina Milja.I njoj su bile pune oči suza, pa čas po bi prilazila Radiši i nabirala mu lepu belu košuljicu.I tako su išli daleko, daleko.Najposle reče Radovan: „Ženo, vrati se ti: dete ti osta samo kod kuće; a mi ćemo sami malo pobrže!“ I zastadoše, da se oproste.Radiša poljubi majku u ruku, a ona njega u obraze i reče mu: „Srećan ti put, sine!“ I sestra se poljubi s bratom, pa se onda rastadoše: „Zbogom“! - „ U zdravlju, da Vog da!Srećan put!“ I pođoše: Radovan s kmetom a Radiša sa sinom njegovim, a Velika i Milja pratile su ih očima, dokle god nisu zašli za brdo, pa se onda i one vratile sa suzama u očima.Jer je ovo bilo prvi put da se jedno od drugoga rastaju.Pomisao: kako će oni bez Rade, a kako će on sam u tuđini, bez njih, pomućivala je onu radost što su je osećali kad pomisle: da ga je selo izabralo, da on voli da ide u školu, i da će da im bude „đak“.I žalost je nadjačala radost...Malo je lakše bilo i Radiši.Ali je on bio s ocem i ublažavao je tugu u drugarskom razgovoru.Sem toga u njega je bilo nekoga muškoga ponosa, sa kojega mu se činilo, da je sramota da plače.... Dođe i varošica u kojoj je škola, to jest, oni dođoše u nju.Radiša i njegov drug sad prvi put videše varoš i dućane.Radiši je sad izgledala veća ova obična palanka nego docnije prestonica Beograd a još docnije i London.Od svega najviše ih je čudila ona blizina dućana s jednom zajedničkom strehom od kraja čaršije do kraja, tako, da se i leti i zimi moglo ići pod njom po suvoti i hladu, i kaldrma, po kojoj su čagarale potkovice kao po daski.Kmet i Radovan prvo odvedoše decu u školu, te ih upisaše, pa im onda nađoše stan, gde će da sede.Kmet je tu imao neku malu rodbinu te dete ostavi u nje, a Radovan dade Radišu kod nekoga svoga poznanika, siromašna ali poštena čoveka, s pogodbom šest dukata za godinu.A da bi Radiši bilo lakše prvo veče i prvu noć u novom mestu, u tuđoj i neobičnoj kući, s tuđinom, ostade s njim i Radovan da noći.U veče Radovan izvadi sve što je poneo za jelo i piće, te lepo povečeraše svi; samo Radiši nikako ova večera nije prijala najbolje.On je naučio da večera u kući ili bačiji pored ognja, a sad prvi put večera u sobi pored lojanice u „čiraku“- s „mumakazama“, kojima često „useknjuju“ sveću.Izgleda mu nešto hladno, mračno i tajanstveno.A da bi zlo bilo veće, gazda Radišin ne imađaše dece, te da se Radiša s njima pozabavi.Celo je veče samo slušao razgovor i sećao se šta je danas video; ali srce mu je ostalo u Planinici....Posle večere prostrše po asuri jednu ponjavicu i metnuše jedan podglavnik napunjen slamom, pa tu legoše Radiša i otac mu i pokriše se japundžetom i onom Radišinom šarenicom.Tako je Radiša prospavao poslednju noć s ocem.Umoran i telom i dušom on je brzo zaspao i spavao je do zore.A čim je zora zarudela, bili su budni i Radiša i Radovan i ustali su, obukli se, umili i izašli u dvorište.A gazda i gazdarica su po varoškome još spavali.Jer, dokle je kod seljaka pravilo, da ih sunce ne zateče u postelji, dotle je u varošana pravilo, da ih sunce zateče u postelji.I sunce se rodi, i ustaše već i gazda i gazdarica, i počeše dimovi da se dižu iz dimnjaka i na ostalim kućama, što je znak, da su i tamo ustali.Radovan je već opremio i napojio konja i gotov je da pođe.Ali se sve nešto priseća te Radiši naručuje i čeka, da se s domaćinom i domaćicom pozdravi.A Radiša čisto voli, da oni još ne ustanu...No eto najposle i njih.Nastaje ponovo sinoćni razgovor, i Radiša bi voleo da se on produži.Sunce već prilično odskoči od brda i oni još u razgovoru.Nastaje najmučniji trenutak i za Radovana i za Radišu: onome, što će da se rastane s detetom, a ovome, što će da ostane sam.Radovan reče: „Zbogom, sine!U zdravlju i sa srećom da ostaneš!“ Radiša priđe i poljubi oca u ruku, ali mu ona reč „da ostaneš“ pade nekako odviše teško.On se uzdrža da se ne zaplače, ali je gledao i u oca i u konja kao u mile predstavnike slatke kuće svoje i lepoga sela svoga.Otac uzjaha konja i pođe, a Radiša osta.Još jednom reče „zbogom i sa zdravljem“ i obode konja.Nije ni njemu bilo lako, ali on ide svojoj kući.A Radiša ostaje u tuđini.On je mali, pa tako rano da se odvaja od svoje kuće, svoje majke i oca svoga, svojih sestara i braće i sve rodbine svoje.Ama sve novo: ničega nema, na šta je Radiša naučio u selu.Ipak se on junački uzdrža da se ne zaplače.Sramota ga je bilo od gazde i gazdarice.Ali kad mu posle dadoše komadić sinoćne pogače i parče sira da doručkuje, njemu se nešto ražali i u malo se ne zaplaka; pa vrati gazdarici oboje i reče: „Ne mogu.“ Zalud je gazdarica navaljivala, da ne ide naštinu u školu: Radiša ne hte da doručkuje. Malo posle ču se neko zvono kao malo crkvensko, i čulo se ne samo po celoj varošici nego i po okolini.To je školsko zvono, i ono kazuje da je vreme, da đaci polaze u školu.I Radiša metnu praznu torbicu oko vrata i pođe.Gazdarica ga zapita, ume li pogoditi, a on reče, da ume.I pogodio je. Škola beše obična kuća na jednom spratu s velikom strejom sa sve četiri strane i s uzanim dvorištem.Unutra je prostrana soba s niskim tavanom, koji je na sredini poduprt debelim rastovim direkom.Od direka s obe strane su klupe do samih prozora.A na prozorima nije hartija kao u Radišinoga gazde nego srča ili staklo.Ali i ovde ima ona rešetka od drveta, od koje ne može da se uđe i iziđe na prozor ni onda, kad je on otvoren.U glomaznih deset klupa posedalo je oko osamdeset đaka najrazličnijega uzrasta i odela.Učitelj beše velika ljudina, da je skoro glavom dohvatao do tavana.A što je najglavnije, na njemu beše neko neobično odelo.Svi nose čakšire, suknene ili čojane, i gunjče ili ćurče, a na glavi fes ili šubaru; a on neke uzane gaće do članaka i zubunić što se na grudima zakopčava dugmićima, a ne kopčama; a na glavi mesto fesa nosio je neku šeširinu s velikim obodom.Tada prvi put Radiša ču reči: „pantalone“, „prusluk“, „kaput“ i „šešir“ i vide ovo.A kapetan i njegovi pisari nosili su odelo kao oficiri.Radišu posadi učitelj u treću klupu s leve strane.U njoj beše sedam đaka, i on osmi.A da tu nije mogao ni sesti lepo, to se razume i po sebi.Svi su sedeli ukoso.A pred svakim stajaše po neka knjiga.Ovo su oko Radiše „bukvarci“, a ono su tamo „časlovci“ i „psaltirci“.Psaltirci čitaju Psaltir, časlovci Časlovac a bukvarci viknuli svi u glas: „buki“ az ba, buki az ba, baba; vedi on vo, dobro az da, voda; glagol on go, rci az ra, gora“, i tako dalje: digla se vreva, kakvu Radiša nigde i nikad dotle ne beše čuo.Samo nju prolomi po koji put učiteljev glas, koji zagrmi na ponekoga što se okrenuo, ili lupa pruta o sto, ili pukot kakvoga šamara tamo negde u kraju.Radiša se prenerazio, pa se pita: „Zar je to škola?Zar je takav učitelj?Zar se tako uči knjiga?Ajao meni, gde dođoh!Šta li će biti sa mnom?...“ Tako potraja poduže, pa onda učiteljeva glasina prolomi ovaj urnebes: Dosta!Gramatiku!“ I za čas se dosadanje knjige ostaviše u klupu a izvadiše neke druge, manje.Iziđoše i „najstariji đaci“ za svaki razred po jedan, uzeše u ruke knjigu i počeše sve redom da „slišavaju.“ Oni su najstariji „sklanjali“ glagole „tečem, tečeš, teče, tečemo, tečete, teku; tecijah, tecijaše tecijaše, tecijasmo, tecijaste, tecijahu; tekao sam, tekao si, tekao je, tekli smo, tekli ste, tekli su,“ i tako dalje.A mlađi govorahu: „Gramatika je reč grčka i znači....“ „Reči se dele na „imenitelna“,i „prilagatelna“, „brojitelna“, „mestoimenija“....„Jednobroj: imenitelni jelen, roditelni jelena, datelni jelenu, vinitelni jelena, zvatelni jelene i tvoritelni jelenom; višebroj: imenitelni jeleni...“ i tako dalje.Bukvarci su sve ovo slušali.Slušao je i Radiša, ali mu se činilo, da nije na zemlji i u svojoj zemlji, nego negde u nekom drugom svetu, svetu bez pameti, gde svi govore a niko ne zna šta, i činilo mu se, da su u paklu, gde se svi muče a ne znaju zašto.U tom zazvoni neka klepetuša na vratima i učitelj viknu: „Dosta!Na odmor!“ I u trenutku umuče ova ne pesma nego kuknjava i nasta živi žagor, sa kojim đaci i iziđoše na odmor.Iziđe i Radiša.S njim se nađe i kmetov sin i obojica stadoše pored ograde i gledali su, kako se igraju i veliki i mali đaci.Ali je sve ovo njima izgledalo nekako ludo i pusto, ni nalik na njine bezazlene i pametne čobanske igre; i prvi im je uzdah mogao biti: „A jao, gde dođosmo!“...Zvono opet zazvoni.Đaci pojuriše ko u školu, ko u nužnik a ko na bunar.Radiša i drug mu pođoše u školu.Sad i njima učitelj dade Bukvare.Nikad se Radiša nije toliko ni iznenadio, ni uplašio, ni obradovao, ni zastideo koliko sad.I jedva se seti samo da poljubi učitelja u ruku.A kad ga uze za ruku da ga poljubi, ona mu se učini nekako suviše hladna...Uđe u školu s knjigom, ali i sa strahom: kako će da je čita, kad ne zna ništa!On ne ume da zbori onako kao oni drugi đaci malo pre...Učitelj sad naredi, da se psaltirci i časlovci „slišavaju“ iz Istorije, a bukvarci da pišu slova.Najstariji đak nad psaltircima iziđe, uze knjigu i otvori je pa poče jednoga po jednoga da izaziva, da „govore lekciju.“ I svi su izlazili i govorili kao pesmu napamet: „Miloš je bio junačkog srca a pritom vatren, pa je gledao da prekim putem pokaže, da on nije izdajica...Hiljadama hiljada turskih ruku diglo se na junačnog Miloša i njegova dva pobratima, ali su od junačkih desnica njihovih Turci padali kao snoplje... “ I tako dalje.Koji gde zastane pa ne zna dalje, prvi đak mu pomogne i kaže mu nekoliko reči, i koji zna, on nastavi.A koji ne zna, on se odmah izdvoji na stranu.A najstariji đak nad časlovcima slišavaše „Sveštenu Istoriju“, ovako.On: Ko je stvorio ovaj svet?Đak: Stvorio ga je Bog.On: Iz čega ga je stvorio?Đak: Bog je ovaj svet stvorio iz ničega.On: A zašto ga je stvorio?Đak: Stvorio ga je zato da proslavi svoje ime i da pokaže svoju svemoć, a razumnima da pokaže svoje blaženstvo.On: A kako ga je stvorio?Đak: On je samo rekao da bude svet, i svet je odmah postao.On: Za koliko je dana Bog stvorio svet?Đak: Bog je ovaj svet stvorio za šest dana, a sedmog dana je otpočinuo, čime je hteo i nama dati primera, da šest dana radimo i u njih sve svoje poslove posvršavamo, a sedmog dana da idemo u crkvu i molimo mu se...I tako dalje.Sad dolazi „stvaranje“ sveta po danima redom, o „prvim ljudima“,o životu njihovu u„raju“,grehu njihovu, i izgnanju iz raja — sve ovako u pitanjima i odgovorima.I opet: ko zna, ide na mesto, a ko ne zna, ostaje tu pored zida.A kad su se izređali svi, učitelj priđe psaltircima pa reče: „Vi ćete uzeti sad dotle i dotle sa „starom lekcijom“; pa onda priđe časlovcima i reče: „A vi ćete imati novu lekciju“ do „Potopa“!Pa se onda okrenu onima pored zida i reče: „A vi, što niste naučili lekciju, hodite ovamo!“ I dođoše ovamo, nasred učionice.Onda reče prvom: „Lezi!“ a najodraslijem đaku da iziđe i uzme prut.Onaj poče da se brani kroz plač: „Nisam imao knjige, gospodine, molim Vas, naučiću drugi put... nemojte!“ Ali učitelj podviknu: „Lezi!“ i ovaj se opruži potrbuške.„Udri!“ viknu učitelj.Školom ovlada strah i trepet, i samo se čuje po neka muva, koja preleti preko učionice; jer se samo ona ne boji, i tamo na prozoru jedna čela, koja je zalutala u ovaj pakao.Najstariji đak izdiže prut i udari njime što igda mogade.Žrtva se poče savijati, praćakati i zavapi: „Ajao, lele!Naučiću, gospodine, Boga mi!“ „Ožeži!“ viknu učitelj, i onaj izmahnu opet, i odjeknu pljusak kao po praznoj crkvi.Jauk se pojača: „Jao, naučiću, gospodine; nemoj molim te kao Boga!“ „Udri jače; sad ću tebe!“ viknu učitelj onome koji bije.Ovaj zape još više.Od ovog udarca žrtva se izvi i sede, i sedeći stade zapomagati.Ali sve uzalud: učitelj se ne umilostivi i samo produžavaše: „Lezi, lezi, lezi...I dva su najjača đaka trebala, da ga ponovo polože potrbuške, i jedan da ga drži za glavu a drugi za noge.I udarac za udarcem sipao je dokle se žrtva ne ućuta, i grozni učitelj onda reče: „Dosta.“...Ovaka je sudba čekala i ostale redom.Nikom se nikakav izgovor nije primio.Jedan reče: „Gospodine, umro mi otac, pa nisam mogao da naučim“.Učitelj dreknu: „I ako ti je umro!Kad nisi naučio lekciju, i treba da ti umre!Lezi, magarče!“ I leže i ovaj kukavac, sav uplakan i od žalosti i od straha.I on trpe, i kuka, i prevrta se, dokle god nemilostivi učitelj ne reče: dosta.I izređaše se svi.Nasta u školi jedno jecanje, kako Radiša nikad nigde nije ni video ni čuo.I posle ovakog prizora učitelj naređuje: „Crkveno Pjenije!“ I sad nastaje pevanje crkvenih pesama pri odgovaranju na večernji i jutrenji.Bukvarci su dotle pisali „po plajvazu.“ Celu stranu propisa ispisali su stariji đaci plajvazom, a oni sada perom idu po tom tragu i pišu sve mastilom.To je i Radiši bilo prvo pisanje i prvi pismeni rad.Učitelj viknu i njima: „Dosta!Šedator da pokupi!Pjenije!“ I sad nastaje „pjenije“, koje je Radiši mnogo više ličilo na onu malopređašnju kuknjavu.I u istini mu je izgledalo, da ne pevaju, nego da svi kukaju.I, oh kako se to slagalo s Radišinim osećanjima u ovom trenutku!... S ovom kuknjavom što se zvaše „pjenije“ svršeno je i učenje, i đaci su se pustili kući, da se posle podne opet skupe na ovako „učenje“.U jednoj maloj knjižici što se zvaše „Zemljopis“ behu popisana sva imena reka, planina i gradova u Evropi, i ona su se učila napamet bez mape.U drugoj što se zvaše „Opšta znanja“ bilo je nešto o Bogu, čoveku, zemlji, vatri, vazduhu, vodi, biljkama i životinjama — sve i ništa, i opet sve napamet „odavde — dovde.“ A Računica se počinjala s tablicom i pravilima, i prvo se morala naučiti „tablica množenja.“ Učitelj kaže: „ Tablicu množenja!“ i svi u glas viknu: Jedanput jedan jes’ jedan; dvaput dva jesu četiri; dvaput tri jesu šest; dvaput četiri jesu osam; dvaput pet jesu deset... i tako dalje.I opet „preslišavanje,“ i opet batine.Radiša je izgubio i ono malo pameti što je doneo.On je u sve ovo blenuo kao u neke mađije, i izgledalo mu je, da niti su one za njega ni on za njih. Svršio se prvi dan Radišin u školi.Dolazi veče.Radiša danas niti je imao drugova niti se igrao.A onaj metež i krivež u školi neprestano mu se vrze po pameti.Gazdarica mu dade da donese testiju vode, i on donese; ali i tamo nov, nepoznat svet.I tamo se svađaju i biju, grabeći se ko će pre da zahvati vode.Radiša je čekao, da svi zahvate.Čekajući on se naslušao takvih grdnja i takve psovke, kakvih u selu nikad niti je čuo niti bi čuo, i od kakvih bi se njegovi seljaci zgranuli i pobojali, da Bog zbog toga ne pusti kakvu moriju, da se sve zatre.Što više noć hvata, to je i u duši Radišinoj sve mračnije.Seća se, šta bi sad radio kod kuće.Pa sinoć i noćas je s ocem bio a sada je sasvim sam.Sem nekoliko kokošaka, koje behu već odavno polegale, Radišin gazda nemađaše više nikakve stoke.Ne beše dakle ni te družbe ni zabave.A Radiša se seti svojih ovaca i jaganjaca, svojih koza i jarića, svoga zeljova, svojih drugova, svoje majke i sestara svojih, pa mu se samo stegne donja vilica a suze same poteku na oči...U tom dođe i gazda, i gazdarica postavi za večeru.Zovnuše i Radišu i on uđe u sobu.Sovra postavljena kao i sinoć; lojanica u plehanom „čiraku“ gori kao sinoć, i na sovri sve ono što su imali sinoć, jer je od svega bilo preteklo; samo mu nema — oca!I u jednom trenutku njega obliše suze, on zajeca i mesto da sedne za sovru, on se nasloni na zid do „kubeta“ i glasno zajeca.I gazda i gazdarica pravili su najmilije lice i sve činili, da ga uteše i privole na večeru, ali je sve bilo zalud.I što su god oni više navaljivali, to je njemu bilo sve teže.Samo je jedan odgovor dao glasno: „Ne mogu da večeram.“ Šta je gazda mislio, ne znamo; ali je brbljiva gazdarica odmah i iskazala.Ona je glasno i otvoreno pred Radišom rekla, kako je ovo neko „durljivo derište“, i pokajala se što uzeše „bedu, na vrat“.Ali je gazda opet bio pametniji, pa joj reče: „Pa žali dete za kućom; ostavi ga; nije mu ni lasno; umiriće se.“ I počeše da večeraju, i večeraše, a Radiša osta stojeći i plačući, bez večere.Izazivalo mu se u pameti sve što je god voleo u selu; sećao se i onoga meteža današnjega u školi: one dernjave i kuknjave što se zove učenje, onoga strašnoga čoveka što se zove učitelj, onoga boja i zapomaganja, onoga bezboštva na česmi, ove pustoljine ovde, i u kući, i oko kuće; i sve mu se svodilo na jedno pitanje: „Kako ću ja ovde?!“ Po večeri gazdarica prostre skromnu posteljicu i Radiši, i on leže, ali mu se misli produžiše u pameti.Dođe mu i luda misao, da sutra pobegne.Ali, prvo, daleko je, drugo, on ne zna dobro puta, a treće, šta će oni kod kuće da mu kažu, i šta će da reknu svi u selu?„Da mi se smeju, i da kažu, nije mogao da nauči, i da bude sramota i mene, i tatu, i mamu, i sve!...Neću da bežim, nego ću da trpim i da se pomučim još malo!...“ I bi mu lakše kad izreče ovu odluku i naskoro zaspa! San je najveće Bogom nam dano dobro.U njemu nas ostave sve brige naše.On nas najviše uteši.On nas odmori i povrati nam novu snagu za nove napore.I Radiša se bolje odmorio sad nego i prošle noći, i ustao je sasvim osvežen.Ovo jutro izgledalo mu je vedrije nego jučeranje.Ustao je pre zore i gazdarice, obuo se i umio, pa je otišao na vodu, da opet donese testiju vode.Sad na česmi ne beše gotovo nikoga.Česma mu je izgledala lepša.Kad se vratio, bili su ustali i gazda i gazdarica, i obojma bi milo kad videše Radišu vesela i ovako vredna.A gazdarica i reče: „O, Rado!Ti si uranio.Kako si spavao?Ti si i gladan — ništa sinoć ne jede.“ Radiši i ova uteha pade sad nekako milo.A kad i gazda reče: „Dabogme, da je dete gladno; no šta će da ti doručkuje, kad mleka nema!Nego, evo ti, Rado, pa kupi lepinju!“ I dade mu deset para ili marjaš.Radiši se i ova pažnja učini prijateljska, bolji doručak nije ni tražio.I kad je posle kupio vruću lepinju i pojeo je, činilo mu se, da nikad slađe nije doručkovao.Malo posle nađe se kod škole, i sa svojim seljakom, te su se razgovarali dokle god nije udarilo zvonce da ulaze u školu. Kad je ušao učitelj, on je prvo odredio „starijeg đaka,“ koji će Radišu i njegovog zemljaka da uči.„Ti ćeš biti kriv, kad oni ne nauče lekciju,“ reče učitelj ovome i ode dalje.Ali ovoga dana pre podne nisu učili ništa, jer im beše umro neki drug, i svi su mu išli na pratnju.Radišu je veoma zanimala i čaršijska pratnja, jer kod njih u selu nije tako.U njih ne idu deca na pratnju, nego samo ljudi, a nema ni đaka ni popa.A kad su izneli mrtvaca iz kuće i on video i majku i sestru mu, kako jedna žali sina a druga brata svoga, Radiši grunuše suze na oči, i u ovom trenutku voleo je da nije ni došao na pratnju.A ono brzo i monotono „Svjati Bože“, što su ga stariji đaci pevali, izgledelo mu je kao njihova kuknjava za drugom svojim.Dođoše i u crkvu.Ova crkva ne beše kao ona, u koju je do sad Radiša išao o sabornim danima s roditeljima svojim, i u njoj sve beše za njega novo, pa i opelo, i put do groblja, i groblje, sve beše za Radišu novo.Kad su se vratili s groblja, stariji đaci, koji su se „oblačili“ i nosili ripide, svratiše u crkvu, da ostave „odeždu“, ripide i krst, a svi ostali odoše pravo kući. Kad je Radiša došao kući, imao je sad šta da priča gazdi i gazdarici.Danas je i ručao bolje.A posle podne otišao je i u školu s jednim novim drugom iz komšiluka.U školi je i njemu stariji đak pokazivao slova.Radiša im je gotovo svima znao imena: az, buki, vjedi, glagolj, dobro, jeste, živete, zemlja, iže, i, kako, ljudi, mislete“ itd. samo ih ne beše video.Sad ih vide i najlakše zapamti a i b, pa za tim g, zato što liči na gusle, o, što liči na usta kad se ono izgovori, ž, što liči na žabu i z, što liči na zmiju.I kad ga stariji đak posle presliša, on pokaza i ova i još neka slova.Stariji se đak iznenadi pa se zagleda u Radišu i odlučno reče: „Ti ćeš lako da naučiš!“ Radiši već počeše da rastu krila.A kad posle dva dana i učitelj reče: „Zar već naučio sva slova?“ a stariji mu đak potvrdi da jeste, u Radiše poče da jača nada, da će njemu knjiga ići lako, i jučerašnji strah poče da slabi.I za račun se nije bojao, jer je on čuvao po sto i dvesta ovaca, pa je svaki dan znao jesu li sve na broju, koliko je vranih a koliko belih, koliko muzara a koliko jalovica, dvizaka, ovnova i jaganjaca, koliko je stotina lešnjika kojega dana nabrao i koliko stane u koji kovin; a ovo „dvaput dva jesu četiri, dvaput tri jesu šest“ itd. on zna samo da pomisli. Dođe i posle podne veseliji iz škole i slušao je sve što mu je gazdarica rekla.U veče je seo i za večeru i večerao je dosta slatko.Samo kad je hteo da legne, setio se oca, pa majke, pa svih kod kuće, i bilo mu je žao.Ali je san ubrzo prekinuo sve misli u Radiše, i on je zaspao i opet mirno spavao.A posle ovaka sna jutro donosi novu snagu, s kojom se svaki posao vrši veselo. Dani su prolazili za danima, i Radiša je sve više ulazio u nov posao i sve se više navikavao na nov život, novo mesto i novo društvo; a sve se manje sećao svoje kuće i svega kod kuće.Samo kad bi Subotom video po kojega seljaka i poljubio ga u ruku, a ovaj mu dao po koju paru iz ruke, zaplakao bi se kad se rastanu.Dođe i slava Radovanova, i, ko god dođe, pitao je za Radišu i pozdravio ga je, jer Radiša nije išao kući.Ali dođe i Božić, i na Tucin dan dođe Radovan u čaršiju, da nešto proda a nešto i kupi, i ču, da đaci imaju raspust čak do Sv. Vasilija.Zato on povede i Radišu kući, i stigoše po najvećem snegu u neko doba noći.Radiša se i putem radovao kući i Božiću, ili ga je prava radost čekala tek kod kuće.I oni, koji su bili pospali, digli su se kad su čuli da je tata doveo Radu.Svi su ga zagledivali, kao da ga nekoliko godina nisu videli, i činio im se nekako drugojači; i Radiši je sve izgledalo drugojače no što je ostavio; i jedva je čekao, da se svane, da vidi svoje ovce i jaganjce, koze i jariće, i sve.... Osviće i Badnji dan.Majka je već ustala pre zore.Ustaju i ostali redom.Samo Radu štede; neka ga, vele, nek se dete odmori.No i Radiša ustaje i čim se umio, otišao je ovcama i kozama i milovao ih je sve redom.I poznale su ga sve, ali su i one nekako gledale u njega kao u nekog tuđina.I video se sa svima i video je sve.Majka je mesila za Božić, brat je zaklao prase i uredio pečenicu, a otac je uveče doneo badnjak i prekrstio ga preko ognja pa otišao za slamu.Kad je ušao s bremenom slame u kuću i nazvao: „Dobro veče i čestito vam Badnje Veče!“ majka ga je dočekala sa žitom u situ i odgovorila mu: „Dobro ti Bog dao, i živ i srećan bio i sreću u kuću doneo!“ i posipala ga je pšenicom.A deca su jedva čekala, da se otac prekrsti i rekne: „Bože, pomozi“ i da zakvoče: kvo, kvo, kvo... i počne obilaziti oko ognja.Onda se ona nadadu za njim i pijučući kao pilići čupaju mu slamu, dokle je ne razastru svuda i ne ostane prazno porože ocu na leđima.I sad je tek Badnje Veče.Još da se mole Bogu pa da večeraju.I ova je molitva prosta ali srdačna.Otac uplete sam voštanicu, savije je u kotur, zapali i prelepi na drveni krst, koji je ukovan u duvar s istočne strane.Onda uzme kadionicu sa žarom, metne u nju tamnjana, prekrsti se i okadi sebe, na onda krst i svako čeljade redom, i svaki kutić u kući, pa onda otpočne molitvu: on, napred glasno, a drugi svi za njim polako, od prilike ovako: „Da se molimo i poklonimo Gospodu Bogu (i klanjaju se do zemlje i dohvataju sa po tri prsta obe ruke zemlju i opet se uspravljaju) i svima svecima!Molimo ti se, Bože i sutrašnje Roždestvo Hristovo, da nam osvaneš na zdravlje i na obradovanje!Sveti Stevane, sveto Bogojavljenje, sveti Jovane Krstitelju, sveti Savo učitelju, sveto Sretenije, sveti Arsenije i Maksime, sveto Voskresenije, sveti Đurđe, sveta Trojice živa pomoćnice, sveti Vrtolomeja, sveti Petre i Pavle, sveti Vrači, sveto Prokoplje, sveta Ognjena Marija, sveta Mando i Mandalena, sveta Ano, sveta Paraskevo, sveti Panteleja, sveto Preobraženje, sveta Bogorodice, sveti Jovane, sveti Dimitrije, sveti Aranđele, sveti Nikola i svi sveci i blagi danci, da ste nam na pomoći!Gospode pomiluj, gospode pomiluj, gospode pomiluj!Gospode pomiluj, gospode pomiluj, gospode pomiluj!Gospode pomiluj, gospode pomiluj, gospode pomiluj!Da se molimo i poklonimo Gospodu Bogu, blagome Ristu i svima svecima i blagim dancima!“ (i opet se klanjaju do zemlje).I ponovo se ređaju svi sveti u godini, da ni jedan ne ostane nepomenut.A kod patrona domaćega ne propusti se da se kaže (npr. Sveti Tomo) „naše krsno ime, moli Boga za nas grešne!“ O, pa kako je prosta ova molitva: pomenu se svi ugodnici Božji, bez velikoga laskanja i poezije, a sve ide od srca.A deci se čini, da sad svi s neba gledaju u njih....I bogomolja se svršuje s nekom mekotom i blagošću u srcu, koja oživljava i upitomljava.Svi su blaženi.Nastaje ljubljenje badnjaka i večera, a ona je na Badnji dan mnogo slađa nego drugi put...Po večeri gleda se, ko prvi da vidi kad badnjak pregori.A ujutru, u zoru, otac pripeče pečenicu i oglasi je iz pištolja.Zapucaju puške i po mali: znači, da je Božić i tamo došao.Osviće najsvečaniji dan u godini.Spavanja više nema.Svi ustaju i hitaju u kuću.Ali danas ne dadu da se ulazi onako kao obično.Svaki mora da se umije na polju pa da odlomi grančicu od badnjačice i da s njom uđe u kuću i nazove.„Hristos se rodi!“ pa onda da džara vatru, i kad se stane stotinama varnica dizati u vis, govori: „Ovoliko ovaca i novaca, konja i volova, krava i teladi, koza i jarića, krmaka i trmaka, žita i života, kumova i prijatelja — svaka dobra od mila Boga, da Bog da!“ i spusti grančicu u oganj, da izgori.A ko zna više, on više i ređa.Majka je spremila, da se svaki najpre omrsi sirom, jer se tako valja, pa se posle jede ono drugo.A posle tolika posta sad se jedva čeka.Nastaje „medena rakija“ i „meze“, a deca pokusaju i po koju kalenicu ili činiju varenike.Pred ručak dolazi i polaženik i on donosi sreću za celu godinu.Danas se ruča ranije nego drugih dana.Puške neprestano pucaju, a to deca vole; to je i Radiša mnogo voleo.Polaženik je doneo i svoj „srebrnjak“ sjajan kao staklo i celo „teste“ fišeka.I on puni i po koji da i Radiši, da izmetne.A kad srebrnjak pukne kao grom, Radiši se učini da je kadar i konja jahati, i sablju pasati, i oružje nositi...Danas je i ručak najbolji i najslađi, a sovra se i ne diže.Danas niko nikom ne ide, a svi su domaći kod kuće i slatko se narazgovaraju.Komšiluk je čuo da je Radiša došao, i juče ga je neko mogao i videti; ali danas niti on može kud otići, niti njemu ko god doći.Tako je prvi dan Božića čisto domaći praznik.Sutra i prekosutra se može i izići i otići, i sastati se sa svakim.Radiša je to i radio.I dolazili su da ga vide, i odlazio je on da se vidi sa svima, koje je najviše voleo; i svi su ga pitali, kako u školi?A on je obično odgovarao: dobro.Jer nije imao čim da se pohvali a nije hteo da se kudi. Prođe Božić, prođoše i dani posle Božića, prođe i čitava nedelja dana, i dođe Sveti Vasilije ili po varoškome Nova Godina, i Radiša treba da ide u školu.A njemu se ne ide.On ne navaljuje, a otac opet ne može da ga tera.Radiša čeka na oca a otac na Radišu i ćute.I majci žao da se rastanu, a još više da mu pomene, te da mu se ne učini da ga tera.Pa opet će ona zapitati: „Rado, dušo, do kad vi ono imate raspust?“ Do Svetog Vasilija,“ odgovori on.„Pa sutra je Sv. Vasilije,“ reče ona.„E, pa još sutra,“ reče on.I na tome osta, kao da sutra idu.Sutra opet on ćuti, ćute i otac i majka, i njemu ovo ćutanje njino pada ugodno.O ručku majka zapita: „Kad ćete vi putnici na put?Da ne omrknete?“ I nađoše, da je sad dockan, jer je veliki sneg; nego sutra, pa da pođu ranije.Sutra opet niko ne govori, a ručak se sprema.Nađoše, da mogu da ručaju malo ranije pa da pođu po ručku.No po ručku udari sneg i ostaviše za ujutru.Sutradan je osvitao Petak.Onda rekoše, ne vredi da ide samo za Subotu, nego da ostanu još danas pa da idu sutra ili prekosutra, jer je i onako sneg veliki, pa nema prtine....I sutradan Radiša više voli da ostanu nego da idu.To do duše i otac voli, ali on oseća neku dužnost, da se mora, i boji se biće nešto krivi i on i dete.I majci žao, i sestri žao, i svima sve više žao, što se više približuje dan rastanka.Sad bi Radiša voleo da nije ni dolazio.Pomisao kud ide i na šta ide odbijala ga je od varoši i škole, a pomisao da ostane u selu, da ne ide više u školu, pa da mu se smeju i da kažu, nije mogao da nauči, terala ga je u školu.I u mladoj duši njegovoj ova je borba bila silna.Počeo je već i da se stidi, što ne ide i što već nije otišao, a kad je opazio, da bi i otac i majka voleli da on ide, samo ne mogu da mu kažu, onda se tvrdo odluči da ide.I u Nedelju se rano spremiše da idu.Svima žao, a Radiši kanda najviše.Sad se kajao što je i dolazio.Jer, i ako je zima, sad mu je kod kuće izgledalo sve lepše i bilo sve milije...A pomisao kud ide iznosila mu je pakao.Na posletku se reši, da ne misli ni na šta nego da ide.Na rastanku opet je Radišu nešto jako gušilo, a po neka se i suza skotrljala niz obraz. Što su se više približivali varoši, to je Radiša sve više mislio na nju, na školu, na gazdu i gazdaricu, na drugove u školi i u igri, i nalazio je i tu neku radost za sebe.A kad su stigli, čisto je dahnuo dušom, što se spasao one mučne neodlučnosti, da li da ide ili ne ide u školu, i odlučio se na ovo.Sad mu nije žao bilo ni s ocem kad se rastajao. Nastaje opet učenje.Učitelj je znao, da je Radiši daleko selo, pa mu ništa nije ni radio.Samo mu je rekao, da navali te da stigne drugove.I ovo je dobro uticalo na Radišu.Stariji se đak već dao na posao, da mu pokaže, šta su oni drugi prešli, i pomogne mu.I sve je pošlo opet svojim redom, i Radiša se ozbiljno dao na posao, izgleda sada još s većom voljom nego i pre.Ali je ovo opet imalo jednu posledicu: da o Uskrsu Radiša nije hteo da ide kući. Dolazi i kraj školske godine.Radiši su kazali, da je izučio Bukvar i da nabavi Časlovac.I on je to učinio i odneo ga je u selo.Kad su seljaci i ukućani Radišini videli crkvensku knjigu u Radiše, učinilo im se, da je on već pola izučio knjigu.A i njemu je nekako bilo milo.Izgledalo im je svima, da se opravdava ono verovanje, da će on lako knjigu izučiti.A ovo je u toliko više padalo u oči, što kmetov sin nije doneo Časlovac, pa su neki mislili, da on nije ni izučio ceo Bukvar. Raspust je bio dug i Radiša je imao kad i da se odmori, i poigra, i da pomogne nešto u poljskim poslovima, i da ode do udatih sestara, tetaka i druge rodbine.Pa pri svem tom kad se svršio raspust, Radiši je opet lakše bilo sad da se odvoji od kuće i ode u varoš nego zimus o Božiću.Njemu je nekako laskalo, kad je slušao da govore, kako će on lako izučiti knjigu i kako je već prešao na Časlovac. Otpočinje i nova školska godina i Radiša je časlovac.Pored Časlovca ima i drugih predmeta i Radiša je ozbiljno zapeo.Jednoga dana samo je on znao „lekciju“ iz Zemljopisa, i kad ga učitelj pohvali, on se zastide i bi mu žao drugove.Ali ovo učini, da od sad nikad nije otišao u školu a da ne nauči svaku lekciju, jer se bojao, da sad učitelj ne izgrdi i njega.A slađe mu je nekako bilo, da ga pohvali.Uskoro pa ga učitelj postavi i za starijeg đaka novajlijama.A kako bi sad dopustio da ne zna lekciju a on uči ove mlađe!..Ono, čime mi danas pišemo mastilom, zove se „pero“, i ako ono nikakve sličnosti više nema s perom od kakve mu drago tice.A onda se pisalo istina perom.I po trgovinama, mesto današnjih kutija gvozdenih i čeličnih „pera“, visili su snopići istinskih guščijih pera po dvanaest u „tucetu“ i prodavala su se po dva tri za deset para, pa je svaki zarezivao kako je umeo.A Radiša je u tome bio osobiti majstor.Kad on zareže pero, ono ne škripi i ne prska nego „veze“.Zato su mu i drugovi davali, da im zareže.A palilulci i oni, koji su sedeli po krajevima varoši, nisu ni kupovali pera, nego su ih čupali od svojih gusaka.Od njih je i Radiša dobivao, samo da im lepo zareže.Jednoga dana učitelj je pregledao propise i na svakom napisao „viđeno“, a na Radišinom napisao „prevashodno“.Kad im je vratio propise, svi su učenici zagledivali u Radišin propis i divili se.Samo njemu samome nije izgledao mnogo lepši od njinih.Ali to učini, da Radiša ne popusti, nego da se potrudi još bolje.Kupi još belju hartiju, išparta je još lepše, kupi i lepše mastilo i zareže pero što je lepše mogao pa „naveze“ i propis što je lepše mogao i preda ga učitelju.Učitelj sad napiše „prevashodno pohvale dostojno.“ I ovo učini, da Radiša nije ni smeo više natrag, nego se trudio samo bolje i bolje.I tako on svrši Časlovac kao najbolji đak. Dođe i Psaltir, ali se te godine on izbaci i mesto njega dođe Čitanka.O, koliko je ona lakša bila za čitanje!Za Radišu, koji je već čitao sve pesmarice, ona je bila prava zabava.I oni drugi predmeti nisu mu bili teži nego prošle godine, jer se i sad učilo onako isto iz knjige, napamet, kao i lane, a u pisanju se već pročuo kao najbolji „krasnopisac“.I svi su Radišu i ovde držali za najboljega đaka; samo on sam sebe nije držao za najboljega, jer to nikako nije voleo.Ali više nikad nije smeo da ode u školu a da ne nauči lekciju i da propis napiše gore nego prošli put.Jedanput dođe učitelj u školu i donese neku knjigu pa reče: „Ovu je knjigu pratio taj i taj, da se da „najboljem đaku“.Kome da damo?Svi previkaše: Radiši!I učitelj izazva Radišu da mu je da.Radiša iziđe, ali je jedva primi.Zastidelo ga, što su ga tako izdvojili od drugih i nazvali „najboljim“ đakom.Zato ni tu knjigu posle nije mnogo voleo, niti se hvalio njome; i davao je na čitanje ko mu je god potražio. Ovako je svršio i četvrti razred.I u ovom razredu svi su ga smatrali za najboljeg đaka.Samo se njemu činilo, da on nije najbolji; da ima đaka koji od njega bolje pišu, drugi bolje pevaju, treći bolje znaju „sveštenu istoriju“, četvrti se bolje vladaju i tako dalje.Ali su ga baš zato drugovi i voleli, što se nije ponosio ni od njih odvajao.I u igri je bio prvi.Da skoči, da potrči i stigne najpre, da loptu baci i uhvati je i njome pogodi, u tome je bio prvi.Voleo je mnogo i da se penje po drveću i da se slobodi na vodi, i to mu je rekao bih, bila mana; ali je svuda srećno prošao, te niti je kad ružno pao, niti se osakatio, ni udavio. Kad je svršio četvrti razred, Radiša se vratio u selo, gde su ga već poštovali kao sasvim pismena mladića.Sad su mu donosili knjige, pozive od kapetana i razna pisma i tapije i obligacije da im čita, a kmet ga uzme i u sudnicu da im piše i čita zakone i kapetanske zapovesti.I za malo ovo nije rešilo sudbu Radišinu: da bude pisar opštinski i ostane u svome selu.Laskalo mu je, što je sve bio s prvim ljudima, i što je on jedini bio pismen.I Radovanu ovo nije bilo nepravo.I on se ponosio što mu je dete izučilo knjigu i došlo kao jedino pismeno u selu, da pomogne selu i kmetu.Jer su svi govorili: „ovo naše dete“ i „hvala Bogu, te i od nas neko izuči knjigu!A mi, ajvani, slepi kod očiju!“.. Tako to potraja do jeseni.A oko Krstova-dne ode Radovan poslom u čaršiju i tamo se vidi s gazdom Radišinim popom, kapetanom i učiteljem; i svi navale na njega da Radišu da na veće nauke.Svi su mu govorili, da mu je dete dobro, da dobro uči i da je šteta da ostane na selu.Radovan se branio: „tankoga smo stanja, pa ne možemo izdržat!“.Ali su mu svi govorili, da za to ne brine, jer je dete valjatno, pa će se i samo izdržavati. Dođe Radovan kući i kaza ovo Veliki.Ona sasluša pažljivo pa mu sasvim odlučno odgovori: „Pravo ti i kažu ljudi.A što dete da se omeće?Što da ne ide po svome putu?A što će ti ovde?Da ide s kmetom po selu, da kupe porez i prodaju sirotinji bakrače, pa da ti ostane opet ono što je i bio, ono što si i ti!Nego nek ide za srećom svojom, pa dokle stigne.A za izdržavanje kako možemo....“ „Ama znam ja to, reče Radovan, no zar je lasno pustit’ dete samo u tako dalek svet, a u svetu ima svašta, pa nam neko može navest’ dete na kako rđavsto, pa da budemo počkodni celoga veka!“ — „Ono nije lasno, reče Velika, ali kad ti toliki pametni ljudi vele, da ga daš, daj ga.A Rada je pametan i neće se dat’ da ga kogod navede na zlo.No ti slobodno uzmi dete i vodi kud ti vele ljudi“...Najposle se dogovore, da upitaju i Radišu.U veče za večerom otac mu ispriča sve, šta se s kim razgovarao u čaršiji pa i o tome, da ga da na više nauke.Radiša se najedanput seti svih onih prijatnosti, što ih je imao učeći, pa i ove počasti, što mu se ukazuje kao pismenome, pa pomisli: a kako je tek na višim naukama, koliko se tu nauči i koliko čovek posle vredi, pa reče ocu: „Tata, ja hoću da idem, ako hoćeš da me daš.“ I Veliki sad bi lakše, pa reče: „Je l’ ti ja velim, da on hoće; samo se ti premišljaš.“ A Radovan odgovori: „Ama Rado, sine, znaš, da to nije lasno: ideš u tuđ svet, pa će trebati više i za izdržavanje, a mi smo jedva izdržali i ovo ovde.Ti znaš naše stanje i koliko možemo da ti praćamo; a to će ti bit’ malo.Pa posle, svet je svet: ima svakojakih ljudi; da te ko ne prevari i ne navede na kakvo rđavsto pa da budemo počkodni celoga veka i mi i ti....Eto zato tata brine, kako će da te odvoji i prati u tuđinu, tako daleko.“ Radiša pažljivo sasluša svaku ovu reč pa odmah odgovori ocu sasvim odlučno: „Tata, ništa ti ne brini za to.U svetu niko nije umro od gladi kod svojih ruku, a ja se ne bojim, da me ko navede na zlo.Samo da učim još!“...Velika opet upade: „Velju ja tebi, da dete voli da uči, i da se ti ne brineš ništa, nego da poslušaš ljude.“ I tako odluče, da se već sutra dan spreme a prekosutra da pođu. Tako su i učinili.Trećega dana bili su u čaršiji kod učitelja.Učitelj jedva dočeka i napiše Radovanu pismo i uputi ga na nekoga poznanika svoga u okružnom gradu, gde je gimnazija, i preporuči Radišu što je god mogao više.Dadoše mu i drugi, koji su imali tamo koga poznatoga, i tako oni pođu s onakom istom opremom kao i pre četiri godine, kad ga je vodio u osnovnu školu.Put je trajao dva dana, i kad je otac jahao, Radiša je išao pešice, a kad je Radiša jahao, otac je išao pešice.Ali je Radiša jahao samo onda, kad je hteo da malo odmori noge. Dolazak u veliki grad iznenadio je ne samo Radišu nego i oca njegovoga.Nikad u životu oni nisu videli toliko kuća i toliko ljudi na jednom mestu kao ovde.Pa tu je „načalnik“, starešina nad kapetanima i celim okrugom; pa „major“, starešina nad vojskom; pa tu sud, pa ona velika škola, u koju Radiša ide i koja se zove gimnazija...Odma potražiše gimnaziju, i odoše direktoru.On beše star i strog čovek pa reče preko naočara: „Dockan je!“ Ali kad razgleda Radišinu, svedodžbu, on dodade: „Ali, kad je ovako dobar đak, primiću ga.“ I upisa ga.Radovanu bi milo ne samo što direktor upisa Radišu nego i što se čak ovde zna za njegovo dete, da je dobro.A i Radiši su laskale one reči direktorove: „kad je dete ovako dobro“, pa pomisli u sebi: hvala, što si me primio, a, Bože daj zdravlje: mislim, da se neću postideti ni ovde!...Onda odu da traže, gde će Radiša da sedi; i, prema pismu učiteljevu, Radiša stupi u jednu veliku kuću kao đak koji poslužuje.I od to doba Radiša je radio sve kućevne poslove pa čak i one koje rade na selu samo žene i devojke; i njemu to ništa nije bilo teško, samo ako je stizao da nauči lekciju. I u gimnaziji se tada samo zadavalo „odavde-dovde“ i učilo na pamet.A retko je samo koji mlađi profesor pričao ono što su đaci imali da nauče.I prirodne nauke su učili iz knjige, bez ogleda, bez modela i slika, i bez upoznavanja životinja, biljaka i minerala u okolini.A neke predmete nisu ni imali štampane, nego su ih profesori „diktirali“, a đaci pisali pa posle učili napamet kao i iz štampane knjige.Ali je sve ovo Radiši bilo lako i koliko toliko poznato iz osnovne škole ili još iz sela.No sad dođe Nemački, i Latinski, pa posle i Francuski.Valjalo je sad dobro zapeti, a Radiša nije imao vremena.Gazda je voleo da njega posluša, jer je bio najbrži i najpouzdaniji, gazdarica je volela nju da sluša, jer je radio najbolje, a deca su volela, da s njima bude, jer su ga volela.I Radiša je hteo svima da ugodi, ali onda ne preostane vremena za njega samoga, za učenje, za nauku njegovu.Ustajati je morao u pet a leti i u četiri časa, a poslovi su u veče trajali do deset, jedanaest pa i dvanaest.Kad će onda da uči?A valja naučiti najmanje pet lekcija: tri za pre i dve za posle podne.Bilo je noći, kada ga je dremež toliko savlađivao, da je podmetao uspravljenu pisaljku pod čelo, te ako zadrema, da se ubode i probudi.A češće je ustajao i učio stojeći, jer mu se činilo, da će mu se tako manje dremati.Pokatkad bi stao do zida okrenut njemu, te ako zadrema da udari glavom o zid.Jedanput je učeći za stolom zaspao, i kad se probudio, gas u čkiljavoj lampici bio je dogoreo i ona se ugasila, a on se ukočio od zime.Ni kuće svoje nije bio željan više nego sna.I koliko je puta duboko uzdahnuo: oh, Bože, da mi se samo slatko naspavati!... Radiša je zato već i u školi počeo da drema, osobito zimi.Danju ne stane od poslova, i to većinom po polju i po zimi; a u veče po kući i najviše u kujni i s decom, dokle svi ne polegaju, pa tek onda pere sudove, čisti cipele i sprema drva, vode i sve što treba za ujutru pa onda uči.Radeći tako, on se toliko zamoravao, da mu je škola bila kao odmor, i zato bi zadremao, čim bi štogod bilo u školi monotono.A sve je ovo počelo da utiče i na učenje Radišino.On je opazio, da ne uči svaku lekciju kako valja, i da već i nastavnici nisu najzadovoljniji njegovim odgovorima.Imao je i blagodejanje, pa se pobojao, da ga ne izgubi.Zato se dogovori s nekim boljim drugovima, da ostave posluživanje, pa da uzmu stan za sebe i da žive kako mogu — opet će bolje učiti i napredovati u školi nego ovako, pa ma šta jeli.I, što rekoše to i učiniše.Njih trojica nađoše jednu sobu za dvadeset groša mesečno, pa svaki uhvati po jedno ćoše i namesti svoje stvari.Svaki je imao svoj kovčežić za knjige i sitne stvari, a pokrivač su dizali u jutru, istresali na polju, pa onda skalupili i ostavljali na kovčežić.Od blagodejanja su imali za hleb i kiriju, a drugo kako bude.Moglo se još kupiti po malo soli i luka, a drugo nije ni moralo da bude.A kad javiše svojim kućama, da su napustili posluživanje i da se sada sami hrane, od njinih kuća pohitaše te im doneše po malo pasulja, krompira, sira, kajmaka, slanine i pastrme, a uz to i po koju paru, te su sad imali čim i da se omrse.A najveća im je čast bila, kad su Nedeljom i praznikom pozajmili lonac od gazdarice i skuvali malo pasulja ili krompira sa slaninom ili pastrmom.I sve bi oni to razgodili tako, da im traje dokle im drugo ne donesu.A pored toga bilo je i po malo zarade.Jedan je od njih gradio lepe šestare i prodavao ih đacima po dva groša; drugi je lepo pisao, te imućnijim drugovima prepisivao pribeleške po šeset para tabak; a Radiša je pravio i potpisivao lepe pečate od ume, kako je god ko želeo, i uzimao prema veličini njinoj po dva, tri i četiri groša za jedan.Pored ovoga njega pozva pređašnji gazda, u kojega je on posluživao, da mu uči decu, i zato mu je plaćao po dvadeset i četiri groša na mesec.Pored ovoga i blagodejanje se u starijim razredima povećavalo od 4 na 6, od 6 na 8 i od 8 na 12 „cvancika“ poreskih, a oni su sva trojica bili blagodejanci.Imali su dakle ne samo za hranu i stan nego i za pranje, obuću, školske potrebe pa i voće, koje je onda bilo po deset i dvadeset para oka.A odelo su nosili svoje, seljačko; samo su kupili po jednu pamukliju.Ne prođe mnogo, a Radišu preporuči njegov pređašnji gazda i jednome prijatelju svome, da mu uči decu, te je tako sad imao dve „kondicije“ i mogao je da živi i da se izdržava sam bez ikakve pomoći od kuće. Tako Radiša svrši drugi, treći i četvrti razred gimnazije.Tada se u našoj zemlji otvori Učiteljska Škola.Za upravitelja te škole bi postavljen jedan čovek, koji je neobično imponovao i sa dubine naučne, i sa velikoga rodoljublja, i sa goleme predanosti toj školi i napretku njenom, i sa retke veštine i sposobnosti, da u drugoga razvije plam za naukom i zagreje ga za ono, što je dobro.I profesori behu kao birani, a uređenje internatsko, te da se na učenike moglo više uticati, i da su oni sami imali više vremena za učenje.I činjaše se, da će ova škola preteći i samu Veliku Školu.Radiša i mnogi njegovi drugovi odluče se, da idu u tu školu. O raspustu školskom Radiša je jednoga dana sedeo s ocem i majkom za ručkom, i otpočeo je ovakav razgovor: „Tata, šta ja sad da radim?Ja sad mogu da idem u Bogosloviju, pa da budem pop; mogu da idem u Akademiju, pa da budem oficir; mogu da idem u neku Zemljodelsku Školu, pa da se vratim u selo, da radim zemlju; mogu u jednu novu školu, što se sad otvara, gde će da se spremaju za učitelje oni, što će posle da uče decu; a mogu da produžim gimnaziju, pa posle da idem na još veće škole u Beograd.Ja znam da bi ti najviše voleo, da izučim za popa pa da dođem ovamo, ali ja to ne bih voleo.A brale bi voleo opet, da budem oficir, ali ja ni to ne bih voleo da budem.A da idem u Zemljodelsku Školu, pa da se posle vratim ovamo, to bi bilo dobro, ali mi nemamo zemlje dosta za to, i to sam mogao i bez te škole.Da produžim gimnaziju pa da idem na više nauke, to bih voleo, ali ko zna kako će mi tamo posle biti s izdržavanjem: neću imati kondicija a može biti ni blagodejanja, pa kako ću onda da se izdržavam?A sad se otvara ta nova škola, u kojoj će da se uče mladići za učitelje, i u njoj je sve državno, da ne brinemo ništa.I tu bih ja mogao da učim do mile volje.A vele, da se u njoj više i bolje nauči no i u onoj velikoj i najvećoj školi u Beogradu.Sad šta mi ti veliš, kuda da idem?“ Svi za sovrom saslušaše ovo s pažnjom pa se malo i zabrinuše, šta da odgovore, pa i zaćutaše, dokle Radovan ne prekide ćutanje i poče ovako: „Bogme dete, ja ti ne umem ništa kazati!Sam Bog nek te nauči, kako ćeš i kuda ćeš!Ja sam istina stariji od tebe, ali ti si više bio s učenim i pametnim ljudima i učio si tolike nauke, pa kako god znaš i kako te Bog uči!Ti bolje znaš!“ A Velika onda dodate: „Rado, dete, samo se prekrsti i reci: Bože pomozi!Pa kud god pođeš, biće dobro, ako da Bog zdravlja!Mi ti ništa ne umemo kazati!A, hvala njemu, kad te je do sad čuvao i pomagao ti — biće i od sad dobro, ako Bog da!“..Ovo ovoliko poverenje roditeljsko probudilo je u Radiše nekakav ponos i samopouzdanje, ali opet reče: „Ja se u Boga uzdam, da će najbolje biti, da odem u tu novu školu za učitelje!“ „Idi, sine, samo ako te srce vuče za to!“ reče Radovan.„Pa od učitelja može, valjada, i pop da izlegne, ako baš voliš“, reče Velika gledajući u Radovana.„E, sad učitelj, pop, to ti je svejedno: što dete voli, to nek bude!...“ I tako se svrši ovaj domaći savet o tome: kuda će Radiša sad, po svršetku četvrtog razreda gimnazije. I doista, posle raspusta školskoga Radiša se prijavi u Učiteljsku Školu i bude primljen među prvima.Ova je škola preobrazila Radišu.On je tek ovde video, šta je nauka.Video je, da to nije učenje samih reči, nego učenje onoga, što je u nama i oko nas blizu i daleko.Video je, da su reči sluškinje da kažu ono što znamo, a to znanje da mi tečemo ne rečima nego proučavanjem onoga što one znače, a to su ili kakvi vidljivi predmeti, veliki i mali oko nas, ili kakve pojave u njima ili na njima.Tamo dakle valja ići, u spoljni svet, u prirodu, i poznati sve što živi na Zemlji, sve što raste na njoj i sve što ima na kori i u sredini njenoj.Dalje ići na Sunce, Mesec i zvezde, i saznati otkuda je to, kako stoji, zašto zalazi i izlazi, zašto se Sunce pomračuje i Mesec „jede“, i šta je iza njih tamo.Šta je oblak i otkuda kiša, sneg, munja, grom.Zaviriti i u tajne čovekova tela i videti, kako je ono sklopljeno i kako živi, i u tajne dušine i videti, kako ona živi i radi...A najviše ga je zanimala Fizika i Kemija.Prva mu je iznosila carstvo pojava u prirodi, koje su za mnoge tajna, pa su i njemu bile do sad nepoznate.A druga mu je iznosila čudan preobražaj materije, o kakvome ni pojma nije imao.O, kako se samo zaprepastio, kad je video, da se voda rastvorila na dva gasa koji gore, i da se od ta dva gasa opet napravi voda!I kad je video, da je sve što je na Zemlji i na nebu sastavljeno iz šezdeset i nekoliko elemenata, i da su po tome i ljudi, i životinje, i biljke od jedne iste materije — od one od koje je i zemlja i voda i vazduh!I koliko je njegovu seljačku dušicu zanimalo, kad je čuo, da svaka zemlja mora imati izvesnih sastojaka u sebi pa da dobro rodi; a ako nema ma jednog od njih, da neće dobro da rodi, i da humusu ili crnici ne pomaže dodavati đubreta, nego da njoj valja dati ono, što ona nema.I on jedva dočeka raspust, da ode kući i da ovo kaže bratu svome.Jer su imali jednu njivu s crnom zemljom kao ugljen, koja je slabo rodila i kojoj nije pomagalo nikakvo đubre.A iz Antropologije vide, da su i u čoveka isti organi i one iste radnje kao i u ostalih životinja.A znanje nam dolazi spolja, preko čula, pa se to pamti i prerađuje u duši, koja je u mozgu i bez njega ne može.I životinje osećaju i znaju, samo manje.I čovek je postao od divljih ljudi, a ovi od još divljijih, i od životinja, a sve su životinje kao i biljke postale u dugom razvitku, onako kako se menjala kuća njihova, Zemlja i njena površina, u svome predugom razvijanju, koje se ogleda i u kori njenoj.Jer kad se čovek u nju zarije, on nailazi na pravo groblje tolikih pređašnjih i biljaka i životinja, kojih danas nema, a nekad su pokrivale zemnu površinu.A u početku, kad je zemlja bila vrela i usijana, i sva voda u vazduhu, a ne na njoj, biljaka i životinja nije ni bilo.A Zemlja se odvojila od Sunca!Dakle i mi smo sa Sunca!A Mesec se odvojio od Zemlje.I na njemu je dakle sve ono što i na Zemlji; a ima li i ljudi na njemu, i kakvi su oni, ako ih ima, to ne znamo.A zvezde su druga Sunca, a iza njih druga i tako dalje do u beskrajnost.I, nema kraja!Nema ga ni na jednu stranu!I Zemlja pliva u vazduhu i okreće se oko sebe i oko majke svoje, oko Sunca!I to je okretanje najtačnije i najpravilnije!I Sunce i danas zagreva čedo svoje, Zemlju, i održava ceo život na njoj.I onoga časa kad bi se ono ugasilo, nestalo bi i života na njoj i nastala bi opšta smrt!...Sve je u prirodi prirodno i ide po prirodnim silama i po prirodnim zakonima; a nema avetinja, vila, veštica, vampira, vukodlaka, karakondžula i zlih duhova.I u groblje je slobodno ići kao i u šumu, u voćnjak, u polje i u baštu i noću i danju.Samo se boj: vuka i hajduka!....O, koliki je preokret ovo učinilo u duši Radišinoj i koliko je sad slobodnije disao!Nema avetinja, nema čuda; sve je prirodno i ide po prirodnim zakonima, koji se mogu izučiti.Zato prirodne nauke i jesu jedine nauke.I duševne su pojave prirodne pojave, i govor je sastavni deo prirode čovekove.I osećanja su moralna i religiska isto onako prirodna kao i estetična.Sve je prirodno, samo valja proučavati prirodu, poznati je i upotrebiti sile njene. Prema ovome, ništa ne vredi učiti same reči — one su prazne ljuske bez jezgre; nego valja ići u jezgru, u ono, što reči hoće da kašu, i to proučavati.Reči su prazna kotarica pa ma kako ona šarena bila.Nego valja ići na stvari, na ono što reči kazuju.Zato i današnje učenje ništa ne valja.U glavi je našoj puno reči, a malo pravoga znanja.Zato su nam i misli slabe, plitke i nepouzdane.Zato škola onakarađuje.Zato je prirodna pamet bistrija i jača.Zato se i valja vratiti prirodi.Učiti prirodu, iz prirode i na prirodan način, posmatrajući nju i sve što je u njoj.I ići prirodnim putem: od bližega daljemu, od lakšega težemu, od prostoga složenome.Napolje s neprirodnošću i onakarađenošću, napolje s bubanjem reči napamet ili mehanizmom, napolje s dresurom koja ne razvija telo i dušu postupno i pravilno nego nasilno i nakaradno!Što duh ne razume, to je kao i hrana, koju telo ne svari — nikakve vajde od nje, samo je trošila snagu našu uzalud.A otuda je malo volje za naukom, a mnogo više mržnje i odvratnosti prema njoj.Otuda i terora, sile i one surovosti u vaspitanju, koje danas ne vaspitava i ne upitomljava nego podivljava...Izbacimo sve ovo i vratimo razvijanje detinje na pravi prirodni put, i naša će nauka biti mila deci isto onako kao gladnome hrana, a oni, koji im je daju, biće kao majka, koja ih doji.... Eto to je Radiša naučio u ovoj školi.Ona je njega prosto preobrazila. Eto tema za mladu dušu Radišinu, o kojima je mogao da misli i danju i noću, i kad je sam i kad je u društvu.I on se nikad nije pokajao što je došao u ovu školu.A obezbrižen u njoj za „nasušni hleb“, on je u dubini duše svoje i zahvaljivao ovoj zemlji, koja ga je dovela u ovako povoljne prilike, da ovoliko nauči i da i dalje o tome može da misli.A pomisao da će na tome raditi i celoga života: da će i sam još i dalje učiti, da će raditi i na ovoj popravci učenja po školama pa preko toga i na stvaranju novih ljudi, novih i boljih generacija, a preko toga i na opštem napretku, ulivala je u njegovu mladačku dušu novu snagu i još veću istrajnost u poslu. Ne treba da vam pričam s kakvim je uspehom svršio Radiša ovu školu, jer nije glavno s kakvim je ocenama svršio, nego s kakvim je mislima i kakvim oduševljenjem izišao iz ove škole.Misli eto napred, a oduševljenje Radišino čitaoci će videti najbolje iz samoga rada njegovoga dalje. Po svršetku učiteljske škole Radiša zaželi, da otidne na stranu.On je i slušao i čitao, da su drugi narodi u Evropi izmakli od nas u svemu za punih pet vekova, i da u njih ima još i mnogo više nauke.Zato zaželi ne samo više da nauči, nego i da vidi kako žive ti narodi, koji su izmakli od nas tako mnogo.Jer mu se činilo, da bez ovoga poslednjega ne može znati, čemu ima da teži u svome radu, a bez onoga prvoga neće moći s uspehom na tome da poradi.Zato navali, da ide na stranu.U Ministarstvu Prosvete bili su tada ljudi, koji su mogli da pojme Radišu i da odobre njegove namere.Zato mu ne samo odobre da ide, nego mu dadu i potrebnu pomoć. Bavljenje Radišino na strani učinilo je drugi preokret u duši njegovoj.On je video, da su u toga naprednijega sveta otišle daleko, daleko, ne samo pojedine nauke, čije on samo početke znađaše, nego da je tamo i ceo život ljudski, i lični, i porodični, i društveni, i državni, otišao kud i kamo dalje no što je u nas.Prvo, u njih je svaki čovek pismen i knjiga mu je najobičnije zanimanje i najbolji učitelj; a ne kao u nas da su retki pismeni, pa i oni da malo čitaju.Drugo, u njih svaki uči ono, što će posle raditi u životu, i za svako i najobičnije zanimanje, a kamo li za zanate, ima škola; a ne kao u nas, da škola ima samo za činovnike.Treće, u njih se mnogo više pazi na zdravlje pojedinaca: na hranu, odelo, ugodbe u stanu i u svemu, te da vam se čini, da je taj svet rođen da živi, a ne da se muči kao mi.Četvrto, taj svet više i zarađuje i štedi nego naš, i zato i ima više za sve pa i za provod, a nije ovaka sirotinja kao u nas.Peto, taj se svet mnogo više koristio naukama i veštinama, te su mu za svaki rad alati savršeniji, i u radu je mnogo više upotrebio prirodne sile, kojima je zamenio svoju i životinjsku snagu; a ne izdire svojom snagom i ne radi ovako primitivnim alatima kao mi.Šesto, taj je narod mnogo pitomiji od nas, te se ljudi više vole, slažu, sporazumevaju i rade zajednički i na svojim privatnim i opštim stvarima; a ne mrze se i ne kolju krvnički kao mi, te da ni u kući svuda nema sloge, a kamo li u opštini i u državi.Sedmo, otuda je u njih bezbrojno mnogo raznih društava, ujedinjenja, zajednica, zadruga, i one im sve napreduju, jačaju i razgranavaju svoje poslove; a ne čekaju sve od države kao u nas i one im ne propadaju kao u nas.Osmo, u njih se odaje više poštovanja i onome što je opšte, državno, i zato se mnogo više voljno vrše i slušaju i svi zakoni i uredbe državne i opštinske, i ne vrše se samo s toga, što se mora i da se izbegne kazna, nego s toga, što je takav red.Zato se i ne biju kao u nas, nego u krajnjem slučajU idu na sud i tamo traže pravdu.Deveto, u njih ni po novinama nema toliko svađe i mržnje i lične i partiske, kao u nas, nego u njima sve više dostavljaju pojedine novosti i donose ono, što je korisno i poučno za svakoga.Deseto, u njih je i šala i zabava u mnogome drugojača.Šaleći se i zabavljajući sebe oni ne ruže i ne ismevaju pa po tome i ne vređaju nikoga, te da ga izazivaju protiv sebe, nego traže ono što je u opšte smešno; a zabavno im mora biti i poučno. Tako su u toga obrazovanoga ili prosvećenoga sveta prvo ljudi izrađeni više nego u nas: telom razvijeni i zdravi; znanjem bogatiji, a, pismenošću osposobljeni, kadri su da saznaju sve više; po srcu oplemenjeni i ponašanja uglađena i privlačna; za poslove svoje potpuno spremni, svaki vam predstavlja ne samo potpuno razvijenu ličnost nego u isto vreme i izvrsnu jedinicu za pojedina društva i za ono najveće društvo, što se zove država.Ne, nego ovako razvijena ličnost je pogodna i kao čovek za onu najveću zajednicu ljudsku, što se zove čovečanstvo. Kad su tako ljudi izrađeni, oni posle izrađuju ono drugo.Oni se prvo staraju, da se i njihova deca izrađuju pravilno.O, šta je lepoga i pametnoga u njih video samo u domaćem vaspitanju!Više ljubavi, više čistote, više pažnje i čuvanja ne samo pri kupanju, povijanju, držanju i hranjenju nego i pri prohodanju, kretanju i samoj igri.Čistota je osnova zdravlju, a ljubav svemu.Deca rastu sasvim slobodna, a ljubav ih čuva samo od onoga što im škodi.Škodi im neznanje, zato ih obaveštavaju; škodi im i ljutnja, zato ih ne draže i ne ljute; škodi im i sedenje, zato im daju zabave i kretanja; škodi im i zima, zato ih čuvaju od zime.A kako vešto posle ovo kretanje u igri pretvore u kretanje u radu, u rad, koji je za decu!..Hrana je prosta i sveža i uvek umerena, a odelo široko, jevtino i što se pere, te da se deca u njemu mogu slobodno kretati.I u prvom učenju u školi preoblađuju praktičnost i promišljenost.Pre svega sve je učinjeno da se zdravlje u dece održava i snaži.Tu su najpre dobre zgrade školske, prostrane učionice, vidne i suve, sa dosta vazduha i primernom čistotom, a na prvom mestu s malim brojem đaka, te da brzo ne kvare vazduh i da se s malim brojem održava bolji red i vodi veća briga o svakom detetu pojedince.Za tim dolazi učenje, i to prvo o vladanju dečjem, i sve onako, kako će deca najlakše primiti.Onda tek dolazi pravo učenje i to prvo onoga, što je najbliže, najopštije i najosnovnije; i opet onako, kako će deca najlakše razumeti.Napamet samo lepše pesme i lepše izreke u stihovima, pa i to ono, što je zabavno i što deca mogu rozumeti.Osnovna je nastava prosto prošireno domaće vaspitanje.Dalje se ono grana u bezbroj raznih škola za muške, za ženske, za razna zanimanja u životu, za razne nauke na univerzitetu.I svuda ozbiljna briga o zdravlju učeničkom, o vladanju njihovu i o onome za šta je koja škola.I svuda navikavanje na zajednički život, na društvo i rad u društvu.S ovim ne prestanu ni po svršetku svih škola, nego i posle svaki pripada nekom društvu a neki i mnogim društvima, i rade zajednički na poslovima, na kojima jedan sam ne bi mogao ništa da uradi.U tim društvima ne samo što se više uradi, nego se svaki navikava na popuštanje, sporazum i slogu i na rad u opštu korist, a ne samo u svoju ličnu.Zato u njih veoma i napreduju opšte stvari i opšta korist. Ovako izrađeni ljudi i kućom i školom izrađuju onda bolje i sve drugo, sve što um ljudski i ruka ljudska izrađuje.Kuće, velike građevine: škole, crkve, pozorišta, muzeji i razne druge državne i privatne zgrade su i mnogo veće i mnogo lepše nego u nas.U toga sveta prvo kuće nisu ovako razdaleko kao u nas, da izgleda, da je jedna od druge bežala, nego sve jedna do druge kao i u varoši, da i po tome vidite, da ovaj svet voli zajednicu i družbu, a ne voli osamu.Svako selo ima svoga hlebara, a ne mesi se hleb u svakoj kući za sebe; svoga stolara, a ne gradi svaka kuća što joj treba od drveta kako mu drago i kako ume; svoga kovača, a ne nosi svaku alatljiku pa opravku čak u varoš; svoga obućara, a ne opute se opanci u svakoj kući od neučinjene kože; svoga krojača, a ne kroji odelo svaki sebi pa da mu stoji kao tuđe; svoga čobanina, koji čuva svu stoku seosku, a ne ide iz svake po jedno dete, te da sva deca ne mogu da idu u školu; svoje poljoprivredne mašine: za oranje, drljanje, sejanje, okopavanje, žetvu, vršaj, vejanje i tako dalje, i za sve ovo ljude, koji njima rukuju i svačiju njivu pooru, svačiju njivu zaseju, svačiju njivu okopaju požnju, pa žito ovršu i predadu mu gotovo; i tako se sve svršava uvek brzo i na vreme.A ljudi su pošteđeni i rade druge poslove.Žene gledaju kuću i decu i rade domaće poslove.A svi imaju kad i da čitaju.Ovako selo, pa ma bilo i najmanje, ima i svoju crkvu, svoju školu, poštu i telegraf pa i svoje novine, koje donose samo novosti iz mesta, objave i razne poučne i zabavne stvari.Ni traga od partija, od mržnje i od grdnje; to bi svi smatrali za nisko i nevaspitano i u govoru a kamo li naštampano u knjigama i novinama.Zato nema svađe.Samo sloga i sporazum, na najlepši, najuljudniji način.I kad zavirite u kuću njihovu, vidite grdnu razliku.Sama kuća nije kao naša.Prvo su u redu na ulici, koja je kaldrmisana, i u dvorištu kaldrmisanom.Drugo, prozori svuda sa staklom.Treće, vrata svuda stolarska, da se lepo zatvaraju, i s bravom, a ne s ključanicom.Četvrto, gore svuda okrečen plafon, a ne čađav tavan, a dole pod od dasaka, koje su ne samo čiste i oprane nego i zastrvene, te da se ide po zastiraču, koji se istresa, a ne po njima.Peto, u svakoj ima kreveta kao i u varošima, i u njima je sve čisto i oprano, uglačano i namešteno kao u varošima.I sav nameštaj i sve ugodbe varoškoga života ima i svaka seoska kuća pa ma kako ona bila mala.Oko kuće nema korova ni đubreta, nego je mesto korova povrće i cveće, a đubre se čuva na osobitom mestu za njive, jer vele, da je ono blago kad je na pravom mestu.I voće, i zelen, i cveće — sve je najbolje vrste i marljivo gledano i negovano.A stoka i živina je odvojena od ljudi, i stoka ima svoje dobre košare a živina svoje najugodnije živinarnike.I ovde bolje živi stoka nego u nas neki ljudi.I drumovi su izvrsni: nasuti, nabijeni, uravnjeni, da se po njima i po kiši i po snegu ide kao po tepsiji; i pravi kao strela, te da se krivudajući ne gubi u vremenu, i zasađeni voćem s obe strane, te da se ide po hladu i za voće uzme lepa para.I reke su upravljene i obale njihove uzdignute, te da se ne izlivaju i ne čine štetu, kad veća kiša padne i kad se snegovi tope.I sve ti kazuje veću brigu, veću promišljenost, veću umešnost, veću vrednoću i veću mudrost od naše; sve ti kazuje, da je u njih celokupan život otišao dalje u napredak.A o onome, što se po pojedinim i mnogobrojnim fabrikama izrađuje, i da ne govorimo.Toga je u njih dosta ne samo za njih, nego oni od toga šilju i nama.Zato je u njih sve jevtinije i bolje nego u nas, i svi žive bolje i ugodnije od nas.A kako ga je iznenadilo, kad je video, da u njih i po selima ima šetališta, u kojima ne samo bolni traže okrepljenja i zdravi osveženja, nego i matere s malom decom u hladu i čistome zraku provode po čitave sate, radeći kakav ručni rad ili čitajući kakvu korisnu knjigu; a u nas ih nema ni po svima okružnim gradovima.U njih čak ni šuma ne raste onakva, kakva se sama posadila, nego je i ona gledana i negovana kao voćke.Oni su posadili ono drvo, koje im najviše treba pa ga ne seku mlado i na grabac, nego čekaju dok poraste veliko i onda se seče redom.Zato im i šuma izgleda lepša i od naših negledanih ili malo gledanih voćnjaka.Pa koliko se taj svet zario i u zemlju, te i iz nje vadi razna blaga!Prvo blago kamen, od kojega su zidane i manje kuće a kamo li velike građevine; i njega nigde ne upotrebljavaju odmah onaki kakav se iskopa, nego se teše i gladi; i blago onome kraju, gde ga se nađe dosta lepoga i tvrdoga!Drugo je blago lepa zemlja za posuđe ili za cigle i crep, i gde se ona nađe, tu se otvara čitava industrija za svu okolinu pa često i za izvoz.Treće je blago kameni ugalj, koji se svuda po mašinskim radnjama upotrebljava i dobro plaća.A četvrto su razne rude: gvožđe, bakar, olovo, srebro i zlato.A ako se gde naiđe i na kakvu kiselu, sumpornu i u opšte mineralnu vodu, onda se odmah od nje učini ne samo ogromna upotreba u mestu, nego se pročuje i po okolini i na strani, te nevoljnici iz beloga sveta potrče tamo tražeći pomoći, ili im se ona u raznim sudovima šilje na noge.Ovde blago i učitelju, i kmetu, i popu!Učitelju zato, što ima dobru: zdravu, situ, odevenu, čistu, mirnu i uljuđenu decu; kmetu zato, što nema parnica i krivica, nego sve vreme posvećuje privrednim poslovima opštinskim; popu zato, što su svi pobožni, a nisu sujeverni.... Tako Radiša nije pogrešno što je otišao na stranu.On je tamo imao šta da vidi i da nauči.A slušanje nauka na višim školama i čitanje raznih odabranih knjiga samo ga je utvrdilo u tome, da je taj svet doista izmakao daleko od nas, i da smo mi u svemu izostali mnogo, mnogo. Što se više približivalo vreme povratka Radišina u Otadžbinu, to je on sve marljiviji bio u posmatranju onoga savršenijega života na strani i svake sitnice u njemu.Interesovale su ga sve više i tako zvane male škole ili zabavišta i rad u njima, i čudio se, kako taj svet zabavom priprema za zbilju i u igri stvara naklonosti k radu.Interesovalo ga je, kako se na telesno kretanje i zdravlje, na pevanje, crtanje i lepo pisanje i lepo ponašanje mnogo više pazi nego na tako zvane „nauke“ ili naučne predmete.Interesovalo ga je, kako u njih deca po seoskim školama, i ako neće biti zemljoradnici, kao u nas, pomažu i rade po gradini školskoj koliko koje hoće i može, te im je ona uvek čista, uređena i urađena, osobito ono odeljenje gde je cveće.A najviše ga je zainteresovalo, kad je našao u jednoj školi potpunu školsku radionicu, gde deca rade razne ručne radove, i to tako pravilno, da ih ni naši majstori ne bi lepše izrađivali.Jedni izrađuju od deblje hartije trougle, četvorougle, mnogougle, kocke i razne druge prizme, piramide i kupe pa sve do najlepših kutija sa zaklopcem i do koričenja knjiga; i to sve tačno, po meri i po nacrtu.Drugi upleću prutiće i vitke na najrazličnije načine pa posle pletu razne kotarice s drškom i bez drške, i opet tačno, po nacrtu i po kalupu.A treći ogledaju ili bolje reći vežbaju svoju snagu, i svoje oči i ruke, na drvetu, na tezgi sa strugom, testerom i svrdlićima.Pa i ovo, opet, po tačnom nacrtu i bez lutanja i kvarenja.Ovde se Radiša i nehotice seti one naše: „Majstor Pena, od tri klena dva vretena, pa i ona oba kriva.“ I drugojače ne može ni biti u naših majstora, dokle i oni ne saznaju za meru i ne počnu raditi pravilno, po nacrtu.Ali jao nama: oni ne umeju ni da se potpišu a kamo li da crtaju!....Radiša je češće dolazio i posmatrao svaku sitnicu u ovoj veličanstvenoj pripremi budućnosti.Ta sve je ovo on već ogledao i radio kao čobanče kod ovaca i zimi kod kuće, ali nije znao za meru i nacrt i nije imao ovako savršen alat.A sad vidi, kako je u toga naprednijega sveta i to usavršeno.Onda je rekao u sebi: e, pa onda nije čudo, što su u njih ovako svi poslovi napredniji, kad im se ovakav temelj polaže još i u ovim malim školama i u osnovnoj školi!... Jedne noći, kad je hteo da se vrati u Otadžbinu, Radiša je ovako premišljao u sebi.Ja sam u ovome svetu dosta video i dosta naučio.Sad dolazi vreme, da se vratim u svoju Otadžbinu i da tamo poradim, da se i moj narod popne na ovu visinu.Ali da li će moći on da korakne pet stotina godina napred?!Organizmi se ne razvijaju tako brzo.Brzina razvitka njihova nije u našoj volji nego duboko u samoj prirodi njihovoj.A ovo je još, što veli najveći sociolog današnji Herbert Spenser, organizam od organizama; i što je on veći u prostoru, to više vremena treba da se izvrše izvesne pojave i mene u njemu.A on nam je još rasturen i neujedinjen.On je nevezan dobrim drumovima i gvozdenim putovima.U njega su još veoma retke blagotvorne ustanove pošta i telegraf.U njega su i kuće razdaleko, te su porodice i opštine nepodobne za veću družbu i zajedničke poslove.U njega je skoro sve nepismeno, te da bi se moglo na njega brže i više uticati knjigom, ovom nasušnom potrebom svake žive duše u ovoga srećnoga i naprednoga sveta.Blago i prosvetnicima ovde, blago i državnicima!Svima je njima ovde lakše uticati na masu narodnu nego nama tamo.A mi valja još svoj napredak da ubrzamo!A kako ćemo ga ubrzati, kad nemožemo ići ni ovom brzinom, kojom ovaj svet živi i ide?Kuda ćemo onda, i šta da se radi?Ako ostanemo toliko nazadni, propadaćemo i — propašćemo; a napred ne možemo onom brzinom, kojom bi samo želeli i kojom bi trebalo da idemo.Pa šta onda da radimo?Da li da skrstimo ruke, pa da ćutimo i gledamo, i da kažemo: ne može se?...Ne; junaštvo nije u tome.To bi bila malaksalost i nemoć.A mi valja da budemo puni mladačke snage i da radimo; da radimo što god više i bolje možemo.Radom ćemo živeti, ako i ne bogato a ono časno.Narod naš nije neradan.Naprotiv, on mnogo radi i zapinje; ali ne ume da radi.Zato mu je ono što uradi nesavršeno.Njemu samo treba više razumevanja i više umešnosti.Ta, on i sam to vidi, kad je rekao: „Um caruje, a snaga klade valja...“ Zato da ga prosvećujemo i učimo radu, boljem i savršenijem.A onaj narod, koji ima toliko filozofije u svojim umotvorima, nije glup.On će lako razumevati i primati sve ono, što vidi da je dobro.Samo valja da vidi.On ne veruje rečima; on ne prima sve.Ali ono što vidi svojim očima, primiće.Valja samo da vidi...Raditi na tome da vidi... U tom je Radiša i zaspao.A kad se ujutru probudio, bio je veseo, kao da je sinoć rešio najteže pitanje.A pomisao, da se vraća u svoju Otadžbinu, u svoj narod, svojim rekama i brdima, svojim milim i dragima: i roditeljima, i rodbini, i prijateljima, i poznanicima, i drugovima, još je više povećavala ovu radost njegovu. Pa, pri svem tom opet, kad je pošao, osetio je neku tugu u dubini duše svoje i mislio je u sebi ovako: Zbogom uređena zemljo!Zbogom srećni i napredni narode!Ja sam u vas mnogo naučio!Idem sad u svoj neprosvećeni zavičaj; idem u svoj dobri i prostodušni narod, da uzmem na se ulogu Svetoga Save i da ga učim svemu ovome što sam u vas video.Hvala vam i zbogom!... Kad se Radiša vratio u Otadžbinu, podneo ju Ministarstvu Prosvete ovaku molbu: / „Gospodinu ministru prosvete i crkvenih poslova Pošto sam se vratio sa strane, gde sam bio radi produženja nauka i proširenja svoje spreme, to učtivo molim gospodina ministra, da me izvoli postaviti za učitelja ma gde u našoj Otadžbini. Radiša Zdravković“ Posle dva dana Radiši je saopšteno u Ministarstvu, da je postavljen za učitelja VIII klase u selu Zagorici i da odmah može da pođe.Radiša dobije „objavu“ pa pokupuje što mu je najpotrebnije za selo i pođe. Selo Zagorica je u jednome od najvrletnijih i najzabačenijih krajeva naše Otadžbine.U njemu dotle nije bilo škole, i ljudi su prosti, ali vredni i pošteni.Pa čujući, da i manja sela po ravnijim krajevima imaju škole, a oni nemaju, nego im deca ostaju slepa kod očiju, te im se smeju i na sudu i u vojsci, oni požele, da se škola otvori i u njinom selu.Jedanput o zavetini seoskoj oni to pomenu popu, a on im kaže, da to može i da bude i kako.„Izbite veli, u sudnici onaj zid, što deli sobu za prenoćište od sobe za „zasedanje“, pa tavan poduprite direkom i u čaršiji naručite kod koga stolara 5—6 „skamlija“ i jednu tablu, pa javite ministarstvu da imate zgradu, te da vam postavi učitelja.“ U početku svima se ovo učini kao šala.Ali kad pop sa svom zbiljom potvrdi, da tako može da bude, oni počeše dublje ulaziti u stvar i povedoše razgovor o tome, ko će da im izvrši ovu prepravku, gde će sudnicu i kako će da dođu do para za klupe i tablu.I brzo dokonaju: da sudnica bude za neko vreme u apsani; da prepravku izvrši najbolji majstor u selu Mileta Ilidžić, a za klupe i tablu koliko bude da dadu svi revenski.Popa im blagoslovi ovu nameru i stavi im se na raspoloženje, da im napiše molbu ministarstvu za učitelja, kad budu gotovi.Postidni iza drugih sela a željni nauke za svoju decu, Zagoričani se dadu na posao i kroz kratko vreme oni jave popu, da je sve gotovo.I popa se čisto iznenadio ovako brzoj prepravci i spremi pa im poruči, da će prve Nedelje doći u selo, da vidi i da im napiše molbu za učitelja.I što je rekao, to je i učinio.Kad je došao, iznenadio se još više, jer je ne samo bila lepo izvršena prepravka, nego je kmet doneo iz čaršije jedan tovar kreča, te je lepo okrečili i spolja i iznutra; a pored klupa i table kmet kupio i jedan mali sto i stolicu za učitelja i ikonu Sv. Save, jer mu kazali u čaršiji, da školi i to treba.I bez ikakva premišljanja popa im napiše ovaku molbu: „Gospodinu ministru prosvete i crkvenih poslova Pošto smo od sudnice napravili školu i nabavili klupe, sto, stolicu i ikonu Sv. Save, to pokorno molimo gospodina ministra, da nam izvoli postaviti učitelja, te da nam deca i dalje ne ostaju slepa kod očiju. (Sad dolaze imena kmetova i odbornika, sva s krstom, jer su svi nepismeni i popa ih potpisao).Odmah sutra dan kmet uzjaše konja i odnese je sam najpre kapetanu, te je ovaj vide i nešto napisa na njoj, pa je isprati ministru.Ovo je bilo još o Preobraženju, i sve do povratka Radišina iz inostranstva ministar nije bio postavio nikoga, jer nije imao koga.Vredni Zagoričani počeše već i da gube nadu, a okolna sela i da im se podsmevaju, a neki i da ih žale „Gde je od sudnice bila škola!...“ „Videla žaba..,“ „Siroti zagoričani, toliko potrošili pa ništa!“....I usred toga ismevanja i žaljenja o Sv. Tomi dođe preko kapetana glas, da je postavljen učitelj za školu zagoričku i da će odmah doći. Zluradost ućuta a radosti dobrih zagoričana ne beše kraja.I od to doba iščekivali su svakoga dana, kad će im se s one strane, koja vodi od Beograda, pojaviti neobičan putnik. Radiša se krenuo na put čim je pokupovao sve što mu se činilo najpotrebnije za selo.Put ga je i onako vodio pored sreske kancelarije, pod kojom je selo Zagorica, i on svrati njoj, da se predstavi kapetanu i upita za svoje „mesto opredeljenja.“ Kapetan ga primi lepo, a kad ču, da je bio i na višim naukama na strani, on se malo više uozbilji i reče: „Gospodine učitelju (a do sad je retko kad upotrebljavao kod učitelja ovu reč „gospodine“, nego prosto „učo“ ili „učitelju“), Vi ste mnogo učili i videli u tuđem svetu (jer kapetan beše svršio samo Časlovac i Psaltir), i biće Vam neobično kad odete u onu divljinu; ali ljudi su dobri, i od njih Vam neće biti rđavo.Od njih još nijedan nije bio na robiji, niti je ko ležao aps ovde kod nas iz toga sela.A kakva će im biti deca i škola, to ćete Vi videti... “ Još oni ne behu ni svršili razgovor, a u kancelariju kapetanovu uđe jedan visok, ličan, prosed i veoma simpatičan čovek i, podižući desnu ruku desnom obrazu, kao da bi hteo po vojnički da salutira, reče: „Pomozi Bog, gospodine!“ A kad mu kapetan primi Boga i zapita ga odakle je, on reče: „A da ja gospodine iz, Zagorice.Došao sam ovde nekim poslom, pa ču u čaršiji da je došao učitelj za našu školu i dođoh da vidim je l’ istina i da ga vodim!“ Kad kapetan vide i ovu zbilju i radost na licu ovoga čoveka, on ga zapita i za ime pa reče ovako: „E pa dobro, brat Miladine, da si pošten: ja mišljah da pratim pandura s gospodinom, ali kad si ti došao i imaš konja, onda možeš i ti poneti gospodinove stvari i odvesti gospodina.“ „Možemo, gospodine; nas smo dvojica; obojica s konjima, pa ćemo na jednoga stvari, a na drugoga nek uzjaše gospodin i do sela se neće skidati nigde!“ odgovori Miladin.Radiša dodade, da ima poviše stvari i reče, da neće moći sve na jednoga konja.A Miladin mu odgovori; „Ništa se ti ne brini, gospodine; to je naša briga; imamo mi i trećega konja.Samo kad si nam došao!Sve će ti se selo obradovati kao ozebao suncu“.... I pođoše u selo.S učiteljem i Miladinom išao je još jedan mladić, čija su bila ona dva konja, i obadva su dobro natovarili, a oni su išli peške.Samo je Radiša jahao.Usput je Radiša samo zapitkivao za koje šta: za pojedina sela, za brda i reke kako se zovu i šta narod priča o njima, a pustio je Miladina i ovoga mladića, da oni vode prvu reč.Miladin u glavnome reče ovo: „Dobro si nam došao, gospodine!Naše te selo jedva čeka.Nismo imali do sad školu, pa smo ostali prosti ka stoka, te smo bili mimo svet i počkodni i kod vlasti i pred drugim selima.Pa rekosmo, da barem deca naša ne ostanu slepa kod očiju, te se dogovorismo da napravimo malo škole.Prepravili smo od sudnice, ali, zdravlje Bože, pa ćemo sagraditi i novu.Selo je dobro; ljudi su složni i jedva su čekali da se i u našem selu otvori škola, te da i naša deca uče knjigu.Jer je danas, gospodine, sve teže onima, što ne umeju da čitaju i da pišu i da vode račune.U drugim selima, gde ima škole, ima puno pismenih ljudi, a u našem nema ko poziv da pročita, i ide čak u čaršiju, kad ko hoće soldatu da napiše pismo!Iz njih je izleglo puno ljudi pismenih i otišlo na više nauke i postalo ma kakvi činovnik, a iz našega sela nije izišao još ni jedan.Pa smo bili mimo svet.A sad, hvala Bogu i vlasti, kad nam dodade školu: sve će dobro biti, ako Bog da!“...A mladić kao u šali reče: „Što nisi barem pre došao, dok sam bio mlađi, da i ja izučim pismu!“ Radiša je samo slušao ovu prostodušnost Miladinovu i u sebi mislio: ovi ljudi zaslužuju školu; s njima će moći da se radi.A kad ovaj mladić -zažali što nije pre došao, on mu reče: „Možeš i sad da naučiš, ako hoćeš.“ Mladić ga zagleda pa radosno upita: „Veliš li istina?!“ A kad mu Radiša ovo potvrdi i još reče, da će on još lakše naučiti nego ona mala deca, on se obradova i dade reč, da će dolaziti cele zime, samo ako Radiša hoće i njega da nauči.Ovome je mladiću bilo ime Milovan.A čiča Miladin dodade: „Bogme dete uči; i ja bih ovako star učio, samo da mogu da dolazim i da me nije sramota.“ Onda im Radiša ispriča, kako u onoj zemlji, u kojoj je on bio na naukama, i odrasli idu u školu, ako ne baš da uče da čitaju i pišu, a ono da slušaju razne druge nauke, te, ako su učili školu, da ne zaborave ono, što su u njoj naučili i da nauče još što više.Lekari im predaju kako da čuvaju zdravlje i da se leče, ako nemaju lekara i lekova, ili dokle on ne dođe; sveštenici ih uče kako da se vladaju, da se vole i pomažu jedan drugome; učeni ekonomi kako bolje da obrađuju zemlju, te da im više i bolja roda donosi, kako da kaleme voće hrane i podižu bolji soj u stoci i u živini; a učitelji o svemu što je bolje i što znaju.Tako se svaki uči jednako, bez prekida, dok je živ.Dabogme, da mlađi više idu.Ali i stariji ne izostaju, kad valja da se povede razgovor o nečemu; jer više ljudi više vidi, a stariji su još i pametniji.A na to će čiča Miladin reći: „E, gospodine, u nas ti nema ni doktura, ni ikonoma, pa i pop nam je daleko; a tebe ćemo slušati što nam god rekneš.“ Pošto su ovako putovali dva sata kroz sela i još pun jedan sat kroz planinu, dođoše do jedne lepe livade i čiča Miladin reče: „Odavde je, gospodine, naše; i još malo pa ćemo u naše selo i našoj sudnici i sada školi, ako Bog da!“ Dan je bio oktobarski, ali neobično lep.Sunce je još sijalo nada svima brdima, samo se po dolinama počela hvatati senka.A lepe livade su se zelenele kao u proleće, a po nizinama po gdegde i otava pokošena.A stoka, i sitna i krupa, sita i inače dobro uhranjena preko leta samo se zaigravala i polako primicala svojim kućama.Čobani se još zaigravaju i čisto im žao, što moraju da prekinu igru, te grabe još malo.A bačice idu na bačije, da muzu krave, ovce i koze — isto onako kao i u Radišinom selu.Radišu obuze neko milje.Učini mu se, da je ovo njegovo selo, njegove ovce, njegovi jaganjci, njegova majka, sestre, braća, drugovi i tako dalje.I dok je on ovo posmatrao i sećao se svoga sela i svoga detinjstva, čiča Miladin viknu: „Eno, gospodine, naše škole!“ Radiša pogleda niz jedan duboki potok, koji u Zagorici zovu reka, i u dnu njegovu ugleda na jednom izbrešku omanju belu kućicu pokrivenu ćeramidom.I to beše jedina kuća u selu okrečena i pokrivena ćeramidom.Kroza selo i staro i mlado vidi neobična putnika i neobičan tovar i seća se, da im je to učitelj, te prilaze bliže da ga vide; a stariji i priđu da se pozdrave i vide učitelja.A već čiča Miladin jedva čeka da kaže: „Ovo nam je gospodin učitelj!“ I on to kaže tako milo i važno, kao da ga je on postavio ili našao pa doveo.Spustiše se već i nekadanjoj sudnici a sadanjoj školi.Kod škole ne beše nikoga.Sunce je još osvetljavalo samo vrhove najviših okolnih brda i daljnih planina.Ali ubrzo ne samo što dođe kmet, nego se iskupi i više domaćina iz okolnih kuća te primiše učitelja i stvari mu uneše u školu. Kao munja puče glas po selu, da je došao učitelj i da ga je čiča Miladin doveo; i svuda se samo o njemu govorilo.I ovo je bio najveći događaj ne samo u ovome selu, od kako ono postoji, nego i u životu Radišinu.Selo dobija učitelja, a Radiša dobija školu; i prestaje mu detinjstvo i bezbrižan mladićski život, a otpočinje zrelost i samostalan rad.Zagoričani prestaju da budu mimo svet, bez škole, a Radiša prestaje da bude dete i nastaje čovek.I svi su se ponosili. Pošto su se dobro odmorili, kmet Miljko će reći: „Gospodine, ti ćeš večeras kod mene na konak: ovde ti ništa nije spremno.A sutra, zdravlje Bože, spremićemo sve što treba.Zato hajde da pođemo, a za stvari se ništa ne brini.U našem selu, hvala Bogu, sigurno ti je i na polju da ih ostaviš.Još se niko nije požalio, da mu je što ukradeno.Zapovedajte, da pođemo!Hajde i ti, Miladine!Hajde, da nismo sami ja i gospodin“.Miladin se zahvaljiva i brani poslovima u jutru i bojažnju, da mu ne brinu kod kuće, ali kmet reče birovu, da ode do kuće Miladinove te da vikne s brda i javi, da je on doveo učitelja i ostao s njim kod kmeta na konaku.Onda pođu. Kmet je već bio pratio čoveka kući i javio da će doći s učiteljem.Kad su došli, našli su vratnice otvorene i na doksatu postavljenu sovru za večeru.Pred njih iziđe brat Miljkov a za njim domaćica Miljkova i njegova, a za njom i sva čeljad redom; i svi prilaziše Radiši, da se pozdrave i da ga poljube u ruku.Dabogme, da je tu bio i mali đak, koji će se sutra upisati u školu, i da je on najviše gledao u Radišu i stidukao se.Posedaše najpre pred kućom na tronožne stolice, a Radiši još metnuše i jastuk.Veče beše divno.Zvezde već u veliko izišle i Radiši za čudo izgledaju mnogo sjajnije nego drugi put.Domaćica Miljkova, njena jetrva i najstarija kći provrednile se po kući te spremaju večeru.Miljkov brat donese čuturu s rakijom i čašu, da popiju po koju za dobrodošlicu, i nasluži najpre domaćinu.Miljko uze čašu, prekrsti se i poče lagano i dostojanstveno ovako: „Bože, pomozi!Bože, daj dobro, dobri čas i dobru sreću!Srećna nam škola!Srećan naš učitelj!Dobro si nam došao, gospodine!Nek te Bog poživi, na sreću našu i naše dece, koja su nam do sad bila slepa kod očiju!Milostivi Bog da nam pomogne, te da od posla našega vidimo vajdu!Zdrav si, gospodine!...“ I molitva mu je poticala sa dna duše.Onda naslužiše Radiši.Radiša uze reda radi, prekrsti se i on i reče: „Bože, pomozi!Hvala ti, domaćine, i na časti, i dočeku, i na željama!Neka Bog usliša tvoju molitvu!Hvala selu što je marilo i otvorilo školu, i daj, Bože, da od nje vidi onu vajdu, koju od škole imaju i drugi srećni narodi!Zdrav si, brat Miladine!“ I popi koliko mogade.Onda naslužiše Miladinu.Miladin je bio opširniji u molitvi.On je najstariji, i ume da napija i u slavu i u zdravlje: ali mu se večeras nešto otvorilo srce još više.Izređao je sve što je želeo i on i selo, i molio je Boga, da sve to bude sa srećom i blagoslovom njegovim.Poželeo je i Radiši sve.A kad je rekao: „Da si nam živ i i zdrav, i da si pošten, viđen i čuven!“ Radiši ove poslednje dve reči padoše nekako neobično i pomisli u sebi: I ovaj prost svet zna za ponos i svetlo lice!A koliko njih prosvećenih ne vodi o tome računa!...Posle kratka razgovora poslužiše i drugu i treću, ali Radiša nije više uzimao. U tom dođe snaha Miljkova s testijom vode u ruci i ubrusom preko ruke i posu sve redom, te se umiše.Onda pozvaše na večeru.Oko okrugle sovre, visoke jedva jednu stopu, posedaše opet na tronožne stolice čiča Miladin, kmet Miljko i njegov brat, a Radiša na dva jastuka.Sva je druga čeljad večerala u kući.A Miljkov brat bio je potreban da naslužuje vino i rakiju i da svetli.Ali uskoro izgreja mesec i on se ove poslednje dužnosti oslobodi.Miljko i Miladin se ponudiše još po jedanput rakijom, pa je i oni ostaviše.Za večeru najpre prineše kao obično sira s mladim kajmakom, pa onda čorbu pileću začinjenu kajmakom i jajima, onda pasulj sa slaninom i pastrmom, za tim kokošku pečenu na ražnju i najposle kajganu na kajmaku i s mladim sirom.U polovini večere doneše i vino, i nasta i sad onako nazdravljanje kao i s rakijom.I Radiša uze čašu, dve, pa se zahvali.Miljku čisto bi krivo, pa najposle reče: „Ti, gospodine, ništa ne piješ?“ — „Pijem, kneže, ali malo; još sam mlad, pa piće nije za mene,“ reče Radiša.Miljko ga pogleda s nekim čuđenjem ali i uvaženjem pa reče: „A, Boga mi, gospodine, mi smo naučili pa možemo i po koju više da popijemo. “ A Miladin nastavi: „Pijemo gospodine, ali bi bolje bilo i mi manje da pijemo.Mnogo piće pokvari čoveka.A neki put čaša dve baš okrepi.Ali čovek kao čovek, ne pije koliko mu je dosta, nego neki put pije za atar a neki put i silom, pa uvek pokvari sebe.“ „Greše mnogo, brat Miladine, i oni koji piju silom i oni koji piju za atar.Zato mnogi i ne piju nikako, samo zato, što ne mogu da se umere.A lekari tvrde, da je voda najzdravije piće, da vino i rakija ne moraju ni da se piju, i da duže žive oni ljudi i narodi, koji nikako ne piju ili piju manje.Osobito je, vele, škodljivo, da ga piju deca, i žene dokle nose i doje decu.„U nas, hvala Bogu, gospodine, žene i deca slabo i piju, no mi ljudi katkad preteramo; ali opet nema, kao na drugom mestu, da se ko opije pa da ne zna šta radi u piću, reče kmet Miljko.Za večerom ispričaše, kako su od sudnice načinili školu, od apsane sudnicu a od opštinskog koša apsanu, i kako je neka šaljivčina rekla, da je ovo poslednje najbolje, te će ih manje biti u apsu.„A gde ću ja moje apsenike?“ zapita Radiša u šali.„I njih u koš!„“ reče kmet opet u šali.A Miladin sasvim ozbiljno reče: „I dobro bi bilo, gospodine.Oni veliki bi se stideli od onih malih, a oni bi se mali stideli od onih velikih, te bi i jednih i drugih bilo manje“.Ovaj razlog Miladinov primiše i kmet i Radiša. Tako se produžavao prijatan razgovor za sve vreme večere.Radiša je opet pričao po nešto iz toga velikoga sveta, što ga je video za vreme bavljenja svoga na strani, i mnogo što šta im je izgledalo čisto neverovatno.Na primer, kad je kazao, da su svi pismeni, pa i žene, kmetov brat je zapitao: pa ko im onda radi zemlju; a Miladin iskreno izjavi, da on ne bi voleo da njegova Mirjana zna pismu, i Miljko se složi s njim u ovome.A kad im reče, da su tamo i po selima kuće u redu jedna pored druge, kao u varoši, i ulice popođene kamenom kao po varošima, kmet reče: „E, ne bi ti, gospodine, u svoj Zagorici mogao da nađeš toliko ravnice, da stanu sve kuće koliko ih ima u našem selu, a ne bi ljudi ni pristali da se odvajaju od svoje zemlje.“ Kad im reče, da se tamo zemlja radi opštinski i mašinama, kmet reče, da on ne bi voleo da kmetuje u tome selu, a njegov brat dodade: „Ala bi se kotrljale niz ove naše vrleti!“ Ali ih je sve najviše začudilo kad im je kazao, kako tamo ljudi sade šumu.Miladin se od čuda udari po kolenu i uzviknu: „Hvala Bogu, gospodine, zaludna sveta!“ Miljko zapita: „Zar nemaju šume?“ A brat mu kao u šali reče: „Nek dođu k nama, da im mi damo koliko god hoće“.... I tako se produžavao razgovor dokle kmet ne reče: „Ti si, gospodine, umoran od puta.Je li po volji da spavate?“ Mesec već beše visoko odskočio.Zvezde su treptale kao usred vedre zimnje noći.Sve se utišalo i predalo snu, samo se čuje lavež po nekoga psa u selu i hukanje kakve buljine u obližnjem bučju.I svi pristadoše, da se spava.Dok su oni prošli po dvorištu, postelja je već bila nameštena za Radišu i Miladina, na istom mestu, gde su večerali, na doksatu.Istina je bilo malo pohladno, ali je dobra prostirka, od čitavoga bremena slame s jednom vunenom šarenicom, i dobar pokrivač opet od jedne vunene šarenice ili „čerge“ i novoga japundžeta, dovoljno zaklonilo Radišu od zime.Radišu još dugo nije mogao da uhvati san.Po pameti su mu se još vrzle pojedine misli iz večerašnjega razgovora, slike sa današnjega puta, od sela, od njegove škole, kao i planovi o sutrašnjem radu. Osvitao je najznamenitiji dan u životu Radišinu, kad je on imao da otpočne svoj najuzvišeniji posao.Rano zorom ustala je Miljkova domaćica i sva čeljad, osobito ženska, i naložila oganj, donela vode, umila se i vršila svoje poslove po kući i oko kuće.Ustali su i Miljko i Miladin i sedeli u kući pored ognja.I kokoške se poskidale s drveća i razmilele se po dvorištu, a najviše ih je pred kućom, gde očekuju vrednu domaćicu, da iziđe sa žitom u rešetu i da ih nahrani.I ovce počinju da bleje, krave da riču i svinje da skiče.Pa i sam cvrkut vrabaca bio bi dosta, da i u leto probudi najvećega spavača, a kamo li sada, u Oktobru, kada se sviće mnogo docnije.Ni Radiša dakle nije mogao više da spava, i da je hteo, nego je ustao i on, obukao se, umio i seo s njima.Domaćica Miljkova je već bila pomuzla krave i ovce i metnula mleko da ga uzvari.I za čas je varenika bila gotova, te se svi malo „prihvate,“ da ne idu od kuće onano, „bez ničega“. Odavno je već birov Gruja otišao, da ide od male do male i da viče, da je došao učitelj, i da svaki domaćin, koji ima dete za školu, dođe sudnici i dovede ga; i u svakoj se gotovo kući spremamo po jedan mališan kao da će na sabor.Ode i Miladin, da i on dovede đaka, a kmet i Radiša se spustiše sudnici, to jest školi.Dan je i danas bio neobično lep i Sunce je već prilično odskočilo. Škola je izgledala ovako.Naokolo je bila visoka ograda od proštaka toliko dugačkih, da najviši čovek ne može da dohvati rukom poplet.A u njoj je: škola — pređašnja sudnica, sudnica — pređašnja apsana, opštinski koš — a sad po potrebi i apsana, i staro crkvište sa seoskim sovralucima za zavetine.Zato se i ceo ovaj ograđeni prostor zove „Porta“.Škola je prema kapiji na suprotnoj strani, tako, da putanja, koja vodi njoj, deli celu portu na dva skoro ravna dela.S leve strane je dugačak opštinski koš a s desne crkvište sa sovralucima i tamo u kraju stara apsana a sadanja sudnica od dasaka i pokrivena šindrom.Pred školom je s leve strane doksat, uzdignut do pojasa od zemlje; a kad se otvore vrata, onda se ulazi u predsoblje nepopođeno ni daskom, ni ciglom, ni kamenom, s leve strane je jedna mala soba a s desne druga još manja, a pravo idući dalje ulazi se u učionicu, načinjenu od dve sobe s podupiračem na sredini, a bez plafona, nego sa širokim daskama preko greda.I samo je ova učionica bila patosana daskom; a obe one sobice pored nje zemljom kao i predsoblje, a prozori su bili mali i jednostavni s drvenom rešetkom.Peć je u školi bila sandučara, koja se loži spolja, u Radišinoj sobi mala plehana a u drugoj, za poslužitelja, nikakva.I mnogi bi ovde zavapio: Ajao, lele meni do Boga, gde dođoh!Zar je ovo škola!Zar je ovo stan!Ta ovo je pakao!Ovo je divljina!....I prvi bi mu posao bio, da sedne i napiše molbu za premeštaj. Radiša nije tako radio.On je u sebi mislio ovako: Evo posla dosta; samo polako, i, zdravlje Bože, pa će se sve uraditi i sve popraviti!Za ove je ljude i ovo dobro.Od njih je i ovo dosta.Oni kod svojih kuća nemaju ni ovako.A, vidiš, kako su školu jedva dočekali.Oni će i dalje činiti sve što potražim; a ja ću polako..Na muci se poznaju junaci... Dok su oni ovako razgledali zgradu školsku i sve što je u njoj, počeše već i ljudi da dovode decu.Radiša uze jedan tabak hartije i na njemu poče zapisivati svoje učenike.Zapisivao ih je samo privremeno: ime i prezime, čije je koje dete, koliko je i kakvo je; jer je Radiša sa svakim po malo razgovarao i pitao ga, voli li da izuči knjigu, je li mu daleko kuća i može li dolaziti u školu.I ako je Radiša sa svakim razgovarao lepo, blago i ljubazno, opet je bilo dece, da neka od straha a neka od plača nisu ništa mogla odgovoriti.On je i to pribeležio.I svakom je takvom detetu rekao: „Tako sam i ja plakao, kad su me prvi put odveli u školu.“ Ovako je trajalo skoro do podne, i upisano ih ravno trideset, sve odraslijih od 9 — 12 godina; jer je Radiša rekao, da će oni bolje da nauče, a oni manji nek rastu.Svoj upisanoj deci kazaše, da se sutra spreme pa da dođu u školu prekosutra.Kmet Miljko onda reče, da prekinu posao i da malo ručaju, i predlog mu se primi.„Zapovedajte, gospodine, danas kod nas!“ reče gazda Mijailo, prvi sused do škole: „Ovde je kod mene najbliže“.I pođoše: Mijailo napred, a Radiša, kmet Miljko i još neki domaćini, kojima je kuća bila daleko, za njim.Kuća je Mijailova odmah preko puta od škole i u njega je poveća zadruga, kao i u većine zagoričana, te je danas upisao u školu dvoje dece.Ručak je već bio spremljen, u glavnome kao i večera kod kmeta Miljka, i posedali su za gotovu sovru.Samo je sva odrasla ženska čeljad izišla, te se najpre pozdravila s ljudima, ljubeći svakoga pa i Radišu u ruku; a Mijailo je kazivao: to mi je domaćica, a to mi je snaha, to mi je ćerka, a to mi je druga snaha i tako dalje.Sve su pitale za kmeticu i one druge, kako su, jesu li zdravo, a baba Petrija, Mijailova majka, zapita i Radišu: „A Boga ti, gospodine, imaš li ti koga god?“ A on joj odgovori blago: „Imam, baba, i oca i majku i veliku rodbinu, ali nisu sa mnom, nego su kod kuće; a ja sam sam“.A baba odviše sažaljivo reče: „E, lele meni!A kako ćeš sam u ovoj našoj pustinji, veseo bio!“ „Zdravlje, Bože, bako, pa neću dugo biti sam!...A, evo i sad nisam sam: eto ljudi, pa sutra ću dobiti i đake — eto mi društva“, reče Radiša kao u šali.„Znam, dete; ali ko će kuću da ti gleda: ko će da ti zgotovi malo jela, da ti počisti i opere?Ne može kuća bez ženske glave!“ odgovori baba.„Ja ću probati, bako; pa ako ne može, ja ću zažmureti, pa što veli poslovica: „Kud svi Turci, tud’ i goli Asan“ — oženiću se!“ reče joj Radiša. U tome već i posedaše.Žene se povukoše u kuću, da sipaju i prinose.Samo su ljudi posedali s Radišom.Ručak je tekao kao obično: po jednu za dobrodošlicu, pa onda sira i kajmaka s vrućom pogačom, pa onda druga jela redom, a od polovine ručka počinje vino.Svi su oni pili iz čuture, samo su Radiši nasuli u čašu, iz poštovanja, i jedna mu je bila dosta celoga ručka.I gazda Mijailu je bilo gotovo krivo, što Radiša tako malo pije, ali kad mu Miljko potvrdi, da je i kod njega tako malo pio, on reče: „A ti prošćavaj, gospodine!Mi dok se po triput ne prekrstimo, ne ostavljamo čuturu!“ Radiša i njemu odgovori, da to nije mnogo, jer oni rade teške poslove i ne piju svaki dan; a Mijailo mu odgovori: „E rakije imamo, gospodine, te se mi stariji svaki dan prekrstimo i po malo potkrepimo; a vina imamo u kući samo kad nam ko dođe i o blagim danima...“ Tako su u prijatnom razgovoru ručali i posedeli više od dva sata pa onda ustali, da se malo prođu.Još za ručkom doneše Radiši čašu tako lepe vode, da on zapita, odakle im je.A kad mu oni rekoše, da je s izvora koji je ispod samoga onoga izbreška, na kojem je škola, on pomisli: blago meni, barem ću imati lepe vode i za sebe i za decu! Kad ustadoše s ručka, odoše na izvor.I Radiša nije mogao da se načudi jačini izvora i bistrini i hladnoći njegove vode.A gazda Mijailo dodade: „I zdrava je, gospodine; teče uprav ispod crkvišta.A zimi, kad svud sneg pokrije, ovde je kopno.“ Obiđoše i crkvište i pričaše, da je nekad, pre turskog zemana, tu bila lepa crkva i pojala, i da je tada u selu Zagorici bilo sedam popova sa sedam parohija; a sad nemamo, veli, nijednoga, nego nam dolazi čak iz čaršije.Tako dođoše i do škole i uđoše i u nju.Radiša im pohvali rad i zapita, ko im je ovo prepravljao?A pred njega se isprsi jedan od onih što su ručali s njima i ponosito reče: „Ada, mi gospodine!“ — „E, jeste; to nam je bio majstor!“ potvrdiše oni drugi, ponoseći se i sami njime.Onda Radiša reče, kako bi bolje bilo da se peć izvadi iz zida, pa da se namesti tako, da usta dođu ovamo, te da se loži iznutra, a ne spolja: a rupa na zidu da se zazida.„To ja mogu sad da promenim; samo se bojim da nešto ne izgleda ružno“, reče majstor.„Nemoj sad, reče Radiša, jer treba da se naruče vrata i čunkovi, pa ćemo posle.Onda ga zapita, je li dirao tavan i ima li što na tavanu, a on reče da nije dirao i da na tavanu nema ništa.Radiša pogleda bolje i vide, da se između dasaka providi i da ozgo pada prašina.Onda zapita „majstora“, da li bi on mogao još nešto da uradi?„A šta, gospodine?“ odgovori majstor Mileta veoma radoznalo.„Da zamesiš dosta blata s plevom pa da polepiš tavan ozgo tako da blato uđe u ove rupe između dasaka, a ozdo nek jedan drži daskom da blato ne propada dole i ne visi između dasaka i ne viri mimo njih, nego da bude ravno s njima, pa onda da okrečiš i tavan, te da se beli, da se bolje vidi,“ Majstor Mileta je samouk majstor i nigde on to nije učio, pa je gledao u Radišu ne trepljući.A kad je Radiša svršio, on je rekao bez predomišljanja: „E, oprosti, gospodine; to se nismo setili.A i bolje je tako: neće padati prašina, a bolje će se i grejati.I to mogu za dan da popravim“.„Ne moraš za dan; možeš i za dva; samo dok ja i kmet odemo u čaršiju i za čunkove i vrata za peć, pa o jednom trošku.“ Odatle uđoše i u one dve male sobe.U jednoj su bile Radišine stvari neraspakovane i u njoj jedna plehana „furunica“, a u drugoj ništa; a u obema je tavan bio od rasušenih dasaka, kao i u učionici.„Možeš li i ovde tavan ozgo da olepiš a ozdo da okrečiš, majstore?“ upita Radiša.„Mogu, svud, gospodine, ceo tavan, i u odžakliji“, odgovori on i dodade: „Ništa ti, gospodine, ne brini za to, samo mi kaži kad da dođem, i da grabimo, dok je još ovako lepo vreme.“ A pošto cigala nema u selu Zagorici, to Radiša za pod nije ništa ni pominjao.Sad vide, da škola ni nužnika nema, pa reče: „O, majstor-Mileta, a znaš šta?Zaboravili ste vi nešto, što svaka škola mora da ima, i svaka kasarna, i gde god ima mnogo ljudi... ono gde se, da prostiš, ide napolje!“ — „Pravo veliš, gospodine, to smo zaboravili.Ali i to možemo da napravimo“, dodade Mileta. Malo po malo pa se raziđoše svi, samo osta s Radišom kmet i birov, i dogovoriše se, da u jutru rano idu u varoš i pokupuju što treba.Radiša je odmah tačno izmerio usta na peći za vrata i obim okrugloga otvora za čunkove, a za tim seo i pobeležio sve što je najpotrebnije: još jednu peć za njegovu sobu s čunkovima (a ovu plehanu da metnu u poslužiteljevu sobu), još jedan sto i jednu stolicu za njegovu sobu, dve metle, jednu sekiru i jedno „dunđersko“ testere za drva (jer u Zagorici niko ne imađaše tako testere, a drva nisu ni strugali no goreli onako, čitave glavnje), jedne mašice, jedan vatralj, jedan ašov, jednu motiku, jedan čekić, po oke svakojakih jeksera, dve testije, 30 bukvarova, 30 kamenih tablica, kutiju križulja, kutiju pera, kutiju držalja, tuce pisaljaka, staklo mastila, jedan ris pisaće hartije, jedan sunđer i jedno sanduče krede.Za sve ovo kmet je poneo opštinskih para, da plati, pa će posle videti kako će: da li će platiti samo oni domaćini, koji imaju đaka, ili svi selski. Jesenje posle podne je kratko, i uskoro poče i Sunce da se primiče zahodu, i dolina u kojoj je zagorička škola zahladi.Poče već i stoka iz livada da se vraća kući.Kmet opet zva Radišu, da ide njegovoj kući na večeru i na konak, ali mu se Radiša zahvali, navodeći, da nije gladan i da želi da raspakuje svoje stvari i izvadi što mu treba.Nudi ga da idu gazda Mijailu i na večeru, jer je tu blizu, ali on ne htede ni to.Samo odobri, da mu od gazda Mijailove kuće prate jednu kalenicu mleka i komadić hleba, pa osta da stvari razdreši i namesti za konak.Kmet ostavi Gruju i naredi mu, da noći s Radišom u školi i da ga sluša sve što mu zatreba.On je već bio spremio breme slame, ali se za krevet u selu Zagorici nije znalo.Zato je i Radiša ovu prvu noć spavao na zemlji.Legao je rano kad i ostali seljaci, jer je još bio umoran i od puta, a u jutru je valjalo i poraniti. Kad je sve namestio i legao, još dugo nije mogao zaspati, i premišljao je ovako: „Dakle, u ime Boga, počeo sam.Počeo sam onaj veliki i uzvišeni posao, za koji sam se toliko spremao.I evo centra moga rada.On je malen i skroman, ali može biti veliki i plodan.Selo je malo, ali evo ljudi su dobri.Vidiš, koliko su marili za školu.Ako je Ruso imao pravo kad je tražio, da se čovečanstvo vrati u prvobitno stanje pa ponovo da otpočne civilizaciju, onda evo mu ljudi u prvobitnom stanju...S njima se može raditi.Samo polako i lepo...A i deca su im bezazlena, prosta, prirodna i bistra.Koliko sam njih zavoleo već iz ovoga prvog viđenja!Svako mi liči na Rusovljevog Emila.A ja ću sad da budem ne Ruso nego Pestalocije.Samo neću da grešim kao on.Pestalocije je bio prevrtljiv i slab pa i — nepismen u širem smislu.A ja to, hvala Bogu, niti sam po prirodi svojoj sad niti ću biti.Meni treba samo zdravlja i stalnosti.A za oboje ovo staraću se koliko mogu više.Gledaću, da ne zastanem ni sa svojom spremom.Sve udari natrag, kad se ne obnavlja i ne proširuje.A knjiga imam dosta i to odabranih.I video sam dosta i mnogo; samo sad da gledam šta se od toga može preneti i uraditi kod nas.Ah, Nemačko!Kad na tebe pomislim, ja volim ova svoja brda.Jesi napredna, ali si srcu mome tuđa.Pet vekova smo te mi čuvali, da ne prekidaš svoj razvitak; i ti si otišla daleko.Ali evo, došlo je vreme, da nam po malo i vraćaš za to dobro.Stotinama sinova ove naše onazađene i napaćene zemljice bilo je u tebe i videlo napredak tvoj, tvoj sjaj, tvoju veličinu i sreću tvoju, ali, da li su primili ono, što je u tebe dobro?Da mnoge sjaj tvoj nije zasenuo, te da ne vide ono što je dobro?Da nisu s tim spoljnim sjajem tvojim preneli i mnoge mane unutrašnje, na štetu ne samo kese naše nego i naših narodnih osobina?Jer i mi treba da napredujemo; ali niti možemo niti treba da budemo Švabe.Čuvajmo svoje i samo popravljajmo ono, što nam je primitivno, nesavršeno.Napredak je u usavršavanju sebe i svega svoga, a nije u primanju tuđega i gotovoga.A u nas je sve primitivno, nesavršeno, ali izvrstan materijal za usavršavanje i napredovanje..Ah, kakva li će moja škola i moje selo biti posle samo dvadesetinu godina!... Radiša se probudio u jutru, kad je gazda Mijailova krava pošla u livade pa muknula, što joj je malo tele ostalo kod kuće.I dok se on spremao, stigao je i kmet Miljko sa tri konja: dva za njih dvojicu a treći za tovar; a ako ne mogne sve stati na jednoga, oni će natovariti na dva a trećega jahati.I pođoše odmah.Pođe i birov Gruja na trećem konju.On je bio potreban da pomaže kmetu u tovarenju i vođenju konja pod tovarom.I otišli su, i pokupovali su sve što je trebalo i doneli.Uz to kmet je kupio i još jednu stranu kreča, bojeći se neće biti dosta ono, što je od pre ostalo.U čaršiji su gledali učitelja zagoričkoga, žaleći ga kuda je bačen tako mlad i zelen, a zavideći mu kako mu kmet nabavlja sve. Kad su se vratili iz čaršije, Gruja je još uzgred svratio i dozvao Miletu i kazao mu, da sutra rano dođe sudnici i popravi ono na školi. Sutra dan su došli i đaci i „majstor“ Mileta.I Radiša je ustao rano i naredio da iznesu sve njegove stvari u doksat, pa je pustio Miletu, da radi sa još dvojicom, a on je sačekao sve učenike.I ovo je bio pravi dan iznenađenja za Radišu.Od njih tridesetoro nijedno nije došlo „praznih ruku“.Čulo selo, da je učitelj sam i da sad dolazi sa nauka, najpre u Zagoricu, pa mu pratili: neko pogaču, neko ćupče mleka, neko lonac kisela mleka, neko zastrug kajmaka, neko grudu mlada sira, neko pastrme i slanine, neko kotaricu jabuka i krušaka, neko čuturu vina i šta ti nije bilo.I deca su skromno prilazila učitelju i kazivala ko mu je to pratio.Radiša im je zahvaljivao i upućivao ih Gruji, da tamo ostave.I ne može se sporiti, da je ova pažnja sela Radišu prijatno iznenadila.Pregledajući đake našao je samo jednoga prljavoga, dvojicu neobučenu, trojicu neošišanu, četvoricu s neposečenim noktima i petoricu bez torbice.Svakoga je zapitao za uzrok i svakome je primio opravdanje.Onda je naredio, da posedaju u klupe, koje su bile iznesene i nameštene pred školom.Onda im reče blago i mirno: „U ime Boga, deco, vi počinjete danas jedan veliki posao.Počinjete da učite knjigu.Sva mudrost, sve što ljudi znaju, sva nauka stavljena je u knjige.I ko ume da čita knjigu, on može da zna sve.Zato učeni ljudi ne mogu bez knjiga.Zato bez knjige ne mogu da budu ni oni, koji hoće da uče i da znaju više od običnih ljudi.Zato i đaci najpre uče knjigu.Zato ćete i vi odmah početi da učite da čitate i pišete.Čitanje ćete učiti iz ove knjige, što se zove bukvar, a pisanje najpre na ovoj tablici, ovom pisaljkom, što se zove križulja, pa ćete posle na hartiji, pravom pisaljkom.Zato ću ja svakome od vas dati po jedan bukvar i po jednu ovu tablicu i križulju.Samo ne mogu da dam onima, koji nemaju torbice, jer nemaju u šta da metnu; a u ruci ovo ne sme da se nosi, jer se ruke znoje, pa se tablica isprlja a bukvar i isprlja i pokvari; a može i da se ispusti pa se tablica i križulja izlome a bukvar pocepa.A kad je kiša, može da vam pokisne i u torbi.Zato vam onda neću ni dati da nosite bukvar kući, nego ćete ga ostavljati ovde u školi.A sad ću vam dati, da ga ponesete.I ova tablica i ova pisaljka su od kamena, pa se lasno lome.Zato je tablica ovako uglavljena u drvo, a pisaljka smotana ovom šarenom hartijom.Ali se i tablica razbije i križulja prebije kad se ispuste ili kad se sedne na njih.Zato ćete dobro čuvati da ne ispustite i da ne sednete na torbu.Ovo vam sad poklanjamo; a ko razbije tablu ili pocepa i izgubi bukvar, on mora da ide čak u čaršiju da kupi.Kad ja pišem po ovoj velikoj tabli, ja imam ovo za brisanje.A vi za vašu tablicu nemate.Zato vi treba da uzmete ovako malo parče platna pa da ga uvek okvasite i iscedite.A križulja treba da vam je uvek zašiljena, ovako kao što je sad; i čim se više zatupi, mora da se zašilji. „Evo, sad ću da vam razdam i u ime Boga da počnemo... (Izaziva jednoga po jednoga i daje im).Sad pazite, da vam kažem kako se drži bukvar.Na jednoj strani, evo, ima slova, a na drugoj nema, evo.Vi ovu stranu gde nema slova okrenite dalje, a ovu sa slovima okrenite gore. (Nadgleda, jesu li svi tako uradili).Sad pazite dalje.U bukvaru je lišće s jedne strane povezano a s drugo nije, te može ovako da se otvara.Vi uvek ovu povezanu stranu okrenite levoj ruci a ovu što se otvara desnoj.A znate li, koje je desna ruka?Jeste, ovo vam je desna ruka, s ove strane.Dignite je!Zapamtite je; njome se i krstimo a njome ćete i da pišete.Prekrstite se! (Deca se krste, ali nejednako i nedobro).Evo, ovako.Sastavite palac i ova dva prsta do njega, ovako!...Stavite ih sad najpre na čelo!..Sad na grudi!..Sad na desnu stranu!,..Sad na levu!..Hajde još jedanput na čelo!Na grudi!Na desnu stranu!Na levu!..Hajde sa mnom!..E sad k toj ruci, kojom ste se krstili, okrenite ovu nepovezanu stranu od bukvara! (Obilazi i nadgleda, jesu li svi lepo okrenuli).E sad otvorite ovu koricu!..Eto ga prvi list!Na njemu piše ono isto što i na koricama.Piše, da je to bukvar.Sad podignite i taj list!Eto ga drugi list i na njemu je naslikano oko.Bi li vi umeli tako da načinite oko?..A pored oka ima dva slova.Eto i ispod oka neke slike i pored nje opet dva slova.Ko zna šta je to naslikano!..To je stolica, ali nije sa tri noge, kao ove vaše, nego sa četiri, a ima iza leđa da se čovek nasloni.Eto i tu dva slovo, jedno s jedne strane a drugo s druge strane.Sad prevrnite taj list!I s druge strane ima dve slike.Znate li, šta je to naslikano?To je nož.Umete li vi tako da napravite?..Eto i kod noža dva slova, a ispod noža pisano nešto.Poznajete li ovo ispod noža?To je igla.Eno gde joj visi konac!Pređite i taj list.Poznajete li to s druge strane?..To jeste grožđe; ali kad se ovako odseče s lozom i veže ujedno, onda to zovu „evenjka“.Eto i kod nje dva slova a ispod nje nešto pisano.A znate li, šta je ono drugo, ispod evenjke? — Jeste; ono je gvozdena lopata šiljata i zove se ašov.Eto i kod njega dva slova i dole pisano.E, dosta.Drugi put ću vam pokazati to drugo. „Sad ću da vam kažem za tablu.Ona ima dve strane.S jedne su ove crvene pruge, a s druge nema ništa.Ja ću uvek da vam kažem kad koju treba da okrenete.Ali tablu uvek namestite ovako, popreko, da jedan kraj dođe levo a drugi desno! (Obilazi i nadgleda).Sad svi okrenite onu stranu gde nema ovih pruga!Neka vam tako stoji tabla, a vi uzmite ovo što se njime piše!Kako se to zove? (Ne znaju).E, ja ću da vam kažem: to se zove „križulja“.Recite i vi: križulja!...I ovo je od ovoga istoga kamena od kojega je i tablica; samo je jedna ploča iskrižana sve na ovake šipčice, pa su one posle obavijene ovom šarenom hartijom.U koju ćete ruku da uzmete križulju? — E, uzmite, da vidim kako ćete! — Evo pazite, kako ću ja da uzmem!Uzmite i vi ovako!Hajde sad, pišite! (Deca ne umeju i čude se kako će).Načinite svi ovako, jedan krstić!...Načinite sad ovako, jedan koturić! — Načinite sad koturić pa u njemu krstić!...Napravite ovako krstić na koturiću!...Napravite krstić pa onda na svakom kraju po jedan koturić!...Načinite ovako, kao krompirić (tačku)!Načinite oko njega koturić!...Načinite mali koturić, pa oko njega veći, pa oko ovoga još veći!...E dosta.Sad spustite križulje više table, pa se uspravite! (Pregleda ih kako sede i popravlja ih).Sad posedite tako, da vam nešto pričam. „Ovo se vaše selo zove Zagorica, i ovo je zagorička škola i vi ste zagorički đaci.I iza Zagorice ima i drugih sela, u kojima je odavio otvorena škola, pa su u nju išli i oni, koji su sad stari, pa svi umeju da čitaju knjige i pišu pisma, tapije i obligacije i vode račune.A u vas je sad otvorena, i vi prvi dolazite u školu.Zato ćete vi prvi i izučiti knjigu u vašem selu. „Ali i u onima drugim selima oko Zagorice i u celoj našoj zemlji škole nisu otvorene mnogo odavno, jer je pre ovom zemljom našom vladao Turčin, pa nam Turci nisu dali da podižemo škole i učimo knjigu.I tek pre pedeset i nekoliko godina, kad su naši stari zaratili s Turcima i nadjačali ih, počeli smo da podižemo škole. (Ako ko od vas ima mnogo staroga dedu, on može biti da pamti to tursko doba i da može po nešto o njemu i da vam priča).A znate li, kad su Turci zadobili naše carstvo?To je bilo odavno, ima skoro pet stotina godina ili, kako ljudi kažu, pre pet vekova.A bilo je na Kosovu.Kosovo je daleko odavde i danas je još u Turskoj, a onda je bilo gotovo u sredini srpskoga carstva.Onda je Turcima vladao car Murat, a Srbima car Lazar.Murat dopadne s velikom vojskom na Kosovo i pozove cara Lazara na megdan.Lazar skupi vojske koliko je mogao i izađe na megdan.Sad ću da vam pročitam iz ove knjige jednu pesmu, u kojoj se priča, kako je to bilo. (Čita narodnu pesmu, kako Murat poziva Lazara na Kosovo, a za tim onu, kako je pošla vojska iz Kruševca i carica Milica molila Lazara, da joj ostavi „brata bar jednoga“). „Drugi put ću vam pričati, kako se bio boj na Kosovu i koji su bili najveći junaci.A sad ćemo nešto drugo da radimo.Iziđi ti (najmanji) i stani ovde! — Sad iziđi ti (malo veći) i stani do njega! — Sad iziđi ti (još veći) i stani do ovoga! — Sad ti! — Pa ti! — I tako danje, do najvećega.Sad se svi obrnite ovako k meni i stojte pravo! — Sad pazite, ko će da bude prvi a ko drugi.Ti si (najmanji) prvi, a ti (do njega) drugi.Ti si (treći) opet prvi, a ti (četvrti) drugi.Ti si (peti) opet prvi, a ti drugi.Prvi — drugi, prvi — drugi.... i tako dalje do kraja.Da vidim, jeste li svi zapamtili.Kojima sam rekao da su prvi, nek dignu desnu ruku! (Nadgleda i po potrebi ispravlja).Sad vi spustite.A neka dignu desnu ruku oni, kojima sam kazao da su drugi! (Opet nadgleda i mirno ispravlja).Spustite i vi! — Da vidim još jedanput: koji su prvi (nek dignu ruku)!— Spustite! — Koji su drugi? — Spustite.Pazite brzo: prvi! (Dignite ruku!Spustite!) Drugi! (Dignite ruku!Spustite!) E sad pazite drugo nešto!.Koji su prvi nek stoje na mestu, a koji su drugi nek iziđu za jedan korak napred! — Vratite se u red! — Opet iziđite! — Vratite se! — Iziđite! — Vratite se! — Iziđite opet! — Koraknite još jedan korak napred! — Pružite obe ruke napred, ovako! — Pružite ih u stranu, ovako! — Pružite ih u vis, ovako! — Spustite ih, ovako! — Kad stojite tako, onda ste se okrenuli napred, k meni.A ja mogu da kažem, da se okrenete na desnu stranu i na levu stranu.Desna vam je strana ova s desne ruke.Okrenite se na desno! — Obrnite se opet ovamo k meni! — Obrnite se na levu stranu! — Obrnite se k meni! — Obrnite se natrag! — Opet k meni! — Na desno! — K meni! — Na levo! — K meni! — Eto tako se uče i đaci i vojnici, ne samo da znaju koje je koja strana nego i da bolje rastu.Zato ćete i vi češće raditi ovako i još više.Sad se malo odmorite i ko je ogladneo, može i malo da jede, ako je što doneo; a kome je blizu, može da ode i do kuće pa opet brzo da dođe.“ Za to vreme Radiša je nadgledao kako Mileta opravlja školu i pitao decu, kako je kojem ime i je li mu daleko kuća, voli li da uči, da li će moći da dolazi zimi i po rđavom vremenu itd. Dan je i danas bio kao naručen.Opravke su brzo išle i izgledalo je, da će danas biti sve gotovo.Dolaze i ljudi iz obližnjih kuća i gledaju, kako šta radi Mileta, kako opravlja školu i kako Radaša uči decu.I nekoliko njih reče: „Hvala Bogu, i ja bih ovako mator seo s decom, da me nije sramota!“ A jedan, gledajući kako Mileta zamazuje one rupe između dasaka da ne izlazi toplota i ne ide zima i prašina, zapita se: „A šta bi i nama valilo, da su nam kuće ovako tavanisane?!“ A najviše su zagledivali i čudili se: „Što vuruna da se loži iznutra, a ne iz odžaklije, i što će joj vratanca!“ Radiša im je objašnjavao, ali vrlo prosto i kratko.A u sebi je mislio: ako živ budem, i vi ćete uskoro ovako raditi!... Posle jednoga sata Radiša reče deci, da opet posedaju u klupe, gde su već mnogi i sami bili seli i gledali bukvar i slike u njemu.Sad reče Radiša: Hoću najpre da vidim, jeste li dobro zapamtili, kako se namešta bukvar.Koju stranu valja da okrenete gore? — Na koju stranu da okrenete ovaj kraj što se ne otvara? — A ovaj što se otvara? — Otvorite korice! — Otvorite prvi list!Šta je ono na drugom listu? — Je li to istinsko oko? — A šta je ono pored njega? — Šta je to dole? — Je li takva stolica u vas? — A gde ima ovake stolice? — A šta je ono pored stolice? — Podignite i taj list! — Šta mu je to s druge strane? — Može li taj nož da poseče? — Zašto ne može? — A šta je ovo oko noža i ispod noža? — Dobro.Nađite iglu! — Nađite konac! — Možete li da se ubodete na tu iglu u bukvaru? — Zašto ne možete? — A šta je ono oko igle i ispod nje? — Sad pređite na drugi list.Šta je ono gore? — Je li ko zapamtio kako se zove to, kad se grozdovi ovako ostave na lozi pa se povežu u kitu? — A šta je ono oko „evenjke“ i ispod nje? — Ta ćete slova vi posle da učite.A šta je ono ispod evenjke? — To u vas nema, a to je gvozdena lopata, pa se ovde udene drška i onda se grće sneg, žito, zemlja kao i lopatom, a može njome i da se kopa zemlja, kao kad se rilja.Eto i tu dva slova sa strane, a dole puno, puno.I to ćete vi da učite.Sad prevrnite i taj list! — Bi li ko znao šta mu je to s druge strane? — Ne znate vi to.Ono je prvo pero kojim se piše, a ono dole ova velika tabla!Može li ovim perom da se piše? — A zašto ne može? — A može li na ovoj tabli da se piše? — Zašto ne može? — Pero je od guske, a tabla je od dasaka, a daske su od drveta; a ovo pero i ova tabla u bukvaru to je samo slika njihova, napravljena od ove crne boje, od koje su i slova.A oko njih vidite koliko ima slova!I sva ćete ta slova vi da učite, da ih čitate i pišete.Pređite sad na ovaj list s desne strane!Bi li znali šta je to na njemu? — Ovo je gore kapa kao ovo moja, i zove se „šešir“, a ovo dole poznajete bolje: to su gusle.Jesu li ovo istinske gusle i je li ovo gore istinski šešir? —- Pogledajte u slova pored njih! — Dosta.Zatvorite bukvar! — Sad uzmite križulje! — U koju ruku valja da uzmete? — Uzmite kako valja kad hoćete da pišete! (Nadgleda, jesu li svi uzeli lepo).Sad ispod onoga, što ste malo pre gradili, da načinite pun red krstića, sve jedan do drugoga, ovako! — (Deca grade a Radiša im popravlja).Hajde sad jedan pun red ovih koturića! — Hajde sad u trećem redu koturiće s krstovima u njima! — Ogledajte sada sve koturiće a na svakome da stoji krst! — Možete li da napravite pun Mesec? — Evo ovako! (Napraviti poveći krug i obeliti mu površinu).Možete li pola Meseca? — A možete li nov Mesec? — Hajdete da napravimo Sunce, kad sija! (Kao i Mesec, samo naokolo zrake).E dobro.Nek vam to sada stoji na tablicama, a tablice na klupi a vi se ispravite! — Slušajte sada, kako se bio boj na Kosovu! (I čita pesmu: „Bože mili čuda velikoga, kad se dvije sukobiše vojske na Kosovu polju širokome.)“ Radiša je čitao polako a češće je pogledivao u decu.Deca su sedela nepomično i slušala kao sveto jevanđelje; a kad se svršila pesma i izginuše svi na Kosovu, svakome su detetu oči bile pune suza. Podne je bilo već prevalilo.A kako je mnogim učenicima kuća daleko, po čitav sat, i dva, to ih sada Radiša pusti, da idu kući, pa sutra opet da dođu.Ostalo vreme, do mraka Radiša je proveo s Miletom, upućujući ga kako što da uradi, i s Grujom, upućujući ga kako da napravi nogare za struganje drva dunđerskim testerom. I Bog je hteo da pomogne dobrim zagoričanima te je i sutrašnji dan bio suv i neobično lep.Zato je i zgrada dovršena kako valja i prosušila se, i nužnik iskopan, ograđen i pokriven daskama, i drva nastrugano za više od nedelju dana.I zagoričani prvi put sada videše u svome selu dunđersko testere i da se stružu drva za ogrev!Radiša je ovu noć prenoćio na doksatu; a trideset njegovih učenika sad je, prvi put od kako je Zagorice, pričalo o školi i učitelju i o tome, kako je propalo carstvo srpsko na Kosovu... Sutra dan se Radiša dosetio, da mu „majstori“ naprave pred vratima i čistaljke za obrisivanje obuće od blata, i to jednu s jedne a drugu s druge strane pred vratima, a u sredini jednu veliku lesu, preko koje svako dete mora da pređe.Setio se još, da bi dobro bilo, da mu se ozida peć za pečenje hleba, ali to bez cigala nije moglo da bude.Za ovu zimu ostalo je, da i Gruja Radiši mesi hleb onako, kako se onda mesilo u svoj Zagorici, u crepuljama.Rano u jutru došao je i kmet Miljko, da vidi, da li štogod još treba školi; a kad mu je Radiša rekao, da sve ide kako treba i da za sad ne treba ni šta više, on je zadovoljan otišao na svoj posao. Počeše dolaziti i deca.Sad su sva imala torbice i sva su bila umivena i očešljana.Klupe su opet bile na polju.Dan je opet bio vedar i topao, kao da je i nebo htelo da zagorička škola počne veselo i da i Radiši samome i učenicima njegovim početak bude mio.Čobani proteruju stoku pored škole i zastajkuju pred kapijom od „porte“ i s radoznalošću gledaju unutra.A učenici Radišnim, u gomilicama, čekaju, kad će opet da počnu učenje.A kad Radiša iziđe i prođe pored njih, oni mu se klanjaju prostodušno i prilaze da ga poljube u ruku. Kad se svi već iskupili, onda Radiša reče, da posedaju u klupe.Onda počinje drugi dan „nastave“ ovako. I Sunce, i Mesec, i zvezde, i oblak, i munju, i grom, i kišu, i sneg, i Zemlju, i vodu, i oganj... stvorio je neko.Onu školu su sagradili majstori; ove klupe su načinili ljudi; ovu knjigu je načinio čovek.A ko je sagradio nebo i ono što je na njemu, i od čega je to napravio?Ako je od ničega, kako je mogao od ničega da sagradi tolike građevine, a ako je od nečega, otkuda mu je to nešto bilo?...Vi ćete i sami pogoditi, da to niko drugi nije mogao da uradi nego Bog, i da on i danas upravlja tom velikom građevinom svojom što se zove „nebo“ i Zemlja.On je kazao, da Sunce greje, te da zagreva sve na Zemlji; on je kazao i kiša da pada, te da kvasi Zemlju i zaliva sve na njoj, te da raste bilje i žive životinje pa i čovek.Ali druge životinje ne mogu da pomisle da ima Boga i da je on sve ovo stvorio; samo čovek može.Čovek se pitao: ima li Boga, gde je on, kakav je i kako je stvorio ovaj svet i njega samoga, a životinje nikada.Zato u ljudi i ima, da se mole Bogu, a u životinja nema. „A gde je Bog i kakav je, i kako je stvorio ovaj svet, to ne znamo; i to nikad ne možemo ni doznati.Neki vele, da je Bog na nebu; neki vele, da je on na Zemlji, a neki vele, da je on svuda; neki vele, da je on kao čovek, najjači, najveći, najstariji i najpametniji, a drugi vele, da je on kao duša čovekova, i da se ne vidi; neki vele, da je on svet ovaj stvorio za šest dana, drugi vele, za šest godina, treći za šest vekova, a četvrti vele, da mu je trebalo mnogo više vremena te da stvori sve.Glavno je, da sve to niko nije video, niti se mi možemo vratiti u tu davninu i videti kako je.Ali da to čovek nije načinio, i da to čovek ne bi mogao da načini, nego da je to stvorila neka viša sila, to je izvesno.A kakva je to viša sila, kako je ona stvorila svet, kad, za koje vreme, od čega i zašto, to ne znamo, niti ćemo ikad saznati.To ne znaju ni najučeniji ljudi. „Ne znamo ni otkuda čovek.Nas su rodili roditelji naši, a njih njini roditelji, a ove opet njini; i tako moramo doći do prvih ljudi i prvoga čoveka.A ko je njih rodio i otkuda oni?Čovek nije mogao načiniti sam sebe, a druge su životinje još manje umele i mogle.Morala je dakle neka viša sila i čoveka stvoriti.A kako je to bilo i kad, i to ne znamo i nikad ne možemo ni doznati.Zato samo velimo i verujemo, da je Bog stvorio i prvoga čoveka i prvu ženu.I kad uzmemo, da nam on i danas daje i Sunce, i kišu, te od njih raste sve što nam treba na zemlji, i da nam on daje i život, i zdravlje i sreću, onda pravo imamo što mu se molimo i što se uvek setimo njega, kad nešto važnije otpočinjemo.Kažite mi, kad se vaši roditelji mole Bogu?...E, onda i vi sad otpočinjete jedan važan posao, i otpočinjaćete ga svaki dan.Zato ćemo i mi da pominjemo Boga svaki dan ujutru i da mu se pomolimo.Zato ustanite svi!Prekrstite se i recite: Bože, pomozi!“ (Deca slušaju: ustaju i svako se prekrsti i rekne: „Bože, pomozi!...“). „Sad uzmite bukvar!...Hoću da vidim, jeste li okrenuli lepo!...Dobro je.Onda otvorite korice!...Otvorite prvi list!...Nađite oko!...Je li to istinsko oko?...A kakvo je?...Pogledajte u slova pored oka!...Nađite stolicu!...Kakva je to stolica?...Koliko ima noga?...A koje joj je naslon?...Pogledajte u slova pored nje!...Prevrnite i taj list!...Nađite najpre nož!...Možete li da se posečete tim nožem?...Zašto ne možete?...Koje mu je drška?...A koje mu je ošric?...Pogledajte u slova pored noža!...Sad nađite iglu!...Pazite, da se ne ubodete!...Koje joj je konac?Kako se zove ona rupica, u koju se udeva konac?...Nađite ušice!...Pogledajte u slova pored igle!...Nađite evenjku!Otkinite koje zrno!...Zašto ne može?...Koliko grozdova ima?...A može li da se prebroji koliko je šibljika loze uvezano?...Pogledajte u slova kod evenjke!...Nađite ašov!...Od čega je ašov?...Gde mu se uglavljuje drška?...Šta se radi ašovom?..Može li da se kopa ovim ašovom u bukvaru?...Zašto ne može?...Pogledajte u slova pored ašova!.Prevrnite i taj list!..Nađite pero!..Za šta nam treba to pero?..A od čega je?..Je li to istinsko pero?.Pogledajte u slova pored njega!..Nađite tablu!..Za šta će ta tabla?..A od čega je?..Je li od drveta i ova u bukvaru?..Na koliko nogara stoji?..Pogledajte u slova pored table!..Nađite šešir!..Pogledajte u slova pored njega!..Nađite gusle!..Koje je gudalo?..A dlake?..A kobilica?..Može li da se gudi u ove gusle u bukvaru?..A zašto ne?..Pogledajte sad u ova slova kod gusala!.. „Dotle sam vam pokazao juče.Sad pazite dalje.Prevrnite i ovaj list!..Poznaćete šta je ovo na njemu s druge strane.To je gore čaša stolovača a to dole list s nekoga drveta.Može li iz ove čaše u bukvaru da se pije vino?..A zašto ne može?..A je li ovo istinski list!..Nego kakav je?..Nađite čaši nogu!..Nađite listu dršku!..Pogledajte u slova pored čaše!..Pogledajte u slova pored lista!..Sad pređite na ovaj drugi list!..Tu je naslikana jedna životinja.Jamačno ćete poznati koja?..Jeste, mačka.Kamo joj glava!..A oči?..A uši?..A usta?..A vrat?..A leđa?..A grudi?..A prednje noge?..Pazite, da vas ne ogrebe!..A zadnje noge?..A rep?..A brkovi?..Pazite da vas ne ujede!..Zašto ne može?..Kakva je to mačka?..Pogledajte u slova pored mačke!..To je ljuljaška, ali nije o drvetu kao u vas nego o dva direka.Gde nema velikoga drveta da se veže za granu, ono se gradi ovako, između dva direka.Nađite konopac!..Je li to muško ili žensko dete što se ljulja?Po čemu poznajete?..A je li seljačko ili iz čaršije?..Po čemu poznajete?..Vidite slova pored ljuljaške!.. „Sad ostavite bukvar u klupu, a izvadite tablice!..Da vidim, jeste li svi doneli one krpčiće za brisanje tablice!..Da vidim jeste li okvasili!..E dobro te niste, jer bi neko može biti pokvario bukvar.Ovo možete da operete simo onda, kad se isprlja; a sad nije prljavo, a može da briše i ovako.Izbrišite tablice.Hajde sad opet da napravite jedan red krstića, jedan red koturića, a treći red pun ovih krompirića (tačaka).Uzmite križulje!..Da vidim, je li svaki uzeo lepo.U koju ruku valja da uzmete?..Među koje prste?..Nemojte glavu mnogo blizu!..Ne valja ni grudi da se naslanjaju na klupu.Nekome škripi križulja.Kome to?..To ne valja: ti pritiskuješ mnogo.Tebi će da se pokvari tabla, a može i križulja da ti se slomi...Ostavite i tablicu u klupu pa se odmorite, a posle ću opet da vas zovnem“.... Posle povećega odmora Radiša kaže, da izvade bukvare, i da otvore kod oka.Onda nalaze sve slike redom i gledaju slova pored njih.A kad su došli do ljuljaške, Radiša kaže, da prevrnu i taj list pa produžuje: Bi li ko znao šta je ovo na ovoj drugoj strani tome listu gore?.. (Jedno dete: „Ovo je, gospodine, svinjska glava.“ Dobro si rekao, veli Radiša.A kako se u svinjske glave zove ovo sasvim napred, čime svinja njuši?Deca pogađaju: njuška.E dobro.To je i trebalo da se nacrta, njuška; ali da je nacrtano samo to, vi ne bi pogodili šta je; zato su nacrtane i oči i uši.Gde su oči?..A kamo ih uši?..A koje je njuška?..Pogledajte sad u slova oko njuške!..A šta je ono ispod njuške? („Ker, gospodine,“ veli jedno).To i jeste ker, jer lovi zečeve.Ali svi kerovi nisu ovako tanki.Ako ste čuli negde u pesmi ili u kakvoj priči da se pominje hrt i hrtovi, — eto, to je hrt Oni trče mnogo brže od kerova i zeca odmah stignu i uhvate.A zašto on može da trči tako brzo?..Sad pogledajte u slova kod hrta!..Sad pređite na desnu stranu!..Šta je to gore, prvo?..Je li istinska žaba?..Nađite joj oči!..Koliko ima nogu?..Treba li deca da ubijaju žabe?..A zašto?..Jeste i to: hoće da im umre majka; ali i još zbog nečega: što žabe ne čine nikakvu štetu, a jedu bube koje čine štetu.A kome je gadna, on nek je ne gleda.Nju je takvu Bog stvorio; ona nije kriva.Pogledajte u slova kod žabe!..A poznajete li to ispod žabe?..Jeste; to je zmija.Čuvajte se, da vas ne peči!..A zašto ne može?..A koja može?..Šta bude čoveku kad ga zmija ujede?..Kad ima najviše zmija?..A gde su zmije?..Pogledajte u slova kod zmije!..Zatvorite bukvar i ostavite ga!..Uzmite tablice i križulje!..Izbrišite ono malopređašnje!..Sad ćete da napravite jedan pun mesec!..Dete još jedan!..Hajdete i treći!..Načinite sad samo pola meseca!..Dete još jedno pola!..I još jedno!..Načinite sada tri nova meseca!..Načinite jedno Sunce!..Sad pazite, da napravimo kolo (točak) za kola!Evo najpre da napravimo onu rupu za osovinu!..Evo sad oko nje glavčina!..Evo sad naplaci naokolo!..Šta treba još?..Koliko ima paoca?..E, evo, da ih izgradimo!..E, dobro.Sad ostavite i tablice u klupu (samo ih namestite lepo, da ne padnu)!...Šta će da bude, ako padnu?..Sad se naslonite leđima na tu klupu iza vas!..Tako ćete da sedite uvek kad ja hoću da vam pričam.Sad slušajte!Kad je na Kosovu izginula skoro sva vojska srpska, i sve vojvode i junaci, i sam car Lazar, onda se jedan od onih, što su još ostali u životu, odvojio i potrčao na konju u Kruševac, da kaže carici Milici šta je na Kosovu bilo.U Kruševcu su svi jedva čekali da čuju šta je bilo, a najviše carica Milica, koja je sama ostala u dvoru.Brinući ona je izišla u polje kruševačko, da se malo prođe, a otuda ugleda jednoga junaka gde juri na konju i poznade ga pa jedva dočeka da stigne i da ga pita, šta je na Kosovu.A on joj priča.Slušajte, kako se to u pesmi priča! (Uzima knjigu i čita: Carica Milica i Vladeta Vojvoda: „Pošetala Carica Milica.“ On čita polako, a deca se pretvorila u oko i uho.A kad svrši, on reče): „Eto, tako je pričao Vladeta Vojvoda.“ Svima žao; a jedan veli; „Gospodine, moj deda peva uz gusle!“ To Radiši dade povoda da zapita, u čijoj kući ima gusala i ko gudi u njih; i doznade, da u selu Zagorici gotovo u svakoj kući ima gusala.Zato reče: „To je dobro, što u vas ima gusala.Uz gusle su nam se i očuvale ove pesme, te znamo kako je bilo na Kosovu.I ja imam gusle, i sutra ću ovo da vam pevam uz gusle.A sad slušajte, što ću da vam kažem.Ja volim da vidim vaše selo.A izgleda, da će i sutra biti ovako lepo vreme.Zato vi ujutru nemojte donositi bukvare i tablice, nego ih ostavite kod kuće (samo sakrite da vam ne uzmu deca i ne pocepaju), a vi u torbu turite što vam treba za jelo do mraka pa dođite ovde; a odavde ćemo svi zajedno“.... Završen je i drugi dan „nastave“ ili učenja i za nekoliko časova sva je Zagorica znala i pričala, da će sutra učitelj s đacima da prođe kroza selo.Ali kuda upravo i s koje će strane da dođu, to nisu znali.A mali zagoričani su pričali velikima o tužnoj carici Milici i o pričanju neobičnoga glasonoše o nesrećnome boju kosovskome...A selo se radovalo, da vidi svoga učitelja. I zbilja, dan je i sutra dan bio neobično lep.Deca su poranila i već odmah posle sunca počela da stižu školi.Radiša je sačekao i one dalje.A kad su se iskupila sva, on im je rekao ovako: „Najpre ćemo ići na najveće brdo u vašem selu, odakle možemo videti sve male u Zagorici, pa ćemo posle sići odatle i videćemo kuda ćemo.A koje je najveće brdo u vas?“ Deca ne znaju; svakome je najveće ono blizu njegove kuće, i na posletku Radiša se odluči, da iziđu najpre na ono, koje je najveće u okolini škole, pa će odatle videti ostala brda i odlučiti se, na koje će otići odatle. „E sada, da vam kažem, da mi kroza selo nećemo ići onako bez reda, kao razbijena vojska, nego lepo u redu, da svak pozna da idu đaci.Zato stanite u red, onako kao onomad.Jeste li zapamtili, koje su prvi a koje su drugi?Hajde, opet da se razbrojite, prvi — drugi!..Drugi nek iziđu korak napred!..Okrenite se napred!..Uhvatite se za ruke!..Pođite do kapije!..Samo pazite, da neki ne izostanu, jer onda ostanu i svi oni iza njih.A vi napred da idete polako i da pazite kad ću ja da kažem da stanete.A kad dođete do kakve raskrsnice, pa ne znate kuda ćete, vi stanite.Prekrstite se sad svi i recite: Bože, pomozi!..Sad, u ime Boga, pođite polako!..“ U redu su išli dokle je god bilo puta.A kad je nestalo puta i bili u polovini brda, Radiša je kazao da se puste iz reda pa da potrče i vide, ko će prvi da stigne...Stiže i Radiša.Njega probio znoj.Ali je jedva čekao, da odatle pregleda sve što se videti moglo.Odmah je stao pitati kako se zove koje brdo, koji potok, koja mala i ko je od đaka iz koje male.Odmah izvadi i hartije i pisaljku, i za čas precrta sve i pobeleži.A deca su radoznalo piljila kako učitelj njihov „zapisuje“ sve.Pošto su se tu dobro odmorili, (a neki se malo i prihvatili), pošli su na drugo brdo, s kojega se Radiši činilo da će pregledati celo selo.Niz brdo im nije dao da trče, da ne bi koji pao i ubio se, nego su išli polako, svi zajedno, u gomili; i tek kad su sišli u reku na put, stali su opet u red; i išli su u redu dokle je god bilo puta, a dotle je bilo i selo.Svet je odavno očekivao, s koje će se strane pojaviti đaci.A kad su došli, sve je izlazilo i staro i mlado, koliko da vidi đake toliko i učitelja.A Radiša je išao ponosno za svojim đacima i posmatrao svaku sitnicu i na učenicima svojim i u okolini, u selu, na kućama i u dvorištima, na voću, stoci i na stanovnicima njegovim.Najedanput vide jednu ženu na putu i svoje đake da nešto preskaču.Dođe i on na red, a majka, tužna i brižna, metnula dete na put da ga sva deca preskoče.A kad dođe i Radiša, ona sklopi ruke i stade preklinjati: „Da si mi brat, preskoči ga i ti!“ I ne misleći ništa, Radiša ga preskoči.Onda ona reče: „Bono mi, prebono — hoće da mi umre!Pa mi babe rekoše, da ga iznesem pred vas kao pred krstonoše, pa će mu vele, biti bolje!“ Zbuni se Radiša, pa ne znade šta da joj odgovori, nego se saže i uze dete pa ga predade materi i reče: „Digoh ga ja, neka ti ga digne i Bog!Nosi ga sad kući, pa ga okupaj u vrućoj vodi, izbriši ga dobro i previ u čiste i suve pelene!A sad zbogom!“ I produži s đacima put, a majka ode s detetom u naručju kući.Idući Radiša je mislio: „Jesam li ovo dobro uradio?Ako detetu bude bolje, ona će misliti da je zato, što smo ga preskočili, i onda ćemo mi preskakati svud po selu, kud se god maknemo; a tako će se utvrđavati praznoverice.A ako joj umre, ona će se uveriti da joj ovo nije pomoglo.Ali onda neće kriviti nas.A šta bi bilo, da joj ga nismo preskočili pa da joj umre?Ona bi rekla, da joj zato umrlo što ga nismo preskočili; a da smo joj ga preskočili, ne bi joj umrlo.I onda bi žalila na nas što joj je umrlo.Nek joj ono ozdravi, pa makar i verovala!..Gore bi joj bilo, da zažali na nas!...Jedan đak reče: Gospodine, ovo je moja snaša.Dva su joj deteta umrla, pa joj ovo treće mnogo zanemoglo.“ Malo dalje a na jednim vratnicama oko 15 — 20 duša, a jedna žena iznela rešeto puno žita i baca ga na mlade prolaznike.Radiša je zapita, zašto to čini, a ona dobrodušno odgovori: „A da zbog berićeta, gospodine.“ On prođe i ne reče ništa.Još malo pa iziđoše iz sela i počeše da se penju uz brdo gotovo najveće u Zagorici.Radiša opet reče, da se puste.Za malo pa su svi bili na brdu.Radiša odmah zapita: da li ima ovde blizu vode.Odmah dvojica rekoše da ima i pokazaše rukom gde.On se seti, da su oni odatle i stade ih pitati kako se što zove.Onda reče, da svi ručaju pa posle da siđu izvoru.Posle ručka Radiša precrta i ovo brdo i njegovu okolinu pa onda siđoše izvoru.Palo mu je u oči, da je samo nekoliko njih imalo „smesna“ hleba, pomešana sa šeničnim brašnom, a sva su druga deca jela proju.„Eto meni i tu posla, pomisli on u sebi; zimi će ovo da se mrzne a leti da se upaučljivi, osobito ako je nepečena; pa kakva je onda to jadna hrana — samo da se deca razbolevaju!...“ Podne je već davno prevalilo, a jesenji dan je kratak.Zato se krenuše, da se vrate školi.Onda se Radiša seti, da bi mnoga deca išla uzalud do škole pa se posle vraćala kući.Zato izvede decu na jedan izbrežak pa ih zapita, gde ko sedi i ko bi mogao odavde da pogodi kući.I odmah odobri, da se mogu odvojiti oni, kojima je odavde bliže.Ipak se malo njih odvojilo, jer su sva volela da iziđu na pravi put, jer su se bojala da ne zalutaju.U zahod sunčani stigao je i Radiša školi samo s nekolicinom učenika, čije su kuće bile tu blizu škole ili onamo dalje od nje. Evo šta je Radiša video u svome selu.Selo je više vrletno nego ravno, i pravo je imao kmet Miljko kad je rekao, da u njinom selu nigde nema toliko ravnice da bi sve kuće mogle da stanu na jedno mesto.Dalje, da je izdeljeno na male i da su male prilično udaljene jedna od druge i selo rastureno na 3—4 sata daljine.Da su kuće sve krovinjare i da u Zagorici nema ćeramide, crepa i kreča.Da su i zgrade za spavanje pola u zemlji a pola nad zemljom i da ono dole zovu podrum a ono gore ižina ili vajat.Da sede, račaju i večeraju i zimi se greju u kući oko ognja, naloženoga na sredini kuće s glavnjama koliko vrljike.Da ni u čijoj kući nema sobe.Da su dvorišta ograđena velikim prošćem ili dugačkim i debelim vrljikama i da je tako isto zagrađena gotovo svaka njiva i livada.A sve je ćoškasto i nepravilno i ni traga od četvorougaone pravilnosti.Da to sve kazuje, da se u Zagorici drvo ne štedi.Da je svuda dvorište zajedničko i za ljude i za svu stoku, te prema tome i svuda neuređeno i prljavo.Da je voćaka malo, da su one stare i oblomljene, da je malo kalemova a još manje mladica za kalemljenje i da u svoj Zagorici samo jedan čovek ume nešto malo da kalemi!Da je sva stoka sitna i da malo mleka daje.Da je živine malo i da se ona i ne gleda.Da je odelo i u ljudi i u žena i u dece sve sam rukotvor, što sami izrađuju, svaka kuća sebi.Zato da kuća bez žena ne može, i da ovde „kuća ne stoji na zemlji nego na ženi.“ Da zagoričani kupuju samo ove stvari: so, zejtin, ribu, čivit, šamije, fesove i gvožđariju; a prodaju: goveda, ovnove, jarčeve, svinje, ovce jalovice, vunu i kože, sir i kajmak, slaninu i pastrmu, med i vosak, žito, vino i rakiju platno i sukno, drvenu građu i tako dalje.A najviše mu se dopalo, što svaka kuća ima košnica i meda, dobro spremljenu zimnicu i ostavu voća; što nema krađe i što se ljudi malo svađaju.Ali u celom selu nigde strugane daske, grede i direka, nego sve deljano; nigde ni najmanje kaldrme ni otesana kamena, nigde cigle, nigde crepa, nigde ćeramide i kreča, nigde nasuta puta i zidanoga mosta. Kad je u veče legao, Radiša je premišljao ovako.Ovde je sve primitivno, neobrađeno, neusavršeno, pa zato i neonakarađeno i neizopačeno nego sve zdravo i prirodno.Evo ostvarene želje Rusovljeve: da se čovečanstvo vrati u prvobitno stanje pa onda ponovo da otpočne civilizaciju.I iz ovoga prvobitnoga nekulturnoga ili polukulturnoga stanja ja imam da ga podižem i vodim u civilizovano, kulturo stanje, gde je sve u čoveku, na čoveku i oko čoveka obrađeno i podignuto na viši stupanj.A može li to ići brzo?Bože sačuvaj.Sve što raste, raste sporo i ima svoj tok i svoj rok.I što lakše, postupnije, to je rast pouzdaniji; on onda ne luta i ne udara stranputicima pa da se posle mora vraćati na pravi put.Zato i ja moram paziti, da ni u čem ne prenaglim...A šta da radim?Da li da se ograničim na samo čitanje i pisanje?A što će im i to ako to nema kakva viša cilja?Što bi im trebalo samo čitanje ako preko njega ne bi dolazili do više znanja o svemu i ako im ono ne bi davalo po koju sposobnost za život više i podobnost za usavršavanje u samome radu.Što god ne usavršava rad i život čovekov, to ne usavršava ni samoga čoveka; a što usavršava ovo dvoje, to usavršava i čoveka, i obrnuto. Na prvom mestu ovo je zdrav narod, i valja se samo postarati, da se to zdravlje njegovo i održi i da se higijenske prilike još više popravljaju i uklanja ono, što danas udi zdravlju njihovu i dece njihove.Na drugom mestu, ovo je uman narod, logičan i bistar, samo prost, neuk, neprosvećen i praznoveran; i valja mu samo taj um upotrebiti i razviti.Za tim se vidi, da je svet naivan, bezazlen, prostodušan, pobožan, iskren, pravičan i pošten, i te mu crte duše njegove valja i održati i razvijati ih još više.Njih je do sad razvijala samo kuća i vera, a sad valja da im pomogne škola i nauka.Dalje, ovo je narod i vredan, radan, samo neumešan, odviše neumešan u svemu, da mu svuda vredi ono „od tri klena dva vretena pa i ona dva kriva“, i da danas učitelji njegovi valja da se ugledaju na prosvetitelja njegovoga Sv. Savu i da idu po narodu da ga uče kako što da radi.I eto tu najviše polja za rad.Eto prilike za pravo učenje delom a ne rečima.A kako ću to?Da počnem od sebe, pa preko svojih učenika i poznanika.Da hvatam poznanike.Da primam i njih za učenike.Da počnem s pismenošću kao najpotrebnijom pa da idem dalje...O, Bože mi pomozi i daj samo zdravlja!Sve ću postići.Sve ću tegobe savladati polako.Iz jedne koštice ili semke izraste najlepša i najrodnija voćka.Samo nege i strpljenja.Ah, moja Nemačko, da vidiš, gde sam ti ja sad!..Pa su mi opet milija ova gola brda i čukare nego tvoja išpartana polja, ušorena sela i veliki gradovi!A doći će vreme, da i mi pokažemo, šta i naša ruka može da uradi!... S ovim je mislima Radiša zaspao.Kad je u jutru ustao, naredio je Gruji, da otvori sve prozore na školi, pa da unese klupe u školu i spremi sve drugo.Kad je malo odjutrilo, počela su i deca da dolaze i odmah su spazila da nema klupa na polju.Radiša je bio i među njima i svud.Dođe i kmet Miljko tek sreće radi, da vidi da štogod ne zatreba i da ga ko nije tražio.Za njim je išao i njegov sinčić đak i nosio nešto u peškiru.A kad stigoše do učitelja, Miljko s nekim malim stidom reče: „Evo, gospodine, doneli smo ti malo hleba za danas — nećeš imat’ šta da jedeš“, pa odvi i pruži mu celu lepo pečenu proju sad baš izvađenu iz crepulje.Primajući je Radiša reče: „Hvala ti, kneže; a ja sam baš mislio da kažem Gruji, da nađe malo brašna i umesi“.„Nema crepulje, gospodine!“ reče kmet.„Nego kad idemo u čaršiju, da kupimo jednu.A brašna ćeš imati dosta, daće ljudi...“ I zbilja, evo već jedno dete nosi čitavu torbu brašna, drugo torbicu pasulja, treće čitav denjčić suva mesa, četvrto jabuka, peto jaja, šesto opet malo sira i kajmaka itd.I Radiša je opet bio bez brige za „nasušni hleb“ u ovoj „pustinji“. Kad su se iskupila sva deca, Radiša naredi, da stanu u red po dvojica, kao ono juče kad su išli po selu.Radiša stade pred njih i povede ih u školu.Deca ulaze pobožno kao u crkvu i krste se.Radiša one male iz prvih redova posadi u prednje a one veće u zadnje klupe: u pet klupa po šest đaka, svega trideset.Uđe i kmet Miljko.Radiša reče deci da se prekrste, pa se onda okrenu ikoni Sv. Save i reče: „Bože i Sveti Savo pomozi nam, da srećno dovršimo nauku koju danas započinjemo!“ Onda se opet prekrsti, priđe i poljubi ikonu pa se okrenu deci i reče im da sednu.Onda reče kmetu, da sedne i on, pa poče ovako: Već sam vam kazao, da ste vi došli u školu da naučite da čitate knjige, da pišete, da računate i da naučite još mnogo što šta što u knjigama ima, a prosti ljudi ne znaju to zato, što ne umeju da čitaju.Zato su vaši roditelji i pokvarili sudnicu a načinili školu, te da vi idete u nju i naučite i znadnete više od njih.Zato je i mene gospodin ministar pratio ovamo, da vam budem učitelj.I mi svi evo u ime Boga otpočinjemo svoj posao.A kako ljudi počnu onako često i dovršuju.Zato uvek i kažu u početku: „Bože, pomozi, i srećan početak!“ A da bi i nama početak bio srećan, valja lepo da otpočnemo.A lepo ćemo otpočeti ako budete zdravi i dolazite svaki dan u školu i ako me slušate.Dobro morate slušati sve što vam kažem.Zato niko u školi ne treba da sedi pa da ne sluša no da radi nešto drugo; nego da pazi i pamti ono što ja govorim i da čini ono što ja kažem.A ja ću sad da vam kažem najpre ovo.Da ove klupe čuvate, te da ostanu ovako nove i za do godine.Da čuvate i bukvare i tablice, da vam i oni ostanu kao novi.Po mojoj tabli niko da ne šara.Zidove čuvajte da ne isprljate opancima, te nek ostanu ovako čisti preko cele godine.Pred školom uvek da očistite obuću, te da ne unosite blato ovde u školu, jer će škola da nam se isprlja, i kad se posle blato osuši i razgazi, bude mnogo prašine, a to ne valja za naše zdravlje.Po školi ne treba ni brzo da idete a kamo li da trčite, nego polako kao po crkvi.Zato ću ja uvek da kažem da ulazite u školu i izlazite napolje redom; samo vi da slušate...Ne treba da se zadirkujete i šalite, pa iz šale da iziđe svađa.Jer gde je svađa tu se ljudi i mrze i biju, a to u školi ne sme da bude.Ako ko kome baš učini štogod na žao, on neka kaže meni.Kad pođete od kuće u školu, valja da poljubite u ruku sve starije kod kuće i da kažete zbogom, a kad dođete iz škole kući opet valja da im se okažete i poljubite ih u ruku.Putem je bolje da idete po dvojica trojica zajedno, nego svaki za sebe; samo valja lepo da idete i kad koga sretnete da skinete kapu i da ga pozdravite, a ako je postariji čovek ili kakav rođak ili prijatelj vaš, onda treba da priđete i u ruku da ga poljubite.Bukvare ću vam davati da nosite kući samo kad je lepo vreme i o praznicima; inače ćete ih ostavljati ovde, da vam ne pokisnu i ne pokvare se.Ja ću pitati vaše, kako se vi vladate i kod kuće, i dabogme da neću voleti, ako mi se ko stane žaliti za što na koga od vas.Najviše pazite, da ništa ne krijete, nego uvek sve pravo da kažete i da ništa kod kuće ne uzimate sami; nego sve što hoćete, valja da poištete od svojih starijih... Eto to za sad utuvite dobro, a drugi put ću vam kazati još više.Sad izvadite bukvar!..Nađite oko i slova kod oka!...Nađite stolicu i slova kod stolice!...Nađite nož i slova kod noža!...Nađite iglu i slova kod igle!...Nađite evenjku i slova kod evenjke!...Nađite ašov i slova kod ašova!...Nađite pero i slova kod pera!...Nađite tablu i slova kod table!...Nađite šešir i slova kod njega!...Nađite gusle i slova kod gusala!...Nađite čašu i slova kod čaše!...Nađite list i slova kod lista!...Nađite mačku i slova kod mačke!...Nađite ljuljašku i slova kod ljuljaške!...Nađite njušku i slova kod nje!..Nađite hrta i slova kod hrta!...Nađite žabu i slova kod nje!...Nađite zmiju i slova kod zmije!..Dotle sam vam pokazao onomad.Sad ću da vam pokažem još.Prevrnite i taj list!..Bi li ko znao šta je to prvo s leve strane? („Pastrmka, gospodine,“ viču deca, jer u zagoričkoj reci ima samo te ribe).Ne znam baš da li je pastrmka, ali jeste neka riba.Vi zapamtite riba.Je li istinska?..A gde je istinska?..Šta radi u vodi?..A može li da pliva ova u bukvaru?..Zašto ne može?..E sad gledajte u slova kod ribe!.Šta je ovo ispod ribe? („Koza, gospodine“.) Da li je koza ili jarac?..Po čemu se poznaje? — Je li to živ jarac?..Može li da vas ubode?..A koji može?..A kakav je ovo u bukvaru?.Pogledajte u slova kod jarca!..Šta je ovo na ovoj strani?..Čije je to uvo?..Je li istinsko?...Što će nam uvo?..Čuje li ovo u bukvaru?..Nađite mu slova!..A šta je ovo ispod uva?..Je li istinsko drvo?..Nego kakvo je?..Nađite mu deblo!..Nađite mu grane!..Nađite mu ono u zemlji!..Kako se to zove?..Pogledajte u slova kod drveta!..E dosta.Dalje ćemo drugi put. Sad uzmite tablice, da pišete...Okrenite opet onu praznu stranu, gde nema ovih pruga!Otvorite bukvar kod oka!..Hajde sad da pišete ona dva slova kod oka!Evo vidite, kako ću da ih napišem ja!..Dete tako i vi!..Probajte, da li možete još lepše!..Hajdete ona dva kod stolice!Pravite sad ona kod noža!.Evo kako ću ja!..Dete vi!..Pravite sad ona kod igle!..E dosta je.Zatvorite bukvar i ostavite i tablu i bukvar u klupu!..Sad ću da vas pustim napolje, da se malo odmorite, pa ćemo posle doći opet.Iziđite najpre vi iz prve klupe!..Sad vi iz druge!..Sad vi iz treće!..Iz četvrte!..Sad vi iz pete!.. Kad svi iziđoše, Radiša osta da otvori prozore.Za sve vreme i Miljko je sedeo i sve slušao kao malo dete.A sad, kad ostaše sami, on reče Radiši: „E, gospodine, slušao bih te vazdan i ja ovako mator, a kamo li ova deca!“ A Radiša mu reče: „Pa ja se u Boga uzdam, da ću imati i velikih đaka?“ A Miljko ga začuđeno zapita: „A kako to, gospodine?!“ „ Pa tako, reče Radiša, ja ovu malu decu neću učiti Nedeljom i praznicima velikim, i onda sam besposlen; i ko god hoće da uči da čita i piše, onda može da dođe, da ga naučim.“ „Ama, Boga ti, da l’ mogu veliki da nauče?“ upita Miljko.A Radiša mu odgovori: „Mogu, brat Miljko, još bolje i brže od ovih malih.Jer mali i ne znaju koliko im i za šta to treba, a i mali su pa teško razumevaju a lako zaboravljaju.A odrasli i bolje razumeju i bolje tuve.Zato ja mislim, da ću, ako da Bog zdravlja, imati i velikih đaka.“ „E, znam nekolicinu u našem selu da bi jedva dočekali i odmah primili,“ reče Miljko.„Onda im slobodno reci, nek dođu!I kaži svakome ko god hoće da nauči da čita i piše, nek dođe u Nedelju sudnici to jest školi“ reče Radiša.„E ako to učiniš, gospodine, selo će te blagosiljati!“ odgovori Miljko.Onda mu Radiša potvrdi da hoće i da je za to i došao, i da i on jedva čeka da zagoričani što pre izuče knjigu. Dok su se oni o ovome razgovarali i u školi i na polju, došlo je već i vreme, da deca opet uđu u školu.Radiša im reče, da se iskupe pred školom i da stanu u red.Onda im reče, da polako ulaze u školu.Učenici uđoše i posedaše, a Radiša opet ponudi i Miljka da uđe; i on opet uđe.A kad posedaše, Radiša nastavi: „Ovako ću vas ja svaki dan puštati po malo da se odmorite, pa ćemo posle nastaviti učenje.Sad ću najpre da vas kušam, da vidim jeste li dobro razumeli i zapamtili ono što sam vam malo pre kazao.Zašto su vam roditelji načinili ovu školu? (Više njih odgovaraju: „da učimo mi.“ Onda Radiša kaže:) E sad zapamtite, da nikad ne odgovarate ovako, svi u glas, nego svi da mislite, a ja ću da kažem jednome da odgovori.De, kaži ti!Đak veli sedeći: „Naši su sagradili ovu školu da mi učimo“.E, dobro; samo ustani i reci to stojeći...I svakad onaj što govori nek ustane. (Onaj ustaje i kaže to stojeći).„A može li da dolazi u školu i da uči onaj, koji bi se razboleo? produžuje Radiša i gleda, da li će ko da pogreši, da odgovori bez pitanja.Onda reče jednome, da kaže on.Ovaj reče: „Ako bi neki od nas zanemogao, on ne bi mogao da dolazi u školu i da uči“.A ko može da dolazi i da uči? pita Radiša, i posle malo pauze, i opet kušanja da neko ne pogreši, reče jednome da odgovori.Ovaj ustaje i veli: „Možemo mi, što smo zdravi“.Zato šta valja da Radite? upita Radiša dalje.„Da se molimo Bogu, da nam da zdravlje“, reče prozvani đak.Dobro, reče Radiša, a kad nam ga on da, šta mi valja da radimo?„Onda mi valja da dolazimo u školu,“ reče prozvani.Jeste, odgovori Radiša, ali valja i da ga čuvamo.Vi ćete ovde u školi učiti i o tome kako se čuva zdravlje, samo da me slušate.A sad samo da zapamtite ovo: da nikad ne jedete mnogo, da ne ozebete, i da znojavi i mnogo zagrejani ne pijete mnogo hladne vode.Ko je ovo utuvio?...Šta treba da uradite kad hoćete da pođete od kuće u školu?..Šta valja da uradite kad dođete iz škole kući?..Šta valja da radite putem kad sretnete nekog čoveka?..A kako valja da živujete između sebe?..Treba li da ljutite jedan drugoga?..Hoću li ja to da volim?..Zapamtite, da se oko toga najviše svađaju i odrasli ljudi, a kamo li deca: najpre se šale, dokle je i jednom i drugom ugodno.Onda jedan počne da se ljuti.Sad ako onaj drugi prestane, onda je dobro; i neće se posvaditi.Ali ako onaj produži i dalje da ga zadeva i ljuti, onaj se još više naljuti i može i da ga udari.Ako sad i onaj onoga udari, onda se i pobiju i obično obojici ne bude dobro.A najgore je, što se posle mrze, i mesto da budu dobri prijatelji jedan drugome, oni budu krvnici, i mesto da se pomažu i čine jedan drugome dobro oni čine jedan drugome zlo.Eto do čega dovede rđava šala.Zato ono i kažu ljudi: ne šali se rđavom šalom!Zato pazite dobro na šalu i nemojte nikad iz šale vaše da izlazi svađa..“ „Izvadite bukvar!..Preturite sve listove do ribe!..Pogledajte u slova kod ribe!..Nađite jarca!..Pogledajte u ona slova kod njega!..Nađite uvo!..Kakvo je to uvo?..Može li da čuje?..Pogledajte u slova kod uva!..Nađite drvo!..Je li to istinsko drvo?..Otkinite koji list!..Odlomite mu jednu grančicu!..Pogledajte u slova kod uva!..Nađite drvo?..Je li to istinsko drvo?.Otkinite koji list!..Odlomite mu jednu grančicu!..Pogledajte u slova kod drveta!..Sad prevrnite i taj list!..Šta je ovo naslikano s ove strane?..Jeste; u vašem selu nema ni crkve ni manastira.Manastire su podizali naši stari carevi i kraljevi ponajviše po šumama i planinama i u njima su živeli i danas žive kaluđeri.A crkve grade sela i varoši svako za sebe i u njima služe sveštenici ili popovi.Zapamtite, da je ovo crkva.Nađite joj vrata!..Nađite zvonaru!..Po čemu odmah može da se pozna, da ovo nije neka kuća nego da je crkva?..Nađite joj krst!..Zašto idu ljudi u crkvu?..Šta ima u crkvi?..Ko čita i peva u crkvi? („U crkvi čati i poje pop,“ veli prozvani učenik).Pogledajte u slova kod crkve!..Šta je ono ispod crkve?.. („Testija“, veli dete).Jeste kao testija, ali joj usta nisu kao u testije nego široka.Po varošima je takva testija i zovu je ćupa.Zapamtite, da je to ćupa!..Može li ta ćupa da se razbije?..Može li u nju da se naspe voda?..Nađite slova kod ćupe!..E, dosta.Zatvorite bukvar, pa neka ga na klupi; izvadite tablice!..Izbrišite ono što ste pisali malo pre!..Otvorite bukvar kod oka!..Hajde opet da pišete ona dva slova kod oka!.Hajde sad ona dva kod igle!..Hajdete sad ova dva kod evenjke!.Evo kako ću ja!..Dete i vi tako!..Hajdete još po jedno!..Dete pun red!..Sad da pišemo ona slova kod ašova.Pogledajte, kako ću ja!..Dete i vi ovako!..Hajde i ovoga da napišete pun red!“ „Nađite opet slova kod oka!..Znate li kako se zove to slovo?To je slovo o; o — oko.Vidite, kako je i ono okruglo kao oko.Ovo je prvo s leve strane pisano o, kako se piše kad pišemo perom ili pisaljkom; a ovo je drugo, s desne strane, pečatano ili štampano i tako se gradi po knjigama.Koje je tanje a koje deblje?..Koje je uspravljeno a koje nakrivljeno?..A znate li, koje je ovo slovo kod stolice?To je s; s — stolica.Ovo je s leve strane napisano a ovo s desne naštampano ili pečatano.Recite svi o!..Recite svi s!..Nađite o!..Nađite s!..Znate li koje je to slovo kod noža?To je n; n — nož.Kažite svi n!..Nađite napisano n!..Nađite napečatano ili naštampano n!..S koje je strane napisano a s koje napečatano!...Nađite kod igle!..Znate li kako se zove to slovo?To se zove i; i — igla.Kažite svi i!..Pazite sad: o — oko, s — stolica, n — nož, i — igla.Bi li ko umeo od vas?..Hajdete svi: o — oko s — stolica, n — nož, i — igla.Kažite sami!.Gde je i?..Gde je n?..Gde je s?..A gde je o?..Ko ume ovo sve da kaže sam?..Ko još?..Ko još?..Možete li to da utuvite?..“ „Sad ostavite i bukvar i tablicu u klupu!...Sednite pravo!..Grujo, daj mi gusle...Gruja, koji je bio pred vratima, ode u Radišinu sobu za gusle, a u dece se zasijaše oči, nasmeši se lice i srce poče brže da kuca; i svi pogledaše na vrata.Ulazi Gruja s guslama i predaje ih Radiši, a sva deca uprla oči u gusle.I sam se Miljko čudi, što će Radiši gusle.Radiša uze gusle, priđe stolu i sede na stolicu, pa lagano poče da gudi, a svi uprli oči u njega i muva bi se čula da proleti.I Gruja zaboravio da iziđe nego stoji kod vrata.Onda Radiša poče uz gusle da peva: Radiša je lagano gudeo a glasno izgovarao svaku reč i rečenicu, kao da priča: a gusle su se jače čule samo u pauzama.A kad je majka Jugovića Boga umolila i otišla na Kosovo i našla sve mrtvo, na licima se svih opazila golema tuga.A kad je zavrištalo devet dobrih konja, i zalajalo devet ljutih lava i zakliktalo devet sokolova, pa majka „tvrda srca bila, da od srca suze ne pustila,“ onda i u njih poče da se budi neki ponos, neko junaštvo, pa su sve radoznaliji šta će dalje biti.A pesma je pričala dalje, kako je majka pokupila te žalosne žive ostatke strašnoga kosovskoga pokolja pa pošla „dvoru bijelome“.A kad je bila blizu, „daleko je snahe ugledale; pa su pred nju bile išetale“.Tada je „zakukalo devet udovica, zaplakalo devet sirotica, zavrištalo devet dobrih konja, zalajalo devet ljutih lava, zakliktalo devet sokolova: i tu majka tvrda srca bila, da od srca suze ne pustila“.U učenika nastade još veće čuđenje i još veći ponos, da majka može toliko da trpi.A kad je noću vrištao Damnjanov zelenko, i majka zapitala ljubu Damnjanovu: „Što nam vrišti Damnjanov zelenko?“ a ova joj odgovorila, da on žali svoga gospodara, što ga nije na sebi doneo, već je i njima bilo teško i očekivali su, da će se barem sada i majka zaplakati.Ali majka i tu tvrda srca bila, te od srca suze ne pustila.I već su očekivali, da majka nije marila za decu svoju, za sokolove svoje.Ali kad je Radiša zapevao malo jače, kako su sutradan doletela dva vrana gavrana sa krvava polja Kosovoga i nosila ruku od junaka pa je bacila na krioce majci, a ona je uzela ruku, pa je obrtata, prevrtala pa snahu zapitala: „Snaho moja, ljubo Damnjanova, bi l’ poznala čija j’ ovo ruka?“ a ona uzela ruku, obrtala, prevrtala s nome pa rekla: „Svekrvice, majko Damnjanova, ovo j’ ruka našega Damnjana, jera burmu ja poznajem majko, burma sa mnom na venčanju bila!“ onda je žalost dostigla vrhunac.A kad je i majka uzela ruku, pa je obrtala, prevrtala i zakukala: „Moja ruko, zelena jabuko, gde si rasla, gde si ustrgnuta!A rasla si na kriocu mome, ustrgnuta na Kosovu ravnu!“ pa se nadula i prepukla: onda je čisto i učenicima laknulo i samo su se čuli uzdasi.A Miljko reče: „E, hvala Bogu, gospodine; nije ni njoj lako bilo!..“ A dobroćudni Gruja reče: „Dobro je ona trpela i toliko.Ja ne bih mogao...“ Radiša onda reče učenicima: „Deco, sutra je Nedelja, a u Nedelju đaci ne idu u školu.Zato i vi sutra nemojte doći, nego dođite prekosutra.A kad je ovako lepo vreme, ponesite bukvar i tablu, samo ih dobro čuvajte!...“ Osvanula je Nedelja.To je sudnični dan u Zagorici.Tada dođu kmetovi, pa bilo koga ne bilo.Ali u Zagorici malo ima drugih poslova u sudnici nego ponajviše donose ljudi porez.A ako ima kakva zapovest od kapetana, nju Gruja objavi po selu, idući s brda na brdo i vičući odatle.Ali ovoga puta bilo ih je više nego obično, i ako bi kmetovi prvi put „zasedavali“ u apsani.No sav taj svet ne beše došao da se sudi, nego da vidi školu i učitelja.Zato su kmetovi imali još manje posla nego i drugi put.Bilo je tu i starijih i mlađih i s pažnjom su razmatrali svaku sitnicu na školi.Prvo ih je začudila lesa pred vratima i čistaljke za blato.Jedan veli: „Kud mu se i ovo doseti!“ A drugi reče: „Pa ovo bi i mi mogli da načinimo pred svojim kućama.“ „Bi, vala, i bolje bi bilo,“ reče mu treći.A najviše su se čudili tavanu, kako se beli.„Međer ti ovaj naš Mileta majstor i po!“ reče jedan.„Majstor, Boga mi, ja kako!Ni oni iz čaršije ga lepše ne bi ujdurisali!“ odgovori mu drugi.„Ali vidiš ti, kako mu najpre svaku rupicu zamazao pa posle okrečio, te da ne pada prašina!“ reče treći.A Radiša mu dodade: „I da zimi ne izlazi toplina i ne ulazi zima.“ „E, pravo veliš, gospodine!“ reče mu ovaj.A kad uđu u školu, gotovo se svaki prekrsti.Onda zagledaju klupe, sto i stolicu, jer je ovo prvi sto i prva stolica u Zagorici, i tablu i ikonu Sv. Save.A jedan starac se zalete te se prekrsti i poljubi Sv. Savu u noge i reče: „E, hvala Bogu i Sv. Savi, kad i mi dočekasmo da vidimo u svom selu školu i učitelja!“ „E hvala i našem Knjazu!“ reče drugi... Tako su razgledali dugo i čudili se i „vuruni“ kako se loži iznutra, i čunkovima kud ide dim, i nužniku, i struganim drvima.Onda iziđoše kmet i učitelj na doksat, a oko doksata se iskupiše, da još bolje vide učitelja.„Mlad kao kaplja!“ reče jedan.„Kao rosa!“ reče onaj drugi.„I učen je mnogo,“ veli treći.„Kažu, da je bio čak tamo u Švapskoj, na velikim naukama“, reče četvrti.Onda Radiša reče: Gospodin ministar, koji je nad svima školama u našoj zemlji, čuo je, da ste vi načinili školu, pa me je pratio da učim vašu decu.I ja sam to i počeo u ime Boga i učiću ih pomoću Božjom što god mognem bolje.Ali je on čuo, da u vašem selu do sad nije bilo škole i da u Zagorici nema nijednoga pismenoga čoveka. („E, nema, gospodine!“ čuše se glasovi).A to se i do Knjaza čulo, da iz Zagorice niko nije došao pismen u vojsku, da kapetan ne može da prati kmetu pismo u ovo selo, jer nema ko da mu ga pročita, nego za svašta praća pandura, da kmet vas ne može da poziva napismeno, nego udara na hartiju pečat pa vam ga šilje. („E, istina je to, gospodine,“ opet se čuše glasovi).Onda nema ko u vas ni knjige da čita, a u knjige je napisano sve što ljudi znaju, i blago onome, ko ume da ih čita! („E, pravo to veliš, gospodine; eto je isto sve tako!“ opet rekoše neki).A ko ume da čita, on ume i da piše.Kad hoće ko od vas da piše pismo vojniku, ili što drugo, on mora da ide čak u čaršiju pa da traži pismena čoveka i da ga moli da mu napiše, pa još i da mu plati.A kako bi bilo, da vi imate pismena čoveka u svome selu, pa još i da ste svi pismeni, pa da ne morate nikoga da molite?!A to ništa nije teško.Naša je knjiga najlakša na svetu; i ko god hoće može da je izuči.Zato je mene gospodin Ministar zamolio, da ne učim samo onu malu decu, što će svaki dan da dolaze u školu, nego i vas velike, ko god hoće.I evo ja vam sad objavljujem svima: da hoću da učim svakoga, ko god hoće da nauči da čita i piše“.„Ama je l’ to može svaki da nauči, gospodine?“ zapatiše neki.A Radiša odgovori: „Svaki, svaki ko god hoće; još stariji mogu pre da nauče i neće da zaborave kao deca!“ Nasta neiskazana radost i međusobne izjave: i ja bih, i ja bih, i ja hoću...A jedan starac, sav beo kao ovca, reče: „E kad bih znao, da bih i ja mogao naučiti, ne bih žalio po moga mala!“ A Radiša mu s osmejkom reče: „E, za tebe je dockan, čiko; sitna su mnogo slova.“ I svi primiše ovo i nasmejaše se malo dobrome starcu.Poče razgovor o tome, kako i kad da dolaze Radiši; a Radiša im reče: samo Nedeljom i praznikom, kad ne rade.Sad još više počeše da se raduju, kad čuše ovo, i odmah počeše da se javljaju.I prijavi se desetak njih sasvim pouzdanih, a među njima Radiša vide i Milovana; ovi rekoše, da će ih doći još samo kad čuju.Još im Radiša reče, da dođu u drugu Nedelju i da ne moraju ništa da kupuju, nego će im sve dati on.Mladići su skakali od radosti, a stariji govorahu: „E hvala Bogu i Knjazu!“... Razišli su se seljani od sudnice i razneli po svem selu glas, da će Radiša pored svakidanjih malih đaka učiti i velike đake Nedeljom i praznicima, i veliki su se počeli začikavati s malima, koji će pre da izuči „pismu“.Mali su govorili, da će oni pre, jer su pre počeli i svaki će dan ići u školu; a veliki su govorili, da će oni pre, jer su razumniji pa će bolje primati. Osviće i dan posle Nedelje i mali zagorički đaci su poranili u školu kao i prvih dana.Dan je danas bio malo vetrovit, ali opet suv i više topao.Učionica je odavna skroz otvorena i prozori zatvoreni tek pred ulazak đački u školu.I danas mnogi nisu došli „praznih ruku“.Kad su se gotovo svi iskupili, Radiša reče, da stanu pred vratima u red.Onda su ulazili polako i sedali na svoje mesto kao i prvog dana.Za njima uđe i Radiša.Blago i ozbiljno reče deci, da se prekrste pa da sednu.Prekrsti se i on.Onda reče: „Hoću najpre da vidim, da niste isprljali bukvare.Izvadite ih!...E dobro.Sad ću da vam vidim tablice!...A kamo pisaljke?...Kamo vam krpče za brisanje!...Ostavite tablu i pisaljku u klupu a bukvar otvorite kod oka.Nađite slova kod oka!.Ko je zapamtio, koje je to slovo?..Kakvo je ovo s leve a kakvo je ovo s desne strane?..Koje je ovo slovo kod stolice?..Koje je ovo slovo kod noža?..A koje je ovo kod igle?..A ovo kod evenjke?..A ovo kod ašova?..Hajde jedan da mi pokaže sva ova slova!..Ko još može?..Hajde, još jedanput da kažete svi zajedno: o — oko, s— stolica, n— nož, i — igla, e—evenjka, a — ašov!..Ko može da mi kaže samo slova a da ne pominje sliku?..Ko još!... „Sad prevrnite taj list!..Nađite pero!...Znate li koje je to slovo kod pera?..To je p — pero.Kažite i vi: p — pero!..Nađite ono kod table!..Znate li koje je to slovo?..To je slovo t — tabla.Kažite svi t!..Nađite šešir!..Znate li koje je to slovo, kod šešira?..To je š. A koje je ovo kod gusala?..To je g — gusle.Da vidim jeste li zapamtili: koje je ovo kod pera?..Koje ovo kod table?..Koje je ovo kod šešira?..Koje je ovo kod gusala?..Možete li to da utuvite?... „Sad iznesite tablice!..Izbrišite ih lepo!..Sad pišite najpre slovo o!Gde je o?..Načinite najpre ono s leve strane pa posle ono s desne!..Sad pišite s!Gde je s?..Načinite oba, i pisano i pečatano!..Gde je n?..Pišite njega!..Gde je i?..Pišite ga!..Gde je e?..Napravite oba!..Gde je a?..Načinite i njega!.. „Dotle ste pisali i onomad.Sad gledajte kako se piše p, kod pera: kao i, kod igle, pa onda ozgo kao zaklopac.Dete i vi!..Dete ovo pečatano!..Sad pazite kako se piše t, kod table.Na koje slovo liči?..Pišite ga vi!..Načinite ovo pečatano!..Na šta liči ono?..Koje je ovo kod šešira?..Bi li umeli da ga napravite?..Napravite ga!..Napravite i pečatano š!..Nađite g!..Pazite, kako ću ja da ga napišem!Dete i vi!..Načinite pečatano g!..Na šta liči!..E, dosta.Da li to možete da zapamtite?... „Sad ostavite i bukvare i table u klupu pa sednite pravo!..Ja znam da ćete vi lasno zapamtiti, da je o kod oka, s kod stolice, n kod noža, i kod igle, e kod evenjke, a kod ašova, p kod pera, t kod table, š kod šešira i g kod gusala.Nego da vas probam ovako napamet, jeste li popamtili ova slova.Ko je zapamtio slovo o?..Idi ga napiši na mojoj tabli!..Ko je zapamtio slovo s!..Idi ga napiši!..Ko je zapamtio slovo n?..Idi ga napiši!..Ko je zapamtio slovo i?..Iziđi na moju tablu i napiši ga!..Ko je zapamtio slovo e?..Idi i napiši ga!..Ko je zapamtio slovo a!..Napiši ga!..Ko ume da napiše slovo p?..Idi i napiši ga!..Ko ume slovo t!..Napiši ga!..Ko zna slovo š?..A g?..Tako svaki može da kuša sam sebe, da li je dobro utuvio.Koje je ovde (na tabli) o?..Koje je a?..Koje je e?..Koje je i?..Koje s?.Koje je g?..Koje je p?..Koje je t?..Koje je š?.Koje je n?..Sad iziđite napolje da se malo odmorite.Izlazite redom!..“ Deca izlaze a Radiša otvori sva tri prozora pa iziđe i sam. Odavno je Radiša zapazio, da dvorište školsko nije uravnjeno kako valja i da će mu prva kiša napraviti neprilike, osobito od kapije do škole.Zato je već bio smislio šta valja da uradi, te da se izbavi bara i blata.Zato je kazao Gruji, da nabavi jedno klupče konaca, pa sad razmeri pred vratima, gde će i dokle će da dođe kaldrma i obeleži kočićima, pa onda reče Gruji, da to prekopa, a on s đacima siđe u reku ispod brda, odakle svako dete ponese po jedan ili dva kamena.Deca rekoše, da ima i tu iza porte čitavih gomila kamenja što su ljudi skupili po livadama, i izvadili iz njiva pa stoji na gomili, samo da se zmije i gušteri legu u njima.Radiša zapita, da to ljudima neće trebati; a sva deca povikaše u glas: „Ne treba im, gospodine, ništa; oni će još voleti da ga odnesemo.“ Onda Radiša odobri da donesu i to kamenje.Deca su trčala i nadmetala se koje će više da donese.A Gruja je slušao i kopao, ali nije mogao da sakrije svoje čuđenje zašto ovo prekopavaju, pa reče: „Evo ja pokvarih, gospodine, a ti sad kako znaš!“ Radiša ga pogleda pa mu blago reče: „Nisi ti, Grujo, pokvario nego napravio.Sad ćeš videti!“ I onda uze čekić pa njime zakopa i uglavi prvi kamen pod konac koliko treba duboko, nameštajući ga ne pološke nego uspravno, da mu tuplja strana dođe gore.Onda tako do njega drugi, pa treći, pa četvrti — sve pod konac i po redu i po visini.A Gruja gleda i čudi se.Čude se i deca i gledaju, šta će ovo izići i kako će biti.Jer mnoga ne behu videla kaldrmu ni u varoši a kamo li u njinom selu.Gledajući tako nekoliko Gruja onda reče: „Daj sad meni, gospodine, da vidim umem li?“ Radiša mu dade pa ostade da gleda, hoće li Gruja umeti.I napuni se red.Pogledaše svi, a on prav kao strela.Radiša pregleda, je li sve dobro i po visini.Jedan kamen beše izišao malo više, i on ga utuca; drugi beše ostao malo niže, a on ga poduhvati čekićem i povuče naviše do prave visine a dole mu podmetnu zemlje.Sad Radiša pregleda, je li dobar pad, kako će voda da se sliva.I ako je to mogao i okom da izmeri, opet je voleo da se i ovde posluži merom.Zato za čas napravi od krute hartije jedan ravnostran trougao pa iz vrha njegovoga povuče otvesnu na osnovicu, veza nešto teško za konac pa ga obesi za vrh trougla i pokaza: da kad trougao stoji sasvim ravno, nenakrenuto ni na jednu stranu, nego položeno kao voda u bari ili tepsiji, onda konac ide po onoj liniji; a čim se trougao, ili ono na čemu on stoji, nakrene, onda konac ide na onu stranu, na koju se ravnina nakrenula.Svi se počudiše ovoj maloj veštini i dosetljivosti i zapamtiše je.Onda se to učini i na drugoj strani i za čas bi krajnje kamenje namešteno i na toj strani.Sad je po tim redovima lasno bilo nameštati i one druge.Ali je i Gruju i đake bunilo najviše: što kamenje da se ne meće pološke, s ravnom stranom gore, nego uspravno!Radiša namesti jednu ploču pološke, kao što obično seljaci meću, pa onda zapita: šta će da bude kad udari kiša, pa onda konj ili vo nazgazi na ovaj kraj, ili točak od kola ne pogodi po sredini kamena nego s kraja?Odmah svi uvideše i rekoše, da će ona druga strana da se odigne i voda da uđe pod kamen, a kad se kamen vrati i padne, ona voda prsne.„E, eto zato, reče Radiša, samo veliko kamenje može tako da se namešta.“ Počeše i deca da traže da i ona nameštaju.Radiša je dopuštao po dvojici, a on i drugi su gledali i popravljali, ako je ko u čem pogrešio.I — za sahat dva kaldrma je pred vratima školskim bila gotova.Valjalo je samo još posuti šljunkom ili peskom I toga ima u reci ispod škole, ali ko da donese?Gruja nema u čemu, jer u svoj Zagorici nema kolica.A da traže kola i volove, to je dugo.Zato Radiša zapita: kako ćemo za pesak?Mnoga deca previkaše: „Da donesemo, gospodine“!„Pa u šta ćete? zapita ih on.„U karlicu“, „u korito“, „u kotaricu«, „u torbu“, „na ašovu“! „na motici“, „na dasku pa između sebe“... odgovarahu deca i domišljanju ne beše kraja.I jedva dočekaše, da im učitelj odobri.Za čas je i to bilo gotovo i kaldrma je pred vratima školskim bila sasvim dovršena. Zato što je ova neobična gimnastika s ručnim radom za vreme odmora trajala poduže, Radiša nije posle odmora dugo zadržavao decu u školi.Uveo ih je, posedala su i on je kazao, da izvade bukvar i da nađu uvo, drvo, crkvu i ćupu.Onda im je rekao: „Pazite, da vam pokažem dalje.Ovo je naslikan konj, ali mali (jer veći nije mogao da stane u bukvar), te izgleda kao ždrebe.Ali vi zapamtite, da je konj.Nađite mu glavu?..Koje mu je vrat?..Pokažite mu grudi!.Kamo mu prednje noge?..Zadnje noge?.,.Može li da vas ujede?..Zašto ne može?..Nađite slova kod konja.Kakvo je to levo?..A to desno?..Nađite to ispod konja!..To je naslikan venac od cveća.Nije od luka i venac od paprike nego od cveća i lišća, i to je lišće od drveta koje miriše.Nađite slova kod venca: pisano i pečatano!..Prevrnite i taj list!..Da li poznajete to s ove strane, više deteta?Jeste, to je bure.Po čemu ste poznali?..A za šta treba bure!..Je li ovo istinsko, od drveta?..Nađite mu slova!..Ispod bureta vidite jedno dete naslikano.To je đak.Po čemu bi mogli da poznate da je đak?..Jeste, po ovoj torbici za knjige.Nađite slova kod đaka: pisano i štampano!..Sad pređite na desnu stranu!.Tu je nešto nacrtano kao kuća a nije kuća, kao crkva a nije crkva.Pa opet najviše liči na crkvu.To je turska crkva, i zove se džamija.I u njih nema zvonare nego se na ovo dugačko penje njihov crkvenjak ili pop što ga zovu odža pa viče odavde.Ovo se veliko zove džamija a ovo dugačko zove se munare.Možete li utuviti, da je to džamija?..Sad nađite njena slova?..Kakvo je levo a kakvo je desno?...A šta je ovo ispod džamije?..Nemojte da kažete „ves“ nego fes..Kamo mu kićanka?...Nađite slova kod fesa!..Koje je pisano?....Koje je štampano?....Sad zatvorite bukvar!.. „Video sam, da će bukvar u torbi da vam se iskosi i isprlja.Zato ću da vam dam po jedno ovako parče hartije (od novina), da ga uvijete, ovako... (Pokazuje).Evo svakome, i svaki nek uradi ovako pa turite i tablu i bukvar u torbu!..Sad ustanite, gledajte u Sv. Savu i prekrstite se!..Recite sad ovako: Bože i Sveti Savo, pomozi nam, da zdravi budemo i sutra opet da dođemo i produžimo nauku!..“ Danas je bilo vreme još mutnije nego i juče.Radiša je zato pohitao s „učenjem“ u školi još više nego juče, pa je onda pustio decu na „odmor“, da dovrše jučeranje delo. Prvo je počeo s „čitanjem“.Nađite oko!... koje je ovo slovo kod oka?..Kako je ovo o s leve strane?..A ovo s desne?..Koje je ovo slovo kod stolice?..Nađite pisano s!..Nađite pečatano!..Nađite slovo n!..Gde je n?..Koje je pisano?..Koje je pečatano?..Gde je slovo i?..Nađite pisano!..Nađite pečatano!..Nađite slovo e!...Gde je e!..Koje je pisano!..A koje pečatano? — Gde je slovo a?..Kamo ga slovo p?..A slovo t?..A slovo š?..A slovo g?.. E sad pazite, da vam pokažem dalje.Ovo kod čaše je č; č — čaša.Ovo kod lista je l; l — list.Ovo kod mačke je m; m — mačka.Ovo kod ljuljaške je lj; lj — ljuljaška.Ovo kod njuške je nj; — njuška.Ovo kod hrta je h; h — hrt.Ovo kod žabe je ž; ž — žaba.Ovo kod zmije je z; z — zmija.Ovo kod ribe je r; r — riba.Ovo kod jarca je j; j — jarac.Ovo kod uva je u; u — uvo.Ovo kod drveta je d; d — drvo.Ovo kod crkve je c; c — crkva.Ovo kod ćupe je ć; ć — ćupa.Ovo kod konja je k; k — konj.Ovo kod venca je v; v — venac.Ovo kod bureta je b; b — bure.Ovo kod đaka je đ; đ — đak.Ovo kod džamije je dž; dž — džamija.A ovo kod fesa je f; F — Fes. E sad pazite još jedanput sasvim iz početka.Gde je o?..Nađite ga!..Gde je s?..Gde je n?..Gde je i?..Gde je e?..Gde je a?..Gde je p?.. Gde je t?..Gde je š?..Gde je g?..Sad nađite: č — čaša, m — mačka, lj — ljuljaška, nj — njuška, h — hrt, ž — žaba, z — zmija, r — riba, j — jarac, u — uvo, d — drvo, c — crkva, ć — ćupa, k — konj, v — venac, b — bure, đ — đak, dž — džamija, f — Fes.Sad pazite natrag: kod fesa f, kod džamije dž, kod đaka đ, kod bureta b, kod venca v, kod konja k, kod ćupe ć, kod crkve c, kod drveta d, kod uva u, kod jarca j, kod ribe r, kod zmije z, kod žabe ž, kod hrta h, kod mačke m, kod lista l, kod čaše č, kod gusala g, kod šešira š, kod table t, kod pera p, kod ašova a, kod evenjke e, kod igle i, kod noža n, kod stolice s, kod oka o. Ko bi umeo od vas?..Ko bi još umeo?..Ko bi još umeo?..Hajde svi u glas da govorite ovako: o — oko!..Nađite najpre o pa onda oko!Sad kažite: s — stolica i nađite!..Sad recite: n — nož, i — igla, e — evenjka, a — ašov, p — pero...Hajdete sad sami tako do kraja!..Možete li natrag?..Ko može?..Hajde, probaj!..Ko još može?..E dobro.Sad ćete da pišete slova.Izvadite tablicu i pisaljku!..Izbrišite lepo onu stranu gde nema linija!..Počnite s početka!Pišite najpre slovo o!..Hajdete sad slovo s!..Sad n!..Dalje i!..Koje dolazi posle i?..A šta posle e?..A šta posle a?..A posle p?..A posle t?..A posle š?..A posle g?E, dotle ste pisali i juče.A sad pazite dalje.Evo kako ću ja da napišem l!Napišite i vi!A evo kako je pečatano!Napravite ga i vi!..Evo sad m!Kao l samo još jedno ovo.Napišite ga i vi!..Sad napravite ovo pečatano!..Evo lj!Kao l samo savijeno na kraju.Napišite ga i vi!..Načinite pečatano!..Evo nj!Kao n samo na kraju savijeno.Napravite i štampano!..Evo h!Napišite i vi!..Napravite ovo pečatano!..Evo ž!Napišite ga i vi!.Napravite pečatano ž!..Evo z!..Evo r!..Evo j!..Evo u!..I tako dalje do kraja. Sad nek vam to stoji na tablici, a vi iziđite da se odmorite!..“ Od škole do kapije na dvorištu školskome bila je kriva uzana putanja i na njoj jedna uzvišica i dve rupe, u koje se slivala voda od kiše i gradila baru, a pored puta je s obe strane bio korov.Radiša opruži konac od jučeranje kaldrme pred školom pa do kapije i pobi kočiće na celoj dužini u visini konca.Onda tako isto uradi i s druge strane, ostavivši širine toliko da dva čoveka lasno mogu ići naporedo.Onda reče Gruji, da brdo otkopa i tom zemljom zatrpa one bare i da još nanese zemlje do jedne šake pred vrh kočića, a on s decom pođe u reku za kamenje.Dok su oni po dvaput doneli, Gruja je određeni mu posao svršio; samo nije bio prekopao ono mesto, gde je bilo brdo.Kad je i to učinio i kamenja već bilo dosta, onda Radiša opet opruži konac, da se uveri, je li sve „pod konac“, i poče da namešta krajnje kamenje, koje valja najdublje da se ukopa i utvrdi.Kad je namestio ceo red, i deci je bilo milo da pogledaju, kako je lepo kad sve stoji ovako u redu, pravo, i sve se polako spušta kapiji.Onda je ovako isto valjalo sad uraditi i s druge strane.Sad već i Gruja potraži, da s te strane on namesti, a Radiša je nadgledao i upućivao ga.A đaci su donosili kamenje, birali veće i dodavali ga, gledajući posao, koji do sad nikad nisu videli.I za kratko vreme bila je dovršena i druga strana.Radiša sad namesti prvi poprečni red.On mu ne beše ravan nego ispupčen.Tako staše nameštati i drugi red.„A zašto ovako?“ zapita Radiša.„Da ne bude ravno,“ odgovori jedan.„Da ne stoji voda“, reče drugi.„Da se voda sliva,“ veli treći.I produžiše sve redove ovako ispupčeno.„Da počnemo, gospodine, i s ove druge strane?“ zapita jedan.Radiša se uputi i na taj kraj i tamo otpoče prvi red.A od njega preduzeše male kaldrmdžije i za čas se sastaviše.„Sad nam treba peska, gospodine“, reče jedan.„Treba“, odgovori Radiša.I za čas se dadoše na posao na onaj isti način kao i juče a neki su i u torbici svojoj nosili i posipali po novoj kaldrmi.I blagoslovene su mnoge ručice, za čas se kaldrma dovrši, i kamenje peskom pokri i zaravni; i izgledaše divno, osobito kad se pogleda zajedno s onom jučeranjom.Pošto su se deca sad umila i odmorila pa se malo i prihvatila, Radiša reče, da stanu u red pred školu i da uđu, pa otpoče ovako: „Izvadite opet bukvar!..Hoću još jedanput da vam pokažem slova, da ih bolje utuvite.Otvorite kod oka i nađite o!..Kažite o — oko!..Nađite s!..Kažite svi zajedno s — stolica!..Kažite n — nož!..Kažite i — igla!..Dalje, e — evenjka!..Dalje, a — ašov!..Sve do kraja. „Sad hajde opet da ih pišete, ali samo ova s leve strane, pisana, a nemojte ova pečatana! (Deca pišu, a Radiša obilazi sve, upućuje ih i popravlja im). Kad su i ovo svršili, Radiša im reče, da i bukvar i tablicu ostave u torbu i u klupu pa da sednu pravo, i onda reče: „Kad popamtite sva ova slova i naučite svako da pišete, vi ćete onda umeti i da čitate i da pišete.Evo da vidite kako.Ovo je oko, moje, istinsko, a ono je u bukvaru slika.A kad se kaže oko, onda je to reč.I u toj reči čuje se najpre o; evo o (napiše ga na tabli).Onda se čuje k, o—k—o; evo ga ono k kod konja (napiše ga do o).I onda se opet čuje o; o — k — o, (i napiše i njega).I eto ti ga napisano oko, o — k — o!Sad pazite kako ćemo da napišemo oči.Ovo su na glavi našoj oči istinske, koje gledaju.Njih možemo i da naslikamo.A kad reknem oči, to je reč, i tu se čuje najpre o; evo ga!Za tim se čuje č; to je ono slovo kod čaše.Evo ga! (i napiše ga do o).I onda se čuje i: o — č — i. Evo ga!..I, eto tako se piše reč oči.Hajde da napišemo nos!Bi li ko znao, koje se slovo najpre čuje: n—o—s?..Lepo; evo ga n; to je ono slovo kod noža.Šta se čuje posle n?..Evo o!..A šta se čuje posle o, na kraju?..Evo s: nos.Šta je ovo prvo (o-k-o-)?..Šta je ovo drugo (o-č-i)?..A šta je ovo treće (n-o-s)?..Je li teško?...Tako ćete posle svaku reč napisati lasno samo kad zapamtite sva slova.Zato moramo svaki dan da ih učimo, te da ih dobro zapamtite.Sad ustanite, pogledajte u Sv. Savu, prekrstite se i opet recite ovako: Bože i Sveti Savo, pomozi nam, da zdravi budemo i da opet dođemo i produžimo svoju nauku!..Sad uzmite stvari i idite kući!...“ Tako je svršen i treći dan u samoj školi, i Radišini đaci još nisu osetili zamor i dosadu u školi, niti je ko kažnjen ni opomenut, niti je Radiša što zapovedio ni zabranio. Došao je i četvrti dan.I danas su sva deca i iz najudaljenijih mala došla na vreme u školu.A Radiša i danas nije gledao u sat nego u decu.Kad su došla sva, on je opet rekao, da stanu u red pred školom i da polako uđu u školu.Molitva je bila i danas: da se prekrste i reknu: Bože, pomozi!Onda im reče, da izvade bukvar i da mu poređaju sva slova.Ogledali su i natrag, i preko reda, i pojedince i svi zajedno, pa im onda reče, da ostave bukvar u klupu a da izvade tablicu.Onda je Radiša pisao slova na tabli a đaci pregledali i pisali.Onda ih je pitao preko reda, koje je koje slovo.Zatim je kazao, da pišu još jedan red, a on ih je obilazio i pomagao im.I već su se danas poznavali i krasnopisci i oni, koji imaju dobro pamćenje.Posle ovoga Radiša reče, da ostave i table u klupu pa da sednu lepo, i onda produži: „Ko je zapamtio kako se piše oko?..Iziđi na moju tablu i probaj, da ga napišeš!..Ko je zapamtio kako se pišu oči!..Iziđi i napiši!..Ko je zapamtio kako se piše nos?..Iziđi i napiši!..E sad dobro pazite, hoću da vam pokažem dalje.Koja se slova čuju, kad se kaže vo? (Deca traže i pogađaju, a Radiša im pomaže; i kad nađu prvi glas v, Radiša ga napiše, a kad nađu drugi o, on i njega napiše).I, eto, tako se piše vo. v — o. Kažite i vi: v — o, vo!..Šta se čuje, kad se kaže so (ono čime se sole jela)?..Šta se najpre čuje?..Evo da napišem s. Šta se posle čuje?..Evo i o. Šta je sad ovo napisano?..Koja se slova čuju kad se kaže pas, p — a — s?..Šta se čuje najpre?..Ko zna, koje jo to slovo? (Kod pera).Koje se čuje posle p?..Gde je a? (Kod ašova).Evo i njega da napišem!..A šta se čuje na kraju?..Evo i s!Šta je sad ovo napisano?..Jeste, tako se piše pas, p—a—s. Evo ovo je sat.A ovo što ja reknem, što mi iziđe iz usta s — a — t, to je reč.Možete li da poznate, koja se slova čuju u toj reči, kad se rekne sat?..Evo s!..Evo a!..Evo t!..Eto sad napisano s — a — t, sat.I tako se piše sat.A šta se čuje kad se kaže pop?..Ko bi to umeo da napiše?..Da pročitate sad sve ove reči.Šta je ovo prvo?..Šta je ovo drugo?..Šta je ovo treće?..Još jedanput, kažite prvu reč!..Četvrtu! itd.Hajdete, natrag!Ko ume sam?..Hajdete, da vas kušam preko reda!..Sad iziđite na odmor!..“ Vreme se muti.Oblaci prelaze preko brda zagoričkih i Radiša se boji, da se ono ne pokvari pre no što je on uradio sve što treba, te da dočeka jesenju kišu a za njom i sneg.Zato naredi Gruji, da nađe jedne grabulje, a učenicima reče, da čupaju sav korov oko škole i pored nove kaldrme pa da ga nose na gomilu.A kad Gruja donese i grabulje, onda pokupiše i onaj sav šljam po zemlji i odnesoše ga na gomilu pa zapališe.Onda Radiša reče Gruji, da zatrpa sve rupe, te da se dvorište izravna i da se nigde voda ne zadržava i gradi baru, nego da odmah otiče.U tome mu poslu pomogoše i deca.Radiša je obilazio i upravljao, i za nekoliko časova celo je dvorište školsko bilo kao umiven, očešljan i lepo obučen čovek.Po uzvišici do škole bili su sovraluci pojedinih domaćina, gde su oni o zavetinama ručali.I oko njih je bilo puno korova a oko plota još više.Deca i to počupaše i doneše na gomilu.Bilo je i kamenja.Deca već vidoše šta vredi kamen i nisu ga bacala.A jedno reče: „Gospodine, da načinimo ovako i do onoga, što idemo napolje.“ Radiša pogleda i pomisli: predlog sasvim na svom mestu, samo da nije mnogo posla?I zađe da vidi, kuda bi staza vodila i koliko bi kamena trebalo.Pa kako nađe, da staza nije mnogo dugačka, a da će biti još kraća kad se upravi, a mnogo uža od jučeranje, te će po tome i kamena i vremena za dovršenje manje trebati, to on uze konac i pruži ga kuda treba i reče deci, da pobijaju kočiće do konca.To isto učini i s druge strane.Deca uzeše jedno motiku a drugo ašov, pa jedna s jedne a druga s druge strane počeše prekopavati i za čas se sastaviše na sredini, a druga su već donosila kamenje.I otpoče se građenje i ove potrebe školske.Nije prošao dobar sat a i ovo je bilo gotovo.Milina je bila pogledati sada dvorište.A koliko se tek iznenadio kmet Miljko, kad je pred veče došao da vidi, da li su određeni ljudi dovukli danas još drva školi i koliko.Pa od miline ne znade šta drugo da rekne, nego reče Radiši ovako: „Ti, gospodine, hoćeš ovo da urediš baš onako po čaršiski!“ A Radiša mu reče: „Hoću, kneže, da spasem od blata i sebe i decu, te da ga manje unose u školu; te da nam škola bude čistija.Vidim, jesen je, pa će doći i zima i proleće, pa blata i suviše, a dece dosta; pa ako bi svako ulazilo s kaljavom obućom u školu, onda zlo: ne bismo mogli ni po sata da sedimo u školi, inače bismo se pogušili!“ I ako ga nije dobro razumeo, Miljko je primio ovaj razlog i dodao: „E, ’vala ti, gospodine, na tome!Tako je gde je množina“. Posle odmora Radiša je prvo rekao, da izvade tablice i napišu onih osam reči.Onda je produžio: „Sad pazite da vam kažem još neke reči.Možete li da pogodite, koja se slova čuju kad se kaže čelo?Pazite dobro kako se govori: č — e — l — o. Šta se najpre čuje?..E lepo, evo č; Gde je č u bukvaru, kod koje slike? (Kod čaše).Šta se čuje posle č, č — e — l — o?E je kod evenjke.Evo ga e!Šta se čuje posle e, č — e — l — o?..Koje je to slovo?..Evo ga i l. Napisali smo čel.Šta još treba pa da bude čelo?..Evo i o. Pročitajte ga sad!..Napišite i vi čelo!..Evo ja ću da kažem: usta.Šta se tu čuje najpre?..Koje slovo valja najpre da napišemo?..A gde je u?..Evo u. Šta sad treba: u — s — t — a?..Jeste; valja s. A koje je to slovo?.. (Gde je u bukvaru?).Evo i s!Koje slovo valja sad da napišemo u — s — t — a?..Koje je to?..Evo i t!Koje se čuje posle t, u — s — t — a?..Evo i a!Eto je cela reč: u — s — t — a, usta.Napišite i vi!..Hajdete sad da napišemo noga.Koje nam slovo treba najpre? (N, kod noža).Koje posle? (O, kod oka).A posle? (G, kod gusala).A posle? (A, kod ašova).Evo da ih napišem: noga.Napišite i vi!..E, dosta.Ostavite tablice!..Može li da piše onaj, koji ne zna slova?..A može li da piše onaj, koji zna sva slova?...Eto zato i vi morate dobro da zapamtite svako slovo.Zato opet izvadite bukvar!..Da mi kažete sva slova redom!..Hajde sad natrag!..Da vas kušam preko reda.Nađite ž!..Nađite đ!..Nađite c!..Nađite dž!..Nađite š!...Nađite t!...Nađite i!..Nađite p!..Nađite l!..Nađite lj!..E dobro.Tako možete i sami da se kušate i jedan drugoga da pitate, kad ste god besposleni; i ko pre zapamti slova, on će pre da nauči i da piše i da čita.Sad ustanite i prekrstite se.Recite opet ovako: Bože i Sveti Savo, pomozi nam, da zdravi budemo i opet dođemo da produžimo svoju nauku!.. “ Još nisu svi đaci ni stigli svojoj kući, a oblaci su se sastavili i počela je lepa jesenja kišica, koja je trajala gotovo cele noći, i sutradan je osvanuo prvi kišni dan.Deca su došla kao obično, ali nešto malo docnije i u gunčićima, mokra i kaljava.Na po nekom drvetu još ne beše lišće opalo i deca su se sklanjala to poda drvo, to pod koš opštinski, a najviše pod streju oko škole.Poda drvećem kisne; pod košem je prašina; pod strejom ih prska voda a svuda je vetar.Deca pokisla, i zima pokazuje svoje zube.Radiša naredi Gruji da malo založi peć u učionici, a on u hodniku ukuca onoliko jeksera u zid po redu koliko ima učenika, pa im reče, da stanu u red pred školom, gde je već bila i lesa nameštena, da izbrišu noge i na lesi i na čistaljkama, pa da ulaze polako, sve po dvojica, da torbu i gunjče obese o jekser i uđu samo s bukvarom i tablicom.A da bi bolje našli gde je čije, vešali su redom.Učionica je taman onoliko bila zagrejana, koliko je topla bila juče.Zato niti je deci bilo zima ni vrućina.Osećala su i kožom, da je ovde sad najbolje. Uđe i Radiša i reče deci, da ustanu i da se prekrste i da reknu: Bože, pomozi!“ Po tom otpoče „nastava“.Koja se slova čuju, kad se rekne oko?Koja se slova čuju kad se kaže oči?Koja se slova čuju kad se kaže nos?..Koja se slova čuju kad se kaže vo?..Koja se slova čuju u reči so?..Koja se slova čuju kad se rekne pas?Šta se čuje kad se kaže sat?..Koja se slova čuju kad se rekne pop?..Šta se čuje kad kažem z — e -c?...Ko bi to umeo da napiše?..Iziđi i napiši!Šta se čuje kad kažem v — u — k?Ko ume to da napiše?..Iziđi i napiši!..Koja se slova čuju u reči grm!..Ko ume da napiše?..Iziđi i napiši!..Evo ovo je istinsko uvo; a ono je u bukvaru naslikano; a ovo što se rekne, uvo, to je reč.Koja se slova čuju tu, u — v — o?..Ko ume da napiše uvo?..Iziđi i napiši!.. Izvadite tablice!..Izbrišite ih lepo!..Nišite prvo ove reči s table!...Sad pišite opet samo slova, te da ih bolje zapamtite! (Učenici pišu, a Radiša im pregleda i upućuje ih u sedenju, držanju glave, pisaljke i tablice i u pisanju pojedinih slova). Kad su i ovo svršila, Radiša reče deci, da ostave i tablicu i bukvar u klupu pa da sednu pravo.Onda izvadi jedan tabak krute hartije, na kojoj behu izgrađene sve same tačke koliko orasi i sve po deset u redu, pa reče: „Ovo sam vam napravio za brojanje.U ovom jednom redu ima deset ovih crnih oraščića ili tačaka.U ovom drugom opet ima deset.Ko ima dva ova reda, on ima dva — deset ili dvadeset.U ovom trećem redu je opet deset.Ko ima tri ova reda, on ima tri — deset ili trideset.I u ovom četvrtom redu je deset.Ko ima sva četiri ova reda, on ima četir — deset ili četrdeset.I u ovom petom redu je deset.Ko ima svih ovih pet redova, on ima pet — deset ili pedeset.I u ovom šestom redu je deset.Ko ima svih ovih šest redova, on ima šest — deset ili šezdeset.I u sedmom redu je deset.Ako ko ima svih ovih sedam redova, on ima sedam — deset ili sedamdeset.I u ovom osmom je deset.Ako neko ima svih osam redova, onda on ima osam — deset ili osamdeset.I u ovom devetom redu je deset.Ako neko ima svih ovih devet redova, onda on ima devet — deset ili devedeset.I u ovom poslednjem je deset.Ko ima sve ovo, on ima deset — deset, deset desetaka, deset desetica ili sto.Koliko dakle svega ima ovde ovih tačaka?..Koliko ih je u jednom redu?..Koliko ih je u ova dva reda?..Kako se kaže kad ima tri reda?..Koliko je u četiri reda?..Koliko u pet?..Koliko u šest?..Koliko u sedam?..Koliko u osam?..Koliko u devet?..A koliko u svih deset?..Sad ću ja svakome da dam po jednu ovaku brojanicu. (I daje im, samo na manjem kartonu).Nađite prvu desetku!..Prebrojte, da li istina ima deset u njoj!..Sad nađite drugu!..Prebrojte i tu!..Ako uzmete obe, koliko će biti u njima?..Nađite treću!..Prebrojte i u njoj!..A koliko je u sve tri?..Nađite četvrtu.Prebrojte i u njoj!..Ima li deset?..A koliko je u sve četiri desetke?..Nađite petu!..Koliko je u njoj?..Uverite se, je li istina!..Koliko je u svih pet redova?..Nađite šesti red!..Vidite ima li deset?..Koliko je u svih šest redova?..Nađite sedmi red?..Koliko je tu?..Koliko je u svih sedam?..Nađite osmi!..Koliko je tačaka u osmom redu?..Vidite, da li je dobro!..A koliko je u svih osam redova?..Nađite deveti red!..Koliko je tu?..A koliko je u svih devet redova?.Sad nađite deseti red!..Prebrojte, da li je i u njemu deset!..Koliko je u svih deset redova?..E, dobro.To ću da vam ostavim, da metnete u bukvar pa ćemo i drugi put, a možete i sami ovako da brojite.Sad ću da vas pustim da se odmorite, ali napolje nemojte ići bez gunjčeta.Budite najviše na doksatu i pod strejom...Za tim je Radiša otvorio sve prozore i metnuo dva — tri drveta u peć pa i on izišao napolje. Sa svih strana na školi je bila velika streja i deca su imala gde da se sklone od kiše, samo je nezgodno, bilo što ih je prskala voda sa zemlje.Jedno dete reče, da bi dobro bilo „i ovude da napravimo onako.“ A Radiša mu blago odgovori: „Zdravlje, Bože, pa možemo i tuda.Je li dobro onako?“ „Dobro, gospodine; eno kako idemo pa se nigde ne ukaljamo!“ odgovoriše gotovo svi. Posle četvrt sata Radiša reče Gruji, da zatvori prozore, a malo posle reče deci, da stanu u red pred školom.Ulazeći u hodnik deca su skidala gunjčiće i vešala ih o jeksere kod torbe pa ulazila u školu i sedala na svoje mesto.Uđe i Radiša.Pa kako su deca malo imala kretanja za vreme odmora, to on naredi da iziđu s mesta i da se razrede po školi tako, da se rukama ne mogu dodirnuti.Onda im reče, da stanu pravo i da ruke puste niza se.„Sad pazite, reče Radiša, ljuljaćete ruke napred i natrag, ovako (pokazuje), ali ćete svi zajedno ovako: Napred! — Natrag! — Napred! — Natrag! — Napred! — Natrag! — Dosta.Sad pazite, ja mogu da kazujem drugojače.Ja mogu da brojim jedan — dva, a vi da ljuljate ruke, na jedan napred, a na dva nazad!Dete da ogledamo i tako: Jedan! — Dva! — Kad pružite napred, gledajte da vam stoje ravno, a kad ih ljuljate nazad podignite ih koliko god možete.Hajdete još malo: Jedan! — Dva!— Jedan! — Dva! — - -Hajde sad, da dižete ruke u stranu, ovako, položeno, i kad ja kažem jedan, vi podignite, a kad kažem dva, vi spustite.Jedan! — Dva! — Jedan! — Dva! — Jedan! — Dva! — — — Opružite ruke napred! — Sad ih raširite! -— Sastavite! — Raširite! — Opet sastavite!— Raširite! — Spustite! — — Hajde sad polako ovako da se propinjete na prstima: Jedan! (Podignite se).Dva! (Spustite se).Jedan! — Dva! — Jedan! — Dva!Sad ćete da radite samo glavom.Okrenite glavu na desno! — Okrenite glavu na levo! — Na desno! — Na levo! — Na desno! — Na levo! — Dosta.Dignite ruke više glave, ovako! (Pokazuje).Sad se tako usturajte nazad! — Sad se polako vratite i saginjite napred! — Opet se uspravite! — Sad se nakrećite na desnu stranu koliko god možete! — Sad na levu! — Spustite ruke! —- Hajdete samo očima.Pogledajte dole! — Gore! — Desno! — Levo! — Još jedanput.Sad idite na mesto! — Ovako se uče vojnici.Ali je ovo za svakoga dobro, osobito za decu.Od ovoga bolje rastu i jačaju.Zato ćemo mi češće ovako da radimo.Samo ne treba mnogo da zapinjete.Ali opet nije dobro ni ko ne zapne nimalo nego radi mlitavo.I ko radi, bolje raste i jača, nego onaj koji ne radi.Zato i vi radite što god više možete.Jer zdravlje vam je najglavnije, a i snaga treba čoveku za svaki posao.A kad je čovek zdrav i jak, on se i po mraku ne boji. „Sad ćete opet da pišete sva slova, te da ih bolje zapamtite.Iznesite i bukvar i tablu!..Pisaćete i rukopisna i ova štampana ili pečatana s desne strane.Počnite redom!“..Deca pišu, a Radiša obilazi i popravlja im.Dugo su tako pisala i pečatana slova crtala.Po nešto je Radiša i na svojoj tabli pokazivao, da svi vide.A kad je opazio, da već počinju da se zamoravaju, on im je rekao da ostave i da sednu uspravljeno. Onda reče: „Sad ću nešto da vam pričam.Mi smo u Zagorici.Oko Zagorice su druga sela.Do tih sela su opet, svud naokolo, druga sela, a do njih opet druga i tako dalje.Ima tu i velikih sela i malih sela; a ima i velikih gradova, varoši ili čaršija.Najveći je naš grad sada Beograd, gde sedi naš vladalac, koji se zove „Knjaz“ ili Knez Milan.I u svima tim selima i gradovima ili varošima živi naš narod srpski, žive Srbi.Tako ide donekle.A posle dođu sela i gradovi gde živi druga vera i drugi narodi, i mi se s njima ne razumemo.Oni ne govore kao mi, a mi ne govorimo kao oni.I tako ćete odmah po govoru poznati tuđu veru i drugi narod.Onda moramo ili mi da učimo po njinski ili oni po naški da govorimo pa da se razumemo.I tamo već nije srpsko.A dokle se god srpski govori, dotle je srpsko.Srpskoga naroda ima daleko odavde na sve strane, i sve se te zemlje, gde on živi, zovu srpske zemlje i zna se dokle zahvataju; i po svima njima nama je milije da putujemo nego po tuđim zemljama.Jer svuda čujemo srpski govor: svuda su imena i prezimena srpska; svuda ljudi slave slavu; svuda pevaju i pričaju o Kraljeviću Marku i ponose se Milošem Obilićem; svuda znaju za Svetoga Savu, i svuda se pevaju iste pesme, samo malo drukčije.Ima pesama koje se pevaju o slavi i o svadbi, a ima ih koje se pevaju putem, u polju, na njivi i kod ovaca, i najposle ima pesama guslarskih, koje se pevaju uz gusle.One najviše opevaju pojedine junake i zato se i zovu junačke pesme.Gusle ima sav srpski narod, a u drugog ih naroda nema.Zato mi i volimo gusle.One su sačuvale mnoge pesme naše, a u pesmama se sačuvalo mnogo pričanje o junacima i ratovima našim s Turcima i drugim narodima.Evo slušajte, šta priča ova pesma!..“ Pa uze gusle i otpeva Bolanog Dojčina.Deca nisu skidala očiju s Radiše i gusala.A kad Dojčin i onako bolan ustade i počini onolika junaštva, deca su se čisto ponosila što je on bio Srbin i što je Srbin takav junak; a kad je Radiša završio pesmu: „To izusti a dušu ispusti,“ svima je neobično žao bilo. Svršio se i ovaj dan učenja i Radiša je pustio decu kući. Osvitao je Petak.Posle jučeranje kiše danas je bilo opet lepo sunce, ali hladno, te je Radiša naredio, da se opet škola malo podloži, a deca pri ulazu obese gunjčiće u hodnik o jekser.Pošto su se „molila Bogu“ kao i juče i sela, Radiša je rekao, da izvade bukvar i da otvore kod oka.„Sad dobro pazite, rekao je deci, „do sad smo kazivali i pisali samo ova slova kod slike, s leve i s desne strane; a sad ćemo da čitamo i ove redove dole, ispod slike.Zato dobro pazite.Ispod oka nema ništa.A ispod stolice evo tri reči.Pazite, da ih čitamo.Prvo je os.To je ono što se zove osica ili zolja, a neki kažu osa, a neki vele os.I, eto, to je o — s, os.Kažite i vi: o - s, os!..Možete li da utuvite?..Sad nađite onu drugu reč!..Može li ko da pročita?..Jeste to je so, ono čim se sole jela i što ste vi juče pisali.Recite svi: s — o, so!..Nađite onu treću reč!..Pazite na slova u njoj; s — o — s, sos.To vi ne znate šta je, jer nema u vas.A po varošima se tako zove jedno jelo.Kažite sad svi: s — o — s, sos!..Jeste li zapamtili?..Ko može da kaže sam sve tri ove reči?..Ko još?..Sad nađite one redove ispod noža!..Pazite: o — n: šta je to?..Jeste, to je on, kad kažemo za nekoga, koji nije ovde, te da mu kažemo ti, a mi onda kažemo on; a ako je žensko mi kažemo ona, a ako je dete mi kažemo ono.Evo odmah druga reč: o — n—o; šta je to?..On, to je čovek, a ono, to je dete.A šta je ovo treće: n — o — s?..Jeste, to je nos.To ste pisali.Kažite i vi: n — o — s, nos!..Hajde opet prvu!..Dete drugu!..Ko može sam?..Je li teško?..Nađite sad ono ispod igle!..Pazite: s — i — n. Šta je to?..Jeste, to je sin.Znate kad se kaže: otac i sin, ili sin i majka.Eto, to je sin, s — i — n. Kažite sad svi: s — i— n!..Nađite onu drugu reč: n — o — s — i. Šta je to?..To je nosi, nosi nešto, nosi drva, nosi majka dete, đak nosi knjige...Kažite sad i vi: n — o — s — i, nosi!..Pazite treću reč: s — n — o — s — i. Šta će to da bude?..Ko snosi?..Šta snosi?..Jeste; i voda snosi zemlju i đubre u nizine, a i ljudi mogu da snose nešto niz brdo, a mogu da snose i velike bolove i nevolje.Pročitajte svi: s — n — o — s — i, snosi!..Dalje, n — i — s — i. Šta je to?..Eto, samo se kaže: n — i — s — i, nisi... „Je li teško?..E vidite, ovako polako možemo da čitamo sve ovo ispod svih slika, samo kad znamo slova.A sad nećemo više.Nego iznesite tablice, da pišete sad sve ove redove što smo ih pročitali!“ (Pišu, a Radiša nadgleda i upućuje). Želeći da se koristi lepim vremenom i da dovrši započeti posao oko škole, Radiša je navlaš danas pustio decu na odmor malo ranije.A čim su izišli, on je uzeo konac i pružio ga više škole, gde se voda najviše zadržavala.Tu je moralo nešto zemlje i da se otkopa, pa opruži konac pun metar daleko od zida s nagibom na severnu stranu.Dotle deca već počeše da donose kamenje i Radiša poče da udara ono krajnje ispod konca.Onda poče red od ovoga reda zidu, opet s potrebnim nagibom za slivanje vode.Deca rekoše da je dobro da ima konca i pored zida, i Radiša primi ovo pa onda poče red i s druge strane.A mali zidari produžiše posao i s jedne i s druge strane, a Radiša je samo nadgledao.Drugi su se nadmetali u donošenju kamenja i peska.A da bi svoje male pomagače upoznao još s jednom spravom, Radiša naredi Gruji, da prestruže s obe strane jednu oblicu dugačku deci do grudi pa da je na jednom kraju provrti i kroz rupu provuče jedno drvo koliko oklagija.Onda pokaza deci, kako se ovim nabija kamenje u kaldrmi te da se čvršće drži, osobito ono, koje je ostalo više no što treba.Deca jedva dočekaše ovu novu spravu.Radiša se samo postara da ih uputi, kako da rukuju njome te da ne potucaju noge, i predade im je, a oni počeše da se grabe ko će pre da je uzme i ubija kamenje u kaldrmi.„Da napravimo, gospodine, još jedno!“ povikaše deca, i kad Radiša odobri, ona dohvatiše testere, da sama stružu.Ali se Radiša poboja, da ga ne pokvare, te reče Gruji, da im on prestruže; a zatim oni provrteše rupu i udariše drvo za držanje.I, eto ih dve tucaljke.Dotle je i trotoar pod strejom bio gotov i posut peskom.Sad dođoše na red i tucaljke.I dovrši se kaldrma lepša i od onomadašnje.„Hajde, gospodine, tako da načinimo i s ove druge strane!“ predloži jedan.Radiša pogleda: vreme lepo, posla nije mnogo; zemlja nema da se otkopava nigde, nego još negde malo da se naspe, a kamena već ima dosta; pa uze konac, opruži ga i reče: dajte kočiće i beležite!Nagib je ovde bio još veći, te Radiša nije ni morao da se posluži svojom „libelom“.Za nepun sat dovrši se trotoar i na ovoj strani i tucaljke su radile s obe strane.Sad Radiša reče da se odmore malo i da jedu. Posle „odmora“ Radiša reče, da izvade bukvar, te ponovo pročitaše sve one redove, što su čitali malo pre, i pokazaše ponova sva slova i pisana i pečatana, pa onda reče, da ostave bukvar a iznesu ono, što im je juče dao za računanje.Onda uzme nožice i svakome iseče onu stotine na desetice, pa onda reče: „Metnite sad sve ove desetke na jednu gomilčicu!...Uzmite jednu (a one druge nek stoje)!..Koliko ste uzeli!..Uzmite još jednu!..Koliko ste uzeli?..Uzmite još jednu!..Koliko je u vas?..Sad uzmite još jednu!..Koliko ste uzeli?..Uzmite još jednu!..Koliko ste uzeli?..Uzmite još deset!..Koliko vam je sad u rukama?..A koliko niste uzeli!..Uzmite još jednu?..Koliko je u vas?..A na klupi?.- Uzmite opet deset!..Koliko ste uzeli, a koliko je ostalo?..Uzmite još!..Pomešajte opet sve u jedno i metnite na klupu!..Uzmite opet deset!..Koliko ste uzeli?..A koliko je onamo ostalo?..Uzmite još deset!..Koliko vam je sad u ruci, a koliko je na klupi?..Uzmite još deset!..Koliko vam je sad u ruci, a koliko na klupi?...“ Ovako dokle u ruci ne budu sve a na klupi ništa.Sad obrnuto.„Metnite jednu na klupu!..Koliko je na klupi a koliko je u ruci?..Metnite još jednu na klupu!..Koliko je sad na klupi a koliko u ruci?...“ Ovako dokle sve ne budu na klupi a u ruci ništa.Onda reče: „Evo, ja ću svakom da dam po jedan list hartije, pa ćete vi ove desetke da zavijete ovako (pokazuje), te da ih ne pogubite.Sad ih ostavite u bukvar a bukvar i tablicu u torbu pa ustanite.Recite opet: Bože i Sveti Savo, daj da zdravi budemo i opet dođemo da produžimo nauku!...“ Sutra dan u Subotu opet je bilo lepo vreme samo malo toplije nego juče.Kad su se svi bili iskupili Radiša naredi, da uđu po redu, koji je već usvojen.Onda najpre reče deci, da izvade tablice i da okrenu onu stranu sa crvenim linijama. „Do sad niste pisali na toj strani, a sad ćemo da pišemo na njoj.Evo i ja sam okrenuo tu stranu.Gledaćete u ovo što ja pišem! (Napiše o).Koje je ovo slovo?..Napišite ga i vi!.. (Napiše s.) Koje je ovo slovo?.Napišite ga i vi!.. (Sad napiše n).A koje ovo slovo?..Napišite ga i vi!.. (Napiše i).Koje je ovo slovo?..Napišite ga i vi!..“ Ovako sve do kraja.Kad su ispisali sva slova, onda Radiša reče: „Odavde vidite, da se neka slova pišu samo u ovom uzanom redu, a neka idu i gore, u ovaj širok, a neka dole, do ove donje linije, a ova dva đ i f idu i gore i dole.Zato hajdete sad da ih izdvojimo.Hajde da ispišemo prvo sva ova mala, u uzanom redu.Evo i ja ću: o s n i e a p t š g č l m lj nj h ž z k. Sad da napišemo ova što idu dole: r j u d c dž.Sad ona što idu samo gore.Njih ima samo tri: ć v b. A i u gornju i u donju idu samo đ i f. Evo ih!...Poređajte mi sad ova mala, u uzanim linijama!..Poređajte ona, što idu dole!..Koliko ih ima?..A koja idu i gore i dole?..Možete li to da zapamtite?..Nek vam stoji to na tabli, da bolje zapamtite.Izvadite one desetke za računjanje!..Izvadite ih iz hartije!..Stavite ih na klupu jednu do druge!..Uzmite jednu!..Koliko ih je ostalo na klupi?..A kako se kaže kad ima devet deset?..Uzmite još jednu!..Koliko vam je sad u ruci?..A koliko je na klupi?..Uzmite još jednu desetku!..Koliko ima u ruci, a koliko je na klupi?..“ (Ovako dokle ne pouzimaju sve.Onda obrnuto, da se sve po deset ostavlja na klupu).„Uredite na klupi sve po dve!..Na koliko mesta ima po dve?..Uredite sve po tri zajedno!..Na koliko mesta ima po tri?..Uredite sve po četiri!..Koliko ima četvoraka?..Uredite po pet!..Koliko je petica?..Uredite po šest!..Koliko je šestica!..Koliko je sedmica?..Koliko je osmica?..Sad zavite u hartiju i ostavite!...Da se odmorite!.. Za vreme odmora deca sama predložiše, da dovrše i poslednju, zapadnu stranu kaldrme ispod streje školske, Radiša je i sam na ovo mislio, pa mu ova želja njegovih učenika dobro dođe.Odmah uze konac i učini sve što je trebalo, te da male kaldrmdžije otpočnu posao i dovrše započeto delo.Brzo su opet svi bili na poslu..Radiša zapita: da se ne ljuti ko za kamenje?Jedan reče: „Jok, gospodine; svi vole što im trebimo livadu“.A jedan dodade, da je Nedeljko, sa čije su livade onomad odneli čitave tri gomile, rekao: „Hvala učitelju i đacima, što mi otrebiše livadu od kamenja: ne bih ga ja izneo još deset godina“.I za jedan sat malo jače bila je dovršena i ova strana.Milina je deci sada bilo pogledati lepu kaldrmu svud oko škole, sve pod konac i posutu peskom, a sve delo ruku njihovih.Sad se odmoriše i malo potkrepiše jelom, pa onda opet uđoše u školu, da produže „nauku“.Radiša reče: „Hoćemo sad da pogađamo: koja se slova čuju, kad se rekne koja reč.Koji se glasovi i slova čuju, kad se rekne: žena?.- Ko bi umeo da napiše sva ta slova?..Iziđi i napiši ih na mojoj tabli!..Koja se slova čuju kad se kaže: dete?..Ko ume da ih napiše?..Koja se slova čuju kad se kaže: đak?..Ko ume da ih napiše?..Šta se čuje kad dete kaže: mama?..Ko ume da napiše mama?..Šta se čuje kad dete kaže: tata?...Ko ume da napiše tata?..Koja nam slova trebaju kad hoćemo da napišemo konj?..A za kozu?...A za jare?..A za tele?..A za pile?..A za mače?..A za kuče?...Izvadite table pa da napišete sve ove reči, s one strane gde nema linija!.... (Deca pišu, a Radiša obilazi i pomaže im).A kad su ovo dovršila, Radiša im reče, da je sutra Nedelja i da neće doći u školu, nego da dođu prekosutra. Od Nedelje do Nedelje dosta je bilo vremena, da se u malenom selu Zagorici i do poslednje i najudaljenije čobanske kolibice rasprostre glas, da će učitelj da uči „pismi“ i velike, koji hoće.I sve se samo pitalo s čuđenjem: da li i veliki mogu da je izuče, jer su mnogi verovali, da ne mogu; ali su drugi opet navodili, kako je taj i taj iz tog i tog sela naučio u vojsci; i svi, koji su u Nedelju bili kod sudnice, pričali su, da je i učitelj rekao, da mogu.I to je dosta bilo, pa da se iduće Nedelje iskupi kod škole oko dvadeset mladića od 15 pa do 20 godina, a neki su imali i više.Ovoliki broj je prosto zaprepastio Radišu.U doba, kad na drugom mestu ljudi silom daju u školu i malu decu, ovoliko mladića dobrovoljaca u školi došlo da nauči samo da čita i piše, doista je dobar znak.To je znak, da ljudi u ovom selu umeju da cene knjigu i nauku i da su oni zasluživali školu...„Ovo je druga moja vojska, s kojom ću ja, ako da Bog zdravlja, još pre stupiti u borbu protivu našega najvećeg neprijatelja: neznanja i neumešnosti nego i s onim malima!..“ mislio je Radiša u sebi.Ali su se i ovi dobrovoljci iznenadili, kad su došli školi.Nova staza od kapije do škole popođena kamenom, posuta peskom, uravnjena svuda jednako a prava kao strela; a takva ista samo malo uža, od škole do nužnika; a pred školom za dobru sobu i svud oko škole za dobar korak daleko od zida kaldrma kao u čaršiji; i sve pravo pod konac i ravno, a nagnuto, da se nigde voda ne može zadržavati.Sve su to oni zagledivali i čudili se ko to načini, kad u njinom selu niko to ne ume; a kad im rekoše, da su to gradila deca, oni nikako nisu verovali.Zagledavali su i tucaljke, i kočiće, i konac, i Radišinu „libelu“ od krute hartije; i za sve su se zapitkivali: šta je to i šta će mu to?Za njih je novina bila i dunđersko testere, i nogari, i lesa pred vratima, i čistaljke za obuću, i svaka sitnica.I celo im je dvorište, zajedno s njegovim sovralucima, izgledalo kao povarošeno.A kad Radiša iziđe i ozbiljnim im glasom reče: „Dobro jutro, momci!Dobro ste došli!“ svi zaćutaše i nisu očiju skidali s njega.Radiša onda produži: „Hoćete li da učite?“ A svi u glas viknuše: „Hoćemo, gospodine!“ — „E, onda hajdete da vas, u ime Boga, uvedem u školu!Hodite vas dvojica najmanjih ovamo napred!..Sad vas dvojica!.. (I tako danje, dok dvojica najvećih nisu došli najposle).Sad pođite tako u redu za mnom...“ I onda je i njih posadio u klupe tako, da su manji bili u prednjim klupama a veći u onima po zadi.Mladići su zagledivali i školu, i klupe, i Svetog Savu, i tablu, i Radišu, i nisu znali u šta pre da pogledaju.Prosto im se činilo, da ulaze u neku svetinju, u kojoj je Radiša prvosveštenik.Radiša sad i njima reče, da ustanu, da pogledaju u Svetog Savu i da se prekrste pa da sednu.Posedaše i nastade tišina, da bi se muva mogla čuti čak gamo negde u kraju.Onda i Radiša sede pa otpoče ovako: „Kad ste došli da učite, onda ste i vi moji đaci.Ono su mi svaki dan mali đaci, a vi ste mi veliki đaci.Pa i ako mali đaci dolaze u školu svaki dan, ja se opet više nadam od vas velikih đaka.Veliki prvo mnogo lakše razumeju nego mali, a drugo oni mnogo bolje pamte, jer mala deca lako zaboravljaju i ono što nauče.Uz to još odrasli više osećaju da im treba da umeju da čitaju i pišu, pa se više i trude, a jači su te više i mogu da urade.Ima mnogo ljudi, koji su u detinjstvu išli u školu, pa su posle sve zaboravili; a nema ni jednoga, koji je posle, kao mladić ili čovek, naučio da čita i piše pa zaboravio.Nemojte dakle da se bojite, da nećete moći da naučite.Naprotiv, vi ćete sve primiti još lakše nego ona mala deca i bolje ćete utuviti. „Najglavnije je, da naučite da čitate i pišete.A nema knjige, koju je lakše izučiti od naše.Svaki se narod više muči da izuči svoju knjigu a njegova deca još više.Pa opet ima naroda, gde nema ni jednoga jedinoga živoga nepismenog čoveka, nego svi umeju da čitaju, pa čak i ženske.A kad jedanput čovek izuči knjigu, onda mu je otvoren ceo svet i sva nauka.Sve što ljudi znaju i što su saznali od kako je čoveka na zemlji, sve je to napisano u knjige; i onome, ko ume da čita, otvoreno je to blago, da ne zna šta će pre da uzme.I onda ti narodi drugojače i žive.Sve je u njih učeno i svaki se uči svaki dan sve više.Uči se sam, čitajući knjige, jer su mu one posle najbolji učitelji. „Na prvom mestu, u knjigama se uči o raznim bolestima i na ljudima i na stoci: otkud dolaze, kako se šire, kako ubijaju naše zdravlje pa i sam život, kako se od njih čuva i kako se leče.To svi čitaju, svi znaju i svi se bolje čuvaju, te manje i boluju; ako se ko i razboli, on se pre izleči, te manje tako sveta i umire.A čim je manje bolovanja i umiranja, svet više živi pa više i uradi, i s toga je i imućniji.A kad je imućniji, onda može bolje i kuće da gradi i bolje kućevne ugodbe da ima, bolje da se odeva, bolje da se hrani, više da uči i nauči, više da zna otkuda smo i šta je bilo s nama, šta su naši stari grešili a šta su pametno radili i tako dalje. „U knjigama ima i kako se zemlja bolje radi, te da više roda donese i taj rod da bude bolji.Zemlja, vele, mora da ima to i to pa da dobro rodi, a ako nečega od toga nema, onda neće da rodi.A čim joj damo ono čega nema, ona odmah bude rodna i na njoj rodi sve.Otuda je đubrenje ili gnojenje.Zato i vi znate; ali vi znate samo za ono đubre iz košara, od stoke.Međutim ima zemalja, na koje vi možete trpati toga đubreta koliko hoćete pa sve zalud.Toj zemlji treba drugo đubre.Vi ćete se začuditi kad vam kažem, da toj istoj njivi, kojoj ne pomaže obično đubre može pomoći pesak i druga zemlja.U tih naroda ima fabrika i čitavih trgovina s đubretom; pa onaj, koji hoće da nagnoji njivu, uzme malo zemlje s te svoje njive i odnese je pa kaže: Ovu ću njivu da nagnojim; dajte mi đubreta za nju.Oni pregledaju zemlju pa mu kažu: u ovoj tvojoj njivi nema toga i toga: ili smonice, ili peskuše, ili ilovače, ili crnice, ili čega drugoga: i njoj treba to i to, i toliko i toliko; i to mu dadu; a kad je on time nađubri, ona mora da mu rodi i to mnogo.Još ga pitaju: Šta će da poseje na njoj, pa mu prema tome i dadu đubre.Drugo mu dadu za pšenicu, a drugo za krompir ili detelinu.Oni znaju i od koje hrane stoka ima najviše mleka, od koje se goji a od koje samo dobija snagu za rad.Oni i ne oru više volovima i konjima, i ne kopaju i ne žnju svojom snagom i svojim rukama, nego mašinama.Mašina im i livade kosi, i seno kupi, i žito vrše i veje — sve mašine, a čovek samo upravlja.Lako ćete razumeti, da će tu i mnogo više da se uradi i mnogo brže, te se sve na vreme uradi, a ne stoji njiva nepoorana i nezasejana u proleće po nekoliko nedelja, a u leto žito nepoževeno i trava nepokošena opet po nekoliko nedelja, te prezri, pocrni, opadne, pa i propadne.U knjigama ima i kako se voće kalemi, čuva, bere, ostavlja za zimu, prerađuje i prodaje, te da se za njega što više dobije.O, da znate samo, koliko vrsta jabuka ima, koliko krušaka, koliko drugih voćaka, koje bi mogle da rode i u našoj zemlji, pa i ovde u vašem selu, samo da umemo da ih sadimo i kalemimo, pa silne pare da uzmemo za njega!Jedan je učen čovek rekao, da bi u nas voće moglo da plati sav porez i da pretekne još toliko.A jedan je stranac rekao, da bi u našoj zemlji moglo da rodi žita za sedam kraljevina, samo kad bismo umeli da radimo zemlju kako valja.Na parčetu zemlje, gde mi dobijemo jedan tovar, oni dobiju sedam tovara...I sve je to zapisano u knjige pa ljudi čitaju, znaju i tako rade.U knjigama ima zapisano i kako se stoka bolje pati, hrani, čuva i gleda, te da volovi vuku pet puta teži tovar a krave da daju deset puta više mleka, i kokoške da nose deset puta više jaja svake godine.Ja sam video krave, koje daju svake muže po punu vedricu mleka; a video sam kokoške, koje nose krupna jaja kao ćureća i snesu ih u godini po sto pedeset do dvesta.U knjigama ima kako se peče kreč, kako se i od koje zemlje grade cigle, ćeramida, crep, lonci i drugo posuđe, kako se gradi staklo i porculan, šećer, hartija, i sve što ljudi umeju da naprave; i ko god hoće da postane majstor za nešto od ovoga, on ne može dok ne uzme te knjiga i ne vidi šta piše u njima.U knjigama ima i čega u zemlji ima, i kako se to vadi, i šta se od njega gradi; i šta raste na zemlji i za šta je šta, i šta živi na zemlji i šta je od toga za čoveka korisno a šta štetno.U knjigama ima i o nebu, Suncu, Mesecu i zvezdama, o Bogu, o svecima, o raznim verama i narodima, o svima carevima, kraljevima i junacima — o svemu, svemu, što čovek zna, što je zapamtio i izmislio.O, samo da možete videti, kolika je nauka o mašinama!Vi ste čuli da danas mašine vuku kola, mašine vuku lađe, mašine melju brašno, mašine tkaju sukno i platno, mašine pletu čarape, mašine i pišu i pečataju knjige, mašine rade sve što su nekad ljudi rukom radili.I mašine u svakom poslu sve više odmenjuju čoveka; a on se sve više izmiče i ostaje da zapoveda i upravlja mašinama.Samo da uđete u jednu Fabriku ili radionicu mašinsku, pa da vam pamet stane.Ja sam svojim očima video jednu mašinu (u Kristalnoj Palati u Londonu), u kojoj se na jednoj strani metne vuna, a na drugoj strani čekaš od nje gotove haljine, kakve god hoćeš!I to sve bude gotovo za nepunih osam sati!... U nauci dakle ima pravih čuda, a sva je nauka u knjigama.I kad vam kažem još, da su pre ljudi telegrafirali žicom a sad pokušavaju, da se razgovaraju preko žice iz jedne varoši u drugu i iz jedne zemlje u drugu, i još traže, da to bude i bez žice; i kad vam još pomenem, da ljudi danas najtačnije mogu da izmere, koliko ima od Zemlje do Meseca, od Zemlje do Sunca, i koliki je Mesec a koliko je Sunce, i ako je Sunce toliko daleko od Zemlje, da bi kuršumu iz puške ili đuletu iz topa trebalo više od devet godina pa da sa Zemlje stigne na Sunce: onda ćete makar približno moći da zamislite koliko je nauke u knjigama i koliko vredi učiti i izučiti knjigu.Ona nam je malo teška u početku, dok je ne izučimo, a posle nam je najbolji učitelj. „Eto, zato ste vi puno prava imali što ste došli da učite, da naučite da čitate i pišete.A za to nikad nije dockan.Vi ste čuli, da ljudi kažu, da se čovek uči dok je živ.Tako i jeste.A vi još niste zašli u godine, u kojima bi teže pamtili, nego ste još u dobu mladosti, taman malo jači od one male dece, te bolje i da podnesete one napore u dolaženju do škole i da u školi sve bolje razumete i bolje tuvite. „Sad ću vam dati prvu knjigu, iz koje se uči čitanje, a to je bukvar.Evo svakome po jedan...Sad ću da vam dam po jednu ovaku hartiju, te da ga zavijete, da ga ne isprljate.Zavite ga ovako...Sad otvorite kod prvog lista!..Nađite, gde je naslikano oko!..E sad dobro pazite: ovo kod oka je slovo o. Ima ih dva.Jedno je s leve strane a drugo s desne.Ovo je s leve pisano rukom i tako se piše; a ono je s desne strane pečatano ili štampano, kao što se gradi po knjigama, koje nisu rukom pisane.Bi l’ mogli da utuvite to slovo?Ono je okruglo kao oko, a lako mu je zapamtiti ime: o — oko, oko — o. Sad nađite ono ispod oka.To je čaršiliska stolica; a ovo pored nje je slovo s, s — stolica.Ovo levo je pisano s, a ovo desno je pečatano.Lasno ćete ga zapamtiti: liči na srp, eto s — srp, s — stolica.Sad prevnite taj list!Na njemu, evo gore, poznaćete nož, naslikan.To kod noža je slovo n, n — nož; i ovo s leve strane pisano je n, a ovo s desne je pečatano.Poznaćete i ovo ispod noža.To je igla.Eno joj udenut konac.A ovo kod nje je slovo i, i — igla.Ovo je levo pisano i a desno pečatano i. Ovo je evenjka, i kod nje je slovo e; ovo je ašov, i kod njega je slovo a; ovo je pero, i kod njega je slovo p; ovo je tabla, i kod table je slovo t; ovo je šešir i kod šešira je ovo slovo š; ovo su gusle, i kod njih je slovo g; ovo je čaša i slovo č; ovo je list i slovo l; ovo je mačka i slovo m; ovo je ljuljaška i slovo lj; ovo je njuška i kod nje slovo nj; ovo je pas hrt i kod njega je slovo h; ovo je žaba i slovo ž; ovo je zmija i slovo z; ovo je riba r; ovo je jarac i slovo j; ovo je uvo i slovo u; ovo je drvo i slovo d; ovo je crkva i slovo c; ovo je ćupa i slovo ć; ovo je konj i slovo k; ovo je venac i slovo v; ovo je bure i slovo b; ovo je đačić i slovo đ; ovo je turska crkva i zove se džamija, a ovo je pored nje dž; ovo poznajete da je fes i ovo je kod njega slovo f. I to su vam sva slova.Više ih nema.Svega ih ima trideset.I kad ovih trideset slova zapamtite, vi ćete umeti da pišete i da čitate svaku knjigu.A da li je to teško?... Sad iziđite napolje, da se malo odmorite, pa ću vas posle opet zovnuti“... Za vreme odmora Radiša je popisao sve ove svoje đake i sa svakim se porazgovarao: iz koje je male, kojim putem ide kući, ima li da prelazi mnogo reka i potoka, kako će mu biti zimi, može li dolaziti kad je veliki sneg, koliko njih ima u kući, vole li i oni da on dolazi u školu, ko najviše voli i zašto, ko ne voli, koliko kuća ima u njinoj mali i jesu li sve zadružne i tako dalje.Ovo je Radiši bila dragocena građa za poznavanje sela svoga, a u isto vreme upoznao se bolje i s pojedinim učenicima.A ovi su se „učenici“ više približili njemu. Posle čitavog sata odmora Radiša ih pozva, da uđu.Opet su stali pred vrata i ulazili redom.Kad su svi ušli i posedali, Radiša nastavi: „Izvadite bukvar!..Otvorite ga kod oka!..Malo pre sam vam kazao, da ima svega trideset slova, i kad njih zapamtite, vi možete čitati svaku knjigu i pisati što god hoćete.A da bi ih lakše zapamtili, kod svakoga slova stoji po jedna slika, te da vas podseća na to slovo.Eto slika oko podseća vas na slovo o, o — oko; slika stolica na slovo s, s — stolica; slika nož na slovo n, n — nož; slika igla na slovo i, i — igla, i tako dalje.Uvek je prvo slovo ono slovo što je pored te slike: kod drveta d, kod crkve c, kod zmije z, kod žabe ž, kod pera p, kod gusala g, kod konja k, kod uva u, kod bureta b, i tako dalje.Kad izgovorite ono što je naslikano uvek se najpre čuje ono slovo što je tu, kod te slike.Zato i sami možete da pogađate i pogodite svako slovo.Ali će vam opet biti lakše, da vam pokažem još jedanput.I vi ćete da kazujete.Nađite oko!..Nađite slovo o!..Recite: oko — o!..Nađite stolicu!..Nađite slova s!..Recite: stolica — s!..Nađite nož!..Nađite slova n!..Recite: nož — n!..“ Ovako su prešli sva slova do kraja, a onda Radiša produži: „Sad ću da vam razdam ove tablice za pisanje.One su od kamena, ali opet lasno mogu da se razbiju; zato ih čuvajte, da ih ne ispustite i ne pritisnete mnogo ovde na sredini.Po njima se piše ovim pisaljkama.I one su od kamena pa su omotane ovom šarenom hartijom, da budu jače.Ali se opet lasno prebiju, ako se ispuste te padnu.Zato ćete ih čuvati, da ne padnu.Na tablici na jednoj strani ima ovih crvenih pruga a na drugoj nema.Vi okrenite ovu, gde ima.Pruge su prve dve razdaleko, a treća je bliža drugoj, a četvrta opet dalje, kao i prva od druge.Tu ćemo da pišemo, između ovih pruga ili linija.Neka se slova pišu samo u ovom uzanom redu, u sredini, a neka i u ovom širokom redu gore i dole.Evo, pazite.Prvo slovo o! (Piše ga u uzanoj liniji).Ono ne ide ni gore ni dole u ove široke linije, nego se piše samo u uzanom redu.Napišite ga i vi!..U koju ruku valja da uzmete pisaljku?..Da vidim, kako je držite!..Dete ovako!..Izbrišite to, pa napišite drugo!..Koje ste to slovo napisali!..Ovo pečatano s desne strane nećemo.E pazite sad s! (Piše ga).Dete sad i vi!..Koje ste slovo napisali!..Sad ćemo ono kod noža.Koje je slovo kod noža?..Evo gledajte, kako se piše n!..Dete sad i vi!..Koje je ovo slovo?..Pazite sad i, kod igle! (Piše ga).Dete i vi!..Koje ste slovo napisali?..Evo sad e, kod evenjke!..Napišite ga i vi!..Šta ste napisali?.. (Ovako su pisali do ribe.Onda Radiša reče:) Sva su ova slova mala, kratka, i pisala su se u ovom uzanom redu.A sad dolaze dugačka slova, koja idu i u ove široke redove.Evo ga prvo ovo slovo kod ribe.Koje je to slovo?..Jeste, r — riba.Evo kako se piše r! (Piše ga i objašnjava).Pišite ga i vi!..Koje je ovo slovo, kod jarca?..Evo, kako se piše j! (Piše ga).I ono ide dole, samo se ovako savije i pređe preko ove pruge.Pišite ga i vi!..Koje ste slovo napisali?..A koje je ovo slovo kod uva?..Evo, da ga napišem!..Napišite ga i vi!..Šta ste napisali?..Koje je slovo kod drveta!..Evo, pazite kako se piše!..Napišite ga i vi!..Šta ste napisali?..Koje je slovo kod crkve?..Evo, da ga napišem!..Napišite ga i vi!..Koje ste slovo napisali?..Koje je slovo kod ćupe?..E, tu pazite: slovo ć ide u gornji široki red, evo ovako! (Piše ga i pokazuje).Napišite ga i vi!..Šta ste napisali?..Koje je slovo kod konja!..I slovo k ide malo gore; evo ovako!..Napišite ga i vi!..Koje je slovo kod venca?..Evo, kako se piše v!..Napišite ga i vi!..Koje je slovo kod bureta?..Evo, kako se piše b!..Napišete ga i vi!..A koje je slovo kod đaka?..E, ovde pazite.Slovo đ ide i gore i dole, evo ovako!..Pišite ga i vi!..Koje je ovo slovo kod džamije?..Evo kako se piše dž!..Napišite ga i vi!..A koje je ovo kod fesa?..I ovo slovo ide i gore i dole, evo ovako?.- Napišite ga i vi!..Koje je to slovo?.. „Eto, ispisali ste sva slova.Još samo da ih zapamtite.Zato, hajde ispišite ih još jedanput!“ (Pišu, a Radiša ih obilazi, pregleda im, upućuje ih i popravlja im). Kad je i ovo bilo gotovo, Radiša ih je pustio kući i dao im i bukvare i tablice, da ponesu sobom.Samo im je kazao, kako da ih čuvaju, ako iduće Nedelje bude kiša.Veseliji nego ikad dotle Radišini ovi veliki đaci ostavljaju školu, da iduće Nedelje opet dođu u nju.A sa sobom nose ono što do sad ni videli nisu a kamo li imali.Kod kuće je svaki na svoj način pričao o svemu onome, što im je učitelj govorio, a osobito o onome šta ima u knjigama.A odrasli su samo odgovarali: „’vala Bogu, čuda!...“ Osviće prvi dan druge nedelje rada u školi.Vreme je i danas neobično lepo i deca su došla u školu kao obično.Radiša je danas dobio jedan neobičan poklon.Iz gomile đaka iziđe jedan mališan i pruži mu nešto zavijeno u peškir: „Ovo ti pratila moja snaša i pozdravila ti se mnogo.Ozdravilo joj je ono dete što smo ga preskakali!“ Radiša odvi i nađe najlepše vunene čarape, vezene vunicom, pa ne znajući upravo šta da radi i šta da rekne, samo sleže ramenima i odgovori mu: „Hvala tvojoj snaši!Ali reci ti njoj, da je detetu njenom pomogao Bog i ono što je ona učinila oko njega, ako me je poslušala.“ S tim se svrši s ovim darom i Radiša naredi da stanu u red i uđu u školu kao obično.Onda otpoče: „Pazite dobro: opet ćemo da pogađamo, koja se slova čuju kad se neka reč rekne ili izgovori.To je najglavnije, ako hoćete da naučite da možete svaku reč da napišete.Šta se čuje kad se kaže zub?..Ko ume da napiše z?..Iziđi na moju tablu i napiši ga!..Ko ume da napiše u?..Iziđi i napiši ga!..Ko ume da napiše b?.Gde je b?..Napiši ga!..Eto, tako se piše zub.Šta se čuje kad se kaže zubi?..Ko ume to da napiše?..Šta se čuje kad se kaže pas?..Ko ume da napiše?..Šta se čuje kad se kaže psi?..Ko ume da napiše?..Iziđi i napiši!..Šta se čuje kad se kaže vuk?..Ko ume da napiše?..A šta se čuje kad kažem vuci?..Ko bi umeo da napiše?..Šta se čuje kad se rekne drvo?..Ko ume da napiše!..Šta se čuje kad se kaže šuma?..Ko ume da napiše?..Ko ume da napiše zolja?..Ko ume da napiše čela?..Ko ume da napiše nebo?..Ko ume da napiše kiša?..Ko ume da napiše sneg?..Eto tako svaku reč moći ćete da napišete, samo kad možete da razaznate, koja se slova čuju, i kad umete svako slovo da pišete.Zato ćemo mi često ovako da se vežbamo.Sad izvadite tablice, da sve ove reči pišete.Ali, da bi ih lepše pisali, i ja ću da ih pišem, a vi ćete da gledate na mene...“ Nastaje pisanje između linija i učenici ponovo gledaju svako slovo, koje Radiša napiše i kako ga napiše. Kad su ovo svršili, Radiša reče, da ostave tablice a da izvade one desetke za brojanje i da ih ture na klupu jednu do druge.Onda reče: „Uzmite jednu desetku!..Koliko ih je ostalo na klupi?..Uzmite još jednu!..Koliko ste uzeli a koliko je na klupi?..Uzmite još jednu!..Koliko ste sad uzeli, a koliko je ostalo?..Uzmite još deset?..Koliko ste sad svega uzeli, a koliko je na klupi?..“ Ovako dok ne uzmu sve.Onda pita dalje: „Kako se zove to, kad ima deset desetaka?..Ostavite jednu na klupu!..Koliko vam je sad u ruci?..Ostavite još jednu!..Koliko je sad na klupi a koliko u ruci?..“ Ovako dok ne budu sve na klupi.Onda dalje: „Na klupi je sad sto.A vi uzmite deset!..Uzmite dvadeset!..Uzmite trideset!..Uzmite četrdeset!...“ I tako dalje, dokle ne uzmu sve.Onda ovako: „Metnite opet svih sto na gomilu!..Uzmite deset i odvojte na stranu!..Koliko ste uzeli, a koliko je ostalo na gomili?..Uzmite još deset!..Koliko je sad uzeto, a koliko je ovamo ostalo?..Uzmite još deset!..Koliko ste sad uzeli svega, a koliko je ostalo?..“ Ovako dok se ne uzme sve.„Ko bi umeo da kaže sve ovako: kad se od sto uzme deset, ostane devedeset; kad se od sto uzme dvadeset, ostane osamdeset... i tako dalje, dok ne ostane ništa?..Ko bi još umeo?..Ko još?.. Za ovim je nastao odmor.Za vreme odmora Radišu je mamilo lepo sunce, da još što privredi oko škole za zimu, a od učenika nije mogao očekivati da oni pomenu, jer je kaldrma bila dovršena svud oko škole.Smislio je, da na mestu, gde obično igra oro, kad je sabor, napravi lepo igralište, koje će biti zgadno i za decu kad je vlažno vreme i blato a i za igrače kad je zavetina.To je bila jedna zaravanjka, neravna, s rupama, malim izbrešcima i obrasla korovom a po najviše kukutom i repušinom, od koje je još strčalo korenje i po nešto od stabljike.Radiša naredi Gruji, da sav taj prostor prekopa.Deca pitaju: „Hoćemo li i ovde onako, da popodimo kamenom?“ A Radiša im reče, da će nešto drugo.Gruja se dade pa posao, a i deca uzeše ašov i počeše da pomažu.Za čas doneše još dve tri motike od obližnjih kuća i za nekoliko minuta bi prekopan sav prostor.Onda Radiša nađe sredinu i tu pobi jedan kolac.Onda reče, da oko njega donesu zemlje, te da ovde bude najviša tačka a svud naokolo da pada blago, koliko samo voda da se sliva.Taj pad odmah obeleži i koncem i svojom „libelom“ i reče, da se tako naspe i zemljom.Tako je uradio i s druge, treće i četvrte strane.Izgledalo je sada kao veliko guvno s malim ispupčenjem kod stožera.Onda reče, da po toj zemlji rasture sav onaj sitan kamen što je ostao od kaldrme i trotoara.A kad to bi malo, onda on reče, da treba još.Deca ovo jedva dočekaše i udariše u donošenje.Sad se očisti i sitan kamen s okolnih livada, puteva i njiva a ostatak se donese iz reke.I dokle god Radiša nije kazao da je dosta, deca su revnosno donosila; a on je samo poravnjivao i davao potreban nagib.Onda reče, da donose sitnije kamenje, pa još sitnije, pa najposle pesak.I sve se to raspoređivalo podjednako.Onda jedan od đaka reče, da tucaju tucaljkama.„Možete, reče Radiša, samo pazite, da bude ravno.“ I za čas su tucaljke bile tu na poslu.I deca su se nadmetala, koje će lepše i više da tuca, a Radiša je samo nadgledao i upravljao. Posle ovoga „odmora“ uđoše opet u školu.Radiša reče, da izvade bukvar i da otvore kod oka.„Koje je to slovo kod oka?..A koje je to kod stolice?..Šta to piše ispod stolice?...Koje je slovo kod noža?..Ko ume da pročita taj red ispod noža?..Koje je slovo kod igle?..Ko ume da pročita to ispod igle?..Koje je slovo kod evenjke?..E sad pazite, da čitamo ovo ispod evenjke.Nađite prvu reč!..Koje je to prvo slovo?..A drugo?..A treće?..Pa šta je to s—e—o?..Jeste, to piše: seo, kad neko dođe pa sedne.Kažite svi seo!..Evo ja da napišem seo!..Sad nađite drugu reč!..Koje je tu prvo slovo:..A drugo?..A treće?..E, šta je to s - e - n?..Jeste, to je sen, senka; znate kad se kaže za strašljivog čoveka ili dete, da se boji svoje seni.Evo da napišem sen.Kažite svi to!..Nađite treću reč!..Ko ume da je pročita?..A šta je to s — e — n — o?..Jeste, to je seno; ono što se nakosi po livadi, pa se zimi njime hrani stoka.Kažite svi s — e — n — o, seno...Evo da napišem!..Ko ume da pročita četvrtu reč?..Šta je to e — n — o?..Jeste; to je kad pokazujemo nešto rukom pa velimo eno.A šta je ovo s — i — n - e?..Jeste, to je sine, kad otac zove svoje muško dete.Evo da napišem!..Je li teško?..Pazite još jedanput!.. (Sad čitaju razvučeno kao na slogove).Sad da pročitamo ovo na tabli! (Čitaju opet razvučeno, da ne presecaju glas izmeđ pojedinih slova).Pazite još jedanput malo brže!..Ko može sam?..Ko još?..Sad izvadite tablice, da pišete ove reči.Gledajte i u bukvar i u tablu!“ (Đaci pišu, a Radiša im pregleda i pomaže). Kad je ovo svršeno, Radiša reče, da ostave bukvar i tablicu pa da sednu pravo.Onda reče.„Pogledajte u Sv. Savu!Po odelu poznajete, da je bio sveštenik ili pop.Ali on nije bio običan sveštenik ili pop, ili kaluđer, ili prota, nego je bio najstariji nad sveštenicima.On je sad svetitelj, među svecima; a pre sedam vekova ili pre sedam stotina godina on je išao po zemlji i učio ljude.Je li ko od vas čuo štogod o tome, kako je Sv. Sava učio ljude?...Slušajte da vam pričam o Sv. Savi.Njegov je otac bio kao kralj u našoj zemlji i imao je još dva starija sina, a Sv. Sava je bio treći i najmlađi i bilo mu je ime Rastko.Rastko je i detetom bio miran i dobar i nije voleo da se svađa s decom; zato su ga svi voleli.Jedanput dođu njegovom ocu neki kaluđeri iz Svete Gore, da prose milostinju za svoj neki manastir, pa u veče stanu pričati Rastku, kako je lepo u Svetoj Gori: kako su tamo sve sami manastiri, jedan do drugoga, i sve lepši od lepšega, i u njima nekoliko stotina kaluđera, koji se samo mole Bogu i čitaju i pišu knjige.Njemu se mnogo dopadne ova pobožnost njihova, pa pomisli kako bi lepo bilo, da i on ode tamo, da vidi sve to i da i on čita te mnoge knjige.Kaluđeri mu reknu, da bi ga oni poveli.Ali se on poboji, neće ga otac pustiti, pa se s njima dogovori, da ga čekaju u toj i toj šumi, a on će izići pred njih.U jutru odu kaluđeri, a on kaže kod kuće, da će da ide u lov.A kad su otišli u šumu, on se izdvoji od onih drugih i ode kaluđerima pa s njima pravo u Svetu Goru.Oni, s kojima je izišao u lov, tražili su ga dugo i dugo pa se najposle vrate u dvor bez Rastka i kažu, da se on negde izgubio.Otac se poplaši mnogo pa prati ljude na sve strane, da ga traže, ali uzalud: Rastka nema pa nema.Najposle otac pomisli: da nije otišao s onim kaluđerima, pa pošlje neke ljude čak u Svetu Goru, da vide, da nije tamo.Ovi dođu u Svetu Goru, nađu Rastka i obraduju se mnogo pa ostanu da prenoće a sutra dan da pođu s njim zajedno.Ali Rastka u jutru rano pokaluđere i nadenu mu ime Sava, a on javi ljudima da ne može ići s njima; nego im da kosu svoju, što su mu je bili odsekli kad su ga kaluđerili i rekne im: „Ponesite ovo mome ocu i majci i kažite im, da sam ja zdravo i dobro i da mi je ovde lepo, da sam se pokaluđerio i da ću da ostanem ovde u manastiru, dok ne izučim sve knjige.“ Jer onda nije bilo škola kao sad, nego ko je hteo da uči knjigu, taj je morao da ide u koji manastir.Ljudi uzmu kosu i dođu u Srbiju ocu Rastkovom i kažu mu sve šta je bilo.Otac i mati se veoma obraduju, ali im opet bilo žao što nije došao.Rastko je sad bio Sava, i ostane u manastiru dugo, i dočeka, da bude i starešina nad kaluđerima, što se zove iguman i arhimandrit.Onda ode na „Božji grob“ i postane vladika pa posle mitropolit ili arhijepiskop i bude najstariji nad svima srpskim kaluđerima i popovima ili sveštenicima.Onda je on išao po zemlji, te učio narod i podizao još više crkava i manastira i po njima otvarao škole, da se u njima uče i ona deca, koja neće da idu u popove i kaluđere.I niko nije učinio više dobra narodu našem, niko narod naš nije učio i „prosvetio“ toliko, koliko Sveti Sava.Zato se on posle i posvetio, i mi ga danas zovemo srpski prosvetitelj i učitelj.Zato i držimo njegovu ikonu po školama, i u svakoj školi ima njegova ikona; i on je naš najveći najveći srpski svetac.Zato naš narod i kaže: „Bože i Sveti Savo, učitelju, pomozi!“.Toliko vam je za sad dosta; a kad porastete pričaću vam mnogo više, a ima i po knjigama pa ćete čitati.A sad ću da vam pročitam iz ove knjige jednu pesmu, u kojoj se pominje Sveti Sava, te da vidite šta je bilo. (Čita pesmu: „Zbor zborila gospoda Hrišćanska“).O svima ovim manastirima i zadužbinama pričaću vam kad budete veći... Osvitao je drugi dan druge nedelje rada u školi.On je bio nešto topliji no što je bio jučeranji, i Radiša se pobojao, da se ne promeni vreme pre no što je on izvršio sve spoljne „reforme“ i spremio sve što je trebalo za zimu; zato je danas s radom u školi bio nešto kraći, a duži s onim na polju.U ostalom i grabio je, da se koristi ovim lepim vremenom, te da više i s decom bude na polju, na suncu i na na čistom vazduhu, jer će dosta biti u zatvoru. ad su deca ušla i posedala, on reče: „Hoću najpre da vidim, jeste li dobro zapamtili ono što sam vam juče pričao o Sv. Savi.Šta je bio otac Sv. Savi?..A kako je Sv. Savi bilo ime detetom?..A kad je nazvan Sava?..Kako je otišao u Svetu Goru?..Kako je bilo ocu i majci?..Zašto je Sava otišao u Svetu Goru?..Dokle je ostao?Šta je posle bio?..Šta je radio?..Zašto držimo njegovu ikonu po školama?Zašto se posvetio?..Šta se priča u onoj pesmi, što sam vam je iz one knjige pročitao?..Ko još što zna o Sv. Savi, kad je išao po zemlji?..Dobro ste zapamtili.To svako dete i svaki čovek u našem narodu srpskome valja da zna. „“Sad izvadite bukvar, da čitamo!Ko ume da pročita ono ispod stolice?..De, pročitaj!..Šta je to so?..A šta je to os?..A šta je to sos?..Ko ume ovo ispod noža? (Đak čita, a Radiša ga opet za svaku reč pita šta znači).Ko ume ovo ispod igle?..Ko ume ovo ispod evenjke!..Hajdete još jedanput od oka!..E sad pazite, da čitamo ispod ašova: n—a na; to je kad neko nekom pruža nešto da uzme, pa mu veli na.Pazite onu drugu reč! n -e, ne: to je, nemoj, ne diraj, ne trči, ne čini zlo i tako dalje, kad se god brani nekom da nešto učini.Treća je reč ni; to je ono kad kažemo: dete nema ni oca ni majke, ni brata ni sestre, ni hleba ni s hlebom, ni para ni prijatelja...Nađite četvrtu reč.To je no, na primer, kad kažemo: hoću no ne mogu, došao bih no mi ne da majka, čitao bih no ne umem“.Ana, to je ime žensko..Nas, to je kad nas ima više, pa velimo od nas, za nas, zbog nas, ispred nas, pored nas, iza nas, nebo je više nas i tako dalje.San, to je kad snimo nešto...Nana, tako po neko dete zove majku svoju...Sasa, to je jedno cveće.Da li ko od vas poznaje to cveće?..E, pazite još jedanput. (Čita razvučeno, da se ne izgovara po jedno slovo nego po dva i tri).Ko od vas može ovako?..Ko još?..Sad izvadite tablicu, da ovo pišete.Možete gledati i u knjigu, ali lakše će vam biti, da gledate kako ću ja...“ Za ovim su izišli na odmor i većina dece ode na novo igralište.Dođe i Radiša i donese konac pa ga veza za onaj kolac na sredini, opruži do periferije i stade ga vući po njoj gledajući, je li svuda ravno i nagnuto koliko treba.Deca su gledala i sama pogađala: ovde još malo, ovde još malo.„Da donesemo još peska, te da zaravnimo!“ predložiše neki.Radiša odobri i za čas se nanese iz reke toliko peska, da se na igralištu više nije video nijedan kamen, a igralište je bilo potpun, pravilan krug.Između igrališta i škole beše jedna rupa.To ne beše neka krečana nego nagla nizbrdica, niz koju se slivala voda iz polovine dvorišta i oticala napolje.Radiša reče, da u nju bacaju zemlju, te da je zatrpaju i tako uravne i prošire dvorište.Kaza im i odakle zemlju da uzimaju.Više škole je bilo samo toliko prolaza, koliko je zahvatila nova kaldrma ispod trotoara; a Radiša je hteo i ovaj prolaz da proširi i da brdo pomakne dalje od škole.S toga su odatle i nosili zemlju, „Ej, do Boga!Moj narod ne zna ni za kolica!“ uzdahnu Radiša, gledajući kako se deca muče noseći zemlju na daskama i motikama a znajući kolika je to potreba svakoj kući u prosvećenoga sveta.„Načiniću i to, zaricao se u sebi, i naučiću i učenike svoje, barem one velike da ih grade!..“ Kad je opazio, da je „gimnastike“ bilo dosta, Radiša pozove učenike, da idu na reku i da se umiju, a za tim ih ostavi, da se malo odmore i potkrepe, pa im onda opet reče, da uđu u školu.Sad su opet pogađali, koja se slova čuju u raznim poznatim rečima najviše sa dva sloga i pisali ih na tabli a za tim i na svojim tablicama.Za tim su malo računali sa deseticama pa ih je Radiša pustio kući. Iza škole a blizu nekadanje apsane a sadanje sudnice još su bile „macke“, na kojima su pređašnji kmetovi delili pravdu i nepokorne navraćali u pokornost.A sada, zahvaljujući napretku, batine behu ukinute, na radost mnogoga nebojše.Radiša se zagleda u one dve debele rastove daske, duže od najvećega čoveka, na koje su legali krivci s ispruženim rukama, koje su se umetale u „mengele“, te da se njima ne bi branili.Prošavši pored njih, Radiša radosno uzviknu: „Evo građe za moja kolica!I prva kolica u Zagorici neka budu od — macaka!“..I onoga časa posla Gruju kmetu Miljku, da ga pita, može li macke da razvali i nešto od onih dasaka da napravi.Gruja ode i donese pozdravlje od kmeta, da može da čini od njih što god hoće.Radiša naredi Gruji, da ih razvali i da svu građu ostavi, a on ode unutra, da nacrta i razmeri sve delove kolica, pa dođe Gruji i reče mu, da prestruže jednu dasku preko polovine.Onda uze jednu polovinu i obeleži na njoj, kako treba da se skroji i kuda treba da prođe testere, pa reče Gruji, da ovuda prestruže.Na krivinama je išlo dosta teško „dunđerskim“ testerom, ali je Radiša imao svoje malo, kojim je mogao da struže i veće krivine.Kad je istrugao, Gruja reče: „Ovo bi mi sve, gospodine, odeljali sekirom.“ „Bi, Grujo, ali bi vam cela ova daska otišla na iverje; a ja ću od nje da načinim nešto drugo“, reče Radiša i metnu onu sastruganu polovinu na onu drugu dasku, obeleži pisaljkom i reče Gruji, da i nju sastruže ovako isto.Tako je imao obe one daske sa strane s drškama.Valjalo je sada prigoditi one dve poprečne daščice, što zatvaraju kolica, i dno.Poprečne je valjalo prestrugati ukoso, te da kolica budu gore šira a dole uža, i zadnju ostaviti dužu, te da bi drške bile razmaknutije; a obe pod jednakim uglovima i užljebljene u glavne.Samo je dno bilo lako prigoditi, jer je ono imalo da veže sve četiri daske.Sve je išlo po nacrtu, po meri i tačno tako, da nigde nije po drugi put strugano i kvareno.Ali je najteže bilo za točak ili kolo.Da ga napravi s glavčinom, paocima i naplatcima, to je veoma teško i zametno; a Radiša nema ni gvozdenu osovinu.Zato stade misliti, šta da radi?„Ja treba da napravim onaka kolica, kakva posle svaki u ovom selu može napraviti“, mišljaše Radiša: i smisli ovako! da točak napravi od jednostavne daske, pa da ga pojača sa dve poprečne prečanice; da mesto gvozdene osovine napravi drenovu, pa da se točak uglavi za nju, te da se i ona okreće.Zato da se točak na sredini probuši četvrtasto, i na samim kolicima provrte okrugle velike rupe za osovinu.Samo sve da bude od jačeg drveta i deblje daske.I tako i učini.Kad sve ovo svrši, Radiša oseti potrebu za tri gvozdena okivača ili šine: jednom da okuje točak, a drugom i trećom da obavije i okuje sama kolica kod poprečnih dasaka.Ali toga nema; a da naručuje čak u čaršiji kod kovača, to bi učinilo, da njegovi seljaci ne prime ovu novinu.Zato smisli, da točak ostavi bez okova, pošto je od tvrda drveta i debele daske a pojačan poprečnim daskama; a preko poprečnih da udari po jednu prečagu pa da je bolje utvrdi za glavne daske, na kojima su drške, te da se one ne razmaknu.A sve je uglavljivao ne jekserima nego klinovima od suve drenovine, tako, da su cela kolica bila napravljena bez i jednoga jeksera.Radiša ne beše stigao, da ovo svoje delo dovrši do sutradan.A kad su sutradan njegovi učenici došli u školu, oni su radoznalo zagledivali svaku sitnicu i nisu mogli da pogode, šta će ovo da bude.Ali im je milo bilo, kad su videli razvaljene macke, kojima je mnogi otac pretio svome sinu, ako ne uzasluša svoga učitelja. Noćas je bio vetar i malo poprskala kiša; ali se na tome i razbilo, te je osvanuo opet lep ali malo hladan dan.Radiša opet pomisli, da ovo neće biti dugo, pa je smatrao za dobro, da se koristi ovim lepim danima, te da vidi i drugu polovinu svoga sela.Zato reče deci: „Danas nećemo učiti u školi, nego ćemo opet da idemo u polje, te da vidim i onu drugu polovinu vašega sela.Zato ćete i bukvar i tablu ostaviti u školi, a u torbi ponesite, samo ono, što ste poneli za jelo.“ Sva se deca obradovaše ovome a najviše ona, na čiji će kraj da idu.I spremiše se i pođoše.Opet su išli sve po dva u redu, dokle su god išli putem.A kad su ostavili put i počeli se peti uz brdo, Radiša je rekao, da se puste iz reda, samo da ne idu daleko od njega, nego da su svi zajedno.Samo kad su bili blizu vrha, Radiša reče: „Dete, ko će prvi!“ i potrčaše svi.Deca počeše da pokazuju, gde je čija kuća, a Radiša izvadi beležnik i za čas nacrta celu okolinu i pobeleži, kako se zove koje brdo, koji potok, koje polje, koja mala i koje mesto i odakle je koji đak.Onda reče: „Po mome satu evo ja znam, da do podne ima još dva sata.A kad bude podne, Sunce će biti na nebu onde. (Pokaza rukom mesto na nebu).Ako ja namestim ovaj prut po zemlji tako, da jedan kraj pokazuje tu stranu, gde je Sunce, a drugi ovamo, onda će on stajati ovako, onda je jedan kraj okrenut jugu a drugi severu.Znate li, koja je okrenuta jugu a koja severu?..Nađite mi drugo jedno drvo!..Evo ovo ću da namestim ovako, poprečke.Ovo drugo drvo pokazuje jednim krajem gde je istok a drugim gde je zapad.Ko zna, na kojoj je strani istok a na kojoj zapad?..Okrenite se svi onamo, istoku!..Prekrstite se!.Znate li, zašto ste se prekrstili?.. (Jedan reče: „Zato, što tamo izgreva Sunce“).To je dobro, ali se niste zato prekrstili.Nego zato, što se tamo rodio Isus Hristos i što je tamo „Boži grob“, kuda idu hadžije na hadžiluk.Okrenite se sad zapadu!..Tamo zalazi Sunce; tamo je Drina a preko nje Bosna i Hercegovina, a onamo dalje su Talijani, Francuzi i Englezi.Okrenite se severu!..Tamo je Sava i Dunav, a preko njih Srem, Slavonija, Banat i Bačka, a onamo dalje Madžari, Moravci, Česi, Poljaci i Rusi.Okrenite se jugu!..Tamo je Kosovo; ono je u Staroj Srbiji, a Stara Srbija je sad u Turskoj; a onamo dalje je Maćedonija i Grčka.A znate li, na kojoj je strani Bugarska?..A Crna Gora?..A Švapska ili Nemačka?..Sad da vidim, jeste li upamtili.Okrenite se opet istoku!..Šta je pred vama?..Okrenite se zapadu!..Šta je sad pred vama?..Okrenite se severu!..Šta je na toj strani?..Okrenite se jugu!..Šta je tamo?..A gde su Crnogorci?..Na kojoj su strani Bugari?..S koje su strane Švabe?..Sad ću da vas kušam ovako.Okrenite se Rusima!..Okrenite se Crnogorcima!..Okrenite se Bugarima!..Okrenite se Bosni?..Je li kogod junak, da pokaže sve četiri strane i šta je na kojoj?..Može li još kogod?“.. Ovako ih je Radiša dugo vežbao i stojeći i sedeći, a kad je došlo podne, on je opet napravio na zemlji krst i ponovio sve ovo.Dabogme, da je bilo dece, koja su odmah shvatala i pamtila, a da su neka neprestano grešila i nisu mogla da zapamte.Ali se Radiša nimalo nije ljutio na njih, nego ih je žalio i s osmejkom ispravljao greške njihove.Još ih je pitao, koja su sela oko Zagorice i s koje su strane, i nacrtao je i to. Sad se Radiša uverio, da je Disterveg imao pravo, kad je rekao; „Nastava je veština druženja s decom“.I doista, Radiši nije trebao neki naročiti plan za ovu „ekskurziju“, nego je samo trebalo da se pomeša s decom, da zapodeva i sam razgovor i da im odgovara na pitanja.Jedno ga je još uz put pitalo, je li Sv. Sava sad živ?Radiša se našao u pravoj zabuni, kako da odgovori na ovo pitanje.Njegov realizam nije trpeo predrasude i praznoverice, a njegova duša i kritična Filozofija nije trpela bezboštvo.Reći da nije Sv. Sava živ, znači ubijati pobožnost, a ubijati ovo u duši njihovoj, kao i u duši svakoga prostoga čoveka, znači ne davati mu ništa nego mu oduzimati i ono što ima u duši.Zato reče: „Sveti Sava je umro kao čovek, ali se posle posvetio i kao svetac živ je“.I deci ovo bi milo i ugodno.Teže je pitanje bilo, koje je stavio Radiši drugi jedan mališan: „Je li raj na nebu ili na zemlji?“ Radiša ga zapita, zašto to pita, a on veli „Rekla mi nana, da te pitam“.Svejedno je bilo, da li pita nana ili tata ili ovo dete: valjalo je dati dobar odgovor.A kako da odgovori?!Reći nema ga, ode s predrasudom i vera, verovanje i strah od posledica rđavih dela a radovanje i ona mila gotovost da se čine dobra dela.A da rekne ima ga, izgledalo mu je, da će reći neistinu i širiti ili barem utvrđivati predrasude.Zato mu šaljivo i neodređeno odgovori: „Na Zemlji žive ljudi, a raj, ako ga ima, on je na nebu.Ali otuda još niko nije došao, da nam ispriča kako je tamo.Mora da je dobro, pa niko neće da iziđe — boji se, neće ga posle Sveti Petar opet pustiti u raj...“ I ovo bi dobro primljeno.A druga su pitanja bila lakša.Posle ovoga „predavanja“ na brdu, jedno zapita: „A gde je, gospodine, Sveta Gora?Radiša pruži ruku na jug i reče, da je tu blizu i Solun.„A zašto pitaš?“ zapita ga Radiša.„Što je Sveti Sava otišao tamo,“ reče ono.Drugo je pitanje za Prizren, treće za Karavlašku, četvrto za Beograd, peto za Kruševac i tako dalje.Najposle jedno zapita: „Gde je more?“ Radiša odgovori, da njega ima svuda, i to mnogo, a da je nama najbliže Sinje More, do Crne Gore, Belo More kod Svete Gore i Crno More preko Bugarske.U ovakom razgovoru izišli su još na jedno obližnje brdo, odakle se vide okolna sela i priličan prostor na toj strani, pa su se onda vratili natrag. Iz ove su se šetnje vratili i Radiša i njegovi učenici mnogo zbliženiji nego i iz one prve; jer je Radiša mnogo bolje poznavao svoje učenike, a oni su opet bili mnogo slobodniji i više su voleli i pitali svoga učitelja. Ostatak vremena do mraka Radiša je proveo u dovršivanju s^sta jučeranjeg posla. Radiša je danas navlaš poranio, da dovrši kolica, te da ih deca zateku gotova.I dovršio ih je.O, kako su se stala čuditi, kad su videla šta je izišlo!Kako je koje dolazilo, išlo je iza škole i gledalo kolica, uzimalo ih u ruke za drške i ogledalo hoće li točak da se okreće.A neka počeše da sedaju u njih, da ih drugi voze.Jedno reče: „Ej, da nam je ovo bilo za pesak!“ A drugo dodade: „I za kamenje!“ a treće: „I za zemlju!“ Četvrto uopšti: „Sve može da se vuče na ovome...“ U školi je danas Radiša počeo ovako: „Juče sam vam na brdu pokazao, koje je istok a koje zapad, koje je jug a koje sever.I tamo je lako bilo i meni da vam pokažem i vama da vidite i zapamtite.Nego da vidim, možete li da pogodite ovde u školi.Koja se strana zove istok?..A možete li odavde da pokažete rukom, na kojoj se strani Sunce rađa?..Vi može biti i ne znate dobro, jer dolazite u školu malo docnije; a ja znam.Ja sam pazio gde Sunce izlazi i našao sam, da je istok uprav iza ovoga zida, a zapad iza toga tamo.Onda, gde je jug a gde sever?...Po tome, nama je ovde u školi ovo istočna, to tamo zapadna, ovo južna a ovo severna strana.Zato i za zidove možemo da kažemo, da je ovo istočni zid, ono zapadni, ovo južni a ovo severni.Milane, pokaži ti sva četiri!..Da vas kušam preko reda: koji je ovo?..A ovo?..A ovo?..A ovo?..Ko je utuvio, šta je ono na istočnoj strani od nas?..A ko je zapamtio, šta je na zapadnoj strani, tamo iza vas?..A šta je na ovoj strani od nas?..A na ovoj severnoj?..Sad ću da vas kušam ovako.Pružite ruku gde su Rusi!..Pružite ruku onamo gde su Grci!..Pokažite rukom gde je Bosna!..A gde su Bugari!..Koje je selo do Zagorice s istočne strane?..A koje je selo do Zagorice sa zapadne strane?..A koje je s južne?..A sa severne?..Pokažite mi još jedanput: istok, zapad, jug, sever!..Pokažite mi zidove: istočni, zapadni, južni, severni!.. „Dobro ste to zapamtili.Sad izvadite bukvar!..Da čitamo.Nađite oko!..Koje je to slovo?..Ko ume da pročita ono ispod stolice? (Đak čita, a Radiša za svaku reč pita: šta je to).Nađite nož!..Koje je ovo slovo kod noža?..Ko ume da pročita ovo ispod noža? (Opet đak polako ščitava razvučeno, kao na slogove, a ne na glasove).Nađite iglu!..Koje je to slovo?!.Ko ume da čita ovo ispod igle?..Koje je ovo slovo kod evenjke!..Da čitamo ovo ispod evenjke...Koje je slovo kod ašova?..Da čitamo ovo ispod ašova... „Dotle sam vam pokazao prošli put, a sad pazite dalje.Koje je slovo kod pera?..Da čitamo ono ispod pera: pa to je kad kažemo: hteo bi pa ne može, pisao bi pa mi se slomilo pero; pe, to je pe — treba još t pa da bude pet, i treba još ta pa da bude peta; pi, to je kad nekom kažemo da pije; po to je kad kažemo po školi, po sobi, po kući, po travi, po zemlji, po glavi; pop, znate šta je; popa, to je isto to; pisao, i to znate, kad ume neko da piše, pa je pisao nekom pismo; pao; to je kad neko padne, pa velimo pao; spopao, to je kad neko nekom kaže: šta si me spopao; snop, svi znate šta je je; posno, i to znate, za koje se jelo kaže da je posno...Sad pazite još jedanput malo brže! (I čita razvučeno, da se svaka reč poznaje).Pazite još brže! (Čita gotovo cele reči).Ko ume od vas?..Ko! još?..Ko može još brže?..Da pokušamo svi zajedno...E, dobro.Sad ćemo to da pišemo.Izvadite tablicu!Vi možete da gledate i u bukvar, ali bolje da gledate u ovo moje, kako ja pišem na tabli“. (I pišu sve ove reči u uzanoj liniji). Za vreme odmora produžen je onomadašnji posao: odnošena je zemlja s brda više škole u rupu ispod škole i deca su se grabila koje će da vuče kolica.Jedni su ašovom i motikom punili kolica a drugi vukli, i za kratko vreme Radiša je kazao dosta.Željna da vuku kolica deca sad predložiše, da vuku kamen i za to parče a zatim i pesak, i Radiša odobri; samo im svrati pažnju da ne tovare po mnogo, jer mogu pokvariti kolica.Dok je Radiša razmerio koncem i obeležio, kako da dođe to parče kaldrme i dokle, kamenja je već bilo tu i oni su mogli da počnu; i za čas se to parče prekopa i kaldrma poče.Više deci ništa nije bilo nepoznato i posao je napredovao vrlo brzo.A ivicu od brda Radiša je zaravnio kao da ga je nožem odsekao, pod uglom od 45 stepena.Koliko su mali zidari izmicali, toliko su im ovi donosili kamena a za tim i peska, najpre malo krupnijega a posle sitnijega.A Radiša je samo nadgledao, upućivao i ispravljao.A kad je sve bilo gotovo i tucaljkama utucano, Radiša odvede sve na reku, da se umiju, i posle malog odmora uđoše opet u školu. „Da pogađate sad, koja se slova čuju kad se kaže jedan?..Koja se čuju kad se kaže dva?..Koja se čuju u tri?..Koja se čuju u četiri??.Koja se čuju kad se rekne pet?..Koja se slova čuju kad se izgovori šest?..A u osam?.. devet?..U deset?..Šta se čuje kad se kaže sto?..Sto je i ovo (astal): i moj je šešir na stolu. (Ko ume da napiše sto?) Šta se čuje u reči pero?..Šta se čuje u reči tabla?..Au reči bukvar?..A šta se čuje kad reknemo škola?. „Izvadite bukvar!..Otvorite kod pera!..Da pročitamo još jedanput ovo ispod pera!..Pazite sad ovo kod table.Koje je slovo kod table?..Da čitamo ovo ispod table.Ta, to je kad kažemo: ta žena, ta njiva, ta livada; te, to je kad ih ima više pa velimo: te žene, te njive, te livade; ti, to je kad nekom kažemo ti: ti znaš, ti imaš ti ne umeš; to, to je kad kažemo; to dete, to selo, to jagnje, to vreme; tata, to je kad dete zove oca tata; teta, to je tetka, pa se iz milosti zove teta, kao što se za sestru kaže seja; pita, to kad ko nešto ne zna pa pita; a ako se kaže pita, onda je to ono što se jede; sito, to je ono na šta se seje brašno; niti, to je ono na razboju, kroza šta se protinje pređa; sniti, to je u snu nešto sniti; snositi, to je kad neko snosi ili trpi neku muku ili teret...Pazite još jedanput!..Ko ume od vas?..Ko još?..Hajde svi zajedno!..Sad ćemo to da pišemo...“ (I Radiša piše na tabli, a učenici gledaju i na tablu i u bukvar). „Sad ostavite i bukvar i tablicu, a izvadite one desetke za računanje!..Prebrojte ih, jesu li vam sve!..Uzmite deset!..Koliko je ostalo?.Uzmite još deset?..Koliko ste uzeli, a koliko je ostalo?..Uzmite opet deset!..Koliko ste uzeli svega, a koliko je još ostalo?..Uzmite još deset!..Koliko je sad uzeto, a koliko nije uzeto?.. (Ovako dok ne ostane ništa).Ostavite opet sve na klupu!..Sad ćemo da uzimamo po dve desetke.Uzmite dve!..Koliko je ostalo?..Uzmite još dve!..Koliko je ostalo?..Još dve! (I tako dalje dok se ne uzmu sve).Hajde sad sve po tri!..Koliko puta može da se uzme po tri?..Hajde sad sve po četiri!..Koliko puta može da se uzme po četiri?..Hajde po pet!..Koliko puta?..A koliko puta može po šest?..A po sedam?..Sad ostavite i spremite se, da idete kući!.. “ Ovako se produžio rad i sutradan i prekosutra.Sutradan je Radiša za vreme odmora sišao s decom u reku i poneo konac i ašov pa je na jednoj lepoj ledini opružio konac i ašovom zasekao po koncu više od šake u dubinu.Onda je pomakao konac za čitavu stopu paralelno s ovim pa ga je opet utvrdio i ašovom pored konca zasekao.Sad je imao jedno platno odsečene ledine svud jednake širine.Još učenici nisu znali šta će gospodin s ovim.Onda Radiša uze daščicu koju je navlaš za to spremio i položi je na kraj toga platna pa odseče busen iste veličine koliko i daska.Onda je pomaknu po onome platnu i odseče drugi, pa treći, pa četvrti, sve do kraja.I još učenici ne znaju šta će gospodin.Onda Radiša poče da vadi busen po busen, koji su ličili na cigle, jednake dužine i širine.Onda opet pomače konac za dužinu daščice i ašovom po koncu odseče drugu uznicu pa pomoću daščice iseče i taj drugi red i busenje povadi.Ovako i treći i četvrti red.Za čas biše tu i kolica i Radiša pokaza, kako da slažu i po koliko da meću.A neki doneše i dasku, na kojoj su pre kolica pesak nosili.Neki se domisliše, te nađoše pločast kamen pa na njega metnuše po jedan ili dva busena.Radiša je bio izmerio površinu koju mu treba pokriti busenom, te je toliko i ledine isekao.A kad je s tim bio gotov, on pođe školi.Dotle je već pola busena bilo doneseno.On najpre dobro pokvasi celu onu strmu površinu pa poče da slaže prvi red ozdo.Sad tek deca videše i za šta je ovo i zašto je Radiša sekao sve jednake.Jer su se slagale lepše i lakše nego kriške sira u čabru.Kad je bio gotov prvi red, Radiša opet zalije svaki busen ozgo, da se bolje sastavi sa zemljom, pa poče drugi red.Ovako je isto uradio i s drugim redom, pa trećim, četvrtim i t. d. A najviše je decu zanimalo, kako je poslednje busenje, gore na brdu, ukopao i sastavio i sa zemljom i s ovima dole, te da se ne poznaje gde su sastavljeni.Sad je potrebna bila i rešetka za zalivanje.Radiša zapita: ima li ko kod kuće mali vrg ceo, neprosečen.Iz gomile se javi gazda Mijailov sin i otrča da ga donese.Radiša uze burgiju pa ga na nekoliko mesta oko cveta provrte a dršku preseče i seme istrese pa ga namesti testiji punoj vode u grlić i nagnu.Voda poče da šiklja u onoliko mlazeva koliko je bilo rupa.Radiša probuši još nekoliko dalje od cveta.Mlazeva je sad bilo još više.Još nekoliko — i još više mlazeva i malo hartije ili krpe oko drške u grliću i — eto ti rešetke!I od sad su se Deca grabila, koje će ne samo da zaliva travu nego i da poliva pred školom i oko škole. Radiša je osećao jaku potrebu još za jednu napravu.I ako je pred školom bilo i dve čistaljke i lesa za čišćenje obuće od blata, opet se na nogama unosilo po malo peska u hodnik a odavde i u učionicu; a Radiša je želeo, da ona bude što čistija.Zato mu je trebao neki zastirač u samome hodniku.Zago stade misliti; šta da radi, šta da prostre?Da traži od kmeta neku ponjavu ili pokrovac, to ne ide, jer novo ne može nabaviti a staro Radiša ne bi voleo da upotrebi.A da kupi u čaršiji, to još manje: imaće on šta drugo da kupuje.Na posletku pomisli: i ovo valja da bude tako, kako svaki može napraviti i upotrebiti u svojoj kući.Zato je najbolje, da i ovo sam napravim, onako kako posle i drugi mogu praviti.Da ispletem od slame.Nje ovde ima dosta, a niko je ni za šta ne upotrebljava...U jednoj radionici u Nemačkoj je video, kako se od slame pletu užeta.O, koliko mu je to sad trebalo!Zato zapita Gruju, gde mogu dobiti jedno breme ržane slame?A Gruja sasvim dobrodušno odgovori: „Gde god hoćeš, gospodine, i koliko hoćeš!Toga u nas ima dosta, hvala Bogu, i svaki će nam dati, jer nju stoka ne voli“.I, sutradan je Gruja doista bio doneo veliko breme.Ali je svaki, mislio, da to učitelju treba za postelju.A kako su se iznenadili, kad je sutradan Radiša izneo jedno kukasto drvo i dao ga u ruke najodraslijem đaku, a on preko kuke previo svežnjić slame pa mu je rekao, da upreda.Đak je upredao a Radiša je neprestano dodavao po malo slame, pazeći, da uže iziđe jednake debljine.Čim se uprelo za jedan rastegljaj ili dva, Radiša je pokazao, kako će onaj to upredeno da uvije oko „vretena“ pa da upreda dalje.A Radiša je ispredao.Tako je izišlo puno jedno klube.Kad đak već više nije mogao da drži, onda su kraj zavezali koncem i zadenuli ga u klube.Onda je kuku uzeo drugi i počeo da je okreće.Radiša je opet pazio, da debljina užeta bude svud jednaka.A deca su se sva okupila oko njih i neka sedeći, neka čučeći a neka klečeći, gledala kako se ovo radi i čudila se, šta će od ovoga da bude.Ovako drugo i treće pa i četvrto klube bi gotovo.Onda uze od macaka dasku metar dugačku i izbuši na njoj deset rupa u redu, sve po šaku daleko od jedne do druge, pa u svaku uglavi po jedan prut debljine običnoga štapa.Mnoga su se deca već prisećala šta će da bude, jer su gledala kako se plete lesa.A Radiša donese klube i poče da ogleda, kako će da uplete prvi red, da li prosto ili s prepletanjem; i nađe, da je ovo drugo sigurnije i jače i da se kraj bolje sakrije.I ovo je već bilo novo za decu.Onda je teklo obično pletenje: od jednoga kraja drugom pa natrag, i tako dalje.Samo se na krajevima, kad se jedno klube dovršilo a drugo počinjalo, valjalo pomučiti, da se krajevi sakriju i utvrde.I za nekoliko minuta bili su pri vrhu i Radiša opet uplete poslednji red s prepletanjem a kraj utvrdi koncem.Prostirač je već gotov, samo ga je valjalo porubiti da se ne osipa i duže krajeve od pruća prekratiti i sve ih izravniti.Kako ovo da se čini?Jedno dete reče: „Moj brale, kad plete krošnje nogarače, on posle gore porubi vitkom ovako“ (i pokaza).A drugo reče: „A moj tata kad plete trmke, on dole pored svakog pruta zabode kukalju pa one ne dadu da se pavita osipa.“ I usvoji se ovo poslednje kao bolje.Odmah se i to učini i prostirač je bio gotov.Kad su ga namestili pred vratima gde treba da stoji, deca su navlaš ulazila, samo da bi izbrisala noge.A jedno reče: „Gospodine, dobro bi bilo, da ovako imamo i u kući.“ „Dobro bi bilo, reče Radiša, ali ko je junak da napravi?“ Na ovo mnogi povikaše: ja umem, i ja, i ja i ja. „ Ako ste junaci vi i napravite!“ reče Radiša i s ovim se završi i ovaj razgovor i ova naprava. Kod čitanja se produžilo i vežbanje u rastvaranju reči na slogove i glasove, i čitanje iz bukvara i pisanje onoga što se pročita; i sve je ovo troje išlo uporedno.Iz računa je poslednja desetica isečena na jedinice i onda je rađeno i s deseticama i jedinicama zajedno.„Da podelimo deset za dvojicu.Koliko dođe svakome od njih?..Da podelimo dvadeset za dvojicu!..Da im podelimo trideset!..Da im podelimo pedeset!..Po koliko će dobiti, ako im podelimo šezdeset?..Sad uzmite sedamdeset i podelite im to!Koliko dobije prvi a koliko drugi?..Podelite im osamdeset!..Podelite devedeset!..Sto!..“ Ovako su delili i za petoricu i desetoricu, pa su posle ogledali i za trojicu i četvoricu, pa i za osmoricu.Onda su gradili sve po jedanaest, sve po dvanaest, sve po trinaest itd. i gledali, koliko puta može da iziđe.Za tim su tražili, koliko devetaka ima u sto, koliko osmica, sedmica itd.Onda su to isto radili i na tablicama tačkama, krstićima, crtama i tako dalje.Sve očigledno, pa su posle sve ovo ogledali napamet. Došla je i druga Nedelja, i došli su opet Radišini veliki đaci.I došli su svi, sem jednoga, koji je otišao da prosi devojku.„Dobri ste mi junaci sad, reče Radiša, no kakvi ćete mi biti zimus po snegu?“ „I onda ćemo, gospodine,“ reče jedan.A Radiša ga zapita: „Gde ti je kuća?“ „Ovde na brdu“, odgovori ovaj.„E, tebi je lasno; no kako će ovi, kojima je daleko?“ zapita Radiša.I mnogi previkaše: „I mi ćemo gospodine; nama ne smeta sneg“... Kad uđoše u školu, opet onako u redu, i posedaše na svoja mesta, Radiša reče najpre da ustanu, da pogledaju u Sv. Savu i da se prekrste, što i on učini, pa onda poče ovako: „Prošli put sam vam kazao, da ste učinili dobro, što ste se odlučili da dolazite u školu i da izučite knjigu, i rekao sam vam, da naša knjiga ništa nije teška i da ćete je veoma lako izučiti.U našem govoru ima samo trideset raznih glasova, koji kad se napišu zovu se slova, i ko utuvi ili zapamti ovih trideset slova, on posle ume da piše što god hoće i da čita svaku knjigu našu.Jer su od tih trideset glasova načinjene sve reči i sa tih trideset slova možemo da napišemo sve, što god hoćemo.Evo na primer ovaj glas o, čuje se kad se zovemo: o, Milovane; čuje se i u samom imenu Milovanovom: Milovan; čuje se u imenu Jovan, čuje se u imenu Miljko, u imenu Mijailo, Anđelko, Antonije, Blagoje, Vitomir, i tako dalje; a negde se čuje i dvaput u jednoj reči, na primer: Boško, Gojko, Stojko, Milojko, Radojko itd.I u drugim rečima ima o, na primer: oko, oči, oganj, orah, orasi, ostava, ostavi, ogrtanje, ogrni, oblak, oblačno, orao, svrdao, pepeo, otac itd.Pokušajte vi, možete li naći i reći koju reč, u kojoj se čuje o, bilo u početku bilo u sredini, bilo na kraju!..Hajde sad da pogađamo reči, gde se čuje glas a. Evo ja da počnem.Antonije, Aleksa, artija, brat, otac, tata, bata, majka, mama...Kažite sad vi!..Hajdete sad da tražimo gde se čuje e, npr: eno, seno, seme...Dete vi!..Da pogađate gde se čuje i; igla, iver, ime, istina, niti, nije, nisko, niška, nizina, visina, ravnina, strmnina...Dete vi!..Sad da tražimo reči: gde se čuje glas u: uho, uvući, ušao, usko, umio se, usta, ustuknuti, umuknuti...Dete vi!..Tako možemo da tražimo i slovo s: seno, sin, san, sna, nos sasa, sito, sneg, stog, svinja, slama, slava...Dete vi!.. „Pazite sad ovako.Lakše je da kažemo neku reč pa da gledamo, koja su slova u njoj ili koji se glasovi čuju.Na primer, pogodite mi, šta se čuje kad se rekne so!..Pogodite šta se čuje kad se kaže osa!..Šta se čuje kad se veli nos?..Šta se čuje kad se izgovori sin?..Koja se slova ili glasovi čuju kad se rekne pas?..Šta se čuje u reči Bog?..Ko bi mogao da nađe slova u reči soba?..A u reči oči?.. „Eto tako, u svakoj reči možemo da iznađemo slova, koja se u njoj čuju, pa da ih napišemo; a kad je napisano, mi možemo da ga čitamo; samo ako znamo onih trideset slova.Zato je najglavnije, da izučite ta slova.Ja sam vam ih prošle Nedelje pokazao sva, i pisali ste ih, ali to nije dosta pa da ih zapamtite dobro.Zato ćete i danas da ih učite.Najpre iznesite bukvar!..Otvorite ga kod oka!..Koje je to slovo kod njega?..A ovo s desne strane?..Je li mnogo drugojače pečatano od pisanoga?..Nađite stolicu!..Koje je to slovo kod stolice?..Na šta liči?..Koje je s leve a koje s desne strane?..Je li pečatano mnogo drugojače od pisanoga?..Koje je slovo kod noža?..Koje je pisano a koje pečatano?..Je li pečatano mnogo drugojače?..Koje je slovo kod igle?.. (Ovako sve do kraja). „E dobro; sad ćete da pišete.Počnite od oka pa redom, ali samo pisana, a pečatana ćemo drugi put.A ja ću da vam pregledam...“ Kad je ovo svršeno, Radiša ih je pustio na odmor.Za vreme odmora zagledivali su u sve, što je od prošle Nedelje prinovljeno.Jedan, dirnut ovim prinovama reče: „Da i mi što god uradimo, gospodine“.A Radiša mu blago odgovori: „Vi šest dana radite, i zato sedmoga treba da se odmorite i da što više naučite“.Svi razumeše ovo i predložiše, da razgledaju ono, što su uradili mali đaci.Ali ih je nekako čisto stid, što ovako umeju oni mali a ne umeju oni veliki.A Radiša im sve pokaza: kako se obeležava koncem, kako se gradi nagib, kako se uglavljuje kamenje i zašto se posipa peskom.Videše i tucaljke i pogodiše za šta su.Gledali su i slamni prostirač pred vratima u hodniku i pitali se, da li bi i oni umeli ovako da ispletu.Zaustavili su se i na pobusanoj strani više škole i čudili se kako se busenje ovako lepo spojilo, da se ne poznaje, gde se busen s busenom dodiruje.A najviše su ih zanimala — kolica.Ovo beše novina, koju dotle ne behu nikad videli, a nađoše, da je veoma zgodna za prenos đubreta, zemlje, peska i kamenja pa i ma kakvoga manjega tereta.Zato su zagledivali svaku čiviju i pitali se u sebi, da li bi i oni umeli da ih naprave.Radiša im je objašnjavao i rekao, da po varošima, a u onoga sveta, gde je on bio na naukama, i po selima,. svaka kuća ima ovaka kolica.Mnogi rekoše, da će i oni ogledati da naprave ovako.Zatim opet uđoše u školu i Radiša reče: „I vama ću da dam po jednu ovaku hartiju. (I daje im).Na njima je deset ovih redova i u svakom po deset ovih krompirića crnih, što se zovu tačke.Prebrojte, je li istina deset redova i je li istina u svakom po deset ovih tačaka! (Broje).Da li nije kod nekoga više ili manje?..Koliko je u jednom redu?..Koliko je u dva reda?..Šta je to dvadeset?..Koliko je u tri reda?..Koje je veće: ili tri desetke ili trideset?..Koliko je u četiri reda?...Koje je veće: ili četiri desetke ili četrdeset?..Koliko je u pet redova?..Koje je veće: pedeset ili pet desetaka?..Koliko je u šest redova?..Šta je to šezdeset?..Koliko je u sedam redova?..Šta je to sedamdeset?..Koliko je u osam redova?..Je li veće osamdeset od osam desetaka?..Koliko je u devet redova?..Koliko je tu desetaka ili desetica?..A koliko je u deset redova?..Koliko je to kad se kaže sto?..Koliko je svega na toj hartiji?.. „Ja ću to sada da vam isečem...Evo vam sad svaka desetka za sebe.Uzmite jednu!..Koliko ste uzeli, a koliko je desetaka ostalo na klupi?..Uzmite još jednu!..Koliko je sad uzeto, a koliko je ostalo na klupi?..Uzmite još jednu! (Ovako dok se ne pouzimaju sve).Koliko vam je sad u ruci?..Ostavite na klupu dve!..Koliko vam je sad u ruci?..Ostavite još dve!..Koliko vam je sad u ruci, a koliko je na klupi?..Ostavite još dve!.. (Ovako dokle ne ostave sve).Sad da uzimate po tri.Uzmite tri!..Koliko ste uzeli, a koliko je ostalo na klupi?..Uzmite još tri!..Koliko ste uzeli, a koliko je na klupi?..Uzmite još tri!..Kako je sad?..Ostavite sve na klupu!..Uzmite četiri!..Kako je sad?..Uzmite još četiri!..Kako je sad?..Opet ostavite sve!..Uzmite pet!..Kako je sad?..Uzmite šest!..Kako je sad?..Uzmite sedam!..Kako je sad?..Uzmite osam!..Kako je sad?..Uzmite devet!..Kako je sad?..Sad ćemo ovako.Ostavite sve na klupu!..Uzmite deset!..Koliko je ostalo?..Uzmite dvadeset!..Koliko je na klupi?..Uzmite trideset!..Koliko je na klupi?.. (Ovako dok ne uzmu svih sto).E, dosta.Ovo ćete čuvati i za drugi put.A sad evo vam svakome po jedan list hartije, da te desetke zavijete ovako i da pazite da ih ne izgubite...Ostavite to u klupu a izvadite tablice!..Okrenite onu stranu gde nema ovih crvenih pruga!..Načinite u jednom redu deset koturova, ovako! (Pravi ih na tabli s početka gore).Prebrojte, da ko nije napravio više!..Sad u drugom redu napravite opet deset!..Koliko je to deset i deset?..Ispod toga načinite još deset!..Koliko ima sad?..Napravite još deset!..Koliko ima sad?..Napravite još deset!.. (I tako dalje do sto).Kad ima toliko vojnika, onda se to zove četa; a kako se zove kad ima toliko oka?..Kako se zove kad ima toliko godina?..Sad ostavite i to u klupu pa sednite pravo?.. „Ovaj je Sveti Sava išao nekada po zemlji.To nije bilo baš mnogo odavno.Bilo je pre sedam vekova ili pre sedam stotina godina.Onda je u Srbiji vladao Stevan Nemanja i zvao se veliki župan, mesto knez ili kralj.Župan je najstariji u nekoj župi ili pokrajini, a veliki župan je bio onaj, koji je pod sobom imao više župa.Tako je i Stevan Nemanja imao pod sobom više župa; zato se i zvao veliki župan.Nemanja je imao tri sina: Stevana, Vuka i Rastka.Ovaj je najmlađi, Rastko, pobegao u manastir.Jedanput su došli kaluđeri čak iz Svete Gore, da prose milostinju za manastir.A znate li, gde je Sveta Gora?Ona je od nas na jug, u Maćedoniji, i do samoga mora.Oni ispričaju kako je u Svetoj Gori lepo: kako ima nekoliko stotina manastira i dva tri puta toliko kaluđera i kako provode vreme samo moleći se Bogu i čitajući knjige.Rastku se to dopadne pa se iskrade od kuće i s kaluđerima pobegne u Svetu Goru, pokaluđeri se tamo i nadenu mu drugo ime Sava.I od sad se nije više zvao Rastko nego Sava..Posle je i Nemanja došao u Svetu Goru i tu je sagradio jedan manastir, među najlepšima u Sv. Gori, i nazvao ga Hilendar, a u pesmama se zove „Vilindar“.Sava je posle postao iguman pa arhimandrit, pa episkop ili vladika i najposle arhiepiskop ili najstariji nada svima srpskim crkavama i manastirima ili popovima i kaluđerima.A škola i učitelja onda nije ni bilo, nego ko je hteo da uči knjigu, on je išao u manastir.I Sava je tada išao po zemlji i učio narod a po manastirima je počeo da otvara škole, te da u njih ide i uči ko god hoće.I zato što je bio pravedan i što je narodu svome učinio toliko dobra, on se posle smrti posvetio i mi ga sada zovemo Sveti Sava i slave ga sve škole u našem srpskom narodu.Zato i mi imamo njegovu ikonu u školi.Sad ću iz ove knjige da vam pročitam jednu pesmu, u kojoj se priča, koje je crkve i manastire otac Savin podigao.“ (Čita pesmu: „Zbor zborila gospoda Hrišćanska“.Čita lagano i s naglaskom kao da događaj gleda.A kad je svršio, on im reče:) Kad izučite sva slova i vi ćete umeti ovako da čitate“... Ne mogu vam pričati više kako je tekao i napredovao ovaj Radišin miran i postupan rad ovako iz dana u dan, jer to ne bi bila pripovetka nego rad u školi.Ali je opet potrebno da vam iznesem barem ukratko, kako je Radiša gledao na ono, što je glavno u razvijanju i učenju omladine i kako je on to postizao. Na prvom mestu on je gledao, da počne od onoga što je već u dece.On je to smatrao za temelj, na kojem treba dizati zgradu, za seme, iz kojega valja da nikne i da se razgrana čitava biljka, ili embrion, iz kojega će izrasti čitav i savršen živi stvor.Ovo telo, što su ga deca donela u školu, ne sme da zakržlja nego valja da raste i da se razvija, da dostigne svoje savršenstvo i u uzrastu i u pokretljivosti i umešnosti.Ono malo znanja, s kojim su deca došla u školu, valja da se razvije u um, koji će da shvati ceo svet i moći da misli pravilno o svemu.Iz ono malo čednosti i osećanja onoga što je prijatno i neprijatno valja da se razviju osećanja za sve ono što je lepo, istinito, pravo, dobro i uzvišeno.A iz najprostijeg rada i ovo malo naklonosti k njemu valja da se razvije stalna navika na rad i visok stupanj umešnosti u njemu; jer se bez rada u životu ne može, i samo se radom može usavršavati život ljudski.A radom se opet razvija i telo i duša, ceo čovek.Zato je Radiša i gledao, da mu rad bude centar sve tako zvane nastave, svega obrazovanja i vaspitanja. Na drugom mestu Radiša se starao, da sve to ide postupno napred.Nikako mnogo i nikako brzo.Mnogim se deca preopterećuju i mnogo se ne svaruje, te se ne usvaja, nego iznurava i troši snagu uzalud; a brže se ne može no što je priroda odredila.Zato i u duši i u svemu razvijanju kao i u želucu da vredi ono: ne suviše nego malo a dobro svareno, i ne brže od onoga kako je u prirodi samoj. Na trećem mestu sve novo mora se naslanjati na staro i vezivati se s njim.Cigla na ciglu i malterom da se spoji s njom, hrana na hranu i da se sastavi sa starom, znanje na znanje i da se ujedini s njim, osećanje na osećanje i da novo samo pojačava ono starije, rad na rad dok on ne postane navika i umešnost.Ništa za sebe, prekinuto i odvojeno. Na četvrtom mestu starao se, da se sav ovaj razvitak vrši sam od sebe, a on je samo prinosio i pripremao potrebnu hranu; on je bio duhovni kuvar.Jer tako je u prirodi.Priroda samo pruža svetlost, toplotu i vlagu, a biljke same rastu.Tako i onaj, koji gaji životinje.I telesni i duševni rast vrši se sam, a mi mu samo pomažemo. Na petom mestu starao se, da mu taj rast ništa ne omete.I nedovoljna kao i suvišna hrana škode; a nesvarljiva je još škodljivija i od nedovoljne.I nesvarljiva duhovna hrana isto je tako škodljiva.Zato i ona mora da bude odmerena i svarljiva.Taj rast omeće i velika hladnoća: telu škodi zima a duši strah, zato ih čuvati od toga.Ali tako isto kao zima škodi i prevelika toplota... Na posletku, mislio je Radiša, duhovnu hranu valja da podesim tako, da je duša dečja traži, kao što telo traži svoju, kad je gladno.Jer deca hoće i vole da znaju, samo ako je ta hrana duhovna za dušu njihovu lako svarljiva.A ima i začina za duhovnu hranu, isto onako kao i za onu za telo naše.To su: šala i primena u životu. Telo i njegov razvitak u početku su važniji a posle osvaja duša i njen razvitak, dokle najposle sasvim ne pretegne.Zato i moram gledati da u početku ovoga bude manje a onoga više, a docnije ovoga više a onoga manje. U disciplini je Radiša gledao, da decu zainteresuje radom i taktom, te da im i ne da prilike da greše; a ako bi koje i pogrešilo, on ga je blago popravljao, bez ismevanja.I nastojavao je, da deca lepo živuju, da jedno drugom pomaže i da se lepo zabavljaju i igraju; a da se ne zadirkuju, ne svađaju i ne mrze. Uza sve ovo istakao je kao devizu: Zdravlje i veselost je pesma, s kojom sve napreduje... Ovde je najglavnije bilo, da deca popamte slova i da ih izgovaraju po dva — tri, razvučeno, na slogove, da ih ščitavaju bez zastajanja a nikako da ih izgovaraju po jedno, da sriču.Pojam „glas“ navlaš je izbegao, kod malih učenika, jer je teži deci za razumevanje.Kad su ovakim vežbanjem dobro zapamtila i rukopisna i štampana i pročitala sve ono ispod slika, vežbala su se u pisanju i najdužih reči i u čitanju lakših stvari iz drugog dela bukvara pa odmah prešla na „Čitančicu“, i to prvo na najlakše i najzanimljivije stvari a ne redom. Ali je odmah u početku ovoga našao za potrebno, da upozna decu s velikim slovima i rukopisnim i štampanim.Rekao im je ovako: „Ova slova što ste do sad učili zovu se mala slova, i ona su najglavnija; ali ima i velikih.Od njih su neka isto ovaka, kao mala, samo malo veća, a neka su drugojača, i njih treba dobro da zapamtite.Evo o, ovako je pisano a ovako pečatano malo; a ovako je veliko; dakle gotovo isto onako.Evo s pisano i s štampano malo, a evo veliko; dakle sasvim isto onako.A n je pisano ovako a pečatano ovako; a veliko pisano ovako a pečatao ovako; dakle pečatano isto onako a pisano malo drugojače.Zato izvadite bukvar i nađite posle džamije i fesa velika slova pa pazite da vam pokažem sva redom...Hajde sad pisana da pišete a štampana da crtate te da ih bolje zapamtite..“ I pisali su ih i crtali više puta dokle ih nisu zapamtili.Onda im reče: „Valja sad da zapamtite, što će nam ova velika slova, kad se pišu i štampaju ili pečataju.Ona se pišu uvek u početku, a nikad u sredini ili na kraju.Najpre zapamtite, da se naša imena pišu velikim slovom, npr. Aleksa, treba veliko a; Blagoje, treba veliko b; Vasilije, treba veliko v..!Kako je tebi ime?..Koje slovo treba veliko?..Kako je tebi?..Koje ti slovo treba veliko?..A kako je tebi?..Koje slovo tu treba veliko?..A tebi?..Koje Zdravko tebi treba veliko slovo?..E lepo.Sad izvadite tablicu, da pišemo sva imena vaša.Da počnemo od prve klupe pa redom.A da bi lepše pisali, evo i ja ću da pišem na mojoj tabli, a vi da pregledate.“ (Pišu).Drugi put je nastavio ovo ovako: „Prošli sam vam put kazao, da se svako ime ljudsko, čovečije ili ženino, piše velikim slovom iz početka.Sad zapamtite, da se i prezimena pišu velikim slovom.Na primer, za tvoje prezime Lazović treba veliko l, za tvoje Vasić treba veliko v; za tvoje Živanoviću treba veliko ž itd.Koje treba za tvoje Lazareviću?..A koje za tvoje Milane?A za tvoje?..Sad ćemo da pišemo sva vaša prezimena...“ I pišu.Drugi put su pisali svoja imena i prezimena zajedno a za tim i tuđa.Sutradan je kazao, da se svako selo piše velikim slovom i počeli su od Zagorice pa pisali sva poznata sela.Onda im je kazao, da se i varoši ili gradovi pišu velikim slovom i pisali su sve poznate.Drugom prilikom ponovio je ovo sve i dodao, da se i svi potoci i sve reke i sva brda i sve planine pišu velikim slovom i pisali su sve u okolini.I na posletku kazao im je, da se i narodi i njine zemlje pišu velikim slovom, npr. Srbi i Srbija treba veliko s, Turci i Turska treba veliko t, Grci i Grčka treba veliko g itd. i pisali su sve narode i njine zemlje, kojih su mogli da se sete.Još je ostalo da im kaže, da se velika slova pišu i u početku svakoga govora ili priče i u početku svake rečenice posle tačke.Ali je zato trebalo da znaju šta je tačka i zašto se ona piše; a to je najzgodnije bilo pokazati na onome, što se čita.Kad su ovo dobro utvrdili, prešli su na „Čitančicu“, tražili velika slova i kazivali zašto je gde napisano. Kod „Čitančice“ najpre je Radiša ispričao ono što će da čitaju, te da im je sadržina poznata, pa su onda polako ščitavali, dokle nisu dostigli da čitaju onako kako se priča, lepo, s naglaskom i melodijom.A učili su i kazivali napamet samo one kraće komade u „Čitančici“, koji su u stihu. U početku su deca prosto crtala pojedina slova, dokle im nisu dobro zapamtila oblik.Pa i docnije je Radiša mnogo pazio na to, da pišu polako i lepo.Zato je češće i on pisao na tabli po krasnopisu i pozivao decu, da i ona tako pišu.Zato su ga mnogo i kopirala i Radišini su učenici u prvom razredu lepše pisali nego nečiji u četvrtom. Iz gramatike je Radiša vrlo malo uzeo.To su apstrakcije, koje, veli, nisu za decu.Objasnio im je u ovom razredu samo, šta je reč i rečenica. Uz ovu pismenu stranu Radiša je obraćao pažnju i na govor u dece.U Zagorici se u glavnome pravilno govorilo, a gde su deca odstupala od književnoga jezika, on im je samo rekao: bolje je da kažete ovako i ovako. Kao što se videlo, Radiša je odmah počeo s deseticama i očigledno.S jedinicama je smatrao za nepotrebno i dangubno, pošto su deci poznate, te ne bi bilo ničega višega i novoga; a koliko je potrebno, ponoviće se s deseticama, kad se jedna desetica iseče na jedinice.A glavno je: očiglednost i sistematski rad s očiglednim sredstvima.A pošto računaljke još nije imao, on se, još bolje, poslužio ovim deseticama na kartonu, s kojima su radila sva deca. Najneobičnije je to, što Radiša cele ove prve godine nije predavao pismeno računanje.Govorio je, imaće kad; to su apstrakcije kojima se završuje učenje, a ne počinje.A da bi one bile jasne, valja položiti dobar temelj.Valja stvoriti jasne predstave o količinama i njihovim odnosima, te da se lako i pouzdano s njima misli, pa će se lako one zapisati.Valja najpre imati u glavi, pa je onda lako zapisati to; a, obrnuto, onim zapisanim se teško stvara ono u glavi.Zato prvo očiglednost i očigledno stvaranje pojmova o količinama i njinim odnošajima, posle toga vežbanje u tim radnjama usmeno, napamet, te da se sa zadobivenim predstavama i pojmovima radi lako kao i s drugima, pa tek onda dolazi pismeno, kao viši stupanj, i ono onda neće biti teško.A dosadanje su tegobe i dolazile otuda, što se radilo naopako, natraške, neprirodno, i počinjalo se s onim, čime treba da se završuje... Sve su radnje računske deca radila najpre s ovim deseticama i jedinicama na kartonu a posle na tablicama crtama i tačkama, a za tim i sa drugim predmetima.Za tim su sve to ogledala na pamet, bez očiglednih sredstava.Ovako su naposletku izračunavala i najteže račune, bez obzira na lake i teške, okrugle i neokrugle i deljive i nedeljive brojeve.Na primer, sve su brojeve do sto delili za dvojicu, pa za trojicu, četvoricu itd.Ako što pretekne, to se iseče ili promeni u novac, u pare ili druge delove pa se onda i oni podele.A čim bi zapeli u usmenome, vrate se na očiglednost i pomognu se njome.Na primer, ako se pita koliko je 37 i 49, onda su Radišini đaci u pameti ovako računali: 30 i 40 to je 70, a 7 i 9 čini 16; i onih 70 čini svega 86.Ako su imali ovakav zadatak: u zabranu je 93 drveta; ako se odseče 27, koliko će ostati? onda su računali ovako: ako od 93 drveta odseče 10, ostane 83, a ako odseče 20, ostane 73; ako odseče i ona 3, ostaće ravno 70.To je odsekao 23, a on treba da odseče 27, dakle još 4. Ako od 70 odseče 4, ostaće 66.Dakle, kad se od 93 drveta odseče 27, ostaće još 66 drveta.Ako su imali da izračunaju koliko je pet puta po 19, onda su radili ovako: 5 puta po 10 jeste 50, i 5 puta po 9 to je 45; i onih 50, čini svega 95.Ako su imali neki broj npr. 85 da podele na tri jednaka dela ili tri jednake gomile, onda su na svaku metnuli po 20 i tako podelili 60.Sad još imaju da podele onaj ostatak od 60 do 85, a to je 25.Ako i to podele na tri mesta, biće po 8 i pretiče jedan.Na svakom mestu dakle 28 i jedna trećina.Radili su i ovake zadatke: sto da podelimo za trojicu tako, da prvi dobije jedan deo, drugi dvaput toliko a treći koliko ova obadvojica.Onda sto valja da podelimo na šest delova pa prvom da damo jedan deo, drugom dva, a trećem tri dela.Kad sto delimo na šest gomila, onda ćemo najpre metnuti na svaku po 10, to je 60; ostane još 40.Ako na svaku metnemo još po 5 biće na svakoj po 15 i ostaće još 10.Od 10 na svaku možemo da metnemo još po 1, te da bude po 16 i ostane samo 4. Sad još možemo da metnemo na svaku po pola i biće 16 i po i pretekne 1. Ako i ovo 1 podelimo na šest mesta, biće svuda po jedna šestina.Prvi ći dakle dobiti 16 i po i jednu šestinu, drugi dvaput toliko, a to je 33 i dve šestine, a treći 3 puta po 16 i po, to je 49 i po, i 3 puta po jednu šestinu, jesu tri šestine ili polovina, svega 50. Bez poznavanja svoje zemlje ne može se poznati ni svoj narod ni znameniti događaji u istoriji njegovoj; a da se ona pozna, mora se početi od mesta.Zato su i bila ona dva izleta, ne samo da Radiša vidi svoje selo nego i da učenici njegovi vide što više i dalje od svoje kuće i škole.Videli su i strane sveta.To su posle našli i u školi i znali su koje je koja strana sveta.Valjalo je posle ići dalje od svoga sela, naokolo, a u proleće se popeti na koje još brdo, i dalje od svoga sela, te da se vidi što veći prostor i pokaže što više velikih brda, ravnica, reka, varoši i sela.Pokazivao je opet na kojoj je strani koji narod i koja zemlja.A na kraju godine pokušavao je da ovo i nacrta, i to prvo na zemlji a posle i na tablicama i hartiji, te da deca bolje upamte. Iz Istorije je moglo doći samo ono, što je najglavnije: ono o Sv. Savi, tako isto o caru Dušanu Silnom, o boju na Kosovu samo najglavnije i o događajima u onim znatnim mestima, koja se vide u okolini bližoj ili daljoj.A gusle su i dalje u rukama Radišinim bile zgodno sredstvo za buđenje nacionalne svesti i ljubavi prema junacima našim i junačnim delima njihovim. U ovome predmetu Radiša je imao najviše muke.Onako nije valjalo kako je on učio, a bolje mu je veoma teško bilo naći i izabrati.Nerazumljive reči, rečenice, dogme i drugi sastavi, pa ma oni bili i molitve, ne bude pobožnost, a pričanje biblisko od dece daleko je.Imaće bližih, boljih i prečih stvari od evrejske istorije.Zato je iz starog zaveta uzeo samo zapovesti božje, i to na srpskome, objasnivši ih uvek po kojom prigodnom pričom iz života; a iz novog zaveta pričao je ove godine samo o Božiću, o životu i nauci Hristovoj ukratko i o stradanju njegovom i Uskrsu.A što se molitava tiče, ostao je cele godine pri onom prostodušnom „Bože, pomozi“ u početku učenja i „Bože i Sveti Savo, daj nam da opet zdravo dođemo i u zdravlju produžimo učenje“ na kraju dnevnog učenja.I čime se god mogla buditi prava pobožnost, ona unutarnja, u srcu a ne spoljna, licemerna i sujeverna, on je budio i kod malih i kod velikih. Ali mu se činilo, da ova nauka najviše može da utiče na dela ljudska: da ljudi čine dobro, a od rđavih dela da se uzdržavaju.Zato je na to i pazio kod dece i težio, da se kod njih razvijaju pravilni i prijateljski odnošaji.„Voli drugoga kao i sebe samoga“ i „Ne čini nikome ono, što ne voliš da tebi drugi čini“ — to su bile ideje vodilje Radiši u ovome poslu i učenicima njegovim u vladanju i životu.I, zahvaljujući neizmernoj bezazlenosti i prostodušnosti dece zagoričke i svojoj blagoj i dobroj naravi, Radiša je i u ovome imao velika uspeha. Radišini su učenici živeli u prirodi i poznavali su je dovoljno.Zato je na tome malo imao da radi, samo da im pomaže; a ta se pomoć sastojala u tome, da ih upućuje, da tačnije posmatraju prirodne predmete i pojave oko sebe.Životinja poznaju dosta a gotovo i sve šumsko i kulturno bilje; samo minerala malo poznaju, jer im je sve kamen i zemlja.Valjalo je dakle pokazivati im zgodnom prilikom vrste kamenja i vrste zemlje, kad se na koju naiđe.Onda je valjalo svratiti pažnju deci na to, kako voda na toploti isparava a para ide u visinu; kako od pare postane opet voda i kako se rashladi; kako kiša i sneg ne mogu da padaju kad nema oblaka, a rosa i slana kad nije hladno; da iz niskih oblaka pada sitna kiša a iz visokih krupna; da su grom i munja u oblaku; da oblaci idu u raznim pravcima, kako ih vetar tera; da vetrovi nisu podjednako hladni i topli, da zimi Sunce stoji nisko na nebu a leti visoko; da sneg prvo okopni i gora počne da lista na prisojnim stranama, pa onda u osojnim; da mnoge ptice u proleće dolaze k nama a u jesen odlaze; da zimi nema ni muva, ni buba, ni leptira; da se mnoge životinje zavuku duboko u zemlju i tu prespavaju celu zimu; da mnoge uginu; pa se u proleće legu nove iz jaja; da su ta jaja njihova veoma sitna, sakrivena i da im zima ne škodi; da su guseničina jaja po drveću a muvina po kućama i sobama; da u proleće sve izmili i oživi a bilje ozeleni; da na izvorima nekim presušuje voda a na nekim ne presušuje; da su i potoci i reke veće u jesen i u proleće nego leti i zimi; da sve vode nisu jednake, i tako dalje.I to je dovoljno.A za ovo ne treba naročitih časova.Sve ovo ide uzgred i zgodnom prilikom a naročito u šetnji.Tamo se mogu zapodevati i duži razgovori o onome što se vidi.Samo ništa neviđeno, ništa samo rečima i ništa iz knjige.Jer se priroda uči samo iz prirode, a nikako iz knjige. Radiši je Crtanje odviše trebalo ne samo za vežbanje ruke i oka i za razvijanje osećanja za ono što je lepo, nego i za Ručni rad i onu stvaralačku moć, koju je želeo da razvije u svojih učenika.Zato je i polagao na njega veliku pažnju.Videli smo, da su deca prvog dana, i pre pisanja, počela da crtaju.Za tim su crtala pojedina slova pečatana, mala i velika pa čak i pisana, dokle nisu uhvatila njihov pravilan oblik.Onda se crtanje produžilo za sebe.Deca su crtala svaku lakšu stvar ne samo s pravim nego i krivim linijama: Mesec pun, pola i nov, Sunce, pogaču, točak, jaje, motiku, ašov, sikiru, budak, lopatu, grabulje, dasku, gredu, svrdao, testere, lišće od raznog drveća, glistu, zmiju i ribu, pero i ticu, razno domaće posuđe, reku i brdo, put i tako dalje.I radosti dečje nije bilo veće, nego kad su nešto napravila da sasvim liči na ono što su htela da naprave.Kroz kratko vreme deca su počela da se takmiče i ko će bolje što da nacrta, kao i u tome, ko će lepše da piše.I, dabogme, da je bilo i talenata za divljenje kao god i nemoći s potpunim neuspehom.Ali sam uspeh i ne vredi toliko, koliko ona trudba da se do njega dođe. Ovo je predmet, u koji je Radiša polagao najviše nade, kojim je nameravao da preporodi svoje selo.Jer i samo čitanje i pisanje jeste sredstvo da se do znanja dođe; a znanje je opet samo po sebi šturo i mrtvo, ako se ne pretvara u umenje i ne popravlja čoveka i njegov život. „Dve popravke dakle imam da vršim, govorio je Radiša u sebi.Jedna je na čoveku, na njegovom telu i duši, a druga je u životu njegovom, u radu i odmoru, u boljim alatima i boljoj postelji, u boljoj tekovini i štednji, u onome što se tiče zdravlja, čuvanja njegova i otklanjanja onoga što ga ubija.A sve se ovo ne može vršiti bez razumevanja, bez boljih alata, boljih kuća, boljih stanova, boljega pokućanstva, boljega reda u kući, bolje vrste voća, povrća i stoke.Moram dakle pored znanja i pismenosti širiti i umešnost, osnove zanata i osnove racionalnije poljoprivrede, privrede i života u opšte.A to se postiže samo radom.Zato rad, rad i samo rad.U radu se i telo razvija i duša napreduje, a rad je i po sebi vrlina najpotrebnija za život.Neka on bude samo umeren, odmeren, odabran, promišljen i pravilan, pa eto ne samo pravilnoga razvitka telesnog i duševnog nego i usavršavanja u radu i spremanja za savršeniji život.A drugo ne može ni biti zadatak vaspitanju narodnom i vaspitanju njegovoga podmlatka. Zato je, kao što videsmo, još prvih dana od učenika napravio male kaldrmdžije i male baštovane.Otuda posle i lesa pred školom, i čistaljke, i slamni prostirač, i kolica — sve što svaka kuća treba i može da ima.Docnije se sve ovo produžavalo.Raspoređeno je gde treba koje drvo da se posadi i iskopane rupe za to; sa svega drveća što je već bilo u dvorištu sastrugana je svaka suva grana i prekraćene one što daleko strče u stranu te kvare oblik i lako ih može izlomiti i vetar i sneg; sagrađena je u jednom kraju do škole mala daščara za ostavu istruganih drva, te da ne kisnu, i u svemu su tome deca sudelovala.A pošto u školi nije bilo ni sobe, ni kujne za Radišu, ni trpezarije za decu, a još manje radionice za Ručni rad, to za ovu godinu o pravom ručnom radu nije moglo biti ni pomena.Ipak je Radiša nešto činio i za ovo.Prvo, radio je sam razne potrebe u kući svojoj, koje bi mu pružila varoš ili veća kultura, i radio ih je alatom, koje je on doneo sobom i koji ne bi onda našao ni u varošima našim.A deca su to gledala i želela da i sama tako rade.I radio je sve po nacrtu i deca su gledala, kako to sve može tačno da se razmeri pa da se ne kvari nego da ide po sigurnom putu.U veće se stolarske radove nije mogao upuštati i s toga, što nema suve građe, a od sirove ne vredi ništa ni da pravi; a nije imao ni gde ni na čemu da radi.Za stvari od hartije nije imao kartona, a to mu za selo najmanje i vredi.Mnogo bi mu više vredelo pletarstvo, ali bi se ono ograničilo samo na slamu i zukvu, jer u Zagorici ne beše ni vrbe.Zato se Radiša preko zime ograničio više na crtanje i iznosio je deci razne slike od boljega nameštaja kućevnoga, boljih alata i raznih poljoprivrednih stvari.A da bi deca što pre saznala o onome što je pravilno i nepravilno, Radiša je izgradio sve trougle, četvorougle, pravilne poligone i krug od jačega kartona i dao deci s po jednom nepotrebnom novinom, da i ona tako izgrade sebi.Deca su beležila pisaljkom naokolo pa su posle nožicama isecala; ili su odmah isecala pored kartona. Ako u rad ide i struganje, cepanje i nošenje drva i loženje peći, onda su Radišini učenici i to radili svaki dan. Kakva gimnastika za decu na selu, koja sve slobodno vreme provode u radu kod kuće i u igri i potežu svaki dan toliki put od kuće do škole i natrag?! zapitaće neko.Tako se u početku pitao i sam Radiša.Ali je docnije našao, da ima smisla i da je donekle i potrebna.Ima mišića, koji se tim svakidanjim idenjem i ne dodirnu; a svi dužim sedenjem omlitave.A za potpun razvitak telesni valja da se razvijaju što više i bolje svi mišići, da bi i sve telo dobilo što veću snagu, okruglinu i gipkost.Jer s ovim uporedo raste i duša.Sem toga deca valja da se navikavaju na pažnju, obzirnost i poslušnost, a to se veoma uspešno postiže u zajedničkim pokretima po komandi.A za to su slobodna vežbanja u redu od velike vrednosti.Ne dakle na spravama nego u redu, u najrazličnijem pokretanju i ruku, i nogu, i glave, i celoga tela, kao i u okretanju u mestu i hodu u redu. Ali je sve to uvek moralo da se vrši na čistom vazduhu i kad on nije hladan i vlažan, a uvek s voljom i veselošću.Uz ovo ih je upućivao da se nadmeću u tome, ko će više da skoči u daljinu i u visinu, ko će dalje da baci kamena s ramena, omauške, između nogu, preko glave i istrke.Ali je najviše pazio na čist vazduh i zdravlje u školi. O ovome predmetu Radiša je ovako mislio.Od kako se čovek odvojio od životinje, on je počeo izmišljati razne instrumente, kojima je proizvodio razne glasove i arije a uz neke i igrao.I tako je do sad bezbroj tih instrumenata u svetu, od najprimitivnijih pa do najsavršenijih; i svi služe na to, da proizvode u duši slušalaca prijatno raspoloženje i veselost.A jedan takav instrumenat nosi sobom svaki narod i svaki čovek.To je grlo njegovo.I što je koji narod i čovek na višem stupnju razvitka, to mu je i ovaj instrumenat savršeniji.Samo se njegova muzika ne zove sviranje nego pevanje.Pesma i svirka su dakle vazda bile potreba duševna i ona će ostati to za navek, dokle bude čoveka.Zato i ja moram podmirivati i tu potrebu u učenika svojih.Jer bez pesme i svirke život bi bio hladan i suv.Instrumenata za sviranje nemam, niti im mogu doneti one savršenije; ali oni mi i ne trebaju: oni su za viši stupanj.A ove prostije, nesavršenije, mogu imati.Evo meni gusala, a deca mogu i gudeti i svirati u njihove svirajke, pa će se posle ići dalje.A onaj bogodani instrumenat, koji je u svakoga, može se vežbati svaki dan.I govor je pesma, kad se on vrši s osećanjem, taktom i dostojanstvom.Odatle da pođem dalje.Prvo najprostije i najlakše pesme, a mile i razumljive.Za tim sve teže i teže, sve složenije arije i uzvišenija osećanja, pa dokle se stigne... I ovde od onoga što je u duši dečjoj.A to su pesme, koje pevaju sama deca i njini u kući; samo to da ulepšavam, popravljam i usavršavam.Tu će doći i slavske, i svadbene, i junačke pesme guslarske, a i neke lakše crkvene, koje su deca čula ili će čuti u crkvi; a može biti da bude koja i sa žetve, mobe ili sela, i to ništa ne mari.Samo da bude melodije i da je bude što više.I tako je i radio.Uz ovo nije zanemario ni sviranje.Deci je ne samo dopustio da sviraju nego ih je u tome i upućivao i pokazivao im, kako se prave svirale, gusle i tambure, i kako se u njih svira; i neki su od njih neobično lepo svirali u svirajku a neki gudeli i pevali uz gusle.A docnije Radiša je izdvojio četiri svirale po glasovima te su mali svirači svirali zajedno, kao u horu. Osetljivom Radiši je najteže bilo, da podesi ponašanje prema deci, učenicima svojim.Ako bude strog i surov, on neće upitomljavati, i neće privlačiti decu sebi i školi pa otuda i nauci; a ako bude suviše „dobar“, deca će zloupotrebiti tu suvišnu dobrotu i ona će mu onda preći u slabost.Ipak bi bolje bilo i ovo drugo nego ono prvo. Srećom Radiša je i po prirodi svojoj bio blag i dobar, samo mu je valjalo da se čuva preteranosti, da drži meru u tome i da se stara, da sve hladnije posmatra i nikad ne pada u afekte, nego da sve vrši i otklanja hladnim razumom!I to mu je bilo najteže.Teško je ne biti onakav kakav si i biti drugojači no što si: a pretvarati se nije ni lako ni dobro.Morao je dakle sam sebe da menja, da doteruje, da vaspitava.A na posletku, pomišljao je, tako i jeste: ja sam početnik, ja ne smem uzeti da sam gotov, osobito u ovome, što se dobiva tek u životu i s godinama...Ali, tek, kakav početak onakav i svršetak.Valja dobro da počnem, pa će se to dobro i produžavati i rasti; a ako zlo počnem, teško će se okrenuti na bolje... Dobro je da budem dobar i blag, i miran i staložen, kao što sam; time ću teći ljubav i poverenje kod dece, i ona će mi se približivati.Ali moram biti i ozbiljan i dostojanstven, i čuvati se velika smeja i razdraganosti isto onako kao i velike ljutine i onoga što iz nje može da iziđe: time ću teći poštovanje kod dece i vlast nad njima.I ničim se više ne bih ponizio no time, kad bih pokazao, da ne umem da vladam sobom.Zato tome najviše i imam da se učim.A kad mi je poziv da drugoga učim, moram se truditi kako ću i sebe učiti... I zbilja, Radiša je u početku i suviše ispoljio svoje dobro i meko srce i deca su već počela po malo da mu ga zloupotrebljavaju.To je on opazio i po labavijoj pažnji dečjoj na red i po nestašluku njihovom i međusobnom zadirkivanju.Opazio je, da neka malo potrče i preko škole, kad s odmora ulaze u nju, i da se grabe ko će pre da odgovori na pitanje pa ne čekaju red.A jedanput za vreme odmora dotrča jedan nemirko sav uplakan i stade se tužiti na druga svoga Marka, što ga je tukao.Radiša ovoga dana i onako ne beše nešto najbolje raspoložen pa planu.„Kazao sam im i nastojavam da se ne svađaju, a oni se već i potukli!“ pomisli on u sebi i učini mu se, da ovo ide u neposlušnost, u anarhiju.„Zovnite ga ovamo!“ viknu Radiša tako ljutito da su i deca opazila da se naljutio kao nikad dosad.Zovnuše krivca i ovaj dođe, a Radiša zagrme: „Što si ga tukao?“ U krivca se još opažala razjarenost, s kojom je onoga nemirka izmlatio, pa sasvim iskreno i prostodušno a ljutito reče: „Gospodine, mi se lepo igramo, a on sve istrčava pred nas pa nam smeta.Ja mu vikah: nemoj i nemoj, a on baš ni aber, no nam za inat kvari.Ja ga oćuškam, a on opet poleti ka’ lud.A ja ga onda dobro izmlatih.Ama, ne bih ga samo bio nego bih ga ubio, gospodine, kad ovako navlaš kvari!..“ Radiša poče da se stišava pa sad zapita nemirka, zašto im je smetao?„Gospodine, ja sam se šalio,“ reče on još jecajući.Onda pogleda u obojicu: onaj ljutit, a ovoga još boli, pa pomisli: oni su obojica uzbuđeni i nisu kadri da misle; i zato bi im svaka kazna izgledala nepravedna a svaki bi savet bio uzaludan.Za to reče: „Dobro, videćemo sutra, kad se odljutite; a sad idite!“ Sad je nastala među đacima prepirka o tome, ko je kriv.Neki su više krivili nemirka, što je smetao, a drugi Marka što ga je tukao; i to je bilo dobro.Kad su sutra dan došli, svi su jedva čekali da vide, kako će gospodin presuditi ovaj spor, a ona dvojica su ćutala.Na svršetku učenja Radiša im reče: da ustanu i da kažu, šta je juče bilo i ko je kriv.Nemirko ćuti a Marko otvoreno izjavi: „Gospodine, krivi smo obadvojica: on, što nam je smetao, a ja, što sam ga onoliko istukao.“ Radiša upravi pogled na nemirka, pitajući ga, šta on veli.„I ja tako mislim,“ odgovori on.„A ko je više kriv?“ upita Radiša, udarajući glasom na ono više.Obojica se zgledaše i ne umedoše ništa da odgovore.Radiša onda upravi to pitanje na drugove njine, ali i oni počeše da oćutkuju.Radiša onda stavi ovako pitanje: „A da Nemirko nije smetao, bi l’ ga Marko bio?“ Svi odgovoriše, da ne bi.„Ko je onda kriv?“ upita Radiša.I svi se pogledi upraviše na Nemirka.„Ali, on se šalio,“ reče Radiša.Deca se malo zamisliše i učini im se, da se krivica prenosi na Marka.„Ali mu šala nije bila dobra, gospodine, kad su mu lepo govorili, da im ne smeta, a on opet za inat.“ I s ovim se složiše gotovo svi.„A je li opet lepo da se bijete tako dušmanski?Šta bi svet kazao i šta bi još moglo da bude, kad neko u ljutini tuče drugoga?“ zapita Radiša dalje.Svi opet priznadoše, da to nije lepo, da bi svet rekao, da nisu dobri i da bi jedan drugom mogli i glavu da razbiju.„I još nešto, dodaje Radiša; vi biste se onda mrzeli, a to ne voli ni Bog ni ljudi, i to ne volim ni ja.Zato sam vam ja i rekao, da se šalite lepo.A koja je šala pametna i lepa?“ „Ona gde se niko ne ljuti, nego se svi smeju,“ reče jedan.„A je li Nemirkova šala bila lepa i pametna?“ upita Radiša.„Nije,“ odgovoriše gotovo svi.„Pa, šta sad da radimo?“ upita Radiša.Svi zaćutaše.Do sad Radiša ni jednoga ne beše kaznio ničim, i deca ne znađahu za druge kazne od onih kod kuće.Ali usred toga ćutanja Nemirko reče: „Gospodine, oprostite nam sad, pa drugi put nećemo!“ a iz očiju mu suze same potekoše.„Oprostite im!“ počeše da mole i oni drugi.Radiša kao neki pobedilac sasvim hladno reče: „I ja volim da ih ne kaznim, ali se bojim, da to ne učine i drugi put!..“ „Neće, neće, gospodine!“ viču mnogi, a sad uz Nemirka i Marku se ražalilo pa se i njemu skotrljaše dve tri niz obraz.„Da probam.Praštam vam!“ reče Radiša i svima se skide neki golem teret s duše. Sad se Radiša zarekao, da nikad ne čini ništa u ljutini i da nijedan spor ne rešava dok se parničari ne odljute.Pa i onda ih je upućivao, da sami nađu kako je pravo; a ako ne mogu, neka pozovu koga u pomoć.A time je činio dve koristi: prvo, da i sporova bude manje, a drugo, da se i deca vežbaju u presuđivanju i iznalaženju onoga što je pravo. „Da ne smetnem s uma, mislio je Radaša u sebi, da i ovi pojmovi o društvenim odnošajima nisu u dece gotovi, nego se i oni razvijaju postupno, živeći u društvu, dolazeći u te odnošaje i razmišljajući o njima.I veliki je Gete rekao: „Talenat se razvija u tihoj samoći a karakter u svetu živeći“... Isti su ovi principi provejavali i u radu Radišinu s onim odraslim učenicima.Samo se starao, da kod njih bude kraći i praktičniji.Kraći je u svemu mogao da bude, jer su oni razvijeniji i bolje shvataju, a praktičniji je morao da bude, jer je bilo manje vremena pa je morao da odabira ono, što im je više potrebno za život.I ovde se najbolje Radiša uverio, da od izbora onoga što će se učiti u kojoj školi zavisi i napredak njen, pa tek na drugo mesto dolazi način, kako će se to predavati.Ono što je najosnovnije i ono što je najpotrebnije, saopšteno na način najrazumljiviji koji razvija, daje najbolji uspeh. S odraslima je sve brže prelazio, bez okolišenja, udarajući odmah na ono što je glavno i tako je često s njima za dan prelazio ono što je s onima malima za nedelju dana.Kad su popamtili sva slova, brže su prešli na čitanje i sve što su čitali odmah su i pisali.A čim su uzmogli da čitaju, prešli su i na pesmarice a docnije i na druge zgodne knjige.Iz Računa su ubrzo savladali sve vrste računanja do sto očigledno i usmeno, pa su onda napravili onako i stotine do hiljade i računali s njima, a pismeno je i ovde ostavio za do godine.I u Zemljopisu i Istoriji mogao je da ide i dalje i da uzima i više nego kod onih malih.Iz prirode je i njima objašnjavao samo ono što nisu znali, a glavno je težište palo na poljoprivredu i zdravlje.Zato je ovde i na veštine obratio veliku pažnju, te da što više stvaraju rukom.A crtanje za ovo je bila samo priprema.Najviše je pak ovde bila na svom mestu gimnastika, ona u redu (švedska i vojnička), a posle i rad s puškama i gađanje u nišan. Ovim je učenicima Radiša češće i više pričao o kulturnom napretku drugih naroda, te da vide, kako smo prosti i neumešni, i kako bi i u nas mnogo što šta moglo da bude drugojače, samo da umemo; i nije propuštao, da ih odmah uputi u onome, što su oni mogli da čine. Onde gde bi starost, mekuštvo i slaba volja odavno uzdahnuli i rekli: ne može se više, Radišina je čvrsta volja, tvrda nada na bolje i gvozdena stalnost u izvođenju jednoga plana snosila sve tegobe s asketskim strpljenjem.On je neprestano bio sam: bez oca, bez majke, neženjen; a „kuća ne stoji na zemlji nego na ženi...“ Nije imao ko ni da ga opere i zakrpi, a Gruja je kuvao, mesio hleb i prao sudove kako je umeo.Istina Radiša ga je u ovome bio uputio kako što valja raditi, te je sve u „kući“ išlo opravno i uredno.Ali ima poslova, za koje muška ruka ne prijanja i koji bi napredovali kako valja samo pod lakom ženskom rukom.Sudnica je neprestano bila u apsani, a Radiši je žao bilo da dobri zagoričani zebu tamo, nego im je dopuštao, da se sastaju u školi, u Nedelju posle podne.Pa i ako su oni pazili i da ne prljaju i ne kvare stvari, opet nije moglo da bude, da se to ne oseća i ne smeta čistoti i radu sutradan.Deci je morao da dopusti da jedu u „odžakliji“ ili predsoblju, gde je i Gruja kuvao po malo ručka Radiši.Ručni rad zimi nije mogao da predaje samo zato, što nije imao gde.A šta da kažemo za odmor i gimnastiku?Za vreme odmora, dok se učionica vetrila, deca su čečala oko škole pod strejom, po onim lepim trotoarima, što su ih sama napravila; a kad je lep sneg, ona su se i grudvala; a po pljusku i mećavi morala su da stoje u predsoblju, i ako su jedva mogla da stanu.A šta će tek biti do godine, ako dođe još jedan razred: gde će on, gde će da uče a gde da se odmaraju?!. Radiša je dakle video, da bez nove škole on ne može mnogo uraditi i brzo postići ono što želi.Zato je stao misliti, kako najpre da se dođe do nove zgrade.I mislio je dugo, daleko i duboko.Kod sela mi neće biti teško da prodrem s predlogom, kad su ljudi ovako dobri i voljni da se uče i decu svoju da školuju.Ali kako to da se izvede?Kad su ovo malo sudnice gradili, donosili su ciglu, ćeramidu i kreč čak iz Porečja, 3—4 sata daljine odavde.To sad ne sme i ne treba da bude.Kod ovoliko krečnjaka za kreč i peska za malter i zemlje za ciglu i ćeramidu to se ne sme donositi sa strane; to se mora praviti ovde.A ja i hoću da zagoričane obučim, da to sami grade te i da svoje domove i druge zgrade zidaju od kamena i cigle, i pokrivaju ćeramidom.Pa ne ni to.Ćeramida je preživela svoje i sad se u celom svetu mesto nje upotrebljava crep.Zato i školu valja da pokrijemo crepom.Od škole da počnemo kako valja zidati domove, pa će onda na to gledati i drugi...Ali za crep valja letava pravih pod konac, za koje će se vešati crep, te da stoji u redu; a ne latana, koje su mogle biti i krive pa se po njima slagala ćeramida kao po zemlji.Letve dakle.A gde su mi one?Ako ih kupimo u čaršiji, kao i one za tavan, plafon, to će biti skupo; a što će biti skupo za školu, to i ne mari — dobri zagoričani bi kupili.Ali bi to bio uzrok posle, da oni ne zidaju svoje kuće i ne udaraju plafone, koji mogu da se kreče, nego bi i dalje tavanisali daskama, kao što je bila tavanisana i sudnica.Moram se dakle postarati, da i to približim i ojevtinim...A o popravci privrede u Zagorici ne mogu ni misliti bez školske gradine, u kojoj će i mladi i stari zagoričani imati da vide sve što je bolje i naprednije u toj grani i što im se dopadne da odatle uzmu i prenose u svoje gradine; a ova porta nije za to dosta.Ovo je crkvište, i tu selo drži zavetine, i ja ne mogu ljude rasterivati odavde, a nije ni ovo zemljište najzgodnije.Nek stoji njima i svetinja i sudnica, a ja da tražim za školu drugo mesto... Preko puta je gazda Mijailov stari voćnjak, koji mu donosi malo roda, a ispod njega je kuća jednoga siromaha dobroga Tome, koji bi je i poklonio, da mu je potraže za školu, a kamo li prodao.Ta je strana i više okrenuta jugu, bolje je zemljište i zaklonjenije od vetrova, i to je bolje za školu.Tu da dižemo mi novu školu..Ali valja početi postupno.Škola valja da bude više gradine, a gradina ispod škole.A meni sad treba prvo gradina.Zato za sad da izištemo od Tome njegovu gradinu ispod kuće, koja mu i onako stoji više prazna nego zasađena; a kuću njegovu i voćnjak Mijailov potražićemo kad stanemo graditi novu školu... To su bili planovi Radišini.I, jednoga dana on ih iznese kmetu Miljku a on mu blago odgovori: „Selo će učiniti za školu sve što može, samo da ne bude mnogo skupo.“ Radiša mu onda objasni, da će se on postarati, da se i cigla i crep izrade ovde, da se i kreč ispeče ovde, a peska ima u reci, da i drvo dovuče selo pa da plate samo majstorima ruke, a i to ne mora u jedanput nego može na poček. — Hajde, u ime Boga, gospodine!Nek nam bude sa srećom! reče Miljko sav blažen. — Ali je sad najpotrebnije, da izišteš od Tome onu njegovu gradinu za školu.Tu ću ja da sejem što meni treba i da učim, decu kako se što seje, sadi, presađuje i kalemi, reče Radiša. Miljko odmah posla Gruju za Tomu, i kad ovaj dođe, on ga zapita: „Tomo, koliko tebi donosi ona gradina ispod kuće?“ Toma sasvim iskreno odgovori: „Kad rodi mogu da nađem i po deset dvanaest vreća, a kad ne rodi, kao ove godine, ne mogu da naberem ni dve tri vreće.“ — „Dobro, reče Miljko; mi ćemo tebi da dajemo svake godine po deset vreća, i volja ti žito volja ti pare; a ti to da daš našem gospodinu za školu.“ Toma jedva dočeka i pogodba bi svršena.To je bilo negde u Februaru, a već Marta meseca Radiša pravi plan, gde će što da zasadi.N nikad više nije zažalio, što se još više nije bavio poljoprivredom i gradinarstvom, nego sada.Ali je ipak, iz svega onoga što je u školi slušao i u svetu video, opet u Radiše bio pogled zdrav i on je mogao da se nađe. „Ja hoću, da ovo bude gradina, kakvu bih poželeo da ima svaka kuća u Zagorici.U njoj mora da bude svačega što može da rodi u ovome selu i mora se sve obrađivati onako, kako bih želeo da ga i oni obrađuju.Želim, da bude svima ugled u svemu i rasadnik za sve što je bolje i čega nema u Zagorici“ — govorio je Radiša u sebi. Onda je najpre tačno premerio zemljište i nacrtao ga na hartiji pa je stao praviti plan kako da ga uredi.Prvo je na sredini napravio jedan krug i rekao: ovde će da bude cveće.Od toga kruga povukao je staze na sve četiri strane tako, da se on vidi sa svake strane, a četiri parcele među njima ograničio je opet pravim linijama i s one druge dve strane, te je dobio četiri pravilne Figure, četiri pravougaonika, oko kojih su išle uže staze a do njih bili ostaci zemljišta do plota.Kad je ovo izveo na hartiji kako valja, on je onda otišao s Grujom i s učenicima, da to izvede i u gradini.Najpre su pobili kolac nasred njive i oko njega opisali krug, kao ono u dvorištu, kad su nasipali igralište.Odatle su povlačili staze redom, pustivši glavne u sredini po 1,20 a sporedne, naokolo po 0,80 u širinu.Onda je trebalo s tih staza rodnu zemlju baciti u stranu, a na njih naneti šljunka i peska, te da ne bude blata, kad je kišno i mokro vreme. Eto sad nove gimnastike dovoljno.Eto i gimnastike za telo, i gimnastike za oko, i gimnastike za duh, koji ima da smišlja za šta je šta, i gimnastike za osećanja, jer stvaraju ono, što je pravilno i lepo.I svakoga odmora od sad, kad je lepo vreme, deca su jurila tamo na posao. Za ovim su sve parcele prekopane i to dublje mnogo no što ih je ikad Toma svojom drvenom ralicom preoravao.Za vreme ovo Radiša je polako smišljao, gde će što da zasadi.Deca su mu donosila mladice kruške i jabuke divljake te ih je on presađivao većinom krajem gradine po onim nepravilnim ostacima do plota.Donosila su i razno semenje, i Radiša je sve to sejao s decom i beležio, gde je što posejao.Zanimljivo je, da deca u Zagorici do sad nisu ostavljala semenje od voća što su ga jela; a sad su brižljivo počela skupljati svaku košticu i donositi je učitelju.Tako je gradina školska sada postala zbirka svega onoga, što ima u Zagorici.Sada su svi u nju unosili, a posle će svi iz nje iznositi, samo mnogo lepše i oblagorođenije.A oni, koji budu prolazili kroz zagoričku školu i gledali kako se u ovoj gradini za ugled radi, razumeće bolje sve poljoprivredne poslove no svi zagoričani pre škole. Kad je nastalo vreme nicanja, deca su videla, da ono seme, što je posejano suviše plitko, kao i ono, što je posejano i suviše duboko, sporije niče od onoga, što nije mnogo duboko ni suviše plitko.Isto tako videla su, da je pre niklo ono, što su pre sejanja držali koji dan u vodi. Kad je došlo vreme rasađivanju, Radiša je utvrdio, da cveće bude pored glavnih staza i u krugu, a povrće i sve drugo po parcelama i pored sporednih staza.Tako su posle i radili. Nešto je još nedostajalo Radišinoj gradini, i to vrlo važno.Ona je bila ograđena Tominim sirotinjskim plotom, da je svaki mogao da ga preskoči gde hoće.Ali Radiša nije hteo da ga zameni novim plotom ili varoškom tarabom, nego onim što je želeo da prenese u svoje selo kao najbolje, te da ga prime posle svi.Zato je svud pored Tominog plota iskopao leju pola metra u dubinu a toliko i široku, pa onda piše Poljoprivrednom Društvu u Beogradu, da mu pošlje seme od gledičije, koliko mu treba za ogradu od toliko i toliko metara dužine; i ono mu odmah pošlje, zajedno s upustvom kako da radi.Radiša je tačno postupio po tome uputu i u Junu mesecu već se svud naokolo od leja pored Tominoga plota, zelenile guste mladice potonje žive ograde, koja će uskoro zameniti Tomin primitivan plot. Što je više napredovala Radišina gradina, to se više zagoričani skupljali kao na čudo.Zagledivali su i svi prolaznici iz drugih sela i čudili se, šta je ovo i otkud ovo u ovom prostom i neprosvećenom selu, u kojem niko ne zna ni za pravu liniju.Radiša je pak navlaš napravio glavnu stazu od ulaza, koji je bio s puta.A dobri Gruja je svakoga odvodio da vidi, ko je god hteo.Jedanput se između njega i jednoga pohodioca razvio ovakav razgovor: — Ovaj vaš gospodin kao da je učio za „bačvandžiju“ — tako je gradinu uredio po planu! — Vala, on i decu uči po planu: slušaju ga kao Boga!A on oko njih, kao da ih je sve porodio sam!.. odgovorio mu je Gruja. — Je li istina, da vaš učitelj ne spava? upitao je dalje pohodilac. — Spava on dobro, no mnogo rano ustaje, jedva ja ugrabim da ustanem pre njega, da mu ispečem kavu, a neki put on ugrabi i pre mene... — A je l’ istina što pričaju, da ne jede ništa? — Jede; ali ga je lako ’ranit’.O malom ručku ja će popit’ čašu mleka, ja pojest’ kriščicu hleba s kajmakom, sirom ili jednim jajetom i popit’ čašu vode; o ručku jedno jelo što mu zgotovim, pa i to više ja pojedem; a užinu i večeru on sastavi i što kad bude, i opet malo, da se čudim, kako vodi dušu!.. — Vele, da je zavetan i da ne pije. — Nije zavetan, ali rakiju gotovo ne pije nikako; a vina ima, donose mu ljudi, ali retko kad da popije koju čašu.Živi kao devojka.I koliko ga ljudi zovu na slavu i svadbu i on ode, ali Bože sačuvaj da će ti od jedne ili dve popit’ više!Ljudi ga nude i vele: de gospodine, kako mi, a on nikako; no veli: do jedne, dve ili tri pijemo mi njega, a preko ovoga pije ono nas.I svud zbori ljudima, da i oni ne piju mnogo.I svi mu to mnogo begenišu...Imamo učitelja, vala, da ga je retko nać’!Samo nek nam ga Bog poživi!.. Ovako kao Gruja mislili su i svi zagoričani. Gradina je napredovala, školski je posao odmicao i s malim i s velikim đacima i približivao se kraj školskoj godini.Za nadzornika u tome kraju bi određen direktor jedne gimnazije, koji beše prečanin.Kad je došao u Zagoricu, u neobičnom crnom dugačkom kaputu s dugom crnom bradom, ličio je zagoričanima više na kaluđera nego na činovnika.I bilo je u njemu nečega kaluđerskoga.Prvo je dopustio, da ga deca ljube u ruku i pružio im je obe.Drugo, u školi, kad su se u početku ispita molili Bogu, on je nekako mnogo razmahnuo rukom i napravio veliki krst pa se i duboko poklonio.Treće, izjavio je svoje negodovanje što je molitva bila na srpskom a ne na slovenskom.Četvrto, i na samom ispitu najviše je tražio iz „Nauke Hrišćanske,“ i to sve na slovenskom.Radiša je malo bio u neprilici, ali mu je objašnjavao, da je to teško za decu, da je nerazumljivo i da su deca učila i zapovesti (glavnije) i očenaš na srpskome, u vezi s ponekom pričom, iz koje su izvodila onu molbu ili zapovest za koju je ona.Ništa njemu nije pomoglo to objašnjenje: nadzornik se neprestano ljutio i govorio: „To je jeres, gospodine!..“ Iz „Računa“ je tražio „tablice“ i pismeno računanje.Radiša mu je objasnio, da deca umeju usmeno, napamet, da računaju i bez tablice, a do pismenog su računanja tek došla, i ono mu dolazi sad u drugom razredu.I ako je nadzornik po struci bio matematičar, opet on s ovim nije bio zadovoljan i rekao je: „To nije nauka; to je seljačko računanje.“ Iz „Srpskog jezika“ deca su lepo čitala kao da pričaju, pa posle kazivala šta su pročitala i izvodila pouku.A nadzornik je rekao Radiši: „Ta batalite to zanovetanje, nego pitajte gramatiku! “ Deca su čitala „Milicu“.Nadzornik sam pročita prvu rečenicu; „Milica je bila dobro dete,“ pa onda stade pitati: „Kakva je reč „Milica“?“ - „Kakva je reč „bila“? - „A kakva je ona reč „dobro“? — Koliko ima „samoglasnika“ a koliko „suglasnika “ u srpskom jeziku?“ — „A koliko ima vrsta reči?“...I, dabogme, da su mali zagoričani blenuli u gospodina nadzornika kao i oni veliki i čudili se, šta ih pita.Zalud je Radiša napominjao, da im to nije predavao, jer je to početnicima teško za razumevanje i da će to oni učiti docnije - nadzornik je ređao ova pitanja jedno za drugim kao da je navlaš hteo da pokaže deci, da ne znaju ništa, a Radiši, da ih nije učio „po programu.“ I kod „Pevanja“ je tražio „crkveno pjenije,“ a za svetovno je rekao, da je za mehanu, a ne za školu; i jedva je primio onu „Pošetala carica Milica.“ A kad su deca polako pevala onu; „Sokolovi, moji tići“ i rekla ono: „Ljuba smo se naljubili, bojna polja zaželeli,“ nadzornik namršteno pogleda u Radišu pa dreknu: „To je sablazan, gospodine!Zar je to za školu?!..“ A kad se svrši ispit, nadzornik ustade i kaza deci da i ona ustanu, ustadoše i gosti, i on reče: „Deco!Vi mnogo što šta niste naučili, što je trebalo da naučite.Ali slušajte gospodina, kao što ste ga, vidim, i do sad slušali, pa ćete naučiti.“ Onda pogleda po seljanima kojih beše puna teskobna zagorička škola, pa malo jačim glasom reče: „A vama, braćo, šta vami da kažem!Vi ste voleli školu, i to je lepo od vas; i gospodin ministar vam je odobrio.Ali zar je ovo škola!Ovo je straćara!Ovde prosvećen svet ne bi ni goveda zatvarao, a vi ste tu zatvorili decu svoju, podmladak svoj, nadu svoju, i to vam je škola!I znajte, čim odem, podneću predlog, da vam se škola zatvori!“ Ljudi stadoše kao zapanjeni.Niko ni reči.Ni kmet Miljko ne umede da kaže ni jedne.Onda Radiša prekide to ćutanje i reče: „Gospodine nadzorniče!Ovo je njima privremena škola.Gospodin ministar im je odobrio samo za nekoliko godina dok ne podignu novu.A mi ćemo se za to vreme strpeti: trpen — spasen.A ljudi su voljni da učine što god mogu. Svi dahnuše dušom i za ovu Radišu bi u nedra metnuli.Jer su svi ovo mislili, samo nisu umeli da kažu. Posle podne je bio ispit u školi za odrasle.Nadzornik je ovde bio zadovoljniji, jer ovde nije bilo „programa“, a dopalo mu se ono, što je Radiša bio odabrao i kako je predavao.Zato je zahvalio i njima, što su se trudili, i Radiši, što ih je učio.Na kraju ispita nadzornik je zapisao ovaku ocenu: „Uspeh je, s obzirom na lepo čitanje i pisanje i na rad u školi za odrasle, vrlo dobar (4).Nastavniku se preporučuje, da se drži programa i da ne unosi jeres u školu“. Kad su ponudili gospodina nadzornika, da vidi školsku gradinu, on je sasvim ozbiljno rekao Radiši: „Ta, gospodine, niste Vi ovde postavljeni za baštovana, neg’ za učitelja!“ I nije hteo ni da zaviri.A kad mu je neko kazao, da su kaldrmu oko škole đaci sami gradili, on je začuđeno dreknuo: „Ta valjda neće bit’ kaldrmdžije!Bolje bi bilo, da su više naučili iz gramatike, neg’ što su to radili!...“ Ipak je ovo sve bilo dobro došlo.Radiša je video, da mu valja zadovoljavati i zakonske propise, dokle se oni ne izmene; a zagoričani su videli, kako im je škola u opasnosti, da je izgube.I Radiši je ovo došlo kao naručeno.Kmet Miljko je sad tek video, koliko je Radiša imao pravo, kad mu je govorio o građenju nove zgrade za školu; i sad je i njemu lakše bilo, da potegne to pitanje kod seljana.Ali mu je Radiša rekao, da to još ne iznosi. Između ispita ovoga i Petrov-dana bilo je još prilično dana.Radiša je za to vreme ugrabio, da s malima učini jedan izlet obdanice do obližnje planine Jelaka, gde je čuo, da se stružu daske.Put je bio veličanstven.Kad su došli na sat daljine od stružnice, više sunca nisu videli nad glavom.A kad su se najposle odvojili od puta i pošli putanjom koja je vodila stružnici, njima se činilo da je sunce zašlo, da se smrknjava i da u toj pustinji moraju noćiti!Ali uskoro čuše neko šuštanje, kloparanje i struganje.„Evo stružnice!“ povikaše deca radosnije no Kolumbo kad je uzviknuo: „Eno zemlje!“ Kad su došli do same stružnice, deca nisu mogla da se nagledaju, zavirujući u svaku sitnicu: kako to voda podiže i spušta testere i primiče trupac.I Radišu je interesovala ova primitivna naprava, i koliko joj se obradovao, toliko ga je začudilo, da samo jedno testere radi.Odmah je prizvao sopstvenika i pitao ga: zašto ne namesti nekoliko testera naporedo, pa ceo trupac da se struže u jednom potezu?Onda mu objasni, da testera mogu da se udese, da stoje ubliže ili razdalje, prema tome, hoće li daske da budu tanje ili deblje.Sopstvenik se malo zamisli pa reče: „To pravo veliš, ali su skupa testera, i — ne znam kako bi se namestila?“ Radiša mu odgovori: „Ona jesu dosta skupa, ali bi ti se isplatila brzo, jer bi svaki dan sastrugao onoliko puta više dasaka koliko testera metneš.A samo bi ti se kazalo, kako da ih uglaviš — ovako kao i ovo, samo da budu svud podjednako razdaleko...Onda bi mogao da okreneš trupac, da sastrugane daske dođu jedna na drugu, pa da ih sastružeš na duž, te da dobiješ letve!“ reče radostan Radiša.„A što će mu to?“ zapita ovaj najprimitivniji šumski mehaničar i industrijalac.„To mu mnogo treba“, odgovori Radiša.„Bez toga niti tavan može da se napravi ravan, da se kreči kao zid, niti kuća može da se pokrije crepom.“ „U nas to niko i ne čini,“ reče strugar.„Ne čini, ali će činiti.Evo će prvo nama trebati za školu, a što da kupujemo iz čaršije, ako bi ti mogao da nam izradiš?“ odgovori mu Radiša.I, reč po reč, oni uglave, da „majstor“ istruže onoliko komada koliko zatreba a za dvaput manju cenu od one u čaršiji, na mestu, bez podvoza.Ostade samo, da mu Radiša javi kad zatreba i koliko će trebati. „Bože pomozi!“ uzviknuo je Radiša radosno u povratku.„Ovo ide na dobro...Još mi treba da nađem krečare i ciglare pa je pola gotovo!..“ Tu iskopaše jedan poveći bor i nekoliko manjih borova i jela, pa im koren i žile umotaše mokrom mahovinom te poneše sobom.Bor su zasadili nasred gradine a boriće i jele naokolo i dva kod škole. Putujući s decom po okolini školskoj, ataru zagoričkom i obližnjim brdima Radiša je navlaš pazio, gde ima najviše i najboljega krečnjaka.Ali kako se peče kreč, to je samo slušao, a nigde nije video.A zar je mogao i pomisliti kadgod, da će mu i to trebati!Zato pročita u knjigama još jedanput o tome pa jednoga dana reče deci: „Danas ćemo ići u klisuru, da pečemo kreč.“ Da deca nisu videla okrečenu školu a neka i lepe, bele varoške kuće i crkvu, ne bi ni znala šta je kreč.A kako se on peče i od kojega kamena, o tome pojma nisu imala.Zato jedva dočekaše čas polaska.Poneše i budak, motiku i ašov.Kad su došli u klisuru, izberu mesto i iskopaju rupu za krečanu.Ovo je i za Radišu samoga bilo novo i zajedno su se domišljali kako će.Rupu su kopali u brdu idući pravo, horizontalno, a ne naniže u zemlju.Kad su mislili da je dosta, donosili su kamenje i počeli da ga denu.U sredini je valjalo ostaviti rupu za vatru a naokolo denuti.I ovde su videli dvoje: kako je teško razbijati kamenje, bez baruta i velikog gvozdenog malja, i kako je teško ugađati kamenje i denuti ga u kup sa šupljinom iznutra a da ne padne.I vazdugi dan su radili i jedva su stigli da kup pokriju zemljom i da založe, pa se onda vratili, ostavivši dvojicu obližnjih, da lože do mraka pa onda da metnu koji veći panj i da zatvore, da se vatra ne gasi, a ujutru da porane da je opet nalože.I došli su opet ujutru i proveli ceo dan razgovarajući se o onome što su u školi učili, o biljkama koje su deca nalazila i donosila i o raznom kamenju a najviše o kreču i ogromnoj upotrebi njegovoj.Deca su jedva čekala da im se ispeče kreč i da ponesu po jedno parče, ali on ni danas nije bio gotov; a i da je, bio bi vruć.Zato Radiša opet ostavi ona dva čuvara, a on se s ostalima vrati školi. Tek trećeg dana deca su videla delo ruku svojih.Ali dokle su se oni bavili i čekali da se još više izladi, sa zapada su počeli da se dižu oblaci, koji su podsećali na kišu.Malo za tim pa duhnu i hladan vetar.Zato Radiša reče, da uzmu po jedno parče i da pođu.I pođoše.Ali nisu bili ni za četvrt sata odmakli, a kiša poče da prokapljuje pa najposle složi i pljusak kao iz kabla.Nastade živi žagor: moje se puši — moje se ugreja još više — ja moje ne mogu da držim — jao izgore me — i mnogi počeše da bacaju, i da gledaju kako vri na zemlji.„Bacajte!“ viknu Radiša, i svi, koji su još držali u rukama pobacaše na zemlju.„Meni je gospodine, u torbi,“ reče jedan.„Progoreće ti torba!“ reče mu Radiša.„Jao, izgore me!“ stade drekati Stanimir i bacati kreč iz nedara i češati se po opečenom mestu — Samo je svoje parče doneo Stanko, čija je torba bila kožna.Tako su prošli mali krečari s prvim krečem u Zagorici.Ali je krečana njihova, puna prašine bele kao sneg, ostala da priča kozarima i celom selu, da se tu može peći kreč i kako se to radi... Ovo je drugo Bože pomozi.Sad ostaje još briga za crep i ciglu.Zato se Radiša jedne Nedelje dogovori sa svojim velikim đacima, da na Ivanj dan odu u Porečje, gde rade ćeramidžije, te da vide, kako se to radi.Usput im je svratio pažnju, da paze na sve do sitnica, kako bi posle, veli, i mi umeli da gradimo.Najpre da gledaju kakva je zemlja i svi da uzmu po malo; onda kako se ona mesi; kakvi su i koliki su kalupi; kako se u njih meće i iz njih izručuje; kako se suše, kako se denu i koliko se peku.Ćeramidžije su najviše gradile ćeramidu, manje crep a najmanje ciglu, jer im je malo ko i tražio, pošto su u celom tom kraju ljudi malo zidali kuće od cigle.Ipak su zagorički mladići sve to lepo razgledali i zapamtili a jednu ciglu i crep poneli su i „za spomen“ .. Kad su se vratili u selo, našli su u jednoj njivi blizu škole u reci gotovo isto onaku zemlju kao što je ona u Porečju.Radiša je još iz bliže ispitao sastav jedne i druge i našao je vrlo malu razliku.I nije ga mrzelo, da umesi malo blata od te zemlje, da napravi bajagi crep i da ga ispeče na vatri da se skoro usija i — zvečao je lepše od porečkoga crepa! I ovo je bilo treće Bože pomozi.Tri glavne smetnje su otklonjene; a građe u Zagorici ima, hvala Bogu, dosta, samo da se odseče na vreme. Osvanuo je Petrov dan.Radiša je bio kazao i malim i velikim đacima da dođu, a kmetu Miljku je bio rekao, da za taj dan pozove i njihove roditelje i sve viđenije seljane.Jutro je bilo neobično lepo i svi su poranili školi kao crkvi.I ljudi, i deca, i mladići zakitili su se cvećem, kao da idu na sabor ili na zavetinu, i oko malene škole zagoričke sve je mirisalo.Radiša je najpre uredio oko doksata male đake a iza njih velike, a iza ovih stali su ljudi.Onda je on izišao na doksat i, ne pretendujući ni na kakav besednički dar, sasvim prosto i prirodno počeo je ovako: Vi ste bili srećni, da prvi pođete u školu u ovome selu.Škola je vaša istina mala, ali to vama ništa nije smetalo, da dolazite svaki dan i da naučite u njoj što ste god više mogli.Ali to je odviše mali deo od onoga, što ljudi znaju i što vi još imate u školi da naučite.Zato deca i ne idu u školu samo godinu dana nego najmanje 3—4 godine.Zato ćete i vi učiti još.Vi ste svi ove godine učili prvi razred, a sad ćete preći u drugi.A između prvog i drugog razreda je raspust, da se malo i vi odmorite i da što i kod kuće pomognete preko leta.A knjige ćete poneti sa sobom, da ih malo pročitavate, te da ne bi ko što zaboravio.A najviše čuvajte zdravlje svoje.Uz ovo ja se nadam, da nećete nikad zaboraviti, da ste đaci i da treba da budete pametniji od druge dece.Ona druga deca, što ne idu u školu, valja da se ugledaju na vas, kako vi radite, a ne vi na njih.A gde što sami ne znate, pitajte i slušajte svoje starije.Jer tako je i Bog rekao: da stariji uče mlađe, a mlađi da slušaju starije.I, blago onoj kući i onome selu, gde se stariji slušaju!Tu će mlađi rasti bolji i pametniji; a kad dođe vreme da oni budu stariji, oni će bolje umeti i da zapovedaju i sami da rade; tu će sreće bivati sve više a nevolje sve manje, a to ljudi zovu napredak. „Raspust traje 6 nedelja, a to je do Velike Gospođe.Zato vi brojte nedelje, pa kad nabrojite šest i dođe taj praznik Velika Gospođa, a vi ćete sutradan doći u školu. „Hvala vam, što ste me ove godine lepo slušali i dobro se učili!“ „Vala i Vama, gospodine!“ čuše se mnogi glasovi od dece, osobito od onih odraslijih.„E, vala, ’vala i tebi, gospodine, ka’ i ocu“ povikaše i seljani iz gomile. „E, sad, braćo, vama da se okrenem.Vama hvala što ste marili za školu i otvorili je.Taj vaš mar baš najviše i kazuje, koliko škola vredi i da se danas bez nje ne može.Oko nas su narodi pametni, učeni, prosvećeni i napredni, i ako bi mi ovako ostali u tami, u mraku, u neznanju i neumešnosti, oni bi nas pretekli i zarobili.Mi bismo osiroteli, u liku se zavili i najposle propali.Nauka nam kazuje, da su propali svi oni narodi, koji nisu hteli da se uče; a koji su se učili, oni su napredovali i oni žive i danas.Čuli ste da se kaže: um caruje, a snaga klade valja.A do velikoga uma dolazi se učenjem.Ali da se održi i ona snaga što klade valja, valja razuma i umešnosti, valja nauke, a do nauke se dolazi samo učenjem.Zato hvala vama opet, što ste marili i tražili školu! „Ali sad, braćo, dolazi nešto drugo.Vama je škola odobrena privremeno, dok ne podignete novu zgradu.I ako ovo ne biste učinili, gospodin ministar bi vam zatvorio školu i vi biste opet ostali bez škole, kao što ste i bili.Čuli ste, od onih što su bili na ispitu, da je gospodin nadzornik rekao, da će odmah, čim se vrati, predložiti gospodinu ministru, da vam se škola zatvori.A evo i dolazi jesen; ovi đaci prelaze u drugi razred, a mi treba u prvi da primimo druge đake, a mi ne možemo primiti ni jednoga više!A kad to čuje gospodin ministar, on će nam za izvesno zatvoriti školu.A kuda će onda vaša šteta, i grehota, i sramota!... „Zato, braćo, ako nećete to da bude, mi danas treba da rešimo, da se zida nova škola i da o tome izvestimo gospodina ministra.A pre no što to rešimo, čujte me da vam kažem nešto. „Selo je više siromašno i vi ste ljudi tankoga stanja, pa se možete pobojati skupoće i velikih troškova.Ali ja i vaš kmet Miljko mislili smo mnogo o tome, pa smo našli načina, da nas i velika zgrada ne stane mnogo i da je za deset godina isplatimo a da ne osetimo.Udesićemo, da se cigla i ćeramida ili crep gradi ovde, u našem selu; a vi ćete navući peska i kamena koliko zatreba i naseći japije; a plan ću napraviti ja, da ne plaćate inžinjeru.Ostaje samo da platimo za vrata, prozore i pod i majstorima za ruke, a za to ćemo platiti nešto iz opštinske kase a nešto pozajmiti iz štedionice pa posle otplaćivati svake godine po malo, koliko možemo.Pristajete li, braćo, na to?“ — Pristajemo, pristajemo; hoćemo, hoćemo; hvala ti gospodine na tome! čuše se mnogi glasovi iz gomile. „E, dobro, braćo, produžuje Radiša.Onda sad treba da se dogovorimo o tome: gde će nova škola da se podigne? — Ako mene pitate, ja bih rekao ovako.Svakome ne može biti pred kućom.Ovo je mesto prilično na sredokraći, i kad vam je ovde i sudnica i crkvište, a, ako da Bog, ovde će vam biti i crkva, onda zašto da tu ne bude i škola? („Tako je, tako je, gospodine,“ čuju se glasovi).E sad, braćo, ja mislim da, podižući novu zgradu, mi ne treba da rušimo ovu staru, koja je rodila ovu novu i za koju ste vi toliko potegli i truda i troška.Ova može da vam ostane opet za sudnicu, a novu da zidamo na drugom mestu. („E, Bog ti dao zdravlje, gospodine, za tu; isto je tako kako veliš!“ reče jedan viđen domaćin).Ako biste me poslušali, braćo, ja bih vam rekao, da bi najbolje bilo, da novu školu podignemo onde preko puta, gde je onaj gazda Mijailov stari šljivar i Tomina kuća, ako oni hoće da nam ih dadu, to jest prodadu?“ Siromašak Toma ne beše ovde, a gazda Mijailo beše u prvim redovima i sad se upreše svi pogledi na njega.On se malo pribra pa reče: „Vala, braćo, kad je za čkolu ne samo da ću vam ga prodati nego ću ga i pokloniti, ako hoćete! („E ’vala, ’vala, gazda Mijailo!“ čuše se mnogi glasovi). Radiša nastavi: „Jeste, braćo, i ja velim neka je velika hvala brat Mijailu!Ali ja mislim, ako ovo od njega primimo kao poklon, onda je pravo, da ga posle poštedimo od kuluka, kad stanemo vući kamen, pesak i građu?“ (Sa svih strana previkaše: „E, tako je gospodine, Bog ti dao za tu)“. — Primate li, braćo, poklon gazda Mijailov? upita kmet Miljko. — Primamo, primamo, odgovoriše svi. — A primate li da ga oslobodimo kuluka? upita on dalje. — Primamo! odgovoriše opet svi. - Primate li, da Tominu kuću otkupimo za školu?“ — Primamo! odgovoriše svi u glas. - Primate li, da novu školu zidamo tamo? — Primamo i nek je sa srećom, da Bog da! zahoriše se glasovi gotovo iz cele gomile. — E, braćo, prihvati Radiša, onda treba da izvestimo gospodina ministra, da je danas selo rešilo, da gradi novu školu i izabralo mesto za nju, pa vam ministar onda neće zatvoriti školu.A to ćemo da učinimo ja i kmet Miljko još danas. - E, Bog ti dao, gospodine, što poželeo! blagosiljahu seljani, plivajući u radosti, što im se škola neće zatvarati. - A sad, braćo, hvala vam na ovako lepoj slozi i maru za školu i da Bog da, da i vi i deca vaša vidite najveću vajdu od nje!Hvala i vama, deco, učenici moji i veliki i mali, što ste me slušali i što ste se učili i vladali lepo!U zdravlju opet da se vidimo sutradan po Velikoj Gospođi i da produžimo nauku koju ste počeli!“.. Veće opšte radosti u Zagorici nije bilo od postanja njena.Ona je mnogima i suzu izmamila, i svi su prilazili Radiši, da mu kažu zbogom.Za kratko vreme nikoga više nije bilo u dvorištu školskom.Ostao je samo Radiša s kmetom Miljkom, te su seli i podneli izveštaj ministru.Za tim je i kmet otišao i ostao je Radiša sam s Grujom.Onde, gde je pre nekoliko časova bila onaka živost i onoliko sveta, sad je sve prazno i pusto, da ovako ostane 46 dana... Sutradan je opet došao kmet Miljko i pozvao u sudnicu Tomu, da mu kaže, šta je juče selo rešilo i da ga pita, hoće li on dati kuću.Toma je već ono čuo šta je juče bilo i sad bez promišljanja odgovori: - Ada, kako da ne dam, kad selo hoće i kad ste našli, da je tu najbolje za čkolu!Samo sam siromah, te ne mogu da poklonim, kao gazda Mijailo. — To ti niko i ne traži, upade mu u reč kmet Miljko, no po što selu da prodaš? - I to ne znam; i bojim se, da se selu ne učini mnogo.No najbolje, da odredimo nekoliko ljudi, pa kako oni kažu da je pravo, ja ću pristati, odgovori Toma. — E pravo veliš.Najbolje tako.Mogao bi neko reć’, da smo ti mnogo dali, a neki da smo ti malo dali; a ovako najčistiji račun.A koga ćemo da odredimo? upita kmet Miljko. — Koga god hoćeš, reče Toma.Eto gazda Mijaila i komšija, eto i tebe i gospodin Radiše, pa kako vi reknete. - E dobro, Tomo; hvala ti! reče kmet Miljko i rastaše se.Miljko onda pozove gazda Mijaila i još nekoliko komšija, pa odu Tominoj kući, da vide koliki je plac i da „prošacuju“ koliko vredi.Onda se vrate u školu i dogovore ovako: da selo da Tomi od opštinske utrine gde hoće dvaput više zemlje no što iznosi njegovo okućište s njivom, koju je dao za gradinu školsku, i da mu premesti kuću o svom trošku; da ga oslobodi od kuluka, kad se bude vukla građa, i od svih troškova za školu i još mu da u gotovu 50 groša čaršiskih. Kad ga je kmet Miljko pozvao sutradan, da mu ovo saopšti i upita je li zadovoljan, Toma je skinuo kapu i samo ponizio rekao: „Vala sudu i dobrim ljudima!..“ Ode i kmet Miljko i osta Radiša sam.Još je trebalo da ode i Gruja i onda bi tek Radiša osetio, kako je samoća neobična i teška.Ali Gruja je ostao, da sluša Radišu i čuva školu kad on nekud ode. Radiša je prvo otišao u varoš te prinovio nešto od odela i pokupovao neke najpotrebnije stvari pa se onda vratio na posao.Najpre je premerio gazda Mijailov voćnjak i Tomino okućište pa ga je snimio na hartiju i počeo da smišlja plan: kako da se postavi ili okrene nova zgrada i sa kojim i koliko odaja ili odeljenja da bude.To je sada bio najhitniji i najglavniji posao.Valjalo je tačno znati: kakva će da bude zgrada, s koliko prostorija, koliko će vrata da treba, koliko prozora i kakvi će da budu, koliko će da treba: cigala, crepa, dasaka, greda, direka, rogova i letava.Valjalo je približno znati i koliko će otići kamena, peska i kreča.Kao što se vidi, ceo predračun. Radiša je prvo uzeo, da izmisli kakva će i kolika zgrada biti, pa će posle sračunavati, koliko će čega trebati.Prvo je smislio, da škola bude sa dva odeljenja.A kad su dva odeljenja, onda valja da budu i dva stana za učitelja.Budu li tu učitelji muž i žena, onda još bolje: biće više prostorije za druge potrebe.S najvećom žurbom i nestrpljenjem predao se sada poslu, da izmisli najbolju školu. - Sad mi je palo u deo, da izvedem jedno veliko delo!Od svega onoga što sam video u svetu i naučio, da stvorim sad nešto, što će biti najbolje ne samo za ovo selo nego i za sva okolna!Njini učitelji nisu toliko putovali i videli pa ni učili koliko ja.Zato oni svi, može biti, gledaju na mene, šta ću ja uraditi...Zato, dobro da pazim, da se ne obrukam!... govorio je Radiša u sebi.A kako ću se radovati, ako stvorim nešto najbolje, za ugled!... Nikad Radiša nije više poželeo da bude inžinjer, ili da se više bavio inžinjerskom naukom nego danas.I zamišljao je, i crtao je, i pocepao je bezbroj hartica, na kojima je skicirao svoje zamisli.Treba da bude jedna zgrada.Treba da bude dovoljno prostrano dvorište.Treba da bude zgrada jednokatna.Treba da bude dva stana sa po tri sobe, kujnom i podrumom, i obaška stan za poslužitelja i soba za decu.Treba da bude lep raspored...A kad je sve to napravio, njemu se opet samom činilo da je mnogo, i pitao se, da li to može izdržati ovo selo?Da li će pristati ljudi na ovoliku građevinu?... Da bi tegoba bila veća, zemljište za školu nije bilo ravno nego strmo.Zato je valjalo izračunati ravnu, horizontalnu površinu njegovu za zgradu.I Radiša je i to učinio. Prema svemu ovome plan je Radišin bio ovakav.Lice škole okrenuto ulici, a to je jugoistoku.Između ulice i škole je dvorište za odmor i igranje.S ulice i dvorišta ulazi se na glavna vrata u hodnik 4 m. širok a 6 m. dugačak a iz ovoga u drugi hodnik poprečan od kraja do kraja 3 m. širok i 22 m. dugačak.Iz ovoga drugoga hodnika levo se ulazi u jednu učionicu a desno u drugu, koje sa po tri prozora gledaju na ulicu.Iz ovoga hodnika vodila su opet dva ali zatvorena: jedan u jedno krilo a drugi u drugo i oba izlazila u dvorište.Tako je cela zgrada ličila na štampano slovo p. Učionice su dakle sa začelja, a stanovi u krilima.Stanovi imaju po tri sobe i kujnu, ispod koje je podrum.U hodniku koji predvaja stanove od učionica pregrađen je jedan deo s leve, južne strane za kancelariju.A u dvorištu iza škole je stan za poslužitelja, s jednom većom sobom za ostavu jela i trpezariju đačku, a ispod ovoga u dnu dvorišta su nužnici sa četiri pregrade: dve za đake i po jedna za učitelje i njine porodice.A ispod, donjega stana je veliki podrum za drva. Kad je ovako utvrdio glavni nacrt zgrade i veličinu pojedinih odeljenja, onda je video, koliko mu treba vrata i prozora i mogao izračunati koliko treba kamena za temelj do cokle i cigala, kreča i peska za zidove, dasaka za patos i tavan, letava za plafone i krov, greda, direka i crepa.Onda je mogao izračunati, šta će od prilike to sve stati.Za kamen, pesak, kreč, ciglu i grede i direke nije ništa računao, jer će to selo doneti: podeliće se, pa koji vuku kamen neće pesak, koji vuku kamen i pesak neće vući kreč, koji vuku kreč neće ga peći, a koji ga peku neće ga vući, koji brinu o ovome neće o cigli i tako dalje.Ostala je samo cena za prozore i vrata, gvožđariju i ruke; a Radiša se u ovome nije dobro razumevao.Pa pošto je i inače želeo, da mu koji inžinjer pregleda i proveri ovaj nacrt to se on s njim digne u okružni grad, nađe inžinjera i umoli ga da ga sasluša, da mu nacrt i proračun pregleda i kaže primedbe svoje i približnu cenu.Kad inžinjer vide koliko se učitelj zauzima oko svoje škole, i da je to za jedno siromašno selo, kao što je Zagorica, on reče: „Dajte i ja da učinim malu zadužbinu, mali prilog svoj i da vam pomognem:“ I odmah najmarljivije pregleda sav Radišin nacrt i odobri ga u glavnome.Samo mu nađe, da je cigala izračunao više, jer nije odbijao rupe, t. j. prozore i vrata, a crepa manje, jer nije znao da idu duplo.Za tim mu pokaza, da debljina zidova ne mora da bude svuda jednaka i kolika mora da bude na glavnima, koji drže krov, a kolika na sporednima.Prema ovome se menja i kubatura zidova i broj cigala.Onda mu kaza, kako se računa cena vratima i prozorima i kako se pogađa s majstorima, pa pristade, da mu i „plan“ precrta i obeleži i debljinu zidova.Radiša se srdačno zahvali, i kad je sutradan došao za plan, on opet zapita inžinjera: Jesam li što dužan?A inžinjer ga milo pogleda i odgovori: „Jeste; jedan dobar ručak, kad dođem da vam pregledam gotovu zgradu...“ Radiša, blažen što mu je i ovaj posao ispao ovako srećno za rukom, vrati se u selo i jednoga jutra zovne kmeta Miljka pa ga ovako zapita: „Da li mi da gradimo malu školu, pa posle nekoliko godina da dograđujemo i krpimo; ili da odmah sad gradimo veću školu, pa da budemo bez brige za navek?Ja mislim, da je bolje da sad o jednom trošku podignemo malo veću zgradu, kakva će nam posle trebati uvek, a ne posle desetak, a može biti i pet šest godina, da opet petljamo, da dograđujemo i krpimo.Ovako je i jevtinije - inženjer kaže skoro dvaput - a ovako ćemo i školu napraviti lepšu, s boljim rasporedom i svim onim što treba školi tako, da ćemo se ponositi školom i da će svaki učitelj i nadzornik voleti da dođe u vaše selo... Kmet Miljko sasluša ovo pažljivo pa odgovori: „Ti, gospodine, najbolje znaš kako je bolje; a mi ćemo te slušati.Što god ti rekneš, mi ti nećemo predrugojačavati.“ „Ja sam onomad bio u našem okružnom gradu koD „indžilira“, i mi smo se dogovorili, da u vašem selu sagradimo ovaku školu....I tu mu pokaza ceo plan i približan predračan, pa mu reče, da su pitali i u Štedionici za pare i izvestili se, da možete dobiti koliko vam god zatreba za majstore, za stolarski rad i druge potrebe.A kamen i pesak dovući će selo, građu će odseći i dovući opet selo, ciglu i crep napravićemo ovde, i kreč ćemo peći sami, ovde u klisuri.Svim ovim poslovima rukovodićemo ja i oni moji veliki đaci, jer oni znaju kako se to radi.I tako ćemo imati najevtiniju i najlepšu školu u celom srezu.Veliš li i ti, da gradimo ovaku školu?“ reče Radiša. „Gospodine, kad činimo nešto, da činimo kako valja, da nam se ne smeju ljudi posle.A i selo će pristat’.„Budi su voljni da učine za školu sve što mogu,“ odgovori Miljko. „Onda i o ovome da izvestimo ministarstvo, da je selo napravilo plan za zgradu s dve učionice, za dva odeljenja i dva stana za učitelje, te da vide, da smo pristupili poslu, i onda nam neće zatvoriti školu,“ reče Radiša. I kmet pristade na ovo i odmah izvestiše ministarstvo.Tako je svršeno i s planom za novu školu zagoričku. Radiša je bio neumoran.Raspust njemu nije bio za provod i nerad nego za rad druge vrste.On nikako nije dopuštao, da se prekida rad na podizanju nove škole.Zato je umolio kmeta, da mu pored Gruje stavi na raspoloženje još jednoga čoveka, te da on s njima sprema što treba na zemljištu za novu školu, i kmet mu je dao Tomu.Toma nema mnogo njiva i livada, te nema ni svoga posla mnogo, nego više radi kod drugoga.A kad će kod drugoga daleko, on može i tu blizu, kod kuće.Zato je on najviše i radio s Grujom. Prvo je gazda Mijailo digao plot sa svoga šljivara i ostavio ga samo s udice i do njegove avlije.Onda su Gruja i Toma povadili one krntije, što se zovu šljive a ne rode gotovo ništa, i počeli da uravnjuju zemljište, gde će biti škola.I Toma je izabrao gde će on da se naseli, i selo ga je preselilo, te mu je ostalo samo da zbere ono malo berićeta oko kuće, pa da i on ustupi svoju kuću školi.Zato je docnije i to spojeno s placem od gazda Mijailova šljivara, i tako je sad plac došao do školske gradine.Onda Radiša reče kmetu: „Da bi nam verovali, da zbilja hoćemo da gradimo školu i da bi uhvatili ovo depo letnje vreme, kad je voda manja, dobro bi bilo, da počnemo da dovlačimo pesak i kamen.Kad ko nema posla u polju, nek dođe ovamo.A mi ćemo sve beležiti, koliko ko da nadnica i koliko ko čega dovuče; i one, koji sad više porade, manje ćemo zvati posle.“ I Miljko reče: „Hajde u ime Boga!Nek nam je sa srećom!“ I sutradan je birov objavio po selu, da, ko kad može, dođe sudnici s kolima i volovima, da vuče kamen i pesak. Ali se uskoro uvidelo, da u Zagorici nema kanata za pesak, te su svi vukli kamen, ali i da kamena nema dosta na površini, nego ga moraju kopati i vaditi.Za pesak je bilo opet lako, jer gazda Mijailova snaša dade jedan stari guber, te ga razastrše po kanatama gazda Mijailovih kola i posle, ko je god hteo da vuče pesak, on je uprezao ova kola.A za kamen nije ostalo ništa drugo; nego da kupe jedan veliki čekić za razbijanje kamena, a docnije, ako zatreba, i jednu ćuskiju s fitiljima i barutom.Jer to će morati da bude kad tad, „pa što će biti jesenas, neka bude večeras.“ Tako se polako vuklo i jedno i drugo, i Radiša je sve beležio: kojega je dana i šta ko uradio.Radiša je s Grujom za to vreme obeležio koljem i gde će i kako će da stoji cela zgrada, sa sve četiri strane i sa svima odeljenjima i uglovima — sve tačno razmereno, kao što je na planu.Spoljne uglove Radiša je obeležio većim koljem a unutarnje manjima.Tako su znali ne samo kakva će zgrada da bude no i gde će krečana i gde pesak treba da se istovaruje.Zagoričanima nikad ni za šta nije trebao pesak, pa im je ovo sad izgledalo kao da će da podižu crkvu; a ni kamena im nikad nije toliko trebalo.Po četiri kamena ispod greda, po četiri pet oko ognjišta i po jedan pred prag — to im je bila sva upotreba kamena!A sad ovolika gomila kamenja, i Radiša još veli, da će biti malo, da će trebati još 3—4 puta ovoliko!.. — A čija je njiva, dole u reci, sa koje smo mi zemlju begenisali za ciglu i crep? upita jadanput Radiša kmeta.Kmet kaza čija je i odmah ga dozvaše, da ga pitaju. — Janko, znade l’ ti, pita ga kmet, da smo mi begenisali onu tvoju njivu dole u reci, da na njoj podignemo ciglanu i gradimo ćeramidu za novu školu, ako Bog da?...Pa šta veliš ti, kako ćemo?Hoćeš li nam ti odobrit’ i šta ćeš tražit’ za to?“ Janko je bio čuo od dece, da je njegova zemlja s te njive najbolja za ciglu i crep, pa ga ovo nije mnogo iznenadilo nego odmah odgovori: — Kako ti rekneš, Miljko, i kako ljudi reknu da je pravo, tako i nek bude.Platićete mi dvo-ili trogodišnju berbu — koliko građenje bude trajalo, a posle opet zemlja ostaje meni.Ili da to upišete u moj dar pa da me ne zovete ni na kakav kuluk? To lepo primiše i Miljko i Radiša i zahvališe čiča Janku na ovoj izjavi i pribeležiše je. - Neka da Bog, gospodine, da mi vidimo školu u našem selu, pa makar ja i njivu dao!Samo da nismo mimo svet i da nam deca ne ostaju slepa kod očiju, dodade Janko. — Ja mislim, i u Boga se uzdam, čiča Janko da će naša škola biti prva u srezu! reče Radiša, i onda pređoše na razgovor o tome, ko će da im gradi ciglu.Janko reče, da dovedemo ćeramidžije pa da im platimo ruke.A Miljko reče; „ne znam da li će oni htet’ doć’ u ovu našu vrletiju?“ Onda će im reći Radiša: „3a to ne brinite mnogo.Ako i dovedemo koga, dovešćemo samo jednoga, da nas pouči.A ja sam s mojim velikim đacima bio u Porečju i sve smo videli i primili.Dajte nam samo ljudi!I ja se u Boga uzdam, da ćemo mi sami sagraditi ne samo onoliko cigle koliko treba za našu školu, nego da će na tvojoj njivi, čiča Janko, ostati ciglana i posle, da s nje uzimaju svi, koji htednu da zidaju kuće po novom planu.Ja mislim, da za deset petnaest godina niko više od vas neće sedeti u ovim talparama, krovinarama i brvnarama koje prokišnjavaju, u kojima ne vidite bela dana osobito zimi i noću, i koje svakoga časa mogu planuti u plamen.Kuća valja da je kao čaša, koja se pere i spolja i iznutra i u kojoj se vidi kao na polju.A to mogu biti samo zidane kuće koje se mogu krečiti, s tavanom koji se kreči i podom od daske ili cigle, koji se pere.I onda će tek biti i života i zdravlja u njoj... — E, to pravo veliš, gospodine; ali je naš svet navikao, pa mu je dobro i ovako, reče Janko. — Dobro je, čiča Janko; ali može da bude i bolje, i ljudi žele i traže sve ono što je bolje, reče Radiša... Jednoga dana preko Gruje Radiša pozva nekoliko svojih viđenijih đaka iz one škole za odrasle, pa ih upita, šta oni misle o građenju cigala i crepa za njinu školu.Da li da dovode majstore, ili da dovedu samo jednoga, da im pokaže?Svi se zamisliše i kao htedoše pristati na ovo poslednje.Ali se Radojica Vukmirović izdvoji pa s puno pouzdanja reče: — Ne treba nam, gospodine, nijedan.Mi smo sve videli kako oni rade.A ja ću da otidnem te jednu nedelju i više da radim bajagi pod nadnicu, samo da još bolje vidim sve i uvežbam kako se dene i peče, pa ćemo mi sve sami... — Lepo je to, Radojica; nije grehota primiti i naučiti nešto, a što čovek više zna, svi znate, da više i vredi.Vašem selu i treba majstora za mnogo što šta, a najpre za ovo.Ali da li ćete vi to moći?Vi ste još slabi i nejaki... reče Radiša.Na to će reći Stojan iz Podgorine: — Gospodine, od nas dvadeset što smo dolazili tebi u školu, dva su ženjena a trojica su isprosili devojke, i mi bi se svi drugi poženili.Pa kad možemo da se ženimo, možemo i da radimo...Zašto mi ne bismo mogli sami da gradimo cigle, kad smo videli sve kako majstori rade?!... I odmah iziđoše na čiča Jankovu njivu, da vide kako stoji i kako će što da urede.Janko već beše požeo ječam i odneo ga, a strnjište popašeno.Mladi „majstori“ zagorički odmah nađoše: odakle će vodu da navrnu, gde će kućicu da naprave, gde da otpočnu kopanje i mešanje zemlje i tako dalje.Valjalo je samo da donesu alat i da udare motikom u zemlju.Ali se Radiša s njima vrati školi i dozva kmeta Miljka pa mu reče: — O, kmete!Ali da vidiš šta kažu ovi moji junaci?Oni vele, da ne dovodimo majstore i da ne zovemo ni jednoga.Oni vele da mogu sami! — Možemo, možemo! potvrdiše ovi. — Ama, deco, jeste li vi dobro razmislili: koliko tu zemlje treba prevrnuti?! upita Miljko. — Mi znamo kako se gradi i gradićemo, a ako ne mognemo sve sami, mi ćemo ti poiskati još kojega čoveka, rekoše ovi Radišnim junaci. — Dobro, deco; ’vala vi za to; no hoćete li umeti? upita kmet. — Umemo, umemo; znamo svi kako se grade i cigle i crep — videli smo u Porečju od majstora i utuvili smo dobro.A Radojica će opet da ode, da nadniči, samo da još bolje sve razgleda i sazna... — E, dobro, deco.A kako ćemo za trudbu vašu?Koliko ćete tražiti od sela? upita ih Miljko. — Mi od sela ništa ne tražimo.Mi hoćemo za našu školu da napravimo koliko treba, a selo posle kako nađe za pravo... I kmet Miljko i Radiša najviše su brinuli za ovo.A sad evo gde im se i ta briga skide s vrata.Ovi će mladići to da učine.A kad oni ništa ne traže, no ostavljaju selu, da ono učini kako je pravo, onda će selo lako i naći i učiniti kako je pravo.A ako zatreba još radnika, daćemo im još ljudi.Daćemo im što im god zatreba... Radiša i Miljko zahvališe junačnim mladićima na ovakoj gotovosti i u daljem razgovoru dogovore se, da u idući Ponedeonik počnu, u ime Boga. I za nekoliko dana znalo je celo selo, da će Radojica Vukmirović, Milić Lazović, Nikola Radičević, Pavle Čomagić i Stojadin Đurović da grade ciglu za školu. Idućeg Ponedeonika iskupili su se svi ovi mladići a s njima još trojica, da otpočnu u ime Boga nov posao u Zagorici, posao, bez kojega ne bi moglo biti korenite popravke u ovome selu, posao, koji je bio osnova civilizaciji u svetu...Otišli su u reku s motikama i neki počeli da kopaju zemlju za blato, drugi da navrću vodu, treći da prave kalupe, četvrti da uravnjuju zemlju, gde će ciglu da prostiru itd.Za kalup im je dobrodošla bila ona cigla, što su je doneli iz Porečja, i prema njoj udese nekoliko kalupa.Radiša im je još u školi na predavanju svratio pažnju, da cigle moraju da budu potpuno jednake, te da se lepo slažu pri zidanju, i da im je ova dužina i ova širina i debljina propisana.Izgrade i stolove, na kojima će raditi, i naprave malo zaklona, gde će se sklanjati od sunca, jesti i odmarati se, poprave čiča Jankovu ogradu itd.I da nije bio radan dan, celo bi selo došlo, da gleda prve majstore u Zagorici.Posle podne došli su i Radiša i Miljko, da ih obiđu i vide šta su poradili.A kad su videli dvojicu, gde su obukli stare gaće pa ih podigli do po više koleni i već zagazili da mešaju blato, nisu mogli a da im se ne nasmeju.A Radiša im i reče: „Sad ste prave ćeramidžije!. Posao je napredovao ne može biti lepše.Selo se iskupljalo kao na čudo: jedno što je ovo novina u njemu, a drugo što to rade njini mladići, taj i taj i taj...Kmet i Radiša se dogovore, da ovim mladićima beleže nadnice, pa će posle videti, kako će im trud računati i nagraditi.A za sad, rekoše, da njine kuće ne pozivaju ni na kakav kuluk. Jedanput reče kmet seljanima, koji behu došli sudnici: „Ljudi, ko god kad nema posla kod svoje kuće, nek dođe da vučemo ovo za školu.A ko ima kakve zališne odsečene japije: greda, ja direka, il’ dasaka, nek dovuče!“ I tako su ljudi posle i činili, a Radiša i Miljko su sve beležili. Jedanput Radiša i Miljko odu u Jelak stružnici.Strugar kupio još jedno testere, pa se muči kako da ga namesti.Radiša mu pomogne te namestiše.Onda mu rekoše, da su oni pristupili građenju nove škole i da su došli da vide, može li im on izraditi dovoljan broj dasaka i letava.A kad videše da može, i da nije skupo, oni poručiše i rogove pa i glavne grede tavanjače.Dadoše mu i nešto kapare, a za ostalo ugovoriše, da kad koliko odvuku toliko i da mu plate. Posle ovakih radova preko raspusta Radiša je u početku nove školske godine mogao s mirnom savešću da podnese ministarstvu ovakav izveštaj: „Gospodinu ministru prosvete i crkvenih poslova Ova je škola otvorena lane kao privremena i u nju je primljeno 30 učenika, koliko je moglo da stane, i svi su prešli u stariji razred.Pa kako više učenika ne može stati u učionicu i kako radovi na podizanju nove zgrade živo napreduju, to mi je čast umoliti gospodina ministra za odobrenje, da se ove godine ne primi nijedan učenik za prvi razred i da se ova, škola ne zatvara do dovršenja nove zgrade. Radiša Zdravković 10 Avgusta 1875 U Zagorici sr ___ okr ___ Ministarstvo je odobrilo ovaj predlog, i tako nove 1875/6 nije primljen ni jedan nov đak.Ostao je dakle Radiša s istim učenicima, i velikima, da produži započeti posao i u ovoj godini.I to je bilo dobro.Jer ne samo što novi ne bi imali gde da stanu, nego bi oni i smetali Radišinom intenzivnijem radu s ovima.A on i onako ima pune šake posla i oko građenja nove škole... Tako Radiša sada nije imao da se stara ni za nove klupe ni za upis novih đaka, nego prosto da produži lanjski rad.DA zagoričani, kad su čuli da im ministar, s obzirom na preduzete radove oko podizanja nove školske zgrade, neće zatvarati školu, dahnuli su dušom i udvostručili snagu oko građenja nove škole. Osvanuo je i 16 Avgust.I ako radovi poljski u ovo vreme u Zagorici još nisu posvršivani opet su svi učenici Radišini bili došli i najpre su trčali na „ciglanu“ i na uravnjeno mesto za novu školu, gde su se već izdizale velike gomile kamena i peska, a za tim u gradinu, da vide koliko je što izraslo.Radiša je prvo pregledao svu decu, da vidi, jesu li svi zdravi i čisti, i ko nije bio umiven uputio ga je na reku da se umije.I u školi i oko škole bilo je sve čisto kao zlato.Radiša uvede đake u školu pa ih presliša, da vidi, da nisu zaboravili čitanje, pa su posle pisali.Čitala su prilično, ali pisanje je išlo veoma teško.Ruka se dečja odvikla, i on ne poznaje onaj lepi rukopis.Samo deca pamte slova i pišu ih koliko da se raspoznaju.Radiša se sad setio, kako je i njemu posle svakog raspusta bilo teško da počne da piše, i kako njegova sopstvena ruka nije htela da ga sluša.Ipak je polako, pišući svaki dan i pre i posle podne, uskoro uspeo, da onu pravilnost i lepotu u rukopisu kod dece povrati.Za ovim su na tablicama pravili stotine i svaki ih je napravio po deset.Onda je Radiša rekao, da ovako treba da naprave po deset stotina na hartiji pa da ih iseku i s njima će posle da računaju.Zato im je dao deblje hartije svakome po list, i rekao, da čim koji napravi koju stotinu, da je iseče.Tako je svaki imao sad po deset stotina, isto onako kao lane po deset desetica, i računali su s njima isto onako. Radiša je bio nabavio i nove čitanke za drugi razred, ali im ih nije hteo dati dokle ne ponove i ne utvrde one lanjske.Isto je tako na vreme bio nabavio i sve druge potrebe, ali i njih nije hteo da im razda u jedanput. I ove je godine ostalo, da se kao i lanjske godine, nabavljaju i knjige i sve potrebe đačke o opštinskom trošku, pa da se daju deci besplatno. Danas su za vreme odmora išli i u gradinu, pa su onda ušli u školu i crtali plan nove škole.A Radiša im je objašnjavao, gde će i šta će što da bude.Za ovim su izišli na mesto gde će biti nova škola i sve to videli obeleženo koljem.Tu je bila i gomila kamenja, i peska a u reci se već pekla prva „Furuna“ cigala; samo nije bilo kreča.A Stanimir, koji je bio najrevnosniji pri pečenju kreča u Klisuri, i kojega je posle u putu kreč najviše opekao po nedrima, upita: „A kreč, gospodine?“ Radiša mu u šali odgovori: „U Stankovom jandžiku.“ I svi se nasmejaše. Kad su se vratili u školu, Radiša je pitao, ko je od njih za vreme raspusta išao kudgod i tražio je, da mu pričaju o tome, pa ih je onda pustio kući. Radiša se i ovom prilikom nije držao strogo propisanoga „programa“, nego onoga konca, koji je on počeo da ispreda.Prvo mu je glavno bilo, da obnovi sve ono što je u prvoj godini prešao; jer mu je to temelj, na kojem će da podiže svoju zgradu. Prvo je pazio na čistotu i red u školi, te to ne samo da mu ne smeta u radu, nego i deca da rastu u zdravoj atmosferi, razvijajući se telesno i vaspitajući se duševno, da vole red, da vole drugove svoje i da vole rad.Za tim je pazio, da njegova nastava teče postupno, ne opterećujući decu, prirodno, da ide jedno iz drugoga, bez prekida, da se ne bi kidala celina, i pouzdano, da se sve dobro utvrđuje.A da li je sve ove zahteve zadovoljio, najbolji mu je dokaz bio to, da li ga đaci rado slušaju, da li se interesuju za ono što im kazuje.I kad je god opazio kod dece nemar, rasejanost i zevanje, napuštao je taj posao i prelazio na drugi; a drugi put ga je podešavao drugojače.Nastavu nije cenio strogo po predmetima i vodio računa o tome u koji nastavni predmet što dolazi, nego je samo gledao, da se širi umni horizonat dečji, da se oplemenjava srce njihovo i vežba ruka, pa ma u koji predmet što dolazilo.Zato mu predmeti nisu išli podvojeni, nego zajedno, i zato je izostalo mnogo što šta, čega je u „programima“ bilo, a došlo mnogo što šta, čega u „programima“ nema.A pisanje i crtanje bili su mu i dalje glavni predmeti i kao stožer svoj nastavi.Sve se završivalo ili pisanjem ili crtanjem.Ovo je činilo, da ne samo sva nastava bude zanimljivija i trajnija, nego da se i oko i ruka dečja vežbaju i pripremaju za ručne radove.I pevanje je voleo, ali je više uzimao pesme narodne i junačke, a ne one propisane „Imam pun džep šećera“ i „Imam jagnje maleno“ jer su mu one izgledale neprirodne i bez pojezije.Za gimnastiku su služili radovi u gradini, a u zgodno vreme radili su i u redu vojena i gimnastička vežbanja, igrali se raznih igara i nadmetali u trčanju, skakanju i bacanju kamena, kao i prošle godine. Uspeh je u opšte ove godine bio mnogo veći i vidičniji, jer su i deca bila jača a imala su dobar temelj. Radišin rad mogli bismo okarakterisati ovako: njegovi đaci nikad nisu bili umorni, a nikad nisu bili besposleni.On nije čekao „8 sati“, nego je počinjao rad čim su se deca iskupila.Onda je odvalio jednu dobru partiju rada od 1/½—2 sata, o onome što je važnije i teže, pa je onda puštao decu na veći odmor i mali ručak.Za tim ih je opet dozivao u školu i radio lakše poslove, dokle ne bi osetio da je dosta, pa ih je onda puštao da idu kući, jer je mnogima kuća po dva i tri sata daleko.A bivalo je slučajeva, kad su deca molila Radišu, da još ostanu. Mlade „ćeramidžije“ zagoričke su već svaki dan tu.Ali da ih vidite kako su se danas namodili, da ih ne poznate!Pa, Nedelja je, za Boga, i danas se ne radi u polju pa ni na ciglani...A danas je njima i prvi dan nove školske godine.Došli su dakle svi.„Ćeramidžije“ se čisto ponose svojim poslom, a oni drugi gledaju na njih kao na izvršioce neke zajedničke misije...Onda ih je Radiša zapitao: koji su ženjeni i koji su isprosili, i, gotovo zavideći im, upitao ih je: „A zar vi pretekli svoga učitelja?.." Radiša je i s ovima najpre ponovio sve ono što su lane izučili, pa su onda čitali i prepisivali narodne pesme.Za računanje je i njima kazao da naprave stotine, te su s njima i oni računali isto onako kao i lane s deseticama.Ove je godine počelo i pismeno računanje, te ih je i ono veoma zanimalo, jer im sada nimalo nije bilo teško.I ove su godine oni išli gotovo u svemu naporedno s malim đacima, samo kraće, a po nešto su i više mogli da shvate.Na primer, o pronalasku cigle i ogromnom i nedoglednom preobražaju, koji je taj pronalazak učinio u građevinarstvu i u životu ljudskome, o ćeramidi i crepu, o kreču i malteru njima je opširno pričao, a onima malima o tome nije ni pominjao.Tako isto više je njima govorio o građenju kuća, o poljoprivrednim alatima i radovima itd.Mladići zagorički na primer nisu znali, da iz semena pitome jabuke ili kruške neće da nikne i izraste onaka ista jabuka ili kruška pitoma, nego da niče divljaka, koja mora da se nakalemi, pa da rodi pitome, onakve kakve smo nakalemili.A kad im je Radiša to kazao, onda je Milovan dodao: „Za to naši vele, da je podivljala.“ A drugi reče: „Mi imamo jednu kravu što je zovemo sivulja, i nema mirnijeg i pitomijeg brava od nje; a otelila jedno ludo tele, da hoće sve da nas pobije!“ — „A da li može i po neko dete tako da se izmetne?“ upita Radiša.„Može, gospodine.Ima kako pametnih roditelja, a deca im ništa ne valjaju,“ odgovori drugi.„A može li da bude i obrnuto?“ upita Radiša probe radi.Posle podužeg razmišljanja jedan odgovori: „Boga mi, to teško, gospodine; manj ako pođe u školu, pa tu nauči...“ i Radiša se tim odgovorom i zadovoljio.Takva su opšta pitanja iskrsavala svaki dan.A najviše su se interesovali za fizičke pojave i geometriske zakone, jer im je Radiša pokazivao sve očigledno, a rado su slušali i o tome kako postaju razne bolesti.I kad su god odlazili od škole, osećali su, da su danas naučili nešto novo.To ih je i vuklo u školu, te su se trudili da nikad ne izostanu. U toku ove godine pred božićne poklade jedan od one trojice, što su bili isprosili, pozove Radišu na svadbu.Radiša mu ode, i ako je bilo prilično daleko, i na svadbi je pazio na svaku sitnicu.Radiša je znao, da i po varošima ima vradžbina i ludih običaja svadbenih, a iz svoga sela je on još iz detinjstva dosta i poboravio.Zato ga je sad i interesovalo sve, sve.Najviše mu je palo u oči, kako seljaci, osobito muškarci, mnogo piju i rasipaju.Jedan je iz pištolja ubio najboljeg pevca; jedan je bačici prosuo pun bakrač mleka, a jedan je pucao iz pištolja u bure s vinom, te je kuršum probio na obe strane i vino se prosulo!..Domaćima i nije pravo, ali gosti vele, „svadba je“.Nije mu se dopala ni ona velika galanterija u izrazima prema ženskima i pred decom.A kad je o ručku došlo vreme za zdravice, Radiša, i ako nije voleo da pije, i ako je pio samo po malo, uzeo je čašu, ustao i rekao ovako: Ti si pretekao svoga učitelja i danas se ženiš.Pa ti opet učitelj tvoj može reći koju pametnu i poželeti ti sreću i dug život.Ti danas činiš jedan korak, koji je najvažniji u životu čovekovom.Posle rođenja i smrti u životu čovekovom nema većega i značajnijega dana no što je ženidba a kod devojaka udadba.Za onaj radosni početak i tužni svršetak mi i ne znamo — o tome znaju samo oni koji nas dočekaju i isprate.Samo znamo za ovo u sredini.Tu se završuje naša mladost i detinjstvo, a počinje zrelost, posle koje dolazi i starost.A što je najglavnije, mi ovde stupamo u vezu s drugim jednim stvorenjem, da živimo zajedno, da delimo svaku sreću i nesreću u životu, da budemo jedno i da i mi izrodimo i odgajimo porod svoj, onako, kako su i nas rodili i odgajili roditelji naši.Tebi je danas to i pop u molitvi kazao, samo ga ti nisi razumeo zato, što je govorio onim crkvenim jezikom.Jeste; ti si se s mladom tvojom danas venčao, da živite zajedno, da činite jednu dušu sa dva tela.I blago vama obojma, ako se tako spojite, da činite jedno, da jedno bez drugoga ne možete.Onda je sreća vaša u životu vašem osigurana.I ništa više u životu čovekovom ne može usrećiti i čoveka i ženu no lep život u braku.Sreću van kuće, u svetu, čovek ne može naći bez ove u kući.A kad ovu ima, onda mu ona malo i treba.A da bi to bilo, moj Radovane, vi oboje morate da imate na umu, da ste još deca i da još mnogo imate da učite i kako se živi u svetu i kako se živi u zajednici, koju vi danas gradite.Ako hoćete da budete srećni, vi se morate voleti; a ako hoćete da se volite, vi se morate slagati.Zato ne sme jedno hteti jedno a drugo drugo.Zato uvek jedno mora da popusti, a mudrost veli, da pametniji popušta.Ne nadmećite se dakle u tome, ko će da održi svoje, nego u tome, ko će pre da popusti.Setite se samo one lude priče „Striženo košeno,“ pa će vam ona najbolje pokazati otkud toliko razdora, nesloge i svađe u bračnom životu, što posle prelazi i na decu.Zapamti dobro, da „ono čine deca, što vide od oca,“ i da je dobar porod samo u srećnom braku.Ne ljuti se na izbranicu svoju za svaku sitnicu, nego čuvaj ti nju, da čuva ona tebe.Ti si muško i ti ideš više u ljude, a sad, hvala Bogu, i u školu, i znaćeš više, pa uči i nju, druga svoga najbližega.Jer kad nam je Bog rekao, da pazimo i učimo tuđina, a kako ne bismo pazili i učili druga svoga!..Slušajte starije svoje, volite se između sebe i slažite se lepo, pa sreća neće izostati.Nju nećete onda tražiti: ona će vam doći sama...Neka ti je delo današnje srećno i dugovečno!“ I Radovan i njegova mlada i sva svadba sa slušali su ove Radišine reči najpažljivije i zahvalama nije bilo kraja; a dobri čiča Stevan, otac Radovanov, i zaplakao se je od radosti. Najmilija šetnja Radišina svako jutro, kad ustane, bila je po gradini školskoj, i svaki put se nalazilo po nešto da se posadi, presadi, oplevi, okopa, zalije itd. a po neki put Boga mi i po više.U ovom slučaju Radiša bi i Gruju poveo, ili bi mu kazao, kad dospe, šta da uradi.Tako je išlo i preko celoga raspusta, a tako se produžavalo i sad.Zato su sad imali pored cveća i dovoljno začina i zeleni svake vrste.Ali je Radiša najviše uživao u drveću, mladim voćkama i živoj ogradi, koja je izvrsno napredovala i u kojoj je Radiša gledao ne samo ukras baštenski nego i spas šume u Zagorici.U jesen su zasadili još nekoliko mladica, a za druge su iskopali rupe, u koje će rano s proleća zasaditi što hoće.Oboje je ovo bilo novo za Radišine đake i velike i male.Oni su mislili, da se samo u proleće rasađuje, a rupe da se kopaju onda, kad hoćemo da posadimo kakvu voćku.A drugo kakvo drvo u Zagorici niko nije ni sadio.Zato je bivalo slučajeva, da pred mnogim kućama, ako nema kakvoga oraha, kruške, jabuke, trešnje ili šljive, nemaju gde da se sklone leti od sunca.A o lepoti, o mirisu i o kakvom zaklonu od vetrova i da ne pomišljamo.Sad su i Radišini đaci i pohodioci gradine školske mogli videti, da se i o tome može voditi računa. Posle „berbe“ u jesen radovi su u gradini došli na red tek u proleće.Tada je ponova valjalo prekopati celu gradinu, napraviti raspored gde će se što sejati a zatim i saditi, presađivati, zalivati itd.Novo je bilo to, što je Radiša preko zime bio napravio i jednu košnicu osobite vrste, koja je u svemu selu izazivala čuđenje.To je „đerzonka.“ Niko u Zagorici pa ni u okolnim selima nije mislio, da košnica može biti drugojača od one vrškare, što je oni pletu od pavite i olepe balegom pa pokriju krapučem od trešnjeve kore.Zato su se mnogo i čudili ovoj sandučari i mislili su, da čele u njoj neće i ne mogu živeti.Miljkova domaćica dala je prvi roj za ovu košnicu.Ovo je bio začetak kovanluku školskome.U Zagorici su retke bile lipe i po šumi a kamo li oko kuća, a bagrema nije ni bilo nikako.Zato su i čele brale med samo po livadama i voćnjacima kad cvetaju.A o svilenim bubama nije moglo da bude ni pomena, jer u Zagorici ne beše ni crnoga a kamo li beloga duda. Ove je godine Radiša nabavio svakom đaku po jedan mali lenjir i nekoliko malih šestara, te su crtali i gradinu školsku, i plan nove škole, i staru školu.Još su gradili razne figure u krugu, u četvorougaoniku i u trouglu. Iz školske su gradine mnogi đaci ove godine odnosili mnogo cveća i povrća svojoj kući, a po nešto i od svoje kuće donosili ovde, u ovu opštu, zajedničku.Ove su godine s proleća mogli i da kaleme lanjske sadnice.Zato je Radiša najpre pokazao svima, šta je glavno kod kalemljenja i na koliko načina može da se kalemi, pa je onda pristupio poslu i na raznom drveću preslišavao učenike, da li su dobro ovo zapamtili.Kalemgrančice donosili su i Radiša i đaci od svake dobre voćke. Odavno se izdiže velika gomila peska u dnu dvorišta nove škole a do nje još veća i duža gomila kamena.One su pritisnule zemlju bačenu s gornje strane zimljišta kad je uravnjivano, te da se ona bolje slegne...Odavno su mladi „ciglari“ u reci delom dokazali, da su primili zanat, koji nije tako težak, ali mu po važnosti i veličini uticaja na kulturu i život ljudski malo ima ravnih, i već nekoliko „furuna“ pečene cigle ležalo je pokrivenih u reci.Strugar iz Jelaka javio je, da ima već dosta istruganih i dasaka i letava i da mogu da dođu da nose.Miljko se nije lenjio, nego je odmah u zgodno vreme uzimao ljude i išao te dovlačio.I eno, ispod dugačkoga koša opštinskoga složeno ih je već nekoliko stotina jedna na drugu, da se ne bi krivile i vitoperile.I letve su gotove i dovučena je gotovo cela količina; samo su ostale još grede i direci.Ima i druge građe rastove i bukove, što je selo donosilo, te je i to lepo složeno na gomilu.Kmet je kupio i čekić za razbijanje kamena, te su i nekoliko furuna kreča naložili i već je valjalo i „majstore“ tražiti.Toga radi Radiša i Miljko jedanput ponesu plan i odu u obližnju varoš, da potraže majstore, i tamo se raspitaju za sve.Zidari u toj varoši tada nisu imali mnogo posla pa zato nisu mnogo ni tražili, i brzo se pogode, s tim, da počnu malo docnije, dok završe onu građevinu što su je tada radili.A pošto su uveravali, da će do jeseni biti gotovi sa zidanjem, to Radiša i kmet pristanu; a oni će dotle navaliti da se još cigala i kreča ispeče pa onda da počnu i crep... Davno je pukla nevesinjska puška za oslobođenje dične Hercegovine i ponosne Bosne od Turaka, i sve su srpske novine pisale, da se ide braći u pomoć.U Srbiji su padali svi kabineti, koji su se ustezali da objave rat Turskoj, dok najposle ne dođe ministarstvo Stevča-Ristićevo, koje nazivahu „akciono“.I ovo ministarstvo 20 Juna ove 1876 objavi Turskoj rat „za oslobođenje i nezavisnost“.Zato se predavanja obustaviše po svima školama u celoj zemlji i radnici njihovi biše odazvani na drugu dužnost, na dužnost u radu oko oslobođenja i proširenja otadžbine svoje.Odoše i zagoričani prvog i drugog poziva, odoše i Gruja i Radiša; a ostaše samo starci i mladići ispod dvadeset godina i s njima Miljko kmet.I nije prošlo ni nekoliko dana od objave rata a počeše da stižu crni glasovi, da je poginuo taj, i taj, i taj, a teško ranjeni ti i ti, u tom i tom boju.Žene i deca počeše da dolaze kmetu, da ga pitaju je l’ istina, a kmet je opet slao pandura kapetanu, da ga o tome pita, i kapetan je javljao za sve, za koje mu je pouzdano dostavljeno.I poče selo da se zavija u crno.Jedan grob a po tri četiri kuće se preruše.I počeše zapevke po celom selu, da ti srce cepaju a potocima suza izgone na oči.Majke žale sinove svoje: „Jao sine, gde kosti ostavi! „Kuku sine, zar majka više da te ne vidi? „Lele crnoj, kud će tvoja sirotinja! „Ajaoj kuku tužnoj, da vidiš decu tvoju! „Jao hranitelju naš, volovi te čekaju! „Kuku nesrećnoj, do Boga i do veka!...“ A sestre braću svoju: „Jao brale, siv sokole moj! „Jao brale, kud odlete! „Jao brale, ko ti krila slomi! „Jao mile, kim će sestra da se ponosi! „Jao ponose moj, kud se dede! „Jao brate mili, zar sestra više da te ne vidi! „Kuku crnoj i do veka!...“ I kao da su se nadmetale koja će glasnije i rečitije da ožali svoga pokojnika, koji je pao na bojnom polju.Sve je selo ogrezlo u suzama.I odakle je ko išao da išao, on je pričao kako je ta i ta naricala, i opet je sve po kući plakalo.A jadna Jana, koja je odavno ostala udovica i kojoj je sad jedini sin hranitelj poginuo, išla je kao luda po selu, sva raspletena, s prevrnutim odelom, i hulila na Boga!Ali se opet u trenutku povraćala i govorila, da njen sin nije poginuo, jer pravda i milost Božja to ne može učiniti!... U ovakome jadu i opštoj nevolji o kakvome radu na novoj školi dabogme da nije moglo da bude ni pomena.I za sve vreme rata sve je ležalo i pačivalo mrtvim snom. Srbija je najposle, posle slavne bitke na Šumatovcu, doživela i — Đunis, a posle ovoga „Status quo ante“.I sve što osta, bilo zdravo ili načeto, vrati se svojoj kući; samo oni, koji ostaviše kosti svoje na bojištu, ne dođoše.Oni ostaše, da svedoče o srpskom junaštvu.Robom ikad a grobom nikad...Zalud su mnoge majke, seje i ljube pogledivale, da i njima dođe ponos i hranitelj njihov — on im nije došao.I tužna zapevka, koja se malo bila utišala, sad je ponovo odjekivala po brdima i dubravama zagoričkim; a luda Jana je umrla... Takvo se leto, i takva jesen i zima 1876 i zima i proleće 1877 nije zapamtilo u Zagorici.Ovo su bile najcrnje i najsuznije godine od Kosova. Ali je tu bilo i suza radosti.Svi koji su se vratili bili su mili svima.A njihove majke i seje sa suzama su zahvaljivale velikome Bogu, što ih je u životu održao, te su im se vratili živi i zdravi... U proleće, u početku Marta, iziđe naredba ministra prosvete, da sve škole u našoj zemlji otpočnu i da se na kraju godine deca prevedu u stariji razred.Tako je ovo bio upravo dovršetak prošle školske godine, a ne početak nove, jer su mnoge škole bile prestale još u Maju.Došao je i Radiša, pa je Bog poštedeo i dobroga Gruju. Kad se sve stišalo i pripremilo, došla su i deca u školu, posle ravno devet meseca.Vreme taman dosta veliko da se zaboravi mnogo što šta, osobito u ovo vreme, kad je sva pažnja bila skrenuta na drugu stranu.Ali je dosta vremena bilo i za obnovu svega onoga, što se pre toga učilo i što se nije svršilo.I Radiša je najpre obnovio sve ono, što je prošle godine radio i s velikim i malim učenicima.Ruka sad još više nije slušala ni u pisanju ni u crtanju, a i samo je čitanje išlo malo teže, osobito onoj deci, kojoj je neko iz kuće poginuo ili ranjen bio.Vidi se, da nisu čitala, jer im nije bilo do toga.Ali je sve ovo Radiša popravljao tako polako, da to nisu osetili ni on ni deca.A svakoga su dana deca molila Radišu, da im priča iz rata, o pojedinim bojevima i junacima, i o topovima, koje mali zagoričani, pa mnogi i veliki, još nisu ni videli. Gradina je preko leta bila zarasla u korov a zimus pokrivena snegom, te je sad morala ponovo da se prekopa, uredi i zasadi; i sad je bilo i kalemljenja na sve lanjske i preklanjske sadnice.Živa ograda je naglo napredovala, a sve su se jele i borovi posušili. Na Petrov dan, pošto nije bilo revizije, Radiša nije pravio nikakvu paradu, nego je prosto preveo sve učenike u stariji razred i kazao im kad da dođu u školu, pa ih je raspustio.Na završetku rekao im je, da stojeći kažu: „Bog da prosti one iz našeg sela, koji su poginuli na bojnom polju, braneći sve nas!..“ Ali je ova godina za selo Zagoricu mnogo, mnogo značajnija po tome, što je u njoj podignuta nova zgrada. Pripremni su radovi bili privedeni kraju još prošle godine, i očekivali su se već i majstori baš onda, kad su svi pozivani u svoje komande.I kako posle mobilizacije dođe i objava rata a za tim i sam rat sa svima tegobama, strahotama i grozotama svojim, to o građenju škole tada nije moglo biti ni pomena. A po svršetku rata majstori su se javili još o Đurđevu danu.I, o kako dobro beše, što je gotovo sve bilo spremno!Sad su videli i Radiša i Miljko, da ne bi smeli ni pomišljati o novoj školi, da nije sve spremno za nju.A ovako, i majstori pogođeni, i oni već došli; pa što da ne zidaju?A novca, koliko im zatreba, uzeće iz štedionice, pa će posle otplaćivati; a nešto imaju i opštinskoga, te ne moraju ništa tražiti od naroda. Majstori dakle napraviše sebi privremene kućice i, u ime Boga, otpočeše kopanje i zidanje temelja.I za nekoliko dana nije bilo u selu žive duše, koja nije došla da vidi, kako se zida i kako se pravi malter.Ali što su više majstori izmicali s poslom, sve se više uviđalo, da je dovučena gomila kamena i peska nedovoljna; i kmet Miljko je naređivao što više ljudi, da vuku i jedno i drugo.I krečari i ciglari su ubrzali svoj posao, te da majstori zbog njih ne bi čekali.A Radiša podbuni svoje velike đake a preko njih i druge, da ide što više njih na građevinu, ma po koju cenu, samo da gledaju kako se radi i da što bolje prime taj zanat, a i škola da bude što pre gotova.Tako je svakoga dana bivalo na građevini koliko majstora toliko i dvaput više onih drugih, nemajstora.I zato je posao napredovao neobično živo.Do same „cokle“ izveli su zidari kamenom a odatle počeli ciglom.Ovo je sad bilo još od većeg interesa za sve, da vide, kako se cigla slaže i kako zidanje s njom mnogo lakše ide nego kamenom.Interesovalo ih je i kako mere, da zid ide pravo i u dužinu i u visinu, i kako se na uglovima cigle ukrštaju.Haj, veselih zagoričana!I što se zidovi izdizali sve više, to je i radost njihova bivala sve veća!A i mali zidari, pomagači i nadničari, bili su sve radosniji, jer su sve više primali zanat.Samo mladi ciglari nisu imali kad da se raduju, jer su odmah morali da otpočnu građenje crepa.I kmet Miljko i Radiša bili su neumorni.Trebalo je sve spremiti, da majstori ne čekaju, i trebalo je pohitati s poslom; a njih dvoje su vodili sav račun o svemu.I oni koji prolaze radovali su se, kako veliku i lepu školu gradi ovako „sirotno“ selo.A spremljena građa taman se beše prosušila, koje ovde a koje tamo na mestu, jer je strugana i deljana još lane.Ipak su je oni sad bili izneli na najjače sunce, te da se još bolje osuši.Sve je činjeno, da zgrada bude najsolidnija. U to vreme dolazio je u obližnje sresko mesto inžinjer poradi nekih mostova na okružnom drumu.Radiša ode njemu i pozove ga, da dođe i vidi njinu školu.Inžinjer učini i ovu ljubav, te dođe i pregleda i majstorima učini neke napomene; a Radiši i kmetu Miljku reče, da će njihova škola biti najlepša u okrugu.I za čas je celo selo znalo, da je izlazio „indžilir“ i kako je rekao, da će njina škola biti najlepša u „svem“ okrugu... Građenje se produžilo i preko raspusta.Radiša je svu školu, sa svima odeljenjima, sem svoje sobice, bio ustupio stolaru, koji je bio izišao, da vrata, prozore i patos pravi ovde, jer mu je tako lakše bilo nego da ih iznosi napravljene.Daske za patos već su bile tu, a za vrata i prozore on je doneo iz varoši. O Velikoj Gospođi zgrada je bila pod krovom i onda su je jedni tavanisali i malterisali a drugi radili onu manju zgradu iza ove, za poslužitelja i trpezariju. A u jesen, kad je bila zgrada sasvim gotova, i kad je trebalo rešavati: da li da se primaju i novi đaci i uvode u novu, još vlažnu i neisušenu školu ili ne, dolazi objava drugoga rata, i Radišu ponova, kao i sve zagoričane, poziva dužnost na drugu stranu, i škole se opet zatvaraju.Time je rešeno i ovo pitanje. — Šesnaestog su Avgusta dakle svi Radišini đaci opet bili na okupu, da otpočnu treću godinu ili treći razred.Isto su tako došli i njegovi odrasli đaci, kojima se nije znao razred, ali koji su osećali, da kod Radiše mogu još mnogo naučiti, pa su dolazili svake Nedelje, kao i u početku.I Radiša je i s jednima i s drugima produžio rad odande gde je bio stao.O novim đacima samo još ništa nije mislio, dok ne vidi, šta će biti s novom zgradom.A kad je ova bila gotova, objava drugog rata je prekinula rad i s ovim starima a kamo li ovu brigu o novima.Sad će obe zgrade da ostanu same... Drugi je rat, kao što je poznato, bio bolje sreće.U njemu je naša vojska doprla do Pirota i Kosova, ali je zloglasnim i nesrećnim Sanstefanskim Mirom vraćena u stare granice.Sve joj je dakle bilo uzalud što se bila; i to joj je otela ne Turska nego njena saveznica i sestra — Rusija, pa dala Bugarima!...Ah, tada je zakukala ne samo vojska srpska i njen zapovednik, nego je zakukao i sav narod srpski!.. Ali Evropa ne odobri to nepravedno delo rusko, i zato se skupi Berlinski Kongres, koji nam dade četiri okruga, ali nam uze — Bosnu i Hercegovinu!O, teško nama slabima, kad drugi rešavaju o nama!... I Radiša, koji je sudelovao pri osvojenju Niša i bio izišao s vojskom na ono znamenito srpsko polje Kosovo, vraća se slomljena srca kući.Svršetkom mira u Sanstefanu svršen je bio i rat s Turskom; samo je vojska još ostala na okupu, da se vidi, šta će se i kako će se.I bila je gotova, da se bije i s ruskom vojskom, ako ova dođe da joj otme Niš!... Opet u proleće 1878 u mesecu Martu iziđe naredba, da škole produže svoj rad.I Radiša se vratio i otpočeo ponovo.I produžio je, i dovršio je s onima, s kojima je i otpočeo; jer nove nije primao, prvo s toga, što je nova zgrada bila još vlažna, a drugo s toga, što je vreme bilo kratko za nove.I opet je najpre ponavljao i utvrđivao ono što je jesenas prešao pa je onda išao dalje; i Radišini su đaci lako mogli da pređu u četvrti razred i prešli su svi.I ove je godine gradina bila lepo uređena.Odrasli su još dolazili i marljivo slušali sve, što im treba za bolje poznavanje prirode i svoga naroda a najviše ono, što im treba za život. Za sve ovo vreme na novoj zgradi otvarani su prozori svaki put kad je suvo vreme, a preko raspusta su prebojena vrata i prozori i poručeno deset novih klupa sa po tri sedišta.Radišina je želja bila, da klupe napravi on sam, ali za sad niti je imao dosta alata ni vremena za to.Zato je našao dobroga majstora pa mu je dao nacrt i do sitnica izbeležio i ispričao kako što treba da bude, te su opet ove nove klupe u zagoričkoj školi bile najbolje u svoj okolini. Na Petrov dan završena je školska godina i osvećena nova škola.To je bilo ovako.Kmet Miljko još na nekoliko dana pre Petrova dne išao je svešteniku i umolio ga, da dođe da im osveti novu školu.Petrov dan su odredili zato, što je to školski dan, kad se završuje školska godina pa da se te dve svečanosti spoje.Sveštenik mu obeća, i od sad se znalo, da će u Zagoricu doći pop na sam Petrov dan, da osveti novu školu.I učitelj je kazao đacima, a preko njih je za ovo doznalo i celo selo.Saznalo se za ovo i po okolnim selima i mnogi su želeli da dođu, da vide novu zagoričku školu, o kojoj se već pričalo da liči, Bože me prosti, na Žiču il’ na Studenicu.I Radiša se dade na posao i stane s Miljkom smišljati, kako ovaj dan što lepše i svečanije da se proslavi, ali opet prosto i srdačno, bez velike parade, kako im i dolikuje. Osvanuo je Petrov dan.Seljani su počeli da dolaze još zorom, te da hvataju hladovinu.I dolazili su neprestano, i muško i žensko, i staro i mlado, kao na pravi sabor.A kad se već u veliko stalo pomaljati iza visokih brda zagoričkih i sunce, pojavi se ozgo niz reku i popa na konju, s jednim još čovekom, a to beše njegov crkvenjak.Narod kao da ugleda Isusa Hrista, sav krenu na tu stranu, a Radiša, kmet Miljko i više viđenih ljudi iziđoše mu u presret.I čim se sretoše, pop sjaha s konja, nazva im Boga i ljubazno se pozdravi sa svima, a ovi svi poskidaše kape i ižljubiše ga u ruku.Odatle pođu u narod, koji je bio u porti kod stare škole.Bilo je tu i porodilja, koje su donele svoje dete da im ga popa krsti, jer je nekima već po nekoliko meseca a ona su još nekrštena, a bilo je i koji su došli zarad kakoga pokojnika, da zovu popa da im ga opoje, i ako im je i on sahranjen još pre nekoliko meseca.Kad je pop došao do naroda, svi su skidali kape, prilazili mu ruci i govorili: „Blagosovi, popo!“ a on je desnom rukom blagosiljao i odgovarao: „Bog te blagoslovio!“ a s viđenijima se i zdravio.Tako je popa ušao u portu i onom se stazom od kapije uputio staroj školi kroz čitav špalir naroda i s jedne i s druge strane.Sve se guralo da vidi popa, jer je on retkost u ovome selu, a tako je blag i dobar, da liči na svetitelja.Pa je opet zato red bio bolji nego u mnogim varošima, gde ga održavaju žandarmi. Popa je najpre seo na doksat stare škole da se malo odmori, pozdravi i vidi sa svima, pa je onda rekao, da donesu u kadionici žara i malo tamnjana.A kad su doneli, on je sa svima pošao na crkvište, gde je odslužio neku kratku službu.A za sve vreme ove molitve sav je narod stajao gologlav, i kad se god pomenuo Bog, Isus Hristos, Duh sveti ili koji svetitelj, on se krstio.Sad je Radiša tek video, koliko mu treba „crkveno pjenije“ i zahvaljivao je Bogu što je nekad slušao starije, te ga je učio i ako ga nije voleo.Jer su i oni i njegovi drugovi u školi mislili i govorili: „Mi se spremamo za učitelje a ne za popove: što će nam to?“... Po svršetku ove skromne i kratke molitve i sveštenik s učiteljem i kmetom i narod ceo krenu se novoj školi.Tamo je bilo sve otvoreno, i ona čistota i samoća doista je podsećala na manastir.I za čas pa se ova svetinja napuni naroda, koji je stajao u njoj gologlav kao u crkvi.Popa najpre osveti vodicu u glavnoj učionici pa pošto pokropi prisutan narod, pokropi i učionicu samu, pa onda zađe po svoj zgradi, te pokropi sva odeljenja redom pa i kuću u dvorištu, a za tim se opet vratiše svi u učionicu.Pošto stolica u Zagorici nema a ni kupa nije bilo, jer su one oko sovraluka ukopane u zemlju a drugih i nema, a klupe školske su bile i male i nedovoljne, te s toga nisu ni unošene, to je sav narod stajao kao u crkvi.Samo se Radiša bio postarao za jedno uzvišenje za popa kmeta i sebe, odakle će on da govori, i s njima je bio još samo gazda Mijailo i čiča Gaja; a više nije moglo da stane.Kad je Radiša uveo i namestio i đake svoje s leve strane do katedre i uredio ih po glasovima, i kad se sve utišalo, da se mušica mogla čuti, onda na mig Radišin đaci zapevaše veličanstvenu i dirljivu narodnu molitvu. I ovo je bilo prvi put da zagoričani slušaju ovu molitvu u svome selu, pevanu od svoje uzdanice, svoje nade, od svog srca.A Radiša je još udesio da je pevana polako, bez hitnje i vikanja, tiho, da je zbilja ličila na pravu pobožnu molitvu, a glasići đački na glas anđeoski, a ova moderna svetinja, što se osvećuje, na hram Božji, na kakvu staru svetinju iz slavnoga doba naših careva i kraljeva.A kad se posle male pauze zahori i dalje, jasno da svi razumeju: sve se stade krstiti i kroz suze šaputati: „Bože milostivi, daj!..“ Tako se svrši cela himna; i narod samo blene, samo treplje, a suze mu se kotrljaju niz obraze. Onda se Radiša polako, tiho i dostojanstveno pope na uzvišicu, gde behu pop i kmet s onima ostalima, i stade pred sto, na kojem stajahu neke hartije, pa, opet ne pretendujući ni na kakav besednički dar, sasvim prosto i iskreno poče ovako: „Braćo i sestre, i deco, učenici moji! „Za naše selo današnji je dan doista najveći i najznačajniji dan od kako ga je i dan najradosniji za nas sve.Na današnji se dan u svoj našoj zemlji, u miloj nam Otadžbini, završuje školska godina, đaci prevode u stariji razred i zato zahvaljuju svemogućem i milostivom Bogu, što im je dao zdravlja da izvrše jedan deo posla, za koji su i pošli u školu.Ali je današnja radost naša mnogo veća.Mi ne završujemo samo školsku godinu, nego i osvećujemo jedno delo svoje, koje će, ako Bog da, doneti novu sreću svima vama i celome selu, i donositi je dokle ga god bude.I vekovi će govoriti: slava i hvala našim starima, koji pored dva ogromna, strašna i krvava rata, i baš za vreme njino, podigoše i najlepši dom nauke, najveći izvor videla i sreće naše!.. „Jeste, braćo.Danas svi narodi i ljudi, koji ne idu u školu, koji ne uče, koji se ne prosvećuju, nego ostaju u tami i žive onako kako su živeli pre hiljadu godina, ne mogu da žive, ne mogu da napreduju, nego siromaše i propadaju.Zato su škole da se u njima još zarana, u detinjstvu, uče ljudi, da se uči i muško i žensko, i staro i mlado.I nemojte misliti, braćo, da za odrasle nema nauke po onim svetim mestima što se zovu škole: ima, te još koliko, samo ko hoće i može da dolazi u njih i da uči! „Zato se narodi danas nadmeću ko će više škola da podigne i ko će više dece svoje da pošlje u njih.To je i naš narod uvideo kad je rekao: „Bog da prosti učitelja pa roditelja“, i kad je nazvao slepim kod očiju onoga, koji ne zna knjigu.Jer nepismen i jeste slep kod očiju.On ne vidi ono što je u knjigama, a tamo je čitav novi svet, svet mudrosti ljudske, svet svega znanja, što se otkrilo čoveku od postanja sveta pa do danas.Zato, blago onima, kojima se skine taj mrak s očiju, kojima se otvore oči, te mogu videti i taj drugi svet, to videlo što je u knjigama, to znanje što se zove nauka i mudrost!I blago onima, koji teže tome, koji vole da uče sebe i porod svoj!Oni će živeti, oni će napredovati, oni će biti srećni i njina je budućnost. Zato hvala vama, braćo, i ovom prilikom, prvo što ste marili za školu i tražili je, da vam se odobri još onda, kad niste imali gde ni da je smestite, nego ste dali sudnicu za nju (a vi se mučili bez sudnice).Zatim vam hvala, što ste održali reč i podigli ovu novu školu, koja će vekovima prosipati videlo nauke na decu vašu i pričati o vrednoći i ljubavi vašoj prema porodu svome.A najviše vam hvala, što ste je podigli na jedan jedinstven način, da je retko naći selo, da je jedan zajednički posao izvelo ovako složno i ovako jednodušno, da se niko ničemu nije protivio, da nikome ništa nije bilo teško i da se činilo, da se svaki bojao, da ne učini manje nego drugi, i da se svaki starao, da učini više nego drugi.A vaš učitelj i vaš uvaženi i vredni kmet Miljko najbolji su svedoci tome.Oni su samo rukovodili poslom, a vi ste radili. „Na prvu reč da treba da gradimo novu školu naš uvaženi komšija i brat Mijailo ustupio je svoj šljivak bez reči, i to na poklon, i ako je selo bilo voljno da mu ga plati, pošto je to bilo najzgodnije mesto za školu.Naš dobri i siromašni brat Toma pristao je i kuću svoju da da, samo da mu selo drugu napravi, gde hoće, a i posle je pomagao majstorima, ne tražeći velike nadnice no koliko mu se da.Za školu je trebalo oko sedam stotina kola peska i preko hiljadu kola kamena, i vi ste sve to dovukli, i nijedan ne reče da mu je teško i mnogo.Valjalo je još: preko četiri stotine kola kreča, preko sto deset hiljada cigala i oko pedeset hiljada crepa.I da smo za to plaćali, stalo bi nas: kreč oko trista dukata, cigla oko četiri stotine dukata, i crep oko sto dukata, bez podvoza; to je na osam stotina dukata.Ali vaši su se vredni mladići a moji dobri stariji đaci zauzeli, te su ne samo naučili u školi kako se to radi, nego su i izradili sve ovo i zadivili i selo i one, koji su prošli ovuda i videli ih na poslu.Oni su radili istrajno i neumorno, samo da navašu dosta, te da majstori ne čekaju.I kad vam kažem, da majstori doista nisu čekali nikad ni jednoga časa, onda ćete i sami videti koliko su istrajnosti i ustalaštva pokazali ti mladi radnici naši.A kad smo ih pitali, šta će tražiti za to, oni su ostavili selu, da ono nađe kako je pravo.A gde se, braćo, tako ne pogađa, nego se selu ostavlja, da ono nađe i učini kako je pravo, tu nema kavge, tu je sloga i tu je Božji blagoslov.I eto takva sloga i tako pregnuće je i podiglo u vašem sirotnom selu ovu veličanstvenu palatu, s kojom ćete se ponositi dokle bude Zagorice.I samo za ono, što za sada nismo mogli dati sami, a to je zidarski i stolarski posao, platili smo.A, zdravlje, Bože: ja se utvrdo nadam, da će uskoro među nama biti i tih majstora, te ih nećemo morati dovoditi sa strane i plaćati njima.Uzdam se u Boga, da će ovi moji stariji đaci uskoro postati neki mali inžinjeri i da će svaki od njih umeti da načini plan za svaku građevinu i da je postavi na zdrav temelj i na njoj izvede sve do kraja.I posle i nepuna pola veka ja se nadam, da i vi nećete više živeti po ovim današnjim tesnim, mračnim i čađavim krovinjarama, u kojima ne vidite bela dana, u kojima će oči da vam iskoče od dima i koje svaki čas mogu da buknu u plamen i pretvore se u prah i pepeo, zajedno s vama i decom vašom; nego da ćete poći u napredak i zidati i vi kuće ovako od kamena i zemlje, od cigle, peska i kreča, kao što danas čine svi prosvećeni narodi.Jer je sve to kamen, a pravo je rekao Miloš Obilić svome caru Lazaru, kad ga je pitao, od čega da sagradi crkvu Ravanicu: „Zidaj je od kamena, jer od kamena nikom ni kamena: trajaće ti hiljadu godina.“ I ne samo što su te kuće trajnije od današnjih brvnara, čatmara i krovinjara, nego su one i zdravije.Pogledajte samo, oko sebe, kako se lepo bele ne samo zidovi nego i tavan, i setite se, da se ovo svake godine može okrečiti i ubeliti.A pogledajte i dole ove lepe i uglađene daske, koje niti su hladne kao cigla i kamen, ni prašljive kao zemlja, nego tople, a svaki se dan mogu prati kao kašike i sudovi iz kojih jedemo.A nauka veli: gde je čistota, tu je i zdravlje.A sve što nam danas izgleda skupo, to će docnije biti jevtinije, čim bude više radnika na tome.Tako će polako biti mogućno, da svaki od vas ozida i živi u ovakvim građevinama, kakve su najbolje danas i za zdravlje, i kakvu ste evo danas vi podigli za decu svoju, da vam se u njoj uče svemu onome što je dobro. „U onoj staroj školi, evo je treća godina već, kako nismo mogli da primimo više nijednoga đaka, pa ne bismo mogli ni ove, dok ovi ne svrše, jer nije bilo mesta.A sad ne samo što imaju bolju školu ovi, i što vam ministar nikad više ne može uzeti školu, nego i iduće godine već možemo primiti i nove đake, koliko ih god bude.Svi nam ovi, u ime Boga, prelaze u četvrti razred, a u prvi ćemo primiti nove.Zato svaki ko ima dete za školu, neka ga o Gospođinu dne dovede. „A da se ovo veliko delo vaše, braćo, i započne i ovako srećno dovrši, od početka pa do samoga kraja, najviše od svih je činio i učinio vaš vredni kmet Miljko, koji je više zapeo i brinuo o vašoj školi no o svojoj kući i svome imanju.Zato mi dopustite, da mu i od strane vaše i od strane svoje, školine i đaka svojih, izjavim srdačnu zahvalnost. (Okreće se kmetu Miljku, prilazi k njemu, hvata ga za ruku i produžuje:) Hvala ti od neba do zemlje, i znaj, dokle god bude ove veličanstvene palate u Zagorici, dotle će se s njom pominjati i ime tvoje.Nek se i deca tvoja i unuci tvoji ponose delom ruku tvojih i neumornosti tvoje.Hvala ti i od mene, najboljega svedoka tvoga truda, i od sela tvoga, kojem si osvetlao obraz, i od ove dece male, koja još ne mogu da pojme vrednost ove vaše opšte tekovine, ali će se ponositi i njome i selom svojim u kojem je a tebe pominjati do groba!...“ Miljko se malo i zastide i zbuni, pa se brzo pribra i ozbiljno i dostojanstveno kao uvek reče: „Hvala ti, gospodine, na toj reči, ali da nije tebe bilo, ništa mi sami ne bi umeli.Zato hvala tebi, i Bog sam nek ti za to plati!Nek si nam živ i zdrav, i neka ti Bog da svako dobro, te da nam u ovoj kući dugo učiš decu!“ Radiša je pomislio u sebi, da je to bila njegova dužnost, a Miljku kao prostom i neprosvećenom čoveku da pripada veća zasluga; ali ovo nije mogao da kaže, nego je onda opet prišao đacima, te je jedan anđeoskim glasićem pevao „Pošetala Carica Milica“ a drugi su mu, na poslednjem redu gde se oteže, pomagali.Za ovim je jedan izdeklamovao divnu i onda novu deklamaciju „Dižite škole, deca vas mole“, koju su svi lepo razumeli i radovali su se od srca, što su je poslušali.Onda je izišao jedan drugi i rekao ovo: Pa i ako ovo nije bilo mnogo pesnički, opet se prostodušnim zagoričanima mnogo dopalo, jer su videli, da je sročeno naročito za njih. Onda ustade popa i reče: „Neka je blagosloveno delo vaše od sad i do veka, amin!Hvala braćo, i neka Bog poživi sve vas i decu vašu!“ I onda iziđoše.Ljudi su razgledali školu, svaki kutić njen, svaku sitnicu i sve je zadivljavalo prostodušne zagoričane, i muško i žensko.Za tim su išli i u gradinu školsku i najviše su se čudili onoj pravilnosti i redu u njoj, a mnogo su što šta i novo videli.Popa je onda izvršio ono nekoliko krštenja.A Radiša i kmet Miljko su se dali na posao oko ručka.Postavili su u porti kod stare škole, gde ručaju i o zavetinama, u hladu.Glavna je sovra postavljena u sovraluku gazda Mijailovom, jer je bio najveći, a oko nje su druge, onih koji su izdalje došli.I ručalo se i veselilo s punim srcem.Učitelju je bilo milo, što ima ovake seljane; seljanima je bilo milo, što imaju ovakog učitelja; obojma je bilo milo, što su dobili novu školu; popu je bilo milo, što ima ovake parohijane; a gostima je bilo milo, što vide ovaku slogu, jednodušnost i ljubav.I svima je bilo milo, i svi su se voleli.... Posle ručka je omladina počela da svira i igra, popa je otišao da opoje pokojnike, a kmet Miljko i Radiša napisali su izveštaj ministarstvu, da je odavno dovršena a danas i osvećena nova zgrada školska u Zagorici sa dva odeljenja. Tako je prosto, iskreno i srdačno proslavljen i kraj četvrte školske godine i osvećenje jedinstvene nove škole u Zagorici. Otišli su opet svi, a ostao je Radiša sam, da premišlja, šta mu treba za iduću godinu.Prvi mu je posao bio, da se preseli u novu školu, i uzeo je odeljenje s donje strane, onako sam kao kaluđer, i da naseli i Gruju u novu zgradu iza škole, pa i Gruja je bio sam kao kaluđer.A kad su se namestili, Radiša reče: — Sad ličimo na kaluđere, Grujo, u ovome manastiru, i ja i ti.A Gruja odgovori, onako odmah, kao da je i sam o tome mislio, samo nije mogao da kaže: — Daće Bog, gospodine, pa ćemo se i poženiti!I ne može se više ovako.Kuća bez žene, to ti je gradina bez gradinara, vinograd bez vinogradara — odmah zaraste u travu.To ti je dete bez majke.A nama muškima to Bog nije rekao.Nama je rekao, da oremo i kopamo i da oružje nosimo; a ženino je da got’vi jela i gleda kuću i decu. — Zato i veli poslovica, da kuća ne stoji na zemlji nego na ženi, reče Radiša. — Tako je, Boga mi, gospodine i nije drugojače.Žena je u kući sve, a čovek je u njoj gost.I blago onoj kući, u kojoj je domaćica dobra! dodade Gruja sasvim ozbiljno. — Pa kako bi bilo, Grujo, da se ženimo? upita Radiša. — Dobro, gospodine!I to treba da činimo, i to što pre.Sad barem imamo gde da je dovedemo! odgovori Gruja sasvim ozbiljno. — A koji će od nas dvojice pre? upita ga Radiša. — Pre ti, gospodine; ti si stariji, a za mene je lasno, odgovori on kao stideći se po malo. — A kako lasno, Grujo?Valjada si begenisao neku?Gruja se nasmeši pa onako kroza stid odgovori: — Begenisao sam ja puno, nego ne znam hoće li one mene! — A zašto je za mene teško? upita ga Radiša. — Teško ti je tako, bez žene; a nije ti teško nać’ devojku — svaka će poć’ za tebe, reče Gruja.I tako se svrši ovaj šaljivo-ozbiljan razgovor između Radiše i njegovoga dobrodušnoga poslužitelja. Radiša je sad u novoj zgradi stao premišljati, šta mu treba za iduću godinu i šta će za vreme raspusta školskoga da radi.I, među svima pitanjima najčešće mu se nametalo to pitanje o ženidbi. — Sad sam posvršavao sve najglavnije stvari.Sad je na redu, da se oženim...Bez ovoga ne mogu dalje.Ne mogu ovako kao pustinjak...Vreme je, da se oženim i okućim.Žena će me spasti barem ovih briga u kući...Lakše se podnosi sve u dvoje...A da Bog sučuva, da mi nešto bude, pa ko i da me gleda?!..Ne smem ženskima slobodno ni u oči da pogledam...A zašto to?Zašto svakoj ne bih slobodno u oči pogledao?...Ovako beže od mene; vele, momak sam, pa sramota.A onako će dolaziti ženi mojoj slobodno, te i preko njih možemo nešto učiniti...Ali zato moja žena valja da bude pametnija od njih...Ne bih se snebivao, da uzmem koju dobru devojku i sa sela, pa da je obučim svemu kako valja.Ali se tako ne može otići daleko i učiniti mnogo.Ne može se iz početka, jer stignu deca pa ne dadu.A ona treba i da zna mnogo više od njih i — niko nije bio prorok u svome mestu rođenja...Moram tražiti priliku za sebe.Moram tražiti druga, koji će mi biti drug i u onoj velikoj kulturnoj misiji, koju imam da izvršim u ovome selu...Zato da tražim učiteljicu.Da tražim onu, koja će me razumeti i koja će mi pomoći... — A koju ću, i gde ću da je nađem?...Od svih koje poznajem najviše mi se dopada ona plavuša u Lipovici.Za nju pričaju, da je vrlo dobra učiteljica, a dobra je i devojka: zdrava, lepa, otvorena i pametna: video sam je nekoliko puta u sreskoj kancelariji, kad smo primali platu.Nju bi uzeo....Ali kako ću?Ko da mi provodadžiše?...A što opet da mi provodadžiše?Što je potreban provodadžija?Zar ne mogu ja sam: da odem i vidim....Ama šta će reći ona?Što će mi ovaj nepoznati?!..Pa, i neka kaže.Bolje i da kaže, nego preko drugoga... I jednoga dana početkom Jula meseca Radiša se već spremi i ode lepoj plavuši.Putem je mislio samo o njoj, i što se više približivao kući njenoj, srce mu je sve jače kucalo.A kad je došao do kapije i ugledao u dvorištu oprano rublje belo kao sneg, prostrto da se suši, on se toliko zbuni da se zamalo nije vratio.„A zar sam ja takav junak, da mi srce smeta?“ koreo je sebe „Zar je ono jače od mene?!“ I pošao je napred.Ali je ono lupalo i lupalo, da iskoči iz grudi.A kad se Radiši dosadi ovo kolebanje i kad vide da ga ne može zaustaviti, on viknu u sebi: „Napred!Nek lupa — Zato i jeste, da lupa!“... i u tom stade otvarati kapiju. — Mama, eno ga neko na kapiju!Čini mi se, da je onaj učitelj zagorički, Radiša! reče Danica utrčavši u sobu materi. — Pa neka ga, dete; ko je da je, dobro nam došao: mi smo u ovoj pustinji i željni ljudi i razgovora; iziđi i primi ga! Danica posluša majku svoju i iziđe.Ali kad ugleda mirnoga i ozbiljnoga, ali očevidno malo zbunjenoga Radišu, o kojem je ona slušala samo dobro da se priča, zbuni se i sama pa jedva progovori: „Otkud kolega tako rano?!“ A kad Radiša ču njen mio glas i vide onu rumen na licu njenom, a odelo belo, čisto kao zlato, on se jedva pribra da odgovori: „Došao sam, da Vam vidim školu.“ — O, molim, izvol’te!..Ali vaša je škola lepša od naše! reče Danica i pruži ruku „kolegi“, da se rukuju. Kad ču, da Danica zna za njegovu školu, on se malo zbuni a za tim i oslobodi.Ali njene meke ruke kao svila kao da se zalepiše za njegove, te ih on još oseća... — A otkud Vi znate za moju školu? upita je Radiša. — Pa pričaju ljudi, da ste sagradili novu školu i da vam je najlepša u Srbiji, reče Danica. — Oho; čak najlepša u Srbiji! počudi se Radiša. — Pa tako je pričao sam okružni inžinjer, odgovori ona. — Inžinjer!..Biće to mnogo.Biće i on preterao?... Ovo su govorili, a jedno s drugoga nije skidalo očiju.Samo je Danica iskreno primala gosta, a Radiši je svaka reč njena, svaki pokret, svaka sitnica duboko prodirala u srce i osvajala ga sve više.On se istina otimao, i trudio da ovo sakrije, ali nije mogao.Na njemu se jasno opažale dve prirode: jedna osećajna, koja je jača od njega, kojom on ne vlada, i jedna misaona, logična, kojom još vlada; i trudi se da je logičan, ali i tu malu zbunjenost ne može da sakrije. — Izvol’te u sobu! reče Danica. Radiša sasvim mehanički pođe u sobu, pa se seti da je rekao, da je došao da vidi gospođičinu školu, a ne sobu; i taman htede nešto da kaže, iziđe Daničina majka i prekide ovu zabunu.I ona priđe te se pozdravi s Radišom i pozva ga unutra.Radiša pođe.Prođoše kroz veće predsoblje, koje beše upotrebljeno za kujnu, ali tu sve beše tako čisto i u redu, da na njega učini neobičan prijatan utisak.Uđoše i u sobu.Ona ga još više osvoji.Tri kreveta, s tolikim stvarima u toj jedinoj sobi, pa tako sve raspoređeno i namešteno da te osvaja.„Ah, kakve razlike između ove sobe i one moje momačke, što mi je Gruja namešta i briše!Ovo je kultura; ovo je pitomina; ovo je raj; a ja sam u pustinji!..“ pomisli Radiša u sebi, pa zapita: ko ovo uređuje? — Mi, sve tri, odgovori Daničina majka. — Koje tri? zapita Radiša i ne sećajući se, da se ovim detaljnim pitanjima može i odati, zašto je došao. — Ja i Dana, a sad nam je došla i Zora, odgovori gospođa. — A koja vam je to Zora? upita Radiša. — Moja mlađa ćer.Ona uči Višu Žensku Školu u Beogradu, pa sad je došla i ona, te smo sve tri zajedno, odgovori gospođa. — U tom uđe i Zora, da se pozdravi s gospodinom, pre nego što donese posluženje. — Oho; pa Vi imate puno devojaka! reče Radiša gospođi. — Samo njih dve, gospodine; nemam više nikoga, odgovori gospođa. — Pa nek su Vam žive, gospođo, pa dosta.A obe su Vam zdrave i dobre, odgovori Radiša. — Hvala Bogu, gospodine; otkako im je otac umro, ostala sam sama s njima i nijednu do sad glava nije zabolela.Ali smo se mučile i radile.Ja sam se mučila da mi ova starija svrši, a sad se nas obe mučimo da nam ova mlađa svrši, pa će nam posle biti lakše, reče gospođa. Radišu još više dirnu i ova sirota a dobra, razborita i ozbiljna mati i njena dva siročeta.I dok je on u pameti svojoj zamišljao njenu sirotinju i muku, ona produži: — I muž mi je bio učitelj, i to kako vredan i dobar, ali mi umre rano, od velikih boginja, te ja ostah sirota, sama s ovo dvoje dece i s trideset dinara pomoći.I tako sam se mučila kao niko moj, dok mi Dana ne svrši i ne dobi službu.A sad, hvala Bogu!.. U dobro srce Radišino dirnu još više i ova beda sirote udovice.A za sve to vreme Danica je slušala i kao da se ponosila, što sad ona izdržava celu porodicu.A taj ponos kao da je još povećavao njeno veliko čelo i lepotu lica njena.Radiša se trudio da gleda u sve, ali su mu se oči najviše zaustavljale na njoj; i slušao je šta majka priča, ali su mu se misli otimale i dalje.„Ovo je sirotinja.Ovo je čestita porodica.Ovo je dobra majka i domaćica.Ovo su vredna i zdrava deca i lepe devojke, a Danica i dobra učiteljica, na sva četiri razreda, vrši i dužnost upravitelja i škole, i niko o njoj ništa ružno ne reče.A ako je još u radu nevešta, ona ima kad da se nauči...Njoj bi i trebalo pomoći.Sirota, slaba ženska.Njoj je potreban dobar drug...A meni je potrebna drugarica ne samo u školi nego i u kući...Ona je dobra.Ja nju volim, a ono drugo ćemo deliti zajedno...Imaću u njoj i druga u životu i druga u školi...Ne treba ni da biram više.Prvi me je pogled opredelio na nju.Samo ako ona mene hoće...“ I u tim mislima malo zbunjeno pogleda u majku, pa u Danu, pa opet u majku i reče odlučno: — A znate li, zašto sam ja došao? — Obe malo začuđeno pogledaše u Radišu, pa se majki ote prostodušno priznanje: ne znamo. — Došao sam, da pitam gospođicu, hoće li da pođe za mene? Obe obli neka rumen, od koje Danica posta još lepša a majci njenoj i suze potekoše.Nasta tajac.Ćuti Radiša, čekajući odgovor; a ćute i one, ne znajući šta da odgovore.Najposle majka prekide ćutanje: — Dano, šta veliš, dušo?Danica ćuti, gleda u zemlju i samo sleže ramenima; a srce da joj iskoči iz grudi. — Kaži, Dano; kaži slobodno.Ti gospodina znaš po čuvenju; znaš šta smo slušali o njemu, sve najlepše, a sad ga eto i vidiš, pa kaži!...Kaži slobodno! Danica podiže oči, uozbilji ono lepo veliko čelo pa onim smeđim očima pogleda i u majku i u Radišu pa reče odlučno: — Ja hoću, mama! Radiša ustade, okrenu se majci i reče: „Od sad ste vi, gospođo, i moja majka, i dopustite da Vas poljubim u ruku!“ I poljubi je.Onda se okrenu Danici pa joj reče: „A Vi ste, gospođice, od danas moja Dana i dopustite da Vam kažem ti!A pošto nemam prstena, evo ti moj prsten i neka nam je srećno!Moja kuća i moja te škola jedva čekaju, a najviše ja!“ Danica mu pruži ruku i rukovaše se srdačno, ali ne znađaše šta da rekne, nego joj se ote samo jedna reč: hvala!U tom posedaše i odahnuše, kao da su neki teški teret skinuli s duše.A tako je i bilo: majka je našla zeta i dobru priliku za ćerku, i ako ga nije tražila: Danica je našla dobroga druga u životu, a Radiša dobru devojku i dobru domaćicu i pomoćnicu u velikom poslu prosvetničkom, ako Bog da.Pa kako da ne budu veseli!... U tom uđe Zora i donese posluženje.To beše slatko od ruža, i ono doista beše sada slatko, i najslađe svima.Ona opazi neku promenu na svima.A majka je zapita: — Zoro, dušo, znaš šta je novo?Gospodin Radiša isprosi našu Danu, i sad ti je zet!..Neki žar posu mlado lice Zorino, i ne zna se, da li se više iznenadila ili obradovala.Odkud baš on najbolji učitelj momak u okolini, o kojem su oni često razgovarali; ali nikad ni pomislili nisu, da će on potražiti Danu!A on je već i isprosi!..Tako se čudila i pitala Zora.A to su isto mislile i osećale i Dana i njena majka.I sasvim mehanički Zora spusti na sto poslužavnik pa se zalete da poljubi Radišu u ruku.Ali on ne dade, nego se samo rukovaše a on nju poljubi u zažareni obraz i reče joj: moja lepa svajo! Radiša im sad ispriča: kakva je njegova škola; kako će se lepo namestiti; kako su seljani dobri ljudi; kako će se sad otvoriti drugo odeljenje i ona će imati samo prvi razred, a on četvrti; kako imaju lepu gradinu i zdravo šumovitu okolinu i tako dalje.A Danica je sve to zamišljala još lepše...Ona se radovala i što će da dobije dobroga druga i što će da se oprosti četvororazredne muške škole, koja za nju nije bila baš najzgodnija, ali je morala da pristane i na nju, jer nije bilo drugoga mesta.I svi su se radovali, a opet najviše Radiša sam. U selu Lipovici bilo je i male crkvice i popa, te odmah dozovu sveštenika i do podne se izvrši i ispit.Ostalo je samo, da ugovore dan svadbe.Na polasku Radiša uze ruku Daninu, da joj uzme meru za burmu, i ona mu se učini još lepša no što beše.I kad su se rastali, sećao se najviše Dane, njenog lepog čela i njene male, bele ruke. Munjevitom brzinom razneo se glas po selu Lipovici, da se njihova učiteljica Danica isprosila za učitelja zagoričkoga, i po selu Zagorici, da je učitelj njihov Radiša isprosio učiteljicu lipovičku.I koliko su se zagoričani radovali, što će njihov vredni učitelj da se okući, toliko su lipovičani žalili što će izgubiti dobru učiteljicu. Nastalo je spremanje za svadbu.Venčanje je imalo da se izvrši u maloj crkvi lipovičkoj, pošto u Zagorici nema crkve.Danica je pisala, da Radiša ništa ne kupije dok ona ne dođe, a Radiša je pisao, da oni ništa ne spremaju i ne troše u ludo, jer njima ništa ne treba više samo oni jedno drugom.I doista, oni nisu mnogo ni trošili.Radiša je pozvao svoga oca i majku, kuma od kuće i jednoga svoga najboljega druga za devera, a kmeta Miljka ostarosvatio.I na dan svadbe je ova mala vođevina s nekolicinom još pošla u Lipovicu za devojku.A u Lipovici se bilo iskupilo po sela, osobito ženskih, da vide učiteljicu svoju kao mladu i da vide zeta svoga, zagoričkoga učitelja Radišu.Kad je bilo vreme, izišla je mlada s deverom i bez ikakve galame, mirno i tiho otišli u obližnju crkvicu na venčanje a odatle se vratili natrag školi, gde je, u jednome hladu, bila postavljena sovra za časnike, članove porodice i nekoliko pozvanih gostiju.Radiša je umolio svadbare da poture adet i da ne pucaju iz pušaka, nego da poštede barut za rat i razbijanje kamena; ali se opet našao po neko, da ga ne posluša.Posle ručka natovarili su na nekoliko kola sve stvari i pokućanstvo Daničino i njene matere i svi pošli, koje peške, koje na kolima a koje na konjima, u Zagoricu.Planina je odjekivala od pesme i od pištolja veselih svadbara.A kad su stigli u Zagoricu, narod ih je pričekivao putem i stariji su blagosiljali: „Neka je srećno i dugovečno!“ A kad su se približili sudnici i ugledali novu zagoričku školu, belu kao sneg, kao caricu među prosjakinjama, kmet Miljko kao starojko reče Radiši: „E dopusti, gospodine, da i ja prestupim tvoju naredbu i da se po našem adetu glasnem malo!“ Pa izvadi iza pojasa svoj srebrnjak zape ga, diže u vis i opali.Srebrnjak puče kao grom, glas se stade odbijati od brdo do brda, dok se jedva ne ućuta.A od škole se krenu šarena povorka u preteč.O, kako su mili bili i oni otuda ovima, i ovi odovuda onima!Odjeknuo je još po koji pucanj i otud i otud.A kad su se sastali, svi su se ljubili i ne poznajući se.A da je sve tražilo mlada-nevestu, da je vidi i pozdravi, i po sebi se razume.A Danica je u sve milo gledala, zdravila se i razgovarala slobodno sa svima, kao da nije bila mlada. Stari svat kmet Miljko je znao, da Radiša nema nikoga kod kuće, da mu štogod spremi, pa je naredio, te se kod njegove kuće spremilo i donelo sve što treba za večeru.Doneli su i od gazda Mijailove kuće a mnogi su i seljani došli i doneli po koju pogaču, po koje pečeno pile, prase, jagnje, a neki i po koje šilježe, koju jalovicu, koji zastrug meka sira i mlada kajmaka i koju čuturu vina.I večera je bila prosta, ali bogata i iskrena.Za vreme večere mlada je sedela s njima zajedno, a nije dvorela po njinom seljačkom adetu.Ali je to bilo po varoški i nikom nije padalo u oči, niti je ko zamerao.A mnoge su govorile: „E, Bože; blago njoj!A što i mi ne bi tako sedele, nego dvorimo kao robinje ceo dan, te nam presedne svadba!“.. Po dolasku radosna Danica je obišla sva odeljenja, i ne zna se ko se više radovao: ili ona ili majka njena i Zora, što su se spasle one teskobe i što će lepo da se nameste.I odmah su udarile u rastovarivanje i nameštanje.Kad je večera bila gotova, i sobe su već bile u glavnom gotove.Samo je kujna ostala za sutra i druge sitnice. U same Danice ne zna se šta je bilo lepše: ili ona lepa, bela, prosta, pola seoska a pola varoška odeća, ili ono lepo belo lice, koje su krasile krupne smeđe oči s visokim obrvama, ili gusta plava kosa, ili ona čista duša, iz koje su izlazile samo mile i mudre reči i osmejak.„E, lepa je kao upisana!Nek ni je samo živa!“ govorahu bezazlene zagoričanke.„E, i pripše joj da bude gospođa!“ govorahu muškarci.„Blago njenim đacima: oni neće bežat’ od škole!“ govorahu drugi.„E, vala i zaslužio je ovakvoga druga gospodin Radiša!“ rekoše treći... Osvanuo je prvi dan posle svadbe.Svi su poranili i dali se na posao oko novoga naselja.Gruja pomaže a Radiša nadgleda. — Vide l’ ti, Grujo, šta ja uradih? reče Radiša. — E, vidoh, gospodine.Reko’ ja, da je tebi lasno, odgovori Gruja. — Ama ti reče, da je meni teško, a tebi lako? zapita ga Radiša. — E teško ti je bilo onako; a sad, hvala Bogu, biće ti lasno — Ali sad si ti na redu! reče mu Radiša.Gruja se kao opet malo zastide pa brzo odgovori: — Daće Bog i to! — Ama, zbilja Grujo, sad i ti treba da se okućiš.Kako ćeš sam u onolikoj sobi i kujni, gde može da živi čitava porodica.Pa i tvoja žena biće s mojima ovde i pomagaće se.Samo deci vašoj, ako vam ih da Bog, biće daleko da idu u školu.... — E, za to me je najviše! odgovori Gruja, videći i sam da je to šala.Pa onda produži: „Ama ja ne moram ni da čekam da mi ih Vog daje i da mi rastu, nego imam gotovu!....Ima jedna mlada udovičica pozgodnacna, sa dva muškarčića i jednom devojčicom od dve tri godine; čovek joj je poginuo u prvom ratu, a kako je bio kršan momak i dobar domaćin, pa mi sad zbore za nju, a čini mi se da bi i ona htela.A i ja kao velim, sevap bi bilo... — A poznaješ li je ti? upita ga Radiša. — Poznajem, kako da ne poznajem!Znam je i devojkom: dobro čeljade, mnogo vredna i pametna... — Onda se, Boga mi, Grujo, nimalo nemoj dvoumiti!Idi odmah i pitaj je, hoće li da pođe za tebe; pa, ako hoće, prosi je!Taman da nisi ni ti sam.A njoj će ovde biti dobro: prva će sedeti u sobi i gotoviti jela u kujni, po varoški; a deca će joj sva ići u školu... Izgledalo je, da je Gruja odavno ovo i želeo, pa sad jedva i dočeka ovaj savet učiteljev.I kroz nekoliko dana on javi Radiši, da je i on isprosio! — Koju? upita ga Radiša. — Onu, udovicu, Stanojku! odgovori Gruja, stideći se po malo. — Tako!Sad će biti dobro, Grujo, ako Bog da.Dosta smo se sami i mučili, i bili i muž i žena u kući.Sad će kuća da pređe na ženu, a mi ćemo, ako da Bog, u druge poslove...O, Dano!Znaš šta je novo? — I Gruja isprosio! — Vrlo dobro! odgovori Danica: nek ti je srećno, Grujo!Taman da nisam sama!.. I doista posle nekoliko nedelja Gruja se venča sa Stanojkom i ona ostavi devera i svekrvu a dođe s decom u školu.Tako se i Gruja okućio, a Danica dobi prvu seljanku drugaricu, preko koje je saznavala za mnogo što šta u običajima seoskim i počela svoj blagotvorni uticaj kulturni na selo.I Stanojka je zbilja i zasluživala ovu pažnju i ulogu, koja joj je pala u deo.Ona je bila vrlo dobra majka i vredna domaćica, a razborita i poučljiva žena, koja je primala sve što je novo i bolje.Osobito je slušala Danicu.Danica joj je pokazala: kako i sobu da namesti, kako postelje da podigne sa zemlje, kako da ih namešta, kako sobu da pere i drži čisto i da je provetrava, kako kujnu da uredi, decu da drži čisto i tako dalje.A Stanojka je i sama gledala, kako je u gospođinoj sobi, pa se trudila, da tako da bude i u njenoj. Radiša je podneo predlog ministarstvu, da se ove godine otvori i drugo odeljenje u Zagorici, pošto tri godine deca nisu primana, te će ih dosta biti za upis, a za to je odeljenje sve spremljeno.A Danica je jednim pismom izvestila ministarstvo o svojoj udaji i molila za promenu prezimena a drugim molila za premeštaj u Zagoricu. U gradini je školskoj sve stiglo na rod, samo voća još nema, i Radiša je svako jutro i veče odlazio u nju s Danicom i pokazivao joj, gde je i šta je što; a od zelja i povrća imali su svega što im je trebalo, kao i svakojaka cveća pa čak i ruža. Pošto je ženidbom Radišinom jedan stan ostao prazan, to je Radiša učinio ovakav raspored: da sve tri sobe upotrebi kao radionice za Ručni Rad i, kad bude vreme, za hranjenje svilenih buba, a kujnu za ostavu dečijih stvari a po potrebi i za prenoćište zimi onoj deci, kojoj je kuća daleko.A to je Radiša i želeo da ima. Iz stare škole sve se stvari preneše u Radišinu učionicu s leve strane od ulaska a nove iz varoši u desnu, Daničinu. Prozori su na celoj zgradi otvarani svaki dan, kad je lepo vreme, i zatvarani su samo u veče i kad je kišno i vetrovito vreme, te se tako zgrada sušila još bolje. Radiša je još umolio kmeta Miljka, da se drva navuku još sada, te da ih Gruja istruže i unese do početka škole, jer posle neće imati kad.I to je učinjeno. Za tim je Radiša smislio, šta će mu od stvari trebati za školu, za oba odeljenja.I odeljenje Daničino računao je sa 30 učenika, i tako je izračunao, šta im treba za celu godinu.I to je sve nabavljeno. I sve je gotovo i spremno samo čekalo dan početka nove školske godine. Prvog Avgusta je otvoreno drugo odeljenje u Zagorici a pod istim danom premeštena je i Danica za učiteljicu toga odeljenja s novim prezimenom.A po Velikoj Gospođi sutradan bio je pravi sabor oko nove škole zagoričke.Došli su stari učenici svi, a došli su i novi.Nove su doveli roditelji njihovi, i svi čekaju da se upišu.Radiša opet nije čekao „osam sati,“ nego je s kmetom Miljkom odmah počeo primanje.Primio je i popisao najpre stare i rekao im, da idu u gradinu ili u portu stare škole i tamo da se zabavljaju, dok on ne primi i ove male.Onda je nastalo primanje onih malih za prvi razred.Pa kako je Radiša video, da ih ima mnogo, a niti oni imaju krštenice ni on izvoda iz „protokola krštenih“, to je on zapisivao sve iz reda, po kazivanju očeva, i beležio kako je koje dete razvijeno i telom i dušom, jer je opet sa svakim nešto progovorio.Kad su završili ovo zapisivanje, videli su, da ih ima mnogo više.Radiša je onda podvukao opet samo trideset najodraslijih i najrazvijenijih i njih oglasio za đake, a onima drugima rekao, da ostaju za do godine.Ove je sada uredio sve po dva, uveo ih u školu, rasporedio po klupama i kazao kako da sede, da ustaju, da ulaze i izlaze iz škole i kako da čuvaju školu i klupe i sve stvari po školi, te da ih ne prljaju i ne kvare.Kazao im je i za blato, kako da čiste obuću pred školom te da ga ne unose u školu.Onda im je rekao, da će on učiti one velike đake u četvrtom razredu, a njih će male učiti ove godine gospođa učiteljica, a do godine ću vas, veli, učiti ja.Onda zovnu Danicu i reče joj: „Dano, evo tvojih đaka!Sad ih primi i uči ih!“ A pre toga bio se dogovorio s njom, da im i ona kaže to isto i da im u znak upisa razda bukvare i kaže, kako će da ih čuvaju i nose, kako da dolaze svaki dan u školu, kako da porane, da se lepo umiju, ponesu nešto za jelo i kažu zbogom, kako da idu putem itd. pa onda da ih pusti da idu sa svojim roditeljima kući.Radiša je posle pozvao i svoje đake i razdao im nove knjige, i ovom im je prilikom rekao samo ovo: „Deco, hvala mnogo, što ste me do sad dobro slušali i što do sad niko ničim nije obrukao ni sebe, ni mene, ni roditelje svoje, ni vas drugove svoje.To je učinilo, da su ljudi u ovome selu videli, da ima vajde od škole i nauke, te su zato i pregli i povukli toliko troška i napravili ovoliku i ovako lepu školu, da je nema u daleko.Vama je ovo, u ime Boga, četvrta a u isto vreme i poslednja godina u školi.Posle možete dolaziti samo na popravku, ako hoćete, kao ovi veliki, što dolaze Nedeljom.Zato baš i valja da se postarate, da naučite što više.Sad imamo i školu lepšu, i sve ugodbe druge, te ćemo moći više i da uradimo.Samo opet da ne izostajete od škole, nego da dolazite uredno, svaki dan kao i do sad.A zato opet valja dobro da pazite na zdravlje, jer znate, da niko bolestan ne može ići u školu.A ko mnogo i dugo boluje, on i ne raste i ne jača, nego kržlja, i, mesto radosti u životu i zdravlju, on je neveseo i nesrećan; a kako u selu nema lekara, to bogme često takvi i umru.Vi ste se do sad, hvala Bogu, lepo održali svi, pa se nadam, da ćete od sad poraditi i čuvati svoje zdravlje još više.A ja ću vam najviše o tome i pričati, kako se čuva zdravlje i kako se leči pametno, ako se baš ko i razboli.A vi već znate, kako je u našega prostoga sveta mnogo i premnogo vradžbina, kojima se često još gore truje i zato mnogo propada.Zato i vi pazite na te vradžbine pa da mi posle pričate u školi; a ja ću vama uvek kazivati, otkuda je to i kako bi trebalo raditi i lečiti koju bolest, ako je vradžbina radi toga.Vradžbina ima i za mnogo što šta drugo, i mi ćemo sve to učiti...A sad ću i vas da pustim, da idete sa svojima pa da dođete sutra...“ I ako je Danica svršila V. Ž. Školu kao dobra učenica, i ako je ona bila 2—3 godine i učiteljica dobra, opet je ona znala, da je Radiša učio i video mnogo više od nje; i zato ništa nije htela da radi sama na svoju ruku, nego je za svašta pitala Radišu.A ne treba ni da vam kazujem, kako joj je on vrlo rado davao uputa i kako je svako njeno pitanje jedva dočekivao.Ovo je bilo potrebno ne toliko s toga, što Danica nije umela da radi, koliko s toga, da Radiša vidi, kako ona radi i da joj po potrebi da i kakav koristan savet.Kazivao joj je uvek, kako je on radio i s kakvim resultatom, s kakvim iskustvom i kako bi on sad radio.A Danici je ostajalo, da to primi ili ne primi i postupi samostalno, kako ona za najbolje nađe.Ali su Radišini saveti za nju bili dragoceni i gotovo uvek merodavni.Zago je već i danas posle podne pitala, šta da radi s decom sutradan, i Radiša joj je kazao sve do sitnica.A glavno je bilo: da ne počinje odmah s čitanjem, pisanjem i računanjem, nego s običnim razgovorom, radi upoznavanja s decom, i onda da im kaže, zašto su došla u školu i šta će u njoj naučiti, ako paze.Onda im može pregledati torbe i kazati, kako da ih na leđima nose; kako da čuvaju bukvare i tablice i kako da ih drže na klupi; kako da druguju među sobom; kako da ulaze u školu i izlaze u redu i polako i tako danje.A da bi im radost bila veća, da im ovoga dana da i tablice s križuljama. I Radiša se danas zadržao samo na utvrđivanju glavnih pojmova, do kojih su mu učenici u svome razvitku do sad došli.Do odmora ih je obnovio iz Srpskog Jezika i Srpske Istorije.I ovim je sve ponova oživelo u duši njihovoj. A za vreme odmora je za mlade zagoričane, i starije i mlađe, bilo opet lepše gimnastike no što je obično jurenje i prazno okretanje „na levo“, „na desno“, ili vešanje i premetanje na spravama, kojih u zagoričkoj školi i nema.Majstori su istina napravili lepu školu i kaldrmu svud oko nje za jedan metar širine po pogodbi.Ali nije bilo kaldrme od kapije do škole; a kad udari kiša i zimi tu bi bilo veliko blato.S toga Radiša uze konac i opruži ga od škole kapiji s jedne strane i od kapije s druge strane, na dva metra širine i reče učenicima, da ovo prekopaju.Svi se stari već setiše, za šta je ovo i počeše neki da prekopavaju, neki da prinose kamenje, što beše preteklo od škole, a neki pesak.A mali su samo gledali.I za čas pa je donesen i budak za kopanje zemlje, čekić za doterivanje i nameštanje kamenja i početo je nameštanje krajnjega kamenja i s desne i s leve strane po koncu, a ostalo je dovršeno sutradan. Posle ovoga odmora deca su ručala od onoga što su donela pa su opet ušla u školu.Sad je Danica pokazala svojima, kako se drži i otvara bukvar i kako mu se prevrće lišće, te da se ne pocepa i ne isprlja, a za tim kako se drži tablica, kako se čuva križulja, kako se drži, i, ogleda radi, crtala su: sunce, mesec, mlad mesec, zvezde i krstove.Najposle im je pokazala, kako se to briše i šta treba da spreme za brisanje.A Radiša je sad ponovio glavne pojmove iz poznavanja okoline, prirode i otadžbine svoje.I nikome ovaj prvi dan nije bio ni težak ni dosadan. Danici se dopao ovaj rad pun takta, pun života, postupnosti i mirnoće.Zato je opet zapitala Radišu, šta će i kako će sutra. I ovako je sporazum, složan i miran rad išao iz dana u dan.Kaldrma je ne samo dovršena ona pred školom, nego je napravljena i od škole do stana poslužiteljeva i one sobe za ručavanje zimi i po rđavu vremenu, i odatle do nužnika, i od nužnika do škole.I dabogme da su u ovome pomagali i Daničini đaci a oni su odrasli prednjačili. Ostavićemo sad rad u školi pa ćemo ispričati samo šta je Radiša u ovoj godini uradio oko škole. Odmah moramo spomenuti, da je njemu ovaj posao zadavao mnogo više trudbe nego onaj u školi; jer je sam on mnogo slabije bio upućen u svemu tome.On je bio proizvod naše škole, koja vaspitava samo rečima, a ruke i ne dira.On je dakle sam bio nekulturan, a sad je želeo da bude kulturan i da tome uči i drugoga.I želeo je, da mu sve bude za ugled.Tako je sada zbog kovanluka i gajenja čela morao da proučava sve o čelama; zbog gajenja svilenih buba sve o svilenoj bubi; zbog gajenja živine i uglednog živinarnika sve o domaćim životinjama; zbog gradine školske sve o povrću, gradinarstvu i voćarstvu; a zbog predavanja onima odraslima i o ostalim vrstama domaćih životinja i o svima vrstama radova, koji mogu da se vrše savršenije, raznim mašinama i boljim alatima.Jednom reči, osetio je potrebu, da bude pravi savremeni poljoprivrednik, i to ne samo teoriski nego i praktički, kao i inžinjer, majstor i poznavalac mnogih zanata.I sad je tek Radiša video, koliko je dobro: što je rođen na selu, te dobro poznaje život seoski, što je slušao i voleo poljoprivredu u školi, i što je toliko putovao po svetu, te video kako drugi napredniji narodi rade.Ali je sve to bilo samo dobra osnova za ono, što je on sam sad morao da razrađuje.Zato je morao da nabavlja stručne knjige i listove i sam da ogleda sve ono, što se u njima preporučuje, i da beleži pojedina pitanja pa da o njima pita stručne ljude po tome poslu.I tako se promučio godinu, dve i tri dana, usavršavajući se, pored svoje struke, i u ovome.Ali je posle svaki poljoprivredni rad razumevao mnogo dublje.I kad je docnije govorio o njemu, on nije govorio samo kao teoretičar nego i kao praktičar, i ovo je poslednje bilo još jače. Tako je prvo Radiša naseo s jelama i borovima.Kad mu se nijedan nije primio, on se požalio jednome dobrome privredniku i pitao ga za uzrok.Ovaj ga je odmah zapitao, kad su ih presadili.A kad mu je Radiša rekao, onda mu je ovaj kazao, da se ovi ne samo leti ne presađuju, nego da se oni teško, vrlo teško, primaju i kad se presade na vreme, u jesen i u proleće, osobito kad su veći.Zato se presađuju kad su manji, ili se naročito gaje za premeštanje i seobu.Tada se često presađuju, te im koren ne raste u dubinu, nego im se više žile razvijaju u stranu, i onda im se ne kidaju kad se vade i sigurno se primaju.Onda je Radiši jasno bilo, zašto se primaju čak i oni, koji se poruče iz Češke, a ne primaju se oni, koji su kod nas nikli i samo preneseni iz gradine u gradinu.Zato je odmah poručio nekoliko tih iz Češke, a posle pokušao, da ih i u nas, u gradini svojoj, proizvede iz semena.Isto tako i gledičija mu se ne bi primila, da je prosto posejao onako, i da mu taj isti privrednik nije kazao, kako da popari seme vrućom (ali ne vrelom) vodom i drži ga u džaku 10 — 15 dana, da odmekne, pa onda da ga poseje, i da ga ne seje na izbačenu zemlju nego u duboko izriljanu.I čela bi mu propala, da nije tek sad saznao, kako se čuva od zime i raznih neprijatelja... Radiša je sad prvo digao plot između nove škole i školske gradine i spojio sve ujedno.Jer živine nije imao; a i ako je imadne, on je neće držati po dvorištu nego u naročitom mestu za to.Za tim je, još za jeseni, učinio raspored, gde će koje drvo da dođe, i oko škole iskopao je rupe za njega.Veće i jače drveće odredio je sa severne i severoistočne strane, te da zaklanja od vetrova, a manje i slabije s južne strane.Poručio je seme od beloga duda, zajedno s upustvom kako se seje, i kad ga je dobio, postupio je tačno po upustvu.Poručio je i seme od bagrema, jer to drvo raste brzo, raste na svakoj zemlji, a dobro je i za građu, i za ogrev, i za zagradu, jer ne trune, a može da posluži i za živu ogradu najbolje posle gledičije.Zato je i želeo, da ovo drvo što pre prenese i odomaći u Zagorici. Ostalo je još, da Radiša odredi mesto za kovanluk, za živinarnik i za svinjac ili obor.Za kovanluk je za sad odredio onaj četvorougao između oba krila školina; a za svinjac i živinarnik najdalje mesto do nužnika ispod škole.No kako u početku nije imao ni praseta, ni pileta, niti bi imao bolje sorte od one obične u tome selu, to s ovim nije ni hitao.Ali se uskoro javilo kao domaća potreba, da kod kuće ima ne samo po koje pile i makar jedno prase ranjenče nego i kravu, zarad mleka, sira i kajmaka.Jer se u Zagorici sve ovo pre moglo dobiti na poklon nego za pare.A kad u kući zatreba, onda se nije moglo iskati na poklon.A ideal je Radišin bio, da doživi: da ništa ne ište, da ništa ne kupuje i da ništa ne prima na poklon, nego sve da ima sam i da ima najbolje.I tome je i težio.Ali se to moglo izvesti samo malo po malo. Ništa Radiši nije zadalo više posla nego Ručni Rad, a ni od čega veće koristi nije očekivao nego od njega.On je ovu nastavnu novinu samo video na strani i neobično mu se dopala; ali je sam nije radio.Sem toga onda, kad je on nju video, vladali su razni pravci u njoj...Dokle su neki hteli, da se odmah izrađuje samo ono, što treba za život, drugi su tražili, da se ovde izvodi geometriska postupnost, bez obzira na praktičnu korist od toga.Radiša je i sam uvideo, da u svakom od ova dva pravca ima po nešto dobro a po nešto i preterano.I kad se iz oba uzme ono što je dobro, onda niče nov treći pravac: da se gradi ono što treba u kući i u životu ljudskome, ali da se u tome ide postupno.I Radiša se toga i držao. U svetu je video četiri vrste ovih radova: od krute hartije (kartonaža), od pruća, vitaka i slame (pletarstvo), od drveta (stolarstvo ili švedski slojd) i od metala (kovački poslovi ili metalni slojd).Ono prvo, i ako je bilo najbolje, najlakše i najzgodnije za početak, ipak mu se činilo u mnogome nezgodno i nepotrebno za selo, jer u selu nema kartona.Ali njega nema ni po varošima, pa zato opet ljudi njime i knjige povezuju i upotrebljavaju razne kutije od te hartije.Sem toga on je i najlakši za decu, te se tu može raditi najpostupnije, a hartija je i najjevtinija.Zato ga nije mogao sasvim napustiti.A kad je nabavljen alat za ovo što je najpotrebnije, na primer za geometriska tela, onda se moglo poći i dalje, građenju raznih kutija pa i koričenju knjiga.Mnogo je veću upotrebu Radiša predviđao od pletarstva.Ono je već postojalo u Zagorici kao i u njegovom selu Planinici; ali je bilo primitivno i valjalo ga je samo moderizirati i usavršiti, unesavši u njega više pravilnosti, lepote i raznovrsnosti.Valjalo je dakle i za ovo nabaviti alat i upustva, iz kojih je Radiša video, kako se vade vitke i kako se kultiviše vrba za pletarstvo, jer pruće od ove obične u nas ne valja.U tom je upustvu još našao, kako se u pletarstvu može upotrebiti i slama, koja i kako, zukva, rogozina i tako dalje.A svega je ovoga u Zagorici bilo više nego vrbe.Kad je nabavio alat i modele i pribrao potrebnu građu, od koje je nešto bio poručio i sa strane, sad u početku, onda je pristupio pletenju najmanjih i najprostijih oblika.O, kako je mlade zagoričane iznenadilo i mnogo obradovalo, kad su videli, kako lepe i drugojače kotaričice oni umeju da pletu! Ali je najteže Radiši bilo, da otpočne baš ono, u što je najviše nade polagao.To je rad s drvetom ili stolarstvo.Ideal mu je bio: da preporodi pokućanstvo u Zagorici, da svaka kuća napravi potreban broj kreveta i imadne barem po jedan sto i potreban broj stolica visokih, četvoronogih, varoških, te da se svet podiže sa zemlje i kad ruča i večera, i kad sedi i kad spava.A to ne može biti dokle oni sami sve to ne umednu da grade.A škola i jeste za to, da ih tome nauči; i ako to ne mogu oni mali, mogu i treba da nauče oni veliki.A građe je za ovo, hvala Bogu, izobilja, samo je valja umeti spremiti i upotrebiti.I grehota bi bilo zatvoriti oči i kod ovolike potrebe u kući i kod ovolika blaga u šumi, koje se gazi i propada neupotrebljeno... No, bez alata nema zanata; i on je ovde najpotrebniji, a Radiša ga nema.Što je još gore, on je ovde i najskuplji.Zato se Radiša u početku zadovoljio i onim što je najpotrebnije od alata i počeo je da prikuplja građu, koja će mu trebati.Ona i tako mora da bude suva.Zato je poručivao iz Jelaka svakojake daske, velike i male, tanke i debele, uzane i široke, osobito one, što nemaju mnogo čvorova; dalje svakojake gredice i lepe oblice, osobito od lipe, šljive, kruške, oraha, graba, drena, leske, klena, mlečike i mečje leske, ako bi je gde imalo.I to je dobro bilo, jer je svratilo pažnju deci na razno drveće, na vrednost njegovu, i na to, za šta je koje.I Radiši je žao bilo, da mu prva generacija svrši osnovnu školu a da ne dobije ni pojma o onome, što će joj toliko trebati u životu.Zato se starao, da još u toku ove godine nabavi najprebnije od alata, a do kraja godine i samu tezgu, koja je najskuplja; tim pre, što mu je ovo trebalo i za one velike đake, koji će mu dolaziti još samo dve godine. Što se tiče metalnih radova i onih bez vatre i s vatrom, njih je Radiša za sad morao da izostavi, i ako je želeo, da u Zagorici bude makar jedan kovač, koji bi potpuno razumeo taj posao i mogao da opravlja sve alate od gvožđa i čelika pa i sudove da kalajiše, te da zagoričani ne moraju za svaku sitnicu da idu u varoš ili da zbog toga trpe. Sem nekolicine, koji su otišli u vojsku, svi su ostali još i ove godine dolazili Radiši svake Nedelje, i retko bi kogod izostao.A sad ih je nova škola, za koju su oni toliko učinili, mamila još više.Radiši pak ne samo da to nije bilo dosadio i teško nego je još i voleo.Jer je neprestano mislio, da će mu oni biti glavni pomagači u njegovom reformnom i kulturnom poslu u ovome selu.A mali će to biti tek onda, kad i oni prođu kroz ovu produžnu školu i budu ovih godina kao oni.Zato ne samo da nije žalio truda, nego je svojski i s planom radio, da od ovih mladih ljudi stvori ne samo pametne i vredne domaćine i građane ove zemlje nego i prave apostole za svoje ideje. Od svih poslova najvažniji je bio: čitanje korisnih knjiga, osobito o zdravlju i poljoprivredi.Istina, onda ne beše mnogo zgodnih knjiga za ovo, ali ih je Radiša tako marljivo pribirao i odabirao, da su svi učenici njegovi nalazili u njima i u objašnjenjima njegovim ne samo pouke, nego i zabave i naslade za sebe.Mladići su čitali redom, a Radiša ih je pitao, razumeju li i po potrebi im je to objašnjavao i dopunjavao.Radiša nije bežao ni od starije knjige, samo ako mu se učinila zgodna po sadržini.Čitali su i lepše popularne istoriske spise. Posle čitanja došlo bi koje predavanje, koje bi većinom bilo u vezi s onim što je čitano a iznosilo nešto novo i najpotrebnije svakome čoveku osobito zemljoradniku.A o cigli i njenom uticaju na život čovečanski, o crepu i njegovoj vrednosti, o kreču i njegovom uticaju ne samo na zidarsku tehniku nego i na zdravlje, bio je neiscrpan.Tu je za sve i slike pokazivao, te su mladi zagoričani očima svojim videli, šta sve može da se učini kad se zna, i šta sve pametni narodi rade i grade. Polagao je veliku pažnju i na praktičnu geometriju.Ovi su njegovi đaci umeli ne samo da izračunavaju površinu dvorišta, njiva i livada, nego i da snime svako zemljište i izmere svaku nepristupnu dužinu i visinu svakoga drveta i brda, i za ovo su sami napravili potrebne sprave.Crtali su i planove za kuće i zgrade, i kako krov na njima da se skroji, i izračunavali su koliko čega treba, koliko će da staje i koliko da traje. Poznavanju zemlje i kamenja obratio je veću pažnju nego i poznavanju biljaka.Njegovi su učenici znali gotovo svaki mineral u okolini i umeli su da ispitaju sastav svake zemlje i da kažu, šta na njoj najbolje rodi i kakvo joj đubre treba, organsko ili neorgansko. I nijedna mašina i alatljika, koja se upotrebljava u poljoprivredi i domaćem gazdinstvu, nije ostala a da Radiša nije s njom upoznao ove svoje odraslije učenike, pokazavši im barem sliku njihovu.I učinilo mu se, da ničim više nije pobudio težnju za novinama u njih nego ovim. A od svih poljoprivrednih radova najveću je pažnju poklonio voćarstvu.Do Radiše u Zagorici niko ništa nije kalemio; a ako je ko i hteo što da nakalemi, on je dovodio kalemara iz drugog sela.A o tolikim vrstama jabuka, krušaka, šljiva itd. niko nije ni znao.Radiša je pak želeo, da ne samo svoje učenike, naročito ove velike, obuči kako se što kalemi, nego i da preko njih i gradine školske unese u Zagoricu sve, što je najbolje od raznoga voća, i da ih uputi, kako se ono bere, čuva za zimu i nosi na prodaju blizu i daleko; i na tome je i radio. I ako je Danici tek prva godina u ovome selu i ako još nije imala ni jedno žensko dete u školi, opet je njen blagotvoran uticaj u njemu počeo znatno da se opaža.Prvo, čistota i red u kući njenoj i njene matere mamio je svaku seljanku da dođe „gospa učiteljki“ i njenoj majci na viđenje i na razgovor, a tom su prilikom razgledale i kujnu, i šporet, i sudove, i divile se čistoti njihovoj i spolja i iznutra, jer su zagoričanke prale sudove samo iznutra, i to bez pepela i ceđa, gledale postelje i stvari posteljske i samo vikale: „E, blago tebi gospo, za ovaku lepotu i blagotu!..“ A kad im je Danica govorila, da tako mogu i one da imaju, one joj nisu verovale; one su mislile, da je to samo za „gospodu.“ A Danica im je govorila, da valja samo da počnu da zidaju ovake kuće, s kujnom i sobama, pa će ovo drugo posle da ide lako.I krevet je lako napraviti, a i treba da se podižete sa zemlje — dosta su vas kosti bolele — i slamnjaču je lako napraviti, jer slame je u vas, hvala Bogu, dosta, pa, ako hoćete, i dušeke i jastuke, i sve.Pa i ovo gvozdeno ognjište — Bog da prosti ko ga izmislio! — i ne dimi se, i ne gori mnogo drva, i čisto je, i možeš koliko hoćeš lonaca da metneš na njega, a ovamo u ovim zatvorenim pregradama i hleb da pečeš i gibanicu i što god hoćeš, i ovde gore vruće vode uvek da imaš... — E, jeste živa zgoda, gospo; samo što mi jadne to nećemo doživet’ nikad u svojim kućama! odgovarale su one obično. - Zdravlje, Bože!A zašto ne? pitala ih je Danica.Samo prvi domaćin, koji gradi kuću, nek je sagradi po varoški, ovako zidanu, pa eto ti i soba, i kujne, pa onda bogme i ovoga „šporeta“ u kujni.A ovo nije skupo...Ima i manje, pa je još jevtinije...A kad bi počeli više njih da kupuju, više bi se i donosilo i gradilo, pa bi bilo još jevtinije.I to će biti kad tad i kod vas, govorila je Danica s puno vere. - E iz tvojih usta u Božje uši, gospo; ali to mi nećemo doživeti! rekle bi one. — Samo zdravlje, Bože, pa ako ne doživite sve, mogu doživeti neke, pa će posle ići polako! dodade Danica. „ I tako se vodio razgovor i dalje.Gledale su i ženske radove Daničine i njene matere i sestre Zore, i često nisu mogle očiju da skinu s njih.A Danica im je govorila, da i one mogu da nauče tako da rade; a ako koje žensko dete pođe u školu, ona će i njega naučiti kako se radi sve to... A Stanojka Grujina je svaki dan bila kod „stare gospe“, i ova kod nje, pa je doterala, da je i u nje bio gotovo isto ovaki red kao i u kući učiteljevoj; i tu se najbolje videlo, kako i ono malo skromnih seoskih stvari može da bude lepo, samo kad se one drže čisto i nameste lepo. Ali je najčešće dolazila starosvatica, Miljkova domaćica Stanika, a i Danica i majka njena odlazile su njoj najviše.I ta je družba neobično mnogo činila i Danici, za upoznavanje sa selom i životom seoskim, i Staniki a preko nje i drugima, za saznavanje svega onoga, što je u svetu drugojače i bolje.Ali je Danici najteže bilo da se nađe ovde, jer je i sama bila još mlada i neumešna i nije znala, šta da ostavi u kući seoskoj i životu narodnom onako kako je, kao dobro, a šta da popravlja ili iskorenjuje.Zato je za sad svoj uticaj i bila ograničila samo na posmatranje i poznavanje običaja narodnih i samo je savetovala, da se ne čini ono, što je očevidno štetno, a čini ono, što se može i što je nesumnjivo dobro.Učila ih je najviše o jelima i o čistoti sudova, rublja i oko mleka.A neki put bi se i sama Danica zapregnula te kumi oprala sudove a Daničina majka i pelene.One su dve uspele, da i Miljkovu sobu okreče, te se belela iznutra kao sneg.Uspele su kod Miljka, da je patoše barem ciglom, jer je dole bila zemlja, koja se kopala i sitnila, te je uvek bilo ili prašine ili blata.Napravili su i pred vratima lesu za čišćenje nogu od blata.Učinile su, da kmet Miljko prvi podigne postelju sa zemlje i načini krevet, da ne jedu iz nekalajisanih bakarnih sudova i da ne presaljaju i ne papriče jela.Jedanput Daničina majka zaviri u kolevku kuminu i vidi vazdan nekih uročkova i vradžbina, pa je zapita, što će joj to.A kad joj ona reče, da je to „od uroka“ i da dete bolje spava, ona joj sve to pobaca i kaza joj, samo da pazi, da joj je dete zdravo, te da ga ništa ne boli, i da je suvo, te da se ne ojede, i čisto, te da ga ništa ne jede, pa će uvek mirno spavati.Pokazala joj je i koliko i kakvih pelena treba da ima i kako da ih pere i menja često, te da dete uvek bude u suvoti.A Radiša je sa svojom testericom sastrugao svaku suvu granu na voćkama u dvorištu Miljkovom, te su one izgledale kao podmlađene i pokalemio mu puno mladih voćaka.Na Miljkovu kuću posle počele su da se ugledaju i druge, i tako je išlo dalje i dalje.Danica je, osobito sad u početku, toliko merila svoje reči, da je volela nešto i da ne kaže, nego da kaže ono što je neuputno i neostvarljivo.Kao i Radiša tako je i ona mislila, „ko polako ide dalje ode“, i da „tiha voda breg roni“... Danica se i odelom nije mnogo izdvajala od seoskoga života, i težila je, da mu se što više približi.I, o, kako je to lepo bilo videti ono lepo varoško, belo i inteligentno lice, lepo očešljano, u lepom belom devojačkom odelu seoskom, koje je samo poneka varoška sitnica dopunjavala i polepšavala; pa i nju je Danica sama izrađivala!Ništa ili barem što manje varoškoga i kupovnoga, a što više onoga, što je sama rukom svojom mogla izraditi, i ovo da je što lepše, i eto tako ćemo, veli, ići u napredak, u pravi napredak bez lutanja...A taj napredak i valja početi od žena.Jer, kad žene napreduju, i kuća napreduje; a kad kuće napreduju, onda i zemlja napreduje. Odavno je Radiša zapazio, da se seoska deca, i ona iz najboljih kuća, veoma rđavo hrane, osobito u poste i kad idu u školu.Kad je mrsak, i Bože pomozi: svako donese po malo sira, kajmaka, slanine ili pastrme, te imaju čim da se omrse i da pojedu ono malo često paučljive i nepečene proje.Ali kad je post, onda, sem soli i luka i katkad po malo pasulja medžganika, više nikad ništa.Zato je i izbegavao, da deca ostaju dugo u školi i da imaju glavni obrok u školi, a još više da u njoj večeravaju i noćevaju.Ali zbog toga ne samo da je skraćivao dnevni rad, nego su i deca ipak izlagana opasnosti, zimi da zapadnu negde u sneg, a u proleće i u jesen, kad dotekne voda, da se udave u kakvoj reci.Zato je davno želeo, da spase decu te nevolje, da im popravi hranu i da dobije više vremena za rad.Ali u staroj školi nije mogao ni misliti na to.A sad, hvala Bogu, ima gde i može. Zato je i uredio, da se za vreme posta svoj deci za ručak i kuva jelo i mesi hleb u školi, a za one, koji ne idu kući na konak, i za večeru.Sve su ovo vršile „stara gospođa“ i Grujina Stanojka, te su i one imale i hleba i s hlebom.Stara je gospođa obično mesila hleb i pekla ga u šporetu, a Stanojka je po upustvu gospođinom prestavljala za ručak i večeru i pazila da ne zagori, i svi su se hranili odatle kao iz kazana.I deci se mnogo više dopadala ova prosta hrana u školi, nego ona često mnogo masnija i bogatija kod kuće.I s toga mnogi više nisu ni voleli da idu na konak kući. Uređenje ovoga malog internata bilo je sasvim prosto.Svaki je imao da donese za sebe čanak i ložicu i pomalo pasulja, krompira i brašna, i to se zabeleži, pa se u školi gotove jela i mesi hleb dokle to traje, pa posle opet.I za sve je ovo bilo dobro: za decu, što su imala uvek svežega i dobro pečenoga hleba i vruća, kuvana jela; za Radišu i Gruju, što nisu morali da kupuju ni brašno ni variva, samo je Radiša davao so i druge začine; a za roditelje, što su im se deca dobro hranila i nisu za njih brinuli.I niko se nije na ovu blagoslovenu zajednicu ljutio.A sovru su postavljali i prebirali i sudove prali sami đaci redom.Radiša je pak nadgledao, da sve bude u svom redu, te da se deca navikavaju na red i čistotu u kući još sad.I nije i ovo bilo bez uticaja i na zdravlje njihovo i na navike njihove. Radiša je za sad improvizovao i jedan opšti krevet, sa dosta slame (a zimi i s podloženom peći), te deca nisu spavala na zemlji, i ako je dole bio pod od dasaka.I sve je činio, da ih navikne na bolji i razumniji život.Zato ih je obilazio, a često i ostajao kod njih u razgovoru u veče dokle bi god sedela.Tu bi se zagonetali, pričali, igrali se prstena i drugih igara sobnih, pevali i t. d. Zato su im ove večeri ovde bile još milije od onih kod kuće. Ove je godine prvi put u Zagorici počeo da se kuva tej od zove i lipe s medom za one učenike, koji ozebu i koje boli trbuh.I ovo se posle počelo polako odomaćivati i u drugim kućama i zamenjivati medenu rakiju. U svome „internatu“ Radiša je obratio osobitu pažnju na čistotu.On je na ovo i inače pazio, ali mu se sad dala prilika da na ovu vrlinu decu navikne još više.Zato je prvo pazio, da obuću i odelo ne prljaju mnogo, a kad ih iskaljaju, da ih odmah očiste; da nokte seku svakih pet šest dana i ruke peru čim ih isprljaju; da se šišaju i izmivaju svake Subote, a lice umivaju ne samo u jutru nego i u veče, kad hoće da legaju, i kad se god oznoje; da usta i zube peru posle svakoga jela; da sobe gde jedu i spavaju i kujnu drže najčistije, i, kad je god lepo vreme, da na njima drže otvorene prozore.I ovo je sve činilo, da se Radiša mogao pohvaliti zdravljem u svojoj školi.Cele ove godine nijedan mu se đak nije razboleo, ni kod kuće svoje a kamo li ovde, u „internatu“. Približavao se kraj i ove najsrećnije godine školske u životu zagoričke škole, i oni, koji su cele godine radili s planom, odmereno i pouzdano, sad nisu imali potrebe da brzaju i terete decu da bi „svršili program“.Tiho i mirno išlo se u napredak onoliko, koliko je dopuštalo vreme i snaga dečja.I taj je napredak bio neprekidan sve do ispita. Za revizora je ove godine bio određen jedan mlad čovek, profesor srednje škole, koji je i sam dosta čitao, dosta radio i voleo novine, voleo nauku i radnike.On je i u svojoj školi i u svome predmetu bio uneo očiglednost, eksperimenat i razumevanje, usred mehanizma i bubanja napamet po ostalim predmetima, pa je nešto čuo i za Pedagogiju i Metodiku, i te su mu se nauke mnogo dopale kao nove i posve korisne.Zato je jedva čekao da nađe školu, u kojoj se radilo sasvim pravilno.Jer je pomalo i sumnjao, da li se može sve ono i onako izvesti, kako je čitao i zamišljao.A kad je došao u Radišinu školu, i kad je održan ispit i kod Danice i kod Radiše, i video, kako su deca svuda čista, zdrava, bistra, uljudna i prirodna, i kako na svako pitanje odgovaraju svojim rečima i na svoj način s punim razumevanjem, on je prosto bio očaran.I na kraju ispita nije imao reči da dovoljno pohvali i učitelje i decu, rekavši, da do sad još ni u jednoj školi nije našao ovako lep rad kao u njih.A nije zaboravio ni dobre zagoričane.I njima je zahvalio na trudu oko nove škole i kazao je, da im je među najboljima u Srbiji.O, kako su ih sada poduzimala drugojača osećanja od onih pre četiri godine, kada ih je živi stid izeo!I koliko su onda zahvalni bili Radiši, što ih je izveo iz neprilike i odgovorio, toliko su i sada osećali, da veliki, ako ne i najveći, deo zahvale za novu školu pripada opet njemu.Ali to niko ne reče, niti je on to tražio.A kad je gospodin revizor još video i gradinu školsku i uređenje njeno, kad je pohodio i sobe gde je početak radionice za ručne radove, i one gde je mali „internat“, i video svuda onaj red i čistotu, pa kad je najposle čuo i kako je podignuta nova škola, kako su i odrasli dolazili na nauku i kakvu su ulogu oni imali u građenju nove škole: njemu se prosto činilo, da nije u nas, da nije u našem svetu, da nije na javi, nego da je u nekom drugom svetu ili u snu...I osećao je neki golem respekt prema Radiši i težak dug zahvale prema ovakom radniku, ne znajući kako da ga iskaže. Najposle je gospodin revizor poželeo, da vidi i školu za odrasle.Zato se birov dade po selu te stade dovikivati jednoga po jednoga, da sutra dođe školi, a mnogima i poručiše po deci i onima koji se još tu behu zastali. Ispit je kod Danice bio pre podne a kod Radiše posle podne, i gospodin revizor je sad morao da noći u Zagorici.A pošto mehane nema, to je imao da noći ili kod učitelja u školi, ili kod kmeta Miljka na doksatu, kao ono Radiša pre četiri godine.Zato mu kmet Miljko sa svom svojom iskrenošću i prostodušnošću reče ovako: — Gospodine, kako ćemo za konak?Je li po volji kod mene, ili ovde, kod gospodina?Meni bi milo bilo da budeš i moj gost, i, hvala Bogu, dao je Bog imao bi čim da te dočekam.Ali seljačka posla, znaš; nije kao kod vas po varošima...A najgore nam je za postelju...A kod gospodina je ovde bolje... Saslušavši sa zadovoljstvom ovu iskrenu ispovest Miljkovu, gospodin revizor reče i sam sasvim otvoreno: — Hvala vama, kmete, što ste vi napravili ovako lepu školu, i hvala tebi na pozivu!Ali bi grehota bilo, da ostavljam ovaku palatu pa da idem u vašu sirotinju.A kad je u školi vašoj sve ovako dobro, mene i ne mrzi da ostanem u njoj; meni će žao biti kad pođem iz nje!.. Radiša je već i sam znao, da g. revizor neće ići kmetu, te je naredio šta treba da se spremi za večeru, zajedno s Miljkom.Ono, što nije imalo kod Radišine kuće, doneseno je od Miljkove, i na večeri su bili i Miljko i gazda Mijailo kao najbliži komšija.Tu je tek g. revizor čuo za sve pojedinosti o staroj i novoj školi zagoričkoj i o neiskazanom trudu Radišinom i Miljkovom u svemu ovome.Saznao je i o originalnoj ženidbi Radišinoj bez provodadžije, i neobično mu je milo bilo, što se Radiša nije prevario.Jer je Danica doista i zasluživala ovakoga muža, kao i njena majka ovakoga zeta.A sve ga je sve više utvrđivalo u uverenju, da se on nalazi u nekom neobičnom svetu!.. Sutradan su došli odrasli đaci.Došla ih je skoro polovina.Gospodin revizor je mislio, da će videti dečake posle osnovne škole, od 12 do 15 godina.A kako se iznenadio, kad su pred njega izišli čitavi momci, mladići oko i preko dvadeset godina!Tu su mu predstavili krečare, ciglare i crepare, i zidare, koji su zidali školu s majstorima i primali zidarski zanat, te da posle i oni sami umeju zidati po svome selu, i Novaka Lazovića, koji je prvi već ozidao kuću od cigle, pokrio je crepom i okrečio, te mu se beli u selu kao labud u bari ili pečurka mlečnjaja u gori.Predstavili su mu i „inžinjera“, koji ume da pravi najbolje planove, i tako dalje.A kad je počeo „ispit,“ i kad ih je Radiša stao pitati o onome što im je predavao, a oni odgovarati na sva ta pitanja, revizoru se učinilo, kao da su došli neki tehničari, agronomi i zemljomeri pa se preobukli u seljačko odelo; i divljenju njegovom nije bilo kraja.A kad je čuo, da su oni došli u školu nepismeni, a sad im sam davao koju hoće knjigu da čitaju, a jedan napisao celo pismo na tabli, nekom drugu svome i javlja mu o današnjem ispitu, i to gotovo bez greške, revizor je ushićen završio ispit ovim rečima: „Hvala vam, braćo mlada, što ste voleli nauku i naučili toliko!Hvala vam što ste pomogli, da se u vašem sirotnom selu digne ovakav hram prosvetni, da se s njim možete ponositi i vi i deca vaša, pa i unuci i praunuci vaši!Hvala vam što ste dokazali, da od čoveka ništa nije oteto, samo kad hoće!Hvala tebi Novače, što si u istini bio novak u selu svome i već sagradio kuću zidanu, kakve sav pametan svet danas gradi i kakve ćete i vi svi, ako Bog da, uskoro graditi!Hvala vam što ste toliko pažnje obratili stočarstvu, voćarstvu i uopšte zemljodelskim poslovima, jer su oni i za vas i za sav narod naš najpotrebniji; jer on od toga živi i od toga mu zavisi i sav ostali napredak.Vi ćete u svome selu započeti ono, što je bolje i naprednije; a svi će se drugi polako ugledati na vas, i tako će vam celo selo napredovati.Samo nek vas Bog milostivi poživi, na dobro i sreću i vašu i kuća vaših i celoga sela vašega!A vi ste učili, evo, i kako se zdravlje čuva, te ćete umeti ne samo sami da se čuvate nego i drugom da kažete.A to i jeste najglavnije, jer znate da je zdravlje najveće bogastvo, i da bez njega nema ni onoga drugoga bogastva i napretka...A Vama, gospodine, neka je najsrdačnija hvala od neba do zemlje, što ne žalite svoga truda, da od ovoga sela napravite raj na zemlji a od stanovnika njegovih pametne i vredne ljUDe, na koje će se nekad ugledati i drugi.Trud je Vaš bio ogroman a rad znalački, te su s toga i doneli ovoliko roda.I nek se samo produži ovako!Zato nek Vas Bog poživi, na sreću Vaše porodice, Vaših učenika i celoga sela!“... Onda priđe Radiši i srdačno se rukova s njim, pa se onda rukova i rastade i s ovim neobičnim đacima i iziđe u dvorište, gde ga je već čekao osedlan konj za polazak.Oprostio se i s ostalim ljudima, koji su tu bili, i otišao s uverenjem, da bolje škole i boljih ljudi neće naći nigde.A tako mu je i bilo. Tako je svršeno i s ispitom i revizorom.Ostalo je još malo dana do Petrova dana, pa da se završi i ova školska godina.Pošto je revizor već kazao deci, da su svi prešli u stariji razred, to ih je Radiša pustio, da se do Petrova dana odmore, a toga dana da dođu rano, lepo obučeni, bez knjiga i torbe!Pošto cele godine nisu išli u crkvu, Radiša je hteo, da učini jednu retkost: da ih odvede u koju od obližnjih crkava.I odveo ih je u najlepšu.O, kako su pobožno razmatrali svaku sitnicu i pažljivo slušali sve što se čita i peva u njoj!Učitelj i učiteljica iz toga mesta zavideli su Radiši na takim đacima. Posle službe odveo ih je i u školu toga mesta, te da je vide i prisustvuju svečanosti svojih drugova.Ali kako su se razočarali, prvo kad su videli kakva im je škola — malo bolja nego što je bila njina stara; drugo, da nije ni za ovaj dan okrečena i oprana, nego je sva prljava i prašinjava, zidovi iskvareni a prozori polupani i hartijom olepljeni; treće, da su đaci njini nemirni i da ih učitelj njihov i na Petrov dan opominje i bije; četvrto, da ne umeju lepo da pevaju, nego viču mnogo; i peto, da mnogi nisu prešli u stariji razred nego, ostali da „povtoravaju“.I sami su izvodili, da je sve u njinoj školi bolje. Posle ove svečanosti Radiša je kupio svojim učenicima u obližnjoj mehani dve oke sira i desetak hlebova te ih je nahranio, pa su se posle maloga odmora vratili u svoje selo i raspustio ih je kućama, da se vide sutradan po Velikoj Gospođi. Još pre ispita u jednoj šetnji Danica zaustavi Radišu i s nekim žarom u licu zapita ga: - Ama, Rado, šta je ovo: malo, malo, pa mi nešto zaigra ovde, pod pojasom, kao da mi se sva utroba zatrese, pa me neki put i uplaši, te se trgnem.Eto, i sad mi zaigra.... Radiša je pogleda i, kad sasluša ovo pa vide onu rumen, što beše oblila lice njeno, on je zagrli i poljubi je a ništa joj ne reče.Ali je posle ovoga Danica i sama mogla da pogodi, šta je ovo značilo.Dođoše kući i Radiša je od to doba bio prema Danici nekako još nežniji.Zaklanjao je od svakoga težeg posla a u slobodnim časovima čitali su prekrasan prevod M. Đ. Milićevića „Emila devetnaestog veka“ od Alf.Eskirosa, koji tada beše izišao, i njemu se činilo, da je on Erazmo a ona Jelena...I kad su došli na ono mesto, gde Jelena javlja Erazmu kako se osetila, Danici se objasni i njeno čuđenje, što joj igra pod pojasom.U toliko su radije pročitali celu knjigu i činili razne zamerke, i već premišljali, šta će i kako će oni da rade...A majka bi im često u šali dodala: „O, moje budalice.Još niste ni rodili, a već mi se tu brinete i dogovarate, kako da ga učite!Skočite, pa recite op!“.... Dana se i materi poverila, te su sada svi znali, da je ona „u blagoslovenom stanju“, i zato su je svi i pazili više. Prošao je ispit i nastao raspust školski i Danica se svaki dan šetala pred veče s Radišom, nekad uz reku, nekad niz reku, a neki put polako i uz brdo do Miljkove kuće.I nije bilo lepa dana, kad posle dnevnih poslova u kući nisu izišli u polje, da malo prođu, neki put i s majkom a najčešće sami.No posle nekoliko dana njima stiže i Zora iz Beograda, te je i ona s njima izlazila.I, oh, ala su prijale ove mile šetnje po čistoj prirodi i u prijatnom, srdačnom razgovoru i zamorenoj Zori i njima obojma!Radiši su sad one bile milije po ovim dubravama zagoričkim nego sve one po raznim parkovima evropskim.Ali, šetajući se ovuda, on im je uvek pričao o onima tamo.A jedanput Zora lepo izbaci, da oni tamo nemaju ovakva vazduha i ovakvih brda i izvora.A mi pijemo s izvora gde god dođemo...Radiša im je onda pričao, kako oni dovode vodu i kako grade vodoskoke.I tako je išlo gotovo svakoga dana, kad je bilo lepo vreme.Uvek po nešto lepo.A Zora ih je zanimala pričanjem o svojim profesorima, o tome kakav je koji i kako predaje.A kad je Dana slušala te priče, bila je za pet šest godina mlađa. Posle ovakih šetnja neobično im je prijala majkina večera.Što im god spremi, slatko povečeraju.A znate već, da su te večere uvek bile skromne i proste.Lepa hleba, malo sira i kajmaka, po koje jaje, a katkad i po koja čorba, malo kolača i voća i, eto, to je bila skoro svakodnevna hrana ovih mladih umnih radnika.I to im je u ovoj čistoj prirodi neobično prijalo.A posle ovakoga obroka kad se napiju lepe izvorske vode, slađa im je ona bila no ma kakvo drugo piće po varošima.I nijedan raspust školski Radiša nije proveo prijatnije od ovoga.A svoje jutarnje uranke provodio je najviše u gradini školskoj, gde bi docnije i Dana došla i pozvala ga na doručak.Po doručku otišao bi u svoju sobu za rad, gde bi proveo do podne najviše u čitanju poručenih knjiga.Iz njih bi vadio sve ono, što će mu trebati bilo za predavanje bilo za rad u gradini ili u kući i oko kuće.I ova mu je lektira bila slađa no ma kakva druga zapaljiva, romanska ili politička.Tako se i posle ručka Radiša najviše zabavljao knjigom a Danica ženskim radovima, jer je htela da izveze sve one šare, koje je videla u ovome selu. Dani su prolazili brže nego zimi, i ako su oni sada bili najduži, i približivala se Velika Gospođa.Zora je već otputovala s majkom do najbliže varoši a odatle s jednom svojom drugaricom i njenim ocem, u Beograd, da dovrši i poslednju godinu.Osviće i dan po Velikoj Gospođi.Dvorište nove škole zagoričke počelo je da se puni još od izlaska sunčeva.Tu su i stari i novi đaci s njinim ocevima.Došli su i Radišini đaci, i ako su svršili četvrti razred a s tim i osnovnu školu.Radiša najpre zovnu njih, pa im reče, da su oni svršili osnovnu školu i da on mora sad da uči svaki dan nove đake, a oni, ako hoće još da uče, da dolaze Nedeljom, kao što su dolazili oni veliki đaci njegovi.Njima bi prilično žao, kad čuše da više neće da idu u školu svaki dan; ali opet kad čuše, da će od sad oni biti „veliki đaci“ i opet dolaziti barem Nedeljom, svi se obradovaše.I kad ih Radiša zapita, hoće li dolaziti, oni svi kao u jedan glas odgovoriše: „Hoćemo, gospodine; hoćemo!“ Onda on njih pusti kući, pa da dođu u Nedelju; a u školu pozva lanske Daničine prvake i njima reče, da oni ne treba ni da se upisuju; oni su već đaci i ove će ih godine učiti on, a gospođa ove nove.Zato im reče, da danas i oni idu kući pa da dođu sutra.Onda je nastalo upisivanje novih đaka za prvi razred.I sad je Radiša najpre pobeležio sve, koji su došli, pa onda odabrao najodraslije i namirio trideset pa njih zadržao a onima drugima rekao, da dođu do godine.Sve je ovo Radiša tako lepo izveo i s decom i s roditeljima njihovim, da se ne zna, da li su se više radovali, oni što su primljeni ili su više žalili ovi, što nisu primljeni. Onda je novake uredio i uveo u školu, rasporedio ih po klupama i kazao im, da će oni tu učiti, ali da će njih učiti gospođa, a on će joj pomagati.Za tim dozva Danu i predade joj ih.Dana se sa svakim porazgovarala malo, pitajući svakoga za ime, za kuću gde mu je, koga još ima kod kuće i voli li da uči, pa im je onda kazala, kako da se ošišaju, izmiju, poseku nokte i obuku u čistu rubu pa tako da dolaze u školu.A za knjige da svaki napravi torbu s uprtačima te da je nosi na leđima kao vojnici i pokaza im kako.Onda im iznese bukvar i reče: „Evo, ovo je prva knjiga, koju ćete vi da učite.Vidite, šta ima slika!I sve ćete vi to da naučite da čitate kao veliki đaci, samo da dolazite u školu svaki dan.I nemojte nikad da izostanete ni zbog čega, sem ako bi se ko, Bože sačuvaj, razboleo.Sutra, ako donesete torbe svi, ja ću vam dati bukvare.A sad ću samo da vam kažem, kako valja da se vladate“...I onda im je kao i onima lane, kazala, kako da idu putem, kako da se vladaju kod kuće, kako da polaze od kuće, da prolaze pored tuđih kuća, da se javljaju putem, da ulaze u školu, da ne trče po školi, da se ne svađaju između sebe i tako dalje.„Ako tako uzradite, završila je Danica, onda ćete biti dobra deca, a dobru decu voli i Bog i ljudi, i onda ću vas i ja voleti.Onda ćete vi biti i đaci dobri i naučićete mnogo pa ćete i porasti i biti dobri i srećni ljudi.“ Onda ih je pustila, da i oni sa svojima idu kući pa da dođu sutra. Sutradan je već tekao rad redovno.Radiša je primio svoje đake, drugi razred, a Danica svoje, to jest prvi razred.A pošto je sve bilo nabavljeno na vreme, to su odmah mogle da se razdadu knjige deci i da se otpočne posao.Danica je radila u glavnome kao i prošle godine, a Radiša je imao da obnovi s učenicima ono, što su lane učili, pa onda da nastavi dalje, osobito iz čitanja i računanja.Ali je ipak u svemu počinjao od elemenata, jer se svako prirodno rašćenje i naslanja na ono, što je pre njega bilo.Uskoro pa mu je rad tekao kao da ih je on i prošle godine učio.Ali je sad Radiši bilo mnogo lakše, jer je sve imao u pameti gotovo, kuda treba da ih vodi i kako.Samo se čuvao hitnje.Ali mu se opet za dugo činilo, da su mu prvi đaci bili bolji... Iduće Nedelje došli su svi Radišini lanski đaci pa i nekolicina od onih odraslih.I koliko je Radiši milo bilo, što je video sve svoje lanske đake male, toliko mu je još milije bilo, što i oni veliki još ne mogu da se odvoje od njega i od škole.Neka ih, mislio je on; nek dolaze, da se još popravljaju; a oni će meni trebati.Eno, Novak je već ozidao kuću od cigle i pokrio je crepom i okrečio, te mu se beli kao Ljubostinja.A sad će i Krsman da gradi.On treba da napravi još bolju.U njega je i zadruga veća.Pa mi trebaju i kao majstori.„Ćeramidžije“ ne treba ni da prestaju s poslom, krečari s krečom a zidari sa zidanjem.Valja još neko da ode u Jelak i da podigne stružnicu.Valja mi koga, koji će kupiti i kakvu novu poljoprivrednu mašinu, barem krunjač i vejalicu....A to će najbolje oni....Pa ko će da mi kalemi po selu?Ovi su još slabi, a s tim ne treba oklevati...Trebaju mi dakle i oni još, i neka ih; bolje da sami dolaze, nego da ih zovem.Zato neću da ih teram; neka ih; naći ću ja i njima zabave i nauke....Tako je mislio Radiša i tako je i uradio.Sad barem ima gde.A i gradina je puna i sve punija, i alat za ručne radove im je nepoznat; pa valja osnovati i čitaonicu i streljačku družinu....Zato im je rekao: „Hvala vama, moji mali učenici, što ste došli i što volite da učite još, jer je nauka velika; a ono što ste vi mali do sad naučili, samo je početak od nje.A znate, da što čovek više zna, više i vredi.A sad je vreme, da se učite.Istina, čovek se uči dok je živ; ali je mozak njegov najmekši i duša najprimljivija u detinjstvu.Zato i ostaje čoveku za ceo život ono, što nauči u doba detinjsko i mladićsko.I kroz kratko vreme vi ćete osetiti, kako mnogo više znate od onih, koji nisu išli u školu.A znate i sami, da što god čovek više zna, više i vredi i lakše živi.Zato se danas i ljudi i narodi uče što više mogu. „Ali još više hvala vama, mojim odraslim đacima!Vi ste pošli u školu od svoje volje onda, kad je i otvorena škola u vašem selu i ja došao ovde za učitelja.Istina, dolazili ste samo Nedeljom, ali ste opet dolazili svaki put i naučili onoliko, koliko ovi mali, što su išli svaki dan, pa i po nešto više, i gospodin nadzornik, koji je ove godine držao ispit i kod vas, nije mogao da se nahvali vama.Ali ste vi nada sve učinili nešto, što će spomen vaš sačuvati za večita vremena u selu vašem.Mnogi uče mnogo i znaju mnogo, ali rade malo.A vi ste naučili, da što naučite pametno, to i da uradite odmah; a od takve se nauke i ima vajde.Pored onoga, što ste vi uradili drugojače i pametnije kod svojih kuća, vi ste najviše pripomogli, da se podigne ovaj veličanstveni hram nauke i videla, kojim će se selo vaše ponositi dok je sveta i veka; i da nije bilo vas, ne bi se ona danas ovako ponosno belela.I još bismo se mi okretali po onoj čatrljici; ali bi i nju gospodin ministar do sad zatvorio, i vi danas ne biste imali gde da se učite.A ovako, ne samo što vi imate gde da se učite, nego će se svake godine sva deca iz vašega sela učiti kao u najboljem gradu ili varoši. „Ali ja se još nečem višem nadam od vas.Naš je svet za pet stotina godina u ropstvu pod Turcima naučio da živi u čatrljama, u kojima se ne vidi bela dana, i da radi zemlju onako mučno i nevešto, kako je radio još pre Kosova i pre Svetog Save.A danas je svet mnogo više izmakao i drugojače živi, živi mnogo lakše i ugodnije, a iz zemlje vadi mnogo bolji i mnogo više berićeta.Otuda je i zdraviji i mnogo manje umire; a što ljudi duže žive, više se uče i nauče i mnogo više urade.Zato i napreduju mnogo više i brže.I mi sad moramo pohitati.Do sad smo bili pod Turcima pa nismo mogli, a sad možemo; možemo, samo ako hoćemo...A, evo, vi hoćete.Vas niko nije ni terao u školu: vi ste sami hteli, i vi ste i danas došli zato, što volite da se učite.Zato vam opet hvala!A kad se vi naučite, kad vi primite i unesete u kuću svoju sve ono što je dobro, onda će i drugi videti od vas i primiti.Eto tako se i popravlja selo i vrši napredak.I što više novina i boljitaka, to više napretka.Kakav vam je napredak, kad je, na primer, stoke sve manje i kad ona kržljavi?Napredak je, kad je ima sve više i kad je ona sve bolja.Tako je i kod žita, i kod voća, i kod svega.A na prvom mestu kuća vaša mora da bude drugojača.Ovo danas nisu kuće, građene i ugađane za život i zdravlje, nego izbe, u koje smo se krili od Turaka i bežali od zime, da se ne pomrznemo.A prave su kuće drugojače.One prvo moraju da budu ozidane, kao ova naša škola; a zidaju se najbolje i najlakše od cigle.Drugo, one moraju da se pokriju ćeramidom ili, još bolje, crepom, te da više traju i da ne preti opasnost, da planu u plamen te da svi pogore, kao danas.Treće, kuća mora biti okrečena, jer je dokazano, da je to najbolje za zdravlje.Četvrto, u kući mora biti ovaki tavan, da se i on kreči, i da se u sobi beli kao sneg i vidi kao na polju.Peto, u kući mora biti soba a u njima peći, da se zimi lože i zagrevaju, a ne da se čeljad mrzne ili da se svi greju oko ognja kao divljaci.Šesto, na sobama mora biti prozora, te da se u njima vidi i da se često oni otvaraju, da se vazduh u njima obnavlja, jer znate da se on brzo potroši disanjem i iskvari...A, što je najglavnije, mi moramo popraviti ono, što se danas zove „kuća“, gde se loži vatra, gotove jela i mesi hleb.Ne smemo više trošiti tolika drva pa se opet ne zgrejati, nego moramo učiniti ono, što je učinio i drugi pametan svet.Mora i to biti soba, samo s gvozdenim ognjištem, kao što je ovo u našoj školi.I tu nas neće biti zima s leđa, nećemo goreti tolika grdna drva; jer će doći vreme, kad će ona biti skupa; i na tome se gvozdenom ognjištu svako jelo može zgotoviti bolje nego pored ognja, i svako testo umesiti i ispeći.Nigde više u svetu ne lože vatru nasred kuće, kao ovo u nas....Eno, Novak je već ozidao kuću ovako, samo još nije kupio to ognjište.A peć je nabavio, i u njegovoj je sobi sad kao u ovoj našoj.Samo da kupi gvozdeno ognjište i — gotov posao.Onda će i sam videti, kako mu je život mnogo ugodniji, i njemu i svima njegovima.A kad dođe vreme, da i vi gradite novu kuću, vi ćete načiniti još bolju i veću.Samo valja cigala, crepa i kreča, i da naši zidari ne zaborave, kako se zida i pokriva... „Uz ovaj napredak u kući ići će i drugi oko kuće, u stoci, u žitu i voću, u gradini za zelje i variva, u kovanluku, pa i u samoj kući oko boljeg nameštaja, boljih jela, bolje čistote i reda i boljega podizanja dece.Sve se to može i mora popravljati, ako hoćemo da napredujemo.A za to ste na prvom mestu pozvani vi, koji ste bili te sreće, da prvi dođete u školu i naučite ono što je bolje.Najpre popravite vi, na sebi i oko sebe, u kući svojoj, ono što možete, pa će i drugi videti od vas i primiti.I ne krite što god znate.Jer je i najveći učitelj čovečanski Isus Hristos rekao učenicima svojim: „Ne krite videlo pod sto, nego ga iznesite na sto, da svetli svima.I onaj, koji od vas nauči nečemu onoga koji ne zna, učinio je najveće dobro“.... „Sad se i vi, moji mlađi učenici, mešate u ove starije.I vi ćete sad više učiti ono, što vam treba za život, prvo vama i kući vašoj, pa posle i drugima.Vi ste još srećniji, što ste počeli iz početka, od prvog razreda, pa ste svršili sva četiri razreda i sad nastavljate dalje, i u toliko će vama biti lakše, i vi možete naučiti još više.Pored učenja svaki dan vi ste radili sa mnom i u našoj gradini, gradili ste kaldrmu i ovde i kod stare škole, pa ste počeli i one ručne radove u sobi, koji spremaju za pojedine zanate.Zato ćete sad sve to lakše produžiti. „Zato vam opet svima hvala, što ste došli, a uveravam vas, da ja neću nimalo požaliti truda pa ni troška, da vi što više naučite.“ Onda ih je pustio na odmor, a posle odmora pričao im je o postanju Zemlje, o njenoj kori, o biljkama i životinjama na njoj, o površini njenoj, o vulkanima, zemljotresima i vrelim izvorima, o izvorima običnim i uticaju šuma na njih i onda nastavio razgovor o tome, kako stoje izvori u Zagorici: ima li ih sad više ili manje nego pre i zašto.Za tim je nastavio, šta biva u onim zemljama i krajevima, gde se šuma sasvim zatre i kako se onda ljudi i životinje muče bez vode, i kako se domišljaju, da je nađu i izvade iz zemlje.A ovim je došao na arteske bunare i šmrkove i odmah im je pokazao jedan mali šmrk, koji je sam konstrujisao u jednoj staklenoj cevi s ventilom na zapušaču, te da mu učenici vide kako radi, kako se ventil otvara i zatvara i izvlači vodu.Za ovim im je dao, da ga dobro razgledaju i da sami ogledaju kako radi, pa im je onda kazao, gde se upotrebljava i izneo sliku požara, gde ee šmrkom gasi vatra, i objasnio, kako to biva. Ovako je Radiša svaki put iznosio po nešto novo, što širi njihov umni horizonat i osvetljuje ga, što je praktično i za život potrebno, osobito za onaj savršniji život, kojemu težimo, i na posletku ono što je zabavno.Tako je stalno održavao njihovu pažnju i volju za učenjem.A da se uvek na ovo gomilalo i drugih pitanja od strane učenika, na koje je Radiša jasno i pažljivo odgovarao uvek, to se i po sebi razume. Ove je godine školska gradina ne samo obogaćena novom vrstom semena i sadnica, što ih je Radiša dobivao iz Topčidera, Poljoprivrednog Društva iz Beograda i jednog zavoda iz Češke, nego je i proširena.Iza gradine jugozapadno bila je poljana za ispust stoke.Zemljište nije bilo najbolje, kao i ono u gradini, još malo gore; ali Radiša smisli, da na tu stranu proširi gradinu pa će zemljište popraviti.Zato zapita Miljka, čije je ono.A on mu odgovori klasično; „Božje i naše, gospodine; selsko, pa ko ga pre zagradi.“ „A možemo li mi da ga zagradimo za školu, da malo proširimo gradinu jer ne može sve da stane?“ „Možemo, ako ćeš još sutra.Ama je kamenito...“ „Ništa za to, odgovori Radiša, mi ćemo kamen istrebiti a zemlju popraviti...“ I, što rekoše, to i učiniše.Za nekoliko dana gradina je proširena sa čitavim ektarom.Radiša se onda s učenicima i Grujom dao na posao, da ga prekopa i očisti od kamena.Onda je ispitao zemlju, da vidi, čega u njoj nema, pa je našao, da je gotovo sama krečna zemlja, s malo peska ili silikata, još manje smonice ili gline a najmanje crnice ili humusa. — Evo mi sad prilike, da pokažem selu, kako se popravlja, đubri ili gnoji zemlja bez đubreta! uzviknuo je Radiša i stao je misliti, kako ovo da izvede.On je znao već, gde kakve zemlje ima, i sad mu je samo trebao jedan čovek s kolima.Najdalja mu je bila smonica.Miljko je odredio jednoga siromaška, da oduži porez, pa mu je dao svoja kola i volove, te je ovaj nekoliko dana vukao i dovukao: desetinu kola smonice, dvadesetinu kola crnice i nekoliko kola peska.A Radiša je sve to najmarljivije rasturao po celoj njivi.Na posletku je naredio, da se to ponovo poore što dublje.Ali se sad najbolje uverio, kako se u Zagorici s ralicom plitko ore, i da u celom selu nema pluga, da duboko poore.Zato je ostao pri tome, da se opet prekopa dublje i izrilja.Seljani su se čudili i toj mešavini zemalja ili đubrenju bez đubreta i tome tolikom prekopavanju i prevrtanju zemlje; ali su već unapred verovali, da je sve dobro što Radiša radi, pa su samo posmatrali i kupovali. Radiša je ovo u glavnome hteo za voćnjak, jer mu je u gradini za to bilo malo mesta.Zato sad i učini takav raspored, kako će voćke što više biti izložene suncu a zaklonjene od hladnih vetrova, i opočeo je rasađivanje mladica i presađivanje onih kalemnjenih.Tako se i u staroj gradini napravilo više mesta za cveće, povrće, variva, maline itd. A je li potrebno da spominjemo, da su sve ovo radili đaci pod nadzorom Radišinim, i da se Radiša nikad nije ljutio, kad bi oni gde pogrešili, te ne izvadili lepo mladicu, nego joj povredili žile, ili joj ih lepo ne namestili u novom mestu, te bi se osušila.Jer je on smatrao ovo za mesto učenja, a ne za tekovinu.I veće opomene i kazne ne bi bilo za nepažljive učenike njegove, no kad im se kakva mladica ili kalem ne bi primio.Tako su mladi zagoričani u gradini školskoj radeći učili i učeći radili. Jednoga dana Danica uđe Radiši u školu sva prebledela i reče mu, da joj nije dobro i da je s toga decu pustila malo ranije, a ona ide da legne.Radiša, čim je vide onako neobičnu, i sam se uznemiri i jedva je čekao da i on svrši posao i pusti decu pa da ode njoj, jer sem majke tamo nema nikoga.I kad je došao, našao je Danicu, gde se pretura od bolova u donjem trbuhu.Svi se setiše šta je i zabrinuto su očekivali čas porođaja; a majka je udarila u spremanje i pelena, i korita, i vode...Radiša je neprestano bio uz Danicu i olakšavao joj bolove, a katkad bi pokušao da napravi i po kakvu šalu, koju Danica ne bi primila baš najbolje.Jedanput joj majka reče: „E, ćerko moja!Ti misliš lako je roditi.“ Ali ove utehe Danici nimalo nisu olakšavale bol, pod kojim se savijala.Najposle su svi zaćutali i samo su se molili Bogu da se na dobro prođe...I oko devet sati u veče ču se prvi glasak novoga građanina, koji javlja da je došao na svet.Odmah pozvaše i Stanojku, koja dotrča i u malo ne pade preko praga od radosti.I svi se dadoše na posao, koje oko prinove koje oko srećne porodilje, koja sad zaboravi na bolove pa s nekim čudnim stitkom pomešanim s osmejkom poče da traži, da vidi prinovu i da pita što plače.A kad prinovi zavezaše pupak, pa je okupaše, poviše i prineše joj da je poljubi, ona je bila sva blažena.Radiša je dakle postao otac a Dana majka.O, kako su to čudna osećanja do sad neosećana: otac majka, dete, čedo njino, pa još sin!Ama ma koliko da je ocu podjednako milo i muško i žensko, opet su majci uvek punija usta kad kaže: sin...Valjalo je sada pričekati dok nadođe mleko, ali je novi građanin protestvovao i tražio svoje pravo.Radiša zato naredi, da skuvaju slaba teja pa da zaslade i da mu daju po jednu kap na kašičici, i nemirni građanin se odmah umiri.U ostalom Radiša je čitao, da je to i onako dobro, jer je ne samo lakše za varenje od mleka, nego to dobro utiče i na čišćenje creva.I posle ove male napojnice mali se građanin umiri i zaspa.Dana je posle češće opominjala prisutne.. da ne bi probudili bebu.... Sutradan je Radiša sam otišao u školu i učio oba odeljenja.Ovako je trajalo i još desetak dana, dokle Danica nije ustala.A da ovo nije bilo lako, Radiša se sada sam uverio najbolje.Pa ipak, nikad nije rekao, da ženske zato nisu za učiteljice.Nego veće bi pitanje bilo: da li su učiteljice za žene?...Ali je Daničina majka tu, koja je vršila dužnost ženinu i materinu, te Danica više nije dangubila u školi. Danica je dakle ustala i pošla u školu.Beba je napredovala.Baba je imala i društva i zabave.Roditelji su bili zdravi i blaženi.Posao u školi je mirno tekao i napredovao.Celo je selo saznalo za ovu radost u školi i smatralo je kao svoju.I počele su dolaziti žene na babine i donositi darove, i pri polasku pljuvale su bebu, da je ne ureknu. Pop retko dolazi u selo Zagoricu i leti a kamo li zimi, a bebu je teško nositi na krštenje.Zato je dugo bila nekrštena.To se već nije više dopadalo ni roditeljima a kamo li selu.Zato jedva dočekaše dolazak sveštenikov u velike poste, te je krstiše, i kum joj dade milo ime Milan.Ali Radiša ga je iz milosti zvao Mile a Danica Lane.Samo ga je baba zvala po punom imenu. Drugojača je kuća kad u njoj ima ko da plače.Onda ona nije gluva i pusta.Ona uvek ima čuvara.Ona ima razgovora.U njoj je i radost i pesma.I Radišina i Daničina je prinova unela u kuću njihovu i plač i pesmu, unela je život.I živelo se radosnije i srećnije no ikad.Zdravlje je i Radišu, i Danicu, i majku njenu služilo ne može biti bolje; i beba je bila zdrava i napredna; i posao je u školi tekao lako i uspešno.Jednom reči, zagorička je škola bila sada najsrećnija. Sem redovnog rada u školi s drugim razredom i proširenja gradine, Radiša je ove godine uradio još ovo. Prvo, uveo je one velike đake svoje u radionicu i nabavio i alat za stolarstvo.I, o, kako su se utrkivali, ko će pre da se dohvati struga ili rendeta, te da struže sa zasukanim rukavima kao pravi „tišler“, dokle mu graške znoja ne obliju čelo i dasku ne ugladi kao list hartije za pisanje.I od ove godine Radiša je počeo da polovi vreme za svoje odrasle đake, pa po pola vremena da budu u školi a pola u radionici, i ako je Nedelja.Ono je u školi bila teorija, a ovo praksa; ono je bila nauka, a ovo kretanje i rad; ono je sve za um i srce, a ovo je ono, što im treba za život.I, verovaćete kad vam kažem, da je, pri svoj metodičkoj umešnosti Radišinoj, da svaku stvar uprosti i učini je zanimljivom, ovo drugo za učenike njegove bilo privlačnije.Osećali su, da im ovo više treba, i da oni ovde mogu da razviju svoj talenat.Osobito ih je zadobijalo ono sve po meri i sve pod konac.Radiša je u to vreme improvizovao kolevku za svojega Milana i učenici su gledali kako on radi i primali; a on se trudio, da sve ide tačno i što može pravilnije i lepše.On ih je najpre upoznao s pojedinim alatljikama i kako se radi s njima, pa ih je posle pustio da rade, i to prvo prostije i lakše stvari pa posle teže.Mnogo je činilo, što je stolar iz čaršije sav stolarski posao radio u samome selu, te su svi još onda gledali, kako se grade i prozori i stolarska vrata (složena iz više dasaka i daščica) itd.To je zanimalo i starije u selu, a kamo li mlađe i one, što su radili s majstorima i primali od njih zidarski zanat.Sad će da se pokažu i stolari....Samo je Radiši najteže bilo, da spoji ona dva principa, da složi ono, što je najprostije, s onim, što je najpotrebnije.No početak je svuda težak, a za to je idućih godina bilo lakše.Svi oni drugi radovi, iz kartonaže i pletarstva, išli su lakše, i do kraja godine imali su čitavu zbirku izrađenih predmeta s obeleženim imenom onoga, koji je šta izradio. Drugo, Radiša je s ovim velikima počeo više da gaji pesmu.Pevali su sve više i lepše pa je pokušao, da ih odeli i u više glasova.Ali je sve išlo samo onoliko, koliko je moglo bez nota i bez velike muke i dangube.I opet je postigao mnogo.Glasova je bilo lepih, samo ih je valjalo artikulisati.I Radiša se i starao, da to učini i da ih složi u što lepšu kitu, a sve iz motiva narodne poezije. Treće, u proleće, kad je god bilo lepo vreme, Radiša je i ove velike đake izvodio u polje i tu izvodili najrazličnija gimnastička vežbanja: i u redu, vojnička, i u kretanju udova u mestu (švedska gimnastika), i u pojedinim igrama, i nadmetanju u bacanju kamena, motke, skakanju, preskakanju, trčanju, rvanju i tako dalje.A nisu zaboravili ni svirku i igranje u oru. A oko Spasova dne jedne Nedelje Radiša reče ovim junacima svojim, da pođu s njim dole u reku.On je već ranije izabrao mesto za kupalište pa sad reče svojim učenicima, da se najpre nekolicina izuju, podignu gaćice i očiste korito od kamenja.Onda obeleži dokle da zagrade i kako da ozidaju branu i zaustave vodu.I kad se otpoče posao, pokaza se potreba i za motiku, da se kopa busenje.Nabaviše i to i uskoro beše toliki vir, da bi svi mogli da stanu u njega a dubok skoro do guše.Radiša im je onda zahvalio i kazao, ko hoće da se kupa, a on se izmaknuo dalje i odšetao je s onim najstarijima čak do ciglane.I od danas to je ostalo đačko kupalište, gde su se često kupali i ovi veliki i oni mali đaci. Ali je pored kupanja, koje je samo za zdravlje, Radiša želeo da razvije i jednu veštinu, a to je plivanje.Neobično mu se dopalo, što je video u jednoj najprosvećenijoj zemlji: da je plivanje u školi obavezno.A kad je pitao jednoga staroga učitelja, zašto je to, ovaj mu je odgovorio ovako značajno: „Zato, dragi moj prijatelju, mi imamo dva jaka razloga: prvo, želimo svakome da povećamo njegovu ličnu slobodu, te da se ne boji jednoga od najvećih elemenata; a drugo, da svakoga osposobimo za najveće dobročinstvo.Jer onaj, koji izbavi udavljenika, učini mu veće dobročinstvo od roditelja, koji su ga rodili“..I Radiši se neobično dopala ova filozofija, pa se sada starao i sam da je izvede.Od danas je dakle ovo bilo i kupalište i plivalište za Radišine učenike i velike i male. Jednog dana reče Radiša kmetu Miljku: — Miljko!Kroz koju godinu svi će ovi naši veliki đaci biti vojnici.Neki će otići i u stajaću vojsku, kao što su otišli mnogi i od onih mojih prvih velikih đaka; a svi će biti u narodnoj vojsci.Zato ih ja učim i egzerciru.Ali ima nešto važnije od toga.To je rukovanje puškom i gađanje u nišan.Zato sam ja naumio, da tražim od ministra vojnoga nekoliko stotina metaka, a pušaka državnih ima u selu, pa da ih učim i tome.To mladići i vole, i sad je najbolje vreme, da se u tome obuče.Nadmetaćemo se i ko najbolje gađa.A ja sam za ovo već našao zgodno mesto, gore u reci... Miljko sleže ramenima pa prostodušno kao uvek odgovori: „Kako ti rekneš, gospodine; a i ja mislim, da to ne bi rđavo bilo.Samo su još deca slaba: da li će moći to? I Radiša nađe, da mogu i da treba da počnu, pa će sa svakom godinom posle biti lakše i napredovaće sve više.Zato napisa pismo ministru vojnom, i ovaj ne samo da odobri traženu količinu municije, nego izjavi i zahvalu Radiši za ovaj postupak njegov.I za kratko vreme preko sreske kancelarije isposlana je municija zagoričkoj školi i Radiša je počeo s velikim učenicima svojim Nedeljom egzercir s puškom i gađanje u nišan.Ni on sam nije mogao zamisliti, s kolikom će voljom to učenici da vrše i koliko će gledalaca privući!..Malo docnije pa je davao i po neku nagradu onome, koji je najviše krugova imao.I ništa više nije podizalo ove dečake zagoričke, da misle da su već momci i vojnici, kao ova viteška vežbanja. Jednoga dana još o Krstovu dne dođe Radiši Krsman, jedan od najrazboritijih prvih velikih đaka njegovih, koji baš tada beše izišao iz vojske, pa reče: „Gospodine, nas je u kući četiri brata, a i otac nam je još živ.Njih trojica su stariji od mene i svima je Bog dao dečice.I svaki ima zgradu, u kojoj noćeva, sa svojom ženom i decom, a zajedno smo samo danju u kući.Ali nam je kuća veoma mala i stara i mnogo se mučimo osobito zimi, da se oko toga njine žene i deca često malo i dohvate, pa se bojimo, da to ne dođe i do nas braće, te da se zbog toga i ne podelimo.A sad navalili i na mene, da se ženim, i onda, ko zna kako će biti!..Zato bih ja morao sad da gradim zgradu za sebe, a opet da ostanemo u staroj i teskobnoj kući.A ja mislim, da bi bolje bilo, da ozidamo novu kuću pa posle zgradu, a može biti, da mi zgrada onda ne bi ni trebala.Zato dođoh do tebe, da te zapitam: šta bi mi ti rekao?“ Radiša mu odgovori: „Hvala ti, Krsmane!Ti si i pre pazio i ozbiljno učio sve što sam vam kazivao; a sad vidim, da se ti lepo brineš i o kući svojoj.I ja se radujem, što je vaša zadruga tolika i tako napredna; i, dabogme, da treba da gledate, da je očuvate i još umnožite.Neka je srećna i tvoja ženidba; i treba da se ženiš.Ali i ja bih ti rekao, da ne gradiš zgradu, nego da gradite novu kuću.To je za sve, a nije samo za tebe; i tu ćeš i ti sa svojim drugom biti; a ako ti baš zatreba, lasno ćeš posle i zgradu podići.Ali prvo kuću i to zidanu kuću, kao škola naša i kao što je i Novak uradio...“ — I ja tako mislim, upade Krsman: — ali mi se Novakova kuća ne dopada, što je mala; a nama treba veća.I, kako bi bilo na dva kata, kao ono po varošima?“ Radiša mu reče, da ne diže dvokatnicu u selu, gde je zemljište jevtino, jer se, veli, zimi ne mogu zgrejati a leti sačuvati od vreline.Nego da grade prostranu i ugodnu jednokatnicu; i odmah stadoše praviti plan: kakvu kuću da grade.Posle plana za školu Radiši je sad sve lakše išlo; a odavno je već smišljao, kakav bi najbolji plan bio za jednu dobru seosku kuću.Bojao se samo, da li će oni hteti i moći da izdadu toliko, koliko treba za cigle, crep, prozore i vrata, peći i majstore.Ali kad Krsman reče, da se za to ništa ne boji, jer oni imaju para, a i godina je rodila dobro, onda su gradili plan bez obzira na to, koliko će stati.Ipak je Radiša gledao, da iziđe nešto praktično, bez luksuza i suvišnosti, što je jevtinije a lepše, i za zdravlje i život zgodnije.Ugovoriše, da „kuća“ ili kujna bude velika i s gvozdenim ognjištem i da bude četiri sobe: za svakoga brata po jedna, osobito za zimu: (a zgrade će im ostati za ostavu); i po sobama da budu livene peći, što se lože iznutra, i pod od dasaka — sve kao u zagoričkoj školi.Tako i plan napraviše zajedno s predračunom, i Krsman izjavi, da će on uspeti i kod braće i kod oca, da mu ga odobre.To je doista i bilo, i Krsman se sad stao ozbiljno spremati, da na proleće počne u ime Boga novu kuću.Od to doba je još češće dolazio Radiši, da izračunavaju koliko čega treba, te da to poručuje i nabavlja.I te je zime celo selo već znalo, kakvu će kuću da gradi Krsman Lazović. Plan je dakle Krsmanove kuće bio originalan.Spolja se ulazilo u prostrano predsoblje, iz kojega su vodila troja vrata: desno u sobu i levo u sobu, a pravo u „kuću“ ili kujnu, iz koje su opet vodila dvoja vrata: desno i levo u sobe.Tako se u dve sobe ulazilo iz predsoblja a u druge dve iz kujne, i na svakoj je sobi bilo po dva prozora: jedan prema vratima a drugi s one druge strane spoljne, i sve su bile jednake.Prema ovome trebalo je samo dva dimnjaka, onde gde se zidovi ukrštaju.Predsoblje i kujna da se popode ciglom a sobe daskom.Vrata svuda stolarska jednokrilna a prozori srednji, dupli, s dva krila veća dole i dva manja gore; sasvim po varoški.A podrum samo ispod kujne s vratima iz dvorišta. I Krsman je idućeg leta počeo i do jeseni dovršio kuću.Glavnog majstora je bio uzeo iz varoši, a oni su drugi bili odande iz sela, osobito oni, koji su sudelovali i pri građenju nove škole.I otkuda je ko išao, on je svraćao da vidi, kako Krsman zida kuću po varoški.A kad je ona bila gotova, i kad se u mali zabelela kao manastir u šumi, onda su svi dolazili kao na čudo.A kad su i prozori namešteni, i sobe daskom popođene, i peći nameštene, onda su govorili, kako se Krsman sasvim povarošio.„Bio, vele u Knjaza, pa video, kako tamo ljudi grade kuće, pa hoće i on; i ozidao je vala kao u samom Beogradu!Alal mu vera!...“ Još je samo valjalo da kupi gvozdeno ognjište, pa je sve gotovo, i po Svetom Tomi su se već mogli useliti u novu kuću. Nova je kuća donela sobom i nov običaj.Prvi Sveti Aranđeo, slava Krsmanova, pokazao je, da više ne može da se postavi jedna opšta sovra, pa da se za njom sedi i pije i jede po tri dana, nego su se gosti primali u sve četiri i u svakoj postavili po jednu malu sovru, samo o ručku i o večeri, a odmah ih posle dizali. Na Krsmanovu je slavu došao i Radiša s Danicom.Došli su pre podne, i ne mogu vam opisati kako su dočekani.Radišu je grlio stari deda Radivoje, otac Krsmanov, a Danicu snahe njegove.Deda Radivoje govoraše: „Gospodine i brate, sin možeš da mi budeš, a učitelj si nam i od mene si mnogo više prošao sveta i video, a i velike si nauke učio.Hvala ti od neba do zemlje, što si mi došao, da se vidimo.Mnogo sam slušao o tebi, a nisam te nikako video.Slušao sam da ljudi govore mnogo dobro o tebi.Kod tebe je i moj Krsman naučio pismu.Pa kad je uzet u vojsku i oni tamo videli da je pismen, odmah su ga odredili da bude kod Knjaza, te je bio sve uz Knjaza i nije mu bilo teško.Zato ti mnogo hvala!Tamo je video i kako ljudi grade kuće, te on, evo, i nama podiže ovu lepotu, do sad neviđenu u našem selu, da sad ne žalim da umrem, kad sam video, gde ću ih ostaviti.A deca su mi, hvala Bogu, vredna i valjatna i lepo živuju, te smo se lepo i zaimali, samo da ih Bog poživi!Još Krsmana da vidim oženjena, pa posle ne žalim da umrem.I koliko sam navaljivao da ga oženim, pa ne hte dok ne sagradi novu kuću; a sad, zdravlje Bože!...“ Ovde deda Radivoju zasuziše oči, kao da se setio, da će tu svadbu sam provesti, bez svoje babe, koja mu je bila živa, kad je starija tri sina ženio.Zato Radiša uze reč i reče: „Hvala vama, deda, što ste me ovako lepo primili i što imate ovako dobru decu, da me lepo slušaju i da dobro primaju nauku!“ I ovde mu ispriča onu Hristovu priču o sejaču i semenu, koju je deda Radivoje saslušao netremice, kao da je za klupom.U tom donesoše i naslužiše rakiju.Radiša uze, pa se prekrsti i reče: „Bože, pomozi!Uzeh, Krsmane, ovu čašu, da ti čestitam i novu kuću, i naselje u nju, i Svetog Aranđela; da dugo i srećno poživite svi u njoj i slavite svoju slavu u najlepšem zdravlju i veselju, u ljubavi i slozi.Ti si sam od svoje volje među prvima došao k meni, da naučiš knjigu, i ti si je naučio.Ti si mnogo učinio i da se podigne naša nova škola, kojom će se ovo selo ponositi dokle ga bude.Ti si mu i u vojsci kao pismen osvetlao obraz, jer si došao do Knjaza.A, evo, ti si i u selu svome počeo da prednjačiš: podigao si ovu novinu za ovo selo, ovu lepotu, kojom ćete se ponositi i vi svi i ono celo.I hvala ti zato!Seme nauke kod tebe nije palo u trnje i na kamenitu zemlju, nego na rodnu i dobru.Ali će učitelj tvoj na današnji dan, na dan Krsnog imena tvoga, da ti stavi još nešto u amanet: da o slavi svojoj ne gradiš od ljudi životinje, da ih ne truješ, da ih ne teraš da piju više no što mogu poneti: da ih ne teraš ni toliko da piju, jer se naš svet otrova pićem.Nemoj se ponositi time, da iz tvoje kuće iziđe više pijanih, nego time, da više njih iziđe poučenih i utešenih.Jer to voli Bog i tvoj svetitelj, kojega danas slaviš.Pijane ni ljudi ne vole a kamo li Bog i svetitelji.Zato ne idi slabima na ruku da greše, nego im pomozi da ne pogreše...“ Deda Radivoje se zablenuo u Radišu pa ne skida očiju s njega.A kad Radiša ovo dovrši, on nastavi: „E, vala ti, gospodine, za tu!I jes’ da ljudi piju više no što mogu da ponesu, i jes’ da se kvare, osobito o svadbama.A bolje je kad god čovek manje popije.Ali po dve tri možemo..“ Onda Radiša nastavi: „I toliko nije potrebno, deda, kad smo zdravi.Lekari danas dokazuju, da čovek ne mora da pije ni vino ni rakiju, i da ova pića pale i sagorevaju naše telo, te mu se skraćuje vek.I najzdravije je piće: lepa, bistra, hladna voda s izvora; a vino i rakija da ostanu samo za lek.Onda bi i živeli više, vele učeni ljudi, i narav bi nam se popravila, te bi bili mnogo mirniji i bolji.“ — E, jes’, i to pravo veliš, reče deda Radivoje.Čoveka piće nekako ugreje, te i pametan često poludi, i mnoge je piće pokvarilo sasvim.Ali naučili smo se, gospodine, pa je teško odviknuti se. — Nije teško, deda, samo kad ljudi hoće.Kako su se polako navikavali, tako polako i nek se odvikavaju; a za to nikad nije dockan.Valja samo hteti i početi, reče Radiša, a u tom mu ponudiše i drugu čašu.Radiša je ne primi, a deda Radivoje ga je opet molio da uzme.A kad vide, da baš neće, on mu reče srdačno: „E hvala ti i na onoj jednoj!A dobro reče i mome Krsmanu, da nikoga ne tera silom, pa koliko ko hoće.“ „I to je dobitak, reče Radiša, da nikoga ne teramo silom da pije, pa će posle sve manje, i svet će sam videti da je bolje.“ Onda Radiša ustade da razgleda sobe, i kako mu milo bi, kad u svima vide postelje podignute od zemlje!Istina to još ne behu moderne postelje (kreveti), za svakoga posebice, nego jedna opšta, ali visoka od zemlje na daskama, sa slamom i lepom čistom šarenicom ili ponjavama ozgo i slamnim podglavnicima naokolo.I nije propustio a da Krsmanu i za ovo ne zahvali.Onda htedoše da pođu, ali ih svi stadoše toliko saletati da ostanu i na ručku, da je izgledalo, da će se naljutiti ako ne ostanu.Pa i ako bi i Radiša i Danica voleli da ostanu, opet u Radiše preoblada razlog: da vide svi, da se slava može čestitati i bez ručka i večere; i oni odoše.A jedna od snaha reče: „E, ovake je goste lako ugostit’!..“ Svi, koji su dolazili na slavu, divili su se kući Krsmanovoj i govorili: „E, nije bio uzalud u Beogradu, kod Knjaza.“ Ali im se samo nije dopalo, što nema sovre, za kojom se po vazdan sedi i pije i jede...Pa ipak su u duši svojoj priznavali, da je ovako bolje. Tako je prolazio dan za danom u mirnom radu i najboljem redu i u najvećoj sreći domaćoj, i tako je došao i kraj školske godine i ispit se svršio.I ovogodišnji je nadzornik odneo uverenje, da je ovo najbolja škola i da su Radiša i Danica najbolji učitelji u okrugu, koji su shvatili svoj kulturni zadatak šire od praga školskoga i obične pismenosti.Osobito se i njemu dopala Radišina produžna škola i gradina školska, koja je već postala mali rasadnik za ovo selo.I tek je nastao raspust školski, da se oboje odmore i osveže za iduću školsku godinu, a ono se desi nešto, što ih ubi oboje kao grom iz vedra neba. Jedne noći Milan je nemirno spavao, svaki čas se budio i svaki čas je majka ustajala, te mu davala sise i ljuljala ga.Zato i Radiša nije mirno spavao.Pa je opet poranio i otišao pre sunca u gradinu školsku.A kad se vratio, Dana mu se požali, kako Milan ružno ide napolje i da se sad tek malo smirio, kad ga je okupala.Odmah se dogovoriše, da mu ne daje više da sisa, nego da mu daju tej.U tom se Milan već probudio i Danica poče da sprema tej; i kad tej bi gotov, ona uze Milana i stade mu kašičicom davati pomalo.Milan halapljivo uzima i guta, ali se neprestano kupi i vrišti.Ovako se produžilo celog dana.Na posletku posumnjaše, da mu i tej ne čini dobro, te Danica opet počne da mu daje da sisa.I dete je sisalo, ali bolovi nisu bivali sve manji nego sve veći.Zato se opet vratiše na tej i trbuščić počeše da mu zagrevaju vrućim crepovima.Ni to ne pomože, i dete premauka celoga dana i cele noći.Sutradan bi Radiša išao i za lekara, ali njega tada ne beše u obližnjoj varošici, čak do okružnog grada.A ko će da ide čak tamo?Sme li ostaviti dete ovako, ili može li ga nositi tamo, i hoće li lekar hteti da dođe na toliku daljinu ovamo?!Ah, sad je Radiša poželeo da je lekar ili da je u varoši.I kao lekar on bi sada pomogao i sebi i čedu svome...Ah, što nije barem čitao više o lečenju bolesti!...Premišljajući tako on se na posletku seti, da ni lekari nisu bogovi i da smrti ne bi bilo, kad bi oni mogli da izleče od svake bolesti.Nego oni leče, pa kako da Bog.A valjda će Bog i nama pomoći, jer je dete bilo zdravo; a mi činimo što god možemo... Tešeći ovako sebe Radiša i Danica dočekaše i drugu noć, a ništa bolje.U očajanju Danica je već dopuštala i po nešto bapsko...Ali opet ništa bolje ni od toga, i dete se lepo precedi od plača i bolova, te već više ne može ni da plače, a u kolevku ga i ne spuštaju, nego sve na rukama.Oko po noći Radiša reče Dani, da ona malo prilegne, a on će ga nosati, jer izgleda, da će se malo smiriti.I Danica ga posluša.A Radiša uze Milana i nosio ga je i nosio.Pa kad mu se jedanput učini, da se dete umirilo i zaspalo, on ga spusti u kolevku i počne ljuškati.A kad se dete sasvim umiri, on ga pokri i leže i sam pored njega.„Hvala Bogu, mišljaše, samo kad se umiri, te da se malo odmori od plača i ljutih bolova, i da malo trene; a valjda će Bog dati, da se okrene i na bolje!...“ I u toj želji i nadi zaspa i on. Kad se sve umirilo Daničina majka poviri na vrata, da vidi šta rade; i kad vide, da su svi pospali, ona se obradova i u sebi reče: „Hvala Bogu, kad se malo smiri!Daće Bog bolje!.“ Malo posle ona opet uđe, da vidi dete.Polako priđe kolevci i podiže pokrivač i vide, da dete spava; ali joj se ne dopade, što je onako bledo kao smrt.Zato prislušnu, da li diše; i ne čuje ništa.Onda mu metnu ruku pod nos; i opet ne oseća ništa.Ona ga pipnu po obraščiću; ono se ne budi, a hladno kao zemlja.Ona ga uhvati za ručicu i podiže mu je pa pusti; i ona mu pade na grudi kao tuđa.I Milan se i od toga ne probudi!Gotova već da vrisne, ona se uspravi, priđe Radiši i probudi ga pa reče: „Rado, sine, da vidiš Milana; meni se ništa ne dopada!“ Skoči Radiša kao oparen i onako bunovan reče babi, da mu je bilo bolje i da je zaspao.Ali kad ga pogleda, njega kao da preseče neki nož preko srca.Pa onoga časa zgrabi dete, podiže ga i stade ga u naručju ljuljati i nositi ovamo onamo, da ga probudi pa makar i plakalo.Ali se Milan više ne probudi!On je zaspao za navek... Dalju vam žalost neću opisivati.A koliki je ovo udar bio za sve troje, osobito za Radišu i Danicu, to možete i sami zamisliti. Tako se ova godina najveće radosti njihove izmetnula u godinu najveće žalosti. Za vreme oba rata na vladi je bio Jovan Ristić sa svojim ljudima ili tako zvana liberalna stranka.Zato se posle rata za sav neuspeh okrivljivala ona.A taj je neuspeh bio u ovome: što smo prvog rata predali glavnu komandu svoje vojske u ruke Rusima i doterali do Đunisa, a u drugom, što nismo oslobodili sav srpski narod pod Turcima, što smo i u ona četiri oslobođena okruga zemlju morali spahijama da isplatimo, što smo izgubili Bosnu i Hercegovinu, gde je i pukla prva puška (u Nevesinju) i otpočela se borba za oslobođenje, i što smo pristali na železničku konvenciju kako je Andraši hteo.I to su zbilja bili golemi gubici; ali ih je opozicija uvećavala još više.U nju poče da stupa sve što s ovakim uspehom nije bilo zadovoljno, i ona je rasla sve više.Bilo je tu dvojakog elementa: starih (konservativaca), koji su već bili na vladi i propovedali umerenost u napredovanju i postupnost u davanju sloboda narodu, i mlađih (poslednika Svetozara Markovića), koji oštro i bezobzirno napadahu ceo „birokratski sistem“, koji predstavljaše vlada Ristićeva, i ne nalažahu nimalo razlike između njega i skorašnje turske vladavine.Zato govorahu, da sve ovo treba srušiti i dati „narodu“ svu vlast i upravu u njegove ruke.I propovedahu: „slobodu štampe“, „slobodu zbora i dogovora“ i „opštinsku samoupravu“. Liberalima pak sve ovo izgledaše rastrojstvo, slabljenje državne vlasti, ubijanje autoriteta vlasti i vladaočeva i vođenje zemlje u anarhiju.Zato nerado gledahu svaki pokret u ovom pravcu, pa ga s toga tražahu i onde, gde ga nije bilo.A poznato je, da svaka vlada ima svojih revnosnijih članova od sebe same. Tako se posle one spoljne borbe otvori strahovita borba unutarnja.I poče sve da se deli u tabore.Svaka stranka poče da vrbuje svoje članove i da se ponosi većim brojem izjava po novinama.I počeše da ispovedaju ovo: „Ko nije s nama, a on je protiv nas“.Počeše dakle tako da stradaju i nevini. Radiša je svršavao Učiteljsku školu u Kragujevcu baš u ono vreme, kad je Svetozar Marković u istom mestu uređivao „Javnost“.Već i samo ime ovoga lista kazivalo je, da ima nešto skriveno, što se ne iznosi, a valja sve da se iznosi na videlo, te da se popravlja.Sem toga Svetozar je ličio na Hrista, jer je propovedao rat onima višima, koji gaze one niže.A svaku je ideju svoju mogao da iznese tako prosto i jasno, da je onda malo šta imalo da se čita, što bi bilo napisano takvim jezikom.Otuda se neobično rado čitao.I nije čudo, što je i za mladu dušu Radišinu prijanjalo mnogo što šta, što je on propovedao.Ali kad je posle na strani pročitao prvu Ekonomiju i Sociologiju, on je video, da je Svetozar doneo u Srbiju Černiševskov socijalizam; pa pošto u Srbiji nije bilo radnika i radničkog pitanja, to je on uzeo seljaka; a pošto nema ni kapitalista, da ga „eksploatišu“, to je on uzeo vlasnike, koji ga „gaze“.I otuda je učinio juriš na „gospodu“ i „birokraciju“.I onda mu se činilo, da sve što je u gunju, to je „narod“, a sve što je u kaputu, to je „birokracija“, „tiranin“, „gotovan“, „izelica“ i „kožodera“ narodni.A već uz to Radiša nije mogao da pristane.On je video, šta je „podela rada“ u društvu i državi i da narod, država i društvo napreduje samo onda, kad svi poslovi u njemu napreduju.A državni činovnici predstavljaju samo jednu vrstu poslova i poslenika državnih ili narodnih, a to su upravni ili administrativni, za koje treba spreme kao i za druge, i koje nepismen „narod“ ne može da vrši!Zato je počeo da smatra ove ideje Svetozarove za ekstremne; a pao je na kulturno polje, na kojem se i ogleda pravi napredak.Zato je Radiša sada radio ovako i u svojoj školi.A pošto se u njegovom selu ništa nije ni znalo ni govorilo o politici, to on u to nije ni ulazio, i sve je živelo u najboljem redu.I što je rekao kmet Miljko, to je bila svetinja za sve, a kapetan je bio mesto Knjaza.I sve je slušalo i kmeta u opštini i kapetana u državi kao i domaćina u zadruzi.A Radiša nalažaše u ovome i lepote i dobra; zato ga i čuvaše. Jednoga dana po Vidovu dne donese pandur kapetanski kmetu Miljku jedno parče hartije.To beše poziv za Radišu, da mu „odmah predstane“, a ovo „odmah“ beše još podvučeno crvenom pisaljkom triput.Stade se Radiša čuditi ovome pozivu: zašto ga kapetan zove, i zašto je ovo „odmah“ podvučeno i to još nekoliko puta.Ali opet pomisli, da nije ništa hitno; pa, da ne bi ostavljao školu dvaput, on ostavi za Subotu, kad je i inače imao da ide za platu i druge neke potrebe.A kad je iduće Subote otišao, javio se kapetanu odmah.To je bilo u jutru, oko 8 sati.Ali je Radiša čekao pred vratima kapetanove kancelarije do deset.Dolaziše i prolaziše toliki učitelji i učiteljice i primiše platu, a Radiša još džonja pred kapetanovom kancelarijom.Kad prođe i deset, Radiša i po drugi put upita pandura, je li ga prijavio, i on reče da jeste i da je kapetan uzeo poziv, metnuo ga pred sebe na sto i rekao: dobro, nek stoji.U tom iziđe i kapetan i ode u nužnik, i kad prođe pored Radiše, Radiša mu se javi, a on ne odgovori ništa.Radišu zaprepasti i ovaj inat i ova neuljudnost, pa pomisli: kad je on ovakav prema meni, a kakav li je prema prostom svetu?!I mora da je Svetozar Marković imao na umu ovakve tipove kad je rekao: „Sva razlika između sadašnje i pređašnje (turske) vladavine je u tome, što je mesto turskog kabadahija zaseo srpski.“ Jer, ovo je zbilja neki kabadahija.I dok se sećao one finoće i uglađenosti, koju je viđao u činovnika prosvećenih zemalja evropskih, zvonce zazvoni u kapetanovoj kancelariji i pandur uđe k njemu; i Radiša ču kad mu on reče: „Nek uđe taj buntovnik!“ Pandur iziđe, razrogači oči na Radišu i mahnu rukom da uđe.Radiša uđe, a noge mu se uštapile od tolikoga stajanja, više nego ikad u oba rata.I uđe gotovo zbunjen, da li da nazove Boga i da se pozdravi, kad su se već videli u hodniku, ili ne; pa se zato samo pokloni i hladno reče: Izvol’te gospodine!“ — A gde si ti do sad? razdra se kapetan, da se i u hodnik čulo. — U školi, gospodine kapetane; mislio sam da nije ništa hitno, pa nisam želeo da dangubim; a danas sam morao dolaziti i zbog plate, pa ujedno.... reče Radiša. — Dakle preča ti plata od moga poziva!A poziv vlasti za tebe ne vredi ništa, je l? prodra se kapetan još žešće. — Vredi, gospodine; ali sam ja mislio, da nije ništa hitno... — Nije tvoje da o tome misliš, je li hitio ili nije; no kad vlast zove, onda moraš da dođeš.Ali ti ne „vermaš“ vlast.To i jeste ono, za šta sam te zvao.I ti ovim nedolaskom na poziv samo potvrđuješ ono, što svet o tebi priča.Ali ću te ja naučiti pameti!... Radiša se sad zaprepasti još više.Iz kalambura misli, koje mu se u taj mah izazvaše u pameti, ote mu se samo ova: — Molim Vas, gospodine, zašto ste me zvali? Kapetan opet dreknu: — Sad ćeš čuti zašto si zvan; nego zašto ti na poziv nisi došao? — Došao sam, gospodine; nego ako sam koji dan docnije došao, to je s toga, opet Vam kažem, što sam želeo da ne dangubim u školi; a sve s toga, što sam, možda i pogrešno, mislio, da nije ništa hitno, odgovori Radiša skoro ravnodušno. — Nije tvoje da presuđuješ je li hitno ili nije, nego da na poziv dođeš.A ja znam je li hitno ili nije, poče kapetan malo niže. Radiša zaćuta.Kapetanu se učini da ga je pobedio pa produži ovako: — A što vi bunite narod?Kakvu to novu nauku vi širite?Vi mislite da vlast ne zna, šta vi radite?Znam ja sve... Radiša da se preturi od čuda, pa ne znajući šta na ovo da mu odgovori, reče lakonski: „Propovedam ono što sam u pametnoga sveta i od pametnih ljudi naučio.“ Ali se sad kapetanu i ovaj odgovor učini buntovnički, pa okrenu opet na ti i još jačim glasom: — Znam ja, koji su to tvoji učitelji.Ali ti nećeš više baratati po mom srezu; takve učenjake ja ne trpim!Ja hoću učitelja, koji će da uči decu, a ne ljude; ljude da ostavi meni: ja ću njih da učim, šta i kako oni da rade i koga da biraju...Nego ti meni ovde sad da kažeš: jesi li ti uz današnju vladu ili si protiv nje? Radiša sad vide u čemu je stvar, pa se zbuni još više.A kad se malo pribra, on odgovori: „Čast i poštovanje današnjoj vladi.Ali ja nisam ni za ni protiv nje; ja gledam samo svoju školu“...A kapetan upade: — E, eto; to mi te Bog i dao!Nisi za nju, nisi prijatelj njen, i onda si protiv nje; a mi te ne trpimo.I ako ti meni sad ne izjaviš, da si uz vladu, da ćeš glasati za nju i da stupaš u njenu partiju, onda ti nećeš više biti učitelj u Zagorici i u mome srezu, nego tamo negde na Vrškoj Čuki ili Deščanskom Kladencu.... — Ja Vam opet kažem, da niti sam uz nju niti protiv nje, i da vam se u partiske poslove ne mešam, nego gledam svoj posao u školi, a Vi činite što hoćete. — A što učiš one velike? — Učim ih da budu ljudi. — Tvoje je da učiš decu! — I deca će da budu ljudi. — A što ideš njihovim kućama! — Idem zato, što su to moji prijatelji, pa im idem i na radost i na žalost. — A, tako!Tvoji prijatelji.To ti tražiš, da budu prijatelji tebi, a neprijatelji današnjem „postojećem stanju“, i da glasaju za koga ti hoćeš, je l’?Za opoziciju?... — Da budu prijatelji svemu što je dobro, a neprijatelji svemu što ne valja, pa makar to bilo i „postojeće stanje“, odlučno potvrdi Radiša. — Tako dakle!Sad se razumemo!Onda idi i spremaj prnje! Radiša onako umoran i nerviran samo ga s nekim prezrenjem pogleda oštro, pa da bi prekratio ovaj ludački razgovor, on se mehanički pokloni i reče: „Hvala, gospodine kapetane!Zbogom!“ i okrenu mu leđa. — Je l’ ne daš izjavu? upita ga kapetan, kad je Radiša bio već do vrata. — Ne dam! odgovori mu Radiša sa prilično oporosti. — Ne daš? ponovi kapetan. - Ne dam! potvrdi Radiša i izađe na vrata. - Vidiš, buntovnik je ovo! govorio je kapetan u sebi: - pravo sam ja imao.Dobro su mi ljudi govorili.Ovo se ne sme trpeti u srezu... Odmah posle ovoga razgovora, ili bolje reći ove svađe kapetanove s Radišom, kapetan sede i napisa ovo pismo ministru prosvete. „Gospodinu ministru prosvete i crkvenih dela „U selu Zagorici poverenog mi sreza učitelj je neki Radiša Zdravković sa svojom ženom Danicom takođe učiteljicom u istom mestu.O tome učitelju slušao sam mnogo od kako sam došao u povereni mi srez, a danas sam ga lično poznao.Pričaju, da u crkvu ne ide, niti decu grdi, a u školi ih uči nekoj novoj veri i neće da zna za ovo crkveno, naše pravoslavno - pravi jeretik i antikrist.Uz to pričaju, da je ostavio decu, đake svoje, pa ide po selu te obrlaćuje ljude nekakvom novom naukom koja se ne slaže s postojećim stanjem i otrovan je protivnik današnje vlade.A, prizvan danas da oporekne ovo, on je još više utvrdio sve ovo i tako se drsko ponašao prema potpisanome, da je ovaj stekao tvrdo uverenje, da je ovaj učitelj nepomirljivi protivnik današnje vlade i opasan po postojeće stanje.A kako se sad približuju izbori, a ovakav ]e čovek opasan za ishod njihov u korist današnje vlade i vladajuće stranke, to Vas učtivo molim gospodine ministre, da ga odmah izvolite ukloniti iz ove škole i poverenog mi sreza. Načelnik sreza... Čim je ministar primio ovo „poverljivo“, odmah je naredio, da se napiše pretpis, kojim se učitelj Radiša premešta iz Zagorice čak na drugi kraj Srbije. - A njegova žena? zapitao je sekretar. — Njegova žena nek ostane; ona nije kriva ništa, odgovorio je gospodin ministar. - Dakle razvod bez konzistorije, dodao je sekretar. - Ako moli, premestićemo i nju, reče ministar: — a on nikako ne sme ostati u tom mestu. - Gospodine ministre, ovo je najbolji učitelj ne samo u srezu nego u tome okrugu, dodade sekretar. - A otkud vi znate? upita ministar. - Otuda što sam čitao sve izveštaje o njemu i njegovoj školi, a ove sam se godine i sam lično uverio, jer sam mu bio nadzornik, odgovori sekretar. - To mi je milo, ali ga kapetan ne trpi tamo.Vidite kakav je izveštaj poslao o njemu... - Pročitao sam, ali je sve ovo neistinito.Taj se čovek i ne meša u politiku, niti je bezbožnik, niti kakav buntovnik i jeretik, nego najpredaniji kulturni radnik, kakvoga nema ni jedna škola; i kamo sreće naše, da takvih imami više!.. — Tako!Ama, pa, kako ćemo, kad kapetan ovako veli i traži?! — Kapetan gleda ovde partiski, a to ne bi trebalo dopustiti...A, na posletku, Vaša volja, gospodine ministre; ali znajte, da ćete pogrešiti i da će partija pobediti školu a politika otadžbinu, reče sekretar. Ministar se razmisli pa najposle opet reče: „Ipak ga premestite, da zadovoljimo kapetana, pa ćemo posle videti šta ćemo.“ I tako i bi.Napisa se pretpis, kojim se Radiša sam premešta u Prnjavor, selo u jednome najdaljem okrugu. Kad je došao ovaj akat u sresku kancelariju, kapetan ga je neko vreme krio; ali se ipak ubrzo saznalo, da je učitelj Radiša premešten iz Zagorice.Zaprepašćenju dobrih zagoričana nije bilo kraja.A kako je bilo Radiši, Danici i njinoj majci, o tome ne treba ni da vam govorim.Samo još nisu verovali tome glasu... Najposle i kapetan pozva Radišu, da mu saopšti.Zovnuo ga je sam u svoju kancelariju i dao mu akat da pročita.Kad je Radiša pročitao pretpis o svome premeštaju i video uverenje, kojim je postavljen za Prnjavor, smrklo mu se pred očima i nije znao šta da rekne, a suze mu same potekoše niz obraze. — Potpišite, da ste primili uverenje, reče kapetan. Radiša se mehanički saže, uze pero i potpisa, pa se uspravljajući reče: „Potpisujem, gospodine kapetanu, i primam uverenje, ali znajte, da ćete za ovaj premeštaj moj odgovarati Vi, ako ne pred ljudima a ono pred Bogom, ako ga ima.Jer me krećete iz moga najaktivnijega rada, koji jedini i vodi napretku, a sve zbog vaših nesrećnih izbora i ćorave politike, kojima samo zavađate ovaj mirni i dobri narod! - A ko to zavađa narod? zapita kapetan naduveno i prekorno.A Radiša mu odgovori oštro, otvoreno i jetko: — Vi, vi svi političari i partizani, što ste se izdelili u neprijateljske tabore, pa se mrzite gore nego s Turcima.I vi žalosni predstavnici vlasti, što treba da mirite narod i da sudite svakome podjednako, po pravdi, koja drži zemlju i gradove, vi ste se upregli u jaram partiski i služite ne otadžbini nego partijama, i služite im i časno i nečasno: vi ćete upropastiti ovu zemlju i ovo parče izvojevane slobode!.. Sad se kapetan zbuni pa zapita, tek da rekne štogod: — Pazite Vi kako govorite pred vlašću.Nemojte da vređate vlast! - Ne vređam ja nikoga, nego kažem ono, što jeste i što će da bude.I žalosna je to vlast kad ona mene premešta što neću i ja u te neprijateljske redove, te da se bijemo između sebe!Jer se ja samo zato premeštam, što Vam nisam dao izjavu, da stupam u partiju!A ja neću ni u jednu partiju, dokle su god one ovakve, i dokle im se god sav posao svodi na međusobnu grdnju i ustani ti, da sednem ja“.To nije prava politička borba i u taku politiku ja neću, gospodine.Barem učitelji imaju mnogo uzvišeniji zadatak...A nije me ni za rad, jer ću ja raditi i na drugom mestu.Nego me je za one dve sirotice, što ostaju same i za grob moga jedinčeta!..I ovde se zaplaka. Nasta ćutanje s obe strane.Radiša je kazao sve što je imao, a kapetan nije znao šta da kaže.Najposle upita Radišu: — A hoćete vi meni da date reč da nećete imetati pri izborima, pa da vas ostavimo? — Gospodine kapetane!Ja vam se ni do sad nisam mešao u izbore, pa evo šta me snašlo: da idem u Prnjavor, a da ostavim sav svoj sedmogodišnji rad i još sve svoje mile i drage....Pa, je li to pravo?! reče Radiša. - Obećajte Vi, da nećete meni smetati u izborima, i da će Vaše selo glasati za vladinog kandidata, pa da vi ostanete gde ste bili... — Mogu vam obećati da ja neću smetati.Ali vam ne mogu obećavati da će selo glasati ma za koga, jer ja ne znam za koga će ljudi glasati, odgovori Radiša. — Ti možeš da poradiš kod njih.Vele, da oni tebe slušaju. — Oni mene slušaju za druge stvari: za školu, za zdravlje i bolji život u njinoj kući, a ne za koga će da glasaju.Oni su dobri ljudi i slušaju svoga kmeta i vas... — Pa, da zovnemo kmeta, da vidimo, šta će on da kaže? - To je Vaša volja.Kmet je dobar, vredan i pošten domaćin, i što sam god potražio od njega za školu, sve je nabavio i učinio.Više radi za selo nego za svoju kuću.A njegovi dobri seljani to vide, pa ga zato vole i slušaju. - Onda da ga zovnemo.I ako mi on obeća, da će poraditi za vladinog kandidata, onda ću ja predložiti gospodinu ministru, da te ostavi ovde. - To je sasvim Vaša i njegova stvar, a ja to ne mogu tražiti ni od njega ni od zagoričana. - Da ga zovnemo i da vidimo, šta će reći on! reče kapetan i zovnu jednoga pisara, te mu reče, da napiše poziv i pozove kmeta zagoričkoga za sutra.I oprosti se s Radišom, rekavši i njemu da dođe sutra. Radiša ode i odmah se odluči, da kući i ne ide, nego da noći ovde i sačeka sutrašnji dan; a Danici poruči, da nije svršio posao.I ode u mehansku sobu i stade premišljati šta da radi, i ne mogade se domisliti; onda iziđe u šetnju, pa se i tamo ne mogade utešiti.I najviše mu je na srcu ležala zagorička nova škola, njena gradina i radionica, njena dobra deca i Dana, koju mora ili ostaviti ili odvojiti od groba njihova jedinčeta.Nikad u životu svome Radiša nije bio u mučnijem položaju, niti mu je teže bilo da reši koje drugo pitanje.I dođe i na večeru i na konak u mehanu, a veliki problem još nije rešio... Sutradan rano dođe i kmet Miljko.Radiša je izbegavao da se sastane s njim, ali se ipak sretnu baš kad je hteo da iziđe.Miljko se obradova kad ga vide, ali opazi da je nešto neveseo.Pođoše zajedno kancelariji, ali Radiša ništa ne kazuje.Kad ih kapetan vide kroz prozor, odmah naredi panduru, da ih pusti u kancelariju, a malo zatim i sam uđe, i ako još ne beše osam sati.Kapetan sad beše dobre volje i lepo se pozdravi i s Radišom i kmetom Miljkom pa, zauzevši svoje mesto iza stola, poče ovako: — Kmete, ti znaš, da su izbori sad na pragu.A vlada je saznala, da se agituje protiv njenih kandidata, pa je čula da gospodin, vaš učitelj (i pokaza rukom na Radišu) radi kod vas, da i vi glasate za opozicionare, te ga je gospodin ministar premestio iz vašega sela.Ali, ako ti daš reč, da ćete vi glasati za vladinog kandidata, onda da molimo ministra da ga ostavi ovde... Miljko se zapanji.Pogleda u Radišu, i sad se seti zašto je tako tužan, pa u kapetana i stade se čuditi: „Premešten...A što?..Ko je to prevario ministera?..Kakva je to nesreća?!..Gospodin kapetanu, sve će selo molit’ da gospodin Radiša ostane.Ono ga ne da, jer boljeg učitelja ne možemo nać’. — Ama pa to i ja kažem: da molimo gospodina ministra, da ga vrati.No, de ti meni kaži: za koga vi mislite da glasate, i je li vama g. Radiša o tome što govorio? upita kapetan. — Gospodine, kako ti narediš.Ljudi su bili do sad uz vlast i slušali su vlast, što ona naredi.A sad, kako, eto, vlast radi, mogu za inat u hajduke otić’!Zašto nam vlast premešta gospodina Radišu, kad čovek nije kriv, a decu nam uči da ne može bit’ bolje?! — Vlast je čula, da on vas buni, da ne glasate za vladinog kandidata nego za opoziciju.Eto, zato je on premešten...No ako možete vi meni dati reč, da selo neće glasati za opozicionare nego za vladine ljude, onda ću ja predložiti gospodinu ministru, da gospodina vrati, reče kapetan. — Gospodine, rekoh ti: ljudi su do sad bili uz vlast i sve je dobro bilo.A kako će bit’ sad, to, Boga mi, ne znam! reče Miljko. — To znači, da sad nisu uz vlast? dodade kapetan. — Jesu, gospodine; ali kad čuju za ovo, šta vlast radi, i premešta čoveka na pravdi Boga, svi će biti protiv nje! Kapetan se malo zamisli, pa nađe, da njegov predlog može imati i „suprotno dejstvo“.Zato reče: — Ama, što je bilo — bilo.No dede sad, kako ćemo da popravimo? Miljko sleže ramenima i sasvim prostodušno i zabrinuto reče: — Boga mi, ne znam, gospodine!..Ko je to pokvario i napravio ovako?Ništa ovo ne valja: rasturat’ čoveku kuću ni krivu ni dužnu, a školu ostavljati bez učitelja.I nikad više nećemo mi dobit’ ovakog učitelja!..Zašto je ovako vlast uradila s nama?!.. — Ja ti, kmete, rekoh zašto: što je pogrešno izveštena.No de sad da popravimo.Reci ti meni, za koga ćete vi da glasate? upita kapetan. — Popravite vi ovo, gospodine, što pre, pa će opet bit’ kako je bilo.Ljudi će opet bit’ uz vlast i biraće, kao i do sad, onoga, koga ona odredi.A ako ovako ostane, ni ja neću bit’ uz taku vlast i Ciganina ćemo birati! reče Miljko sasvim odlučno. Kapetan se duboko zamisli pa u sebi reče, „Protivno dejstvo; šta sad da se radi?!“ — Pišite ministeru, da čoveka vrati na njegovo mesto, pa će biti sve dobro, i ljudi će videti, da ima pravde i da vlast vrši pravdu, pa će opet biti uz nju, reče Miljko još odlučnije. Poslednje reči „biće uz nju“ kapetan jedva dočeka, pa reče: — Dakle veliš biće uz nju.A hoćeš ti zato meni garantovati? Miljko se okrenu Radiši i zapita ga: šta to veli kapetan, jer ovu reč „garantovati“ čuje sad prvi put.Radiša mu objasni, a on onda odgovori: — Stojim ti dobar, gospodine, da će se sve selo obradovat’ i da će kao i do sad biti uz vlast i slušat’ i mene i tebe. Kapetanu se svali sinji teret s duše, pa pruži ruku i Miljku i Radiši i reče: — Hvala ti, kmete!Ja ću učiniti svoje; a nadam se, da će i gospodin ministar usvojiti moj predlog.A sad idite i nikom ne kazujte, dok ne dođe postavljenje. I iziđoše.Pred kancelarijom je bilo toliko sveta, da su se jedva progurali.I svi su ti ljudi došli po ovakom poslu, da se brane od napasti vlasti i da obećavaju, da će glasati za vladine kandidate. Idući putem razgovarali su se o tome, i obojica nisu mogli da se načude ovome postupku kapetanovom.I, dabogme, da Radišin premeštaj nije mogao da ostane tajna.O njemu se čulo i iz same sreske kancelarije, a i Radiša i kmet Miljko nisu mogli da oćute.Samo su dodavali, da su molili, da ostane. Posle nekoliko dana kapetan je napisao opet „prezidijalno“ ministru prosvete, da Radiša ostane u Zagorici, „pošto su mu, veli, on i kmet toga sela dali uverenja, da neće smetati izborima i da će i oni i seljani toga sela glasati za vladine kandidate.“ I doista, posle kratkog vremena dođe iz ministarstva naredba, kojom se opoziva premeštaj Radišin u Prnjavor i on ostaje na svom mestu.Radiša i svi njegovi ukućani i prijatelji dahnuše dušom, a prema kapetanu i klevetniku i dobrotvoru nisu osećali mnogo zahvale... Tako se u školi zagoričkoj s učiteljem njenim odigrala ova politička komedija u samom početku rada nove ove i njegove sedme godine školskog rada.Malo pre toga na dva tri meseca Radiša je osetio nepravdu od Boga, a sad je osetio i od ljudi; i ne zna se, koja mu je bila teža...Pa opet, ljudi popraviše, a Bog?..Ali je ipak Radiša radio predano i istrajno, i ako iz početka sa slomljenim srcem.Svi su mu poslovi pošli svojim tokom i sad je još više umelo da ceni jedno drugo: i selo njega i on selo, i Danica njega i on Danicu.Posle kiše sunce uvek lepše sija.A posle ove radosti zbog ostanka i zajedničkog rada dolazi i još jedna nova.Usred božićnih posta Danica je obradovala Radišu, da se opet osetila.I Bog je dakle popravio svoju pogrešku...I od to doba rad se u zagoričkoj školi produžavao sa još veselijim srcem, i u školi samoj i van nje.Vreme leči sve pa i najljuće rane.Grob je Milanov samo podsećao roditelje na njihovu prvu radost, a oči su se upirale u novu nadu, za koju je Radiša već dovršio drugu kolevku.A Radiša i Danica su se u toliko više sada pazili, što su ostali sami, jer im je majka otišla.Zora je svršila školu i dobila za učiteljicu; pa je majka morala da ode s njom.I sad su tek videli oboje, šta im je vredela jedna stara duša u kući!...Ali srećom Zora joj se još ove godine udade, pa pošto je ona imala svekrvu, to se majka vrati Danici.I dobro je došla baš onda, kad je najviše trebala, kad se očekivala prinova.U Maju Danica rodi opet sina i nadenu mu ime Milovan. I ovogodišnji nadzornik je bio potpuno zadovoljan s radom u ovoj školi i zahvalio je i Danici i Radiši na predanom i pravilnom radu i poželeo im samo dobro zdravlje, da svoj posao produže; a čudio se i policiji, kako je mogla da nasrne na ovakoga radnika i da ga odvaja od ovolikih poslova, pa se nije uzdržao, da ovo i u izveštaju svome pomene.Radiša je ove godine učio treći razred i velike đake, a Danica samo drugi, jer u prvi nisu primili opet nijednoga, da ih u učionici ne bi bilo mnogo i da se rad nastavnički ne bi rastrzao; a to se doista i na uspehu opazilo, i to kako na zdravlju dečjem tako i na umnom i moralnom napretku njihovom. Počela je i nova školska godina.Opozicija je pobedila.U zemlji čitav preokret.Sve činovništvo liberalno ispremeštano, pensionovano ili otpušteno, a postavljeno novo.Na sve strane narod se sada skuplja na zborove i traži „slobodu štampe“, „slobodu zbora i dogovora“ i „opštinsku samoupravu“.Ali su i u vladi i u činovništvu u većini ljudi iz one starije grupe, koja strahuje od ovih skokova u davanju sloboda narodu, nego želi prirodnu postupnost.Oni se poboje ove ekstremne struje i stanu je suzbijati po postojećim zakonima i upućivati sve na red i rad.Ali je struja za „narodne slobode“ opijala i ojačavala.I nasta ne samo rascep nego i otvoreno neprijateljstvo između njih.Od prijatelja postaše ljuti neprijatelji i od dve partije postaše tri.I od sad svaka je pozivala pod svoju zastavu i prebrojavala svoju vojsku, koja joj je trebala za nove izbore i većinu.I stade se sav narod „uzimati na tevter“, te da se vidi ko je uz koga.Osobito je u ovome „kupljenju vojske“ bila aktivna najmlađa, radikalna stranka.Liberali, to su oni oprobani „vlasnici“, „kabadahije“, „kurdžoni“, koji su zamenili Turke.Naprednjaci su sad na vladi, i oni idu tragom svojih prethodnika, i oni su „gospoda“, koja „narodu siše krv na pamuk“.A radikalna je stranka tek prava „narodna“ stranka, od naroda samoga i za narod; i u nju stupa samo onaj u kaputu, koji je prijatelj „narodu“.I ona je mamila samim imenom svojim, jer radi—kal znači kalogažu, onoga u opancima ili bosoga...I sve poče „uz narod“.Samo „izrodi“ ostaše u drugim dvema strankama ili neutralni.I ona nabroja „devet desetina“. „Narod“ je pobedio.On ima većinu i samo čeka izbore, te da dobije većinu i u skupštini.Onda će on sastaviti i vladu „svoju“ i preduzeće upravu „sobom“ u svoje ruke.I neće više biti „gospode“, „vlasnika“ i „tirana“, nego će sve biti iz „naroda“, „narodno“ i za „narod“, i „narod“ će sam sobom upravljati kako hoće. Evo govora jednoga apostola ove nove „narodne“ stranke, koji je držan u samoj Zagorici.Pošto je obišao sa svojim prijateljima sva sela, on jednom nađe i kmeta Miljka u obližnjoj varošici i zapita ga ovako: — Kneže, kako je kod tebe?Je li se „narod“ osvestio?Uz koga je tvoje selo? Miljko stidljivo sleže ramenima i odgovori mu: ne znam, gospodine. — A uz koga si ti? zapita ga on dalje. — Ja uz vlast. — Ama, znam: ali na vlasti su naprednjaci.Jesi li ti uz njih ili s narodom? — Dok sam kmet ja moram uz vlast i s vlašću pa ma kakva bila.A kad ne budem, onda mogu kako hoću. — A uz koga ćeš kad ne budeš kmet? — To ne znam, gospodine. — Nemoj da ne znaš, nego se odluči, na koju ćeš stranu.Jer sad ti nema druge nego ili uz narod ili protiv naroda. — Sad ne mogu, a kad ne budem kmet, ja ću onda gledati, odgovori mu Miljko i u tome se i rastadoše. — Ovde nema ništa.Ovo je neki glupak i preko njega se ne može ništa.Moram tražiti drugoga nekoga iz toga sela! mišljaše taj apostol sam u sebi.I stade misliti koga da nađe, da preko njega sazove zbor u Zagorici.Mehandžije nema, dućandžije nema, a za učitelja je čuo, da je ili „kurdžon“ ili neki nazadnjak, jer su prošlih izbora gotovo svi zagoričani glasali za policiskog kandidata...Najposle nađe jednoga najrevnosnijega pomagača iz varoši, koji poznaje i selo Zagoricu i mnoge zagoričane, i on mu se stavi na raspoloženje, da ode u Zagoricu i sazove zbor.To se objavi i u novinama, i u određeni dan dođe iz obližnje varoši i okolnih sela čitava povorka gostiju.Došlo je i nekoliko zagoričana, a pošto je bila Nedelja, te su i Radišini veliki đaci bili na okupu, to i Radiša ode na zbor s njima zajedno.Zbor je bio kod stare škole ili opštinske sudnice, i sazivač ga je otvorio ovim govorom: Vama je poznato, da su u ovoj našoj lepoj zemljici do skora vladali Turci, i kad narod nije više mogao da ih trpi, on je ustao, tresnuo lance njihove o zemlju i oslobodio se.Ali posle njih došli su drugi Turci.To su gospoda i činovnici, koji su svu vlast prigrabili u svoje ruke, i oni danas pale i žare po ovoj zemlji, a narod je ostao bez prava kao i pre, samo da sluša i da daje što od njega potraže.On daje i najbolju snagu svoju u vojsku i imanje svoje za porez.A šta za sve to dobija?Dobija gospodu i činovnike, te da ga gaze i cede, da bi oni ugodnije živeli.A narodu kako bude; on samo nek daje i nek sluša.Narod je ostao bespravna sirotinja raja, kao što je bio i pod Turcima.Zato nam ovi Turci nimalo nisu bolji od onih, nego još gori, zato što su naši.I mi se moramo boriti i protiv njih.Narod mora doći do svoga prava, da sam upravlja sobom i da sam bira svoje i poslanike, i kmetove, i kapetane, ako mu trebaju.Sve valja dati narodu, pa nek on slobodno upravlja sobom.A rat tiraniji i današnjoj birokraciji!Dosta je bilo tutorstva; narod je dozreo da sobom upravlja... „Eto, braćo, zato smo se mi ovde danas sastali, da vidimo, ko je za narodna prava i slobode, te da se izdvojimo i borimo se protiv današnjeg birokratskog sistema, i poradimo na tome, da narod dođe potpuno do tih svojih prava.I ko hoće u naše kolo, on nek se javi, da se potpišemo...“ I, niko se ne javi.Za ovim su govorili još nekolicina, sve u ovom smislu, napadajući još žešće na činovnike i jedan ih nazva „živom krastom na narodnom telu“, na „gospodu“, ove „izelice“ narodne, i na ministre pa čak i na onoga gore, „koji ih postavlja i kome svi služe“...Najposle kad videše, da se niko ne javlja za upis, onda glavni govornik reče: da se svaki, ko hoće uz narod, može potpisati kod toga i toga „brata“ u varoši; a to beše jedan duvandžija.I time se završi ovaj prvi politički zbor u Zagorici. Kad se „zbor“ razišao, upita Miljko Radišu. — Kako ti se ovo dopada, gospodine? — Ne znam meni, nego kako se ovo dopada vama? zapita Radiša. — Ništa ovo ne valja, gospodine; samo slušam šta ljudi zbore! reče odlučno gazda Mijailo. — Teško bi meni bilo, kad bi me selo biralo!Mene niko ne bi slušao, reče Miljko. — A ja znam, kad bi dao slobodu mojoj čeljadi, da rade koje šta hoće, da bi rasturio kuću za nedelju dana! dodade šaljivi Stanko Šera glava zadruge od pedesetoro duša. — Moja bi se Margita najpre poasila! reče jedan njegov najbliži komšija. — Nije ovo dobro, gospodine, da se nazivamo Turcima između sebe.Drugo su Turci, a drugo je naša vera.A ima i činovnika i gospode mnogo dobrih ljudi; eto ja znam... i poče da ih ređa drugi komšija Stankov. — A ko će onda da sluša, kad svi hoćemo da zapovedamo?! upita s čuđenjem poslužitelj Gruja. I svi rekoše po nešto, samo Radiša ne reče ništa. Iduće Nedelje upitali su veliki učenici Radišu: zašto ih je odveo na onaj zbor i šta on misli o onome, što su oni ljudi na njemu govorili.Radiša nije želeo o tome ništa da im govori, ali kad su ga zapitali, nije hteo ni da uvija ni da krije, nego im je otvoreno rekao ovako: — Odveo sam vas, da čujete, šta ljudi govore.Jer što čovek više čuje i više zna, više i vredi.I ja sam najviše voleo, da vi sami o tome mislite.Ali kad me pitate, ja ću vam kazati šta ja mislim o tome, pa posle vi kako hoćete; i, ako ništa više, barem ću vam objasniti po nešto, što vam je sad tamno i nejasno. — Doista su nekad u ovoj našoj zemlji, kao što znate, vladali Turci, i vlada je njina bila duga i teška našem narodu.Koliko je ona trajala?..A zašto je bila teška?...Jeste; i Turci su imali sve a Srbi ništa.A valja da znate, da ni zemlja nije bila srpska, nego turska, spahiska, samo su je Srbi obrađivali.A po oslobođenju, kad su Turci oterani, Knez Miloš je rekao: gde je ko, tu i da ostane, i što je pre držao (tursko), to da ostane sad njegovo.I tako zemlja: njive, livade, kuće i okućište, vinogradi i voćnjaci, — sve to ostane naše, narodno i sad svak ima svoje i može da ga proda drugome ili i još da kupi.I zar to nije veliki dobitak?..Onda je došla naša vlast.Pre su bili Turci na vlasti, pa Srbima nisu hteli ni da sude; a ako se sudio Srbin i Turčin, uvek je Turčinu dosuđivano, a Srbin je uvek gubio.Bili smo u turskoj državi i deljena nam je turska pravda, a nje da nas Bog sačuva više!Pitajte stare ljude, koji su zapamtili kad je bilo tursko, pa će vam oni napričati vazdan od nepravde i sile njine.A od kad je došla naša vlast, naši nam ljudi sude i po našim zakonima, koje mi pišemo sami kako hoćemo.I zar to opet nije dobitak veliki?...Sem toga, mi sad imamo i svoje škole, a pre nam Turci nisu dali da se učimo; imamo i svoje bogomolje i podižemo ih gde god hoćemo i molimo se Bogu slobodno, a pre su nam kvarili i razvaljivali i one stare i kamdžijama su nas isterivali iz njih.Imamo sad i vojsku svoju, a pre je vojska bila turska, i turski oficiri i paše.I zar nije bolje što su sad naši ljudi svuda: i u sudu, i u vojsci, i svuda?I svuda naš zakon i naša vlast, i svuda govoriš svojim jezikom, a ne moraš da znaš turski i da se bojiš Turaka.A kad nisi kriv, ne moraš ni naših sudova da se bojiš. — E, druga je stvar, kakvi su ti naši ljudi.Oni prvo valja da budu pismeni, a oni su jedva pismeni; oni valja da budu učeni, a oni su nedoučeni.Karađorđe i Knez Miloš nisu mogli da nađu pismena čoveka sebi za pisara u celoj zemlji, nego su ih dovodili sa strane, iz Austrije.Za tim su počeli da otvaraju škole u Srbiji, te da bude pismenih ljudi i u našoj zemlji; ali za njih učitelja nije bilo, te su i njih dovodili sa strane.I dokle danas težimo da svaki bude pismen, pa bio činovnik kakav ili ne, dotle onda ni činovnika pismenih nije bilo.I zato su prve naše škole otvorene samo za činovnike.Pa one su za to gotovo i danas.Samo što danas i čaršilije vole da su pismene, a bolje bi bilo, kao što znate, da i seljaci umeju da čitaju i pišu.I doći će vreme i u nas, kao što je u drugih prosvećenih naroda, da se svaki živi, i muško i žensko, školuje i izuči čitanje i pisanje i račun.Onda će se za činovnike birati oni, koji su najpismeniji i najučeniji.Onda će se birati i oni, koji su najvredniji i najpošteniji, najbolji.A dotle kakvi smo — takvi smo svi.Do skora su nam i vladaoci bili nepismeni pa opet, hvala Bogu.Oni i nepismeni oslobodiše ovo parče zemlje.Na mlađima je i pismenijima, da produže ovo oslobođavanje.I mi smo to i činili sa poslednja dva rata.Grobova je dosta i iz ovoga sela za to oslobođenje.A što nismo oslobodili sve, i što nam je Bosnu drugi oteo, zato nismo krivi mi.Naši bi svi voleli, da nije tako bilo.Ali, sila Boga ne moli... — Oni ljudi misle, da su za sve nedaće naše krivi činovnici i da se bez njih može.A niti su oni krivi za sve, niti se bez njih može.Jer neko mora raditi one poslove, što ih oni rade; i što su ti ljudi pismeniji i bolji, to je bolje, jer će oni i te poslove bolje vršiti.Sad je pitanje: ko će njih da bira i postavlja?Do sad je to činio vladalac.On znate da ima nekoliko ljudi oko sebe, koji se zovu ministri i koji su izdelili poslove između sebe, te je jedan za sudove, drugi za crkve i škole, treći za vojsku i tako dalje, i oni pomažu vladaocu u tome.Oni pregledaju šta je koji od činovnika učio i svršio i predlažu vladaocu, da ga postavi za ono za šta je, i nadgledaju posle kako radi; i, ako ne radi dobro i pravo, oni ga kažnjavaju i isteruju, a po nekoga, za veće krivice, i na robiju teraju.A kako će ih to birati sav narod, kako će ih postavljati narod i nadgledati kako oni vrše svoje dužnosti: to ne znam.A ako misle, da to čini neka narodna skupština, ona to ne može činiti. Čuli ste da pominju „slobodu zbora i dogovora“, „slobodu štampe“ i „samoupravu“.Sastajati se i dogovarati možemo, hvala Bogu, i danas do mile volje, i ono što mislimo možemo kazati gde god hoćemo, pa i pečatati ili štampati u knjige ili novine.Ali ljudi i tu greše, kao i u drugim stvarima.Greše prvo, što mnogo puta ne znaju kako jeste, nego govore onako kako nije, te varaju sve, osobito prost svet.Zato ih posle kažnjavaju, što lažu, klevetaju i grde ljude pa često i samog vladaoca.A to je ne samo neuljudno nego i zabranjeno.Sad neki vele, da je bolje ne dati ljudima da greše, nego ih pustiti da greše pa ih onda kažnjavati.Zato kažu, da barem ono, što će da štampaju u knjige i novine, donesu, te da im se najpre pregleda i odobri.A ovi ljudi neće to.Oni ne dadu niko ništa da im pregleda, nego hoće da govore i da štampaju što god hoće.Eto to vam je „sloboda štampe i govora.“ A je li to dobro, pogodićete i sami.Samo se setite, da je naš svet neuk i prost, da je prost svet lako varati i da on veruje u sve što se turi u knjige, jer smatra knjigu kao svetinju. — Čuli ste još reč „samouprava“.Evo šta bi ti ljudi želeli.Da u selu kmeta ne postavlja kapetan, nego da ga bira selo samo.A kad im ne valja, onda selo da bira drugoga, i tako jednako.To bi bila opštinska samouprava.Tako sad ovi kmetovi ili sela sama da biraju kapetana i načelnika, i to bi bila sreska ili okružna samouprava u zemlji.Eto to vam je samouprava.A ovi srezovi ili okruzi da biraju po nekoliko ljudi, koji će da upravljaju celom zemljom.Eto to vam je samouprava u zemlji.A koliko bi to bilo dobro za nas, to ne bismo mogli unapred da procenimo.A koliko se zna po drugim narodima, mogli bismo da kažemo ovako: da narod sam ne poznaje dobro ni ljude ni poslove i da bi lutao; i, što je prostiji, to bi više i lutao i dangubio oko ovih neprestanih izbora.A ja mislim, da bi se i zavađao; a kad se prost svet zavadi, onda ništa ne valja, jer se posle jedan drugom sveti i od dobrih komšija i prijatelja postaju krvni neprijatelji... — Eto, to hoće oni ljudi; i sad, ako to hoćete, vi pođite za njima...“ Dokle je ovo Radiša govorio, svi su slušali netremice i nijedan očiju nije skidao s Radiše.A kad je svršio, nastade ćutanje.Onda će jedan reći; „Zato ja ništa nisam razumeo što su govorili!“ A drugi: „Ni ja vala; ali sam poznao, da ono nije mnogo pametno!..“ „Da našega kmeta Miljka nije zakmetio kapetan, nego da ga je selo zakmetilo, niko ga ne bi vermao ni za šta!“ reče treći.„Ljudi bi se, gospodine, grdno zavadili, jer bi svaki hteo da ima svoga kmeta“, reče četvrti.„Kaki bi mi to bio kmet, kad ga nameštaju sami seljani, a ne vlast!“ reče peti.I tako se osu jedna kritika, da je malo ko šta dobro i imao da kaže o ovoj novoj nauci o upravljanju zemljom i narodom. Prošli su dani bure.Ljudi su popravili svoje a Bog svoje.A talasi žučne borbe između „birokracije“ i „naroda“ u zemlji nisu više mnogo zapljuskivali mirno selo Zagoricu.I u školi zagoričkoj pošlo je opet sve svojim redom kao i pre.Radiša se opet bezbrižno i iskreno predao poslovima na izvođenju svoga kulturnog zadatka.I u koliko je borba u zemlji između „naroda“ i njegove „birokracije“ bila bešnja, u toliko je ona Radiši izgledala luđa, ništavnija i štetnija; i u toliko je više on gledao, da pokaže u čemu je spas i u čemu leži naš pravi napredak.Ali, sem zagoričana, taj rad njegov niko više nije ni čuo ni video.A mnogi su „narodni borci“ smatrali Radišu za „nazadna“ i „ograničena“, a „vlast“ je mislila, da je on „potuljeni“ opozicionar i „demagog“.Ipak se za dugo nije desilo ništa važno, što bi poremetilo Radišin unutarnji mir i njegov mirni rad u školi i van nje.I Bog je davao Radiši i Danici i lepoga zdravlja i radosti u kući, te je to potpomagalo i uspehe u školi i van škole.I oni su se ređali jedan za drugim, te su im zaslađivali gorčinu, koju bi osetili u čemu god u radu i životu svome.Posle druge prinove došla je i treća, četvrta i tako dalje, i Radiša je postao ocem veće porodice.I sad je na svojoj rođenoj deci mogao da izvodi i ostvaruje pojedine vaspitne principe, koje je do sad poznavao više teoriski.Osobito ga je interesovalo, kako će da izmiri princip prirodnosti i urođenosti s principom prilagođivanja i vaspitanja.Jer ako sve ostavimo prirodi i urođenim osobinama dečjim, onda će naš uticaj biti slab i ništavan.A ako bismo hteli da postignemo sve i ako radimo protiv prirode, onda bi rad naš bio naopak i bez uspeha.I našao je: da našega uticaja mora biti, i da on treba da bude što veći; ali da je zasnovan na prirodi, da ide njenim redom i po njenim zakonima.Kao u gradini tako i u kući, kao u kući tako i u školi, kao u školi tako i van nje.Sve polako, od začetaka.Sejati dobro seme i što nikne zalivati, pleviti i čuvati od štetnih uticaja, a sve će rasti i razvijaće se samo.... U zagoričkoj školi nisu primana deca svake godine.Kad je Radiša imao IV razred, Danica je imala I, kad je ovaj IV razred svršio (i prešao u produžnu školu), Radiša je primio II razred, a za Danicu su primljeni novi u I razred.Za ove dve godine dakle poprimana su sva deca od osam godina pa dalje.Sad bi došla na red ona manja.Ali Radiša veli: nek ona rastu, a mi ovu primljenu bolje da učimo.Zato iduće godine on vodi svoj II razred u III a Danica svoj I u II.Ni iduće godine nisu primljeni novi đaci, nego je Radiša svoj III. preveo u IV a Danica svoj II u III.Tek treće godine, kad su četvrtaci svršili i prešli u produžnu školu, Radiša je primio Daničin III u IV a za Danicu su primljeni novaci u I prvi razred.I opet su probrani najodrasliji.Tako je to išlo i dalje.Zato je zagorička škola odvajala od drugih škola, time: 1) što su učitelji njeni imali samo po jedan razred, 2) što su im đaci bili odrasliji, i 3) što ih nije bilo mnogo, nego samo po 30.A zato su opet odvajali i uspehom.Najpre se to opažalo na zdravlju dečjem, jer su ne samo deca uvek bila sva zdrava, nego je redovno i svršavalo školu onoliko koliko ih je i počelo.Zato je gotovo ceo taj broj dolazio i do produžne škole.Drugo, dobre su se strane ovoga maloga broja učenika i negomilanja razreda ogledale jasno i u velikoj meri i u samom uspehu.Nastavnici su mogli o svakom učeniku posebice da vode i nastavničku i roditeljsku brigu i da čine sve, da niko ne izostane a da svaki ide napred koliko može.A osobito su u ovoj školi napredovale veštine, jer je svaki učenik u školi sedeo ugodno i svakome je svaka greška mogla da se ispravi i da mu se pokaže kako valja. Opet da spomenemo, da je u zagoričkoj školi najglavnije bilo zdravlje i fizički razvitak u dece, pa onda uljudnost i pristojnost ili vladanje, pa tek onda umna strana ili znanje i umenje.A od ovoga dvoga poslednjega umenje je stavljano pre znanja.Jer i šta će mu znanje, pitao se Radiša, ako ono ne ume da se primeni bilo u vladanju bilo u životu inače.Zato su i Radiša i Danica pazili, da se, pored primerne čistote ventilacijom i otvorenim prozorima, kad je god lepo i toplo vreme, stalno održava čist vazduh u učionicama kao i u svima prostorijama velike zagoričke škole.Zatim su pazili, kad je lepo vreme da odmori budu veći i da učenici više vremena provedu u gradini školskoj ili u slobodnoj igri.Zato su ih češće izvodili na igru i u polje.A leti, kad su god topli dani, učenici su se i kupali i vežbali u plivanju.Nije zaboravljena ni švedska gimnastika i u polju i u školi, kad je vazduh dobar, to jest čist i topao.A mali „internat“ je neprestano napredovao, te je u njemu bilo sve više đaka i u zimu i u poste leti, te je i to mnogo doprinosilo zdravlju učeničkom.Zdravlju je njihovom izvesno doprinosilo mnogo i to, što Radiša nije preopterećivao decu umnim radom i dugim sedenjem u školi.Njegovi učenici ništa nisu učili napamet, niti im je zadavao da uče kod kuće.Sve u školi, sve očigledno i s crtežem.A crtanje je centar sve nastave.Zato je i crtanje i pisanje briljiralo u Radišinoj školi.A crtanje im je bilo potrebno i za ručne radove u radionici i za konstruktivne radove i premeravanje u školi za odrasle ili u produžnoj školi.A kod ovih su produžene razne igre, i narodne, i gimnastičke, i vojna vežbanja u redu, i s puškama, i gađanje u nišan.Pored ovoga, a po želji samih učenika, uzet je zimi i Četvrtak za njih, naročito zbog radova u radionici.Oni su sami opažali sve više, da im ovo treba i da će od ovoga imati velike koristi. Novina je u ovome vremenu bila ta, što su Radiša i Danica uspeli, da i ženska deca pođu u školu.Prvo su pošle u školu jedna gazda Mijailova unuka i Miljkova sinovica, a za tim je stigla i jedna Grujina pastorka a posle nje i Radišina Milena, koja se imala posle Milovana.Njima je glavno bilo: čitanje, crtanje i pisanje, ženski rad i kućenje s obzirom na zdravlje.I Danica ih je jedva dočekala, da posle i ona ima velike učenice i da preko njih sve više utiče na popravku u kući seoskoj, osobito u održanju reda i čistote, u kuvanju jela i u odevanju.A nije zaboravila da im ističe i to, koliko žensko srce i dobra narav može da uveća slogu i sreću domaću, osobito u zadrugama.Zato ih je i pozivala, da uvek budu svakome mile a u kući desna ruka i duša cele zadruge.Danica je dobro znala, šta je moda učinila po varošima, i šta i danas čini sve više, pa je dobro pazila, da u učenica svojih razvija ukus samo za domaćim izrađevinama, kojima se i sama približivala, a čuvala ih od svega „kupovnoga“ i varoškoga.I ovo je neobično mnogo učinilo, ne samo za zdravlje njihovo, jer su rukotvorine vunene toplije od pamučnih krpa kupovnih, nego da novac, što se uzme za domaće proizvode zagoričke, ostane u selu i da se upotrebi na druge privredne ciljeve.I na saborima je milina bila videti ove umne, učene i školovane mlade zagoričanke u čisto narodnome ruhu, samo lepše izrađenom. Gradina je školska napredovala iz godine u godinu sve više.Živa ograda je izrasla toliko, da je potpuno zamenila onu mrtvu, suvu, od kolja i vrljika.Mlade voćke su se neprestano donosile, presađivale i kalemile, a starije su već u veliko stizale na rod.I povrća je bilo najodabranijega i najboljega, a nije izostalo ni cveće najrazličnije, koje je najviše gledala Danica s učenicama.Košnice su ispunile onaj prostor između oba krila školina i Radiša je imao već lep dohodak za med i vosak.Pored „đerzonke“ prvi je nabavio i mašinu za istresanje meda iz saća, i istresao je med, da deca vide, a saće je vraćao u košnicu.Izmislio je i jednu đerzonku s jednom stranom od stakla, te da i deca i ljudi vide, kako čele rade.A meda je bilo i za kuću Radišinu, i za đake njegove u „internatu“ osobito u poste, i za prodaju.I živinarnik je napredovao, i Radiša je već imao dosta i jaja i pilića, i to najbolje vrste.Radiša je nabavio i jednu kravu polušvajcarske rase, koja je davala po 5 — 6 litara mleka dnevno, te su tako imali dosta i mleka, i sira i kajmaka, a surutku su kiselili i pili mesto kisele vode.Zbog krave je nabavio i deteline i posejao je u jednom kraju gradine, i ako je bilo dosta paše. I van škole napredovalo je sve.Naročito je razvijano kalemarstvo i voćarstvo, jer je Radiša video, da je Zagorica dušu dala za voće, samo što zagoričani nisu umeli da kaleme.Zato je gledao, da svakoga učenika obuči ovoj veštini i da svakome daje iz gradine grančice za kalemljenje.Još nešto više; da bi se što pre i što više raširilo sve blagorodno ili pitomo voće u ovome selu, Radiša je uveo jedan neobično lep običaj: da jednoga praznika, ili drugoga kojega dana, sa svima učenicima pohodi kuću jednoga od svojih učenika i da mu tom prilikom svaki za spomen zasadi ili nakalemi — kako je kad čemu vreme — po jednu voćku, a drugi put kod drugoga, trećega i tako dalje.Tako, ako je stigao da za godinu obiđe sve učenike, onda je kod svih samo te godine nakalemljeno ili zasađeno 30x 30 = 900 voćaka.A dodajte svake po toliko, pa ćete videti, koliko ih je bilo samo od ovih pohoda za pet, šest i desetak godina.Međutim, Radišini su đaci i sami kalemili na sve moguće načine, i svaki se grabio ko će bolju kalemgrančicu iz školske gradine da uzme ili kalemljenu sadnicu da odnese.A Radiša je gradinu školsku smatrao kao rasadnik za okolinu i davao je i odraslima, ako je koji što potražio, a kamo li učenicima svojim.Milina je bilo videti, kako su se zagorički đaci grabili, da očuvaju seme od kakve bolje voćke i da ga poseju na kakvo bolje mesto i da nađu lepšu mladicu divljaku u šumi i presade je u svoju gradinu, i da je, kad se primi, nakaleme.Zato je svaki imao po nekoliko iskopanih rupa, da bi bile gotove kad donese koju divljaku.Radiša je nabavljao i književnost po ovome, te je one na našem jeziku davao na čitanje i učenicima svojim, osobito onima u produžnoj školi.I kroz kratko vreme počelo je da ponestaje krntija i divljaka u Zagorici i da se one zamenjuju novima, pitomijim i boljim.I sve što je moglo roditi u Zagorici prenosilo se iz gradine školske u selo, i ono je počelo da oseća blagodeti ovakoga Radišinoga rada ne samo u leto i u jesen nego još više preko zime, a najviše u poste.A u vezi s ovim u Zagorici se razvijalo i jedno drugo dobro.Radiša je i pre negde čitao, da što narod gde više voća jede, to manje pića pije.A sada se i sam uverio o tome.Zagoričani, istina, i pre nisu mnogo preterivali u tome, ali je sada još ređi slučaj bio, da ko mnogo pije ili da se opije.Nesumnjivo je, da je ovome mnogo doprinosilo i to, što je i Radiša svuda govorio protiv pića i sam pokazivao primerom, kako ljudi treba da se uzdržavaju. Uz veću proizvodnju voća Radiša se starao da što više razvije i veštinu o tome, kako se ono bere, čuva za zimu i prodaje.I na obližnje pijace čaršiske najpre je iz Zagorice počelo da dolazi voće brano rukom i lepo pakovano u kotarice, koje se lako mogu nositi.A kroz kratko vreme pa je u svoj okolini ovladalo uverenje, da je zagoričko voće najbolje, pa je zato i plaćano najbolje.I eto zašto je Radiši i njegovim učenicima trebalo pletarstvo.A čudo je, da zagoričani nisu znali ni za pekmez a kamo li za suve šljive iz sušnice!I Daničina je majka prva skuvala tri bakrača pekmeza sebi, jedan Miljkovoj Staniki, jedan gazda Mijailovoj domaćici i jedan Grujinoj Stanojki.A Radiša je kod škole sa svojim učenicima improvizovao i jednu malu sušnicu, gde su posle svi donosili i sušili, najpre za sebe a posle i za prodaju.Tako su i zagoričke suve šljive najpre došle na pijacu čaršisku. Uporedno s voćarstvom Radiša je želeo da se širi i pčelarstvo.I njega je do duše bilo u Zagorici prilično, ali je bilo veoma primitivno.Zato je Radiša želeo i da ga umnoži i da ga moderizira, usavrši, popravi.Zato je u radionici školskoj, u stolarstvu, prva veća naprava bila đerzonka.Učenici su posle, osobito oni veći, pravili za sebe, a neki su izišli i pravi majstori u ovome.Radiša je ovima išao na ruku, te su nabavili i potreban alat za sebe i produžili izrađivanje i za sebe i za druge.Uz ovo se sve više odomaćivala i mašina za istresanje meda, te da se čela ne „bije“ i da joj se saće ne kvari.Tako je i zagorički med počeo da odvaja na okolnim pijacama čaršiskim, a svaka ga je kuća u Zagorici imala do mile volje.U ovom je i Danica uzela udela, te je preko svojih poznanica i učenica mnogo učinila, da to bude više zanimanje seoskoga ženskinja, i objašnjivala im je sve koristi od meda i čela i kako se one neguju.O, koliko je sad i ona osećala, da joj treba mnogo više od onoga što je u školi učila.I često bi rekla: pa mi u školi ništa nismo ni učile!...Zato je i ona gledala, da tu prazninu kod sebe, u spremi svojoj, nadoknadi što pre i što više. „Kulturu čini rad.Civilizacija se osniva na radu.Zato je rad glavno.Znanje samo potpomaže rad i umešnost u njemu.Nauka je od manje vrednosti, a umešnost i veštine su od veće.One primenjuju nauku u životu ljudskom, zato su i korisnije.Moji učenici mogu znati sve nauke i svu filozofiju, pa opet u kući da im ostane onako kako je bilo i da žive onako kako su i do sad živeli.A ja neću tako.Ja ću da im popravljam i usavršavam taj život, a to ne mogu postići samim „znanjem“ nego umenjem i radom.Valja da se navikavaju na rad i da umeju bolje da rade.A to naša škola danas ne čini.Ona se zadovoljava čistim intelektualizmom ili filozofiranjem i brbljanjem; a rada nema.„Čujem klepet mlina, a brašna nema“ — Zato ja neću tako.Ja ću moje da učim da rade...“ Tako je mislio Radiša i tako je i radio zajedno sa svojom Danicom.On je učio radu muškarce a ona ženske.Radiši je centar bio radionica a Danici škola i kuća.Od hartije Radišini su đaci došli do daske i svega što može od nje da se skroji i napravi, a od konca do pruta i svega što od njega može da se isplete.I kod malih je udarena osnova, a tek kod velikih đaka (u produžnoj školi) ova se osnova razgranavala dotle, da je nadmašivala naše primitivne zanate te vrste po varošima.A kad su svršili i produžnu, oni su se odavali ovim poslovima još više.A ti su poslovi ne samo pleli kotarice za voće i gradili košnice za pčele, nego su preobražavali i kuću seosku.Oni su izmenjivali nameštaj domaći: mesto sniske sovre izgradili su stolove i mesto tronožnih stolica visoke četvoronožne s naslonom i uspravili čeljad, izgradili postelje (krevete) i podigli i velike i male sa zemlje, izgradili lepe kašike, slanike, vretena, kudelje ili preslice, razboje, kola i saonice, pa počeli sami da grade i sama vrata i prozore a docnije da kroje i krovove na kućama i raznim zgradama.I sve to mladi zagoričani počinju da grade bolje, tačnije i lepše od onih prostih, često nepismenih majstora po varošima.A Daničine su učenice unosile novine i popravke u nošnji i odelu osobito u kroju, u šivenju i pletenju.A već domaća ekonomija je obuhvatala i gotovljenje jela, što su učenice sve praktički imale i da vide u kujni njenoj i školskoj, gde su i same radile.One su docnije bile prihvatile sav rad u „internatu“ i radile sve kao kod svoje kuće.Tu su se učile i čistoti uopšte a naročito kako se sudovi peru i drže u redu.Odavde su ove male reformatorke ponele ovu svoju „nauku“ i u kuću svoju.Tako se postupno i uporedno popravljalo i usavršavalo sve.A da je u ovome bilo i tegoba, i da je po koji starac rekao, kako su oni onako radili još od pamtiveka pa im je bilo dobro, a po koja baba rekla i po koju ružnu za „učitelja“ i „učiteljku“, to se i po sebi razume. Do dolaska Radišina niko u Zagorici ne znađaše otkud svila i „na čem ona raste“.A znali su za svilene konce i kako su oni jaki.Zato Radiša zasadi u školskoj gradini i nekoliko belih dudova.A kad oni izrastoše dosta veliki, on poruči malo semena od svilenih buba i u jednoj sobi poče da ih hrani.Deca su se čudila šta je to, i što će gospodinu ove gusenice te ih hrani.Padalo im je u oči i da ih hrani sve lišćem s duda.Ali kad „gusenice“ porastoše koliko veliki prst, pa se zamotaše u čaurice, ona se začudiše.A kad posle nekoliko nedelja iz ovih čauraka iziđoše leptiri, čuđenju njihovu ne beše kraja.I leptiri sneše jaja za iduću godinu.Sad Radiša pokaza, kako se jaja čuvaju preko zime i šta može da se dobije od čaura.I divljenju njinom opet ne beše kraja.Odmah potražiše semena od duda, koje beše Radiša sačuvao, i odneše kući da i oni poseju.Tom prilikom kazao im je i kako se to čini i kad će moći da hrane bube.No Radiša je već imao čitavu leju mladica proizvedenih iz semena, te je svakome mogao da da po nekoliko.I to je učinilo, da su odmah iduće godine svi mogli da othrane po nekoliko.Tako su očigledno mogli da vide i „metamorfozu“ insekata i otkuda se dobiva svila.Ostalo je još i da je dobiju, ali je za to trebala veća količina.No po vremenu došao je red i na to, i zagoričanke su prve počele da šiju svilenim koncem i da u platno umeću po koji red i svilene potke.Zato je i platno njino bilo na boljoj ceni.A još docnije Radiša nađe i kupaca, te svila poče i da se prodaje i da za nju zagoričanke dobijaju lepe pare.Sad nije bilo ni potrebno govoriti o vrednosti svilenih buba, nego samo o tome, kako se one bolje neguju.A Radiša se i ovde postarao, te nabavio ono malo knjiga, što ima u nas o tome, i pružio ih učenicima osobito učenicama na čitanje. Radišina je krava dugo bila predmet razgovora u selu i ljudi su se pitali: zašto i njihove krave ne daju toliko mleka.A kad su videli, da je to do soja ili pasmine, oni su i sami počeli da nabavljaju bolje vrste i da ih bolje gledaju osobito zimi.Tako je ona bila povod, da se u Zagorici i o stoci bolje misli. Građenje cigle i crepa i pečenje kreča produžilo se i dalje.Ovo je bilo uzrok, da se i putovi bolje oprave.Jer se sve to počelo vući ne samo po Zagorici nego i no okolnim selima.Jedan od onih prvih velikih učenika Radišinih otvorio je i stružnicu u najbližoj planini, te jevtino snabdeva sve selo s letvama i daskama, te sad ljudi i zgrade pokrivaju crepom.Cigle su i jevtine i dobre, te ljudi i košare za stoku zimi počinju zidati.I hodnike i „kuće“ ili kujne a negde i sobe gotovo je svaki domaćin podigao ili patosao ciglom.A krečem su počeli i debla u voćaka da kreče, te se bele kao mramorni stubovi.Preko gradine i učenika svojih Radiša je uveo i lanac u voćnjak, te su zasađene pravilno, u redu i na podjednakom rastojanju, da se i tome čude i stariji ljudi i okolna sela.A uticaj geometrije počeo se opažati i na imanjima, jer je svako težilo da zauzme pravilnu četvorougaonu formu. Krsmanova kuća u selu nije bila poslednja.Za njom je došla Miladinova, na Joksimova i tako dalje, sve bolja od bolje i s nekim dodacima.I posle nekoliko godina od ovih se prvih početaka gotovo na svakom bregu, na svakoj strani i u svakoj dubravi videla po jedna od ovih novina, gde se beli usred voćnjaka.S ovim je počela da se razvija i kamenarska industrija.Krečari su svaki bolji kamen tesali i čuvali za pragove pred kućama.A kad se vrati iz vojske Milun Stevanov, onda se izrada i upotreba kamena razvi još više.U to doba Francuzi su gradili našu železnicu, i on je video, kako Talijani delju kamen za mostove kao da je od sira, i mostove grade kao salivene.Razgledao je i alat njihov i odmah smislio, da to nije teško nabaviti i za nas.Stevan je bio među pionirima, te je i tu po nešto od toga alata imao da vidi, i sve što je najpotrebnije on je pobeležio i posle naručio.Sad se počeše svuda ne samo udarati pragovi na kućama nego i „cokle“ od tesana kamena, pa i zidati česme po selu, i, nećete mi verovati, da je Milun pomoću Miljkovom konstruisao i kameni most na svod na najglavnijem prelazu preko reke više sudnice.On istina nije bio veliki, ali je tako lepo sklopljen od tesanog kamena, da je kao saliven i da ga ni najveća voda nije mogla pokvariti.I svet je govorio: „Bravo, Milune!“ i delo njegovo prozva po imenu njegovom „Milunov Most“, koji u ovom selu i danas postoji, na slavu tvorca svoga i sela odakle je.Milun je i danas živ, a delo njegovo ostaće i po smrti njegovoj, te da slavi ime njegovo.I ono će se pominjati „dokle teče sunca i meseca“ i dokle bude Zagorice; jer „od kamena nikom ni kamena“... I ako je u Zagorici bilo još dosta šume i zabrana, opet je Radiša predviđao, da će je s umnožavanjem stanovništva i bezrazložnim sečenjem i trošenjem uskoro ponestati; pa je zato želeo, da odomaći jedno drvo, koje se najbrže podiže, koje je dobro i za građu i za ogrev, a može da posluži i kao živa ograda, i koje zovu „drvo budućnosti“, jer raste na svakoj zemlji i potiskuje sve ostalo drveće.To je bagrem, čiji je i cvet lep, mirisan i pun meda.I doneo ga je i rasadio u gradini školskoj, a odatle počeo da daje i učenicima svojim.I kroz desetak godina kod svake je kuće bio barem po jedan bagrem, a negde i čitav niz, osobito sa severne strane, da služi kao zaklon, ili na kamenitom zemljištu, gde se drugo drveće teško prima.Neki su posle pokušali, da od njega podižu i živu ogradu.A glavno je, da je i to bilo novina, koje u drugih sela nije bilo.I ta je novina zbilja doprinela, da se u ovom selu umanji seča šuma i uspori upropašćivanje njihovo.Uz ovo Radiša je svakom prilikom objašnjavao i odraslim zagoričanima i učenicima svojim, da šume zadržavaju i kišnu i snežnu vodu i spuštaju je u podzemne podrume, odakle ona posle po dolinama i nizinama izvire, te poji svet i okolinu i održava vlagu i onda, kad je najveća suša, te tako one čuvaju i od suše i od poplava, koje sa strana i strmeni odnose rodnu zemlju, a ravnice zatrpavaju.Zato naročito visovi ili vrhovi brda i jače strmeni valja da ostanu pod šumom; a ako nisu, da im se ona podigne.Baš u blizini škole beše jedno golo brdo, na kojem ne beše ni njiva, ni livada, ni zabrana, nego samo sa severne strane nešto malo žalosnih ostataka od nekadanje lepe šume.I po presahnulim izvorima na podnožju njegovom Radiša je poznao, da je tu nekad bila šuma pa je nestalo.Ono, što je od ljudi ostalo, uništile su koze.Zato Radiša namisli, da učini jedan veliki ogled.Jednom prilikom zapita Miljka, čije je to brdo.Miljko mu kao obično odgovori: „Svačije i ničije, gospodine; opštinsko“.Radišu ovo obradova pa stade objašnjavati Miljku, šta bi bilo kad bi se ono pošumilo i kako bi ga za to trebalo samo zagraditi.Reče mu, da bi i on s đacima posle učinio što treba, samo da što pre izraste šuma.Miljko ne mogade ovo sam, nego iznese pred odbor, i on većinom glasova reši, da se Čuka ogradi i zabrani.To se doista i izvrši, a Radiša je posle nastojavao, da se to i održi i sa svojim se učenicima češće peo na Čuku, obilazio zagradu, popravljao je i pojačavao bagremom, a po visu i stranama razrivao poprečne brazde i u njih sejao žir i svakojako semenje od šumskoga drveća a po najviše od bagrema.I već prve godine zemljište se pokrilo zelenilom.Druge i treće godine mnogi su hteli da kose ili da puste stoku da pase, ali im se to nije dopustilo.Nije prošlo ni još drugih tri četiri godine, a brdo je izgledalo kao kita cveća i, gle čuda, po podnožju njegovu „oživeše“ izvori, koji su bili presušili i iz njih poče teći voda i usred leta, kad je najveća suša!I što je gore više rasla šuma, to su i ovi izvori bili sve jači i bujniji.Sad je sve selo videlo, da voda u izvorima zavisi od šume na brdu; a nije što ih je neko „zapoganio“.Radiša je sad uspeo, da se to proglasi za opštinsko, i da niko ne sme tu ništa seći bez odobrenja kmetova.A kmet za dugo nije dopuštao ni prut odatle da se odseče, te se šuma podizala sve veća. Jedanput reče Radiša Miljku: „Miljko, Danas ništa bez novca.Ti si video i kad smo gradili školu koliko smo se mučili; i da nije bilo opet gotovine opštinske, ko zna kako bismo prošli!I ovim ljudima što grade nove kuće treba više novaca no što oni imaju, pa se muče i često zajme od onih u čaršiji pod skup interes.I niko ništa veće ne može podići s gotovim parama, nego se mora zadužiti pa posle po malo da otplaćuje.Za taj novac pravo je po nešto malo i da plaća kirije, što se služi njime.Ali nije pravo da ga globe.Onomad je naš siromah Pavle, kome je kurjak udavio vola, a u kući imao dva groba za godinu, otišao u čaršiju i potražio od gazda Nauma pet dukata da kupi vola, a ovaj mu tražio „cvancik“ na svaki dukat na mesec, a to je strašno.Valja učiniti nekako, da ljudi u nevolji, ili kad im treba za kakvu veću građevinu ili kupovinu, mogu naći novaca lako i s malim interesom; a to ne bi bilo teško učiniti.U ljudi ima para, samo su one rasturene i leže im besplodne, ne donoseći vajde nikome, ni onome čije su, ni onome kome trebaju.Zato bi taj novac nekako valjalo pokupiti na jedno mesto, pa kome treba, da zna gde će ih naći, a da se utvrdi, i koliko će ovi plaćati za poslugu, i koliko će oni dobivati za svoj novac.Zato kako bi bilo, da govorimo ljudima o tome pa da vidimo šta će reći...“ I Miljko odmah pristade na ovo.Resultat ovoga bio je taj, da je posle kratkoga vremena Miljko sazvao sve viđenije ljude svoga sela na dogovor; i dogovorili se, da novac prima, čuva i daje Miljko s Radišom i da dužnici plaćaju deset na sto, a sopstvenicima da se daje samo pet na sto; a ostatak da se čuva, pa će posle videti za šta će ga potrošiti, ili, može biti, da će kupiti neku poljoprivrednu mašinu, kojom će se svi služiti.I sad se tek moglo videti koliko novca ima u Zagorici po pajantama, tavanima i kovčezima ženskim!Za nekoliko dana u sudnici je bila velika suma i ljudi su stali misliti, ko će šta da gradi i za šta će da uzme.Posle kratkog vremena dođe jedan domaćin iz sela pa zapita, može li sud sad da mu nabavi jedan plug, pa će mu on posle otplaćivati?I „sud“ pristade na to, nabavi mu plug, koji je bio drugi u Zagorici i bolji od onoga prvoga, što ga je gazda Mijailo bio nabavio još pre tri godine.Za ovim dođe i drugi, i treći, i tako dalje.Tako jedan nabavi mašinu za vejanje žita, drugi opet krunjač, treći kravu još boljega soja od Radišine, četvrti nekaku englesku svinju itd.Tako zagorička štedionica posta uskoro neka mala banka ne samo za jevtinu pozajmicu novaca nego i za nabavku poljoprivrednih mašina. Uskoro pa se zagoričani pročuše kao najvredniji, najpreduzimljiviji i najsigurniji ljudi, i okolna sela počeše na njih da se ugledaju pa po malo i da im zavide; jer na pijacama okolnim sve njihovo beše bolje.A sad Zagorica odvajaše i time, što u njoj ne beše siromaha, da idu u čaršiju da traže novac na zajam i da zadužuju svoja imanja, nego su ga imali kod svoje kuće i u svojoj zajedničkoj štedionici.Ali okolni seljani s uzdahom govorahu: „E, ali mi nemamo učitelja Radišu i kmeta Miljka!“ A po neki bi još dodao: „A naš učitelj ide po selima i upisuje ljude u partiju!..“ Jačajući i podižući ovako svoje selo privredno, umno i moralno, Radiša nije zaboravio, da svakom prilikom i svojim učenicima i svojim seljanima širi pogled na narod svoj i svet još više.Zadrugu, govorio im je on, čini čeljad u kući, opštinu čine pojedine kuće ili zadruge u selu, a sva sela, sve zadruge u zemlji, sve opštine, čine narod ili državu.A vi ćete znati, da što je čeljad vrednija, to je i zadruga naprednija, što su zadruge naprednije, to je i selo i opština imućnija i jača.Tako vam je i s narodom i državom.Ona je država jača, u kojoj je sav narod jači, imućniji, pametniji i vredniji.Zato ako hoćemo da jačamo svoju državu, mi moramo početi od sebe.Popravi, ojačaj i unapredi sebe pa si popravio, ojačao i unapredio i narod svoj, državu svoju.A ko može još i drugom da pomogne, on čini još više.A pomoći može samo onaj, koji je jači, koji više ima i snage, i imanja, i pameti.Zato nam je dužnost, da počinjemo od sebe pa da idemo dalje, što dalje možemo, ne samo na sav srpski narod, koji govori kao mi, i na sve hrišćane, koji se mole Bogu kao mi, nego i na sve ljude.Ni Ciganin, ni Turčin, niti ikoja druga vera ne treba da zaplače na nas na pravdi Boga.Jer je Bog rekao, da smo svi mi deca njegova i braća među sobom, i svi imaju pravo i vole da žive.Samo ima mnogo neprosvećenih, pakosnih i zlih i ljudi i naroda, koji nam ne žele dobra; i od njih moramo da se čuvamo.Zato svaku popravku kod sebe smatrajte za popravku i naroda svoga; a ako mognete i još koga da popravite, da ga poučite i da mu pomognete, da i on ojača, bilo umom, ili snagom, ili imanjem, onda ste učinili još više.A pravi ljudi paze i životinje, ne samo zato, što su im korisne, nego i zato, što i one imaju dušu... Zato im je često pričao o domaćinu, koji mora da vodi brigu o svoj čeljadi, te da svakome dobro bude, o kmetu, koji sudi svima i radi ono što treba svima u selu, i o vladaocu, koji se brine za sve, koji brine o celoj zemlji i preko svojih činovnika upravlja celim narodom i njegovom državom.Po tome je, veli, država naša zajednička kuća, naša velika zadruga, u kojoj je vladalac domaćin a mi čeljad njegova.I, blago onoj zadruzi, gde domaćin vodi više brige o svojoj zadruzi i gde čeljad više sluša domaćina! — Reakcionar, nazadnjak! uzviknuo je jedan nosilac novih ideja političkih, kad je čuo za ovo učenje Radišino, i dodao je važno i autoritativno: — Vladalac valja da sluša narod, a domaćin čeljad svoju!...I, malo po malo, pa se ovo „reakcionarstvo“ Radišino pročuje i do partiskog okružnog odbora, te ovaj, u listi ostalih premeštaja i postavljenja u okrugu, predloži i Radišu za premeštaj iz ovoga okruga; a na njegovo mesto bi predložen „mlađi čovek“, koji će „zatucane“ zagoričane da prevede u „narodnu partiju“.I samo je puki slučaj hteo, da je sada na stolici ministra prosveta sedeo čovek, koji je jedne godine bio Radiši izaslanik, te je znao njegov rad i — nije ga premestio.... Prolazile su godine.Prošla je mladost.Prošlo je proleće i leto i nastala jesen života Radišina.Neumoran trud i istrajan i promišljen rad njegov i dobre drugarice njegove doneo je roda obilna na sve strane.Bog je prvo blagoslovio dom njihov, te su imali čitavu ogrlicu srećnoga poroda svoga.Tu beše već momaka za ženidbu i devojaka za udaju.A Milovan je već svršio Učiteljsku Školu i odavno ima svoju kuću.I Milena se udala za jednoga bogoslova i sad je mlada popadija.I Danina majka, ovaj dobri anđeo doma njihova, još je živa i zabalja se s najmlađim unučićima i malim Daninim učenicama.Danica puni petu deseticu, a Radiša je odavno uzeo šestu.I još rade neumorno i predano kao u trećoj.Samo im je hod sporiji, dostojanstveniji, kao da bi hteo da kaže ono uzvišeno unutarnje zadovoljstvo, koje dolazi od savesno izvršene dužnosti.I kud god prođu sve im se sklanja s puta, kao da ide svetitelj ili svetiteljka. I Gruja i Stanojka su još živi i zdravi, kao stari „vamilijaz“ i „vamilijaskinja“.I njina je najstarija Vida, pastorka Grujina, po svršetku osnovne škole u Zagorici poslana u Beograd u Višu Žensku Školu, te je svršila za učiteljicu i dobila mesto negde tamo u Hajduk-Veljkovoj Krajini, i Stanojka čisto ne može da veruje, da je njena ćerka učiteljica.A kad se toga seti, ona se seti i svoga prvoga druga, oca Vidina, i požali što i on nije živ, da se zajedno raduju.Ali se onda seti sadašnjice pa pomisli: da se nisam udala za Gruju i došla do škole, ko zna da li bi moja Vida i sama umela da čita, a kamo li i drugoga da uči!..I onda prizove svu decu, i svako pregleda, namesti mu haljinice, da mu bolje stoje i poljubi ga. Da vam ispričam kako je školovana Vida — znam, da ćete voleti.Kazao sam već, da je ona bila među prvim učenicama Daničinim.A kad je svršila osnovnu školu, onda svi rekoše: šteta, da dete ostane ovako, kad voli da uči!Onda Radiša i Danica stanu govoriti Gruji i Stanojki, da je dadu da ide s Milenom njinom u Beograd, da i ona uči za učiteljicu.Gruja i Stanojka se iz početka stadoše čuditi, da i njina ćerka može da bude učiteljica; ali što su više o tome mislili i slušali od Radiše i Danice, sve su se više sklanjali na to, da je dadu i da joj šilju svu zaslugu svoju.Ali ona ne beše dovoljna.Onda stvar dođe do Miljka.Miljko iznese tu stvar u sednici opštinskoga suda i zapita: bi li i mi mogli štogod dati, pa nek ide.I svi odgovoriše u glas: „Da damo; nek ide; to je naše dete!Pokojni Veljko je poginuo kao junak za sve nas.I pravo je i sevap je, da mu dete pomognemo!...“ I svi dadoše koliko koji mogade i rekoše da će skupiti još.I tako s Milenom ode i Vida.I od sad su redovno skupljali svakoga meseca „za ono, vele, naše dete“, i skupljali često po toliko, da je Gruja malo imao i da dodaje.Tako je Vida postala „pitomica“ sela Zagorice i tako je i svršila za učiteljicu zajedno s Radišinom Milenom. Stan je Radišin danas pun i postelja i drugoga nameštaja; i tu je veoma malo kupovnoga, nego je sve uradila Radišina i Daničina ruka.Tu je i bogata knjižnica Radišina, puna pedagoških, poljoprivrednih, higijenskih i lekarskih spisa i novina.I upravo za ovih trideset i nekoliko godina ništa novo u ovim oblastima nije ni izišlo a da ga Radiša nije nabavio, pročitao i primenio.Tu su i raznovrsni radovi i Radišini i Daničini.I kad njih dvoje pogledaju ovu punoću, ne mogu da veruju, da su sve to oni stvorili, oni uradili.Zato bi češće rekli, da je to uradilo vreme...Kuća je puna i odela i svega što treba za jelo, pa Boga mi nije ni bez malo „belih para za crne dane“; i one su u zagoričkoj štedionici.Tu je i meda i svakojaka voća, i suva i sirova, najblagorodnijega, do mile volje.Samo u podrumu Radišinom nije bilo mesta za vino i rakiju, nego je tek po koje staklo čuvao za goste i za — lek.Zato mu je i u kući bilo sve čilo, vedro i veselo. Ali je nada sve u Radišinoj kući najviše bilo lepa zdravlja i ljubavi jednoga prema drugome.Sve je tu bilo prirodno, prosto i veselo; a ničega izveštačenoga, usiljenoga i nameštenoga.Zato su i deca njihova bila ne samo zdrava i vredna nego i puna duha i nečega što je osvajalo sve... Za trideset godina i škola se Radišina prilično izmenila.Oko nje se digla čitava šuma od raznoga drveća, trave i cveća, a sve je ovo bilo tako na svom mestu, da ni stope nije bilo praznoga zemljišta, da na njemu nije bilo ničega, makar šljunka za stazu, tako, da je celo dvorište izgledalo kao neki moderni park s prostranom vilom u sredini, a gradina kao najuređeniji evropski rasadnik.I unutrašnjost školina je sad mnogo drugojača.Po hodnicima su povešane slike i crteži sve samih radova đačkih s imenom njinim za svih minulih trideset godina, a učionice nisu više obično okrečene, nego je za tavan umešano malo plave boje, da je kao nebo, a za zidove malo sive, te da ne blešti mnogo; a dole za skoro metar visine obojeni su zidovi još zatvorenije, ali ne crno.Zavese su bile nebojene, pepeljave, od platna izatkana u Zagorici, a napravljene tako, da stoje dole, a ne gore, i da se ne spuštaju ozgo na niže, nego da se dižu ozdo naviše.I tako su Radiša i Danica uvek mogli da se zaklone od donje svetlosti, koja dolazi koso i najviše škodi vidu, a da ostave onu gore, koja je najbolja za osvetljenje.Dabogme da su se ovome čudili i okolni učitelji a kamo li drugi ljudi. I nameštaj je u učionicama izgledao drugojači.Najpre su padale u oči nove klupe, obojene svud crno a ozgo zeleno.One su izgledale nove i ako nisu bile nove.Radiša je odavno konstruisao jednu novu klupu, najzgodniju za sedenje i rad i najprostiju za građenje, pa je posle postupno sve stare ili zamenio sasvim novima ili popravio.Te su klupe bile potpuno prema dečjem uzrastu, i kad dete sedi u klupi, noge su mu odignute od poda i stoje na jednoj prečagi, a daska za pisanje stoji u visini sredine grudi a daleko samo 20—25 santimetara od njih, a široka je 30 santimetara, s malim nagnućem napred a udubljenjem gore; i sve su bile po 2 metra dugačke, tako da po četvorica sede u svakoj i rade slobodno.Klupe su stajale u dva reda po četiri, a pred njima se uzdizao učiteljev sto na jakom postamentu visokom čitavu stopu a širokom po dva metra unakrst.I to je Radišin rukotvor.Tabla je bila ona stara, ali marljivo prebojena crno, i opet s jedne strane bez ikakvih linija a s druge špartana po pravilima našega pisanja, bez poprečnih linija, za koje nije osećao nikaku potrebu.O tabli je bilo obešeno jedno sanduče za sunđer ili krpu a drugo s desne strane manje za kredu.U uglu jednome stajao je orman od jedre rastovine, koji je Radiša sam napravio, da bi učenici njegovi videli, šta može i u njinom selu da se napravi, kad se ume i ima alata.To je bila ostava knjiga i pisaćeg pribora.U drugom ormanu bila je đačka knjižnica.Tu su bile sve knjižice za decu i omladinu na našem jeziku i svi dečji listovi za sve minule godine, ukoričene u školskoj radionici.Nijedne knjige za decu i popularne za narod i odrasliju decu Radiša nije propustio a da nije nabavio barem po nekoliko komada za ovu dečju knjižnicu; i tako je sastavio najpotpuniju zbirku, iz koje su redovno deca uzimala na čitanje, osobito o većim praznicima, a posle i oni, koji su izlazili iz škole.Na ormanu je bila prava ruska računaljka s gvozdenim ramom i šipkama sa zavrtnjem na kraju, opet napravljenom u Zagorici, u radionici školskoj a pomoću seoskoga kovača Đurđa.Po zidovima su bili geografski crteži škole zagoričke s okolinom, sliva reke zagoričke, slivova drugih reka u okolini i najposle u celoj otadžbini našoj, i to sve opet đački radovi.A samo je o zidu visila kupljena karta Balkanskoga Poluostrva u boji i na stolu Radišinom stajao je globus kao slika cele naše Zemlje.O drugom zidu u školi Radiša je izložio i slike od raznih poljoprivrednih alata, boljega soja govedi i konja, živine i većih građevina u svetu.A na trećem zidu stajale su istoriske slike, do kojih je Radiša mogao da dođe.Takva je ista gotovo bila i Daničina učionica, samo s manje slika po zidovima.A svuda je bila primerna čistota, bez trunke prašine. Učenici zagoričke škole bili su uvek ošišani, očešljani, umiveni i čisto obučeni kao da će na sabor; i već je bilo u ovom selu prešlo u poslovicu: „uljuđen kao đak.“ U „internat“ su prešli gotovo svi, i više ne nose u torbama svojim pored knjiga i hleb, luk, sir, slaninu itd. niti se oni daljni u proleće i u jesen dave po rekama ni u zimu muče po zimi i snegu.A u školi imaju sve bolje nego kod kuće: i sobu i hranu, i postelju, pa i zabavu.U drugim školama đaci beže iz škole kući, a u zagoričkoj školi đaci beže od kuće školi.Njih mami i razumljiva i korisna nauka u školi, a kamo li radionica, u kojoj svaki ima po koji započet rad, pa jedva čeka da ga dovrši i da se njime pohvali.Ceo duh je njihov upućen na mišljenje, domišljanje i utakmicu u svemu što se može znati i umeti; a sve kao u zabavi i veselo radujući se i svome i tuđem uspehu.I evo dokaza, da je u zdravom telu i duša ne samo zdrava nego i živa, budna, primljiva, dosetljiva, vesela i mila... Radionica je popunjena sasvim.Za sve vrste ručnih radova nabavljen je sav alat, najnoviji i najsavršeniji, i radionica je zauzela skoro ceo drugi stan, i prostrana zagorička škola već postaje teskobna i nedovoljna.A učenici njeni sve su više osećali, da u radionici njenoj imaju ne samo prijatne zabave nego i korisne nauke, koja im, činilo im se, treba za život više i od same pismenosti.Jer su toliki već u ovome selu više videli vajde od radionice nego od knjige. I gradina je školska puna kao oko i najbolji park i najbogatiji rasadnik svega što je najbolje i najpitomije.Živa je ograda velika i odavno je zamenila mrtvu i ona, lepo odnegovana, svedoči najpouzdanije, kako je ona od one lepša i trajnija, večita, i kako se njome može uštedeti mnogo drveta.Voćke su se sve divotno razgranale, a lepo odnegovane izgledaju kao da su rukom skrojene i ponameštane.A povrtnjak i cvećarnik i da ne pominjemo.Iza voćnjaka je najnovija prinova: šuma.Pre desetak godina Radiša je izmolio još jedno parče zemlje do voćnjaka za školu i tu je hteo da donese i presadi svako drvo šumsko što raste u okolini, te da i ljudi i deca vide kakvo je koje; i što je tražio, to je i dobio.Odmah obeleži dokle je Radiša želeo, jer je i ovo bilo ispust i „ničije“, to jest opštinsko, i ograde ga opkopom a za tim bagremom pa i ovo prekopaju, otrebe od kamenja, poprave zemlju i otpočnu zasađivanje najlepšim mladicama, kako su koju gde našli, a sve u pristojnom rastojanju.I tako se i tamo sad podiže čitava mlada šuma, u kojoj se može naći i videti gotovo svako drvo, koje raste u našoj zemlji.Tu su već i tice počele da prave gnezda a Radiša marljivo nastojava, da im se u tome ne smeta nego još i pomaže.I Radiša je svoje letnje jutarnje časove sad najradije provodio ovde, nalazeći uvek da nešto popravi, dopravi i dopuni. Uspeh se Radišina rada ne vidi toliko u školi koliko u selu njegovom; jer škola i jeste zarad sela.Radišini mali učenici postajali su veliki, a od ovih ljudi i domaćini, a Daničine učenice žene, majke i domaćice.I koliko su mali napredovali u školi, toliko su ovi veliki činili za napredak svoj i za napredak sela.I bez ovih velikih Radiša izvesno ne bi razvio ni samu pismenost u sveme selu a kamo li što više.Zato je Radiša ne samo redovno od malih đaka gradio velike, i učio ih još po 3 — 4 godine posle, nego je stalno održavao vezu s njima i po svršetku škole, osobito zbog nabavke semenja raznoga, alata, mašina i knjiga poljoprivrednih i inače poučnih.I kome je god što u selu trebalo, on je dolazio Radiši i pitao ga za savet.A Radiša ne samo da je svakome rado davao saveta, nego im je uvek i napisao sve što oni nisu umeli i mogli, ili je sam poručio, kao za sebe ili školu, pa posle njima predavao. Ciglari, crepari, krečari i zidari, koji su onako ogroman trud i sjajan uspeh pokazali pri građenju škole zagoričke, nisu ni prestajali sa svojim poslom, nego su ga još usavršavali i povećavali, a pored njih došli su još i mlađi.Oni su ne samo liferovali potrebnu količinu cigala, crepa i kreča svome selu, nego su i prodavali okolnim selima i nosili u varoši.A „majstori“ su već počeli da idu i u druga sela, mesto „Bugara“, i lepše su zidali od ovih.Docnije je neki Đurđe otišao u čaršiju te izučio kovački zanat i došao u svoje selo, te podigao kovačnicu baš do same sudnice, a posle se i oženio i tu kuću napravio.I ovo je bio veliki dobitak za selo.Jer više ne samo što nisu morali da idu u varoš da oštre, kleplju i nade sekire i druge alate, nego su i sve novo što im je trebalo od gvožđa poručivali kod svog kovača Đurđa.I sad su se očigledno uverili svi, da kovač može biti i Srbin, a ne samo Ciganin i Švaba...Đurđe je naučio i bakarne sudove da kalajiše, te zagoričani ni za to nisu morali da idu u varoš, niti da trpe nekalajisane sudove i da se njima truju. Školska je radionica spremila i dobre pletare, ali je mnogo važnije, što se iz nje i preko nje razvio pravi stolarski zanat u Zagorici.Od njih su neki i alat nabavili, i ne samo da sebi grade izvesne domaće potrebe, nego grade i po selu vrata i prozore i pod, gde god ko zida novu kuću ili koju drugu zgradu.Tu sad ima i kolara i kačara — sve s novijim i boljim alatom, a jedan je počeo zajedno s kovačem Đurđem da gradi i đerzonke, mašine za ceđenje meda i za vejanje žita i ormane, stolove i stolice, a jedan je nekolikim školama izradio i nove klupe po ugledu na Radišine. I kamenarska je „industrija“ učinila veliki napredak.Ne samo da su ljudi svuda kopali i razbijali kamenje, gledajući gde ima dobra krečnjaka za kreč i belutka ili granita za zidanje ili pragove, nego je tako jedan naišao u seoskoj planini na najlepši beli mramor, od kojega su počeli i spomenike da prave.A najviše je ovaj majdan poslužio kad je selo zidalo crkvu.U selu je već nekoliko mostova zidanih nekoliko glavnih ulica, gde su se ljudi davili u blatu, kaldrmisano, a svaka je skoro kuća imala kamene pragove, dvorište pred kućom i putanju od kapije do kuće popođene kamenom, kao kod škole stare i nove, čistaljke pred vratima i prostirače unutra, kolica za đubre i mešanje zemlje kao i rešetku za polivanje. U selu je već veća polovina zidanih kuća pokrivenih crepom, i sve se one bele a ozgo crvene kao crkve.Neki su čak, po ugledu na varoške kuće, podigli i gornji boj, te im kuće liče na pogranične karaule ili na moderne železničke stanice, samo što su bile okrečene.A pored njih se viđa često i po koja druga zgrada zidana i pokrivena crepom.Negde je opet na staroj kući dozidana soba, ali je svuda s plafonom, sa staklenim prozorima i s podom barem od cigala, a nigde od blata i zemlje.Oko kuća je u većini slučajeva živa ograda od gledičije ili bodljikavoga bagrena, kao oko škole njihove.Dvorišta su većinom očišćena i korova u njima nema, a đubre je na jednom mestu i u rupi, da se ne rastura, i zasađena su povrćem i cvećem, a za živinu kao i za stoku su određena naročita mesta ugođena za nju.Po dvorištu je raspoređeno svakojako drveće tako, da veće brani od vetrova, a ne zaklanja od sunca.Svaka kuća ima puno živine, te otuda i jaja, i dosta stoke, te otuda izobilja i mleka, sira i kajmaka; i retka je kuća, koja nije nabavila barem po jednu od onih mlečnih krava, kao što je bila Radišina, i koji nije počeo da seje detelinu.A gotovo su svi nabavili bolje plugove, koji dublje oru, te otuda svi i više žita dobivaju.Pored kuće u prisojnoj strani svaki domaćin ima veliki voćnjak, u kojem ima svakojaka i najlepša voća; i voće niko više ne trese i ne mlati nego bere rukama i s kesicom i nožicama na motci.Svaka kuća ima najmanje po desetak košnica a neka i po 30—40, i već su retke stare vrškare olepljene balegom, nego su sve sandučare nazvane „đerzonke“, po slavnome pronalazaču njihovu popu Đerzonu; i malo koja kuća da nema obrtušku za istresanje meda.Isto tako retko koja kuća da nema beloga duda i mesta za hranjenje svelenih buba u proleće. Putevi su u celom selu opravljeni, a mestimice i podzidani i nasuti, da vam je milina proći njima i u proleće a kamo li u leto i u jesen; i tu je imao posla i kovač Đurđe kao i oni što vade i tešu kamen.Svaki je domaćin sad imao kola i to većinom okovana, a nekolicina su i kočije nabavili i počeli da prežu konje.A ovo je učinilo, da su se počeli popravljati i putovi van Zagorice. Odelo je u Zagorici još neprestano čisto narodno i u ljudi, i u žena, i devojaka.Sve izrađuje ruka žena i devojaka zagoričkih od konoplje, lana i vune.Zato je ono i trajno i toplo, a Radiša i Danica su uneli i malo novina i popravaka u njega, osobito u kroju, te ono odvaja od odela u ostalih sela.Samo je kupovan fes, koji se pere kad se isprlja i koji se leti zamenjuje šeširima, koji se sad pletu u samome selu pa se i na pijacu iznose, kaiši za opanke i opasače i šamije za žene.Zato je Zagorica puna novca, jer prima mnogo a troši malo. I nameštaj je u velikoj većini kuća sasvim drugi.Prvo što pada u oči to je gvozdeno ognjište (ili „šporet“, štednjak), koje se pokazalo i u Zagorici zbilja kao štednjak, jer sa njime svaka kuća troši dvaput i triput manje drva nego što je pre trošila, a ono drugo i da ne pominjemo.S ovim gvozdenim ognjištem od starinske je „kuće“ postala moderna kujna svuda popođena ciglom, i u svakoj je sto i stolice s četiri noge i naslonom.A sniske sovre i tronoge stolice su već retkost.Tako isto i svaka soba ima sto i ove nove stolice i postelje podignute od zemlje.A mlade se nadmeću u tome, koja će čistije da održava svoju sobu i da je lepše namesti.I kolevke su podignute od zemlje.Posuđe je sad malo drugojače i mnogo se čistije drži, a stoji po policama, koje se često peru.I jela se više ne kuvaju niti onako masna, ni slana, ni ljuta, a gotove se mnogo bolje i posna i mrsna.Naročito više paze, barem učenice Daničine, da svakog dana budu druga jela i da ona budu uvek sveža.One sad umeju i da mese sem gibanice i druge kolače, osobito s medom i voćem.A svaka kuća ima čitave čabrove pekmeza i razna voća za zimu.Zato se u Zagorici sad još manje pije vina i rakije nego i pre, i to samo u blage dane, i piju samo stari ljudi.I o slavama i o svadbama se više ne rasipa onako kao pre, nego svuda vidite razuman raspored i štednju.Majke mnogo čistije drže svoju decu i ocevi mnogo više pomažu u odgajivanju njihovu; i ni za jednoga zagoričanina nije više sramota, da ljuljne dete svoje u kolevci i da ga ponese. U svakoj kući vladala je sloga i ljubav i poslušnost prema starijemu, te su se zato i zadruge održavale i jačale.To je opet još više činilo, da zagoričani napreduju i imovno.Zato je u njih malo i bilo tako zvanih tankih i inokosnih, a ubogih siromaha još manje.Ovi su zvani na opštinske poslove, za koje im je plaćano, te je i njima dobro bilo. U Zagorici danas nema ni stope zaludne zemlje, nego je sve ili zelena livada, ili rodna njiva, ili gusta šuma.Više nema šumarica, grštaka, čečvara i trnjaka, nego je mesto toga lepa mlada šuma i zabrani pojedinih domaćina ili opštinski.Ispod njih je i tolikih voćnjaka na sve strane puno izvora i potočića, koji se najposle slivaju u jednu reku, te Zagorica uvek ima dovoljno i najlepše vode; i usred najsuvljeg leta ona ne zna za sušu.Ali isto tako ona ne strada ni od poplave.Njeni potoci i reka njena retko kad samo da ispune svoja korita, i to gotovo samo u proleće kad duhne jug pa naglo otopi sneg; a nikad se ne izliju.Zato je svuda najlepše zelenilo do samoga korita njihova, a u koritu uvek bistra kao suza.A i ljudi i čobani se nadmeću ko će gde lepši izvor da ozida i uhvati najlepšu vodu za piće.I zato nigde nema više i lepše vode za piće no što je ima u Zagorici.A to čini, da je i zdravlje kako u ljudi tako i u stoke njihove bolje no i u jednom drugom selu.Jer bez dovoljno lepe vode, i za piće, i za pranje, i umivanje, nema zdravlja. Sudnica je još ona stara, ali je puna kao oko i u najboljem redu.Tu je i nameštaj nov, i arhiva u svome redu, i zbirka najpotrebnijih zakona, kao i knjige zagoričke štedionice, koja se pretvorila u pravu zadrugu za uzajamno potpomaganje.Jer tu ne samo što oni koji imaju ostavljaju novac na priplod, a oni kojima treba uzimaju ga na poslugu, nego su zajednički počeli da nabavljaju i pojedine poljoprivredne mašine, i u planini su podigli jednu zajedničku stružnicu.A na mestu čestitoga i vrednoga ali nepismenoga Miljka sedeo je sada isto tako vredni ali pismeni Krsman, koji je o svemu radu svome i u sudnici i u zadruzi vodio tačan zapisnik.Oko sudnice su bili paviljoni za ostavu istrugane građe zadružne i za smeštaj alata i mašina poljoprivrednih.Pa i ako za selo ovako kao što je Zagorica nema opasnosti od gladi, opet je pored staroga napravljen još jedan nov koš za hranu i napunjen žitom.Tu je pored njega i zadružna sušnica za šljive. A krunu svega napretka u Zagorici čini lepa crkvica, napravljena na mestu stare od samoga tesanog mramora iz ovoga sela, te se beli kao Studenica.Njen je nameštaj još skroman i kao molitva, koja se iz nje upućuje Gospodu za dobro ovoga sela i svega naroda našega... Jedino što još u Zagorici nije izvedeno to je: da se imanja grupišu, i da se kuće približe jedna drugoj i postave u neki red.Ali se selo postaralo, da se izgrade dobri putovi, te se svuda lasno ide i dođe i kolima a kamo li na konju i peške.Pored ovoga i Miljko je počeo a Krsman je sasvim izveo uređenje pošte u svome selu, i pre no što je država naša došla na tu ideju.Oni su napravili jedno sanduče s natpisom Zagorica i odneli ga u obližnju varoš na poštu i umolili, da se sva pisma, knjige i novine (poljoprivredne) ma za koga u Zagorici meću u to sanduče, a pandur je svake nedelje dvaput išao i uzimao i najmarljivije raznosio po selu.Tako je Zagorica opet imala dobre i brze veze s ostalim svetom i ako selo nije bilo „ušoreno.“ A Krsman je uveo još nešto više.On je napravio drugo sanduče, koje je stajalo u opštini, i u njega su metali pisma svi, koji su ih slali kudgod.Ako su ta pisma bila upućena kome onde u selu, opština ih je razašiljala adresantima besplatno, a ako su išla na državnu poštu, ona ih je plaćala i nosila na poštu. Ugled zagoričana odskočio je u svoj okolini.Čak su u vojsci voleli njihove regrute, jer su znali da su pismeni, razboriti i iz dobrih zadruga.Njina cigla, njin crep i kreč osvojili su okolinu.I tesan kamen poručivao se iz Zagorice.Njihovi „majstori“ zidari radije su se primali po okolini nego nepismeni „Bugari“, jer su umeli da naprave plan od svačega i da ozidaju sve bolje od njih.Njihovo je voće bilo čuveno i na daljnim pijacama, jer se znalo, da je dobre vrste, da je rukom brano i dobro upakovano.Njihove su kalemare zvala i okolna sela, da im kaleme; njihove su košnice prodavane po dukat komad, a njihov se med svuda tražio, jer su znali da je čist.I njina stoka je na pijaci i po vašarima imala bolju cenu, jer je bila krupnija i bolje uranjena i pripitomljena.A daske i ostala građa sa zadružne stružnice tražile su se svud, jer su znali, da oni sirove ne prodaju.I devojke su zagoričke imale prvenstva među devojkama ostalih sela, i svaki se radovao, ako je mogao da dobije snahu iz ovoga sela.Ljudi su iz okolnih sela govorili: „Bože nam daj sreće i napretka zagoričkoga!“.... A iz onih skromnih početaka u gađanju s odraslim đacima razvila se prava „streljačka družina“, u kojoj je iz svake kuće najmanje po jedan član njen; i oni se sastaju svake gotovo Nedelje i praznika, te gađaju u nišan i nadmeću se u raznim drugim igrama.Često tu dođu i devojke, te i oro igra.A Radiša i Danica retko kad da ne iziđu u ovu veselu sredinu omladine zagoričke i ne uživaju u veselim igrama njenim i ne sećaju se mladosti svoje i tolikoga truda svoga... Setićete se već, da ja mislim na Radišu.U nas se vrlo brzo živi, i srećan je ko dočeka pedesetu; a ko je još i preturi, on je — starac.Radiša je istina urednošću u životu i umerenošću u svemu očuvao svoje zdravlje i snagu svoju, te još duže može „delati u vinogradu Gospodnjem“ i radovati se delu ruku svojih, zajedno sa svojom vrednom, ali poslom i porođajima već iznurenom polovinom.Ali je pred njim neznana budućnost a iza njega čitava prošlost, o kojoj može premišljati do mile volje; i on je već više u njoj nego u sadašnjosti i budućnosti.Ali je vreme jedno, neizdeljeno; ono je celina, večnost, te mu se i događaji javljaju u svome razvoju, u svojoj celini.A sam je sebi najveći događaj.Zato je najpre i premišljao o sebi: gde sam rođen, gde sam nikao i odrastao, kuda sam u životu svome prošao, šta sam video i pretrpeo i — šta sam uradio?...Pa je sam na to odgovarao ovako: — Rodio sam se u jednom siromašnom selu a odrastao kod ovaca.Pa sam opet zato prošao ceo svet, došao do najviših nauka i dobio čast da budem učitelj.Ah, učitelj, ala si puno ime, jer kazuješ najuzvišeniji poziv čovekov u životu!Jer učiti drugoga i podizati drugoga to znači, davati mu život i pomagati mu da živi; a ima li većega dobra od života i većega dobročinstva od ovoga!Nema zacelo.I život je najveće dobro, a potpomaganje toga života je najveće dobročinstvo.Zato nimalo ne treba da žalim, što nisam otišao na drugu stranu i bio što drugo, jer nigde ne bi bio ovoliko koristan drugome, koliko sam mogao da budem ovde, u ovome pozivu svome, samo ako sam ga vršio kako valja?...Učio sam najnovije nauke, video sam šta pametan svet radi, pa sam se starao da to dobro prenesem i u našu zemlju.Dobio sam ovo sirotno selo i ja mu nisam manisao.Mislio sam: u dobru je lako dobar biti, a na muci se poznaju junaci.I od tih muka ja nisam bežao.Zatekao sam sirotno i nepismeno selo, a sad, hvala Bogu, računaju ga među najnaprednija, i nema kuće u kojoj barem po jedan ne ume da čita i piše, i to dobro, a u po nekima i svi muškarci i po neko i žensko čeljade; i ja rasturam sad po 50 — 60 komada od svake korisne knjige, i to se u duge zimnje večeri čita pred svom čeljadi, te i mala deca slušaju kao i stari, koji ostaše nepismeni.Podigao sam novu školu; te omogućio školovanje sve omladine ovoga sela, uredio sam gradinu školsku, te od nje stvorio mali rasadnik za okolinu; ustanovio sam i radionicu za druge radove ručne, te uputio omladinu promišljenom radu i dao osnovu za mnoge zanate, koji danas evo i napreduju u ovom selu bolje no i u jednom drugom; uveo sam i zajedničko hranjene i prenoćište u školi za one daljne, te sam time mnogo učinio i za zdravlje dečje, i za međusobnu družbu i poznanstvo, i za poznavanje boljega reda, čistote i života u kući.Podigao sam kuću seosku, te ona nije više čatrlja, u kojoj se kriju Eskimi srpski, nego pristojan stan vrednoga, razboritoga i pametnoga naroda.A s novom kućom došao je i red novi: nov nameštaj, novo grejanje, veća čistota, veća privreda i pametna štednja u svemu.Uspeo sam da se popravi poljoprivreda i stočarstvo, da se razvije voćarstvo i pčelarstvo, da se uvede i svilarstvo i da se poštuje drvo.I da ništa drugo nisam uradio, samo što sam uspeo da unesem ciglu, crep i kreč, pa sam učinio dosta.A šta da kažem o upotrebi kamena, o putovima, o pošti, o zajedničkoj štedionici, i o kruni svega ovoga napretka mojega sela — o lepoj bogomolji njegovoj, koja danas blaži dušu svakome zagoričaninu, koji pogleda u nju?... Napredak je dakle veliki.Istina, on bi se učinio i bez mene.Ali je izvesno, da ne bi ovoliko, i da sam ja učinio mnogo, dosta...I ovde Radiša oseti zadovoljstvo od ispunjene dužnosti, pa onda nastavi: — A da li sam odužio dug svoj prema porodici i zemlji svojoj?Roditelje sam svoje voleo, pazio i potpomagao do smrti njihove, i kad su mene pominjali, bila su im i puna usta i puno srce.A i ja sam svoju dečicu lepo očuvao i na put izveo koliko sam bolje mogao, i svi su mi, hvala Bogu, zdravi i zadovoljni, a šta ću im više: to im je blago najveće...A ako sam odužio dug prema porodu svome, učenicima svojim i selu svome, ja sam odužio dug svoj i prema narodu svome.Jer to je polje, na kojem svaki svoj dug prema narodu svome najbolje odužuje.A ako sam učinio i što više, onda još bolje.A učinio sam, da se na moju školu i moje selo ugledaju i drugi.Okolna sela ne samo da grade klupe nego i zgrade školske podižu po ugledu na moju, i u svoje škole počinju da uvode sve ono što vide u njoj; a ona im je i zajmila sve što ima u gradini svojoj i kazivala kako se što radi.A koliko su tek ćarila od mojih seljana, koliko su im oni i pozajmili, i nakalemili, i prodali solidne robe svoje?Od njih su videli i kako kuće da grade i kako u njima da žive.Od njih i danas uče, kako da privređuju u svemu, kako pametno da štede i da — ne piju.A što ću više?... — U zborove i politiku nisam išao.Otišao sam jedanput na skupštinu, pa sam video, da se tu u govoru ističu mahom oni, koji manje rade.A tako i jeste.Oni što rade nemaju potrebe i da govore; a oni što govore, misle, da su time i izvršili sav svoj dug.A to je i prirodno, da se posao podeli.Svaki prema naklonostima svojim.A ja sam se uvek bojao, da me govor ne odvuče s prava posla...Na posletku, junaka na jeziku ima mnogo.A ja sam se starao, da budem junak na poslu; i zato se ne kajem.... I škola je lepo, zvučno ime.Veli se: škola prosvećuje, škola otvara oči, školom su narodi i ljudi i postali ono što su, i samo školom mogu napredovati dalje, i tako dalje.U stvari, to su četiri zida.A ono što radi u njima, što kreće napredak, to su učitelji.Moji zidovi ništa ne bi vredeli bez mene.Njih bi popala prašina i paučina, i oni bi ostali prazni.A od mene i moga rada zavisi napredak.Ako valjamo ja i moj rad, valja i moja škola; a ako ne valjamo ja i moj rad, onda mi ne valja ni škola.Sve dakle zavisi od mene, od učitelja.Zato, ko u istini hoće da popravlja školu svoju, on mora da popravlja sebe, učitelja... Naše škole ništa ne valjaju.One ne valjaju ni sobom, kao zgrade, ni po radu svome.Kao zgrade one su još talpare, sklepane privremeno od sudnica, kao što je bila i moja, ili od crkvenih i privatnih kuća; a vrlo ih je malo zidanih za školu, kao što je ova moja nova, pa i one mnoge nisu više za školu.A u takvim se čatrljama ne može mnogo uraditi ni za um, ni za srce, ni za zdravlje, ni za navikavanje na pravilan rad ili promišljenost i na život.A po radu svome one se nalaze u prelaznom dobu.Iz doba mehanizma one prelaze u doba racionalizma.Pre beše glavno da se nauči napamet, a sad da se razume.A reči ostaju reči i tamo i tamo.Zato bi se oboje ovo moglo nazvati učenjem reči, ili verbalizam.A ono što one znače, ostaje deci nepoznato, tamno ili tajna za svagda.Zato nema jasnih predstava i pojmova, pa otuda i misli.Tako izgleda, da škola ugušuje misli i da ubija mislioce.A još je gore, što one zanemaruju rad, od kojega svi živimo, i tako odvajaju omladinu od one sredine, u kojoj bi se još najbolje razvijale sve moći, i umne, i moralne, i fizičke.Zato su šture, prazne, bez života i interesa, i stvaraju neradnike i naklonošću i neumešnošću.A valja da dođu na stvari, na život, na rad i na razvijanje umešnosti.Jer bez ovoga niti ima pravilnoga razvitka ni spreme za savršeniji život, a bez ovoga opet ne može biti prava napretka.Zato one danas i ne potpomažu napredak, nego ga u mnogome koče.One seju fraze, razvijaju frazeologiju i daju šarlatane, koji beže od poslova, jer i ne umeju i ne vole da rade ni umom ni rukama.Otuda u nas tako malo zrna a mnogo pleve, tako malo energije a mnogo mrtvila... Zato se mora raditi na popravci njihovoj: mora se nastava vezati sa životom a učenje s radom. Osobito se osnovna nastava mora popravljati.Ona je u masi, ona je narodna; i ako ona ne valja, onda ne napreduje ni narod.U nižoj osnovnoj školi ona valja da se popravi, a u višoj neminovno i da se produži i veže za život.Jer ako se ne produži, nikakve vajde neće biti ni od ove niže — sve će se zaboraviti i ostati samo uspomena; a ako se ne veže za život, niti će u nje biti mnogo interesa ni od nje velike vajde.U nju se mora uneti zdravlje, život u kući, privreda i ručni rad, osobito po selima. I naše srednje škole moraju naginjati ovome, jer je ovo prirodni razvitak, jednak za sve, i jer velika većina završuje svoje obrazovanje u njima i ide u život.Isto tako i stručne škole treba približivati ovome, jer one spremaju učitelje narodu.Jer, šta bi bilo i od mene, da nisam išao i video šta pametan svet radi i da nisam posle sam učio?!..Od sve moje kulturne i reformatorske misije ne bi bilo ništa: zagorička stara škola bi se zatvorila, ja dobio premeštaj i u nekoj čatrlji bi se sad i ja s decom — igrao rečima!... Kad sve ovo bude, kad se popravi nastava ili rad u školi, onda se valja postarati, da škola bude više, te da zahvate što veću masu naroda, da one sve podižu i sve spremaju za život.I samo će se tako vršiti pravi napredak, i tako će škole odgovoriti ponosnom imenu svome.A dotle, one će biti prazne brbljaonice, nemile mučionice i prodavnice nesolidne robe... Učitelj je dakle ona živa sila, koja sve oživljuje.On sve izvodi, stvara i svemu daje života.Bez njega sve je mrtvo.On je u narodu i sunce njegovo.I nema zanimanja, koje je bliže narodu i koje više može da utiče na njega i da ga prosvećuje.Doduše i dobar sveštenik može mnogo da učini za prosvetu i napredak svoga sela, savetom i u kući i u crkvi, kao i vredan predsednik, pisar i ekonom u opštini.Ali niko, niko toliko.Ničije zanimanje nije tako neposredno upravljeno na podizanje narodno iz osnova kao učiteljevo; jer on ima decu, podmladak njegov, a i ljudi mu stoje na raspoloženju I dokle druga zanimanja ovo samo dodiruju, uzgred, sporedno, učiteljevom je ovo glavno.Samo ako ga uzme u širem smislu i izvodi s planom. Istina ovo nije lako.Bezbroj tegoba stoje na putu.Prva je, što mi sami izlazimo dovoljno nespremni i s pogrešnom spremom.I da ja nisam video kako se radi u drugoga sveta i svoju nespremu nadoknađivao posle sam, ni ja s onom iz naših škola ne bih učinio mnogo...Druga je, što na drugom mestu nema kmeta Miljka; a ja bez njega ništa ne bih mogao učiniti.Koliko i koliko je žalaba po okolini i celoj Srbiji, da kmetovi neće ništa da učine za školu.A moj nepismeni Miljko činio je za školu sve što sam predložio i sve što sam potražio....Treća je, što škola u mnogim mestima davno postoji, pa su ljudi navikli na onako, a negde je i kompromitovana, a naš se svet teško odvikava od staroga i nerado prima novo.Za mene je sreća bila, što sam došao odmah prvi i otpočeo iz početka, te sam i zgradu napravio kakvu sam želeo; a ljudima nisam mnogo govorio, nego sam radio; i radio sam postupno i pažljivo.Četvrta je, što su učitelji, osobito u početku, tankog materijalnog stanja, te ne mogu da učine koliko bi trebalo za ovaj napredak i svoj, i školski, i sela samoga.Jer i sama nabavka knjiga i alata traži veće žrtve.I da gotovo odmah od početka i meni nije bilo i Danine plate, malo bih i ja mogao da učinim, osobito kad su mi stigla deca.Peta je, što se sada naš svet prilično izmenio, osiromašio, politički zavadio i raspustio, te ne sluša nikoga.A ja sam zatekao sve jedro, nepomućeno i patrijarhalno: zadruge dobre, poslušnost u njima, vrednoću, čestitost i čednost svuda.A lakše je bilo to očuvati nego ga sad povraćati i popravljati.I zar to nije lepo, kad u Zagorici nije ni bilo ključa i zatvora, i kad se za ovih trideset godina, od kako sam ovde, ne desi ni jedna krađa!...Danas bi i meni bilo teško, a bez kmeta Miljka i njegovog autoriteta ne bih ni mogao ništa izvesti.Evo se danas već u mnogim selima ismevaju s kmetovima i predsednicima, koje sami biraju!...Šesta je i čini mi se najveća, što se nekim nesrećnim uzrokom zadruge sve više rasturaju, te usled toga naš svet siromaši i ne može da učini za svoj moralni, materijalni, umni i telesni napredak onoliko, koliko bi trebalo i koliko su mogli moji dobri zagoričani.Sedma je, tako isto velika, što učitelji nisu stalni, te da što otpočnu i izvedu do kraja, nego ih svaki politički vetar može oduvati čak na suprotni kraj otadžbine naše, i tako ih može juriti svake godine.A tako se ništa ozbiljno, ništa mnogo i valjano uraditi ne može.Eno i sa mnom šta je htelo da bude, što im se nisam „mešao“ u politiku.I pukoj slučajnosti imam da zahvalim, što u oba maha nisam bio premešten.A onda bi sav moj rad otišao bez traga.Ovaj bi ovde bez mene propao, a onaj tamo ne bih ni počeo.... Smetnje su dakle ogromne.Ali večno ostaje ono narodno: na muci se poznaju junaci.I mi moramo tešiti tome: da se ove smetnje otklanjaju i da se prosvećivanje narodno ovako preko škole vrši što brže i pravilnije.I ko na ovome uradi više, više će mu zahvale pripasti i s većim će uspehom poći s ovoga sveta, da je učinio što je mogao! A da bi se ovo izvodilo što brže i bolje, potrebno je: Prvo, da se učitelji spremaju što više i bolje za ono što treba narodu našem.Najpre dakle što više učiteljskih škola, te da se svi, koji će biti učitelji, spreme za taj posao, a da ga ne vrši kojeko kao od bede, kao mnogi danas.Za tim, da uređenje njino bude takvo, da pitomci njini iz njih iznose što više onoga znanja, koje će im trebati kao učiteljima.Neka dođe i filozofija i matematika i istorija, ali što više i najviše znanja iz prirode, i nikako bez higijene, svih vrsta poljoprivrede, ručnih radova i kućenja.A velika se pažnja mora pokloniti i praktičnoj geometriji i crtanju svih vrsta, kao i pevanju.I sve se ovo učenicima ima pokazivati očigledno, i oni sami moraju raditi i radeći učiti. Drugo, da se bolje nagrade, osobito početnici.Jer je sve manje onih poklona, od kojih sam se ja hranio mesec dana, a sve je za život skuplje.I sramota je i nepravo je, da učitelj početnik nema veće plate no što je đak učiteljske škole imao blagodejanja.Jer mnogi pored sebe imaju na vratu i staru majku, braću i sestre.A ništa čoveka ne može toliko da ubije i sputa kao nemanje.A kad ovo bude još u samom početku života i rada, onda to ne valja ništa; jer to da pravac i celome budućem životu. Treće, da se učiteljima zakonom zagarantuje stalnost, te da se ne mogu premeštati bez molbe i krivice, i da se ne sele kao Nomadi pa i nekoliko puta u jednoj godini.Jer im je tako kuća pod arnjevima, i onda niti mogu što čestito početi ni dovršiti, ni u školi samoj a još manje van škole. Četvrto, da se učitelji odvoje od politike, te da ih niko ne mrzi i ne goni.Istina, onda će ih svi po malo popreko gledati, kao i mene, ali će to manje škoditi ugledu njihovu i uspehu u poslu.I tako će svedočiti sobom i kazivati svakom, da je dužnost preča od politike a otadžbina od partije. Peto, da se i zakonom uvedu i gradine školske i radionice, i da se za njih određuje u budžetu školskom svake godine izvesna suma na ime pomoći i nabavke onoga što treba, osobito u početku. Šesto, da škole obilaze i nadgledaju samo školski ljudi, koji razumeju zadatak osnovne nastave i kako se on izvodi, te da otklanjaju sve što bi smetalo ovome izvođenju.Ali i ovi ljudi da ostave učitelju punu slobodu kretanja i u školi i van nje. Da učitelji, osobito mlađi, idu jedan drugome u školu i gledaju kako i drugi rade, pa da se posle o tome iskreno razgovaraju, i dogovaraju kako što bolje da popravljaju i usavršavaju i što više da razgranavaju svoj rad.Jer, čovek se uči dok je živ; a onome, koji drugoga uči, ovo je potrebno još više. Eto tako će učitelj postati ono što jeste u društvu i ispuniti poslanstvo, koje mu je dodeljeno.A onda će i škola naša oživeti i narod naš videti od nje onu hasnu, koju može imati i koju i očekuje... Deca su pupoljak, koji se razvija.A razvija se polako.I ako ga u mahu raščupaš, propašće.Moraš čekati, da ide svojim redom.I svako prenagljivanje moglo bi doneti štete detetu kao i pupoljku. Kao što telo raste polako, tako i duša raste polako.Njen se razvitak još više ne vidi.Njemu treba još više pažnje i vremena.Za njega treba još više i umešnosti.Ali je Bog ostavio, da se i on vrši sam od sebe, kao i u telu.Valja mu samo pomagati.A pomagaće mu se najpre, kao mu se ne smeta; a mi mu svojom neumešnošću i preteranošću često smetamo.Koliko je ludo, na primer, samo ono verovanje, da duša može napredovati i onda, kad telo pati, kad je ono bolesno!Ne; čovek je celina, i kad mu telo pati pati mu i duša.Ako duh i može misliti i um se donekle razvijati i u bolesnom telu, osećanja se izvesno neće razvijati kako valja.Mesto lepote i radosti bolnik u svetu vidi samo muku i tugu, a mesto ljubavi prema ljudima u njega se razvija samo mržnja i pakost.Takvima i Bog nije dobar i pravedan, te im se ni religiska osećanja, kao najuzvišenija, ne mogu razvijati kako valja. Zdravlje dakle pre svega i za duševni i za telesni razvitak čovekov.Zato i deca prvo da budu zdrava.I narodna mudrost kaže, da je zdravlje uvek najveće blago; ali opet svet i neće i ne ume da ga čuva.Srećom, te priroda sama nadoknađuje ovaj ljudski nehat i neumešnost.Ona navikom i očvršćavanjem čuva čoveka, a čišćenjem i znojenjem leči.Valja je samo pomagati i u ovome.Svud za prirodom, a ne pred njom i protiv nje.I dovde je lako i dobro, samo ako poznajemo prirodu.Ali čim pođemo dalje, čim postanemo aktivniji i hoćemo da pohitamo, da ubrzamo neki proces, mi grešimo. Zato opet polako i pažljivo, s prirodom i za prirodom.A prirodu moramo proučavati.Osobito prirodu čovekovu. Ljudi nisu jednaki ni telom ii dušom.I kao što ni dva ne možete naći da telom liče potpuno jedan na drugoga, tako isto i još manje ćete naći dvojicu potpuno jednaku po duševnim osobinama.U svakoga je po nešto drugojače.Za trideset godina ni dvoje dece nisam imao potpuno jednake.Svako na svoju ruku.Ali je veoma i važno i zanimljivo, da svako svoje važnije osobine detinjskoga doba u glavnome zadržava i posle, možda do groba.I one rastu.I narod veli: što kolevka zaljulja, to motika zakopa.I bojati se, da mi u vaspitanju, u ovoj osnovi, malo šta i možemo da izmenimo.I ja mislim, da se mi ovde najviše varamo, što mislimo, da možemo sve.Ne možemo ni kod biljaka i životinja, gde možemo i da ukrštamo fele; a kako ćemo kod ljudi?!..Ja mislim, da svaki nosi svoju klicu u sebi, od svega što će s njim biti, a mi mu u tome možemo samo pomagati i — odmagati.Pazimo samo, da mu ne odmažemo.A kolika će mu pomoć naša biti, to stoji do naše prosvećenosti i umešnosti. Zato, ako vidiš kakvoga nestaška, koji nikom ne da mira, nemoj se ljutiti na njega, i seti se, da će on i u poslovima biti tako hitar i u životu dobro primljen.Ako vidiš kojega dobroga pevača i veseljaka, pa ti se učini na poslu neozbiljan i suviše lakomislen, ne ljuti se ni na njega — i njegova će dobra narav trebati društvu.Ako vidiš neko povučeno, ozbiljno i zamišljeno, pa ti se učini da će iz njega izići neki odljud i čovekomrzac, ne mrzi ga i ne boj se, jer ono može postati najčestitiji čovek.Ako vidiš i kakvu malu prznicu i ubojicu, da za malu stvar kidisava na svoje drugove, seti se, da to može biti najodlučniji čovek, koji neće ni trpeti ni voleti nepravdu.Meni su i u produžnoj školi i posle u životu bili najodlučniji i najpreduzimljiviji baš oni oštriji i nemirniji.Ali su i mirni posle dobri ljudi i dobri domaćini.Najgori su nemarljivi i lenštine.Njih treba terati na kretanje, i u njima postupno buditi interes.Ima i ograničenih, i njih treba žaliti.U opšte, gde uma nema, srce ga može naknaditi; gde srca nema, um i ruke ga mogu dopuniti.A negde su potrebne i delipale, sa manje i uma i srca, a s više fizičke snage...Društvu je sve potrebno, kao i majci deca i zadruzi svako čeljade... Najviše valja čuvati decu od zime ili hladnoće.Ima dve hladnoće.Jedna je za telo, a druga za dušu.Hladnoća spoljna, vazdušna, ubija telo; hladnoća unutarnja, duševna, ubija dušu.I devedeset i devet bolesti od sto i telesnih i duševnih ili moralnih u dece dolazi od ove hladnoće spoljne i unutarnje.Hladnoća spoljna koči fizičke radnje i proizvodi razne probadi, tišnje, katare, zapaljenja i tako dalje; a hladnoća unutarnja koči duhovne radnje u deteta, izaziva strah i mesto ljubavi stvara mržnju i prema ljudima i prema stvarima, a odavde izlaze tolike i tolike mane u karakteru i prestupi prema drugome pa i sebi samome.I teško onome, koji nije osetio dovoljno toplote i od pelena i odela, i od milošte materine i ljubavi nastavničke!... Ali i mnogo toplote škodi.Ona slabi i raznežava.A ja ne bih voleo, da i moja deca i moji učenici budu tropske biljke, koje ne mogu da izdrže ni umerenu zonu... Kako uzvišena a koliko kompromitovana reč!Od krupne i važne brige o narodu svome ona se u nas srozala na podelu naroda u neprijateljske tabore i na sačekivanja iz zaseda i međusobno ubijanje!...Jer, još je veliki Aristotelo rekao, da je čovek „Zoon politikon“, društvena životinja, koja živi u društvu i ne može ni da se rodi, ni da odraste, ni da živi, ni da umre bez društva.Zato je i pozvan, da se stara o tome društvu.Jer je ta briga o društvu ili narodu njegovom u isto vreme i briga o njemu samome i o potomstvu njegovome.I ko se ne brine o toj celini u kojoj živi, on se ne brine ni o sebi i podmlatku svome.Jer kad kažemo: narod naš i zemlja naša, to su grobovi naših starih, to su grobovi naši, i to je kolevka ili kuća dece naše i svih potomaka naših.Pa zar da napustimo grobove svojih starih i da se ne pobrinemo za kolevku i kuću svojih sinova i ćeriju, i svojih unuka i praunuka!... Čovek mora da bude društvena životinja, i mora da se brine o društvu, o narodu svome; i — eto to je politika. Drugo je sad pitanje: kako će on da vrši tu brigu, i kako će da radi za dobro naroda svoga? Nekad se ta briga naša sastojala u tome, da se predamo jednome čoveku (mon—arhu), pa da nas on vodi i on da upravlja; a mi da ga slušamo, i dajemo danak i idemo na vojsku, kad nas on pozove.Docnije se videlo, da se dešava, da taj jedan ili ne ume ili ne može najbolje da upravlja celim narodom: i zato se poželelo, da uz toga jednoga ili mesto njega bude više njih.Ali se ni na tome nije ostalo.Ni s radom ove nekolicine narodi nisu bili zadovoljni.Jer i oni ili nisu znali sve potrebe narodne ili nisu mogli da ih zadovolje.Zato se uvek javljala struja: da se mesto jednoga ili nekolicine sluša većina.I ova „većina“ u početku je značila više njih, a posle je promenila značenje, i sav je narod počeo da se prebrojava i da kazuje šta hoće i kako će.I sad, ako je narod visoko obrazovan i prosvećen, te zna sve kako je najbolje, blago njemu!On će sam biti kovač svoje sreće.Ali ako je nepismen i neprosvećen, kao što je naš, te ne ume ni kuću i opštinu svoju da uredi kako valja, a kamo li državu i sve državne i opšte narodne ustanove, onda je teško.Onda on sam može biti kovač svoje nesreće.Sem toga, prost svet, koji je naučio da radi sve s pomoću Božjom, sa strahom od greha i pod autoritetom starešine i u kući i u državi, oseti se neobično, kad mu nestane svega ovoga i kad se vidi sam, ostavljen svojoj savesti, koja mu još nije dovoljno razvijena.I onda nije čudo, što će „sloboda“ tu ličiti na „raspuštenost“, „rasulo“, „razuzdanost“, „bezvlašće“ i „anarhiju“.Jer se sloboda onda ne upotrebljuje samo u političkom smislu, da zakone i uredbe donosi sam narod preko svojih izbranika, nego se ona proširi i na praktičan život.A čim bi u društvu i narodu jednom svaki počeo da čini što hoće, onda bi tome narodu odzvonilo.Jer se svaki narod samo redom može održati u jednoj celini.I eto otkuda dolazi opasnost, da neprosvećeni narodi upravljaju sami sobom.To je kao kad bih ja pustio svoje učenike, da rešavaju o školi, šta njoj treba i šta će oni da uče i kako, a ne znaju ni slova, ni najobičnija pravila o vladanju u društvu, a kamo li o zadatku škole i sredstvima da se taj zadatak postigne; ili kad bi domaćin pustio svu čeljad pa i decu, da se dogovaraju šta da rade i da sve rešavaju „većinom glasova“.A naravno, da je u kući uvek više dece nego odraslih, u školi više đaka nego učitelja, a u opštini i narodu više nerazumnih i neprosvećenih nego razumnih i prosvećenih.I eto otkud opasnosti od toga prebrojavanja i brojne većine u prostih neprosvećenih naroda.Jer je u njih manjina pametnija.Zato jo danas pogrešno trčati za tom prostom većinom.Pravo dobro može biti na strani samo nekolicine.I nisu li sve naučne istine najpre poticale od pojedinaca, pa se posle širile na nekolicinu, na više njih, na većinu i na sve?.. U takim narodima, nepismenim i neprosvećenim, u ljudi i nema principa, misli i uverenja nego svet ide za ličnostima, idolima i apostolima; i što ovi reku, to je svetinja.A, jao njemu, ako oni nemaju pravo, ako oni to čine ili iz neznanja ili iz svojih ličnih računa...Zato je svako besvesno trčanje mase rizično, i često manje korisno nego da se ona i ne pita.I tu bi bolje bilo, zadržati upravu zemljom u rukama prosvećenije manjine. Zato je bolje, ne trčati toliko za „vremenom“, nego i tu ići postupno; a učiti narod, da radi bolje nego što je radio; da živi u kući bolje nego što je živeo; da se slaže i živi u prijateljstvu; da sluša vlast i da se boji Boga.A kad se narod istinski prosveti, i kulturno, umno i moralno digne, onda će mu ova „sloboda“ doći sama sobom.Samo nek se čuva, da ga drugi narod ne pritisne...A ako to bude, onda mu je ovo prosvećivanje i ova sloga još potrebnija; jer bi bez ovoga propao... Kad mene i svih nas danas nije bilo, narod je naš postojao; i borio se između sebe i s drugim narodima, i branio sebe i svoju kuću.A nekad je bogme, i on kidisavao i na tuđe, onako isto kao što su i drugi na njegovo.I tako se evo održao više od dve hiljade godina, i danas u ime Boga broji desetak miliona.Istina, prema drugim narodima to nije mnogo.Ali je dosta da dokaže, da u njega ima životne moći.Jer je eto toliko naroda propalo i nestalo s lica zemlje a njega nije, i on danas broji deset puta po hiljadu hiljada. Pod Nemanjićima beše on najviđeniji i najsrećniji.Ali u svađi s Grcima on domami Turke, te mu ovi polako „preoteše carstvo“, oteše mu zemlje i preuzeše svu vlast u svoje ruke.A on posta „roblje“ i robova skoro pet vekova; dakle, skoro dvaput kiše nego što je bio u svojoj državi, pod svojim kraljevima i carevima.A početkom i polovinom ovoga veka oslobodi se evo samo jedan deo njegov, ni petina njegova.Ono drugo je i danas pod tuđinom.A svakom narodu je pod tuđinom kao i čoveku u tuđoj kući.Pritisnut je, pogažen je, vezan je, i ne sme slobodno ni da se prekrsti, ni da govori jezikom svojim, a negde zazire da kaže i šta je.I ako ne govori jezikom onoga naroda u čijoj državi živi, i ne kaže da je i on te iste narodnosti, teško njemu!A tako se ne čuva svoja narodnost.Ona tako slabi.I ona nam slabi na sve strane.Zato se narodnost naša u tim krajevima ne uvećava, kao druge narodnosti.I, ako bi ovako potrajalo duže, naroda bi našega bilo sve manje.Eto zašto moramo da težimo, da želimo i da radimo na tome, da se i oni delovi Srpstva oslobode i da se ujedinimo.A na tu brigu imaju pravo svi narodi. Ali mi se ne dopada, što moj narod ne ume da radi na ovome.On ne ume da se organizuje, pa da mirno, stalno i smišljeno radi na dobru svome, na podizanju svome, nego se samo među sobom svađa a tuđinu prkosi, te ga još više izaziva protiv sebe.On se pod tuđinom svađa isto onako kao i u slobodnoj Šumadiji.A time se troši, te ne može neprijatelju da daje otpora onoliko koliko bi trebalo i koliko bi mogao da da.To je kanda bolest svih nas Slovena, te nas otuda tuđin potiskuje na sve strane.A tuđin zna tu našu slabost, i zato gleda, da je eksploatiše do kraja.Ne valja, što on u našoj sredini može naći dosta i izdajnika i najrevnosnijih mučitelja i gonitelja naroda svoga.Ono: „gori poturčenjak od Turčina“ vredi za sve nas Slovene: i danas svuda ima poturčenjaka, i svuda su oni gori od Turčina.A gde čeljad jedne iste kuće, jedne zadruge, stane tako da se tamani između sebe, tu nema dobra za zadrugu pa ni čeljad njenu.... Ne valja što smo se mi u Šumadiji ovako zavadili i zakrvili.Mi ličimo na tetrebe, za koje pričaju, da se uhvate za kike, pa se vuku i onda, kad lovac dođe do njih pa ih on razvadi.Ali ih on odnese kući svojoj i — pojede!I, najviše me plaši ono Kraljevića Marka: — Po što bi se, Marko, poturčio? - Ni po što.Samo za inat...I, doista, Srbin bi mogao za inat da učini sve.A to ne valja.To je neobično ružna crta u karakteru i čoveka i naroda.S takvom se osobinom ne živi u društvu i ne napreduje.Zato me od nje najviše i strah... Plaši me i još jedna osobina naroda našega.U obrazovanoga sveta opazio sam, da se svaki ponosi radom i vrednoćom.A moj narod jedva čeka da pobegne od motike i da — „nadzirava“.On često voli i pandur da bude, nego dobar radnik, domaćin i starešina.Otuda poslovi u nas ramlju, te privatni prelaze u strane ruke a državni nam ne napreduju.A sve stvara rad i bez njega ništa.I ako je istina, da u kulturnom životu vredniji osvaja, a tromiji i lenjiviji propada, onda narod moj nema najlepši izgled na budućnost, sve dok se ne privikne radu. Plaši me i to, što je u svome napredovanju i ličnom i društvenom mnogo izostao od ostalih naroda, koji nisu robovali, pa se bojim, da on neće moći toliko da ubrza svoj napredak i da ih stigne.Jer svako rašćenje ima svoje vreme, svoj rok, koliko traje.Može li on sada za jedan vek uraditi onoliko i ono, što su drugi narodi uradili za pet vekova?... Sve su ovo krupne teškoće, o kojima se mora voditi računa.Jer će one istrčavati pred nas u svakom preduzeću. Ali, ima li vaspitanje kakve moći?Zar mi njime ne možemo baš ništa da učinimo?... Možemo, jer imamo na raspoloženju svu gotovinu toga napretka drugih naroda.Mi danas ne moramo da iznalazimo ni hartiju, ni štampu, ni kompas, ni barut, ni gromobran, ni telegraf, ni telefon, ni parne brodove i železnice, ni stearin i glicerin, ni razne druge naučne istine po raznim granama naučnim.Sve to mi imamo danas gotovo, ispitano i saznano; samo da ga primimo.Sem toga mi znamo i razne pravce u društvenim naukama, pa ne moramo da lutamo, kao što su lutali ti narodi pred nama.Kao što možemo da ubrzamo umni razvitak čovekov, te da mladići danas od dvadeset godina znaju više no nekad starci od šezdeset godina, isto tako možemo u mnogome ubrzati i svoj moralni, ekonomski i društveni razvitak.Samo je glavno ići pravilnim putem i ne grešiti.A te prave puteve ne može pogađati narod sam nego inteligencija njegova.Ona je umni vođ njegov.Ona treba da mu svetli i da je merodavna.A „narod,“ masa narodna, ona nepismena i neprosvećena, samo da prima.A da može to da bude, evo mi primera na mome selu.Ja sam zadovoljan s ovakim napretkom i poželeo bih ga svakom drugom.Samo da se on ovako i produži, na ovoj osnovi: na onome što je već u naroda, pa da se to popravlja i usavršava, i da se to čini preko omladine. I ako tako dobrim vaspitanjem ili pravilnim prosvećivanjem narodnim uspemo, da preporodimo narod svoj: da pojmi položaj svoj u svetu, da se i u tuđini ponosi imenom svojim, da se ne stidi rada nego da se u njemu usavršava što više može: onda će se darovitost njegova prometnuti u promišljenost a inat u odlučnost i energiju; i narod će naš napredovati i živeti do veka... 147 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 147. JELENA J. DIMITRIJEVIĆ. NOVA ŠTAMPARIJA DAVIDOVIĆ - LjUB.M. DAVIDOVIĆA. Pred jednom lepom kućom, dvospratnom, sa šalonama i s tri balkona, na grčkom Pirgusu a turskim - Jalijama, gde su letnjikovci solunskih bogataša, u jedno lepo majsko jutro, zaustaviše se kola; i dok kočijaš, Arnautin, u arnautskom odelu, zatezaše vođice tankonogim vatrenim vrancima s posrebrenom opravom, s boka tih kola skoči mlad crnac, dilaver, u redingotu, krutoj ogrlici i fesu, i otvoriv vratanca, okrete im leđa i pruži mišicu, a iz kola iziđoše tri hanume i jedna robinja, sve u crnim čaršafima, to jest haljinama za izlazak, i s gustim crnim pečima, velovima, na licu.Ona prva što siđe, mnogo se osloni na dilaverovu pruženu mišicu.Čim zalupaše tučnim zvekirom na visokoj gvozdenoj kapiji te lepe kuće, opkoljene divnim parkom a pokrivene lozom, bršljanom i divljom ružom, mnogo iscvetalom, hanume, kroz gvozdenu ogradu, sasvim evropsku, opaziše jednu dežmekastu crnkinju, kapidžiku.Ona im otvori, i kad uđoše, poljubi im skut i pođe pred njima, povede ih uskom stazom posutom sitnim šljunkom; a one, idući tiho, gospodski, bacahu poglede u kratko ošišanu travu prošaranu žbunovima ruže i jasmina i bokorima jorgovana, u dve grdno velike „rundele“ kao dva divna umetnička ćilima od cveća, u vodoskok, u kiparise oko ograde, smokve i palme, u limune pred kućom i oleandre, koji su nadvisili kućni krov.Išle su jedna za drugom, najstarija, na mlađa, pa najmlađa, pa robinja sa šarenom boščom u ruci; i kad biše do pola dvorišta, ili bolje reći divnoga parka, otvoriše se kućna vrata i pojaviše se iz kuće tri hanume, kao Grkinje ili Jevrejke, razvijene: da dočekaju goste.U predsoblju se bejaše namestila u dva reda ženska posluga.„Sefa geldiniz!“ uzviknuše radosno domaćice.„Sefa buldumiz!“ odgovoriše, takođe radosno, gošće.Gošće se razviše.Kao ukućanke, i one su evropski obučene.Ali jedna od njih, mršava visoka starica, u beloj pamučnoj anteriji je, i s kratko podsečenom srebrnom kosom.Osim te starice, sve u sobu odoše s cipelama.Čitav buljuk posluge pohita za njima, a jedna robinja odnese njine čaršafe, „pelerine“ i peča, da ih zavije i ostavi u jašmak-odaju. U musafir-odaji, to jest sobi za goste, ne beše ništa tursko, samo jedan vrlo mali mangal, za kafu i cigare, kome ovde nije mesto, jer je toplo te su svi prozori otvoreni, da u sobu „uđe i miriše maj“... U sobi nasta grljenje i nežno pritiskivanje lica na lice, pljeskanje po plećima i uzvikivanje „o, mašalla!“ A tek što posedaše, stara, preko običaja turskog, već upita za zdravlje domaćinovo; i kad joj jedna četrdesetogodišnja hanuma, u suknji i bluzi i staromodnoj evropskoj frizuri, odgovori da je „hvala Bogu“ zdrav, ona raširi desnu ruku na prsima, pogleda u stihove iz korana koji višahu nad jednim vratima, podiže se i, sa suzama u očima, uzviknu: „O, Šućur!“ I ponova grljenje i ljubljenje skuta starici. Po zdravljenju, po radosti vidi se da su najrođeniji rod.To je svekrva sa snahama i unukama, majka Ibrahim-Hasana i Ismail-Ahmeda, dva bogata Carigrađanina koji su se doselili u Solun još pre dvadeset godina.Ibrahim-Hasan-bejov harem došao je u goste Ismail-Ahmed-bejovu haremu, iz Staroga Soluna u Novi Solun, od Aladža-Imareta na Jalije, kraj mora: da tu provede maj. Poslužiše ih cigarom i kafom.I još po jedanput se pozdraviše, pa počeše da se razgovaraju, polako, „gospodski“...Staričine unuke, od jednog sina i od drugog, dve mlade, vrlo lepe devojke, značajno se pogledaše i osmehnuše, i upitavši babu da li joj nisu što potrebne, iziđoše i odoše u jednu sobu okrenutu moru, s malo otvorenim šalonama, pa brzo pređoše u drugu iz bašte, gde bejaše mnogo prozora, i svi širom otvoreni.Da je ovo devojačka soba, vidi se po silnom mirisu i po mnogim instrumentima za sviranje; da je ovo soba savremene muslimanke, nove, kako te savremene, francuske vaspitanice, sebe zovu, vidi se po svakojakim sitnicama, po klaviru, po stolu za pisanje i po policama s francuskim i engleskim knjigama. Sedoše, obe u jednu naslonjaču, zagrliše se i počeše da se razgovaraju, francuski.Gošća se žalila kako joj je otac ljut, kako se vrlo bojala da ih neće pustiti da provedu maj na Jalijama; hvalila se nenom; govorila je kako njena majka i sad kao uvek samo peki, kako po njihovoj kući po vas dragi dan peki, samo da je mir. — Ja sviram u pijano i mislim na Madmoazel.O, ako se ne vrati!Šta ću ja jadna sama?Kaži, dušo Mersije? upita gošća. — Šta ćeš ?Da se udaš, srce Emir, odgovori domaćica. — Quelle idée! uzviknu ona.Za koga? — Za staroturčina, odgovori Mersije uozbiljivši se. — U goru i kamen! reče gošća uplašeno i skoči.Naposletku, ja sam još mlada, dušo Mersije. — Don't speak so foolishly! uzviknu Mersije ozbiljno i imitujući potpuno njinu englesku učiteljicu, da gošću nasmeje. — Don't speak so foolishly! ponovi domaćica a gošća se zaceni od smeha gledajući je u njene stisnute vilice. — O yes!It's stupid!Mlada, a napunila osamnaest godina !I ja.Obe smo već zrele devojke, jer smo Azijatke. Gošća prestade da se smeje i reče: — Mi smo nove, a one su Evropljanke, Francuskinje.Šta mi imamo azijatsko?Ni govor, ni haljine, čak ni hod, čak ni pokrete. — Čak ni misli, čak ni osećanja, je li, Emir? — I to ne, završi gošća pa opet sede u naslonjaču, zagrli se sa sestrom od strica i udesiše, vrlo tiho, jednu sentimentalnu i monotonu tursku pesmicu, na se zasmejaše što pevaju turski, i zapališe po cigaru, izviše malo vrat i počeše s mnogo emocije: Come!O, come my life's delight!“ Najedanput, domaćica prekide pesmu i reče: — Zbilja! je li se hanum-jenđe pomirila s Mondije-hanumom? A gošća se naljuti, izvuče se iz sestrina zagrljaja i reče: — Neću više s tobom.Sut-ana! moja slatka suta kako lepo ime ima, a pakosne hanume dadoše joj nadimak.Pa i ti, Mersije; nisam znala da si pakosna. — Well! - Je li se hanum-jenđe pomirila s Nurije-hanumom? — Nije, i neće!Jedan kapidžik od celog komšiluka, pa i on zatvoren.Kad god u nj pogledam, ja zaplačem. Mersije iznenada pređe na nešto sasvim drugo.To je bio njen običaj.Suviše živa, ona nije mogla da se zadržava dugo na jednom predmetu. — Juče sam videla Žuti Vrskaput...Sretosmo se, on mi se zagleda u oči, ja se spotakoh. — Da se meni zagleda u oči muško, ja bih pala.A žensko, žena, meni je prijatno...Volela bih da znam toga tvoga Žutog. — Juče je bio u crnom kaputu, ali on je meni Žuti Vrskaput, kao i onaj drugi Braon Fes, kao i onaj treći K—K. — Ko ti je taj?!Toga nisi pominjala! upita Emir vrlo radosno. — Jedan mladoturčin.Došao sa školovanja u Parizu. — Pa gde si ga ti videla po Bogu? upita gošća još radoznalije. — U kući, u sobi...Sedela sam s njim, kod njegove tetke. — Ti! — Ja... — S muškim!! — O, yes!Ali šalu pa stranu, umalo ne umreh, isprva, a posle... oslobodih se, i ne dopade mi se: francuski govori, tvrdo izgovara que...A uobražen!!Buni se što sam pokrila glavu i što ne umem s muškim da govorim.„Quelle honte!Quelle honte!“ uzvikuje tako naduveno.Njegova tetka priča mu da Emine-Semije-hanum hoće da se razvijemo, on to odobrava i na sva usta grdi naše običaje i društvo. — Mersije, ja ne bih mogla s čovekom!A zamisli evropske balove.Zagrljena s čovekom... igra!I kako evropska žena gleda kad joj muž igra s tuđom ženom?!Čitam, slušam to kao bajku „Carev sin zaljubio se u sluškinju“.Ali ovo mi i nije čudnovato.I sad nam se vezirovi sinovi zaljubljuju u robinje i uzimaju ih za žene.Ti si mnogo slobodnija od mene.Tebi otac ne brani da nosiš jeldrme i bašjorti, to što moj otac zove „evropski ogrtač za prašinu i evropska mahrama za pozorište“. — Zacelo, Emir jagnje, ti si zavijena kao Arnautka i ne smeš peške odavde donde. — Moja nesreća!...A to... što si sedela s muškim, smem li da kažem nekom? upita Fatma. — Smeš samo našoj drugarici Arif-tejzi.Njeno ime kao da je za nju izmišljeno, jer ona je arif. — Slatka moja Arif-tejze! reče gošća nežno.Pakosne hanume kažu: „Ženski Hilmi-Paša.On izvodi reformu u državi, ona u društvu".I grde je zbog Francuskinje.„Pofrancuzila se!“ Ali, golo drvo niko ne pogleda, na lisnato bacaju oči, na rodno kamenje. Mersije ućuta i zamisli se.Emir je držala da ona misli o Arif-tejzi, ali Mersije uzviknu: — Ah ! šešir !Kad bi došao dan da metnem na glavu šešir, ja bih skakala od sreće, jagnje Emir. — A ja bih, dušo Mersije, poludela od radosti. I mada su govorile francuski, trgoše se i ućutaše, kad u sobu uđoše dve robinje. Obe su vrlo lepe.Domaćica se zove Zehra-Mersije a gošća Emir-Fatma.Jedna Turkinja ovako ih je opisala.„Obe su visoke kao selvije, i tanke da bi ih mogle obuhvatiti i one ženske ruke što se zanimaju samo vezom; u obe su oči kao badem, samo u ove s Jalije plave, a u one od Aladža-Imareta crne; od njinog pogleda čovek se opija kao od vina s benđelukom ; u povijama imaju elif (a) kao crnom bojom napravljeno; u Mersije kosa kao pomorandžina kora, u Emire kao od pečenog kestena ljuska, i sjajna kao zrela maslinka.Mersije ima malo poveća usta, Emir kao sakaz-kutiju od ljuske orahove prevučene crvenim atlazom ; u obe podvoljak okrugao pa kao nezagrizena jabuka ; u obe grlo kao neotkinut krin, a Emir-Fatmi je na grlu, malo u levo, mladež kao najsitnije zrnce pržene moka kafe.Pa kakve su njene ruke, njene noge!Emir-Fatma ima jednoga belog gaćastog goluba, koga iz skuta hrani, pa kao toga goluba krila, takve su njene ruke.Mersije ide malo poteško, a Emir kao da ne staje na zemlju, i izvija se kao zmijica; i ima glas kao nej to jest dervišku svirku u tekijama: taj glas podiže čoveka, uznosi ga na nebo i prevodi preko srata, (mosta od dlake).Da je neko pravedan kao dete, ogrešio bi se kad bi pogledao u lice, ili u oko, u usta, u podvoljak, u grlo, u ruku, u nogu, naročito u tanku polovinu — Emir-Fatmu.“ One su to opisivanje čule i naljutile se.One bi volele da ih opisuju kao Francuzi svoje junakinje iz romana.One žive u Turskoj, a sanjaju o Francuskoj.Svaki dan čitaju nešto novo i čeznu za tim tuđim, nepoznatim, dalekim svetom. Pošto su se narazgovarale, svirale su simfonije i plakale; a posle su, sa suznim očima, čitale iz romana pojedina mesta i, crveneći, krile lice na grudima jedna drugoj.I šta je to što ih toliko rastužuje i uzbuđuje? — Ljubav.„Ja sam se mogla zaljubljivati u muslimanke, dok se nisam zaljubila u Francuskinju," reče Emir.I pominjahu predmete svoje ljubavi — žene!Kao pansionatkinje što se zaljubljuju u kaluđerice, tako i ove, dok su vrlo mlade, u svoje učiteljice, ako ih imaju, ili u prijateljice svojih rođaka...Samo ove, nemajući dodira s ljudima, produžuju to i docnije.Emir se bejaše zaljubila u jednu mladu Parižanku, prijateljicu svoje guvernante, koja im često dolažaše.Sedeći prema njoj i gledajući njenu toaletu, naročito njen šešir, njeno evropsko držanje, slušajući njen govor, ne šta govori već kako govori, francuski, opijaše se i sanjaše čudnovate snove: da je čovek, muž te njoj mile strankinje.A pošto gošća otide, ona gleda da ostane u sobi sama, da miriše jastuk na koji se ta strana žena naslanjala, i koji je mirisao na heliotrop...Kad bi posle ovoga izišla pred mater i babu, crvenela bi od stida i krila oči.Vesela devojčica promeni se, uozbilji se, i svaki čas beše vrlo zamišljena.To opazi njena majka i kao prava Turkinja seti se šta je, te jednoga dana zamoli tu stranu ženu da im više ne dolazi, pošto dođe i kaže da mora da putuje, s mužem, inžinjerom, čak u Kairo.Opa se nije ustezala da kaže strankinji zbog čega ne treba da im dolazi.Ovoj bejaše žao, ali ipak dođe „da im kaže zbogom".Pri rastanku, ona strasno poljubi lepu zaljubljenu tursku devojčicu, poljubi je u oba oka i u usta.Od poljupca u usta, Emir se izgubi i zaplaka, glasno, kao kad je bila mala, a „poslednje zbogom“ obori je u postelju.Majka joj se uplaši te je onako bolesnu odvede u Skoplje, da se među nepoznatim i veselim haremima razgali.Kad se otud, posle nekoliko meseca, vratiše, ona ne bejaše tužna, ali ne bejaše ni vesela, jer tursko društvo je više ne zanimaše, a njihova kuća činjaše joj se prazna.„Kako ćemo ovako same, nene?“ upita babu; a ona joj nežno odgovori : „Fatma, čedo, pa nas nikad nije bilo više: svi smo, Bogu hvala, živi.“ Ona se trže: svi njeni tu su, a njoj se ipak čini da nema nekoga koji je ispunjavao ovu kuću. Danas pominje Parižanku više no obično „otud što miriše jasmin“. — I onda je bilo proleće, i jasmin prosto guši.Na nju me podseća, uvek, i duvanje vetra, i reč récompense.„Est-ce la récompense, mon enfant?“ upitala me je kad mi je jedanput namestila vitice a ja se izgubila i poljubila je.„To će te podsećati na nju, dok se ne zaljubši u čoveka.“ — Kad bi taj čovek bio Francuz, ja bih se u njega zaljubila.Ali gde da nađem čoveka?U kući zatvorena, pa ulici u zatvorenim kolima.Vidim po nekoga kroz rešetke, kroz kolske prozore, ali to nije ništa.Ponekad mi dođe da polomim rešetke...Tako mi dođe, ali mi se još nikad nije podigla ruka.Mersije, moj muž mora svirati u pijano, znati engleski i govoriti francuski kao Madam.Ja s takvim mužem ne bih volela da živim ovde, te bih molila Boga da nešto skrivi i da ga prognaju: da s njim idem u svet, u Pariz.Ah, Pariz!..Mi ovde ne živimo, već životarimo.„Život vam je animalan,“ kaže Madmoazel.„Jedete, pijete, spavate“...Šta je život i njegova borba, mi ne znamo, Mersije.Nama je sve gotovo, i mi smo nesrećne. — Kad se ponekad razmislim kako živimo... reče Mersije. — Dođe ti da se ubiješ, je li, dušo?Kad ništa ne mislim ja sam vesela: pevam, sviram, čitam.Nene me zove kumrijom, zato što joj pevam.Razmisli, sestro.Kad se udamo: muž, deca, danas na Jalijama, sutra na Molosu — kolima.One nižeg staleža bolje prolaze, njih je uvek puna čaršija.A Donme?Koliko sam puta zažalila što nisam Donme, Bog nek mi oprosti, te da idem gotovo razvijena, da sam po vazdan u čaršiji, da pred veče sedim kraj širom otvorena prozora, da se zagledam u oči ženama i ljudima.Ja mislim da se Donmama čak javljaju ljudi, kad ih sretnu na ulici i poznadu ih.A kako da ih ne poznadu kad su skoro razvijene!Ja prosto obožavam Donme, zato što su smele.Bar to nije smelost biti muslimanka i ići razvijena kroz grad gde ima muslimana kao što je moj otac?Na njinim svadbama među njima se prošetaju i ljudi, a one, po neke, metnu na glavu — džepnu maramicu.Jedne su sasvim gologlave.O, što nismo kao neke naše drugarice što znaju samo turski i za svašta viču kismet?!O jadne mi ako nas udadu za neke svršene pravnike u kafenim kaftanima i belim čalmama, pa mi da im se obučemo, a oni, kad iz čaršije dođu, da nas i ne pogledaju, i ako smo se za njih obukle, već prvo da uzmu abdest i da klanjaju, pa tad, s brojanicama, da sednu u jednom ćošetu.Sestro, pre bih skočila u more nego što bih se za takvog udala.Šta bi me se ticalo kuda će mi otići duša?A ko zna da li i ima onoga sveta?Ja pamtim šta je govorila Madam.Svet, Mersije, to je za mene nešto daleko kao nebo, taj svet koji sam iz knjiga poznala i o kome mi je toliko pričala Madmoazel i Madam.O tome svetu sanjam i ako njegovu daljinu ne mogu da pojmim.Pa oni divni gradovi, na slikama!Ali ja čak i Solun ne poznajem, i ako sam se u njemu rodila i odrasla. Zaćuta, i pođoše joj suze. — Što plačeš, oko moje?Šta ja više znam?Istina, smem da idem peške, smem da obučem jeldrme i da na glavu metnem bašjorti.Ali, šta je to? Umesto da joj nešto odgovori, Fatma se priljubi uz nju.Obe se zamisliše.Duboke Emir-Fatmine oči prikovaše se za jednu tačku na zidu, gde bez sumnje ona vide taj tuđi svet, svet van Soluna, daleki Pariz, gde se rodila Madmoazel, i Madam... Ovakvi razgovori i njima slični ponavljali su se svaki dan, kad su bile same.Ali, kad su bile same?I noću i danju gosti.Noću Turkinje, danju strankinje.Jer nema valjda nijedne strankinje koja dođe u Tursku, naročito u njene veće gradove, da ne gleda, na svaki način, da uđe u hareme...A strane putnice uvodile su u hareme strankinje što u Solunu žive.Prvo su ih vodile Emir-Fatminoj Arif-tejzi, pa posle drugim hanumama za koje su znale da vole Evropu.Kad god su htele da pokažu putnicama kakvu veliku tursku kuću, strankinje su ih vodile Ismail-Ahmed-bejovu konaku.On je divan, a i na divnom mestu kraj mora.I tako Emir-Fatmi za čitavi mesec dana činilo se kao da nije u Solunu.Danas Engleskinje, sutra Francuskinje, preksutra Nemice.I devojke su se osećale srećne što su sa svakom mogle govoriti njenim maternjim jezikom.Putnice su bivale iznenađene što su u „zemlji neznanja" našle toliko „znanja“, a strankinje koje su ih dovodile u ovu kuću, objašnjavale su im da je i Solun, kao i Carigrad, varoš ne samo kosmopolita već i poliglota.Jednoga dana Arif-tejzine prijateljice dovedoše im jednu mladu i vrlo lepu Ruskinju.Fatma nikad dotle nije bila videla ženu iz naroda koji one čak i u svojim pesmama pominju i koji poznaje kao i druge narode — iz romana, i sad se zanese umiljatošću ove lepe žene koja je poljubi u usta kao da se s njom bog zna otkad poznaje.Poljubi je kao Madam!I čitava dva dana bejaše strašno rasejana, sedaše u naslonjaču gde je sedela ova putnica i mirisaše naslon gde se osećao nekakav fini parfim.„Izvetrilo je,“ reče joj trećeg dana Mersije, a ona se zastide što je „uhvaćena u tajni“.„Ti si se ponova zaljubila, i to opet u ženu!Samo ne znam otkud u ženu Moskova, kojima mi plašimo decu?Ko voli sunčevu svetlost, ne mari za mesečevu.“ Emir-Fatmi se učini da joj sestra zavidi na sreći, pa joj bi neprijatno...Nekoliko puta, naročito u veče, kad se more na mesečini beli kao kakvo snežno polje, one su iz njegovih dubina čule „nekakav govor“.One nisu znale da je to bio govor voda.One su ga slušale s neobičnim ushićenjem jedanput kad su išle kaikom prema Olimpu, koji im se činio kao oblak izišao iz mora, i kad su na talasima gledale „kotrljanje zvezda“...Dvaput su išle na mali Kara-Burnu na zatvorenim kolima; a jedanput su se šetale do Vile Alatini peške.Emir-Fatma je bila u Mersijinom čaršafu, da je ne bi poznao otac, ako bi je slučajno sreo. Jedno predveče, majke im ne behu kod kuće, a one iziđoše na balkon okrenut moru.Nju je Mersije obukla u svoje ružičasto jeldrme i prebacila joj preko kose beli bašjorti; a ona, naslonjena na ogradu, gledaše se u jednom malom ogledalu : kako joj lepo stoji bašjorti !I kad bi smela od oca, ona bi ga uvek nosila.Ali mladež na grlu, elif između obrva, sastavljene obrve, sve što toliko vole staroturkinje, ona je strašno mrzela.„Kad bih mogla da iščupam mladež i elif“, reče gledajući se u ogledalu, i povuče tanki bašjorti da sakrije to što mrzi.Mersije se nasmeja i otrča u kuću, jer je odzva jedna robinja.Najedanput, ona ispusti ogledalo, jer joj se učini kao da je na lađi.Konak je ušao daleko u more i činio se kao lađa.Fatma se radovala, činilo joj se da nekud putuje, i ako more, naježeno kao pred groznicu, negde kao da je posuto zlatom a negde krvlju, nije pokretalo ovu lađu.Putuje u Kairo...„Ali zar se Madam seća onoga turskoga deteta?“ Zagleda se u daleki Olimp, u put pokraj njega kojim lađe idu u Anadoliju...„Tim putem je otišla Madam".Peta godina, a njoj se učini kao da je juče bilo.Gleda u taj „vodeni put“, a suze joj klize niz lice.Kad bi to videla Mersije, smejala bi se.Ali najedanput, ona se ućuta... zagleda se u jedan kaik, koji se s razapetim jedrima ukaza otud, od onoga „vodenoga puta“.Iz daleka joj se učini crn, posle siv, a najposle, kad se sasvim približi, vide da je beo; jedra su mu ličila na krila kakvoga ogromnoga labuda.O, come, my life's delight!“, pevušila je svoju omiljenu pesmicu, a kaik joj se približavao kao na vetrovima... Carigradski kaici lepši su od venecijanskih gondola, to jest prijatniji su za oko, veseli su, jer su beli, išarani raznim živim bojama, a sedišta su im obično crvena, jedra bela.I ovaj kaik u koji se zagleda Emir-Fatma bio je kao carigradski i imao je dva veslara, jednoga crnoga starca i jednoga beloga mladića.Oko mladića, na sedištu, bilo je puno ruža...I najedanput, kaik stade, mladić ostavi vesla i uze ut.Ona je mislila da hoće da svira; ali, on diže oči, pogleda u nju, i kad im se pogledi susretoše, ustade, javi joj se pokloniv joj se i skinuv fes...Da se Turkinji javi čovek!Možda je stranac, pa ne zna njihove običaje, a metnuo fes da misle da je Turčin.To u Turskoj vrlo često biva.U Carigradu, da bi se šetali slobodno na Slatkim Vodama, i drugim šetalištima, i gledali se s turskim ženama, stranci meću na glavu fes.To je Fatma znala.Pozdrav od čoveka nju prosto izbezumi te klimnu glavom, odgovori mu kao Madmoazel ili Madam, i zadrhtavši celim telom, dođe joj da vikne pa da pobegne, ali ne mogade, ne ponesoše je noge...Ali kad joj se on zagleda u oči, ona ne pomisli da beži, i ne okrenu glavu, čak ni oči.Da ju je videla Mersije kad je odgovorila čoveku na pozdrav, uzviknula bi prestravljeno: „Ti si poludela!“ a za gledanje, ništa joj ne bi rekla, jer to je njihov običaj.I ako mlada, Emir se sa stotinu žena ovako pogledala, i uvek joj je bilo prijatno.I sad je obuze jedna neiskazano prijatna toplina i radost..Ali najedanput, njoj se učini da hoće da se onesvesti, te zatvori oči i povuče na lice bašjorti.Videv to, mladić uze punu šaku ruža i baci ih njoj u lice, ali one popadaše u more...Pobojav se da ga neko iz konaka nije video, odmah uze vesla i pohita prema malom Kara-Burnu, a za kaikom ostajaše sasvim beo mlaz, kao da se prosipalo mleko. Po Bogu, dali je Francuz?!“ Ako je Francuz, zar ona da promeni veru?...O, kad bi bio Turčin, Carigrađanin, carigradski odžaković!I kad bi bio bogat!-Jer njen otac traži zeta iz dobre kuće, od velikog roda, i bogata...On je mlad, lep, otmen, ali ona ga voli što joj se javio, i ako je ne poznaje.Naposletku, da joj se javio neko koga ona poznaje, ona bi se našla uvređena, znala bi da to čini iz nepristojnosti, „da se oko nje dira“..A za ovoga... ona bi se udala, i zna da bi bila srećna.Da joj je neko rekao da malo traži od onoga s kim treba vek da vekuje, ona bi se začudila i uzviknula: „Kako malo!Javio se meni robinji kao slobodnoj, i još, javio mi se evropski: poklonio mi se i skinuo kapu...“ U prvom uzbuđenju i radosti, ona polete u kuću da kaže Mersiji; njene atlaske na vrh prstiju papučice smakoše joj se, a ona ih ne uze, već potrča u čarapama po kući: traži Mersiju.Kazaće joj što se gledala s čovekom; a što joj se javno, naročito što mu je odgovorila, kriće od svakoga na svetu, čak i od Arif-tejze.„Mersije-hanum je u musafir-odaji, s gostima,“ reče jedna robinja, a njoj dođe krivo, i živo se okrete i opet ode na balkon.Oči joj odleteše prema malom Kara-Burnu: kaik joj sad ličaše na orla što u letu seče krilima more, a docnije na lastu...Ona uzdahnu, i htede da se nasmeje, ali se neiskazano razneži i zaplaka. Zapad je bio kao u krvi, a i po jednom delu mora činilo se kao da je prosuta krv, nad kojom su leteli beli galebi, vičući kao da su osećali njen miris; mesec je izgrejavao iz jednoga maloga crnog oblaka i bio je sasvim beo; a more, u večitom pokretu i svako predveče nemirno, udaralo je snažno i ritmično u obalu, u zidove tolikih lepih kuća i konaka; sa njega se, kao uvek u ovo doba, dizao vlažan, slan miris, i bio je težak, neprijatan, jer je mirisao na ribu; ali čas-po, na mahove, kad bi duhnuo zapadni vetrić, osetio bi se miris ruža, naročito ludo iscvetalog jasmina, po čijim su neiskazano velikim žbunovima pevali slavuji.Kao da se bilo gdegod u šumi: toliko je mnogo slavuja.U ovim trenutcima Emir-Fatma kao da nije imala fizičkih očiju i ušiju, čula.Ona je sva bila obuzeta mišlju na nepoznata mladića; ali, kao dobra muhamedanka, trže se kad ču mujezina sa minara jedne obližnje džamije.Veče, a ona je napolju, gotovo na ulici.Ušavši u kuću neobično brzo, natrča na Mersiju.Huot!“ uzvikivaše nestašna Mersije isto kao njena engleska učiteljica, i uhvati Fatmu.Ali Fatma, promeni se.Ona ništa ne kaza Mersiji, ne samo sestri od strica, već i drugarici; pade u jednu naslonjaču i duboko uzdahnu.Mersije se začudi i viknu, pošto se uozbilji i pogleda u nebo: — Je suis une vraie croyante et je jure devant Dieu que ma cousine est amoureuse de la belle Rousse. Fatmi dođe smešno, ali se ne nasmeja. — Treći poljubac u usta biće od Engleskinje.One, hladne, slobodno se ljube... „Treći poljubac od njega“ htede ona reći, ali ne reče.U njoj, francuskoj vaspitanici, probudi se orijentalka, neiskrena i nepoverljiva, što osim Bogu ne veruje više nikom.Mersije opazi njenu promenu, neraspoloženje, pa htede da je nasmeje, te je štipkaše za obraze i padaše na nju; a ona se branjaše, isprva moleći, posle ljutito.„Sois raisonnable!“ govoraše.I najzad uzviknu: „Laisse moi tranquille!“ pa zaplaka.„Da, tebi je do šale; nije ti žao što kroz dva dana idem.- Mersije se rastuži, i sede do nje.U ovoj tuzi, ona zausti da kaže sestri, pa se uzdrža.„Smejaće mi se.“ Nađe razlog da bi sebe izvinila što je nepoverljiva. Prođoše i ta dva dana, svrši se maj; Ibrahim-Hasan-bejov harem vrati se u Stari Solun.Kola su milela balansujući po strašno neravnoj kaldrmi, a kočijaš je zatezao vođice tankonogim vrancima da visoko dignu glavu i katkad ih je ošinuo bičem da podigravaju, i skretao je iz kratkih, vrlo uskih uličica u dugačke i strašno krive ulice, prolazeći kroz metež, kroz gomile ljudi u crvenim fesovima i zelenim i belim turbanima i buljuke žena u raznobojnim čaršafima, i gde je bilo vodonoša s đugumima, sluškinja s đuvečima, trgovaca s tovarnim magarcima, prodavačica s čevretima i kesama, Arnauta u novim ćulavima i Turkinja u otrcanim feredžama, dečaka u skerletnim haljinama i starih prosjaka u sivim ritama.Dernjava prodavaca zaglušivala je uši.Odavno je prošao Kasumiju i Aladža-Imaret s konakom svoga gospodara, a on tera i dalje, da sav svet po hiljaditi put vidi Ibrahim-Hasan-bejova divna kola i konje s bogatom opravom, a da mu opet ne vidi harem.Popušta vođice i penje se uz brdo, zateže ih i skreće u poprečne ulice, tera sve hodom pored kuća sa sofama, terasama i kafezima (rešetkama na prozorima), negde gustim, negde proređenim, polomljenim, pored čatrlja s visokim ogradnim zidovima, negde belim kao od platna, nad kojima se u nebo dižu crni kiparisi i oleandri puni crvenoga cveta; ovde se pojavi hamam pokriven mahovinom kao ćilimom, onde se ukaže tekija opkoljena grobovima kao stadima, i malo pa kafana pod širokolistim dudovima, i odmah groblje zaraslo u korov.Kad se pope na najviši vrh grada, što liči na poslednji red loža kakvoga amfiteatra, zaustavi kola da hanume vide jednu sliku koju često gledaju a uvek se njom ushićuju kao da su je prvi put videle.One se zbiše uz prozor i ne pogledaše u veliko napušteno groblje koje ih je okružavalo, nego u daljinu...Kakva živopisna slika!Od Solunskog zaliva im se učini široko polje pokriveno snegom, a od kuća i džamija velika šarena šuma.„Otkud da se voda beli usred bela dana, kad se sunce čini kao kakav ogroman požar!“ reče Fatmina majka, gledajući u zaliv preko belih minara i crvenih krovova.Kola su stajala dugo usred groblja, na jednom prašljivom kratkom putu; a hanume su otvarale prozor i isticale Fatminu lepu glavu da je omiluje vetrić, koji se dizao iz korova po grobovima s oborenim grobovskim kamenjem. Kad pođoše natrag niz strme ulice, vranci posrtahu, jer im toliko behu olabavljene vođice.Najposle kola stadoše pred jednom velikom dvospratnom kućom sa sofama, ćoškama, terasama i baba-fingama (sobama na tavanu), i crni dilaver u redingotu, krutoj ogrlici i fesu, skoči te otvori vrataoca, pa okrete leđa i opruži mišicu...Emir-Fatma baci pogled s nekim čudnim osećanjem u prozore s rešetkama, i prvi put u životu: kuća njena roditelja učini joj se kao hapsana.Kraj mora, kraj otvorenih šalona i prozora bila je mesec dana.A sad, da se zatvori.I čisto sa strahom pogleda u dve teške velike kapije sa zvekirima i halkama spolja, s mandalima iznutra, u grdno visok ogradni zid.I ona će tu, iza tih gustih rešetaka i visokog zida da vene bez sunca i vazduha.Ona nema pravo ni na sunce i vazduh!I učini joj se da dosad na to nikad nije pomislila, pa pošto se velika kapija otvori, ona potrča, gurnu srednju; hoće da protestuje, da viče.Ah! u bašti čak tursko cveće arif-len zarif...Pred haremskim vratima četiri velika limuna, pod prozorom njene devojačke sobe jedan kiparis; i on je podseti na smrt, a u groblju, maločas, smrti se nije setila!Skrenu suzne oči u narove: mnogo rodili...U konačkoj avliji je česma, a u haremskoj šadrvan: hanumama „na uveseljenje", kao da mrtve stvari mogu da vesele.Ali ovo nisu mrtve stvari, ovo su žive: šadrvan, limuni, kiparis.Obučen je u crno za njenom slobodom.On stražari pod njenim prozorom.I zar ona zna šta je to sloboda?..I pošto obu papuče „za po kući“, ode uz stepenice brzo kao da beži od tuge koja je najedanput obuze.Ali ne pobeže; tuga uđe s njom u kuću s turskim nameštajem, i gde je mošus prosto gušio.U staklenoj sofi pogleda u stihove iz korana.U svojoj sobi omilova pogledom svoj pijano, svoju biblioteku, krevete, slike evropskih gradova; a kad, preko krovova, crvenih između zelenila, vide beo zaliv, trenutno se razgali, dok joj ne odoše oči u nebo kao komad plave svile.Iz očeve kuće ona ga nikad celog ne vidi.„Bog je stvorio nebo za svakoga, samo ne za turske žene.“ I ponova se buni; ali protiv koga, to ne zna...Vide pojas njihove bašte i dvorišta — ogradni zid, pokriven lozom i bršljanom, i pred duhovne oči iziđe joj cela slika haremskog života, i na toj slici ne nađe nijedne žive i svetle boje...Vide jedan kapidžik, jedan jedini od celog komšiluka, pa i on obrastao u iscvetali jasmin.„O moja slatka suta!Pošto tejze nije u Solunu, ja bih suti sve kazala.Ali moja majka ne govori s njom!“ To sve bilo je nepoznati mladić i njegov pozdrav. U konaku su ljudi: njen otac, sluge, kočijaš, rob dilaver, a u haremu žene: njena baba, majka, ona, sluškinja, robinja njena drugarica.A vrata što vezuju harem s konakom zaključana su kad god otac nije kod kuće!Tu joj bi vrlo teško te sede i zaroni glavu u jastuk.Vide oca: visok, vrlo crnomanjast, uvek namrgođen, obučen evropski a u fesu.I zašto je obukao te haljine, evropske, kad mrzi Evropu?On mnogo drži na svoje ime, i ponosi se bogatstvom.Digne glavu, pa nogu pred nogu, i zbog toga su ga prozvali Bujukburunli, to jest nosonja, što će reći ohol.Pa kako je ljut, i ljubomoran!Žena kad hoće da ide u komšiluk, pita ga: „Imam li dopust, bej-efendi?“ Naposletku, on ništa ne radi preko zakona; u Koranu stoji: muž je za ženu odgovoran.On poređuje ženu s mačkom: kad se najviše umiljava — ogrebe.Teško njoj ako je udadu za staroturčina!A njenoj majci je lako: ona za drukčije ne zna, i ništa nije učila, nije čitala, nikud se nije makla.Narav je primila od muža, jer mu je došla mlada: hvali se rodom, ponosi se bogatstvom.„Bog je bogat, deco,“ veli stara, ali to ne pomaže.Fatminu ocu je milo kad se kaže da je na toj i toj svadbi najbogatije bio obučen njegov harem.Ali, da li on daje sirotinji, kći mu to ne zna.Ako se u kući desi nešto što se njima čini da ih ponižava, oboje strašno viču.Majka joj je ohola, zla, ali je čestita.A „slatka“ nene!Ona je učila, svršila je medresu kao muško; čita persiski i arapski; učena je i pametna kao Ajše-Sadika, druga žena Muhamedova, kao Fatma-Zehra, kći njihova proroka.I nene je putovala: prošla je svu tursku carevinu, živela je među Arapima, družila se s carigradskim najvećim haremima.Otac joj je rođen u Carigradu, tamo je odrastao, školovao se, oženio se, i došao u Solun da nasledi stričevo imanje.Njega je vaspitavala njegova nene, nju njena...Njena nene negovala joj dušu kao nežnu biljku, učila ju je da Boga voli i da ga se boji, da sažaljeva, da bude skromna, da ne mrzi, da ne ogovara, da se seća da je ovaj život prolazan, da ne smeće s uma dan kad se svila i kadifa zamenjuje s nekoliko aršina pamučna platna, da češće pomišlja na Strašni Sud, da tvrdo veruje da čoveka u životu snalazi samo ono što mu je pisano kad se rodio.„K'smet! kaži u zlu, pa ćeš ga lakše podneti.“ Ali nju je vaspitavala još i njena guvernanta, Francuskinja.Kad im je došla, njoj je tada bilo tek pet godina.Otac mrzi Evropu a u kuću uzima Evropljanku: da mu kći ne bi ostala za pašinskim kćerima, jer one imaju guvernante.Ona je dakle odrasla ne samo pored Turkinje nego i pored Francuskinje; nene joj tumači Koran i govori o svetosti zatvora; Gospođica joj čita romane i opisuje čari slobode, i u njeno meko žensko srce utiskuju se dve nenine reči, dvesta Gospođičinih.Kad se čuje kakav destan aziski, ona ostaje hladna; kad odjekne kakva evropska arija, ona dobija krila i u duhu leti po nepoznatim svetovima, zanoseći se životom koji poznaje iz francuskih romana.Ona je Turkinja, sentimentalna, strasna i sposobna za najčudnovatija maštanja.Rastužena, ona zamisli lice Gospođičino od svoje ruke, pa je ižljubi.I druge svoje učiteljice (Turkinju za turski, Grkinju za grčki i Engleskinju"za nemački i engleski) ona je volela, ali kao Francuskinju — nikad.O, ona bela Engleskinja što se zove Gospođica Crna (Miss Black), što je učila i pevanju!I našta joj sviranje i pevanje?Da veseli žene po haremima, kao čoček! „Odakle je on?“ prošapta pa baci oči kroz prozor.Vide sav zaliv, a nebo kao komad plave svile.Kad bi nešto imao krila, pa da poleti, da ga pod nebom vidi!Ali i tada bi joj viknuli roditelji: „Zavij se, nesrećna kćeri, eno čoveka!“ Jer danju, u vreme molitve, ne daju joj da sedi u bašti razvijena, da je ne vidi mujezin... Prosioce joj pominje nene, ne roditelji.Otac se razgovara s ćerkom kao s kakvim starim dervišem.Roditelji svoga deteta ne poznaju, jer ona ih se boji, pa im je neiskrena.Ona ne zna da li je roditelji vole, jer joj svoje milošte ne pokazaše.Dete ne doznade očeve nežnosti, da se ne razmazi — jedinče...Ponekad, on se suviše razneži, i rekao bi joj koju „slatku“ reč, pa se trza, jer „to čoveku ne dolikuje”, čak ni kad je otac.„Pokojna moja nene bejaše mirna, i sve nevesela: Fatma mi je na nju.“ Žene, slušajući to, smeju se, što laže.One ne znaju da on istinu govori, jer ona se pred njim pretvara...Ona je živa i vesela, i zato je svi vole.Ona je onakva kakva je pred Mersijom i Arif-tejzom, sestrom od tetke njene matere, dvaput njenih godina, a s kojom se razgovara kao s drugaricom.Još pre nekoliko godina s njom se moglo razgovarati kao sa zrelom ženom; sve je razumela, svačiji je bol pojmila, od nene je naučila da razmišlja, od Gospođice da radi.Gospođica je svakom kazivala, da joj je mala i mila učenica i vaspitanica vrlo, vrlo inteligentna, i da često, kad što reče, ne veruje da je njeno, već da je to od nekoga čula ili negde pročitala. Njen otac mrzi Evropu a voli što mu kći zna evropske jezike i što svira na klaviru.„Majčice, da sam dao još pet, deset puta za Fatmino učenje, pa ne bih žalio: volim što mi je kći obrazovana.“ — „I ja, sine, volim, ali se i bojim.Da je bilo jedno ili drugo, nikako oboje.Koran i romani, rešetke i evropsko učenje, meni se čini, sine, ne ide.Allah neka nam umudri Fatmu.“ Svi je zovu „Emir“, a nene i roditelji „Fatma“, jer to je ime kćeri njihova proroka. Kako se iznenadi Đulrengi, robinja, kad uđe u sofu i zateče devojku s čaršafom. — Aaa!A što se nisi razvila, što plačeš, kjučuk-hanum? — Ćuti, Đulrengi, da ne čuju...Žao mi je Mersije, reče i skoči, skide čaršaf i peče, obrisa oči, iziđe: otac joj dolazi iz čaršije. — Dobro došle !Dobro došle! izusti on gotovo spontano i pruži ruku Fatmi.Pošto mu ona metnu čelo i usta na ruku, on htede da je omiluje, pa se trže i brzo priđe majci: — Dobro došla, majčice! uzviknu veselo i uze joj mršavu, smežuranu ruku, jako pritisnu na nju svoje čelo, pa je podiže na svoje teme; ona ga privuče k sebi, omirisa mu lice mucajući: — Bolje te našla, sine! pa brzo dodade: — A zar tako, sine?!Ti ne mariš za nas.Svi smo te izgledali, i brat ti, i snaha, i sinovica, svi mi, a ti, nikako ne dođe. — Na Jalije, majčice, ne volim, ja sam sto puta kazao: tamo su šalone, balkoni, jeldrma, bašjorti, alafranga...Pa se okrete ženi: — Dobro došla, hanum! Ona mu brzo priđe, pritisnu mu na ruku usne i čelo i tiho reče: — Bolje te našla, bej-efendi! Posle ovo nekoliko reči, on uđe u sobu te se presvuče: pantalone i kaput zameni anterijom.Kosa mu crna kao gar, anterija bela kao sneg; bez pojasa je, sa širokim skutovima kao žena; čarape skinuo, bos je, u potpećenim saktijanskim cipelama; na glavi mu veoma mali i plitak beli ćulav i pošto uze abdest, prostreše mu ovčju kožu, da otklanja večernju molitvu.Malo, pa i žene, sve tri u belo, sve tri skinule čarape...I stara sa snahom otklanja (a unuka joj klanja samo o Ramazanu, kao sve turske devojke i mlade žene). Nasred velikog otvorenog predsoblja, razastreše, na egipatsku asuru, beli čaršav (sofra-alti), da na nj padaju mrve, i poređaše okolo šiljteta.Donese se sofra; oni posedaše i počeše jesti prstima, ćuteći.Robinja primaše jela od aščike, služaše gospodara i gospođe, i dvoraše ih s novim jelom u ruci.I za čas, pa svi skočiše, na doksatu opraše ruke i usta; a kad se vratiše, sofra dignuta, „sofra-alti“ pokupljen.Posedaše po drugim debelim šiljtetima oko zida, navališe se na jastuke, i mati i sin uzeše piti kafu uz duvan, (snaha pred svekrvom nikad ne puši).I poče se razgovor, zategnuto kao među tuđinima.Fatma ne sede, već prođe kroz predsoblje bacajući poglede u širom otvorene odaje s posteljama pod belim tankim komarnicima.Za nju je postelja nameštena nasred sofe, a za robinju kod njenih nogu; komarnici su im bili visoki kao šatori, a kroz tanko platno lepo se videle čiste postelje sa šarenim pokrivačima.Ona je jedva čekala da legne, pa da misli na njega, kao do pre nekoliko večeri što je mislila na drugoga, na svoje fiktivno drago.Pre no što se srela s Madam, ona je jednoga „stvorila“, volela ga, za njega se prosila, udavala, on je izneveravao, ona je bila ljubomorna, umirala od bola; pa opet oživljavala, gledala njegovu kuću, koja u Solunu ne postoji, izgovarala mu ime, koje mu je ona dala, viđala ga kroz kafez i kroz probušen ogradni zid, premirala od čežnje za njim, sastajali se kod njene Arif-tejze, ostajali sami, on ju je saletao poljupcima, i opet se za nj prosila, udavala, ona njemu nikad nije bila neverna, on njoj često, jedanput se uverila, umrla od bola...A neko veče: roditelji je ne dadu njemu, ona tuguje, beži, luta s njim po svetu, po Evropi, srećna je.Docnije samo Madam.Posle i Madam i on.Poslednje godine gotovo samo on, jer je vreme činilo svoje, brisalo je, polako, neosetno, ono što beše u njenom srcu duboko urezano susretom te tuđe žene...Ovo nekoliko večeri, toga fiktivnog dragog nema: iščezao je, da se nikad više ne pojavi... Popi kafu i popuši cigaru, obuče beli gedželuk, to jest noćnu haljinu, svu u vezu, povadi igle iz komarnika, pa se provuče, leže; robinja sastavi platna iglama. — Aman, kjučuk-hanum, šta ti je?! ču se tiho.Što ćutiš? — Molim te, ne diraj me... spava mi se. I robinja se svuče pa leže. Tišina, samo se čuje šadrvan, šušti, pljušti kao jesenja kiša.To pljuštanje sve više baca Fatmu u sanjarije; žmuri a ne spava, u mislima gleda more, kaik, mladića i njegov pozdrav, i onaj dugi i duboki pogled; po stoti put se pita, odakle je, gde je sada kad ona misli na njega, je li u Olimpos-Palasu ili Hotelu d' Angleter, oseća li da ona na njega misli, ili je se i ne seća: zar je on jednu pozdravio i tako je pogledao?Pa se pokrije preko glave, da ne čuje pljuštanje šadrvana i pesmu jednog zaostalog slavuja, jer i jedno i drugo je rastužuje.A kad zbaci pokrivač i oseti noćnu svežinu, miris vlažan od zemlje i limunova, prenosi se na Jalije, na balkon svoga strica.U zoru joj se mujezinovo pozivanje učinilo kao zapevka; tako prijatan glas i arija, a tako tužno.Gugutke su zalepršale krilima oko otvorenih prozora i čulo se tiho i nežno: „gugu-to“!I na manje osetljivo srce čudno utiče ovaj gugut u prozorje ranoga leta.A onaj zaostali slavuj opet peva.O, kako je tužna ta slavujeva pesma u prozorje!I zaguka njen golub: ona mu glas poznade.Nije ga videla čitav mesec, i nije ga nahranila iz skuta, pa sad, osetio je zacelo da je ona tu, pa je budi.Ali ona je budna kad je sve budi: tice, cveće, voće ; kraj njena prozora smokva budi je, šušti, i čas-po udari granom o otvoreno prozorsko krilo... Kad je trebala da ustane, ona savladana umorom zaspa, i spavala bi do podne da je ne probudi jedan grlati simidžija.S njom se probudi i ono što je zaspalo kad i ona.Šta je to?Seti se, i bi joj veoma teško: plakala bi na sav glas.Skoči, umi se, pa cigaru.Ona je jutrom tužna i kad nema uzroka; ali kad popuši cigaru, ili čim je zapali i povuče jedan dim, razgaljuje se.Danas ne bi tako.Kad ode u svoju sobu, ona joj se učini pusta, prazna, i ako je puna: pored evropskih muzičkih instrumenata, tu su njen ut i njeni zilovi; ona je ponekad i čoček...Ona ništa ne vide, već se poklopi na krevet Gospođičin, na njeno uzglavlje, i silno je požele, uze uzglavlju šaptati svoju tajnu, i učini joj se da je ona čuje, da je tu, oseća njen miris s kose, s tela.Pa se trže: nje nema; a sad će žene, hanume, iz celog komšiluka, na dobrodošlicu; raščulo se da su se vratile, pa će svakidašnji razgovori, neiskreno sažaljevanje što ih za toliko nisu videle; a možda će nju moliti da im svira, da im peva...Kako da peva kad joj srce plače?Svojim lukavim pogledima ako opaze na njoj promenu, ako je pitaju: šta ti je?Šta da im odgovori?Kako da kaže?Ako pogode?Ako čuju?Od koga da čuju kad samo ona zna...Ako doznadu pa pokvare?Šta da pokvare?Šta ima?...O, mnogo ima: muslimanska devojka primila je pozdrav od čoveka, i odgovorila mu je: to je mnogo; a što se onako s njim gledala... sve se gledaju: devojke, i žene što imaju muža.To gledanje one zovu „razgovor duša“. Da je staroturkinja, ona bi već sve ispričala robinji; ali je mladoturkinja, nova.Sede da ispriča hartiji, da piše Gospođici.Ali pre no što će početi pismo, ona odreši pojas i rasplete kosu; učini joj se da počinje nešto važno, da otvara nekakva velika vrata spolja zatvorena katancem, iznutra mandalom: kroz njih će u život, pa gleda da na njoj nije ništa vezano, spleteno. Solun, 2 juna 1905. Vrlo draga gospođice, U meni se probudilo ono što u Atale: ja sam našla svoga Kaktasa.„Krij se od ljudi; a da se tvoje oči ne bi srele s čovekovim očima, obaraj ih.“ Još kako sam obukla čaršaf, ovako su me učile nene i majka, i ako sam onda bila dete, vi to znate, draga gospođice.Ja se nikad nisam srela s čovekom, pa zato nisam imala potrebe da oči obaram.Nisam do pre tri dana; a pre tri dana... i ja ne oborih oči.Kad bi ovo čuli moji!Ja ne znam koga se više bojim.Nene najviše; ali ne, ja se nje ne bojim, već me sramota od nje: kako me je učila!Kad bi došao iz Carigrada Mehmed-bej, ja bih ga pravo u oči gledala, i s njim bi se slobodno razgovarala, kao s vama; ali on, i ako mlad, meni nije čovek, muško, nego brat: njegova majka i moja dve su rođene sestre...Vi to znate, draga gospođice. Pre neki dan sam videla čoveka čini mi se prvi put u životu: moje oči srele su se s njegovim...Kako mi je bilo, da znate, ne kad me pogleda, nego kad mi se javi!U nas se vole po nekoliko godina samo gledanjem, i to znate, draga gospođice. A on skide fes, pa mi se pokloni, i ja, nesvesno, klimnuh glavom, a srce mi toliko zalupa da izleti, osetih ga pod grlom.Jadne, jadne mi!...A znate li odakle sam ga videla?S bej-adžova balkona.To Mersije ne zna; niko, samo Vog i ja, pa i od Boga me strah, da me ne prokaže. Kad pomislim da je on istinski, nije ga stvorila fantazija mlade turske devojke...On istina živi, diše, hodi, govori, voli...O, samo još da ne voli!Ja, draga gospođice, volim jednoga odavno, još kako sam vam počela dolaziti jutrom u postelju: mlad, lep, mio; ali tome sam čoveku dala oči, usta, stas, uzrast ja sama; ja sam ga zadahnula svojom dušom.A onome je dao dušu Bog.Ja sam onoga gledala samo umnim očima; ovoga sam videla čulnim, pa ga gledam umnim, pa ću ga opet gledati čulnim, daće Bog! Gospođice, to valjda samo ja, turska devojka, tica u kafezu, izmislila sam drago, zamišljala sam ga.Ja, zatvorena, nisam mogla viđati mladiće, pa...Ali kako sam videla ovoga, ne mislim na onoga.A pre, jedva čekam da legnem, u veče, pa i preko dan: zažmurim pa pokrijem oči, gledam ga i s njim se razgovaram...Vi ste me toliko puta trgli iz sanjarija, zovući me na čas...Pa kuća gde nam je bila, i kakva!Čas u Solunu, nas u Evropi, u Parizu, evropski napravljena i nameštena.A kako videh ovoga, ja onoga zaboravih, kuću razorih, to jest uništih.Ja se, draga gospođice, i sad setih vaših predavanja, Stila: neću da upotrebim glagol razoriti nego uništiti, pošto ta kuća više ne postoji, kao Sodom i Gomor, gradovi koje je Bog u jarosti uništio.Ali ova kuća bila je hram, gde su gorele sveće, moja ljubav, i izmirna, moje...Ja ne znam s čim da poredim izmirnu... Bajram nije, a meni je Bajram; naša mi se soba čini kao džamija puna kandila, od svake knjige po jedno kandilo, i od drugih stvari.Vi ste mi predavali, da kad nam se tako čini, to je iz nas samih.I do sada ja to nisam opazila; a sad vidim da je sve iz mene; jer u meni je sad i svetlosti i toplote.I nekako mi je neobično, nekako svečano, nekako veliko, nekako strašno, kao da ću da iziđem pred Boga.Juče sam bila tužna, pa i sinoć, noćas i jutros; a gle sada!Valjda što vama pišem ili što o njemu pišem.Ja sam i čula i čitala šta je ljubav.„Ljubav je, kažu muslimanke, žena koja nikad ne ide sama, nego s drugaricom, bledom devojkom, raspletenom, obučenom u crno — s Tugom.“ Ja sad u to ne verujem, jer s mojom ljubavlju je rumena devojka, lepo očešljana i zakićena, sva u crveno: Radost. Od jutros sam učinila nešto što nikad: zadrmala sam rešetke, triput...O kako su mi ruke jake, no ja ipak...Da sam ja jaka, rešetke bi se polomile, pale, i ja bih izletela kao tica iz kafeza; išla bih da tražim mladića što se meni robinji javi kao slobodnoj.Ali kuda bih?Jedanput izlete iz kafeza sutanina kanarina, polete, jadna, prema prozoru, k svetlosti, vrati se, udari krilima o zid, pa u jedan kut odaje, pa u drugi, i izlete kroz prozor, pade na smokvu pred kućom.Na smokvi je stajala za dugo, pa kad ču naš hod, ona se uplaši, prhnu, i umesto da padne na vrh smokve, ona pade na najnižu granu.Maviš i Pamuk, sutanine mačke, zamaukaše i potrčaše smokvi; ona prhnu i pade na travu.Mačke se sa smokve smakoše, i htedoše da je uhvate; ali mi ih pretekosmo.Kad je uhvatismo, srce joj udaraše kao satić.Jadna, jadna!Da ne beše nas, nju bi mačke pojela.Da je umela govoriti, zacelo bi nam rekla: „Vratite me u zatvor, jer ja ne umem u slobodu...“ Eto, draga gospođice, ja sam kao ta kanarina.Mogla bih u slobodu, ali kako?S onim koji zna šta je to sloboda.Ja, gospođice, slobode ne poznajem, te bih u jedan kut, pa u drugi... i ne znam kuda bih.Da mi neko kaže da pođem Solunom sama, ja ne bih smela, ne bih umela. Kako je lep taj mladić zbog koga sam drmala rešetke!Kao bog.Mlad, nausnica mu kao ugljenom napravljena, beo kao sneg, obrve mu i trepavice crne, a oči plave kao...„Poređenje služi da označi sličnost koja postoji između dve osobe ili dve stvari“ tako ste mi predavali, a ja ne znam s čime da poredim njegove oči, ili šta da poredim s njegovim očima.Zumbul, ljubičica, more, nebo, sve to nije kao njegove oči.Oči su mu kao safir na beloj svili, a usnice kao dva mlaza krvi na snegu...Nemojte se, molim vas, smejati, kad sam ja ovoliko ozbiljna.Kad bi nešto bio mali, ja ga, čini mi se, ne bih volela; jer ja želim, kad mi nešto govori moj muž, da ga, slušajući ga, gledam u oči s podignutom glavom: tek bi mi se tada činio kao moj zaštitnik, kao moj branilac, čovek i muž.Pa zar ovako misli ona koja sanja o ravnopravnosti između muža i žene?Ah, ne iz mene, i iz Mersije, čak i iz Arif-tejze svaki čas progovori Turkinja, žena potčinjena čoveku, mužu.Ne može se razoriti za dan što se zidalo vekovima. On je visok kao kiparis, pa zdrav, muško, kao neki starinski vitez, i ako nema mač.Uzeo ut, pa kao neki provansalski trubadur, kao keltski bard, ili kao muslimanski ašik, peva, zacelo svoje pesme.Obučen u evropske haljine, a na glavi mu fes.Sad bih volela s vama, vrlo draga gospođice i moja prijateljice, da čitam Lamartinovu pesmu „Prvu Žalost“, ili da pevamo: Come!O, come, my life's delight!... Vi ste mi toliko puta kazali, da svaki čovek najradije govori o sebi; a ja sam, oprostite, u to sumnjala.Sad vidim da je istina: ovoliko pismo, pa sve o sebi, ništa o vama.Oprostite mi, molim vas.Ja vas volim, pa se zato s vama o svojoj tajni razgovaram.A vi, mislite li na mene često, ili po koji put?Ima li izgleda da ćete nam doći?Cela kuća zapevala bi, kad bi ugledala vas.Ja bih našu stazu posula cvećem, da nam po cveću dođete.Ja sam se na vas toliko navikla, da ponekad ne umem ni Boga da molim, zato što vas nije u našoj sobi.Ja sam tada kao dete.Koje bi se dete molilo Bogu, pre no što će leći, kad kraj njega ne bi bila majka ili dadilja?Ja ne mogu bez vas, ne mogu, ne mogu.O da Bog da vam ozdravila majka, te da mi dođete!Ala sam sebična, jelte?Nisam sebična, ali vas volim, volim... Odgovorite mi, vrlo draga gospođice. Primite mnogo poljubaca od vaše male, srećne učenice, vaspitanice i prijateljice Pismo je pisala dugo, pročitavala, brisala, ispravljala, prepisivala; jer njena Gospođica obraćala je veliku pažnju na stil, izgovarajući: „Stil je čovek“.A Emir-Fatma je bila uredna, te bi je bolelo kad bi u njenu pismu bilo pogrešaka s neurednosti ili s nepažnje. Zatvori ga, adresova ga, pa se seti šta je pisala.Ovako otvoreno...Gospođici o ljubavi!Je li ona luda!Sramota je bilo pred njom o tome i da misli...Pocepa zavoj. P.S. Vi ste mi, draga gospođice, pred polazak poručili da se vežbam.„Ako mnogo pišeš, biće dokaz da mnogo na mene misliš," tako ste mi rekli.I ja sam se vežbala. Opet pročita pismo, i nađe da bi ga mogla poslati, samo da u njemu nije ono o zamišljenom dragom.„Kako sam joj mogla pisati to!“ prošapta i pocrvene.To samo njena pupa fantazije glava, više nijedna devojka to nema; na primer Mersije, zar joj ona ne bi kazala?Ona od nje ništa ne krije, ili Arif-tejze.U tolikim modernim francuskim romanima, ona na to ne naiđe.Tamo sve stvarno, stvarno..I još jače pocrvene, pa uze te izostavi te redove, a drugo pažljivo prepisa.„Šta li će reći o svojoj maloj?Ako mi ne odgovori!Ili još gore: ako me izgrdi!Ne, neću ga poslati, neka ga u mojoj fijoci.“ Pa ipak, još isti dan, u jednom neobičnom trenutnom raspoloženju isprati ga.A posle, sto puta se pokaja što ga je ispratila i sto puta reče: ako! Danas je petak, šesti dan kako se Ibrahim-Hasan-bejovi vratili s Jalije, Fatma još misli na nepoznata mladića, ali je mnogo mirnija.Jutros je vrlo vesela: doći će joj u goste njeni s Jalije, strina i sestra od strica.Obuče se, pa otrča na sofu da se pomazi oko nene.Videći je ovako veselu, majka joj uzvikivaše: „Mašalla!“ Ona posle otrča u baštu da nahrani goluba i da nabere ruže.Ruža je bilo puno, a na bokorima jasmina još samo po koji cvet.Ona je u jednoj ružičastoj anteriji, raspletena, s nanulama povrh papuča (da joj se bele atlaske papuče ne pokvare od rose).Kad nahrani i izmilova goluba, on joj letnu na rame, a s ramena odlete na jednu smokvu; ona uzviknu „aaa!“ pa joj zasuziše oči.Posle čučnu kraj ogradnog zida, u jasminu, izvadi grudu zemlje iz jednog otvora i namesti oko: svet, kao obično po turskim mahalama izjutra i pred veče, a ona nikoga ne poznaje.Čim čuje kola, ona misli da su gosti s Jalije, i potrči, ali kola idu dalje, po neravnoj kaldrmi tandrču.Najposle, jedna kola stadoše pred njinom kapijom, a ona potrča da se namesti sa svojima na dnu stepenica, da dočekaju goste.Stadoše u dva reda: majka Ibrahim-Hasan-bejova, Ibrahim)-Hasan-bej, njegova žena i kći, robinja i sve sluškinje. Nikad nije ovoliko ispoljen sadašnji turski harem kao danas; nikad nije u manje osoba ovoliko oličen.Pet osoba tri generacije, i kakva razlika među njima.Baba, Turkinja iz Muhamedova doba, školovana, načitana, slobodna, s ljudima se razgovarala i kad je bila mlada, s narodnim češljanjem, avrapama, u narodnoj haljini, anteriji, u narodnoj obući, za kuću, terlucima; majke, Turkinje iz Sultan-Medžidova doba, znaju turski i po koju reč francuski, zatucane, u turskoj haljini i obući, sa staromodnim evropskim češljanjem; kćeri, muslimanke iz Sultan-Abdul-Hamidova doba, evropski obrazovane a ne smeju s muškima da govore, evropski očešljane i obučene a, kod kuće, turski obuvene. U sve tri generacije pozdravi turski : temena. Treća generacija, žene iz nje zovu sebe „nove“, i jedne su za reformu harema, druge za njegovo „uništenje”. Pošto se izgrliše i istapkaše, posedaše na staklenoj sofi; ali se devojke brzo odvojiše: odoše da sviraju.Svirale su Izgubljenu Sreću i bile su tužne.Posle su čitale tužna mesta iz francuskih romana: Gracijelino odsecanje kose, Atalin pogreb, i plakale su.Najposle su, u francuskim romanima, tražile „prvo zbliženje” Julijino s Morisom, i „prvi pad“ Gospođe Bovari s Rodolfom, i crvenele su, i u tom času obe bi pristale i na odsecanje kose i na smrt i na zbliženje i na pad...Jer one provode život animalan: jedu, piju, spavaju — tako je rekla Gospođica.Pa su uplakane otišle kraj rešetke: ništa se ne vidi, samo išarana lica i ruke, jer rešetke su vrlo guste.Pa su prošle kroz predsoblje i pogledale u sofu: majke im sede s podavijenim nogama i, kako se njima učinilo, tupim pogledima, ne pušeći (ne mogu pred svekrvom), gledaju u beja i slušaju ga; on, obučen a bos, jednom rukom drži čibuk, drugom hvata prste na nozi, i nešto priča.One se pogledaše i podsmešljivo osmehnuše, kao da kažu : „Zar je to život?!“ pa odoše na terasu.S terase se vide minara, kućni krovovi, smokve, odeandri, zaliv, i malo neba.Siđoše u baštu; zid, zid, i više ništa!„Nove“, a uz ogradni zid čučnuše kao „stare“, izvadiše grude zemlje, namestiše oko i počeše da vračaju: — Ko se pojavi prvi s leve strane, sreća je Esmina, reče Mersije. — Pojavi se starac. — Sirota!Sirota! uzviknuše obe devojke i robinja. — Ko s desne, sreća je Zehrina. — Pojavi se dete. — Blago njoj! uzviknuše sve tri. — Namenite na svoju sreću, reče robinja. — Ko s leve tvoj je, Mersije, reče Fatma. — Pojavi se Ismail-bejov unuk; one se podmignuše. — Ko s desne tvoj je, Fatma, reče Mersije. Pojavi se ludi Solomon.One prsnuše u smeh i prostreše se po travi, posle zatvoriše otvore i odoše u kuću. Pred veče opet odoše uza zid, i opet namenjivahu.Ulicom vri; prodavci, Turkinje se vraćaju iz šetnje, Turci idu da uzmu abdest.Njima namena nikako nije bila srećna.I već htedoše da idu, kad robinja reče: „Namenite još jedanput: na kjučuk-hanuminu sreću.“ — Ko s desne tvoj je, Emir. Pojavi se jedan mladić.To jest, pojaviše se nekoliko mladića, i Fatma viknu i pokri lice. — O, Dear me! —Šta ti je? upita Mersije; ali kad ona smače ruke, uplaši se — bila je bleda kao smrt. — Koga si videla?! zapita je začuđeno. — Meni se čini da se otvori sutina kapija i da on tu uđe.To je on!Tako mi nenine glave!Ja ga poznadoh... sutin sestrić...Stoji mu slika kod sute... — Pod stihovima iz Korana.Ala su za to grdile žene Mondije-hanumu, reče Mersije. — Pa zar si ga po slici poznala, kjučuk-hanum? A ona pod tim utiskom, u radosti, sve ispriča: kako ga je videla na Jalijama, kako se s njim gledala, i kako ju je pozdravio, to jest da ju je pozdravio, i da mu je odgovorila.Robinja tapšući od radosti uzvikivaše „aškolsun!“, a Mersije se naljuti.Da krije od nje, sestre i drugarice; i reče da i ona njoj odsad neće prosto ništa kazati. U veče, one su sedele na sofi, obasjanoj mesečinom; obe su bile u belim gedželucima, i sedele su bez sveće, da im ne bi komarci nagrdili lice i ruke, i noge, bose.Iz predsoblja se širi dim od omana; kroz komarnike se vide tri postelje, ali devojke i ne pomišljaju na spavanje.One hoće da sede svu noć, po turski, i da spavaju do podne.Pušiće, govoriće o ljubavi, pevaće ljubavne pesme i otvaraće nijete.Mersije, lepa i mila devojka, puna šale, „puna đavola“, kako su govorile hanume, prosto je uživala da zasmejava Fatmu; a zasmejavala ju je kad god je govorila engleski.I ako je s njom vrlo često, Fatma se uvek smejala na svaki njen engleski uzvik, pa svaku njenu englesku reč.Jer Mersije je potpuno podražavala Mis Blak.Kad je bila mala, čim bi počela da se igra, makar s turskom decom, govorila bi grčki; i čak kad bi samo videla igračku ili decu na ulici, počela bi grčki, jer je mislila da je taj jezik za igru, ne znajući da sa svojim malim svakidašnjim drugaricama govori zato grčki što su one Grkinjice.Kako je velika, čim hoće da se šali, govori engleski.Kao da joj je taj jezik za šalu.Stisne vilice kao Engleskinja Mis Blak, i govori, izgovara isto kao ona.I Mis Blak se smeje, jer misli da sluša sebe.I nikad ne zaboravlja kako ju je ova nestašnica jednom, kad je bila mala, pitala: „Mis Blak, kad su vam tako stisnute vilice, kako metnete punu kašiku u usta?“ Mersije uze s rafa jednu debelu, grubo ukoričenu, memljivu knjigu i reče: — Fatuš, pomisli nešto. Ona se malopre smejala kad je videla ludoga Solomona, a sad zadrhta: šta li će joj izići?Pomisli: „Ako se u mom nijetu pomenu suze, biću nesrećna,“ i reče: — Ja sam gotova. Mersije zažmuri pa otvori knjigu nasumce, pritisnu prstom jedno mesto u knjizi, i od prve reči gde joj beše prst, čitaše, tobože naprežući se da vidi, a znala je sve na pamet: Ždrali, o ždrali! visoko letite vičući.Kad pođete odavde, ponesite pozdrav mome dragom.Kažite mu da mi se oko od suza ne suši, i da... — Dosta! uzviknu Emir-Fatma čisto promenjenim glasom. — O, no! uzviknu Mersije, ali tako imitujući Engleskinju, da se Fatma nasmeja i reče: — Ti si kao pokojni Bili, naš papagaj.On kad rekne „Madmoazel!“, moja majka kaže „Fatma!“, jer misli da ja zovem Gospođicu. — O, yes! that's right! odobravaše Mersije.Ali, da dovršim. — Ostavi, Mersije jagnje, ja sam to čitala...Suze, opet suze. — What! — Meni sad nije do šale.Namenila sam: ako mi se u nijetu pomenu suze, biću nesrećna... — That's stupid!Bićeš zaljubljena.Zaljubljeni plaču, plaču. — Ja prosto neću to da slušam, viknu Fatma i zapuši uši. — O, dear me! uzviknu Mersije i baci knjigu. — Bejaše mi kao da je sutra Bajram, a sad mi je kao uoči zadušnica, reče Fatma, a Mersije se nasmeja i reče: — You are mad! — Ja sam pametna, Mersije. — Kad si pametna, što govoriš ludo?Gde li je tvoja Madmoazel ? — O, Madmoazel!Ona veruje u karte, u duhove...Nekad, po vazdan drži stočić.Svi mi još mislimo da ima nešto što...Ja ne umem da se izrazim, Mersije. — O, yes! uzviknu ona veselo pa otvori sebi: „Smeh, pesma“. — Blago tebi! bićeš srećna, reče Fatma tužno. Mersije otvori jednoj svojoj drugarici.„Suze, suze, suze.“ Fatma se nasmeja, a Mersije reče: — Tuđim suzama se smeješ.Grehota! pa uze jednu kesicu punu hartija kao oko pisaljke uvijanih. — Prvi nijet je tvoj, Emir darling, reče Mersije, a Fatma se u licu promeni.Kad razvi hartiju, vesela devojka čitaše: — Crnim se povezala! uzviknu Fatma. — Nisi valjda rekla: ako mi se u nijetu pomene crno, neću biti srećna.I posle, ti si svoje drago videla s balkona, evropski. — Kad moje srce plače, tebi je do šale! prekori je Fatma.Ona reče: — Još jedan tebi. — Kako si mogla izgubiti ono što nisi ni imala?Taj lepi još ti nije dragi.A ko zna, možda je i ženjen. — Moje sute sestrić nije ženjen, reče ona ubedljivo, i pokaja se što je Mersiji kazala svoju tajnu.Što da tera šalu s onim koga ona voli! — Zbilja, je li se pomirila gospođa strina s Mon... s Nurije-hanumom? — Nije, reče ona i duboko uzdahnu. Mersije htede da je dira, ali se trže, videći da je tužna i reče: — Još jedan nijet, da vidim hoće li se pomiriti: — Pomiriće se, očiju mi! jer, eto, to gospođa strina kune. — Aman, očiju mi! oči moje Mersije: usta su ti medena, daj da ih poljubim. Ona joj podnese usta, pošto ih napući, ali ih Fatma ne poljubi.Zadovoljno počeše nijete orasima.Mersije, šapatom, prinoseći orahe ustima, nameni na jedan, pa na drugi, treći, i pruži ih Fatmi, na dlanu.Ona uze srednji. — Dobro!Sad da vidimo koji ćeš od ova dva. Ona uze desni. — Na srednjem je bio Ismail-bej, na desnom Osman-efendi...Osman je lepši od Ismaila. — Nije lep nijedan, reče Fatma ravnodušno. — Ti ih ne poznaješ, zato tako govoriš. — Dajte meni, reče Đulrengi, pa nameni na dva oraha i pruži ih, kao maločas Mersije, Fatmi: Fatma uze desni. — Aškolsun! udaćeš se za njega. — Za koga? upitaše devojke u jedan glas. — Za njega/! Aškolsun!Aškolsun! uzvikivaše robinja veselo. A Fatma se neiskazano obradova, ali, lukava i nepoverljiva orijentalka pretvaraše se kao da ne razume, pitajući: „Ko?Ali joj rumen obli sve lice Sreća te se na mesečini to gotovo i ne opazi. — Daj ruku, kjučuk-hanum. Ona pruži svoju malu belu ručicu, koja u crnkinjinoj ruci izgledaše kao sneg na uglju: robinja prinese svojim ustima hanumin kažiprst, pa srednji, pa domali, namenjujući na njih, a posle ih steže koliko može. — Koji te zabole najviše, kjučuk-hanum ? Ona ne sme reći. — Kaži, oko moje! veli Mersije. — Domali. — On, kjučuk-hanum!On, tako mi Proroka!Tako mi zemlje gde sam se rodila!Malopre sam te slagala Sad ... on! Fatma se sad nije mogla pretvarati.Prvo se zasmeja, pa okrenu u plač, i sakri lice na Mersijinim grudima. — Ala ga voliš !Kako te to uhvati tako brzo?! govoraše Mersije i zapali sveću, zari nokat čak pri dnu sveće i reče: — Dok sveća ne izgori dovde, dotle On sve da štuca. — Komarci! viknu Fatma i ugasi sveću. — Ne bojiš se komaraca nego ti žao njega, da ne štuca, da se ne muči, govori Mersije, paleći cigare za sve tri.Pušeći, ona govoraše: — Izjavi mu ljubav.Pošalji mu ružu.Đul: sensin benim bulbul.Pošalji mu nagorelu cigaru.Ti znaš da to znači „izgoreh za tobom“.Pošalji mu pramičak kose, i odmah vezuj bošče.Jer to znači: Sač: al beni — kač!A naposletku možeš pobeći bez ičega. Ona sluša Mersiju i smeje se, ali joj smeh ne ide od srca. Kad popušiše cigare, spremiše se za spavanje, očitaše nekakvu kratku molitvu i uđoše pod komarnike, koji se beljahu, ali ne više na mesečini, nego prema svitanju, jer već se čuju treći petli i gugutke. Ustadoše pred samo podne, i robinja im se prikrade kao lopov i šapatom reče: — Istina on, Nurije-hanumin sestrić, Murad-Džemal-bej. Fatma se promeni u licu više nego ikad, a ništa ne reče.Mersije upita radoznalo: — Od koga ču da je to Murad-Džemal-bej? — Gondžeđuli otvori kapiju, nešto da kupi, promoli glavu i iskezi zube: smeje se na mene, i ja se nasmejah na nju i rekoh : „Što se smeješ, crni đavole?“ — „A ti si mi pa bela“, kaže ona i smeje se.„Baš nisam crna koliko ti,“ rekoh ja —„Ako si ukrala hanumino belilo,“ kaže ona — pa se obe zasmejasmo.Kako hanume ne govore, i mi ne govorimo: ja nisam htela.A danas, za ljubav svoje sultanije, progovorih.Gledamo se i smejemo se: njene široke nozdrve igraju kao u Bele, naše ždrebice, i sva se... — Aman! viknuše devojke nestrpljivo. — Je li to naročito, da me mučiš? veli Fatma. — Ne, kjučuk-hanum.„Koji vam je ono čovek?“ upitah je ja ozbiljno. — „Iz Stambola,“ odgovori ona pa se smeje.„Koji iz Stambola?“ rekoh ja. — „Pašić, hanumin sestrić," kaže ona, pa se neprestano smeje. — Sreća! viče Mersije radosno pljeskajući. — I sreća i nesreća: ko bi moju majku tamo odveo? govori Fatma i uzdiše. Sve tri sedoše i zapališe cigare. — Kad bismo nešto sad čule kucanje, i mi rekle : „Entrez!“ i vrata se otvorila, i k nama ušao taj, i poklonio nam se, i predstavio nam se: „Ja sam Murad-Džemal-bej“, poče Mersije. — Aman! uzviknuše robinja i gospođa i pokriše lice suknjama. — Ha! ha! ha! nasmeja se Mersije. — Ti se smeješ, a ja... ne znam šta radim.Meni se čini da baš uđe, pa...Od devete u čaršafu!Kad mi je videlo muško i oči a kamo li kosu? — Emir!Zar ti misliš da si suknjom pokrila kosu?Pokrila si lice, kao Arnautka. — Jeste, ali to je... kako da kažem, ne umem turski da se izrazim!C'est spontanément! — Ha! ha! ha! da sakrije lice kao Arnautka! — Pa kad ja nisam krila lice?Mon dieu! kad bih znala da ću doveka peče, čini mi se ubila bih se. — Kako?Mi ćemo obe za mladoturke; a oni prave pravila sa ženskim komitetom za žene.Mi ćemo za Evropljane, ne za hrišćane nego za muslimane, mladoturke.I ja sam u čaršafu od devete.Pa ipak, Emir, moje je drugo: videli su mi oči, videli su mi kosu, kroz bašjorti.Otkrivenu nikad.Maločas kad sam govorila o Murad-Džemal-beju, da će zakucati i ući, ja sam pokrila kosu u pameti.To je tako jedna navika, da kad slučajno koji od naših momaka iznenada uđe u kuću, ja dignem skut na glavu. — O, Mersije!Pa vi dočekujete goste na kućnim vratima razvijene, a sve se sa ulice vidi.Ali mi ovde dižemo skut na glavu kad čujemo mujezina. — Zbilja, Emir, kad bismo sad čule kucanje po evropski, i kad bi k nama ušao... ne krite lice!... i k nama ušao Murad-Džemal-bej, po evropski, i kad bi nam se predstavio, po evropski, i kad bi se s nama rukovao... Devojke ciknuše i sakriše ruke iza leđa.Fatma je vrlo pocrvenela i smejala se jednim smehom koji je ličio pa plač.Ona se tako smejala uvek kad je vrlo uzbuđena. — Pa i ja sam sakrila ruke, ali u pameti, reče Mersije.Ali, Emir, zar nam naše Francuskinje nisu pričale da to prosto nije ništa!Kao naše pozdravljanje sa ženama lice na lice, tako njihovo rukovanje s ljudima ruku u ruku.One ništa ne osete, ni straha, ni stida, i ne uzbude se.One pričaju da to čine mehanično, po navici, i da često zaborave da li su se s nekim rukovale, te pitaju: „Pardon!Da li sam se s vama pozdravila?“ Pa ipak, kad nekoga vole, ja mislim da moraju da se uzbude kad osete svoju ruku u njegovoj.I kako li to izgleda?U muškoj velikoj ruci ženska mala ručica.Ali svakako to je prijatno. — Ako nekoga voliš.Ja kad osetim Arif-hanumino lice, i Nurije-hanumino — zadrhtim, a jedna mi je tetka, druga majka po mleku, reče Emir. — Ne drago, dušo Emir.Ko zna kako je to?Svakako vrlo, vrlo prijatno.Mi to nećemo nikad doznati; jer to muško što nas hvata za ruku biće — muž. — A zar se muž ne voli? upita Emir začuđeno. — A koja u nas voli muža? — Arif-tejze. — O-ho!Ti misliš mene da prevariš.Kad voli muža, zašto je onoliko tužna kad nije u ljubavi s Madam Aristid ? — Ali mi, slatka Mersije, volećemo svoje muževe.Zar bi se ti udala za čoveka koga ne voliš? — Nikad!Ali za čoveka koga ne poznajem...Ja, hvala Bogu, znam u kakvoj sam se sredini rodila i odrasla.Za Crni Vrskaput ne bih.Za Braon Fes ne bih.Za Zrelu Smokvu ne bih.Za onoga što onako rđavo izgovara francuski a uobražava da izgovara divno — nikad!Mi ćemo poći za nekoga koga smo videle kroz rešetke, videle ga prvi put uoči venčanja. — Teško nama! uzviknu Emir. — Teško nama! reče Mersije. I obe duboko uzdahnuše, pa ustadoše i odoše u baštu, probušiše zid između Ibrahim-Hasan-bejova i Nurije-hanumina dvorišta; metnuše oko na otvor.Nigde nikog!Zatvoriše nov otvor grudicom zemlje, pa odoše te čučnuše kraj zida sa ulice, videše svet, ali ne videše Murad-Džemal- beja.One su tražile njega da vide.I Mersije bi ga poznala po slici.Ona zna da mu je slika iz Pariza i da je on odrastao i školovao se u Parizu.Ko zna da li i zna turski!A ako i zna, svakako izgovara kao stranac, kao Francuz.Mersiji on iziđe pred oči kao živ.Lep je, seća se.Pogleda u Fatmu i pomisli: „Srećna!“ i obuze je, trenutno, nekakvo teško osećanje, trenutno joj nešto bi krivo, žao na Fatmu, kao da joj zavidi, pa skoči i reče: „Hajdemo u neninu sobu“.Ne reče: „Ala smo lude, pa odatle ga možemo najpre videti", a to pomisli i zbog toga skoči. U neninoj sobi sedele su pozadugo.Što bi ljudi i žena iz te ulice, iz toga kraja, tuda prođoše.I najedanput, obe viknuše, u jedan glas: „On!“ Obe su ga poznale.Emir, uzbuđena, zbunjena, ne znađaše šta radi te pobeže udno sobe, tu čučnu, metnu ruke na lice i zaplaka. — Plače sad kad treba da se smeje.Blago tebi!Sad ti život ima smisla, govoraše Mersije čisto promenjena. — Bože!Na Jaliji me pozdravio!...To mi je bio san ... govoraše Fatma isprekidano. — I san ti se ostvario..Samo da su mu crne oči, i da je malo viši.A lep je kao bog, govoraše Mersije kao za sebe. — Viši?To bi bila motka za podupiranje košulja, umeša se robinja. Odavde odoše na baba-fingu, da gledaju nebo i more, i da ćeretaju, da govore o tom nepoznatom mladiću, o tome Francuzu što se zove Murad-Džemal-bej.Čas-po, pa su obe zatvarale oči da gledaju njega ; ali kad ga se nisu mogle setiti živog, gledale su mu sliku, koju tako dobro obe poznaju: videle su je nebrojeno puta.Jedanput ju je Nurije-hanum dala Fatmi, a ona je nije smela držati u njihovoj kući, nego ju je odnela kod Mersije, metnula je na Mersijin pisaći sto, i tu su je gledale, i gledale: zapamtile su je tako kako je nikad neće zaboraviti...Preko krovova, gledale su more...Odatle, sa zaliva, s njegovog pristaništa, polazile su lađe za Carigrad, za Anadoliju, za Siriju, i za Francusku...Jednoga dana došlo je više lađa, i jedna od njih donela je njega; a one, možda baš toga dana, bile su mirne, ravnodušne!... Šehnaze-hanum, Fatmina baba, sva u belo, polako odškrinu jedna vrata s podmazanim šarkama i pogleda u sobu, u pomrčinu napravljenu od feredža i ćilima kao uz Ramazan; svetlost kroz vrata pade na jednu postelju, na krevet s crvenim pokrivačem, gde spavaše Fatma, pokrivena čak preko glave.Stara na prstima priđe krevetu, i polako diže pokrivač, a unuka joj se probudi, otvori oči, pa ih zatvori.„Ja sam te, čedo, probudila.Ali što da se pokriješ preko glave kao usred zime, kad je napolju strahoba, omar, gori nebo i zemlja!Digni se, jagnje, da vidiš majku ti; gotovo gola, pa samo viče: „Afrika !Afrika!“ Unuka je zagrli i razmaženo oteže; „Ne-neee !“ Stara je omilova po licu i omirisa joj kosu, pa ode te smače s jednoga prozora feredžu i otvori oba krila.Spolja uđe zagušljiv vazduh; a Fatma se podiže na lakat, pa kad vide majku, nasred sofe širom otvorene, samo u dugačkim belim gaćama, razdrljena, sedi i hladi se jednom grdno velikom japanskom lepezom, ona se uze smejati kako se deca smeju, zacenjujući se.„Sine, pogledaj ovamo,“ reče joj baba i s drugog prozora smače ćilim i otvori oba krila; a unuka se opet podiže na lakat i pogleda u baštu; drveće je bilo kao sparušeno, a dve krupne bele gaćaste kokoši raskrilile se i otvorile kljun, malo dalje jedan pas naslonio glavu na šape i isplazio jezik.„Tondi će nam lipsati !“ reče ona uplašeno, a baba prihvati : „Pa kad je ovakva vrućina, crkavaju kokoši, psi, mačke“.Kad stara reče mačke, ona se seti sutinih mačaka, Maviša i Pamuka, i odmah joj se seti i sestrića, na koga nije mogla pomisliti odmah čim se probudila: zbunila je baba, pa razdragana steže babu da je udavi.Stara se branjaše, i reče: „Ti si nešto lepo snila, zato si tako vesela". — „Snila sam, nene, zelen kalpak.“ — „Ako si ga snila onako, radovaćeš se — zeleno.“ — „Snila sam ga na glavi." „E, udaćeš se.“ Ona se zasmeja, kao maločas, jer zelen kalpak snivala je često, i uvek joj nene rekla da će se udati. — Ustani, monanjo! što joj ne kažete, bujuk-hanum? reče crnkinja ulazeći u sobu, pa se zakikota.I kažu da je lep taj francuski jezik, a kako mu je ružna, grdna ta reč!Turski lepo, slatko: kuzim, kuzidžijim, završi pa ode te donese bokal vode i izruči je u beli porcelanski umivaonik na mramornoj ploči.Posle reče: — Ustani, monanjo, da ti se voda ne ohladi. — Zar si mi donela vruće vode, Zambak-hanum? — Vruće s česme.Kjučuk-hanum, sve gori.Ali, šta ćeš da obučeš? — Plavu anteriju, Zambak-hanum. — Belu, onu što je kao paučina.Vrućina, kjučuk-hanum, da se umre. — Pa kad je tolika vrućina, koliko je sunce?Mora da je grdno veliko. — Sunca, kjučuk-hanum, i nema, nije ni izgrejavalo, samo onako gori, ne gori nego guši — omar.Biće neko čudo.Svi smo u belo, govori robinja i polazi da otvori vrata, jer neko začagrlja rezom. U sobu uđe Mersijina robinja Đulzade , obučena u beli čaršaf a crna kao gar, i iskezivši bele široke zube zakikota se i pohita da poljubi Fatmi skut, noćnu haljinu svu u vezu.Ona joj skuta ne dade i reče: — O, dobro došla, Jasmin-hanum !Ali kako se to smeješ : „Ka!Ka!“, kao kad kakoće kokoš! — Ili kad gače guska, ili kad viče patka na kišu.Ona je kao patka, i ide kao patka, govori Đulrengi i prinosi hanumi haljinu. A Mersijina crnkinja se zaceni od smeha, posle reče: — Slatka kjučuk-hanum, kakav je ovo omar danas?!Jutros rano iziđoh na balkon, a ono more vri, prevrće ključ; od obale mi se učini kotao, pa se tek poče dizati para kao s ključale vode u zimu, i najedanput ništa se ne vidi, ni brda, ni kuće, ni lađe, ni kaici, ne kao da pade s neba magla, nego kao da se diže iz mora para, a nebo poče da se spušta kao da hoće neko da pokloni onaj kotao s vodom što ključa.Bože, što je to bilo čudno, i strašno!Sad nebo visoko, ali omar!Jedva dođoh. — E, Jasmin-hanum, zašta te poslala kjučuk-hanum? — Uuu! ja zaboravih!O što volim kad me zoveš imenom koje mi dade slatka Arif-hanum.Ja i Đulrengi crne smo, a ona zove jednu Jasmin, drugu Zambak, reče robinja, pa se opet zakikota, i raskopčavaše se da izvadi nešto iz nedara. — Pismo!Ali zašto u nedrima kad je toliki omar?Ti si ga pokvasila znojem, pa sad ne mogu da ga poljubim, reče Fatma tobože ljutito ; ali robinja je znala da se ona to šali, pa se opet zakikota, zaceni se od smeha, posle reče: — Nije mi do snage bilo, Boga mi! A Fatma otvori milo pismo i prelete očima preko duguljastih francuskih slova... Mila Emir, Misliš li malo na mene i mnogo na njega!Ja sam puna da prsnem, a nemam pred kim da se ispričam.Mi se spremamo za čifluk.Kako ću tamo bez tebe!Juče nam je pravila posetu jedna Carigrađanka, zove se Fahrije.Da znaš kako je bila obučena!Niko ne bi kazao da je Turkinja!I lepa!Dok je govorila, ja sam je sve gledala u usta.Kakva su joj usta!Kao rascvetana ruža.Ne smej mi se: ona je nova.I dolazila nam je jedna Francuskinja, zove se Madam Ažil.Da znaš kakav joj je bio šešir!Plavičast, ili upravo neodređene boje kao njene oči.Videla da ga gledam, pa ga skidala i metala meni na glavu.Da znaš kako mi je stajao!Kao ovoj maloj Francuskinji.Bože, kako su joj lepe oči!Da vidi Arif-tejze Madam Ažil, zaboravila bi Madam Aristid.Priložila sam ti pismo tejzino, poslato preko mene.Oprosti što sam ga otvorila: bila sam radoznala!Da vidiš, dušo, arif i ali prosto nas buni.Izgori ga, molim te, i ako je na francuskom.U petak ću ti doći s ovom lepom novom i još s dve njene prijateljice, i s Madmoazel Darno, i s Mis Blak.O, yes!Miss Black will come to see you?A ti, spremaš li se za čifluk, i misliš li na mene malo i na njega mnogo?I am jealous.Ljubim te. Fatma izvadi iz zavoja drugo pismo, tetkino.Robinja reče: — Kjučuk-hanum, ima li odgovor za moju kjučuk hanumu?Hoćemo u hamam, pa moram da se žurim. — E pa dobro; daj, Đulrengi, hartije. Robinja joj donese dva ružičasta tabačića, koji su mnogo mirisali na ljubičicu.Ona pisaše, olovkom, na kolenu: Draga moja Mersije, Ja mislim mnogo i na njega i na tebe.Don't be jealous!Ali sad, ti mi iziđe pred oči, i on.Kako sam mogla i pomisliti da me on uzme?Zar će on mene uzeti kad je princ?Juče prođe peške: princ!I videh ga na kolima: princ!I na konju: princ!Suta me je volela pa me tek onako dirala... za njega.Čudim se kako ne umreh kad ga, onda kad si ti bila kod mene, videh, naročito kad čuh da je sutin sestrić.Oh, da mi je da ga danas vidim!Što ne mogu da se razgovaram s njim, da čujem kakav mu je glas, i kako govori francuski?Znaš li onu malu Fifi?Kad beše zaljubljena, ne beše ustave koja bi je zaustavila da pred veče ne iziđe, da ne ode u baštu kod Bejaz-Kule da se s tim koga voli nađe i razgovara; a sutradan je bivala blažena, kao da je išla na sedmo nebo, pa se otud vratila.Naposletku, možda je i bolje ovako; kad bih ga uzela, ljubav bi nam bila sasvim sveža, svaka reč nova.Samo, ja sam strašno nemirna, nigde me mesto ne drži: čas sam kraj zida, čas kraj kafeza, čas na sofi, čas na baba-fingi, i sama sebi ličim na ticu u kafezu, i na lavicu u menažeriji; samo što ja ne drmam drvene kafeze kao ona gvozdene rešetke, i što ne vičem kao ona.Ali, zadrmala sam ih kad dođoh s Jalije... Za čifluk se valjda spremamo, vreme je; ali ja to ne znam, i neću da znam.Pre sam jedva čekala leto i letnje vrućine, da bežim na čifluk, da se penjem na naše kule i čardake, te da gledam zeleno polje i po njemu našu ergelu i ovce.Znaš, Mersije, kako smo volele kad se kosi trava, pa miriše, a mi se po njoj valjamo?Ja sam leto volela najviše zbog čifluka.Ona naša livada, i ako je opkoljena zidom, milija mi je bila od naše bašte, zato što je beskrajna, i mi se po vazdan jurimo po njoj s drugaricama, ili se igramo lončića i oraha, kako decom tako devojkama.A noću, na kuli, na mesečini veselimo se s hanumama i gledamo u Vardar.Kako sam bila radosna kad nam dođu gosti iz varoši, i kako sam bila tužna kad pođu!Ja sad za to ne marim, i strah me od ove današnje zapare, da moji ne pobegnu na čifluk još sutra, i da ja za toliko ne viđam njega. U petak te čekam sa strankinjama i Carigrađankama.Ja sad Carigrađanke sto puta više volim, jer Carigrađanin je on.Ako možeš, dovedi i Madam Ažil.O što nije tejze u Solunu, da nju vidi, ali da ne zaboravi Madam Aristid.Ne kažeš koja je, to jest je li putnica ili će da živi u Solunu.Primi hiljadu poljubaca od svoje sestre i verne drugarice P. S. Tejzino pismo ću izgoreti pošto ga pročitam i ižljubim. Fatma zatvori pismo pa ga dade robinji zajedno sa „slatkima pozdravom", a ona ga metnu u nedra, pa praveći duboka temena i smejući se iziđe.Fatma čita tetkino pismo: Serez, juna 1905. Prošlo je po noći, svi spavaju, a ja sedoh tebi da pišem.U ovo doba godine i ovamo je vrlo toplo.Kuća u kojoj gostujem, na jednom je brežuljku odakle se vidi sav Serez.Ja sam do sad sedela kod otvorenog prozora i gledala u mnoga minara, na mesečini siva kao i jablanovi i kiparisi, i mislila... o, na šta sam sve mislila.Čudne misli obuzimaju mene, pobunjenu, kad sedim sama na mesečini i osećam slan miris, valjda od jezera ili čak od mora, čije su obale zasađene maslinom, i čujem jedan klarinet i podvriskivanje jednoga beja.Zašto naši ljudi, kako u Solunu tako ovde, vole da sede na mesečini sami i da podvriskuju?!Kako je ovde lepo što je stvorila priroda, a kako je ružno što su stvorili ljudi!I večeras sam teturala s turskim ženama po strašnoj kaldrmi, pored trošnih i naherenih kuća okićenih polomljenim kafezima nad koje se nadnose osobite voćke pune roda i dižu kiparisi.Fenjer, svako veče, ja nosim i idem napred pred ženama da im osvetlim put.Čini mi se da ih ne vodim kroz varoš punu živih duša, nego kroz groblje.Kad nas sretne kakav derviš, sklanja nam se s puta, jer on, vidovit, vidi novu struju krvi i života, i novu dušu, i, star, plaši se od te nove duše, od nove žene.Oh, a naše stare hanume!Tek počele da žive, a stare; stare se i rodile.Ćute, žvaću sakaz, zadremaju, i zaspe.One spavaju. Skočite na noge, vi mlade, nove, prilazite im, drmajte ih, zovite ih, vičite iz svega mladog grla: nek se probude, nek se rasveste, nek vide da nisu stvari, jer imaju dušu, nek doznadu da sve što ima dužnost ima i pravo na pravo: učite ih da traže pravo sunca.Napred će Emine-Semije, pa za njom Đulistan-Hismet, pa za ovom ja, pa za mnom vi: da obaramo, da rušimo, da uništavamo, da sečemo, da cepamo, da bacamo u vatru, milom, silom, krvlju.Ustajte, mlade žene i devojke, koja god je imala kraj sebe Anu, Marsel, Eliz, i čula šta je žena, i šta je ženina dužnost, i šta je ženino pravo. Po sto puta grlim i ljubim tebe, Emir dušo, i Mersiju, i sve mlade, sve nove.Po sto puta vam uzvikujem kao apostol, kao prorok: na noge! Fatmi se kosa na glavi diže, iscepa pismo na najsitnije komadiće i dade Đulrengiji da to baci u vatru.Ali Đulrengi utrča i radosno viknu: — Mužde, kjučuk-hanum! — Ko je došao? — Mužde! Ona joj dade čejrek, i pocrvene, ne znajući kome treba da se raduje. — Arif-hanum! uzviknu robinja i otvori vrata. — Tejze!Moja mila, slatka tejze! uzvikivaše Fatma van sebe od radosti, a u sobu uđe s puno živosti Arif-hanum, uđe kao mlada žena, kao devojka, i ako je prešla četrdesetu. Fatmi je mila ovako seda, jer ona je drukčiju i ne pamti, ovako puna temperamenta, ozbiljna a ipak kao dete.Pritrča joj, u gedželuku, neočešljana, pa i neumivena, i stade da se s njom grli, da se tapka i da se miriše. — -Ja ću, tejze, da te ižljubim, ako sam neumivena, reče i napade je poljupcima po licu i po rukama. " Arif-hanum ljubi samo koga mnogo voli; i nju nebrojeno puta poljubi, čak i u oči, i ako oni kažu da se ne valja. — Dosta, Arif, dosta!Ti ne znaš šta je dosta! reče s praga Fatmina majka, onako u gaćama i košulji i s japanskom lepezom. Kad joj se kći miluje s tetkom, ona je ljubomorna, boji se da ne voli više tetku nego majku. — Majčice, meni se čini da je tejze porasla, reče Fatma izmičući se i gledajući tetku. Sestre se nasmejaše, a Arif reče : — Možda sam se smanjila.Istina, ja nisam mala, ja sam srednja, kao Safet. Safet reče kćeri da se odmah umije i spremi, a sestru odvede na sofu. Izvede je, a ne kazah joj!O kad čuje da sam zaljubljena!“ Fatma se brzo spremi i ode na sofu, gde su sedele njena nene i majka i njena tetka.Čučnu prema tetki i zagleda joj se u milo lice.O koliko je se zaželela!Otkad je na putu!Bila je u Serezu mesec dana, pa otišla u Carigrad s jednom Engleskinjo, pa se opet vratila u Serez.Kako joj je ona mila drugarica!Milija čak i od Mersije.U turskoj starinskoj anteriji i starinskom češljanju, ona joj je novija od svih.Nju je jednom pitala nene : „Voliš li Arif-hanumu, čedo, ili što je vesela ili što je tužna, ili što je šaljiva ili što je ozbiljna, ili što čita, što piše, što zna tolike jezike, što ne puši, što pe pije, što je uredna, što se ne zadužuje, što bira društvo, što voli decu, što žali sirotinju, što ružnim robinjama daje lepa imena; ili je voliš, čedo, što se druži sa strankinjama i što voli Francuskinju?“ A ona je neni odgovorila: „Ne, slatka nene.Ja je volim, ali ne znam zbog čega je volim“. Arifa govoraše, a gotovo uvek, kad je govorila bila je u emociji, nekad velikoj da je zamuckivala, prekidala rečenice, i najposle rekla: „Ne, ja ne mogu dalje“. — ...Noću mi je bilo lakše : tumaramo pomrčinom.Danju vidim i naherene trošne kuće i bezočne ljude.Naročito u Carigradu.Stid me je bilo od one strane žene, Engleskinje.Ona je i lepša i mlađa od mene, a naši ljudi nju ne diraju, boje se da nije žena nekoga stranoga poslanika, nekoga iz diplomacije, nego diraju mene.Kad ne spustim peče, zbog vrućine, kad ne otvorim suncobran, da ne zaklonim sunce, ljudi, Turci, zavirkuju me, namiguju mi, iskašljuju se.Ja okrećem glavu ili spremim suncobran da ga izlomim o „mušku glavu".I ti ljudi, neljudi, naši muževi, ljubomorni na svoje žene, zavode tuđe; i kojoj malo vrdnu oči, oni viču: „Nevaljala!“.Ljudi su krivi što su žene nevaljale, a žene su krive što su ljudi nevaspitani.Još dok je malo, mi ga puštamo da radi što hoće i govorimo: „Ako, muško je“.Da popravimo to: kao žensku decu da vaspitavamo i mušku.Ali do koliko, teško nama!Do onoliko dok se s majkom sme kupati u ženskom hamamu.A posle: „Hajde, sine, na sokak, neka te sokak vaspitava.A kad hoćeš u kuću, glavom se ne šali da uđeš dok ne pitaš : „Da nema nekoga?“ to jest gostiju tvoje majke i sestara.„Umesto kuće, kafana; umesto sestara, čočekinje i kafanske devojke.Pa kad se ožene, oni ne znaju čestito ni da progovore s čestitom ženom, i nisu nežni, odvojeni od majke rano...U Evropi, gde čovek ženi ustaje na noge i ljubi joj ruku, dohvata mahramu, pridržava gornju haljinu, pušta je napred i desno, i priča joj sve kao drugu, žene se bune protiv neravnopravnosti s ljudima!A šta da radimo mi, toliko potčinjene i ponižene, što kud muž okom mi skokom, što bez pitanja ne smemo nikud, što se moramo vratiti iz šetnje pre sunčeva zahoda, što ustajemo mužu kad pođe i dođe, što mu polivamo kad se umiva, što mu pomažemo kad se oblači, što mu palimo nargile, i što kad nešto tražimo da nam kaže, on veli: to nije za žene, i što nam muž u svako doba može reći: idi, nisi za mene, i ispraća nas pošto nas je isplatio po ugovoru kao sluškinju, i što nikad nismo sigurne od — ortaka? Ona ućuta da odahne, ne od govora nego od nekakvog teškog osećanja, a Safet-hanum reče: — Sestro, da je Bog hteo da su muž i žena ravnopravni, on ženu ne bi stvorio od muževlja rebra, već od glave.Što se ja ne bunim: moj muž je „grom“, nego ti: tvoj muž je „dobar dan u godini? — Sestro, što se baš ja bunim, u toliko je iskrenije: iz mene ne govori moje ogorčeno Ja, nego milioni poniženih turskih žena.Mi ljude ne vaspitavamo, ljudi nas ne spremaju za život.Da sašijemo košulju za šeset para, da ispletemo kesu za groš, da navezemo čevre za dvadeset para: to nam je sva sprema za život.Ne može biti ravnopravan onaj s onim od koga izgleda da ga hrani. — Čime da te poslužim, kad ne pušiš i ne piješ kafu? reče Safet da bi prekinula neprijatan joj razgovor — Otrovom, reče Arif.O Šehnaze-hanum! o slatka hanum-nene! da znate kako me je bilo sramota od one strane žene!To je jedna bogata engleska Mis, koja se, videla sam, potuca po zemljama kao što je naša, trošeći svoj novac da bi prosvećivala neprosvećene.Videla je u našoj zemlji neuređenost, prosjačenje, pijanstvo, neprosvećenost, divljaštvo, razvrat i raskoš, i pitala me, zar mi nemamo društva, naročito ženska, za ovo i protiv ovoga?„Razvrat i raskoš upropašćuju zemlje i države." Na jednoj svadbi u Serezu, ona, hladna i ozbiljna, nije se mogla uzdržati od glasnog iskazivanja svoje zaprepašćenosti.Kuća, gde je bila svadba, bedna i žalosna, mala, niska, vlažna, u jednoj prljavoj uličici, a u njoj nevesta i svatovi u svili, u kadifi, u zlatu, u biseru, u dragom kamenju.Ona, visoka, jedva se uspravila u sobi punoj raskošno obučenih žena, a ne seda nego stojeći govori: „Pokupite sav ovaj nakit, prodajte ga, i tim novcem stvorite Sirotinjski fond; i znajte da bi on bio toliki da bi izdržavao sve sereske slepe, kljaste i uboge prosjake, iako ih je toliko mnogo da su vam zakrčili ulice.Hoćete li — reče mi — da o ovome vašim ženama, ovde, na svadbi, držim jedno predavanje?Vi im prevodite reč po reč; neka im svaka reč uđe u srce“. — „O, Mis Smit!“ uzdahnuh ja duboko, ali joj na pitanje ne odgovorih.Da sam Turkinja svom dušom, osetila sam po onom bolu, po onom stidu.Na svaki način gledala sam da odbranim od pravednog napada svoje sunarodnice i rekoh joj da se u zemlji gde nema slobode ne može ništa uraditi.„Kakvo organizovanje ženskih društava u zemlji gde je žena stvar i gde je slobodan samo onaj koji ugušuje slobodu?" Emine-Semije-hanum voli Francuskinje, to jest voli prosvećenost njine zemlje, a Đulistan-Ismet-hanum Engleskinje, to jest visoku kulturu njine zemlje.„Francuskinje raspaljuju i onako raspaljenu fantaziju naših mladih žena i devojaka, a Engleskinje je temperiraju,“ veli ona.Ja sam se za ovo vreme, dok sam god bila s ovom radnom, tačnom i urednom, trezvenom Engleskinjom slagala s Đulistan-hanumom i gotovo sam postala anglofil.I ta žena nađe puta i načina da pošalje meni i mnogima pravila svih njihovih udruženja i ženskih društava, te da ih mi pročitamo, proučimo i da uzmemo iz njih ono što je za naše prilike, za naš karakter i temperamenat.Ona će opet doći i poučiće nas kao starija sestra mlađe sestre ...O kad bismo bili slobodni, prvo bismo, mi prosvećene žene, organizovale jedno veliko, monumentalno društvo koje bi se zvalo: Društvo za samovaspitavanje i vaspitavanje. Ona ućuta i duboko uzdahnu, a Safet se ljućaše na ovaj njen ovakav govor, ali prikrivaše ljutinu: došla je s puta. Ona ustade i reče da hoće da svrati Mejrem-hanumi, a Safet se đavolski nasmeja i reče: — Ili nekome kome treba da se reče „srećni ti gosti“? Ona je pravila aluziju na Nuriju.Arif je zacelo htela tamo, ali da ne bi sestri učinila na žao, krijaše.Ispratiše je do kanije, Fatma sa suzama u grlu: ništa joj ne može kazati... — Nije ona ljuta na naše ljude i žene, nego na Elizu.Kad god se s njom zavadi, ona je ovakva.A ja sam čula da su se zavadile, zato i luta po svetu, govoraše Safet idući.Pa se tek najedanput okrete svekrvi i reče: — Šta joj je ta strana žena, gospođo majko? — Sestra po duši, gospođo snaho. Safet se nasmeja kako se retko smeje, naročito pred svekrvom i reče: — I sad tobože voli Engleskinje.Ona je luda za Francuskinjama.Ona je i Fatmu i Mersiju naučila da luduju za sve što je francusko, za Francuskinjama. — Nije čudo, gospođo snaho : Francuskinje su joj srodnije po naravi, po svemu, od Engleskinja. Arif otide Nurije-hanumi, ili, kako je Turkinje zovu, Mondije-hanumi, Fatminoj suti, to jest majci po mleku.Kao u Nurijinu starinsku kuću s kafezima a i sa šalonama, s električnim zvoncetom na kapiji pored halke i zvekira, tako u njenu veliku sobu, u salon s „mešovitim“ nameštajem, Arif-hanuma se zagleda i pomisli: „„U đubretu spava, carski san sanja“ : kraj turskih stvari ona meće evropske.“ I Nurijina robinja joj se obradova, ali i ne pokuša da joj poljubi skut, pošto zna da ona to ne da, i ne voli, nego joj pomože da se izuje, i obu joj njihove papuče, ali ne kao robinja gospođi, već kao kći majci. Nurije-hanum, jedan neobičan tip Turkinje, crnomanjasta i živa, Safetinih godina, usta i radosno uzviknu: „Mon Dieu! to je od vas lepo, Arif-hanum.“ I pošto joj pokaza rukom mesto gde će sesti i ona prođe pored njenih gostiju, žena, starih, mladih, i sede, domaćica se spusti prema njoj na jedno šiljte i opet uzviknu: „Mon Dieu!“ Pa se posle kratkog ćutanja zdraviše temenima, sve redom, pa Arif vide jednu ozbiljnu, otmenu i vrlo lepu hanumu od trideset pet ili šest godina, i pita koja je, pa joj Nurija kaza da je to pašinica, njena sestra, mlađa od nje, pa se ona s pašinicom tužno pogleda i tužno se na nju osmehnu, pa je Nurije poče peckati za Madam Aristid, pa se žene, sve osim pašinice, na to peckanje, diranje, lukavo osmehnuše i lukavo pogledaše u Arifu, pa se Arif naljuti i brzo se trže, pribra i zagleda se u ovaj neobični tip, Mondije-hanumu.Nju ta žena uvek može i da naljuti i da ražljuti, može čak da je razgali, nasmeje. Nikad ne kaže „Alla!“; pred svaku rečenicu rekne „Mon Dieu!“ „Pofrancužena Turkinja“, kako je još zovu turske žene, „ona toliko voli francuski i govori ga i kad treba i gde ne treba: pred klanjanje, i kod mrtvaca!“ Drži francuske ilustrovane listove i čita samo o običajima, i o novostima, da bi bila „au courrant“, i toliko govori o Francuskoj da čovek misli da je u njoj pola veka provela, a ona je nije ni videla.Češlja se francuski, oblači turski; u kući joj je nameštaj i francuski i turski ; pudlice joj imaju francuska imena, Favorit i Minjon, mačke turska, Maviš i Pamuk; topi se od miline kad neko reče da liči pa Francuskinju, i ponosi se „duhovitošću".Ona govori o duhu, ne o srcu; pa ipak, ona više ima srca no duha.Carigrađanka, kći carigradskog paše (i majka joj je bila kći pašina; ona je s ovom sestrom sestra samo po ocu), ona se udala vrlo mlada, gotovo dete, i živela s mužem, miralajem, koji je pre nekoliko godina umro, neprestano u Solunu, nemajući svoje dece i voleći tuđu: za svakim sestrinim umrlim detetom odbolovala je; sina joj, jedinca, voli kao da ga je rodila; i svoje susede, Safet-hanume, jedinicu gotovo je očuvala, i što je čudno za ženu koja nije nikad rodila, davala joj nedra, te je ona za to i zove „suto“. Kao obično, ona i danas sedi na šiljtetu u beloj alvatnoj haljini, turskoj anteriji, koju ona zove saut de lit, s frizurom, bez čarapa, u crvenim saktijanskim terlucima. Što je tursko pored francuskog, to je prosto iz ljubavi prema konzervatizmu, koga se teško oslobođavaju i najinteligentnije, najprosvećenije turske žene Nurije-hanumine vrsnice. Ona se zagleda u Arifu, i kroz glavu joj sinu jedna misao, vrlo lepa, i ona se zaradova: Arif-hanumi će govoriti za Džemala i Fatmu. — Mon Dieu! zaboravih i pse i mačke i tice kako mi dođe moj sestrić, slatki Džemal bej.Na nj, što je lep kao sultan Aziz, Pamuk je strašno ljubomoran, reče i omilova jednog velikog mačka što ležaše kraj njenih nogu, sasvim belog, zbog čega ga ona i zove „Pamuk“, i bez premišljanja pozva Arifu da joj vidi sestrića.„Ona je kuražna i energična,“ mislila je, „ona će me izmiriti sa Safetom, ona će udesiti venčanje." Arif, ne znajući šta ona misli, začudi se što je tako najedanput i pred svima zove da „iziđe“ pred čoveka, i pocrvenivši zahvali joj izvinjavajući se da neće da ga iznenadi — tuđinka.Njoj dođe žao na Arifu, pomisli da ona hoće da uda Fatmu za drugoga, te ponova poče da je dira, vređa za Madam Aristid.Ona joj je uvek zavidela na Francuskinjinom društvu, i vređala je : „Gde je Madam Aristid?Dobro ste hteli doći bez nje?!“ Turske žene ne znajući zašto je dira, smešahu se na nju lukavo.Ona se popovo naljuti, ali se brzo povrati i rastuži se.One joj se učiniše zabludele duše među koje je poslao Bog, ne Prorok, nju, apostolicu i misionarku, da ih izvede na pravi put, da ih vaspita i pripremi za preporođaj, za njihovo oslobođenje.I uzbuđena, da ne bi zaplakala, ustade i pobeže; one osetiše to u njoj i ostadoše duboko pogružene ... Ona ponova ode Ibrahim-Hasan-bejovima.Kad je videše, one se iznenadiše i obradovaše, naročito Fatma.„Sad ću joj kazati,“ mislila je.Čim sede, ona poče govoriti o ženama: — Jadne naše žene!Ko će ih izvesti na pravi put?Mnoge misle da su nove, ako ulaze u sobu u cipelama, ako su se očešljale evropski i nazvale tursku haljinu francuskim imenom, i izgovorile u društvu po koju francusku reč.A kako se oblače! reče ona, pogledavši u staru. — Kao deca, reče stara ozbiljno, pušeći.Jesi li videla decu: meću kapu na glavu, pa ono što je napred, oni okreću natrag.Kad prohodaju, svaki čas padaju, a kad progovore, ima reči koje nama ništa ne znače.Polako, kćeri moje, ko hoće s prve stepenice na četvrtu, lako može slomiti nogu ili razbiti glavu.I vi morate kao Bog.On u proleće da drvetu list, pa cvet, pa rod. — U Serezu su naše žepe gore no ovde.Ništa nisu čitale, jer i ne znaju čitati, ništa nisu videle, jer se nikud nisu makle, a ovamo viču: „Naših običaja nigde nema!“ — „Gde je to „nigde“?“ ja ih pitah. — „Naš brak, pa naš brak!“ uzvikuju — „U Evropi je brak mnogo savršeniji, pa ipak ga nazivaju preživelom ustanovom i rade mu na reformi.“ Jedna im objasni šta je to reforma, a one se razvikaše : „Šta! valjda žena da ide u dućan, a muž da sedi kod kuće, da gleda kuću i decu?“ I posle, što je najgore, naše žene su neiskrene.Prvo treba vaspitati žene, pa posle ljude, ili samo žene, a ono posle samo po sebi dolazi.Tamo još po starinski: komšije hvataju (u nevaljalstvu) komšike, pa kad koju uhvate, zakuju od nje kapidžik ili je proteraju iz „poštene“ mahale; i tad „neuhvaćene“ viču na „uhvaćene“, kako su se mogle zaboraviti i isprljati ono što ni more ne može oprati — obraz! — A kakve su strankinje? umeša se Safet. — Iskrene.Da su kao naše, ja se s njima ne bih družila.S našima moram: naše su. Safet reče brzo i neočekivano: — Pišu li ljubavna pisma kćeri tvoje Elize? — Njene kćeri!Deca! viknu uvređeno Arif. — Koliko ima kako joj se kći isprosila? brzo reče Safet. — Njena kći tek je ušla u petnaestu, a Francuskinje se ne udaju rano kao Turkinje, reče Arif žustro i odsečno. — Ti si plahovita ali nisi lažljiva.Ti to ne znaš zato što su strankinje iskrene. Arif je gledaše začuđeno. — Bile ste u najvećoj ljubavi, a ona od tebe sakrila, zato što su strankinje iskrene. — Je li istina, Safet, to što mi kaza? upita Arif. — Tako mi ovoga deteta! reče Safet pogledavši u kćer, pa se trže: ona se nikad ne zaklinje u dete. Arifi se smrče. Kad je vide bledu kao smrt, Fatma se prepade da ne dobije napad, te otrča po mokar peškir. — Oprosti!Nikad ti ne bih kazala da me nisi izazvala.Ja to čuvam kao tajnu već toliko vreme.Sad se istrčah, oprosti! govoraše Safet vrlo uzbuđeno: žao joj beše Arife. — Voli je, kćeri, ona je krasna: za opstanak se bori bolje od čoveka, reče stara jer zna da se Arif umiri i razveseli kad god joj hvale prijateljicu. — Madam Aristid je divna!Kad govori francuski cvrkuće kao tica, umeša se Fatma s ljubavlju prema tetki i toj stranoj ženi, donoseći mokar peškir. — Neću to...Kakav napad...Ja sam danas jaka, jaka...Bože, zar neiskrena ona, moja drugarica za toliko godina!Koliko smo se narazgovarale!Kakvih smo se knjiga načitale!Da nisam bila s njom, ja ne bih bila pobunjenica.Ona mi je dala duhovnim očima vid, načinila me novom.Ona me je volela, i žalila me je kad god sam bila bolesna ili nesrećna, obilazila me, čuvala, za mnom plakala.Da su kupljene i sačuvane u staklu te njene suze, ja bih davala po jednu devojkama, da je naspe u vodu onome koga želi za muža, te da je muž voli, jer te je suze prolivala ljubav...Sama s njim... kao dva panja, ja sam njenu decu volela.O kad mi dođu i pođu po kući, po bašti, kako sam srećna!Pred mojim očima su rasle i razvijale se kao pupoljci.Zovu me tejze, zato što osećaju da sam im s majkom sestra po duši.Govorila mi je da se ne oseća u tuđini sama s decom — tu sam ja.Gde je s njene duše nakit čijoj sam se lepoti i vrednosti ja divila?! Ona ućuta i duboko uzdahnu a stara Šehnaze-hanum reče: — Ako ti se čini da ga sad nema, ti si joj ga natrag uzela, jer ti si joj ga i dala.Arif-hanum, kćeri, hoćeš li da ti ispričam jednu pripovetku koju sam čula u Arabiji i koja se zove Lončarev Bog? Bio jedan lončar, koji je pravio lonce, legene, ibrike i razne sudove, i šarao ih je kako niko dotle, ukrašavao ih, pa od toga sitnog, finog posla kud je unosno sebe, zar malo pomerio pameću i uzeo te napravio od zemlje boga; posle ga odneo u baštu, namestio ga pod kiparisima kraj groba svoje majke i klanjao pred njim po pet puta na dan; a posle svakog klanjanja, bilo danju kad pali sunce ili noću na mesečini, on gledajući u to svoje delo toliko se zanosio, da mu se najposle činilo da ga te mrtve oči gledaju i da se ta zemljana usta miču.Jednoga dana zateče ga tako zanesenog jedan derviš, i kad vide da obožava zemlju, on mu uze boga i tresnu ga o zemlju.Od toga treska lončar se rasvesti i vide — crvene crepove. Arif briznu u plač, kao da žali sirotog lončara. I Fatma zaplaka, zato što njena tetka plače. — Arif-hanum, kćeri, ko se pije razočaravao, taj nije ni voleo.Teško onom ko nema šta da oplače! — Teško onom ko ima šta da oplače a ne sme! uzviknu Arif.Jednoj mojoj prijateljici beše umrla kći, i ona meni malo-malo pa reče : „Blago tebi što nisi rodila, te ne znaš za žalost." Jedanput mi dođe suviše teško, te joj odgovorih: „Ja ne znam za žalost, ali ne znam ni za radost.Ti si bila teška, pa si očekivala, pitala se da li će biti sin ili kći, i radovala si se; rodila si, i gledajući krv svoje krvi, radovala si se; gajila si, i videla kad ti je dete prohodalo, čula kad je progovorilo, i radovala si se; volela si i bila si voljena, i radovala si se.Sad žališ, plačeš, a ja tebi zavidim čak i na tim suzama koje prolivaš za svojim detetom.Za čim ja plačem, i smem li da plačem?Tvoju tugu svaki poštuje, moju ismejava.Ne, ja čak ne smem ni da tugujem, da plačem.Sto puta si srećnija od mene!“ Kazala sam joj, i ona mi nikad više ne reče: „Blago tebi što nisi rodila!“ Ona obuče čaršaf, diže gornji deo na glavu, pošto je namestila peče, i priđe staroj s rečima: — Šehnaze-hanum, da se halalimo: ja ću sutra na put. — Opet na put!A Ali-bej? reče Safet. — Ja bez muža ne putujem, ti znaš, reče Arif, pa se sa svima „halali“, oprosti, jer — „smrtni" su. Fatma je isprati do srednje kapije i zagrlivši je prošapta: — Ah, slatka tejze!.. ja imam nešto da ti kažem. Ali ona odmahnu rukom i reče: — Ostavi me, dete!Ja sam danas kao razdešen ut. Na sofi, stara Šehnaze-hanum govoraše kao da čita iz kakve persiske ili arapske knjige. — Ova žena nema prošlosti i ne očekuje budućnost.Ona je u trenutcima u kojima živi.Ona živi od utisaka.Njeni živci su kao jako zategnute žice na ćemanetu, što kad dirneš jednu sve zabruje.Njeno srce ne zna za godine.Za njenu dušu godine su samo uobraženje.Njen duh se obnavlja svako jutro, kao što se sunce rađa svako jutro. — Gospođo majko, zbog čega Arif toliko voli tu stranu ženu? upita Safet. — Zbog njene zemlje.Da je Madam Aristid ovakva ista, a da je Grkinja ili Jermenka, ona je ne bi volela.Naša Arif voli videlo. — Ali ja sam danas učinila kao onaj derviš iz priče, gospođo majko. — Gospođo snaho, ja vam nisam kazala kraj te pripovetke.Kraj joj je ovakav: „Ali lončar je voleo i one crvene crepove“. Safet se zamisli, jer se ne seti odmah šta to znači. Arif-hanum valjda nije bila ni do pola puta, kad se zbi jedna neobična prirodna pojava.Na nebu se pojavi ogroman požar, obuhvati ga celog.Među životinjama zavlada panika kao i među ljudima.Ljudi su izgledali takvi kao da će im izgoreti nebo, te neće imati prema kome da podižu oči kad se mole Bogu.Fatma odlete na baba-fingu, sobu na tavanu, da odatle gleda tu strahotu i lepotu — zapaljeno nebo Ali dok je samo izišla — promena, navukoše se gusti sasvim crni oblaci, kao da se onaj žar pretvori u ugalj.Sasvim se smrče.Ona se uplaši, i pade ničice.Ali odmah ustade.I u tome osvetli se sav Solun, i more, crno, poraslo kao breg.I nju kao da obuze plamen, zaseniše joj se oči, i u tome, tresak je podiže i ničice obori.Sva dršćući, ona žmuri i opet vidi nebo, koje se svakoga trenutka razdiraše na dvoje, na troje, na četvoro, i kroz te razderotine, po celom nebu, pokuljavaše plamen s treskom.Inače, vazduh je sasvim miran, nepokretan, samo zadrhti od plamena i treska; ni najmanji list se nije pokretao pre treskova.I najedanput, kao da grom udari u sleme konaka njenog oca, i ona zamre od straha; a malo posle toga ču se tup, potmuo pad nekakvog ogromnog tela.Ona skoči.Munja nema.Nebo brzo skide sa sebe crninu.Ona strča dole.Iz sofe vide sakupljene pod njenim prozorom žene: nene, majka, robinja i sluškinje.I ona ode među njih.Učini joj se kao da joj otac leži mrtav nasred bašte...Njen kiparis!Iz njegovog debla kuljao je dim...Nad njim su kružile dve vrane gačući kao da su osetile leš...Kiparis joj se ležeći učini mnogo duži nego kad je stajao i doticao se oblaka, i crnji od malopređašnjeg neba; od njegovih grana činile su joj se ruke.I opet se čuđaše kako je veliki, kao što se čudila jednom bratu od tetke kad je bio na mrtvačkom odru, koji joj je za života izgledao mali.Žene, gospođe i sluškinje, došle iz Carigrada pre dvadeset godina, plakale su za oborenim kiparisom kao za svojim prvim solunskim prijateljem: kad su prvi put došle u ovu baštu, on je stajao tako uspravan, prav i visok kao džin, kao stražar ove kuće, ili kao domaćin, i šumeo im je radosnu dobrodošlicu, i ako je bio obučen u crno.One su sad pored njega mrtvog čučale sve u belo, čas kraj njegovog debla, koje se neprestano pušilo, čas kraj vrha koji je udarao čak u poslednji kraj ogradnog zida, i plačući kidale su njegove grančice, metale ih na usta i teme i ostavljale ih u nedra; Fatma je suze lila nad njegovim stablom, oko koga je često obavijala ruku, kao da je zamišljala struk brata, koga nije imala.Kako će im biti kad ga ponesu!Odgledaće ga i za njim će naricati kao za milim mrtvacem. Beše lep letnji dan; prošlo deset; Fatma dockan legla, pa se uspavala.Kad otvori oči i vide na stolu poštu, čisto zadrhta; brzo ustade.Htede odmah čitati, pa se trže: neumivena je.Pošto se na dvoje na troje umi, ona grozničavo otvori pisma.Bila su dva.O kako su joj oba mila!Jedno je od tetke, drugo od Gospođice!Šta li joj odgovara!Grdi je ili...Ne sme prvo Gospođičino; čita tetkino: Skoplje, 14 juna 1905. Emir, srde moje, Ti si imala nešto da mi kažeš, uz kapiju.Šta, dušo?Ja, sebična, zanesena sobom, ne mislih na tebe.Ali, ne, nemoj mi ništa tajno pisati, jer još smo u staroj Turskoj, gde se pisma „gube“.I posle, u kući gde gostujem sve staro, od pre dvesta, trista godina: osmesi, neiskrenost, sumnja, uhođenje: zar bih smela ostaviti pismo njima nepročitano?„Ko zna od koga je?...“ Od dana kako sam poslednji put bila kod Nurije-hanume, ja sam druga, u meni se nekakav preokret zbio, ja sam se preporodila; od tada, ja se ne ljutim na naše „stare“ što su ovake; ja ih žalim; sebe osećam, sve više i više, kao apostolicu, misionarku, i jača mi volja i snaga; sve više i više mi se čini da ću ih moći izvesti iz zablude, vaspitati i pripremiti za novo doba, za ono sveto i veliko: oslobođenje harema.Istina, ja to neću moći sama; ali sa mnom saosećaju nebrojeno novih u Serezu, u Solunu, u Skoplju, propagatori svetlosti (jer mi smo u tami), novoga zdravog života (jer sad nam je život trulež), iz koga brizga krv, crvena i vrela; a i njima nije teško raditi, jer svaku pomaže ili muž ili brat ili, čak, otac.Ja sam se ovde odmah s njima našla: Carigrađanke su, činovničke i oficirske žene.Ti znaš da su muževi tih žena, samo zbog žena rastureni sa službom po Anadoliji, i po ovom našem kraju, gde će nam se, svakako, kako „proroci proriču", roditi sloboda.Ovde je svega pet, a meni se čini da ih ima pet stotina, pet hiljada: tako im je ogroman rad.Sad im je glavno Ustav; oslobođenje harema sporedno.Za ovo drugo sputala nas je reakcija.Na tome ćemo moći raditi tek pošto počnemo udisavati u se vazduh slobode.Sad je doba vaspitavanja i pripreme za to sveto i veliko; i u meni svakim časom jača i volja i snaga... Inače, ovde je teže no u Solunu: turske žene kao u džakovima sa strašno crnom maskom na licu — da puknu od vrućine, bez vazduha, čini ti se i bez života, koračaju, mile, iščezavaju iza ogradnih zidova, iza visokih kapija, okovanih mertečkim ekserima.Ja i one dve nove idemo za njima, i pitamo se: kome li su sagrešile?Ja sam sad mirna, i ako se nisam predala volji Božjoj.Ovako su zavijene s toga, što je Arnauta puno: pa oni žene ne bi dirali, nego bi ih grdili.Pa, zamisli, i ja moram takvo peče; i prvog dana svud uza me iđaše sluškinja, hrišćanka, jer ne vidim kud idem; a kad kod kuće digoh peče, na očima još magla... bol.I ove žene ćute!I mi se bunimo!...Valijinica pravila izlet u Vigantovu Baštu (ti tu baštu znaš).Bilo nas je puno: sve pašinice (devet) i mnoge činovničke i oficirske žene.Jedna pašinica vrlo tužna: skoro dobila ortaka.Vidiš, srce moje, više ni proste (ova je pašinica prosta) ne podnose ovu grdnu sramotu, neiskazano poniženje, kako su to podnosile njine babe, pa i matere.Za ovo duša naših žena svud je nova.Upoznala sam se s jednom nežnom, belom Carigrađankom.Sve žene vesele, ona tužna.Sve žene govore, ona ćuti.Kad sam je pitala „kako ste“, da nije odgovorila „hvala, dobro sam“, ja bih mislila da je nema.I niko ne zna uzrok njene tuge i ćutanja.Ja mislim muž...„Tražite ženu“...A mi, nesrećnice, kad vidimo ovako što, treba da kažemo: „Tražite čoveka, muža“. Da si slobodna, ja bih te pitala: jesi li videla moju prijateljicu?Ja znam da je nisi videla: ona vama neće doći bez mene.Misleći na nju, ja se među našim ženama osećam kao tuđinka; a opažam da sam i ja njima tuđa.Dve tri pašinice znaju francuski, ali kako?Kao naša Mondije-hanum (ne ljuti se, srce).Ovamo ne nađoh ni tebe ni Mersije.Ovo što preduzimam: vaspitavanje i pripremanje žena, mase, ujedno je i buđenje.A da li je dobro, da nije greh da ih probudimo?One još sanjaju čarobni san Istoka.Kako će im biti kad se iz toga dubokog sna trgnu: da se ne osete nesrećne? da ne proklinju onoga koji ih je probudio?... Bila sam u sobi s domaćicom; ta moja rođaka je iz srećnog Ablul-Medžidova doba, i ako je mlađa od mene: govori sa mnom, i čuh duboko diše — zaspala!Odmah posle ručka, kad bi čovek trebao da ima mira; ali, jeste, staroj Ajše-kaduni, koja je sluškinja u ovoj kući već četrdeset godina, prohtelo se da puši u sobi gde joj spava hanuma, gde ja počeh pesmu... Pred zoru se probudih, i — sve živo spava, tišina: dockan smo legle, po haremskom običaju.O moja pesma!...Dušo, dušo, da Bog da se ni u koga nikad ne razočarala... Da ste u ljubavi s Nurije-hanumom, ti bi, bez sumnje. čula nešto i o Elizi...Vek provedoh u traženju srca; svoje davah, a tuđe...Ja ga nađoh jedanput, onde gde sam najmanje mislila da ga ima; u čoveku, mužu!...I ja se bunim, bunila sam se!... Kako je hanum-nene?Šehnaze-hanum, to je ona prava nova u turskim haremima.Najčešće je zamišljam u onoj njenoj dugačkoj anteriji emir-boje, s njenim srebrnim avrapama: kad joj Đulrengi javi da je došao taj i taj aga ili bej Ibrahim-Hasan-beju, pa on nije u konaku, a ona odmah ustaje, kao mlada, prebaci preko kose tanki bašjorti, s kojim je maločas izišla pred Muhameda, kad je klanjala, i ide u konak, da se sa sinovljim gostom razgovara kao Fatma-Zahra s očevim...Bože, Bože, koliko nam je vera lepa, a koliko su je naružili nerazumni! Pišem ti francuski, da ne bi razumeo tvoj otac, ako bi mu pismo došlo u ruke.Ne šaljem ti ga poštom (ne smem), već po jednoj novoj.Razviću je, raskopčaću je, metnuću joj ga na srce kao ona blaga, hartije... pa ću je zakopčati, zaviti...Kad ti dođe ta nova, primi je lepše no mene. Hanum-neni ljubim skut, zetu Hasan-beju pravim temena, sestru Safet grlim, sestričini Emiri ljubim oči. Fatma poljubi pismo, pa istrča iz sobe i poljubi nenu u ruku i reče: — Aman, nene, gde je ta hanuma što mi je donela od tejze pismo? — Otišla, sine. — Otišla!A tejza veli: „Primi je lepše nego mene.“ — Žuri se, ima valjda neke poruke.A tebe, dok bismo probudili, dok bi se ti spremila... Ona se vrati u svoju sobu neraspoložena; ali se brzo razveseli, upravo uzbudi, kad vide na stolu pismo Gospođičino.Uze da ga otvori, a ruke joj dršću, lepe njene ručice... Pariz, 11 juna 1905 Draga mala, Danas u podne, vraćajući se iz varoši i ulazeći u svoju sobu, ja osetih miris mošusa, i vrlo se obradovah; jer taj miris javio mi je da sam dobila pismo od tebe i podsetio me na kuću u kojoj sam provela više od dvanaest godina, i gde su sa mnom postupali vrlo lepo.Sadržina toga dragoga mirisavog pisma nije me toliko iznenadila koliko me je zabrinula.Nije me iznenadila s toga što ti imaš osamnaest godina, što na Istoku znači: zrela devojka, još malo pa usedelica.I ne čudim se što onako pišeš o ljubavi; o njoj si se dosta romana načitala i svašta po haremima naslušala.U početku, ja sam nameravala raditi kao mnoge učiteljice: zabranjivati ti čitanje ljubavnih romana; ali kad čuh šta se sve po haremima pred devojčicama govori, ja odustadoh od toga, znajući da u romanima nema ništa slično tim razgovorima.To je tako, mala, pa ipak je među vama puno devojaka zaista čednih, i ako ne crvene kad se pred njima izuste i takve reči kakvih u našim jeziku zacelo i nema, ja ih bar ne znam. Dakle, draga mala, meni nije za čudo što onako o ljubavi pišeš, nego mi je za čudo što si se zaljubila u čoveka koga pe poznaješ: samo zato što ti se lepo poklonio, uopšte javio!To me je zabrinulo.Da si od trinaest godina, ja bih ovo mogla i razumeti; ali od osamnaest, na Istoku zrela devojka!Ono, istina, lepo ponašanje često odaje lepu dušu; ali to je često, ne uvek.Ti poznaješ Hisnet-hanumu.Koja još ume da napravi onako graciozna temena kao ona?A u koje je još onakva duša kao u nje? I posle, draga mala, zaljubiti se tako, to je po mome mnjenju ludost.Možda je dobar, ali nije muslimanin, nego Grk, Jermenin, ili čak Jevrejin.Ti znaš da su i oni lepi, crnomanjasti, da imaju crne oči, da nose fes...Ali, ne: taj u koga si se ti zaljubila što ti se javio, ima plave oči. I još nešto, draga mala.I ako izgleda fin, možda je iz proste kuće.Zar bi te tvoj otac dao čoveku koji nije od porodice, iz dobre kuće?Ti nemaš svoje ja ni u izboru haljine, a kamo li u izboru muža.Haljinu ti bira majka, muža će ti izabrati otac.Onaj koji bi tražio da progovori tvoje srce, to je tvoja baba.Ali ta pametna žena u očima tvoga oca samo je žena, a ti znaš šta to znači.Naposletku, draga mala, ni u Evropi ne ide sve onako kako vi na Istoku, nove muslimanke, zamišljate.Ni ovamo devojka iz dobre kuće ne udaje se uvek za onoga koji joj se „lepo javio“.I ovde je roditeljevo iskustvo uz kćerino neiskustvo.Misleći na Evropu, vi se često uljuljkujete obmanama.I meni su se nekad tako dopadali; pa gde su sad oni?Ja ih se više i ne sećam.Jer, ipak ti si još vrlo mlada, i ako te tamo računaju u zrele devojke.Ja ti ovako pišem s toga, što je početak, što je seme ljubavi na površini srca; inače, da je prošlo vreme, da se ukorenilo, ćutala bih: srce razumu može mnogo, a razum srcu ništa, naravno u haremima. Piši mi što pre: da li se „stvar razvija“, ili je prošlo na lepom poklonu. Što se tiče stila, i gramatike, ortografije, ti si uvek bila pažljiva. Sad o sebi koju.Ne čini mi se da ću ikada više videti Solun, grad u kome sam provela najlepše doba svoga života, svoju ranu mladost, i mladost uopšte.Mojoj majci je sve gore i gore, i ne čini mi se da...Ali dosta. Izjavi svojoj hanum neni moje odlično poštovanje.Srdačno pozdravi gospođu tvoju majku, Arif-hanumu, malu dragu Mersije-hanumu, gospođu Aristid i njene kćeri, i sve druge koje ja volim i kojima sam ja mila.A tebe, vrlo draga mala, nežno ljubi tvoja učiteljica i prijateljica Ana Žabule. P.S. Zbilja, ako je gospođa tvoja majka u ljubavi sa Nurije-hanumom, te ti tamo ideš, mnogo je pozdravi.A. Ž. Emir-Fatmine oči prosto su sijale od radosti.„Blago meni! ona me ne grdi, slatka moja učiteljica!Ona se samo boji da nije Grk, ili Jermenin, i čak Jevrejin! da nije iz rđave kuće, iz proste.Muslimanin je, moja prijateljice; od dobre porodice, iz otmene kuće, gospodske; bogat... sve što moj otac traži.“ I metnu u kuvert milo pismo, pa ga deset puta poljubi, pa ga izvadi i ižljubi, i opet ga metnu u kuvert, pa ga namesti na glavu i pođe tako po sobi, — vrača: da opet dobije tako milo pismo od mile Gospođice.Posle ga opet nekoliko puta pročita, i strasno poljubi, pa najposle otvori sto za pisanje, i u jednu lepu šarenu kutiju, punu francuskih pisama, ostavi ga šapćući: „Budi s njima: sva su mi od moje Gospođice“, i zagleda se u lepi rukopis, u karakteristična duguljasta, kosa slova simpatične Francuskinje.U drugu lepu šarenu kutiju ostavi tetkino pismo i reče: „Budi s njima: sva su mi od slatke tejze.O, da mi sad nije nje, ne bi mi bilo ni nade.Kad se vrati, ona će sve za mene...“ Istrča, vesela, da kaže neni i majci šta piše tejze, to jest da im izjavi pozdrav i od nje, i od Gospođice, pa se trže: njena nene, sva u belo, sa kao sneg belim muslinom preko kose, — čita Koran...Utrča u sobu, vesela, i odmah sede da odgovori na pisma. Solun, 15 juna 1905. Slatka tejze, dođi što pre, ne mogu bez tebe.Ne mogu, tejze, slatka tejze!Dođi što pre!Huknula sam u hartiju, tu je moj dah: iz njega ćeš pročitati da treba što pre da dođeš, da te čekam, da te volim, da ti ljubim oči, da ti ljubim ruke, da ti ljubim skut...Voli te, ljubi te, čeka te s nestrpljenjem, sa čudnom željom, žudnjom, strasno te čeka od sveg srca tvoja... tvoja sestričina P. S. Madam Aristid nisam videla; ali sam čula da te kod jedne naše pominjala, i mnogo te hvalila, te ova i ne sluti da niste u ljubavi.Ja ti pišem francuski; a ti, kad čitaš svojoj rođaci, ovo preskoči.Ljubim te, ljubim. Ovo pismo i ne zatvori, nego pod utiskom neopisane radosti, koja joj svu dušu obuze, poče drugo: Solun, 15 juna 1905. Vrlo draga gospođice, Dobila sam vaše drago pismo, i ljubila sam ga, ljubila...Vi me ne grdite, vi mi tako lepo pišete... Nije Grk, nije Jermenin, a Jevrejin ne daj Vože!Muslimanin je.Od dobre, od velike porodice; plemić, princ: Murad-Džemal-bej, sin Arslan-Nuri-paše Emir Zade i Zenihe-Alije-hanume...Od stare emirske arapske porodice, po ocu, a po materi Turčin. Ja sam srećna! Da vidite kako nam je sad lepa kuća!Meni je lepa.Kako se po mnogobrojnim sobama i na sofi smeje naš turski nameštaj!Na mene se smeje.Kako su nam vesele guste rešetke!Kroz njih gledam Njega.Kako nam je radosna visoka ograda!Iza nje je On.Kako su svetli stihovi iz Korana!U svakom stihu ja sad vidim Boga!... Da nisam bila u ovoj kući, da nisam kći Ibrahim-Hasan-bejova, ne bih videla Njega.Jer da mi nije Ibrahim-Hasan-bej otac, ne bi mi bio Ismail-Ahmed-bej stric, i ne bih ja provela maj na Jalijama u onom konaku s čijeg sam balkona videla Njega; i da mi nije Safet-hanum majka, ne bi mi bila Nurije-hanum sut-ana... Taj lepi mladić sestrić je moje sut-ane, Nurije-hanume.I vi ga se može biti sećate, draga gospođice; videli ste mu sliku u sutinom salonu pod stihovima iz Korana... Ali, ah! tek što ovo napisah, trgoh se.Šta imam ja sad od toga što mi je Nurije-hanum sut-ana?Moja majka s njom ne govori.Je li to slučaj ili sudbina?One se vole, a svaki čas se sporečkavaju kao deca, vi to znate, draga gospođice.Ali do sada: nekad ne govore po nedelju, nekad dan, nekad sat, ne po veličini uvrede, nego prema raspoloženju.Kapidžik između naših dvorišta nikad se nije zatvorio ni čivijom, a kamo li katancem, pa makar se one zavadile ne znam kako.Ako je štogod naše kod sute, moja joj majka to ne traži; ako je štogod njeno kod nas, mi joj ga ne vraćamo.Otkad ne govore, a jedna drugu pominju, te niko i ne sluti da nisu u ljubavi; moja majka hvali sutu kao pre.Otkad ne govore, a nigde se još ne videše, za moju nesreću.Ja čim čujem da je neko u komšiluku bolestan, molim majku da ga obiđe; sve mislim biće tamo suta, pa će progovoriti.Juče, kroz kafez videh Ali-agu: star, ima sto godina, bolestan, jedva ide, siromah, podupire se debelom palicom; a ja pomislih: komšija kad bi nešto umro, odmah bi tamo otišle i majka i suta: progovorile bi kod mrtvaca.To pomislih, pa se uplaših da me ne kazni Bog.Majka mi nevesela, a nene: „Gospođo snaho, ti ne možeš bez Nurije-hanum, poznajem.Godine su to, otkad živite kao sestre, i bolje.Pokori joj se.“ A majka, ljuta, grdi sutanu, viče: „Nikad, gospođo majko.“ — „Što sad tako, kad dosad uvek... ti prva?Pa baš da te i nepravedno uvredila, oprosti joj.Slušaj, kćeri, ovo su reči iz Korana: „Čovek je brz po prirodi...Onomu koji prašta i miri se sa svojim protivnikom, Alah će biti dužan nagradu...“ A majka: „Rešila sam se da joj nikad ne otidnem ja prva...“ — „Pametan popušta,” veli dobra nene.„I ako bismo primali k srcu sve što nam se učini kao uvreda, mi ni s kim ne bismo ni govorili.Samo sitni svaku sitnicu primaju za uvredu.“ — „Ne mogu,“ kaže majka, „osim da čujem da je...“ — „Umrla, je li?“ — „Ne, nego da je teško bolesna.“ — „Ići ću joj ja, gospođo snaho.“ — „Da Bog da da me mrtvu vidiš, gospođo majko!“...Juče one tako govore, a ja ih slušam, pa mi se smrkava.Ja ne znam šta je mojoj majci; ona nikad nije držala srce.Prava muslimanka miri se s prijateljicom o velikim praznicima, ili kad dođu gosti.Suta je dobila drage goste, sestru i sestrića, i majka nije otišla.Kad se nisu sad pomirile, čini mi se neće nikad. A pre neki dan, moj otac metnu na sut-anin kapidžik katanac, a majka mu ništa ne smede reći, samo je, sa mnom, kradom plakala.Katanac je metao tako polako, da ne čuje sut-ana.A nene mu govori: „Zašto, sine?Ko ti je tako voleo kuću, ko ženu, ko dete?Ko ti je one što su ti najmiliji obilazio u bolesti onoliko?Ko je s nama i pevao i plakao?Ko te branio od rđavih usta?Hiljadu prijatelja, jedan istinski: ti si od prijatelja zatvorio kapidžik.“ — „Ja, majčice, nisam zatvorio kapidžik od prijatelja, nego od neprijatelja... od Nurije-hanumina sestrića: da nam je dalje slama od vatre.“ A nene se klatila, i metnula ključ na bućme, da ga u nedrima nosi... Mersije je „ležala kod mene četiri noći“, kako se kaže našim jezikom; no svu noć smo sedele i razgovarale se, o njemu...Probušile smo zid, pa smo gledale u sut-anino dvorište: nismo ga videle.Ali ga videsmo kroz kafez iz nenine odaje.Svaki dan ga vidim; svaki čas prolazi i gleda u rešetke, kao da nije muslimanin.Suta mu je pokazala našu kuću...Naposletku, on je muslimanin samo po veri i po imenu, inače ne, jer u Evropi je odrastao, živeo do pre dve godine.Ja ne znam ni da li zna turski.A znam da zna francuski, engleski, nemački...Engleskinja ga vaspitavala, bila mu guvernanta, kao vi meni, i drukčije, jer s njim nije bila majka...Meni je sve suta pričala.On je kao Evropljanin, a liči na arapskog princa, princ je.Zove se Murad-Džemal, a vi znate da to znači želja i lepota. Da se krijem, uvek da se krijem, kao da nisam u Solunu rođena i odrasla.Ovde se turske žene malo kriju, vi to znate, draga gospođice.Kao u Carigradu, idu u čaršiju, idu u bezistan; gde najviše sveta ima, kod Bejaz-Kule, na Molosu — idu otvorena lica.Tek kad se neko u njih dobro zagleda, spuste peče...Ali šta imaju od toga?Čovekovo je do kapije; a i na ulici: gledanje bez govora, ili, kako naše žene kažu, razgovor duša... Kad bih nešto ja kao druge izlazila i u jutru i u podne i u svako doba i dizala peče sasvim — do sad bi me zacelo video; ali ja sam, za nesreću, kao carigradske velike gospođe: nikad peške, uvek u zatvorenim kolima... Samo se molim Bogu. A sad, vrlo draga gospođice, primite hiljadu poljubaca od svoje male P. S. Mersije me molila da vas pozdravim i da vam kažem ovo: „Naše učiteljice Francuskinje stvorile nam bol.“ Ja to pišem, mada se s tim ne slažem. I još, vrlo draga gospođice: ima Boga, i ja ga sad osećam u sebi, i tome se Bogu molim za svoju sreću.A kad meni dođe sreća, to znači da se vratilo zdravlje gospođi vašoj majci...Jer ja svoju sreću ne zamišljam bez vašeg povratka: vi da me gledate isprošenu za Murad-Džemal beja, vi da me spremate za svadbu moju i njegovu: kosu da mi namestite kao evropskoj nevesti, i da mi na glavu metnete dijademu, umesto venca od mirte ili pomorandžina cveta. Juče javiše Safet-hanumi da će joj danas na „jutarnje raspoloženje“ doći jedna stara carigradska pašinica i tri mlade Carigrađanke iz najviših krugova, te ona, da bi ovo poselo svečanije izgledalo, pozva sve svoje prijateljice i jetrvu i sinovicu.I ako su se spremile za čifluk, jetrva joj s ćerkom dođe još sinoć, kako bi sutradan uveličale doček gostiju domaćicama. Petak je.Po ulicama su se razmilele žene u raznobojnim čaršafima, novim.Kod Safet-hanume ču se lupa na kapiji pre devet, i robinja — koja se nalažaše oko kapije da ne bi gosti čekali — otvori: uđoše Solunjanke, stare u crnim, Safetine vrsnice u plavim i zelenim čaršafima, sve s posuvraćenim pečima.Malo, pa pred konakom stadoše dvoja zatvorena kola i iz jednih iziđe ta stara carigradska pašinica sa svoje dve crne robinje, iz drugih tri mlade Carigrađanke: sve u feredžama, s jašmacima, jer čaršaf, s koga je „zapt“ dignut poodavno, nose obične, a feredžu velike gospođe, zbog odlaženja u Jildiz. Do srednje kapije u haremskom dvorištu, pred ženskom poslugom naređanom s jedne i s druge strane putanje, obučenom u svečano ruho šareno kao po livadi cveće, stoji domaćica Safet-hanum s jetrvom, obe u plavim svilenim anterijama, i dok čeljad ljubi skut gostima i prima im suncobrane, dotle im hanume prave duboka temena i radosno se smeše na njihove ljubazne, pune draži i elegancije carigradske pozdrave, i tad se okreću, obe, i s puno poštovanja polaze pred njima, da ih uvedu u kuću.Za Carigrađanke spremljene su papuče, po njihovu običaju, i sluškinje s robinjom priđoše da ih preobuju, zamenjujući im fine plitke cipelice papučama navrh prstiju; stara pašinica obu svoje koje je njena robinja u bočici donela.Navrh stepenica u predsoblju dočeka ih stara Šehnaze-hanum s unukama Fatmom i Mersijom, obučenim po najnovijoj pariskoj modi: i s jedne i s druge strane izmenjaše se graciozna temena, pa ih Safet s jetrvom odvede u jašmak-odaju, da se razviju.Kad se razviše i čeljad uzeše ostavljati feredže i jašmake u šarene svilene boščice, one pođoše za domaćicama na sofu.Gošće nisu mislile da su ovo jetrve, nego ortaci, pošto ih obe dočekuju.Na sofi se pozdraviše temenima s već došlim gostima, Solunjankama, koje ih dočekaše stojeći, pa posedaše, stara, u starinskoj anteriji s kaik-otosom na glavi, na minderluk, mlade, u lakim belim molskim haljinama iz pariskih magazina, na stolice donete iz Fatmine sobe: nisko ne mogoše sesti zbog korseta; u dnu sofe spustiše se robinje pored sluškinja došlih sa Solunjankama. Posle mnogih temena i mnogog ćutanja, Šehnaze-hanum poče s pašinicom razgovor, tih, koji se za čas svrši.I opet ćutanje.Posle, po želji te otmene gošće, Fatma sede za klavir, koji se za ovo poselo izneo na sofu.Dok je svirala Nizamski Rastanak, stare su plakale a mlade su ostajale hladne.Dim se dizao od duvana, ali se nije zadržavao: prozori su širom otvoreni.Izmešali su se parfimi od ljubičice i heliotrop s livantama od jasmina i jorgovana.Pa su se, posle, podelile u četiri grupe, pošto ih je bilo poviše, i pred svaku se grupu stavio sedefski stolić s tepsijom i spolja kalaisanom, na kojoj su bili srebrni sudovi sa sirom, kajsijama, s tatlijama i sa slatkim od smokava; pa su i stare i mlade počele jesti prstima ćuteći, slušajući jednu arapsku ariju koju je Fatma svirala na klaviru s mnogo škole a s malo osećaja.Posle jela opraše ruke u i usta na abdesluku, pa se vratiše na sofu da piju kafu i puše.Jednima je, koje nisu htele kafu, doneta po čaša mirisavog ružičastog sirupa.Dok se pijaše kafa, Đulter udaraše u def a jedna njihova bela bivša robinja, obučena u crveno kao vatra, igraše.Njena vešta igra, igrana s neiskazanim osećajem i za čudo gracioznim pokretima, ushićavaše i nove kao i stare; a njeno belo zarumenjeno lice očaravaše sve. Pred kraj njene vešte, umetničke, tople igre dođoše one dve strankinje koje Mersije u svom pismu pomenu, jedna plava Engleskinja što se zove Mis Blak, Fatmina učiteljica za klavir i engleski i nemački jezik i jedna smeđa Francuskinja, Madmoazel Dario, guvernanta dece nekoga paše; i videvši robinju kako igra, ne kao njihove baletkinje i bahantkinje, toliko se ushitiše, da ekspansivna Francuskinja glasno iskazivaše svoje divljenje pljeskajući igračici. Kad Fatma vide ove dve strankinje, naročito Francuskinju, obradova kako se nije skoro; kuća joj se učini lepša, i kao da je u njoj Bajram.Ali ona tu svoju veliku radost sakri tako vešto, kako to samo ume Turkinja, jer se bojaše Soluljanaka, naročito stare Carigrađanke, koja je neprestano gledaše. Ta carigradska pašinica oka ne skidaše s nje; gleda je kad ide, gleda je kad seda, gleda je kad ustaje; čak kad je devojka za klavirom, ona je gleda u stas, u vrat, u glavu.I Fatma oseća te tolike čudne poglede, pa joj je neugodno. Fatmi su bliže po duši čak i od matere one tri mlade Carigrađanke i ove dve strankinje a ona to mora da krije, da se pretvara, da je neiskrena, i mora sa svima, čak i sa strankinjama, turski.„Pa zašto nam naši roditelji daju da učimo evropske jezike kad ne vole, stide se da ih čuju u svojoj kući?“ Iz sujete, da se kaže da su im kćeri obrazovane.A današnja turska žena ne može se nazvati obrazovanom, ako ne govori bar dva evropska jezika i ako ne svira na klaviru. I ona se mladima i strankinjama sve više dušom približuje, i kako bi ih pozvala da joj vide biblioteku a ne sme od Solunjanaka i Carigrađanke što ne skida očiju s nje.Ali u tome nene reče: „Idite u baštu, deco, veselite se.Nas će veseliti Đulrengi — pevaće nam.“ Svih sedam zahvalno pogledaše Šehnaze-hanumu, pa iziđoše, ali ne odoše u baštu nego u sobu Fatminu.One tri nove nađoše u Fatminoj biblioteci mnoge svoje mile poznanike, pored Šatobriana i Lamartina — Gij de Mopasana, Marsela Prevoa, Pola Buržea, i druge.Nađoše i Flobera, i Lotija, i nasmejaše se, uzviknuvši: „Gle Azijade!Ona je Turkinja koliko smo mi Francuskinje.“ S njenog stola za pisanje Fahrije-hanum uze The hundred best Poems (lyrical) in the English language i poče čitati s čisto engleskim izgovorom i potpuno engleskom intonacijom: — O, yes!Thomas Hood's poem „The Death Bed“ is very beautiful, uzviknu Mis Blak, a jedna nova, lepa ali vrlo bela, kao da je jektičava, sneveseli se. I na engleskom jeziku otvori se gotovo intiman razgovor.Nove kazaše da su sve tri bile raspuštenice (jedna još i sad), i kad ih Mis Blak upita zašto su se razvele, one s puno ironije rekoše: Kismet.Francuskinja, koja skroz poznaje turske žene, jer godinama je živela u Carigradu i sa pašinicom je išla najotmenijim haremima, poznade u ove tri nove one što viču na uređenje sadašnjih harema, što se zanimaju feminizmom i što se bune.I malo pa vide da se nije prevarila; jer najstarija od njih, žena od dvadeset i nekoliko godina, vrlo lepa, Fahrije-hanum, poče s puno žuči: — One zatucane u Carigradu nas tri zovu reformatorkama, kao ovde vašu Arif-hanumu Hilmi-pašom.Ali one se varaju: mi nismo za reformu harema već za njihovo uništenje.Mi nalazimo da je neprirodno ovo krijenje žena od ljudi.Žene, nesvesne svoga položaja u društvu, misle da su cvet stvoren da ga čovek miriše dok je svež, a da ga baci kad se sparuši.Ali počinju dolaziti do svesti. — Ja sam ogorčena kao žena, a pobunjena kao kći ove zemlje, reče druga, mlađa, Mirsade-hanum.Ja se bunim protiv ovog sramnog režima.Jedna moja drugarica posta udovicom za noć, da se sama brine za kuću i decu: muž joj ne umre nego ga proteraše u Evropu za članak u novinama gde se našle reči zvezda i sloboda.Posle, ovoliki špijuni! za trideset lira mesečno, za dvadeset, za deset, za liru!Pogledam u svog rođenog oca, pa zatvorim usta, da mi otac nije špijun, da me ne potkaže, ne optuži svoju pobunjenu kćer. Fatma sva pretrnu.U kući njena oca da se ovako govori!I učini joj se da tavan, pod, zidovi znaju engleski; a stidela se da im kaže da govore što drugo. — Vetar najjače duva kad hoće da stane, reče Fahrije. A Francuskinja, opazivši da je Fatma nemirna, reče: — Mahnite se, hanume, politike.Od nje hvata vrtoglavica i ljude.Gledajte vi da radite za svoje oslobođenje: da ste slobodne, da ste s ljudima. — U Evropi, žene, pored tolike slobode i prava, bore se za slobodu i pravo organizujući ženska društva, udruženja, saveze, poče ona treća, najmlađa, vrlo bela, bolesna.Mi to ne vidimo, ali čitamo i čujemo od strankinja što žive među nama i putnica.Po neka osetljiva putnica zaplače kad vidi kako žive njene sestre muslimanke, nevine zatočenice, zatočene pre toliko stoleća sebičnošću ljudi.Ljudi su sebični uopšte, naši napose: oni svojim ženama ne dadu ni pravo sunca ni vazduha, završi i zakašlja se, a Fatmu i Mersiju od toga suhog kašlja obuze hladnoća. Opet poče Fahrije: — Od nekog vremena, ja pratim sve feminističke listove, pa vidim... — I ja, upade joj u reč Mirsade (što je kod harema neobično i vrlo neučtivo), pa vidim : žene traže pravo glasa, a džakovi ćute! — Ne traže čak ni pravo sunca i vazduha, uzviknu najmlađa, bolesna. Dok su one govorile, jedna sluškinja je neprestano ulazila i izlazila, tobože nešto traži.Najposle Fahrije nervozno reče: — Kad ćemo smeti reći sluškinjama i robinjama: „Iziđite, imamo nešto da se razgovaramo“. a da ne navučemo sumnju !Kad ćemo moći ostati same sa svojim mislima!Mi to nećemo doživeti, ni naše kćeri, ni unuke. — Muž nam ne sme u sobu bez pitanja, a sluškinja i robinja sme, reče Mirsade. A Engleskinja prihvati : — Ja se čudim kako vaspitavate vašu čeljad.To je za mene tajna.Vaše sluškinje i robinje i familijarne su, i između sebe i svojih gospođa neprestano vide jedan visoki zid koji njihove ruke ne pokušavaju oboriti, jer misle da ga je podigao Alah. Mersije i Fatma gotovo ništa nisu govorile: stidele su se da govore pred strankinjama o ovako ozbiljnim stvarima: o pravima žene.One su za strankinje držale one tri Carigrađanke, ne Engleskinju i Francuskinju.One su pred njima slobodne; Francuskinja ih je bunila kad god su bile same, pred njihovim guvernantama.One su ovu smeđu, ekspansivnu Francuskinju što pljeska igračici pred starim hanumama, volele kao svoje guvernante; i da nisu ovde ove tri Carigrađanke, one bi je sad poljubile u oba obraza, sad kad reče: „Gledajte vi da radite: da ste slobodne, da ste s ljudima.“ Fatma bi je poljubila u oba obraza i oba oka, ali je nepoverljiva pred Turkinjama, pa makar te Turkinje bile i nove.„Da ste slobodne, da ste s ljudima!" O kako su svete te reči, kao stihovi iz Korana!Ona bi onda bila s Džemalom: na ulici, u kući, kod njih, kod sute.Molila bi tejzu da ga poziva svakoga petka, i ona bi išla tamo, i sedela bi s njim, i razgovarala se, i gledala bi ga u lice, u oči, celog, ne kao kroz kafez, ne kao kroz zid.O slatka Madmoazel Darno!Poljubila bi je čak i u usta, preko običaja turskog, i francuskog.I dok se Francuskinja, slušajući pobunjene Carigrađanke, pitaše, jesu li to oni crni džakovi, one seni bez lica, bez glasa, što tumaraju ulicama kao seni umrlih, dotle Fatma vrebaše priliku da joj bar stisne malu, belu, milu ruku, kad ne sme da je poljubi. Gosti su otišli; njih dve su ostale „nepotpune“: one su odnele nešto od njih.Nene im čita persiske pesnike, i one je slušaju rasejano.Odvojiše se.Govoriše o haljini Madmoazel Darno, naročito o šeširu.Mersije ima nešto Fatmi da kaže, pa ne može: nikako nisu same.Đulrengi je neprestano u sobi, sedi i puši.Ona pred njom sve govori, a ovo ne može: ne sme.Ovo je nešto veliko, krupno.Bože, kad čuje Fatma! Najposle ugrabiše priliku, te Mersije, na francuskom, ako bi ko prisluškivao da ne razume, poče govoriti: — Preksinoć, jagnje moje, bila sam kod gospodina Aristotela, na balu...Što se čudiš?...Moja majka ne zna...Kad bi čuo otac!...Odoh da noćim kod Sanije-hanume, a ona zvata, okupi...Tamo se nisam razvila te htedoh pući od vrućine!Ali sam se bojala; naših žepa s Jalija bilo puno, pa me sve, mnoge me poznaju.Na jednoj staklenoj sofi prozori su bili zastrti gazom...Bal u salonu, mi na sofi: sve smo videle kao da smo tamo bile. Fatma od čuda ne dolazi k sebi. — Ti ne veruješ, dušo? — Kakva smelost!Ne, ti zbijaš šalu. Mersija joj zatvori usta i silno je steže, pa nastavi: — Ah, šta je kad se čuje i čita!Treba da se vidi...Ti mi ne veruješ!Žene u izrezanim strukovima!... — Verujem ti, oči moje, ali...Kako si smela?! — Tako...Kao nas dve, zagrljeni...Ja sam opazila: u igranju, dotaknu se licem... — Ako se vole...Bože, kako si smela! — U dno salona, u kutu, svu noć dvoje nagnuti jedno drugom... — Ljube se!!... — Ludost!Ti misliš baš toliko...Razgovaraju se. — Zaljubljeno? — Zacelo.Nikoga nisam smela pitati...A kad sam to videla, ja sam se stala tresti...Lice mi je bilo kao vatra, a ruke kao led. — Bože, Mersije!Bože, Mersije!...S kim bi ti tako, slatka Mersije ?...Je li s onim što govori K-K?... — Ja sam na njega već i zaboravila, a i mrzim ga: uobražen.Ja ne znam s kim bih.Meni se svi dopadaju, a ja nikoga ne volim.Kad bih se ja zaljubila, pa da ga ne mogu uzeti, umrla bih.Umalo ne zaboravih!Juče mi gledala Azize-kadun... u karte, pa mi je rekla nešto uvijeno, kao da ću mlada umreti, valjda od haremskog neprijatelja, jektike, koja će mi doći od ljubavi, ili zbog ljubavi, kako da kažem. — Ja bih s njim, Mersije dušo... — Umrla? — Ne, ne, ne! — Zagrlila se?...Da vam se dotaknu lica? Ona se zakikota, i govoraše : — Ne, ne, ne! nego... u kutu, da se razgovaramo...Blago njima!Blago njima! dodade pošto se uozbilji. — I te s tolikim pravima bune se za pravo! — A mi?!A mi?!A mi?! — Da je tu Arif-hanum, rekla bi: Bunu ćemo. — A šta radiše naše? upita brzo i radoznalo. — Jedne kao ja, tako osećaju; druge viču: sramota!I čas-po, kad opaze dodir lica, zatvaraju oči.Koliko neiskrenosti!Koliko lažnoga morala.Koja od njih ne želi ovo? — Ali kako si smela! reče ova ne slušajući sestru. — A meni je bilo odvratno što se prave...Naposletku, možda se i ne prave... njima nije nemoralna čočečka igra; one vole bez ljudi, dve i dve, jednako obučene, s jednom cigarom, s vodom iz jedne čaše; i srećne su... — A mi, nove?!A mi, nove?!O, naši ljudi, zašto ste nas probudili?! U tome dođe na vrata Đulrengi i reče: — Kjučuk-hanume, hajdete Ajše hanumi, zovu vas vaše gospođe majke. Ne smedoše ne otići.Presvukoše se, prineše peča i obukoše čaršafe, pa s robinjom odoše u komšiluk.Majke su im već bile tamo; žena puno, iz celog velikog komšiluka; pa sviranje u ut, udaranje u def, zveckanje čamparama, pljeskanje dlanovima, smeh, ali prigušen, i tiho pevanje: veselje je u bašti; razgranali se narovi i smokve, digli se u vis oleandri: pod onim narom sede dve, i tamo dve, jednako obučene, po jedna ima isečenu kosu kao muškarac, puše jednu cigaru, piju iz jedne čaše, a hanume ih gledaju i pogurkuju se smejući se kradom; pod onom smokvom sede desetinu, pred njima je gramofon: prigušeno se smeju, kikoću se, jer čuju domaćicu Ajše-hanumu, njen glas „uhvaćen“: „Dobro jutro, Safet-hanum!Kako je Šehnaze-hanum, Emir-hanum?Dve nove, Emir i Mersije sedoše među stare, razdragane gramofonom; a te stare“: jedne su malo starije od njih, druge su njihovih godina.Fatma iđaše očima od jedne do druge, sve ih poznaje: od trideset i nekoliko svega sedam osam pismenih, i ako su bejovske žene i kćeri!Mrak, mrak, noć u duši, ili duša u noći: neprestano spavaju..Na licu ovih mladih žena ogledalo se zadovoljstvo; to su videle nove, pa su im zavidele.„One još sanjaju čarobni san Istoka,“ izusti Fatma šapatom tetkine reči iz pisma, i duboko uzdahnu.„O naši ljudi, zašto ste nas probudili?!" reče tiho Mersije što maločas Fatma, pa i ona duboko uzdahnu.U ovome društvu ne ostaše dugo, iskradoše se pa odoše u baštu, namestiše oko na probušen zid — da vide Džemala.„Kjučuk-hanume, brzo!“ viknu iz kuće Đulrengi, a one potrčaše u neninu sobu.Stoji pod prozorom, i razgovarajući se s jednim mladićem, svaki čas baca oči u kafeze...„Alla"! kakve su mu oči!“ viče uzbuđeno robinja; Fatma se zagrcnu od smeha, a Mersije veli: „Lepe, ali... plave.“ — „Plavo je more, i nebo, kjučuk-hanum.“ Fatma njih ne čuje... čuje njega: prozor je otvoren; i čuje samo kako govori, ne šta govori, pa se smeje, smeje..„Francuski kao Francuz!“ šapće Mersije; a Fatma bi rekla nešto, pa ne može, ne sme, čini joj se, ako progovori zaplakaće, pa će joj se smejati sestra od strica.„Zna li turski ovaj Francuz, a, Emir?“ ona htede progovoriti, pa opet ne smede.On produži put, a robinja viknu: „Aman, kjučuk-hanum! crvena si kao zreli nar!“ i razlegaše se smeh po odaji stare Šehnaze-hanume. Sva srećna, Fatma isprati mile goste: oni će sutra na čifluk.Sva srećna, ona ode u baštu s Đulrengijom.Same su: hanume odoše na drugo poselo.U hladu su, pod jednom starom krivom smokvom.Na teškoj zelenoj svili, zlatom, Fatma veze ocu Levha: Nema Boga osim Boga.Muhamed je poslat od Boga; veze, ali ne prelazi preko lica rukama kad izusti „Muhamed“, ne unosi se u stih, u reč, u svaki bod, no radi rasejano, i svaki čas ostavlja iglu pa prevrće Poésies Nouvelles „slatkoga“ de Mise, koji joj stoji na đerđefu...Čita pesme koje je nebrojeno puta čitala, i zna ih odavno na pamet.Od svih pesnika, i starih i novih, i ona, kao i mnoge Turkinje, najviše voli de Misa, „slatkoga de Misea“, kako one obično kažu.Pročita nekoliko stihova iz njegove Majske Noći, i nekoliko stihova iz njegove Avgustovske Noći, i nekoliko stihova iz njegove Decembarske Noći.Pročita celo Rappelle-toi, i ako to zna na pamet.Pa Adieu.. čitaše glasno s puno bola.-Jer sad, što god je čitala. mislila je na Džemala.Pre je mislila, čitajući Miseove pesme na svoje fiktivno drago, ili na Madam; sad na Džemala... Ne dočitavši pesmu, opet poče vesti.„Adieu, Suzon, ma rose blonde, qui m'as aimé pendant huit jours“ uze pevušiti zarumenjena, vezući, i po navici metnu na glavu jedan komad platna, koji bejaše na njenu đerđefu, pokri kosu, jer ču s minara „Alla ekber“, pa da je ne vidi mujezin.Naveze početak od „mim“, prvog slova u prorokovu imenu, pa opet otvori knjigu, i tražeći nešto neprestano ponavljaše „Adieu, Suzon, ma rose blonde“. — Kjučuk-hanum, kod Nurije-hanum šušti trava..Čuješ li? prekide je robinja. Ona, ne zatvorivši knjigu, slušaše... — Kjučuk-hanum, kod Nurije-hanum šušti trava! ponovi robinja. — Čujem...Pipni mi ruke... — Što se bojiš?...Od jasmina se ne vidi kapidžik iskićen mertečkim jekserima. — A, ne jekseri... samo katanac. — Zar je to samo?... Uz kapidžik se ču govor; neko govori, francuski: — Fatma, jagnje moje, Fatma, dušo duše moje, moje srce je puno ljubavi i bola. — Aman, šta govori ? prošapta robinja uplašeno. — Da bežimo, Đuli...Vidi kako mi lupa srce! reče Fatma uzimajući robinjinu ruku, a u tome, preko ograde dolete pismo. Hanuma skoči da beži, a robinja, uhvativši je za suknju, reče šapatom: — Kod kuće nema nikoga...Ne boj se!...Ona naglo sede, te preturi đerđef, i razleteše se listovi iz „slatkoga“ de Misea.Robinja otvori pismo, koje beše mnogo namirisano... Preko ograde dolete još jedno, i još jedno. — Tri odjedanput!..Zašto ih ne čitaš?...Ja ću ovo da otvorim, i ova dva, govoraše robinja šapatom, otvarajući pisma. I najedanput nasmeja se i reče: — U ova dva nema ništa! — Kako ništa?! izusti Fatma čisto uplašeno. — Samo po jedna reč!... Fatma uze prvo; cela sadržina pisma beše: Pisano je pre nekoliko dana.Ruke su joj drhtale ]sad otvori drugo. ” Ništa više.Jučerašnji datum.Otvori treće mnogo uzbuđena. Na njihovoj kapiji ču se zvekir!Ona strpa pisma u nedra pa polete u kuću bez duše. Te večeri posle večere, Fatmin otac ode u kafanu a nene i majka pohitaše u komšiluk, gde ne prestajaše veselje; sluškinje legoše, a Fatma s robinjom siđe u baštu.Mesečina, beli se bašta; od dugačke senke oleandra njima se, čas-po, učini čovek; s one strane zida obraslog u vinovu lozu i bršljan čuje se šuštanje trave i šum nečijih koraka.Ona se slobodi: „Na kapidžiku je katanac“...Mesec prosijava kroz grane, i malo pa se izgubi u kakvom sivom ili snežno belom oblačku.Vlaga, miriše zemlja i drveće...Iz komšiluka se čuje def praćen zilovima, i pevanje jedne čuvene solunske pevačice, poturčene ciganke ; a dalje pišti klarinet uz jednu monotonu ali strasnu tursku pesmu: to se Ahmed-bej na svome čardaku veseli, gledajući u zaliv razliven na mesečini.Ona oseća ljubav u toj svirci i pesmi, u mesečini, u mirisu zemlje i drveća, u šuštanju trave i šumu koraka...Svu noć neće ući u kuću, ostaće kraj jasmina sedeći, osećajući ljubav...Ali, večeras se ne prođe na šuštanju trave...Ču se kamenčić u kapidžik.Ona pretrnu, ali se opet oslobodi: na kapidžiku je katanac.S minara se začu pozivanje na poslednju molitvu, a ona nesvesno pokri kosu...S ogradnog zida pade crep; obe digoše oči, — čovek!...Ona htede bežati, ali nemade snage da ustane, i htede vikati, pa, kao u snu, ne mogade...Robinja se ne miče, a ona iznenada skoči, potrča, pa kao kokoš, kad je hvataju, što poleti, i videvši da ne može leteti, zavlači se u bokore, u žbunje, — ona se zavuče u jedan lug od jasmina, i da ne bi pred muškim bila s otkrivenom glavom, jednom rukom diže anteriju na glavu a drugom pokri lice...Ovo učini kao u snu, u neznanju...I on se uvuče u lug i pade u travu, kraj nje, ćuteći, s jako ubrzanim disanjem.Ona htede da viče, da vikne koliko može, iz svega glasa, pa ne dade java od sebe...Kao da je od straha poludela, onemela, šta li...On poče da govori brzo kao da se žuri: „Ja znam da si nova, ali ne znam da li si uz Emine-Semiju ili uz Đulistan-Nemetu.Sad vidim: ti si uz Đulistan-Ismetu, ti nisi za oslobođenje harema, za razvijaše, ti se kriješ od ljudi...Nemoj od mene...Nije grehota: ti nećeš „pokvariti“ venčanje, — devojka si.“ On je govorio francuski, brzo, ne mucajući, a ona ne skidaše skuta s glave ni ruke s lica.On ne upotrebi silu, već opet poče, brzo, žureći se: tako mnogo ima da joj kaže, tako mnogo!...„Kakva grehota!Ovo su izmislili ljubomorni muževi, egoisti, kako kaže Emine-Semije- hanum...O, zar nova, pa tako?Skini skut s glave!Spusti ruku!“ To rekav, povuče joj anteriju, ona spade: ostade joj otkrivena glava „Otkrij lice!“ Uhvati je za ruku...Gleda joj, on prvi, što je toliko godina krila: glavu, lice.On dršće od ljubavi, ona od straha.Uze se tresti kao u groznici, i da je umela misliti, ona bi se pitala: „Zar je ovo ta sreća o kojoj sanjam?“ I najedanput, kao da se rasvešćava, uze se stideti: s muškim sama noću!A nikad dosad nije bila ni danju, u društvu!...On joj uze obe ruke, ona mu to ne umede zakratiti...On joj poljubi ruku, ona mu ni to ne umede zakratiti...Poče joj govoriti uzbuđeno da je voli već treća godina, kako se vratio iz Evrope, jer njegova tetka toliko je hvalila, toliko mu pričala o njoj, da je on poznaje bolje no svoje rođake u Carigradu; i pričala mu, veli, da je lepa, da je slatka, da je obrazovana, da je gotovo Evropljanka, da je nova i odelom i dušom.I žalila je što ne može on da je vidi, ovde, te ga slala pa Jalije, svako predveče, svaku noć, kad je bila mesečina.I on ju je tražio, a znao je da njena rođaka ima plave oči, a ona crne; udarao je u ut, kad je prolazno čamcem pored stričeva joj konaka; gledao je u baštu, u prozore, s tramvaja.I jedva naposletku...Hteo je poludeti od radosti...Javio joj se kao poznanici Evropljanki, novoj, onoj novoj što traži da turske žene bace, na komade iseku čaršaf i peče...Kako se vratila s Jalija, on kao staroturčin, reakcionar: penje se na jabuku...Sakriven u lišću, s jabuke je video pet puta, i — zaneo se...„Ja osećam da i ti mene voliš, i ako mi to ne kažeš.Hajde, dušo, da se uzmemo: da svijemo gnezdo za sebe i za tičiće.Ja sam siromah...Imam srce, to je sve.A srce mi je veliko, široko, veliko, pa mi se čini da bi u nj stao svet, a ono — ti si ga ispunila...Tvoj otac ne bi mene za zeta, pošto sam siromah.Ali ti... ti si s Evropljankom odrasla: uzmi muža po izboru, udaj se iz ljubavi...Ja osećam da me voliš...Naći ću para, pa da bežimo u svet, gde sam ja odrastao.Bi li sa mnom?“ On govori, ona ćuti kao da je onemela, i dvaput joj se učini kao da će da se onesvesti.A on joj dočepa ruke i stade ih ljubiti strasno, mahnito; posle joj mirisaše kosu, lice; i najedanput, iznenada, jednim strasnim, snažnim, muškim poljupcem poljubi je u usta, a ona se sad ne opi kao od poljubaca one dve žene, Francuskinje i Ruskinje, nego se otrezni, rasvesti i skoči, pređe baštu kao pa krilima...Za njom polete gruda zemlje...Uz jednu staru široku smokvu, mladić se uspuža kao mačak, a sa smokve ode na zid i skoči kao jelen: kroz mrtvu noćnu tišinu odjeknu tupo njegov skok... Kad pobeže iz bašte, Emir-Fatma se zavuče pod komarnik nesvučena.Nikad joj nije bilo ovako.Ne oseća griže savesti, a ipak joj je nekako neobično teško, i neprestano je drži ludi strah: ako ju je nešto otac video !O, ludost!Da ju je video, zar bi ona još bila živa?...Otac nije kod kuće...Pa oseti nešto kao presićenost, i kao neku odvratnost.Otkuda to sad?Dotakla se leptira, a s njegovih lepih krila opao prah...I kao da se ljuti na onoga koga je toliko želela: samo da se jednom sastanu, pa da umre...I da je ljubi... poljubi u usta!I ona će sutra pred nene i majku s čovekovim poljupcem na usnama, pa će im reći „dobro jutro" i gledati ih u oči!...Sad je ona kao one iz romana Les demi-Vierges: omirisana joj kosa, ižljubljene ruke, poljubljena usta...I seti se romana Cousine Laura.Ona je ipak bolja od nje, čestitija; kazala je majci...Anri je bio s njom, ona mu sutradan pisala: „Venez à la maison, Henri.J'ai tout dit à maman."...E, ali ona majka iz toga romana i njena: pre bi pristala da kćer vidi mrtvu, nego osramoćenu.I seti se šta njena majka priča o Madam Vahram, Francuskinji udatoj za Jermenina: ostala bez muža, s decom, i pošto joj je bila mala penzija, ona je radila; u čestitosti je Solunjankama služila za primer: crvenela je i kad se pred njom pomene košulja.A jedno veče, njena petnaestogodišnja kći vratila se iz šetnje i za sobom dovela mladića; i ta majka nije se na kćer naljutila, nego je svu ižljubila: i opet kroz Solun ide ozbiljio, stidljivo, i opet pocrveni kad se pred njom pomene košulja.Pa se seti šta im je pričala Ajše-hanum, njihova suseda, o Madam Hristurigu, Nemici, udatoj za Grka: kći joj se isprosila bez njena znanja; isprošena bila tri godine; kad joj verenik dođe iz mesta gde je sa službom, kod njih ruča, kod njih večera, kod njih spava: soba mu do sobe vereničine...I ova majka, veli Ajše-hanum, crvenela je kad god se pred njom pomenula košulja, a nije pocrvenela kad joj je kći rodila prvenče nedonošče...O te dobre majke strankinje!A njena?Ko zna, možda bi bila drukčija da je kao one bezglavna, udovica; ali njoj je živ njen Bujukburunlija.Njenog oca zovu još i Jildirim.O da je nešto malo pre grom pukao, po svoj bašti bi razneo Džemala: tamo nogu, tamo ruku, tamo glavu...A gde li bi bilo srce, ono široko, veliko srce njom ispunjeno? Opet se vraća na početak, i sebe izvinjava: znala je da je kapidžik zatvoren, a ni pomislila nije da će on preko zida.Zna za svilene lestvice, ali u Evropi...On, Evropljanin, pa...I posle, on ju je pitao kamenčićem u kapidžik: hoće li doći, ona mu nije odgovorila, kamenčićem, ničim.Posle se osuđuje: što nije bežala?Ako nije mogla pobeći, što nije vikala?Da je vikala, skupio bi se svet...Kakav svet, noću...Ko bi je čuo!Teško joj je kako nikad do sada; žao joj je: ona je izgubila ono što u njih devojke čuvaju više od očiju, — čistotu.Kad se seti da više nije čista, ona zaplaka; pa najedanput skoči i ode na abdesluk: opra sapunom usta, i ruke.Ponova leže, plačući, poklapajući lice pa uzglavlje, uzdržavajući se, da joj se ne bi čuo plač.Ali, teško njoj, šta će ?Poljubac na usnama nije što mrlja na haljini.Robinja se uvuče pod njen komarnik, i utišavaše je. Pred samu zoru, zaspa; ali, spavala je vrlo malo, i čim se trže — on, opet lep, opet mio, koliko ga voli!Zatvori oči, vidi mu pokrete, čuje mu glas, oseća mu dah na licu, u nosu je golica miris s njegove kose i haljina, a taj miris njoj nije poznat, jer nije ni mošus, ni ljubičica, ni jasmin...„To je miris od njega, njegove duše“...I dođe joj žao što mu je oprala poljubac.On je stvaran, a ona misli na nj kao na zamišljeno drago...Ne ustaje, misli: otac je ne da njemu, ona se buni, beži s njim u Evropu; tamo imaju kuću, evropski nameštenu; ulicom idu ispod ruke; pohode pozorišta, opere, šume — svet; ona nikoga ne gleda, samo njega; pa deca, dva muškarca i tri devojčice; ona, majka, on, otac; njeno sve u Solunu — ništa otac ne da, njegovo u Carigradu, šalje mu se novac u Evropu, dosta za život...Pa njeno društvo, ljudi i žene, Francuskinje, ona je „u svom elementu“: ista je kao one...I da je ne zvaše, ko zna dokle bi ležala i maštala, bežeći od jave.Ah, java?Kako da iziđe, kako da ih pogleda u oči?Pa kao nevesta prvo jutro: krije oči...Ona se njima učini bolesna.„Šta ti je, čedo?“ pita je nene zabrinuto; a ona, neprestano krijući oči i crveneći, reče: „Muka mi je, nene“. — „Od čega muka... ovako rano?“ — „Juče... jela sam zelenih šljiva,“ reče, pa još više pocrvene. — „Nije to samo od šljiva.Hoćeš ti noću u baštu... a duvao vardar,“ umeša se majka.Ona pretrnu.I kad je duvao vardar?Da to nešto ne znači? Što je više osvajao dan, ona se sve više razveseljavala; po kući je išla puna radosti i što voli i što je voljena.I Ćulrengi se razveselila kako nije skoro; i ništa ne govoreći, zadovoljno pogleda kjučuk-hanumu, pevuši i radi, slaže u sanduke, opšivene telećom kožom, rublje, haljine, vezuje bošče, sprema postelje: sutra će na čifluk.Turske žene, jedne idu, druge dođu; donose Fatmi darove kao da će pa hadžiluk, praštaju se sa svima: na put će, pa „smrtni" su...U podne, Hasan-bej pozva u konak majku: došli mu gosti; a ona samo metnu bašjorti, pa pohita na vrata što vezuju harem s konakom, da se razgovara sa sinovljim gostima.Kad se otud vratila, bila je vrlo nevesela.Pred veče, njen sin, došav iz čaršije, veselo joj reče: — Majčice, ja dadoh našu Fatmu. Žena mu se ludo obradova, a majka pljesnu rukama i reče: — Šta učini, sine moj? — Što, majčice?Zar ja nisam raspitao i doznao da je istina pašić, da je istina odžaković, da je istina bogat.A Carigrađanin je.Vi ste mu videle strinu: gospodska žena, starinska muslimanka, „staroturkinja", kako kažu ovi naši čapkuni proterivani u Evropu.Toj hanumi naša Fatma se mnogo dopala, pa je hvalila sinovcu.Ja videh momka, majčice, i s njim se razgovarah.Mlad, a kako govori!O, one oči!Pašić, džemal!...Baš mi se dopada, pa čisto doleteh, da ti kažem, majčice.Sutra rano, inšalla’ eto njegove strine s obeležjem. Majka ga slušaše klateći se, a kad on, veseo, ućuta, ona, nevesela, poče: — To je sve lepo, sine; ali ko tako sad u nas udaje devojku?Ni amalin, čijoj kćeri je sva nauka pletenje kesa i vezenje čevreta.Devojka se, istina, s momkom ne poznaje, ali ipak pita se, hoće li toga i toga.Grehota je dati devojku dok ne reče „hoću“, to je tako u našem zakonu; a u njemu se ništa nije izmenilo niti se može izmeniti dok je naše vere, jer njega je pisao Muhamed. Pošto pređe rukama preko lica pri pomenu imena prorokova i očita kratku molitvu, ona mirno i tiho, nevesela, brižna, nastavi: — One sirotice, proste, bez knjige, s iglom i koncem, pitaju hoće li ..Pa zar da se ne pitaju fine, s tri knjige, i četiri, više...Naša Fatma i grčki zna, kao Grkinja, a ja sam je učila i persiskoj i arapskoj knjizi i čitala joj njihove pesnike.Ali, sine, što zna muslimanske knjige, ništa; nego hrišćanske, evropske... francuski jezik, francuske knjige.Da nam je Fatma Đakovičanka, ja se ne bih bojala; ali, ona je Solunjanka...Još nije dockan, sine, nije doneto ni obeležje, a kamo li da je bilo venčanje: da pitamo Fatmu hoće li...Ja ću je pitati.Da ispitamo njeno srce...Ja ću ga ispitati.Da vidimo da li joj je srce slobodno, ili je već koga zavolelo.Ali, zašto već?Ona nam je, sine, neka je živa, ušla u devetnaestu; a ja sam u tim godinama bila majka troje dece. Stara ućuta i zagleda se u oči sinu; a on poče: — Da se ispita Fatmino srce ?Ha! ha! ha!A je li ispitivano srce Fatmine majke, majčice?Ha! ha! ha! — i krupnim koracima pođe po sobi; jedan kraj gornje usne podigao se, te mu se vide beli krupni zubi, žile mu na čelu nabrekle. — Naša srca, sine, nisu ispitivana, ali i mi smo pitane hoćemo li, i ako smo znale samo za Koran.Ovu svetu knjigu smem da pomenem po pravom imenu: abdeslija sam. — Ovako je po muslimanski, majčice. — Kad si je hteo udavati po muslimanski, zašto si dao da se druži s Evropljankama, što si tražio da uči evropske jezike, što si dopustio da ti se po haremu razleže pijano?Drukčije se misli uz def, a drukčije uz pijano.Što nisi zakratio da se druži s novima? — Kakve su to nove, majčice? — Onakve kao one mlade Carigrađanke što dođoše sa strinom toga pašića.Ali ti njih nisi video...Kao naša Arif-hanum. — Ha! ha! ha!Majčice, naša stara Arif-hanum nova!...Valjda zbog odela ? — Odelo joj je, sine, starinsko, ali joj je nova duša.Slušaj, sine moj: ti si Fatmi otac, ali ti Fatme ne poznaješ.Ona je pred tobom kao one devojke što izigravaju u Eden-Teatru.Smeje se, kad zna da je tebi po volji smeh, plače kad vidi da će tebe zadovoljiti njen plač, napravi veselo lice kad joj rečeš da ne sme u šetnju, pravi se zadovoljna kad je očekivala francusku haljinu a ti si joj kupio tursku anteriju.Ona se tebe boji, pa zato pred tobom jedno misli a drugo govori, jedno oseća a drugo radi.Ali ja Fatmu poznajem: ako je zavolela jednoga, a ti joj namećeš drugoga!...Sine, sine, ti ne znaš šta su žene, i šta je žensko srce, i šta je ženska pamet.Ona, gotovo cela Evropljanka, da pođe za neviđena čoveka!Neka prođe to momče našim sokakom i sutra i preksutra.Neka prolazi nekoliko dana, te da ga Fatma dobro vidi.Najposle, to nije evropski običaj, to je naše.Kafezi su istina gusti; opet... videće ga.Ili, neka se ona nalazi uz kapiju i neka se kapija otvori baš kad on prolazi, te i on nju da vidi, i on je, može biti, mladoturčin... — Ha! ha! ha!Ja za mladoturčina ne bih udao ni svoju sluškinju, a kamo li devojku što se od moga srca odvojila.Zar da udam svoje čedo za te proteranice što gledaju da nas pođaure? — Ili neka ulicom digne peče, kad će s njim da se sretne. — Zar kao Donme? — Ili, sine, nabavi njegovu sliku: to je carigradski. On udari u grohotan smeh i reče: — Oprosti, majčice, ali i tebe je zanela Evropa.Neću, majčice, dopustiti da mi kći vidi prosioca naročito, pa makar se ne udala. — Nećeš, sine, dopustiti, ali se bojim da se ne kaješ.-Ja sam ti majka, prijatelj koga ti je Alah odredio, pa sam svoju dužnost, dužnost ne po razumu već po srcu, ispunila, a ti radi kako hoćeš. To rekavši, ustade s divana i pođe iz sobe.Visoka, mršava, sva bela, na plećima joj se podigla bela pamučna anterija: izgleda kao neka svetiteljka.Njene pametne oči, izbelele, napuniše se suzama još kako njen sin poče onako drsko da se smeje.Kad dođe do praga okrete se, gotovo se sasvim ispravi i reče: — A jesi li, sine, govorio s bratom ?Nisi, jer ti je brat otišao na čifluk.Jesi li kazao, za koga ćeš dati kćer kome prijatelju, to jest svome prijatelju, jer ni najbolji čovek nema više od jednog prijatelja? — Nisam, majčice; takve se stvari ne kazuju ni bratu ni prijatelju. — Ni roditelju? — O, majčice, Alah pa roditelj, reče on, pokloni se, pa diže oči k nebu: brada mu zadrhta.Ali sad, ja sam dao reč... " — Drži reč, sine, i sećaj se šta ti sad kažem.Ko se ni s kim ne dogovara, nema pravo nikome ni da se potuži. To reče, pa iziđe iz sobe čisto posrćući. On obuče svoju belu anteriju i skide čarape pa prekrsti noge na šiljtetu, a žena mu prinese zapaljen čibuk i spusti se prema njemu.On povuče, duboko, tri dima, podrža zatvorena usta, i iz dve široke nozdrve pokulja kao iz dimnjaka; zagleda se u taj gusti kolutavi dim, pa „otvori“ razgovor: — Kako se tebi, hanum, čini ovo za Fatmu? — A, bej, krasno: mašalla’!Snaga mi dršće od radosti.Dok si se ti s gospođom majkom prepirao, ja sam ljubila našu Fatmu. On skupi obrve: — Ja se sa svojim roditeljem ne prepirem nego razgovaram. Posle napravi nasmejano lice i reče: — Šta reče Fatma kad ču? — Zaplaka od radosti... izgrli me.Hoćeš li, bej, da je vidiš? — Posle, onako, slučajno.Naročito... biće je sramota.A momče je dobro, od oca, iz kuće... — Pa zar bi ti, bej, dao svoju kćer da nije dobro, krasno... Je li ovo ona žena što svekrvi: „Neću da se pokorim Nuriji"?Sad samo: dobro, lepo, hoću.Ona mužu najviše ugađa i potčinjava se zato što od njega ne bi ožalošćena i ponižena kao neke njene druge od svojih muževa: ljut, surov, — ala joj ne dovede ortaka. Sutradan, Fatmi se donese obeležje; ali pre ovoga, majka skloni sina da se pita Fatma.Pitala ju je jedna mlada rođaka, a ona, vesela i srećna, reče: hoću!Ona je sinoć prisluškivala... čula je kad otac reče: pašić, džemal...Obeležje joj je donela ona stara Carigrađanka, u anteriji, hrci i kaik-otosu...Džemalova strina...Sad joj je jasno što ju je onoliko gledala.Ali ona bi volela da je umesto strine tetka: njena suta...I pošto njen otac htede da je sve po starinski, nju sakriše.A gostiju odmah puno, jer su javili celom komšiluku, svim rođakama i prijateljicama.Ali zašto Fatma ne ču babu i majku, kad se dogovarahu, kome da jave? — Javi, gospođo snaho, i svom prijatelju: jedinica ti se isprosila. — Da smo u ljubavi, gospođo majko, ja bih prvo njoj, u ponoći, i pre no što se isprosila. — U velikoj radosti kao u velikoj žalosti: neprijatelj se s neprijateljem miri; a ona tebi nije neprijatelj, niti će ti to biti.„Stari prijatelj ne biva neprijatelj; ako bude, nije lepo.“ Snaha poćuta, pa reče: — Ne mogu, nije da neću. — To je tvrdoglavost.„Jedna poštena reč i jedan oproštaj uvrede bolji su od milostinje za kojom bi došla muka nanesena onomu koji je milostinju primio...“ Otići ću joj ja, gospođo snaho. — Da me mrtvu vidiš da Bog da, gospođo majko! — Bila ti dobra godinama, a sad nije! — Promenila se. — Vi sadašnje, čim se s prijateljem sporečkate, odmah: promenio se.A za sebe mislite da se ne možete promeniti, kao Alah!..Da otvorim kapidžik?Ključ je u mene, a sad se nemamo koga bojati...Ti odovud, ona otud, neka je između vas — prag. — Pa posle bi trebalo preko praga ja prva? — Koja je mlađa? — Ko bi to znao? — Pa da potražimo teftere. — Ti teraš šalu, gospođo majko, reče snaha pocrvenevši, pa zalupi vrata i iziđe. Ovaj razgovor ne ču Fatma.Ona, sakrivena, ne odvaja se od obeležja (biserne čelenke), jer u njemu vidi i voli svoju ljubav. Odmah će biti i venčanje!Žure se Carigrađani, mladićev stric i ujak.Fatmi žao, kako će bez Mersije i tetke.Posla robinju tetki: možda se vratila.I zaista, došla sinoć.Mislila da ostane godinu, pa jedva nekoliko dana; jer ona u ovim godinama gleda da ne izgubi ništa od života; a život joj je: kuća, grad gde se oseća pokret harema, njeno internacionalno društvo, i njena prijateljica, sestra po duši, Madam Aristid.Čini joj se da se brzo vrati samo zato da se s njom pomiri; jer dane koje provodi bez nje, ona ne računa u dane života. Kad robinja reče da je Fatma isprošena, ona od iznenađenja ne mogade doći k sebi.„Kakva Fatmina proševina!Čudnovata šala!“ U tome njen muž dođe iz čaršije. — Oko ti svetlo, hanum !Isprosila se Fatma. Ona ništa ne umede pomisliti do to: „Pa što mi u pismu ii jednom reči ne napomenu.“ Posle glasno reče: — Zar je taj uzima kao haljine?Jer, i za konja bi mu trebalo više vremena. A kad se zavi, njen muž reče: — Ja sam mu se, hanum, video sa stricem i ujakom.Juče su bili u konaku kod Hasan-beja, dogovarali se...Dadoše mi njegovu sliku...Na, ponesi je, Fatmi, jer ne verujem da je ona njega mogla videti. Arif uze sliku, ali je ne smede pogledati: ko zna kakav je, možda joj nije prilika. — Nemoj ti tamo nešto Hasan-beju, da on ne vikne. Arif planu: — Ja ne tražim učitelje.A ja ću mu sve reći, pa makar me isterao.Da ga pitam, jesu li žene stvari.Srce mi se cepa.Ja u Elizinoj deci zacelo volim Elizu, a u Safetinoj kćeri volim Safetinu kćer. Kad ode Hasan-bejovu haremu, ona, umesto da čestita, reče: — Otkuda to, po Bogu ?Ovako iznenada! — Kaži srećno, pa onda ispituj, reče joj zet. — Neka je srećno, da Bog da!Ali mi je za čudo...Ja bih rekla, zete, da ti kćer udaješ kao Đakovičanku. — Kao starinsku muslimanku, Arif-hanum. — Zašto si joj nabavljao evropske učiteljice, kad si hteo da je ovako udaješ? — E, moda.Zar da mi kažu: „tvrdica“ ili „prost“?I što da moja kći ostane iza pašinskih?Kažeš : „ovako je udaješ“.A kako bi ti, nova, htela?Pet godina da joj je dragi, i pet verenik: da mu otidne sva ižljubljena...Čujemo mi stari, šta hoćete vi nove: da se razvijete, i da se „uzimate“ onako, bez venčanja... — Jeste, zete; a ne znam da li ste čuli vi stari da mi nove spremamo za vas oružje, da vas pobijemo... — Vaše oružje ne pali...Ja starinsku pamet, ti haljine. — E, moj zete, bolje da promenimo pamet, no haljine.Onomad, u Skoplju, sretoh jednog muškarca: u finim evropskim haljinicama, s rukavicama i štapićem, ide s jednim gavazom.Ja pomislih da je sinčić nekoga evropskog konzula, te se savih da ga omilujem, kad on mene štapom po glavi, i: „Đuvende!“...Ja tad videh : Azijatče u evropskim haljinama. Ibrahim-Hasan-bej uze se smejati s neizkazanim zadovoljstvom i kroz smeh govoraše: „O, ako, ako!Hoćeš da ga miluješ što je Evropljanče!“ — A gde je Fatma? — Kao svaka isprošenica, sakrivena. — I ona ćuti, zete? — Nemoj mi buniti dete, reče Safet ljutito. — A, ja da ti je bunim!Pobuniće se sama. Da im je ovako čestitala neka što ima kćer na udaju, Safet bi pomislila: „zavidi mi".Arif često kaže: „Ja čas žalim što nisam majka, čas volim; jer materina je ljubav često sebična: zavidi kad hvalimo nečiju decu, čak i kad počinjemo, da ne bismo njenoj materinskoj osetljivosti na žao učinili, sa: „Nisu bolja od tvoje dece““. — Ja ću Fatmi, zete.A što reče da bih ja htela pet godina...Varaš se, moj zete.Ja sam za čistotu i kod momka, i...Ali ja ne mogu o tome s tobom da govorim. — Ženski Hilmi-paša, ha! ha! ha! — Mi ćemo vas onim oružjem koje ste nam vi dali. On je pita kakvo je to oružje, a ona ne odgovori, već uzbuđena i ljuta pohita Fatmi. — Slatka tejze! viknu ona radosno, pa potrčavši pred tetku savi joj ruke oko vrata i uze je ljubiti; i ona nju ljubi i muca: — Srce ...neka ti je srećno! ...Ali kako... iznenada... — Ja sam ti, tejze, sve htela kazati, ali ti ode... — Kad se udaješ za neviđeno, kako možeš da si vesela! ...I one pre trista godina strahovale, a ti...Donela sam ti njegovu sliku, reče i uze se raskopčavati. — Ne, slatka tejze!Ko zna kakav je na slici!A njegovu sliku imam u srcu, u svesti.Evo je, reče pa zažmuri. — A otac ti misli da polaziš za neviđeno, ha! ha! ha!...Videla si ga kroz kafez?... — Prvo s bej-adžova balkona, pa kroz zid, pa kroz kafez, pa u bašti. — Čijoj? — Našoj.Ovo znamo samo ja i Đuli.Mersije zna da ga volim, ali nije ovde da zna i ovo. — Šta reče: videla si ga u vašoj bašti? — Jeste, slatka tejze. — I ti bi htela da vam dođu, da se razgovarate.Ali to vreme tako je daleko.Mi o mužu kao o Bogu.„Efendi, bej...“ Ja se opet bunim protiv ljudi... — Dolazno mi jednu noć...Sinoć, preksinoć... — U snu? — Na javi. — Kako? — Preko zida. — Čijeg? — Sutaninog. — Zašto otud? — Zašto otud?!Slatka, slatka moja tejze! — Tvoja fantazija.Ili si negde čitala, pa...Je li imao svilene lestvice ? — Je li moguće da ti nisi poljubila Madam Eminu kćer kako se voli?Zato što ju je ljubio čovek?Ti, koja nas buniš, govoreći nam da imamo oružje svest, koju su nam probudili naši ljudi obrazovanjem... — Bunim vas, ali ne da se ljubite s ljudima, nego da ste u društvu s ljudima, te da u muškarcu ne biste gledale mužjaka, nego čoveka.Ali kakva je to šala od isprošenice?! — Nije šala.Ja od tebe ne umem da krijem...Pisao mi : „Je t'aime“.Rekao mi : „Hajde, dušo, da se uzmemo, da svijemo gnezdo za sebe i za tičiće“. — To je sve iz nekoga romana.Šta si čitala ovo vreme... — Fort comme la Morte. — O, dušo, polaziti za neviđena čoveka, nepoznata...Što sam srećna ja.. to je slučaj.„Fort comme la Morte“ mučno da možemo kazati.A ti, možda bi se sastajala čak i noću da si udovička kći.Gde je brat, pa se ne sme, a kamo li otac, ovakav otac, Grom.Ali neću činiti nepravdu udovicama; jer i one... samo dopusti ona koja je ili luda ili nevaljala.Luda, pa laže svet: „Taj što dolazi, rod nam je“.U nas retko...Ne da komšiluk. — U strankinja, tejze? — Ludih ili...A tvoja majka, i da je udovica, opet ne bi dopustila, jer je pametna...Ali što si takva, Emir?Pogledaj me u oči. Ona sakri lice na tetkinim grudima. — Emir, nesrećnice! uzviknu Arif oštro i odgurnu je od sebe.Ne šališ se!Ti si se isprosila, ali se nisi venčala, udala.Ti ne znaš šta je čovek...S mladićem sama devojka, i to još noću!..Ti si luda!...A zar misliš da oni posle uvek uzmu ?Morali bi, po našem zakonu, kad bi bilo dokaza; jer oni ne priznaju..Je li priznao Ahmed-bej?I posle, mladoženja, njena prilika, vrati je majci prvo jutro; i ona, sirota, zavedena, sede, sede, dok se najposle ne udade za najgorega među najgorima.Zahvali Bogu, Emir, ako...Jer ti si odrasla s Francuskinjom, ali si Turkinja; ti znaš šta su Turci, šta traže od neveste...A ako neki neku koju je zaveo, mora uzeti, doveka je prekoreva, i nikad joj ne veruje.Ona kroz kafez pogleda u goluba, on misli u čoveka...Majka tvoja, čim ti je obukla čaršaf, odmah ti je počela govoriti o devojačkoj čistoti: da je čuvaš više od očiju... (I završi:) Kako je mogao doći?..Kaži je li istina?..Možda te ljubio?..Na svakom koraku sretnemo po zavodnika, a posle: mi smo krive, i nema nam oproštaja...Naši ljudi su...Ne znam kako da ih nazovem...Ali kaži, bar neka ti znaju roditelji. — Tejze, ne boj se... ja sam pametna, promuca ona jako pocrvenevši, i ne pogleda tetku u oči. Arif to opazi, pa viknu: — Ti si luda!...Evo ti ovo: na!Sad ne volim ni njega ni tebe. Pa izvadivši iz nedara sliku, baci joj je ljutito, a ona je uze blažena, i instinktivno sklopi oči, kao da hoće da ih odmori, da ih spremi za svetlost s te slike, pa ih najedanput otvori, pogleda u sliku: ona joj zaigra pred očima... — To nije on! viknu promuklo i strašno, pa se zaljulja i pade...Oko nje se skupi sav harem, i otac joj... Carigrad, Bejlerbej, 6 avgusta 1905. Draga moja gospođice, Da li ste već kadgod pomislili da sam mrtva.Jer, sva vaša mila pisma, meni slata u Solun, ja sam dobivala ovde, pa svako sam ljubila, a ni na jedno nisam vam odgovorila.Nisam mogla, bila sam bolesna.I šta da vam odgovorim, šta da vam pišem posle onoga što sam vam pisala u danima svoje sreće?Vi ste zacelo očekivali da vas pozovem na svadbu, jer, čim sam primila obeležje, odmah sam vam s nekoliko reči javila.Ali, od moje svadbe ništa nije bilo, niti će biti... U Turaka, zatucanih kao što je moj otac, još postoji jedan čudan, jedan strašan običaj, da daju devojku za nepoznata joj momka, i da žene momka neviđenom devojkom.Za devojke opet bolje: mogu ga videti kroz kafez, u prolazu, na slici; ali za ljude: oni nas uzimaju potpuno neviđene. (Ja govorim uopšte.) Ali, ipak, kao za sve tako i za brak, ljudi su udesili da oni ne pate: ako se mladoženji ne dopadne nevesta, kad je, i venčanu i njemu odvedenu, prvi put vidi, on je vraća; ako se nevesti ne dopadne mladoženja, ona obično stegne srce pa ćuti i trpi... Za čitavi mesec dana, ja sam bila zbunjena, kao zanesena, pa kad sam čula da me otac udaje za pašića, „džemala”, ja sam, van sebe od radosti, brzo rekla „hoću“.Ali Džemal, to je naše ime, istina; no ovo znači još i lepota.Dakle, moj otac je toga moga prosioca nazvao lepotom, ali nije mu ime Lepota.A kad su hteli doći punomoćnici i svedoci, da mi bude venčanje, dođe nam Arif-tejze, i donese meni verenikovu sliku.O, kad ga videh!...To je bio drugi pašić, drugi čovek. Ja njega prosto nikad nisam videla, nisam ga ni u snu snila, i on je trebao da mi bude muž!...A za punomoćnike, moj otac: „Da ih dovedem, kćeri, da ih vidiš...Ti njih poznaješ, naše komšije, Ahmed-bej i Osman-efendi, ali ih nisi skoro videla, pa... da im ne daš punomoćje dok ih ne vidiš, to jest, dok im ne upamtiš glas, da ih po glasu poznaš.Moj otac!Da vidim punomoćnike, a da ne vidim mladoženju! Kad sam mu videla sliku, ja sam bila pala, potpuno izgubila svest.Koliko sam tamo ležala, ne znam; tek, kad se rasvestih, ja ne ustadoh: padoh u postelju.Dolaziše lekari, dva Grka i jedan muslimanin, pa kad videše da ništa bolje od njihovih lekova, oni rekoše mome ocu da treba da promenim vazduh, i da sam, tamo kud otidem, večito u društvu, i napomenuše mu da je i za vazduh i za društvo najbolji Carigrad.I otac ih odmah posluša, dovede me ovde, uze kuću u Bejlerbeju, na aziskoj strani, na obali Bosfora.Sa mnom su svi moji: nene, otac i majka, i Đulrengi... Bosfor, o kome sam toliko slušala od naših žena i čitala knjige vaših zemljaka, ja sam sad prvi put videla a nisam mu se začudila, jer ja mislim samo na svoju nesreću.Neprestano samu sebe pitam: „Zašto me otac udavao ovako?Davao me tuđem čoveku kao neku stvar, neviđenu!Pa i stvar, kad se kupuje, traži se da se vidi.Dao me kao neki poklon: poklon se daje neviđen.“ O, vrlo draga gospođice, zašto uzeh tek onako ono što mi pisaste: da ja nemam svoje Ja ni u izboru haljine, a kamo li u izboru muža?„Haljinu ti bira majka, muža će ti izabrati otac,“ tako ste mi pisali.Pa ipak, nikad mi majka nije kupila haljinu a da je ja ne vidim, dok se meni ne dopadne.Ja nisam stvar, nisam poklon od srebra, od zlata, od kamena, ni od svile, ni od pamuka, već sam stvorenje od krvi i mesa, što ima dušu.Ta duša sad silno pati, a ja sam pred ocem kao uvek: mirna i nasmejana.Ne mogu u oči da ga pogledam ni čestito pred njim da progovorim, ne toliko što ga se bojim, koliko što me od njega sramota.U nas, pred ocem ne puši, i sedi kao devojka sin, a kamo li kći-.. Kad pomislim da sam isprošena!Kad se setim obeležja!U Carigrad su doneli i njega, to obeležje, valjda da me njim zanesu: bogato je, skupoceno je.Jedan dan, majka mi ga iznese, a ja htedoh da izgubim svest.Kad ta čelenka ne bi bila ovde, meni bi bilo lakše; ovako, ja je osećam, i ako je ne vidim, pa mi je teško, i bojim je se; u sobu gde je sanduk s njom, još nisam ušla, i čak ne mogu da prođem pored nje.A kad vidim oficira, mene obuzme ljutina, jarost, jer moj verenik je oficir.I niko to ne zna; naučila sam da se savlađujem: nene me učila.Dosad nisam znala da sam ovakva muslimanka: kad mi dođe da na sva usta grdim, ili da zakukam koliko mogu, ja uzmem abdest: prostrem serdžade, pa klanjam; a neni i majci milo: molitvom se stišava ljutina i blaži jad.Dosad, kao i sve mlade, ja sam klanjala samo o Ramazanu; sad svaki dan.Ja mislim da ću doveka biti muslimanka; jer u meni čas kao da nešto vri pa hoće da prekipi, čas kao da bukti pa hoće da izbije plamen, a ja se savladam pa čak se i nasmejem!... Ali, draga gospođice, pomislite,— ja se nadam.Srce mi kaže da će se na dobro okrenuti, ludo moje srce!Jer moj otac pre bi pristao da mu kći umre, nego da ga osramoti...Ne, on bi me pre ubio nego što bi... on je dao reč.A dobro zna zašto sam se bila razbolela, onolike groznice, buncanje: kazala mu Arif-tejze, i izgrdila ga; a on nju kako ti nije nazvao: i ženski Hilmi-paša, i buntovnica, i kako bi nju trebalo, zajedno s njenim drugaricama, što u ludilu nazivaju sebe novima, — proterati iz Turske, i, pomislite, uzeo pa je isterao iz naše kuće!Krili od mene, a ja ipak doznadoh, pa umalo ne umreh.A ona, preterano osetljiva, i bolesna, čudim se kako je tu sramotu izdržala.Ja znam da se ona od tada buni protiv naših ljudi još više; i da priprema za bunu svako ženskinje naše što je došlo do svesti bilo knjigom bilo družbom sa strankinjama. Sve mu kazala, samo nije da volim Nurije-hanumina sestrića.To nije smela, zbog mene; jer on bi meni podviknuo: „Kako to da ga voliš!Gde si ga videla, kad nikada ne ideš pešice?“...Pitaćete, šta kaže moja majka.Ništa, draga gospođice: njen muž nije ništa neobično učinio; i druge naše devojke tako se udaju.A nene?Šta će ona sama?Čula sam gde govori sinu: „Da vratimo obeležje, to nije tolika sramota; on zna da nije isprosio Đakovičanku, nego Solunjanku, kćer carigradskog beja što je za kćerinu nauku dao toliki novac“.Ali on ni da čuje.„Zakon nema posla s naukom.Očeva reč detetu je zakon.“ Ali meni se čini da bi mi bilo lakše kad bih čula da je ovamo došao on.Otkad smo ovde!Njega nema!Mersije mi piše (preko jedne svoje drugarice ovde udate) i kaže da je on u Solunu, viđa ga...Blago njoj!Ja ne znam, zašto su njena pisma nekako čudna, zamršena; vidim da ima nešto da mi kaže a ne može, i čas mi se učini da ga brani što ne dođe, čas da ga osuđuje, optužuje.Onomad kaže: „Ne zavisi od njega već...“ pa tu stala.Od koga zavisi?Valjda ne od njegove majke. O, Carigrađanke!Vesele, na ulici koketuju s prolaznicima, u lađicama se šale s prodavcima voća i halve, i s onima što čiste obuću, s bojadžijama.Ja ih gledam i pakosno im zavidim: blago njima kad su vesele!...Nasred Marmare nešto puče na lađi; kapetan pojuri, a žene, i turske i hrišćanske i jevrejske, privriskaše, deca pisnuše kao crvi, zato što im majke vrište, jer sama nisu svesna nesreće.Jedna stara Jermenka grunu se u grudi, na pokri rukama oči, — da ne vidi smrt, jer se osećalo da nam se ona bliži.A ja?Mirno sam sedela i gledala putnike i svoju nene, i majku: i one se grdno prepale — za mene.„I za šta sve to?“ mislila sam.„Za život!I ona stara Jermenka voli ga!...“ Ja sam, draga gospođice, sto puta poželela da svoj uništim, da skočim u Bosfor, da se ubijem, da se otru...O, ne, na otrov nikad ne mislim.Najčešće mislim na revolver, pa ga u mislima uzimam, sakrivam pod jastuk, a kad cela kuća zaspi, ja ga otud izvlačim i naslanjam mu usta na grudi bez košulje, na srce; ali se uvek trzam, pribiram pre po što sam povukla obaraču...Pobunjena, hoću da se ubijem; muslimanka mi ruku zadržava, meće revolver u futrolu, ostavlja ga: ona veruje u život posle smrti ..Ali, čini mi se, najviše me zadržava od toga nežna unuka, i kći...Nene meni nikad ne bi pričinila bol; a roditelji... oni nisu svesni...I kad to dobro znam, zašto da ih duboko ožalostim i grdno osramotim?..Ja to smatram i za sramotu: da pobegnem ispred nevolje kao kukavica...Ne, ja bežati neću; ja hoću da se borim kao muško s nevoljom, sa svojom nesrećom.I ko zna, mogu i da je pobedim, pa posle da slavim svoje junaštvo... Draga gospođice, koliko je lepo u Bejlerbeju pred veče.Na obali nebrojeno četvoronožnih stoličica bez naslona, niskih, i nebrojeno hanuma sasvim otvorena lica, s belim muslinom preko kose, pa puše i gledaju u Bosfor, u vodu, ili pogledima dočekuju i ispraćaju male lađe ovde zvane „prosjaci“, zato što sad otidu na rumelisku stranu, sad na anadolsku, i stanu u malom pristaništu kakvog lepog sela bosforskog, da prime putnike, tako po vas dragi dan, kao prosjaci od kapije do kapije.I ja sam s nenom i majkom među tim hanumama, i ja gledam u te lađice prepune sveta, pa mi se sve čini da ću videti Njega ..Kad pođemo Bejlerbejom, da se šetamo, oko kuća zidovi (viši od naših u Solunu), kafezi (gusti kao na vašim prozorima) — stežu mi srce.Čas mi je srce stegnuto, čas razbiveno kad mislim: „Može biti sad me gledaju neke oči crvene od plača s ovakog bola kakav je moj“.A ta duša, gledajući kroz kafez mene, misli: „Eto, srećna!Jer gde bi joj bilo do šetnje i do gledanja u kafeze da ima kakvu brigu ili bol, i da je ne zanima tuđ život!“ Ona, jadna, i ne sluti da me ovde zanima tuđ život zato što liči na moj.A ponekad svratimo nekom haremu.Sve starinsko, kao da smo negde daleko u Aziji; i bilo bi sasvim kao u Aziji, da se gotovo u svakoj kući ne čuje gramofon...Na aziskoj strani je više gramofona, nego defova, i čudno utiče...Neobično osećanje naiđe na čoveka kad se noću, u „jaciju“, u noćnoj tišini pomeša glas kakve evropske operske pevačice s glasom mujezina!Na ovoj strani odakle nam se sunce rađa, čije kuće i džamije prema sunčevim večernjim zracima trepte kao u plamenu, žene su zadovoljne, slušaju gramofon ili pevaju nove turske pesme na stare arije s veselim srcem; vesele se kao da su osvojile svet, ili kao da su zavladale tvrdim glavama svojih muževa; ništa ih se ne tiče što su preko dan, na kakvom šetalištu zvanom ovde „pijasa“, ili u čaršiji, kroz redove ljudi, prolazile kao kroz mahnitu hordiju, i što su iz šetnje donele uspomene: na mišicama modrice...Strašan carigradski običaj!I umesto da su u žena svi suncobrani polomljeni i sve pete s cipela pootpadale, ono ništa!I ja se jedanput s majkom prošetah jednom pijasom, pa mi ne pogledasmo jedna u drugu, crvenesmo jedna od druge, i čitavu nedelju dana ne zasukasmo mišice, dok sa njih nestade i najmanjeg traga azijatskog varvarstva i besnila naših pobesnelih ljudi...Kad god sam gledala Arif-tejzu pobunjenu, ja sam se pitala: „Bože, pa šta joj je?Kakvi su to toliko naši ljudi, i naši običaji, što ona na njih baca drvlje i kamenje?" A sad, sad bih se njoj pridružila, i čini mi se da bismo nas dve bile u stanju pobuniti sve žene, ženske milione u prostranoj turskoj carevini.A ove su žene zadovoljne, blago njima!Na mišicama im, na grudima, pa nekima čak i na licu, tragovi od muških prstiju i muške bezočnosti, a one, nesvesne toga poniženja, sad se razgovaraju, sad se navale na jastuk i — zaspe. Ponekad kaikom što stoji ispod konaka jedne naše poznanice (njena je svojina taj kaik) pređemo na evropsku stranu, na stranu rumelisku, kako ovde kažu.U bašti kraj Bosfora, gde se pod crnim kiparisima beli kakvo porodično groblje, ja sedim s devojkama i mladim ženama, i osećam neuzdržanu struju novoga života, koja se prosto i očito vidi u organizmu ovih probuđenih stvorova, i neobuzdanu bujicu što nosi iz mračne noći u vedar i svetao dan tolike nove duše.One ne pevaju, one se ne vesele.One plaču i duboko žale one svoje sestre po veri (ne po duši), što se sad razgovaraju a sad se navale na jastuk i zaspe.Opijuma, koji im je, kažu ove nove, dala fizička jačina muških, ljudi, još se ne oslobođava njina glava, njino biće.One, tim opijumom opijene, spavaju i sanjaju „čarobni san Istoka“.Naposletku, ja nalazim da su one srećne: blago njima! Na mesečini, tanka minara čine mi se kao aveti: u svitanje, prijatan glas jednoga mladoga mujezina s jedne stare džamije vrlo me razneži: plačem i osećam se muslimanka i najmanjim delićem svoje duše, vičem, ridajući: „O moja lepa vero, kako su te izopačili nerazumni!“ Ja, draga gospođice, znam onu pravu tanku našu veru: njoj me je učila moja dobra nene. Dođe trenutak kad mi se duša razveseli, i dođe trenutak kad zarida.Sad je došao ovaj drugi-..Koliko sam nesrećna!„No thought can think, nor tongue of mortal tell“ I sad izgovaram ovaj Šekspirov stih i gutam svoje suze... Ja sam ovo pismo počela jutros rano, pisala sam ga vazdan i nisam ga završila..Ja bih vama pisala i danas i sutra i preksutra...A vi, ne čitajte ga odjedanput, jedan dan.Kad s pariskih ulica dopire do vaše odaje huka i kad čujete jako, snažno bilo jednog velikog evropskog grada, gde su žene slobodne i srećne, vi mislite malo, poneki put, na jednu mladu nesrećnu zatočenicu, i uzimajte njeno pismo, u koje se ona sva unosila, neprestano gledajući dušom vas, i vlažila ga suzama a sušila uzdasima i toplotom što bije s njenih raširenih zenica, gde se čita jedan žestok bol, veliki i strašan kao što je Gospod...Nema duše koja se ne bi od toga bola uplašila i koja se ne bi pred njim poklonila, osetivši u sebi Petak, avgusta. U prošli petak, draga gospođice, ja ne dovrših pismo...Sad ga nastavljam, i ako je vrlo dugačko, i počinjem sa: „Nema Boga osim Boga, Muhamed je poslan od Boga“.Ima Boga, Jedinog, Stvoritelja sveta, i ja ga osećam u što god živo pogledam, a najviše u sebi...Srce mi za svašta zatreperi kao jasikov list; „razum mi se izoštrio kao mač“.Nesreća čoveka načini starijim no što je, nauči ga da duboko oseća, da mnogo razmišlja..Nisam verovala u sudbinu, i počela sam sumnjati u Boga, Bog neka mi oprosti!..Boga ima... U prošli petak (naš praznik!) ja pišem, a k meni uđe otac.Ja pretrnuh, pa se tek setih da mi ne može pismo pročitati : ne zna...Stojim, sirota, kao krivac, ne gledam ga, a osećam da želi nešto da mi kaže.Ali on ne kaza, iziđe.Uđe nene.„Daj mužde, čedo!“ veselo reče, pa me zagrli i omirisa mi lice kao cvet ili zrelu jabuku. — „Zašto mužde, nene?“ upitah začuđeno, jer nisam mogla ni slutiti čim bi me mogla obradovati.„Mi ispratismo mladoženji čelenku".Ove proste reči kroz mene prođoše kao neka struja...Stajala sam kao okamenjena, a ona me opet uze mirisati, i ja osećam da mi se ovlaži lice... suzama, njenim suzama, i: gubim svest.„Otac ti, čedo, dobno jedno pismo..." I još nešto govori, a ja ne razumem, kao da ne govori mojim maternjim jezikom; zbog vašeg pisma bila sam se unela u francuski „Na, pročitaj to pismo, bez potpisa.“ I ja uzeh grubu hartiju, pa i znam i ne znam, jer oči mi lete preko redova...I najedanput uzeh se smejati i plakati kao luda, i ovako mlada i jaka stegoh nenu, da je udavim.Mogla sam je i udaviti, jer sam bila van sebe od radosti, a ona je stara i slaba.„Ja nemam ovde naočara, daj, pročitaj mi ga, čedo, da vidim šta je sve u njemu.“ A ja, to pismo prvo metnuh na glavu pa se prošetah po sobi, posle ga uzeh na glas čitati.Nikad mi ovako nije imao smisla početak našega muslimanskog pisma, kao sad.„U ime Boga blagoga i milosrdnoga,” to mi je sad nešto ogromno značilo.„Bej-efendi, za koga daješ svoju kćer?Zet ti prost, od prosta roda, jer otac mu paša, ali deda telak: u hamamu trlja leđa i ciganima.Naposletku, taj paša i ne priznaje svoga roditelja za roditelja, a do čina paše dospeo je lažući, uhodeći, opadajući...I kako bogat!Ima dva konaka, ali su oba već tuđa, — žena mu ih prezadužila.“ Ništa više.Ja se zagledah u krupna i iskrivljena slova...Poneko slovo, pravo i sitno, učini mi se baš kao Arif-tejzino...Ali, ona vrlo lepo piše, vrlo draga gospođice.Moj otac s pismom išao od poznanika do poznanika: sve istina onako.I on ga tada dao svojoj majci, ona meni.Na poštu sam odneo čelenku! ..I sad, čelenke nema, iz kuće je iznesena... a ja u tu sobu ne smem da uđem, kao da je tamo bio okuženik... Pa ipak moje srce nije bilo ludo.Posle ovoga, ja prođoh Perom i Galatom — i meni je sve puno: oficira nisam ni opazila, Bosfor mi je čudno lep, kiparisi mi se čine kao džinovi koji čuvaju moje probuđene sestre od nemani...Kad zažmurim, ruke mi se učine toliko dugačke, da bih mogla zagrliti ceo svet; a ja u mislima zagrlim samo vas, a posle onu milu Madam što ode u Kairo, i Madam Aristid i Mersijinu guvernantu, i ako je odavno otišla, i duhovitu Madmoazel Darno, koju vi toliko volite, i sve one Francuskinje što nam, slobodne, govoriše o slobodi i da i mi imamo pravo, ne samo dužnost. Ja mislim da ćemo do nedelje , kroz nekoliko dana, na put, jer ja sam se već oporavila, i da nene ne veli da ne valja, ja bih se izmerila, da vidim koliko oka imam.Tako moje telo: lice mi se zarumenelo; a duša...Govorim, smejem se, i pevam...O, kad ugledam Solun i našu visoku ogradu i naše guste kafeze!Kad izvadim grudicu iz zida i prislonim oko!Kad sednem kraj kafeza i pogledam na ulicu! Ljubi vas, ljubi vaša mala srećna P. S. Draga gospođice, moja majka vezuje boščice i peva, a nene je pita: „Gospođo snaho, šta te je na pesmu okrenulo?" Ona joj odgovara: „Na pesmu me okrenule dve radosti: prva i velika, što mi je ozdravila Fatma: druga, što ću se pomiriti s Nurijom“. — „Otkud znaš, gospođo snaho?“ — „Srce mi kaže, gospođo majko“...Slatka moja majka!Slatko njeno srce! Ibrahim-Hasan-bejov harem ne vrati se morem, već železnicom, da bi Fatma videla mesta pored pruge što vodi preko Dedeagača.Ona, u zasebnom kupeu, uz majku i nenu, ne navlači pa prozore zavese, i oduševljena, neprestano gleda u lepu zemlju sa njenim brdima i bistrim rekama, i čas-po pa se obraduje moru, kad se zaplavi između zelenih brežuljaka.Zelenilo trave, širokolisti dudovi, ogromne gomile dinja pored pruge uz stanice, svet na stanicama, sve je podjednako začuđava i zanima; i podjednako je obuzima čudno-prijatno, toplo versko osećanje, kad se god pojavi kakva visoka bela džamija ili se ukaže kakvo prostrano belo groblje, tursko, u dolini, pod zelenim brsnim drvećem, čije ispreturano nadgrobno kamenje čini se kao stado na plandištu.Kad su bili u Đumuldžini, ona se ushitila kako nije skoro; hiljadu uspomena navališe na nju: vidi svoju tetku duboko pogruženu, gde s bolom pominje ovo malo tursko mesto, i sa protestom govori o turskom društvenom uređenju.Ovde je bila udata jedna divna carigradska devojka, data je muškom — ne mužu — neviđena, kao kakav poklon od drveta ili kamena, i ona se pobunila, prva za koju Arif zna, pobunila se — ćutanjem!...Fatma kroz prozor otkide jedan bagremov list, da ga odnese tetki kao spomen iz Đumuldžine... Veče se spusti brzo, kao da htede da se Fatma odmori i pripremi za nove prijatne utiske koji će navaliti na njenu žensku primčivu dušu kad se ukaže Solun, grad gde su je probudile iz sna od opijuma datog muslimankama pre toliko vekova — zapadne knjige i žene ..Kad se kolima približavala njinoj kući, ona se radovala kako nikad, jer joj se činilo kao da će u njoj naći njega.Noć uvelike, turske ulice sasvim su puste; na mesečini džamije mnogo su se belele i činile se neiskazano velike; i njina kuća, bela, jako je odudarala od gotovo crnog drveća nad njihovim visokim ogradnim zidovima.Kad siđoše s kola, Fatma zaboravi na tursko gospodstvo, i umesto robinje lupnu na kapiju sama, ne zvekirom, no dlanom svoje male meke ruke, i učini joj se kao da je lupnula srcem; i nikad joj u srcu nije odjeknula ovako zveka lanca s čivijom, niti joj je ikada ovako bilo kad je prelazila avliju i gledala prema kapidžiku svoje sutane — kao sad. Tišina, a po njinoj kući sve se ustumaralo.Malo, pa se i unutra utiša kao napolju; a hanume se razuzurile, ali nisu legle: onako umorne sede i razgovaraju se o Carigradu, gde se nisu osećale prijatno, a sad im je sve kao neka daleka prijatna prošlost.Safet-hanum je jedva čekala da se svane, da čuje šta se radi po Solunu, i da li joj je ovde Nurije.A Fatma, kao pre, leže na sofi pod belim komarnikom, jer carstvo komaraca još nije prošlo, zuje kao pre, a njoj je i to monotono zujanje milo: podseća je na večeri kad je, bez sveće, sedela sa svojom sestrom od strica, i govorila o njemu.Mnogo umorna od puta i utisaka, zaspa; u zoru je probudi mujezinovo „Alla’ ekber“...Kako joj je milo to pozivanje na molitvu, njoj poznato!I ovim probuđena i raznežena, ču šadrvan: pljušti kao kiša!" Ustade.Nasred bašte, pod otvorenom ćoškom je šadrvan; voda mu pršti u vis i vraća se, sliva se u divnu mramornu vazu, pa se preliva i pada u basen, koji bi se za čas prepunio da na njemu nije cevi.Pod svakom cevi, ili lulom, kroz koju ide voda, beli se po mramorna kocka, kud se staje kad se uzima abdest.Gleda: njen otac, sav u belo, opra uši i ruke do laktova, pa metnu bosu nogu na mramor.Ona, kao da je prvi put videla uzimanje abdesta, tako je zanima; i dođe joj da strči, da se kraj oca i sama spremi za molitvu.Sa šadrvana joj odoše oči na zatvoren sutin kapidžik, a ona se ne rastuži: njenoj majci srce je kazalo da će se pomiriti sa svojom susedom...O to njeno srce!Kad bi ga mogla uzeti i metnuti u svoje!...Rano, te ponova leže, i zaspa; sanja njega: on kao na javi, nikad ga nije snila ovako.Kad ustade i spremi se, pođe po kući; bola nema, i ona zadovoljno pogleda u svaku stvar, pa su joj sve podjednako mile; i neka u kući pomenu šta hoće i koga hoće, ona će ostati ravnodušna.Sede za klavir, i poče veselo po dirkama, pa ustade, otvori fijoku s Gospođičinim pismima, podiže zaklopac sa šarene kutije.Mili rukopis!Omilova ga i pogledom i rukom, pa, osvrćući se, otvori dolap; raši malo jedan dugačak a uzan, pravo turski jastuk i iz njega izvadi njegova pisma, brzo ih metnu u nedra, pa saši jastuk...Uze ta mila pisma, otvori...„Je t'aime“...Pritisnu usne na te tri reči...Sva topla, htede da ih ostavi s Gospođičinim, pa prošapta: „Ne tu!“ i pohita u sobu na tavanu, na baba-fingu.Odatle se vidi sve more i celo nebo, ali ona se ne seti druge lepote do one u njoj..Ostade dugo, a kad otvori vrata, iz sobe se oseti miris izgorele hartije...Ona zadovoljno zakopča haljinu uzdrhtalim prstima, i pritiskaše u nedrima nešto, neko sakriveno blago...Kad siđe, ona iz svoje biblioteke uzimaše jednu po jednu sveščicu; pregleda ih, iz svake po štogod pročita, francuski i engleski.Pravila, dikte, sintaksa, stil, kompozicija, literatura, kako joj je sve to milo!Ona sve zna lepo, učila je mnogo više i bolje nego slobodna.Posle, u bašti, pozva svoga belog gaćastog goluba; on joj dolete na rame ; ona ga nahrani iz skuta.Posle, s nenom ode u konačko dvorište, da vidi i omiluje konje: muškoj posluzi je javljeno, te se sva sklonila, osim konjušara, ali on je okrenuo hanumama leđa...Ona je u ovo dvorište retko ulazila, kad odnekud dođe, nikad više.A kad se vrati u baštu, i zagleda gotovo svaku ružu, neodoljiva je želja povuče da prisloni oko na probušen zid sutanin; ali se savlada, strah je beše da je kogod ne opazi.Vide sve, pa se povuče u neninu odaju, namesti oko na kafez...„Džemal!“ Posle dva meseca!...Ne verovaše čulnim očima, te ih zatvori: opet njegova mila slika, — sačuvale je duhovne oči.I u ovom trenutku, ona naglo skoči, pa kao po nekom nagonu, kao lavica u menažeriji, zadrma rešetke... Vazdan gosti, dolaziše na dobrodošlicu.Strina i sestra joj dockan čule, pa dockan i došle; i pošto nije običaj da se otmene muslimanke vide na ulici posle sunčeva zahoda, one ostaše da prenoće.Devojke se zaželele jedna druge, te sedeše do zore, razgovarajući se o Džemalu, tiho pevajući ljubavne pesme i otvarajući nijete.Dok se govorilo o lepom mladiću, Mersije je bila nekako neobična, nevesela, i nekoliko puta zausti nešto Fatmi da kaže, pa ne mogade.Fatma, srećna, ništa ne opazi, niti se seti pitati je: što su joj pisma „zamršena“.Sutradan, Ibrahim-Hasan-bej reče da treba da slušaju lekara, da se Fatma prošeta pešice.Snaha mu se začudi, a žena se čisto uplaši: kako će njene kćeri nožice po rđavoj kaldrmi!...Ona je solunskim ulicama išla pešice još detetom, pre no što su joj obukli čaršaf...Fatma se pred Mersijom radovala; a kad pođoše pešice, njoj se ovaj radni dan učini veći od oba Bajrama: srešće se može biti s njim!Ona bi, čini joj se, pala, jer njene noge nisu jake, da bi mogle držati, nositi toliku radost.I čas-po, obuzeta ovom mišlju i čudnom milinom, okrene se Mersiji, a ona, videvši joj kroz gusti veo samo oblik lica, pogurne je laktom.. Išle su po turski, majke, za njima kćeri, za ovima robinje (zavijene u čaršafe kao hanume).Prolazile su uske, krive ulice Staroga Soluna sa šarenim kućama i s visokim ogradnim zidovima, gdegde opalim ispodupiranim direcima; a čardaci, ćoške, sofe, džumbe, ispusti, sve s kafezima davali su sliku jednoga pravog turskog grada, kao i ono mrtvilo po sporednim ulicama, i lupa halke ili zvekira na kapijama, koja se s vremena na vreme čula i odjekivala tišinom; neke kuće nisu bile u redu s drugim, već su zauzimale sokak, a u uglovima sedeli su prosjaci u ritama, jedni onakaženi bolešću, drugi onesposobljeni za rad lenošću, i na glas su prosili, pružali ruke nazivajući hanume lepotama, sultanijama, dragim kamenjem, a one su im prilazile, majke davale milostinju iz kesa, kćeri iz torbica od crvenog atlaza, vezenih zlatom.Išle su sve ćuteći, svih šest u crnim čaršafima, s crnim gustim pečima spuštenim na lice, te su ličile, ovako bez lica i bez glasa, na seni umrlih ustalih iz nekog napuštenog groblja, iz grobova s prepuklim pločama...Pa su izišle na brdo i pošle onim, obraslim u korov, grobljem, odakle obično gledaju Solun, jednu sliku toliko poznatu a uvek novu — zaliv, Olimp, koji se dizao iz vode i peo se u nebo, bela minara, crne kiparise, crvene krovove što se jednom Fatmi učiniše kao da su obojeni krvlju iz njenog srca, i nad tim celo celcato plavo nebo.Kad su god bile ovde na brdu, uvek su dizale peča i gledale s ushićenjem u nebo kao u nešto što je toliko divno a one ga tako retko vide, gledaju.Ali danas je bilo vreme kad se pada u sanjarije i melanholiju: nebo je prljavo sivo, a na njemu sunce opkoljeno belim širokim krugom; slika Soluna se videla kroz vrlo tanku maglu, a Olimp je ličio pa jedan veliki mrko-siv oblak izišao iz vode, vetrić, namirisan suhom travom s groblja, na nečiji poslednji dah: Fatmi se učinilo da je to dah leta, — leto izdiše, umire, i ona se ne rastuži nego zadrhta od nekakvog potajnog straha.Ona je proletos osetila kad se rađalo proleće, i u njoj je pevalo nešto, neko.Sad je strah, od smrti, možda što je u groblju, premda nijedna se i ne seti gde ide, da se spotiče o kamenje koje je možda pritiskivalo mladost i lepotu, srca puna želja i nada, nekad, sad istrulela, suha kao trava po groblju, na izmaku leta.One se mrtvih ne sećaju na groblju, kao što se ne nadaju živima na ulici: i jedni su i drugi s njima u mislima po kućama uz svirku i pesmu...Odatle, one pođoše natrag u grad, nogu pred nogu, i trebalo im je mnogo vremena da siđu i da uđu u metež kod Ćemer Kapije, u jedno neiskazano guranje, gde je vika prodavaca prosto zaglušavala uši, a miris iz dućana sa svakojakim jestivom, jelima zgotovljenim na maslu, ispunjavao svu čaršiju.Devojke, idući za majkama, s pečima na licu, podrhtavale su od susreta s mladim ljudima: u svakome od njih zamišljale su Džemala, i kad su videle da nije on, vraćala im se snaga, moć, mogle su ići za majkama polako.Kad su skrenule u jednu od najlepših solunskih ulica, Hamidiju, išle su samo malo peške, pa ušle u tramvaj, namestile se iza platna a ipak peča nisu digle: otišle su k Depou.S vremena na vreme, Fatma je osetila da je pređe laka drhtavica, i nije znala zašto, da li što joj se malopre učinilo da umire leto, ili što se vozi tramvajem prvi put!Pošto su sišle, pođoše k moru, koje se čas-po zaplavi između kuća.Fatma se pribija uz Mersiju kao da ne bi bila sama Njoj se, i pre i kako je zaljubljena u Džemala, često učini da je sasvim sama, pa nekad voli tu usamljenost, nekad se od nje stresa. Najposle uđoše u jedno bujno-zeleno dvorište jedne obične dvospratne kuće kraj mora, gotovo u moru, te se onima koji u njoj žive često čini kao da su na lađi koja večito putuje, nosi ih u neki daleki nepoznati kraj za kojim čeznu, i ako se ta lađa ne ljulja ni onda kad je talasi zapljuskuju celu, kite joj penama zatvorene prozore i šaraju kapljama krov.Ovog leta ovde stanuje Arif-hanum. Arif svoje goste opazi kroz prozor i pohita pred njih kao devojčica: beše radosno iznenađena. — Bože!Da li me oči varaju?Pa što tako iznenada?Što ne javiste? uzvikivaše, pa se s hanumama izgrli, istapka, ćerke im izmirisa, ižljubi. — Ti si se pomirila s Madam Aristid, reče Safet gledajući obradovanu sestru. — Safet je Safet, reče ona nasmejavši se, i dodade: Mi nismo ni bile u svađi...Da se razvijete... Pa ih povede kroz svoju urednu kuću, provede kroz jednu veliku sobu s turskim nameštajem a s evropskom bibliotekom, gde je pored zabavnih knjiga bilo i školskih, kao da u kući ima đaka, studenta, pa ih odvede na sofu s otvorenim šalonama i prozorima, gde ona radi, misli, oseća, raduje se i tuguje, i gde joj se sasvim čini da je na lađi, da putuje u neki daleki kraj do koga nikad neće stići. Na sofi je bila Madam Aristid i njene kćeri, Francuskinja i solunske Grkinje...Lepih plavih očiju i belih zuba, nekad vrlo lepa, sad ne, vrlo simpatična, ova gospođa po izgledu mirna, tiha, ne pravi utisak žene što može dati nečijem duhu poleta, duhovnim očima vid, i dizati nekoga na bunu.Gledajući nju, a ne poznajući Arife, čovek bi se pitao: „Šta je Arifi?Zbog čega je zavolela ovu ženu?“ Ni na pamet mu ne bi palo da odgovori: „Zato što je Evropljanka, Francuskinja“.Da se pre srela s kojom drugom Francuskinjom, ona bi zacelo i tu zavolela, i to isto ovako, ludo, načinivši od žene, kao onaj lončar od zemlje, boga...I tvrdo verujući da je prava evropska žena ovakva, savršenstvo, ona je svakome dala znak da joj je ta žena intimna prijateljica i kazivala je gde je rođena, odrasla, šta je učila, kako je vaspitana, kakva je prema porodici svoga umrlog muža, koliko je vredna i čestita.Hvalila ju je i kad su u ljubavi i kad nisu u ljubavi.Ni slutila nije da hvaleći nju, sebe hvali; da voleći njenu decu, nju voli; da ludujući za njom, za njenom zemljom luduje.„Tamo je prosvećenost, sloboda, zbog čega je čovek čovek.“ Ali koliko bola od nekog vremena, kako od gospođine dece postaše devojke, kako su u društvu svaka za se jedinka!Pod uticajem svojih kćeri koje su joj se s njene bolećive nežnosti otele, ona se polako, neprimetno, otuđivala od žene koja joj je bila svoja, udaljavala se od onoga koji joj je bio blizu.„To je žena zastarelih ideja i glupih predrasuda,“ govorile su one majci, s kojom nemaju gotovo ništa zajedničko, nijedan gest njen, manje nego da im je ona guvernanta; a Arif im je ipak činila radost poklonima, tvrdo verujući da je to dobročinstvo što je poticalo iz njenog srca moralno, ne osećajući griže savesti što je ostala bez sredstva da učini dobročinstvo po dužnosti; da pomogne puke sirote, i to svoje najrođenije.Ona nije bila svesna ničega, zato što se gotovo bez svesti bacila u nekakvu struju koja ju je nosila jednom neobičnom silinom, ne slabeći ni za trenutak. Kad videše Francuskinju, Fatma i Mersije pocrveneše, uzbudiše se i obradovaše se kao da su videle ono čime su pune, Evropu.Pod Arifinim uticajem, one su i volele i mrzele sve što ona voli i mrzi. — C'est avant-hier que vous êtes revenue de Constantinople, n'est-ce pas, Mademoiselle? reče Francuskinja Fatmi pošto se sve pozdraviše i sedoše. — Oui, ma chère, odgovori Fatma zbunjeno, upotrebivši „ma chère“ kao što bi, kad bi joj odgovorila turski, rekla „dušo“ ili „jagnje moje“. Ali Francuskinji ovo ne bi smešno, jer ona je svaki čas sa slatkorečivim Turkinjama, a Arif joj uvek kaže „Eliz, oči moje“.Francuskinja se uze razgovarati s Mersijom, a Fatmu opijaše njen osobito prijatan glas i njen govor, i mišljaše; „O, kako govori francuski, kao da cvrkuće tica!“ Da bi Arif bila sama sa svojima koje nije tako dugo videla, Francuskinja s kćerima ode; turske devojke osetiše prazninu i neki neodređen bol.Safet skoči te otvori na sofi vrata... Ispraćajući prijateljicu, Arif pruži ruke kao kad se Bogu moli, da joj ona što skorije dođe, pa ižljubi i mater i kćeri nežno kao malu decu.A kad se vrati i vide otvorena vrata, uzviknu: — Zar vam je toliko vrućina?! — Nije, nego da brže iziđe đaurski dah, reče Safet. Ona planu: — Pa ti u svojoj kući ne treba nikad ništa da zatvaraš: u njoj ti je disala đaurka trinaest godina. Safet se smejaše i moljaše je da se ne ljuti: šali se, htela je da je dira. Sedele su do pred veče, tu su ručale, i mnogo se razgovarale: o Carigradu, o pismu bez potpisa, o vraćenom obeležju...Nijedna nije rekla „pisao je taj i taj“, a sve su se smejale; Fatma je ljubila tetku više nego ikad, a one tri pravile su joj duboka temena; Mersijina majka uzvikivaše: „Arif je arif", a Arif vraćaše Fatmi poljupce, govoreći: „A, dušo, jesi li s tetkom zadovoljna?“...Pa pitala je čak i za zeta, odljutila se sasvim, i kad pođoše, ona ga toplo pozdravi. Dovezavši se do Ćemer-Kapije, one pođoše uz brdo, pored hamama pokrivenih mahovinom kao ćilimom, pored daščara koje oni zovu „dućani", a pored Kasumije oboriše glave duboko: ljudi su se skupljali na večernju molitvu.I devojke najedanput ubrzaše hod, i ako su osetile neiskazanu nemoć u nogama, i dah... kao poslednji dah leta koje jutros umre, i spustiše peča, koja maločas behu podigle: mimo njih je prošao Džemal, poznao ih po robinjama otkrivena lica.One su pretekle svoje majke i išle, išle, a kad dođoše blizu kuće i okretoše se: nigde nikog, a njima se činilo da za njima ide on.Samo robinje, i njine majke, idu, mile...Ni hodom ne naliče: majke idu s prstima u prste. — Mužde! uzviknu stara Šehnaze-hanum, kad je unuke poljubiše u ruku. One se zakikotaše grleći babu. — Mužde! uzviknu stara opet, kad ugleda snahe. — Zašto mužde, gospođo majko? reče Safet poljubivši skut svekrvi. — Da znaš ko ti je dolazio! — Suta! viknu Fatma van sebe od radosti. — Jeste, čedo, suta ti dolazila.Sad vidim da je bolja od nas...Ne ide prvi koji je krivlji, nego koji je bolji.Što veća duša, to brži oproštaj.Kad ste s prijateljem u zavadi, setite se kad vam je s njim dobro bilo, pa mu se pokorite.Praštajte, deco, i mirite se. Safet malo pocrvene, pa naglo poblede, usne joj pomodreše, a ona ih stisnu, valjda kao njena kći, da joj ne iziđe poslednji dah..Ona se menja u licu i ćuti, jer ne može da progovori, a njena se kći smeje, da bi prikrila uzbuđenje i neobičnu radost.„Moja suta tu, pre jednog sata!I nenine je oči gledale!“ Pa se zagleda u te oči kao ponekad u stihove iz Korana, gde vidi Boga.„Doći će opet sutra.“ O, te proste reči kakav preokret načiniše u duši Safet-hanume i njene kćeri!... Sutradan, na kapidžiku nema katanca.Preko bašte ide Nurije bez jeldrma, s belim muslinom preko kose, obučena.Safet slete niz stepenice, da dočeka susedu.I kao da su se pre nekoliko meseca u najvećoj ljubavi rastale, tako se sastaše: izgrliše se, izmirisaše se, istapkaše se, i opet se izgrliše.Ibrahim-Hasan-bej uzvikuje veselo: „Oho!Mašalla'!“ A Fatma: „Slatka suto!“ i ništa više: pripi se uz nju, i ostavi joj se da je svu ižljubi...Odoše na sofu, i tu se pitahu za zdravlje, za raspoloženje.Posle, kafa (slatkim ne poslužuju staroturkinje) i cigara.Posle, razgovor, razgovor, pa ispratiše Fatmu: Nurije ima nešto da kaže... — O, mon Dieu, Ibrahim-Hasan-bej, dođe sveti dan!Ja sam našu Fatmu hvalila našem Džemalu, njenu snagu i njenu dušu; a on, muško kao svako muško, mon Dieu, zaljubio se, pa ni jede, ni pije, ni spava; kad ne govori o njoj, ćuti, uzdiše: promenio se, oslabio... Bej se neobično zadovoljno nasmeja i reče; — E, da sam znao, hanum, da si dolazila, ja ne bih bio ono učinio...Ali, hvala Bogu, sve je dobro. — S Alahovim dopuštenjem, s Prorokovim odobrenjem, ja sam došla, Ibrahim-Hasan-bej, da prosim tvoju kćer Emir Fatmu za Arslan-Nuri-pašina sina Murad-Džemal-beja, izgovori Nurije, a suze joj obliše lice. I Fatmina majka i nene zaplakaše; ocu joj zadrhta brada, ali on, trudeći se da održi muški ponos, ne pusti ni suze: samo skupi obrve i uozbilji se, pogleda u majku.Nuriji reče: — Pa to je tvoja želja, hanum, odavno: kako se Fatma rodila. — Ja poznajem Fatmu, vi poznajete Džemala...Po ocu od Arapa, od emira...Ja sam vam pričala o njegovoj lepoti, dobroti, o rodu... — I o bogatstvu, reče Ibrahim-Hasan-bej ponosito. Bog je bogat, sine, reče njegova majka pa pogleda u nebo. — Bej komši, moj sestrić je sin Arslan-Nuri-pašin, a Arslan-Nuri-paša je sin Ismail-Ahmed-pašin, a Ismail-Ahmed-paša je sin Murad-Nuri-pašin, a Murad-Nuri-paša...Ali, mon Dieu, otkud mogu.. zašto sve da vam ređam !Još kad su muslimanski sultani imali stolicu u Jedrenu, uz te sultane sedeli su i pašovali pretci moga sestrića.A arapski emiri... ko zna, još od Muhameda! Svi pređoše rukama preko lica i očitaše molitvu. — Nurije hanum, kćeri, reče stara potreseno, mi ti ne možemo odmah odgovoriti, ne što nije običaj da se odmah odgovori, već što hoćemo da pitamo Fatmu, i što hoćemo da ga Fatma vidi, jer...Ti si čula šta je pre bilo.I posle, moj sin hoće da se dogovori s bratom i prijateljem. Nurije se nasmeja i reče: — Da ga vidi..Pa dobro...Pitajte Emiru, ja ću da... — Ne, kćeri, dođi sutra; jer Fatma tebe voli pa će pristati da pođe za neviđeno. — Šehnaze-hanum, ona mu je sliku videla. — Nurije-hanum, kćeri, dođi sutra.Hoću da govorim sa sinom i snahom s Jalija. I Nurije ode, a sin majci reče: — Da damo našu Fatmu za sina Arslan-Nuri-pašina?A, majčice?Po imenu se poznaje da mu otac nije telaković.Jer, na primer, čim tvoja snaha, oprosti, zabremene, tvoj sin odmah stade misliti kako će ime detetu.„Ako je muško," mislio sam, „daću mu ime Arslan i Šemsi; ako je žensko, Emir i Fatma“: Emir, potomak našega proroka, a Fatma, najmilije čedo prorokovo. — Tebe, sine, zbuni ime momkovih roditelja, te i ne misliš na momka.Otac mu bio paša, to je lepo; ali šta je on, kakav je, šta zna, je li spreman za život? — Od psa je pas, od čoveka čovek, majčice, reče Ibrahim-Hasan-bej ubedljivo. — Od psa je pas, od čoveka čovek, ponovi Safet-hanum. — Tako biva, deco, ali ne uvek.Nekad se izmetne od čoveka pas; nekad, gde je raslo cveće, iznikne korov. — Aaa!Odkud će korov kud je palo seme od cveća? reče Ibrahim-Hasan-bej. — Otkud će korov kud je palo seme od cveća? ponovi Safet muževlje reči izostavljajući uzvik: „aaa“! — Slušaj, sine.Ti se družiš samo s ljudima, a ja i s knjigama, i našim i tuđim, i u njima nalazim ludosti, ali i mudrosti.Pošto hoćeš kćer da udaješ, ne zaletaj se : pritegni atu dizgine.U hodu čovek vidi ono što u trku ne bi video.Raspitaj, sine.Dobio si kćer Božjom voljom, gajio je, čuvao je kao zenicu punih osamnaest godina, pa zar da je sad drugom daš kao ticu ili psetance?!Sine, sine, Nurije-hanum nam je prijatelj, pa neće da nam učini zlo; neće u znanju, ali može u neznanju.Džemal-bej je njen sestrić, a to je što i njeno dete, pošto nema od srca poroda, pa ako on ima kakvu manu, ona je ne vidi; jer čovek je, sine, čudno čudo: u tuđem oku vidi trup, u svome ne vidi brvno.Bila sam dete, pa sam se jednom komšiji podsmevala što ima veliki nos, i zvala sam ga „nosonja“.Jednog dana, mome ocu dođe jedan stari prijatelj; nisu se bili videli odavno, te se izgrliše kao žene.Prijatelj potapka moga oca po ramenu i uze ga gledati za suznim očima, govoreći: „Gle, prijatelju, promenio si se: crna kosa pobelela, beli zubi pocrneli, glatko lice nabralo se; samo ti je nos isti, veliki kao što je bio.“ I ja se zagledah u očev nos: istina veliki, veći nego u našeg komšije, a ja to nisam videla dok drugi ne reče.Može biti misliš, sine: momče je iz dobre kuće, od dobre majke.Mi ne znamo kakva mu je majka; ni dva prsta na ruci nisu jednaka, a kamo li dve sestre.A one nisu sestre i po majci.Nurije je bila za dobrim čovekom, a njena sestra za nekim koji je lutao po Evropi, a ženu ostavio samu.Ona je vek provela bez muža, bez deteta, a to dete odraslo je bez majke.A kad bi nešto čuo da ga naša Fatma voli, raspitaj, sine; jer u Fatminim se godinama voli svaki čovek koji ume lepo da govori, i lepo da gleda.Raspitaj, sine: ne daješ dete iz kuće za dan, već za vek. Ibrahim-Hasan-bej ništa ne reče, samo brzo ustade i ode.Malo, pa se vrati i reče: — Majčice, ja ću da pozovem ženskog Hilmi-pašu, neka ispita Fatmu. Mati mu se iznenadi i reče: — Aškolsun, sine!Ne ide prvi koji je krivlji nego koji je bolji.A ona je za tebe pitala i pozdravila te. — Od „nove“, naše stare Arif-hanume, ja ću da idem na Jalije bratu i svome prijatelju. — Sine, sine, ti detetu, tebi Bog, reče majka pa od radosti zaplaka. Posle dva, tri časa, tu su bili svi: Mersije je plakala, a Arif joj reče: „Gubiš drugaricu; ali i tebe ćemo skoro“.Kad tobože ispitaše Fatmu, Arif iziđe i reče: — O, hanum-nene, umalo me Emir ne udavi. — Hoće?!I ako momka nije videla! — Hoće.Zato što je Nurije-hanumin sestrić... i videla ga kroz kafez. — Dopao joj se, Arif-hanum? — Mnogo, hanum-nene. — Ali ja bih, kćeri, volela da se s njim razgovara, da mu čuje glas, jer ponekad nekoga vidimo i dopadne nam se, a kad mu čujemo glas... — Čula mu glas; pevao je. — A, pesma i govor!... — I da govori... u Nurije-hanuminoj bašti, milovao goluba. — A, iz daleka, glas čisto promenjen...Obuci joj svoj čaršaf, metni joj na lice gusto peče, pa je odvedi Nurije-hanumi.On joj je kao rod... sestrić je žene pred čijim je očima odrasla.A da joj je davala puna nedra, ona se za nj ne bi mogla udati, jer on bi joj bio brat od tetke.Ja bih, Arif-hanum, baš volela da se ona, kradom od oca, s njim sastane i porazgovara, jer s Evropljankom je odrasla, pa me strah da... Arif je prekide uzviknuvši uzbuđeno: — O, hanum nene, vi ste ta nova, prva nova koja nas izvodi na put k svetlosti. I pošto joj metnu teme na skut i ruku, brzo, bez ustezanja, ispriča joj svu tajnu njene unuke.Ona, plačući od radosti, zamoli je da sakrije tu „svetu tajnu“ od njena sina. — Jer moj sin je... — Promenio haljine, ali pamet... — Allah!... Emir-Fatmi doneše obeležje, kalpak od crvene kadife, izvezen zlatom, podnizan biserom, s kićankom od svile i krupna bisera; a donela joj ga njena suta, te je uverena da je od Murad-Džemal-beja.Ona, gledajući u taj divni kalpak, svoje obeležje, njoj toliko milo, mislila je; „Pa zašto govore da turske žene ne mogu biti srećne?!“ Koliko je ona, Azijatka, srećna, njoj se čini da toliko nije nijedna Evropljanka.Njena ljubav je sasvim sveža, jer ona se nije s njim sastajala.Onaj jedan noćni sastanak u bašti ona je smatrala kao pohodu duše duši. Danas dogovor, sutra venčanje, kao u starinskih muslimana i po malim gradovima, a odmah posle venčanja, oni uzeše spremati za svadbu; haljine poručiše u Parizu i Carigradu.Ibrahim-Hasan-bej ohol: kako mu se kći isprosila, venčala, on ne ide gde su solunski bejovi nego gde su carigradske paše; a gde se god sastane sa Solunjanima, ređa im imena zetovih predaka i pominje mu konake: dva u Bejler-beju, dva u Stambolu, jedan na Nišan-Tašu, jedan na Bebeku, pa na Prinkipu; on ih sve zna: opisivala mu ih toliko puta Nurije.Ali pored svih svojih konaka, on će živeti ovde: „Majka mu voli sa sestrom," završava zadovoljno. On hoće svadbu po starinski, od mlada meseca do puna.A na svadbu pozva sav Solun, to jest svu gospoštinu solunsku.Po Solunu se samo o tome govoraše: o svadbi, o bogatoj svadbi kćeri Ibrahim-Hasan-beja Carigrađanina. Dok je mesec bio kao srp, večere su se davale u konaku ljudima; kako je kao srebrni „sahan“, ili „tepsija“, u haremu se vesele žene. Veče u oči četvrtka, dana kad se odvodi nevesta; treća noć kako traje haremsko veselje.Mesec je grdno veliki, okrugao, crven, liči na crvenu ogromnu stolistu ružu, a iz njega liju beli mlazevi i plave Ibrahim-Hasan-bejovu baštu s cvećem iscvetalim kao u rano leto, gde se, između žbunova ruže i jasmina, zabelasa jašmak kakve starice što klanja: vrši poslednju molitvu.Na mestu gde je bio kiparis beli se jedno serdžade u obliku grobne ploče, i na njemu leži bivša Hasan-bejova bela robinja, bleda i lepa, upirući oči u crvenu stolistu ružu što proviruje kroz sive grane one stare smokve.Umorna, ležeći nauznak i gledajući u mesec, odmara telo, čula.Ali, jedna pesma strasne čulne ljubavi, na starinsku melanholičnu ariju, začu se iz kuće pune veselih žena, s prigušenim kikotom, i ona skoči i polete, u tankoj, providnoj haljini crvenoj kao krv, ili kao strast, kako su govorile strankinje, a bičevi njene neobično dugačke crne kose šibahu je po skoro nagom telu.Trči hanumama koje sede na širom otvorenoj sofi poplavljenoj mesečinom.Ona će njima i večeras igrati, leteći kao vetar ili obrćući se kao vihar.Ona je ovim ženama što sad ne znaju ni za ljubav ni za mržnju nego samo za strast, igrala pune dve noći, čas sva u belo kao krin, čas sva u crveno kao karanfil.„Karanfil!“ zahori se iz tolikih grla i razliše se glasovi na mesečini kao mesečina, kad ona ulete i oblete sofu smešeći se na sve žene, na mlade u novomodnim evropskim haljinama i na stare u starinskim turskim anterijama s tri stotine bora i s hrkama s tri hiljade prošiva, na hanume iskićene biserom i dragim kamenjem i namirisane zumbulom, jasminom, mošusom, što kroz dim od duvana gledahu u nju, mladu i lepu, s puno strasti; pa tad stade nasred sofe i poče igrati nogama, rukama, mišicama, plećima, bedrima, trbuhom, svakim delićem svoga tela, koje je gorelo, igralo od strasti.Madmoazel Darno, pre neko vreme ushićena njenom igrom, sad svaki čas nesvesno pokrivaše oči od stida, i nesvesno ih otkrivaše da vidi što nikad nije videla: igru krvi i mesa.Među turskim ženama obučenim u sve na svetu žive boje, i u belo, bile su tri Fatmine učiteljice, Turkinja, Grkinja i Engleskinja, i nekolike strankinje, i Madam Aristid sa svojim lepim kćerima spremljenim kao za bal (nju je pozvala Safet, ostale je dovela Arif), i jedne su prosto vikale od čuda, a Francuskinja je okretala glavu da ne gleda igračicu: stidela se od svoje dece.Arif, u svilenoj ljubičastoj anteriji pravljenoj za svadbu, očešljana evropski (prvi put u životu; očešljala je prijateljica) kao i sve mlade a i njenih godina hanume, pritrčavala je čas jednoj čas drugoj strankinji i govorila im je nešto, samo da im skrene pažnju s te igre krvi i mesa; a kad je jedna Engleskinja, prvi put došla u Tursku, s čuđenjem upita kakvo je to žensko veselje, ona viknu da bi sve čule: „Zato što sa ženama nisu ljudi“.One tri nove iz Carigrada, obučene kao za evropski bal u bele lake haljine s duboko izrezanim strukovima, s cvećem na grudima, i s lepezama, trgoše se od toga uzvika u kome su one opazile protest duše, i pomisliše: „Poludela!“, a druge čuše glas, ali ne razumeše reči: svaka od njih bila je po jedan delić one raskalašne igračice koja je sve strasnije i pomamnije igrala što je igra bivala bliže kraju i def leteo brže u rukama jednoga staroga čočeka, poturčene Ciganke, i čas-po su podvriskivale pljeskajući dlanovima pomamno.A jedne, što su jako mirisale na mošus, samo su ćutale, tupo gledale u igračicu i žvakale sakaz.One su strankinjama bile odvratne; jedna Nemica poređivaše ih s preživarima.Safet, uvek svesna, trezvena, čak i onda kad tobože „od sevdaha" gubi svest, gledala je popreko strankinje, kako putnice tako nacionalisane, udate za Turke, Grke i Jermene, što govore turski i puše kao Turkinje.Ona oseća da ih strankinje ogovaraju, ismejavaju, i podviknula bi im: napolje! ali se uzdržava zbog Madam Aristid.Iz bolje porodice no ostale, obrazovanija od svih, ova Francuskinja ih ne ogovara: Safet to zna, a na nju viče i za njom otvara vrata, nekad da se s Arifom posvadi, nekad da se našali.Igračica polete pred jednu lepu, besnu bejovicu, i poče „drugi deo“ igre: obrće se, leti, zastaje, trese plećima, uvija trbuhom, previja se unazad, dodiruje temenom tle; ispravlja se, puca prstima, podvriskuje, prevrće očima, raskalašno se smeje, pada na kolena, prostire se po podu, ujeda svoje gole mišice i pušta divljački glas...„To nije žena, nego strast!“ viče jedna Nemica, a ona lepa besna bejovnca skače sa svoga mesta i novcima kiti robinjina razgolićena bela, lepa nedra.I ta što nije žena nego strast, odrasla je u kući Ibrahim-Hasan-bejovoj, igrala se s njegovom jedinicom!... Kad ova, pomamna, odlete sa sofe, i razdrljena, okupana u znoju, ode da se odmara na onom belom serdžadetu što liči na grobnu ploču, hanumama doleteše čočeci, i počeše svoju raskalašnu igru pevajući promuklim glasovima.Za tri noći, one su ćutale samo dok igra, besni ona bivša bela robinja.Ali hanume se nisu mogle više ushićavati, ni vikati, ni pljeskati; zatvarale su oči da ne gledaju čočečke igre, da se odmore, i hladile su se lepezama, otkopčavajući strukove i anterije.I čovek bi pomislio da ih više ništa ne može razdragati; ali, u tome se čuše zvučni muški glasovi.U velikoj sobi selamlika, iza jedne debele zavese, sedeli su najbolji solunski svirači i pevali su hanumama uz violine.Čuli su se muški zvučni glasovi. Ova pesma jedne strasne čulne ljubavi načini da žene ponova polude: dovele bi kraj sebe te ljude, i ako su Cigani, i s njima bi se veselile još tri noći.Nekolike stare pevahu, pomažući ljudima, i pljeskahu, a posle odrešiše kese i poslaše im po jednoj staroj sluškinji bakšiš.Nekolike sredovečne bacahu jedna drugoj u krilo zapaljene cigare, a posle se prskahu vodom...Gledajući haremska veselja godinama, živa i duhovita Madmoazel Darno znala je šta to znači, i zaboravivši da je došla nezvana (domaćica je nije zvala), okrete se Gospođi Aristid i slobodno turski reče: „Da su ovde i ljudi, veselje bi bilo pristojnije i prirodnije“.Madam pocrvene i sleže ramenima, a ona se okrete onoj Engleskinji prvi put došloj u Tursku, i reče joj na engleskom jeziku: „Turkinje vele da su im na haremskim veseljima u kući same žene, u dvorištu kokoši bez petla i golubice bez golubova.A varaju nas.Pogledajte!“ završi i obrati joj pažnju na nešto što one tri nove iz Carigrada nazivaju haremskom prokazom.Nekolike mlade žene iz unutrašnjosti, s crvenim noktima, nabeljene turskim belilom, sa surmom na ivicama očnih kapaka, imale su laden nad levom obrvom, što je značilo da su „same“ (nemaju dragog), druge nevezanu traku oko vrata, što je kazivalo da su „slobodne“ (nemaju muža); a mnoge Solunjanke i nekolike Carigrađanke imale su avrape, to jest isečenu kosu, i vrlo su ličile na muškarce.Engleskinja isprva nije ništa razumela; ali kad joj Francuskinja uze šaptati na uho (kao Turkinja) i ona u sve redom pogleda, učini joj se da ovde zaista nisu samo žene nego i ljudi, prerušeni u žene...I u tome, na vratima sofe, pojavi se čovek u crnom odelu, s fesom, „lep kao sultan Aziz“, a turske žene vrisnuše; on ih salete: jedne poljubi, druge preturi i izmilova...One su sve vrištale „od straha“, kao da nikad nisu videle muškarca, čoveka, i pokrivale su glavu, koja mahramom, koja haljinom.Ona „novodošla“ Engleskinja prvo pomisli da je to mladoženja, pa se čuđaše što viču, vrište; ali kad on salete turske žene poljupcima, preturajući ih i milujući ih, ona skoči da beži vičući: „It's dreadful!It's terrible!Where am I?“ Madmoazel Darno je zadrža, govoreći joj: „Mis Pirson, to je žensko, jedna nevestina rođaka: prerušila se u čoveka“.Kad Engleskinja sede, Francuskinja reče: „Always without men...It is not natural“. —„Yes!Yes!“ odobravahu zadovoljno one tri nove i Arif.Ona je čula da je ova Engleskinja „žurnalist“ i velika pobornica za ženska prava, te ju je zato i dovela na tursku svadbu noću, kad je vrlo intimno, kad turske žene zaboravljaju da su gospođe i žene i zbog toga i ne zovu strankinje: pozvala ju je da vidi haremsko veselje, da ga poredi s evropskim veseljima i balovima, i kad dođe vreme da se čuje protest novih, da ih pred Evropom brani, zastupa.S velikim crnim očima, starija devojka a po izgledu tako mlada, zbog svoje otvorenosti Arifi uvek vrlo simpatična, Madmoazel Darno je večeras očara.Potrčavši Francuskinji — u divnoj balskoj toaleti, dobivenoj iz Pariza za Fatminu svadbu — da je za njene „slatke“ reči nagradi poljupcem, trže se kao od ujeda guje...Zar pred haremima sme poljubiti lepu devojku, i to Francuskinju?I njoj namenjen poljubac dade Elizinoj mlađoj kćeri, koju ona zove „Poppy“, i poljubivši je u oči, plave kao u njene matere, izusti sva srećna: „Zato, mackice, kako si mi lepa!“ Njih tri učiniše joj se kao tri slike uokvirene sunčevim zracima.I čuđaše se kako je mogla i pomisliti da u Elizinoj deci ne voli njenu decu nego nju.Da njih dve ni za trenutak nisu bile u ljubavi, osim Ibrahim-bejovih i Mersije niko ne zna: Madam Aristid se stidela da kaže, a Arif-hanumi je bilo žao. Pile su samo sirup i vodu uz ratlokum, a bile su mrtve pijane: opijala ih je noćna tišina, miris noćne vlage i mesečina.Pozivane su na večeru u grupama.Večeralo se u jednoj velikoj sobi sa ulice.A kakvih jela nije bilo!Za jednu sofru i strankinje su bile pozvate; ali sve nisu večerale, jer nisu mogle sesti dole, a i ne bi umele jesti prstima.Jednima je ovo bilo smešno, drugima ne-estetično.Evropske frizure, evropske haljine, a prstima!E, ali ovo je kuća zatucanog Turčina Ibrahim-Hasan-beja.Na veliko iznenađenje svih, Safet-hanum služaše Gospođu Aristid sama svojom rukom, šapćući joj: „Ja vas volim, Madam, valjda što vas voli moja Arif; i vi niste tuđinka: vi ste naša.“ A ona joj zahvaljivaše na ljubaznosti crveneći. Oko ponoći izvedoše nevestu. U bledo ružičastoj svilenoj haljini iz Pariza, prevučenoj najskupocenijom čipkom, duboko izrezanoj, s vrlo dugačkim skutom koji za njom nose dve crne robinje obučene u crveno, nakićena biserom i silnim dragim kamenjem po vratu, grudima i glavi, novomodnoj evropskoj frizuri, ona, Evropljanka, dovedena je dvema mladicama srećnim u braku pred nene i majku, da ih po aziski pozdravi: i saže se te im napravi od zemlje temena i poljubi ih u skut i u ruku.U zelenoj anteriji, s kaik otosom, nene zajeca kad ugleda unuku sasvim izmenjenu, vrlo rumenu, s licem raširenim u jedan beskrajan osmeh.Posle je vodilje povedoše od rođake do rođake, redom, da se sa svima pozdravi.S tetkom, s tri nove, s Madam Aristid i s Madmoazel Darno poljubi se u jedan obraz pa u drugi, pa je povedoše natraške i namestiše u jednom kutu na ugled, „kao u zlatarskom izlogu dijademu ili u obućarskom obuću,“ kako primeti na engleskom jeziku Madmoazel Darno.A nove, umesto da se na ovo nasmeju, uozbiljiše se, gledajući u stvar, u automat, u onu inače živu i inteligentnu Emir-Fatmu, i od njenog beskrajnog osmeha trzahu se.„Ona nije svesna svoga raspoloženja; inače, ona bi molila Boga da se nikad ne rasvesti, da se nikad ne probudi iz ovoga lepoga sna: ona je srećnija od svih nas, udaje se za čoveka koga je videla i koga voli,“ mislila je najstarija i duboko uzdisala.Njih tri svu noć ćutahu, kao da im se pred ovom njima strašnom zbiljom jezik uzeo; niko im ne priđe osim Arif-hanume i Madmozel Darno, pa i one ih ne diraju, samo se na njih značajno nasmeše, i ostavljaju ih da ćute, da misle... Pored Fatme stoje, hladeći je lepezama, Zehra, jedna Fatmina drugarica, koja zna samo turski, i Mersije.Mersije je večeras bleda, bela kao sneg, obučena u vrlo zagasito zeleno kao kiparis, simvol žalosti.I zamišljena je, uplakana.„O, neka plače, neka se nikad ne uteši!Rastaje se s drugaricom, ostaje sama u društvu gde niko nikom ne veruje.U njemu je teško i starijim probuđenim muslimankama, a kamo li mladoj devojci koja nije ni pošla k životu, a kamo li u nj ušla i poznala svu zbilju njegovu,“ tako misli Fahrije-hanum, najstarija nova, i buni se gledajući „izloženu“ Fatmu, dijademu, obuću...Posle je Mersije odvede u drugu sobu, ali i tamo su ćutale: Fatma nije umela govoriti, Mersije nije mogla. Arif, s one tri nove, provede kroz lavirint što se zove Ibrahim-Hasan-bejov harem Madmoazel Darno i onu Engleskinju.Ona je tobože htela da Mis Pirson vidi unutrašnjost, raspored i nameštaj jedne velike turske kuće, i odvela je do jedne velike sobe gde su na minderlucima, na šiljtetima ležale, mrtve umorne, žene.Spavale su.Engleskinja od ove slike trže se.Svaka je u položaju kako ju je san zatekao, gdegde smešnom, raskopčane, s kosama po jastucima.Arif je prošaptala najtišim šapatom: „Da ih ne budimo : nek spavaju, nek sanjaju čarobni san Istoka.Koliko mi puta dođe da prokunem onoga koji me je probudio.I proklela bih ga da ga ne volim.“ — „Madam Arstid, jelte?“ pitahu u jedan glas nove, a ona odobri glavom: u to je tvrdo verovala. Madmoazel Darno poče na engleskom jeziku buntovnički govor: — Mis Pirson!Vi ste videli ove žene!One se vesele same, one spavaju same.Ova silna noćna haremska veselja izmislili su ljudi, ne žene, — da bi bili oni slobodni.Dok one ovde pište i vršite same, oni su s čočekinjama i kafešantanskim devojkama, gde im se u bunovnoj glavi porađa srećna misao da dovedu ženi — ortaka.Mis Pirson!Ove žene imena nemaju.Njih zovu jednim opštim imenom: žene, kao ovo okolo na klupama: jastuci.Ovo, od svile, napunjeno pamukom, bez duše, svojina je Ibrahim-Hasan-bejeva, a ovo, od krvi i mesa, s dušom, svojina je svojih muževa.Ljudi im se zovu Šemsi, Arslan, to jest sunce, lav, jer celoj kući „svetle“, jer cela kuća dršće od njih; a žene: Zumbrit, Jakut, Đul, Zambak, to jest smaragd, rubin, ruža, krin: da njini muževi drago kamenje upotrebe za prstenje ili za dugmeta na košulji, i kad im iziđe iz volje da ga zamene drugim; da cveće metnu za pojas ili u rupicu od kaputa, pa kad uvene da ga bace popunjavajući njegovo mesto svežim.Mis Pirson!Nemojte misliti da se turskoj ženskoj deci imena dragoga kamenja i cveća daju slučajno!U njih ništa nije slučajno: o svemu su mislili, razmišljali njini ljudi, brutalni egoisti! Engleskinja zapisivaše Francuskinjin govor, a Arif i nove, vrlo uzbuđene, sa suzama u očima, zagrliše je.Posle sve pođoše Fatmi...Ona je opet bila tamo u kutu „na ugled“; oko nje su se skupile druge strankinje.Sve je gledahu dugo, ćuteći, a posle se oprostiše s njom i pođoše da se kod kuće odmore i pripreme za jenđe.Ona ih odgleda s onim osmehom što joj je raširio rumeno lice: prvi put ne oseti za strankinjama praznine, ne učini joj se da je ostala sama, — on je zauzeo svaki kut njene duše, on je s njom...Arif-hanum isprati strankinje čak do prve kapije, i odgledavši ih, kroz svitanje, za jednim starim Turčinom što nošaše pred njima fenjer, uzdahnu.Madmoazel Darno ušla je u suštinu svega što je oko njih, s njima i u njima.Zašto li daju ženskoj deci ime Arif?„U njih ništa nije slučajno.“ I kad se Madam Aristid i Madmoazel Darno okretoše da nju još jednom vide, ona im napravi duboka temena i iščeze iza kapije .. Osvanu četvrtak, dan kad se vodi mladoženji nevesta.Turske žene razišle su se kad se dobro svanulo, i pošto su odspavale sahat, dva, obukle su se u samu svilu, u samu kadifu, nakitile se, silno se namirisale i došle: da dočekaju jenđe.U kući-Ibrahim Hasan-bejovoj, i ako se svu noć nije spavalo, nastala je žurba od ranoga jutra, sprema, vračanje, kao i noću, ko će da obuče nevestu, ko će da je uvede, ko će da je izvede: sve da bi bila srećna u bračnom životu, zbilji koju mlade devojke uzimaju za šalu i jedva je čekaju. Oko podne ču se zvrjanje kola, uši da zagluhnu: pred kapijom Ibrahim-Hasan-bejova harema zaustavljali su se bogati ekipaži turskih bogataša, i iz njih izlazile žene uvijene u čaršafe crne i svih na svetu boja, koje su treperile, prelivale se, dolazile jedna s drugom u sklad prema suncu što je bacalo zrake čitavim velikim snopovima: to su bili svatovi s momačke strane, jenđe.U dvorište su ulazile pored velikog ćilima razapetog na dva direka uz prvu kapiju, da onaj silan svet sa ulice, ljudi ne vide žene razvijene poređane kraj putanje do srednje kapije širom otvorene, što su izišle da svirkom i pesmom dočekaju jenđe, pred kojima je išla svekrva.I najedanput, u dvorištu pred haremom tušta i tama!Sve su razvijene: razvijaju ih robinje, nevestin rod, i prebacuju čaršafe preko ramena nevestine strine, tetke i nekih rođaka iz Carigrada: sve su samo u haljinama, razne boje, kroja i ukusa, s dragim kamenjem kao da su ga kupile u Solunskom polju, s biserom kao da su ga vadile iz Solunskog zaliva.Svekrva, u ljubičastoj svilenoj anteriji s dugačkim skutom, s avrapama, i mnogo nakićena, od svih je lepša, stasitija, i mlada, kao da Murad-Džemal-beju nije majka nego starija sestra.Pored nje, vrlo ozbiljne, gotovo brižne, korača njena sestra, u ljubičastoj svilenoj evropskoj haljini, nasmejana, vesela, i obe odgovaraju, u prolazu, na duboka temena dubokim temenima, i, praćene sviračicama i pevačicama i onom tuštom i tamom, prolaze mimo crnkinje i crnčiće s cvećem, voćem i halvama kroz špalir divno obučenih žena, ulaze u kuću, gde ih jedna stara Nišlika, rođaka Hasan-bejova, po niškom običaju, kadi ambrom i prska đulsuom, stupaju u jednu vrlo veliku sobu s obućom (jer se u ovakvim prilikama diže s poda prostirka), gde ih dočekuju nevestina majka i nene, i posle pozdrava sedaju po niskim minderlucima.Svekrva je u čelu, do nje s desne strane njena sestra, s leve njena rođaka došla iz Carigrada za svadbu njena jedinca.I opet: temena, temena, temena!Gotovo nijedna ništa ne govori, samo se razleže, daleko, def i pesma.Najposle nevestin rod iziđe... A nevesta?Ona je u konaku, da se oprosti s rodom.U očevu selamliku, turski nameštenom, na jednoj crvenoj plišanoj Mondije-hanuminoj naslonjači, između dva velika ogledala, sedi Emir-Fatma, u beloj svilenoj haljini iz Pariza dobivenoj od mladoženje i dragog, šivenoj po ukusu njene Gospođice, u belim cipelama, u belim rukavicama, s mnogo bisera oko vrata, ali ne s evropskom frizurom, nego raspletena, da joj u bračnom životu ništa nije spleteno, s duvkom od tela, s velom, ali ne i s vencem od mirte ili nerandžina cveta, nego s dijademom od dragog kamenja.Dijademu joj je nameštala Mersije, a ona je plakala za Gospođicom i mirisala sestrine ruke umesto ruku Gospođičinih.Nikad nije ni pomislila da joj ovu divnu skupocenu dijademu, koju je na svadbi imala još očeva joj prababa, neće prvi put metnuti na glavu njena Gospođica; ali njoj je umrla majka, te se nije mogla vratiti u Solun, da, po ugovoru, ostane u Ibrahim-Hasan-bejovoj kući dok mu se kći ne uda...Prema njoj, na minderluku, sedi nene, opet u zelenoj svili, otac i majka, stric i strina, tetka i teča, neke bliske materine joj rođake, Carigrađanke, i njen brat od tetke, došao iz Carigrada za njenu svadbu.U jednom kutu su dve njine stare susede, u drugom jedna od novih, ona što izgleda jektičava, Madam Aristid, Madmoazel Darno i ona noćašnja Engleskinja.Oko nje su Mersije, crna Đulrengi i bela Đulbejaz (ona strasna bivša robinja koju su oni, pošto im je odrobovala sedam godina, udali za njenu nepriliku, jednoga bogatog starog agu).U dnu su sedele sviračice i čočeci. Ona, malopre izvedena, poljubila je u skut i u ruku nene i roditelje, pozdravila se s rodom, i sad sedi oborenih očiju, bleda i tužna, jer se peva tužna pesma Rastanak, te su svi bledi i tužni: svi plaču osim oca.On, bled, skupio obrve i podigao glavu, više se čini da je ljut nego tužan.Ona nova zagleda se u nj.„Nigde suze!“ misli, pa mu se čudi, i boji ga se.I ako je mlada, ona je bila kod nebrojeno nevesta i mrtvaca, i videla je oca gde poljubiv mrtvu kćer ne zaplaka, pa se nije čudila: umrla „otišla u Zelene Bašte“; ali nije videla oca da ne zaplače kad kćer udaje, kad se s njom prašta, ispraća je mužu.I jedna stara komšika čudi se.„O, svaki plače, i najtvrđa srca otac, jer nju, maženu, ne daje drugu nego gospodaru, a gospodara ima milostivih, ali ih ima i nemilostivih, koga danas može dvoriti sama, sutra s ortakom, a gde su u kući ortaci, tu se ne peva,“ misli stara i briše suze belim jašmakom sa svoje glave.„Nju, čistu daje čoveku.A čovek slobodan i pre ženidbe, i posle, s uprljanim telom i osakaćenom dušom, kad je ljubi ispitivaće je, je li pokrivala lice kad se na ulici srela s čovekom, pa, ako mu se učini da od muških pogleda nije sačuvana, biće ljubomoran.Ona će uzdisati kradom, da on ne čuje, da ne posumnja da uzdiše za nekim koji ju je u prolazu video,“ misli nova i utire oči belim muslinom sa svoje kose.Nju, novu, od Ibrahim-bejove stare komšike razdvajaju čitava stoleća, a u ovome je ona s njom jedna misao i jedno osećanje. Svi plaču, pa i nevesta.Ona je u ovom intimnom i svetom trenutku samo nežna kći i unuka, osetljiva ženska duša što se odvaja od onih koje voli i koji je vole.Plače, a kraj nje stoji uplakana Mersije s belim muslinom na glavi, jer u sobi su dva čoveka pred koje ona „ne izlazi“, Fatmin teča i brat od tetke, pa joj čas briše oči, čas namešta tel, čas podiže kakav pali pramen kose s njenoga lepog čela. Posluživanje ratlokumom i vodom.Nene i roditelje posluži Fatme ostale Đulbejaz.Posle, čočeci uzeše igrati Ibrahim-Hasan-beju; ali on ih i ne gleda, i ako mu se vrte kao čigre i lete kao pera zovući ga u zagrljaj... O, koliko je intiman i svet ovaj trenutak, ovaj kratak čin iz duge komedije što se zove Turska Svadba!Tu nije mesto onima koji nisu nevesti rod; to osećaju i one tri hanume i strankinje, ali nijedna ne izlazi, da ne ustaju kad se peva, da ne prelaze preko sobe kad se plače.Engleskinja je čas-po nešto beležila, ali Arif joj dade znak da to ne čini.Fatmina majka htede da joj okrene leđa, ali se uzdrža zbog Madam Aristid.Francuskinjama bi najneprijatnije, sasvim videše da nije trebalo da su ovde, kad ustade mati, metnu usta na kćerino uho i glasnim šapatom poče da je uči, da je svetuje, da se potčinjava mužu, da ga ispraća, da mu se obuče i nakiti kad zna da će kući doći, pa makar joj uvek i ne bilo do toga, te da mu omili kuća i ona, kako ne bi imao uzroka da gleda drugu, ili da joj dovede ortaka; da poštuje onu što joj je muža rodila i snagu mu dala, da joj ustaje kad u sobu uđe, da nikad pred njom ne zapali cigaru...Ona nova razumede samo ovo: „Da mu se obučeš i nakitiš, kćeri, kad znaš da će kući doći, pa makar ti uvek i ne bilo do toga... da ne bi imao uzroka da gleda u drugu“.„Kao da ne ide da mu bude žena, već milosnica!Sramota!“ pomisli i skoči; pa i ostale tuđe skočiše nesvesno i pođoše za njom jenđama.A robinje hlađahu kjučuk-hanumu lepezama.Đulrengi uze jecati prisećajući se: „O da ostavi sve pa da ide za navek!Ovo mi je jutro bilo poslednje da joj donesem vode da se umije i da s njom popušim cigaru.Istina, ja ću ići s njom, ali ona neće biti devojka.Kako je to tužno: sutra žena!Da je kao u Carigradu da nam momak u kuću dođe, da s nama sede, pa opet tužno: žena!“ I još plač, i pesma, i šaptanje, i svetovanje, pa poljupci, zagrljaji, moljenje za oproštaj, praštanje, ljubljenje po čelu, po raspletenoj kosi, mirisanje, stezanje, tapkanje i blagosiljanje.Najposle, svrši se: svi ustadoše, a otac je uhvati blago za mišicu i povede je jenđama; robinje joj nose skut neobično dugačak, Mersije joj pridržava tel, duvak kojim joj je pokriveno lice, čočeci polaze ispred njih, zveckaju zilovima i pevaju... Na haremskim prozorima iz avlije spuštene su zavese da ljudi ne bi videli žene.A žene guraju se uz prozore, podižu po krajičak zavese, jedne ih kradom buše i nameštaju oko: da vide izvođenje neveste, da vide ljude, da vide toga lepog mladića Carigrađanina, brata od tetke Emir-Fatmi, i videvši ga, pogurkuju se, stežu se, uzdišu, rumene, kao da nikada dosad nisu videle nešto što toliko žele da vide, čoveka!...Ispravljen kao kiparis, uzdignute glave, ali vrlo bled, otac dovede kćer do ulaznih vrata bacajući preko sebe novaca za koji se uzeše grabiti crnkinje i crnčići i turski muškarci kojima se još dopušta da idu u ženski hamam... Ljudi se vratiše u selamlik, a nevestu uvedoše u harem dve mladice s jednim venčanjem, s ocem i majkom.Robinje joj i dalje nose skut, Mersije joj pridržava duvak, i, uz svirku i pesmu, odvedoše je gore u onu veliku sobu punu jenđa; privedoše je svekrvi.Svekrva, carigradska pašinica, dočeka snahu na nogama s jenđama: snaha joj napravi „od zemlje temena“, s duvkom na licu, pa se uspravi i stade pred njom s prekrštenim rukama.Svekrva izvadi „bakšiš“, mnogo niza krupnoga bisera, a vodilje podigoše nevesti duvak...Lepa pašinica zaplaka kad vide snahu — prvi put je vide, pa je steže i metnu svoje uzdrhtale usne na njeno mirno čelo.Posle je ižljubi njena suta, plačući od radosti i vičući: „Alla’1 Alla’!Alla’!“, čemu su se hanume čudile smešeći se: Mondije da viče: Alla’!Za ovim je posadiše, opet na Mondije-hanuminu naslonjaču, metnutu na minderluk prema svekrvi.Malo, pa joj Mersije donese srebrn poslužavničić s ratlokumom i vodom, da posluži svekrvu...Kad je ponova sela, svekrva ju je gledala i plakala.Druge se svekrve smeju, a ova plače.Novima i Arifi niko nije bio bliži od svekrve.I ako u anteriji, u avrapama, one su u njenoj ozbiljnosti, u njenom bledilu, u njenim uzdrhtalim usnama, u njenim suzama, u njenim tužnim i nežnim pogledima što počivaju na licu njene lepe snahe osetile novu muslimanku, probuđenu tursku ženu, i sve tri su zaplakale kad je ona uzela cigaru, ne da puši, nego da s dimom guta svoje suze.Samo se čuju pesme pevačica.Hanume, one besne raskalašne noćašnje hanume, sad su ozbiljne, gorde, hanume su i žene, ni reči ne progovaraju, samo puše.Tako je uvek danju.One noću polude, opiju se noćnom tišinom, mirisom vlažne zemlje i mesečinom... One dve vodilje odvedoše nevestu dole u jedno veliko predsoblje sasvim prazno, pa je popeše na jedan veliki sto u kutu ispod stepenica, gde beše opet jedna Mondije-hanumina naslonjača, i posadiše je.Nagrnu silan svet, razume se žene, sve nezvane, da je gledaju: bule u čaršafima s podignutim pečima, Jevrejke u šarenim anterijama podbrađene zelenim gazom, strankinje što žive u Solunu i putnice, Engleskinje: platile jednoj Jevrejki da ih dovede.Od strankinja što u Solunu žive, neke se pogurkuju, kikoću gledajući nevestu u naslonjači na stolu, otkrivena lica, oborenih očiju, nemu, s robinjama kraj sebe koje je hlade grdno velikim lepezama.Da se udaje za nedrago ili za nepoznata čoveka, francuska vaspitanica bi se zacelo bunila što su je izložili na ugled kao robu; ali, ona se udaje za onoga koga joj je njeno srce izabralo, pa joj se i najružniji svadbeni običaj čini lep, i voli da je ceo svet vidi, gleda srećnu, ne bi li i sam bio srećan.Tako je sedela skoro do večernje, do turske ikindije.. Leto je umiralo, to jest premiralo, ali nije umrlo.Oni zlatni snopovi sa sunca padaju na bogate ekipaže solunskih bogataša poređane u dugačak red duž Ibrahim-Hasan-bejove kuće i ograde, i još dalje, daleko, pozlaćuju srebrnu konjsku opravu, a prema njima se sijaju konji sasvim vrani, tankih nogu i male glave, dugačkih repova, što osećaju da će skoro poći i frču.U dvorištu se uskomešalo, čuje se žagor i kikot, prigušen smeh.S minara Aladža-Imareta razleže se „Allah ekber“ i gubi se u visinu pod plavim nebom.Uska ulica, dugačka, zakrčena je kolima i svetinom: čalme se bele kao visibabe, fesovi se crvene kao bulke.I bogato i siroto, i muslimansko i hrišćansko, jevrejsko, cigansko, sve što nije zvato na svadbu, skupilo se oko Ibrahim-Hasan-bejove kuće da gleda svatove.A šta će da vidi?Hanume se zavile još u avliji, čak i lice pokrile, i izlaze, penju se u zatvorena kola.Nevesta istina razvijena, ali kola, priterana uz kapiju, zagradiše se debelim damaskom, i niko je ne vide kad iziđe i kad se uvuče s tetkom, Arif-hanumom i robinjom Đulrengijom u zatvorena kola s vrataocima na kojima su povrh stakla šarene daščice.Jedna kola odjuriše: u njima je svekrva sa sestrom; ostala pođoše hodom, i zastajkivahu, jer ne mogahu dalje od silnog sveta.Vreva je zaglušivala uši svatovima; s vremena na vreme čulo se poneko promuklo „jašas'n“.I prolazile se ulice, uličice, levo, desno, uzbrdo, nizbrdo dok se nije sišlo u čaršiju, da se zastane, da se odguši, pa da se produži put preko Hamidije, i duž celog Molosa, zakrčenog svetom, gde je more udaralo snažno i ritmično, i zapljuskivalo penom kola, kao da pozdravlja svatove; pa skrenuše pored Olimpos-Palasa i Hotela d’ Angleter, pa poteraše u drugu čaršiju, u čaršije otkrivene i pokrivene, pa zađoše prema Ćemer-Kapiji: svet, trgovci dućandžije i oni s konjima i magarcima, i ulični prodavci svega i svačega, sve je zastajalo, zaustavljao se saobraćaj: gledalo se solunsko tursko bogatstvo na iskićenim kolima, na bogatoj konjskoj opravi, na kočijašima, na robovima dilaverima, i zahorilo se, najedanput, iznenada, iz stotine grla kao iz jednog: „Jašas’n!“, a opali dućani tresli su se od silnih kola koja su zvrjala, škripala, pucala po krupnoj neravnoj čaršiskoj kaldrmi, i najposle se zašlo za ugao jedne stare džamije s čijim se minaretom peo u nebo jedan kiparis, i pošlo se uz brdo, uz veliko brdo, išlo kroz Stari Solun, načičkan trošnim zgradama sa sofama i kafezima...A kad se stiže do blizu Aladža-Imareta, zastade se...Konji su nestrpljivo frkali i lupali novim potkovicama, a dilaveri, u krutim ogrlicama, redingotu i fesu, otvarali su vrataoca s kola, i pružali hanumama umesto ruku mišice: one su oslanjajući se na te mišice izlazile iz kola pokrivena lica, nečujno, i ulazile u Nurije-hanumino dvorište pored ćilima na kapiji razapetog na direcima.„Mon Dieu!“ uzvikivaše srećna Nurije kad joj uđe Emir-Fatma u dvorište. gde nastaše silne vradžbine, da bi ona s njenim sestrićem bila srećna.I ne htevši joj otkriti lica, ljubljaše joj duvak s njega, uzimaše krajeve s njene dugačke teške kose, pa ih metaše sebi na lice i tepaše im.Svekrva je od uzbuđenja jecala a niti je dodirnula snahi duvak ni kosu, kao da je bila neka grešnica, pa da ne obesveti sveto...„Mon Dieu!“ uzviknu još srećnija Nurije kad se među ženama, sasvim razvijenim, vide čovek, muško, divan mladić, izrastao kao kiparis, u crnim haljinama, fraku, s duboko izrezanim prsnikom, i belom mašnom, u belim rukavicama...Rukavica mu je samo na desnoj ruci, gologlav je.Zar je to Turčin?Oči su mu danas jasno plave, od zadovoljstva.On nema očiju za razvijene žene, nego za onu s duvkom...Njoj potrča.Ona ga ne vide, ali ga oseti, pa zadrhta, i prvo joj dođe da se glasno nasmeje, posle da zaplače.On joj uhvati levom rukom desnu ruku, poljubi je.Kroz žene zabruja nešto kao zvono.To su njini glasovi, glasovi čuđenja i radosti, glas njine duše.Da muž ženu poljubi u ruku!A francuska vaspitanica Turkinja Fatma, kakvu veću sreću traži od bračnog života!Ona je o ovome sanjala i noću i danju.On joj za viđenje dade jednu zlatnu kutiju punu „prosuta" bisera, i brzo joj diže duvak: oči im se sretoše, duše im se poljubiše: i njoj i njemu duša je bila na usnama...On htede nešto da joj govori, da je pozdravi valjda dobrodošlicom, pa, čudno uzbuđen, ne moga, samo promuca: „Oh ma mie!“... Sutradan je Fatma presedela između dva velika ogledala, u Nurije-hanuminom salonu iskićenom od gore do dole spremom, darovima.To su Fatmini darovi.Žene su dolazile, sedele, gledale darove, i nju, izloženu kao njeni darovi, kao njena bogata sprema, kao njeno odelo.A ona, opet s onim osmehom što joj je raširio zarumenjeno lice, mislila je: „Gledajte me, i budite srećne kao što sam ja srećna!“ Emir-Fatma šeta kao golubica po kući Murad-Džemalove tetke a svoje sut-ane, pa joj se čini da nije u gradu gde se rodila i odrasla, nego negde daleko, u jednom od njoj nepoznatih gradova, gde su žene, po njenom mnjenju, ovako srećne.Naročito joj se čini da je u nekom francuskom gradu, što neprestano govore francuski.Mondije-hanum započinje (i oseća se zadovoljna kako nije skoro).Čas-po pa se Fatmi učini da je u zemlji gde su od ljubavi umrli Romeo i Julija.Ali njoj nije potreban nož ni otrov, jer onaj koga ona voli, muž joj je.On joj priča, otkad je voli a nikad je ne pomenu pred drugovima, bojeći se da se ne nasmeju, da nešto ne reknu „kao ljudi“ i obesvete njegova najsvetija osećanja...Priča joj da mu religiozna osećanja nisu bila budna, jer je dugo bio u Evropi, i da mu ih nije mogla probuditi ni najduža molitva u džamiji, a probudila ih je ljubav. — Ja ću te zvati „Fatma", jer to je ime nosila kći našega Proroka, slobodna: razgovarala se s ljudima. — Zar bi ti voleo da govorim s ljudima? On na ovo pitanje ne hte odgovoriti, već poče, vrlo uzbuđeno: — Fatma, kad sam prolazio mimo vašu kuću, klecala su mi kolena, i pojurila bi mi u lice sva krv, kad bih god bacio oči u vaše kafeze...Gledam ih i mislim: „Bože, kroz njih gledaju njene oči!“ Pa prag od vaše kapije..„Na njega staje njena noga!“ U svemu vašem voleo sam tebe, u kući, u ogradnom zidu, u kapiji, u halki na kapiji...„Ovu halku hvatala je njena ruka!“... u kiparisu nad vašim krovom, u smokvi s granama preko tejzinog zida, u tvom ocu, u vašem dilaveru, u robinji, i u jednoj sirotoj kaduni što je od vas dolazila nama redovno, u vašim kolima, u konjima i, oprosti, — u onom vašem velikom psu...U svemu vašem, u svakom iz vaše kuće voleo sam tebe, ili sve to voleo sam zbog tebe.Fatma, mi muslimani možemo voleti. I pošto je svu ižljubi, reče : — Zašto samo ćutiš ? A ona progovori: — Kad bih govorila, ja bih mucala.Meni sreća zatvara usta. — A ja u dve prilike mnogo govorim: kad sam srećan i kad sam... poče on, pa ne dovrši. — I kad si? upita ona radoznalo, a on joj na to pitanje ne odgovori, već joj poče pričati kako mu je bilo kad su se ono jedanput sreli na ulici. — Romeo je govorio Juliji, kad je naslonila svoje belo lice na ruku: A ja sam pomislio, kad ti spusti veo srevši se sa mnom: „O, da sam ja taj veo na toj glavi, da bih mogao dodirnuti to čelo i to lice i ta usta!“ Pa pošto je poljubi u čelo, u lice, u usta, nežno reče: ” — Je li, dušo, šta si ti onda mislila? — Ja nisam mislila ništa.Ja sam samo osećala. — Kako sam video tebe, ja druge žene nisam ni pogledao.Gondžeđuli i Đulrengi, to nisu žene nego robinje, a tetka je tetka, majka je majka...Ah, moja nesrećna majka! Nju to vrlo iznenadi, i uozbiljivši se upita: — Zašto je ona nesrećna, kad si joj ti srećan? Ali on izbeže da odgovori, ljubljenjem.Nijedno mesto na licu, na rukama, na grlu, u kosi, ne ostade joj nepoljubljeno, i ona se zbuni i više ga ne upita, zašto mu je majka nesrećna. On se iz kuće ne miče, iz sobe ne izlazi, te cela kuća oseća da ovde ima muž i žena što se vole, i što su se uzeli pre neki dan.Robinje misle: „Blago njoj!Kako je srećna ona žena kojoj je muž i dragi jedan isti čovek!Ne krije se kad ga dočekuje i ispraća, ne stidi se kad iz sobe iziđe sva malaksala od njegova milovanja, na licu i grlu s tragom od njegovih poljubaca...Blago njoj!“ Pa se grabe koja će je poslušati, i, dodajući joj ono što je zatražila, dodirnuti rukom njenu srećnu ruku, ili, u hitnji, dotaći se telom njenog srećnog tela...Kako su njih dvoje zajedno, robinjama se neprestano čini praznik, i svaki čas se izdvajaju i nešto šapću, a na licu im se ogleda nekakvo neobično zadovoljstvo...Ponekad, njih dvoje ništa ne govore, a razumeju se: ona hoće da pomiriše cvet on joj podnese svoje lice; on pojmi da omiluje Pamuka, ona mu pruža svoju ruku.Ona još ne pogleda kroz odškrinute šalone, ne seti se da pogleda, jer za nju ulica ne postoji: što god postoji na svetu, to je u ovoj kući, u njoj.A on ne pomišlja na kafanu, gde mu je toliko društvo, i ako je od njine svadbe prošlo mesec dana... Ali danas, on oseti nešto kao umor, kao dosadu...Kad bi malo izišao?...I najedanput, on se okrete tetki i reče: — Da iziđem... s Fatmom, tejze? Tetka mu se zgranu: — O Fatmom?!Šta bi rekao svet!...Kao đauri, ili Jevreji...I Donme, što se gotovo razvile, još nisu počele ulicom s ljudima.I šta bi rekli staroturci? — Pa zar nikad s njom da pe pođem!? — Možeš.. njenim roditeljima, kroz kapidžik... — Kao milosnik s milosnicom .. da nas niko ne vidi!...Da iziđemo pa zatvorenim kolima, u polje, ne po varoši? — Po meni, čedo, i na otvorenim, i pešice, po čaršiji, ispod ruke ti nju da uhvatiš; i u veče da idete u baštu kod Bejaz-Kule, da slušate muziku i gledate bioskop; ali po onim zatucanim, naročito staroturkinjama, što bi vas pljunule usred očiju, ili bi vas lupile suncobranom po glavi...Pa bar da ste na Jalijama, u Novom Solunu, gde su tolike Donme, i puno novih, naše vredne žepe; ali u starom...U goru i kamen! On se buni: — U Evropi se sme s ljubaznicom, ovde se ne sme sa ženom!Same idu kao..U Carigradu svud idu, pa sve same, a bezočnici iz ovoga gadnog režima diraju ih, štipaju ih, namiguju im..Kad sam došao iz Evrope pa ovo video, ja sam mislio da to nisu žene „comme il fault“, već .. puštene iz neke rđave kuće...I one produžuju put ćuteći!...Pa i ljudi ćute, oni koji su proterivani u Evropu. Nurije uzviknu: — Za Božju ljubav, mahni se politike? Majka ga utišavaše, govoreći mu: — Sedi s Emirom, sine, čitaj joj, pričaj joj; ti si svet prošao i mnogo video. — Čitaj, pričaj, danas, sutra, preksutra: jedno te jedno, govoraše on ljutito, pa ode u njinu sobu. — Da nikad s tobom ne iziđem! „Da iziđu!"...Njoj to ni na namet nije palo. Ali on se brzo umiri; čim oseti nju, metnu svoju glavu na njene grudi.Kad mu je glava na njenim grudima, on ćuti, žmuri, te je i oseća i gleda je duhovnim očima, i želi da se iz ovoga slatkoga sna nikad ne probudi; drži njenu ruku u svojoj, i čini mu se da je u toj maloj ručici on, njegova duša.On je nežan, pitom, voli da se mazi kao dete oko žene što za nj ima nežnosti i ljubavi...„Bože, ja ne bih mogao bez ovih grudi, bez ove topline i mirisa!“ misli i jače se uz nju pripija, diže joj ručicu i meće je na svoja usta, i najedanput, niti oseća njenu ruku ni svoja usta: u svemu je on, njegova duša... Ceo svet ni voli podjednako ni žali; drukčije iskazuju ljubav i nežnost jedni, drukčije drugi.Jedni srećni misle da je sreća stanac kamen, drugi da je krilata žena.I Džemal je zamišlja kao krilatu ženu, te kad je najzadovoljniji, kad se oseća i suviše srećan, on se seti njenih krila, pa mu kroz srce projuri nešto kao nož. Koliko je voli, čak ne da da je poslušaju robinje.On joj zavije cigaru, on zapali i povuče dva tri dima, pa je pruži njoj, moleći je: kad malo popuši da mu je vrati... posluži je kafom: iz jednog fildžana piju oboje... danju je oblači, kiti; u veče joj uzima cveće iz kose, pa ga zatvara u jednu vazdan kićenu kutiju, gde su mu druge relikvije od nje, žene mu i drage, pa je rasplete, raskopča joj grivne i haljinu...Ne sluša je što zna ovo: „koliko gora visoka da je, preko nje put biva; a čovek vezir nek je, svojoj dragoj rob biva,“ nego je sluša što ga tera nešto iz njega, čemu on ne zna imena.Pored ovoga još je sluša: ako joj padne mahrama, on joj je dohvati; ako hoće da obuče ćurak, on joj ga pridrži.Ona se ovome raduje kao onom pozdravu na Jalijama, i što je poljubio u ruku „na viđenju“: i s toga joj se čini da je on diže nad sobom.Ali njoj je u krv ušlo: čovek je stariji i muž je gospodar, te kad god on u sobu uđe, ona mu ustane; on, da bi joj dokazao da u tom njenom ustajanju vidi nežnost a ne potčinjenost, pritrčava joj i ljubi je u ruku. Što joj dohvata mahramu, što joj pridržava ćurak, sve to njoj ništa nije prema onome što joj svašta priča kao drugu, kao čoveku...Priča joj o Evropi mnogo štošta što ona u romanima nije čitala, kazuje joj o školi, ređa joj šta je sve čitao...„Bože, sa mnom kao s drugom!Ne smatra me za nižu od sebe, i ne misli: zar će to ona razumeti —žena?“ Nikad joj ne reče: „To nije za žene“, ili : „E, žene, šta one znaju!“ Ovo mu je sve iz Evrope; a da li ima što iz Azije, iz svoje otadžbine, Turske?„Nema ništa: ja bih to dosad opazila.“ I sva srećna okrene mu se, sluša ga, a posle mu kazuje šta je ona učila i čitala. Kad zasiti čula, on potraži hrane duši: muziku, knjige naročito knjige.Ona bi njega slušala ne progovorivši zadugo o ljubavi; ali on, zasićen knjigama, vraća se na ljubav, počinjući razgovorom, završujući poljupcima... — Dušo, jesi li videla onu šarenu kutiju?...U njoj je sve tvoje, cveće... i čini mi se da bi to sveto obesvetile čak i oči moje majke, zato sam zatvorio. Ona oseti da govori iskreno, pa od radosti zaplaka. — A gde su, dušo, moja pisma? Ona pocrvene, zbuni se, pa reče: — Prvo ih saših... u jastuk, pa posle... bojala sam se da.. spalila sam ih, i pepeo sam ušila U hamajliju. Ne kaza gde joj je hamajlija; ali, njemu to kaza ljubav, te je raskopča, nađe svilenu hamajlicu emir-boje na njenim grudima, pa je podiže, i to mesto gde je bila ona, prvo poljubi, posle dodirnu čelom. — Nikad se nisam osetio toliki muslimanin kad sam prošao pored džamije, kao kad sam prošao pored vaše kuće.Kad je neko izustio: „ljubav“, ja sam video tebe .. I posle je ispituje kad ga se najviše sećala, kad je bila sama ili s drugaricama.Ona mu priča kako joj je bilo kad ga je srela, i da je uvek želela izići, samo ne jedanput, kad je čula da on nije u Solunu.„Godinu dana da nisi došao, godinu dana ne bih izišla: što da iziđem kad se ne nadam da ću videti tebe?!“...I on taj slatki razgovor završava, zatvarajući joj usta ustima. . O svačemu govoriše, samo ne o njenoj prvoj proševini: ni jedno ni drugo ne smedoše ni setiti se toga. Otac joj dolazi petkom, nene i majka svaki dan, a nju vide u tri dana jedanput.„Ah, Mon Dieu, da ih ne diramo.. mladi,“ veli tetka. — „Da Bog da im doveka bilo ovako“, prihvata Džemalova majka i uzdiše.A njene prije ne pitaju je zašto uzdiše.Zašto da je pitaju?Pogubila decu, ostala s jednim...Safet govori Nuriji: „Moj prijatelju, usrećila si mi jedinicu —hvala ti!“ Tad ide u komšiluk, pa se hvali kao nijedna majka: „Zet mi još nije u kafanu otišao i ne zna šta je kafana; od žene se ne odvaja; po kući se ori pesma od jutra do mraka, samo pevaju kao tice“.Žene se pogledaju, i podsmevaju... A kad dođe Mersije, Fatmi jave; kad se sastanu, Fatma je zagrli ali ne poljubi, i ne pomiriše: kako da je poljubi kad su joj na usnama njegovi poljupci, i kako da miriše njeno lice kad je mirisala njegovo!Mersije je mlada, ali je Turkinja, te svega se seća i ne zamera svojoj drugarici, samo je lukavo ispituje: šta sve ima. — O, mnogo!.. o čemu ni pojma nisam imala, kad sam sedela s tobom zagrljena s licem na licu. I ta jedna reč mnogo, Mersiji je više od bog zna kolikog pričanja. — O, Emir, kad samo pomislim: „Ona je žena,“ govori, a u tome se začuje njegov hod. — Eto ga! uzvikne Fatma radosno i skoči: kroz otškrinuta vrata gleda ga celom dušom a ne pušta ga unutra, dok Mersije ne pokrije kosu... Lepa devojka zaplamti se u licu, a ni reči ne progovara, ne ume pred čovekom ..A kad je sestra ispraća, ona veli: — Dušo Emir, ja ti se neću udavati; jer, koliko je god ljubavi na svetu, sve je kod tebe, ništa nije ostalo za drugoga. Emir je tada poljubi i kaže: — Poljubila sam te ustima gde su poljupci ljubavi. Mersiju ovo silno uzbudi, i ide kući, da tamo misli na poljubac mlade ženice... Jedan dan, ona se izgubi kad Džemal svoju ženu pred njom poljubi.Poljubac mlada i lepa čoveka, Evropljanina, kakvog i ona želi za muža, opeče je kao da je pao na njena usta; ali od toga dana ona ne otide sestri, i ako ju je zvala, i ako za nju, za njenu dušu, više nije postojalo drugo mesto do ovo gde su Džemal i Fatma. Od onih koje Fatma vrlo voli najređe se viđa u Nurije-hanuminoj kući Arif-hanum.Dođe svega triput, i ako je od svadbe toliko prošlo; samo jedanput vide Fatmu, i to slučajno; sve neće da je uznemiruje, da je budi iz spa, toliko lepog, a koji traje tako kratko, i ne sniva se dvaput. Danas je petak.U Nurije-hanuminoj kući je puno žena, starih ali i mladih, koje su došle radi Fatme.Ali Fatme nema među njima; ona se još ne odvaja od Džemala.Nurije samo ćuti, uozbiljila se; a kad kroz prozor spazi Arifu, ona pohita pred nju i u predsoblju joj nešto šaptaše na uho.Arif skide čaršaf i peče, a preko kose prebaci Nurijin bašjorti, i ode u sobu mladencima.Oni su obično u sobi gde je Mondije-hanumin bureau, knjige, slike, Fatmina biblioteka i klavir.Svirahu u četiri ruke Reproche d'Amour, srećni što oni jedan drugog nemaju za šta prekoreti i u tome uđe Arif po turski — bez kucanja.Džemal pohita u drugu sobu da obuče kaput, a gošća reče: „Eto Evropljanin!Naši bi nas dočekali i u gaćama“.Kad se Džemal vrati, ona sede, pita se s njim i reče: — Aman, deco, gde ste? Oni se pogledaše i pocrveneše. — Drugima mesec ima četiri nedelje; vama šest...Ono istina, meden i treba da je malo duži, ali ovako dug... Oni se ponova pogledaše i pocrveneše. — Jagnje Džemal-bej, ti treba da iziđeš... u čaršiju, s drugovima...Idi na vazduh...Sve u sobi, toliko vreme, pa si pobledeo... i oslabeo si... — Ali, hanum-tejze, bez Fatme, ja... uze on mucati. — Ako misliš s njom, ti nikad nećeš izići, ili bar ne skoro.Pa kako bi da si u službi, da imaš kakav posao?Sa ženom se ne može ni u Evropi u sud, školu...A kad se sastanete posle jednog sata ili dva, milost.. još veća. On samo čuje: „Pa kako bi da si u službi, da imaš kakav posao?“ i bi mu veoma teško, zastide se... najviše od Fatme, i na njeno veliko iznenađenje, odmah se spremi da iziđe...Ona mu ustade, i ne rekavši ni reči, isprati ga samo do sobnih vrata: dalje je noge nisu nosile.I učini joj se kao da se nešto svršilo, dođe joj da se poklopi na divan pa da zakuka.Arif to opazi i reče: — Emir, oči moje, hajde gostima.Nurije-hanum kaže: smeju ti se, i, naravno, krivo joj je.I posle, sve s njim, dosadiće mu se, zasitiće se. — Ah, slatka tejze, on meni nikad ne bi... niti bih ja... — On tebi ne bi, jer ti si žena.Čovek je... drukčiji je on.I posle, ne zaboravi da si u Turskoj, da si Turkinja.Tu su i mlade žene, došle zbog tebe, pa što se kroz prste gledalo nevesti, to se zamera ženi. — Pa nismo neprestano sami... gospođa majka, suta, nene, moja majka, Mersije. — Mersije? — Slatka Mersije!Ona kao s bratom. — Aaa!Mi ne možemo kao s bratom s tuđim čovekom.Zato nam nije kriva vera, nego društveno uređenje. — Zar moj muž mojoj sestri tuđ?! — Zet, što i ništa.Mlad, lep, muško: ona ga nije poznavala, i nije s čovekom sedela, osećala da je gleda.I posle, to je čovek — vaš san, ideal, Evropljanin, Francuz; ona sluša kad on govori francuski. — Tejze, ti si zaboravila njenu tajnu!Sedela je s onim što govori k-k, tako tvrdo. — Jedanput samo, i više ga nije ni videla: otišao... to jest proteran u Evropu.Kad joj nije tuđ, što pred njim meće bašjorti?Naši običaji: zabranjeno.A što je zabranjeno...Može biti te pred njom ljubio? — Pa... jedanput.. — To je ludost od njega.A ti...Pred mladom muslimanskom devojkom da se ljubi muško i žensko!... — O, Bože, pa... uze ona zbunjeno, postiđena.Sad nje više nema, a ja ne znam, je li pametna. — Pametna je.Drugi put o tome.A sad, Emir, izići da ti se ne smeju. — Kad pomislim, slatka tejze : ovo je java! — To je san, i proći će brzo kao svaki san. — Tejze, onda ti nikad nikoga nisi volela!..Zar da prođe?!Nikad, nikad!Večnost nije nešto što prolazi.Uvek će mi biti ovako: ja to osećam. — Neće tako, dušo; ali ipak dobro.Sad se volite, i volećete se; biće dece, volećete decu; nestaće strasti, nastaće navika: vi nećete moći jedan bez drugoga; i najposle, kad ostarite, od muža i žene biće dva druga, od dragog i drage dva prijatelja. — Tejze!I ja ga pustih, ode ! reče s puno bola i poče plakati. — Ne! pocrveneće ti oči, pa će naše žene pomisliti da si se s njim svađala.Ti znaš naše žene.A ovde su sve ženski konzervativci i reakcionari, članovi sramnog režima.Ali da ostavim politiku: od nje nas već zabolela glava.Pa to mora jedanput biti.I posle, ti treba da se navikavaš bez njega: ide Ramazan. Ona ga se nije nijedanput setila, a tek što nije došao!...Uz Ramazan dosad nije bila žena.Jako poblede, usne joj poplaveše; učini joj se kao da se sasvim svrši nešto beskrajno prijatno, milo. — Dušo, jagnje, hajde odmah gostima, obučena si.Tu su i Zehra i Nesime, tvoje drugarice : red je da iziđeš. Ona s razbijenim srcem pođe; ne pogleda se u ogledalu, a i za koga?..S drugaricama je sedela, i razgovarala se, na Nurije-hanuminu klaviru odsvirala je dve strane romanse bez reči: Svršilo se i Prvi Bol.Od koga je to, čije je, ni na šta nije mislila, već je svirala, sva unesena u lepe arije: tonovi su se prelivali, zvuci čas drhtali čas žuborili, razumele se reči, jecanje, suze, prsti su joj preko diraka leteli.Čak i oni fanatici, „ženski konzervativci“, u ovoj silno nežnoj, stranoj ariji Prvi Bol, osetile su dušu ne onoga čija je ona, već ove mlade lepe žene, pa su plakale. Svršilo se!..Prvi bol!... Gosti se raziđoše pre sunčeva zahoda. — Emir, reče joj suta, obuci drugu haljinu, nakiti se: sad će ti doći muž.I ne zaboravi, Emir, da nikad pe treba da ga dočekaš u onoj haljini u kojoj si ga ispratila.Jer i ako si ista, izgledaćeš mu kao druga.Mi moramo da im se gizdamo, da ih dočekujemo nasmejana lica, da ih ispraćamo.Ti si videla staroturkinje, čak i tvoja majka: ponekad, kad je u poslu, ili kad joj nešto nije dobro, ili nije raspoložena, vazdan neočešljana, a u veče: češlja se, gizda se, — doći će joj „Bujukburunlija“... da mu je uvek lepa, nasmejana, da joj ne dovede ortaka. Kod ovih reči Arif pljunu, a Fatma se veselo nasmeja i odskakuta da se preobuče, i da se namiriše. Kad se on vrati, uzeše se zdraviti grljenjem i ljubljenjem... — Kao da si došao s Ćabe, reče Arif smejući se, ulazeći da im kaže zbogom.Oni se zastideše i pustiše se; Fatma pohita da isprati tetku. — Kako je kratak moj bol, tejze, i kako mi je dugačka radost! reče i zagrli tetku. — Obično je obratno.Ali kod mladih žena, zaljubljenih... — I ništa se nije svršilo.Čini mi se da je početak bez svršetka. — Emir, srce moje, upamti: što manje iluzija, to slabije razočaranje, reče Arif, pa izmirisa svoje sestričine lice, istapka je i ode. Ramazan dođe.Prvi su dani novembra meseca a vreme je kao s proleća: zelenilo trave je sveže, kiša padne preko noć, a ujutru je sasvim suvo, jer ogreje toplo sunce, poneki dan veliko kao u leto.Pa ipak, mnogo je prijatnije nego u leto, nema nesnosne letnje vrućine, ni prekodan prašine ni u veče i noću komaraca.Sad bi hanume šetale povazdan, da nije post, Ramazan.Po turskim mahalama, naročito u Starom Solunu danju je pusto, kao da je sve živo pomrlo; a pred veče vri kao u kotlu: razmileli se prodavci i sluškinje, nastaje spremanje za iftar.Posle se ide na molitvu; sa svih minara okićenih kandilima kao zvezdama, razleže se „Alla’ ekber“, i čudno utiče na one koji su očekivali „pozivanje“ s nestrpljenjem i mnogo pobožnosti.To nije post pred Muhamedovo rođenje ili pred njegovu smrt, već za ispaštanje grehova u minuloj godini.Uz Ramazan, danju, ni hleb, ni voda, ni duvan, ni kafa, čak ni mirisanje cveća a toli lica; žene neočešljane, neobučene, nenavučenih obrva, bez belila, surme i bojadisanja nokata; pravljenje od dana noć s feredžama i ćilimima na prozorima, gde nije šalona ili kapaka, i spavanje do samo podne, da bi dan bio, učinio se kraći; hamami se zažele hanuma (istina mlađim ženama i devojkama događa se da ga i uz post pohode); uzimanje abdesta i klanjanje po pet puta na dan, a tada klanjaju i mladi, pa čak i deca .Ulice su puste do večernje, a tada ožive kao i kuće i dvorišta.Napolju vika prodavaca, graja; po avlijama klepet papuča, kloparanje nanula, lupa satara: svud se sprema za iftar.A što se nije okusilo preko cele godine, uz Ramazan se okusi, jede; sirotnija klasa svu uštedu potroši za jela: zato su i štedeli.Jela najviše od seckanog mesa, pa baklave pa razne tatlije, pa muhalebije od tucana pirinča, pa svakojaki ošav, to jest kuvano voće, pa zerde i pilav.Čuje li se s minara jezan ili s grada top, muslimani se razvesele, pa onog trenutka šerbet ili koju kap zemzema, ako ga ima: „Agara je njim ugasila žeđ sinu Ismajilu".. a za ovim cigare, ko puši.Posle, klanjanje pa iftar, ili iftar pa klanjanje, ko ne može klanjati gladan.Posle iftara pranje ruku i usta, pa ljudi s fenjerima idu u kafanu; žene, pošto su se očešljale i obukle, s fenjerima idu u komšiluk, a svaka nosi boščicu — s radom!Najveće neradnice ramazanskih noći rade: šiju za Bajram košulju, anteriju, haljinu sebi i svojima, mužu, deci...Pa pesma, po svu noć, veselje, šala, oblačenje u muške haljine: sve što je prekodan zabranjeno, premda ima kuća gde se ramazanskih noći jede i radi, ali ne veseli, jer, Ramazan je Ramazan, bilo danju ili noću.Po ponoći top, objavljuje sufur, pa opet sedanje za punu sofru.Ali pre toga Cigani, od prozora do prozora, s bubnjem i pesmom, pevaju: Bakšiš za pesmu i svirku dobijaju petnaestog dana posta i na Bajram. One s kratkom kosom oko Kasumije i one lepe devojke što se neće udavati, Solunjanke, čak ozgo od Musa-Babina Turbeta, susede napuštenih turskih groblja, od srca se obradovaše Ramazanu, noćnim poselima, haremskim veseljima; ali mlade žene, neveste u medenim mesecima, behu tužne i zabrinute: i one su muslimanke, i od njih će mnoge postiti, i one treba po svu noć da sede i da se vesele sa ženama... a muževi, njini mladi muževi, mladoženje...One nisu mogle dovršiti misao, jer im se srce stezalo, i ledilo. Fatma je uvek postila, pa i sad hoće, a svekrva joj zabrinuto govori: — Hoćeš da postiš, čedo.Ostavi se, ti si mlada, skoro dovedena, muž ti je mlad kao kaplja rose: Bog će vam oprostiti.I kako će on toliko dana bez tebe?...Mlada si, neiskusna si... ne znaš šta je čovek... Ona sluša svekrvu i menja se u licu: kako sad da ne posti, kad je postila detetom; spavala u jednoj sobi s hrišćankom, a postila!...Ona na serdžadetu klanja; njena gospođica za stolom čita Sveto Pismo.I tiho reče: — Ne mogu da ne postim, gospođo majko, nije da neću. — E, kad ne možeš, čedo, ti posti; ali... noću budi s mužem. Prođe prvi dan posta.Sestre promeniše narav, zbog duvana Nurije, inače govorljiva, sad po vazdan ćuti, sve je vređa, i za svaku sitnicu plače, zašta bi se drugi put smejala.Njena sestra, naprotiv, sad je govorljiva, i strašno rasejana: pođe po bašjorti, a uzme papuče.Do podne su spavale; od podne, gladne i neraspoložene, čitale su Koran, sedeći na šiljtetima s bašjorti.Fatma vazdan nije videla muža, izbegavala ga.Pred veče, ču njegove korake, pa otrča tetki da ne bude s njim sama...A kad se ču jezan i ona popi zemzem iz jedne crvene čašice kao naprstak naročito za zemzem, on opazi da se svi namerno skloniše, i uze je strasno ljubiti, moleći je da klanja posle iftara... Kad posedaše za pun sto, oni počeše, ćuteći, jesti prstima, čak i Džemal!Posle iftara, na otvorenoj sofi, robinje prostreše ovčju kožu i dva ćilimčića, koje je Fatma navezla za klanjanje tetki i svekrvi, pa hanume, sve tri bose, s bašjorti na glavi, uzeše klanjati večernju molitvu, i kroz mrtvu tišinu, s vremena na vreme, čulo se jasno izgovoreno „Allaaa!!“ Sedeći u kutu, Džemal-bej gleda ove tri mile mu duše, gleda ih gotovo ne dišući, i u duši oseća neku tegobu: kaje se zašto nije i sam postio, pa da sad s njima klanja.Gleda ih kao neke duhove ili svetiteljke kad one završiše klanjanje i pomakoše se uzimajući brojanice. O, sve je gotovo, i iftar i molitva; sad će njih dvoje ići u svoju sobu, gde će ćeretati do zore.Ali sa ulice jako zazvoni zvonce i ču se pas...I malo pa se kroz avliju ču govor i ono stereotipno „ima li koga.“ „Ima li koga?“ — to znači: da li je tu čovek, muško, on, njen muž.I lepo ču kad robinja odgovori: „Nema nikoga.“ Dakle, on treba da se ukloni, da dođu one, te žene iz komšiluka!Svejedno: ona će s njim.On pohita kroz jedna vrataoca, ona pođe za njim, pa se seti tetkinih reči: „Što se kroz prste gledalo nevesti, zameriće se ženi“, i vrati se.Među gostima su i dve njene drugarice, Zehra i Nesime, ona mora svu noć s njima sedeti.„Što su pohitale baš prvu noć?“ I dođoše joj čisto nemile, pa se trže: prvu noć se ide najmilijima; i ona je trebala otići neni i majci, ali to joj nije rekla svekrva, da je ne bi odvojila od muža.. Do pred zoru sa ženama, a onda sufur i — post.Svuče se, pa u sobi sa zatvorenim šalonama leže — sama.Oko podne, probudi se: kraj njene postelje beše on, nagao se, da je poljubi; ona, preplašena, odbi ga, i sakri lice... — Pa zar ceo mesec tako? — Doveče ću doći tebi. Veče, iftar.Fatma je divno obučena, namirisala se.Sad je cela kuća klanjala pre iftara, te čim od stola ustanu i operu ruke i usta, ona će se odvojiti s njim...Oboje grozničavo čekaju taj trenutak...U predsoblju govor, pitanje : „Ima li koga?“ Odgovor : „Nema nikoga“; i skidanje cipela, obuvanje papuča.On opet pohita kroz ona vrataoca, a njoj se smrče: došle one tri mlade Carigrađanke, mora ostati.Malo, pa joj dođe i jedna drugarica.Svu noć sedeše; u zoru sve se raziđoše, osim te njene drugarice...Ona leže s Fatmom u jednu postelju.Napravljena pomrčina, sve kao prošlog dana; ali sad Džemal-bej u podne ne dođe, zbog te njene drugarice. Treća ramazanska noć.Sad će oni zajedno, pa makar ko došao: dogovorili se; ali Đulbejaz uđe i reče: „Po beja su došla dva njegova druga, i odveli ga“; njoj grunuše suze — otišao neispraćen !I svaki čas da se odvajaju, da se odučavaju...On od nje da se odučava, da se tuđi...I opet ču: „Ima li koga?“.Ludi, glupi običaji!Da čovek beži od svoje rođene kuće.I više ljuta no tužna dočeka goste...Ovu noć i njena svekrva šije; ona joj se zagleda u desnu ruku: kako lepo drži iglu, a ona je mislila da ne ume napraviti nijednog boda, jer, ako joj se otkine puce ili kopča s anterije, ona to ne prišiva sama, nego robinje.Sad šije brzo i lepo jednu žensku anteriju od cica, a snahi dala da joj sašije jedne bele gaćice, ženske a kao za muškarca: sprema poklon jednom siročetu, devojčici; a Nurije će njenoj braći za Bajram kupiti haljine i za sve vreme Ramazana slaće iftar Rašid-agi, jednom samcu starcu.Pašinica ne bi dala da joj drugi pomaže, ali njena snaha je njen sin, a njen sin njeno drugo Ja.Ona šije a gosti se čude: toliko bogatstvo — poklon od cica!..Sve šiju, tiho pevaju i prigušeno se smeju, da ne čuju ljudi na ulici: sramota.U otvorenoj sofi na mesečini se belasaju jašmaci: nekolike starice klanjaju jaciju; u jednu sobu iz bašte izdvojiše se devojke i mlade žene s Fatmom, i počeše razgovor o ženama: ova ima ma’mure oni, ona ima ruke zgodne za naut u zglavcima.Među njima su tri nove iz Carigrada, pa radoznalo slušaju razgovor žena o ženama i bune se na uređenje harema.Fatma ih podseti na Marsela Prevoa Šonšetu, devojče iz francuskog pansionata.„Ona je volela Lujzu dok se nije srela sa Žanom,“ reče im francuski. — „Jeste, Emir-hanum; ali gde će se ove naše sresti sa Žanom?Biće doveka Šonšete..Ah, strašno!...“ Četvrte noći odoše Fatminim roditeljima, stricu i strini, odoše im na iftar s Džemalom i Fatmom.Ismail-Ahmed-bej s haremom došao je da, po svom običaju, provede Ramazan s majkom i bratom.Pošto je Mersije za koji dan kod Arif-hanume, pete noći svi, osim Džemala, odoše na iftar tamo; šeste noći kod njih je na iftaru Arif-hanum s Madam Aristid i njenim kćerima.Fatma se iznenadi kad ne vide s njima Mersiju, i prvi put uze misliti, od koga joj dana ta devojka ne dolazi; prvi put se zapita: „da se nije nešto naljutila?“ Ali u društvu, s pesmom i svirkom, pored tetke koju toliko voli, ona smete s uma bratučedu...Sedme noći, tu su svi Fatmini, čak i sluškinje; ljudi su s Džemalom u konaku, žene u haremu, gde je bilo i nekoliko Nurijinih prijateljica.Posle iftara, umesto da otidu strane žene, te da uđu u harem ljudi, Džemal, Fatmin otac i stric, ono kuću napuniše gomile mladih veselih žena, sa zapaljenim fenjerima, kikoćući se, jer su sa sobom dovele „muško“, jednog mladog, vrlo lepog Turčina, koji s poljupcima napade lepu carigradsku pašinicu.Njoj to bi „neprirodno“: zar joj ne vidi kratku kosu?!Ona se nekad prerušavala i ljubila žene, ali nije bila ljubljena...I te, vesele, razviše se i zamoliše Fatmu da im peva.Ona je, svirajući na klaviru, pevala kao pevačica: u svirku je unosila svu dušu, zamišljajući njega, njihovo milovanje, a žene su „padale u sevdah“ i jedna drugoj u krilo bacale zapaljenu cigaru, i sipale vodu...Posle, osmog dana, Fatma nije postila: pušila je, i cela je kuća znala zašto ne posti.On je i sad nije imao svu, ali ju je bar smeo ljubiti, očešljanu i obučenu, s cigarom.Sedam dana nije postila: osmog ode u hamam i — zaposti.Te večeri tetka joj reče: — Ti, Emir, moraš večeras s njim, pa makar ko došao. Ona silno pocrvene, zastide se. — I sutra, i preksutra...Ja ti ne dam više da postiš.Šta marim od hanuma, najposle?Svet nikom nije napravio kuću, a mnogima je rasturio.Četrnaest noći kako nisi njegova! K njoj uđe svekrva i reče : — Uzela si, čedo, zemzem, pa sad idi Džemalu; s njim večeraj pa spavaj.Mi smo pozvate kod Derviš-bejovih na iftar, pa možda ćemo tamo ostati za sufur. U tome robinja: — Pa, hanum-efendi, bej je izišao: dođoše po njega dvojica, drugovi... Svekrva kao smrt poblede, ali se brzo pribra i reče: — Vratiće se...Obuci mu se, čedo, gospođo snaho. Ona, sva srećna, odskakuta da mu se obuče.Gotovo cela Evropljanka, a zna „Božju naredbu“ izdatu ženi: „Kad će ti doći muž, obuci se, nagizdaj se, nabeli se, navuci obrve, — sevap je.Ako ovako činiš uvek u raju će te oblačiti hurije; a kad dođe vreme da se na onom svetu sastaneš s mužem, izgledaćeš mu kao nevesta, pa makar i stara umrla.“ Ali šta da obuče!Koju haljinu on najviše voli?I seti se: jednu belu, saut-de lit, od čipaka, šivenu u Parizu.Pa se namirisa po turski, to jest: pre no što će se zakopčati, smače košulju i namaza grudi, grlo i vrat mirisom od ljubičice.Pa opasa vezen pojas s iskićenom paftom i obu bele atlaske papučice zlatom vezene.Pa uze biser što joj je on dao za viđenje; u svakom zrnu vide njega, i sve ižljubi, pa veza na vrat.Pa se uze gledati u ogledalu, i videvši da je lepa, dođe joj milo, zasmeja se: O, „nešto kad me vidi on... u beloj haljini...“ pa štipkaše rumenim prstima lice, da porumeni, grickaše belim zubićima usnice, da pocrvene...O, kad je vidi on!..„Mon Dieu, qu' elle est belle!“ uzviknu Nurije ulazeći u sobu, a ona se trže i zastide, pa nasmejavši se zagrli sutu.Posle ode na sofu svekrvi, to jest da joj ona zakopča grivnu, guju s dijamantskim očima. — Gospođo majko, ne mogu sama, reče tiho. Pašinica, s isečenom kosom kao muškarac, u beloj pamučnoj anteriji, navaljena na jastuk kao da je ne vide, i ne ču.Lepih plavih očiju i široka čela, visoka i tanka, ona se Fatmi, u sumraku, učini kao Džemal.Samo malo stariji. — Gospođo majko, molim vas... ne mogu sama, ponovi tiše pružajući ruku. Pašinica se sad trže i reče: — Gospođo snaho, čedo, jedva jedanput...Ja sam ti kazala, ako bi kako je običaj, ti bi trebala da me zoveš „hanum-efendi“.Ali ja tako ne volim...Ja bih volela da izostaviš i ono „gospođo“, pa da me zoveš samo „majko“. — Ne mogu, gospođo majko.Ja to neću moći...Sramota me. — Kod prostih sve bolje.Hoćeš da ti zakopčam belenzuku...Ah, kako ti lepo stoji taj francuski saut de lit naša anterija!Zgodno za sedenje na minderluku. Ona od zadovoljstva jako pocrvene, pa kleče kraj minderluka gde joj seđaše svekrva, i pruži joj ruku s grivnom. — Zašto se tako teško zakopčava?Ko zna ko je pokvario...Ja je nisam ni nosila. — Ona vam je svekrvina? — Majkina, čedo.Sve što još imam, od majke mi je i od oca.Sve bilo, pa... k’smet. Fatma čuje da joj dršće glas, i oseća da joj dršću ruke.Pogleda je u oči: ... — E, devojke, zmije oko ruku, zmije oko vrata da su tobože obazrive...Gde si ti, čedo, videla moga sina? Ovo iznenadno pitanje zbuni Fatmu. — Kad? reče veoma tiho. — Kad si ga zavolela? Ona nešto promuca, ali ništa ne umede odgovoriti, jer se zastide od ove ozbiljne i gotovo uvek zamišljene žene. — E, tako, kad ti dođe kao da mi se povratiše kuće i konaci... Fatma nije ništa razumela...Svekrva joj zakopča grivnu, a ona je poljubi u ruku, i ču gde uzdahnu.S minara je objavljeno veče odavno, ali Fatma nije čula: zanela se gizdanjem.Vide sutu i reče: — A kad ćete na iftar, suto?Dockan je. — Nećemo ići.. javili smo...Daj da te zakitim... Kiti je, dršću joj ruke. — Slatka suto, šta ti je?! — Emir čedo, ništa...Maviš prevrnuo s police sahan s muhalebijom, a ja sam mislila Vog zna šta, pa sam se uplašila. Kad se začuje zvonce s ulice, sestre preblede, pa skaču i zgledaju se; hoće da oslušnu, pa se trzaju: kriju nešto od nje ..Veče prošlo uvelike, a one sad klanjaju večernju molitvu...Sto je odavno postavljen, aščika poviri na vrata, pa je nestane.Prođe i turska jacija, to jest doba kad je poslednja molitva, sestre opet klanjaše...Tišina, noćna, u turskom gradu, u čisto turskom kraju, samo što se pokatkad čuje lavež pasa ili stražareva palica. Džemala nema. Tak!“ ču se u kaldrmu pod Nurije-hanuminim prozorom.„Jedan, dva, tri,“ broje sestre gledajući se i klateći se.I Fatma je otklanjala, peti put, onako obučena, pa sad je nestrpljiva, nemirna: ustane, priđe prozoru, gleda kroz razređene šalone — nigde nikoga.Sedne, pogleda u ozbiljne i zabrinute sestre, pobledi.Oko svekrvinih očiju i usta vide bore: gde su te bore bile do sada?..I učini joj se stara, drukčijih očiju, bezbojnih, a ona ima zagasito plave oči, kao Džemal-bej, i pune izraza.One njoj ništa ne kazuju, ona njih ništa ne pita.One ne mogu da govore, ona ne sme...Da ih pita gde je Džemal-bej?Ko zna šta će joj odgovoriti, šta će čuti!Čitav čas kako se muči da pita, pa ne sme.Tek što bi izustila, srce joj dođe pod grlo, čini joj se.I najedanput, spontano, skide biser, skide pojas, svlači se.One to gledaju, ćute.Da ih pita gde je Džemal-bej?...Ne, leći će.Nikad joj nije bilo ovako teško.Ode u jednu sobu iz dvorišta, pa kraj otvorena prozora stade: mesečina kao dan — pun mesec.Đuli!“ šapće; ali joj se taj šapat čudan učini, uplaši se od svoga glasa i potrča u svoju sobu i njegovu: postelja — prazna.Ona pade na tu milu joj postelju i zajeca.A robinje idu — dođu, radoznale; u predsoblju se sastanu, i šapću nešto jedna drugoj na uho, puste se, pa se lupe u grudi kao da su neku veliku štetu učinile, i treba hanumama da kažu, a ne smeju, ili kao da očekuju neku veliku nesreću, koja će u ovoj kući okrenuti sve tumbe, srušiti je do temelja. — Je li s drugovima? glasno reče Fatma, bez ustezanja, stupajući na sofu. Sestre se trgoše, uplašiše se od toga prostog pitanja.Nurije se pribra i reče : — S drugovima... ne verujem...Negde je u poslu.Ona se brzo vrati u sobu, pa sakri haljine i nakit: kad se vrati da ne vidi da mu se oblačila, pa leže.Kad čuje stražarovu palicu, zapušava uši da ne broji časove.I najedanput, zagnjuri glavu u jastuk: ćutala je dugo, a posle, zajeca.I najedanput, ućuta, i čudi se što je plakala!Čovek je, posedeće s ljudima; dva meseca, pa se i to dosadi.Zar da mu se dosadi?Njoj se nikad ne bi dosadilo: ona je čak i u snu bila s njim; a čim bi se probudila, sećala se, znala je da je on pored nje i bila je srećna.Uvek bi ga gledala, uvek bi ga slušala, doveka bi se držala s njim za ruku, nikad ne bi digla njegovu glavu sa svojih grudi.E, ali čovek, muslimanin...I seti se šta u njih ima: zadovolji se jednom, pa se ženi drugom; prva, koja ga toliko voli, u ljubavi dobije ortaka: dele nežnost, dele njegove poljupce...Zar da ne zakuka iz glasa što nisu iz one vere što ne dopušta ovoliko poniženje žene skopčano s neiskazanim bolom.Da beži s njim iz ove zemlje?...Ali gde joj je on?I ponova najedanput zaplaka, i najedanput ućuta...Gospodin Hok dođe kući u tri dana jedanput, a on nije Turčin nego Nemac...I u Evropi svako čudo ima.Pa oni ljudi i žene iz Zolinih romana, oni muževi...Odakle su?Iz Evrope.Njen otac nekad dođe u zoru, pa majka ne pita ni gde je bio ni s kim je sedeo...A koji je to muslimanin što ne iziđe posle večere?Džemal-bej, njen muž, nije došao ni na večeru!...Pred samu zoru, otežaše joj kapci, savlada je san, — zaspa.A njena svekrva i suta kao da se nečemu čude, pljesnu rukama i zabrinuto izuste: „Šta će se, aman “ Nurije s vremena na vreme okupi: „Alla’!I da je neko upita kako se kaže „Bog“ francuski, ona bi odgovorila: „Alla’“.Ali ta „Francuskinja“ čas-po pa se predaje volji Božjoj, jer veruje u Pismo; i ona rekne: „Sestro, što se bojimo?Ne može nas drugo snaći do ono što je pisano“.Malo pa obe ustanu, otidu na prstima nadno stepenica, i tu, pognute glave, postoje, pa otidu do srednje kapije, osluškuju: prođe stražar, zalaje pas, pa se sve utiša. — Sirota moja Emir! reče bolno Nurije-hanum. —Po sto puta sirota!prihvati njena sestra s mukom, jer joj se stegle vilice i uhvatio joj grč grlo... Ona plače za jednu uvredljivu reč kakve svoje prijateljice, a kad bi trebala da rida, njoj se stegnu vilice...Opet odoše na sofu. — Emir zacelo spava...Da je probudimo, Nurije, da je pripremimo... — Nek spava, Alije... dosta će joj bati. Pašinica pođe sofom: visoka, prava; bela pamučna anterija joj raskopčana, vuče se za njom... dugačka; a crna gusta kosa uokvirila joj kao smrt bledo lice.Za nekoliko časova oči joj čisto utekoše u glavu i lice joj postare.Na sofi svetluca jedna lampica, ona zastaje, diže oči k nebu, pruža ruke: prosi milost od Gospoda, kao prosjakinja koru hleba od bogataša, pa zažmuri, nihajući se kao derviš u molitvi, vičući kao derviš: „Alla’-hu!Alla’-hu!“ Robinje prolaze mimo sofu, i kad vide nju ovakvu, pomenu Muhameda, pređu rukama preko lica i beže...„Zar poludela, sirota!“ A ona mirno, tiho, pa postupno oživljuje, raspaljuje se, kao derviš u molitvi; pa podiže ruke i prekrsti ih, vrhovima prstiju dodiruje ramena, i nihajući se počinje drugu molitvu, moli Muhameda i Aliju da joj sačuvaju sina od bede, i okrećući glavu duhnu preko jednoga ramena, pa preko drugog, kao da oduha prašinu s haljine...„Sestro, dosta!Sestro!“ budi je iz zanosa Nurije „Čuješ li sabah?...S minara se čuje jutarnje pozivanje na molitvu, razleže se i gubi u oko...Još neprestano je mrtva tišina, samo pokatkad čuje se stražareva palica, i jedva čujan hod ljudi i žena; vraćaju se kućama...Ovde onde fenjeri svetlucaju kao svitci.Majka metnu beli bašjorti na glavu, pa prostre serdžado na kome klanja Emir-Fatma, stade na nj okrenuta jugu i umesto kratke jutarnje molitve, ona izvrši nekakvu dugačku: trideset puta pade i ustade, trideset puta dodirnu čelom tle ..I zanesena, ne zna da ustaje, ne zna da uzima brojanice: umesto brojanica uze sa šiljteta Đulrengijine đinđuhe.„Alije!“ viče Nurije-hanum uplašeno, jer vidi da joj sestru uhvatilo versko ludilo.A ona kao da se iz sna trže, ostavi đinđuhe i sasvim trezveno reče: „Nema ni Ahmeda, Nurije1“ — „Nema, sestro.“ Ona pruži ruke i očajno izusti: „Alla’!“ Oko po noći poslale su slugu po Džemala, i on se nije vratio.Oči, utekle u glavu, čisto se iskolačiše kad reče : „Nož!...“ Nurije se strese.„I revolver... ima!“ I u tome se ču bahat: one skočiše, i Nurije polete ka kapiji, a pašinica u sobu, gde spavaše Fatma; čučnu kraj njene postelje, nadnese se nad nju i dvaput reče: — Emir! Ona otvori oči. — Ustani, čedo... zaključaj vrata. — Kakva vrata, hanum-efendi?! pita ona začuđeno. — Ova... brzo ustani!... Ona skoči i, umesto da se zaključa, ona pođe. — Ne preda nj!..Sakrij se!... — Zar od muža?! uzviknu ona s čuđenjem, pa se nasmeja.“ K njoj polete Nurije: — Emir! I doleteše Đulrengi i Đulbejaz: — Kujčuk-hanum, ključ! pa izguravši dve sestre iz sobe, zaključaše vrata. — Aman, cela kuća luda! uzviknu Fatma i poče plakati. A u predsoblje je ušao lepi bej, muž Fatmin: oči mu se zakrvavile, pa se sklapaju, kosa se razbarušila, pala po čelu, fes se zaturio, dotiče mu potiljak; jedna nogavica mu visoko zadignuta, jedan rukav sav kaljav; u ruci mu nož...„Padao, teško meni!“ — „Aman, Ahmed, što si pustio da pada?!“ rekoše očajne sestre pokrivajući glavu.A on, posrćući, prevali preko jezika: „Fatma!“ — „Džemal bej!“ uzviknu ona pa prevarivši robinje otključa vrata i polete mužu na grudi.„Cocotte“ prevali on opet i podiže nož, a one sve tri, pisnuše kao crv.U tome robinje viknuše: „Krv, hanum!“ pa uzevši mladu hanumu kao dete, odneše je u sobu i zaključaše... Majka ga moli da ostavi nož, tetka ga preklinje, i ne govori mu kao obično francuski, već turski: „Čedo moje, oko moje, lave moj, sultane moj, daj tetki nož!“ Tepa mu, da ga odobrovolji; ali on nije zlovoljan, već lud: Fatmu, svoju ljubav, nazva onako!...Posrćući priđe uz jedna sobna vrata, i gruvajući u njih pesnicama i nogama, ružaše Fatmu.Najposle ga sluge savladaše, uzeše mu nož pa ga uvedoše u jednu sobu, gde ga majka moljaše da legne zovući ga sultanom, zenicom; a on vikaše, nazivajući svoju čistu ženu prljavim imenima.Za sreću, ona ču samo ono jedno.Sestre čuše sve, pa se grožahu, stresahu pokrivajući lice rukama: tetka u dva maha podiže ruku da ga udari, ali je zadrža njegova majka. Posle psovke, naučene od carigradskih amala i od svojih noćnih drugova, ne htev se svući, on leže i zaspa.Majka mu metnu hladan peškir na glavu, posede malo, pa iziđe...Otišavši u sobu snasi, ona iscepa bašjorti sa svoje glave i zavi joj ranjenu ruku... Kad pašinica iziđe, robinja reče: — Jadna moja kjučuk-hanum!Prosiše te toliki pametni, a ti... — A ja se udadoh za luda...Ali on je bio pametan.Da znaš kako mi je govorio!..Sad lud!...Ali ja ga volim... Robinja je prekide govoreći: — Nije lud, kjučuk-hanum, nego...Ja sam ovo čula, ali dockan — bila si venčana...Mersije-hanum odavno čula, još kad si bila u Carigradu, ali ti nije kazala, jer je znala da za drugoga nećeš...Arif-hanum i sad ne zna...Znaš naši bećari: Ahmed-bej, pa Ismail Dortjoli, pa Osman Egribadžak...Kjučuk-hanum, zar nisi osetila da mu... kako mu iz usta zaudara... mastika?! — Pijan!...Nije lud!...Blago meni! uzviknu opa, i veselo tapšući zasmeja se, a njen smeh zazvoni kao srebrni sud ispušten na mramorno tle. U zoru pade kiša.Sad silno duha vardar.Kod Nurije-hanume pozatvarane su sve šalone, a na jednoj njenoj sobi iz avlije, gde nema šalona, navučene su guste zagasite zavese, te je nešto s toga a nešto s oblačnog vremena, potpuna pomrčina.Dve sestre leže na minderluku, jedna u jednom kutu, druga u drugom, šćućurene, nesvučene, pokrivene dugim ćurkovima postavljenim krznom, i čovek bi pomislio da spavaju, jer je više od jednoga časa kako se ne miču.Ali, najposle, starija sestra se uspravi i reče: — Alije, ti možeš da spavaš! I ova odmah ustade, kao da je jedva čekala, i reče: — Jadno mi moje spavanje, Nurije.Ne mičem se, da tebe ne probudim. — Ja da spavam!Pa meni je sto puta gore.Ja osećam i grižu savesti.Odoh lepo svojoj prijateljici i zatražih joj kćer sasvim slobodno.Ona, čestita, verovala mi.Kad pomislim šta sam sve od nje sakrila!A da nisam volela Emiru... — Ja sam majka, ali nisam mogla...Isprosih za jedinca neviđenu devojku...Ja bih, čini mi se, kazala, pa kako bude. Nurije uze sebe izvinjavati: — Ali ja bih to učinila i da mi nije Džemal-bej sestrić, jer sam znala da se vole...Arif-hanum mi je ispričala o Emirinom bolu...Da me pitaš, Alije, koga više volim, ja ti ne bih umela kazati.I posle, ja sam mislila da on više neće piti.Kako je nju video, nije se opio... već toliko meseca.I pijanstvo je strast, i ljubav je strast, i ja sam mislila da će kod njega ova druga strast biti jača, zato što je nova.A ono drugo ne kazah, jer sam mislila: „Emir je bogata, ja dece nemam...Samo kad se vole...“ — Ali kad prosimo prijateljevu kćer za svoga sina, mi treba da smo iskreni.Ti znaš da se često pojavi rđav život što se prikrila istina.Kad biste se sad zavadile, nikad se ne biste pomirile: Safet-hanum ti ne bi ovo oprostila.Ah, sirota žena!Ona se hvali, ponosi!Znaš da nam žene pričaju kako se hvali? Nuriju obuze jedno teško osećanje, nešto kao stid, kao žalost, kao kajanje, pa kao poneke žene kad dođu na grob svoga miloga što se prekrste, poljube krst, zapale sveću, okade grob i opet se prekrste, pa tad kleknu kraj krsta i viknu da kukaju, tako Nurije: posle ovoga razgovora ustade, uze s rafa kutiju s duvanom, sede na šiljte kraj mangala, zavi cigaru, zapali je, povuče dva tri dima i uze plakati: ona puši, suze joj oblivaju sasvim mirno i nepocrvenelo lice.Opa plače kako obično plaču žene, za sitnicu; i kad se ućuti, niti će joj oči biti crvene ni lice od suza nagrđeno, i da ne oseća iskren bol i grižu savesti, ona bi, kao drugi put, za čas prešla pa deseto. Ona ni juče nije postila, nije mogla; a njenoj sestri, u ovom silnom duševnom bolu, pojavi se njena strast za duvanom jače nego ikad, i nemajući tako jake volje da je savlada, ona sede prema sestri kraj mangala, uze cigaru, ne pušeći je, no gutajući njen dim, grizući nju kao ružu, pošto je izmiriše.Sestra je začuđeno pogleda, a ona reče: „Ne mogu bez duvana, pa makar otišla u pakao.“ Robinje, videvši da im hanume puše, veselo otskakutaše u kuhinu, te kazaše to sluškinjama, i brzo, sve se narediše oko jednog velikog mangala i zadimiše: kad mogu hanume, mogu i one.A aščika se našla u čudu: već koje je doba, a njoj se ništa ne naređuje ni za ručak ni za iftar.Za iftar su, još pre dve večeri, pozvati gosti.Najposle se osmeli i iziđe pred hanume : — Vi ste, hanume, zaboravile za goste na iftar! One se trgoše.Nurije reče: — Alla’!Za ručak: sira i hleba, ko može da jede, ko ne posti; a za iftar: sva ona jela, kao kad su bili Ibrahim-bejovi, samo umesto pilava zerde. — Danas niko ne posti, samo ja, reče aščika, i pohita ka kapiji, jer je čula lupu mesara s mesom na jednom malom konjiću, i piljara s povrćem na magarcu. Jedna mlada sluškinja iznese činiju i kotaricu... Skoro će podne, a Džemal-bej spava.Pre jednoga časa, majka ga je probudila da se svuče i da ponova legne.Fatma iziđe samo u noćnoj haljini, i sede prema svekrvi i suti.Ona pred svekrvu nikad nije izišla ovako.Sad se bavi sa svojim bolom, pa ni na šta drugo ne misli.One je pogledaše žutu, i čisto podbulu, s uvezanom rukom, pa se zastideše.Svekrva ustade i ode, a ona suti reče: — Gospođa majka beži!..Hvala ti, suto!...Ja sam njega volela..Sad ga, čini mi se, još više volim.Ili, nesreća je načinila da vidim koliko ga volim.Ja sam mislila da sam ga izgubila... lud.A sad kad vidim da ga opet imam, ja... (Jako pocrvene i reče:) Zbilja, suto, otkud to, iz ovakve kuće momak da pije?! Ona bolno i stidljivo reče: — E, otkud, otkud?!Ja mu nikad s majkom nisam o tome govorila...Emir, čedo, zapali i ti cigaru...Grehota je da postimo kad i ne mislimo na post. — Ne mogu, suto, ništa.Ja sam, čini mi se, bestelesna.Sad bi išla u sobu gde je on, pa bih mu ljubila ruke, milovala bih njegove haljine. Nurije se seti njegovih noćašnjih haljina i reče: — E, da mu ljubiš ruke...Treba ti da ga izgrdiš i da dva tri dana s njim ne govoriš. — O, suto, ni dva tri sata ne bih mogla ćutati.Naposletku, pa i šta je to toliko što se opio?U nas piju i žene, samo kradom. — Ne bi bilo ništa, ali on je u piću malo nezgodan, videla si noćas.. Ona pogleda u ruku i seti se kako ju je nazvao, pa joj bi teško.Ali brzo se pribra i reče: — Ali kaži mi, suto, šta ću ja danas, i dokle će on spavati? — Do sutra, čedo.A ti idi pa lezi, zaspi, odmori se... Ona odmah ustade i ode preko predsoblja kao duh, priđe uz vrata gde je on, i prislonivši lice na dovratak, učini joj se da joj je tamo sve što ima na svetu, pa se trže i ode u Nurijinu sobu za rad, i poklopi se na divan.Bi joj čudno što nema suza.Ali zašto da plače kad joj je on živ i nije lud...Otrezniće se, doći će joj, govoriće joj tako slatko...Robinja je pokri šapćući: — Ne kidaj se, kjučuk-hanum...Zar samo on pije?Naši bećari...Ti si čula kakvi su. — O, Đuli, da mi samo ne reče ono, onu stranu reč!.. — Pa šta, to nije ništa.Koko, to je tauk (kokoš), ja sam čula od žena na čifluku. — O!To je francuska reč i znači... kaže se nevaljalim ženama.Ali tako ti svega najsvetijeg, nemoj da se gdegod izrekneš, da ne čuju moji...Samo za tu reč otac bi me odveo i nikad me ne bi vratio. U Nurijinoj kući bila je vazdan tišina, kao da svi poste pa spavaju, a ono, svi su budni, osim Džemala, i svi govore, osim Fatme: u sobi sestre, u kuhini sluškinje i robinje, ali sve šapatom, kao da se boje da ne probude beja pre no što se sasvim otreznio, da opet ne viče, ne grdi sirotu mladu ženicu.Sluškinje i robinje nisu razumele kako ju je nazvao, ali su poznale da nešto ne valja kad su hanume onoliko viknule.Pred veče se sve očešljaše i obukoše osim Emir-Fatme.Gošćama će kazati da je Emir s mužem, i one joj neće zameriti, pošto je sasvim mlada. Odmah posle večernjeg pozivanja na molitvu, pred Nurije-hanuminom kapijom zaustaviše se jedna zatvorena kola i iz njih iziđoše one tri Carigrađanke i Arif-hanum.To su ti očekivani gosti, pre dva dana zvati za večerašnji iftar.Uz kapiju se one tri zakikotaše kad jedna od njih metnu prst na dugme od električnog zvonceta.Kapija stara, sa zvekirom i halkom spolja, i s mandalom iznutra, a zvonce.Arif ih prekori, što se podsmevaju Nuriji, kad ona misli da se ovim počinje reforma harema...Kad su, na sofi, pitale gde je Fatma, Nurije se tako vešto pravila da je vesela, kako ne bi umela nijedna glumica.Smejaše se, isprekidano govoreći: „Pa...Mon Dieu!... vi znate...Sve smo bile mlade“.One odobravahu to i smejahu se, a pašinica se bejaše promenila u licu i ništa ne govoraše.Posle ih odvedoše u jednu sobu za pun sto.Jele su ćuteći.Posle su otišle na abdesluk te oprale ruke i usta i ušle u Mondije-hanumin tipičan salon, popile po kafu i popušile po cigaru, pa izišle u jednu veliku sobu s minderlucima da klanjaju.Tu je već bilo prostrto šest malih persiskih serdžadeta za šest hanuma, i na njima, pa kraju, behu spremljeni za svaku po jašmak i brojanice.Gošće su došle abdeslije, uzele su abdest kod kuće.Svih šest u belo, Carigrađanke bez korseta u novomodnim reformama; svih šest zabradile su se za klanjanje belim jašmacima: svih šest okrenute jugu padaju ničice i ustaju.Soba je iz dvorišta; na prozorima nema zavesa, te je mesečina pala po stvarima i po hanumama; pokatkad se čuje nerazgovetan šapat, kad kleče s rukama na prsima, okrećući glavu i pogledajući preko jednog ramena pa preko drugog.I kad svršiše klanjanje, svih šest pomakoše se malo, nečujno kao noćni dusi, i prekrstivši noge, uzeše od urminih koštica brojanice, i uz tiho žuberkanje začu se šapat... Posle svršenog klanjanja, skidoše jašmake i opet odoše u onaj tipičan salon Mondije-hanumin, i domaćice sedoše na šiljteta, gošće u naslonjače (Arif s desnom nogom poda se, kako obično sedi na stolici), pa kafa i cigara...I ako ne puši i ne pije kafu, razgovor je otpočela Arif-hanum.Bila je vrlo vesela, kakvu je skoro nije videla Nurije-hanum, a kakvu ju je volela, i po svome običaju menjala je mesto neprestano.Kad je vesela, samo kad je vesela, ona je ona, mlada žena, dete, čovek, prijateljica, drugarica.Naročito dete, veselo dete.I da je tu bilo dece, ona bi ostavila žene, pa bi se s decom igrala lutke, lopte, skakala bi, pljeskala bi, smejala bi se a deca bi bila blažena i utrkivala bi se kome će ona više biti drug ili drugarica.Puno je mladih ljudi i žena, dece njenih prijateljica, koji je zovu „tetka“ ili čak „Arif“, kao drugaricu, zato što se s njima igrala, kao dete, kad su bili mali.„Deca i žene, to je moj svet.“ I zato je vole i deca i žene...Pašinica i Carigrađanke nisu je poznavale ovakvu kakva je večeras bila, pa su se čudile.Ona je to opazila i ispričala im kako jedanput, kad je bila vrlo mlada, razveselila se pred nekim nepoznatim hanumama, a one su se smejale, zadirkivale je, i čudno je pogledale.Sutradan joj je jedna od njih rekla: „Hanum, ti nisi nikad toliko slatka kao kad si onakva“. — „Kakva?“ upitala je ona radoznalo.„Pa.. ti znaš,“ rekla je ona i smejala se. — „Ja ne znam.Kaži, molim te, kakva?“ „Pijana.“ — „Ja pijana!“ viknula je ona zaprepašćeno, a posle se grohotom nasmejala i rekla: „Da sam hrišćanka, ja bih bar uzimala jedno piće kad se pričešćujem.Ovako nikad“.Ta hanuma čudila se i zaklinjala joj se da su one bile tvrdo uverene da je ona pijana. Nurije je nije videla odavno ovakvu.Večeras, ona je znala da su njeni odnosi s Elizom sasvim prijateljski, zato je vesela, ali nije htela to da joj pominje, da je dira, da je ne naljuti ; jer ona je nju volela samo ovakvu: nestašnu mladu ženicu, devojku, ili upravo dete. — Nurije-hanum, reče ona vrlo veselo.Poslednje dve večeri imala sam dve nove posete: jednu Engleskinju i jednu Francuskinju.Dovela mi ih Madam Maks. — Zacelo su obe „novodošle“?Ti si Samuilu knjižaru poručila da ti pošalje svaku „novoizašlu" stranu knjigu, a Madam Maks da ti dovede svaku „novodošlu“ stranu ženu.Ali, ko su to?Putnice ili žene reformnih oficira.Dok njini muževi reformišu našu vojsku, one da reformišu naše društvo... — Engleskinja je putnica, a Francuskinja je žena jednog inžinjera u našoj Belediji... — Naši uče, uče, pa se toliko preuče da ne mogu vršiti posao, te dovodimo strance.Sramota! uzviknu Nurije. — Ne večeras to, Nurije-hanum!Da mogu da te opijem te da budeš vesela.Jedna od tih što su onda mislile da sam ja pijana, nije mogla biti vesela dok se ne opije.Ja sam je vrlo volela, i pored njene rđave reputacije (govorilo se da ima ljubaznika).Volela sam je prosto zato što je bila lepa, neobično lepa.Ona je bila ozbiljna, a ja sam volela da je jedanput vidim neozbiljnu.Pa joj to rekoh.A ona mi na časnu reč kaza da je vesela samo kad se opije.I ja, zamisli, neverovatno, kupih flašu piva, donesoh je u moju kuću i dovedoh lepu hanumu: ona pivo popi, pa se opi!...O, pevala mi je.O, zveckala mi je čamparama i igrala kao čoček!...Bila je raskalašio vesela, i divna. — Naše žene odvratnije su od ljudi, reče Fahrije-hanum, Carigrađanka.Ljudi bar piju ne krijući, a žene... — Ali, ta je bila prosto divna. — A kakve su te dve strankinje? upita Nurije smešeći se. — Lepe, naročito Engleskinja: kako samo može biti Engleskinja lepa kad je lepa.Pa izrasla kao jela.Francuskinja ima oči kojima boju ne znam, kao ni moru.Jedni kažu: more je plavo; a kako je to netačno!Ono je čas plavo, čas zeleno, čas sivo...I vrlo volim što ta žena za svašta pocrveni.To joj tako lepo stoji.Naše žene nikad ne crvene.Ja sam čula da Francuskinje uče da crvene.I verovatno, jer .. one nisu baš stidljive.A njen glas, govor, smeh!..To je jedna muzika koja me prosto opi, ushiti, kako li da kažem.Ona ode, a u mojim ušima ostade ta muzika, njeno: „O, là, là!“...Zove se Madam Ažil.Govorljiva, smešljiva: Francuskinja... Ovo ćeretanje pašinicu malo razgali Da je sad kao što je bila nekad, ona bi tražila tu Engleskinju i tu Francuskinju, naročito Francuskinju; ali ona se izmenila.Ono, da piju kod njih i žene, gotovo je obezbriži.Pa što se zabrinule?Fatmi to nije ništa neobično a kamo li strašio: ona je iz toga društva. Kako to bi, tek one s ove vesele, šaljive teme pređoše na jednu vrlo ozbiljnu, koja je u turskom boljem društvu od nekoliko godina, naročito poslednje dve godine, stalno na dnevnom redu.Počeše o politici i o društvu, o prvom s mnogo žuči, o drugom s mnogo srca.Opet poče Arif, s puno temperamenta.Dok se šalila, govorila je turski, sad kad je ozbiljna, govori francuski, da ne bi čula i razumela posluga.Malopre je bila sva starinska Turkinja što misli samo na svoje zadovoljstvo; sad je nova probuđena turska žena što misli i na dobro svoje zemlje. — Mi organizatorke Revolucije za Ustav, čekamo političku slobodu kao ozebao sunce; pa čim nju dobijemo, mi ćemo pokrenuti Žensko Pitanje.Žensko Pitanje u Turskoj neće biti kao u Evropi.Mi i ne pomišljamo na ravnopravnost s ljudima u javnom životu.Kako je skromno to pravo koje će tražiti turske žene.Mi sad nemamo pravo čak ni da vaspitavamo mušku decu kao srećne majke!Mi nismo učile strane jezike samo da se rekne da smo obrazovane ili samo radi strane lepe književnosti, već i radi knjiga koje nam otvaraju oči i radi razgovora sa strankinjama, Engleskinjama i Francuskinjama, da poznamo šta njih pokreće na rad, na život.Mi ni šta radimo ni živimo; zato nas spopada čamotinja i obuzima tuga.Ja sam mislila da ne radim kad sam tužna; a ono nije: ja sam tužna kad ne radim.Mi ćemo među ženama propagirati ideju o razvijanju, a one će je propagirati među ljudima, navikavaće muževe na nju.Jer posle političke slobode, kad bi se ona iz ženskog srca i duha pojavila na ulicu najedanput, neočekivano, mogla bi buknuti revolucija kakvu istorija sveta ne pamti.Mi smo to već počele, i radi te ideje kao i radi Ustava, nove mnogo putuju.Ja ću može biti ići u Anadoliju i Siriju. — Zbog nas su i naši muževi, oficiri, poslati u Maćedoniju „da umiruju čete“, i ja i moja prijateljica: čas smo u Solunu, čas u Serezu, sad u Bitolju, posle u Skoplju, „gostujemo kod prijateljica“, reče Fahrije-hanum smešeći se. — Samo se jedno bojim, opet poče Arif.Žensko Pitanje tek je u začetku, a naše prosvećene žene već su se podelile u dva logora: jedne su uz Emine-Semije-hanumu, stariju ženu (ima i unučad), — za razvijanje ; druge su uz Đulistan-Ismet-hanumu, mladu i vrlo obrazovanu, — protiv razvijanja.I ja se bojim da ova ne pobedi, zato što je mlađa, što je jača i što ima uza se ljude, organizatore revolucije: s njima se razgovara i dogovara, ona im radi.A Emine-Semije-hanum ima uza se žene i strankinje.Upravo, strankinje su je i nadahnule ovom svetom idejom: Francuskinja, Madam Veran.Isto kao mene.Ne, ne!Mi ćemo smeti mnogo više propagirati tu ideju tek kad uzmemo vaspitavati naše žene.One su sad za razvijanje potpuno nevaspitane.Kakve su Carigrađanke na ulici!Ulicom ne smeju ići sa svojima, a s tuđima: rame uz rame.I na kakav sraman način dobiju pratioca, udvarača!Dadu mu znak suncobranom, ili nekim drugim išaretom.I zar te što iz čaršije donesu modrice, kikoćući se ili crveneći od zadovoljstva, da primaju u kuću tuđe ljude?!U ovom trenutku ja osećam revoluciju i u duhu i u srcu.Svoga poniženja i u najprosvećenijim narodima žene nisu potpuno svesne.A u našem narodu!..Oh, naše žene!Šta je šaka svesnih, u gomili nesvesnih?Da se vaspitavamo, pa da se pripremamo za ženska društva koja će raditi na prosvećenju mase i blažiti jad u našoj zemlji.Ona će biti vojske što ratuju protiv zla, bede i nevolje.Pripreme za rat traju nesrazmerno duže od samoga rata.Na svim pripremama radim.Ja sam svakoj sestri na uho šanula o ovome.I pozvaše me u svoje društvo ljudi.I pokazaše mi „svoju milost“ književnici.Organizovali u Solunu nekakvo Književničko Društvo, pa su za članove uzeli i žene: Fatma-Aliju i Emine-Semiju, Đulistan-Hismetu, Fatma-Fahrenazu, Niđar-hanumu, još neke i — mene.Jedan je došao, u ime društva, da mi to odlikovanje javi.Desnu mi ruku pruži da me podigne do sebe čoveka, a levu do sebe književnika, i beše blažen, jer mu se činjaše da sam ja blažena.Kakva čast!Žena podignuta do čoveka, i do književnika!Iziđe, praveći aluzije što me udostoji svoje posete „genije“; a ja za njim odmah sve poizotvarah, da ne oseti moja sluškinja posetiočeve mi „nadahnute duše“ trag koji je mirisao na mastiku...O, ništa mi nije odvratnije od čoveka koji zaudara na piće!A naši mnogi književnici piju... Pašinica neobično poblede. — Oprostite Arif-hanum, ali ja vam maločas ne odgovorih, ne htedoh da vas prekidam, reče Fahrije-hanum.Vičete na Carigrađanke, a kakve su vam Solunjanke? — Ja nisam Solunjanka.Ja sam Skopljanka.Ali, ja se osećam i Solunjanka i Carigrađanka.I tamo sam se i ovde probudila.Do posle tridesete sam spavala.Mladost sam provela u snu.Ili, upravo, mladost mi je došla pozno kao pozno proleće.U četrdesetoj godini imala sam krizu, bol za mladošću.I tugovala sam što kao moja Safet i moja Eliz nemam kćeri da udajem, pa da dobijem unučad: da se podmlađujem gledajući u kući mladost.Sad osećam dušu, a duša nema godina.Moja duša rodila se ko zna kad pre mene i umreće ko zna kad posle mene.Onaj što se pravilno razvijao dao je u dvadeset petoj ono što ću ja, možda, dati u četrdeset petoj... — U Starom Solunu gotovo nema kuće bez prijateljica...Ima li toga u Carigradu? govoraše Fahrije-hanum, kao da ne sluša Arifu. Pašinica se bolno osmehnu, a Nurije i Arif rekoše: — O još koliko! — Ja to ne znam, i ako sam Carigrađanka.Ovde žene, udovice, i na moje čuđenje devojke.Više puta, ja sam videla pravu sliku solunskog bolesnog haremskog života.Ali ni za ovo ovde ni za ono u Carigradu nije kriv naš dobri Prorok, već ljudi, sebični, oni ljudi što su vršili preuređenje u našem društvu, gazeći najglavnije odredbe iz Korana... Arif-hanum promeni razgovor, a ta promena bejaše neočekivana. — Da bi sakrile svoje pogreške, naše žene i kod poznatih i kod nepoznatih ogovaraju muža.Ima i takvih koje ogovaraju i svoje dece oca.Meni moje prijateljice viču: „Blago tebi!Što ti imaš muža, nijedna ga nema“.Kao da one znaju kakav mi je muž!Možda je dobar, a možda i nije.I ja sam možda imala neki bol, ali ga nisam svetu pričala.Što se tiče toga, ja sam i suviše ponosita: nikad ne bih ponizila onoga s kim vek vekujem... Druga nova, Mirsade-hanum, nasmeja se i reče: — A kad bi on vas ponizno?Kad ne bi bio muž no varalica? Posle se uozbilji i reče: — Ja ću vam pričati svoju istoriju.Molim vas, hanume, da je slušate...Ja se udadoh za čoveka koga su mi moji izabrali, i zavoleh ga: on je bio vrlo lep, iz kuće, činovnik u Saraju.Od početka, on je kod kuće bivao jednu noć, na dežurstvu dve.Ja sam to dežurstvo, tako često, proklinjala, a posle sam se stala pitati: „Otkud to ?U našoj porodici, mi imamo sarajskih činovnika, pa tako ne rade.I najedanput, mene poče da muči strašna sumnja, i ljubomora, jer ja sam se po haremima svašta naslušala šta sve rade naši ljudi.Jednog dana, on uzjaha na konja, a ja, odmah za njim, uđoh u zatvorena kola...Zatutnje most u Galati, a ja zadrhtah kao prut: njegova kancelarija nije u Stambolu...Posle duge vožnje, kočijaš otvori kolska vrata i reče: „Efendija je ušao ovde“.Pogledah, dvospratna kuća s kafezima...Upamtih je, i vratih se.Preksutra, kad mu je bio red kod mene, ja odoh u Stambol, i uđoh u onu kuću.Preda me iziđe jedna mlada žena, starija od mene, pa me gledaše začuđeno, pošto sam joj bila sasvim nepoznata.„Ja sam pogrešila,“ rekoh.„Ja sam mislila da tu sedi jedna rođaka Nuri-beja...“ i kazah očevo ime moga muža. — „Ovde ne sedi njegova rođaka, nego...Ja sam mu žena.“ Meni se okrete soba.Ona mi podnese pod nos sirće od ruže, i njime mi istrlja slepe oči.Kad se pribrah, ja zajecah.„Teško nama!Teško nama!“ vikala sam, a ona me začuđeno gledaše, pa tek najedanput viknu: „A to li je on od nekoliko meseca na ovamo dežuran svaku treću noć!On se oženio drugom!Ja sam dobila ortaka, vi ste pošli na ortaka, i to nijedna nije znala: dve prevario, varalica!“...I zagrlismo se kao sestre, izjadasmo se, i zaklesmo se nad detinjom glavom (s njom imao i dete) da ćemo mu se osvetiti.To jutro, imao je dve žene; to veče, nijedne: obe ga ostavismo.I sa živom mukom, upravo sultanovom Iradom dobismo Otpusno Pismo.Ja nađoh drugog muža, mladoturčina.Udružih se s njim protiv našeg društvenog života, i protiv političkog. — Pravo si kazala, Mirsade-hanum : kad bi Arif-hanum bila naše sreće, i ona ne bi ćutala, reče Fahrije, pa zapalivši novu cigaru poče svoju istoriju, pošto reče: „Molim vas, hanume, da me slušate.“ — Ja sam se udala mlada; udala sam se po slici, i zavolela sam svoga muža, jer on je bio prvo muško s kim sam ja progovorila.On je video da ga volim, pa je tražio od mene mnoge žrtve: da nikud ne iziđem iz kuće, ili ako kadgod iziđem da sednem u zatvorena kola s jednom njegovom tetkom; jer on je samo toj tetki verovao.Kad dođe, on traži da mu sviram, da mu pevam, po neki put da mu igram jednu igru koju sam devojkom od naše robinje naučila; i želi da sam uvek, kad on dođe, u drugoj haljini i nakićena.Ja sam čula da to traže ljudi od svojih ljubaznica, pa sam ipak sve činila, jer sam ga volela, i mislila sam da on mene voli.Ali, kakva zabluda!...Jednoga dana, ja bejah nešto bolesna, a ta njegova tetka: „Aman!Zar da se ne obučeš!Zar da te takvu zateče, u gedželuku!“ Ja se ne obukoh, ne mogah; a kad on dođe, meni se učini hladan, pa mi bi teže no od bolesti.I prvi put, uvređena, ja počeh da razmišljam o svome bračnom životu.Ležala sam tri dana, pa kad ustadoh, još mi ne beše dobro, te mu se opet ne obukoh; i umesto da me žali što sam bolesna, njemu krivo što mu se nisam obukla...U meni se zbi preokret: ja prema njemu ohladneh, i ostavih ga...Ja nisam osetila da me žali, te sam se čudila što mi odmah ne da Otpusnog Pisma.Najposle ga dobih, jedva, s mukom, pa se udadoh za čoveka širokih pogleda, koji od žene ne pravi ljubaznicu i ne smatra je za stvar.Ja sam sad srećna, ali znam da su milioni nesrećni, i radi tih svojih sestara, ja se bunim i — radim. Treća, najmlađa, bolesna, zakašlja se suhim kašljem, pa reče: — Slatke hanume, da čujete i moju istoriju...Moja istorija je strašna.Kći sam Ali-pašina; nikad nisam peške pošla, te nikoga nisam ni videla: udadoh se po slici...Poslaše ga sa službom u unutrašnjost, gde se upoznadoh s jednom devojkom, koju vrlo zavoleh.Svaki čas mi dotrčkavaše kroz kapidžik, pa najedanput nema je.Čuh da je bolesna...Odoh da je obiđem.Ona pisnu kao crv, kad mene vide; a ja pomislih: „Zavolela me, nema ni majke ni sestre“.Posle dve nedelje, dođoše nekoliko muslimana mome beju.Šta su u konaku govorili, ne znam; tek, kad uđe u harem, on beše strašan, u licu crn kao zemlja.Ja ga ne smedoh pitati šta mu je.Posle... doznadoh ..Jedan dan, kad ja nisam bila kod kuće, devojka došla kroz kapidžik, razvijena, kao obično: tražila mene; on je u sobu namamio i... ona, nesrećnica, ostala teška..A kad je nesrećni otac, muftija, preko jedne rođake ispitao, ona sve kazala.Pošto se našli svedoci, naše sluškinje, da je zaveo devojku, on, po našim zakonu, morao je uzeti...Ali ja ne sačekah dolazak svoga ortaka: odoh od muža, da mu se nikad ne vratim...I koliko je kriv, i ne hte mi dati Otpusnoga Pisma!Bog će ga kazniti.Dan kazne svih tirana tako je blizu; ja mu, čini mi se, već čujem hod, pa mu se radujem kako se nikom nisam radovala.Bože! — završi pogledavši u nebo, pa se zakašlja, belu svilenu mahramu metnu na usta; kad je izmače, ona sa strahom pogleda u nju.. Ovih pet behu duboko potresene.Džemal-bejova majka praveći se kao da u duši nema ništa ni iz prošlosti ni iz sadašnjosti, dirnuta govorom i kašljem ove mlade nesrećnice, oseti da joj se stegoše vilice.Dugo je ćutala, gutajući suze, a posle otpoče, i ako je nijedna ništa ne pita, istoriju svoga života, ne smatrajući Nuriju za sestru (jer pred sestrom ne bi sve govorila), već samo za novu...Poče govoriti tečno i lepo francuski: — Moja istorija dugačka je i crna...Ja sam kći Ali-paše, bivšeg sadrazama.Otac mi je bio Turčin, majka Čerkeskinja; on plemić, ona robinja: kupio je za pet stotina lira..Ja na majku ličim telom, na oca dušom...Kod oca sam živela kao i sve naše velikaške kćeri: zatvorena, u bogatstvu istina, ali s provodnjom samo po haremima.Ja sam Carigrad, njegova sela i njegove ulice poznala iz kola i iz kaika; ja ulicama nisam peške pošla, ja se Bosforom nisam lađom prošetala, po Prinkipu nisam drukčije prošla do kolima ili mazgom.Ja sam u kući učila i turski i francuski; ja sam u pijano svirala kao Evropljanka.U tome mi prošlo devovanje, kratko moje devovanje: udala sam se tek što sam ušla u petnaestu.A udadoh se kao i sve moje drugarice — za čoveka koga nikad nisam videla.One su bile srećne, ja sam bila nesrećna: muž mi se nije dopao, kad sam ga videla, prvo veče: imao je veliku jabučicu, a glas mu bio debeo i malo promukao.Da sam ga ranije videla i zavolela ga, niti bih mu spazila jabučicu, niti bih mu čula glas; to jest ako bih spazila nešto na njemu što mi se ne dopada, ja bih mu gledala to svaki dan, dok se ne bih navikla...On je opazio da ga ne volim, pa se uzeo provoditi kao mladić: mene je ostavljao samu kod kuće.Nisam ga volela, a ugađala sam mu: znala sam da je on muž, ja žena: oblačila sam mu se; kad će doći kući, nagizdam se i potčinjavam mu se, te sam ličila i na robinju i na milosnicu...Ja se obučem, a on dođe pa odmah za Musaf i brojanice — mene i ne pogleda.Da li je hteo da me kazni što je opazio da ga ne volim, umre i ne doznadoh.Ali ja bih ga može biti zavolela da je prema meni bio drukčiji.I lagala sam ga..Ako kažem da hoću rođaci, ne da; ako kažem da hoću drugarici, opet ne da, te ja uoči svakog petka: „Za Božju ljubav, pusti me majci!“ On me pusti majci, a ja idem drugaricama...Za pet godina rodila sam mu četvoro dece (jedanput sam bliznila).Kad napunih dvadeset i jednu, on ode u Evropu za vojnog atašea.Mene ne povede; reče da ne dopušta sultan...Za godinu dana sahranih troje dece, ostade mi samo prvenče.Murad-Džemal, Gospodu hvala!...O moj Džemal!Dete dobra srca, ali strasne prirode.Kad bi zavoleo neko dete, niko ga od njega ne bi mogao odvojiti; ali tome detetu se brzo dosadi (jer on ga stiska, da ga udavi), pa neće više k njemu; a on za njim odboluje, u buncanju traži to dete.On je voleo kako niko nije, ludo, strasno.Uvek sam gledala da zavoli sirotinjsko dete, pa sam plaćala njegovim roditeljima da ga dovode.Ali i sirotinjsko plače, s mukom ga prevare i dovedu... dosadi mu se njegovo čudno milovanje...Kad napuni šest godina, otac mu dođe da ga uzme, da ga odvede u Evropu na vaspitanje i školovanje.Ja nisam bila nežna žena, ali sam bila nežna, dobra majka...Za detetom sam ridala i čupala kosu kao prostakuša.On, dirnut mojim jadom, obeća da će mi ga dovoditi svake godine, i da će s njim kod mene sedeti po tri meseca...U tome mi prolažahu dani, u očekivanju detinjeg dolaska..Prve godine dođe, dovede mi dete: oboje ostaše tri meseca; druge godine provedoše kod mene mesec dana; treće godine dođe bez deteta, sede nedelju; četvrte godine opet mi nema deteta, ali ni njega..Od dvadeset četvrte, ja sam kod muža bez muža, i kod deteta bez deteta.Plakala sam neprestano, oči bejah isplakala.U svakom detetu plavih očiju i crnih trepavica videla sam svoje dete, pa sam ih zaustavljala na ulici i ljubila ih: nad tuđom sam decom plakala kao luda; a kad sam god čula detinji glas, uvek mi kroz srce prošlo nešto kao nož, pa sam zajaukala.Nisam ćutala, nisam trpela, nikad nisam rekla ksmet...O, vi nove turske žene!...Žalost je vatra: sad naložena, suha drva bukte, pa pregoreva, pa dogoreva, pa ostane jasan žar, pa po žaru bude puhar, pa se to pretvori u ugljevlje, a ugljevlje u pepeo..Ne mogoše me utešiti roditelji, ni rod, ni prijatelji: uteši me vreme.Rana mi se na srcu ne izleči, ali se zaleči, i ja s njom zalečenom pođoh po drugaricama, osećajući da je imam samo kad mi je neko povredi...Nađoh sebi zabave, podsekavši kosu...Gde se skupljali haremi?Kod mene.Gde su bivala veselja?Kod mene.Ko je vodno hanume u šetnju?Ko im je kupovao skupocene poklone?Ja: ovoj udovici iglu od pedeset lira, onoj belenzuke od osamdeset, jednoj udovičkoj kćeri miraz kuću, drugoj dućan.Prijateljice sam volela, svašta im kupovala.„Imanje Ali-pašino veliko je.“ Ja sam to čula, ali pojam veliko nisam umela shvatiti, to jest shvatila sam pogrešno: mislila sam da je to nešto što ne može biti nikad ni malo, a kamo li da ga nestane.Ja sam bila iz bogate kuće, ali nisam znala šta je novac, jer sve je drugi nabavio, kupio.Meni niko nikad nije rekao: „ne bacaj pare u ludo“, ili „čuvaj bele pare za crne dane“; i niko preda mnom nije izustio: „dug je zao drug“...Majka mi je bila robinja.Kad su je spremali za prodaju, učili su je svirci i pesmi, francuskom jeziku, i kako da pravi temena pred mlađima od sebe, kako pred starijima, kao konja: kako da drži glavu kad se jaše, kako da kasa kad vuče kola; a ovim sitnicama što kuću drže niko je nije učio: niko nju robinju; ona, robinja, ne svoju kćer...O, vi nove duše!...Ovu dugačku priču počela sam zbog sina.Roditelji mi behu odavno umrli, kad mi se sin vrati u Stambol...Bejaše mladić od devetnaest godina, izrastao kao kiparis, pa rumen kao zreli nar; činjaše mi se kao Englez: Engleskinja ga vaspitavala.Kad ga, kroz kafez, videše dve njegove rođake i jedna sestra od strica, one sve tri uzdahnuše što su udate, te ne mogu poći za nj.U Evropi je škole učio, ali ih nije svršio...Otac mu umre, a on dođe da ga vidim ja, njegova majka, pa da se vrati...Ja ga ne pustih, zadržah ga na godinu: da ga se nagledam, i da se odmori...Čovek, te se od njega kriše i sestre mu od strica: sve imaju ljubomorne muževe; a moje prijateljice... nijedna preda nj da iziđe.Kod mene se produžavalo gostovanje: uvek puna kuća žena; moj sin pođe meni, pa kad pred vratima vidi obuće kao u obućarnici vrati se i ode od kuće: tako danas, tako sutra.Ja s prijateljicama jedan dan idem u Fener-Bašču, drugi na Slatke Vode, treći u Ćeat-Hane: moj sin ostane kod kuće sa slugama.Počeh ga puštati s drugovima, da nije sam.Onako mlad trebao je ići sa svojim vrsnicima, a on pošao s mnogo starijima od sebe: vodili ga po kafanama, i da gleda Karađoz.Stambol je kao njegov požar što izbije iz jedne kuće pa zahvati celu mahalu...Isprva je išao od kuće samo danju, posle i noću: za to mu otvori volju Ramazan...Dođe Ramazan: kod mene po svu noć veselje — moj sin s drugovima.U početku se vraćao pre sufura; ali na što, kad nije mogao k meni: žene.O, vi nove turske žene!Naš verski običaj nepropisan Šerijatom, već izopačen nerazumnima!Beže nam od kuće muževi, beže sinovi.U našu odaju ulazi bez pitanja sluškinja i robinja, a ne može ući muž i sin, naročito kad vide „nepoznatu“ žensku obuću pred vratima!...Moj sin, kad nije zatekao kod mene veselje, ušao je u sobu gde mi je postelja, a ona prazna; otišao u svoju sobu, legao...Drugo veče puna kuća, a on beži: ne može sa ženama, i ako voli; u Evropi je s njima naučio.Do polovine Ramazana dolazio kući nekad pre sufura, nekad posle; a posle: jedanput se razdani — njega nema.Gošće su mi spavale, od dana im napravljena noć; mene san ne uhvati: srce mi reče da će me nešto snaći.Poslah roba po sina...Našao ga, s drugovima...Drugovi ga dovedoše meni.Kad videh svoga sina, prepadoh se, a posle uzeh naricati kao prostakuša...Bistre mu oči zamućene, lepo očešljana kosa razbarušena, kaljav...Sin mi je bio veseo...Dete veselo od pića!...Pio mastike...Mesec je tada bio od petnaest dana...Ni moja molba, ni moje preklinjanje, ni moje suze, ništa ne pomaže: otide s večeri, pa se vrati ujutru, veseo.Isprva retko, u dva tri meseca; posle, svakog punog.U veče mu kesa puna, ujutru prazna.Nikad ga ne pitah, gde ti je novac.Ja sam mu punila kesu, on je praznio.Isprva ga odvraćah lepim, posle ružnim: i da mi reč, zakune se, pa opet...Kad videh da je izgubio lepu boju, da je često neveseo, zamišljen, ja se sasvim rasvestih, u meni se probudi ono što je pre toliko godina zaspalo — ljubav materina.Odmah rasturih društvo, i zatvorih vrata prijateljicama; uzeh živeti kao pokajnica.Ja sam rođena da budem žena i majka; ali, kad me moj bezdušni muž ostavi i liši deteta, ja se odadoh uživanjima, da rane zalečim.U kući, gde je za toliko godina bila svirka i pesma, sad plač i proklinjanje..Klela sam muža i carigradske običaje, što dopuštaju da žene jure ulicama otkrivena lica, da slušaju drske ljubavne izjave ljudi, a da ih ne primaju u kuću.Plakala sam bez suza: srce mi je plakalo, a oči su mi bile suhe kao presušeni izvori...Pa bar da je miran kad pije, nego grdi, psuje, onaj lepoga ponašanja mladić!Kao drugi, i on ne izlazi bez oružja; pa jednom poseče po ruci druga, drugi put na drugoga puca, treći put na trećega...Probode ga nožem...Mladić umre a njegov otac tuži moga sina...Sud mu dosudi — hvala mu!... — umesto smrtne kazne ili večite robije — surgun...U Arabiju!Nisam mogla.Podmitih kadije... s kućom i hiljadu lira...Odrediše mu Solun...Kad se spremih za put i zovnuh nastojnika dobara da mi da novaca, on mi podnese račun: od velikog imanja i bogatstva, ostalo samo jedna kuća i hiljadu lira; pa i to tuđe — kadisko.Pa šta je meni ostalo, o Alla’!Gde su tolike kuće, gde lepi konaci, gde zemlja, gde novac?!Iz računa videh: koliko mi potrošio muž u Evropi, triput više ja u Stambolu...Sve prezaduženo!I svaki lepi konak na Bosforu na anadolskoj i rumeliskoj strani oplakah kao oca: oni su mi od oca ostali... Pašinica ućuta, na licu joj zaigraše mišići i uhvati je u grlu grč; malo, pa zarida.Ridala je dugo, bez suza.Njena sestra poklopila se na jastuk pa jeca; i one četiri plaču. Ču se top, oglašenje sufura: aščika poviri na vrata, pa kad vide jad, vrati se pognute glave... — O, vi nove duše!Sutra... sutra da mi dođete na razgovor, i na dogovor! najposle reče pašinica pogledajući u sve redom. One četiri napraviše joj duboka temena, ćuteći. Nurije-hanum pozva ih na sufur, i pred njima pođe posrćući.Na stolu puno, a nijedna ništa ne okusi: za sto su sele običaja radi..Otklanjaše sabah, u onoj velikoj sobi bez zavesa, pa se gošće zaviše i pođoše kućama.Sve ćute.Domaćice ih ispratiše čak do prve kapije.Ovo kratko ćutanje zbliži ih više nego ceo dugi razgovor... Kako je bila vesela Arif-hanum kad je došla, a kako je bila tužna kad je pošla! Sutradan, Džemal se rano probudio.Nije mu bilo neobično što pored sebe ne nađe Fatmu, jer kako je Ramazan, on sam leže i ustaje.Ali kad se seti šta je bilo, skoči.Šta je sve govorio i radio!Bio je toliko pijan, a svega se seća.Brzo se umi i obuče, ali ne iziđe, već se spusti na jednu stolicu, i misli šta će: sramota ga da se pred njom pojavi.U tome, ona uđe i ne rekavši mu ni dobro jutro, kleče i obuhvati mu kolena, pritisnu na njih svoje lice i zaplaka.On je ne pita zašto plače.I pretvaraše se kao da je miran, i kao da to nije ništa što se opio, a ovamo, vrlo mu je teško: stid ga je od nje.Ona se uspravi i pritisnu svoje mokre oči na njegovo suho lice — kvasi ga, pa ga pokvašeno ljubi, s njega pije svoje suze, njega: u svakoj toj njenoj suzi je on...Posle se okrete i na prstima iziđe. U kući je nekakva neobična tišina.Svi poste, osim Nurije.Pašinica je zamišljenija no drugi put uz post, ali i sama ne zna zašto je takva, da li zbog duvana ili zbog sina.Oko večernje, ona metnu na glavu beli bašjorti, pa sede u jednom kutu sofe i sva se unese u Koran: čita, prevrće listove i neprestano se niha.Fatma je danas u zelenoj anteriji.Prođe kroz predsoblje i ode u sutinu sobu za rad; ne ulazi kod Džemala, jer posti.One jutrošnje poljupce davala je duša duši...Još sinoć je jela vrlo malo od iftara, a za sufur je nisu hteli zvati, jer su mislili da spava.Kad se ču pozivanje na večernju molitvu, ona uze dve tri kapi zemzema, pa zapali cigaru.Svekrva bejaše pošla k njoj da joj kaže da će i večeras doći na iftar one tri mlade Carigrađanko i Arif-hanum, ali da ona zbog njih ne ostavlja muža; no kad je vide s cigarom, da je ne bi bacila, ona se neopaženo povuče. Arif-hanum je saslušala pašiničinu istoriju s bolom; ali, kad je otišla kući, promenilo joj se raspoloženje, i ona se ljutila, ne na pašinicu, tuđu ženu, koja je gledala da oženi sina dobrom i bogatom devojkom, kako bi se ostavio pića i imao od čega da živi, nego na Nuriju.Da voli Fatmu tobože kao svoje dete, a da sve sakrije, da prevari svoju prijateljicu!I učini joj se crna, prljava.Kako će da bude kod nje na iftaru i večeras, kad ovo zna!Nesrećna Safet kad čuje!Ponosila se, hvalila se.I kad čuje Ibrahim-Hasan-bej da mu zet nigde ništa nema i da živi od tuđe milosti!On, samo on da ne dozna!Odmah bi odveo Fatmu od muža.Seti se da Mersije može biti sve zna; zato je na svadbi bila brižna i obučena u zagasito zeleno.Pa je ispita. — Znala sam ja to, Arif-tejze, još kad je Fatma bila u Carigradu, i napominjala sam joj nešto malo, ali joj nisam htela otvoreno pisati: žao mi je bilo da se ne razočara kad ga voli.Docnije sam krila da mu ne bi otišla s merakom, kako kaže Đulrengi. — Koliko si tvrda! uzviknu Arif-hanum. — Što sam ja tvrda nije čudo, ali Đulrengi!I ona je sve znala. — Sad znam zašto joj ne ideš.Ali u početku, ti si joj išla svaki čas. Ona se promeni u licu, obori oči, ali ništa ne reče.Svakim danom je bivala slabija, i roditelji su se već dogovarali da je vode na „lakši“ vazduh. U isto vreme kad i sinoć, pred Nurije-hanuminom kućom stadoše zatvorena kola, sa Arifom i Carigrađankama.Sad je iftar bio posle molitve; razgovor se vodno kao sinoć na francuskom jeziku.U početku, sestre su bile kao ubijene, Carigrađanke ozbiljne a Arif hladna prema Nuriji, gotovo ljuta na nju.Ali još za iftarom, večeras prosto izvrsnim, raspoloženje turskih žena promeni se: sestre oživeše, Carigrađanke se razveseliše, Arif posta govorljiva.Ona je bila govorljiva samo kad je dobro raspoložena.Pila je šurup prilično, i kao da se od njega opila.Nije tražila da vidi „dvoje mladih", jer bi se oni stideli, pa bi njoj bilo neprijatno.Posle iftara počela je razgovor pašinica. — Ja sam vam sinoć sve ispričala kao sestrama po duši; vi ste danas imale vremena i da se ispavate i da mislite na mene nesrećnu, na naše društvo, na uzroke što mi se sin opija.Vas tri ste obrazovane, a Arif-hanum je i obrazovana i arif: naučite me šta ću sa sinom! One tri ćutahu i pušahu; Arif-hanum htede govoriti, ali je preteče Nurije: — Alla’!Ja i danas nisam postila, te sam imala moći da razmišljam.Ja sam došla na jednu misao koja mi se čini veoma pametna.Mi smo nove, ali su nam stari običaji.Prema tim običajima treba da tražimo leka ovome zlu.Kažite, hanume, kako bi bilo da zovemo Ibrahim-efendiju, muftiju, i još tri stara čestita muslimanina: Rešad-beja, Šefket-beja i Mahmud-beja? — Svi su staroturci! uzviknu Arif-hanum, gotovo ljutito. — Ali i pošteni ljudi, Arif-hanum.U staroturaka je običaj, kad muž pije ili rastura, ili zlostavlja ženu, dobri ljudi ga svetuju, da se ostavi toga i da pred svedocima da reč: ako se, na primer, opije, da mu žena ne bude više žena, da ostane od njega boš, kako mi to turski kažemo. One tri Carigrađanke se glasno nasmejaše videvši u njoj, „novoj“, konzervativnu tursku ženu, staroturkinju, a Arif-hanum se namrgodi i reče: — Ludost!...To učiniše s jednim mladim bejom, u Skoplju, pa se opi brže no drugi put, i još učini nešto što dotle nikad nije učinio — istuče ženu...Ostavite se toga, Nurije-hanum. Carigrađanke se neprestano smejahu, a ona im, malo uvređena, reče : — Što se smejete, hanume?U Starom Solunu, naročito po našim malim gradovima, ima ovoga često.Prošle godine, Ibrahim-efendi i ova tri čestita stara beja pogodiše se ovako s jednim mladim bejom (neću da mu kažem ime), i on se više ne opi: opet voli ženu, gleda kuću — drugi čovek.Da pozovemo za sutra ove ljude? zvaću ih za posle iftara, završi Nurije. A pašinica reče: — Volela bih čuti vaše mišljenje, Arif-hanum. — Ja sam, hanum-efendi, s hanumama za to: da se vašem sinu nađe kakav rad.Ja kad radim, zaboravim na sve što me boli, on bi zaboravio na mastiku...Ali samo da radi nešto što voli.Meni je rad što drugome afion.Kad sam bila mlada, svi su se čudili: otkud u tako nestrpljive žene toliko strpljenja, da povazdan ne diže glave s knjige i da uči tolike jezike!Oni nisu znali da je to bila ljubav koja me je privezivala za taj rad.Ja sam živa i nestrpljiva, pa imam običaj da menjam mesta i kod kuće i kad kudgod otidem; ali kad sedim s nekim koga volim, ili kad radim kakav mio posao, ja se ne mičem, — ostala bih na jednom mestu doveka...Poneki dan mi se ne radi, a ja sam nemirna i tužna.Sedam, ležem, ustajem, pogledam na sahat.„Šta je ovo?Stoji?“ A ono nije: sahat ide, a stoji — vreme.Naš slatki Džemal-bej treba nešto da radi. — Pa šta da radi? viknu pašinica očajno. — Nešto... što voli...Nek produži školu. — Gde da je produži? — U Evropi, rekoše gošće, sve četiri u jedan glas. — A žena?! upita pašinica. — Ah, da, žena...Neka uči u Carigradu, reče Arif. — Kako u Carigradu, kad tamo ne sme da ide? reče pašinica. — Ah, da, reče Arif, pa se zamisli. — Pa neka ide u službu, u ćatibe, reče jedna Carigrađanka. — Pašin sin ćatib...On je počeo diplomatske škole.I posle, zar je mladoturcima lako doći u službu? Sve se ućutaše i uzeše misliti šta će.Dim se kolutao i ispunjavao sobu.Najposle Nurije prekide ćutanje: — Moj predlog je vrlo dobar.Da probamo. — Ali to je smešno, reče Arif hanum.Umesto da uništavamo te zastarele, lude, glupe običaje, mi hoćemo da ih obnavljamo!Ko bi čuo, od naših, smejao bi nam se. — Mi ne možemo uništavati staro dok nemamo novo.Ja sam za to.Ja molim hanume, i ja molim sestru: da probamo. — Ali ako se opet opije, i ona mu ne bude više žena?Mi dobro znamo koliko ga ona voli, reče Arif. — Pa venčaćemo ih, izusti Nurije.A posle ih mnogo uveravaše da je to vrlo dobro, najbolje, i one pristadoše. Raziđoše se pre sufura; ali umesto da se nada, Arif-hanum bejaše očajna.Ona zna da od tih što se zovu „nove“, nove su dotle dok ne nastupi neki trenutak kad iz njih progovara ono što je s njima srođeno, što im je u krvi, čega će se one osloboditi tek kad dođe red da ih zaviju u nekoliko aršina bela platna.Pa na što su joj njeni snovi?S kim će da ih ostvari? Sutradan, u veče, posle iftara, dođe muftija s bejovima.Kiša pljušti, a oni, zaklonjeni kišobranima, stadoše pred kapijom; muftija lupnu zvekirom u kapiju, a ona se polako poče da otvara.„Ima li koga?“ govori muftija pre no što stupa preko praga. — „Nema nikoga,“ čuje se iz dvorišta ženski glas i širom se otvara kapija: otvorila ju je jedna crnkinja s belim jašmakom na crnoj kudravoj kosi.Pošto je pomogla gostima da skinu mokre gornje haljine i zamene cipele papučama, uvela ih je u salon.Tek što posedaše na šiljteta, dođoše sestre, samo u anterijama s bašjortiom preko kose; napraviše gostima temena, pa se povukoše u jedan kut. Bejovi su u evropskim haljinama, muftija u kafenim čošnim šalvarama i čalmi emir-boje.Starac, tip starinskih Turaka: dugačke brade, dlake sasvim prave, okruglo podstrižene, i brkova podstriženih, te mu se lepo vide tanke usne; pod ivicom beloga ćulava vidi mu se obrijan potiljak Čist je.Zakašljao se još uz stepenice, i nije mogao dalje dok se ne iskašlje, a posle neprestano viče: „Aaa! aaa!“ i to kao da se šali.Pošto dobiše kafu i cigaru, on poče: — Aaa! aaa!Dobro li ste ?Šta ima?Uplašio sam se...Aaa! aaa! — Šućur, mufti-efendi, rekoše sestre i dodirnuše vrhovima prstiju pod pa svoje teme. Nurije iziđe, a muftija se zakašlja; kašljao je dugo, zacenjivao se kao deca u velikom kašlju, a lice mu sasvim poplavelo; posle je pljuvao u jednu veliku belu mahramu nerasklopljenu, i pošto je to lepo uvio, ostavljao je kraj sebe...Pašinica ništa ne počinje, čak i ne gleda u bednog starca, ostavlja ga da se pokašlje; a kad on bi gotov, ona reče : — Što se ne lečite, mufti-efendi?Tolika muka! — Muka, hanum-efendi, muka ja, muka ja, aaa! aaa! stenjaše starac, ali sve kao da pravi šalu, pa nastavi: — Ama dockan, mnogo dockan... staro, mnogo staro, odviše staro, aaa! aaa! — Pijete li štogod protiv kašlja, mufti-efendi? — Baš ništa...Šta da pijem, hanum-efendi, šta da pijem?Aaa! aaa ! — Neki šurup. — Duvan kažite mi, duuuvaaan!Aman !Aaa! aaa! — Zar ne pušite? — Od juče u veče ič, pa fajda jok...Kad nema fajda što da ga ne pijem ?Aaa! aaa! Ona se bolno osmehnu. — Strast, moja kćeri...Da vam ne da Bog da je znate...Besna kučka, da oprostite...Silan gospodar...Hoće da me uništi...Da ne da Bog da je znate, aaa! aaa! Ona se još bolnije osmehnu. — Ja njoj ne mogu ništa; a ona meni... skoro će me pod gusti red selvija.Šeset i devet godina kako pijem pusti duvan; bio sam dete od sedam godina kad sam uzeo da ga pijem i da ga volim...On meni muku, ja njega volim!Aaa! aaa! stenjaše pa zažmure i uze mirisati brojanice, govoreći: — Mirišu mi na duvan. — Hoćete li jednu cigaru, mufti-efendi? upita pašinica. — Ič!Danas ič! govori i neprestano žmuri, pa tek otvori oči i reče: — Kad ga vidim i nije mi toliko koliko kad govorim o njemu...Da govorimo nešto drugo...Zašto nas je zvala Nurije-hanum? Ona sva preblede: njegovom mukom zavaravala je svoju muku.Ne odgovori ništa.Sva četvorica je pogledaše i poznadoše da je živela životom velikih turskih gospođa.Na njenom bledom licu zaigraše mišići, uhvati je u grlu grč; nigde suze.Plakala bi a ne može, i ne može da govori, oseća grdne bolove u grlu i vilicama.Dok je on kašljao, ona je ćutala; kad se ona sprema za plač, on govori, govori o vremenu, kako je danas vazdan kiša, i kako se vardar razduhao kao lud...Njeno lice pocrvene, čak i čelo: poklopi se u ruke i zajeca, zarida glasno kao dete.Starci je ne ućutkuju, ostavljaju je da se isplače, jer svi znaju da su žene kao deca: ako uzmu da je sažaljevaju, da je teše, ona će udariti u veći plač... Kad se isplaka, ona zamoli muftiju da iziđu u drugu sobu.Njemu ispriča svoju istoriju kao onim ženama, pa se vratiše u salon... — Bejovi, reče pašinica dosta mirno, ja sam se mufti-efendiji ispovedila, i požalila sam mu se i kao sveštenom licu i kao ocu...Pa i vama ću da se požalim: u svakom gledam po oca...Moj sin je krasan mlad čovek, dobroga srca, lepo vaspitan, voli svoju kuću i ženu.Ali od nekog vremena, on se razveseli...Prokleta mastika!Mene je strah i sramota me, majka sam. — I grehota! rekoše starci u jedan glas. Pašinica zaćuta, kao da izgubi jezik U tome uđe njena sestra. — Ja sam se sa sestrom dogovorila, poče Nurije, da vas pozovemo, da pred vama Murad-Džemal-bej da reč da se neće više opiti, a ako se opije da mu žena ne bude više žena. — Aškolsun! uzviknuše sva četvorica u jedan glas. Oni su bili vrlo zadovoljni što ovo hoće jedna mladoturkinja.Muftija reče: — Ali, hoće li pristati Murad-Džemal-bej?Pre neki dan jedan džon-turk uteče mi, pošto me izgrdi. — U goru i kamen! uzviknu Nurije.Naš Džemal-bej neće to učiniti, jer je vaspitan kao Evrop...On je arapski plemić. — Pa pozovite ga, rekoše starci. Posle četvrt časa, on je bio tu.Vrlo bled, on se pokloni starcima, i natraške povuče se u jedan kut, tu sede, na stolicu.Staroturci na njemu ne nađoše ništa tursko: u cipelama je i gologlav!...I s toga muftija poče snebivajući se: — Oprostite, Nurije-hanum, ali ja sam nešto čuo i zato sam došao s bejovima...U nas je običaj, kao što znate, da pokažemo put onima koji su pošli stranputicom...I mi smo bili mladi i imali rđave navike...I mi smo se opijali...I od nas su tražili reč: ako se ne ostavimo pića, da nam žena ostane boš. Tad se okrete Džemalu i reče. — Sine, daj reč pred svedocima da se više nećeš opiti, a ako se opiješ da ti žena ostane boš. Džemal se, kao kroza san, seti kad od njegova strica tražiše ovako reč.On nije pio, ali se kockao.I stric mu je bio Evropljanin, ali je ipak na ovaj turski običaj pristao i dao reč.Ali on reči nije održao...„Treba poštovati običaje svoga naroda; daj reč i održi je,“ kao da mu nešto govoraše.On se seti da on nije samo pijanica nego i zločinac...On je suđen kao ubica, i zbog ubistva proteran iz Carigrada.U tim teškim trenutcima i majka mu je na to mislila.On htede odmah da da reč, ali mu se stegoše vilice.Mrtva tišina.Najposle, on vrlo tiho izusti: — Ja pijem, mufti-efendi, ali to rade i drugi, naročito naši, valjda što nam je piće zabranjeno.A, naposletku, kad hoćete reč, ja vam je dajem, i ja mislim da... održaću je. — Ako se opiješ da Emir-Fatma-hanum, tvoja žena od tebe ostane boš. — Jeste, mufti-efendi. Jedan od bejova reče: — Sine, ovako kaži, triput: „Ako se opijem, nek Emir-Fatma-hanum, moja žena, od mene ostane boš“ On to izgovori triput.Majka mu se uplaši od njegove bledoće i uzbuđenja.I to se svrši tako brzo i tako prosto, kao da je dao reč, ako se opije da izgubi mazgu! Svedoci odoše u džamiju, a on u svoju sobu, gde nađe Fatmu (svekrva je tu poslala).Sedeli su jedan pored drugog ne govoreći.Posle su legli u jednu postelju, ali ne kao dvoje zaljubljenih, nego kao dva druga.Jedan lep bračni život za čas se i neočekivano pokvari.Osećali su među sobom nešto što ih razdvaja, udaljava, tuđi. A pašinica svu noć pe zaspa.Kad se ispovedala muftiji on joj je izgovorno ovo: — Hanum-efendi, svoje pijanstvo trpeli ste godinama, a sinovlje ne možete trpeti dve tri godine.Vi mislite da je pijanstvo samo od vina i rakije, a ne znate da ga ima i od radosti, i ono je gore.Ima vreme bdenju i vreme spavanju, vreme razgovoru i vreme ćutanju, vreme plaču i vreme pesmi.A vi ste to ispreturali: spavali ste kad je trebalo da bdite, govorili ste kad je trebalo da ćutite, pevali ste kad je trebalo da plačete, pa sad: plačete kad treba da pevate. — Ali ja u svom pijanstvu nisam bila ubica. — Zar mislite da je ubica samo onaj koji nekoga probode nožem ili ubije puškom? — O, to pitanje!...Samo da nije bilo toga pitanja, šaptala je ona u postelji pritiskujući slepoočnice. Prođe čitava nedelja dana, a rana mlade žene nikako da zaraste.Kad god je ispere i obloži hajdučkom travom, ona pruži ruku, s belom krpom, mužu, da joj on veže.On to učini obično, čineći se nevešt.Opet su neprestano zajedno, i ako ona posti.Ona njemu ne pominje onu noć; on nju ne pita šta joj je, kad se duboko zamisli ili je brižna.Ponekad mu se zagleda u oči, i on bi je pre pitao: „Što me tako gledaš, dušo?“ ili bi se uneo u njene oči i ižljubio ih, a sad okreće glavu da bi izbegao njene poglede.On ćuti, ali zna da je njoj sve tetka kazala: pripremila ju je.Njoj se ponekad učini da bi se pre „nebo spustilo na zemlju“, nego što on ne bi održao reči: on nju voli, ona oseća da je voli. Jedno veče, na iftar im dođoše njeni roditelji i njen stric i strina.Za vreme večere, oni joj opaziše uvezanu ruku i uplašeno je upitaše šta je to? — Sekla sam pomorandžu, pa sam se posekla. Džemal je pogleda, pa kad vide da je slagala i nije pocrvenela, zbuni se i obori oči.Oni su joj, naravno, verovali i koreli je što je uradila kao dete: da se poseče kad seče pomorandžu. Fatma nikom nije pokazala ranu, krila ju je kao nešto sveto, kao ranu na srcu.Cela kuća krije, a staroturci su metnuli na usta katanac, pa su ključ u more bacili...Ali i ako se krilo, ipak se nešto čulo, od mladića, Džemal-bejovih ononoćnih drugova.Radoznale i zlurade turske žene, odlazile su Fatminoj majci i ispitivale je; a ona se sve više i više hvalila što je kćer udala za carigradskog plemića i bogataša.Čas-po pa se raspriča, kako njen zet nije kao što su solunski mladići, da se skita i pije, već da sedi kod kuće i voli ženu, i kako njenu kćer svekrva voli, svašta joj kupuje i za Bajram joj pravi vrlo lepe haljine, skupocene...„A zašto i ne bi, kad je toliko bogata: kuće, konaci, bogatstvo?!“ Turske žene se pogurkuju, i odmah, vrlo ozbiljno, pitaju što je Emir-Fatma-hanum onoliko užutela.„Pa ko uz Ramazan ne užuti, taj nije muslimanin: nije postio.I posle, meni se čini da kod nje ima nešto...Mojoj gospođi majci krivo što tako odmah, a ja volim, jer znam: ako nije odmah, posle mučno...Sad nije kao u staro vreme: žene rode i posle nekoliko godina“. Prođe i Kadr-Lejle, to jest dvadeset sedma ramazanska noć.Minara su te noći treptala u kandilima; u džamije, na noćnu molitvu, išli su i ljudi i žene, a sutradan se otpočelo spremanje za veliki i svetli praznik Ramazan-Bajram; robinje i sluškinje padale su s nogu. Došao je Bajram.Zurne i bubnjevi zaglušivali su uši.Ljudi su se vratili iz džamije, a žene su im čestitale praznik, proste su ljubile svoje muževe u skut i u ruku...Fatma se obukla u novu plavu svilenu haljinu, koju je dobila od svekrve, pa otišla kroz kapidžik sa svojim mužem da neni i roditeljima čestita praznik.Tri dana ulicama su se videli samo ljudi, a četvrti i žene: išle su od rođake do rođake, od prijateljice do prijateljice.I Fatma je danas izišla.Obučena u ružičastu haljinu, sa čaršafom od plave svile i s crnim gustim pečetom, sa svekrvom i sutom ušla je u zatvorena kola i otišla na Jalije, stricu i njegovima, koji su se sinoć vratili iz turskog kraja, da primaju goste.Tu je Mersije.Kad je vide, Fatma se iznenadi, i istrča se sa uzvikom: — Šta ti je, dušo? — E, šta, turskih žena bolest — jektika, reče tobože u šali. A Fatma joj zatvori usta šakom i reče: — U goru i kamen! — Boga mi, Emir, ko zna, potajne groznice... — Dovešću te ja kod mene u goste, pa ćemo se razgovarati, svirati i pevati.Znaš, kao kad sam poslednji put kod vas gostovala, provela maj na Jalijama. — Zar nismo obe bile srećnije, Emir? — Ja ne, Mersije.Ja sam sad tako srećna! Mersije okrete glavu da sakrije suze. Sedoše u dvoja kola, pa sve odoše Arif-hanumi gde zatekoše puno mladoturkinja i žena svih nacija, među kojima bejaše Madam Aristid s kćerima.Fatma se seti poslednjeg gostovanja na Jalijama: onda je bila, za čitav mesec dana, sa strankinjama.Seti se poljupca one mlade i lepe Ruskinje, pa joj bi nekako teško, kao da je ovo sećanje bilo neverstvo prema mužu.Sve je to sad tako daleko, kao neki svet koji je iščezao.Ali taj svet ona ipak voli, jer u njemu se srela s Džemalom. Kad od vike u Nurije-hanuminoj kući prođe mesec dana, i kad se pojavi pun mesec, beo i okrugao kao srebrna tepsija, a mujezin očita poslednje pozivanje na molitvu, Džemal-bejovi se uznemiriše što njega nema kod kuće.„Nema ga!“ prošapću sve tri i zgledaju se.Palicom s tučnim vrhom stražar lupnu u kaldrmu šest puta: dvanaest časova po evropski „Nema ga!“- sad pomisliše, a ne rekoše.„Nije se opio,“ mislila je majka i drhtala je od straha da mu se što nije desilo, da ga nije neko napao i premlatio.Svaki dan nađu nekog u nekom kraju varoši ubivenog.Po krajevima gde Turci žive, tišina je.I ako je decembar uvelike, još nije pao ni prvi sneg.U ovu zoru obeleše krovovi i ulice.Svojim kućama vratili su se i poslednji noćnici : Džemala nema.Njegova majka klanja jutarnju molitvu, ali sad ne pada više puta no što treba, jer je svesna, zna da je to jutarnja molitva.Duša joj se nekako utišala.Sin će joj doći pijan kao mnogo puta dosada, provikaće, pa će se ispavati, i sutra ništa.A kakvu je borbu sama sobom izdržala prošli put!I to samo zbog toga što Fatma nije znala.I zaista, sve bi bilo po starom, da Džemal nije dao reč...Ako dođe pijan, Fatma je raspuštenica.Ali ona, po zakonu, ima pravo da sedi pod krovom bivšeg muža još tri meseca i deset dana: da bi se za to vreme izmirili.A kako da se mire kad se nisu ni zavadili! U svitanje, po tankom suhom snegu začu se hod, i malo pa tupo odjeknu zvekir na kapiji.„On!“ uzviknuše sve tri u jedan glas.Muhamedanka ne bi prekinula molitvu ni kad bi videla zlikovca sa sekirom više svoje glave; majka je prekide ..Kad naviriše u avliju i videše da Džemal posrće, Fatma potrča u svoju sobu vičući: — Za Božju ljubav, Đulrengi, gde mi je peče i čaršaf?Vodi me ocu.U ovoj kući neću da sedim nevenčana...Zar da mu budem ljubaznica?... — Sakrij se od njega kad ti nije muž, ali nemoj da ideš, kjučuk-hanum.Ti imaš pravo po zakonu da se s njim ponova venčaš odmah, da ne čekaš tri meseca i deset dana, jer nisi izišla iz njegove kuće, čak ni iz vaše bračne sobe.Ti treba... Ona prekide robinju i reče: — Kakav zakon!U ovoj kući ja neću da sedim nevenčana.I zašto da mu sedim kad...O, Alla’! on me ne voli.Radi njega, ja bih se odrekla svega pa svetu; radi mene, on ne hte mastike!Nesrećna ja! uzviknu bolno, briznu u plač i pade na praznu postelju. Ali, odmah skoči: to je bračna postelja, i ona nema više prava na nju, jer joj je „palo“ venčanje. U tome, on poče da udara nogom u vrata i da grdi ženu što mu ne otvara.Nazivaše je pogrdnije no prošli put.Ona vikaše kao da je neko bode nožem i zapušavaše uši da ne čuje šta joj govori, kako je grdi. — Ne lupaj, ludače! viknu tetka ražljućena.Odveli smo je ocu, pošto ti nije više žena. — Sekiru!... da razbijem kuću! (umesto da reče vrata) prodera se on i uze iz džepa jedan nož da udari slugu. Robinje i sluškinje uzeše da vrište, a majka, zaboravljajući da je tu „tuđa muška glava“ (sluga), izvadi nedra i reče: — Tako ti ovih nedara što te odojila i snagu ti dala, baci nož! Svi zaplakaše, čak i „tuđa muška glava“...On kao da se od toga otrezni, baci nož, ode u tetkinu sobu i leže na jedno dugačko šiljte nesvučen.Malo, pa se uhrka. I sad se probudi tek sutradan ujutru.Kad ne nađe pored sebe ženu, seti se šta je, i ne znađaše šta da radi.On je znao da će ih ponova venčati, ali mu je bilo vrlo neprijatno što se ovo desilo.I kako će da izdrži sve to! Oko devet časova, u kući nasta žurba.Došli su muftija, imam i ona tri beja.Muftija zažmure i poče, nihajući se: — Svaki greši, ako ne u znanju, ono u neznanju; ali, ko se pre trećih petlova trgne, oprosti mu se.Tebi, Džemal-bej, pevali su već i drugi petli. Pašinici je bilo žao sina, te reče: — Za Božju ljubav, mufti-efendi! — Pa, da ih venčamo, hanum-efendi. I to, „tursko venčanje", izvrši se tako brzo i tako prosto. Ali pre no što su se razišli, staroturci su opet uzeli od Džemala reč: „Ako se opije,“ itd. Ali, on se sad opi brže no prošli put.I opet strah, bol, plač, preklinjaše, grdnja, i muftijin govor, i — venčanje: treće i poslednje.Sad kad bi se opio, Fatma bi odmah morala ići ocu da se nikad ne vrati mužu, koga voli, zbog koga je oslabila, i prolagala se: sad slaže roditelje, posle babu: „Boli me glava.Imala sam groznicu“.Jedanput čak slaga da je bila teška, pa je pala i pobacila... zato je bila onolika vika u kući koju je čula Ajše-kadun...Svi lažu. — Je li sramota što ovoliko lažemo, Alije? — Grdna sramota, Nurije.Ali ona prva, jedna tvoja laž izaziva ove druge. Nurije izvinjava sebe: — Ko bi smeo govoriti istinu pred Gromom?Kad bi on čuo, Emir ne bi ostala ovde ni trenutka. „Ima laži u kojima ja nalazim finoće, čak i nežnosti,“ seti se Fatma neninih reči, uvek kad god slaže. Ali Džemal-bej se opet opi.Sad od njega niko ne traži reč, jer su mu „pevali i treći petli“.No na veliko iznenađenje svih on sam dade reč, i još zakle se, u sve što mu je najsvetije i kao muslimaninu i kao čoveku: da se neće više opiti.„Što se zaklinješ?" viče muftija.„Čoveku je više jedna reč nego nečoveku stotinu zakletava.“ Majci mu beše krivo što je brz, što se ne razmisli, promisli, a on se nasmeja što ona to govori. Posle, staroturci odoše.On potraži Fatmu: od prekjuče je nije video.Nema je.On ode u njen „budoar“, da je traži.I tu je ne beše.Tu su bila dva vrlo lepa njena ogledala, obešena na zidu.On se pogleda u jednom: požuteo kao limun, očni kapci su mu čisto otečeni: bolje da ga danas ona ne vidi.U tome vide da je to ogledalo puklo preko sredine.„To je naša ljubav.Možda je ona to naročito namestila“.Pogleda u drugo: posuklo!On dobro zna šta sve znaju njine žene.I umesto da je i dalje traži, on se zaključa u sobu gde im je bio „đerdek”.Učiniše mu se glupi staroturci, muftija, imam i bejovi, i mladoturkinja njegova tetka, i njina vera, verski običaji.„Daj reč da se nećeš opiti, inače da ti žena nije više žena.“ — „Bože, što je to glupo!Ha! ha! ha!I ja... dadoh reč!A sad se čak i zakleh!S čovekom kao s detetom!„Ako ne učiniš noćas nešto, kupićemo ti velikog drvenog konja i sablju“.I ono jadno da reč, ali kad dođe noć...Ne zavisi od njega.Umesto da mu traže ozbiljnog leka, oni: detinjarije...Pa ta Arif-hanum, pa te nove!Čitale šta se po Evropi radi, pa i one hoće nešto.Šta hoće, one, sirote, ne znaju.“ Zašto je učio?Šta je sad?Besposličar: mlad a ništa ne radi!Zar da nastavi učenje kad je u njemu sve otupelo, mozak, svaki živac?Gde je motor što ga je pokretao na rad — srce?Gde je ambicija — bio je prvi?I pred očima mu iziđoše gradovi u kojima je živeo, i oni ljudi, one žene, i on u svakom radnom čoveku vide sebe, u svakoj lepoj ženi vide svoju ženu.O kako bi bili srećni da su negde tamo gde se radi i živi: danju da rade, noću da se šetaju pored kakvog plavog jezera... — Otvori, arslane! ču se spolja. Ah, njegova majka.On joj ne otvori.Hoće da je sam.Vidi sebe, dečka zdrava ali uvek nezadovoljna: čezne za majkom.Krivi oca, pa ga pravda, i opet ga krivi i pravda.Kriva mu je njina vera i običaji, celo njino društvo ustajalo kao baruština.Isti ludi pojmovi, iste glupe predrasude, stare, izanđale: s čovekom ne sme da sedi ni savremena žena kao ni ona starinska što tvrdo veruje da su četiri svete knjige pale s neba.Pa ustade, otključa vrata, i ode u tetkin bureau ili study, pogleda u evropske knjige, u evropske stvari, i u šalone.„Sirota žena!“ reče i tužno se osmehnu.O, Arif-hanum!O, sve te nove!One, sirote, nešto hoće a ne znaju šta.Bune se, otimaju se, beže od glupih predrasuda i opet im se vraćaju.Rade, a šta su uradile, i šta mogu uraditi u zemlji mraka i hladnoće?U jednoj zagušljivoj atmosferi one sirote sanjaju svež i čist zrak Francuske, zemlje koju možda nikad neće videti, a toliko je vole, govore njenim slatkim jezikom, i svirajući njene melodije, zanose se, nadaju se, čekaju...Šta čekaju ?Vreme stoji, a one, njine godine, njin život prolazi.Idu, idu, idu, i kad pomisle da su stigle kud su htele, ono: grobovi, rastureni tamo amo, plitki turski grobovi; spuštaju ih u njih, uvijene u nekoliko aršina bela platna... Sede za sto, uze pisati, brzo i nervozno, sav unesen u reči koje pisaše krupnim engleskim slovima. Dragi moj Čarlse, Kako sam bio srećan!U toj sreći zaboravio sam bio i Boga, i Bog mi se sveti.A ti ?Lepo: ti si bolji od Boga.A sad, na koju ću stranu, o Bože?Opet Bog!Što ne kažem: na koju ću stranu, dragi Čarlse?Došao sam na po puta pa stao, ne što sam sustao, već što nisam znao kuda ću.„Najgore je za onoga što je umro,“ kaže svet kad detetu umre roditelj.Kako je to ludo!On je umro, s njim je svršeno; ali, dete neizvedeno pa put, povedeno pa ostavljeno...Ako je starije te ima moralne snage, šta će ako nema sredstava?U mene su sredstva kao u prosjaka.Da naprosim, pa da idem dalje, da produžim put.Ali ja prositi ne mogu: u mene nestalo plemićkog blaga, ostao plemićki ponos.Od tetke da prosim.O, ta dobra, malo smešna žena, sve bi mi dala!I sad mi daje novaca, haljina, hrani mene, moju majku i moju ženu.Ona mi pruži liru, a ja, pun plemićkog ponosa, primim je i činim se nevešt, ne rečem joj ni „hvala“ kao da ju je izvadila iz moje kese. Šta ću?Više mi nema venčanja s njom.A volim je.Tek sad kad mi se čini da ću je izgubiti, vidim koliko je volim.U celoj kući je ona: kud god pogledam — ona, kad god oči sklopim — ona.Ovo nije tvoj „stari Džemi“, kako si me zvao, nego Džemal-bej, strastan istočnjak, kome voleti i živeti znači jedno isto.Pitaćeš: kakvo venčanje?Zar si s njom živeo nevenčano?O, ne daj Bože! (Opet Bog!) Ona je meni bila prvo draga, pa verenica, pa žena — nikad ljubaznica.Mi ovamo od žene koju volimo ne pravimo ljubaznicu.Od tuđe ljubaznice, ako je volimo, napravimo svoju ženu.Ja sam ti može biti pominjao u pismu jedno naše piće koje vole muslimani, naročito mladi ljudi.U Francuza absent, u Engleza viski, u Turaka mastika.A kad se Turčin propije, to je strašno, zato što je nama, kao što znaš, piti zabranjeno.Kako sam ženjen, dvaput sam došao kući pijan, lud.„Ako opet dođeš pijan, da više nemaš žene..“ I ja dadoh reč.Pošto ostadoh bez nje, opet me venčaše.Pa nas venčaše i treći i poslednji put.I ko to učini?Jedna najveća pobornica za ženinu slobodu, za ženino pravo i za sve što je evropsko, jedna najveća nova (kako mladoturkinje sebe zovu) — moja tetka!Ja vidim da su one promenile haljine, ali nisu dušu.Duša im je kao u onih starih slepih derviša što, teturajući stambolskim ulicama, na glas čitaju molitvu i gledaju duhovnim očima rajske zelene bašte i žive izvore. Ti ništa ne razumeš, dragi Čarlse.Vi Englezi treba da se prenesete u našu zemlju, da vidite šta sve mi imamo. I ne pozdravi druga, zatvori pismo nepročitano, isprati ga i nađe Fatmu.Ona bejaše u jednoj maloj sobi iz dvorišta. — Ti si ljuta? pita najedanput obgrliv je oko pasa. — Nisam. — Bolesna? Ona sleže ramenima. — Daj da te lečim. I metnu svoje usne na njene, pa se trže, izmače se i gleda je u oči.Ali zašto im je sad ovako?Mir, neobičan mir.Pre su imali još dva venčanja, pa onoliki bol, i strah.Šta oni sad očekuju, čemu se nadaju?Ona ga ne moli da se ne opije, ne pada preda nj, ne grli mu kolena.Da ih neko pita da li se vole, oni bi slegli ramenima.Ali to zatišje ne traja dugo.Ona je kradom plakala svaki čas, a on je to opazio, i činio se nevešt, ali nije bio raspoložen.Osećajući da mu je volja vrlo slaba, po vazdan je sedeo kod kuće, ali je bio rasejan, kao njegova majka uz Ramazan.Njoj su govorili: „ako pušiš, umrećeš,“ i ona je više volela duvan nego život.Tako i on može biti više mastiku nego Fatmu.Za nekoliko dana poblede, užute... — Sine, pij!Pošto ne možeš bez pića, pij! reče mu majka. On je začuđeno pogleda. — Piju hodže, piju imami, piju derviši.Znaš li, sine, kako počinje jedno ilahi, koje derviši pevaju? — Nema greha, sine.Grehota je bližnjega opasti, zavideti mu, ogovoriti ga.Pij, sine, ali malo, manje, da se ne truješ, mlad si. — A Fatma ? izusti on nehotice. — Fatma...Fatma bi se, sine, udala: mlada je, lepa je, od porodice je, bogata je.Ne brini se za nju. — A ja? opet izusti nehotice. — Ti...Mi bismo, sine, tebe opet oženili.I ti si, sine, mlad, lep, dobar, od roda... — I bogat. — Bog je bogat, sine. Da, ona ne treba da je više njegova, jer su je prevarili.On nigde ništa nema i ni za šta nije spreman, a tetka može svoje imanje da ostavi na džamije i tekije...Koliko je puta rekla : „Kad otidemo u Carigrad, mi ćemo sedeti zimi u Stambolu, leti na Bebeku: ja Bosfor vrlo volim, a taj konak nam je najlepši, suta mi pričala.“ I on ju je slušao i ćutao.Sram ga bilo!I kad bi ta njegova žena, odrasla u bogatstvu, pošla za nj samo što je bogat?Pa otac je drukčije ne bi ni dao.Kad bi ta žena čula kako ju je lagao, zar ga ne bi ostavila i ne sačekavši da joj padne treće venčanje?Što da živi s njim lažljivim, u lažljivoj kući?On će učiniti šta treba, a ona mora otići.A ako čuje da ga žali, on će joj sve pisati: utešiće je. Od kuće ode bez „zbogom“ i ne videv Fatmu.Na sofi vide majku i tetku i pomisli: „Sebične!Lagale drugoga da bi osušile sebi oči.“ Zakletva!Kakva zakletva kad ne veruje u Boga?„Boga nema, jer, da ga ima, on bi mi se javio kad sam pošao da prosim ženu koju sam sravnio s njim...“ Oni kažu: U laži započet bračni život, to je zgrada sazidana na pesku.Jedna oluja, i zgrada se sruši...„Da ima Boga, on bi mi se javio kad pođem da pijem,“ reče i iziđe na ulicu. Sultan-nev ruz, to jest „nov dan, sultan dana u godini,“ tako muhamedanci zovu mladence, i očekuju ih kao kakav veliki i svetao praznik, jer je to dan buđenja prirode: izlaze u polje, naročito žene, i na izvorima se umivaju, da podmlade lice, i stare i mlade... Ove godine uoči mladenaca kukurekaše petli na sedalu, i turske žene se sneveseliše: promeniće se vreme.A po turskim mahalama, pred veče je bilo življe no obično: dernjava prodavaca razlegala se strahovito, zvali su mušterije mlekari s jogurtom i voćari s pomorandžama; mali konji i magarci natovareni namirnicama zastajali su pred kapijama koje su se pomalo otvarale da se kroz njih pojavi kakva ruka sa zembilom i novcima.Na česmama pored džamija uzimali su abdest ljudi; a već kad se ču pozivanje na molitvu, po turskim kućama, kao uoči petka, zapali se gde sveća, gde lampa, — da se ne bude u pomrčini kad je veče; a kao svaki dan u ovo doba, navijaju se satovi: podižu se teška đulad što bi skoro dotakla pod.Svud je postavljeno za večeru, jela su sipana, sanovi, poklopljeni, metnuti su na vruć pepeo u mangalu.U ponekoj kući, negde u budžaku, stoji kotlić s vodom gde se hladi rakija...A turske žene, koje nemaju aščike, dosad zasukanih rukava, u uskim gaćama, čupave, sad se umivaju, bele, češljaju, oblače, kite: doći će kući gospodar, muž, „sevap je“. Kod Ibrahim-Hasan-beja svi su veseli, naročito domaćin, jer sutra će imati goste, Džemala i Fatmu.On se raznežio, pa govori majci kako mu se čini da će skoro biti deda.„Oprosti, majčico, što to pred tobom govorim, ali radost mi ne da da ćutim ni pred roditeljem.“ On joj je govorno, kako će njegov unuk pred njim rasti kao njena unuka pred njom.On nije imao sina da oblači, te će oblačiti unuka: sad u građanske haljine, posle u vojničke, ponekad u derviške, kupiće mu fes s dugačkom kićankom i čalmu od zelene svile.A čim napuni četiri godine, on će ga dati u školu; „početak škole" biće svečan: gostiju puno, hodža će govoriti „elif, be,“ a njegov zlatni unuk ponavljaće „elif, be“; on sam posluživaće halvom i pilavom đake, pošto očitaju molitvu za zdravlje i dobro učenje njegova unuka i uzviknu „amin!“; i on sam razdaće im simite; njegova majčica kuvaće šerbet, komšiska momčad posluživaće goste, a njegova slatka Fatma i njena majka rastrčaće se po kući: dolivaju šerbet, ispraćaju ga gostima.I poče govoriti o drugoj radosti.Unuk mu je napunio devetu (on neće ranije), pred njegovom kućom atovi i mazge (on će po starinski): na jednoj vazdan iskićenoj mazgi crnoj i sjajnoj kao da je od atlaza, jaše njegov unuk u novom šarenom ruhu, biserna kićanka dodiruje mu ramena, s fesa čelenka treperi, sija se kao sunce: bubnji i zurne razležu se po svoj mahali (on će sve po starinski); u njega je sva gospoština solunska, a za obrezanje svoga unuka doveo je vešte berbere čak iz Anadolije.On je to govorio vrlo uzbuđeno, počinjući svaku rečenicu sa „majčice“.A kad ućuta, smešeći se od sreće, ona reče: — Ne misli tako daleko, sine; a već kad misliš, ti se podigni i reci: „Inšalla’“. On se podiže i reče triput: — Inšalla’!Ne zaboravljam ja Blagoga i Milosrdnoga, majčice. I u Nurijinoj kući je postavljeno.Ona sa sestrom i Fatmom nemirna je; aščika otškrine vrata na kuhini, poviri pa je nestane; robinje idu u kakav budžak, i tu nešto šapću i vrte glavom. Džemal je otišao od kuće još po podne, pa se više nije vratio.One ga čekaju, izgledaju, a on i ne misli da se vrati.Luta po turskim mahalama kao da nekoga traži.Isprva je mislio samo na ono kako su slagali Fatmu, a posle i na mastiku.On treba da se opije te da ona ide iz te lažljive kuće.A možda je ona sve znala, pa se pred njim pretvarala.I ona ume da laže.Ono veče slaga oca i majku kako je sekla pomorandžu pa se posekla, i ne pocrvene!Ko zna šta je njega lagala?Da ne poznaje nijedno muško, a ono... možda se s nekim i ljubila.„Da se udala za drugoga, zar bi mu kazala da sam ja preskakao zid, dolazio njoj, noću, i ljubio je?O, ne bi.Lažu mladoturkinje kao staroturkinje.Staroturkinje metnu pred vratima ženske papuče mužu nepoznate, i on kad dođe misli da mu je kod žene prijateljica, a ono ljubaznik.Lažljivice!“ uzviknu i zaškripe zubima, pa se unošaše u lice ženama; one su mislile da je kakav bezočnik, te su spuštale na lice peče, a njemu je dolazilo da ih zadavi.Po mahalama tekije, turba, groblja, hamami i kafane.Onde dud, nasred ulice, na širini, i pod njim stolice gde sede Turci, puše na nargilima i piju kafu iz fildžana...Žene se vraćaju iz šetnje, promiču mimo ljude pokrivena lica i oborene glave, idu ćuteći, bez šuma, kao seni ili dusi iz kakvog napuštenog mahalskog groblja s popadalim kamenjem, obraslim u korov.Džemal-bej zastade pred jednom kafanom pod vedrim nebom.Turci su tražili kafu, a kafedžija im donosio mastiku.Opet laž.Pa i on reče, pošto sede i tupo pogleda u kafedžiju: „Jednu kafu!“, ali kafedžija je poznavao i ovoga gosta, te mu donese fildžan mastike.I drugi put je tako bilo, i on je bio zadovoljan što je prevario goste; a sad se zgadi na tu laž, te plati mastiku i ne popiv je, pa skoči, produži put oborene glave.Više nije ništa video, ništa čuo, ništa osetio, kao da je lišen čula.Išao je, i zastajkivao je pred kafanicama gde je bilo puno Turaka, pred veče najviše samaca što stanuju po hanovima.Pred jednom i on sede i zatraži čašu vode, popi je dade bakšiš kafedžiji i odmah pođe, ne hodeći ponosito kao arapski princ, već čisto poguren, duboko oborene glave.Pred kafanama već nikoga nije bilo, osim samaca što stanuju po hanovima.I on će kući.Fatma ga očekuje, izgleda, obukla mu se, namirisala mu se, sad potrči k prozoru, namešta oko na razređene šalone, sad zadrhti od zveke lanca, od treske čivije, od laveža psa od hoda, od šušnja.O, kad bi je mogao videti on!Obukla se u crveno, na glavi joj zelen kalpak, sede kraj svekrvinih nogu, na jedan veliki žut ćilim, te izgledaše kao bulka u žitu, pa poče da priča svekrvi šta je snila: kao došle one tri nove i Arif-hanum, i stale govoriti čas turski, čas francuski, a čas nekim jezikom koji ona ne razume, i njoj je bilo teško, počela je da viče, i probudila se.Svekrva joj ne reče ništa, jer je bila strašno zabrinuta. On svrati pred treću kafanu, gde ne bejaše već nijednog ženjenog Turčina.On ni na šta nije mislio.Spusti se na stolicu i zatraži jednu kafu, a dobi — mastiku.On to prosu, i zatraži mastike.Doneše mu se dve čaše, jedna je velika s vodom.On odasu vode i nasu mastike, koja u vodi pobele, zapeni se.Brzo popi to, i skoči.Kakva zakletva?Išao je brzo, kao da će kući, pa tek uspori hod: opet kafana, i pred njom Turci, samci što sede po hapovima: sede, puše, piju...On i tu svrati, i opet zatraži i dobi dve čaše; i sad odasu malo vode i nasu mastike; opet to pobele, zapeni se: sad mu zadrhta ruka kad prinese čašu ustima.Ustade, brzo, i pohita kući, ali — kafana...Pre no što bi i ovde svratio, preda nj istrča jedan turski nevaljalac, kicoš, visok, vitak, mlad i lep, brčići mu upredeni i namazani pomadom, a lice nabeljeno, u uskim čakširama je, mintanu i jeleku, oko vrata mu je debeo zlatan lanac.To je nekakav Ibrahim-aga, berberin što tako divno udara u tamburu i veseli bejove, vodi ih na čočečke igre, na veselja.On obgrli Džemal-beja, i tako pođe: zaškripaše mu lakovane plitke cipele s visokim petama, a s višnjikastog fesa kićanka udaraše ga po crnim obrvama. Kad dođoše do jedne raskrsnice, Džemal se rasvesti, izvi se iz berberinove ruke i htede kući; ali, pred njima stadoše jedna zatvorena kola, berberin ugura u njih Džemala, pope se i sam i reče kočijašu da tera.Obojica su ćutali, a kola su lupala, tandrkala po krupnoj, neravnoj kaldrmi i jurila prema čaršiji, spustila se i okrenula prema Hamidiji, odatle, pored Bejaz-Kule, pojurila su širokom ulicom k Depou, došla dotle i skrenula kraj mora, pa tu stala.Oba mlada čoveka siđoše.Džemal pogleda prema Bejaz-Kuli, i učini mu se kao da su po moru prosute zvezde.To su bili fenjeri obešeni na motke za jedra.Nebrojeni kaici ljuljkali su se na malo uznemirenom moru, a iz njih se razlegala pesma mladih jevrejskih žena i udaranje u ut i u dahire.Džemal htede da sedne u jedan ribarski čamac, koji se ljuljaše kraj same obale, pa da ide prema Olimpos-Palasu, tu da iziđe i da se kolima odveze kući.Ali Ibrahim-aga mu reče da idu na mali Kara-Burnu, i on pristade. Šta tu ima?Jedna kafanica, niska i čađava.Vazduh je bio zagušljiv.Miriše riba, pečena tu na mangalu.Okolo sede nekoliko bejova, mladića, dva oficira, i čočeci...Svirka, igra, pesma, kafa, mastika i urnebes: zveckaju zilovi, pevaju i igraju čočeci, podvriskuju bejovi i oficiri, odjekuje čađava kafana, tresu se isprskali prozori, i igra, pucajući prstima, jedan ospičav potporučnik, raspojas, smaknutih pantalona, u papučama, bez čarapa, u mundiru sasvim raskopčanom, s brojanicama...U ovu graju, u urnebes, ušao je Džemal-bej zaboravljajući na sve: opi ga dim duvana, miris ribe i mastike...Dim se digao do tavana, miriše jelo i piće i mirišu čočeci, koja na zumbul koja na jasmin, sve na znoj; sve se izmešalo, i miris i smrad; sve guši, zanosi, opija; očni kapci otežavaju, zatvaraju se, ali se i otvaraju od lupe u polomljena ćerčiva i groznog maukanja jednog sirotog mačka metnutog na mangal da se osmudi, od njegove treske u prozor i prštanja razbijenog prozorskog stakla, i tambure treznoga berberina i čampara pijanih čočeka...Za trenutak, kao munja što osvetli predmete sakrivene pomrčinom, tako u Džemalovoj pomućenoj svesti sinu nešto kad vide jednoga Grka s ljubavnim pismima i kosom svoje verenice.Mali, sitan, crn, on vadi iz kaputa pisma i čita ih jednom bledome mladiću.Posle sve to spušta na prljav kafanski sto.Džemal se seti svojih relikvija zatvorenih u zlatnu kutiju, i uzbuđen ustade da ide.„Kuda ćeš?“ strahovito se zahori i to ne ličaše na ljudske glasove, već na urlanje pobesnelih pasa.Dohvativ ga preko polovine, berberin ga posadi pa jedan otrcan minderluk među dva mlada i mrtva pijana čočeka, pa ga uze služiti mastikom: jednu čašu sipa njemu, jednu sebi.On ne vidi da berberinu mastika ne ide u usta, već u nedra.I malo, pa počeše izlaziti bejovi i čočeci...I Džemal iziđe...Kad se vrati, berberin i kafedžija navališe na nj mastiku...Njemu sasvim otežate očni kapci.Potporučnik, onaj u papučama, s raskopčanim mundirom i brojanicama, zaspa kraj minderluka...Zaspaše i još dva mlada beja, iz „dobre kuće“, ali besposličari: ovde kratili vreme.Crni Grk strpa u nedra vereničina pisma i kosu i iz čađave kafane, osvetljene jednom prljavom lampicom, pohita napolje u pomrčinu s jednim lepim i prilično treznim čočekom; a pijani Džemal-bej pojmi da ustane, pa ne mogade, nego pade, skljoka se kraj minderluka kao životinja... Kako je počeo piti, bivao je veseo, i lud, ali nikad besvestan.Sad u njegovoj kesi ni aspre novaca, u glavi ni trunke pameti, ne pameti, već svesti!.. More udara u obalu, šušti.Kukureču drugi petli.Beli se istok i miriše vazduh na more i na vlažno, mokro lovorovo lišće u bašti.Berberin natuče Džemalu fes na glavu, metnu mu praznu kesu u džep, pa ga s kafedžijom, sasvim besvesnog, kao mrtvog, natovari na jedna kola, ponesoše ga kući... Kako je strašna lupa u vrata kad se očekuje nesreća!Kao da lupa baš sama nesreća.I umesto da se na nju vikne, ono joj se otvaraju vrata, pušta se u kuću; a kad se ona već razvije i ukućani joj vide grdno lice ne mogući joj ništa — kukaju. U Nurije-hanuminoj kući svi su budni.Kloparaju nanule sluškinja, donosi se voda, uzima se abdest, klanja se.I u najvećem očajanju, Džemal-bejova majka, žena i tetka ne sumnjaju u Boga.„Biće što je pisano.Hvala ti o Alla’!“ Sad u kući nema novih, sve su stare, sve veruju u sudbinu, u k'smet. U ovoj kući, noćas, kao da je bio kakav težak bolesnik, za koga lekari rekoše da će ostati živ, ako do zore ne umre: u krizi je.Majka nije oka sklopila, tetka i žena udarile u hod: čas otidu uz jedan prozor, čas uz drugi, sad siđu u dvorište, posle odu do kapije: čekaju osluškuju.Ako se malo spuste na minderluk ili na šiljte, saviju se u klupče.I ležu naizmence, kao kod teškog bolesnika, jedne da se odmore, dok ga druge čuvaju.I kao što bi im se onda ponekad učinilo da će ih obići nesreća, tako im se i sad čini.Neće Bog!Zar da razdvoji dvoje što se toliko vole? Istok se više ne beli, nego kao da je poliven zlatom, a pa sredini kao da će se razdvojiti, otvoriti, da se otud pojavi jedan ogroman požar.Pred Nurije-hanuminom kućom zaustaviše se kola i ču se lupa u kapiju.„Možda nije pijan.Zašto na kolima?Da se nije razboleo?Da ga nije neko premlatio, teško meni?“ Neverovatno je, koliko se može misliti za jedan kratak trenutak!„Ne, nije pijan...Kako da se opije kad više s Fatmom ne može da se venča!“... Kapiju otvori Đulrengi, i zakuka: „Aman, mrtav!“...Mladoga beja poneše kroz dvorište četiri čoveka: kafedžija s berberinom i dve sluge; a on kao zaklan, kao hrast oboren sekirom.Majka to ne vidi, a plače.„Hi, hi hi!“ — nekako tako zaplaka.Nurije je ugura kod Fatme.Fatma ne plače, zavija se: proći će pored Džemala pa da je ne vidi.Žena se krije od mrtva muža: nisu više muž i žena — smrt ih je rastavila; a od živa: pogazio je zakletvu i nije joj više muž. — Hajde, kćeri, govori pašinica, i opet: Hi, hi, hi! Ona misli da joj je sin kao drugi put, lud, pa se boji njegove vike, da ženu ne napadne nožem; te je povede na druga vrata, da je vodi ocu.Ni slutila nije da joj je sin kao zaklan, kao hrast oboren sekirom. — Aman, arslan moj mrtav! zakuka Nurije kad vide da ga nose. — Nije, hanum...Nacedićemo mu u usta fuškiju, govori jedan njen sluga. Nose ga u sobu, polažu ga na postelju, raskopčavaju ga, trljaju ga, cede mu u usta „fuškiju", kvase mu teme i trljaju slepoočnice sirćetom. Fatmina nene otklanjala jutarnju molitvu, a roditelji joj uzeli abdest kad se ču čagrljanje halke pa vratima.Kad videše pašinicu s Fatmom, Ibrahim-bej viknu: — Otkud vi, u ovo doba?! — Nesreća! promuca pašinica, pa se spusti na ivicu jednog šarenog sanduka, uz sobna vrata, jer nije mogla da stoji. Disala je teško i ubrzano, kratko, kao da je izišla s kakvim teretom uz brdo.Fatma pade na jedno šiljte i zarida: strah joj je zadržavao suze, a bol ih proli. — Jarabi, šta je?Gde ti je muž? čuše se naizmence glasovi. Pašinica stenjući reče:. — Vaša kći je od moga sipa ... boš. — Boš?!! S kakvim strahom izgovoriše tu jednu, jednosložnu reč.Fatma gotovo izgubi svest, a njena svekrva pođe, posrćući, govoreći: — Nurije će vam sve ispričati. Pa ode ostavljajući ih u čudu.Oni navališe pitanjima na robinju koja beše s njom došla.Ona pomisli da će je bej ubiti što je krila i pobeže iz sobe.A plahoviti Ibrahim-bej viknu na kćer: — Sram te bilo!Bolje da sam imao kamen nego kćer!Od jednoga pobeže, drugi je otera.Okalja mi obraz!Obruka me!Kako ću u svet, nesrećnice?Hvalio sam se svetu ćerkom, dobrom i pametnom, zbog čega je uze plemić i bogataš, a gle kći!Ha, ha, ha!I ja ništa ne znam...Ovakvim mužem veličala bi se i padišahova kći, a moja!... a moja!...Ha, ha, ha!...Sram te bilo!...Šta si učinila?Zbog čega si oterana?... On se smeje, a majka mu se stresa.Kamo da je ona imala kamen umesto sina!Zaustavlja ga, ali ko će zaustaviti munje i gromove?A Safet hanum pristaje uz muža i grdi kćer: — Kamo da sam kamen imala!Sejala sam bosiljak, a nikao mi pelen; sadila sam cveće, a izraslo mi trnje.Po sto puta jazuk! To rekavši, ona pljunu u lice kćer koja se bejaše podigla da ih moli.Fatma se ne onesvesti kad izgubi muža, a kad ču kako je grdi otac, i kad vide da je majka pljunu, pojmi da ustane, da se pravda, pa nemajući snage, jauknu i pade onesvešćena.Roditelji ništa ne vide, ruže je što ih obruka viču na glas: kuda će od bruke !...A stara, tresući se kao prut, s mukom, zakle ih u Božju ljubav da ućute... — Ne, deco, ne pretvara se cveće u korov, pa baš da je neko vreme u njemu bilo.A naša Fatma je ruža vezana u kitu s lalama.Zar Nurije-hanum i njena sestra nisu dobre?Ostavite me, deco, s Fatmom, da je ispitam.Idite da se Bogu molite: uzeli ste abdest.Bog je hteo da vas ovo snađe pre molitve: da se molitvom umirite.Molite se Bogu, za Božju ljubav! Tigar i tigrica, a kad ih stara zakle najvećom muslimanskom zakletvom, Božjom ljubavlju, oni pognuše glave i odoše na klanjanje. Stara, malo primirena, naže se nad unuku, pa je ljubi i budi: — Otvori oči, oči moje!Oslobodi dušu, dušo moja!Zar si ti prva ovako?U nas je više raspuštenica nego žena i devojaka.Zar si samo ti nesrećna?Kako je onoj kojoj se muž pored nje drugom oženi.Turska žena ne zna za veću žalost i veće poniženje.Seti se, ljubavi moja, nauke kojoj te nije učio razum nego srce.Što god nam je pisano ovde (učini prstom po čelu kao da piše) kad smo na svet došli, mora nam preći preko glave.Nisam li te učila, zenico moja, da ćutiš i trpiš?Ti može biti ne znaš šta stoji u našem zakonu, da s jednim čovekom možemo se venčati triput.Pa ako voliš Džemal-beja, ja ću ga moliti da ti oprosti.Ja znam šta je kod mladih... ljubomora „Ljubavi je da sastavi, ljubomori da rastavi.“ Ja ću ići Džemal-beju...Da idem? Ona jako otvori oči, a posle ih zatvori i zarida.Nene je utišava, miluje joj kosu i govori: „O, moja svilena koso, ja sam te češljala i negovala!“ Posle joj milovaše ruke, tepajući im, pa kad vide ožiljak, ona je nežno prekori: „Eto, baš si kao dete: da sečeš pomorandžu pa da se posečeš!Pa sad, taka lepa ruka, a s ožiljkom.Ali neka si mi živa.“ Ona čisto zajauka.Da joj sad kaže istinu.I da reče: „Slatka nene, venčanja mi s njim više nema“.Nek joj sve kažu drugi, njegova majka: ona ne može, samo ona neće... Kad Džemal-beju presta pena pa usta, njegova tetka metnu pa glavu bašjorti i pođe Ibrahim-bejovima da im sad sve ispriča, kad nije ranije.Ali tek što se uhvati za rezu, još i ne gurnu kapidžik, ona oseti nemoć u nogama, učini joj se da joj srce stade.Šta će reći Grom, kad čuje?Šta će raditi?Da je ubije, ili, još gore, da je bije.Kud bi od bruke?U svome strahu se ne seti, da on, gord na svoju mušku snagu nikad se ne bi ponizio da digne ruku na ženu.Zarezi kapidžik i metnu debelu gvozdenu čiviju, pa pohita sestri. — Aman, Alije, šta ćemo, ko da mu kaže?Ja ne smem. — A ja, Nurije, smem, ali ne mogu: sramota me.Da zovemo Arif-hanumu. — O, nju bi snašlo ono njeno, jer on bi joj podviknuo.Nego da pozovemo Ibrahim-efendiju: on je staroturčin, i muftija. Muftija dođe, neprestano vičući „aaa! aaa!“, pošto se iskašljao; one ga i sad dočekaše samo s pokrivenom kosom, Nurije, zaboravljajući pravila njihovih društvenih običaja, odmah poče da govori: — Aman, mufti-efendi!Bili ste nam savetodavac, i ispovednik, i punomoćnik, i svedok.Hvala vam.Za Božju ljubav, budite nam i posrednik... između nas i Ibrahim-Hasan-beja.Kažite mu da ja nisam znala da moj sestrić pije, da je proteran i da nigde ništa nema. — Zar i ja da lažem, Nurije-hanum? — Jedna laž povlači stotinu...Aman, oče moj, za Božju ljubav.Oca nemam, brata nemam, muža nemam.Sama slaba ženska strana.Da nismo on i ja komšije, ja bih sama... ali strah me, kakav je džin, a kapidžik.. — Bak!Bak !Bak !Zar će on ruku na ženu? — Neće.Ali, na čoveka, Džemal-beja...Za njega me strah.Aman, oče moj, za Božju ljubav! — Zaklela si me u Božju ljubav, i to triput, i sad moram da govorim ono što nije istina, reče muftija i ode. Ibrahim-Hasan bej ga dočeka s mnogo poštovanja, kao veliko svešteno lice, kao stara čoveka i kao prijatelja, i kad mu on, s kratkim kitastim uvodom, poče govoriti o pijanstvu njegova bivšeg zeta, i ostalom, njemu se smrkavaše.Kad muftija ućuta, on huknu. — Ne huči, Ibrahim-Hasan-bej.Svršeno je.Ni koga ispituj, ni koga krivi.A muslimanin si, pa ćuti i trpi.Tako je pisano. — Rđavo pisano, mufti-efendi, prostenja on. — E! učini muftija. I to „e“, kratko izgovoreno, mnogo mu reče.Predaje se Božjoj volji, i trpeće.Samo mu je teško od sveta.I bolje ovako.Jer da je ovo ranije znao, pa kćer kući doveo nerazvedenu, muž joj zacelo ne bi „udario pečat“ za otpuštanje, te bi doveka bila raspuštenica.Sad je slobodna, pa će se udati. Tu strašnu priču on sasluša gotovo mirno, a kad muftija ode, on poče da viče, da na sva usta grdi Nuriju i njenu sestru : đaurke.Na ispričavši „muftijinu priču“ materi i ženi, strča u baštu te zakova kapidžik.Ali pošto mu se to učini malo, dozva zidara da kapidžik skine i otvor zazida.Sve to bi brzo.On ide po bašti i kune Nuriju kao žena.„Da Bog da se zatrli takvi prijatelji!“ Žena više ne pristaje uza nj, da ga ne bi dovodila do veće jarosti.On, onako ljut, pođe u sobu kćeri.Mati mu se prepade i reče: — Kuda ćeš, sine? — Onoj đaurki.Ona je znala, a krila! — Volela ga je. — Pijanicu, proteranicu, prosjaka!Kako je je mogla voleti toga carigradskog čak... čakpu... Hteo je reći čapkuna, pa nije mogao, a njegovim sluškinjama dođe smešno, te se gurnuše u jednu malu sobu da se ismeju.Njegov glas se sasvim promenio: piskav je i promukao. — Bog će joj suditi, majčice. — Bog će joj oprostiti, sine.Ona toga čoveka voli. Nene ode unuci, koja beše bleda kao smrt a ne plakaše: od straha joj suze presahle.A a šta se boji?Za život.Kad bi umela misliti, grohotom bi se nasmejala.Boji se instinktivno, kao konj biča ili pas batine.Neni bi milo što ne plače, i pomisli: „Muslimanka, trpi.Svet bi se meni nasmejao, kad bi ona roptala, jer ja sam joj bila učitelj.“ — Hoćeš cigaru, čedo ?Duvan i afion sve jedno. Ona zavrte glavom. — Ah ti nećeš da pušiš preda mnom.Ali kad je čovek brižan ili bolestan, nije grehota ni sramota. Ona ništa ne reče. Nene uze s rafa jednu debelu kožom ukoričenu knjigu, sede prema unuci i uze prevrtati listove: tražila je pesmu s refrenom „ćuti, trpi“.I nađe je, pa je čitaše s čudno dirljivom intonacijom. „Ima Boga, ima raja, ima pakla.Zemaljske radosti su kratke, prolazne, jer traju do groba.Život nam je od Boga poklon koji moramo vratiti Bogu, kad nam ga zatraži.Život je sveća koju Bog pali, pa on treba i da je ugasi.Rastanemo se s milima na zemlji da se na nebu sastanemo...Ćuti, trpi!“ Fatma je slušala nenu i izgledala je sasvim umirena.Dođe veče.Nene leže pored unuke.U kući se sasvim utišalo.Fatma polazi putem koji joj je pokazala muhamedanka.Idući njim, biće pravedna, ući će u raj, sastaće se s čovekom koga voli.Ovako tužna, ona u život posle smrti tvrdo veruje.Ali najedanput, njoj neko na uho reče: „Palo ti je i treće venčanje“...„Koji se na zemlji rastave, ne mogu se na nebu sastati“..Ona je to zaboravila! — Fatma, čedo, ti nešto ružno sanjaš.Hoćeš li malo vodice? Kamo sreća da sanja!Napi se vode, pa opet leže; ali eto onoga, šapće joj na uho : „Palo ti je i treće venčanje“.To joj govori onaj što joj izudarao dušu — Život.A kako je ona njega volela!Uze pritiskati glavu, stezati slepoočnice, jer od te misli oseća grdne bolove. — Da zovemo hećima, čedo? — Šta će mi hećim? — Jesi li spavala bar jedan sat? — Ni jedan minut. I dođe joj neko neobično osećanje, kao da obamire, da umire.Ona se uplaši i skoči, ali htede pasti, te se nasloni na zid. — Nesvest! uzviknu i leže. Nene je trljaše, da joj povrati moć. — Umiri se, čedo, zaspi samo malo. — Ne mogu, nene, mozak me boli. Stara se uplaši. — O, da hoće da se svane, da mi zoveš tejze! Nene se obradova i uzviknu: — Inšalla’!Sutra rano. Čim se svanu, odoše po Arif-hanumu.Ona odmah dođe, ali je dršćući prošla kroz kuću svoga zeta.Činilo joj se da je mnogo kriva što im nije kazala sve još pre nekoliko meseca, kad je čula.Sede na jedan kraj Fatmine postelje, i pošto joj izmirisa lice, navede joj mnoge primere takve nesreće, kriveći više nego ikad njino društvo, uzdišući za onim velikim danom kad će one biti slobodne.I govoraše joj o bolu srca.Ona ga zna.Ona je volela.Ona voli.Njeno srce ne zna za godine... — Prostor i vreme, Emir.Ti ne poznaješ silu ni jednog ni drugog, jer si vrlo mlada.Hajdemo na Rodos.Tamo da sedimo po godine, godinu.Rane ti neće proći, ali će se zalečiti.Sa zalečenim ranama mi živimo, i smejemo se, i volimo.A ti, dušo, imaš nadu.Treće venčanje svršetak, četvrto početak. Ona raširi zenice. — Šta govoriš, tejze? Tetka je gledaše, a ona ne umede da pogodi tetkine misli... Ovo se rašču po celom Solunu.Više i nema šta da se krije.One tri Carigrađanke pohitaše Fatmi, ali ih ne pustiše ni u dvorište: ne dade Ibrahim-Hasan-bej. A Džemal je spavao vazdan i svu noć, a kad se probudio sutradan, nije znao da li je veče ili jutro: otvarao je oči, zatvarao ih i sanjao da izbija dvanaest.Najedanput se seti: okrenuo je leđa Fatmi.Ali kad pogleda, nje nema...Zašto danas pre njega, kad uvek ustaju zajedno, zajedno se umivaju i oblače i zajedno odlaze da doručkuju, i zajedno sedaju na divan i zagrljeni čitaju romane, zajedno sedaju uz Mondije-hanumin bureau i pišu ili njenoj učiteljici ili njegovom drugu Čarlsu?I seti se svega: njine laži, svoga sumnjanja u Boga, i lutanja, mahalskih kafana, Ibrahima berberina, Kara-Burnu i čočeka, to jest samo jedne čočekinje.Pa se zgadi.Da ide u hamam...A gde će oprati dušu?Bolje je što nema Fatme.Kako bi izišao pred nju?Obuče se i pođe po kući, i seti se: „Ako se još jednom opijem“...Tu glupu misao ne mogade dovršiti.Je li se opio ili je bio bolestan, ništa ne zna.Pa i da se opio, Fatma je njegova.Varali ga kao dete.Kakva tri venčanja, kakvo gubljenje prava!Tri starca, stotinu gluposti; sve tako prosto, nesloženo.Zacelo su mislili: odrastao u Evropi, pa ne zna turske običaje, — da ga prevarimo.Prevarili su sebe, ne njega.Zar su to verski običaji!Ona je tu, sakrili su je, da njega prevare, uplaše.Pa otide u tetkinu sobu za rad — prazna; ode u njenu spavaću sobu, pa u salon, pa na sofu — svud prazno.Čak mu nema ni tetke, ni majke, nijedne sluškinje.I njemu se srce sledi, ono srce što se maločas slobodilo, smejalo njegovom strahu.Siđe u kuhinu, otvori vrata i iznenadi se: njegova majka i tetka čuče pored aščike i sluškinja!Fatme ni tu nema.Htede da ih pita gde je, pa ne smede.U predsoblju srete Đulbejazu i brzo reče: — Gde je kujčuk-hanum? — Otišla, odgovori mu ona a ne pogleda ga. — Kuda? izusti on brzo i strogo. — Pa što pitate kuda, kad znate? reče ona kao ljutito i ne gledajući ga. — Kažite hanum-efendiji i hanumi da dođu. Robinja ne odgovori ništa, i ode da ih zove. Kad one dođoše, on viknu strogo, kako ne viče ni na sluškinje: — Šta je ovo ? — Pa ti vidiš šta je, reče Nurije trudeći se da izgleda ravnodušna. — Tejze, ti si sakrila Fatmu, da me mučiš. — Da te ja mučim!Sad si se setno.Bi što bi!Fatma je kod oca, i nije više tebi... Ona ne dovrši, a on poče da se buni. — Glupost!Koja vera još ima takve glupe običaje?Jesu li to verski obredi?Zar oni prosti znaju nešto?...Htede mnogo da govori, pa ne mogade, jer je suviše uzbuđen.Već dve nedelje kako je u njemu bio mir, i on je mislio da je više ne voli; dobio je, imao je svu, zadovoljio se.A sad kad ju je izgubio, on vidi da je voli, koliko je voli.Uđe u njinu sobu, pa mu se učini da je iz nje iznesen mio mrtvac, ona.I tražaše njene haljine.Nađe njen čaršaf, koji od udaje obuče jedanput, i njeno peče, što je krilo njeno devojačko lice, jer ženom ga je metnula jedanput.I sve zbog njega, sve za njega: sedela kod kuće, oblačila se, gizdala se.Zagnjuri lice u njene stvari, što mirišu na nju.Otrča na mesto gde ostavlja za „po kući“ papuče: one stoje tu, slatke njene papučice, male kao detinje, čiste kao da nisu bile na nogama, kao nove, i uze ih milovati, tepati im, metati ih u nedra.Pa ode u sobu gde je ona za vreme Ramazana klanjala, kleče na ono mesto, i metnu svoje čelo gde je bilo njeno.Posle poče da je zamišlja od svoje ruke i da joj ljubi usta i pije oči.Kao lud!Ruka mu je bila kao led hladna, te mu se učini kao da nju mrtvu ljubi...Kao da u kući više nikoga nema, više nikoga ne vidi, samo nju: ulazi u tetkinu sobu za rad, po četvrti put, gleda u stvari na stolu: u svakoj stvari vidi nju.Otvori fioku, uze jednu sliku: njena slika; on ju je slikao s bašjortiom: ako bi je ikad video tuđ čovek, da je ne vidi otkrivene glave.Ižljubi tu sliku.Uze kitu cveća iz njene kose, izmirisa je — nju miriše.Baci pogled pa razređene šalone.Šta će sad ovde?Koga kriju?Pa se seti ogradnog zida: nikad više da je ne vidi!Ovaj nizak zid učini mu se viši od najvišeg brega.Da nisu muhamedanci, sretali bi se na ulici, sastajali bi se po kućama, razgovarali bi se: on bi joj govorio o ljubavi.Ovako, da joj piše, da je pita hoće li da mu bude ljubaznica, kad da se sastaju, i gde?Tamo, ispod Čauš-Manastira, pored kakvog napuštenog groblja, ili u kakvom turbetu, u tekiji, — njemu više ništa nije sveto... — Ostavljao sam je, morao sam: bežao sam od svoje kuće zbog gostiju, svu noć sam sedeo s beskućnicima i pio sam ..Mi, mladoturci i nove, srušićemo sve prepreke: oborićemo prestole, poubijaćemo tirane, polomićemo kafeze, iseći ćemo čaršafe, pocepaćemo peča, bašjorti, jašmake.. — Džemale, sine, umiri se, majka te moli. On se trže, zastide se: glasno je govorno, i one su čule.On je plakao.Da li su mu videle suze te dve žene? — Ostavite me, molim vas, hoću da pišem drugu, reče, pa zatvori vrata. One, obe, čučnuše pored praga tresući se. — Da ne učini neko čudo, Nurije?Da se ne ogreši ?... — Alla’!...A čime će, kad nema oružja? — Džemale, sine, otvori, tako ti Božje ljubavi! — Nema Boga. — Alla’! viče Nurije i pokriva lice rukama. — Otvori, tako ti materine ljubavi! — Nema matere.Provodi se s čovekom, posle majka. — Aman, poludeo! viče Nurije. — Ovo nije ljubav no strast.Ja se sećam kad je bio dete: druga, koga voli — steže, muči, tobože miluje ga, i drug mu pobegne; a on, isto kao sad: groznice, buncanje.Na mene je, teško meni!I ja sam tako radila kad god sam izgubila nešto što volim. — Lud, Alije. — Nije lud.Strastan, Azijat.Evropa mu nije mogla izmeniti krv.Oh, što odvedoh Fatmu? — Pa, pala im venčanja. — Kakva venčanja?Ko ih je venčao?I ko ih je razvenčao?Ali zar su to ljudi kad nisu ništa mislili pre no što će izvršiti zakonske odredbe?Videli mu telo snažio, mladićsko, pa kao da će mu po tabanima degeneke — izdržaće: duše mu se nisu setili.Jedanput rastavismo konje, pa jedan od tuge presvisnu.A ljude, čoveka i ženu što se vole..Oh, što odvedoh Fatmu?...Kad sam imala kakvu svoju tajnu, nisam je umela kriti nijedan dan.A tajnu ovoga mladog lepog čoveka i ove mlade lepe žene umela bih kriti sto godina. — Sestro, nisam znala da si ti pobornica slobodne ljubavi, i vrlo mi je čudno... — Ne, ja to nisam.Ali sam protivnica idiotskih brakova.Brak kod naprednih, prosvećenih naroda, mnogo je savršeniji od našeg, pa ga ipak nazivaju nesavremenom, preživelom ustanovom.Jadno, jadno ovo dvoje mladih!Njina sreća je žrtva mraka i neznanja, završi pašinica i zaplaka. — Obećaj nešto Bogu, sestro, reče Nurije. A pašinica poče: — Sva, cela moja duša je nova, ali u njoj ima pulo staroga.To mi je u krvi, nasleđeno od mojih predaka.Ja verujem u sve u šta su verovale moje pramajke: u tekije, u molitve...Ja se zavetujem Blagome i Milosrdnome: čim bi mi se sin opet nasmejao, ili samo osmehnuo, ja bih Bogu sekla crnu žrtvu i zapalila bih mu sveće u svim redom tekijama... Emir-Fatma je bolesna; dolaze lekari i žene bajalice, pa ništa ne pomaže, svako pred veče uhvati je groznica.Njen otac navalio da idu u Carigrad, da opet uzmu kuću u Bejler-beju, na anadolskoj strani, i kad joj to nene kaže, ona zaplače; inače je mirna, „ćuti i trpi“. Kad je bila za mužem, Mersije joj dolazila isprva neprestano, posle nikako, čak ni za vreme Ramazana, kad rođake i prijateljice ne idu jedna drugoj samo ako nisu u ljubavi.Kako je ostala boš, to jest slobodna, Mersije joj dolazi često, čas s majkom čas s Arif-hanumom, i više noćiva kod nje nego kod kuće.Kad bi neko mogao zagledati u dušu ove mlade i lepe turske devojke, video bi da ona sestru žali, a i zavidi joj.Čak joj zavidi i što slobodno tuguje, što se izjada čas njoj čas Arif-tejzi, te joj bude lakše. Turske žene dolaze da obiđu bolesnu Fatmu; neke joj ponude šalju, a neke donose pomorandže, ratlokuma.Većina dolazi iz radoznalosti, fino ispitujući šta je sve bilo, i ako su čule, i ako znaju da je ova mlada i lepa turska žena raspuštenica.Mnoge, koje imaju kćeri na udaju, zadovoljne su što se ovaj veseo komad iz turskog života, „brak iz ljubavi", ovako tužno svršio; jer Safet ih je uvredila, rekavši negde da su joj one zavidele i došle joj na čestitanje, kad joj se kći isprosila, tek posle nekoliko dana. I dolazile su one tri nove, ali preobučene, prerušene: umesto koketnih i s mnogo ukusa i elegancije skrojenih čaršafa, one imaju gornji deo prost kao mnogo ubranu suknju, kako se nosi po malim gradovima, a na licu su im gruba peča.Isprva su mislile da ovo pozajme u prostih, starih turskih žena, a posle, bojeći se da se ne čuje, odoše u čaršiju i kupiše prosta lica za čaršafe i debela peča.Nikad nisu došle sve tri zajedno, već po dve, ili samo jedna, da ne bi palo u oči Ibrahim-Hasan-beju.Uvek su dolazile pešice, i s bejom su se srele više puta na ulici, jedanput u dvorištu, a jedanput u predsoblju; on i ne sluteći da su u tim prostim staromodnim čaršafima one tri fine nove, koje on silno mrzi, i ako ih nikad nije video, kao dobar muslimanin okretao je od njih glavu. Kad bi bilo žive duše koja može zaviriti u haremske tajne, ta bi duša videla da je one ne pohode često samo da je bolesnu obiđu, već i da je razgovore, „leče“.Tetka joj navodi hiljade primera ovakve nesreće; a ona govori : „Ne, to nije tako.Njoj nije bilo kao meni.“ — „Kad imamo fizički bol, mi mislimo nikoga ne boli kao nas; zato što tuđe bolove ne možemo osetiti,“ kaže joj tetka, a ona ostaje pri tome, da nijednoj nije bilo kao njoj.Da nešto Ibrahim-Hasan bej uđe u kćerinu sobu, kad su tu oni crni džakovi koje je na ulici video, on bi se zgranuo... Šta će biti s Emir-Fatmom?Dobiće jektiku.Turske žene podnose fizički bol ćutke, a pod teretom moralnoga bola puštaju glas, i iznemogavaju, padaju.Zatvorene, nema ničega što bi im skrenulo misli s onoga zbog čega pate. Pa ipak, Fatmi je malo bolje, to cela kuća opaža; od pre nekoliko dana, ona se pokatkad osmehne, a juče se obukla i zakitila. — E, hvala Bogu! veli njena majka radosno. — Hvala Bogu! kaže i nene i nastavlja: To je mladost, gospođo snaho.Kad umre sirota Nazire-hanum, Halil-bej, njen muž, skoči s trećega kata.Ostade živ, i posle šest meseca se — oženi.Kad se poseče dete, rana začas zaraste; a kad starac, njemu i ne zaraste: s njom ide u grob. Kad Fatmi bejaše najteže, njen otac uplaši se da ne umre, i u tome strahu obeća: Bogu crnu žrtvu, tekijama šarene sveće, sirotinji milostinju novaca. — Majčice, ako da Bog da mi Fatmi bude bolje, ja ću poslati Minire-kaduni hiljadu groša, reče majci. A ona, poznajući sina, uplaši se i reče: — Misli, pa tad obećavaj, sine, da se ne ogrešiš. I njoj bi bolje, a on pomisli: „Ne, ne mogu hiljadu groša... imao sam mnogo troška, zbog bolesti.“ I koristi se jednom tačkom u verskoj im odredbi.Uze džak brašna i u brašno zavuče zavežljaj s hiljadu groša u zlatu, i to posla jednoj sirotoj udovici s porukom da ne mora izručivati brašno — on joj džak ne traži.I odmah kupi od nje taj džak brašna, misleći : „Zavet sam ispunio; poklon nisam uzeo natrag već sam ga kupio!“...A Bogu i tekijama učini kako se zavetovao. Kako je „boš“, napuniše se tri meseca i deset dana: Arif-tejze joj poče govoriti o udaji!Svi se zgranuše: otkud joj ta smelost!Majka joj ne bi vređala njen bol tako brzo — posle tri meseca.Ona se na tetku ne naljuti; tome se njeni još više začudiše.Obučena, nakićena, osmehnula se, a ništa nije rekla.U onoj njenoj mirnoći, nene je nazirala dobru muslimanku, vernu kćer Islama: pomirila se sa svojom sudbinom, predala se volji Božjoj.Niko nije ni slutio da je ona automat novih, i da je ućutkuje nada, jedna tajna koju sve kriju na dnu duše. Da hoće da se udaje za čas se rašču, te počeše dolaziti majke, tetke, strine, da je „gledaju“.Prosioci su joj bili Solunjani, jedan Skopljanac: svi bogati.A njen otac želi da ovaj brak bude potpuno evropski — po izboru.Kao da je to izbor ako neka žena kaže: mlad je, lep je, iz kuće je, bogat je, učen je, i ona kaže: hoću.Zar kad kupuje haljinu ona je kupuje po opisu: čista svila, na cvetiće, polje zeleno, cvetići crveni.Ona haljinu nikad nije tako kupila, već su joj iz čaršije donošena lica: gledala ih, birala ih, metala ih od lica do dole, gledala se u ogledalu izbliza, pa se izmicala, i opet gledala, pa nosila ogledalo prema svetlosti, i u zasenak: ogledala se.Eto to je po izboru.Haljinu po izboru a muža po opisu! Danas joj dođe tejze s najstarijom novom, Fahrije-hanumom, i pošto se porazgovaraše nasamo, dozvaše u sobu njenu majku i nene i rekoše: — Mi, bogme, hoćemo svadbu? — Kakvu svadbu? rekoše ove u jedan glas. Da udajemo Emiru, reče Arif i pocrvene. — Za koga ? reče Safet. Za Ali-Rašid-bejova Osmana. — Ah, samo to da bude! reče Carigrađanka, pa i ona pocrvene. — Otkud to?!Vi nove provodadžišete novoj za staroturčina! — Otud što je lep... lep.Safet jagnje, ja tako lepa čoveka nisam više videla, veli Arif. — Kad bih ja bila raspuštenica ponova, ja bih se za nj udala, ako je staroturčin; udala bih se zbog njegove lepote, reče Carigrađanka pa se zasmeja, ali joj smeh nije išao od srca... Posle dodade: — Jeste li ga vi kadgod videli, Emir-hanum? — Ja... jesam.Ja njega poznajem, odgovori Fatma zbunjeno. Koliko je bleda, još više poblede i kradom uzdahnu. — On ti se dopada!Ja te za njega, kćeri, ne bih dala, pa makar ostala neudata.I zar bi se ti kod njega presedela?...Lep ali lud.Još nema punih trideset a već oterao tri žene.I za šta?Prvu, što je pozajmila oboce jednoj komšiki; drugu, što je otišla u komšiluk bez pitanja; treću...Potpuno lud. - Zašto je oterao treću? reče Carigrađanka radoznalo. — Što nije ostavila kese u kojima je iz čaršije donet pirinač i brašno, već ih izgorela.„Neće biti dobra domaćica,“ rekao.Nar nije lud? Fatma obori oči i reče: — Kakav je moj otac, pa ga ja nikad nisam naljutila osim... — Šta kažeš?Tvoj otac! viknu njena majka prekorno.Tvoj otac je ljut, ali nije lud...U goru i kamen! — Pa i ovaj nije lud. nego pust...Nije ni to, nego gord, zbog svoje lepote, poče Arif. Safet je prekide: — Ta kuća!Bogata istina, ali puna: roditelji, brat, sestra, snaha, bratova deca...Ceo Solun zna da je on snasi i dever i muž...I ceo Solun zna da je ona, ta njegova snaha, jetrve opadala, zato on...Kad umre ovaj jadnik (brat mu je jektičav), on će snahu uzeti, a može: mlađi je od brata.I ona lepa, mlada, njegovih godina.A gde je u kući više žena, tu se ne zna za mir; ako im muž ne podeli na ravne časti rumenu jabuku — svađa. — Snaha mu nije u toj kući.Zejna ne opada...Ona je za tekiju, reče Arif. — Moja kći ga se ne bi dodvorila.Pa zar opet raspuštenica?A ti, Arif, braniš ovakve žene!Zejna je prosta nevaljalica. — Bože sačuvaj! - Jadna Zejna...Ali, drugi put o njoj, reče Arif. — Ali ja ga volim, vrlo tiho izusti Fatma. — Koga, kćeri? uzviknu majka ostavivši Arifu. — Toga... Majka joj se grohotom nasmeja, kako se nikad ne smeje, i reče: — A šta je bilo ono?...Za godinu dana dve ljubavi!Ne može...Ja sam muslimanska žena, te dobro znam šta je ljubav.Sedeći po svu noć, pušeći i pijući kafu, ja sam je s drugaricama raščlanjavala na najsitnije deliće, te joj znam i početak, i sredinu, i kraj, i znam sve njene pojave kao i to, da ona nije ovako kratkoga veka i da ne umire na prečac. Arif se nasmeja i zapljeska sestri. — Kaži, kćeri, ko može voleti nekoga koga nikad nije video? — O, može, reče Carigrađanka.Ja sam u mnoge francuske pisce ludo zaljubljena a niti sam ih videla niti ću ih videti: fizički su mrtvi. — Ja sam Osman-beja videla, reče Fatma i pocrvene. - Odakle? upita njena majka začuđeno. — Kroz tejzine kafeze. — Otac te ne bi njemu dao, i ako je iz dobre porodice i bogat, zato što ga se ti ne bi mogla dodvoriti pa bi te pustio.Kud bi posle, crna kćeri?Otac te ne bi više u kuću.Tolika bruka dosad, završi Safet vrlo uzrujana. Arif opazi to, pa poče nešto sasvim deseto. Ali sutradan ove opet dođoše i odmah počeše o Osman-beju, hvaleći ga, govoreći o njegovoj lepoti; i Fatma opet reče da ga hoće, da se za drugoga nikad ne bi udala.Nene i majka je odvraćahu; a kad Arif pomenu zetu, on gotov, i vrlo veseo.Njemu je imponovala Osmanova energija, muškost; i dopadala mu se njegova kuća, porodica, i bogatstvo.„Kad ga voli, majčice, da je damo: ja njega bar poznajem, naše solunsko dete.Da je damo da se ne ogrešimo; a ona, moja kći, neka se seti one poslovice iz bukvara: „Dva uha, jedna usta: dvaput slušaj, jedanput govori.“ Namučila se s nevaljalcem, te će znati ceniti čestita čoveka.“ I dadoše je! Venčanje, kao obično u Turaka, bi odmah.Oko spreme se ne zadržaše, jer ona nije devojka.Sve se svrši za nekoliko dana, — odvedoše je.I staro i mlado, i bogato i siroto, i muslimansko i nemuslimansko, sve se začudi šta joj bi.Jedne žene je ogovarahu, druge je branjahu : osvetila se Carigrađaninu što je pretpostavio ženi mastiku.Naposletku, ona se sad udala za pravoga plemića i bogataša.Samo što je taj plemić čudne naravi: ako ga se ne dodvori, opet raspuštenica.Kako je venčana, one tri nove nisu izlazile od Arife.Po čitave časove vodile su nekakve tajne vrlo ozbiljne razgovore.Izgledalo je kao da spremaju nešto ozbiljnije od Ustava, kao da se pripremaju za nešto skoro, i bile su vrlo zadovoljne što je „čovekova duša pomrčina“, te se kroz tu pomrčinu čak i ne nazire ono čime su se one za ovo kratko vreme srodile, same postale to nešto tajno i ozbiljno.I Mersije je posvećena u ovu tajnu.Ponekad se zasmeju i viču, pitaju se: „Jesmo li mi nove?“ Ali kakav je taj njihov smeh! Poslednjih desetinu dana, Džemal-bej je samo mislio na odlazak u Evropu; i da mu je dopustio ponos da traži novaca od tetke, on bi već bio daleko od grada gde je toliko ožalošćen i osramoćen.Ali kad ču šta učini Fatma, on zaboravi na put, izbezumi se.Tri meseca!Šta su za bolno srce tri meseca?!U njegovu srcu rane još nezasušene, u njenu zarasle!I bacaše pune prezrenja poglede na tetku i majku.„Ne, čedo, to nije žena, to je majka,“ govori mu tetka, osećajući šta misli njegova pobunjena duša.Jer on sad ništa ne govori.Zatvori vrata ženama, majci, tetki, robinjama, sluškinjama; sluga mu donosi vode, ručak, večeru; on osim vode sve vraća.Ko sad da ga teši?Šta da mu se sad kaže?Materina nedra mogla su ga otrezniti, ali mu ne bi mogla ublažiti bol, koji osećaju svi ukućani, pa ga poštuju i boje ga se kao Boga, i od njega, toga bola, kriju oružje, puške, noževe, jatagane.Kad iziđe u dvorište, tetka pohita za njim, tobože onako, da se prošeta; kad pođe ka kapiji, sluga se spremaše da ga prati, krijući se.Ali on se vrati i sede u sobi za rad, ne na njeno mesto, već dole : njenu mestu okrete leđa; i uhvati se za kosu ne puštajući glasa.Majka uđe k njemu i poče nežno, pokazujući mu jedno stakalce: — Evo, čedo, arslane moj, — mastika..Što ne bi?Pio si kad nisi imao brige, a sad...Ja sam ti, sine, kazala, i ti znaš, da piju imami, da piju derviši, piju i pevaju .Uzmi jedan gutljaj..Nisi je okusio za toliko, kako ode ona...Ah, sine, zar je ona dostojna toga bola, tih suza?Suze su ti u srcu, ona je u tim suzama: isplači ih, sine, obriši ih, skupi ih u mahramu, pa nju daj majci: majka će je svojom rukom oprati...Evo je mastika!...Ja bez duvana ne mogu.O, da mi nije duvana kad me spopadne bol!Ovako, ponekad čak i zaboravim na bol.Pij, sine! On podiže glavu i pogleda u majku tupo. — Sine, pij!A posle da bežimo iz ovoga prokletoga grada: i ja ću s tobom u Evropu; mi nismo siroti.Kad ima Nurije, kao da ja imam; mi smo jedna krv, i ako nismo na jednom srcu ležale; mi se volimo.Ja sam kriva, pa hoću da se kaznim, hoću s tobom u svet koji poznajem po pričanju i iz knjiga, i koji mi je stran, tuđ, nemio: on me je lišio tebe; godinama sam te želela, čeznula za tobom...Pij, sine! On je opet tupo pogleda ništa ne govoreći, zatvarajući oči. — Sine! On ne progovara i ne gleda je, a glavom daje znak da iziđe. „Video je mastiku, ali joj nije osetno miris.Ja duvan kad gledam ne marim, ali kad osetim miris zapaljene cigare...“ — pa otvori stakalce s mastikom, prinese mu ga: — Sine! On ćuti kao da je onemeo; ona iziđe smrvljena.Po koju bi cenu sad pio?Ni po koju.Da kažu: doći će ti Fatma — čak ni onda.„Dve strasti ne mogu zajedno.Ono pre nije bila ljubav, već voljenje.Jer kako je mogla biti ljubav, kad on: mnogo puta o njoj govorio, svega je dvaput video.Utisci jaki, ali malo uspomena.Ovo sad ljubav je: koliko uspomena, koliko radosti,“ misli tetka i uzdiše. Treći dan iziđe.Čisto postario.Ulicom je sretao žene i okretao glavu od njih s puno mržnje.A koga god čoveka, mlada i lepa srete, zagleda mu se u oči, i srce mu tada silno kucaše, krv udaraše u slepoočnice...Može biti ovo je taj Osman-bej!“ I neopisana ljutina ga obuzimaše: da ga uhvati, ubije: „On nju...“ Ne, dalje nije smeo.„Stanite!“ viče mislima.Ako vide koga sedog starca, gospodskog izgleda: „To je njen svekar.“ U svakom mršavom otmenom muslimaninu vide njenog devera.„Blago njima!Oni nju gledaju, oni su joj bliži od mene; oni njoj i ona njima!“ Pa ne gledajući ni u koga, ni u šta, on je produžavao put misleći: „Svi su oko nje, razgovaraju se, šale se, ona vesela nevesta...Zar da joj je taj Osman-bej bliži od mene!On njen, a ja tuđ!Zar će je on voleti kao ja.Niko je nije tako voleo piti će je voleti.I ona ne mari za moju ljubav!Iz svih srca, što su oko nje, da skupi ljubav ujedno, pa nije koliko moja...“ Posle se malo razgali: „Ja sam joj prvi.S njim se poznaje od pre neki dan, a sa mnom otkad!“ I prebroji na prste mesece: „Dvanaest...Godina dana prošla kako sam je prvi put video.“ Pa opet ga spopade bol, još žešći, i neopisana ljutina, jer vidi sobu jednu: tu je ona s Osman-bejom... sama.Pa ne sme dalje.„Stanite!“ viče mislima.Nasešće mu krv na oči, rasporiće prvoga koga sretne; jer „od radosti se čovek opija, od ljubomore ludi...“ Ali kako mu bi teško kad u džepu ne nađe noža!Svega se seti i pohita mimo mahalske kafane, mimo ljude, Turke na niskim stolicama: ništa ne vide.On gleda jednu kuću, gde će ona biti sa svojim roditeljima: oni će joj sutra biti gosti na ručku, i na večeri: petak je.Nidi nju veselu: nije joj njega žao.I toliko mu dođe teško što je vesela kad je on tužan...Srete ga jedan drug, i povede ga na Molos, novim pevačicama.On se kao malo razgali: sad će s pevačicama: ali kad dođe, opet beše tužan.Drug ga povede k najlepšoj, ali on s puno odvratnosti okrete glavu...Nikad neće poljubiti ženu koju ne voli, kao nekad.Pobeže iz kafane, vukući sa sobom svoj teret; pa pođe za jednim lepim visokim Turčinom.„To je Osman.Pratiću ga do kuće, pa ću ga ubiti.“ Ali lepi Turčin svrati u jedan dućan, on produži put. Kad se vrati kući, beše veče uvelike.Posrćući prođe pored majke i tetke ne rekavši ni „dobro veče“, a one se obradovaše: pijan.Posle videše „da ga ne zanosi glava već srce“, i sneveseliše se. — Alije, Alije, šta ćemo ?Sebe bih prodala, da mu kupim nju, ali ona se ne kupuje, nije robinja. Pa ode njemu i uze ga milovati po kosi i opalu licu; on se ne brani, ćuti: miran je kako ga ona nikad dosad nije videla.Obradovavši se, istrča, sestri da kaže.Njoj ovaj glas ne bi prijatan. — Znaš, Nurije, kako je more pred buru: tiho, nekako strašno tiho? reče pašinica s mnogo brige. — Ja opet volim...Smem k njemu.Odneću mu večeru.“ To rekavši odskakuta u kuhinu, i uzevši tanjir muhalebije, ode u sobu za rad.On seđaše za stolom, nalakćen, a ona veselo reče: — Mon Dieu, arslane, muhalebija!Ovako dobra nije skoro bila.Jedi... sam, kad nećeš s nama. — Dok popušim cigaru, reče on... Ona pogleda, i kad nigde ne vide zapaljenu cigaru, uze jednu iz svoje kutije, i davši mu je, ukresa žižicu.Pa se trže i reče: — Da ugasim...Cigaru posle večere.Iznemogao si, ne jedući toliko... tri dana.Molim te! On joj opet reče da će posle, dok popuši cigaru.Ona iziđe pa mu donese jednu divnu ružu i reče: — Mon Dieu, qu'elle est belle!C'est la France! On se osmehnu, podignuv jedan kraj gornje usne; ona u tom osmehu ne vide podsmeh nego dosadu, pa iziđe, nameravajući da opet uđe, s majkom mu, da ga obe mole da jede.Ali još nije bila ni do sofe, iz sobe za rad ču se pucanj.Ona, nesvesno, smače papuče, pa potrča kao bez duše...Nasred njene sobe seđaše Džemal, bez kaputa, razdrljenih grudi, odakle je išla jasna krv, i okretaše se, kao da hoće da se pribere gde je.Kraj njega, s desne strane, bejaše revolver.Videvši njega krvavog, Nurije ništa ne progovori, niti pusti glas iznenađenja ili straha, već sama polete konaku, gde su sluge.Jedan istrča pred nju, i videv je gologlavu, okrete joj leđa; a ona mu brzo i pribrano naredi da trči s drugim slugama po lekare, trojicu da dovedu, odmah... koji su im najbliži: „Murad-Džemal-bej čistio revolver, pa se slučajno ranio...“ Pa pohita sestri.Ona je bila dole, pa kad je dotrčala Đulbejaz i rekla joj: „Ubio se Džemal-bej“, pošla, zaljuljala se i pala...Lekari dođoše brže no što bi se očekivalo, i namestivši mladoga beja na divan, uzeše mu ispitivati ranu... Kuća Osman-beja, Fatmina drugog muža, blizu je Kasumije.Ona je velika, starinska; u njoj se živi patrijarhalnim životom: niko ništa ne uradi, dok ne pita „glavu kuće“, oca Osman-bejova.Po redu i čestitosti, ta kuća je služila za primer Solunjanima više od pola stoleća, služila je do pre nekoliko godina, dok se nije počelo govoriti o vezi između snahe i devera... Pre devetnaest godina, Ali-Rašid-bej, Osman-bejov otac, oženi svoga najstarijeg sina, Ahmed-beja, po treći put udovca, čoveka u trideset devetoj godini, oženi ga jednom, nežna zdravlja, jedanaestogodišnjom devojčicom iz unutrašnjosti Turske.Pored toga što je bio stariji od svoje žene dvadeset sedam godina, on je uvek izgledao kao bolestan: visok, mršav, žut, te su svi govorili da je jektičav.Inače je dobar, i po naravi i po srcu, bolji od sve Ali-Rašid-bejove dece.Tih, blag, on je prema svojoj ženi, detetu, bio vrlo nežan, više kao otac, nego kao muž; svašta joj je kupovao dok je bila mala, naročito igračke, i ona ga je za to volela kao oca, i bila mu za poklone zahvalna: kad je god pošao i došao poljubila ga u ruku.Rodila mu tek što je napunila četrnaest; ali zbog suvišnje mladosti, ona dete nije mogla doneti; rodila ga u osmom mesecu, te je umrlo.Posle mu narađala krasnu decu, i bila dobra i nežna majka.A kao žena, što je bivala starija, sve je češće pogledala u muža, svoju nepriliku, i bunila se.Ali odrasla u strogo moralnoj kući, a tako i udata, ona nikad nije pomislila da mu se sveti za zločin izvršen prema njoj, kako je ona sama sebi govorila, naročito da mu se sveti onako kako su se svetile muževima, svojim neprilikama, neke njene prijateljice: jedna joj se prijateljica volela s pastorkom, i o tome je njoj otvoreno pričala, a ona se ljutila i gadila. Prolazile su godine, od slabunjave jedanaestogodišnje devojčice postala je zdrava, divna žena.I jednoga dana, ona oseti u srcu dva osećanja: mržnju prema mužu, i ljubav prema nekome koga nikad nije videla, samo ga zamišljala...Ona je čeznula za tim zamišljenim čovekom, tvrdo verujući da će joj kad tad doći, i ako im u ono odeljenje kuće što se zove harem ne ulaze drugi ljudi do muž joj, svekar, njena braća, i jedan dever, prema kome oseća sestrinsku ljubav: s njim je odrasla, od nje je stariji dve godine, a od roditelja je skoro otišao, oženiv se i dobiv službu u Skoplju. Jedno proletnje jutro, u kuću njena svekra dođe drugo muško, za nju potpuno strano, tuđe; ona ga nikad nije videla.To je Osman-bej, njen mlađi dever.On joj je vrsnik.U Carigrad je otišao još detetom, pre njene udaje, pa nikad nije dolazio u Solun, nije mu dao stric, koji ga je bio uzeo pod svoje, nemajući dece; a sad mu je taj stric umro, i on se odmah vratio roditeljima.Mladić od dvadeset četiri godine, on je svojim zdravljem i muškom lepotom porazi.Učini joj se da to nije njen dever, već onaj nepoznati, koga ona voli kako je postala ženom, i nada mu se.I ona se u nj ludo zaljubi, zaboravljajući da je žena, da je majka četvoro dece, da ima i žensku decu, dve krasne devojčice.I ako zanesena, ona nikad ne pomisli da će doći do prestupa, do greha, da će pasti s deverom, i to u svekrovoj, u muževljoj kući.Ali on je osetio njenu ljubav, opazio njene tople a zbunjene poglede, i grozničavost kad joj se đerđefu približi da vidi kako veze, i užas kad jednom reče: „Gospođo snaho, hoću da se ženim — tražite mi devojku“.Pored toga što je vrlo lepa, ona je i dobra: u kući sa svima lepo, svekru i svekrvi „vodi čest“ kao prvih dana, i bolje, jer onda je bila dete pa nije umela; sa sluškinjama je ne kao gospođa, već kao majka, i Osmanu, i zbog toga kao zbog lepote, bivaše sve milija i bliža.Ne prođe mnogo, a on bi sav obuzet mišlju o prestupu, o grehu, onim na šta ona nije smela ni pomisliti.I vrlo drzak, ne osećajući prema roditeljskoj kući onoga pobožnog poštovanja, zato što u njoj nije odrastao, što se gotovo sasvim otuđio, on uze vrebati priliku kad će mu snaha kod kuće biti sama.Posle mu se učini da od toga nema ništa, te očajavaše.Prođe godina dana kako se vratio.Jedno jutro iđaše ulicom zamišljen, neveseo, mučen svojom strašću, pa se trže jer srete oca i brata; malo dalje, srete majku, sestru, bratanicu, devojčicu od svojih deset godina, i jednu sluškinju, s boščicom: idu u hamam...Kao na krilima ode kući.U avliji se igrahu dvoje mlađe bratove mu dece, muškarac i devojčica, terahu obruč kao Evropljančići, pa kad videše strica, zacikaše od radosti, i bacivši obruč, potrčaše mu na susret, devojčica, plave duge kose, u beloj anterijici, skakutaše oko njega, i tapšući vikaše : „Tatli bej-adžo“, i moljaše ga da se sagne da ga poljubi.A on, zapet onim, omilova decu mehanično i gotovo hladno; ona to osetiše, pa ga ostaviše, spremna da zaplaču.On ništa ne opazi, već brzo izusti: „Gde je Osman (brat im, stariji od njih)?Devojčica odgovori : „Kod Emine-tejze s Ajše-kadunom“ (sluškinjom).Njemu zaigra donja vilica i potrča u kuću: deca, tužna što ih stric ne voli, ne pođoše za njim kao drugi put...Snaha mu bejaše u jednoj sobi s ulice, šijaše nešto.Kad njega vide, oseti šta hoće pa pretrnu, ali ne pobeže, čak i ne pokri razgolićen vrat, kao drugi put...Nikad joj nije ni aluzijom pomenuo o ljubavi, a sad joj priđe smelo, drsko...Izgledaše kao da su se bog zna otkad dogovarali.......... Silan stid natera joj suze na oči.Njemu igrahu na licu mišići i donja vilica, a ona, ne gledajući ga, pokrivaše lice rukama i plačući mucaše: „Teško meni!...Teško meni !...“ I on se pokaja, i zastide se.Ali pošto mu se učini da stid za ovo ne dolikuje čoveku, on se nasmeja, i uze joj ljubiti lice, govoreći da to nije ništa; on joj je što i stran, tuđ čovek, pošto bi je mogao uzeti: mlađi je od njena muža, te joj se ne računa kao otac, po zakonu...Ali, ona se kajala...Prolazili su dani i nedelje, ona ga nije gledala, i neprestano je bila kao ljuta na nj: nikako se nije s njim razgovarala.Ono iznenadno, neočekivano, neželjeno s njene strane načinilo je da u njoj nastupi oseka ljubavi...Ali, jednoga dana dođe plima i svu je potopi, ona se ponova zaboravi, čak pristavši na tajne sastanke, kod Ajše-kadunine sestre, jedne stare sirote Turkinje, same samcite, u jednom kućerku ispod Čauš-Manastira.A da na te sastanke može ići, tajnu je morala poveriti onoj svojoj prijateljici što se voli s pastorkom, i kod nje se spremala, prerušavala se u prostu staru kadunu, pa od nje išla sama tamo gde ju je s nestrpljenjem čekao njen strasni dever.Ali kad se god vratila prijateljici, da se presvuče i ide kući s njenom sluškinjom, uvek je u duši osećala nešto neiskazano teško.To teško dolazilo joj je kad vidi prijateljicu i seti se njene veze.Mislila je: „Ona se zaboravila, ali nije majka...A ja, nesrećnica, majka ženske dece!...“ Ova veza trajala je pozadugo, i Zejne-hanum, Osman-bejova snaha i žena nije ni pomišljala na njen raskid.I ako je našla ono što je godinama tražila i želela, ljubav, ipak je vrlo često bivala tužna kako nikad ranije.Obično je obuzimala tuga kad joj se učinilo da on nju ne voli kao ona njega, a nekad samo kad pogleda žensku decu.„Jadne, jadne moje devojke!Svet će govoriti majka im bila taka i taka.“ I onda je obuzimalo drugo osećanje, neiskazan gnev...Gnevila se na muža, nazivajući ga u duši zločincem.Ona mu nikad nije mogla oprostiti „zločin“ izvršen prema njoj, detetu.Prevario ju je lutkama..Ona se seća toga vuka u ovčjoj koži (kako ga ona prozvala), kako je bio nežan s njom kad im se približavalo prvo veče...I seća se sebe uplašene od te večeri, svoga sakrivanja u svekrvinu sobu.I često se seća, kad se jednu noć sakri u metle, i oni je tražahu do ponoći, a kad je nađoše, ona ih moljaše da spava s gospođom majkom.I seća se svekrvine nežnosti, i kad je jednom grdila sina zločinca.Plašila se i opet se radovala lutkama i igračkama.Dok se jednoga dana ne pobuni...Bejaše napunila osamnaest; kod nje bejaše medžlis, to jest skup žena; svirahu, pevahu, razgovarahu se o svačemu pa i o svadbenoj košulji: ova imala od burundžuka, ona od venedika; potražiše njenu, a ona je se seti: od tanke paučine, na postelji je, ujutru, našla sitnu parčad...Sva joj krv jurnu u lice, i čisto joj se oči zakrvaviše.Oh, da je on bio tu, ona, prvi put pobunjena, presekla bi mu zubima grlo, činilo joj se...Posle se svega svaki čas sećala i svaki čas se bunila, u sebi, ne govoreći nikome ništa.U ovoj starinskoj kući ona je u duhu bila nova, pridružila se, u duhu, njima, grdeći sve što je staro, trulo, nezdravo, najviše to što se i dan danas neki, mnogi, žene — decom. Ona bi njemu sve kazala, da voli Osmana, da joj je on muž, ali je od toga uzdržavaše strah da je ne otera, pa kako bi ona bez dece, jer zna da joj decu ne bi dao.I ne hte mu kazati još i s toga da ne bi bila izobličena kao prestupna žena, pa kako bi njena ženska deca!I radi toga ćutaše, mučeći se mišlju: „Ja sam lažljivica.Nevaljalica sam, a izigravam poštenu ženu — nisam „uhvaćena““.Poneki dan, kad se zagleda mužu u „ovčje oči“, koje ona toliko mrzi, i kad čuje da joj kaže blago, onakvim glasom kao kad se spremao za izvršenje zločina: „Zejne-hanum, jagnje, hoćeš li da spavamo?“, ona se stresa, grozi, u srcu oseti strahobu... — smoždila bi ga.A ništa mu ne reče, i zbog toga prezire sebe, što se pretvara, što laže, što mu ne kaže da ga mrzi, i da joj muž nije on, već njegov brat Osman.Posle sebe izvinjava: „Ćutim zbog dece: ne bih mogla bez njih.Neću da budem izobličena: zbog ženske dece.“ Turske žene, iz prvih kuća, dolazile su joj, družile se s njom kao pre, jer ona je još „poštena žena“, i ako dobro znaju da nije: čule su za njenu grešnu ljubav.Čulo se, svet govori, ali ona nije uhvaćena, ona nije izobličena, niti sama što govori, osim kod svoje prijateljice, one što se voli s pastorkom.Ona uzme da se ljuti i na sebe i na mnoge što njoj dolaze, za koje je čula da su kao ona, a prave se poštene... Ali ništa nije trajno, stalno.Iznenada dođe jedna velika promena u njinoj kući, u njenu životu, u ljubavi: zadovoljen njom, Osman-bej isprosi devojku.I ovo bi iznenada, neočekivano, neželjeno s njene strane, kao njen prestup, i opa se izbezumi.Htela je da zakuka.Pa se spremi i ode jednoj svojoj rođaci, ode bez pitanja, prvi put...I pošto se ne vrati ni posle nedelju dana, po nju ode muž.Kad je pita zašto je otišla ne kazavši nikome da će ići, ona odgovori brzo i smelo: „Pobegla sam od kuće: nisam mogla sačekati ortaka.“ On se začudi, misleći da ona njemu prebacuje za ženidbu, i reče: „Kakvog ortaka?!Ja i ne pomišljam na ženidbu, a ti...“ Ona brzo i smelo reče: „Delila bih s četiri ortaka stvar — tebe, a ne mogu s jednim dušu — njega.Ti si mi milosnik, a muž mi je tvoj brat Osman.“ On se prepade, pomisliv da je poludela, a ona, rešena na smrt, smelo nastavi: „Ti si zločinac, i ja pljujem na lutke, na igračke, koje si mi kupovao da me prevariš!...Ti mene nisi voleo, jer me nikad nisi video, a uzeo si dete radi jednog trenutka gde si se ti čovek pretvorio u životinju.I ja sam trebala da ti se osvetim čim sam od deteta postala žena, da te kaznim kao zločinca, kao zlikovca, kao ubicu, ali ja nisam htela, ostavljala sam na Boga, i Bog te je kaznio...Ali, od tada ja sam tužna, teško mi je, ne što sam te izneverila, već što ništa ne znaš da te varam, te mirno jedeš i spavaš.Kad čujem da mirno spavaš, onda te neiskazano mrzim, i molim Boga da te umori, pa se uplašim da me ne kazni, da mi umesto nemilog muža ne uzme koje milo dete.Krila sam od tebe ne zbog tebe, već zbog dece: kad me oteraš lišićeš me njih.Krila sam od sebe zbog devojčica, da im majka ne bude izobličena kao prestupnica.A sad, pobegla sam zbog nje, svoga ortaka...I ona, sirota, misli udaje se bez ortaka, za neženjena čoveka...Pobegla sam, jer zašto da ona bude nesrećna?“ Ahmed-bej bejaše poražen, i ništa ne umede progovoriti.„Luda !“ mišljaše.Za toliki niz godina ona ga neuljudno i ne pogleda, a gle šta sad govori.Kad se malo pribra, on tiho reče: „Ti si se nešto naljutila, pa ne znaš šta govoriš.Zejne-hanum vrati se kući, zbog dece.“ — „Zar sad kad znaš kakva sam zoveš me kući?!Ako nisi ljubomoran, zar se ne stidiš?!“ „Zejne-hanum, ti tako govoriš za inat... što sam te uzeo mladu...Hajde kući, deci,“ govoraše on potresen do suza — „Nikad!“ uzviknu ona.„Ovo dana, koja god je ovde došla ja sam joj kazala, sve sam joj ispričala kao sad tebi — sama sam se izobličila...Što se tiče moje dece, ti ćeš mi ih slati svakoga petka...Ti mi to nećeš odbiti, ako je u tebi zaostalo ma šta od čoveka.“ On ustade postiđen, ali ne zbog onoga za šta ga ona kao u sudnjem danu optužuje...Otide, a ona ga ne isprati, niti mu na noge ustade: prvi put kako se udala; a posle zarida, prvi put oseti prema njemu sažaljenje: uze da ga sažaljeva, jer vide sad nešto što dosad nikad nije ni nazrela, da on, veliki grešnik, nije svestan svoga greha. Osman se oženi.Žena za nj bi godinu dana.U njemu se ponova razbukta strast za Zejnom, te joj poruči da mu dođe na sastanak ispod Čauš-Manastira, milim, poznatim stazama, koje su već gotovo u travu zarasle.Ali, kako mu bi kad ona njemu otporuči, da u ljubavi ne trpi ortaka!On razumede da treba da otera ženu, te prema ženi postade surov, vređaše je; ali ga ona voljaše, te se pravljaše da ništa ne vidi, ugađaše mu, gledaše da ga se dodvori.Njegova strast sve je više i više buktala, i njega celog obuzela: bez Zejne mu kuća beše pusta, život nesnosan, ljućaše se za svašta...I jedno lepo jutro, žena nešto sagreši.Grdan greh!Dade na zajam oboce jednoj prijateljici a muža ne pita, i muž je otera... Tvrdo verovaše da će se Zejna odmah vratiti mužu, ili bar dolaziti na sastanke s njim.Ali, ona ne vrati se, niti učini po njegovim porukama, koje joj donošaše ona stara kaduna; samo se zadovoljavaše viđajući decu svakoga petka.Strast ga raspinjaše kao demon, i ne znajući čim će da joj se osveti za neiskazane muke — on se ponova oženi: njoj „za inat“.Ta druga bejaše zaista krasna, ali s Osmanom ne sastavi ni tri meseca: jedno jutro pređe preko puta bez pitanja, i on je — otera.Opet zva Zejnu da pogazi travu po milim stazama, ali ona mu se i sad ne odazva, te se on, njoj „za inat“, oženi trećom.Treća mu sede mesec dana!...Za šta je ovu oterao ni sam ne zna, te turske žene pravljahu šalu: „oterao je za bakalske kese“.On je još obilazio oko kuće gde mu živi snaha kao pokajnica.Od „poštenih" prijateljica nijedna joj vrata ne otvara, a sve su poštene, osim one jedne...Ako bi kadgod izišla, nosila bi svoj greh na čelu dignute glave.Promenila se, ostarela; kad u samoći noću jeca, ne pominje decu no Osmana, a ne misli da oduzme sebi život, toliko težak: grehota!...A Osman, kao poludeo, preko stare kadune pita je: hoće li ga kad mu umre brat... da mu bude žena.Ona mu ne odgovara.I on, potpuno poludeo, pristaje i na četvrtu ženidbu za nepune dve godine!... Za takvoga se udade, po drugi put, Emir-Fatma. Kad joj dođe s Osman-bejom „đerdek“, kad je Osman-bej vide, vrlo joj se obradova, ali ne kao čovek ženi, već kao dete igrački.Ovo mu je četvrta igračka kako se zove „ženjen čovek“, i najlepša je: jedva čeka da je uzme kao dečko konja ili devojčica lutku.Kad otera najlepšu među najlepšima, uzeće ga Zejna...U ludilu od strasti, čak zaboravlja da mu brat još nije umro. Priđe joj sav uzrujan, ali je ne poljubi u ruku kao Evropljanin Džemal već je strasno steže kao Azijat Osman.Ali oseti da se ona trese te je pusti, pogleda je, pa kad vide da je bleda kao smrt, da je kao mrtvac, on se trže kao čovek i reče: — Šta ti je, hanum? — Bolesna sam, prostenja ona. — Kad si bolesna što si se udavala ? — Pre ne...Sad mi došao... napad. I klonu na bračnu postelju tresući se. On se naže nad nju, i poljubi je u usta, pa se trže i strese se kao da je poljubio mrtvaca i reče: — Da zovem majku? Pa i ne sačekav odgovor, otrča po mater, lupi dlanom u njena vrata vičući: — Majko, Emir-hanum umire. Majka mu se odmah pojavi, prepadnuta, u dugačkim belim gaćama kao muško, u kratkoj košulji, razdrljena, s čupercima jako kanosane kose.Bila je legla.Utrča u sobu gde joj ležaše nova snaha.Da se nije tresla, ona bi pomislila da je umrla, takva je u licu. — Ne boj se, kćeri, živci... solunskih Turkinja bolest, govoraše uplašeno i vrlo nežno, pa joj metnu hladnu krpu na glavu i na srce, čije se brzo i jako lupanje jasno čulo, podnese joj limun i sirće od ruže da miriše, i uze joj trljati sirćetom ruke i noge gotovo ukočene.Fatma se trese, odskače od postelje, stara je pritiskuje ne pitajući je ništa, jer joj zubi silno cvokoću, pa da ne bi pregrizla jezik.Osman probudi i sestru.„Crep u mangal!“ viče stara kćeri, mladoj devojci, neprestano trljajući Fatmu i menjajući joj hladne krpe; a devojče trči kao bez duše da posluša mater, sa strašnim mislima: „O, ako umre!O, ako umre!“ Ona se ovoj snasi vrlo radovala, već nekoliko dana bila je kao na sedmom nebu: „Naučiće me francuski!“ Kad donese topal crep, uplašena, dršćući, ne umede naći krpu, te ga zavi u jedan svoj vezen jagluk, i metnu ga snasi na tabane. — Da zovemo doktora? reče Osman uplašeno. — Dok ..tor! glasno uzviknu Fatma, nekim stranim, strašnim glasom, jer joj se učini da umire. Koliko puta, u bolu kako izgubi Džemala, prizivaše smrt, a sad kad joj se čini da je došla, ona je se boji, voli da živi, da živi ni za šta, ni za koga, samo radi života.I kad joj se čini da čuje grozne korake smrti, ona se stresa, zbog toga se trese, od straha da ne umre.Obuze je nekakav čudan, životinjski strah, za koji ona dosad nije ni čula, kad oseti da je nestaje; naglo se podiže i zaiska vode, ali ne mogući je progutati, ne osećajući da li je ima u grlu, ne osećajući sebe, klonu, i glasno, kao zdrava, uzviknu: „Bože!Bože!“, pa mu se poče moliti toplo ona hladna, usrdno, kako nikad — za život!I učini joj se sve malo, sitno, ništa, zbog čega je nekad prizivala smrt, i čak mislila da sama sebi život oduzme.O, samo sad da ne umre, da ostane živa: niti će se ljutiti, ni tugovati, voleće mnogo — život. Po lekara otrča sam Osman; ali, dok je budio trojicu, dok je jedva jedan pristao da dođe, prošlo više od časa i po.I kad uđoše u sobu, napad je bio gotovo sasvim prošao, bolesničine noge bile su se zagrejale, ona se umirila, i osećala se umorna kao posle kakvog napornog rada, i obuzimala je sve veća prijatnost što leži, što se odmara.Ona je doktoru bila sasvim nepoznata.Sevši pored nje na stolicu, opipa joj bilo i metnu joj uho na srce.Njene grudi bile su razgolićene, jer su joj digli krpu, i lekar ju je dugo slušao.A kad se uspravi, reče: — Bilo je sasvim mirno, srce kuca normalno, tonovi su čisti... Pa je zamoli da mu ispriča otkud joj je to došlo, da li se nešto ljutila, šta je jela, pati li od toga, ili joj je ovo prvi napad, i kakve su pojave njegove.Ona mu sasvim svesno i lepo ispriča da joj se učinilo da nema desne ruke, a kad je probala, ona je mogla da je stegne koliko hoće, posle joj se učinilo da nema leve ruke, pa donje vilice, pa cele glave, pa najposle da nema nje cele, nema je fizički, a duhovno je ima, i zbog toga je to tako strašno, kad sve zna, a misli da je nema: srce joj je zalupalo neobično, i za dugo lupalo neiskazano brzo i jako, ona ga čula. — Nikako nisam mislila da ću ostati živa, pa sam se bojala smrti, ili, upravo, bilo me strah za život, završi, pa se prezrivo nasmeja. — A da li biste voleli da ne znate? — Volela bih...Kad mi se učinilo da me nema fizički, volela sam da sam izgubila svest, da to ne osećam...To osećanje je strašio! završi i lako zadrhta, pa nastavi: —Ja ovo dosad nikad nisam imala, i ako sam bivala na živim mukama.Od ove bolesti pati jedna moja tetka godinama, još od svoje četrnaeste. — Šta je to, doktor-efendi ? upita stara, obučena u čaršaf, slušajući snahu s čuđenjem. — Nervoza, hanum, nervozno lupanje srca.Sve turske žene veoma su nervozne, i histerične...A nestajanje, iščezavanje, to je sinkopa.Krv došla do mozga, pa se vratila ne nahranivši mozak ..I onda joj se učinilo kao da nestaje, iščezava. Stara ga sluša i klima glavom, i ako ništa ne razume. — Strašio je to osećanje, reče Fatma — Verujem, reče lekar i dodade: — Neprijatno, a nije opasno... — Čime se leči? reče Osman brižno. — Brom, etar, kupanje u mlakoj vodi...Od dvadeset pet stepena Reomirovih da se svede na osamnaest.,.Ja ću doći pa ću vam pokazati.Uvek laka hrana, da pazi na stomak.A sad, na prvom mestu — mir, završi lekar pogledav značajno u Osmana, pa napisa recept; ali, pošto ga pročita, iscepa ga, s rečima; — Kali bromatium kvari stomak.Natri bromatium bolji je...Po jednu kašiku na dva sata.A etar da miriše kad... — Moja tetka ga uzima nerastvorenog, u malo vode sa šećerom: tako se ne kvari stomak, reče Fatma. — To docnije, kad ne ležite, reče doktor gledajući Fatmu. I dok je govorno, i dok je pisao recept, pogledao je u Fatmu razgolićenih grudi i otkrivene glave i osećao se prijatno.Vrlo mu se dopala; nije skoro video tako lepu tursku ženu (i ako su mu pacijenti najviše one), tako fine crte lica, i takav izraz očiju; pun nekakvog bola.A i on je lep čovek, lepih plavih očiju a crne kose, te je Fatmu podsećao na njenog Džemala. — Vi ste se skoro udali? izusti radoznalo. Osman se namrgodi: šta se to njega tiče? Njegova majka reče : — Doktor-efendi, sad im je đerdek, to jest prvo veče, pa evo... Lekaru bi prijatno, a Osman pogleda u majku ljutito, i ona ne produži.To lekar opazi, pa oseti nešto kao strah, te uze šešir, ustavši, i reče: — Brom, etar, mlaka kupatila, laka hrana i na prvom mestu za neki dan — mir. Pa se pokloni bolesnici, omilova joj pogledima lepo lice i razgolićene grudi i iziđe, primiv uz vrata zlatnu liru. A kad se Osman u sobu vrati, ljutito reče: — Zarekao sam se da ne zovem za žene Grka lekara, i opet... Kod Fatme je noćila svekrva, a sutradan, Osman je, pre no što je pošao na službu, i ne vide.Ali, kako se iznenadi, kad, vraćajući se u podne, ču od stare Ajše-kadune, u njinoj kući sluškinje već četrdeset godina: „Aman, Osman-bej, aman!Ja sam čula za nekakve nove, i da one traže da se razvijemo (u goru i kamen!), ali nisam znala da zovu muža na ime kao đaurke.Iz takve kuće, a muža: Osman!Kao đaurka!“ On se zadovoljno osmehnu, jer je znao da ova stara koja ga je očuvala, ima dobro srce, te ne opada svoju novu gospođu, već mu kazuje zato što je to za nju nešto strašno...„O, Bože, muža na ime!“ Njemu dođe veoma milo, jer, da joj se ne dopada, Ne bi mu rekla čak ni ti, a kamo li Osman.Prođe pored stare potapkav je po plećima zadovoljno, pa ode ženi.Ona ležaše na krevetu pokrivena lakim atlaskim jorganom, i izgledaše kao da ništa ni misli ni oseća, toliko je mirna; a svekrva joj seđaše više glave i hlađaše je lepezom.Napolju je bila nesnosna julska vrućina, te je, po solunskom običaju, sve skroz bilo otvoreno.Njihov đerdek je iz bašte, a s prozora se lepo vidi more i Olimp; nad otvorene šalone nadnele se narove grane sa zarudelim rodom, lovorovo lišće u bašti prema vrelom julskom suncu mirisalo je nekakvim teškim mirisom, koji je osećala Fatma i činilo joj se da joj otežava disanje. Kad se otvoriše vrata i ukaza se Osman-bej, na njenu mirnom licu sve zatreperi, i pocrvenevši čak i po čelu i po vratu, ona sklopi oči, kao da bi htela sakriti to crvenilo, koje dobro oseti.Osman se naže nad nju, uzbuđen, ali je ne poljubi, zbog majke, i reče: — Danas ti je dobro, hanum ? Ona to potvrdi glavom. On sede blizu nje, ne pitajući je ništa zbog majke; malo, pa iziđe da ruča, po turski, gotovo s nogu; pa pošto se malo odmori, ode na službu.U povratku, kupi najfinijeg ratlokuma, kupi ga njoj..Uz kapiju opet je bila ona stara i čudno je izgledala, zabezeknuta.On opazi to, pa se osmehnu i blago reče, kako je obično govorio s decom, sa starima, s bolesnima, i sa sirotinjom: — Šta ima, Ajše-kadun ? — Mnogo.Oko ikindije ustade, pa pred starom hanumom, svojom svekrvom, cigaru..Ja sam čula da te nekakve nove rade da iziđemo na sokak bez čaršafa i pečeta — u goru i kamen ! — ali nisam znala da traže da ne poštujemo nikoga, ni svekra, ni svekrvu!Ovo je za čudo!Po kući idem kao luda. On se sad na nju ne osmehnu niti je potapka po plećima, već pognu glavu pa ode u njinu sobu.Tu beše Fatma sama, seđaše na postelji ogrnuta ćurkom, i ako vrućina nije popustila.Kad njega vide mnogo poblede, usne joj poplaveše, ona u donju usnicu zari bele zubiće.Njemu to bledilo ne izmače iz oka, spusti se pored nje i uze je za ruku.Ruka joj je hladna kao led, njeni ukočeni prsti pritisnuše njegov topal dlan.On joj pruži ratlokuma, i naže se da je ljubi ali u sobu uđe majka mu, što njemu ni malo ne bi prijatno; gotovo se naljuti.Pa pustiv joj ruku, skoči, a stara, videvši Fatmu onako bledu, uplaši se da opet ne dobije napad, te joj reče da legne, i pošto isprati iz sobe Osmana, zatvori šalone, naredi da se po kući ide u terlucima i da se ne lupa vratima. Na miru je ležala tri dana, ne dajući da jave njenima.Četvrti dan oseti se sasvim dobro i ustade, istina dockan, pošto je Osman uvelike otišao, obuče se, pa sa svekrvom i zaovom ode na sofu.Ona oseti svu nežnost ove starice i ovoga devojčeta, pa joj dođe žao.Zaova joj donese jedan mali fin đerđef (koji je ona od kuće donela) s razapetom belom svilom, da je uči nekakvom novom vezu.Dugo su sedele jedna pored druge, za đerđefom.Fatma sama naveze već dve „kutice".Poče treću, pa ustade, ode sa sofe.Malo, pa dođe Osman i brat mu.Kad vide nepoznat đerđef mali, ružičast, seti se da je njen, te mu bi vrlo mio.S čežnjom pogledaše k vratima da ona uđe, a majka mu se zadovoljno nasmeja i reče: — Sine, daj majci mužde! — Obećavam ti, majko, oku najfinijeg duvana. — Ustala ti nevesta, mašalla’! On čisto bojažljivo pogleda u majku i reče: — E, e, mašalla’! — Ustala, ali slaba.Kako pobledi, ja se prepadnem da je ne snađe ono onomadašnje čudo.Što sam se prepala!Još ne mogu k sebi da dođem.Ja ne znam kakvi su to roditelji, kako je udadoše ovakvu! A Osman-bej, pogledajući žudno k vratima, reče: — Tolike muke videla, kako pričaju Carigrađanke i njena tetka.Udali je za pijanicu, propalicu... — Ozdraviće, sine, samo ti nemoj da..Ti si malo naprasit, a ona je zacelo razmažena, jedinica je. — Gle, aga-bej šta je navezla!Ja ću nju naučiti ovome vezu, ona mene francuskom jeziku, reče mu sestra pa se zasmeja, pocrvene i poklopi lice na đerđef. — Što, dušo, to može, reče Osman zadovoljno gledajući neprestano vratima. I eto Fatme, u beloj turskoj anteriji, očešljana evropski.Kad vide devera, htede da se vrati, a Osman reče: — Iziđi, hanum, kao pred oca, gologlava: Ahmed-bej, moj brat, stariji je od mene. A Fatma uđe, pa i ne pozdravivši devera sede za đerđef.Osman se začudi, posle pomisli: „Sramota je, stidljiva.“ Ona je bleda kao smrt, ne diže očiju s platna, veze, i ako ne zna kako veze.Na levoj ruci joj je Džemalov prsten, ali ona joj je pod đerđefom, te je Osman ne vidi.No i da nije pod platnom, Osman je ne bi video, jer je gleda u lepo lice, traži joj poglede: istina slaba, ali lepa, lepša od one tri, pa čak i od Zejne.Uzbuđen, da mu nije ovde majka i brat toliko stariji od njega, on bi seo kraj nje pa bi je milovao.Uze govoriti majci a dobacivati ženi kako je umoran, mnogo je radio, a nema ko da ga žali.„U goru i kamen, sine!Kako nema ko?“ veli mu majka, a on pogleda u Fatmu: ona ne diže očiju s đerđefa.Dođe mu na nj krivo, sad bi ga isekao, a malopre bi ga milovao.Što ga ne pogleda otvoreno, razume: stidi se, nisu sami; ali kradom...S grozničavim nestrpljenjem pogleda u časovnik: da ručaju, pa da se on s njom odvoji... sad je zdrava.Svekrva joj prede svilu i najedanput reče: — Od ove svile otkaću platno...Emir-hanum, jagnje, voliš li svilenu košulju? — Ništa ne volim, odgovori ona hladno, a Osmanu suknu plamen uz lice, i pomisli: „Kakav je to odgovor!I kome odgovara? I najedanput, njemu se učini da ona ne ćuti što je bolesna, ili što se stidi, već što se gordi.I seti se šta mu Ajše-kadun kaza, da njega zove na ime, i da pred njegovom majkom puši.Može biti zato što on nije pašić, jer, što se tiče plemstva i bogatstva, on je bolji.I može biti što se nije rodio u Carigradu.I može biti što nije učio u Evropi.I može biti što nije mladoturčin.Pa što se onda za nj udala?Samo da se ne zove raspuštenica.Može da boluje i da se mazi, ali da ih ne poštuje...Kad bi zapalila cigaru pred njegovom majkom sada!...I poče u njemu da vri, a on se utišava: „Bolesna je.Šta je prepatila, ovako mlada!A Ajše-kadun pod starost se prolagala: otkud će da puši pred svekrvom, nije poludela!" U tome se ču kašljucanje: na ručak dolazi Ali-Rašid-bej.Starac pred vratima skida obuću, a ovi gledaju da se on pojavi, pa da skoče...I već su na nogama svi: kći, sinovi, žena: Fatma, snaha mu, ne ustade. — Emir-Fatma-hanum! viknu Osman-bej glasno i oštro... Od toga krupnog muškog glasa Fatma zadrhta, pa poblede i saže glavu kao da prebraja žice.Osmanu se sofa okrete.Pa za čas kao da pomahnita, s najgorim rečima polete Fatmi: dohvati je za ramena pa je izbaci sa sofe vičući: „Sram te bilo!Sram te bilo!“ A tad brzo, javljajući joj da je od njega slobodna (boš), zapovedi joj da ide ocu, gadnu, naduvenu čoveku, koji je učio da prema svakome bude ohola, pa čak i prema mužu, da nikoga ne poštuje, pa čak ni svekra i svekrvu.Otrča, donese joj čaršaf i peče, baci joj to u lice vičući: „Sakrij se od mene, nisam ti više muž!“ Pa joj okrete papuče prstima upolje grmeći: „Idi, nisi mi više žena!“ Ona dršće kao prut, strah je ne od smrti, već od one strašne reči boš. — Sine!Sine! viču roditelji moleći. — Aman, aga-bej! preklinje sestra i plače. Brat ga vuče za kaput, zadržava; a Fatma, zbunjena, uplašena, uze ljubiti svekrvi skut; svekrva joj ga vuče i veli: — Ostavi se, Boga ti!Zar meni skut, a svekru...Zašto mu ne ustade, kćeri? Ona briznu u plač, ne odgovorivši svekrvi. — Juče si preda mnom pušila, a ja sam ti to odbila na bolest.Ali danas...Zašto ne ustade svekru, kćeri? Ona plače i oblači se u čaršaf.Ali naprasiti bej već se povrati, pokaja.Zašto da se ne koristi muževljim pravom?Zašto da mu otidne tako?Posle ovoga što je učinila, on je ne bi držao pa da je sultanova kći; ali, da je ostala njegova još samo nedelju dana...Kad se raščuje, on neće smeti izići pred drugove: ismejaće ga... I smisli da to popravi, te nabavi punomoćnike i svedoke...Kako mu bi, kad mu jedan punomoćnik reče: „Emir-Fatma-hanum ne da mi punomoćje: neće s tobom drugo venčanje!“ On više nije pretio njoj nego onoj što mu reče: „Emir-Fatma-hanum voli vas — prosite je“, pretio je Arif-hanumi. Ispratiše je kući na kolima s Ajše-kadunom, grdeći njena oca.Kaduna joj uz put govoraše: „Svaki čas ovakva šetnja.Beše dobar; ali, kako ode Zejne-hanum, on promeni narav.Sad se kaje, znam...Tebe mnogo brzo pusti, otide mu neizmilovana.S one tri se zatvarao, pa ga nismo viđali povazdan.Kad iziđu, one jadne malaksale...Ti mu otide onako, može biti zato što nisi devojka.Ali nije, nego zato što si bolesna.On je čovek prema siromasima, starima i bolesnima.“ Kako se preudade Fatma, Arif se promeni.S koliko je kuraži govorila i s koliko energije radila na njenoj preudaji, a sad kad ona ode mužu, nevesela je, upravo brižna je, zacelo što je Osman-bej ljut.Ko će znati zašto.Ona svaki čas šapće nešto mužu.On je, vidi se, slobodi.Ona i sad ima neku tajnu.A dosad, ona nije imala nijedne tajne koju nije kazala svome mužu, svome drugu i prijatelju već dvadeset i toliko godina.Došla mu je skoro dete.I on je bio vrlo mlad, i uvek zdrav, te je nju, u mladosti uvek bolesnu, zajedno s njenom majkom, nežno gledao i negovao.To je jedini čovek koga ona poznaje i voli.Ni njeni najrođeniji ne bi smeli ništa protiv njega reći.On joj je dao ono što i mnoge hrišćanske žene nemaju — slobodu.I zato što ga voli i što ga se ne boji, ona mu ne kazuje samo obične svoje tajne razgovore, nego i najskrivenije svoje osećaje, i tajne. — Sve će biti dobro, hanum.Što si se toliko zabrinula?Iziđi malo.Evo, ja sam promenio prsten da te podsetim da je danas sednica onoga solunskog Književničkog Društva, gde su te uzeli za člana.Otidi bar jedanput. — O, pa baš danas!Ja čekam, ti znaš. — Čekaću ja umesto tebe.Otidi: razgalićeš se. — Kako ću sama s tolikim ljudima?Od žena koje su ovde članovi, samo je još jedna u Solunu, pa i ona znam da neće doći. — Šta te briga?!Kad ja želim, šta te se tiče svet? Ona s razbivenim srcem spremi se i ode.Prašine je bilo manje no drugi put, jer je noćas pala plaha kiša.Prolazila je kroz metež glavne dugačke ulice na Jalijama, i zašla je u jednu od sporednih ulica Novoga Soluna.Kad je bila do jedne kuće, ili, kafane (ona nije znala šta je ta zgrada), svratila je i otišla na „sednicu“.Ušavši u jednu veliku sobu, s prljavim podom, ona ugleda oko jednog dugačkog stola, bez čaršava, desetinu petnaest ljudi, mladih, osim trojice.Jedan od ovih bio je stariji od nje; drugi njenih godina, ali su izgledali mnogo mlađi jer su obojili — kosu i brkove; treći, čovek ispod četrdeset godina, bio je onaj „genije“, gojazan i mastan.Njine žene književnici zvale su ga još i „Prevazišao Sebe“, zato što je u jednoj njegovoj književničkoj reklami tako stajalo, to jest da je, delom za koje je bila ova reklama napisana, prevazišao sebe.Kad ona uđe, nijedan se ne pomače, ne kao gospođi (ko im to traži?) nego kao starijoj ženi.Čak ni oni za koje ona nije čula ni da postoje, a koji su ovde smatrani kao književnici.Ne ustaše joj ne što je smatrahu kao druga, nego što su joj već učinili odlikovanje pozvavši je u svoje društvo.Ona sede gde nađe mesto.Peče je digla, i celo joj se lice videlo.Oni su njoj bili strani.Ona se u sasvim drukčijem društvu kreće.U društvu stranih žena, i u društvu svojih sunarodnica, gde se vrše svi propisi društvenih pravila, pravila istina istočnjačkih, ali punih lepote, zaostalih od jedne velike stare kulture.Njene prijateljice, Turkinje, poligloti su, kao što je i ona, a ovi njeni drugovi nisu.Njima je dosta turski jezik, i malo francuski (pa i to ne svima).Ona poznaje i drukčije svoje drugove, kulturne; ali, njih ovde nema.Umesto mirisa mošusa, kao u kakvoj starinskoj turskoj kući, ona ovde oseti miris pića, i bi joj veoma neprijatno, naročito kad uđe jedan „veseo“ i stade govoriti ludosti.Videvši ga ovakvog, ona se promeni, jer je imala neku neobjašnjivu odvratnost prema pijanima.Govorilo se o svačemu, samo ne o književnosti.Koji je god ikada od koga kritičara bio izgrđen, on njega ovde izgrdi...Uz piće, razgovaralo se, pljuvalo se, i — završila se sednica.Dok god je sedela, osećala je ono što obično: da ne smeću s uma ljudi da je ona žena.I sa razbivenim srcem iziđe, iđaše ulicom živo, improvizujući stihove: Na koju će stranu pod ovim teškim utiskom?Seti se druge sednice, ženske; ona je tu u blizini.Ode na nju. U jednoj lepoj kući, opkoljenoj visokim lovorovim drvećem i oleandrima, u jednoj velikoj čistoj sobi, sedele su mladoturkinje, sve Carigrađanke, činovničke žene.One su ovu sednicu sazvale za pripremu dva velika ženska društva, koja će organizovati čim budu smele.Takvih skupova bilo je pa više strana Novoga Soluna.Arif nije bila iz ovoga društva, pa ipak svrati da vidi koje su tu, šta hoće.Ali i tu se odmah naljuti.Između žena koje su zaista bile za primer mnogima, bilo je i takvih s kojima se jedno vreme nije hteo niko družiti.„Danas, one mi liče na bankrote koji gledaju da povrate svoja izgubljena građanska prava.“ Njih je bilo malo.Glavna među njima imala je biti predsednica „Društva za podizanje društvenog morala“.Arif htede da plane i da reče: „To će biti predsednica za podizanje svoje reputacije,“ pa se, na svoju sreću, uzdrža.Sekretar ove buduće predsednice imala je biti jedna koja sa svojom pretpostavljenom stoji na ravnoj nozi, u pogledu morala.„Ne, to je ironija,“ pomisli Arif.Govor je držala buduća predsednica „Društva za vaspitavanje turskih žena“.Arif ju je gledala i tužio se smešila.Njom ovlada jedan neiskazan skepticizam.Ta je govorila tečno, i lepo, mada nijedna ideja nije nova.Sve su te ideje Engleskinja, koje, putujući, idu haremima i drže im predavanja... Odavde, Arif ode kući.Muž je htede pitati kako je bilo na književničkoj sednici, ali videći je strašno neraspoloženu, uzdrža se od toga. Sutradan je primora da ide na sednicu mladoturaka.On će je pratiti.Ona je na te sednice redovno išla.Miriše i more i zemlja.Zvezde drhte.Ona s njim iđaše kroz Tefterdarovu Baštu.Odoše do jedne dvospratne crvene kuće, same na ledini punoj korova, pokrivene plavim solunskim nebom; uđoše unutra.I ona i muž imali su japundža.Dočeka ih domaćica, mlada, vrlo inteligentna i vrlo kulturna.Govoraše s Arifom engleski.Malo pa se počeše skupljati članovi.Kad su se razvijali, ostajali su u oficirskoj uniformi...Bilo je i još nekoliko turskih žena.Govorilo se turski, jer domaćica od nekog vremena nije držala sluškinju, da ih ne uhodi..Pripremalo se za Ustav, za slobodu...Kako su ove pripreme ogromne, i strašne, njoj se katkad dizala kosa pa glavi.I ovde joj se jednom učini, da su u komitet uzete i žene ne što se mislilo da one imaju pravo na to kao građani, već što su ljudima od potrebe, da im budu sigurna „prenosna sredstva“: pod svojim čaršafima mogle su prenositi što se god htelo.I kao žena, za čas se oseti uvređena, ponižena, pobuni se, pa se trže: prašta, prašta, sve prašta kad se radi na boljitku, to jest na dobru njene otadžbine.Ali čas-po, pa je postajala strašan skeptik, kad je god kogod od tih oficira govorio ili prelazio preko sobe...Čak i heroj, mlad, lep, pun poštenja i uzvišenog rodoljublja izgledao joj je mlak kad govori, kad hodi.U njegovu govoru i hodu nije se video temperamenat, ni energija, nego ono njino rasno: mlakost, tromost...Da Bog da da se vara!Možda njegov temperamenat se ne ispoljava, i to ju je tešilo, davalo joj nade. Sutradan joj je bilo još gore.Čak ni s mužem nije htela govoriti o onoj tajnoj brizi koja je muči; on je to opažao i nije joj hteo ništa pominjati.On je nju poznavao bolje nego ikoga na svetu.Uostalom, nju je mogao poznati čak i onaj koji se samo malo s njom druži, jer ona je bila otvorena, i suviše otvorena, zbog čega je u njinom društvu, nenaviknutom na otvorenost, mnogo puta stradala. — Znaš šta, hanum? reče joj muž.Danas ćeš imati jedno lepo razonođenje.To jest, večeras.Idi na bal kod gospođe Nisim. Ona se zgranu: — Zar sad kad sam nemirna kako nikad nisam bila?! — O, bila si.I ja se sećam: kad kudgod odeš, razgališ se.Inače, kako bi legla u postelju tako nemirna.Ja ću čekati... Ona se zamisli. — Ima li smisla da idem na veselje kad je u porodici tuga? — Kakva tuga?Još se ništa ne zna.A meni se čini da će ispasti sve ne može biti bolje. — To je jedan ogroman bal.Kako mogu ja tamo, kad nemam toaletu...A volela bih da vidim... — Obuci šta imaš.Ti na to nisi nikad gledala.To je kao poneki u Evropi, kako priča Mehmed, kad ne može da uzme ložu, ne ide u pozorište. I u veče, ona se spremi za bal kod gospođe Nisim.Očešlja je jedna mladoturkinja, onako kako ju je bila očešljala Eliza za Fatminu svadbu.Njena seda kosa, tih dana mivena, bila je prosto srebrna.Crna svilena anterija, pravljena još pre dvanaest godina, stajala joj je vrlo lepo prema srebrnoj kosi i napudrovanom licu.Jednu kutiju pudera ona ima već četrnaest godina, — metne puder ponekad, kad pođe na neku svadbu, noću.I tako obučena, zavi se i sede u kola s mužem...On je doprati do kapije, pa se odmah vrati žući, a ona uđe u dvorište, ili u jedan veliki park, koji je opkoljavao jednu palatu na samome moru, osvetljenu miriadom svetiljaka te je ličila na kakav čaroban vilinski dvor.Kad je dočeka domaćica, jedna bogata Jevrejka, njenih godina a kao mladica, toliko doterana i divno obučena, i uvede je u vanredno veliki salon raskošno namešten i jedinstveno osvetljen, ona se zbuni.Tu je predstavljena Evropa u miniaturi.Na kanabetima, u naslonjačama, sedele su Engleskinje koje žive u Solunu, i iz Carigrada, došle za ovaj bal, i jedno englesko žensko društvo što putuje za Siriju i Egipat, pa Francuskinje, pa Belgijanke, i Švajcarkinje kojima je maternji jezik francuski, pa Nemice, Italijanke...Sve su u balskim toaletama, osim onoga engleskog turističkog društva.Te Engleskinje bile su u putničkim kostimima sa šeširima, neke u kapama, sa štapovima (unele ih u sobu!).Arif se zbuni videvši prvi put u miniaturi Evropu.Među strankinjama, naročito među Engleskinjama i Francuskinjama, ona je imala mnoge svoje poznanice.Domaćica je odvede uvrh sale i posadi do jedne engleske poslanikovice, s kojom se ona upoznala u Carigradu, i koja joj često piše, dajući joj savete: šta sve treba da radi za dobro svoje otadžbine.Od svih, ova divna žena što i u tuđoj zemlji radi na humanosti i na kulturi, Arifi je bila najbliža.Prvi put oseti jedan neiskazan bol što su te žene srećne, jer su kćeri kulturnih naroda.A šta je ona?Može biti vrlo kulturna, kulturnija od mnogo njih ovde, pa ipak ništa: Turkinja.U njenu kulturu gleda se s nepoverenjem; ili, njena kultura prima se s rezervom.Samo kad je poznadu.Ali, koliko je njih što je poznaju?Njena dela ne idu van njene domovine, jer njen jezik niko ne zna i niko ne uči.U njenoj zemlji pakost.Ona se seti nekih tipova.-Jedna malo mlađa od nje a još devojka.Čeprkaju po delima turskih žena, i nalaze „čulnost“, a svaka je od njih poročna... Dok je ona, ćuteći, sedela i razmišljala, tužna, u sobu ulete jedna engleska devojčica, danas došla u Tursku, i uzviknu jednoj od putnica: „Mama!Puno je dvorište crnih domina!“ Arifi se srce sledi, jer se seti ko su to.Engleskinje, putnice, pohitaše, jer one kad putuju hoće sve da vide, „za to putuju“.I Arif iziđe s njima.Odoše na jednu terasu i videše preko dvorišta gomilu „crnih domina“.Ona uzdisaše slušajući uzvike engleskih žena.I reče: — To nisu maske, nego turske žene. — Dear me! ču se jedan uzvik iznenađenja. — To su turske sifražetkinje, reče Arif. — Traže pravo glasa?! izustiše Engleskinje s čuđenjem u jedan glas. — O, ne!'Traže pravo sunca, izgovori Arif s neiskazanim bolom, i one osetiše taj bol u njoj, pa je više ništa ne pitahu. Kad se razviše Turkinje i uđoše u salon, engleske putnice zanemeše od čuda.Jesu li to stanovnice ovoga prljavog, trošnog grada o čiju su kaldrmu danas htele noge polomiti?Da, to su njegove stanovnice, Turkinje.Pogledajte njino bogato, raskošno odelo i njin nakit!Neka se sakriju i Engleskinje i Francuskinje, jer će im one kupiti celu toaletu za jedno zrno bisera iz ogrlice, za jedan dragi kamen iz prstena.„Što ne osnujete jedno žensko društvo protiv luksuza?“ reče jedna Engleskinja putnica, i to sve druge ponoviše.To beše mala nepažnja, ali, naposletku, Engleskinje smatraju da na to imaju pravo, za to i putuju..„Što ih ne skupljate i ne govorite im, da se nekulturnost jedne zemlje najviše ispoljuje u raskošnom oblačenju i kinđurenju žena?“ reče poslanikovica, a Arif oseti jedan intenzivan bol, i stid, i nikad ne vide kolika je Turkinja kao sad...Ovde su bile staroturkinje, tri para ortaka, i nove, mnoge pašinice došle iz Carigrada, s kćerima, koje među sobom govore engleski, po novoj modi, jer francuski je počelo poodavno bivati stara moda, obično.Domaćica je ženila sina, i po običaju nemuslimanskih naroda koji žive u Turskoj, i ona je učinila: pravila je jedno veselje za turske žene, i zato nije zvala ljude, nego samo žene, svih istočnih naroda što žive u Solunu, i strankinje...Strankinjama su pokazani ortaci, to jest po dve žene jednoga muža, a one su ih radoznalo gledale... Prozori su bili širom otvoreni, te se čuo šum mora, videlo kotrljanje zvezda i meseca na njegovim talasima i osećao jak, slan i topal miris njegovih voda... Sve su gledale koja je najlepša, i našle su da je najlepša jedna mlada Engleskinja.I prošle godine bila je u Turskoj, i Arifi ju je dovela Madam Maks.Plava, u ljubičastoj haljini, okruglo izrezanoj...„Haljina joj izgleda kao kakav egzotičan cvet iz koga su izišli jedan za čudo lep ženski vrat i jedna za čudo lepa ženska glava.Ova mlada žena liči na lotosov cvet,“ reče Arif, za lepu Engleskinju što je jednom rekla za jednu lepu Ruskinju, a jedna Francuskinja se nasmeja i izusti: „Tako upoređenje umela je naći samo jedna Orientalka“.Ali, gledajući je duže, Arif se seti opisa Hamiltonova...On opisivaše jednu Engleskinju: „...Kao da je stvorena od krinova i ruže, u pogledu boje; kao da je stvorena od voska, u pogledu mišica, ruku i grla.Lice joj je najlepše, ali to je uvek jedno isto lice.“ — „Lutka!“ progovori Arif, i okrenu pogled k Francuskinji, Madam Ažil, koju jedanput u pismu pomenu Mersije, i koju njoj, prošle godine, dovede Madam Maks.Ta Francuskinja, i ako je lepa kao lutka, nije ličila na lutku, jer je imala dušu.Ona je govorila ne samo ustima, nego i očima, i celim licem, i svakom crtom na licu.Na ovom velikom balu gde je bilo žena tolikih nacija, najlepšu toaletu i najlepše oči imala je Francuskinja, Madam Ažil... Osobita muzika ispunjavaše salon.Strankinje su igrale, a Turkinje — sirote Turkinje gledale su...Najedanput, Arif se seti one tajne.Sva joj krv jurnu u lice.Dođe joj da vikne strankinjama: „O, vi srećne žene, spasite Emir-Fatmu!“ Pa se pribra, ustade, duboka temena napravi Engleskinjama i Francuskinjama, i iziđe... Kući ode pred podne, i zateče Fatmu.... — Bože moj! uzviknu presrećna ljubeći sestričinu.Emir, srce moje!Kao da si došla s robije gde ti je bila u okovima duša, govoraše, pa joj se najedanput zagleda u duboke lepe oči. Ona se seti što je tako gleda i reče: — Slatka tejze, on je čovek prema bolesnima.Ja sam istinski bila bolesna.Imala sam strašan napad, kao ti, tejze. I poblede.Jakom voljom prikupljala je snagu za dovde.Sad joj se učini kao da iščezava.Klonu na minderluk i stade iz sveg glasa vikati.U tome su bile ušle i one tri nove i Mersije.Sve potrčaše oko nje s hladnim krpama, s vrućim crepovima, sa sirćetom i etrom; a Mersije je svu raskopča, raspasa.Sve su letele, kao da im je strah dao krila da joj pomognu.„Doktor!“ viknu ona onako strašno kao pre neki dan, jer svojim uplašenim očima vide smrt.Arifin muž otrča po lekara, i lekar brzo dođe: onaj onomadašnji Grk. Njoj je sad napad brže prošao, zato što je lekar brže došao i slobodio je.Kad se sasvim umiri, lekar reče: — Otkud vi ovde, hanum, kad sam vas pre neki dan video blizu Kasumije: bilo vam je „prvo veče“? Ona pocrvene ali ništa ne odgovori, a Arif reče: — Bila je udata za ludoga Osman-beja, doktor-efendi, pa ju je oterao. — Da otera ovako lepu ženu! čuđaše se lekar gledajući čežnjivo u njene kao sneg bele grudi. — Prvi put je bila za Murad-Džemal-bejom, Carigrađaninom. — Aa!To je za onim Murad-Džemal-bejom što se juče... — Opio, prekide ga Arif, i dade mu znak očima da ćuti. Jer ona je videla da Fatma ne zna da je pucao na sebe, pa kad bi čula sad ovako slaba, mogla bi ponova dobiti napad.Ona ču „da se opio“ i bi sasvim ravnodušna; samo, pri pomenu njegova imena, zatrepta i pocrvene, a njeno izmučeno srce opet trenutno brzo zalupa, i prepuni se toplinom i ljubavlju, i nežno pogleda u lekara: učini joj se blizu, kao svoj, što pomenu njega, i što zna da on postoji.A nek pije... samo da bude njen. Taj dan ništa nisu pitale Fatmu; ostavile su je da se odmori, ispava.Sutradan je ustala kad i one, i s čisto svetlom bojom lica sedela s njima na sofi i sve im je potanko ispričala. — Sve si učinila kako su te naučili tvoji učitelji, govorila je Arif i smejale su se. — Ali, mene ne grize savest: istina sam bila bolesna.Samo me je sramota što puših pred starom ženom, svekrvom, a naročito što ne ustadoh starcu, svekru.Ja sam drukčije vaspitana.Ja ustajem na noge čak i onoj sirotoj Emine-kaduni s iskrpljenim čaršafom — zato što je stara.Bože, kako sam mogla!I to je po vašoj sugestiji. — Ja sam znala da ćeš baš zaista biti bolesna, pa me je bilo strah.Bolje je da si se pretvarala, a savest ne bi grizla tvoju učiteljicu.Njemu je žena što fes, kaput: kupi ga, ponese ga, iziđe mu iz volje, baci ga.Ja mu žalim tri venčane žene, naročito onu što je otera „za bakalske kese“, a najviše mi je žao četvrte, nevenčane: to je njegova prva žrtva.One tri nisu izgubile kao žene ništa, ona sve: u kuću joj ne ulaze ni one što prerušene idu u Dimitrijadosev „Salon“; ni one što u čaršiji kod Jevreja čaršaf, peče, svilenu haljinu, zlatne oboce kupuju — telom.Nisu izobličene, pa se prave poštene i neće u kuću „nepoštenoj".Nije mi žao Osman-bejova oca: kako je vaspitao sina?Ali, ja te nisam slala da se svetiš ludaku.Ja nisam ni mislila da te udajem za Osman-beja, nego za Abdurahman-agu, ali Fahrije-hanum... " — Abdurahman-agu ništa ne bi naljutilo, star, otupela mu osećanja, a treba neko da mu trlja leđa kanforom i špiritusom i da mu kuva od zove tej.Ja sam takav slučaj videla u Skoplju, reče Fahrije, i sve se zasmejaše osim Mersije: kako lekar reče „onaj Murad-Džemal-bej što se juče...“ i kako mu Arif dade znak da ćuti, ova mlada devojka se uozbilji i gotovo ni reči više ne progovori. — Njega nije sramota što je treću oterao za bakalske kese, nego što mu je četvrta otišla onako.Kako će da iziđe pred drugove?!O, siromah, gord, junak, muško!Ali ti si, dušo, sad slobodna...Sad si raspuštenica Osman-bejova, i možeš za koga hoćeš. — Da me nije pustio, oterao, ja bih se ubila.A sad kad sam slobodna... Ona ne dovrši, zastide se, i uzbudi se.Arif, smejući se, reče : — Da te udamo za Džemal-beja?Samo, ja neću da provodadžišem, meni to ne ide od ruke. — Ja ću, reče Fahrije. — Ili Mersije, reče Fatma. — Ja... ne... ne mogu, branjaše se Mersije, i pokuša da se nasmeje, a kad ne moga, ona zaplaka. One joj se uzeše smejati što plače. — Ja i da mogu, neću nikad više da otidem Nurije-hanumi, reče Arif.„Oui, s'est comme ça.“ Francuskinja iz Turkestana.Gde joj ludoj pade na pamet zaricanje!To je preživelo, ima ga tek ponegde, kod prostih po malim gradovima Za čudo nam je, Emir, što nam ti nisi javila; jer mi smo pristale za jedanput.I onda, bila je vešta staroturkinja: pozva nas na iftar, spremi nam jela kakva nikad nisam okusila (njena kuhina je čuvena: bogata a friande); pa posle iftara, za vreme dobrog varenja, raspoložene, mi uz kafu i sirup počesmo razgovor i dogovor!Popila sam pune dve čaše sirupa, a u nj je Nurije bila metnula benđeluk, zacelo.Da krijemo ovo, inače će nas nove izbrisati iz spiska.Da je prihvaćen moj predlog, da se uputi na rad naš slatki Džemal-bej!Ali, njegova tetka i sama neradnica, pa i majka, provodila se, a za rad... Fatmi bi žao sute i svekrve, ali ništa ne reče. — Ali šta ćemo sad ?Ko sme javiti mome zetu? reče Arif, i seti se muža: njega Ibrahim-Hasan-bej voli. Ode s Mersjom u dvorište k mužu, čoveku od pedeset i jednu, dve godine, u lovačkim haljinama, koji vešaše jednu mokru lovačku torbu na jedan dud sav u suncu, i zamoli ga.On isprva neće, ne voli da se meša u tuđe poslove; ali kad mu ona rastuženo reče: „Zar ti je Emir tuđa?“, i kad mu Mersije proguka: „Idi, slatki Ali bej tečo“, on se razneži, i pohita da se presvuče.Dok se on presvlačio, žena ga je učila šta će da kaže „Gromu“: da je njegovu kćer Osman bej oterao. — Samo polako, lepim, dušo Ali-bej; jer ti znaš da je on lud, ljut: da se u ljutini ne istrči sa „neću je, ne primam je", pa posle: on ne uzima reči natrag. Ali-bej se vrati brzo, kao da je preleteo tolike ulice; žurno uđe u sobu, jer nije znao da su tu nove, a one s Mersijom ciknuše i pohitaše po svoja bašjortia, da pokriju glavu.Na licu mu se smejala radost, a Arif nestrpljivo reče: — Šta bi, molim te?! — Čudo! reče on veselo, ne pogledajući u tuđe žene: „Pa lepo, oterao je, neka, ima hvala Bogu ona kome da se vrati.Kad je oterao pašinu kćer, što ne bi moju!Treću je oterao za bakalske kese, četvrtu što nije ustala svekru, petu će što nije obrisala nos deveričiću.“ Žene se zadovoljno nasmejaše.Fatma uzvikivaše: „Slatki, slatki bej-tečo!“, a on produžavaše: — „Kako je počeo“, veli, „do četrdesete će oterati četrdeset.On lud“, veli, „a ima podbadača snahu.“ — Kakva snaha!Snaha mu je za tekiju, viče Arif. — Pa šta još, slatki bej-tečo? govoraše Fatma grleći čoveka koji je voli kao da je njegova, zato što nema svoje dece. — Ništa više.Da te vodimo ocu. — Pa kako si počeo ?Šta ti reče zet kad ti poče? upita Arif. — E, ja više neću, reče on malo nabusito, jer nije mario za dug razgovor. „Taj čovek proglašen je za najboljeg muža,“ pomisli Fahrije gledajući ga, i činjaše joj se neverica; jer on nije imao nežan izgled, i ako je bio nežan. Još isto veče, oni odvedoše Fatmu ocu.Nene i majka bile su kao ubijene, a pretvarale se, pravile se vesele.Ocu je bilo strašno, a smejao se, pružajući kćeri ruku, da je poljubi. Prođe čitav mesec, a Fatma još ne ču da je Džemal pucao na sebe, da se ranio, pa je išla oko zida, kradom, i metala oko na otvor.Sedela je po čitave časove u neninoj sobi, gledala kroz kafez: svet, ali nema njega.„Da nije na putu?Da nije bolestan?Zašto tejze ne pošlje Fahrije hanumu suti, da joj kaže zbog čega sam se za Osmana udavala, i da sam raspuštenica?“ Ni slutila nije zašto tejze odlaže za docnije, dok joj se ne približi rok kad ima pravo na venčanje.Ne zna da on leži, da je ranjen, da mu je rana opasna.Kad bi znala, prevarila bi sve ukućane da će da ide ili tejzi ili na Jalije, nekud u goste, a otišla bi suti, njemu, svome mužu, da je pored njega i danju i noću, da nikad ne trene, ne legne, da mu ona ranu leči, privija, da ga neguje, izleči.On joj je muž pred Bogom, a šta je se tiču ljudi.Ali od nje se to krije zato što je bila bolesna, da se ne uplaši, da ne padne u postelju.Osim oca, cela kuća oseća da ona Džemala još voli i da mu se nada. Najposle Arif doznade da je Džemalu sasvim dobro, da je rana zarasla, te ispriča Fatmi sve...„Ni Boga ne volim ovako,“ reče bez straha Gospodnjeg, kad ču strašnu i prijatnu priču.Njoj je i prijatno, milo: ranio se zbog nje, za nju.Da je Osman nije oterao, ona bi se razvila, razvijena bi prošla turske ulice, otišla Džemalu, pala na kolena i molila ga da beže u svet gde ljudi imaju dušu. Fahrije ode Nuriji.Kad je Nurije vide, smrče joj se, jer ona je čula da je i ova Carigrađanka radila na Fatminoj preudaji.Primi je vrlo hladno, ne govoreći s njom francuski kao drugi put.Ali ova mlada i lepa turska žena pravljaše se kao da njenu hladnoću ne opaža, te veselo reče: — Nurije-hanum, mužde! — Meni sad nije do Ustava. — Ustav, ne još...Fatma-hanum je slobodna. — Za ovo četiri i po meseca ja sam se nadobijala „slatkih pozdrava“ od svoje susede; a sad, i od njene kćeri valjda, reče Nurije ljutito, i u tome dođe njena sestra. — Hanum-efendi, mužde! veselo uzviknu Fahrije-hanum pozdravivši pašinicu temenima. — Samo bih dala mužde onome koji bi mi vratio sreću sinu. — Onda meni, hanum-efendi. — Mi smo sve čule, i da se preudala, i da se ocu vratila... oterana.Moj nesrećni sin zbog takve žene da se rani.Kad je čuo da se preudala, tri dana ništa nije okusio, niti je išta progovorio, a četvrti...Bogu hvala kad rana nije bila smrtna, a bila je opasna. — Hanum-efendi, Emir-Fatma udala se za ludog Osman-beja zbog vašeg sina, da je on otera te da uzme vašeg sina: ona voli vašeg sina. — Nikad Džemal ne bi uzeo onu koja je bila s drugim. — Ona nije...Bila je bolesna...Posle nije ustala svekru, i muž je oterao pre no što je bila. — Mi smo čuli tu priču, ali u nju ne verujemo. — Ako hoćete, moj muž dovešće vam Osman-bejove drugove..Krije se od njih što nije...Oh, ne mogu dalje: sramota me! uzviknu pa sakri lice u ruke. — Mon Dieu!Mon Dieu! poče uzvikivati Nurije tapšući, i najedanput nervozno zacika, da čuje Džemal-bej. S njenom veselom cikom zalajaše njene pudlice, Fidel i Minjon, i zapevaše joj kanarine. — Mon Dieu!Mon Dieu!Idem Džemalu da mu odnesem radostan glas. Sutradan je, za ljubav Emirinu, došla Arif.Džemal je verovao njoj, ali ipak se nije razveselio. — Laž, Arif-hanum od početka do kraja.Kamo sreća da je znala da pijem, da sam proteran, da me tetka hrani kao invalida.Kažite njenu ocu i njoj: da ništa nemam, sve otišlo za dug, ja sam propali plemić, princ... — Oni znaju, sve.Ona kaže: „Kad ne bi mogao raditi on, radila bih ja, pa bih ga hranila.“ (On pocrvene i obori oči.) „Ali on će raditi: zdrave su mu ruke i noge, zdrave su mu oči i pamet.“ On na ovo ništa ne odgovori, već reče zadovoljno smejući se: — I da se ne uzmemo, ja bih bio ipak srećan: za mene je podnela tolike žrtve. Arif ode i odnese Fatmi „slatki pozdrav“.Ali ona udesi pričanje tako lepo, te se mlada žena nadala. Pašinica reče sestri: — Džemal se nasmejao, i ja moram Bogu crnu žrtvu: zavetovala sam mu se.Ali, ja nemam novaca za ovna i sveće (sveće sam obećala tekijama).Hoćeš li da ti prodam onu svoju belenzuku sa safirima?Ti nju voliš.Daj mi za nju koliko za ovna... Nuriji grunuše suze. — Zar tvoja sestra da... poče pa ne dovrši zbog plača. — Sestro, ja sam svoje proćerdala.Što se tiče žrtve, Bogu je onaj prinosi ko mu je obeća. — Pokloniću je Emiri, reče Nurije, kad uze belenzuku. Sutradan ujutru, u Nurije-hanuminu dvorištu bio je veliki crni ovan — s varaklaisanim rogovima i crvenim trakama kao za Kurban-Bajram.Pašinica pred svedocima opunomoći jednog komšiju, pa oboje uzeše abdest; posle komšija, zasukav rukave, udari pod grlo živinče (nožem za „kurban“): šiknu crvena, vrela krv, zapuši se i oboji zelenu travu.Kasapin ovna raščereči, a pred Nurijinom srednjom kapijom behu nekolike Turkinje u iskrpljenim čaršafima, i nekoliko prosjaka, pa neki dobi plećku, neki vrat, neki but: pašinici ostade samo levi bubreg...Pa se zakla još jedan ovan, žrtva od Nurije: on se posla dervišima, i u tekije velike, išarane zelenim voskom sveće, od pašinice, majke Džemal bejove. Kad počastiše i ispratiše punomoćnike i svedoke, sestre uđoše u Mondije-Hanumin bureau, gde za pisaćim stolom seđaše Džemal, u belim, lakim haljinama, beo kao mleko zbog neizlaženja i mnogo izgubljene krvi.Okrenut leđima ulasku, on ne vide majku i tetku, a zanet, ne ču šum njihovih koraka: zagledao se u neki predmet na stolu, veseo, nasmejan.Nurije mu priđe bez papuča, i kad vide da se zagledao u Fatminu sliku, pripljeska i ciknu, pa veselo reče: — Mon Dieu!Mon Dieu! On se trže i spontano reče: — Prosi mi Fatmu, tejze! A njegova majka diže oči k nebu i reče : — Nema Boga osim Boga, Muhamed je poslat od Boga! Koranom propisan rok prošao je i Fatmi i Džemalu, jer i on se s drugom oženi, da bi stekao pravo. (Venča se s Nurijinom robinjom, pa je odmah pusti.) Sad može da se uzme s Fatmom.Da ona hoće za Murad-Džemal-beja, njenu ocu kazao je Ali-bej.Ali u grudima toga čoveka srce je od kamena.Ni molba Ali-beja, ni brata mu, ni suze materine, ništa ne omekša ovaj kamen.„Primio sam je, a ne dam da se ponova udaje za pijanicu, propalicu i proteranicu.“ Mati joj, osim svoga i muževljeg roda, u kuću nikoga ne prima, jer joj se čini, ko god bi došao, došao bi da joj se sveti i podsmeva.I ljuti se na kćer što od svoje matere sakri muževlje pijanstvo.Pre je zamerala Gospođi Aristid što su njene kćeri s njom kao s drugaricom, a sad žali što i ona svoju nije tako vaspitalo.Pa bar da je proteran zbog politike, da su mu konfiskovali imanje „reakcionari“; ali ovako: on ubica, majka mu raspikuća.Nuriji je slala najgore poruke i „gorke pozdrave“.Jedno jedino dete, pa ovakva nesreća, ovolika sramota!Kad se seti kako se hvalila, dođe joj u zemlju da propadne.I zar se ne nađe nigde prijatelj, da im kaže!Čak joj nije prijatelj ni njena sestra od tetke.Svi su znali, osim njih!„Nikad više za njega pa makar...“, i ne reče „pa makar umrla“, nego „pa makar se ne udala, ne videla više kraj skuta muža“. Svaki dan je izvode u šetnju, kolima, a i peške; nekad je s njom nene, nekad robinje.Najčešće idu Arifi, pa one se vraćaju, a ona kod tetke ostaje i „leži po nekoliko noći“; s tetkom se šeta, kod tetke sedi noću s novima, s onima što se bune i što bune.Noću tišina, nigde nikoga na ulici, pa se čini da i po kućama sve živo spava.A ono nije: u Starom Solunu, u ovoj kući žene šenluče; u Novom, u onoj vili kuju zavere.Kod Arife su neko veče puno, a neko, one dve mlade Carigrađanke (treća je umrla), Džemal-bejova majka, Fatma i Mersije.Pre dve večeri ne razviše se, ostaše u čaršafima, s pečima posuvraćenim preko glave, te im se sve lice videlo: spremiše se za ljude.Dođoše muževi onih dveju novih i — Džemal-bej...Džemal-beju se nisu nadale, naročito Fatma, te videvši ga iznenada, blizu sebe, pred sobom, posle tolikog vremena, ona se zaboravi i zasmeja se od radosti, i, zbunjena, ne znajući šta će, spusti peče na lice.Arif i nove uzeše se smejati njenoj zabuni, i podigavši joj peče, biše duboko potresene: njeno zarumenjeno lice oblile su suze.Zanete njom, one i ne opaziše da im je iz sobe nestalo jedne drugarice, najmlađega „načelnog prijatelja“.„Gde je Mersije-hanum?!“ uzviknu začuđeno Fahrije-hanum, pošto namesti Fatmu prema Džemalu, i pošto se za trenutak nasladiše njihovom zabunom i ljubavlju koja se opažala čak i u vibriranju Džemalova glasa; a Arif iziđe iz sobe da je potraži, i nađe je u svojoj sobi za odmor: leži na minderluku, s čaršafom, ničice; podiže je: lice joj je mokro od suza!„Mersije dušo, mi sad treba da pevamo, ne da plačemo: sastavićemo ih brzo.“ Devojka više ne iziđe ovo veče, a sutradan : pre osam bila je kod svoje kuće. Svi su govorili francuski, po navici da kriju i kad nemaju od koga.Džemal-bej sluša žene pobunjene više od ljudi, i ništa ne čuje, jer je zanesen Fatmom: ne skida očiju s nje, lepe i uzbuđene, s čaršafom a otkrivena lica, s njegovim prstenom na beloj ručici; i čas-po dođe mu žao što je pokrila glavu ne samo od ona dva mladoturčina, nego i od njega — on joj nije muž; i obuzima ga ljubomora kad mu se god učini da ona sluša nekoga od one dvojice, dok govori.A ona, i ako sedi oborenih očiju, oseća njegove poglede, i kad su na njoj, raduje se, a kad padnu na koju mladu pobunjenicu, plakala bi.Kako je čudno, strašno to novo osećanje!Kako je nisko!Ona zavidi Fahrije-hanumi što je lepa, i krivo joj je što joj je glas prijatan.I čudi se, što traže da su zajedno, da njini muževi sede s tuđim ženama... Ljudi su otišli u zoru, a žene su spavale kod Arif-hanume.Fatma je kod tetke sedela petnaest dana; Džemal je dolazio svaki dan, i neprestano gledao da ostane s njom nasamo, jer ga je počela obuzimati ljubav, strast da je ima.I čim ona pođe iz sobe, on ide za njom, da je ljubi, ali evo Arif-hanume...Ta žena, što žali Zejnu, sa svojim „zastarelim pogledima“ o moralu ne da da se njenoj sestričini „nelegalan“ poljubac spusti ni na ruku, a kamo li na lice.S toga, poneki dan, samo trči za njom, kad je tu Džemal.Ona sve vidi, i smejući se viče: „Tejze, on je moj muž!“ Jednog dana, obuzet strašću, on poče vikati na njihovo društvo iz osnova rđavo, s običajima, koji su njima postali zakon, do zla Boga izopačenim.U tom trenutku, on se Arifi učini kao stranac, pa, kao dobra kći Turske, uze braniti čak i ono što joj se čini najgore.Ona, kosmopolit, sa strankinjama je dotle dobro, dok joj one ne dirnu u njena nacionalna osećanja. — Ja ću da je isprosim pa ću da je ljubim kao verenik. Ona se naljuti. — Smatraš li ti moju kuću za čestitu ili ne? On se trže, i rekav Fatmi „zbogom“ kao tuđ čovek, obori glavu i ode.A Fatma reče: — Tejze, ja ću moliti oca. Ona se nasmeja. — O, kad bi smela!Sramota te da ga moliš za haljinu, a kamo li za muža ! — Smem, tejze; jer, šta mi može?Da me zatvori, ili ubije.Ali, zaista, sramota me. Dođe Đulrengi i reče da Ibrahim-Hasan-bej zove Fatmu, ne može sam, hanume su otišle Rašide-hanumi, bejovoj sestri od tetke: Rašide-hanum je na umoru.Fatma briznu u plač, iznenadi se, mada zna da joj je ta tetka odavno bolesna, pa se spremi, i sede u zatvorena kola s robinjom.Dva dana sede sama s ocem vrlo tužna, zbog tetke, šaljući robinju, po dvaput na dan, i ako je daleko, da vidi kako joj je.S ocem čak ni o tetki nije govorila; odgovarala mu je na pitanja kao obično, i ništa više.Posle joj se vratiše nene i majka i kazaše da je bolesnici bolje, neće umreti.Ona se razveseli, i iđaše po kući pevušeći, misleći na Džemala.Čini joj se kao da joj je pao s duše jedan teret pod kojim nije smela, iz pobožnosti i bogobojaznosti, misliti ni na ono što joj je najmilije.Videći je veselu, majka i nene joj obradovaše se: zaboravila je Džemala i sa sudbinom se pomirila.I čuđaše se majka: „Kako sam mogla i pomisliti da moja kći nije verna Islamu, i da ne veruje u k’smet!“ Posle tri dana opet ih odazvaše: Rašide-hanum je na umoru.Ona osta sama s ocem ponova, i tako se rastuži kako se rastužuju osetljive žene, mlade, njenih godina.Gleda tu tetku, staru, koja ju je vrlo volela i od milosti je zvala „Fatuš“: bolesna je, na samrtnoj postelji, posle — mrtva, pa ide po kući i nariče: „Slatka moja tetka!Slatka moja tetka!“ Bivalo je trenutaka kad smetne s uma Džemala, pa kad se seti, čudi se: šta je od nje smrt načinila!Uvek je na nj mislila, od prvog viđenja.Pa se seti da ga je bila zaboravila i u ona dva svoja napada, kad joj se činilo da će umreti, i bi joj čudno, i žao. Pred veče, ona ugleda kroz prozor Arif-tejzu: smakla s glave čaršaf i skinula peče, pa se žuri.Sva pretrnu: „Zacelo tetka umrla".Ne smede istrčati pred nju, kao drugi put.Kad Arif uđe u sobu, ona je ne smede pitati što je nevesela.Tetka se rasejano s njom pozdravi, a ona najedanput reče: — Moja tetka... umrla. — Kad? uzviknu iznenađeno Arif. — Nisi došla da mi javiš, tejze?! — Ja za Rašide-hanumu nisam čula, nego drugo... * — Slatka tejze! — Emir dušo, Džemal-bej hoće da ide. — Kuda ? upita ona radoznalo, ne sluteći šta će čuti. — U Evropu, reče tetka bez ustezanja. — U Evropu! uzviknu ona i preblede. — U Evropu. — Tejze, a ja ?.. — Emir, a ti?... — Tejze, šta ćemo ?... Ona sleže ramenima i poče hodati po sobi. — Idi, tejze, moli moga oca za venčanje! reče ona glasom u kome su se osećale suze. Arif se zaustavi i očajno reče: — Da je tu Safet, Šehnaze-hanum...Ovako, ja se bojim... — Za život! reče Fatma ironično. — Za tebe, reče Arif očajno. — Neka ga moli teča... on teču voli.Tejze, ako teča neće ili ne sme, ko sme?Da idem da ga tražim, da ga molim, da mu ljubim skut i ruku!Tejze, zar ja nikoga nemam?Zar sam ja na ovom svetu sama?... Ne mogaše više, ne dade joj plač, pokri lice rukama i klonu na minderluk.Arif se silno rastuži i, gutajući suze, priđe joj, sede kraj nje i, milujući je, govoraše: — Dušo, što plačeš ?Ne gubi nade dok ti je tvoje tetke.I ja mislim na Ali-beja, samo, kao za pakost, on je u lovu.Ja mislim da će se vratiti vrlo dockan, pa dotle će ti otac leći...Ja ću videti kako ću to da udesim.Idem odmah! završi uzbuđeno, i poljubi Fatmu nekoliko puta, pa posrćući kao pijana, pohita bez „zbogom“. Fatma osta sama: Đulrengi je s hanumama kod bolesnice.Da se potuži kojoj sluškinji?One koje su je očuvale, umrle su; ovima ne veruje.Zaboravi se, pa poče glasno: „Šta!Zar doveka da slušam oca, i da ga se bojim i udata, odavno žena, dok god je on živ a ja nemam muža!I zašta sve to?Što treba da me hrani, da me odeva, jer ja ne umem raditi, zarađivati hleb...Pa što me nije spremio za život, da budem samostalna?Pravo kaže tejze: „Mi ćemo dotle sa strahom izgovarati „bej, efendi“, dokle god nas oni ostavljaju ovako nespremne, da sašijemo košulju za šeset para, da ispletemo kesu za groš“...Uđe u svoju sobu, i svaki joj živac zatreperi, jer se seti da će on u Evropu!...„Oh, on će u Pariz!...I ja ću s njim, da vidim te divne gradove, Pariz... sve što sam iz knjiga poznala i ludo zavolela, što mi daje životu život...Da živim kao evropske žene!...“ Ona njih poznaje, Madmoazel, Madam, Madam Aristid, i tolike druge koje poznaje iz života i iz romana.Njoj je lako: ona zna francuski, ona je kao Francuskinja, po svemu, i po osećanju, po srcu i po duši; njena prava otadžbina je Francuska, misli i hoda po sobi nervozno, smejući se od radosti što će na daleki, davno željeni put.I zanesena putem, ne seti se svojih, čak trenutno zaboravi s kim ide!Išla je iz sobe u sobu kao da nekoga traži da mu kaže, sedala je uz kafez, silazila je u dvorište: nigde nikoga.„Da nije tetka dobila napad od uzrujanosti?A teča, kao za pakost, u lovu!“ Upamtila je tetkine reči, pa koliko puta pomisli na teču, toliko puta joj dođe na pamet „kao za pakost“.Prođe dosta, kad se ču lupa na kapiji.„Teča!“ izusti, i ako joj srce ne kaza da je on.Sluškinja otvori... njen otac!Ona ustrča uz stepenice da je otac ne vidi napolju: noć je.Sedoše da večeraju; ona ništa ne okusi.Otac opazi da je rasejana, te pomisli da se uplašila za tetku i reče joj da ide da legne.Ona ode u svoju sobu, ali ne leže.Do ponoći je bila u sobi sasvim sama, a otac joj je još sedeo na sofi i pušio.Čas je hodala, čas sedala, metala laktove na kolena a glavu u ruke, i najedanput skakala i osluškivala da li ide teča, pa kad ništa nije čula, izgovarala je: „Otišao je u lov, kao za pakost“.Najposle je izašla na baba-fintu: da je bliže nebu i Bogu valjda; i otvorivši vrata osetila je svu svežinu noći i silan miris orošene, vlažne zemlje i mora u daljini koje je blještalo kako nikad dosada s razlivene sasvim bele mesečine; i pun mesec na zagasito plavom nebu bio je beo i ličio je na okruglo ogledalo...Ona je izišla na terasu i bacila oči preko crvenih krovova, mimo bela minara i crne kiparise, bacila ih na more gde je nazrela crne sirene, lađe.Jedna će od njih sutra viknuti i domamiti njenoga muža!Sutra!“ šaptala je strasno u strasnu noć, kad se drveće na mesečini činilo kao aveti a pljuštanje šadrvana kao crna, jednolika jesenja kiša.Jer bej je pokatkad zadržavao vodu danju; noću nikad, da mu pljušti kao kiša, da ga uspavljuje.Skoro će ponoći, a Solun je po kućama budan; puno zvezda na nebu, i puno zvezda na kućama: po prozorima, od sveća su se činile svetlucave žmirave zvezde...Iz daljine se čas-po čuo oštar pisak klarineta.Na terasi, noću, blizu neba, Fatma osećaše silno, duboko, do ludila...Kad se potpuno pribra, svesno brojeći lupanje stražareve palice u kaldrmu: tak! tak! tak!... šest puta, ona tad kao luda polete.Trči niz stepenice, bosa, u belom gedželuku, raspletena, zadihana, i ide na sofu.Otac joj sedi, sav u belo, bez sveće, na mesečini, pušeći, i ne videvši kakva mu kći izgleda u licu, da je rešena i na život i na smrt, tiho reče: — Zar ti još ne spavaš, Fatma? — Ne spavam, otac. On ni po glasu ne poznade da je rešena i na život i na smrt. — Ti zbog tetke...Spavaj, ona neće umreti. — Otac, svi su te molili da me udaš za Džemala. On ispusti čibuk i pogleda kćer razrogačeno. — Ja ga volim, otac. — Zar da te udam za pijanicu! pribra se on i reče. — On više ne pije, otac. — Za proteranicu? — Padišah će ga pomilovati. — Za propalicu?...Čime će te hraniti? — Radiće...On ima zdrave ruke i noge. — Zdrave ruke i noge su za amalina. — Amalisaće, ako za nj drugoga rada u Turskoj nema. — Plemić amalin! — On ima oči... on zna pisati... — Kome?Mladoturcima u Parizu? reče on s podsmehom. — Ima zanimanja i u Turskoj za njega učenog. — Jesi li ti, kćeri, pri svesti?! viknu on najedanput, kad se seti da tako govori s njim njegova kći, ona koja ga dosad od stida nije čestito ni u oči pogledala. — Kamo da nisam! viknu ona glasno; posle dodade ponizno, nežno, tiho: — Ja te molim, otac. — Nikad to neće biti! uzviknu on odlučno. — Otac!Ja hoću, reče, a u njenom ženskom glasu ponova se oseti muška energija i odlučnost. — Nikad to neće biti! zagrme on, pa skoči i diže pesnicu. — Ja se ne bojim ni Boga! viknu ona kako viču pobunjeni. Njemu se diže kosa na glavi; on izusti: — Alla’?! — Ja mrzim Boga, zato što on mene mrzi. — Alla’?! prostenja on i pođe da zatvori kćeri usta. Ali ova se izmače vičući: — Ja pljujem na njegovo ime, na ono koje sam vezla ocu dušmaninu!... I za čas bi prema Levha na zidu, prema stihovima iz Korana, gde je nekad, kako pisaše Gospođici, u svakome stihu videla Boga, i pljunu — zamrlja se reč Bog; pa tada jednim skokom dođe do kafeza što je kriju od njene devete godine, koji su joj pre kratkog vremena, kako je pisala Gospođici, bili toliko mili, jer je kroz njih gledala Džemala, i dobivši natprirodnu snagu, svojim nežnim rukama uhvati rešetke, povuče ih, — srušiše se: dve daščice ostaše u njenoj iskrvavljenoj desnoj ruci... Umesto da pođe k njoj, da je ubije, njen otac izmače se od nje daleko, uhvativ se obema rukama za kosu nakostrešenu od straha. Nikoga nije bilo u kući koji bi video ovaj strašan prizor. Otac stajaše u onom položaju kao okamenjen; kći se glasno nasmeja i reče: „Što pljujem na ono što ne postoji!Boga nema!“, i pustivši nekoliko ludačkih glasova, uđe u svoju sobu.Otac za njom ne smede! Ne leže svu noć.Ujutru posla po Arif-hanumu.Sve joj ispriča. — Nije, zete, luda, ne boj se!..Kći ti je pobunjena. — Kamo sreća!Ali... žena pobunjenik, to je nešto novo.Bune se ljudi protiv stanja u zemlji, protiv nepravde, ali, žene!...Kad imaju šta jesti, piti; kad imaju u šta obući se; kad se za sve drugi brine...Na mojoj sofri večera ne razlikuje se od iftara.Kad kakva gospodska svadba bude, po mesec dana i više govori se o odelu i nakitu moje žene i kćeri.A ona da viče!I to onakva kći što nije oca slobodno ni u oči pogledala!...Neću da je ubijem, ni da je bijem, već da se molim Bogu za njeno zdravlje, pamet.Ona je poludela kad pljuje... lomi... viče da nema... Sve nije smeo izreći, i nije smeo da je vidi. — Jesi li ikada pomislio, zete, da ti kći ima i dušu, ne samo trbuh za jelo i snagu za odelo? reče Arif smelije nego ikad. — Šta ću sad? viknu on očajno, ne odgovoriv svastici na njeno pitanje. — Šta ćeš?Udaj je za Džemal-beja. — Nikad! — Dopusti, zete, da je ja vodim svojoj kući, da je umirim. — Kako da je pustim bolesnu... ludu? U tome, njemu javiše da mu je umrla sestra od tetke.On se promeni u licu, i pošto zamoli Arifu da ne ostavlja Fatmu samu, ode mrtvacu. Ali Arifa ne posluša zeta.Posle njegova odlaska malo posede kod Fatme, pa ode.Pred veče dođe, ali ne sama, već s jednom turskom ženom obučenom u star, iskrpljen čaršaf.To je bila prerušena Nurije.Ona se ni u sobi ne razvi.Obe su govorile s Fatmom francuski, i vrlo tiho, a jedna radoznala sluškinja neprestano je ulazila i izlazila.Posle su ove dve otišle, a došli su svi Fatmini... Majka i nene ništa nisu znale, jer im bej nije hteo kazati dok se ne odmore.Fatma je mnogo plakala i bila je iznurena.One pomisliše daje takva zbog tetke, te je nežno tešahu, i poslaše je da legne.Ona ode, ali ne leže, i ne svuče se... Oko ponoći, kad oseti da cela kuća spava, ona se obuče u Đulrengijin čaršaf i tiho iziđe iz svoje sobe.Prošavši kroz predsoblje, bez šuma, ona se zaustavi kod izlaska i pokri lice rukama, pa se vrati i ode do nenine sobe, i kao da htede da uđe u sobu, ali se trže i saže se, metnu čelo na prag, posle se podiže, prisloni lice na vrata, i zaplaka...Uz vrata je plakala kao uz kakav nadgrobni spomenik, pa ih je celivala, i otišla uz vrata sobe gde joj spavaju roditelji, ali se brzo izmakla i izišla iz kuće i iz dvorišta, kao senka... Pred kapijom je čekaju dvoje, jedna žena u čaršafu i jedan čovek u japundžetu, s kapuljačom na glavi... I ako je mesečina kao dan, oni pođoše s fenjerom, da ih ne bi zaustavio stražar držeći ih za lopove, i vođeni svojim dugačkim senkama, odoše uz brdo... Prolazili su mnoge krive, uske sokake, sasvim puste; iz belih kuća s kafezima, opkoljenim visokim zidovima, čula se svirka i pesma: hanume još nisu spavale.Stražari su ih zagledali, zbog kapuljače na glavi, ali ih nisu zaustavljali, jer su imali fenjer; a oni su išli ćutom, kao duhovi ili seni umrlih, dok se pred njima ne zabele groblje...Kao da će se podići ploče i oni iščeznuti pod tim pločama...Ali oni su išli, udarivši kroz to groblje, sapletali su se u korov, spoticali se o oborene spomenike pokrivene visokim papratom, ne sećajući se da su tu mrtvi.I najposle skrenuše ka jednom kućerku što se beljaše prema mesečini kao da je napravljen od snega, i uđoše, ne lupajući halkom na kapiji.. Na jednoj terasici okrenutoj moru a opkoljenoj narovima punim zreloga crvenog roda, zatekoše Džemala i njegovu majku, njegova dva druga iz Pariza, Turčina, i njenu tetku i teču, i jednog mladog imama.Ono dvoje što su došli s Fatmom odmah se razviše...To je bio jedan Džemal-bejov drug i Nurije... U tišini kakva je obično noću u ovom turskom kraju, na samom vrhu Staroga Soluna, izvrši se venčanje.On je bio veseo, a ona tužna; u crvene narove nad svojom glavom gledaše i stresaše se kao od krvi iz svojih šupljih grudi...Grudi joj se učiniše šuplje, i kad se iz daljine začu zvrjanje kola... U ta kola, zatvorena, uđoše jedan obrijan Englez u kratkim pantalonama, sa šeširom koji mu krije oči i vrat, i jedna vita Engleskinja u kostimu, s pletenom belom kapom i plavičastim dugačkim gustim velom koji joj krije sve lice...A kad se ta kola krenuše, iz dvorišta ovoga kućerka navrh Staroga Soluna, iza kapije, ču se jedan oštar krik kakav puštaju turske žene za mrtvačkim sandukom najmilijega, pa se sve utiša... Neobični putnici spustiše se kod Ćemer-Kapije u čaršiju koja spavaše dubokim snom, i odvezoše se blizu mora, u Hotel d'Angleter. Tu ostaše do tri časa po podne, pa se, ovako obučeni, ukrcaše u jedan veliki morski brod za Marselj... Istoga dana, u isto doba, Nurije i Alije ukrcale su se u jedan brod za Carigrad. Druga je godina kako Ibrahim-Hasan-bej ne zna gde mu je kći.Jedni govore da je u Carigradu, a drugi...Ah, šta je od drugih čuo!Čuo je da mu je kći u Evropi.Zar u tom nečistom delu sveta nešto od njega, to jest ceo on!...Što god bi u kući evropsko, on rasturi, isprodava, ispoklanja, spali.Kolika je bila vatra dok su gorele Fatmine knjige, sveščice, pisma od Gospođice, naročito romani.Hteo je da podmetne koji roman pod Nurije-hanuminu kuću, više od godinu dana pustu, pa ga zadržala majka.Stara je čula od Arife gde joj je unuka, i krila je od svakoga, čak i od snaha, i od sinova, svoje dece.Ona oka ne suši za njom, koju je čuvala kao dadilja i vaspitavala kao majka.Kako ju je vaspitala, teško njoj!Pa izvinjava sebe: nije bila sama.„Ja stara Azijatka prema mladoj Evropljanki bila sam što nem čovek prema gromu.“ Kod dve unuke ostade bez unuke... Jesen je, pozna, ogolela kao prosjakinja; crnu vlažnu zemlju pokriva žuto, mrtvo lišće; po krovovima, s kojih se cedi voda, i po sasvim golom drveću skupljaju se čavke; po koji krov zacrni se kao da je pokriven crnom čohom...Pre tri dana, duvao je hladan vlažan jesenji vetar, i čas se činio kao nečije cerekanje, a čas kao jecanje i zapevka; crna, jednolika, dugačka jesenja kiša lila je iz niskog olovnog neba.Na Jalijama, toga dana, kraj mora, s muzikom talasa o životu i večnosti, gasio se jedan život — umirala je Mersije... Jutros Ibrahim-Hasan-beju dođe iz Evrope, iz Pariza, pismo i amanet!Na pismu adresa prvo francuski, posle turski: „Ibrahim-Hasan-beju, blizu Aladža-Imareta“...I on poznade rukopis.Amanet: žensko dete od tri meseca!I pismo i amanet donese mu jedna strankinja, govoreći mu jezikom koji on nije razumevao, a koji je njegovu uhu dobro poznat..Ruke su mu se tresle kad je otvarao pismo... Otac, oprosti mi.Među đaurima sam više od godinu dana, ali se nisam pođaurila: pokrivam glavu, molim se Bogu po našem zakonu.Volim muža i čeznem za roditeljima. za onima koji su mi život dali i za onom koja je taj život negovala.I plačem.Među nama se nađe dete.To je krv Džemalova i moja, ali to je i tvoja krv.Ja ti kćer šaljem umesto mene.Ti joj ime daj.Ti je vaspitavaj; ali, ne kao mene.Krij od nje danju sunce, noću sveću, i ona će se osećati srećna.To što vi toliki bogati muslimani činite (jedva neki iz ljubavi prema prosvećenosti, svi iz sujete), prerano je.Prerano je za našu mračnu zemlju, za naše potpuno neprosvećeno društvo.Otac, vi zidate kuću s krova.Vi prinosite bradu k plamenu.U mutnu reku vi izručite krčag vode s bistroga izvora, i reka je, naravno, opet mutna.Za prosvećenje svojih kćeri vi dajete zlatne lire, a za prosvećenje tuđih kćeri vi ne date ni bakarne aspre.Kažnjavate se za sebičnost...Čuvaj mi kćer, otac, i oprosti mi!I majka nek mi oprosti, i nene, dobra moja nene!..Ne mogu više, slova mi se zamrljavaju suzama...I ovo crveno, to su suze, nije krv...Zbogom, otac, oprostite mi svi! Kad htedoh zatvoriti pismo, vetar duhnu i unese u moju sobu jedan žut bagremov list.Taj list me podseti na mene. On pročita pismo i — primi dete; ali naredi da se to „đaursko kopile“ odnese u prizemlje, među sluškinje, da ga on ne vidi, da mu ne čuje plač. — Da mu damo ime, sine, veli mu majka grcajući u suzama. — Zar muslimansko ime đaurskom kopiletu? — To je krv tvoje krvi. — Kopile! — Nije kopile, sine: Džemal i Fatma venčani su. — Ja to venčanje ne priznajem. — Ali ga priznaje Bog. — O, majčice, da nisi i ti žena, ja bih rekao: „Sad vidim da i žene nešto znaju“.Lepo mi ti reče.Zaista, da je znala samo za Koran, da je svirala samo u def, zar bi se bunila, zar bi pljuvala na Levha, zar bi lomila kafeze, zar bi bežala u svet? Dete je bilo u prizemlju, među sluškinjama, i negovala ga je baba.A kad mu se zagleda u pametne očice, prababa se nada da će iz njih pročitati, kako je njenoj unuci.Ali te oči su sve videle a ništa ne znaju.Uzmu da je mirišu i da joj govore: „Devojko naša, ti nam već i gučeš, a još imena nemaš!“ One plaču, a bej se junači, pravi se da ne mari; a ovamo: čim neko lupne halkom na kapiji, on sav pretrne. Jedan dan dođe mu telegram, a kad ga je otvarao, ruke su mu se tresle kao kad je otvarao pismo. Ibrahim-Hasan-beju, blizu Aladža-Imareta Danas u zoru umre Fatma. — Ha! ha! ha! grohotom se on nasmeja, kao da smehom hoće da dozove majku i ženu. One dotrčaše. — Šta ti je?! uzviknuše one prestravljeno pogledavši ga u lice koje beše strašno. — Depeša... eno...Umrla Fatma. Baba zajauka, majka se onesvesti, ona tvrda srca majka. On sede na minderluk, kao da ga noge ne drže, i huknu dvaput, pa ustade i posrćući siđe niz stepenice, ode u prizemlje. — Emir-Fatma! uzviknu on nagnuv se nad unuku, koja na jednom šiljtetu ležaše raspovijena, a ona zaguka kao da se raduje imenu dobivenu od dede.On je uze, pritište je na grudi, i prisloniv svoje zemljosano, skoro nebrijano lice na njen beo, nežan obraščić — zaplaka, prvi put kako je postao čovek. Arif je danas imala napad.Nasred sobe zastrvene crvenim ćilimom prostrta je postelja, i ona leži u belu gedželuku, gotovo sasvim seda; uši je zapušila pamukom a oči pokrila jednom crnom mahramom: živci su joj toliko slabi, pa da ništa ne čuje, i da zakloni svetlost.Kraj nje sedi njen lekar, bolničar i majka — njen muž, zaustavljajući čas-po disanje da je ne uznemiri.Ona čak ne može ni misliti, ni na šta, a kamo li na ono što joj je iscrplo svu moralnu snagu i izazvalo ovakvu živčanu krizu.Za dve nedelje tri groba!O, te tri mile duše!One su joj oživljavale mrtvi život haremski.One su podsticale na rad njeno veliko srce.Dok su one bile žive, njoj se njeno sopstveno srce činilo ogromno.Na oči su joj navirale suze, a ona je padala ničice i izgovarala: „Zar može neko da uzme iz mene ovo čim sam puna?... - Ja volim!Ja volim!Ja volim — njih dve, moje podmlađeno Ja, nju, mojih duhovnih očiju vid, i ceo svet...“ A danas u napadu uzviknula je strašno: „Treći grob!Umire nešto u meni!“, i osetila je gotovo fizički bol srca. Posle napada, ona nije mogla misliti: kod svesti, ležala je bez svesti. Od krize prođoše dva dana, i ona sad može da misli.„Orientalke ne rezonuju, samo osećaju,“ reče joj jednom jedna strankinja, i ona sad vidi kako je to gorka istina.Čas-po, kad oseti neku misao, ona zapušava uši, kao da će ona doći spolja, ući kroz uši u njenu svest.Ali ne, više ništa nema spolja: sve je u njoj.Noću, kad se trgne iz sna, već se nešto pre nje trglo, probudilo, i ona tada čuje u levom uhu nekaku strašnu svirku.„To nije krv.To je nešto što me podseća na moja tri groba.“ I svu je oblije znoj, a ona skače iz postelje, da beži. Ona ju je naučila koliko treba da voli svoju zemlju, da u njeno mrtvo telo unosi životni sok.I nju, njenog boga, Safet je skinula sa zlatnog podnožja, i vukla ga po prašini, nemajući srca za njen bol, jer nije imala svesti za svoj greh... Zašto je pored onog uzvišenog osećanja, ljubavi, ono nisko osećanje, ljubomora?Ona zna da je i nežna i surova... Svu krivicu metne na svoja pleća, pa se pogne pod teretom: umesto da škripi zubima i da ćuti kao muslimanka, ona kuka.„Gde ti je volja?...“ „Kakva volja u onoga koji voli?“ Četvrti dan, a ona još leži.Danas može misliti na sve: pa prvi njen dolazak, na sve njine sastanke i razgovore, na ispraćanje, na izlaske, na šetnje, na radost kad dolazi, na tugu kad odlazi, na gugut one dve gugutke, i na sve drugo što je bilo za ove dve i po godine: na begstvo Fatmino, na smrt Mersijinu.I mogla je čak otići u sobu gde su joj knjige!Ali u knjigama, svojim i svoje prijateljice, u svakoj sitnici na stolu, u svačemu po sobi, nađe nju, i zajauka, pa, posrćući, pobeže odatle kao s groblja, gde joj se učinilo da se dižu ploče i pojavljuju mrtvi koje je volela a sad ih se boji, pobeže u sobu s posteljom, i pade ničice pa zajeca.„Kako si smela!Kako si smela noktima dirati ranu u kojoj stoji krv još nesasirena?“ govori joj neko na uho, uvlačeći se u njenu svest, a ona ga goni rukom iz svesti...Pa ode misliti na Mersiju, učini joj se da joj čuje mili, slabi glas : „Slatka tejze, ja ću umreti kao Gracijela; samo kad bih odsekla kosu...Ali, u nas to ne znači što u njih...Slatka tejze, čuvaj mi ovo; ali, za Božju ljubav, ne kazuj Emiri!...Pozdravi je.Ona će umreti srećna, blago njoj!“...Skinula je strašno mršavim i neobično belim rukama s vrata hamajliju, odvojenu od drugih, pružila je njoj.A ona, pošto je došla kući, rašila je hamajliju i u njoj našla sliku — Džemala!Kako se iznenadila!Jadna devojka!Zaljubila se u zeta, zato što nije mogla biti s tuđim ljudima..„Žene nam se zaljubljuju u devere i pastorke, devojke u zetove.Naše prokleto društveno uređenje!“ govorila je ona pobunjena, i ostavila hamajliju pored najsvetijih relikvija — francuskih pisama, iz kojih joj i sad bije (kao kad ih je dobijala i prvi put čitala) miris slobode i prosvećenosti. I zagleda se duhovnim očima u jednu tužnu sliku.Mersije, mirna, sva u belo kao krin, leži nauznak pod crvenim atlaskim jorganom, gledajući u nju ćuteći; i okrete se zidu, utiša se...Arif bi mislila da spava da joj nije ohladnela ručica u njenoj ruci.Mirno, nečujno živela je na ovom svetu, pa tako je s njega i otišla.Kako je nije bilo strah od nje mrtve, kad ona ne sme kod mrtvaca?Ali ona se njoj nije činila mrtva, nego kao da spava s otvorenim očima...Na beloj postelji, sva u belo, raspletena, valjda da joj bar na onom svetu nije ništa spleteno, leži nasmejana, s otvorenim očima, te žene tumače da joj je žao mladosti i života, a jesenji vetar zviždi, unosi, s maha na mah, kroz jedan otvoren prozor po koji mrtav list, žut kao njeno lice, kao da bi hteo tešiti njenu majku, opominjući je ovim da sve što živi umire; a žene ulaze bez terluka, ćuteći, kao da je ne probude...I Arif danas vide, duhovnim očima, staru hanum-nenu, svu u zeleno, s belim bašjortiom na glavi; kleči pored mrtve unuke i izgovara: „Slatke moje gugutke!“ — U ovoj jednoj ona je gledala, zamišljala obe, i zato je rekla „slatke moje gugutke"...I vide: mrtvu je kupaju... telo joj kao od belog mramora, a dugačka, teška njena kosa sija se kao zlato i pada u bičevima po mokrom stolu i mimo njega na zemlju...; i zavijaju je u nekoliko aršina bela platna, meću je u kovčeg i dolazi joj rod da se s njom oprosti...Ibrahim-Hasan-bej i sad nema suza, ali nije digao glavu kao kad se praštao s ćerkom na njenoj svadbi, već je pognuo, i pogurio se...I vide: kovčeg joj pokriven vezenim, od ružičaste svile duvkom, kao da je nevesta, a kod glave mu ozgo jašmak, da se zna da je u njemu kaduna...I ču krik, tužan, oštar, i sad joj je probo srce: kod kapije je majka viknula: „Mersije, bir đozim!“ I vide: veliko groblje pod kiparisima, oko tekije, gde se svakog četvrtka čuje molitva derviša vrtača, i među starim grobovima jedan nov, nepobusan grob...Vide: u njenoj kući je molitva za dušu Emire i Mersije; u sobi gde su joj evropske knjige, puno je turskih žena, po minderlucima, po šiljtetima, s rukama kao da prose milostinju, s glavama malo nakrivo, sede, nihaju se, izgovaraju s hodžom, jednom starom Turkinjom, tiho, monotono i fanatično: „Alla’, Alla’, il Alla’!...Alla’, Alla’, il Alla!...Alla’, Alla’, il Alla’!...“ „Mersije je ponegovana, lepo ožaljena; njoj se zna grob.A Emir, slatka moja Emir!...U tuđini...Koliko li je bolovala?...Ko ju je obilazno?...Kakva li je izgledala mrtva?...Ko se oprostno s njom?..Je li oglašena po našem zakonu?...U čijem je groblju sahranjena?...“ I ovim tužnim mislima i predstavama Arif ponova iscrpe svu moralnu snagu, i klonuvši na uzglavlje, sklopi oči... Sutradan stvori pesmu u prozi, pevajući je, kao sve kad ih stvara: Katastrofa koju je pretrpelo moje srce, slomila je moje Ja.Toga kuražnog i energičnog Ja više nema.Ja sam sad kao ut s pokidanim žicama, ili kao def s polomljenim zilovima: kad bi se udaralo u nj, odjekivalo bi tupo kao da se udara u plot ili u poklopac drvenog mrtvačkog sanduka.Belu zastavu, simvol neprolivanja krvi i svitanja dana, oko koje su se skupljale nove, koju sam dizala visoko, idući za Emine-Semijom i 'Đulistan-Hismetom kao verni za Prorokom, ispustila sam, i ja nemam snage da je podignem, jer nemam srca za nju.Ja nisam više apostolica i misionarka; ja nisam više dobra kći Turske.Ja sam sad samo žena čije je srce pretrpelo katastrofu.Moga kuražnog i energičnog Ja više nema. Decembarsko je jutro.Arif se probudi ranije no obično, i okrenuvši se k prozorima, ona čisto veselo uzviknu: „Oh, quel point de vue pittoresque!“, jer krovovi se bele; nad njima, onamo po jedan crni kiparis, ovamo po jedan olovni vrh minara; a niže, daleko, more se tako plavi kao da je dole svučeno nebo.Prvi sneg.I ona se ovom živopisnom, veselom slikom razveseli.Ali, nehotice skrenu oči u tavanicu, i ona joj se učini niska kao da hoće da joj padne na glavu, te oseti onu svoju poznatu tegobu, zatvori oči...Oko sobnih vrata neko zašuška; ona se trže; vrata se već odškrinuše i pomoli se glava Đulzade, crnkinje, crne kao gar, s belim bašjortiom, koja pokaza oba reda zuba belih kao sneg, nasmejavši se na Arif-hanumu.To je Mersijina robinja, koju Arif, da joj nije žao što je crna, zove „Jasmin-hanum“...Umesto da poljubi hanumi skut, crnkinja poljubi njen jorgan, i predade joj dva pisma: jedno od Mersijine majke, drugo iz Francuske — došlo joj preko Epaminonde...Robinja ode, a Arif oseti od koga su joj ta pisma, pa ne moga odmah da ih otvori, no ih spusti na uzglavlje i metnu svoje lice na njih; iz očiju joj potekoše tople suze i slivahu se na hartiju, zamrljaše adresu, a ona to ne vide...Posle je, ležeći, otvorila Mersijino pismo, na zelenoj hartiji, pisano francuski... Moj dnevnik. Solun, 10 šabana 1323. Ja sam danas načisto da volim...Oh, koga volim! ..To sam videla kad je poljubio svoju ženu...Možemo li nas dve biti ortaci?...Zar bi ona pristala da deli svoju ljubav sa mnom, uopšte da je deli?...Bolje da je jedna od nas nesrećna, nego obe; jer ja bih i onda bila nesrećna... danas sam bila ljubomorna kad je poljubio drugu, a kad bi mi bio muž...Nek idu u more te grešne misli...„Tuđe ljude ne viđamo, pa se zaljubljujemo u one koji su nam svoji.“ Ah, Arif-tejze, baš si arif. 27 ramazana 1323. Kad i neprijatelj neprijatelju ide, ja da ne idem svojoj sestri i drugarici!Ah, kako ću, kad mi je tamo...Poznala bi. 28 ramazana. Jedanput, sećam se, moju majku boljaše zub, a Arif-tejze je okupi da joj opiše taj bol, koji ona, za sreću, ne poznaje.Moja majka jedva otvori usta i reče: „Ne mogu... hoću da se povredim...Sutra.“ Sutradan je izvadila zub, ali Arif-tejze nije došla.Prođe mnogo vremena, kad se Arif-tejze seti da moli majku da joj opiše taj bol; a majka se nasmeja i reče: „Sad ne bih umela...Bog te pita kad je to bilo..Ja sam i zaboravila kako boli.“ Pa i ja kao moja majka: za vreme bola srca ne mogu pisati.Još dobro nisam ni uzela pero, a već srce povredim..Majka je zub izvadila, a šta ću ja sa srcem! 1 ramazana 1324 Opet Ramazan!Šta sam sve prepatila za ovo godinu dana!A jadna Emir u tuđini.Kad bi znala na koga mislim...Kad bi zvala za kim umirem!..Bože, za moje nezaslužene patnje čime si me nagradio!..Kašalj, pokatkad krv u mahrami, stalne groznice, tuga, bol — smrt. 5 ramazana. O, ja, nova!I moj će kraj biti onakav kao one jedne nove iz Carigrada, od onih što su sačinjavale simpatičan trio.Ali još jedna je od njih na umoru... U ovom Dnevniku više ništa nije bilo.Arifa se bila unela u hartiju, zaboravljajući ko je pisao, i da se tu njeno ime pominje...Otvori drugo pismo; iz njega ispade jedna karta. Draga hanum, Šaljem vam amanet od vaše i svoje Emir-Fatme...Ni smrt moje majke nije me više potresla od smrti moje male, dobre vaspitanice i prijateljice...Pisaću vam nekad mnogo, sve o njoj, a sad... više ne mogu, ne dadu mi suze... Ana Žabule. Ovo pismo je dugačko, roman...Arif ga uze čitati kao što bi čitala kakav roman, ali s mnogo ljubavi i pobožnosti, kao što bi čitala stihove iz Korana.Pisano je turski. Pariz, oktobra 1906. Sve što mi je milo i nemilo beležiću od danas, te da nekad vidim kako mi je bilo kad sam ostavila svoju zemlju i došla u tuđu.Ah, Pariz je meni svoj!To je otadžbina onoga koga volim. Jutros smo ustali rano, kako nam nije običaj, i on me je naterao da stanem na prozor.Stala sam, pošto sam pokrila glavu (ja gologlava ne bih mogla).O, kad sam videla s našega prozora ogroman Pariz!O, kad sam pogledala u šumu od krovova i tornjeva!Bila sam se sva naježila, i osećala sam hladnoću kao pred groznicu, i bila sam toliko slaba: da nisam sklopila oči, ja bih pala u nesvest.Pa ipak, zašto mi je ovako?Plakala bih, nikad se ućutala ne bih.Meni se čini da su mi živci oslabeli kako sam imala ono s ocem...Kako sam mogla pred ocem!..Neverovatno, pa ipak, bilo je...Ali, moja sreća: on je držao da sam poludela.A može biti da sam baš zaista bila luda. Istoga Dana u veče. Bože, kako sam srećna!Srećna sam samo zato što je on moj.Ja mislim da nikad niko nikoga voleo nije kao ja njega.Ja mislim da, kad bismo se ponova rastali, ja bih umrla.Ovde, dah njegov meni je vazduh. Uoči Ramazana. Sutra je Ramazan!Kako moji spremaju bez mene za ovaj veliki praznik?...Umalo ne zaboravih da je sutra Ramazan..Veliki praznik, a ja u tuđini.... 1 ramazana. I ja ću sad sesti i jesti, i obući se: kako znam za se, prvi put ne postim...Čak ne bih ni znala da je Ramazan da me ne podsetiše pismom moja suta i hanum-efendi.Njina pisma su nežna uvek; ali jučerašnje...Ja sam u njemu osetila njine suze onde gde mene mole da ne prolivam svoje... što u tuđini dočekujem Ramazan... 1 ramazana, u podne. Umesto da ga danas ispratih u džamiju, ja ga ispratih u školu!Osetih kad se nešto od mene otkide. 1 ramazana, pred veče. Blago meni, eto ga!Ja mu čujem korake, pa mi se čini kao da ide Prorok.Ja ga osećam. Malo posle. Sad je doba večernjeg jezana; moji roditelji i nene uzimaju zemzem i misle: „Naša Fatma ne posti!” O, da, mili moji, ne postim, i meni je strašno.Pa ipak, kad bih čula mujezina s minara i top s grada, bilo bi mi teže.Ovako. ja ništa ne čujem, ništa ne vidim, ni lupu zvekira na kapijama, ni žene u čaršafima s fenjerima preko dvorišta... ni žagor, ni kikot...Ramazan je sad samo u meni.Ja pred njim ne smem ni da ga pomenem...Valjda ne da da se ne rastužim... 1 ramazana, oko ponoći. On spava, ja ne mogu: sreća mi oterala san.Blago onom koji voli!...Kad se spustim, srećna, pored njega, poljubiću ga u dva plava duboka jezera pokrivena tminom... ali polako, da ga ne probudim.Ja sam srećna kad on jede, ja sam srećna kad on spava, ja sam uvek srećna...I on voli kao što je voleo prvoga dana, kao što će voleti do poslednjega časa ..Kad bi me neko pitao gde mi je otadžbina, ja bih odgovorila: tamo gde je on. 10 ramazana. I danas mi je bila Gospođica.Došla mi je po turski: na ceo dan.I govorile smo o Ramazanu u mojoj zemlji.Ona se seća čas ovoga običaja, čas one hanume, pa joj je prijatno.I seća se šta smo sve spremali za iftar.Posle smo počele o ljubavi, ali meni sreća zatvara usta.Mnogo smo pominjale Mersiju i Arif-tejzu.Ona, naučila od nas, pa meni: „Dušo, srce, jagnje, oko moje“.Vazdan smo govorile turski, i tako mi je slatko govoriti maternjim jezikom u tuđini.Ali ne, gde je on, tu mi je otadžbina. 12 ramazana. Danas sam prvi put izišla.Na glavi sam imala šešir, pa ozgo ešarp, naše bašjorti; a povrh haljine sam imala kimono, naše jeldrme; i činilo mi se da me ceo svet gleda, što sam u šeširu, pa me bilo sramota.Ko zna kako sam ga namestila!...Bože, koliko sam sanjala, s Mersijom, o danu kad ću na glavu metnuti šešir.Ja sam mislila da ću poludeti od radosti; a danas — ja sam tužna!...Kad su išla kola kroz pariske ulice, mene je strah bilo od te lepote, pa sam se pripijala uz njega, hvatala ga za ruku kao dete majku, zatvarala sam oči, da se ne onesvestim.U Parizu ima dva naroda, jedan od krvi i mesa, drugi od kamena i bronze...Ovi drugi svi imaju dušu, i ja mnoge poznajem, pa mi je milo što imam poznanike bar među narodom od kamena i bronze.Išla sam na groblje, hrišćansko, na veliko i divno groblje što se zove Per Lašez, i poznala sam još iz daleka grob slatkoga de Misea: poznala sam ga po žalosnoj vrbi...Na grob sam mu metnula veliku kitu krizantema: od mene i od svih mojih sestara koje su ga čitale...Gledala sam u njegovo lepo lice od mramora, i plakala sam...Gledajući u ljude od mramora i bronze, ja sam videla da oni ne pri padaju jednome narodu nego svim narodima...Ovi Francuzi čine mi se kao moji sunarodnici i mili su mi i svoji...Šta pre da pomenem što je divno, da li crkve ili palate, ili dvorove francuskih kraljeva i parkove?...Na Plasu de la Konkord obuzelo me jedno čudno osećanje, osećala sam se više Francuskinja nego Turkinja; u jednom trenutku pojavi mi se neodoljiva želja da i ja položim glavu za Francusku kao Šarlota Kordej i Madam Rolan i tolike druge Francuskinje...I da to svoje čudno osećanje kome kažem, poželeh Mersiju i Arif-tejzu.Slatka Arif-tejze, kad bi ona ovo videla!Da li bi mogle gledati u svetlost njene oči, naviknute na pomrčinu?Ona voli sunce.A naš žalosni prestoni grad!Izgovarajući se na reakciju, upiremo oči u Ustav, kao da će nam on izmeniti krv u žilama, dati nam temperamenta i podobnosti za kulturu, za život. Bajram dođe i prođe, tako tiho u ovom hučnom gradu: u duhu sam, na svetli praznik, poljubila ruku svima milima, s tejzom i Mersijom sam se zagrlila nebrojeno puta, i bilo mi je milo i lako. Danas mi je bila Gospođica sa svojim rođakama i prijateljicama, i šta sam videla? — da sam bila u zabludi!Ja ni po čemu ne ličim na Francuskinju.One drukčije hode, one drukčije sede, one se drukčije smeju, one drukčije govore, one drukčije izgovaraju r. Čak i moja Gospođica, čak i Madam Aristid naglašuju turski zato što su dugo u Turskoj.Kad sam bila s njima, meni je bilo neugodno: sramota me da preko sobe pređem, čak i da progovorim...Bojim se da mi se ne smeju.Ja francuski znam, a pred njima, ja zamuckujem, i ja pravim grdne pogreške, i uvek znam kad koju napravim, pa se sve više zbunjujem, a one... o, da, one se čine nevešte.Kako bi se naše žene smejale kad bi neko pravio ovakve pogreške govoreći turski!Deset, pa sve mlade i sve Parižanke!Da ih je videla tejze!...Ja nisam u svom elementu.Ja sam njima tuđa, i one meni... Šta sam danas videla.Mi nemamo duha koliko one, a one nemaju duše koliko mi.Meni je jutros pozlilo, jedna ukućanka je čula, a nije došla, i ako zna da Džemal-bej nije kod kuće, da sam sama, bez majke, u tuđini.Oh, ovo je hladna tuđina! ..Ta ne dođe ni da me obiđe, a kamo li da mi donese ponude...Nijedna stara, u razgovoru, ne reče mi ni „kćeri“, a kamo li „dušo“ i „oči moje“.A mi, čak sluškinjama kažemo „dušo“ i „jagnje moje“; čak robinjama dajemo lepa imena da im ne bude žao što su robinje.Kakva lepa imena!Gondžeđuli, Đulđuli, Đulbejaz, Đulrengi, Đulter, Đulsu, Đulzade ..A kad se one nekad skupe kod neke na poselo, pa k njima uđe moja slatka Arif-tejze, nežno im viče: „Uuu!Koliko soba miriše!...A kako i ne bi, kad je u njoj: bela ruža, od ruže ruža, pupoljak od ruže, voda od ruže, ružičasta, kći ružina...Ovu sobu ja bih prozvala đulistan (ružičnjak) da u njoj nije i jedan zambak i jedan jasmin“.A robinje se radosno smeju i gledaju da je prevare da joj poljube skut...Opet kažem da ove žene imaju duha, ali nemaju duše...Čak mi se sad ni njina imena ne dopadaju.U nas, svako ime nešto znači...Murad, želja; Džemal, lepota; Ali, visok; Nuri, videlo; Šemsi, sunce; Melek, anđeo; Arif, razumna; Zarif, nežna; Safi, čista: Hismet, poštena; Ćulistan, ružičnjak...Ko bi sve izređao! ..Svako nešto znači...I još šta sam opazila: mi smo čistiji od njih; mi se svaki dan kupamo... U nas mangali, u njih kamini, i ja dršćem od zime. O čemu sve ove žene ne govore: o pozorištima, o literaturi, o humanim društvima!A naše?Upustile se u politiku trošeći se i fizički i moralno, ne misleći da od politike i ljude hvata vrtoglavica.Ne čuvaju tu svoju snagu za prosvećenje mase, za humana i kulturna ženska društva.Masa nam živi u mraku.Ja se sećam jedanput u jednome društvu, od trideset i nekoliko žena pet šest je bilo pismenih, a to su bile bejovice i bejovske kćeri.Ne rade na poboljšanju...Ponekad mi se u Carigradu učinilo da svaki deseti čovek — prosi... Pariz, 30 januara 1907 Ja, bremena, juče gledam gde jedu kuvano voće, a one se ne pošališe da me ponude.A mi, prvo onome ko gleda, i ako nije bremen, pa posle u svoja usta.One imaju duha, ali.. ... Istoga dana pred veče. Koliko je volela tejze Madam Aristid, a ona, jedanput, kad vide tejzu u nevolji, okrete joj leđa.„Koliko je sitna,“ govoraše jednom moja majka, „čak skloni, baci, šta li, sa stola tejzinu sliku, za koju je sama spremala, baci je ne pomislivši: „To mi je spomen od nje iz dana kad mi je s njom dobro bilo“.“ I moja majka, i Sanije-hanum i još mnoge hanume kažu da je tejze u zabludi i ljute se na nju što ne čuva svoju veliku ljubav za nešto veliko.Sanije-hanum je sto puta rekla da Madam Aristid nikad nije volela našu... Arif ispusti hartiju.To više nije roman, ni stihovi iz Korana, već istorija njenoga sopstvenog srca.Ta žena, Madam Aristid, ne voli ni njenu veliku ljubav...Noktima je dirnuta rana u kojoj je krv još nesasirena.Ona je opet samo žena čije je srce pretrpelo katastrofu.Ostavi „amanet“, pa leže, i uze plakati.Plakala je svaki čas vas dragi dan... Tek sutradan, ona nastavi čitanje. Pariz, 23 aprila 1907. Šta da pišem, kad sam nesrećna.On do kuće dođe uvek s po jednom devojkom...I kad pozna da je meni krivo, ljuti se: veli da su mu one što i muški, drugovi...S njima se sprema za ispite... mora raditi, jer tetka može ostaviti svoje imanje na džamije i tekije...Jedan ženski student, Francuskinja, stalno je s njim.Uči, veli, istu granu nauke...Diplomatske Škole.Je li to istina? Pariz, 27 aprila 1907. Gde ste vi, nove, što tražite da smo s ljudima...Ako biste volele svoje muževe, gledajući ovo što ja gledam, vi biste umrle.Pa i ja polako umirem. Pariz, 29 aprila 1907. Ja sam svoj Dnevnik nazvala Pesma; a sad dodajem: Suza.Ova Pesma Suza ostaće, može biti, nečitana, niko neće doznati koliko je patila u slobodi jedna oslobođena robinja, nemajući kome da se potuži...Osim Gospođice, niko više da se na mene sažali.Ni on...On me više ne...Ne mogu sve da izustim... prepuklo bi mi srce. 30 aprila, u jutru. S drugovima i noću i danju...I muški i ženski zajedno!Meni se pred ljudima uzme jezik, a ove žene!...U sobi, do sobe gde spavamo, gde sam ja ležala sva uplakana u pomrčini, sedeli su do zore.I ženske!On hoće da nadoknadi u Francuskoj što je u Turskoj izgubio u družbi sa ženama.Kad bi on ušao, ja bih se činila kao da spavam, a kad bi izišao, ja bih udarila u plač.Pa mi se, nekoliko puta, učinilo kao da čujem poljupce, i mislila sam da ih poznajem...Mi nove lude, mislimo da su samo u Turskoj ljudi ljudi; a ono, i ovde piju... samo ta razlika: tamo čočeci, ovde studenti.A ko zna da li su ove žene što noću sede s ljudima, studenti?... 30 aprila, pred veče. I ako sam „ovakva“, oko mene obilazi njegov drug Šarl; i kad nije on ovde, Šarl mi priča o „prijateljicama“, i daje mi da čitam romane s mestima ispodvlačenim olovkom...I ja... nikad neću kao žene iz romana!Ja sam drukčije vaspitana, i rođena, i ja volim, njega. I sinoć sedenje!Zvao me da iziđem, da sedim s ljudima! U nas povika na ortake, a ovde na metrese niko ne viče!U nas poštene neće s izobličenima; ovde izobličene poštuju.Sinoć u Pozorištu: jedan markiz u loži sa svojom ženom i s njenim ljubaznikom, i to svaki zna, pa ništa!A ja sam se čudila, kao da nisam čitala...Romani su me i doveli u zemlju duha bez duše...Nekad sam sanjala: otac me ne da njemu, ja bežim u Evropu, i — srećna sam.San je ostvaren, samo što sam ja nesrećna...Poljubi me samo kad pođe i dođe.„Od muža i žene biće dva druga, od dragog i drage dva prijatelja.“ Zar ovako brzo to da dođe?... Danas, prolazeći Latinskim Kvartom, ja sam čula na gramofonu iz jedne kuće tursku pesmu, i nisam se mogla uzdržati: na ulici sam zaplakala; išla sam, gledala u prozor, pa sam se smejala; činilo mi se, da tamo, u sobi sede sakupljene turske žene i jedna peva, peva...Kako mije bilo!O, da mi je da čujem našu pesmu i da vidim naše žene, sakupljene!...Pesmu u meni zovem Nostalgija. On je noćas došao dockan, i ja ga nisam smela pitati gde je bio.A on je ljubomoran čak što sam pred Osmanom bila razvijena, jer za poljubac ne zna — ja mu nisam kazala...Gospođica me neprestano uverava da me on voli.I meni se ponekad učini da me voli, pa sam srećna, ali za koliko?... Snila sam da je Mersije zaljubljena u njega, pa sam ljubomorna...Na svoju sestru!Ja njih sve volim, ah!..Zar za toliko meseca ja njima ništa da ne pišem, ni oni meni...Ne znaju gde sam?...Volim da ništa ne čujem, jer bi me i dobro rastužilo kao zlo. Ona... stalno ide s njim...Osim Gospođice, ja više ne volim nijednu Francuskinju, čak ni Madam.Možda je ovo trenutak.Gospođica je naučila od naših žena da oseća i da sažaljeva stranca i putnika. U ona dva napada, ja sam se bojala za život!Sad: groznice, ja venem, mene nestaje, i ja sam vesela, — vesela sam što ću umreti.Ja sam kao ona napuknuta vaza: ni za šta nije, a stoji na kaminu, za ukras... Pariz, 10 avgusta 1907. Ja sam majka 29 avgusta. O moja sirota bez otadžbine!O moja sirota bez imena!Da je u Turskoj, zaneta za Francuskom majka bi te od mila zvala Lulu ili Mimi; u Francuskoj će te zvati Džidži. Pariz, 4 novembra 1907. Sirotice bez imena!Majka će te poslati dedi, da ti deda ime da, da te deda očuva, krijući od tebe i sunce i sveću. Istoga dana u veče. Danas u mahrami krv...U meni se nešto prekide kad se odvojih od Džidži... 12 novembra. Već si kod dede!Kad bi znala, dušo moja, kako ti se majka oseća usamljena!Ti si joj bila i kći i drugarica.Ona se tebi jadala, ti si njoj gukala, ona je plakala, a ti si se smejala. 13 novembra. Nekad sam svirala srcem, sad pišem srcem. 14 novembra. Danas... u mahrami opet krv... 15 novembra. Da li će se u mojoj Pesmi Suza osetiti kucanje moga srca? 10 novembra. Slatka moja otadžbino!Kad bih ti se mogla vratiti, ja ne bih gubila vreme u sanjanju o lepotama tuđih zemalja, nego bi radila da nam ti postaneš lepa.Ali, tvoja kapija meni je zatvorena.Kad dođe red da mi se otvori, biće dockan. Pariz, 25 novembra 1907. U njegovim lepim plavim očima, koje ja toliko volim jutros sam videla suze.Jesu li to suze saučešća ili ljubavi?Ja hoću u to tvrdo da verujem da bih umrla srećna. Istoga dana u veče. Oči mi se zasenjuju, a ja kao kroz maglu vidim groblje s otvorenim grobovima za nove... vade ih iz drvenih, neobojenih mrtvačkih sanduka — platno se beli kao sneg...Zar vam je ostvarenje sna groblje ?Zar niste mogle... Arif-hanum steže na grudima Fatminu Pesmu Suza, kao da je to Fatma, i viknu promuklo : „O, ne, Emir dušo!To novo groblje je za stare...Zastavu ponova uzimam i idem da vičem, da budim naše žene, da traže pravo...“ Htede reći „pravo sunca“, pa ne mogade, klonu na uzglavlje i sklopi oči... VELjKO MILIĆEVIĆ Gospođici O. S. Obična i svakidanja gungula u kavani; ljudi koji se mimoilaze i pozdravljaju; vrata koja se otvaraju i zatvaraju treskom; momci što žurno prolaze, njišući na poslužavnicima šolje i čaše vode; u viku naručivanja i prazno udaranje kugla na bilijaru, miješa se vatreno i glasno raspravljanje penzioniraca o narodnim pitanjima, pretrpano njemačkim riječima.Okolo, na svojim stalnim mjestima, stari gosti kavane, zavaljeni, zaklonjeni novinama koje su prošarane praznim, konfiskovanim stupcima; kadgod se, s jedne strane, začuje kratka, vatrena đačka svađa i utiša se; zvekne koja sablja i zazvekću mamuze; od vremena na vrijeme, čuje se s kase ženski smijeh, bezbojan i vječno jednak.I ta sva graja još je više povećavala sparinu u kavani, punoj dima koji je pravio maglicu, dizao se prema stropu i gušio u grudima. Za stolovima za igranje, vidjeli se pognuti ljudi; igralo se s vatrom i zanimanjem; s lupom padale karte po zelenoj čoji; nastajala trenutna tišina; sa zvekom padao koji put novac na zemlju; i od vremena na vrijeme dizala se svađa. Jedno đačko društvo očito se dosađivalo.Karte se lijeno miješale, nemarno uzimale, brojile bez zaimanja, pogledi padali na druge stolove; vidjelo se da svi jedva čekaju da se svrši partija koja se beskonačno otegla.I svi, u jedan mah, sa uzdahom olakšavanja, baciše karte, brišući maramama znojna lica i posijedaše oko prozora. Napolju, jedno natušteno junsko popodne, sa suncem koje se izgubilo iza gustih oblaka, ali koje je ostavilo u vazduhu toplinu svojih zraka, upijenu u pločnik i u zemlju.Topao vjetar digne pokadkad debelu prašinu, zavitla je u vazduh i s njom naglo projuri, u nekoliko mahova, ulicu; tresne vratima kavane, zdrma prozore; negdje u susjedstvu tresnu vjetar prozorom i staklo se rasu po pločniku; nekome vjetar ponese šešir.Tmasti oblaci miješaju se nemarno i smućeno.U vazduhu nešto teško što zaražava čamom i malaksalošću. Njihovi pogledi pratili su krupne kaplje kiše koja je škropila pločnik, rasprskavajući se, uzimajući maha sve jače, pljušteći, stvarajući lokve i potočiće koji su krivudavo otjecali.Snažni mlazovi razbijali se o prozor kroz koji su oni gledali, i cijedili se niz staklo.Ljudi s uzdignutim jakama, i žene, prihvatajući suknje, žurili se, trčeći i tražeći zaklona.U kavanu jurnu naglo jedno mnoštvo ljudi, nalazeći jedva i s mukom mjesta. Gavre Đaković, mali, krupan, crn, naslonio se, zavaljen na kanape od crvene kadife, s opruženim nogama, s palcima u džepovima od prsluka, s izgubljenim očima na stropu, u zbrkanim secesionističkim slikama koje su tada ušle u modu.Do njega, jedan visok, krupan, glavat Bosanac koji govori u basu, bubnja prstima po prozoru i svaki čas strahovito zijeva; jedan Srijemac, sitan, plav i kicoš, s visokom kragnom, crvenim prslukom i vazda tijesnim pantalonama, šara jednom olovčicom po mramornom stolu, ljuteći se što mu kiša pokvari jedan krasan sastanak u Tuškancu.U njihovom društvu nalazio se još jedan mlad, štrkljast, golobrad đak, vjerovatno brucoš i na svaki način jedan nov gost kavane, koji nosaše s uživanjem cviker i namještaše ga svaki čas, ogledajući se u velikim ogledalima uokolo, očito s dopadanjem. Sa drugog stola zovnu jedan poznanik Gavru Đakovića da igraju bilijara.On mahnu rukom i odbi.Nije osjećao ni najmanje volje za igru.Uze u ruke Simplicissimus koji je redovno čitao.Nije bio raspoložen za čitanje i on ga baci na stranu. I kolikogod se trudio da nađe razlog zašto je neraspoložen, nije ga nalazio.Nije izgubio na kartama, imao je para, nije se ni s kim posvađao, nije se sjećao da mu se desilo nešto neugodno.Osjećao je samo u sebi nešto slomljeno, satrveno, tjeskobno; kad se to desilo i zašto je došlo tako iznenada, u jednom trenutku, nije znao.Tek zavitlalo se nešto u njemu, zaigralo, zabolilo ga, steglo ga, streslo ga i tjeralo ga dalje, dalje otuda, iz toga bljutavog života u kome se gušio više od osam godina. I njegove oči gledahu sa zaprepašćenjem sav ovaj svijet u kavani, koji je, u jednom trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao da je bilo nešto što ga je skrivalo, uljepšavalo i na jednom iščeznulo; kao da se zderao neki veo s tih lica koja je on naučio da viđa gdje ulaze u kavanu u stalno vrijeme, gdje sjedaju na svoja mjesta, čitaju iste novine, i opet, u stalan čas, kreću se, dižu i izlaze.I on s čuđenjem posmatraše mnoštvo đačkih lica, s kartama, takovima u rukama, zavaljenih i bez misli; činovnika što donose sa sobom zadah kancelarije i debelih protokola; utegnutih i namirisanih oficira; sijedih i ćelavih penzioniraca,. zapuštenih, neobrijanih, zaraslih u brade, s naočarima što padaju nisko po nosu, sa svojim svakidanjim, laganim navikama, koji čitave sate čitaju novine i raspravljaju o politici sutra u ranoj šetnji oko Cmroka u Tuškancu.I u tome svijetu on je proveo toliko godina, umirao, trunuo zajedno s njima, živeći kao i oni.Poznavao je te ljude po odijelu, šeširima, navikama; njihovi glasovi dolazili mu gadni, njihove kretnje odvratne, njihovi pogledi glupavi.I on, za jedan trenutak, nađe u sebi samo strašnu mržnju za njih i nizak prezir za sebe.On osjećaše neodoljivu potrebu da ode, da uteče od njih, da ih ne čuje, ne vidi, ne misli na njih.Pa onda, on je osjećao u sebi slabost da ih bijesno mrzi, oni su ga samo umarali, kao da se na njega sručio sav teret njihovih života koje oni tako mučno i naporno vuku, i lijeno, olovno mrtvilo njihovih duša.On je saznao u jednom trenu da ne može više da živi među njima; uzrujavala su ga ta nepromjenljiva lica koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova stara đačka soba, puna nereda, koja se već uživila u njega. Njega je gušio taj vazduh. Činilo mu se da će da odahne kad ugleda vrletne planine, s golim glavicama na kojima u veče umire sunce; sure šume sa proplancima na kojima ovce naliče na bijelo kamenje što se kreće; da otisne oko niz polja, puna boja, izrezana i ispresijecana međama, puna ječma što se žuti, zobi što se zeleni, rijetkih, malih crvenkastih kukuruza, gustih, sirovo zelenih konopalja, i šarenih bara i košanica.A živa svježa pruga Une ispresavijala se kao sjajna zmija preko polja, izgubljena pokadkad između brežuljaka, zaustavljana mlinovima, rušeći se šumnim i zapjenušenim slapovima koji prskaju i šire hladnoću oko sebe, gubi se u klance kroz koje se provlači stiješnjena i izubijana između strmih, odsječenih litica koje sijeku vodu.I on osjeti želju da vidi one visoke, krupne, pocrnjele ljude, da im stisne njihovu tvrdu, žuljevitu ruku, da ugleda sitne kućice, sa crnom istrulom šimlom, malim prozorčićima, nejednako izrezanim u drvetu, visokim pragovima, otvorenim vratima, kroz koja se crveni drhtava vatra na ognjištu. Gavre Đaković se diže, rukova se hladno s drugovima i iziđe na ulicu. Ulice su bile blatne i kaljave.Svijet je pažljivo prelazio s jedne strane na drugu, obilazeći lokve vode i gomile blata koje se zgrtalo; žene pokazivale donje suknje, uprskane blatom.Sredinom ulice, praveći velike korake, prolazili seljaci i seljakinje u bijelo s košarama na glavi: seljakinje s trobojkama u kosi, kratkim košuljama do koljena i bijelim čarapama; seljaci s malim šeširićima, nalik na pečurke, u tijesnim kaputima od bijele čoje s gajtanima. Oblaci se razmicali i cijepali.Pomaljalo se oprano, čisto plavetnilo neba; sunce odsijevalo u lokvicama vode; osjećalo se nešto bezazleno, s mnogo dobrog, djetinjeg osmjeha. On se žurio kroz tu gomilu svijeta, ne mareći da opazi ikoga, da se osvrne za kojom ženom, da pozdravi koga ili da kome vrati pozdrav.Zaustavi ga seminar koji je prolazio Ilicom, praveći večernju šetnju: dugačka povorka mladih klerika, sva crna; sa širokim šeširima koji bacaju sjenku na lice i prave ga tamnim; u uskim mantijama, sa crnim pojasima; većina sa dugačkim, ispijenim, izbrijanim licima, sa naočarima, skidajući u jedan mah, lagano i duboko, šešire, opazivši jednog kanonika, malog, zabreklog u salo, s nabubrenim, rumenim, čistim licem, zadovoljnog i spokojnog, koji se lagano micao i prijateljski im klimnuo glavom. Oni su prolazili ćuteći, lijeno se provlačili ulicama i unosili u svježe predvečerje, puno smijeha i mladog života, nešto mračno i turobno, nalik na sprovod. Posvršavao je brzo sve poslove: spremio malo stvari; rekao gazdarici da ide na izvjesno vrijeme kući; brzojavio da mu se kod kuće spremi soba.I već se spuštao suton, sa nebom na zapadu još svježe okrvavljenim od sunca, kad se on lagano približavao stanici.Usput ga srete jedan njegov kolega, uze mu cigaretu duvana i dvije krune na zajam: „do sutra“.On mu ih dade bez riječi, rekavši da ide malo u Karlovac.Nije ni sam znao zašto ga je slagao.I on sleže ramenima. U tom času, zabrujaše zvona sa katedrale Zdravu Mariju i prolamahu vazduh svojim punim i širokom zvukom.Za čas se oglasiše zvona s drugih crkava; nesložno, glasovi se sudarali i razbijali; sitno i visoko pištala zvona s jedne kapelice, nadglašivala ostala, gubila se u brujanju velikih zvona i plačno se ponovo isticala. On večeraše na stanici i, iščekujući voz, dosađivao se, pušio i posmatrao jedno društvo oficira koji su glasno razgovarali njemački i grohotom se smijali, gledajući izazivački žene koje su prolazile i praveći glupave i drske primjedbe. Kad je izišao na peron, veče je bilo ugodno i svježe; oblaci se bili sasvim izgubili; nebo bilo prošarano zvijezdama.Njega se ugodno dojmila lupnjava vozova i mašina koje su jurile pored njega, uz nervozno trčkaranje činovnika s fenjerima, sa mađarskim uzvicima i psovkama.On se trudio da ne misli ništa.Tek samo jednom natisnu mu se misao: „Kud ja to, do đavola, idem?“ i izgubi se u onoj lomljavi i metežu. Njegov voz projuri i stade odjednom; iz njega kuljnu mnoštvo svijeta i, prolazeći pored njega, iščezavaše kroz jedna vrata.On se pope u kola i stajaše na prozoru. Iz čekaonice treće klase pojuri jedno raznoliko mnoštvo: seljaci i seljakinje, s košarama i velikim zavežljajima, gurajući se, spotičući se, sudarajući se, žureći se da što prije uhvate mjesto; nekoliko vojnika natovarenih telećacima koji su ih tištali, s puškama, sa savijenim kabanicama preko grudi, putujući na određeno mjesto; dostojanstveno se penjala u kola dva žandarmi, s bajonetima na puškama, praveći nekome društvo.Pomoli se gomila Ličana, zbrkana, nespretna, šarena; jedni još u gaćama i opancima, s crvenim kapicama na glavi, vukući vreće svojih stvari i drvene male sanduke; drugi, sa velikim šeširima, iskrivljenih krila, u prljavim, širokim, iskrpljenim pantalonama i teškim cipelama u kojima nisu znali da idu i koje su lupale.Oni su dizali galamu svojim glasnim razgovorom, vičući, dozivajući se, smijući se iz svega glasa, poneki malo napiti i zagrljeni, hitajući da sjednu, smeteni dalekim putem na koji se spremaju, unoseći među svijet dobrodušnu i prostu zabunu, smetajući prolaz, bojeći se da ne ostanu iza voza.Oni su bili projurili čitav peron i vraćali se natrag, isto tako zgužvani, smiješani, smućeni, s istom grajom, dovikivanjem, jedva dišuću pod teretom koji su vukli, ne mogući da nađu svoj voz, zapitkivajući činovnike, koji su se na njih otresali mađarski.Kad jedan Ličanin prođe pored Gavre Đakovića, zaostao, hitajući da dostigne ostale, on ga zapita: — Dokle idete? — Preko mora, odgovori onaj dobroćudno i prazno, ne pojimajući značenje te riječi, nasmija se, pokaza svoje jake bijele zube i ode brzo.On vidje gdje ih potrpaše u jedan drugi voz koji ode prije njegovog.Oni projuriše pored njega, sa pjesmom, grajom i galamom, nadvikivajući lupnjavu željezničkih kola.Sa prozora mu mahnu rukom onaj s kojim je progovorio nekoliko riječi.Gavre Đaković se silom osmjehnu i mahnu rukom. On se spusti na sjedište i bi mu nešto teško kad mu iziđe pred oči gomila njegovih zemljaka.Voz se međutim uzdrma i krenu.On se pruži, zari glavu u kožni jastuk i pritisnu rukom oči, trudeći se da zaspi. Voz se ljuljao, treskao i tutnjao; kondukter prolažaše, lupajući vratima, sa fenjerom u ruci.To jednolično lupatanje navlačilo mu je drijem na oči, ali mu nije dalo da spava.Gavre Đaković tražio je silom sna da se odmori, da sve zaboravi, da prespava ovaj poznati put gdje zna i imena stanica i kojim redom dolaze i kako izgledaju.Sve što mu je polazilo za rukom, bilo je da pronađe neku vrstu poludrijemeža, izmiješanu sa polusnom, punim strašnih priviđenja, trzajući se svaki čas, namiještajući se i prevrćući se.Vazda, kad je otvarao oči, vidio je, u drugom, najudaljenijem ćošku kola, u prljavoj svjetlosti napola zastrte svjetiljke, jednog čovječuljka, mršavog i kržljavog, s malim, neurednim, nakostriješenim brcima koji su ulazili u usta, sa žutim licem i sitnim očima; šćućuren, zguren, zbijen uz drvo, nepomičan, s velikim rukama koje držaše nespretno na koljenima, s jednim golemim zavežljajem iznad svoje glave, ispod kojega izgledaše još sitniji, jadniji, kržljaviji, sa svojim preplašenim očima, bojeći se vječno nečega.I kadgod je Gavre Đaković dizao oči, vidio je njega, vazda jednakog, sa istim držanjem, istim preplašenim očima, ispod istog golemog zavežljaja. Kroz otvoren prozor udarao je vjetar i unosio oštar noćni vazduh; mašina sipala kišu varnica koje su se gasile; bjelasale se rijeke, s lomljavom se prelazili mostovi; zaustavljali se na stanicama, sa sitnim i zveckavim kucanjem zvonaca, s jednoličnim trčkaranjem činovnika koji mašu fenjerima, s uvijek istim uzvicima.Mašina izbacivala snažno i dahtavo paru, u punim, gustim i debelim dušcima i voz se ponovo kretao u tamu, u nepoznatu daljinu, punu mraka, buneći svojom tupom lomljavinom mrtvačku tišinu zaspalih polja; naličio na nemirnu i nesrećnu životinju koja juri preko mrtvih predjela, kroz jednu vazda istu noć, kao da draži puta koga nema. Gavre Đaković osjećaše se sav razdrman, izlomljen, izubijan, kao da putuje nekoliko dana.Lagano ga je bolila glava.On osjećaše po sebi nešto teško što ga sažima pod svojim teretom.Sve ga je smetalo, bunilo, uzrujavalo.On je već toliko puta, i nehotice, pročitao natpise u kolima i znao ih gotovo na pamet; neke fraze, grozne i sakate, urezale mu se u pamet i neprestano se ponavljale, mučeći, progoneći, kinjeći.O čemu god počimaše da misli, uvijek se utiskivala u tu misao ona sakata i i nakazna izreka, štampana jednim nespretnim i zdepastim slovima.Njega to sve umaraše, i vožnja, i misli, i natpisi, i onaj nepomični čovječuljak s mišjim očima i ogromnim zavežljajem više glave.Pred osvit, on osjeti još veći umor, očni kapci bijahu mu teški i zapaljeni, duvan mu nije prijao, usta mu bijahu gorka, i olovna malaksalost umrtvljavaše mu cijelo tijelo. Noć je blijedila, zvijezde se trnule, pomaljale se telegrafske žice, nejasno drveće prolijetalo pored voza; polja dobivahu pomalo boje, ali još bijahu jednolika, nepomična i neprobuđena. Poslije nemirne i neprijatne noći, isprekidane snovima bez smisla, kad se je, prvo jutro, neodmoran i neispavan, probudio u svojoj kući, on se prestrašio od ravnodušnosti koju je osjećao u sebi.Lijeno i lagano je podigao oči, pogledavao nekoliko puta po sobi, zaustavio pogled na jednom mjestu gdje je bio obijen zid, spustio ga na prozor koji je gledao u vedar dan, pun modrine i svjetla, uvjerio se da se nalazio u svojoj kući, ponavljao tu riječ, naglašavao je, i ništa se u njemu nije maklo, zaigralo, potreslo.Uspomene na prijatnije dane bile su utekle nekud u daljinu i tamo izgledale male i neznatne, a sadašnjost mu se činila plitka.I zamalo mu ne uteče jedan prezriv osmijak.On se ipak suzdrža. On je strahovao od toga prvog jutra; bojao se budalaština, suza.Juče mu se te djetinjarije vrzle po glavi, bio je slab da nadjača samog sebe; u jednom času osjetio je da su mu oči vlažne.Juče nije smio da se toga stidi, bojao se da ne uvrijedi, da ne ponizi nešto, — što je to bilo, nije znao — da li sebe ili one koji su umrli. Čitav dan se drmao kolima, slušao pričanja razgovornog kočijaša, koji je više volio da priča nego da ošine male i mršave konje koji su sporo odmicali, braneći se dugačkim repovima od muva.I Gavre Đaković strpljivo silažaše s kola kad su konji išli uza stranu, primao pozdrave od seljaka, sklanjao se kolima koja su jurila niz brdo, uzvitlavajući gustu prašinu; nemarno ponovo sijedao, prolazeći varošice, pune dućana, dječurlije i pandura.Zaustavljao se po osamljenim brdskim krčmama pred kojima zakrčivala cestu visoko natovarena kola sa robom, sanducima i buradima; sijeno i trava prostrta ispred konja koji odmahuju glavama sa nataknutim zobnicama, dok im se kokoši, pilići i vrapci vrzu ispod nogu; u krčmi grajali kirijaši, pijući rakiju.On je čekao dok se nazobe konji, pio rđavo pivo i bio uzubijan pričanjem krčmara i krčmarica. I opet kaskali konji tvrdom, zbijenom, kamenitom cestom, prolazili rasuta sela, dohvatali se brda; drum lagano obavijao goru i očajno dugačke bile drage; penjali se uz vlažne i prijatne šume, sa drvećem koje pokazuje svoje debele snažne, čvornovite žile, isprepletane, grčevito obavijene oko kamenja pored kojega se zabadaju u zemlju.On je udisao svježi vazduh polumračnih šuma, gubio se pogledom u krošnjama koje su ulazile jedna u drugu i približavale debela, ostarjela, hrapava stabla.I kao da još vidi kad je, između starog, krupnog drveća uz koje novo i vižljavo stablje djetinjski trepeći mladim lišćem, ugleda oispod sebe, dolje u kotlini, između bijelog stijenja u koje udara sunce, — živu, svježu, zelenu prugu Une.On zna, kako mu je pogled vratolomno sletio niz brdo, izudaran o drveće koje smeta, upijao se željno u vodu koja je veselo odsijevala, gubila se i pomaljala, a on je neprestano čekao i tražio pogledom, kao da ima nešto da joj kaže. Kasnije ga uhvati san.Kad stadoše konji pred kućom, trgao se i našao noć oko sebe, sa mjesecom koji se pomalja; još mu tabao u glavi kas konja i zveckala sjeckajući zveka bronza; još neprestano kao da odskaču točkovi od kamenja, uz truckanje kola i pucketanje biča.Spustio se s kola, osjećajući sloj prašine koji se bio nahvatao i nalijepio po njemu. I u jednom trenutku zastrijepio je od nečega.Dugo mu je trebalo od Zagreba do kuće, dugo, ali on bi volio da put još traje, da se još vozi negdje daleko u noći, da zamišlja, i nehotice, svoju kuću osvijetljenu, punu nestrpljivosti i iščekivanja, iz koje vječito izviruje mati koju varaju uši, koja od svakog šuma, čuje zvrjanje kola i topot konja, — kuću koje se ne tiče spoljašnji svijet, gdje sve samo njega čeka, gdje se mjesec dana misli i govori o njegovom dolasku, sprema za njega, postoji za njega. Sinoć on stajaše tu, neodlučan, preplašen, ne vjerujući svojim očima da je to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno, samrtničko; ona stajaše tu usamljena, nepomična, ukočena; iznad nje se izdizao jablan, visok i crn, i bacao preko kuće svoju tešku, prelomljenu sjenku.I kad su mu donijeli ključ i kad je sa škripom jeknula stara, zarđala i dugo nedirana brava, on je osjetio zimu gdje mu se prelijeva po cijelom tijelu.Prešao je uskim hodnikom, držeći u ruci mali, pozelenjeli, bakreni svijećnjak sa nakrivljenom svijećom koja je kapala, i otvorio naglo vrata od svoje sobe.Gušio ga je rđav vazduh: soba je bila neizvjetrena i odavno neotvarana.On je prišao prozoru, otvorio ga i stajao tako, ne skidajući kaputa, neko vrijeme, sa zatvorenim očima. I kad je zatvorio prozor i lagano se okrenuo, sio i nalaktio se o sto, dok je komadić svijeće izgarao u velikim i nemirnim plamenovima, on lutaše očima po niskoj sobi u kojoj su sve stvari bile na istom mjestu, kako ih je on ostavio: i krevet od stare orahovine, pokriven grubom šarenicom, tkanom kod kuće; i mala gvozdena peć sa izlizanim strijelcem; rasturene fotografije po zidovima i nejasne u tami; i patriotske slike i jedna nezgrapna ikona sa zarđalim kandilom ispred nje, koje nije bilo odavno pripaljivano.Sa tavanica spao kreč i crnilo se drvo. Njega je tištala tjeskoba u ovoj polumračnoj i ukočenoj sobi.Osjećao se zadah starine, groblja; sve je podsjećalo da ovdje više nema života, već da je bio, pa umro; i to osjećanje života koji je iščeznuo i gdje ga nije odavno bilo, plaši i užasava.Zidovi su bili tako hladni, tako netopli, tako dugo nezagrijavani ničijim dahom; pokućstvo je bilo nepomično, kao uraslo u ispucani crni, izderani pod, nemicano tako dugo vremena i zaprašeno; tavanice se pružale iznad glave, crne i čudnovate; zavjese na prozorima ostarjele, nerazmicane ničijom rukom.Nakrivljene slike tako su visile da je izgledalo da mogu svaki čas da se srozaju niza zid.Sve puno prašine i mraka, tmurno, ukočeno i zamrzlo.Kako mu je srce udaralo, s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo razgali, zagrije, oživi ovu turobnu, ledenu, mrtvačku kuću... I navikao se kasnije, kao što se čovjek na sve navikava.Poslije mu je godio onaj studeni dah koji je provejavao kroz zamrlu kuću.I on u njoj zamiraše polako.Kadgod se probude misli, jure, dignu se kao oblak prašine valjan vjetrom, i opet splašnjavaju, smiruju se, gase se, pod ovim vazduhom koji ne trpi života.Neugodno ga je dirao glas života koji dolazi spolja, uzbuđuje, potresa, unosi nemir i budi sjene.On voli te polumračne sobe sa spuštenim zavjesama, gdje samo odjekuju, prazno i poplašeno, njegovi koraci.On se kadgod boji da korača glasnije da ne uznemiri nekoga što spava i koji može svaki čas da se probudi.Njega dira i vrijeđa u mozgu kad zaškripe, pod njegovom težinom, stare daske na podu; kad pomakne sa lupom stolicu; kad obori koju zaprašenu knjigu, on sav zastrepi.On je utekao i sakrio se od života i grčevito se uhvatio za ovu kuću; on se boji da ga on ne nađe sa svojim pomamnim, plamenim vjetrom koji ulazi u duše, diže ih, kreće ih, buni ih, sa nadama, željama, ambicijama i svim onim nemirom koji zatalasava i goni naprijed; on strahuje od vjetra koji prolazi drsko i izvidnički kroz sobe, da mu ne odnese taj zamrli život, da ne donese svježine, kretanja, strujanja, bure, među ove zanijemjele zidove. Neki dan, jednom nespretnom kretnjom oborio je slučajno jednu malu sliku.On se preko volje i ljutito sagnuo — zar ga i ti ljudi, obješeni na zidove i zatvoreni u okvire, počeše da smetaju? — i zagledao se u nju.Nije ju raspoznao u prvi mah.Prišao je prozoru, zastrtom grubom zavjesom sa plavim prugama.I pogleda ponovo.To je bio njegov brat Milan, slika odraslog, golobradog dječaka, s ukrućenim, punim, djetinjim licem; sa bezazlenim, ozbiljnim očima, u kadetskoj uniformi; to je bio on na koga nije tako dugo mislio, koga nije prepoznao; kako smrt odrađa!I kroz kuću kao da odjeknu bratov zvonki glas, kao da se razliježe njegov veseli smijeh, kao da zazveketa njegova sablja koju je on pasao sa tako mnogo uživanja, kao da se pomoli njegovo vedro, nasmijano lice sa blagim, dobrim pogledom; vazda izbrijan, dotjeran, namješten, utegnut; sa namazanom, pažljivo razdijeljenom kosom, sa visokom kragnom koja zasijeca u obraz — sušta protivnost bratu koji je bio nemaran, dosta neukusno odjeven; često puta neobrijan i zarastao u bradu koja je još više zamračivala njegovo lice. To je bila materina želja da njezin mezimac bude oficir; ona je u svojoj prostodušnosti, sjećajući se nekih porodičnih tradicija, poštovala i obožavala uniformu kao znak pravog gospodstva.Milan je zato imao tako mnogo volje, a za ostale stvari nije pokazivao osobitog dara; brat nije imao razloga da se protivi i pustio mu da radi što hoće.Ali Gavre Đaković nije mnogo marno za te utegnute mundire s visokim okovratnicima i sjajnim pucima, ni za sablje koje zveckaju i odskaču od zemlje.Milan je to osjećao,, ne buneći se nikad protiv oštrih, bratovljevih riječi koje su padale češće, i poštovao i volio u njemu brata koji je stariji i pametniji. Sjeća se, jednog dana, Milan je bio zaboravio da govori njemu, i pričao je veselo, s mnogo vjetrenjaste, lakomislene nemarnosti, o svemu, o lumpovanju, balovima i ženama; iznio pred njegove oči jedan život koji je za Gavru Đakovića bio sasvim tuđ i besmislen: sa svojim sjajnim salama, punim dekoltovanih dama, kafešantanima sa svojim bijesnim satiranjem života i novca; ženskim budoarima, punim parfema i strasti.I Milan se zaboravljao, pričao veselo, udarao punom rukom po stolu koji se drmao, i po sablji koja se zveketljivo tresla.A on ga je samo gledao, zavaljen u naslonjaču, gledao u njegovo lice puno veselja i obijesne radosti za avanturama i uživanjima i sve mu se to činilo tako prazno i pusto.Milanove oči sjale su i lutale po tavanicama i kad se najednom njihove oči sretoše, njemu se jezik zaplete, pričanje posta smeteno i zbunjeno i naglo se završi, gotovo prekide.On ućuta i gledaše preda se.Vidjelo se da mu je bilo neugodno što je to sve pričao bratu. — Igranke, trke, kafešantani, žene, — reče Gavre Đaković, zaustavljajući se iza svake riječi, kao da izaziva njihovu sliku. — I zar samo to sačinjava tvoj život? upita. Milan ga prekide, bojeći se da on ne nastavi svoja pitanja. — Nemoj, reče i pruži ruku, kao da moli ili kao da se brani. — Nemoj da me koriš.Ja znam što ti hoćeš da kažeš.Oprosti što sam ti govorio o stvarima koje ne voliš.Zaboravio sam. I pogleda ga blagim pogledom koji moli. Gavre Đaković ćutaše.On htjede još nešto da mu kaže, tražeći samo u sebi blaže riječi. — Vidiš, govoraše Milan, ja te razumijem.Ali ja nisam rođen za drugi život.Ja bih bio nesretan kad bih radio drukčije.A našto onda tražiti nesreću?Ja volim trku za uživanjima, mene opija brzina kojom jurim.Ja se držim samo površine.Jer sumnjam da je život u svojoj dubini tako sladak.Pa našto onda tražiti gorčine?Ja tražim zadovoljstva. I on se prisili na jedan osmijak i udari ga rukom po ramenu. — Ko zna, reče, možda imaš pravo. Ali Milan sjeđaše s praznim očima i licem bez izraza.I čitav dan ostao je tako zamišljen i neraspoložen. Gavri Đakoviću je bilo krivo što ga je ozlovoljio.I u veče on se prisiljavaše da bude veseo i razgovoran, preko svoga običaja.Naposljetku se Milan odobrovolji, nađe svoje staro raspoloženje, uveseljavajući mater svojom šalom i razgovorom, i ona ga je gutala svojim dobrim i milim pogledom.I ponovo zvonila soba od njegova glasa, ponovo se razlijegao njegov veseo i zvučan smijeh kroz čitavu kuću, sa toplom i djetinjskom dobrodušnošću. Tada su se posljednji put vidjeli. Kad je u Zagrebu jednog zimskog jutra, još sav drjemovan i u krevetu, otvarao jedno pismo iz Ugarske, na kome je vidio bratov rukopis, on nije ni slutio što će u njemu da pročita.Pismo dugo, zgužvano, na ocijepljenom komadu hartije; nemirno pisano, sa nejednakim i krivim redovima i puno grešaka; isprekidano, sa zbunjenim, poplašenim, potiskivanim mislima koje se gurale pod pero; sa puno mrlja od mastila i sa mnogo isprevlačenih i brižljivo zamazanih redova i riječi pod kojima se skrivala suvišnost sramote njegova položaja i svega što je trebalo da ostane skriveno.Zanesen jednom mahnitom ženom, vezan dugovima, uznemirivan vjerovnicima koji su prijetili da će iznijeti cijelu stvar na javnost i pred sud; užasavajući se od sramote i poniženja, boreći se sa pitanjem časti, misleći sa užasom na zatvor i poslije toga na beznadan život u izgledu; iz strahovanja da se sam ne kori bezutješno i ne kaje gorko kroz cio svoj život, i iz želje da sačuva ostatak imanja od koga je on i suviše potrošio, svome bratu, on je bio naumno da svrši sa životom.Praštao se sa bratom, molio ga da utješi jadnu mater, neka mu oproste, zaborave na ovo očajno djelo, jer, završavalo se ozbiljno i tužno njegovo pismo, bolje je i glupo umrijeti nego glupo živjeti. Gavre Đaković ni sam nije znao kako se obukao, strčao bez doručka niz stepenice, jurio stanici, šetao nemiran i uzrujan, pogledajući na sat koji je milio i, najzad, popeo se u voz koji je tako sporo odmicao. I kad je sio u saonice, kako je rezala zima, kako je šibao vjetar, suh i hladan, po prostoru koji se smrzao.Nebo je bilo zaleđeno i sivo.Svuda naokolo nepregledan dubok snijeg iz koga se izdiže, pored druma, ogolićeno drveće, prozirne šume i planine u snijegu i oblacima.A vjetar snaša namete i zasipa snježnom prašinom u lice.Kola i putnici rijetki; tek što, pokadgod, jato gavranova zacrni snijeg, jedini život što se javlja.Njihove saonice polako uzlaze uz brdo i munjevito slijeću niza stranu.Okupani u znoju, konji upadaju duboko u snijeg i mučno se izvlače iz njega.On gledaše pred sobom kočijaša, svega zamotanog u biljce, sa rupcem preko ušiju, sa bijelim vunenim rukavicama kao čarape, kako preko volje drži uzde po kojima se hvata snijeg i ne diže bič na konje.Gavre Đaković se sav uvukao u šubu, samo mu, pokadkad, proviri nos i oko da vidi gdje je.I tako čitav dan.Gore mu je bilo kad počivaju, kad se zgrije i iziđe opet na zimu i nastave vožnju preko mraznih i pustih polja, preko zamračenih brda u kojima izvire bura.Smrznuto i ledeno zvekću i odskaču bronze na konjima i gube se u ovoj bijeloj, bezživotnoj tišini.A dan tamni i gubi se, mećava obuzima mah, bura se razbija o klance i huči u njima.Oni zastaju, gube put, usred kakvog talasastog brdskog poljica, skučenog i stegnutog izbliza planinama.Staju, silaze s kola, kočijaš tare sijenom zadahtale konje, dok bura hoće da strga s ramena i da odnese šubu; oni traže put, podupiru zajedno svojim plećima saonice i izvlače ih na cestu, skrivenu nametima.Zajednički natežu bocu ruma; konji se jedva vuku kroz mrak zasipan snijegom; od časa do časa lijeno se zatresu bronze i njihova zveka smrzava se u pustoj tišini. Oni moradoše noćiti u prvoj usamljenoj kući na koju se namjeriše, gdje ih primi jedan mršav, raspas seljak.Posijedaše oko ognjišta, čekajući da se razgori vatra, uz lojanu svijeću, zadjevenu u čašu sa kukuruzom, dok se iz nekog mračnog kuta ne pojavi jedna trudna žena, obučena na brzu ruku, koja im svari kavu.Pili su polako rum koji je Gavre Đaković imao uza se, i rakiju koja se našla u kući, dok je jedan bos starac, pored vatre od sirovih drva koja se dimila i dim grizao za oči, pričao nešto boležljivim glasom: očevidno se tužio na vremena, što niko nije slušao.I zadrijemali su, sjedeći oko vatre; u drugom ćošku se micale dvije-trije ovce, i cijelu noć ječalo jedno bolesno dijete.Gavre Đaković bijaše nemiran i prezaše često, dok ostali sjeđahu i klimahu oborenim glavama; njega je prestravila ova nesvjesna, mirna, tiha bijeda koja se osjećala u ovoj kući, bijeda pred kojom su svi sagibali vratove, poslušno i pokorno, bez pomisli da imaju pravo da se bune. A u jutro kad je kretao, pri praštanju sa seljakom pred vratima, on mu gurnu u šaku nešto novca, dok se seljak snebivao da ga primi.I kad već pođoše saonice, on još vidje njega gdje stoji pred kućom, držeći novac u pruženoj ruci, boreći se i birajući između sirotinje i ponosa.Sirotinja je bila jača. Mati ga nije čula, kad, pred podne, stadoše njegova kola pred kućom.Samo što se pomoli jedna uplakana baba, neka njegova rođaka, povezana crnim rupcem, i pozdravi ga.On siđe s kola, vukući predugačku šubu po snijegu i uđe u hodnik, s otvorenim vratima sa oba kraja, kroz koji sviraše vjetar sa ceste u avliju.I uđe u sobu, bez kucanja.Soba je bila nezagrijana, hladna, nespremljena.Na stolu nedodirnuto jelo i piće — jelo izvađeno i ostavljeno — možda još od sinoć.U ćošku, pored hladne peći, na maloj tronogoj stoličici, sjedila njegova mati, zaogrnuta i sva u crnini.Kad je ušao, ona se nije ni makla, nije otvorila usta, već digla samo oči i pogledala ga jednim čudnim pogledom.Samo se čuo njezin bolan, brz dah u kom se osjećao jauk.Koliko je bilo nesreće i studeni, — one studeni koja ne dolazi s polja, već iz duše, i koja je još strašnija i ledenija, — u toj hladnoj neuređenoj sobi, u toj ženi, zgurenoj u kutu, koja ćuti, koja se ne miče, s pogledom koji više ništa ne shvaća; za koju je s njezinim sinom umro čitav život izvan nje, koja je prigrlila vrelu i krvavu uspomenu u svoje grudi, stvorila u sebi sliku svoga sina, oživila ga sa hiljadu uspomena, zaboravljenih riječi, milošta; zavila ga svojom ljubavlju, osjećajući jednom strašnom boli njegovu ranu, preživljujući stotinu puta njegovu smrt, umirući zajedno s njim teškom i mučnom smrću, očajavajući što nije jača od nje i što se to desilo tako daleko, tako daleko.Strahota preneraženja bila je ispisana na njezinom požutjelom i potamnjelom licu u koje se bore dublje i gušće urezale; oči izgorile od vatre i izgubile sjaj; ko zna koliko vremena sjedi ona tako nepomična i nijema, ne osjećajući svoj život, već samo nesreću u sebi, zaprepašćena i satrta jedna mati. On je primakao jednu stolicu i seo pored nje, ćuteći.I tuga materina prelazila je i na njega.On se zastidio sebe kad se ljutio na zimu; na samoživost jednog sitnog čovjeka koji ne voli da se uznemiruje u nevrijeme; da ostavlja toplu sobu, kavanu, svoje društvo s kojim prijatno, uz bermet, provodi zimske večeri kod Matkovića, u jednom ugodnom, malom „pajzlu“ u Gajevoj ulici.Zastidio se kad je vidio tu ženu koja je prepatila svu grozotu smrti sinovljeve; Milan je umro jednom, mučio se samo jednom, a ona će da se neprestano muči, to umiranje nju će vječno da boli, njezina rana vječno da krvavi, strašnije nego njemu. — Ubio! — tupo i iz dubine, s nevjerovatnom teškoćom u izgovaranju, kaza ona.On osjeti svu strahotu te, tako kazane riječi; on je u njoj čuo i kratak, ubilački pucanj sa zrnom koje probija čelo; čuo pad, vidio krv, trzanje, mučenje i kratku agoniju u lokvi krvi koja otječe finim, skerletnim mlazovima. On klimnu lagano glavom i okrenu se u stranu i tiho zaplaka, što nije radio do tada, osjetivši, u tome trenutku, što je smrt. I ta zaleđena materina bol kasnije sa kravila, došle su suze koje ne presušuju; svaka stvar sjećala je mater na sina; njegove knjige, školske uspomene, slike, pisma, po svima njezinim džepovima, svaka ta stvar bila je za nju jedan jecaj.Ona prelažaše kućom kao sjenka, slomljena i klonula, s nogama koje klecaju, s mišlju koja zastaje, s riječi koja se guši.A sve prelijevale i pretapale suze, jecaju puni gorčine, jauci puni krvi.Čitava kuća bila je puna njezinih suza; jecaj se osjećao i titrao u vazduhu, upio se u zidove, dolazio s vjetrom; ta užasna nesreća jedne matere zavijala je u crno sve oko sebe svojim jadom i kukanjem. Poslije petnaest dana, pošto je uredio stvari, neraspoložen i nervozan, ne mogući izdržati lelekanje i pisku zakrvavljene matere, Gavre Đaković se spremi za Zagreb.Ona ga nije zadržavala i oprostila se od njega jednim hladnim poljupcem. Do godine je nije više našao. Neobično ga je nešto dirnulo u duši i čitavo tijelo streslo mu se nekom strepnjom kad je opazio da se stari jablan više kuće osušio.On ga pamti i voli još iz djetinjstva, radi njegovih vitkih, zelenkastih šibljika, njegovog bljedunjavog, uskog lišća, njegovog zviskog šuma pod vjetrom, radi gnijezda koja sjede među njegovim rašljama, radi onog bujnog i glasnog života među njegovim granama.A sada ga je gledao kako je suv i pust, ostario, pocrnio i oronuo, kako se nemoćno ispinje svojim surim stablom; vjetar čudnovato šumi u njegovim granama koje klepću tupim i suvim zvukom pod vjetrom i otkidaju se i padaju, lomeći se o tvrdu zemlju.I u tome udaranju umrlih grana, on je naslućivao jedan samrtnički ropac. „Dakle i on“! rekao je i zamislio se.I još je više zavolio to mrtvo drvo, kao da je bilo između njih nešto srodničko i blisko što ih veže. U besane i prazne noći, sa zatvorenim očima, tjerajući od sebe misli, sa glavom duboko upalom u mekani jastuk, on je tražio mira i sna, slušao puckanje rasušenog starog pokućstva i glockanje koga miša.U avliji po koji put zalaje pas i, od vremena na vrijeme, zakukuriječu pijevci.Starinski sat šeta i izbija. I onda mu se oči same otvaraju i bulje nekuda u mrak, srce nemirno udara i odskače, a misao zbunjeno traži neki predmet.Stotina stvari prolijeće ispred njegovih očiju, stotina misli prostruji njegovim mozgom, misli polusane, umorne, sakate, čudovišta koja se slijevaju jedna u drugo, jedna grozna mješavina svetinje i gnusobe, puna poniženja i odvratnosti. A kad se pojavi u dnu sobe staračko lice puno bora, kad se zasrebreni njezina sijeda kosa, kad ugleda dva oka, puna suza, uprta na njega, u kojima ima i tuge što ne može da pomogne, i sažaljenja i bola i prijekora, on se trza i stresa kao šibljika, ustaje i, u papučama, oblačeći kaput, diže zavjesu i otvara prozor. Mala, blijeda svjetlost rasipa se po sobi; mlaz svježine i hladnoće udara spolja; tanka magla prekriva polje i rijeku; naziru se sura brda, razrijeđene seoske kućice; bljeskutaju zvijezde.Rijeka uspavljivo i zadovoljno šumi. S razgolićenim vratom, podbočen laktom o prozor, on udiše svjež vazduh, dok vjetrić dolazi od rijeke, udara po licu i, na mahove, povija grane i šušti lišćem. Tako on stoji nepomično, prazan od misli, dok tanka jutarnja svjetlost ne počne da blijedi noć; kad zatitra magla, kad stanu da se jasnije razabiru kuće, kad započimlju da se čuju glasovi života koji se budi, kad, pored njegovih prozora, sa lijenom škripom prođu volovska kola na kojima seljak napola spava, — onda se on trza, zatvara prozor i pada, iznemogao i izlomljen, na krevet, i spava teškim, mrtvačkim snom. Dani su mu bili isto tako pusti i bezbojni.Diže se oko devet sati, rashladi lice vodom i silazi u baštu, gdje leškari u hladu, dok se sunce lomi kroz granje šljiva i jabuka.Ili silazi Uni koja teče podno njegove bašte, spuštajući se strmom obalom, obraslom grmljem i trnjem, sijeda pod ljeskov grm i gleda u vodu od koje bije hladovina i koja protječe mirno i tiho, bistra i nevina kao plavetnilo djetinjih očiju, igra se oko kamenja, lagano i bez strasti, i pravi fine, blage bore, zaboravljajući i na kasnu jesen i na rano proljeće kad se, kao nesita i bestidna bludnica, drsko i bijesno širi, rastući i potapajući, dok se u nju slijevaju bujice jesenskih kiša ili proljetnih voda; kad juri prljava, široka i žuta, prelijeva i pretapa oranice, livade i polja iz kojih viri pocrnjela kukuruzovina; okrećući mlinove, nosi lišće, klade, ogranke, crkotine; odronjuje, otkida i otima zemlju jednima, donoseći je drugima: za jedne dobra a za druge zla; ili od zemlje, skinute i zderane s ogoljelih polja, pravi otočiće, dijeli se oko njih u rukave i optječe ih, počimajući da ih podire, ruši, raznosi i proždire. Sjedi on kadgod čitave sate i gleda u nju.Tako je dobro poznaje, zna svaki vir u njoj, zna prugu kojom se valja matica.Ili ide duž obale, derući cipele o oštro kamenje, zapinjući i cijepajući odijelo o drsko, crno trnje, krvaveći ruke kad se prihvataše za njega da ne stane u vodu i da preskoči na suvo; gleda Unu razlivenu na umornim i lijenim pličinama, punima ševara i vodenih trava, gdje se skrivaju divlje patke, čaplje i pliske; prolazi pored dubina koje pokriva podmuklo i zatvoreno zelenilo; zastaje kod brodova kud se prelazi na bosansku stranu: kroz vodu providi se šljunak, a nad vodu izbija staro, izglačano kamenje, a pored njega drugo pod vodom, zaraslo toplom i mekom mahovinom.I on je jednom osjetio neku ludu želju i volju da je pregazi, kao nekad u djetinjstvu, došao do sredine Une, skliznuo s glatkog kamena i zapao duboko u vodu.Vratio se tada kući sav mokar i ljut. On voli njezin zapjenušeni bijes kad udara ljutito na prepreke i ustave oko mlinova; kad najuri na slapove, pršti, pjeni se, skače, teče lagano opijena, spušta se ponovo, udara o stijenje, zašumi, nalijeće i baca se dolje naglavce, zajedno s njegovom misli koja ju prati i koju voda u sebi zanosi i utapa.I onda, on je gleda gdje šeta kao mirna, ponosna gospođa kroz tamnozelena polja, puna kukuruza, obavija se oko brežuljaka, zasijanih zlatunjavim ječmom, niskom i rijetkom pšenicom i zelenom bujnom zobi, vijuga preko polja, s obalama zaraslim u vrbe koje natapaju svoje sjene i povijene, pognute grane u vodi, šumi kroz sjenovite šume i buči razbijajući se o gole, oštre, tvrde krševe i teče brzo, srdito i nemoćno, zbijena i stiješnjena, dok stijenje para i reže svojim oštrim rtovima njezinu glatku staklenu put. Zapljusne ga kadgod mlaz seljačkog života iz tih malih, nejednakih kuća, obilježenih mukom i potrebom, iz kojih diše bijeda i sirotinja; zatalasa se ponekad u njima nešto mučno što davi; radnici u tuđini javljaju da nema posla: rad stao, glad pritisla; zapomažu da im se od kuće štogod pošlje, dok gladna kuća iščekuje pomoći od njih; zamre i ono tužnog veselja nad životom, ma kakav bio; zaćute nerodne oranice, zaustave se i prestanu da se okreću vitlovi, dok Una prolazi mirno i spokojno. Ili u proljeće, kad se razliježu kavge nad stopom preorane zemlje: on razumije onu ludu, očajnu ljubav prema zemlji, nad kojom seljak, ogrezao u teškom znoju, satire svoj život i svoju snagu; boči se i nosi s njom, — u borbi koja zamara, razdire ruke, otkida nokte i nabija žuljeve na dlanove, — da izvadi, otme, istrgne iz nje komad suvog, mršavog kruha za se i za djecu; u tu zemlju on sahranjuje svoje misli, nade, brige i strepnje, i on je ne da, jer je voli sebičnom, grubom ljubavlju, što je njegova.Obnevide oči i uzavri krv, zamahne proštac i odjekne negdje u polju kubura kremenjača.I udaraju cestom po vojnički čizme žandarma, tresu im se perjanice, bljeskaju bajoneti.A pred njima, u krvi koja se sa glave scijedila na košulju, s rukama u tvrdim lisičinama, poslušno, oborene glave, korača seljak. Čudnovato, on je imao još iz djetinjstva jednu tužnu uspomenu, koja ga je, i kasnije kad je mogao da razumije njihove jade i da opravda djela iz očajanja, i nehotice odbijala od tih ljudi; njih je razdvajao jedan grob, koji se, kao i svaki, dugo pamti i spominje, a još teže zaboravlja i prašta.Bilo je, možda, u toj uspomeni i prigušene i pritajene mržnje i nezaboravljenih suza i strahote jednog otvorenog groba koji je zjapio između dviju visokih hrpa svježe i masne ilovače po kojoj se poznavali sjajni otisci lopata, koji su odsijevali na suncu. To je bio prvi strašan dan u njegovom djetinjstvu. Mati je bila slaba i iznemogla i jedva koračala, gušeći se u suzama, tresući se i posrćući; njih troje djece savilo se oko nje, sa prljavim licima od plača.Sprovod se lijeno vukao kroz selo, zastajući da se odmore ljudi koji nose lijes; povijala se pohabana crkvena litija na vjetru i zanosila nosača; sitno i žalobno zvonila dva zvonca u dječjim rukama; isprekidano i lomno miješala se zvona sa starog manastira; krupan plećat kaluđer, u staroj crnoj odeždi koja mu je bila prekratka, sa raširenim krstom na leđima, držeći u koščatoj ruci nisko oborenu starinsku knjigu čiji povez bijahu izgrizli moljci da se, ispod kože, na mjestima providjelo drvo, gutao, i davio se u riječima, preskačući ih i skraćivajući, i sipao ih u dugu, neurednu sijedu bradu, koračao nezgrapnim velikim koracima, požurivajući sprovod da što prije svrši taj obični i mehanični posao.A za njima izmiješana povorka ljudi, žena i djece, koja vodi razgovor, koja je došla više iz običaja ili radoznalosti nego da žali, nimalo tužna, osim nekoliko baba koje misleći na svoju smrt oplakuju tuđu; kadgod se oteo po koji smijeh i brzo se utišao; a sve, i zvonjavinu zvona i graju sprovoda i pojanje oca Gerasima sa svađalačkim glasom, nadmašivalo ženino kukanje i zapijevka; u taj vedar dan, pun svjetlosti, mladog lišća i novih trava, sa sočnim i svježim zelenilom, u taj bujan život koji svojom krepkošću i punoćom preziraše i ismijavaše smrt, sprovod ne unašaše ni malo žalosti do jednog neprijatnog i izlišnog nesklada. To je bio pogreb njegovog oca. I sad, kad doziva sebi u pamet sliku svoga oca, ona izlazi pred njega vazda živa i svježa; on gleda pred sobom toga krupnog i čvrstog čovjeka sa mrkom, nejednakom, grivastom bradom, u koju su već godine ubacivale sjedinu, s povijenim brcima koji se miješali, isprepletavali, i bili kao srasli sa bradom, sa prorijeđenom, čekinjavom kosom koja strši, sa ljutitim pogledom i sa borom koja ne izbiva imeđu očiju, uvijek u čizmama i u zelenkastom odijelu, sa žirovima na okovratniku, kao što se nose svi šumari. Gavre Đaković ne sjećaše se da ga je iko volio, osim žene i djece mu, ali svi su strepili pred njim i bojali ga se.On je dobro znao da ga mrze i da ga se boje; njemu je ta mržnja godila i on se s njom ponosio, govoreći o njoj sa rijetkim zadovoljstvom, pri čemu se na njegovom licu javljao jedan čudnovat, zao osmijak. Samo pred starijima od njega razvlačilo se njegovo natmureno lice, puno ponizne i pretjerane ljubznosti; njegovi gvozdeni i čvrsti pokreti omekšavali su, njegov jak, kosmat vrat, inače vazda uspravljen, pogibao se; uza sve to što je bio tvrdica, on nije žalio da, svakom prilikom, počasti i pogosti što bolje može stariju gospodu od sebe i da ih napije najboljim vinom i podvori najslađom pršutom, da pokolje desetero pilića, jagnje, prase, da ih gosti po nekoliko dana i da ih ne pušta da odu trijezni; a kad bi oni otišli, ponovo se zamračivalo njegovo lice, on je još čvršće stezao svoju kesu, ostajao sam, stekavši povjerenje i naklonost, postajao još tvrđi, ljući, neumoljiviji, ne žaleći da tovari globe na seljake, da ih optužuje i puni njima zatvore i ostavlja za njima nepoorana polja, nepokošene livade, nesadjevena sijena i nezasićene kuće.Uživajući glas da je jedan od najstrožijih i najsavjesnijih činovnika, njemu je bilo lako da radi na svoju ruku i da steče prilično imanje; gomile tužaba bile su pisane i dizane protiv njega, ali im se nije vjerovalo niti htjelo da vjeruje, dok se on stostruko svetio onima na koje je sumnjao.I kasnije niko niti imađaše volje niti se usuđivaše da ga tuži.On je ostao uvijek isti, silan i jak, da pokazuje svoju snagu i da lomi svoj bijes na seljačkim plećima. Prva žena mu je umrla nekoliko godina iza vjenčanja (kažu da je premlatio i prebio život u njoj), ostavivši mu jednu kćer koja se kasnije, iza očeve smrti, udala za nekakvog kancelistu negdje u Bosni; s njom se Gavre Đaković nije viđao, bila je između njih neka raspra oko nasljedstva. Na veliko čudo sviju, Manojlo se ponovo oženio, dvije tri godine kasnije; čitavi svijet sažali mladu djevojku koja pođe za njega, proričući joj zao život i mučnu smrt; međutim čini se da se Manojlo bio promijenio, bar prema ženi, otkako mu je prva umrla, i njegova srdžba i bijes i udarci ne padahu više u kući, gdje je sve gledalo da samo njemu po volji uradi i ugodi. Seljaci se nadahu da će bar godine slomiti i učiniti da jenja sila Manojlova kad mu već ništa drugo nije moglo odoljeti.Ali Manojlo Đaković nije stario, tako se činilo.On je postao još grđi, znajući svoj posao i službu u sitnice, bivao svakim danom lukaviji i prepredeniji, dovijao se svemu: nijedan panj nije bivao odnesen, a da on nije doznao ko ga je posjekao.Palili su mu šume da mu naškode: on je našao krivce i poslao ih na dugu robiju i dobio za to odlikovanje.Palili su mu više puta sijena, ne znajući da su dobro osigurana, i on je taj palež radosno dočekao i naplatio sa dobitkom.Njegova sila ne malaksavaše, izgledajući još dugovječna. Pa i ona se slomi jednog dana. Jednog jesenskog jutra, pred svitanje, dok napolju neprestano pljuštaše gusta i bujna kiša, trgao je djecu iza sna neki čudnovat nemir u kući.Oni su skočili bosi i neobučeni iz kreveta.U drugoj sobi, pri svjetlosti male lampe, stajala su dva seljaka, mokri i pokisli, sa izvraćenim dugim kožunima; sa dugih, prljavih jarećih dlaka kožuna i iz blatnih, kaljavih opanaka, koji su ostavljali za sobom široke tragove, cijedila se i curila voda, praveći žućkaste lokvice po podu.Bijahu čuli iz svoga zaseoka neku pucnjavu iznad kuća i vikanje za pomoć, zametnuli se puškama i poveli pse.Iza dugog traženja, nađoše Manojla u jednoj uvalici, svega u krvi i bez svijesti.I seljaci polako pijuckahu rakiju iz ovelikih čaša, ne govoreći ništa, sliježući ramenima od vremena na vrijeme.Mišljahu da usijeku koje drvo još toga jutra; neće valjda Manojlo biti toliki dušmanin da ih optuži ako ozdravi.I kad se popališe rakije, odoše kućama prije svitanja. Manojlo ležaše na krevetu, sa zatvorenim očima i ječeći; na razdrljenim rutavim grudima i na obnaženoj desnoj nozi do iznad koljena, vidjele se rane s kojih otjecaše krv koju mu žena zaustavljaše, ispirajući rane rakijom.Jedno momče iz komšiluka odjašilo je bilo po doktora u drugo selo.Doktor dođe tek oko podne. Stari odleža u postelji neka četiri mjeseca i pridiže se, omršavio, posijedio, mrkiji i nesnosniji nego što je bio, zamišljen i ćutljiv, odgovarajući ljutito i kratko.Gavre ga je dobro zapamtio u tim danima gdje se, kao sjenka nekog crnog oblaka, vuče kroz kuću, podupirajući se na debeo drenov štap i zastajući da se odmori, s glavom pognutom i očima uprtim u zemlju; tek kadgod samo naglo podigne glavu i prostrijeli očima sve oko sebe.U kući se hodilo na prstima i govorilo šapatom; tek on prolamaše po kadkad tu tišinu svojim ječanjem, kad bi ga pekle, u kišovite dane, njegove rane koje teško zacjeljivahu. On je mrzio da, ga netko uznemiruje, on je volio da ostane sam u sobi, hučući kako će mu „ajduci“ potamaniti i isjeći šumu za svih trideset i nekoliko godina kako je on čuva i kako se u nju rijetko sjekira zabada; uši ga vječno varahu da čuje udaranje sjekira u daljini, a nos mu osjećaše miris paljevine i rastopljene jelove smole.I kad bi se ostavio svojih zebnja i briga o šumi, čitavo vrijeme bijaše obuzet parnicom koju je bio digao protiv nekih seljaka na koje je sumnjao da su ga ranili iz pušaka.O tome je on sa sobom glasno razgovarao.On se ljutio na zakone što su blagi, što su prošla vremena kad se moglo na muke udarati, ili kad je sam čovjek smio da sudi.I on se zaklinjaše svojim krsnim imenom na strašnu osvetu čitavom selu, jedva čekajući da ozdravi; on prijećaše da ih istraži: polovinu da pošlje u prosjake, a polovinu na kondunu.Pa, jednog dana, kad dobi vijest da se optuženi seljaci, radi nedovoljnih dokaza, bili oslobođeni, on se smrači, uvuče u se, pognu se još više, grizući i ujedajući u duši, od bijesa, sam sebe.I doskora pade opet u postelju.Umrije, iza bolovanja od osamnaest mjeseci, jednoga jutra u maju. Gavre Đaković pamtio je kako je njih djecu probudila mati u zoru, plačući i ljubeći ih, kako se kuća napunila svijetom, kako je kasnije izišao, sav uplakan i gologlav u baštu.Uvijek ga, i poslije, poduzima isto osjećanje jeze, uvijek ga potresa ista groza kad vidi sunčano proljećnje jutro poslije kiše: po travi i po lišću bliješte kapljice i lako se, s jednim ugodnim i toplim šumom, stresaju; drveće u cvijetu podsjeća na nevjeste u bjelini; kiša rasula cvjetne latice po travi; oda svuda osjeća se oštar, ugodan miris cvijeta i zemlje napojene kišom što izdiše svježinu; drveće u cvijetu nosi na sebi nešto snažno i bujno kao život u rađanju; po orošenoj mladoj travi žuti se jagorčika i bijele se šumarice ispod živica u novom listu.A Una se valjala mutna, nagrežbana malim talasima; sunce bacalo svjetlost u vodu i usijavalo je. Davno su potonuli ti dani. I Gavre Đaković zastade neko vrijeme zamišljen, uzdiže obrve, sleže ramenima i, osjetivši glad, pođe na ručak. Našao je ručak na stolu, prekrivenom šarenim, kupovnim stolnjakom.Djevojka koja mu je donijela jelo, skloni se malo u stranu, pozdravi ga s osmjehom i iziđe. On se sjećaše nje kao malog djeteta koje ju kasnije zaboravio; začudio se kad ju je, poslije toliko godina, ponovo spazio i našao kao izraslu, vitku djevojku, s crnim očima, razlikujući se od ostalih seljakinja što je bila vazda čisto obučena.Ona mu je donosila jelo i kasnije počela da se brine za neke stvari po kući, starajući se da mu ugodi, ne razumijevajući njegovo mrko lice ni ćutanje.Ona je svršila sav posao, uzalud ga otezala i pregledavala jednu istu stvar deset puta, čekajući da joj on nešto kaže i odlazila polagano, kadgod začuđena, a kadgod ožalošćena. Ona je donosila u kuću miris i svježinu polja i dah izapiranih obala Une; upadala u kuću kao lagani vjetar koji se valja na sitnim talasima i igra u tromom ljeskovom lišću i u vrbinim krošnjama koje su se nadvile nad vodu.I kad je ona dolazila, zatitrala bi ona čama koja je punila ovu zgradu i gubila se: u kući se osjećala jedna mladost koja živi i jedro srce koje bije. — Da se što ne ljutite na mene? — zapitala je ona plašljivo jednog dana, prije nego što će da pođe, pošto je dvaput duže ostala nego što je imala posla; na svaki način, to je već toliko puta mislila da zapita i, ne usuđavajući se, ostavljala za sutra.Jednom rukom držala je za bravu i gledala ga svojim velikim očima. Gavre Đaković, podiže oči i začudi se. — Ne, — reče on, nemam zašto da se ljutim. — Ja sam mislila, — govoraše ona, gledajući u protivni zid, — jer ne divanite nikad sa mnom.Da vam nije mrsko što dolazim? reče i okrenu oči prema njemu. On se malo osmjehnu i razumio je. — Ne, nije mi mrsko, — reče i pogleda je blago. — Ja volim da ti dolaziš. Ona se nasmija radosno, stajaše još neko vrijeme i ode sva zadovoljna. I od tog dana, ona udvostruči svoju pažnju i brigu, misleći i starajući se o njemu; donosila mu cvijeća i voća koje je sama uzbirala, sa jednom iskrenom dobrodušnošću. — Vi nemate nikoga da se o vama stara, rekla je. — Kako da nemam? — reče on i pogleda je. — A ti? Ona se veselo nasmija i pobježe. Jednoga dana pljusnu kiša kad je htjela da polazi.On joj reče neka pričeka.Ona se snebivala i stajala misleći neko vrijeme, pa najposlije sjede na kanape.I on kasnije sjede blizu nje i oboje gledahu na prozor o koji udaraše i lupkaše kiša.Vidio se komad sivkastog neba.Granje je grozničavo drhtalo.Kroz okvir od prozora curio je mali mlaz vode u sobu. — Da oće skoro da prestane, — kaza ona tiho o pljusku, misleći na nešto deseto. Gavre Đaković ne odgovori ništa.On osjećaše pored sebe nju, svježu i mladu, koja izgara za čovjekom; on osjećaše oganj gdje mu prži lice i zapaljuje mozak.On je pogleda: ona sjeđaše s rukama u krilu, s oborenim očima, s licem u koje je udarila krv, s oblim grudima koje su poigravale.Ona se davala svojim disanjem i nozdrvama koje se šire, i ćutanjem i očima koje nešto traže, i lomljenjem prstiju i kojim drhtajem i trzajem svoga tijela, i usnama koje su podrhtavale i upijale se jedna u drugu.I u njoj se zbivalo nešto.Ona diže glavu i nađe njegov pogled, sljubivši ga sa svojim, i samo što duboko uzdahnu i strese se. I kad on metnu grubo ruku na njezino rame, ona odmah klonu i sva mu se predade, bez riječi. Napolju je pljuštala kiša i tekla potokom. Rastali su se ćuteći, dok je sunce udaralo u prozore, ulazeći u sobu i bliješteći vani u mutnoj vodi koja je polako otjecala.On ju je vidio kroz prozor gdje se žuri, sa zažagrenim očima i sa zajapurenim licem preko koga je prešla rukama nekoliko puta, namiještajući kosu i gledajući preda se, još sva uzdrhtala i uzbuđena, puna nekog čudnovatog zadovoljstva.On je sjedio u sobi, zavaljen i opružen, još razigran njezinom ljubavi, punom strasti, mladosti i dobrote. I u jednom trenutku ogorči se na sebe, osjetivši u sebi strašnu malodušnost.„Zašto sam ja takav podlac?“ zapitao se bolno.„Ti nijesi rđav čovjek, a nijesi ni dobar“, odgovorilo je nešto u njemu.I zastade, ne htijući da dovrši misao koja mu se nametala, nastojeći da je odgurne, zaboravi, uguši.Ali ona je bila jača od njega.Ona je kazala suho: „Ti si kao drugi“.I njegove se usne prezrivo razvukoše.Kao drugi!Koliko bola, poniženja i istine! Sjećao se predvečerja jednog vrućeg ljetnog dana, punog zagušljive prašine i suhe žege, dok se sunce spuštalo i slabilo: glavnom ulicom komešalo se, mimoilazeći se, mnoštvo večernjeg svijeta koji je bio izišao u svoju obaveznu šetnju; ljudi se glasno pozdravljali, zastajkivali, smijali se i dobacivali dosjetke; žene bacale poglede, osmjehe, zagledale jedne drugima haljine i ogledale se u izlozima; sredinom ulice prolažaše jedna gomila zidarskih raddnika punih kreča po odijelu i po izobličenim, rđavim šeširima, vraćajući se sa posla teškim i umornim koracima, i zadirkujući se među se.A kroz to mnoštvo, lijeno i spokojno okretali se točkovi na dvokolnim taljigama, prljavim i slupanim od dasaka, punima smeća i đubreta, iz koga je virila jedna prljava lopata; taljige vukao jedan krupan, star i lijen konj, s oborenim očima kao da drijema i sa amom koji mu poigravaše na vratu; na smeću spavao je slatko mlad radnik, sa crvenim i jedrim licem, u iskrpljenom prljavom odijelu, sa uzdignutim koljenima i sa širom opruženim rukama, sa izrazom zadovoljstva na licu: snivao je, valjda, nešto lijepo. Gavre Đaković se tada trgao.Svijet koji je prolazio nije gledao tu posprdnu sliku svoga življenja, nije primjećivao taj nijemi podsmjeh života, koji prolažaše polagano i neopaženo.Gavre Đaković vidio ga je i osjetio ga je.I taj prizor ne razdvajaše se više od njega, on ga je progonio svuda: kadgod je zagledao u svoj život, javljala se u njemu zlobno i pakosno ta slika, samo mjesto radnika vidio je sebe. U njemu je bilo nešto uzdrhtalo i uznemireno poslije sastanaka sa Jekom; on osjećaše da ravnodušno upropašćuje jednu mladost i podlački gazi jedno srce; on se uvjeravaše da treba bar da da stane, da prekine prije nego što bude kasno; on se stotinu puta odlučivao, zaklinjao, davao sebi riječ da će to biti prvom prilikom kad mu dođe; on je bio promislio riječi kojima da joj to kaže, on je znao na pamet svoje fraze i odgovore.Ali čim je ona ulazila u sobu, vesela i nasmijana, donoseći sa sobom tako mnogo bujnog života i mladosti koja se presipa, on je brzo zaboravljao na što se bio odlučio.I kad je ona odlazila, on se ponovo korio i ostavljao stvar za sutrašnji dan. Pa poslije ostavi i te misli na stranu, ne misleći kadgod ni na šta i bojeći se da misli; bio se pustio životu neka ga zanosi kud hoće, osjećajući da je slab da se otima, a kukavica da se bori.Samo kadikad zaigra nešto rastrgano u njemu, nešto se bolno potrese; začuje jedan suhi, pjeskoviti smijeh koji dolazi iz daleka i koji zveči razbijeno i čudno.A dani prolaze. Jednog dana ležao je u hladovini u bašti, pod jednom starom trešnjom sa ispucanim deblom i gledao kroz granje u bjeličasto plavo nebo; od Une udarao lak vjetar i donosio oštar i jak miris vode i burkanje valova; negdje u daljini sijao se jedan srp vode; odnekud iz polja dolazili odlomci jedne snažne pjesme koju su pjevali čvrsti i oštri glasovi žetelaca, pjesme grube i vrele kao i sunce koje ih prži, pod kojim žanju, polegli po poslu i okupani u znoju; u njoj se čuo pun zvuk srpa kad se zabada u gusto, požutjelo klasje i ta pjesma, isprekidana, donosila je sa sobom ritam udaranja srpova i padanje ječma. I on je pomišljao, zašto se nije ranije trgao i ostavio školu i došao da živi u svojim poljima; da bi možda bolje bilo da se nije odvajao od svoje zemlje, da diše s njom zajedno, da s njom i njega biju kiše koje padaju u nevrijeme, da i njega satire mraz, da i njega boli udaranje ledenih zrna, da i njega prži suša i izgara pripeka, da hlepti kao spržena polja za jednom kišom, da izlijeće pred kuću i da dugo pogleda u nebo, glatko, plavo i bez oblaka, sa kojega se prosipa oganj.I kad tamo, iza brda, počima da se rađa oblak, on u svoj pogled meće i ljubav, i molbu, i preklinjanje, pozdravlja ga radosno kao brata ili prijatelja, s uživanjem ga prati kako raste kao i njegovo srce u grudima, kako malo po malo prekriva nebo, kako se primiče, prilazi, spušta.I počimaju kaplje koje se rasprskavaju o stvrdnutu, ispečenu i ispucalu zemlju, jače i bujnije udaraju mlazovi, zemlja željno upija vodu, a on sa skinutom kapom pušta neka ga bije kiša po licu i po kosi, neka mu se cijedi niz vrat i niz prsi, on žudno uživa u njoj kao žedna, odavno nenapojena polja i isušeni usjevi.Kako bi on bio srećan kad bi se ovako mokar i pokisao mogao da vrati u kuću.Ne bi ga se ništa drugo ticalo, ne bi možda osjećao ovoliko praznine i pustoši u životu; u kući bi ga čekala žena i poletila u susret djeca.On bi živio u svojoj maloj porodici srećno i zadovoljno, bez turobnih i izlišnih misli i bez praznih i neispunljivih želja. Ali ovako kad mu je umrla volja za sve, kad ne može da se snađe, kad nema snage da se traži ni smjelosti da se drži, kad ga je ukočila i skamenila memla i čama jedne plitke sredine, on se osjećao tako sam, odvojen od svega, kao u jednoj strašnoj beskrajnoj pustinji bez horizonata.Gurnuli su ga u škole da bude gospodin, odvojili ga od zemlje i naroda, spriječili ga da uhvati korjena u zemlji iz koje je iznikao, gurnuli ga u jedan život u koji kad je zagledao, on se zgrozio, užasnuo, trgnuo.I pošao je natrag kad već više mostova nije bilo: u onaj život nije se usudio da uđe, a ovaj drugi postao mu je nepristupan.I on je zastao, ostao tako stojeći, ne idući ni naprijed ni natrag, s prezrivim osmjehom prema sebi, sa rukama na leđima, osjećajući gorko svu bijedu i glupost svoga položaja. O, kako se on stresaše pod udarcima pesme žetelaca, koja se razlamala beskonačno: oni tu pjesmu pjevahu zemlji koja ih drži i hrani, zemlji na kojoj su odrasli njihovi djedovi, vječno radeći i braneći je s puškom u ruci, sahranjujući u nju sve svoje nade i muku i jade i znoje, zemlji iz koje su se rodili generali koji su zaboravljali i svoje kuće i svoj jezik i svoju narodnost, čim su pripasali sablje, i lomili ih po krvavim razbojištima Solferina, Mađente, Kustoce i Kenigreca; zemlji koja je odnjihala gospodu koja su ih batinala i tjerala u hajduke, udarala danke i sudila im, zatvarajući ih i šiljući vojsku da ih puškara.Njemu se činjaše da Una pamti stotine godina tu pjesmu, da ju je u sebe upila, da je ona dobrodušno ponavlja žamorom svojih talasa, da i ona voli svoje obale koje vječno obdjelavaju njezini potišteni unuci, da bi ona možda drukčije tekla, kad ne bi, jedne godine, čula udaranje srpova i pjesmu žetelaca.Ko zna... Kad je digao oči, vidio je gdje prema njemu ide jedno seljačko dijete kome su tek negdje odskora obukli gaće kad je pošlo u školu, skide s mnogo muke svoju crvenu kapicu i stade pred njega. — Gavre — viknu — traži te nekakav gospodin, — i odmah otrča natrag. Gavre Đaković baci pogled za djetetom, čisto ne vjerujući.Ko bi to bio da ga traži!Da nije kakav stari prijatelj koji je ovamo slučajno zalutao i sjetio se njega?Zašto da ga uznemiruje taj svijet? I on lijeno ustade i pođe, oblačeći usput kaput na kome je ležao i otresajući trunje koje se bilo nahvatalo po njemu.Kad uđe u kuću, nađe u hodniku jednog omanjeg, dežmekastog i postarijeg čovjeka koji mu pođe u susret i predstavi mu se, hvatajući se za šešir: „Bohuslav Panek, inžinjer“, izgovoreno tako kao da je on već morao to ime stotinu puta čuti i čvrsto mu stisnu ruku kao da su bili stari poznanici. — Milo mi je, milo mi je, — reče Gavre Đaković, progunđavši svoje ime i pitaše se: „Šta hoće ovaj čovjek od mene?“ i gledaše njegova nabrekla crvena lica, zabrekao podvoljak, crvene brkove, sve pod jednim prostim slamnatim šeširom; preko kulje mu jedan debeo zlatan lanac sa zavinutim crvenim koralom, iz džepa na prsima pomaljao se jedan velik i prljav colštok. On ga uvede u sobu i iznese rakiju. Inžinjer se ljubazno kucnu, s mnogo prijateljskog osmjeha, najprije primirisa čašicu i miris ga očigledno zadovoljavaše, srknu malo na vrh jezika i pokaza licem da je više nego zadovoljan i kad ispi, on dobaci Gavri Đakoviću jedan ljubazan pogled.I poče da hvali šljivovicu; sa rđavim akcentom zapita, onako nemarno, ima li je još mnogo. — Nema. — Nema! — reče on više nego žalosno. — Šteta, šteta! — mrmljaše on.I iskapi novu čašicu. I on je zasio u toj sobi, kao da je stari gost kuće, slobodno se kretao, smijao, pričao na dugo i široko o svome Pragu, o češkom pivu, grdio Nijemce, razvezao o Janu Husu i o Žiški, o slovenskoj solidarnosti, pričajući iza svake desete izreke kako mu je vrijeme skupocjeno, a sjedeći tako kao da ne misli da se skoro diže. — Bože moj, šta hoće ovaj čovjek od mene? — pitaše se očajno Gavre Đaković koji se dosađivao.I on posla u sebi do đavola i Jana Husa, i Žišku, i slovensku solidarnost, zajedno sa gospodinom inžinjerom i njegovim Zlatnim Pragom. Zatim Panek svrnu razgovor na svoje poslove: na jedan put koji pravi u ovoj okolici.I poteže iz donjeg džepa jedan veliki plan, raširi ga po stolu i poče da mu sve potanko objašnjava.Gavre Đaković se zaprepastio i postajaše nervozan. — Kakav je ovo nesrećnik! — dreknu u njemu jedan glas. — Upropastiće me.Izgubiću i ovo malo pameti. — I predade se svojoj sudbini, misleći da izbije malog Ilicu što mu je ovog objesio o vrat.On već pomišljaše da se s njim zavadi i tražaše samo koju riječ. Jedva jednom, inžinjer mu kaza zašto je došao; čuo je da on ima u svojoj kući dovoljno mjesta, moleći ga da mu ustupi dvije sobe, jer nema gdje da stanuje.Gavre Đaković se malko zamisli i više da ga skine s vrata nego da mu učini uslugu, obeća mu.Može da se useli kad hoće. I oni se rastadoše.Gavre Đaković gledaše ga kako se ljulja cestom, poštapajući se na jedan debeli, prosti štap, i odlanu mu u duši. Poslije se pokaja.Biće uznemiren.Možda ima još neko s njim kad je uzeo dvije sobe.U ostalom, i onako su mu novci bili na izmaku; oni će ga se malo ticati.On će opet da živi sam za sebe. Izvjesno, ižinjer nije bio sam.Gavre Đaković razabiraše još jedan glas, i to, činilo mu se, ženski.Valjda je oženjen, pomislio je; u ostalom, šta ga se to tiče?U kući je bilo mirno, osobito prvih dana; on se nije ni s kim viđao, jer ga je to mrzilo. Ipak, kuća se polako budila, osjećali se životi u njoj, život je jače kroz nju strujao, stvari dobivale novi izgled, stresajući sa sebe mrak i prašinu: osjećalo se da život dolazi polako i nečujno, kao na prstima. Pa kad je silazio u baštu, sjeća se da se je nehotice okrenuo prema njihovom prozoru i učinilo mu se da je spazio jednu žensku glavu koje je ubrzo nestalo.I pitao se zašto se on okreće?Bio je nemiran cijelo vrijeme. Kad se vraćao, opazio je da nema nikoga na prozoru.I onda se uvjeravao da mu je to sasvim svejedno, bio ko, ne bio.Ali činilo mu se da je bio neko po strani ko ga je gledao.Kad je ulazio u kuću učinilo mu se da čuje kako su se za njim polagano otškrinula jedna vrata.A zatim se korio što misli o takvim glupostima i bio nezadovoljan sa samim sobom.Njegova radoznalost izgledala mu čudnovata i smiješna, dozivao je u pomoć svoju ravnodušnost, ali uzalud.On onda bacaše krivicu na svoju osamljenost koja potpiruje misli bez smisla. — Na kraju krajeva, ko to može da bude? — uzviknuo je. — Jedna bucmasta i zdepasta Čehinja, — i nasmija se. Palo mu je na namet da sutradan ode k njima i odmah je to nazvao glupošću.Plašio se planom puta i različitim drugim planovima iz inžinjerova džepa; bojao se kao žive vatre Jana Husa i Žiške, uvjeravao se da onaj zna još stotinu stvari o kojima može da priča po nekoliko sati i da mu probija glavu kako su Česi prvi slovenski narod.I ne smjede da ode. Međutim, poznanstvo je bilo obično i slučajno. Sreo ih je jednog jutra u hodniku, mašio se za šešir i htio da prođe.Inžinjer ga zaustavi, pozdravi se s njim i diže čitavu galamu svojim govorom, smijehom, glasom koji je odjekivao i lomio se kroz kuću.Pa onda se prisjeti i upozna ga sa svojom kćeri koja je stajala malo po strani i gledala kroz otvorena vrata, bacajući kadgod na njih dvojicu po koji pogled.Oni se osmjehnuše i rukovaše. Inžinjer ga pozva da pođe s njima, pokušavajući da ga oduševi za svoj posao.On htjede da malo razmisli i ne odgovori odmah. Ona ga pogleda.Njemu se učini da je pročitao u njezinom oku: „Hajdete!“ I on, ne znajući ni sam zašto, pođe. Bilo je jutro; sunce još nije bilo ojačalo i padalo je na krošnje šljiva čiji se plod plavio u granju; grane koje su se naginjale prema putu, bile su obrane od prolaznika; prođoše redom krošnjatih trešanja, s napola uvelim lišćem i sa izlomljenim ograncima ispod njih, što je podsjećalo na dječurliju koja ih je bila pustošila čim su bile počele da rude.Ispred kuća trčkaraju neumivena djeca.Iz kuća izviri koja žena, povezana rupcem, i brzo se sklanja.Psi na lancu trzaju se i laju.Vide se razvaljeni plotovi, guste i zbijene živice, ogrezle u zelenilo.Iza kuće odsijeva blago Una u daljini.Čuju se i vide vitlovi kako se lijeno zamaču u vodu.Brašnjavi ljudi izilaze iz mlinova i skidaju kape; sretnu se po koja kolica koja se teško odmiču po drumu, skoro nasutim oštrim i krupnim kamenjem.Oni prelaze preko strnjišta, punih stogova, u čijoj hladovini izvaljeni momčići i psi čuvaju stoku.U daljini vide se konji kako oblijeću po guvnima i čuju se uzvici.Oni počinju da sa penju uz brijeg jednim starim, razrovanim putem, punim vododerina; iza leđa ostaju im visoke, gole planine, sa surim i strmim stijenama u kojima se gnijezde orlovi.Kroz jedan klanac probija se Una. Inžinjer nešto priča o svome poslu i budućim radovima u ovoj okolini; Gavre Đaković pogleda ga od vremena na vrijeme i klimne glavom, ali ga ne sluša.On gleda pored sebe nju, u lakoj, plavičastoj haljini, sa vrpcama koje se lepršaju na vjetru, sa širokim, slamnatim florentinskim šeširom, na jakoj bujnoj, zlatunjavoj kosi; lice duguljasto sa finom bijelom puti koja se pokadgod zarumeni, sa dosta običnih poteza, ali punih jedne blage nježnosti: tek malo zamišljenosti koja se trenutno javlja iz njezinih očiju, daje licu više izražaja.To je bio njegov prvi utisak.On se obraćaše njoj sa po kojim neznatnijim pitanjem, a ona se osmjehivala i potvrđivala. Uđoše na jedan razvaljen put, pun krupnog kamenja na kome se poznaju obli tragovi čelične šipke; dolje, ispod njih, zarasla brdo bukova šuma, puna hladovine i svježine.Već su mogli da spaze mnoštvo ljudi koji dižu graju, usijecajući put u brdo, jedni valjaju kamenje i slažu ga na putu, drugi udaraju gvožđe u tvrdu stijenu i udarci bata odjekuju u uvali; vidi se četica ljudi kako se rasprši u tren oka ia sve strane, polijegajući po zemlji; digne se oblačić dima, grmne i odjekne nekoliko puta potmuo pucanj s kišom kamenja koje pada, pršteći i rušeći se niz brdo.Udaraju batovi, vide se zamahnute i zasukane mišice, mučno se zabada čelik u cijelac kamen.I prilazeći bliže, oni mogu da vide u neprekidnom poslu ljude sa razdrljenim košuljama kroz koje se crne prsa, u prljavim gaćama, zakriljene od sunca različitim šeširima koji pričaju njihovo mučenje i prebijanje po tuđini.Čuju se veseli, hrapavi glasovi gdje se dovikuju, pod suncem koje se diže i koje počima da šiba svojim zrakama.Iz šikare, na trnju, plave se njihovi prsluci.Čitavo polje ispod njih odjekuje od njihovog posla, njihove vreve i eksplozije dinamita. Inžinjer ode odmah radnicima, a oni siđoše dolje u hladovinu, pod jednu bukvu, s gustom, neprozirnom i neprobojnom krošnjom i obilatim i bujnim lišćem koje sakriva grane i ogranke.Ona je bacila svoj šešir na hrpu suvog lišća, i oni sjedoše, pogledavši se u isti mah, i baciše pogled na više.Odozgo se čuo ozbiljan pola ljutit i odsječan inžinjerov glas koji je davao radu jednu oštru i zapovjedničku notu: jače i brže lupali batovi, češće se razlijegala eksplozija, ljudi se naglije i užurbanije kretali.Gore se vidio on, crven, sa ispupčenim trbuhom, sa šeširom koji ga poklapa, mašući, pokazujući i upirući svojim štapom na nešto, sklanjao se i trčao nespretno, ljuljajući se i zavaljujući se s desna na lijevo kad je pucalo u njegovoj blizini, vraćao se sav zaduvan na staro mjesto, potičući rad sve življe svojim oštrim, reskim glasom, ne dajući ljudima da dahnu, da se odmore, da se napiju ugrijane vode, pe videći u njima ljude nego radnike koji moraju da ga slušaju i da mu se pokoravaju, ako hoće da zasluže koju krvavu paru, gledajući samo svoj posao pred sobom koji treba da se svrši.On je gore bio postao sasvim drugi čovjek, ne naličeći ni najmanje na onoga trbuška, sa licem za šalu i za smijeh, sa debelom cigarom u zubima koja mu se vazda gasi, sa izgledom čovjeka koji ne zna da se naljuti. A oni dolje pričali su o Zagrebu, o stotinu stvari koje su dobro znali, sjećali se sa vedrim i veselim smijehom malih događaja; njihov govor lagano i isprekidano miješao se u pun i jednoličan šum bukvika.I podne je brzo došlo u pričanju tih sitnica kad je inžinjer sišao k njima, sav crven, zaduvan, uzrujan i promukao, tužeći se na naše radnike, psujući ih i prijeteći im, govoreći kako je sasvim drukčiji češki radnik; i kad dođe na svoju vječnu omiljenu temu, Češku, njegovo se lice ponovo razvedri, glas mu posta blaži, a oči se dobrodušno rasvijetliše ispod rijetkih trepavica. Oni ne dadoše Gavri Đakoviću da ide kući na ručak.Ručao je zajedno s njima, dok se više njih, kod radnika, javljalo življe raspoloženje: viđale se žene i djevojke koje su bile donijele jelo svojim ljudima, braći i rođacima; razlijegao se podalje iz hladovine veseo vrisak djevojaka i lijeno, bezbojno smijanje žena; gore ležale razbacane ćuskije, lopate, batovi, kolica i drugi alati koji su bliještali na suncu. I poslije podne, kad su niz brdo silazile gomile žena, kad radnici uzeše ponovo od sunca ugrijane alate, kad se inžinjer lijeno i nespretno krivudajući uzvera k njima, kad u polje ponovo odjeknu njegov ljutit glas, kad zalupaše batovi i užurbaše se ljudi, Gavre Đaković oprosti se s njom.Njoj bi malo krivo što je ostavlja, ali ga ne zadržavaše.I on se uputi kući.Začu iza sebe glas inžinjera koji mu veselo dovikivaše nešto, mašući štapom.Gavre Đaković otškrinu malo šešir i vidje Paneka kako se odmah uputno jednoj gomili radnika, počimajući da ih psuje. Kad je stigao kući zatekao je na stolu ručak koji se ohladio.On je zbacio sa sebe kaput, skinuo kragnu i spustio se u naslonjaču, osjećajući se umornim, ne toliko od hoda koliko od razgovora, od vreve, od rada koji je vidio; bilo je neizmjerno mnogo umora u onome jednolikom, teškom i potmulom udaranju batova i u čestim eksplozijama. I on se smijaše samome sebi, svojoj radoznalosti da se upozna s tom djevojkom koju je naravno zamišljao sasvim drukčije, bolje ili gore, koja nije bila rđava, koja je bila kao i sve ostale, i sve što je donio u sebi od tog poznanstva, bio je jedan miran i ravnodušan utisak.I poslije pola sata, on više i ne mišljaše na nju. Ništa više nije bunilo njegove misli; on je često nije ni primjećavao.Pomalo je kadgod razgovarao s njom na hodniku: oboje naslonjeni na svoja vrata.U kući mu se bolje sviđala, gdje se jače, bez šešira, isticala njezina kosa.Našao je u njoj jednu mirnu dobrotu koja mu se dopadala.Vidio je da joj je još uvijek bilo žao što ju je ostavio tako naglo onoga dana.Pa poslije razgovora, on je opet postajao stari i puštao se sa uživanjem svojoj čami, ne trudeći se da daje mislima izvjestan pravac; mrzilo ga da se obmanjuje. I tako se vukli dani bez obilježja i bez uzbuđenja. Jednoga jutra probudio se kasno, umorniji nego što je legao; soba je bila mračna, napolju padala kiša, zapljuskujući prozore.On se teško digao, osjećajući se da nije ni zašto, misli su mu bile glupe, pokreti teški, pogledi prazni.Nije se sjećao da ga je odavno toliko ubijala čama kišnog dana, to nemoćno mrtvilo, isprekidano šištavim šumom kiše koja pljušti, zaklanjajući svojim finim, drhtavim platnima od sitnih, zbijenih mlazova predmete u daljini; i na njegovu dušu navlačila se ona jednaka, mirna, siva boja koja daje svemu prljav izgled.Nije bilo u tome danu ničega zlog, ničega rđavog, nije u njemu bilo nikakve srdžbe ni zlobe, ali nije to bila ona dobrodušna, bujna i gusta kiša koja se slijeva s uživanjem i klikom, u punim zvucima, poslije sušnih, izgorjelih dana, u njedra zagorjelih i okorjelih polja.Bilo je u toj kiši nešto prljavo i jadno, u tim tankim i uskim mlazovima koji se kvase i gube u nemirnim lokvama žute, blatnjave vode koja zalijeva kaljave drumove; bilo je u tome svemu mnogo jedne bijedne nemoći, nečega bez snage i bez volje; kiša je curila s prezrivim, bezvoljnim jadom, vazda jednaka, i preko mrtve noći i zamrlog jutra i dana koji je kunjao. Kako je on teško snosio taj dan, pun potištene nejasnosti i nečega skrivenog, na svojoj duši.On je osjećao toliko tereta na sebi; sive, olovne čame koja je bila strašna, jer je bila nepomična i grozna, jer je bila neiskazana i nemilosrdna, jer se nije mijenjala, ostajući vječno ista.On se osjećao sputan od nje, od nečega nevidljivog što ga gnječi, muči i satire, lagano i bez žurbe, besprekidno i sigurno.On nije nalazio ničega u sebi da se odupre i otme tome zlu, on mu se bio predao sa zatvorenim očima i malaksalim tijelom, proživljujući grozne časove, očajne u svojoj praznini. Znao je da je ona sama kod kuće, da je inžinjer još u jutro nekud otišao, da se i ona možda dosađuje i muči, da možda, želi da progovori nekoliko riječi, ali ništa se u njemu nije kretalo, ništa ga nije poticalo da se digne iz svoje naslonjače, prema svemu ostajao je tvrd i hladan.Činilo mu se da je čuo njezine korake u hodniku, da se njezina vrata više puta otvaraju, ali on je bio nepomičan, sa zakovanim tijelom i zaspalim mislima koje su ga ubijale svojim mrtvilom.I dan se teglio prljav, kišan, blatan i turoban, ne naličeći ni na dan ni na noć. I on je valjda bio zadrijemao u svojoj naslonjači, jer kad ga je trgla neka lupa, iz hodnika, oko njega je bila gusta pomrčina.Mrzilo ga je da pali svijeću i gleda na sat, osjećao se poslije sna nešto bolje; misli su tekle lakše, nije ga tištao umor.I ponovo mu dopiraše do ušiju neki šum iz hodnika, kao da se neko napreže da digne nešto teško; jednom mu se učini da čuje nečije stenjanje i nečije zadahtalo naprezanje. On zapali svijeću i otvori vrata. Na kamenim pločama hodnika ležao je potrbuške pijan inžinjer, gologlav, pokušavajući da digne glavu, sa još crvenijim mesnatim obrazima nego obično, sa krvavim, izbuljenim, blesavim, pijanim očima, sa nabreklim žilama na čelu, sa zamuljenim rukama, sav blatan i mokar od kiše.Pored njega klečala je kći, pokušavajući, mučeći se uzalud da ga krene i da mu pomogne da se digne.Na njezinom licu u koje je udarila vatra, ogledalo se nešto strašno i zaprepašćeno, s očima, punim suza, ubijena stidom, osjećajući poniženje svoga oca, kao da i na nju pada jedan dio njegove sramote.Kad ugleda Gavru Đakovića, ona briznu u glasan plač i sakri lice rukama. — Gospodine Đakoviću, gospodine Đakoviću, — ponavljaše ona kroz suze, ne mogući više ništa da kaže, sva uzdrhtala i uzbuđena, gušeći se u gorkim i nesrećnim suzama. Njega prođe nekakva jeza kad vidje njezin plač tugu i sramotu; njemu dođe želja da udari nogom ovo pijano stvorenje, izvaljeno nemoćno, sa raširenim rukama, punima blata iz jaruga.I on ljutito, ne pazeći gdje ga hvata, ne mareći za stenjanje ni za odupiranje gospodina Paneka, više vukući nego noseći, uvede ga u drugu sobu, praćen Irenom sa svijećom u ruci koja je drhtala i tresla se kao u groznici.Ona ostavi svijeću i iziđe, on ga svuče, baci ga u krevet, ne mareći za njegovo mumljanje, i pokri ga.On odmah poče da hrče. U drugoj sobi, na stolici, sa laktovima o stolu i rukama na licu, ona je plakala jednim tihim plačem.Mala, prosta lampa prosipaše lijenu svjetlost na njezine kose koje su bile napola pale i na fino rumenkasto meso lijeve podlaktice sa koje se bio spustio raskopčan rukav. On joj lagano priđe i uhvati je blago za podlakticu. — Ne plačite, — reče, i osjetivši da mu glas dršće i biva slabiji, trudio se da ga pojača i da mu dade blagu mirnoću, — ne plačite, — reče ponovo sa nepogođenim tonom glasa, — nije to ništa tako strašno, to je dosta obična stvar. I pusti njezinu ruku. Ona samo što malo otkloni dlanove s očiju, zadržavajući svoj položaj s rukama ispred lica, i pogleda ga tužno i pametno u oči. — Kako sam nesrećna, Bože moj, kako sam nesrećna! — reče i klonu čelom o go, drven sto i zajeca, tresući se kao trska. On stajaše neko vrijeme pored nje, tražeći jednu pametnu i utješnu riječ, ali je ne nađe.Pa onda lagano pođe prema vratima. — Laku noć! — reče. Ona ga ne ču i ne maknu se. On pođe sav uzbuđen i uznemiren u svoju sobu i tek kad se udari o jednu stolicu, sjeti se da je zaboravio svijeću u inžinjerovoj sobi.On se svlačio u mraku i činilo mu se da još čuje njezino bolno i uzdrhtalo jecanje; i kad je legao, činilo mu se da je još vidi satrvenu i slomljenu, punu neizrecivog jada koji je lila u suze, i on se stresaše, videći je kako dršće, sa vrelim čelom na hladnom stolu, kako joj igraju grudi, kako joj ruke, vlažne od suza, pritiskuju lice: njega prožimaše vječno njezin tužan, zaplakan pogled, njega pritiskivahu kao kamenje njezine žalobne riječi, pune suza, bola, sramote i jednog jada, teškog kao olovo: „Kako sam nesrećna, Bože moj, kako sam nesrećna!“ I u mrtvoj noći bez života i kretanja, on neprestano mišljaše na nju i na njezine riječi.On se prevrtaše s jedne strane na drugu i ne mogaše da zaspi.Ona sigurno još plače, mišljaše on.Ona kaže da je nesrećna. — A zar sam ja srećan? — zapita se on i lutaše očima po tami.I čitave noći ne sklopi oka. Iva toga događaja koji je, za časak, probudio i potresao ovu mirnu kuću, sve se ponovo sleglo i smirilo.Isti onaj mir, ista ona tišina i jednoličnost koja je bila prije toga, vraćala se sa pobjedničkim likovanjem i padala zajedno sa novom prašinom i sumornim danom, koji je strmoglavljao kao u ponor, kroz male zastrte prozore, svoju jadnu i bezvoljnu svjetlost na predmete i na čovjeka, umrtvljavajući ih i izjednačavajući ih, praveći od čovjeka neki čudnovati predmet koji je slučajno ovamo zabasao.Samo u zoru potresa se kuća iz temelja od inžinjerova glasa, koji čisti grlo, i njegov kašalj čuje se u desetinu okolnih kuća, odkuda se već ljudi žure na posao da tamo stignu prije njega.I onda protabaju hodnikom njegovi koraci i miris cigare prodre kroz pukotine od vrata; začuje se još jednom ispod prozora njegovo kašljanje ili kako odzdravlja svojim pogrješnim naglaskom, i sve se to najednom izgubi i u kuću se vraća stari mir. Nekoliko dana iza toga kad se je Gavre Đaković vidio s Panekom, ovaj se sam dobroćudno sjetio one večeri i počeo da se slatko smije: po obrazima mu se treslo crveno meso, male plave oči gubile se i iščezavale u salu, poigravala kulja i na njoj poskakivao debeo, zlatan lanac.On je hvalio vino kod Jandrića i nije mogao da prežali što Gavre Đaković nije bio u društvu.Irena je bila porumenila i gledala u stranu, zbunjena izazivanjem uspomena one neprijatne noći. Nju je spazio u bašti pored Une, jednog blagog jesenskog jutra sa izblijedjelim nebom i umornim i blagim suncem koje pozlaćivaše požutjelu, staračku, preživjelu travu. Ona se digla i pošla mu u susret s veselim i dobrim osmjehom, i pružila mu prijateljsku ruku, kao starom poznaniku.On nije očekivao da će se s njom sresti i osjećaše malu, prijatnu zbunjenost i rumenilo na licu, bez imalo zlovolje; primio je njezinu ruku i promrmljao nekoliko beznačajnih riječi.Pošli su zajedno, i ne pitajući se, niz strmu obalu.Gavre Đaković posmatraše nju pred sobom, svježu i vitku, sa šeširom u ruci, gledajući kako njezina noga ide s kamena na kamen, kako se povijaju njezine haljine po tijelu; on ne osjećaše da ide, već da ga vuče za njom nešto jače od njega, i on hitaše a da nije znao šta je to što ga nosi, ne mareći za kamenje koje zapinje za cipele, ni za trnje koje zaustavlja.On nije gledao gdje staje, on nije vidio ništa oko sebe, ni požnjevena glatka polja, ni vodu koja bliješti, već samo nju, pregibe njezinog tijela, njezine pokrete, upijajući u oči njezinu sliku, kao da je sada gleda po prvi put, ne skidajući pogleda s njezinih pleća na koja kosa baca sjenku.A ona se osvrtaše s vremena na vrijeme, osmjehnuvši se i kazavši mu koju riječ, osjećajući njegove oči na sebi, čujući njegove korake za sobom, sluteći njegovu misao koja je prati.Kad dođoše jednom grmu ona se zaustavi, okrenu se i sjede pod grm. - Ovo je mesto koje ja volim, — reče ona.On se spusti pored nje. I s nogama nad vodom, s osmjehom u očima, oni su pričali mnogo i veselo, kao prijatelji koji se poznaju godinama, dok je vrijeme jurilo kao voda ispod njihovih nogu.I oboje se osjećahu teško i neodlučno u času kad se moradoše rastajati. Kad je izgubi s očiju, on iđaše lagano, s oborenom glavom, s očima punim njezine slike, s ušima punim njezinog smijeha i riječi.Gavre Đaković osjećaše u sebi nešto neobično i novo što ulazi, ne pitajući, u njegov život, krčeći sebi put moćno i silno, odbacuje njegove misli, potiskuje i daje druge pravce njegovom dotadanjem životu, razgoni mrak, unosi svjetlost, donosi stotinu promjena, stvara novog čovjeka i rađa volju, mladost i snagu. Ipak, na mahove, snažno izbijaše u njemu tjeskoba, mračna i crna, puna pitanja i sumnje: „Kuda to vodi?“ I on se upinjaše da razumije to novo osjećanje, bojeći se da ga nazove jednim imenom, i prevrtaše ga, ispitujući, sa sviju strana, ne vjerujući ničemu i bojeći se obmane i izlišnog varanja samoga sebe.„I zašto to baš sada dolazi?“ pitao se.Koliko dana gledao ju je, kao što je posmatrao svaku ženu, ne praveći velike razlike između jednih i drugih i ne misleći kasnije na njih; gledao ju je, a da ništa u njemu nije kazalo da je ona bolja, ljepša i njemu milija od drugih.On se uvjeravaše da se vara, da je to samo jedan dan mladosti, kao što ih ima mnogo u životu; i on vjerovaše da će i taj dan proći, kao što su prošli i iščeznuli mnogi drugi, i odnijeti za sobom i uspomene i slike i riječi, a život će protjecati ponovo jednolično i tupo. Puštaše se mislima, ne prisiljavajući se da ih upravlja, i one tražahu nju i nalažahu je i dobru i veselu i sa tužnim sjećanjem one večeri kad ju je vidio uplakanu i nesrećnu, i onda gdje lagano mahaše nogama nad vodom, i gdje korača preko kamenja unskom obalom, a on hita za njom, ne odvajajući pogled sa njezinog struka, ni sa pleća koja se provide. I on se sjećaše da njegove misli nijesu dovoljno jake da se otresu nje; on ih osjećaše ispretrzane, nategnute, kao da ne dolaze iz duše.Njezina slika bila je moćnija; Gavre Đaković nije osjećao dovoljno snage da pokuša odlučno da je izbriše ili da joj doda nešto ne dobro, rđavo, ružno, — osjećajući da nema prava da je vrijeđa i da bi ta uvreda isto toliko boljela i njega, kao i nju, kad bi je znala.On puštaše da ga pritiskuje taj sladak teret što pada na njegovu dušu, ispunjava je, i nosi njegove misli nekuda gdje još nijesu dotada bile.I pred njim kao da se rađa nov život o kome nije nikada mislio ni snivao, mlad, svjež i krjepak. On ipak sjutradan ne izađe iz kuće, ma da je znao da će ona biti pored Une, jer ju je čuo kad je izišla i vidio kuda je pošla; ma da je znao da će ga čekati, misliti na njega, da će joj možda učiniti na žao.U tome času, on osjećaše u sebi nešto rđavo i volju da učini neko malo zlo i zlobnu želju da je ujede za srce, i on se uvjeravaše, ne vjerujući u to, ali ipak dopuštajući da ona ne mari za njega ili da mari samo za to što nema ovdje nikoga drugog, da je on za nju samo jedan predmet kojim prekraćuje vrijeme.Pa i ako nije otišao da se s njom sastane, on mišljaše ia nju cijelog dana. Možda nikad toliko do tada, kao ovih dana, Gavre Đaković nije osjećao da je u njegovom životu nedostajalo nečega što bi mu možda dalo drugi pravac i drugu boju, unijelo u njega više mladosti i više svjetla.On se ne sjećaše da je volio ikada u svome životu, volio na onaj način kako je on ljubav zamišljao, i čekao je, s nestrpljenjem, dok se osjećaše mlađi, da to vrijeme dođe; uspavljivao je s teškim srcem svoju čežnju i lutao kadgod u uzbuđenim noćima, po mračnim i sjenovitim drvoredima, dok mu jednolično prštaše pijesak ispod nogu, a po klupama se viđahu nejasni i zbliženi parovi kojima nijesu mnogo smetali koraci samca prolaznika koji luta po krivudavim stazama.I uspavljivala se lagano čežnja u njemu, tješeći se običnom, vašarskom ljubavlju; gasila se neprimjetno mladost koju je ostavljao u mračnim ćoškovima kavana, među ostatcima cigareta i drugim smećem.Činilo mu se da je pregorio i tu želju, zajedno sa ostalima kojih se bio odrekao.Tek pokadšto ga nešto zapeče u srcu jednim oštrim i jetkim bolom, i on samo osjeća kako prolazi nečujnim korakom kroz godine, mrzovoljan, sa rukama čvrsto pritisnutim na grudi, sa stisnutim zubima i sa zgrčenim pesnicama, kao čovjek koji je naumio da se svega odreče i da sve mrzi.Prošle su ga bile te vatre i groznice; on je bio gotovo prebolio i zaboravio nešto za što je mislio da se možda nije za njega ni s njim rodilo. I kad je najmanje to očekivao, kad je najmanje osjećao za to volje, kad je možda bio napola raskrstio sa životom, kad osjećaše da će to možda unijeti u njegov život više nesreće nego blagodati koja bi ga, da je došla prije nekoliko godina, vratila radu, mladosti i životu; kad već nalažaše u prorijeđenim kosama sijede vlasi, osjećajući slabost u tijelu, a bezvoljnost u duši, kad je sahranio mladost punu nerazumljive čežnje, — javljala se ona, ta djevojka koju je upoznao jednim običnim i prostim slučajem. Kad ju je sreo, poslije nekog vremena, s ocem, koji je ostajao vazda isti i nepromjenljiv kao i njegova odjeća, riječi i pogrješke u govoru, on je spazio u njezinim očima prijekor.On nastavljaše da govori sa starim, osjećajući što mu ona kaže svojim nijemim pogledom; on se trudio da zaboravi na to, ali kadgod je obraćao oči prema njoj, vidio ju je gdje ide pored oca ozbiljna i bez riječi, i on se korio da nije trebao da je žalosti.I kad smete s uma i kad se prevari da je upita da mu nešto potvrdi, ona lagano klimnu glavom i pogleda ga ponovo, i on jasno vidje da u tome pogledu bijaše više žalosti, više neke mirne, ozbiljne tuge nego prijekora.Gavre Đaković puštaše starog da mu priča, ne slušajući šta mu ovaj govori. Stari ode radnicima i ostavi ih same, i Gavre Đaković ne usuđivaše se da je pogleda u oči.On baci na nju jedan pogled sa strane: ona prevrtaše u rukama neki vez, a oči joj se bijahu izgubile na drugoj strani preko Une. — Vi se ljutite? — zapita on. — Zašto? — reče ona i pogleda ga začuđeno. — Ja sam mislio... — kaza on zbunjeno, ljutit na svoje pitanje i pogleda očima u daljinu, kao da tamo nešto traži.Kako ga je bunilo njezino: „Zašto?“ „Ona je dakle ravnodušna,“ pomisli on.„A ja ne jedem, ne pijem, ne spavam, bez i jednog časa mira i počinka, misleći neprestano na nju.“ Pa gledajući na nju, ćutljivu i zamišljenu, bez smijeha i bez riječi, on se pitaše, šta joj je?Njemu bi krivo što je došao ovamo.I kad je htio nešto da kaže, sve riječi koje mu se naturivahu, činile mu se nespretne i glupe, nezgodne i izlišne. — Vi ćete skoro u Zagreb? — zapita ga ona.On ne očekivaše njezino pitanje i trže se. — U Zagreb?Ne, neću ići ove godine.To jest, ne mislim više nikako tamo odlaziti, — i bi mu neprijatno što ga ona ovo pita. — Ostajete ovdje?Šta da radite? — reče ona čisto začuđeno i ne vjerujući. On se malo zamisli i pogleda je u oči. — Čekati vas da dođete ovamo do godine, — kaza on lagano i tiho, otežući riječi; prisjećajući se iz razgovora s njezinim ocem da će radovi oko putova u ovoj okolici trajati dvije, tri godine. Ona se osmjehnu, pogleda ga i zasmija se veselim i zvonkim smijehom.I za čas nestade između njih svega što je smetalo njihovom razgovoru i udaljavalo ih jedno od drugoga.U njihov razgovor miješao se žamor šume nad njihovim glavama i oko njih, dok se vidjelo užurbano mnoštvo radnika i čula lupnjava rada.I toga čitavog dana ne razdvjahu se. „Šta je to sa mnom?“ pitao se uveče Gavre Đaković, kad stajaše u mraku kraj otvorenog prozora.„Našto sav ovaj nemir, zbunjenost, slutnja koja se rađa u meni?Šta će to meni sada?“ I tražaše odgovor. Pogled mu nehotice pade na njihove prozore.Svjetlo je bilo ugašeno; valjda su već bili legli.I on se ljutio što je primio ove došljake u kuću, što su baš našli ovdje da stanuju; zar nije bilo za njih stana nigdje na drugom mjestu?Pa onda mu dođe misao da ga oni ni malo ne smetaju, da je on sam svemu tome kriv, da je on bio uvijek nesreća za samog sebe sa svojim ludim i sumanutim mislima.Kad bi im otkazao stan?Neće moći, i šta da im kaže?Ne ide, nije lijepo ni pošteno da ih istjera iz kuće; nijesu mu ništa skrivili i učinili na žao.On ne svrši nikako te misli i ne nađe izlaska iz njih, skupi čelo, zalupi prozor i ode da spava. Vazda te misli nalijetahu na njega i on ne nalažaše nikad pravog odgovora koji bi ga umirio, doveo njegove misli u sklad, unio staro raspoloženje u njegov život i dao svima stvarima običan tok.Zašto je sreo tu ženu i šta ima u njoj?Šta je ona za njega i šta je on njoj?To mu se pitanje ne skidaše s uma.Šta goni njegove misli i što ih zbunjuje, smućuje, uzburkuje i baca po duši jedan strašan vjetar gdje se miješaju, sudaraju, satiru jedna drugu, u jednoj nerazumljivoj zabuni?Ili je nju dovelo pred njega iskušenje života, sa lukavim, malim smijehom na tankim ispijenim usnicama i mirnim, ravnodušnim podsmjehom u kutovima očiju?A on traži, ima li još išta u njemu, i nalazi pepeo i satrte, prašne osjećaje i umorne, mlake misli, dok život huji oko njega i širi miris proljeća i meku toplinu mladosti; on osjeća njegov zdrav, bujan miris i još više opaža kako je on za sve to tuđ, prestario; kako je zakasnio i da to sve dolazi samo da ubrza njegov pad i da pokaže njegovu maljušnost, uskotu i ništavilo. I dolažahu mu trenuci kad htijaše da se otrese svega, toga, da baci to preko sebe kao jedno breme sa svojih leđa, da odgurne nogom, da raskine rukama, da kida zubima, — pa da ispravi ponovo glavu i da ponovo pogleda prkosno u život. Ali to bijaše samo u trenucima zanosa, i on osjećaše kako biva slabiji, kako podliježe; kako se njegove misli rugaju s njime, kako ga mahnito napadaju, bole, žegu i bacaju na koljena pred životom koji stoji ozbiljan i miran, sav u noći, iznad šumne rijeke. U izvjesnim časovima on bijaše sasvim tuđ samome sebi.Mjesto jednog turobnog, zamišljenog, razočaranog čovjeka, kako je on sebe zamišljao, on nalažaše i sebi jedno čudnovato ružno biće, puno zlobe prema svijetu i životu, sebično i jadno u svome rođenom zlu.On se zaprepašćavao, čudio, pitao: „Otkuda ovo meni?Kad se je ovo biće uselilo u mene?Otkuda je došlo?Šta hoće taj čovjek koji mrzi sebe i druge, koji se podsmijeva svemu i sebi, koji živi od zla iz kojega je iznikao?“ I on ga zagledavaše, posmatraše i nalažaše na njemu svoje crte.„Ne, ne, nijesam to ja!“ rekao je on s užasavanjem, dok je ovaj u njemu napravio jednu prezrivu grimasu.Pa kad je pokušao da ga uhvati, da ga iščupa, on je osjetio njegovu snagu; on je osjetio kako je to biće usko sraslo s njim, kako ga ono i sačinjava, da to nije nitko drugi do on, Gavro Đaković, da on nosi godinama to biće u sebi, da ga godinama krije, ućutkuje, pretrpava gomilama izgovora, obmana, laži, da ga se boji i da poštuje, i da mu se sa tajnim uživanjem ropski pokorava.On ga je osjećao u sebi kao teret koji ga vuče zemlji, koji mu ne dâ da se krene, ispravi, pođe; koji ga je obuhvatio svojim velikim, neprirodnim rukama i steže mu tijelo, pritiskuje mozak i vodi ga vazda u jednom istom uskom krugu; meće mu svoje velike dlanove pred oči i zaklanja mu vidike, govoreći mu da nema pred njim ničega što vrijedi da se gleda i vidi, da nema ničega za čim treba da se teži, ni ciljeva koji trebaju da se traže, ni puteva koji njima vode.On ubija želje, sužuje misli, zatvara oči, zaglušuje svojom glasinom sve što se oko njega čuje, zbiva, glasno živi i ori.On klikće kad opaža u njemu pustoš gdje se širi, nade gdje se lome.I kad sve zastane i zamre, kad nastane u njemu jedna čudna mrtva tišina, on osjeća u sebi njegovo zadovoljno disanje.Gavre Đaković osjećaše da ga se boji, da strijepi pred njim i da ustupa kad pokuša da mu se otme ili, kad se uhvati s njime u koštac, kako ga onaj slama, mrvi, satire i obara, pokazujući svoju snagu i nadmoćnost. Na pošljetku njega poče da zamara ova borba, ovo prevrtanje misli i neprekidna zbunjenost; on se ne osjećaše kod svoje kuće, kao u prvim danima; njega je ljutilo što drugi ulaze u njegove misli, kao što su ušli i u njegovu kuću, da ga svuda smetaju, uznemirivaju, da se svuda na njih podstiče, da ga oni guraju u stranu i da mu ne dadu da živi onim životom koji je bio odabrao. I on pomišljaše, da se, ma na koji način, vrati starome načinu življenja, da ponovo potraži svoju staru naslonjaču, svoje stare snove u polumračnoj sobi, da proživljuje napola uspavan dane, da luta sam oko Une, da zuri u vodu, u planine, u plavičastu daljinu, da ga nose njegovi snovi kao jedna široka rijeka s laganim tokom na kojoj on plovi poleđuške i sa zatvorenim očima. Kad toga dana vidje Jeku, njemu se učini kao da je nije odavno vidio, kao da nije dolazila ovamo svakog dana, već se odjednom pokazala iznenada.On je nije posljednje vrijeme primjećivao ni opažao, niti je govorno s njom; ona nije više postojala za njega, i sada mu se činjaše kao da je gleda poslije rastanka od nekoliko mjeseci, godina, vijekova. Njegov pogled pade na njezino mirno lice koje nije ništa kazivalo; jedino što je svrnula malo oči u stranu da izbjegne njegov pogled, i mirno ga posluživala. U njezinoj mirnoći on naslućivaše jedan tihi jad; on osjećaše da je raskrvavio njezinu dušu, da je u njezinu bezbrižnu mladost, punu sunca i vatre, unio svoje mrazeve i zime, da je mirno i hladnokrvno, poslije jedne prespavane noći, na to sve zaboravio, bez ijedne misli koja bi ga korila, bez ijedne želje koja bi je tražila; ona je nestala i utopila se u njegovim uspomenama, izravnata možda sa gomilama šarenih žena, sa bezbojnom, plaćenom, praznom ljubavlju.Tek iza toliko nedjelja, on osjeti u sebi nepravdu i u duši optužbu. I kad se jednim naglim pokretom maši njezine mišice i privuče je k sebi, kad se zadubi u njezine oči, on ne mogaše da u njima išta pročita do nečega što se skamenilo.I prije nego što on mogaše da posumnja da li je ona mogla da osjeti njegovu ravnodušnost i da li je nosila jad u duši, ne kazujući ga nikome, sakrivajući ga od svijeta, od njega pa i od same sebe, ona reče mirnim glasom, bez roptanja i srdžbe: — Šta ću vam ja više?Vi mene više ne volite.Vi volite ovu u vašoj kući. I htjede da mu skine ruku sa sebe. Jedna mračna sjenka preleti preko lica Gavri Đakoviću; nešto zatitra u njegovoj duši, želja i molba da ne skrnavi jedno novo osjećanje u svome začetku; javljala se ona sa sjajnim i blagim očima, i u trenu kad htjede da ostavi Jeku, javi se u njemu nešto životinjsko i surovo, kao da riknu nešto, da uguši, ubije ma čim to osjećanje protiv kojega se buni. — Ne volim ja nju, — reče naglo Gavre Đaković, rapavim i ružnim glasom, — to se tebi samo čini. — I privinu je čvršće k sebi.Ona mu se ropski pokori, bez volje i bez radosti. — Vi volite ovu u vašoj kući, — kaza ona ponovo odlazeći, umornim i turobnijim glasom nego prije, bez ikakve promjene u raspoloženju i bez veselijeg izraza na licu, i zatvori lagano vrata za sobom i izgubi se. On osta sam i sa njezinim posljednjim riječima koje se usjekoše u njegov mozak, izazivajući riječi i prizore, vraćajući ponovo u njega svu njegovu borbu sa mislima uzburkanih dana kad se otimaše od jednog osjećanja koje, u času kad mišljaše da ga uguši i poništi, javljaše se još jače izrečeno i određeno u njemu, sa mnogo više prijekora nego do tada.I kad se potrese polje i selo od jedne eksplozije dinamita, koja dolažaše s brda, njemu se stvoriše pred očima gomile radnika, Panek nad njima, crven i uznojen, gdje maše štapom, a niže, u gaju, on vidje Irenu, sa šeširom pored nje, sa pogledom uprtim u daljinu prema njegovoj kući. I onda mišljaše na ovu seljačku djevojku čiju je dušu on satro, služeći se njom samo kao sredstvom da zaboravi za časak svoje mračne misli ili da istisne sliku druge žene iz svoje duše, ne trudeći se da bar pred njom pokuša da to sakrije, da je bar za neko vrijeme održi u vjerovanju da je voli.On se je na njezinu ljubav bacio kamenom prvog dana i on znađaše da svakog dana kad mu nije ni padalo na pamet da ju gleda, prozbori koju ljubaznu riječ, pogleda s osmjehom, na njezinu dušu padaše po jedan težak kamen.On je bez mišljenja i bez oklijevanja, mirno i ravnodušno, smrvio njezino srce pod jednom mogilom, i to ga zaboli sada kad je sve bilo kasno, kad je on bio nemoćan da tu mogilu krene, da je ispod nje oslobodi i da pokuša da je ponovo vrati mladosti i životu. On se uspava sa osjećajima čovjeka koji je ubio: trzao se nemirno i gonio priviđenja; cijele noći padala jedna mogila kamenja na njegove grudi, ubijala ga, pritiskivala, mrvila mu mozak, i on jedva dočeka da prođe ta strahovita noć i sa iskrenom radošću pozdravi dan koji se rađaše. I ujutru, kad prelomiše vedrinu sunčanog dana zvona s manastira, tome zvuku odazva se negdje duboko u njegovoj duši jedan odjek iz mladosti, koji ga sjeti majke, braće i djetinjstva, toga bezazlenog i dobrog doba, koje ga preplavi sa hiljadom uspomena, — i u njemu se javi želja i osjeti potrebu da uzme iz tog djetinjeg vremena, malo snage, vjeru u Boga i veselja za životom, pa predavši se sav slatkim snovima iz dana što su prošli, oblačio se, izišao iz kuće i uputio se crkvi. On koračaše brzo, kao da ga nešto goni, kao da hita da skine jedan teret s duše, kao da će da mu odlahne kad stane u mračnu crkvicu, da će se vratiti staro, bezbrižno doba, da će ostaviti tamo breme svojih misli i briga, vjerujući da će se roditi u njemu nešto što je umrlo, dati mu poleta, krila i tople vjere što preporađa srce, ulijeva snagu, rađa silnu i krepku volju, punu divlje, bezumne i slijepe hrabrosti i likovanja nad životom.On ubrzava korak, dok neprestano ječi zvono, odnosi zvukove u klance, koji ih odbijaju i survavaju pod svoje noge u Unu. Gavre Đaković ne obraćaše pažnje na ljude koji smicahu s glave svoje crvene kapice pozdravljajući ga, ni na žene ni djevojke koje mu se uklanjahu s puta i šaptahu nešto za njim.On prijeđe preko jednog polutrulog drvenog mosta, punog šupljina, kroz koje se providi blistava voda koja blago šumi ne remeteći krotku tišinu svečanog dana, koga ne buni bučno okretanje vitlova s vodom, koja pršti i rasipa se u pjeni na sve strane, ni puckanje s brda, i lom rada, ni poklici, ni svađe.Pred njim se crvenio zvonik male i zdepaste crkvice, sa koga se mjestimice sljuštila boja i goli lim upijao sunce i zaslijepljivao oči.On se sjećaše pričanja starih ljudi da ta crkvica bijaše sazidana na ruševinama jednog, od Turaka spaljenog i sa zemljom sravnjenog manastira, čiji se temelji poznavahu u travi između nejednakih kamenitih krstova i grobnih ploča.Manastir je ostavio crkvi samo svoje ime i u nju dolažaše, svake druge nedjelje, jedan kaluđer iz Bosne da služi liturgiju. Zvono zastade u trenutku kad on stupi na crkvena vrata, skinuvši šešir s glave, i njegovi koraci odjekivahu po kamenitim pločama, ugušujući slabašno pojanje koje dopiraše iz pijevnice.On stade nedaleko od ulaza, i svi se pogledi upraviše na njega.Kaluđer razmahivao kadionicom, strijeljajući očima.Za pijevnicom pojao jadno i žalovito neki napola slijepi i krezubi starkelja; nekoliko djece pomagahu ga pištavim i neskladnim glasom, i utjecahu mu naprijed što je staroga ljutilo.Prekidajući pojca u polovini započete pjesme, zagrmi kaluđer iz oltara, ne puštajući nikad starca da započeto dovrši, žureći se kraju. Jedan seljak, crkvenjak, poslat valjda za to od kaluđera, ponudi ga da ode za pijevnicu.On odbi, i čitavo vrijeme smetaše ga jedan mlaz sunca koji padaše kroz prozor na njegovu glavu.Pa kad čitav svijet poče da se krsti, i Gavre Đaković se prekrsti i učini mu se da je to uradio nespretno, nenaviknuto na to toliko godina.I bijaše mu nepoćudno što je ovamo došao.Osjećaše vlagu koja je ostavila svoje žute velike biljege na davno obijeljenim zidovima.Smetahu ga slike na ikonostasu, sa strahovitim i jakim bojama koje su bliještile, i žalobno starkeljino pojanje i gromovnički kaluđerov glas.Nad glavom mu bijaše jedan drveni polilej, ručni rad jednog pobožnog seljaka koji je izučio rezanje kad je bio na robiji.Gavre Đaković gledaše preda se, ljuteći se što svi gledaju na njega, i osjeti kako je tuđ na ovom mjestu koje ubijaše bez milosti njegove jutarnje iluzije.Ne vraćaše se ni mladost ni vjera; ti topli i vedri dani bijahu umrli zajedno sa Bogom iz djetinjstva.On sam sebi čini se smiješan i glup, i ne čekajući kraja, iziđe, praćen pogledima sviju. On se čuđaše trenutnom nagonu koji ga je ovamo doveo, ljutio se na se u isti mah i stidio se samoga sebe i jedne djetinjarije koju je bio uvrtio sebi u glavu.I žurio se kući isto onako kako je hitao u crkvu, osjećajući se neprijatno kad bi se s kime sreo koji bi ga mogao zaustaviti i primorati na razgovor, i trudio se da zaboravi na ono što je učinio u jednom sumnjivom času.Jedva dočeka kad stiže kući, sav u znoju, zbaci sa sebe kaput i stajaše u košulji na prozoru, smijući se svome činu i odmarajući se. Poslije pola sata, između svijeta koji se vraćaše iz crkve, projaha kaluđer, sa izlinjalom kamilavkom na glavi, na osamarenom konjčetu, sa podsavijenim nogama koje mlatarahu podbadajući lijeno kljuse, i gotovo dodirivahu zemlju. Jedno jesensko poslije podne pored Une, Irena pričaše Gavri Đakoviću svoj život na odlomke: o svojoj majci kako ju je ona zapamtila: zamišljenu sa čudnim i sjajnim pogledom u časovima samoće; sa ravnozvučnim i suvim glasom, bezvoljnim kretnjama i jetkim smijehom pred mužem; povučenu u sebe; sa vrlo rijetkim trenutcima reznježenosti kad ju je uzimala pored sebe, i ljubila među oči, i govorila: „Ti nijesi ničem kriva, čedo moje!“ a Irena je gledala s djetinjim očima koje ne razumijevaju pripijala se uz njezino krilo, i naslanjala glavu na njezine grudi, znajući da ovi časovi koje je dijete volilo, dolaze tako rijetko; da će proći mjeseci da ona radi mirno u svom ćošku svoj školski zadatak, da škripi pero i da se čuje kako ona svaki čas namiješta stolicu, — a da njezina mati koja sjedi nepomično sa radom koji zabavlja ruke, ne prilazi k njoj; ona se radosno iznenađivala kad bi osjetila njezinu ruku na svojoj glavi kad bi mati sjela pored nje, i pitala da li joj je zadatak težak; ona je tako zadovoljno učila zajedno s njom, i često bi joj bilo krivo što tako brzo pamti. Ona bi sva uzdrhtala kad bi se, kod stola, počinjale svađe između njezine matere i oca, koje bi trajale dane i nedjelje: ona se uspavljivala sa užasom čutih riječi koje nije shvaćala ali je osećala njihovu težinu; budila se sa zaprepašćenošću misleći na dan koji dolazi: kad se nezna sat u koji se ruča ili večera, kad je odlazila bez kave u školu, i bila tako rasijana cijelo vrijeme; kad se vraćala kao preplašena ptica, plašljivo otvarala vrata, i nalazila sobe nenamiještene, i sto od ručka neraspremljen; kad se na nju sasvim zaboravljalo; oca nije bilo kod kuće, mati, u jutarnjem ruhu sjedi na divanu uplakana i naslonjena na lakat; — onda bi Irena poslušno sjela u koji ćošak osjećala nešto teško, i umarala se plačući, i odlazila kod tetke da ruča. I onda otac, vazda da izbjegne da dijete ne bude više svjedok njihovih svađa koje su bile oštre, i u kojima se nisu štedile riječi, dao ju je u samostan gdje se osjećala bolje nego kod kuće: u toj mirnoj, starinskoj, krupnoj visokoj zgradi, sa stotinama prozora, odaja, polumračnog hodnika kuda nečujno promiču časne sestre kao sjenke, i samo se zabijele uzdignuti krajevi njihovih bijelih kapa; sa prostranom crkvom u kojoj vazda vlada suton sa potumnjelih freska pomaljaju se glave i ruke, po okićenim likovima igra odbljesak od bezbrojnih svijeća, orgulje bruje, pojačane odjekom, kor ženskih glasova u zanosu penje se u nebo i slama se o starinske, neprobojne zidove, i najednom zašuti, i onda se nesigurno kotrljaju latinske riječi sveštenika sa jektičavim glasom.Nju je pridobila mehanička i vazda ista ljubaznost časnih sestara, ona je volila mnogobrojne sličice svetaca i svetica sa pobožnim stihovima i citatima, koje se nalažahu po svima njezinim knjigama i bilješkama; nju obuzeše male ceremonije, ispunjavanje sitnih obreda, — i ona se osjećaše mirna i zadovoljna među mnoštvom drugarica, zaboravljajući svoje usplahireno djetinjstvo, i prizore koji su je dirali do plača. Gotovo dvije godine, ona je živila tim spokojnim životom; obilazila je majka više puta, zadržavajući se kratko vrijeme, svraćao je i otac da je vidi, jedino, preko praznika, kad je odlazila kući, ma da se roditelji sada uzdržavahu pred njom od svađe, ona osjećaše sve šta se događa kad ona nije u sobi kao i ono što se dešava dok nje nema kod kuće, i to joj je izazivalo u pameti neprijatna sjećanja iz djetinjstva i staru sjetu, ona se vraćala natrag u samostan, neraspoložena, i zaboravljala brzo na to u gomili drugarica, rada, ceremonija. Najednom je opazila neku promjenu, a da nije znala šta se je dogodilo; časne setre bile su prema njoj usiljene, kao po dužnosti, ljubazne, i ne prizivahu je više k sebi; ona osjećaše na sebi poglede i sažaljenja i prezrenja; drugarice vjerovatno po zapovijedi, uzdržavahu se od njezina društva.I ona se osjeti osamljena, pošljednja u svemu, uvijek zaboravljena i ponižavana; vazda neki nadzor, neka suvišna strogost; neko pretresanje njezine knjige i bilješke; na ispovijedi, svećenik je zadržavaše dvaput duže od ostalih, govorio joj je ozbiljno i strogo o stvarima koje je mogla tek da sluti, ili o kojima nije imala pojma, i propisivao joj neke naročite molitve. I ona napreže sve svoje misli jedne petnaestogodišnje djevojke, da pronađe šta je tome krivo.Udvostručila je svoju marljivost u učenju i u vršenju vjerskih dužnosti; to nije pomoglo.Sa jednim nejakim očajanjem, ona se moljaše pred žrtvenicima, i dok su njezine drugarice spokojno spavale i ona čula njihovo odmjerio disanje, ona tiho šaputaše naučene molitve, i uspavljivaše se riječima iz molitvenika. Tek je osjećala da se je dogodilo nešto strašno za nju; ona jedva očekivaše da joj dođe otac ili mati koje nije vidjela duže vremena, da ih ispita, da sazna to što je muči, i da se potuži.I kad je pozvaše jednog dana iz učionice, ona siđe u sobu za razgovor: na stolici sjedio je njezin otac nešto omršavio i potamnio od pošljednjeg viđenja, malo pognut, sa rukama među koljenima, i sa šeširom i štapom na stolici pored njega.Oni se poljubiše i pošto izredaše obična pitanja, zaćutaše oboje.Na ocu se opažaše nešto plašljivo, nešto što ga tišti i smeta. — Šta radi mama? — zapita ona poslije ćutanja. Otac ne odgovori ništa u prvi mah, i to je dirnu i uzruja; i kad se sretoše njihovi pogledi, oba puna sumnje, on joj samo reče nesigurnim glasom: — Ti nemaš više mame. Njoj grunuše suze, ona mišljaše da joj je njezina mama umrla bez nje, i to joj bi dvostruko žao i krivo. — Zar je moja mama umrla? — zapita ona ne zaustavljajući se da plače. — Gore nego umrla.Da, ona je umrla.Nje nema više ni za mene ni za tebe, ona nas je ostavila. I on kradom ubrisa suze, ne reče više ništa, naglo se diže i ode, kao da se plaši daljih pitanja, zaboravivši da se s njom poljubi pri odlasku. Poslije su joj kazale zlobno neke njezine drugarice da je njezina mama rđava ženska, da je pobjegla od muža s nekim lajtnantom koji je kvitirao: s jednim trgovačkim putnikom koji zastupa neku firmu iz Graca.Tako nemarno i ravnodušno ju je ostavila i prepustila ocu koji se, kao što je čula, propio i živio sa svojom vešerkom, misleći da je najbolje da njegova kći provodi godine u samostanu, u toj ogromnoj, vlažnoj, starinskoj i neprijatnoj zgradi. I za nekoliko noći koje se činjahu neprolazne, dok je ona tiho plakala, ugušujući svoje jecanje u jastuku ona osjeti kako je život nepravedan i opor ona stradaše za tuđu krivicu, ona je bila nesrećna radi drugoga, ona s užasavanjem gledaše kako tonu svi njezini snovi i nestaju u nepomičnoj pomrčini iz koje bije hladnoća što sleđava dušu; sve čim je ona iskitila život, bilo je strašno u jednom trenutku, brutalno i grubo. Uzalud je tražila utjehe u molitvi, ona sa strahom osjećaše groznicu i bezciljnost toplo šaputanih riječi koje se odbijahu od nečega tvrdog, i padahu natrag kao zrnje pijeska.Uzalud zastajaše u praznoj crkvi poslije drugih, na podnožju žrtvenika sa sklopljenim rukama, čim se je duže molila, tim se brže rušila njezina vjera sa njezinim nadama, i u duši ostajaše poslije toga jedna bolna praznina, ili tiho i nemoćno očajanje. Ona mu pričaše sa utopljenim očima u vodi, sve što je preživela, svu svoju tihu nesreću, sve svoje zebnje koje su joj mrzele dušu i ogorčavale njezinu sjetnu mladost.On slušaše nepomično njezine riječi koje je gutao i sa sobom nosio mirni šum vode, mehanično se hvatao za džep, pušio i bacao u vodu ostatke cigareta za koje se otimahu ribe, ostavljajući krugove na glatkoj površini. On se nemirno pitaše: „Zašto to ona meni priča?“ ali nije propustio ni jednu riječ, u jednom trenutku dirnu ga njezino pričanje, no on se svlada i ostade ravnodušan.Pa kad ona svrši i kad nađe njegov prazan i razbijen pogled, ona se zbuni i pokaja, puna sumnje da je njezina iskrenost i povjerenje bilo možda nepotrebno, izlišno, neumjesno.On ne nalazaše ni jedne riječi da joj kaže, i oni se vraćahu ćuteći preko djeteline, podaleko jedno od drugoga, kao nečim razdvojeni, još više tuđi jedno drugom nego što su bili prvog dana kada su se sreli. I oni se rukovaše bez riječi, njegova ruka bila je hladna kao usred zime.I dugo poslije toga, kad je ona sjedila u svojoj sobi, podnimljena rukom, dok se slijevao suton u gustim mlazevima, ona neprestano osjećaše u svojoj ruci njegovu hladnu ruku, i njezinim tijelom prođe jeza. Oblaci zamračiše nebo i zastrše planine; prosuše se jesenske kiše i Una se zamuti, nabuja i preli se preko svojih obala, napuniše se jaruge vodom, a brdski potoci, noseći lišće, zemlju i kamenje iz planine, valjahu se niz vodojaže i slijevahu se s hukom u Unu.Selo se smirilo i rijetko ko se pomaljaše iz kuća; pokriven crnim aljincem po glavi ili zaštićen kakvim starinskim, crvenim kišobranom koji je mijenjao toliko gazda.Jednog jedinog dana, selo malo oživi i uzburka se, kad se na nekoliko dugačkih i tijesnih kola, pokrivenih asurama, s pijanim kočijašima, vratiše neki radnici iz tuđine i uz pjesmu poletiše kroz selo, zbijeni i stiješnjeni da su im noge visile iz kola; a glave im se pomaljale, s iskrivljenim licima od pjesme koju pjevahu iz sveg grla. Rad na novom drumu bijaše zastao i svi se nadahu još lijepom vremenu, ali kad se vidjelo da se dani za rad neće više povraćati te godine, srušiše se radničke kolibice i odnesoše alati s nedovršenog i raskaljavljenog druma. Panek se nije mnogo žurio da otputuje, a nije ni imao razloga da hita; njegove su dnevnice, i ako se nije više radilo, rasle, a Jandrić dovezao iz Dalmacije novo vino, kojega se Panek nije mogao dovoljno nahvaliti ni napiti.Gavre Đaković odbijaše uvijek njegove pozive, jer nije volio da se upoznaje s novim ljudima i da odgovara na njihova radoznala pitanja.On provođaše dane gledajući na prozor u sivo nebo i slušajući uspavljivo i mirno padanje kiše; poslije ručka razgovaraše s Irenom dok je ona radila neki ručni posao, pričajući mu štogod iz svojih sitnih doživljaja, i odgovarala na njegova pitanja, davajući mu uvijek u svemu za pravo, što je Gavru Đakovića ljutilo.On je tražio da je dirne kojom riječi, dok ga je ona samo čudno pogledala, puštajući ga da joj kaže sve što mu se svidi i bude po ćudi. A uveče, dok se u staroj, željeznoj peći koja nije bila odavno ocrnjena i mjestimice se crvenila gdje je spala boja, razgarao i pištao sirov panj, Gavre Đaković dao se skloniti od Paneka da igraju karte.Irena je sjedila, radeći, iza njegovih leđa i posmatrala njegove karte; on osjećaše više puta njezi dah na svome licu i gubljaše igru; jednom, kad sjeđahu uporedo, dotaknuše se njihova koljena i oboje se pogledaše u isti mah; Gavre Đaković se osmjehnu, a ona zbunjeno obori oči. Pa i ako mu se činilo da ne obraća dovoljno pažnje igri, radi Irene pored sebe, — opet nije htio da vjeruje da je tako hrđav igrač, da gubi partiju iza partije.Igralo se u novac.Inžinjer, crven i zadovoljan, nateže i iskapljuje, svakih pet minuta, oveliku čašu crnog vina i opet je sam nalijeva.Gavre Đaković, na svoju nesreću, bio je kupio jedno burence dobrog vina koje je Panek odmah proglasio kao lijek od kostobolje koja se u njega redovno javlja svake jeseni. I jednom prilikom, Gavre Đaković uhvatio ga je da vara.Ali to Paneka nije smelo.On tek samo što se zavali na stolicu, zažmiri malo i stade da se smije gromkim smijehom da se potresala kuća i uzbunili svi psi u komšiluku, i samo što predušivaše od smijeha, pa počimaše ponovo, tresući se i mašući rukama oko sebe. Irena je bila pocrvenila.Gavre Đaković odgurnu prezrivo karte i primaknu stolicu k peći, čekajući da dođe Panek k sebi.On bijaše zaduvan, kao da je trčao nekoliko kilometara, brisaše velikom, plavom maramom znoj sa čela i odahnu glasno nekoliko puta.Potrapka Gavru Đakovića nekoliko puta po ramenu, nazva ga prijateljem, ali mu ne vrati dobiveni novac. Tako se prekide igranje, i Gavre Đaković nije htio više nikada od toga doba da popusti tolikim molbama Panekovim da otpočnu ponovo.Stari se dosađivaše i izlažaše uveče u birtiju.Gavrino burence i onako je bilo na izmaku. A u vremenu se već osjećala promjena; iz klanaca udaraše bura i natjerivaše Unu o obalu, povijaše kosimice kišne mlazeve, poginjaše pusto drveće i stresaše zaostalo, žuto i samotno lišće sa golih grana i uzburkivaše kroz dimnjak vatru u peći.Pa kad kiše stadoše, ispod sivog neba ostade sam oštar i suh vjetar, koji zamrznu vode i odrveni uši i noseve dječurliji koja deraše brukvicama potkovane opanke na smrznutim barama, veseleći se blizoj zimi i grudanju, dok ih stariji ne pognaju u kuću da ne kvare u ludo obuće. Dan odlaska Panekova približavao se, i Irena već počimaše da sprema stvari za put.Pored stvari, tu bijaše i jedan bocun domaće rakije od desetinu litara, poklon Paneku od jednog penzionisanog žandarma s kojim se bio Panek mnogo sprijateljio. Irena bijaše nevesela i zamišljena, ne radujući se odlasku.Činilo joj se da odlazi odovud sasvim drukčija u duši nego što je došla, da se je izmijenilo nešto u njoj, da joj je Una u čiji tok je ona tako često utapala oči i misli, odnijela nešto iz njezine duše i ostavila prazninu, zamišljenost i čamu. S kolikom je radošću ona ostavila hladne samostanske zidine; koliko mladosti osjećaše u sebi kad se je osjetila slobodna, riješena molitvenika, krunica, svetih slika; nemajući više da strijepi pred oštrim, mračnim i ispitivačkim pogledom kaluđerica; kad je smjela da osjeti prirodu, slobodu i mladost; da luta sama obalom Une i da udiše šum vode i da se odmara u sjeni lisnatog grmlja.Pa kako je to kratko trajalo, to bezbrižno i veselo doba, kako su brzo prošli i projurili ti vedri časovi!Osjetila je u sebi srce koje bije i mladost koja čezne; srela je jednog nepoznatog čovjeka koji se dosađivao i imao nastrane misli, koji joj se približio, zaustavio je u njezinom uživanju, zadobio njezine simpatije, zauzeo njezine misli, pokazao da mu nije ravnodušna, i ostao jednako mrk, nepristupačan i zatvoren. I ona ga posmatraše, radeći preko volje svoj posao, na stolici pored sebe, gdje puši cigaretu za cigaretom, igra se s dimom i dobaci joj po koju ravnodušnu primjedbu ili obično pitanje, gledajući u ono što ona radi. Ona ne znađaše što da misli o njemu.Bijaše dana kad joj se činio bliz u mislima i nesrećan, i dana kad joj se činio dosadan i plitak, ili bezobrazan i drzak.Ona je uzdrhtala toliko puta pod njegovim riječima, zaplakala u sebi radi njegovog podsmjeha ili zažalila i osjetila gorko kad bi opazila da taj čovjek koga je volila ima prema njoj samo jednu nisku želju.I često puta ona nije znala da li ga voli, prezire ili mrzi, i puštaše da joj suze zamijene misli. Bez ikakve radosti, ona je primila vijest da je dobila mjesto učiteljice u jednom selu u Posavini.Ona se osjećaše sama, sasvim sama, uz neuračunljivog oca, bez majke koja se negdje izgubila u svijetu i o kojoj nije ništa čula.I prvo što je srela u životu, to je bila nesreća; prije nego što je mogla da se naraduje slobodi, ona je osjetila srce puno jada. Rekla je Gavri Đakoviću da će otputovati sutradan s ocem.On se samo začudio.Rekla mu je da je dobila mjesto.On joj je čestitao.Ona je htjela da ga omrzne u tome trenutku.Nije mogla. Pa pored svih spremljenih stvari, dolažahu joj časovi kad ne vjerovaše da ostavlja ovu kuću i ovo mjesto.Činilo joj se sve kao san, dok ona zna da će da se probudi i da se raduje životu koji je dobar i pun sreće. I ono malo vremena što joj je preostajalo, ona razdijeli u hiljade i hiljade trenutaka, punih nategnutog očekivanja, gorke, zebnje i slatke nade da će se to sve svršiti onako kako ona želi, da će njezinu sreću povećati jedna kazana riječ u posljednjem času, i ona drhtaše pri pomisli na to.„Zna li taj čovjek šta se zbiva u meni?“ pitala se ona.Trenutci bijahu dugi, a vremena sve manje.I te posljednje noći ona nije trenula okom; ona nikad nije osjetila toliko nesreće, koliko u tih nekoliko mračnih i nepomičnih časova. A već prije zore čekahu kola pred kućom. Gave Đaković, polubunovan i dremovan, zagrnut jednim dugačkim kaputom, oprostio se od njih običnim pozdravom.Ona je uzdrhtala, pružila mu ruku, a riječ joj se ugušila u grlu.On je napola spavao i očevidno bilo mu je neprijatno ostavljati topao krevet.Ona je to vidjela, a još više je to osjećala u sebi. I on sigurno već ponovo spavaše kad izađoše kola iz sela i počeše se peti uza stranu.Inžinjer, držeći jedan veliki kišobran među koljenima, hrkaše i ljuljaše se tamo i ovamo.A u Ireni se nešto prolomi i ona tiho zajeca i pokri lice rukama. Dan probijaše, a u daljini se magla utapala u Uni. Tek kasno ujutru, kad otvori oči, Gavre Đaković osjeti, pustoš i mrtvilo oko sebe kao nekada, i užasnu se.On se ispljuska hladnom vodom, ali ne mogaše da rastjera čamu i da zaboravi prijekor koji se budio u njemu.On osjećaše svu studen ovog nerazumljivog, sanjivog rastanka; on razumjede zašto mu ona ne reče ništa pri odlasku i bijaše mu teško pri duši, kao da je iz ove kuće otišlo nešto što nije trebao ni smio pustiti da ode. Kunjaše čitavog dana.Pred veče napi se vina i ugrija, nasmija se prezirno na sve budalaštine i crne misli s kojima se gonio nekoliko mjeseci, i izvuče iz džepa neki stari broj novina u kojima se tražila kuća i zemljište na prodaju, i napisa jedno pismo. I osjeti kako je nešto umrlo u njemu za uvijek. Niko ga nije vidio kad ga je nestalo iz sela.Tek poslije petnaest dana doputova neki sitan i ćosav Švaba, otključa kuću i istog dana počeše se na kući probijati vrata za dućan, a unutra, stružući tezge, pjevao stolar Talijan pjesmu u dialektu. Pisahu neki seljaci kući iz Amerike da su vidjeli Gavru Đakovića u Valparezu. KALUĐER I HAJDUK IZDANjE ZADUŽBINE I. M. KOLARCA 149. STOJAN NOVAKOVIĆ KALUĐER I HAJDUK PRIPOVETKA O POSLEDNjIM DANIMA SRBIJE U XV VEKU Štampano u Modernoj Štampariji „Pijemont“, Beograd 1913. Čitaocima se na ovim listovima pruža pripovetka koju nije pisao pripovedač od posla.Piscu je želja bila da čitaocima pruži opis života srpskog naroda u srednjem veku u što svestranijem obliku.I oblik pripovetke učinio mu se za taj posao najpodesniji.Tim putem se ovde u obliku pripovetke iznosi delo studije, jer i za neke obične scene, koje se pokazuju jednake s današnjim narodnim životom, pisac ima razloga da misli da su takve iste mogle biti i u srednjem veku.U istini ima puno stvari koje su se i onda činile kao što se čine danas, ili koje su i onda izgledale kao što izgledaju danas.Prekida među vekovima nema; oni se prelivaju laganim, postupnim promenama jedan u drugi kao i sve ostalo u organičkom svetu.Pisac se nada da neće biti teško razumeti zašto je našao za potrebno da se maši forme beletrističke.On je uveren da je ta forma najpodesnija za pokazani zadatak.Ako njemu nije pošlo za rukom da istom rukuje kao što bi trebalo, kriv je on sam, a nije forma.Pisac će biti zadovoljan, ako samo bude pokazao put i otvorio volju drugima, da život prošlosti, uvek zanimljiv, predstavljaju suvremenicima u obliku pripovetke, kojim se i moderni život predstavlja.Pisac, naravno, ne misli da su dobri romani i pripovetke izmišljene stvari, nego da su delo studije, crtali oni sadašnjost ili prošlost. Godina 1865 metnuta je pored 1913 zato što je 1865 ista misao tešnje i sasvim početnički obrađena u pripovedci „Kaluđer“, koja je 1865 štampana u „Vili“ u Beogradu. 11 avgusta 1913 Bad Nauheim. Letnji dan već naginje zarancima u pitomome Drenopolju.Senke su sve duže, a hladovi veći, i ako još bije jara letnja.Na pijaci, na kojoj se prodavalo roblje, kupci počinju već dolaziti i razgledati šta je za koga.Jadno roblje, koje je za žestoke žege bilo prileglo u nekom bednom hladu, osećaše nemilostivo džaranje štapom, da se ispravi, da opet prene, jer kupci dolaze. Na jednome mestu su momče i devojče, brat i sestra, odnekud iz Srbije, mladi kao kaplja, oboje lepi i nežni.Bili su srećni da ih sudbina još nije bila rastavila, i jednako su molili Boga da ih opet barem zajedno održi.Obučeni su u jadne tralje.Ona, devojka bila je gotovo gola.Oduzeto joj je odelo u kom je bila zarobljena, pa su joj date tralje i krpe u kojima je sad.Stid ju je, jadnicu, morio, ali pomoći nije bilo.Trgovac je guraše štapom da ustane, da se pokaže Ona bi se pre sakrivala i gurila, ali milosti bilo nije. — Ustani, pokaži se, kako ću te prodati?Ne misliš valjda kod mene mreti, vikaše trgovac gurajući je štapom. — Eto, ustala sam, odgovaraše ona, dižući se lagano i gureći se više no što je ustala, eda bi pokrila golotinju.Udri, ubij me, šta hoćeš od mene? — Hoću da te dobro prodam, odgovaraše trgovac. Pred nju i pred njena brata stade starac s belom bradom, koji je hteo da ih kupi. — Odakle ste, pitaše on? — Iz Gnjilana, odgovoriše oni, kod Novog Brda. — Kad ste zarobljeni? — Pre godinu dana. — Pa gde ste proveli? — Nešto u Serezu, a nešto ovde. — Imate li žive roditelje? upita trgovac. — Živi su nam ostali i otac i majka, a uhvatio nas u ropstvo turski nasilnik, bez rata, bez ičega, usred mira, odgovaraše momčić slobodno, dobivši poverenja pred starcem, koji je pokazivao volju da ih kupi. — Kupite nas oboje, brat smo i sestra, pa ćemo vas lepo slušati, progovori devojka, — kupite nas Boga radi!Mnogo smo prepatili.Neće li dati Bog da se u vas odmorimo i utešimo!Ah, jao, Bože preblagi, dokle ćemo trpeti?Ničega se tako ne plašimo koliko da nas ne rastave.Do sada nas, dao Bog, nisu rastavili; ostali smo neprestano zajedno.Ah, kupite nas, dobri čoveče! Trgovac progovori nekoliko reči, brzo se pogodi s prodavcem i isplati ga.Čekao je zapis o kupovini, pa da ih povede. — Ja sam vas kupio, ali ne da vas držim u ropstvu nego da vas oslobodim.To je volja jedne velike gospođe, koja me je poslala da otkupim dva roba iz Srbije i da ih kući otpravim, reče trgovac laganim glasom. — Samo ćutite, činite se nevešti. Dvoje zarobljenika pođoše mu k ruci, a on je ustezaše.Na licu im sinu sunce sreće i zadovoljstva. — Recite nam, ko je naša dobrotvorka?Je li carica Mara, ćerka našega despota?Recite nam, da znamo za koga ćemo se Bogu moliti. — Ne mogu vam reći ništa, zabranjeno mi je.To čini leva da ne bi znala desna.Pođite sa mnom tiho, da se, po naredbi, za vas sastaram. I oni krenuše baš pokraj sultanovih dvorova u Drenopolju. U sultanovim vrtovima oko dvorova, robovi vrtari već zalivaju cveće i čiste staze za večernje šetnje.Haremski prozori se jedan po jedan otvaraju večernjem hladu i lahoru iz šuma i s planina. U dvorcu carice Mare naročito je živo.Navečerje je Ivanja-dne, rođenja Sv. Jovana Krstitelja.Domaći kaluđer, otac Pankratije, pognut sedinama i starošću, ulazi u dvorac caričin i zauzima mesto u maloj kapelici, spremljenoj u jednom odeljenju dvorca, počinjući čitati i pevati crkvene propisane tekstove. Dvorkinje otvoriše vrata te male, polusakrivene dvorske crkvice u sultanovim dvorima u Drenopolju.Crkva zamirisa izmirnom i voštanim svećama.Prijatan zvuk kadionice susretao je iz oltara caricu i njenu malu svitu.Carica Mara ulazi sa svojim dvema dvorskim gospođama u crkvicu, krsteći se.Pred ikonom i pred voštanicom, kraj nje zapaljenom, carica se spusti na kolena i potonu u usrdnu, duboku molitvu.„Gospode, preblagi i premilostivi, šaputaše carica, pogledaj milostivim okom na moga oca i na moju majku, i na moju milu otadžbinu Srbiju daj im sreće, uspeha i napretka!Pomozi im protiv onih koji su suprotni!Odbrani ih od svake napasti!Učini sve Srbiji i njima, makar šta sa mnom bilo ovde u čeljustima agarenskim!Gospode, smiluj se na roditelje moje i na zemlju njihovu!Gospode, molim ti se, spasi, sahrani, pomiluj!“ Carica Mara je, u vreme o kome pričamo, godine 1450, bila već preturila tridesetu godinu. Kao treće dete despota Đurđa i despotice Jerine, koji su se venčali o Božiću 1413 godine, carica Mara se udala za sultana Murata u jesen 1435 godine.Njena je udaja bila politično delo, te je ona u harem dovedena i za sultana venčana samo u nameri da se srpski despotski i sultanski turski dvor vežu među sobom.Sultan je novu caricu galantno primio i dao joj u svom dvoru sve povlastice koje joj pripadaju, ne tražeći od nje ništa.Ma da je bio odan niskim strastima, kojima se topio u telesnom uživanju, sultan Murat je bio čovek dubokih misli.Dovedavši Đurđevu ćerku u svoj harem, on joj je učinio svaku pažnju i sve počasti, ali je nije ni dodirnuo, misleći kako bi, može biti, mogla doći potreba da je on vrati natrag ocu onako kako mu je i dovedena.Svoja zadovoljstva tražio je on u pijankama, u lovu, i u raznim drugim zabavama, a sa caricom Marom govorio bi o onome što bi mu trebalo od Srbije i o Srbiji, i rado bi joj dolazio na razgovor, da se izveštava o svemu što se ticalo severo-zapadne granice Turskoga Carstva.Opširna obrazovanost i širok um despotove ćerke bejaše u stanju da zadovolji i najdublja razmišljanja sultana Murata i da pomogne orijentaciju njegovih prostranih kombinacija.Na tome se i svršavalo općenje Muratovo s caricom Marom, kojoj je on, u naknadu za to, ostavio punu slobodu njene hrišćanske vere.U njen stan puštan je bez ikakve smetnje njen kaluđer, starac Pankratije, koji je služio caričinu bogomolju i mogao je biti na službi i za sve druge potrebe caričine u njenim vezama s roditeljskim domom i sa Srbijom, na koju ona nikada nije prestajala misliti. Pomolivši se Bogu, kao što rekosmo, carica stade na svoje mesto u crkvi i pobožno slušaše večernju molitvu oca Pankratija. Carica je bila srednjeg, skladnog stasa, u rascvetanoj lepoti žene koja je, u punoj uzdržljivosti, preturila svoju tridesetu godinu.Odelo joj je bilo više grčko nego tursko, više kaluđersko nego svetovno, od tamno lakog istočnog tkiva.Kosa joj je bila smeđa, oči krupne, crne, držanje više ponosito nego skrušeno.S njenim dvema dvorkinjama, ženama starijim, govorila je srpski, jer ih je bila iz Srbije dovela.Od njih se tako reći, nikad nije rastajala.Kad se svršila molitva, ona uze blagoslov od oca Pankratija i ostavi tihu domaću crkvicu, uputivši se u svoje dvorane, zamirisane mirom silnoga cveća iz sultanskih vrtova. U taj mah javiše dvorkinje da dolazi prestolonaslednik Mehmed.On je caricu Maru smatrao kao majku.Ona ga je zastala u haremu sultanovu u njegovoj sedmoj godini, i kako joj se kao lep, bistar i otvoren dečko veoma svideo, odmah ga je zavolela.Pokušavši da ga uljuđuje i vaspitava, pa opazivši veliku prijemčivost duha, carica Mara mu je postala prava majka i vaspitačica, tako da se može kazati kako je, od onoga što je malim detetom i dečakom u dvoru naučio, sve od carice Mare naučio.S toga je nju smatrao kao pravu svoju majku. Carica izađe na prag svojega dvorca, da dočeka prestolonaslednika. Prestolonaslednik Mehmed je bio lep, stasit mladić.Lice mu je bilo vedro, neporušeno strastima i niskim požudama, puno kreposti i energije, koja se pokazivala u duhu njegovom.Brada mu je izbijala malo napred, a nos je bio veliki, orlovski.Oči su mu bile melanholične, zamišljene, pokazujući dubok umni rad u glavi.I ako su mu brada i brkovi tek bili probili, prestolonaslednik je Mehmed već imao držanje i ponašanje zreloga čoveka. Prilazeći carici Mari, prestolonaslednik se po turskom običaju duboko pokloni i kao majku je u ruku poljubi. — Jeste se zdravo vratili iz lova, upita carica, i kako ste bili zadovoljni? — Vratili smo se zdravo, odgovaraše mladić, ali zadovoljni nismo bili mnogo.Dosađivala nam je vrućina, i loviti se moglo samo rano za hlada i jedan dan kad je plaha kiša vazduh rashladila.Ja sam, među tim, baš u tome uživao.Sedeći u hladu i odmarajući se, kako za lov i inače ne marim, i idem samo da ocu društvo činim, ja sam se bavio čitanjem i razmišljanjem.A kad god to činim, blagosiljam tvoje savete, majko, jer si me ti najlepše učila da dosadno vreme prekraćujem razmišljanjem i čitanjem. — Pa šta si čitao, Mehmede, možeš li mi kazati? — Po treći put sam, ovom prilikom, čitao Život cara Aleksandra Makedonca. — Zašto ti se taj život toliko sviđa? upita carica. — Zato što su pod sultanskom rukom i Makedonija i veći deo zemalja koje je držao car Aleksandar Makedonac.Pa kad bude Božja volja da ja sednem na sultanski presto, zar ne bih mogao ja činiti što je činio Aleksandar Makedonac? — Mogao bi i moći ćeš, ako to bude Božja volja, i ako silu nikada ne rastaviš od blagosti i milosrđa. — Majko carice, ti si me uvek učila blagosti i milosrđu; od tih se vrlina ja nikada neću odvojiti, budi uverena.U ostalom zar moj otac nije prema tebi uvek vršio blagost i milosrđe? — Jeste, i hvala mu za to najiskrenija.Ali nije to dosta prema meni samoj.Ja se lično nemam na što žaliti, ali bih ja želela da se hrišćanstvo nema šta žaliti na velike sultane Turskog Carstva. — Ja mislim da moj otac nije davao povoda nikakvoj žalbi ni u tom pogledu. — Mehmede, sinko, žao mi je što to ne mogu potvrditi.Ne žalim se na sultana samoga toliko koliko na njegove doglavnike.Zašto je oslepio moja dva rođena brata, Stefana i Grgura?Zar to nije verska i politička strast?Pa koliko je hrišćanskoga našeg naroda izginulo prilikom ratova, pre desetak godina, i posle, kad su Turci Srbiju poplavili?Mehmede, sinko, srce me boli kad na to samo pomislim. — Majko carice, to je politika.Despot Đurađ, otac tvoj, često zaboravlja da zemlju drži po sultanskoj milosti; on uvek tegli hrišćanima, neprijateljima Turske.Sve što su Srbi prepatili nije radi vere. — Neka bude, ali to je bilo pređe, a sad nije.Posle povratka sa Zlatice 1442, posle boja na Varni 1444, posle boja na Kosovu 1448, despot je konačno promenio svoje misli.Pre tih događaja on je imao uzdanja u zapadne hrišćane, ali ga je posle njih sa svim izgubio.On dobro zna sad, da mu valja s turskim sultanom u slozi i u pokornosti živeti. — To bi bilo dobro, reče Mehmed. — Ali, Mehmede, sinko, ne zaboravi trpljivost, ne zaboravi blagost prema veri hrišćanskoj onda kad sultan budeš.Vi, rekla bih, sve mislite da ćete biti u stanju da iskorenite hrišćanstvo.Nemojte verovati u taj strasni san vaših hodža i derviša.I hrišćanska je vera od Boga.Štedite je, trpite je.U vencu sultanskom to će ti biti najlepši cvet, ako ne zaboraviš ovaj moj savet.Srce mi se cepa kad samo pomislim koliko je roda hrišćanskoga izginulo od turske sablje, koliko je crkava propalo od turske netrpljivosti.Ali neću više o tome da govorim, da te ne srdim.I ti si kakvi su i tvoji stari.To drukčije biti ne može. — Carice majko, oprosti!Ja nisam i ne mislim biti kao što su mi bili stari.Neka mi Bog Bogova pomogne, ja ću posvedočiti da nisam što su mi stari.I budi uverena — nikad neću zaboraviti da si mi za to ti najviše pouke pružila.Ne zaboravljam, neću zaboraviti tvoje savete, tvoje materinske pouke.Nisam li im uvek kao dobar sin sledovao? — Hvala, sinko Mehmede.Gde ste bili u lovu poslednju desetinu dana? — Na planini Strandži i na Derkoskom Jezeru, u okolini Carigrada. — Jesi li bio zadovoljan s lovom? — Majko carice, ti znaš koliko ja za lov marim.Ali me je mnogo interesovala ona zemlja.Prvi put sam sad bio onde.I mnogo me je interesovalo Crno More, koje sam sad prvi put video. — Zašto Mehmede, sinko? — Što mi onde sve govori o Carigradu. — Pa Carigrad nije vaš; on je cara hrišćanskoga. — Majko carice, i ovo je bilo cara hrišćanskoga, pa je sad naše. — U tebe su samo osvajačke misli. — Da, osvajačke, što se tiče državne vlasti.Državna vlast treba da je jedna, svemoćna, nenadmašna.Tek pod krilom takve državne vlasti može biti vera slobodna. — Mehmede, Mehmede — govoraše carica, tužno glavom mašući. — Ja imam razloga što govorim, produži Mehmed s razmišljanjem.Što su hrišćani nesložni, slabi, za vojevanje neumešni, u religioznom fanatizmu zaneseni?Iz toga je jasno da oni ne mogu imati države.O kako mi je bilo kad mi se s jednog brega pokazao predeo carigradski! — Zar se vi ne odričete nikad od pomisli na Carigrad? — Ne, nikad, nikad — govoraše Mehmed. Za tim usta i sa sinovljim poštovanjem pozdravi caricu, koja osta očevidno sneveseljena posle ove pohode mladoga sultanskog orlića. — Da, da, to je svršeno, šaptaše carica Mara preda se, ponavljajući svoje uobičajene molitve.To je svršeno.Ko zna koliko nas još vremena odvaja od te žalosti?Turci će ući u Carigrad; sudbina je i kazna Božija za naše grehe, da oni uprljaju vekovima čuvane hrišćanske svetinje, da osvoje i unište i poslednji ostatak Carigradskog Carstva.O Bože, preblagi tvorče, sahrani nas i pomiluj!Sahrani i pomiluj Srbiju!Kad Carigrad padne, ni njojzi dobro biti neće.Bože, Bože, molim ti se četrdeset puta, sahrani i pomiluj!Oprosti nam grehe, Bože, nije li se čaša stradanja našeg ispunila?! Carica Mara kleče na kolena pred ikonom i produži krstiti se i moliti se Bogu, da svoje zloslutne tužne misli rastera. Sultan Murat je takođe pohodio katkad svoju sultanku, caricu Maru, i ako veoma retko.Za nekih petnaest godina njenoga braka događalo se da ga i po godinu, i po godinu i po dana ne vidi, kad bi on kud na vojevanje ili na drugu stranu carstva išao. Toga dana, tek se sultanka od molitve digla, objaviše joj dvorkinje da sultan dolazi.Jedva je imala vremena da se spremi kako je turski običaj.Carica Mara se u svakoj takoj prilici uznemirivala i plašila sultanovih požuda.I sad joj zazebe nadno srca, kad su joj javili da će joj sultan doći. Sultan Murat je bio čovek srednjeg stasa, dežmekast, bele kože, plavih sitnih očiju, širokih mesnatih obraza, nosa velikog, zakučastog, brade okrugle, kose više smeđe, ali u to vreme sa svim prosede.Njemu je tada bilo oko pedeset godina.Čovek je bio inače naravi blage, postojan u svojim namerama i mislima.Glavna mu je strast bila piće, i mogao je popiti veliku količinu vina.U piću je takođe bio sama dobrota. Ušavši u dvorane caričine, sultan Murat sede na šiljte svilom vezeno, koje mu je bilo spremljeno.Carica Mara je stajala spram njega, gotova da ga podvori po želji njegovoj.Dvorkinja posluži šerbet u zlatnim kondirima. — Ne, ne mogu, govoraše sultan.Teške su me misli obhrvale. — Čim bih te mogla razgaliti, gospodaru, govoraše carica. — Ničim, draga sultanko.Jedan derviš mevlevi, za koga znam da kao prorok pogađa, rekao mi je neki dan, u lovu, da se spremam za onaj svet. — Otkuda turski derviš može znati ono što će biti, što je samo u Božijoj ruci? — I ja bih to mislio, ali ovaj zna.Pre dvadeset godina prorekao mi je da ću stupiti na presto.I zbilo se.Zbog toga eto i mislim da će se zbiti što sad proriče. — Ali, gospodaru, ti si u najboljoj snazi.Krepost i život tek sad nastaju.Božja volja je velika! — Tako je.Ali sam ja preturio pedesetu godinu života.Ne osećam se kao što sam se osećao.Nešto se sprema.Jesi li skoro videla Mehmeda? — Malo pre je bio, da mi se javi. — Kako ti se svidi?Može li biti dobar sultan? — Gospodaru, on će biti dobar sultan.Ali je još mlad, bujan.Trebalo bi mu vremena da sazri. — Sazreće radeći.To je najbolji način.Tako sam i ja učio i saznavao sve što znam.Upućuješ li ga jednako da čita duboke knjige i filosofe? — Kao što sam uvek činila.Danas mi je sam kazivao kako je u lovu, prilikom odmora, čitao knjigu o Aleksandru Makedonskom. — Sultanijo!Ja sam ti zahvalan za ta uputstva mome milom sinu.Neka ti je preporučen i kada mene više ne bude.Znam da ti imaš mnogo uticaja na nj.Tvoje savete sluša uvek i najradije, i hvali mi se kada ih dobije. — Gospodaru, za Mehmeda se ne treba brinuti.On je razuman, darovit i umeren.Mnogo razmišlja.Nije strastan.Neka Gospod otkloni tvoje sumnje, neka još odgodi zlu sudbinu.Ali kad volja Božija bude, Mehmed će biti dobar i slavan sultan.Ja sam o tome uverena, a volim ga kao da sam mu rođena majka. — Hvala, sultanijo.A kakve glasove imaš iz Srbije, od despota Đurđa?Nije li neki dan otuda došao s pismima jedan kaluđer? — Jeste, gospodaru, neki dan je došao kaluđer s pismima.Despot je, u dubokoj svojoj starosti, zdrav.Novo nema ništa.Njegova politika se više ne predrugojačuje.Pravac koji je uhvatio posle Segedinskog Mira on više ne menja.Veran je, i veran misli ostati svome gospodaru.Gleda sebe i interese svoje napaćene zemlje. — Samo ako je tako; ja drugo ništa ne bih tražio. — Zar, gospodaru, sumnjaš? — Uvek sumnjam, ne zbog despota, nego zbog njegovih suseda iz preko Dunava, zbog Janka Sibinjanina. — Gospodaru, ti znaš da je moj otac u krvnoj zavadi sa Sibinjaninom, da ga je držao u ropstvu posle boja na Kosovu od pre nekoliko godina, da se oni izmiriti ne mogu. — Znam, znam sve, ali opet, ja se bojim.Ti znaš, i nek ti nije krivo, ali ja ne verujem hrišćanima.Hrišćani i muslomani nikad zajedno ne mogu.Eto, i ti sama, sultanijo, pristala si da budeš sultanija, a nikad nisi htela pristati da primiš veru moju, pa da mi budeš prva među ženama.Ne, ne, ja hrišćanima ne verujem. — Despot Đurađ je veran svojoj praotačkoj veri, odgovori carica življe, ali on čuva vernost svome gospodaru.Posle onoga što je bilo na Zlatici, posle Varne, posle Kosova, despot više ne može verovati svojim susedima sa severa i sa zapada. — Može biti, odgovori sultan, ali ti opet piši despotu da čuva ugovore s mojim carstvom, da bude veran mome sinu.Piši mu i izruči mu moje sultansko pozdravlje.Je li ti se javio haznadar?Došli su dubrovački trgovci i doneli nekakav aksamit.Ja sam zapovedio haznadaru da tebi to javi i da ti preda dvadeset kesa novaca. Carica Mara sa zahvalnošću odgovori da je taj nalog izvršen, ali da joj se trgovci još nisu javili. — Javiće se, reče sultan, jer sam ja naredio da se jave. S tim se rečima sultan Murat diže.Carica ga isprati, i osta zamišljena.Duboka mračna slutnja, kojom je bio obuzet sultan Murat, prenese se i na nju.Da to nije poslednje njeno viđenje sa sultanom?Da nije pred njom, u skoroj budućnosti, čas oslobođenja, u kom bi mogla odati se samo postu i molitvi, samo dobročinstvu i crkvenim dužnostima?... „0 Bože svemogući! šaptaše carica krsteći se, smiluj se i ukrepi!“ Na tihim dunavskim vodama spušta se proletnje, februarsko veče.Grad je Smederevo već zatvoren.Na kulama su na određenim mestima straže.Po vinogradima i po brdima su poneke voćke, bademi i breskve, u cvetu.Sumrak se hvatao nad predelom oko grada Smedereva.Stanovi su još otvoreni.Trg i trgovačke ulice oko grada zatvaraju se, i ljudi se povlače na večeru u kuće.Javnoga života već nestaje. U taj mah jedan konjanik, zaduvan, stiže na gradska vrata i poče dozivati stražu da mu vrata otvori.Most još nije bio dignut.Konjanik je iz daleka, sigurno iz Drenopolja.Uši su mu povezane.Na njemu je kratko ćurče, kao libade.Opasan je tvrdo i široko oko pasa i oko slabina.Turske široke čakšire na nogama su mu. Kad je prošao prve vratnice, javio se stražaru da je ulak carice Mare i da nosi pisma despotu Đurđu.Pošto se straža uverila o onome što govori, pođe pred njim u kastel, koji je bio u uglu na Dunavu.Ispred kastela je bio jaz vode.Most, koji se za prelazak spušta preko njega, bio je već dignut.Ali je straža opazila stražara s prednjih vrata i ulaka kojega on vodi, i odmah je spustila mali most i otvorila vrata. U maloj dvorani na gornjem boju despot je primio ulaka i iz njegovih ruku pismo carice Mare.Mrtva umoran, ulak se vratio na svoj odmor u gradu. — Jerina, progovori despot Đurađ despotici, pošto je očima protrčao pismo, sultan je Murat umro.Evo šta mi piše Mara.Još to niko ni u Drenopolju ne zna, pošto prestolonaslednik Mehmed nije u Drenopolju nego u Magneziji, u Maloj Aziji.Sultana je u pijanci udarila kaplja, pa je ostao mrtav na mestu.O, Gospode, Gospode, šta si nam sudio?Šta li nas sad čeka? Jerina priđe bliže i slušaše pismo koje joj je despot čitao, starajući se da ga, pri tom ponovljenom čitanju, sam što dublje pronikne.Despotica se poče krstiti i grčki čitati neke molitve. — Jadnica Mara, naše najbolje dete, sad je udovica.Šta li je sad čeka jadnicu?Šta li će s njom novi sultan učiniti? — Moram odmah, koliko sutra poslati nekoga u Drenopolje.Po ovome što mi Mara piše, moj poslanik može stići kad i novi sultan. — Koga misliš poslati, upita despotica. — Videću noćas, dok razmislim i dok pregledam ugovore koji sad treba da se obnove. — Pa ovde je Gvozdenović, reče Jerina, iz Pločnika.On zna turski a i grčki.On bi bio zgodan, dodade despotica.Treba da gleda da izbavi Maru.Najbolje bi bilo da nam se Mara vrati. — Imaš pravo, potvrdi despot.Moram ga ovoga časa zvati da mu naredim da se spremi na put, i da vidim s kim će još poći, jer mu trebaju još barem dvojica, i treba mu jedan kaluđer za perovođu, i nekoliko ljudi, od kojih bi se mogli slati ulaci.Ti, despotice, smisli šta bi se moglo poneti za poklon i odberi u riznici.Gvozdenović je od naših ljudi.Ne mari za Madžare. — Da, da, ne mari za Madžare i za naše usijane glave, koji misle da je spas naroda samo u ratu.Nemaš, despote, boljega čoveka za ovu priliku. Despot naređivaše mlađima da odmah potraže i dozovu Gvozdenovića, a sam se, po tom spusti na meku sofu, i potonu u duboke misli. Kad se sutra-dan poodjutrilo, knez Gvozdenović sa svojim kaluđerom beše već kod despota Đurđa na oproštajnoj audijenciji.Smišljeno je bilo da toga dana odmah po ručku krenu i da se koriste lepim vremenom i mesečinom, te da stignu na prvo noćište barem u Raču ili Batočinu.Naredbe su još jutros otpraćene, da ih tamo sve spremno čeka, da ne bi dangubili. Despot Đurađ čitaše i objašnjavaše ugovore knezu Gvozdenoviću. — Ja znam šta nakraj krajeva čeka našu zemlju, ali je sva naša dobit u sadašnjim prilikama, da što dalje držimo ovo što je sad.Kako sam se zakleo na vernost sultanu Muratu posle Segedinskog Mira, tako sam gotov sad zakleti se na vernost sultanu Mehmedu II.Neka da Bog, samo da dođe on i da ne dođe ko drugi.Za nj znam da ga je carica Mara držala kao sina, i da je on nju poštovao kao majku.Sačuvaj, Bože, da ko drugi dođe, Bog zna šta bi se dogodilo.Gledaj samo da mi što pre javiš šta se bude svršilo, zlo ili dobro, naročito ako bi, ne daj Bože, bilo zlo.Kad ranije znam, ranije se mogu i spremiti.Ko zna šta misli Halil-paša i drugi koji su s njim.Mislim da Mehmed nije dobro s Halil-pašom. — Sigurno nije, odgovori knez Gvozdenović.Halil-paša nije odobravao pokušaje Mehmedove da se što pre istakne pred oca svoga i da sam zadobije glasa. — Ako sad Mehmed primi sultansku vlast, pa potvrdi Halil-pašu u vezirstvu, odgovori despot, sve će se tim svršiti, jer će sad Mehmed misliti kao što je mislio sultan Murat, otac njegov, i biće mu Halil-paša prav kao što je i ocu njegovom prav bio.Položajem se menjaju misli. — Ima pravo visoko ti despotstvo, odgovori Gvozdenović.A što se tiče carice Mare, glavno da nam bude da je izbavimo iz Turske.Je li tako zapoveda visoko ti despotstvo? — To je za Maru najbolje, kad je Bog dao da se tako brzo odvoji od svoga mučenja.Ona je još mlada.Tek je u trideset trećoj, godini.Može, ako hoće, nanovo se dobro udati.Gledaj samo, kneže, da se njeno otpuštanje svrši što lepšim i što ugodnijim načinom.Može se u tome dati prilika da se prema nama pokažu dobra raspoloženja, ako bi Bog dao, da sultanstvo primi Mehmed, Marin posinak i ljubimac. — Staraću se, previsoko ti despotstvo.Ti znaš da ja u Drenopolju imam iz moga pređašnjega poslanstva nekoliko znanaca, kojima ću se javiti s poklonima i u koje se nadam da će mi pomoći.Previsoko ti despotstvo zna da ja s Turcima umem. — Da, da, kneže, znam to, i milo mi je što si se ovde desio, te možeš odmah poći i koliko toliko u vremenu dobiti.Carici se Mari javi što možeš pre, i izruči joj pozdravlje i od mene i od despotice.Mi oboje želimo samo da nam se ona vrati.A ona će ovde tek biti carica.Što poželi, ono će joj se učiniti.Ja sam uveren da će ona jedva dočekati ono što smo mi smislili.Srećan vam put, završi despot. Despot se srdačno pozdravi s knezom Gvozdenovićem, poljubivši ga u obraze.Kaluđeru pruži ruku, koju ovaj poljubi. — Imate beleške od ugovora? upita despot kaluđera, radi potpune sigurnosti, i ako su te beleške pred njim samim i po njegovom diktovanju izvršene. — Sve je u redu, nek nema brige previsoko ti despotstvo. Derviško predskazivanje o kome je sultan Murat govorio carici Mari ispunilo se godinu ili godinu i po nakon onoga razgovora pokojnoga sultana i carice. Sultan je voleo vino i zabavu s prijateljima uz piće.Pri jednoj takoj zabavi sultan na prečac zanemogne.Donesu ga jedva živa u dvor u Drenopolju.Imao je još vremena da naredi da se pozove prestolonaslednik Mehmed, koji će biti sultan posle njega.Za tim je izdahnuo.Carica Mara je odmah saznala za taj slučaj.Smesta je našla načina da svome ocu pošlje ulaka i da ga izvesti o tome događaju, koji je za Srbiju imao zamašnih posledica. Toga radi je misija kneza Gvozdenovića došla na Portu među prvima, da novome sultanu izjavi saučešće srpskoga despota i da se postara o poslovima srpskim. Javivši se velikašima turskim i raspitujući od njih kada se može javiti samom novom sultanu, knez Gvozdenović je sa svojim drugovima gledao kojim će načinom udesiti viđenje sa caricom Marom.Njegov kaluđer Genadije udesio je to s ocem Pankratijem, kaluđerom caričinim.Tako je carica svečano primila poslanike svoga oca, koji behu došli na Portu. — Jeste li se već videli s velikim vezirom Halil-pašom, i jeste li mu već govorili o položaju Srbije i o mojoj sudbini, upita carica. — Jesmo, previsoko ti carstvo, odgovori Gvozdenović.Ja sam Halil-paši izjavio pozdrave despotove i predao mu poklone.Izgleda zadovoljan i pozdravom i poklonima, ali kao da ne sme ništa da obeća.Upućuje na reč sultanovu.Govori kako je sultan nov čovek koga još ne poznaje.Mora se očekivati naredba njegova. — A jeste li vi dali na znanje kome treba da želite pokloniti se samome sultanu i predati mu pozdrave i poklone despota Đurđa? — Jesmo, previsoko ti carstvo, ali još nemamo odgovora.Ne može li nam u tome, kakvim god načinom, pomoći previsoko ti carstvo? — Ne znam, odgovori carica.Mogla bi samo onda ako bi mi se ukazala prilika. — Mi ćemo čekati, odgovori Gvozdenović, i neka smo preporučeni previsokome ti carstvu. — Veći deo vaše stvari je ipak gotov. Ja sam jedanput videla novoga sultana, i on mi je kazao da će potvrditi ugovore s despotom Đurđem i da će biti naklonjen Srbiji.O meni kao da nije još odlučio, jer bi rad bio da me zadrži u blizini svojoj.Vi treba da tvrdo držite zahtev despotov o meni.Ako vi tvrdo uzdržite, sultan će popustiti. — Tako nam je isto to toplo preporučio despot Đurađ; mi moramo vršiti zapovest svoga gospodara, osobito kad nas na to upućuje previsoko ti carstvo. Posle toga carica otpusti poslanike, preporučivši im da joj se poznatim putem opet jave, naročito ako bi poslovi kojim drugim putem okrenuli. I ako veoma mlad, sultan Mehmed je bio čovek koji je malo govorio i koji je odmah počeo služiti se veštinom da na daleko unapred smišlja svoje planove, ali da o tome nikome ništa ne otkriva.Čim je u februaru 1451 stupio na vladu, njegov je plan bio da svrši prvo s Carigradom, a po tom sa Srbijom, da osvoji Karamaniju u Maloj Aziji, i da u svima pravcima, i u Evropi i u Aziji, zaokrugli Tursko Carstvo.Ali je od sviju tih planova isticao prvih dana napred samo onaj koji je po izvršenju prvi bio na redu, a to je osvajanje Carigrada.O Srbiji, koja je druga bila na redu, ne samo da je ćutao, nego je smislio da i prema carici Mari i prema despotu Đurđu pokaže, za prvi mah, blago i umiljato lice.Milostima je hteo da počne, gde je, kroz vrlo kratko vreme, mislio takođe da izvrši već izrečenu samrtnu presudu. Nekoliko dana posle ovoga razgovora carice Mare s knezom Gvozdenovićem i njegovim drugovima, navrati se opet mladi sultan k carici Mari. Mlad i prijatan, novi sultan pokazivaše najbolje raspoloženje, ali ne govoraše mnogo. — Majko carice, reći će on, je li zaista tvoja draga volja da se vratiš u Srbiju? Iz njegova pitanja provirivaše, u tonu kojim ga je izgovorio, zadovoljstvo koje bi imao da to odobri po želji caričinoj. — Ja sam to već kazala previsokome ti carstvu.Moja je namera da se više ne udajem; da u postu, u molitvi i dobročinstvu provedem ostatak života kao udova sultanka, dokle volja Božja bude. — A mene ostavljaš burama i vetrovima života, majko carice!Kako je meni teško osećati se sam na ovom burnom moru! — Ja sam suviše mala i neznatna, Previsoko ti carstvo, da ti mogu dobar savet davati.Ja sam umela, može biti, da te poučim umerenosti, tihoći, mudrosti, strpeljivosti, izdržljivosti, vernosti, kad si bio mali.Sad je sve prošlo.Tome više nije vreme.Previsokom ti carstvu danas trebaju drugi savetnici, koji će znati sve što se gde dogodilo, sve što se gde smišlja, koji će biti svagda uza te, svagda na domaku.Neka previsoko ti carstvo pusti svoju smernu podanicu da pođe u svoju zemlju, da se moli Bogu.Bog je jedan.Još su molitve jedino čime mogu biti od prave pomoći previsokome ti carstvu. — Carice majko, biće što želiš.Čim nastane lepo vreme, poći ćeš, kako je dostojno tvojih zasluga za moje vaspitanje.Samo mi kaži koju bi zemlju želela da ti dam.Ti si mi pominjala neki manastir vaših kaluđerica. — To je manastir Svete Bogorodice, na ušću reke Kosaonice kod Bele Crkve u Toplici, na zapad od Niša. — Lepo, ja ću ti dati tu zemlju celu s njenim okrugom, i uz nju još Dubočicu, na jug od nje, s glavnim mestom Leskovcem.Ja sam prolazio tuda, kad sam išao na Skenderbega.Ali pošto su to Đurđeve zemlje ja ću ih dati tebi, majko carice, a despotu ću to naknaditi na drugom kraju, gde njemu bude volja.Moj paša, koji će poći da te otprati, i onamo te, po dostojanju, smesti, poneće moje naloge da se o tome dogovori s previsokim despotom.Moja je sultanska volja da moja carica majka bude potpuno zadovoljna i da živi u punom sjaju, dokle sam god ja živ, makar se kako okrenula moja politika, reče sultan malo svečanije. Carica Mara ustane i, puno zadovoljna, duboko se pokloni sultanu. — Previsoko ti carstvo i suviše je milostivo prema meni.Hoće li i poslanici moga oca skoro biti primljeni? — Kad prva Porta bude držana, srpski će poslanici -biti milostivo primljeni i obdareni i daće im se pozdravi i darovi za despota Đurđa.I meni će skoro trebati usluge despotove. Poslednja rečenica teknu u srce caricu Maru.Prošla joj je kao munja kroz glavu misao da će sultan od despota iskati pomoćne trupe za napad na Carigrad.Nije smela ništa da progovori, ali joj je slutnja cepala srce kao što bi i s javom bilo. Odmah sutra dan posle ovog razgovora veliki vezir Halil-paša pozvao je srpske poslanike i saopštio im da je sultan Mehmed u velikoj milosti svojoj naredio da se carica Mara s carskim počastima otprati u Toplicu u Belu Crkvu, da joj se dadu zemlje Toplica i Dubočica na njeno izdržanje, i pošto su to despotove zemlje, da se despotu za njih u zamenu, po dogovoru s njim, odvoje i predadu druge zemlje, i da se sve to izvrši dva meseca kasnije, kad lepše vreme dopusti carici da može putovati.Srpske poslanike sultan će primiti u prvi petak, i njima će se predati sultanski darovi i pozdravi za despota Đurđa. Prijem poslanika vršio se u ono vreme po naročitom ceremonijalu.Teško je bilo dopreti do sultana i čuti glas njegov.Poslovi su se, uz dobre poklone, vršili samo preko njegovih doglavnika. U određeni petak knez Gvozdenović i njegovo društvo krenu se u dvor.Kad su ušli na prva vrata u dvorsku avliju, u kojoj se čeka, posade ih na počasno mesto pokraj samih dvorskih vrata kojima se ide sultanu.Kada su došli i zauzeli svoja mesta, veliki vezir, bejler-bej rumelijski i ostali, sultan, sa svojim paževima, koji ga uvek prate, uđoše u dvoranu u kojoj se prima.Čim u dvoranu uđe, sultan se prvo obuče u crvenu haljinu od svile, skrojenu po njihovome načinu, pa se po tom ogrnu drugom šarenom, zelenom haljinom, postavljenom zibelinima.Za tim sultan pođe na prestono mesto u dvorani.To je bila na nekoliko stepenica uzvišena prostrana galerija s jastucima i šiljtetima od kadife, spremljenim za sedenje.Čim se sultan popeo na prestono mesto, požuriše se k njemu paše, koje su ga onde čekale, i pođoše svaki na svoje mesto.Pošto paše i veziri posedaše, dođoše taoci iz Bosne, iz Vlaške, iz Moreje, i namestiše se takođe na svoja mesta, ispod galerije, na kojoj su turska gospoda posedala bila.Na jednom kraju dvorane beše spremljeno za piće šerbeta i voćnih sokova.Mesto je, takođe, bilo uzvišeno, i na sredini je stajao veliki srebrn sud za šerbet, nalik na putir.Pokraj toga mesta, na kome se služilo piće onima koji su hteli, behu namešteni tamburaši s velikim šarkijama, koji su pevali junačke pesme o sultanima i junacima.Pojedine stihove tih pesama propraćali su uzvicima prisutni dvorani.U taj mah se sultanu i gospodi oko njega u metalnim sanovima služio pilav od ovčevine. U isto vreme knez Gvozdenović i njegovi drugovi i kaluđer Genadije pokazaše se na ulasku u dvoranu.Iza njih su nošeni na velikim tepsijama despotovi pokloni.Jedna velika vaza od kovanoga srebra, opkoljena sa dvanaest putira, sve okićeno dragim kamenjem, beše na prvoj tepsiji.Beše to rad kujundžija iz Novoga Brda.Na drugoj behu svitci kadife najskupljega reda.Na trećoj prekrasni ćilimi u najživljim bojama.Kad se poslanici, klanjajući se, približiše sultanu, naročiti sultanski momci prihvatiše poklone, pa ih uzdigoše i pokazaše sultanu, koji je sedeo na svome uzvišenom prestolu.Jedan od paša, naročito za to određen, priđe knezu Gvozdenoviću, i uvede ga u galeriju na kojoj je sultan sedeo. Klanjajući se duboko i gledajući u sultana, knez Gvozdenović poče govoriti: — Previsoko ti carstvo!Moj uzvišeni gospodar, despot Srbije Đurađ Branković, podnosi najsrdačnija čestitanja i svoje smerne poklone Veličanstvu tvome.Primi ih milostivo i ne zaboravi tvoga svagda vernog slugu.Budi milostiv željama i potrebama njegovim i zemalja njegovih. Knez Gvozdenović pođe k ruci sultanovoj, ali sultan Mehmed mahnu rukom zaustavljajući ga. — Ponesite moje pozdrave despotu Đurđu, odgovori sultan.Ja danas njega smatram kao oca.Učiniće se sve što želi despot.Veliki vezir Halil-paša dobio je već o tome moje zapovesti. Za tim sultan dade rukom znak knezu Gvozdenoviću i njegovima da posedaju.Ustupajući natraške, jednako se klanjajući i gledajući u lice sultanu, knez i njegovi drugovi posedaše na određena im mesta. Odmah po tom momci sultanski donesoše kao čaršav od svile među poslanike.A pred svakoga donesoše kao okruglu siniju od crvene kože.Po tom donesoše jestiva u nekoliko sanova pred poslanike. Tako se svršila audijencija kneza Gvozdenovića kod sultana Mehmeda II u martu 1451 godine. Sutradan Halil-paša mu je dao pisma o potvrdi ugovora.Usmeno je Halil-paša prikričio knezu Gvozdenoviću da sultan drži mnogo na obavezu vojske i da pozdravlja despota da je s dobro izabranim i spremljenim odredom gotov čim bi mu poziv došao.Ništa ne hte kazati na koju će se stranu vojevati.Bogati pokloni u novcu i u haljinama predadoše se knezu Gvozdenoviću i njegovim drugovima odmah za tim.Naročiti persijski ćilimi behu, s kamilama i s kamilarima koji će kamile terati, određeni kao poklon sultanov za despota.Oni su imali zapovest da se dogovore s knezom Gvozdenovićem i da se u svemu drže njegovih naredaba. Niš i Pirot Turci su bili zauzeli u početku vlade despota Đurđa, 1428 godine, ali su ih posle Segedinskog Mira (1444) opet bili ustupili despotu.Zemlje oko tih gradova, kao i one što su se u tom pravcu dalje pružale uz Toplicu do Kopaonika i do Ibra, bile su dobro naseljene i obdelane, i ako su poslednjih godina dosta pretrpele od kretanja vojske, ratovanja i svakojakih razmirica koje su s nestalnim i nemirnim političkim životom tesno vezane.Gotovo kroz ceo XIV vek te su zemlje bile na miru i zaklonjene od neprijateljskih udaraca.Njihova plodnost i vrednoća naroda koji ih je naseljavao učinile su da su imanja bila dobro uređena, bogata i da ni seljaci nisu bili toliko siromašni. U tim krajevima tada nije bilo mnogo crkvenih imanja.Malo koji od velikih carskih manastira, kao što su Studenica, Gradac, Banja, Gračanica, Dečani i Hilandar da je imao po koje selo u tom kraju.Zemlja je bila podeljena na nekoliko velikih vlastela, među kojima je u Toplici bio stegonoša, vlastelin župe Toplice, Vitomir Gvozdenović, onaj isti koji je vodio misiju despota Đurđa k sultanu Mehmedu.Predeo pirotski, na granici s Turskim Carstvom, izdeljen je bio među vlastelu krajišnike što će reći graničare, kojima je dužnost bila da čuvaju granicu.Ostala zemlja je bila u rukama nasledne vlastele.Svaki je vlastelin imao po nekoliko, katkad i po desetak sela, i prema tome po nekoliko vlasteličića.Vlasteličići su imali po negde i zasebno, samostalno, po jedno selo i po polovinu sela prema vojničkim spiskovima i prema svojoj vojničkoj obavezi.Slobodnih ljudi i slobodnjačkih sela nije na tom kraju bilo nikako.Stanovnici gradova i trgova, Pirota, Izvora, Niša, Prokuplja, Bele Crkve bili su ponajviše slobodni ljudi, ili tuđinci, često Grci i Cincari, ili su bili vlasteoski ljudi iz okolnih krajeva, koji su svom vlastelinu plaćali pogođeni otkup za rabotu, koju bi mu vršili da su ostali na svojoj zemlji s ostalom rodbinom, pa su, pod tom pogodbom, uživali potpunu slobodu. U svima mestima na carigradskom drumu, od Pirota do Bele Crkve (danas Kuršumlije), očekuje se dolazak carice Mare s velikom svečanošću i pratnjom.Nju sultan Mehmed šalje despotu Đurđu, ocu njenom, u novo podareno joj vlastelinstvo u Toplici i u Dubočici. Sam stari despot Đurađ i despotica Jerina behu izašli u Niš, da dočekaju svoju ćerku, sultanku, koju nisu videli ima već šesnaest godina.Ona se i po njihovoj želji vraća u njihovu državu.I oboje su puni zadovoljstva. U Pirotu je carica stupala na srpsku zemlju, i odatle je mislila što brže putovati na susret svojim starim roditeljima.Ali se u Pirotu morala zadržati.Gradić pirotski sa svojim kulama bio je u jednom kraju Nišave.S druge strane ga je neka dugačka bara odvajala od trga.Trg je pružao se uz Nišavu.Trgovačke su prodavnice bile poređane u jednoj dugačkoj ulici, jedna spram druge.Ulica se s oba kraja mogla zatvoriti.Izvan trgovačke ulice, u kojoj su gdekoji i stanovali, po polju, s obe strane Nišave, pružali su se redovi kuća i imanja, u kojima su stanovala ili okolna vlastela, ili majstori i trgovci iz trga.Majstori su stanovali sve po zanatima, u gomili svaki po svom zanatu.Takav je bio onda običaj u svima trgovima ili varošima.Naseljenje nije bilo vrlo veliko.Kuće su bile proste, obično opkoljene baštama; velikih zdanja nije bilo.Grad je sav bio u svečanom ruhu, okićen zastavama.Despot je tu na granicu poslao bio svoga protovistijara i velikog čelnika nad vojskom, da od njegove strane pozdrave caricu Maru pri njenom ulasku u srpsku zemlju. Na carigradskom drumu ispred Pirota bio je čitav panađur. Jedni su prodavali razna jela i slatkiše.Drugi su pekli jaganjce, ovnove, prasce ili telad.Jedni su igrali i pevali.Bilo je i slepaca guslara, koji su pevali junačke pesme.Sve je bilo dupkom puno naroda iz okoline, željna uživanja, veselja.Vreme je bilo prekrasno.Proleće je, u drugoj polovini maja.Turci, novi naseljenici pirotski, stajali su sa svojim starešinama u naročitoj grupi, gotovi da pozdrave svoju sultanku, koju novi sultan s tolikim počastima k njenom ocu ispraća. Najpre se na carigradskom drumu ukazaše caričine komore i komornici.Njena kuhinja i kuvari sa svojim spravama išli su napred.Po tom kamile s tovarima.Carica je sa svojim dvorkinjama putovala na konju.Ali pri većim mestima, ili kad bi se umorila, carica se nosila u bogato nameštenoj nosiljci.Taj je način upotrebljen i ovde pri njenom ulasku u srpsku državu. Kad su nosioci doneli nosiljku na određeno mesto, carica izađe da primi pozdrave gospode oca svoga i onde sakupljenih Turaka.Despotov protovistijar i vojnički veliki čelnik u svečanom ruhu, koje je ličilo na današnje svešteničke odežde, a za njima pirotski vladika i sveštenstvo zajedno sa starešinama grada Pirota, izađoše te pozdraviše caricu.Za njima pristupiše Turci, koji su, upravo, i sami bili deo građanstva pirotskoga.Po tom je carica upućena u hladnjake koji su joj od zelena lista bili spremljeni kao stan.Pošto se parada svršila, narod se razišao da se veseli i zabavlja sve do polaska caričina. Ovako je doček bio spreman kod svakog većeg mesta, ili gde bi bila naređena noćišta ili obroci. Naročito je lep i veličanstven doček bio u Nišu.Niš toga vremena nije bio osobito lep, jer su na njemu nedavnašnji ratovi ostavili teške tragove.Trg je bio pred gradom s leve strane Nišave, a uz Nišavu više grada i niz Nišavu niže grada bile su kuće s lepim vrtovima.Tu su svoju ćerku očekivali despot Đurađ i despotica Jerina.Dok je bila sultanka u Drenopolju, oni su smatrali kao da je u ropstvu.Njen povratak u otadžbinu smatrali su kao oslobođenje iz ropstva. Kad se ustaviše nosioci pred despotom i despoticom, i iz nosiljke iziđe carica Mara, sa suzama u očima poleti k njoj despotica Jerina da je izgrli i ižljubi.Carica Mara po tom pristupi k ruci staroga oca, koji je poljubi u čelo.Po tom se išlo u crkvu na molitvu.Carica je ostala tri dana u Nišu, jedno da se odmori od puta, a drugo da despotu Đurđu da prilike da se iz razgovora sa svojom ćerkom obavesti o položaju u Turskom Carstvu i o novom sultanu, kojemu se despot, po svome vlastitom predosećanju, nije radovao. Ovu priliku je Niš upotrebio da od despota potraži uveličanje svojih gradskih povlastica.Jedna deputacija, u kojoj su bili: vladika, protojerej gradski, starešina gradski i starešina svih esnafa gradskih izađoše pred despota da ga mole da Nišu da povlastice, koje je pre pedeset godina, od prilike, Beogradu bio dao despot Stefan.Niševljani su predstavljali despotu da bi to izazvalo jači polet njihova grada i da je potrebno sad, kada Beograd nije više u Srbiji.Despot je odgovorio milostivo da će taj predmet ispitati kad se vrati u Smederevo. Toga dana pred veče izađu despot, despotica i carica Mara k crkvi Sv. Panteleja više Niša, gde je bilo narodno veselje u čast dolaska despotova i povratka carice Mare u domovinu.Narod je s izjavama velikog zadovoljstva susretao despotsku porodicu.Carica Mara bila je na dobru glasu što se znalo kako ona ni u sultanskim dvorima nikad nije zaboravljala ni svoju veru, ni svoj narod.Vrlo mnogo je činila za otkup srpskoga roblja, kojega su, u to vreme, skoro svagda bili puni trgovi u Drenopolju.Carica Mara je na otkup roblja trošila i poslednju paru svoju.Na to joj je često slao naročitih sumica i despot Đurađ.A ona je u Drenopolju imala vešte agente, preko kojih bi kupovala roblje da niko ne zna za koga se kupuje.Roblje je to puštano u slobodu, i davano mu je pomalo troška, da bi se moglo vratiti u domovinu.Mnogi nisu ni saznavali otkuda im dolazi ta milost; mnogi su tajno i u velikom poverenju bili obavešteni. Da priđemo jednoj gomilici prostih ljudi koji su u kraju pod jednim drvetom na travi nešto večerali i da poslušamo šta govore.Na sredini je te gomilice sedeo jedan, koji je imao veliku masnicu na nosu.On je nekada ostavio begstvom zemlju svoga gospodara.Ali ga je gospodar našao i k sebi povratio, rasporivši mu nos u ime kazne, da bi poplašio druge da tako ne čine.Njega su u mutnjama oko 1428 Turci iz okoline Niša odveli u ropstvo u Drenopolje, i kad se, mnogo godina po tom, carica Mara dovela za sultaniju u Drenopolje, njeni su ga agenti našli, otkupili i pustili.Sad je bio srećan i slobodan čovek i držao je neku radnju u Nišu.Spram njega je sedeo jedan tucak ili sužanj s halkom oko vrata.Tucak je sužanj nekoga bega kod Skoplja, koji ga je, na Boga i na veru, pustio da ide i da prosi po svetu, te da otkup sastavi.Povelika halka od tuča bila mu je zakovana oko vrata.Kad otkup nabavi, isprosi ili sastavi, pa donese begu, ovaj će mu halku otkovati i pustiti ga.Inače tako ide po svetu, i svak vidi po njegovoj tucačkoj halci da je pušten u svet na veru da sastavlja otkupe, ali da je rob.Ostali iz društva bili su trgovci iz Niša, a s njima su sedela i dva tri seljaka iz okoline, njihovi rođaci.Njihovi drugovi pitahu ih o tadašnjoj letini.Oni se odzivahu da je sve dobro ponelo i da će naročito voća dosta biti, ali se tužahu na rabotu i na gospodare.„Najbolju snagu, govoraše jedan, moramo njima da damo; za svoje stignemo li, ne stignemo.Ako je vlastelinova njiva prispela za kosidbu, svi moramo ići da je kosimo, a našoj kako Bog da.Ona tek mora doći kasnije.Ah Bože, ima li zemlje, u kojoj ovake nepravde nema?“ uzvikivaše jedan seljak ogorčeno. „Ćuti, brate, reče mu onaj s rasporenim nosom.Ne znaš šta govoriš.Pomisli kako je kad je vlastelin tuđin i vere pogane, kao što je Turčin.To sam ja gledao u jadnoj Bugarskoj i kod Drenopolja.Ne zna šta je muka ljudska ko ono očima gledao nije kao ja što sam,“ reče onaj s rasporenim nosom kao s nekim autoritetom. — Istina je, dodade tucak iz Skoplja.I ja sam to tamo gledao.Ne dao nam Bog da tuđu veru služimo, govoraše on s ubeđenjem. — Pa i mi smo to ovde gledali dok su bili Turci, reče trgovac iz Niša, koji se svome vlastelinu novcem otkupljivao za rabotu, koju mu je dugovao.Eto, što ja da mu plaćam otkup?Zato što sam se rodio na njegovom imanju u kući oca moga!On se vajkao po običaju prostih ljudi, koji su uvek protiv svakog plaćanja gospodaru i državi, ne misleći ništa revolucionarno.Kroz njihova je usta govorio samo otpor za plaćanje.Kad se njima ne bi samo tražilo plaćanje, sve bi im do mora bilo pravo.Tako je mislio i seljak, kojemu je teška bila samo njegova rabota, a drugo ga se, sve do mora, ništa nije ticalo. Jek zvona razasu se, po talasastom zelenom polju.Despot i despotica s caricom Marom pošli su kući, i krenuše da najpre prođu malo po narodu i pogledaju zabavu narodnu.Oni udariše pored naše družine koja se uz večeru razgovarala.Svi poskakaše na noge, i kolovođa družine, s rasporenim nosom, sećajući se dobročinstva caričina, vikaše koliko ga grlo donosi „Živela carica Mara!Živeo despot Đurađ i despotica Jerina!“ Uzvici simpatija i radosti, potpuno zasluženi, rasprostirahu se od gomile do gomile, prateći uz put simpatičnu caricu i njene roditelje! U povratku u grad, put bejaše zakrčen velikim dubrovačkim karavanom od trista konja, koji tek beše prispeo.Ljudi i konji tiskahu se da uđu i da se smeste u jedan stan (gostionicu), tako da je sva ulica bila zakrčena.Ljudi despotovi počeše da razgone ljude i konje i da krče put, ali despot ih zaustavi i prizva karavanskog kapetana, te se izveštavaše o karavanu i o dubrovačkim trgovcima koji ga šalju.Karavan je putovao za Drenopolje.U tovarima je bilo svakovrsne robe za dubrovačke trgovce u Drenopolju.Despot pitaše kapetana, kako je prošao dotle na putu i kako je bio predusretan od ljudi i od vlasti.I on se u glavnome hvaljaše, ali se i žaljaše na neke čuvare šuma i klisura u Kopaoniku između Bele Crkve i Ibra, kako su ga nagonili da rastovari gdekoje konje, za koje su držali da nose vino, tako da su se odbranili samo zato što ih je bilo mnogo, pa su zapretili da će se odupreti oružjem i žaliti vlastima dalje na putu.Ponosnici, kako su se u ono vreme zvale kiridžije, bili su svi oružani strelama, mačem i štitom.Odeveni su bili u mrk sukneni gunj, podugačak, i u suknene mrke pelengire.Na glavama su imali male kape od debljeg sukna; na nogama opanke; oko golenica suknene dokolenice; oko stasa ugasito crven pojas.Svaki je imao u rukama tvrdu potešku sohu, sa šiljatim okovanim vrhom, kojom se služio i da podupre tovar i konja svoga i sebe, negde na klizavici ili nizbrdici.U sukobima soha je, prema prilici, služila i kao oružje.Bili su svi iz Morače, pastiri moračkoga manastira.Nad svima je bio karavanski kapetan, Dubrovčanin, zaklet kod dubrovačke vlasti da karavan čuva, da svaki amanet ispravno preda onome kome je upućen, da drži red među ponosnicima i da na konje pazi da se ne pretovaruju i ne pregone.Kapetan je i ovde najpre otvorio put despotu za prolazak, a posle se brinuo da smesti ljude i konje u stan, jer mu svi nisu ni mogli stati u jedan stan.Stan je bio velika četvrtasta ili četvrtasto-duguljasta zgrada s prostranim dvorištem.Na sredini je zgrade bilo ognjište s velikom naloženom vatrom.To je bio kao salon, jer tu su se ljudi grejali, ili sebi što uz vatru spremali, ili se sušili, a okolo su bile kao široke galerije uzvišene na metar i više.S donje strane su bili konji, a gore na galeriji, više konja, bili su njihovi pratioci.Oni su tu rastovarivali svaki svoga konja, pa tovar ostavljali sebi više glave, a oni bi legali između tovara i konja po zaostalom mestu galerije.Kad sutra karavanski kapetan da znak za polazak, svak bi skočio i natovario svoga konja i stajao spreman čekajući svoj red za putovođom.Putovođa je obično bio konj s medenicom, koji se prvi kretao i medenicom jednako davao znak celom karavanu.Taj konj je sve znao kao čovek, samo što nije umeo govoriti. Kad su se despot i despotica s caricom Marom vratili u svoj dvorac u gradu i kad su se počeli u veče s caricom o svemu razgovarati, despotica se vajkaše što se carica ne vraća k njima u Smederevo, ili onde gdegod bliže. — Tako je volja sultanova, odgovaraše carica, da ja držim svoj zaseban dvor, kao udova sultanka.Zbog toga mi je i odredio sve što treba, da taj dvor mogu držati. — Pa da je barem bliže gdegod, oko Jagodne, oko Nekudima, govoraše Jerina, i tamo su lepa mesta.Mi se, znaš sama, moramo držati bliže ugarske granice. — Sultan Mehmed to baš zamera.Njegova bi želja bila i za vas da ste bliže njegovoj granici negoli granici njegova neprijatelja, Ugarske.Beograd u ugarskim rukama, to mu je trn u oku.Sve će činiti da do njega dođe i da ga Ugrima oduzme. — Znam, Maro, reče stari despot, znam račune turske politike, ali se s njom ne mogu složiti računi srpske politike nikada. — Dragi oče, ti se o tome brini i ti si danas među Srbima jedini koji to znaš kako treba.Meni se čini da su posle Zlatice, Varne i posle Jankova poraza na Kosovu naši računi gotovi.Na žalost hrišćanstvo danas nema snage, kojom se može odupreti muslomanima.Ne ostaje već više ništa nego se moliti Bogu i čekati bolja vremena.Ali su mene u izboru Bele Crkve vodili i drugi obziri.Ti znaš, oče, da u Beloj Crkvi sedi vladika toplički, da onuda prolazi veliki put iz Dubrovnika u Drenopolje i obratno, i da su onde veliki manastiri, zadužbine Stefana Nemanje, pradeda našega, sveti Nikola, i ženski — sveta Bogorodica, u kojoj je Nemanjino podružje Ana, sveta Anastasija, ustanovila ženski manastir.Moja je želja bila da obnovim spomen njezin i da oživim mesta, u kojima su oni mladost svoju provodili, uvek misleći na svetu veru svoju. — Biće po tvojoj volji, carice, odgovori Đurađ.Tamo je sve spremno.Novi dvori po naredbi sultanovoj dovršuju se.Ja ću poći sobom, da sve pregledam i vidim.Spremljene su i ćelije pokraj manastira u kojima ćemo odsesti i u kojima ćeš ti stanovati, dokle ti tvoji novi dvori ne budu potpuno spremni.Mesto je izabrano u samoj neposrednoj blizini manastira Svete Bogorodice.Naređeno je da se načini i put od novog dvorca do manastira, da bi mogla ići u crkvu po svakom vremenu. — Kad mislite da pođemo, upita carica. — Čim se odmorimo, odgovori despot.Odavde u Prokuplje na ručak, ali rano da pođemo.Odande ćemo na noćište u jedno selo pred Belom Crkvom.Ja sam već naredio.Mislim da u Belu Crkvu stignemo za jutra. — Onda ćemo ostati ovde sutra i prekosutra, odgovori despotica, a po tom ćemo dalje k Beloj Crkvi.I ja sam baš radoznala da vidim taj manastir ženski, tako stari. Veliki vlastelin Vitomir Gvozdenović imao je svoj dvor kod Pločnika u Toplici, nedaleko od Bele Crkve.Vlastelinstvo se njegovo pružalo od Toplice na sever k Jankovoj Klisuri i dalje uz Toplicu ka Kopaoniku, i bilo je veliko.Imao je mnogo vlasteličića pod sobom, i stari su mu bili stegonoše u župi Toplici. Dvor mu je bio prilično lep i prostran.Na ulasku je bila kula, od koje su na dve strane polazili zidovi, te su opkoljavali prilično veliki kvadratni prostor, kao gradac.Taj je gradac bio opkoljen dubokim rovovima, u kojima je zimi bilo i vode.Ulazak je u gradac bio kraj kule i imao je most koji se mogao dizati.Kula je bila smestište za riznicu i oružje.U njoj je Gvozdenović držao svoju vojnu spremu, mnogo žita za slučaj opsade, slanine, suhoga mesa i drugih stvari, kojima su trebali hladovina i debeli zidovi.Navrh kule bile su strelnice, ali u okolo sofe s uzglavnicima, koje su se mogle za čas lepo namestiti prostirkama i ukrasima, koji su u ormanima spremni stajali.Ako bi vlastelin Gvozdenović imao gostiju, taj se vrhovni boj kule pretvarao u dvoranu bogato nameštenu, na kojoj su gosti sedeli časteći se i pripijajući, a uživajući u pogledu koji se na prozore otvarao čas na jednu, čas na drugu stranu. Na sredini zatvorenog gradskog dvorišta stajao je običan, svakidašnji stan vlastelinov, čardak.To je bila prostrana zgrada.Donji boj je bio zidan kamenom i ciglom.U njemu su takođe bile ostave, podrumi za vino, konjušnica za najodabranije konje, kuhinja i prostori za mlađe.Na gornjem boju bio je svakidašnji stan vlastelinov i familije njegove.Prozori su bili ispunjeni tankim providnim platnom, a na sredini je, među sobama s jedne i s druge strane, bila prostrana dvorana s velikim stolovima i sofama unaokolo, gde su gosti boravili i sedeli.Osim toga glavnog boravišta vlastelina i njegove porodice, u dvorištu su se nalazile još tri manje tako sagrađene kuće, u kojima je spremano noćište i boravak gostima vlastelinovim ili ljudima raznoga čina i reda, koji bi Gvozdenoviću dolazili posetom, ili iz prijateljstva, pa bi hteli ili morali zanoćiti.I konjušnica se nalazila još jedna na strani, a bila je, omanja, i pod svakom tom gostinskom kućom.Konj je bio kao oružje, i običaj je bio da se ne odmiče daleko od svoga gospodara.Ukraj kule, s istočne strane, oslanjajući se uza gradski zid, bila je malena vlasteoska crkvica Svetog Tome, krsnog imena Gvozdenovićevog.Nešto je zgrada, za poslugu i za stran svet, bilo i izvan gradića.Prazan prostor u gradiću bio je zasađen odabranim voćem, orasima, kruškama, jabukama, šljivama, trešnjama i dunjama.Hlad njihov i zelena trava ispod njih zamenjivali su salone u letnje doba.Na lepom sunčanom mestu nalazio se i ružičnjak, familijarni dvorski vrt s raznim cvećem.Na zgodnom mestu ispred gradića bilo je potecište , mesto za trke i ostale junačke igre, na kome su se muškarci iz vlastelinove i iz ostalih kuća po vas dan igrali i zabavljali. Niže dvora, u selu Pločniku, imao je manju svoju kuću vlasteličić Janko Pletikosić, koji je stalno živeo nedaleko odatle, u selu Točanima, s druge strane Toplice.Pletikosić je bio mlađi komandanat jedne čete Gvozdenovićeve u vreme rata.Osim vojničke službe pod komandom Gvozdenovića, on je još za neke rabote bio dužan pomagati svome velikom vlastelinu, za one naročito koje su bile hitne prirode, kao što je žetva, kosidba, kupljenje sena i branje vinograda.Inače je od svojih ljudi Pletikosić imao onu uslugu koju je imao i veliki vlastelin po običajima onoga kraja za vlastelu i za njihove merophe.Otroci ili robovi, koliko ih je bilo, bili su isključna svojina njihovih gospodara, onako isto kao domaća životinja, volovi, krave ili ovce. Nije laka stvar upravljati tako velikom kućom kao što je bila kuća vlastelina Vitomira Gvozdenovića. Gvozdenović se kao domaćin o mnogome sobom starao.Na njemu je bilo svekoliko naređivanje o obradi njiva, vinograda, voćnjaka i vrtova.On je imao da se postara da su puni i ambari i podrumi, da u riznici ima blaga i da je nabavljeno sve što domu treba sa strane.Na njemu je bilo da odredi meropaškim kućama svojih sela koje će kad dvoru nositi drva, koje će luč. koje će poći da ponesu iz trga iz Bele Crkve, iz Prokuplja, ili iz Niša što bi on za kuću nabavio.Na njemu je bilo da odredi između svojih otroka (robova) koji će vršiti dvorbu u vlasteoskoj kući i u dvorištu, pod glavnim zapovestima njegove žene, gospođe Krune.Na Gvozdenoviću je bilo da svekoliko to osoblje, a bilo ga je ne malo, osobito ako je u dvoru bilo gostiju, drži u redu i u poslušnosti svojom gvozdenom rukom.Na njemu je, na posletku, bilo glavno staranje o bojnim i o ostalim konjima i o ergelama, kojih je imao nekoliko u svome prostranom vlastelinstvu. Vođenje doma, s dužnostima gostoljublja i rasporedom poslova u samoj kući, bilo je na njegovoj ženi, gospođi vladici, kako se u ono vreme zvala vlastelinka.Gospođa Kruna Gvozdenovićka, kako ćemo mi da je zovemo po današnjem našem načinu, imala je po ceo dan pune ruke posla, u mlađe doba oko kuće i oko dece, a u starije, kad su se deca već podigla, oko kuće tim većma što je i kuća, svojim ugledom, rasla i odmicala. Od zimnjih dana, kada se valjalo brinuti za ugalj u mangalima (arulama) i za drva na ognjištima, pa do kraja jeseni nisu prestajali gospođini redovni poslovi.Ako veje sneg s Jastrepca ili s Kopaonika studenih zimskih jutara, valjalo se gospođi postarati da svuda po ognjištima gore drva, da su po sobama u dvoru rano izneseni mangali, da su naložene peći, gde je peći bilo.U ono vreme i sama su gospoda živela grublje i prostije nego danas i manje su osetljiva bila za klimatske promene.Momci su trčali da svako jutro po redu obave sve što treba, makar kakvo vreme osvanulo.Od zime su se ljudi više branili kožuhom i toplim odelom nego pećima i vatrom.Ložila se vatra, da se ljudi mogu ogrejati, pa da opet posle zebu.U dve tri sobe u dvoru ozidane su velike peći od gline s lončićima za vrlo veliku zimu, za bolesnike i za malu decu. Čim bi nastalo proleće, na gospođi Kruni bi bilo da sve očisti i u red dovede.To se radilo redovno s početkom časnog posta.Na čisti ponedeonik se vršilo čišćenje kuhinje, sudova i kuće, od mrsa.Za tim je sledovalo i ostalo, eda bi se od svuda očistili i pouklanjali tragovi zimnjega blata i nečisti. Kad bi nastalo vreme sejanju, i opet je imalo dosta što je padalo na gospođu Krunu.Njeno je bilo povrće i cveće, i na njoj je bilo da izda sve naredbe o vrtu kako u dvorištu u gradiću i kod kule, tako i na drugim mestima gde su sejani kupus, krastavci, dinje i lubenice, rotkve i ostalo.Na gospođi Kruni je bilo spremanje o uljarima i pčelama.Na zgodnim mestima, pokraj cvetnih livada i zelenih pašnjaka, pored lipika u gori, među voćem i njivama, Gvozdenović je imao naročite uljarske meropaške kuće, koje su bile naročito oproštene od svake druge rabote, da bi potpuno vršile jedinu svoju dužnost da neguju pčele i dase brinu o proizvodnji meda i voska.Med je u ono vreme zastupao današnji šećer, koji je onda bio vrlo skup i redak, ali i slađi nego danas.Otuda ono u narodnoj pesmi „Slađi je šećer od meda!“ Gospodskoj, gostoljubivoj kući, kao što je bila Gvozdenovićeva, meda je mnogo trebalo.Isto tako i voska, jer su voštane sveće upotrebljavane u gospodskim kućama i u crkvama.Osim toga vosak se izvozio kao skupa trgovačka roba za inostranstvo.Naročitim robinjama bila je dužnost da se brinu o vosku i o svećama potrebnim za kuću i za baštinsku crkvu pokraj kule. Kad bi u leto počelo stizati voće, na gospođi Kruni je bilo da naredi da se voće bere i pribira, suši, ili u medu kuva i ostavlja u naročitim loncima i ćupovima. Taj se posao produžavao preko celoga leta, do pozne jeseni.Red se počinjao trešnjama, višnjama i jagodama, da se završi žutim, mirisavim dunjama i šljivama.Ove su se poslednje na više načina obrađivale.Pa kruške i drugo voće koje se metalo u burićima u turšiju, ili od kojega se pekmez kuvao i ostavljao za zimu, završavali su ovaj red. Osim ovoga velika je vrsta teških poslova vezana bila s mlekarnikom, sa sirom i maslom, koje su vlasi donosili s planine.Tu je išla briga o domaćoj muži stoke i o mleku koje se razlivalo u karlice i s kojega se kupio i solio domaći skorup, ili koje se kiselilo.Odatle su se crple mnoge poslastice onovremenog vlastelinskog stola. Pa svakidašnja hrana svekolikoga toga sveta raznoga reda, koji je u dvoru živeo ili slušao!Staranje svakoga jutra za brašno, za hleb, za meso, ako je mrs; posebno staranje za vlastelinski i za seljački sto u dvoru.Svako jutro je valjalo narediti šta će se spremati za oba stola, eda bi se nahranila i gospoda i mnogobrojna posluga njihova.Sve je to bilo takođe na gospođi Kruni i na njenom ženskom osoblju, koje je ona, za svoju službu naročito odbirala iz meropaških i iz otročkih kuća.Oni otroci koji su umešni bili i koji su se domaćoj službi svikli kako treba, ostajali bi u dvoru do svoje smrti ili do svojega oslobođenja, koje se vršilo o velikim praznicima ili prilikom velikih porodičnih veselja u vlasteoskoj kući, kao što je udaja kćeri, ženidba sinova, rođenje dece ili unučadi. Naročitu su brigu u dvoru donosili svi praznici.Tom prilikom bi služila domaća baštinska crkva, i kuća bi bila puna gostiju iz daljih krajeva vlastelinstva.A proslava krsnog imena domaćinovog, Svetoga Tome, obavljala bi se svake godine s velikom svečanošću i gozbom.Vlastelin bi na taj dan oblačio svoje svečano vlasteosko ruho, pasao sablju i zlatni pojas i ogrtao se bogatom hazdijom.Njegova žena, gospođa Kruna, i deca njihova, oblačili bi se svi u svoje najlepše i najsvečanije ruho.S takvom se svečanošću išlo u baštinsku crkvu, na kojoj bi toga dana često služio episkop toplički iz Bele Crkve. Veliki vlastelin Vitomir Gvozdenović brojao se među najznatnije i najviđenije ljude u ondašnjoj Srbiji.U vreme o kome govorimo — 1451 — mogao je imati blizu pedeset godina.Najstariji mu je sin Kojadin bio preturio dvadeset godina.Mlađa mu ćerka Milja primicala se svojoj dvadesetoj godini, i bila je u napun veka za udaju.Još je bilo u Gvozdenovića dva sina i jedna devojčica od pet godina.Sam Gvozdenović bio je vrlo krepak čovek, u najboljem zdravlju.On je držao mnogo na ono što se o njemu misli u narodu, i starao se, svima sredstvima, da izazove što bolje ocene.Kao veliki starešina vojnički, on je bio oštar u iziskivanju vojničkih dužnosti, ali je umeo da tome da oblik blag i snishodljiv.Držeći u svojoj ruci sva duševna raspoloženja, i zadovoljstvo i ljutinu, on je pokazivao od svega samo onoliko koliko je nalazio da treba da pokaže, nikada onoliko koliko bi bilo u stvari.Isto to je bilo i spram seljaka i ostalih potčinjenih.Od njih je on tražio ono što njemu treba.Za ostalo nije se brinuo nimalo.Za male stvari nije nikada podizao viku, niti ih iziskivao baš do kraja.U njega nije bilo ni reči prekora za ljude iz njegova područja koji su pijančili ili lenjstvovali, ili u neredu držali svoju kuću, ako su samo odužili njemu njegovo, u koliko je on nalazio da to treba da se učini.Preko onoga što je on nalazio da se njega tiče, nije on dalje išao.Ništa nije mario ni kako ljudi među sobom žive, ni kako terete među sobom raspoređuju.S toga sebičnost njegovu niko nije opažao, i opšte je mnjenje bilo da je vlastelin Gvozdenović vrlo dobar čovek, blag za narod i milostiv.U crkvu je išao o praznicima kad i narod.Onda bi oblačio svoju svečanu vlasteosku haljinu, kao popovsku, do članaka, i opasivao svoj zlatni vlasteoski pojas i ogrtao se „kolastom azdijom“, okruglim skupocenim ogrtačem, i pasao svoj mač.Inače se za crkvu nije nimalo interesovao.Njegova žena, vladika Kruna, uvek bi ga pratila u crkvu, oblačeći takođe svoju svečanu anteriju i mećući na se svoj zlatom iskićeni zubun i svoj nakit.Ali je ona više polagala na crkveni red i na crkvene obrede.Ona je sa domaćim sveštenikom starala se kako o hrišćanskom vaspitanju svoje dece, tako i o potrebama baštinske crkve i o dužnostima spram drugih velikih crkava u Gvozdenovićevu vlastelinstvu.Ona bi Gvozdenoviću napominjala te dužnosti; bez nje bi on na njih lako i zaboravio, toliko je u srcu svome malo za njih mario. U svemu pozitivan i kombinator, hladan i proračunjen, Gvozdenović je imao vrlo tamne poglede na tadašnju srpsku politiku.Kao i drugi trezveni ljudi onoga vremena, Gvozdenović je posle boja na Zlatici, 1443, posle Segedinskog Mira 1444, posle pogibije kralja Vladislava na Varni, 1444, i posle poraza Janka Sibinjanina na Kosovu, 1448, video da Srbija kao država živi na belom hlebu i da od nje nema ništa.Njemu se činilo da je sve vezano za život staroga despota Đurđa, i da će se sve skršiti kada despot oči sklopi, što je moglo biti svaki čas.S toga on naročito nije bio uz one, koji su još računali da se Srbi ipak mogu Turcima odupreti i koji su držali da se srpski poslovi mogu evropskom i zapadnjačkom pomoću isplesti iz tadašnje teške krize.Baš zato što je prema svojoj veri bio manje više ravnodušan, nije nimalo mario za zapadnjake, koji su mu njihovim bigotizmom i velikom odanošću k svojoj veri bili odvratni.On je hladno gledao u veliku budućnost Turskoga Carstva, očekivao je velika turska osvojenja, i divio se njihovom redu i njihovom životu, samo što je to činio više u sebi, čuvajući se dobro da to na vidik iznese.Pošto je u Drenopolju sam bio pri početku vlade novoga sultana Mehmeda II, imao je prilike da o novom sultanu sazna mnoge po Turke vrlo povoljne stvari, i on je potpunce delio mišljenje despota Đurđa, da nova vladavina u Turskoj ne obećava ništa dobro za jadnu, više od pola propalu Srbiju.Prema toj kobnoj slutnji koja je u njemu bila i prema njegovoj kombinatorskoj naravi, prema velikim interesima koje je on imao da brani, njegov se turkofilski optimizam iščauravao katkad i odviše povoljno prema Turcima, da ga je on sam morao kriti, dobro razumevajući da mu tada nije vreme.Sve se to u njemu prilikom poslednje misije još većma utvrdilo boravljenjem u Drenopolju i općenjem s vrhovnim turskim krugovima. Kao glavni vlastelin u Toplici, Gvozdenović je imao da predvodi doček carice Mare u manastir Svete Bogorodice.Na čelu dočeka imao je biti toplički vladika Venedikt s mnoštvom sveštenika i kaluđera.Što se tiče naroda, nešto glas o tome dolasku, a nešto Gvozdenovićeve poruke i lepo vreme digle behu ceo Kopaonik i Toplicu ka Beloj Crkvi.Već od Pločnika put je sav bio zauzet narodom, a oko Nemanjinih crkava pekli su se jaganjci i igralo je kolo od ranoga jutra. Kad objaviše da se visoki putnici primiču od Prokuplja, zazvoniše zvona i na manastiru Svete Bogorodice na ušću Kosaonice i na manastiru Sv. Nikole na ušću Banjske, u kom je bila episkopija.Narod je radosnim klicima susretao caricu i njene roditelje.Pred caričinom nosiljkom jahao je despot Đurađ, čovek visok, u dubokoj starosti, s dugačkom belom bradom i kosom, s kalpakom na glavi, ogrnut hazdijom, koja se oko njega na proletnjem vetru lepršala.Na despotu je bila dolama zlatom izvezena.O bedrima mu je visio mač o zlatnom pojasu.Oko njega su jahala dva turska bega, Ibrahim-beg i Hasan-beg, od visokih turskih familija.Za njima su u nosiljci nošene despotica Jerina i carica Mara.Za njima su išli dvanaest turskih činovnika, upućenih da otprate i smeste caricu Maru, sa dvadeset i više dvorkinja i momaka.Iza njih su išla vlastela velika i mala i despotovi činovnici. Na mestu gde se put savijao od glavnog puta na levo za manastir Svete Bogorodice čekao je despota i caricu Maru toplički vladika Venedikt s krstom u ruci.Za njim je bilo mnogobrojno sveštenstvo, kaluđeri iz okolnih manastira i sveštenstvo iz okolnih crkava. Kad despot sjaha da poljubi u ruku vladiku , despotica i carica Mara siđoše takođe svaka iz svoje nosiljke da se poklone sveštenim licima i da episkopa poljube u ruku.Kao vrhovni domaći vlastelin, Gvozdenović se nalazio u blizini. Na ulasku u manastir Svete Bogorodice čekala je caricu igumanija Anastasija, sedinom ukrašena starica sa desetak kaluđerica u njihovom crnom ruhu s prevesima.Igumanija odvede despota, despoticu i caricu u crkvu, gde je vladika Venedikt čitao molitvu dobrodošlice i dao blagoslov visokim putnicima. Carica Mara je bila ushićena, što je mogla slušati zvuk zvona i uživati u crkvenim paradama.Ona je klekla pred ikonom i u suzama se zahvaljivala Bogu što se smilovao da je vrati u domovinu čistu i neoskvrnjenu kao što je i otišla.Zavet, mnogo puta ponovljen u samoći drenopoljskog dvora, da će godine života, što bi pretekle kad se to ostvari, pokloniti Bogu i službi njegovoj, sad je na novo ponavljala u hramu svoje praroditeljke, Nemanjine Anastasije.Po tom se povukla na odmor u spremljene za nju ćelije, pošto njezin dvorac još nije bio potpuno spreman, i imali su da ga dovrše i nameste ljudi koje je sultan naročito za to poslao iz Drenopolja i koji su već bili tu. Turske dostojanstvenike odveo je Gvozdenović u Belu Crkvu, pa ih je, posle odmora, pozvao u svoj dom, gde ih je naročito gostoprimstvo očekivalo. Despot Đurađ i despotica Jerina odseli su u Beloj Crkvi. Čim se despot odmorio, javiše mu dubrovačke poslanike, Ranjinu i Gundulića.U Dubrovniku se odmah čulo kakav je način uzeo novi sultan Mehmed prema despotu, i Općina se požurila da prva pozdravi tako sjajni povratak kćeri starome despotu.Poslanici su nosili poklone za caricu Maru, skupocene svile i kadife, i javili su se najpre despotu kao starome prijatelju da upitaju kakvim se načinom može izaći pred caricu.Despot ih je uputio na Gvozdenovića i na Ibrahim-bega.Kako je sultan, zbog carice Mare, i neke zemlje povratio despotu, Dubrovčani su mislili da nastaje velika ljubav među despotom i Visokom Portom i starali su se da se izveste mogu li računati na pomoć despotovu. — Pravim prijateljima se govori iskreno, napomenu despot.Ja ne mogu misliti da će uticaj Srbije toliko porasti kod novog sultana i na Visokoj Porti.Javite knezu dubrovačkom, mome mnogo poštovanom prijatelju, da do novog pogoršanja sve ostaje kao što je.Ovo što se vidi spolja nije nego gola varka. — Ali za Boga, reče Ranjina, sultan je ipak veoma sjajno pokazao svoju naklonost prema vama.Sjajni način, kojim vam vraća vašu dragu ćerku, caricu Maru, ne može biti da ništa ne znači. — Plemeniti prijatelju, odgovaraše despot, ne sumnjajte o ovome što govorim.Vreme će pokazati istinu mojih reči.Bez sumnje ne mislite da moje reči idu samo na to da me odbrane od usluge koju bih vam učinio.Budite uvereni, ja se od toga nimalo ne branim.Sve ću učiniti što vi želite, i milo će mi biti da vam pomognem u čem želite.Moje ocene se tiču opšte politike i skorašnje budućnosti. Dubrovački delegati i despot nisu polazili u svome umovanju s iste tačke, pa se očevidno nisu razumevali.Njihovo prijateljstvo i njihove mnogobrojne veze nisu toga radi ništa pretrpele.Po tom su govorili o trgovačkim poslovima i o sitnicama u bliskim rudnicima u Novom Brdu i u Trepči, i o trgovačkim dubrovačkim kolonijama u Vučitrnu i u Prokuplju. Posle toga pred despota su izašli neki ljudi iz Skoplja, koji su se onde bili desili.To su bili jedan kaluđer i neki trgovci, koji su putovali dalje, pa su se onde zadržali čujući da će despot doći, da ga pričekaju. Oni su uveravali despota, da znaju pouzdano kako su došle zapovesti od novog sultana, da se najveća pažnja obrati na red u vojsci i u vojničkoj službi; da svi moraju biti uvek spremni da se mogu krenuti čim bi zapovest došla i da se nikome nikakvo pravdanje neće primiti.Najtačnije se moraju vršiti sve zapovesti.Najoštrije kazne upotrebiće se bez pogovora i bez oklevanja protiv onih koji bi se uhvatili u neispravnosti ili u neposlušnosti.Naročito je naređivano upravnicima, da upotrebe sva sredstva, kako bi o tome izvestili što pre sve vojničke starešine i vojnike.Iste takve su oštre naredbe došle za čuvanje granice spram Srbije, za pažnju na putnike, na carine, itd. Despot upita kaluđera kako su sad turske starešine naspram crkava i manastira, sveštenika i naroda. — Ne mogu ti lako kazati, odgovori kaluđer; hoće da se pokažu trpljivi spram nas, ali im to rđavo ide od ruke, pošto to u stvari nisu.Krivo im je što često zvonimo, kao da to zavisi od nas.Krivo im je što često služimo.Nepovoljni su im hrišćanski praznici i skupovi. — Pa čim pokazuju tu svoju zlu volju, upita despot. — Rečima, psovkama, namrgođenošću, prekorima kad ko u njih kakva posla ima.Prebacuju svakome da ne umemo da izađemo iz crkve kad u nju uđemo i da oko obreda svoje vere suviše dangubimo. — A što im je nepovoljna hrišćanska odanost svojoj svetoj veri, napomenu despot, kad su oni sami svojoj poganoj veri i zabludi tako fanatično odani? — Na to oni ne pomišljaju.Jednako nas kore, što žalimo za svojom vladavinom.U boju ste je izgubili, što je žalite, govore nam svaki dan.Našu veru svud služi sreća, govore nam dalje, jerbo je bolja od vaše.Što se ne ostavite vašega Ise, pa ne pođete jedanput za pravim prorokom Muhamedom i za jedinim Bogom?Vi jednako mislite na despota.Ali će despota sultan uskoro opet isterati, kao što ga je već jedanput bio isterao.I onda će Srbiju nanovo obratiti u pašaluke, kao što ju je onda bio obratio. — Ali, bez sumnje, to niko ne veruje; narod sigurno drži svoju svetu veru nepokolebljivo, reći će despot, ali bez punog pouzdanja. — Previsoko ti despotstvo, odgovori kaluđer, to ne možemo, na žalost, potvrditi do kraja.Sve su češći slučajevi da se ljudi odriču svoje praotačke vere i da primaju islam.Nedavno su, eto, to učinila dva vlastelina iz Tetova, da bi u turske državne vlasti imali veće poverenje.Osim toga nedavno nam neznano pogibe Cvetko Vidaković iz Kratova, dobar trgovac, veliki narodoljubac i prijatelj crkveni.Misli se u narodu da je izgubio život što se zauzimao za crkvu i za narod. Despotu se namrači lice.Nije to prvi put tada čuo, ali mu se opet otiskoše dve suze niza staračke obraze.U tom uzbuđenju otpusti ljude iz Turske koji su s njim govorili. — Da, govoraše on za se, to je neizbežna sudbina.Kad se izgubi država, ide s njom i narodna svest, i vera!O jadni narode srpski!Hoće li gde biti kraja tvome stradanju i tvojoj propasti?Nije, zar, Bog sudio da te s lica ove zemlje sa svim nestane?Gospodi pomiluj!Gospodi pomiluj! Despotu po tom javiše upravnike dobara i rudnika iz Trepče i iz Novog Brda, kojima je ranije poručio da mu se jave, kad dođe radi dočeka carice Mare u Belu Crkvu, pošto nije daleko, i da ponesu novaca, koliko se zastalo. Iz Novog Brda je došao upravnik rudnika i ceke (kovnice).Kad je ulazio k despotu, momak je za njim uneo dve džakuljice i ostavio ih pored despota. Stari despot pogleda džakuljice i pružajući ruku upravniku, pitaše ga: — Jesu li to dinari iz nove ceke, što su nam je nabavili Dubrovčani? — Jesu, previsoko ti despotstvo.U jednoj su novi dinari, a u drugoj novi polutaci. — Kako radi nova ceka? — Mnogo bolje i brže nego stara, previsoko ti despotstvo.Ovde imate u svakoj džakuljici po 20 litara kovanoga novca. Despot pokaza volju da vidi novac, i upravnik se požuri da mu odreši džakuljice.Despot zagrabi rukom najpre iz jedne pa onda iz druge džakuljice nov novac, koji se blistao, pa ga gledaše s tužnim zadovoljstvom.U glavi su mu se vrzle misli o nedalekoj smrti njegovoj i o smrti njegove države, i pomišljaše kako se, može biti, poslednji put sad naslađava ovim zadovoljstvom, prevrtanjem novoga novca u rukama. Despot je, po tom, uputio upravniku mnoga pitanja o granici, o trgovačkim vezama sa Skopljem i s Prizrenom, o dubrovačkim trgovcima i o stanju naroda.Odgovori su bili da svuda ljude pritiska nespokojstvo, neizvesnost, i da to jako smeta svima poslovima.Svakome je bilo u glavi kako se sprema neka velika promena, i svaki je želeo da se ona što pre svrši, da više ne smeta.Granica je bila neprestano nemirna, i glavni izvor nespokojnih glasova dolazio je otuda, iz Turske.Tamo se otvoreno govorilo kako ovako dugo trajati ne može i kako sultan treba što pre da zauzme despotovu zemlju, pa da istera granicu na Dunav.Pošto je sad nov sultan nastao, i pošto se o njemu govorilo da nije od običnih ljudi, svi su očekivali da će on ispuniti ta živa očekivanja. Upravnika imanja i rudnika iz Trepče, despot pitaše o stanju kuća i imanja i o poslu u rudnicima, o broju radnika i o prodaji izrađene rude.Pošto je u Trepči sahranjena majka despotova, gospođa Mara, stari despot raspitivaše o njenom grobu i o službi koja se, po njegovoj naredbi, na grobu činila o danu smrti, o krsnom imenu i o velikim praznicima. Po tom je despot, znalačkim okom, pregledao račune koje mu je upravnik podneo, naredivši da se novci polože činovniku kojega je za te stvari uza se vodio. Lep jesenji dan naginjao je zarancima u bogatoj dolini Toplice među Prokupljem i Pločnikom.Putem uz reku jahaše jedan konjanik.Odelo na njemu beše srpsko, vlasteosko, konj zelenko pod njim arapskoga soja, kao oganj živi. Pred jednom raskrsnicom seosko stado i pred njim pastir.Ovce iđahu mirno, pastirče veselo duvaše u sviralu nekakvu veselu narodnu igru.Moglo mu je biti oko petnaest godina. — Čuješ, dijete, povika putnik vlastelin nekakvim tuđinskim naglaskom, možeš li mi kazati je li ovo župa Vitomira Gvozdenovića i kuda je put u njegove dvore? Putnik je znao da negde treba s glavnoga puta skrenuti k severu, pa je mislio da li to nije na toj raskrsnici. Pastirče kome se on obratio samo se nasmeja na to njegovo pitanje. — Doista si iz daleka, odgovori ono, kad ni to ne znaš. Pa ga stade meriti od glave do pete. — Hoćeš li kazati, poče onaj ljutito.Ako ne kažeš, sad ću te bičem. I stade tražiti bič iza sebe na sedlu. Pastirče samo razrogači oči na nj, ali se okrete brzo, uspuza se kao veverica uz jednu stenu, i ozgo — gde mu se ničim ne mogaše dosaditi — poče se plaziti i smejati na putnika. Putnik, opet, psujući na nekom nepoznatom jeziku, ožeže konja i ode dalje, a pastirče osta gledajući za njim sve dok se i poslednji pramen magle od njegova zelenka ne izgubi u daljini. — Svetska luda li je, Turčin li je, govoraše pastirče samo u sebi.Budala, ne zna Gvozdenovića dvor, a u nj bi i naša seoska krava pogodila! I kao da ništa nije ni bilo, ode dalje za ovcama. Nepoznati putnik zapita druge, i posle kratkog vremena stiže kud je naumio. U Gvozdenovića je u taj mah bilo puno gostiju.On je slavio Svetoga Tomu.Putnik se javi momcima, i kaza im nekoliko reči, po kojima ga je valjalo prikazati gospodaru. Na skoro se javi sam Gvozdenović da prihvati iznenadnoga gosta, koji, čekajući ono nekoliko sekunada, s pouzdanjem sukaše dugačke crne brke i brisaše maramom znoj s čela.Konja mu odvedoše u konjušnice, a njega sam Gvozdenović uvede na jedna mala vratanca u osobito odeljenje dvorca. — Ti si, dakle, dvornik čestitoga padišaha što si moj dom udostojio počasti da mu na podove streseš prah s obuće tvoje.Silna li je milost padišahova, kad šalje sluge svoje s ljubavlju onamo gde može mačem sve pokoriti ili upropastiti, reče Gvozdenović, duboko se klanjajući pred preobučenim Turčinom. — Ja sam, čestiti Gvozdenoviću, reče Ibrahim-bej.Ja ti nosim pozdravlje od čestitoga cara da pomogneš ne bi li se na miru svršilo što sabljom i krvlju može biti u svaki trenutak, kad se sultanu prohte. Uzgred da kažemo da je Gvozdenović prilikom poslednje njegove misije u Drenopolju pristao na poverljiv predlog velikog vezira, da mu on može od vremena do vremena poslati svoga čoveka po izveštaje.Tome čoveku je Gvozdenović imao tom prilikom i da odgovori na pitanja sultanova, koja bi mu taj vezirov čovek usmeno saopštio.Prvi put je tada. bilo da taj vezirski i sultanski čovek dođe Gvozdenoviću.I ma koliko da je kuća Gvozdenovića velika i navikla na goste, ma koliko da je Gvozdenović bio umešan i izvežban u ophođenju, zla savest mu ne dade da se brzo razbere u načinu kako da primi novoga gosta.S toga odluči da ga ne vodi u dvoranu među goste, nego da ga primi od njih zasebice. Momci donesoše pred Ibrahim-beja čitavu sofru raznih ponuda za posluženje, i jela, i vina, i medovine. Odlučivši se da novoga gosta ne vodi među ostale goste svoga krsnoga imena, Gvozdenović, s mnogim klanjanjem, ispriča novome gostu kakav mu je praznik toga dana.On mu reče kakve je goste, njega radi, na kuli ostavio i objasni za što ga ne prima drugojačije.Čujući to Ibrahim-bej stade sa svom svojom istočnjačkom uglađenošću moliti Gvozdenovića da na nj i ne misli, kao da nije tu, dokle god se ta domaća svečanost sa svim ne svrši.Tako ga Gvozdenović ostavi, preporučivši svome najveštijem momku da bi mu naročito na usluzi bio. U taj mah gosti su taman bili pri trenutku kada treba napiti u zdravlje domaćinu i njegovu krsnom imenu. Uvrh sofre, koja je bila postavljena na kuli, sedeo je vladika iz Bele Crkve, gospodin Venedikt.Do vladike je sedeo arhimandrit Kalistrat, iguman manastira Svetog Nikole u Beloj Crkvi. Čim se lukavi Gvozdenović ozdo vratio, vladika usta, napi u zdravlje domaćinu i krsnom imenu i otpeva tropar Svetoga Tome.Svi gosti otpevaše Mnogaja ljeta !Svi se ižljubiše s domaćinom i čestitaše mu. Pošto je Gvozdenović s peharom u ruci zahvalio episkopu i napio njemu i gostima, momci su žurili se da opet napune ispražnjene pehare.Gvozdenović se onda na novo diže da nazdravi čoveku najpopularnijem i najčuvenijem onde među njima, arhimandritu manastira Svetoga Nikole, Kalistratu. — Braćo i gospodo, moji dragi gosti i prijatelji, otpoče rečiti domaćin, ovu kupu da pijemo u zdravlje našega prečasnoga oca, arhimandrita Kalistrata, našega opšteg i mnogo cenjenog učitelja.Hvala ti, prečasni oče, što si zrakom tvoje uzvišene vere i nauke, kojim te nadariše tvoji trudi, Božjim duhom nadahnuti, obasjao i moj smerni dom.S tobom se u moju kuću uselio nov Božji blagoslov.Naš narod štuje učitelja kao i roditelja.Ti si, oče Kalistrate, tvojom plemenitom naukom usadio koren svega čestitoga i dobroga u moju decu, u moga prvenca Kojadina.Bog milostivi neka sasluša tvoje molitve, neka ispuni tvoja nadanja, neka navrši tvoje najtoplije želje, jer su te želje samo na spasenje veri i narodu. Gosti opet iskreno zapevaše Mnogaja ljeta ! — Bog te saslušao!Da Bog da sve tako bilo!Amin da Bog da! odgovori drugi jedan vlastelin, koji je sedeo suprot Gvozdenoviću, pa sad beše skočio i kucaše se svojom kupom s njim i s arhimandritom. — Amin da Bog da! glasno povikaše svi gosti. Videći opšti odziv i priznanje, arhimandrit Kalistrat zamoli episkopa Venedikta, svoga starešinu, za dopuštenje i usta da se zahvali.Svi se ućutaše. — Božji blagoslov nek je na vama, progovori arhimandrit.Svaka dobra reč, kojom mene pozdravljate, ukras je crkvi kojoj služim.Nikada s vaših domova ne slazila blagodet duha gospodnjega!A vama neka je preporučena crkva i vera pravoslavna.Gospodo čestita i braćo draga, teška su vremena nastala.Sve nas čekaju teška iskušenja.Neka Bog svakoga podrži u teškim trenutcima koji čekaju svakoga od nas.Neka Bog bude svakome milostiv! Gromovito Amin da Bog da! još jedanput zatrese ogromne zidove Gvozdenovićeve kule i odjekivaše na sve strane po dvorištu.Momci su živo sekli s ražnjeva pečene prasce i jaganjce i raznosili na trpezu.Malo dalje, žene, naročito vešte gibanici, držale su na suprašci gotovo svoje testo, da se može vaditi na velike srebrne tanjire i iznositi pred goste.Na uzvišenom mestu sa strane gostima sedela su dva guslara, Milojko, s kojim ćemo se poznati malo dalje, i još jedan.Milojko je pevao o caru Stefanu, a onaj drugi o kralju Dečanskome i o boju s Bugarima.Gosti su slušali s naročito velikom melanholičnom pažnjom. Svi Gvozdenovićevi gosti nisu mogli stati za paradnu veliku sofru na gornjem boju kule.Tu su bili samo najodličniji.Služene su još dve tri sofre u avliji, na kojima se gostio mlađi svet, koji je ručak u brzo svršavao, pa se žurio potecištu, ili kako bismo mi danas rekli, trkalištu, na poljicu ispred gradića, gde je takođe bilo izneto jedno bure vina za one koji bi piti hteli.Tu na potecištu igrale su se sve viteške igre onoga vremena.Red je držao jedan stariji vlastelin iz susedstva.Najpre je bilo nadstreljivanje, za one koji su za to veštine imali.Jedan je zaista ustrelio kroz beočug jabuku, koja je, u istom pravcu, dalje bila na koplje nataknuta.Kad je nadstreljivanje završeno, došle su na red igre na konju.Mladi momci su u trku konjskom bacali napred svoj kalpak, pa su ga rukom hvatali, ne puštajući da na zemlju padne.Ili su kopljem u trku konjskom skidali halku sa stupca, na kom je bila okačena.Posle su nastale trke konjske, pa trke pešačke, pa preskakanje, pa bacanje kamena s ramena.Sva se omladina iz okoline bila sakupila na te igre, i tu je, na potecištu, išla vreva, galama i veselje kao na kakvom crkvenom saboru.Pri odmorima se i tu uz čašu vina mogao čuti guslar Milojko, koji je neko vreme i gospodi na kuli svoje pesme pevao.Gospoda na kuli su ga slušala na svoj način; omladina je ovde visila o njegovim rečima, gutajući svaku reč i svaki slog njezin.To je onda bilo vrelo za poznanje narodne istorije. Među tim, baš kad su momci na kulu među glavne goste unosili pečenje i gibanicu, vratar objavi dolazak novoga gosta.Bio je to Petar Stanojević, ćefalija grada Koprijana , a dolazio je po poruci despota Đurđa. Ćefalija Petar uđe u trpezariju pod kalpakom, na kom je bila perjanica sa čelenkom.I on beše opasan zlatnim pojasom, a na sebi je imao crvenu dolamu, s mačem o bedrima.U ruci je nosio svitak hartije, od kojega je o crvenoj svili visio zlatan pečat državni. Našavši očima Gvozdenovića, ćefalija Petar se pokloni, i pristupivši mu bliže pozdravi se s njime i poljubi i čestita mu slavu. — Naš previsoki gospodar, despot Đurađ naložio mi je, otpoče ćefalija, da tvome gospodstvu na današnji dan krsnoga imena lično predam ovu njegovu hrisovulju, i da ti je pročitam, pošto sam joj, po visokoj volji despotovoj, ja milosnik (izvršilac). S tim rečima ćefalija razvi povelju sa zlatnim pečatom, i pročita kako despot svome dragom vlastelinu Vitomiru Gvozdenoviću poklanja u baštinu na večita vremena, pet sela u Moravi ne daleko od grada Koprijana, za prevelike usluge, učinjene Srbiji i domu despotovu. Novo veselje zaori se dvoranom i kroz ceo dom velikoga vlastelina.Gvozdenović je bio duboko uzbuđen.Naredi momcima da pehare napune najboljim vinom koje je imao i koje je lane kupio od nekih Dubrovčana u Novom Brdu. Pošto se već primicalo veče, gosti su poustajali od trpeze i počeli se među sobom razgovarati.Neki su se spremali da polaze; neki su mislili da onde noće, pošto su bili iz daljine, pa da sutra kućama pođu. Pored svega što se s polja videlo i što se po običaju činilo, gosti su Gvozdenovićevi obuzeti bili teškom brigom.Svakoga je tištao gust oblak koji se bio nadneo nad Srbijom, kao kobna slutnja.U međusobnim razgovorima svi su priznavali da se u Srbiji ne može voditi drugojačija politika nego ona koju je vodio despot Đurađ, politika mira i pokornosti.Niko nije bio ni za draženje ni za izazivanje.Niko nije bio za to da se Srbija u politici protiv Turske udruži s katoličkim državama i s Ugarskom, ili s Jankom Sibinjaninom i s njegovom partijom u Ugarskoj, uz koju je poneko i iz Srbije pristajao.Ali opet niko nije bio zadovoljan. — Sve je lepo, govoraše vlasteličić Pletikosić, ali čime nas turski sultan obezbeđuje da će ostati sve što stoji, ovako kako je i na ovome, još samo pedeset godina?Ko god dođe otuda ispreko granice, govori drugojačije.Oni koji su nekad ovde držali sela poručuju po ljudima svojim poznanicima ovuda da će skoro doći da ih opet zauzmu.Kuda ćemo onda mi?U Skoplju i okolini Turci gone našu veru i teraju svet da se turči.Mnogi ih slušaju.U Skoplju se otvoreno govori da neće proći godina dve, pa će nestati i despota, i Srbije, i ovuda će se raširiti turski pašaluci, kao što su se onamo, južno od Novog Brda, već raširili po nekadašnjoj Kostadinovoj i Markovoj zemlji. — Pa govori se svašta, Pletikosiću, odgovori Gvozdenović, ali sve ne treba verovati.Ima sultan dosta svoje zemlje i blaga bez mere i bez broja.Od nas i od naše miroljubivosti zavisi da za dugo zadržimo ovo što je.Samo kad Sibinjanin Janko ne bi imao svojih pristalica i ovamo; kad se samo ne bi mislilo da se može povratiti ono što je bilo pod carem Stefanom.Car Stefan je bio veliki junak, ali je grešio što je mislio da njegovoj snazi granica nema.Eto vidite do čega smo došli. — Slavni i silni car Stefan! uzdahnu jedan mladić.Zašto njegova vlastela nisu bolje čuvala njegov amanet i njegove poruke?Ne bismo bili u ovom u čem smo sad! — He, mladiću, reče Gvozdenović, tebi je sve vlastela kriva, a i sam si vlastelin.I ti bi, čini mi se, rado pošao za Sibinjaninom, a zaboravljaš kako je Janko na Kosovu stradao! — Pa vidiš, čestiti gospodine, strada se, kad se dobro radi, ali za to dobro ne gubi svoje cene.Ni ovako se ne možemo nikako održati, pa ne možemo.Ja mislim uvek kosovski.Ako moramo padati i pasti, da popadamo s mačem u rukama. — Da popadamo časno, prihvati malo oštrije stari Pletikosić.Od časna pada ostaje častan i svetao spomen, koji će potomstvo držati pri svesti i pri kreposti. Razgovor među već ugrejanim ljudima poče uzimati nepovoljan obrt.Gvozdenović nikako nije mario za taj pravac.Ali u taj mah javi se stari otac Pankratije, kaluđer carice Mare, i vlastelin Bogoje Vasiljević, iz caričine okoline, određen za ličnu službu carici Mari.Čuvši kako je Sveti Toma krsno ime Gvozdenovićevo, carica Mara ih beše uputila da u njeno ime čestitaju slavu Gvozdenoviću. Razgovor se okrete na caricu Maru, koja se već od prošloga proleća nalažaše u tome kraju.Ljudi nisu mogli da se nahvale caričine dobrote spram sveta koji joj se javljao i koji je živeo u njezinome blagom području.Nije bilo bednika ni siromaha, za kojega je ona saznala, da mu nije pomoći pružila.Bolesnicima se naročito odazivala.Manastir Svete Bogorodice, zadužbina Stefana Nemanje, bio je osiromašio.Dogodilo se da mu je zemlje pootimala besna okolna vlastela, što se, u ono vreme, redovno događalo i na drugim mestima, i da su mu se ljudi razbegli.Ženska uprava u manastiru nije godila domaćinskim poslovima.Od kako je carica Mara u manastiru, pokazao se u svemu napredak.Carica je štedrom rukom dodavala manastiru iz svoga dvora, koji je, u neposrednoj blizini, odvojeno za nju bio sagrađen.Svaki dan se na vratima dvora razdavao sirotinji hlebac, a o svakom obroku, o ručanici i u veče, iznošeno je na vrata toplo jelo, koje se davalo putniku i namerniku.S toga se samo blagoslov sipao za caricu s usta siromaških.Niko nije mogao da se nahvali njene dobrote.Ona sama uživala je u crkvenim molitvama, u zvuku zvona, u pevanju kaluđerica i u lepotama službe.Kroz šesnaest godina što ih je provela na sultanovom dvoru u strahu i zebnji od gospodara i od njegovih strasnih požuda, jedva se, kao krišom, mogla, kako treba, moliti Bogu, ma da joj je sultan dopustio da drži obrede i kaluđera svoje vere u dvorcu svome.Ali je željna bila otvorenog, javnog hrišćanskog služenja Bogu, jer red nije dopuštao da ona kao sultanka izlazi na hrišćanske službe i u crkve koje su još služile u Drenopolju.Toga radi joj je proslavljanje praznika najteže padalo.Sada bi uvek išla na arhijerejsku službu u crkvu Sv. Nikole kod Bele Crkve.Još više je uživala kada je toga leta boravila kod oca i majke u Smederevu, gde se služba Božja vršila s punim sjajem, u prisustvu despota Đurđa i svekolikoga njegova dvora. Istom kad su se razišli gosti, mogao je Gvozdenović da posveti nekoliko časova svome sakrivenom gostu, Ibrahim-begu. Kad se uputio k njemu i kad se dogovarao sa gospođom Krunom o onome što za nj treba spremiti, za jelo i za noćište, gospođa Kruna ne hte sakriti da joj nije povoljan taj gost, ni način na koji je on primljen. — Ti kao da se stidiš toga gosta, Vitomire, reče ona.Ako ga se stidiš, za što ga primaš?Mogao si ga uvesti među druge goste da ga vide, pa i on njih da vidi.Ili se stidiš njega, ili se, pred njim stidiš ovih drugih gostiju, pa ne smeš da mu ih pokažeš?Ja to ne razumem. — Ti to ne razumeš i ne možeš ni razumeti, Kruno.Ti naredi što ja od tebe tražim, pa se za drugo ne brini. — Ti mi nešto mnogo barataš s Turcima.A ti znaš, kako bilo da bilo, ja za Turke ne marim. — Pa oni su nam već gospodari, reče Gvozdenović.Dok sklopi oči stari despot, a to može biti svaki čas, eto ih kao što su bili pređe.To se ne da izbeći. Gospođa Kruna se samo stade krstiti. — Sakloni, Bože!Da budem željna zvona i službe Božje kao despotova kći, carica Mara; sakloni, Bože, po sto puta!Da mi se turske hodže deru po džamijama mesto zvona i da se moram stideti svoje vere, sakloni, Bože, po sto puta! — Kruno, Kruno, mrmljaše Gvozdenović, očevidno nezadovoljan, i žuraše se sakrivenom gostu.Kruna ode da naredi što je trebalo za večeru i za noćište. Nekoliko dana posle Sv. Tome, Gvozdenović je sazvao goste u veliki lov koji se držao u šumama put Jankove Klisure.Lova je palo mnogo, i gospoda su raspoređivala, što je najlepše, za caricu Maru, za vladiku Venedikta, za Gvozdenovića dom, za Pletikosića i za oca Kalistrata. Učenici oca Kalistrata Kojadin Gvozdenović i Dragoš Pletikosić primiše se da sami ocu Kalistratu odnesu deo njegov.Lovci su se rastali u Blacu.Mladići vlastela sa svojim ljudima pođu dalje put Bele Crkve, ali ih kiša u samu noć zadrži u Barbatovcu, deset, dvanaest kilometara od Bele Crkve. Barbatovac je poveliko selo koje je pripadalo vlastelinstvu Gvozdenovićevu.U njemu su bili samo meropsi, i niti je bilo vlasteličića ni kakve vlastelinove kuće, kao što često ima, za odsedanje, za stan vlasteoskog nadzornika i za smeštaj desetka i ostaloga koječega što je pripadalo vlastelinu.Selo je bilo sasvim prosto.Seljačke kuće su bile rasturene po brdima i oko puta, koji je vodio iz Kruševca i Jankove Klisure u Belu Crkvu.Kuće su te bile malene, obično samo s jednom većom ili manjom suhotom, u kojoj je na sredini bilo ognjište.Čeljad domaća spavala su oko ognjišta.U svima je, i onda kao i sad, bio najprostiji nameštaj seoskih kuća: nekoliko lonaca i činija, naćve, kovčeg za brašno, vreće s pasuljem i sočivom, nizovi luka crnog i belog, pet šest tronogih niskih stolica, poznata oruđa za vatru, i po koja šarenica i guber.Poneka je kuća imala još i kotar ili hambar za žito, mlekarnik i još po koji naslon ili stajicu za razne potrebe, staju ili naslon za stoku, krave, telad, konja ili ovce.Ponegde su stajala kola ili dvokolice.Krovovi su bili od slame, ređe od ploče ili ćeramide.Kuće su bile obično niske.I selo je izgledalo vrlo bedno.Ređe su bile kuće sagrađene od brvana na debelim temeljačama, koje su se, po ravnom mestu, mogle i prevući volovima ili bivolima, kad se pod njih podmetnu dobro spremljeni valjci.Kad je unutra gorela vatra, spolja se sva kuća dimila kao što se visoka brda dime od magle posle toplih kiša. Selo se još nije bilo uspavalo, kad su stigli naši gosti.Još se čula po gdekoja zakasnela krava gde muče za svojim teletom. Kojadin i Dragoš upute se kući seoskog predstojnika, kojega je Kojadin znao.Njihova pratnja razmesti se po bližim okolnim kućicama.Za večeru su oni nosili što im je trebalo, a postelju im je bio spremio njihov lovački umor.Sve što im je trebalo, bilo je suho mesto na kojem će se opružiti.A to im se lako spremilo. Sutra dan, odmorivši se dobro, Kojadin i Dragoš upute se veselo svome omiljenom učitelju.Svakada im je milo bilo da ga poljube u ruku i da slušaju medotočnu besedu njegovu. Eno ih kako na krasnim konjima jašu planinom.Za njima je na jednom konju natovaren lov, a trojica momaka idu za njima, takođe na konjima.Druga dvojica nose sokolove na ruci. Izgledali su kao dva brata.Kojadin beše smeđ, vitak, tih i zamišljen; Dragoš crnomanjast, energičan, gotovo plah, kraćeg, veoma jakog sastava, već u mladosti širok u plećima.Kojadin je bio u se povučena, zamišljena nežnija priroda.Nije mnogo mario za društvo.Milovao je zaneti se u samoću i u razmatranje, milovao je tonuti u uživanje tihih ali veličanstvenih prirodnih divota.Lep izgled na planine bliske i udaljene; livade okićene cvećem; gorski vodopad bistroga potoka; kršno stenje podignuto u nebo izazivali su divljenje njegovo.U knjige je bio zaljubljen.Od njih se nije odvajao.U crkvu i na službu išao je kao stari kaluđer.Njegov drug Dragoš, u svemu ispravan prema dužnostima vere, voleo je bujan život, dobre konje, lov i besne hajke na divlje zverje. — Šta bi najvoleo Kojadine? počeće Dragoš, lagano konja jašući uza svoga druga i prijatelja, da nešto dođe anđeo, pa da ti tako pitanje učini.Znaš da ništa nema što ne bi mogli nebesnici. — Šta bih voleo?Kako ću to da ti kažem?Ja sam zadovoljan uvek onim što Bog da. — E, nije tako.Bog daje što je njemu drago.Ali ti imaš svoje misli, svoje želje. — Pa dobro, ti me dobro poznaješ.Šta misliš ti da bih ja voleo. — Lepu curu, odgovori Dragoš, očevidno zadirkujući ga, neljubljenu, rumenu, plavooku. — Hajde, Boga ti, ko te za to pita?Razgovaraj se zbiljski.Nisam ti nešto voljan za šalu. — O Kojadine, Kojadine!Ko će, bolan, sada što drugo misliti?Gle, kako je jutro!Zar ti se ne bi sve ovo što vidiš triput lepše učinilo, da ti je i ono što ti ja velim. Osmeh prelete preko Dragoševa lica.Neko srećno raspoloženje carovaše u njegovu srcu.On poigra konja, te skakutaše ispred Kojadinova zelenka, nestašno ga zadirkujući. — Pa dobro, hajde progovori, reče Dragoš Kojadinu, kaži mi šta misliš, što si se zamislio? — Šta mislim, odgovori Kojadin.Zar smem da ti kažem?Tebi je, vidim, samo do đavolstva.Zar ima, na posletku, ikoga kome bih smeo kazati? — Eto, ocu Kalistratu slobodno smeš kazati.Pa evo mene.Nismo li se zakleli da jedan drugom sve kazujemo? — Zle sam sne noćas sanjao.Znaš li, bolan, da Turci tek što nisu poplavili nesrećnu srpsku zemlju. — Pa mi ćemo se braniti. — Kako ćeš se braniti od popuštenja Božijega?Grešili smo, grdno smo grešili.Sad je na redu da mi ispaštamo grehe starih naših.O care Stefane, care Stefane, silno li si grešio! — Ti si postao zloslutni prorok. — Može biti da sam zloslut.Prorok nisam.A sluti mi se odavno što nije dobro.I to me pritiska, to me muči.Prosuće se krv nesrećnog naroda, da stare grehe pokaje.Pogoreće vlasteoski dvori; popaliće se i porušiti visoke kule i tanki čardaci.U crno će se zaviti praotačka vera.Neće biti junačke zastave, da pod njom časno pogineš, nego ćeš ili krst morati popljuvati, ili sramno poviti glavu pod sablju tursku.Zlo, veliko zlo nas čeka, dragi prijatelju! — Ko je mlakonja, čekaće da ga dave i pritiskuju; ko je junak, braniće se.Pa ćemo videti.Ko popusti, nema ni u što da se uzda.Život se gubi i ovako i onako.Kad nema druge nego da se gubi, valja ga gubiti kako je časnije i poštenije. — A šta može junaštvo bez volje Božije? odgovori Kojadin.Ako naiđe što mi se sluti da je neizbežno, ja bih se predao ne neprijatelju nego Svevišnjemu Bogu.Ako kazna i popuštenje Božije za grehe naše naiđe, ja bih najvoleo da u smernom, crnom ruhu kaluđerskom oplakujem sudbu svoga naroda s krstom u ruci.Da u poslušnosti Božijoj držim potišteni svet i da ga batrim da ne klone, da ne malakše u junačkom trpljenju.Kad se mora stradanjem i trpljenjem zadobijati bolja budućnost, ja bih najvoleo da budem pobornik svete vere i božanstvenog trpljenja.Kaplja kamen dubi.Tiha reč s mirosanih ustana može mnogo učiniti. — Sve je tako, odgovori Dragoš, ali ja tako činio ne bih.Ja se ne bih podao.Dokle ima još jednoga koji bi se borio, ja bih bio drugi.„Pomozi sam sebi, pa će ti i Bog pomoći“, veli stara poslovica.O moj dragi Kojadine, ja nisam tvojih misli.Kad bi, ne daj Bože, klonula i uništena bila narodna zastava, ja bih se odmetnuo u planinu, pa bih krvavim nožem neprestance širio misao da je ropstvo najveća nepravda.Uživao bih besnim uživanjem kad bih gledao dušmanske stanove gde u ognju gore, davao bih šilo za ognjilo, zub za zub, muku za muku.O, ja nisam za popuštanje! On uzdahnu, jer se pri samoj pomisli na zlo vreme koje ih je čekalo, bio raspalio. Ćuteći, jahali su dalje, putem kroz šumu.Na jedanput se začu zvono, i skladnim svojim glasom odjekivaše kroz planinu.Oni su se primicali manastiru. — Pobediće onaj u koga nikad neće otupeti i zarđati sablja, odgovori Dragoš. Put se spuštao niza stranu, a pred njima su se belele kule manastira svetog Nikole. U vreme u kome se zbiva naša pripovetka, inteligencija nije bila što je danas, niti je bila tako mnogobrojna.Gotovo svi obrazovani ljudi iz naroda bili su kaluđeri ili sveštenici, pošto je, u ono vreme, crkva držala prosvetu i obrazovanost u svojim rukama.Otuda su i viđeni ljudi u narodu, oni koji su duša narodna, bili iz crkvenog reda.Otuda ono veliko poštovanje prema crkvenim ljudima koje se drži do današnjega dana. Iguman manastira Svetog Nikole u Beloj Crkvi, arhimandrit Kalistrat, bio je jedan od ljudi, na koje je i udaljena okolina gledala kao na svoga oca i na svoga vođa.Oko njegove sedinama ukrašene glave lebdelo je uzvišeno opšte poštovanje.Nema nikoga viđenijeg onde i u okolini kome on ne bi bio učinio kakvu uslugu ili dao kakav spasonosan savet.A on je bio od retkih ljudi svoga vremena koji nije razlikovao vlastelina plemića i seljaka meropha.Njemu su, zaista, po svetome pismu, bili jednaki svi ljudi, i on se tako prema njima ponašao.S istom ljubavlju i s istom iskrenošću on se razgovarao s velikim vlastelinom i sa siromašnim seljakom merophom ili otrokom.Njegova blaga, božanskom milošću napojena pouka tekla je za svakoga pod jednako kao izvor čiste planinske vode u gori između kamenja i bukovih žila što gasi žeđ svakome podjednako, bio on plemić ili prostak.S toga je otac Kalistrat, kako ga je sav narod zvao, bio vezan sa svakom kućom cele Toplice.S toga su njegova osećanja bila osećanja cele Toplice; što je on mislio, ono je mislio i osećao sav narod u okolini.On je bio glas, srce, osećaj celoga srpskog naroda u onome kraju. Još detetom otac Kalistrat se odlikovao ljubavlju prema knjigama, prema crkvi i prema svemu crkvenome.Rodom je bio iz studeničkog prnjavora, i onde je na njegovu ranu mladost uticao crkveni život manastira Studenice.Tu je bio primljen među manastirske đake, i tu se naučio knjizi.Tu je i postrižen.Tu je, u mladosti, nešto počinjao i u živopisu.Pokušao je jednom da naslika Svetog Jovana, svoje krsno ime.Čitajući sve do čega je samo došao u manastirskoj knjižnici i u putnika kaluđera, pročita jedne zime rodoslove i ceo Danilov carostavnik.Danilov opis hilandarske odbrane od Španjolaca probudi mu želju, koja se i inače, ovda onda, u njega javljala da vidi manastir Hilandar.I na proleće, te iste godine, otide u Svetu Goru za Uskrs i ostane u Hilandaru pet godina.Tom prilikom dobro nauči grčki i u bogatoj hilandarskoj knjižnici načita se knjiga, do kojih nije lako bilo doći po manastirima u Srbiji.I u Hilandaru se okušavao u živopisu među monasima živopiscima, i ogledao je i da reže u drvetu, ali videći da nema dovoljno strpljenja ni dara da u živopisu i u rezbariji do nečega boljeg dotera, ostavi se sa svim tih poslova.Čitanja radi žudeo je da obiđe i da poživi koju godinu u svima velikim manastirima po Srbiji.Tako je posle Hilandara boravio po godinu, dve dana u Arhanđelovom Manastiru kod Prizrena, u Gračanici kod Prištine, u Dečanima, u Banjskoj, u manastiru Svetog Stefana i u Žiči.Kad se osnovala Resavska Škola u Manasiji, on je pošao u nju, i tu se odlikovao pisanjem i čitanjem toliko da je zaslužio naročitu pažnju i milost despota Stefana.Despot ga uzme među svoje đake (pisare) i bio bi od njega načinio velikog logoteta, da je otac Kalistrat mogao da se privikne dvorskome životu.Jedva se izmolio u despota Stefana da ga pusti opet u manastir.Tada je izabrao manastir Svetog Nikole u Beloj Crkvi, Nemanjinu zadužbinu, jedno da je bliže svome postrigu, manastiru Studenici, a drugo i poglavito da je dalje od dvora i dvorskoga života.Takav čovek bio je najbolji kandidat za vladiku i patrijarha.Zaista ga je despot Stefan svakom prilikom nudio mitrom vladičanskom.A on za to nikada nije hteo ni da čuje. Od tog vremena živeo je neprestano u manastiru Svetog Nikole u Beloj Crkvi.Tu ga je zastala i prva turska okupacija posle smrti despota Stefana; tu je preturio ratove, i despota Đurđa, i Sibinjanina Janka; tu je ostao i posle Segedinskoga Mira, a sad ni o čem više nije mislio do da tu i umre.Imao je potajnu želju da ga Bog primi u njegovom postrigu, u manastiru Studenici.I tamo su sad bila jedina njegova putovanja, sve u nadi da će mu se ispuniti ta topla želja, pošto nikome nije unapred poznato gde će ga i kad naći poslednji čas. Život kaluđerski nije bio lak u ono vreme.Svako jutro se ranilo u crkvu na jutrenje.Sva bdenija, sve službe i bogomolje nisu mogle biti bez oca Kalistrata i bez njegova učešća.Otac Kalistrat bio je u crkvi, čim bi zvono zazvonilo.Postove je postio s najvećom tačnošću.On je upravo jeo mesa samo po izuzetku.Jednoničio je skoro bez prekida.Odelo mu je bilo prosto.Ćelija manastirska, u kojoj je provodio vek, bila je u kraju manastirskog zdanja, okrenutog planini i rečici Banjskoj.Uvek se tu čulo šuštanje rečice kroz samoću noćnu.To je otac Kalistrat osobito rado imao. Nameštaj u sobi bio je sa svim prost.Tvrda postelja, zastrvena nekom ponjavicom, bila mu je odmornik.Uz prozor se nahodio jedan sto s mastionicom i kalemima za pisanje, uvek pretrpan knjigama, ma da se u srednjem veku knjižnice nigde nisu sastojale iz mnogobrojnih knjiga.Osim toga u ćeliji oca Kalistrata bila je još jedna polica s knjigama.I to je bilo sve.Velika jedna stolica s naslonima bila je jedina odvojila od nameštaja najprostijih ćelija.U njoj je otac Kalistrat, kad iz crkve ili iz sela dođe, odmarao svoje stare kosti i razmišljao o prošlosti i o budućnosti pravoslavne vere i srpskoga naroda, što je u njegovoj duši bilo jedno isto. Što je u celom veku ocu Kalistratu činilo najveću radost, to su njegovi učenici.Jedino čega se bojao, to je bilo da nauku i dobre misli svoje ne ponese u grob.On, kao kaluđer, nije znao šta je to roditeljska ljubav.Za kaluđere kažu da su sebični.Otac Kalistrat to nije bio nikad naspram svojih učenika.Čim je ko od mladih ljudi pristajao uza nj i pokazivao volju da od njega nešto nauči, on se zaljubljivao u nj kao u svoga sina, i voljno mu je i s oduševljenjem otvarao svekoliko svoje znanje, svoje misli, svoje tajne.Učenici su vladali ovim dobrim starcem, i on nije znao šta je dosta u njihovoj ljubavi i u milosti i mažnji koje je on njima činio. Od kako je u Toplici i u manastiru Svetog Nikole, otac Kalistrat je ispustio iz svojih ruku mnogo pitomaca, koji su se, kao sveštenici i kaluđeri, razišli po narodu.I svi su bili nalik na nj u svome životu i postupanju.Ali nijednog od njih nije on toliko cenio koliko dva mladića iz Pločnika, Kojadina, iz kuće Gvozdenovića, i Dragoša, sina vlasteličića Pletikosića iz istoga sela.Oni su se učili u oca Kalistrata kao vlasteoska deca, bez namere da idu u sveštenički red, s jedinom namerom da prime obrazovanost i pismenost svoje vere.Otac Kalistrat je to znao.S toga je drugim načinom upućivao njihovu nastavu, starajući se da oni čitaju ono što bi od veće koristi bilo njihovom budućem životu.Dela Đorđa Hamartola i Zonare o istoriji, koja su prevedena bila na slovenski, životi Stefana Nemanje i Svetoga Save, Rodoslov i Carostavnik o srpskim vladaocima, Zakonici careva rimskih i carigradskih i Zakonik cara Stefana Dušana, kao i Carostavnik biblijski bili su štivo, koje je otac Kalistrat preporučivao njegovim učenicima.U dugim i neiscrpnim razgovorima s njima, on im je govorio bezbrojne priče, kojih je onda puno bilo, o Nemanjićima, o kralju Milutinu i o kralju St.Dečanskom, o caru Stefanu i o kralju Vukašinu, o despotu Uglješi i o boju na Marici, o knezu Lazaru i o boju na Kosovu, o despotu Stefanu i o kneginji Milici.U očinskoj ljubavi prema ovim mladim ljudima, otac Kalistrat se nije znao umeriti.S njima je i putovao velikim manastirima.U Žiču ih je vodio da mu čitaju kraljevsku povelju upisanu u svodovima velike kule.S njima je tako čitao i povelju kralja Milutina u Gračanici, i Svetostefanski Hrisovulj u manastiru Banjskoj, i velike hrisovulje u Dušanovom manastiru Svetog Arhanđela u Prizrenu i u manastiru Dečanima.Tako su ovi mladići izučavali srpsku istoriju, i otac Kalistrat im je na primeru pokazivao šta koje mesto znači i kako se koji član razume.I Kojadin Gvozdenović i Dragoš Pletikosić slušali su sa žudnom radoznalošću bogate pouke Kalistratove o gospodi i o vladaocima srpskim isto tako kao i njegove smerne preporuke o trpljivosti, o milosrđu i o hrišćanskoj jednakosti.Crkva je, u ono vreme, imala ne malu dužnost da utoljava vlasteoski bes, da opominje na poslednji čas, i da brani slabe od pomamnih i obesnih.Niko nije većma osećao ni toplije vršio tu dužnost nego otac Kalistrat. Otac Kalistrat je baš bio izašao iz crkve, pa seđaše i odmaraše se u stolici u manastirskom dvorištu, kad unutra ujahaše Kojadin i Dragoš i njihovi ljudi.Mladi ljudi odmah poskakaše s konja i priđoše ruci poštovanoga starca, a on njih grljaše i ljubljaše u obraz.Momci se žurahu jedni da donesu stolove, na koje će gosti posedati, a drugi da njihovu podvorbu i konje smeste kuda treba. — Nisam vas odavno video, reče otac Kalistrat.Šta mi radite, deco, jeste li zdravo? — Hvala Bogu, oče Kalistrate, sve je dobro, eto smo u zdravlju, vraćamo se iz lova i doneli smo i vama deo, da biste se uverili da svuda i u svakom poslu mislimo na vas i na blagodarnost koju vam dugujemo. — Kojadine, je li ko od vas skoro odlazio do Niša ili do Prokuplja?Znate li mi što novo? — Ja sam bio nedavno u Nišu, reče Dragoš, da koješta pokupujem za kuću.I tamo sam video jednoga trgovca iz Ugarske. — Pa šta ti je govorio? — Govorio mi je da se u Ugarskoj neprestano spremaju.Sibinjanin Janko nikako ne miruje.Oni viču na despota i na nas.Govore da mi ne vodimo hrišćansku nego porodičnu politiku i da smo narodne interese poturili za ljubav ličnih računa despotovih. — Šta im daje povoda da tako govore? — Sve što mi radimo.Krivo im je i što carica Mara u nas boravi.Govore da je Srbija već u polovinu tursko carstvo i da bi trebalo despota zbaciti, Brankoviće kao izdajnike kosovske proterati, pa uzeti drugu kakvu dinastiju, ili naterati jednoga od despotovih sinova da okrene narodnom politikom, protiv Turaka. — Donekle ima pravo, odgovori otac Kalistrat, ali kud će Srbija kad je u zloj koži?Udruži li se s Ugarskom, ne može da se odbrani od katoličke prevlasti i od papske propagande.Pođe li s Turskom, sigurna je od pape, ali narodnu zastavu mora spustiti.Treće nema ništa. — Pa zar se ne može naći načina, da se od pape i od katolika odbranimo, reče Dragoš, očevidno više naklonjen anti-turskoj politici po što po to. — Kamo da može, sinko, odgovori otac Kalistrat, ja znam kuda bi ti hteo. — Ja bih hteo da lomim a ne da se savijam, da odbijam silu silom, da lomim Turčina, dokle ga traje i dokle god ima njegove zelene krpe i polumeseca. — Ali katolici, odgovori otac Kalistrat.Ti njih, sinko, ne znaš, jerbo s njima radio nisi.To je opak svet. — Zar se njima ne može ugovorima obeležiti granica, preko koje se maći ne mogu? — Ko će obeležiti granicu čoveku nevernu, nemirnu, spletkarošu?Pusti ga samo u kuću u najboljoj slozi i u najboljoj nameri, pa posle gledaj kuda ćeš.Oni svaki naš ugovor, kakav god i o čem god, smatraju kao da smo se mi njime pokorili, kao da smo se svoje vere odrekli.Njihovi delegati odmah idu na posao.Ako ugovaraš s Madžarima, uzimaju da ugovaraš s papom.Ti ugovaraš da se bijemo zajedno s Turcima, oni razumevaju da si ugovorio kao da se u isto vreme podlažeš njihovoj crkvi. — Ali oni nam pregovaraju kako je despotova politika sasvim antihrišćanska.Govore kako je despot dao reč sultanu da provede vojsku kroz Srbiju, pa da napadne ugarski Beograd.To je, oče Kalistrate, ako je istina, zaista čudnovato, reče Dragoš.Pregovaraju nam i za dvor carice Mare.U vas je, govore, već polovina turskoga dvora.Za to već znam da nemaju pravo, jerbo vidim svojim očima šta carica radi i kako živi.Ali za Beograd mi se nikako ne dopada. — Jadna carica Mara! reče otac Kalistrat.Večita stradalnica!Šta činila da činila, njom se ispiraju nečista usta, makar da je ona, sirota, čista kao anđeo. — Vidim i ja to, i mnogo žalim, reče Dragoš.Ali, oče Kalistrate, što se mešaju ta dva posla, borba s katolicima i borba s Turcima?Zar se ne može tako nekako udesiti, da se, prvo, svrši borba s Turcima, pa posle da se prihvati borba s katolicima. — Ne može, sinko, jerbo nije samo to.U toj stvari igra veliku ulogu opaka lična zavada među despotom Đurđem i Sibinjanin-Jankom, danas ugarskim kraljevskim namesnikom. — To je od poslednjih ratova, od boja na Varni, od boja na Kosovu, od Jankova sužanjstva u Đurđa. — Da, da, odgovori otac Kalistrat.Dva najglavnija i najveštija čoveka za borbu protiv Turaka u današnje vreme, despot Đurađ i Sibinjanin Janko, zavađeni su među sobom, da se nikako više pomiriti ne mogu.Vi znate, deco, da treba sloga.Nas je Srbe mnogo unesrećilo što smo posle pogibije kneza Lazara imali dinastičku borbu među kućom kneza Lazara i kućom Vuka Brankovića.I jedna i druga familija pomišljala je da pomoću Turaka uništi onu drugu.Otuda su i basne o Vukovoj izdaji na Kosovu.To se smirilo izmirenjem, ali posle dvadeset i pet godina.Dosta kasno!Danas ne mogu zajedno despot Đurađ i Sibinjanin Janko.Ali, verujte mi, deco, krivica je do Sibinjanina, i ako je junak veliki.Mi Srbi ne možemo prići na stranu Sibinjaninovu.Despot je branio interese Srbije i interese pravoslavne vere, radeći onako kako je radio.Despot drugojačije nije mogao! — Pa šta je odbranio, ako će sutra turska vojska prolaziti kroz Srbiju da napadne ugarski Beograd? reći će opet Dragoš. — Zar može Srbija dobro proći i nešto dobiti kada bi sutra Turci uzeli Beograd od Madžara? — Nesreća, sinko, nije u tome.Nesreća je što su hrišćani ipak nesložni. nespremni, neorganizovani.U svima dosadašnjim ratovima posvedočilo se da su Turci uvek i redovno jači, jer su svi pod jednom voljom i u svakom trenutku znaju šta hoće.Toga radi Srbija, prva na udarcu, spala je na bednu ulogu da se drži pobedioca, eda bi našla u njega blago trpljenje i milost. — Ali to, oče, nije dostojno srpskoga naroda, pred kojim je pre sto godina ranije bio car Stefan. — Da, da!Car Stefan i jeste uzrok što su Srbi ovako pali.Mašao se za ono što nije bilo njegovo.Božja kazna postigla je za to Srbe. — Srbi moraju držati svoje dostojanstvo među narodima.Ako to ne mogu, njihova je dužnost da padnu hrabro, kao pod knezom Lazarom na Kosovu i da obeleže trag svoj.Ko slavno propadne, vaskrsava na novo! — To je istina, sinko, ali je sve u Božjoj ruci.Ja vam govorim istinu, da je čujete i da je znate.Jesam li ja kriv što je istina današnjega vremena tako gorka? Mladići ustadoše da idu u svoje selo i povikaše svoje ljude.Otac Kalistrat ih ispraćaše s puno očinske ljubavi i milosti.On je duboko osećao uverenje i istinu da svet na mlađima ostaje. U vreme u kome se zbiva naša pripovetka, u Srbiji, osim gradova, nije bilo gotovo nikako potpuno slobodnih ljudi.Vlasteoski red — vlastela i vlasteličići, malo po pravu a malo nesitom grabljivošću i nasiljem — bio je zahvatio skoro sve zemlje, tako da seljak nigde više nije bio vlasnik zemlje, nego samo naseljenik.Istina je on, kao naseljenik, bio prilično nepokretan, ako samo u potpunosti vrši propisane rabote, ali su te rabote bile mnogobrojne, i teža je od njih bila gospodarska samovolja, koja se vršila nad glavama seljaka ratara i naseljenika.Vlastela gospodari nisu znali granice svojoj samovolji.Uzalud su državni zakoni uzimali u zaštitu slobodu naseljenika i seljaka, kad je vlastela i inače, prema svome vrhovnom vladaocu i gospodaru, bila neposlušna i samovoljna.Srednjevekovni vlastelin, bogat i na glasu, bio je stvorenje tako obesno i samovoljno, da se to danas jedva može zamisliti. Naseljenici seljaci srednjega veka bili su, naročito na velikim vlastelinstvima, podeljeni po rabotama.I ako ih je najveći deo radio zemlju, bilo ih je svuda određenih za poslove drugoga reda.Uljari ili pčelari imali su mesto svake druge rabote zadatak da se staraju o proizvodnji meda i voska, koje je trebalo ne samo za crkvu nego i za svaku bolju kuću.Pri rekama i virovima ili ribnjacima naseljavani su ribari, kojima je zadatak bio, mesto svake druge rabote, da se brinu o paćenju i lovljenju ribe za kuću svoga vlastelina i gospodara.Pošto su besposlena vlastela mnogo vremena provodila u lovu, i pošto je lov davao trpezi vlasteoskoj lepe promene, a lova nije moglo biti bez na lov naučenih ptica, sokolova i kraguja, i bez pasa — to su od naseljenika određivane naročite porodice da budu psari , koji će odgajivati i lovu učiti pse, i sokolari , kojima je bio zadatak brinuti se o podizanju i učenju sokolova.I sad se po imenu sela Sokolari ili Sokolovci ili po grčkom đerakari vidi gde su u srednjem veku bila ta sela, u kojima su stanovnici dužni bili brinuti se mesto svake druge jedino o ovoj raboti.I uvrh Toplice više Kuršumlije, u nekadašnjem vlastelinstvu Vitomira Gvozdenovića, ima i sad u planinama selo Đerakari, gde su se nekada gajili sokolovi.Pored sokolova, u Srbiji se pripitomljavala za lov i jedna vrsta kraguja.Stoji zapisano kako je despot Stefan u samom trenutku kad će se na smrt razboleti, uoči dana kad će umreti, posle ručka pošao u lov, držeći kragujca na ruci.Seljaci koji su se iz naraštaja u naraštaj ovim poslom bavili znali su mnoge načine kojima se ove divlje grabljivice privikavaju poslušnosti i uređenom lovu.Hvatali su mlade ptiće, metali su im kape na glave, a puto na noge, te su ih lagano privikavali na vršenje lovačkih zapovesti.Da bi ih do toga doveli, morili su ih glađu i nesanicom.Tako bi ih naučili na potpunu poslušnost, da na poziv čoveku dođu, da mu na određeno mesto na ruku sednu, da uhvate pticu na koju bi ih lovac pustio, i da je lovcu donesu.Tako naučene lovačke ptice prodavane su za skupe novce.Selo sokolarsko bilo je dužno svake godine davati svome vlastelinu propisani broj naučenih sokolova.Kad bi vreme došlo da se sokoli prodaju, seoski bi se predstojnik obukao u stajaće praznično ruho, poveo bi sokolare, koji su sokole nosili na rukama po lovačkom načinu, i svečano bi ih predavao gospodaru vlastelinu, u kojega su, među poslugom njegovom, bili naročiti sokolari, koji su se dalje o tim sokolovima ili kragujima starali.Sokoli su bili okićeni praporcima i imali su na nogama nogavice od čohe ili od pletene vune.S njima su posle vlastela išla u lov po planini.Lov sa sokolovima ili s kragujima bilo je odlikovanje kojim se nije smeo svak zabavljati.Samo su gospoda i vlastela mogla loviti sa sokolovima. Bila je čitava svečanost kad se spremao veći lov sa mnogim zvanicama. Taka se svečanost jedno jutro spremala u kući Janka Pletikosića u Točanima, s desne strane Toplice. Dvorac vlasteličića Janka Pletikosića u Točanima nije imao kule kao što ju je imao veliki vlastelin Gvozdenović u Pločniku, ali je inače bio isti onakav u glavnome.Dvorac u Točanima isticao se samo prostranstvom dvorišta, lepšom zgradom i većim kućama i mnogobrojnim zgradama od ostalih kuća onoga sela.Čardak, glavno stanište vlasteličićevo, bio je na dva boja, kao u Gvozdenovića.Pletikosić je imao i polovinu Pločnika, i nešto radi toga, nešto radi službe Gvozdenoviću, sedeo je u Pločniku gotovo više nego u Točanima, i ako mu je glavni stan bio u Točanima. Vrlo rano su u toj kući u Točanima svi bili na nogama, i Dragoš Pletikosić i sestra mu Stamenija, koja se imala starati o dvorbi i posluženju gostiju.Stara Pletikosićka je imala nekog posla kod kuće u Pločniku.Janko Pletikosić je bio takođe u Točanima zarad dočeka gostiju.I on i Dragoš spremali su se u lov.Iza njih su išla dva njihova sokolara sa sokolovima.Treći momak je vodio njihove hrtove.Uz njih je išao i jedan momak s lovačkim rogom.Čim je Stamenija razmestila ponude, što je brzo išlo, jerbo je ona, sa ženama odande iz sela, kuću uredila i pripremila, momak s lovačkim rogom pope se na brežuljak iznad kuće u voćnjaku i poče iz roga trubiti na saziv.Među prvima je došao Kojadin Gvozdenović sa sokolom i hrtovima, za tim se dvorište počelo puniti seljacima hajkačima, lovcima i gospodom.Bili su među pozvanima i dva Turčina iz dvora carice Mare iz Bele Crkve. Gosti su se razgovarali o lovu, o kurjacima i o lisicama, koji su se bili namnožili i radi kojih je lov i naređen.Mlađi ljudi su se pitali neće li gde naići na medveda i pitali su se među sobom kako bi se ko držao i kojim bi oružjem najprobitačnije bilo dočekati napad njegov.Jedni se uzdahu u koplje, a drugi govorahu da je u tom sukobu glavno oružje smelost, i da medvedu treba prosto sjuriti mač u srce.Ali je tu stajalo kao najglavnije, da treba dobro pogoditi i toga radi da treba biti priseban i hladnokrvan.Kako bi, upravo, bilo u stvari, malo je ko znao.Jedan stariji čovek pripovedaše, ako je istina, da je on tako, mačem, raspravio sukob sa medvedom, nekih godina, i prošao srećno, i kako se i sad od umora najlepše odmara na onoj medvedovoj koži.Ali svi nisu verovali, kao što se, obično, malo veruje lovačkim pričama. Od novosti govorilo se toga dana mnogo o opsadi Carigrada.Sultan Mehmed se okomio na glavni grad grčke carevine, koji je još jedini i ostao bio Grcima.Znalo se da je od sultana bila došla poruka despotu Đurđu da pošlje pomoćnu vojsku po ugovoru. — Eto, govoraše Dragoš, jednome starijem čoveku, šta sad, opet, moramo da podnosimo!Mi Srbi, pravoslavni, idemo s Turcima, neprijateljima hrišćanstva, protiv cara pravoslavnog, protiv mesta u kom je vaseljenski patrijarh, protiv Carigrada!Za Boga i po Bogu, ima li to smisla?Kako možemo to da podnosimo? — Ali šta će da čini jadan despot, odgovaraše onaj gospodin.Ugovor je takav; ugovor se mora vršiti. — Pa šta će nam pomoći, prihvati drugi jedan mladić, koji je stajao uz Dragoša.Zar nije naš red posle Carigrada, ako ga, ne daj Bože, uzmu?Mi, pa Bosna, to ide jedno za drugim. — Svaki voli život, umeša se stari Janko Pletikosić, domaćin.Makar koliko da je neko star ili bolestan, ne voli da umre.To bi činio i moj sin, da je, ne daj Bože, bolestan.To i naš despot, stara mudra glava, sada čini.Spasava vreme, u nadi da će, može biti negde na drugom mestu, turska sila naići na tvrdo i razlomiti se.Nije samo Srbija na svetu i u okolini Turskog Carstva.Ima i drugih zemalja oko njega, i u Aziji i u Evropi.Ako sad mirno ispunimo ugovor, pa ostanemo i sami na miru, može dati Bog da dočekamo i nesreću tursku.I onda nas čeka ili pravi spas ili duži rok mira.Šta možemo drugo činiti? — Baš po tome, dragi oče, što ti govoriš ja i cenim da ne treba pomagati Turke.Nas ima više.Što smo nesložni i neumešni?Kad niko od nas ne bi pomagao Turke, zar se ne bi oni brže skrhali? — Ali šta ćemo kad je praktika svagda pokazala da su, na žalost, prazne reči sve to što ti govoriš.Ako bismo mi počeli, neće ili ne može Bosna, koja nam je najbliža; neće ili ne može Ugarska; neće ili ne mogu Mleci, itd.A jedan kad iziđe, Turci ga premlate.Ovako šta smo uradili?Zar smo im pomogli što smo im poslali dve tri hiljade ljudi, na koje se oni tamo ne smedu mnogo pouzdati i na koje treba da paze, jer im ne veruju, i ako uzroka za to nemaju. Stari Janko Pletikosić, vlasteličić u Pločniku, ali od bogatijih, u svemu znatan i poštovan čovek, bejaše preturio pedesetu, ali se zdravljem držaše tako dobro, da se mogao meriti s kakvim bilo mladićem.Bio je snažan, pokrupan, plećat, lepe pojave kad obuče svoje svečano vlasteosko odelo.U karakteru i u naravi bio je sa svim suprotan njegovome susedu, vlastelinu V. Gvozdenoviću.Pletikosić je bio čovek otvoren, iskren i jednak, bez ikakva uvijanja i dvostručenja.Prema vojnicima on je bio vrlo oštar zapovednik, ali im je svuda i u svačem prednjačio primerom.Svaki red i svaku disciplinu počinjao je od sebe.Čovečan i blag prema svakome, bio je, dokle ga ljutina drži, za čudo ljut prema neposlušnima i prema onima koji bi šta bilo pogrešili.S toga su mlađi njegovi, znajući mu narav, bežali da u daljini od njegovih očiju i od ruke dočekaju da ga ljutina prođe.Prema seljacima bio je isto tako oštar, kad se ticalo njihove službe i njihovih obaveza vlastelinu.Inače blag i čovečan do mile volje.On nije tražio popularnost dvostručenjem i prividnom mekošću.Prema deci je, isto tako, bio oštar i ljut, tako da su ga se svi bojali kao vatre, i ako je bio vanredno dobar otac.Svoje dužnosti prema veri i crkvi vršio je vrlo tačno i revnosno.U njegovoj se kući ni za živu glavu nije smeo premrsiti ni petak, ni sreda, niti ikoji post.Isto tako je marljivo išao na službu u crkvu i vršio sve druge svoje dužnosti bez uvijanja i bez obzira na lakoću ili tegobu njihovu.S toga je pred njim svak strepio, jerbo je on bio celim svojim životom i ponašanjem oličena vernost i pravilo. Dragoš je u svemu bio pravi njegov sin.U mladosti je i Janko Pletikosić bio bujan, pa je takav bio i Dragoš.U svemu drugome se Dragoš držao očevih pravila reda, vernosti i poslušnosti. Sestra Dragoševa Stamenija, ćerka Pletikosićeva, vanredna crnomanjasta lepotica, bila je sušta blagost i dobrota.Kako su kuće Gvozdenovićeva i Pletikosićeva bile vezane i susedstvom i službom, Kojadin i Stamenija odrasli su, tako reći, zajedno, i bili su navikli jedno na drugo.Ona prirodna naklonost koja još decu vezuje, počela se, sa zrelim vekom, prirodnim tokom obrtati u nežnu i stidljivu pažnju, ali se videlo da su njih dvoje stvoreni jedno za drugo i da je u srcima njihovim gotova nova kuća i nova porodica.Trebalo je da samo dođe blagoslov roditeljski, pa da priroda pusti krila svoje nežnosti.To su znali celo selo i svi susedi, i da ste koga bilo zapitali, odgovorio bi vam da je tu bračni par gotov.To su znali i Kojadinovi i Stamenijini roditelji, samo što su oni o tome u ponečem drugojačije mislili.Veliki vlastelin Gvozdenović, koji je naročito izašao na glas od kako se u Srbiju vratila carica Mara, pošto su mnogi po narodu mislili da u tom povratku ima i njegove zasluge, nije mnogo mario ni za romantičnu narav, ni za ovu romantičnu naklonost svoga sina, makar da nije imao nikakva stvarnog prigovora ni za devojku ni za njen rod.Gvozdenović je pomišljao da sina ženi od najglasovitijih i najbogatijih porodica u Srbiji ili u Bosni.Šta je on sve mislio, nije ni sam znao ili, može biti, nije smeo da kaže.Janka Pletikosića je veoma cenio i voleo kao čoveka verna, pouzdana i tvrda i za najveća iskušenja.Znao je da se u ma kakvoj prilici na nj može pouzdati kao na sebe sama.Ali je na interese svoje porodice Gvozdenović gledao po svome načinu, i svekoliko poštovanje prema Pletikosićevim osobinama, svekoliko divljenje dobrim osobinama i izrednom vaspitanju Pletikosićeve dece, očevidni znaci da su sin njegov i kći Pletikosićeva jedno drugom naklonjeni, nisu ga mogli odvratiti da misli o ženidbi svoga sina samo s obzirom na ugled i slavu svoje porodice. Kad je iza njegove poslednje misije u Drenopolju došla carica Mara u Srbiju, i kad je usled toga silno porastao ugled njegov, sve su ove misli još više ojačale, i on je mislio sve manje na ženidbu Kojadinovu Stamenijom.Carica Mara, čim se naselila u Bogorodičinu Manastiru kod Bele Crkve, uzme Stameniju, izvestivši se o njenoj dobroti i blagosti, među svoje dvorkinje.Stamenija je time dosta promenila svoj dotadašnji način života i više se pogospodila.Ona je u izvesne dane, na obred, odlazila na dvorbu carici; inače je ostajala kod kuće uza svoju majku.Na njenu devojačku narav i na njenu prirodnu bistrinu velikog je uticaja imala okolina caričina i način života u njenom dvoru.Pri svekolikoj smernosti caričina življenja, dvor je opet bio dvor, i predstavljao je izvesnu vrevu i pokret prema tihome jednolikom životu seoske kuće maloga vlastelina.Prirodno čedo srpskoga sela imalo je svaki dan dosta da posmatra oko sultanke, despotove kćeri, oko njenih dvorana, njene vlastele, kaluđera i kaluđerica.Odahnula bi kad bi njen red prošao i kad bi se, kao sad, na odmor u svoje selo i u svoj stari običaj vratila. Ove promene, koje su dotadašnjem prirodnom seoskom devojčetu davale izvesnu gospodstvenost, izvesnu uzdržanost i zreliju proračunjenost u ponašanju, nisu nimalo bile nepovoljne Kojadinu.On je i dalje mislio na Stameniju, ali sad s izvesnim ponosom.Njeno sazrevanje, njena ozbiljnost kao da su se ticali i njega, kao da su uzdizali i njega.Njene tekovine on je osećao i ponosio se njima kao da su njegove.Ona zajednica osećanja i interesa, koja se tokom vremena načini među mužem i ženom kao među jednostavnom moralnom celinom, već se počela javljati među njima dvoma sama po sebi. Kojadin Gvozdenović je, među tim, znao vrlo dobro misli i raspoloženja oca svoga o ženidbi Stamenijom.Razume se da mu ta raspoloženja nimalo nisu bila povoljna.Kojadin je, po naravi, bio sušta protivnost oca svoga.Dobar i pokoran sin, valjan čovek, Kojadin je bio pun osećanja, i u stvarima ljubavi voljan da sleduje samo naklonostima srca svoga.On je često razmišljao šta će raditi kad dođe trenutak da se u tome velikom delu mora sukobiti s ocem svojim.Uvek je mislio da ga ta gorka čaša ne može mimoići, ali se uvek zaricao da ne popusti i da ne popusti ni u čem.Sam se, među tim, bojao da ga urođena mekost i dobrota i mehanička navika na poslušnost ne podčine volji očinoj i nehotice i da ga to za navek nesrećnim ne učini. To jutro radovao se lovu poglavito zato što je unapred osećao da će tom prilikom videti Stameniju.Od kako je kod carice Mare, ređe ju je viđao, i toga radi mu je želja za njom rasla.Milina ga je obuzimala kad je video njenu elegantnu pojavu mladosti i lepote, njenu dvorbu gostiju, njeno srpsko nuđenje i staranje da svak bude učesnik gostoljublja.Ona je jednako promicala kroz gomilu lovaca, nadgledajući da se među lovcima jutarnje posluženje i zakuska izvrši kako valja.Momci su neprestano raznosili zakusku i piće; ona je jednako nudila i bistrim okom motrila kako da svak, najmanji kao i najveći, bude ponuđen i da se posluži. — Nikada se ne možeš umoriti, Stamenija, reče joj Kojadin, koji ju je s milinom i zadovoljstvom posmatrao.Evo i mene, eda bih ti mogao što na pomoći biti. — U stvari mogao bi mi smetati.I zato bi trebalo da te oteram, reče ona smejući se na njega.Ali sad je sve gotovo.Nadam se da sam svega dosta spremila. I poče nanovo nuditi i moliti one koji su joj na domaku bili da se nanovo posluže i da ne propuste poslužiti se. — Nisam te odavno video, Stamenija, reče Kojadin.U našu crkvu više ne dolaziš.Žao mi je! — Ne treba da ti je žao.Ti znaš, mi idemo u manastir u Belu Crkvu, a sad, kad sam na službi kod carice, u crkvi sam Bogorodičinoj.Ti znaš koliko je carica bogomoljna. — Znam, znam, Stamenija!Ali bih ja opet rekao da me ti izbegavaš.Do skora nisi tako radila. — Bože moj!Zar si zaboravio da nismo više deca.A ti si sin velikoga vlastelina.Kad ne bih izbegavala tvoju družbu, moglo bi izgledati da ti se namećem.Tvoja je tetka rekla nekome, kako ja ne treba ni da pomislim na udaju u Gvozdenovića kuću, kako sam sirota i od malena roda. Stamenija se zasmeja uz taj govor. — Za Boga, za Boga, kako možeš tako što verovati? — Pa dosta je što se priča.Drugo si ti, a drugo su tvoji roditelji. — Hvala ti na tom razlikovanju. — Ali nakraj kraja, ti znaš da moramo slušati svoje roditelje i u ovim stvarima.Mi moramo pokazati primer dobre dece. — Znam, znam, ali upamti da opet zato ja nisam voljan da se ženim preko volje svoje.Ne zaboravi, Stamenija, ni to! — Ja sam opet tvrdo naumila da se ne udajem.Od kako sam uz caricu Maru; od kako svaki dan slušam čitanje Svetog Pisma i od kako svaki dan probavim uz našu bogoljubivu caricu po pola dana u crkvi, sve više pomišljam i sama da se povedem za caricom i da uđem u manastir.O, veruj mi, to bi bio blažen život. — Tako je, ali ko zna šta je naša sudbina i šta je volja Božija?Smemo li o tome pre vremena pomišljati?Smemo li vređati milost Božiju? U koji mah je Kojadin Gvozdenović ovo govorio, zahoriše se na novo lovački rogovi.Lovci su žurno dovršivali zakusku.Starešina lova, Janko Pletikosić, naređivaše hajkačima da polaze i da onima koji su ranije već na mesto izašli iz daljih sela s one strane planine poruče kojim pravcem treba da nagone divljač na zasedu.Onima pak koji će na zasedi čekati, izdavaše druge zapovesti, upućivaše na mesto i pokazivaše put kojim treba na mesto izaći.On sam pojaha konja i pođe na svoje mesto.Sin mu Dragoš imao je naredbu da ide na mesto, odakle će se zverad na zasedu početi nagoniti.Sve je bilo veselo u taj mah.Žene i devojke koje su se o dvorbi starale gledahu zadovoljno ispred kuće kako se lov kreće kroz širom otvorene vratnice i kako odmiče putem.Psi su veselo lajali i podskakivali.Sokolovi su kliktali, i svak je sa svojim pouzdanjem polazio na posao, u kom se nije znalo kako će koga sreća poslužiti.Sudbina i sreća, ti čudni anđeli hranioci svekolikoga ljudskog delanja, zabave kao god i najozbiljnijega posla, lebdeli su i nad ovim lovom kao što lebde nad svakim drugim poslom ljudskim. Razgovor među Kojadinom i Stamenijom koji je bio pred polazak za lov, živo se kosnuo srca Kojadinova.One rezerve, oni prigovori koje mu je tom prilikom učinila Stamenija, prvi put su mu otvorili drugojačije vidike.Razmaženi sin velikoga vlastelina nije ni pomišljao da može biti smetnje njegovim željama.Kad je on jedanput u svom srcu smislio da ga može s punom voljom pokloniti Stameniji, držao je da se i po sebi razume da će se ta želja izvršiti i da će Stamenija, nekadašnje pitomo i dobro devojče, jedva dočekati da ispuni volju svoga prijatelja iz detinjstva.Sad, na jedanput, šta sve nije čuo od dvorkinje carice Mare?I da je ona tvrdo naumila da se ne udaje, i da je sirota, i da je od malena roda, i da ne može podneti za Gvozdenovića kuću, i da je to nekome tetka njegova govorila.Onoga vremena, o kome mi pričamo, devojke su se udavale i momci ženili ne toliko po svom vlastitom izboru koliko po izboru svojih roditelja.Roditelji su motrili na svoju decu i u pogledu njihovih simpatija za ženidbu i udaju, kada bi tome vreme došlo, i mladoženjini su roditelji iskali devojku za svoga mladića.Stamenijin razgovor pokazivao bi kao da su u Gvozdenovićevoj kući otac i mati Kojadinova spazili da se Kojadin i Stamenija rado gledaju i da bi to bio zgodan par ljudi, pa su već, svojim zgodnim ili nezgodnim načinima, što se samo ranije moglo, dali znati u Stamenijinoj familiji da se ne nada ko se nada; i da od takve svadbe ništa biti ne može.To bi značilo izbegavanje Stamenijino, njen razgovor o neudavanju i njene napomene o nekakvim razgovorima tetke Kojadinove. Ni lov, ni sva njegova zabava, ni sav umor posle lova nisu bili u stanju da razbiju nespokojstvo koje je taj razgovor usadio u Kojadinovu dušu.Gotovo svu noć nije mogao zaspati, misleći jednako o mutnim izgledima svoga života i svoje mladosti, s kojima su se, na dlaku, slagali mutni izgledi Srbije, na koju je uvek mislio isto toliko koliko i na sebe.Kojadinu je krivo bilo i na svoje roditelje.Što se oni mešaju u taj posao?On je bio takođe ponosit imenom i značajem svoje porodice, milo mu je bilo što mu je otac ime i značaj porodice uzdigao, ali nije mogao da pojmi kako se i zašto se to dovodi u vezu sa njegovom ženidbom.Šta bi sve to smetalo Stameniji da mu postane drugarica?Kako da na njeno mesto dođe nekakva druga, nepoznata, nemila?Zašto da se ta družba za ceo život izloži slučajnostima, gde bi se on vezao s devojkom, s kojom posle ne bi mogao živeti?Užasavao se i od samoga pomisla na takvu slučajnost, koja mu se činila gotovo neizbežna.Po tom je video i da on Stameniju ljubi, jer mu se tada, kada je na to pomislio, pokazalo da on bez nje ne bi mogao u životu, da samo na nju može da misli kao na svoju ženu.Po tom mu se stane prikazivati Stamenija kao duvna, u crnim grubim haljinama, umotana crnim prevesom, s knjigom u ruci, s krstom na prsima, bleda, prevela, čisto bolesna.Srce mu se cepalo; suze su mu grunule na oči pri samoj toj pomisli.On bi ustao i hodao bi krupnim koracima po sobi, da noć prekrati.Jedva su ga pred zoru odmor i san savladali. Kojadin je po naravi bio sa svim na svoju majku Krunu, koja je bila skroz drugojačija od svoga muža Gvozdenovića.Po njenim osećajima, ni ona ne bi tražila bolje snahe od Stamenije, ali u svima poslovima koji su se ticali kućnog i porodičnog ugleda, nju Gvozdenović nije ni za što ni pitao.Te stvari je on određivao sam, i u tome je samo zapovesti izdavao.Tako je njemu jedanput sestra njegova Kaja spomenula kako se pogovara da Kojadin rado gleda Stameniju Pletikosićevu i upitala ga da li bi on pristao da mu Stamenija bude snaha.Gvozdenović je smesta odgovorio da će on sebi snahu tražiti i Kojadina ženiti od veće porodice, da sebi steče prijatelja.Otud je Kaja to preko žena doturila Stameniji samoj, i otuda je ono Stamenija samom Kojadinu izgovorila, s naročitom namerom da mu pokaže da ona to zna.Gospođa Kruna Gvozdenovićka, da je pitana, ne bi to, može biti, tako shvatila, ma da u ovome ona ništa ne bi smela ni pisnuti mimo svoga muža i gospodara. Gospođa Kruna je bila vrlo pobožna, vrlo krotka, vrlo nežna žena.Osim brige o velikom Gvozdenovićevom domu i o gostoljublju koje je ona u njemu razvijala u punoj sjajnosti srpske velike kuće, sva su se njena osećanja i misli savijale oko njene dece, naročito oko prvenca Kojadina i sestre mu Milje.Kako je Milja bila neprestano uz majku, ona je i počela primati sve što je majka joj znala i sve što je činila, podražavajući je verno do same njene naravi.Pošto se zadevojčila, oči su joj se najradije zaustavljale na Dragošu Pletikosiću, ma da je u nekoliko znala za naklonost svoga brata prema Stameniji Pletikosićevoj.Milja Gvozdenovićeva je bila tiha, nežna, blaga, puna krotkosti i stidljivosti, kojom se samo mogla odlikovati mlada srpska devojka.Njena majka je to opažala, ali joj nije ništa kvarila.Dragoš je bio živ, hitar, smeo momak, pun snage i odlučnosti, taman da zanese i da pouzdanjem ispuni ženska srca i stara i mlada.Gospođi Kruni je on bio mio kao da joj je sin. Sutra-dan posle lova, koji je Kojadinu, bratu njenom, doneo nesanicu, Milja beše rano izašla u svoj ružičnjak.Lepa kao upisana, ona beše najlepša ružica u tome ružičnjaku.Obilazila je cveće bokor po bokor i brala što je za branje pevušeći neku pesmicu.Pošto je svršila obilaženje i branje, sede na jednu klupicu i poče prebirati što je nabrala.Milja je bila sama veselost i vedrina.Njenom srcu, punom milošte, nije se ni slutilo, kakvi se tamni oblaci navlače sa sviju strana na nebo Srbije, pa i na njeno vlastito. Prebirajući nabrano cveće, ona ga poče izdvajati u kite. — E, evo mi sad svezane kite ružica, progovori ona.Nju ću Dragošu.Pa ću njemu i ovu drugu, od karamfilja i šeboja, govoraše ona dalje sama sebi, ređajući po krilu krasne kite koje je bila poizodvajala, taman da zadene na prsa za koporan.A Kojadinu ću ovo, ovaj dragoljub i ovaj mirisavi bosiljak, pa ću mu naređati i ovih ružica, i još ću sve povezati ovom mirisavom travkom.Oh, ala to lepo miriše!Ta neće biti lepše kite ni u koga.Znaće se u kog braca ima milostiva seja.Koja se devojka u njega zagledala, neka pozavidi, nek se poplaši, da joj ga druga neka ne preotima!Uh, Bože!A šta bih ja činila da tuđu kitu vidim na Dragošu? Sunce se sve više uzdizaše uz vedro nebo.Ptice počinjahu letati po toplom vazduhu.Njihov cvrkut i izvijanje učestavaše, jačaše neprestance. — Oho, počeće opet mala brbljivica, što pred drugim nikada ne ume oka od zemlje podići a sad se toliko rašćeretala, oho, ovo sunašce hoće meni lice da opali; oho, nećemo mi tako! I lako, kao mlađano jelenče, poče skakutati oko ružičnoga džbuna ukraj kojega je sedela, i brati ružice.Njeno se lice smešilo u slatkom zanosu detinjske radosti; srce joj se širilo, jer joj radosne, bezbrižne grudi disahu samom srećom i milinom. Pošto Milja nabra cveća koliko joj je trebalo, ona otrča drugim krajem vrta u dvorove. Tu uđe u svoju devojačku sobicu, zastrtu lepim pirotskim ćilimima.Odmornici u sobi, mekani i niski, na kojima se noću spavalo, zauzimali su dva zida sobe.Obdan su oni bili pokriveni skupocenim mletačkim zastorima.U istočnom uglu sobe, gde koso dopiraše zraka sunčana, stajaše lepa hilandarska ikona Matere Božje.Pred njome je bilo nasluženo kandilo.S druge strane, otvoren veliki prozor beše zaklonjen zelenim šiprazima i krasnim plavetnilom nebeskim, jer prozor gledaše u dolinu koja se između bregova provlačila. Tu je gnezdo, u koje s punim krilom cveća dolete materina maza. Pevušeći neku tihu pesmicu veselo kao grlica, Milja tu sede u tihi sumračan zasenak u sobici na mekani odmornik, pa produži u bašti započeto prebiranje cveća. Njene su misli rojile se i išle ovamo onamo.U tome toku kao da su došle na neki predmet koji joj je promenio raspoloženje.Ona na jedanput postade ozbiljna.Kao da bi nekim čarobnim miljem bila premeštena u nekakav mađijski vrt samoga mirisa i blagote, ona pogleda k ikoni Matere Božje.Njojzi nešto neobično steže prsi.Neka čudna milina obuze je celu. Na jedanput u svakome kraju njezine devojačke sobice, u plavetnikastom zračku kandila što je pred ikonom gorelo i na svakom listiću zelenoga šipraga što se spolja kroz prozor od strane doline video, kao da uskrse slika Dragoševa, s onom njegovom crnom kosom, s onim živosnim očima, s onim rumenim usnama i s onim zbiljskim ali blagim ponosom koji mu mlađano lice prekriljavaše.Miljino srce stade silnije kucati, blaga toplota nežne odanosti razli se po rumenim joj obraščićima, i lepa Milja prošapta samo „Pa da li mi je to suđenik?“, i isred otoičašnje šale i bezazlenoga veselja kolena joj se spustiše na ćilim pred ikonom, i ona sklopi ruke i izgubi se u tihoj molitvi, punoj iskrenosti i odanosti. Milja se bila digla sa molitve, kada se vrata od sporedne do nje sobice otvoriše. Muškim, teškim i ozbiljnim koracima uđe k njojzi njezin brat Kojadin.Plave mu oči gledahu namršteno dole, čelo mu je bilo nabrano borama mrke brige.Neprospavana noć uveličavala je jučerašnji umor na Kojadinu. Ali pokraj svega toga, sama njegova pojava nanovo razveseli sestru njegovu.Ona hitro i milo skoči na susret sumornome bratu svome. — O Kojo, Kojo!Dobro jutro, Kojo!Što si mi lenj bio?Što mi nisi danas bolje uranio, ćeretaše ona bratu, grleći ga oko pasa i milujući po čelu.Hajde kazuj mi kako si se proveo u lovu! Lak osmeh pređe preko Kojadinova lica, On u neznanoj sladosti, koja ga nehotice obuze od sestrine milosti, koračaše s njome do odmornika. On beše viši od nje, pa je pogledaše pogledima bratinske milosti. — Bože moj, uzvikne on, došavši do odmornika, kad si brže toliko cveća nabrala.Pa gle, gle, kako je krasno u kite povezano!Kome li je koja namenjena? On sede i nasloni se na jastuke uza zid, a ona mu zadevaše cveće za koporan i za pojas i u bezazlenoj šali zamršivaše mu kosu ružicama i cvećem. — Miljo, miruj!Hoćeš, zar, da se jutros svadimo?Ho, ho!I on, vičući tako, odmršivaše svoju kosu i skidaše s nje listiće i cveće. — Ja ne znam šta je tebi jutros!Što si, tako najedanput, nestašna? — Milo mi je da te diram; hoću da te zadirkujem. — Zašto to? — Zato što se ti odmah srdiš. — Bože moj, velika si već devojka, a još se detinjiš kao da ti je pet godina. Milja pocrvene od tog laganog prekora. — Kojo, Kojo!Zar tako moja milost?Ta znaš li da te volim, volim više no oca i majku.Dušu bih za te dala. Njen se glas beše promenio.Kao da je lagan bratski prekor dublje darnuo i tajniju žicu njenoga srca pokrenuo nego što se moglo spolja opaziti. — Pa hajde pričaj mi što o lovu.Kako su vas dočekali u Točanima?Je li vas dočekala Pletikosićka ili ko drugi?Jesi li video Stameniju? — Stameniju sam video.Ona je dočekala i ispratila goste. — Pa kako, kako?Da se nije zbunila?Je li svak bio poslužen?Jesu li svi gosti bili zadovoljni? — Kako ne bi bili zadovoljni!Veruj, Miljo, Pletikosići nisu bogati ni iz daleka kao mi, ali je njihova uslužljivost vrlo velika.Stamenija je juče kao domaćica bila nenadmašna.Trčala je, radila, nudila.Stala nije.Ja ne znam kako će se ta devojka odmoriti. — Kojo, Kojo, odgovaraše Milja, ti samo hvališ Stameniju.Znam ja već, tebi je za njom srce i oko zapelo. — Miljo, Miljo, miruj!Ne zadirkuj me.Ti me pitaš, a ja ti govorim šta je i kako je bilo.Pitaj druge, ako meni ne veruješ.A u lovu su je svi još više hvalili. — Pa je li tebi što govorila? — Govorila jeste, na polasku, ali reči koje me nisu nimalo razveselile. — Šta ti je kazala, po Bogu? — Da ne misli da se udaje, da hoće u manastir, da je tetka-Kaja govorila kako ona ne treba nikad da misli da će se moći udati u Gvozdenovića kuću.Pomisli, šta je tetka-Kaji bilo da tako što govori?I otkuda je mogla tako što govoriti? — Ha, na to će Milja, sad razumem.Za to si ti tako turoban.Tetka-Kaja je morala to čuti od tate. — Ta danas ne treba mnogo, pa da postane turoban i najveseliji čovek.A ja nisam ni po naravi veseo, ti to znaš.Ali pomisli, Stamenija kaluđerica!Kad na to pomislim, sav se stresem.Ona kaluđerica, koju je Bog stvorio da upravlja najvećim domom.Ona da se zamota u crnu nezgrapnu haljinu od raše! — Otkud joj takve misli! upita Milja radoznalo. — Kaže da joj se sviđa manastirski život uz caricu. — Nemoj ti to verovati.To tebi ona kaže samo što te voli i hoće da te poplaši, dragi moj!A jesi li video Dragoša, kaži mi. — Kako da ga nisam video.On je predvodio hajku i nagonio zverje. — Je li pitao za me? — Kao uvek.I pozdravio te je kao svagda. — A hoće li doći danas ovamo? — To neće.Jutros je rano otputovao u Smederevo nekim poslom oca Kalistrata.Mislim da se neće vratiti čitav mesec dana, govoraše Kojadin nekim više no obično zbiljskim načinom. — Čitav mesec dana? — odgovori Milja uzbuđenijim glasom.A kakav je to posao oca Kalistrata, po kome se Dragoš može u Smederevu zadržati čitav mesec dana. — Što se ti čudiš?Šta ti je stalo? reče Kojadin mašajući se za jednu ružicu.Što u oca Kalistrata ne bi moglo biti takvih poslova? — Pa valjda bi on sam išao, kad je toliko dugačak posao. — Nije hteo ili nije mogao. — Nije mogao!A šta radi ovde u manastiru? ja danas čekam Dragoša i spremila sam mu kitu cveća, a on otišao u Smederevo po poslu oca Kalistrata!Otac Kalistrat kao da je tebe, Kojo, slušao ili pitao.Valjda je tebe nudio da ideš, pa ti nisi hteo. — Pogodila si.Nije me nudio, ali kao da je hteo malo da tebe dira. — Mene da dira.A zašto? reče Milja izgubivši sa svim svoj raniji veseli ton. — Pa da.Ja sam se još prekjuče, uoči lova, kad je to uređeno, u sebi smejao na tvoj račun. Kojadin se nasmeja glasno, a Milja samo što ne briznu plakati. — Eto vidiš, sad sam i ja tebe uhvatio.Ti se, vidim, sad nimalo ne smeješ kao otoič.Nije ti pravo što Dragoša nećeš moći videti mesec dana.E, vidiš, nije istina ni da će ići.Ja sam sve izmislio samo da te iskušam i da te poznam. Raspoloženje se Miljino smesta promeni. — Istinu li sad govoriš? reče mu ona, preteći mu prstom.Ja sad ne znam više ništa. — E pa znaćeš kad ga opet vidiš danas ili sutra. I Kojadin se uputi k vratima kojima se izlazilo neposredno u vrt. Ispod Gvozdenovićeva dvora i njegovih kula, malo bliže reci, u jednom zaklonitom dolu k jugu okrenutom, bio je Gvozdenovićev voćnjak, pun svakojaka voća, koje samo može uspevati u klimatu našem.Orasi najkrupniji i najmekši, bademi, smokve, kruške, jabuke, šljive i dunje, višnje i trešnje ređahu se naobred po ravnici i po blagim zastrancima.Mesto se biralo po potrebi voćke koja se sadila.Smokve su nameštene bile na vrlo zaklonitim, k jugu okrenutim sunčanim mestima, ispod vinograda, koji su dalje po bregu bili zasađeni.Uvrh voćnjaka, a ispod vinograda bila je lepo ozidana česma s dve kovane lule i kalaisanim od bakra sudovima za zahitanje vode.Okolo česme je sve bilo lepo pokaldrmljeno pločama, a okolo je bilo više klupa, od kojih su se gdekoje čisto gubile u šušnjaru.Po dva tri veća stola koji su malo dalje stajali pod nekim orasima vidi se da se tu katkad i večeravalo i ručavalo.Mesto je bilo vrlo lepo, s izgledom na dolinu Toplice i na planine k jugu, s desne strane Toplice.Po dolini, ispod voćnjaka, videle su se seoske kuće.Pored rečice, odmah ispod voćnjaka, raspoređeni su bili kupušnjaci Gvozdenovićevi. Nekoliko dana posle malo čas navedenog razgovora Milje Gvozdenovićeve s njenim bratom Kojadinom, Milja se jedno posle podne beše uputila k česmi, kako se to mesto zvalo.Išla je sama, noseći samo, zabave radi, neko pletivo u rukama.Dan je bio topal i lep.Vetar je ćarkao s jugozapadnih planina, noseći sa sobom mek, blag južni vazduh, u kome mal’ te nije bio i koji dah Jadranskog Mora, koje, u vazdušnoj liniji, nije daleko od tih strana. Milja izabra jednu klupu među mnogima koje su bile poređane oko česme, pa sede i razvi svoje pletivo. Sa svim slučajno i bez ikakva dogovora toj se istoj česmi u voćnjaku ozdo iz sela, žeđi radi, primicao Dragoš Pletikosić, u nameri da se odmori i vode napije.Između zelenog granja, s putanje kojom se on sa strane primicao česmi i mestu na kom je Milja sedela, smotri on još poizdaleka Miljin lepi profil, njezinu smeđu, čisto zlatnu kosu, njezino lepo čelo i jedan zrak od one sunčane blage zvezde, od njezina oka. Zaigra mu srce milim, toplim treptanjem, i ona neizjašnjiva punoća srca i prsiju stezaše mu disanje i ustavljaše hod.On se i dotle viđao s Miljom, svojom drugaricom od detinjstva, ali nije opažao nikakva osobita osećanja, osim obične prijatnosti.Svagda mu je bilo milo videti se i govoriti s njom.Ali nekih naročitih osećanja nije imao.U tome trenutku prođe mu kroz pamet da takve devojke, lepotice, kućanice nigde više nema.Čudna mu pomisao dođe da li bi mu ona mogla biti žena.O kako bi to lepo bilo, kad bi mu ona bila žena!Poče dalje misliti kako bi se to moglo izvršiti i bi li mu je dali roditelji.Ali je tu zastao, jer tu ništa ne umejaše smisliti.To i nisu bile njegove stvari.On se brzo njih ostavi, i potonu na novo u slatke mašte, koje su mu često dolazile u časovima njegova samovanja.I sve se te mašte sada savijahu kao venac oko glave Miljine.Sada tek, gledajući je još iz zaklona, i ako je već blizu bio, sve one neodređene misli i prijatni osećaji, kad bi se s njom sastao, buknuše u jednu određenu misao, u određenu želju — da mu Milja bude žena.Otkuda to najedanput?On sam sebe pitaše, ali na pitanje ne umede odgovoriti.Ma da je on bio davno preturio dvadesetu godinu, o ženidbi mu ništa nije pominjao ni otac, ni otac Kalistrat, koji mu je kao drugi otac bio.On čisto sam sumnjaše da li je tome vreme, a pogled na devojku spram njega odgovaraše mu sam da je vreme tu, i da je na njemu samom da ga požuri i prigotovi. Dragoš korači dalje stazom.Samo je još nekoliko koraka trebalo pa da dođe do nje. I Milja, koja je pred njim stajala a njega videla nije, premišljala je o istom predmetu.I ona izgledaše zamišljena, i zanesena u misli, okretaše iglama a gledaše u plavu daljinu.I ona na nešto mišljaše.Da li na momče, na koje je neki dan mislila, kad ju je brat varao da je Dragoš otišao u Smederevo, ili na nešto drugo?Da li ne na suroga orla, koji je u daljini šestario oko jedne glavice?Dragoš otište jedan kamen s putanje, i šušnu granama, da je ne bi iznenadio.On po tom iskrse pred nju, i ona se ipak trže.Učinilo joj se kao da je božanska sila učinila da sred suhe pustinje ponikne žbun ucvetale ružice. — Dragošu, ti si, promuca ona, prijatno se povrativši od lakog iznenađenja.Otkuda tako sad baš, kad sam i ja upravo na te mislila?Nimalo se nisam mogla nadati da ću te videti. — Svaka je sreća iznenada, progovori mladić zbunjenoj devojci.I tebe je moje srce tražilo, a koga srce traži, taj, znaš, niti može uteći, niti se sakriti. Ona lagano porumeni i pružaše mu ruku.On se tiho spusti pored nje na prazno mesto na klupi i brisaše ubruscem mokro čelo.Milja ga je ćuteći gledala, nehotično mu ne ispuštajući ruku kako je beše prihvatila.Ali šta joj je?I nehotice se stade pitati kad je u nje srce tako drhtalo?Kako to da je sad nekako ostaviše i reči i dosetka?Ta nije li ona među dobrim poznanicima i prijateljima, najbolje umela razgovarati se, zadirkivati i šale praviti?.Čime se sad tako najedanput zbuni?Nikad se ona nije snebivala, kad bi s kime sama sedela; nije se snebivala ni sad, sedeći sama uz Dragoša, ali je sad najedanput obuze osećanje miline i zebnje, koje je s nekom čudnom plašnjom i stidljivo brojalo hitre kao strela časove. — Vreme juri, Miljo, poče Dragoš ozbiljnijim glasom — vreme juri.Znaš kad smo bili deca, kad smo se bezbrižno i veselo igrali?Znaš li toliko zajedno provedenih časova?Vreme juri i odmiče, i s njim se sve menja.I ja danas drugo osećam.Zaman sve.Ti više nisi drugarica, nisi prijateljica.... Dragoš tu zasta.Milja ustade sa svoga mesta. — Ja sam odrasla devojka, reče ona lako rumeneći. — Da, to sam hteo da kažem, odgovori Dragoš — a u odrasle devojke, moja krasna Miljo, prestaju prijateljstva, prestaje drugovanje.... Ona ćutaše. — Ali ja još nisam sve kazao, nastavi on, a ti rumeniš, ustežeš se.Poslušaj još malo za staro drugovanje; slobodno ti je. — Bože moj!Kao da sam te sad prvi put videla.U meni je danas neka zebnja; ja sam sama s tobom; treba da se vratim kući. — Ne boj se; nisam ja gusar.Sama nisi.S nama je Bog; s nama je večna pravda njegova, koja prati.... On ne izgovori — šta.Nije se još smeo usuditi da izgovori onu odsudnu, glavnu reč. Milja pogleda u njega; nehotice joj se javi na licu osmejak, i ona obori glavu, pa opet zaćuta. — Staro se vreme promenilo, nastavi Dragoš.Misli, želje, osećanja, sve je to, moja Miljo, i u tebe i u mene drugo.Nema starog prijateljstva, ni drugovanja.Nema ga, znam.Ti se snebivaš, ti bežiš od mene, ali te ja sad više no ikada i baš za to želim.Ja te ljubim i ne mogu bez tebe.U Božje ruke polažem ovo osećanje.Što on odsudi, ono će biti, ali je presuda u tvojoj ruci.Hoćeš li ti sa mnom?Da li i ti mene ljubiš, ili je mesto starog drugovanja i prijateljstva, koje odbegava odraslu devojku, nastao nemar?Kaži mi da znam.Primi me ili odbaci! — Zar se može za te ne mariti? promuca ona, pogledav ga pogledom koji je jedini umeo kazati što je devojče u taj mah osećalo.Zar mogu ja ne mariti za te?Ali, ako ja dobro razumem šta ti hoćeš, ti znaš kako se to radi; ti znaš u koga se ište devojka. Milja ga pogleda ozbiljno, ali se ne branjaše kad je on zagrli oko stasa i kad joj na usnice pritište vatren poljubac.Samo što ga odmah po tom lako odgurnu od sebe i lagano ga prekori prstom. — Ja sam ti kazala, reče ona, ja te hoću, i ne znam kako bih bez tebe, ali za ostalo treba da narede naši roditelji.Ja ću još danas kazati mojoj majci, a ti gledaj šta ćeš i šta vi treba da činite. — I ja ću kazati i ocu i majci, i pitaću ih šta treba da se radi.Samo znam da bismo mi bili slavni kao muž i žena. — Polako, polako odgovori ona.Ne treba trčati. — A zar ti ne bi žao bilo što bi ostavila gradac, dvorove, svoju crkvu i veliku kuću, toliku dvorbu i poslugu?Ja i zaboravljam da u nas to ništa nema. — Pa ni vaša kuća nije mala. — Nije mala spram prostih seljačkih kuća, ali kao kuća jednoga vlasteličića, daleko je manja i neznatnija od velike vlasteoske kuće kao što je kuća Gvozdenovića.Jesi li ti, Miljo, na to mislila? — Meni je, dragi moj, dvor onde gde si ti, a mene je moja majka naučila na rad, poslušnost i jednakost još od detinjstva.Ja poznajem tvoju majku.Uz nju će mi biti kao i uz moju rođenu.Vi sirotinja niste, a lasno ćemo zato što niste tako bogati kao Gvozdenović. — O, vajkaše se Dragoš, malo zamišljen, ja sam na to malo mislio.Zar ja, sin malog vlasteličića, da bacim pogled na ćerku velikog vlastelina Gvozdenovića, župskoga stegonoše.Bože, vidiš li šta ja radim? — Šta ti je sad, odgovori Milja.Pa neće, sigurno, ni mene otac pustiti goloruku.Daće on meni barem selo jedno u prćiju.To mi je on sam toliko puta govorio kad je dobro raspoložen.Nadam se da mi to nikako neće uskratiti.I onda, ah onda — puno mi se planova vrze po glavi.Bože, ala sam luda?! — Šta ti je?O kakvim planovima misliš. — Pa da načinimo raj od našega sela.Da je u njemu bolje nego i u kakvom drugom selu.Da u njemu nama načinimo kuću, a posle, pri nekoj dobroj žetvi, dvorac.Pa i ti nećeš sedeti besposlen.Otići ćeš u službu despotu, zaradićeš nešto sobom.Ja se ne bojim ničega. — Miljo, Miljo, reče on, ali se ja bojim i mnogo bojim. — A čega, dušo? — Oprosti što moram kazati.Ali se ja bojim oca tvoga. — Zašto? — Zebe me na srcu, da te neće hteti dati. — Voli otac mene, odgovori Milja, ja se uzdam da mi neće hteti krivo učiniti.A po tom ja se uzdam u majku. I Milja poče kupiti svoje pletivo, i spremaše se da pođe. — Uzdajmo se najviše u Boga i u pomoć njegovu, reče ona svečano, praštajući se s Dragošem.I ona odmah za tim iščeze, odmičući putanjom ka dvorcu. Dragoš je ostao još nekoliko trenutaka kod česme. Pored svega što bi se moglo misliti povodom njegovog znamenitog razgovora s Miljom, Dragoš ne bejaše veseo.Tek mu tada pade na um ružan san koji ga je prošle noći iz spavanja trgao. Sanjao je sebe kao dete u golubinjaku.Kao dete je veoma voleo golubove.Golubovi su se igrali među sobom, sletali njemu na kapu, na ruku, na ramena.On ih je mazio i milovao, i oni ga se nisu plašili.Najedanput slete njemu na rame s druge strane od nekud nečija tuđa grlica, on je milovaše, a ona ne samo da ne odbeže, nego se umiljavaše oko njega.Njegovi golubovi je radosno pozdravljahu.Grlica se diže da leti dalje.Tek se malo odmakla od Dragoša, a na nju se zalete odnekud iznenada jedan jastreb, zgrabi grlicu i raščupa je pred Dragošem.Grlica samo pisnu, i nestade je s ovog sveta.Dragoš se u snu mašaše strele, koje ne bejaše.To ga trže iza sna.Tako vide da je sve san i da nema ništa. Tek se tada seti toga sna, na koji je već bio zaboravio, i čisto mu krivo bi što je takav san usnio.Činilo mu se da san ništa dobro ne znači.Poče misliti da li je dobar ili rđav dan u koji je s Miljom: razgovarao, i stade se sećati svakojakih drugih znamenija, po kojima se moglo pogađati hoće li se prosidba ili ženidba njegova svršiti srećno ili nesrećno.Tada se već nije moglo nego napred, pošto je Milja rekla da će svoju majku izvestiti.Stvar nije više bila među njima lično.Dragoš je bio kuražan koliko ma ko drugi, ali ga po sujevernom onom vremenu, neprestano kopkaše šta mu tamna budućnost skriva.Ta nemirna misao vrćaše se neprestano po njegovoj glavi, a on nije bio naviknut na tu lomljavu u neizvesnosti.Prevrćući misli ovamo onamo, pade mu na um vračara Šana, koja je živela naiskraj njihovog sela.I ma da dotle nikad nije išao vračarama, poče misliti da ide Šani, te da mu ona vrača i predskazuje budućnost.Kasno je bilo, da odmah tada k njojzi ide, ali to smisli i odluči se da izvrši koliko sutra, i s tim se mislima otište i on kući putem koji je skretao na stranu od Gvozdenovićeva dvorca. Šana vračara sedela je na istočnoj strani sela Pločnika više puta uz breg.Imala je od svoga muža zaostalu joj kućicu ukraj jedne šumice, koja je bila njena.Pod zimu bi ona umolila ili pogodila koga da joj naseče drva za zimu i da priveze bliže kući.Inače se za običnu kućnu potrebu služila suharcima, koje bi sama po šumi kupila i lomila.Za tu je šumu ona uvek govorila da je ne sme ni iseći ni prodati zbog trava koje po njoj rastu, a koje njenom poslu trebaju.Od dece je imala samo ćerku, udatu onde nedaleko za nekoga u selu.Zet i njegova deca, to su joj bila odbrana i posluga.Kućerak njen bio je nakrivljen i naslonjen na neki veliki grab, koji ga je držao da ne padne i od neba zaklanjao svojim granama.Osim Šanine postelje u jednom krajičku, sav se ostali nameštaj mogao na prste prebrojati.Jedan kotao srednje veličine, uvek pun vode, o lancu nad vatrom; jedan krčag; nekoliki lonci razne veličine; nekolike zemljane i drvene činije i čanci; dva tri noža; strela s tulcem i strelama Šaninoga pokojnog muža; jedno koplje uspravljeno u uglu; motika i sekira bili su gotovo sav Šanin nameštaj.U svakom uglu i na rafu videli su se svežnji suhe trave i svakojakog korenja i cveća u gomilama i povešano u pletenim kesama.Sva je kuća mirisala na razne mirise tih suhih trava.Ognjište je bilo na sredini.U žeravici, na kojoj je gorucalo i lagano se pušilo jedno drvo, stajao je jedan tronožac, a pokraj vatre je na tronožnoj stolici zamišljena sedela Šana, motreći na neku pogačicu, koja joj se u drugom kraju ognjišta pekla pod pekom od pečene zemlje koja se jedva videla od supraške, na nju nabacane.Šani je moglo biti preko šezdeset godina, ali se veoma dobro držala, samo što je bila mršava. Psetance Šanino koje je bilo na vratima, objavi jakim lajanjem da se neko kućici primiče. Šana pogleda na vrata, koja se u isti mah otvoriše.Na vratima se pomoli, premišljajući da li da uđe, Dragoš Pletikosić. — Može li se? upita on, zastavši na vratima. — Može, može, odgovori Šana, dižući se sa svoga tronošca. — Kakvim dobrom, ti krasni mladiću, ovamo kod matore vračare? — Dobrom, ako Bog da, odgovori Dragoš.Hoću samo nešto da te pitam o budućnosti. — Ništa ti ja ne mogu kazati; samo Božja volja zna šta će biti u budućnosti. — Neću ni ja da vređam Boga, ali ti pogledaj šta možeš videti po ruci i po drugim znacima.Ti to znaš. — Lepo, mladiću!Onda sedi, daj mi beleg i kaži mi šta si rad doznati, i čega radi si se pomučio do mene, matore veštice. Dragoš izvadi zlatnik i od ubrusa odseče parčence, te joj pruži, pa se spusti na krevetac Šanin. — Ja sam došao da mi vračaš radi moje ženidbe. — U dobri čas, sinko, reče Šana primajući što joj je pružio Dragoš.Odmah poče razgledati beleg.Po tom zaiska ruku i gledaše dlanove.Po tom nali vode u jedan crn lonac, spusti u nj beleg i motraše na pokrete onoga parčenceta ubrusa što joj Dragoš beše dao.Spusti i zlatnik i gledaše ga kroz vodu.Svršivši sve to, reče Dragošu da dođe na novo sutra u isto doba i da će mu onda moći štogod kazati o sreći u ženidbi njegovoj. Kad je Dragoš sutra dan opet došao Šani, ona mu odmah poče govoriti. — Ne znam, reče ona, okretala sam od svake ruke, ali znaci nisu dobri.Čisto ih ne bih smela ni kazivati. Dragošu, koji već došao beše zamišljen, namrači se čelo još više. — Ništa zato, Šano, progovori on — kazuj ti, ne beri brige. — Ti kao da bi hteo devojku od većeg doma.Ali znaci meću na put sve neku nesreću, tako da se ne sastanete.Ja ne znam šta je to.Božja volja samo može sve na dobro okrenuti. — Kažu li znaci da će mi se odbiti prosidba? upita Dragoš. — Ne kažu to, reče Šana, i ne mogu oni ni da idu toliko daleko, nego ne može da dođe do svršetka.Mutna su vremena, sinko.Neka se velika nesreća sprema.S tim se splela tvoja ženidba.Ratovi su, napasti su, ja ne znam to.Sve se nekako na crno okreće.Uzdaj se u Boga i moli se Bogu.On će sve na dobro obrnuti.Ti vidiš kakva su sad teška vremena nastala.Danas jesmo, sutra nismo. Dragoš je toliko i tražio.On dade Šani još neki poklon, i diže se te ode put planine brižan i obrvan teškim, mučnim mislima. Poslednji razgovor sa Stamenijom osta vio je dubok utisak na Kojadina Gvozdenovića.Od tog vremena Kojadin se sve više pribijao knjigama i manastiru.Njegova mirna priroda slabo ga je uzbuđivala na otpor.Počeo je to odmah smatrati kao volju Božju, kao naredbu proviđenja.To što je Stamenija rekla da pomišlja da se posveti službi Božijoj darnulo ga u tajne žice njegove prirode.Ovda onda, i on bi na to pomišljao, ali od kad je to Stamenija za se kazala, pokretalo je i njega da sve češće na to misli.S toga u manastir k ocu Kalistratu poče ići sve češće i zadržavati se sve duže onde. Jedan dan zapitaće ga majka, gospođa Kruna, što tako često ide u manastir. — Pa što, majko, odgovoriće Kojadin, otac Kalistrat mi je kao i otac.On mi sve kazuje i o svačem me poučava.Ja volim razgovor s njim, a on se razgovara sa mnom po ceo dan.S mojim ocem, ti znaš, ja ne razgovaram nikada. — To verujem i vidim, odgovori gospođa Kruna, ali me strah da ti manastir i knjige suviše ne omile. — Pa zar je to zlo? — Zlo nije ni daj Bože, ali svako dobro kad se pretera, pretvara se u zlo. — Nisam te razumeo, majko, odgovori Kojadin plašljivo. — Strah me da se jednoga dana ne preseliš sasvim u manastir, da se ne postrižeš. — Ne mislim na to, odgovori Kojadin, ali moram priznati da to nije nemogućno. — Oh Bože, pa zar da od prvenca nemam unučadi, uzdahnuće Kruna. — E, majko, dopusti barem da ti kažem.Kad bih se ženio, ti znaš na koju bih devojku mislio. — Na Stameniju Pletikosićevu, — Jeste.A ona mi je nedavno kazala kako je tetka-Kaja govorila da se Stamenija ne može nikad udati u Gvozdenovića kuću. — Da, tako ti je otac kazao.Ja ne znam kako te on misli oženiti.On o tome ima neki plan i nešto razbira, ali meni ništa ne kazuje. — Ako se ne može primiti u našu kuću Stamenija, svršeno je sa mojom ženidbom, odgovori Kojadin sumorno ali veoma odrešito. — Ne govori tako, sinko!Što otac smisli, biće dobro po našu kuću i po tebe. — Hajde, videćemo, odgovori Kojadin, uputivši se k osedlanom konju, na kom je odmah odjahao u manastir k ocu Kalistratu. U taj mah je s nastupanjem potpune telesne zrelosti u Kojadina i um bivao sve oštriji i dublji.Silan interes za književnost razvijaše se u dubljinu, i interesovahu ga svi predmeti, o kojima se moglo nešto naći u ondašnjim knjižnicama.Sav istorički deo Svetoga Pisma staroga zaveta, knjige o carevima i o jevrejskoj istoriji znao je u potpunosti.Priče o Josifu, o Jestiri, o Jovu i druge, i mnoge filosofske izreke i pouke mudrosti znao je gotovo na izust.U ono vreme je i najbogatiji čovek mučno mogao imati svoju veću biblioteku, jer se knjige nisu štampale kao sad, nego su se prepisivale, a prepisati jedno delo u više eksemplara bio je težak, skup i spor posao.Toga radi se književnost onda nije mogla razvijati tako kako se danas razvija.S toga se veliki prijatelji čitanja nisu mogli zadovoljiti ni u jednom manastiru, nego su morali upravo putovati od manastira do manastira, da bi u svakome na mestu pročitali ono što u njemu ima.I Kojadin je zbog toga činio dva putovanja u najbliže velike manastire, u Banju kod Zvečana i u Studenicu.Nedavno je otac Kalistrat nabavio dva nova dela na grčkom jeziku, knjigu o Aleksandru Velikom Makedonskom i o Trojanskom Ratu.Jedan kaluđer Grk iz svetogorskog manastira Lavre prošao je kroz Belu Crkvu i kroz manastir Svetoga Nikole i pokazao te knjige ocu Kalistratu.Njemu su se jako svidele, ali je s teškom mukom umolio Svetogorca da mu ih proda.I Kalistrat ih je sa zadovoljstvom čitao.Kalistrat je grčki znao vrlo dobro.Govorio je tečno, a gledajući u knjigu mogao je na glas prevoditi na srpski.Pošto je on sam bio pročitao knjigu o Aleksandru Velikom, pristade na molbe Kojadinove, da mu celu knjigu na glas prevodi, kazujući mu po nešto grčki, koji je jezik Kojadin takođe malo razumevao, jer je u oca njegova jedan momak bio Grk, i od njega je i Kojadin nešto grčki naučio.Kad bi Kojadin došao kod Kalistrata, pošto bi se najpre malo razgovarali, seli bi u ćeliji, ako bi padala kiša, ili u hladu na polju pod orahom, ako bi bilo lepo vreme, i Kalistrat bi čitao, a Kojadin slušao čudnovate priče o Aleksandrovom vojevanju i tumaranju s vojskom po svetu. Najpre su se obojica čudili kako se svojim znanjem i veštinom (a znanje se i veština onda smatralo kao vradžbina) Nehtenav, car egipatski, odupirao svima svojim protivnicima, ali kako su se, najposle, protivnici svi složili i digli na nj, i onda im ni on ništa nije mogao, nego je morao bežati iz Egipta u Makedoniju. — Eto, reče Kojadin, eto primera, koji mi hrišćani ne umemo da izvršimo.Zašto se tako mi ne podignemo svi protiv Turaka?Onda bi se s njima svršilo, i mi bismo bili slobodni. — Što smo sami među sobom nesložni, odgovori otac Kalistrat.Tu je odgonetljaj.Ni ovi ništa ne bi mogli Nehtenavu, da se među sobom nisu složili.Kad hoće Sibinjanin Janko, neće despot Đurađ; kad hoće despot Đurađ, neće Sibinjanin Janko.Ako su njih obadva voljni, onda neće despot iz Moreje, neće bosanski kralj ili neko treći.Eto to drži Turke.Osim toga im je i vojska čvršća, složnija i pouzdanija nego hrišćanska, reče otac Kalistrat, udubivši se dalje u čitanje. Čudili su se po tom obojica kako je car Filip negde na vojsci usnio da mu se rodio sin Aleksandar, i kako su, toga istoga dana, i glasnici caričini prispeli da objave rođenje davno željenoga sina.Imena Aristotelja i Omira, koja se pominju pri Aleksandrovu vaspitanju, nisu mnogo dražila radoznalost naših čitalaca, ali su se čudili kako se u detinjskoj igri pokazala već potonja velika sila i slava nepobednoga Aleksandra. Priča o Aleksandru mladiću i detetu i o konju dučipalu, koji je bio kao goveče, takođe je zabavljala naše čitaoce i opominjala ih kako su tada već narodni pevači počeli uz gusle pevati o konju Marka Kraljevića koji je bio šaren kao goveče.S pažnjom su čitali kako je, nešto silom a nešto veštinom, Aleksandar pobedio Kumane.Isto su tako s pažnjom čitali kako su Aleksandru, kad je kao mladić stupio na presto, vojvode njegove savetovale da odmah vojuje i da svoje protivnike ili buduće suparnike pouklanja pre nego što mu se oni i nadaju.Čudili su se obojica kako su onda vojvode savetovale Aleksandru da svoj beleg (grb), tj. volovsku (ili lavovu) glavu izradi na štitovima i na šlemovima sviju svojih vojnika i vojvoda, da bi se znalo čija su vojska.Vrlo je zgodno bilo što su glavni protivnici Aleksandra Makedonskog bili Persijanci.Vizantinci su u svojoj književnosti tim imenom i Turke zvali.Tako je neprijatelj Aleksandrov bio onaj isti koji je onda bio protivnik i balkanskih hrišćana.S toga su se naši čitaoci veselo smejali manitome Darijevom pismu i mudrom odgovoru Aleksandrovom.Po tom su redom pratili Aleksandrovo pokoravanje Atine, Rima i ostalih carstava po Evropi, priču o slavnom trojanskom vojevanju „radi žene“ i lepu belešku o jednolikoj uredbi Aleksandrove makedonske vojske od sto hiljada ljudi.Za tim su došle zanimljive priče o sukobu Aleksandra i Darija, o konačnoj propasti i smrti cara Darija i cara Pora, o ženidbi Aleksandrovoj Roksandom, ćerkom Darijevom, i o kazni koju je Aleksandar primenio čak i na izdajnike svojih neprijatelja.Kojadin je s vanrednim interesom slušao ovu prekrasnu priču, koju su Vizantinci vešto preradili po hrišćanskim mislima, težnjama i potrebama.Ne manje je naše čitaoce zanimao opis krajnjih delova sveta, koji je upleten s Aleksandrovim osvajanjem i kratka Aleksandrova pohoda onoga sveta, i po tom smrt njegova. — Ala bi ovo lepo bilo da na naš jezik prevedete, oče Kalistrate, reći će Kojadin. — Ima naš prevod; ja sam ga čitao u mladosti, samo što mi nemamo prepisa.Trebalo bi samo prepis nabaviti, drugo ništa, odgovori otac Kalistrat.Ja sam se setio toga u mladosti čitanja, pa mi je milo bilo da ga sad ovako po originalnom grčkom tekstu ponovim. Ovo usmeno prevođenje otac Kalistrat je, držeći pred sobom grčku knjigu, činio svojim govornim, srpskim jezikom, s malom primesom ondašnjega književnoga slovenskoga jezika, i pošto je otac Kalistrat bio vrlo darovit, iskusan i veoma obrazovan čovek, Kojadin ga je slušao tako reći netrenimice, i slušao bi ga, gladan i žedan, po vas dan i po svu noć.Jednom na odmoru upita on svoga učitelja, oca Kalistrata, zašto se tako i ne piše kako on govori, nego se piše drugojačije, i šta je uzrok, te tu lepu pripovetku, kad bi se ona pisala, ne bi ni on, Kalistrat, niti iko drugi pisao tako kako on govori, već drugojačije, crkvenski, onako kako se pišu sve knjige. — Kako su stari nas učili, odgovori otac Kalistrat, mi onako učimo vas, a vi tako treba da učite vaše mlađe, odgovori otac Kalistrat.Te se stvari ne menjaju, jerbo su one predanje naših slovenskih apostola, a ono što su apostoli ostavili, samo se čuva kao svaka svetinja. — Lepo, lepo, ali što da se po nešto ne promeni? upita Kojadin. — Šta bi bilo ružnije da se piše eto tako kako vi govorite, odgovori Kojadin.Zašto bi se to protivilo predanjima slovenskih apostola? — Slova i knjige, sinko, dar su nam, najlepši dar Božji.Oni ljudi koji su nam ih predali, predali su nam ih kao zakon Božji.Kako možemo, kako bismo mi tu što menjati mogli? — Dobro, ali što mi, na primer, pišemo dan i čast drugojačije ( dьnь, čьstь ) nego rat i slast , i ako ih mi danas tako podjednako izgovaramo? — Onde gde je Božjim otkrovenjem, govoraše otac Kalistrat, otkriveno nama Slovenima i Srbima slovo Božje govorilo se drugojačije nego što mi govorimo.A pošto je onde otkrivenje bilo, i pošto su Slovenima onde slova podarena, onaj je izgovor ostao za sve, po blagoslovu Božjem.Ti znaš i sam da se u Makedoniji, pa i u Zeti i onamo oko Prizrena još govori čьst i dьn , tako kako piše, a ne kako mi izgovaramo.U te se stvari, sinko, nikada ne dira.Kako su ih nama stari ostavili, mi treba tako i našima mlađim da predamo.Ja na to nikad i ne mislim.Pišem kako piše u najstarijim i najboljim izvodima, a izgovaram kako je sad ovde običaj. — Znam oče Kalistrate, i sam tako činim.Ali mi se tako slatko učinilo tvoje usmeno prevođenje, da su mi se ova pitanja i nehotice na jezik naturila. Kao star, veoma ozbiljan čovek, otac Kalistrat nije mario za zabavnu književnost, u kojoj je bilo puno pripovedaka, makar da da su one bile veoma poučne i uvek s moralnom težnjom.Njemu su najmilija bila istorijska dela.Ali Kojadin je još bio mlad, pa je voleo i pripovetke, i. naročito, različite apokrife.I apokrife iz Svetoga Pisma oba zaveta, i apokrifna svetiteljska žitija čitao je u slast.Manastir Sv. Nikole imao je dosta veliku knjižnicu.Kojadin nije iz nje izbivao, jedno što je u njoj nalazio dosta zabave, a drugo što se starao da ocu Kalistratu bude što manje na dosadi.I čim bi se ocu Kalistratu javio kakav gost, ili mu je kakva god posla davalo manastirsko vlastelinstvo, Kojadin bi se sklonio u knjižnicu, i onde bi prevrtao knjige, ili nastavljao čitanje kakvog započetog dela. Ovome svetu inteligencije pripadao je još i guslar Milojko, koji je sedeo nedaleko od dvorca Gvozdenovićeva u Pločniku.Bio je to čovek već prosed, snažan i jak, ali vrlo slabog vida.Nazirao je kojekako na oči.Na levoj ruci su mu u nekom boju sabljom odsečena dva prsta, a i ostalom rukom nije vladao potpuno.Takav kakav je, inače zdrav, nije bio za vojnika a ni za poslenika.Gvozdenović mu je dao okućnicu i neku njivicu za ishranu.Ali su njega hranile poglavito njegove gusle.Umeo je za pripovest lepo gudeti i pevati da ga svak sluša i gladan i žedan.Nabralo bi se u njegovu šubaru uvek dosta novaca i poklona, kad bi o velikim svecima gudeo kod crkava.A on je putovao često i pevao po svima srpskim manastirima i kod velike gospode srpske.On je imao prilike i da peva pred despotom Đurđem, i rado priča kako ga je nekom prilikom despot Đurađ bogato obdario i o mnogom ga koječemu pitao.Drugom prilikom je pevao pred mnogobrojnim despotovim gostima.Sve velike manastirske starešine, arhimandriti i igumani znali su Milojka guslara.U Pločniku je imao svoj kućerak i on, i ako je ponajčešće bio na putu.U kućerku mu je sedeo sin Rajko, i radio njegovu njivu uz druge poslove koje je radio vlastelinu.Veselje je bilo kad bi se vratio kući guslar-Milojko zbog njegovih priča o putovanju i živovanju njegovu.Svak se grabio da ga vidi.Onda bi bio primljen i u dvoru Gvozdenovićevu, i Gvozdenović ga je obično ispitivao o svemu što je on imao prilike da uz put vidi i prođe, a što je Gvozdenovića zanimalo.U tome je razgovoru obično Gvozdenović postavljao pitanja, a guslar-Milojko je samo odgovarao, čudeći se mnogo puta u sebi što ga to veliki vlastelin za nešto i nešto pita. Među onima koji su najviše voleli i najradije slušali guslar-Milojka bio je i Kojadin.Njegova dobra i umiljata gospodska narav bila je uzrok da je i guslar-Milojko Kojadina voleo kao retko koga.Guslar-Milojko je znao da se Kojadin mnogo bavi o knjigama i da ih mnogo čita.On je sam znao na izust dve tri velike knjige živih pesama, ali je uvek mnogo raspitivao o knjigama, i pitao Kojadina da mu priča šta je čuo od kaluđera i šta je čitao u knjigama.Kad bi samo bio u Pločniku, i dok je Kojadin bio mali, guslar-Milojko se nije znao umoriti saslušavajući Kojadina i ispitujući ga o onome što je on znao da njemu treba, makar da je znao prekrasne pesme o Nemanjiću Savi, o kralju Milutinu, o caru Stefanu, o boju Kosovskome i o Kraljeviću Marku.To je sve guslar-Milojko činio još dok je Kojadin bio manji.Sad, kad je i Kojadin stao na snagu, guslar-Milojko je još više raspitivao i tražio da mu njegov mladi prijatelj kaže sve što bi iz knjiga naučio ili što bi saznao od oca Kalistrata u manastiru.Isto tako bi i Kojadin bio glavni slušalac, i onaj kome bi se najviše kazivalo, kad bi se guslar-Milojko vratio sa svojih dugačkih putovanja.Na kakav se način guslar-Milojko služio razgovorima s Kojadinom može se videti po ovome primeru.Tražeći po knjigama što bi bilo za zabavu, Kojadin je čitao na više mesta šetnju Bogorodičinu po paklu.Jednom on pričaše guslar-Milojku po redu sve što je o tome čitao.Posle nekog vremena, guslar-Milojko ispeva uz gusle sve ono što je od Kojadina slušao svojim guslarskim načinom.Kojadin se desio tu, i čudio se kako je onaj, po spoljašnjem prost čovek, dobro upamtio i za svoje slušaoce spremio onu pobožnu priču.I onda je i njemu jasno bilo za što njega toliko zapitkuje i što ga onako rado sluša stari guslar. Još je pri svima boljim manastirima, i uza svakog dobrog starešinu i pri manjim manastirima, bio odeljak za pisanje knjiga.U većima je bilo i odeljenje, obično spojeno s ovim književnim, u kom su se živopisale ikone, ili ono što treba živopisom izraditi u knjigama.U manastiru Svetog Nikole u Beloj Crkvi u oca Kalistrata bile su za kaluđere prepisače određene tri ćelije, u kojima je bilo uvek svega što treba za prepisivanje: hartije, kalema, nožića za zarezivanje, šila za špartanje, itd.Tu je bio i knjigovezački halat, i jedan se kaluđer jednako bavio o vezanju knjiga i o šarama kojima su korice ukrašavane.Otac Kalistrat je najradije primao kaluđere pisce, od kojih, osim crkve, nikakav drugi posao iziskivao nije!Imao je uz te sobe i sve što treba za živopis, lepe lipove daske, boje, nogare i sve ostalo.Kad bi bilo lepo vreme, i uz letnje vrućine, kaluđer prepisač bi uzeo svoj izvod, iz koga je prepisivao, pa bi izašao u hlad pod lipe u manastirskome dvorištu.Tu bi katkad i nestašne kokoške čepale po knjigama, kad bi se kaluđer odmora radi digao.Imalo je kaluđera, koji su taj posao naročito voleli i koji bi provodili ceo vek prepisujući i putujući iz manastira u manastir.Bogatiji ljudi koji su hteli da sebi spomen ostave davali bi trošak da se prepiše ta i ta knjiga, koju bi oni hteli, ili bi prosto stavljali novac na raspoloženje starešini, da on sam naredi što je potrebno.U ono vreme kad se zbivalo ovo što mi pričamo, na glas je bila izašla knjiga Jovana Lestvičnika Rajska lestvica .U njojzi se uzimlju vrline kao stupnji lestvice, po kojoj se dobar hrišćanin može dostojati raja.Knjiga se ta bila osobito svidela despotu Đurđu, i kako je tekst slovenski bio često mutan i nerazumljiv, despot beše naredio da mu se dobavi grčki original i da vešti književnici uporede taj slovenski prevod.S toga se onda ta knjiga bila pročula svuda.Za nju je čuo i Kojadin, i kako je rad bio da ima među svojim knjigama i to delo, da bi ga mogao često čitati, on je sam molio oca Kalistrata da nabavi za manastir Sv. Nikole taj dobar ispravljen prepis, te je on dao trošak da jedan od prepisača za nj prepisuje.I kad bi god došao u manastir, išao bi da čita ono što je gotovo i s naslađenjem bi gledao kako njegov kaluđer radi.Uživao je čitajući pohvale krotosti, prostote i dobrosrdačnosti, a osude lukavstva i nenavisti. Kako je često razmišljao o tome da se i sam potpuno posveti crkvi i da primi čin, zaustavi se jednom na nekolikim vrstama Rajske lestvice , koja je za nj prepisivana.Prost inok skot slovesan , pisaše u onom, tekstu, poslušljiv, svoje breme savršene vodeštošu otloživ, ne otrečet životnoje vežuštomu...Posledujet vodeštomu jakože hoštet i daže do zakoljenija saprotiv glagolati ne vest .Tim se obeležavala tvrda disciplina, kojoj su podvrgnuti bili kaluđeri.Kojadin zastade, i plemićska ponositost razbudi se u njemu.Prema ocu Kalistratu on to ne bi osetio.Ali otac Kalistrat neće biti tu do veka.On je star čovek.Po volji Božijoj njega časom može nestati.Doći će drugi, i ko zna kakav će biti?Otići će on sam u drugi koji manastir da živi ili da čita.I po zakoniku Dušanovu, u manastiru ne bi smeli biti kaluđeri iz onoga kraja u kome su rođeni i u kojem je njihovo imanje.Kako će on pristati da bude slovesan skot i kako će on da sleduje onome što ga vodi, ako će biti i do zaklanja ?Ali, poče Kojadin na novo misliti, kako će biti crkva i tvrd red u njoj bez tvrde discipline?On je video kako i u državi samovoljstvo i neposlušnost vlastele kvari sve, a vlastela se ne obziru da sama sebe obuzdavaju i drže u umerenosti, kao što bi trebalo.Na jednoj strani je bilo samovoljstvo, a na drugoj tvrda, neumitna disciplina. Ove bi ga misli daleko odvele, ali u taj mah zazvoniše zvona na večernje, i na vratnicama porte se začu topot konjski i glasovi nekih novih gostiju.Kojadin pogleda ko to dolazi, pa po tom ode u crkvu na večernje. Stara srpska država nije bila osnovana na administrativnoj centralizaciji i na jednakosti prava kao što je današnja.U ono vreme vlast je bila jako rasturena.Crkve su gospodarile i sudile nad velikim brojem sela, i tu je iguman ili arhimandrit bio gospodar svemu osim života, kojim je raspolagao vrhovni državni gospodar.Pojedina velika vlastela bila su takođe isto tako silna, i u njihovoj državi bivalo je kako oni hoće.Trebalo je da kralj bude jači od sviju, pa da se oseti središnja državna vlast.Ali osim dva tri Nemanjića, to nije mogao da ostvari nijedan od srpskih vladalaca u srednjem veku.U sitnim stvarima bilo je samovolje mnogo više nego što se danas i pomisliti može.Nejakom i slabom nije bilo mesta pokraj obesnih nasilnika.Siromah i slab nigde nije mogao ostati da ga jači nasilnik u svoje podčinjene ne uvrsti bez obzira na njegovu volju.Sud je mogao suditi, i trebalo je da po zakonu sudi, ali šta je hasne bilo od suđenja, kad presudu nije imao ko da izvrši?Ni same crkve nisu bile slobodne od ove samovolje, makar da su one mogle računati na zaštitu jaču od svake druge.Nasilje je bilo glavno sredstvo kojim se delovalo.Jednome se vlastelinu svidi, na primer, jedan mlin.On istera vlasnika i postavi svoje ljude u mlinu.Svidi mu se voćnjak.On dođe sa svojim ljudima i obere ga.Kralj je pomagao koliko je mogao, ali je bilo nasilnika, na koje je i njemu teško bilo udariti, ili to nije mogao da učini odmah.A čim neko uspe da dobije toliko vremena, da s jedne njive zbere dve tri letine, ona se njiva već smatrala kao njegova.Ljudi su bili tako vaspitani, da računaju samo sa silom, da se samo jače sile boje i da u svima svojim poslovima očekuju svršetak samo od nasilja.S toga je kuća vlastelinova bila kao grad, a vlastelin bez oružja iz kuće nikada nije izlazio. Otac Kalistrat baš seđaše na doksatu pred svojim ćelijama u manastiru Sv. Nikole, kad zaječa lovački rog.Vratnice se na manastirskoj porti otvoriše i u avliju ujaha Dragoš.Za njim je jahao momak, koji je u rog trubio.Preko konja je bio prevešen neki zamotuljak.To je bila polovina srne, deo lova, određen ocu Kalistratu. Dragoš brzo sjaha s konja, ustrča uza stube i priđe k ruci oca Kalistrata. — Živ bio sinko, odgovori otac Kalistrat, ljubeći ga u oba obraza i u čelo, dobro mi došao.Ti nikada ne dolaziš prazne ruke.Zar u vas, na domu Pletikosića, nema ko da pojede što si ulovio. — Ima i za nas, sveti oče.Ovo je zaslužena milošta.Budi dobar ne odbiti je. Otac Kalistrat viknu sokalnika (kuhara) da lov primi i da ga prigotovi kako treba, a Dragoša ponudi da sedne. — Nešto si mi sumoran, oče, reći će Dragoš, gledajući oca Kalistrata.Šta te mori? — Šta me mori, sinko?Mori me ono što će srpstvo umoriti, naš nered, naše samovoljstvo. — Šta je bilo? — Pitaj šta nije bilo.Jutros mi stiže kaluđer od manastirskog mlina na Labu i javlja mi da ga je vlastelin Miodrag iz Samodrže isterao iz mlina, kazavši mu prosto da mlin nije manastirski nego njegov, Miodragov. — Pa šta je radio kaluđer? — Šta je mogao činiti?Onaj je došao s deset oružanih ljudi.Kaluđer je govorio mu da se neće pomoći, da manastir ima svoje povelje, i da će on za otmicu biti kažnjen, a on mu se smejao.Ko će, rekao je, da me kazni?Zar despot?Pa despotovo je još za koji mesec.Zar ne vidiš da će sutra Turci obladati?Misliš li da će Turci braniti manastir, kao što ga je branio despot? — Tako govori Miodrag?Pa toga treba kazniti za to.Kako sme tako da se ruga veri svojoj, da tako pljuje na otadžbinu svoju? — Kako sme?Sme zato što je nastalo poslednje vreme.Pa nije ni to sve. — Šta ima još? — Njivu i voćnjak koju ima manastir kod Lipljana, na vrlo lepom mestu, blizu Nerodimke, oduzeo nam zajedno s ovogodišnjom žetvom vlastelin Radosav. — Je li to voćnjak nedaleko od dvorova cara Uroša, u kojima smo nedavno bili?Pa tamo je turska vlast. — Jeste, baš zato.Turska vlast zna da su crkve i manastiri koren ovome narodu.Neće da ih brani nigde.Protiv njih su na svakom suđenju.Crkva gubi imanje i prihod, čim se na sud pojavi.Radosav je to opazio.Osim toga zna da smo u drugoj državi, pa je neki dan oterao naše ljude i zauzeo našu zemlju. — To bi onda s manastirom bilo svršeno, čim bi nestalo srpske vlasti, progovori Dragoš, očevidno se sneveselivši. — Tako je, sinko? — Pa šta će biti onda od naroda, kad mu se pogase crkve i manastiri? — Grdno smo grešni, sinko!To je volja Božja, to je Bog popustio napasti na nas grešnike. Otac Kalistrat se poče krstiti, kao što je uvek radio kad bi mu se zli glasovi nagomilali, prevrćući nervozno svoje brojanice, i šapućući: „Gospodi pomiluj!Gospodi pomiluj!“ U koji mah otac Kalistrat svršavaše molitvu, začu se jako kucanje halkom na vratnicama.Vratar otvori vratnice, i u avliju uđe manastirski momak, bled, ispijen, s vezanom levom rukom a s okrvavljenom džokom u koju je bio odeven.Očevidno je bio ranjen. Otac Kalistrat se požuri niza stube na avliju pred ranjenika. — Šta je Antonije?Ti si ranjen, pitaše ga otac Kalistrat.Kamo brašno? — Brašno mi oteše gusari tu gore u planini.Ja sam se stavio na odbranu, a oni me, eto, raniše u ruku.Sa mnom nije bilo nikoga.Sam ga nisam mogao odbraniti. — Gde u planini? uplete se Dragoš. — Nedaleko odavde.Kad se iz Pločnika pođe na put ka Klisuri put Župe. — Otkud tu gusari? upita Dragoš.To je, tako reći, u Pločniku samom. — Kao da je bio među tim rđavim ljucima vlasteličić Milivoje, onaj što su mu imanje i kuća pri samoj planini. — Može biti, i on je sigurno, odgovori Dragoš.Taj ništa ne radi, po vas dan pije i spava, a noću niko ne zna gde provodi.Rđav čovek, u opšte, ja bih se zakleo da je brašno on uzeo i da bi se našlo u njegovoj kulači.Neprestano se oko njega skupljaju rđavi ljudi. — Sad im je vreme, reče otac Kalistrat. — Nikad nije vreme, odgovori Dragoš, rđavim ljudima. — Ali, zbilja, momče, okrene se on ranjeniku, jesi li ti siguran da je s tim gusarima bio Milivoje?Jesu li s njim bili gusari ili njegovi ljudi? — Gotovo sam siguran da je on, reče ranjenik, i okrete se ocu Kalistratu s molbom da naredi da mu se ispere i previje rana. Dragoš planu i viknu odmah svoga momka da spremi konje. — Šta ćeš, sinko? upita otac Kalistrat. — Hoću da idem da povratim brašno manastiru, reče Dragoš, samo te molim daj mi još trojicu manastirskih stražara. — Ostavi se, sinko.Može biti da je Milivoje gladan. — Ako mi nećeš dati stražare, ja idem sam s mojim momkom.Ne mogu ja to tako ostaviti. Otac Kalistrat viknu da se spreme stražari s konjima i s oružjem. Dragošu u taj mah izvedoše njegova konja.On smesta pritvrdi i pregleda na sebi oružje, zapovedi momku da i on svoje pregleda, pa usede na konja i pođe nekom prečicom preko planine, naredivši da i stražari istim putem idu čim budu gotovi. Dva sata kasnije, Dragoš se nahodio već pred kućom vlasteličića Milivoja.Već je sunce bilo palo k zapadu.Dragoš smesti svoga i momkova konja u zaklonu.Naskoro po tom stigoše manastirski stražari.On im pregleda oružje.Za konje im naredi da se smeste onde gde su i njegov i njegova momka konj smešteni bili. Kuća vlasteličića Milivoja bila je neka opala, neopravna kulača, ozdo od kamena a gore čardak.Ispod čardaka je bila konjušnica i u njoj osedlan konj Milivojev.Milivoje sam kao da je spavao gore na čardaku.Avlija je bila pusta, kao da u kući nikoga nema.Malo dalje bio je ambar.Dragoš naredi da se otvori.Unutra stajahu još neizručene tri velike vreće brašna.Dragoš pozva manastirske stražare da mu kažu je li to manastirsko brašno.Stražari smesta poznaše manastirske vreće i rekoše da jeste.Dragoš zapovedi da se izvede konj Milivojev, da se s njega skine sedlo i da se namesti samar, koji je uza zid stajao, pa da se potovare dve vreće.Za treću naredi da se natovari na jednoga od stražarskih konja.Pošto nikoga nije bilo, i nisu mu trebali toliki ljudi, naredi odmah da ostane s njim samo jedan stražar, a da se dvojica s konjima i tovarom odmah vrate u manastir.Kad je sve to svršio, pođe uza stube na čardak gde je spavao Milivoje i stane silno lupati o vrata svojim mačem.Njegov momak stajao je odmah iza njega, a manastirski stražar za njim. Milivoje, polu napit, jedva se probudi i poče kao kroz san pitati ko ga to budi. — Budi te zakon carski, odgovori Dragoš nabusito.Ustaj, veži se! — Ko to govori, odvrati Milivoje. — Ustani, otvori vrata, pa vidi, odgovori opet Dragoš, ili ćemo s mesta vrata obiti.Petre, dajde tu sekiru, obij odmah ova vrata. Sekira udari u vrata, i ona se odmah otvoriše. Žena Milivojeva i jedna joj služavka dotrčaše s druge strane čardaka. Milivoje, bunovan, beše seo na krevet i začuđen gledaše preda se. — Vezujte ga, povika Dragoš, istrgavši mač iz korica. Momci pritrčaše i uhvatiše ga za ruke. — Za što, ko sme mene da dira?Šta ćeš ti, Dragošu, ovde?Ko si ti? — Po carskom zakonu se to radi, odgovori Dragoš.Ti si jutros preoteo manastirsko brašno i ranio manastirskog stražara. — Ja? — Ti, da kako, brašno sam ja našao u tvom ambaru i poslao ga u manastir.Sad imam tebe da otpratim. Milivoje se zbuni i priznade. Dragoš povika momcima da ga poteraju pred sobom u manastir.On sam pokupi oružje Milivojevo, koje je stajalo na jednoj stoličici nedaleko od odmornika. Žena zakuka i obisnu oko Dragoša moleći ga da mu se život poštedi. — To zavisi od igumana, oca Kalistrata.Njega je, neradnik, i njegovu kuću hteo da bez hleba ostavi. — Idem i ja, nesrećnica, s vama, da ga molim.Čeknite me trenutak da se obujem. — Zakon piše da se oslepi i obesi, odgovori Dragoš.Čeknućemo te. — Jao meni nesrećnici, zakuka žena! — To ti je.Sad će mu biti što mu bude sudio iguman.Manastirska je stvar; iguman sudi.Mi ga vodimo u manastirsku tamnicu. Malo po tom krenuše se svi put manastira. Očekujući da vidi šta će se svršiti, otac Kalistrat nije ni legao te noći.On je prvi čuo lupanje na vratnicama kad se Dragoš sa svojim pratiocima vratio, vodeći zločinca i noseći pre podne oteto manastirsko brašno nenačeto. Kad je otac Kalistrat video šta je Dragoš uradio svojom odlučnošću i prisebnošću, nije umeo dovoljno da ga nahvali. — Eto, sinko, kako valja raditi i upravljati.Ali u nas se tako radilo samo za cara Stefana.Posle njegove smrti — nikad više.Knez Lazar je počinjao, ali je i on kratko vreme vladao i bio je mekan. Pošto je otac Kalistrat poručio kući Dragoševoj da je Dragoš ostao kod njega, zadrži ga na noćištu i stane ga častiti večerom i vinom. Dragoš je uživao što mu je bilo mogućno da učini takvu jednu uslugu ocu Kalistratu i manastiru, a još je više uživao sam u sebi što se posao svršio tako čisto.Pomišljaše u sebi šta bi bilo da se Milivoje, jaka i osorljiva ljudina, usprotivio.Moglo se dogoditi da od njega Dragoš pogine; moglo se, takođe, dogoditi da njega Dragoš ubije, da je došlo do borbe.Milivoje je bio napadač i nasilnik.Mnoge je on obranio; mnogoga je ubio.Običaj je imao uzimati šta mu gde treba, i na putu, i na trgu, ne pitajući pošto je, niti se mašajući novaca da plati.S toga ga se svak klonio i mrzio ga.Ne malo je puta bacan u tamnicu, ali je, posle, kad bi izašao iz tamnice, bivao još gori no pre, kao da za tamnovanje nije bio kriv on, no kao da je kriv narod među kojim je on živeo. — Da se on meni usprotivio i da se ne beše zbunio, govoraše Dragoš ocu Kalistratu, pa da sam ga ubio, kakav bih greh ja imao, oče Kalistrate, prema crkvi, i kakvim bih načinom mogao taj greh pokajati? — Ti si u tom tvom današnjem poslu branio Božju kuću i pravo od nasilja.Ti si vršio dužnost carske vlasti.Nema greha, sinko, nego ima zasluge. — Ali mene nije poslao na taj posao ni veliki vlastelin, ni ćefalija (načelnik) ni sudija.Ja sam sam pošao i načinio se oruđe pravde i zakona. — Ni to nisi, jer se može uzeti da sam te poslao ja.A meni je preoteto.I ovo je Božja i narodna kuća, a nije moja.I ja sudim mojim ljudima.Pločnik, istina, nije manastirsko selo, ali sam ja pred Bogom odgovoran za sve hrišćane u ovoj okolini. — Sreća moja, inače bi me Milivoje mogao tužiti kao nasilnika.Glavno je da sam uhvatio kradenu stvar. — To pokriva i leči sve, odgovori otac Kalistrat.I eto vidiš, kakav nam je život sad.A šta će biti još kad turska vlast nastane? Dragoš pogleda u oca Kalistrata sumorno. — Vi ste živeli pod turskom vlašću? upita on oca Kalistrata. — Već dva puta: odmah posle smrti pokojnog despota Stefana i naskoro po tom kad su Turci bili sasvim osvojili Srbiju. — Ja sam tada bio mali.Kako vam je onda bilo, oče Kalistrate? — Gore nego sad.Turčin se brine samo o onome što treba njemu.Za ostalo, naročito za ono što treba svetoj veri i crkvama, ni glavu ne okreće. — Zar turske vlasti nisu štitile opštu sigurnost?U našem slučaju, na priliku, zar ne bi one oštro kaznile Milivoja? — Ovde je glavno da je dobro uhvaćeno delo.I turske bi vlasti kaštigovale vrlo oštro.Ali se nijedna turska vlast ne bi potrudila da krađu osvedoči i uhvati. — A je li greh ubiti Turčina, oče Kalistrate? — U boju nije.Inače i Turčin je čovek, i grehota ga je ubiti, ako te ničim uvredio ni izazvao nije. — Ali zar nije dosta što je bezvernik. — Treba ga obrlaćati na pokajanje i u pravu veru, a štedeti kao čoveka. — Ja ne mogu da pomislim, oče Kalistrate, da Turci zavladaju Srbijom. — Može to biti popuštenjem Božjim za grehe naše, sinko!Što je dvaput bilo, može biti i treći put. — Sakloni, Bože!Ali ja to podneti neću moći, neka mi Bog oprosti grehe. — Pa šta bi ti činio, da se to popuštenje Božje opet dogodi?Valja se nadati u veliku milost Božju, da će nas ta čaša mimoići.Ali ako dođe, moramo se pokoriti volji Božjoj. — Šta bih ja činio?Ovo što sam činio danas.Ja bih bio samozvani sudija, samozvani vojvoda, samozvani ćefalija svuda dokle me noge nose i dokle me zdravlje uzdrži.Kad bude volja Božja da poginem, onda će se sve svršiti. — Nije to dobro, sinko Dragošu, ali o tome ćemo mi još govoriti.Ti upravo hoćeš u gusare. — Ne dao Bog!Ja hoću da budem Božja pravda na zemlji, koliko moj mač nosi.Ja. bih, dokle stignem, vršio što neće da vrše vlasti.Drugo ne bih ništa.U poštene ljude, makar bili i Turci, dirao ne bih. — Sinko, kasno je.Zapali svećicu, pa idi na odmor.Ti znaš onu sobu na uglu.Onde ti je spremljena postelja.Ako je danas iko odmor zaslužio, to si, bogme, ti!Laku noć, sinko! Starac pripali svoj voštani svitac i krenu k svojoj spavaćoj sobi.Dragoš ga poljubi u ruku i ode i on na odmor. U srednjim vekovima o mnogim se stvarima mislilo drugojačije no što se misli danas.Prvo je velika vera u Boga i u vezu među Bogom i pravdom i istinom bila potpuno odlučna i nesumnjiva.Ako je neko prav u jednoj stvari, mislilo se da će Božja volja biti uvek na njegovoj strani.Mislilo se da istinitu i pravednu stvar Bog ne može ostaviti ni napustiti.Uzdati se u pravdu značilo je uvek uzdati se u nesumnjivu pomoć Božju.S toga se u teškim zapletenim pravnim raspravama pribegavalo Sudu Božjem na više raznih načina, obično onda kad nikakvim drugim načinom nije bilo mogućno pronaći istinu.Veliki i iskusniji mislioci bili su i onda protiv toga i smatrali su da često slučaj zastupa tako zvanu pravdu Božju, ali su velike mase narodne smatrale slučaj ili posledicu hitrine ili otvrdlosti kao volju Božju. Pred manastirom Svetoga Nikole u Beloj Crkvi spremaše se sabor.Bilo je proleće o Sv. Đurđu. Panađursko mesto bilo je već zauzeto lisnatim prodavnicama i naslonima, koje su samo čekale da se sabor otpočne. U manastiru su zvonila zvona na jutrenje, a pred crkvom su, na samim vratima crkvenim, gorele dve velike vatre, jedna pored druge.Na jednoj se u plamenu crvenela jedna sekirica i jedno kamenarsko železno dleto, a na drugom se u kotlu varila voda, koja tek što ne beše proključala.Jedan manastirski momak motraše na obe vatre, podsticaše drva i dodavaše nova. Pokraj vatre su stajala dva optuženika i uz njih sudijski pristav.Pored njega jedan kaluđer s epitrahiljem.Oba tužioca su bila takođe prisutna.Jedan je optuženik bio okrivljen da je jednoga trgovca iz Prokuplja predusreo u planini i digao mu sve gotove novce i neku robu.Drugi je optuženik bio okrivljen da je jednome susedu u Točanima ukrao nekakve teleće kože i odneo ih te prodao u Prokuplju. Pošto su stalno odricali kod sudije, a nije se moglo utvrditi drugojačije ni za jednoga ni za drugoga, oni su se sami ponudili da se pravdaju Božijim Sudom.I prvome je sudija odredio da diže usijano železo iz vatre pred crkvenim vratima, a drugome da vadi usijano železo iz kotla ključale vode, pošto ga sudski pristav izvadi iz vatre i spusti u kotao ključale vode. To se imalo tu, o đurđevskom panađuru kod crkve Sv. Nikole, da izvrši toga jutra. Optuženici su sa zasukanim rukama, ali zabrinuti stajali pred dve vatre gledajući kako se železna sekirica i kamenarsko poveliko dleto crvene i kako se voda sprema da proključa.Sudijski pristav je kazao da će on pozvati najpre jednoga, pa drugoga da izvrše što je potrebno za sud Božji.Naokolo se bila načetila gomila naroda, koja je radoznalo gledala šta se radi. Voda počinjaše bacati ključeve.Sekirica se sijala u otvorenom crvenilu. Vrata crkvena i vrata oltara bila su širom otvorena.Zastirke su na časnoj trpezi bile uzdignute i spreman je stajao go mramor da se na nj spusti usijano gvožđe. Sudijski pristav progovori prvom optuženiku, po imenu Pavlu, da izvrši dužnost. — Pavle, svršavaj u ime Božje, povika pristav jačim glasom. Pavao se prekrsti, još jedanput promeri očima prostor kroz crkvu koji mu valja proći, hitro zgrabi usijanu sekiricu iz vatre i u najvećem trku odnese je i spusti na časnu trpezu.Bio je to čovek kosmat, srednjih godina, prilično pun. Iziđe natrag iz crkve i pokazivaše desnu ruku, kojom je sekiricu uhvatio.Meso s prstiju bilo je ostalo na sekirici.Na ruci su se videle kosti, i niz nju je loptila krv.Pristav progovori: — Božji Sud, je obelodanio tvoju krivicu.Priznaj što si odricao, jer je sad osvedočeno.Ti si opljačkao Marka trgovca. — Jesam, čestiti sudijo, odgovori krivac, a suze mu od bola grunuše niz obraze i gorko jauknu.Dopusti da zavijem rane. Čovek ranar priđe i prihvati njegovu ruku. Red je bio na drugoga optuženika, kome je bilo ime Janko. — Hajde, Janko, tvoj je red, progovori pristav.Dede, Milija, progovori dalje manastirskom momku, vadi železo i spusti ga u kotao.A ti se odmah mašaj i vadi ga. Janko, okošt, mršav, koža i kosti, prekrsti se i progovori „Pomozi Bože, i pravdo Božja!“ I u koji mah Milija spusti dleto u ključalu vodu, hitro gurnu ruku za njim, diže ga i spusti pored kotla na zemlju. Izvršivši to, pokaza ruku, poče micati prstima, i prekrsti sa na novo.Ruka je bila pocrvenela, ali otvrdloj mršavoj koži ključala voda nije nanela nikakve štete.Očevidno je ostao nepovređen. Pristav pogleda u optuženoga i u tužioca, koji izgledaše zbunjen, i po tom reče: — Božjim Sudom si, ti Janko, opravdan.Nemaš više za ovu optužbu nikome da se pravdaš, niti gde da odgovaraš.Idi kući. Janko ne dočeka da mu se to kaže dvaput, nego odmah štuče u narod i izgubi se put planine i svoga sela.Posle povoljnog svršetka Božjega Suda okrivljenik nije imao nikom ništa više za krivicu ni da odgovara, ni da plaća. Pošto se Božji Sud svršio, zvona zazvoniše na službu, i narod se sav sleže, te napuni crkvu i prostore oko nje. Na polju se spremao panađur, i ljudi su dolazili sa svih strana sa stokom i svakojakom robom.Sve što je ko imao da proda, svoju izradu, ili plod svojih zemalja, ili svoju trgovinu, donosio je na panađur.A sve što je ko imao da kupi, tražio je da kupi na panađuru.Za stoku je bilo određeno naročito mesto, a ostalo koješta prodavalo se po naročitim skloništima, načinjenim od dasaka i od lišća, u koliko stalnih nije bilo.Između jednog i drugog mesta ostavljeno je bilo mesto narodnom veselju i igrama.Tu su bile i prodavnice pića i jestiva.Manastiru se plaćalo za svako mesto, na kom se nešto zarađivalo, i manastirski je dohodak bio veliki, naročito ako je i lepo vreme olakšavalo veliki zbor sveta.Među izrađevinama mogla se videti sva domaća radinost.Grnčari sa svih strana dovozili su po puna kola svojih svakojakih sudova, koji su u ono vreme ispunjali srpske kuće.I oni su imali svoje naročito mesto, jer su oni svoju robu, malo nezgodnu za prenos na daleko, mogli nositi samo leti, po boljem vremenu, a u proleće je, posle zime, bila veća potreba za sudovima.Trgovci meke i inostrane robe iz Dubrovnika, Prizrena, Skoplja bili su takođe tu, na svojim mestima.Nožari, trgovci oružja, drvodelje, kačari, koji su cele zime gradili od drveta što treba kući, stupice, slanike, stoličice, žbaniće i ostale stvari bili su dovukli po čitava kola svojih izrađevina. Dragoš Pletikosić, po naredbi oca Kalistrata, hodao je po panađuru i po saboru i gledao šta se gde radi. Na jedanput se spodbi neka gužva iz trga.Jedan čovek beše nagao da beži, a za njim se stisnuo svet da ga ustavi. — Stoj, dužan si mi, ja te vezujem i zatvaram, vikaše jedan čovek trčeći za drugim jednim i držeći ga za haljinu. Ovaj koji je bežao bio je trgovac iz Niša, koji je bio doneo razne sitnice za odelo i za nakit ženski, i imao je prodavnicu pri sredini ulice. Njegov tužilac bio je nekakav kamatnik iz Prokuplja, koji je samo novcem radio.Kako je trgovac iz Niša ostavio trgovinu i počeo da beži čim se kamatnik iz Prokuplja pokazao i povikao mu da se vezuje za dug, jer hoće da ga zatvori kod suda, za njima se nadadu drugi i počnu da pomažu kamatniku da trgovca uhvati. — Plati dug, vikaše onaj, i kamatu, pa ću te pustiti odmah. U taj mah rupi među njih Dragoš. — Ja govorim u ime igumana, starešine ovome mestu.Puštaj čoveka, kamatniče.Ovde, na manastirskom panađuru Svetoga Nikole, nema mesta udavi . Kamatnik stade i pusti haljinu trgovčevu, za koju ga je držao. — Ali ja nigde ne mogu da ga uhvatim.On svuda beži i sklanja se.Kako ću da dođem do mojih novaca? vikaše kamatnik u očajanju. — To ja ne znam, odgovori Dragoš, to je tvoja stvar.Samo ti kažem, i to upamti, da se na panađuru Svetog Nikole nikakva udava ne sme vršiti ni na kome.Jesi li razumeo? Kamatnik vide šta je, i spremaše se da se ukloni. — A ti, trgovče, produži Dragoš, vrati se u svoju prodavnicu, pa trguj dalje.Na panađuru Svetog Nikole ne sme te niko ni za što uznemiriti. Trgovac ode trčeći u svoju prodavnicu. Onamo dalje, gde se imalo vršiti narodno veselje, niko ni glave nije obrtao na ovaj mali slučaj.Tamo su sve vrste narodne muzike odjekivale, kolo je neprestano igralo, a pod venjacima od lišća horilo se pevanje veselih ljudi.Na ražnjevima su se obrtali jaganjci, ovnovi i prasci i meso se rasturalo isto tako kao i medovina, vino i pivo.Varilo se i peklo i prodavalo i drugih jela, koja su, kao promenu svoje svakidašnje hrane, u slast trošili. Na jednom kraju panađura, u jednoj lepoj livadi beše ostavljeno mesto za viteške igre.Tu se utrkivao ko se mogao pouzdati u lake noge; tu se skakalo i preskakalo, katkad u opkladu ili za nagradu koju su davali ljubitelji, u kojih je mladost pretvorila se u uspomenu bele kose; tu su se potezali tereti, ili su se momci među sobom rvali.Tu se, na posletku, nadstreljivalo.Među drugim stvarima bilo je i streljanje kroz prsten jabuke.Jabuka je s jednim u nju ubodenim zlatnikom, nataknuta bila na jedno koplje, a prema tome je koplju, u pravcu streljanja, pobodeno bilo drugo koplje i na njemu, na istoj visini kao i jabuka, utvrđen je bio jedan kotur, kao prsten, toliko širok da je kroza nj strela mogla jedva proći.Zlatnik je bio onoga ko bi kroz kotur strelom jabuku s koplja skinuo.I tu je, u tom kraju sabora, bila neopisana vreva gledalaca i učesnika. Drugi dan panađura, viđalo se po prodavnicama dosta okolne vlastele, koja su izašla bila da vide panađur i da se provedu, a isto tako i da kupe što im je trebalo. Tako je Dragoš, koji je za vreme panađura bio na službi ocu Kalistratu, imao prilike da vidi toga dana sve svoje mile i drage.Gospođa Gvozdenovićka i Milja i ostala njena deca, i Kojadin; njegov otac, majka mu i sestra Stamenija, svi behu izašli da pohode oca Kalistrata u manastiru, i da vide panađur.Dragoš je imao najveće zadovoljstvo da prati svoju majku i sestru i s njome i Milju na trg, gde su Dubrovčani, Prizrenci i Skopljani iznosili na prodaju najlepše stvari.Tu je Dragoš u Dubrovčanina Paskoja, koji je imao najlepše stvari na trgu, kupio vrlo lepe dve niske bisera, te poklonio jednu svojoj sestri, a jednu Milji.I Milja i sestra mu bile su osobito zadovoljne ovim poklonom. Pošto su razgledali mnoge prodavnice, i pošto su i devojke kupovale nešto za sebe, pođu svi onome odeljku panađura, gde se narod veselio, da slušaju muziku i da gledaju kolo.Tutanj i veseli glasovi sa toga kraja nadvišavali su sve ostalo na panađuru. Idući s društvom Dragoš je ipak motrio i na dalje šta se zbiva na panađuru.Opazi neku gužvu onamo gde se prodaje stoka, i manastirski momak koji je onde bio postavljen da motri šta se radi dotrči Dragošu da javi kako se nekakav vlah (pastir) iz katuna Šišatovaca iz manastira Sv. Stefana, Banjskog, svadio s nekim vlastelinom oko prodaje manastirskih junaca.Kupio ih nekakav vlasteličić Gvozdenovićev ispod Kopaonika, pa hoće da ih tera svojoj kući, a neće vlaha da isplati.Vlah, opet, ne sme da pusti manastirske junce, koji su mu povereni na prodaju, bez novaca.Vlasteličić, svađalica i priličan nasilnik, udešava, svakojako, da otera junce a da ne plati. Nehotice opipavši mač, Dragoš potrči onamo, ostavivši majku i devojke koje su s njom bile. Tamo zastane sveto-stefanskog vlaha kako se bori oko dva junca s dvojicom vlasteoskih ljudi koji su mu junce otimali.Vlasteličić, njihov gospodar, stajao je onde ljutito vičući svojim ljudima da vlaha odgurnu i da junce vode. Dragoš stupi između junaca i vlaha i onih vlasteoskih ljudi. — Šta vi hoćete? rekne on vlasteoskim ljudima. — Eno našeg gospodara, odgovore oni, on nam zapoveda da vodimo ove junce njegovoj kući. — Jesi li ti prodao junce? upita Dragoš vlaha. — Jesam prodao, ali novce nisam primio, odgovori vlah.Dok se ne plati što je pogođeno, prodaja ne vredi. — Šta se ti mešaš u tuđ posao, osorljivo se odseče na Dragoša kupac vlasteličić. — Ja radim po zapovesti igumanovoj.Jesi li ti kupio junce? — Jest, ja sam ih kupio. — Pa jesi li platio? — Šta se to tebe tiče? — Opet on!Tiče me se, jer ne dam da se na manastirskom panađuru ko bilo šteti. — Ja ću platiti, to je sve jedno, opet će vlasteličić. — Čiji su junci? upita Dragoš vlaha. — Svetoga Stefana, gospodaru!Iguman me poslao da ih prodam.Imao sam ih deset, i osam sam prodao i naplatio.Ostala mi ova poslednja dva.On mi ih kupi, pa hoće da tera odmah, a za novac me poziva da dođem njegovoj kući da mi položi.Nema, veli, pri sebi.Ja ne smem tako prodavati što nije moje.Pomozi, gospodaru, ako znaš za Boga i za Svetoga Stefana. Vlasteličić opet povika na svoje ljude da vode junce.Dragoš stade pred junce i odbijaše one ljude. — Položi novce, reći će on vlasteličiću, pa vodi, Drugojačije ne možeš. Vlasteličić trže mač iz korica i povika na Dragoša. — Na stranu. šta se ti tu meni mešaš? Dragoš trže mač takođe i povika: — Veži se!U tamnicu.Ja ovde govorim u ime vlasti.Otmice ne sme biti na manastirskom trgu. Vlasteličić je mislio da će se Dragoš ukloniti.Kad vide da je naišao na otpor, odmeknu. — Ljudi, vezujte ga, pa ga vodite u tamnicu, povika Dragoš na one koji su okolo stajali. Dva manastirska momka, koji su stajali blizu Dragoša, brzo zgrabiše vlasteličića.Neko dodade konopac, te ga vezaše i poteraše u manastirski zatvor. Dragoš se vrati k svome društvu. — Pa ti, sinko, možeš na svašta naići.Čuvaj se, po Bogu!Ljudi ima svakojakih, reći će mu majka. — Molio me otac Kalistrat da mu ovoga panađura držim red.Zar sam mu mogao otkazati? — Onaj je na te potegao mač, reče mu sestra Stamenija.Kakav je rđav čovek, mogao te je i obraniti. — Zna on da je kriv, pa mu je kratka ruka, odgovori Dragoš. Milja samo gledaše svoga izabranika s punim zadovoljstvom i ponoseći se u srcu, ćuteći mu odobravaše sve što je radio. U tom zvona zazvoniše na večernje.Jek njihov se prijatno razlegaše po planinama.Kolo stade i narod pođe lagano k crkvi.Otac Kalistrat je osobito lepo služio, a jevanđelje i druge stvari koje je trebalo čitati čitao je s punim razumevanjem, i kad god čita narodu, čitao je uvek jasnim, zvonkim glasom, lagano i s veštim modulacijama glasa, tako da su i prosti ljudi mogli razumevati, i sa slašću su ga slušali. Posle večernja narod ode da nastavi veselje.Neki koji su vrlo iz daleka spremahu se i na polazak kućama.Gospođu Gvozdenovićku, gospođu Pletikosićku, njihove sinove i kćeri otac Kalistrat beše zadržao na večeri.Posle večernja on im pokazivaše manastirske krave, telad, pčele, koje su bile na jednom zaravanjku više manastira, i naročito svoje staje i spremu za mleko, sir, skorup.Jedino razonođenje koje je otac Kalistrat sebi davao od čitanja i razmišljanja bilo je u domaćinskim poslovima oko kuće i u voćarstvu.Voćnjak Svetoga Nikole bio je na daleko čuven po retkom i odabranom voću.A ćileri oca Kalistrata bili su ne manje čuveni po voću kuvanom u medu, sušenom na suncu i na vatri i prigotovljavanom na razne načine za ostavu.Pekmezi od raznoga voća, naročito od šljiva, čuvani su u osobitim ćupovima i bili su poslastica, naročito uz postove.Gospođa Gvozdenovićka i gospođa Pletikosićka, obe odlične domaćice, živo su se interesovale za ove stvari, a bile su ispunjene prevelikim poštovanjem prema ocu Kalistratu ne samo zbog velikoga glasa i zaslužene slave oca Kalistrata kao učena i zaslužna čoveka u narodu nego i kao domaćeg prijatelja i učitelja njihove dece, koja su ga, sva, smatrala kao da im je najrođeniji svoj.Otac Kalistrat je mnogo koješta iz domaćinstva naučio u svome bavljenju po grčkom primorju i u Svetoj Gori.U njega se moglo naći grožđa i o Uskrsu.Jabuke i kruške mu se nisu pretrzale preko cele godine, nego su jedne druge sve sustizale.Imao je način da od šljiva pravi vrlo slatke kolačiće koji su, dobro osušeni, mogli vrlo dugo da se održe.Znao je način da od oraha u kuvanoj širi od grožđa pravi osobito dobre sudžuke, koji su se dugo mogli držati.U njega je bilo vina kao malvasija i komandarija (kiparsko) od ondašnjega topličkog grožđa, jer je on širu, pošto se iz dobro zrela grožđa iscedi, još iskuvavao.Zbog tih finih domaćinskih poslova, on je uvek držao ćiricu iz Primorja, s kojim je, da ne bi zaboravio, govorio grčki.Uz njega su se i manastirski momci, koji se nisu menjali nego su na svom mestu ostajali do svoje smrti, naučili svima tim poslovima. — A šta će biti od svega ovoga, oče Kalistrate, kad ti sklopiš oči, reći će gospođa Gvozdenovićka, pošto su sve pregledali. — Što bude volja Božja, gospođo, odgovori skrušeno otac Kalistrat.Mi radimo što treba, a sve je u Božjoj ruci. Mlađi su s poštovanjem i divljenjem slušali razgovor i gledali domaćinstvo oca Kalistrata, za koje su još malo interesa imali.Njima je ova domaćinska strana oca Kalistrata bila sa svim zatvorena, jer on s njima o tome nikada nije govorio, i motrili su s divljenjem kakav je domaćin otac Kalistrat, i s kakvim poznavanjem stvari govori o domaćinskim poslovima s takvim odličnim domaćicama, kakve su bile gospođa Gvozdenovićka i gospođa Pletikosićka. Večera je bila služena u maloj igumanovoj trpezariji samo za oca Kalistrata i za dve gospođe s njihovom decom.Svi su. posle pošli kućama s neobičnim zadovoljstvom.Samo je Dragoš kao redar manastirski ostao opet da noći u manastiru i da još jedanput obiđe sabor. Nekoliko nedelja pre panađura kod manastira Sv. Nikole u Beloj Crkvi Dragoš je išao svojim privatnim poslovima u Niš.Tu su ga zaprepastile dve stvari.Sažizanje živa čoveka na ognju i prolazak srpskih pomoćnih trupa za Carigrad. U Zakoniku Dušanovu nejasno je bila označena kazna za palikuću, pa je poznije neko, po svoj prilici despot Stefan, odredio da se na ognju sažeže svaki koji bi se našao da upali kuću, ili gumno, ili slamu, ili seno, ako je to učinio po pizmi kakvoj.Osim toga kazna sažizanja nije se upotrebljavala ni za što drugo osim za slučaje kad se desi da neko ubije oca ili majku, brata ili dete svoje.Ovo poslednje je uzeto iz vizantijskoga prava; ono prvo bilo je domaća naredba, izazvana domaćim potrebama.Pošto paljevine mogu biti mnogo češći slučaji negoli ubistva oca ili matere, ili brata ili deteta — prirodno je da se ranije ta kazna vrlo retko mogla videti, a da je po tom bivala češća. Kad je Dragoš ulazio u Niš, vidi na glavnom trgu pred crkvom izvan grada gde stoji spremljena lomača, gomila suhih drva, složena oko debljeg na sredini lomače usađenog direka.Malo po tom doveli su osuđenoga palikuću, da izvrše presudu.Palikuća je išao slomljen, odeven u košulju katranom namazanu, jednako se krsteći i vičući da gine na Božjoj pravdi i da nije on palikuća. Za njim je išao silan svet, jer je neobičnost te retke kazne svakoga privlačila.Kad je došao, ćefalija je naredio da mu se pročita presuda porotnoga suda, koji je krenuo dušom označivši njega za krivca.Po tom je ćefalija naredio da se pristupi k izvršenju.Određeni momci vezali su ga za direk u sredini lomače gvozdenim lancem.Po tom su uza nj prislonili još više suhih drva, i onda su zapalili.Dim se počeo dizati oko nesrećnika i gušiti ga.Za tim ga je počeo lizati plamen.On je jaukao od bola, ali ga je dim sve više gušio i ožegotine su ga savlađivale, dokle se nije onesvestio.Neprijatan zadah zgorelih haljina i oprljenoga mesa ispunjao je trg i okolinu.Momci su podsticali vatru i dodavali nove cepke, dokle se i svet nije počeo razilaziti. Dragoš je s užasom gledao tu strahovitu kaznu i uklonio se s tugom u srcu, misleći u sebi da li je osuđenik istinski krivac, kad je nad njim izvršena tako strahovita, mučenička kazna. Krenuvši se dalje u grad, sazna da su u Nišu noćili i da će odmah krenuti dalje k turskoj granici i k Carigradu konjici oklopnici, koje je despot Đurađ po ugovoru morao slati sultanu. Iz onih stopa pođe da ih vidi.I oni su se baš kretali.Njih je vodio Šumadinac Jakša od Breznika, ispod Venčaca kod Rudnika.Konjanici nisu bili popisana vojska, nego dobrovoljni najamnici.Još despot Stefan je zarad njih ustanovio bio naročitu porezu koja se zvala vojštatik , kojom su se izdržavali ovi najamnici a i ostala vojska despotska.Taj se danak vojštatik naplaćivao od svakoga bez razlike i nikakva izuzeća nisu za nj vredila.Kad bi došla potreba da se ta pomoćna vojska pošlje kuda bi je sultan zaiskao, despot bi odredio nekoga od svoje vlastele za zapovednika.Tako se taj posao vršio bez ikakve zabune i tegobe, i domaćim ljudima je bila ušteđena svaka dalja briga o tome.Jedino što se plaćao prirez vojni, ali se ni on nije trošio samo na tu nego i na domaću vojsku i na domaće vojne potrebe. Pošto se Dragoš s rodoljubivim žarom živo interesovao za sve što se ticalo politike, pođe na polje više grada, odakle je četa imala dalje krenuti se.Bio je veoma lep prizor videti ih u sjajnim oklopima, na dobrim konjima, raspoređene u manje kolone.Bilo je tu i Nemaca, i Madžara, i Vlaha, i Italijana, i ljudi sa svega juga slovenskoga.Može biti da je vojnika iz Srbije bilo manje no iotkud s druge strane.Kad su se krenuli, pa kad se na njima zablistaše oklopi i oružje, nije bilo vojničkoga srca da se ne zatrese ni oka da se ne zaplače, kad pomisli da ta vojska ne ide u pomoć hrišćanima nego Turcima.Ali ugovori i volja gospodareva bili su stariji od svačega drugog.Gomila misli vrzmala se po glavi Dragošu, kad ih je gledao kako prolaze.Nije mogao oka odvojiti od njih kad su polazili, a gledao ih je posle dokle su se god mogli videti u niškom polju i dok ih nije nestalo iza nekih šumaraka. Silni narod oko njega otvoreno je gunđao protiv ovog odašiljanja vojske Turčinu, i saveti pametnijih ljudi da je to po ugovoru i da je neophodno nisu imali nikakva uticaja. O ovakvim stvarima Dragoš ni s kim nije tako voleo da razgovori koliko s ocem Kalistratom.Izgledalo je da otac Kalistrat uvek nešto drugo brani, ali se jasno videlo da to otac Kalistrat ne čini ni s kakvim inatom, nego zato što je onako, ili što je Dragoš u svome razmišljanju i rasuđivanju ispustio nešto iz oka, smetnuo nešto s uma.S toga je to Dragoš voleo da čuje, jer je uviđao da on s tim saznaje nešto što dotle znao nije.Poslovi su ga pak bili zatrpali te se do Đurđeva-dne nije mogao ni videti s ocem Kalistratom, a o Đurđevu-dne su ih obojicu bili toliko zaokupili poslovi panađura, da nisu imali kad ni o čem drugom da govore sve dok se panađur nije svršio.Najposle i to prođe, i sedeći jednom u hladu pri prvim vrućinama, koje u nas hoće katkad još u Maju da se jave, otac Kalistrat sam pomenu Niš i opomenu Dragoša da mu ništa nije govorio o svome boravku u tom gradu. — Pa ono što sam tom prilikom video i čuo nije prijatno.S toga se i nisam žurio da ti o tome govorim, oče Kalistrate.Ti uvek braniš vlast, braniš red, hoćeš poslušnost.A što bih ti pričao o Nišu i o onome što sam poslednji put tamo video, jedva može da se brani. — Da vidimo, da čujemo! — odvratiće otac Kalistrat — Može biti da ću se i ja složiti s tobom; može biti da ni ja neću braniti. — E pa, da ti kažem.Video sam, prvi put u mom veku, kako se sažiže živ čovek, i video sam kako naši oklopnici, kao vatra živa, otidoše na Carigrad da pomognu turskom sultanu osvojiti ga od hrišćana.Ah, oboje mi je to srce rascepilo. — Zašto sinko?Ne možeš li mi kazati uzroke tvoga neodobravanja? — Ono što su sažegli živa, ne znam je li istina ono krivac.On se do poslednjeg časa, bez prestanka, molio Bogu i zaklinjao da nije kriv, da on nije palikuća. — Pa valjada su porota ili sud dobro utvrdili koji je krivac.Što se on kune, ne treba mnogo da te onespokojava; svi oni tako rade. — Ali ko zna?Meni se onde činilo da se onaj iskreno zaklinje, i ako je palikuća. — Tu ti odobravam.Ko zna?Može biti istina i na tvojoj strani.Sećam se da sam od nekoga slušao da je manji greh devedeset krivih pustiti nego li jednoga pravog osuditi.I ja tako mislim.I upravnike sam, s kojima sam u prijateljstvu, ne jedanput opominjao na te dužnosti strpljivosti i blagosti, bez kojih na ovoj zemlji pravde biti ne može.Ali su mi oni mnogo puta odgovarali da je na njihovu vratu opšti red i spokojstvo i da bi zli ljudi uzeli brzo mah, kad bi se, pravde radi, tako blago postupalo.I oni žale da se učini nepravda i ne bi radi nikad da nepravdu dopuste, ili odobre, ili izazovu.Ali govore, da su opšte spokojstvo i red tako krupne stvari, da se njih radi mora progutati i poneka pogreška, po kojoj bi neko prav od zakona stradao.Opšta stvar dobija samo time što je čvršći red i sigurnije spokojstvo.A s tim i pravda dobija. — Verujem, odgovori Dragoš, i to je istina.Ali je meni, kad sam gledao onoga čoveka, bilo tako, da bih nasrnuo na one što su ga pratili i otimao ga od njih.Što ćeš?Takva je moja priroda, i ja od nje nikuda ne mogu. U koji su mah oni ovo razgovarali, u portu stupi i ocu Kalistratu priđe jedan čovek, slep u jedno oko i bez šake na desnoj ruci.Došao je da traži kakva rada, da se hlebom hrani.Bio je već preturio sredinu veka, ali je bio krepak i mogao se upotrebiti.Na pitanje oca Kalistrata odakle je, odgovori da je iz Prištine.Pogledavši bolje u njegovo zatvoreno oko i u sakatu ruku, otac Kalistrat ga zapita je li on kažnjen, kad i za što. — Kažnjen sam još za mladosti, imaće dvadeset i više godina. — A zašto, sinko? upita otac Kalistrat. — Kazano je da sam pijan posekao po ruci i okrvavio jednoga vlasteličića iz Laba, pa me on tužio, i sudija me osudio po zakoniku, da mi se izvadi oko i odseče ruka. — je li taj vlasteličić jošte živ? — Poginuo je u ratu s Turcima.Imao je običaj napastvovati ljude i tuživati na pravdi, pakosti radi, pa mu Bog za vreme rata nije bio u pomoći. — Pa šta je tebi radio? — Ostavio me je, na pravdi Boga, slepa i sakata, a ja mu ništa nisam učinio, osim što sam ga pijan zakačio te na zemlju oborio.Ranio ga nisam, tako mi Boga.Sve je prošlo; sad pred tvojim časnim obrazom moram istinu govoriti. — Kako to? — Eto, on je, kako ti kažem, bio naletljiv, pa je na putu, idući u Prištinu, nekoga napastvovao.Onaj se branio i obranio ga u ruku.On tražio što mu je trebalo da ranu zavije, a ja naiđem pijan i oborim ga na zemlju.On posle kaže sudiji da sam ga ranio i oborio pijan.I mene osude na kaznu, a ni noža imao nisam. — Pa što tako nisi govorio sudiji. — Kako nisam?Ali moj tužilac govori kako sam ja nož sakrio.Sudija je verovao njemu a nije meni.I eto ti ja provodim vek sakat i slep bez nevolje. — Nije bez nevolje, odgovori otac Kalistrat.Što si pio, pa da ne prođeš mirno mimo čoveka? odgovori otac Kalistrat, i naredi momku da mu se da štogod za jelo, dokle on dospe da vidi kakav bi mu posao mogao naći u manastiru. — Eto vidite, oče Kalistrate, slučaj sličan s onim o kome sam ja govorio. — Ovde je očevidno.Ja verujem ovom čoveku što sad govori.Moglo se proći s drugom manjom kaznom, pa da čovek ne provodi vek slep i sakat za tako malenu stvar.Zbilja, šta mi još reče o vojsci despotovoj što je pošla k Turcima? — Milo mi je bilo gledati je, i milo mi je i sad setiti se toga.Lepota je bilo kad se skoro dve hiljade oklopnika u punoj bojnoj opravi krenulo put Carigrada.Ali mi je srce pucalo, i puca mi i sad kad pomislim da su oni otišli na Carigrad, protiv pravoslavnih hrišćana.Jao, za Boga, ima li tome leka? — Takav je ugovor.Sultan po ugovoru traži, i mi mu moramo poslati.Mi ne znamo ni kuda oni idu.Ti kažeš idu na Carigrad.Oni idu sultanu po njegovom zahtevu.A kuda će ih on odrediti, ne zna se. — To je sve jedno.Sultan sad napada Carigrad.Tamo on šalje sve vojne sile koje su mu pod rukom.Jao, teško nama, ako i Carigrad padne.Pa još da mi pomažemo da ga zauzmu Turci, zakuka Dragoš. — Šta ćeš, tako je volja Božja.Veliki su gresi, za koje nas Bog tako strašno kažnjava. — Pa zar to despot nikako nije mogao da izbegne? — Šta će siromah despot?Kad se ugovori prave, ne zna se kakve će prilike nastupiti ni šta će biti.A ugovor, jedanput ugovoren i potpisan, mora se vršiti.Druge nema. — Pa mogao je dati novce. — I ovo su novci, reče otac Kalistrat, malo je Srba u toj vojsci. — Samo što idu pod našom zastavom. — To i jest ono što se htelo.Ali siromah despot nije zaboravio ni hrišćane u Carigradu. — Kako? — On je njima pomogao novcima.Trebalo je i tamo spremati se za turski napad i opravljati grad.Despot je uzeo na se trošak za opravku jednog dela grada. — To je lepo. — Eto vidite, vi to i ne znate.A to je despot radio tako da na dotičnoj kuli stoji čak i ciglama zapisano.To po veri i osećanju, i ono po ugovornoj dužnosti. — Viču, neprestano, i na caricu Maru, kako ona već drži turski dvor u Srbiji i sprema se da svečano dočeka svoga pastorka u Srbiji. — To je baš grehota opadati tu živu svetiteljku, toga anđela dobrote na zemlji.Grehota! reče otac Kalistrat s gorkim uzdahom.Ona je kriva što turskim novcem čini dobro Srbima i hrišćanima. — Ja se s jednim umalo ne pobih u Nišu.Ne znajući šta govori, beše razvalio usta protiv jadne carice, te ućuta kad mu ja priviknuh i maših se mača. — Nije trebalo, neka viče.Doći će vreme da će se kajati.Šta se hoće od carice?Šta se hoće od njezina oca?Kao da bi im bolje bilo da dođu da im zapovedaju madžarski fratri.Bože moj, Bože moj, budi nam milostiv! U taj mah otvoriše se vratnice i u portu ujahaše dva nova gosta, Janko Pletikosić, otac Dragošev, i Kojadin Gvozdenović. — Dobro mi došao, Janko, povika otac Kalistrat veselo, ljubeći se u obraze s Jankom, dobro mi došao.Ne znam od kada te nisam video. Janko sede i pitaše oca Kalistrata za ovogodišnju letinu i za druge domaćinske stvari.Dragoš i Kojadin odoše odmah u manastirsku pisarnicu, gde se knjige pišu i vezuju. — Pa, prijatelju dragi, reći će otac Kalistrat, deca rastu, eto ti je i Dragoš na ženidbu.Kad ćemo da ga ženimo?Vreme je, a momak je kao čelik.Sad mi se o panađuru našao i poslušao me, ne umem ti kazati i ne mogu ga dovoljno pohvaliti. — U dobri čas to pomenu, oče Kalistrate, a ja sam baš tim poslom i došao. — Bez šale. — Bez šale.Dragošu sam ja sam pomenuo da je vreme da misli na ženidbu, a on mi reče da je on sebi i devojku izabrao.Nije on tebi ništa govorio?Više je sad ovde uza te nego uz nas kod naše kuće. — Valjada ga je stid.Nije mi ništa pominjao.Opazio sam samo sad o panađuru da se družio i razgovarao s Miljom Gvozdenovićevom.I gledajući ih pomislio sam kako bi njih dvoje bili taman jedno za drugo.Ali ne znam ni šta misli jedno ni šta drugo. — Dobro misle i jedno i drugo.Baš mi je on za Milju govorio da nju hoće i da je i ona voljna da pođe za nj.Ja ne znam kako su se to njih dvoje dogovorili. — A kako misle Miljini roditelji, Gvozdenović i gospođa Kruna? — Baš to ne znamo ni ja ni Dragoš, niti znam kojim načinom da to razberemo i kako stvar da započnemo, pa sam se s toga k tebi i zakanio.Ti možeš svuda, a Bog ti je dao i nauku i pamet.Pomozi nam, da ti ostanemo za navek zahvalni.Dragoš me, po razgovorima s Miljom, uverava da se gospođa Kruna ne bi protivila. — Valja, dakle, pitati Gvozdenovića, a on bi, sigurno, pitao svoju ženu, pošto se kćeri tiče.Pošto veliš da gospođa Kruna ne bi kvarila, moglo bi se reći da je pola posla gotovo. — Tako je, kad bi ti bio Gvozdenović.Ali stari lisac ne znam šta misli.Nije opet kod kuće.Nekud je otputovao, a niko ne zna kud.Ali, kažu, vratiće se skoro.Ti njega znaš.On misli samo na visoko.On sad očekuje Turke, i veruj mi, oče Kalistrate, on bi Milju najradije dao za turskoga vezira, kad bi samo vezir za Milju znao i zaprosio je.Nek mi oprosti Bog — i Pletikosić skide kalpak i prekrsti se — ali ja tako mislim o njemu. — Što se tiče Gvozdenovića, o njemu tako isto mislim i ja.Pravo da ti kažem, Janko, a prema tebi sam iskren kao prema bratu rođenom, ne mogu da se načudim despotu što se toliko uzda u njega i što mu tolike poslove poverava.On će nas prvi izdati, vere mi!Ali u ovoj stvari tvojoj, sa Gvozdenovićem se mora govoriti.Ako bi gospođa Kruna bila voljna, ja ti kažem, više od pola posla je gotovo.Nisi nikad govorio o tome s Gvozdenovićem? — Nisam ni s kim; došao sam prvo k tebi kao k ocu, da se porazgovorimo; znam da Dragoša voliš kao i ja. — Pa hoćeš li da ja govorim s Gvozdenovićem?Mogao bih najpre govoriti s gospođom Krunom, da je prigotovim, pa onda s Vitomirom. — Ne može se bolje ni zamisliti no što veliš.Ja sam upravo i došao da te za to zamolim. — Lepo, a šta misliš o prćiji? — Što on da, ono će biti dosta.Ti znaš mi imamo nešto, a vredni smo i ne rasipamo, te smo time bogati kao i Gvozdenović.Što on da, daće kćeri, da bi joj bilo ugodnije, i njima dvoma da su u dobru.O tome ne može biti reči.Da joj ništa ne da, ne može od drugih ljudi; sramota bi ga bilo. — Imaš pravo, za to je lako.Meni je baš milo, reče otac Kalistrat, i čini mi se da na daleko ne bi bilo takoga para ljudi! I stari kaluđer ustade, skide kamilavku i prekrsti se, pa očita neku molitvicu i reče: „Neka je blagosloveno!“ Janko takođe odmah skoči i skide njegov kalpak, krsteći se, i skrušeno slušajući molitvu. — Hvala, oče Kalistrate!Blago meni i mojima što imamo tako vrsna prijatelja!A šta ti se čini o Gvozdenoviću?Misliš li, molim te, da će on dati Milju? — Da njegov sin prosi tvoju Stameniju, a čini mi se da se i njih dvoje rado gledaju, znam sigurno da se ništa ne bi moglo učiniti, i ne bih ti se ni primio da mu o tom što govorim.On bi rad da se kako god orodi s despotom ili s drugom kojom najviđenijom i najbogatijom porodicom.Ali za kćer mislim da nije tako ponosit, i mislim da će pristati.Po svoj prilici neće odmah, ali pošto je momak izvrstan, sklonićemo ga nakraj krajeva.Treba malo vremena.I ostavite vi to sve meni.I meni bi lično milo bilo da baš ja tako oženim Dragoša.Čim mu bolje mogu zahvaliti za njegovu službu i toliku usrdnu dvorbu manastiru i meni? Janko Pletikosić ustade i poljubi u ruku oca Kalistrata. — Hvala, oče Kalistrate, sad sam bez brige za taj posao. — Neka nam je Bog u pomoći, sinko! Momci dođoše da jave da je sofra poslužena, i otac Kalistrat pozva svoga gosta u trpezariju. Carigrad su Turci osvojili i vizantijski je car poginuo 29 maja 1453.U ono vreme glasovi o događajima nisu se raznosili tako brzo kao danas.Tek u mesecu julu, kad su se vratili kućama oni srpski vojnici što su učestvovali u boju na Carigradu, pukao je glas o tome događaju i po narodu u Srbiji.Ranije ga je znao despot Đurađ i ljudi koji su njemu bliže bili, znala je carica Mara, kojoj je sultan Mehmed bio poslao naročitog ulaka da joj to javi, i znala su veća gospoda i duhovnici. Kad je po narodu pukao glas da je Carigrad pao i da je grčki car Kostantin braneći ga poginuo, da je sultan Mehmed Svetu Sofiju, glavnu crkvu pravoslavnoga hrišćanstva, preobratio u džamiju, nastao je opšti jauk i užas.Tek se tada raširio opšti strah od sile turske.Tek su tada Srbi malaksali dušom, makar da taj događaj sam po sebi nije bio ništa i makar da se mogao predvideti.Kao što je Carigrad bio kruna pravoslavnim gradovima i pravoslavnim državama svima bez razlike, tako je uzeće njegovo značilo da je celo pravoslavlje klonulo pred islamom i da ga je islam pobedio.Osim toga, u Carigradu je bila stolica vaseljenskog patrijarha, stolica pravoslavlja.Za patrijarha se u prvi mah nije znalo ništa, a govorilo se svašta.Vera pravoslavna osećala se ovim događajem obezglavljena i pobeđena.I taj utisak se širio svuda po Srbiji.Ljudi su išli kao opijeni od tuge i bola, sumorni i žalosni, oborene glave, ne znajući šta da rade. Tada se videlo kako ni predviđanje nije ono što je java.Despot Đurađ je tačno slutio šta ga čeka čim je oči sklopio sultan Murat II, ali je poznao šta to upravo znači tek kad je zlo u samoj stvari nastalo.U dubokoj starosti svojoj, pognut godinama i brigama, despot Đurađ je tek tada poznao pravu opasnost od novoga sultana Mehmeda II.Tek tada je video da je na belom hlebu i da je, posle Carigrada, tada Srbija na redu. U veku religioznom, kao što je bio vek XV, molitva je bila jedino pribežište.Ljudi su se krstili i molili se Bogu.Carica Mara je, sirota, ceo dan preplakala, pošto je čula za pobedu svoga posinka.Po tom je naredila da se u crkvi pevaju zadušne molitve za pokoj duše cara Kostantina i poginulih u tom boju hrišćana.Koliko je ta pobeda osnažila srca Turcima i preuznela njihove nade, toliko je religiozna mrzost u srcima hrišćanskim usplamtela i zarila se u najdublje žilice srca hrišćanskoga.U vreme i u Boga još jedino uzdali su se hrišćani i očekivali su kad će se ispuniti čaša trpljenja i kad će doći vreme spasavanju.Nisu ni slutili koliko dugo treba čekati, postiti i patiti! Leto 1453 prošlo se još na miru.Preko zime 1453—54 počela se već u Srbiji osećati nova akcija turska.Sultanu Mehmedu nije trebalo mnogo odmora.Njegovi ljudi se razmileše po granicama oko Srbije i počeše buditi i dozivati one za koje su računali da se mogu na njih nasloniti. U početku zime 1453 dođe jednom, već posle dužeg prekida, u dvore staroga Gvozdenovića njegov stari poznanik Ibrahim-bej. Novembarsko jutro beše jedva svanulo.Na polju je uz severozapad padao gust sneg, i grane su se na drvima belele kao u proleće pod cvetom.U sobi je mangal rasipao prijatnu toplotu i svoj miris na ugalj.Na njemu je u kraju bilo kalaisano bakarno lonče s medljanicom.Ibrahim-bej, koji uoči toga dana beše na noćište došao, seđaše već obučen uvrh odmornika na šiljtetu. Gvozdenović uđe u sobu duboko se klanjajući i pozdravljajući gosta na osvanku. — Vidiš, Gvozdenoviću, poče Turčin, baš si mi u volji.More, jesi vredan pašovati, tako umeš dvoriti starijega, tako ti. je na srcu silna volja čestitoga padišaha! — Ja se klanjam silnome sluzi njegovu, odgovori Gvozdenović, a što bej govori o posluzi, to je samo pusto upinjanje nemoćnoga da se dvorbom pokaže dostojan silnoga i uzmožitoga. Ibrahim-bej gledaše mirno preda se i srkaše nasluženu mu medljanicu.Lukavo mu lice sisaše laskave Gvozdenovićeve reči s najvećom tihoćom, radujući se u fanatičnome srcu i diveći se kako, ispod jake i silne ruke, svaki posao glatko napreduje. — U vašoj zemlji je poklonik Muhamedov, nastavi Ibrahim-bej, našao opet svoju krasnu domovinu, najlepšu zemlju, stvorenu za novo carstvo vere prorokove.Tu ne dosađuje sunce Arabistana; tu ne mori vetar afrički; samo... I Turčin na novo srknu medljanice. — Što je, beže, šta samo? upita Gvozdenović radoznao. — Narod vam je hrsusko koleno... I Turčin se obazre kao da se bojao kakve đaurske glave, od sunca pocrnele i okorele, kao da je zazebao od oka što iza žbuna vreba. — Kako, čestiti beže? — Ne pokorava se nikome; neće da čuje za tuđinsko, inoverno gospodarstvo.Eto već toliko godina pravoverni ginu, topeći krvlju i pretrpavajući leševima vašu granicu.Dokle će se? — Smiriće se narod, čestiti beže, ne može biti da se ne smiri. Ibrahim-bej mahaše glavom. — Smiriće se, smiriće se!Nije mogućno da se smiri, kakav je.Da ga kolješ, ceo narod poklati ne možeš; zaman je.Što bi nam, opet, zemlja pusta? Gvozdenović sukaše brke i ne mogaše se doviti šta na to zgodno da odgovori, a Turčin nastavi: — Tako je, kažem ti.To će sve pre izginuti no se isturčiti.Vaši crni papazi jade nam zadaju neiskazane.Sve jednako narod odmeću, bune i razdražuju.Ne znaju i neće da znaju da će, na posletku, kako god, doći naša vlada; da će sela u krv ogreznuti; da ćemo gospodu poklati i dvore joj popaliti i da će nevernici u najtežim mukama na kolju ispuštati dušu.Ne znaju.... Ibrahim-beju se od vatrenog krvožednog govora i od medljanice, koju je i dalje prisrkivao, zažariše oči. — Čestiti beže, upašće u reč Gvozdenović, opet ništa silom, tako mi duše!Poslušaj malo i mene, pa evo glave, ako najbolje ne bude kako ja mislim.Silom nema ništa; samo ćete gore načiniti. — Dede zbori, da čujem, odgovori Ibrahim-bej, očevidno radoznao. — Jesi li čuo, čestiti beže, što veća sila, sve će gore ići, jerbo je narod čudna jogunica.Nemojte tako.Što se vi ne oslonite na nas? — Na koga? — Pa na nas vlastelu, na koga se danas gospodstvo i vlast oslanja.Dajte gospodstvo nama, a vi, ne pretite nam; ne vičite na nas što branimo svoju sadašnju veru i svoga sadašnjeg gospodara; dajte, to jest, da zadržimo što smo i do sad imali; dajte timare i spahiluke nama, pa evo vam Srbije pokorene.Kud će siromah narod sam, bez glave?Ko može njega bolje uvesti u poslušnost novome stanju nego mi koji smo ga i do sad vodili?Duše mi ti kažem, vi drugim načinom ništa ne možete učiniti.I ako učinite, prolićete krvi, ogrišćete boja i vatre, da će vam, Božju vam veru dajem, zaista presesti. Ibrahim-beg ga začuđeno pogleda. — More, ne plaši me, Gvozdenoviću!Kakve su to reči?Zar ti ne znaš tursku silu?Zar ne znaš sokola, novoga sultana Mehmeda?Ko se može njemu odupreti?Takoga sultana još turska vera imala nije. — Znam ja tursku silu, ali znam i našu.Što mi pominješ sultana, siguran sam da bi on odobrio moje misli, kad bi imao prilike da ih čuje.Zar mi ti sam sinoć nisi govorio, kako je sultan Mehmed u Carigradu danas salomio cara i sutra počeo dizati patrijarha.Ko ume u isti mah i stezati i popuštati, taj je pravi osvajač. — A je li ti to zbilja govoriš, ili hoćeš samo za nešto da me prepadneš, upita opet Ibrahim-bej gledeći u Gvozdenovića sa sumnjom i ispitivanjem. — Zbilja, zbilja, tvrđaše Gvozdenović najozbiljnijim tonom.Ako ne veruješ, probaj, pa ćeš videti.Ja se ne šalim nimalo.A kome bi i smelo pasti na um, da ludom šalom plaši najsilnijega? — Dobro, dobro, odgovori Ibrahim-bej.Ti mi savetuješ da vama damo timare i zijamete.Ali kako?Valjada da se i dalje krstom krstite i krmetinu jedete?Ne ide to, čestiti prijatelju!Vera i Bog, ja mnogo mogu.Mogao bih tebi za ovoliku ljubav i za ovolike usluge sve učiniti.Samo ne može biti svačije, što bi osobita carska milost jednome tebi mogla dati.Pa vidiš, ni tebi se ne bi moglo proći samo po to.Ja bih od tebe iskao još jedno blago, još jedan samo dragi kamen...Ali je vrlo rano za takve razgovore.Ja to sad moram prećutati. Lukavi Turčin je daleko mislio, toliko da se tome ni sami, od Turčina daleko lukaviji, Gvozdenović nije mogao prisetiti.Ibrahim-beg se osmehivaše kao da su neke osobito mile i ljupke misli proletale mu kroz dušu. — Sve ću ti ja dati što ti srce želi, odgovori Gvozdenović.Nema ništa što bih ti ja ukratio, ništa, što samo stoji u mojoj vlasti.Ali, čestiti beže, ne smetni s uma da se ja ne mislim držati krsta.Za pašaluk u kićenom Kruševcu ja sam gotov poturčiti se...Našlo bi se i drugih koji bi tako učinili. — Poturčiti se?... upita čisto začuđen Ibrahim-bej s izvesnim snebivanjem. — Da, čestiti beže!Zamotaću i ja oko glave čalmu, pa ću sa sabljom u ruci krčiti puta svetoj veri.Ali pašaluk! — Dobro, biće ti pašaluk, odgovori Ibrahim-bej.Samo pamti da te je dotle mogla podići jedino ruka Ibrahim-beja.I ne zaboravi još nešto.Ona ruka koja te je digla, ta ista će uvek moći i da te zbaci s te visine. Ibrahim-bej govoraše zažarenim glasom i gledaše kroz prozor u vrt.Na polju su se ljuljale grane ružičnjaka i zasipao ih je jugov sneg, te su se pod njim belele, ali se on, u taj mah, setio druge jedne scene na tom istom mestu, koja mu sada dođe na um kao jasan san i koja mu buđaše prohteve.Scena se ta na tom mestu zbila maja meseca, kad su baš ruže u napun cvetale.Onda je tamo, iza onog ružinog žbuna, na jutarnjoj hladovini sedela zlatokosa Milja, prelepa ćerka Gvozdenovićeva.Onda se iza zelenog, ružama obasutog, žbuna videlo Miljino lice, obasuto sunčevim zrakama, videlo se samo sa strane; videlo joj se krasno oko, okruglasti obrazi, pravilni nos, zlatna kosa, ustašca i ponosito čelo.Milja onda nije ni znala da u onoj sobi kraj vrta ima gost, niti se nadala da je ko gleda.Ona se zabavljala svojim cvećem, birajući s klupice na kojoj je sedela ruže oko sebe.Njene slike iz maja meseca sada se setio Ibrahim-bej.Samo što je nije pomenuo u svojim nagoveštajima, ali se setio da je još rano, i uzdržao se.To je dobro učinio.Jer Gvozdenović, koliko je bio tvrda srca, ljubljaše svoju lepu ćerku više no sebe.I makar da je daleko, predaleko išao u svojim vlastoljubivim računima, nije mu ni nakraj pameti bilo da bi Ibrahim-bej mogao i nju poželeti i zaiskati.On je tvrdo držao da Ibrahim-bej i ne zna za nju, jer on što je radio s Ibrahim-bejem, radio je sam.Nikada ga, kao hrišćanske svoje prijatelje, nije uvodio u porodicu.A Milja je istom bila zadevojčila se.Slučaj je, među tim, okrenuo drugojačije, i Ibrahim-bej je za nju saznao. U taj isti mah sultan Mehmed se nahodio u Carigradu, razmišljajući baš o onome što je despot Đurađ slutio.Posle uzeća Carigrada, sultan se počeo baviti mišlju kuda će dalje.Njegove misli su se zadržale na Beogradu i na Ugarskoj.Između turskih i ugarskih granica nahodila se Srbija.Nju je sultan Mehmed smatrao kao svoju, ali mu je sad smetala Đurđeva avtonomija.Kako će da napadne Beograd preko tuđe, avtonomne, gotovo nezavisne hrišćanske zemlje?To je morilo sultana Mehmeda u Carigradu.Despot Đurađ se prema Turskoj ponašao i pravilno i iskreno prijateljski.Nikakva povoda nije bilo, po kome bi se moglo lomiti s njime.Protiv svakog lomljenja bila je i osobita milost, kojom je sultan pri stupanju na vladu odlikovao despota Đurđa i prema kojoj se despot puno zahvalan pokazao.Ali je politika nepristupna za zahvalnost i za nežnost i spravedljivost.Njojzi je glavno interes.Sultanu se posle Carigrada hteo Beograd.I on smisli da u despota i u Srbiju ne dira, ali da ište samo dunavske gradove i da može preko Srbije slati vojsku.Mislio je služiti se još vodenim putem od Vidina i negotinske Krajine, koji su već bili u turskim rukama.On je našao da je to za nj dosta, i pošto mu je to trebalo, našao je da i pravo na to ima.Smišljao je i smislio, i već je opremao poslanika u Srbiju da to ište od despota Đurđa. Siromah despot pogodio je šta mu se sprema i bez poruke.Odmah se stane spremati u Ugarsku, da pokuša tamo šta se može raditi, tako da ga poslanik sultanov doma ne zastane.Spremanje vojske, koje je odmah naredio, despot ostavi na sinu Lazaru, koji je i sam već bio proglašen za despota.Stari despot je naredio da vojska zauzme gradove, a narod da se skloni u zbegove, čim vreme dođe i Turci udare.Za zbegove je naredio da se napred spreme i zaseku, tako da se ništa na dvoje na troje ne radi.Na južnoj granici, među Vranjem i Gnjilanom, odredio je da se skupi jedna vojska pod komandom vojvode Nikole Skobaljića, a kod Prištine prema Skoplju druga.Tako su se očekivali događaji, koji su odmah nastali čim je leto granulo.Velika narodna tragedija, koja se videla i očekivala, poče da se vrši nad mučeničkim narodom srpskim. Naš poznanik Ibrahim-bej beše određen od sultana Mehmeda, da ponese prijatne glasove despotu Đurđu i da mu zaište Smederevo i svu dunavsku obalu, po tom svu južnu Srbiju do Kruševca, zajedno s Novim Brdom, glavnim izvorom despotovih dohodaka, po tome put k Beogradu, ostavljajući despotu zemlje između Morave i Drine, i k tomu još Kučevo, Braničevo i Resavu.Put niz Moravu k Beogradu valjalo je uvek držati slobodan za sultana i njegovu vojsku. Ibrahim-bej se žurio po zapovesti svoga gospodara, makar da je despot Đurađ udešavao da ga on doma ne zastane i tu mu poruku ne mogne saopštiti, da bi tako vremena zadobio.Ali još iz Sofije Ibrahim-bej pošalje pred sobom ulaka ka Gvozdenoviću, da bi svakojako izašao pred nj u Niš, pošto nije imao vremena da toliko skreće s puta koliko bi trebalo da otide do Pločnika i da se onde vidi s Gvozdenovićem. Gvozdenović se požuri odmah u Niš i onde spremi gde će Ibrahim-bej otpočinuti, pa izađe put Pirota k Niškoj Banji, da Ibrahim-beja dočeka.Tako je osim drugih despotovih ljudi koji su po dužnosti izašli pred poslanika, s njim ujahao u Niš i Vitomir Gvozdenović. Kad su njih dva ostali sami, Ibrahim-bej će se obratiti Gvozdenoviću: — E, prijatelju, evo dođe vreme, brže no što sam i sam mislio, da se svršava.Sultan hoće da svršava.Ne govori svakome, ali za sebe znaj.Jesi li pri reči?Još malo, pa ćemo se moći razgovarati o pašaluku u Kruševcu. — Dakle, ovo je kraj?Kakav si nalog dobio za Smederevo?Možeš li mi kazati? — Mogu, zašto ne?Sultan traži svu zemlju do Kruševca, put do Beograda, jer hoće da napada na Ugarsku, i dunavsku obalu zajedno sa Smederevom.Ostavlja despotu Kučevo, Braničevo i Resavu i svu zemlju između Morave i Drine sve do pećskih granica.To je baš dosta.Što će despotu vojska?Na nju trošiti ne mora!Za gospodski život dosta mu je što mu sultan ostavlja. — A znaš li da despota nećeš zastati u Smederevu?Ostavio je samo despota Lazara, ali on ne može ništa svršiti.U narod je pušten glas da se sav listom na vojsku sprema i u zbegove sklanja.Nisu još došle poslednje zapovesti, ali se očekuju svaki dan. — Sve je to sitnica.Kad pođe carska vojska, sve će se to rasprštati na sve strane.Despot Đurađ nije ništa osobito izmislio što je utekao u Ugarsku.Doći će već i on.Kako si ti, Gvozdenoviću?Čekaš li pašaluk u Kruševcu?Sad smo blizu i toga dara. — Jesi li na reči?Ja sam gotov. — Da zamotaš čalmu. — Jest. — Ali nije samo to, dragi Gvozdenoviću!Ima još jedan dar, na koji ja mnogo polažem, ma da ti o njemu nikad nisam govorio. — Kakav je to dar? upita Gvozdenović malko uznemiren. — Kako ćeš i ti primiti islam, pravu veru prorokovu, ja računam da prijateljstvo još bolje vežemo, da se orodimo. — Orodimo?Kako to misliš, Ibrahim-beju, upita Gvozdenović. — U tebe ima ćerka.Zar ja tebi ne bih mogao postati zet?Ja sam je jednom prilikom video.Bio bih srećan da je nazovem svojom, da njom okitim svoj harem. Gvozdenović se očevidno zbuni i stušti ma da je dobro bio naviknut da vlada sobom.On tek tada shvati da Ibrahim-bej pomišlja na Milju.Obradovalo ga to nije nimalo.To je i njemu bila prva gorka čaša od velikih njegovih prijatelja.Mislio je u glavi kako je to moglo biti da Ibrahim-bej Milju vidi, ali reči njegove ubeđivale su ga jasno da je Milju Ibrahim-bej video i da zna njenu vrednost. — E, Ibrahim-beju, odgovori on odmah, po našim običajima to je teže.Devojka treba i sama da pristane, i treba da pristane njena majka.Ja ti na to, s toga, sad ne mogu ništa odgovoriti.Kad se svrše ovi poslovi, možemo ih pitati. — Ti čini šta znaš, ja zato ne znam.Ali moja je želja da se orodimo, i toga ti se ja odreći ne mogu.Ti gledaj šta ćeš. Ibrahim-bej ode da spava, a Gvozdenović osta kao posramljen u najneprijatnijim raspoloženjima.Njemu dođe na pamet njegova žena Kruna; njeni prekori za njegovo šurovanje s Turcima; njeno svagdašnje neraspoloženje kad bi mu Ibrahim-bej u goste došao.On se sećaše dubokih hrišćanskih osećanja Kruninih, koja je u deci svojoj, i muškoj i ženskoj, s krvlju i s prirodom njihovom sastavila.Pade mu na pamet njegova već tvrda odluka da hrišćanstvo napusti i da se poturči radi častoljubivosti i radi prljavih koristi ovoga sveta.Pa se seti sina svoga Kojadina koji je o književnim i verskim stvarima znao više nego vladika.Pade mu na pamet kako se tek Turaka i vere njihove užasava Milja, njegova ljubimica, i kako je baš nju Ibrahim-bej izabrao da je od njega za nakit svoga harema zaište.Gvozdenović se silno pokolebao.Najdublje žilice praotačke vere zatreperiše u njemu.Malo je trebalo pa da plane i dune u planinu, te da se on sam stavi na čelo onima mnogobrojnim koji su kipteli na sve strane i koji su bili protiv Turaka.Pade mu na pamet kako će žena njegova primiti glas o njegovoj promeni vere. Pošto je u svojoj kući sve dobro poznavao, on se strese od same te pomisli.On dobro smotri kao daje pred njim, kako se pred njim, Turčinom, njegovi dvori prosto zatvaraju i kako on od jednom, kao mađijama, ostaje i bez žene, i bez kćeri, i bez sinova, bez igde ikoga.Šta mu je onda bilo hasne od nove vere i od sviju koristi koje je ona obećavala, kad bi, nje radi, ostao, tako od časa, lišen i kuće, i porodice, i onoga tihog, pouzdanog porodičnog života, s kojim je bio srastao, na koji se bio tako navikao, da bez njega ni mrdnuti ne bi mogao.Gvozdenović čisto jauknu od bola, koji u njemu izazivahu ova priviđenja.On se naglo diže, pristupi postelji koja je za nj bila spremljena, brzo se svuče i leže, da u snu potraži zaborava i utehe od bolova koji su bili tako mučni i teški! Sutra dan Ibrahim-bej otputuje u Smederevo.Despota Đurđa zaista ne zastane doma, ali on odmah izruči poruku despotu Lazaru, koji mu odgovori da će je saopštiti ocu svome.Ibrahim-beja zamoli da pričeka.Međutim toga istoga časa izdadu se svuda po granicama zapovesti da se treba nadati turskom napadu i da ga treba odbiti.Za sve gradove u despotovoj državi izađe naredba da se odmah oprave i opreme.Sve žitnice je valjalo napuniti žitom, sve magacine određenim potrebama.Mlinove gradske i peći valjalo je okušati i pregledati.Vodovode tako isto.Za svaki grad je bilo određeno koja će ga vojska i pod kojim zapovednikom posesti i braniti i kad će se zatvoriti.Gradove na granici valjalo je posesti odmah, ali vojnici nisu smeli hraniti se hranom spremnom za opsadu pre nego što bi gradovi bili zatvoreni.Za narod izađe naredba da se sav skloni u zbegove i da se zbegovi odmah udese tako da se u njima može i zimovati, samo da se u zbegove ne izlazi do poslednjeg trenutka, ali da je u njima sve gotovo i da svako selo za vreme spremi što mu treba.Ljudi krepki i za oružje da se svi naoružaju i da su gotovi poći odmah na granicu čim se pozovu.Despot je Đurađ od svojih ljudi znao da se jedna vojska turska skuplja u Velbuškoj Banji (Ćustendilu).Ona bi izbila na Nagorično (Kumanovo) i odande se uputila put Vranja i Niša.Spram te vojske despot je naredio da se spremi srpska vojska u Vranju, i njoj je odredio za glavnog vojvodu Nikolu Skobaljića.Toplička vojska imala je poći na tu stranu i stati pod komandu Skobaljićevu.Drugu je vojsku sultan spremao u Skoplju.Njoj je bilo propisano da udari niz Kačanik, na Novo Brdo, na Kosovo i dalje put Prizrena i Jadranskog Mora.Suprot te vojske despot je skupljao iz svojih zapadnih krajeva drugu vojsku, kojoj je za vojvodu odredio svoga sina Lazara.Ovoj je vojsci srpskoj bio zadatak da brani Novo Brdo, znamenito rudarsko mesto srpsko. Kad su se objavile ove teške zapovesti, svak je pretrnuo kao pred poslednjim časom.Još se nije bilo stišalo u narodu ni ono mučno raspoloženje koje se raširilo posle pada Carigrada.Sad se videlo da se obistinjavaju tada raširene zle slutnje za Srbiju.Najgore je bilo što niko nije verovao da je moguće spasti se.Zavladalo je narodom nekakvo predosećanje da su tu poslednji dani samostalnog narodnog života i da je, po Božoj volji, nastalo vreme da se gospodstvo promeni i da Turci zavladaju.Pad Carigrada smatrao se kao znak ove velike promene.Ljudi su o ovome mislili svaki na svoj način, prema svojim uverenjima i sklonostima.Dobri, pobožni i pošteni ljudi išli su kao otrovani i smatrali ovu neminovnu kaznu Božju kao nesreću koju, po Božjoj volji, treba trpeti i snositi.Ljudi pak drugojačije prirode, koji su svikli u svakoj prilici tražiti svoj interes i dovijati se, mislili su kojim bi načinom nove prilike trebalo okrenuti u svoju korist, tako da njima posle promene vlasti bude bolje no što je pređe bilo.To ništa nije smetalo da se s velikom voljom i s potpunom poslušnošću izvrše sve despotove zapovesti.Slutila se propast srpskoga gospodstva, pa kao da se mislilo da poslednje zapovesti dojakošnjih gospodara treba izvršiti potpunce.I sve su zapovesti izvršene za vrlo kratko vreme. U Gornjoj Toplici Gvozdenović naredi da glavnom vojskom koja će poći pod komandu N. Skobaljića k Vranju upravlja Jovan Mihailović vlastelin iz Bele Crkve, čovek oštar i pouzdan upravnik.Odred te vojske iz Pločnika i Točana, mnogobrojan i veoma dobro opremljen, imali su da vode Janko Pletikosić i njegov sin Dragoš.Kojadinu Gvozdenoviću ostade takođe pod zapovestima veći odred, da čuva granicu od Kosova, ili od Vranja, na slučaj da bi štogod poklizla jedna ili druga vojska, i da drži vezu među srpskom vojskom oko Morave i onom oko Sitnice, pa kojoj bi potrebno bilo, onoj i kao rezerva da u pomoć priskoči.Stari Gvozdenović bio je tu uz Kojadina odredio i Dragoša, ali Dragoš se toliko molio da ga puste napred k vojsci koja će da radi, da su ga, naposletku, morali pustiti da pođe s ocem njegovim Jankom, koji se smatrao za jednoga od najboljih vojvoda.Sin je stao u tu vojsku, da od staroga lava na samom bojnom polju primi pouke u praktici.Određeni su bili i ljudi koji će zbegove čuvati i braniti, a seljaci su sami iz svakoga sela svaki za svoje selo izabrali zbegove i rasporedili sve što treba za život u zbegovima. Još je trebalo o svemu izvestiti caricu Maru i primiti njene zapovesti.Toga radi pođe sam Gvozdenović u njen dvorac pored manastira. Između sviju dvorkinja carici se u poslednje vreme najviše bila svidela Stamenija Pletikosićeva svojom otvorenošću, bistrinom i umešnošću u svačemu.Ništa joj nije trebalo dvaput kazati, pa da upamti i nauči.Carica Mara je nije, gotovo, više ni puštala od sebe, i jednako joj je govorila da će je ona i udati.Stamenija joj je smerno odgovorala da se ne misli udavati, ali je carica nazirala da se pod njenim odricanjem krije nežna tajna, i gotovo je mogla pogoditi i kakva je.U poslednje vreme carica je bila veoma zabrinuta, te toga radi nije više mislila ni na kakvu zabavu.Kada su joj javili velikog vlastelina Gvozdenovića, odmah naredi da ga puste k njoj. — Previsoko ti carstvo, ne donosim ti dobre glasove.Imam zapovest od despota da te izvestim, i toga radi sam došao. — Šta poručuje moj otac? — Poručuje da je rat na pragu.Turci tek što nisu udarili.Ištu od despota južnu polovinu Srbije do Kruševca zajedno s Novim Brdom i Prizrenom; ištu put k Beogradu; ištu Smederevo i celo dunavsko pobrežje, a ostavljaju despotu zemlju između Morave i Drine, i po tom Braničevo, Kučevo i Resavu, koliko da ima od čega živeti.Kao što već previsoko ti carstvo zna, despot je otišao u Ugarsku da traži pomoći.Nama je naredio da napad odbijemo i da narod sklonimo u zbegove.Meni je naredio da previsoko ti carstvo izvestim, da čujem tvoje zapovesti i da ih u svemu izvršim. — Imam i ja pisma iz Carigrada, koja mi to isto javljaju, odgovori carica Mara.Moji činovnici, javlja mi se, ostaće mirni na mojim zemljama.Oni se nadaju da moje zemlje ni u ratu neće uzeti učešća. — Tvoje će zemlje i od nas biti pošteđene, odgovori Gvozdenović, ali vojsku dižemo svuda, pa ćemo je dizati i iz tvojih zemalja. — Ne velim vam ja ništa, odgovori carica, radite što mislite da treba.Ja bih rada otići k majci gde ona bude, u Rudniku ili tamo gdegod.Sve što bih vas molila, to je da mi naredite što mi treba za put, konje i ljude.Ja ću svojim ljudima sama narediti što treba.Još bih molila da se ništa ne dira u moje pristave na imanjima, a ja ću sama izdati naredbe o svemu što treba da rade.Po tom neka bude volja Božja.Što je suđeno, otkloniti se ne može! — Misli li previsoko ti carstvo odmah putovati? — Čim budem gotova s naredbama i sa spremom.Ja ću vas izvestiti po naročitom čoveku. Gvozdenović se diže da pođe.Carica zovnu Stameniju i naredi joj da se zvoni u crkvu na molitvu, pa po tom pozva Gvozdenovića da bude na molitvi i on, a sama ode u svoje sobe da se sprema. Povrativši se iz crkve, sa koje se već razlegao zvuk manastirskog zvona, Stamenija uđe na novo u dvoranu, u kojoj je bio ostao Gvozdenović, priđe mu ruci, i po tom stane kod vrata, na koja će se povratiti carica, i očekivaše je.Gvozdenović je jedva poznade u njenom smernom odelu dvorkinje. — Bože moj, Stamenija, jesi li ti to? reći će on, promenila si odelo, načinila si se pola kaluđerica, pa ne mogu da te poznam. — Da, ja sam!Sad me carica gotovo nikako ne pušta od sebe.Željna sam svoga odela.Ali carica je tako dobra, da se ne može ne slušati. — Carica će da putuje k svojoj majci na despotski dvor.Da li će i tebe povesti, upitaće Gvozdenović. U taj mah se pokaza carica Mara u prevesu i u svečanom crnom ogrtaču i pozvavši Stameniju da za njom pođe, uputi se preko dvorišta crkvi.Za njima pođe Gvozdenović i drugi koji su se onde u porti desili. Sa svih strana iz ćelija i iz dvorišta hitale su k crkvi kaluđerice u svom crnom odelu, stare i mlade, sve umotane u svoje trube kaluđeričke haljine, u kojima se sve zaboravlja. Crkva se skoro dupke napunila.Glas staroga arhimandrita, dosta snažan, odjekivao je o svodove hrama, koji je u sa svim drugojačijim vremenima podignut.Carica je odmah klekla i sa skrštenim rukama, s očima k nebu podignutim, slušala je molitvu da Bog priteče u pomoć odbrani vere pravoslavne i oružju hrišćanskom. Posle molitve je carica Mara otpustila Gvozdenovića. Desetak dana beše prošlo od ovoga razgovora. Carica Mara beše otišla u Rudnik k despotici Jerini.Smederevo je već bila ispunila vojska.Toplička vojska takođe se već živo kretala sa svojih zborišta put granice ili određenih joj položaja.U Pločniku beše određen dan za polazak.Toga dana sve je tutnjilo u Gvozdenovića dvoru.Dva velika bureta vina behu izvaljana na avliju i spremljena za točenje.Blizu njih stajalo je ispečeno jedno tele i nekoliko prasaca i jaganjaca.Momci s noževima stajali su spremni da odseku što bi ko zaželeo.Na sredini avlije stajao je zastrven sto s vodicom u srebrnoj zdeli.Pored nje kita bosiljkova.U avliji i na polju dosta osedlanih konja.Stari Gvozdenović i sin mu Kojadin stoje spremni za put u svojim vlasteoskim haljinama, ogrnutim vlasteoskim plaštevima i sa zlatnim pojasom i mačem o bedrima.Vojnici su bili prekrilili avliju, razgovarajući se.Žene i devojke su trčale tamo ovamo za poslom i oko gospođe Krune.Sve su se brinule da svak bude dobro poslužen i da niko ni za što ne zažali na vlasteoski dvor.Očekivao se otac Kalistrat da osvešta vodicu, da poškropi i da blagoslovi, pa da se, u ime Božje, napred krenu. Na posletku ukaza se i otac Kalistrat.Čim odjaha konja, javi se domaćinu i domaćici, pa pristupi k poslu, pošto je dan odmicao. Vojnici se svi urediše, poskidaše kape i pobožno slušahu molitvu.Otac Kalistrat poče govoriti.On pomenu despotsku zapovest i hrišćansku dužnost.Pomenu poslušnost i slogu.Reče kako drug druga treba da čuva kao oči u glavi.Naglasi kako od njih i od njihove tvrdoće, poslušnosti i vernosti zavisi i vera i otadžbina, i kako će imati večni blagoslov oni koji se dobro pokažu, a kako će izdajnici biti prokleti i ovoga i onoga sveta. Otac Kalistrat je govorio gromko, lagano, da ga i najprostiji može razumeti.Ali je govorio s istinitim oduševljenjem, iz duše k duši, tako da je uzbuđivao.Njegov glas i njegova reč pronicali su svakome u dušu. Mnogi su plakali, naročito ženskadija.Polazilo se u rat sa zlim slutnjama.Tada, doista, niko nije mogao znati ko će se i kako će se iz rata vratiti, ni šta će posle rata biti.To je doprinosilo da uzbuđenje od govora oca Kalistrata bude mnogo jače. Kad je otac Kalistrat svršio besedu, svi, po redu stareštva, prođoše pored njega da mu celivaju desnicu i krst i da ih on poškropi osveštanom vodom i bosiljkom. Kad se i to posvršavalo, ženskadija s momcima navali da izvrši posluženje.Gospođa Kruna je još ranije izdala naredbe kako da se ponude svi bez razlike i kako niko neposlužen da ne ostane.Njen je glavni pomoćnik u tome bila ćerka joj Milja.I svi sad navališe na posao.Komade pečenja ljudi su uzimali sa sobom, da im se nađe pri ruci gdegod napred.Na posletku dođe i trenutak da se polazi.Gvozdenović prvi pojaha konja da pokaže primer.Za njim su se žurili svi ostali.Dragoš i Kojadin priđoše da se oproste s gospođom Krunom i sa gospođom Pletikosićkom.Stamenija je bila ranije otputovala na dvor despotov s caricom Marom.Milja je, jedva zadržavajući suze, ozbiljno prilazila k Dragošu da mu poželi sreće.Najposle vojničke trube zasviraše, i vojska pođe u dve kolone: jedni, s Kojadinom na čelu, odoše put Bele Crkve, odakle će na visove planinske prema Kosovu; drugi pak s Gvozdenovićem na čelu put Leskovca (Dubočice), odakle im je valjalo hvatati granicu i primiti boj s Turcima čim udare. Najteže je bilo onima koji ostaju.Prazne kuće, željna srca!Živi se kod kuće, a misli su onamo gde su mili i dragi, na neznanu mestu.Na njih se misli, ako je bolje jelo spremljeno, i pita se: kako je njima; šta li oni jedu, da ne gladuju?Na njih se misli, ako je sunce, ili ako je kiša; ako je toplo, ili ako je hladno.Pa onda ona najveća neizvesnost: da li će se vratiti živi i zdravi, ili neće; hoće li se ikad videti ili neće?Tako su one kod kuće obuzela razmišljanja, svagda mučna i turobna, vrlo često zalivena suzama.I tu ostaje sudbina, neumoljiva igra slučaja šta li, još kao jedini razlog. Srpski letopisi. Ibrahim-bej se nije dugo premišljao u Smederevu šta mu valja javiti svome gospodaru.Staroga despota Đurđa nije bilo u Smederevu.Despotica Jerina, carica Mara i ostala familija behu se već, kao na letovanje, iselili u Rudnik.U Smederevu je ostao samo despot Lazar, i to više kao komandanat vojske nego kao despot.Grad je bio pun vojske, i u njemu se već videlo da se svi spremaju za opsadu.Hrana, stoka dovozila se i doterivala u grad neprestano.Ibrahim-bej je živeo u varoši, i odande je gledao i slušao šta se radi po selima.On je video da se svuda očekuje napad sultanov.Čim bi turska vojska udarila, familije bi se sklonile u zbegove, a ljudi bi se zgrnuli u gradove i na zborna mesta, da turskoj vojsci otpor daju.Na sultana se vikalo kao na najvećeg verolomnika, što je napadao zemlju bez ikakva uzroka i povoda, tako brzo posle obnovljenih i potvrđenih ugovora.Sav je narod tim bio veoma uzbuđen i ogorčen, i očevidno je bilo da će otpor biti takav isti i da turskoj vojsci neće ići tako lako da sruši Srbiju.Ibrahim-bej vidi da prosto dangubi, i kad je nastao mesec jun, javi sultanu u Sofiju, gde je on jednako vojsku pribirao i uređivao, da nema razloga da kakav bilo odgovor čeka, već nek čini šta zna.S istim ulakom pošlje drugoga Gvozdenoviću u Pločnik, da se potrudi preda nj u Niš, da se sastanu i razgovore. Kad su se opet videli u Nišu, Ibrahim-bej beše ljut i natmuren. — Mislio sam da je vaš despot Đurađ pametniji kao što ste ga svi hvalili, a sad vidim da nije.Što se protivi?Što da se brani, kad se odbraniti ne može? — Despot tako misli.On je uvređen.Pre tri godine jedno, a sada sa svim drugo. — Tako je volja careva. — Volja careva.Ali je i ono car svojom dragom voljom obećao.Ti znaš.Onda smo se i nas dva poznali.Meni su ta obećanja izručena, i ja sam ih doneo u Smederevo.A znaš i to, Ibrahim-beju, da se carska ne poriče. — Ostavi ti to na stranu.Onda je car hteo onako, a sad hoće ovako.Nego ti sad treba da daš primer i da zaslužiš pašaluk. — Šta hoćeš da mi kažeš tim rečima? upita Gvozdenović, očevidno turobno raspoložen i ponesen i sam raspoloženjima narodnim. — Pa da nam pomogneš zauzeti Toplicu.Da primiš islam, te da našim nagradama tebi možemo pokazati ostalima šta čeka one koji se dobro vladaju. — Ja ću gledati, ali mi je teško, pa ti sad ne mogu ništa odgovoriti. — Ja ne tražim odgovor ovoga časa, odgovori Ibrahim-bej i sam potresen.Ali ti znaš šta mi od tebe očekujemo i šta za te u isti mah spremamo. Onda viknu svoje momke da se spremi sve što treba za polazak, a na skoro po tom otide k sultanovu stanu u Sofiji. Nije mnogo po tom prošlo, a sultan Mehmed sam pođe sa silnom vojskom na Srbiju preko Pirota.Zapovesti su bile izdane da još dve vojske udare: jedna niz Moravu od Ćustendila na Preševo i Vranje, a druga od Skoplja na Kačanik, Novo Brdo i na Sitnicu. Vojska je to bila mnogobrojna, i udarila je silno, ali je i na isti takav otpor nailazila svuda gde se našlo za potrebno da joj se otpor nasuprot stavi.Inače je vojska nailazila na prazna sela, prazne trgove, prazna naselja, bez žive duše.Izgledala su čudno ta sela i ta naselja.Sve prazno, sve posakrivano.Kuće pozatvarane.Poneka mačka mauče i poneko staro pseto laje po napuštenim prostorima videći žive ljude.Gde bi se primakli kakvom gradu ili utvrđenju, zazujale bi smrtonosne strele čim bi im se na domak prišlo.Napadi su bili odbijani oporo i oštro.Svuda je bila jedna ista ogorčenost, svuda jedan isti složan otpor.Novo Brdo branilo se junački.Poneke manje gradiće uzimali su s velikim žrtvama, i onda bi svi branioci stavljeni bili pod mač.Videći to sultan, pusti odeljenje vojske na Novo Brdo i na Toplicu, a s glavnom najodabranijom silom gurne niz Moravu, zauzme Kruševac, i odande gurne s jednom vojskom niz Moravu k Smederevu i opsedne ga, a s drugom udari k zapadu i opsedne gradić Ostrvicu u okolini Rudnika, odakle mu se otvarala granica ugarske Mačve.Na Smederevu naiđe na veoma čvrst otpor.Bijući se onde s gradskom posadom i udarajući svaki dan na grad, sultan Mehmed je jednako raspitivao za zbegove, pa razabravši za poneke, hvatao ih je i odvodio u ropstvo u svoje carstvo.Ovi izleti pružali su se i u Braničevo i Kučevo na onoj strani Morave.Tako razbere za zbeg homoljski, koji takođe ceo zarobi i otprati put Sofije.I ovo je samo još većma ogorčavalo one ratnike, koji su s oružjem u rukama stajali nasuprot sili turskoj. Toplicu su, međutim, i sam Rudnik jednako štedeli.Gvozdenović je iz svoga dvora motrio na turske operacije.Naspram Sitnice bio je sin mu Kojadin pred vojskom.Po Svetom Iliji staroga Gvozdenovića nesta.Kazao je da hoće da obiđe Novo Brdo, a otišao je put Prokuplja i Niša. Ali pred kraj jula uznemirenje obuze i Toplicu.Svanu i Toplici jedna zora tamna i oblačna.Od Kopaonika je vetar gonio i vitlao uskomešane oblake.Kao da su stihije što po nebu vitlaju oblake povitlale i mirnu narav ovih ljudi; kao da su ih one nagnale da se prihvate oružja i u pomamne gomile slegnu, koje su oružane, i besno vičući: „Turci!Turci!“ sve većma jurile k dvoru vlastelina Gvozdenovića.Među ljudima tih gomila govorilo se da je bila bitka s Turcima na Samokovu više Bele Crkve, da je u toj bitci teško ranjen Kojadin Gvozdenović i da su Turci provalili.Kako je Toplica na strani od velikog carigradskog puta, kojim se očekivala vojska, a može biti i iz kakvih drugih čisto njegovih razloga, stari Gvozdenović nije potpuno izvršio despotovu naredbu o zbegovima.Naroda po selima bilo je još ne malo, zabavljena o svojim seoskim poslovima. Turci!“ oraše se svuda strahovita i poplašena vika.„Eto ih gde haraju, seku i pale!Eto ih!Kamo nam gospodar?Kamo branič?Gde nam je vojvoda da nas odbrani, da povede nas same da branimo svoju kuću i svoje ognjište?“ Gdekoji koji u svojim mirnim i zabačenim planinskim selima ništa nisu znali, na jedanput čuše i zaprepastiše se.„Kakvi Turci?Šta će to reći?“ pitahu se ovi ojađenici. Turci!“ vikale su neprestano one gomile, zajmljene i poplašene još od granice, gomile usplahirene, jer su videle vruću čovečansku krv gde se prosipa i oganj koji sažiže tekovinu ljudsku.„Na oružje, na odbranu, narode, ako nisi rad da ludo gineš ili da se turčiš!“ Ko je imao oružje, zaista se oružaše i polažaše tako za usplahirenom gomilom, koja je bila sve veća što se više sela i više zbegova prolazilo. Jedni su se peli na drveta, da vide eda li kakva znamenja pred kobnim neprijateljem; drugi su trčali na krševe i visove te su, jedva dišući od umora, u pokazanom pravcu pogledali dokle oko dopreti može, da li se vidi dim ili crveno obeležje požara i plamena. I za divno čudo, u sviju priče behu jednake.Svi su kazivali kako se otud od jugozapada, od Kosova, vidi nadaleko nekakva rumen, koja neće biti ni od čega drugog no od zapaljenih sela, i kako vetar povija i goni, opet sa te strane, guste pramenove crnoga dima. — Vlastelinu, Gvozdenoviću, u Pločnik! vikaše gomila, množeći se sve većma i upućujući se na tu stranu. Ko je što lepše ili skupocenije imao, pa i gotove novce, sve na hitnji zakopavaše u zemlju, na obeleženo mesto.Kao pomamljena i ožežena, ili ljuto ranjena zver narod jednako vapijaše.Činilo mu se da mu to nešto pomaže.I vapijući, primicaše se s raznih strana u sve većim, pomamnijim i razdraženijim gomilama k dvorcu Gvozdenovićevu. Opkoliše kuću za čas.Avlija se ne mogaše pregledati od silnoga naroda. — Amo Gvozdenović!Amo naš vlastelin, gospodar župe naše.Hoćemo da se branimo; nećemo to tako da trpimo!Pred narod nek izađe! — Pred narod! grmelo je iz gomile, pred narod! I gromka vika, kao glas strašne olujine, odjekivaše po nebrojeno puta oko dvora Gvozdenovićeva. Ali dvori behu zatvoreni. — Pred narod!Ko neće pred narod, izdajnik je! vikahu jedni. — Izdajnik je! ponavljaše u gromovitom odjeku ražljućena gomila. — Dole s njim, nek se u svojoj krvi valja ko narod izdaje! zaječa vika na novo. — Narode, da udarimo na dvor! povika neko iz gomile. I buzdovani se brzo podigoše da izvrše strahovitu osvetu. A spolja i iz sela neprestano ječaše jeka: Turci, Turci!I kad je god jeknula, svak bi se stresao, svakome bi mravi pod kožu podilazili. — Šta čekaš, udaraj! viknu neko. I jedan se seljak iz gomile zalete i lupi buzdovanom u zatvorena dvorska vrata. — Polako, ljudi!Ne, ako Boga znate!Ne ide to tako.Eno vidiš gde se prozor otvara.Čekajte, da čujemo i da vidimo. I zaista se na dvoru otvori jedan prozor i narodu se pokaza gospođa Kruna. — Narode! poče ona govoriti, Gvozdenović je otišao od kuće; otišao je da susretne Turke.Smirite se, ljudi! — Turke da susretne? vikaše mnogo njih u grozničavoj jezi.A što bi susretao Turke?Na što? — Zar sam? — Turke! govorahu drugi, i usta su im drhtala izgovarajući tu reč. — Narode! produži Gvozdenovićka, turska je sila golema.Na koga ste vi ustali?Ustali ste na halu, kojoj ne možete biti ni zalogaj; ustali ste na silu, kojoj nema ravne pod nebom.Smirite se, ako hoćete da mirno prođete. Dole sluge iznesoše pune kondire vina i počeše nuditi ko je hteo da pije.Jedan po jedan prevrtaše nalivene čaše i zalagaše se zalogajima koje je drugi momak za onim na poslužavniku nosio. — Srbija je pala, produži Gvozdenovićka, Srbija se održati ne može, to svi vidite.Jedino joj je spasenje, ako se s dobrom voljom pokori Turčinu; ako na miru dočeka silnoga osvajača.Uzaludno bi bilo i opet se opirati; samo bi to na štetu našu bilo.Naša zemlja i njezina budućnost jedini su dim i pepeo, ako se mi sad mirno Turcima ne pokorimo.Vaše će kuće pogoreti, ako se vi sad ne smirite; vi ćete svi ludo izginuti; od vas ništa nema, ljudi Božji!Gvozdenović je otišao da za svoju župu iskaže pokornost, da javi da ćete vi mirovati i da izradi, da i vas na miru ostave.Smirite se, i opet vam velim, ako ste radi da na miru ostanete.Smirite se, ako mislite da trudi Gvozdenovićevi ne ostanu uzalud i da sa svim ne propadnu.Smirite se! — Ali su nama izdate zapovesti da se branimo.Od Laba su Turci udarili, i onamo se biju.Eno gore sela!Evo ranjenika iz toga boja! zavika neko. Turci su zaista jednim odeljenjem udarili bili od Laba, i one čete koje je predvodio Kojadin imale su s njima sukob, u kom su Srbi podlegli.Nesrećan taj sukob i begunci i ranjenici iz toga sukoba i dali su povod uzbuni.Gospođa Kruna u taj mah još ništa nije znala ni o sudbini Kojadinovoj ni o svemu tome. Sluge su neprestano služile piće i zakusku po gomili.Njima su bile izdate zapovesti da uz posluženje opominju svet da se na miru razilazi, i oni su to činili. — Smirite se, ljudi, govoraše i opet mudra gospođa, inače veoma omiljena u narodu; smirite se, pa idite te čuvajte svoje kuće i gledajte svoje poslove.Eto, ko je žedan, nek se posluži, pa na posao. — Hoćemo, gospo, hoćemo! prodiraše iznajpre preko volje, a posle sve više, kao voda kad počne led probijati. Na jedanput u avliju dolete uprašen i zadihan konjanik od kosovske strane.Znoj ga beše oblio svega.Nekoliko je minuta stajao ne mogući progovoriti ni reči. Gospođa Kruna strča dole preda nj sa zlom slutnjom. — Šta je?Otkud ideš? — Od Samokova, gospo, otuda gde je bio boj.Kojadina nose ranjena.Dotrčao sam da javim. — Kojadina... ranjena! viknu gospođa Kruna, sklopi ruke i grunu u plač. — Šta govoriš, čoveče! — Eto ih, gospođo koji čas!Ja sam poslan pred njima, da javim. — Pa gde je to bilo?Kako je ranjen, po Bogu? — Pa bilo je na Samokovu, s one strane.Tamo smo dočekali Turke i Turci su nas razbili. — Je li živ Kojadin?Kazuj istinu, viknu gospođa Kruna, kojoj prolete kroz pamet, da joj sin nije poginuo, pa se od nje krije. — Živ je, gospo, ne boj se, i nije teško ranjen.Raniše ga u nogu i u rame.Nisu teške rane, ali je oslabeo.Ne boj se, gospo, govoraše konjanik, opazivši da se gospođa Kruna prepala i da je treba stišavati. — Ne boj se, gospo, istinu ti govorim, života mi! završi on. Ne prođe mnogo, a ljudi s nosilima dođoše noseći Kojadina. Kad spustiše nosila, gospođa Kruna priđe da pregleda ranjenika i obradova se kad ga vide ne samo živa, nego dosta vesela.Samo je bio iznuren. — Potrčite po Šanu vračaru, reče gospođa Kruna, neka ponese trave od rana. Nekoliko njih otrčaše odmah. Po tom ranjenika unesoše u njegovu sobu, i gospođa Kruna uđe unutra s jednim starcem, koji je bio vešt oko rana, da ih pregleda, opere i previje. Narod se poče već razilaziti, dokle stiže drugi konjanik s niške strane, opet sav zaduhan, prašljiv i umoran. Narod što se još ne beše razišao sklepta se smesta oko njega. — Šta je?Otkud dolaziš? — Nije dobro! odgovori on, lagano. — Šta je?Šta je? pitahu opet. — Eto Turaka; pre sumračka će pasti u ovu župu na konak. — Turaka? pitahu neki usplahireni nanovo. — Da, Turaka.Dolaze da prime Toplicu, S njima je naš vlastelin Gvozdenović.On im je predao Toplicu. — Pa kad im je predao Toplicu, reći će neko, što mu je sin ranjen?Šta je to? — Sin mu ranjen? upita konjanik.Ne znam.Radim i govorim što je meni zapoveđeno. Odoše da jave gospođi Kruni, koja je tek bila smestila sina.I ona iziđe pred konjanika i izveštavaše se o porukama koje joj je bio doneo.I ona sama odmah naređivaše što je trebalo za doček gostiju, njihovih pratilaca i turske vojske koja je s njima išla. Pred veče toga istoga dana ukaza se turska vojska s niške strane.Pred njom su jahali veliki vlastelin Vitomir Gvozdenović i Ibrahim-bej. Na glavi Vitomira Gvozdenovića vila se bela turska perjanica, zabodena u skupocenu svilenu čalmu.Na njemu beše skupoceno i gospodsko tursko odelo kao na paši.O ramenu mu višaše kriva turska sablja, sva u srebro i zlato okovana, najskupoceniji posao dalekoga Damaska.Videlo se da se poturčio, a govorilo se da mu je nadenuto tursko ime Mustafa i da mu je onda veliki vezir poklonio sablju i gospodstvo nad celim novim vilajetom u Srbiji. Kad ga u Pločniku pred njegovim dvorom videše i poznaše ljudi, skameniše se od čuda.Svaki mahaše glavom.Gdeko škripaše zubima, ali ćutaše svak.Strahovitu tajnu zaprepašćenja, straha, odvratnosti, koja je svakome u dnu duše plivala u čitavom jezeru jeda, kletve i ljutine, svak je skrivao što je mogao dublje. Kad je polazio u Sofiju, on je kazao gospođi Kruni kako spasenja nema i kako on za ljubav mira i spasenja naroda misli da mirno preda svoju oblast Toplicu Turcima, da bi se izbeglo ubijanje, paljenje i plenjenje.Nije ni reči pomenuo gospođi Kruni da se misli poturčiti.Sukob na granici sa strane Laba, u kom je ranjen Kojadin, bio je nepredviđen, po ličnoj zapovesti jednoga turskog komandanta, ma da su opšte zapovesti izdane bile da se Toplica štedi u svima napadima. Gospođa Kruna, Milja i ostala deca, stajali su na doksatu kuće da vide kad će u avliju ujahati Gvozdenović i turska vojska.Napred su jahali Gvozdenović i Ibrahim-bej, a za njima odred delija, koji su njima na ličnu službu predani bili.Vatra je vrcala iz kopita hatovima njihovim.Momci su stajali spremni pri kamenu, koji je pred vratima stajao za uzjahivanje i sjahivanje. Gvozdenović je veoma zabrinut ujahao u svoju avliju.Uz put je čuo od ljudi šta je bilo na Samokovu, kako je Kojadin ranjen i kako su mnoga sela s one strane Toplice popaljena i poplenjena.Odmah je odande poslat jedan turski činovnik iz njihove svite da nađe starešinu toga turskog odreda što pre i kako bilo i da sve obustavi onoga časa, inače smesta da ga ubije, ako bi se pokazao neposlušan. Gospođa Kruna i Milja začudiše se kad ne spaziše Gvozdenovića.U prvi mah videše samo kako u avliju ujaha Ibrahim-bej i još jedan Turčin.Pa tražeći očima pogledaše bolje toga drugog Turčina, i kad pod čalmom poznaše Gvozdenovića, najedanput sklopiše ruke i zakukaše da se i dole čulo.Milja po tom pogleda svoju majku, pa je oštro upita: — Jesi li ti to znala, majko? — Nisam, dušo! odgovori Kruna istinito. Milju, u taj mah, kao da prostreliše strele.Ona vrisnu, obneznani se i pade u naručja svojoj majci. Tako se već nekoliko nedelja vojevalo, a uspeha velikog nije bilo mogućno pokazati.Niš, koji je odmah pao u turske ruke, Toplica, koja se predala, i Kruševac, koji su osvojili u početku rata, kad su se kretali na Ostrvicu, bili su svi uspesi.Na jugu se veoma dobro držalo Novo Brdo, i njega radi niti se moglo ići dalje u Sitnicu, niti dalje k zapadu put Prizrena.Južno od Toplice, Dubočica i Poljanica držale su jakom vojskom u rukama celo Vranjsko Pomoravlje, i nikome nisu dale ni mrdnuti.Pred tom vojskom bila su dva Skobaljića, Nikola i njegov stric, oba odlični junaci i vojnici kojima para bilo nije.Dok su oni bili u životu, na onom se kraju niko nije mogao održati protiv njih, ma da Toplica nije više bila u njihovim rukama.Narod se navikao u zbegovima.I nove hrane se nešto zbavilo.Ljudi su dodavali što je trebalo onima koji su se bili pozatvarali u gradove, a i svoja su sela počesto obilazili starajući se, pomalo, i o zimnici. Despot Đurađ se jednako motao po Ugarskoj i molio i kumio i prijatelja i neprijatelja, da bi pomogli Srbiji, ako misle ikad pomoći sebi, jer njih sutra čeka to isto što se sad svalilo na Srbiju.Najposle, Janko Sibinjanin obeća pomoć starome Đurđu.Đurađ sam skupi po Ugarskoj jednu vojsku, pređe u Srbiju kod Smedereva i udari na Turke koji su Smederevo opsađivali.Sreća posluži staroga despota tako dobro, da se opsada smederevska razbije, i ako je uz nju bio i sam sultan Mehmed.Vaskolik turski stan padne u srpske ruke; sultan odstupi put Kruševca i po tom put Sofije.Sultan Mehmed je znao da se preko Dunava sprema da na nj udari Janko Sibinjanin.Despot Lazar iziđe s ponosom iz Smedereva.Turska vojska se stane povlačiti ka Kruševcu, i onde pred njom osta Esad-beg Feriz-begović.Ugarska vojska pod Jankom Sibinjaninom na jedanput, pred kraj septembra, grune preko Rudnika.Veliki ugarski ratnik ništa ne kazivaše kuda je s njome namislio.Oslobođenje Smedereva i odstupanje samoga sultana Mehmeda osobito je oživljavajući delovalo na svekolike ratnike.Nikola Skobaljić udari negde oko Vranja na južnu tursku vojsku, i 24 septembra razbije Turke do noge.U toj su vojsci bili i naši Topličani, i u tom se boju Dragoš vanredno odlikovao.Veselje i radost vojnika posle toga slučaja teško je bilo ispričati.Kratko vreme posle toga, Janko Sibinjanin iskrsne iznenada i potajno, a brzim kretanjem, pred samim Kruševcem, gde se pred glavnom turskom vojskom nalazio Esad-beg Feriz-begović.Na dan 2-og oktobra, (1454) kad se Sibinjaninova vojska postavila u bojni red pred Kruševcem, sa svim spremna da na nj udari, osvanu nad moravskom dolinom i nad Kruševcem magla, gusta kao testo.Kad sunce maglu razagna, Turci u Kruševcu zaprepastiše se videći pred sobom ugarsku vojsku u potpunom bojnom redu.Odmah se započne boj, i na skoro se mogaše videti da pobeda neće biti nimalo na turskoj strani.Feriz-begović se neprestano upinjao da red u svojoj vojsci održi, ali uzalud.Sibinjanin Janko uništi gotovo sa svim tursku vojsku i zarobi i samoga Feriz-begovića, sav turski stan i mnoge druge Turke.Jedva s mrakom neki izmaknu koliko da sultanu glas odnesu.Sibinjanin Janko se vrati u Beograd, a njegova vojska produži terati Turke carigradskim putem sve do Pirota, svuda paleći i pleneći a bez ikakva otpora.Iz Pirota se preko Vidina vrati u Ugarsku. Skobaljićeva pobeda nad Turcima od 24 septembra u predelima Vranja i ova velika pobeda Sibinjaninova i Đurđeva na Kruševcu 24 septembra, a neuspeh turski na Novom Brdu učinili su da je i opstanak Gvozdenovićev u Pločniku i u Beloj Crkvi odmah došao pod pitanje.Despot Đurađ odmah od Kruševca odredi ljude koji će povraćati zauzete zemlje, i ovi se odmah krenu k jugu put Pločnika i Bele Crkve.Imao je muke poturčeni Mustafa Gvozdenović da se zaobilaznim putevima preko preko planina dokopa Sofije i da spase život, koji mu je i inače bio gorak.U dvoru mu ostane sin Kojadin, koji se davno bio od rane izlečio, i gospođa Kruna, jednako teško bolna posle onih potresa na kraju jula, zajedno sa svojom ćerkom Miljom, koja se takođe vukla kao prebijena, nemogući se nikako oporaviti.Radovali su se kad su videli da Mustafa-beg mora izmicati sa svima svojim Turcima; radovali su se hrišćanskim pobedama na Smederevu, na Banji i na Kruševcu.Odmah im beše došao glas kako se u Skobaljićevoj vojsci Dragoš osobito junački pokazao.Dolazak novoga srpskog starešine u Belu Crkvu takođe ih je obradovao; samo što je srce bilo neprestano ispunjeno zebnjom.Nisu znali koliko će to trajati; strahovali su da suviše brzo ne prođe.I zaista, ne prođe do tri četiri nedelje, kad čuše da su Turci iznenada napali Skobaljićevu vojsku, da su i Nikolu Skobaljića i strica mu uhvatili i mučeničkom smrću umorili, a vojsku im rasturili i pobili.Strašan je to bio glas.Dragoša donesoše svega izranjena u selo kući Pletikosićevoj.Od ugarske vojske već nigde ni traga.I despotova se vojska razišla kućama i na zimovnike.Ali se srećom ne ču više ništa u taj mah, a sneg zasipaše malo po malo putove i planine i odlagaše svaki politički i vojnički posao za na proleće.Jedna zima se još mogla na miru i bez Turaka provesti u pitomoj Toplici. Od kako se na kraju jula Gvozdenović bio vratio kući kao Mustafa-beg, otac Kalistrat je samo jedanput došao kući Gvozdenovićevoj, dok je Kojadin od rana ležao, da obiđe ranjenika, ne javljajući se domaćinu.Inače njegova noga ne prekorači više praga toga dvora.Kojadin, čim se pridigao, išao je k njemu u manastir po pređašnjem i nastavljao je svoje stare veze s ocem Kalistratom.Kad s prvim zimskim maglama, kišama i susnežicama nasta iznenada i opet hrišćanska vlast i ukloniše se turski muselimi i kadije, oživeše na novo i otac Kalistrat i njegov učenik Kojadin, i ožive stari red života, istina kao plamičak koji će se uskoro opet ugasiti.Onda i otac Kalistrat poče opet u dvor dolaziti da obiđe bolesnice, gospoću Krunu i Milju. — Pa šta vam se čini, oče Kalistrate? pitaše ga jednom u razgovoru Kojadin.Može li se znati, šta sad čeka jadnu našu zemlju? — Ne treba da se mnogo pogađa, odgovori stari kaluđer, i prost čovek može videti, koji niti je što čitao, niti mnogo pamti.Sultan Mehmed će postići što je naumio.Da je Sibinjanin Janko, kad je razbio Feriz-begovića na Kruševcu, imao jaču vojsku i jače zaleđe preko Dunava, pa da je, iz onih stopa, pošao da potraži sultana Mehmeda, kojega je despot Đurađ na Smederevu razbio, onda bi nešto moglo biti.Ali se Sibinjanin vratio odmah u Beograd, a njegova vojska za njim, samo drugim putem.To, sinko, nije ništa.Nije on lava umorio, a to bi trebalo, nego ga je samo razdražio.Sad lav sedi i smišlja kako će se osvetiti.Kad prođe sneg i led, eto njega na novo.I gde će nam onda biti Sibinjanin Janko?Jadan despot Đurađ treba opet da ide da kuka i da bogoradi, pa ili će što dobiti, ili neće.Nakraj kraja, osuđen je da primi i posluša što mu sultan Mehmed naredi.To je sad pred nama; to se, na žalost, izbeći ne može.Igra je zapodenuta, a jasno je kao dan da će u njoj na kraju ostati jači sultan.Ne vidiš li i ti, Kojadine, tako isto? — Onda moj otac ima pravo; onda su uzalud sva junaštva i sva naprezanja. — Stari Gvozdenović tačno sudi, sinko, samo je preterao.Pogrešio je grdno što se odrekao vere praotačke kao jedan od prvih ljudi u zemlji.Kako da ga kunem, a kako da ga ne kunem, kad ste mi svi njegovi tako mili i dragi?Šta mu je to trebalo? — Ne pominji to, oče!Ne mili mi se što sam živ, kad se toga setim.Ti imaš u svemu i svakad pravo.Ali šta ćemo s ovim jadnim narodom?Šta će od njega biti, ako se i drugi sve više stanu povoditi za primerom moga oca, kao što se već opažalo, dok trajaše turska vlast? — E to je ono.Tu je borba, sinko!Tu borbu treba prihvatiti obadvema rukama, svom snagom.Narodu treba čuvati veru.Ako mu veru ne sačuvamo, on je propao!Vidiš sam, sinko, da mu vlast i državu već sačuvati ne možemo.Sami smo slabi; zapadni hrišćani nisu ni za što.Ako još narodu ne sačuvamo veru, sve je propalo za navek. — To je sve istina kao što nas danas ovo sunce greje, ali, za Boga, kako ćemo sačuvati veru kad izgubimo vlast i kad izgubimo državu? — To ja ne znam, ali treba tražiti onaj način koji je mogućan.Kad to vreme nastane, i način će se taj pokazati.Napred se pogoditi ne može.Oni koji budu pred narodom kada ta vremena nastupe, treba da nađu i pogode ovo što ja sad nazirem kao rđav prorok pred Gospodom.Ako je milost Božja voljna da ovaj narod sačuva, ona će šanuti u uši ono što treba onome kome treba.Niko nas ne može spasti osim milosti i volje Božje.Manastiri treba da se čuvaju.U njima treba uvek da ima pouzdanih ljudi.Kad opuste manastiri, kad zamuknu crkve i sveštenici — Srbi su propali, reče otac Kalistrat zažarenim glasom.On se, doista, beše oduševio proročkim oduševljenjem. — Ali, oče Kalistrate, zar vi baš ništa ne polažete na pomoć iz Ugarske i Rima, uopšte s evropskoga zapada? — Ja ne polažem.Neka mi Bog oprosti grehe, ali ja mislim da je bolje da potpadnemo odmah pod Turke, pa šta nam Bog da, nego da se zavaravamo praznim nadama. — Ali mnogi u nas misle da nam zapad može pomoći i da je bolja kakva bilo hrišćanska vlast nego muslimanska.Kakvi su razlozi iz kojih vi tako nepomirljivo i odsudno odbijate pomoć sa zapada? — Ja znam da tako mnogi misle, zavarani propagandom katoličkom i ugarskom, ali sam uveren da se oni svi varaju.Čim bi se ustanovila njihova vlast, oni će da počnu katoličku propagandu, da gone naše kaluđere i sveštenike, da uvode papstvo i latinski jezik, da nagone narod da se na svome jeziku Bogu ne moli.U tome će terati dalje nego Turci, budi uveren, a i vidi se iz svega onoga što čine u našim krajevima po Mačvi i po Sremu koje su već zauzeli.Kako bedno žive tamo naši popovi!Kakva je i kolika muka manastirima i kaluđerima?A posle, oni su, sinko, nepostojani, nesložni.Kad im Bog da jednu pobedu, kao što im je dao ovu na Kruševcu, oni se ne znaju njome koristiti.Polude, razdraže neprijatelja, a nisu kadri ni pomisliti ni smisliti da ga razore i da ga unište.Mlad si i bio si onda dete, ali su ti svi govorili o ratovanju na Zlatici i o bojevima ispred Plovdina u planinama.Doći donde, pa se vratiti!Ko to radi?Pa zaključiti mir u Segedinu, i posle ići verolomno na sultana na Varnu, gde je i sam kralj izgubio glavu?Eto zašto sam ja protiv njih.Turci su od njih, na žalost, mnogo složniji, mnogo istrajniji i mnogo dosledniji.Oni će zato ostati nakraj krajeva i jači od njih. — Dobro, oče Kalistrate, ali ima još jedna znatna tačka, koju treba da ispitamo.To je imanje. — Šta misliš, sinko? — Manastiri su jaki dokle im je jako imanje; kad imanje popusti, popustiće i oni.Ti si nam čitao i objašnjavao mnoge hrisovulje, i studeničku, i dečansku, i Arhanđelovu prizrensku, i sveto-stefansku, i gračaničku, i Svetoga Đurđa u Skoplju.Ti znaš kako su i naše vlasti s teškom mukom čuvale manastirska imanja od grabljivosti naše vlastite pravoslavne vlastele.Šta će biti sutra, kad naših vlasti, po Božjem popuštenju, nestane?Šta će biti kad nestane blagovernih i hristoljubivih gospodara i vladalaca i njihove vlastele, koji su, po svojoj dužnosti i po svom zavetu i pozivu, uzimali u zaštitu pravoslavnu veru i njene hramove?Ma koliko da budu popustljivi i spravedljivi muslomanski sultani i njihovi činovnici i kadije, oni ni iz bliza neće crkve, njihove povlastice i njihova prava i imanja čuvati tako kako su ih čuvali pravoslavni gospodari.To je jasno.Crkve će dakle, vremenom, dosta brzo, po mome mišljenju, osiromašiti, kaluđeri i popovi ogrubeti i načiniti se jadne neznalice.Sa sirotinjom sve to samo dolazi.I šta ćemo onda? — Znam, sinko, mislim ja i na to.Ali to je iskušenje Božje.Oni koji budu na mestima našim kada to nastupi, sastaraće se načinima koji onda budu mogućni.Na posletku, sve što mi radimo, oslanja se na milost Božju.Ako je volja Božja da ovog naroda i ove vere nestane, nestaće ih, a ako je volja Božja da se održe, održaće se, pa ma šta činili naši neprijatelji.Ali i imanja crkvena imaju dvoja; jedno je zemaljsko, a drugo je nebesko. — Nisam te potpuno razumeo, oče Kalistrate! — Hoću da kažem kako crkva može računati na zemaljska imanja.To razumeš šta je.Crkva, osim toga, ima da računa na nebesko imanje — na živ narod, na njegovu odanost, njegovu zahvalnost, njegovu veru.Ako niko nikad ne bude u stanju, da ovu živu veru u narodu pokoleba, imanje je crkvama izlišno; ono je s njima u živom, vernom i pouzdanom narodu, koji se ne da ni istrebiti ni odvratiti. — Sad sam razumeo, odgovori Kojadin.To znači: treba crkvi služiti odano, s požrtvovanjem, pa ne bojati se ničega.Biće crkve, dok joj je god takvih služitelja! — Da, sinko, biće crkve dok joj je god odanih, revnosnih služitelja, koji za nju života žaliti neće.A već znate, dokle bude crkve, biće i naroda.Sve drugo je u Božjoj ruci. Kojadin skide kapu uzbuđen, priđe k ruci sedoga sveštenika i iskreno je poljubi. — Hvala, oče!Sad ni o čem više ne sumnjam.Sad sam jači od stanca kamena. Kojadin nikom nije kazivao šta se lomilo poodavno u njegovoj duši.On je razmišljao o svojoj ličnoj sudbini, naročito od onoga gorkoga dana kad su ga kući doneli ranjena i iznemogla iz boja s Turcima, i kad je, toga istog dana, oca svoga video u turskoj čalmi i u turskome odelu, pa kad su mu se najedanput i mati i sestra razbolele, a sva kuća zakukala.Nije mu se mililo više da živi.Učinilo mu se kao da je toga časa ostao bez oca.Nije mogao da pomisli kako će on dalje da živi u kući pored oca muslomana.Pitanje njegove ženidbe, njegova ljubav prema Stameniji dobili su najnepovoljniji obrt.I kako će on, koji je toliko hrišćanski bio odgajen, koji je znao sve finoće hrišćanske vere, da živi u turskoj, u neverničkoj kući?Koliko je god puta razmišljao Kojadin, uvek je nalazio da njegovom položaju nema drugog izlaza nego da izađe iz očeve kuće, da otide u manastir i da se pokaluđeri.Ovaj razgovor s ocem Kalistratom u tome ga je sa svim utvrdio.Njegova odluka beše sazrela.On beše smislio da u borbi za svoj narod mač i koplje zameni krstom i knjigom. — Ja sam nešto smislio, oče Kalistrate, i hoću da ti kažem.Odlučio sam se da primim čin i da se pokaluđerim. — Neka je s tobom blagoslov Božji.Ništa mi milije ne bi moglo biti, pravo da ti kažem.Kad bih tebe ostavio u manastiru Svetog Nikole, s mirom bih pošao na onaj svet.Samo, jesi li dobro promislio? — Šta imam više misliti?Ja se s ocem ne mogu složiti ni u čem.Kad oni jači budu, on će tražiti da i ja primim islam?A ja to ne bih mogao nikad.U pitanju ženidbe on neće pristati na ono što ja želim, a ja se nikad neću moći saglasiti s onim što bi on mogao meni predlagati.Račun je svršen.Rasa i kamilavka jedini su častan izlazak iz moga položaja. — Još treba da ti tu odluku barem mati blagoslovi. — E to sam te hteo moliti, oče Kalistrate!Ona je bolna.Ti ćeš sad k njoj.Ti ćeš to njoj lepše reći.Ako ona blagoslovi, možemo svršavati kada ti je volja.Ja jedva čekam.Jedino što želim, to je da mi na kaluđerskom krštenju predaš tvoje ime. Kad se počelo primicati proleće 1455 godine, sultan Mehmed počne nanovo rat sa Srbijom, ali sada sa svim s drugim planom.Ne poče sad s velikim prepadom na celu zemlju; ne otpoče od jedanput i s opsadom Novog Brda i s opsadom Smedereva, koje se, kao granično mesto, i ne mogaše opsaditi kako treba, nego poče samo s opsadom Novog Brda a s planom da otuda s juga započne opsađujući i uzimajući grad jedan po jedan, s planom da se zaustavi na Smederevu.Po takvom je planu turski vojskovođa Isa-beg 1439 g. osvajao Srbiju; taj plan usvoji sad sultan Mehmed, i opsadu Novog Brda poveri Isa-begovom sinu.Vojska se spremala i kupila u Drenopolju.Oko polovine marta već se iz Drenopolja kretala put srpskih granica, a oko Đurđeva-dne već je pala pod Novo Brdo i zatvorila ga.Vojska je nosila sobom sve opsadne sprave koje su onda bile poznate.I silna vojska poče napadati i ginuti oko Novog Brda.Topovi su gruvali, humke su bacale kamenje na grad i dan i noć čitavih četrdeset dana.Okolina je, prvi put tada, slušala čudan, dotle nepoznati zvuk topovske grmljavine.Zidovi su se gradski ražljuljali i rasklimatali.Posada ih je jednako podupirala i opravljala, ali u odbrani nimalo popuštala nije. Sultan je Mehmed, na posletku, sobom došao da upravlja posadom.Dok nije bio na mestu samom, činilo mu se da vojska ne čini potpuno i do kraja svoju dužnost.Kad je došao na mesto, uverio se da nije do turske vojske, nego da se srpska posada drži krepko i junački i da joj se ništa ne može učiniti dok jednoga čoveka traje. S toga sultan poruči zapovedniku grada da mu kaže pogodbe pod kojima bi grad predao, pošto on, koji je uzeo Carigrad, neće ostaviti Novo Brdo da ga ne uzme.„Šteta je, laskali su izaslanici sultanovi novobrdskim starešinama, da se takvi junaci i takvi čestiti ljudi najposle pokopaju pod razvalinama svoga grada.“ Novobrdske starešine skupe na dogovor sve starešine vojničke i gradske i po savetu s njima odgovore sultanu da su voljni predati grad, ali s tim da svak ostane na svom mestu i pri svom imanju bez uznemirenja i da se od grada ne uzima ni mladih žena ni momaka. Sultan Mehmed odgovori da prima tu pogodbu, i Novo Brdo mu se preda. Ali sultan ne održi taj ugovor. Čim je zauzeo grad, on zapovedi da se pozatvaraju sva gradska vrata, ostavivši otvorena samo jedna.Onda izda zapovest svima kućnim starešinama da na ona jedna otvorena vrata iziđe svaki starešina i da izvede svu svoju čeljad, muško i žensko, ostavivši kod kuće sve što ima.Sultan Mehmed sam stane na ta vrata, a Novobrđani počnu prolaziti jedan po jedan.Sultan je sam odbirao na jednu stranu ljude, na drugu — momke, a na treću — ženskadiju.Za najodličnije od ljudi zapovedio je da se odmah pogube; za 700 ženskih naredio je da se predadu njegovim vojnim starešinama kao nagrada vojsci, a momke je uzeo u janjičare i odmah je naredio da se pošlju u Malu Aziju preko mora, gde se janjičari uče i za vojevanje spremaju. Tako je sultan Mehmed izvršio reč, datu svojim ugovorom.To je bilo 1-ga juna 1455 godine. Pošto je sultan na takav način uzeo Novo Brdo, pošao je redom k zapadu i k severu, i pre svršetka juna meseca uzeo je i Prizren, i Bihor, sve do zetskih i hercegovačkih granica, Trepču i sitničke gradove, tako da je pred njim ostala još moravska i dunavska Srbija do bosanskih granica. Despot Đurađ je i ove godine kao i prošle 1454 izdao bio naredbe samo da se gradovi brane.Nije naređivao da se bitke daju izvan gradova, jer nije imao vojske i za to.Odmah s početka vojevanja pošao je bio u Ugarsku, da vidi ne bi li mu se moglo pomoći.Ali su u Ugarskoj držana samo dogovaranja i savetovanja.Dogovaralo se i savetovalo s obližnjim vladaocima i gospodarima; dogovaralo se i savetovalo sa vladaocima i gospodarima zapadne Evrope, ali uzalud.Ni do čega se stvarnog nije došlo.I ono na što se dala reč da će se ispuniti, nije se ispunjavalo.Papa je vodio glavnu brigu o ovim pregovorima; on se bio istakao da bude središte i vođ zapadnih vladalaca, ali ni to nije pomagalo.Evropa je patila od jednog velikog zla, od preterane decentralizacije.Niko još nije imao državnu vojsku pod jednom komandom tako kao što su je imali Turci.Evropa je imala vojsku vlasteosku.Nije bilo nikakve koristi od toga što se vojevanju na Turke stavljao na čelo i započinjao ga papa, jer su papinu volju imali tek da prime i da odluče katolički vladaoci u raznim zemljama, i to tek po dogovoru sa svojom vlastelom.U taj mah ni vladaoci se u Evropi nisu desili kako bi spram velikoga zadatka trebalo.Engleska i Francuska su bile još u međusobnim zadevicama i u međusobnom nepoverenju; u Španiji je bio vladalac bez vrednosti; u Navari su, takođe, trajali unutrašnji razdori; Nemci su bili nesložni i bezvoljni.U Ugarskoj je kralj bio dete, a vlastela su bila razjedinjena najvećim nesuglasicama i krvavim rasprama.Od italijanskih gospodara, milanski gospodar Franjo Sforca beše 30 avgusta 1454 zaključio opšti savez sa sultanom Mehmedom, te niko drugi iz Italije ne smejaše dići se protiv Turaka.U takvom je stanju s početkom 1455 bila Evropa.K svemu tome dođe još svršetak smrću pape Nikole V, koji preminu 24 marta 1455.Na njegovo je mesto, istina, bio odmah izabran Bordžija, vladika od Valencije, pod imenom Kaliksta III, ali on borbi protiv Turaka nije mogao da stavi na raspoloženje ni oduševljenje ni autoritet kojim se još služio papa Nikola V. Usled prve godine vojevanja u Srbiji, 1454, papa Nikola beše izdao 30 septembra 1454 raspis svemu hrišćanstvu da se diže protiv Turaka.Usled toga raspisa naređen beše sabor hrišćanskih država na dan 8 novembra 1454 u Frankfurtu.Ali glavni vladaoci i vlastela i ne dođoše na taj sabor, te od njega ne bi ništa.Isto tako ne bi ništa ni od drugoga sabora hrišćanskih država, koji bi sazvan u Najštat za Sretenije (2 februara 1455).Izađe na čisto samo to, da se, mimo sve papine naredbe, na pomoć iz Evrope nema šta računati.I s tim se primicaše proleće 1455, još, nada sve to, obeleženo i papinom smrću.Ostade Srbiji da se uzda još u Ugarsku, barem za to što je ona za njom na red dolazila, i ostade Ugarskoj da se uzda sama u se.Okolnosti su bile takve, a okolnosti se nisu dale promeniti pored svega što je Janko Sibinjanin iz praktike bio uveren da bi vrlo malo trebalo, pa da se s Turcima svrši, i ma da to malo nikome ne bi bilo teško dati, da je bilo prave uviđavnosti.I despot Đurađ i Janko Sibinjanin, poznavaoci ovoga posla i sudije prve vrste, bili su uvereni, da bi jedna bolja vojska bila dovoljna da se Turci sa svim iz Evrope isteraju.Ali tu jednu vojsku oni sami nisu bili u stanju da sastave, a drugi niko nije mogao ili nije hteo da ih u tome potpomogne.Tako se tragički gledala propast gde se primiče svima, bez nevolje. Još je bilo jedino sredstvo ostalo u samoj Ugarskoj i u njenoj, unutrašnjim razdorima do krajnjih granica pocepanoj, vlasteli.Da je bar Ugarska imala kakva jaka kralja!Kralj Vladislav je bio dečak od 15 godina! Papin zastupnik Jovan Kapistranski nastojavao je iz sve snage da ugarsku vlastelu među sobom izmiri.Toga radi je sazvan ugarski sabor za Bogojavljenje 1455 u Budim, koji je posle odgođen za dan 20 januara 1455.Kad je leto nastalo i vojna se protiv Srbije otvorila, sazove se sabor u Đur, koji se posle preseli u Budim.Despot Đurađ je sve do pada Novog Brda bio lično na ovom saboru, očekujući da će se na njemu nešto, barem kao prošle godine, svršiti.Ali na posletku, prepun gorčine i očajanja, despot smisli da se poslednji put i jedanput za svagda bar on lično razračuna sa zapadom te da vidi ima li smisla što je dotle radio, i ima li se još u koga koliko toliko uzdati. Sedeći tako u Đuru, despot Đurađ pođe jedanput k papskom delegatu da se s njim razgovori i da vidi može li što biti od rata s Turcima.Toga dana su mu taman bila prispela pisma iz Smedereva, u kojima su mu javljani najnoviji, sve neveseli glasovi.Javljalo mu se da se Novo Brdo dugo još držati ne može i da je vreme da se i on kući požuri i da smisli kakav svršetak da da teškom ratu ili da se požuri s dobrom pomoću što pre. Papski delegat Jovan Kapistranski dočeka veoma predusretljivo staroga despota pa vratima svoga doma i zamoli ga da uđe k njemu. — Šta imate novo, previsoki gospodine despote, upita Jovan. — Ima dosta, ali ništa dobro, odgovori despot.Novo Brdo, ako se do sad nije predalo, moraće klonuti i predati se danas sutra — tako mi pišu.Kad ono padne, sva je južna Srbija pala, rat je svršen, i nas više nema.Meni pišu: ili se požuri s pomoću, ili dođi sam, da smo svi zajedno barem u poslednjem času.Eto to su moje novosti.Ja sam pitao sebe šta da im odgovorim, pa nisam mogao da dokučim.I evo me sad kod tebe, prečasni oče, da me ti naučiš šta bih mogao da im odgovorim. Papski delegat obori glavu i namršti čelo. — Previsoko ti despotstvo, ni ja ne mogu ništa odgovoriti što ti već ne bi znao.Mi bogoradimo u evropske vlastele za kojeg vojnika i za koju forintu.Dadu li nam — mi imamo; ne dadnu li oni — ni mi ništa nemamo.Tako smo bili juče; tako smo ti danas. — Ali, prečasni oče, Turci na to ne čekaju. — Ja znam, ali drugojačije nije.Osim toga, ni vi Srbi ništa ne činite što bi svetoga oca papu i katoličke hrišćane uzbudilo, oduševilo na življi rad.Vi ste jednako izvan krila svete crkve; izbegavate da joj priđete.Ne velim ništa protiv toga; ne pominjem ovo kao nekakvu pogodbu.Ja znam dobro, da ste danas na redu vi, a da ćemo sutra na taj red pred nevernikom doći mi.Samo bih rekao, makar da se, može biti i varam, da bi, na priliku, vaš prilazak u krilo svete crkve, vaš odustanak od skizme, mogao delovati uzbuđujući, mogao potresti hrišćanski svet velikim energičnim saučešćem i pomoći vam.Previsoko ti despotstvo neka uzme da su to samo moje lične misli; nek mi ne primi za zlo što ih kazujem.Trenutak je uzvišen i odsudan.Dužnost nam je da budemo iskreni.Mene, koji sve dobro razumem, kao što i vi razumete, boli srce gledajući u kakvom je stanju Srbija. — Razumem, prečasni oče, odgovori despot s jakim akcentom gorčine, razumem!Vi biste, sigurno, hteli da se mi najpre osramotimo, pa onda da propadnemo.Ali na to u mom narodu ni lud pristao ne bi.Mi smo s našom verom živeli do sad; mi smo gotovi da njoj verni i pomremo.Jer to što govoriš, mučno da bi se obistinilo.Da se Srbija pokori papi, bilo bi nekoliko trenutaka veselja u Rimu; radovali bi se oni kojima bi se tim načinom otvorile vladičanske stolice, i — to je sve.Niko ne bi, inače, ništa drugo mislio no što misli sad. — Dopusti da kažem da se previsoko ti despotstvo vara.Pristupanje Katoličkoj Rimskoj Crkvi jednoga naroda kao što je srpski, tako junačnog, tako izdržljivog, tako odličnog u svakom pogledu, ne bi prošlo bez iskrenog i bez dubokog uzbuđenja.I to bi uzbuđenje izazvalo i veće raspoloženje za rat.O tom sumnje biti ne može — Prečasni oče, odgovori despot s još većom gorčinom, ne govorite mi više o tome, molim vas.Zar ne vidite, da tome nije vreme.Govorite mi o verskim stvarima kad bi vreme bilo govoriti o vojnim, a nemate ni vojnika ni novaca.Ja sam već smislio šta ću, i ja sam i onako došao samo da se oprostim s gospodarstvom ti.Moje mesto nije više ovde; velike i svete dužnosti pozivlju me u otadžbinu.Ako je Božja volja da moja država i moj narod propadnu, moje je mesto danas među mojim narodom.Proštavaj i s Bogom ostaj, ja sutra polazim u Srbiju. — Previsoko ti despotstvo neka se ne ljuti.Da sazovemo saborsku sednicu; da saborskoj sednici saopštiš šta si odlučio.To bi sigurno imalo utiska.To bi moglo, zar, izazvati kakvu odluku u korist vašu. — Ja sam smislio šta mi valja raditi, odgovori despot.Čekao sam dosta; više ne čekam nikoga. I ljutito, despot se oprosti s ocem Jovanom Kapistranskim.Kad se vratio doma, prva mu je reč bila da se sve sprema za polazak u Srbiju. Po tom dozva logoteta i naredi mu da se napiše punomoćstvo vojvodi Vlatku, koji je despota pratio, da može u ime despotovo zaključiti sa sultanom mir po zahtevima koje je sultan u početku rata istavljao, na ime: da se sultanu ustupa sva južna Srbija do Morave kod Kruševca, zajedno s Novim Brdom, Nišem i Kruševcem, tako da despotu ostaje Kučevo, Braničevo i Resava i zemlja između Morave i Drine izuzimljući vojnički put Kruševac—ugarska granica.Naredba je despotova glasila da Vlatko traži sultana gde ga mogne naći, da svršava s njim što pre može, u krajnjem slučaju onako kako hoće sultan.Vlatko je imao da putuje bez odmora i krenuo se čim je punomoćstvo gotovo bilo.Dan po tom, dođe u Đur i novost da su Turci Novo Brdo uzeli.Despot Đurađ odmah krenu put Srbije.To je bilo već oko polovine juna. Sultan Mehmed, pošto je svršio svoje verolomno delo u Novom Brdu, pošao je dalje da uzima gradove oko Sitnice, koje je, jedan po jedan, ponajviše predajom, brzo pozauzimao.Stari Gvozdenović se nalazio u pratnji sultanovoj, i posle uzeća Novoga Brda davaše mu dragocena uputstva kako gde treba postupati.Tako ga je dopratio do u Belu Crkvu, u kojoj se sultan zadržao.Jedan ulak sa granice bio mu je doneo glas da mu je poslan punomoćnik despota Đurđa s namerom da zaključi mir.Sultan Mehmed je napred znao da to znači da despot prima sve njegove pogodbe i već je razmišljao šta mu dalje valja raditi. Kad je sultan Mehmed došao u Belu Crkvu, otac Kalistrat i mlađi mu brat Kalistrat morali su poći da se predstave novome gospodaru. — Vi ste moji najveći protivnici, reći će sultan Mehmed, kao u šali, kaluđerima koji su došli da ga pozdrave.Da vas nije, ja bih lakše pokorio Srbe. — Neka je čestito previsoko ti carstvo, odgovoriće na to otac Kalistrat.Zavisi od previsokoga ti carstva, hoćemo li mi biti protivnici ili prijatelji. — Kako to? upita sultan radoznalo. — Ako smo s našom verom u slobodi i pod zaštitom, mi ćemo biti prijatelji; ako li nas hoćete da gonite, moramo odgovarati istom merom. — Ja hoću vernost mome barjaku, odgovori sultan, a u veru se ne mešam.Neka veruje što ko ima volju u mome carstvu.Ja hoću veliko carstvo, a veliko carstvo ne može biti jedne vere. Opomenuvši se da je to predeo koji je on dao carici Mari, svojoj pomajci, raspitivao je o njenom manastiru i o njoj, i naredio je da se bogat poklon da kako manastiru oca Kalistrata tako i kaluđeričkom manastiru Sv. Bogorodice. U dvoru Gvozdenovića očekivao se povratak gospodara i gostovanje sultana Mehmeda.Ali gospođa Kruna beše na izdisanju.Molila je Boga da živa ne sačeka povratak svoga muža.I Božja je volja htela da joj se želja ispuni.Gospođa Kruna je izdahnula baš uoči onog dana kad je Mustafa-beg javio da se vraća kući.Tako je novome begu bilo suđeno da prvo prisustvuje tužnom opelu gospođe Krune, na koje se skupila sva okolina.Kći joj Milja takođe je bila veoma bolesna.S najvećim naprezanjem mogla je da isprati majku do poslednjeg počivališta, pa je onda ona pala u postelju, ostavljena od svih i svakoga. Sultan Mehmed je imao nameru da novi mir potpiše u Pločniku, ali videći kolika se žalost slomila na tu kuću, krene u Kruševac, tamo dočeka vojvodu Vlatka, despotova poslanika, i s njim potpiše poslednji mir sa Srbijom od 1455. Kad se čulo po narodu kakav je mir zaključen i kako se despot vratio iz Budima sam samcit, onako kako je i otišao, zavladalo je opšte ogorčenje i krajnja malaksalost.Kad su došle zapovesti da je rat prestao, ljudi ostavljahu oružje nezadovoljni, samo što ga ne bacahu, misleći da im nikad više ni trebati neće.Ali na dnu duše svak je video da se nema šta više činiti, da je dužnost prema otadžbini do kraja izvršena i da se svak mora pokoriti onome što je neizbežno. U taj mah kad je taj glas stigao u Toplicu, Dragoš se beše zastao kod kuće u Točanima i beše došao k ocu Kalistratu. — Šta vi mislite o miru, oče Kalistrate, upita Dragoš. — Hvalim Boga te sam star, i s toga ga neću dugo uživati.Kad me Bog pozove, pošao bih uvek s radošću, a sad ću poći još sa većom.Neka je samo njegova milost s narodom.Milo mi je jedino što ne odlazim bez zamene i što iza mene imam na kome ostaviti manastir i narod oko njega. Otac Kalistrat pogleda s milošću na mladoga Kalistrata Gvozdenovića već u odelu monaškom, koji beše s njima u razgovoru. — Narod i crkvu moramo čuvati kad vlast i državu gubimo, odgovori mladi Kalistrat Gvozdenović.To nam je jedino spasenije.Toga radi sam ja čin i primio.Ostajem pri zavetu dokle dišem. — A šta ćeš ti, Dragošu, upita otac Kalistrat. — Ja ne priznajem više nikoga, ni despota ni sultana, osim Boga na nebu.Ja ću da se borim za se i za svoj račun, dokle me milost Božja drži u životu.Hoćeš li blagosloviti, oče Kalistrate! — Blagosiljam, sinko, ali teška srca, reče otac Kalistrat.Osvećuj nepravdu i nasilje, da bi ga bilo koliko toliko manje, i nek ti je Bog u pomoći!Ali sva borba ne može ništa pomoći bez suđena časa.Po mojemu, više vredi ovo što je Kojadin uzeo na se, da se stara da ne propadne vera i knjiga, da se održi ime narodno bez prekida, da se preko slave narodne ne prostre gusta skrama neznanja, da ne zamuknu u mraku zaborava carevi i kraljevi, junaci i svetitelji narodni.Ne prigovaram ništa ni Dragošu, ali je svaka sila za vremena; svako oružje nakraj kraja zarđa i polomi se, a u slovu istine je jedino večiti život, koji nikada ne gine.S toga neka vam je, deco, glavno staranje da narodu slovo istine očuvate. — Dobro je i tako meni ojađeniku.Neka Kojadina na njegovom putu; njegova je priroda za to; on se za to spremio.A ja što ću?Otac mi je od rana ohronuo i oslabeo.Ostaće mu samo njegovo lično imanje.Za vojnika niti će ga više Turci, niti Gvozdenović.Stamenija se ne udade, nego ode za caricom Marom.I ja se ne mogu oženiti kako sam mislio.Sve je pobrkano i zamršeno.Ja ću u goru, da kažnjavam one koji su kaznu zaslužili, a nema ko da im je izvrši na ovome rđavom svetu.Ja ću nositi osude Proviđenja Božjeg, dokle istom Proviđenju ne bude volja da i mene ukloni s ovoga sveta i da mi kaže: dosta, i tebi je kraj!Meni je pravo, ako mi se to dogodi i pošto budem samo trojicu osvetio.A može biti da će biti i drugojačije. — Pa kuda sad misliš? upita ga mladi Kalistrat. — Sad idem starome despotu i njegovu sinu gde ih nađem, da im se javim.Neću od njih tražiti ni službe, ni nagrade.Idem da im kažem da sam ja despot u gori i na putu za rđave ljude, za otpadnike, za varalice, za nasilnike, naročito za sve turske nasilnike ili izdajnike, protivnike vere.Ja sam izvršnik suda Božjega i narodnoga.Može biti da ja njima negde mogu i zatrebati.Valja oni da znadu za mene.Ja ne slušam zapovesti osim one koje mi se svide.Ali koja mi se svidi, ona će biti izvršena. — Ali ako se despotima ne bude svidela tvoja radnja, ako oni požele da je ti obustaviš ili poturiš, šta ćeš na to kazati? upita mlađi Kalistrat. — Oni su kao i ceo svet.Ja ih slušam samo kad se meni svidi.Ja njih priznajem za srpske starešine i slušam ih u svemu što mi se svidi.Ali — gde to prestaje, i moja poslušnost prestaje.Onda sam ja despot.Bude li to njima smetalo, oni me mogu goniti kao svakog drugog neposlušnika.I tada će biti ono što kome sreća oružja donese. — A ako se opet otvori rat protiv Turaka? upita mlađi Kalistrat. — Ja sam uvek protiv Turaka, ali samo to i ništa više.Ugovore, dogovore, pogodbe ja bacam na stranu.Ne tiču me se, jer ništa ne vrede.Jedino Turčin u ovim zemljama nema mesta.To jedino meni vredi. Stari Kalistrat mahaše glavom i s očevidnom milošću gledaše u Dragoša blagosiljajući ga jednako. — Neka je, sinko, Božji blagoslov s tobom, a naša su ti vrata, sačuvaj, Bože, nevolje, svakada otvorena.Kad si ti Božji osvetnik, i Božja je kuća tvoja. Dragoš toplo poljubi u ruku starca, kome se oči i suzama zavodniše, a starac njega zagrli i očinski poljubi u čelo i u obraze. Mir se po tom odmah i izvršio.Sultan Mehmed je u stvari bio zauzeo ono što je tražio ugovorom.Nešto malo što još nije bio stigao da zauzme, despot mu je odmah predao.Sultanu nije nikada trebalo odmora.Od Kruševca je odmah načinio zborno mesto i pristanište za vojničke brodove, s kojima će se niz Moravu spuštati k Dunavu.U Kruševcu se uz to otvoriše i druge velike vojne radionice, naročito za topove.Videlo se da sultan hoće da udari na Beograd.Dugački nizovi tovarnih bivolskih kola vukli su u Kruševac komade zvona koja su s crkava poskidana, pa polupana, a sad su se nosila u Kruševac da posluže topolivcima.A topolivaca i tobdžija kakvih nije bilo, i s koga kraja ih sveta nije bilo?!U Kruševcu se progovoriše svi zemaljski jezici kao na Vavilonskoj Kuli.To je trajalo cele zime 1455—56.Kad nasta proleće 1456, videlo se jasno kuda se smera ići, jer se pojedini splavovi počeše tovariti i spuštati k Smederevu.Osim toga poče stizati Kruševcu iz Sofije i iz Skoplja i vojska sve više i sve više.Nije više ni bila tajna, da sultan Mehmed toga leta misli da uzme Beograd.Vojska je silna dolazila, kakve do tad niko video nije.Polja oko Kruševca prekrili vojska sa svih strana, i pošto se svi silni topovi poslaše koje suhim koje vodom niz Moravu, pođe od maja meseca i vojska istim putem.S početkom juna 1456 sva se ta sila sleže k Beogradu i pokri polja i dolove oko njega od Save do Dunava.Nikada se tolika sila nije svalila pod taj grad.Sultan Mehmed dođe i sam pod Beograd i razape svoj čador na bregu gde je sada novo groblje, bliže k carigradskom putu.Kad pregleda kako mu se bila rasporedila cela vojska, on dade znak da se bombardanje počne.Računao je da mu se Beograd odupreti ne može i da ga već drži u rukama.Ratne mašine bacale su kamenje i usijane kugle.Mnogobrojni topovi počeše bljuvati vatru i gvožđe na grad.Još je u to vreme novo bilo to oružje kao i puščani prah.Dim od puščanog praha video se iz daleka iznad cele okoline Beograda; jeka topova čula se čak do Segedina i do polovine tadašnje Srbije.Ljudi su drhtali od užasa, slušajući tu, onda još novu stvar, i pomišljajući kakva se strašna borba vodi oko Beograda.Niko nije mislio da se Beograd sme odupreti, niti da će šaka hrišćana u Beogradu moći odoleti tolikoj sili i tolikom oružju.Razumevajući dobro šta je opsada, sultan Mehmed je naredio bio da se na Dunav kod Beograda dovedu silne vojne lađe.One su se pravile na donjem Dunavu, najviše kod Vidina, i dve stotine ih je dovezeno pod Beograd, dobro naoružanih i napunjenih vojnicima, da se grad zatvori s vode isto tako kao i sa suha. Posle kratkog vremena grada Beograda gotovo nije bilo iznad zemlje.Topovske kugle i kamenje koje se bacalo na zidove mašinama bilo je rasklimatalo i skoro do zemlje porušilo zidove gradske.Varoš nije više bila ograđena, ona je bila kao u otvorenom polju.Posadom su upravljali Sibinjanin Janko, kao glavni vojvoda, i papin izaslanik Jovan Kapistranski.Posada nije bila mnogobrojna, i ona beše sustala besprekidnom borbom bez odmene.Valjalo je nešto učiniti da se posadi pomogne i da se odmeni, jer velika hrišćanska vojska, o kojoj se još od 1453, od pada Carigrada, govorilo, i koja je sad trebala da brani Beograd, niti se skupila, niti se s onim što se ipak bilo skupilo od ovud od onud, smelo i pomišljati da se na opsadničku vojsku udari onako kako treba.Ali se ipak nešto moralo učiniti, jer je opsadnička vojska mogla grad dići za čas kakvim hitrim udarcem iznenada. Toga radi Janko Sibinjanin, koji je imao prilično vojske na levoj strani Dunava, smisli da razbije opsadne lađe na Dunavu, i da tako gradu pomogne, pošto bi ga s vode otvorio.To mu je bilo lakše da pokuša nego da ogleda razbiti vojsku na suhu.Znao je da mu je za ovaj drugi posao snaga nedovoljna.Sastavivši takav plan, Janko Sibinjanin poruči da se sve lađe ozgo s Dunava skupe kod Slankamena.Zapovedniku Beograda, svome zetu Mihailu Silađiju, poruči da i on prikupi sve lađe koje su mu pod rukom ili do kojih može doći, da pa udari istog dana on od Beograda, tako da se brodarska opsada turska baci među dve vatre.Za dan napada odredi 14-ti jul, čim svane.Pošto se turska opsadna flota pružala uz Dunav gotovo do Slankamena, Janko skupi svu vojsku, koju je imao oko Zemuna i s desne strane Dunava, na dunavsku obalu oko flote s obadve strane.Na jednoj strani reke zapovedao je sam Janko Sibinjanin; na drugoj je neprestanim govorom i hrabrenjem vojnike upućivao i sokolio papski delegat Jovan Kapistranski.Tako počne napad na dunavsku flotu tursku.Turske lađe su bile lancima vezane jedna za drugu, i kad je počeo napad malih hrišćanskih lađa, Turci su se tome s početka smejali.Ali složan napad i sa vode i sa suha poče u brzo pokazivati da nimalo nije šala, tako kako je u prvi mah izgledalo.Hitre male lađice uspeše da na nekoliko mesta pokidaju lance kojima su bile vezane turske lađe, da im prekinu vezu i da se izmešaju s njima.U taj mah udari i posada beogradska sa četrdeset na brzu ruku opremljenih lađa s leđa na Turke, i počnu im živo dosađivati.Boj se otvori strašan i krvav.Turci su bili napadnuti i niz vodu i uz vodu, i s jedne i s druge obale.Što nije niko očekivao, ono se dogodi: hrišćani održe potpunu pobedu.Mnoge turske lađe potopiše se u Dunav; mnoge su bile tako oštećene i pokvarene da više nisu bile ni za što.Sami su ih Turci palili, da hrišćanima u ruke ne padnu.Četiri turske ratne lađe sa svom opremom hrišćani zarobiše.Turske flote nije više bilo na Dunavu, i pristup k Beogradu s vode bio je sa svim otvoren.Sultan Mehmed je sa svoga stana više Beograda gledao svoju vlastitu propast i štetu, koju niti je više mogao popraviti ni naknaditi.Janko Sibinjanin se potpuno koristi tom prilikom.On u Beograd pošlje odmornu vojsku, uvuče u nj hrane i ratnih potreba i tako stanovnike Beograda na novo ohrabri, da se i dalje bore i svoj grad od turskih napada brane.Svu vojsku Sibinjanin poče uređivati i oružju i borbi vežbati.Makar da je neprestano bio daleko slabiji od Turaka, on imađaše tvrdu veru da će se odbraniti i sultana razbiti.Pobeda od 14-og jula na talasima dunavskim u tome ga je samo ukrepila. Sultan Mehmed je imao drugojačiji račun.Gorčina i ljutnja pojili su ga samim jedom zbog nesreće na Dunavu.Iz Carigrada su mu pisali da su se papine lađe javile na Dardanelima i da napadaju tamošnje primorje.Sultan odluči da na Beograd opet napadne svom silom, pa ili da ga osvoji ili da se skrha na njemu.Ovo drugo smatrao je za nemogućno.S toga iznova otvori iz topova najveću vatru na grad.Ali se i posada, obnovljena i okrepljena, držaše još hrabrije nego dotle.Utvrđenja su opravljali ili novima zamenjivali, a na topovsku vatru odgovarahu takođe topovskom vatrom.Sam veliki vezir Karadža pogibe od hrišćanskog topa iz Beograda.To sultana baci još u veću jarost.S toga naredi da se na dan 21 jula opet udari na Beograd sa svom silom, te da se po što po to uzme. Opsađenici u Beogradu videli su po neobičnoj živosti u turskom stanu da se sprema nešto neobično.Zapovesti su izdavane; ljudi su trčali s jednog kraja stana na drugi; vojnici su se spremali i razmeštali; topovi su neprestano gruvali na grad, koji je bio sa zemljom sravnjen.Zidovi oko varoši bili su porušeni, šančevi zatrpani; varoš je stajala otvorena, i valjalo ju je samo uzeti.To je baš ono što je i sultan Mehmed i video i naredio.Turci otpočnu napad 21-og jula u veče.Borba se otvori očajna.Dva puta Turci uđoše u varoš, i oba puta biše isterani s velikim gubitcima.Borba se produžila svu noć.Jednom hrišćani behu malaksali, i kad na spoljna utvrđenja oko varoši udari odmorna turska sila, popustiše pred njom i počeše se povlačiti u varoš.Turci jurnu za njima, osvoje spoljna utvrđenja i prodru i u varoš.Na varoškoj pijaci otvori se nova borba, ali ni u njoj se hrišćani ne mognu održati, nego se povuku u grad.Turci jurnu za njima, i jedan se beše već uspuzao uz bedeme gradske da na njima pobode tursku zastavu.U taj mah vojnik Tit Dugonić obuhvati čvrsto toga Turčina, i s njim i sa turskom zastavom zajedno surva se u gradski dubok jarak, u kome su obojica smrt našli.Odmah za tim otvori se borba oko gradskih vrata i oko mosta pred njima.Niko nije imao vremena da most digne.Turci su već na više mesta preko porušenih bedema nasrtali u grad.Kad zora 22-og jula obasja ovaj prizor, svi pretrnuše od užasa.Beograd je, tako reći, bio u pola uzet.Janko Sibinjanin i papin delegat Jovan Kapistranski ni tada ne izgubiše uzdanje u svoju vojsku.Oni narediše da se na nasrtljive napadače bacaju zapaljene krpe, umotane u smolu i sumpor, i drugo koješta upaljeno, što se ne bi dalo lako ugasiti.Kako su Turci bili počeli navaljivati u gustim gomilama na grad, i kako je njihovo odelo bilo široko, ovo sredstvo neobično pomogne.Za kratko vreme turski opsadnici ogrezoše u plamenom moru, pometoše se zbog toga, krenuše nazad da se spasu vatre, i napustiše i grad i varoš u velikom neredu.Janko Sibinjanin u tom momentu istrči iz grada sa svojim vojnicima i udari pod sablju pometenog neprijatelja.Nije mnogo prošlo, a varoš Beograd se očisti od Turaka. Ovaj slučaj opet opije hrabrošću i uzdanjem branioce Beograda, i tako se malo po malo otvori borba s Turcima bez naročite namere i bez naročitog plana.Jovan Kapistranski se u taj mah nalazio na levoj obali Dunava.Videći otuda da se naročito njegovi krstaši sve više zaleću u borbu, pređe i sam na bojno polje, iznese svoju zastavu i stane sokoliti napadače.Tako se razvije oduševljen silan napad na Turke, kome oni, pored svega svog velikog broja, ne mogoše odoleti.Krstaši razbiše sve turske čete koje su pokušale da im se odupru i dopreše već do samog turskog stana.Videći to sultan Mehmed, koji se nalazio u šančevima između grada i stana, poplaši se da mu hrišćani ne preseku povratnu liniju, skupi koliko je mogao vojske, pa jurne za njima, da ih s leđa razbije; ostavivši vrlo slabe straže u šančevima.Janko Sibinjanin gledao je to iz Beograda, pa videći turske šančeve pred Beogradom bez dovoljne zaštite, izleti sa svojom vojskom iz grada, zauzme ih posle kratke borbe i stane u njima on sa svojima čekati sultana Mehmeda, koji je iz njih izašao. Može se misliti kakav je užas snašao sultana Mehmeda, kad je video šta je bilo.Uzalud mu je bilo što je krstaše bio razbio.U njegovim vlastitim šančevima čekaše ga Sibinjanin Janko.Otvori se opet nova borba s promenljivom srećom.Noć već poče spuštati se nad razbojištem na novo, a Turci nikako ne mogahu potisnuti hrišćane iz svojih zauzetih šančeva.Mnogi znatni Turci izgiboše u borbi, izlažući se da bi spasli bitku i položaj.Među ranjenicima je bio i sam sultan Mehmed, kojega onesvešćena i polu mrtva donesoše u stan.Bitka je bila izgubljena, bez pomoći.Vojska ostade bez glave i naže begati glavom bez obzira za sultanom samim, kojega su polu mrtva nosili u Sofiju.Ceo moravski put u Srbiji preplaviše begunci silne, mnogobrojne vojske turske, koja je, pre nekoliko nedelja, s neviđenim besom jurila iz celoga carstva i s celoga istoka put Beograda. Despotove stare razmirice s Ugrima i s papom i pogodba njegova sa sultanom od 1455 behu ga stavile u veoma čudnovat položaj.Zbijen jedva u polovinu starih svojih zemalja, s otvorenim za Tursku putem niz Moravu, despot je, po tim pogodbama, morao mirno da gleda i kad se silna vojska kupila oko Beograda, i kad su pod Beograd nosili oružje i drugu vojničku opremu, i kad se ta vojska u neredu rasturila.Još je uz to, zbog rane na ruci i ropstva u Kupiniku, koje mu je naneo Sibinjaninov zet Mihailo Silađi u jesen 1455, i bolovao bolešću, od koje će, na posletku, i umreti.Sedeći celo leto u Smederevu s izvesnom vojnom silom, koju beše prikupio radi svoje vlastite sigurnosti, despot je u toku juna i jula 1456 godine po ceo dan slušao tutanj topova na Beogradu.On hrišćanima nije odmagao.Hrišćani su se, na drugoj strani Dunava, tako reći pod senkom njegova grada, sabirali, i on im ništa nije bio na smetnji; on je njima želeo dobra.Ali on nije smeo mrdnuti.Kad su se njihovi borci s junačkom klikom zaletali na Turke, on nije smeo pustiti i svoje ljude da se s njima utrkuju.On je morao mirno gledati, ćutati i uzdisati, da bi samo ostao veran ugovoru. Ali u Srbiji nije bio samo despot Đurađ.U Srbiji je još bilo Srba.U Srbiji je još bio i junak Dragoš Pletikosić, koji se posle 22 jula načini despotom na moravskom putu kroz Srbiju.Kad se počela rasturati turska vojska, Dragoš uzbuni narod po putu i oko puta i poče dizati sve što beše kadro oružje podići.„Na oružje, narode, udri nevernika!Sad mu je crn petak.Udri, ne boj se, niko te neće na odgovor pozivati!“ Tako je glasila kratka komanda Dragoševa.A on je toj komandi i živ primer davao.Razbijao je i uništavao gomile koje bi se na putu ili na strani od puta javljale.Tražio je i otkrivao one koji su se bili posakrivali.Upućivao je druge da taj posao rade onamo gde on sam stići nije mogao.Ni noću, ni danju nije dao sebi mira, dokle taj posao nije svršen.Zapisano je da je nekome despot Đurađ onda priznao kako je samo od njegovih podanika i u njegovoj zemlji izginulo u to vreme, bežeći kroz njegove zemlje, na dvadeset i pet hiljada ljudi od propale turske beogradske vojske.A despot nije, doista, ni prstom mrdnuo. Pri kraju toga posla despot poruči Dragošu Pletikosiću da mu se javi. — Hvala, sinko, reći će osedeli despot, poguren mukama i godinama.Hvala, sinko, po sto puta, i hodi da te poljubim.Niko to ne bi mogao svršiti tako kako si ti svršio. — Oprosti, gospodaru, ja sam radio o mojoj glavi i o mojim zapovestima.Ti mi nisi ništa zapovedio; ja te nisam slušao.Ti drži veru i pravo se kuni, a mi smo vršili zapovest Božiju.Nismo tvoju, ni daj Bože! — Razumem, sinko, razumem.Ja nisam zapovedao, jer nije trebalo da zapovedam.Vi ste sami sebi zapovedali; srce vam je srpsko zapovedalo.Ali neka vam je Bogom prosto.Ja nisam zapovedao, ali najsvesrdnije blagosiljam, reče despot s ubeđenjem. — Hvala, gospodaru!Svi smo sad zadovoljni. — Ali ja sad baš nisam zadovoljan, reći će stari despot.Vi ste zadovoljni što ovoga minuta gledate pred sobom položaj kojim možete biti zadovoljni.Ali ja sam nezadovoljan što zapadni hrišćani ni sad, eto, ne upotrebljuju položaj da iz njega izvuku sve koristi koje bi se izvući dale.Kao uvek, tako će i sada prilika proći uzalud.Kao na Zlatici, kao posle slavne odbrane Novog Brda i boja na Kruševcu, zapadni hrišćani će skrstiti ruke; oni će pustiti Turčina da se pribere, da sakupi novu vojsku, pa da ih opet bije.Sibinjanin Janko je imao jedva toliko vojske da Turke kod Beograda razbije.Upravo on ni to sa svojom vojskom ne bi mogao.Slučaj mu je, slep slučaj pomogao.Slava mu, što je umeo tim se slučajem potpuno koristiti za ovaj mah.To on ume.Ali kamo sad vojska silnoga zapada, da sultanu Mehmedu ni u Aziji ne da smiriti se?Kamo pamet, kamo ruka? vikaše despot zažaren. — Gospodaru, ti pametno govoriš, ali što ćemo kad nije drugojačije.Hvala Bogu i na ovome. — Da, a vi ste svi vikali na mene, i vičete i sad: „Neće sa Sibinjaninom, neće s Madžarima na Turke.Turkofil, izdajnik vere i naroda!“ I ti si tako vikao i tako mislio.A ja bih hteo da se ne svrši samo na početku, nego da se tera do kraja.Nije dosta Turčina isterati iz Beograda; treba ga isterati i iz Sofije, iz Carigrada, iz Evrope.To bi želeo turski prijatelj, despot Đurađ Branković, a ne početi, pa brže bolje zaduhati se i prestati, kako obično rade zapadni hrišćani.Ali, opet, hvala tebi, sinko, ti si slavno izvršio što je tvoje.Sad idi.Znam da te čekaju carica Mara i Stamenija. I stari despot pruži ruku Dragošu i otide u svoje sobe. Oni koji su mislili da je ugovor od 1455 poslednji među Turskom i Srbijom, samo parče hleba despotu Đurđu, imali su pravo.Napad na Beograd od 1456 zaustavio je proces i zabavio sultana Mehmeda drugim poslovima.Despot Đurađ, međutim, podlegne starosti i bolovanju od ranjene ruke, te umre uoči samog Božića iste 1456 godine.Despotstvo ostane na despotu Lazaru.Ali u despotskoj porodici nije bilo jedinstva.Jedni su dobro razumevali pravi smisao ugovora od 1455 i smatrali su da despotska porodica nema više snage ni za kakvu politiku.Despot Lazar, povodeći se po ženi, despotici Jeleni, nije tako mislio.Despot Lazar i brat mu slepi Stefan i despotica Jelena, koja se već brinula kako će udomiti svoju ćerku, teglili su više k anti-turskoj, ugarskoj politici.Carica Mara, despotica Jerina, Đurđeva žena, brat Jerinin Toma i najstariji sin Đurđev slepi Grgur bili su protiv te politike i zastupali su mišljenje da se treba držati Turaka i sultana. Malo više od četiri meseca posle smrti Đurđeve, sklopi oči i žena mu, despotica Jerina, 3 maja 1457.Koliki je bio rascep u despotovoj porodici, vidi se po tome što se govorilo da je despotica Jerina otrovana.A čim je ona oči sklopila, carica Mara, njen ujak, brat Jerinin Toma, veliki vojvoda, i slepi Grgur, najstariji sin Đurđev, smesta ostave dvor despotov, ne čekajući ni da se Jerina sahrani.Putujući u velikoj žalosti u Tursku k sultanu Mehmedu, carica Mara se ustavi u svome manastiru Sv. Bogorodice kod Bele Crkve. Prva stvar su joj bile molitve za pokoj duše despotice Jerine, a po tom odmor od žalosti i od puta. Manastir Svete Bogorodice bio je tada pun kaluđerica. U manastiru Sv. Nikole kod Bele Crkve nije više bilo staroga oca Kalistrata.I on je umro na skoro posle despota Đurđa.Pogreb mu je bio veličanstven.Narod iz daleke okoline beše se slegao da isprati omiljenoga starešinu i narodnoga učitelja i da ožali što ga on ostavlja baš u doba kada mu je najpotrebniji bio.Tako je našla priznanja njegova iskrena služba narodu.A on je, celoga svoga dugog veka, jedino savetom i živom rečju, služio pravdi i istini i štitio slaboga i potištenoga.Ljudi su plakali rastajući se s njime.Jedan jedini čovek koji je trebao da bude, nije bio na tom pogrebu.To je bio Mustafa-beg Gvozdenović. Posle smrti staroga Kalistrata, manastirska bratija izberu za igumana sina Gvozdenovićeva, monaha Kalistrata, i ako je bio mlad, gotovo najmlađi među njima.Taka je bila i poslednja poruka staroga Kalistrata.Mladi iguman Kalistrat primi teško breme s punom odlučnošću.On počne živo učiti narod da se vlastima pokorava, da njihove naredbe vrši, ali da kao oči u glavi čuva svoju veru, svoj zakon, svoje narodne običaje.Naročito je učio ljude da nikada ne traže turskoga suda i da se, u svojim potrebama, nevernicima ne obraćaju ni za što, osim ako bi se što baš moralo i izbeći se ne bi moglo.Za to je upućivao ljude sveštenicima ili manastirskim starešinama, ili izbornom sudu dobrih i poštenih ljudi.Svakome je govorio da od tog ništa bolje nije. Po tom dobro promišljenom i proračunanom pravcu svi su izgledi da će mladi iguman Kalistrat potpuno zastupiti staroga oca Kalistrata još u većoj meri.Za njim je veliko ime Gvozdenovića, koje se svekoliko sastavilo oko vrsnoga sina, kada ga je promenom vere otac izdao.On je znao i crkvene knjige i zakone na izust, i od njega nije bilo čoveka koji bi svu prostranu okolinu Bele Crkve i Toplice u svakom pogledu bolje poznavao.S druge strane, kako se on iskreno odrekao dobara i sreće ovoga sveta, tražeći jedinu sreću u službi vere i narodnih interesa, svak se mogao njemu poveriti i svak u nj pouzdati.Nigde on nije bio i nije mogao biti zainteresovan, po svome čisto isposničkom načinu života.Očevine i imanja on se odrekao; što bude ostalo iza njegova oca, otići će njegovoj mlađoj braći, koja su primila veru muslomansku.Njemu je ostao samo ugled staroga imena Gvozdenovića, i on je s tim bio zadovoljan.Parče hleba i čaša vode bila je svakolika njegova potreba.I to mu je manastir osiguravao.S toga mu se divila sva Toplica, i ime je njegovo već bilo veće od svakoga dotadašnjega Gvozdenovića.Što bi on naredio, pouzdano bi vršio sav onaj hrišćanski kraj. U samoj Gvozdenovićevoj kući sve se promenilo posle izlaska Kojadinova.Odmah za tim ostavila je ovaj svet gospođa Kruna, a ne mnogo za njom i ćerka joj Milja.Pri pogrebu i jedne i druge, narod je tihom demonstracijom izjavio ono što nije mogao javno da iskaže. Mustafa-beg je video da je s promenom vere prestao biti Gvozdenović i da je održao samo materijalnu stranu staroga porodičnog ugleda — imanje.Narodna se raspoloženja ne mogu silom ni dobiti ni izgubiti.Ni dok je bio hrišćanin, njega niko nije ljubio.Ali otkad se poturčio, sve je postalo još gore.Svojima kao da je bio umro.Turcima se ipak nije mogao u poverenje uvući.Oni su u njemu neprestano gledali staroga hrišćanskog starešinu, i gde bi se god što desilo za njih nepovoljno, pripisivali su, u svojim mislima, njemu, ma da on, u istini, Turcima nikada kriv bio nije i ma da ih je iskreno služio.Najteže mu je bilo, što se sav njegov starinski ugled izbrisao kao da ga nikad bilo nije.Surevnjiv je bio na najstarijeg sina, igumana, koji je sve to prisvojio.Video je jasno koliko je pogrešio što je trčao s promenom vere, ali se tu sad ništa više nije dalo ispraviti.Kad je došla carica Mara, on je išao s drugim Turcima da je pozdravi, a ona mu je jedva dve tri reči progovorila. Sa svim drugojačije je carica Mara primila igumana Kalistrata. — Čestitam ti, rekla je igumanu carica Mara, čestitam na svemu.Ujedno moje najveće sažaljenje na teškim gubitcima u porodici.Čujem, sa žalošću, da ni gospođe Krune, ni Milje nema više među živima. — Tako je, previsoko ti carstvo.One su obe, jedna za drugom, otišle u bolji svet.Previsoko ti carstvo zna za slučaj s našim ocem.Njih dve su presvisle od bola kad su ga videle u turskoj čalmi.Ja sam odmah za tim otišao u manastir i odrekao se svega.Narod me, istina, zove Gvozdenovićem, ali ja više Gvozdenović nisam. — Hvala ti i slava, igumane!Ti si se u glavnome ugledao na mene.Ostavio si svu taštinu ovoga sveta, da poslužiš veri i Hristu.To je još jedini put kojim se može svojoj savesti danas odužiti sin jedne zaslužne porodice. — Ja sam to i mislio, previsoko ti carstvo. — Hvala ti, igumane, što si u tome stalan ostao.Ja se sad, ožalošćena i ubijena do kraja, sama lomim kuda ću. — Dopušta li previsoko ti carstvo da napomenem neke misli, kao jedan predlog.Sultan je prema tebi milostiv.Mogućno je da bi se mogao ostvariti. — A kakav bi to predlog bio, upitaće carica radoznalo. — Kad bi se previsokome ti carstvu dao dvor s imanjem u primorju spram Svete Gore, na putu iz Srbije i iz Bugarske u Svetu Goru i u Jerusalim.Ta bi mesta bila zapadno od Sereza, oko Ježeva, s ove strane Tahinskog Jezera, kako mi je kazivao pokojni otac Kalistrat više puta.On je dobro znao putove u Svetu Goru. — Pa čemu bi to služilo, upita opet carica. — S toga bi se mesta, previsoko ti carstvo, bolje nego i otkud s druge strane moglo pomagati kaluđerima i hrišćanima koji hode k svetinjama u Svetu Goru i u Jerusalim.Šta nam je ostalo drugo nego da se o tome brinemo kad je Božja volja bila da padnemo u stanje u kome smo sad. — Ja ću to imati na umu, oče igumane. Među tim rado bih čula kojim putem ti ovde upućuješ hrišćanske poslove. — Upućujem narod, previsoko ti carstvo, i delom i slovom, da živi mirno, da bi mu zarasle teške rane njegove; učim ga čim god mogu da se sam brine o svojim potrebama; da nikada ne traži suda turskoga; da svoje sveštenstvo smatra kao svoje upravnike i sudije; da se njima obraća i u zlu i u dobru, i da mu je pravoslavna praotačka vera jedina uzdanica. — A sluša li te narod, oče igumane? — Do sad sluša ne može bolje biti.Vidi da je dobro po nj. Potpuno zadovoljna, carica otpusti igumana Kalistrata, radujući se što se tako mlad čovek toga posla primio.Za onaj kraj nije više brige imala. U samu, gotovo, poznu noć, dvorkinja Stamenija javi carici Mari još jednoga kaluđera. To je bio brat njen Dragoš.On je ostavio u gori svoje gusarsko, hajdučko, ruho i svoju strahovitu četu, pa je došao da i on još jednom vidi sestru Stameniju i da carici Mari poljubi ruku.Nije to mogao drugojačije učiniti nego tako preobučen u ruho kaluđersko, u kome se tako nezgodno osećao. Uskoro je carica otputovala na dvor sultana Mehmeda.Onde je ona radila po uputstvima igumana Kalistrata, i sultan je doista i tada prema njoj bio milostiv, obdarivši je novim zemljama zapadno od Sereza u Ježevu, na putu kojim se putovalo iz Srbije i iz Bugarske u Svetu Goru i Jerusalim.Tu je carica Mara provela mnoge godine, sve do svoje smrti 1487 godine. Nije prošlo ni dve tri godine od ovoga što pripovedamo, a iz dvorova Mustafa-bega Gvozdenovića u Pločniku jedne noći iznenada suknu plamen u vedro nebo.On jedva spase svoju glavu.Ostalo mu sve propade u plamenu.Beše se skupio silan svet da gasi, ali ugasiti nije mogao.Sutra dan je na onome mestu osvanulo zgarište oko opaljene, od vatre ispucale kule. Niko nije mogao da dozna otkuda je došla paljevina. Govorilo se mnogo da je paljevinu izvršio hajduk Dragoš Pletikosić.Od njega se, naročito, poturčenjak retko gde mogao skrasiti. Govorilo se da su mnogi Turci izginuli jureći Dragoša Pletikosića, ali da ga nikako nisu mogli ni ubiti ni uhvatiti. Dragoš je hodio od jedne planine do druge i svetio je siromaha i nejaka.On je govorio za se da je Božji Sud i plaćao je kao Božji Sud onima koji su najviše krivi bili.Čim bi neko prevršio nevaljalstvom, govorili su da će mu doći Dragoš Pletikosić u pohode.I Dragoš je obično dohodio.Govorilo se da ga ni strela ni puška ne bije i da mu se nikakvim oružjem ništa ne može.A on je, zaista, hodio kao osvetnik, kao zatočnik pravde Božje.Ime mu se znalo dokle se za ime srpsko znalo, dokle se jezik srpski govorio, dokle se krstom pravoslavnim krstilo. Prošlo je već više godina od događaja koje smo pripovedali u dosadašnjim odeljcima. Nema više nikoga od junaka o kojima smo tamo govorili.I Sibinjanin Janko, i Jovan Kapistranski, i despot Đurađ, ljudi koji su u ono vreme bolje nego iko znali kako se treba boriti s Turcima, otišli su Bogu na istinu, sva trojica u toku nekoliko meseci, jedan za drugim, kao da ih je sudbina pouklanjala ispred sultana Mehmeda, zar za kaznu što se nisu umeli složiti protiv Turaka. Ni Srbije više ne beše kao države.U Smederevu ne seđaše srpski despot nego turski namesnik. Nema više srpskih sudova ni ćefalija, ni drugih starešina.Po gradovima su turski muselimi, kadije i dizdari.Dok se taj obrt svršio, silna je krv prolivena, silan je svet odveden u ropstvo, mnoge su štete počinjene, mnoge tekovine za prava Boga paljevini predate.Silan je svet ispropadao od čemera, od bolesti, od bezbrojnih nevolja svake vrste. Koji su imali zemlje ili imanja tražili su kako da se izmire s novim stanjem stvari, te da što bolje sačuvaju svoje interese.U teškoj borbi među interesima i uverenjima, mnogi su se, za ljubav interesa, i vere odricali.Nova najezda koja je pratila osvajača nosila je novu veru, nov jezik, nov red stvari, novo odelo, nove običaje.Ako je i dalje ostao dole prost narod, onaj koji će i opet robovati, na vrhu se društvenog i državnog uređenja menjalo sve od početka do kraja. Prostom narodu još je bilo najlakše.Pređe je njegovu gospodaru bilo ime vlastelin , a sad mu je postalo ime spahija ili čitluk-sahibija .Rabota je u glavnome ostala ista.Ali su i prostom narodu teška bila samovoljna nasilja nove gospode na veru, na običaje i na svakidašnji život.Nije sad više ni u kakvom mestu najglavnije bila crkva — nego džamija.Tuđi ljudi, ta nova gospoda, načiniše se gospodari zemlji i narodu.Njihovi su interesi bili na vrhu; njima se svak morao pokloniti.Vlasti su svuda branile njih i njihove interese.Ti su tuđi ljudi imali drugojačije navike, drugojačije odelo, drugojačiji jezik.Ali to svekoliko sad izbi svuda na vrh; po tome se valjalo svakome upravljati.Narod brzo spazi ne samo da mu je došao nov gospodar, nego da mu i samu sve navike valja okretati drugojačije.Po gradovima i po većim trgovima ili selima počeše se dizati neverničke džamije i uz njih minareta.S njih su mujezini svojom pesmom i živim glasom pozivali verne na molitvu.Novi su se gospodari mrštili pri pogledu krsta; zvuk zvona im je bio nepovoljan.Kaluđer i pop nisu više bili svuda rado dočekivani predstavnici vere.Novim gospodarima su oni izgledali kao agenti potištene, pobeđene vere.Što bi gore, strpa se dole; na vrh se, mesto njega, izdiže nešto novo i tuđe.U brzo se vide da se popu i kaluđeru valja i sklanjati ispred Turaka, osobito ako bi ih više bilo. I po gradovima i po selima zavlada neki drugi red.Razmileše se u skoro svuda ljudi nove vlasti da zemlju i imanja popišu, kako bi se tamo gore, u središtu vlasti, načinio raspored.U ono vreme vojnike nije država na današnji način izdržavala, nego su vojnici raspoređivani na izdržavanje po selima.Tako se ono što se dotle vršilo vlastelinu, počelo od turskog osvojenja unapredak vršiti spahiji.Nije, dakle, u glavnome bilo nikakve promene, ali opet turski spahija nije bio ono što je bio srpski vlastelin.Valjalo je i da se seljak navikne na spahiju i spahija na seljaka.Sukobi su lako iskakali, ali se nisu lako lečili.Sud je bio turski, i na svakom tom sudu spahija je imao pravo.Svuda je onako moralo biti kako hoće Turčin i turski vojnik.Sud je svagda smatrao za svoju dužnost da potpomogne Turčina i turskog vojnika.Nov jezik se takođe morao učiti.Tako se u tihe slovenske župe i sela po srpskim zemljama poče uvlačiti reč po reč, donde nepoznata iz jezika sa dalekih stepa azijatskih. Tako se malo po malo zemlja menjala sve više kako su jedan po jedan izumirali oni koji su još pamtili staro stanje za hrišćanske vlasti.To stanje je ostajalo sve dalje na strani, ulazilo je sve više u poeziju.Već su sa svim retki bili oni koji su to vreme pamtili i na njih se ukazivalo prstom.Crkve su se po gradovima sve više sklanjale u prisenak, tako da nije mnogo prošlo a da je spomen staroga života i starih predanja najradije prianjao oko starijih manastira.I onda su sastanci oko njih imali sa svim drugo značenje u srcima narodnim nego što je bilo ono za hrišćanskoga vremena.Svak osećaše da je tu sveta ostava starih vremena, i svak se napajaše njenim tajanstvenim uspomenama. U groblju kod manastira Sv. Nikole u Beloj Crkvi stoje dve grobne humke, pokrivene kamenim pločama s natpisima.Oko krstova je cveće, zasađeno na grobovima.U jednoj su humci majka i ćerka — gospođa Kruna i Milja, a u drugoj brat i sestra — Dragoš i Stamenija.Grobovi su jedan do drugoga. Po katkad, kad bi se veče najčarovitije smirivalo, kad bi se još u daljini samo rumeneo sunčev zahod, mogaše se videti jedno oslabelo, izmučeno stvorenje, gde, poštapajući se, jedva prelazi grobne brežuljke i onim se grobnim humkama žuri.Sada bi mu se brada talasala u sumračku, oči bi mu bile pune suza.Samo mu je lice bilo mirno kao u svetitelja. To beše iguman Kalistrat, nekadašnji Kojadin Gvozdenović.Duboka starost ga beše živa pribila k zemlji.Čekao je poziv nebeski sa spokojstvom čoveka koji je sve svoje dužnosti na ovoj zemlji savesno i s revnošću ispunio.Uživao je milost Božju i opšte poštovanje živoga svetitelja. On dođe do grobova, blagoslovi ih i spusti se na klupicu, koja je pored njih bila podignuta. — Tu su — šaptao bi on u tiho veče — tu mi je još jedino poznato mesto na ovom svetu.Videh propast naroda svog po popuštenju Božjem za velike grehe njegove; videh krvave dane ljute osvete nad svojim rodnim domom; okušah smerno trpljenje i pobožno uzdanje; sahranih oca Kalistrata; sahranih Dragoša.Nema više nikoga iz onih srećnih dana mladosti i miline.Sve je pomrlo — ja sam još, po Božjoj milosti, jedini ostao od ondašnjega naraštaja.I sve sam prežalio i pregoreo.I onu božanstvenu devojku, koja mi je srce ispunjala miljem.I nju sam prežalio.Evo je ovde u ovoj humci s njenim junačkim bratom.Evo i moje drage majke i premile seje.Bože milostivi, je li kucnuo i moj čas?Neka bude volja tvoja! I osedeli kaluđer kleče između grobova, i usrdno se moljaše Bogu. — Kad ja još legnem tu, reče starac, sve će se svršiti.Neće biti pomena od nas malih i slabih.Ali će ostati srpsko ime, ostaće sveta vera naša, ostaće živ narod, dokle traje sunca i meseca.Bori se, narode moj, drži se, ne kloni; dok se držiš, niko te savladati ne može! I starac se čisto i sam prenu, i življim koracima otide u manastir. To je bio u ono vreme poslednji ostanak od svoga naraštaja.A naraštaji prolaze kao lišće, samo bez zimskoga prekida.Onda kad jedan iščezava s pozornice, drugi ga je davno zamenio.Zavet prošlosti i volja sudbine u budućnosti vrši se dalje bez pretrzanja.Onda kad je Kalistrata nestalo, njegov su posao već radili drugi; kolo je išlo naokolo.Ništa ne znači što je taj rad bolji ili gori, mršaviji ili obilatiji; glavno je da potočić narodnoga života i narodne misije neprestano struji i nikad ne zasušuje! „U FRONT“ PRIPOVETKA IZ ŽIVOTA JEDNOG BIVŠEG KRALjA VLADANA ĐORĐEVIĆA. ŠTAMPARIJA ĐORĐA MUNCA I M. KARIĆA Dr. Lazić namerno nije hteo da javi za svoj dolazak, te ga niko nije ni dočekao na železničkoj stanici. On naredi nosaču da metne njegov putnički sanduk pored kočijaša jednih kola sa jednim konjem, uđe u kola i reče kočijašu broj jedne kuće u Jelisejskim poljima.Kočijaš sa njegovog uzvišenog sedišta samo ga pogleda od glave do pete, pa ga onda podrugljivo smeškajući se upita: — Vi hoćete da vas vozim grofu od Brusnice? — Zar i taj grof sedi i istoj kući ? — On sam živi u toj kući, kako vi kažete, ili u toj lepoj palati, kako je mi zovemo. — Dobro, građanine, onda me odvezite k njemu, ali brzo ! — Nije nužno gospodine.U takvoj palati niko ne ustaje tako rano, — i kola se krenuše ponajlak. Tako rano?Lazić izvadi svoj časovnik.Beše osam časova izjutra.Ali naravno, za ovu varoš, u kojoj se ne spava ni duboko posle pola noći, beše vrlo rano.U beskrajno dugačkim ulicama, na velikim i širokim raskršćima, okićenim raznim spomenicima, svuda behu dućani još zatvoreni.Na trotoarima ovde onde po koji sirotinjski obučen čovek.Sredinom ulice opštinski čistači rade svoj posao, a između njih promiču fijakeri iz varoši za železničke stanice ili obratno, i po koja mlekadžijska kola. Na ulicama gde behu kuće bez dućana i na pijacama uokvirenim palatama beše još manje ljudi.Slavni bulvari, o kojima je Lazić tako mnogo slušao i čitao, behu daleko ispod onoga što je on očekivao da vidi.Čak i kraljevski i carski, sad opusteli dvori, pored kojih se vozio, behu za njega čitavo razočaranje.On ih je daleko lepše zamišljao.Tek kada njegova kola skrenuše u onu grdnu i široku ulicu, kojom se ide od pijace Sloge ka trijumfalnoj kapiji, tek u jelisejskim poljima, nađe Lazić Pariz svojih maštanija. Kako se taj drum postepeno penje, to kočijaš stade još više da mili. — Molim, malo brže! Kočijaš zaustavi kola, obrnu se na svom sedištu, pa reče: — Ne gospodine.Ja ne teram brže, trebaće mi ovo kljuse i za drugi put.Ako vam nije pravo, Vi možete sići s kola. — Kad samo od toga dvoga imam da biram — nasmeja se Lazić — onda predpostavljam da se vozim kako Vi hoćete. — U kakvoj monarhijskoj prestonici on bi se sa takvim kočijašem drugače razgovarao, ali slobodan građanin velike republike na zapadu ne zna za šalu, i ko zna da li ne bi došlo dotle da sam doktor uprti svoj sanduk na leđa.Džaba ga bilo! Najzad zaustaviše se kola pred kitnjastom gvozdenom, mnogo pozlaćenom ogradom jedne bašte pune cveća, u kojoj se pri dnu videla mala, ali vrlo luksuzno zidana palata. Dr. Lazić iskoči iz fijakera pa zazvoni na kapiji gvozdene ograde. Iz jednoga paviljona blizu kapije izađe vratar, našaran širokim zlatali-širitima, otvori jedan kapidžik pored velike kapije, pa upita: — Šta želi gospodin ? — Molim Vas da skinete moj kufer s kola, ili da naredite nekom sluzi da to uradi. — Gospodin namerava ni više ni manje nego da odsedne u palati Njegovog Veličanstva? — Ako vi nemate ništa protivu toga, ja ću biti tako slobodan — reče Lazić i pruži mu jednu svoju posetnicu — podajte moju kartu sekretaru ili ako ovaj nije ustao, onda komorniku Njegovog Veličanstva. Vratar pogleda šta piše na toj karti, ali to beše napisano slovima koja on ne umede pročitati pa zato samo duvnu na nos i ode nekuda sa tom posetnicom. Dok je putnik isplatio kočijaša i dovršio s njime neizbežnu prepirku o napojnici, koja kočijašima uvek izgleda suviše mala, dotle iz bašte trči komornik a s njime i debeli vratar trči pravo putnikovom sanduku da ga skine s kola. — Kakvo prijatno iznenađenje V. Prevashodstvo — govoraše komornik obrijane brade i brkova u vrlo elegantnom odelu — Veličanstvo će se jako obradovati! — Dobro te ste Vi tu Žane — reče Lazić trpajući kesu u džep. — Inače bi me ovaj vaš strogi gospodin vratar oterao do đavola! Kad je kočijaš video ovu scenu, a valjda mu je i vratar došanuo koga je dovezao, on skide svoj cilindar od bele lakovane kože pa reče. — Zbogom građanine Ministre! — Zbog građanine kočijašu! — reče i Lazić sa istom zbiljom i skide svoju putničku šepu s glave. Kočijaš se odveze a Lazić ode za komornikom kroz baštu. — U plavu gostinsku sobu! — reče komornik vrataru pa onda se okrete gostu — Veličanstvo je tek u zoru došlo kući iz Džokej-kluba, pa zato još spava.Da li da ga? . .. — Bože sačuvaj, ostavite ga na miru.Ja sam i onako od puta garav kao kakav odžačar.Moram pre svega izvaditi iz sanduka čiste rubine pa da idem u najbliže kupatilo.Dok se iz njega vratim, Veličanstvo će već biti budno. — Ako je samo zbog kupanja, Prevashodstvo ne mora da se trudi nikuda iz kuće, jer mi imamo dosta kupatila u kući.Ako mi Prevashodstvo poveri ključ od kufera, biće posle kupatila sve gotovo, i čiste rubine, i jedan par odela uglačan! — Ta to je divota.Evo vam ključa. Preko širokih mramornih stepenica, između mramornih stubova sa korintskim kapitelima, koji su držali balkon, uđoše u poluspratu u jedno vrlo prostrano predsoblje, iz koga se na petora vrata ulazilo u pet raznih soba polusprata.Sa tavanice je visio čudan luster od kristala, koji je izgledao kao dvoglavi orao Silvanije.Kako u predsoblju beše prilično mračno, to komornik odvrnu iza vrata jednu slavinicu, i dvoglavi orao od kristala sijnu sav u električnoj svetlosti. — Lepa misao, taj orao kao polijelej ! — Napravljen je tačno po uputstvima Nj.Veličanstva — primeti komornik. Lazić pregleda brzo celo predsoblje.Ono malo zidova između onolikih vrata pokriveno vešalicama za haljine, tapetovanim zelenom čohom, na kojima behu i velika ogledala.Na konsolama ispod tih ogledala poređani najrazličniji šeširi, a na svakom šeširu po jedan par novih rukavica.Na donjim polovinama tih vešalica behu pozlaćene ograde, za razne kišobrane, suncobrane i t. d. U sred predsoblja oko stabla jedne velike palme jedno savijeno kanabe, prevučeno teškom svilom.Nad vratima, kroz koja se ulazilo u salon, ukras od jelenskih rogova.Desno i levo od tih salonskih vrata beše po jedan grdno veliki ispunjeni crni medved.Oba behu namešteni da stoje na zadnjim nogama, a u šapama prednjih nogu držali su poslužavnike od saksonskog porcelana, pune posetnica. — A gle, ta i ovo su naši zemljaci sa Suve Planine! — reče Lazić posmatrajući veštački ispunjene medvede. — Lovački trofeji Nj.Veličanstva — reče komornik pa otvori jedna vrata desno. — Ovde je soba Nj. — Bre-e-e — reče gost ušavši u sobu — kad su vam ovakve gostinske sobe, kako li tek izgledaju domaćinove — i dok je Žan otvarao kapke na prozorima, stade razgledati „svoju“ sobu, Masivan dupli krevet sa „nebom“ od plave svile.Na prozorima i vratima po jedan par zavesa od iste svile i zlatnim karnisama.Ceo pod beše zastrt ogromnim persijskim ćilimom.Jedan dragocen, drvorezima okićen sto i nekoliko fotelja i stolica.Grdan veliki umivaonik od belog mramora, i na njemu ceo pribor za umivanje od sevrskog porculana: puno nekakvih većih i manjih boca, flakona sa zlaćenim ili srebrnim kapslama, i u njima razni mirisi itd.Na zidovima, tapetovanim nekakvom svilenom tkaninom, nekoliko živopisnih slika, u teškim, izreckanim pa pozlaćenim okvirima. Međutim je Žan iz jednog od dva ormana koji behu u sobi izvadio jedan beo rutav ogrtač za kupatilo i raširio ga na svilenom jorganu od postelje; sa tim je na jednom zidu otvorio tapetska vrata, na koja je ušao u kupatilo, gde je samo otvorio obe slavine (za vruću i hladnu vodu) pa se vratio u sobu i reče : — Dok se Prevashodstvo skine i izuje, kupatilo će biti gotovo.Ovo je telegraf za mlađe.Prvo je dugme za mene.Čim uđete u kadu molim da zvonite za mene, pa ću odmah otvoriti kufer i spremiti sve što treba. Komornik se pokloni, pa ga onda nestade. Lazić uđe u kupatilo i nađe da je ovo preko svake mere bilo luksuzno namešteno. — Ta to je čitavo stihotvorenije od alabastra — razmišljao je Lazić skidajući se. — Baš je ovaj naš Kralj-otac prava raspikuća.Sad tek razumem za što uvek kuburi s novcima. Kad se posle kupatila vratio u sobu našao je potrebne sveže rubine razastrte po stolicama.Na košuljama behu čak protaknuta dugmeta kako na grudima tako i na narukavljima.Pored košulje leži okovratnik.Na drugim stolicama njegovo salonsko odelo, uglatčano kao da je sad ispod utije.Na pantalonama ona bora na nogavicama kao da još nisu nikada obučene.Na podu pored te stolice čist par cipela. — To se zove gospodska posluga — pomisli Lazić pa se stade oblačiti.Taman je bio gotov, na vratima tiho kucanje.Žan uđe da pita gde Prevashodstvo želi da doručkuje, u sobi ili u trpezariji ? — Bolje u trpezariji — reče Lazić i pođe za njim — da vidim kako ona izgleda. Trpezarija beše verna minijatura velike trpezarije u Kraljevom dvoru Singidunskom.Dva lakeja u kraljevskoj livreji doneše i postaviše pred gosta čaja, kave, čokolade, mleka, masla, meda i raznih lepčića. Lazić uze samo jednu šolju čaja s mlekom. Iz predsoblja se začu zvrjanje električnog zvonceta. — Veličanstvo ustaje — reče Žan pa, pokazujući jedna vrata, dodade: — Ako bi Prevashodstvo želelo da uđe u salon... — pa ga opet nestade. Kad je Lazić ušao u salon, on je samo primetio da je nameštaj u stilu Luja XV, ali svu njegovu pažnju privukoše na sebe slike po zidovima i skulture u ćoškovima. Većina slika behu odlične kopije sa poznatih slika slavnih živopisaca talijanske, holandske i španske škole; ali beše i dosta originalnih slika modernih majstora koje Lazić ne beše dotle video, i, što ga je još više zainteresovalo, tu behu mnogi akvareli, koji su očevidno pravljeni po porudžbini domaćinovoj, jer među njima beše i nekoliko duhovitih karikatura na račun njegov i njegovih prijatelja. — Ta to nije samo salon za primanje, to je čitava galerija slika, čitav muzeum ! — pomisli Lazić pa stade razgledati skulture, ali taman je stao pred jednu divnu reprodukciju „Pobede“ sa olimpijskog hrama, neko ga zagrli i reče: — Dobro mi došao dragi Đoko ! Lazić ne beše ni primetio kada su se salonska vrata nečujno otvorila, i kad je njegov bivši Gospodar i Kralj ušao, niti je njegove korake po onim debelim ćilimima mogao čuti. — Pomozi Bog, Gospodaru! — reče Lazić i htede da poljubi ruku Kralju-Ocu, ali ovaj se poljubio s njime govoreći: — Hvala, hvala ti dragi Đoko !Jedva jedan put, posle tolikog moljakanja mog, jedva jedan put dođe. — Nisam mogao pre pored najbolje volje, jer dok sam bio „u stanju pokoja“ bio sam po vazdan u opštoj državnoj bolnici gde sam kajario moje nekadašnje operatorstvo ! — Hodi, da sednemo.Dakle ti si hteo da se vratiš u lekarsku praksu ? — Pa morao sam na to pomisliti.Od same penzije ne izdržava se velika kuća.Sem toga mladi lekari, koje sam nekada ja birao za državne pitomce, utrkivali su se ko će više da mi pomogne da naučim što sam od moje umetnosti poboravio dok sam tebi za ljubav vodio političke oblake; oni su me pustili da pod njihovom kontrolom operišem i da vidiš išlo je prilično.Da si od kuda bio da vidiš kako je izgledao jedan od naših političkih protivnika kad je već ležao na stolu za operacije, pa mu oni mladi obešenjaci, pred narkozu rekoše da ću ga ja operisati !Pošto sam svršio operaciju, i kad se probudio iz narkoze pa video da nema više njegove guke, on me samo pogleda pa reče: „Ih, bolan doktore, jazuk za ono vreme što si u politici prodangubio !“ „Pravo veliš, brate slatki, ali šta ćeš, što bi bi !“ kazah mu na to. Bivši Kralj smejao se na glas. — Ali — nastavi Lazić — to je išlo u bolnici.Međutim kad opet počeh privatnu praksu, kada sam morao za moje lekarske usluge da uzimam po nekoliko dinara od ljudi, koji su od mene, samo pre godine dana, zazirali kao od nekog višeg bića, ja sam se brzo uverio, da je moja lekarska praksa za navek onemogućena; i da mi za ceo rest života valja izigravati sirotinju u crnom kaputu.Srećom ti si najzad osetio grižu savesti što si me u trenutku tvoje abdikacije ostavio na milost i nemilost ljudima sa kojima sam se celog života tukao samo zbog tebe... — To je istina, ali nije bila samo griža moje savesti.Našao sam da je i za državu grdna šteta da ti ostaneš bez posla, pa sam pisao Namesnicima da te uzmu kao Kruninog kandidata za državni savet. — To su Namesnici i sami hteli da učine, i vlada se bila pogodila s njima da za mene jednog modrog uvuku u savet dva svoja najcrvenija.Jes, ali sada ne rešava ništa ni kruna, ni parlamenat, ni vlada, nego svemogućni klub.Ovaj nije hteo da čuje o mom savetništvu... — Znam, i zbog tebe je onda došlo ne samo do ministarske, nego i do državne krize, iz koje nije bilo izlaza... — Dokle ga ti nisi našao predlogom Namesništvu da od mene napravi prevashodstvo za izvoz, te tako dobih poslaničko mesto na strani. — Posle tvojih prvih poslaničkih izveštaja Namesnici su mi naročito blagodarili za taj predlog. — To ništa nije smetalo onima s uskim čakširama i britvama u klubu, da se osvete Namesnicima što su njihovom političnom protivniku dali opet službu, pa su tu službu prosto izbrisali iz budžeta, i ja bejah opet na ulici.Kad si me ti okupio da dođem, jer se u sred ovih miliona ljudi bez jednog prijatelja osećaš usamljen, pa se bojiš da ne zaboraviš naš jezik, onda se reših da ti učinim po volji te da barem vidim koliko ima istine u strašnim istorijama koje naše novine pričaju o tvom ovdašnjem životu, i evo me. — Hvala ti, dragi Đoko, hvala od svega srca! — reče Emilijan i uze obe ruke svoga prijatelja u svoje. — A sada dosta o meni.Daj da te ljucki pogledam.Ama kako ti to izgledaš ?Za tri godine ti si postao deset godina stariji, oćelavio si, i dobio staračku donju vilicu koja se opasno približava tvom orlovskom nosu...Znači da si pogubio sve zube.Za što ne napraviš umetničke?To je bar danas lasno ? Emilijan se nasmeja. — Imam ih čitavu zbirku, ali ne mogu nikako da se naviknem na lažne zube, pa pretpostavljam da žvaćem golim desnima. — Nestrpljiv i sad kao što si uvek bio.Ti ne slutiš koliko strada izhrana tvoga tela samo za to, što nemaš strpljenja ni nekoliko dana, dok se ne navikneš na lažne zube.Uostalom ta nedovoljna izhrana već se vidi na tvojim očima i njihovim modrim okvirima.Pa onda tvoje slepoočne lepeze od bora...Pa tvoje lice...Ti ne spavaš dovoljno... — Koješta.Ja ni u mladosti nisam bio čmavalo, čak nisam ni vama, mojoj sviti, davao da spavate.Sećaš se naših putovanja po svetu, kad vi mrtvi umorni zaspite na stolicama u mom salonu-vagonu, kad sam vam zavlačio pero u nos samo da ni vama nedam spavati. — Sećam se, pakostan si bio uvek.Ali onda i ako si malo spavao, opet si bio zdrav i rumen k’o jabuka, a sada se na tvojim obrazima čita priča o sa svim drukčijem bdenisanju.Zar ti ne vidiš da si sveću tvog života zapalio s oba kraja, samo da što skorije izgore? — Ostavi to Đoko.Ja od tebe neću ništa sakriti.Pošto i ti budeš živeo neko vreme mojim sadašnjim životom, mi ćemo o njemu naročito razgovarati.Sada imamo važnije stvari da govorimo.Kako je Kralj?Ja ne verujem izvešćima koja mi o njemu šalju iz Singidunuma.Reci mi istinu, jer ti si jedini čovek koji će mi reći golu istinu! — I hoću.Dakle, posle abdikacije ti ode da putuješ po Maloj Aziji; u Jerusalimu su te dočekali kao prvog pravoslavnog Kralja koji je posle toliko vekova došao da se pokloni grobu Hristovom; za tim si otišao na veličanstvene razvaline u Balbeku da filozofiraš o ništavosti svake svetske veličine, pa onda si otišao pod hiljadugodišnje Kedre livanske da politiziraš sa šejicima.Za to vreme ja sam često obilazio tvoga sina, ali ne kao političar nego kao lekar i kao prijatelj...Kad me pitaš pravo da ti kažem: tvoj sin izgleda kao da je zdrav, ali u stvari nije zdrav. —- Kako to ?Za ove tri godine nisu mi javili ni najmanju slabost, a kamo li da je imao kakvu ozbiljnu bolest, a ovu za celo ne bi smeli sakriti od mene? — govoraše stari Kralj zabrinuto. — I odista tvoj sin nije za celo to vreme bolovao od kakve prave bolesti, pa ipak, u koliko ja umem da vidim, on nije zdrav.Čudna stvar !Druge vladarske porodice u Evropi, mogle su od snage onih silnih ljudi, koji su te dinastije osnivali, da žive čitave vekove, pa se tek u njihovim poslednjim izdancima javljaju prvi znaci rahitizma.Vi od Bele Ruže još niste navršili ni prvu stotinu godina, a već počinjete da degenerišete... — Molim, ne ustručavaj se ni malo — nasmeja se pretposlednji izdanak Bele Ruže — samo mi reci po čemu to vidiš da u nas počinje degeneracija? — Po celokupnom habitusu mladoga Kralja.I ako je sin tako krepkih roditelji, kao što si ti i kraljica Jerina, opet on ne izgleda kao zdravo momče nego kao mlad starac.Telo mu je slabunjavo, grudi uzane pa ispupčene, lopatice odvojene od leđa, ruke su mu mršave i tako slabe da ništa teško ne mogu podići ni držati, a noge?On još na njima ne ume stajati čvrsto, a kamo li da može njima čvrsto stegnuti konja.Oči su mu kao dva crna oštra mača, ali sluzokoža na očnim kapcima i na usnama sa svim je bleda.Na njegovom dugačkom tankom vratu vide se brojanice limfnih žljezda, tako da nije ni nužno pipati pod pazuhom, pa da se napravi tačna dijagnoza! — Đoko, to je strašno!Za Boga, ti si toliko godina bio naš lekar, pa nisi nikad ni jedne reči kazao da si na detetu opazio znake škrofuloze? — Dok sam ja bio vaš lični lekar, vaš sin je bio zdravo, vrlo nemirno dete, i na njemu nisam mogao opaziti ništa ružno, osem što je maltretirao svoje drugare i drugarice sa kojima je igrao, ali to se već kod pravoga princa po sebi razume.Docnije, kada si me ti bacio u maticu i vrtloge politike, nisam imao kade da posmatram ni moju decu, a već tvoga sina nisam nikako ni viđao.Tek pošto me je tvoja abdikacija bacila u „stanje pokoja“ dobio sam opet vremena da posmatram mladoga Kralja, i mislim da sam našao razlog za što je on telesno oronuo.Njegov je duh razvijan na štetu njegovog tela, razvijan je istrke tako, da je on samnom još pre tri godine razgovarao ne kao dečko, nego kao zreo čovek.Sada sam mu prebacivao što prenebregava svoje profesore i njihove lekcije.Znaš šta mi je na to odgovorio?O svemu onome, veli, što Kralj treba da zna, nema ništa u njegovim udžbenicima i u predavanjima njegovih profesora.Poznavanje ljudi, reče, može se dobiti samo proučavanjem živih ljudi, za to on pretpostavlja da prima što više ljudi i da s njima razgovara, nego da buba na pamet lekcije o onome što mu neće nikad trebati.S toga on prisustvuje svima sednicama ministarskog saveta i proučava kako ministri jedan protiv drugog, a svi zajedno protivu Namesništva intrigiraju.Sem toga on trčkara u sva Ministarstva i raspituje načelnike o „tekućim poslovima“.Od sviju tvojih dobrih osobina nasljedio je samo dve: bistrinu i besednički dar.I od svoje majke nasledio je dve: gvozdenu volju i podmuklost — Hvala Bogu — reče Kralj otac i uzdahnu duboko — Sa takim osobinama može se postati odličan Kralj.Idi, molim te, ti si iskren, ali i zverski svirep.Kako možeš ma kome ocu tako govoriti o njegovom detetu? — To je dete Kralj, a ja neću ništa da ulepšavam, najmanje pred tobom, koji si bio Kralj, i koji si odgovoran za sve posledice, jer se ove ne tiču samo tvoga sina nego cele države. Emilijan se zamisli, pa onda reče — Ti si mi, opisivanjem njegovog fizičkog stanja zadao takav strah, da bih najradije odmah odjurio pravo u Singidunum. — Hajdemo.Zašto ne polaziš? — Za to što iz tvojih sopstvenih reči izvodim da nema nikakve opasnosti.U mojoj mladosti ti si mi sam često kazao da napregnuti umni rad, koji dovodi i do te prerane inteligencije, ojačava centralni živčani sistem, iz koga polazi inervacija za ceo organizam.Snažan mozak i snažni živci održali su mnogo slabunjavo telo u životu do duboke starosti. — Da, to je tačno — reče Dr. Lazić — ali samo pod dva uslova: da jačanje centralnog živčanog sistema ne bude na račun tela koje još raste, i da se u vreme puberteta ne prave gluposti! — Onda se ne bojim ni čega — reče Kralj Otac — On je za svoje godine već odrastan čovek, teško da će još rasti, a što se onog drugog tiče, mogu se sa svim na Kostića osloniti.On neće dopustiti nikakve gluposti. — Ti se varaš.Đeneral je do ušiju potonuo u državne poslove, on nema kade da sprečava i te gluposti.Ma koliko da on ne mari za Kraljicu-majku, opet je on sad zadovoljan što je ona pored Kralja, jer računa da će rođena majka bolje paziti na te stvari nego što može on, onako zatrpan državnim poslovima.Samo u tom računu đeneral zaboravlja jednu važnu okolnost, Jerininu ambiciju.Kad već nije više na prestolu, ona hoće da blista pored prestola.On zaboravlja da sada ta ambiciozna žena ima samo jednu misao, da tebe drži što dalje od Singidunuma, a da sebe napravi neophodnom, da učini da mladi Kralj ne može biti bez nje.Da do toga resultata dođe, ona je okupila oko sebe sve najlepše devojke iz najboljih kuća u prestonici.Svako posle podne skupljaju se sve te sveže i besne mlade lepotice kod kraljice majke na čaj, posle koga redovno nastaje igranka.Na svima tim „čajevima — igrankama“ učestvuje i mladi Kralj.Naravno, krajnje je vreme da Kralj nauči igrati sve „nemecke“ igre, a ove traju do neko doba.U tim igrama ispupčene kokošije grudi sedamnaestogodišnjeg muškarca dolaze i suviše u dodir sa bistama mladih devojaka, koje sve slobodnije i kuražnije postaju, tako, da često, kad Veličanstvo zadocni doći na čaj, gomilama jure u Kraljev kabinet da ga „dovuku“ na igranku.Po varoši se priča kako su Namesnici ili pojedini Ministri, koji su došli Kralju da ga o nekom važnom državnom pitanju obaveste često zabezeknuti, kad na jedan put uleti u kabinet rulja nestašnih devojaka, koje se otimlju za jedinog igrača! — Ne mari to ništa — reče Emilijan — Ti sam kažeš da su to devojke iz najboljih kuća, i onda nema nikakve opasnosti za ono čega se ti bojiš! — Ja se bojim nečega što je gore od onoga što ti misliš.Ne bojim se ja samo preranih ljubavnih veza, ne bojim se toliko ni skandalozne hronike, ni omraze i neprijateljstva između kraljevskog dvora i prvih kuća u prestonici, ali se bojim nečeg drugoga.Jedan prerano razvijen prirodni nagon, koji se iz dana u dan draži ali ne zadovoljava — a u takvim okolnostima ne može se ni misliti na zadovoljavanje, — može da naiđe na stranputice... — Gospode! — reče kralj otac uplašeno — Na to nisam ni pomislio, a to može odista da postane ozbiljna opasnost.... — Slušaj samo.Kad sam, skinut sa poslanstva, vratio se doma, dvorski balovi kraljice-majke behu u najvećem jeku.Sigurno po navaljivanju Namesnika dobio sam i ja poziv na jedan dvorski bal, i, naravno, odazvao sam se pozivu, i ako mi nije do balova.Kraljica-majka pravila se za celo vreme da me ne vidi i ne poznaje.Ne treba da ti kažem da je i ona za mene bila vazduh.Ja sam posmatrao samo mladoga kralja.Učinilo mi se da izgleda kao pravi nevrasteničar.On je svu noć igrao bez prekida i to samo sa devojkama od maminih čajeva.Ali on je igrao kao čovek koji ne čuje muziku po kojoj treba da igra i koji nema osećanja za takt.Videlo se na svima njegovim igračicama da je za njih pravo mučenje igrati sa tako lošim igračem, pa ipak su se one otimale da s njim igraju i na velikom dvorskom balu, da se pokažu svetu da igraju s kraljem.Međutim svi mi koji smo gledali to mučenje i kako kralj svaki čas ispadne iz takta, morali smo ga žaliti, za nas koji smo još po malo monarhiste, beše to vređanje Veličanstva, to izlaganje kraljeve osobe — sažaljenju.Ja usled toga ne potražih ni dvorskog maršala ni Namesnika nego Kraljevog ličnog lekara i kad ga nađoh odvedoh ga u stranu, pokaza mu izvesne simptome na uzbuđenom Kralju i šanuh mu na uho jednu latinsku reč, onu koje sam se najviše bojao.On samo žalostivo reče „Na žalost tako je“.Ja ga obasuh prekorima.On se branio time da je blagovremeno obratio pažnju Kraljici-materi i da je molio da napusti njene čajeve i balove, ali ona ga je ismejala.Za tim se obratio Namesnicima.Ovi nađoše da lekar preteruje u svojim zebnjama; u ostalom neka g. doktor preduzme nužne lekarske mere.Tada je lekar otišao do najbliže velike varoši i doveo jednu vrlo lepu i mladu personu da posluži kao gromovođa za zabave posle Jerinskih čajeva.U zaman!Posle 24 časa pobegla je ta „nastavnica“ i ni za koje pare nije mogao da je zadrži u Singidunumu, jer se ona cerekala kao luda govoreći da je s Kraljem doživela „prvo razočarenje u svojoj praksi“.Posle toga, šta veliš, da li preterujem u svojim strahovanjima? Stari Kralj skoči sa svoga sedišta.Drhtao je kao list, a u licu je bio samrtno bled. — Ja ću odmah da šifriram Kostiću jedan opširan telegram.Te orgije na suvo treba odmah da prestanu.Kraljevog lekara treba odmah smeniti.Jerina mora s mesta ostaviti Singidunum. -- Bogme to neće biti lasno... — To mora biti.Maloga moram ja uzeti u moje ruke.Na to imam pravo, jer sam Ustavom zadržao pravo da do Kraljevog punoletstva upravljam njegovim vaspitanjem. — To je bilo tvoje pravo dok se nisi pismeno svega odrekao čak i sviju prava najobičnijeg građanina u Silvaniji. Kralj otac opet sede i gledao je ukočeno preda se. — Mi, tvoji prijatelji, nismo iikako mogli razumeti taj tvoj korak.Za što si to uradio?Ta za Boga, zbog apanaže, da bi nju iskamčio od parlamenta tvojih neprijatelja.A što ti je trebala ta apanaža?Zar nisi imao tri miliona u gotovu?Za dve godine nisi mogao postati oskudan u novcu pa da si one milione kašikom jeo, ili da si ih obema rukama bacao kroz prozor... — Ah, šta vi tamo dole znate o ovdašnjem životu!Sama ova kuća i njen nameštaj progutaše ceo milion. — Dobro, a ona druga dva? — Videćeš, videćeš i to! viknu Kralj u penziji nestrpljivo. — Videću, ali opet neću moći razumeti.Molim te, ti si naše političke neprijatelje tako mrzio, da si voleo abdicirati nego s njima vladati.Dobro, to je u politici luda stvar, ali najzad može se razumeti.Ali što se baš nikako razumeti ne može to je da ti, posle dve godine, te iste tvoje neprijatelje moljakaš da ti dadu penziju, te im daješ priliku da pred celim svetom i u sred parlamenta viknu „Ovo napuštanje sviju prava i običnog građanina Silvanskog to je nadgrobna ploča na grobu Kralja Emilijana IV! Ovaj je isprva mrko gledao preda se, pa onda diže stisnutu pesnicu u vis i reče. — Pokazaću ja njima da i na Kraljevom groblju ima vaskrsenja, i onda će mi oni skupo platiti... — Ne verujem.Vampira se danas niko ne boji.Ti tvog jedinca i suviše voleš, da bi probao kakvu bunu, pri kojoj ti niko u Silvaniji ne bi pomagao, čak ni moja malenkost.Ali ti nisi odgovorio na moje glavno pitanje: Zašto si se pred tvojim neprijateljima toliko ponizio da se za ljubav penzije odrečeš sviju svojih prava i kao otac i kao građanin? — Ti iisi u stanju ni da slutiš šta to znači kad jedan bivši Kralj i otac jednog Vladaoca dođe u opasnost da mu ime napišu na tabli, na kojoj se zapisuju imena onih članova kluba, koji na plaćaju dugove časti... — Lepa čast .... — Jest.Ti ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kad sam morao da založim sve adiđare pa čak i počasnu sablju Emilijana 1-og ... — Dakle ipak je istina što su novine pričale?! — reče Lazić s gnušanjem — Tfu ti propast, moram već ruski da psujem.Jedan siromašan narod napravio je od svojih suza zahvalnosti drago kamenje i okitio je njime sablju kojom je blagodario svom oslobodiocu, a jedan Kralj toga istoga naroda zalaže taj ukras najvećega svoga pretka, samo da isplati dug poroka, koji on još naziva „dugom časti“. — Umiri se Đoko.I ja sam nisam imao mira dok tu sablju nisam iskupio.Evo je — i Emilijan otvori jedna pobočna vrata — Ovde je jedan deo uspomena moga Doma.Ako se razumeš u adiđarima možeš se uveriti da je sve u svom redu.Počekaj me ovde, ja idem da šifriram depešu Kostiću. Emilijan ode u svoju sobu za rad.Lazić ostade da razgleda zbirku oružja i zastava onih od „bele ruže“ Dugo je razgledao te relikvije velikih sinova otadžbine.Na jedan put učini mu se da treba da zamoli za oproštenje sablju Emilijana I, što je skrnavljena davanjem u zalogu, i on celiva balčak, koji je nekad držala desnica prvog junaka-vladaoca . ., Posle tog celivanja on izađe iz porodičnog muzeja bele ruže, zatvori pažljivo vrata, pa nastavi razgledanje umetničkih dela u salonu.Začudio se kad je pod nekim slikama pročitao imena: Karolis Diran, Bežamen Konstan, Hener, Pivis de Šavan.Pod skulturama našao je urezana imena Rodena, Mersije a, Falgijera, Diboa, Karpo-a. — Sama ova zbirka slika i skultura — pomisli Lazić — morala je koštati lude sume.. .A gle!Ko li je ova mlada žena?Njena je slika majstorsko delo ...Od koga li je?A . . . naravno od Bona . . . On se izmače malo da bolje razgleda sliku. — Ta mlada žena nije upravo lepa, pa ipak... u njoj ima nekakva čudna draž . . . i to životinjska...Ja ne znam, ali u njoj nma nešto zversko...Koja li je to žena? U tom trenutku rasklopiše se srednja vrata na salonu i Žan glasno javi : — Gospođica Zebra sa Velike Opere! — Aha — pomisli Lazić — prva baletkinja, najnovija njegova ljubaznica! Čitava oluja od svile, kadife, Nojevog perja, brilijanata, crvene kose, crnih očiju, suviše belih obraza i suviše crvenih usana jurnu u salon, koji se na prečac napuni mirisima. — Oprostite, Gospodine, ali ja sam mislila naći u salonu g. grofa od Brusnice!... — ...a natrapali ste na sa svim nepoznatog čoveka.Dopustite, goscođo, da vam se prestavim : Ja sam treći medved grofa od Brusnice, samo što se malo razlikujem od ona prva dva u predsoblju... — Meni se čini, gospodine, da je ipak velika razlika.... — A, nije.Medvedi pred vratima imaju svoju prirodnu kožu na sebi, a ja nosim kupljene haljine.Prva dva medveda oborio je grof u lovu po vrlo visokim planinama, a ja sam mu se sam poklonio.Zadatak je onih medveda u predsoblju da drže poslužavnike za posetnice, a moj je zadatak da celog života igram kako g. grof svira, i evo već dvadeset godina kako ja igram po njegovoj svirajci. — Pa onda smo kolege — reče gospođica spustivši se u jednu naslonjaču i prebacivši sa vrlo mnogo šuštanja svilenih sukanja nogu preko noge — jer sam i ja po zanatu igračica. — Jest, samo, dok ja igram kako grof svira, vas u igranju prati najbolji orkestar na svetu, a u vašim slobodnim časovima vi naterate g. grofa da igra onako kako vi svirate. — Gospodine moj — reče na to mala dama nabureno — poslednja vaša primedba nije ni malo duhovita.Ona je odista malo medveđa, ili kao što Francuzi kažu: vi ste obe noge metnuli u tanjir. — Molim, sve četiri, inače ne bih bio medved. — Ali ja ne mogu da se na vas naljutim — reče mala — jer mi se vrlo dopadate.Eto, praštam vam što ste pogodili tajnu, koju ceo svet zna.I ona podnese svoju malu desnicu pod njegova usta. Lazić uze tu malu ruku, povuče je na niže, pa je onda krepko prodrma. Gospođica Zebra najpre ga pogleda začuđeno, pa onda prsnu u smeh, i smejući se kao luda, skide rukavicu pa mu pruži golu ruku.On je sad poljubi pa reče: — Gospođo, sada tek razumem da su se toliki ljudi borili za zadovoljstvo da ljube ovu ručicu.Meni se čini da sam breskvu poljubio, koja tako dobro, ah, tako dobro miriše.Sad tek počinjem razumevati izvesnog Kralja,.. — Hoćete umuknuti, Vi, № 3 ?Ko je još toliko drskosti video?Taj gospodin vidi me prvi put u životu, i odmah počinje samnom najintimniji razgovor, a još ne zna ni kako mi je ime! — Šarene pruge, na koje to ime podseća, ne interesuju me toliko, koliko me interesuje elegantna zver, koja to ime nosi! — Zver?Dakle ja sam elegantna zver ?Vi ste grubijan gospodine! — Gospođo, svaka je istina gruba, samo su laskanja fina.Ja sam upravo hteo da vam načinim komplimenat, samo mi je ovaj ispao malo medveđi.U ostalom ja znam i vaše lice, i celu vašu ličnost, jer sam vas proučavao. — Ene sad ?To je interesantno.A molićemo gde ste me to proučavali ? — Najpre u šaljivim listovima moje domovine, pa onda na ovoj slici majstora Bona.I on vam nije ni malo laskao.Naprotiv, vi ste u prirodi lepša nego što vas je majstor Bona namolovao! — Takav komplimenat, izgovoren od takvog fanatika istine, bio bi dovoljan da postanem uobražena... — Ja samo konstatujem faktičo stanje.Moji zemljaci koji su tako često pravili vašu karikaturu, jako su grešili praveći vam suviše kratke suknje a suviše dugačke zube. — Pojamno, jer su u našim novinama čitali da sam ja zgrickala čitave milione.Ali to je kleveta mojih zavidljivih neprijateljica. — Razume se.Dronjavi novinari i ne slute da prva igračica u velikoj operi ima tako veliku platu, da može sebi da dopusti svaki luksuz! Gospođica Zebra stade opet da se smeje i pokaza svoje bezprekorne zube. — Hvala vam, gospođo, za vaše dražesno smejanje, koje mi daje prilike da se divim vašim zubićima.Takvi zubi zovu se u našim narodnim pesmama „dva niza bisera“.Ali što je za vas lično važnije od tog pojetskog poređenja, to ću vam ja kao lekar kazati.Zubi sa tako - sitnim krunama imaju dugačke, u vilici duboko uglavljene krake, za to su vrlo solidni.Pa kako uzgred vidim da ih vrlo dobro negujete, mogu vas uveriti da nećete nikada poneti lažne zube, nego ćete sa svojim zubima u grob. — Uh — učini igračica sa licem, kao da je nešto vrlo ružno ugledala — na šta Vi ne mislite čak i onda kada se šalite ?! — Vidite, gospođo, svaki pametan čovek treba uvek da misli na bolest i na smrt, naročito to treba da misle oni koji žive od svoje lepote i od svojih zdravih nogu, kao nas dvoje. — Ama što Vi meni neprestano govorite „gospođo“, kad znate da sam ja još gospođica? — Za to što su mi svi moji učitelji francuskog jezika kazali da se svakoj Kraljici, pa i onoj s leve ruke mora reći „Madame“. — Nesnosni čoveče, hoćete li mi najzad kazati ko ste i kako se zovete ? — Ko sam, to sam pokušao da vam objasnim opisno, u naokolo.Na pitanje kako se zovem moram vam odgovoriti na grčkom jeziku: Πᾱϛ δ μή Σλλην βάρβαροϛ Vi znate grčki gospođo ? — Bože sačuvaj.Imala sam dosta muke dok sam francuski naučila, jer ja sam Španjolka! — Kažem ja u sebi čim sam vas ugledao !Odmah sam se pitao na koga Vi ličite ?Slike velikih ljubaznica iz XVII i XVIII veka proletahu kao munje pred mojim duhovnim očima: Ninon del Anklo, gospođica de la Valijer, gospođa de Montespan.U sred njih ugledah na jedan put lepu i strasnu pojavu jedne mlade kaluđerice Franciskanskoga reda, sliku Marijane Alkaferade, pa odmah rekoh sam sebi: To je tipus, koji je na novo oživeo u gospođici Zebri! Igračica ga pogleda vrlo začuđeno pa onda reče. — Vi ste, gospodine, vrlo zagonetan čovek.Prvi put me vidite i opet znate čak i moje pretke.Ja odista vodim moje poreklo pravo od kaluđerice Marijane Alkaferade i njenog ljubavnika grofa od Sen-Leže-a, docnijega Markija de Šamilji! — Sad razumem sve — reče Lazić — Iz žara vaših očiju, iz kroja vaših usta, iz vaše cele pojave bije jara onog romana iz Beje, u provinciji Alem-Tajo iz godine 1662-ge. — Ali ja ne razumem ništa.Kažite mi barem vaše ime! — Ah da!Oprostite, gospođo, ali Vi ste me tako zbunili da sam zaboravio da vam protumačim one grčke reči.One znače; ko god nije Grk, on je divljak, varvarin.Uzevši u obzir da je današnji Pariz u svemu zauzeo položaj starih Atina, to parižani s istim pravom kažu: Ko nije Parizlija, to je prosto varvarin, njemu ne treba nikakvo drugo ime! — Dobro, kad nećete da kažete svoje pravo ime, onda mi recite, o varvarine, za što potrošiste toliko duha da zabavljate jednu vama sa svim nepoznatu žensku? — Vrlo rado, gospođo.Za to sam imao dva razloga.Prvi je sa svim lične prirode.Ja sam se oženio kad mi je bila dvadeset prva godina života, i od tada do danas jeo sam samo nasuštni hleb bračne ljubavi, a nisam nikada video njene vulkane, za koje sam znao samo iz francuskih romana, i zato sam sav pretrnuo kada sam pred sobom ugledao Živu Marijanu Alkaferadu.Niti sam mogao niti sam smeo propustiti prvu, a po svoj prilici i poslednju priliku, koja mi se dala, da malo bliže zagledam jedan od tih vulkana ljubavi, koji svojom lavom zatrpavaju i upropašćuju čitave zemlje.Drugi mi je razlog bio službene prirode.Došli ste da govorite sa grofom od Brusnice.Međutim ja sam znao da moj Gospodar baš u tom trenutku piše vrlo važne državne depeše.Nisam hteo da ga u tome poslu iko prekida i ometa, pa zato sam uzeo na sebe da vašu lepotu zabavim, i za to sam napravio nekoliko medveđih skokova. Ali moja ta služba je svršena, jer eto ide moj Gospodar!“ Vrata od sobe za rad otvoriše se, i čulo se kako Emilijan nekome reče „Ovu depešu odmah na telegraf!“ pa onda uđe u salon. Baletkinja mu pade oko vrata. — Dobro jutro Mi! — Gle, zar ti ovde Ze?Dobro jutro drago moje!Šta li se to moralo dogoditi da ti toliko poraniš? — To ću ti posle kazati, a sada molim te da mi kažeš ko je ovaj gospodin sa kojim sam razgovarala celo vreme dok si ti pisao, pa ipak nisam mogla dokučiti je li on kakav Ercherceg ili Veliki Knez ? — Ni jedno ni drugo.On je za mene nešto mnogo više.On je moj prijatelj, i to pravi prijatelj.Zar se on tebi nije predstavio? — On mi je rekao da mu je ime varvarin, i da je tvoj medved numera tri! Kralj se nasmeja — To liči na njega.Odi, drago moje, da vas vas predstavim po svima pravilima: Njegovo Prevashodstvo Dr. Lazić, bivši Ministar i poslanik, a ovo je velika umetnica i moja mala prijateljica gospođica Zebra. — Pavoshodstvo je veliki vrag — reče baletkinja i pruži ponova svoju ruku doktoru, koji je poljubi i reče. — Gospođo!Ima ravno trideset godina kako mi tako lepa ustanca nisu kazala da sam vrag ! — Jes’ čuo ti?Ja ću da pišem tvojojoj ženi kako se ti vladaš u Parizu.... Doktor se smejao, klimnu glavom pred igračicom i ode u Kraljev kabinet. — Čuješ, Mi, da nisam tako sumanuto u tebe zaljubljena, toga čoveka morala bi osvojiti. — Nema tamo nikoga.On je još u svoju ženu zaljubljen kao da se nisu uzeli pre trideset godina.Hodi, sedi, pa pričaj što si danas tako rano ustala? Gospođica Zebra stade pričati kako joj razni liferanti ne dadu oka otvoriti a sve zbog kojekakvih sitnica od nekoliko „tričavih“ hiljada franaka. . — Čim ustanem, oni me već čekaju u salonu i prete sudom ako im odmah ne platim.Ja moram da se ponižavam, da molim, da im laskam, čak i da pomilujem onakve gadove, samo da dobijem vremena.Ali to me spasava samo za nekoliko dana.Često moram, dok te jude sede u mom salonu da bežim preko stepenica za mlađe.Oni onda potrče zamnom na probu, prave skandal na pozornici pred svima mojim koleginicama, koje se kikoću, i pred režiserom, koji preti da me tuži upravniku što se zbog mene zadržavaju probe.Ja onda moram da im bacim sav novac koji imam kao prvu otplatu, samo da ih oteram s pozornice, i moram da slušam kako moje koleginice palacaju „Veličanstvena nema ni Boga Jokinog“. — Lakomisleno stvorenje, pa šta si uradila sa onih sto hiljada franaka, koje sam ti dao pre mesec dana, samo da više ne slušam te priče? — Ah, onda sam mislila da će mi taj novac trajati više od godinu dana.Bila sam tvrdo odlučila da živim vrlo pametno, da se pružam prema gruberu.Ali prokleta Fanfan, znaš ona vratarska ćerka, dođe na poslednju igranku u Operi sa takvim briljantima u njenoj lažnoj kosi da smo i ja i moje koleginice pozelenile od jeda.Pa opet morali smo je čestitati „Bože moj — stade zmija da palaca — moj prijatelj Veliki Knez nije Kralj, ali njegovi su pokloni odista Kraljevski.To je pogodilo u živac.Sve moje drugarice pogledaše odmah u mene.Čekaj se beštijo, pomislih, to ćeš mi skupo platiti, i odmah sutra dan odoh kod prvog juvelira i kupih još lepšu dijademu.Na prvoj večernjoj zabavi kod meksikanskog poslanika pojavila sam se prvi put sa tom dijademom, i vrataruša morala je da podvije rep, i da pred svima drugaricama prizna „Badava, takvu dijademu može samo jedan Kralj da pokloni“.Tako, sada su baštije morale da drže jezik za zube, ja sam im se osvetila, ali nisam imala u džepu ni krajcare, i stara pesma poče iznova! — Draga moja, to je bila sa svim luda osveta.Grof od Brusnice nije Kralj, ali baš i da je to, danas ni Kraljevi nisu dovoljno bogati da plaćaju sumanuto utrkivanje operskih lavica u luksuzu. — Oprosti mi slatki Mi, oprosti mi samo za ovaj još put.Zaklinjem ti se da neću više nikada učiniti takvu glupost.Nikad, nikad više, samo me sad izbavi od ove bruke i sramote — i ona sede Emilijanu na krilo, i jecajući stade ga grčevito ljubiti, a suze joj se kotrljaju niz obraze. — Dobro, kad obećavaš da je ovo poslednji put, onda ću ti učiniti.Na ti moju maramu, ti nikad nemaš maramu pri sebi, jer u vašim ludim haljinama i nema nikakvih džepova.Ubriši suze.Sad sedi lepo pored mene, i kaži mi koliko ti treba. Ona zadiže suknju od haljine, pa iz jednog džepa u postavi izvadi čitav svežanj računa, spusti haljinu, pruži mu račune i reče. — Evo.Ali nemoj da se naljutiš.Ako me ti zbog ovih računa samo za ovolicno budeš manje voleo, ja to ne mogu podneti.Skočiću u vodu.Udaviću se tako mi Boga ! Emil pregleda račune i da mrdnu brkom.Samo ona uspravna tajna bora na čelu kao da postade malo dublja.Za tim izvadi iz grudnoga džepa svoju knjižicu čekova, otkide iz nje jedan list, izvadi iz džepa u prsluku svoje puno amerikansko pero, napisa njime nešto na čeku, strpa svoje pero u prsluk, majaše čekom dok se na njemu mastilo osušilo, pa ga onda predade svojoj prijateljici i reče: — Tako.Na ovaj ček dobićeš u Banci preko puta od Opere veću sumu nego što ti treba da sve tvoje dugove platiš.Ali za to moraš mi obećati da nećeš, od sada, nikakav veći izdatak učiniti dokle me najpre ne upitaš ! — Zaklinjem ti se dragi, slatki, obožavani Mi — i ona htede opet da jurne na njega, ali on je zadrža. — Budi mirna.Sad imamo pametnija posla.Ti treba odmah da ideš u Banku, pa onda svima tvojim liferantima da isplatiš sve ove račune, a ja moram u varoš sa mojim prijateljem, sa kojim se nisam video čitave tri godine. — Dobro, ali noćas si moj, sa svim moj? — Ne mogu.Imam jedan važan sastanak u Klubu. — Iza toga se krije nekakva žena...Jes’ čuo Emile! — Koješta.Ja imam sastanak s Kraljem od Ilirije. — S onim „kokošinjim repom“?Njegova čivutka dobro ga je očerupala.Ali posle kluba možeš k meni doći.Ja ću te čekati do zore. — Ne ide ludice moja.Hristijan je juče igrajući samnom karte, izgubio silan novac.Obećao sam mu danas dati revanš.Današnja igra može vrlo dugo trajati.Spavaj ti mirno.Sutra na veče biću slobodan. — Ne, ne, ne!Ti moraš noćas doći k meni.Hoću da te ljubim da ne obnevidiš i ogluviš, razumeš ? — Pristajem, ali sutra na noć, onda ćeš imati više vremena za to.Za danas moraš biti slamna udovica! Na to mu Zebra baci njegov ček u lice. — Na, evo ti tvoje grdne pare!Kad me više ne voliš, ne trebaju mi tvoje pare.Idem kući da polomim sve što u njoj nađem pa da skačem u vodu ja ne mogu bez tebe živeti, razumeš? — Ludo jedna!Ko to kaže da te ja više ne volim?Hodi ovamo da se poljubimo, ali pametno, samo jedan put! Ali od toga jednog poljupca napravi se čitava serija dok je praunuka Alkoforade pristala da uzme natrag bačeni ček i da čeka 24 časa na posetu svoga ljubavnika. — Ali je s’ čuo, Mi?Večeras moram te bar videti, inače života mi doleteću u tvoj Klub kao kakva bomba! — No, to bi samo falilo.Ne moraš da praviš nikakve skandale, videćemo se danas tri put, najpre u Buljonskoj šumi za vreme korza, pa onda na trkalištu u mojoj loži, najzad večeras u operi.Ti igraš danas? — Igram. — No dakle.Moj zemljak treba da te vidi kad igraš.Pa onda moram da ga vodim i iza kulisa; tom prilikom posetićemo te u tvojoj oblačionici. Baletkinja stade da tapše rukama. — To je milo, to je vrlo lepo od tebe.Posle podne ću gledati da budem što lepša, a doveče ću igrati samo za tebe.Igraću tako da moram odmah posle predstave zaspati kao zaklana, ne bi li ceo sutrašnji dan prespavala, samo da te dočekam, ti čudovište Mi, znaš ? I oluja od svile, kadife, perja i brilijanata odjuri iz salona. Za to vreme sedeo je dr. Lazić u Kraljevoj „sobi za rad“ i pisao je nešto za njegovim stolom za pisanje.Ta soba beše tako nameštena da bi za svakog umnog radnika bilo veliko zanovoljstvo u njoj raditi. Ali je doktor na prvi pogled video da se u toj sobi za rad ne radi baš mnogo.Na velikom stolu za pisanje ne beše ni jedne krmače od mastila, ni jedno upotrebljeno sušilo.Korpa za pocepane hartije beše prazna.Među mnogim knjigama behu najnovija dela najpoznatijih pisaca, ali retko koje da beše rasečeno. — Šta?Zar ti opet pišeš? — reče Kralj ušavši u kabinet. — Zar ti i u Parizu moraš da pišeš, neumorno škrabalo? — Nije nego ću da čačkam zube dok ti u drugoj sobi cmačeš tvoju španjolku? — Kome pišeš?Naravno tvojoj ženi? — Da šta ti misliš?Pre svega moram mojima javiti da sam zdrav stigao u ovaj Sodom i Gomoru.Pa onda treba se postarati još od sad za zimnicu.Drva valja kupovati leti dok su jevtina, pa onda valja kuvati pekmez od šljiva, slatko od raznog voća, ne treba u svoje vreme zaboraviti na kiseo kupus, trebaće zimus imati i glavica za sarme i ribanca za... — Milost Đoko... — E onda me ostavi da dovršim moje pismo.. — Dobro, ali samo molim, bez detalja o meni, ja neću da me ocrniš pred tvojom ženom, je s’ čuo? —Možeš odmah čuti šta joj pišem o tebi: „Odseo sam kod našeg starog Gospodara.On živi u jednoj palati koja je morala koštati lude pare.Hvala Bogu naš je stari Gospodar zdrav, i ako izgleda stariji nego što je.Nije čudo kod njegovog večnog bdenisanja.On živi sa deset atmosfera pritiska.Onda i sažižanje mora biti brže.Ali ja se nadam da će mu se skoro dosaditi da samo tera belu lalu.Njegova je duša suviše velika da bi on mogao do veka kao kakav mongolac jesti samo sirovo meso.Vratiće se on brzo na mešovitu hranu, ako ne postane čak i vegetarijanac.Onda će tek svet videti koliko vredi taj čovek, koga je Bog tako bogato obdario...“ Emilijan mu istrže pismo iz ruke. — Je s’ čuo ti?..Ustaj, ja ću da nastavim tvoje pismo! — I on sede pa na pismu produži ovako: „Ne verujte mu, draga gospođo Lazićka, ni jednu reč koju vam je o meni napisao..On to piše od straha da ja vama ne javim kako se on vlada u Parizu, Tek što je došao, još se nije samnom ljucki ni razgovorio, on je počeo da ljubi kadifeli listiće prve bele lale koju je sreo.Ali ne brinite ništa.Ja vam garantujem da će vam se vratiti kao uzor sviju vrlina, kakav je uvek i bio.U ostalom, draga gospođo, ja se od svega srca radujem, što sam vam, makar za nekoliko nedelja, skinuo toga tiranina s vrata.Pozdravite mi vašu dragu decu, i primite izraze mog iskrenog poštovanja.Sad piši ti šta hoćeš, ali pohitaj jer moramo da idemo! — I on pritisnu jedno električno dugme na stolu. . — Kuda? — Na doručak. Žan uđe.„Veličanstvo zapoveda?...' — Naredite da se zapregne viktorija. — Razumem — i Žan ode. — Je li, zar ti ne ručavaš doma? — O ti pomorandžo iz vnutrenosti!Samo ćifte ručavaju i večeravaju doma. — Pa što si onda potrošio tolike pare na onaj adiđar od trpezarije? — Za ručkove koje kadšto moram da priređujem velikoj francuskoj vlasteli, da joj se odužim što i ona mene često zove u goste.Ali svrši tvoje pismo. — Emil uze jednu knjigu, a Đoka napisa svojoj ženi još ovo nekoliko vrsta: . „Zbog što se tiče one bele lale... pričaću ti kad se vratim, jer nemam vremena da ti toliko pišem koliko bih želeo.Grlim te svom dušom.Poljubi našu decu za mene i pazi da neka od njih ne rade suviše, a druga da ne budu lenja nego neka više uče.Tvoj Đoka“. Sluga uđe da javi da je zapregnuta viktorija. — Tako.Daj to pismo Žanu, da ga ekspeduje.Čujete, Žane, mi ćemo sad u Inglesku kavanu na doručak.Viktoriju ću vratiti natrag.U 3 časa po podne treba da nas pred kavanom čeka moj Landauer, koji će nas odvesti na trkalište.Pre pozorišta doći ćemo kući da se preobučemo! — Razumem, Veličanstvo — reče komornik i pruži svom gospodaru šešir, štap i rukavice.Drugi momak pruži doktoru iste stvari. Pred kućom behu karuca, u kojima behu upregnuta dva divna mrkova.Kočijaš i ćirica behu u dvorskoj livreji Bele Ruže od Silvanije.Velika kapija na bašti pred kućom beše širom otvorena, a pored nje stoji onaj impozantni vratar sa znakom službenosti preko grudi; jednom čohanom lentom iskićenom širitima, sa grdnom štakom u levoj a sa trorogim šeširom u desnoj ruci. Emilijan skoči u kola, a doktor sede pored njega.Ćirica jednim skokom sede kod kočijaša, i Viktorija izlete u elegantnom luku kroz kapiju na drum jelisejskih polja, pa onda levo na niže.Taj široki drum beše pun ekipaža, na kojima se pariska gospoština vraćala sa svoje jutrenje šetnje po buljonskoj šumi.Desno i levo od toga druma behu aleje za konjanike, kojih je takođe bilo dosta, a sa njima po koja amazonka.Još dalje desno i levo crnili su se trotoari od mase pešaka, koja se higijenski šetala.Još dalje s obe strane nedogledni niz zelenih skverova sa klupama za sedenje, s igralištima za malu decu, sa ćoškama za razna pića i sa restoranima i kavanama sakrivenim u zelenilu.I tek iza cele te širine, kojom je strujao svet kao krv u tom džinovskom damaru jedne velike milionske varoši, videla su se dva niza velikih palata i velikih kuća za izdavanje pod kiriju. Vozeći se kroz onu svetinu Emilijan je svaki čas morao da odpozdravlja desno i levo, jer su ga mnogi pozdravljali sa dubokim poštovanjem, i mnogi prijateljski.On je prvim odgovarao podižući lako svoj šešir, a druge je odpozdravljao prijateljskim mahanjem ruke.Samo pred jednom staricom u vrlo prostom odelu, koja se vozila u jednoj kneževskoj akipaži, bivši Kralj je sa toliko poštovanja skinuo svoj šešir da je i doktor mašinalno tako isto pozdravio.Kralj koji je Laziću za svakog gospodina i gospođu kazao ko je i šta je, reče mu sada. — To je Herceginja, ona velika herceginja koja u malo što nije srušila republiku i vaspostavila carstvo. — Aha — reče Lazić pa se živo obrnu u sedištu da bolje zagleda staricu, jer njihova laka viktorija beše već projurila njen glomazni ekipaž — kakva dostojanstvena stara žena!Šteta za one milione što ih je utrošila na onog đenerala s perjanicom i na njegovog vranca.Ali naravno, gde je ona jadnica mogla i pomisliti da će se njen vitez bez straha i prekora, kao kakav gimnazista ubiti na grobu svoje ljubaznice! Emilijan opet pozdravi nekoga. — Ali — nastavi Lazić — gde će običan vojnik i da nađe potrebnu moralnu snagu za velika dela, kad je nemaju ni oni po Božjoj milosti, koji od vojnika prave đenerale... Emilijan se učini kao da ni ovo' nije čuo. Njihova kola behu već stigla do jednog džinovskog šedrvana pored kojega stoje dve egipatske piramide. . . . — Čija je ono palata tamo desno, s one strane mosta. — Ono je Burbonska palata! — Samo što se u mesto Burbonaca po njoj baškare politički modiokriteti, lekari, advokati i veterinari bez prakse, sve same sreske veličine koje rešavaju sudbinu jednog naroda od 36 miliona ljudi.Da, da, velikoj gospodi Burboncima nije bilo mnogo stalo do sudbine tih miliona, oni su doterali čak do izreke „Šta nas se tiče?Posle nas neka bude potop“.I došao je potop i sravnio sve sa zemljom, pa sad u njihovoj kući Ćira i Spira prave zakone za one milione ljudi...A kakve su ono crne razvaline? — To je sve što je ostalo od carstva. — Hm, to su dakle Tiljerije?Najzad od Napoleona prvog i njegovog carstva ostao je zakonik i državna administracija, od kojih i današnja republika živi.A već što se Napoleona III-ćeg, tiče, ako je sa svoje lude glave izgubio carstvo, ostala mu je njegova Španjolka.Ona ga je sigurno utešila u progonstvu.... Emil se čini da ništa ne čuje i ne vidi od doktorovog namigivanja vrljikom. Sada njihova kola behu naspram jedne statuje.Dve, ženske, okićene mnogim vencima na podnožju, behu zavijene crnim florom. — Aha — reče Lazić — to su njihove: Bosna i Hercegovina? — Da, Elzas i Lotringija! — Tako je to; sad rulja plače za njima, a kad se derala „u Berlin, u Berlin“ samo zato što su Španjolci hteli da uzmu jednog Berlinca sebi za Kralja, onda nije pomišljala da može izgubiti dve krasne zemlje.Sad joj ne pomogoše florovi!Kakav je ovo grčki hram pred nama? — Taj je hram bio posvećen boginji razuma, sada je katolička crkva Sv. Magdalene. — O kako ovde lepo miriše! — Odmah do crkve je pijaca za cveće. Sada njihova viktorija okrete preko velikih bulvara, pored grdnoga karavan-seralja koji se zove Grandhotel, preko jednog raskršća od šest velikih ulica, koje se nalazi pred Velikom Operom, pa malo dalje stade pred jednom velikom ali ne uglednom kućom, kojoj se moralo peške silaziti, jer njen prizemni sprat beše mnogo niže nego trotoar. — Zar vam je to ta vaša slavna ingleska kavana?Nisam mislio da je u jednoj rupi. — Pa znaš, to je stara kuća, zidana pre nego što je baron Hosman parisku varoš tumbe okrenuo. Oni siđoše s kola pa niz stepenice i onda uđoše u jednu prizemnu veliku dvoranu preterane skromnosti u nameštaju, u kojoj beše više postavljenih stolova.Kod njih stajahu nekoliki lordovi vrlo dostojanstvenog držanja, barem se Laziću na prvi pogled učinilo da su vrlo poštovani lordovi, dok nije video da od pojasa nose bele kecelje, te je razumeo da su to upravo kelneri. Jedan vrlo impozantan gospodin, ali bez kecelje, u vrlo elegantnom odelu, koji je oko vrata imao nekakvu metalnu ogrlicu nalik na kolije od Anuncijate ili od silvanskog najvećeg ordena, izađe gostima na susret, pokloni se duboko i upita — Zapovedaju li g. grof svoj običan sto u velikoj dvorani ili zasebnu sobu? — Ostaćemo ovde — reče Emilijan. Čovek s ogrlicom odvede ih do jednoga stola, sa koga se mogla lepo videti ne samo cela dvorana, nego i dobar komad ulice.Dvojica od onih lordova s keceljama prihvatiše od gospode njihove šešire, štapove i rukavice. — Sastavite nam — reče Emil kada je sa svojim gostom za sto seo obraćajući se gospodinu s ogrlicom — sastavite nam jedan doručak koji će po malo biti i ručak. — Bićete služeni, g. grofe — reče ogrličar pa strpa opet u džep jedan blok artije na kome je hteo da zapisuje naručena jela, dade nekakav znak keceljašima, pa ga nekud nestade. Keceljaši odmah doguraše jedan sto na točkovima, koji je dotle stajao na sred dvorane, i na kome beše svakojake zakuske, ajvara, najrazličnijih slanih riba, masla, rotkvica i t. d. pa stadoše služiti šta je ko milovao. — Sad možemo na tenahni ćaskati — reče Emilijan — Na moje prvo pitanje o Kralju odgovorio si mi kao maljem po glavi, zbunio si me tako, da sam sve zaboravio šta sam hteo da te pitam.Kazuj sad redom.Šta rade Namesnici? — Prvi i drugi teraju partizansku politiku a treći gleda da zagladi njihove pogreške. — Ta oni su u proklamaciji, kojim su primili kraljevsko namesništvo, svečano obećali da će kao Namesnici uvek stajati nad partijama? ... — Jesu, ali znaš kako je?Kad čovek oseti kraljevsku vlast u svojim šakama, onda lako zaboravlja ne samo obećanja, nego čak i zakletve.Jedan se stara da dade hleba svojim pristalicama koji su tako dugo gladovali, drugi hteo ne hteo mora da se stara da što veći broj modrih uvuče u državnu službu i u parlamenat, a treći da ne kriva ni tamo ni amo napravio se zaštitnik crvenih, pa pošto je vlada crvena, to se sad crveni i parlamenat i državni savet, i Kasacija i Apelacija i glavna kontrola i svi sudovi u zemlji.Kakvo je sad zakonodavstvo i kakvo je suđenje po zemlji to samo jedan Bog zna.I to je tvoja zasluga. — Molim, ne ustručavaj se ni malo — I neću, i nesmem, jer je tvoja abdikacija kriva što su danas nedoučeni učitelji seoski sreski načelnici, što su nadrišumari okružni prefekti, koji ceo narod premazuju crvenom bojom, što su ljudi koji su postali novinari, jer ničim drugim nisu mogli sebi zaraditi parče hleba, danas direktori i profesori srednjih škola; što crveni enženjeri danas za skupe pare konstrujišu mostove koji se ruše pod prvom probom opterećavanja; što se naši negda divni drumovi nikako ne opravljaju, te se po njima ne može voziti ... Bivši Kralj sluša i samo crta pisaljkom nekakve figure po belom zastoru stola.Doktor nastavi: — Poreza se naplaćuje samo od vladinih političkih protivnika, a od crvenih se i ne traži.Pa kako je sad većina naroda crvena, to je u državnim kasama nastala takva suša, da pojedina ministarstva ne mogu da dobiju ni one bedne kredite, koje im je zavidljivi seljački parlamenat u državnom osakaćenom budžetu votirao.Za to se i same činovničke plate i dodatci vrlo neuredno isplaćuju, a kamo li se može misliti na korisne nove investicije.Ne samo što se najhitnije državne potrebe ne podmiruju, nego je vlada morala da „u interesu štednje“ osakati i ono malo vojske što imamo.Dve trećine stalnoga kadra nalazi se na „neodređenom odsustvu“ kod svojih kuća u mesto u kasarnama.Crveni radosno trljaju ruke, jer oni su uvek bili protivu vojske, protivu tih „pretorijanaca“! — ~ U tom trenutku g. ogrličar položi pred svakoga po jedan srebrn tanjir s ostrigama. — Hvala, neću — reče doktor. — Šta?!Ti nećeš ostriga!Moraš barem probati! — Neću.Jedan put u životu sam probao pa sam posle bolovao nedelju dana, a znam jednog sekretara poslanstva, koji je bio zdrav kao dren, pa je od ostriga umr’o treći dan. — Hajde, ne budali.Znam i ja za taj slučaj iz novina, ali on se desio u Carigradu, gde su ostrige vadili između leševa pobijenih i u Zlatni Rog bačenih Jermena, a ove su ostrige jutros iz Ostende, sa svim sveže.Evo vidiš, iscedi u svaku pola limuna, odvoj' je viljuškom iz školjke pa posrči.Divan je ukus! — Hvala za taj ukus. — Dobro, onda ću ja pojesti i tvoje tuce, a ti međutim nastavi priču o mojim zlodjejanijama. — Naravno i za tebe važi ono burbonsko: après moi le déluge .Šta se tebe tiče što onaj narod, koji tebi plaća ove ostrige, često nema ni dovoljno proje da jede? — Batali deklamacije.Kazuj fakta. — Fakta?Zavađeni, slabi, nemoćni Namesnici.Usled toga jedna ministarska kriza za drugom, i to ne onakve kakve su bile pod tobom, koje su rešavane za 24 časa, nego krize koje traju nedeljama.Te večne krize upropašćuju celu državnu mašinu.Dok one traju svi državni činovnici prestaju raditi svoj posao, samo čitaju novine i gledaju ko će postati njihov ministar pa da se prema tome upravljaju.Kako zbog toga i policija ne radi, to se zločinstva umnožavaju.Pod tobom smo imali kriminalitet kakav je običan i u drugim državama.Za tri godine cifra zločinstva učetvorostručila se.Šta se čudiš ?Pod tobom su gazde i ugledni ljudi bili kmetovi, i policija je mogla da se bavi samo čuvanjem reda i izvršenjem sudskih presuda.Danas su beskućnici i bivši robijaši kmetovi i predsednici opština, a policija tera partizansku politiku.Znam jednu belu vranu među okružnim načelnicima.On je jadnik modar i ostao je u državnoj službi pod crvenima jedino blagodareći zauzimanju prvog namesnika.Kad i u njegovom okrugu učestaše opasne krađe i ubijstva, on se digne sam na lice mesta da sobom vodi istragu.Tragovi zločinstva odvedoše ga pravo u kmetovske kuće, i to molićemo kmetova, koji su ujedno članovi parlamenta...On je odmah dao ostavku i sada je advokat u prestonici.Hoćeš još fakata ? U tom trenutku ugleda Emilijan jednog velikog gospodina, koji se razgovarao sa g. ogrličarom, pa odmah reče Laziću. — Onaj gospodin što sad razgovara s Maitre d’hôtel-om, to je bivši kralj Mavritanski.Čini mi se on će k našem stolu.Ja ću te njemu predstaviti! — Nemoj molim te.Ostali pensionisani Kraljevi hič me se ne tiču.Meni je dosta ovaj naš ! Emilijan se nasmeja, ustade, baci salvetu na svoju stolicu i ode na susret svom kolegi. — Zdravo! — A, ti si?Dobar dan!Kako si? — Svakojako.A kakav ti je ono tip, s kojim doručkuješ? — Ono je jedan od mojih bivših Ministara! — Čuvaj se tih ljudi, nemoj više ni jednoga da primaš.Svi oni crkavaju za tim da nam opet nataknu jaram na vrat, samo za to da oni opet postanu aktivni Ministri.Oni jedan put mene prevariše te potroših grdne pare i opremih čitavu ekspediciju, pa pođem s njima da na novo osvojim moju kraljevinu. — Srećom si usput naišao na jednu tvoju prijateljicu pa si njoj za ljubav odložio tvoje putovanje za jednu noć. Mavritanija škripnu zubima. — Jest, a kad sam sutra dan stigao na granicu, policija je već bila izveštena.Ona beštija beše me izdala, i tako mene zaustaviše na granici, a moju ekspediciju, koja beše otplovila morem dočeka mavritanska vojska i svu mi je uništi, a meni osta samo šteta i sramota.Zato ti kažem: čuvaj se tvojih bivših ministara. — Hvala ti na savetu, ali samnom je sasvim drugačiji slučaj.U mojoj zemnji nije još proglašena republika, nego je moj sin na kraljevskom prestolu.Valjda neću ja dizati bunu protivu mog jedinca? — Jes, Boga mi — nasmeja se Mavritanija — ja sam to sa svim zaboravio.Ti si se pametnije od sviju nas izvukao.Da, šta ono htedoh reći?Jes, znam.Jesi li čuo šta se desilo našem bratu od Ilirije? — Ni reči. — E, to moram da ti pričam.Ti znaš da se on zagledao u onu malu kasapku, što drži dućan na ćošku ulice Mira?Mi smo mu se smejali, ali on nije mario za to. nego je nastavio opsadu, dok mu se ta svinjska šnicla nije predala, i on ju je sinoć odveo u zasebnu sobu kod Pajara.Ali tek što su stigli, ugleda ti on kroz prozor njenog muža, koji sa najvećim nožem svoje kasapnice u ruci šeta po trotoaru...Uz to oštro pazi na sve izlaske iz restorana.Šta da se radi?Nema mu spasa; manj da beži preko krova.U toj nevolji imao je prvi kelner Pajarov jednu srećnu misao; baš u tom trenutku behu dva kolačarska šegrta doneli- punu korpu torata i drugih kolača, te ti moj Luji natera malu kasapku da se preruši u kolačarskog šegrta, metnu joj ispražnjenu korpu na glavu i tako ona sa drugim, pravim šegrtom, pod ruku, izađoše iz restorana, a krvožedni kasapin nije ni gledao za njima, jer je on čekao njegovu damu da izađe... Emilijan se stade smejati. — Čuješ, Silvanijo, hoćemo li noćas terati belu lalu? — Nemogu.Imam s Ilirijom partiju bakara. Valjda će posle nesreće u ljubavi imati sreće u kartama, jer je juče grdno gubio. - — E onda ću i ja doći tamo.Strašno uzbuđuje gledati vas dvojicu kad igrate-.To mi je milije gledati nego sve velike tragedije u velikom pozorištu!Dakle do viđenja! — Zdravo! Za vreme ovog razgovora, doktor koji nije ništa čuo, jeo je mirno u toliko pre, što je dotle samo govorio. Tek što je Emilijan opet seo na svoje mesto, g. ogrličar podnese im grdnu tepsiju od srebra, na kojoj beše pečen fazan, pa onda odmah odnese tu tepsiju. — Što se ovaj čovek ludi?Doneo nam bajagi pečenje, pa ga opet olnese? — Pokazao nam je da se uverimo da je taj fazan samo za nas pečen, da nam neće služiti ono što je preteklo od drugih gostiju, i pošto nas je o tome uverio, sad, kao što vidiš, pred nama seče pečenje u kriške, koje opet sastavlja tako da izgleda kao da je fazan još čitav. — Gluposti — gunđaše doktor. Dok se služilo pečenje, Emilijan upita. — Gde ono ostadosmo? — Ne sećam se.Ali da uzmemo tvoje danajske poklone narodu redom.Ti si poklonio sve tako zvane „slobode“ koje.su crveni tražili.Ja znam prefinjeni račun sa kojim si im ti dao sve slobode: bajagi da ih njihovim sopstvenim delima dovedeš do apsurduma, da se sami učine nemogućnim na vladi.Vrlo fino smišljeno.Pa jesi li zadovoljan sa dosadašnjim resultatima n. pr. neograničene slobode zbora i dogovora? — Ja sam sa tim resultatima izvanredno zadovoljan.Crveni su tu slobodu prigrabili samo za sebe.Kada su modri hteli da se koriste tom slobodom pa sazvaše svoj veliki zbor, crveni vlasnici napustiše sokačku rulju na njih koja ih je izlemala na mrtvo ime, koja je njihovim sveštenicima počupala bradu, koja ih je jahala po ulicama kao konje.Hajka na modre trajala je dva dana i jednu noć.Za celo to vreme nije mogao čovek videti nijednog od onih 800 prestoničkih žandara.Ti si mi sam u jednom tvom pismu opisao to stradanje modrih iz cele zemlje samo za to, što su i oni hteli da se koriste jednim zakonom, koji su crveni uzaptili samo za sebe. — Da.Ja sam mojim očima gledao kad je sokačka rulja prestonice tukla tojagama jednog seoskog sveštenika, ja sam mojim očima gledao ministra unutrašnjih dela u bezprekornoj redengoti na mestu toga divljaštva, i mojim sam ušima slušao kako ministar lične bezbednosti moljaka rulju da prestane tući jednoga čoveka, pa još kako moljaka „Dosta, braćo, dosta je bilo!“ Ali sokačka rulja beše laznula ljudske krvi, beše se uverila da ni za kakvo zločinstvo neće biti kažnjena, pa je stala da napada i na kuće modrih, pa napade i na g. Mitića, i tek kada je ovaj u legitimnoj odbrani svoje porodice i svoga doma stao da puca u rulju, i kad je u samoodbrani ubio jednog čoveka, tek onda se pojavila policija sa svojim žandarima, ali ne da rasteruje rulju ili da hvata i hapsi napadače na privatnu svojinu, nego da uhapsi napadnutoga.I Mitić beše jedini koji je tom prilikom uhapšen, pa posle, kad se rulja zadovoljila, pušten da beži u inostranstvo. — Kako mu je sad? — Hvala na pitanju.Živi kao begunac sa svojom porodicom u tuđini i blagosilja dobročinstva crvenog Ustava. — A ja zamišljam samo sa kolikim će zadovoljstvom baš taj Mitić posle svega toga raditi na tome da se Crveni za navek sruše.A on nije sam.Ima ih već mnogo koje su Crveni tako zadužili da jedva čekaju da im se oduže.Jer, tačno kako sam ja računao, crveni se nisu zadovoljili sa tim siledžilucima.Ostrviše se.Ono što se desilo u prestonici, beše samo predigra.U unutrašnjosti su otišli dalje.Počeli su da udaraju na muke svoje političke protivnike.Stali su da ih potkivaju konjskim pločama, uterujući gvozdene klince u žive tabane, ili su ih bacali žive u vrelu džibru da se u njoj kuvaju.Pojedine bivše članove parlamenta izvlačili su iz kavane pa su ih streljali.Ja imam tačne podatke za 400 političkih ubistava.Hiljadu porodica palo je u najveću bedu zbog ovih crvenjačkih bahanalija.E sad reci mi zar ti misliš da takvo stanje neće izazvati reakciju?Crveni su napravili u celoj zemlji takvu anarhiju, da će sam narod, ako ne kroz koju koju nedelju, a ono za celo do punoljetstva moga sina, sav ustati da se spase crvene napasti.Dok dođe vreme da moj sin uzme državne dizgine u svoje ruke, narod će oberučke tražiti prosvećeni despotizam, i moj će sin postati veliki Monarh, i ti ćeš morati priznati da sam ja tačno računao kad sam dao ovaj ustav i kada sam se povukao ! - — Jesi li gotov sa tvojim razlozima? — Jesam. — E, onda čuj još jedino što imam da ti kažem.Narodi su kao i roditelji.Najmilija su im ona njihova deca koja su najgora.Kad ova deca-izrodi vređaju najbliže rođake pa i same roditelje, kad svojim postupcima uvale u nesreću celu porodicu, kada svoje roditelje dovedu do prosjačkog štapa, roditelji uvek nađu razloga da izvine svoje ljubimce, i oni ih uvek više vole nego svoju dobru decu, naročito za to „što oni, jadnici nisu imali sreće da postanu ugledni ljudi kao ostala njihova braća ili sestre“.Takvu majmunsku ljubav ima i naš narod prema svojim crvenjacima.Mogu oni još toliko nesreće navaliti na našu zemlju, narod će njih ipak uvek više voleti nego sve nas bele i modre.Ti si jedini bio u stanju da razdrobiš tu kobnu partiju do u njene najsitnije molekile, i da zemlju spaseš od te političke čume.Ali ti si našao da je lepše živeti pariskim životom.Varaš se, Gospodaru, tvoj je račun bio vrlo pogrešan, i dao bi Bog da se moje proroštvo ne ispuni, ali ja se bojim da si ti tvojom abdikacijom spremio tragičan svršetak celoj tvojoj dinastija: — Nema — reče Emilijan, dok su sluge sipale šampanjca u pompejanske čaše — na celome svetu nezahvalnijega posla, nego biti prorok u politici, jer baš na tome polju često presuđuju imponderabilija.I ako neću odricati da sam imao i ličnih razloga da se odrečem prestola — i ako dakle neću odricati samožive motive, opet mogu sa čistom savešću reći da sam abdicirao poglavito u interesu dinastije i države.Neće proći ni godina dana, pa ćeš mi i ti kazati da sam imao pravo.A sada da mahnem ovaj gorak razgovor.Dede da se kucnemo u zdravlje tvojih na domu. Doktor se kucnu i reče. — Neka Bog čuva našega mladog Kralja! — I neka mu da takvih prijatelja kao što si ti meni! Taj bajagi „doručak“ nikako da se svrši.Lazić nije više hteo ništa da okusi, i odgurnu svoju stolicu od stola, zapali jednu cigaretu, pa stade posmatrati vrlo elegantnu publiku u dvorani koja se neprestano obnavljala.Osobito mu pade u oči vrlo dostojanstveno držanje nekolicine lepih žena, koje ulazeći predavahu svojim livreisanim slugama svoje mantlete i svoje „boa“ da ih odnesu u njihove ekipaže, a one ulažahu u razne zasebne sobe. — Je li — upita doktor svoga starog Gospodara — zar ovde i dame iz velike aristokratije dolaze u kavane na ručak? — Retko kad i to posle pozorišta, kad se dese u veselom društvu. — Pa koje su onda ove dostojanstvene dame što pored nas prolaze i koje tebe tako ljubazno pozdravljaju ? — Ove?To su breskve Aleksandra Dime mlađeg.One izgledaju kao i one breskve koje koštaju pet franaka komad, ali se mogu kupiti mnogo jevtinije, jer svaka ima po neku sakrivenu pegu. — Idi molim te!Zar tako izgledaju one iz polusveta A ja bih se zakleo da su to sve same kneginje i herceginje! Emilijan se grohotom nasmeja. — Posle podne, na trkalištu, videćeš nekoliko dama iz polusveta, pa čak i iz trećine sveta, za koje ćeš misliti da su prave kraljice.Ali ako si prijatelj zdrave voćke, eto i jedne breskve, na kojoj nema nikakve pege, a koja je vrlo jevtina. Ogrličar beše im podneo nekakvu veliku kutiju, u kojoj svaka breskva beše uvijena u snežno beo pamuk, kao što uvijaju pre vremena rođenu decu! — Pa inače ne bi u početku proleća mogli imati bresaka.Ove su lanjske, a ukus im je kao da su sada uzabrane. Posle voća poslužiše keceljaši čitavom baterijom raznih likera. — Čeri brendi — reče Emilijan. — Hvala, ne pijem rakiju. — Koješta, to nije rakija, nego sok od višanja — reče Emil pa mu nasu jednu čašicu - To je najbolji digestivum posle ručka! - Lazić srknu malo pa reče. — Dobar ukus; ali je ipak ljuta rakija, a misliti da alkohol pomaže varenje, to je gola predrasuda. Emilijan pogleda na časovnik pa reče. — Ako hoćemo da stignemo na trkalište pre nego što počnu trke, valja da pođemo. — Jedva čekam da izađemo na čist vazduh. — Ako je po volji da platimo! — reče Emil. Ogrličar mu donese račun na jednom tanjiru. Emilijan samo pogleda u račun, izvuče iz džepa jenu gužvu banaka, odvoji iz te gužve jednu veliku banku i baci je na tanjir. — Kako bi bilo — upita doktor — da posle ručka malo hodamo? — Ah, salernitanska škola?Ne može prijatelju.Gospodstvo zahteva da se kroz varoš vozimo.Ali u polju, na trkalištu moćićeš hodati i stajati koliko te volja! Ogrličar donese naplaćen račun sa kusurom u kome beše nekoliko većih i manjih banknota i nekoliko zlatnika i srebrnika.Emil uze s računa samo banke i strpa ih džep od pantalona, pa ustade. Ona tri lorda pokloniše se duboko pred onom Kraljevskom napojnicom koja ostade u tanjiru, — Ao moj brate — pomisli doktor za se — od takvih napojnica mogle bi živeti čitave porodice činovničke! Kad je ogrličar doneo šešire on upita najpokornije: — Želi li monsenjer da pogleda u najnovije Havasove depeše, koje su baš sad donesene? — E, zar su već došle?Dajte da vidim. Kad je pročitao najnovije telegrame, Emilijan samo dodirnu svoj šešir pred presamićenim lordovima, pa izlazeći iz kavane reče doktoru. — Nećemo moći pravo na trkalište.Moramo najpre na drugu stranu. — Što? - — Jer sam baš sad pročitao da Kučuk-Said paša ima najviše izgleda da postane Veliki Vezir u Stambolu. — Pa šta se to nas tiče? — Mene se tiče. — Onda ćeš sigurno zbog toga u tursko poslanstvo ? — Jok — nasmeja se Emil i pope se u svoj landauer koji ih je čekao, a kad i Đoka sede pored njega, on samo reče svom jegeru, koji jednom rukom držaše svoj trorogi šešir s perjanicom, a drugom držaše vrata od kola: — Pred berzu! Kolska vrata na kojima beše kraljevski grb Silvanije zaklopiše se, jeger skoči do kočijaša, i kola se krenuše ali lagano, jer bulvar beše zajažen kolima.Na prvom raskršću, pred velikom operom, jedan žandar na konju samo podiže u vis svoju desnu ruku.Sva kola stadoše.Zajažena struja pešaka jurnu sad da pređe s jednog trotoara na drugi. — Evo ti — reče Emilijan — još jednog razloga, za što u ovo doba dana ne možemo ići peške po varoši.Morali bi na svakom raskršću čekati dok nam žandari ne stvore mogućnost za prelaz! — Kolika je grdna širina ove ulice, pa opet se sva crni i gamiže kao kakav mravinjak ! — Sve su velike ulice pune, i to nije čudo, jer u ovoj jednoj varoši stanuje toliko miliona ljudi koliko ih ima u celoj našoj kraljevini. Onaj konjički žandar dade opet znak.Pešaci se zaustaviše na trotoarima, a kola se krenuše. Landauer odmah okrete levo, najpre u ulicu Mira, pa onda ulicom Četvrtog Septembra, gde se već moglo kasati. Doktor upita kakav je ono grčki hram sa stubovima i frontonima, koji se video na dnu ulice koja je za ime dobila datum poslednje revolucije. — Ono je pariska berza. — A što ćemo mi tamo ? — Treba jedan put da vidiš kako izgleda razbojnička pećina u XIX veku, a ja moram pokukušati da iz ministarske krize u Konstantinovom gradu izvučem što veću korist. — Idi molim te.Svi koji igraju na berzi za celo su pročitali Havasove depeše tako isto kao što si ih ti pročitao? — To je mogućno, ali među njima vrlo ih je malo koji znaju ko je Kučuk-Said, i kako će njegovo naimenovanje za velikog Vezira podejstvovati na londonskoj berzi, a ja to znam, a to valja eksploatisati! Lazić se samo prekrsti pa ne reče više ništa. Pred ogromnim mermernim stepenicama, kojima se sa sviju strana penjalo u uzvišeni hram Boga Mamona, zaustavi se njihov landauer. Gospoda siđoše s kola i stadoše se peti uz široke stepenice, na kojima se videše mnogi ljudi.Neki su neprekidno trčali uz i niz stepenice, drugi zastajkuju na svakom stupnju pa nešto računaju; treći stoje u raskorak pa zadovoljno gledaju onaj svet što gamiže pod njima.U hodnicima između stubova Lazić ugleda nekoliko siromašno obučenih ljudi i žena, kojima se na ispijenim obrazima i teško zabrinutom licu moglo pročitati da su malo čas ili baš sad izgubili i svoju poslednju nadu.Iznutra iz hrama čula se sad užasna dreka i piska najrazličnijih uzbuđenih glasova. — Monsenjer zapoveda ? — upita jedan uniformisani činovnik s kepijem u ruci. — Želeli bismo da s galerije posmatramo dvoranu. — Biće mi čast da Monsenjeru pokažem put — reče činovnik pa im je otvarao put sve dok se ne popeše na galeriju i dok im nije našao dva dobra sedišta na ivici galerije. Dr. Lazić pogleda sa svoga mesta dole u dvoranu.Ova beše prilično velika.U njenoj sredini beše jedno četvrtasto, malo uzvišeno, gvozdenom rešetkom odvojeno mesto.Oko te ograde talasa se svetina u pravim morskim talasima koji udaraju u onu gvozdenu ogradu pa se onda odbiju.Prava plima i oseka.I svaki čovek u tome haosu vikao je iz petinih žila po jednu reč, po jednu cifru, i sve te reči, i sve te cifre slivahu se u jednu strašnu dreku i rikanje, iz koga se ništa nije moglo razumeti, — Da mi nisi kazao — reče doktor — da je ovo berza, ja bih mislio da si me doveo u ludnicu, u odeljenje za besomučne.Šta viču ti ljudi tako sumanuto ? — Ime i cenu robe koju prodaju ili kupuju. — Dobro, ali u tome haosu od dreke niko ne može ni jednu reč razumeti ? — Ljudi se naviknu pa vrlo dobro razumeju šta im treba. — Ama što su im lica onako očajna, kao da se ne tiče trgovine nego života i smrti ? — Za mnoge doista od one dreke zavisi život ili smrt.Tu se milioni dobijaju i gube.Ti si jedan put rekao da je politika najstrašniji oblik borbe za opstanak.Ovde možeš videti najzverskiji oblik te borbe. U tom trenutku odvoji se iz onog klupčeta ljudi jedan pristojno obučen čovek pa stade da briše znoj s čela gledajući u vis.Kad je na galeriji ugledao Emilijana, on odmah napravi vrlo pokorno lice i stade da ga pozdravlja klanjajući se duboko. Emilijan mu dade znak da dođe gore i on odmah jurnu na galeriju. — Ko je taj čovek ? — pita doktor. — Kulisije. — Je l’ to ime ili zanat? — To znači agenat za berzanske poslove ! U to stiže taj kulisije. — Dobar dan Monsenjeru ! — Dobar dan, dragi moj.Kako stoje Orijentalci i njihove železnice ? — Mlitavo, Monsenjeru !Ponuda je srazmerno velika a tražnja skoro nikakva. — Kupite za mene hiljadu komada od jednih i toliko isto od drugih.Kako stoje danas ? Kulisije izvadi jedan blok artije iz džepa, reče neke cifre, izvadi svoju pisaljku da beleži. — Cena mi se dopada.Kupite po hiljadu komada.Kada dobijete moju malu plavu depešu prodajte sve, pa mi donesite diferenciju. — Razumem Monsenjeru ! Agenat zapisa naredbu, strča u dvoranu, progura se kroz onu svetinu do gvozdene ograde, stade da viče i gestikulira kao da je pobesneo. — Je s’ čuo — reče Lazić, — hajdemo ako nećeš da mi se ovde smuči. — Samo još malo — reče Emil, koji je svog agenta posmatrao dok ovaj ne javi nešto gore nekakvim znakom. — Tako.Sad on ima dve hiljade akcija. — Od kud ?Ta on nema ni jednu u rukama! — Ne treba ni da ih uzima u ruke, — smejao se Emil. — Te hiljade akcija nećemo ni ja ni on ni videti, a kamo li uzeti u ruke da ih prebrojimo. — Mi ćemo ih prodati i ne videvši ih, čim Kučuk Said postane Veliki Vezir, i samo onu sumu koliko bude iznosila razlika između kupovne i prodajne cene, dobiću ja u ruke, i brojaću gotove pare.Sad hajdemo ! Kad su opet bili u kolima, upitaće doktor: — Koliko misliš da ćeš dobiti na toj berzanskoj operaciji? — Između pedeset i sto hiljada franaka. — I ko će taj novac izgubiti? — Glupaci koji bez potrebnog znanja igraju na berzi. — I siromašni ljudi? — Mogućno. — Phi, ružna stvar... — Šta ćeš?Tako je u životu.Najnovija nauka dokazuje da i životinje imaju dušu.Pa koliko se hiljada životinja dnevno zakolje da bi ljudi imali što jesti.U prirodi nema sentimentalnosti. — To je sasvim druga stvar.Na berzi se pljačka masa siromašaka samo za to da bi nekoliko besnih ljudi moglo živeti sa bezobraznim luksuzom. — Pre svega siromašak nema nikakvih orijentalnih akcija da ih prodaje na berzi, nego su to mahom imućni građani koji kockanjem na berzi hoće brzo da se obogate, koji dakle namerno pljačkaju svoje bližnje.Pa onda vrlo je relativan i sam pojam luksuza.Za tebe je dobra knjiga potrebna kao parče hleba, a za onoga koji ne zna čitati, knjiga je neoprostiv luksuz. — Vidim ja da ću pod starost morati da se upišem u novu partiju Miloša Milutinovića. — Istina, kako ide Milošu ?Ima li njegov list mnogo pretplatnika ? — To ne znam, ali znam da se njegov list mnogo čita i da se njegove ideje brzo šire.U prestonici i u nekim okružnim varošima izveo je radničku „organizaciju“ sa svim po vojnički sa disciplinom jačom nego što je sad i u samoj vojsci.Svaka ulica ima svog socijalistu — kaplara, dve tri ulice imaju zajedničkog vodnika, svaki varoški kvart ima svog četovođu.Kad Miloš hoće da sazove javni zbor svojih ljudi on samo namigne „starešinama“.U svima ulicama samo što njegovi kaplari viknu ugovorenu lozinku, odmah svi radnici, sve sluge i sluškinje napuštaju svoj posao i jurnu na ulicu.Kaplari odvedu svoje ljude vodnicima, ovi povedu svoje na četna zborišta, četni komandiri koncentrišu se na velikim pijacama ili u parkovima, gde se formira socijalistički bataljon, u desetnim vrstama, pa onda sa krvavo-crvenom zastavom maširaju glavnim ulicama na mesto određeno za miting.Posmatrao sam ih na tome maršu.Na jedan mig komandanta viknu svi četnici i vodnici ono što on hoće, i hiljadu grla vikne tu istu reč.Kroz čaršiju viču „dole sa tuđim krpama“ pred upravom grada viču „dole s policijom“ pred crkvom viču „živeo zdrav razum“ a pred Kraljevskim dvorom viču „Dole s kraljem!Živela socijalna revolucija!“ — I vlada ništa ne preduzima protivu toga? — Šta će da preduzima ?To je sloboda zbora i dogovora za koju su se ti ljudi toliko borili. Njihova kola behu međutim stigla na zvezdanu pijacu.Scena koju je doktor sada video, učini da on prekide svoju priču o socijalistima.Celom širinom one grdne ulice što vodi trijumfalnoj kapiji gamiže hiljadama pešaka, konjanika, fijakera, gospodskih ekipaža, omnibusa, lovačkih kola, kebova, otomobila, karuca sa četiri konja, kočija, tarnica, seljačkih kola, zatvorenih kupea, otvorenih viktorija i t. d., a na trotoarima desno i levo, u onoj gunguli već opasnoj za život, videla su se i dečija kolica s odojčadima u njima, koja roditelji guraju. — Ta to je prava seoba naroda ? — uzviknu doktor. — Nije, to je obična šetnja parizlija posle podne.Sem parižana tu su i hiljade stranaca koji svaki dan, iz celoga sveta stižu u Pariz „da se provedu“. — A ja sam mislio to je danas vanredno zbog trka ? — Jok.Ovim putem voze se na trkalište samo „gornjih deset hiljada“.One stotine hiljada mase narodne, koje ćeš videti na trkalištu voze se podzemnim i nadzemnim železnicama. — Pa dobro, ko onda radi u ovom ljudskom mravinjaku, kad stotine hiljada ljudi ima vremena i novaca da se ovako provodi ? — Rade milioni, radi roblje, kao što je radilo i u starim Atinama i u starom Rimu, da bi nekoliko hiljada ljudi moglo udobno živeti i misliti na nauku i umetnost. — Ama takva podela rada i uživanja može dovesti do jedne revolucije mnogo strašnije od one koja je bila pri kraju XVIII. veka. — Može. — Ama ta će revolucija uništiti celu današnju kulturu ? — Ne mari ništa.Varvari su uništili i staru asirsku, i misirsku, i grčku i rimsku kulturu, pa su ljudi uvek počinjali novu kulturu, i svagda su još dalje doterali — reče Emilijan pozdravljajući i otpozdravljajući mnoge poznanike u zajaženim kolima koja jedva odmicahu. Doktor progunđa za sebe „moram se, nije vajde, malo bliže pozabaviti socijalnim pitanjem ali Emilijan je čuo i to gunđanje pa mu reče. — I nigde na svetu nećeš naći toliko srestava za proučavanje toga pitanja, kao što ćeš ih naći baš ovde.U javnim bibliotekama naćićeš ne samo velika dela nego čak i najmanje brošure na najneznatnijim jezicima.Na javnim zborovima, u dnevnim listovima, na univerzitetu, u pozorištima, u parlamentu svuda se diskutuje o tome pitanju, a već javni i privatan život u Parizu daje po sebi najbogatiju građu za takvo proučavanje. — Šteta što nemam dovoljno vremena za to. — Napraviću ti plan, po kome ćeš za relativno kratko vreme poznati Pariz naučnika i nauke.Ja to čak i moram, jer kako te znam, tebi će se brzo dosaditi društveni život, koji hoću prvo da ti pokažem. U tome trenutku mogao je njihov landauer da krene bržim tempom i on brzo prođe pored jednog otrcanog fijakera u kome seđahu dvoje mladi.Čovek, i ako beše u civilu, beše očevidno vojnik na odsustvu, tako je bar izgledao.Njegova mlada žena beša vrlo lepa, ali po odelu moglo se poznati da je „iz provincije“ da nije parižanka. — Mlada i mladoženja iz vnutrenosti na svadbenom putovanju ! — reče Emilijan doktoru, ali tek što je jedan put pogledao na njih, on se brzo okrete doktoru. — Ama da nije ono major Zdravković? Doktor pogleda pa reče. — Jeste, on je, Milutinovićev zet sa svojom mladom. I odista to behu oni.Major kad poznade starog Gospodara ustade u kolima, da ga stojeći pozdravi, a njegova žena, radosno iznenađena pozdravnjaše klanjajući se duboko. Emilijan je morao da se obrne u svojim kolima samo da ih prijateljskim mahanjem ruke otpozdravi pre nego što ih izgubi iz vida. — Vidiš molim te!Baš svaki čas ima po nekoga od naših zemljaka u Parizu. — Čudo je samo da je Zdravković svoje svadbeno putovanje upotrebio na to da svoju čednu mladu dovede u ovu Sodomu i Gomoru ! — To mi nije čudo, on hoće svojoj mladi da pokaže parče sveta.Ali se čudim što su se tek sad uzeli, jer oni su hteli da se uzmu još pre moje abdikacije ? — A što se čudiš kad znaš da si ti tvojim pakostima prema starom Milutinoviću osujetio onda tu svadbu.Docnije je nastala godina dana žalosti za majkom Milutinovićevom, a posle on nije hteo da mu da svoju ćerku dok joj od namesničke plate nije uštedio toliki miraz da i ona ima toliko prihoda, koliko isnosi njegova plata.Znaš, čiča je dobro osetio blagodeti vladalačke milosti i nemilosti, pa je hteo najpre da osigura svoje dete od sirotovanja. Kroz buljonsku šumu projuriše najjačim kasom, pa onda kroz jedno selo do onog velikog polja, na kome beše trkalište.Ovo je bilo obeleženo visokim motkama i zastavama, a cela ogromna poljana izvan trkačke staze, beše pritisnuta nepreglednom masom sveta.Sa strane sela behu podignute tribine sa mnogim ložama i mnognm zabeleženim sedištima i galerijama za stajanje, i sva mesta behu već zauzeta najelegantnijom publikom.Ovde onde još po koja loža prazna, jer njeni zakupci još ne behu stigli.U velikoj predsedničkoj loži beše već nekoliko gospode i dama „sa dvora“ onog kožara, koji sad beše predsednik republike.Spram predsedničke lože, s one strane trkačke staze beše jedan stub, od koga su trkači imali da pođu.Na tome stubu podizani su u vis brojevi kojima se javljao rezultat pojedinih trka.Pored stuba beša podignut dosta uzvišen, sa sviju strana ograđen podijum, na kome se nalažahu sudije i upravnici trka, koji nešto živo debatovahu, mlatajući rukama. Iza leve ograde trkačke staze talasalo se čitavo more ljudi.Njihovi glasovi stopljeni u jedno grmeli su kao kad more udara u bregove.To beše narod novog Vavilona... Kad se Landauer Emilov zaustavio pred malim restoranom iza velikih tribina, njegov jeger skoči s kola, otvori vrata od kola pa odmah odjuri jednoj od kasa, na kojima se prodavahu ulaznice, donese dve, pa ih sa gajtanima, koji su visili na svakoj ulaznici, veza za jedno dugme na kaputu svoga gospodara i njegovog gosta. — A zar nećete predati ulaznice kad uđemo? — pita palančanin. — Nećemo.Moramo ih celo vreme držati na prsima, jer samo tako možemo ići kuda god hoćemo. I Emil pođe napred, a Đoka za njim i prođoše kroz restoraciju u kojoj videše nekoliko dama gde jedu sladoled i nekoliko gospode gde piju pivo. Đoki beše za čudo kad je na onako džinovskom skupu ljudi video sve sale u restoraciji gotovo prazne.Ali tek što izađoše iz te kuće pred trkačku stazu, Emil mu pokaza pred velikim tribinama bezbroj stolova restoracionskih, a širokim pokretom ruke pokaza mu bezbroj vašarskih triša i prčvarnica, spremljenih za „narod“.U ostalom mnogi su poneli sobom potrebnu zairu i piće, i na svima kolima, i na zelenoj travi mogli su se videti mnogi veseli „piknici“. Ali Đoka nije imao kade da se zadrži na tome što je gledao, jer je njegov čičerone prilično hitno prolazio između restoracionskih stolova, pružajući ovde jednoj dami ruku, kazujući nešto desno, klimajući glavom nekom levo, dok nije proveo svoga gosta do sedlarišta, gde su merili mršave i šareno obučene džokeje, kazujući glasno koliko je koji kila težak. — To je smešna težina za odrasnog ! — Oni su ne samo bezobrazno mršavi, nego pred trke naročito poste, samo da budu lakši! — To se vidi.Na tim jadnicima ne samo da nema više ni drama sala, nego nema čak ni potkožnog kletačnog tkanja.Sama koža i kosti ! Jedan mali džokej sa matorim ali čisto izbrijanim licem, sa bluzom i kapom od svile u silvanskim bojama izađe pred Emilijana i skide svoju svilenu šepu. — Kako je Džone ? — Sve u redu Gospodaru. — Hoćemo li danas dobiti drugu nagradu ? — Prvu Gospodaru. — Oho !Vi zaboravljate da i Hanibal grofa od Sentkroa danas trči. — Ne zaboravljam ništa Gospodaru. —Pokažite nam Ljubicu. Džokej pođe napred, a njih dvojica za njim dok ne dođoše u jednu veliku ogradu u kojoj sejizi provodahu desetinu konja. Sejiz koji je vodio „Ljubicu“ izađe im na susret, — Divna li je! — morao je čak i Đoka da uzvikne i ako se ni malo nije razumevao u konjima. Emilijan potapša rukom kobilin ponosito povijen tanak vrat, pomilova je po maloj glavi sa krupnim očima, pa preko njenih širokih grudi do žilavih fino skrojenih prednjih nogu, pri čemu je naročito opipao skočne i kolenske zglavke.Za tim se ispravi, promeri kritičkim okom i ostale konje, sa kojima će njegova „Ljubica“ imati da se utrkuje, pa se onda okrete svom džokeju i reče: — Nije mogućno da danas pobedimo !... — Ja sam u to siguran Gospodaru. — U toliko bolje.Ko jaši „Hanibala?“ — Džems. — Vi nemate nikahvih ?... — Ao, ne Gospodaru! — Dobro, onda vam želim sreću Džone! — Hvala Gospodaru! — Hodi Đoko ! Doktor nije ni slutio da će danas da trči i jedan konj njegovog bivšeg Kralja.Za to je začuđen prisustvovao poslednjoj sceni, a kad pođoše dalje upita: — Zar ti držiš i štalu za konje trkače? — To se po sebi razume. — To mora da košta užasnih para ? — Košta, ali i donosi mnogo, ako čovek razume taj posao. Pred njima beše jedna grupa gospođa i gospode u živom razgovoru.Gospoda behu u dugačkim zakopčanim surim kaputima, sa surim cilindrima na glavi.Svaki je bio zakićen po jednim velikim cvetom u prvoj levoj dugmetskoj rupici od kaputa, i svaki je o dugačkim kajišima preko ramena nosio kožnu futrolu za dogled, a nogavice od pantalona posuvraćene za dva prsta.Pod miškom je imao svaki po jedan debeo štap, čitave čobanske tojage, samo okovane zlatnim i srebrnim šarama.U rukama držahu naštampan program trka, a koji je čitao taj je uglavio po jedno četvrtasto ili okruglo staklo u jedno oko.Sanćim bez tog monokla ne vide slova.Što se tiče gospođa u toj grupi neke behu mlađe, neke starije, neke više a druge manje lepe, ali sve bez razlike behu obučene po poslednjoj, najnovijoj modi, koja je toga dana prvi put iznošena na ugled.Te haljine behu od vrlo skupih tkanina, ali tako uske, tako priljubljene uza snagu, da su se svi oblici pretilih grudi, vitkih strukova, snažnih bedara i butina ne samo mogli slutiti, nego baš dobro razgledati.Na bogatim, visoko natovarenim frizurama imale su ogromne šešire najrazličnijih oblika sa Nojevim perjem, koje im je padalo po plećima ili se na vetriću lepršalo.Na ružičastim ušima, na labudovskim vratovima, na vitkim ručnim zglavkovima sijali su se i blistali dragoceni adiđari.Ako je drago kamenje u njima bilo pravo drago kamenje, onda su te gospođe u samome nakitu imale na sebi velika imanja.Svaka od njih držala je u levoj ruci razapet svileni štit od sunca drekavačkih cvetova, ali svaka onog cveta koji najbolje pristaje njenom licu.U desnoj ruci gotovo svaka je držala dugačke drške od fildiša i na njima zlatom uokvirene naočari, na koje su te dame razgledale publiku po ložama, jer one su, makar bile i daljnovide, od gospostva kratkovide, a posle i debeli zlatni lanac, koji im je nekoliko puta obavijen oko struka, i o kome visi taj „face à mains“ na koji gledaju svet, vrlo ih lepo kiti, a to je glavno. — Ta grupa dama i gospode sigurno pripada najvišoj vlasteli ? — upita naš palančanin. — To ? - nasmeja se Emilijan. — To su plutokrati; bogati bankari, koji su svoje plemićske titule kupili za gotove pare od svetog oca Pape, jedinog Suverena bez države, koji otuda vuče znatne prihode za svoju državu u onih 800 soba u Vatikanu.Među njima ima i po koji bogati Snob iz preko mora.A one gospođe ?To su ljubaznice koje izdržavaju ti bogati sarafi. Sad baš oba prijatelja naiđoše pored te grupe.Novčani baroni u toj grupi skidoše svoje cilindere pred biv.Kraljem i Đoka je odmah dobio priliku da posmatra neobičnu zbirku ćelavaca.Dame odmah upreše sve svoje lornjete u tog interesantnog „Kralja u penziji“ o kome su toliko slušale, ali još nemađahu sreću da mu budu predstavljene.Ali jedna od njih imala je ranije tu sreću, i da bi to pokazala svojim zavidljivim drugaricama, ona se pred njim tako duboko pokloni, kao da nije na trkalištu nego na svečanoj igranci u Tiljerijama za vreme carstva, ona napravi tako veliko čučanje, da u mal nije sela na travu. — Gle ! — reče Emilijan i pruži joj ruku. — Dobar dan Melanijo, kako je ?Danas vrlo dražesno izgledate! — Veličanstvo su vrlo milostivi ... — Hoćete biti mirna ?Kakvo vas Veličanstvo napalo ?Zar ste već zaboravili da ja iznošene titule tako isto ne nosim kao što ne nosim iznošene haljine ? — Oprostite mi, Monsenjeru, neću nikad više.Ali kao dokaz da mi je za ovaj put oprošteno, molim grofa od Brusnice makar samo za jedak mig, na kojega konja treba danas da metnem najveću sumu u kladionici ? — Gospođo, neutešan sam, što mi baš danas moja skromnost ne dopušta da vam savetujem! — Ah, to je meni dosta.Hvala Monsenjeru, hvala po hiljadu puta.Odmah trčim u kladionicu! — Onda ćemo zajedno, gospođo, jer i ja još nisam danas ni na jednog trkača ništa zapisao ! Emilijan okrete nazad, a njegov doktor i ona Dimina breskva za njim, dok stigoše u one daščare u kojima beše kladionica. Đoki se naježi koža kada je čuo kakve sume njegov biv. kralj „secuje“ na pojedine konje.I ona „dama“ kladila se u lude sume, ali kad je čula kakvu sumu Emilijan zapisuje na „Egmonta“ ona se čisto zapanji. — Za Boga, monsenjeru, pa to znači nasigurno izgubiti tako ogromnu sumu ?Niko od celoga sveta na trkalištu ne „secuje“ ni pet para na „Egmonta“! — Onda ceo svet greši, jer se povodi samo za izgledom.Na ovom tako malo uglednom „Egmontu“ mogu se danas zaraditi velike sume ! U tome trenutku začuo se kratak znak zvonom. — Džokeji već izlaze.Zbogom monsenjeru!Moram hitati da zauzmem moje mesto, da ne propustim predstavljanje trkača ! — U zdravlju. draga moja! — Tako.Hajdemo sad i mi, Đoko, u našu ložu! Ova beše prva loža na uglu prvoga ranga.Tek odatle mogao je doktor da pregleda celu onu svetinu.One mase sveta prosto ga savladaše i on samo uzviknu. — Hleba i cirkusa, to je što treba masama narodnim.Sve im je ostalo deveta briga.„Panem et circenses“ vikala je masa i pre dve hiljade godina u demokratskoj republici, pa tako je i danas, pa će verovatno tako biti i u socijalističkom i u komunističkom obliku ljudskoga društva. Emilijan je pozdravljao i odpozdravljao desno i levo svoje poznanike u ložama ali nije izgubio ni jednu reč iz gunđanja njegovog doktora, jer kad je svršio sa svojim zdravljenjem, i počeo da čisti maramom stakla u svom poljskom durbinu, on mu je ovako odgovorio: — Ti se ljutiš, što ljudi za poslednje dve hiljade godine nisu mnogo odmakli, ali nemaš pravo što se ljutiš.Milionima godina trebalo je da prođe dok je čovek naučio da stoji i da hoda kao dvonožac i da se ne služi za to i rukama.Milionima godina trebalo je da prođe dok se nekadašnji veliki rep na ljudskom telu, kojim su se naši daleki pretci vešali o grane od drveća na kojima su stanovali, dugom neupotrebom toliko smanjio, da se sveo na ono nekoliko koštica u trtici, te da više ne ličimo onako bezobrazno na naše kuzene majmune, kao što smo ličili pre kamenog doba.Proćiće još više miliona godina, dok ljudi današnjeg istorijskog doba postanu viša bića.Dotle moramo uzeti ljude onako kakvi su, sa njikovim jedinim idealom „hleba i uživanja“.Pa pošto će ovaj današnji cirkus odmah da počne, to ti savetujem da proučiš taj program trke koji leži na naslonu pred tobom.U njemu ćeš naći : Ime, godine i poreklo svakog konja, ime njegovoga gazde, ime džokeja koji ga jaše, i ceo red današnjih trka! Đoka pročita letimično taj program. Zvono opet zazvoni. Odmah provedoše kroz publiku prvu grupu trkača. Džokeji su ih jašili hodom od polazne tačke trka, od stuba, do na kraj tribina gledalačkih, pa ih onda vratiše do stuba gde se postrojiše u jednu vrstu. Na jedan znak rukovaoca trke zvono zazvoni, i svi džokeji jurnuše u jedan mah. Mase sveta, koje behu dotle raštrkane po poljani s druge strane trkačke staze jurnuše sada pregradama da bolje vide, a kome to nije pošlo za rukom, jurio je dalje pored barijera, samo da ne izgubi trkače iz vida. Publika na tribinama posmatrala je trku ispočetka samo na doglede, ali malo po malo ustajahu najpre ljudi pa onda i žene sa svojih sedišta da bolje vide, a kada ni to ne beše dosta, onda se svi penjahu na svoje stolice i sedišta. Što su se trkači bliže primicali pobedničkom stubu, to su gledaoci sve više klicali od prijatnog uzbuđenja, ili su dovikivali imena pojedinih džokeja da ih okuraže. Kad je prvi konj, za jednu konjsku glavu pre svog suparnika projurio pored pobednog stuba, puče urnebes ljudskih klicanja i pljesak ruku, a sada čestitahu pobediocu i oni koji su dotle badrili njihove suparnike, pa čak i oni koji su se kladili da će drugi konj pobediti.Svi gledaoci sa tribina jurnuše na niže, na zelenu travu, da šeću do naredne trke, a gospoda iz loža pođoše da posećuju poznate dame po ložama.Emilijan ode u ložu stare Herceginje. Doktor Đoka, ostavši sam, posmatra ono šarenilo sveta koje se pred njim talasa kao uzburkano more. Među mnogim nakinđurenim damama, pade mu jedna u oči, koja je bila tako uočljivo obučena, da je on odmah pomislio : to mora biti da je kakva glumica.Kad ju je bolje zagledao, učini mu se da ga ona pozdravlja.Nije smeo da odpozdravi, jer ona beše prilično daleko, pa se njen pozdrav mogao ticati nekoga drugog, u njegovoj blizini.Za to se stade osvrtati da vidi koga to ona dama pozdravlja ?Na to se ona grohotom nasmeja, saže se te pokupi onaj oblak haljina, repova, sukanja i podsukanja, progura se kroz onu svetinu, i sitnim koracima ustapka uza stube, pa gurnu u ložu. — Jeste l’ čuli, Prevashodstvo, Vi preterujete u ulozi mečke N° 3, koju ste onako nestašno uzeli na se ! — Ah, gospođica Zebra ! — viknu doktor. koji je sada tek poznade, pa ustade i pruži joj ruku. — Hoćete li mi napraviti zadovoljstvo da posedite malo kod mene ?Evo, izvolte, ovde.E sad molićemo, po čemu ja to preterujem u medvedstvu? — Pa, Bože moj, Vi vašu supružansku vernost terate čak do neučtivosti da ne odgovorite ni na pozdrav jedne dame — govori ona, a sve strelja na lornjon desno i levo. — Nije tako, gospođo, nego nisam ni slutiti mogao, da će sa ovoga neba zasejanog milijardama svetlih nebeskih tela, jedna zvezda prvog ranga zatreptati samo na mene.Za to sam se i osvrtao da vidim ko je taj srećni, za koga ta velika zvezda tako sjajno blista ? — Dakle me niste poznali ?A toliki muškarci su mi kazali da niko ne može zaboraviti moje lice, ko ga je samo jedan put video.Baš su lažovi! — Ne, gospođo, oni su vam kazali pravu istinu.Na žalost za mene, bili ste suviše daleko da bih vas mogao poznati.Pa onda, pravo da vam kažem, ja sam već u godinama kada čovek ne zagleda ispod svakog ženskog šešira.Često mi se sada desi da prođem pored najlepše žene, pa je i ne zagledam dok me moja baba ne mune u leđa i ne rekne: Pa pogledaj, bolan, kako je lepa! — Kome Vi to ?Zar meni ? — nasmeja se đavolja Španjolka, pokri lice lepezom pa ispod lepeze nasloni palac svoje raširene šake na vrh svoga nosa. — Znamo mi te svece.Eno, pogledajte onog debeljka sa belom hrizantemom u prvoj rupici od dugmeta na kaputu, koji ispod ruke vodi onu svakog poštovanja dostojnu damu.Za njega pričaju da je najprimerniji i najverniji muž u Parizu.To ceo svet veruje, a njegova žena najviše.Ali ja poznajem jednu mladu pitomicu našeg baletskoga kora, za koju je taj uvaženi suprug najmio vrlo koketan kvartir, i kojoj je on kupio čak kola i konje, a taj je gospodin mnogo stariji od Vas. — To je stvar ukusa, gospođo, na koji će se način kakav starac sramotiti, da mu se svi pametni ljudi smeju.Ja ne marim za taj njegov način.Svako doba života ima svoja zadovoljstva, i ja mislim da sam ih redom uživao, i da nikome i ničemu nisam ostao dužan.Prema tome ne treba mi ni da dokazujem da mi je u ovim godinama milija čaša dobrog starog vina, nego najmlađa Venus, jer dokle gutljaj dobrog vina pravi lek za starce, Venus je za njih sladak otrov koji brzo ubija ! — Jes, jes — smeje se Zebra kao luda — neće mačka sira! — Čak i mačka, koja je oblapornija od sviju životinja, ne jede ni sira više nego što joj treba, jer ni jedna životinja nije uradila ono što je čovek uradio, da od jela i pića napravi sport.Životinja time samo podmiruje nuždu.Samo civilizovan čovek jede, pije i ljubi mnogo, mnogo više nego što mu treba, i za to boluje deset puta više i umire deset puta brže. — Hu, doktore, ko će još i na trkalištu govoriti o bolesti i o smrti ?Čekajte, doveče, samo dok dođete iza naših kulisa, naučiće vas pameti moje drugarice ! — Ta pretnja, gospođo, za me je vrlo laskava, ali se bojim da je neću ni malo zaslužiti ! U tom se Emilijan vrati u svoju ložu i pozdravi se sa svojom malom prijateljicom. — To je vrlo ljubazno moja mila Ze... što si zabavljala mog zemljaka, dok sam ja bio da ukažem moje poštovanje uvaženoj starici.Zbilja, Đoko herceginja me je molila da joj te predstavim. — Drage volje. Gospođica Zebra ustade i reče: — Ja neću da smetam. - — Sedi ti mirno — reče Emil — jer ćemo mi tek posle druge trke ići Herceginji, a dotle učini nam zadovoljstvo da u našoj loži imamo najelegantniju i jednu od najlepših pariskinja.Gledaj kako nam zavide oni što prodaju zjala! — Meni se čini, Mi, ti mi se rugaš ? — Ne, srce, ja govorim istinu.Nisam ja kazao „najlepšu“ to bi bilo laskanje, nego sam kazao „jednu od najlepših“ a to je istina.Prirodno je da među milionima ovakve džinovske varoši ima još takvih lepotica kao što si ti, ali da si ti danas na celom trkalištu najelegantnije obučena, to mi je vrlo prijatno.Ko god te pogleda mora reći : baš je kraljevska pojava! Ovo je Španjolki bilo tako slatko da ga u mal nije pred svima onim stotinama hiljada gledalaca zagrlila, ali ju je Emilijan jednim pogledom naterao da sedi s mirom. Zvono opet zazvoni, publike nestade s one šetnice pred trkačkom stazom, nove trkače provedoše pored publike pa ih onda na drugi znak zvona pustiše u trk.Interesovanje publike, i njeno uzbuđenje pri kraju ove trke beše još veće nego za prvu. U živom razgovoru i mlataranju rukama pojuriše gledaoci sa tribine dole, a i g-đica Zebra odjuri, jer ona na pobediocu druge trke beše dobila nekoliko zlatnika. Emilijan i Đorđe odoše u ložu stare herceginje. — Dopustite mi, Herceginjo, da vam predstavim moga prijatelja doktora... — Prijatelji naših prijatelja i naši su prijatelji.Dobro nam došli dragi g. doktore ! — i starica mu pruži ruku. — Srećan sam, gospođo, što mogu da poljubim ruku velike patriotkinje, koja je držala mač, sa kojim je htela da ovu veliku i lepu zemlju oslobodi od ohlokratije ! — Na žalost, dragi gospodine, taj se mač slomio u mojoj ruci pre nego što sam njime mogla zamahnuti ! — nasmeja se herceginja, ali taj joj smeh nije išao od srca. — U velikim i teškim preduzećima dovoljno je i samo hteti velike stvari.Barsm se ja tešim latinskom izrekom in rebus arduis Magna voluisse sat est , jer sam i ja, i ako u mnogo manjim razmerama, bio iste sudbine.I ja sam ceo moj život poklonio jednom čoveku, jer sam verovao da će on biti veliki čovek, pa sam moj život proigrao ! — Kao što vidite — reče Emilijan — ja moram već da se čistim iz vaše lože Herceginjo.Ovaj čovek toliko me vole, da će me sada nacrtati što može crnje.Za to ja bežim da vidim šta rade moji konji ! — Do viđenja, Monsenjeru — reče Herceginja, rukova se sa Emilijanom, pa kad ovaj ode, ona privuče doktora da sedne pored nje, pa mu onda reče: — Verujte jednoj staroj ženi, dragi gospodine, da se sve mora oprostiti kad čovek uzme na se toliko truda, da sve razume. — Bog mi je svedok, Herceginjo, da nisam žalio truda samo da razumem kako može jedan vanredno darovit čovek, koji je mogao usrećiti jednu lepu državicu i jedan plemenit narod, kako takav čovek može, u mesto tako uzvišenog zadatka, pretpostaviti da na drugom kraju sveta usrećava jednu malu igračicu.Najzad sam razumeo, ali sama činjenica, boli me do dna duše! — Ja to možda bolje razumem nego iko drugi, za to vam kažem da ne treba da očajavate.Ja tačno posmatram Vašega Gospodara od kako među nama živi.U trenutku ljudske slabosti on je pao u jednu sudbonosnu pogrešku, ali on je dovoljno brzo uvideo, da sva ova zadovoljstva i uživanja, za kojima je on na prestolu priželjkivao, nisu u stanju da zadovolje njegovu dušu.I ja bi se morala veoma varati ako se on već sad nebi osećao vrlo nesretan što se tako razočarao, — Vi ga, gospođo Herceginjo, suviše blago sudite.Ja sam naročito za to ovamo došao da mu nacrtam žalosno stanje u zemlji, koje je stvoreno njegovom abdikacijom.Sem toga kazao sam mu i opasnosti koje prete našem mladom Kralju, njegovom jedincu.Ovo poslednje kao da ga je malo potreslo, ali samo za toliko da šifrira jednu depešu, pa odmah za tim predstavio mi je svoju igračicu, vodio me u inglesku kavanu, vukao me je na Berzu pa sad i ovamo.Eto to je ceo njegov odgovor na nevolju naše otadžbine koju sam mu naslikao. — On hoće i sebe i vas da prevari, jer ga je stid da prizna, on hoće da se zamori i zabuni samo da ne misli na svoju sudbonosnu pogrešku onog slabog trenutka.Posmatrajte ga pažljivo, pa ćete se uveriti da je ovako kako vam kažem. Zvono sa pobednog stuba zazvoni.Doktor ustade. — Ne, ostanite kod mene do naredne trke.Monsenjer mi je tako mnogo o Vama govorio, da bih ja želela s Vami da o mnogo koječemu razgovaram.Naravno da ovde nije mesto za takve razgovore, ali ja se nadam da ću Vas videti i u mojoj kući ? — To bi za mene bila velika čast — reče doktor pa opet sede. — Ja sam doma svaki dan posle 5-og časa.Dođite da kod mene popijete šolju čaja.Kod mene ćete uvek naći veće društvo, u kome duhovitom čoveku neće biti dugo vreme, jer ćete kod mene naći ne samo iznurene potomke nekadašnjih silnih krstonoša, nego i sve one koji su svojim trudom postali najugledniji prestavnici politike, finansija, nauka i umetnosti.Ono istina ja nemam pretenzija da držim pravi književni i estetski salon, ali ipak prvi duhovi moje otadžbine ukazuju mi čast da se u mojoj kući poznaju s najodličnijim strancima, koji našu veliku varoš posećuju. — I ako je za me vrlo privlačno da makar jedan put gledam te sjajne vatromete duha, opet me neće to, nego sa svim nešto drugo dovesti u vaš iz davne starine visoko uvaženi dom ! — A to bi bilo ? — Strahopoštovanje prema Vašim sedim vlasima, pobelelim od briga za ovu krasnu zemlju, i blagodarnost za bezgraničnu dobrotu duše, koja se u Vašim očima blista.Ja ovako mislim : ako na ovako širokom svetu ima ikoga, koji bi se mogao sažaliti na nesreću jednog, makar i tuđeg naroda, to bi bilo srce koje sa takvim očima u svet gleda.Ja ću u Vaš dom doći, gospođo herceginjo, da od Vaših sedih vlasi i od vašeg bolećivog srca izmolim saveta kako da spasem jednog đenijalnog čoveka od ovog samospaljivanja u samoživoj sladostrastnosti, i da ga vratim dužnosti. — Ah da, — reče starica sa mnogo iskrene srdačnosti — dođite, dođite mi češće, pa ću vam u tako plemenitom poslu svom dušom pomagati — i ona mu pruži ruku, koju doktor sa dubokim poštovanjem celiva, pa onda izađe iz Herceginjine lože. Međutim beše i treća trka u sred urnebesa ljudskih uzvika svršena. Emilijan beše opet u svojoj loži, kad se Đorđe u nju vratio. — Kako ti se starica dopala ? — Ja mislim da među milionima žena ove visoko civilizovane zemlje neće biti mnogo ovakvih. — U ovoj milionskoj varoši, ona je najplemenitija — reče Emil pa uze dogled da nešto vidi. Sad utrča u njihovu ložu jedan zaduvan čovek.Doktor poznade u njemu onog agenta sa berze. — Monsenjeru — govoraše zaduvani. — Orijentalci i njihove železnice skaču u ceni tako rapidno da sam smatrao za dužnost uzeti kola i dojuriti ovamo, pa makar me za to izbrusili... — Kakva im je sada cena ? — upita Emil ravnodušno. Kulisije mu pruži jednu cedulju. Emil prelete pogledom preko cifara na toj cedulji, vrati mu je, uze opet dogled, i gledajući u jednu grupu gospođa i gospode u šetnici, samo reče: — Prodajte sve! — Možda bi mnogo više dobili, Monsenjeru, ako bi čekali za sutra u podne ? — Ne.Odmah prodajte! — Razumem Monsenjeru — reče agent pa odjuri. — Jesi li mnogo dobio ? — upita Đorđe. — Jesam — reče Kralj ravnodušno ne skidajući durbina. Zvono oglasi poslednju, preponsku trku. — Tako; sad ćeš videti moju „Ljubicu“ — reče Emil i spusti dogled na kadifsku postavu naslona. Trkači se postrojiše, zvono zazvoni, i oni jurnuše. Gledaoce kao da uhvati vrućica, tako su vikali.Samo Emil dosadno gleda preda se pa reče : — Kako su se ipak malo promenila uživanja gomile za poslednjih dve hiljade godina ! ... — Pa ipak su se promenila, postala su pitomija.U Rimu, u cirkusu Koloseumu, od koga se do nas održao samo džinovski skelet, napuštane su najkrvožednije životinje, najdivljiji zverovi na bedne Hrišćane i druge buntovnike protivu cezarijanstva.Surova ljudska gomila vrištala je od zadovoljstva gledajući kako tigrovi razdiru gola tela prvih žrtava Hrišćanstva i kako one u tim strašnim mukama neprestano okreću svoja idealizmom obasjana lica nebu, i pevaju svoje nove verske pesme.Tako je bilo onda, a sada muče samo konje.Sada gledaoci radosno kliču kada tvoja „Ljubica“ krajnjim naprezanjem sve svoje snage preskoči preko dubokog i širokoga jendeka, napunjenog vodom, ili preko drugih visokih kao čovek prepona — pa ipak ne slomije vrat ni sebi ni svom jahaču.To je bez svakog pogovora, veoma visok stupanj civilizacije! Bura ljudskih glasova valjala se zajedno s trkačima sve bliže i bliže. Isprva se iz tog haosa samo jedno ime moglo razabrati.Sa svim jasno se čulo samo „Ljubica“. Za tim se čulo još jedno ime „Egmont!“ Malo docnije svi su glasovi izgovarali samo ta dva imena.Trka se beše svela na utakmicu između ta dva imena. Sportlije, koji raspoznavahu jahače po cvetu njihovih bluza klicahu: — Silvanske su boje napred! — Nisu, nisu !Egmont je prvi ! — Šta je to ?Ljubica zaostaje ? ! — To je ujdurma Džonova, samo da prvi stigne! Čak i doktor Đoka, koji je dotle ravnodušno sedeo, skoči na noge da bolje vidi. — Ljubica je opet prva! — viknu doktor. — Pa ipak neće ona stići kao prva nego kao druga! — reče Emilijan sa svim mirno. — U šta da se kladimo ? — reče Đoka u svojoj uzbuđenosti. — Zar i ti Brute, sine moj ? — nasmeja se Emil. — Zar i ti hoćeš da se kladiš ? Đoka pocrveni do iza ušiju, sede, spusti dogled pa samo reče: — Ta je bolest prilepčiva ! Paroksizam dreke među gledaocima beše dostigao vrhunac. Sve ređe se čulo ime „Ljubica“ dok se na jedan put provali sumanuta dernjava: — Egmont, Egmont ! Emil je dobro prorekao.Prvi stiže Egmont pa onda Ljubica kao druga. Cela publika sa tribine jurnu na niže tapšući rukama i vičući „bravo“. Jedna grupa visoke vlastele i strasnih sportista guraše se uz tu ljudsku reku trudeći se da prodre do Emilijanove lože.Još pre nego što do nje dopreše ljudi iz te grupe dovikivahu Emilu : — To je nečuveno !To je stidno što se radi! _ — Silvanijo, tvoj te je džokej izdao ! — On je sigurno potplaćen da ne stigne prvi! — Varate se gospodo — reče im Emilijan mirno smešeći se — varate se.Moj je džokej veran i pouzdan, on je pravi biser među svojim drugovima.Odmah ćete se uveriti.Hajdemo u sedlarište! I cela ona grupa, živo gestikulišući pođe za njim i njegovim zemljakom. Emil se uputi pravo svojoj „Ljubici“ pa je potapša po vratu.Jadna životinja okupana u peni, vrlo je teško disala, i očevidno beše zahvalna za ovo milovanje. Džon je stajao malo dalje kao čovek koji je nešto teško zgrešio pa čeka svoju presudu. — Gospodaru, ja nisam kriv.Pri poslednjem savijutku trkačke staze... — Sve sam tačno video Džone.Vi ste dobro radili Džone.Vrlo sam zadovoljan sa vama Džone! — Hvala Gospodaru! — reče Džon uzdahnuvši duboko. — Hajdemo, Đoko, u kladionicu.Do viđenja gospodo ! Gospoda ga pozdraviše skidajući svoje cilindre duboko.. Kad odoše Emilijan i Đoka, jedan od onih aristokrata samo reče: — Gledajte ga, molim vas !Svako parče je na njemu kraljevsko.Pa kako je velikodušno oprostio svom džokeju koji ga je baš sad oštetio za sto hiljada franaka! — Koješta — reče drugi. — Sve je to namešteno.Džon je vrlo dobro znao da mi ni jedan nismo Egmonta ni u što računali, i da za to nismo ni krajcare na njega pisali, a znao je vrlo dobro da je njegov gazda za ogromnu sumu kladio se da će Egmont prvi stići, pa je za to propustio Egmonta, samo da njegov Gospodar više dobije ! U kladionici isplatiše Emilijanu čitavu hrpu hiljadaraka.Da ih je lepo složio mogle bi stati u njegov grudni džep od kaputa.Ali on zgužva sve one hiljadarke kao da su hartije bez ikakve vrednosti pa ih strpa kao marame u pozadne špagove, pozdravi činovnike u kladionici, koji se behu presamitili pred njim, dotaknuvši se svog šešira, pa onda prođe sa Đokom kroz restoran do svog landauera, koji je pažljivi ćirica već dozvao bio. — Kući! — reče za tim svom „jegeru“ kad je i Đoka seo pored njega. — Hvala Bogu — da se bar malo dahne dušom — reče doktor. — Ali ne za dugo — reče Emilijan pogledavši u časovnik. — Taman imamo toliko vremena da se presvučemo za veče. — Pa onda ? — Onda najpre na ručak, pa onda u operu. — Zar opet da se jede ?Bogme ti ja ne mogu zinuti. — A zar ti misliš da sam ja gladan ?Ručak je društvena obveza.Čovek iz visokog društva mora u određeno doba dana i noći biti na izvesnom mestu, u naročitom odelu, i mora jesti makar i ne bio gladan. — Pa to je robija ?Ako se ne varam jedan od razloga za tvoju abdikaciju beše i tvoja želja da se kurtališeš jednom robijanja dvorskom ceremonijalu ? Emilijan samo sleže ramenima i potonu u nekakve teške misli.Nije više sa svojim gostom ni reči progovorio dok njihova kola ne uleteše u baštu te se u elegantnom luku zaustaviše pred stepenicama od palatice. Gore na pragu, pored posluge koja beše jurnula na susret, ugleda Đoka jednog mladog gospodina u elegantnoj crnoj rutavoj redengoti. — Zdravo Mišo ! — pozdravi ga doktor radosno i pruži mu ruku. — Dobar dan G. Ministre ! — odgovori sekretar Emilijanov i pokloni se duboko pred nekadašnjim svojim starešinom. — Slavno izgledaš, Mišo !Milo mi jo što te vidim u tako dobrom zdravlju! Emilijan međutim beše mlađima razdao svoje naredbe pa se i on pope gore. — Mora biti, Mišo, da imaš nešto važno, kad si me čekao na presvlačenju samo da ti opet ne umaknem ? — Tako je Veličanstvo — reče sekretar. — Stigla je veoma važna depeša iz Singidunuma, koju sam dešifrovao — i on mu predade nekoliko telegrafskih listova i dešifrovanu depešu. — Hodite obojica u moj kabinet — reče Emilijan predavajući šešir, štap i rukavide Žanu, koji mu podnese na jednom srebrnom poslužavniku jednu posetnicu. — Ko je to dolazio ?„Gospođa i g. Zdravković“.E to je lepo od ove krasne dece što su dolazili da me potraže.Čujete, Žane, kad odete u Fosatijevu cvećarnicu za večerašnji venac, uzmite i jednu lepu kotaricu punu svežeg cveća pa odnesite u hotel kao moju dobrodošlicu mladoj gospođi.A ti Mišo, budi tako ljubazan da još ranije potražiš mladence, pa ako su večeras slobodni dovedi ih u Operu u našu ložu.Ako su današnje veče na drugo što odredili, ili ih ne zatečeš u hotelu, napiši im dve reči da ih očekujem sutra u podne na doručak ovde u nas! Žana na mah nestade, a Gospoda uđoše u kabinet domaćinov.On sede za sto pa stade čitati veliku depešu, pružajući svaki pročitani list Đorđu, koji beše seo pored stola. Sekretar je stojećki čekao zapovesti svoga Gospodara. Depeša je glasila : „Daleko pre današnjeg telegrama Vašeg Veličanstva, Namesništvo je uvidelo opasnost za Kralja i tražilo je načina da je ukloni, t. j. da Kraljicu-mater — ukloni iz dvora.Zbog njenog pačanja u politiku, koje je razdražilo većinu narodnog predstavništva, vlada je bila prinuđena da od njenog uklanjanja iz dvora napravi kabinetsko pitanje.Rizikovali smo vrlo dirljive scene pri rastanku majke i sina, kada Kralju saopštismo ultimatum vlade.Na naše iznenađenje Kralj reče da vlada ima pravo, i da njegova majka treba da se nastani u kakvoj privatnoj kući, pa je čak uzeo na sebe da je sam ubedi, i istoga dana Kraljica - majka se preselila“. — Zar ne stoji kuda ? — upita doktor. — U jednu kuću koja se izdavala pod kiriju, a koja pripada bliskim rođacima Crne Ruže. — O ironijo sudbine — promrmlja doktor. Emilijan čitaše dalje : „Ovim okuražena, a izrazima Kraljeve majke još više razdražena, većina nar. predstavništva zahtevala je da se ona protera iz zemlje.Ona izjavi da će samo surovoj sili pokoriti se.Kad je juče upravnik varoši došao k njoj da je moli da se pokori želji nar. predstavništva, on je njenim ponašanjem bio prinuđen da je silom metne u spremni ekipaž.Međutim behu njene pristalice uzbunile celu varoš, i oni su trčali za kolima vičući „Proteruju Kraljevu majku“, zaustaviše kola, ispregoše konje, i provukoše je u trijumfu kroz glavne ulice, Rulja koja ih je pratila vikala je „U dvor !U dvor !“ Ministar predsednik, u odsustvu ministra vojnog, naredio je da izmašira jedan puk konjice sa zapovešću da spreči rulju da je vrati u dvor.Puk je međutim našao sve dvorske kapije zaključane, jer je sam Kralj naredio da se zatvore.Sad je rulja napala na konjicu, koja je svoje karabine ispalila u vazduh samo da je zastraši, ali je rulja na to odgovarala kišom kamenica.Jedna je pogodila komandanta puka u glavu i oborila ga krvavog s konja.U zabuni koja je zbog toga nastala rulja provali konjički kordon i odvede Kraljevu majku u privatan stan.Posle pola noći metnula ju je policija u zatvorena kola, odvezla ju je na železničku stanicu, i seperatnim vozom prebacila je preko granice“. Na toj depeši behu potpisi sva tri Kraljeva Namesnika. — Lepo — reče Emilijan zamišljeno. — Sad se Jerina još jednom uverila da nije više Kraljica.To je jedno.A drugo je da će crvenjaci ovim nasiljem, izvršenim nad Kraljevom majkom, izgubiti veliki deo svoje izmajstorisane popularnosti! — i sad se on osmehnu, — Na žalost — reče doktor zabrinuto — ja iz ove depeše vidim nešto važnije od obojega, i to nije ni malo prijatno.Ja vidim da tvoj sin nema srca, a vladalac bez srca, to je velika nesreća za svaku državu. Mračan oblak spusti se na čelo Emilijanovo.On ućuta za nekoliko trenutaka i trljaše rukom čelo kao da hoće da izgladi duboku brazdu, koju je buran život na njemu urezao. — Neće biti tako, Đoko.Onakvu majku ne može ni jedno dete voleti. U tom trenutku dođe Žan i podnese opet jednu posetnicu. Emilijan je uze i pročita. — Direktor „Večera“.Šta će taj novinar kod mene ?Uvedite ga u salon neka čeka! — Žan ode. — Poznaješ li Mišo toga čoveka? — Poznajem Gospodaru.Sretali smo se često u najboljem društvu.On ima u rukama list od koga se ceo svet boji, jer u njemu piše otrovanim perom.Ima jedan sahat kako je bio kod mene da mi pokaže depešu svoga dopisnika iz Singidunuma o jučerašnjim i jutrošnjim događajima.U njoj se ti događaji tako predstavljaju kao da je krv potocima tekla...Stotine mrtvih i ranjeni... građanski rat je već buknuo...U isti mah pokazao mi je taj „direktor“ jedan uvodni članak kako gi otrovnijeg naš Perić nije celoga života napisao, i rekao mi je, da je za svoju dužnost smatrao da mi taj članak prethodno pokaže, jer ako Njegovo Veličanstvo želi, on taj članak neće pustiti u list.Molio sam ga da dođe posle jednog časa, dok ja uzmem zapovesti Vašeg Veličanstva.Ovo je korektura tog opasnog članka. — Ne treba — reče Emilijan pa izvadi iz džepova jednu gužvu banaka. — Na, uzmi koliko treba pa mu zapuši usta. — To ne ide Gospodaru.On je već vrlo bogat čovek, i živi kao pravi grandseigneur .On mi je rekao da bi sa ovim člankom nasigurno pribavio svome listu novih sto hiljada pretplatnika, ali njemu je milije da Silvaniji i V. Veličanstvu učini jednu veliku uslugu. — Do đavola, pa šta traži taj novinarski razbojnik? — Vrlo veliki orden.On već ima Belu Ružu o vratu.Sad hoće lentu našeg Orla! — Hm.Mnogo je za mačka goveđa glava.On zna da se ta lenta daje samo vladaocima i državnim kavcelarima, pa u svojoj ucenjivačkoj skromnosti nalazi, da i on, kao kralj štampe, ima prava na tu lentu...Ali s druge strane, ako ovaj članak izađe, on će se preštampati u celoj drekavačkoj štampi cele Evrope, i silvanske državne hartije pašće na svima berzama tako nisko, da će državna šteta izneti nekoliko miliona.To nesmemo dopustiti.Ti imaš još nekoliko ukaza potpisanih od Kancelara Kraljevskih Ordena.Na njima je prazno mesto za ime odlikovanog.Za ovako hitne slučajeve mi imamo te dekrete, jer smo ja i namesnici predviđali i takve slučajeve.Napiši na jednom od tih dekreta ime toga nitkova, pa mi ga skini s vrata! — Razumem, Veličanstvo — reče Miša i htede da pođe. — Još nešto, Mišo.Kad sam već izvadio ovu gužvu banaka, uzmi i nju i ovo... i ovo... — i Emilijan isprazni sve svoje džepove bacajući banke na sto — izbroj koliko ima, pa ćeš sve to odneti u moju Banku da se zavede u korist mog tekućeg računa kod nje. Sekretar otvori sve one gužve, izglača banknote i htede odmah da broji, ali Emilijan ustade i rene. — Ti ćeš to u tvojoj sobi izbrojati. — Molim Veličanstvo — zamuca siromah sekretar — kako ću ja ovoliku sumu novaca primiti neizbrojenu? — Nemoj da se praviš smešan.Kada bih ja imao sve blago sviju Rotšilda, ja bi ih tebi poverio bez priznanice, razumeš?A sad čisti se odavde, i gledaj da mi onu novinarsku svinju tako brzo skineš s vrata, da joj ne ugledam prljavu njušku. Miša zgrabi one gomile banaka pa pobeže, — Tako.A sad, Đoko da se oblačimo za ručak! — Samo još dve reči Emilijane!U romanu koji je Alfonz Dode napisao o raskraljevima čitao sam da je jedan od tvojih kolega prodao jednu lentu svome berberinu za velike pare.Ja sam mislio da je to Dode izmislio samo da čorba bude gušća, i odbio sam mu to na daru, koja se zove pojetička licencija.A sada sam se morao uveriti da ima i takvih čuda.Znaš li ti, ili si već zaboravio, da su prvi državnici naše otadžbine morali služiti po trideset i više godina dok su zaslužili najmanju klasu toga ordena, od koga ti dade veliki krst s lentom za jedan pogan novinarski članak? — Znam, i nisam zaboravio.I drugi ljudi moraju da se muče i da sa krajnjim naprezanjem celoga života rade dok zarade toliko da imaju koju crkavicu u starosti i bolesti, a drumski razbojnici koji napadaju s uklikom „Novce ili život“ dolaze mnogo lakše do bogate „zarade“.Ovde je stvar mnoto ravnodušnija.To parče tenećke i svilena pantljika o kojoj ono visi ima samo onda vrednosti, ako je odlikovanje odista zasluženo.A druga tvoja reč? — Ovo je : Za što stavljaš onog poštenog mladića, koji od svoje sekretarske plate odplaćuje dugove svog oca — u onako bezbožno iskušenje? — Da još jednom oprobam njegovo poštenje.Ja tačno znam koliko je bilo novaca u onim gužvama banknota, Ako se priznanica koju će mi on doneti potpuno slaže sa sumom koju sam mu dao, onda ću biti potpuno siguran sa čovekom kome ja poveravam i svari koje više vrede nego novac! Kad je Đoka ušao u svoju spavaću sobu, našao je i rubine, i odelo sve tako spremljeno da čak nije falio ni beli cvet, kojim beše frak zakićen. Za tili čas beše i on obučen i Emilijan gotov za polazak, te uđoše u vrlo elegantan „kupe“ koji je stajao pred kućom. Sluga koji je zatvorio vrata, osta sa trorogim šeširom u ruci da čeka zapovest. — A, nisam kazao.Terajte Pajaru. Kupe izlete na kapiju. — Čudno ime — reče doktor. — Svi Parižani koji žive samo da uživaju, svi su više ili manje ljubitelji isvesne voćke t. j. pajari.Od kuda tvoj momak zna kome pajaru hoćeš da te vozi ? — To je kalambur dostojan onog našeg pesnika kome su zvezde „štrecavi žuljevi na Božjoj nozi“.Ovaj Pajar, kome sad idemo, to je vrlo uvaženi restorater koji vrlo uspešno konkuriše ingleskoj kavani. — Za što sad idemo k njemu a ne onome lordu sa lancem oko vrata? — Za to što hoću sada da ti pokažem sa svim drugu publiku.Istina Pajaru dolazi i najveća gospoština, ali tek glavnu masu njegovih gostiju sastavljaju predstavnici visokih finansija. — Ja istina nisam antisemit, naprotiv ja se divim njihovoj darovitosti na svima poljima javnoga rada, ali ja ne tražim jevrejsko društvo, nije mi simpatično. — Nisu svi novčani baroni Jevreji.Ima među njima i pravih Hrišćana, koji su prepredeniji od sviju Semićana.Jedan od ovih ručaće s nama. — Sigurno imaš s njime nekakav berzanski posao ili drugu neku špekulaciju ? — Nemam, ali mi se često viđamo, jer je on vrlo mudar čovek, od koga se može mnogo naučiti.On je jedna džinovska radna snaga.Počeo je vrlo skromno kao kulisije na Pariskoj Berzi, a danas je parnjak Rotšildu, a ako bude i dalje tako napredovao, on će postati neograničeni gospodar ovdašnje povčane pijace. — Kako se zove to čudo od čoveka ? — Baron Van den Marken.Mislim da je rodom iz Holandske.Pošto je odista od plemićskog roda, to mu je lako bilo prodreti u najviše krugove najstarije vlastele, a preko ove doći do ogromnih kapitala kojima crkva raspolaže.On je isprva imao samo jednu ali veliku i zdravu misao : Koaliciju sviju hrišćanskih kapitala protivu svemogućne jevrejske plutokratije.On je rukovaocima ogromnih crkvenih imanja umeo da dokaže računski tačno da bi oni mogli oteti od sviju Rotšilda njihovu prevlast na svima novčanim trgovima.Pristalicama Monarhije najmodrije krvi umeo je dokazati da bi opšti izbori u ovoj zemlji sa svim drukčije ispadali kad bi u rukama velike vlastele i crkve bila najveća novčana sila, i da bi onda kraj republike i vaskrs monarhije bilo samo pitanje vremena.Crkva i bogata vlastela dadoše mu nekoliko miliona, koliko da ga oprobaju, i on je sa tim novcem osnovao jednu Hrišćansku Banku.Odmah posle prve godine ta je banka dala svojim akcionarima tako nečuvene dividende, da su crkva i vlastela stekle veliko poverenje u nju, i sve novi i novi milioni utiču u tu banku, tako da danas baron Van den Marken raspolaže stotinama miliona, on može imati na raspoloženju koliko god hoće novaca. — Zar se taj čovek ne bi mogao pridobiti za investicije u našoj zemlji? — Baš za to hoću da te poznam s njime.Zar ti misliš da su u mojoj glavi samo igračice i konji trkači? — Bojah se da je tako... Kola se zaustaviše na velikim bulevarima pred jednom kućom na uglu.Iz jako osvetljenog ulaska u prizemne prostorije iskočiše dva dečka u lepim uniformama sa kapicama na kojime beše zlatom izvezeno ime „Pajar“, pritrčaše kupeu i otvoriše na njemu vrata, pre nego što je ćirica skočio s kola na zemlju. Emil i Đorđe uđoše u jednu veliku restoracionsku dvoranu, u kojoj za mnogim većim i manjim stolovima zatekoše mnogo gospode i gospođa u večernjoj toaleti. Sam domaćin izađe pred njih, pozdravi Emilijana sa velikim poštovanjem i odvede ih „njegovom“ stolu koji beše raskošno okićen najlepšim cvećem. — Dragi Pajare, zar nije došao baron Van den Marken? — Gospodin baron baš sad stigoše i upitaše za Monsenjera.Ja ću ga potražiti u salonima i izvestiti. — Pa onda naredite da nam se služi ručak kao za ljude koji nisu gladni! — Razumem Monsenjeru. Posle nekoliko trenutaka priđe stolu krupan čovek gdatko izbrijanog energičnog lica, sa očima koje čisto proburaze čoveka, i sa mislilačkim velikim čelom, koje možda i zato izgledaše suviše veliko što je prelazilo u veliku ćelavost na glavi.On se pokloni pred Emilijanom i reče : — Monsenjeru... — A, dobro veče g. Barone ! — reče Emilijan, ustade i pruži mu ruku. — Dopustite gospodo da vas upoznam jednog s drugim. I on ih predstavi. — Gospodine Barone — reče Đorđe, koji takođe beše ustao rukujući se s njime. — Ja sam vrlo zadovoljan što mi se dala prilika da se poznam sa vama. — A ja sam, g. Ministre, srećan da lično poznam državnika sa tako zdravim privrednim programom kao što je vaš. — Gle? — reče Emilijan začuđeno. — Od kud čak Vi znate za privredni program moga prijatelja?Ali da sednemo gospodo. Oni sedoše i posluta poče im služiti razne zakuske koje „otvaraju apetit“. — To je — nastavi Emilijan — u toliko interesantnije što, u koliko ja znam, taj program nije izašao ni ni na kakvom stranom jeziku... — Ja sam ga čitao u našem ministarstvu spoljnih poslova, jer ga je naš poslanik u Silvaniji poslao zajedno sa svima zakonskim predlozima koji su mu priloženi bili. — I našli ste mnogo onoga što se zove muzika budućnosti? — Ako ću iskreno govoriti... — Ja Vas molim za to — reče Emilijan moj je prijatelj veliki fanatik istine. — Na elaboratu se vidi da ga nije radio stručnjak, ali pri svem tom pojedine partije kao n. pr. mreža drumova i lokalnih želesnica, rudnici, transverzalpa železnica između crnog i jadranskog mora, odlično su izrađene. — Te su partije izradili načelnici odeljenja — reče doktor čudeći se da ipak može da ruča. — Od mene je samo salata za to pečenje. — Bili su ti isti načelnici i pre tebe na tim mestima i ostali su i posle tebe na njima.Pa kao što pre tebe ne uzeše inicijativu za taj posao, nisu ni iosle tebe ništa uradili za izvršenje toga programa — reče Emilijan. — U tako velikim stvarima. odista je Monsenjeru glavno inicijativa, glavno je misao, a izrala detalja dolazi tek na drugo mesto.A misao u pomenutom elaboratu tako je zdrava, da bi Silvanija, kad bi se u njoj izvršio taj program, za nekoliko desetina godina postala jedna od najimućnijih i najsrećnijih zemalja u Evropi, — Ama da ne preterujete po malo g. barone? — upita Emilijan smešeći se. — Ni malo, Monsenjeru.Zemlja je primorana da gradi jednu veliku železnicu nemajući za to ni svojih stručnjaka ni svojih kapitala.Ona se morala zadužiti, a strani preduzimači zaradili su na tome poslu sto na sto.Međutim ceo taj grdan dug navaljen je na tu državicu poglavito za ugodnost zapada pri njegovim putovanjima na istok, jer od zemaljskih proizvoda mogu da se izvoze tom železnicom samo oni koji se nalaze blizu i duž te linije.Zbog toga ta železnica ne zarađuje ni toliko koliko iznose njeni veliki režijski troškovi, i država ne samo što nema nikakve koristi od železnice za koju se toliko zadužila, nego mora još da dodaje od svojih prihoda iz drugih državnih izvora i tako je došlo do toga, da Silvanija koja nema više od 70 miliona državnih prihoda godišnje, mora i od te sume da odvaja 20 miliona na anuitete državnog zajma.Kad bi se izvršilo samo ono što je u programu G. Ministra bilo predloženo za popravku zemljoradnje, stočarstva, šumarstva, voćarstva i vinarstva, udesetostručili bi se zemaljski proizvodi Silvanije, a kad bi se izvršila predložena mreža drumova i železnica, udesetostručio bi se i njihov izvoz.Pored toga, tolika nova saobraćajna sredstva učinila bi tek mogućnom eksploataciju nađenih i otkrivanje novih rudničkih blaga zemaljskih.Samo to bogastvo ruda, kad bi se kako treba eksploatisalo, bilo bi u stanju za nekoliko decenija isplatiti sve državne dugove. — U celom tom računu, dragi barone, Vi zaboravljate samo jednu sitnicu, samo ono nekoliko stotina miliona koliko bi bilo potrebno da se izvrši ceo program moga prijatelja. — Izvinite, monsenjeru, ali za privredne investicije može se danas naći novaca koliko god se hoće.Strah siromašnih ljudi kao i malih država od zaduživanja nije osnovan.Sve zavisi od načina kako se upotrebi uzajmljeni novac.I to je jedina zamerka koju imam da vama učinim, g. Ministre, što ste hteli sve te radove da rasporedite na čitav niz godina.Trebalo je jednim velikim zajmom izvršiti sve jednovremeno. — A ko bi — reče doktor — jednom malom već dobro zaduženom kraljevstvu pozajmio tako kolosalne sume? — Ja — odgovori baron sa svim mirno. — Garantujte mi za mir i red, za poštenu administraciju i nepodmitljive sudije u Silvaniji, pa ću joj ja neću koliko joj god treba miliona. — Garantiju — nasmeja se doktor, ali gorkim smehom — garantiju za sve tp tražite?Ja bih vam je s mesta dao, kad bi ste Vi hteli da budete tako dobri da mi kažete, gde bi se mogao naći jedan prosvećeni despot, ili bar jedan savestan radnik koji zna šta je dužnost, pa da ga posadimo na presto Silvanije.Na žalost sad je i stare i mlade vladarske dinastije zahvatila jedna bolest, od koje nema leka. — Aha — reče Emilijan — sad ću ja izvući furu! — To ni u nas više ne pomaže — odgovori Đoka — jer smo i mi već na putu da stignemo u jedino spasonosnu republiku. Razgovor se prekide, jer onaj Emilijanov agenat na berzi dođe.Emilijan ustade, odvoji se s kulisijerom na stranu, gde mu je ovaj predao „realiziranu“ dobit od današnje „operacije“ i gde je primio svoj provizion. — Vrlo sam zadovoljan kako Vi svršavate poslove. — Biću srećan, ako me Monsenjer i od sada bude odlikovao svojim naredbama. — To vam je osigurano dragi moj.Do viđenja. Agenat ode sve natraški, a Emilijan se vrati svome stolu. — Koliko je donelo današnje razbojništvo na berzi? — upita doktor. — Toliko — nasmeja se Emil — da ću noćas u klubu moći bogato naknaditi štetu moga partnera u igri, a da ne dirnem ni jednu paru od onog „narodnog znoja“ koji mi narod daje kao penziju za dvadeset godina službe.Pomislite, dragi barone, ovaj divljak zove razbojništvom i najpošteniju operaciju na berzi. — Sa izvesnog gledišta — reče Van den Marken — ceo život nije ništa drugo nego razbojništvo i otimanje.Monsenjer je sigurno radio s orijentalcima?Bila je vrlo podesna konstelacija.Naša je kuća na njima danas jedan milion zaradila! — Hm, „zaradila“ — progunđa Đorđe ljutito i razvali kašičicom jednu jabuku sladoleda na svom tanjiru — dopada mi se taj eufemizam : „zaradila“. Baron se samo fino osmehnu a Emilijan okrete razgovor na drugu stranu, dok nije slučajno pogledao u časovnik. — Dragi barone, ja bih Vas i gladan slušao, a kamo li posle ručka, ali na žalost ja moram u operu kuda sam dao pozvati jedan mlad par naših zemljaka.Hoćemo li se videti u operi ? — Žalim, Monsenjeru što ne mogu imati tu čast, ali noćas moram još nekoliko časova raditi! — E, onda, do viđenja dragi barone ! — Do časti da vas opet vidim Monsenjeru! Kad se baron praštao sa doktorom izjavio je želju da se naročito sastanu njih dvojica te da u pojedinostima pretresu ceo doktorov privredni program. Kada su prijatelji ušli u prvu proscenijumsku ložu velike opere nađoše u predsoblju lože Dr. Mišu, majora Zdravkovića i njegovu mladu, koji sa strahopoštovanjem pozdraviše starog Gospodara. — Pomozi Bog deco !Dobro ste mi došli!Dobarveče Mišo !Hodite da zauzmemo naša mesta! I svi uđoše u ložu. Emilijan namesti mladu gospođu desno, a doktora levo od sebe.Sekretar i major sedoše na dva fotelja iza njih. — Ele, deco, vaša živa želja se ispunila, čim je nestalo onog karakondžule koji je smetao vašoj sreći ? Mlada gospođa pogleda začuđeno svoga muža. Ovaj samo pocrveni pa reče : — Mi ne znamo ni za kakvog karakondžulu Veličanstvo.Naša svadba morala se odložiti za godinu dana zbog žalosti za pokojnom staramajkom. — A druga godina ?... — Nju sam ja upotrebio da na tehničkom fakultetu proširim i dovršim moje enženjerske studije. — Našli ste da je enženjerska diploma solidnija osnova za novu porodicu od majorskog ukaza ? — Tako je Veličanstvo. — Svako zlo ima i svoje dobro, samo treba umeti naći i izvući to dobro.Ja sam sad vrlo zadovoljan što je onaj vaš zao duh učinio da dođete na tako sretnu misao.Mlada gospođo, ja vam od svega srca čestitam što ste dobili tako dobrog muža! — O, on je tako dobar prema meni — reče mlada pa sad ona pocrveni. — To vam verujem i da se ne kunete — nasmeja se Emilijan — a šta rade vaši poštovani roditelji? — Hvala Bogu, zdravi su.Od kako je tata namesnik dolazi tako mnogo sveta u kuću, da mama ima vrlo mnogo posla. — A vaša braća? — Miloš izdaje novine i vrlo retko dolazi kući, a Mijailo je advokat. — Čudnovato da nije primio državnu službu koju su mu nudili? — Nije hteo, veli, što ima rđavo iskustvo sa državnom službom.Ovako, veli, zarađuje više, a ne mora nikoga da sluša, veli, ovako je slobodan čovek. — A moj imenjak? — On hoće kad svrši maturu u vojnu akademiju. — Bravo! — Ali tata neće dopustiti.On hoće posle da ga da u trgovinu. — Šteta. — Tata kaže da je za svakoga državna služba prava nesreća, barem u nas. — Možda vaš tata ima pravo — uzdahnu Emilijan i nehotice pomisli koliko je on za to kriv. Srećom u taj mah otpoče orkestar da svira uverturu te se tako prekide ovaj razgovor. Major Zdravković posmatraše celu sjajnu dvoranu velike opere.Dr. Đoka razgledaše parter, iz koga mnogi dogledi behu napereni baš na njihovu ložu. Pojava mlade, vrlo lepe žene, i to vrlo skromno obučene žene, u loži grafa od Brusnice, beše napravila čitavu senzaciju.Ali mlada gospođa nije ništa od toga primetila jer je ona sada samo slušala.Tako silnu muziku ne beše ona do sad nikad čula.Sedela je nepomično kao da je očarana.Kad je doveršena uvertija, ona samo duboko uzdahnu pa reče. — Ah, kako je to lepo bilo.Kako su, srećni ljudi koji mogu češće da slušaju takvu muziku. — Jel’ te? — reče Emilijan rasejano razgledajući na dogled publiku po ložama, pozdravljajući i odpozdravljajući.Pozdrav iz jedne lože mora biti da je značio nekakvo pitanje, na koje Emilijan ljutito odmahnu glavom u znak da nije tako. Velika zavesa pred pozornicom diže se u vis. Na pozornici ukaza se prava vilinska scenerija koja je g-đu Zdravkovićku tako prijatno iznenadila da je i nehotice uzviknula „A!“ Na sceni behu vile i nekakvi čovečuljci koji se s njima mutavački sporazumevahu, t. j. rukama. — To je sigurno pantomima? — To je balet, gospođo. — A zar se u baletu ne igra! — Sad će odmah početi igra. U tom trenutku jurnu iza sviju kulisa mnogobrojni baletski kor opere. Mlada gospođa i nehotice saže glavu do ispod naslona lože, pa se onda diže i ode u predsoblje lože. Emilijan pomisli da mlada hoće nešto da izvadi iz džepa svog ogrtača u predsoblju, pa razgledaše dalje stotine mladih devojaka na pozornici. Zdravković i doktor odoše za njom u predsoblje. — Da ti nije što pozlilo srce moje ? — upita muž. — Možda vrućina u dvorani ? — reče doktor. — Ni jedno, ni drugo.Mene je samo sramota. — Sramota?Za što?Valjda se ne stidiš što nisi nadodoljena kao ostale gospođe po ložama? — Bože sačuvaj.Ja nisam imala žade ni da vidim kako su te dame obučene.Ja se stidim i ne mogu da gledam onolike mlade devojke koje skoro sa svim gole izlaze pred ceo svet, pa se još onako bezobrazno bacakaju golim nogama. - Ludice moja — nasmeja se njen muž.—One devojke nisu gole, nego samo imaju kratke suknje i pantalone od ružičastoga trikoa, pa samo izgleda da su im noge gole, a one su u stvari potpuno obučene. U prkos ovom objašnjenju imao je major muke dok je svojoj mladi dokazao da bi za starog Gospodara bila uvreda, kad bi ona još u početku predstave otišla iz njegove lože.Da vređa Kralja-oca, to nije nikako htela.I za to se vratila na svoje mesto, ali nije više gledala na pozornicu nego je gledala predase i samo je slušala lepu muziku koja je pratila igru. Na jedan put prolomi se dvorana od tapšanja hiljada ruku tako burno da je i mlada nehotice morala da digne glavu i da pogleda. — Aha — reče doktor — To je pozdrav publike prvoj igračici.Pogledajte, gospođo, to vam je lepa zverka! Plašljivo pogleda mlada žena na pozornicu.U ogromnom polukrugu lepih devojaka igrala je gospođica Zebra svoju najlepšu solo-igru pa je tako strasno igrala da je čak gospođa Zdravkovićka zaboravila na njenu golišavost i savladavši svoj „palančanski stid“ pažljivo pratila celu njenu igru, pa je na kraju i nehotice tapšala rukama kao i cela publika kad se zavesa spustila. — Ta to nije igra — podsmevao se Dr. Đoka — to je uzvišen spev nogu u ružičastim pantalonama! — Rugaj se ti koliko hoćeš — reče Emilijan — Ona odlično igra.Šta vi mislite, g. majore? — Ja sam, Veličanstvo, još suviše malo baleta video da bih o njima mogao imati svoje mišljenje, ali kao gimnastičar nalazim da ova igračica ima vanrednu pokretljivost u zglavcima. — O ti prozaični čoveče — prihvati Dr. Đoka — kakvi te zglavci napali?Ta ženska igra kao da u njenom telu, osem zuba, u opšte nema nikakvih kostiju.Za to se ona i uvija kao kakva zmija, što i jeste u stvari. — Zmija ? — začudi se g-đa Zdravkovićka. — Ona ni malo ne izgleda kao zmija.Ja nalazim da je to vrlo mila devojka, a kad se smeje vide joj se vrlo lepi, kao sneg beli zubi ! — Što se devojaštva tiče — reče doktor — tu imate potpuno pravo.Gospođica Zebra tako je nenina devojka kao da još nije videla sunca ni meseca, i ona još ne zna na čem žito raste.A već što se tiče njenih zubića, to su ne samo dva niza bisera nego i dve vrlo snažne vilice za žvakanje, i ona je sa ona dva niza bisera do sada skrckala nekoliko miliona kao da su bili orasi ili lešnjici. — Drago dete, ne verujte mu ništa — reče Emilijan pa ustade. — On je. od kako su ga crvenjaci bacili u penziju, postao zla žena koja samo ogovara ceo svet — i on izađe iz lože. — Je li se Kralj-otac naljutio na nas, pa otišao ? — upita mlada žena uplašeno. — Bože sačuvaj.On je otišao da između činova poseti poznate gospođe u njihovim ložama, a za drugi čin opet će doći k nama. — A, tako.Onda da se vratimo na naš razgovor.Ono s milionima ne razumem.Zar je ta devojka tako bogata ? — Na to pitanje, gospođo, vrlo je teško odgovoriti.Ona pokadšto nema ni toliko para, koliko njenoj kuvarici treba za pijacu, a odmah sutra dan ima ogrlicu od brilijanata koja vredi 2—300.000 franaka ! — Ah da, videla sam njenu ogrlicu!Ako je ono istinsko drago kamenje, onda mora biti da ona ogrlica košta strašno mnogo novaca ? — I košta, jer ono su pravi brilijanti.Ali to ni malo ne smeta da ih ona sutra založi, i oko vrata da metne ogrlicu od lažnog kamenja, od simili-dijamanata ! — Čudnovato je, g. doktore, kako Vi već dobro poznajete tu igračicu, kao da niste tek jutros stigli.Izgleda da se i ona za vas takođe mnogo interesuje. — Ona ?Za mene ?Od kuda vam to pade na pamet ? — Pa ona je i za vreme igre, i kad ju je publika izazivala uvek samo u vas gledala! — A, tako ? — nasmeja se doktor. — Ko zna da di su oni vatreni pogledi male Španjolke bili meni namenjeni, ili jednom mnogo mlađem i mnogo lepšem gospodinu u našoj loži ? Nehotice zgrabi mlada gospođa svoga muža za ruku i strašljivo ga pogleda u oči. — Srce moje, nemoj da si tako detinjasta — nasmeja se major. — Ti zaboravljaš da je i Dr. Miša s nama... Mladici kao da težak kamen pade s grudi.Ona duboko uzdahnu, i vrlo se radosno smešila na sekretara kraljevog. — Nije nemogućno — reče Miša s ugursuskim osmehom — da su se oni ticali moje malenkosti ! — Čuvajte se mladiću — reče Dr. Đoka — ona lepa mala zmija spada u felu otrovnih. — Ne bije mene ta puška! — osmehnu se Dr. Miša. Vrata od lože otvoriše se i jedan elegantno livreisan sluga donese raznih poslastica na velikom poslužavniku od srebra, pa ih stade služiti. Zdravkovićka uze sladoleda, gospoda uzeše bonbona i sluge nestade. — E to je pametno — reče doktor. — Ovaj naš stari Gospodar ništa ne zaboravlja.Pošto nam je pribavio tako mnogo duševnog uživanja, on se stara i za naše telesno blagostanje u ovoj afrikanskoj vrućini. — Baš ste Vi, G. Ministre neizlečivo podsmevalo — reče mladica — kad i balet računate u duševna uživanja, — Moram, gospođo, jer danas svi visokoobrazovani ljudi tvrde da je balet veće duševno uživanje nego drame Šekspirove ili muzika Bethovenova, jer, vele, prave umetnice u baletu, svojim nogama bolje izražavaju najuzvišenija ljudska osećanja nego i sama Vagnerova dela u kojima su sve umetnosti spojene. U tome tonu šalio se doktor dalje dok se nije vratio Emilijan u svoju ložu.U predsoblju upitao je svog sekretara da li je one novce predao u banci? — Jesam Veličanstvo.Evo priznanice! Emilijan pogleda samo cifru, strpa priznanicu u džep, pruži sekretaru ruku, reče mu „hvala Mišo“ pa onda sede na svoje mesto prišanuvši doktoru „tačno na jednu paru“ na što ovaj odgovori „alal mu vera“. — Pa kako se provedoste, gospođo ?Doktor je sigurno kao i uvek bio nesnosan?... — Na protiv, Veličanstvo, samo... U tom trenutku diže se zavesa s pozornice. Drugi čin baleta otpoče.U njemu je gospođica Zebra prevazišla samu sebe.To beše „kolosalan uspeh“.Cela je publika vikala „bravo“ i tako dugo frenetički aplodirala, da se igračica nebrojeno puta morala pojavljivati pred zavesom da blagodari za tolike ovacije. — E, gospodo — reče Emilijan — posle ovakog uspeha valja ići iza kulisa da se čestita umetnici.Ko će samnom ? — Samo ja — reče doktor. — Ova dva mlada gospodina praviće društvo mladoj gospođi, ja sam jedini kome čak ni kulise velike opere ne mogu nahuditi ! Jedan vrlo zahvalan pogled iz lepih očiju mlade majorice beše nagrada doktoru za te njegove reči, jer se ona beše ljuto prepala kad je stari Gospodar uputio ono pitanje „gospodi“ dakle i njenom mužiću.Beše joj hladno oko srca da ne pođe i on „iza kulisa“. Emilijan beše opazio efekat koji beše njegovo pitanje napravilo, kao i onaj mladin zahvalni pogled doktoru pa se samo osmehnu i upita svog sekretara. — Zar i ti, Mišo, nećeš s nama ? — Ako Veličanstvo zapoveda, poćiću.Inače volim ostati ovde da pravim društvo gospođi i g. Zravkoviću. — Vrlo dobro, ostani ti tu, a mi Đoko hajdemo! I njih dvojica odoše iza pozornice. Prostor između i iza kulisa beše pun ustumaranih ljudi kao kakav mravinjak.Između mnogobrojnih radnika u prljavim bluzama, koji su izvlačili stare i nameštali nove kulise, ili su donosili dekoracije za treći čin, nalažahu se veće i manje gomilice igračica, a kod svake take grupe po jedan ili po nekoliko starije, ćelave gospode u besprekornom večernjem odelu u frakovima, svi zakićeni, svi u živom razgovoru s igračicama. — Aha — reče doktor — glavna pijaca za živo meso.Šteta što ove ćelave mušterije nemaju više zuba za ovakvo tvrdo meso ! — Nemoj tako glasno govoriti Đoko.I ako ti govoriš naški, opet đavo ne spava, može se u ovom međunarodnom Vavilonu naći koji čovek koji razume naški, pa možeš da navučeš sebi na vrat vrlo neprijatne stvari. — Duel ?Samo bi mi to falilo.Srećom ti si tu i g. major, gotovi sekundanti. Emil prođe pored čitavog niza glumačkih oblačionica odpozdravljajući na sve strane vrlo milostivo, jer se ceo svet pred njim klanjao, dok ne stiže do oblačionice prve solo-igračice.Pred vratima te sobe beše jedna baba, koja pred Emilijanom napravi tako duboko čučanje, kao što ih je pravila pre 40 godina, kada je bila i ona igračica, otvori vrata i reče. — Naša božanstvena s nestrpljenjem očekuje g. grofa. Njih dvojica uđoše u jelnu malu, ali vrlo luksuzno nameštenu sobu, u kojoj beše takav vašar da se prosto ne može opisati.Pred jednim stolom za toaletu, na kome beše puno najrazličnijih boca i teglica, čitava apoteka za pravljenje ženske lepote, sedela je slavna igračica kupeći jednom četkicom od paperja znoj sa svoga nafrakanog lica. — Dobro veče, draga Ze!Moj prijatelj i ja, očarani tvojom igrom, dolazimo da ti čestitamo na fenomenalnom uspehu.Gle šta sam ti doneo ! — I Emilijan izvadi iz džepa svoga fraka jadnu vrlo elegantnu, kadifom prevučenu kutiju, koju joj otvorenu pruži. Gospođica Zebra nije ni pogledala dragocenu belenzuku koja se blistala iz otvorene kutije.Ona skoči, pogleda prezrivo od glave do pete „njenog“ Kralja, pa mu onda reče uzdrhtalim glasom: — Sa vama, g. grofe nemam ja više nikakva posla.Vi ste jedno čudovište, od koga meni nikakvi pokloni ne trebaju.Nosite Vi tu belenzuku onoj lutki što sedi u Vašoj loži! — Ha, ha, ha — nasmeja se Emilijan na sav glas, spusti kutiju sa belenzukom na njen sto za toaletu, i zacenivši se od smeha pade u jednu nvslonjaču — „no... to je divota!...Mala Ze je surevnjiva... ha, ha, ha! Ovaj silan, tako prirodan smeh učini da se igračica zbuni.Gledala je čas u Emila čas u doktora ne znajući ni šta da misli ni šta da kaže? — Čujete vi № tri!Vi imate otvoreno, pošteno lice.Vi ćete mi istinu kazati.Ko je ona lepa lutka? — Pre nego što pristupim pitanju o lutci, dopustite, uzvišena boginjo Terpsihoro da vam kažem kako ni u jednoj galeriji slika na svetu nisam video življu sliku ljudske strasti od one koju ste Vi malo čas napisali vašim dražesnim nožicama! - — Taj si komplimenat tako lepo izolučio da moram odmah da ti platim.Na! — reče gospođica Zebra i pritisnu starome doktoru jedan besan poljubac na usta. — Ukus od ananasa — reče doktor oblizujući usne. — Tako, bilo je slatko je li? — nasmeja se ona. — A sad istinu na sredu.Ko je ona mlada dama? — To je ćerka grofa od Brusnice.Za to se on sad smeje kao lud! Igračica zinu od čuda. — Prirodna kći, hoću reći vanbračna kći?... — Neprirodnih ćeraka u opšte nema gospođice.Ali baš kad ona mlada dama ne bi bila ni prirodna ni neprirodna kći njegova, za vas nema nikakve opasnosti, jer ona tek što se udala za onog lepog, zdravog, i kao što ste sigurno izvoleli primetiti vrlo mladog gospodina, koji je sa nama u loži, i sa kojim se ona nalazi na svadbenom putovanju.Ono istina u jednoj vašoj operi peva se „La donna è mobile“ ali opet nije verovatno dz će ova mladicz u sred medenog meseca, pored onako krasnog muža zagledati se u čiču, koga je tako reći do juče ljubila u ruku... — Zlatni moj medvede № 3! — viknu sad igračica, uštinu starog doktora za obraz kao gvozdenim klještama, pa onda hop-cup te Emilijanu u krilo i stade ga besno ljubiti „Slatki, dobri moj Mi, možeš li mi oprostiti?Sam si kriv!Što mi nisi kazao da imaš odraslu kćer? — Molim — gunđao je doktor trljajući prstima ono mesto na obrazu gde ga je ona veštica uštinula — Molim nemojte se ni malo ustručavati što drugim ljudima isterujete zazubice! — Ah pardon, dragi moj medvede.Ja sam tako sretna da sam na vas i zaboravila.Čekajte, sad ću ja da zovnem moju drugaricu Lolu, ona je baš sad slobodna.Njen veliki knez je otputovao.Vidićete kako je to krasna devojka! — i Zebra jurnu vratima, ali je doktor uhvati za ruku. — Nije nužno gospođo. ..Ni za veneru iz Milosa ne bih pristao da izgubim s usana ovaj ukus od ananasa! — Ama, ludice, ostavi moga prijatelja na miru.Bolje pogledaj šta sam ti doneo! — Šta me se tiču briljanti?Ti si moj najslađi brilijant. U tome urenutku neko zakuca na vratima, i jedan krupan glas se začu: — Gospođice Zebra, kroz pet minuta dižemo zavesu.Jeste li gotovi? — Odmah g. baletmajstore! — viknu ona pa onda dodade tišim glasom — Ju, teško meni, ja još nisam gotova.Čistite se vas dvojica.Samo još po jedan poljubac.Nego je s’ čuo čiča Ministre?Ti si u mladosti bio veliki đavo ! — He, gospođo, za ono što je bilo... — Zausti doktor da nešto kaže, ali ih ona sopstvenoručno izgura iz svoje sobe. — Prava sotona — gunđao je stari medved, a Emilijan je imao muku da se uzdrži od smeja prolazeći kroz onoliki svet. Kad se svrši predstava u operi, Emilijan je sa svojim gostima otišao peške u veliki hotel koji je preko puta gde im je priredio mali ali odabran “supe“. U jedan čas posle ponoći mladenci zamoliše Kralja-oca za dopuštenje da se oproste, jer je to za njihove navike bilo već i suviše dockan. Mladenci odoše u svoj kvartir, a Emilijan i doktor odvezoše se do one kuće na ćošku što je preko puta od Ministarstva Marine, a kojoj je aristokratski „džokejski“ klub. U prizemnom spratu te kuće dočekaše ih vrlo elegantno obučene sluge, prihvatiše njihove gornje haljine, šešire, štapove i rukavice i pratiše ih uza monumentalne stepenice do na prvi sprat gde beše mnogo velikih i malih, vrlo visokih i sa biranom prostotom nameštenih soba za ručavanje, za čitanje, za igranje karata.U prvim nađoše ovde onde po nekoga gosta koji je posle pozorišta došao u klub da supira.Sva ta gospoda pozdraviše se s Emilijanom vrlo prijateljski.U čitaonici beše samo jedan elegantno obučen gospodin, ali on nije čitao, nego legao onako u fraku i s belom ogrlicom na jedin divan od crne kože, pa spava kao top. — Jadnik — reče — doktor — on je od ove večne jurnjave mrtav umoran, pa ipak mora u klub, makar u njemu odmah zaspao kao zaklan. Tek u prvoj sali za igranje karata nađoše veće društvo gospode, koji burno pozdraviše Emilijana. — Halo Silva!Baš dobro dođe.Mi smo već mislili da nećeš ni doći pa nam je bilo već dosadno! — Neka mi dopuste gospoda da im predstavim moga prijatelja i bivšeg ministra... Kad je njih predstavljao Đoki, samo prašte najstarija imena njihove velike vlastele.Te ovo je vojvoda od Epinaka, te ovo je grof od Marmanje, te marki od Brelja, sve sami potomci krstonoša pod Grofridom Buljonskim.Ali je Đoka odmah video da na njima nije ostalo ništa od slavnih predaka sem velikih imena, i za to je se posle nekoliko izmenjanih reči s njima osećao se kao da je u — talpari. — Za Boga, gospodo, kako ste mogli i pomisliti da ja neću doći ? — reče Emilijan — Posle sinoćne sreće u kartama, bila mi je kavalirska dužnost da dođem.Zar još nema Ilirika? — Naravno da je tu.Ima čitav sahat kako čeka na Vas Monsenjeru.S nama nije hteo ni da počne partiju.Gde li se to deo ? I sada svi pođoše da traže bivšega Kralja od Ilirije. I nađoše ga gde se skljokao u jednoj dubokoj naslonjači pa drema. — Halo, Iliriče, zar te nije stid tako rano da dremaš ? — E?... šta?...A ti si Silvane?Dobro što si došao...Malu partiju bakara ? — Razume se — reče Emilijan pa dade znak slugama te dvorane da spreme sve što treba za igru. — Zdravo Iliriče!Umoran, he ? — Nisam...Umirem od dosade... — i čovek se diže s očevidnim naprezanjem iz one sniske i duboke naslonjače, kao da nije mladić nego starkelja.Beše visokog rasta, ali se držao pogrbljen.Zbog užasne njegove mršavosti — koža i kosti! — izgledaše da one haljine na njemu nisu za njega pravljene, toliko mu behu široke.Njegovo lice sa vrlo pravilnim crtama beše bledo kao u mrtvaca.Njegove velike lepe crne oči ležahu duboko u očnim dupljama, iz kojih polažahu duboke kožne bore, koje su se zrakasto širile po slepoočnicama.Uglovi njegovih usta betu okrenuti na niže. — Dopusti, Iliriče, da ti predstavim mog najboljeg prijatelja među mojim zemljacima ! — E, milo mi je.Veličanstvo često Vas pominje.E, milo mi je da Vas i lično poznam.I Vi ćete večeras s nama... e... malu partiju ?.. — Veličanstvo — zausti doktor da se izvini, ali ga Emilijan tako pogleda, da je odmah razumeo da treba da primi ponudu, i on samo reče: — To će za mene biti velika čast! Dok su gospoda birala gde će ko da sedne, pri čemu pokazaše neverovatno mnogo praznovere odnosno pojedinih mesta, Emilijan prišanu doktoru. — U malo nisi učinio jednu glupost.Nemoj zaboraviti da ovde moraš izigravati velikog gospodina! — Nevolja je što ja to nisam, nego siromašak penzionar. — To niko nemora da zna.Ovde može svaki da igra na koliko ko hoće.Ako mi igramo i na hiljadarke, ti možeš igrati sa pojedinim zlatnicima. — Domaćin, koji izdržava veliku porodicu, nema ni jedan zlatnik za bacanje. — Nemoj biti detinjast.Ti večeras igraš meni za ljubav i prema tome za moj račun. Doktor samo sleže ramanima, pa onda sede i on za kartaški sto. Isprva su svi igrači igrali na vrlo skromne uloge.Uz to su se svi šalili i pričali vesele anegdote.Malo po malo ulozi postojahu veći a razgovor sve manji.Blagajnik kluba morao je sve češće da trči na kasu da menja velike banknote u zlatnike.Pred svakim igračem beše veća ili manja gomila zlata, tako da pojedini zlatnici doktorovi i njemu samom izgledahu smešni, ali on se dobro čuvao da se ne zanese igrom, jer je tačno znao koliko ima u džepu, a znao je da mu Emilijan ne može pred onolikim ljudima uzajmljivati novaca.U ostalom ostali igrači koji su se ispočetka smeškali na njegove pojedine napoleondore, behu ga već sasvim zaboravili, jer su se sad svi kockali u vrlo velike sume.Doktor sad nije ni pazio na samu igru.Za njega sad behu lica raznih igrača mnogo interesantnija studija.Većina igrača beše postala vrlo nervozna.Radost, briga, srdžba, pogruženost, nada, čitave skale, čitavi spektrumi najrazličnijih oseđanja mogahu se pročitati na njihovim licima.Oba bivša Kralja igrahu u strahovite sume, ali dok je Ilirik, koji je neprestano dobijao, igrao grčevito, dotle lice Emilijanovo beše mirno kao da je od hladnog mramora.Pred njim beše gomila zlata kao hlebac od kilograma.Sedeći kao kakva statua mirno, on samo zaseče šakom pozamašnu krišku od tog zlatnog tajina, pa je samo gurne na sredinu stola.Kad je, i ako retko, i on dobio, morao je njegov partner da broji koliko ima da mu plati, jer Emilijan nije nikad brojao šta ulaže.Izgledalo je da je njemu apsolutno sve jedno dobijao ili gubio.Za sve igrače beše jasno kao dan da on večeras samo za to igra da Ilirik povrati što je juče izgubio, samo na „jedan pristojan način“.Ostali igrači nisu mogli da sasvim sakriju svoje divljenje. — Silva igra kao pravi kavalir ! — On je odista veliki gospodin u svakom pogledu ! — Čak Ilirija nije mogla da se uzdrži od uzdaha: — Silva, ti si odista veličanstven ! Emilijan se činio da ništa ne čuje.On je mirno igrao dalje. Sreća u toj igri beše vrlo promenljiva.Najzad beše Ilirik povratio celu sumu koju beše sinoć proigrao. Emilijan ustade. — Nalazim, gospodo, da je za danas dosta.Eto je već vrlo dockan.Gospoda moraju već biti umorna ! Svi ćute i gledaju u Iliriju. — E.. .Silva . . . i suviše velikodušno.. .Skoro uvreda.. .Mi nismo bakali koji u Monte Karlu secuju po pet franaka dok ne „zarade“ dnevni trošak, ili dok ne povrate izlubljenih pet napoleona pa da onda beže bezobzirce.Mi smo kavaljeri. . .E ? — Ni u snu mi nebi moglo pasti na pamet da hoću ma koga da vređam, a najmanje tebe Iliriče.Jedini mi je razlog za ustajanje odista umor.Aln, ako gospoda hoće još da igramo, ja nikada nikakvu igru nisam kvario — reče Emilijan pa opet sede na svoje mesto. — Bravo Silva ! ... — Zahori se sa sviju strana. -- E ?...Vrlo lepo...E ?...Ali Silva ima pravo...Upravo treba i mi da se odmorimo.Za to predlog: da igramo još, ali samo dotle, dok skazaljke na onom časovniku na zidu pokažu da je pet.U pet časova prestaje igra, pa ma kako ona stajala.... — Prima se — rekoše svi igrači. Igra se nastavi. Sluge posluživahu raznim đakonijama, poslasticama, raznim pićem.Igrači, ne skidajući očiju sa svojih karata pružaju ruke, uzimlju što dočepaju negledimice sa poslužavnika, jedu ili piju i ne znajući šta, pale cigaretu za cigaretom, ali zaboravljaju da puše i bacaju ugašene cigarete na velike tanjire od mesinga, na kojima behu već čitavi brežuljci načetih cigareta, ili nemajući kade da pogledaju gle su te „pepelnice“ bacaju ih pravo na zelenu čohu, kojom igrački sto beše zastrven, i na kome sada beše svakojakog murdarluka prosutog vina, likera, mrve i zagrižena parčeta od kolača.Niko to sad nije video, a sluge ne smedu ni prići da im oni što gube ne doviču „dalje baksuze“.Svi su igrali sa toliko strasti da nisu ništa ni videli ni čuli.Ta igra izgledaše kao borba na život ili smrt, Kartaška „sreća“ beše opet prevrnula.Emilijan dobijaše ogromne sume.Svi su drugi gubili. Doktor je posmatrao očajanje na licima onih što gube. Ilirik beše izgubio ne samo sve što večeras beše dobio, nego još toliko svoga novca.On beše tako slomljen i tako iscrpan, da je pri svakom novom deljenju karata žudno pogledao na duvarski časovnik. Najaad kucnu pet časova, spas iz pakla... — Pet časova, e? — reče Ilirik pa ustade. Svi igrači ustadoše sa svojih mesta. — Razume se po sebi — reče Emilijan — da sutra stojim gospodi na raspoloženju — pa pokaza blagajniku gomilu zlata koju beše dobio.Blagajnik sruči sve na jedan srebrn poslužavnik, odnese i u mesto metala donese i predade sretnom igraču čitav svežanj hiljadaraka od hartije. Ravnodušno strpa Emilijan onaj svežanj u džep, baci jednu hiljadarku na poslužavnik sa rečima: „za poslugu“. — Kako, e, Silva?Kako „sutra“?Zar nije već danas? — Pravo kažeš — nasmeja se Emilijan — Već je svanulo.Dakle; večeras! Svi se nasmejaše, ali taj smeh beše usiljen. Pri rastanku svi su bili vanredno ljubazni ali je doktor u mnogim očima video strašnu mržnju. Kad siđoše dole Emilijan reče impozantnome vrataru „moja kola“ pa stade navlačiti gornji kaput. Vratar istrča napolje pa stentorskim glasom viknu — Kola gospodina grofa od Brusnice! — Šta veliš, Đoko — upita Emilijan navlačeći rukavice — kako ti se dopalo u našem-Klubu ? — Divno! — odgovori doktor pa onda dodade na silvanskom jeziku — Pravi pakao! Emilijan se umorno smeškao. Sedoše obojica u elegantni kupe, koji odmah odjuri. Upravo Emilijan nije seo nego se srušio na svome mestu, gledajući ukočeno preda se, i ne govoreći ni reči. — Hm, — gunđa doktor za svoj račun — Tako dakle izgledaju ljudi koji imaju sreće u kartama! — Ah... ostavi me na miru! — A, gle, u mal’ ne zaboravih.Evo ti što sam ja za tvoj račun dobio — i doktor mu pruži nekoliko zlatnika. — Nemoj praviti gluposti Đoko. — Molim te, uzmi.Izgoreše mi ruke od tih đavoljih para. — Podaj ih kočijašu i ćirici kad siđemo — i on potonu ponovo u svoje teške misli. Doktor spusti jedan prozor kolski.Svež jutarnji vazduh jurnu u kola.On ga je duboko udisao. — Da divnoga jutra!Ala će vredni ljudi, koji su se svu noć odmarali, jutros veselo da rade!... Emilijan ne reče ni reči više dok se kola ne zaustaviše pred njegovom palaticom u jelisejskim poljima.Tu je skočio iz kola, pružio Đoki ruku, rekao mu „Spavaj mirno“ pa otrča uza stube. - Doktor je ponajlak izašao iz kola, podelio je što je dobio u klubu podjednako kočijašu i ćirici, jer su obojica dreždali svu noć čekajući ih pred klubom, pa onda ode u svoju sobu, sede na jedan fotelj pa se i on zamisli. — Mogu li, Prevashodstvo, pomoći pri svlačenju — reče sluga koji je dugo ćuteći čekao njegove zapovesti. — Ah, vi ste?Hvala, ne treba mi ništa.Idite da spavate. Sluga se duboko pokloni pa ode. Doktor se opet zamisli. — Gospode Bože, šta se napravi od onog divnog čoveka?!Ta on je na najboljem putu da postanek Ilirik II-gi, on, koji je imao tako uzvišen zadatak da usreći nekoliko miliona ljudi, on je postao sladostrasnik koji je sam sebi teret...The, šta ćeš?..Svaki je čovek čovek kovač svoje sreće...On misli da čovek u opšte može samo večno da uživa, on i ne sluti šta je pravo uživanje u životu...Ta već on će se najzad i sam uveriti kuda ga ovakav život vodi, ali će onda biti dockan da počne nov život... On uzbuđeno skoči sa stolice i poče da hoda po sobi. Kad je u tom hodanju slučajno pogledao spremnu postelju on kao da za trenutak pomisli da se skine pa da legne, ali brzo odmahnu rukom kao da odbije tu misao, zavrnu električnu svetlost, zagrnu teške zavese sa prozora, rasklopi prozorska krila, i sunčani zraci jurnuše u sobu.Sunce se baš beše rodilo. — Ko će sada da spava ?Duša mi je sada uzburkana da ne bih mogao oka zaklopiti.Da pokušam makar što raditi.To će me stišati . .. I on otvori svoj putnički sanduk pa stade po njemu preturati.Vadio je sa dna nekakve svežnje hartija, čitao je naslove na njima, i bacao ih natrag u skrinju, dok ne naiđe na vezane korice na kojima je bio naslov „Uzroci opadanja monarhijskog principa u svetu.Prilozi za psihologiju modernih kraljeva“. — Ha!Tu imam danas nešto novo da zapišem ! I on uze te korice pod levu mišku, zaključa svoj kovčeg, pa pođe kroz salon u Emilijanov kabinet razmišljajući. — Najzad ću i ja moći da pišem na onakvom stolu, kakav sam želeo da imam celoga života, pa ga ne doživeh.Ala će se taj sto pun ljubavnih pisama i berzanskih izveštaja začuditi kad oseti šta će danas na njemu da se piše! Iz ovih misli trgoše ga nekakvi neobični glasovi. — Budi Bog snama, to kao da neko jeca u kraljevoj sobi za rad?Šta to može biti? Doktor pažljivo odškrinu vrata od kabineta, pa ostade na pragu kao zakovan. Ceo patos beše pokriven razbacanim hiljadarkama.Očevidno beše Emilijan u trenutku kada se zgadio na samoga sebe, bacio od sebe celu svoju „zaradu“ te probdenisane noći. On sam, nekadašnja sila od čoveka, strah i trepet sviju političkih šićardžija i sviju podzemnih političkih krtica, ležao je sa gornjim delom svoga trupa na svom stolu za pisanje, i plakao je, ne, jecao je kao slaba žena u histeričkom napadu. Šta se dogodilo? Emilijan, kad je ustrčao uza stube, pije otišao da spava nego u svoj kabinet i srušio se u naslonjaču pred stolom za pisanje; on je disao tako teško kao čovek koji dobija zapaljenje plućne maramice, pa za svaki udisaj oseti kao da ga noževi bodu u grudi.On zdera sa sebe okovratnik i ogrlicu i razdrlji košulju na grudima ne bi li lakše disao, ali mu to ne pomože.Svaka haljina na njemu beše mu postala teška.On poče ne da ih skida, nego da ih kida sa sebe, kao da su u plamenu.Zderavši frak sa sebe on vide kako iz džepa ispade onaj svežan hiljadaraka.On ga besno zgrabi i tako silno tresnu o zemlju, da su se one velike banke razletile po celom patosu.Ta ga je guja ujedala svojim otrovnim zubima, nju valja zgaziti, njoj valja glavu razmrskati.,.Kao da mu je lakše.On lakše diše..Još malo, pa će se moći misliti...Da, da, treba jedan put ozbiljno i hladno razmisliti o celoj „situaciji“.Polako, da idemo redom.Najpre ona strašna noć u oči abdikacije...Kako su ga pametno svetovali oni mudri ljudi,..Kako je veličanstven bio onaj starac kad je klekao pred njega i kad ga je preklinjao da ne upropasti i sebe i sina i zemlju koju mu je Bog poverio kao amanet...Kamo lepa sreća da ga je poslušao...Ali on je sve žrtvovao za jednu fiks-ideju: Za privatnu sreću...Nije prošlo ni nekoliko časova posle subonosnog koraka, on je za nj skupo platio.Žena radi koje je bacio krunu, sa gnušanjem ga je odbacila od sebe, predpostavila je da se otruje nego usrećava čoveka za koga nema ništa sveto na ovome svetu...Lepo je počela njegova privatna sreća...Ceo ostatak života ležao je pred njim kao sahara, nedogledna pustinja vreloga peska, na kojoj ni bilje ne može da vegetuje a kamo li čovek da živi...Beži, beži, ma kud, samo dalje od te jare, koja bije iz zemlje, iz usijanog peska, kao iz kakve paklene peći, koju ni mašta Danteova nije mogla očajniju zamisliti...Ali kuda?Tamo, u svežinu koja ćarlija između crnog i mramornog mora, tamo gde se zelene kiparisi i kedri livanski...I otišao je, i lutao je mesecima, ali nigde nije mogao pobeći od one paklene vatre, jer je ona bila u njegovim grudima...Carski dočeci koji su mu priređivani samo su više raspaljivali taj oganj u kome mu je duša sagorevala, a kad je pobegao čak na Hristov grob, i tamo su sipali ključalo ulje u njegovu ranu...Beži, beži dalje...Ta svežina primorja, to zelenilo kedrova livanskih bila je samo Fata morgana, koji se priviđa svakom putniku kroz pustinju, koji već izdiše od žeđi...Beži, ali kuda ?Kako kuda ?U novi Vavilon, u novu Sodomu i Gomoru, u varoš, gde i bivši Kralj može da potone u milione, gde i on može da zaboravi sve što je bilo, gde će moći pobeći od onih koji ga znaju, gde će iajzad naći ono zbog čega je i sebe i toliki svet unesrećio, privatnu sreću...Bar druge polovine života da se nauživa svega onoga za čim je na prestolu priželjkivao .Ništa ne mari...I poniženja... i sramote, samo daj da se uživa sa deset atmosfera... da se napiješ lete, toga mleka zaborava...Ah da...Mleko je odista slatko.I nije samo slatko nego je i najbolja hrana ljudska.Pa opet, kako se ono zvaše ona bolest u bubrezima ljudskim, kod koje bolesnik nesme mesecima ništa drugo da jede i da pije, nego samo mleko ?I zar odista slatko mleko može toliko da dosadi bolesniku da se maša za revolver, da pretpostavlja smrt, nego da se izleči tim slatkim mlekom ?Šta mu je onda kazao knez Lamondo ?Da zavidi svojim nadničarima kad ih gleda kako slatko jedu suva hleba i luka, jer on, kad sedne za svoju milionarsku trpezu ne može ni da okusi ništa od najskupljih đakonija, jer nije nikada gladan.Kažu ljudi da bez rada nema uživanja, da bez umora nema slatkoga sna i odmora.....Pa dobro, eto ja sam 24 časa neprekidno na nogama i za to vreme nisam sebi dopustio ni jedan trenutak odmora, trčao sam iz jednog uzbuđenja u drugo, iz berze totalizateru, odatle iza kulisa, odatle u kartašku pećinu gde sam užasne sume dobio zar još nisam umoran, zar još nisam stekao pravo da prospavam barem sahat dva?Za što beži san od mene?Za što begam od postelje kao da je od same žeravice napravljena?Šta hoću ja?Šta mi fali još?Ceo svet kaže da sam ja danas prvi kavalir međ ovom drevnom i bogatom vlastelom jedne hiljadugodišnje kulturne države, i odista sam ja veći gospodin od mnogih među njima.Lepih žena mogu imati koliko hoću, i koliko mojih poznanika meni danas zavide što je moja metresa elegantnija od sviju njihovih!Moja je palata riznica sviju umetnosti , u mojoj štali su najlepši punokrvni konji, u mome podrumu ima vina koje ni Rotšild nema, moj kuvar je umetnik koji od samih jaja ume da napravi 250 raznih jela — za što sinoć idem u mehanu i poručujem ručak za ljude koji nisu gladni„za što ne jedem i ne pijem, zašto ne uživam, za što nisam srećan, kad imam sve što treba za onu tako skupo plaćenu privatnu sreću?Hoćeš da ti kažem za što?Za to što nemam cilja u životu, za to što život bez ikakvog zadatka nema nikakvog smisla... I ovde se zaplakao kao malo dete, pa je onda počeo glasno da jeca kao histerična žena, gušeći se kao da ga je nekakav grč uhvatio. Doktor je mirno stajao kao ukopan.Čekao je da prođe ta kriza, pa da mu priđe.Ali kad vide kako Emilijan u onom grčevitom jecanju izvuče jednu fijoku iz svoga stola, pa zgrabi u njoj jedan revolver, on u tri skoka beše kraj njega i ote mu revolver iz ruke. — Pored sviju tvojih mahna — reče doktor hladno — do sad nisi bio kukavica.A ovo bi bio kukavičluk.Time se ne leči tvoja bolest — i on strpa revolver u svoj džep. Emilijan diže glavu i pogleda doktora tako očajnim pogledom, da se Đoki koža naježila. — Imaš pravo, ja sam bolestan.Što mi ne prepišeš kakav lek doktore ?Daj mi tvoj recepat? — Evo ti ga.On se sastoji iz jedne jedine reči : Rad.U radu je jedina prava sreća života — reče doktor s ubeđenjem. — Kakav rad?Ta ja nisam ništa ljucki naučio... — Nije tako.Ti si dobar oficir.Pored svega čega si se odrekao, samo da bi mogao imati čast, da se afiširaš sa g-đicom Zebrom, i da onom bednom raskralju od Ilirije izvučeš poslednju krajcaru iz džepa, ti se još vodiš u ranglisti naše vojske kao aktivni đeneral.Spakuj odmah tvoju đeneralsku uniformu u putnički sanduk, uzmi prvi brzi voz za istok, odjuri u Singidunum, obuci se kao đeneral, pripaši znak službenosti i javi se Ministru vojnom tvoga sina na dužnost.Nisi hteo više da budeš Kralj.Ali šta misliš da bi jedan savestan đeneral, koji bi pored toga čina, imao i autoritet jednog bivšeg Kralja, mogao učiniti za jednu mladu vojsku ? Emilijan skoči. — Zar odista misliš ? — Ono, ja nisam siguran, da li ćeš ti imati dovoljno durašnosti da jednu takvu misiju izvedeš do kraja.Tako isto ja ne zaboravljam na neprijatelje tvoje lične, tvoga doma i naše otadžbine, koji će sve na svetu pokušati da ti osujete i taj prvi zadatak života.Ali će njima trebati nekoliko godina da te ponova sruše, i ako ti za to vreme budeš savesno i prilježno radio, ti ćeš nam stvoriti takvu vojsku, da ćemo se moći braniti, i da naši silni neprijatelji neće moći nama potkusurivati svoje velike račune.Jedno ti samo mogu reći sigurno, da bi na taj način imao za što dalje živeti, a baš ako bi te neprijatelji najzad smakli, ipak bi imao još radosti u životu, i umirući znao bi da nisi za badava živeo.Za to ti i opet samo ovo mogu reći: Na dužnost, u front! I Veličanstvo je stupilo u front! I bivši Kralj služio je tri godine u vojsci svoga sina i svoje otadžbine, i to služio je tako savesno i tako neumorno, kao da nije đeneral i Kraljev otac, nego kao da je najmlađi potporučnik, čija karijera zavisi od revnosne službe. Ugledajući se na Komandanta aktivne vojske ceo oficirski kor, koji pod njim beše postao kao jedna porodica, radio je tako isto savesno i neumorno. Za te tri godine položen je tako solidan temelj silvanskoj vojsci, da ga nikakve docnije pogreške nisu mogle uzdrmati. Čak i kad je zla sreća Emilova učinila da on ne doživi sjajne plodove toga rada, nego da presvisne od neblagodarnosti svog jedinca, čak i kad je Emil dočekao crnu sudbinu Kralja Lira — ni to nije bilo u stanju sprečiti dalje napredovanje i razvijanje silvanske vojske. Emilovi oficiri nastavili su njegov rad u vojsci, i za deset godina toga rada stvorili su vojsku, koja je bila u stanju ne samo da brani otadžbinu i od najsilnijih njenih neprijatelja, nego i da pobedi njenog vekovnog neprijatelja, da pomogne srušiti jedno veliko carstvo, i da stvori novu Silvaniju, dva puta toliku, kolika beše Emilova, i napredniju nego što beše ikada. SVETOZAR ĆOROVIĆ DRUGA KNjIGA SVJETLOST / SARAJEVO Svi ga poznavali i svi hvalili.Sijelo, skup, sastanak, teferič kakav nije se mogao ni zamisliti, a da se i Smajil-efendija ne pozove, da i on tu ne bude. — Ko će pričati, ako njega nema?..Ko će zabavljati društvo?.. I uvijek se odazivao molbama, uvijek dolazio.Visok, tankovijast, prav kao jablan, blijeda, duguljasta lica, koje mu bilo oivičeno kratkom, potkresanom bradom, s krupnim, kadifastim, sanjivim očima i dugim tankim, pravim nosom, ogrnut svojom dugačkom, crnom džubom, noseći u jednoj ruci granu šeboja a u drugoj čibuk, javljao se, obično, docnije nego drugi, pozdravljao se sa svima i odmah prolazio u pročelje, gdje je naročito za njega namještena bila šilta jedna, opkoljena jastucima, da lijepo može sjesti i uzvaliti se. I svi su odmah trčali oko njega, udvarali se, ulagivali.Jedan mu nosio duhana i punio lulu, drugi nosio žeravu i pripaljivao, treći podmetao pepeonicu i uređivao jastuke oko njega. — Hoćeš li nam pričati, efendija? — pitali su gotovo jednoglasno, optrčavajući oko njega. — Hoćeš li počinjati?.. Priču njegovu svak je sa nestrpljenjem očekivao. Čak su i djeca po mahalama znala da se u čitavu šeheru niko u tome s njime nadmetati ne može, da niko ne zna onako »kititi« i onako »vesti« kao on. A nikada gotovo nije ponavljao stare priče: uvijek je imao novih, koje se činile još ljepše, čudnije, zanimljivije.Čovjek koji je mnogo proživio, mnogo putovao i mnogo čitao, — čitao je čak i novine redovno svaki dan, i čitave članke znao prepričati ljepše, nego su napisani — imao je o čemu i da priča, i nije mu trebalo da se vraća na staro, da preživa.Čak i poslovice, koje je volio upletati, katkad i gdje im nije mjesto, bile mu nove, neobične.Mnogi su ih kašnje u razgovoru ponavljali i iznosili kao svoje... Jedanput sam imao priliku da ga slušam čitave jedne noći.Ono što mi je tada ispričao, prepričaću sada i ja, starajući se da sve iznesem i ocrtam otprilike onako kako sam od njega čuo, gotovo njegovim riječima. Bilo to uz trganje, u vinogradu.Kako nam vinogradi ležali jedan pored drugoga, naložili smo vatru u mrginju, ukraj gomile jedne, gurnuli kahveni ibrik uza nju, pa čekajući dok uzavri voda, zasjeli po travi i zapalili čibuke.Nedaleko od nas, u strani, sjedili su i leškarili pokraj svoje vatre trgači i trgačice, veseli, razdragani, obijesni, gurkajući se, štipajući, rvući.Širok modrikasto-zlatan plamen osvjetljavao im polovinu mrkog, znojavog, suncem opaljenog lica, dok je druga polovina ostajala u sjenci i crnila se; pune, žilave, snažne mišice dobile im čisto bakarnu boju i kako je odsijev kadikada klizio i preko njih, zaigravao, čudno su se prelijevale, kao rastopljeni tuč, a pleća nekolicine, okrenuta prema nama, činila se kroz pomrčinu kao da su potpuno srasla, slijepila se jedno s drugim te je izgledalo kao da tamo sjedi ogroman div kakav sa nekoliko glava na ramenima i sa nekoliko ruka.Kikot, cika, graja, vrisak neprestano su dopirali otuda do nas, razlijegali se preko čitavih vinograda i zamirali negdje dolje, u polju, odakle kao da se neko ruga, vraćao se kadikada tih, prigušen odjek.I cvrčak je negdje u grmu cvrčao i goli, rastovareni konji, privezani kraj ulice, rzali, vrištali. A čitav vazduh mirisao na zrelo, izgnječeno grožđe i na uvelu kudelju, i težak, topao miris udarao u glavu i kao da je gušio, opijao. — Čudna toplina — otegnu Smajil-efendija lijeno, svlačeći džubu i otpasujući pojas. — Sluti na kišu... — I meni se čini. — Hatidžine vinograde, bojim se, neće moći mirno otrgati. — Hatidžine? On se izvali porebarke i nasloni se na ruku. — Hatidže, moje žene — dočeka mirno. — Ima ih i ona dosta... — A ja sam mislio da su sve tvoji, da sve ti trgaš... — Baška moji, baška njezini, baška svakoga sina, — odgovori on zijevajući. — Svačije nek je baška i svak nek nauči svojim upravljati.Bez toga nema sreće u kući... Voda u ibriku poče vreti.Ja pristupih i dosuh kahve.Počnem miješati. | — Jeste li odavno podijelili; — zapitam ga uzgred. — Theee... I opet se pridiže. — Ima tu golema priča — reče. — I ako hoćeš da ne spavamo... a meni se ne spava... pričao bih ti sve od početka, gotovo polovicu svoga života... — Ne spava se ni meni. I dodadoh mu kahvu. On spusti fildžan na tle, opet napuni lulu i otpoče pričati. Nikud kretao nije, nikud se micao bez oružja.U kahvu, u berbernicu, u hućumat ako bi pošao, opasivao je odmah krivu svoju dimišćiju o bedru, dvije ledenjače i jatagan zadijevao za pojas i, prihvativši po sredini dugi debeli čibuk sa ćilibarskim takumom na vrhu, izlazio iz avlije, jak, ponosit, silan kao odvaljen komad klisure kakve, a vazda gord i uspravljen kao i sama klisura, da ga, činilo se, ni gromovi ni munje ne bi mogli skrhati ni prelomiti.Pozlaćene toke na prsima, oružje ono i fišeklije pričvršćene o pojasu svijetlile se i blistale prema suncu zasjenjujući oči, crvena dolama prelijevala se kao zapjenušena krv, a turban oko glave bijelio se kao vijenac đulbeharski, išaran pramenovima goleme, svilene kite, koja mu se sa vrha fesa spuštala sve do pleća i lagano ga kuckala po njima. Rijetko kada da čaršinlije nijesu ustajale iz svojih dućana i sa čudnim nekim zadovoljstvom gledali za njim.Mahala čitava ponosila se njime a ja, jedinac mu, bio sam se zbog njega i sam osilio i sva komšiska djeca morala su da pate i stradaju zbog toga.Smio sam i udariti, i oteti nešto, i opsovati, a da se niko usudio ne bi ni oštrije mi odgovoriti, kamo li da udari i da žešće uvrijedi!..Čak me matere i očevi njihovi mitili i davali mi smokava, grožđa, šljiva, da ih ostavim na miru, i molili po nekoliko puta da ocu ne pričam o tom, da se ne potužim na koga.Toliko ga se bojali. A bojali ga se svi u kući.Momci, kojih je bilo nekoliko, ako bi se zaigrali i zagovorili kad on nije bio u kući, kao da bi premrli od straha čim bi mu korake začuli ili ga opazili izdaljega gdje ide.Ostavili bi odmah sve, pokunjili se, stišali, i s rukama na pojasu i oborenom glavom čekali dok prođe pored njih, ne gledajući jedan na drugoga, ne šapnuvši riječi. I nije da su ga se bojali zbog toga što je psovao, prijetio, udarao.On niti je imao običaja da grdi, galami, ni jače de viče.Oni su samo strepili pred silom njegovom, kao što obično svi slabići strepe pred nekim koji je moćan i jak.Dosta je bilo da ih samo jednom pogleda onim orlovskim pogledom, pa da odmah izgube glavu i da se smetu, kao golubovi pred jastrebom.Niko tada ne bi mogao ni poznati da su to oni isti momci, koji, kad bi babo krenuo u lov, onako ponosito i izazivački, oružani i opremljeni, jašu iza njega na bijesnim, razigranim paripima, mrko gledajući čaršinlije i hotimično nagoneći konje ispred tuđih dućana, samo da nanesu štetu kakvu i obore robu, koju su dućandžije iznijeli pred ćepenke.Slabići, nemajući sile u sebi, opijali se tada njegovom silom i, u pijanstvu, željni da se razmeću onim čega sami nemaju prema još slabijima, činili su štetu i nasilja. Za čudo, i majka mi kao da ga se dosta pribojavala i često, vrlo često, moglo se pomisliti da je to prije sluškinja kakva, robinja mu, nego li žena, domaćica. Ujutru, prije zore, dizala se iz dušeka, trčala u kuhinju i ložila vatru, samo da kahva bude skuhana prije nego se on probudi i da dugo ne čeka na nju.Kad bi se probudio, hitala je s ibrikom u ruci i sa čistim peškirom preko ramena, da mu polije; zatim, pripalivši mu čibuk, izmicala se natraške i, skrstivši ruke a oborivši oči, dvorila ga sve dotle, dok bi ispio kahvu i počeo tražiti haljine i oružje, da se obuče i krene u čaršiju. Tako ga dvorila i za ručkom i za večerom, a da gotovo ni riječi ne progovore jedno drugom.Ja se uopšte i ne sjećam da su kadgod duže razgovarali.Ako je i bilo kada razgovora između njih, bilo je nasamo, odvojeno, gdje niko ne sluša, čak ni ja.Kao da je bila sramota neka onakvome junaku dugo razgovarati sa ženom, makar i sa svojom, i zabavljati se ženskim besposlicama. Sramota od svijeta branila mu je da se nikad ne pokaže ni nježniji prema majci, da se osmjehne na nju i našali malo.Ni kad je izgledao najvedriji nije se smijao niti šalio.Jedino je u takvim časovima izgledao darežljiviji i nemilosno rasipao dukate oko sebe. Čitavu šaku dukata davao joj da namakne što treba sebi u kući; darivao je dukatima i momke, te, napošljetku, ni ja nijesam ostajao bez dijela.Bacio bi i meni dukat-dva u krilo, potegnuvši me prije toga za nos ili za uho. To mu je bilo i jedino milovanje.Za drugo kao da ni znao nije.Nijednom me nije uzeo na krilo, ni pocupkao na koljenu, ni obgrlio, ni protepao mi što.Ako bih kadgod posrnuo, obrezao se ili opržio, nije se sažalio na me, niti me počeo tješiti. Šta više, kao da se i veselio tome.Jedanput,kad je jedno seljače, koje sigurno nije znalo za njegovu moć ni silu, razbilo mi glavu i kad sam okrvavljen došao da mu se potužim, samo je slegnuo ramenima i mirno mi odgovorio: — Pa šta će nego ti razbit’ glavu, kad ti nijesi njemu razbio prije?..Čo’jek će biti kad tako zna da udara i da se brani, a ne trči babi da mu se tuži...Ko sam u sebe pouzdanja nema, ničija ga zaštita podići ne može... Otada mu se više nijesam smio ni požaliti nikad, ni pričati mu što.Sklanjao sam se ispred njega kao ispred tuđina kakva i tek kad sam znao da će početi s dijeljenjem dukata, javljao sam se i, neprestano se sklanjajući za majku i vireći joj iza dimija, očekivao svoj dio. Pa ni na sastancima kakvim babo nije govorio mnogo, iako ga često prizivali, tražili i dolazili mu. Pokatkada napunila bi ih se čitava soba.Zasjednu po mekim, rutavim minderlucima, prekrštenih noga, ogrnuti teškim, lisičinom postavljenim ćurcima, okićeni oružjem, pa samo puše i razgovaraju.Gust, zagušljiv dim izvijao se po sobi, širio se i, kao oblak kakav, obavijao ih i zaklanjao im lica; samo ponekad, kada bi se pod golemim odžakom, u vrhu sobe, malo pojače rasplamtjela vatra, odsijevali im okićeni balčaci noževa i srmom okovane glave malih pušaka. I dok su svi, jedva kroz dim nazirući jedan drugoga, govorili i benetali o svačemu, babo je sjedio u vrhu, na svojoj šilti, i, puštajući dimove niza svoju dugu, crnu bradu, mirno ih slušao i urijetko lakim klimanjem glave odobravao nešto ili ne odobravao. Još rjeđe su ga mogli navući da se i sam uplete u razgovor, da i on rekne svoju.A kad bi ga zaista navukli i izazvali da nešto kaže, obično je kresnuo ukratko, oštro i odsječno, i to jednim čudnim načinom, koji kao da nije trpio prigovora.Zato bi odmah nakon takve njegove upadice obično i nastala beskrajna jedna počivka, ispunjena usiljenim kašljanjem i podmuklim šapatom i svaki koji se nalazio u sobi kao da se nije najugodnije osjećao.Mnogi su i nehotice češće, ispod oka, pogledali na vrata, kao da bi željeli da što prije izmaknu odatle, da pobjegnu.I, pravo da rečem, izledalo je kao da je on i progovorio samo zbog toga: da ih sve dovede u zabunu, da ih utuče i tako im opet pokaže, e je i u govoru moćniji, jači, silniji od sviju. S kmetovima je bio drukčiji.Kad bi nam oni došli u avliju, do šezdeset ih na broju, rastovarili umorne konje i poredali po kaldrmi vreće prepunjene žitom, krtolom, lukom i kupusom, sanduke s jajima, kante s medom i mjehove s maslom, sirom i kajmakom, i, pustivši još petero šestero janjadi da se zaigraju po avliji, kad bi posjedali po travi, on sam sjedao je među njih, prekrstio noge i ponudio im duhankesu da zapale. Sam je točio kahvu i nudio.I, mjereći pogledom čitave im tovare, pitao ih o kući, o djeci, o stoci, o svemu.Za te ljude sa ispucanim, žuljavim rukama i mrkim, sumornim licem, koji su neprestano stresali buhe sa sebe i zaudarali na znoj, on je jedino imao mekših i toplijih riječi; jedino među njima izgledao je nekako blaži, pitomiji. — Ljudima koje je Alah osudio da budu nesretni, ukažeš li malo ljubavi (ne žaljenja, jer to čini još jadnijim) pružio si utjehu i ogrijao im dušu, — govorio je kašnje i govorio sasvim iskreno, nepritvorno. Kmetovi su, zbog toga, bili i slobodniji pred njim, vedriji, veseliji i nakon ručka koji je uvijek bio bogat i obilat, bili su gotovo razuzdani.Počeli bi na glas i popijevati i guditi uz gusle. A tad ih on počne obasipati poklonima.Ne zaboravi ni žene, ni djecu, ni čobanice; svakome pošalje ponešto: ili fes, ili okrugu, ili zubun, đerdan, tozluke.Svakome šalje i pozdrav ili savjet kakav.I, pošto ga već svi kmetovi ižljube u ruku i s konjima zajedno krenu iz avlije, on jednako pristaje za njima i jednako, ne prestajući, nabraja i pozdrave i savjete. Kako otac ili nije htio ili nije imao kada da vodi mnogo brige o meni, bio sam prepušten samome sebi i radio sam sve šta sam htio i kako sam htio.Osim što sam kao od nevolje odlazio katkada u mekteb i tamo po dva po tri sahata učio čitati i pisati, ni za što drugo nijesam imao da se brinem.Neprestano sam se skitao po sokacima i mahalama, igrao se s djecom, svađao, tukao. Matere se nijesam bojao mnogo.Njezine prijetnje i zakletve ništa pomagale nijesu, niti me mogle natjerati da se smirim i da, kao slušče kakvo, pomažem joj u sitnijim, domaćim poslovima.Šta više, ona kao da se bojala mene i nikad me nije smjela jače udariti ili kazniti žešće.Pustiti nekome da ti sazna tajnu koja je za čuvanje, znači upola se predati njegovoj vlasti, okovati se dragovoljno.A ja sam znao ne jednu, nego nekoliko majkinih tajni.Zato, vječito strahujući da ih slučajno ne bih odao babi, i tepala mi i mitila me, mazila. Kad bi babo po običaju krenuo kadikada, sa momcima i sa jaranima nekim, prema Crnoj Gori, da se tamo okreše sa hajducima i pljačkašima „kako ne bi zaboravio vladati s oružjem«, majka kao da bi nanovo oživila, preporodila se, preobrazila. U kući bi tada nastalo čitavo jedno veselje, džumbus... Komšinice, jaranice, tetke, strine, i iz naše i iz drugih mahala, dovrvile bi jatomice prvog dana po odlasku njegovu, zasjele i po sobama i po avliji i, razbacivši feredže oko sebe, a papuče ostavivši djeci da se igraju njima, otpočele sa svojim teferičima. Nekolike sluškinje, koje je majka najmila iz mahale zadihane i zajapurene, uvijajući se, lomeći, gicajući, trčale su iz sobe u sobu noseći boce i čaše sa medovinom, velike činije s duhanom, ibrik i fildžane sa kahvom, tepsije sa pitama i slatkišima raznim.U kuhinji, oko koje se razlivao i širio po čitavoj avliji silan miris pečenja, išle su oznojene, uzbuđene, sa neuređenom kosom i obnaženim mišicama niz koje se cijedila voda, dovikivale jedna drugu, prepirale se, svađale. Tri Ciganke, vesele, bijesne, razuzdane, sa dahirama i čamparima, igrale su ispred razdraganih kaduna, naklanjale se prema njima, savijale, ugibale, pjevajući, podvriskujući i namamljujući tuđe momke da zastaju pred vratima i proviruju kroz ključanicu.Činilo se kao da čitava kuća vrišti, pjeva, bjesni od veselja što se oprostila babina dahiluka. Naravno, čim bi stigao haber da se babo vraća, majka bi se odmah počela ustezati, povlačiti.Počela bi najprije otpuštati sluškinje, jednu po jednu, i odbijati od kuće sve zvane i nezvane gošće.Tada je pristupala i meni, ulagivala se, milovala me, ljubila i davala novaca, samo da ne pričam o svemu onome što sam gledao i slušao i da njemu ništa o tom ne napominjem. A kad bi se babo, sumoran, mrk, opaljen puščanim dimom, sa polomljenim tokama i tragovima krvi na vezenoj dolami, vratio s puta, kad bi pred vratima zazvonilo momačko oružje i zarzali u pjenu obučeni paripi, majka se opet pretvarala u onu staru, smjernu robinju i, ne smijući da mu u susret iziđe, čekala ga u sobi sa prekrštenim rukama i oborenom glavom. Pogledala bi pa istom onda, kad bi je, — ne pozdravljajući, — pozvao da mu hamam uredi i iznese novo odijelo. Kako sam, nešto od babe, a nešto od majke, uvijek dobivao novaca, bio sam najbogatiji među jaranima i svi mi zavidili na tome.Bilo ih, koji mi se počeli i ulagivati i potvarati druge, samo da bih im kupio šećerlema, lokuma, bajama i da bih i njima koju paru dao.Po sreći, u meni je bilo i suviše babine krvi, koje mi je smetala da dugo ostanem u društvu takvih jarana.Ukratko sam prekinuo s njima.Jedino se pobolje oprijateljih sa onim seljačetom, sa Jovicom, koji mi nekad bijaše razbio glavu. Bio je, doduše, još jednako svojeglav, jogunast i naprasit, ali je bio i pošten, vjeran, pouzdan.Nakon one pohvale babine da će »bit čovjek«, — koja je za me značila mnogo, — ja sam mu prvi pristupio i otada više nije bilo kavge među nama.Šta više i uortačili smo se i otpočeli sa trgovinom nekom. I nije to bila šala kakva ni obična igra, nego baš prava trgovina, koja nam obojici ćara donosila. On je prvi napomenuo i počeo me nagovarati da mu dam novaca, pa će on otpočeti sa pazarivanjem i brinuti se o svemu, a dobit da dijelimo na pola, kao što to i drugi ortaci rade. Kroz nekoliko dana on je već nosio kroz čaršiju, u zembilju jednom: i lula, i kresiva, i igala, naprstaka, vretena i, drečeći koliko ga je grlo služilo, — a bio je grlat kao pudar, — zastajao pred svačijim vratima i zvao ukućane da kupe, da pazare.Ja sam opet išao gotovo uzastopce za njim, kao nadziravajući čitav posao, i ako bi se gdje pojavila kakva tvrdoglavija mušterija pritrčavao mu u pomoć i hvalio robu što sam znao bolje, ne zazirući čak ni od uobičajenih trgovačkih laži i zakletava. Naravno, naša je trgovina odmah privukla na se pažnju i ostale djece.Kroz kratko vrijeme poče se oko nas okupljati čitava gomila, kao oko pehlivana ili Cigana s međedom.Poče i drečati, grajati, kuditi nam robu.Čitav džumbus zametnu se u čaršiji radi toga i zamalo što se ne pretvori u kavgu.Jovo, namamljujući jednog mušteriju, baš počeo hvaliti lule i ja mu kao, počeo pripomagati, kad djeca oko nas podigoše galamu i zadrečaše, kako su sve slabe, napukle, kako su ukradene čak.Neko se odostraga još usudi da u onoj gunguli i gurne Jovu u leđa i da mu prevrne zembilj.I kada, uz grohotan smijeh pakosnika, popada sva roba i razasu se po čaršiji, Jovan poblijedi i stisnutih šaka poleti u gomilu.Poče tući nemilosno, krvnički, po svakome.Nasta vriska, pomagnjava, kuknjava, nasta komešanje, rvanje. — Šta vam je, nesretnici? — zagrajaše nekolike čaršinlije, miješajući se među nas i razvađajući. — Šta ćete?.. Dođe i zaptija.Pohvata trojicu-četvoricu i povede nas pred bimbašu, na suđenje.I sve olako prođe. Povališe nas, jednoga za drugim, preko nekakve oniske klupe, zategoše nam dimije i udariše po nekoliko paprenih degeneka.I pustiše nas i robu nam povratiše.Samo bimbaša za se zadrža jednu lulu, kao, biva, da mu to bude nagrada za onakvu presudu. Do tri dana nakon toga pojavi se u čaršiji i u mahalama još čitava druzina novih trgovaca.Dobila djeca ćef za pazarivanjem, pa napunila zembilje svakakvim stvarima i počela prodavati: koje dijete imalo nešto novaca uložilo ih sve u robu, a neko je, bogme, grabilo i stvari iz kuće i prodavalo ih, samo da i ono dođe do para i da protrguje.I kako je svako, po primjeru Jovanovu, iz svega grla hvalilo svoju robu i dozivalo mušterije, diže se, u neka doba, kroz sve mahale jedne golema graja, kakva se odavno čula ni zapamtila nije. Čitav se šeher uznemiri.Dućandžije, koje su, iza podne, — pošto su poškropili čaršiju ispred dućana da bude hladnije, —— prilegli na ćepencima da zaspu malo, pokrivši se velikim jaglukom po glavi; begovi i age, koji su se napola goli odmarali u svojim odajama, probuđeni, neispavani, ljutiti, skakali su i vikali, psovali, grdili što su mogli žešće.Na više mjesta moglo se vidjeti kako, iz kuća i iz dućana nekih, nemilosno lete i papuče, i nanule, aršini, kalupi safuna, potkovice i gađaju gdje stignu kakvoga grlatijega trgovca, koji bosonog, izuvši postule i noseći ih u jednoj ruci a drugom pridržavajući zembilj, struže niz čaršiju, ne obzirući se na koju stranu. Napošljetku, krenuše se nekoliko njih pred bimbašu. — Aman, — povikaše uzbuđeno — šta se ovo radi, u carskome zdravlju, i kakav je ovo zulum nastao? I zakukaše kako im je život omrznuo zbog onih obješenjaka, te poprijetiše da će svi seliti iz ove zemlje, ako ovako ostane. Radi toga zaptije počeše na sve strane goniti svakoga koga su opazili sa zembiljem, pa prodavao robu ili ne prodavao.Počeše tjerati djecu makar čiju, goniti ih, tući.Čaršinlije sada nijesu ništa drugo ni radile, nego sjedeći na ćepencima prekrštenih noga, sa neobičnom nasladom sehirile, kako na jednoj strani trče djeca, a na drugoj zaptije i kako, proklinjući jedni druge, gađaju se kamenjem i svakog časa posrću, izgubivši često ili fes ili postulu ili pojas. U čitavoj toj gunguli moj je Jovan bio najprisebniji.On niti je htio protiviti se zaptijama, ni bježati, ni uzmicati.Samo se za dan-dva sklonio u kuću i lagano razmišljao o čitavoj stvari.A trećega dana došao je meni i uzevši me za ruku, poveo za sobom u zakutak jedan. — Daj ti, bolan, — reče — da kupimo bimbašinici jedne papuče, pa će sve dobro biti.Tako i stariji rade, pa što ne bi i mi?.. Odmah se sporazumjesmo.U rukama lijepe žene muž je najčešće sitna igračka, a pošto smo znali da je bimbašinica čuvena ljepotica odmah smo bili i sigurni da će nas ona izvući iz ove nezgode. Istoga dana, pred veče, Jovan je odnio papuče i izjadao se.Poljubio joj i ruku i nekoliko puta poklonio se do zemlje.A već sjutradan stigao je zaptija s porukom da je samo njemu, Jovanu, dozvoljeno prodavati robu iz zembilja i da mu od sada u tome niko smetati neće. Od toga dana trgovina je počela brzo napredovati. Zarada je rasla sve više i više i u neko doba toliko smo se bili osilili da smo čak počeli govoriti i o svom dućanu, o pravom dućanu. Najbliži nam, prvi komšija, — čiju kuću rastavljao od naše samo jedan tanak, visok, uvijek obijeljen zid, — bio je Sulaga, mirni, dobri Sulaga, koji jedini u ono doba nikakva oružja na sebi nosio nije i koga su u čitavom šeheru svi i nazivali ženskonjom. Omalen, sitan, mršav, sa glavom malo većom od »stisnute šake« kako mu podrugljivo govorahu, sa rijetkom bradom koja mu se sastojala upravo iz tri dijela i za koju se nikako ne bi moglo reći da je izrasla na licu, nego je neko nakazno i nakrivo prilijepio za obraze, išao je ulicom lagano, gegajući se i uvijek ponešto noseći u ruci: ili đugum da donese vode sa česme, ili ćupicu kakvu, zavežljaj, torbu, pletaru.Katkada je izlazio noseći dijete u naramku i tada obično podrugivale mu se potajno sve čaršinlije, tvrdeći uzgred kako kod kuće mora i pelene prati, i hljeb kuhati, i motati pamuk na cijevi. I makar što je od rođenja još bio neobično bogat, bogatiji nego četvorica drugih zajedno, ipak su ga gotovo svi izbjegavali i sklanjali se od njega.Stid, zar, bilo ljude da se druže sa čovjekom koji još ni jednoga Vlaha posjekao nije, ni na čiju kuću udario, nikoga napao, izgrdio.Šta više, znajući kako on ne voli prepirati se ni parničiti, kako mu teško i izaći na sud a kamo li tamo pravdati se, mnogi su se starali da mu napakoste, da ga orobe.Prihvatali su pomalo od njegovih njiva, ograda, vinograda, želeći da mu osvoje, otmu upravo, tereteći ga kako su, tokorse, njegovi stari to prigrabili od njihovih starih i kako je to on dužan povratiti. Jedanput je, čak, neki Hasan Arnaut htio i na baštu mu pokraj kuće da udari i da je prigrabi. Došao lijepo usred bijela dana pred bašču, raskoračio se i počeo nožem sasijecati ogradu, lomiti je. — Moje je ovo — veli surovo i prevrće zakrvavljenim očima. — Ja sam ratov’o i krv prolijev’o, zaradio sam i bolju bašču. Sulaga, jadnik, polumrtav od straha, samo je mucao nešto, šaptao i izmicao se na leđa. — Moje — ponovo kaže Arnautin, izmahujući nožem i prijeteći Sulagi. — Ko mi stane na put, toga će i nestati. Dok se odnekuda pojavi i babo, onako mrk, sumoran. Ne govoreći ništa i ne pitajući pristupi Arnautinu, koji je jednako prijetio nožem, snažno ga uhvati za ruku i prodrmusa njime. — Eto! I, opalivši mu dva široka šamara, gurnu ga nogom u leđa i naredi momcima da ga izbace napolje. Od toga se dana Sulaga priljubi uz babu.Nikakva ga sila, činilo se, ne bi više mogla od njega otrgnuti. I nije da je pristajao za njim kao jaran, prijatelj, nego gotovo kao sluga, izmećar neki.Ako je babo napunio lulu, on je odmah trčao da nađe vatre i da podnese nek pripali; ako je trebalo što u čaršiji kupiti, pogoditi, naći za nas, Sulaga je išao, uzimao, donosio.Dešavalo se te nam nakupuje za kuću i stvari, haljina, svega, pa niti ište novaca niti što spominje o njima sve dotle dok se babo sam ne dosjeti i ne isplati mu. I kad naplaćuje a on nekako okreće glavu, stidi se, snebiva, kao da radi nešto što se ne priliči, i novce, ne brojeći, trpa u džep, u njedra, za pojas, gdje stigne, samo da ih što prije ukloni ispred očiju, da ih sakrije. Radi babe Sulaga je i mene volio mnogo.Nikad ne bi prošao a da me ne omiluje i ne štipne za obraz. Kad bi nam došao džepovi mu uvijek bili puni oraha i lješnika a iza pojasa uvijek se rumenile po dvije po tri naranče.Čim bi sjeo počeo bi sve istresati i sasipati mi u krilo.Novaca mi nije mogao davati, jer nije babo dozvoljavao.I to ga uvijek ljutilo.Kad god bi izvađeni dukat morao ponovo da povrati u kesu gunđao je i krišom, da ga ne bi opazio, kao prijeteći klimao glavom prema babi. Jednoga dana, poklanjajući mi nekakve lopte, kao u šali napomenu kako će mi pokloniti i kćer Hatidžu, koja će »sigurno biti najprva ljepotica u šeheru«. — Pa hoćeš li je? — zapita, smješkajući se dobrodušno. — Je li ti draga?.. — Hoću — veselo mu odgovorih, igrajući se loptama i kao očekujući što će mi još pokloniti. — Sve hoću. A babo, otpustivši dim, prevuče rukom preko brade i pruži ruku Sulagi. — Nek je sretno — reče otežući. — Riječ je riječ i laži biti ne smije... Obojica se zagrliše i poljubiše. — Sad, eto, imaš svoju đevojku — otkresa babo, kucnuvši me čibukom po glavi. — O drugoj ni pomislit’ ne smiješ ni sad, ni kad nausnica nagari... Tada me nekako obuze čudan stid, iznenada.Smetoh se, zbunih, zapetljah.Bržebolje istrčim između njih, zavučem se čak u podrum i tamo se sakrijem za nekakve sanduke.Tri sahata ostao sam sakriven za sanducima. Tako se, eto, jedni sitna šala pretvorila u pravu pravcatu zbilju.Adet onda takav bio da jarani, — želeći očuvati jaranstvo, — zaruče, čak i vjenčaju djecu, makar i mlada i luda bila.To se i sa mnom desilo.I već sjutradan o tome se pričalo po čitavu komšiluku i sve, djeca, koliko ih bilo, počela me peckati i dražiti.Nijesam gotovo nigdje mogao kročiti od njihovih šala, pitanja, podrugačica.Čak me dva-tri puta na plač nagonili i kad plač nije pomogao, počeo sam se braniti kamenjem.U ljutini, onoj i jurišao sam na neke, udarao, dok napošljetku, i sam okrvavljen i izgreban, nijesam bježao kući. Ništa tada nijesam toliko želio koliko da se dočepam svoje male vjerenice mi da se na njoj osvetim. Čupao bih je za kose, obarao, gazio, iskidao je na komade.Mučio bih i nju i Sulagu i nikakvi jauci ni pomaganja ne bi me mogli umilostiviti. — Ubiću je! — prijetio sam plačući i valjajući se po travi. — Ubiću!.. — Bogata je i donijeće ti para — tješio me Jovan, koji je jedini ozbiljno uzimao u zaštitu i hvalio. — Bogata je, a to valja...Zamisli samo koliki će dućan biti kad ona raspe pare!.. Jednoga jutra, upravo u svanuće, probudila me neobična huka i graja u avliji našoj.Kao poplašen skočio sam odmah iz dušeka, odbacio jorgan sa sebe i onako neobučen i neuređen potrčao prema sobnim vratima.Majka, koja je stajala pred sobom i brižljivo čistila nekakve haljine, prepriječi mi put i htjede me zaustaviti, ali se brzo otrgnem od nje, izmaknem se, i ne pazeći na gomile bisaga, kabanica i konopa po putu, spustih se niz basamake. Dotrčavši na avliju zaustavih se od čuda.Makar što sam bio naviknut da gotovo svakog dana u našoj kući gledam svakojake skupove, i male i velike, ipak sam se iznenadio kad sam opazio jednu gomilu ljudi kakva se u najsvečanije dane rijetko i pred džamijom viđa. I nijesu to bili samo naši ljudi, iz naše mahale i iz našeg komšiluka.Bili su tu još i mnogi drugi koje prije nikad ni vidio nijesam i koji su se u našoj kući nekako slobodnije i rahatnije osjećali nego najbolji naši znanci i ahbabi.Oružani su bili svi.Rumene se merdžani i blista se srma na teškim puškama i noževima a odsijev im igra uz napuknute zidove i klizi po mrkoj, truloj mahovini: prelivaju se i šareni, sedefom izvezeni kundaci dugih, tananih šešana; zvekeću krive dimišćije udarajući o neravnu kaldrmu, a u prepunim fišeklijama kao da klopara nešto, štekće, igra. I konji im opremljeni, uređeni potpuno.Vezene kite, iskićene lažnim biserom, udaraju ih po čelu i po očima; o vratu obješeni talismani svijetle sem bljeskaju ispod opletenih i zelenim trakama okićenih griva; niz sedla vise bisage i kese čibuklije, a iz terkije, pokraj kabanice, proviruju kahveni ibrici i zlatasti zarfovi od fildžana. Između sviju izdvojila se babina bedevija: vitka, tanka, ponosita.I okićena je, i ljepša i gizdavija od sviju ostalih, — bijeli se kao da je od svile izatkana, — pa nestrpljivo, savijajući glavu i strižući šiljastim ušima, frče, rže i kopa zemlju nogom, a ispod rumenih nozdrva, iz kojih bije para, rasiplje se laka, bjeličasta pjena, pada po travi, po kaldrmi, po širokim joj prsima i jakim, gušterastim butima. Arnautin onaj, talambasdžija, ne smije ni da joj se primakne.Udarajući u stari, napuknuti talambas, koji mu visio o pojasu, obilazi unaokolo, kupi bakšiše što mu ih ostali nebrižljivo bacaju, a neprestano se osvrće i gleda: je li dovoljno udaljen od bedevije i može li ga slučajno i tu kopitom dohvatiti. I dok je on tako zazirao, dotle su drugi, podijeljeni u grupe, pušeći i igrajući se oružjem, galamili, grajali, te se čak i djeca iz mahale počela okupljati oko vrata i provirivati iza kanata, misleći zar da je teferič nekakav ili da se nečuvena čuda događaju. Graja, hajka i galama nije se stišavala sve dok se nije babo pojavio. A čim on izađe iz sobe sve zamuknu, smiri se, zastade.Videći ga onako silna, jaka i ponosita, sa golemim zelenim barjakom u ruci, čiji se zlatan polumjesec pri vrhu blještao, rumenio i gorio, a teške, debele kite udarale i rasipale se po kaldrmi, — svi kao da zadržaše dah i mučke se pokloniše, kao što se slabi i nemoćni robovi klanjaju gospodaru. On ih gotovo i ne pogleda.Samo zabode barjak u zemlju, ispravi se i, ništa ne govoreći, jednim lakim izmahom ruke dade znak slugama, — koji su smireni i potureni pristajali za njim, — da donesu janje. Zatim se, onako gord, uspravljen i nijem, odvoji od sviju, ode u stranu i na travi, na zelenju, mirno otklanja dovu.Pa se opet povrati barjaku i kleknuvši na desno koljeno uze janje preko krila.Zakla ga.Mlaz tople crvene krvi šiknu, poprska sve unaokolo i pjenušeći poče se pušiti na travi, a zlatne kite od barjaka, orošene sa nekoliko kapi, počeše se prelijevati kao da se među njima karanfili rascvaše. — Pristupajte! — muklo, zapovjednički osiječe babo, pa okvasi ruke u krvi i, raširene, odiže ih prema nebu. I svi pristupiše i okvasiše ruke. — Jeste li hazur? — Jesmo. Uzevši barjak ponovo, on pristupi bedeviji i baci joj se na ramena.Pojahaše i ostali.I razigraše se bijesni paripi i sjajno oružje zazveketa.Čitava avlija kao da zatutnja, zatrese se. Izletiše kroz kapiju. Nakon topa, kroz čitav sahat jedan, činilo mi se kao da ništa drugo i ne čujem nego samo tutanj onaj, strašan, potmuo, neobičan tutanj. Istoga dana dođe nam Sulaga.Htio, zar, da vidi: je li sve namireno, uređeno, ima li u kući svega... Ali nije bio ni onako nasmijan ni vedar kao obično; sa mnom se nije ni šalio ni omilovao me.Kad je izašla majka, — koja se pred njim nije sakrivala kao pred drugima, — činilo se kao da se zbunio, omeo se i počeo crveniti.Čak se i okrenu i kao da htjede izaći, ostaviti nas.Pa se opet savlada, pripovrnu se i lagano, tiho, šapatom poče pričati nešto, neprestano čupkajući bradu i popravljajući pojas, čije mu rese padale po bedri. Čuo sam samo kako je spomenuo nekakva harambašu, Stojana nekakva, neke ranjenike, boj, okršaj, kijamet... pomenuo je zatim i babu, san nekakav, i na kraju nadodao kako se boji... boji... Na sve to majka nije odgovarala.Samo ga je pažljivo slušala lomeći prste, otirući ruke o bošču, — iako joj bile čiste, — i pokatkada prema njemu uzvijala glavom, kao čudila se. — Hoćeš li kahvu? — zapita ga mirno, pošto je svršio čitav govor i počeo se obazirati, birajući zar gdje bi da sjedne. A to ga još više zbuni.Začuđeno i kao uvrijeđeno pogleda je, pa se okrenu i gotovo pobježe iz avlije. Majka se samo osmjehnu.Lagano ode i zatvori vrata za njim, pa pjevuckajući uze nargilu i, sjednuvši i prebacivši nogu preko noge, poče odbijati dimove. Preksjutri dan, oko podne, zavrišta bedevija pred vratima i kopitama poče udarati, tući o prag, tresući kanatima kao da će ih istaviti.Majka, oko koje se bijaše okupilo nekoliko hanum da se časte i da teferiče, iznenađena skoči i, poplašeno uzviknuvši on, odbaci od sebe i činiju s alvom i nekoliko gurabija što ih držala u krilu.Ostale žene sa prigušenim vriskom potrčaše, žurno počeše tražiti feredže i sakrivati se po sobama. Jedini ja kao da sam bio nešto prisebniji.Ne bojeći se ničega odmah sam potrčao prema vratima da otvorim, i tek što sam otškrinuo kanat, a bedevija, uzvijerena, usplahirena, utrči u avliju.Strižući ušima i kao zazirući od nečega, poče frktati, rzati i bježati unaokolo.Bila je gola, prazna, bez uzde, bez sedla i terkije, sa mrkom, prljavom, okrvavljenom grivom koja se slijepila i prionula joj uz široki, krupnim mrljama išarani vrat, sa golemom ranom na oblim sapima, koja se već počela koriti i crniti: samo jedna tanka, rumena traka što još izbija iz nje i lagano se povlači po jakoj bijeloj bedri sve do koljena. Opazivši bedeviju, majka, koja je bila potrčala za mnom, vrisnu iz glasa i zanjihavši se posrnu, pade. Počeše vriskati i žene, pošto istrčaše iz soba, uzrujaše se, zagrajaše i skleptaše se oko nje.Sve se pomete, izgubi, uzbuni.Piska i pomagnjava poče se razlijetati po čitavoj mahali. Dok opet eto Sulage.Nije išao nego kaskao siromah, žut, blijed, modar, — onoga časa učinilo mi se da je nekoliko boje promijenio, — sa široko otvorenim ustima i neobično razrogačenim očima.Samo što muca nešto, ciči i razmahuje rukama, a ni jedna riječ, ni jedno slovo ne može mu se razabrati, ni jedan znak razumjeti.Na majku, na žene, na me ne htjede ni pogledati.Potrča pravo bedeviji, uhvati je za grivu i, jednako onako mucajući i cičeći, poče je tegliti, čupati, udarati po vratu. A tada kao da i meni svanu pred očima.Poznadoh da se dogodilo nešto strašno, najstrašnije i, potrčavši Sulagi i priljubivši se uz njega, počnem i sam jaukati i zapomagati iz svega glasa... Pred veče počeše pristizati i poneki od momaka koji bijahu otišli sa babom.Svi oslabili, iznemogli, malaksali, sa povezanim glavama, u krpe umotanim rukama i rebrima, bez konja, gotovo i bez oružja i bez haljina.Kroz dronjke one što su još visili na njima providilo se golo, izgrebano tijelo; iz ranjavih, napola obuvenih noga neprestano tekla, curila gusta krv, a znoj im curkom tekao s lica, — koje kao da se i sad prelijevalo strahom, — slijevao se na okrhano, polomljeno oružje što im još ostalo.Izgledali su kao gomila jadnih, odbačenih prosjaka koji su svratili da tu umru, izdahnu, a nipošto kao ratnici kakvi koji su išli da gone hajduke. — Ah! — uzviknu Sulaga ugledavši ih, i pljesnu rukama. — Ah!.. I odmah kao da se pribra, osvijesti. Ostavi brzo i bedeviju i mene, uze đugume što su u jednome nizu stajali ispod basamaka i ode, otrča upravo na vodu. — Evo — uzviknu nakon kraće počivke, noseći vodu i ukazujući na čiste peškire koje bijaše prebacio preko ramena. — Sad ću ja... Pa pođe od jednoga momka do drugoga i, spustivši se na koljena, poče ih napajati, ispirati im rane, utirati. — Sad ću... Sluge mu donesoše i kahve, duhana, hljeba i on ponudi svakoga i sam sjede među njih.I zamoli ih da pričaju o svemu, da sve kažu. Uzbuđen čovjek, pod prvim utiscima, nikad ne može sve jasno i lijepo ispričati...Ni momci to nijesu mogli.Dugo su gledali jedan na drugoga, kao pogađajući se: koji će otpočeti.Napošljetku najmlađi od njih, koji je nekako izgledao i najprisebniji, poče pričati i kazivati nešto.Ali i on se zbuni, smete, zamuca.Iz čitava mu pričanja nije se moglo jasno razabrati: šta je sve bilo i kako je bilo.Saznali smo samo toliko, da je našu četu, koja je pošla bila da uništi čitavu družinu čuvenog harambaše Stojana, u zoru dočekao Stojan iz zasjede i da je nastao žestok okršaj. — Tri hajduka su, — reče — udarila na bega i sva trojica izgubila glavu.Najpošlje ga Stojanova puška pogodila u prsa i rastavila sa bedevijom. — A tad? — zapita Sulaga i, onako prekrštenih noga, popridiže se. — Tada?.. — Kad je beg poginuo, čitava naša četa izgubila je glavu — odgovori momak tiho. — Sve klonu, oslabi...Neki počeše bježati bacajući oružje, a neki se i sakriše...I eto:.. taki i ostadoše u životu i... evo nas ovđe... Sulaga uzdahnu, odmahnu rukom i ode. — Ne sviđe mu se priča — reče ono momče, namignuvši. — Ženskonja — dočeka drugi. — Šuti!..Ni ti nijesi bolji — opet će ono momče, peckajući. — Nijesi smio ni puške opaliti, nego odmah bjež’o... — Lažeš!..Ti si prvi strugno... I, uvjerivši se potpuno da su izvan opasnosti, tutuneći i srčući kahvu počeše se prepirati, šaliti, smijati... Za nekoliko dana nakon pogibije babine u kući nam je bio nečuven nered.Od jutra do mraka neprestano nam dolazile žene, poznate i nepoznate, iz komšiluka i udaljenih mahala, posebice ili u grupama, i išle majki, nametale joj se, tokorse da je tješe i razgovore.Neke su dovodile i djecu sa sobom, bojeći se zar da ih same ostave kod kuće, i čitava široka avlija prepunjavala se djecom koja su skakala, vriskala, trčala po njoj i igrala se klisa, lopte, sakrivače.I sve je nekako više sličilo veselju kakvom neto oplakivanju poginuloga.Osim majke, koja je više ležala nego sjedila u ćošku jednom, među jastucima, i ćutala, sve su žene galamile, vikale, neke se i smijale.Čibuci ni sad nijesu bili zaboravljeni; dim se i sada kolutao po sobi, a kahva se neprestano točila i neprestano ispijala.I sluge i sluškinje, — ne bojeći se više nikoga i ne zazirući ni od čega, — častili su se međusobno, pili, svađali se.Po njihovim sobama kao da je potocima tekla medovina, rakija, gazile se hurme, lokumi, gurabije, koturale se naranče i limunovi. Tek kad se majka poče pomalo oporavljati, poče se i huka stišavati.Žene, jedna po jedna, izostajahu pokatkad, počeše se javljati sve rjeđe i rjeđe.Ostadoše još samo nekoliko komšinica, kojima kao da ne bijaše najprijatnije rastati se sa punim činijama i sa duhanom.Ali i one, videći da se u čašćavanju počelo štediti, kašnje se navraćahu tek urijetko i ostajahu samo po čas po dva. Jedino momci što su još htjeli da nastavljaju svoje gozbovanje i da se opijaju.Bili donijeli odnekuda i čitavo bure rakije, postavili ga nasred sobe da može točiti koliko koji hoće, unaokolo ga okitili travom i zelenilom i sa čitavim granama trešanja, kojima su, uzgred, mezetili.Čak i sluškinje bili domamili sebi, pomiješali se s njima.Natjerali ih i da se propiju i u piću da raspleću kose, bacaju haljine sa sebe i polunage da se valjaju i premeću po ćilimima i serdžadama, dok su oni, naslonjeni uz zidove, odbijajući dimove i pijuckajući, požudno ih gledali i dobacivali im masne, neslane šale. Majka, umorena i oslabljena, ispočetka nije ni mogla ništa zabranjivati, niti im zabranjivala.Kašnje, kad su žene prestale dolaziti, kad je ostala osamljena, gotovo kao da je i sama željela da joj neko govori u kući, da graje, larma.I zato je najčešće išla u sobu odakle je najbolje mogla čuti njihove razgovore. Legla bi na šiltu, sjela, ili se naslonila na pendžer i podnimljena, zamišljena, tužna slušala ih.Ako su makar za čas prestajali sa grajom ili počeli šaputati, nemirno je ustajala, hodala po sobi i čupala, kidala sve što joj se u ruci nalazilo. I kao da se plašila nečega, mnogo se plašila. Ležeći ili sjedeći često bi se streknula, prenula se i uzvijereno počela osluhivati, paziti.Zatim je ponovo ustajala, dizala se i gledala napolje, osvrtala se, zavirivala svuda. Jedanput sam, iz radoznalosti, prisluškivao kad se žalila jednoj sluškinji, kako je on, babo, još i sad muči i progoni, kako ni sad neće da je ostavi na miru. Ne može — veli — još nikako ni smisliti, e je on mrtav i da više nikad doće neće.I sada, svaki dan, po nekoliko puta kao da začuje: i konjski topot, i zveku oružja, i glas njegov, oštri, duboki, muški glas kako grmi ispred vrata.Zbog toga i pretrne, premre.Zbog toga se i noći plaši toliko. Kad se noć spusti, — kaže — čitava kuća kad potone u mrak, u pomrčinu, i kad sve pospe onda nastanu prave muke za nju...Čini joj se, kao da je odasvuda gledaju njegove oči, strijeljaju je, peku...Čuje mu i hod, osjeća i dah njegov. I uzalud se opire, brani, otima; uzalud se okreće i uvija po dušecima.Niko ga otjerati ne može.Tu je on, tu neprestano, jednako moćan i silan, jednako vlada nad njom. Naskoro sam se uvjerio da je govorila istinu. Ne znam radi čega otpusti ona nakon nekoliko dana tu istu sluškinju, koja je i spavala s njom, a moj dušek premjesti u svoju sobu i prostrije upravo pokraj svog dušeka.I već prve noći krivo mi bilo što je to učinila.Gotovo mi nije dala ni oka sklopiti. Čim smo legli, odmah me počela zagovarati, zapitkivati i pričati nešto.Poznao sam odmah da se upinjala da me što više zadrži budna i da mi pričanjem san razbije.Lakše joj bilo kad makar s kime govori, kad priča makar o čemu.Ništa pomoglo nije ni kad sam prestao odgovarati i sklopio oči, pretvarajući se da spavam.Ona je i dalje govorila, pitala, glasno razmišljala o nečemu. Tek pošto se zamorila tolikim pričanjem zastade malo, poćuta i prevrnu se na bok.Pokušavaše zar da i sama zaspi.Prevrnu se još jednom, zbaci jorgan sa sebe i jedan jastuk odbaci ispod glave.Opet poćuta malo. — Uh!.. Iznenada skoči, pristupi vratima i osluhnu.Zatim, bržebolje, stade pokraj pendžera, otvori ga i proviri napolje. — Ništa nema — reče glasno i ponovo se vrati dušeku. I kao da razmišljaše više njega: hoće li opet leći ili neće.Pa ga povuče prema vratima, na drugo mjesto.Promijeni jorgan i jastuke, rastrese ih. — Smajile, Smajile, spavaš li? — zapita me uplašeno nakon duže počivke. — Jesi li budan? — Jesam. — Rašta si se probudio? — Zbog tebe. — A ništa drugo ne čuješ? — Ništa. — Ne čuješ kako zveči nešto, zvoni? — Jok! Bojeći se zar da opet ne zaspim brzo nastavi razgovor o drugom.Poče me pitati i za Jovana, za dućan i obeća nam dati novaca da nakupujemo robe.I mnogo poče obećavati.Obećanjima me i zamamila vješto i tek pred zoru pustila me da zaspim, da se odmorim iza tolikog razgovora. Huso, jedan od najkršnijih momaka naših, posvađa se jednoga jutra sa svima ostalima, radi ljepuškaste Ajkune, Cigančice, sluškinje nam.Gledajući je onako plahu, jedru, kršnu, kako u tankoj košulji i dimijama, bez ječerme, ide, lomi se, krši i svakoga u sobi nudi rakijom i slatkišima smijući se i namigujući, raspali se, razbjesni, i uhvativši je oko pasa silom je pritegnu sebi u krilo i ciknu: — Da se od mene nisi makla, bre!..Samo ćeš mene da služiš, samo mene u oči da gledaš, samo meni da se smiješ...Nikome više! Momci, zagrijani i podnapiti, odmah se uzbuniše, zagrajaše: — Jok!..Nije tvoja!..Naša je!.. — Moja... — Naša! I skleptaše se oko njega, navališe.I, dok se Ajkuna trzala, cičala, otimala, pokušaše da je ugrabe, otrgnu od njega. — Nije tvoja! — Moja!.. Huso, stegnuvši Ajkunu, ponovo podviknu, škrgutnu zubima i izvuče nož iz korica. — Ko kaže da nije moja? — zapita, izmahnuvši nožem. — Ko?.. Svi prihvatiše za noževe i navališe opet. — Naša!.. I ko zna šta bi bilo da se toga časa majka ne ukaza na vratima.Začuvši, zar, neobičniju graju, hitno je strčala niz basamake, poletila prema sobi i onako zadihana i uplašena zastala na pragu. — Ostavite oružje! — viknu brzo, opruživši ruke prema njima i kao moleći. — Odmah!.. Momci zastadoše i pogledate je začuđeno.Nenaučeni da slušaju i ženske zapovijesti, makar i domaćičine bile, ne ostaviše oružja niti ustuknuše.Samo se zglednuše međusobno, kao da se pitaju: hoće li je poslušati ili neće? — A šta ćeš ti ovđe? — iznenada se okosi Huso, ne mičući se i ne puštajući Ajkune, koja je, zastiđena, zaklanjala lice rukavom i trzala se jače. — Što si došla?.. — Ko je kavgu započeo? — zapita majka kao osokolivši se i podiže glavu. — Ti?.. — Ja sam započeo...Ja... — odgovori Huso ponosito. — Za ljude je kavga...Žene nek se ne petljaju u to... — Ona je ovđe hanuma!..Njezina je kuća! — zagrajaše ostali momci za inad njemu, opkolivši majku, kao da bi da je brane. — Ona ovđe zapovijeda... Majka se okrenu i pogleda unaokolo.Izgledalo je kao da ni sama nije vjerovala da je kuća zaista njezina i da je ona jedini gospodar u njoj.Kao da nije vjerovala, e sad zbilja može zapovijedati i ovim ljudima, koji su, doduše živjeli u ovoj kući, ali kojima još nikad ništa zapovjedila nije.I pogleda ih opet i — podiže ruku. — Oborite ga! — reče odlučno, zapovjednički, želeći, zar, odmah da se uvjeri: hoće li je poslušati. — Oborite!.. Momci baciše noževe i onako, golim šakama, navališe na Husu.Nasta jedno rvanje, komešanje, lomljava, Ajkuna ciknu i otskoči u stranu, neko jauknu, neko poče psovati. Savladaše ga, svezaše. — Šibajte! — Njega? — Šibajte!.. Neko dohvati tri-četiri šibe i dobaci im.Oni ne prihvatiše. — Šibajte! — Ne...Nemojte! —— zastenja Huso, pokušavajući da se digne. — Nisam lupež...Junake kolju, a ne šibaju... — Udrite! Neki, zatežući, mršteći se, pristupiše. — Slušajte, poganovi!.. Oštar, surov uzvik kao da poplaši momke, zabuni ih.Brzo uzeše šibe i izmahnuše. Huso prikupi svu snagu, vrisnu i htjede da skoči, da se otme.I, onako vezan, spućen, saplete se i opet posrnu.Sav modar u licu, nadut, strašan, s iskolačenim, pomućenim očima i pjenom oko usta, ponovo vrisnu, prekide konop jedan i razmahnu rukama, prijeteći, grdeći. Ubi, kurvo, a ne brukaj me!.. — jauknu, uvijajući se pod udarcima. Pa snažno udari glavom o pod, a krv mu poteče iz nosa i razli se po ćilimu i po anteriji. — Ubi!.. — Izbaci ga iz kuće! — otsiječe majka kratko, pa se okrenu i izađe iz sobe. Slučaj ovaj kao da joj novu snagu dade, kao da je podiže, preporodi.Videći kako smije udariti, izbaciti koga hoće, a da joj niko ništa ne prigovori, videći kako je svi slušaju i gledaju nekako drukčije, mekše, pitomije, sada tek kao da osjeti kako niko moćniji od nje nema u kući, kako je ona najviša sila, vlast, gospodar nad svima. I naglo se poče mijenjati. Mjesto da sjedi u sobi kao prije, da tuguje i razmišlja, poče hodati, motati se po čitavoj kući, zavirivati svuda, nadgledati, paziti.Poče i zapovijedati oštrije, i grditi, i prijetiti.I što su više strepili pred njom, klanjali joj se, ulagivali, postajala je sve žešća, sve osornija.Čak i na me poče drukčije gledati.Zabrani mi skitanje po mahalama, trgovanje, druženje sa jaranima.I uzalud sam se otimao, branio...Sad se nije više bojala da ću nekom jačem ispričati njezine tajne i kao da se htjela osvetiti na meni za sve što je patila.Starala se da me zauzda, stegne, prignječi što može jače. Pa kao da joj i to malo bilo.Nezadovoljna, zar, što samo u kući, pred nama, može pokazivati kako je slobodna, nezavisna i moćna sada, htjela je i želila da to i drugima, izvan kuće, pokaže da se i pred njima, pred čitavim svijetom, pohvali. Radi toga udari u čudne rabote neke, u prave mahnitluke.Brzi i iznenadni prelaz iz najvećega ropstva u potpunu slobodu svakoga zaludi pomalo; oduzme mu pamet.Pa i njoj.Ona mirna, tiha, povučena žena, koja se toliko bojala svakoga, neprestano pazila na ono »šta će svijet reći«, naglo, nepromišljeno, prekide sa svima obzirima, zaboravi na sve, sve pogazi, odbi, odbaci.Kad je već vidjela da joj niko ništa ne može zabraniti, htjela je i da radi sve što god joj na um pane.I htjela da se pokaže kao junak neki, delija, muškobana. U dnu avlije, gotovo odmah pored zida, namjesti kao strašilo neko, čovjeka nekakva, slična Crnogorcu, sa golemim, debelim turbanom oko glave, s očima od krompira i nosom od patlidžana, u čohanim čakširama, ogrnuta dolamom.Nabivši ga na kolac i tutnuvši mu čibuk među rukave, poče ga gađati iz puške, strijeljati. Čitav komšiluk mislio je prvih dana kao da je u kući šenluk.Mnoge komšije, začuđene i uznemirene, počeše dotrčavati i pitati nas šta se desilo.Sulaga je, kako mi reče, pomislio odmah na lopove, hajduke, razbojnike i gotovo htio zapomagati, zvati u indat... Pošto joj dodija pucnjava kupila je i tamburu i poče udarati uza nju.Sjedne nasred avlije, prebaci nogu preko noge i, zabacivši kose a uzevši tamburu na krilo, zapjeva: I, kao da nije znala drugih pjesama ni drugih kajda kakvih, vječito je pjevala samo tu jednu.Pjevala neprestano, neumorno, da joj se čak i rugati počeli i iz sprdnje nazvali pjesmu »udovičinom pjesmom«... — Raspalila se udovica, pa pjeva — dovikivali joj. — Svoju pjesmu pjeva!.. Ni mene nijesu ostavljali na miru, niti me štedjeli.Kad bih prošao čaršijom, sa jaranom kojim, besposlene dućandžije uvijek me prizivale sebi i uvijek pitale: koliko rakije popije majka na dan i koliko mi tambura razbije o glavu dok pjesmu dopjeva...Koliko li sam suza prolio zbog tih podrugačica!..I koliko sam kamenja nabacao u dućane podrugivača, kroz plač ih proklinjući i psujući nemilosno!..Stid me i sad da pričam o tome!.. Nešto iz radoznalosti, a može biti i zbog čega drugoga, počeše se oko naše kuće sve to češće okupljati i momci i udovci iz čitava šehera...Počeše uveče redovno dolaziti, jedan za drugim, obilaziti oko kuće i sa neobičnom grajom i hukom gurati se, tjeskati, oko avliskih vrata i oko baštenskih plotova. Momci, što nam još ostali u kući, neprestano im iznosili ponude: duhan, kahvu, rakiju, neprestano posluživali, častili. — Nudite!..Svakome nudite!.. — dovikivala im majka, koja je, ogrnuta lahkim, providnim čaršafom, vesela, razuzdana, kao na krilima prelijetala sa jednog mjesta na drugo, od jedne grupe drugoj, javljala se svima, šalila se, smijala, cičala, uvijek tapšući rukama i pocupkujući na peti.Izgledala je više kao kakvo mlado, bezbrižno, đavolasto djevojče, nego kao udata žena, koja još ima tolikog sina.I bojeći se, zar, da je kogod ne prekori time, da je ne pecne, vječito me gurala u prikrajak, gonila od sebe, zatvarala u sobu, ozbiljno prijeteći da će mi »noge prebiti«, ako se usudim pomoliti, pojaviti pred njezinim jaranima. Otada se između nas dvoje otpočela kao neka borba, inat neki; otada upravo i počinje moje pravo žitije, kako se to rekne, o kome jedino i vrijedi da se nešto priča. Da nam ne bi imuće propadalo i zabatalilo se, majka po preporuci nekakve strine, tetke li, uze jednog subašu, Zulfagu nekoga, namjesti mu i uredi u kući sobu jednu, u kojoj će stanovati.Bio to visok, koštunjav čovjek, sa neobično dugom šijom, na kojoj se, slična zmijskoj, izdizala mala, sitna glava, sa očima koje se jedva vidjele ispod golemih, plavih obrva, sa tankim, nagriženim brkovima i velikim, debelim usnama, koje se, na krajevima, neprestano trzale i neprestano razvlačile na smijeh.Kad je došao, izgledao je nekako smeten, zbunjen, stidan.Potrčao je da poljubi majku, čak i mene, u ruku, i zapleo se, spotakao, da sam u dva maha pomislio, e će namah posrnuti i nosom udariti o zemlju.Ni gledati nije mogao čovjeka otvoreno, — vječito je piljio negdje u visinu, iznad sebe, — i na kakav duži govor kao da nije smio ni pomisliti.Deset riječi nije mogao izgovoriti, a da ne zamuca i ne zastane. I kašnje, kad se malo odomaćio u kući, kad je sve upoznao, ostao je takav.Sa slugama i sluškinjama ni družio se nije.Bježao je od njih, sakrivao se, sklanjao, radi čega mu se svi i podsmijevali i peckali ga. Jedino je nešto više pristajao za majkom, pazio na nju i starao se da joj što bolje ugodi.Svako jutro, prije zore, bosonog je išao na Neretvu, donosio vode i spuštao pred vrata njezine sobe, odmah pored praga; kahvu joj sam pekao i iznosio, sam čistio nargilu i punio je duhanom.Sam je brao i ruže i kitio šiltu na kojoj će sjediti, kupovao šećerleme i nudio joj, klanjajući se duboko i, sa osobitim strahopoštovanjem, izmičući se na leđa. U njezinu prisustvu milovao je i mene i, kao malom djetetu, davao mi puške od zovine što ih svaki dan pravio; katkada me uzimao i na leđa i počeo potrkivati po sobi ržući kao parip i odbacujući nogama. Za kratko vrijeme toliko smo se navikli na njega da majka upravo nije mogla ni ručati ni večerati ako njega nije bilo da dvori, da posluži.Zato, ako je katkada i morao otići na selo, naređivala mu je da se što prije vrati.Više od tri dana nigdje nije smio ostati. Sa sela se vraćao uvijek nekako sumoran, zabrinut, tužan.Džepovi mu vazda bili prepuni nekakvih hartija, teftera i pisama i, kad god bi majka izašla u avliju, sjedao je u prikrajak jedan i tamo počeo sračunavati nešto, pisati.Zatim, pošto bi ona pristupila, pokazivao joj nekakva slova, brojeve, — iako nije znala ni čitati ni pisati, — i zamišljeno vrtio glavom...I odmah bi se snuždila i ona, oborila glavu i živo počela tući papučama o kaldrmu. Kašnje sam saznao kako je on našao sva naša dobra u neredu, ostavljena, zapuštena, gotovo sasvim propala.Babu je neobično hvalio i kovao u zvijezde, žaleći što nije bio toliko i domaćin koliko i junak i što nije bolje pazio na kmetove i ostale radine. Svi kao da mu bili nevjerni i svi ga potkradali. — Bez mudre glave i bez mnogo novaca... mučno je... ne spasava se ova kuća od propasti — tvrdio je nemilosno, savijajući hartije i gureći se — Još samo malo... eto... korak jedan pa... pa se može prevrnuti... Majka, koja nikad nije bila račundžija niti je poznavala pravo stanje naše, iznenadila se kad je sve to čula, uplašila se.Žena, koja je vazda živjela u malu i bogatstvu, naučena da svega ima koliko hoće i više nego koliko hoće, zadrhtala je pri pomisli da bi mogla jednoga dana, ogoljena, ostavljena, bez igdje ičega ostati na sokaku. — Kako li bi me tad dušmanke gledale i kako li bi se svetile!.. — govorila je uzbuđeno, čupkajući rese na bošči i sve jače lupkajući papučama. — Kako li bi se smijale, podrugivale!.. Tada joj se i činilo da od Zulfage niko na svijetu pametniji nema.Tada joj izgledao i krupnji, i jači, i veći od svakoga.U njemu kao da je gledala izbavitelja nekog, dobrotvora, u njemu, gotovo, gledala sve... I naredi da svi ukućani paze na njega, da ga slušaju.Niko više ni pomisliti nije smio da mu se naruga, podsmjehne ili okosi, makar i ispotaje, krišom, a kamo li javno, otvoreno.Sada su, —čim bi on prošao —— svi se ponizno uklanjali s puta, izmicali se i pozdravljali ga.Ako bi iza podne pošao u svoju sobu i zatvorio se »da premišlja«, niko nije smio dahnuti u kući, niko riječi progovoriti.Svak ko je morao kakvim poslom da prođe avlijom, da donese što, išao je na prstima lagano, tiho, starajući se da ni trava ne zašušti, ni šljunak ne zahršti pod nogama. Ni ja nijesam smio potrčati avlijom ni zaigrati se.Čim bi me ugledala kako se vrzam i kako pravim šančeve, majka bi odmah dotrčala, dirnula me za rukav i udarajući, šamarajući, gonila me iz kuće na sokak, u mahalu.Uzalud sam se protivio, koprcao, otimao. Ništa nije pomagalo.Ako je ne bih htio poslušati, naređivala je slugama da me uzmu u naramak i na silu izbace pred vrata. Tada sam bježao Sulagi, u avliju mu.Hatidžu, vjerenicu, zaticao sam obično gdje sjedi na sofi sa cvijećem, među šebojima, i tokorse prešiva nekakve haljine, krpe.Opazivši me, ostavljala je posao, trčala i pružala mi ruke, tražeći da joj izručim na izvrnute dlane šećerlema, hurma, lješnika. — Šta si donio?..Kamo?.. — pitala je potskakujući i oblijetajući oko mene. — Daj!.. I pjevala mi, pričala, zabavljala se sa mnom, sve dok ne bi Šerifa hanuma, mati joj, izašla iz sobe i ponudila nam peksimita sa pekmezom, da uzmemo i »da zavaramo glad«... Kad bi, napošljetku, među nas došao i Sulaga, uzimao me za ruku i izvodio u stranu.Pitao me i raspitivao o svačemu.Pitao i za majku, za zdravlje joj, za sluge i sluškinje.Naročito je tražio da mu što više pričam o Zulfagi.Interesovalo ga sve šta on radi i kako govori i kako računa...I, dok sam govorio, neprestano se mrgodio, neprestano lomio prste i prekidao me uzvicima: — Hajinin!.. Pravo da rečem čudio sam se takvim upadicama.3a hajduke sam znao da su opaki ljudi, — oni su mi i babu ubili, — ali da bi i Zulfaga mogao postati hajduk, nikako nijesam mogao vjerovati.I može li on biti hajduk, kad nije ni snažan, ni mrk, ni krvavih očiju!..Može li biti hajduk bez golemih brkova kroz koje se provide toke na prsima i bez oružja za pojasom!..Pa su hajduci i kavgadžije, zulumćari, otmičari, a Zulfaga je miran, stidan, smeten.On i ne zna drugo nego služiti majki i prevrtati hartije. — Zašto ga ružiš tako — nekoliko puta pitao sam Sulagu, prekidajući pričanje. — Rašta?.. — Jer mu ne vjerujem — odgovarao je vatreno, ponovo lomeći prste. — Ne vjerujem, brate...Čudim se samo kako se uvukao u vašu kuću i ko vam ga natovari... Pa bi me obgrlio i počeo milovati: — Šteta...Šteta, Smajile...A to mi ne sluti na dobro... Malo pomalo i majka kao da otpoče »štediti«.Poče otpuštati sluge i sluškinje. Najprije otjera Osmana, starog, iznemoglog Osmana, koji je i osijedio služeći i koji više ni ići nije mogao bez štapa, često i bez štake.Dok je bio babo u životu Osman kao da nije ni znao ni za koga u kući osim za njega i drugome se ni pokoravao nije.On mu timario bedeviju, on čistio puške, sablje, noževe, punio fišeke i pripremao kremenje.To mu upravo bio i jedini posao i za živu glavu nije htio prihvaćati za drugo.Čovjek, koji je čitav vijek proveo noseći oružje i radeći oko njega, mislio je da bi mu manja i grehota i sramota bila kad bi se slučajno i prevjerio, nego kad bi se spustio dotle da radi i ženske i rajinske poslove i da se njima zabavlja.Zbog toga se često svađao i s majkom i ljutio se ako bi ga pozvala kada da joj pomogne u poslu, da donese vode, drva, masla. — Neću ja — govorio je nabusito, mršteći se — raditi uz žene, makar me na komade sasjekli...Jok, hanuma!.. Ni pošlje smrti babine nije se promijenio.Samo je iz sobe preprtljao u konjušnicu, bedeviji, i namjestio tu kao krevetac neki, da može pored nje i noćivati, spavati.I ono oružje što je preostalo prenio je tamo.Svakoga jutra, rano, prije granisunca, iznosio ga na prag, prinosio svojim žutim, upalim očima i škiljio u njega, zagledao, tvrdim, žuljavim prstima pipao oštrice, trljao ga, uređivao, čistio. Jednako je i fišeke punio i pripremao kremenje, nadnoseći suhu, kosmatu ruku nad guste, sijede obrve, neprestano izvirujući i kao očekujući babu da se ponovo vrati, te da ponovo krene na hajduke. — Ej, rođo, jesi li se puta zaželila? — pitao je katkada bedeviju, hvatajući je ispod vrata i prinoseći rumene nozdrve njezine smježuranim, obvehlim, neobrijanim obrazima svojim. — Jesi li se odmorila, rođo? ..Znaš li kako smo išli jednom, pa se ti umorila, pa... Sluge ga često prekidale u takvom razgovoru, smijale mu se.Zato mu i bilo krivo na njih, zato ih i prekoravao. — Ne znate vi, poganovi, kako je meni — gunđao je izmičući i kao stideći se. — Ne znate vi... jer... jer ste ženskonje... I kao što ništa trpio nije što je bilo novo u kući, što se nakon babe izmjenjivalo, tako nije trpio ni Zulfage.Mrsko mu bilo i gledati u njega, mrsko bilo posmatrati kako dvori majku, kako ide za njom, udvara se, ulaguje.Ni govoriti nije htio s njim, ni pozdravljati se.Pri svakom susretu okretao je glavu u stranu otpljuvao i otresao rukom kao da se gadi od nečega.Zulfaga je, htio ne htio, morao bježati ispred njega, izmicati se, sakrivati. Ali kao da nije mogao dugo izdržati tako.Stid ga, zar, bilo od ostalih sluga i sluškinja, koji su sve gledali i naslađivali se psovkom Osmanovom, stid ga i od mene, od svega svijeta.Zato ode pred majku, ispruži šiju, ponizno se naklanjajući i ljubeći joj skute, i tiho prošapta: — Eto... Pa joj spusti na koljeno sve teftere i sve hartije i, izmičući se na leđa, krenu iz sobe. — Šta je ovog — zapita majka brzo i, zbacivši sve ono da koljena, ustade i pođe za njim. — Šta će ovo? — Ništa...Tako... — odgovori on mirno, prekrstivši ruke na prsima i presamitivši se. — Ne mogu ja više ovđe. Majka ga kao od milošte uhvati za uho i, onako presamićena, opet uvuče u sobu. — Ne možeš...Rašta? — zapita začuđeno. — Šta ti fali? — Osman me ’suje, — promuca Zulfaga otegnuto i poče komešati ramenima. — Ostario čo’jek, pa ne može da me gleda...A on odavno u ovoj kući... dobar je... pošten... vjeran... — Star je — reče i majka pokunjeno i obori glavu. — Kad sam došla u ovu kuću zatekla sam ga... Zulfagi se zasija lice od radosti.Opruži obje ruke i poče ih trljati kao da se umiva. — Eto vidiš — otsiječe jače — on ovđe više treba...Ako i ne radi ništa... ako... ako i jede hljeb džaba, on je... on je opet kao antika neka, koju treba čuvati...I dobra je srca...Bolji je od mene pa... pa je svakako pravije da ja iđem a on da ostane... — Da iđeš? — zaprepasti se majka gledajući ga. — Ti? — Nije druge... Majka se raspeli, naljuti.Pristupi mu naglo i ošinu ga po obrazu. — Jok!..Slušaćeš me, krmče nikakav! — viknu razdraženo. — Ti ostaješ, a Osman nek iđe...On mi ne treba... Pa sama pozva Osmana, premjeri ga od glave do peta, i brzo, ne razmišljajući, otkresa: — U ovoj ti kući nema više mjesta... — Lijepo je to — reče Osman mirno opirući se na štap i kušajući da se ispravi. — Junak me u ovu kuću doveo, njega sam i služio...Kad njega nema, žene služiti neću...Lijepo je to... Majka otvori čekmedžu i izvadi kesu s novcima. — I da ti platim, — otsiječe oštro, igrajući se kesom —— sve što sam dužna... — Tebe nijesam služio i nemaš mi šta plaćati — kratko, ponosito odgovori Osman. — A rahmetli beg odužio se i meni i svakome svojim junaštvom i srcem svojim... Pa sve jače stiskajući svoj štap suvom kosmatom rukom, koja se ispod bijelog rukava košuljina neobično crnila i neobično drhtala, izmaknu se od vrata i tu zastade... — Samo — reče promuklo — pustićeš me da i danas očistim oružje i istimarim bedeviju...Eto to... — Jok! — otkresa majka i ljutito baci kesu u čekmedžu. —- To neću pustiti... — Nemoj ni misliti da sam te molio — surovo dočeka Osman, a oštra, duboka crta jedna u povijama kao da potpuno utonu, izgubi se među nabranim, gustim obrvama, ispod kojih se staklile mutne, vlažne oči i nekako prijekorno zvjerale, škiljile prema svima nama. — Ja ženu ne molim...Ja sam samo pitao, pa... Ne dovršivši okrenu se i pođe iz sobe.Starao se i upinjao da izgleda što ponosniji i što junačniji i, objema rukama obuhvatajući štap, na silu htio da muški korakne, da zatrese kućom.Ali čim je prešao preko praga, noga mu poklecnu i on posrnu, pade. — Ništa je — progunđa stiskajući zube i žvaćući čađave brkove koji mu pali po ustima. — Zapelo mi nešto za nogu pa pao...Ništa je ovo... Za Osmanom odoše još nekoliko njih, odbjegoše. Napošljetku čitava kuća ostade samo na jednom sluzi, na Hamidu nekom, koga Zulfaga odnekud dovede, i na jednoj sluškinji, za koju i majka reče da je bolja i poštenija od sviju drugih. I jarani majkini počeše se sve rjeđe i rjeđe kupiti oko bašte, sve ih manje i manje dolazilo.U ono doba kad su se obično okupljali i sastajali, Zulfaga je izlazio pred majku, iznosio nekakve tužbe, račune i senete, starajući se i upinjući da je zadrži u sobi baš u tom času kad je najviše željela da izađe i da se razgovori s njima. Ponekad je izgledalo kao da je između njih dvoje nastala neka potajna, podmukla borba, u kojoj je Zulfaga neprestano navaljivao i napadao, a majka neprestano kušala da se sa svom snagom odupre, odbrani, otme. — Šta će mi to, krvniče?Šta će mi sad? —— pitala je ljutito, gazeći po računima i kušljajući ih, gnječeći. — Hoćeš li me umoriti sa tvojim kukanjem, hoćeš li ubiti?.. Pa bi, nekako i nehotice, zastala pred ogledalom i počela popravljati kosu, haljine, namještati se. — Neću ja vazda tih briga i kijameta — vikala je zatim jače, polazeći prema vratima, uvijajući se. — Ja hoću i života, veselja, šale...Toga hoću... — Eh, a preša je ovo — mucao je Zulfaga, jednako stojeći pred njom onako tih, pokoran, skrušen, sa usnama vječito razvučenim na smijeh. — Ovo se ne smije zatezati... — Miči se!.. I, pristupivši mu, počne ga tući, šamarati. — — Krvniče!.. — Kuća propada... a ovo je preša... — Šuti... — I svijet zna da propadamo i priča o tom... Majka zastane. — Ko priča? — pita uzbuđeno. — Ko? — Aginice nekakve govore: kako ništa nemaš, kako ćeš u njih prositi... — Muči!.. I opet počne da bije, da šamara. — Zar o meni da tako govore?..Zar smiju o meni tako govoriti?.. Tada je ostajala u sobi pustivši jarane da osamljeni zijevaju od dosade i da se razilaze kud koji hoće.Ni pitala za njih nije, ni naređivala da se časte.Opet je mislila o računima... Kroz nekoliko mjeseci kao da nije više bilo ni prijatelja ni dušmana da se, po danu ili po noći, vrzaju oko naše kuće.Jedino stari Osman, onako slab i nemoćan, što se prikradao pokatkada i zaklonjen, sakriven čučao pokraj vrata, čekajući me da izađem iz kuće i krenem u čaršiju. — Đe si, odmjeno junačka? — pitao je saginjući se gotovo do zemlje i ljubeći me u skut. — Nijesi, zar, zaboravio na me? Tada bi zamolio da mu konjušnicu otvorim i da ga krišom provedem tamo. — Samo da vidim rođu — veli tužno. — Samo malo... Poklecajući i opirući se o teški, debeli štap, prekoračio bi preko praga, zastao kraj kanata, opustio ruke niza se i nekako izmoren malaksalo ciknuo: — Rođo!.. I čim bi se okrenula prema njemu, veselo zarzala i počela tući kopitom o zemlju, trčao joj kao sulud, tapšao je po vratu i sapima, prstima raščešljavao dugu, svilenu grivu i tepajući i laskajući milovao je dugo... dugo... dugo... Svak je, nakon smrti babine, pričao i govorio kako je on ostavio mnogo gotovine iza sebe.Neki su pouzdano tvrdili da je preko stotinu ćemera samih dukata bilo.Za čudo, ta se gotovina, — ako je doista toliko bilo, — nekako i suviše brzo potrošila.Gotovo da je Zulfaga imao pravo kad je govorio majki: »Gotova para u ruci, najnesigurnije imuće, odleti dok se okreneš«.Zato je i preporučivao najviše da se ostala dobra urede i nekretnine da se podignu; zato je uvijek i tražio da se sva gotovina u to uloži.U čaršiji porušio je čitav niz starijih, tijesnih dućana, sa mrkim nagnjilim ćepencima i golemim strehama iznad njih, po kojima odavno izrasli i prilip i mahovina, želeći da tu podigne nove, velike kuće i magaze, koje će lijepo urediti i izdavati pod skupu kiriju. A što je više zidao, novaca je kod majke bivalo sve manje i manje.Napošljetku se i zadnji ćemer ispraznio i zadnji se dukat potrošio. — Šta ćemo sad? — zapita majka zabrinuto, kad je i opet došao da ište novaca, a tek polovica građevina jedva ako je bila dogotovljena — Kako ćemo? — Ti si domaćica... ti naređuješ, a ja ću slušati — ponizno odgovori Zulfaga, klanjajući se i naročito naglašavajući one zadnje riječi ja ću slušati. — Ti kako znaš... — A šta ja znam? — okosi se majka oštro, grickajući tanki svileni jagluk i nemirno klepećući papučom o tle. — Šta ću ja?.. — Ti znaš sve — uporno dočeka Zulfaga i razvuče lice na smijeh. — Tvoja je pamet golema...A... a ti i zapovijedaš... Majka, nestrpljiva, poče razmještati neke stvari no sobi, koje kao da joj na putu bile.Poče zatim i kao računati nešto i razmišljati. — A šta bi ti smislio? — zapita ga iznenada i unese mu se u lice. — Znaš li i ti što?.. — Ih!..Kako ću ja?.. — uskliknu on zadivljeno i nekako poplašeno poče se izmicati natrag. — Kad tvoja pamet ne može...Kako ću ja?.. — Dosta! — gotovo ciknu majka i pljesnu dlanom o dlan. — Ne uvijaj mi ništa... — Pa... pa... pa.. udri me, molim te — zamuca Zulfaga i podnese joj glavu da ga udari. — Udri... a nemoj da ja smišljam i da se miješam u tvoje stvari...Ti... ti si sve naređivala...Naredi i sad. — Govori!... On duboko uzdanu i sneveseli se. — Kako ću? — zapita gotovo plačući. — Da je moje ja... ja bih prodao nekoliko kmetovskih kuća... Nepošteni su, kradu, varaju...Da je to moje, ja bih prodao... — Odmah?.. — Ama, kakva je moja pamet? ..Kakva?.. — otegnu on nekako očajno, gledajući prema nebu. — Ti ćeš opet bolje smisliti. Majki kao da se svali kamen sa srca.Odmah se razvedri. — A puno kradu? — zapita brzo. — Puno. — Pa kakve štete kad ih prodamo?..Ja bih ih davno prodala... Zulfaga otegnu šijom i čudnovato uzvi glavom, kao da bi da bolje čuje. — Zar i ti smislila tako? — zapita tiho. — Davno... — I ti zapovijedaš da prodam? — Zapovijedam da prodaš sve kmetove što kradu, makar ih bilo pedeset... — Baš tvoja volja? — Moja. Zulfaga gotovo pade na koljena, dotače se majčina skuta i poljubi ga.Zatim, onako preklonjen, izmičući se na leđa, iziđe iz sobe nekako nečujno, iščeznu. Toga istoga dana, negdje iza podne, dođe nam Sulaga.Bio je nekako snužden, zabrinut, neveseo i, makar što sam stajao baš pored sobnih vrata, prošao je pored mene i očešao se laktom o moju anteriju, ne opazivši me niti se po običaju javivši.Pošao je odmah pravo majki koja je sjedila u vrhu sobe na svojoj šilti, i, razasuvši po dimijama nekolike pregršti mohuna, čistila ih, trijebila.Pogledavši jedno u drugo ne progovoriše ni riječi; samo se pozdraviše lakim klimanjem glave.Sulaga zatim stenjući sjede ispod pendžera i leđima se prisloni uz jastuk jedan, dok majka i nadalje čišćaše mohune ne dižući glave niti se osvrćući na njega. — A ti baš hoćeš da prodaš kmetove, hanuma? — zapita isprekidano, premećući velike žute brojanice među prstima. — Govore tako. — Tako i jes’ — potvrdi majka mirno, ne mičući se. — Ne lažu. — A rašta? —— otegnu Sulaga kao u čudu, gledajući je pažljivo. — Šta ti učiniše? — Kradu me. — Oni?.. — Ja to znam najbolje i niko ne treba da mi ih hvali. Sulaga osjeti svu oštrinu ovog odgovora i umuknu. Ponovo poče na silu kašljati i protezati se.Zatim, opazivši mene, dade mi znak rukom da mu pristupim. Obgrli me.Pa se opet okrenu majki i ukaza joj na me. — A šta će ovom ostati, ako i dobra prolete kao i gotovina. — zapita jače. — Prodate li kmetove i zemlje, šta će s njime biti? — Otac se o njemu manje brinuo nego što se ja brinem — dočeka majka brzo i odbaci mohune s krila. — Da je on stvari bolje uredio, ne bi se ništa prodavalo. — On nije uredio?..On?.. — kliknu Sulaga i tresnu brojanicama o ćilim. — Beg?.. — To opet ja najbolje znam.Niko mom đetetu ne može biti bolji prijatelj od mene, — dočeka majka surovo, pa se pridiže i otrže me od Sulage. — Nisam ja trošadžija, pa da bacam pare uzalud i da rasipam... — A Zulfaga? — poče Sulaga življe, pridižući se. — Misliš li da... — Zulfaga radi kako ja naredim — prekide ga majka i, ponosito mu okrenuvši leđa, pođe iz sobe. — On ništa ne radi bez mene. I mirni, dobri Sulaga osta sam samcit, ponižen i posramljen.Samo sam, odlazeći, čuo kako usiljenije kašlje i nešto gunđa, gunđa.... Naravno da je Zulfaga za sve ovo saznao kroz nepun sahat i plačući i prenemažući se poče ljubiti majki i ruke i vrhove od papuča.Zahvaljivao joj po dvadeset puta na »poštenoj« odbrani i gruhajući se u prsa napominjao kako pakosni svijet nikako neće da prizna koliko pameti i mozga ima ona u glavi i koliko je bolja i razumnija nego svi domaćini šeherski. — Iz zavisti što je dobro pošlo oni ovo rade — govorio je jecajući. — I meni tovare na leđa da te ja nagovaram...Moja mahnita glava da tvoju nagovara!.. A tad se okrenu meni, zagrli me i poče ljubiti. — Dobro i valjano momče moje, — reče nekako meko, sažaljevajući — srce ti je isto kao i u majke... Još bi ti i pamet bila kao i majkina, samo ako te ne pokvare huncuti i nitkovi nekakvi i ako ti je ne pomute... — Kakvi huncuti? —— zapita majka kroz zube i pogleda ga poprijeko. — Ko će ga pokvariti?.. — Pa... pa mlad je... i ne zna misliti svojom glavom... — zamuca on i ostavi me. — Pa... pa.. vidila si kakvih imamo prijatelja, pa... pa će mu svašta nabacati u glavu...A dijete dobro, čestito... Majka zastade malo, poćuta. — ...I kazaće kako mu je majka rasula blago i... i kako sam ja tome kriv...I zlatno, poslušno dijete ružno će misliti o meni... Majka mi pristupi i poče milovati. — Otsada više ne smiješ ići u Sulage — reče otsječno. — Nipošto!.. — Ne kažem ja za Sulagu...Sulaga je miran čo’jek — brzo upade Zulfaga, previjajući se i otežući šijom. — On nije loš... — On ne smije više ići u Sulage — naglasi majka jače i presiječe rukom po vazduhu, kao da time prekida svaki dalji razgovor. — Što ja reknem ne poriče se. Zulfaga izvi glavom i čudnovato prevrnu svojim sitnim očima. — Ti si domaćin, pa čini kako znaš — reče, pa, i ne pogledavši više na me, iziđe iz sobe. Pošto je prodao nekoliko kmetova i novce predao majki, Zulfaga za dugo vremena nije joj dodijavao ištući ni jadikujući.Pretvarao se kao da je sve stvari potpuno uredio i kao da je sve odlučno pošlo na bolje.Izgledao je nekako i zadovoljniji, veseliji. Počeo se ljepše i oblačiti, češće se kupati, umivati, kao da prije nije ni imao vremena da se i takvim besposlicama zabavlja.Svako jutro ubrao bi po kitu cvijeća, zadjenuo pod široki, ćoškasti fes, koji mu padao po ušima, pa, zapalivši čibuk, počeo zviždukati ili, stisnutih očiju, nekako popijevati kroz nos, šunjketati. A to kao da i majku osokoli, kao da je razgali malo.Gotovo preko noći i ona posta vedrija, lakša, čilija.Onih golemih, debelih, modrih prstenova ispod očiju kao da sasvim nestade; rumenilo joj se opet poče razlijevati po licu. Sad se manje zatvarala i u sobu i češće izlazila na bašču, među cvijeće.Svojom rukom zalijevala je jorgovane, presađivala albabere i nevene, okopavala ruže i lehandere.I kao da se nije znala umoriti u poslu tome, kao da joj nije trebalo počivke.Znoj je oblijeva po licu, po vratu, po mišicama, mokra kosa lijepi se po čelu i po obrazima, dok ona radi, neprestano radi i pjeva, a plaha pjesma razliježe joj se, odjekuje, zvoni kroz bašču, probija se kroz grane šanduda i smokava i tamo negdje daleko, daleko u plavoj, svijetloj visini tone, rastapa se i izumire. Tek pokatkada, urijetko, osvojila bi je opet čudna neka sjeta, dert neki.Ali to nije bila više briga za poslove, strahovanje od nemaštine, nego drugo, drugo nešto... ni sam ne znam kako bih nazvao.Po svemu se moglo poznati da je to muči, silovito muči, kida, raspinje. Čim bi ujutru ustala i izašla na avliju, lakše obučena, u košulji koja joj se pripijala uz tijelo i tankim svilenim dimijama koje se malo opustile niz kukove, sa raspuštenom kosom što joj padala po golim prsima i po obnaženim mišicama, čudno se protezala, lomila, uvijala.Na me, makar što sam je dočekivao na avliji smješkajući se, ni pogledala ne bi, ni osvrnula se.Onako lomna i zamišljena silazila je odmah u dno avlije na travu, i, ne tražeći šilte ni jastuka, tu se sasula, pala, legla porebarke. I ne osvrćući se nikuda, ne pazeći gleda li je ko i čudi li se, ponovo se počela protezati, previjati, kršiti, sastavljajući ruke visoko iznad glave i lomeći prste, a tanka košulja sve se više zateže, pripija uz tijelo i dimije na kukovima tresu se, dršću, dršću... Jedanput sam opazio kako je oštrim noktima zagrebla po mišici i pustila krv; zatim, opazivši kako curi, počela grebati kao pomamna.Lice joj gotovo pomodrilo, zapalilo se, iskrivilo, žile na vratu nabrekle, svi mišići na obrazima igrali, trzali se. — Uh! — umalo što nisam vrisnuo od straha, zapomagao. I pobjegao bih, sakrio se, uklonio, samo da Zulfaga nije bio u blizini.Samo njemu za inat zadržao sam se, ostao. Čovjek ovaj kao da je uživao u mukama majkinim. Dok se ona lomila, kidala i grebala, on je, prikriven, neprestano posmatrao i, uvijajući brkove i nabijajući fes do obrva, smješkao se, čudno se smješkao, a sitne, male oči svijetlile mu se kao svijetnjaci.I baš zbog toga što sam mu i odviše smetao, — a poznao sam da mu smetam po tome, što mi nudio i novaca da odem iz avlije, — htio sam mučiti ga, kinjiti, prkositi mu svuda, na svakom koraku.I ništa mi nije bilo milije, nego kada bi se ušljed moje nepodmitljivosti počeo ljutiti i stiskati zube.Napošljetku bi i odmahnuo rukama i ponovo se pogladivši po brkovima kretao pravo majki. Opazivši ga, ona se odmah pridizala, ispravljala se.Jednim zamahom ruke sastavila bi i košulju na prsima i spustila rukave niz mišice.I oboje se neko vrijeme gledali nijemo, ćuteći.Zatim bi se počeo naklanjati i šaptati nešto, brzo šaptati, otegnuvši šiju unaprijed i uzvijajući glavom...Ona nije odgovarala...Samo ga gledala svojim lijepim, krupnim očima, gledala netremice i nemirno se vrtila, prevrtala na mjestu. Napošljetku kao da bi se prenula, osvijestila malo, pa baci nogu preko noge i glasno, da sam i ja mogao čuti, uzvikne: — Zovi Hajniju!.. On nije slušao.Šaptao je i dalje neumorno, šaptao živo, isprekidano, primičući se, naginjući se sve više. — Hajniju zovni! — uzvikne majka žešće i baci mu papuču u lice. I odmah bi se skupio nekako, pokunjio se i pošao. Majka je gledala za njim mršteći se i postajući sve nemirnija.Nekoliko puta činilo mi se kao da će ga zaustaviti, zovnuti.Pa se ipak savlađivala i ponovo lijegala na travu. Uzvaljena, zapalivši nargilu, — što joj sluškinja uvijek donosila, — dočekivala je Hajniju, Ciganku, koja je sa svoje dvije poćerke, dvije čupave, male, crnpuraste djevojčice, noseći dahire u ruci i pozveckujući njima veselo ulazile i, nekako pocupkujući i skakućući, pretrčavala preko avlije i brzo se okrenuvši na peti zaustavljala se pred majkom. — Pjevaj mi, Hajnija!..Pjevaj, dušo medena! — vikne majka zanosno, i udari se po koljenu. — Na štedi grla, ne bilo ga; ne žali srca, usahlo ti!.. I hitre Ciganke, vavijek orne i raspaljene, udare u dahire, uzdignu se na prste im, zatresavši bujnim kovrdžastim čupima i izmahnuvši golim punačkim rukama iznad glave, puste glas i počnu se okretati, vrtiti, zaigravati.I razaspu im se svilene kose po plećima, i počnu pucati zategnute ječerme na prsima, i dimije se opuste i počnu zapletati oko noga, dok one, kršne, plahe, jedre, sa užagrenim očima, zažarenim obrazima i nabreklim, polunagim dojkama koje se probile ispod košulja, izvijaju se, kovitlaju, trzaju, a divlja, silna, strasna pjesma sve to jače odliježe avlijom, opijajući, dražeći, raspaljujući... Majka kao da i sama podivlja, kao da se razbjesni. Izdignuvši se na koljena i gledajući širokim, vrelim, gotovo bezumnim pogledom unaokolo, počne sve oko sebe kidati, čupati, razbijati.Kida i košulju, i dimije, i meso na sebi kao da kida; čupa i gnječi travu, grize, žvaće; i bace papuču jednu, drugu... Napošljetku udara i nargilom o zid, razbija je i vrisnuvši izvije se, skoči i, šireći ruke i puckajući prstima, i sama kao da počne poigravati, cupkati. Teško Zulfagi ako bi se nakon toga pojavio u avliji. Čim bi ga opazila, odmah mu i trčala u susret i snažno ga gurnuvši u prsa obarala na kaldrmu i počela gaziti, tući, nemilosrdno tući.Udarala ga i rukama, i nogama, i raskidanim crijevom od nargile; udarala po licu, po leđima, po prsima, svuda. I kad bi se podigao i počeo bježati, trčala je za njim, gonila ga, tjerala, gađajući ga u leđa kamenjem, drvima, stakladima.Tek kad bi se, raščerupan, razdrljen i isprljan dočepao sobe i sakrio se, zaključao u nju, ostavljala ga je, vraćala se i, umorena i malaksala, opet padala po travi, valjala se. U neko doba činilo se kao da je majka željela da se sasvim otrese Zulfage, da ga se potpuno oslobodi. Opet kao da se među njima počela voditi borba, podmukla, prikrivena, ali silna i očajna borba, kojoj kao da se nije moglo lako sagledati kraja. Majku je — vidjelo se — ljutilo i uzrujavalo Zulfagino pristajanje za njom, uhođenje njegovo, pažnja onolika.Makar ga i gonila, i grdila, i ružila, on je pristajao neprestano, vječito onako smiren, skrušen i nasmijan i vječito čist, uređen i nagizdan, sa kitom cvijeća ispod fesa. Nekoliko puta slala ga i na sela, tokorse da joj posvršava neke poslove, te da ga tako barem za nekoliko dana otjera od sebe, da ga odstrani.Pa ni to nije pomoglo.Zulfaga je, kao za inat, sve poslove svršavao mnogo ranije nego je ona mislila i vraća se obično kroz dan, kroz dva, noseći uzgred i nekakvih peškeša i ponuda raznih. Jedanput samo zadržao se punih osam dana. Ali, za čudo, majka se i zbog toga uznemirila.Već šesti dan nakon njegova odlaska postala je nekako smetena, zbunjena, usplahirena.Momci su dolazili i pitali: kakve će naredbe da izda za vinograde neke, šta će da im kaže, a ona je samo mucala, petljala nešto i gunđala, naglo se okrećući i bježeći, sakrivajući se od njih. Naravno, odmah iza toga morao je Hamid trčati Zulfagi sa najozbiljnijom porukom: neka ostavlja sve poslove i neka dođe, vrati se što prije. — Ostavio si mi sve poslove neuređene, a toliko si ostao na selu — počela ga grditi čim se povratio i izišao pred nju. — Sve si ostavio, da me namučiš, dušmanine, kao da ne znaš da te mogu k’o psa izbaciti iz kuće odmah, ovog časa... Zulfaga po običaju niti se protivio, niti se branio. — Jesam kriv... jesam — mucao je poluglasno, gledajući iznad sebe i čupkajući čakšire na bedri. — Nehotice bilo pa... pa nijesam uredio...I zaradio sam da... da me izbaciš... sad... odmah. Pošljednje riječi i naglasio je čak i pogurivši se kao da je očekivao kad će mu pokazati vrata i otjerati ga. To majku još više raspali, naljuti.Cičeći i pjenušeći od bijesa poče žestoko, silovito udarati po njemu i rukom i papučom, poče mu derati i anteriju i košulju.A on, izmičući se natraške i lagano se braneći, samo je otezao šijom i sve se čudnije smješkao gledajući je.Tako, — pričaju, — i zmija gleda u preplašenu ticu, koja uzalud oblijeće, otima se i leprša, dok napošljetku, omađijana i malaksala potpuno, ne klone i ne spusti se pred nju. Ima trenutaka kada čovjek po nagonu nekom, — makar i ne imao jačih razloga za to, — ipak osjeti e mu sa neke strane prijeti opasnost, te se unaprijed, često i preko volje, pribira i sprema na odbranu. I ja, što sam kojim danom postajao stariji, sve sam više zazirao od Zulfage i sve mi se činilo da on u čitavoj kući nikoga toliko ne mrzi koliko mene.Ništa mu pomagalo nije ni što mi se katkad ulagivao, što me htio zamamljivati i poklonima.Osjećajući da mu smetam, mnogo da mu smetam, dražio sam ga svuda, izazivao, rugao mu se.Njemu za inat, — činilo mi se, — mogao bih učiniti sve što nikad i nikome za ljubav učinio ne bih.Njemu za inat išao sam u čaršiju, među čaršinlije, pričao svakakve priče i lagao; za inat tukao sam Hamida, ljubimca njegova; za inat ulazio u njegovu sobu i sa zapaljenom cigarom pržio mu haljine i pravio rupe na njima. I u Sulage sam najčešće išao njemu za inat.Svaki dan gotovo išao sam tamo i na avliji, na širini, igrao se sa Hatidžom, pravio joj svirale, štrcaljke, puške od zovine i pričao priče.Katkada nam je pristupala i Šerifa-hanuma, sjedala pored nas te i ona pričala.I najviše nam pričala o nekakvim maćehama, o ženama koje su obično bile šejtanskog porijekla, te mučile pastorčad svoju i gonile ih. Pričajući neprestano je gledala u me i neprestano me milovala po kosi i po obrazima. Sulaga, vraćajući se iz čaršije, zaticao nas tako u grupi.I odmah je smiješeći se pristupao meni, odvajao me od „ženskog društva“ i zvao da sjednem pred sobu njegovu njemu uz koljeno.I, računajući zar da sam već „popriličan momak“, dozrio čak i za ozbiljniji razgovor, nudio mi je duhansku kutiju, — koju sam prije rijetko u ruke uzimao, — i na silu me gonio da zapalim, zadimanim pred njim.Tada bi po običaju i opet počeo pitati, raspitivati o svemu. Pitao o novim poslovima i građevinama našim, o prodaji kmetova i o novcima.I makar što su mi odgovori bili nejasni, smeteni, nepouzdani, pažljivo je slušao sve i gladeći bradu i ušmrkujući razmišljao o njima.Primjećivao nije ništa.Naročito Zulfagu nije htio spominjati.Ako bih ga ja katkada i spomenuo, samo je uzvijao nosom, nabirao obrve i odmahivao rukom.I odmah je prekidao razgovor, odmah se dizao i odlazio u sobu. Nekoliko puta bio sam išiban zbog ovih posjeta. Majka, koja već bijaše naučena da je svak slijepo sluša i da joj se pokorava, nikako nije mogla podnositi da se ja odmećem i otimam ispod njezine snage i nadzora njezina.Kad god bih se vraćao iz kuće Sulagine, kad bih izišao iz vrata njegovih, uvijek sam opazio Zulfagu kako stoji nedaleko, na sokaku, i vreba me, pazi. — A šta si radio tamo? — pitao je tiho i kao zabrinuto, hvatajući me za ruku i privlačeći sebi. — Šta si išao?..Znaš li, jadniče, da će se majka ljutiti?.. Zatim je, — ne obzirući se na to što sam se trzao, otimao, pljuvao mu na lice i na haljine, mirno me vodio kući i gurajući pred majku počeo uzdisati: — Eto... opet je bio u Sulage...Ja sam ga upravo i izmamio iz avlije i... i sačuvao ga da ga opet ne nagovore... — Opet bio! — cikne majka razdraženo i sijevne očima. — Opet, zar! — Samo ga nemoj udarati ni kažnjavati — brzo dočekuje Zulfaga i kao stane preda me da me odbrani. — Mlad je još...Ne zna... Na žalost, majka se nije dala umoliti.Nemilosno, gotovo krvnički hvatate me za prsa, obarala me i, vadeći ispod basamaka dugačku šibu jednu, — koja je i bila ustrgnuta i tu se vječito čuvala samo zbog mene, — počela me šibati po rukama, plećima, bedrama, po glavi.Uzalud sam vriskao, pomagao, otimao se.Tek pošto bi se umorila šibajući, pošto je obje ruke zaboljele, puštala me i zatvarala u sobu, ne dopuštajući više nikako ni da izlazim, ni da večeram čak. Nakon takvih događaja i Zulfaga i majka dugo su razgovarali, prepirali se o nečemu.Majka je bila uzrujana, uzbuđena, branila se i mnogo je razmahivala rukama kao dokazujući nešto; Zulfaga je naprotiv bio neobično miran i, kako mi se pričinjavalo, govorio je odlučno i potpuno ubjedljivo. Za čudo, oboje njih gledali su vrlo često na moju sobu i ukazivali na nju.Po tome sam odmah mogao i poznati da su sve govorili samo o meni, da se upravo o mojoj koži i radilo.I strepio sam neprestano i, — nakon takvih razgovora, — uvijek strahovao da će me pozvati preda se i da će suditi žešće i surovije neto su ikad prije sudili...Opet sam se bojao batina, šiba, udaraca... Pa ipak —— ostavljali me na miru.Majka je, šta više, iza toga postajala i nekako mekša, nježnija, blaža.I, želeći zar da zagladi što me onoliko tukla i mučila, nudila me slatkišima, tepala mi, milovala...Katkada, na veliko moje čudo, i prigrlila bi me strasno, silovito, mahnito i počela stezati, privijati uza se, kao da me brani, otima od nekoga... Jedne večeri, pošto je obdarila i otpustila Hajniju i istukla Zulfagu, nije po običaju ni otišla u svoju sobu niti se tamo zatvorila.Ostala je onako ležeći na travi, ostala preko čitave noći, upravo do zore.Pa i Zulfaga ostao s njome...I ko zna koliko su se razgovarali i šta su sve razgovarali!..Znam samo da je u svanuće, kad sam se digao iz dušeka i htio se umivati, uljegla mi u sobu, blijeda, slaba i iznemogla i, zastavši kraj vrata, tiho, izmoreno, zapitala me: — A zar si budan?.. Pa i ne sačekavši odgovora, uzela je peškir, — koji je visio kraj ogledala, — da me sama opere.Otirući i obgrlila me i nekako zbunjeno, smeteno promucala: — Spremaj se...Ićeš u Sarajevo... — Ja?.. — Da učiš... Naslonivši mi glavu na rame, udarila je u plač.Ništa više nije znala progovoriti, ni objasniti mi. Čim smo prispjeli u Sarajevo, oznojeni, umorni, prašnjavi, sa licem preplanulim od sunca i sa zakrvavljenim očima od nesanice, Zulfaga, ne pustivši ni da se uredim ni da prašinu stresem, uze me čvrsto za ruku i naglo povede kroz uske, tijesne sokake prema uzbrdici jednoj.Morali smo se penjati uz izlinjale, izrovane i polomljene kamene basamke, obrasle pogdjegdje, pri krajevima, oštrom, već sasušenom travom, koja nas bockala kroz čarape i zapinjala za noge, te smo se često kao pijanice kakve povodili i posrtali. Tek nakon dugoga lutanja zaustavismo se, napošljetku, pred starim, sniskim, ispucanim vratima jednim, pod čijom nakrivljenom strehom legli se vrapci i golubovi, i Zulfaga, kao sa strahom nekim, pristupi im i lagano, tiho, pažljivo, zakuca zarđalom alkom na njima. Niko se ne odazva. Zulfaga zastade malo, osvrnu se i kao bojeći se da ne pobjegnem, opet me uze za ruku i privuče sebi. I opet zakuca. Tada nastade čudan klepet neki i komešanje unutra, u avliji.Zakakotaše nekolike kokoši i zaklepetaše krilima, neko kao da povrisnu, zalupa nekakva kanta, zakloparaše nečije nanule, zacilikta reza na kanatu i — vrata se otvoriše. I golem, stasit čovjek, sa bijelom, tankom kapicom na glavi, sa razdrljenom košuljom na prsima i sa gaćama čije nogavice nijesu dopirale ni do članaka, bosonog, zastade na pragu i mrkim pogledom jednim premjeri i mene i Zulfagu.Zatim zavuče prste u gustu, neuređenu riđu bradu koja mu prekrivala široke kosmate prsi sve do pojasa, raščešlja je i nekako muklo, otegnuto zapita: — Šta ćete?.. Zulfaga mi trznu rukom, gurnu me malo unaprijed i nekako zapovjednički otkresa: — U ruku hodžu, čapkune!.. Pa pristupi hodži i umiljavajući se spusti mu ruku na rame. — A to je ono dijete, — reče — o kome sam ti pisao... I namignuvši, čudnovat nekakav znak dade mu rukom. — Hm...Pa baš i nije dijete, — otegnu hodža, tokorse začuđeno, odmah se uklanjajući s praga i puštajući nas da uđemo u avliju. — To li je? — zapita jače, pristajući za nama. — E lijepo, lijepo... Zatim me opet premjeri pogledom, uhvati me golemom svojom šakom iza vrata i podiže od zemlje. — Težak je — reče mrgodno. — Puno će jesti. — Neće — brzo dočeka Zulfaga i ponovo mu dade nekakav znak. — On uvijek malo jede... — Hm... — Duše mi...Po čitav dan jedva ako nekoliko zalogaja izjede... Hodža se uhvati za bradu i zavrati je.Polovicu lica poklopi njome. — Pa lijepo... lijepo... — progunđa. — Kušaćemo... Zulfaga se lukavo osmjehnu, odiže se na prste i poče šaptati nešto.I hodža poče šaptati.I opremivši me u sobu, obojica se izmakoše do nasred avlije, unesoše se jedan drugom u lice i, neprestano se naklanjajući i razmahujući rukama, počeše se objašnjavati, pogađati. U sobi sam zatekao i hodžinicu i kćer joj Hajkunu. Obje su pod čitavim pljuskom svjetlosti koja je navirala u sobu sjedile pokraj velikog, otvorenog pendžera, uz čije se demire propinjala divlja loza, i, okrenute jedna prema drugoj, upredale su svilu, koja se kao precvao behar rasipala po širokim, guravim vitlovima.Opazivši me, spustiše tanka išarana vretena u krilo, pogledaše jedna u drugu, pa poviriše i na avliju.Zatim se hodžinica, opirući se rukama o koljena, s mukom popridiže, pristupi mi i ne govoreći ništa poče me pipati iza vrata, kušajući da me odigne od tala, isto onako kao što me i hodža odignuo.Zovnu prstom Hajkunu da i ona opipa. I, makar što mi nije bilo do smijeha, jedva sam se uzdržao da se grohotom ne zasmijem, stojeći tako među njima, kao janje izvedeno na pazar, koga pipaju i zagledaju sa svake strane, računajući: hoće li biti debelo i koliko će oka biti u njemu. I obje kao da bijahu zadovoljne.Osmjehnuše se, štipnuše me malo za obraze i opet ništa ne govoreći sjedoše.Tanka, zašiljena vretena opet zazvrjaše i zaigraše pod malim, ružičastim prstima njihovim, a vitlovi sa beharom svojim počeše se okretati i povijati kao raširena krila labudova nad jezerom kakvim.Zadugo se ništa drugo ni čulo nije osim čudnoga zvrjanja toga, koje je neobično sličilo neprekidnom zujanju čitavog jednog roja muha, negdje prikrivenog. Tek nakon čitava sahata u sobu uljeze hodža.Vukao je za sobom, grdeći i proklinjući, derana jednog mojih godina, koji se silovito trzao, vikao i vriskao neprestano, pokušavajući da oca ugrize za ruku i da bježi nekuda.Došavši nasred sobe hodža ga odgurnu i deran posrnu, pade upravo pokraj Hajkunine šilte i glavom udari o bedru Hajkuninu. Za čudo, ni hodžinica ni Hajkuna ne pomakoše se niti pogledaše.Odmah se moglo poznati da je to bio jedan običan događaj u njihovoj kući i da se niko zbog toga ne mora ni buniti niti iznenađivati. Pa ipak hodža se okrenu meni, da mi sve to, makar i ukratko, protumači: — Eto, to mi je Hasan, jedini sin, — reče — i ako i ti budeš kao i on, obojica ćete svršiti na vješalima...Malo mu je što mi čini štetu po kući i avliji, nego, biva, otišao i u mahalu, na sokak, pa tamo načinio šanac i kamenjem rašćerao sve mahaljane... — Pa kad me neće da slušaju — upade Hasan surovo i gurnu glavom u Hajkunin vitao koji se umalo ne prevrnu. — Kad su nepokorni!.. — A što će ti đevojke, nesretni sine? — otkresa hodža i gurnu ga nogom u slabinu. — Što će ti one?.. — Pa se opet okrenu meni i poče tumačiti. — Malo mu je što je zuluma počinio, nego uhvatio dvije đevojčice iz komšiluka, metnuo ih na krilo, pa... pa... pa... I hodža zatrese glavom, stideći se zar da sve dogovori. — Pa to i Osman Salih-agin radi — opet dočeka Hasan upornije, izvrnuvši se na leđa i odižući jednu nogu u visinu. — I on radi... — Osman je veliki momak, a ti... ti si kao i dijete — otsiječe hodža kratko, pa se izmaknu malo i čučnu u kraj. — Ti to ne smiješ... Hasan se lagano podiže i pristupi sobnim vratima. — Smijem — viknu prkosno, izazivajući. — Smijem ja!.. — Ne smiješ!.. — Smijem...I hoću!.. Pa se brzo okrenu i istrča iz sobe. — Eto — izbaci hodža i pokaza za njim. — Eto!.. Kazao sam: svršiće na vješalima...Tvrdoglav je... I odjednom čučeći prihvati za čibuk i napuni lulu. — A može biti i kršan čojek — dodade tiše. — Ne pokorava se svakome, misli svojom glavom...A to valja... — A to valja! — potvrdi i Hajkuna i podiže glavu. Rano, prije svijeh ukućana, budio se hodža i izlazio u avliju.Onako golem, stasit, kršan, uvijek lahko obučen, stao bi, ispravio se ukraj nevelike čatrnje u dnu avlije, golemom, privezanom za dugački konop kantom zahitio vode i počeo se umivati.Tu pokraj čatrnje, na visokoj, dopojasnoj travi otklanjao bi i dovu.U kući, u sobi, u džamiji nikad nije htio klanjati ni moliti se, jer — kako je govorio — zidovi oni, mrki krovovi i gizdava kubeta smetali mu, zaklanjali, da vidi Alaha u svoj njegovoj sili i slavi, smetali da vidi nebo i sunce, i modre planine, bašte sa beharom i zelenilom njihovim, da sluša šum Miljacke, pjevanje tica, šapat trave i cvijeća. — Ko hoće da vidi Alaha, neka izlazi između zidova — govorio je uvijek. — On je sam sebi podigao džamiju u kojoj da se molimo... I moram priznati, još nikad u životu nijesam vidio čovjeka da se moli usrdnije.Klečeći na travi, utonuvši u nju, i raširivši ruke prema nebu, gotovo ništa govorio nije, ništa želio, ništa iskazao.Samo mu se preko lica, koje je bilo vedro i svijetlo kao proljetnje jutro, razlijevao mek, blag osmijeh, raščešljana brada povijala mu se preko prsiju kao pramen dima, a topao, širok pogled bludio je nekud daleko, daleko, preko susjednih krovova sa nakrivljenim dimnjacima i rukovijetima kumrina grožđa na šljemenu, i kao da je obuhvatao sobom sve prostranstvo ono, svu „džamiju Božju“... I odmah nakon molitve prihvatio bi za rad.Zagrnuo bi široke rukave košuljine do iznad lakata, prebacio tešku motiku preko ramena i neobuven, bosonog, polazio u baštu među povrće, i tamo kopao, trijebio, prebirao.Tup, potmuo zveket motike, u odmjerenim razmacima, odjekivao je kroz čitavu mahalu i udarao, razbijao se o komšiske pendžere. Mnoge komšije i ljutile se, psovale što ih budio iza sna i gotovo na silu nagonio da se i sami dižu i prihvataju za rad. A što se oni više ljutili, hodža je postajao sve valjaniji i sve brže i jače udarao motikom.Na psovke i primjedbe razne nije odgovarao mnogo, niti se obzirao na njih; ako bi slučajno i izbacio koju riječ, izbacio bi s podsmijehom, podrugljivo, peckajući. Zato ga i mrzili mnogi i tuđili se od njega.Meni se barem činilo da ne samo u mahali, nego u čitavom šeheru hodža nije imao pravog prijatelja.I on kao da ga ni tražio nije.Ni za kim trčao nije, ni za kim pristajao; čak i kad mu je neko trebao, nije mu znao laskati ni ulagivati se. Još i sada se o njemu pripovijeda priča kako se čudnovato preporučivao agama i begovima oko careve džamije, kojima bio dodijao stari hodža — potkradao im džamiju, — pa htjeli da nađu i izaberu novoga. Lijepo poslali ljudi sahiju po njega i poručili: kako bi željeli da im on bude u džamiji i da im on uči djecu.Duboke je knjige, —— rekoše — proučio i zna sve jazije i zakone u prste, pa bi htjeli da im to i djeca nauče. I došao je među njih i zasjeo pred džamijom.Oko njega, po sniskim malim sofama poredali se ugledni najstariji ljudi, ihtijari sami, sa dugim sijedim bradama i golemim turbanima oko glave, prekrstili noge, zapalili čibuke i kroz sumaglicu od dima duhanskoga gledaju ga kao čudo kakvo. — Vi bi htjeli da budem vaš hodža i da vam učim đecu? — mirno ih zapita on i pogleda ih redom. — To li hoćete?.. — Svi hoćemo — odgovoriše mu jednoglasno, bez razmišljanja. — Mlad si, dobar si, begenišemo te... — Ama moja nauka nije kao dosadašnja — opet će on jače, grickajući bradu. — Ja ne znam hoće li vam se sviđati. — Mi i tražimo novog hodžu, sa poštenom naukom — brzo odgovoriše neki, starajući se da pred pametnim čovjekom i oni izgledaju što pametniji. — Nova i duboka nam nauka treba... — E lijepo — reče hodža i popridiže se. — Ja ću baš učiti kako ja znam... Pa poduhvati džubu i, prebacivši je preko ruke, ispravi se: — Dosad su vam vazda, od đetinjstva, govorili: dobri ste, čestiti ste, pametni ste, mirni ste, slušate oca i mater, ne ubijate, ne pljačkate i... niko od vas ni bolji, ni pametniji, ni pošteniji nema, — kresnu. — Vi ste, biva, jedan narod i niko od vas nema ni jači, ni stariji; svak treba da sluša što vi reknete, što narod rekne...A što je, biva, Alah naredio, te ste počeli propadati, te vam sve iđe naopako, tome... tome, opet, vi nijeste krivi, narod nije kriv, nego je kriva sudbina, i svak drugi, i čitav svijet je kriv... — Hm...A kako ćeš ti govoriti? — prekide ga jedan dedo iz prikrajka i čudno se nakašlja. — Kakva je tvoja škola?.. — Ja ću govoriti — odgovori hodža ponosito — da od vas, od nas svijeh, niko ni grđi, ni poganiji, ni neradniji, ni mahnitiji nema i da svako zlo koje nas snađe izbija iz nas i ni otkuda više.Nema zla koje samo nikne; zametak mu je baš u onome koji kuka da mu je zlo.Kakav mi je to nesretni narod koji se sam s mukom diže, s mukom se miče, i vazda čeka da mu drugi pomogne, da ga založi zalogajem ili da mu iz neba pečeni golubovi polete u usta!..Kakav mi je, biva, narod koji jauče za dobrom, za slavom nekakvom, za slobodom, a sam pjan, dremovan, dembelast, legao nasred puta i prepriječio im ulazak u kuću!..I još ima obraza da viče kako je gladan i kako ga nesta!.. I niko ne smije da rekne istinu, da mu sve kaže, otkreše!..Age, trgovci, begovi, hodže, sve kuka i pomaže, kuka sa fukarom zajedno, a uzgred joj otima i ono što ima, pazaruje s njome!..Svi ste vi, svi smo, hajduci, pljačkaši, razbojnici.I ako nam se đeca ne opamete, i oni će biti isti, a ako bili ovaki, neka ih svijeh đavo nosi!.. Čudna graja i gungula nastade nakon govora hodžina.Svi starci, ihtijari, kao momci kakvi, brzo se podigoše sa svojih mjesta, svrnuše lule sa čibuka i potrčaše prema njemu.I postule, kamenje, duhan-kese, grane nekakve osuše se na njega, oboriše mu turban s glave i raskidaše džubu na plećima. — Dušmanin je to i dinsuz — vikali su pomamno prijeteći i trčeći za njim. — Murtat i odmetnik!.. — Međer je stari hodža opet bolji — dočeka neko odostraga i ukaza na starog hodžu, koji je, smireni pokunjen, sjedio na tlima, pokraj vrata džamiskih i tokorse čitao nešto. — Ako je i krao, opet nije ružio ovako i... i barem je prijatelj narodski...Onaki nam treba!.. Njega su i poslušali. Otada se hodža nikada više javljao nije u kakvom skupu ljudi, na zdogovoru kakvom.Niti ga zvali, niti je odlazio.Znao je samo za svoju kuću i svoje poslove.Ako je sve posvršavao, išao je u čelinjak i tamo se zabavljao.Čučnuvši pored košnica zavirivao je u njih, metao šećera i poluglasno tepao, dok su mu oko glave oblijetale čele, spuštale mu se na kapu, na bradu, na ramena i neprestanim jednoličnim zujanjem kao da su odgovarale, otpijevale na tepanje njegovo. Odmarao se samo uveče.Sjedne na travu, prekrsti noge, zapali čibuk i odmara se. — Hajde da čitamo — rekne pokatkada i podvikne na Hasana da donese knjigu. — Da vam pričam šta ima u knjigama. I čitao nam je, pričao, tumačio po sahat, po dva. I niko, čini mi se, nije znao onako pričati i onako tumačiti.Kad mene neko pohvali da lijepo pričam, uvijek se sjetim hodže i uvijek uzdahnem: — Eh, da ste njega čuli!..Eh, da ste njega čuli! Kako smo obično istom pred veče morali uzimati knjige u ruke i učiti, i ja i Hasan bili smo potpuno slobodni i mogli smo raditi šta god smo htjeli.Hasan je bio plah, silovit, neobuzdan dječko, koji kao da ni oda šta zazirao nije i nikoga se bojao, čak ni oca.Ja sam se čudom čudio kako se on često uporno branio, opirao i kao prkosio ocu, a da se hodža na to nikada žešće naljutio nije, nikada se jače raspalio.Makar što je katkada sasvim ozbiljno proricao e će „svršiti na vješalima“ i nazivao ga „ugursuzom“ i „nesretnikom“, makar što ga je ponekad i gurnuo, udario, — kao onda kad sam im istom došao u kuću, — ipak nikada kao da ni pokušao nije da ga potpuno ukroti, stegne i pokori. Šta više, često se od srca i veselo nasmijao baš onda kad bi mu pričali za razne Hasanove ispade, — koje bi svaki drugi otac najžešće kaznio, — i ponosito, zadovoljno uzviknuo je: „Aferim!To je babino dijete!..Taki će valjati!.“ Po svemu se, dakle, moglo poznati da je upravo on sam podgajao Hasana tako: vaspitavao ga da se od djetinjstva nauči boriti, opirati, probijati kroz život, gurajući svakoga s puta, ne ustupajući nikome i ne pokoravajući se nikada. Naravno, komšije su ga i zbog toga grdile.Svi su otvoreno govorili kako on u svom domu „goji razbojnika“, koji će, čim potpuno osnaži, „čaršije zatvarati“ i od koga će strepiti polovina šehera.Zato je svaki i zatvarao vrata čim bi Hasana izdalje ugledao, a svojoj djeci zabranjivo da ga ni pogledati ne smiju, kamo li da se s njim sastanu i progovore. Ali Hasan, kao i otac mu, ni tražio nije nikoga od njih, ni pristajao za njima.Najvolio je biti sam. Ako mu je ponekad slučajno i zatrebao kakav drug, zvao je mene.Izvuče odnekuda golem i težak nož sa slomljenom drškom i okrhanim kanijama, staru, zarđalu pušku nekakvu i tri ulupljene fišeklije, okiti se i naoruža potpuno, pa obojica krenemo i uputimo se kroz mahale i sokake „u lov, u planinu“.Lovili, naravno, nijesmo ništa.Samo se verali po Trebeviću, pucali, šenlučili i popijevali, plašeći unaokolo tice koje su izlijetale iz šipražja i s veselim cvrkutom izvijale se iznad nas i plivale u suncu, u svjetlosti. I nigdje da zastanemo, da se odmorimo malo.Hasan kao da se nikako nije ni mogao umoriti; što je više išao, kao da je postajao sve to lakši, brži i okretniji.Na me se gotovo ni osvrtao nije.Samo kad bi vidio da sam i suviše zaostao, zadihao se, da poklecujem od gladi i umora, pogledao bi me poprijeko, podrugljivo uzvio nosom i odlučno, zapovjednički podviknuo: — Naprijed! Za čudo, taj poklič njegov kao da mi je davao nove snage, kao da bi me namah osokolio.Odmah bi počeo i življe koračati i prikaskivati za njim, kočopereći se, junačeći i na silu se smijući, šaleći. Tek kada bi, nakon dugoga lutanja, on sam predložio da se vratimo kući i okrenuo niza stranu, usuđivao sam se da mu spomenem i o gladi i o umoru.I uvijek sam se pokajao radi toga. — Phi, kakav si mi to momak! — dobacivao je prezrivo, okrećući mi leđa, a, ni sam ne znam rašta, taj uzgredni prekor bio mi je uvijek teži nego da me udario, ošamario, istukao. Pa, ne progovorivši više riječi, još brže krenuo bi naprijed, — gotovo potrčao, — i dočepavši se sokaka, snažno počeo lupati alkama na tuđa vrata, počeo podvriskivati i kamenjem udarati u niske, male demirli-pendžere, zazivajući po imenu ukućane i izbacujući neslane šale o domaćinima.Nekolike djevojčice koje je sretao putem iznenada je zaustavljao, obgrlio ih i privio na prsa i dok su se one otimale, udarale ga i greble po licu vrišteći i podcikujući, štipao je svaku za obraze i ljubio po nekoliko puta. I kao pobjednik kakav, nakrivivši fes nad oko, a prebacivši obje ruke preko puške koja mu ležala na ramenima, ponosito je išao dalje. Došavši kući obojica smo trčali u sobu, tražili hodžinicu i, rasipljući nabranu travu i cvijeće po ćilimu, iskali ručak.Hodžinica, koja je neprestano bila u poslu i neprestano radila nešto, ne pitajući nas, ne gledajući čak i ne govoreći ništa, vadila je iz sanduka jednog i hljeba i sira i pršuta i, premjeravajući sve da dlanu, dijelila nam, davala. Hajkuna je, kašnje, dodavala još i suhih smokava, i oraha, i lješnika.Ona je, nekako, uvijek bila ljubaznija prema nama, naročito prema Hasanu, i često kao da je od sebe, od svojih usta štedila, samo da nama što više i što ljepših ponuda iznijeti može. Hasan joj nije dužan ostajao.Ako je trebalo da ode u čaršiju, da joj što nađe, donese, kupi, išao je odmah, ne mrgodeći se i ne gunđajući nikad.Tamo joj nosio i nekakve poklone što ih slala ko zna kome, i u zamjenu donosio čitave kite cvijeća, kutije, ogledala. On ju je kašnje pratio i po noći kad je izlazila od kuće, i ostajao s njome negdje čak do ponoći.Ni hodža ni hodžinica nijesu znali da ikako izlaze iz kuće ni kuda izlaze, niti im ko o tome pričao.Pa ni ja ne bih znao niti bih mogao saznati, da jedne noći, — kada se činilo da su svi pospali i kada sam slučajno izišao na avliju — ne ugledah ih oboje zajedno, baš kod čatrnje. Ni sam ne znam kako sam se onda mogao uzdržati da ne vrisnem i ne jauknem od straha.Gotovo uza samu čatrnju, uz ivicu joj, ispravila se Hajkuna, ali ne ona bujna, jedra i plaha Hajkuna koju sam naviknuo gledati kako se neprestano igra s vretenom i nadnesena nad đerđef niže pjesmu za pjesmom, nego omaleno, sitno djevojče u muškom odijelu, sa svilenim trabolozom oko glave, sa zlatnim koparanom na prsima i širokim, teškim pojasom, o kome je visila šarena duvankesa, spuštala se niz bedru i kuckala je po vezenim čakširama, čiji je tur padao gotovo do tala.Ogrnuta je bila lakom, crvenom kabanicom, ispod koje je provirivao čibuk s lulom i mrka cijev dugačke šišane...Nedaleko od nje stajao je Hasan sa prebačenim rukama preko puške koja mu ležala na ramenima i sa poznatim svojim nožem, čiji prelomljeni držak čudno mu stršio iza pojasa. Opazivši me i oni kao da se uplašiše i uzviknuše.Hajkuna čak i ustuknu malo i sakri mu se za leđa.A on naglo prihvati za pušku i ispravi se. — Stoj! Upoznavši me bolje, kao da se zastidi i zbuni. — Što si viđeo, neka si viđeo, ama o ovome ne pričaj nikom — reče brzo, starajući se da se pribere i uozbilji, — Ispričaš li ikome, ovo će ti suditi!.. I ponosito pokaza na nož. Otada nikad više nijesam smio sam na avliju izići, ali sam iz radoznalosti često provirivao kroz pendžer i gledao ih kako odlaze.Nijesam se usuđivao ni da im napomenem o tome a kamo li još i da pričam kome i da ih odam.Ni oni meni ništa spominjali nijesu, ni pitali me.Hasan, kao da ništa ni bilo nije, opet me pozivao da s njime idem u „lov“ i vrljao sa mnom po Trebeviću, a Hajkuna nas i dalje nudila smokvama, orasima, lješnicima... Malo pomalo i ja se nekako odomaćih u hodžinoj kući.Gotovo sasvim počeh zaboravljati na svoje.Doduše i oni mene kao da su bili zaboravili: tek katkada, urijetko, ako bi stigao kakav haber iz Mostara, od majke, i po koja oštrija poruka od Zulfage: da slušam hodžu i da budem valjan...Sulaga me se još najčešće sjećao.Dva ili tri puta napisao mi je pismo, priloživši uza svako po nekoliko groša džepašluka, a nekoliko puta slao mi i slatkiša i drugih ponuda, koje sam uvijek dijelio sa Hasanom.Hasan je radi toga i sam zavolio Sulagu i oduševljeno ga hvalio, makar što ga nikad očima vidio nije... Hvalio ga čak i pred Hajkunom i pred hodžinicom. Među nama se upravo najviše govorilo o Sulagi i svi ga spominjali.I, ni sam ne znam rašta, ali nakon svakog razgovora o njemu ja sam bio nekako veseliji.Lakše mi bilo na duši i slađe sam spavao. U zimu, kada su noći postajale duže, i razgovarali smo više.Dok je napolju cičao, vrištao i fijukao vjetar snijegom zasipljući široki veliki pendžer i zamrznuto staklasto granje divlje love između demira, mi smo mirno sjedili u sobi i slušali kako puckara, tutnji i hukti vatra, čiji je plamen kroz otvorena vrata zalizivao uz male, glatke, zelene lončiće na peći, a odsijev mu zaigravao i klizio po šarama debelog ćilima, uskačući pokatkad čak do Hajkuninih dimija i trepereći na njima.U vrhu sobe, na svojoj šilti, — koju su u zimu obično prevlačili novom čohom, — sjedio je hodža, natmuren i zamišljen, držeći u jednoj ruci čibuk a u drugoj knjigu sa izlinjalim koricama i razasutim listovima koji odavno počeli ispadati.Nedaleko od njega, na ćenaru jednom, gurila se i hodžinica, premjerala bez i šila košulje, ne dižući glave i ne osvrćući se nikud.Samo ponekad, kad bi smrdljiva lojanica počela da plavi i da škilji, uzimala je mumakaze, useknjivala svijeću i opet nastavljala posao življe i hitrije nego prije, želeći zar da naknadi ono vremena što ga malo prije izgubila.Hajkuna, pokraj nje, sjeckala je na maloj daščici duvan za oca i nešto šaputala, Hasan je oštrio nož i popravljao pušku, a ja, naslonivši se na njega, pripremao fišeke i nabijao ih, zasipajući se pokatkad suhim trešnjama što sam ih od Hajkune dobio. Neko vrijeme svi smo sjedili tako ne mičući se i ne govoreći.I tad se samo čulo kako hodža, koji gotovo nikad nije disao na usta, šišti kroz nos, kako hukti i bukti vatra u peći, iza koje u staroj musanderi klopara i čeprka miš nekakav, dok napolju fijuče i cijuče vjetar zasipljući snijegom u pendžere i u staklasto zamrznuto granje divlje loze što se propinjalo uz demire. Tek kad bi koje od nas od dosade počelo zijevati i protezati se, hodža kao da bi se prenuo malo, trgnuo se, pa, odgurnuvši knjigu s krila i kašljucnuvši u šaku, počeo pričati. — Išli — kaže — car i veliki vezir preobučeni po narodu, pa uzgred natrapali na nekakva seljaka, koji je pokraj svoje njive pod drvetom jednim ležao i plandovao, dok su mu sve komšije unaokolo radile i uređivale zemlju za sadnju duhana. „ Šta radiš, težače?..“ — zapita car, primičući mu se. On ni riječi. „Šta radiš?..“ „Vidiš“ odgovori seljak lijeno i prevrnu se na drugu stranu. Car ga gurnu u rebra i opet zapita. „A kako živiš?“ Opet on — ni riječi. „Kako živiš?..“ „Nikako“ odgovori seljak ljutito.„Prošli su sretni zemani kad se lijepo živjelo“... Car dozva pratioce, koji su preobučeni kao i on uzastopce pristajali za njim, te naredi da seljaka svežu i da mu otcijepe dvadeset i pet štapa po tabanima. „Što šibaš čovjeka, čestiti care?“ zapita veliki vezir čudeći se.„Šta je skrivio, ako je spomenuo stari zeman?“... Car se naljuti, raspali. „Opaki ljudi“, viknu, „koji se izležavaju, ne rade i ne misle, najviše i kukaju za starim zemanom i jauču za njim.A to smeta ljudima koji hoće naprijed, koji junački gaze i probijaju pute...Svak laže ko kaže da je sretni zeman — bio...Sretni zeman iđe i ko ne vjeruje u to, ne treba ni da živi, ni đecu da rađa, jer šta će život kad se ni za se ni za njih nema čemu boljem nadati?“ Pa opet pristupi seljaku i sam svojom rukom otcijepi mu još pet štapa po tabanima... I hodža bi sa zanosom počeo opisivati budući život, buduće ljude, buduće narode. — Neće to, bolan, — vikao je oduševljeno, — kao stoka u čoporu gaziti po blatu i prašini i ćoravo trčati za zvonarima, nego će svak tražiti visine i ići prema njima svojim putem, misleći svojom glavom i opirući se na svoju snagu...I na tome putu nikome se pokoriti neće, niti se ukloniti, niti prekloniti. . Govoreći, on nije pazio ni slušamo li ga, ni razumijemo li mu priče.Gotovo nije ni gledao u nas, nego mu pogled vazda upravljen bio prema onom nizu novih, kalajisanih sahana, poredanih na rafu iznad musandere, a široka, riđa brada, prepuna duhanskoga dima, kao da je i sama gorjela i kao da se sve više širila po jakim, kosmatim prsima njegovim...Hodžinica je nekoliko puta mirno odbacivala košulju i prodrijemala malo, a da je ni prekorio nije, ni podrugnuo se...Tek pošto bi se umorio i počeo gotovo šištati, prestajao je s pričanjem, opet odizao čibuk i, pružajući Hajkuni da mu napuni lulu i pripali, lagano, dostojanstveno izlazio iz sobe, išao da spava. Hodžinica, opirući se rukama o koljena, odmah se dizala za njim, ne gledajući nas i ništa ne govoreći. Tada smo ostajali sami: ja, Hasan i Hajkuna.I odmah bi se zaigrali. Sve troje živo prihvatimo za puške i noževe i počnemo, tokorse, nišaniti, vježbati se, boriti.Hasan, iako mlađi od Hajkune, bio je najbolji megdandžija među nama i oboje nas redovno je pobjeđivao. Jedanput je čak i ošinuo Hajkunu nožem po ruci i krv joj otvorio.I kad ona zastade i nekako začuđeno pogleda u ranu, on se sav strese, bržebolje otskoči u stranu i izmahnu nožem. — Ne boj se, Hajkuna!..Osvetiću te — reče. Pa sam sebe udari u bedru, a krv šiknu i poprska i ćilim i ćenare. — Ih! — ciknu Hajkuna, pa zaboravivši na svoju ranu, pritrča mu i uhvati ga za ruku. — Šta ti bi?.. — Ništa, ništa — otsiječe Hasan, stiskajući zube. — Sitno je to... I tješeći jedno drugo, počeše zaustavljati krv, prati i prevezivati rane. Ako se nijesmo igrali i vježbali, onda smo sve troje išli u „ašikovanje“.Hajkuna više nije ni sakrivala ništa od mene, niti je više zazirala da izađe preda me u muškom odijelu.Lagano, krišom, oprezno, noseći mali žmiravi fenjer u rukama, spuštali smo se niz strme, krivudave sokake, zavirivali svuda i svuda tražili kuće djevojačke.Hajkuna išla pred nama, mi za njom.Pod nogama škripao nam i hrštao zamrznuti snijeg, sa polegnutih niskih streha, okićenih dugačkim mraznim šipkama, kapala nam voda za vrat i milila niz leđa, iznenada poneka gruda dolijetala bi i razbijala nam se o ramena, a mi smo jednako išli, jednako zavirivali i tražili. I čim bi se, iza poluotvorenog kanata kakvog, stidljivo i poplašeno promolila poneka glava djevojačka, zaustavljali smo se odmah, zastajali.Hajkuna je ne oklijevajući brzo i veselo pristupala kanatu i čudno uoblivši glas upuštala se u razgovor, dok smo nas dvojica ostajali malo podalje, u strani, kao straža neka i, — premećući se s noge na nogu i iz sve snage duvajući u prozeble ruke da ih zagrijemo, — slušali kako u daljini negdje, u drugim sokacima, ciliču tambure, zveče dahire i pište zurle, a izmiješani momački i djevojački glasovi kao da ciče, vrište, zvone i pjesma se probija kroz oštru, studenu noć, pa kao da se i ona mrzne u mraku, iznad glava naših... Hajkuna se dugo razgovarala, dugo se šalila sa djevojkama.Poneki momci, u grupama, sa tamburama pod pazuhom i s fenjerima o puškama, po dva puta prolazili su pored nas, išli, vraćali se, silno trajući i gurajući jedan u drugoga, a ona je jednako stajala i jednako razgovarala... Vraćajući se kući, s punim njedrima cvijeća i slatkiša, svi smo bili veseli, svi zadovoljni.Hajkuna najviše.Grleći i mene i Hasana popijevala je, poigravala, skakutala, naturivši fes na čelo i sve se više igrajući svojim čibukom. Jednoga dana nastade u hodžinoj kući čudna promjena neka.Ni hodža, ni hodžinica, ni Hasan, ni Hajkuna nijesu radili gotovo ništa; samo su išli iz sobe u sobu, ukrivali se od mene i nešto se dogovarali, šaputali.I svi me gledali nekako meko, pitomo, sažaljevajući.Ako bi prošli pored mene, svako je zastajao malo da me pogladi po glavi, da pomiluje; ako bi što progovorili, govorili su blago, tiho, nježno, kao sa bolesnikom kakvim koga niko ne smije naljutiti, niko uvrijediti.Za ručkom nudili me najboljim zalogajima i natjerivali da više jedem; Hajkuna gotovo ni ručati nije htjela, samo da meni više ostane, da moja činija bude punija. Po tome sam odmah i poznao da se moralo negdje nešto desiti, nešto neobično, krupno, golemo.A pošto su baš prema meni bili toliko pažljivi i mene toliko mazili, poznao sam i to da sve što se desilo nije se moglo desiti nikome drugome, nego samo meni ili nekome od mojih. Zato pored sve njihove ljubaznosti poče me obuzimati neka čudna sjeta, tuga neka.U nekolika puta bijaše mi došlo da se sakrijem kuda, da pobjegnem od sviju i glasno zaplačem.Napošljetku, ne mogavši se više savlađivati, odbacim komad hljeba koji mi ležao u krilu, i izmakoh se iza sofre. — Jedi!..Što ne jedeš?.. — progovori hodža, pa i sam otre bradu mahramom i izmače se. — Jedi, bolan!.. — Ne mogu — promucah snuždeno. — Ne jede mi se... . — Ne jede ti se?... — Tako... — Jadniče!.. I hodža se uhvati za bradu i poče je uvijati oko ruke. — Jesi li išta čuo o domu: — zapita zatim šapatom i pogleda me pažljivije. — Jesu li ti što pričali?.. — Ništa!.. — Jadniče!.. Pa uze nekakvu knjigu i poče je prelistavati. — A ja sam čuo, — reče još tiše da se jedva čulo — e ti se mati preudala... — Ah!.. Ciknuvši uzvalih se na Hajkunino krilo i briznuh u plač. Oni zaćutaše.Pustiše da se isplačem.Hajkuna, milujući me i pritežući sebi i sama proplaka; u previjanju i trzanju onom osjetio sam kako mi njezine suze okvasiše kosu. — Preudala se za Zulfagu — nastavi hodža mirno, pošto sam se ponovo pridigao i ubrisao suze. — Zamamio je, kažu, i pošla za njega... — Teško tebi! — uzdahnu Hajkuna i obgrli me čvršće. — Znaćeš šta su muke... Hodža odiže knjigu iznad glave i ispravi se. — Znaće šta su muke... ama može znati i šta je radost! — uzviknu zanosno. — Bez pravih muka nema ni prave radosti!..Sad ćemo vidjeti je li muško i je li soko!..Neće više biti ni jednog zalogaja džabe; treba se sad boriti, rvati, treba ga osvojiti... A najslađi je zalogaj koji se osvoji!.. Čim sam ostao sam u sobi, opet sam proplakao. Žao mi bijaše majke.Činilo mi se kao da je Zulfaga premamio, oteo, ugrabio, da je negdje u daljini ubije, udavi, uništi. I čitava slika stvarala mi se pred očima.Kao da gledam majku: kako blijeda, uvehla, poluonesviješćena, sa raspletenom kosom, razbačenim rukama i sa nekoliko kapi krvi na obrazima, drpava, dronjava, gotovo gola leži na zemlji, a on, bijesan i razdražen, sa zakrvavljenim očima i pjenom na usnama, gazi po njoj, gazi i igra, skače i udara, gnječi kao tijesto, želeći da je satre, samelje, izmrvi. Hajkuna i Hasan, koji, preobučeni, opet dođoše u sobu, zatekli su me uplakana.Oboje se skleptaše oko mene, opkoliše me. — Šta sliniš, ženskonjo?..Šta je?.. — zapita Hasan prezrivo i poče me gurkati nogom. — Je li to muški?.. — Ustani — reče i Hajkuna meko, pa se saže i uze me za ruku. — Ustani i hajde s nama...Evo smo došli po te... — Ne mogu... — Ne može...Žali što mu se udala majka, pa neće da ga podoji — opet se poče rugati Hasan, okrećući se prema Hajkuni, — Phi!.. Hajkuna ga i ne pogleda. — Ako si ti dertli i ja sam — otkresa i silom me poče dizati. — Ni meni nije lakše...I meni... i meni su oteli, ugrabili i srce i dušu... — Kuda? — Viđećeš!..Čudo ćeš viđeti večeras!.. Pa mi pruži hodžinu pušku i udari me po ramenu. — Budi mi junak! — reče. — Ni od šta se nemoj prepadati...A dert?Neka ga đavo nosi!.. — Naprijed! — uzviknu i Hasan koji je opazio kako oklijevam i zatežem. — Hajde!.. — Ama... — Naprijed! Čim prihvati za nož, vidio sam da se ne šali.I, ni sam ne znam kako, u onom času zaboravih i na majku i na Zulfagu.Besvjesno skočih i krenuh za Hajkunom. Ali ove noći nijesmo, po običaju, zastajali pred svačijim vratima, niti onako tražili djevojke, makar što su, kao i prije, prekrivene tankim čaršafima, neprestano izvirivale iza kanata i same se nametale, mašući nam vezenim jaglucima i lakim, šarenim šamijama.Hajkuna nije htjela ni pogledati na njih, ni osmjehnuti im se.Žurno, hitno koračala je, gazila dalje, noseći laku šišanu preko ramena i pod pazuhom dugački hodžin čibuk, s kojega je bila svrnuta lula i veliki ćilibarski takum kojim se hodža toliko ponosio. — Jeste li posustali? — zapitala bi urijetko, pokatkada, kojega od nas dvojice, ne usporavajući hoda i ne osvrćući se. — Nijesmo. — Aferim!.. Kad se spustismo gotovo do Miljacke čiji se potmuo šum razlijevao kroz noć sve jače i jače te se činilo kao da negdje u daljini huji vjetar i miluje lišće kakve neprolazne šume, Hajkuna poče zastajkivati, paziti, osluhivati.I držeći se starih, napuklih zidova, — idući porebarke pored njih, — lagano se poče prikradati, primicati kući jednoj, čiji gizdavi ćoškovi, sa raskošno išaranim pendžerima, nadneseni nad golema na ćemer ozidana vrata, osjenčavahu sav iskrivljeni uski i tijesni sokak i zaklanjahu sobom čitav niz omanjih skromnijih kuća, pogurenih i šćućurenih jedna uz drugu, pri dnu sokaka. — Niko nema — prošapta uzbuđeno, pa zastade malo i spustivši pušku na zemlju čučnu ispod zida. Ja i Hasan posjedasmo na zemlju. — Nikog nema — ponovi i opet i premetnu čibuk preko krila. — A mi ćemo čekati dok dođu — otpovrnu Hasan prekrstivši noge. — Ne hiti nam se... Hajkuna se poče osvrtati. — Bojim se da nas ne opaze — prošapta. — Pa šta je?..Neka opaze... — Ne... ne smiju nas sad viđeti... Koraci nečiji iznenada odjeknuše kroz noć i odozdo, između kućica onih, kao da se poče primicati, prikradati neko.Momče nekakvo, visoko, tankovijasto, sa teškim trabolozom oko glave, sa čitavim snopom noževa za pojasom, sa pozlaćenim tokama na prsima koje su neobično odsijevale i prelijevale se prema svjetlosti fenjera što ga nosilo u ruci, pomoli se otuda, izađe bezbrižno zviždućući i poluglasno pjevuckajući.Došavši do ispod ćoška uspori hod, zastade pred ćemerli-vratima, lagano, kao razmišljajući, odiže nogu na prag i tiho zakuca alkom...Pričeka malo... Niko se ne odazva. Nakon drugoga kucaja osvijetli se jedan pendžer na ćošku i nečija glava kao da proviri napolje.Naskoro iza toga i kanat se na vratima naglo otvori i jedan kraj dimija nečijih, nešto slično pramenu magle, poče se povijati, lepršati iza njega. — Aman! — zastenja Hajkuna i stegnu Hasana za ruku. — Eno!.. Momče se primače kanatu i uhvativši se za alku poče se ljuljati i govoriti nešto.Progovori zatim i sitan ženski glas, zazvoni kao santur, i jasan, obijesan smijeh razli se kroz čitav sokak i kao da se preli i preko kuća, preko zidova, čak u komšiluk... Momče ispusti alku, uzviknu nešto i pljesnu dlanom o dlan.Pa brzo pruži ruke do iza kanata kao da bi da uhvati, da zatrli koga. . — Aman!.. Hajkuna živo skoči, ispravi se.Oprezno, kao mačka kad se prikrada, pristupi vratima, raskorači se izazivački i, ne vrisnuvši niti podviknuvši, iz sve snage poče čibukom udarati, mlatiti po momčetu onome.Poče udarati i po glavi, po leđima, po rebrima, po ramenima.Djevojče ono, preplašeno, ciknu i ustuknu malo, sakri se za kanat, dok momče, iznenađeno udarcima, kao da potpuno izgubi glavu, pa niti pokuša da se brani, niti da bježi.Samo odiže ruke u visinu da tako otkloni udarce od glave i pokušavaše da se osvrne.Ali je Hajkuna udarala neprestano, brzo i živo udarala, da mu se nije dala ni osvrnuti. Napošljetku momče kao da se pribra malo, osvijesti se, pa naglo otskoči, razmahnu rukama i prihvati za nož.Brzo se i okrenu i kao da htjede jurišati na protivnika. I — namah zastade. Upoznavši Hajkunu strese se, zadrhta, i lagano poče uzmicati, ustupati, starajući se samo da joj ugrabi čibuk i da joj ga otme. — Zar tako, kurviću?..Zar tako, momče? — tek sada progovori Hajkuna i isprsi se prema njemu, spremajući se da još žešće navali. — Misliš li se igrati đevojkama kao jabukama, pa jednu bacati a drugu uzimati...To li hoćeš?.. — Nemoj, — otegnu on moleći i opet se izmaknu. — Ostavi, Hajkuna!.. — Je li ti to poštenje, bolan?..Je li to junaštvo?.. — Ostavi...Šala je... Hajkuna mu opet pristupi, uzviknu nešto i zamahnu čibukom koji udari o zid i prebi se na dvije polovine.Momče, koristeći se time, naglo joj prileti i zgrabi je za ruku. — Ostavi...Šala je... — reče opet, kušajući da je privuče sebi i malo podalje odvuče od vrata. — Nemoj... — A je li šala bila kad si meni dolazio! — zapita Hajkuna otimajući se i udarajući ga laktima. — Je li šala bila što si govorio i što si obećavao? — Prestani!..Dosta je!.. — Nije dosta, rđo laživa... — Ja nisam lag’o — reče momče i obori glavu. Hajkuna se ote, izvi se i brzo prihvati za šišanu, koja je ležala na zemlji. — Lagao si, lopove i razbojniče, jer... jer si pošlje zaboravio na me i prestao mi dolaziti, — reče raspaljeno. — Drugijem si prešao i druge tražio... — Ja... — Šuti!..Ne laži opet!.. — presiječe Hajkuna oštro i odiže šišanu. — Za toliki vakat nit’ si mi dolazio, nit sam imala kakva habera od tebe... Zaboravio i mene, i zakletve, pa si mislio da ću i ja zaboraviti...Mislio si da ja svoj ponos jeftino dajem, kopiljane! — Hajkuna...Nijesmo sami... — opet će momče mekše, ispod oka pogledajući na kanat i na djevojče ono, koje kao okamenjeno stalo, pa samo blene u njih... — Hajkuna!.. — Nek svak dođe i nek svak sluša — kresnu Hajkuna odlučno, pa i sama pogleda na kanat i opljunu prema njemu. — Nije mi bilo stalo do svijeta ni onda, kad sam kroz četiri mjeseca išla od vrata do vrata... evo, u ovom odijelu...I tražila te, lovila...Pitala i raspitivala: kome dolaziš i kojoj si đevojci prešao?..Ašikovala sam sa đevojkama da mi kažu i... kazale su mi...I evo... ufatila sam te, kopiljane, stigla te...Sad više nećeš lagati... Pa se izmaknu i opet podiže šišanu, naperi je. — Kazuj: držiš li još riječ da sam ti najdraža?.. — Hajkuna! — Zbori, držiš li riječ? Momče se udari po nožu i kao da opet htjede da ga izvuče, da se brani... — Govori! — viknu Hajkuna jače i spusti prst na obarač. Momče poče mucati nešto, gunđati. U isti čas i ja i Hasan odigosmo puške i primakosmo se. — Zbori: držiš li riječ?.. — Držim. — prošapta momče da se jedva čulo i nekako poplašeno, blesasto, poče nas gledati sve troje. — Šta ćete sa mnom?.. Hajkuna otpočinu.Držeći zapetu pušku stajala je prema njemu uspravljena, gorda i ponosita, prezrivo se osmjehujući i neobično uživajući u njegovoj zabuni, muci. — Kazao si i da ćeš me isprositi — nastavi nakon duže počivke, nekako pakosno, kao dražeći ga. — Kazao si da će svadba biti. — Hajkuna!..Moli Boga što si žensko...A dosta je... — Hoće li biti svadba?... Momče, pribravši se potpuno, brzo izmahnu rukom, snažno razdera zlatom vezenu anteriju na prsima i primače se: — E udri, đevojko, — viknu pomamno, — i napi se krvi, ako si žedna, koliko hoćeš...Ti znaš da na te dignuti ruke neću, pa si se osilila, pobjesnila si...Sad udri ti!..Ne bio muško, ako ti se uklonio!.. — Hahahaha! — zasmija se Hajkuna usiljeno, spuštajući šišanu i okrećući se nama. — Jeste li ga čuli?...Jeste li ga čuli?.. Pa pristupi vratima i pruži ruku djevojčetu, koje kao da se još ni sad nije moglo pribrati ni osvijestiti... — Eno ti momka, — reče prigušeno — pa ga drži...Nije on mene ostavio, nego evo, na tvoje oči, kazao mi da sam mu najdraža, i ja sam ostavila njega!..Evo ti ga!.. — Phi! — uzviknu djevojče, umotavajući se u čaršaf, pa se naglo izmače i zatvori vrata. Hajkuna prebaci pušku preko ramena i pozva nas da pođemo za njom. Iako smo naše noćne šetnje sakrivali od hodže, iako niko ni spomenuo nije o njima, ipak svi opazismo kako je u pošljednje doba postao nekako obazriviji, pažljiviji i kako češće obilazi vrata i pritvrđuje ih.Svake večeri, nakon jacije, odlazio bi njima, nametao rezu i podupirao ih još direcima, sanducima, kamenjem.I na demire pendžerske pazio je. Po nekoliko puta opipavao ih i kušao mogu li se prelomiti.Čak i po noći, pošto bi se svi razišli po sobama, silazio je na avliju, s puškom u ruci, obilazio sve budžake, privirivao svuda. I mi svi mišljasmo da nas je neko odao, potkazao hodži.Hasan je sumnjao u me i počeo mi prijetiti; ja sam opet sumnjao u njega.I ko zna, može bit’ bi se među nama izrodila i golema svađa, da sam hodža jednoga jutra ne poče da nam sve objašnjava zahtijevajući i od nas da bolje čuvamo kuću i da nikud ne mičemo i ne izlazimo bez oružja. — Kad rob podigne glavu i vrisne za slobodom, niko od njega silniji nije — reče mirio, popravljajući pušku i ogledajući je. — A u nas se počeli buditi robovi i biće bruke i mnogo jada s njima... — Kakvi robovi? — uplete se Hasan i sjede pored njega, uz koljeno mu. — Zar ih ima?.. Hodža se pričini kao da ga nije čuo. — Eto, priča se, — nastavi lakše — da se sad sirotinja seljačka, koju su ogolili, digla u hajduke... Gore i planine prepune su četa njihovijeh...Udaraju, napadaju, biju, pale, krve se...Ljudi, za koje niko nije imao srca ni milosti, nemaju srca ni milosti ni prema kome...Krv ljudska pjeni se sad na svakom kamenu, mjesto rose razlijeva se po travi...Čudni zemani nastaju i čudna se nesreća sprema. — Pa zar će nam i na kuće udarati? — zapita Hasan živo i nehotice pogleda kroz pendžer. — Zar i ovđe?.. — Naši su njima udarali i na život, i na obraz, i na imuće, pa rašta da oni poštede naše kuće? — otegnu hodža zabrinuto. — Naši su bili domaćini, gospodari u zemlji, pa im malo bilo gospostva, nego još udarili i u siledžistvo nad njima...A siledžiska vladavina dobra ne donosi, jer podgaja osvetnike...I eto... stvorila ih je...Digli su se... — Pa dočekaćemo ih, — kresnu Hasan ponosito i udari se u prsa. — Da vidimo ko će pobijediti!.. Hodža prezrivo odmahnu rukom. — Alah zna čija će pobjeda biti, — reče — a meni se čini da je uz onoga ko se digne protiv zuluma i nepravde...Nije li danas, sjutra će biti uz njega... Mlad si ti još, pa ne znaš...A, eto, hajduci napreduju...Čete njihove spustile su se onomadne u Sarajevsko Polje...Ko može reći da se neće spustiti i usred Sarajeva?.. — Vrata treba još bolje zatvoriti — dodade hodžinica tiho, odbacivši košulju s krila. — Kanati su slabi... — Nek je hvala Alahu kad ti progovori, a makar vrata i đavo odnio! — dočeka hodža i osmjehnu se. — Ne bojte se!..Čuvaću ih ja! — izbaci Hasan oštro, sa puno samopouzdanja. — Noćivaću kod njih odsada...Ako su i hajduci, ljudi su...Nijesu zmajevi... Po čaršiji se tih dana ni o čemu govorilo nije, koliko o hajducima.Svak je o njima govorio, svak raspitivao za njih.I sve nekako tiho, prikriveno, sa strahom nekim, kao da hajduci već i po čaršiji hodaju i svete se svakom ko glasnije o njima ružnu riječ progovori, ko ih po zlu pomene.Komšije su, pažljivo se osvrćući na sve strane i često zastajkujući, prelazile jedan u drugoga na dućan, sakrivale se za robu i čučnuvši jedan prema drugom sašaptavali se, dogovarali.Neprestano je pitao jedan drugog za nove glasove, habere, pitao je li bilo kakvih novih napada hajdučkih i nije li kogod i opet poginuo, zaglavio, nastradao. Ako su negdje hajduci dočekali koga, o tome se pričale čitave priče.Mnogi kao da nijesu ništa drugo ni radili, nego išli od mahale do mahale, pa pričali i prepričavali.Neki su opet, u želji da što novo iznesu, izmišljali prave bajke o hajducima.Govorili su kako ima četa i u samom Sarajevu, kako su sakrivene po hanovima, po grobljima, po crkvama i samo čekaju zgodu kada će udariti i čitav šeher popaliti s jednoga kraja na drugi. I takvim se pričama mnogo vjerovalo.Ima vremena kad i najpametniji ljudi vjeruju u najluđe priče.Zato su kupovali oružje i oni koji ga nikad imali nijesu i pripremali se za obranu.Trgovci su prodavali robu pod oružjem, oružane zanatlije radile o zanatima, oružane kahvedžije pekle kahvu.Sve kao da je bilo u čudnoj groznici nekoj, sve se komešalo, vrelo.Sve se i pribijalo jedno uz drugo, priljubljivalo se, tokorse da se osokoli, a sve strepilo, plašilo se. Za nekoliko dana Hasan je neprestano odlazio u čaršiju i neprestano raspitivao o svemu.Odlazio je rano, gotovo u zoru, i vraćao se tek oko podne. Došavši kući odmah bi počeo oštriti noževe i punio fišeke.I raspričao bi se tada, neobično se raspričao.O hajducima, o junaštvima njihovim govorio je po dva sahata, pričao i o životu njihovu, o carevanju u gori sa zanosom, sa oduševljenjem. — Pomisli, bolan, sve od njih strepi! — govorio je, sijevajući očima i rumeneći. — Sve dršće pred njima...I niko im ništa ne smije...Žive kako hoće, rade šta hoće, ubijaju koga hoće!..Ne zna im se za kuću, ne zna za kućište; kuća im sve gore i planine, a konačište svako mjesto đe se zateku... Ljepota jedna! I što je češće odlazio u čaršiju, što više raspitivao o hajducima, bio je sve luđi, sve čudniji. Nije htio više ni spavati u kući, u sobi svojoj, nego odlazio u baštu i spavao pod smokvama, na travi.Ni ručavati nije htio za sofrom, s ostalom čeljađu, nego nosio u torbi, o ramenu, oveći komad hljeba i nekolike glavice luka, pa ručavao negdje osamljen, sakriven od svakog. — Kakav je, još će čiju kuću zapaliti — govorio je hodža zabrinuto, gledajući za njim. — Hoće, vjere mi. — On nešto čudno smišlja — dodavala je Hajkuna, koja je pazila na nj i pratila ga. — Biće kijameta s njim!.. I pogodila je. Nije prošlo ni punih dvadeset dana otkako se počeo pripremati, kad jedne noći iznenada uljeze u moju sobu i raskoračivši se više dušeka silom me podiže. — Hajdemo — reče odsječno, bacajući mi pred noge nekakav nož, dvije puščetine i torbu. — Diži se! — Kuda? — zapitam ga u čudu, trljajući oči i protežući se. — Đe?.. — Hajde...U hajduke... Izgovorio je tako mirno kao da zove na ručak. Ja zanijemih.Samo ga zijevajući pogledah onako mrka, odlučna, naoružana i opremljena, a niti mogu da se priberem, niti da progovorim.Pogledah i — opet legoh, okrenuh se na drugi bok da ponovo zaspim. — Diži se! — viknu on osornije i gurnu me puškom. — Treba mi drug, a neću drugog tražiti kad si ti ovđe... — Među vlaške hajduke? — Jok...Nećemo s njima...Mi ćemo sami...Sami da carujemo u gori... — Neću — okosih se ljutito, spremajući se da ga udarim jastukom. — Neću ja!.. Hasan se raspali. — Kad bi mi otac zabranjivao polazak, ja bih mu zapalio kuću, — reče — a kad bi ti htio ostati ovđe, zaklao bih te k’o janje. I opet me udari kundakom. — Diži se! — Ostavi me! — Diži se!.. Pa me uhvati za ruke, izdiže i, silom mi uprtivši puške i torbu, naglo povuče za sobom. Osvanuli smo u šumi, u planini.Zadihani, zamoreni, gotovo iznemogli od dugog hoda i nesanice, lagano smo se vukli kroz grmlje i šipražje, othukujući neprestano i mrko pogledajući jedan na drugoga, gotovi svaki čas da se zaspemo grdnjama, prijekorima, psovkom...Hasan se još i držao nekako i, kad sam sebe na silu sokoleći, usiljavao se da brže krene, poskoči, dok sam ja počeo posrtati i teturati kao pijanica, s mukom se opirući na pušku, koju sam jedva držao u ruci, i redovno zastajući na svakom desetom koraku. Napošljetku, kad mi već dodija toliko uzaludno tumaranje, ljutito odbacih pušku u stranu, skljokah se pod jednu bukvu, u travu, i, naslonivši se leđima o tvrdo, debelo stablo, počeh ječati kao bolesnik kakav. Hasan, osvrnuvši se, u prvi mah kao da se naljuti i izmahnu rukom dajući mi znak da se dižem; zatim pogledavši bolje, brzo mi pristupi, spusti se na travu i uhvativši me za ruku muklo zapita: — Šta ti je? — Vidiš... ne mogu dalje, — odgovorim promuklo, isprekidano, dašćući. — Ne mogu... — Umorio se, a? — Iznemogao sam... On sjede, prekrsti noge, izvadi duhankesu i zamotavši cigar zapali. — Ništa je to — reče razvlačeći. — Proći će... — Ama ja neću dalje...Ne mogu — dočekam razdraženo, bacajući i ostalo oružje i raskopčavajući anteriju na prsima radi lakšeg disanja. — Ni koraka dalje... — Čim se odmoriš, ti ćeš poći — otsiječe on uporno, pokupi oružje i spusti ga pored sebe. — Opet ćemo putovati. Zatim zbaci obuću s noga i pogleda u prste, — Ih! — reče začuđeno, češkajući se po glavi. — Baš se raskrvavili... Bržebolje se izujem i ja i odbacim obuću.I prestrašeno uzviknuh opazivši kako mi svi prsti nabrekli, rascvali se, ispucali, a skorena krv, crneći se između njih, slijepila ih i gotovo izravnila jedan s drugim. I tek tada osjetih čudnovat bol u čitavom tijelu.Svi gušterovi, naročito u bedrama i listovima, počeše mi igrati, trzati se nekako, grčiti, i pri svakom njihovom trzaju kao da me neko bockao bezbrojnim iglicama, trnjem. Tada, više od straha gledajući krv nego od bolova, malaksah potpuno.U glavi kao da mi poče zujati, zvoniti, tutnjiti, pred očima poče da se mrači, da se koluta nešto, igra.Nemoćan i da sjedim više, prevrnuh se na travu i žalosno jeknuvši sklopih oči, očekujući kad ću izdahnuti. U tome sam i zaspao... — Ustani!..Ustani!.. — čuh, u neko doba, kako me zove Hasan, psujući i zvekećući mi oružjem oko glave. — Razbudi se!.. — Šta? — zapitam ga bunovno, promuklo, ne otvarajući očiju. — Kuda? — Hajde...Dosta si ležao... I iz tikvice sasuvši malo vode na dlan, poškropi se po licu. — Hajde!.. Zijevajući i protežući se jedva se podignem i sjednem u travu.Svaki žglob, svaki dram mesa bolio me.Bilo mi je kao da me neko čitav dan udarao sa vrećom prepunom pijeska, te mi sva rebra i sve kosti polomio.I ništa ne bih volio tada, nego opet prevrnuti se i opet zaspati... Ali zar sam smio i pomisliti da to pokušam?.. Hasan, naoružan i opremljen, stajao je iznad mene, mrgodan kao dželat i po izgledu mu odmah sam mogao poznati da bi mi bilo uzaludno svako opiranje i zatezanje. Ne progovorivši više riječi, opet lomeći se, zijevajući i pridržavajući se za stablo bukvino, ustanem i prihvatim za oružje. Krenusmo opet. Ni puta, ni staze ne zna nijedan.Onako, nasumce, lutali smo obojica i išli naprijed, samo naprijed.Ispočetka sam se jedva opirao na noge, šantucao sam, teturao; kašnje, pošto se zagrijah malo, išao sam lakše i bolovi u žglobovima kao da su počeli jenjavati. Ali, za čudo, neki neobičan strah poče me sve više i više obuzimati, osvajati me.Strah od šume, od zelenila, od drveća onoga koje nam se sklopilo iznad glave i zaklonilo nam nebo i sunce Božje, i koje svojim mrkim, dugačkim granama, kao da nas neprestano grabi, lovi, hvata za haljine, zapinje i zadržava nas.Strah me i od onog muklog, tupog, neprestanog šuštanja, cičanja, zviždanja nekakva, što toliko sliči cviljenju, uzdisanju, jauku nečijem, i kao da zlokobi, prijeti, pretskazuje nešto.Strah me od Hasana koji ne pazeći na me korača naprijed, a cijev puščana visoko mu strši iznad glave.Strah me, gotovo, i od samoga sebe, od koraka svojih, koji muklo odjekuju te mi se neprestano pričinjava kao da neko pristaje za mnom, kao da me uzastopce prati. O svemu tome nijesam smio ništa ni spomenuti Hasanu.Znao sam da bi odmah počeo rugati se i grditi.A ipak... ipak činilo mi se i smio bih se opkladiti, da se i on, — makar koliko se junačio i pretvarao, — plašio isto kao i ja, da je i njemu mučno bilo kao i meni. To se već moglo poznati i po držanju njegovu.Neprestano se osvrtao i na desnu i na lijevu stranu, osluhivao i, tokorse, kao tražio, zagledao nešto. Zatim je počeo i popijevati i — odmah sam poznao da mu pjevanje nije išlo od srca, da je usiljeno.Time je samo htio makar i unekoliko da odagna strah a ujedno i da se preda mnom pohvali kako nije malaksao, klonuo, kako je još oran i raspoložen. Ipak čitavu pjesmu nije do kraja dopjevao.Iznenada je prekide, zastade, skide pušku s ramena i napunivši je opali.Vrisnu puška i pucanj odjeknu kroz čitavu planinu, a nekolika lista bukova, pogođeni kuršumom, zalepršaše i padoše mu po plećima.On napuni ponovo i ponovo opali...Zatim izvadi nož, ogleda ga i njime poče razmahivati oko sebe: poče zasijecati u stabla, sjeći grane, lišće, travu. I smiješan mi postade.Ima časova kada, makar dušu pritiskivali najteži tereti, uskipi nešto u tebi što te nagoni na smijeh i, — otimao se ne otimao, — ne možeš mu odoljeti.I pokraj sve muke svoje, ja prasnuh u smijeh, u silan, glasan smijeh, koji trese i zacenjuje. Zastadoh na mjestu i počeh se previjati od smijeha. — Šta je?..Što se kesiš? — okosi se on oporo, jedva dočekavši što mu se pružila prilika da progovori, posvađa se, izviče. — Jesam li ja međed jali pehlivan pa da mi se smiješ?..Šta ti je? — breknu bješnje, gledajući kako se previjam i sve se silnije i silnije tresem. — Jesi li mahnit?.. Šta je?.. I iz sve snage baci prema meni nož koji, fijučući, proleti mi gotovo pored ušiju i oštrim vrhom zari se u travu. Strah od noža odmah me rastrijezni, natjera me da se priberem.I sva krv kao da mi iznenada jurnu u obraze i strašan bijes obuze me. — Tebi se smijem, — dočekah oštro, stiskajući šake i prijeteći, — tebi, budalo, jer si me poveo ni sam ne znaš kuda i jer ne znamo šta radimo ni ja ni ti...Tebi, zevzeče!.. — Oho!.. — otegnu on, iznenađen mojom surovošću, pa jednu nogu opruži naprijed i pogleda me izazivački. — Taki li si?.. — Zevzeče! — Izdajniče! —— otegnu Hasan plazeći mi jezik. — Hoćeš da me ostaviš, iznevjeriš, pa si hotimično započeo svađu. — I ostaviću, čim si taki — planuh ja žešće, pljujući i na njega i na nož njegov. — Za sitnicu, pa nož bacaš prema meni!Ako misliš da se bojim tvog oružja, stani da se ogledamo, da dijelimo megdan, a ne tako... mučki... Hasan baci oružje, baci kapu i torbu. — Aferim!..Aferim, kad si taki! — uzviknu veselo, pa pritrča i obgrli me. — Aferim!..Nisam ni znao da imaš tako srce i... i da se tako znaš braniti... Tapšući me po ramenu nastavi vatrenije: — To... to valja!..Sad barem znam da imam druga za nevolje!.. Okrenu se i pođe, a ja kao slijepac za njim.Ponovo krenusmo naprijed, samo naprijed. Zanoćili smo pokraj čobana, planinštara, pred starom, niskom kolibom njihovom, koja se, trošna i okrhana, zgurila u maloj, neravnoj udolini jednoj, poduprta oda svih strana debelim sohama i tojagama, te je izdalje izgledala kao stara, nemoćna prosjakinja kakva, u čađavom, dronjavom i poderanom odijelu, sa bezbroj štaka pod pazusima i bezbroj štapova u rukama. Kad smo, nakon dugoga lutanja, opazili vatru, kako pred kolibom plamti, zaigrava i liže gotovo do pod samu trulu i iskrivljenu strehu, bilo nam je kao da smo pronašli novi svijet neki, dvore vilinske, o kojima nam se u djetinjstvu tako mnogo pričalo. Obojica smo gotovo vrisnuli od radosti i, upirući prstom tamo prema vatri a ne govoreći ništa, gledali smo jedan u drugoga, zadivljeno, uzbuđeno, i veselo, kao što se gledaju dobri stari prijatelji kada se nakon dugog rastanka iznenada nađu i sastanu. Tek nakon duže počivke prvi se Hasan smiri malo i poluglasno zapita: — Ko li je tamo?.. I to otegnuto, tiho pitanje namah me rastrijezni i svu mi radost pomuti. — Ko li je tamo? — zapitah i sam sebe, pažljivije gledajući prema vatri i starajući se da kroz plavičasti sumrak raspoznam sjenke one što su se gurile oko vatre, micale se, ugibale, kretale. I opet me obuze čudan strah neki i nekako nehotice priljubih se uz Hasana, jače stežući pušku i besvjesno se pipajući oko pasa gdje su mi bili fišeci. — Ako su hajduci?.. — pokušah kroz zube da izgovorim i odmah zanijemih, zamrijeh, pažljivo se obzirući nije li me ko čuo ili opazio... I sam Hasan kao da se prepade od tih riječi, pa me snažno gurnu i rukom mi začepi usta...Zagleda se i sam prema vatri, sa željom da upozna koga... Pa izvadi nož, opipa mu oštricu, i, kao zaklanjajući se za me, nekako porebarke krenu naprijed. — Hajdemo — reče šapatom. — Mičimo se!.. — Zar među hajduke? — Ko zna?..Ne znam... Neko vrijeme stajali smo i koškali se međusobno: čas je on mene gurkao naprijed, čas sam ja gurkao njega.Čitav razgovor između nas vodio se polako, šapatom, i u gurkanju starali smo se obojica da ne izazovemo nikakva jačeg šuma: ni grančicom kakvom da ne zatresemo, ni lišćem jače da ne zašuštimo. I neprestano smo se obzirali i na desnu i na lijevu stranu.Jednako nam se pričinjavalo kao da neko pazi na nas, sluša; kao da hajduci tu negdje u zasjedi čekaju nas odavno i čuvaju da im ne umaknemo. Po sreći, iznenada se odnekuda rastolegnu ćurlikanje dvojnica. Zastadosmo, poslušasmo i opet uskliknusmo od radosti.Odista dvojnice!..Ćurlikanje je dolazilo baš odonuda, od vatre, od kolibe one.Nikako, dakle, nijesu mogli biti hajduci, — niko nam barem nije pričao da hajduci ćurlikaju uz dvojnice, — nego čobani kakvi, planinštari, drvosječe. — Ih!..I ti se uplašio! — prekori me Hasan podrugljivo, gledajući me preko ramena. — Baš si junak!.. — Plašio si se i ti!.. — Lažeš! — Lažeš ti! Hasan uze pušku po srijedi i poče udarati po njoj. — E da vidimo, momče, da okušamo sad ko je junak bolji! — viknu, kočopereći se. — Evo nam sad zgode, evo ljudi, pa da udarimo i da plijenimo što se plijeniti može...Ako smo čekali i dočekali smo... — Šta? — Pripremi pušku!..Uredi se za napadaj! — Zar... —- Pst... da ne čuje kogod... I mučke, prikradajući se, približivali smo se vatri.Ne znam upravo šta, ali me nešto silno gonilo, guralo naprijed i da sam mogao, preletio bih tamo, samo da čas prije zasjednem pokraj onog plamena, da se odmorim pod strehom onom, makar to bila streha i jedne kolibe, stare, trošne i okrhane.I mnogo sam se ljutio na Hasana, koji je neprestano zastajao i neprestano zagledao u pušku.Možebiti da bi se zbog toga i ponovo posvađao s njime, podžaveljao se, da u neko doba ne začuh razuzdan, zdrav smijeh nečiji, — koji je oštro zvonio i presijecao pomrčinu, — i snažne, muške glasove, koji, pomiješani, kao da se nadvikivahu i nadmetahu međusobno, a mukli, prigušeni odjeci kao da im se odazivali odnekud iz daljine, s mrkih, sumornih visova planinskijeh. — Hasane!..Čuješ li?..Ljudi su ono! — uzviknem iz svega glasa i, odgurnuvši Hasana s puta, živo poskočim pored njega. — Eno ih!.. — Stoj!..Spremaj se!..Zar nikad ljude nijesi vidio, živino? — otkresa on, pokušavajući da me sustigne i zadrži. — Stoj!..Jesi li gotov?.. — Gotov?..Na što?.. — Na juriš! — Biva: ja jedva čekao da ugledam nekoga, pa odmah i da se krvim s njime!.. — Moraš! — Neću! I, odgurnuvši ga jače, potrčah prema vatri i, podrhtavajući od uzbuđenja, uzviknuh planinštarima: — Dobra vi veče, ljudi!.. — Dobra ti sreća, Turčine! — otpovrnuše nekoliko njih jednoglasno, podižući glave. Počeše se komešati, razmicati se da nam naprave mjesto ukraj vatre čiji se grebenasti plamen sve više i više izvijao i poigravao osvjetljujući puna, bucmasta zadovoljna lica i jake, zabrekle prsi njihove.Ne uzbuni se niti uznemiri nijedan, makar što smo bahnuli iznenada i još onako oružani.Svi su bili nekako mirni i ravnodušni; gurkali su i dalje u vatru i šarali kratkim prutićima po pepelu, a ni zagledali nas nijesu bolje, ni premjerali nas.Odmah se moglo poznati da su ti ljudi naučeni da primaju i malo strašnije goste i da druguju s njima.Hasan zbog toga nekako postiđeno spusti pušku pored sebe i sjede među njih. — Jeste li iz daleka, momci? — zapita starac jedan koji je sjedio odmah uz vatru i neprestano zapretavao zemljave i neočišćene krompire u pepeo. — — Iz Sarajeva. — Oho!..To ste se, bogme, i umorili. — Bogme i jesmo. — I ogladnjeli? — Jesmo. Starac zastade malo, počeša se po upalim, mršavim prsima, — sva mu se rebra mogla izbrojati, — pa se okrenu dvojici momaka što su sjedili otraga, iza leđa mu, i otežući progovori: — Donesite im, đeco, malo mlijeka... Oba momka, bez pogovora, digoše se i češkajući se i protežući odoše u kolibu.Brzo se vratiše sašaptavajući se i noseći među sobom pun škipić mlijeka i jedan pogolem hljeb, kojim bi, kako mi se činilo, i međeda mogao umlatiti.Sve spustiše pred nas. Neću slagati ako reknem da nikada u životu nijesam tako večerao, niti mi se ikada hljeb učinio slađi.I ja i Hasan kao da smo se natjecali ko će više pojesti i gotovo smo otimali zalogaje jedan drugome.Za nekoliko minuta škipić je bio sasvim prazan, a nijedna mrvica hljeba nije ostala u travi zaboravljena.Da nas nije bilo stid od prostih čobana, još bi iskali. — Eh, brate, lijepo! — uzviknu zadovoljno Hasan izmičući se. — Slatko. Starac se osmjehnu. — Mladi ste, zdravi ste, pa dobro jedete...Blago vama!.. Pa nam pruži duhankesu i otegnuto zapita: — A kud ste pošli? Hasan se zbuni, porumeni. —Pa... eto... pošli u lov... — Čak amo? — Kažu da ovuda ima lova. — A ne bojite se da će i vas uloviti? Ja pretrnuh, zamrijeh. — Ko će nas uloviti? — Pa... hajduci — otegnu stari i lukavo namignu. — Zar i ovđe? Stari izvadi nekoliko upečenih krompira i poče ih ljuštiti. — Planina je kuća njihova — reče. — Ima ih svuda. — A mi nijesmo sreli nijednoga. — Ako ste ih željni, možete ih i ovđe sresti, —— otpovrnu stari, zalažući se krompirom i žvaćući. — Kad ogladne, navrate i amo... — I razgovaraju s tobom?.. —- Razgovaraju. — I ne prijete ti?.. — Rašta bi prijetili?..Šta im mi radimo?.. — zapita stari i pogleda me svojim žutim, pomućenim očima koje mu ispod plitkoga čvorugavog čela duboko utonule u glavu. — Planinštarima niko ne prijeti...Hajduci udaraju na siledžije, zulumćare... Hasan se približi starome da ga bolje čuje, sjede pored njega i osloni mu se laktom o koljeno. — Junaci su oni...Ne žale ginuti... — reče. — A ko bi žalio da gine i da umre?.. — brzo odgovori stari, istrese iz kese nešto duvana, napuni krnjavu lulu i zapali. — Rašta da se žali?.. Sve na svijetu gine i umire i sve se ponovo rađa... Bog tako naredio... — Ama umrijet’... rastati se sa ovim svijetom mučno je, — dočeka neko iza leđa, zijevajući. — Nikad više sunca ne viđeti... Stari zažmiri malo, zamisli se. — A ko to zna? — zapita otegnuto, kao razmišljajući. —— Ja mnijem da na svijetu ništa novo nema, da se sve staro povraća u novom ruhu i, biva, u novom obliku...Ko zna!.. — Sad će đedo opet udariti u stare diple — dočeka opet onaj odostraga i zasmija se. — Ostario, iznemog’o, pa ti žao umrijeti, pa sve misliš da ćeš se ponovo roditi... — Muči!..Šta ti znaš, kenjče jedan — okosi se stari uvrijeđen i poprijeti čibukom. — Bog sve zna a mi jok!..Ko zna da i ja, možebiti, nijesam bio na Kosovu, a, možebit’, i ti...Ko zna?..Bio sam, da reknem, travka Božja, cvijet, i sisao krvi ljudske...I ko zna šta ću do hiljadu godina opet biti!..Opet možebiti travka, drvo a... a možebit’ i jare, i goveče i... ko zna!.. Pa prevuče rukom preko dugih, nisko opuštenih, sijedih brkova i snažno gurnu u vatru. — Rašta da žalim umrijet’?..Rašta?.. — sam sebe zapita. — Ko će žaliti?.. — A će hajduci dočekuju putnike? — zapita Hasan ponovo, unoseći mu se u lice. — Ovđe?.. — Na drumu — mirno odgovori stari. —— Tamo je zgodnije... — A je li daleko drum? — The...Treba dva-tri sahata kaskati do njega... Hasan me drmnu za rame i poluglasno prošapta: — Sjutra ćemo na drum... — Sjutra će biti kiše — opet će onaj odostraga, protežući se. — Mene žica u ramenima... — I grmljavine će biti — dodade stari neveselo. — Mene svrbe leđa... Jedno mlado, bezbrko momče, goleme glave i izbuljenih očiju kao da se vječito čudi nečemu, prući se po travi potrbuške, odiže noge u vis i, klimajući njima, uze dvojnice pa ponovo poče ćurlikati.Dvojica drugih, u strani, izvališe se na leđa, podbaciše gunjeve pod glavu i zagrljeni zagledaše se u zvijezde.Iz šume, iz dubine, počeše se u odmjerenim razmacima razlijegati tupi, mukli udari sjekire o drvo, a odozgo sa vrhova planinskijeh začu se stegnuto, jezivo izvijanje, lajanje, štektanje vukova, što je mnogo naličilo jaukanju i zapomaganju nečijem i čudno, čudno odzvanjalo kroz noć po čitavoj udolini. — Je li vam neobično, momci? — tiho i nekako podrugljivo zapita stari, okrećući nam se. — Vi, vaistinu, nijeste izučeni na ove čudne kajde i glasove... Ne plašim se ja ničega — brže odgovori Hasan, komešajući ramenima i ježeći sa od studeni... — Nije mi neobično... — A ja se za hajvan plašim — prošapta stari zabrinuto, i popridiže se. — Vukovi čudno zavijaju a... ne znam jesu li momčad na oprezu...Treba sam da obiđem... I, onako mršav, visok, usukan, gegajući se i zastajući počesto, zamače u noć, izgubi se.Mi zauzesmo njegovo mjesto, umotasmo se u ćebeta i polijegasmo po travi.Ušišikani veselim puckaranjem vatre i ćurlikanjem dvojnica ubrzo smo zaspali. Prije zore probudio me Hasan i pozvao da krenemo na drum, da napadamo.Onako bunovan i smeten, nijesam mu znao ni riječi odgovoriti.Odmah sam prihvatio za oružje i krenuo za njim.Niti smo se javili planinštarima, ni oprostili se s njima, pozdravili.Hasan kao da je i podranio baš zbog toga da se može izvući neopažen i neprimijećen ni od koga. Neko vrijeme išli smo obojica tiho, lagano, ne govoreći jedan s drugim.Kašnje, kad smo prilično poodmakli, Hasan kao da sam htjede zapodjesti razgovor, ali se ipak predomisli, pa okrenu glavu u stranu i poluglasno poče popijevati. Za čudo, ja sam se osjećao nekako čiliji, lakši nego prije i koračao sam brže od Hasana.I na duši mi bilo lakše i svjetlije, — razgovor sa živim ljudima okrijepio me, osnažio malo, — i nešto kao da me neprestano golicalo da i sam zapjevam.I u obijesti onoj, ne znajući šta drugo da radim, počnem kao pomaman podvikivati i haktati, uživajući neobično što od toga odjekuje čitava gora i planina, te se pričinja kao da desetina njih u jedan isti mah sa nekoliko strana hakću i podvikuju. Nekoliko poplašenih tica prhnuše iz šiblja i cijučući i lepršajući krilima izviše se i odletiše dublje, u šumu, a zec jedan, opruživši se koliko je dug i izdignuvši uši, preskoči nam preko puta i brzo se izgubi u gustežu, u šipražju. — Eto baksuzluka! — uzviknu ražljućeni Hasan i prestrijeli me pogledom. — Naćerao si zeca da iskoči i to će nam nesreću donijeti... — Ko se od zeca plaši, nek se ne sprema u hajduke, — odvratih mu podrugljivo i za inat haknuh još tri puta. — Taki li si junak!.. — A evo da se kladimo da će nam današnji dan biti nesretan — otsiječe on mekše i uzdahnu. — Sve nam naopako iđe. — A mi da se vratimo, — predložih ja mirno, zastanuvši. — Hoćeš li?.. — Đe?.. — Pa kući...Zaželio sam se kuće... — A zar bi mogao od sramote ikome u oči pogledati? — brzo dočeka Hasan i spustivši pušku nasloni se na nju. — Evo... pravo da rečem... i ja sam se zaželio kuće, ama...Kad dođem tamo, pa kad me zapitaju: „Đe si bio?..“ zar da im reknem „Niđe“... I kad me zapitaju: „Šta si radio?“ zar da reknem „Ništa“...A, tokorse, pošao sam da učinim junaštvo, da se o meni priča kao o junaku i... i da me svi hvale... Pa izmahnu rukom i okrenu se. — Naprijed! — reče odlučno. — Nema više smišljanja!.. Nikada nijesam vjerovao u kakve babinske priče ni gatke razne, ali, pravo da rečem, čim smo ponovo pošli, misao o zecu i njegovu zlonošenju poče me sve više mučiti.I najpametniji čovjek u nekim časovima postane nekako lakovjeran, zlokobnik, gatalo, a u šumi onoj, u vječitom polumraku, — sunce nas tek urijetko, kao rugajući se, obasja, — kao da i pamet pomrča malo, podivlja u divljini, pa ni o čem više nije u stanju ni razmišljati, koliko o raznim čudesima, i ni u što toliko vjerovati, koliko baš u ono što je mutno, maglovito, tajanstveno. Šta će biti ako je zbilja istinita ona napomena da zec baksuzluk donosi?...I kakav će to baksuzluk donijeti?...Hoće li se koji od nas razboljeti, iznemoći na putu?..Hoćemo li natrgati na zvijer kakvu: na vuka, na međeda?..Ili, ako se primaknemo drumu, hoće li nas opkoliti hajduci, pa zarobiti, ubiti obojicu?..Šta će biti?..Šta može biti?.. — Baš bih volio da ne poplaših zeca — najpošlje počeh na glas razmišljati, pristajući za Hasanom. — Baš sam mogao i mirovati. — Ko se od zeca plaši, nek se ne sprema u hajduke — dobaci Hasan pakosno, ne osvrćući se. — — Ja se ne plašim... — A što si ga spominjao kad se ne plašiš?.. I spuštenim glasom dovrši: — Neka ga nosi đavo!..A volio bih da je ostao spavajući... Primičući se drumu obojica smo postajali sve nemirniji.Znali smo da nam nema još dugo pješačiti pa da ga se dočepamo, za đavo bi ga znao ušljed čega, opet bismo voljeli da je malo podalje, da se kakogod odmakne barem za sahat za dva hoda...Makar što smo se uputili tamo i išli odlučno, bez predomišljanja, ipak kao da smo obojica osjećali da nas čudna neka opasnost očekuje; zato smo i željeli da se ta opasnost odgodi, da dođe malo docnije, Hasan se dva tri puta osvrtao i spremao se nešto da predloži, ali čim je zaustio odmah je i prestajao.Ja sam, opet, znao da bi mi svaki predlog bio uzaludan, jer Hasan tada, kao za inat, — sileći se da osokoli i sebe i mene — uporno bi odbio i još bi žešće navalio da idemo naprijed, samo naprijed... — Eno ga! — napošljetku izbaci on kada smo izašli gotovo do na kraj šume i kada kroz gustež onoj opazismo kako se ispod nešto prorijeđenog drvlja bjelasa uzak iskrivudan kao zmija drum, oivičen sa obje strane gustom, dopojasnom travom i bujnim, širokim busovima koprive, — koja je od silne prašine izgledala pepeljasta, — i na nekim mjestima pomalo potkopan. — Eno ga! — uzviknu i opet, pa, pogledavši me, zbaci pušku s ramena i sjede u travu. — Stigli smo. — Stigli smo — muklo ponovih i ja. — Počinućemo. On prekrsti noge, laktovima se oduprije o koljena, a glavu spusti među šake. — Što si se prepao? — zapita. — Ja?.. — A meni se čini da jesi. — Meni se, opet, čini da jesi baš ti, čim me pitaš... On pogleda na drum i usiljeno se osmjehnu. — E nije druge, sad se natrag ne može — reče. — Tu smo i treba da se okušamo. Pa se podiže i poče zagledati unaokolo, privirivati svuda. — Mjesto je zgodno, — šapnu — trava je velika, šipražje gusto...Sve kao da je udešeno za zasjede... Ja legnuh po travi, prućih se. — Ti bi, zar, da ih dočekamo iz zasjede? — Tako se radi — odgovori on vraćajući se. — Dočekaćemo svakoga ko naljegne, prestrašićemo... — Hm... Sjede pored mene i poče čupkati travu: — Okladio bih se da ću danas dvije glave ugrabiti... — Nemoj se kladiti — prekidoh ga ja. On odiže ruku u vis i zapucka prstima. — Zamisli, bolan, kako će to biti, — viknu zanosno — kad uljezem u Sarajevo i pronesem glavu ljudsku na nožu, pa se krv cijedi i niz nož i niz ruku.Biće, bre, galama jedna, kad istrče dućandžije iz svojih dućana, iznenađeni, kada me vide onako krvava, a nož odsijeva prema suncu i iznakažena glava klima se, naklanja prema svakome!.. Negdje u daljini muklo zaklepeta zvono.Hasan namah prekide govor.Klepetanje se ponovi još nekoliko puta i sve jače, sve jače...U neko doba pričini nam se kao da dolazi iznad nas, ispod neba, iz granja onog, te nekako i nehotice podigosmo glave i pogledasmo u visinu. — Mora da ide neko — jedva se prisjetih ja i počeh ga tegliti za rukav. — Konjsko je zvono. — Konjsko?.. I on se pridiže i osluhnu opet. —- Kiridžije! — viknu uzbuđeno, uzimajući pušku. — Putnici! — Putnici?.. Podigosmo se obojica i stadosmo jedan prema drugome.Gledali smo se nijemo, ispitujući. — Šta sad? — kao da smo u isti mah htjeli zapitati jedan drugoga, a svaki se ustručavao da to prvi kaže, izgovori. Nekoliko minuta tako smo se gledali. — Hajde — napošljetku progovori on tiho, prigušeno, pa zabaci pušku na rame. — Pođimo. — Kuda? — U zasjedu. Meni poklecnuše noge. — I baš da dočekamo? — zapitah šišteći. — Dočekaćemo... Pa krenu naprijed i spusti se, kleknu za golem grm jedan. — Ti hajde s druge strane puta, — reče zapovjednički — i ne pucaj prije mene...Kad ja opalim, pali i ti...I onda... kad viknem... jurišaj!.. — A ako ih bude mnogo? — Ne pitaj...I pazi na me!.. Jaka, neobična drhtavica poče me obuzimati sve više, mravi kao da mi počeše militi uz leđa i, na svu silu, oslanjajući se o pušku, pređem preko druma, na drugu stranu.Ne vodeći računa o tome: hoće li Hasan vidjeti i narugati se, proberem najzgodnije mjesto, usko, tijesno, polumračno, obraslo samom ljeskovinom, koja se pri vrhu sklopila i načinila kao malo kube, provučem se nekako, sav izgreban i odrpan, kroz šiblje i sakriven od svakoga, grčevito stiskajući pušku, izvalim se potrbuške, panem.Počnem osluhivati. — Idu, idu — kao da mi neko neprestano šapće na uho, čupka za kosu a zvono ono klepeće sve jače, odjekuje kroz čitavu planinu, te mi se pokatkad pričini kao da negdje neko čudnovato laje, štekće, podvriskuje. Jeza me poče obuzimati od toga neobičnog klepetanja, studen mi se preli preko leđa kao da me neko hladnom vodom polijeva, obje ruke kao da mi se iznenada naduše, a male, sitne dlake na njima naglo počeše rasti, kostrešiti se...U tome času opet mi onaj prokleti zec pade na pamet, a s njime i zlokobljenje Hasanovo...Šta će biti ako nam se desi nesreća?...Ako nas sad opaze, opkole?..I počnu nas ovđe, nasred druma carskoga, mučiti, gnjaviti, nabijati na kolac?..Nekako besvjesno povukoh se još dublje u šiblje i zbacih fes s glave, od straha da najprije njega ne opaze... — A šta li Hasan radi?..Kako li je njemu?.. — pomislih i krišom počnem provirivati kroz lišće, u nadi da ću ga vidjeti, opaziti. I gotovo se počeh ljutiti što me odgurnuo od sebe, oturio i opremio s ovu stranu druma, da ovdje samujem...Ni čitavo po sahata nije prošlo otkako smo se rastavili, a meni se oduljilo kao da su dva dana. — Rašta smo se i rastajali ikako?.. Zar ne bi bilo lakše i jednom i drugome da smo zajedno, da se možemo sašaptati, dogovoriti?..Pa, ako bi došlo i da se gine, lakše je poginuti zajedno... A ovako... Pomoliše se.Naprijed su išli pješice dvojica seiza, visoki, krupni ljudi, s brkovima koji, kako mi se u onom strahu činilo, lepršali se i preko ramena. Ogrnuti teškim, dugačkim strukama, čije su rese gotovo padale po tlima, a ispod razgrnutih peševa provirivale im tanke puščane cijevi i sijevali srebrni, krivi dršci velikih noževa.Za njima su, na omanjim vranim paripima, jahala trojica mlađih trgovaca, mostarskih trgovaca, pa okićeni, oružani, obučeni kao da su u svatove pošli, sa punim čuturama, koje im, obješene o kajišu, visile o unkašu, sa bisagama iz kojih im provirivale nekakve krpe, sa terkijama na kojima su zveketali kahveni ibrici. Jedan je jahao po strani, nakrivio glavu i udarao uz tamburu, a dvojica su zagrljeni klimali se ne konjima i popijevali...Za trgovcima se otegla seisana: nekolike kiridžije, sa kamdžijama u ruci, išli su pored svojih konja, koji su bili pretovareni hranom, dušecima, čadorima... Kad zagledah bolje, poznadoh među njima Jovana, onog istog Jovana, koji je nekad sa mnom prodavao robu po mahalama i htio otvoriti dućan, a koji, eto, sada bezbrižno jaše i udara uz tamburu.I bilo mi je kao da sam u tome času ugledao srodnika nekog, bliskog srodnika koji mi najmiliji bio, i srce mi zaigra, zastrepi, zalupa kao da će iskočiti...Dođe mi da se dignem, da ga zovnem po imenu i sa raširenim rukama da mu potrčim u susret.I pridigoh se malo i htjedoh se ukazati... Dok puče puška. Šiknu kuršum kroz vazduh i kao da mi proleti iznad glave.Od straha mi ispade puška iz ruke i sav se stresoh. Trgovci se zbuniše, pometoše.Jovan odbaci tamburu i naglo prihvati za dizgin, seizi brže bolje zbaciše struke, prihvatiše za puške i padoše po travi, za busije.Konji se usplahiriše.Počeše se propinjati, trzati i uzmicati natrag, frkčući, strižući ušima, obarajući tovare sa sebe.Kiridžije kao da izgubiše glave i bijesno počeše udarati kamdžijama, psovati. I opet puče puška. — Ha — razdraženo podviknu trgovac jedan, dosjetivši se. — Hajduci!.. Pa brzo isuka nož iz kanija, bijesno ošinu konja njime i potjera pravo prema mjestu, odakle se još, iznad grma, izvijao tanak pramen dima.Konj uzvi glavom, prope se i htjede da svrne, da uzmakne. — Ha, sokole! — podviknu trgovac jače i opet zamahnu. — Ha!.. Učini mi se kao da tri busa ljeskovine ujedanput preskoči. Obje Hasanove ruke odigoše se u vis i — kao zec iskoči iza grma.Poče bježati.Odbaci i fes, i pušku, i nož, pa potrča kao sulud, ne osvrćući se.Nekolike puške zapucaše za njim, zagrajaše svikolici, potjeraše ga.Trgovac onaj ponovo ošinu konja, udari ga i nožem i bakračlijom, ali konj, usplahiren, zapjenušio, udari u stranu i poče odbacivati nogama, odavirati.Hasan zamače sasvim, izgubi se. Tada mi dođe kao nesvjestica neka, malaksalost.Sasvim iznemogao uzvalih se i klonuh na travu. Osvijestivši se malo, začuđeno sam počeo gledati i razgledati unaokolo. — Đe sam ovo? — pitao sam sam sebe, provirujući kroz šiblje. U želji da se uvjerim jesam li još u snu ili sam zbilja budan štipao sam se po bedrama i ujedao se za ruku.Zatim pokušah da se dignem, da se ispravim. Glasno stenjući od bolova, — naročito u krstima i u ramenima, — zavalih se opet, a u glavi kao da mi se nanovo poče mutiti i pred očima nanovo magliti. Nemoćan i slab ostadoh neko vrijeme tako, sjedeći u travi, s rukama u krilo opuštenim, gotov da zaplačem i zajaučem ne toliko od bolova, koliko od straha, od osjećanja svoje nemoći, od srdžbe neke na samoga sebe.I dođe mi da viknem u pomoć, da zovnem makar koga. Tad se istom sjetih Hasana, tad opazih da ga nema pored mene.I odmah se počeh prisjećati i naše zasjede i napadaja našeg.Čitava slika namah mi se stvori pred očima.Kao da i sad lijepo gledam: i seize, i trgovce, i onog ljutitog brkajliju kako trči sa golim nožem, a Hasan bježi bezobzirno, struže, izmiče pred njim. — Pobjegao i ostavio me samoga! — sinu mi kroz glavu i opet me obuze ona čudna jeza.Sad više nijesam smio ni pokušati da viknem i da se javim kome.Nijesam smio ni jeknuti, ni zastenjati, od straha da me ko ne čuje, ne opazi.Ko zna da se nijesu oni trgovci sakrili gdjegod?..Ko zna da i sad ne vrebaju na nas, želeći da uhvate, ubiju, zakolju, da se osvete?..A oružani su i oni, i junaci su, i... Nehotice mi se ote pogled na izgrebane, okrvavljene ruke.Bržebolje, kao iz vatre, odignem ih s krila i počnem zagledati.Pogledam i na haljine: iscijepane, iskajišane.Niz bedre mi vise dronjci i golo meso proviruje ispod njih; na koljenima ispucala čoha,povila se, a postava ispod nje pozelenila od trave i počela se razguljivati.Tozluka jednog sasvim nestalo, izgubio se, a od drugoga samo mi se o gajtanima drže dva-tri komadića.I pojas mi se razgulio, raspao; košulja razdrljena; od fermena mi ostala samo polovica na jednom ramenu... — Rašta li ovo nijesam prije opazio?.. — počnem se pitati, stidljivo prikrivajući onu golotinju na sebi, kao bojeći se da ko ne vidi. — Šta je bilo sa mnom?..Šta je?.. Nehotice nametnu mi se i novo pitanje: „A da nisam ranjen?“ Ne zazirući više ni od čega, ne osjećajući gotovo nikakvih bolova više, naglo skočih i počeh sam sebe pipati i razgledati.Opipah glavu, ramena, mišice, bedre, cjevanice...Sve zdravo...I zaradovah se u tom času i protežući se izvukoh se iz ljeskovine i stadoh na čistinu. Pogledam na sve strane.Nigdje nikoga. — Hvala Bogu! — uzviknuh oduševljeno i odahnuvši malo spustim se pored druma i počnem zamotavati cigar. Pravo da kažem, baš mi je milo bilo kada sam nakon dužeg čekanja vidio da se Hasan ne vraća i da se po svoj prilici neće ni vratiti više.Bilo mi kao da sam se oslobodio nekog golemog tereta koji me davio, pritiskivao, mučio. Šta više, — želeći zar da sam sebe osokolim i razdražim protiv njega, — počeo sam se kao i ljutiti i prebacivati mu kako mi nije bio ni drug ni prijatelj.Čim mu zaprijetila opasnost, ostavio me, napustio, ne brinući se šta će sa mnom biti ni kako ću proći.Nije se čak ni kašnje, kad je opasnost minula, barem navratio malo da vidi gdje sam, kako sam. Čitav niz optužaba, sve težu za težom, nabacivao sam na njega, izmišljao ih, samo da sam pred sobom opravdam odluku, e se ovakvo drugovanje mora prekinuti.Doduše ovdje, u prsima, kao da me grizlo nešto, peklo me.Neko kao da me prekoravao, e sam i sam bio rđa, kukavica, gotovo izdajnik.I što je griža savjesti postajala jača, sve sam više i više navaljivao optužbama, sve ih više tražio, tovario... Napošljetku, kad mi već dodijalo toliko razmišljanje, podignem se i ispravim. — Kuda ću sad?.. Rastanak sa Hasanom značio je za me i — rastanak sa Sarajevom.Drukčije se nije moglo. I — krenem pravo prema Mostaru. Sad mi već bilo i običnije.Idući pravo drumom sretao sam neprestano kiridžije, putnike, tatare, slušao ih kako se dozivaju, prepiru, inate, goneći pretovarene konje i pri svakom desetom koraku natežući čuture i nazdravljajući jedan drugome.I činilo mi se kao da su mi svi ti ljudi ahbabi neki, davnašnji znanci.Sa svakim od njih pobratio bih se, zagrlio, poljubio i upustio u ma kakav razgovor.Dva-tri puta i pritrčavao sam im i smješeći se počeo ih zapitkivati o domu, o kući...I svaki put me ostaviše bez odgovora.Samo bi me jednim prezrivim pogledom premjerili od glave do pete, namrgodili se malo i odmahnuvši rukom nastavljali put. Jesu li me držali za skitnicu kakva, za lopova, beskućnika? ..Ili su mislili da sam luda neki, koji je pobjegao od kuće, otrgnuo se i besposliči po drumu?..Ko zna! Po nesreći mojoj, preziranje me pratilo čitavim putem.Niko da progovori lijepe riječi sa mnom; niko da se zaustavi malo, da me sasluša. Čak me ni u hanove ne htjedoše primiti, ni kahvu mi ispeći.Na svakih, gotovo, hiljadu koraka izdizao se ukraj druma po jedan han i kao da me mamio, dozivao sebi.Njegovi visoki, čisti, obijeljeni zidovi, sa dva niza malih, uskih pendžera, oblijepljenih hartijom, i sa golemim vratima kroz koja bi mogli tovari sijena prolaziti, njegov mrki, mišasti krov sa nekoliko odžake na tjemenu, iz kojih se uvijek izvijao tanak, ljubičast dim, pričinjavali su se umornim putnicima ljepši i svjetliji od samih vezirskih Saraja i svaki koji bi pristupio osjećao je nekako kao da se približuje svojoj kući, domu svome...Po nekoliko karavana konja, golih, rastovarenih, sa zobnicama na glavi, zbijali se oko njega sa nekoliko strana; između njih motljale se, obilazile kiridžije vičući, trajući, galameći, a roba trgovačka, u sanducima i denjkovima, ležala im ispod noga i zakrčivala puteve... Sve je vrilo, kipilo, komešalo se.Svak je dolazio i svak se veselio, častio tamo. I samo ja, jedini ja, morao sam se vraćati ispred svakoga hana, postiđen, pokunjen, tužan i samo ja nijesam mogao naći utočišta u njemu.Nikakav handžija nije dopuštao ni da se izjadam, ni da ispričam što. — Nema ti ovđe mjesta — odgovarao je svaki i ne saslušavši me dobro. —— Hajde dalje!.. Jedan je, šta više, i izmahnuo bio da me ošamari i dočekao me psovkom.Ni sam ne znam kako sam mu izmakao i kurtalisao se. A glad počela dodijavati, mučiti me. Ispočetka nijesam je ni osjećao toliko; stid što me ljudi tako odbijaju od sebe bio je jači od svega i ispočetka sve drugo savlađivao.Ali što sam duže išao i stida je počelo sve više i više nestajati, gubio se.Preziranje i surovost ljudska najviši su dušmani stida; pred njima se gubi kao dim da svoje mjesto ustupi drskosti i bezobrazluku.I, kao što mi se prije činilo da su mi svi ljudi srodnici, ahbabi i da bih se sa svakim grlio i ljubio, tako mi se pošlje svi pričinjavali lupeži i razbojnici i svakome bih plazio jezik, rugao se, psovao. Što sam više osjećao glad postajao sam sve bješnji, ljući, razdraženiji.U neko doba gotovo ništa ne bih volio toliko koliko da mi se podsmjehne kogod, da me izazove, te da se nasred carskoga druma uhvatim u koštac s njime i porvem se, pobijem, pokrvim. Ispod pojasa počelo me previjati nešto, mučiti, stezati.Zbog toga me i opet malaksalost poče obuzimati svega i noge mi opet počeše poklecavati.Dva-tri puta pipao sam se i po njedrima i po džepovima, misleći da ću naći koju mrvicu što mi od juče ostala.Svraćao sam se i u hendeke ukraj puta i tražio: nijesu li kiridžije štogod zaboravile, makar komadić hljeba, makar zalogaj kakav. A crijeva kao da vriju, ključaju, krkljaju u meni i nešto pod grlom zaigralo se, pa steže, steže, davi...I usta mi se spekla, osušila.Pljuvačke sasvim ponestalo, presahnula mi; samo mi na ispucanim usnama zastala kaplja krvi i počela se koriti. — Daj! — šištao sam zadavljeno nekoliko puta prema nekolicini putnika, ugušivajući i ponos i srdžbu i naklanjajući se, ugibajući poput prosjaka. — Daj!.. Nijesu me ni pogledali.Nijesu, možebiti, ni čuli šta sam govorio, — jedva sam i sam sebe čuo, — ili, ako su i čuli, nijesu htjeli zastajati ni gubiti vremena zbog mene. I opet sam ostajao na drumu sam, smrvljen, pogružen, sa opruženom rukom.Beznadežno sam gledao za njima kako izmiču i proklinjao, strašno proklinjao. Kašnje mi došlo da nasrnem na koga, da ubijem, otmem. Nekoliko puta i odlučivao sam se na to i pripremao pušku.Ali šta sam mogao?..Nijedan putnik ni kiridžija nije išao sam.Svi su putovali u grupama, svi se udruživali.I svi mi se pričinjavali golemi, stasiti, jaki, a ja slab, klonuo, iznemogao. Čim bih ih opazio, smirivao sam se odmah i opet prema njima pružao ruku i zadavljeno stenjao: — Daj!.. Jedva u neko doba jedan od putnika zastade.Zaustavi konja, pogleda me i kratko zapita: — Šta ćeš? — Daj! Drugo nijesam mogao izgovoriti. On se prekrsti, maši se u džep i, ne gledajući, baci nekoliko marijaša preda me, u prašinu. — Eto. Pa obode konja i odjuri za drugovima. Snužden i žalostan pogledah u one marijaše... Šta će mi novci kad treba hljeba?..Zalogaj hljeba od dukata, je draži!.. Gnjevan i razdražen, sa stisnutim šakama i kletvom na ustima, počnem gaziti po prašini, po marijašima, keškati ih nogama, razbacivati.I što sam više gazio bilo mi lakše.Činilo mi se kao da se toga časa svetim svima ljudima, čitavu svijetu, čak i dobrotvoru onome, koji, hoteći da se naruga, —— zašto sam mislio da se baš htio narugati? — mjesto hljeba bacio mi novce. Krenuvši dalje opet počnem zagledati nijesu li putnici, slučajno, izgubili što od hrane...Ne našavši ništa skrenem s puta i spustim se na travu da otpočinem.I, — ne znam kako mi dođe ta čudna misao, — čupkajući oko sebe meke, tanane listiće, naglo ih počnem meljavati među prstima i trpati u usta, žvakati.Čudna grčina kao da mi se razli po čitavim prsima, po nosu, ustima, svuda.Brže bolje ispljunuh sve, izbacih. Ispljunuvši, opet kao da osjetih pljuvačku u ustima. — Jes’, dina mi!.. To me ohrabri, osokoli da ponovo napunim usta travom, da punim i da gutam, onako, ne žvaćući. Stisnuo sam oči i gutao na silu, udarajući se šakom iza vrata, otežući šijom i zakašljavajući se...I, — makar sad bilo i smiješno, — moram reći da sam se nažderao trave kao magare kakvo i odmah se osjetio nekako silniji, jači.Mogao sam se opet podignuti i nastaviti put. Opet sretnem nekoliko ljudi.Jedan ide naprijed sa starim, smrdljivim diplama, učvršćenim na iskrpljenoj i napuhanoj mješini, zaduo u obrazima, zakrvavio očima i, sav obliven znojem, duva iz sve snage.Ostali odmah iza njega, uhvatili se pod ruke, pa popijevaju. I, iz čudnog inata nekog, i meni se prohtjede da zapjevam, da pustim glas.I, izazivajući, hotimično nasrnuvši na grupu njihovu, željan da je razbijem, podvrisnuh: Ljudi, misleći zar da sam pjan, rastaviše se i načiniše mi put.Niko ni riječi ne reče, niko ne opsova. A to me opet razdraži.Oslonih se na pušku, zastadoh i, gledajući za njima, počeh grditi, ružiti ih iz svega, glasa.Počeh i na megdan zazivati i podvikivati do promuklosti...Oni se i ne osvrnuše,.. Iznenada, zar od vikanja onolikog, smuči mi se, stuži.Ispod pojasa snažno mi zavrti, zasvrdla nešto, odjeknu mi kroz sve prsi i kao da zastade, skameni se u grkljanu.Zatim kao da se nešto zatrese, uzdrma u meni.Ruka mi klonu i puška ispade iz nje. I sva ona trava, sva grčina ona navrije mi na usta, navali.Naglo počeh povraćati.Znoj me obli po čelu i po obrazima, — dok mi se ruke bile obledenile, — bolovi osvojiše sve jači i jači i silna drhtavica, kao u groznici, ovlada mi čitavim tijelom... — Aaaah!.. Dvaput jeknuh kao ranjenik, pokušavajući da se otmem, ispravim.I koraknuh nekoliko puta i... Sve poče drhtati oko mene, sve poigravati...Po drumu, oko noga mi, kao da se ispreplelo nekoliko pušaka, oko njih se razasulo stotinama marijaša, pa se sve to trese, sve treperi, drhti, otskakuje...Marijaši kao da počeše i letiti, oblijetati mi oko očiju, prevrćući se, kovitlajući, lepršajući, zvekećući...Prolijeću, vrte se, rasiplju, rastu... Puške se počeše upinjati, uvijati kao zmije i zapinjati mi za noge, udarati me po butima, tegliti zemlji...Počeh posrtati. Treba li da pričam kako sam se probudio u jednom hanu, u Konjicu, gdje su me donijeli i ostavili nekakvi putnici, koji se međusobno porezali i platili handžiji unaprijed čitav moj trošak za punih pet dana, koliko su, otprilike, mislili da ću odležati?..Ljudi se najčešće dignu da pomognu onda kad je kasno pomagati; dok čovjek ne zagrca, ne osvrću se na njega.Po sreći, njihova pomoć meni je ipak u zgodan čas došla i na veliko čudo handžijino oporavio sam se već treći dan i u društvu s nekakvim seljacima pošao u Mostar. Kad sam zakucao na avliska vrata, — đavo bi ga znao rašta, a suze su mi naletile na oči čim sam prihvatio za alku, — i kad je majka otvorila kanat, zastali smo oboje jedno prema drugom nijemi, okamenjeni.Ja stao na pragu, uhvatio se za kanat, gledam u nju i kroz suze se smiješim, a ona se izvila, izdigla jednu ruku iznad glave i mjeri me jednim neobičnim, i poplašenim i radosnim pogledom. Tek kad se spustih s praga i pristupih joj bliže, ona odiže i drugu ruku i gotovo vrisnu: — Smajile, što si blijed tako?..Šta ti je?.. Pa me obgrli, privi mi glavu na prsi i, spustivši mi usne na čelo, prošaputa glasom punim strepnje: — Jesi li zdrav?..Šta ti je?.. Ja proplakah, ne govoreći ništa.Toplina majčinih prsiju i glas njezin, mek i zvonak glas, izmamiše mi suze.Što sam više plakao bivalo mi je sve lakše i sa suzama kao da su se na majčina njedra slijevale sve muke i svi bolovi što sam ih imao. — Šta?..Šta je? — zabrinuto zapita ona i poče me milovati po kosi, po obrazima. — Đe te boli?..Kako to?.. — Ništa me ne boli sad...Dobro sam — jedva sam se nekako mogao pribrati i odgovoriti joj. — — A što si blijed, zelen tako?.. — Nijesam spavao, majko...Od nesanice je. — A što su ti ruke izgrebane, krvave? — Putem se izgrebao...Put ružan bio... — A haljine?.. I, iznenađena, pljesnu rukama i poče lomiti prste. — Šta je to?.. — Ništa... — Ti... ti si u nevolji bio... u jadu... — Nijesam, majko... Ona se udari u prsa i poče se klimati. — Haljine mi kažu sve... Pa me uze ispod pazuha, povuče me u sobu i gurnu na šiltu... — I gladan si bio, možebiti, i... — Metnu prst na usta i zastade malo. — A i sad si gladan! — viknu jače i udari se po koljenu. — Ja se zapričala, a ti gladan... Brže bolje ode i donese mlijeka, sira, kajmaka. Sve ostavi preda me na ćilim, sjede mi uz koljeno i, neprestano gledajući u oči, spusti mi ruku na rame. — Jedi!.. — Ne brini se ti... — Jedi, pa ćeš otići da se preobučeš — reče umiljavajući se. — Ih, kakav si!.. — Kakav?..Lijep! — našalih se ja, daveći se zalogajima. Ona zavrti glavom, uzdahnu. — A da te on takog vidio!.. Prvi put spomenula je njega, Zulfagu.I odmah, po tim riječima, poznao sam da se boji nešto, da se plaši od njega. — A baš ću da ga dočekam ovako — odgovorim joj brzo, ne razmišljajući, radoznao: šta bi Zulfaga učinio da me ovakvoga vidi. — Neću se preoblačiti... — Nećeš? — otegnu ona i raširi ruke. — Ti? — Jok!.. Ona ustade, poviri na vrata i polako, na prstima, vrati se. — Nipošto ne govori tako — prošaputa pokunjeno. — Nipošto!Treba da se preobučeš. — A ako neću?.. — Ni meni, majki za ljubav?Nećeš, zar?.. Meni lako zadrhta ruka i ispustih kašiku.Pokorno, kao dijete kakvo, podignem se i pođem prema njoj. — Daj mi preobuku... Kad je Zulfaga stigao kući bio sam već preobučen.Sjedio sam pokraj majke na šilti i razgovarao s njome.Opazivši me on zastade na pragu, iznenađen, pogleda i na me i na majku nekako lukavo, ispitujući, pa lagano, tiho, stupi u sobu i sjede pokraj pendžera. — A što si ga zvala? — zapita poluglasno, otegnuto, pažljivo prateći svaki pokret majčin, svaki mig. — Što ti je to trebao?.. — Ja ga nijesam zvala — mirno odgovori majka, obmotavajući mi ruku oko vrata. — Sam mi je došao... — Sam?.. Pa se počeša po nosu i kao da razmišljaše nešto. — A kako te hodža pustio? — zapita jače, gledajući iznad sebe u peškir nekakav što je visio na zidu. — Kako to?.. — Ja hodžu nijesam ni pitao — odgovorim mu bezbrižno, naslanjajući se na majku. — Što ću ga pitati?..Zar sam dijete?.. — Oho! Opet se okrenu majki i podrugljivo uzvi nosom. — Vidiš li ga kakav ti je — reče pakosno. — Vuk dlaku mijenja, a ćudi nikad, kazali su stari... A on, eto, ni dlake promijenio nije...Huncut ostao huncut... — Ja sam pošten otišao i pošten se vratio, — okresah ja nemilostivo, strijeljajući ga pogledom, — a tebe lopova ostavio i... i našao razbojnika i ugursuza... Zulfaga ponosito ustade i, stisnutih očiju, raskorači se nasred sobe. — U mojoj kući to da mi rekneš?..Ti?.. — zapjeva razvlačeći. — Ovo je moja kuća, a ti si namet, uljez jedan! — Tvoje ništa nema...Sve ste upropastili — otegnu on ljutito, a šija mu se izvila gotovo do pod tavanicu. — Sad je ovo moje i samo moje. — Lažeš!.. — Moje je!.. Majka raširi ruke i poplašena, uzbuđena, stade između nas. — Šta vam je, ako Boga znate? — viknu iz svega glasa, gotovo naričući. — Ni pozdravili se nijeste ljucki, a odmah se počeli inatiti... — Vidiš... vidiš koga si podgojila, — otegnu Zulfaga prema njoj i opet kao da poče popijevati. — Eto ti sreće i odmjene tvoje!.. — Podgojila je čovjeka, a nije razbojnika — dočekah ja bješnje, stiskajući zube. Zulfaga pristupi vratima, otvori ih i nakloni mi se sa podsmijehom... — Izađi iz ove kuće — reče poluglasno, razvlačeći usne i naškiljivši na jedno oko. — Ovđe ti nema mjesta... — Ovo je moja babovina. — Izlazi! — Neću. — Šta vam je?...Šta vam je?.. — očajno zapita majka, trčeći čas njemu, čas meni i uvijajući se, lomeći pred obojicom. — Jeste li ljudi, šta li ste?.. — Neću huncuta u kući...Neću!.. — zapjeva Zulfaga izmičući se. — Ne treba mi huncut. — Huncut si ti!.. Majka opet pođe da nešto progovori, pristupi mu, ali je on nemilosno zgrabi za rukav i odgurnu u stranu.Ona posrnu na šiltu, skljoka se. — Ne guraj je, nitkove! — viknuh ja nabusito, prihvativši za pušku koja mi stajala baš ukraj vrata. — Još mi takav lopov neće majku gurati!.. Opazivši pušku Zulfaga poblijedi i poplašeno se izmaknu, zakloni se za kanat.Zatim, jednako se držeći kanata, iskoči preko praga, stade na avliju i viknu iz svega grla: — Pomagajte!.. Majka se naglo pridiže, ščepa me za ruku i brzo izgura iz sobe. — Iđi! — prošapta stenjući, isprekidano. — Bježi od zla...Hajde Sulagi... Sulaga, koga susretoh pred vratima, kao da odmah poznade da se desilo nešto neobičnije.Niti pitajući niti govoreći što, uze me za ruku i kao dijete kakvo povede za sobom u kuću.Hatidži, koja je stajala na avliji, kratko naredi da skuva kahvu, uljeze u sobu i sjedajući na minderluk ukaza rukom da sjednem i ja, odmah pored njega. Za neko vrijeme obojica smo sjedili tako, nijemi, nepomični.Ja od uzbuđenja nijesam znao šta ću govoriti, a on opet nije htio zapitkivati ništa sve dok se ne utišam malo, dok se ne priberem. Napošljetku, pošto me dobro razgledao, ponudi mi cigar. — Tamo kijamet bio — reče. — Je li?.. — Kijamet. — Čuo sam zazivanje, pomagnjavu i pošao bio da vidim šta je.Čim sam tebe ugledao, dosjetio sam se. Pa pomiješa prste u bradu i poče je čupkati. — Nijesam ni znao da si se vratio — prošapta. — Nijesam imao vremena ni da se javim kome — dočekam brzo, pravdajući se. — Danas dopao i evo odmah kavga... Sulaga se osmjehnu. — To je samo početak kavge — reče. — Imaćete je još...Čujem da ti je sve ugrabio, sve oteo...Govori: kako ste sve potrošili, upropastili vi sami i...i još svašta govori. — Ih!.. — A kakve su naše kadije... naši sudovi... nećeš mu učiniti ništa... Hatidža, koja je nekoliko puta dolazila do vrata i vraćala se, napošljetku kao da se odvaži, uljeze u sobu, prekrivena tankom, crvenom šamijom, koja joj polovicu lica zaklanjala, noseći u jednoj ruci ibrik sa kahvom, a u drugoj fildžane.I sad sam istom mogao opaziti koliko se razrasla, koliko razvila i proljepšala!..Bledunjavo lice njezino sad je ispod šamije izgledalo rumenije, punije; crne oči počele joj goriti, plamtiti; stas postao vitkiji, obliji, a prsi nabrekle, najedrale i ječerma na njima kao da počela pucati, popuštati.Pogledavši me osmjehnu se i porumeni još više.Natočivši kahvu i ponudivši nas brzo se okrenu i izađe, upravo pobježe iz sobe. — A kako ti je bilo tamo, na strani? — zapita Sulaga mirno, praveći se kao da ne gleda ni mene ni Hatidžu. — Lijepo? — Dobro mi bilo. — Vazda. — I učio si?.. — I učio... — Pa što si došao?Rašta? — zapita jače. — Da te nijesu zvali?.. — Zaželio se kuće — slagah mu i porumenih do ušiju. — Eto... On nabra obrve, zamisli se. — Ne možeš ti u onoj kući živjeti — reče. — Ako ostaneš tamo, on će ti doći glave, makar te i majka branila...On se sad i ne osvrće na nju niti sluša šta ona govori...Ne možeš tamo... — Makar...Ja ću naći kuću — odgovorih mu odlučno. Sulaga me prekide: — Nećeš tražiti...Evo ti moje kuće... — Zar ovđe da ostanem? — Ovđe...I tako si ti moj...Kao sin... Hatidža opet uljeze u sobu da uzme fildžane.Pogledasmo se oči u oči — zasmijasmo se oboje...A to me zbuni i ne odgovorih Sulagi ništa, ni riječi... Sjutradan, kad sam se probudio, opet sam se sastao sa Sulagom.Kazao sam mu uzgred da njegovu ponudu nikako primiti ne mogu.Razmišljao sam o njoj čitavu noć i, napošljetku, odlučio da odbijem. — Zar ja, pokraj sveta svoga imuća i dobra, makar mi ga Zulfaga i ne dao sada, da se prebijam po tuđim kućama kao sirjak kakav, beskućnik i besposličar? — pitao sam sam sebe, prevrćući se s boka na bok i othukujući. — Zar da mi se sa svih strana i prijatelji i dušmani potsmjehuju, kako sam se, za rana, natovario na vrat čovjeku koji mi obećao dati kćer, kako sam se udomazetio, te me kao slijepca kakva hrani i izdržava?..I šta bi se, tada mislilo o meni?.. Šta bi mislila i sama Hatidža, kad bi viđela kako živim od dobrote njezina oca dok... dok se još ljucki ni zamilovali nijesmo?.. Sulaga, ispočetka, kao da i sam usvoji moje razloge i kao da mu se sviđeše.Pošlje, promislivši se malo, opet se zagrija i opet me poče nagovarati da ostanem kod njega... — Ako se bojiš svijeta, a ti... ti odmah uzmi Hatidžcu, makar i mladi bili oboje — reče. — Uzmi nju, uzmi i miraz...To i drugi rade. Ja opet odbih. — Zar mi nije jednako — pitao sam ga, gledajući mu pravo u oči, — ili živio od tvoje dobrote ili od njezine... od njezina miraza?..Nije li isto?.. — Vidi se da ti krv babina teče kroz žile — odgovori Sulaga tiho, pokunjivši se. — Tvrde si glave i ponosan kao i on...A sa takom pameću muke ćeš imati... — Makar...Život bez muke i nije pravi život... On podiže glavu i grickajući brkove zapita: — Pa šta ti misliš?.. — Raditi... — A kako ćeš raditi... praznih ruka? — zapita zamišljeno. — Kako?.. — Nikakav pošten rad ne može poniziti...A ima poslova koji se mogu i praznih ruka početi. — Zar da budeš hamal?.. Izvadivši iz džepa brojanice poče se igrati njima. — Ne može te ni zajam poniziti, — reče — ako ga misliš pošteno vraćati...I ako ti treba zajma... — Ti ćeš mi ga dati? — Koliko hoćeš... — Dobro...Uzeću koliko mi zatreba... Čim smo se rastali otišao sam odmah da tražim dućan, magazu kakvu pod kiriju.I nijesam se mnogo namučio.Kako je u ono doba bilo dosta praznih dućana, našao sam jedan u koji sam mogao i natrpati robe koliko sam htio i da mi opet, — za ardijom, — preostane nešto prazna mjesta, gdje mogu namjestiti dušek i noćivati. Naravno, postarao sam se odmah i da dućan lijepo očistim i uredim, te, kad unesem robu, da svojom čistinom odudari, istakne se između sviju komšiskih dućana.Ćepenke sam čak i obijelio i išarao malo, a ispod strehe, koja se još jedva držala, obijelio sam čitav krnjavi zid, da je, gotovo, otsijevao prema suncu. Nijesam još potpuno ni bio dovršio posla, kada zaptija jedan, neobično ugojen i zdepast, sa golemim nosom i velikim plavim brčinama, stade preda me, ponosito zazveča sabljom i nabusito progovori: — Hajde...Zove te bimbaša... — Šta je?..Kakav je sad belaj?.. — pomislih u sebi i, pravo da rečem, prepadoh se. Mislio sam da se već saznalo štogod o mojoj hajdučiji, pa me sad zovu i hoće da ispituju.Čitavim putem nisam na drugo ni mislio nego šta ću odgovarati i kako ću se braniti... Ali kako li se začudih kad mjesto silom izmišljenih tužilaca i svjedoka kod bimbaše zatekoh Zulfagu, mrskog, poganog Zulfagu, sa dugačkom šijom njegovom, sa zmijskom glavom i golemim usnama vječito razvučenim na smijeh. On je sjedio upravo pored bimbaše, kraj šilte mu, prekrstio noge na minderluku, pa odbija dimove iz čibuka i prisrkuje kahvu.Jedan zaptija, nedaleko od vrata, čučnuo pored mangale, u ruci drži oveći ibrik kahveni i čeka da im pritoči, a odmah pored njega, na tlima zasjeo drugi, metnuo nekakvu hartiju na koljeno, pa zapisuje nešto, neprestano vadeći iz džepa malu, usku burmuticu i neprestano potprašujući. Opazivši mene kao da se zbuniše malo, smetoše se.Zulfaga okrenu glavu prema pendžeru i poče otezati šijom kao da guta suv zalogaj, a bimbaša oturi čibuk, uzvali se uz jastuke i poče se nakašljavati. — A bre pezevenk, ti li hoćeš majku da biješ? — breknu surovo pošto me dobro razgleda, starajući se da me naprijed preplaši drekom i krvničkim pogledima. — Ti li, bre, udari na kuću i prijetiš oružjem?.. — Niti sam ja udario na majku, ni na kuću, ni prijetio oružjem — dočekam i ja osorno, upinjući se da izgledam što suroviji i strašniji. — I rašta da udaram na svoju kuću, koja mi od babe ostala i na svoju majku, koja me rodila?.. — Eto, čestiti efendija, — upade Zulfaga brzo i duboko se pokloni. — Eto i sada govori o svojoj kući, za koju i sud carski reče da je moja... — Oteo si je, nitkove, — okosih se ja i pođoh prema njemu. — Sve si oteo... Zulfaga se sakri za bimbašu i kao plačući reče: — Eto... tako i sinoć udario na me... na majku. Pa se nekako spuza niz minderluk, gotovo pade na koljena i poče ljubiti skut bimbaši. — Aman, efendija, — viknu očajno — živjeti mi ne da...Ubiće me razbojnik. —— Hajduk, bre! — uzviknu i bimbaša, a vratne žile nabreknuše mu i krv udari u obraze.Sav pomodri. — Hoćeš u šeheru da ubijaš ljude, a?.. — Ja ljude ne ubijam — odgovorih mu hladno, zabacivši ruke na leđa i gledajući ga izazivački. — Ja samo ištem svoje dobro, mal svoj, što mi ga ugrabili... — Ugrabio? ..Ugrabio? — zapjeva Zulfaga uvrijeđen, pa se diže i klimajući se pođe prema pendžeru. — Ja grabio?.. Bimbaša odbaci fildžan koji se otkotrlja čak za vrata, kucnu se po sablji i podviknu prema meni: — Okovaću te, bre!..Mjesec dana u haps i okove!.. Zulfaga izvi šiju i poče žmirkati. — Tako, tako, efendija, — otegnu veselo, trljajući ruke. — Tako mu i treba! Zaptija jedan uljeze, saže se i poče se sašaptavati s bimbašom.Trgnu mu u ruku nekakav zamotuljak i ovaj ga brzo spusti u džep.Pričini mi se kao da zvecnuše dukati.Pa se opet okrenu zaptiji malo, pogleda me pitomije i odmahnu glavom: — Drugi put budi pametniji, — reče meko, gotovo tepajući — a sad neka ti je prosto... — Zar? — cijuknu Zulfaga i razglavi vilice od uha do uha. — Prvi put se prašta, a drugi put se sudi — otkresa bimbaša jače i rukom mi dade znak da izađem. Pred vratima me dočeka Sulaga, nemiran, usplahiren.Tutnu zaptiji nešto u ruku, uze me za rame i povuče za sobom. — Bježi odovlen — reče brzo. — Jeftino si prošao. — A oklen ti?.. — Ništa ne pitaj — prekide me i lukavo namignu. — Ovoga puta sve je bilo dobro...Daj Bože, da bude drugi put i bolje. I ne puštajući mi ramena, izvede me na čaršiju. Do nekoliko dana otišao sam kadiji.Bio to omalen, širok, trbušast čovjek, velike, okrugle glave koja kao da mu prionula za ramena, sa golemim, bijelim turbanom, za koji uvijek bile zadjenute debele, žutim koncem prevezane naočari i dvije sitne čačkalice: za zube i za uši.Zatekao sam ga gdje leži na minderluku bosonog, raspasan, razdrljen.Kako se zar prejeo za ručkom, stenjao je neprestano, ječao i dahtao, lijeno sklapajući oči i katkada čudnovato migajući golemim desnim uhom, usiljavajući se tako da otjera jednu muhu s obraza, koja je neprestano jurišala ne njega i dodijavala mu.Osjetivši da sam uljegao, — vidjeti me nije mogao, jer niti se okrenuo prema vratima ni pomaknuo se, — poče stenjati još jače i, kao bolesnik kakav, nekim mekim, iznemoglim glasom izbaci: — Ah...Goni ovu muhu. . Pošto otjerah muhu od njega, baci na me jedan umoran, tužan pogled, pa sklopi oči.Pričini mi se kao da će zaspati. — Efendija... došao sam poslom do tebe — počnem ja vikati, bojeći se da se ozbilja ne zanese i ne zaspi. — Efendija!.. — Ah, ne viči... ah... ne galami tako, — zaječa on isprekidano, hvatajući se za prsi. — Ah... nijesam gluh... — Ama došao sam poslom... On ne odgovori. — I preša mi je... Opet ništa. — Efendija!.. — Ah... ne viči tako... ah!.. — Nevolja je...Moram vikati... — Ah... muko moja... poslovi... ah, — opet zaječa on i poče uzdisati. — Dođi... drugi put... — Ne mogu, efendija, više dolaziti — otkresah ja pakosno i dođe mi da ga gurnem u rebra, da prodrmusam malo. — Meni nije do čekanja... On kao da opet zaspa. — Efendija! — Ah... imaš li dušu?.. — jauknu on, rastvorivši usta i mučenički prevrćući očima. — Ah... — Ali molim te... — Eno... tamo... ah..Ibrahim efendija... Pitaj... tamo... I zalud sam ga dozivao i moljakao dalje, zalud sam čekao.Ne htjede više ni otvoriti očiju ni progovoriti.Ćutao je kao zaliven...I nije mi preostajalo ništa drugo nego da idem u drugu sobu, te da potražim Ibrahim-efendiju, pomoćnika kadijina, i njemu da se pritužim. Ibrahim efendija, vitak, ljepuškast mladić, s očima kao od kadife, sa kratkom, crnom, potkresanom bradom, neobično bijelim zubima koje je neprestano otkrivao, čim me opazi pođe mi u susret, spusti mi ruku na rame i tiho, razvučeno protepa: — Ti dolaziš zbog Zulfage, je li?.. Ja zastadoh iznenađen.Mora da sam izgledao neobično blesast u tom času, jer se on snažno ujede za tanku, rumenu usnu i okrenuvši se u stranu, poklopi usta rukom, da zaustavi smijeh. — Pa... pa čim sam te opazio, odmah sam i pomislio da zbog toga dolaziš — nastavi zatim mirnije, sjedajući na šiltu i prekrstivši noge. — Znam da se ti tužiš na njega, e ti je krivo učinio. — I jes’ mi krivo učinio — presjekoh ga vatreno sjedajući i bez pitanja na minderluk pored njega. — Oteo mi sve moje... — Varaš se ti, slatki, da te prevario — reče meko, poluglasno. —— Ono je jedan dobar i pošten čovjek, koji nikome zla ne misli i koji nikoga ne vara... — On!.. — Nama je ovđe sve ispričao pošteno i sve smo mu potvrdili — nastavi Ibrahim efendija tiše, kao uspavljujući me. — Sve nam je kazao... — Lupež!.. Nešto kao da poče tutnjiti, grmiti, hrštati blizu nas.Obojica, i nehotice, zastadosmo i počesmo se obazirati.Ibrahim efendija osluhnu i osmjehnu se lukavo.„To kadija hrče“, prošaputa okrećući mi se, pa me opet poče milovati po ruci. — Je li kriv Zulfaga — reče — što je iza tvoga dobrog i poštenog oca ostalo sve zapetljano, sve u neredu?..Koliko ste same gotovine potrošili, pa opet nijeste gotovo ništa mogli urediti!.. — Ih!.. — Pošlje... pošlje ti i majka udarila u nekakve građevine... zadužila se, zapetljala još više... Napošljetku i hajduci dočekali vam na putu momka, Hamida, orobili ga, uzeli mu sve novce što ih naplatio za zemlje nekakve... — To je Zulfagin momak! — prekidoh ga ja uzbuđeno, skačući s mjesta. — Nije naš!..On laže!.. — On se zakleo da su ga orobili hajduci, a kad je primio na dušu, mi mu vjerujemo — reče Ibrahim efendija mirno, ponovo ukazujući zube. — Tako je... eto... propalo sve... Ja uznemireno počeh šetati po sobi, lupati, udarati. — Šta je još lagao Zulfaga? — zapitam oštrije — Pričaj mi!.. Ibrahim efendija otpočinu. — Nije on ništa lagao — reče — sve je istinu govorio...Je li on kriv što su Hamida orobili?.. A čim je Hamid orobljen, — u njega su bili grdni novci, — vaše se građevine nijesu više mogle dovršiti... — A progutale nam svu gotovinu i sve kmetove!.. Ibrahim efendija slegnu ramenima. — Svedno, nijesu se mogle dovršiti — otsiječe. — A kad više nije bilo para da ih dovršite, onda... — Onda su prešle Zulfagi? — Onda ih Zulfaga, onako nedograđene, kupio od tvoje majke za svoje pare i.. i još ih lijepo platio... U meni poče kipiti, vreti.Dođe mi da uzmem onu knjigu s teškim debelim koricama, što je rastvorena ležala blizu njega na minderluku, i da ga tresnem njome po glavi, da ga na mjestu ubijem.Jedva sam se savladao da to ne učinim. — A oklen Zulfagi njegove pare — zapitam kroz zube, usiljavajući se da budem što mirniji. — Oklen, kad je naš sluga? — On nije došao od nevolje da vas služi, nego ga je umolila nekakva ti tetka — progunđa Ibrahim efendija u bradu. — A imao je i para i danas ih ima...To je i Hamid potvrdio... — Opet Hamid!.. — Sve’dno...Mi mu vjerujemo...On je Zulfagu odavno znao... Opet sjedoh na minderluk i stisnuvši ruke među koljenima, kao rugajući se iskezih sve zube prema njemu. — A šta je od tih novaca, što ih majki dao za građevine? — zapitah žešće. — Potrošila. — Sve? — Sve... Ja zaboravih na se, planuh. — Laže! — viknuh pomamno prihvatajući za nož. — Laže on! — Ona je sama potvrdila da ih je potrošila — naglasi efendija prezrivo se smješkajući. — Ona?.. — Sve što je on govorio potvrdila je... Pored Hamida ona je bila drugi svjedok... Pa me uhvati za podbradak i pogleda mi u oči. — Ako si pošao da tužiš, uzalud ti je — reče. — I ne možeš samo njega, nego i rođenu majku tužiti...Ona je najkrivlja... Zastao sam kao okamenjen i zablenuto gledao u efendiju, u kadifaste mu oči i iskežene bijele zube. I po svemu sam mogao poznati da je i on ortak, saradnik Zulfagin, da su obojica čitavu stvar majstorski udesili, kako bi majku istakli kao glavnog krivca i time mi onemogućili svaki rad protiv njih. I, ni sam ne znam kako, opet mi ruka poleti nožu i naglo ga izvukoh iz korica. — Šta ćeš to? — zapita efendija meko, hvatajući me za ruku. — Zar si toliko ljutit?.. Pa otvori vrata, pomilova me po ruci i lagano, pažljivo, izgura me pred sobu. Kad sam ispričao Sulagi kako sam prošao kod Ibrahim-efendije, ni malo se nije začudio. — Pa to sam ja i znao — reče mirno, grickajući bradu. — Tome sam se i nadao. I odmah mi predloži da zasada sve ostavim na miru i da ništa ne preduzimam do boljih, zgodnijih vremena.A je li vjerovao da će ta vremena u istinu naskoro nastati?..O tome niti sam ga pitao, niti je što napomenuo. — Pljuni u dlane pa radi — samo mi reče pri polasku i krene niz čaršiju. — Ako se ikad misliš osvetiti kome, osveti mu se radom svojim, preteci ga... Ostao sam pred dućanom zamišljen i zabrinut, ne osvrćući se ni na prolaznike koji me pozdravljali, ni na komšije koji mi se javljali i zazivali me na kakvu.S rukama u džepovima hodao sam po staroj, izrovanoj kaldrmi, gonio mačke koje se kupile oko sirovih koža što ih komšije izbacili pred svoje dućane, bacao se kamenjem na vrapce, koji se okupljali pod strehu i, češkajući se kljunićima, džaveljali, cvrčali.I psovao sam, grdio ni sam ne znam koga, na silu tražeći kavge i inata, željen da se makar s kime uhvatim u koštac i da gušim, davim, bijem sve oko sebe... Tek pošto su me noge počele boljeti od dugoga hodanja, uljegao sam u dućan, sjeo pokraj ćepenka, na sanduče jedno, i onako, radi običaja, počeo na glas hvaliti robu i zazivati mušterije. Po sreći, zazivanje mi nije bilo uzaludno.Nekolike mušterije, seljaci nekakvi, svratiše se, uljegoše u dućan, i držeći ruke na leđima počeše razgledati robu, pogađati se.I makar što sam, — neprestano misleći o svojim nedaćama, — još jednako bio uzrujan i spreman na inat, ipak, u pogađanju onom, u cjepkanju, zagrijah se malo, raspalih se.Hvaleći robu sve više i više počeh i šale prosipati i peckati ih... Čim mušterije odoše, sjeo sam na sanduk i počeo prebrojavati novce.I, za čudo, ono zveckanje njihovo, ciliktanje, kao da potpuno rastjera sve mutne misli i sve dertove.Razbacivši ih po dlanu, poredavši groše jednog pored drugoga, gledao sam ih dugo kako se svijetle i odsijevaju prema suncu, gledao ih, — makar mi se i narugao ovom, — sa čudnom ljubavlju nekom, gotovo kao što majka gleda odojče svoje. Nije šala: sve sam to sam stekao, sam zaradio!.. Ni ukrao, ni oteo, nego zaradio, lijepo zaradio, svojom vještinom i majstorlukom svojim! I dođe mi da izdignem ruku iznad glave, da viknem i sazovem sve komšije i prijatelje i da pokažem svoju zaradu, pohvalim se.Dođe mi i da zapjevam, da podvrisnem malo. — Ama je roba!..Evo robe!.. — počnem vikati ludo, pomamno, zacenjujući se, te se mnogi prolaznini počeše osvrtati i gledati me začuđeno. — Robe!.. Otada se potpuno predadoh poslu i radu svakakvome.Ni od čega se stidio nijesam, ni pred čim se snebivao.Radio sam od jutra do mraka, radio bez odmora, neprestano. Išao sam po selima, po uskim, prašnjavim, izrovanim drumovima njihovim; noćivao u tijesnim, smrdljivim kolibama, gdje se, u jednoj polovini, koja čak nije ni pregrađena, spraćala goveda, a u drugoj spavala čeljad; sjedio kraj niskih, krnjavih ognjišta na kojima uvijek gorjela vatra i zalizavala gotovo do samog natrulog, slamnatog krova kućnjega; punio se buha, ispijao kahvu koja je zaudarala na čađ, i pogađao se, cjenjkao, kupovao stoku, sir, vunu, kože, maslo, med, voštinu.Po deset, po petnaest tovara, na izgladnjelim mršavim konjima i po nekolika krda stoke, krupne i sitne, od čije rike, buke i bleke odjekivala brda i planine, gonile su moje kiridžije i moji momci, i čitavim putem pjevalo se, šenlučilo, pucalo iz pušaka. Seljaci su kašnje u mene kupovali žito, brašno, pirinač, meku robu i sve novce, što sam im dao, ponovo mi vraćali. Išao sam zatim i među askere, vojnike, pod sive, iskrpljene čadore, prepunjene slamom na kojoj su ležali, družio se s njima, jeo pilava iz starih, velikih kazana bakrenih, prodavao im nekakve sitnice i mijenjao s njima za barut, za fišeke, za brašno. Nekoliko Ciganaka, mlađih, kršnijih, okretnijih, našao sam, te su mi, u teškim, golemim boščama raznosile robu po mahalama, među žene; nekoliko torbara opremio sam čak do crnogorske granice, nagoneći ih da svraćaju i po kasabama i prodaju kasabalijama. Nijesam se ni oblačio, ni gizdao kao drugi.Sa zapregnutom boščom, oprašen, zamašten, prljav, često sam više naličio kakvome hamalu nego begovskom sinu, koljenoviću.Makar mi se i rugali, makar se i podsmjehivali, ja sam begovstvo svoje bio objesio o klin i gotovo sasvim zaboravio na njega. A podrugačica, šala, podsmijeha, čak i psovaka na moj račun, bilo je premnogo i što god sam bolje radio, one se sve više i više rasipale.Ukoliko čovjek više vrijedi, utoliko su i napadaji na njega jači; sitni napadaji osiplju se samo na sitne ljude. Stariji, ugledniji, poznatiji trgovci u čaršiji, što su po deset, po dvadeset i po trideset godina trgovali neprestano sjedeći i leškareći u dućanu, što su sa čibukom ili cigarom u zubima stenjući i gunđajući prihvatili za aršin i terezije, premjeravali robu s koljena, što nikad nijesu mogli pazariti a da žestoko ne izgrde mušteriju i ne napsuju se i oni njega i on njih, iznenadili su se kad su vidjeli kako ja neprestano trčkaram po dućanu i oko dućana, kako se uvijam, ulagujem, nudim, cijenim. Odmah su počeli i da viču, protestvuju.Nazvaše me lacmanom, Švabom, Čifutom, koji iza ručka ni sahat neće da otspava, ni sa komšijom da popije po nekolike kahve, i koji hoće čitav red čaršiski naopako da prevrne i da sve mušterije pokvari.Mušterijama su, opet, kazivali kako su mi krive mjere, kako mi ni oke ni aršini nijesu u redu i kako sam samo za to i išao „u svijet“ da se naučim lopovlucima, pehlivanlucima i majstorijama tuđinskim. Dreka ova kao da nikome toliko godila nije koliko Zulfagi.Svako jutro prolazio mi on ispred dućana, išao među komšije, sastajao se s njima, sašaptavao.Po nekoliko ibrika kahve naručivao je i čašćavao svakoga; Hamida kao da je samo zato i vodio uza se da naručuje kahvu i da toči.Čak je svraćao i mušterije, koji se vraćali iz dućana mi, te i njih čašćavao.Dva-tri puta vidio sam kako je ispružio šiju, zmijsku glavu prinio uhu mušterijinu, pa nešto šapće, priča, govori.Vidio sam i kako ukazuje na trgovce i kao da ih priziva za svjedoke. Naravno, ni javio mu se nijesam, ni doviknuo mu što.Neobično zadovoljstvo osjećao sam već u tome što sam vidio da se ljuti, da mu je krivo što napredujem.A najbolji znak da ono što radiš dobro radiš, taj je, ako vidiš dušmane kako se ljute i kidaju. Majka je opet plakala neprestano kad su joj pričali o meni.Krišom, da ne vidi Zulfaga, svraćala je Ciganke što su mi raznosile robu, dozivala ih, kupovala svega i što joj trebalo i što nije trebalo, i uvijek raspitivala o meni.Pitala: i kako živim, i kako radim, i gdje spavam, i gdje jedem...I uvijek ih molila da me pozdrave, da mi ponesu ponuda kakvih: pite, peksimita, uštipaka, ili peškeš koji: mahramu, jagluk, košulju... Nekoliko puta htio sam otići da je vidim i da progovorim s njome, ali, kao za inat, nikad je nijesam mogao zateći kod kuće.Upravo, — kako su mi kašnje pričali, — ona je vazda bila kod kuće, nikud gotovo nije ni izlazila, ali su sluge, po nagovoru njezinu, morale svaki put da odgovore e je nema, da je otišla nekud.Bojala se, zar, sirota, da je ne izdaju i ne potkažu Zulfagi, bojala se novog kakva kijameta, pa me zato i odbijala. Ali opet kad sam ponekada išao Sulaginoj kući i prolazio sokakom, ona kao da je pazila na me, kao da me čekala na vratima, za kanatom sakrivena.Meni se barem, prolazeći tuda, uvijek pričinjavalo kao da osjećam njezin široki, topao pogled na sebi, pričinjavalo mi se uvijek i kao da čujem šapat neki i prigušeno grcanje, jecanje.Svaki put nešto kao da bi me zaustavilo, zadržalo tu, nešto kao da me gonilo da potrčim vratima, da gurnem u kanat, otvorim ga. — Hoću li? — pitao sam sam sebe rumeneći i plašljivo zvjerajući unaokolo. I opet sam prolazio dalje, bježao upravo, a čitav sokak iza leđa mi kao da ponovo počne jecati, tiho, prigušeno jecati... Jedne večeri dočekala me pred Sulaginim vratima.Baš kad sam zastao na pragu i prihvatio za mandal, da gurnem i otvorim, iznenada, umotana u feredžu, izađe preda me, uhvati me za ruku i snažno povuče. — Čekaj — prošapta nekako nježno, moleći, pa razgrnu feredžu i pogleda me svojim lijepim, krupnim očima. — Čekaj, da te majka vidi... Pa se prope na prste i poljubi me u obraz. — Slatki moj!..Šećeru moj!.. I plašljivo se osvrnuvši opet prebaci feredžu preko glave, umota se i gotovo kaskajući ode prema kući... Iako sam u Sulage išao dosta često, — po jednom i po dva puta u neđelji, — ipak se sa Hatidžom nijesam mnogo sastajao. Stid je, zar, bilo da otac i mati vide kako pristaje za mnom i kako se razgovara, strah da se ne našale s njom, da je ne pecnu.Zato se vazda i uklanjala, izmicala, sakrivala.Samo kad oni ne bi bili kod kuće, — kad bi otišli kuda, — izlazila je preda me, javljale se, slobodna, vedra i vesela, vječito se igrajući svojim malim, mirisavim jaglukom i zabacujući do na vrh glave krajeve crvene šamije, koji joj padali po obrazima i sakrivali polovicu lica.I, naklonivši glavu prama desnom ramenu i grickajući male, ružičaste nokte, pitala me o svemu, šalila se. Nije u nas bilo ni stiskanja ruke, ni grljenja. Nije bilo ni vrućih poljubaca, ni nategnutih uzdisaja, ni prevrtanja očima.Nikad je nijesam zapitao: jesam li joj drag; nikad se nijesam zaklinjao, ni tražio da se zaklinje. Svi naši razgovori bili su obični, vrlo obični. Ako sam joj pričao o radnji, o dućanu, o mačku koji mi ulovi po četiri miša na dan, o razračunavanju sa Zulfagom, slušala me pažljivo, kao da sam kitio najzanosniju ljubavnu izjavu.Ja sam, opet, nju slušao kad mi govorila o komšiluku i komšinicama, o mahnitoj Fati i pametnoj Zlati, o čevrama što su vezene čistim zlatom i o čevrama što su prepunjene svilom, o dimijama od svile dukatlije i o dimijama od svile bešluklije, o sastancima i teferičima djevojačkim. Čak i pri rastanku pričali smo o tome, samo o tome i, za čudo, nikada nam se, ni jednom ni drugome, to dodijalo ne bi.Sahati su nam i u takvome razgovoru bili kraći od minuta. Petkom, kad su se u kući kuhala kakva ljepša jela, slala mi uvijek ponešto. Oko ručka, ispred podne, javio bi se tada obično u čaršiji ili hamal kakav ili Ciganka poneka, noseći u malim, kalajisanim tasima i pilava, i červiša, i dolme, i japraka.Sve mi to ostavljali na dućan i odlazili mirno, ne govoreći ni riječi i ne gledajući me čak.Znali su dobro da ću se i sam dosjetiti od koga je.I čim bih ručao, odmah su dolazili da odnesu prazne sude, opet onako tihi i onako mučaljivi.Zalud bih pokušavao da ih zadržim i uvučem u razgovor, zalud bih ih mitio, ulagivao se. Odlazili su ne slušajući i ne osvrćući se više... Jedanput mi samo poslala i cvijeća.Kitu jednu ruža, šeboja i ruzmarina obmotala zlatom i crvenom svilom i poslala mi u jagluku, poručivši uzgred da joj uveče dođem pod pendžer, na razgovor. Neobično sam se začudio takvoj poruci...Šta je htjela sa cvijećem, šta sa jaglukom, svilom i zlatom onim?..Je li željela da i mi, kao i ostali momci i djevojke, otpočnemo sa takvim peškešima i sa sastancima u noći, po mjesečini, kad ruže cvatu i jorgovan miriše?Je li vidjela od drugih, pa zaželjela da i sama okuša?..Ili je imala da mi kaže nešto čudno, novo, lijepo, nešto što se ne kazuje po danu, pod vrelim, toplim suncem, kad se krv u žilama raspali i kad se otvoreno gleda oči u oči jedno drugome, nego u polutami, pomrčini, u sjenci starih bršljanom obraslih zidova, kad se čudna tišina, neka razlije unaokolo i kad se samo šapatom smije govoriti?.. — Šta bi to bilo što bi sad imala kazati, a prije nije mogla?..Šta je to?.. Napošljetku sam čitavu kitu bacio u ćošak jedan u dućanu, gdje je odmah dočekao debeli, ugojeni mačak i počeo se igrati njome. I nijesam otišao na sastanak. — Što si me zvala? — pitao sam je sjutradan, kad smo se našli i ostali osamljeni oboje. — Rašta?.. Ona se nasmija, ošinu me jaglukom po licu i, obješenjački dodirnuvši svojim nosom u moj, poče me škakljati po licu svojom bujnom, kovrdžavom kosom. — Što sam te zvala? — otegnu. — Ne znaš? — Ne znam. — Ih!.. Pa pljesnu rukama i zažmiri malo. — Bojiš se ti noći! — uzviknu pakosno. — Mraka se bojiš... — A ti se bojiš dana... Ona nakrivi glavu i poče grickati nokte. — A ja te čekala na pendžeru — reče nekako tužno, snuždeno. — Naslonila se na demire, među cvijeće, i čekala. — Zar?.. — I... i htjela samo da te gledam i da ti pjevam...Došlo mi tako... da zapjevam... ama ne sama, ne sebi, nego... kao što bumbul pjeva drugome... tebi, eto, baš tebi!..Aman, kakva je noć bila!.. I nije više o tome htjela govoriti. A u naredni petak nije mi poslala ručka. Malo pomalo i hajduci se u zemlji sasvim osiliše.Čete njihove popuniše se, narastoše, i sa svojim navalama učestaše neobično.Seljaci iz sviju sela, — kojima dodijali zulumi i nameti razni, — ostavljali su domove, neki ih i palili, i pridruživali im se.U mnogim kućama i ne ostade gotovo muške glave; ostali su samo starci i nejaka djeca, koji se nijesu mogli puškom ni zametnuti.Odmah se moglo poznati da to ne sluti na dobro i da će se naskoro čitava zemlja dignuti na ustanak. Čak ni carska vojska nije mogla ostati na miru i njezine sile kao da se više niko bojao nije.Nekoliko tabora, koji su pratili tajin u Nikšić, dočekani su i razbijeni; jedva po desetak ljudi što žive iznesoše glave.Glasovi koji su svakog dana stizali bili su sve crnji i što su glasnici bili noviji bile su im i vijesti strašnije.Ranjenici, — koje su donosili u kolima, na nosilima, na konjima, — iznemogli, satrveni, jadni, najbolje su potvrđivali te glasove. Radi toga u čitavu šeheru nasta čudno komešanje neko.Ako koji ranjenik nije bio smrtno ranjen, ako je imalo bio pri svijesti, svi su odmah, — noseći u malim, šarenim tasima ili u tankim, vezenim čevrmama, ponuda — odlazili da ga obiđu, vide, da pitaju i raspitaju o svemu.Ko nije mogao tamo pristupiti, tražio je i pitao berbere, koji su sa zapregnutim boščama i zasukanim rukavima neprestano čistili, istirali, prali britve, kliješta i pripravljali mehleme, jer su svi najviše i zamjenjivali hećime i gotovo jedini radili oko ranjenika. Pred veče, ranije, svi su zatvarali dućane, praštali se i grlili s komšijama, kao da se više nikad vidjeti neće, i tužni, zamišljeni, zabrinuti odlazili kućama. Iza akšama, pred džamijama, sastajali se opet, okupljali u male, rijetke gomile i poluglasno šaptali, dogovarali se.Nijesu li mogli da se dogovore, išli su jedni drugima kući, na sijelo. I niko nije smio sam da pođe.Okupila bi se po dvojica, po četvorica ili više njih, potpuno opremljeni i oružani, s napunjenim puškama, i, propustivši naprijed momka, koji je nosio dugački, mušemeli fenjer, lagano, oborenih glava išli za njim, ne stružući postulama, ne govoreći, ne javljajući se nikom. Na sijelima su bili pažljivi, obazrivi.Vrata su obično zaključavali i podupirali mertecima, da ih ne bi kakav nepozvani gost iznenadio; prozore i puškarnice na zidovima začepljali su jastucima i krpama, da se na polju ne bi čuo razgovor ili prepiranje.Zatim, unoseći se jedan drugom u lice i govoreći više znakovima nego riječima, zagledali su oružje, okretali ga, čistili.Ako je slučajno gdjegod na tavanu, u prašini, bila kakva stara puščetina, nož, pa makar i kosijer, — i njih su izvlačili, i njih čistili, popravljali.Uzgred su punili i fišeke i gurali ih u fišeklije, koje im bile privezane o pojasu; ako su fišeklije bile prepune, gurali su fišeke u njedra, u džepove, za silahe, u goleme duhankese, koje im visile niz bedre.Neprestano kao da se spremali za boj, neprestano uređivali i — neprestano odugovlačili, otezali s polaskom. Ne smijući, zar, da se odmah okrešu sa ustašima mnogi su otpočeli svoje junaštvo kušati u čaršiji. Ljude koji su išli kućama a koji im se nijesu sviđali, dočekivali su nasred puta, hvatali za prsa i šamarajući pitali imaju li kakvih veza sa ustašima...Trgovcima, bakalima, zanatlijama odlazili su u dućane i izmahujući im noževima iznad glava, uzimali, odnosili robu.Napadali su katkada i na kućna vrata tražili cure, dozivali ih... Dešavalo se, pa su i čaršiju zatvarali.Krenu nekoliko njih, obijesni, ljutiti, razdraženi, s isukanim sabljama i napunjenim puškama, zastanu na sred čaršije i samo jednom podviknu: — Zatvarajte! I sva se čaršija zatvarala odmah, opustjela za nekoliko minuta, a preplašeni trgovci mi dućandžije gologlavi, bosonozi, neuređeni, poturivši se grabili su tiho kroz sokake i bez obzira trčali, išli, bježali kućama. Čak su i mene natjerali da zatvorim i da se sakrivam.Zulfaga mi nekoliko puta prolazio ispred dućana veseo, nasmijan, zadovoljan, a oko njega, sa dvije strane, išla dvojica momaka, pijanih, razuzdanih, poludivljih, koji su popijevajući i vrišteći igrali se oružjem i nasred čaršije pucali, šenlučili.Svaki put kada bi naljegao pogledao bi me ispod oka, lukavo namignuo i nakašljao se.I to kao da je bio znak pratiocima da postanu još bješnji, još divljiji i još razuzdaniji... Pred veče su mi došli obojica.Zastali pred dućanom, naperili puške i klimajući se i zaplećući jezikom odmah zagalamili: — Zatvaraj! — Neću — odgovorim im oporo, držeći ruke u džepovima i raskoračivši se na ćepenku. — Jok... — Zatvaraj!.. Avdo, komšija mi, koji je nešto razmjerao u svom dućanu, baci i terezije i oke, usplahireno utrča i umiješa se među nas. — Ostavite se kavge, ljudi! — viknu promuklo, a ruke koje je raširio dršću mu. —— Ostavite besposlice!.. — Neka zatvara! — opet zagrajaše obojica i počeše psovati. — Neka zatvara!.. — Neću! Avdo, bojeći se nesreće, stupi mi na dućan, povuče me sa ćepenka i sam poče zatvarati. — Bježi kud bilo — šapnu, a smeo se pa ne zna za koji će ćepenak prije prihvatiti. — Idi! — Neću. I potegnuvši malu pušku iza pojasa počnem se kočoperiti, prijetiti... — Udrite, ako smijete!.. Avdo se naglo okrenu, ugrabi mi pušku iz ruke i odbaci je. — Bježi!..Vidiš da su nagovoreni!.. — šapnu opet. Ni sam ne znam šta mi bi u tome času.Ne odgovorih mu ništa, ne rekoh riječi.Kao da me gurnu neko, brzo, bez razmišljanja, skočih sa ćepenka i potrčah prema obližnjem sokaku.Silan pucanj odjeknu mi iza leđa i nešto zazvižda kroz vazduh, iznad glave mi.Noge mi zadrhtaše, stresoh se, i neko kao da me prikova na mjestu.Pucanj, još jači i još silniji, ponovi se i kuršum mi minu pokraj uha.I, od straha, od čega li, posrnuh u hendek nekakav, padoh ničice. Diže se čudna graja i neko zazva u pomoć.Zamalo, pa se oko mene okupi čitava gomila i Avdo, stenjući i othukujući, poče da priča nešto, da objašnjava.Nekoliko ruka, uz neobičnu dreku, prihvati me tada, odiže od zemlje.Neko me zali i vodom po licu i od studeni one stresoh se i naglo podigoh glavu. — Nema krvi!..Nije ranjen!.. — viknu neko zagledajući. — Zdrav je... — Zdrav — potvrdiše još neki. Avdo me poduhvati ispod pazuha, poduprije me čitavim tijelom svojim, i povede malo. — Možeš li ići? — pričini mi se kao da zapita. — Šta pitaš? — otegnuh poluglasno. — Možeš li ići? — Čini mi se da mogu. — Okušaj!.. On me pusti i izmaknu se.Pođoh posrćući i povodeći se.Noge su mi još jednako drhtale, a u bedrima mi sijevalo i bolilo me. — Hoćeš li Sulagi? — zapita Avdo meko, opet pristajući za mnom. — Nećeš? — Hoću. — Dobro...Pratiću te... Pa, razgledavši unaokolo, opet se vrnu prema dućanu, odiže moju pušku sa zemlje i, dunuvši u grlić, pođe, držeći je u rupi, uvijek spreman da opali. — Možeš li? — opet zapita pošto smo prilično odmakli. — Mogu. — Niko bolji od Alaha!.. Kad smo se približili Sulaginim vratima istrča nam neko u feredži u susret i poče me drmusati. — Smajile, bolan!..Jesi li živ?.. Poznadoh Hatidžu.Feredža na ramenima tresla joj se i nimalo se ne obzirući na začuđenog Avdu zbunjeno se okretala oko mene i pipala me po prsima, po ramenima. — A sad... rekoše... da si poginuo... — prošapta uzbuđeno. — Ne boj se...Evo me... I pozdravivši se s Avdagom uljegnem za njom u kuću. Znanci i prijatelji katkada grđe dodiju i postanu nesnosniji nego najljući dušmani.Svaki dan, nakon kijameta onog, dolazilo mi u dućan po nekoliko njih, zasjedali po sanducima i po vrećama s kahvom, prislonivši duge puške uz rafove a sablje prebacivši preko krila, i dodijavali sa svojim pitanjima.Raspitivali se i o napadaju i o Avdagi i pričali o napadačima.Neki se pravili i kao da ih poznaju, iako ih, — uvjeren sam — nijesu poznavali. Nazivali ih pijanicama, lopovima, razbojnicima, koji imaju više ubistava na duši nego na glavi dlaka. Drugi su opet tvrdili kako to niko drugi nije bio nego ustaši, koji se preobukli u turske haljine i stali u šeher da štogod upljačkaju. Naravno, svi su savjetovali da se pritužim bimbaši.Svi kao da su bili tvrdo uvjereni da će ih on, onako bistar i pronicav, nekako pronaći i uhvatiti, da će im prvi ući u trag. Jedini Sulaga sumnjivo je vrtio glavom i odmahivao rukom. — Šta je bilo bilo, — zborio je tiho, prevrćući brojanice. — Hvala Bogu, kad nije prošlo gore... Time kao da je presijecao svaki dalji govor. — Thee...Tako je — gunđali su neki, nezadovoljni što ih neću poslušati. — Taaako... I svi se odmah dizali i odlazili, ne zboreći više, niti se pozdravljajući. Jednoga jutra, pošto se svi razišli i pošto sam ostao sam sa Sulagom, iznenada mi stupi ne dućan čovjek nekakav.Umotan je bio u golemu, crnu struku, čiji se krajevi vukli po tlima; oputa na opancima popucala mu i vlačila se po zemlji, zapletala se za noge, gajtani na prašnjavim tozlucima raspali se, popustili, te se ispod njih providili i stope i zakrpljene ivice od čarapa. — Poznaješ li me? — podviknu struka nekako veselo, pa zaigra nasred dućana i naglo se raširi preda mnom. — Jesi li me zaboravio? — Hasane!.. Gotovo odgurnuvši Sulagu s puta brzo pritrčim Hasanu i poljubim se s njime. — Šta je?..Kako si mi?.. — Dobro sam — odgovori on jednako poigravajući. — I zdrava.. — Da nijesam zdrav, ne bih ti mogao donijeti tovar pozdrava — otkresa veselo. — A Hajkuna ti čitav tovar poslala... — Hajkuna?..Kako opet?.. Hasan se okrenu u stranu i otprsnu. — Ne pitaj...Obrukala se — reče. — Obrukala?.. — Udala se za onoga... za onoga što ga izmlatila... — Ih!.. Hasan slegnu ramenima. — Šta ćeš...Ženska pamet — reče sažaljevajući. — Kad joj se opet vratio... i vratio se ubrzo zar zbog čibukanja... obuzeo je stari sevdah i... pokorila mu se... — Tako suđeno — prošapta Sulaga i pogladi se po bradi. — Volja Božja... — Žao mi samo što ga još jednom nije dobro izmlatila...Da ga nauči pameti... Uzeh ga oko pojasa i posadih na sanduče jedno, odmah pored Sulage...Gledao sam ga neprestano, smješkajući se, — ni sam ne znam rašta, a opet mi došlo da se smijem, — i... i sve kao da nijesam vjerovao da je to baš on, Hasan, preda mnom... — Jesi li iznenada krenuo na put? — zapitam nakon kraće počivke, tek koliko da ne šutimo. — Kad? .. — Pa nije iznenada...Na ovaj put spremam se odavno — odgovori bezbrižno, otirući lice jaglukom. Pa podiže glavu i lukavo namignu. — I ti znaš o tom — reče. —— I kušali smo zajedno... Brzo ga udarih po koljenu i viknuh iz sveta glasa: — Na moju dušu, opet pošao u hajduke!.. — Pošao na ustaše — popravi me on i potvrdi glavom. — Osilili se, pa ih treba skrhati...Ko god se osili, treba ga malo potkresati, kao što se granato drvo potkresuje...A fukara kad se osili najgrđa je i najćoravija...Njezina tiranija nadmašuje sve druge... A imaš li družine? — zapita Sulaga šapatom, igrajući se brojanicama. — Koliko? — Ja sam čuo da se odavle, iz Mostara, sprema čitava vojska, koja će goniti ustaše — odgovori Hasan mirno i prebaci nogu preko noge. — Toj ću se vojsci pridružiti i ja... Sulaga poklopi oči desnom rukom i prigušeno se zasmija. — Ta vojska još neće krenuti — reče. — Heće? .. — Pa... i ustaši su oružani, — dočeka Sulaga pakosno, — i ne šale se...A kad ne bi bili oružani, naši bi se odavno digli da ih tone... Pa pokaza na trojicu-četvoricu mladića, koji, nagizdani i oružani, noseći pune boce rakije u rukama, prođoše čaršijom. — Eno ih, — reče, — i oružanih i opremljenih... Po danu, po noći uvijek su na nogama...U berbernicama i kahvama i ne govore ni o čemu koliko o boju...A kad se premnogo govori o jednom poslu, to, biva, znači, da se nema smjelosti da mu se pristupi... — To, bogme, ne valja — reče Hasan snuždeno, ujedajući se za usne. — Dok se mi smislimo, ustaši će ojačati. — I juče su razbili naše čete — napomenu Sulaga. — I juče? — Noćas su dovezli ranjenike.Sad ih počeli dovoditi po noći, da se svijet ne plaši... — Bruka! — Sramota! Hasan odgurnu pušku nogom i pogleda me. — Imaš li što da se jede? — zapita živo. — Gladan sam... — Ima, ima, brate!..Ih, što ne kažeš odmah?.. Sad će biti — počeh ja šeprtljati, zbunjeno se osvrćući... Sulaga odiže ruku i dade mi znak da zastanem, da se smirim. — Danas ćete u mene na ručak — progovori meko. — Kad ne možeš jarana dočekati u svojoj kući, eno ti moje... — Meni je svejedno gdje hoćete...Samo dajte da se jede...Gladan sam — otegnu Hasan zijevajući i protežući se ustade. — Pa hajde... Sulaga se diže i onako sitan, poguren, pođe pred nama, — mi pođosmo za njim.Hasan se opet umota u struku, sakri i glavu i oružje, te mu se samo vidjeli labavi, prašnjavi tozluci sa raspanutim gajtanima i široki raskvašeni opanci sa ispucanim oputama.Čitavim putem nije progovorio riječi: samo je mumoljio, pjevucao nešto. — Evo nas — reče napošljetku Sulaga kad stigosmo do kuće, jednom rukom držeći kanat i puštajući nas da uđemo u avliju. — Ako si ogladnio, sad ćeš se potkrijepiti — reče Hasanu, prijateljski ga kuckajući po ramenu... Iznenada, iz sobe jedne, istrča Hatidža, vesela, zajapurena, sa neuređenom kosom koja joj se rasipala po čelu i sa obnaženim rukama do lakata, koje su bile zasute brašnom.Opazivši među nama strano, nepoznato momče, poluglasno ciknu, odiže ruku i sakri lice rukavom, pa se naglo okrenu na peti i pobježe u sobu.Dimije su joj u letu neobično šuštale i zapletale se oko noga, crvena šamija lepršala joj oko glave, treperila, a dugačke pletenice šibale je po kukovima i raspletale se, rasipale... — Ko je to? — šapatom zapita Hasan i brzo mi pristupi. — Čija je?.. — Pa... bolan... to mi je vjerenica — odgovorim mu ponosito. — Tooo?.. I udari se rukom po koljenu. — Za onaku se ljepotu i glava daje!.. — Sad će ručak...Odmah... — blago progovori Sulaga, koji se bio odvojio od nas i otišao u kuhinju da vidi hanumu. — Brže će... — Jadi ga znali... a, glad mi, evo, prođe... — šapnu Hasan rastegnuto i zbaci struku sa sebe. — Ih!Sretan li si! — viknu jače, stiskajući me za mišicu. Sulaga dohvati veliki bakreni ibrik, prebaci peškir preko ramena i ponudivši da umijemo ruke prije ručka, sam poče polijevati... Hasan se prvih dana nastani u mome dućanu, odomaći se potpuno.Donese sve stvari što ih imao, — a nije ih ni imao mnogo, —— i razmjesti ih onako kako se njemu sviđalo, ne vodeći računa o tome: hoće li meni biti na smetnji ili neće...Haljine nekakve razbaci po sanducima i po robi, zakloni mi robu njima, oružje objesi o rafove, ćepenke i iznad vrata ardijskih, fišeke razbaca po šilti i po čekmedži s novcima, te mi je u neko doba dućan više naličio na puškarnicu kakvu nego li na bakalnicu, trgovinu...Čak je dovodio i nekakve Arnaute, divljake nekakve, polugole i odrpane, i — ne pitajući me, — sjedio s njima, sašaptavao se i punio fišeke. Ako se koji od mušterija javio da što pazari, niti se micao niti batalio svoga posla.Šta više, kao da mu bilo krivo što ja ikako i pazarujem kod je on tu.Vazda me premjeravao mrkim pogledom kad bih slučajno, mjereći štogod, morao se očešati od njega ili ga nehotice gurnuti. — Phi, pogane radnje! — govorio je nekoliko puta, mršteći se i otpljuckujući u stranu. — Trgovac!.. Po sreći, njegovo dogovaranje trajalo je samo po dva po tri sahata.Željan da pita i raspituje o ustašima, — a to u dućanu nije mogao, jer nije imao s kime, — odlazio je u čaršiju, u kahve i berbernice i tamo ostajao, zadržavao se sve do pred veče. U čaršiji ga svi lijepo primali i svi ga hvalili.Počele se, šta više, za kratko vrijeme čitave priče pričati o njemu.Onako junački, drzak, nasrtljiv, u dane kad se samo o junaštvima pričalo a pravih junaka nije bilo, izgledao je kao novi Đerzelez Alija, kao jedini čovjek koji bi bio u stanju udariti na sve ustaše i pokoriti ih, polomiti, uništiti za nekoliko dana. Kazivali su i kako je nišandžija mimo sve nišandžije na svijetu, kako može da ubije ticu u letu, da kroz prsten jabuku prostrijeli, ime svoje da za-piše kuršumima na zidu, na drvetu.Pričali su i kako nožem siječe čelične demire, rukama lomi ta-lijere, dukate, šakom probija stolove, burad, terđahe. Kad se kod džamije bacali kamena s ramena prebacio je svima momcima.Pri skakanju niko mu nije mogao ni blizu doskočiti.I, što je najčudnije, nije ni skakao kao drugi momci onako, na golome polju! On je zabadao noževe u zemlju okrenuvši im vrhove prema nebu i zatrčavši se preskakao ih, prelijetao ih, prelijetao upravo. Zbog toga svi su ga i gledali s divljenjem, svi ga voljeli.U njegovu prisustvu i strašivice se osjećale nekako jače, hrabrije, te se i oni zaklinjali po nekoliko puta da će ga pratiti u boj, da će u vatru i u vodu za njim. Čak i djevojke počele govoriti o njemu, uznositi ga. Kad bi uveče prolazio mahalama nagizdan, obučen, prebacivši, po običaju, ruke preko puške koja mu ležala na ramenima, trčale su na pendžere, otkrivale se i udarale ga u prsa kitama cvijeća, čevrmama, narančama. — Kršan li je! — Zlatan li je! — Junak li je! — podvikivale su glasno, želeći da ih čuje i da se barem osmjehne na njih. Sama Hatidža, jedne večeri, uzevši me za ruku i kao šaleći se izbaci kako mi je jaran kršan i kako kršnijega u hiljade nema. — Sviđa ti se? — zapitah namignuvši, hvatajući je za meki, obli podvoljak. — Baš?.. — Sviđa...I babi se sviđa — odgovori nekako zanosno. — Eh?.. Ona nakrivi glavu i poče rastezati jagluk u rukama. — I kako gleda! — reče meko, gotovo tepajući. — Oho!.. — I kako ide, kako zbori!..Pravo muško!.. I, spustivši mi ruku na rame, prošapta: — Baš mi je drago što je tvoj jaran!..Onakoga jarana niko više nema!.. Ne znam kako se i Zulfaga poznao sa Hasanom i gdje se poznao.Nekoliko puta sam ih vidio kako zajedno prolaze čaršijom, u živom razgovoru, i, kako je izgledalo, imali su jedan drugome nešto mnogo da kažu, mnogo da ispričaju.Zulfaga je svakako imao mnogo više da priča i, dok je Hasan ispred mog dućana prolazio oborene glave, kao postiđen, Zulfaga je, naklanjajući mu se prema uhu, neprestano šaptao o nečemu, smješkajući se po običaju, ulagujući se, umiljavajući.Neki su mi govorili kako se i u kahvi sastaju mnogo i kako ga Zulfaga uvijek časti, poziva, nudi. Kahva se prolijeva — kažu, duhan se prosipa, dukati se bacaju kao marjaši...Ko god hoće da pije, Zulfaga plaća...Šta god Hasan zaželi, Zulfaga donosi... Ispočetka niti sam što pitao Hasana, niti mu govorio o tome.Tek kada on sam, govoreći o svojim novim prijateljima, hotimično sa puno pohvala spomenu i Zulfagu, prekidoh ga u govoru i zapitah podrugljivo. — A poznaješ li ga bolje?.. — Poznajem — odgovori on i pogleda u stranu. — Čestit čovjek!.. — Čestit?.. Hasan, gunđajući i mrgodeći se, izvadi nož i prstom mu poče opipavati oštricu. — Na znam šta je sve bilo između vas, — reče poluglasno — ali on je i blag i dobar čovjek...Krvi bi ispod grla dao...Čudim se kako se o njemu može i misliti rđavo. — Oho!.. — Ja govorim kako mislim. Iznenada me obuze neka čudna ljutnja.Krivo mi što on, Hasan, jaran mi i prijatelj, na jedan čudan, gotovo izazivački način, brani mog najljućeg dušmanina, što više vjeruje njemu, koga je juče poznao, nego meni, s kime je toliko drugovao.Krivo mi i što okreće glavu od mene, što mi u oči ne smije otvoreno da pogleda, što nije onako drzak i onako neobazriv kao i obično. — Ko nepošteno brani i sam nešto nepošteno ima u sebi — otkresah i osorno i pakosno, kao što najčešće i odgovara čovjek koga neko ili neće ili ne može da razumije. — To je moj odgovor!.. — Zar? — zapita on mirno, otegnuto. — Ko je god sa Zulfagom, grđi je od njega!.. Hasan povrati nož u korice i podiže se. — Dosta! — otsiječe kratko, ne uzbuđujući se i ne povisujući glasa. — Da nijesi više riječi progovorio!.. Njegova hladnoća razdraži me, raspali još više. — Jedan isti čovjek ne može biti i moj i Zulfagin prijatelj — dočekah pjenušeći od bijesa i tapkajući u mjestu. — Sa jednim treba prekinuti. Hasan poćuta malo, zamisli se.Pa se lagano okrenu i ne govoreći ništa poče kupiti svoje stvari. — Ne boj se...Neću ti više dodijavati — reče polušapatom, pošto je sve pokupio i uprti na se. — Čim je otišao i izmakao mi ispred očiju, zažalih za njim.Počeh sam sebe prekoravati što sam bio onako naprasit i onako grub prema njemu... Je li on kriv što mu se Zulfaga nametnuo u društvo, što ga je pratio vazda i častio?..I je li kriv što je o njemu mislio kao o poštenu čovjeku?..Zar ga je poznavao bolje?..I zar nije bilo i drugih, pametnijih ljudi, koji su o Zulfagi također lijepo mislili i koje je on svojim pretvaranjem i udvaranjem znao zadobiti za se, zavarati?.. — Ružno sam učinio...Ružno — počnem sam sebi prebacivati, hodajući ispred dućana i neprestano gledajući u sokake kud je Hasan zamakao. I dođe mi da potrčim za njim, da ga sustignem i opet vratim, ulagujući se i moleći da oprosti... Ipak se ne pomakoh s mjesta. — Doći će on i sam — kao da mi šapnu neko, te se opet smirih i prihvatih za posao... Kad sam, pred veče, pošao Sulagi da mu sve opričam, majka, uzbuđena i poplašena, istrče iza kanata i silom me zaustavi. — Šta si učinio, za Boga?Šta si učinio? — zapita šapćući, a sve me jače stiska za ruku i trza njome. — Kako si mogao ono učiniti?.. — Šta sam učinio? — odgovorim joj nabusito, pokušavajući da se otrgnem. — Ništa!.. — Pustio si Hasana... — Ih!.. I ja se grohotom zasmijah... — Nemoj... nemoj se smijati — dočeka ona živo i zavrti glavom. — Njega je Zulfaga primio...I sad je u našoj kući... — Pa?.. Majka se ogrnu feredžom i poče se obazirati na sve strane. — Zulfaga će ti se osvetiti, — prošapta prigušeno, — i... i rastaviće te sa Sulagom... — Mene?.. Ona mi bržebolje dade znak da ne vičem toliko. — Hasan se s tobom i svadio, — šapnu i opet pogleda naokolo — jer... jer je sevdisao Hatidžu... i vidila sam kako joj ide na vrata, na razgovor... — Hatidži? Čitav pošljednji razgovor sa Hatidžom pade mi na pamet i — odmah kao da mi se sasuši grlo, kao da me neko poče daviti. — Zulfaga je to vidio i zato se združio s njim — nastavi majka nemilosno. — On mu vazda i priča, o njoj i vazda je hvali... Ništa dalje nisam čuo.Otrgnuo sam se od majke, oteo se, okrenuo i trkimice pošao prema Sulaginim vratima. Iako nije bilo nego samo nekoliko koračaji do Sulagine kuće, meni se činilo kao da trčim pun sahat jedan.Primicao sam se vratima, gledam u njih, u velike širokoglave klince kojima su išarana i u nove kalajisane alke koje se blistale i zasjenjivale oči i... i sve mi se činilo kao da i oni trče, kao da bježe, izmiču ispred mene.I, — makar to sada bilo i smiješno, — morao sam poskočiti, đipnuti nekoliko puta i naglo prihvatiti za alku jednu, samo da zaustavim tu kuću, koja je bježala, da je uhvatim, stegnem. Hatidža, koja je, obučena mimo obično, nagizdana, — sad sam se tek dosjetio da se ona u novije doba sve više i više gizdala i kitila, — sjedila na avliji, na travi i nizala merdžane koje bijaše razasula po krilu, po novim, svilenim dimijama, kad me opazi nekako poplašeno ustuknu natrag i odiže ruke. — Šta ti je?...Da nijesi bolestan?... —— zapita začuđeno, a niz merdžana, opružen niz malu punačku ruku gotovo do lakta, prelijevao se prema suncu kao tanak krivudast mlaz krvi, koja neprestano curi, puže, gamiže, teče. — Šta je po Bogu? — Bolje bi bilo da sam bolestan, — odgovorim joj nekako pakosno, osorno, primičući se sa čudnom, ludom željom da joj sve te merdžane prospem, da ih izgazim, smrvim i satrem. — Da sam bolestan, lakše bi mi bilo... Ona pregrize konac i nastavi da niže drugu polovicu. — Šta?..Da se opet nije što desilo? — zapita kao uzgred ne dižući glave. — Ti znaš... — Ja? — zapita ona tiho i porumeni. Rumenilo njezino još me više naljuti.Izgledala mi toga časa kao prestupnica kakva, drska, bezobzirna prestupnica, kojoj se na sve strane priča o grijehu, a ipak se pravi nevješta i neće da ga prizna. Otrgoh joj konac iz ruke i bacih ga u stranu. — Ti... ti sve znaš — rekoh još pakosnije, žešće, izazivački. — Znaš a kriješ, prikrivaš... — Ama šta ti je? — zapita ona durljivo i napući usne. —— Kakav si to danas?.. — Ja sam onakav kakav sam i bio, — dočekam kezeći zube i gotovo režeći — a ti... a ti si kučka jedna!.. . Ona, po običaju, nakrivi glavu i, držeći mali prst na ustima, meko, naivno zapita: — Šta sam ti učinila?.. — Ne znaš? — otegnuh podrugljivo, nakrivljujući glavu kao i ona. — Ti ništa ne znaš?.. — Ne znam... Tokorse nehotice stadoh na one merdžane što sam ih odbacio i počeh gaziti.Neobičnu nasladu neku osjećao sam u tome da ih mrvim, uništim, i nešto kao da me poče golicati na smijeh... — A rašta se sastaješ sa Hasanom? — zapitam nakon duže počivke, gledajući joj u lijepi, malo pognuti vrat, koji kao da je bio bjelji od fildiša.Začudo, učini mi se kao da sada prvi put gledam u taj vrat i njegova bjelina i punoća iznenada osvoji me, zamami.Obuze me želja i da se spustim pokraj nje, da poljubim, ugrizem, uštinem. Ona ne odgovori. — Šta je?..Što šutiš?.. — zapitah mekše, a i nehotice se saginjem, nadnosim nad nju. — Odgovori mi. — A zar ga nijesi ti doveo? — zastiđeno prošapta ona uzdižući obrve. — Zar nije tvoj jaran?.. — Ako je jaran, ne ašikuje se s njime... I zagledah se u obrve i učini mi se da tako tanke, svilene, visoko povijene obrve niko na svijetu nema. — Ja nijesam ašikovala — odgovori ona mirno i pogleda mi pravo u oči... Ah, oči one!.. Zbunih se, spetljah, zamucah... — Samo sam razgovarala s njime — dodade zatim šapćući. — Samo razgovarala?.. Ona ustade i tresnu dimijama.Svi konci popadaše po travi. — A zar je zazor razgovarati sa tvojim jaranom? — zaštita lukavo. — On mi nije jaran... Ona zbaci šamiju s glave i kovrdžasta kosa rasu joj se po ramenima. — I zato se naljutio — otegnu nekako đavolasto, dražeći me. — Zato?.. Uznemiren, smeten, omađijan, opet počnem mucati: — Neću da... da dolazi više... jer... jer... — Jer?... I unese mi se u lice, a čupi me počeše škakljati po obrazima. — Jer? — otegnu izazivački. — Biće bruke... kavge... — I zbog mene bi, zar, moglo biti kijameta?.. Zbog mene?.. I ona se izvi, iskrivi, i udari u grohotan, obijestan smijeh. — Zbog mene zar?..Zbog mene?.. — Ubiću!..Udaviću!.. — riknuh ja pomamno, zacenjujući se, razdražen njezinim smijehom. — Ubiću svakoga!.. — Hahahaha!..Zar sam ti toliko draga?..To nijesam ni znala... I izmahujući šamijom, ošinu me po obrazima i poče žmirkati. — Ja sam mislila da ti... da ti... ništa zbog mene ne bi učinio...Mislila sam...Kavgadžijo jedan!.. — Đavole!.. Sve srdžba i sva ljutnja kao da namah minuše.Dođe mi da se i sam zasmijem i da se uvijam, onako da se uvijam kao i ona... — Ne znaš koliko mi je drago što si mi to kazao —— uzviknu naslanjajući mi se na rame i umiljavajući se. — Ne znaš ti...Zbog mene, bolan, napravio bi čuda!.. — Obećaj mi da više nećeš s njime govoriti — zamolih je, hvatajući je za podvoljak. — Reci mi!.. Ona se zamisli. — A i večeras će doći, — prošapta. — I večeras? — Sinoć je kazao da će doći. — I ti ćeš ga odbiti?.. Gledajući me nekako postiđeno, mazeći se, obgrli me oko vrata i privuče sebi. — Nećeš se ljutiti na me, ako ti nešto kažem? — otegnu. — Šta?.. . — Obećaj mi da se nećeš ljutiti. — Lijepo...Neću se ljutiti... — Pa... pa... Izgledaše kao da se borila sama sa sobom, kao da se neobično mučila da izrekne. — Pa... ti si mi drag... ne znam ti reći koliko si drag — izgovori brzo, isprekidano, stiskajući oči i sve više priljubljujući se uza me. — Onomadne... kad sam čula da si poginuo... vrisnula sam i ne gledajući šta će svijet reći, pa eto! — naglo prekide i odgurnu me. — Treba li baš reći koliko si drag?.. — Treba...Sve mi treba... — uzviknuh vesela u želji da neprestano onako govori, čitav dan da govori. — Kazuj!..Sve, sve, sve!.. Ona poče grickati nokte, mučiti se. — Pa... pa... kad si mi drag, uzmi me!.. — uzviknu gotovo plačući. — Što otežeš sa svadbom?.. Uzmi me!..Sjutra, preksjutra, odmah!.. — Odmah?.. — Uzmi!..Vodi me!.. — uzviknu jače i poče čupati šamiju, kidati je, komadati. — Ja sam tvoja... Ničija više...Vodi me!.. Pa se opet privi uza me, usiljavajući se da se kroz suze osmjehne. — Vodi me, jer... jer... — Jer?.. Sakri mi glavu za leđa i brzo izgovori: — Jer... jer i on dolazi... i... ko zna šta može biti... Ja zanijemih, skamenih se. — Vodi me! — opet ubrza sklapajući ruke, uvijajući se, moleći. — Ti si moj...Ako želiš dobra i sebi i meni, vodi me!.. Nijesam mogao otezati ni razmišljati više. Strah da ne izgubim Hatidžu, da mi je ne preotmu, premame, ugrabe, nadjačao je sve ostale razloge.Makar što mi još nije bilo do ženidbe, što nijesam prije ni mislio niti se ljucki pripremio za nju, odlučio sam da se odmah vjenčamo.Ni svatova nijesam sazivao, ni šenlučio, ni teferičio.I kuću sam u brzini uzeo pod kiriju, ne birajući i ne razgledajući je. Hatidža čim joj preko praga prešla, grohotom se zasmijala.Ni ćilima, ni serdžade, ni šiltice kakve nije bilo u sobama i prazne, gole, bez namještaja, zijale su one i crnile se nekako, kao nakon navale hajduka, kao nakon požara.Iz zidova im, iz podova, iz tavanica silno zaudaralo na starež, na plijesan; oko razlupanih pendžera ispreplela se paučina i povijala se poput dima: po kanatima se nahvatala prašina s prsta debela. — Zar me ovako dočekuješ? — zapita Hatidža odbacujući feredžu i osvrćući se. —- Zar ti je ovo kuća za milovanje? Pa, smijući se, uhvati me za ramena, izgura pred vrata i zatvori kanat. — Ne izlazi mi sad na oči — reče tresući glavom i prijeteći prstom. — Sad ću imati posla... — Ih, baš sam lud što sam je doveo, a ništa kupio nijesam — počeh prekoravati samoga sebe, silazeći u čaršiju i češkajući se iza vrata. — Oženio se, a ne kupio ništa!.. I srdžba neka poče me obuzimati, čudna, pakosna srdžba, kakva obično izbija u čovjeku koji je učinio neku pogrešku, pa ga počeli prekoravati, smijati mu se radi nje.I kao što se on najčešće ljuti baš na onoga koji mu se smijao, tako se i ja počeh ljutiti na Hatidžu. — Rašta se onako zasmijala?..Rašta me počela pecati? — pitao sam se, gazeći po oštrom šljunku koji mi hrštao pod nogama i pipajući se po džepovima u kojima su zveckale pare. —— Je li, biva, htjela da pokaže kako se nadala punoj, bogatoj kući, pa se prevarila?..Ili je htjela da se podrugne mom „siromaštvu“ i da kaže kako je ona, bogata aginska kći, naučena na ljepše živovanje?Je li htjela odmah, na prvom koraku, istaći svoje bogatstvo i pokazati koliko sam sitan prema njoj?..Šta je htjela ona?.. Šta je htjela?.. I sve više ljuteći se, bjesneći upravo, naumih da se vratim i da joj odmah skrešem, očitam sve.Makar bio i prvi dan, dođe mi da se svadim, poinatim s njome.Poinatio bih se čak i sa ljudima koji su prolazili i gledali u me.Činilo mi se da se i oni potsmjehuju, rugaju se, izazivaju me.Jedva sam se savladao da ne naletim na neke i ne počnem ih udarati... Pogledavši oko sebe, na dućane one, iznenada mi se ote uzvik: — Sad ću joj pokazati!.. Pa svratih u prvu magazu koja mi se činila najzgodnija, zastadoh na vratima i isprsih se, iskrivih, kao da na megdan izazivam koga. — Dajte robu!..Hoću da pazarujem!.. Trgovac star, nemoćan, poguren čovjek, koji je sjedio kraj niske čekmedže jedne i na koljenu sračunavao nešto, bržebolje odbaci tefter, odiže naočare na čelo i pogleda me. — Robe hoćeš?.. I stade preda me i poče pokazivati. Niti sam pazio mnogo, ni razmišljao: šta treba, za kuću i šta ne treba.Brzo, ne zagledajući stvari i ne pogađajući se, počeo sam uzimati: tendžere, sačeve, tepsije, jorgane, ogledala, sahane.Gotovo sve što mi je pod ruku dolazilo, sve sam uzimao.Samo stojim, uzimam i odbacujem u stranu, a trgovac, začuđen, iskrivio se, podigao glavu, pa me samo gleda, premjera me svega i trljajući ruke šapuće nešto, neprestano šapuće. — Da mi se nosi kući — otkresah nabusito, vadeći kesu i bacajući novce na šiltu — Odmah... — Odmah — dočeka i trgovac naklanjajući se, pa namignu jednome hamalu da pristupi. — Nosi!.. Pred dućanom, na čaršiji, susretoh se sa Sulagom. — Treba li ti para? — zapita polako, šapćući, starajući se da niko ne čuje. — Koliko? — Meni ne treba ništa, — odgovorih mu ponosito i, držeći da mi se i on ruga, dodadoh pakosno: — Nijesam prosjak. — Babina krv...Babino dijete — osmjehnu se Sulaga vrteći glavom i, odignuvši prst, udari me po nosu. — A ja znam da treba...Kad se kuća kući, onda i treba. — Mogu ja kuću zakućiti i svojim parama... — Neće ti biti na odmet ni Hatidžine — dodade on mekše, jednako se smješkajući. – Ona je moje dijete...Ona ima... — Što je njezino i podaj njojzi...Ja neću njezina... I, ostavivši ga osamljena, potrčah za hamalom. Kad sam došao do vrata i od hamala uzeo stvari, bio sam smislio: i šta ću reći i kako ću izgrditi Hatidžu. Ali čim sam stupio u avliju i ugledao je kako, popevši se na stolicu jednu, sa zagrnutim rukavima i boščom povijenom glavom, oznojena, zarumenjena, vesela, pjevajući čisti vrata i pendžere, trlja ih krpom nekakvom, zape mi riječ u grlu.Zaboravih na sve. — Šta je to? — viknu opazivši me, pa ostavi posao, skoči sa stolice i potrča mi u susret. — Šta je? — Evo... Ova priviri i pljesnu rukama... — To?..A šta će to? — Pa...Neka kuća nije prazna. — Prazna?.. Opet se zasmija, zakikota i, uzevši me za ruku, povede u sobu.Zastadoh kao ukopan kad pređoh preko praga.Veliki, težak ćilim, — preko čijih grana razlijevao se demirima raščešljan širok zrak sunčani, — prostirao se po tlima, oivičen sa tri strane rutastim, mekim serdžadama i opkoljen debelim, kalufli-jastucima koji se ponosito pored zida uzdizali; na zidovima, iznad njih, visile svilene mahrame i zlatom izvezene čevrme i gotovo padale po jastucima; ispod šiše žutile se nekolike obvehle dunje od kojih čitava soba mirisala, a po pendžerima, pored kanata, poredali se lonci sa fesliđenom, čije se sitne grane obavile oko mrkih, čeličnih demira i lako se poljuljuju. — Ulazi — reče Hatidža meko, kao tepajući i lako me povuče za sobom. — Zar nije lijepo kako sam namjestila?.. — Lijepo je... . Oboje sjedosmo ispod pendžera, na serdžadu.Uhvativši se za ruke, priljubivši se, dugo smo gledali u oči jedno drugome.Sva srdžba moja bijaše potpuno iščezla, istopila se pred pogledom njezinim, a, obvijajući joj meko, toplo, punačko, tijelo i meni se prijatna toplina neka poče razlijevati po prsima, po čitavom tijelu.I, toga časa, dođe mi da zaplačem, da zajecam, zagrcam.Spustivši joj glavu na prsa sve je jače počeh pritezati sebi, privijati. — Šta je?..Šta ti je?.. — nježno, isprekidano zapita ona, milujući me po glavi. — Smajile!.. — Ne pitaj!..Ostavi me ovako... — Sad si moj... moj... moj... i ja tvoja — opet prošapta, pa otrže struk fesliđena i poče me škakljiti po vratu. — Sad nas niko rastaviti neće. I, kao prisjetivši se nečega, saže se brzo i šapnu mi na uho: — A on, kažu otišao... — Ko on? — Hasan! — Kud je otišao? — Otišao na ustaše. .Malo prije mi rekoše naši kad su donosili stvari. Ja se brzo ispravih, podigoh se. — Što si ga sad spomenula?..Što ti je pao na pamet? — zapitam prijekorno, lako je odgurnuvši. — Što... što si sad spominjala?.. — Ne znam, — pokunjeno odgovori ona i otegnu obrvama. — Tako... Sažalih se kad je ugledah takvu. — Rašta sam je prekorio?Rašta sam bio osoran? — opet se počeh ljutiti sam na se. — Zar je kriva što ga je spomenula uzgred..Zar se i zbog toga zavađati s njome?.. Da zagladim pogrešku primakoh joj se opet, uzeh je oko pasa, i snažno, u naručju, odigoh sa serdžade.Uživajući u njezinu cikanju i podvriskivanju, trčeći ponesoh je po sobi i, ne braneći joj da me udara pletenicama, jaglukom, šamijom, da me štipa, ujeda, čupa za brkove, izdigoh je u visinu i spustih pokraj jastuka, na široku šiltu, meku, kadifastu šiltu koja kao da je odavno čekala na nas... Videći da me nikako ne može nagovoriti da primim miraz, Sulaga predade Hatidži sve što joj mislio dati.Odvojio i nešto gotovine, i nekoliko kuća kmetova, i desetak vinograda, i sve dao.Htjela ne htjela, ona je morala o svemu brigu voditi, sama upravljati čitavim svojim imućem.Trzala se, ljutila, plakala, nudeći me da ja sve uzmem u svoje ruke, moleći, preklinjući. — Uči se sama, pa ćeš bolje proći nego mi je majka prošla — odgovarao sam, izmičući se. I ništa smješnije nije bilo nego je ispočetka vidjeti kako razgovara s radnicima, kmetovima i momcima, kako računa, pogađa se, naređuje. Kmetovi raspuste umorene mršave konje po avliji, razbacaju vreće sa žitom i mjehove s maslom po kaldrmi, zasjednu na travi i počnu odbijati dimove iz kratkih, debelih čibuka, a ona stane među njih rumena, vesela, nasmijana, pita ih o zemlji, o hajvanu, o dobrima i odmah mjeri, razmjere, računa, zapisuje. Zapita li koji: šta će unaprijed raditi i šta zasađivati, sijati, ona se zbuni, spetlja se i kao počne razmišljati. — Šta ću kazati? — odmah trči meni i pita. — Smisli, pa naredi kako hoćeš. — Ne znam... ne umijem... — Uči se!.. Okrenuvši se ljutito od mene ide Sulagi i njega pita. — Šta ću raditi!.. — Radi kako znaš — veli i on i zvekeće brojanicama. Tada, čupajući šamiju, sa očima punim suza, ponovo se vraća kmetovima. — Radite kao i dosada — kaže, a neće na nas ni da pogleda... Kašnje se ipak navikla, naučila.Uveče, pošto bih došao iz čaršije i sjeo pokraj nje, izgledala mi uvijek radosna, srećna, zadovoljna...Čavrljala je, pričala, zborila samo o svojim poslovima, naročito o prihodima smijući se sama sebi i hvaleći se čak.Smijeh njezin zvonio je tada kroz polumračnu sobu, odjekivao u njoj i, činilo mi se da se sve oko mene smije, sve zvoni, pjeva i odjekuje. Sulaga nam dolazio svaku veče.Rano, odmah po večeri, zazvečala bi alka na vratima i stari mandal zaškripio bi.Čim bi Hatidža potrčala da otvori, ukazivao se on, onako sitan, malen, mršav, ogrnut teškim debelim ćurkom, s dugim jasminskim čibukom pod pazuhom i sa škiljavim prljavim fenjerom u ruci. Dugim šarenim rukavom otro bi lagano suze što mu ih vjetar nagonio na oči; pogladio brkove i prstima raščešljao bradu, pa mirno sjeo na šiltu, ispod pendžera, spustivši ćurak pored sebe a čibuk premetnuvši preko krila. — Kako si? — pitala ga Hatidža tada, meko, mazno, ljubeći mu ruku, — Kako majka?.. Pa, napunivši lulu duhanom, podnosila mu vatru da pripali i podmetala pepeonicu. Zatim je sjedila pored njega, uz koljeno mu, spustila mu glavu na prsa i, uvijajući se, umiljavajući, čupkala ga za bradu i jaglukom razgonila dim koji se izvijao iz lule. — Opet krv bila!..Opet zlo!.. — šaptao je Sulaga nakon duže počivke, milujući Hatimu po kosi i, iz šale, ogrćući je ćurkom. — Ustaši, kažu, dočekali naše u Duzi i sve poubijali... — Opet!.. . — Ne sluti na dobro!..Ne sluti na dobro!.. I kako se u čitavu šeheru ni o čem toliko govorilo nije koliko o širenju ustanka, o bojevima, okršajima, junacima raznim, govorili smo i mi najviše o tome, gotovo jedino o tome.I kako je svak, — bio lud ili pametan, — nalazio za potrebno i da proriče ponešto, tako smo i mi, povodeći se za ostalima, vračali, gatali, proricali.Gledali smo u mjesec, u zvijezde, tražili znakove nebeske; pričali i prepričavali i svoje i tuđe snove i tumačili ih. Ja, mlad i zagrijan, proricao sam da će naša vojska sve pokoriti, uništiti, popaliti i još čvršće utvrditi našu silu i gospodstvo naše, dok je Sulaga, naprotiv, tužno klimao glavom i neprestano uzdisao. — Kad sila prekipi i kad pređe u nasilje, onda joj je i kraj — tvrdio je uporno, ne popuštajući — Pa i naša sila bila...Bila i ne vraća se više... I, nakon toga, ponovo uzdahnuo i suza jedna zablistala mu se na trepavici. — Ne sluti na dobro...Ne sluti na dobro... — Jesam li kršna ovako? — iznenada bi zapitala Hatidža, željna da ga razveseli, sva se umotavajući u ćurak i od išaranog peškira praveći turban oko glave. — Jesam li kršna?.. Pa zasmijavši se stiskala je očevu ruku, prebacivala je sebi preko vrata i opet se privijala uz njega. — Reci: jesam li kršna? — Baš si dijete! — osmjehnuo bi se i on i poljubio je u čelo. — Pravo dijete!.. I zvekećući brojanicama počeo bi pričati o djetinjstvu joj, o pričama, šalama, postupcima njezinim. Dok je govorio, negdje nedaleko, u komšiluku, razlijegala se pjesma nečija i pripucavale su puške. I dugo smo sjedili tako, sami, odvojeni od svakoga. Tek kasno, ispred ponoći, lagano bi se digao on, ogrnuo se ćurkom i, uzevši čibuk pod pazuho a fenjer u ruku, izlazio iz sobe, odlazio. Vraćajući se jedne večeri iz dućana, susretoh Hatidžu pred vratima.Zastade pred pragom, raširi puke i prepriječi mi put, tresući čupima, osmjehujući se. — Pogodi ko je došao, — reče veselo, pa nakrivi glavu i poče žmirkati. — Pogodi! — Ko je?.. — Neko, neko... — Da nije...?... — Majka! — uzviknu ona i, potrčavši, savi mi ruke oko vrata. — Ona!.. Kad sam uljegao u sobu zatekao sam majku kako uzvaljena uz jastuke sjedi na šilti i puši.Opazivši me, oturi čibuk u kraj, pridiže se i pođe mi u susret. — Nećeš mi, zar, zamjeriti što sam došla da ti kuću vidim? — reče pokunjeno, snebivajući se i lomeći prste. — Nijesam mogla srcu odoljeti da ne dođem, da... I, pogledavši i mene i Hatidžu, tiho dodade: — Golubovi moji!.. — Pa će ona i noćiti kod nas — brzo dočeka Hatidža, opet je vodeći šilti i namještajući, uređujući jastuke oko nje. — Naša je noćas!.. — A Zulfaga?.. — Na selu je — mirno odgovori majka i opet uze čibuk. — Zar bih ja smjela doći da je ovđe? Pa privuče Hatidžu uza se, poljubi je i duboko uzdahnu: — Kamo sreće da sam vazda s vama... Neko vrijeme svi smo ćutali.Majka je gutala dimove vraćajući ih kroz nos i, kako joj oči bijahu vlažne, nekoliko ih puta otirala, a Hatidža je, ležeći pored nje, zubima lomila lješnike i, namigujući i kao dražeći me, probirala jezgre i grickala ih. — A, čini mi se, sad će i tebi bolji zeman doći — reče, napošljetku, majka, pribirajući se i ispravljajući. — Čini mi se da će i tebi dobro biti... — Meni je i sad dobro — odgovorih joj veselo, pokazujući na kuću, na Hatidžu. — Ja sam zadovoljan. — Ama tebi se tvoje otelo i to treba vratiti, — dočeka ona vatrenije i, kao krivac kakav, bojeći se da me otvoreno pogleda, okrenu glavu prema musan-deri. — Oteta ti je babovina... — Da nije oteta, ne bih se naučio raditi... Ona poče istresati pepeo i, tokorse, čistiti lulu i strugati je. — Jesi li čuo da su se svadili? — zapita otegnuto, čisteći i stružući sve življe. — Ko?.. — Zulfaga i Hamid. — Zar?.. Slomivši lulu odbaci je u kraj i poče pipati oko sebe, kao tražiti nešto. — Onomadne, u lovu, Zulfaga ga htio ubiti — reče poluglasno, kao da sama sa sobom razgovara. — Pucao, kažu, u jarebicu, pa pogodio Hamida u nogu...On mu sve znao, sve lopovluke, pa ga htio maknuti sa svijeta...I da i Hamid nije imao pušku, poginuo bi... — Pa?.. — Pa se Hamid raspalio i sad sve počeo pričati — nastavi majka življe, okrenuvši se Hatidži. — Dolazio je i meni, pa i meni pričao...Niti je, kaže, Zulfaga imao svojih para kad je u nas došao, niti su Hamidu pare oteli hajduci, niti je kmete onako jeftino prodao, ni u građevine onoliko utrošio...Sve, sve, sve mu laž bila!... Ja je pogledah i slegoh ramenima. — Pa tako sam i mislio — odgovorih mirno. — Drukčije nije ni moglo biti... — Sad... sad uzmi Hamida sebi, izvedi ga pred sud i on će ti sve potvrditi — otkresa ona oporo, pakosno, osvetnički. — Eto ti svjedoka, bolan!.. Zulfaga će ti, na sramotu, sve povratiti... U meni, iznenada, kao da poče koprcati, čeprkati nešto.Gledajući je onako surovu, ljutitu i raspaljenu, dođe mi da i sam postanem surov, da je pecnem, nadražim, da se osvetim malo. — A ti? — zapitam tiho, polako, hotimično otežući i naglašavajući svako slovo. — Ti šta ćeš?.. Ona se začudi. — Ja?.. — Ako tužim Zulfagu, ode i ti pod sud...Zar nijesi i ti svjedočila kako je on htio? — pa?.. — Osudili bi i tebe... Ona se pridiže, ispravi se i, onako mršava, blijeda, slaba, osloni se leđima o zid i desnom rukom prihvati se za čelo. — Pa zar nijesam zaradila da me osude? — reče iznemoglo, promuklo, blesavo nas gledajući kao da se budi iza sna. — Neka me ubiju, objese, utuku, neka muče koliko hoće, sve sam to sama zaradila...I... evo... ja i hoću osvetu ljucku i volim joj nego... nego osveti Alahovoj... nego ovakom životu... Glava joj klonu na rame i sklopi oči. — Ja... eto svjedočila sam, a znala sam da se tvoje otima — nastavi zadihano, isprekidano, zagušeno. — Ja, crna majka, ustala na svoje dijete, na krv svoju...Crna majka gledala kako se mučiš, a muci ti sama bila kriva...Crna majka pomagala dušmanima da te gone, da gnjave... Pa se opet ispravi, raskide ječermu na prsima i ukaza na usahle, smježurane, obješene dojke, koje joj virile ispod rastavljenih peševa od košulje. — I ovđe... ovđe — reče življe, — oklen sam te hranila, peče sada, peče i grize i davi...Hrana majčina crnu ti majku podgriza i sveti joj se...I majka ti sad u oči ne smije pogledati...I majka ti ne smije reći: sine...I ne smije ti pristupiti majka, jer... jer... jer... Mršavo lice njezino iznakazi se, iskrivi.Usta kao da pređoše na desni obraz, odmah pokraj uha, brada kao da se sravni sa opuštenim podvoljkom, utonu u njemu, oči se pomutiše, zabliještiše. — Osveti mi se!..Goni me!.. — protepa moleći, zastavši preda mnom sa raširenim rukama, a ipak ne smijući da mi pristupi i da me takne. — Lakše će mi biti, ako me prignječiš...Ubi, sine!.. Hatidža zaplaka, pobježe iz sobe. — Ubite me, gonite me iz kuće svoje! — jauknu majka kušajući da pođe prema vratima. –—- Kako možete ovaku majku primati?.. Bržebolje pritrčah i padoh joj pred noge. — Moja je kuća kao i tvoja, majko!.. I zaplakasmo oboje, zajecasmo jedno kraj drugoga. Kada sam s majkom razgovarao o Hamidu i njegovoj svađi sa Zulfagom, ni pomišljao nijesam nikako da će on sam, do nekoliko dana, doći mi u dućan i sam mi se javiti.Kad mi stade na ćepenak, sav izgreban, mrk, neobrijan, u poderanim, istrulim haljinama, — ako se ono nekoliko krpetina što se jedva držalo na njemu moglo nazvati haljinama, — sa zavezanim okom i sa tri krupne čvoruge na glavi, uzviknuo sam od čuda.Pogledavši me, kao da se i on zastiđe, smete, pa na silu poče kašljucati i opljuckivati oko sebe. — Pozdravio te Hasan, — reče komešajući ramenima i birajući gdje će sjesti. — Rekao mi da te pozdravim. — Hasan?.. Hamid se spusti na ćepenak, odiže nogu i poče pričvršćivati oputu na raspalim opancima, iz kojih mu provirivali kaljavi, truli ostaci od čarapa i crni, ispucani prsti. — Ne čudi se što sam ga našao — reče kroz zube, ne bataleći posla. — Ostavio sam onoga hajduka...Zulfagu onoga... pa otišao junaku, u četu njegovu. — I bio četnik?.. — Samo deset dana... Zatim, iz mokre krpe nekakve, koja je zaudarala na znoj, istrese nešto duhana na dlan, uze ga među prste i poče potprašivati... — A sad će i Hasan doći — reče kihajući. — Naredio mi je da ti kažem da će doći... — Ostaviće, zar, četu?.. Hamid opet kihnu. — Ranjen je malo, pa će doći da se liječi...I kazao je da mu pripremiš jednu sobu u kući... — Ja?.. Hamid otre suze što mu od kihanja naletile na oči i opljunu. — Neće on više u Zulfage nipošto — reče suvo. — Čim sam mu ja ljucki opričao kakav je ono čojek, odmah ga i omrznuo...I veli: neće ni u koga nego u tebe. — I danas će doći? — Danas. Toga časa čudno mi zaigra srce.Jedva se savladah da ne uzviknem od veselja. Ranjen, slab, nemoćan jaran i opet nikog drugog ne traži, ni u koga neće nego u mene.Makar se i svađali, makar se i ljutili jedan na drugoga, opet ne može da zaboravi, da omrzne ni on na me ni ja na njega.Opet smo najbliži, najvjerniji, najiskreniji!.. Ostavivši Hamida u dućanu, potrčah Hatidži. — Ti kućom upravljaš, ti se pitaš, pa hoćeš li da primimo jednog gosta danas — zapitah uzbuđeno, zatekavši je u kuhinji, ukraj ognjišta, kako čuči pored vatre i podstiče je. — Hoćeš li?.. Ona podiže glavu, pogleda me.Puno, bijelo lice osvijetljeno vatrom, svijetlilo se, blistalo nekako, oči joj se plamile, sijale, a crvena šamija na glavi kao da je i sama gorjela, plamtjela. — Gosta2?..Koga?.. —— zapita začuđeno. — Oklen? — Hasana! — Njega?.. Pa nesvjesno ispusti žarač i u zabuni golim rukama htjede gurnuti u vatru. — Vraća se, pa hoće u nas...Moli — dočekah ja mekše, i sam je moleći. — A grehota da ga odbijemo... Ona ne odgovori.Pridiže se i kao da pođe da traži nešto, da uzme.Zatim brzo poče uklanjati nekakve sahane sa serđena i redati ih po tlima, uz ognjište. — Grehota je, — opet joj se javih, pristajući za njom. — Naš je... — Šta?.. I opet me pogleda začuđeno. — Grehota da ga odbijemo. — Nemoj...Nipošto nemoj u kuću, — kao dosjeti se ona, hvatajući me za ruku. — Nipošto!.. Meni sad istom svanu pred očima: zašto je zbunjena, zašto usplahirena tako.Sad se sjetih svega! I Hasanovog prvog dolaska, i njezinih sastanaka s njime, i moje nenadne ženidbe.Na sve bio zaboravio kao da ništa ni bilo nije, kao što čovjek, probudivši se u vedro, svijetlo jutro, zaboravi na ružne snove što ih nedavno snivao.Čak ni Hasanova poruka nije me mogla potsjetiti na to.Radost što ću opet viđeti jarana, što ću ga ranjena primiti u svoju kuću i sam njegovati, jača je bila od svega drugog i u prvi mah na drugo nijesam ni pomišljao. Sama Hatidža, eto, nehotice mi napomenu, ukaza na sve. Ali, za čudo, mjesto da se zabrinem, naljutim, planem, posta mi sve smiješno, neobično smiješno. Dođe mi da joj se u lice narugam, da je podražim.I čudna želja obuze me da se poigram njome, da je namučim. — A rašta da ga ne primimo? — zapitah kao čudeći se i proždirući je pogledom. — Rašta?.. — Nemoj... molim te... — A jaran mi... Ona zalomi rukama, iskrivi se. — Ja ga se bojim — prošapta gotovo plačući. — Bojim ga se... — Ih!.. — Ako želiš mira u kući ne primaj ga! — viknu. Desi se, katkad, da čovjek uživa, osjeća nasladu neku i u mukama svojim i onoga ko mu je najdraži... Moram reći da sam se ja, u istini, naslađivao sadašnjim mukama Hatidžinim, svetio joj se, i mjesto da olakšam, još sam je više mučio, pecao. — Zar ti je sada mrzak, pa ga goniš? — zapitah pakosno. — A zar ga se ti ne bojiš? — živo dočeka ona, grizući usne. — Vjerujem u se, da nijesam grđi od njega, makar što je junak, — odgovorih ponosito — a vjerujem i tebi...Što bih ga se bojao?.. Ona se uhvati za serđen i poče tresti njime. — Ama ja se bojim i sebe same — gotovo jauknu. — Bojim se za se, za te, za sreću koju si mi samo ti donio, za slobodu ovoliku...Hoćeš li, bolan, da se rvem i s njim i sa sobom?.. — Rvi se.Bićeš jača!.. — I da se igramo vatrom?.. — Ako je vatra, baš hoću da te okušam u njoj, da vidim kakva ćeš mi izaći...Eto koliko ti vjerujem!.. — Nemoj, Smajile, — protepa ona meko, mazeći se. — Ne znaš ti... — On mene zdrava pazio u svojoj kući, a ja njega ranjena da gonim...Pomisli, bona... Ona se namah ispravi. — Ranjen?..Teško?.. — brzo zapita. — Ne znam... — Je li stigao?..Je li ovđe?.. — Danas će stići... — Onda... evo mu kuće, — dočeka ona bez razmišljanja i pokaza na sobu. — Ne smije ga ranjena niko njegovati, nego mi. Ja je poljubih u čelo. — Onda pripremi sve i sve uredi — rekoh polazeći. — Ja ću kazati Hamidu da ga primamo. Pošto je berber, — koga odmah dozvasmo čim smo Hasana skinuli s kola i unijeli u kuću, — stupio u sobu i počeo pripasivati dugu, šarenu bošču, Hasan, blijed, podbuho, s debelim mjehurima ispod očiju, ali snažan i priseban, otkopča prljavu, poderanu, ukočenu od skorene krvi anteriju, razdrlji je malo i osmjehnuvši se izbaci: — Ništa!..Sitnica je!.. Zatim se okrenu meni i prošapta: — Ne daj Hatidži da ulazi...Prepašće se... Berber, šapćući nešto u sebi, kleknu pokraj dušeka, zagrnu rukave i, pogledavši u široku, golemu ranu, koja se crnila iznad lijeve bedre, začuđeno uzviknu: — Oho!... — Sitnica! — i opet dobaci Hasan, uzvalivši se na jastuke. — Zrno se malo našalilo. Pa odmah stisnu zube i namršti se.Berber nemilosno zabode prste u ranu i kao da nešto tražaše. — Boli li? — zapitam polako, primičući se. — The... svrbi... — procijedi on kroz zube sve se više mrgodeći. — Ne traži kuršuma!..Izvađen je! — viknu ljutito berberu, odgurnuvši ga. Berber, gunđajući, dohvati ibrik s vodom, očisti ranu, opra i namazavši široku, tanku krpu nekakvim žutim, gnjeckavim mehlemom, što ga uza se donio, privije. — Ništa je — reče mirno, utežući bedru platnom. — Zarašće brže... — Kroz deset dana? — zapita Hasan nestrpljivo, vrpoljeći se. — Je li?.. — Kroz dvadeset...Previćemo je nekoliko puta. Pošto je berber otišao, uljeze i Hatidža u sobu. Nosila je veliku, tešku, raspaljenu mangalu, na kojoj između žerave rumenio se trbušasti, krupni kahveni ibrik i bijelili se tanki fildžani.Čitavu glavu bijaše umotala šamijom, povezala je, te joj samo nos ispod nje provirivao; pogleda nikako ni odvajala nije od mangale niti od ibrika. Hasan, opazivši je, i sam se zbuni i poče pipati oko sebe, izvlačiti nešto ispod dušeka.Ni riječi ne progovoriše jedno drugome, niti se za zdravlje upitaše... Meni smiješna dođe ta zabuna njihova i da ne bih udario u glasan smijeh, morao sam se ujedati za usne. Bojeći se da se ipak neću moći savladati, uzmem od Hatidže kahvu i, sjedajući i ispijajući, sam otpočnem razgovor. — A kad si ranjen? — zapitam meko, bolećivo, sasvim zaboravljajući da sam ga to isto pri dolasku pitao. — Juče? — Prekjuče — kratko odgovori on, ne gledajući me. — U boju?.. — Pa... bilo je malo okršaja... Ja se tokorse začudih. — Ih, koliko li ih moralo poginuti dok su tebe ranili!.. On se nasloni na jastuk i, okrenuvši se od Hatidže, pogleda u zid. — Misliš li ti da su ustaši žene, kad tako pitaš! — otegnu nekako osorno. — Junaci su ono, bolan, a mi smo niko i ništa...Jedva sam živu glavu iznio između njih... I odbacivši prazan fildžan otsiječe: — Nemoj me ni pitati o tome...O tome se pričati ne može... Hatidža, bacivši najprije jedan topao, nježan pogled na me, kao da me pita za dozvolu, pristupi mu: — Hoćeš li još kahve? — zapita šapatom. On ne odgovori.Pričini se kao da nije čuo. — Hoćeš li još kahve? — Neka — odgovori joj, ne osvrćući se. — Ne mogu... — Šta?.. I nadnese se nad njim da bolje čuje. — Šta si kazao?.. — Ne mogu. Ona je nepomično stajala i kao da ga htjela još nešto pitati, a on, osjećajući joj blizinu, vrpoljio se i pipao ranu.Tek kad se izmakla od njega i izišla iz sobe, stište zube i pokuša da se ispravi. — Kamo sreće da pogiboh! — jeknu. Za sve vrijeme, ispočetka, dok se Hasan liječio i dok je imao bolova bio sam vrlo malo u dućanu. Makar što je Hamid vazda bio pored njega, makar što sam i Hatidži neprestano preporučivao da na nj pazi, opet su uvijek slali nekoga po me, poručivali, zvali me. I nije da su me zvali zbog krupnih kakvih stvari, nego zbog sitnica, besposlica raznih. — Šta je? — zapitam ulazeći u sobu, oznojen i umoran, i pogledam ih oboje. — Što ste zvali?.. A Hasan odmah sa dušeka dočekuje: — Treba mi duhana. — Pa što nijesi Hamida poslao da donese? — Jok!..Ja hoću iz tvoje ruke... Pa, uzevši duhana iz moje kutije, povuče me sebi: — Nemoj ići...Ostani, — kaže. — Ne mogu...Imam posla... — Ostani...Slađe mi popušiti cigar kad si ti ovđe. Drugi put, opet, zaustavlja me Hatidža. — Da se dogovorim s tobom zbog kmetova — veli. — Neka...Dogovorićemo se sjutra — odgovorim joj veselo. — Neću ja sjutra...Hoću sada...Treba da im naredim nešto... — Naredi sama...Tvoji su... — Neću bez dogovora. I oboje me tako zaustavljali, zadržavali.Bojali se, zar, — makar što je Hamid tu bio, – da ostanu blizu jedno drugom, da se pogledaju otvoreno, da se sami upuste u razgovor...Kad sam ja bio među njima lakše bilo obojima... Tada su već smjeli i pričati i zapitkivati i prepirati se.Za čudo, kao da ni o čemu drugome nijesu imali toliko govoriti, koliko o meni.Meni u lice počnu pričati o meni, hvaliti me, nadmetati se upravo u pohvalama. — Nikad nijesam znao da si ovaki — zborio je Hasan, naslonivši se na jastuk i kao drijemajući. — I ogriješio sam se pred tobom, i združio se tvojim dušmaninom i htio...Eh, mnogo sam htio! — uzviknuo bi, pogledavši na Hatidžu. — A ti... evo... opet me primio... i doveo... i... eh, eh... Pa prevrne očima, stisne zube i, iznenada, počne sam sebe kuditi. — A ja... ja sam najgori čojek na svijetu, — gunđao je promuklo, pogledom tražeći Hatidžu i okrećući se prema njoj. — Razbojnik sam, zlikovac sam, hajduk, zulumćar...U mene je i srce od kamena i nema milosti ni ljubosti ni prema kome...Ne može, pusto, nikoga da zamiluje...I ženu i đecu kad bih imao, ni njih ne bih milovao...I njima bih zlikovac bio...Niko se uza me usrećio ne bi... U meni se tada opet javljala ona čudna želja: da mučim, da pecam, da ujedam podmuklo, ispotaje: — Zar se ni Hatidža ne bi usrećila? — pitao sam tiho, ukazujući na nju i kao podsmjehujući se. — Ni ona?.. Hasan je stiskao zube, mrštio se i mrko me gledao.Odgovarao nije ništa. — Ja samo s tobom mogu — brzo se upletala Hatidža, propinjući se na prste i naslanjajući mi glavu na rame. — Sreće svoje... slobode svoje... tebe... nipošto dala ne bih!.. — U mene nema ni poštenja pravog, ni blagodarnosti — opet iznenada vikne Hasan i zakloni glavu jorganom da nas ne gleda onako sastavljene, priljubljene, srećne. — Ni prema kome nemam blagodarnosti... osim... osim prema tebi... sada...Tebi nipošto ne bih nevjeru učinio!.. — Ti mi i ne možeš nevjere učiniti — odgovarao sam mirno, opet ga nudeći duhanom. — Nikad... On zine, blene u me. — Ne mogu?..Vjeruješ li?.. — Vjerujem. — I neću, — odlučno veli tada i ispravi se. -— Nikome za ljubav ne bih ti nevjeru učinio...Evo i krvi, ako treba, da prolijem za te...Evo svega... Čak i kad bih izišao iz sobe i krenuo, pošao u dućan, on je jednako o tome govorio, jednako me hvalio i jednako nudio krvi.I, kad bih zamakao kroz sokake i približio se čaršiji, uvijek mi se pričinjavalo kao da ga neprestano slušam kako viče, kako još hvali i još nudi... Hasan što se više oporavljao i ozdravljao, postajao je i sve nesnošljiviji, nasrtljiviji, razdražljiviji.Činilo se kao da je i djelom htio pokazati kako je „zlikovac, hajduk i zulumćar“, kako mu je „srce od kamena“, te kako više nema „milosti ni ljubosti“ ni prema kome.Naročito prema Hatidži. Svake večeri, kad sam se vraćao kući, dočekujući me na avliji, imala je ponešto novo da priča o njemu. Nakrivi glavu prema ramenu, izvije tanke obrve, napući usne i nekako durljivo, mazno, kao dijete kome otimaju lutku, oslanjajući se ramenom o zid, kaže: — S njime se ne može više...Čudan je postao... — Šta ti je učinio — zapitam veselo, gađajući je listićima iskidanog, zgnječenog šeboja u lice, koji joj se obično zaustavljali na kosi, peševima košulja, ili padali na sniježne, obnažene prsi, prekrivene dugim nizama bisera i dukata, koji su sitno, sitno pozveckivali. — Šta je bilo?.. — Pa... pa krivo mu što i sad, uvijek, ne mogu biti u sobi pored njega, što ga i sad sama ne dvorim... — Pa?.. — A sad ga ne mogu vazda dvoriti — veli jače, grickajući nokte i igrajući se dukatima. — Šta ću mu ja?..On je sad zdraviji i eno mu Hamida...I... i... i kad ga ne dvorim, šta ću s njime u sobi?.. Neću s njime kad nemam posla...Imam ja i drugog, svoga rada... — I to je sve? — zapitam bolećivo, tužno, rugajući se i prenemažući. — Sve?.. Ona me ispod oka pogleda, uzvije nosom i ljutito se okrene prema zidu. — Neću s tobom ni govoriti — kaže uvrijeđeno, udarajući prstima po kamenju. — Rugaš mi se. — Ne rugam ti se, janje moje... I polako, pažljivo zavučem joj prst pod kratku, zategnutu ječermu i počnem škakljiti. — Ne rugam se. — Nemoj!.. — gotovo vrisnu ona i, smijući se, otskoči u stranu. — Ne škaklji!..Čudan si i ti!.. — Baš?.. — Mjesto da me požališ, rugaš se. — A rašta da te žalim? — zapitam pjevajući, rugajući se i opet. — Zbog Hasana?.. Ona đavolasto priskoči i počne me čupkati za brkove. — Pa... pa... pa... — veli nježno, postiđeno i nasloni mi glavu na prsi, — vazda me zove...Jednom ište: „Daj čašu vode“... drugi put: „Daj peškir“... treći put: „Daj kahvu“...Hamid tu, a mene zove... I sve govori nekako žalostivo.Kaže: „Dodijao sam vam, pa me i ne gledate... bježite od mene... gonite me“... Drugi put, opet, tužila mi se kako joj ne da ni pjevati. — Izišla ja na avliju, na sunce, — veli — i gledajući nebo, vedrinu onu, zapjevala iz svega glasa...A on odmah počeo vikati...„Drago ti“, kaže, „što ću brže ići pa zato pjevaš...I nećeš u sobi da pjevaš da te lijepo čujem, nego tamo na avliji...Za inat!“... I tako svaku veče.Čas mu krivo bilo što trči, pjeva po avliji i igra se, čas se ljutio što sa radnicima i kmetovima više razgovara nego s njime.Krivo mu i što se smije onoliko, šali, zalijevajući cvijeće i hraneći kumre, koje iz čitava komšiluka dolijetale, kupile se oko nje i padale joj po glavi, po rukama, po ramenima, veselo gugućući, lepršajući krilima i hladeći je po obrazima.Čak se ljutio i što mu ne odgovara ništa, što se ne brani, ne opire, nego samo šuti, šuti i smješka se.Neprestano kao da je tražio kavge, inata s njome i vazda se žestio što i ona nije bila kavgadžija, što i ona nije gazila u inat. Napošljetku, jedne večeri zatekoh je snuždenu, tužnu, uplakanu.Dvije krivudave, plavkaste, tanke crte, — tragovi suza, — spuštale joj se niz punačke rumenkaste obraze i još svjetlucale, nos pri vrhu pocrvenio i došao nekako tanji, a oči, krupne, vlažne oči njezine, pomutile se malo, pokrvavile. — Šta je opet bilo? — zapitam začuđeno, čim sam prešao preko praga i zatvorio kanat za sobom. — Opet kijamet!.. Ona ustuknu malo, zakloni lice rukom i nekako pokunjeno, postiđeno, pogleda me jednim okom ispod rukava, čije zlatom izvezene grane kao da joj gorjele na obrazu. — Hoćeš li se na me naljutiti? —- zapita meko, plašljivo, tiho, a glas joj dršće, treperi kao da će ponovo zaplakati. — Hoćeš li se ljutiti?.. = Ljutiti?,..Na te?.. = Kriva sam. — Ti?.. — Ne smijem ti ni u oči pogledati kada pričam — uzviknu iznenada i prebaci šamiju preko očiju. — Stid me... Stao sam kao ukopan i nijesam znao riječi progovoriti.Čudna slutnja neka, neobičan, jak strah naglo me poče obuzimati. — Šta li je učinila?..U čemu se ogriješila?.. — Eto, eto... počeo se ljutiti!.. — uzviknu ona očajno, pa lomeći prste, spusti se ispod zida i udari u plač. — Eto... — Hatidža! Pritrčim joj i prihvatim za šamiju da je otrgnem, da je otvoreno pogledam u oči.Ona to opazi, pa bržebolje i rukama poklopi oči i još čvršće priteže šamiju. — Šta je bilo?.. — U tvojoj kući — zamuca ona lomeći se, a dukati na prsima zvekeću, zvekeću, — u domu... — Šta?.. — Uvrijedila sam ti gosta... — Hasana?.. Ona zbaci šamiju, ispravi se i zatrese kosom, gusti pramenovi opustiše se, padoše po čelu i laka im sjenka preli joj se preko očiju, koje kao da namah postadoše i krupnje, i crnje, tamnije... — A on je kriv bio, duše mi, — viknu vatreno, primičući mi se — i... i ja nijesam više mogla trpiti... on je... Uzeh je za ruku i lagano povukoh u kraj. — Šta je bilo? — zapitah mirno. — Pa...pa...pa... Opet izvi obrvama, napući usne i nakrivi glavu prema ramenu. — Pa... — Šta je bilo?.. - — Krivo mu bilo... znaš... što mi se rascv’o karamfil, pa lijep, velik, crven, pa gori kao vrela krv...Ja ga njegovala, zalijevala, pa... pa mi drago što se rascvao...Sagla sam se čak do zemlje, prinijela ga ustima i počela ljubiti od dragosti...I Hamida sam zvala, i hvalila mu se i...i... — I?.. — Hasanu krivo bilo što sam zvala Hamida... „To“, kaže, „opet za inat meni...Zbog crvljivog karamfila ga zvala“...Pomisli, Smaile!..Moj karamfil, veliki, lijepi karamfil, pa crvljiv!.. Pa snažno udari papučom o kamen i prkosno odiže glavu. — I nije ga mogao gledati, — uzviknu ljutito, ustresajući ramenima — nego uzeo pušku i onako, kroz pendžer, pogodio ga, prelomio...Kuršumom ga prelomio!..Još naredio Hamidu i da mu ga donese i, za inat, gurnuo ga pod jastuk, pod glavu, i zgnječio... — A ti se zato naljutila?..Je li?.. Ona zastade, obori glavu... — Žao mi ga bilo, a nijesam se ljutila — reče poluglasno. — Izišla sam na avliju i da se osvetim, počela se smijati, grohotom smijati...Smijehom sam domamila i kumru...Znaš onu moju kumru, što mi vazda dolijeće... pa mi se spustila na glavu, na šamiju i počela gugutati...Ne znaš, bolan, kako je slatka bila!.. — A njemu i to krivo? — Kad sam uzela kumru na prsi, — nastavi Hatidža življe, ne dižući glave — i počela je milovati, tepati joj, on odmah u sobi počeo mrmoljiti nešto, gunđati...A čim sam je pustila i ona polećela, on... opali iz puške i... — I?.. Hatidža sklopi ruke i, tako sklopljene, podnese ih pod bradu.Sneveseli se. — Jadna kumra povi se, izvi, zaleprša... opusti jedno krilo i pade...Kad sam joj pritrčala, bila je mrtva...Glava joj pala na ono rašireno krilo gotovo na samu ranu, iz koje curila krv i natapala toplo, mekano perje...A jedno joj oko ostalo otvoreno i gleda u me, pravo u me... Suza jedna skotrlja joj se niz obraz, zaustavi se na tankoj, rumenoj usni i zablista kao kap rose na karamfilu. — Mislila je, može biti, da sam je ja ubila i zažalila na me — prošapta snuždeno. — Jadna moja kumra!.. Zatim se izmaknu i pogleda me ispod oka, poplašeno. — A tad... zamuca trzajući nizama dukata kao da će ih otkinuti, — tad sam se naljutila i...i... Nemoj se i ti ljutiti, duše ti, — zamoli sklapajući ruke. — Nećeš li?.. — Da vidim. — Reci mi da se nećeš ljutiti! — Šta si mu rekla? — Rekla... rekla sam da je ugursuz. Pa brzo čučnu pored zida i sakri lice u dimije. — To... to sam rekla!.. Ja se ne mogoh savladati.Prasnuh u smijeh. — Samo to?.. Njojzi kao da bijaše krivo što se smijem, kao da je vrijeđalo.Ne smijući sasvim da digne glavu i da me otvoreno pogleda, proviri malo iz dimija i prijekorno zapita: — A šta ćeš više?.. — Pa to je ništa — odgovorim kroza smijeh, starajući se da je osokolim. — Šala je bila... — A on se naljutio — dodade ona jače. — Neka...I odljutiće se. — I opet mrmljao, gunđao. — Gunđaće, pa i prestati. Ona ustade, uze mi glavu među ruke i unese mi se u lice. — I ti se ne ljutiš? — zapita meko, milujući. — Ne ljutiš?.. — Ne ljutim se. — Nimalo? — Nimalo. — A meni opet žao što sam mu rekla — prošapta tiho, prigušeno. — Eto, žao mi...Makar i gunđao, i ružio opet... opet mi ga žao... Mazeći se gledaše mi u lice kao da iskušava, ispituje. — I da zagladim, skuhala sam alvu, — nastavi brzo, ne predušujući — i dala Hamidu da ga ponudi, pa... — Pa?.. — Pa nije htio ni okusiti...Mrsko mu, zar, bilo što je nijesam iznijela i... i što ga, zar, nijesam molila da oprosti... — Mogla si i zamoliti — dočekam ja peckajući, dražeći je. — Oprostio bi... — Ja da zamolim?..Njega?.. — planu Hatidža iznenada i opet zatrese čupima. — Da se prva pokorim?.. — Nipošto?.. — Ne govori mi o tome — uzviknu jače, braneći se rukama. —— Neću, neću, neću... Pa se brže bolje zatrča, uskoči mi uz bedru i savi ruke oko vrata. — Niko bolji od tebe!..Niko bolji! — uzviknu zanosno, ljubeći me. — Ti... ti nikad kumre ubio ne bi...Jadna moja kumra!.. Nehotice se osvrnem i pogledam na sobu u kojoj je sjedio Hasan.I na pendžeru, kroz grane fesliđena opazim njega, sama.Stao pokraj kanata, ispravio se, jednom rukom uhvatio se za demire, dok u drugoj drži pušku, pa nas, onako zagrljene, prodire čudnim jednim pogledom, pogledom kakva sam još samo kod bolesnika u ognjuštini viđao...Blijedo, duguljasto lice došlo mu još bleđe, male sitne bore oko očiju i oko nosa išarale ga i napravile nekako starijim, smježuranim, a mišići na desnom obrazu miču mu se, igraju, trzaju...Toga časa činilo mi se kao da će i mene, i nju, i svakoga gađati kao kumru, te nekako i nehotice ustuknem i povučem je za sobom. — Čuvaj se!.. — Šta je?.. — prošapta ona preplašeno priljubi se uza me. — Šta?.. — Ništa...Ne boj se!.. I htjedoh da pođem, da je povedem u sobu i onako s njome zajedno da stanem pred Hasana, kad se on ispravljen, ponosit i gord, pomoli na pragu, šantajući i opirući se na pušku, čiju je mrku cijev grčevito stezao. — A baš sam čekao tebe, da se vratiš iz čaršije, — reče zadavljeno, cijedeći riječi kroz zube i starajući se da izgleda što mirniji. — Htio sam da se oprostimo. — Da se oprostimo? — uzviknem iznenađen i brzo potrčim da ga poduhvatim, poduprem, jer mi se učini kao da će pasti, posrnuti. — Rašta?.. — Pa... znaš... dosta sam bio ovđe — progunđa suvo, dajući mi znak rukom da mu se ne primičem. — Primio si me bolesna, i hvala ti na tome...Sad sam, evo, zdrav i sad mogu ići. — Ne daj mu — živo dočeka Hatidža i poče me drmusati za rukav, tegliti. — Nije on zdrav!..Ne daj!.. Hasan stište zube i opet progunđa nešto.Ne htjede je ni pogledati. — Zdrav sam ja, zdrav — otkresa ponosito, nakon duže počivke. — Za inat svakome ozdravio sam. Pa, jednako šantucajući i opirući se o pušku, pristupi mi i pruži ruku. — Zbogom!.. — Ne daj! — uzviknu Hatidža još jače i prepriječi mu put. — Kuda ćeš?.. — Iđem... da više ne dođem. — Ljutiš li se na me? — zapita ona uzbuđeno i raširi ruke, kao da bi da klekne, da moli za oproštaj. — Ljutiš se?.. On se pričini kao da nije čuo. — Mene sad ništa ne boli — reče. — Iđem. I stisnuvši me za ruku, snažno zatrese njome i lagano izađe iz avlije. Iste noći, oko jacije, ubio je Zulfagu i naredio majki da prijeđe meni, jer je čitavo njegovo imanje opet ostalo njojzi.Dvadeseti dan poginuo je u Duzi. M. M. USKOKOVIĆ ČEDOMIR ILIĆ IZDANjE GECE KONA, BEOGRAD 1914 ŠTAMPARIJA „DOSITIJE OBRADOVIĆ“ - BEOGRAD DIMITRIJA GAVRILOVIĆA Ova knjiga je posvećena poginulim Srbima u ratovima 1912 i 13 godine, jer oni koji su pali za Otadžbinu, po rečima jednog velikog pesnika prošlog stoleća, zaslužuju da na njihove humke dolazi svet i molitve čita; među najlepšim imenima njihovo ime je najlepše; sva slava, pred njima, bledi i gubi se, i kao što bi radila majka, glas celog naroda ih ljuška u njihovim grobovima. M. U. U subotu 9 jula 1900 godine, Čedomir Ilić, glavno lice ovog romana, koračao je lagano svojim uobičajenim putem iz Biblioteke na Terazije, pa Krunskom ulicom na Vračar, gde je davao lekcije jednom gimnazistu.Bilo je oko pet sati pred veče.Dan je bio kao svaki letnji dan.Ulice se sivile od prašine.Iz njih je bila još toplina jake dnevne pripeke.Ipak se osećalo nešto svežine od vetra koji se dizao sa zapada i nanosio po koji oblak.Sveta je bilo pred kafanama, po trotoarima.Vrapci se čuli na krovovima, u olucima.Jedan šegrt je išao sredinom ulice, nosio na glavi trubu od fonografa i pevao koliko ga grlo donosi jednu orfeumsku pesmu koja je tada bila u modi. — Ovome je sve ravno do Kosova! — nasmeja se Ilić u sebi. On je bio student filosofije, vrlo visok, gotovo džigljav, ali mlad, prijatnih, muških crta, buljavih očiju, koje su u trenutcima živosti izgledale kao da hoće da iskoče iz glave, obučen nešto nemarno, sa kravatom koja se pela uz potiljak, ruku zavučenih u džepove od pantalona, siguran u sebe, u svoju budućnost, u dobro koje će činiti svojim sugrađanima, Srbiji, možda celom čovečanstvu. Kuća u kojoj je držao kondiciju nalazila se pri vrhu Krunske ulice.To je bilo kod jednog gimnazijskog profesora, Jovana Matovića, poznatog opozicionara, koji je osuđen kao veleizdajnik i sad se nalazio u Požarevcu, na robiji.Njegova žena, kad se tako našla iznenada bez muža i prihoda, povukla se u jednu kućicu iz dvorišta, i tu, od onog što joj je ostalo od miraza, živela sa decom, skromno, tešeći se da to neće uvek tako trajati.Imala je četiri deteta: najstariju ćerku, Paraskevu, koja je imala šesnaest godina, hramala na levu nogu i kojoj su njeno neobično ime — ime profesorove majke, seljanke — promenili, tepajući joj: Bela.Posle ove devojke, došao je Mladen, bistar dečko, ali lenština, sklon svima slabostima prostog naroda, kao da su u njemu vaskrsavali pretci njegove majke, ćerke cincarina, handžije na carigradskom drumu, koji se docnije obogatio, i oca, rodom iz jednog zlatiborskog sela čiji se otegnuti naglasak i govor kroz nos održavao još posle tolikogodišnjeg aklimatisanja u Beogradu.Mladen je bio pao u trećem razredu iz dva predmeta — osveta reakcije! kako je smelo tvrdio — te ga je Ilić poučavao za skromnu nagradu.Ovu platicu nadoknađavala je gospa-Matovićka u pažljivom ophođenju, u slatkom i kafi, komplimentima i u kiseloj štrudli s makom svakog praznika.Tu povučenu opozicionarsku porodicu dopunjavale su još dve devojčice, bliznakinje, s crvenim trakama u kosi, slobodne, radoznale i pune priča o mački, kokošima i đavolu. Tu, u Krunskoj ulici, iznenadi se improvizovani učitelj kad pred jednom privatnom kućom spazi dva vojnika na straži, s nožem na pušci.Iza njih se šarenile dve pokretne stražare od dasaka, obojene u srpsku trobojku i s drvenom jabukom na vrhu. — Šta mu je to sad? — upita se Čedomir nesvesno. Toliko je puta prolazio pored te zgrade, a nikad nije primetio da u njoj sedi neko koga treba čuvati.Upravo, ta mu je kuća tek tada pala u oči.To je bila nova građevina, nalik na izvesne beogradske kuće, podignute pre dvadestinu godina za stanovanje jedne otmenije porodice.Na uglu, koji je pravila Krunska ulica sa drugom poprečnom ulicom, jednospratan, s dosta visokim suterenom, obojen žućkastom bojom koja prelazi u ružičastu, s mrkim šalonima što su bili diskretno spušteni i s figurama kupidona koji drže vence ispod prozora, ovaj je dom činio lep i otmen utisak u gomili drugih rabatnih kućica, koje su tada ispunjavale taj kraj. Mladi čovek nije voleo da ima posla s vojskom te pređe na drugu stranu, gde se uzdizao neki plot, nakrivljen, truo pri zemlji, pobeleo od kiše i vremena.Veliki džbun jorgovana nadvišavao je ogradu i pružao svoje grane, sa širokim lišćem, ka ulici i suncu.Ilić se ipak okrenu i pogleda u vojnike, u njihove drvene stražare, pa onda u kuću, ali ispod oka... kao da ga se to ništa ne tiče.Redovi, mladi momci u ozbiljnoj, plavoj uniformi, držali su puške o ramenu i blenuli neodređeno u prazninu ulice.Kroz širom otvorena glavna vrata, na sredini kuće, videle se prostrane stepenice, jedna sivkasta, uska, luksuzna prostirka, dva zelena suda s tropskim biljkama u vrh stepenica i najzad unutrašnja vrata, čija su okna od izvezena stakla sprečavale pogled da prodre dalje. — Možda je kakvo poslanstvo! — odgovori mladić samom sebi. Tek na kondiciji dozna za veliku novost koja se još od podne šaputala po porodicama bliže Dvoru i ministarskim kancelarijama. — Kralj se verio! — dočekala ga je Bela u kujni, u koju se prvo stupalo pri ulazu u veleizdajnikov stan. I to nije bilo sve...Verio se sa njihovom susetkom, ženom iz naroda, udovicom jednog inžinjera, bivšom dvorskom damom svoje majke, starijom od sebe deset godina.Vlada nije odobrila kraljev postupak, shvatila ga kao skandal i podnela ostavku.Predsednik kabineta, koji se nalazio na strani u banji, pridružio se telegrafski odluci svojih kolega.Kralj Otac, koji se takođe bavio u inostranstvu, nije krio ogorčenje na svog sina.Vojsci je naređeno da čuva granicu i, pod pretnjom smrti, da ne dopusti kraljevom ocu ulazak u zemlju.Reakcija je pala.Njeni glavni stubovi skrhali se kao od stakla.Kralj se sad, prirodno, obraćao narodu, činio obećanja, odricao se dosadanjih doglavnika koji su ga izneverili.Kao prvo što se očekivalo, bila je amnestija političkih krivaca. Sve je to Bela ispričala Iliću brzo, bez veze, zadihano, kao da je onaj mladić Kralj Otac ili neki aktivni političar, kakav faktor tih događaja kojima će on dati ovakav ili onakav tok.Ona je bila vrlo vesela, otvarala jako svoja nešto bleda usta, zaboravljala na svoju sakatost, hramala oko studenta, pljeskala rukama, pucala prstima i naročito ponavljala: — Tata će doći... tata će doći... je l’ te da će doći?... Gospođa Matović se takođe pridruživala ćerci, govorila u glas, pričala o povoj kraljici, izgovarajući polako njeno ime iz prvog braka, davala detalje o njenoj porodici, o njoj samoj, poznanstvu u Bijaricu, o dugovima i podužicama, pominjala nepoznate ljude i žene, naročito žene...Za skandaloznu stranu toga događaja brinuo se Mladen, koji je vukao svog učitelja za rukav, šaputao mu nešto propinjući se na prste, i grdio majku i sestru: — Ta ostav’te čoveka!...Probiste mu uši vašom drekom. Od lekcije nije bilo naravno ništa. — Pokazaću ja sad reakcionarima kome se daju dvojke! — govorio je dečko samouvereno, ciljajući na profesore koji su mu dali slabe ocene. — Samo dok se moj ćaća pusti s robije. I svi troje su tako verovali u brzo i potpuno pomilovanje Jovanovo da se njegovo prisustvo gotovo osećalo u kući.Mladi čovek ne hte pokvariti ovo prisno veselje doma, koji je poslednjih godina znao samo za zle strane života: odricanje starih prijatelja, kinjenje od strane vlasti, svakojake oskudice i poniženja, te odloži čas, i htede se vratiti.Ali ga gospođa ponudi da se odmori. — Napolju je još velika vrućina — reče ona — a, Boga mi, ni naša kuća nije blizu. — Ne žur’te se, gospodin Iliću — prihvati i Bela, mećući u svoj malo piskav glas nešto prirodne ženske želje za dopadanjem. Mladen ga je pozivao takođe: — Hajdete... hajdete.Da vam pokažem brazilijansku marku što sam je kupio od jednog Jevrejčeta. Oni su bili još u kujni.To je bila odaja popločana ciglama.U jednom kraju se nalazila gvozdena peć, nesrazmerno velika prema samoj kujni.Po zidovima su visile izribane tepsije, tiganji, bakračići, tendžere, lonci starinskog oblika, koje je gospa-Matović nasledila od svoje majke.S ovim posuđem od bakra mešali se moderni sudovi od zemlje ili emalja.Iz kujne se ide u dečju sobu, gde je Čedomir obično držao lekcije.Ona je bila ispunjena trima posteljama, među kojima se svaka razlikovala: jedna je bila gvozdena, druga drvena, treća na nogare.Tu sobu je mogla obitavati porodica jednog manjeg trgovca kao i jednog boljeg radnika: ništa u njoj nije davalo utisak raskoši ; sve je bilo potrebno, čak preko potrebno.Što se tiče reda, on nije bio za preteranu pohvalu; po patosu se povlačio jedan šal, na jednoj postelji poznavalo se još kako je neko spavao, po drugoj je bilo prosuto jedno paklo karata; prašina se videla po ramu od ogledala.U trećoj odaji, koja je zamenjivala salon, Ilić nije bio nikada.Gospa-Kleopatra — tako je bilo kršteno ime Matovićki — nije u svemu delila demokratska ubeđenja svoga muža; po njenom mišljenju jedan siromah đak treba da je zadovoljan što ulazi i u dečju sobu; inače je sirotinji mesto u kujni.Ali ovog srećnog dana, ona htede pokazati tome đaku da ona nije mačji kašalj, da ona ima nešto više od te tri postelje i bakrenog posuđa.Stoga ona pozva mladića u salu.To beše niska, neizvetrena odaja, s navučenim zavesama.Čedomiru, koji pređe naglo iz svetlosti u pomrčinu, trebao je jedan trenutak, pa tek da vidi gde se nalazi.Ovu prizemnu sobicu ispunjavao je jedan okrugao stočić, zastrven uskim, čipkanim zastiračem, koji je visio na dve strane.Na njemu se uspravljalo nekoliko fotografija u ramu od slame.Tu je ležao još jedan album, povezan u pliš, gomila posetnica i karata sa slikama.Do zida se nalazila jedna postelja, od orahovine kao i stočić, prostrana supružanska postelja, pretvorena u jednu vrstu divana, tako raspremljena s jastucima unaokolo i širokom prostirkom pirotske izrade.Prema postelji, opet do zida stajala su dva skupocena ormana, izolučena pri vrhu, oštećena upotrebom na nekoliko mesta.Uglove su ispunjavale nekolike stolice, s visokim pravougaonim naslonom, prevučene kožom.Bela priđe prozoru i otvori ih obadva.Čedomir je sad mogao bolje videti salon.Primeti veliku biblioteku, punu povezanih knjiga.Na vrhu jednog ormana stajalo je poprsje Vuka Karadžića s fesom na glavi.Desno od ormana, na stočiću umetničke izrade, nalazila se u zlatnom okviru fotografija crnogorskog kneza sa svojeručnim potpisom.Jedno veliko ogledalo na nogarima popunjavalo je prazninu između prozora.Na zidu prema njemu, više postelje, visio je u prirodnoj veličini portre Matovićev, rad jednog od naših starijih slikara. Kroz širom otvorene prozore dopirao je u sobu veseo šum Beograda koji se budio pred veče, kao odahnuvši posle velikih vrućina.Prozori su gledali u vrt, čije voćke, još mlade, pružale su mršavu senku po zemlji.Sunce je zalazilo za jedan oblak, bacalo zrake i čarobno osvetljavalo parče neba koje se videlo, nekoliko susednih krovova i zarudele kajsije u bašti. — Vi volite kajsije? — upita Bela mladića, pa ne sačekavši odgovora, okrenu se naglo na zdravoj peti, dohvati se otvorenih vrata, i, poklecnuvši samo jedanput svojom hromom nogom, već beše u drugoj sobi. — Što su divne, samo da znate!... ču se otuda njen glas, jasan sad kao od čistog metala. — Nisu mnogo rodile ove godine, pa su krupne i vrlo lepe — dopuni gospa Kleopatra svoju ćerku; zatim se obrati svome sinu. — Sad će otac da se vrati, pa pazi, Mladene.Nemoj da se mangupiraš.Nego uči.Inače, pravo ćemo te na zanat...Ugledaj se na gospodin - Čedomira.On je siromah đak... pardon, gospodine Iliću — popravi se gospođa s nešto starinske gracije i s laskavim osmehom, koji preli celo njeno lice, čak do podvoljka i širokog vrata, pa reče značajno: — U vašim godinama, sirotinja nije zazor, Čedomir pocrvene i zbunjeno odobri gospođinu izreku. U tom se Bela vrati s punim tanjirom rumenih kajsija. — A noževi? — prebaci joj majka. — Ju! — trže se devojka. — Mladene donesi. Dečko ustade lenjo i, klateći se s noge na nogu, upita s vrata: — A gde vam stoje? Najzad ih donese: malene nožiće za voće, sa oštricom od mesinga i drškom od porculana, po kojem su se plele plavetne šare. Oni su sedeli tako, jeli kajsije, govorili o profesoru Matoviću, o novoj političkoj situaciji, o budućnosti koja čeka zemlju. — Izvol'te, gospodin Iliću — nudila je Bela kajsiju koju je sama iskrižala i prekidala priču svoje majke o njenom životu s Matovićem, selidbama s jednog kraja Srbije na drugi, otpuštanjima iz službe, bežanjem u inostranstvo, svakovrsnim nepravdama, hapšenjima i osudama na smrt. Mladi čovek pogleda gospođicu Matović. Ona je sedela do njega i posmatrala ga veselo, gotovo bezazleno i u isti mah nestašno.Bela je imala belo lice s kožom koja se činila kao postavljena jedva primetnim rumenilom.Oči su joj bile majčine: crne, žive, maslinaste, oči kao u neke lepe životinje.Kosa, još crnja od očiju, okružavala je njeno lice kao talas.Njeno današnje oduševljenje davalo joj je izraz punoće, savršenstva.Sa zaokrugljenim ramenima, koja su se pogađala pod lakom materijom letnje bluze, i nežnim licem devojke, čija hromost nije dopuštala česte izlaske na otvoreno polje i sunce, ona se učini mladiću slatka i meka kao ta voćka koju mu je nudila. On uze kajsiju i, nehotice, načini devojci jedan kompliment: — Gospođice Bela, vi ste vrlo ljubazni. Jedna tica zapeva u bašti. Čedomir je još ranije naslutio da devojka nije ravnodušna prema njemu.Jer našto onda onaj njen zadivljen pogled i nervozno ugrizanje usne, kad bi ga slušala kako objašnjava Mladenu kakvo pravilo iz matematike?I našto ono njeno podigravanje kojim je htela da sakrije svoju sakatost pred mladićem ?Ili je to bio samo znak zahvalnosti što je Ilić imao stalno po koju lepu reč za nju, devojku koja je svoju manu osećala sve dublje jedno što je pristizala na snagu, te je već imala potrebu da se dopada ljudima, i drugo, što su je drugarice, ćerke činovničkih i ostalih takozvanih uglednih beogradskih kuća, zavisnih od vlade, ostavile iznenadno, na prečac, demonstrativno, što joj je otac proglašen kao protivnik postojećeg stanja, antidinastičar, jatak kraljoubicâ i šta još ne, što je jedan lični režim načinio od ovog Užičanina, koji je, pored svoje struke, voleo slobodu, želeo dobro svome narodu i imao stila u člancima što ih je pisao po opozicionim listovima? Oduševljenje porodice Matović pređe i na mladog čoveka, te kad izađe od njih, oseti kako mu se grudi nadimaju od nekog osećanja nepoznatog, neodređenog.Koračao je ulicom, gledao pravo sve što je sretao i nije video ništa.Toga dana nije se ništa naročito dogodilo lično njemu, ali je njegovo srce uzdrhtano lupalo u grudima, kao da se dešavalo nešto što će izmeniti ceo njegov život.On je bio duboko zauzet samim sobom i video u tom trenutku ceo svoj dotadanji život kao jednu sliku, kao jednu predstavu. Čedomir Ilić rodio se godine 1878 u Valjevu, gde je njegov otac bio računoispitač.Ilići su bili poreklom iz jednog sela na granici valjevskog i užičkog okruga, na divljačnoj padini planine Povlena.Tu se naselio njegov pradeda Ilija, po kome su i ime dobili.Sve što je Čedomir znao o ovom svom pretku, bilo je da se borio na Zasavici, po svoj prilici u četi Zekinih golaća, da je tu bio ranjen, osvestio se u nekom potoku dva dana posle bitke, pa kako su Turci već čuvali Savu, on nije mogao prebeći u Austriju, nego se krio po okolnim gajevima, povlačeći se dublje u zemlju, dok se nije zadržao u Povlenu, u nameri da hajdukuje, ali se tu oženio i okućio.Ilićev deda, koji se takođe zvao Čedomir, naučio je čitati i pisati sam, za stokom; kmetovao je dugo godina, parničio se još duže sa seljacima iz susednog sela oko jedne vodenice, da je izgubio sve što je stekao i pred smrt sačuvao jedva ono malo što mu je od oca ostalo.Čedomirov otac, Stevan, izučio je seosku školu, pa je pokušavao da produži gimnaziju, svršio dva tri razreda, posle stupio u trgovinu u Beogradu, pa onda prešao u državnu službu, dobivši za prepisača u Valjevu, gde je načinio celu svoju karijeru.Tu se oženio, podockan, kad mu je bilo trideset godina, ćerkom jednog poštara.Baš odmâh posle njegove svadbe udari novi državni drum preko njegovog dela očevine, te sa sumom koju je otuda dobio i kreditom od Uprave Fondova sazida lepu kuću u jednoj od glavnih ulica.Čedomir je proveo skučeno detinjstvo u toj kući gde se morao održavati izvestan rang, a gde se grcalo od dugova; rano je poznao poniženja, tako uz tog oca surih, smernih očiju, smeđe nakostrešene brade, niskog rasta i velikog trbuha, činovničića s malim kvalifikacijama koji je morao da krši leđa pred svakim starijim, da krije svoja osećanja, da se odriče svojih mišljenja i da se večito povlači u sebe, te mu je valjada zbog toga čaršija dala nadimak: Jež.Stevan se nije slagao sa ženom.Ćerka jednog birokrate iz doba prvih činovničkih vlada u Srbiji, ona je bila večito za održavanje neke vrste plemstva, zahtevala je skupocena odela, svečane ručkove, u kući se kuvalo dvaput više nego što je trebalo, prosipalo se, bacalo, razdavalo susedstvu, i naravno plata nije bila dovoljna.Čedomirova sestra, koja je od njega bila starija dve godine, bila je već kao dete kaćiperka i, u domaćim svađama, stalno na strani svoje majke.Računoispitaču život nije bio ružičast.Kad bi mu se dosadilo sve, on je izlazio izvan varoši i lutao po okolini dugo, do samog mraka.Ponekad bi poveo sa sobom Čedomira i onda mu objašnjavao mnoge stvari, pokazivao mu nepoznato cveće, koje je zvao bilje, njihove krunice, prašnike, tučkove; na obali kakvog druma pokazivao mu slojeve zemlje, izlagao geološke teorije, upućivao ga u život prirode, gde se drvo s drvetom bori za što više sunca.Ponekad bi se zaboravio i žalio što nije više učio škole.U to doba bila se već uveliko razvila borba između školovanih i neškolovanih činovnika, te je računoispitač mislio da je cela njegova nesreća dolazila od njegove niske školske spreme.Stoga je i Čedomir razumeo da će njegova sopstvena sreća doći ako bude što školovaniji, što načitaniji. Šestu godinu je navršio u junu, a već u avgustu molio je oca da ga upiše u školu.Dotle je sam naučio čitati i pisati iz sestrinog bukvara.Škola mu je išla lako, kao voda, kako se to kaže u Valjevu, Kad bi učitelj ispričao lekciju, o šljivi na primer, on ju je već umeo ponoviti celu.Učitelj, koji je za svoj račun učio nemački jezik, nazivao ga je Wunderkind.Prvu zabavnu knjigu koju je pročitao, bilo je jedno starinsko izdanje posrbljenog Robinsona koji se iz nekog dalmatinskog pristaništa ukrcava na more.Kao gimnazist drugog razreda pročitao je Odiseju, veliku, debelu knjigu u zelenim koricama, u prevodu nekog Grka, čije je ime, i docnije, s mukom izgovarao.Čitao je sve što mu do ruke dođe: naučna otkrića, romane, izveštaje varoške štedionice, stranačke listove, udžbenike iz starijeg razreda, Pelagićeva dela, narodne pesme.U svakom razredu bio je prvi đak, imao je same petice.U raspravi pojedinih pitanja mogao mu je pozavideti mnogi stariji drug; čak i poneki profesor nije imao te širine u obrazovanju.On je to znao i nije se čudio: on je sebe već tada proglasio za velikog čoveka. Kad je stupio na Veliku Školu, on je tamo našao dva odelita tipa među svojim novim drugovima.Jedan je bio već gospodin, ciničan, nametljiv, izveštačeno bezbrižan, bez vidljivog interesa za politiku.On je već u dvadesetoj godini naučio da mu život donosi čist prihod.Njegova je deviza: uživati i uspeti.Ponekad pada u sevdah, i tada peva prilično.To su oni koji odavno imaju gotov plan školovanja, služe vojsku odmah po maturi, upisuju za to vreme semestre na univerzitetu, i već znaju vrednost godinama službe.To su oni koji kao đaci dobijaju mesta po Skupštini, raznim ministarstvima i ostalim velikim nadleštvima, gde je rad manji, a plata veća.Oni osnivaju tanšule, sastavljaju pevačka društva, priređuju koncerte po otadžbini, po izuzetku se predstavljaju kao velikoškolci, prave slatko lice poznatijim gospođama na šetalištu, znaju za devojke s velikim mirazima.Njima je svejedno koji režim vlada, jer im je svaki dobar... u svakoj partiji, grupi ili kući od uticaja, oni imaju svojih ljudi i familije; ipak pretpostavljaju reakciju.Savitljivi, pomirljivi, udružljivi i bezlični, ovi mladi ljudi su, docnije, mahom glave parlamentarnih režima. Drugi tip je bio velikoškolac-političar.On ne pazi na spoljašnjost; pa kad to i čini, radi u suprotnom pravcu: pušta bradu, čupav je, aljkav, nosi umašćen šešir i uzdignutu jaku.On je slobodouman, bar u teoriji.On je za sva prava, bar dok ne dobije svoje pravo.Nevin u stvari, on je drzak u rečima.On je radikal, demokrat, socijalist, republikanac, revolucionar.On se ponosi što stvari shvata materijalistički.Poezija mu je prazna sentimentalnost šiparica iz pansionata.Ideal mu je što i svaka komedija.Za njega ne postoje nauke, nego Nauka.On je vatreni pristalica pozitivističke filosofije.On primenjuje njeno materijalističko shvatanje na delu: njen gvozdeni zakon konkurencije opravdava mu svako sredstvo, te postaje jedna vrsta modernog divljaka.To su ljudi obično sa sela ili, ređe, iz kakve propale varoške kuće.Oni su još u desetoj godini osetili naličje života.Kultura im je pokazala samo svoje zle strane, izvukavši ih iz kuće koja je sama popunjavala svoje potrebe i gde je trebalo novca samo nešto za porez ili molitvu.Oni nisu rđavi nikako: oni vole taj primitivan život, oni često imaju ljubavi za dobro i izvrsnih namera.Ali, njima je novi život ubrizgao staleške mržnje i poniženja.Njih razjeda otrov socijalne surevnjivosti.Oni su u stanju da omrznu čoveka kad na njemu ugledaju novu kravatu.Taj tip se buni protiv vlasti, ne da bi je načinio boljom, nego da je dočepa u svoje šake.I on ne želi vlast da učini dobra sebi ili drugom, nego tako... radi same vlasti i da je drži u svojim rukama, kao tvrdica zlatnike, i da se sveti, da ruši, da obara.Zastavnici progresa, oni su njegovi najljući protivnici.Lično za sebe, oni ne traže mnogo.Najviše, da se, došav na vlast, provezu preko Terazija na fijakeru, koji nazivaju intovom.Ovi mladi ljudi jedu vrlo malo, troše što god imaju na novine i brošure, čitaju na dohvat popularne knjige, ne pišu ništa, polažu mnogo na besedništvo, i žive, skriveno, po Paliluli i Englezovcu, s kakvom histeričnom gazdaricom.Obeleženi ovim vrelim gvožđem surevnjivosti, oni ulaze u politiku i gube svoje iluzije.Tesnogrudi, ambiciozni, naprasiti, ćudljivi, ako se ne odadu piću, oni postaju, na kraju, najljući reakcionari. Ilić se nije družio s prvom vrstom svojih vršnjaka.Oskudevali su mu za to vaspitanje i sredstva.Otac mu je umro još dok je bio u gimnaziji, te je od kuće dobijao vrlo skromno izdržavanje.Ipak je imao nečeg zajedničkog s njima, jer je imao priličnu dozu epikurejstva u sebi; on je voleo sve što je prijatno, lako, novo, lepo.U nedostatku materijalnog uživanja, on se bacao sav u svet knjiga, misli, snova.Mesto putovanja u Vrnjce i Abaciju, on je zajedno s Flamarionom posećivao mesec, zvezde, cele sunčane sisteme, gde je otkrivao milione novih stvari, čuda, lepota, kakve ne bi našao ni u najčuvenijoj svetskoj banji.Viktor Igo ga je vodio po najsjajnijim i najtamnijim krajevima Pariza, Tolstoj mu je otkrivao beskrajnu Rusiju s njenim divljim kneževima, gotovo idiotskim altruizmom, sa seljacima — svetcima, i nepreglednim površinama leda i snega.Živeo je samo duhom.Pronalazio je masu zadovoljstava radeći dan i noć.Učenje mu je izgledalo najradije, najsretnije rešenje čovečjeg života.Ponekad bi ga obuzela neka ideja, kojom bi rešio jedno od mnogobrojnih pitanja što su tada zanimali intelektualnu mladež, misao maglovita, nejasna, ali stvarna, živa koja ga je pratila, legala i dizala se s njim iz postelje, i sa kojom je živeo kao sa metresom. Pretpostavljao je društvo onog drugog tipa svojih kolega, društvo studenata političara.Oni su mu bili bliži po njihovom jednostranom vaspitanju, po sredstvima, po temperamentu.On je među njima, među tim radikalima, socijalistima, republikancima, koji se u to doba borbe za osnovna građanska prava nisu razlikovali jedan od drugog, nalazio mnogo oduševljenja, volje de se radi nešto veliko, smelosti da se kida sa svime što je staro, štetno, ustojalo.Pun rđavog iskustva o pravdi velikih prema malim, jakih prema slabim, on je brzo postao ubeđen u teorije materijalističke filosofije; divlje mržnje njegovih drugova na postojeće stanje, od koga mu je pucalo srce i bridela leđa, zvonile su mu kao pesma nade, utehe, bune; njihova vera u budućnost i sopstvenu vrednost unosila mu je u krv penušavo oduševljenje kao od nekog jakog pića.Stoga je Čedomir redovno posećivao njihova tajna udruženja, učio na pamet pojedine fraze, zurio duboko u noć u nepodgrejanom i poluosvetljenom ćileru kakve sirotinjske kafanice, gde je jedan od njih držao agitaciono predavanje.On je bio verna glasačka vojska po đačkim zborovima, gde se drao i skakao na prvi znak vođe.Potpisivao je rezolucije, mrzeo bogatašku klasu više nego što je voleo puk, bio gord sa svojih materijalističkih ubeđenja i, na demonstracijama, fanatički izlagao leđa žandarmskim kundacima.Šta to mari!On je voleo slobodu, verovao u njenu svemoć, zamišljao ju je kao more, kao vazduh, nešto prostrano, blagosloveno, opšte, svačije.On je od ove krilate reči očekivao sve: narodno blagostanje, svoju sopstvenu sreću, socijalnu pravdu i ujedinjenje Srpstva.Tražio je slobodu u veri, književnosti, u nauci.Sve snage je trebalo uložiti u borbu za slobodu.Posle će doći ostalo samo po sebi, ako je ko tada u opšte mislio šta će posle doći! U tim idejama svršio je prve dve godine.O raspustu ga je čekalo jedno iznenađenje kod kuće.Majka mu reče da mu sestru prosi Vićentije Simić, sekretar suda.Bila je puna hvale za mladog činovnika.Tako isto i sestra.Samo, rekle su mu, traži deset hiljada dinara miraza. — Ništa manje! — podsmehnuo se Čedomir. — To nije mnogo — dočekala ga je sestra — mlad je, lep je, obrazovan, ima plate dve hiljade, otvoriće advokatsku kancelariju... Ilić je prekinu — A otkud tebi i deset hiljada para? — Pa imamo kuću, hvala Bogu — umešala se majka. Mladi čovek nije hteo da čuje o toj operaciji koja bi ga lišila očevine.On je znao koliko je njegov otac imao muke dok je tu kuću podignuo i očuvao.Koliko truda, koliko briga, koliko uzdaha oko plaćanja duga kod Uprave Fondova, poreza, osiguranja od požara, stalnih opravki i popravki.I sad, da se tu useli neki Nišlija samo za to, što gospodin saizvoljava uzeti njegovu sestru za ženu.Majka je pokušavala da ga umiri, privoli. — Odreci se nasledstva — govorila je — pa će ti se osigurati izdržavanje sve dok ne svršiš školu, kao i meni udovički užitak.A kad svršiš školu, šta će ti ova straćara.Idi kud te oči vode i noge nose, pa traži sebi devojku.A kad je nađeš, seti se koliko je Vićentije uzeo, pa ti traži dvostruko. Ilić je odbijao.Nije on vodio računa o bogastvu.Ne, izgledalo mu je to pazarluk, kao da trguje sa kožom svog rođenog oca.Ta kuća je sazidana da bude utočište sviju njih i da se svakom članu porodice nađe na nevolji.Ali mladi čovek je zalud navodio razloge dvema ženama, koje su se zanele u svoj plan do ludila.U kući su nastajale svađe.Majka ga je grdila, klela.Sestra je pretila da se obesi.Kad mu se to jednog dana dosadi, on ode u sud, svrši sve formalnosti oko prenosa nasledstva na svoju sestru, ne zadrža nikakvu rezervu za sebe, i vrati se u Beograd.Majka je pokušala da se izmire.On joj je odgovorio jednim uvredljivim pismom.Zet se umešao.I Čedomir je prekinuo svaku vezu sa svojom porodicom. Kad se našao tako sâm, Ilić se osetio nelagodno.Ipak se brzo pribrao.Imao je prilično kredita, jer je prošlih dve godine plaćao uredno.Docnije nađe dve tri lekcije i življaše skromno, u malenom kolu znanaca, povlačeći se sve više u svoje knjige i svoj svet ideja. Jednoga dana, te jeseni, zaustavi ga nečiji devojački glas: — Čedomire! To je bila Kaja, jedna njegova rođaka, koja je ovde učila devojačku školu. — More, brate, gde si ti?Otkad te nisam videla — reče mu ona. — Piše mi tetka da joj se ti nikako ne javljaš.Ne zna da li si živ ili mrtav. Mladić se namršti. — Njena posla! — odgovori nešto jetko. — Piši joj, bolan, majka je, a tetki treba malo, pa da je zaboli glava. S Kajom je bila još jedna devojka, koja odstupi nekoliko koraka kad rođaci pređoše na familijarne začkoljice. — Ju, za malo ne zaboravih... — priseti se rođaka. — Da ti predstavim: moja drugarica, Višnja Lazarević...Pa kako mi živiš, što ne dođeš?... Mladi čovek, s prilično veštine, a s mnogo poštovanja, skide svoj šešir koji je već gubio formu.Višnjine dotle bezizrazne oči zapališe se od zadovoljstva koje se nalazi u ovim ceremonijama kad se ima sedamnaest godina. — Hajde, isprati nas donekle, — čavrljala je rođaka. — Ne stanujem daleko.Da samo znaš kako mi je lep stan, pa baba... što je zlatna; priča mi kako je bilo kad je bila mlada, opisuje mi omladinske besede kod Zlatnog Krsta i tvrdi da ja ličim na njenog sina koji je umro kao pitomac Vojne Akademije. Višnja je ćutala. One obe nosile su dugu crnu kecelju, prostu viticu oko glave, suknju iznad članaka, pritiskivale po jedan svežanj knjiga na svoje grudi koje su se počinjale poverljivo ocrtavati na glatkoj materiji kecelje; one obe imale su u crtama na licu onaj izraz nevinosti koji je urođen prvoj mladosti.Kaja je bila mala, mršava, živa devojka koja je obećavala praktičnu ženu i srećnu majku. Njena drugarica, naprotiv, bila je krupna, dosta puna za svoje godine, dubokih, ugasitih očiju, mirnih i bistrih kao izvor u planini.Njena glava je bila plava, pravi slovenski tip, koji se u Srbiji još može naći samo po zabačenijim selima, kao nekim čudom sačuvan od ukrštavanja s tuđincima, pretopljenim u naš svet.Plava mast nije, kao po običaju, ublažavala bujicu zdravlja, kojim je devojka bila obdarena.Rumena krv šibala je pod njenim okruglim obrazima čak do prvih pramenova kose, te je izgledalo da se devojka stidi bez ikakvog naročitog povoda.Povučena u sebe i tako zdrava, ona je izgledala nešto nespretna, ali to je samo dopunjavalo njenu lepotu i govorilo da je ona od onih prostodušnih bića koja idu pravo i čija sudbina ne zavisi od njih samih, već od onih koje će sresti i koji će ih učiniti srećnim ili nesrećnim. Čedomir je održavao razgovor, pravio opaske, mlatarao rukama. — Ovaj naš Beograd neće se nikad urediti — govorio je. — Eto, ja sam provincijalac, a izgleda mi da se ovde nema većeg osećanja udobnosti, lepote, kulture jednom reči.Kažu da je ova varoš po svom položaju, posle Carigrada i Neapolja, najlepša na svetu, a ja se kladim da je ona najružnija prestonica u Evropi. Višnja zausti da nešto doda, ali je već mladi čovek padao u vatru grdeći reakciju, reakcionare, cincarski svet, te ona produži ići, bacajući po katkad krišom svoj drhtav, devičanski pogled na rođaka svoje drugarice. Zaustaviše se kod Kajine kapije. — Pa kad ćeš mi jedanput doći? — prebaci Kaja svome rođaku. — Boga mi se ljutim.Jednog ovde imam od svojih, pa se i on tuđi...Isprati Višnju do kuće. — Ako gospođica nema ništa protiv? — uzdrža se filosof svečano. — Šta mogu imati protiv! — kliknu devojka. Bilo je već palo veče kad se njih dvoje uputiše Višnjinom stanu. — Vi na leto svršavate školu? — upita Ilić novu poznanicu. — Da. — Šta mislite posle? — nastavi on dalje, zatežući kaput rukama u džepu. — U učiteljice? — Ne.Ne znam, Ja se nisam zbog toga upisala u školu. — Nego zbog čega? — U Čačku nije bilo više škole.Otac nije voleo da sedim dokona.Znate, moj otac je prost čovek, ali voli školu. — Pa zar ćete sad pristati da sedite dokona? — primeti mladić nešto autoritativno, grickajući cigaru. Ovo pitanje nije se dotle postavljalo devojci, te ona odmah ne odgovori. — Red je da pomognem majci.Naša je kuća velika.I zatim, dosta sam potrošila očevih novaca zbog škole.Posle mene dolaze moja braća. — Ne, ne gledajte na te sitnice, na novac.Pogrešićete — reče Čedomir s pouzdanošću koja je urođena njegovom dobu. — Devojačka škola nije dovoljna modernoj ženi.Ona je uska, nepraktična, nesavremena; ona ne daje pozitivna znanja.Ne zastanite na putu emancipacije!Vaši horizonti ostaće tesni, vaša shvatanja plitka.Treba hrabro poći ka idealu nove žene, jer nama trebaju žene na visini naših dana, žene oslobođene svih predrasuda, žena-čovek da se tako izrazim.Ugledajte se na Ruskinje, koje su preplavile univerzitete po Evropi, koje stupaju u najniže slojeve naroda da bi ga proučile, olakšale mu bedu, prosvetile ga.One se bore s čovekom rame uz rame, nema rada od koga se stide, nema kazne od koje bi ih uhvatio strah. Student je govorio iskreno.Iznosio je nove poglede o porodici, o braku, o ulozi države u materinstvu.Te stvari su bile dotle daleko od Višnje kao i sibirska polja.One su je odmah zainteresovale, oduševile je gotovo, jer ih je primala bez senke nepoverenja.Rusija, velika, sveta Rusija, matuška slovenska, sve je u njoj moguće, sve je u njoj po ruski!Mlada devojka ne oseti kad dođoše do njene kuće.Bi joj teško da prekine čar u koji su je zanosile te priče.Oko njih je bilo lepo jesenje veče, suviše toplo za to doba, jedno od onih čežnjivih večeri koje same pozivaju na duge razgovore.Mesec je bio tek izgrejao.Po nebu koje je došlo vrlo plavo bludeli su oblaci čas beli, čas žuti, i gubili se lagano u pomrčini. — Mi stupamo posred gomile bezbrojnih bolova, a mnogi od nas ne čuje ni jednu žalbu — grmio je Ilić, opijajući se sopstvenim rečima. — Naša inteligencija se odvojila od naroda koji pati.Međutim, mi smo za narodne mase vezani hiljadama mnogostručnih zadataka.Otvorimo oči, razmahnimo rukama, pripadnimo narodu kako nam on pripada.Inače smo rob ropstva njegova. On je bio pun ovih fraza.Devojka ga je slušala pogledom začuđenim, naivnim, blagim i žalosnim, duboko uverena da je njen život bio dotle prazan, nedostojan nje kao čoveka. Kod kuće ju je čekala hladna večera i ljuta gazdarica. — Nije lepo da se devojke zadržavaju docno u varoši — prigovori joj stara žena. — Ne znate vi te stvari — oseče se Višnja za prvi put. — Ja sam emancipovana devojka. Gazdarica je ne razumede dobro, te je pogleda iznenađeno, pa po običaju naših žena da se pokažu ljubazne kad ih neko nâvikne, ponudi se uslužno: — Da podgrejem večeru? — Ostavite.Imam večeras mnogo da učim. Gazdarica izađe iz sobe i reče polako svojoj mački: — Ovoj nisu večeras sve koze na broju! Višnja svrši školske zadatke što je mogla brže, pa se onda svuče i leže.Hladna postelja joj je prijala ugodno.U njenoj glavi, brzo kao u kinematografu, pojavljivale su se prilike koje je videla te večeri.Obuzimala ju je neka laka vatra, koja se slatko gasila pri dodiru čistog rublja.Ranije čim bi legla, zaspala bi u isti mah.Sad se prevrtala sa jednog kraja postelje na drugi.Bilo joj je teško i prijatno.Teško, jer je osećala nešto novo u sebi, nešto jače od nje, nepoznato, duboko i fatalno, nešto što je navaljivalo na nju kao vetar, gušilo je i diralo u dubinu duše, da joj je svaki živac treperio.A prijatno, jer je to sve bilo njoj simpatično, to poznanstvo, duboko poštovanje pri skidanju šešira pred njom, razgovor u mirisu duvana, buntovničke misli, dah budućnosti, sve ono nešto neizvesno što očekujemo od daljeg života, a što bi hteli da saznamo i ulepšamo kao u bajci.Jesenja noć ju je opijala, slike u glavi obavijale se kao paučina; u krv ulazila groznica nestrpljenja; ona dotle nije bila nikad osetila ove bolove i ove sladosti.Čudila se toj nesanici, pokušavala da se otrese te uzbuđenosti.Nju dotle nisu pohodili ti osećaji priželjkivanja; u njenim prsima nisu se čuli ti udari koji zvone kao želja, kao čežnja.Usred Beograda koji je dotle poznavala: smerne porodice u kojim je nastavala, umerene zabave u školi, videla je sad novu varoš punu mladih ljudi, koji se bore protiv života i za život, menjaju sadašnjost, red stvari, žude za nečim višim od svakodnevne egzistencije.Ona se čudila kako je dosad mogla biti slepa, voditi besciljan život, čitati bljutavu literaturu preporučenu za školsku mladež, oduševljavati se da se pojavi u Čačku sa burskim šeširom, podgrejavati bajke o mirazu i izlaziti nedeljom na pivo.Mesto palanke i njenog glavnog sokaka, pred Višnjom je misao crtala budućnost kao neku široku reku sa zelenim obalama i nebom punim zvezda.Na talasima, koji se stalno ljuškaju, plovi njen čamac s razapetim jedrima i vodi je nepoznatim putem ka bujnim predgorjima neke nove zemlje.Misleći na tu reku, koja ju je uljuljkivala, zapljuskivala svojom penušavom vodom i šaputala joj nedopuštene priče, mlada devojka zaspa sa jednim đavolastim osmehom koji dotle nije bio dodirnuo njene usne. Sutradan, Višnja se digla iz postelje nešto docnije nego obično.Žurno se oblačila, spremala knjige i doručkovala stojeći, a sve je mislila o jednom: o univerzitetu na koji je poziva Kajin rođak.Pokušavala je da se otrese te misli, koja ju je opsedala, ali je glas Čedomirov zvonio u njenim ušima, obletao oko glave, dodirivao joj zapaljene obraze i lepio njene usne kao šećerlema.Kad se spremila za školu, videla je da još ima dosta vremena.Pa ipak je gotovo trčala putem.Napolju je jesen priređivala iluziju proleća.Bilo je mnogo sunca.Po baštama se trava podmladila.Sa pijace služavke su nosile zelenu salatu.Roba se presijavala, izvešana pred bakalnicama.Laste su cvrkutale oko telefonskih žica.Pod uličnim drvećem prostirali se debeli tepisi od lišća crvenog kao bakar.Po koji zreo kesten lupio bi o kaldrmu i izmamio uplašen uzvik u prolaznica.Beograd se osmejkivao u iznenadnoj i prolaznoj toplini kao starac koji se napio dobra vina.Višnju pak je bunio taj dan, obuzimala ju je čas toplina, čas zima, i ona se žurila školi sve više, kao da ju je tamo čekao lek toj groznici. U školi je bilo kao svaki dan.Drugarice su govorile kako se nisu spremile za ovaj ili onaj čas, grdile svoje nastavnice i brojale dane do kraja školske godine.Kaja, u njenoj strogoj sivoj bluzi, sa niskom merdžana oko vrata, sedela je u svojoj klupi i preslišavala se iz metodike.Višnja pokuša da zametne razgovor s njom; govorila je o toj metodici, glas joj je drhtao, bojala se da njena drugarica ne sazna šta o ovom uzbuđenju koje je rilo po njoj, kao greh.Najzad se ohrabri i reče: — Šta ti misliš pošto svršiš školu? Kaja podiže glavu i pogleda svoju drugaricu rasejano.Čudila se tome pitanju, jer je toliko puta govorila Višnji o svojim namerama.Najzad reče: — Ja ću na selo... za učiteljicu.Ja nemam miraza.Ovo škole, to je sve.Sem toga, moji roditelji očekuju od mene, od moje škole... od novca, naposletku, koji su potrošili na mene. Devojka je bila i suviše ozbiljna kad je ovo govorila, te se njena drugarica ne usudi da se usprotivi njenim razlozima i da navede protivne misli koje su joj od sinoć lutale po glavi.Ona zaćuta, i tek pošto se prvi čas svrši, upita drugaricu bez nekog naročitog povoda: — Po čemu ti je rođak gospodin Ilić? Kaja se opet iznenadi, ali se uzdrža od svake zajedljivosti, i odgovori mirno: — Njegova majka i moja rođene su sestre. — Vrlo lepo smo se zanimali sinoć — primeti Višnja, pa kad vide da se Kaja ne podsmehnu, produži pažljivo — on je vrlo učen čovek, vrlo pametan... — O čemu ste govorili? — O emancipaciji žena. — Čeda i emancipacija! — pršte Kaja u smeh. — Ko ga ne poznaje, skupo bi ga platio! Višnji ne bi pravo ova rođačka ocena.Ona posumnja u iskrenost svoje drugarice.Upita se da Kaja nije surevnjiva što se ona poznaje sa njenim srodnikom.Ili može biti, rođaka zavidi rođaku što je velikoškolac, obrazovan čovek, viši od nje.I mlada devojka kao da je htela uzeti u odbranu svoga novog poznanika, podiže glas i reče izazivački svojoj drugarici: — On me savetuje da produžim školu i stupim na filosofiju.Ja sam se rešila.Devojačka škola ne daje pozitivna znanja modernoj ženi.A ja hoću da se obrazujem do kraja.Hoću da budem na visini vremena u kojem živim. Kaja je bila devojka koju život nije mazio.Još od detinjstva je poznala dane skomračenja i uvrede nezadovoljenih ambicija.Poziv seoske učiteljice nije bio ni njoj krajnji ideal.Možda je i ona imala želja, i to još ranije nego Višnja, da se razvije što više, da ode do kraja puta koji je vodio preko devojačke škole.Ali se ona morala miriti sa stanjem stvari, kako je nazivala svoje domaće prilike i neprilike, i sagnuti glavu pred potrebama porodice.Stoga mlada devojka ne ismeja plan svoje drugarice.Samo, ona nađe za dobro da je opomene: — Čuvaj se Čedomira, Višnjo.On nije rđav čovek, ja to znam.On je sjajna inteligencija, priroda vrlo simpatična, ali karakter neodređen, nestalan, neodvažan, slab. — Ti ne voliš svoga rođaka! — prebaci joj Višnja. — Ne, Lazarevićeva.Ja ga volim, on je ponos cele naše familije, on mi je tako reći brat, ja nemam drugog brata...Najzad, šta me se tiče.On se možda promenio.Mi se sad tako retko viđamo. Kad su se pustile iz škole, Višnja htede izbeći da sa Kajom ide kući.Ali je ona ne pusti ispreda se, i, između ostalih sitnica koje se govore među devojkama, reče joj: — Sinoć sam čitala u jednoj knjizi da ima stvorenja koja uđu u naš život jednog dana, zauzmu ga i pometu; zbog njih promenimo svoje navike, ukuse, ideje, planove, potpadnemo pod njihov uticaj, oni postaju naši savetodavci, upravljaju nama i zapovedaju nam.Šta onda ostaje od slobodne volje koju nam profesori dokazuju toliko? Višnja zadrhta instiktivno i ne odgovori ništa. Drugarice izbiše na Terazije.S obe njihove strane protezao se Beograd, izmešan od palata i čatrlja.Jedno jato svraka pregonilo se po ostarelom kestenju na ulici. Te godine proleće je bilo vrlo lepo.Raštrkani Beograd, koji se lomio preko tri brda, bio je kao stvoren za poverljive sastanke.Nekoliko koraka od sredine grada, i već je čovek ulazio u sporedne ulice, nepoznate kvartove, usamljena mesta, gde se ljubavnici mogu šetati do mile volje, a da ne budu iznenađeni neprijatnim susretom, podozrivim okom.Doista, obala pored Save, put za Višnjicu, samonikle ulice po Čuburi, videle su tada mnogi mladi par.To su bili mahom đaci sa svojim drugaricama, radnicama ili gazdaričinim ćerkama, mlad svet koji živi neopažen za školskim klupama, a ispunjava jedan veliki deo prestonice.Njihova ljubav?To je upravo jedna duga šetnja, isprekidana časovitim držanjem pod ruku i po kojim poljupcem... poljupcem brzim, kratkim, nedovršenim.Među njima bili su i Višnja i Čedomir.Preko zime viđali su se ovda-onda kod rođake; kad su nastali topli dani, izlazili su češće sa njom, pa posle svakog dana, i najzad bez nje.Kako se Kaja izgubila iz njihovog društva?Otkad su počeli šetati sami?Nisu znali reći. To je bilo svakako jednog dana, kad je Čedomir pratio, kao uvek, Višnju od Kajinog stana do njene kuće; on se opomenuo da je sutradan neki praznik, kad se nema škole, te predložio svojoj prijateljici da izađu u šetnju negde dalje nego što se to moglo posle školskih časova.Našli su se u jednoj pobočnoj ulici u vreme koje su zakazali.Od kuća su već rasle senke, ipak je bilo još rano, te po ulicama nije bilo mnogo sveta.Kad je mlada devojka ugledala Ilića koji ju je već čekao, naslonjen na stub jedne lampe, pošla je brže i prijateljski mu pružila svoju ruku, pokapanu mastilom. Bez reči, udarili su drugim putem, kamo su ih vodili mladost i lepo vreme.Dan je bio jedan od onih žarkih dana u sred proleća, kad se oko nas oseća orgijanje prirode i mi zaželimo, s jednim bolnim osećanjem, da i mi poletimo bezbrižno kao leptir, da raširimo svoje srce kao drvo svoje olistale krune, da se i mi strasno zaboravimo kao čela na kakvom cvetu.Višnja je nesvesno pila milje iz vazduha toga dana, opijala se prisustvom čoveka koji je išao pored nje, slušala je radoznalo i žudno njegove reči... reči školovanog čoveka, koje potsećaju na knjige, odvajaju od svakidašnjih razgovora i stvaraju romantiku posred običnosti života. — Zašto ne pišete šta kad tako lepo govorite — reče mu Višnja. — Ja bih to vrlo rado čitala. — Još je rano, treba mi još rada, čitanja, spreme.Više puta uzmem pero da zabeležim ideje koje lutaju kroz moju glavu i izgledaju mi sjajne; kadgod, čini mi se, uspem, i tada osetim jedno beskrajno zadovoljstvo koje se ne da opisati, kako kaže čâ Janko Veselinović. U ovakvom razgovoru, u dugim pogledima, u nehotičnim dodirima, bili su daleko odmakli od grada.Pred njima se ukazivao usamljen seoski drum, jedna mehana i velika, prostrana šuma.Tada duhnu vetar.Lišće u džbunova zaigra u kraj puta.Zaneseni u svoju lepotu, oni nisu osetili da je nestalo lepog dana.Na zemlju je bila pala neka senka, život se povlačio, tice ćutale, a jednostavan i taman oblak širio se sve više iznad njihovih glava.Pa ipak, oni pođoše napred.Na zagrejanu ruku ili čelo pala bi im koja kišna kapljica.Kaplje su bile češće.Na jedan put, vetar se pretvori u vihor.Oblak se provali.Iz neba osu plaha kiša, da se za čas načini potok pored njinih nogu.Oni su išli dalje. Taman da se spuste niz jedno brdo, kad vetar skide Višnji šešir s glave i ponese ga niza stranu.Mladi čovek potrča za njim i jedva ga uhvati u jednom trnjaku.Kad se okrenuo i pošao ka svojoj drugarici, ona je stajala sama u zraku punom kiše.Sve je oko nje bilo sivo, tako sivo da se njena crvena bluza u toj prozračnoj sivini pričinjavala kao kakav veliki božur u nekoj čudnoj zemlji gatki.Kosa joj je padala zavodljivo preko lica.Vetar se igrao sa skutovima njene kratke haljine i otkrivao nogu do kolena, nogu mladu, a razvijenu, nogu tanku, a zaokrugljenu, izvajanu kao od nekog božanstvenog umetnika, lepu, ludo lepu, najlepši oblik koji je ikad stvoren na zemlji. Ilić je bio spremio čitavo jedno predavanje o kauzalitetu volje, o sporu između privrženika determinizma i pristalica indeterminizma, napunio se svakojakim apstrakcijama, ali, kad ugleda svoju drugaricu u viziji prirodnih elemenata, on se upita nehotice: „Našto puniti uši devojci tim stranim rečima kad je ona lepa i bez njih, savršena bez svega moga znanja, bez pojma da i postoje slavni psiholozi?“ Celo njegovo biće vuklo ga je u tom trenutku daleko od nauke, tamo u tu sivinu, ka njegovoj drugarici, u njen zaborav.Mladi čovek ne poče svoj govor o volji, ali se ne predade ni priviđenju koji je kišni zrak pravio od njegove prijateljice.On joj predade šešir vrlo učtivo, i reče hladno, gotovo oporo: — Hoćemo li da se vratimo? — Zašto? — čudila se Višnja. — Kiša će još dugo padati. — Ali i do varoši je dugo — primeti ona. — Sklonimo se negde, ako hoćete... pod kakvo drvo, u onu kuću u vrh puta? ---— Mladi čovek je i ovde morao pretrpeti još jedno rashlađenje.Na predlog Višnjin, on se nesvesno uhvati za džep. — Ono je mehana! — odgovori polako. — U toliko bolje.Još nisam nikad bila u seoskoj mehani. Ilić nije imao novaca; desilo se tako, glupo, ostao je bez marjaša, a nije mislio da će mu što trebati, pa da uzajmi.On to prizna, i osmejkivaše se stidljivo, kao da je tražio oproštaj što je siromah.Višnja ne zameri ništa.Ona nije znala za ta poniženja.Čak joj se to svide: izgledalo joj je prirodno, mladićski, đački.I doista, ovo ih približi.Ona se oduševljavala toj poverljivosti svoga druga onim unutarnjim plamenom, koji je palio njene mirne, nevine oči i koji je dolazio pravo iz srca.Taj plamen i srdačnost, koja je zvonila u devojkinom glasu, činili su svoje dejstvo.Ilić je zaboravljao nezgodni slučaj i svoju oskudicu.I oni se vratiše u varoš još veseliji nego što su pošli, trčeći, preskačući bare, govoreći zadihano, mešajući u govoru čas ti, čas vi, i, kad dođoše do njene kuće, rastaviše se kao stari prijatelji. Od tog doba zvali su se po imenu, zadržavali duže ruku u ruci.Vreme im je prolazilo u čekanju jedno drugog, u sastancima po uglovima od ulica, u preteranim šetnjama i razgovorima o ovom ili onom pitanju nauke ili politike. Čedomir je ostajao slobodnjak u svemu.S tim uverenjem, koje se graničilo s anarhizmom, rešavao je svaki problem. — Šta to mari nešto malo pravde u društvenoj konstituciji — govorio je — pošto nikakva kombinacija neće uništiti zakon borbe koji gnoji zemlju svojim žrtvama?...Šta to mari nešto malo grešaka u Nauci, pošto mi stojimo još daleko od istine, pošto vaseljenska zagonetka izmiče našem shvatanju, pošto niko ne zna da nas oslobodi potreba naše prirode? Višnja je slušala ove reči, koje su se čudno poklapale s onim nečim novim što joj je nadiralo u dušu.Ona ih je pamtila sve, i nesvesno upoređivala sa onim što su joj u školi predavali.Kad je bila pored Čedomira, ona mu je potpuno odobravala, potpisivala svako njegovo mišljenje, bila pristalica njegovih ubeđenja bez rezerve.Teško onome koji bi se u tom času bacio ljagom na svemoć slobode i njene zatočnike.Ona je bila kadra da skoči na drskog čoveka, kao mačka.Ali kad bi se rastali, ona je pretresala u mislima dugo što joj je Ilić govorio.Nije joj tada izmicalo da on oskudeva ponekad u jakim argumentima, da su njegovi zaključci često veštačke dedukcije, pa i sofizmi, a, s vremena na vreme, upada u protivurečnosti.Ona se pitala još, što i oni koji su stariji od njega, oni od kojih zavisi tok države i društvenog života, ne usvoje Čedino mišljenje?U njoj se bunio ostatak stare duše, bunila se sva njena ranija naivnost protiv izvesnih krajnosti Ilićevog shvatanja stvari. — Dokle ide ta svemoćna sloboda? — pitala ju je savest, jedna savest koju je patrijarhalna kuća obrazovala po tipu besprekorne vrline, ispunila poukama i zabranama. — Je li sloboda dopustiti ono što je nedopušteno, ukinuti veze između oca i sina, majke i kćeri, učitelja i đaka?Ja čujem samo pravo... pravo, a gde je reč dužnost?Govori se samo o seljaku.Ali on nije sve u zemlji; nije samo njemu položaj težak; svaki stalež ima svoje muke. I onda, Višnja nije volela mnogo prost narod.U njemu je poznavala mnogo divljih, rđavih, lukavih, ružnih ljudi. — Pored puka postoji otadžbina — govorilo je nešto u njoj. — Zašto onda izbegavati tu reč koja je tako tesno vezana za nas, vezana vezom najmilijeg čoveka na zemlji, oca našeg? Višnja, laka slovenska priroda, davala se uveriti i ovom polovinom svoje duše, i obećavala sebi da neće mrzeti devojačku školu i da će pred Čedomirom prokritikovati njegove ideje. Prvo je održala.Niko u školi nije mogao opaziti kod nje kakvu promenu ili vanškolsku misao.Marljivo je radila, čekala strpljivo kraj školske godine i spremala se za poslednje ispite.Ali nikad ne povede razgovora pred Čedomirom o svojim sumnjama.Čim bi ga videla, osećala se pred njim razoružana.On je znao toliko stvari, pročitao toliko knjiga, sipao strane reči kao lavinu!Ona nije umela tako govoriti, naći u trenutku reč koja joj je trebala.Kad je davala svoja mišljenja, rečenice su joj ostajale nedovršene, nije se mogla setiti dokaza koji je htela navesti, zbunjivala se i dopuštala svome prijatelju da on formuliše ono što je htela reći.Da bi pak utišala svoju savest, radila je gotovo preterano na školskim predmetima.Položila je ispite vrlo dobro, bolje nego ranijih godina.Šta više, dobila je nagradu, jednu knjigu koja je govorila o negovanju povrća. Sad je trebalo ići u Čačak. — Ti se nećeš vratiti otuda! — prigovarao joj je drug. — Ja ću se vratiti, Čedomire.Ti ćeš videti! U oči dana kad je trebalo da se rastanu, načinili su veliku šetnju, obišli su gotovo sva mesta svojih sastanaka...Veče ih je uhvatilo na Čukarici. Onde gde izbija topčiderski tramvaj na drum za Obrenovac, našli su jednu klupu i seli da se odmore.Mesto je bilo kao stvoreno za sastanak pred rastankom.Nekoliko putova i stranputica ukrštali su se ovde i izazivali misli o daljini.Zaokrugljena površina Savine vode belasala se između obala.Pred njima se prostirale duge poljane, niska brda, dve tri varoši i veliko beogradsko nebo.Moglo je biti oko osam časova.Noćne pare bludele su već kroz atmosferu i pokušavale da zaviju u pomrčinu razgranate vrbe po obali.Sa susednog ostrva dolazio je miris na pokošenu travu.Na obližnjim fabrikama palile su se lampe.Horovi žaba zvonili su ujednačeno kroz večernju tišinu.Dve tri zvezde bockale su jedan kraj neba. Dvoje mladih ćutali su, tako sedeći.Svako od njih pratilo je svoje misli kroz samoću predela.Oni su oboje bili i suviše ozbiljni za svoje godine.Čedomir je, namrštenih veđa i sumorno, palio svoju cigaru.Devojki je jedan oblak tuge zamagljavao njene bistre oči.Najzad Ilić prekinu tišinu kao da se prisećao nečeg: — Ne... ne, ti nećeš doći na Veliku Školu.Ti nećeš biti dovoljno jaka da izvojuješ svoje pravo. Lazarevićeva ne odgovori ništa.Čedomir produži: — Pravo pretpostavlja borbu.A ti si žena... naša žena koja ne voli život odricanja, pozitivne stvari, rad za čovečanstvo.Palanka će biti jača od tebe...Jednog dana, ti ćeš se rešiti za konvencionalni brak, i đavo će znati da li ćeš šta sačuvati od onoga što sam ti govorio? — Mi ćemo ostati uvek prijatelji — odgovori devojka. Ilić se osmehnu skeptički. — Da... da, prijatelji!... — primeti on — Prijateljstvo koje se smatra da je večito, a koje život raspe kao plevu! Pored njih prohukta jedan voz Višnju obuze neka melanholija bez gorčine.Ona promuca: — Ne govori tako, Čedomire.Naše prijateljstvo je iskreno, toplo, dobro. Mladi čovek pogleda svoju drugaricu pravo u lice; ona ne spusti oči.Ona je bila obučena u matrosku bluzu od obične materije.Držala je ruke u krilu.Na glavi joj je bio prost šešir od slame.Pa ipak, mladost i zdravlje činili su od ove toalete njen najlepši okvir.Ona je bila kao stvorena za normalna osećanja žene.Sve je bilo tu da ta žena postane jednog dana srećna majka, proživi mirno i korisno svoj deo života i, kad dođe vreme, zaspi večito pod običnim krstom, sa koga će kiša i nevreme sprati njeno ime i uništiti tašte čovečje spomene, kao i mnogima drugim.I mladi čovek oseti se kriv što uznemirava to tiho jezero zdravih živaca buntovnim mislima novih dana i gotovo joj htede reći: „Hajde, srećna dušo, ponovo u tih život odakle si i došla.Ostavi puk i društvo nek sami vode svoju brigu.Ti ćeš tamo u Čačku naći dovoljno posla da tvoj život ne bude izlišan.A kad ti jednog dana tvoja sreća dopusti da misliš i na ono što je prošlo, seti me se po onome što je lepo bilo u meni“.Ali mladi student bio je za nju jače vezan nego što je sâm mislio.Raskid sa porodicom mu je ostavio prazninu koju je Višnja neosetno popunjavala.Njegovo srce, koje je dotle živelo pustinjačkim životom ideala iz knjiga, uživalo je sad slatko na prigrevici ovih prisnih sastanaka.On se već bio navikao na ljubak dodir toga devojčeta.Najzad, i on je bio mlad, i on je imao u srcu nežnosti. U prirodi je nastajala sve veća tišina.Jedno belo drvo, koje se ocrtavalo pred njima, gubilo se sve više u tamu.I mrak se spuštao kao plavetna platna, izatkana od prašine i paučine. Čedomir pogleda ponovo svoju drugaricu.Ona se bila izgubila u misli.Tek, jedna jedva primetna rumen kretala se po njenim obrazima.Mladić se ne mogade uzdržati od jednog pokreta.On je uze za ruku.Ona se ne trže.On produži svoj nagib i pritište jedan kratak i ustreptao poljubac.Poljubac ne pade na usne, već na onu rumen po obrazu i ostavi mladiću utisak glatke kože i nečega čistog. Višnja se strese.Obraz je zabole, kao da ju je Čedomir ujeo.Ona se diže nehotice i reče: — Hajdemo u varoš.Dockan je. Kad je Višnja stigla u Čačak, osetila je tek tu svu suprotnost između života koji je preduzimala i onoga kojim je dotle živela.Ona je bila kći Mitra S. Lazarevića, bakalina.Njen otac je držao dućan u glavnoj ulici koju čini u toj varoši put Kragujevac—Užice.To je bila prava trgovina, s dvokrilnim vratima, obojenim firnaezom, sa dva velika prozora, puna šoljica, kutija od vešplava, đinđuva, vodenih čaša, đačkih tablica, butelja konjaka i emaljiranih šerpi.Gazda-Mitar trgovao je još sa žitom, stokom, šljivama.Kod njega su bile najskuplje cene, ali je kupaca bilo dosta, jer se znalo da kod njega čovek neće biti prevaren ni u meri ni u robi.On se razlikovao od ostalih trgovaca i po tome što se nije vajkao.Čak ni na porez.Lepo se nosio: zimi astragansku šubaru i kaput od paraćinskog štofa, a leti slamni šešir u boji i prsnik od platna.Tražio je od žene i dece da paze na odelo.Žena mu je imala tepeluk od dukata i dijamantsku granu.Deci je šila haljine najskuplja švalja u varoši.Svake sezone t.j. svakog proleća i jeseni, donosio je Lazarević svojoj ženi i najstarijoj kćeri štof za haljinu iz Beograda; štof je morao biti po najnovijoj modi i suviše skup da bi se prodavao u dućanu.Gazda-Mitar imao je sreće u trgovini.Poslovi su išli dobro.Ipak je nešto peklo ovog malovaroškog prvaka.On je jedva znao sricati, a teže mu je bilo potpisati se nego otpešačiti do Mrčajevaca.Stoga je jako uvažavao školu.Kad bi se o prosveti poveo razgovor, bio je stalno na strani školovanih ljudi, ma oni i zastranjivali. — Znanje je svetlost, znanje je moć — ponavljao je, kao argument, tu rečenicu, koju je slučajno negde načuo, a u sebi je dodavao; „Mi smo slepi kod očiju, utučeni u glavu, stoka božja!“ Na spratu nad dućanom sedeli su.To beše stara palanačka kuća: prostrana, udobna, vrlo stroga običnih dana i vrlo gostoprimna o praznicima.Višnjin dolazak bio je naravno čitav svečan događaj.Oko nje su se utrkivali majka, mlađa braća, ukućani, susedi, pa i otac, namrštenih bora na čelu i izrazitih usana.Svako od njih znao je naći po koju lepu reč da joj kaže, da joj čestita na položenim ispitima, laska joj na otmenom držanju, dokazuje koliko je već velika devojka i da su joj našli momka.Otac joj je poklonio časovnik i lanac, majka joj naručila dugu haljinu; iz susedstva je dobijala kolača, raznog cveća. — Ovo ti poslala Mila Cvetkova — reče joj majka, pokazujući joj veliku dinju. — Dao Bog pa rodile, te hoće da i ti okusiš...„Znam, veli, da ih se Višnja zaželela u Beogradu". Nekad joj je sve to prijalo.Višnja se mogla radovati duboko, potpuno, punim srcem.Sad pak, primala je hladno te izlive palanačkih simpatija.Prigovarala je sebi za to: što god ima dobila je od tog oca sa velikim, mesnatim nosem, od te majke, koju su izmorili kućni posao i česta rađanja, od te varoši koja drema na prigrevici ukraj Morave.Pokušavala je da veže svoje misli za svakidašnje kućne sitnice, trudila se da se seti lica čija se imena spominju, mešala se sa varoškim devojkama, sedala kraj prozora i tražila svoje staro zadovoljstvo gledajući ljude i stvari tako tesno vezane za njen dotadanji život.Uzalud se devojka borila da se kod svoje kuće oseti kao kod svoje kuće.Ona je bila izašla iz uskog života, ona mu više nije pripadala.Njene misli vraćale su se put Bumbareva Brda, u belu varoš na sastavu dve velike vode, i izazivale sliku studenta Ilića. Još najviše bi se razonodila kad bi otišla svojoj drugarici, Milevi, ćerci jednog zlatara, čiji je dućan bio odmah do njihova.Ona je bila provela gotovo celo detinjstvo sa njom i njenim bratom, Radojem. Zlatarev sin je bio nešto stariji od svoje susetke.Dolazio je u njihovu kuću kao u svoju.Gazda-Mitar ga je zvao često da ga što posluša, napiše mu pismo ili priznanicu, jer su mu sinovi bili tada mali, a drugom kome nije voleo poveriti se.Višnja se opet igrala kumaša sa Milevom, docnije vezla, plela i ćaskala po običaju.Ostojić je bio neka vrsta starijeg brata, pratio ih u varoš, okopavao im baštice za cveće, pozivao njihove drugarice na sedeljke; niko nije umeo lepše od njega da načini suncobran od tikvena lista ni da sastavi monogram za maramu.U ostalom, to je Radoju najbolje išlo za rukom.Učitelj se večito žalio da Radoje stalno trči napred: nauči lekciju koja nije još zadata, a ne zna ono što mu je za lekciju.U gimnaziji je bilo još gore.Iz nemačkog jezika, zemljopisa, fizike, istorije imao je vrlo dobre ocene, ali je u ostalim predmetima bio većinom slab.Iz srpskog jezika je imao stalno dvojku.Osim toga, zadocnjavao je na časove, trošio mnogo vremena na trgovanje s poštanskim markama, svađao se s đacima oko panorame koju je pravio u kutiji za ful, bio nepažljiv kad profesor predaje i lepio fišeke od hartije po tavanici učionice.Najzad ga isteraše iz gimnazije što je dokazivao katiheti da prirodne nauke pobijaju nauku hrišćansku. Njegov otac, kujundžija Marko, jako se naljutio zbog toga na svog sina i hteo ga ubiti.Zanat nije išao nikako.Jela se stara muka.Majstor se nadao bar u sina, da će izaći na put, svršiti školu, dobiti državnu službu, pa da provede na miru stare dane uz sina gospodina. — Bože daj zdravlje — govorio je ranije stari Ostojić — nek mi dete izuči škole.Škola ti je najblagoslovenija.Sediš u toploj sobi i paziš šta se govori.Ne radiš snagom nego mozgom.Gledaš kroz prozor: ljudi se pašte, sneg pada, tebe ni brige.Postaneš neki činovnik, šta ti je bolje od toga!Ide ti posle plata, a kad ostariš, penzionišu te, pa ti i posle ide plata, nije mnogo ali koliko da se hraniš.A zanatlija?Rano se digni, docno leži, a kad ostariš ne možeš da radiš, pa kud ćeš nego u prosjake. Sad se sve to srušilo jer „taj zlikovac neće da uči“. Radoje pobeže od očeve kuće u neko selo gde su imali rodbine.Tu je ostao nekoliko meseca.Na čuđenje celog sela, načini od jednog potočića vodenicu sa dva vitla, te ga celo selo proglasi za najdarovitijeg čoveka pod nebom i pomiri s ocem.Vrati se u Čačak, ali ne htede produžiti školu. — Neću da budem činovnik — reče ocu. — Nego šta ćeš, nesrećni sine? — viknu mu stari. — Ja bih hteo da izučim za zlatara kod tebe. — Kakav zlatar na ovo vreme, Bog te video, kad i ja ne mogu hleba da zaradim! — Onda ću ja u selo za vodeničara! — odgovori mladić tvrdoglavo. I tako osta. Nije Radoje mrzeo školu.Višnja je to znala.On joj je rekao jednom prilikom, da bi rado učio nešto praktično... za mašinistu na primer, ali veli, mora da se ide od kuće, možda na stranu, pa su troškovi veliki, a...Nije dovršio rečenicu, jer nije hteo pričati o sirotinji svoga oca.Mesto toga, on je prionuo u dućanu i lepo pomogao starom Ostojiću.Kako kujundžiluk nije više išao, odade se naročito na časovnike.U slobodnom vremenu učio je nemački jezik, poručivao mustre, kataloge, knjige sa strane, pa po njima nabavljao robu, čistio metal, opravljao satove, lemio lančeve.Stari kujundžija se protivio u početku novotarijama svoga sina.Nazivao mu knjige kupusarama.Najzad, vide da Radoje ima pravo, pa mu predade celu radnju, a sam poče da sadi luk preko leta, zimi pak da zeva u obližnjoj mehani. Posao pođe na bolje.Kod Radoja su se mogli kupiti časovnici jevtinije nego u Beogradu.I sama mu je radnja bila drugojačija nego u ostalih.Izbio velike prozore, udario jednoman okna, metnuo roletne, nabavio velike ormane, spolja lak, a unutra somotska postava.Dućan mu pun budilnika, zidnih i džepnih časovnika, pa sve kuca i radi, kao da u radnji ima stotina srca i duša.Marke su bile najnovije, ukus lep, cene umerene, a mladi gazda neženjen, pa je sve išlo kako samo može biti. Radoje je radio i van svoje radnje.Osnovao je velosipedsko društvo, uticao kod opštine da se prave veštački bunari, popravljao ženama mašine, dekorisao kafanske sale za zabave, zastupao jednu mađarsku firmu poljoprivrednih sprava, uređivao varoški park, kalemio voće na racionalni način.Šta više, i po spoljašnosti se razlikovao od meštana, okorelih u navike i zastarelu modu.Imao je na sebi plišano odelo, crno i opšiveno svilenim ispustom.Cipele su mu bile potkovane.Nosio je svaki dan okovratnik, i to oboren, s leptirastom kravatom, koja je igrala oko njegovog golog, zdravog vrata.Na glavi je imao kačketu, pušio na lulu i brijao brkove.Da se nije znalo čiji je sin, uzeli bi ga za stranca. Višnji se dopadao taj mladić, živ, okretan, prav.Ćerka jednog trgovca, ona je nesvesno osećala koliko je visoka cena Radojevim čvornatim rukama.Tom osećanju pridruživalo se poštovanje koje su joj ulivale njegove sjajne, pronicave oči, koje su gledale iz svojih duplja nešto unezvereno, kao da je duša stalno u poslu, zenice grozničave, zanesene, nestrpljive, kao u nekog sveca i očajnika u isti mah.Ova vrsta straha pred mladićem pojačala se još više otkako se vratila iz Beograda.Izbegavala je njegov pogled.Puštala ga da govori, i tek tako, gledajući u stranu, osećala se sigurna u njegovom prisustvu. A Radoje je umeo lepo da govori... polako, dižući postepeno glas, prema značaju predmeta, oduševljavajući se, pa padao u vatru i grmeo.Onda nije štedeo nikoga: svoga oca ni predsednika opštine, partiju na vladi ni društvo u kojem je govorio.Mnogima to nije bilo pravo, pa ipak čule su se retke zamerke, jer je Radoje voleo ljude, voleo čoveka kao onaj časovnik koji je opravljao, kao ružu koju je kalemio.Njegova vika nije se doticala sitnih slabosti i računa.On je nišanio visoko.On je ostavljao svakome slobodan jedan krug bolesnih mesta, a napadao je na ono što je glavno, na osnove i temelje, u koje se malo ko pača.Mladi časovničar je voleo naročito prostog čoveka, izgladnelog građanina i odrpanog seljaka, ono upravo što drži celu piramidu društva i koji najteže osećaju njen teret. Višnja je volela da sluša te govore.U doba reakcije, štampa je bila obamrla.Dvoje troje novine koje su izlazile pisale su samo o ukopnim društvima, transvalskom ratu i, za dobre pare, kadile vladu.Istina, Radoje nije znao zvonke fraze, njegov govor nije bio okićen sociološkim i ekonomskim terminima, on nije umeo ići u oblake tananih apstrakcija; on je stojao na zemlji i govorio prosto; — U narodu je stanje odista očajno.Niko nije zadovoljan i niko siguran.Najako se osećaju tegobe od nerodice, od učmalosti, od mnogih državnih, okružnih i opštinskih dažbina.Svet daje i poslednju crkavicu, a nema ni puta, ni ćuprije, učitelja, ni lekara.Sve je više sirotinje u našem narodu.Sela, u kojima se nikad nije znalo za oskudicu, bore se sad za nasušni hleb.Opšta čama, večito jadikovanje, stalno nezadovoljstvo, grabež, otimanje, hajdučija, odsustvo zdravog morala, rasulo i nerad, to su glavne odlike današnjeg narodnog života. Jednog malog praznika kad žene ne rade, Višnja je sedela kod Ostojićevih, kad Radoje dođe s jednim svojim prijateljem, mlađim činovnikom iz suda, te ih pozva, nju i Milevu, da izađu u šetnju do varoškog parka.Bilo je prehladilo.U varoši se osećala izvesna živost.Seljaci se vraćali kućama: ko u tarnicama, ko na konju, a većina peške.Ćevapdžije izneli roštilje na sokak i zadimili, a po zidu izvešali kobasice razne dužine i debljine.O bagrenju opet bojadžije obesili kanure bojene i nebojene vune, a mesari kožice suve i sirove.Pred kućama, na klupi ili po sanducima, posedalo ženskinje.Iza jednog plota, neke devojke odlomile granu od trešnje, pa tako beru i jedu.Po kafanama se čuo žagor.Deca se vraćala s kupanja i derala u sav glas.Park je pak ćutao usamljen.Tek ovde onde video bi se, u tom parčetu zemlje u kraj Morave, zasađenom vrbama i po kojom lipom, kakav poluevropski obučen činovnik koji je cigarom duvana ubijao dosadu. — Je li ti žao Beograda? — upita Radoje svoju susetku. Devojka pocrvene sva kao da ju je neko uhvatio u nečemu nedopuštenom. — Ne... nije — promuca ona nesigurno. — To jest, ja ću se skoro vratiti. Časovničar se trže.Prostrana, tiha tuga, kao zimnji dan, raširi se iznenadno po njegovim grudima.Ali on nije bio čovek koji se podaje prvom osećanju, pa namače kačketu na čelo, raspali lušu i, odmereno, upita: — Pa zar nisi svršila školu? — Završila sam — odgovori Višnja glasom koji je sad zvonio pouzdanije. — Ali ne mislim da se tu zaustavim. — A šta možeš drugo? — Univerzitet. — Univerzitet? Mladić ju je gledao svojim čudnim sjajnim očima i kao da se pitao da ona ne tera šalu. — Devojačka Škola može biti dobra samo kao priprema.Ona nije dovoljna ženi koja hoće da bude na visini svoga vremena — odgovori Višnja i pogleda plašljivo u mladića, pa posle spusti glavu i dovrši kao po dužnosti : — Naša moderna žena izostala je daleko iza žena civilizovanih naroda. — Da.Našem ženskinju treba pouke.U okrugu nema više od tri četiri škole za žensku decu.Ali šta će tebi univerzitet? — tvrdoglavo je nastojavao Ostojić. Devojka se oseti donekle uvređena, te podiže glavu.Njen pogled se susrete s mladićevim.Njegove oči gledale su je iz svojih duplja zagonetno.Ona priznade: — Ja hoću da se obrazujem potpuno, do kraja, sistematski.Zašto da to pravo imaju samo muškarci? — Jadno je to pravo, Višnja — osmehnu se Radoje sažaljivo. — Naša Velika Škola zna samo da fabrikuje nemoćne činovnike; ona od mladih, pametnih, poštenih ljudi pravi bedne, glupave, nepoštene kancelarijske sluge, čiji je život prazan i pust koliko i ona arhiva koju iz dana u dan ispunjavaju. U tom se začu neka psovka.Jedan seljak, prljav i iscepan da bi ga u drugoj zemlji uhapsili, terao je svoju kobilu preko obližnjeg mosta. — Pogledaj, Višnja, ovog seljaka.On možda nema da kupi druge čakšire.Ali zašto ih ne zakrpi?...Bar to ne staje ništa.Međutim, njemu to ne smeta, on to ne zna.A taj seljak to je naš narod.On je zapušten, prost, prljav, smrdljiv.Ipak, on nije nepopravljiv.Naprotiv, ja sam imao prilike da se uverim da je on divan materijal, ja sam siguran da je naš svet dobra rasa.Samo mu treba pouke.Ostavimo moderne žene neka brinu svoje brige, pa zagledajmo svoje jade.Neka naše žene nauče svoje ljude luksuzu čistote, neka mu omile kuću više od kafane, neka podignu bolji podmladak nego što smo mi.Šta će ti bolje emancipacije? Išli su sad po stazi posutoj šljunkom.Oko njih se mešalo zasađeno cveće s divljom travuljinom.Kroz usko lišće od vrba promicao je po koji sunčev zrak i izlivao svoj bakar i zlato po zelenom busenju.Radoje je odbijao kratke dimove na svojoj luši.Njegove oči su gorele kao žiška u duvana. — Naš narod treba prosvetiti.Seljaka treba naučiti čitanju i pisanju.Treba ga uvesti u tajne našega doba, gde čovečju snagu zamenjuju često veština i priroda.Treba mu pokazati delom, ovu državu u stvari načiniti njegovom.I mesto što mu država oduzima poslednji groš radi čegrtanja skupe i nekorisne birokratske mašine, treba da mu ga ona vraća time što će mu osigurati bezbednost u selu, olakšavati mu veze s obližnjom varoši i daljim pijacama, organizovati stalnu brigu za narodno i stočno zdravlje, pojačavati prinos u poljoprivredi uvođenjem zemljoradničkog kredita za nabavku savršenijih sprava i sredstava, i u opšte pretpostavljati, svuda gde mu je to mesto, materijalnu kulturu nematerijalnoj. Oni su bili izbili na obalu Morave.Radojeva sestra i činovnik iz suda bili su izostali daleko iza njih.Pred njima pak se pružala ustalasana dolina Zapadne Morave čak do ibarskih planina, čije se zaokrugljene linije nazirale u prašini sunca na zalasku.Dolina je bila puna primitivnih baštovandžinica, gde su se uzdizale pritke procvetale buranije i po koji usamljen dolap, iskrpljen blehom.Niže od njih rastao je grašak, sa širokim zelenim mahunama, koje su visile na sve strane kao fantastične rese.Po zemlji se protezale leje luka, između kojih se širio patlidžan, rumen i sočan.U nizinama videle se vreže od bostana i krastavaca; tu su bile podignute šiljaste zemunice, pod kojim je melanholični Čačanin, s velikim slamnim šeširom kao mangala, čuvao svoj mâl surevnjivo i zabrinuto.Surevnjivo i zabrinuto se nadao svakog časa lopovu koji bi mu pokvario više nego što bi odneo, a bojao se i vedrog neba koje mu preti sušom neprestano.Oko plotova su rasli suncokreti.Oni su visoko dizali svoje krive, tašte, žutokrune glave i lepo se povijali prema povetarcu koji je pirkao iz Ovčarske Klisure.Na izvesnim mestima probijala je Morava to zelenilo i tekla preko plićaka, ispod podrivene obale, krivudala po širokom koritu i gubila se na horizontu kao razastrto platno od srebra. — Pogledaj ovu vodu — reče mladić devojci koja je stajala pored njega i gledala, stegnutih gubica, u lepu dolinu, gde je bilo tiho i bez ljudi. — Svakog sekunda ona odnosi po čitava blaga.Stoleća su prošla od kako smo naselili njene obale; svaku stopu ove zemlje nalili smo svojim znojem i krvlju, a mi ne znamo još koliko neiscrpnog zlata leži u tim talasima. Višnja ga pogleda nepoverljivo.Prvo što pomisli bilo je da mu zlatarski zanat nije zaneo mozak, te je namislio da crpe zlato iz te uboge rečice, za koju zna malo ko van Srbije. — Mesto da nam koristi ta reka, ona nam plavi polja, zasipa useve, odnosi najbolju zemlju i preti da jednog dana zbriše celu varoš.Međutim, ona nam nudi hiljade ruku, da nam olakša borbu za nasušni hleb.Evo ovde u ravnici, gde se kiša očekuje kao blagodat nebesni, Morava treba da se razliva u mnogostruki splet zelenih potočića, koji bi ova poludivlja polja pretvorila u najlepši vrt.A tamo dalje... I Radojev pogled izgubi se u planine koje su sa zapada blisko okružavale Čačak.Obrasle u šumu i bujad, one su dizale ozbiljno svoje vrhove ukrašene čipkom od bukava.Po gdegde videlo se neko raštrkano selo.Vetar je donosio otegnute seljačke glasove koji se nisu razbirali: da li su pesma ili zapevka.Iz planinskog sklopa izbijala je reka kao iz neke čeljusti.Iza njih je bila varoš: jedan širok drum, nizovi kuća i kućeraka, nakrivljeni plotovi, nekoliko lipa zasađenih pred kakvom kafanom, i široko nezgrapno kube starinske crkve, sa zlatnim krstom, koji se sija u vatri sunčane svetlosti.Usred tog velikog predela, stajao je Radoje, skromno, gotovo ponizno, s lulom u levoj ruci i gledao tamo u pravcu planina na zapadu.On je bio miran.Ništa na njemu nije izdavalo uzbuđenje.Jedino su njegove oči sijale onom svojom vatrom, jako kao krst na starinskoj crkvi. Višnja ga pusti da govori. — Samo treba pretvoriti rečnu snagu u elektricitet — produži doista mladi sajdžija, načinivši desnom rukom jedan pokret kao da htede istrgnuti nešto. — Na svakom koraku, tako reći, može se podići po jedna centrala, čije bi struje noću osvetljavale našu varoš, naša sela, putove, a danju pokretale zanatlijske mašine, strugare, štamparije, razne fabrike za preradu naših sirovina. Mladić se vidljivo zanosio.Njegovo izbrijano lice grčilo se nervozno, a prsti su trzali štit od kačkete.Devojka ga je slušala s pažnjom i, u isti mah, sa izvesnim strahom.Ona je nesvesno upoređivala svoga zemljaka sa čovekom koga je ostavila u Beogradu, koji je takođe imao velika oduševljenja za bolji život, za nova pregnuća.Svojom malom glavom, ona je obuhvatala ove obadve široke carevine misli i trudila se da ih razume obe i da ih pomiri.Govor njenog zemljaka bio joj je bliži, jer je bio praktičniji, opipljiviji, zemaljskiji. — To je moj plan — trže je iz tog razmišljanja Radojev glas, okrugao u tome trenutku, mek, treperav, kao da se odvaljivao od samog srca. — Ja mislim da podignem jednu takvu centralu pod Ovčarom.Uskoro ću otpočeti da govorim s nekim prijateljima...Tebi prvoj o njoj kazujem, i hteo bih da znam šta ti o tom misliš? Višnjin pogled sukobi se s Radojevim očima.Tada joj se učini kako u njima drhti cela Radojeva duša, i zbuni se.Sunce je bilo došlo prema njima.Stvari oko njih bacale su veliki hlad.Devojka obori glavu, i posmatraše dugo svoju senku koja je rasla pored nje.Najzad reče: — Ti si pametan čovek... ti znaš šta radiš.Naša varoš duguje ti već mnogo, za park, za... — Ne, Višnja... — odbi mladić skromno. — Ja mislim da je to moguće, to će biti vrlo korisno, i, nadam se, naši će te razumeti. — Da, meni je potrebno da me neko razume, da me ohrabri ako sustanem.Naši ljudi su prosti.Meni treba... Ovde se Ostojić zaustavi kao opomenut jednom unutrašnjom primedbom, jednim od onih tajanstvenih glasova u nama samima koji ne varaju nikad.„Meni treba jedan iskren drug“ — hteo je reći — „jedna žena kao što si ti, tako učena u svojoj prostoti, tako prosta u svojoj učenosti... ti, koja bi večito bila uza me, koja bi se posvetila mome delu, bila moj dobri genije, jer je svaki rad... naročito ovaj koji traje više godina, vrlo težak, ogromno težak..." On to ne reče.U ostalom, već ih pristigoše Mileva i njen pratilac. Sunce je bilo na zalasku.To beše onoga istog trenutka kad je Čedomir Ilić izlazio iz kuće Matovića.I u Beogradu je sunce zalazilo, samo drugojačije, ćudljivo, burno, kako to priroda može da udesi po katkad nad tom varoši, širom otvorenoj mađarskim pustarama.Crni, veliki letnji oblaci izvirali su iza Zemuna, sakrivali sunce, pa bežali dalje.Posle njih dolazili su drugi, pa treći, brzi, durnoviti, kao neke fantastične životinje.Jezovite senke prekrilile bi zemlju, pa bi se u čas izgubile i ustupile mesto blistavoj svetlosti kao od dragog kamenja.Jata vrana bunila su se po uličnom drveću, dizala se u vis, kružila neko vreme, pa opet sletala, i kreštala svejednako i jogunasto.U jednom trenutku sunce razbi oblake.Ono se ukaza svetlo, belo, kao rastopljeno srebro, i još visoko nad zarubljenim brdom preko Save.Sve se zapali.Rekao bi da se svetlost sjuri s neba bujicom.Mnogobrojni prozori na zdanjima i čatrljama, na Dvoru i bolnici, zaplamtiše živom crvenom bojom.Po zidovima ostarelim i novim, zapuštenim i očuvanim, prosu se neka čarobna nerandžasta boja, koja se vidi samo kod leptirova, a na suprotnoj strani, po krovovima niskim, visokim, od olova ili proste ćeramide, s kubetima ili turskim dimnjacima obrazovale su se plave senke, koje su još više isticale nebesku iluminaciju.Beograd je izgledao kao lepa ciganka kad ide na bal. Kad izbi na Terazije, Ilić zastade neodlučno.Bilo mu je još rano za večeru.Pogleda oko sebe neodređeno.Zatim se uputi ka Kalimegdanu, kamo idu, u njegovom raspoloženju, svi koji nemaju svoje kuće. Sveta je bilo dosta u glavnoj ulici i pred kafanama.Ljudi su glasno razgovarali.Najčešće se pominjale reči o I novcu, dinari, pa onda psovke, koje su u našem govornom jeziku tako familijarne da im često govornik gotovo ne shvaća pravi smisao.Još se nije znalo o skandalu u Dvoru.Večernji listovi ćutali su kao ribe. Čedomir je išao brzo, ne znajući ni sam zašto hita.Svet mu je smetao, te siđe s trotoara.Oko srca mu je bilo veselo, toplo, pa i žalosno.Milo mu je bilo što je reakcija padala, sloboda se objavljivala, što je nastajala neka promena najzad.A mučno, što je, možda nesvesno, osećao da je on suviše mali da bi mogao pripomoći toj promeni.I još nešto.Mladiću nije bilo dobro.Valjada, bura koja se spremala u vazduhu, unosila mu je groznicu u krv.Ruke su mu gorele.Vatra mu lomila telo.Kad bi ga neko ma i očešao, zabolelo bi ga do srca.Blizu Kalimegdana srete ga jedna grupa drugova, Užičani i Crnogorci, s kojima se hranio.Oni su išli u gomili, grajali i prepirali se o nekom pitanju.Zaustaviše Ilića da čuju i njegovo mišljenje, i pozvaše ga kod Pelivana, bozadžije čuvenog u to doba u studentskim krugovima.Ali on odbi poziv ćutke, mahnuvši rukom, i uđe u park. Tu je bilo sveta još više.Skloni se u kraj, gde je počinjala jedna sporedna staza.Načini još nekoliko koraka, i spusti se na jednu klupu, koju ugleda praznu i usamljenu.Po stazi je bilo mirno i toplo.Jedna crvena buba trudila se da se uspenje uz jedan kamičak.Stade posmatrati tu bubu i misliti... ko zna na koga!Na državni udar... na profesora kome u tom trenutku skidaju bukagije s nogu i nude za ministra... na profesorovu ćerku, oko koje će se već sutra otimati udvarači... na svoju ljubav: zdravu, odraslu palančanku, čije srce, možda jedino na svetu, kuca u tom trenutku za njega... na svoje lektire, ubeđenja, na sebe samog...Ko će reći ikad gomilu osećaja, misli, slika, uspomena, koje se pregone u čoveku u izvesnim časovima usamljenosti! — Kud nađe tu ženu: plebejku, stariju od sebe, udovicu — reče Ilić u sebi iznenadno, ciljajući na kraljevu ženidbu. — Ne mogu da shvatim takav brak u običnim prilikama, a kamo li kad je u pitanju presto.Ko bi to mogao pomisliti samo jutros, samo danas u podne!Kralj Milan mu neće nikad oprostiti.Reakcionari su, valjada, besni od jeda; ministri nisu čekali ni ostavka da im se uvaži; njihovi kabineti zvrje prazni; kralj nije uspeo da sastavi vladu, večeras niko ne vlada Srbijom.Kruna će morati potražiti naslon na narod... moraće dati nov ustav, građanske slobode.Naše ideje idu u susret pobedi. Mladić se osmehnu kao na neki svoj uspeh.On je voleo svoju zemlju duboko.Pored brige za ličnu budućnost, on je mislio i na budućnost Srbije.Njegovo biće i njegova zemlja bili su u njemu vezani čvrstim sponama, nasleđenim još od njegovog pradede golaća, a možda još i dalje, od predaka kojima imena nije znao, a koji su morali voleti ovu zemlju kad su se bili za nju.Čedomirov pogled pređe preko glavne staze, koja je opisivala jednu vrstu kruga, prelete preko gomile pepeljavih kaputa, raznobojnih bluza, nakićenih šešira, razapetih suncobrana, i zadrža se na jednom spomeniku, okruženom buketom precvetalog jasmina.Učini mu se kao da ga bista posmatra uporno.Ne mogade izdržati taj bronzani pogled te saže glavu. Misli mu pređoše opet na profesora.Učini mu se kao da čuje otvaranje apsanskih vrata, čitanje ukaza o pomilovanju, otkivanje gvožđa i nesigurne korake oslobođenikove koji prolazi bez brige pored naoružanog stražara što je dotle raspolagao njegovim životom i smrću, pa se slobodno upućuje u varoš.Posle se seti njegovog doma na Vračaru, skromne, gotovo sirotinjske kućice, gde narodnog borca očekuje njegova porodica.Oni će mu pričati o mnogo čemu, o mnogo komu, pa i o njemu, Iliću, mislio je; Mladen je brbljiv, a Bela... Na ovu reč mladić zadrhta.Jedan plamen zagreja mu obraze.Pred njim se pojavi, kao u magli, Belina glava, sa osmehom razmaženog deteta i šiškama po čelu, koje su senčile njeno lice preterano bledo, gotovo slabačko.U taj isti mah pojavi se i vizija Višnje, tako isto u magli, nejasno, nepotpuno, samo glavom.Bila je prava protivnost Beli.Čedomir natuče šešir na oči, hoteći da odagna ova priviđenja. — Matović će imati velikog uticaja na razvitak daljih događaja.On će nesumnjivo privesti u delo program stranke, ozakoniti slobodu štampe, zbora i dogovora — trudio se mladić da skrene pravac svojih misli na konkretne stvari, ali slike one dve devojke nisu mu izlazile iz glave, tako maglovite, obvijene dimom, senkama i suprotnostima, kao u snu. Glavna staza razređivala se.Šetači se vraćali u grad.Između drveća hvatao se dug i veseo letnji sumrak u vidu tanke, prozračne izmaglice, kao fine svile, koja je blago i vidljivo drhtala.Plave boje prosipale se na park.Iz šume je dolazio dah noći, miris borovine, svežina rose, zadah trulog lišća.Jedan tramvaj škripao je uz brdo; električna svetlost sevnula bi nesigurno kao munja neke daleke bure. Kao svi ljudi koji vole knjige, Čedomir je bio sklon maštanju.Tražio je samoću; uživao u lenjom gubljenju vremena.Koliko bi stvari video kako lete oko njega tako u tišini izgubljenih časova!Koliko prijatnih misli opkolilo bi ga kao gomila pravih prijatelja!Ljubazna poznanstva, laskave reči, dobre nade i obećanja uzimali su na se izgled stvarnih bića, rađali se jedan iz drugog, gurali se oko njega, prolazili pored njegovih očiju veseli i šareni kao svatovi, i gubili se u noć preživelih godina.Presta brzo da se bori protiv pojave dva ženska lica, oba ljupka, oba prijateljska.U ostalom, on je u tom trenutku željkao jednu neostvarenu želju za promenom sadašnjice, nejasnu želju za nečim potpunim, savršenim, koja bi hladnom misliocu bila odmah apsurd, a koja je njemu izgledala samo nemoguća zbog njega samog, te mu izazivala potrebu da promeni sebe, da kida, da se razvede sa samim sobom.S punom zbiljom, kao da to samo od njega zavisi, pokuša da od te dve devojke načini jednu.Pažljivo je odabirao njihova preimućstva, dok je brisao sa njih sve što mu se nije dopadalo, sve što je kvarilo harmoniju njegove idealne žene.Tako je gledao u vrh jednog bagrena i u njegovim poslednjim granama, koje su se ljuškale na večernjem povetarcu, spajao slike svoje dve poznanice.Od Bele je uzimao njene sitne prefinjene crte, njen osmeh mačkice koja se umiljava, njenu nestašnu veselost; ovaj profil zadahnuo je Višnjinim povremenim rumenilom zdravlja, njenim izrazom besprekorne čednosti, dodajući još njene ugasite oči.Njegova mašta ne zadovolji se time.Ona ode dalje, i stade mu crtati položaj te svoje tvorevine prema njemu, u društvu, u životu jednom reči.Mašta je išla kao na krilima.Kad se dođe već do nemogućnosti, mladić se trže.Žalosna stvarnost prikaza mu se tada isto tako lako kao i taj san za idealnom draganom: on je bio samo siromašan đak, bez rodbine, bez sigurnog prihoda, bez prijateljskih veza i zaštitnika, prava društvena nula, nekoristan nikome i koji se nikoga ne tiče. Ova izdaja sna zabole ga kao udar u srce.On se diže s klupe, prođe stazom i izbi na izlazak od parka.Noć je već navaljivala sa istoka i padala na varoške kuće bele, sivkaste, crvene, crne, niske, visoke, nove, stare, zbijene i raštrkane kako ih samo Beograd može pokazati.I ta varoš, sa belim imenom, predstavi mu se crna kao groblje.Doista, svetiljke nisu bile još upaljene, te je vladao priličan mrak.Ulice, izrovane zbog nekih opštinskih radova ličile su na nizove iskopanih raka.Gomile ilovače u pomrčini davale su utisak grobnih humki.Usamljeni plamenovi koji su se palili po prozorima bludeli su drhteći kao duše prognate iz raja.Pusti prostori, po kojima se nazirala tek ovde-onde koja prilika što se lagano vukla, izazivali su misli o smrti.Bilo je nečeg grobnog čak i u kućama, iz čijih razvaljenih vratnica i podruma bez okana bio je tup mrak kao iz grobnice. Ilić steže srce i uputi se lagano na večeru. Dani su prolazili vrlo sporo.Žarko julsko sunce pržilo je beogradske goleti, kao da je sijalo iz pakla.Ilić je imao stan, upravo krevet, izgubljen u sokačićima, dvorištima, barakama, stepenicama i rupama Savamale.Pod prozorima su mu rasli efemerni patlidžani, koji bi se sparušili čim bi za pedalj odmakli od zemlje.Žene se kuvale po šupama, odmah do pomijara i đubrišta.One su izlazile za trenutak iz tih jadnih krovinjara, kojima bi požar učinio milost, zavrnutih rukava, znojava lica, razdrljenih grudi i vrata, bosih nogu, pa radile nešto po dvorištu sagibajući leđa, šireći noge, izbacujući svoja preterano razvijena bedra, često nesvesne stida i srama, a ponekad namerno, s izvesnom ciničnom sirotinjskom perverzijom, koja daje sve više slasti što se niže pada.Kaldrma, kuće, krovovi caklili su se pod usijanim suncem gotovo u dijamantskom sjaju, te davali ulicama, koje su prazne ćutale, praznički izgled.Iznad varoši, dizalo se bezizrazno, prostrano nebo, u kojem se videla samo poneka lasta kao crna zvezda.Usred mrtve tišine u atmosferi, na Savi se, iznenadno i nečujno, podigne jedan stub vodene pare, pa, vrteći se oko samog sebe, kao utvara, poleti uz vodu, promakne gvozdeni most i izgubi se negde oko oskudnog zelenila na ostrvu Ciganliji.Pred veče, kad malo prehladi, svet je izlazio na Kalimegdan: seoske učiteljice i malovarošani koji su došli o raspustu da vide Beograd, besposleni radnici, stanovnici predgrađa, sitni činovnici koji nisu mogli otići u banje: jadan, neveseo svet koji se drugim danima ne opaža u prisustvu žena i ljudi, lepih, zadovoljnih, sračunatog držanja suknje ili cigare, vesela lica, oholog pogleda i odela po poslednjoj modi. Ilić je ponosito snosio svoju sirotinju.S nevinom verom u budućnost, on je trošio svoje mlade godine radeći da bude dostojan poverenja koje će mu se nekad ukazati.Od lekcije koju je imao plaćao je stan; ostajalo mu je još nešto za duvan, sitan trošak i po koju knjigu.Hranio se na kredit, do boljeg vremena, gde i ranije.To je bilo tamo, kad se pođe sa Zelenog Venca ka Varoš Kapiji, pa levo.Tu se vidi jedan dućan svoje vrste, uglavljen između jedne papudžinice i trgovine sa starim knjigama.Ništa ne svraća prolazniku pažnju na njega: firma ni model robe što se tu može naći.Ali oni radi kojih taj dućan postoji poznaju ga na prvi pogled po njegovom prozoru, uprljanom muvama i masnim rukama.Tu vise nizovi neke vrste kobasica, žuti se sud kiselih krastavaca, izložena je činija običnog sira i nekoliko hlebova od groša.Taj dućan je beogradski specijalitet, jedna vrsta privatne narodne kujne ili restorana bez alkohola.On se jezikom svojih posetilaca zove zvonko: čokalinica.Od sviju čokalinica, ova je najstarija i na najboljem glasu.Čitave bajke pričaju se o ljudima koji su jeli u njoj, u danima svoje mladosti, njen pasulj s pastrmom, skuvan na osoben način, čokaliski pasulj, s mnogo paprike i vode, a malo pasulja i pastrme, ali za koga tvrde da je najukusniji od svih srpskih pasulja.Jedan profesor univerziteta, dva poslanika na strani, nekoliko ministara, jedan milionar i tako dalje, vele, da su prošli kroz dve sobe iz kojih se sastoji ova čokalinica, i ostali ponešto dužni po umašćenim i u krajevima ispresavijanim, dugačkim tefterima njenog gazde, nekog malog, trbušastog Maćedonca, kiselo nasmejanog lica i krivih nogu.Njega svi njegovi gosti zovu Strika, pa po njemu i njegovu gostionicu: kod Strike, te joj je to ime ostalo u publici, sigurnije nego da je firma protokolisana kod suda. U čokalinici se živelo dosta veselo.Kad nisu kritikovali mitropolita što im ne usliši molbu da se preko leta prehrane u kakvom manastiru, oni Užičani i Crnogorci bili su vrlo zanimljivi, nastavljali diskusije o njihovim pitanjima, pravili pošalice.Tu su stizale prve dnevne vesti preko štamparaca, kako su se ovde zvali slovoslagači.U njihovu sobu, koja je bila za bolje goste i u isti mah služila za kuvanje, dolazile su obližnje radnice da odnesu kući vruć ručak, koketovale prostački grimasama, vratom i kukovima, i, za jedan glas više, naručivale mokroluškim žargonom: — Strike, sipi mi dva’es’ para pasulja. Ponekad navrati i Zarija Ristić, sledbenik klasičnih filosofa i nudi na prodaju sveščice svojih Grom-misli.Publika se stane da nadmeće ko će više znati na pamet tih njegovih buntovničkih izreka : „Abdikacijom nekih vladara nije ništa pomoženo narodima kad ona nije u korist republike...Od patriota beži opštim ljudima: da blago ti budet i da dolgoljetno poživiš na zemlji...Da postoji raj svaki bi se starao da što pre umre...Kart blanš imaju: deca, ludaci, vladari, crkveni poglavari, bašibozuci, komandanti armija...U Srbiji ima toliko budala da se za pedeset godina ne rodi nijedan ipak bi ih dosta bilo...U programu druga Tolstoja samo je poslednja tačka dobra, jer je digao ruku od svega i počeo bežati od svojih...Najiskrenije su životinje krokodili jer liju suze za odbeglim plenom...U državama gde je omorina, težak, zagušljiv vazduh, prvo, kao najnežniji, umiru vladari i članovi dinastije..." Ilić je voleo Zariju prisno.On je u njemu video jednog saputnika na istom putu, na putu u intelektualni život, čoveka koga su intelektualne radoznalosti, živa mladost, sumnja u radost koja se nudi, nepomirljiv idealizam, neutoljiva žeđ za usavršavanjem, svi instinkti jedne duše budne, upečatljive i nesređene obuzeli, zaneli i osudili na najteža iskustva.Rodom iz Bijelog Polja u Staroj Srbiji, on je prešao ovamo da se školuje, potucao se od gimnazije do gimnazije, stalno oduševljen, stalno bez marjaša, maturu nije položio i pohađao je Veliku Školu kao vanredni slušalac.To je bio tip svoje vrste; dok su njegovi drugovi bili državnici, naučari, pesnici in , on je sebe posvetio za filosofa.Zato je smatran za smešnog, i ako ih je bilo mnogo luđih.U državnoj službi nije našao mesta, i ako su tamo postavljani ljudi s manje škole od njega.Divno je čudo bilo što pored svoje filosofije nije već umro od gladi.Svoj poziv je shvatao na starinski način.Za njega filosofski sistemi nisu imali vrednosti.Naročito nije mario nemačke filosofe. — Njihova se nauka sastoji — tvrdio je — u davanju neobičnog smisla običnim rečima i izlaganju vrlo razumljivih stvari na nerazumljiv način. On je hteo da bude prosto mudrac.Svoje misli nalazio je šetajući po varoškoj okolini koju je nazivao prirodom.Potvrđenja svojim zaključcima tražio je u običnim razgovorima u društvu, pesmama omiljenih pesnika, u člancima dnevne štampe. — To je božanska iskra instinkta, koja je čoveku ostala iz prirodnog stanja — objašnjavao je razlog što su zrnca filosofije došla na ta neposvećena mesta, smešeći se kao dete. U tim prilikama došlo je Iliću prvo pismo od Višnje.Ono je bilo u jednom velikom poslovnom zavoju zelene boje, s natpisom radnje njenog oca.Posle je došla karta, obična poštanska dopisnica, ispunjena jevtinim plavim mastilom, koje je možda sam gazda-Mitar pravio.Zatim je došla opet jedna karta, sa slikom neke velike zgrade i kraja ulice, koja se gubila u nizini svojih prostih, neuglednih kuća.I onda opet pismo, u istom bakalskom kofertu, s rapavom hartijom, po kojoj se prolivalo mastilo.Ah, ta pisma!Ona nisu sadržavala nijednu neobičnu reč, nijednu nežnost.U njima nije bilo spomena na ono što su zajednički preživeli i proživeli.Ona su počinjala prosto, jednom reči: „Čedo!“ i, malo đački, malo novinarski i knjiški, izlagala strogo, gotovo suvo, obične prilike, način života i življenja jedne devojke u palanci.Opis jednog izleta u Ovčarsku banju ili kakva nestašnost mlađeg brata ispunjavali su po čitavo pismo.Pa ipak, ta su pisma bila kao nebesni dar, na tim vrućinama; ona su pozlaćivala Strikovu čokalinicu, pretvarala savamalske avlije u čarobni vrt, unosila beskrajna oduševljenja u mladićevo srce i bila najlepša lepota njegove mladosti.On ih je čekao s bezazlenom radošću kao što deca čekaju velike praznike.On ih je voleo gotovo isto toliko koliko i nju samu.On je bio kadar zagrliti pismonošu koji bi mu ga predao i poljubiti sto svoje sobe gde bi ga našao.On je sačuvao sva ta pisma, te zvanične karte s unakarađenim licem kraljevim, te slike gimnazije i pijace koje su mu predstavljali Višnjino mesto, te bile kao jedan deo njen i mile mladiću kao krajevi raja.On je brižljivo ostavljao te hartije u dno svog đačkog sanduka, poređane hronološkim redom; zaključavao ih po dvaput, tresao katancem još radi svake sigurnosti. Odgovarao je devojci u istom uzdržanom tonu.Čak da je i mogao od njenog oca i njene kuće, on ne bi smeo poveriti svu tu iznenadnu raskoš svoga srca i čudnovatu lepotu svoje mašte; jer to nije bila više Višnja koja se pojavljivala iz pisama.To je bila vizija neke nemoguće žene, o kojoj svi sanjamo, koju svi očekujemo kroz ceo svoj život.Život prolazi, a ona se nikad ne pojavi, ne pomiluje naše usijano čelo, ne poljubi naše zanesene oči.Niko ne poverava ove najdublje tajne svoga bića, one se kriju i od sopstvenih očiju, i obujme nas tek kad nas, kao neko fino vino, prevare svojom lakoćom i slasti, pa opiju blago, zamagljavajući našu svest i stvarnost.Ilić je pisao o sitnim događajima, pročitanim knjigama, o Zariji Ristiću i o velikim vrućinama u Beogradu.Ipak, pišući o tim prostim stvarima, na samu misao da to piše ljubljenoj devojci, njega je obuzimala neka čar, skoro fizička, i on je terao perom, kao da brodi morem načinjenim od samog milja i zanosa, pa kad bi pismo svršio, napisao adresu i zalepio zavoj, dubok, sladak uzdah oteo bi mu se iz grudi, a glava mu klonula, kao da je nekog dugo grlio, ljubio. Kad bi se Višnja zadržala s odgovorom, on je otključavao kofer, vadio stara pisma, nosio ih u najneposećenije kutove varoških parkova, i tu ih ponovo čitao, razgledao svaku reč, zagledao u marke, u poštanske štambilje i datume.U tim suvim i vrelim danima kad nikoga nije bilo oko njega, ta su ga pisma uveravala u sve što je nesvesno hteo, što je tražio od života.Ona su mu bila jedini poverenik.On je njima šaptao svoje maglovite snove.Njine proste reči pevale su mu zanosne melodije, u kojima je nalazio izvor svome oduševljenju.U njihovom neispisanom rukopisu video je uzburkane dubine svoje budućnosti, pronalazio je put svojih misli.Jedno žensko srce kucalo je za njim.On to sad zna, zna pozitivno, ima dakle sigurne dokaze... te poređane hartije, tu arhivu, već veliku.I uvereni pristalica materijalističke filosofije pretvarao se u nežnog ljubavnika: u njegovim godinama čovek je sav oduševljenje, sav toplina, sav ljubav. — Znaš li da se Ljuba Ćopa vratio sa sela — reče Zarija Čedomiru. — Kako je on? — Možeš misliti...Razgovarali smo celo jutro.Još udara na beli luk, a već razvezao o Plehanovu, Ogistu Kontu, socijalnoj revoluciji, Karlu Marksu, univerzalnoj slobodi i emancipaciji žena.Da divne reči za našu zemlju gde niko ne voli da se pašti, čak ni za svoje zadovoljstvo!Prepirali smo se dugo, ali mu još sve nisam rekao...Imaš li vatre? Ilić mu pruži kutiju s palidrvcima, i upita ga, pola u šali, pola ozbiljno: — Otkad ti posta tako ogorčen neprijatelj socijalnog napretka? — Socijalnog napretka... rotkve strugane!...Mi smo suviše mali da mu budemo prijatelji ili neprijatelji. Šetali su po školskom tremu i čekali da se otvori biblioteka.Raspust se približavao kraju.Velika Škola počinjala je ponovo da oživljava.Po njenim prostorijama su odjekivali razgovori i živi koraci mladog sveta.Njih dvojica se behu primakli prozoru što gleda u dvorište.Po kaldrmi je igralo suvo i toplo sunce koje prethodi jesenjoj hladnoći i vlazi.Jedna kamara neisečenih drva rogušila se u senci koju je pravilo krilo univerzitetske zgrade.Inače, zidovi su se svetleli kao podmlađeni na prijatnoj prigrevici. — Mnogo je manje ljudi, nego što se misli obično, koji stvaraju svoj život po svojoj volji.Ali, kaži mi... molim te, koliko je tek malo takvih žena!Žene primaju nauku koja im se predaje, veru koja im se propoveda, muža koji im se daje, sreću ako je sretnu, nesreću mnogo češće, i sudbinu koja im se odredi.Reč sloboda za njih je smisao zla.One inače ne znaju za nju.A one koje je nazru, one su kao ove muve što se lepe uz prozorsko okno...Pogledaj ih! — i Ristić pruži prst na prozor. — Ko će znati šta one vide svojim mrežastim očima!Ipak, one osećaju topao vazduh, svetlost, ogroman prostor, slobodu.Njihov sitan mozak ne može da pojmi kako ta nevidljiva materija, to staklo, sprečava njihov let.Takve su i žene koje primami sunce slobode.One mu polete, bez razmišljanja, ali hiljade nevidljivih prepreka sprečava njihov let i one će propasti tako, ostati matore devojke, umreti kao te muve ako im ne otvoriš prozor. Zarija pređe na iluziju slobode, ode u metafiziku, izgubi se u apsurdnosti daljih dedukcija. Na časovniku u dvorištu izbi tri sata. — Hajdemo u biblioteku! —reče Ilić. — Zar ti nije žao ovako lepog dana? — odgovori mu filosof. — Knjiga prirode je širom otvorena, hajde u prirodu! Čedomir, kao dobar Sloven, primi rado ovaj izgovor da ne radi ništa, i prista.Oni pređoše trem.Jedan stari čovek, koji je stajao u udubljenju nekih ukinutih vrata i prodavao pogačice, pozdravi ih po svom običaju.Oni se dohvatiše šešira i izađoše na ulicu.Ali tek što se spustiše niz nespretne stepenice starinske zgrade, kad Ilić zasta, kao zadržan nečijom snažnom rukom.Iza prvog ugla pojavljivala se jedna mlada devojka u korektnoj muškoj jaki; plav pramen kose sakrivao je njene uši do polovine. On zadrhta kad primeti svoju prijateljicu, malu palančanku punu oduševljenja, pisca svih dragih karata i pisama koje je dobijao.Ona ga je takođe primetila.Crvenila se, gledala ga veselo i smešila se.Njeni zubi sijali su ispod rumene, sveže gubice kao drvo pod pokislom korom.Zgrada Velike Škole bacala je debelu senku čak preko ulice.Dalje od nje, po jednoj pijaci, oko sanduka, gomile bostana i pokrovaca skakutali su sunčevi zraci.Nebo je bilo vedro.Tek po neki oblak bio se zaustavio u moru otvorenog plavetnila kao santa leda.I po okolnim kućama bilo je dosta svetlosti.Ali šta je ona bila prema blesku koji puče pred očima mladićevim kad ugleda svoju draganu!Sve se izgubi, potonu u neku srebrnu prašinu, u maglu dijamantskog praha, pred slikom devojke skromne, lepe, stidljive i prirodne.Ta je slika preporučivala molitvu, davala oproštaj, ugušivala sebičnost, budila sve umrle vrline.Ilić nađe jedva vremena da kaže Zariji: — Pardon...Imam posla.Do viđenja! — i već se nađe pred Višnjom, stidljiv i on, zbunjen, svetlih očiju, uzdrhtale brade, zgrčenih prstiju i s groznicom po celom telu. Šta su oni tada rekli jedno drugom?Da li su zastali ili udarili levo? desno?Šta su tada osetili?Ko to zna?Ko će to reći?Ni oni sami ne bi umeli kazati.Mladić se sećao tek docnijih trenutaka, kad su bili odmakli daleko od univerziteta i kad mu je Lazarevićeva govorila: — Muke sam videla dok su moji pristali da se vratim u Beograd.Tata još kojekako, ali majka!...Udarila u plač, pa zapomaže po kući.Ja nisam popuštala.Zapretila sam im da ću ih ostaviti, da ću ih se odreći.„Odreći ću vas se...“ govorila sam im, „javno, preko novina, da ceo svet vidi kakve imam roditelje“. Ceo dan su proveli u šetnji.Pred veče, kad je sunce naginjalo zapadu, devojka zažele da vidi zalazak na Savi. — Uželela sam se Beograda, boga mi — reče pri tom veselo i mahnu rukom kroz vazduh. Uzeše topčiderski tramvaj.Kod jedne mehane, već van varoši, siđoše s kola i uputiše se oboje polako drumom.Posle nekoliko minuta, nađoše se pred Ciganlijom, na onom istom mestu na kojem je Ilić poljubio prvi put svoju draganu.U vrh puta stajala je još ona klupa na kojoj su sedeli.Proletos je bila zelena, a sad se belela od prašine, kao da nikad nije bila bojena.Student obrisa pažljivo sedište i pozva svoju drugaricu.Ona sede veselo tako da joj obe stopale otskočiše od zemlje. — Kako je lepo ovde! — reče ona lagano, kao za sebe. Sunce je zavijalo svojim sjajem tihu vodu, zarđale šume i jedan parabrod nasred reke.Dim od lađe razvijao se kroz bistri vazduh na sve strane toga širokog pejsaža.Obala se ogledala u vodi tako jasno da je gledalac mešao stvarnost sa iluzijom. — Nigde nisam videla ovoliku potpunost u ogledanju na vodi — produži devojka. — Pogledaj desno... tamo ispod dereglije, dole u vodi, nije li ono jedna tičica. Doista, Čedomir ugleda sliku jedne vrbe i u njoj sliku tice kako stoji na grančici.Još ceo jedan svet njihao se pod vodom i sa onim, nad njom, stvarao čarobno savršenstvo. Čedomir Ilić je žudio za životom, za životom potpunim.On je hteo da ga vidi jasno, tu, pored sebe, da se sav zagnjuri u njega.On je toliko očekivao ovu devojku, da joj kaže koliko je voli, da joj otkrije, pored carstva misli, skrovište osećaja.On je uspeo da se ona vrati u Beograd.Ali, evo već nekoliko časova kako su jedno s drugim, a on ne uspeva da joj kaže jedne reči koja dolazi iz srca.Ćutali su.Vazduh je treptao oko njih pozlaćen kosim zracima sunca.On uze za ruku svoju drugaricu; brzo se trže, njena ruka bila je hladna kao mrtva.On je ponovo prihvati i prinese je k srcu. — Ne... ne, Čedomire! — reče Višnja, i istrže ruku. Pa i docnije, ona je izbegavala ova milovanja, kao da je osećala da se cela ljubav ne sastoji od poljubaca.Ona je tu ostala nepokolebljiva.Ništa nije bilo kadro izmeniti duboko osećanje morala koji joj je nesvesno ulila starinska kuća njenog oca.Pročitane knjige i život u prestonici dopuštali su joj po koju simpatiju, prijateljstvo prema mladiću, ljubav reči i uzdisaja, ali dalje... prava ljubav je za nju bila zabranjena.Kao svi ljudi zdravi i prirodni, ona se bojala svega što je anormalno, bolesno, misteriozno.Pravu ljubav je videla samo u braku.Upravo, ona za nju nije postojala, već brak, muž.Tome je trebalo očuvati, žrtvovati sve, živeti tako da niko, osem njenog muža, neće moći reći: — Ona je bila moja dragana.Ja sam je grlio. Stoga ona nije očekivala od Čedomira ljubavne napitke, već izjavu, onu malo starinsku izjavu kojom se prosi ruka u devojke.Ona je očekivala da je on nazove svojom verenicom, dâ joj obećanja za ceo život, svečano, pred roditeljima i publikom, pa da mu preda celu sebe, svu raskošnu mladost koja je bujala u njenim grudima i svakog trenutka joj isterivala stid na obraze.Inače, u svemu drugom, menjala se ka idealu koji joj je Ilić otkrio, mešala se u društvo mladih ljudi i devojaka, podražavala muškarcima, prezirala modu, čitala sudsku medecinu, jela ulicom kifle i perece, koračala krupno; suknje su letele oko nje kao mantija u popa. Višnja se dobro osećala na Velikoj Školi.Akademska sloboda joj je prijala.Mogla je urediti svoj život po svojoj volji, izlaziti kud hoće, vraćati se kad hoće.Nije se morala više bojati svojih nastavnica.Nije morala trčati na čas da ne zadocni.Pa i ti časovi!Nije ih bilo više od dva tri preko dana.Za njih se nije moralo spremati.Nije bilo ocena ni prozivanja.Već se sedne u klupu, profesor govori, ko hoće da beleži, on beleži, a ko neće, onda to toliko. Kapetan-Mašino Zdanije, gde se nalazila Velika Škola, imalo je nečega prijateljskog, svoga.Ono je bilo kao opšta đačka kuća, nepobedan bedem koji je prkosio svakoj reakciji.Policija nije smela ući tu; za đake je pak bilo stalno otvoreno.Moglo se tu skloniti od žandarmske potere, ispred kiše ili kad čovek ne zna kuda će.Uvek bi se našlo društva, vodili se zanimljivi razgovori o pametnim stvarima.Nije se pravila razlika po starešinstvu, godinama ni po porodici.Svi su bili studenti, ravni jedan drugome.Čiča s pogačicama pozdravljao je stalno učtivo, imao pri sebi palidrvaca da se upali cigara i davao na veru.Moglo se ići iz hodnika u hodnik, iz slušaonice u slušaonicu, s predavanja na predavanje.Niko vas nije pitao: šta ćete i koga tražite ?Sloboda, draga, mila sloboda, pun ideal toga pojma, tako prisnog svima nama naviknutim na raspuštenost istočnjačkom prirodom, savršena sloboda, uskraćivana dugim ropstvom pod Turcima, ispunjavala je taj posvećeni kut Beograda i bila njegov najbolji ukras.Tako slobodna, još više je ušla u socijalističke ideje, u borbu protiv formalističkog društva, gde diploma zamenjuje talenat, gde parče hartije vredi više nego glava.Te su je teorije hrabrile, podizale, oduševljavale.Ona je verovala u njih, u njino brzo ostvarenje, u njihov veliki princip: „svakom po sposobnosti, svakoj sposobnosti po njenoj zasluzi“. Matović nije pušten s robije onako brzo, upravo preko noć, kako su se nadali na domu.Kralj mu je na dan venčanja oprostio samo pola kazne.Docnije, dali su mu udobniju ćeliju, skinuli mu gvožđe s nogu, dopuštali posete prijatelja.Tek pod zimu, Jovan dobi potpuno pomilovanje.Stranka mu dade mesto glavnog urednika svoga organa.Znaci narodne ljubavi pratili su ga ulicom.Vlada nije mogla drugojačije nego mu nađe lepo mesto u državnoj službi.To dopusti Matovićima da se premeste u jednu veću kuću.Bilo je krajnje vreme, jer su sad imali i suviše gostiju.Bilo je među njima starih, oprobanih prijatelja, a bilo ih je i takvih koji su ranije obilazili daleko profesorov dom kao mesto nečastivih.Jovan im je opraštao velikodušno, govoreći: — Ne treba ljudima zameriti, to su bila zla vremena.Šta su oni krivi ako su bili slabi ili imali protivna ubeđenja?Ja sam o tome u apsu razmišljao dugo, pa sam došao do zaključka, da se velika zla ne čine namerno, s predumišljajem, već... onako, iz ljudske ograničenosti. Kuću su renovirali iz osnova.Tu je glavnu reč vodila gospa-Kleopatra.Našla je jednog jevrejskog trgovca koji je dao nameštaj na otplatu.Pri izboru, poklonila je naročitu pažnju na salon. — Divno! — govorile su gošće kad ih je Matovićka uvodila u njega. Doista, salon je bleštao u novom plišu i svežim bojama.Samo je bio nezgrapan sa svojim velikim kanabetom, nešto sumoran sa teških zavesa koje su stajale kao prilepljene uz prozor, i sa odsustva prisnih sitnica, domaćih uspomena i drangulija, hladan kao dućan s nameštajem.Vešt posmatrač bi po toj odaji ocenio ženu koja ju je namestila.Matovićka je imala razvijeno telo, kao u žandarma, krupnu glavu, crne veđe, kruto držanje, nabeljene obraze i ofarbanu kosu; posebno je isticala očuvano grlo i potiljak ćilibarske boje.Kad bi je čovek video prvi put, pomislio bi da je gorda i naduta, ali, u iole poznatijem društvu, ona je govorila mnogo, nije birala reči i prebacivala se.Sa nešto urođenog vizantinizma, ona je imala jedinstvenu veštinu da izmiri u sebi ženu koja gospodari kućom i ženu koja smatra da je njen poziv u životu viši od obične brige za kujnu.Na licu joj je počivao otmen umor, koji je trebao da pokaže svetu koliko sirota žena ima posla oko spreme kuće i dece.Mlađi su drhtali pred njom.U mešenju kolača se odlikovala: imala je šesdeset četiri recepta za razne vrste.Njen glavni zadatak bio je da dopuni svoga muža time što će njegove seljačke sklonosti parirati svojim gospodskim ponašanjem.Redovno je išla po slavama, pravila posete, stupala u humana društva, vodila politiku.Ona je volela te izlaske, pri kojima joj se davala prilika da istakne svoje otlično poreklo, fine manire, da pokaže kako je prava sreća za zemlju i Matovića što je ona njegova saputnica u životu. — Kleopatra, treba povisiti platu tom mladiću što poučava Mladena — reče joj jednom muž. — Život je skup, a čovek mi izgleda valjan. — I ja sam to nešto mislila.Drugo je sad, a drugo beše pod prokletom reakcijom.Tek, žao mi je, čoveče, para... Nego velim, da mu kažem nek dolazi kod nas na hranu.Njemu će se poznati, a nama je svejedno: kud jedemo svi, biće i za njega...Možemo mu dati i jednu sobu u avliji — dodade gospođa posle nekoliko trenutaka. — Prazna je, držim samo nekoliko venaca luka. — A šta ćeš mu za stvari? — Ima starog mebla koliko hoćeš, trune mi gore na tavanu! Tako bi i urađeno. Ilić se u početku snebivao, osećao se kao na teretu, na smetnji.Posle se navikao.U stanu je imao što treba skromnom čoveku.Matović je bio prijatan prema njemu, razgovarao se s njim dugo, ozbiljno, o krupnim stvarima iz politike, o narodu, zadacima Srbije kao države i zemljoradničkom osiguranju, o kojem je pisao jedno delo s naučnim pretenzijama.Osećao je da stari, nije voleo da mu se protivureči i davao je česte savete. — Uzmite se na um — rekao mu je jednom. — Vi više niste dete.Kroz nekoliko meseca svršićete školu i postati javan radnik.Stalo vas je skupo dok ste dotle došli.Ali još sve muke niste preturili.Tek stoje pred vama one koje su najteže. — Pazite se.Mi prelazimo čudna vremena — rekao mu je drugom prilikom. — Izgubili smo mnogo u neradu, u jalovom trvenju.Narodi oko nas neće čekati da mi dobijemo vremena.Moraće se žuriti...A vi, mladi čoveče, iz škole ćete ući pravo u život.Država će vam poveriti jedan posao.Vaša porodica, društvo, stranka kojoj pripadate, tražiće vam takođe izvesne obaveze.Sve je to ozbiljno.Vašim imenom i ugledom jamčićete za ispravnost svojih postupaka.Život, smrt, ljubav, otadžbina, brak prestaće da vam budu mislene imenice.Ali ne bojte se, ne bežite od života; s njim je kao i s plivanjem; nauči se kad kuražno ostavimo plićake.Jer najzad, našto večito trčati za kritikom, za rušenjem, za duhovitošću, za ismevanjem i skepticizmom ? Gospođa je isticala pred decom mladićevu učenost i govorila: — Ugledajte se na gospodin-učitelja.Eto, njemu nije bilo sve potaman, pa je uvek prvi đak. Posebice je Bela bila ljubazna.Ona je razumela da je sirotinja jedan nedostatak.„On siromah, a ja hroma!“ — mislila je i verovala da su tako ravni jedno drugom. U toj sredini koja je bila daleko od prave raskoši, ali za Ilića predstavljala gotovo svet blaženstva, popuštala su njegova načela strogog socijalizma.On je sad osećao potrebu višu od te negacije današnjeg društva.Nije se mogao zadovoljiti više čekanjem da budućnost donese ili ne donese, novi društveni sklop.Trebalo mu je nečeg novog, razonođenja, mogućnosti da se krene jednim novim putem kojim dotle nije bio prošao.U ostalom, mnogi njegovi drugovi su već činili koncesiju životu.U klubu, koji je nosio zvonko ime Grupa Velikoškolaca Socijalista, počelo je da dolazi do razmimoilaženja u pitanjima taktike, nastajali su ozbiljni sukobi, podnosile se ostavke, očekivao se neminovan rascep.Ta prilika dođe.Imalo se da se reši da li će grupa učestvovati u mitingu koje je građanstvo priređivalo u korist izbora Srbina vladike u Maćedoniji.Predsedništvo je predlagalo da se klub uzdrži od te patriotske manifestacije s razloga što je proleteru svejedno koji će ga kapitalist eksploatisati, Srbin ili Turčin, svejedno koji će pop za to zahvaljivati Bogu.Jedan deo članova usprotivi se tom predlogu odlučno, navodeći da socijalizam ne poriče narodnost, a specijalno srpskoj narodnosti u Turskoj vera predstavlja još veliku činjenicu.S načelnih raspra prešlo se na lične zađevice i grdnje.Klub se pocepa.Jedan manji deo ostao je u Grupi.Ostali pak osnovali su radikalni klub.Među ovima je bio i Čedomir. Višnja pak ostade dalje na barikadama.Ona nije opraštala svome drugu tu izdaju zajedničkih ubeđenja.Ona je išla u krajnost kao sve žene.Da joj je Ilić u početku propovedao mržnju protiv crvene zastave, ona bi bila njen najljući protivnik.Ovako, ona je bila njena vatrena pobornica, nije mogla da shvati svoga druga i pitala se otkud dolazi ova promena. Čedomir je pokušavao da se objasne. — Ne, nikako... ja nisam prestao biti socijalist — govorio je. — Kad bih živeo u Belgiji, Engleskoj, u drugim industrijskim državama, ja bih se sav posvetio klasnoj borbi.Ali ovde, Višnjo, mi još nemamo baze; treba prvo stvoriti političke slobode, bez kojih se ne mogu zamisliti pojedine organizacije; treba od ove orijentalne satrapije načiniti pravnu državu.Ja se čudim kako na to nismo ranije mislili.Ja se smejem kad se setim izvesnih predrasuda koje su mutile moju savest. Višnja je tada upravljala na svog druga gorak pogled koji je značio razočarenje, i ćutala.Ona nije bila još toliko jaka da mu baci istinu u oči, rekavši mu: — Renegat! To razočarenje ju je utvrđivalo u odluci da ne dopusti svom obožavaocu zadovoljstvo ljubakanja. — Tako ćeš, jednom, i mene ostaviti — odbijala je njegova umiljavanja — i čuditi se... i smejati predrasudama! Govorila je to da bi ga kaznila.Ona je inače verovala da je on voli jako, jače nego što je on bio uopšte sposoban da veli, ludo, smrtno.U tom trenutku je imala pravo.Njeno odbijanje padalo je vrlo teško mladom studentu.On se trudio mnogim sredstvima da pridobije njenu staru naklonost.Ali pravo sredstvo, ponudu za brak, nije upotrebljavao.Možda bi samo jedno polovno obećanje bilo dovoljno, pa da ga ona ponovo zavoli bez bojazni.Jer je ona bila žena, a kod žena, kad je muž u pitanju, načelne razlike ne predstavljaju veliku smetnju.Međutim, to nije bilo moguće.On nije hteo da sklapa ozbiljnije veze, on nije tražio u njoj zvezdu pratilicu, on je hteo da ona bude jedino meteor, koji će se pojaviti na njegovom nebu, osvetliti ga čarobno za koji trenutak, pa se posle izgubiti, ostavljajući studenta da ide svojim putevima.Ona je bila samo nešto prolazno... samo jedan stupanj u visokim stepenicama, uz koje se peo. Te suprotnosti podržavale su kod dvoje zaljubljenih jednu vrstu borbe čas prikrivene, čas otvorene.Čedomir se ljutio.Dešavalo mu se da provede po nekoliko dana ne videći svoje dragane.Trudio se da ne misli na nju.Hteo je da je zaboravi.Njena slika se brisala, srce ćutalo.To je trajalo neko vreme.Iznenadno osetio bi da ga nešto vuče k njoj.Hiljada stvari, bliskih toj devojci, izašle bi mu pred oči i nagonile ga da je opet vidi.Sreo bi se s njom.U pogledu koji je upravljala na njega, on bi spazio ponos koji strada, a možda nešto i nepoverenja.On joj je onda prilazio.Ona mu je pružala ruku, puna ćutljivog jogunstva, nasleđenog iz Čačka.Ilić se tada jogunio takođe.I rat se produžavao, menjale se samo pozicije. U tim mučnim trenucima, Ilić je, bezmalo, mrzeo svoju draganu i verovao da ga ona mrzi.Svaki njen pokret koji nije išao u prilog njegove sebičnosti, tumačio je kao da je upravljen protiv njega: bilo da ona ne dođe na zajednički čas, bilo da ga ne primeti na ulici, bilo da se suviše smeje sa ostalim drugovima.Pa i ti drugovi, izgledali su mu mrski.On ih je predstavio devojci, on je predstavio devojku njima.A sad, ona se zabavljala s njima, oni se zabavljali s njom, kao da on nije postojao, kao da ga nikad nisu videli.U njemu se pojavljivala ljubomora, strašilo sa žutim očima, teška sramotna bolest koju bolesnik krije od sveta, dok mu ona razjeda srce, a njen gnoj prlja, truje.S vremena na vreme, on bi se svestio, čupao iz srce tu opasnu gljivu, a zajedno sa njom i sliku mlade Čačanke.Hteo se baciti blatom na sve što je prošlo, misliti samo na sebe, raditi za svoje ispite i ne osećati ništa.Ali nije mogao.Usred čitanja, kad je možda bio za čitav kontinent daleko od Beograda, za stotinu vekova od prisutnog trenutka, na um mu je, bez ikakve veze, dolazilo pitanje : — Šta li sad radi Višnja? On bi se prenuo iz svojih studija, video bi se u svojoj sobi, sam... užasno sam, kao u grobu.Tada bi bacio knjigu, koju je dotle držao u rukama, u gomilu ostalih, dignuo se brzo i otrčao u varoš.Sreo bi tada ovog ili onog druga.Oni su bili veseli, bezbrižni, oni su se razgovarali o lakim stvarima, o intimnim vezama, i on im nije smeo prilaziti, on je bežao dalje od njih.Tada bi odlazio iz varoši, u okolne parkove, brda, šume.Ni tu se nije osećao srećan.Kakvo drvo, put, bara kakva opomenula bi ga svoje drugarice.Njeno zapaljeno lice s mirnim ugasitim očima pojavljivalo se, kao kakva sirenska utvara, na svakoj okuci od puta, na gomili suvog lišća, u oblacima... oblacima što polako jezde po zimskom nebu.Odlazio je tada u kafanu, gubio se u čitanje novina, u pušenje, u igranje domina s prvim koga sretne.Ali i tu, u tamnim kafanskim ćoškovima, u bledim novinarskim slovima, u kombinacijama domina, u gustom dimu od duvana, veličanstvena vizija mlade devojke vaskrsavala je, kao mitološke tice iz pepela.Bole (!dugo o) ga hiljade igala duševnog nestrpljenja.Nije znao šta da radi od sebe.Svet mu se činio prazan, šupalj, besmislen bez Višnje, bez njenog milog prisustva.Činilo mu se kao da ga je ceo svet napustio, kao da mu nema najboljega što je imao.To osećanje prognanstva prelazilo je u neku vrstu fiks-ideje, more, mučnog ludila.Osećao se istrošen, utučen; po cele noći nije mogao zaspati.Reč Hristova vrzla mu se po pameti: — Ženo, šta ima zajedničko između tebe i mene? On je vidljivo patio. — Vama nije dobro, gospodin-Iliću ? — reče mu jednog dana Bela. — Da vam šta ne fali kod nas? — Kod vas?Ne, gospođice — odgovori on, malo iznenađeno. — Ja bih bio najveći nezahvalnik kad bih se i najmanje požalio. — Zaista? — uskliknu devojka, ne krijući svoje zadovoljstvo. Majka i ukućani bili su je razmazili, te je želela da i Čedomir bude nežan prema njoj.I sem tog, ona je bila bolešljiva, nervozna devojčica, kod koje se čežnje razvijaju rano i, u toliko jače, u koliko je njeno telo trošnije.Da je mesto Čedomira, visokog, mršavog studenta bledih obraza i ponositih očiju, došao neki drugi mladić koji bi bio njegova puna suprotnost: mali, krutuljast, sa očima kao u miša, ona bi želela da se i njemu dopadne, jer je ona, svojom hromošću zavezana za kuću, sanjala često o zaljubljenim parovima koje bi, letimice, kadgod spazila s prozora kad prođu njihovom ulicom, dok opštinske lipe bacaju guste senke oko njih i zanose glavu svojim teškim mirisom.Stoga se ona otimala, kad je vreme bilo ručku, da sama trči i kuca na mladićeva vrata, pozivajući ga: — Gospodin-Iliću, ručak je gotov. Tako kucajući, a ne otvarajući vrata na mladićevoj sobi nju bi prožmala neka slatka jeza, od čukljeva na ruci, pa kroz celo telo, da joj i kolena zadrhte, kao kad je čitala zabranjene knjige.Jedva je čekala da dođe podne, da pretrči preko dvorišta, predahne na pragu Male kuće — kako su zvali to odeljenje — skupi svu hrabrost, zakuca na vrata i preda se toj golicavoj drhtavici, pa dok joj ona unosi zabunu u glavu, pretrči ponovo preko dvorišta, upadne u svoju sobu i zaroni zajapureno lice u hladovite jastuke svoje postelje. Mladić je dizao glavu na ovaj glas.On mu je zvonio kao truba vojske koja ide u pomoć, kao poklič na osvetu, na bunu.Što mu se dopadalo u tim trenutcima kod Bele, to beše nešto više od njene lepote, to beše njena simpatija, daleka, nova, druga ljubav koja se približava.Ipak nešto u duši govorilo mu je da spreči misao da ne ide tim pravcem, te je udarao krst na strani na kojoj se zaustavio, sklopio knjigu, ostavio je u kraj svoga stola, uredio kravatnu, pogledao da li su mu nokti kako treba, pa odlazio na ručak, penjući se uz kratke, kamene stepenice, ograđene zarđalom ogradom. Stari gospodin je bio već tu.On je bio čovek sitnih, živih očiju, velikog čela sa dubokim zaliscima, pljosnatih ušiju, neobrijane brade i kratkih, debelih brkova, gotovo surov, seljak u građanskom odelu, inače običan, mogao je ličiti na drumskog mehandžiju kao i na mitropolita, da nije oko njegovih suvih usta, oko tih sitnih očiju, pa sve do prirodno namrskanog čela igrao jedan interesantan izraz odlučnosti koji je prelazio u tragiku.Stupio je u politiku početkom Osamdesetih godina.U to doba, dovršavala su u Srbiji svoje stvaranje dva glavna politička faktora, narod i kruna.Narod je bio pod mučnim posledicama dva teška rata, čiji uspesi nisu odgovorili njegovim nadama; činovnici, grabljivi i pokvareni, vladali su zemljom kao gospodarska klasa, Srbija je izgledala njihov spahiluk, o narodnim potrebama nije se vodilo računa.Demokratske teorije o uređenju države koje su stizale sa Zapada nađoše u tom nezadovoljstvu uzoranu njivu, i narod se formira, gotovo kao jedan čovek, u jednu stranku, koja iznese zahteve za najšire građanske slobode.S druge strane, kruna se opijala sa nešto relativnog uspeha . na Berlinskom Kongresu, podavala se laskanju izvesne diplomatije, zanosila se idejama prosvećenog apsolutizma i na narod gledala kao na gomilu geaka.Jovan Matović, koji je bio sišao sa prostranih, slobodnih zlatiborskih suvata i sa nasleđenim iskustvom da Srbija, za sve što ima, ima da zahvali samo svome seljaku, lako se odlučio da priđe prvoj struji.Brzo se našao u prvim redovima; on je bio sjajan polemičar, pisao je vrlo tečno, stil mu je bio popularan i živopisan.Kad se kakva ideja usadi u njegovu glavu, ona se tako ugnjezdi da je ni sami đavo ne bi mogao otud iščupati.Ništa na svetu nije bilo kadro sprečiti ga u njegovoj borbi za narod.Njegov radikalizam nije bio više politika, već jedna vrsta religije.On je verovao u narodne snage, Vuk Karadžić je kazao poslednju reč u pitanju jezika, narodne pesme su jedini dobar uzor umetničkom pevanju, i, da je hteo menjati hrišćanstvo, on bi mesto krsta nabio na oltar gunj i opanak.Sad, posle dvadeset godina borbe, on je video kraljevstvo pretučeno narodnim bunama, porazom jednog kabinetskog rata, stalnim skandalima na dvoru.Međutim, ni Jovan nije ostao čitav.Izišao je iz zatvora ostareo, poremećenog zdravlja i oportunist.Ma da je bio visok činovnik, nije se mogao otresti prostačkih sklonosti seljačkog sina.Jaka mu je smetala.U kući je bio bez kaputa, sa zavrnutim rukavima od košulje.Nije voleo mnoga menjanja tanjira.Ručak mu je bio najslađi, kad bi ugrabio od svoje žene da sedne za kujnski sto i jede što prvo dohvati.Ali mu je to zadovoljstvo retko dopuštala gospa-Kleopatra, koja je volela formalnosti, dobar ton, ustručavanje i noblesu. — Dobar dan! — progunđao bi Matović kroz nos s prirodnom i instinktivnom grubošću u glasu, kad je Ilić ulazio u trpezariju, dok se gospođa smešila blagonaklono, klimala ugojenom glavom i pružala ruku, punu jevtinog prstenja, u visinu mladićevih usta. I porodica je sedala za sto: u vrh stari gospodin, s nešto raskoračenim nogama kao da još nosi gvožđe, desno njegova gospođa, levo Čedomir, sa nogama učtivo podvučenim pod stolicu.Do njega je sedeo Mladen, koji se nikako nije hteo skrasiti na svome mestu; do dečka je bila jedna bliznakinja, a preko: Bela sa drugom sestricom.Ona je trebala da drži pod prismotrom obe devojčice te da tako olakša posao jadne majke — kako je gospođa sama sebe nazivala — ali je devojka više posmatrala domaćeg učitelja nego svoje brbljive sestrice. Stari Matović nije primećavao ništa.On je pri ručku imao dobar apetit, izvlačio iz džepa veliku maramu za jedan kraj, kao zastavu, brisao nos na sav glas i hvalio odličnu kujnu svoje žene.Kad bi mu, i pored toga, ostalo slobodnog vremena, on je iznosio svoja razmišljanja o prilikama, događajima i ljudima, pa se ponekad prebacivao i otkrivao i ono što je u partiji ili državnoj službi saznao u poverenju.Tako reče jednog dana: — Kralj mi je dva puta izjavio kako se ozbiljno rešio da dȃ zemlji nov, liberalan ustav.Jako je ljut na reakcionare što su ga izneverili prilikom njegove ženidbe. Ispi čašu, pa produži: — Dugo smo pričali.Bilo je govora i o tome ko će ući u kabinet... — Je li, tata — prekide ga Mladen — hoćeš li i ti postati ministar? — Zini da ti kažem! — trže se stari gospodin, pa pređe na svoje delo o zemljoradničkom osiguranju. Njegovoj ženi je godilo jako da postane ministerka, t.j. da joj muž postane ministar... ministar zemljoradnje kad se već tim pitanjem bavi, ali joj se učini da pored sve koristi što će videti otud nije otmeno govoriti za ručkom o seljacima, te jedva dočeka kad se Bela umeša, i reče: — Znate, otac, da se Mile tetka-Katin verio u Minhenu... isprosio Švabicu.Tetka-Kata hoće da se izede od muke. — Što je uzeo Švabicu? — Zamisli derana! — prihvati gospođa. — Nije još školu svršio, a već prosi devojku... — Ja ne nalazim u tome ničega čudnovatog — reče budući ministar. — Ako se vole, zašto da se ne uzmu? — Ama, kako da se uzmu, čoveče? — odvrati mu žena. — Došla Kata danas, pa kao da se u crno zavila, plače, suza joj suzu ne stiže.Veli, ni košulje mu ne donosi. — Pa, kupiće je, stara mu majka!Čovek se ne ženi zbog košulje.Mladi su; ceo je život pred njima...Da, ja sam čovek iz starog vremena, iako sam se bunio protiv njega: brak mi izgleda večito nešto sevdalijski... uz pratnju Cigana i čauša. — To su stara, dobra vremena — uzdahnu gospođa u pola volje. — Onda je život bio lak, jevtin.Danas sve ima svoju cenu; simpatije su redak luksuz, a brak... brak je kod pametnih ljudi vešt sporazum, smišljen ortakluk, gde svaka strana unosi određene koristi: položaj, miraz, familiju ili diplomu. Rekavši ovo, ona pogleda značajno u Ilića kao da je htela saznati kakav su utisak učinile na njega te reči. — A ljubav, mama? — primeti Bela, i nestašno uspi usnicama. — Ćuti, bezobraznice, znaš mi ti šta je ljubav!...Da, ja nisam protivna ljubavi, ona upravo dolazi sama po sebi kad se stvari dovedu u red, kad oboje nađu koristi u svojoj vezi; ponavljam, brak je na prvom mestu akt ozbiljan, hladan, sračunat da se primi onoliko koliko se daje...Šta vi mislite, gospodin-Iliću? Čedomir zausti da kaže onako kako je osećao: — Ja sam odsudan protivnik braka u opšte.On je neprirodan i nemoralan.Neprirodan, jer se u organskom svetu ne zna za takvu vezu; nemoralan, jer se obavezujemo za nešto što nije u našoj vlasti.Brak stvara od ljudi silom hipokrite, ustanovljava jednu vrstu ropstva.Idealna veza između čoveka i žene postoji, za mene, jedino u slobodnoj ljubavi. Ali se njegova reč zaustavi na usnama.Iznenadilo ga je što ga gospođa pita za mišljenje... ona, koja mu je, pored svog uvaženja prema njegovom uspehu u školi, stavila već toliko puta do znanja da on ima od nje da se uči.Pored toga, bojao se da ne načini kakav ispad, imajući već izvesna iskustva o beogradskom životu, o Beogradu, gde večito ima nečeg nepoznatog, gde većina ljudi kriju svoja uverenja i svoje osobine. — Šta da vam kažem, gospođo!... — reče posle nekoliko trenutaka oklevanja. — Ja na to pitanje nisam mislio. Matovićka ga pogleda iznenađeno. — Ovaj se vešto izvlači — reče u sebi. — Upravo — dodade Ilić — za mene brak ne postoji kao pitanje. Bela rđavo razumede mladića.Pomisli da on hoće da kaže kako ne dvoji brak od ljubavi, ili tako nešto, te pljesnu rukama: — Bravo, gospodin-Iliću!Glavno je kad se dvoje vole...A svet, familija, novac?Trice i kučine!... — Bela! — prekori je lako gospa-Matovićka. — Jest, jest, trice i kučine! — ponovi devojka jogunasto i iskreno. — Na što onda ljubav kad se računa koliko i lanjski sneg! Majka se ne usudi da obnovi prekor, već pogleda plašljivo u svoga muža.Ali ni Jovan ne reče ništa.Oni su oboje osećali Belinu sakatost kao svoju krivicu — jer je još kao dete, zbog nedovoljnog nadzora, pala sa stepenica i slomila nogu.Stoga su joj večito ugađali.Pored sveg teškog života u stalnoj opoziciji i borbi sa vlastima, stari profesor i njegova žena našli su uvek mogućnosti da zadovolje Belinu želju: kupe joj pajaca sa zvonkim praporcima, skupocen šešir ili haljinu u modi.Bela nije nikad osetila muku od materijalnog života.Novac je za nju bio kao neko sredstvo za pravljenje poklona, izlišnih stvari, za šaranje života kao uskršnjih jaja, nešto čega se čovek može odreći u svako doba. Ilić je pak mrzeo novac, mrzeo ga onom mržnjom, pomešanom sa nešto zavisti, koju osećaju slabi prema jakima.On je u novcu video silu koja učvršćava život, prijatelja koji održava čoveka, moćnog protektora koji dariva prava i koristi.On ga nije imao, on mu se činio kao njegov lični neprijatelj koga treba savladati, i on ga je prezirao kao tiranina čiju je surovu vladu rano osetio.On je želeo da ima novaca da bi osigurao slobodu kretanja, da bi radio samo ono što voli, da bude svoj i pripada samom sebi. — Novac je čudna stvar, moje dete — reče Matović, obraćajući se Beli, neprirodno umekšanim glasom. — On nije na odmet.Ja sam to video na robiji.Vidiš, bili smo svi podjednako lišeni slobode, osuđeni na zatvor po apsanama; zakon je bio jednak za sve.Međutim, bilo je nas koji smo imali novaca i nas koji ga nismo imali.Znate li da je to bila grdna razlika između robijaša i robijaša, da su se pravila gotovo dva zasebna staleža, gde je osuđenik s novcem zapovedao za paklić duvana osuđeniku bez novca.Na kraju krajeva, novac nije ni toliko rđav koliko se priča, ni toliko dobar koliko se misli.Ali ima jedna sigurna stvar.Čovek se troši između dva akta koji se nazivaju: hteti i moći.Zašto dakle biti protiv onoga koji nam olakšava borbu između tih nejednakosti.Novac treba razumeti, pa ga onda bez bojazni možeš voleti. — Bog s tobom, kako govoriš, tata — prebaci mu ćerka. — Ja govorim ono što osećam.Ja sam uvek govorio istinu.I ja vam kažem — udari glasom Matović, kao da drži predavanje — istinu ne treba kriti; treba je poslušati, reći je uvek, i uvek raditi tako da je čovek može reći. Posle ručka prelazilo se u salon, da bi služavka očistila trpezariju.Stari gospodin bi se izvalio porebarke na fotelju, pušio i očekivao kafu.Ponekad bi čitao novine, a kad njih nije bilo, uzeo bi Gorski Vijenac, otvorio ga nasumce, pa čitao na glas stihove, predajući se čaru filosofske poezije Njegoševe.Kad bi pak bio rđave volje, žalio se na reumatizam u desnom kolenu, koji je dobio na robiji, i grdio svoga sina. — Šta je s tobom? — govorio mu je tada polagano, suvo, ne gledajući u njega već u jedan kut od salona i kao vraćajući se s nekog dalekog puta, po kojem je njegova misao dugo lutala. — Opet dvojke?Ta sad ti bar reakcionari nisu krivi? — Zbunio sam se — odgovarao je dečko odsečno. — „Nemac" je velika prznica; za najmanju stvar otera me na mesto!A, boga mi, dobro učim i reči i prevod. Matović bi pogledao u svog sina. Jedna nova bora ocrtala bi mu se među povijama. — Da si tako brz na radu kao na laži, daleko bi oterao! — reče mu drugi put. — Samo na koga se metnu, da mi je da znam? — Ne na mene, u svakom slučaju — upade gospa-Kleopatra. Stari gospodin kao da ne ču šta mu žena reče. — Sve imaš što ti treba, pa opet ništa od tebe — dodade žalosno. — A kad sam ja učio školu, moj brajko!... Zastade, odmahnu rukom i ne završi rečenicu. — Ko bi igrao krajcarica kad bi Mladen učio! — nasmeja se Bela, koja u tom trenutku donese kafu. — Ćuti ti, materina mazo — prebaci brat sestri, i jedan sjaj muške nadmoćnosti zasja u dečkovim očima. — Kaži samo koliko pojedeš šećerleme preko dana? Oboje su imali pravo: ni brat ni sestra nisu bili na svom mestu.Roditelji nisu vodili o njima prava računa.Otac se bio bacio sav na politiku, nije imao vremena, pa možda ni prave volje da misli na svoju porodicu.Kad bi mu ko od prijatelja skrenuo pažnju na nestašnost njegovog sina, on se branio nekim ruskim principima vaspitanja dece u slobodi. — Nek se razvijaju po instinktu — govorio je samouvereno. — Uticaj starijih može da izopači prave dečje naklonosti.Ako hoće da uči školu, neka uči, a ako neće, znači da nije za nju, pa će gledati druga posla.Šta je meni škodila sloboda, kad sam rastao sȃm, nenagledan ni od koga, kao divlja travuljina. Samo je Matović zaboravljao, da je on, u svom detinjstvu, imao jednu opaku, ali vrlo sigurnu učiteljicu, nevolju.On je imao da se bori iz dana u dan za komad nasušnog hleba, te ga je ta borba izoštravala, dok njegova deca dobijaju to parče hleba bez borbe, te svoju slobodu upotrebljavaju na svoja zadovoljstva, a zadovoljstva ne čeliče duh. Sin je rastao slobodno, tumarao sa svim kvartovskim mangupima, nosio šešir na krivo, govorio šatrovačkim jezikom, zadirkivao služavke.Ćerka, koja je već bila na udaju, nije imala naklonosti ni prema kakvom ozbiljnom poslu.Kad joj se nije činilo što je htela, svađala se da se kuća orila od njene vike.Vreme joj je prolazilo u besposlicama, negovala je nešto cveća, vezla po koju maramu, čitala, po katkad, senzacione romane, i jela slatkiše, počev od najfinijeg švajcarskog fondana, pa do najprostijeg turskog sudžuka. Otkako Matović posta kandidat za ministra, sedeljke posle ručka bivale su kraće.Stari gospodin je morao primati ovog ili onog političara, odlaziti na konferencije, piskarati po novinama, ići kralju na podvorenje.Čim bi on izmakao iz kuće, gospa-Matovićka je odlazila takođe, i to brzo, kao da je vile gone, a vraćala se tek u veče, puna novosti.Mladen je odlazio takođe, u školu, rano, da se što pre otrese kuće, za koju ga ništa nije vezivalo, i nađe se sa svojim vršnjacima, decom takođe iz boljih kuća, a pokvarenom kao i on, možda gore nego i on.Dve bliznakinje uzimale bi se za ruku i izlazile na ulicu, pa švrljale oko gomile peska, kafanskih stolova, po susednim avlijama, kao da su i one htele pobeći od kuće.U salonu su ostajali samo Bela i Čedomir.Pa i Čedomir se dizao da ide, da mu se ne bi primetilo što ostaje na samo sa devojkom.Ali bi ga ona zadržavala ponekad zanimljivim razgovorom, pa i molbom.Mladić je ostajao.Ti usamljeni razgovori sa devojkom koja nije bila ružna prijali su mu, padali mu kao neki blag i lagan lek na srce što se krvavilo. — Da je i meni da izađem nekud — reče mu Bela jednog dana kad tako ostaše sami. — Tako bih rado pobegla od kuće. Njen glas je drhtao i bio iskren.Ilić oseti izvesno sažaljenje prema toj razmaženoj devojčici.Ona mu se učini još bliža što se toga dana osećao izuzetno uvređen od strane Višnje.Bio ju je video na ulici, pa kad je hteo prići, ona je zaustavila neku svoju poznanicu na prolazu i produžila put s njom.Bilo mu je jasno da ga Lazarevićeva izbegava namerno, pa i da mu prkosi.Njegova je duša patila, njegov ponos je stradao, njegovo srce želelo osvete. — Jeste li vi srećni, gospodin-Iliću? — pređe Bela iznenadno na njega, skupljajući prazne šolje. Pri tim pokretima pokazivala se kroz široke rukave njena ruka gola do lakata, njeno mlečno lice belilo se.Bio je beo i njen vrat slobodan, maljav, okrugao kao u grlice. — Srećan?Ta reč zvoni čudno u naše doba — odgovori mladić, i otvoreno pogleda u Beline oči. — Ali na što to pitanje!Meni je tako lepo ovde, u vašoj kući, s vama... kad možemo da razgovaramo kao prijatelji. Bela je bila uzela sudove i pošla vratima da ih odnese, pa se predomisli, zovnu služavku i predade joj što je imala u rukama. — Zbilja, ja sam vaša prijateljica? — upita zatim, pritvarajući vrata. — Da, Bela — odgovori on, slobodno, osećajući da mu se srce puni nekim osećajem, koji nije mogao tačno odrediti. — Vi ste tako ljubazni prema meni.Zar mislite da ja ne umem ceniti tolike prijateljske usluge, poklone koje ste mi učinili ? Doista, ona mu je često tražila maramu da je namiriše, nudila mu bonbone, kitila ga cvećem iz saksija, slala po Mladenu kakvu gravuru ili drugi ukras za njegovu sobu. — I sem toga, meni je prijatno vaše društvo.Kad razgovaram ovako s vama, čini mi se da prisustvujem. nekom koncertu, gde hiljade prijatnih i harmoničnih glasova zvone oko nas. Bela je stojala pred njim.Njene oči zavijao je veo vidljivog uzbuđenja.Njeni beli zubi grizli su nervozno jedan kraj njenih usana. — Produžite... — reče ona, pa veselo sede na kanabe pored njega. Kroz čipkane zavese na prozorima videlo se jedno parče ulice, ostatak pokojnog zelenila po okolnim baštama i sjaj zimnjeg sunca koje nije moglo prodreti u sobu nego je skakalo oko prozora, po kaldrmi i granama jedne ogolele lipe.Iza drveta zatezao se krajičak neba, po čijem je plavetnilu plovilo nekoliko oblačića kao pramenje od pamuka. Iliću zalupa srce kad vide devojku tako blizu sebe.On ne nastavi govor.Njegove oči su se naizmenično kretale sa devojke na igru sunca na ulici, a sa sunca opet na devojku, na njen go vrat, na belu ruku, spuštenu lako na ivicu od kanabeta.Spusti svoju uzdrhtalu šaku na tu ruku, na ono meko, blago i mirno parče pred laktom.Posle je uze u obe šake i milovaše je, i preko lakta, oborenih očiju, bez ijedne misli u glavi. Bela se nije branila.Zenice su joj se jako širile.Ona je šaputala nešto. Čedomir joj se približi.Udisao je miris te devojke i drhtao pred sjajem njenih zenica.Njena glava klonu.On se naže i potraži njena usta.Usta i usta se spojiše.Telo i telo pribi se.Ruke se ukrstiše.Oni ostaše tako za jedan trenutak, čvrsto zagrljeni, kao da su hteli zadržati sreću koju su našli. Iz trpezarije je dopiralo zveckanje tanjira i noževa.Posle se čuše udari metle po podu. Bela se prva odvoji i, jednim pokretom, diže se sa kanabeta.Taj pokret je bio tako snažan, da ona posrnu svojom hromom nogom i jedva se zaustavi na polovini salona. I Čedomir ustade. Njihovi se pogledi susretoše.Ko će reći šta je bilo u odsevima ta dva para raširenih očiju?Ljubavi, mržnje, čežnje, gađenja, duboke simpatije ili smrtnog neprijateljstva ?Svega može biti. Ostali su za trenutak jedno naspram drugog, nemi, bez reči. Srce mladićevo se stišavalo postepeno, svest mu se vraćala u glavu, i on se pitao: — Šta sam uradio! Tada, jedan uzdah izdiže cele Beline grudi.Ona baci u vis obe ruke.Široki rukavi od bluze spadoše do ramena.Gole mišice blesnuše kroz sobu.I ovo dete, sakato, razmaženo, pretvori se u ženu, veliku, odraslu, snažnu, razvijenu i potpunu. Ilić pognu glavu i spremi se na pljusak grdnji. U tom trenutku, devojka polete u pravcu njega, prebaci mu ruke preko ramena i obesi se sva o njegov vrat.On oseti ponovo njene usne na svojim ustima i njene grudi utisnute u njegove.On je steže snažno, grčevito, ne misleći ništa.Pod njegovom rukom uviše se vitke slabine devojkine.On pusti. Kad htede da zagrli ponovo taj divni stvor što mu se podaje, tog neslućenog anđela koji ga miluje svojim krilima, devojka se bila već izvila iz njegovog naručja i pobegla k vratima od trpezarije. — Šta li radi služavka? — reče ona kao za sebe, pa poviri u prednju odaju. Kad se okrenu natrag u salon, njeno lice je gorelo svo, obuzeto nekom unutarnjom vatrom.Oči su gledale ukočeno.Zubi se beleli ispod zgrčenih usana.Grudi se tresle. Čedomir pritrča devojci.Njena slika mu je bunila glavu.Hteo je da opet pod rukom oseti njeno telo, da se utopi u razbludni osmejak njenih usana, da se zaboravi i preda njenom zagrljaju mekom, po potiljku, samo onim što je golo od ruke, da oseti nju celu, obešenu o njega.Devojka pritisnu rukom onde gde joj je srce, ne reče ništa, povuče se natraške, gledajući ga netremice, i izgubi se iza vrata lagano, nečujno, neprimetno, kao priviđenje koje se rasulo. Čedomir se vrati u dubinu salona, surva se na kanabe, pritište jako obe slepočnice, koje su bile kao da hoće da prsnu, a prstima zateže kosu tako da oseti kako mu se koža odvaja od lubanje.Jedan glas iz najtamnije dubine njegove duše progovori uznemireno: — Šta je?Šta je tebi?Kud si nagao?Ti gubiš glavu. U tom, na časovniku u trpezariji izbi dva sata.Metalni zvuk je odjekivao potmulo po praznoj odaji kao nešto živo i preteće. On pobeže iz kuće. Prođoše nekoliko dana. Ilić se kajao iskreno zbog događaja koji se desio.Izbegavao je svoju saučesnicu.Prezao je svakog trenutka da ga ne dočeka ljutito lice njenog oca ili majke i da mu, uz zasluženi prekor, pokažu vrata.Dolazila mu je na um misao da nađe starog gospodina, pa da mu kaže sve.Za to nije imao dovoljno odvažnosti.Onda je mislio da napiše jedno pismo gospođi, odrekno im kondiciju iz ovog ili onog razloga, i višo se ne vrati.To je bilo već lakše.Ipak se nije mogao odlučiti odmah i rešenje je ostavljao od danas do sutra. — Sutra... sutra, a ne danas — odgovarao je glasu svoje savesti. Belino ponašanje ga je takođe mučilo.Jednom bi s njim, za stolom, govorila najprijatnije o raznim sitnicama, kao sa pravim prijateljem, kao da se ništa nije desilo.Drugi put bi se durila bez razzloga, očito ga izbegavala, pravila dvosmislene fraze, stavljajući mu do znanja da će ga odati.Kad bi se njihovi pogledi susreli, njene somotaste oči sinule bi najdubljom ljubavnom vatrom, da se odmah posle zamrače drugim, ledenim pogledom, koji mu je jasno govorio: — Nitkove! Ilić se lomio između tih suprotnosti, ne pomišljajući na mogućnost da se razmažena devojka igra žmurke s njim.Najzad se reši da se s njom objasni, pre nego što preduzme kakav dalji korak.Ona ga je izbegavala svejednako, namerno i prkosno.Ostajala je u salonu tek kad ima još nekoga.U varoš, i kad bi izlazila, išla je u pratnji gospa-Kleopatre.Inače je Bela krila vešto svoje manevre od drugih.Nosila je redovno posluženje kad je mladić držao lekciju njenom bratu, pozivala ga na ručak još jednako po svom običaju kucajući na vrata od sobe, a ne otvarajući ih. To je trajalo neko vreme.Valjda se devojci dosadi ta igra, te, kad jednom zakuca na vrata i kad reče uobičajenu rečenicu: „Gospodin-Iliću, izvol’te na ručak", oškrinu polako vrata, promoli glavu kroz otvor i nestašno dodade: — Kako je lepo u vašoj sobi! Bez razmišljanja, Čedomir ponudi devojku da stupi unutra. — Neću — zanećka se ona detinjasto, pa, posle nešto oklevanja, prošapta poverljivo: — Ne smem od mame. On joj priđe. — Ja sam ljuta na vas — dočeka ga Bela, držeći neprestano samo glavu promoljenu kroz vrata. Ta je glava bila okružena mirisavom maglom crne kose.Iz nje su svetlele, kao dve zvezde, dve hitre zenice, koje nisu bile tačno zaokrugljene, već kao dve kaplje mastila pale u svetlo belilo između trepavica.Ta glava je zavodila, brkala misli, odvlačila u propast. — Ljuta?Zašto? — upita je mladić, tek da se nešto kaže. — Zato što ste me poljubili — odgovori njen glas, a njena nasmejana usta, zajapureni obrazi, njen đavolasti pogled ponavljali su nemo, a jasno: — Poljubi me opet... poljubi, poljubi... I Čedomir pritište jedan poljubac na nasmejane usne, koje se prilepiše za njegove, i ostaše tako, za jedan trenutak, slatke, tople, uzdrhtale.Poljupci su se ponavljali posle svakog dana... poljupci kratki, dugi, isprekidani i produžavani, gde duša samo dodirne dušu, pa je ostavi da sanja započeti san, i poljupci gde telo diše dahom drugog tela, gde se krše ruke sastavljene oko pasa, oči blede, a misao umire u glavi.Njemu su ti zagrljaji padali slatko na srce.Oni su mu laskali, uveravajući ga o sreći, o ljubavi i zaboravu.Oni su ga tešili, prevlačeći postepeno veo preko mlade Čačanke.Da li se ipak osećao srećan?Pre svega, jasno mu je bilo da ne voli Belu... ne bar onom ljubavlju, čežnjivom i stidljivom, koju je dotle osećao prema Višnji.Zatim, činilo mu se ponekad da ni Bela nema prema njemu izuzetno dubokih osećaja.Nešto više, ona mu je izgledala nesposobna za pravu nežnost, za požrtvovanje, za pravu sreću i pravi bol. — Što ne briješ brkove ? — rekla mu je jednom prilikom. — Jutros prođe pored prozora jedan mladić: tako su mu lepo stajale obrijane nausnice!... Ilić se nasmejao, a kad se posle rastao sa njom, pomislio je ozbiljno: — Uveren sam da bi ga ona poljubila samo da vidi kako je to kad su brkovi obrijani! Doista, ona nije razmišljala mnogo.Svojim prohtevima nije postavljala granice.Tražila je navalice sreću.Opasnosti su joj godile. Jednog dana, kad joj je majka otišla od kuće, Bela ga pozva u svoju sobu. — Propali smo ako nas primete — prigovori joj on. — Niko nas neće videti — odgovori ona sa sigurnošću. To je bila sobica u dnu hodnika, okrenuta u baštu.Zidovi su bili tapetovani orandžastom hartijom, po kojoj je naslikano neko fantastično bilje, čije je lišće podsećalo na vinovu lozu, a cvetovi na cvet od krompira.Odaja je bila tako mala da ju je ispunjavala uska postelja, na čijim se plehanim šipovima sijale zlatno obojene lopte.Našlo se mesta za jednu postariju naslonjaču i jedan stočić, prepun četaka, četkica, flakona, kutijica, ukosnica, ostalih drangulija raznog oblika i boje.Sobu je ispunjavao jak miris na jorgovan. — Kako ti se dopada moj budoar ? — upita ga devojka, nasmehnuvši se. — Vrlo prijatan! — odgovori on, još iznenađen. Posadiše se oboje na naslonjaču. Na polju je vejao sneg.U peći je puckarala vatra.Čovek se tu osećao dobro kao u toplom gnezdu.Duboka tišina je povećavala čarobnost trenutka. — Dođi mi jedne noći — reče mu ona između dva poljupca. — Ne govori gluposti... — Čitala sam negde da je ljubav slađa kad je mrak.Gledaćemo zvezde... Za to vreme, Višnja je uredno pohađala predavanja, čitala ruske knjige i podražavala idejnim drugovima.Sedala je u prve klupe da bi profesora čula što bolje.Upisala je i časove koji po uredbi nisu bili obavezni.Hvatala je pribeleške.Nije razumevala mnoge stvari.Divila se nastavnicima što počinju predmet iz sredine... što se pozivaju na engleska i talijanska dela. Osećala se slobodna, zrela, cela.Kako joj je sad izgledao jadan život u gimnaziji... život sa svima dužnostima a bez ijednog prava, intelektualni podrum, duševna kasapnica!Kako joj se bedno činilo njeno rodno mesto, nekoliko sokaka po kojima rabadžije šibaju volove, a čovek ne zna koga pre da požali: te ljude ili tu stoku.Jadno mesto gde se celi životi istroše, a duša ne ode dalje od brige za nasušni hleb i državni porez. Nju pak, oduševljavale su velike ideje.Činilo joj se da je ponovo rođena.Slobodno je mogla doći kući, slobodno otići od kuće.Slobodno izabrati svoje društvo, slobodno kazati svoju misao.Što god je bilo oko nje, uveravalo ju je u novi život: varoška galama, načitani drugovi, oduševljene drugarice, đački skupovi, duga bdenja, pa i same noćne svetiljke, koje su rasipale svoju nesigurnu svetlost po nepoznatim prestoničkim kućama, po zaposlenim ljudskim prilikama, po njoj samoj. Zima joj je prolazila vrlo prijatno.Imala je dosta društva.Nije osećala Čedomirovo odsustvo.Naročito je išla kod jedne drugarice, kod koje se skupljalo društvo po modi ruskih univerziteta, gde se neguje ona dvostruka kamaraderija u politici i čestitim zabavama.Tu su dolazili studentkinjin brat, artiljerijski podnarednik, još dve tri velikoškolke, nekoliko velikoškolaca, jedan Jevrejin, trgovački pomoćnik, pa i po koji radnik.Svaki od njih bio je ogorčen pesimist, siromah naravno, s otomboljenim licem, pa ipak pun nade, duboko ubeđen u sopstvenu vrednost, u dela koja će počiniti.Počinjali su ozbiljne razgovore, posle pili čaj, skakali s predmeta na predmet, mezetili pečeno kestenje, bili pri dobrom apetitu, zvali jedno drugog imenom i prezimenom, pevali revolucionarne pesme i išli na treću galeriju da gledaju Tkače.Posle bi u grupama pratili jedno drugo do kuće.I, ona je legala sva srećna, pevušeći svoju omiljenu pesmu: „Sunce hodi i zahodi, a u mojoj je izbi tamno!...“ Ponekad bi pomislila da se nađe sa Čedomirom, da ga ponovo pridobije za crvenu zastavu, da podeli s njim ovu sreću.Ali... njegove oči su je izbegavale.Kad bi je i susrele, one su bile daleke, prevučene nekom senkom. — Šta ću mu ja! — slegala je devojka ramenima. — Višnja Lazarevna! — čuo bi se u tom glas nekog iz njenog društva, i ona je već zaboravljala na svog prvog učitelja. To je tako trajalo do jednog proletnjeg popodneva. Prelazila je preko Batal-džamije. To beše jedan veliki prazan prostor, zarastao u travu.Nekoliko staza, koje su sami pešaci utrli, belile su se u ozeleneloj travi.Opština je bila posadila nešto drveća, ali kao što je to običaj, dečurlija i puštena stoka polomili su mladice.Ono što je ostalo životarilo je, samo, iskrivljeno, mršavo i napušteno, na neplodnom tlu.Mesto su ograničavale ograda od kraljevog dvora, jedna škola koja je ranije bila mehana, i staro groblje, puno dudova.Tek sa južne strane nalazio se niz kuća, malih, raznobojnih, bez sprata da su se gotovo gubile u ovoj poljani usred prestonice. U tom velikom prostoru video se samo jedan čovek, prodavac ušećerenog voća, po kojem je padala prašina.On je išao polako, krajem puta, oborene glave u stranu, i vikao kao po dužnosti: — Evo lepa voća!...Taze jabuke, kruške, slatke pomorandže... ’Ajde, jevtine i slatke!... Posle se pojavi konjski tramvaj.Udar kopita odjekivao je u taktu po mirnom kraju.Nesigurna martovska svetlost igrala se po konjskim sapima, po zarđalom blehu od platforme i po crvenom licu kondukterovu koji je stajao ukočeno i ozbiljno s bičem u ruci.Sporedna kapija na Dvoru zvrjala je širom otvorena.Unutra se svetlila čista kaldrma, videle se konjušnice, stanovi za poslugu i jedno izvrnuto bure. Kad prođe pored te kapije i skrenu ka Terazijama, devojka ugleda jedna kola s gumiranim točkovima, što je tada u Beogradu bila još retkost i što joj svrati pažnju.Ona pozna da je to državni fijaker po kočijašu, koji je nosio uniformu sastavljenu od pismonoše i konjičkog oficira.Kola je sretoše ubrzo.Pogleda nehotice u kočijaša, pa onda u kola, očekujući da u njima vidi koga od novih, slobodoumnih ministara. — Od njih zemlja očekuje — pomisli ogorčeno — izvođenje celog jednog sistema demokratskih reforama, a oni nisu u stanju da se odreknu ni državnog fijakera! Ali mladoj buntovnici beše spremljeno još veće iznenađenje. U kolima je sedeo Ilić s jednom devojkom, kojoj primeti samo glavu, i od glave beo, nežan profil s očima duboko zanesenim u mladića. On spazi takođe svoju drugaricu, pokuša da okrene glavu na drugu stranu, ali se njegove oči ne mogahu odvojiti od Višnje. Ona se beše zaustavila, nema, zbunjena, ukočena, bleda u licu i mrtvih, opruženih ruku.U glavi joj je bilo prazno.Na oči joj se hvatala magla.Vide kako se šešir skinu.Još jedan kratak poklon.I kola odmakoše pravim bulevarom Kralja Aleksandra. Višnja osta tako za jedan trenutak. — Buržoa! — reče prezrivo. Na nju navali gomila misli, najpre nejasnih, lakih, bezbrižnih, pa sve svetlijih, težih, strašnijih.Devojka je znala da Ilić daje lekcije sinu novog ministra, Matovića.Slušala je od drugova da govore sa zavišću da je to najbolja kondicija u Beogradu: stan, hrana, prijateljstvo velikog čoveka i nešto u gotovu!Ona nije znala samo da ministar ima ćerku... tu bledu devojku, s kojom se Čedomir vozio.On je bio lep čovek, on se morao dopadati toj gospođici.I kao kod svih priroda koje misle pravo, koje ne računaju sa sitnicama, ona ih već vide zaljubljene, verene, i pred oltarom.Ah, taj oltar!...Pored svega socijalizma, on je postojao, on je bio primamljiv, veliki, sa svojim zlatnim vratima, mramornim stubovima, mirisom od tamjana i voštanih sveća.On je postojao ovde, u Beogradu, kao tamo u Čačku... kad je bila malo dete i kad se molila svesrdno Bogu za svoje lutke i bolesnu mačku. Ona pokuša da oturi te misli zajedno sa spomenom na svog bivšeg druga.Beše se uputila univerzitetu, ali se predomisli i okrenu da nađe svoje društvo.Ni ona sama ne bi tačno znala reći.Tek, zajedno s Ilićem, mrzela je sad i ostale studente, te mlade ljude, što prave manifestacije, demonstracije, rezolucije na tuđ račun, a čim dođu u pitanje oni, njihova ličnost, njihov džep, oni znaju već veštinu oportuniteta i hladne krpe za ugrejana čela. To je bila soba sirotinjski nameštena: jedan gvozden krevet, provaljen minderluk, prozorske zavese na alke, nešto cveća u saksijama i puno dima od jevtinog duvana. — Većinom glasova rešeno je da parlamentarizam treba pomoći — govorio je Petar Zečević, omalen, suvonjav čovek, ispupčene jabučice, promuklog glasa i svetlih očiju. — Jer evolucijom treba pripremiti revoluciju... — Ja i dalje ostajem protivnik tog kabinetskog socijalizma — prekide ga podnarednik, u čizmama, sa šapkom zabačenom na teme i sabljom preko kolena. — Parlamentarizam, evolucija, prostitucija, jedan đavo!Spas radnog naroda je u revoluciji... i samo u revoluciji... i opet vam kažem: u revoluciji, pa ma kako vi rešili. Podnarednik tresnu čizmom. — Uzmite čaja, Ivane Josifoviću —- umirivala ga je studentkinja sa biologije. Višnja je slušala te razgovore i osećala se sve neugodnije.Njene misle kupile su se oko Čedomira.Ona se pitala: — Gde je on sad?Šta li radi? — On je za mene mrtav! — odgovori energično sama sebi. Ali ta reč beše odviše teška za njeno srce.Ona se oseti sama usred tih zanetih devojaka zanemarene toalete, usred tih ljudi što misle da od njih zavisi krug zemaljske planete.Ona se seti mnogo lepih stvari koje je imala s Ilićem.Ona bi bez njega ostala mala palančanka kakva je bila.On ju je pronašao, uveo u društvo, pokazao joj nove puteve, otvorio nove vidike.Njene smešne greške o osnovne stvari praštao je velikodušno. — Pa što me je ostavio? — bunila se ona. — Ko je koga ostavio? — odgovaralo je nešto u njoj, nešto skriveno, toplo, neznano, a široko i prostrano kao svet. Devojka poče da razmišlja hladnije. — Ja sam bila nepravična prema njemu.Bila sam ohola, gorda, pa čak i po malo drska.Ja sam ga odbijala...Kakvo čudo ako je potražio drugu ženu! Tek je sad videla koliko voli Čedomira.Osećala je da je njeno celo biće vezano za njega.Njeno srce grčilo se u mukama.U njenoj duši dubila se bolna praznina.Gubeći njega, činilo joj se da se gubi sve oko nje.I ona sama se gubi, nestaje je, tone. — Šta me sad čeka?... šta će biti od mene? Bez Ilića, ceo njen plan za visokim studijama izgledao joj je izlišan.Radi njega su bili ti napori, radi njega je htela biti oslobođena žena.Našto onda emancipacija, našto socijalizam, našto sve te lepe misli ako Čedomir ne bude njen! Proleće se rascvetavalo oko devojke, ali su njoj ti svetli, razneženi dani, izgledali teški, sumorni.Mnoga žena predala bi se sudbini na njenom mestu, ostavila da vreme reši nerešljive stvari, donese melem na otvorene rane.Međutim, Višnja, zdrava kao planinska biljka, osvesti se brzo posle prvih dana ove muke. — Ja preterujem.Ja još ne znam ništa pozitivno.Treba videti u čemu je stvar, treba se uveriti — govorila je sebi. Ali kako? I na ovo pitanje ona odgovori pravo, ne zaobilazeći, ne tražeći pomoćna sredstva: — Treba da se nađemo, pa da se objasnimo; da se razgovorimo kao prijatelji. Bila je nedelja kad je Višnja prišla Čedomiru.Dan je bio vedar.Po plavom se nebu micalo nekoliko malih, svetlih oblaka.Sunce je snažno osvetljavalo predmete na koje je padalo, ali nije bilo vruće, već vrlo blago, meko, glatko, da je vazduh bio kao u kupatilu.Po trotoaru je bilo dosta sveta, ono lepog sveta što praznikom pre podne izlazi u varoški park.Vesela ženskadija, koja nema briga oko raspremanja kuće, gotovljenja ručka, vodila je glasne razgovore.Među njima videli se bolji činovnici, imućniji trgovci, raspoloženi takođe, rumena lica i zadovoljnih očiju.U jasnoj svetlosti proletnjeg dana šarenile su se raznolike boje, počevši od belih platnenih bluza do crne materije muških kaputa.Preovlađivali su otvoreni tonovi, jake boje, koje kod nas ne gube još svoje simpatije pored sveg diskretnog ukusa što nam dolazi sa finog i delikatnog Zapada. Mladi student koračao je sam.I on je išao u šetnju.Poznavao je gotovo ceo taj svet bilo sa ulice, bilo sa pozorišnih premijera, bilo što je imao drugova njihovih poznanika, bilo najzad da im je bio predstavljen.Na njegovoj toaleti videla se velika razlika.Imao je nov taman kostim, pretenciozan beo prsnik, polucilinder s vrlo uskim obodom kako je te godine bilo u modi.Da je još imao čitave potpetice na cipelama, mogao bi se meriti sa svima šetališnim junacima. Kod jednog fotografskog izloga spazi Lazarevićevu kako mu ide u susret.Ona je bila obučena u haljine zatvoreno plave boje, čiji je ozbiljan kroj dolikovao lepo njenom odmerenom hodu.Dva pramena zlatne kose virila su ispod prostog slamnog šešira.U ruci je držala jedan krupan cvet na podugačkoj grančici. Ona ga spazi takođe i zakloni lice onim cvetom, kao da je htela sakriti rumenilo koje joj zaplami obraze.On je pozdravi i htede proći.Tada mu Višnja priđe, pruživši ruku, ne govoreći ništa. — Kako je lep taj karanfil! — poče Ilić prvi, tek da bi prekratio mučnu tišinu. — Je l’? — odgovori devojka u istom tonu. Jedan nov plamen crvenila liznu joj uz lice. Oni oboje pokušaše da ne kažu istinu.Devojka je grickala donju usnu, kao da je htela savladati iznenadnu žalost koja je obuze.Mladić je kucao štapom o kaldrmu i gledao preda se. — Uzmi ga kad ti se dopada! — reče, najzad, Višnja, i pruži mu cvet. On ga uze.Promuca nekoliko reči zahvalnosti, pa stade.On je osećao svoj lažni položaj prema toj devojci koju je voleo i koja ga voli, prema drugoj devojci čije poverenje izigrava i čijom se slabošću koristi, prema sebi samom na kraju krajeva, jer on hoće život pun, veliki, ali čist, jasan, bez utišavanja savesti i popuštanja prilikama. Beše ga darnuo poklon.Posmatrao je rumeni karanfil, njegovu živu boju, njegove svilene, reckaste listiće.Mislio je kako da vrati ovu ljubaznost.Njih dvoje bi mogli biti tako zadovoljni jedno drugim, tako srećni.Na srce su mu navirala osećanja od pre godinu dana, meke, naivne misli po malo melanholične, kao što je svaka čežnja.Htede otpočeti prisan razgovor, upitati svoju drugaricu kako je provela tih nekoliko meseci od kako su se razišli.Ali se ne usudi, jer bi onda trebalo da ispriča svoje veze u kući ministra Matovića, da objasni onu vožnju u kolima, da prizna svoj položaj prema Beli.To nije bilo u njegovoj vlasti; Beli je dugovao bar obzir čuvanja tajne.Višnja se opet nije osećala u pravu da zatraži ta objašnjenja.Šta je ona bila sad njemu do obična drugarica, prijateljica, poznanica čak!Kako se ona mogla mešati u njegove lične stvari kojima je on prvi i jedini gospodar! Oboje su bili oborili oči i ćutali.Nešto se moralo govoriti.I dvoje dragih ispuniše tu tišinu, punu nekazanih stvari, primedbama o vremenu. U jednom trenutku, IliN podiže oči i pogleda pored sebe. Desno od njih, između dve kuće videlo se parče Topčiderskog brda, niz jablanova u podnožju, grube fabričke zgrade, svetla traka od Save, jedna zelena livada i cela železnička stanica.Razni koloseci, nizovi vagona i ostala gvožđarija obrazovala je crnu, zarđalu masu.Na nekoliko mesta pušilo se.Mladić obuhvati jednim pogledom taj mirni pejzaž.I dok je dim puzio u modrim trubama ka čistom plavetnilu osvetljenog neba, njega obuze jedno jako, nemirno osećanje, slično bolu za domovinom.U njegovoj prirodi beše jako razvijena čežnja za onim što nema, što je različno od njega, što stvara kontraste i nadu na potpunost.Požele da raskrsti sa svojim nesređenim položajem jednim potezom, sad, tu, odmah, da ode, da se izgubi, da iščezne s Višnjom u neki svet gde ga niko ne poznaje... daleko negde, u nepoznati kraj gde bi počeo nov život.I kao da htede ostvariti ovaj san, on se obrati devojci, nežno kao žena: — Kud si pošla?...Hajdemo negde zajedno!Imam mnogo stvari da ti kažem, da ti izložim što sam naumio. Višnja prista u prvi mah, podajući se svome srcu.Posle se trže brzo, naglo i odbi. — Ne, ne mogu.Žurim se. Osećala je kako joj je teško u duši. Grlo ju je stezalo od neke neznane žalosti.Oči su joj bile pune suza.Ako ostane s Čedomirom još za trenutak, osećala je da se neće moći savladati, da će briznuti u plač... tu, na ulici, pred tolikim svetom. — Zbogom.Mi ćemo se videti! — dodade pružajući mu ruku, pa okrenu glavu da bi sakrila svoje uzbuđenje. — Zbogom!... — ponovi još jedanput, pa se udalji, koračajući nesigurno, posrćući gotovo. Idućeg dana, Višnja ga nađe na Velikoj Školi po svršetku jednog seminara.Izišli su iz škole, pa vrljali po varoši bez cilja, izbegavajući posećena mesta.Oni su bili lep par.Ljudi su se zaustavljali da ih gledaju.Već se primicalo veče kad se nađoše na Ćirićevoj poljani.Sad se tu širi čitava nova naseobina raznolikih vila, okruženih cvećem i ukrasnim biljkama.Međutim, onda to beše prazno žalosno polje, pokriveno sprženom, smrdljivom travom, razlupanim kantama, trulim hartijama i ostalim smetlištem koje je grad izbacivao na svoju periferiju.Na severu, uzdizala se jedna nemalterisana kuća seoskog izgleda.Desno od nje video se niz sitnih kravarskih stanova s prozorima do zemlje, osenčeni šljivacima.Još dalje, ukazivala se crvena silueta jedne cigljane. Devojka je stanovala u blizini, te pozva svoga pratioca kući da se odmore. Oni pređoše poljanu u koso, prođoše jednu usku ulicu, kaldrmisanu samo krajem, ukrašenu ovde onde kakvom novom prizemnom kućicom, gde se videla uređena baštica i idilični bunar na točak.Pređoše jednu njivu, zasađenu pšenicom.Zatim se spustiše niz jednu jarugu koja je nekad bila drum, pa uđoše u jedno prostrano dvorište, ograđeno sa tri strane jevtinim stanovima. Višnja pritisnu kvaku na jednim od mnogobrojnih, zeleno obojenih vrata, ali se ona ne otvoriše. — Gazdarica nije kod kuće — reče ona, pa se saže da uzme ključ ispod prostirke od praga. Pri tom cela njena mlada snaga otisnu se na njenim haljinama.Njen prirodan struk, neizmučen miderom, zateže bluzu, te se pokazaše njena zdrava pleća.Ramena se videše okrugla, zaobljena, kao izvajana. — Izvol’te — reče kad otvori vrata, i prijateljski dodirnu rame mladiću, dok jedan svetao, čedan odsev ozari njeno lice. Prođoše kroz vrlo čistu kujnu.U jednom udubljenju krila se velika postelja, zaklonjena crveno mrkim zavesama sa žutim paftama, koje se danas vide samo po državnim kancelarijama.Prema postelji, u vencu od tepsija i šerpi, visila je jevtina slika talijanskog izdanja koja je trebala da predstavlja sastanak Romea i Julije.Staklena vrata vodila su iz kujne u Višnjinu sobu, koja iznenadi mladića mnogim i lepim nameštajem. — Gazdaričin muž je stolar — objasni devojka. — Radi u jednoj obližnjoj fabrici.Dobro mu se plaća.U slobodnom vremenu radi za sebe.Sve je to on sam izradio.Pogledaj ovaj stočić za pušenje.Nije li čitavo umetničko delo?...Evo, pa puši — produži ona, pomaknuvši sto u pravcu Ilića. — Ko me ne poznaje pomislio bi da i ja pušim! — Ne pušiš nikako? — Jedna cigara s mene na uštap, u društvu, ne škodi... Upališe po cigaretu. — Sedi... tu, na kanabe — reče mu Višnja. Čedomir primeti tek tada jedno kožno, starinsko kanabe u sumraku sobnog ugla. — Sedi ti... ti si umornija — odbi on. — Meni je dobro i na stolici. U trudu da zadovolje što više jedno drugoga, oni se gotovo posvađaše, te najzad sedoše oboje. Devojci se ote jedan uzdah. — Ti si umorna... ti si nešto nevesela, Višnja? — primeti Ilić. — Ne, nisam — osmehnu se ona. — Možda sam malo umorna...Phi, ali je ljuta ova cigara — dodade za tim, nasmejavši se glasno. Valjada pri tom proguta malo dima, te se zakašlja.Baci cigaru i reče prezrivo: — Ne, nisam ja za duvan! I Ilić se smejao.Njihovi se osmesi susretoše, njihova se lica približiše, njihove se usne sastaviše. Posle se ponovo pogledaše. Osmeh je još igrao oko Višnjinih usta, bled osmeh, nalik na grč. Ona približi svoje lice njegovom.On oseti miris njene kose i spusti ruku na njeno rame.Ona se strese; ne reče ništa.Drugom rukom on je obvi oko pasa. Tada Višnja pokuša da se oslobodi, stežući mu u isti mah ruku jako. — Ne, Čedomire... moj Čedomire...Ne, to boli, da znaš kako boli!... On je ponovo prihvati i prinese je k srcu sa jednom željom u duši da sam pocrvene.Ko zna koliko ostaše tako zagrljeni!Devojka se pokoravala bez reči, bez protesta, predavala se sva, poslušna, gipka, nežna, bleda, cvokoćući i zgrčena pored njega. Noć je ulazila u sobu kroz prozor. Telo i duša su tako ujedinjeni i zbrkani u nama da uprkos lepim mislima i dužnim obzirima, onaj koji voli jednu ženu i oseća je pored sebe živu, pada u groznicu požude.Podivljao, kao zver što pogleda svoju žrtvu pre nego što joj dovrši život, Čedomir prekide poljubac u jednom trenutku, zaželevši da vidi svoju draganu, da je vidi celu, razgolićenu, ostavljenu njemu na volju. Ona je ležala, kao dete, izvaljena na njegovu mišicu.Pramen plave kose padao joj je preko lica.Njene bistre oči bile su širom otvorene, gledale radoznalom bezazlenošću u jednu utvrđenu tačku, kao u neki san, i htele reći: — Da divnog sna!Ostavite me da sanjam. U tom trenutku student se seti Bele, i, pored sve orgije strasti, načini upoređenje između te dve devojke.Bela je tražila zadovoljstvo ne po osećanju nego po pameti, izazivala ove trenutke, pila njihovo opasno piće, svesno i pribrano, kao pijanica po zanatu.Ona je smatrala poljupce kao šećerlemu, pucala jezikom i tražila još, još, još.O pravom životu sa stotinama ozbiljnih pitanja, ukrštenih interesa, teških odgovornosti i neizbežnih dužnosti, ona nije imala pojma.Dotle se Višnja činila mladiću žena-drugarica koja diže čoveka na posao, pruža mu podstreka za velika dela; opštenje sa njom daje radosti, odmora, utehe, a ne nove nevolje i moralno propadanje. Sa tom misli počeše i druge da se vraćaju u mladićevu glavu.On opazi u Višnjinim očima jedan vlažan sjaj.Svetlost se pretvarala u suzu.I suza za suzom poče da se niže, kao đerdan, niz obraze devojkine, lagano, kovrljajući se, ne susrećući jedna drugu. Ilić se osvesti potpuno pred tom slikom.Celo njegovo poštenje uspravi se između njega i devojke.On se sroza s kanabeta kao krivac.I zaronivši glavu u krajeve devojkine haljine, zagrca: — Oprosti, oprosti Višnja.Ja ne znam šta radim.Ti ovo nisi zaslužila.Ja često ne gospodarim sobom.Ja nisam na čisto sa sobom.Kako se to desilo?Ja to nisam hteo.Mene smatraju za mirna čoveka, ali vidiš, ja se pitam da li u meni ne živi neki skriveni đavo.Ah, kako sam gadan, kako sam gadan, Bože moj! Višnjine ruke dodirnuše njegove kose.Ona podiže njegovu glavu i gledaše ga kroz suze, kao da ga je žalila, kao da je žalila sebe, kao da je žalila njih oboje. — Mi bismo mogli biti tako srećni, Iliću, vrlo srećni... Ali Ilić, kao i svi ljudi koji traže od svoje sudbine više nego što ona može dati, bežao je od svoje sreće, misleći da trči za njom.Nije prošlo ni nekoliko minuta, a on je već bio na ulici, sȃm. — Hteo sam nešto da ti kažem, ženo — reče Matović, spremajući se da legne.Deca su bila već zaspala.Bela tako isto.Kućom je vladala duboka porodična tišina.Električna lampa zaklonjena šeširom od zelene svile, razlivala je sȃno svoju hladnu svetlost po intimnom nameštaju supružanske sobe.S polja je dopirao huk plahe kiše.S vremena na vreme mlezevi bi udarili o prozor da veselo čoveka opomenu kako je prijatno biti u svojoj kući. — Šta je to tako važno? — odgovori gospa-Matovićka, već u postelji. — Pohitaj... dockan je. Matović se bio upola svukao, pa zastao, sedeći zamišljeno u jednoj staroj naslonjači. — Ne dopada mi se — reče najzad, sa strogošću u glasu — što se Bela viđa po ulici sa onim našim đakom... kako ’no mu beše ime? — Čedomirom? — Jeste.Oboje su mladi, a znaš kakav je svet...Baš me danas u sednici pita Popović da mi nije šta rod. — Gle ti, vidre, čak ga i to interesuje — odvrati gospođa na račun Popovića, pa dodade: — Čedomir je ozbiljan mladić, čovek od poverenja.Beli se jako dopada. — E? — začudi se ministar. — Da — potvrdi njegova žena, pa nastavi odlučnim glasom: — Izgleda da se i ona sviđa njemu...Vere mi, spremaj pare za svadbu. — Ne budali! — ponovo se naljuti muž. — Ja ti govorim kao majci, a ti teraš šegu...Kakva svadba!Taj mladić nije ni školu svršio, a Bela je još dete. — Bela mi je teret na grudima — prihvati gospođa, iznenadno potresena. — Kad je vidim onako hromu, meni se srce cepa.Ja bih htela, opet, da je vidim srećnu, zadovoljnu, zbrinutu.Čedomir je lepa prilika.Istina, siromah, bez familije, ali mi smo tu.Kroz koji mesec svršiće školu.Neće trebati da se mučimo oko miraza.A što su mladi?...Šta im fali što su mladi!Pa ti reče jednom prilikom: „Kad se deca vole, neka se uzmu...“ — Ali ako se ne vole? — prekide je Jovan. — Onda nikom ništa.Bože zdravlja!... ostavi ti to meni... vi se ljudi ne razumete u tim stvarima. — Dobro.Meni je inače dosta moje glavobolje.Samo znaj, neću skandala u kući — završi on. Ilić nije ni sanjao da se ovakvi razgovori vode između Belinih roditelja.On je verovao da su njegovi odnosi s devojkom duboko skriveni, te je s te strane bio miran.Međutim, mučio ga je sukob njegovih osećaja: njegove ljubavi prema Višnji i njegovog ljubakanja s Belom. Višnju je voleo.S tim je bio na čisto.To je bilo nesumnjivo.Na samo njeno ime, obuzimao ga neki fluid, sladak i težak; u glavi mu se brkalo, srce gotovo prestajalo kucati.Belu nije mogao ostaviti.Ona je bila tu, ona mu se nudila, ljubila ga bez pitanja, ukrašavala mu život mnogobrojnim nežnostima; njena ljubav laskala je njegovim željama da živi i bude srećan.Mladi čovek se nalazio u nerazrešljivom sukobu koji dolazi s jedne strane iz čovečjeg instinkta da traži svoju sopstvenu sreću, pošto-poto, i s druge strane nužnosti društvenog života onakvog kakvog su ga stvorili zakoni, naravi, navike.On je stajao na prekretnici i nije se mogao odlučiti kamo da pretegne.Intelektualni život je odvojen od praktičnog.Ilić nije imao nikakvog iskustva o svetu i primenjenoj filosofiji.I on je ličio na onog klasičnog magarca koji je skapao od gladi između dve gomile sena, ne mogući da se reši koju da izabere. Idealni egoist koji traži celokupnost svoje sreće, Ilić je osećao da će ta sreća bilo jednim, bilo drugim izborom izgubiti jedan deo svoje potpunosti.I tada ne bi bio srećan, jer bi se osećao krnj, sakat, jadan, nedostojan da živi.On nije video da svi oko njega imaju svoj krst na leđima.On je video samo sebe, te je verovao da bi s njim trpelo i sve drugo: njegovi bližnji, društvo, država, čovečanstvo; on je sve to video u svome ja; to njegovo ja bilo je početak i svršetak svega. Ponekad, u njegovu dušu su zapljuskivali i prilivi odlučnosti.Jedan unutrašnji glas mu je dovikivao: — Budi hrabar.Reši se.Ne kloni. Ali uprkos tome glasu odlučnosti, koji pomaže pametne ljude u njihovim borbama, on je ostajao na istom mestu.Uprkos dubokim uverenjima u sopstvenu vrednost, on je oklevao.On je gledao svaki dan toliko ljudi koji se bacaju u život s čudnim poverenjem u sebe.Njega pak sumnja je zadržavala sad u svemu što bi preduzeo. Izbegavao je jednu i drugu devojku.Radio je za ispite više nego što je trebalo.Čitao je knjige, novine, književne listove neumorno.Opijao se njihovim fikcijama, pio i dalje taj opasni napitak koji mu je ubijao svaku samostalnost.Kad bi se ipak umorio, stezao je slepočnice grčevito, šetao po sobi ili bežao... po zabačenim krajevima, prostačkim kafanama, vijan kao nekom utvarom. Nije ga se ticalo koje je doba dana. Ti zaboravi su mu prijali.Ostavljao je, kao svi slabi ljudi, vremenu, kakvoj povoljnoj prilici ili slučaju da oni reše njegovu sudbinu. Jednom se dignuo s rada u pola noći.Po sporednim ulicama bile su već ugašene svetiljke.Kafane su bile zatvorene, izuzev nekoliko noćnih, na rđavom glasu.On izabra najgoru, Esnafliju, pa stupi unutra. Sazidana od ćerpiča i dasaka, ova čatrlja je bila tako bedna da se činilo kao da je primila od svojih posetilaca naviku da pije, pa se propila i od pića posrnula, pa produžila put poroka kao svaka pijanica.Tako je pre neku godinu i svršila: jednog jutra se srušila.Nikome nije palo na um da je diže.Policija je samo došla, učinila uviđaj i očistila njene ostatke, gomilu zemlje i dasaka.Sad to mesto stoji prazno.Ništa više nije ostalo od Esnaflije do dve čađave pruge na zidu susedne kuće, na koju se oslanjao krov pjane kafane. Unutra je vrilo kao u paklu.Smrad od pića, obuće i zbijene gomile davio je.Gostima nije to smetalo.Oni su sedeli oko stolova nakresani, raspoloženi, izmešani.Izgledalo je kao da su svi srpski staleži poslali ovde po koga svog predstavnika.Pored glumca sedeo je trgovac, pored studenta oficir, pored činovnika obućar.Kroz dim od duvana i isparenja, Ilić vide jedno prazno mesto, pa se uputi k njemu, kad spazi pored sebe Zariju Ristića kako ispija čokanj rakije. — Servus — odgovori mu Zarija i ponudi stolicu. — Jest, znao sam ja to nije istina.Tvrde za tebe da si srećan čovek.Pričaju da se u tebe zaljubljuju ministarke ili njihove ćerke...Batali, kažem im ja.To je suviše romantično za Beograd.Znao sam ja, velim...Ne bi ti dolazio kod Esnaflije.I ti si pogorelac na svoj način, je li tako?Hoćeš rakije? Ilić nije pio to piće.Ali prista ovog puta. — Još na rakiju nisu udarili porez — produži Ristić. — A bila bi grdna šteta.Ona jedina veseli naše žalosno doba, greje te mesto metrese, oduševljava te, opija najbr...r...rže...Eto, već sam pijan. . Bio je zaista dobro ugrejan.Još je više filosofirao nego po običaju.Skakao je s predmeta na predmet. — Vidiš, ti si petičar, prvi đak, stalan gost na ministarskoj trpezi, pa koja vajda: nesrećan si kao sve ove propalice, kao ovaj oficir što je bio na rumunskom dvoru, kao ovaj glumac što je igrao Kina, kao ovaj bakalin što je uvozio vagone kafe iz Brazilije, kao ovaj u ćošku... s velikim nosem što tera mrtvačka kola.Ej, Marjane, koliko si ih danas sahranio? — Osam — odgovori kratko čovek s dugačkim nosem, ne dižući glave sa svoga dlana. — Ne uči toliko, razumeš? — prihvati Zarija ponovo se obraćajući Iliću. — Ja sam rešio svoj život razmišljanjem, filosofijom, pa me oni nisu ni ishranili... — Moj život tek počinje — odgovori Čedomir. — On se tek penje vrhuncu.Ja hoću da on bude vredan... — Pusta želja!Jer samo gledajući u prošlost, mi možemo znati šta je vredeo naš život. — Ja hoću najpre da učinim sve što mogu drugi.Ono posle... to će biti plus, Zarija. — Svet je glup, Iliću, on ne voli pametnije od sebe. — Ja ne mislim tako.Svet je prostran.Mene čekaju velika dela...Ne znam tačno kakva, ali velika nesumnjivo.Drugojačije ne može biti. — Pij, provodi se, uživaj mladost.Velika dela dolaze sama po sebi.Život je dug, prijatelju, a mladost kratka. — Srce mi hoće apstrakt i apsurd, moja misao nedostižne visine... — Koješta.Bar smisli šta hoćeš.Hoćeš li da budeš viđen?Onda kritikuj tuđa dela, ne stvaraj ništa, razmeći se, drugima preporučuj večitu skrušenost; penji svoj glas za jednu notu više iznad svakidašnjosti.Eto ti ključa da postaneš veliki u očima onih koji te okružuju...Je li, Marjane, a bi li ko od bogatih? — Oni ne spadaju u moju nadležnost — odgovori službenik mrtvačke spreme. — Ja teram kola treće klase. — Ako pak hoćeš da budeš zadovoljan — produži Ristić — onda moraš ići iz ljudskog društva, moraš se približiti prirodi i životinjama.O, da znaš koliko mi malo poštujemo životinjski svet!Tebi je, bez sumnje, poznat onaj Ibzenov junak, Ulfhaj mislim da se zove...Kelner, jedan polić!Eto, takav treba da si.U prirodu, u prirodu!... — Moje je mesto među ljudima, Ristiću — reče Čedomir uvereno. --- Mene čeka život neobičan, jak, veliki.On mora doći.Ja imam vremena.Ja ne smem živeti obično.Ali — prihvati posle jedne počivke — ako on ne dođe, Zarija, ako budem morao živeti kao svaki drugi... Mladić izvuče jedan džepni buldog, sav zarđan. — Vidiš li ovaj pištolj?Kupio sam ga pred lanjsku demonstraciju.Žandarmi su me izmlatili, ja se nisam koristio njim.Ali ako ono dođe što ti rekoh, onda... — Ostavi tu pušku.Ne valja je pokazivati u pijanom društvu — prekinu ga Zarija, pa ispi čokanj do dna i, ne odvajajući još staklo od usta, produži: — Najzad, svejedno.Nama je već izrečena presuda.Mi imamo da biramo između ovo dvoje: ili da ubijemo naše srce pa da živimo kao starci, ili da umremo mladi slušajući svoje srce.Ja sam izabrao ovo drugo, a i ti ćeš... siguran sam.Pij, provodi se, uživaj mladost.Ja sam ti to, Iliću, govorio odavno, ali ti imaš duh romantičan.Ti misliš da sam ja grub.Ja nisam grub.Ja imam iskustva, i to je sve.Ja poznajem život.On vredi toliko koliko mu čovek dȃ vrednosti.Kao što vidiš, nešto relativno...Doista, ničega sigurnog, ničega stvarnog.Samo iluzije, samo snovi.Hoćeš li još jedan polić?Prodao sam neke stare pantalone, pa imam računa da te častim. Čedomir se osećao umoran, smeten, iznuren.Ćaskanje pijanog mudraca zanimalo ga.On osta do zore pijuckajući šljivovicu.Ristić se nije zaustavljao.Govorio je o nauci, politici, ženi, Bogu, ludnici, a kad su izašli iz kafane, zaključio je trešten pijan: — Jest, kažem ti... nema ni dobra ni zla apsolutnog, već konflikta između nužnih sila.U to budi uveren. Radoje Ostojić je uspeo da osnuje akcionarsko društvo za eksploataciju Moravine snage.Vlada je odobrila pravila.Akcije su se dobro upisivale.Država je pomogla društvo kreditom.I već se s proleća pristupilo radovima na podizanju centrale Rad i Svetlost, kako ju je krstio jedan tamošnji profesor, jedan od onih neprimetnih kulturnih radnika po palankama, koji su skupljači pretplate svakoj novoj knjizi, poverenici odbora za dizanje raznih spomenika, delovođe varoških čitaonica, horovođe pevačkih družina. U čaršiji se govorilo neprestano o elektrici.Radoje je bio junak tih dana.Ljudi su verovali u njega, smatrali ga za nešto više od sebe.Kad je prolazio ulicom, stariji su se utrkivali da ga pozdrave, a deca se zagledala u njega, kao u čudo.Nedeljom i praznikom svet je išao, mesto u crkvu, gore u klisuru i divio se kako se stene seku... — Kao sir! — Juče da sam umro — govorio bi kakav stariji čovek — pa da su mi rekli da će neko raskopavati onaj krš, ne bih mu verovao da mi je iz očiju ispao! — Tu smo se krili od Turaka — dodavao je drugi — a gle ti sad čuda!Hvalimo te, Gospode, velika su djela tvoja. — Sad kopaju branu i jaz.Pritisnuo radnik, mila majko, kao mrav.Seva budak, a onaj kujundžijin nastojava i sokoli... Uveče je odjekivalo po varoši od pucnjave lagumova.Parčad od kamenja doterivala su do prvih kuća.U klisuri, gde je dotle raslo divlje trnje i aptovina, a mrtvu tišinu oživljavao tek šum kakve zmije, podigla se čitava naseobina od radničkih koleba, magacina i skela. Ostojić je bio glavni nastojnik.Sav kaljav, pocrnela lica, oprljena čela, a veselih, svetlih, zanesenih očiju, vraćao se uveče sa rada.Građani su ga zaustavljali, zapitkivali radoznalo. — Ide... ide.Biće ranije svršeno nego što smo predvideli — odgovarao im je ubeđeno. — Ne žalim novca.Samo nek se ne gubi vreme.Sve će se vratiti dvostruko, jer nam je vreme najskuplje u životu. On se doista žurio.U uspehu svoga plana za podizanjem električne industrije u Čačku, gledao je ostvarenje svoje ljubavi prema bakalinovoj ćerci, koja daleko tamo iza Rudnika radi na svom obrazovanju i sprema se da bude velika i mila saradnica na preporođaju rodnog kraja.Upravo, on je ovo dvoje mešao.Kad je u klisuri nadziravao radnike, gledajući hiljade njihovih crnpurastih, zamahnutih ruku, on je video viziju Višnje, njene glave, njenih očiju koje pozdravljaju svojim toplim pogledom rad na dobru naroda.Slušajući zvuke pijuka, njemu se činilo da sluša njen ljupki glas, koji mu dobacuje slatke, zanošljive reči.A kad bi se prenuo sasvim i mislio na nju, na tu plavu devojku, na njene kose, na njene obraze, na nju celu, njemu se priviđalo kao da iza nje vidi jednu novu varoš, isprepletane žice, stotine točkova u pokretu, gomile radnog naroda i bele kuće, pune sitne dečice. Nešto se od toga već ostvarivalo.Velike nadnice privlačile su seljake iz okolnih sela, pa i iz dalje.Zadovoljno srce je zamahivalo snažno pijukom.Po planini se razlegala pesma radnička.Varoš živahnu.Hlebarnice počeše peći hleb dva put dnevno.Pečenje je mirisalo po starinskim panjevima.U kafanama je vrilo kao na vašaru. — Ovim seljacima zasja elektrika pre nego što joj i direke udariše — primećivao bi ko u šali. — Piju, jedu kao na daći. — Neka im je alal! — poklapali su ga drugi. — Rade, brate moj, pa sve varnice iskaču. — Samo tako! — govorio je Radoje. — Do jeseni imaćemo oba zida na brani.A ono što ostane lako je.Još do godine u ovo doba možemo imati elektriku. Ostojića je naročito pomagao gazda-Mitar. — Ostavite vi Radoja — govorio je građanima, koji bi davali nametljive savete. — Naše je da nađemo novac, a ostalo: to je njegovo.Ne može se nauka posisati iz prstiju. I tada bi zvao mladića u dućan, ponudio ga da sedne za tezgu, do same kase, poručio kafe, pa onda s njim razgovarao na dugačko i na široko o primeni elektrike, trudeći se da ga svojim zdravim razumom shvati što bolje. Međutim, jednom kad je Radoje počeo da govori o lakoj deljivosti električne snage, što joj daje preimućstvo nad parom pri upotrebi u sitnoj, pa i zanatskoj radinosti, stari Lazarević prekide ga, rekavši mu tmurno: — Nije mi glava sad za to.Žena mi se razbolela.Prala juče kuću, pa je valjada promaja udarila.I govori ja stoci da se ugleda na ovu Švabicu preko puta, pa da pere jednu sobu danas, pa sutra drugu.Ne bi osetila, a kuća bi bila oprana... — Starinske žene, gazda-Mitre... — Starinski čovek sam i ja, pa opet kad vidim da je nešto bolje, što da ne radim tako!...Zvao sam doktora.On joj prepisa nešto, i reče mi da će se večeras navratiti.Boji se da ne pređe u zapaljenje. — Zbilja?Zapaljenje nije lako u gazdaričinim godinama.I kad se preboli, ostane uvek nešto. — Šta misliš da li da pišem detetu u Beograd? — Njoj će biti svakako žao ako je ne izvestiš.I onda, znaš kako je, čiča-Mitre, treba pomisliti na sve. — Pravo veliš — odgovori bakalin zamišljeno. — De, da mi sačiniš jedno pismo.Nek dete zna...I kažem joj ja da se čuva.Misli da joj je još osamnaest godina — nastavi da se ljuti protiv žene. — Batine!Batine su iz raja izašle. Bili su sami u dućanu.Kalfa je pretakao vino u magazi.Šegrt je stajao pred vratima i kuckao kosom o kaldrmu.Nekoliko muva zujalo je oko oba dućanska prozora.U rafovima se šarenila povesma vunice, prevučena zavesom od tula; videli se kalupi od fesova, razne kutije sa šamijama, veštačkim cvećem, bonbonom.Na fijokama ispod njih primećivali se natpisi za lorber, nišador, alevu papriku.U drugom delu dućana, popločanom ciglama, stojali su džakovi kafe, pirinča, šećera, kante gasa, jedno bure zejtina sa merilicama obešenim o ivicu.Oko vage, prekrivene plavom, debelom hartijom, bili su naslagani crni tegovi do sto kila, kaje soli, gvozdeno posuđe.Iz odškrinute magaze udarala je kisela vonja na jeličko vino.Jedan zrak sunca igrao se oko girlanda od raznobojne hartije, kojim je kalfa ukrasio tavanicu. Lazarević izvuče iz kase jedan svežanj starinske nerandžaste hartije, špartane zelenim uskim kvadratima, skinu sa obližnjeg rafa jedan divit, koji je bio izgubio svoju prvašnju boju pod mnogogodišnjim krmačama, i nabi na oči dosta fin cviker.On je metao te naočari kadgod je imao posla s pisanom stvari, kao da je znao čitati i pisati.On je na taj način davao svečanosti tome radu, sređenosti svojim mislima i pažnje onome što će se napisati.Zatim, podiže glavu i zadrža je tako uzdignutu celo vreme, dajući utisak nekog od onih naših nepismenih državnika iz doba oslobođenja. — Piši joj — reče, zastajkujući na svakoj reči — da smo svi, hvala Bogu zdravo i dobro, da joj isto od Boga želimo.Samo, kaži, majka ti je nešto nazebla, pa se mnogo brine za tebe, da i ti nisi, ne daj bože, bolesna, da ti škola nije teška i da ne oskudevaš u čemu.Volela bi da te vidi, pa dođi ako možeš, a ako ti škola ne dopušta, a ti nemoj...Bože zdravlja, videćemo se.Ja ti šaljem nešto novca kad i ovo pismo.Velim, nek ti se nađe ako se nakaniš.Ako ti je to malo, a ti mi telegrafiši ili otidi kod mojih prijatelja i zemljaka, Vuksanovića i Kompanije, staklara na Savi do Malih Stepenica; nemoj da se stidiš.A sad primi mnogo pozdrava od tvojih dobroželećih ti roditelja... i Radoja koji ti ovo pismo piše i u svemu mi se na ruci nalazi. To je pismo zateklo Višnju u vrlo teškom raspoloženju.Stid ju je bio za onaj trenutak zaborava koji se desio kad je Čedomir bio u njenoj sobi.U njoj se bunila naša devojka iz srednjeg staleža, bakalinova ćerka, poslušno dete patrijarhalne kuće, gde je život sina naličio na život oca, gde se snovi ne penju ni donde dokle se diže dim domaćeg dimnjaka.Ona nije umela, i pored svojih lektira, da izmiri starinski moralni zakon porodičnog života sa borbom za ispunjenje svojih sopstvenih potreba.Njeno vaspitanje, koje joj je obezbeđivalo sreću u očevoj kući, obeležavalo je kao povredu toga zakona njen pothvat da sama izvojuje svoga muža.Ona se pitala šta bi mislio njen otac da je saznao za posetu mladićevu! Ni sama misao da je Čedomir ponovo njen nije ju mogla utešiti.Svoju grešku smatrala je za krivicu.Stid ju je bilo i od samog Ilića, a radi njega i radi svojih roditelja, ona je želela biti najbolja žena na svetu.Ona nije priznavala sebe za svog gospodara.Ona je zaboravljala prvo pravilo svoga novog vaspitanja da mlada devojka bira sebi muža potpuno svesno.Ona se nije pravdala pred samom sobom, ona je gubila prisustvo duha i pitala se šta drugi misle o njoj.Ona je znala da je neko od njenih suseda morao primetiti kad je ušla s Čedomirom u kuću i kad su toliko ostali na samo.Ona je polagala na mišljenje okoline.Bilo da se s kim susretne, bilo da porazgovara, očekivala je iz prvog pogleda podsmeh, podozrenje, osudu.Njoj nije padalo na um da se zapita: kakve su one, te žene, te devojke od kojih se bojala, jesu li one čiste i toliko koliko ona, kakva je ta greška koju je učinila i, najzad, ko sastavlja to poštovano javno mnjenje?Nije li susetka desno od njih nevenčana žena čoveku sa kojim živi?Ne ide li devojka, levo od njih, u fabriku tek da se sakrije od policijskog nadzora ?Nije li sused preko puta pomilovani robijaš?Pa i dalje, dole u Beogradu, zar nije videla gomile još gorih od svojih suseda?Ona nije umela braniti sebe pomoću drugih.Ona je osećala prosto da je uradila nešto što nije trebala učiniti; i to ju je bolelo.Kud se okrene činilo joj se da je nešto prati u stopu, nešto hladno duva za njen vrat i jedan tajanstven glas joj šapće strašne, nerazumljive reči. Izbegavala je da ide na univerzitet. — Kako bih pogledala u oči Iliću! — govorila je nemo u sebi. Po cele dane provodila je u svojoj sobi, čitala pribeleške, razgledala nepročitane knjige, prevodila s ruskog.Ko zna dokle bi trajala ta tamna griža da ne dobi ono pismo od oca.Kad ga prvi put pročita ne učini joj se majčina bolest mnogo opasna.Što ga je više ponavljala, sve je razumevala bolje narodske fraze gde se ne govori neposredno, obigrava se oko stvari i pričaju se mnoge izlišnosti. Reši se da otputuje još istog dana u Čačak. Majčina bolest joj se činila kao kazna.Njeno, već ranjeno, srce stezalo se od bola.Zaklinjala se da će se sva predati nezi oko bolesnice, da neće odmicati od nje dan i noć.A kad ozdravi, ona će joj ispričati šta se s njom dogodilo, priznati sve, pa neka bude kako ona rekne. U tim mislima, Višnja je prekidala pakovanje stvari, otvarala ponovo očevo pismo i čitala ga bog zna koji put.Rečenica o Radoju dopala joj se posebice.Osećala je duboku zahvalnost prema mladom zemljaku koji se tako našao u nevolji oko oca. — Baš je krasan momak! — reče gotovo glasno. Tada se seti velikih planova Radojevih i celog njegovog govora na Moravinoj obali.Pogađala je da mu se dopada.To joj bi milo, ali ubrzo odbi taštu želju za kaćiperstvom i reče u sebi: — On se vara.Njemu treba druga žena... žena koja će se posvetiti cela njegovom delu, koja će mu omileti kuću, koja će verovati u ono što on veruje. Devojka odmahnu rukom.Nju su samu podgrizale sumnje u njen javni rad, u njene ideje, u život koji je izabrala.Ali vreme nije bilo pogodno za razmišljanje.Časovi su prolazili, trebalo se žuriti za voz, i ona prionu oko svoga kofera. Imala je pravo što se žurila.Majka je bila opasnije bolesna nego što je otac pisao.Za vreme krize, mlada studentkinja pokaza se kao najizvežbanija nudilja.Tri dana i četiri noći nije napuštala bolesničke sobe. Idućeg dana, kad lekar pregleda bolesnicu, reče devojci: — Zahvalite Bogu i idite te se odmorite.Opasnost je prošla.Gospođa će sad mnogo da spava.Dovoljno je ako se služavka nađe pored nje s vremena na vreme. Lazarevićka se oporavljala polagano.Njeno telo beše iznureno surovim radovima oko održavanja kuće, brigama, sitnim bolestima koje se pate, a ne smetaju. — Glavno je da joj je srce zdravo — reče lekar na poslednjoj poseti. — Ako se tako održi, gospođa će živeti još toliko koliko je živela. Višnjina majka oporavljala se iz dana u dan.Već je po malo napuštala sobu, šetala po dvorištu, sedela u bašti.Stvari su u kući pošle opet svojim starim, mirnim tokom.Tako je Višnja mogla sad misliti na sebe.Griže savesti bilo je nestalo.Gledala je na onaj događaj s Čedomirom u njenoj sobi mirno, kao na neki davni nesrećni slučaj.Neka topla nada, koja se u njoj rađala bez razloga, ispunjavala je njenu celu dušu.Ona je verovala u Čedomira, on je voli... oni se ponovo vole...Šta treba više, pa da se bude srećan!I u tom slatkom raspoloženju, koje ne potiče iz određenih stvari niti ima za cilj nešto opredeljeno, ona se rešavala jednako da mu piše.U brzini s kojom je ostavila Beograd nije javila nikom o svom odlasku.Tada joj je to izgledalo prirodno: njenu misao je zauzimala samo njena majka.Bolest je prošla: pomenula se, a ne vratila se, kako kažu naši stari.I devojka je mislila ponovo na svog prijatelja: — On ne zna ništa o meni, a ni ja o njemu, kao da smo tuđini.Svakako mi zamera jer ne zna razloga mome odlasku. Htela mu je pisati dugo, opširno o sebi, o svojima, o miru koji je našla u svom rodnom kraju, o večito promenljivom pejsažu kukuruznih polja, o lekovitoj tišini Moravinih obala, namirisanih mirisom zrelih jagoda i odronjene zemlje, o otegnutoj jeci gajda po mehanama gde svraćaju seljaci.Ali pismo ispade kratko, banalno.Javila mu je samo povod svoga odlaska i da se neće vraćati do jeseni, pošto će se predavanja uskoro završiti. Kad se pismo pošalje iz Čačka za Beograd, odgovor se može dobiti četvrtog dana.Lazarevićeva pričeka još nekoliko dana.Odgovor nije stizao.Ona se čudila tome ćutanju.Da li se Čedomir durio?Možda ga pismo nije našlo?Možda je i on otišao iz Beograda? Međutim, Ilić je primio pismo, ali nije znao šta da odgovori.Ono ga je dirnulo jako, kao sva njena pisma, pa može biti i više.Jer se behu kod njega desili događaji koji su stvorili nepremostivi jaz između njih dvoje.Oni su se desili doista protiv njegove volje, pa ipak se osećao krivim.Poštenje mu je nalagalo bar da izvesti svoju bivšu draganu i uštedi joj muku od saznanja, naglih i iz druge ruke.On ju je žalio.Pogađao je šta će se desiti u njenoj dobroj duši, kad sazna sve.Pogađao je svu odvratnost koja će je obuzeti prema njemu, prema svim ljudima, prema svemu, svemu... Sastavljao je pismo u mislima, birao zgodne reči, iznalazio utešne razloge, zaklinjao se da se to desilo bez njegovog znanja, da je bio žrtva glupog slučaja, i da... na kraju krajeva, on nju voli još, nju jedinu, nju samu.Kad bi tako došao najzad do rešenja šta da joj odgovori, on se pitao kako će joj pismo dostaviti.Bojao se da joj ne napravi nove neprijatnosti kod roditelja, kod malovarošana, koji ne priznaju ovim vezama njihovu nevinost.Doduše, ona mu je pisala, te time stavljala do znanja da joj može odgovoriti.Ali njeno pismo nije sadržavalo ni rečce o ljubavi; ono je moglo putovati i otvoreno, a da niko ne nađe u njemu čega drugog do drugarskih saopštenja.Njegov odgovor pak nije se mogao skalupiti u ta opšta mesta, i Višnja bi propala ako bi pao u tuđe ruke.On joj je hteo pisati radi sebe takođe, ispričati joj sve onako kako se dogodilo, sve pojedinosti, sve... sve... što nikom drugom nije smeo reći. Od onog dana kad je bio s Višnjom u njenom stanu, trudio se stalno da ne ostaje na samo s ministrovom ćerkom.To je bilo vrlo teško.Stanovali su pod jednim krovom, hranili se za istom trpezom.Pored toga, Bela nije navikla da joj se zadovoljstva uskraćuju: koliko se mladić sklanjao, toliko je ona trčala za njim.Nije marila da li će to ko primetiti, šta će ko reći i kako će se sve to svršiti. — Ti si luda! — reče joj on kad mu rupi u sobu, usred bela dana i bez ikakvog izgovora. — Majka je izašla u varoš — odbrani se devojka. — A drugi?...Briga me je! — Ne, Bela, to nije tako.Ti se kompromituješ.Kuvarica vidi sve iz kujne. — Kuvarica ne sme da regne — prekinu ga devojka. — ’Ajd, zagrli me... ne stoji ti lepo kad si ozbiljan. Ilić je zagrli preko volje. — Slušaj, Čedo.Ti si nešto ohladneo prema meni.Čini mi se da me izbegavaš.Ti me više ne voliš? — stade da se mazi, i nabra obrve. Mladić uzdahnu, nervozno sklopi jednu knjigu, pa ustade i poče šetati po sobi. — Ti se ljutiš? — Mani me, boga ti, Bela.Tebi je samo ljubav u glavi.Ljubav, ljubav... nije ona sve u životu.Ja imam osam ispita na vratu.Glava mi buči, hoće da prsne. — Znam, znam.Ja mislim na tvoje ispite.Ali neću da se preučiš.Ostavi danas te knjige — dodade veselo. — Odmori se, bože blagi!Ima vremena.Ja te volim, mnogo volim, najviše volim. Ona ga prisili da sedne, posadi mu se u krilo, pa poče da barata po njegovom stolu.Pod ruku joj dođe sveska jednog omladinskog lista i u njoj prevedena pesma nekog Rusa.Devojka obavi desnu ruku oko vrata svoga dragana, a levom pridržavaše knjigu prema svetlosti, pa stade recitovati dosta lepo: Ta pesma uzbudi Iliću gomilu misli na lanjsko proleće, na Višnju, na njen prvi poljubac.Slast te uspomene bi još jača što su je izazivala usta druge devojke.On oseti gotovo perverzan zanos od te smeše poezije, uspomena i prisustva devojke koja mu je nudila što mu ona druga nije mogla dati. — Ponovi još jedanput te stihove! — reče Beli, i oseti kako mu celo telo drhti, a na srce mu navaljuju raznoliki osećaji, od tihe nostalgije što smo pustili sreću da odleti kad su nas njena krila dodirivala, do vrelih igala strasti koje su mu bole i vrtele meso. Devojka ponovi pesmu mirno, ne sluteći osećaje koje je izazivala.Tada on dohvati knjigu, baci je u ugao iza sebe, i, kao da je hteo utopiti svoje misli, on se predade zagrljaju koji je toliko izbegavao.Njihove usne se dodirnuše.Ramena se sastavila s ramenima.Ruke su se stezale grčevito.Grudi se upirale o grudi.Poljupcu nije bilo kraja. Vreme je prolazilo.Njihove oči nisu gledale.Njihova glava nije radila.Njihov um se bio onesvestio. Veče se spuštalo u sobu.Kroz rashodovane čipkane zavese primećivalo se s mukom dvorište.Sumrak je kupao džbunove šimšira, sporedne staze i siluete barni za grešenje prostirki. Oni se behu probudili upola i gledali jedno drugog usijanim očima. S devojkine glave pale su ukosnice.Mirišljava kosa prosula se kao talas po njenim ramenima.Iz haljina u neredu provirivalo je rumeno i belo grlo.Ruke je zabacila.Naslonila se cela na mladića.Tamno žuta čarapa od konca vajala je divno listove njene zdrave noge.Iznad njenog ramena se dizala Čedomirova glava, unezverenih očiju, zgrčenih usta.Kosa mu je bila zamršena, lepila se po oznojenom čelu.On provuče prste kroz kike na temenu i upravi pogled prozoru, kao da je hteo sebi dati računa gde se nalazi i šta se desilo. Jedna krupna senka spusti se niz stepenice velike kuće, dodirnu šimšir, proklati se po kaldrmi od dvorišta, pa zamače dalje, u mrak. Ilić ugleda ovu senku.Htede nešto reći.Ali ne mogade.U njegovoj glavi je bilo mutno.On je bio u stanju pijana čoveka koji dobro vidi da pravi gluposti, a produžava i pravi ih nove, sve mu izgleda lako.Uz njega se pripilo jedno žensko stvorenje, celo jedno žensko telo, gotovo golo.On ne bi bio čovek da je mogao misliti na šta drugo.Plima strasti plavila mu je srce ponovo, udarala na bilo kod očiju, pljuskala u ušima.Obuzimali su ga čudni osećaji da cepa, da muči, da se sveti na toj devojci koja mu se predavala sva.Paradoksalna ljubav čula dostizavala je svoj vrhunac. Tada se začu jedan šum na vratima. Dva mlada stvora pogledaše se kao dva zločinca.Otvoriše usta da nešto reknu, ali nemadoše vremena jer se na pragu ukaza gospa-Kleopatra. Prođe jedan trenutak, tih, mučan, dug kao večnost. Niko ne reče ništa. Bela je ustala, pošla nekoliko koraka ka uglu od sobe, i onda zastala, pokrivši oči rukama.Jedan deo rasute kose padao joj je oko razdrljenog grla.Ona je gubila glavu, kao guska koju pojure sa dve strane.Nekoliko koraka levo od nje, stajao je Čedomir bled, pognute glave, namrštenih obrva, priseban potpuno i spreman da primi što ima da dođe.Na otvorenim vratima stajala je Belina majka još neprestano. Ona je bila ušla s ozbiljnim izrazom neumitnog sudije, izrazom koji nije pristajao zgodno njenom žovijalnom licu.Taj se izraz gubio sve više u izvesnu zabezeknutost što je našla više nego što je očekivala. — Ju, rospije! — ote joj se, gotovo zavidan, usklik kad ugleda Belu u njenom neredu. Ipak se ona savlada prva, zatvori vrata za sobom, stupi dublje u sobu, stavi ruke na kukove, pa oslovi studenta nešto izveštačenim glasom: — Lepa parada, gospodin-Iliću!...Nisam se nadala da ćete tako izneveriti poverenje naše kuće.Zar se tako vraća gostoprimstvo koje smo vam ukazali!Sramota, mladi gospodine... — Mama! — promuca devojka u odbranu svoga dragana. — Ćuti ti, ti... kako da te nazovem?... ti ćeš ocu dati računa.Ti nisi više moja kći. Mladić ne odgovori ništa.Osećao je da će doći nešto gore, nešto strašnije od uvrede, nešto što se ne da izbeći i što će ga pratiti večito. — Ne pokušavajte da se branite.Već mi to pričaju odavno.Ali ja dobra, naivna, starinska žena...Ko će u to da veruje!...I to da dočekam u svojoj rođenoj kući, grom vas spalio... od čoveka koga hlebom hranimo... — Mama! — umeša se Bela energičnije. — Krasno, gospođice — obrati se Matovićka svojoj kćerci. — Divno, devojko!Od koga si naučila da zakazuješ sastanke, reci!Na koga se metnu, nesrećnice?Hoćeš li da svet pokazuje prstom na tebe, ludi stvore? — Dosta! — viknu razmažena devojka, koja se bila povratila iz prvog iznenađenja, pa usturajući dlanom svoju kosu, dodade odsečno: — Ilić nije kriv ništa. Gospa-Matovićka se zarumeni u licu kao da je obuze iznenadni strah da događaji ne uzmu drugi obrt, te se odvaži da udari na glavnu stvar. — Ti ga voliš, dakle? — reče mekim, poetskim glasom. — Ti si sasvim izgubila glavu! — Da; ja ga volim... mi se volimo; je l’ te, Čedomire? — odgovori devojka uzbuđeno. Ilić oseti da je sad došlo ono veliko, ono strašno, jezivo što je očekivao.On zadrhta jer je to bilo veće, mnogo teže nego što je njegova slutnja predviđala.Njegov pogled se prošeta od Bele ka njenoj majci, pa onda pade ponovo na devojku, a odatle na sto, na zid, na prozorska okna, na zatvorena vrata, kao tica koja je tražila da se spase. — Je li to istina, gospodine? — upita ga gospa-Kleopatra svečano. Bilo mu je jasnije nego ikad da ne voli tu devojku, pa ipak on prevali: — Da! Ta se reč ču jedva; on se napreže i reče ponovo: — Da, da. — Da! — ponovi fatalnu reč još neko u sobi. To je Bela odgovarala, ma da ju niko nije pitao, i gledala mladića zadivljeno, ugriznute usne, isturenih grudi. Majka uzdahnu, i to ovog puta iskreno.Uze dvoje mladih za ruke, približi im glave, na nešto dramski način, zagrli ih oboje i reče veselo, kao da je naručivala novu haljinu: — Neka ste blagoslovena, deco moja.Ja ne marim što ću od sad biti baba. Ilić se osmehnu kiselo. Gospođa ga zagrli ponovo. — Ko bi se nadao od ovog sveca — reče zatim, milujući ga po podbratku. — Ko bi pomislio da tako ume zavrteti mozak devojkama!Boga mi, Bela, pazi se docnije, ne puštaj ga daleko od sebe! Bela se cerila đavolasto. — Haj’te gore, na posluženje — dodade gospođa. — Samo, nikome da ne pričate o ovakvoj veridbi.Ja ću već pronaći nešto romantičnije... proleće, nebo, veliki praznik, dolazak Čedomirov u crnom odelu k meni... očev blagoslov, prase na ražnju... Ona ustrča kao devojčica uz dvorište.U salonu se zapali veliki luster, a električno zvonce pozva sobaricu da posluži slatko. — Samo još fale prangije! — govorila je nova baba i pevuckala neku popularnu ariju. — Da to nije neka tvoja kombinacija? — reče ministar kad mu žena saopšti te večeri da je Ilić zaprosio Belinu ruku i da je ona, kao majka, dala svoj blagoslov, pa je pogleda podozrivo ispod oka. — Bog s tobom, čoveče — odgovori Kleopatra lako. — Oni se vole godinu dana pred našim nosem, a mi... slepci kod očiju!Bela mi je sad priznala sve.Veli, zavolela je Čedomira još čim ga je videla... mnogo joj se dopala njegova učenost, romantičan izgled... — A on ? — prekide je stari gospodin, stalno nepoverljiv. — On joj je izjavio ljubav pre nego što si još postao ministar... ovde, u ovom salonu... služavka je brisala trpezariju... ti si se bakćao oko novog ustava.Ju, obešenjaci, da mi je uši da im izvučem — dodade gospođa veselo — gde su našli ljubav da izjavljuju! — Slušaj, Kleopatra — primeti hladno Matović. — Brak treba da je rezultat slobodnog razmišljanja.Bojim se da mladića nije zasenuo moj položaj, a on na to ne treba da računa ni koliko ja.Niko u Srbiji nije siguran šta se sutra može desiti ; nigde nije tačnija ona poslovica da se ne zna šta nosi dan, a šta noć.Stranci nas zovu zemlja iznenađenja. — Ne sluti, boga ti — odvrati gospođa — tu je ustav, Državni Savet, narodna ljubav. — Narodna ljubav!... — podsmehnu se ministar. — Trice i kučine.Danas nam viču živeo, a sutra, na nekoliko zapaljivih reči kakvog dripca, zaurlikaće ti; dole s njim!...Nego neka mladić svrši školu, postane svoj čovek, dobije parče hleba, pa nek uzme Belu, ako hoće... ja ću mu prvi čestitati. — A dotle? -— Dotle se može sve desiti.U svakom slučaju pripazi na tu tvoju šmizlu.Kad smo mi bili mladi, mi smo znali za ljubavne izjave samo iz romana... — Vremena se menjaju.Sve hoće da je moderno...Dakle, ti kažeš da pričekaju? — Da, bolje da se kaju ranije nego docnije. Matovićka ne htede navaljivati.Znala je da joj je muž vrlo tvrdoglav.Stoga uze drugi put, primi od njegovog govora što je išlo u korist njenog plana i reče Čedomiru: — Tata nema ništa protiv.Samo traži da svršiš školu.Dotle nam inače treba vremena oko devojačke spreme...De, poljubi ruku! Stvari su se menjale u kući polako.Posluga se obazrivije ponašala prema domaćem učitelju.Žandarm, na službi u ministrovoj kući, odavao mu je potpuno propisan pozdrav, tresnuvši čizmom i kočeći oči.Kuvarica je stišavala bliznakinje da se ne deru pred njegovom sobom.Sobarica je namestila na njegov prozor saksiju rezede.Gospa-Matovićka slala ministarske cigarete.Bela dolazila češće preko dana, krijući se tek forme radi.Iz varoši se donosile trube platna, razne čipke, konci, svila, modni žurnali.Jedna švalja je najmljena pod nadnicu. — Sutra da mi što bude, ne daj bože, pa da mi dete ostane bez spreme, kao siroče — branila je gospođa te troškove pred ministrom. Bela je posvećivala Ilića u te kupovine, pitala ga za savet pri izboru boja, govorila mu cene pojedinih nabavki.Mladić je odobravao.Nije mogao dati jednog ličnog mišljenja.Te stvari mu se činile nepoznate, daleke, tuđe, neshvatljive. — Naš Čedomir kao da je pao s Marsa! — smejala se gospa-Matovićka, koja bi kadgod prisustvovala tim razgovorima. Nikad Ilić nije jasnije osetio dva čoveka koji su živeli u njemu; jedan: miran student iz unutrašnjosti koji gleda svoje knjige, trudi se da odgovori svima dužnostima, vodi brigu o dnevnim potrebama, raspodeljuje svoja sredstva.I drugi: nemiran duh, zaljubljen u beskrajnost, fantast koji zahteva sve lepote od života, usamljeno biće što se ni s kim ne da da udruži, idealista koji radi samo na krupno; gledajući glavnu stvar previđa sporednu, večito se nečem čudi, večito se uzbuđuje; nesposoban ma za kakvu akciju, treba mu čitavo rešenje da uđe u dućan i kupi kakvu sitnicu, a prelazi preko ostvarenih zadovoljstava sa sleganjem ramena, posmatra onog prvog čoveka nemilosrdno kao lekar koji ima da postavi diagnozu, kao filosof koji se koristi tuđim iskustvom.Taj čovek je posmatrao spremanje za svadbu u kući Matovićevih mirno, kao da se to tiče neke sasvim druge ličnosti; radoznalo, kao da je hteo saznati kako se te stvari događaju.Osluškivao je čelični huk šivaće mašine, studirao fizionomije trgovačkih pomoćnika koji su donosili robu na izbor, čudio se složenosti crkvene administracije oko potrebnih dokumenata, osmejkivao se podrugljivo na ljubaznosti što se činile budućem ministarskom zetu i pitao se ćudljivo kako će se to sve svršiti.Dotle je onaj drugi Ilić, onaj pravi, onaj koji se video, kome su pripadale krštenica, uverenje da nije ženjen, ostale svedodžbe, radio marljivo za svoje ispite, prelistavao mnogobrojne udžbenike, pročitavao pribeleške, pisao izvode, kao svaki đačić. Kao što se predviđalo, svršio je školu odlično, bez jedne četvorke, sama petica.Nije se pamtilo da je neko položio s takvim uspehom.Čedomir je položio ispite, a gospa-Kleopatra je brala lavorike.Ona je sad govorila svome mužu: — Jesi li video da sam imala pravo!Ne treba gojiti prase u oči božića...Sve je spremno.Mogu se venčati prvog praznika. Sporazumeli su se da venčanje bude na jutrenje, u najužem krugu prijatelja.Gospođa je to objasnila mladiću razlogom: — Tata se nije oporavio još od robije, pa ne može da izdrži taj štrapac. Ilić je pristao odmah, govoreći: — Da, neka bude prosto... što prostije... koliko je moguće prostije. Pravi razlog toj odluci bila je Bela.Ona nije mogla izdržati ceo dan na nogama, podnositi sva ona trčkaranja, predstavljanja, igranja... naročito igranja. — Neću da mi se svet smeje: hroma mlada, hroma mlada! — govorila je devojka majci glasom u kojem je odjekivala žalba i prekor. — Tako mi ružno stoji kad igram! U oči svadbe, Čedomir iziđe iz kuće, pa je vrljao po varoši besciljno.Oko pet sati put ga nanese pored jedne velike građevine, kojoj su majstori dovršavali treći sprat. Tu primeti gomilicu sveta koja se iskupljala ljubopitno.On priđe takođe. U jednom kraju, pored gomile cigalja ležao je jedan radnik, zatvorenih očiju.Malo dalje od njega video se krvav perorez. — Govori ko te ubi! — reče neko iz gomile. Radnik otvori oči, pogleda zlovoljno u pravcu onoga koji je pitao, pa reče: — Ko me ubi?...Ja sam se ubio.Evo nȃ!...Sve je tu napisano... I pruži mu jedno parčence hartije koje nije bilo veće od cigar-papira. — Pa čitaj! — zaključi samoubica i sklopi oči ponovo. — Tri dana nam govori da hoće da se ubije — umeša se jedan nadničar sa samarom punim cigalja. — Veli, neće više da nosi ciglje... to mu je ispod dostojanstva! — A kako se ubi? — upita onaj iz gomile. — Eto, tako, radio s nama, vukao ciglju, pa onda baci samaricu, poteže se dva put perorezom u prsa i onda ode onde, pa leže... Celo ovo veče, Ilić je mislio na samoubicu.Pa i sutradan, ta ga misao nije ostavljala.Dok je sveštenik pevao: „Isajije likuj...“ i vodio ih oko nalonja, on je ponavljao u sebi nadničareve reči: „Evo nȃ!Sve je tu napisano... pa čitaj!“ Istog dana otputovali su u Pariz. Na stanicu su ih ispratili Matovići sa kumovima.Kad bi vreme vozu, Čedomira beše nestalo.Tek u poslednjem času pojavi se s punom šakom novina.Ministar se osmehnu. — Baš si gedža! — prebaci Matovićka svome zetu. — Zar se za svadbeni put kupuju novine? — Nešto me interesuje — odgovori mladić bez žurbe, i kad ostade na samo sa Belom, razvi novine. — Pardon za jedan časak... samo nešto da vidim. Nije se prevario.U jednom listu nađe zabeležen jučeranji slučaj.Beleška je glasila : Voz je odmicao.Kroz prozore od vagona videle se raznolike zgrade stanične, gvozdene mašine ružnog oblika, nizovi vagona, zelenilo susedne bare, a dalje, gore, na bregu, beleo se jedan kraj varoši pod nebom sivim kao miš.Beograd se udaljavao sve više. — Vere ti, Bela — reče Ilić — pročitaj ovu vest... Pa kao za sebe dodade: — Kako svako ima dostojanstva; jedan prost radnik voli više smrt nego poniženje. Bela zgužva novine. — Ostavi te gluposti, bog s tobom!...Govorimo o nečemu veselijem.Ti si voleo odavno da ideš u Pariz? Mladić je pogleda rasejano. — Jest... jest — odgovori zatim. — Voleo sam, mnogo sam voleo. Voz je jurio, izmicao iz Beograda, ostavljao poslednje kuće. Na onom mestu, blizu ostrva Ciganlije, gde se pruga deli za inostranstvo, Ilić pogleda kroz prozor.Da li vide jednu klupu, usađenu u obalu čukaričkog druma?Da li se seti Višnje Lazarevića i dužnosti koje je imao prema njoj?U svakom slučaju Višnja nije znala dotle šta se dešavalo sa njenim draganom.Ona je sedela u Čačku i stalno čekala njegov odgovor.Dani su joj prolazili polako.Sunce je milelo preko usijanog letnjeg neba.Ne šesnaest sati nego šesnaest dana, šesnaest godina, šesnaest vekova trebalo mu je da pređe od uranka na jednoj padini Rudnika, pa do zalaska za zeleni zid Jelice.Pratila ga čamotna tišina kao senka.Po dijamantskom vazduhu vijalo se nekoliko lastavica.Devojku su obuzimale čudne žudnje. — Bože moj, da sam lastavica! — rekla bi gledajući tako njihove crne tačke u dubinama nebesnog plavetnila. — Blago njima.Uzleću, pevaju, cvrkuću po vazdan. — Glupe želje! — zaključila bi ubrzo zatim. Ona je bila ljudski stvor, zavezan za zemlju.I još nešto gore: žena, ženska strana, podjarmljena tuđoj volji, tuđim mišljenjima, teretnim običajima koje su stvorili društvo i tok stvari.Čačak je bio njeno rodno mesto, grad u kojem je provela najveći deo svoga života, svaki ju je poznavao, čak i krovovi od kuća činili joj se da je pozdravljaju prijateljski, a ona nije mogla otići sama do prvog dućana. — Bog s tobom! — čula je zabranu unapred. — Šta će reći svet kad te vide samu. Ta oskudica slobode padala joj je najteže.Čitala je knjige, sedela kraj prozora što gleda na sokak i posmatrala zemlju svoga detinjstva smešeći se ljubazno njenim veličinama.Eto glavne ulice njenog rodnog grada: jedan dug, prav sokak, gde se kuće ćuškaju da zahvate što više ulice.Roba iz dućana gomila se bezbrižno po trotoaru.Po prozorima se crvene uski jastučići, gde se žene nalakćuju i razgovaraju preko ulice.Na sred varoši uzdiže se velika, starinska crkva sa glomaznim kubetom od lima.Oko nje su sitne kuće na jedan sprat i mehane za seljake.Ta crkva je jedini svedok da je Čačak postojao pre nas.Čuo se topot opanaka, škripale arabe, napunjene paprikama.Seljaci u nezgrapnim, slamnim šeširima cenjkali se s građanima.Oko dvanaest sati puštale se škole.Četiri časa docnije zvonila je večernja.Jedna četa vojnika marširala je sa strelišta u kasarnu.U veče, jedan čiča, s kantom petroleuma i kutijom palidrvaca, obilazi varoš i pali opštinske fenjere, istaknute na trobojnim direcima po ćoškovima.Svaka gostionica ima takođe po jednu lampu pred vratima.Tako se po ulici prostiru čaršavi nesigurne svetlosti.Svet izađe i poseda pred kućom.Mlađi šetaju.Govori se mnogo.Gospođe nose dugo svoje haljine.Ponekad se ide u pozorište, kad ono u svom putu naiđe na Čačak.Po kafanama se puši, mlatara rukama i vodi politika.Neobavešten čovek pomislio bi da se nalazi na pragu revolucije, ali se svi ti govori svršavaju kad kucne devet sati, vreme spavanju, i varoš ostaje mirna i ista.Pre toga, Radoje se vraćao iz Centrale. — Dobro veče, komšinka! — pozdravljao ju je iz daleka, skinuvši kačketu do zemlje. Ponekad bi se zaustavio, ćeretao tako sa ulice, dok je ona odgovarala s prozora na drugom spratu.Bio je večito dobre volje.Pričao je rado o svojim poslovima.Rešavao se s mukom da je ostavi.Jedanput se toliko zadrža da ga gazda-Mitar opomenu: — Hajd', hajd', sinovče; ne gubi vremena. Pa obraćajući se ćerci dodao je: — A ti, frajla, ostavi se Beograda u Čačku. Po večeri, Višnja je izlazila s majkom na klupu pred kućom.Njihova klupa je bila najlepša u varoši.Drugi su sedeli na sanducima, na daskama zakucanim na nogare ili u četiri kočića.Njihova klupa je iz Beograda, fabrička, sa gvozdenim nogama u vidu lavovske šape, i sa uskim zelenim lestvicama. — Kao na Kalimegdanu! — govorio je gazda-Mitar, kuckajući štapom o njeno gvožđe. To je bio Višnji najlepši deo dana.S Morave je pirkao svež vazduh.Po nebu se palile zvezde.Na ćošku svetlucao varoški fenjer.U obližnjoj bašti natpevali se slavuji.Negde bi zaškripao đeram.Varoš tonula, ljuškala se, razlivala u noći.Devojčino srce se opijalo tom idilom. Obično priđe Mileva Ostojićeva. — Diži se, teto -— kaže ona odrešito staroj Lazarevićki — da idemo malo u špacir. Obe devojke uzmu gazdaricu ispod ruke, šetaju do kraja sokaka, nazivaju svakoj klupi dobro veče, pričaju šta su radile preko dana, šale se na račun prvog koji naiđe. — Znate šta je novo? — reče im Mileva jedno veče. — Mešoviti hor Ljubićske Vile priređuje u oči Ivanjdana izlet na branje ivanjskog cveća.Da pustiš, teto, Višnju sa mnom? — Ne branim — odgovori Višnjina majka. — Ja joj jednako velim da izađe u društvo, da se razonodi, a ona neće, študira... Tom prilikom skupilo se veliko društvo, kako je to retko u palanci.Tamo se svi poznaju, ali se tuđe zajednice, libe se, zaziru jedno od drugog, stid ih je, boje se.Pa opet se desi kadgod, kao ovaj put, o pokladima, na teferidžu, pataricama, da se društvo sastane, bez naročitog dogovaranja, i veselje bukne, u toliko jače u koliko je dotle izbegavano; momci su duhoviti, devojke pristupačne, mlade žene nestašne, a starci i starice tapšu rukama, odobravaju i bune još više, pa se, posle, godinama priča kako su se proveli na Đakovića ljuljašci, o Sokinom prstenu. Tako i sad, veselje je planulo neočekivano, još dok su se sastajali.Na pijaci je zapevao društveni tenor, inače knjigovođa u varoškoj štedionici, slobodno, kao da je u mehani; Društvo prihvati: Na izlasku iz varoši ukaza se Morava bistra, umiljata, osenčena zelenim rubom podrivene obale.Tada se izvi iz Milevina grla pesma gipka kao ta reka: — Pogledaj je, Višnja... pogledaj Moravu — reče Radoje, dok jedan unutrašnji sjaj ozari njegove nepokretne oči. — Čuješ li njeno tiho žuborenje, njen šum, kao uzdah prostran i blag?Da li se i tebi čini da nas ona, kroz niske grane svojih vrba, poziva na velika dela, uzvišen rad.Gledao sam je toliko puta... gledam je i sad, a nikad je se neću nagledati.Čini mi se ona kao neko nadprirodno biće, kao svetica, nepoznato božanstvo.Naši pesnici pevaju pesme tolikim rekama srpskim.Zašto mi nju zaboravljaju?Zar ona nije velika, glavna naša reka ?Od užičkih golija i vranjskih vinograda, ona poji celu našu zemlju, drži je moćnim svojim žilama kao nerazdeljivu celinu, struji kroz nju kao njen krvotok. Radojev glas i, čas nemo a čas glasno, zapljuskivanje domaće vode uticali su čudno na Višnju.Predmeti su gubili oštre konture.Nešto zagonetno osećalo se u prirodi.U isti mah, oko srca joj bilo toplo, meko, prazno. — Tako je mirna, prijatna, ljupka — produži Ostojić gledajući u belo platno Moravino. — A video sam je nadošlu, ustalasanu, pomamnu: strašna je tada, riče, besni, valja hrastove, odnosi ćuprije, rije njive.To se ona sveti što ne cenimo njenu snagu.Međutim, to vreme prolazi; centrala se podiže, i ja ću uskoro, kao onaj klasični pesnik, koji je pozdravio pronalazak vodenice, moći kliknuti: „Odmorite ruke što okreću mlin, o mlinari!Spavajte mirno.Neka vas petao uzalud opominje da je dan svanuo...Nimfe će raditi posao robova!" — Zbilja, kako se osećaš u Čačku? — trže se sajdžija iz ovih sanjarija. Devojka pocrvene do ušiju bez razloga. — Lepo! — odgovori posle malog oklevanja. — Lepše nego što sam mislila.Ja volim čist vazduh, šumu, svoj narod, velike horizonte, prirodu jednom reči. Radoju se svide taj odgovor, zausti da to kaže, kad pesma odjeknu ponovo.To su se nadpevali momci i devojke.Momci su pevali: — Kako je lepa naša narodna pesma — primeti Radoje. — Prosta, a sve kaže, dirne te u žicu. Devojke odgovoriše : Sunce je bilo još visoko.Opštinska utrina je drhtala pod njegovom srebrnastom svetlošću.U to doba godine livada je najlepša.Zrela trava zlati se, preliva kao svila.Među travkama nazire se raznoliko cveće.Tu je modri slez sa krunicom kao zvezda.U žalfije se plȃve dlakava, lepljiva usta.Hajdučka trava diže skromno svoj veliki beo cvet.Ljutići su žuti kao oči u mačke.Na mršavim peteljkama štrče očajni divlji karanfili boje kao vino.I mirisi su razni: na pečen hleb, na jagode, na mladost.Kad planinski vetar duhne iz klisure, oblak od cvetne prašine digne se iznad livade.Trave polegnu.Tada se otkrije, bezazleno začuđeno kao devica, sitno, bledunjavo cveće na krivim, lomnim grančicama.To je ivanjsko cveće, boje kao vosak. Društvo zagazi u livadu.Iza nogu je ostajao siv trag previjene trave.Momci i devojke pevali su, sustižući se: — Evo cveća! — viknu jedan ženski glas. Gomila se rasturi po utrini. Višnja se nađe pored Mileve.Ove pesme, Radojeve reči, veselje celog društva, rascvetana livada i ti mirisi zanosili su je.Svome prepunom srcu nalazila je oduške u cveću, saginjala se, kidala ga, mirisala, stezala njegov snop uz grudi.Te grudi!Činile su joj se tada velike, teške, uočljive, svakom vidne, da ih je htela sakriti; bolele je.I kao da se htela otresti tih osećaja, reče svojoj drugarici; — Kako narod pogađa šta je lepo!Ove blede, uzdržljive, svete boje u ivanjskog cveća... da li ima šta umilnije od njegova venca! — Kažu ne valja se unositi u kuću — odgovori joj Mileva poverljivo. — Nego obesi venac više kapije, pa ako ga preko noć nestane, znaj da ćeš se udati te zime. Višnja se htede podsmehnuti svojoj drugarici, ali se ne usudi.U njenom krilu mirisalo je to posvećeno cveće tako silno, čudno, kao da se doista iz njega izliva dah nekog nadprirodnog bića.Mileva otrča na drugu stranu, gde se zlatila čitava prostirka, i njen glas, već bez trunke tajanstvenosti, odjeknu dolinom: Lazarevićeva osta sama.Beše nabrala puno naručje cveća, te potraži kakvo ugodno mesto da sedne i splete venac.Oko nje se prostirala talasasta ravnica na daleko.Gde se okrene, livada joj je nudila meke, mirišljave prostirke.Duge, tanke travke povijale se prema lakom povetarcu, njihale svoje šarene glave, brujale jedva čujno i kao da su joj davale neki znak, zvale je k sebi.Tada devojka opazi nešto što dotle nije videla: jedan gotovo pravilan krug od svežeg, rosnog zelenila po sred suve, zrele trave. — Da divna kola! — kliknu glasno, potrča tamo, posadi se u njegovu sredinu i stade rastresati nabrano cveće. — Jaoj, crna, šta ćeš tu? — viknu joj Mileva, koja se u taj par približavala s Radojem i još nekoliko devojaka. — Znaš li da si sela u vilinsko kolo? — Kažu — dodade druga devojka, velikog nosa i zelenih očiju — koja nagazi na vilinsko kolo nikad se neće udati. Ostojić pršte u smeh.I Višnja se nasmeja. — Gatke! — reče ona nemarno. — Nagvaždanja — odobri Radoje.Zatim dodade u šali: — Višnja će poći za mene. Devojke primiše šalu.Njihov nestašan smeh odjeknu dolinom. — Daj da ti pomognem oko venca — reče zatim i posadi se pored svoje komšinke. Devojke se udališe.Livadom je zvonilo pevanje popaca.Dva crna leptira s crvenim rubom oko krila jurila se oko jednog buketa dude.Niz kiridžija koračao je lagano drumom pored Morave.Višnja je ćutala.Njene ugasite oči merile su nemo zeleno kolo koje se obavijalo oko nje.Neko teško osećanje savijalo joj se na srce.Njena duša je drhtala od straha pred nečim nepoznatim, nezavisnim od njene volje, neminovnim.Ovo cveće, široka livada, jaki mirisi, pa to kolo i sve vradžbine kojih je pun njen kraj, bunili su joj glavu, mučili je kao nešto živo, gušili, davili.Jeza ju je poduzimala.Ruke joj gorele. Njena misao osvetli joj za časak preživeli život.Višnja vide Beograd... u nekoliko partija, bez reda, jedan po jedan kraj, znamenita mesta, kao u albumu.Seti se Čedomira.Dovede ga u vezu s ministrovom ćerkom.Seti se njegova ćutanja na njeno pismo.Sumnja je ujede za srce.Učini joj se da tone, da se zemlja survava pod njom, da okolne planine padaju.Dođe joj da vikne: — Za ime Božje, pogledajte!...Ima li ljudi!...Ne dajte me. Savlada se. Mladić, pored nje, primeti promenu na njenom licu. — Prostačke priče — reče on sigurnim glasom. — Ti ne veruješ, valjada, u te besmislice? — Da, ne verujem, Radoje — odgovori ona, bleda, žuta u licu, gotovo kao cveće koje je držala u krilu. — Ali je život čudan, komšija, tako čudan da ja ne znam sigurno šta bih rekla... — Ne, to nije moguće, to je apsurd — reče mladić s punim uverenjem. — Bar danas je to jasno.Nema neba.Postoji samo atmosfera, planete, sunčev sistem, materija, energija. — Nazovi kako hoćeš — jedva čujno prošapta devojka — ali ja osećam nešto jače od mene, nešto nepravedno, nemilosrdno, što me plaši. Radoje je pogleda.Njegov pogled je bio sama ljubav.Htede utešiti devojku, htede joj dati dokaza sigurne budućnosti.Njegov glas je drhtao: — Ja se nisam šalio.Časna reč mi je svedok.Ja ostajem i ponavljam... — Ne, ne, ne, Radoje... ne, molim te, ne... — prekinu ga devojka. Ona je pogađala njegovu misao.Nije htela da ga ponizi.Ona je preklinjala...Crte na njenom licu behu se razvukle.Oči se raširile žalosno.Usta je držala otvorena.Videla se oba reda zuba.Usne se zgrčiše na četiri ugla.Reč se zaustavila u grlu. — Ti voliš drugoga? — Da! Zajedno sa ovom reči linuše njene suze, preko obraza, preko bluze, preko ivanjskog cveća. Radoje htede jauknuti kao ranjeno živinče, ali bol devojke koju je voleo bi jači od njegovog sopstvenog.Video je da ona voli nesrećno. — Nikad sreće neće imati onaj koji te je odbio — reče joj, tešeći. — On ne zna šta je u tebi odbio. Sunce je klizilo po vedrom nebu.Morava je žuborila iza jednog vrbaka.Pored nje se otezala čačanska kotlina zelena, pitoma, dobroćudna.Po njivama su klasali kukuruzi.Mladićev pogled prelete celi rodni kraj, pa se zaustavi na vrhu Ovčara.Seti se gomile radnika koji u podnožju te planine zidaju centralu Rad i Svetlost.Na njega naletiše crne misli kao osice.I kao da se htede odbraniti od njih, on ponovo obgrli pogledom svoju zemlju.Kiridžije su bile zašle za kukuruz, vidi im se samo glava.Polje je disalo mirno.Još se jurila ona dva leptira.Iza jedne šumice primećivao se krov varoške crkve, prost i dostojanstven.Sve beše lepo, kao dotle.Tek što mu se učini da se Ovčar i Kablar zavijaju nekom maglom. Društvo ih je zvalo da požure.Jedni su već odmicali u pravcu varoši.Radoje usta.Pred njim blesnu opet Morava, osvetljena suncem. — Hajdemo, Višnja! — zaškripa mladićev glas s dna grudi. Lazarevićeva nije davala ranije gotovo nikakve važnosti sujevericama.Ona je tako reći bila bez religije, izložena ranom uticaju prirodnih nauka i posvećena Čedomirom Ilićem u ono što se u to doba zvalo realni pravac u životu.Pa opet, čim je ustala, pogledala je na vrata gde je sinoć ostavila venac. On je stajao na istom mestu, nedirnut.Jutarnje sunce presijavalo se na njegovim žutolikim cvetićima, nešto svelim.Njegova senka, nepravilna i krupna, drhtala je na zidu.Dalje malo, puzala je, razlistavala se stara loza, puštala u vis svoje sočne pipke, pripijala se uz kuću, uvijala se oko dovrataka, jaka, snažna, žilava, pa čudno odudarala od svežeg poljskog cveća.Višnji se učini da nešto živi tu u lozi, u vlažnom hladu lozinog zelenila, i da je gleda, posmatra nju i njen venac sa žaljenjem i kao hoće da joj kaže: — Tako ćeš i ti svenuti, neudata, ostavljena. To je os zujao u čokotu. — Besmislice! — reče u sebi devojka i odmahnu rukom. Toga dana vrućina bi još jača.Sunce se ne vidi kao da se rastopilo po celom nebu, pa žeže.Nigde tice da se čuje.Bilje zri.Višnja je spustila zavese.U sobi je mrak, ali malo što da je svežije.Iz čamovine na prozoru curi smola. Pošto je raspremila sobu, poče da pomaže oko ručka. — Ostavi to, Višnja — reče joj majka kad je vide kako potarkuje vatru. — Nije to za tebe, ne priliči ti. Devojka se skloni od vatre za trenutak.Onda uze neki drugi posao.Radila je dvostruko samo da ne ostane na samo sa svojim mislima. — Radoje nije zaslužio onu uvredu — govorila je u sebi. S tim prekorom mešala se široka žalba za Beogradom i mladićem koga je tamo ostavila. — Što mi ne piše! — čudila se devojka bolno. — Bar jednu reč da je zdrav. Po ručku pređe na trem.Proletnja pilad grabila su se u dvorištu oko mrva koje im je stresla kad je raspremala sto.Videle se razgranate stare šljive njihove bašte.Jabuka šećerlija kitila se rumenim, zarudelim plodom.Ostojićev sultan dremao u svojoj kućici, vrtio repom i hvatao ustima muve.Dalje, preko raznovrsnih krovova videlo se parče jedne ulice: pusta kaldrma, zarasla u modro-zelenu travu, dva niza plotova, nekoliko niskih kuća, ostatci zmaja na telegrafskoj žici i, u dnu, jedna starinska, dvospratna zgrada u istočnjačkom stilu, s krovom kao zvezda, širokom nastrešicom, izolučenim prozorima, državnim grbom nad sniskim vratima.To je pošta. U tom se ču lupa točkova.Iza ugla se pojaviše poštanska kola.Arnjevi se tresli.Jedan putnik je promaljao radoznalo glavu kroz otvor na kolima.Platno pozadi lepršalo se.Na njemu je pisalo nejednakim slovima: „Zbogom, Drino vodo, ja odo’!“ Višnjino srce zalupa jače.Možda će doći pismo.Kakav će to radostan dan biti za nju! Pred poštu dohrama novinar.Tako se u Čačku zove raznosač novina, jedan sakat mlad čovek, koji bez štaka ne može da makne, a inače skakuće, svud juri, trči, kod sviju je, bez njega ništa ne može da prođe.Višnji je donosio među prvima novine, propraćajući ih stalno kakvom pošalicom.Pa i sad, kad ih joj predade, viknu : — Evo važne... lažne novine! Obuzimala ju je nervozna radoznalost kadgod bi uzimala novine otkako se vratila u Čačak.Čitala ih je od početka do kraja.One su je opominjale mutno poznatih mesta, izazivale sliku za slikom preživelih događaja, donosile joj odjek mlakih beogradskih večeri.Tražila je u njima nešto novo, iznenadno, dobro, nešto što će doći i izmeniti, okrenuti njen život na bolje.Međutim, ništa se nije događalo.Beograđani su se žalili na vrućinu, na prašinu, na velike cene.Ovog puta njen se pogled sledi.U dnevnim vestima nalazila se ova beleška: — Čestitamo mladencima — ponovi ona poslednje reči glasno. Udarac je došao tako iznenada, bio tako jak, surov, da ona ne oseti odmah svu njegovu težinu, ne shvati svu svoju nesreću.Posle prve zabune, obuze je ljutnja.Baci novine na pod.Zatim ih ponovo diže i ukočeno gledaše posnu boju i redove štampanih slova, koja su rasla, debljala, udvajala se, odlepljivala se sa hartije, igrala. — Bednik! — ote joj se uzvik. Suze su zamagljavale njene oči.Srce joj se kidalo.Ona se pitala da li su ljudi ludi ili podlaci. — Šta ti je, Višnjo? — upita je majka, koja se pomoli uz stepenice od trema. — Tebi nije dobro?Ti si bolesna ? — Vrućina mi je, majko. — Hoćeš li slatko i vodu?Sad je devojka došla sa bunara. Ne čekajući odgovor, stara žena donese što je nudila. — Je li ti sad bolje? — Da, da. — Ali si bleda? — Ne, nije mi ništa.Ostavi me, majko...Eno, zove te služavka. Ona je zbog Čedomira promenila ceo život.Protivila se volji roditelja.Nije slušala savete oprobanih prijatelja.Ugušivala je glas savesti.I, on je sad ostavlja... — Bez jedne reči, kao da nisam živa! — razmišljaše devojka, povukavši se iz trema u svoju sobu, kao ranjena tica. Tu je bilo vrlo mirno.Čuo se tek jedan ženski satić u papučici, obešenoj o zidu.Ona je gledala neodređeno, preda se.Ilić je bio poluga na kojoj je počivala zgrada njenog života.Poluge je nestalo.Zidovi su popucali.Građevina se srušila.Ona se zbilja osećala kao čovek koji je bio zaspao u nekom naprednom gradu, pa se probudio posle jednog strašnog zemljotresa; on vidi oko sebe same razvaline, nepreglednu pustoš, ništa nije ostalo od svega što je juče još postojalo, a on je još živ. — Ah, taj život! — promuca bolno. On joj se učini odvratan, tako odvratan da sklopi oči sa željom da umre. — Prijo? — zakrešta ženski glas odnekle. — Prijo, Maro! — odgovori joj drugi. — Imaš li koju papriku?Nema ko da mi kupi. Na ulici se ču tresak tarnica.To je pošta odlazila dalje. Višnja je ostavila univerzitet i otišla za učiteljicu.Slučajno je dobila dobro mesto: jedno bogatije selo u Mlavi, gde je našla školu po planu, uređenu baštu i koleginicu, jednu staru devojku, po imenu Anica.Lepo su se složile.Podelile su državne kvartire na dva odeljenja.U jednom su namestili kujnu i sobu za primanje, a od drugog su načinili svoje sobe za spavanje.Višnja je raspremala kuću, a Anica kuvala.Posle časova ostajale su dugo zajedno.Stara devojka je uređivala zbirke raznih starina : kamene strele, rimske novce, bronzano prstenje koje je kupila po okolini.To je bila njena manija.Lazarevićeva ju je pomagala.Nije volela da ostaje sama sa svojim mislima.Hrabro je snosila sadašnjost i čekala nešto drugo... budućnost, kako se to jednom reči naziva.Mirno, predano, svakog dana, ona je učila male seljačiće pisati i čitati, Bogu se moliti i držati se čisto.Život joj je tekao gotovo spokojno i monotono, kao obližnji potok, što je milio pored školske bašte.Tek po koji put, a naročito kad je na polju svetlo i blago vreme, ona je mislila na protekle događaje sa mnogo iskrenog sažaljenja za druge, a sa puno duboke žalosti za sebe. Majka joj je umrla onog leta kad se Čedomir oženio.Smrt je jako uticala na već ranjenu devojkinu dušu.Ona se posveti brizi oko oca.Truđaše se da naknadi domaćicu kući.Mela je sobe, propirala rublje, trebila povrće, kuvala zaprške. — Ostavi, dete — branio joj je otac da to radi. Prljila se oko vatre, ruke su joj pucale od sapunice, krsta je bolela.Ipak je ona odgovarala: — Ali kad ja neću, pa ko će! Čačak nije dobio elektriku.Preko leta se bilo daleko odmaklo s poslom.Oba glavna zida na brani bila su podignuta.Ništa jače u gradu nije bilo sazidano: sve sam cement i kamen, temelj širok nekoliko hvati, a vrh od zida kao kolski put. — Kao Sebastopolj! — govorio je penzionisani kaznačej. Reka stešnjena, penušava i kao zauzdana, probijala se još kroz otvor na sredini.Čekalo se samo proleće, pa da se i to zazida, te cela Morava okrene na jaz.Ali se proleće ne dočeka.S jeseni poče da pada kiša.Padala je iz dana u dan.To ne beše sitna, jesenja kiša, već mlaki pljusci kao usred leta.Po okolnim planinama obrazovali su se novi potoci i reke.Vode počeše nadolaziti.Iz gornjih mesta dopirali su glasovi o poplavi.Bujice odnele mostove, razorile puteve, ukočile ceo saobraćaj. Jedne od tih vlažnih, mračnih noći, ču se pucanj, jači od topa, strašniji od groma, kao da se zemlja precepi.Uskoro zatim zalupa ulicom opštinski doboš na uzbunu.Varoš se izbudi.Reka je bila razorila branu, zaglavila svoje korito odronjenim kamenom, iščupanim drvećem, nanetim balvanima, buradima i plastovima sena, pa udarila preko polja i bacala se pravo na grad.Srećom za Čačak, sa te strane nalazio se neki starinski bedem, te je sad policija naređivala građanima da popravljaju što se dalo popraviti. Voda je već dopirala do bedema.U mokrom mraku primećivali se njeni prljavi talasići žuti, gipki, penušavi.Dalje se nije videlo ništa.Kiša je pljuštala.Sa reke je dopirao potmuo huk bujice i težak miris na odronjenu zemlju.Građani, u pola obučeni, i vojska pristizali su u gomilama.Žurno se kopalo, nabacivala se zemlja, pobijalo kolje, donosilo se kamenje, granje.Radoje je bio prvi i ovde.Ali ga sad niko nije slušao.Oni koji su mu se dotle divili najviše, gledali su ga sad popreko, mrko, osuđivali ga glasno, pretili mu. U jednom trenutku, neko primeti da se nešto crno giba na talasima.Donesoše čaklje, ali one behu kratke.Radoje obesi tada jedan fenjer na čaklju, pa prisvetli. — Mrtvački sanduk! — primetiše prisutni. Ne ču se reč objašnjenja, kao da sve obuze jeza od nečega kobnog, nadprirodnog.Radoje vrati fenjer onome od koga ga je uzeo, ponovo zgrabi budak, zamahnu njime, poče da kopa, pa se onda zaustavi, kao da vide da je to uzalud, nasloni se na drvenu držalicu i izgubi se, gledajući tupo u vodu.Mrtvački sanduk njihao se svejednako.Oko mladića se dizale hiljade ruku, samo njegove behu kao privezane; cela varoš radila je oko njega, samo se on osećao nesposoban za najmanji pokret.On nije živeo, nije bio među živima.Njegov pogled iz sumornih, mračnih očiju išao je negde daleko, u beskraj.Njegov nesrećni genije, koji je dotle vladao ovom vodom, ovim planinama, ovim ljudima stiskao se u njemu kao soko sa skrhanim krilima. Varoš se spasla, ali od elektrike nije se više poznavao ni kamen.Ljubav koju je Ostojić uživao u čaršiji okrenu se u mržnju protiv njega.Obediše ga čak da je nesavesno rukovao s društvenom imovinom, jer se u kasi ne nađe onoliko novaca koliko se očekivalo.Akcionarsko društvo Rad i Svetlost pade pod stečaj, a Radoja strpaše u haps.On se opravda.Razlog je bio prost; brana i tunel pored nje bili su glavni radovi preduzeća; naravno da su onda i skupo stali, te se ono malo novaca koliko se moglo skupiti u jednom pokrajinskom mestu, gotovo sve potrošilo. Pustiše ga iz zatvora.Čast mu se povrati, ali celo njegovo imanje ode na doboš, jer je on najviše nastradao: bio je glavni akcionar.Otišli su oni lepi zidni časovnici u ramovima od orahovine, zlatni lančevi, budilnici što su svirali vojničke marševe, velosipedi, šivaće mašine.Ode čak kuća i imanje. Višnja ga je izbegavala kadgod je mogla.Činilo joj se da je ona kriva za njegovu nesreću.Teško joj je bilo gledati ga kako ide od kuće do kuće, te opravlja satove, lemi minđuše, podmazuje šivaljke. — Šteta nije bila velika — reče joj jednom kad je srete i povede govor o električnom preduzeću. — Samo je tunel zatrpan i zbrisana spoljna postrojenja.Ono što je najskuplje stalo: temelji, ostalo je nedirnuto.Ja sam i onda to govorio.Ali se svet prepade, i eto... Radoje nabi kačketu jače na oči, raspali lulu, pa dodade: — Ja radim da ubedim ljude u potrebu da se ponovo počnu poslovi.Kao što vidiš, šteta je da novac leži zazidan u temelje.Firma za mašine daje mi povoljne uslove.Država ima računa da nam opet pritekne u pomoć...Mi moramo uspeti. — Šta da radim ? — nađe je po tom Mileva. — Radoje pije.Da ga svet ne opazi, popije na jednom mestu samo jednu čašu, pa tako izređa do trideset kafana...Kad se napije, uhvati se za telegrafski direk.Tu je u stanju da ostane satima.Ako ga ko upita šta će tu, on odgovara: „Pun sam elektrike“...Šta da radim, kaži mi. Višnja joj nije znala odgovoriti ništa.Njoj se takođe postavljalo isto pitanje.Njen napor da zameni majku pokazivao se gotovo uzaludan.Dok je bila mala, za čudo je lepo radila ženske poslove.Međutim sad, bilo da kuva ručak, jela su ispadala nedosoljena, nesavrela, zagorela.Bilo da kupi što za kuću, maloprodavci varali su je, prodavali skuplje, krali na meri, poturali što je rđavo.Bilo da uzme što da zakrpi, zakrpe su izgledale velike, ružne.Uzalud se trudila.Njena prava simpatija bila je davno ostavila domazluk i više se nije vraćala.Njen duh je težio za naukom, literaturom, politikom i tako nečim, stvarima koje je slušala, čitala na Velikoj Školi. Jednom prilikom zapali joj se kecelja pored ognjišta, i samo srećan slučaj spase devojku od dalje nesreće. — Čuješ, Višnjo — reče joj otac kad sazna šta joj se desilo. — Nije to za tebe.Ja to vidim.Hteo sam ti to reći još ranije.Ali nisam mogao da ti kvarim zadovoljstvo.Nego, vraćaj se u Beograd, pa gledaj svoju nauku. — Ali, tata — poče da se brani devojka. — Ko će kuću voditi, ko će decu namiriti, ko će tebe gledati? — S uzdanjem u Boga, sve će se uraditi — odgovori joj on glasom koji nije trpeo primedbe. Kad dođe na Veliku Školu, Lazarevićeva se baci na studije vrlo ozbiljno.Ali ne oseti više onu slast studentskog života, koju je osećala prve godine.Činilo joj se da je ne predusreću sa zbiljom koju je ona donela.Đaci su se često šegačili sa najsvetijim stvarima.Pored sve ravnopravnosti, osećala je da ipak nije jednaka svojim drugovima.Nije imala gimnazijske mature, nedostajala joj je muška dubina, jasnost u planu.Profesori su se obraćali skoro isključivo muškarcima.Pohodili su je trenutci sumnje.Niko joj nije umeo tačno reći njena prava kad svrši školu.Budućnost joj je izgledala neizvesna, tamna, pod znakom pitanja.Ona se zaista pitala da ceo taj rad nije besciljan, pitala se šta će ona privrediti nauci, šta će nauka privrediti njoj ? U tom je iznenadi otac da se rešio da se ženi. — U kući mi je rovaš.Moj mȃl se razvlači kao da je Alajbegova slama.Deca su mi neočešljana, neumivena — navodio je otac kao razlog. Isprosio je njenu drugaricu Milevu, pa je dalje pisao Višnji da se ne ljuti, da dođe na svadbu ako može. — Neka ti je Bogom prosto — odgovorila mu je ona, otišla zatim u ministarstvo i zatražila da je postave za učiteljicu. Kako je u tom selu bilo prazno mesto, postavili su je odmah. Od to doba nije se vraćala u Beograd. Život joj je prolazio bez događaja.Izbegavala je posete, sastanke.Kad bi se pak i našla u društvu, o ispitima, pri izletima, mesnim skupštinama, ostajala je usamljena.Mladići je nisu voleli, pretpostavljali su devojke koje hoće da se šale, koje dopuštaju da se zadirkuju. — Hladna je kao testija! — rekao je o njoj jednom neko iza njenih leđa. Nije mogla biti drugojačija.U tišini seoske samoće, po kojoj ju je pratila tuga od promašene udaje, ona je, protiv svega, nosila u dnu srca uspomenu na mladića koji ju je nekad voleo i koga bi ona mogla voleti strasno i odano.Jasno joj je bilo da on nije više njen i da to ne može biti.Ali se ona nadala da će naći nekog drugog, sličnog njemu, možda još boljeg od njega.Kako bi inače mogla produžiti da živi!U Mlavi su retki Ilići.I dani su prolazili, a za njima meseci, godine. Spomen na bivšu ljubav održavao je devojku u savršenoj čednosti.Ništa na svetu nije bilo kadro da je skrene sa pravoga puta : muški pogled ni rđav primer, seoska čama ni sablazna knjiga.Zaman je oženjeni kolega, iza leđa svoje žene, pravio slatko lice.Uzalud je opštinski ćata izbrijavao podbradak i rasipao komplimente naučene iz novina.Bez uspeha je i kmet ucenjivao zadržavajući učiteljičinu sirotinju.Lazarevićeva je ostala čista kao kap rose, i čekala budućnost i izabranog muža; čekala ih strpljivo, hladno, kao da nije žena. Bilo je proleće kad je došla u to selo.Triput je potom glog obelio.Triput se lala zažutela u školskom vrtu.Triput je slavuj propevao u šipražju pored Mlave. — Na Duhove je naša skupština u Beogradu — reče joj Anica. — Hoćeš li da idemo? Tada se i po četvrti put glog belio, lale žutele, slavuji pevali.Nova trava klijala je ispod trnja, sneg kopnio po okolnim visovima, vetar donosio miris od ljubičice, proletnja jagnjad blejala, žuborili potoci novi, bezimeni, brzi.Proleće osvajalo, život se obnavljao, na ranama se hvatali ožiljci. — Dobro, da idemo — prista Višnja. Na Skupštini je našla Višnja nekoliko svojih drugarica iz devojačke škole.Među njima je bila i Kaja. — Lazarevićeva! — kliknula je veselo Kaja i obesila joj se oko vrata, pa je poljubila s obe strane i od srca. — Koliko ima od kako se nismo videli!...Kako si?...Šta je s tobom?...Nešto si omršavela, ali si tim još lepša...Sećaš li se naše škole!... I ona je zagrli opet prisno i svesrdno. Između života u devojačkoj školi i sadašnjeg trenutka, Višnji se desilo toliko događaja, da su joj uspomene koje je drugarica spominjala izgledale tako daleke, blede, sitne, kao da se nisu njoj desile, već ih čula iz priča, iz pročitanih knjiga.Dođe joj da reče: — Šta je tako važno bilo u devojačkoj školi?... Ćurkaste devojke, deca koja nemaju nikakvog iskustva, pravile su pošalice na račun jedna druge, trbušati katiheta im se činio vrlo znamenita ličnost, zaljubljivale se u svoje nastavnice. Kaja nije primećavala zabunu svoje drugarice.Uzela ju je za obe ruke, i ponavljala: — Pa kako si mi još?Pa šta mi radiš ?...Jesi li se svikla na naš život? Ona je bila i sad mala, živa ženska, još je imala svoj urođeni inteligentni sjaj u očima.Tek, bila se ugojila.Crte na licu odebljale.Vrat joj kao kifla.Nešto mirno, spokojno i zadovoljno disalo je iz cele njene pojave. — Ti si udata? — reče joj Višnja, osmehnuvši se, pa pokuša da se metne u u njeno raspoloženje. — Da si živa i zdrava, još prve godine.Moj kolega beše došao takođe pravo iz škole.Zdrav, mlad, ni ružan ni glup, tamo vamo, pa se mi venčamo pre ispita...Krasan je moj Milisav, videćeš.Ah, evo ga — dodade mlada žena i pokaza rukom na jednog razvijenog derana, sa ogromnim, seljačkim šeširom na glavi i visokim čizmama na nogama. — Ej, Milisave, hodi da ti predstavim moju najmiliju drugaricu... Učitelj priđe, dodirnu se šešira ceremonijalno, pruži svoju mesnatu ruku, pa posle prvih pozdrava osu grdnju na režim: — Parlamentarizam nije ispunio svoja obećanja.Kod seljaka, radnika, građana čuju se samo gorke reči.Alkoholizam, politička ubistva, zelenaštvo, korupcija, sve gube grizu sve klase.Svak se žali na svoje stanje.Nigde nema nikakvog autoriteta.Interesi uplivnih pojedinaca jači su od zakona i reda.Svet se zanima politikom jedino radi ćara.U međusobnim odnosima ljudi su nepoverljivi.Strah od podvale vlada u svima poslovima.Izgleda kao da u celoj zemlji postoji kao osećanje opšteg bankrostva. — Milisav je anarhista — objasni Kaja bojažljivo.Zatim dodade, da bi skrenula razgovor na drugu stranu: — Ti si napustila univerzitet? — Konačno. — Imala si pravo.Nije to za naše žene!U zemlji gde tri četvrtine naroda ne zna ni čitati ni pisati, veliko znanje smeta.Dovoljno je ako se pročita desetak knjiga, nauči se na pamet još dva'estak naslova, slavnih imena i mudrih misli.Inače, žena ispadne učenija od muža, — da izviniš Milisave!...Zar nije tako?Sećaš li se ja sam ti govorila... Višnji pređe jedna senka preko lica.Ta promena ne izmače mladoj ženi, te skoči na drugi predmet, na svoju školu, na decu. — Imam troje dece — reče. — Sva tri su muškarci. Ali Višnju ne ostavi spomen na ono što joj je Kaja rekla pre toliko godina.„Ima“, rekla joj je tada između ostalog, „ima stvorenja koja jednog dana uđu u naš život, zauzmu ga i pometu.Zbog njih promenimo svoje navike, ukuse, manire, ideje.Podpadnemo pod njihov uticaj.Ona postaju naši savetodavci, upravljaju nama i zapovedaju nam“. — Kako su se čudno ispunile te gotovo proročke reči — primeti u sebi Višnja gledajući rasejano u svoju davnu drugaricu koja se nije zaustavljala u priči o svojoj sreći. Bila se obesila o jedru mišicu svoga muža i govorila ushićeno: — Naša je kuća jedna mala republika.Svega imamo što nam treba: pilića, prasadi, vina, knjiga.Dan nam prođe kao sat, a sat kao minut.I ja se samo Bogu molim da zaustavi to vreme, da se ne živi tako brzo.Hoću da grickam polako svoju sreću, život mi je kratak, verujem u besmrtnost duše. Višnja nije bila stvorenje koje zavidi, ali ta sreća doticala je se neugodno.Srce joj se stezalo, njena duša je plakala, a ona se morala smešiti.Stoga pobeže sa sednice, čim se Kaja zagovorila sa nekim koleginicama. Napolju je bilo vedro.Samo je sunce pripicalo neprirodno, te je vazduh bio težak.Učiteljica skide svoj palto, prebaci ga preko ruke, izvi ramena, raširi grudi i duboko dahnu. Kad se rešila, iskreno se radovala što ide u prestonicu.Zaboravila je mnoge ranije neprijatnosti.Velika varoš na utoci Save u Dunav činila joj se ponova lepa.Htela ju je pozdraviti kao Branko: „Beograde, moj beli labude!..." Beograd je veliki, mislila je tada, on je kao more: putevi su bezbrojni, život šumi, talasa se, sve je u večitom pokretu.Ali što se parobrod primicao više tome gradu, radost se sušila u njenom srcu, obuzimala je neka sumnja, početci kajanja, neka neobjašnjiva bojazan, hladna kao jeza. — Svuda!Svuda... samo ne u Beograd! — šaputao joj je unutrašnji glas. — Ti si došla u njega vesela kao srna, pobegla si s iščupanim srcem.Šta sad tražiš opet? Brod je išao čas sredinom Dunava, čas se provlačio između nenaseljenih ostrva.S naše strane uzdizala se visoka obala, sa crvenom, odronjenom zemljom i plavetnim vencem udaljenih planina u dnu.S druge strane, obala je bila niska, pošumljena barskim drvećem crnog zelenila.Po ritovima videle se usamljene rode, vrlo bele.Jedno jato nekih drugih tica letelo je nebom.Blizu Višnjice, Višnja spazi jednu adu sa šumarkom od rakita i odraslim jablanom na kraju. — Šta ti je, koleginice? — iznenadi se Anica. — Ti si tako bleda?Da nisi umorna? — Da, umorna, vrlo umorna... — pokuša ona da zavara znake svoga uzbuđenja. Poznavala je dobro tu adu, austrisku stražaru preko puta, vijugav drum i niz telegrafskih direka na našoj strani.Koliko je puta išla tim putem s Ilićem do tog sela, koje je on nazivao njenim, praveći iluziju na sličnost njihovih imena!Jedanput su došli dotle čamcem, koji su najmili od nekih ribara pred kafanom Šaran.On je sedeo na krmi i terao čamac vrlo dobro, kao da mu je to zanat, a ona sedela na kljunu prema njemu.Kako je mlaka voda hladila vatru njenih ruku, kako je povetarac duvao svež i šapućući, kako je Čedomir pevušio jednu divnu pesmu!Ostala su je u pameti samo dva tri stiha iz sredine: ...I mislio tada — Ko zna kakva sudbina te čeka — I zašto si tako srećna sada!... Promicale su okuke, mali zalivi, poluostrva, šibljaci, ribarske kolibe.Beograd je bio blizu, odmah iza brda.Devojka pribra svoju snagu, namršti se, pa se osmehnu prezrivo: — Koješta!Dokle ćemo biti sentimentalni!...Je li, koleginice — reče zatim glasno — šta ti misliš o sentimentalnosti ? — Ona nije više u modi, slatka moja — nasmeja se stara devojka. — Ona je odviše čedo naših krajeva, južnog sunca i jevtine šljivovice.Severnjaci su nam doneli, sa svojim brezama i saonicama, kult energiji, okrutnosti, sebičnosti. — Ali? — Odvratno je i jedno i drugo kad nije iskreno. U tom razgovoru pojavi se prvo jedno kube sumnjive lepote, pa onda drugo, treće... — Što u Beogradu vole ove limane sanduke — primeti zajedljivo stara devojka — to je za priču! Brod obiđe brdašce, i pred putnicima se ukaza cela panorama Beograda sa dunavske strane: varoš je počinjala nešto dalje od obale, iz zelenila koje su sastavljali ritovi, pa se postepeno pela uz brdo, prošarana vrtovima, poprečnim ulicama i po nekom velikom građevinom.Levo se vidik gubio preko golog Trkališta, pa na Sedam Kuća sve do planinskog sklopa oko Kumodraže.Desno, posmatračevo oko zaustavljalo se na pocrnelim zidinama srednjevekovne tvrđave, čija se platna spuštala od vrha brda pa do u same talase Dunava. Ova slika učini veseo utisak na Višnju.Ona se mirila sa tom varoši, zaboravljala je na rđave časove koje je u njoj doživela; uspomene, one lepše, nicale su oko nje, i ona je bila tad uverena da je Beograd njeno izabrano mesto.Ona dolazi u njega kao stara poznanica.Nju čekaju mnogi poznanici.Znaju je ne samo ljudi, no i mrtva priroda: kuće, ulice, kamenje.Na svakom uglu ostalo je nešto od nje. To novo raspoloženje držalo ju je sve dok se ne vide s Kajom.Ona htede po tom da nadoknadi svoju sreću, da vidi, da poseti sve te stvari, tako usko vezane za nju, da im kaže da se vratila, da postoji, da živi, živi... Nađe se u Knez-Mihailovoj ulici. Ova ulica je bila još mesto elegantne šetnje.Devojka je volela tu ulicu, verovala u nju.To je bila slabost ove učene glave.Ona je kroz nju gledala svoj veliki Beograd.Po nekoliko puta preko dana izlazila je tu u šetnju u doba kad je mislila reformisati društvo, kad je Zarija Ristić pisao svoje grom-misli, lepi Mlađa nosio karirane pantalone, a emancipovane drugarice grizle perece pored najpomodnijeg sveta na ulici.Činilo joj se da je sve bilo veselo, šalilo se mnogo, na licima nije bilo umora ni briga. Radoznalo se okretala oko sebe. Sama ulica nije se mnogo promenila.Podignute su još dve tri nove kuće.Nekoliko trgovina ulepšali su svoje izloge.Ulične lampe nisu više na stubovima, već su obešene o žicu.Pa ipak, ovo otmeno mesto srpske prestonice učini joj se bedno.Videla je po njemu rabatne čatrlje koje dotle nije primećivala.Veliki ženski šeširi po najnovijoj modi, izloženi po dućanima, grubo su odskakali od tarnica što su se drmale i tresle preko izlokane kaldrme.Svet izmešan, dosta seljaka, a naročito poluseljaka što su amali, taljigaši, nadničari.Od inteligencije, sve neke strane fizionomije.Koga i pozna, čini joj se dalek, hladan, kao okamenotina.Eno Gavrila Petrovića, vuče pet kila knjiga, ubi ga naučni rad, kašljuca već.Eno Petra Gavrilovića, dignuo desno rame, spustio levo, iskrivio se sav, načinio od sebe rugobu samo da bi bio primećen.Nema veselja.Lica se zgrčila, borba za opstanak ih naružila.Retko se vidi jedan muškarac da se osmejkuje.Uspeti, samo uspeti, uspeti po svaku cenu!...Što još zanima, jesu žene kojih ima mnogo debelih, sa ogromnim grudima, još većim bedrima i sa ponositim izrazom na ofarbanom licu što su takve.Po njihovoj spoljašnosti, neobavešten prolaznik bi se mogao jako prevariti.Ali one su krajnje pristojne jedno što se nema prilike ili što se ovde to daje teško sakriti ili najzad što i najmanja ljubavna avantura može imati vrlo teških posledica. Ostavi šetalište, i uputi se ka univerzitetu.Starinska zgrada bacala je i sad debelu senku preko ulice, imala je još nečega prijateljskog i još bila najlepša kuća u Beogradu.Pomisli i sad da u nju uđe, kao u svoj dom.Nekoliko mladića stajalo je oko vrata.Izgledali su joj kao deca.Ona se predomisli, okrenu glavu i produži dalje. Imala je utisak kao da luta po nekom napuštenom mestu: sve je tu, kuće, ulice, otvorena vrata, vidi se nameštaj, ali ljudi, svet?Nema ih, nigde ih nema.U isti mah, suprotno tome osećanju praznine, obuze je strah da ne sretne jednog čoveka koga za živu glavu nije htela videti.Ipak, koračala je dalje.Nadala se da će se sakriti.Podržavala ju je hrabrost lopova, zanosila ju je nostalgija robijaša koji se vraća svome kraju. Pred sumrak, nebo se naoblači.Malo posle, udari plaha kiša.Šta to smeta?Ona je išla umorno, tromo, ali sve dalje.Možda je ipak nešto ostalo od nje?Možda će najzad naći nešto svoje?Koračala je teško, leđa je sagla, glavu oborila nisko; nije žurila, a nije, upravo, znala kuda ide. Na nekom satu izbi osam. Ona pogleda oko sebe.Nalazila se u jednoj zabačenoj ulici.Noćne svetiljke čkiljele su u zraku punom kiše.Pod njima se belucala crna kaldrma.Bilo je malo prolaznika.Iz obližnje kafane izbaciše jednog pijanicu.On se dočeka na ruke, pa ponovo pade i praćakaše se po blatu.Jedan šegrt naiđe zviždućući, zagleda se u pijanicu i reče mu ozbiljno: — Ti izlaziš iz Zdravljaka? — pa produži put, nastavljajući da zviždi. Po trotoaru, s druge strane, išle su dve žene, s maramom na glavi, čiji su krajevi bili vezani ispod brade.Na izvesnom ostojanju od njih koračao je jedan čovek ćutke, s kišobranom natučenim na glavu i izgledao kao senka. Višnja se strese. Ona nije videla lice u tog čoveka, ali bi ga poznala u hiljadu drugih po prvoj sitnici.Okrenu se oko sebe.Na nekoliko koraka otvarala se pobočna ulica.Ona skrenu tamo, ubrzavši korake.Kiša je pljuštala.Po kaldrmi se nahvatale mnoge bare.Zemlja se klizala.Pomrčina je bila velika.Na pola ulice zastade da predahne.Tada začu poznate korake.Jedan potok je jurio pored nje.Ona zagazi, i pređe na drugu stranu.Koraci su se približavali. — Višnja! — ču se glas čoveka koji ju je jurio. Ona se okrenu.Bila se zaustavila na obasjanom prostoru jedne ulične lampe.Pred njom se pojavi Čedomir Ilić, podignute jake, vrata uvučenog u ramena, isprskan vodom i blatom.Godine su očvrsle njegove mladićske crte.Bio je više čovek, više muškarac.Oni ostadoše za trenutak zabezeknuti jedno pred drugim.Čedomir je skinuo šešir i nagnut lako, očekivao da mu devojka pruži ruku.Ona mu je pruži, pa strecnu od dodira: njegovi prsti su pekli kao u groznici. Tek posle duge ćutnje, usta se otvoriše da izgovore nekoliko banalnih reči. — Ti si bez amrela? — reče mladić, nadnese kišobran nad devojku i dodade: — Dopusti! — Nije potrebno, Iliću — odbi devojka. — Proletnje kiše nisu opasne. — Zatim? — Ja sam već pokisla, i... — I? — Svak od nas ima svoj put. — Ne govori mi to, Višnja — prihvati Čedomir. — Mi smo još uvek dobri, stari prijatelji. — Da, stari svakako... i mi starimo, mi sami. — Ti Višnja?Ti si mlađa nego što si ikad bila. — Kakav paradoks! — nasmeja se devojka nervozno. — Paradoks zacelo, ali je istina. Doista, Lazarevićeva je izgledala vrlo lepa tako u ružičastom sjaju ulične lampe, opkoljena milionima sitnih kapljica i kao kontrast starom, raskaljanom Beogradu.On ju je još jednom takvu video: u početku njihovog poznanstva, za vreme jedne šetnje kad ih je kiša uhvatila van varoši.On je onda gledao u nju kroz budućnost koja obećava sve, a sad je posmatra kroz prošlost koja se izmiče, otima se našim pruženim rukama. — Kad smo tako dobri prijatelji — prihvati Višnja — onda budimo otvoreni: bolje je da ne idemo zajedno. — Mi nećemo naškoditi jedno drugom.Našto onda? — Varaš se — sinuše plave oči u devojke. — Možda bi bolje bilo da se nikad nismo poznali. — To je suviše gorko.Budi pravičnija.Mi smo proveli celu mladost zajedno.Mi smo bili vezani prisnim vezama jedno za drugo.Vreme, ćud ili neki glup nesporazum, razdvojio nas je... — Ne krivi vreme, Čedomire.Ja ne verujem u sudbonosne nesporazume.Ako je ko kriv, to smo mi: ja, ti, naši karakteri, naše nejednake težnje.Ostavimo, dakle, prošlost.Ona se ne vrati, ma je zvao koliko hoćeš.Prosto: piši propalo. — Da, piši propalo... godine su prošle od kako smo se rastali, ja to znam — produži Ilić tvrdoglavo. — Ali, mi smo još tu, mi živimo.Drugi ne zaboravljaju svoje mrtve, a zar mi živi da se zaboravimo?Ti naročito, Višnja... ti si još uvek tako lepa; Bože moj, ne, to nije moguće, da me više ne voliš. Oni behu izbili na Terazije. — Ja ću tramvajem... — primeti devojka. — Ne, ja te neću pustiti dok mi ne obećaš da ćemo se opet videti — odgovori Ilić energično, i uhvati devojku za ruku. — Šta mi imamo još jedno drugom da kažemo? — prkosila je Višnja neprestano. — Imam da ti kažem moj život za ove poslednje godine, da ti kažem: šta sam želeo, a šta sam dobio, šta sam očekivao, a šta dočekao, mnoge stvari koje me tište i koje mogu reći samo tebi... da ti kažem, eto ako hoćeš... koliko sam nisko pao, najzad. Devojka pogleda iznenađeno u ovog čoveka koga je volela.On se nije pretvarao.Njegove buljave oči bile su se povukle duboko u svoje tesne duplje... nestajalo ih je, a na njihovim mestima zjapele su crne bezdne, strašne provalije, svetovi očajnika i samoubilaca. — Dobro — prista ona i pruži mu ruku. — Sutra na ovom mestu, u tri sata.Ti si slobodan?...Evo mi tramvaja — dodade zatim. — Ja ću biti tačna.Laku noć. — Laku noć. — Nekoliko godina kako smo se rastali — reče u sebi Ilić kad se tramvaj udalji. — Bože moj!A meni se čini da je to bilo tako daleko... dalje nego detinjstvo.Šta se sve za to vreme nije desilo! Blaženi egoist, on ju je bio gotovo zaboravio.Oni behu daleko jedno od drugog.On je mislio da se ona udala i da nije ništa sačuvala od spomena na njihovo poznastvo.I, on nije bio nikad siguran da ga ona ozbiljno voli.On nije bio primetio duboki utisak koji je na nju bio učinio.Sudio je površno: — U meni je volela slobodoumna, učena čoveka.Ljubav je odbijala stalno.Još možda je srećna što se svršilo kako se svršilo. Višnja je tako prošla, izgubila se u provinciji kao i u njegovom spomenu.Što je onda toliko navaljivao da se opet vide?Šta mu je sad devojka ponovo trebala?...Slučajni susret po tom kišovitom vremenu uneo mu je tek, sa svojom vlagom, nešto malo svetlosti u minule godine. Otputovao je bio sa ženom u Pariz.Zadržali su se neko vreme u Beču i Minhenu.Savete, kojima su ih obasuli u Beogradu, nisu imali prilike da upotrebe.Na jednom mestu pogrešno su ušli u drugi voz.Dalje opet, izgubila im se korpa sa stvarima.Muke su videli oko jezika.Ipak, put je bio prijatan.U Parizu su se nastanili u jednom pansionu koji su mu Srbi preporučili.Upisao se na Sorbonu.Izabrao je temu: O vrednosti života.Problem mu je izgledao prost: odbaciti metafizičke spekulacije i staviti se potpuno na gledište pozitivističke filosofije.Pronašao je biblioteku, izradio kredit kod jednog velikog knjižara u đačkom kvartu, pa je stupio u veze i s antikvarima na obalama Sene.Zatim se dao na posao. Učinilo mu se da se ostvario njegov veliki san.Život mnogoljudnog grada svideo mu se.Vrlo inteligentan, vrlo radan, vitak, upečatljiv, uvek budan, on se tu osećao kao riba koja je iz plitke barice dospela iznenada u nepregledni basen okeana.Jurio je tamo, vamo, ispitivao, njuškao, maštao, prezao, odmarao se od svojih lektira praveći raznolika opažanja, i uživao strasno u filozofskim problemima.Kultura mu se nudila na svakom koraku: muzeji, spomenici, pozorišta, pa onda ulice pune sveta, velike dimenzije, širina, sloboda.Mogao je živeti nekoliko vekova a da mu se ne dosadi. Međutim, Bela se nije mogla da svikne.Teško joj je bilo bez majke.Nije znala čime da se pozabavi, da prekrati vreme kad ostane sama.Francuski jezik nije marila, francusku kujnu još manje.Pasulj sa pastrmom bio je sad njen san, a kisele paprike njen ideal.Te proklete paprike!Šta nisu radili njen muž i gazdarica od pansiona da dođu do njih: tražili ih po pijaci, kiselili sami, kupovali ih po orijentalskim restoranima, ali nikako da budu onakve kakve ih je gospa-Kleopatra spremala o jeseni, žute, pa nakisele, s nešto bela luka.Zbog njih su se prvi put zavadili. — Dosta s tim paprikama! — viknuo je mladi muž jednom kad se vratio iz biblioteke s glavom punom Lamarka, Keplera, Njutona, Galilea, Drepera, Hemholca, Spensera, Renana, Gerharta, Ampera, Ogista Konta i ostalih prirodnjaka, filosofa i matematičara, na osnovu kojih je hteo rešiti svoj problem. — Izniknuće mi na vrh glave.Jedi šta ti se donese. — Ja ne mogu ove francuske splačine, ako ti možeš — odgovarala mu je mlada goropadno. U ostalom, ona je vrlo malo ličila na one tradicionalne mlade sa oborenim očima, koje nam je ostavila u spomenu naša starija literatura.Svojih osamnaest godina, koliko je imala pred svadbu, provela je besposlena, razmažena i više manje srećna.Ona nije bila spremljena za život, za borbu, za odricanje.Laka i površna, znala je živeti samo za svoje zadovoljstvo i misliti jedino na ono što je prijatno.Svoga muža smatrala je za novu igračku koju je dobila i koja treba da je pored nje kadgod joj se prohte.Međutim, Ilić se bavio dugo van kuće.Kad se biblioteka zatvarala, on je onda počinjao svoje šetnje, kupio je pečenih marona koji su mu grejali džep, pa lutao po Parizu bez cilja. — Gde si bio? — predusretala ga Bela kad se najzad vratio kući. — Šetao sam, razmišljao, mislio na tebe... — Jest, mislio si na mene koliko na smrt svoga dede! Svađe su učestale.Najmanji povod bio je dovoljan da ne govore.Ćute po nekoliko dana.Gledaju jedno drugo hladno kao sto, kao stolicu.Jednom nisu čitav mesec progovorili. — Čudan narod! — govorila je gazdarica svojoj vratarki za njih. — Postelja do postelje, pa se ne pogledaju. — Des Slaves!Que voulez-vous, ma chère!... Bela je nasledila od oca tvrdoglav karakter, pa ipak je počinjala prva. — Čedomire? — Šta je! —- odgovorio bi on zlovoljno, okrenutih leđa. — Ništa. Ona ga je volela, te bi se drugi na njegovom mestu možda znao koristiti tom njenom slabom stranom i, kad je potrebno, urazumiti razmaženo dete.Ali, Ilić, koji je video svet samo kroz knjige, nije imao mrve praktičnog smisla.Čitao je da žena treba da sluša muža.To mu se uvrtilo u glavu i nije hteo za dlaku popustiti, kao da bi se ogrešio o jedan princip.On je bio suv doktrinar.Zaboravljao je da pored nauke postoji ono što se zove primenjena nauka, veština, politika.On nije znao za obzire, kompromise, shodnosti, relativnosti, uravnotežavanja.Bio je ekstreman, fanatik, nepomirljiv, naprasit.Što se njemu dopadalo, moralo se dopasti celom svetu, pa sledstveno i njegovoj ženi.U protivnom, gluposti koje treba osuditi. Ko zna koliko bi to trajalo, da se stari Matović ne razbole i umre.Ovaj narodni borac, kao i mnogi drugi, doživeo je pred smrt velika razočarenja.Rascep u demokratiji, koji je počeo još kad je on došao na vlast, razvio se do svoje potpunosti.Nekoliko pokušaja da se zavađena krila opet sjedine ostali su bez uspeha.Jaz se širio sve više.Međutim, zemlja je stajala pred velikim radovima.Moralo se izvršiti naoružanje vojske, podići mnoge železničke pruge, razviti jače veze sa inostranstvom daljim od neposrednih suseda.Za to je trebalo izvršiti dve tri velike finansijske operacije.Našlo se ljudi doista ozbiljnih, ispravnih, koji razumeju svoj posao, a našlo se i nekoliko ljudi, kako je to slučaj u svima pokretima, koji su hteli upotrebiti tu zgodnu priliku za svoj lični interes.Kampanja za kampanjom nizala se.Unosilo se suviše južnog temperamenta, seoske tesnogrudosti. Ko bi tada sudio Srbiju po njenim listovima, dobio bi strašno uverenje o njenim prvacima.Reč lažov nije bila dovoljna, već se pisalo arhilažov.Reč lopov nije dovoljno žigosala čoveka, već ga zvali arhilopov.Gomile đubreta prosipale se iz redakcije svakog dana na Terazije, pa se posle raznosile širom Srbije i Srpstva. Matović je doživeo i jedan lični poraz.Sastavio je zakonski projekat o osiguranju seljaka od grada i stoke od pomora.Uspeo je da oba projekta ozakoni u Skupštini.U budžet se unese dovoljna suma za početak.Ali oba zakona dadoše vrlo rđave rezultate.Ministar. koji se celog života borio protiv reakcionarnih vlasti, trudio se da u svoje zakone unese što više garantije da vlast ne izigra ove mere.U toj brizi on je smeo s uma reakciju prostih masa, te je sad, mesto vlasti, narod izigravao zakone.Jedna njivica ovsa, koju je nešto oštetila tuča, procenjivale su seljačke komisije tako visoko, kao da je njiva zasađena smokvom i bademom.Jedna lipsala koza vukla se iz sela u selo i procenjivala se naizmenično pred raznim komisijama dok se ne bi sva raspala.Da se tako produžilo, ceo državni budžet ne bi bio dovoljan da zaštiti narod od leda i metilja!Matović priznade otvoreno svoju pogrešku, ukide oba zakona, dade ostavku na svoj položaj i preminu sa skromnom penzijom srednješkolskog profesora. Bračni par dođe u Beograd da prisustvuje pogrebu.Posle se ne vratiše više.Bela nije htela da čuje za Pariz. — Ja u Francusku? — viknula je kad joj je muž pomenuo put. — Živa neću, a mrtvu me možeš odneti i na Đavolje Ostrvo. Ilić se tada reši da ode sam.U tom, oduzeše mu stipendiju.Bili su pronašli da se vratio bez odobrenja vlade, ili tako nešto.Razlozi, objašnjenja ne pomogoše.Tek docnije je saznao, da vladino odobrenje nije bilo u pitanju ni koliko lanjski sneg, nego je to gospa-Kleopatra uradila na svoju ruku kod kolege svoga pokojnog muža, jer nije odobravala da se Čedomir udaljava od svoje žene.Morao se primiti službe.Dobi mesto u jednoj beogradskoj gimnaziji. — Po tvojoj glavi ne bi dobio ni Prokuplje! — prišila mu je tašta ponosito. — Ali nisam ja ko je ko.Neću dete da mi se muči po palankama.Dosta sam se ja, zbog onog mog ludova, Bog da mu dušu prosti, mučila i patila. Direktor je bio postariji čovek; nosio je stalno crno odelo, bio je rezervni oficir, brijao se svakog jutra, imao spokojne oči i zamrljan potpis.Dočekao ga je s odmerenom ljubaznošću i odredio mu da predaje latinski jezik i istoriju Srba. — Zašto latinski, gospodin direktore? — Nema ko drugi, mladi gospodine. — Moja je struka... — Ovo je državna služba — prekinu ga direktor suvo — ima, na prvom mestu, da se pređe propisan program. — Moje studije... — Nemam ništa protiv njih.Vrlo je pohvalno kad ne gubite interes za naukom.Ali to je vaša lična stvar.Mene se ona kao direktora ne može da tiče.Državna služba dolazi na prvo mesto...Propisan program, kao što rekoh.To je što sam imao da vas posavetujem kao mlađeg kolegu... vi razumete? — Ne razumem — htede reći novi suplent; pokloni se i izađe. Gimnazijska sredina mu je malo godila.Mnogi profesori behu podetinjili silom svakodnevnog rada s decom.Drugi su se gubili u tričarije, uživali kad bi kod dece izazvali divljenje, strah, ili kad bi kome malom jadniku uspeli da napakoste.Bilo je u kolegijumu mnogo nečeg ženskog, kaluđerskog, licemernog i grubo sebičnog.Ilić se osećao ponižen u svom osećanju kulturnog čoveka.Planovi o povratku na stranu, o dovršetku studija, izgledali su mu nemogućni.Pohodile su ga česte sumnje, malodušnosti, gorka saznanja sopstvene nemoći.Počeo je dolaziti u sukob sa kolegama.Bunio se protiv nepravdi koje su činili slabijim od sebe, smejao se njihovoj uobraženosti, vređao ih otvoreno.To je bilo neizbežno.Čovek koji je promašio svoj poziv nesrećan je, on pati, a patnja rađa zloću.Direktor ga je zvao, savetovao da podesi svoje ponašanje prema utvrđenim pravilima, kažnjavao ga opomenom, pretio mu da će ga kazniti ozbiljnije.Ni đaci ga nisu mnogo poštovali, jer su ga kolege panjkale, a i sam je bio kriv: bio je labav, davao je lako dobre ocene, pomeo se jednom u prevodu neke latinske rečenice, pogrešio u godini smrti Stevana Prvovenčanog. — Ja se ozbiljno brinem za vaš opstanak u državnoj službi — primetio mu je direktor. Bela je sad imala kiselih paprika koliko hoće, ali, preneta u sitne intrige udatih drugarica, zahtevala je raskoš ministarskih domova što se slabo poklapalo sa skromnom suplentskom platom.Iz štednje su sedeli kod tašte, koja nije propuštala priliku, a da svome zetu ne pokaže koliko je srećan što ne plaća stan. — To je velika renta, kao miraz od pedeset hiljada — govorila mu je samouvereno. Tako sad Ilić nije imao ni svoje kuće, a morao je snositi prebacivanja kao da se njemu učinilo ne znam kakvo dobro.Njegova žena, koja je ranije, dok su bili sami, popuštala prva kad bi se posvađali, dobila je sad u majci sigurnu saveznicu, te se svađama nije videlo kraja.Gubila je i ono malo poštovanja što je dotle imala prema svom mužu, grdila ga, ponižavala, rušila mu svako uvaženje, pa i onaj ponos kulturnog čoveka koji je mladi muž osećao u samom sebi. To su bili teški trenutci.Nezadovoljan u službi, nesrećan u kući, on je lutao po čitave noći da olakša sebi, tražeći koje ljubazno lice da se razgovori, da odahne, da živi.Njegovi stari drugovi sa univerziteta bili su se rasturili kud koji.Druge nije stekao.Ostao je još Zarija Ristić, večiti đak, večiti zanesenjak, večiti siromah.Bled i ozbiljan, mršav kao avet, sa zanesenim očima, Zarija je lutao po živom, ironičnom i borbenom Beogradu sa izgledom zalutalog pustinjaka.Na sebi je imao okraćale, zelene pantalone, crven prsnik i kaput mrk.Da je to bilo novo, izgledao bi da se uvio u trobojku kakve crnačke republike.Vreme, kiša i svakojake prljavštine pretvorile su te bog zna čije oderotine u sivu boju koja je jezivo priličila njegovom zemljastom licu.Desna mu je ruka visila kao mrtva; svakako je bila paralizovana.Međutim, leva mu je bila potpuno zdrava, i on je njome mahao po vazduhu, kao da bi bolje dokazao ono što je govorio.Prestao je da piše aforizme, pa se dao na poeziju. — Nauka me nije zadovoljila — objasnio je Iliću. — Krajem poslednjeg stoleća naučari upotrebljavahu metode tako pouzdane; čudni pronalasci, veličanstvena otkrića dolazila su jedna za drugim.Toliko zastora bi podignuto, toliko tajna, zagonetaka rešeno.Mi smo mislili da dolazi trenutak kad će nauka otkriti veliku tajnu, odgovoriti na poslednje kako i zašto.Treba priznati, Iliću, nauka ostade nema pred Nepoznatim, Nekazatim, Beskrajnim.Ja se vraćam srcu da oseti ono što misao moja nije mogla saznati. Zarija mu pokaza jedan svežanj pesama.Razgledao je nekolike.One nisu imale stiha ni slika.Smisao je bio redak gost njegove muze.Avet ludila se pomaljala kroz njih.On je pevao: Ja se smejem, moram da se smejem — Bog je reko: moram da se smejem. Ti sastanci su Ilića raznežavali i odobrovoljavali.Pokušavao je da se metne iznad svega, da živi povučeno, za svoj račun, u sebi, među svojim knjigama.Sedao je ponovo za svoj sto i nastavljao svoju raspravu.Neodređena slava bi opet zalebdela pred njegovim očima.Ljudsko srce mu izgledalo preusko za njegov san i misli.Ponovo je počinjao da živi. — Je li, zete, ti znaš francuski... — primetila bi mu tada tašta. — Što ne počneš nešto praktičnije?Prevedi kakvu zanimljivu stvar.To se plaća.Dokle ćeš se, boga ti, zevzečiti sa tom tvojom filosofijom! — Zevzeči se sama! — viknuo bi profesor. — Geače! — Matora suludo! — Nemoj da mi vređaš majku — umešala bi se Bela. — Inače... — Inače? Bela nije smela ići do kraja svoje pretnje, te ju je majka dopunjavala: — Čisti se iz naše kuće...Još da trpim kojekakve trutove! Na kraju jednog takvog razgovora, on se reši.Nije mogao više izdržati.Poruči jedna kola, strpa u njih jedan deo svojih knjiga, što bi dovoljno bilo drugom čoveku za ceo život, ostavi sve drugo.Kad se kola htedoše krenuti, Bela istrča u dvorište i stade preklinjati muža da ne pravi skandala. — Ostani, Čedomire — govorila mu je žalosno i nežno. — Ja ću to izgladiti.Majka se ne sme mešati u naše stvari. — Mani se, Bela — viknu joj majka s praga velike kuće. — On nije bio prilika za tebe, geačina valjevska.Bez traga mu glava. Ilić mahnu rukom kočijašu da polazi, i više se ne vrati svojoj tašti ni svojoj ženi. Dok je on tako prebrojavao svoje nesreće poslednjih godina, električni tramvaj je nosio drugaricu njegovih mladih dana u pravcu Vračara. Anica ju je čekala na kapiji. — Šta je s tobom, Višnja? — dočeka je. — Ozbiljno sam se uplašila.Gde si bila po ovoj kiši?Nigde te nisam videla na skupštini.Mislila sam da si se vratila kući.Tetka mi reče da nisi dolazila.Znaš li koliko je sati? — Izvini, koleginice — odgovori joj devojka molećivim glasom. — Nije bilo namerno... — Nema šta da te izvinjavam.Ti si ovde slobodna, kao kod svoje kuće.Nemaš čega da se ženiraš.Tetki si se jako dopala.Veli, krasna curica.Nego, kažem ti — podvuče stara devojka — strah me je bilo za tebe.Ovo je velika varoš, a u njoj ima zlih ljudi.Da ti se što neprijatno nije desilo? — Ne, nije ništa — nasmeja se Višnja silom. — Razgledala sam prestonicu.Mi smo stari poznanici. Uskoro sedoše za večeru. To je bila skromna kuća jednog državnog puškara u penziji.Domaćica, žena preko šesdeset godina, još durašna, trudila se, kako samo može, da ugodi svojim gostima.Večera je bila obilata, bilo je i slatkiša, pa i vina.Stari puškar, koji je zadržao nešto od svoje službe u vojsci, trudio se da nadoknadi damama oskudicu u kavaljerima i bio je zaista divan sa svojim, nešto zastarelim gestovima i učtivostima.Puškarka se već brinula šta će sutra lepo skuvati za ručak, te je pitala svoje gošće šta više vole: kiselu čorbu ili supu s knedlama, ćevap u dunstu ili ćurče na podvarku. — I jedno i drugo — odgovarao je starac na postavljeno pitanje. — Niko nas ne tera, pa ćemo da jedemo ponajlak.U turskom ratu Vera Pavlovna, sestra Ruskinja, što je volela našu kujnu, bilo je za priču. Višnja je malo jela i govorila tek koliko da ne pokvari raspoloženje dvoje starih.Anica ju je posmatrala ispod oka, pa joj reče kad ostadoše sami: — Nešto si nevesela, Lazarevićeva? — Ne! — odbi ona usiljeno. — Zašto da budem nevesela? Stara devojka je uhvati za ruku. — Slušaj, slatka Višnja — reče joj. — Ja znam gde si bila.Ne pokušavaj da mi poričeš: ja sam prošla kroz tvoje doba. — Šta hoćeš time da kažeš? — Ti si lutala po Beogradu, tražila si sebe, svoje, vreme što je prošlo.I vratila si se nesrećnija nego kad si pošla. Devojka pokuša da ne prizna istinu. — Veruj mi, mi smo sve imale doba kad je život kao istočnjačka princeza pred sudom rimskih legionara pružao ruke pune lažljivih obećanja, mi smo takođe imale ambicioznu mladost, srca vrela, slutnje prve uznemirenosti, devičanske nade i beskrajne snove.Sve to ima svoje vreme.Opasno je dugo maštati, toliko misliti, toliko tražiti; bolje je pristati na život, pustiti se u njega. Jer kakav da je, život postoji, on se ne može menjati u svojoj suštini, mi smo prinuđeni primiti ga.Da, vreme prolazi, i jedanput dođe trenutak kad se mora imati hrabrosti i prekinuti na kratko sa svim maštarijama. Kuća je bila mirna.Napolju se noć širila, vedra i ćutljiva.Ta prostrana tišina pritiskivala je mladu devojku. — Udaj se, draga Višnja — produži Anica. — Udaj se što pre.U životu su retki ponovni sastanci.I zatim, jedno od drugog rastaje se, ne razumevši se.Samo u svetim knjigama govori se o vaskrsenju.Ali ima nešto bolje.Po nekad život izvede svoje misteriozne puteve na široka mesta obasjana rumenilom zore i srebrom prvih sunčevih zraka.To su prijatna zakloništa, zasađena lisnatim drvećem, ispod kojih se nalaze klupe za odmor.Zašto se ne zaustaviti na tom mestu, zašto ići dalje i pitati nesigurne horizonte za nečim što više nije naše?Zašto pustiti da dani i godine prolaze?Jer mladost ide, brže nego što se misli, a sa njom i sva mogućnost da budemo srećni. Drhteći, Višnja je gledala u svoju drugaricu i nije reči mogla reći. — Udaj se, slatka Višnja, ne razmišljajući suviše, ne tražeći mnogo.Ne treba da te je strah da ćeš biti katkad nesrećna; to je opšti zakon; svako je nesrećan ovda onda.Ono od čega treba da se bojiš jeste da ne budeš... kao ja, nesrećna za uvek.I upamti, svet je vrlo zao prema onima koji nisu imali sreće. Lampa u sobi je osvetljavala rđavo.Po kutovima se dizao mrak.Nasta jedan trenutak potpune tišine.I dve se žene zagrliše, trudeći se da uteše jedna drugu. Kažu da na sastanak ljudi dolaze uvek nešto ranije, a da žene zadocne stalno.Čedomir je potvrdio ovo pravilo, dok mu je Višnja bila izuzetak.Ona je održala reč i došla tačno.Baš kad skazaljke na satu jedne obližnje časovničarske radnje pokazaše tri, ona se pojavi pred Dvorom.Išla je odmerenim korakom i gledala preda se.Na pola rastojanja ona podiže oči i spazi Ilića.On joj priđe sa čežnjom i strahom, i posle prvih pozdrava mogade joj reći tek: — Kuda ćemo? — Kuda hoćeš — odgovori ona nešto rapavim glasom.Zatim dodade blaže : — Do pred veče nemam nikakvog posla.Možemo načiniti lepu šetnju. Udariše prvom pobočnom ulicom koja se otvori pred njima.To je bio dosta širok sokak, koji je, iza leđa Dvora, vodio pored Batal-džamije pravo na varošku periferiju.Višnjine zagasite oči sevnuše iznenadnim sjajem.Da li se seti da je u toj ulici prvi put videla svoga dragana sa njegovom docnijom ženom?Da li oseti žeđ za osvetom ili svirepo zadovoljstvo što su sad svi troje nesrećni?...Ulica je ostala gotovo ista.Dva niza sniskih dućana i neuglednih kafanica graničili su je s obe strane.Škripala su volujska kola.Rđavo obučeni seljaci trapali su u opancima kao posred sela.Tek, konjski tramvaj zamenjen je električnim, a na poljani Batal-džamije kopani su temelji jedne javne građevine. Devojka ne pomenu ništa.Čedomir se svakako ne seti.Ćutali su.Prođoše tako dobar deo ulice.Posle se spustiše u Palilulu preko groblja Svetog Marka, koje je bilo zaraslo u podivljalo cveće.Pred njima se pojavi široka traka Dunava. — Ti si odsela na Vračaru? — prekide tišinu mladi suplent. — Da.Kod tetke moje koleginice. — Koleginice iz sela?...Kako ti je u selu? — U selu je dobro svakome koji od njega ne traži više nego što ono može dati — odgovori ona polagano. — Živi se bez velikih briga.Dužnosti nisu teške.Ima se dosta vremena.Čitam, posmatram, razmišljam, učim decu, svaki dan ispunim korisno. — I ti si srećna? — prekinu je Ilić. — Ne znam, može biti.Na sreću retko mislim; ona mi se čini suviše neodređen pojam, mislena imenica. — Ali? — Ali sam zadovoljna — zamuca učiteljica — zadovoljna u svakom slučaju. Pa kao da htede uveriti sebe, potvrdi: — Zašto da ne budem zadovoljna! — To je opet sreća... neka vrsta sreće.Danas je malo zadovoljnih ljudi.Retki su kao bele vrane.Sadašnjica nudi jedva predmete za radost.Današnje doba...Pardon, izvoli napred — dodade on i skloni se u stranu. Ulica je na tom mestu bila raskopana.Od poslednjih kiša nahvatala se čitava bara.Neki dobričina namestio je brvno.Devojka stupi napred.Za njom pođe Ilić i osmotri je celu.Video je sad jasno što sinoć u mraku nije mogao.Njegova dragana nije bila više šiparica kakvu ju je ostavio.To se primećavalo po delovima toalete, u kojoj je bilo nešto sračunatosti, po sigurnom koraku koji je pravila, po očima što se nisu dali zbuniti, po obrazima koji se više ne rumene na svaku sitnicu, po divno dovršenom telu koje je izdavala cela njena pojava. — Volite se već celu mladost.A ti ne vidiš, ti nisi video to telo — šaptao je u sebi — to lepo telo, te čarobne prevoje i kutove... — Šta ti imaš protiv današnjeg doba? — nastavi ona razgovor življe. — Nije li ono kakvo si ga hteo, za kakvo si se borio.Ubijen je kralj tiranin, osigurana je sloboda štampe, ustavom su date sve građanske garantije.Narod bira svoje predstavnike, a ovi postavljaju vladu. Bili su prešli preko brvna.Išli su sad zajedno.Njena plava kosa, očešljana na razdeljak, pravila je vrlo zgodan okvir njenom lepom licu.Njene oči milovale su kao svila.Jedno dugme na bluzi bilo se otkopčalo, te se videla koža bela, istačkana zlatnim maljama.Ona uzbudi celo njegovo srce, on htede zaboraviti sadašnjost, pritisnuti je na grudi, reći: „Moja Višnja, moja lepa, moja stara Višnja“.Ali se svlada, pa nastavi govor o politici: — Sloboda štampe je izigrana.Trgovci su se uselili u njen hram.Javnu reč je zaglušilo piljarsko ko dȃ više.Zborovi su samo pozornica, rešenja se donose iza kulisa; obrazovana su udruženja koja nijedan zakon ne može odobriti.Sloboda je pojela svoju decu. — Iliću? — Građanske garantije vrede koliko paklo duvana, pomilovanje s robije, najviše možda kakvo činovničko mesto. — Govoriš kao krajnji mračnjak. — Bože sačuvaj, ja nisam reakcionar, ti to znaš.I kad ti govorim ovako, ne znači da odobravam ono što je ranije bilo.Govorim, jer me današnje doba boli, jer su se žbiri ispilili u narodne ljude, u rodoljube, jer naše vreme nije ono što smo hteli, i mi smo se gorko prevarili u sistem parlamentarnih vlada. — Kako? — začudi se Višnja. Ona je išla pored njega laganim korakom i stroga.Njenom pratiocu činilo se kao da ti koraci ne dodiruju zemlju; ukrašena mnogim uspomenama, ona se izmicala javi, ona mu je izgledala kao bajka koju mu prošlost crta u igri proletnjega sunca.Gledao ju je; u srcu je osećao kao neku pesmu, radost što je vidi, što je tu pored njega, slast što je zaljubljen više nego prvi put kad su prošetali sami. — Šta rekoh? — sakri on svoje uzbuđenje. — Da, izvršna vlast, vlada, treba da predstavlja u suštini celokupan narod, njegove stalne i opšte interese.U Srbiji ni senke od toga.Ministarska odgovornost pred parlamentom onemogućava ulogu ministara, izvrće ulogu poslanika.Ministri nemaju iza sebe nikakvog solidnog oslonca, ostavljeni su milosti zakonodavnog tela.Da bi ostali na svom mestu, ne mogu često imati svoje ja, braniti ono što misle da je najbolje, najkorisnije, najpravednije, boriti se protiv onoga za što su uvereni da je rđavo i opasno.„Ostati na vlasti" postaje im jedina deviza, a poslanici vladaju, upravljaju, postavljaju, mešaju se u sve grane državnog života. Na tom mestu trotoar je bio uzak.Njihova se ramena dodirnuše.Čedomira taknu u srce nadzemaljska milina.Devojka pored njega imala je zelenkast žaket koji je vrlo lepo dolikovao njenoj plavoj pojavi.Ispod žaketa videla se muselinska bluza; laka materija drhtala je pri svakom dahu i pokrivala božanstvenu bistu i njene dve zabranjene ruže. — Sa svoje strane — produži on, uprkos svega — poslanici ne mogu da se opredele jer se stalno nalaze u nedoumici: da li da glasaju po svom ubeđenju, pa da obore ministra koji ne deli to mišljenje, ili da glasaju protiv svoga ubeđenja pa da sačuvaju ministra.Tako se izvršna i zakonodavna vlast sukobljavaju, ukrštaju i izopačavaju, mesto da vrše funkciju propisanu zakonom.Otud dolazi stalna pometnja, anarhija, jalovost u državnoj upravi.Ako je skupštinska većina homogena, ide se do otvorenog despotizma, a ako se obrazuje koalicija, svaka frakcija eksploatiše u svoju korist parlamentarnu svemoć.Treba li se odreći te koristi kad je u pitanju država i viši interesi, do đavola država i viši interesi! — Tu je narod, kome njegovi predstavnici moraju položiti račun — primeti Višnja. — Narodna je reč presudna, narod je suveren. — Narod su birači, drugarice, a birači su ljudi.Svaki od njih ima po jedan sitan, a za sebe kapitalan interes.Briga za svakidašnjim hlebom gospodari nad svakom drugom brigom kod najvećeg broja lica.Njihova mišljenja, naročito kad se tiče politike, zavise od njihovog materijalnog položaja.Njihove simpatije idu neizostavno onima koji ih favorizuju, pomažu, koji im daju, ili bar obećavaju, kakav dobitak.I veruj mi, oni dobivaju.Pre neki dan reče mi jedan narodni otac da mu je jedan birač tražio da kupi šešir njegovoj ženi. — I on ga je kupio? — Kupio.Veli mi, taj mi nosi pedeset glasova.Dao je dve banke za šešir. — Po dva groša od glasa! — Tako se građanska prava žrtvuju... da, za dva groša; viši interesi zemlje iščezavaju u korupciji, u neredu, u anonimnoj tiraniji, u ordinarnoj licitaciji koja se lažno zove vlada naroda. — Šta je lek tome?Šta bi moglo zameniti parlamentarizam?Nisi valjada nihilist? Ilić se osmehnu; — Ne znam.Nazovi me kako hoćeš.Izmenjao sam sve ideje.Više nemam nikakvog političkog ubeđenja, ne verujem više u politiku. U tom trenutku, oni su išli duž nekoga zida, preko koga su se spuštale procvetale vreže od tikava.Varoš se gubila.Nastajale su njive.Koža se sad rumenila ispod otvorene bluze.Video se i jedan mrk mladež. — Ah! kako je lepa — reče u sebi i poljubi to mesto očima. Kad bi ona bila njegova, mislio je dalje, postao bi bolji čovek.Činilo mu se da bi u njoj našao ono nešto neodređeno što je večito tražio.Dolazio bi uredno u školu, zadovoljavao bi se divljenjem dece, radovao bi se što ga kod kuće čeka dobar ručak, sa uživanjem bi računao na prvi od meseca kad se prima plata.Kad bi ona bila njegova, neumorno bi radio na započetoj tezi.Šta bi ga se ticalo što ne bi postao profesor univerziteta, slavan čovek!On bi živeo prijatno, dao bi njoj sve što bi imao, ona bi uživala u njemu, on bi mogao obviti ruke oko njenog struka, zavući glavu među te dve rascvetale ruže što se kriju u borama muselina i ljubiti do mile volje njenu kožu čas rumenu, a čas belu. — Kuda idemo? — upita ga ona. Put se bio izgubio.Pred njima je stajala jedna železnička pruga. — Tu blizu, gde ponekad idem kad sam sȃm. Ima jedna istoriska česma i dobra ladovina.Eto je odmah kad se pređe ova baštovandžinica, kod onog dolapa, pod obalom. Pređoše preko pruge i uputiše se u obeleženom pravcu stazom obraslom u travuljinu. Čedomir je gledao pravo pred sobom.Pozvao je ovu devojku da joj ispriča potanko kako se oženio, da joj objasni kako se to desilo, da olakša sebi sve nesreće koje su mu pritiskivale srce i koje je samo njoj mogao reći.Ali su njega sad oduševljavale druge misli, obuzimala ga je vatra, osećao se zadovoljan što je tu, pored nje, što je ona blizu njega, što posmatra njenu usku suknju, njenu plavu kosu, prosto spletenu.Pa ipak, po bolesnoj sklonosti svoje duše, on se ne dade da ga zanese ta struja novih nada, nego ispriča drugarici u kratko sve šta mu se desilo od kako su se rastali.U koliko je izlagao pojedinosti, osvajala ga je čama, dosada, mrzovolja. — Eto tako — zaključi — od kako smo se rastali, tera me neka nesreća, sve mi je pošlo naopako. Trudio se da ne izgleda bedan, ali neki prkos protiv samog sebe terao ga je da se izlije pred svojom starom prijateljicom, ma po cenu da se ponizi. — U ostalom, meni nije ništa pravo.Sve me buni.Niko me ne voli.Sȃm sam. Htede još nešto reći, ali oseti da mu glas drhti.Jedno jato vrabaca kreštalo je levo u trnjaku.On se okrenu tamo tako da mu se lice nije videlo jer se bojao da joj ga pokaže.Da li to Višnja primeti?Da li pokuša da ga spreči i da mu ulije hrabrosti, kad mu primeti: — Ti preteruješ.Ti si se spotakao o prvu smetnju i sad očajavaš.Ne treba biti tako osetljiv na neprilike u životu.Ti si mlad.Treba ti vremena.Ti si poznat u tvojoj generaciji.Ljudi znaju tvoju vrednost.Posle ovih vremena ti ćeš videti druga. — A dotle? — Jedi zadovoljno državni hleb. — Ti mi se rugaš? — Ne, Iliću.Kažem ti da imaš strpljenja.Ti ćeš uspeti.Treba ti da stvoriš koju vezu... — Koja vajda!Oni od kojih sam očekivao dobra behu nesposobni da mi ga učine, a oni od kojih sam očekivao zla, najzad su mi ga učinili. — Bori se.Borba za opstanak usavršava, oplemenjava. — Da.Ja to znam.I ja primam borbu.Ja sam naoružan znanjem cele naše epohe. Višnja se promisli da li da mu kaže pravu istinu.Najzad reče: — To nije dovoljno.Knjige su suvo znanje.Daju ti moć da razumeš stvari, ali te zavode svojom neprirodnom logikom; pune ti glavu svojim nepromenljivim zakonima; govore ti o ljudima samo kao o odvojenim tipovima; u njima ne postoji Juče, Danas, Sutra, Beograd, Savamala, Petko Stokić ili kako se ono zvaše tvoj direktor.One znaju samo za vreme, za prostor, sisare, preživare, za opšte stvari.One su kao fenjer obešen pozadi lađe koji osvetljava pređeni put, a ni koraka unapred jer se život ne ponavlja kao što se ni jučeranji dan neće vratiti nikad.Gledajući u knjige, ti živiš zatvorenih očiju, praktičan život izgleda ti sitničarenje, ne vidiš šta se oko tebe događa, ne možeš ništa da izbegneš, sve ti se dešava, ništa ti ne ide u korist. Ilić pogleda začuđeno u svoju drugaricu. — Otkad ti posta takva neprijateljica knjiga? — reče joj. — Propovedaš krstaški rat... — Ja nisam njihova neprijateljica, bože sačuvaj.Našem narodu treba mnogo da čita, da se prosvećuje, da se uči; on je gotovo ceo nepismen.Eto to, taj fakt, to žalosno stanje u kojem se nalazi naš svet, ne treba gubiti iz vida.Jer naš svakodnevni život i mi sami nalazimo se u uskoj vezi i solidarnosti sa zemljom u kojoj smo rođeni, sa rasom čiji smo sinovi i istorijom koja je izradila našu sudbinu.Oni su nas od našeg ulaska u život namestili na kolosek koji ne smemo napuštati pod kaznom da se ne prevrnemo.Kao što ne možemo negovati pomorandže po Avali, tako se ne možemo oružati „znanjem cele epohe“, kako ti hoćeš.Moramo se zadovoljiti manjim.To znanje premaša dužinu jednog života.Te ciljeve treba ostaviti deci srećnijih naroda.Oni su za nas još luksuz, još nemogućnost, čista šteta za vreme koje se na njih potroši. — Objasni to malo prostije. — Eto, nama trebaju dobri radnici, zanatlije, agronomi, učitelji, oficiri, profesori.Međutim, ti si to prevideo, ti si izgubio meru, preterao, zatvorio si se u kulu od slonove kosti.Ti si rđavo razumeo okolinu u kojoj živiš. — Rđavo razumeo? — Da.Ti čekaš, gladan i žedan, nagradu za tvoje filosofske spekulacije, a oko tebe diže se vihor, zauzet jedino materijalnim interesima, bruji život gde novac gospodari svima pitanjima, caruje individualizam koji ruši familiju, državu, vodi se politika koja izdiže mahom mediokritete.Ti očekuješ predusretljivost i veličanstvene umove, a tebe vreba farisejstvo i glupost. — Fraze! — I fraze su nešto kad su tačne.Ti se pojavljuješ među nama kao usijana glava, kao sablast iz starinskih romana.Ćifte vedžbaju svoju pamet na tebi i daju svoje mišljenje o tvojim postupcima.S vrha do dna društvenih stepenica odigrava se ista komedija; lukavstvo zamenjuje snagu, i pomoću više ili manje veštine sa kojom se ta komedija igra, čovek dobija simpatije ili antipatije, glas mudraca ili glupaka. — Nemoguće, Višnja.Sad ti preteruješ.Ja verujem, protiv svega, u progres, u čovečanstvo.Ne mogu da primim da je vaseljena stvorena radi gomile glupaka. Devojka steže usne, kao da traži snage, pa nastavi; — Kad sumiram sve što sam videla, poznala, iskusila, račun ispada vrlo nepovoljno po tvoj progres i čovečanstvo.Ti si neprijatelj, ne znajući toliko ljudi, koji su opet tvoji neprijatelji.Mi se satiremo uzajamno, ne znajući zbog čega, i mi ćemo proći ceo naš život u nemiru i svađi.Mi živimo u zemlji usitnjenog demokratizma i neprosvećene administracije, gde se velika smelost ne poklapa sa opštim skepticizmom.Kod nas bi Napoleon bio isteran iz podoficirske škole, Njuton bi jedva dobio za telegrafistu, a Miržeovi čergaši završili bi na popravci u Topčideru. — Otkud ti ta praktičnost?Povijaš se dakle prema vetru?Izgubila si sve principe. — Principe!Principi su za decu, za školske klupe.Izuzetci, malenkosti, protivurečnosti, slabosti, pogreške dovele su me na jednu tačniju ocenu sveta i same sebe: ja sam se spustila na opšti nivo. Ilić ne odgovori ništa.Bili su došli do onog dolapa, pa se spustiše niz jedno brdašce.Pod njim je žuborila ozidana česma na dve lule.Na zidu je bila ostavljena rupa za čašu ili sapun, a iznad nje nalazio se uzidan krst od crvenog kamena na kome je izrezan natpis: Vilina Voda 1848.Sedoše na zid jedno prema drugom.Između njih je pevušila voda kroz lule, padala u nizak basen i vraćala se otud u vidu niske vrlo sjajnih mehurića.Suplent je valjao u mislima ono što mu je drugarica rekla i ponavljao u sebi: — Opšti nivo... opšti nivo!...Nije to rđavo.Čovek ima svoju kuću, slatko ruča, kupi ženi papuče.Jest, može da ima ženu lepu, prijatnu, eto takvu kao što je Višnja.Ona sigurno ima vrlo lepo telo, poznaje se kako je sela. — Ti reče da dolaziš češće ovde? — upita ga ona. — Da.Navratim koji put.Ovde je prijatan zalazak sunca.Ružičasta prašina obujmi predeo.Sunce se izgubi tako reći pre nego što zađe.Katkad se desi da njegova kugla pada baš za onim dimnjakom od strugare, pa dimnjak izgleda kao presečen, jedna mu polovina visi u vazduhu. — Dolazi li još ko? — Retko.Neke Švabe love po ritu.Ja ne volim lov.Onomad me je jedan primer dirnuo.Lete dve bele tice jedna za drugom, kao dva dobra druga; puče puška; jedna od njih opusti krila i pade u rit; ona druga prnu u vis, pa se vrati, načini dva tri kruga iznad mesta gde je pao leš kao da ga traži; puče druga puška; tica se izvi nad Dunav, odlete u vazduh i više se ne vrati. — Žao joj je bilo svoga života! — primeti Višnja polako. Mladić ne odgovori.Pričajući bio je dignuo glavu i gledao u nebo.Devojka je opet posmatrala rit, Dunav, svetao vazduh, kao da je tražila dve bele tice.Njihovi pogledi se susretoše. — Daj mi tvoju ruku — reče on. Ona mu je dade.Oko njih je bio mir, onaj duboki poljski mir koji ne ruši cikanje popaca, kreštanje žaba.On je uze i za drugu ruku.Po bašti su cvetali patlidžani.Rit je bio pun zelene trske.Nekoliko jablanova, posađeni u red, stajali su nepomični.Srebrnu traku velike reke nije kvario nikakav brod.Od Beograda se videla samo ona strugara i još nekoliko nejednakih fabričkih dimnjaka.Čudnog oblika kućica za crpenje vode na obali pružala je svoju gvozdenu ruku kao neka ružna dobričina.Nebo oprano jučerašnjom kišom plavilo se duboko, u beskraj.Vazduh je bio providan i blag.Nije se osećalo ni najmanjeg vetra.Sve oko njih izgledalo je kao da se unelo, upilo u neko nadzemaljsko zadovoljstvo. — Hoćeš li da budeš moja žena? — upitao je on. Njene ruke zadrhtaše u njegovim, pa ga stegoše, zadrhtaše opet, i stegoše.Predeo je bio pust.Vlažna poljana disala je novom, velikom nadom. — Što mi to ranije nisi rekao ? — upita ga ona drhtavo. — Ne znam da li se sećaš... onog dana kad smo se sastali posle dugog razmaka... ti si imala veliki cvet... na železničkoj stanici se formirao jedan voz... ja bejah gotov, i ja te pozvah. — To ne beše ništa određeno — primeti mu ona, sa nesakrivenim prekorom. Ona je još volela Čedomira; ona je samo njega volela.Pored svih mana, on je bio njoj najbolji, najvredniji, najmiliji.On ju je gledao zanesenim očima.Njegovo lice nije imalo sjaj prve mladosti.Bio je izmršaveo.Po ubledelom čelu povlačile se bore, a u solufima se presijavalo nekoliko belih vlasi.Ostale su mu ipak njegove buljave, crne, mokre oči, nečeg detinjskog u osmehu što mu ga je izvajala dobra nada i što se čudno mešalo sa prvim crtama zrelih godina.Devojka ga nikad lepšeg nije videla.Njegov pogled ju je zanosio, njegove reči je opijale, njegove ruke su je vukle k sebi. — Šta je ovo meni! — pitala se ona. — Tamo vilinsko kolo, ovde vilinska voda, sve neke mađije. Doista, ona se osećala kao očarana.Ilić joj se činio tako blizak, tako prisan.Nije osećala pred njim nikakvog stida.Htela je da mu se preda odmah, tu, na toj prostranoj poljani.Njegove usne zatvoriše njena usta.Ona oseti bol, gotovo fizički, onaj isti koji je osetila kad joj je uzeo prvi poljubac.Ona ga odgurnu instinktivno. — Dockan, Iliću — reče zatim. — Tvoja žena je još tvoja. On pokuša da ospori njen razlog; navede da je parnica povedena, da će se brak raskinuti. — Da čekam i da ponovimo celu našu istoriju iz početka! — Nema šta da čekamo.Ostavićemo Beograd, Srbiju.Otići ćemo u Crnu Goru, u Bugarsku, Rusiju.Naš će biti ceo svet.Praviću šećerlemu, prodavati perece; šta to mari ako ti budeš moja žena!Ja sam kadar da radim za dvoje. — Ti zaboravljaš opet stvarnost.To se događa u dramama i romanima.Nemoguće, Iliću; nije to više za nas, nismo više deca.Bilo i prošlo. On pokuša još jedanput.Ona zatvori šaku, kao da steže nešto tvrdo; zatim je otvori polagano, pa izvrnu, kao da prosu ostatke, prašinu, pepeo. — Ne govori mi više ništa — reče, ustajući. — Ja te molim.Ne prati me.Ja ću se sama vratiti...Mi se nećemo više videti. Postala je ona stara Višnja, kojoj je moral patrijarhalne kuće zabranjivao svako popuštanje od pravog puta.Koračala je brzo, ali sigurno, i izgubi se ne okrenuvši se. Vratila se odmah u selo.Prekinula je na kratko sa celom prošlošću.Dala je reč svojoj drugarici da joj provodadžiše za prvu priliku koja im se dopadne.Nijedna mučna misao nije mutila njenu dušu.Posao joj se milio.I vreme je provodila lako, radeći u školi pojačano, skupljajući po selu motive sa čarapa, uskršnjih jaja, drvenih kašika, agitujući među seljankama za otvaranje domaćičke škole. Kad Višnja ode, Čedomir osta za jedan trenutak gledajući u pravcu gde se ona izgubila.Zatim se okrenu oko sebe, kao čovek koji gubi ravnotežu i traži da se za šta uhvati.Žabe su kreketale, popci i skakavci zrikali.On se uputi pravo preko njiva. Išao je, kao mrtvac, ne znajući kamo.U jednoj praznoj ulici spazi svoju ženu.Ona ga nije videla, išla je oborene glave i hramala jače nego ikad.Dotle su prkosili jedno drugom kad se sretnu.Danas je Ilić imao najmanje volje za to, te se skloni u prvu kapiju.Matoviće je bila zadesila nova nesreća.Mladen, koji je još nešto slušao dok je stari ministar bio živ, promangupirao se sa svim, izgubio pravo na dalje školovanje, pobegao sa dva zanata.Najzad, gospa-Kleopatra izradila mu je mesto praktikanta u Rači kragujevačkoj.Tu se pre neki dan potukao sa jednim varošaninom i udario ga tako strašno nožem u trbuh da ga je poslao na onaj svet, pa posle umakao i uspeo da prebegne u Tursku. Ilić stiže dockan kući, pa sutradan javi direktoru da je bolestan, te ne može dolaziti u školu za neko vreme.Znao je da mu se neće verovati. — Šta me se tiče! — rekao je samom sebi. — Mome mestu su inače dani izbrojani. Seo je zatim i pokušao da svrši svoje delo.U sobi je bilo tiho.To beše stan za samca drugog reda s najpotrebnijim nameštajem i luksuzom: postelja zastrvena domaćom tkaninom i opkoljena vezenim jastucima, orman od lažne orahovine, talijanska dinastija na duvaru i umivaonik od lima.Pod je pokrivala nova prostirka koju je gazdarica kupila tu skoro i sva srećna unela ga u ovu sobu.Prostirka je bila lepa, ali se suplentu nije dopadala; opominjala ga je suviše šara na zidu u devojačkoj sobi njegove žene. Isekao je hartiju na polutabake, načinio prevoje za ispravke, umočio pero.Imao je toliko stvari da kaže!Dani su prolazili, a pero je visilo nepomično nad hartijom.Njegove misli se brkale.Činilo mu se da je pročitao u nekoj vrlo rđavoj knjizi sve što bi mogao napisati.Bacao je pero, polazio k vratima, posle se vraćao, sedao ponovo za posao.Osećao je instinktivno da mu je taj rad jedini oslonac što mu je ostao. Levo, na stolu, stajala je rpa ispisanih stranica.Skupi ih i stade prelistavati da uđe što bolje u predmet.On ih je počeo u Parizu, pun naučnog optimizma, donetog iz Srbije.Doista, kad se njegov duh stvarao, prirodne nauke dostizale su svoj vrhunac.Materijalna priroda i sile koje vladaju njome nisu više imale nedokučivih tajna.Ušlo se u prve vekove zemlje.Saznalo se kako su planine rođene, kako su živele jedna za drugom populacije koje je planeta hranila.Nauka je odredila svakoj zvezdi svoje mesto i put kojega se mora držati.Izmerila je sunce, pronašla materije od kojih je sastavljeno.Ukrotila je grom i razoružala nebo.Problem života izgledao je vrlo prost i jasan.Darvin je definisao prirodne zakone tako silno da je njegova filosofija izgledala kao poslednja reč nauke.Darvin je bio Ilićev izabrani pisac.On je bio njegov božanski učitelj, u koga je verovao kao Turčin u Muhameda.Dela njegovih protivnika nije hteo čitati da ne gubi vreme. Međutim, poslednjih godina, jačao je sve više protest protiv naučnog dogmatizma.Mladi suplent bio je prinuđen, protiv sve zlovolje koju je osećao, da prati novi pokret da bi ga mogao suzbijati.Filozofi izilaze iz ledenog oblaka svojih formula, krhaju barijere koje dele nauku od života, literature i umetnosti.Materijalistički pozitivizam optužuje se s mnogo razloga da je hteo pretvoriti svet u ogromnu, mrtvu, parnu mašinu, da je sveo čoveka na jedan problem mehanike, na jednu vrstu žive geometrije.U nauci se čuje brujanje talasa revolucije.Izgleda kao da idemo u susret novog haosa.Šta se dešava među matematičarima, Ilić je mogao zaključiti iz knjige koja se pojavila te godine: Misticizam u višoj matematici.Anri Poenkare naslanja se u geometriji više na osećanje nego na razum.Ide se čak do fizike, pojavljuju se gledišta koja, ako se usvoje, prete donekle celoj zgradi, čije su temelje udarili Kepler i Galileo, Njuton i Dekart.Jedan od ozbiljnih mlađih filosofa proklamuje da razum daje samo karikaturu stvarnosti.Nove citadele romantizma dižu se protiv osveštanih istina kao protiv nekog intelektualnog apsa.Šta je ta Darvinova borba za opstanak, odabiranje, posledice nasledstva?Zar to nije drugim rečima: pravo jačega i veštijega, vlada aristokratije, ropstvo slabih ?Zar to nije ukidanje svih principa jevanđelja i francuske revolucije?Pored borbe za opstanak i sveopšteg boja, čovek shvaća stanje mira i sloge, pored odabiranja pojima jednakost, pored ropstva slobodu.Istorija čovečanstva je sastavljena od kontrasta kao čovečiji život: suprotnosti između raznih naroda i raznih epoha, opozicije u srcu jednog istog društva, protivurečnosti u karakteru jednog istog čoveka!Ljudska povesnica razvija se kao raznolik, čudan, izukrštan prizor.Običaji, vere, navike, ustanove, načini života, potrebe, snovi, ambicije, toliko neverovatno raznih prilika u kojima žive bića što je Darvin strpao sve u jednu vrstu!Pozitivizam nije poznao, ni video, ni razumeo, ni voleo ono čovečanstvo koje je otkrila psihologija naroda, psihološki roman individua i familija.On je bio obratio svu pažnju samo na spoljašnost, na izgled stvari i pokrete bića.Iliću su gorko dolazile na um Šekspirove reči: „Ima mnogo stvari na nebu i zemlji, Horacio, o kojima nema pojma tvoja filosofija".Ma koliko da mu je ova nova kritika pozitivizma izgledala da se otima svakoj formuli, da je puna relativnosti, anarhizma i vrtoglavice, on je osećao ipak da mu sve više prepreka sputavaju korak u napred. Ostavi rukopis i pogleda tužno kroz prozor. Napolju su radnici otkopavali neku obalu.Mršava, jadna kljusad vukla su zemlju u arabama.Među njima je Čedomir još ranije zapazio jednog konja, vrlo lepog, i čudio se odkud njega da upotrebe na taj prostački posao.Nije se razumevao u konjima, ali nije trebalo mnogo veštine pa da vidi da je ta životinja odličnog soja: visoke noge, razvijene sapi, mali trbuh, dlaka kao svila. — Arap!Arap! — vikali su umiljato oko njega nadničari prvoga dana kad je doveden; milovali su ga po njušci, tapkali po sapima. Arap je držao visoko svoju lepu glavu, i nije hteo da pogleda te odrpanice.Kad bi se kola napunila, osećao je sȃm i kretao se bez komande.Siroto kljuse, bilo je bolesno u obe noge, svakako od kakve neizlečive bolesti, pa ipak se sililo i htelo da sakrije svoju nemoć.Upregnuto užetima za taljige, pravilo je gimnastički korak ili kaskalo gospodski, kao da vozi kraljevski bračni par. — Arap!Arap! — drao se pored njega ponosno najmljeni rabadžija. To uvaženje gubilo se iz dana u dan.Nadničari su se navikivali na arapa.Sredina je činila svoje.Postao je obična taljigaška raga. — Rđo, mrcino! — psovke i udarci padali su sad obilno. I ovog trenutka, arap je čekao da se kola napune otkopanom zemljom.Njegova dlaka nije više sijala.Sapi su mu smršale.Boja mu se promenila.To nije bio više arap.Glavu je spustio, oči zatvorio.Nije osetio ili nije vodio računa kad se kola napuniše.Rabadžija ga udari pesnicom po njušci.To je bio znak da se krene.I on pođe, vukući se, klimajući desno-levo. — Spustio se na opšti nivo! — osmehnu se Ilić. Nije se smejao arapu, sažaljevao ga je iskreno.On je sebe video u toj životinji.Zar on nije bio tako isto od dobrog soja?Njegov praded borio se junački za slobodu svoje zemlje, njegov ded je kmetovao dugo godina u svom selu, njegov otac, sa nešto malo škole, načinio je karijeru u državnoj službi.On pak bio je prvi đak u svakom razredu, četvorka je za njega bila uvreda, nikad je nije dobio.Desio mu se nesrećan slučaj.Nije znao, ali mu je sad bilo jasno da nije ništa bolje sudbine od tog konja sa propalim nogama. — Opšti nivo!...Opšti nivo! — ponavljao je bez veze. Iznad obale, koju su radnici otkopavali, pojavi se sjajna sunčeva kugla.Ilić je pogleda pravo.On je tražio malo svetlosti na svom putu, kao što mornar traži zvezdu iznad uzburkanih talasa, neugašljiv plamen u buri, a pred njim se pojavljivalo sunce, čiji je zlatan sjaj oživljavao nebesno plavetnilo.Kako druga svetlost bledi pred njim, jadna, mutna svetlost naših, čovečanskih buktinja!Kako predstavnici škola i sekata izgledaju pred njim kao muve okamenjene u ćilibaru.Mi ne znamo gde idemo, mi znamo samo da smo na putu...Možda sve ove misli nisu dolazile na um mladom čoveku, ali slične svakako.Jer, kad spusti pogled na svoj rukopis, on priznade žalosno: — Zalutao sam.Nije to što sam hteo.Prevario sam se u Darvina.Šta mi je trebao Darvin ? Da je na njegovom mestu bio kakav veteran na peru, on bi produžio svoje delo takvo kakvo je, i našao mu logičan zaključak; šta bi ga se ticalo što bi to bilo protivno njegovom novom ubeđenju!Ali je Ilić bio još mlad, u dobu kad se piše iskreno i pošteno.Stoga produži pravim putem i pokuša da odvoji strane što su se osnivale na materijalističkom shvatanju, gunđajući; — Možda različnim putevima može se doći do istine.Možda metafizičari imaju pravo.Možda je uzalud tražiti da se životu dȃ vrednost u ljudskom smislu reči. Ova hrabrost ne potraja dugo.On vide da bi mu od rukopisa ostalo vrlo malo, gotovo ništa.Trebalo je početi sve iz nova.Ali se on osećao nesposoban za taj napor.Njegova misao je bila umorna. srce bolesno, volja nemoćna.To mu otkri njegov intimni poraz.Slično razoružanom ratniku, on je gledao svojim sopstvenim očima, kako sve ide u propast.Oseti da mu se guša steže, oči počeše da ga svrbe, i njega obuze luda, bolesna žudnja da raširi ruke i da zavapi glasno. — Imate li malo hartije?Treba mi za potpalu? — iznenadi ga jedan glas. To beše njegova gazdarica.Dobra žena je bila otvorila vrata lagano da bi ga što manje uznemirila i gledala u njega sivim, ostarelim očima koje su curile. Ilić udari ljutito pesnicom po stolu.Posle reče brzo, usplahireno: — Evo, na, drži — i predade joj sve od svog rukopisa što je rukama mogao zgrabiti. Otvori fijoku od stola i poče bacati što god mu dođe pod ruku. — Evo, na, evo još — vikao je van sebe. Ali je gazdarica već bila izašla. — I ovo, i ovo, ne treba mi ništa — i bacao je beleške, pisma, knjige, fotografije. Ustavio se tek kad mu ruka dirnu nešto hladno.To beše revolver, onaj isti što ga je nekad pokazivao Zariji Ristiću.Da li se seti reči koje mu je tom prilikom rekao?Da li je sad bio istog mišljenja? Njegove misli su nicale bez veze, nikakvog reda nije bilo među njima.Nezavisno od svega, seti se kako je jednog dana izišao sa ocem u polje.Bio je vrlo mali; to mu je jedna od prvih uspomena.Otac ga je uzeo za ruku; u pekarnici na kraju varoši kupili su hleba i sira.Na jednom brdašcu otac mu je objasnio četiri strane sveta: kod seljačke kuće bio je sever, niže, preko reke, jug, levo u šljivaku istok, a zapad gde su pasla goveda.Seli su u ječam i užinali.Hleb je bio mek, sir divan, a apetit odličan; slatko je jeo i preslišavao se ko je jug, a ko je sever.I docnije nije nikad zaboravio što je tu naučio. Zatim mu pade na um kako mu je jedna gazdarica od stana ušla u sobu samo u košulji.Bio je u prvoj godini Velike Škole.Došao je kući oko pet sati iz jutra, pijan.Dočekivao je novu godinu s drugovima, pa ga piće prevarilo.Njegov cimer-kolega nije se bio još vratio sa božićnjeg raspusta.Tek što je za sobom pritvorio vrata, kad ih gazdarica otvori, bosa, samo u košulji.Nosila je jedan veliki formular i molila ga da joj to ispuni, jer, kaže, žandarm joj naredio da to mora biti svršeno još tog jutra.To je bila lista za popis stanovništva.Gazdarica je imala žilav vrat i pupast trbuh.Rekao joj je da se ne brine, ostavio listu na sto, legao i zaspao. Misli mu ponovo skrenuše u rodno mesto.Ono je vrlo lepo kad je vašar, okružna trka, zadušnice... naročito kad su zadušnice.One padaju uz časne poste.Već je proleće.Sunce obasja.Snegovi što su padali cele zime počnu da se krave.Pred dućanima su voštane sveće, obešeni svetnjaci; iza njih se plave šajkače, koporani.Vazduh mlak.Streje kaplju; po ledu se obrazuju potočići ; voda struji, žubori, kao muzika.Zvona zvone.Nose se bardaci rakije.Na groblju, koje se iz daleka vidi, sneg okopneo; na svakom grobu po neko; izgleda kao da je groblje oživelo, kao da su mrtvi maločas ustali iz grobova, da još ne znaju da se nađu.U ostalom, on je tako zamišljao čas vaskrsa mrtvih, strašni sud, kad je u njega verovao. Iznenadno, bez ikakvog uzroka, kao što se to dešava kod nervno razdraženih ljudi, obuze ga jedna duboka odvratnost prema svetu, prema svemu, a najviše prema sebi samom.Kao na slici, on je video ceo svoj život, celog sebe.Što je učinio jednu uslugu svojoj sestri, on se odrekao svoje porodice.Nikome nije privredio ništa.Nije zadovoljio devojku koju je uzeo za ženu.Načinio je za svagda nesposobnom za sreću devojku koju je voleo.On je bio dobar kao Hristos, a malo je ljudi _ko]i su počinili toliko zla svojim milim.Seti se poslednjeg razgovora sa Višnjom.Ona se trudila da se vrati na put kojim je išla pre nego što ga je poznala.Ona je prikupljala svoje siroto iskustvo kao brodolomnik na pustom grebenu što sabira krte ostatke razbijene lađe da od njih načini spasonosan splav.Da li će se spasti ?Da li će doploviti do mirnih voda kakvog gostoprimnog pristaništa ? Na ulici zatandrka nešto.To su se vraćala prazna kola za svoj novi teret.Među njima je bio i arap.Nosio je i sad glavu oborenu i klimao desno-levo.Čedomir zadrhta.Ta kljusina učini mu se kao avet koja ga goni, kao život koji mu ostaje, kao on sȃm. Okrenu se od ulice s tvrdim rešenjem da je više ne vidi.Pogled mu se zaustavi na zelenom tepihu svoje sobe.Jedna misao, daleka, tamna, jedva shvatljiva, opomenu ga radosti sa kojom je gazdarica unela tu prostirku. — Šteta je uprljati tako skupu stvar — reče glasno. Diže se polako.Noge su ga jedva držale. — Možda će to biti jedino dobro koje sam učinio u životu — reče još, gledajući u prostirku. U predsoblju ču kako gazdarica radi nešto u kujni.Uhvati za kvaku i izađe. — Arape! strvino! gade! lipsotino šinterska! — grdio je ponovo rabadžija. Pucanj odjeknu. Napolju je inače bilo tiho.Na obali se videlo parče jedne šumice: vrhovi od jela, dva tri jasena, široko lišće od oraha i buket procvetale zove.Gore, nadnosilo se nešto neba, s grupom osvetljenih oblaka oko bledog azura.U obližnjoj kasarni vedžbali se vojnici i čula se promukla, daleka i kratka komanda: „K nozi!“ Da li je to bio slučaj?Ili zaista neka viša sila upravlja našim mislima?Te iste noći Višnja je sanjala da se udaje za Čedomira.San je bio tako jak, da se probudila sva uzdrhtala, i nije mogla više zaspati.Zaman je gonila njegove slike.One su se javljale ponovo, nicale oko nje, obuzimale je protiv njene volje kao iskušenje, i devojka bi se stresla od neke slatke, nesnosne jeze koja ju je poduhvatala celu, od vrhova prstiju pa sve do čela i glave. Sanjala je da su išli peške, kao u selu.Bilo je u svatovima mnogo sveta, gde je poznavala izvesna lica, od kojih su neka živa, a većina su umrla.Nije bilo devera nego je Čedomir išao pored nje, šaputao joj nešto poverljivo, gledao ju je netremice, željno.Prolazili su pored poznatih mesta; čas bi to bio Beograd, čas Čačak, čas selo u kojem je živela.Posle se ta scena promenila.Nastao mrak.Ostala je sama sa Ilićem.Nju je obuzimao stid, pa radost, pa želja neka da je nestane, da se istopi polako, kao komad leda.Čedomir ju je uzeo za obe ruke, privlačio ju je k sebi, kleknuo je pred njom, zagrlio je oko pasa, pritisnuo glavu na njene grudi, na telo.Osetila je taj zagrljaj kao živ.Svest joj se gubila.U ušima zujala blaga muzika, otegnuti tonovi koji opijaju.Plave i modre vrvice njihale se pred njom i oko nje.U usta joj je naviralo jedno slatko piće, kao greh.Pomrčinu zameni blesak jake svetlosti.Pred njom se ukaza gomila sveta, tako velika kao da se skupio narod sa cele planete.Svi su je gledali sa užasom.Nije bilo nijednog simpatičnog pokreta.Ali im je ona prkosila svima.Mahala rukama, bacakala noge, okretala se u baletu i tražila očima Čedomira da mu pošalje poljubac. Višnja zadrhta ponovo.Uzbaci rukom jedan pramen kose što joj je padao na čelo, i jeknu bolno: — Šta je ovo meni?Ja neću to.Ja se gnušam toga sna. Devojka se ujede za usnu.Krv osoli njenu pljuvačku.Navuče pokrivač do usta, okrenu se na drugu stranu, zatvori oči i pokuša da ponovo zaspi, kao dotle, mirno, ne misleći ni na šta.U jednom trenutku učini joj se da će se uspavati.Ali ju je jastuk žuljao, obuzimala je želja da ponovi balet, nesnosna vrućina pekla ju je iz postelje, grudi drhtale, telo se znojilo i pod kožu joj podilazili neprijatni žmarci.U sobi je bio još mrak.Časovnik je kucao na stolu.Njegov glas bi se utišao po katkad da se jedva čuje; zatim se dizao jače, lupao gotovo, i čeličnim zvukom ispunjavao odaju kao nešto živo.To je bilo veliko, to je bilo strašno, čas tišina smrti, čas uzbuna mrtvih stvari, jedno bojno polje u noći sa svim užasima koji se pojavljuju i onima koji se nagađaju.Višnja se uplaši i viknu svoju koleginicu; — Anice... Niko je ne ču. Devojku je obuzimala vatra sve više.Slika Čedomira, njegovog zagrljaja i onog besnog kankana pred tolikim svetom, nije je ostavljala.Glas časovnika nanosio joj one opojne tonove, šaputao polurazumljive reči.Ona nesvesno zbaci sa sebe pokrivač, i osta tako, izvaljena na leđa, poluotkrivena i dišući duboko, žedno, kao da se podavala mlakom vazduhu koji se zavlačio pod rublje. — Šta ja ovo činim od sebe? — osvesti se ona, i skoči sa postelje kao da se brani od nečijeg nasrtaja. U sobi je bilo sve mirno.Časovnik je ponavljao pravilno svoje metalno tika-tak, taka-tik.Htede da probudi Anicu.Posle se zastide.Kako da joj objasni to što je krila od same sebe?Ipak u postelju nije htela ići. Pogleda na sat.Bilo je još rano.Obuče svoju sobnu haljinu, podiže jedan kraj od zavese, i posadi se kraj prozora.Napolju je svitalo.Kratka letnja noć dizala se lagano, kao magla, i otkrivala širok šor, pun otvrdlog blata, nakrivljene plotove, divlje šiblje i jedan plast sena usred mokre livade.Nekoliko pevaca krečalo je po selu.Devojka se oseti slobodnijom u prisustvu ove stvarnosti.Negde zaškripa đeram.Jedan pas zalaja. Posmatrajući to buđenje svoga sela, ona pokuša da hladnije misli o svom uzbuđenju. — Otkud ovaj san, ovaj bol? — pitala se u čudu. Napolju se mrak povlačio sve jače.Po šoru je igrala neka siva svetlost.Raspoznavale se konjske nogostupice u otvrdlu blatu.Jedno belo parče neba ukazivalo se na istoku.Zvezda bilo manje. Višnja se strese.Bilo joj je hladno.Prebaci jedan šal i posadi se opet kraj prozora.Prijalo joj je da tako gleda kako zora sviće.Nešto veliko i utešno dolazilo joj je iz tih konjskih nogostupica i razlistale prirode, koja se u rosi zorinoj kupala bezbrižno, razbludno.Osećala se neka jaka vonja na vlagu, znoj, na čovečje meso.Čula se ponovo ona opojna muzika iz sna.Kroz vazduh su se prepletale one plave i modre trake.Za prviput, devojka se podade tome osećaju, golicavom, uzbudljivom, slađem od svega što je dotle okusila.Skoliše je ponovo misli o Čedomiru, o tome šta bi bilo kad bi postao njen muž, o njoj samoj.Ona je zrela kao zrela voćka, nevina kao divlja ruža.Zima je popusti.Njeni se obrazi zaplamiše.U srcu oseti toplinu.Uspi usnama i reče: — I Čedomir... čudna mi čuda!Za njega i jesu kojekakvi bogalji.Ju, gospodina — dodade posle glasno, pa zbaci ljutito šal sa sebe. — Mustra bečka, bogalj je i sam, bogalj, bogalj, bogalj. Lupnu prkosno pesnicom o pesnicu i ponovi: — Bogalj, bogalj, bogalj!... Ona je sad prezirala svoga dragana, toga čoveka sa nogama kao u rode, s pretencioznom glavom i prevrtljivom dušom.Što joj se nekad dopadalo kod njega, činilo joj se ovog puta ružno, sebično, odvratno. — Mizerija! — reče prezrivo na njegov račun, ustade sa svog mesta, pređe preko sobe, pa se zaustavi kod ogledala. Htela je da vidi na njoj samoj koliko ga mrzi.Jedan kraj njene haljine bio se otkopčao, te se videlo parče belog veza na košulji.Višnju obli rumen.Učini joj se da to vidi na nekom drugom stvorenju.Okrenu se po sobi, kao da se bojala da ne bude primećena, pa se opet zagleda u čipku, u košulju, u dva okrugla talasa koja su se dizala i spuštala ispod platna.Dođe joj da ode od ogledala.Jedna suza vrcnu u njenim očima.Nešto jače od nje zapovedalo je sad njome, i ona raskopča haljinu do dna. Gomila raznih osećanja ispunjavala je sad njenu dušu.Kao vrhunac svega, bila je nestrpljiva želja da napakosti Iliću, svetu, samoj sebi. Jednim pokretom zbaci sa sebe haljinu. Pred ogledalom je stajala Višnja u noćnoj košulji, bosa.Kao van sebe, gledala je svoju sliku, sliku ne nje, nego druge žene, ne žene, nego nečije nagote.Njene oči su dobijale čudan sjaj i upijale se u čipkanu košulju, u divna okrugla ramena, u rumenu kožu bosih nogu. — Evo me... uzmi me! — promuca njen glas. Devojka je padala u sve veći zanos.Skupi košulju pozadi i priteže je.Vrvice na ramenima prskoše.U belini platna razviše se crnpuraste, dozrele grudi.Ona se nasmeja.Oštar smeh zacika po sobi.Nasmeja se i ono telo u ogledalu razvučeno, sablažnjivo. — Uzmi me — šapnu jače. — Uzmi me — šaputalo je sve u sobi. Platno se sroza niz mišice, obesi se o bedra, da se posle skliza na pod.Devojka podiže ruke kao da se predaje cela bezbožnom priviđenju koje se javljalo na ogledalu.Zatim se dohvati za glavu i rastrže pletenicu.Plava, svilena kosa se prosu kao talas, upi se u njena leđa.Ona vrisnu: — Čedomire, uzmi me! I stropošta se na tle. — Koleginice ? — ču se glas iz druge sobe. Stara devojka ponovi još jedanput: — Koleginice? Kad se niko ne odazva, ona se pomoli navrata: zbrčkanog lica, povezane glave, zgurenih pleća. — Šta ti je, Višnja? — upita Anica, i pogleda u sobu neodređeno. Mlada učiteljica je ležala nepomično na podu, pred posteljom.Kroz otkriven prozor ulazio je jedan ružičast snop prvih sunčevih zrakova.A dalje, po šoru, pocrnelim krovovima i raštrkanom selu, priređivala je zora veličanstven vatromet.Anica potrča hitro da povrati svoju drugaricu.Ali, na pola sobe, ona se zaustavi kao zadržana jednim grčem.Pred njom je ležalo nago, mlado telo, zabačenih ruku, nabreklih grudi, ustreptalih slabina i očiju staklastih kao da duša sanja neki vanzemaljski san, telo nago, božanstveno u svojoj nevinosti, satansko u svojoj lepoti.Usedelica se zbuni.Okretala se blesasto po sobi.Krize su kod žena zarazne.Ona napreže sve što joj je ostalo od svesti, dočepa čaršav sa postelje, prebaci ga preko svoje drugarice, kleče pored nje, podiže joj glavu svojim izanđalim rukama, i obuzeta onim prisnim sažaljenjem, koje može da oseti samo žena prema ženi, šaptaše joj materinski: — Višnja... slatka Višnja, probudi se, ustani; ne gledaj me tako.Našla sam ti divna momka, razberi se, udaćemo te, Višnja, udaćemo... — Čedomire, ah moj Čedomire! — protepa devojka u zanosu. ~ Zaman je Višnja zvala svog dragana.Njega nije bilo više među živim.Ostalo je samo njegovo telo, koje je u tom trenutku, nago i pokriveno platnom, kao i Višnjino, počivalo na mermernom stolu u hirurškoj dvorani beogradske bolnice.Jedna mlada, hroma žena usprotivila se izlišnoj sekciji koju je zakon naređivao i tražila odlučno da joj se mrtvac preda na sahranu. Sava Drinčić mlađi kapetan jednog većeg broda s Dunava, koji je imao u zadatku da prevuče neke teretne objekte sa utoka Save na gornji Dunav, naglo stade na desnom kraju komande, baci nedogorelu cigaru u vodu i sruči se na jednu klupu, u kraju kapetanskog mosta, gde mu se ocepi iz grudi jedan dubok uzdah, — koji je težinom i bojom morao pripadati atmosferi rđavih vremena. Podne martovskog dana bilo je puno sunca i tihog života, koji se lagano budio, ili se spremao na veliko i opšte buđenje u prirodi.Snažno nabujala reka još ne beše prikupila valove, razbacane po banatskoj niziji, kojom se, kao nekim nedoglednim, jasno zelenim morem povijala mlada i nabujala kosica poljskih useva.Veličanstveni pogled s broda, koji se dosta opterećen vukao sremskom stranom, pojio je oko, ali ga je naposletku i zamarao svojom beskonačnošću i jednolikošću. To je verovatno i bio razlog što stari krmar ne obrati odmah pažnju na ovakav postupak svoga kapetana. — Zamorio se malo šetnjom po komandi, malo posmatranjem te zelene pučine, — mislio je on.A našta bi trebao i da pazi, kad je tu on, stari dunavski krmar, kome je Dunav, sa svima svojim sprudovima i brzacima mnogo bolje poznat, nego najrevnosnijem beogradskom šetaču nova kaldrma Kneževe ulice. Ali opet taj uzdah starcu ne beše jasan.Da uzdiše, kad se sve oko njega smeje, po logici starog krmara bilo bi ako ne glupo, bar besmisleno.Kad je neko mlad, a pri tom ima lep položaj do zavisti, (jer se naviknutom na disciplinu krmaru, činjaše položaj brodskog kapetana neprikosnovenom svetinjom) i bez brige za kućom i porodicom, šta ga može goniti na takvo uzdisanje, posle koga se čovek jamačno nemože dobro osećati?Biće da je tu neka ljubavna istorija po sredi.A oraj novi naraštaj, pa baš i u samim kapetanima, čudan je!.... Eto, on nije zadovoljan što je tako mlad postao kapetan, a krmar ga ima još u živoj uspomeni, gde kao najmlađi mrnar pere ovu istu komandu i drhće od studeni.To je bilo samo pre nekoliko godina.Do duše on je bio jedan od onih «kvalifikovanih», ali je tu bilo i mnogo drugih, koji su pocepali celu svoju mladost s prljavim mrnarskim bluzama, a poneki je samo od njih probio tek tada put karijeri!I on sada, kad treba da se šeta gord i ponosit po toj istoj komandi, uzdiše ko zna za kim, kao da se nikad neće oženiti, i kao da mu sad samo to nedostaje! I dobroćudni krmar se na to morade naljutiti, i tresnuti svoj točak od krme tako jako, da se od te lupe trže i kapetan, koji za to vreme beše u nekoj vrsti martovske letargije.On hitro skoči, pa kad spazi da brod ne menja pravac puta, i da to krmar Luka ispisuje na krmi trenutak svog raspoloženja, pređe jednom dva preko mosta, zatim se nasloni na kraju i poče posmatrati levu obalu, na kojoj se, malo na majestetičan način, pred licem ćudljivog Dunava razlivaše plodni Srem. Brod je savijao malom okukom više Zemuna, i slao, pod pritiskom slabijeg vetra, kuli Hunjadija u njemu, guste oblake nesagorelih gasova iz svoga dimnjaka.Na nebu je bilo čas i boje i oblaka u svima figurama, a čas je ostajalo mirno i bezbojno.Na brodu se osoblje spokojno odmaralo, i, sem lupe točkova, žubora rasporenih i izdrobljenih talasa, čulo se s vremena na vreme učestano padanje lopate na ložišta kod kazana i nervozno zatrčavanje točka, večito u istom krugu na krmi.Sve je spavalo na tom velikom brodu, u prirodi, koja se budila, dok je on izdišući vukao velike drvene lađe i teško natovarene šlepove, koji su slepo jurili za njim. I Drinčić je pod utiscima ošite hipnoze sanjao budan o nekoj čarobnici, koja ga je davno hipnotisala, koja ga i sad, ovde na vodi drži u vlasti, i pruža mu jedan i gorak i sladak, i sladak i gorak, — neodređen san!.. To je bilo juče, još ove iste zime iz koje bežimo, jednog večera u novembru mesecu, godine, koju smo tek sahranili.To je bilo upravo tada, kad je on i po treći put uveravao samog sebe, da s čovekom živi nešto, što ne umire, nešto što sa smrću materije ne menja ni pravce ni oblike svoga postojanja.A to je i poslednji put bilo tada, kad je Drinčić najteže žalio, što je njegova proširena Otadžbina izgubila svoje primorje, duž koga bi već danas krstarila jedna nova flota, nad kojom bi on, izvesno u najkraćem vremenu bio Glavni Zapovednik, ili prvi admiral.Tada mu se činilo da bi samo na toj širokoj pučini mogao zagasiti svoje raspaljene ambicije!... A te ambicije, rođene i zapaljene tu, na sastavu tih dveju reka, već su bile danas tu i pogašene!Drinčiću se činilo da je i on negde tu udavljen, u svakom drugom smislu, ako ne i fizički, a ovo postojanje i sadašnjicu je smatrao kao neku vrstu mehaničkog, prinudnog kretanja. Jer on, kao brodar, nikad nije samog sebe razumevao.Razumeo je malo život brodara, pa je otud to i dolazilo.Živeti u svom elementu, ljubiti ga i dušom i gelom, dušom mu i pripadati, i opet se tako jako izdvajati, tištalo ga je.A život brodarev se teško da upoznati.Oni, koji ga gledaju spolja mogu imati samo dva pojma: jedan je glupo idealan, a drugi grubo realan!Prvi kod mladića i žena, a drugi kod sviju ostalih. Jedna čudna mešavina, u kojoj su zastupljene sve društvene klase, svih narodnosti, sa svima mogućim odlikama i naravima, — znači jedno ma i najmanje rečno brodarstvo.Ako se u tu masu ugura i divljak, brzo se kultiviše, a kulturan čovek još brže podivlja — za običan život.I jedni i drugi sve što donosu sobom i u sebi brzo ostave za sobom, i prosto prigrle dragu masu, koja na pridošle sanjalice ili gladnice dejstvuje svom vrednošću matematičke aksiome, po kojoj se pozitivi i negativi tesno privlače i potiru.I pridošlica, ostavljajući sve svoje za sobom, prosto i nesvesno podražava, i počinje živeti novim životom, koji se više neda sravniti ni sa ma kojim drugim. Svet s obala veli: poslednje utočište za odbijene iz društva, sa sažaljenjem ih posmatra, a u trenutku borbe s elementom divi im se, plaši ih se, i opet ih žali!Izvesno žali muku i trud njihov, koji ne ostavlja nikakva traga na brbljivim i brzim talasima. A razuman brodar, ako kad i pročita na licu kog posmatrača takav izraz, uvek samo za se pomisli: Ti, jadniče, koji u svojoj duši i nemaš ničega više osim sažalenja, i nisam dostojan velike borbe.Jer ti nisi nikad poznao slasti nedovršenog odmora, i čari nedospavanog sna!Davi se ti i dalje spokojno u groblju varoških otpadaka i svakovrsnog gada, zaštićen od vetra i sunca mračnim i vlažnim zidinama.Živi u groblju, u groblju i umiri, a ja se među svojima dosta dobro osećam u večitom pokretu, na zdravim plućima naše široke reke!.... Tako on misli, ali to nikad ne kaza.Niko mu ne bi ni verovao, jer ko bi danas i mogao sumnjati u neophodnu potrebu što otmenijeg rada, što masnije hrane i što udobnije postelje.Te udobnosti danas i određuju vrednost i položaj ljudima.To tvrdi i samo naše vreme, koje izgoni mlade devojke iz domova, s rođenog ognjišta, sabira ih po starim kancelarijama, gde će ih kljukati starim aktima i novom prašinom, dok se na njih ne smiluje groblje ili kakva činovnička gladnica.Kujna i domaći posao sad se namenjuje samo onim devojkama, koje nemaju nikakih viših sposobnosti, a koje je i najjevtinija igla Singerova oturila.Društveno se uređenje iz temelja menja.Sve je u divljoj borbi za položajem.I žena traži pravo glasa!!.. A brodar ga se dobrovoljno odriče.Njegov glas se ne čuje ni kad se bori, ni kad umire.Sve to biva tako često u najvećoj tišini.Njegova je tragedija bez venca i bez paradoksa. I porodničim životom brodar se izdvaja.On po mogućstvu vodi i svoju porodicu sa sobom na rečnu širinu, gde je hrani i brani svojom pregorelom mišicom, i voli kao južnjak svoje podneblje. No zna on i pre braka voleti.Tu je tek on najviše brodar.S prvim snom se gasi i njegova prva ljubav, a s početkom drugog obično završava šesta.Široko srce ima za žene, i nikad se samo radi jedne ne bi ubio.Putnik traži na celom putu promene.Promenu, prosto radi promene premda nikad nezaboravlja uspomene.Kazaće vam i onu najraniju, odmah posle prve čaše, s istim bolom, koga je i nekad osećao, napuštajući to mesto.I pričaće vam dotle, dok se neumorite slušajući ga, u svoj prostoti i naivnosti matorog deteta... Tu je, eto tu je ležao bol Save Drinčića.Tu on nije bio ni najmanje brodar.Njegova je ljubav bila ljubav čoveka s obale, sanjalice ispod cilindera i rukavica.Uzalud se otimao i stresao.Ona se razbuktavala i sagorevala ostavljajući za sobom zgarište snova jednog začmalog duha!.. Dan se menjao, kao da je vreme bolovalo.I što se više bližila noć, sve je jači mah uzimala martovska groznica. Drinčić se šetao po komandi stišanije i mirnije, sve više ličeći na kapetana.Promene u prirodi su uvek uticale povoljno na njega, jer se jako plašio mrtvila i učmalosti.Ali je do noći bilo još dosta dugo, i njegova smena u licu starog kapetana mogla je namerno izostati do u samu noć.Pa ako bi se još i vreme stišalo, on bi se morao razboleti. Ali se vreme menjaše, i on bivaše sve vedriji.Mogao je tako i do zore biti na komandi, a da ne oseti ni teret ni umor.Madžarac se snažio i pogonio objekte, koji su se vukli za brodom, te je Drinčić morao na njih obraćati pažnju, izdavati im naredbe na trubu, i polako se otresati osećanja, koja ga behu počela savlađivati. No tek što se on oseti malo oslobođen, pojavi se na komandi sa zadnjih stepenica krupna pojava zapovednikova.Stari kapetan beše osetio potrebu — svog prisustva na njoj, te jednim pokretom dade Drinčiću na znanje, da je razrešen od službe, i da se može spustiti na krov i odmarati se. On se spusti niz prednje stepenice i ode na prednji kraj broda.Tu sede na jednu klupu pored ograde i poče posmatrati brze talase, koje je lagano porio veliki brod, bacao gnjevno pod svoje čelične točkove, i tamo ih mrvio. Vetar je počeo dizati talasiće, predočavajući buru u predvečerju.Brod i objekti odjednom oživeše.Glas zapovednikov, pojačan trubom, čuo se do poslednjih objekata, i svud se oseti živost pripreme. Nalazili su se na krivini oko Belegiša, gde je vetar imao slabijeg maha, i voda izgledala nešto brža, kad se odjednom razleže vika mrnara.Kapetan je naređivao mašini da uspori, a mrnari su trčali levoj galeriji s čakljama. Voda je na toj strani nosila leš nekog davljenika.Drinčićev se pogled zakova za njega, a misao zari u jedno od večnih pitanja. Mrnari su već bili u čamcu, zakačili leš čakljama i vukli ga obali, dok se s njegovog natrulog temena rasipala kosa po talasima... — Ko li je bio siromah? - pitao se Drinčić.Kakav li slučaj tu učini iznenadan kraj svima nadama i snovima, i od žive energije ostavi bezličnu i nepokretnu masu.Zašto je to tako grozno moralo biti?!.. I, naposletku šta je i on sam?Živi leš, koji životari, dok organi pravilno rade, i dok se na jednom od njih ne desi znatnija promena.Tek se tad čovek oseća, kako je blizak lešu, kad postane nepokretan ili malo pokretan i svom snagom nagona zaželi život.A to tako traje samo dok krvotok radi, a čim on stane, nervi otupe, svest se ugasi i to se zove smrt?Tako mru svi životi bez razlike.I šta biva dalje?Jedna odvratna radnja.Mišići, koji se koče, posle četrdeset časova popuste i sasvim olabave.Onaj atomski svet se osili i naglo se počne razvijati bez prepreka, dok ne uspe, da za najkraće vreme razori onaj organizam, ono savršeno delo Večnoga, koji je samo radi lepota i harmonije stvoren, i koji je svesno i nesvesno tolike živote pogasio, ili su njega radi oduzeti, da bi se njemu pribavio gotov sok za ishranu! To se dakle zove životom!A šta su ideali i snovi?Ako ne istrčavanje mozga, kao jednog dela u službi organizma, onda....Šta onda?!.. I šta je ljubav?Uzvišavanje nad nesvesnim trajanjem.Traženje lepota u čemu i nepostoje!.. Drinčiću poče bivati mučno!Njegova ljubav, ona gorka, ona crna istina, zar i ona?! Laž je! grmnu on u sebi.Ljubiti ženu zar ne znači: Ljubiti opet samog sebe u njoj, i što vatrenije, tim luđe.Čovek ljubi samo iz čulnih i instiktivnih pobuda.Sve je grdna samoobmana, i u toliko je bolje, što se svakog dana milioni utapaju u okean opšte smrti i nepokušavajući da se objasne sami sa sobom, i da se bar poslednjeg časa obazru u grdnoj zabludi. I prema svemu drugom ljubav, laž je.Čovek voli ili ljubi sve radi samog sebe, iz zadovoljstva ili potrebe.Postoji, dakle, samo ljubav prema sopstvenom sebi, prema toj, tako privremenoj jedinici, koja bi se pre mogla nazvati sažalenjem. Pa i samo to uzvišeno praštanje, i ono je laž!Jer od kud ima istine u njemu, kad se čini uvek samo s dopadanjem. Čovek, u obliku u kakvom je, u opšte se ne može uzdići do božanstva.Uspeva kad - kad da se malo uzvisi iznad samog sebe, ponizi životinju u sebi, da bi se mogao pre ili posle spustiti ispod nje.Ceo je život guranje, sticanje i sudar prilika.U rezultatu mu je uvek tragi-komika. Društvo osuđuje na preziranje i čak zakonom goni niže staleže, gde se ljudi sparuju sa ženama u oblicima najprostijeg dopadanja, i na mnogo prirodniji način započinju život.To se naziva nemoralom, a visoki i strogi moral se nalazi u jednoj prostoj zakonskoj formi, u samoobmani i komici, kojoj se ljudstvo od svog postanka čak i divi!.. Drinčić je bio čovek, koji bi bio u stanju da ubije čoveka, kad ga pokvase suze!Njemu se međutim tako rado sada plakalo! Šta li je on žalio?.. Kad u agoniji bola zadrhte slabi organi čovekovi, mozak uvek najviše strada.On se buni, brani, napada i odbija.A to biva kad unutrašnji pokoj zatalasaju psihički vetrovi sumnja i razočarenje. Drinčić je bio sam na dasci posle jedne žestoke bure i katastrofe sopstvenog broda na pučini, i neželeći spasenje, mirno je čekao na talas, koji će i njega smlatiti.Prezirao je mogućnosti ishoda, jer nije više ni sebe poznavao. To je bilo juče, još ove iste zime, iz koje bežimo, jednog večera u novembru mesecu, godine, koju smo tek sahranili. Mladi kapetan Drinčić bio je prvi put na komandi malog broda, koji se od ranog jutra otiskuje s beogradskog pristaništa, došeta do Zemunskog keja, gde prigrli svoje drage goste, i brzo se vraća natrag. Tu je, na toj maloj komandi on pravio prve probe svoga iskustva, koje je bilo još vrlo mlado, sanjajući na sastavu tih dveju reka o jednoj velikoj budućnosti. Tih dana su se žurno tiskali putnici s obala na brodić, s brodića na obale.On ih je po ceo dan prebacivao na obe strane.Tog dana se više nije mogao zvati šetnim brodom, već prosto transportnim, pošto se, skoro celog dana vršilo ukrcavanje na Zemunskom keju.Svet se zbirao sa svih strana na most, a najviše iz varoši, i ako se tamo svim mogućim čudima radilo na tome, da se ta ekspedicija smanji. Dotle je opet na protivnoj strani vrilo u gradu, koji se tih dana hteo proglasiti Večitim, jer tu svetkovinu ni njegovi osnivači ne zapamtiše.Dugo se svetkovalo u njemu tih dana, kad se toranj s jedne njegove crkve neobično visoko dizao nad sastavom reka i gordio, opominjući saplemenike i s one strane velikih reka na veru otaca, dok usta celog čovečijeg roda neprestajahu izgovarati ime, jedne dotle i na karti sasvim nepoznate, orijentalske rečice! Oba preseka zemljina, i uzdužni i poprečni, bili su zanimani neverovatnom pričom, o divljem zagrljaju dveju bratskih rasa, na obalama te, dotle nečuvene, a od tad najpopularnije pod suncem reke, od koga se na dugo i na široko tresla zemlja kao u groznici!. Jednokrvna braća s one strane reke su htela da se zabeleže na toj svetkovini, bar u sopstvenim uspomenama, kad su bili sprečeni da krvlju zabeleže vreme tog užasnog zagrljaja, u kome je neverni brat udavljen.Stoga su prosto prodirali kroz železna krila crnožute orlušine, u zagrljoj braći, kojoj veliki slovenski Bog dosudi svoj najstrašniji mač. Mali brodić je grcao pod teretom, ali je bio gord, što želje njegovog kapetana prebapuju njegovu snagu.Duboko zariven u dice Dunava, širio je na jesenskom vetru morem plemenite krvi osveštanu trobojku.... Bio je poslednji odlazak tog dana.Brodska je mašina iznureno kloparala noseći teret povratka.Drinčiću, koji je osećao u sebi raspoloženje broda, bilo je vreme večeri.On predade komandu krmaru i spusti se u svoju odaju na krovu, gde se jako iznenadi, kad je nađe punu gostiju, gde ih je večernja hladnoća, usled nedovoljno zaklona, naterala. Njegova je stolica bila do duše prazna, ali je oko nje bio i prostor zapremljen.On se htede vratiti, ali mu nepoznati gosti ne dozvoliše, izvinjavajući se i sami za svoju slobodu.On uđe i poče, neobraćajući pažnju na goste, žurno jesti. Gosti su lagano nastavljali razgovor.I tu se reč vodila o svečanosti, i onom strašnom zagrljaju.Dve mlade devojke su pažljivo pratile razgovor, i Dričiću se odjednom učini, da spazi u očima jedne od njih, one što je sedela desno, s velom na licu, nekakav neobičan sjaj.Sitni ognjevi su se palili i gasili, ostavljajući za sobom mirne i providne dubine ravnodušnog mora. Neko je nastavio priču o užasima bitke s Rajčanskog Rida, kad su u njenim očima bile one dubine.Reč se govorniku klizala brzo, glatko i jezovito.On je novinarskom veštinom slikao tok krvoločne borbe, sviranje čelične kiše i urlik granate, prskanje mozgova, vrisak zemlje i vazduha i komandu neustrašivih vojskovođa, — kao da je i sam bio očevidac svega toga.Kad on naglasi svršetak bitke, i u nekoliko krilatih reči otpeva himnu nepobednom oružju, mala gomila slušalaca kliknu hvalom i slavopojem.Tad iz onih dubina grunuše mala, vatrena sunca, čiji se oganj učini Drinčiću suvišan za prostor u kome se rodio.Drinčić skoči, oprosti se s gostima jednim poklonom i probi se još jednim munjevitim pogledom u one dubine.Ali tu više nije bilo ničega; mirno i mrtvo sve.Samo jedan ljubazan osmeh zaigra u kraju usana i pre umre, no što zvono s komande besno zacika pod Drinčićevim nogama, što je značilo da se smanjuje snaga u mašini... Prvi redovi putnika su se gubili u večernjoj pomrčini i senkama mladih topola na zemunskom keju, a poslednji su još izvirali s broda.Pred jasnom svetlošću velike lampe s keja učini se Drinčiću, koji je naslonjen na ogradu komande posmatrao, da još jednom na izlazu zaigra onaj kratki osmeh, i planu jedna žestoka varnica ispod šešira s velikim i belim perom, pre no što on isčeze u masi putnika i senci topola na keju.... Ta se noć svršila na poslednjoj Kalimegdanskoj terasi, u uglu do stare tvrđave, odakle je vanredno lep pregled vodenog sastava, Zemuna i okoline.Sunce je na izgrevu najbesmrtniji slikar za sva bića, čije duše imaju ma i najgrublja platna, samo ako mogu primati boje.Njegove su slike večno postojane, one ne umiru ni sa smrću materije. Kad se nagutao vlažnog vazduha i napio boja, Drinčić se spusti lagano na Savu, nesumnjajući u to: da mu je neki čudan slučaj tog večera ispisao u duši redove, kojih se ozbiljan čovek po malo stidi.Odmerenim koracima, nešto brižan, koračao je Savom.Setan i pomalo veseo dođe na brod, uđe u svoju odaju i stade pred ogledalo, koje se požuri da mu se na uranku dosta drsko naruga. Celog se tog dana odmarao, ali se za čudo nije mogao odmoriti.Upravo on nije ni bio umoran, ali nije bio ni odmoran.Bio je dosta jak, da bi mogao preduzeti odmah putovanje, i slab, da bi mogao desetak reči izmenjati sa krmarem, koji već treći put dolazi od kuće, da bi čuo naredbu. Onaj, ko svoje oči ustavlja na svemu, retko kad sve može i raspoznati, a onaj, na koga je sva pažnja upravljena, uvek biva dosta tačno ispitan.Da se toga Drinčić setio, njegovom čuđenju ne bi bilo mesta, kad ga je zakupac kujne na njegovom brodu, stara gospa Lena, poreklom prečanka, upitala s nekim brižnim osmejkom, koji je dolazio ispod širokog rukava: — A zar gospodin kapetan neće danas ručati?!. Sad je već bio ljut i na samog sebe.Zaboravljati se nije smelo ni na sitnicima.Krajnja ozbiljnost i savršena tačnost mogle su samo za nekoliko godina izbaciti najmlađeg mrnara sa palube na komandu!A sad pred novim, i za njegove godine dosta laskavim zadatkom, odstupiti samo korak, zar ne znači kompromitovati poverenje.A danas još ima ljudi, koji u takvim prilikama pretpostavljaju smrt sramoti.I njih je Drinčić voleo.... Pred veče se obukao i izašao na šetalište.Šarena se gomila tiskala u dugim redovima bez poretka, a jako osvetljeni izlozi Kneževe ulice su dražili oči.Lagano koračajući, on se upijao pogledom u svaki šešir s perom, verujući da će pod njim naći ono, čega se već počinjao bojati. Vratio se zatim na Kalimegdan i s poslednje terase posmatrao obasjan mesečinom i bezbrojnim svetiljkama sastav rečni, nad kojim je ćutao, davno zaboravljen od osnivača grad.S leve strane se u dugačkom luku prelivalo hiljade svetiljki, koje su bacale na Savu duge, crvenkaste pojasiće.Duž celog pristaništa je ležala masa zgurenih objekata, raznobojno osvetljenih.Jedan ]e veliki putnički brod brektao, izbacujući ostatak pare, po svršetku putovanja, kao uhranjen, džinovski vepar, posle uspešnog begstva ispred sekire.U sredini reke, u pravcu nove carinske zgrade, ukočenih crta i sarkastičnog osmeha, visila je glava punog meseca.Grad je na desnoj strani zatvarao vidik, i sav se gubio u ćutljivom posmatranju široke sremske pučine. Sa Zemunske strane su plivali slabi končani zrakovi.Masa malih svetiljki palila se i umirala u daljini, a samo jedna, velika kao odrubljena glava, bacala je svoj zračni pojas pored ostrva, do samog sastava. Tamo je u pravcu Zemuna spavalo jedno malo selo, čije je ime Drinčić prvi put čuo pre dva večera.Za to su selo bile prikovane njegove misli, i on je počinjao goreti jednom, dotle nepoznatom žudnjom.Strasne želje jedna za drugom, sa sve manje smisla, rađale su se i brzo odlazile, pogađajući svom težinom svoje besmislenosti.I njemu se učini da treba već da se javi lekaru, jer su mu organi, po svemu sudeći, bolovali od nekog zapalenja. Ali on to nije učinio.Bilo je u tom bolu i nečega slatkog.Jeste li kad pitali davljenika, kako se osećao kad mu je voda punila stomak i naprezala arterije?Ako jeste, morali ste čuti lepih stvari.To je jedina smrt u bojama, bez grča i ropca, u kipećoj sladostrasti.I u tom trenutku, kad ne bi bilo ničega nagonskog za održanjem, teško da bi se i jedan davljenik spasao.A sva je stvar u tome, što ga instikt goni da se hvata i za slamku, koju talas kraj njega pijanog pronese. Nešto slično biva i sa najozbiljnijim ljudima, kad dobiju srčana zapalenja.Podetinje se, i kad ih ne bi bilo sramota, bili bi sposobni za najgenijalnije gluposti i besmislice, a pri jačem zapalenju ne bi se zadržali ni na budalaštinama! Drinčić se vratio na brod u osvitak, kad ga je već on očekivao pod parom, gotov za polazak.Trebalo je tog dana lokaliti, i mali brodić je brektao s nabijenim cilinderima parom. On se tog dana osobito jako žurio, otkačujući se od beogradskog šteka, kao da je bio gubav.Na protivnoj strani se redovno zakašnjavao po koju minutu.U jedan mah je i protrčao svoj štek, i preko keja hteo u Zemunske ulice, ali mu kapetan prozre nameru i brzo skrati to zadovoljstvo. Dan je tekao vrlo sporo, i bio je ćutljiv i mrtav.U to nije sumnjao ni stari krmar, pa ni dobra gazdarica Lena, jer je za ceo dan poslala na komandu samo deset šoljica kuvane kafe... Jednog večera se Drinčić ranije vrati i oprezno uđe na brod, neprimećen od mrnara, koji je bio na straži.Ovaj je spokojno sedeo na kazanu, verujući da će nebo bolje čuvati brod od njega, u društvu kelnera, koji je nešto veselo brbljao.Kad je Drinčić prišao bliže, on je baš dovršivao priču o tome: kako je njihovom kapetanu odnela srce u svilenoj maramici jedna gospođica „iz preka“, koja ima vrlo lepe oči.Naglasio je: da on u to ne bi verovao, da mu to nije u poverenju pričala glavom gazdarica Lena. Mrnara je zanimala priča, ali nije propustio da njen svršetak ne isprati ljutnjom.Nije mogao ni ostati ravnodušan prema toj gospođici «iz preka», koja se može pohvaliti na štetu dostojanstva njegovog kapetana... Drinčić se nasmejao, otišao u svoju odaju i legao, ne da spava, već da razmišlja.I razmišljao je dugo samo o tome, kako je on jedini još uvek čuvao svoju tajnu.Zatim je zaspao i spavao dugo.Kad je u podne ustao, obuče se i pređe u Zemun, ustavi prvog kočijaša i viknu: — U B!... Šta je tamo bilo, on se baš ni malo ne seća, i koga je tamo tražio, kad nije znao u stvari ni ko je taj, ni gde će ga naći!A bilo je tamo svega.Kroz mutnu atmosferu sećanja i zbrku od osećanja, pojavljuje mu se danas samo lik jednog, vrlo uslužnog čičice krčmara, koji je obratio na njega naročitu pažnju, vodio ga u «zasebnu salu» za goste, jedinu u tom mestu.Taj je čičica imao podsmešljiv nos i vrlo lukave oči, kao u Dodeovim pričama normandski birtaši.On mu je, samo posle nekoliko minuta pogađao i misli i dušu, kao iz francuskog topa.Kazao je «zbunjenom gospodinu», s puno učtivih reči u ime izvinjenja, sve, ko je on, i zašto je ovde došao! — «Sasvim je razumljivo» — zavržio je uslužni krčmar, — «gospođica notareva ima tako lepe oči, kao plavo more, i gospodin kapetan, kao mrnar, morao se u njima utopiti»... Posle je taj čiča — Lehid Dodeov hitro doveo jednog gospodina, koga je, u prvi mah, jedva Drinčić poznao.Do duše, teško bi on i sebe tada poznao, da je od kud pogledao na staro ogledalo, u renoviranom salonu uslužnog birtaša.Zatim su on i taj gospodin išli nekud dalje, do četvrte ili pete kuće u istom redu, ušli unutra, i....Sad dolaze bez reda nekakve blešteće slike, od kojih se Drinčiću mozak pretura a krv u žilama lagano smrzava! — Kroz kišu laskavih reči i komplimenata, zbunjeni i prestravljeni Drinčić, video se u društvu toga gospodina i dve mlade i poznate mu devojke, u jednom malom salonu, posle nekoliko minuta.Pokušavao je da se pribere; ali je svest bila u dugom osustvu.A kad mu je svest malo zasvetlila u mozgu, tražio je oči, čijim je plamenom goreo, ali njih nije bilo.Jednovremeno su ga dvoja prekrasna usta duhovitim rečima zabavljala i zbunjivala, i dva para lepih, plavih očiju podsmešljivo snimala!.. Gospodin, koji je celim svojim bićem mogao izvrsno predstaviti starijeg brata gospođicama, bio je vrlo duhovit, ljubazan i uznemiren. Najzad su njih dva nasamo dugo i uslužno jedan drugom pripaljivali cigarete, pušili ih i bacali.U oblaku razdražljivog nikotinskog dima, pred praznim šoljicama od kafe, i tanjirićem za pepeo punim puhora od sagorelog duvana, njih dva su dugo zauzimali razne duševne poziture.Brodar je sve dotle polagao prava na svoje vode, dok je sopstvenik skupocenog bisera sumnjao u njihove bure, i dok večernji sumrak nije bez rešenja opomenuo nasrtljivog gosta na pristojnost... Posle osam dana došlo je na Drinčićevu adresu jedno malo, belo pisamce, koje je govorilo mnogo između uskih redova, zbog koga se Drinčić javio lekaru, i, pošto su već brodovi, terani ledom počeli ulaziti u zimovnik, on je iznenada otputovao negde u Nove Krajeve... Divno je putovati moravskom dolinom našim brzim vozom, jer je on tu u istini brz.Izuzetno možda ni tu ne ide dovoljnom brzinom za one putnike, koji beže sami od sebe, ali pred njima vozovođa ne može odgovarati.Kao ogromna bela zmijurina sa modro-sedefastim krljuštama, uvija se Morava oko pruge, dosta prostranom dolinom, koja ima za okvir visoke i modre visove. Ovaj brzi put traje do Stalaća, a odatle se ide kao uz brdo, kroz još lepšu panoramu prirodnih lepota, ali dosta teže i nesigurnije, jer se tu negde brdni okvir steže, završavajući moravsku dolinu, upravo obeležavajući njen početak. No voz se zove i dalje „brzim vozom“, iako pravi čisto manji prenos od običnog.Tu ona lepa ponorama zabavlja putnika, puni mu dušu lepim divljim slikama, istiskujući osećanje umora iz nje.Putnik se ne buni, i vrlo često prekida najslađe zalogaje, ili spušta prinetu ustima čašu, da mu ne bi koja klisura ili urvina promakla neopažena. Ali se opet bunio jedan mladić u plavoj brodarskoj uniformi, jednog snežnog decembarskog jutra, kad su tako igličasti pahulji vejali koso ispod oblaka, i nečujno se slagali na predmete.Bunio se Drinčić, kao da je navikao, na nenadmašnu brzinu svog malog brodića, koji je jedva prelazio pet kilometara za pola sata.On je sobom prelazio vremena i svetove, pa mu je morala vožnja izgledati suviše spora, upoređena s munjom pomisli.Bunila ga je i grozna praznina, koja mu je svakog časa zavlačila svoje tučane kandže duboko u dušu.Nije se radovao ni cilju, premda je znao da ga samo desetina časova razdvaja od Velesa.Znao je da će se i tamo buniti, i ako će ga raširenih ruku dočekati njegovi stari i dobri učitelji i radovati mu se, kao prvoj lasti na starom ognjištu.... Kola puna dima i pare, plišana sedišta utrvena i ugažena, — sjajna slika tek za brdo zašlih dana ispolinskog saobraćaja.Putnici ulaze i izlaze svud sa uobičajenim pozdravima... Ristovac!... dreči mršavi i neispavani kondukter.Drinčić se trza, donja mu usna igra, a licem mu se ispisuje svečani veo sete!I ako je prolazio i ranije ovuda, odmah posle velike Kumanovske drame, ipak ga celog napreže jedan prostran osećaj bola.Voz lagano ostavlja stare granice, a on traži očima po polju zamrzle leševe prvih žrtava, njihove gavrane i razorna zrna, dok mu celim bićem zvoni, glasom poslednjeg oproštaja, Pandurovićeva strofa: Voz se lagano penjao uz Kumanovske visove, s kojih se lepo vidi i Kumanovo i Nagoričino.Sneg je zavejavao pozornicu velikih događaja, a talasi osećanja dušu.Prolazi i Kumanovo.Ni razorena do temelja, ognjišta divljih Arnauta oko pruge, ni bela kotlina carskog grada Skoplja, u kome ničega carskog sem spomenika više nema, ne izazivaju mu u duši nova osećanja. Najzad ga brzi i rečiti Vardar budi i opominje da ni Veles nije daleko.Samo nekoliko desetina kilometara više utoka one, danas celom svetu poznate reke.On je znao toplinu duša, koje će umeti zaplivati u radosti oko njega, čim ispadne pred njih, ali sebe nikako nije umeo dovesti među svoje. U jednom trenutku pomisli da se neopažen vrati, u drugom da prođe Veles, ali ni u poslednjem neodluči ni jedno ni drugo.U tom se, teško dišući poče ustavljati lakomotiva na veleškoj stanici, kad ga odjednom dve ruke čvrsto stegoše oko vrata, i pade mu jedan očinski poljubac na talase plave, rasute kose..,. Drinčić je imao pravo, jar ga ovog puta nisu imali njegovi učitelji, što su mu se toliko radovali.Panorama lepog Velesa je propala na rđavom objektivu.I Drinčić je već trećeg jutra ostavljao ponovo stare granice za leđima. U jednoj velikoj palanci u unutrašnjosti, na jednoj maloj rečici, šetao se njenim obalama, posle toga na nekoliko dana, Sava Drinčić.Našao je mira kod starih prijatelja, jer mu nisu dosađivali novim poznanstvima stanovnici te vredne palanke, zanimajući se svojim običnim poslovima.Bilo je mrazno veče.Pod nogama mu je prskao čist i suv sneg.Malu rečnu površinu je stezalo jako, i na mestima čisto ledeno ogledalo. Tu mu se odjednom probudi divlja čežnja za vodom.Bez sumnje su već i najveće reke bile zaleđene, jer tu hladnoću na decenije zabeležavaju samo stari brodari.Prema tome su i one dve velike reke na severu morale biti zaleđene, a on kukavi brodar, nije imao vremena do sad na to ni da pomisli.A od kad je brodar nije imao sreću da vidi veliki rečni sastav potpuno zaleđen. Slabe duše, koje su samo tolike jake, što veruju u svoju vrednost i potrebu, kad se u velikim trenutcima ogledaju i uvere, da su uvek samo atomske malenkosti, vraćaju se uvek, pogođene bolom, svome elementu.I tamo sad tek ne učine ništa, jer ni Drinčić nije ništa učinio, što je, još idućeg večera, zgazio jednu staru, sirotu ženu, i preturio dva pretovarena nosača, na peronu beogradske stanice, žureći se smrznutom pristaništu!. Ali tamo nije bilo ničega.Ledene sante su ležale kao nabacane u svima pravcima.Masa staklastih piramida je prelamala svetle, končane zrakove velike pristanišne lampe, a celom dužinom i širinom rečnog korita bio se zacario, u najdubljem smislu, mrazni san. Zemunska su svetlila i dalje trnula, samo malo bleđe i slabije, a crna šupljina Srema je isto kao i pre zjapila na miran i posmatrački grad.U tim čeljustima su bila ona dva divna oka, a u njimi....Ko zna ko se tad ogledao?.. Da li je ko mogao veće gluposti učiniti od prirode, koja je dosudila živim vodenim kapljama vremensku ukočenost?Zašto je bio potreban taj mir, nemirnom bezbroju, koji ima tako idealan zadatak preobražavanja?Ili je priroda htela da se malo naruga ambicijama svoga ljubimca, kad mu s vremena na vreme odjednom tako zapečati pute? I da Drinčić nije imao pravo, taj bi zakon bio iviša volja.Ali, — u ostalom niko i ne traži svom bolu prave uzroke, jer on boli i peče ma od kud, i ma kako dolazio. Njegova odjednom rođena želja, da se dogura sa svojim brodićem do Zemunskog keja, bila je sad samo želja, i to u najširem smislu, jer se na dvadeset stepena pod nulom može samo sanjati o brodarstvu, i o putovanju.A on bi samo da dođe do keja, da oseti miris onih topola, u toj mraznoj noći.Činilo mu se da će se zablistati ispod njihovih, snežnim ledenicama optočenih kruna, one čudne, one lepe, plave ili bezbojne oči.. Nekad su se one tu, za te topole zagubile, i on veruje da su još uvek tu, i ako se davno uverio da su one samo promakle ispod njih.To je i znao i nije.Nije ga se u ostalom to više ni ticalo, pa nije hteo na to ni da pomišlja... Vratio se Sava-malom u stan i ako mu je to bio zaobilazan put.Hteo je da vidi čime se zanima, u časovima dosadnog odmora, taj vredni vodeni svet.Znao je gde će mu naći predstavnike.Na činovnštvo nije ni mislio, ono traži zabave po salonima, čiji su patosi dobro izglancovani, a zidovi zakićeni velikim, zlatnim ogledalima.To je tamo pod krovovima, koji tako jako zaudaraju na kulturu i civilizaciju.On je hteo na periferiju, masi radnog i patničkog sveta, u njihove zajedničke domove, u zajedničke lokale za zabavu.A oni su svi tu, gotovo jedan na drugog naslonjeni, duž celog pristaništa.„Mali Kragujevac“, «Jerotije» i „Savska Kasina“ su zbornice, a „Zlatna Lađa“, izvesno od postanka Sava—male poprište, na kom su se ukrštale i sudarale dve, uvek protivne struje, — privatskih radnika (lađara) i društvenih — privilegovanih brodara.I jedni i drugi su smatrali svoje pravo za jače i starije.Privilegovani su se ponosili svojim garantnim, uredbenim sistemom, nazivajući protivnike prosto: lađarima, dok su ovi dokazivali da njima, upravo njihovim pretcima i pripadaju zasluge za to moderno brodarstvo, jer da nije bilo lađara, ne bi bilo danas ni brodara na svetu, sa njihovim brzim i belim parabrodima... Bilo je oko deset časova u noći, vreme, kad se okupljaju sa dnevnih odmorišta.Drinčić zastade pred jednom kafanicom, u kojoj je vrilo, kao u nekoj ljudskoj košnici, u kojoj bi, mesto pčela svaki čovek, u isto vreme po nešto za se govorio.Slaba svetlost jedne lampe, koja se žalosno klatila sa sredine crne, i debelom mrežom od paučine pokrivene tavanice, pade jednim širokim pojasom preko praga, kad Drinčić otvori vrata, a s njom zajedno pokulja i pritisak od cele dve atmosfere duvanskog dima, sparenog odela, narkotičnog kafeina i svih mogućih kiselina. U polu-mraku su sedeli za stolovima obalski radnici, mrnari i ložači i poneki radnik s privatskih drvarica.Svako je govorio za se i u isto vreme slušao.Raspravljala se neka stvar, u kojoj su svi uzeli najvidnijeg učešća.Mlataralo se i rukama i nogama u potvrdu iskaza, a bilo je i drugih pokreta, jer su svi dokazivali, i svi se ljutili.O čemu se vodila reč, Drinčić nije mogao saznati, jer se ništa nije moglo ni razabrati. Njegova pojava odjedio sve smiri.Bio je to čitav događaj, o kome će se tek raspravljati.Kapetan je ulazio u pivnicu radničkog sveta, a to se dosad nije događalo.I ako je bio lepo pozdravljen, s onim istim poštovanjem, koje naš radnik uvek čuva samo za svog činovnika, Drinčić ipak pročita na svima licima bez izuzetka izraz pitanja, čuđenja i nepoverenja!To ga zbuni.On korači nekoliko puta do sredine pivnice, s koje se dimila jedna široka, najstarije konstrukcije peć, koja je bila i jedini nameštaj njen, sem stolova, stolica i kelneraja, koga je u osustvu zastupao na dužnosti jedan veliki sanduk od trgovačke robe.Tu je pritisak bio toliko jak, da Drinčić oseti kako ga guši, i udari — punom snagom nazad!Napolju se osveži i pođe lagano dalje, s gađenjem i sažalenjem u duši.U «Savskoj Kasini» se prosti drekalo, a kroz dreku se čulo teško skakanje bilijarskih lopti.Kroz prozor se nije moglo videti ništa, a da uđe unutra nije imao dovoljno kuraži.Pođe naviše, promaši «Veneciju», koja je izgubila sav svoj značaj, od kad je dobila «mebl» i „lagiran“ patos, udari Markovom ulicom i stade pred „Zlatnu Lađu“, u kojoj se sav život beše slio u nešto, nalik na daleki tutanj, koji je sekla očajna piska otupelih žica nekog instrumenta, i skroz promukla dernjava, neke besomučne ženturine! Drinčić htede da uđe u taj „Dom Ljubavi“, koga se sad stideo, a u kome je i on, samo pre nekoliko godina, bar jedanput mesečno sahranjivao svoj odmor i snagu i kupovao najjevtiniju žensku ljubav. Bilo mu je to sve tako poznato.On se doduše, i pre toga gadio, ali je morao biti među svojim.A drugo mesto nije tako otvaralo svoja nedra mrnarima za provod. Da bi dopunio svoj užas, opet je hteo unutra da još jednom svom dušom zažali divno razvijene mladiće, što tu, na tako odvratne načine ispoljavaju svoje raspoloženje, kupujući jevtine naklonosti tih pijanih devojčura, za mučno zarađen groš!Ipak ni tu, posle dužeg kolebanja ne uđe.Izvesno je tad prvi put u životu dobro izmerio svoju istrajnost!Progura se lagano krivom ulicom pa preko Venca ispade pred Knežev Spomenik! Krupne snežne pahuljice su se slagale na krovove kuća i prljave ulice, zasipajući sobom i ponekog prolaznika.Ulična šetnja ako nije osvežavala, nije ni zamarala, jer nije bilo onog pomamnog vetra da zaurla sa Avale, i potera ulicama oblake prašine i čitave smetove svelog i opalog lista.Beograd se odmarao u svome snežnom belilu.... Idući dan kao da nije ni osvanuo.Bilo je malo vidnije, ali to kao da je dolazilo od čiste snežne beline, koju nije više pomračavalo gradsko osvetlenje, jer je bilo pogašeno.Vreme je bilo tmurno, atmosfera teška, a iz oblaka je padao sasvim proređen, u krupnim pahuljicima sneg. U svom je stanu ručao Drinčić nešto ranije nego obično.Ručak je počeo i svršio supom, jer se desilo tako, kad je unosila gazdarica činiju s goveđinom i povrćem, da promaja obori s police jednu dopisnicu, koja pade pravo pred njega na sto.On se zagleda u nju i spusti kašiku. To je bila sasvim obična dopisna karta s potretom neke mlade devojke, kojoj se na usnama odmarao osmeh a u kraju trepavica san.Drinčić ju je video u izlogu jedne radnje u Makedonskoj ulici, još pre puta u Nove Krajeve i kupio, neznajući ni sam zašto.Verovao je da je slučaj poslao tu fotografiju u promet, da bi samo njemu mogao dotući ostatak spokojstva, o kome odavno kod njega nije moglo biti ni reči ... On se zagleda u nju i odjednom se glasno nasmeja, zgužva kartu i skoči od stola.U očima mu je sevalo, na ušima zviždalo a u duši cikao orkan.Nije se mogao više savlađivati od osude, jer su se morali jednom polagati računi, a on je bio žestok sudija. — Ko je ta žena, što me izbezumi? — praskao je u sebi.Ili je ovo ludilo besposlice, u nedostatku ozbiljnog rada, ili sam baš ja osuđen da bedno skončam među ozbiljnim brodarima, da bih mogao svojim padom potvrditi ozbiljnost svoga položaja i zadatka. Krv mu je gorela i on izleti na ulicu, slučaj je hteo u pravcu Kalimegdana.Nije video ni kako juri, ni gde juri, jer ga je celog tresla groznica.Ništa više nije osećao do grube odvratnosti prema svemu, a naročito prema ženi u opšte.Noge su nosile, glava je sevala a u duši su se krhali gromovi dvadeset-četvrtih godina. Kad se okrenuo licem Savi sa poslednje terase na Kalimegdanu, u malo se nije svojevoljno strmoglavio s nje!Nije se pitao kako je tu došao, već je besneo, zašto je i sad tu došao, kad mu je najmanje trebalo, da se probija pogledom kroz kišu snežnih pohuljica, u pravcu Zemunskog keja, i traži snegom pokrivene topole!... Snažan vetar zaurla s mađarskih pustara i natera mu sneg pravo u oči, koji mu vlagom i hladnoćom rashladi čelo, i vrati prisebnost. Taj je vetar dolazio preko Zemuna.Bio je zato tako smušen, što je nosio u sebi bes silnih i ponos potištenih. U duši mu naglo poče svitati, kao tiho i meko jutro u proleću.Prvo pukoše polja i zasejane njive, pa se onda pojaviše nejasne konture gradske i malog sela B. i najzad lepo izniče bela kuća, sa tri plavo obojena prozora! On napreže oči da bolje vidi, ali se slika ugasi, i on ostade sam, potpuno sam, s nedoglednom pustarom u duši... Lagano je gazio sneg terasom, kad mu se učini da dolazi neki šum, koji je jako potsećao na one topole, one čudne topole s očima, koje su ga mamile pod-a-se!.On planu željom da ih vidi, da im se približi, da ih za trenutak posmatra i još jednom se uveri, da nije tu ono, čega radi one i postoje! Pogled mu zaluta preko sastava.Na širini od pet kilometara je ćutao čvrst i nepomičan ledeni pokrivač, koji je gvozdenom rukom pritiskivao talase, preko kojih se plovi.Grad nije bio još stekao aeroplansku stanicu, a prelaz preko leda sumnjiči.Nikako se nije moglo tamo, gde je celim bićem hteo, samo za jednu minutu, bar do mesta na kome je pre leda štek stajao.. On se nasloni na gradski zid i lutaše očima.Pa na jednom kao srna, koju je iz zasede pogodio rđav lovac, skoči i pojuri!... Na stanici je udarilo zvono, i svirao brzi putnički voz za odlazak preko Save.Drinčić stiže i uskoči u poslednja kola, bez karte i bez policijske objave, i svali se na jednu klupu, čudeći se; kako se toga još sinoć nije setio?I dok su gvozdeni stubovi savske ćuprije podrhtali pod stopama gvozdenog džina, dotle su Drinčića sagorevali trenutci ispunjavajuće želje. Voz svirnu i stade pred stanicom.On skoči i otvori vrata na kolima.Na polju je sneg i dalje padao onako isto tih i dosadan, kao jutros, sinoć i juče.Nije se videlo ni na dvesta koraka.Pre svih putnika, Drinčić utrča u stanicu, prođe kroz pregledaonicu, gde ga niko nezadrža, i gotovo istrča na put, gde su stajali nekoliko kočijaša sa svojim kolima. Pred njega potrčaše nekoliko njih, ali se jedan istače i viknu: — Evo mene, g. kapetane.Zapovedate li da vozim kod B-skog notara?Drinčić se strese, podiže glavu, i kad poznade kočijaša, usne mu se razvukoše u nešto nalik na osmeh.Beše mu vrlo teško.Selo B. više nije postojalo za njega, i ako je znao, da je i sad tamo ono, što ga tako silno, poput fata-morgane vuče pod lažne i zamrzle topole.Nije mu bilo lako odgovoriti kočijašu, koji je čekao, dok se ostali povratiše svojim kolima. Pogled mu pređe preko kočijaša, i ustavi se na njegovom ozeblom i mršavom konju i kolima.U glavi mu zasvetli jedna srećna ideja, te mu brzo reče, kako se on žuri, vrlo žuri, te je prinuđen da uzme kola s dva konja.Govoreći to, prođe pored kočijaša, jedva se držeći na nogama, i uđe u najbliža zatvorena kola.Kočijaš jedan od onih, koji su izlazili pred njega, skoči na bok i oplete bičem... Drinčić, kako pade na sedište, oseti svirepi bol raskrvavljene rane.Kola su odskakala od sitnog kamena nasutog putem, a na prozoru su promicala drveta i poneki pešak nazad stanici.Pomisao, da će uskoro pod topole, poče ga oživljavati.On ih je lepo video, i stade im se radovati kao dete igrački, kao umoran snu. Tad mu se učini da duže traje vožnja, no što bi trebalo, i već htede zvati kočijaša, kad se seti, da to dosetljivi kočijaš vozi zaobilaznim putem, da bi zaradio koju krajcaru više, za ove mršave zimske dane.Ne htede se ljutiti, već utonu polako u sanjarije.U njima je već bio ugledao topole iza gradskih ulica, kad se kola naglo ustaviše, kočijaš skoči i otvori vrata. Drinčić skoči i, gurajući ruke u džepove da nagradi kočijaša, baci jedan vreo pogled na polje, sav se strese, i ruke mu izleteše iz džepova, a na njima zaigraše prsti, kao golo pruće pod novembarskim vetrom.I dok uslužni kočijaš pridržavaše vrata, on zažmuri i baci još jedan napregnut pogled na polje, pa kao nesvesna sveća pade natrag na sedište!... Napolju više nije padao sneg.Duvao je malo vetar i razgonio onu tmoru dana, a ovde-onde kroz mrke oblake prodiraše bela svetlost, tužno senčeći male kućice sela B.!... Znojavi konji se počeše otresati od znoja, snega i umora, predosećajući kratak odmor, dok je kočijaš brisao promrzli nos golom rukom, zadržavao leđima kolska vrata, i čekao na gosta, koji se nije žurio. Dva minuta prođoše.Jedan grlat pevac dreknu svom snagom iza samih kola.Drinčiću ta dreka zapara mozak.Seti se da mu je neka strina, koja živi u unutrašnjosti, još kao dečaku pričala, da petao uvek objavljuje s kapije dolazak iznenadnih gostiju.... Kao da mu usijana kugla pade kroz teme u mozak, tako mu zasvetli jedna strašna pomisao! — On se nije ni setio da kaže kočijašu gde će voziti, a on je vozio pravo tamo, gde je njegov predhodnik nudio svoja kola, koja su, čuo je i on, odbijena samo zato, što su bila s jednim, i to slabim konjem!I on je stao pred kuću beležnikovu, čija su tri plavo - obojena prozora, radoznalo zavirivala u njegova kola, a kroz njih izvesno i...Njemu snova pomrče svest; glava pade na naslon, kad se zavuče u kola smrznutih čekinja glava kočijaševa, iz koje se iscedi: — Tu smo, gospodine!... Herkulu je izvesio bilo lakše održati nebo na ramenima, dok mu se prijatelj iz podzemnog sveta vrati sa Kerberom, nego Drinčiću pritisak spoljne atmosfere na teme, zaštićeno zimskom šapkom!Kao paklene munje, sevala su njegovim izgubljenim mozgom pitanja: šta će tu, i kud će odatle, — dok su ona tri plavo obojena prozora, sve radoznalije zagledala u kola!Iz njih nije bilo moguće izaći, a da se momentalno natrag vrati, značilo bi oglasiti se ludim. On napreže ostatke izmrvljene snage, skoči iz kola s pogledom zakovanim za zemlju, i bojom u licu, koja je jako potsećala na vlažnu ilovaču.Brzo pretrča preko malog mosta do kapije, i svom snagom se baci na nju.Kapija se otvori, on upade u dvorište i spase se sokačkih pogleda. Ali se dalje nije moglo.On u svom užasu podiže levu ruku i mahnito zari zube u kažiprst, usled čega u malo na glas ne jauknu. Uverio se da ne sanja, i da se mora napred.Ali kuda i kome?!Već posle onog malog belog pisma su ova vrata bila za uvek od njega zaključana, a posle njegovog odgovora, koji je odmah sledovao tom pismu, ovome, što se sad s njim događa, nije bilo mesta ni u fantaziji. Usne mu se iskriviše, i on celim svojim bićem zaželi da se pretvori u jedan kamen, što je ležao pod njegovim nogama! Ali se moralo napred, jer bi stajanje za tuđom kapijom moglo još maskirati položaj!I dušom i telom je drhtao, kao u najljućoj groznici, pri pomisli na susret, koji je kao smrt neminovan, još tog istog časa. Klecajući pođe u hodnik, u kome je bilo sve mirno.S desne strane mu je dolazio u susret jedan ogroman mačak, kao žeravice plamtećih očiju.Drinčić dođe do vrata, na koja je jednom već ulazio, napreže umiruće žile na desnoj ruci, podiže je, i lagano kucnu.Slab zvuk odjeknu kao u praznom prostoru i umre.Naprezanju je dolazio kraj i on poče malaksavati.Zakuca još jednom.Niko nije odgovarao!Drinčić steže pesnicu i poče besno udarati.Činilo mu se, ako se ne pojavi niko, da će tog trenutka umreti tu, pred tuđim vratima, kad se ču slab šum s protivne strane, i s vrata, što su mu gledala u desno rame, podiže se ručka! Drinčiću puče nešto tamno pred očima, i on, pridržavajući se za zid, okrete se tim vratima, koja su trebala sad da izbljuju strašnog domaćina ili domaćicu. Vrata se oprezno i bezglasno otvoriše, a na njima se pojavi glavom i grudima sanjivo, s krupnim viticama preko leđa devojče, koje se od pojave gosta toliko prepade, da u strahu zagrli vrata mucajući nešto, što ni samo nije razumevalo.Drinčić udari korak nazad, kad razabra malo poznat glas: — »Uh!...Izvinite, gospodine!...Tata i mama nisu.... otišli su.... ali izvol’te.... doći će....Ja ću zvati ... On ostade miran za ceo jedan trenutak, pa nesvesno gurnu napred, sad već na širom otvorena vrata, kroz predsoblje u sobu, stade kod stola, i pridrža se za jednu tešku stolicu. U glavi mu se poče odjednom vedriti i misli mu sasvim izumreše.Ništa ga više nije mučilo, niti se on šta više pitao.Osetio se izgubljenim, i odjednom mu beše svejedno šta će dalje biti. Spolja se čuo drhtav glas male domaćice, koja je zvala nekoga, šaljući ga žurno negde, izvesno po oca.Ali šta će on kazati domaćinu, kad on bude zatekao ovog, sasvim neočekivanog gosta u svojoj kući? — opet se pomoli iz mraka pitanje, i poče kao tup svrdao bušiti po lobanji, na kojoj već desetak minuti svaka dlaka kose stoji u vojničkom stavu: mirno! Kazaće mu...On će mu kazati kratko i jasno: — „Gospodine, ja sam izgubio kompas od glave, pa sam mislio da je ostao ovde!I svejedno je, šta će mu već sve kazati.Čast i dostojanstvo su već otišli do đavola, i sad samo treba misliti na to, gde će se, na što skrivenijem mestu, raditi s kuglom!Ona će biti milosrdnija od života, koji toliko mrcvari. Mala se domaćica pojavi pribranija i sede za sto, do samog Drinčića, nudeći ga da i sam sedne, prvo se izvini, pa ga, svesna svoje uloge, poče zabavljati.Ali kad on ni na pitanja ne mogaše otvoriti zalivena usta, ona ubrzo i sama ućuta. Sat je lagano, lagano do užasa otkucavao na zidu.Nikoga ne beše da dolaskom učini kraj tome ćutanju!. Drinčiću se tada učini da mu je samo proviđenje odredilo ovaj gorki čas zato, da bi svojim ušima mogao čuti iz onih usta: šta sve ovo beše, i zašto tako beše?Nikad i nigde zgodnije to nebi mogao učiniti, a ovaj mu je trenutak dodelilo Proviđenje, ili kakav glupi slučaj. On brzo otvori usta, ali se ona kao teški kapci odmah spustiše i zalediše.Zastidi se te pomisli, jer mu se odmah učini i suviše podla, da bi je i poslednjeg časa mogao izvršiti.Jer - zar to nebi bio atak na kuću onog dobrog i ljubaznog čoveka, kad bi se upiralo kradom protiv njegovih odluka?On ostade nepomičan, a i devojka prema njemu.Vreme je umiralo, a napolju se ništa nije čulo.Sat je sve sporije otkucavao, a stara se ikona sve više mrštila na zidu!.. Posmatrao je sedeći oči morskih dubina, u kojima je nekad video kapetan Sava Drinčić ono rađanje i umiranje malih, vatrenih sunca.Njih ni sada nije bilo.Oči, sasvim obične plave ili smeđe oči behu u ove devojke, jer im se boja nije mogla dobro razlikovati, pošto je sumrak ranog januarskog večera, lagano i nečujno, kroz zatvorene prozore punio sobu. U hodniku odjeknuše odsečni i brzi koraci.Vrata naglo odskočiše, a na njih gotovo uskoči gospodin N. beležnik iz V. On s dva koraka od vrata, jednim munjevitim pogledom ispita sadržinu svoje rođene odaje, i udari ceo korak nazad, a zaprepašćenje mu zgrči mišiće na obrazima! Ali pre, no što su lica njemu okrenuta mogla dobiti boje, on jednim pokretom izmeni stav, pusti uzvik prijatnog iznenađenja, pritrča Drinčiću, steže mu pružene ruke i zasu ga kišom najljubaznijih pitanja.Zatim, nečekajući odgovor, silom ga ugura za sto, sede do njega, unese mu se još jednom kao sudija zločincu u lice, i s jakim naglaskom reče: — «Znao sam, gotovo sam bio ubeđen, da ćete nam opet doći.Vi ste vrlo brzi, pa ste mislili da ćete jednim udarcem odseći nebo od zemlje!A ja sam Vam sasvim drukčije pisao«.On podvuče poslednje reči, pa se okrete devojci: — «Danka» — reče, — «donesi vina.Ja i gospodin ćemo malo piti, a ti nam skuvaj dve dobre kafe, onako po beogradski». Zatim se okrete Drinčiću, podiže ruku, i jako udarajući glasom nastavi: — »Moj mladi prijatelju, ne primite za zlo.Vi imate vrlo rđav pojam o životu, ali zato ipak niste rđav čovek.Vaša su rešenja odviše preka i slaba, jer ste jako oskudni s moralom.Pa ipak, imajte samo vere.... stvar će se dobro svršiti»! I on pogleda Drinčića tako, da se ovome brzo počeše lepiti kapci, a svest begati u podrumski mrak i vlagu. Sve se to dogodi gotovo u jednom trenutku.I dok domaćin nalivaše čaše vinom, boje skupocenog zejtina, on grcaše, hvatajući se za smisao, koga apsolutno nigde nije bilo, ni tada, kad je posle celog sata srdačne gozbe i opšte pažnje ispraćen do kola, potvrđujući stiskom ruke i osmejkom nenadne sreće sporazum, od koga ni reči nije razumevao... Sutra dan, kad je dežurni činovnik u komandi brodarskog zimovnika na Čukarici, podnosio raport zapovedniku, javio je da je te noći doputovao sa osustva teško oboleli kapetan Drinčić. Zapovednik pozva telefonom lekara, koji konstatova neko teško zapalenje!... Ciči ljuta mećava i briše a snažan led svojim čeličnim grudima steže bokove objekata, skupljenih u zimovniku, preteći im svakog časa, da će ih provaliti!Zato od ranog jutra duž celog zimovnika puca sekira u rukama stotine mrnara, koji prosecaju širok kanal na ledu, da bi mu se sprečilo širenje. Još od „Gospodarske Mejane“, pošav iz Beograda, vidi se gora od odžaka i katarki u zimovniku, prema Adi-Ciganliji.Sve je to čvrsto vezano za obalu i pritegnuto tako, da ni najjača navala leda ne može doneti opasnosti.Otprilike u sredini grupe od brodova nalazi se tako zvani »inspekcioni brod«, na kome je komanda.Komandni je aparat uvek tako dobro konstruisan, da redom i disciplinom liči na kadar dobro organizovane vojske.Činovništvo dežura na smenu, a radni svet je na novom poslu.Ceo jedan svet, sasvim izdvojen za se, tu radi i živi, spokojno dočekuje noć, a još spokojnije dan.Zvono sa komandnog broda skuplja na preziv sve, i odatle ih to isto zvono rasturi sve na rad.S tog se zvona daju i svi signali, za odmor, spavanje, ustajanje, kao i za uzbunu, ako bi opasnost iznenada nastupila. Tu su kancelarije i kasarne, pivnice i restorani i sve ustanove, potrebne jednoj većoj društvenoj zajednici, pa i ambulanta, u kojoj mora biti uvek, bar desetak mrnara, »kojima je naprasno pozlilo!« To su one skitnice, obično dobri i pouzdani radnici, koji nikad ne rade, već se uvuku u službu, kad ugrabe zgodu, pred mrazne zimske dane, u vreme jačeg rada.I zatim, pošto društvo ne otpušta službenike, čak ni privremene za vreme zimovnika, to i oni rado ostaju pod platom i pod društvenom zaštitom, do prvih proletnjih dana, kad se razmile po celom toku Dunava, svaki na svoju stranu.To je zla rezerva, koja je ipak potrebna.Nje ima svuda, jer da nje nema, mrnarski život ne bi imao onog obeležja, ni onog značaja po javni red.To su ti »gospodski mrnari«, koji preko-dan cele godine ne rade ništa, dremaju po čađavim stanovima periferija gradskih, a noću se izvlače kicoški začešljani, često i pomodno obučeni, obilaze šantanske radnje, tucaju tuđ novac i svoje vreme, a ujutru dolaze svojim uposlenim drugovima na kafu i rakiju, gde im za to vreme uvek pričaju o svojim podvizima u borbi s policijom, i o ljubavnim uspesima u našem polusvetu, i na taj način vaspitavaju mlađe generacije svojih drugova.Jer, zaboga, mrnar u svom delikatnom zadatku nosioca običaja i kulture, mora se emancipovati odmah od svega, što nosi na sebi ma kakvu mesnu, lokalnu boju.Živeti širokim i raspusnim životom znači živeti, jer smrt ne pita, kad zakuca na vrata: da li je ko gotov? I tim, i takvim celim pukom ljudi komanduje jedan jedini čovek, i to tako uspešno.Obično najstariji i najiskusniji kapetan prima se te dužnosti, da provede kroz zimovnik društvene objekte, a i sav taj radni svet kroz mokre zimske dane, kad Čukaricu poliva kiša, sneg i vino.Kiša i sneg redovno, a vino u vanrednim prilikama, kad se dobije dozvola za izlazak, posle koje obično niko poduže vreme ne izlazi.Mrnar kao i ložač svesni su toga, da svaki njihov postupak povlači kaznu, pa se onda, dok su u slobodi i provode svako na svoj način.Posle, doduše, i snose trpeljivo sve odredbe onog čudnovatog Ustava, koga je, bez ikakvog zakonskog oslonca, propisao još pre nekoliko godina, onaj gvozdeni kapetan!... Tu je, u jednoj zasebnoj, i dosta udobnoj odaji na »Imperatoru«, odspavao svoj dvanaestodnevni san kapetan Drinčić. Bilo je po podne trinaestog dana, kad je prvi put čuo nervoznu ciku zvona sa komandnog broda, koja nije prestajala, viku iz stotine grla i trčanje stotine nogu.Kroz sav taj lom, iz neposredne blizine, sekao je jedan snažan glas: «Veži!» i — »Puštaj!« Nije mu bilo jasno gde je, i šta se to oko njega događa.Razgledao je odaju, u kojoj se nalazio, i ona mu se učini poznata.Hteo je ponovo zažmuriti i predati se zanosu, koji ga je opijao, kad naiđe dežurni mrnar, koji ga je čuvao, i koji se jako iznenadi promenom.Od njega je doznao Drinčić da se led kreće, i sve šta je s njim bilo... Kad mu je bilo bolje, digao se i posmatrao kroz otvoren prozor grdne ledene sante, kako se sa užasnom lomnjavom pogone, natrčavaju jedna na drugu i silno gruvaju objekte. Njega je obuzimala tiha seta i čudno spokojstvo.Dopadalo mu se što led odlazi, ali pomisao na plovidbu, nije ga više radovala. Zatim je, ležeći još neko vreme u krevetu, doveo u vezu sa smislom sve, što se moglo dovesti.I uskoro potom, sve mu je do sitnica bilo jasno.I ništa jasnije mu se valda, na svetu nije činilo sada od držanja gospodina beležnika iz B. Retko je dobar i plemenit čovek morao biti on, kad je žrtvovao svoje spokojstvo da bi mogao razumeti i urazumiti u ekstazi, jedan zapaljen mozak.Nije hteo da mu odlučim držanjem zada udar, koji bi morao biti koban, tačno proračunivši, da kad bude smisao potražio svoje mesto, ipak se sve mora lepo svršiti!. Kad se osetio dosta snažan i digao se iz postelje, Drinčić napisa jedno dugo pismo, u kome se toplo zahvali tome dobrom gospodinu, na očinskoj pažnji, moleći ga da mu oprosti za narušeni mir, uveravajući ga da je odspavao svoj vatreni, ljubavni san. S februarom je zajedno otišao i led i počela redovna plovidba.Drinčić je molio te bude određen za mlađeg kapetana na jedan veliki teretni brod, koji plovi daleko po tuđim vodama.Nadao se da će mu tamo vetar s čeških i tirolskih planina isterati onaj sumor iz duše i izlečiti mesto hronične rane.Ali nije imao sreće.Tome je brodu kao za pakost bilo naređeoo da vrši lokalnu remorkažu, s najvećim zadržavanjem na velikom rečnom sastavu. Na dan pre toga, dobio je brod prvu naredbu za putovanje, i Drinčić se vraćao s večera ranije iz varoši na brod.Išao je pristaništem pored carinske zgrade, koja je bila zatvorila prolaz gradu, da bi zadržala putnike, koji su čekali da uđu na mali brodić, što je poslednji put vozio tog večera za Zemun.Zastao je i on, da tu sačeka da se puste putnici, koji su u masi čekali i ćaskali, pa da nastavi put, kad odjednom ču poznat glas na dva koraka više sebe. Dva su gospodina, čekajući brod nešto razgovarali u poverenju.Onaj s desna je baš dovršavao: — „Žao mi ga je, jer je dobar mladić.On je — kao što vidiš najzad me razumeo, i ja kao roditelj,... znaš već i sam!...Imam jedno jedino dete, pa da i njega dam čoveku koji ni samom sebi uvek ne pripada.Na čast tim ljudima njihovi položaji i imanja, ja volim skromnu večeru u sigurnom zapećku.Tako sam vaspitao i svoje dete“. — «Ali ako pogrešiš prijatelju?» — upita sa svim lagano onaj drugi.. U tom udari zvono i konopac pade.Svet gurnu na ćupriju, a Drinčić s nabijenim šeširom na lice u pomrčinu.... Vetar je prestao, svetlost se dana ugasila, a sumrak nasipa nedoglednu ravnicu s obe strane reke. Ne dižući glave s talasa Drinčić je još jednom u duši preživeo svoj mali roman do sinoćnjeg događaja.Odatle se jednako brani i malaksava... A mlad je i snažan, treba i da veruje životu.Vreme će izgladiti bolove, a sećanje na Danku će ostati nepomućeno.Možda je to i bolje.Moći će uvek tako, u slobodnim časovima, naslonjen na ogradu, dok brod seče brze i brbljive talase, sanjati o jednom divnom stvorenju, koje je i postalo i ostalo zagonetka, i u čijim je očima.... U tom nešto teško kao olovo pade Drinčiću na rame, i on ču zapovednikov glas, koji je i u šali grmeo: — Mladi kolega, šta su Vam sve do sad napričali talasi? On se trže i skoči, pogleda svog starog i dobrog kapetana i s tužnim osmehom reče: — Jednu setnu priču: Zašto brzo ginu vodeni cvetovi?.... MILICA JANKOVIĆ PRE SREĆE IZDANJE „KNJIŽEVNOG JUGA“. TISAK NADBISKUPSKE TISKARE. Rešila sam da od danas pišem dnevnik, ne dnevnik svakidašnjeg rada i dangubei sitnih misli, već dnevnik onih dana u koje mi se desilo nešto važno,razume se, samo za mene važno.Od drugih ću da krijem i da držim pod ključemsvesku i ako moja sestra nije radoznala, a mojih se roditelja ne tiče šta jaOni misle da sve što ja činim mora biti ljupko i naivno.Ali trebabiti obazriv; i slučaj može ponekad sasvim naivno da se umeša i da načininesreću, kao što je na primer učinio meni.Osim mene ovu svesku niko ne smečitati, zato ne sme niko ni da je vidi. Meni je bilo smešno što Ana koja voli N. piše svako veče u dnevnik.mi je glupo beležiti sve sitnice i svoja mala osećanja.Da se nekadapotseti da je u sedmom razredu gimnazije volela N. Bolje bi bilo da naučifiziku, nego što dangubi oko dnevnika.Tu je jedno veče svakako bilozapisano: danas smo se posvađali; a sutradan: danas smo se pomirili i takoRazume se, ljudi koji imaju nečega jačeg u svojoj dušiimaju šta i da pišu.A zar sam ja živela ?Ne, baš naprotiv, ja sam živela,jer ništa nisam znala.Bila sam srećna, znači živela sam.Sad sam nesrećnapa zar sad ne živim?Živim sad još jače.Ja ne umem da uhvatim logikuživota: da li živeti znači biti srećan, ili biti nesrećan, ili samo ne bitiZnam samo da više nikad neću biti srećna. Da li sam ja pametna?Nisam mnogo.Ali sam mnogo pametnija nego pre kad sambila uverena da sam pametna.Sa saznanjem stoji ovako: ko malo pomalosaznaje, jednog dana zna sve strašne stvari, a nije ga stalo nikakvihbolova; a ko ništa ne zna, pa odjednom kao neko strašno otkrovenje sazna svemuke života, to ga toliko potrese da se iz temelja promeni.I od toga budenesrećan i pametan.Upravo pametan znači biti nesrećan.Istina, moj čikasasvim obrnuto tvrdi, ali ja mu ne verujem, jer i on je svakako gadan kao isvi ljudi.Meni se desila strašna i značajna stvar i ona je sasvim prevrnulamoj život.Uostalom možda je ovako bolje.Volim više da propatim, nego dasam glupo indiferentna.Inače bih morala prezirati sebe kao što prezirem Dakle, u dnevnik ću beležiti sve važnije događaje i misli.Da vidim šta će mijoš život doneti.Jer ako ne budem imala kakvog zadovoljstva od posmatranjarazvoja svoga duševnog života, onda znam da više uopštenikakvog zadovoljstva neću imati.Meni je sedamnaest godina i ja sam seprobudila iz obmane.Moje je detinjstvo bilo lepo i dugo je trajalo, do prenekoliko dana.Ili bolje: moje je neznanje bilo lepo i dugo.Ne znam da lida žalim ili da volim.Sad mi se čini da ništa nisam znala osim da segodišnja vremena menjaju: da čoveku ne bude dosadno; da nas sneg uteši zacveće; da je prijatno kad te svi vole i kad sve voliš; da je poneki predmetneprijatno učiti, ali da je veliko zadovoljstvo znati da su tata i profesori„oduševljeni“ mojom inteligencijom.Moj je otac sujetan: on hoće, zato štoje on prvi u varoši, da i ja budem prva u školi.Ja sam se smejala i živelapolusvesno kao u snu, u kome verujem neverovatne stvari.Jeste, ja samspavala, spavala.I razbudila sam se na svoj rođendan kad mi je bilosedamnaest godina.Strašno probuđenje.To je prvi važan događaj.Te još kakoTreba da ga zabeležim. Nekoliko dana pre toga došao je čika da nam kaže zbogom.Odlazio je uČika je mene uvek mnogo voleo i toliko puta je kazao ocu i majci:vi ne znate da je ona pametnija od ono dvoje starijih.Ili: dajte mi nazajam ovo dete za četiri godine, pa da vidite kakvu ću devojku da vamJeste, čika je vrlo pametan, pametniji od tate i ako se to ocu nesme reći.I ja sam njega mnogo volela, ali sad i njega mrzim.Da li ga mrzim?Zašto mi bar on nije jednom kazao: dete, svet nije tako lep;već baš sve obrnuto.Ne, ne mrzim čiku, to je suviše oštra reč, a ja samzapovedila sebi da ne lažem i da ne preterujem nikad, jer iz ovog drugognastaje ono prvo.Za toliko toga mnogo sam mu zahvalna da ne mogu da gaSamo ga ne volim više.Dakle, on je došao, poljubio me, uhvatio zaoba uva i kazao: Za rođendan neću biti ovde, ali sam mojoj pametnici kupionekoliko knjiga.Otidi, strina će ti ih dati ako dotle ne ozdravi i ne đođe.Ja sam poljubila čiku i zahvalila mu što mi nije kupio lutku i što me onjedini smatra za čoveka.On se nasmeja i ode.Kad se vrati, neće me naćiNjegova je filozofija sasvim različita od moje.Ona je obratna: on znasve i opet kaže da je svet i život prekrasan.Da se čovek zgadi! Ah, tako mi je teško i tako se osećam nepravičnom i nezahvalnom.Sa kakvom meje voljom on učio francuskom i ruskom jeziku i kako su zabavni bili tiAli kako može nesrećno stvorenje nekoga voleti?Naposletku, on je ikriv, negova prokleta knjiga. Ujutru na moj rođendan otišla sam da me poljubi strina, koja je još bilaOna mi dade svoj poklon i reče da u čikinoj sobi u ormanu s knjigamagore u belom zavoju (ona je rekla u zavoju) ima nekoliko knjigaza mene i zamoli me da ih uzmem sama.Potražih i nađoh uvijenu u beluhartiju jednu dosta novu knjigu.Naslov muzikalan, pisac Tolstoj.To je za mene.To mora biti lepo: njegova ljubav za muziku i njegovorazumevanje nje.I doneh kući.Ne znam kako mi nije palo na um da je tosvega jedna knjiga.Počeli odmah da prelistavam i zaprepastih se.je i uveče je pročitam celu.Odmah sam videla da sam pogrešila, da mi mojdragi čika nije tu knjigu kupio za rođendan; nju je on čitao.I mogao jeposle opet da ima onako iskreno veselo lice.I taj veliki, obožavaniTolstoj, kako je mogao da napiše nešto tako svirepo i grubo!Čika mi jeprevodio u odlomcima njegovo Detinjstvo i cenio ga je više odsvih pisaca.Ima momenata kad bih plakala i molila čiku da mi oprosti što gaviše ne volim.Eto sad imam želju da odem k njemu, da mu sve ispričam i damu kažem koliko sam nesrećna.Čini mi se da bi on jedini mogao da me uteši ?Samo kad bi me ubedio da to nije istina, a to nije mogućno; baš to me jenajviše i ubilo u toj knjizi što se istina oseća kao fizički bol.I poslekad čovek već nešto zna, on ne može opet da ne zna to isto.Prva misao kadsam pročitala tu knjigu bila je: Ja neću da živim u tako gadnom svetu, hoćuda se ubijem.To hoću i to neću na tome je i ostalo, kao neko rešenje kojese ne izvršuje, jer se ima dovoljno vremena da se izvrši, iposle njega nema šta da se radi.Što sam više čekala, ta je misao sve manjeenergije sadržavala.Međutim ja sam počela da mrzim i da prezirem.Da bičovek živeo, treba da voli ili da mrzi -— ljude.Ja sam ih volela, saddolazi drugo. Zašto postoji cveće i ptice?Zašto je sneg tako lep i čist?Zašto zelena šumaobećava život pun tajanstvenih lepota?I zašto ja pre nisam znalaSvi su znali, i moji drugovi, i dve drugarice.Zašto ja dane znam ?I oni su se svi pomirili s tim.Sećam se kako su ponekad imaliizraz postiđeno zbunjen, jeste, ne varam se, opazila sam, a nisam razumela.Da nešto kažem Ani: ja nisam dosad znala šta znači reč brak, ona bi kazalada lažem.Nikome neću priznati to moje glupo neznanje.A šta li misle o tomemoj otac i mati ?Svakako veruju da još ne znam, a možda su toliko pametnida misle da nikad neću ni znati.Kako sad ja mogu njih da poštujem?od stida kad pomislim kako je mama govorila da je bolje da se udam kroz kojugodinu, nego da po tatinoj želji učim školu, jer će to dugo učenje pokvaritivedrinu moje duše.A posle, sve te učene devojke ostanu usedelice, ili štomalo više znaju, a mnogo probiraju, ili što se ljudi boje da uzmu u kućuplavu čarapu (učenu ženu).I na to sam ja odgovarala: „Imaš pravo, mama,meni nije teško učiti. ali to je tako dugo — još pet, šestHoću da se udam; volim da budem mlada“ Uh, mlada!I to je sveodvratno kad zamislim: bela haljina, veo, svirka, svetina.Zašto ?Samo decito još može da se svidi.Ali zašto i oni što znaju to čine? Prolaze dani.Razume se, ja sam se sasvim promenila, i moji su izvoleli toDa sam umela da se osmehujem, da lažem, ne bi ih se ticalo štosam se promenila, ali njih boli što sam se promenila prema njima.Pre, ja nikad sebi ne bih dopustila da sudim o tati i mami.zašto ?Ako nešto kod njih ne valja, to ne treba videti, treba biti slep igluh iz ljubavi i zahvalnosti prema roditeljima.Ne, sad ja hoću da sudim ida osudim, samo neću nikome da govorim.Tata je uobražen i sujetan, a mamaje slabačko stvorenje koje ima svoje sasvim drukčije pojmove i ukuse, ali seuvek pokori njegovoj želji.Mama je još i sad vrlo lepa i stasita i tata seponosi kad ide s njom u društva.Moja sestra je verena.Njoj je dvadeset ičetiri godine i ona mene smatra prosto za bebu.Kao da ja treba da budemkažnjena što oni stare.Ona je prosto zanemela od blaženstva.Njen jemladoženja vrlo dobra partija i čovek lep za oko.Inače ga ne znam i neI on mene ne voli, ali to me se ne tiče, i nimalo nisam ljubazna sSestra je crnomanjasta liči na mamu, a ja sam riđa inalik na našeg dedu, protu, čije sam se slike u sali bojala kad sam bilamala, jer ima gore veliku ljubičastu kamilavku, a dole dugu riđu bradu.se ponekad sa interesovanjem zagledam u tu sliku.Mama i tata su radosni ipričaju kako je zet bio „delikatan“ u pitanju miraza i kazao kako on uzimaseju nje radi i naše porodice radi, a ne zbog miraza.Oni su vrlo uvređeništo se i ja ne radujem.Naprotiv ja sam vrlo hladna.Prema zetu se ponašamkao prema profesoru istorije koga ne volim i kome polagano i hladno govorimlekciju, jer mi je neprijatno i da me pohvali i da me pokudi.Danas samnačinila čudo.Nigde neću da izlazim, ništa mi se ne mili da radim, bolujemi plačem kad sam sama, a vređam ljude kad sam s njima. Danas je sestra ispraćala zeta i kad su bili u predsoblju, čujem iz mojesobe, na kojoj su vrata bila samo priklonjena kako je on moli da je poljubi,a ona šapuće: „Ne, nemoj, videće ko, nemoj sad.Ta skoro ćemo se venčati.“Zet ode, a ja nato iziđoh iz sobe.Seja se uplaši.Imala je izraz kao da samje uhvatila na zlu delu.Ja se zagledah u njene oči i rekoh: „Dobro vas nijesramota!“ Ona poblede. — Šta je tebi, dete, od nekog doba?Kakve su to uvrede ?Zašto da me je — Zato što se udaješ kad znaš...Ja se zagrcnuh od uzbuđenja ipobegoh u baštu.Ona se žalila tati i on me uzeo posle preda se.Jao, što mije bilo dosadno kad je počeo obilaznim putem kako sam ja njegovo pametnodete, mezimica i ljubimica, kako se uvek ponosio mnome itd. — Na stvar, tata— rekoh ja.On se namršti, ali produži kako je od skora primetio nekupromenu na meni, kako se gotovo neuljudno ponašam prema zetu, kako je zetugledan čovek i gleda mi kroz prste, jer misli da sam ljubomorna na njegašto mi uzima seju.Ja se osmehnuh podrugljivo i pomislih: „Dragi moj tato,ne volim ja nikoga toliko da bih mogla biti ljubomorna.Tata produži kako jemama ucvelena i kako me on moli da mu objasnim šta je to sa mnom.Da nisamčula kakvu klevetu na oca, ili zeta?Odgovorih da od svega toga nije ništa,a šta je u mojoj duši to nikome neću da kažem.Onda on planu i reče: — Onda će se s vama, gospođice, drukčije postupati ako svoje ponašanje ne Ja se nasmejah i rekoh podrugljivo: — Hoćete li da me tučete ili da me oterate?Ili prvo samo da mi ne date daPrvo slabija kazna, pa ako se krivac ne popravi, onda teža.Ja seneću popraviti.Izvolite, tucite me, ja čekam. Osećala sam kako sve više bledim i kako drhćem, i stojala sam igledala ga u oči.I otac poblede i reče: — Šta je to s tobom, dete!O, gospode! — a glas mu je drhtao kao da je imaosuza u grlu.On se žurno diže i ode.Mene je posle bilo žao, ne toliko žao,koliko sramota; osećala sam se kao da sam učinila nešto gadno.Jedila sam secelo posle podne, a večeras sam prišla tati i brzo u nekoliko reči sam mukazala kako se ovih dana bez uzroka i bez bolesti osećam zlovoljna i jetka imolim ga da mi oprosti, jer i ja patim kad učinim nepravdu i neuljudnost.se obradova, reče da se boji da nisam suviše nervozna, spomenu da dovededoktora i preporuči mi da ne učim suviše na račun spavanja.Ja odgovorih daneću doktora, zatim dodadoh da neću još, već ako zatreba, i da neću mnogo I sad se pretvaram.Idem po kući kao sušta blagost, nikome ne činim na žao,ali mi je strašno za sve vreme dok sam sa svojima.Jedva čekam da pobegnem usvoju sobu i da sam sama.A kad sam sama — zar mi je lakše?O, bolje bi biloda sam se odmah ubila!Tolstoj me je otrovao ne da umrem, već da ne valjamza život.Kako je samo mogao onako grubo da piše?Ja sam još jednompročitala knjigu i znam je napamet.Sad razumem kako kockari ipijanice ne mogu da se otresu želje da čine sebi zlo.Ali pijanicama je pićeprijatno, a kockari se uvek nadaju u neku dobit, u neku sreću.A u šta se jaDa se naviknem na istinu koja je gadost i da se pomirim s njom. Odnela sam knjigu i kradom je postavila na mesto, da čika i ne primeti kadSlučajno sretnem gospođicu M. Obradovah se i iznenadih se da još moguda se obradujem.Upitah je kuda ide, ona odgovori: kući.Zamolih je da pođems njom, imam, rekoh, nešto da joj kažem.Ona me pogleda pažljivo. — Dobro.Biću sama.Vidim da ste se promenili.Vaše je lice tako tuđe i čudnobez osmjeha.U njenom glasu se osećala briga. — Eto — pomislih — tata samošto se nije zaplakao, a ona brine za mene, ta svi oni mene vole, a ja njihne volim i mislim rđavo o drugima a dobro o sebi.Prvi put osetih da moždaja nisam u pravu. Kad smo ušla u njenu sobu, ona reče: - Govorite.Za vas je suviše rano da imate kakav jad, ali govorite Ja joj rekoh da se stidim. — Vi ste pisali nekome ljubavno pismo, ogrešili ste se o sebe i o svoje — Ah! — uzviknuh ja — i vi me smatrate za dete.Roditelji su se ogrešili omene što mi ništa nisu kazali.Ja sad znam mnogo i padam pod teretom toga — Ja ništa ne razumem reče ona zbunjeno. — Jeste li čitali Tolstojevu Kreuzerovu Sonatu. — Jesam, pa šta?Ah! — njeno se lice gotovo razvedri i ako je ostalo ozbiljnoi ja videh da je pojmila. - To je vrlo pesimistična knjiga.Zašto ste je čitali tako rano?Ko vam je — Slučaj.Ali taj pesimizam je istina. — Da, na žalost, istina, ali to je samo crna strana istine.Ima i svetla.treba očajavati što ima zla, treba živeti za dobro. Ja joj ispričah sve i rasplakah se. — Vi ste se ružno ponašali, to je zato što ste nesrećni.Vi pitate zaštopostoje ptice, cveće i leptiri?Zato da zaboravimo i da se utešimo.Život jenačinjen od zla i dobra, od bola i radosti — a u toj knjizi ima samo zla iTolstoj ima drugih knjiga istinitijih, mnogo većih, i lepših.više niste đete, sad sve možete čitati.Ta knjiga čini da čovek ostari.ste naglo ostarili, a to pričinjava bol.Tri, četiri godine zajednu noć.Ja sam je čitala u dvadesetoj, pa mi je i tada bilo teško.Ta jeknjiga pisana kao proklestvo ljudima, da bi se zgadili i postidili ipopravili; ona nikako nije pisana za mlade devojke.Ali eto ljudi od raznihniskih zabava nemaju vremena da čitaju, a mlade devojke nađu knjigu i trujuI veliki Tolstoj tu nije voleo ljude, on ih je mrzio i bio kivan, on ihje proklinjao.On je bio kao doktor koji je pronašao i tačno opisao bolest,izneo njene uzroke i posledice i onda uzviknuo: Zašto ste pustili da dotleNeću da vas lečim!On je bio nepravičan prema čovečanstvu kaovi prema svojim roditeljima.Ima on knjiga punih ljubavi, zrelosti i istine.Čitajte Rat i mir, pa ćete se utešiti i pomiriti s njim.Knjiga ne sme da bude izliv jednog neraspoloženja, ona treba da budeistinita slika života.Pa vi ste do sad živeli i bili srećni.Sve to što vasje usrećavalo to je istina i lepota i to postoji i sad.Nemojte bitinepravični i nezahvalni i odgurivati ga: dobro nije krivo što ima i zla.Nemojte kažnjavati sebe što znate da uopšte ima rđavstva i nemojte shvatatiprirodu kao zlikovca.Još ste suviše mladi, ima stvari koje još ne možeteA sitne mane svojih nemojte osuđivati tako strogo; i vi ćete ihmožda imati docnije.Eto, tek ste nazreli život, nije vam bio po volji i viste počeli činiti nepravde.Znate li vi šta vi hoćete?priroda nije onakva kakva je.I zašto vi mrzite sve ljude kad nisu sviValjda niste vi jedina stvorenje izuzetno koje ne zaslužuje I tako smo se nas dve razgovarale dugo.Ja sam gutala umirenje i nisamprimetila da se smrkava. — A sad idite kući, dockan je — reče ona — i ponesite Rat imir, a kad pročitate četiri debele knjige, dođite opet da Došla sam umirena.Kako se nisam setila da odmah odem k njoj.Uverena sam dabi mi i čika tako govorio, ali s njom je ipak bilo lakše.Bože, a da sam se Čudnovato: ne marim više za petice i sad mnogo više čitam, nego što učim, alisu svi navikli da sam odlična i petice prosto same dolaze.Tata jezadovoljan svedodžbom iz sedmog razreda, ali nalazi da sam oslabila.Kaže dasvršim maturu, pa više neće da me daje u školu.Ja se smejem.Neće više, mojtato, biti kako vi hoćete, već kako ja hoću.Znamo i mi sad da budemo Ja se opet smejem, ponekad sam zaista vesela, ali sam mnogo nervoznija, negoČini mi se da sam izdržala jako zapalenje pluća, a sad dolazi podimenom zdravlja lagana tuberkuloza.Treba mi da se napregnem,pa da zadržim gnjev ili suze, koji tako lako mogu da mi dođu.U ovom dragomživotu mora čovek da se pretvara ako hoće da ga ostave na miru. Prolaze dani i nedelje, a ja nemam šta da zabeležim u dnevnik.Sestra seSad je kuća prazna, nema više onih silnih gostiju, pa mama i tataviše pažnje obraćaju na mene.To mi kvari slobodu.Ja uzmem ozbiljan izrazkad hoću da pobegnem i kažem: imam da radim.Sad sam maturantkinja i negovorim više da učim, već da radim.Uostalom ja i radim drugo: čitam romane.Sa Tolstojem sam se pomirila i obožavam ga za Anu Karenjinu.Svi mi zavidešto čitam ruski.Ne znam da li ću naići na još koga pisca koji ume tako dazagleda u čovečiju dušu i tako da zaroni u istinu života.Čika kaže da jeMopasan možda jači, ali je Tolstoj bolji.On veli da ne čitam još Mopasana,jer je mnogo grub za moju dušu.Čika i ja smo opet najbolji prijatelji, alimu tajnu nisam poverila.On je onako isto veseo, samo ponekad se takoozbiljno, ispitujući, zagleda u mene.Čiko, ima pomrčine u mojoj duši; tošto tražite nećete videti! Nešto mi je prazno i tužno bez moje velike sestre.Ona je mene mnogo volela.Kad se neko uda, kao da malo umre: ne voli više nas, već onoga zbog koga nasA kad neko prestane da te voli, nešto u tvojoj duši oseti bol.Kako je čovek sebično stvorenje!Voliš one koji su ti nešto dali, koji su tenečemu učili, koji tebe vole.Seja me je oblačila, seja me je mazila,mislila o mojoj spoljašnjosti više nego ja i ona mi je razvila ukus zaotmenu prostotu.Ona me je volela, ona me i sad voli koliko može od zeta.meni je sad prazno bez nje.Kad pogledam ljubav prema drugima to je samoodblesak ljubavi prema sebi samome. Došao je iz Beograda naš sused Nikola.On je pre dva meseca došao sa stranegde je svršio studije, dobio službu i ubrzo se verio s nekom bogatomSad je došao da se vidi sa roditeljima koji su se zaželeliJa sam njega nekad vrlo volela, a sad sam ga presrela dosta hladno.Ali čuvam se od neljubaznosti.Mi se jedno drugoga baš ništa ne tičemo.Detinjstvo je prošlo.Između naših kuća i sad stoji kapija koja se istina neotvara neprestano kao kad smo bili deca, ali prijateljstvo starijih nijenimalo manje. Nikola ume vrlo lepo da priča.Večeras je govorio o slikama.To je meni neštosasvim novo vrlo me je interesovalo.On ne priča da se hvali išta je svevideo, već zato što voli slike, da obnovi uspomene i da nešto lepo preporučii nama.Nekoliko puta me je pogledao lepo otvoreno, srdačno i naposletkurekao: „Kako si se ti promenila!Ličiš na Holandkinju, to jest, na jednusliku iz Holandske škole.I to je ono devojče sa crvenom kovrčavom kosom ilicem punim pega.“ — Da, malo se uljudila, i ona liči na devojku — reče mama i poče da ga pita overenici razne sitnice i naposletku da li je lepa. — Lepuškasta — reče on prosto. — A ti mu, Jelo, nisi ni čestitala — obrati se mama meni. — Kako da mu čestitam kad ne poznajem njegovu verenicu? odgovorih ja. On se osmehnu i pogleda me u oči tako vedro i lepo, da mi je bilo vrlo — Sasvim — reče — ona ima pravo: neće da mi čestita praznom frazom, većistinskim osećanjem.Još se ne miri sa društvenim formama.Moja je verenicaviše mila i dobra, nogo lepa. — I bogata? — upitah ja. — Ne baš mnogo.Da može da se živi u udobnosti, na koju je navikla. On je otišao, a ja sam uzela ogledalo i ogledala kakva sam.On mi nije rekaoda sam lepa, već da ličim na sliku, ali i to i ono: to je ono devojče sriđom kosom i pegama znači nešto.Zbilja, ja i ne znam otkad nemam višeMeni se čini da se njemu dopala moja glava.Primetila sam da taj svetsa strane pronađe nešto lepo i u onome što nije lepo.Od detinjstva mi segovori kako sam ružna, lane su mi neke dobre duše čak savetovale da obojimkosu — a sad će odjednom da ispadne da sam lepa.Sećam se Andersenovogružnog pačeta koje je postalo lep labud i milo mi je to upoređenje.kako bilo, ja volim svoju kosu.Čini mi se da u njoj ima vatre i zlata.oči su mu lepe.Ostalo je malo nepravilno, ali su mi zubi divni u ružnimustima, a ja to više volim, nego lepa usta, a ružne zube.Ali našto sve to ?Jesam li ja sujetna?Ne znam.Što je bio Nikola?On meni nije kavaljer; jakavaljere i dame i laskanje i udvaranje prezirem.On mi je drug izdetinjstva, sused, skoro rođak.Ja znam da on nije polaskao ženskoj sujeti.Sve je to zbog slika mene zainteresovalo.Priznajem volela bih da znam da lisam lepa.Eto, baš ću da ga pitam. Ovaj Nikola je vrlo prirodan i simpatičan čovek.Meni se čini da se svi kojidođu sa strane ponašaju prema nama sa visine, sa po malo prezrenja i sažalenja, a on je onaj isti Nikola koga sam od svihmangupčića najviše volela.Jutros ja šetam po bašti i gledam kako su sedragoljubi lepo rascvetali i uživam u svima nijansama njihove boje, koju odsvih boja najviše volim — kad on stade pred kapiju. — Dobro jutro, Jelo.Šta radiš? — Ništa ne radim, uživam.A kuda ćeš ti još sad?I kod nas je još rano za — Tamo kuda ja idem sale su već uspremljene, ćilimi razastrti, sve blista odčistote, i muzika je već počela.Hajde, hoćeš sa mnom u polje. Mama iziđe iz kujne.Ja joj rekoh da bih išla. — Idi - reče ona. — S Nikolom možeš ići kao s bratom.Samo nemojte dugo. Njega je interesovalo da vidi ko sam ja i ispitivao me o svemu.prirodan čovek.Zaustavi lepo seljaka i porazgovara se s njim.On voli ljudei život, nije kao ja.Nisam ga ništa pitala što sam htela, već što je samoTata je došao na ručak kad smo se vratili. — Vidite kako je sveža, — reče on tati — a sinoć je bila bleda.Šta značipolje i kretanje. Tata koji je bio ozbiljan i sigurno hteo da mi prebaci što sam zadocnilarazvedri se i reče: — Hvala ti što si joj pravio društvo.Ona je poslednje godine mnogo oslabilai promenila se.Da si je lane video, bila je sva život i radost. — Žao mi je što je, nisam video, ali ni ovako nije rđava.Prijatan ručak. — Do viđenja, Nikola. Danas je Nikola došao kroz našu malu kapiju i kazao mami i tati: — Dopustite da ne budem zvaničan, već da dolazim na ovu našu zajedničkukapiju koja nema ničega sa spoljašnjim svetom, koju volim zbog uspomena izdetinjstva i kojoj ne bi hteo da dopustim da zarđa kao što je počela. Svi su bili tu i opet mi nije ništa smetalo da se slobodno razgovaram s njim.On je pregledao knjige na polici i pitao me jesam li čitala ovu ili onu.smo bili tako slobodni da „pravimo usmenu kritiku.“ I to je bilo vanrednoOn se nekoliko puta začudio mome mišljenju, nekoliko puta senije složio sa mnom, ali mu je očevidno bilo prijatno : i da se složi i daI tata se nekoliko puta iznenadio, ali pošto sam ja njegova ćerka, onje pravio izraz kao da se tome već i nadao.Otkad sam čitala onu prokletuknjigu, ja sam samo sticala mišljenja i sudove, a nikada ih nisamiskazivala, osim ponekad samo pred čikom.Čudnovato da sam tako pametna uNikolinom prisustvu.To je svakako zato što je on prost, prirodan, anaročito što je tako dobar.Meni se čini da on ne zna suvišemnogo, ali on voli sve što je lepo i dobro, voli nekako snažno, zdravo,I on sam je lep i dobar i zato čovek mora da ga voli.Iznenadila samse: on prilično svira u klavir.Možda je to nešto naopako: ja volim kadmuškarac svira u klavir, a devojka u violinu.Prilično svira, ali kako peva!Bože, činilo mi se da nisam u našoj kući, već da me je nešto ponelo u visineblizu Boga, gde svi skrušeno padaju na kolena i i gde se ne može neverovati, jer se Bog oseća tu u blizini i ako ga niko ne vidi, jer svetlostkoja njega okružuje zasenjuje naše smrtne oči.Šta je to bilo u tome dubokommuškom glasu što je tako uticao na mene?Ne znam.Molitva i ljubav.Ja nisamništa kazala i ako sam želela da još peva. Posle smo svirali jedno parče u četiri ruke.Nije bilo dobro, ja sam tri putaI onda me spopala moja zlovolja.On predloži da ponovimo, ja sedigoh od klavira i rekoh: — Ne, ne mogu; ja ništa ne znam. Oni tešili, a meni je bilo dosadno. Deset je dana kako je došao Nikola.Ja se vrlo malo spremam zamaturu, više razgovaram s njim.A i ovo pisanje dnevnika oduzima vremena.Ali ga ja volim i ne bih ga se odrekla ni za šta.Metneš sebe preda se iposmatraš se nepristrasno kao da je to neko drugi.Danas samopet bila s Nikolom u polju.Noćas je padala kiša, a jutros vazduh svetao ičist kao dijamant, zelenilo sveže, okupano, a u vazduhu se talasa nešto štoje sačinjeno od zdravlja i veselja.Žurili smo da stignemo brzo na breg,brzim korakom kao deca: ne sme da se trči.Kad smo se ispeli i stali da seizduvamo, ja, onako zadijana i smejući se, rekoh: — Hoćeš li, Nikola, nešto da mi kažeš, ali istinu ? — Hoću, ako mogu. - Da li sam ja malo lepa? — Zar ti ne znaš sama? — Eh, ja ne verujem sebi.Svi kažu da sam ružna, a ja mislim da nisam.verujem ni njima, ni sebi.Kaži mi ti. — Jelo, ja ne znam je li to lepota.Ti imaš dušu na licu, a ta je duša lepa.Ti si neobična.Ja nemam sestru, ali kad bi čovek mogao sebi da izaberejednu sestru, ja bih uzeo tebe, tebe jedinu, nikako dve sestre.Ima na tebinešto od plemenite rase.Ti si kao kalemljen cvet koji se razvija.to razvijanje, to bi bilo uživanje.Ti si kao ruža, ali ne žuta, većružičasta, ona što je zovu francuska ruža.Ako budeš htela, moći ćeš dazaluđuješ svet, docnije, kad dodaš i volje tome što imaš, ali ja ne želim da — A zašto?Ja bih baš htela — rekoh ja, smejući se, da sakrijem silnu zabunui radost. — Zato što bi tada morala i ti propatiti. Jedan seljak jurio je ovcu koja mu se otela i nikako nije mogao da je stigne.Nikola me ostavi, rekavši: Pričekaj! i odjuri.Prepreči put ovci, ona okrenenatrag, seljak je dočepa za vunu, Nikola mu pomože, seljak je veza i povedepo stazi. — A ti, odakle si? — upita ga seljak pošto su svršili posao. — Ja odavde, brate, iz varoši. — E, baš ti hvala.Ko zna kad bih je uhvatio sam.Odvojio sam je od stada, anjoj se ne ide. Ja sam se smejala.On me pogleda. — A ovo, je li ti mlada? — Nije — reče Nikola. — Nego sestra? — Sestra — potvrdi on. — E, u zdravlju.Hoćete u vinograd? — Jeste. Nikola se smejao.Meni je bilo malo nezgodno.Nikola reče: — Eto, seljak misli da ti devojka s kojom idem mora biti ili „mlada“ ilisestra, i on ne razume da čovek može da šeta po polju, već treba de ide uvinograd, ili vodi ovcu na pazar. - Praktičan je duh u našega seljaka — rekoh, smejući se, i osetih da mi većnije više nezgodno. — Krasan je naš seljak — reče Nikola. — Tebi je svaki krasan, jer si ti krasan. — Amin — i on se osmehnu tako milo, da mu sve lice zablista. Šetali smo i vratili se.Trebalo je samo saći niz brdo i onda smo kod kuće, anas je bilo žao da ostavimo polje.On predloži da se odmorimo na vrhu brdapod velikim orahom.Ja nisam bila umorna, ali sam sela.Ućutali smo se.Izgleda da i umor dođe kad ga izazoveš.Kroz moja stopala je nešto kucalokao električna struja i ja sam se podavala slušanju toga strujanja — Šta misliš, Jelo? — upita me on. — Ništa, baš ništa.Što da mislim?Što čovek više misli, više se muči.sam izgledala kao da mislim?A je li, Nikola, voliš li ti mnogo svoju Brbljala sam kao razmaženo dete i ne znam otkud i zašto mi dođe to pitanje.On se zbuni. — A zašto pitaš, Jelo? — Rada sam da znam, pa da pričam po varoši. — Ne znam kako da ti kažem, jer hoću iskreno.Nisam ludo zaljubljen.mi se.Ona je vrlo nežna.Mnogi misle da se ženim zbog bogatstva.Ne bihvoleo da i ti tako misliš.Moji roditelji žele da se oženim i ja nalazim daje tako bolje.Preporučili su mi nju, upoznali smo se, dopalise jedni drugima, njeni roditelji videli da ja nisam čovek grub, zavoleli mei bilo im po volji da mi povere svoju nežnu ćerku koja im je sad jedinica,jer su skoro izgubili drugu mlađu.Ja sam pristao na sve ponude, jer su sveišle u moju korist.Imaju novaca, ja ga neću uzeti sebi; putovaćemo zajedno;ona to voli.Nisam zaljubljen, simpatična mi je i mila, a to je zasad dosta;ljubav će doći posle. — A ako ne đođe, ako zavoliš drugu? — To ne sme da bude — reče on i pocrvene. Evo takav je on.Ali to, što je pocrveneo, nekako me je dirnulo, ne umem sebida objasnim, kako i zašto me je dirnulo.Kao da mi je nešto milo i kao da mije nešto žao.Apsolutno ne razumem, zašto me je toliko potresao, što je onDopalo mi se valjda, što je on tako čestit. Mošda zbog toga što nisam razumela svoje duševno stanje, ja sam se ućutala imoje misli su lutale kao putnici kroz noć i kroz polja, č je staze ne — Jelo, — reče on blago, — vidi! Trgoh se kao iza sna i okrenuh oči k njemu.On je lomio svojim lepim velikimrukama jednu suvu granu.Pogledah granu sa čuđenjem.On se osmehnu i pokazami očima našu varoš. — Vidi, kako je lepo. Ali zar su lepe stvari tužne?Bila je neka magla tuge u njegovim inače takovedrim i bistrim očima, da mi se činilo, da mu kroz njih vidim srce i Ispred nas dolje pružala se naša varoš. — Nije lepo što je lepo to što je dolje, već je lepo što smo mi gore. On me pogleda. — Kako ti je tačno to opažanje — reče i meni se učini, da sam kazala neštovrlo značajno i pametno. Posle sme se opet ućutali.Nad nama je mirisalo mlado orahovo lišće i na nassu padale žuto zelene rese, oko nas je bilo polje i sunce, a ispred naspružala se naša varoš i kuće, u kojima smo ugledali sveta, stajale su uzelenilu spojene manjom kapijom i izgledale tako male, da su me nečimpotsetile na Nikolu i mene, kad smo bili deca i držali se za rukuoduševljeni idejom kakve nove igre.A nas dvoje, ta nekadašnja deca, sadljudi, sedeli smo na visini kao gospodari prošlosti i sadašnjosti.veličina je bila oko nas i u nama, i neka tuga bila je u toj veličini, avreme kao da nije prolazilo, kao da je stalo, da se odmori. — Jelo, — reče on najzad — hajdmo, zadocnićemo. — Dakle, vreme ne stoji — prenuh se ja. Neki umor i lenost tek me tada uhvatiše i nije mi se nikako ustajalo. — Oh, tako je dobro ovde, ne bih išla kući. — Da, ali treba. Ja ustadoh i rekoh: — Imati one, koji te vole i brinu za tebe, znači nemati slobode. — A ti tako mnogo voliš tu slobodu? — Volim i njih i slobodu, pa zato nikako da steknem harmoniju izmeđutreba i želiš. — Ko voli, taj nije slobodan. — Da, Nikola, ali neko i ne voli i nije slobodan.Lakše, lakše, Nikola, ti simnogo bled. — Takva mi je boja — osmehnu se on. Rastali smo se žurno pred kapijom. Nikola danas nije dolazio. Nikola danas nije bio kod nas.Imao je posete, ili me već upoznao i neinteresujem ga više? Nikola nije dolazio.Međutim bio je u svojoj bašti; čula sam da zviždi. On je danas išao sam u polje.Zašto mene nije zvao?Zar je tako brzo sve Danas je prošao, a ja ga viknuli: — Kuda, Nikola? — U polje.Hoćeš li ? — Neću. On stade, on uđe.Kad je mislio da hoću, on me pozvao nekako nemarno,neiskreno; a kad je čuo moje odlučno neću, on se iznenadio i ušao. - Zašto nećeš, Jelo? Pogledah ga u oči; one su bile iskreno i dobre. — Zato, što me posle šetnje po polju spopada neka tuga, neka strašna tuga,koju ne razumem.Ja sam jedared bila nesrećna, ali sam znala zašto.Ovo nijenesreća, nije ni svest svoje sićušnosti i nemoći pred prostorom i veličinom,nešto veće i teže od toga, neka vasionska tuga, ako bih mogla tako da kažem.Da li možeš da razumeš ? On me je gledao i kao starao se da shvati.I ja sam njega gledala u oči.Odjednom njegov pogled nekako zatreperi, zatreperi kao plamen od sveće naHtedoh da vidim što je to, ali i meni kao da zasenuše oči od togatreperenja i ja skrenuh pogled u zemlju. — Onda do viđenja, Jelo! — reče on nekim čudnim prigušenim glasom i ode sam.A mene je i kod kuće spopala moja vasionska tuga.Šta je to što liči nagrižnju savesti, a nije, jer krivice nema ?Kakav je to bol kaobol od nesporazuma, kad smo se mi uvek tako lepo razumeli? Nikola opet nije dolazio.Već je i mama pitala što ga nema.Ne razumem.Dobro, ne razumem, ali zašto mi je teško?Uostalom on nije dužan da menezabavlja i da me vodi u polje.Bojim se, da ga nisam čime uvredila.Kad janisam htela nekoga da uvredim, onda ga nisam ni uvredila.Moja je savestčista, a ako je on nešto pronašao, to je njegovo.Ali Nikola nije takavEto ti moje sudbe; štogod imam prijatno i lepo, ja izgubim.Došao on,ponova se upoznali, duša moja pomislila radosno: eto čoveka, eto prijatelja.I kroz nekoliko dana on je sit tvoje sveže duše, koja se razvija kaokalemljena ruža.A vi, sujetna gospođice, kako ste se radovali tim rečima.Ipak sve to nije uzrok; ima nešto jače, osećam.Naopako, valjda se on nijeuplašio, da se ja ne zaljubim u njega?Za to bih ga mogla odmah omrznuti.Trebalo je reći mu svoje misli i pokazati mu svoje preziranje prema timAli on mi je bio tako mio, tako drag.Otkad se naš Mika oženio iživi stalno u Beogradu, nijedan drug, nijedan poznanik nije me zanimao niblizu kao Nikola.Ah, moram mu reći. Danas je bio Nikola.Došao rano posle podne i radosno saopštio, da sutra ideu Beograd.Pisali mu tast i verenica, da su tamo u gostima kod rođaka (jasam mislila, da je ona Beograđanka) i zvali ga, da se dogovore o svemu i daugovore dan venčanja.Reče, da se nije nadao tako brzom odlasku, zato je saddošao, da porazgovara još malo s nama, a kad mu majka spremi sve za put,doći će i ona s ocem, „da posedimo kao u stara vremena“. — Kako se raduje i kako žuri da vidi verenicu! — reče mama ljubazno. — Ah, ne, čini vam se.Uostalom, tako bi trebalo da bude — osmehnu se on. —Glavno je da ja volim kad imam neki posao da ga svršim što pre.Oni opetodlažu venčanje, što su još u žalosti.Sad videćemo. I Nikola promeni raspoloženje, kao da pade u brigu, što, oni odugovlačeTata kao uzgred reče: — Ako bi odložio put do prekosutra, mogao bi da povedeš i našu Jelu; Mika isnaja neprestano pišu da dođe makar na dva, tri dana; kažu, deca su se jakozaželela tetkice. Ja se namrgodih, a Nikola reče radosno: — Hoćeš li, Jelo? — Ne znam, ne bih. — Zašto? — poče on ubedljivo, — Vredi to pred maturu mislitimalo o nečemu drugom.Polja su sad prekrasna, cvetale divlje ruže iperunike, šume olistale, a voz samo leti, ostavljaš jedno lepo i nalazišA tamo, videćeš Miku, snaju, decu i moju verenicu.Ja ću se starati,da ti ne bude dugo vreme: ići ćemo u pozorište, u Topčider i t. d. Ja sam izaboravio: i mene je Mika molio, da te dovedem.Hoćeš li?A posle učilatinski koliko ti volja. On je govorio iskreno, a to je bilo tako primamljivo, da ja rekoh: — Dobro, ali sutra, ne ću da odlažeš zbog mene.Ja se mogu spremiti za pola Posle su došli svi: Nikolini roditelji, čika, sestra i zet.Zet i Nikola suse prepirali o politici.Zet je potukao Nikolu.Ja se u tome baš ništa nerazumem i bilo mi je dosadno.A Nikola se svađao, i posle su se opet svismejali i voleli ga. Ja sam spremna.Eto, sve je čisto i jasno i mi smo krasni prijatelji, a mojapametna glava šta sve nije izmislila.Vrlo sam raspoložena i prijatnoSvakako biće šta da se zapiše, kad se vratim, a sad — pod Došla sam iz Beograda.Za četiri dana toliko utisaka da mi se čini bar jenedelja dana bila.Kod kuće ti prođu meseci jednoliko, pa, kad se obazreš, i ako te je jela dosada svakog dana, čini ti se da je brzoprošlo, jer nemaš čega da se sećaš.Kad je pošao voz, meni je bilo tako kaoda putujem u slobodu, u daleki svet, kao što sam uvek želela.Nikola je bioTo tako treba i to nije ništa neobično, ali to je tako prijatno.„Daj kartu dati čuvam; sedi ovde, zgodnije je; daj torbu da ti popnem gore“i t. d. U vozu su svi daktali, kukali kakve su to žege početkom maja,izlazili, ulazili, otvarali prozore i brisali znoj garavim džepnimČudnovato, ja sam baš osetljiva na vrućini, ali tada je nimalonisam osećala.I Nikola se nije žalio.Mi smo razgovarali tako zaneto, danismo opažali vrućinu. — Baš dobro što si se rešila.Vredi to pred neki ozbiljan događaj malopropraznovati, proputovati, kako mi kažemo.A šta misliš posle da studiraš Nisam imala onu nervozu kao kad putujem sama: da dobro promenim voz, da negdene ostanem, da nađem nosača i kola.Sve je išlo glatko kad je tu bio Nikola.Moj brat i njegov stariji sinčić su me dočekali.Oni su se radovali meni, aja sam se radovala njima i tome što mi se raduju.Nikola je otišao svojoj U veče smo Nikola i ja išli sami u pozorište.Ne znam kako se to desilo.je uzeo dve karte došao i odveo mene.Ja se do ovog trenutkanisam zapitala zašto nismo zvali snaju i Miku i zašto on nije poveo i svojuMožda zato što je u žalosti. Davala se Mona Vana.Ja, sirota mala palančanka, nisam ni znala da postojiMnogo me je uzbudilo.Ima u njemu nešto tajanstveno i duboko čemuse uvek čovečja duša odazove zvukom za koji je mogla i ne znati da ga ima.Strepiš i čekaš ono što će doći, i znaš šta će doći, pa ipak kad đođe, ti sesilno uzbudiš i ako je sve bilo bez patosa sasvim prosto izraženo, kao daMeterlink nije ni govorio, već kao po klaviru u pomrčini potražio zaspaletonove u našoj duši.Gledala sam Nikolu.On je bio bled i uzbuđen i ćutaoA kad smo pošli u pozorište, bio je veseo i govorio mi kako mi imamosvega tri glumice i tri i po glumca; ostalo su dekoracije, i to rđave. Drugog dana dođe Nikola odmah posle ručka.Popio kafu, pa me pozvao dašetamo, a posle, kad bude vreme za posete, da idemo njegovoj verenici.Šetali smo glavnom ulicom.Ćutali smo, bili smo skoro tužni, kao da smo jošpod utiskom Meterlinkovo drame.On reče: — Ne ide se ovuda lako, kao kroz naša polja.Sve te pomalo zanima i sve tipomalo smeta.Ja nikako ne marim za ovo guranje. — Meni ništa ne smeta, a sve me zanima — rekoh ja jer sam sazadovoljstvom posmatrala šetaoce koje ne poznajem.Iznenada Nikola me uhvatipod ruku i uvede u jedan dućan.On izabra jedno petnaestnajlepših ruža i dade mi ih.Kako su divno mirisale!Otišli smo naSve mi je bilo lepo i prijatno, samo mi nije bilo prijatna misaoda idem među nepoznate ljude, da se upoznajem i da govorim ljubaznosti.ako im se ne dopadnem, pa me predusretnu hladno.Kome treba to poznanstvo?Ali kako reći to Nikoli?Bilo bi mu bez sumnje žao.Eto njemu treba da se Posle četiri sata otišli smo u jednu bogatu kuću.Neka lepo odevena devojkanas uvede u jednu veliku gostinsku sobu.Mi sedosmo, a ona se pokloni i — Bože, zaboravili smo da ponesemo i Nati cveća — šapnu Nikola, ljuteći se na — Pa evo ovih ruža, sasvim su sveže, daćemo joj njih. — Eh, pa te sam ja tebi dao, Jelo, — nasmeši se on malo bolno. — Nemoj. — Ne, ne, daćemo joj.Ona ne zna da si meni dao.Nas dvoje dolazimo njoj uposetu i donosimo joj cveća.Drukčije bi bilo nezgodno. — Da, da, nezgodno, imaš pravo.Hvala ti — reče on postiđeno i zbunjeno. Meni je nekako bilo hladno u tome salonu i gotovo me je bilo iDođe jedna stara ljubazna gospođa, Nikolinog tasta sestra, iporazgovara malo s nama.Zatim uđe verenica s ocem.Ona je u crnoj haljinisa svilenim čipkama i ako je obučena lepo i po modi izgleda vrlo skromno.mi prvo pade u oči.Zatim videh tamno ali čisto lice sa dobrim plavim očimai smeđom lepo očešljanom kosom.Ona priđe Nikoli tiho sa radosnim pogledem.Jeste, ona njega već voli.Ona je unapred volela čoveka za koga će se udati,Nikola je došao, on joj se učinio taj i ona je svu ljubav poklonila njemu.Ona je zaista vrlo mila i on će je zacelo voleti i biće srećna.U Nikolinomponašanju prema njoj ima mnogo pažnje i nežnosti, ali i neke velikeozbiljnosti, gotovo tuge.Zar je tako veliko to poštovanje žalosti?Meni jeona simpatična, gotovo je volim, ali ne razumem zašto jedva čekam da odem odnjih i zašto se i ja osećam tako strahovito tužnom i kao da sažaljevam tubogatu devojku i srećnu verenicu.To nimalo nije logično.Mora da je to zatošto je ona u crnini, a na moje nerve utiču boje.Znam kad sam pre godinudana bila nesrećna, rešila sam da uvek nosim crninu, ali ubrzo sam torešenje izneverila, jer nisam mogla više da izdržim tu boju. I ona i njen otac lepo su me dočekali.Nikola im je i pisao i pričao o meni.Kad sam joj predala ruže, kazala sam: Nikola ih je kupio, a jasam ih donela.Ona se obradovala i zahvalila prvo meni, pa onda njemu. Njen je otac od onih ljudi koje mi u gimnaziji zovemo „karakter“.bogat trgovac crnomanjast i prosed, energičnih crta i živih očiju koje kaoda se ni pred čijim pogledom nisu obarale, rado je davao Nikoli svoje jedinodete mada mu je taj rastanak teško padao.Umeo je odmah da ga oceni.posle on ostavi nas dve da razgovaramo, a Nikolu uze za ruku i odvode udrugu sobu.Kad su se vratili, videla sam na Nikoli promenu.Šta li mu jeDa ga nije nešto prekoreo?Da nije što sam ja došla?zašto je Nikola crven i kao postiđen?A Natalija ili ne obraća pažnju na to,ili zna u čemu je stvar; ona pita meno i dalje o našoj i Nikolinoj kući, onjegovim i mojim roditeljima i kaže da i kod njih ima takvog prijateljstvakoje je jače od srodstva.I tako dalje.Nikola me prvi potseća da idemo, oninas zaustavljaju, ja posedim još deset minuta i onda ustajem.Mi još malošetamo i ja kažem Nikoli sasvim iskreno i slobodno: — Ama meni se čini da si ti, koji si inače tako prirodan čovek, malo zvaničansa svojim tastom i verenicom i ako je jasno da te oni mnogo vole. — I ja sam primetio.Eto, cela ta poseta je bila nekako zvanična.Pravo da tikažem, sve sam se bojao i da tebi nešto nije nezgodno. — Ako ćemo istinu da govorimo, jeste, bilo mi je nezgodno, osećala sam se kaoda nisam na svome mestu, nekako smeteno, neprirodno i laknulo mi je kad samTakva sam ja kad uđem među nepoznate ljude.Međutim Nata mi se vrlodopada i mi ćemo bez sumnje postati prijatelji. Nikola me dovede kući, Mika i snaja ga ustave na večeru.On ode negde idonese hrpu cveća meni i puno igračaka i bonbona deci i kaže mi da ćemo opetu pozorište. Mene su u pozorištu gledali kroz dogled.Imala sam bledu braon haljinu sasamotom zagasito braon i vrlo mnogo žutih ruža.Znam da je to lepo stojalomome belom licu i vratu, mojim crnim očima i mojoj riđoj kosi.Ja sam bilamalo opijena: izgleda da sam ja u Beogradu baš lepa.Posle prvog čina jedannamođen gospodin stade ispod naše lože u upita Nikolu francuski: — Je li to tvoja verenica? — Nije — odgovori Nikola srpski. — Pa ko je onda? — nastavi on kako je počeo. — Moja zemljakinja — reče i Nikola sad francuski.jeune fille do mon pay“ — tako je on kazao sanekim ponosom, nalik na patriotizam. — Dakle, sestra? — pitaše dalje onaj. — Tako nešto. — Baš mi je milo što ti nije verenica. — Zašto ? smejao se Nikola. — Da nemaš nameru ti da je prosiš? To je bilo već suviše.Ja se uozbiljih i počeh da se ljutim i na Nikolu. — Hoćeš li da me upoznaš sa njom? — Neću — reče Nikola. — Zašto? — Zato što si budala i što si je uvredio. — Čime? — Što misliš da je ona ili gluva ili da ne razume francuski. Ja se nasmejah skoro glasno, mlađi gospodin se zbuni, svetlost se ugasi kaopo narudžbi i poče drugi čin.Neki francuski moderan komad u kome su sebekeljili neki ljubavnici koji su bili odvratni sa svojim prostačkimJedna baba ispred nas ustade za vreme toga dijaloga, lupisedištem od stolice i iziđe s takvim negodovanjem da sam se i nasmejala izavolela je toga trenutka. — Vidiš, Nikola, i ja bih ovako izišla.Ali mi ćemo ostati do kraja, jer nevolimo da budemo smešni. No nije samo zato: prosto nije nam se išlo kući pre nego što smoSvršilo se.Komad me je potsetio na Tolstojevu knjigu koja mi jenekad mnogo zla pričinila i ja sam se razmislila, razmislila o ružnimstvarima iz života koji nekad ima tako lepo i primamljivo lice.Išli smokroz poluosvetljene ulice i ćutali.Mene odjednom potrese jedna misao kojami dosad nikad nije dolazila na um.I htedoh odmah da se uverim. — A ti, Nikola, — rekoh — ti nisi kao oni, je li? On je ćutao, kao da je naslutio i kao da je čekao da se izjasnim, da me bolje — Hoću da kažem: ti nisi kao ovaj u pozorištu, ne, takav, tako glup ti nemožeš biti, nego ja mislim da si ti dobar i pošten u svemu, apsolutno, da sibolji nego svi drugi...Znaš, ja znam, čitala sam jednu strašnu Tolstojevuknjigu i bila sam užasno nesrećna.Ali ti, ti nisi takav, je li? On je ćutao.On je sad razumeo i ćutao je. — Možda se varam? — Varaš se, Jelo ... Sad sam i ja ućutala.Jeste, uvek se ja varam.Oboje smo bili kao utučeni.Kad smo se pred kapijom rastajali, on mi ćuteći pruži ruku, kao da se bojaoda me oslovi.Mene odjednom obuze neko milosrđe i velikodušnost i praštanjei ja rekoh brzo: — Nikola, ne mari ništa, Boga mi, ne mari. Da li je on to razumeo kako sam ja mislila: opet si ti dobar i opet možešbiti voljen.On mi stisne ruku i ode. Još dva dana sam ostala u Beogradu.Nikola je pre podne išao verenici, upodne dolazio k nama, posle podne išao njoj, a uveče opet dolazio k nama.Svadba je odložena do nove godine, jer njena majka nije mogla da dopusti dabude ranije kako je Nikola želeo.Primetila sam da ta dva dana baca mnogonovaca, baš ga nemilice rastura.Rekoh mu to.On se osmehnu: — Šta ću?Naterao me onomad tast da uzmem deset hiljada, kaže: možda imašdugova, a ja dugova nemam.Prvo sam se opirao, pa kad se on skoro naljuti,ja uzeh.A sad ne znam šta ću s njim. — Ah, zato si ti onako izgledao! — A ti si zar primetila? — upita on i pogleda me tako zahvalno i nežno, damoradoh da progutam jedno uzbuđenje. Cela ta dva dana on se ponašao tako kao da mi je za nešto zahvalan: kao da jei on nešto bio kriv, a ja mu oprostila.I to je dodalo nove čari našemprijateljstvu — iako je to zbog onoga. Ispratili su me i došla sam kući.Brbljala sam da me već grlo zabolelo.se naročito interesovao za Nikolu, za njegovu verenicu i oca.Mora da se injemu mnogo dopao. Treba sad da prilegnem na posao, ali meni je tako dosadno i učenje ipolaganje mature.Sve mi izgleda besciljno.Čini mi se da sam se u BeograduIspiti preda mnom, a ja bi htela ložu i pozorište i da me gledajukroz dogled i Nikola da me hvali što imam tako mnogo ukusa.Sve jesujeta i ništavilo i ja se tako osećam bedna i nesrećna.Još bi mi trebaloda krunišem svoje školovanje da padnem na maturi.Da li se i moj dragi čikatoga boji?Ne verujem; on tako mnogo ima vere u mene.Ali on često dođe umoju sobu, da vidi kako se spremam i pita me šta ne znam, pa mi objasni.Ponekad zaboravimo posao i pričamo o drugome, najviše o Nikoli.I takoosećam da mi je čikina duša bliska i tako mi je draga njegova ljubav i — Ali, čiko, zašto vi tako brižno i tako tužno pogledate ponekad u mene? Čikine uvek iskreno i vesele oči kao da beže ispred mojih i on se kaoslučajno zagleda u poneku knjigu i osmehne se i kaže: — Žao je čiku njegove Jele. ..Eto svršićeš maturu i otići od nas ...se ... i žao mi je... Moja je duša prepuna nežnosti i na te reči zatalasa se gorko jezero suza ihoće mi se da proplačem pred čikom i da mu ispričam ceo svoj mali život i daga pitam zna li on zašto je meni tako strahovito teško na ovome svetu.Ali imoje oči pune suza obaraju se dole i ispod mokrih trepavicatraže spasa u crnim slovima knjiga.I beli zubi grizu rumene usne i Jela saosmehom koji je ne znam zbog čega gorak kaže: — Ah, posle mature dolazi život pun slobode i lepote. — Moje dete, život nije uvek tako lep kao što izgleda.Treba se boriti, treba Sad je dockan, čiko, da mi to govorite.Znam ja odavno da život nije lep.ste ranije štedeli vedru dušu vaše ljubimice, a ona vas je zato mrzela.je ovaj život pun nepravde, nesporazuma i jada. Položila sam maturu odlično.Smešno je: što sam se i bojala.To je zarazno:svi se boje, pa i ja, a kad ispiti prođu, mi se otreznimo od straha i svimanam se čini da je tako lako bilo i da je sasvim prirodno što smo položili; aonima što su pali baš je zato i krivo: čini im se nepravedno ili slučajno supali, a trebalo je položiti.Tata je čuo da je moj pismeni bio slavan.se čini da zato imam dnevniku da zahvalim.Otkad njega pišem, mnogo se boljeizražavam pismeno.Bože, koliko je lakše govoriti!Kažeš reč, dve, pogledašu oči, osmehneš se i pogledom pitaš: razumeš li ? — i sve je gotovo: onDobila sam depešu od Nikole i Nate, od Anke, i snaje i dece — čestitaju.Tata se već odmah pohvalio Anki.Naša devojka kaže:Bože, gospođice, kao da ste se isprosili.A ja njoj kažem da je ovo bolje odPriznajem meni je vrlo milo što sam svršila školu.Dosad sam učila štosam morala, a sad ću ono što volim. Znam, da je mama plakala i molila tatu, da mi ne dopusti da idem u Beograd.Razumem: njoj je teško da ostane bez mene, ona me voli — ali šta bih jaradila sad kod kuće?Umirati od dosade, a tamo, malo dalje, puno znanja,milote i života, samo treba zahvatiti.Mama svoj egoizam pravda time, štosam ja nežna i slaba, neću umeti da se čuvam, ozepšću, radiću mnogo,razboleću se i t. d. Ja svoj egoizam obrazložavam ovako: Zašto ste me dali ugimnaziju, ako sad neću da učim dalje?Vi, tata, barem uvek ste želeli, daja nešto postignem sa svojim sposobnostima, a sad kad je meni jedina radosti jedino uživanje studija, vi ste popustili, kao neki starac, maminojslabosti i ljubavi.Vi me volite, to znam, ali volite me mene radi, a ne vasA ja vam obećavam, da ću se tako čuvati, da nikad ni kijavicu nećuJa slaba?Pa ja mogu da pešačim pet sati i da pojedem celo pile.tako dalje.Popustili su, razume se, da su morali popustiti.Ja sam jača.Moja je volja puna snage mladosti. Već sam dva meseca u Beogradu, a ništa nisam pisala.Ja mnogo volim Beograd.Tu te niko ne poznaje, niko ne vodi o tebi računa i kad si ti pošten čovek,a nemaš ni na koga da se obazireš, onda imaš punu slobodu, da živiš kakovoliš i da radiš šta hoćeš.Gimnazija i Velika Škola — kakva razlika.moju školu.Ona mi je najdraža kuća u Srbiji.Svega znanja i sve lepote imatu i sve je svačije: svaki besplatno može uzeti koliko mu snaga dopušta daKad se uveče vraćam sa časa, a elektrika sveti i svet se šeta, jabih poletela od nekog oduševljenja.Spadam i u taj svet, što ide bez cilja(da li bez cilja?), i u jedan drugi viši svet, koji je moja škola, profesorii drugovi; imam i treći svet: ja sama sa svojim dnevnikom.I niko ti nesmeta, ne dosađuje, ne pravi primedbe.U svojoj sobi se osećam kao carica.Imam i krunu na glavi.Ja nisam ni slutila, koliko sam lepa i koliko jeblago moja kosa. Hoću da naučim sve, što je od vrednosti, hoću da poznam sve što je veliko,hoću da se okružim samo onim što je lepo.Moja je soba vrlo ukusnoImam i cveća, samo zelenog, ali uvek zelenog.Ja volim palme.Izgleda da ja volim egzotične stvari.To se, kažu, zove snobizam.verujem, da je to kod mene nešto veštački.Ja volim palme, što su uvekzelene, što su krupne, što su njihove lepeze lepše od svih veštačkih lepezai što su njihove slike tako fantastične, da me prenesu udaleke tropske krajeve.I kad su meni palme, kojih mi nemamo, lepše odšimšira, koji takođe volim u bašti, ali koga nisam željna, onda zašto da ihne volim i da se bojim kakvih prekora?Sve je lepo i sve mi je prijatno.Radim za školu, čitam, pišem kući i čiki, zadovoljna sam, a opet mi je neštoprazno, nešto mi ne dostaje.Čovek je nenasito stvorenje.Uvek traži još U kući sam zadovoljna, i suviše.Mika i snaja mi čine mnogo više, nego štosam ikad mogla zaslužiti, deca me obožavaju, samo Nikola kao da me jezaboravio, a to mi je tako žao ... Danas mi dolazio Nikola. — Odavno se nismo videli, — reče — pa sam baš osetiopotrebu, da se malo porazgovaramo.Ti zauzeta školom, ja opet spremanjemkuće i pisanjem pisama verenici, tako ti se spleli važni poslovi, da sam seveć uplašio zaboravićeš me i, eto, došao, da te potsetim. Tako on priča i čini mi se i onaj je stari, a i promenio se.Malo mi izgledasmeten: kao i raduje se što me vidi, a ovamo opet govori, da je došao na posata, jer žuri na posao.Došao na po sata, a ostao dva i po.Zagovorili se oškoli, o profesorima, o knjigama.Bože, o tako mnogo stvari ima čovek dagovori s nekim, koji mu je mio, a s kojim se davno nije video.Nikola se posle raskravio i postao onaj stari, veseli Nikola.Bojim se data duga porodična žalost njegove tazbine ne utiče rđavo na njegovoUstao je i još je pričao, zagledao saksije sa cvećem i — Čoveku je prosto žao da ode od tebe.Zato ja ne smem ni da dolazim često.Cveće, cveće kako je lepo. — Da, samo ništa ne cveta — rekoh ja.On me pogleda s divljenjem -— da samzadrhtala od toga pogleda — i reče nežno: — Znam, da to nisi udesila hotimice, već instinktivno.Kad ti nisi tu, ondaništa ne cveta. Mene to obradova i odgovorih sva rumena: — Ruža se razvija, je li ? — Da, razvija se.Zbogom, Jelo! Umro je H. tako važna ličnost, tako važna smrt.Pratnja je bila osobita.Beograd je bio, cela Srbija, — i ja.Ja volim gomile.Mraz je bionezapamćen, a ja sam išla do groblja.Zato što je Nikola nosio jedanvenac od prirodnog cveća.Videla sam ga samo pred crkvom.Učini mi se mnogoSvakako od hladnoće; mislim da je prema pokojniku prilično ravnodušan.Na tako velikim pratnjama koje liče na litije čovek gleda vence, mrtvačkakola kao plast cveća, posmatra svet, a gotovo i zaboravi na onoga koji leži ispod toga cveća i zbog koga se skupio toliki svet.smo stajali pred crkvom.Pade mi u oči da su sve to ugledni ljudi što nosevence, jastuče s ordenima, krst i ostalo.Ne znam ko je našao Nikolu i njemunametnuo taj posao, samo ja mu nisam nimalo bila zahvalna.Mislim da se i onnije osećao zadovoljan tom počašću.Podigao jaku od kaputa, pobledeo, rukemu bez rukavica.Mraz štipa, a on drži bele i crvene karamfile i stoji iBi mi nešto teško.Naopako valjada to nije neka etikecija.Pa njemu ćese prsti smrznuti.Ja ga uporno gledam.Malo posle on diže oči i traži nešto— moje oči koje su ga gledale.Pozdravi me osmehom.U toj ogromnoj masisveta niko ne vidi taj osmeh, samo se mene tiče i samo je meni mio.Ja muočima pokazah na ruke, on on slegnu ramenima.Izvadih iz mufa svoje ruke ipokazah mu kako se navlače rukavice.On klimnu glavom.Nekom čoveku dade dapridrži venac, a on nađe jednog gospodina, progovoriše dve tri reči ipromeniše rukavice.Nikoline su bile žute, skoro crvene.Sad je stojao kao ipre preko puta mene, samo je imao crne vunene rukavice.I meni je biloOn se još jednom osmehnu zahvalno i šutio i kao prekorno.Opelo jebilo vrlo dugo.Mnogo su božje sluge preporučivale Bogu velikoga političarai dugogodišnjeg ministra.Ali meni nije bilo dosadno to čekanje. Bilo je mnogo govora.Neke nisam čula, neke bih volela da nisam čula, a nekisu bili lepi.U povorci koja je išla za sandukom ja sam sve više zaostajalasa gospođom sa kojom sam išla i koja mi je nešto pričala.Na ulasku uKralj-Aleksandrovu ulicu mnogi se vratiše, mnogo sveta sede u tramvaje ikola, pa ipak nas je dosta ostalo i pešaka.Zapitah gospođu hoće li i ona dogroba, ona reče da hoće.Kod kuće je ništa lepo nije čakalo.Mraz je cičaopod nogama pesmu svireposti i ledenim vetrom obasipao obraze i oči, a masasveta gazila je kroz gomile snega i nosila groblju prirodno i veštačko cvećei čoveka koji se nikad nije zanimao cvećem.Odjednom, t. j. ne odjednom, većpolagano kao neko buđenje iz obamrlosti, dođe mi u svest pitanje: Šta jeovo, gde sam ja i kuda idem?Ovaj svet i ovaj mrtav čovek, šta su oni meni,zbog čega se mrznem?I jedan vedar osmeh odnekuda dođe i potseti me da tamodaleko napred ispred sveta i mrtvačkih kola ide Nikola koji je bled odhladnoće i da ja zbog njega idem i da zebem što on zebe.I pomislih da savtaj svet i taj mrtvac nisu meni ništa i da mi je on jedini drag, da mi je onI to saznanje ne učini mi se ni teško, ni strašno, samo neizmernamilina me svu obuze i meni se odjednom učini da vazduh postade topao i da posnegu sinuše crvene varnice.I odmah posle neizmerne miline naiđe neizmernatuga, i ja je poznadoh, onu moju vaselensku tugu, poznadohje i setih se da sam je videla i u njegovim očima i odjednom kao da grompade na me: osvetli sve i ubi me u isti mah: pojmih sve i saznadoh da i onmene voli i da sve to sad stečeno blago treba odmah zakopati u groblje saovim tuđim čovekom.I uplaših se da ne padnem i rekoh gospođi da ne moguOna reče da i ona ne oseća da gazi svojim nogama i ponudi se dasvrati kod mene, da se ugreje.Nije se imalo kud, ma da sam mnogo želela daostanem sama, da mislim slobodno, da vidim šta je to sa mnom.Spremila samčaj i ugostila gospođu, ona mi je nešto pričala, a ja sam je slušala kaoizgubljena, ne razumevajući ništa.No pošto je i ona, sirota, jednaizgubljena duša, nije ništa primetila.Jedva jednom ona ode, ja potstakohvatru i zavalih se u naslonjaču preumorna i fizički i duševno — kad opetneko kucnu. — A! — Ti si valjda umorna.I ja sam.Sedi i ćuti, ne bi hteo da ti smetam. — Ima ljudi za koje nikad nisam umorna i koji mi nikad ne smetaju. — A ima li ih mnogo takvih? Ja sam ga gledala, a ne odgovorih.I on je mene gledao i u sutonu te studenevečeri njegove su oči bile tako sjajne, tako tople za mene, tako pune ljubavi za mene, da sam htela da jaučem od bola.„Treba se boriti ipobediti“ odjednom mi dođoše na um čikine reči i ja uzdrhtah od jedneiznenadne misli.U tom trenutku učini mi se kao da Nikola načini pokret kaoda hoće da me zagrli.Ne, on samo reče tužno, strahovito tužno: — Mnogo si umorna, tako si bleda.Odmaraj se ti, i spavaj ako hoćeš, a ja ćuda sviram, to jest, smem li da sviram? — Smeš. On upali jednu sveću i sede za pijanino.Poče da svira i da pevuši neku tužnu — Nikola, zlatni, molim te, nemoj da pevaš, samo sviraj. — Što, ne voliš? — on se obrne na stolici i pogleda me i meni se učini da onto ne pita za pevanje. — Oh, volim — odgovorih, grcajući, ali ne mogu da podnesem tvoju pesmu, danasne mogu. On spusti glavu na dirke, jedan trenut prođe, pa je naglo diže i poče snažnoda lupa neku fantaziju.Ja nisam čula muziku kao muziku; ja sam u njojgledala izraz tegobe dušo.Nijao je ponovo glavom, i plamen sveće se nijao,u mome uglu bio je sumrak i velike senke od palminog lišća klatile su setajanstveno po zidovima.Meni se učini da to nije java, učini mi se da sam udrugoj zemlji, u drugom svetu, zatim osetih kao da umirem iučini mi se da umreti znači postići sreću.A Nikola je svirao buru svojeduše i njegov profil je bio osvetljen samo po ivici i u osvetljenoj konturii u crnoj silueti nijala se teška neizkazana tuga, a njegova podignutarastresena kosa kao da me je, nijajući se, pozivala da provučem ruku krozuju, da je pomilujem.Odjednom jedna me misao uzdiže, jedna misao smela, abescilna, i ja pođoh.Hoću da poljubim Nikolu.Neka se prevrne svet, hoću daga poljubim, hoću.I on se neće naljutiti, znam, samo će me pogledati u očii razumeće celu moju jadnu dušu.Ah, pred neki ozbiljan posao treba se maloproluditi — ja ću mu reći njegove reči ako zapita šta je to, ali nećePriđoh mu polagano s leđa, i milina i sreća i strepnja to sam bilaStadoh do njega i sledih se i zanemeh.On prestade da svira, on se — Šta je, Jelo? — Ah, ništa, učinilo mi se.... i ja skidoh jedno perce s njegovog kaputa.vratih se na svoje mesto.On me je gledao, gledao.I hol i sažaljenje inežnost sipale su te oči na mene, ali utehe nije bilo.I mislim da je samonjegov bol zauzdavao moj bol. — Tebi nije dobro? — Dobro mi je.A tebi? — Isto tako. Da idem ja kući?Je li vreme? — Vreme je, ali posedi još malo. On je posedeo.Najzad ustade. — Doviđenja, Jelo. — Zbogom, Nikola. — Da, imaš pravo: zbogom.Ima stvari koje se ne ponavljaju.Nikad više nećemoimati ovakvo veče Otišao je.Nešto se svršilo, nešto se desilo : otišao je — nepovratno.kazna je izrečena. Smrtna kazna je izvršena: Nikola se danas venčao i otputovao s Natom nastranu gde će ostati dve godine.A šta ću ja raditi za te dve godine?Bolje što je otišao.Ali, dve godine da ga ne vidim !Ispratili smoOna je mnogo plakala i bila je srećna.Svi su plakali, samo ja i NikolaMeni je milo što i on nije plakao.Kako sam bedna: tražim utehe.Mislim: plače se kad odnekud dune topao vetar u dušu, kad se čovek nekakoumilno sažali na samoga sebe i na druge ; a kad je u duši sve zaleđeno istuden vetar šiba i led se stvrdnjava i život umire, onda se ne plače.Nikola, moj mili, je li i u tvojoj duši tako?Ah, on udešava kupe za svojumladu gospođu koja ga voli i prema kojoj ima nežnosti i i dužnosti.A šta ćuja da radim?Šta je moja dužnost?Koga ću ja da volim?Ko će mene da voli?Kako ću ja da podnosim život? Ljudi tako neprirodno govore, čitaju, smeju se, tako neprirodno se ponašaju,igraju u pozorištu, recituju stihove i svađaju se, da ja počinjem da sumnjamda nije možda baš neprirodno prirodno, a prirodno da je veština, vaspitanjeili talenat.Kudgod odem, da pobegnem od svoga doma, svuda nađem samoU društvu neizdrživa dosada, u samoći nesavladljiv bol.Šta ja hoću?Da me ravnodušni ljudi zabave i uteše kad me je ostavio bez žalosti imilosrđa onaj koji me je voleo.Ja hoću da ga zaboravim!Hoću da se izlečim!Neću više da patim zbog njega.Znam da vremenom sve prolazi.Ali zašto tovreme prolazi tako polagano?Pristajem da odmah za deset godina ostarim,samo da dođem do onog vremena kad neću patiti što me je on tako bez rečiAli on me je bez reči i voleo, Nikola, ljubavi moja, zašto minekako ne saopštiš, kako je u tvojoj duši?Da li si ti vrlo jak ili vrloslab čovek?Htela bih da znam da li je tvoja bračna sreća ucrnini kao tvoje vereničko doba?Kad bih znala da ponekad tajno uzdahneš zamnom i za našim šetnjama po polju ...Prokleti dnevnik!Pet meseca nisammogla da ga pogledam.Ne znam, otkuda mi ta glupa odluka: da večeras smempročitati samo ono što večeras napišem, a ceo dnevnik da smem čitati samo urazmacima od pola godine.Da sam ga čitala češće, bolje bih razumela sebe.Kako tamo sve stoji jasno napisano.Meni je dvadeseta godina i moj je životMoja je mladost već prošla.Zašto si ti, Nikola, ušao u moj život?Zašto sam te srela?Da mi daš malo radosti i da mi uzmeš mir?Da poznamsreću i da je izgubim?Moja je mladost prošla lepa i nesvesna kao san, paipak mislim da ne grešim što je nazivam buđenjem.Java me je ošinula bolom iSad nastaje stvarnost i borba.Živote, ja ću pobediti! Moje dve drugarice su se zaljubile, obe u isto vreme u profesora .on bi se mogao voleti, ali to su ludorije.On tako daleko stoji nad nama.One jedna drugoj ispovedaju šta osećaju i uzdižu do sunca njegove vrline.ja im se smejem.One su još mlade.A ja više neću mašte, neću detinjarije izanose koji donose samo prazninu i bol; ja hoću čoveka srednjega koji možemene da voli, hoću život, realnost, hoću da uhvatim ljubav i dajoj ne dam da odleti kao pre što sam je upustila, hoću jednog drugog Nikolu,pa da onaj prvi vidi šta ja mogu dati i da mu pozavidi.Kako sam postalaglupa: kako sama sebe varam.Nikad ja neću njega zaboraviti.Bol ću moždapreboleti — ali kad?Kad budem već stara i kad bude već dockan da se počinje Kako sam bila slepa, kako nisam znala da me voli.Sećam se kad me on samopogleda, ja sam, kao što znam kad munja sevne da će posle doći grmljavina,gotovo uvek unapred znala šta će da mi kaže.On je mene voleo.Još onda kadme je nešto uzrujalo kad je kazao „što ne sme da bude“ i pocrveneo, još tadaje to bilo, bilo je to što ne sme da bude i on se uplašio i ja sam osetila inisam razumela.Ali šta ja hoću?Zar da sam bila svesna, da sam znala, zarbih smela da tražim kakvo pravo, zar bih pokvarila veridbu, zar bih mogla daunesrećim Natu?Ah, pa eto rešenja: on je rekao to ne sme da bude i nijeOn je zavoleo drugu, ali nije popustio u svojoj odluci.Eto ti, sadNije, nije tako.On se borio, on je mene voleo, on je želeo dapobedi sebe, a želeo je i da ja njega volim.Sad mi se čini, da sam ga ondaposle pratnje poljubila, sve bi bilo drukčije: on je jedva čekao reč odmene, reč koju on nije smeo da kaže prvi, jer je bio vezan.je čekao da ga ja oslobodim.Kako je život strašno, neverovatno lud: dešavase s tobom nešto najsilnije, najsudbonosnije, a ti ne znaš i ne razumeš štaje to.A kad je već dockan, onda znaš.On mene voli, Nato, on ne voli tebe!Prava ljubav je meni poklonjena.Kakva uobraženost: mene voli kad se s njomvenčao, kad je s njom pobegao od mene, on koji zna šta je dužnost i obaveza,mene voli on koji ovog časa možda grli nju koja je njegova žena, mene voli,mene, koja mu nisam ništa i koju je možda i zaboravio.Zabavljao se maloholandskom glavom i dušom, koja na licu cveta. Je li, Nikola, a kad smo išli njoj u posetu, pa si zaboravio da joj ponesešcveća, zar nisi onda mene voleo?A ja sam svoje cveće njoj dala.To je cvećetvoja ljubav.Ti si pristao da ga zadržim sebi, da ne budem pažljiva, a janisam mogla. Što ja nisam znala da te volim, zato je kriv bio Tolstoj, ali ti si znao dati mene voliš i da ja tebe volim — pa zašto si ćutao?Zašto mi jednu rečnisi ostavio za uspomenu?Zašto se nismo dogovorili da tako bude kako jeOnda bih bila srećnija.Zašto mi nisi dao jedan poljubac, jedan samo,za ceo život?Imala bih sad od čega da živim. Ne, ovo se ne može izdržati.Poludeti, umreti, sve je bolje odSvakog dana pronađem nešto novo, da se više mučim.Sad mi se čini dase je on neprestano nadao da ja jednu reč kažem, pa tamo da pokvari.je bio onako uzbuđen kad mu je tast dao novaca?Bio je gotovo nesrećan.Zašto sam i ja onda osetila neku težinu i neprijatnost?Da li je mogućno daje moja nesvesna svest nešto shvatila, da je nejasno primila utisak da kadse i novac tu umešao da je stvar svršena, da spasa nema.Ni ja nisam sirota,ali nikad nisam pomislila da se njome oženio što je imala mnogo više novaca.On je to učinio po dužnosti.On je patio što nije slobodan, ali nije imaohrabrosti da se oslobodi.Dobro, to bih mu oprostila.Ali zašto, zašto minije kazao da me voli?Zašto i meni nije dao deo te žrtve?To bi mi bilaA ne ovako uteći...Ah, jedna misao!Jedared je Nikola nešto čitao usebi i onda glasno reče samo jednu rečenicu: „Ima momenata kad uteći značiNe, ja nisam poznala sve dubine njegove duše.On je otišao, anije hteo da mi ih pokaže.Zašto nije hteo kad me je voleo?Zašto da janjega ne razumem?Zašto da stavljam ovolike znake pitanja?Nikola, onda tiipak mene nisi voleo najvećom, najjačom, najlepšom ljubavlju? Pa ipak polagano kao da se mirim.Dokaz je to, što mogu da pišem o njemu.Prvih dana po odlasku bilo je gore nego sad.Šta nisam činila inikakva bolest nije htela da dođe na mene.Mrzela sam dnevnik kao slikusvoga života, mrzela sam sebe, život, njega, i sve sam to podnela sa maloviše bledila, sa malo više sklanjanja od svojih, sa malo više mršavosti.januaru stojala sam noću na otvorenom prozoru i gledala u zvezde i činilo mise, da one plaču, što ću ja skoro umreti.I ništa mi nije bilo, samo sam sePila sam vruć čaj, pa hladnu vodu i dobila sam — anginu.ozbiljna bolest nije htela da dođe.Mika kaže, da je angina bila opasna.Bila je samo nesnosna, a nijednom nisam osetila opasnost po život, niblizinu smrti.Naš je Mika dobar doktor, ali ima jednu osobinu, koja nijejačina, a koja mi se ipak dopada.Kad se neko od nas razboli, on samo prviput pregleda i ako je što ozbiljnije, on zove svoga prijatelja doktora S. ipredaje nas njemu.Meni je nezgodno, da me pregleda i leči moj brat.više da to čini doktor S. On je opet veliki psiholog.Pogleda me u oči, kaoda baca udicu u vodu, a moji se uplašeni pogledi kriju, da ne uhvati kakvutajnu u njima. — Mala lepotica je zaljubljena - - kaže on u isto vreme i drsko i nežno — aliona je luda, ako se kida i troši zbog ljubavi, jer se ljubav obnavlja kaoproleće, a njen bol se brže leči nego malarija. — Ah, doktore, — prekidam ga ja i pokušavam da se smejem — kakvevezo imaju angina i ljubav? On me gleda u oči, gleda me zapovednički, gotovo drsko, ali ja se ne bunim ine ljutim; osećam, kako je on silan u poznavanju života i ljudske prirode ičini mi se, da može da vidi kroz moju dušu i kroz moje telo kao kroz staklo.I osećam, da se potčinjavam njegovoj volji i gledam ga u oči sa sve višeSad samo da zahte, sve bih mu ispričala.Ali njemu je dosta i sadon počinje da izigrava. — Dobro, mala, volim više, što niste zaljubljeni.Inače ova angina bi vammogla učiniti rđavu uslugu.Čuvajte se vatre.Može doći zanos, buncanje, ato nije prijatno za one, koji čuvaju tajne... On prestaje, osmehne se na moje uplašene, razrogačene oči, i počne da govorio drugome.Moja je odluka već gotova: svim silama hoću da se lečim i ja tokažem doktoru. — Znam ja, da ste vi pametno devojče. — Kako je dobro, što me lečite vi, a ne Mika. On se tako velikodušno osmehne, da me nečim potseti na lava i njegov me osmehumiri i kaže: ne brini. Eto, i on bi se mogao voleti — da nije oženjen.Ja sam sita fantazije.dopustiti, da se oduševim njime. Posle bolesti pomišljala sam da idem kući, da ostavim školu, sve.Htela samkod mame i oca, želela sam malo nežnosti.A kad sam sve sebi predstavila:njihovu zaprepaštenost, brigu, tejove, savetovanja, predosetila sam strašnudosadu i odustala sam.A posle, tu bi bila svaki čas tetka Nasta i ne biprestao razgovor i hvale o njenom Nikoli i snaji.A ja ne ću više da seHoću da ga zaboravim. Nikola, zašto me nisi voleo jače, zašto mi nisi ostavio više sebe ?Ono, štoNati nisi dao, bez čega ona može biti, zašto nisi ostavio meni?Ne, ne, tisi bio suviše pošten; nisi hteo da varaš ni nju, ni mene.Bože, imaš blago,neizmerno blago ljubavi i lepote i nudiš ga nekome, a on ga neće i propadanepotrebno to tvoje blago i prosipa se uludo tvoja ljubav kao kiša u more —dok negde suva zemlja puca od žeđi.Ah, gde je neko, ko bi me voleo?bi ga zavolela iz zahvalnosti, pa kad dođe Nikola da vidi, da vidi, kako jabrzo zaboravljam. Nikola mi je poslao jednu kartu s puta, još davno, a danas sam dobila druguiz Neapolja.I ona se potpisala uz njegov pozdrav, drhtavim, ružnimrukopisom slabe žene.Svejedno; on je jak.Valjda mogu verovati sebi; janjoj ne zavidim.Ne, ja ne bi htela jednu sreću kao ona i on,to je mlaka sreća, to nije da se zavidi, to nije zanos, to nije blaženstvo.Ja bih htela jednu sreću sačinjenu od moje i njegove ljubavi; ja što bihnačinila od njega i on od mene, to Nata ne ume ni da zamisli.Ah, Nikola,zašto ti meni ne daš mira?Zašto si mi poslao ovu kartu iz lepe zemlje?Hoću, ah, hoću da sam ja tako s tobom, mene da držiš pod ruku i da gledašsve te lepote.Bože, hoću li se ja nekad opametiti?Ponekad se smirim i hoćuda se pomirim, pa me tek ponova s većom žestinom spopadne bol i ljutina iočajanje i želim da umrem pre nego što se pomirim. Neću mu odgovoriti.Šta da mu kažem ?Da mu nešto prebacim ili da se požalim?Ili da se pravim vesela?Ćutanje je najbolji odgovor. Htela bih da ga nečim optužim i da ga omrznem.On se ne može omrznuti; njegasvi vole.A ja najviše.Onda kad smo se vratili iz pozorišta, utučeni, posleonoga moga pitanja, onda kad sam pred kapijom osetila velikodušnost ipraštanje, onda sam sva bila prožeta ljubavlju, onda sam je najsilnijeosetila, a ni onda je nisam poznala.A ti, Nikola, kad si je ti video umojim očima?Sad znam; kad se voli onda se oprašta, kad se voli onda se ne gnuša, kad se voli onda se voli.Sad je dockan znati. Prolaze dani.Velika mi je uteha škola.Mogu opet da radim sa odanošću, saPre mi je sve bilu sporedno, samo moja ljubav i moj bol subili važni.Živim, učim, ali nemam šta da zabeležim u dnevnik.Tek valjdaneću pribeleške sa časova.Možda bi to bilo pametnije.Izgleda da se udnevnike piše samo o ljubavi.Ja sam svršila.Još koji nastup tuge, pa ćeonda hartija ostati prazna. Zašto ja ponekad nisam jaka?Ljutim se na sebe i hoću to da ispitam.možda misli nešto rđavo o meni.I šapne nekome i dvoje troje prime to.I kadvidim da neko ko ne treba i ko ne sme to da veruje gleda u mene ispitivačkiili načini iz daleka aluziju - znači posumnjao je — desi mi se da se malozbunim i skrenem pogled u stranu, ponekad čak i pocrvenim.Zašto ihpustiti da sumnju pojačaju ili da donesu pogrešan zaključak?Ja znam da sene zbunim od straha, jer se ne bojim nikoga i ničega kad mi je savest čista,već se u meni podigne bol i srdžba: šta zar i ti sumnjaš?I pošto sam sezbunila i izgubila nešto i pred sobom i nešto, ali sasvimdrugo, pred drugim. ja prezirem i onoga koji je posumnjao kao i onoga kojije izmislio ružnu neistinu.To ne treba da bude.Treba uhvatiti za pogled,za reč, za nagoveštaj, za osmeh i reći: stoj, kaži otvoreno šta misliš ako Ali ponekad se tiče tako delikatnih stvari da ja pre pristajem da glupacisumnjaju u moju ispravnost, nego da glupacima objašnjavam i profanišem neštošto nije obično i što je meni drago.Čisto ga ne bih ni perom dodirnula, damu se sitna rosa ne otrese, da mu se nežna rumen ne utre, da mu se zlatniprah ne smakne, da mu se laka paučina vela ne pocepa.Ima stvari koje izgubečim su kazane, a kamo li kad budu prepričavane i kritikovane.Zato moždatako delikatne stvari neću ni u dnevnik beležiti.Mogu ja iznenada umreti,pa neko da nađe i pročita dnevnik.No, šta me se tiče kad sam ja mrtva?se tiče, tiče me se i posle smrti da lepo ostane lepo.Kad je jedna menibliska ličnost posumnjala u mene, mene nije bilo strah za mene što moguizgubiti u njenim očima ; mene je bilo stid za nju kako može da posumnja ibilo mi je krivo kako sme da želi da se ja pravdam.I to oboje sam sakrila,da je kaznim.Ništavni smo mi ljudi i život je bedan i dosadan.Pa ipak ...ima, ima stvari zbog kojih vredi podnositi ga. Imam puno ruža u sobi.Uvek sam ih volela, uvek, još od malena kod kuće, anajviše kad mi ih je Nikola doneo.I sad ih još volim.Ali menja se taPre mi je njihov miris ličio na obećanje zanosa i sreće; sad mimirišu na sećanje, na uspomene nečega što se nije desilo, a trebalo je imoglo se desiti i biti do ludila zanosno, do kraja lepo.I samrtna tuga islast smrti me obuzima kad udišem njihov miris i nemam više one žalosti kadone procvetaju i venu.Da li se to stvari odazivaju našem raspoloženju, ilinaše raspoloženje daje smisla, života, boje stvarima?Pošto sam japrvo davala svoju dušu stvarima i pošto je ljubav došla da uništi moj život,sad je moja duša postala tako slaba i bolesno prijemčiva, da stvari utiču nanju i muče me. Čitala sam Sliku Dorijana Greja, razume se, na nemačkom.Engleski, kako izgleda, nikad neću ni naučiti.Nemam više oduševljenja zasvoje stare želje.Da putujem sama nemam više volje.Nekad sam maštala daputujem u Indiju i Japan, u Rusiju, u Ameriku i u Australiju i zadavala sebida do dvadeset pete godine moram naučiti četiri stranu jezika.Sad mi jedvadeset i druga i ja ne želim ništa.Engleski će otpasti, i putovanje ćeA tako bi se lepo moglo putovati s njim, preko svih mora i zemalja,u sve klime, sve lepote uneti u svoj život, da imaš šta poneti u smrt.umireš da žališ za životom što želiš još živeti, a ne da žališšto umireš, a još nisi živela.Ja bih sve u životu htela jako, a u stvarismo bili mlaki i ja i on.Sad sasvim razumem.On je više nežan, nego jak.je dao reč i svi su znali.I njemu se činilo da je sad ružno da zavrti glavumladoj devojci, da otkazuje veridbu i da pravi skandal, kako se to kod nasDa sam ja bila svesnija i razvijenija i da sam pratila njegovu ljubav,on bi je učinio radi mene i imao bi opravdanja pred svojima, pred mojima ipred sobom.Onda bi Nata i njeni bili žrtva.Ja sam ćutala, on je patio — iučinio kako je mislio da mu dužnost nalaže.I sad produžava tu dužnost:navikava se na svoju ženu i, kako je ona dobra i kako ja nisam blizu,počinje i da je voli.Ispočetka mu je bilo žao za mnom, posle me je samosažaljevao, a sad već misli: mlada je ona i njena vesela priroda me je većI prežaliću te, Nikola. Nego zašto sam ja to pisala?Nisam htela o tome da govorim.Ne znam kako iono što nikakve veze sa Nikolom nema može da me odvuče da mislim o njemu.Čitala sam Sliku Dorijana Greja.Izgleda da zlo nema dna.Mislim da sve znam, a ono iskrsne još nešto.Možda je to način da se čovekočisti od zla, ne od zla koje je došlo, već koje bi moglo doći.Eto ja uBeogradu često čujem kako ljudi sa zadovoljstvom pričaju tuđe prljave istorije.Ne znam da li zadovoljstvo dolazi od same prljavštineili od toga što su tuđe te prljavštine.Sećam se da mi je, kad sam došla,bilo vrlo neprijatno to da slušam.Ja ne znam u kakvim je ko prilikama bio ipostupio ovako ili onako; meni se pruža samo kako je on postupio, samo nekirezultat, a ja ne znam kakvo je bilo računanje.Obično nisam htela daverujem takve stvari, a kad je verovatnost bila očevidna, nisam htela damislim o njima, nisam htela da me se tiču.Ali primećujem da sveravnodušnije slušam takve priče.Bojim se da se toliko ne naviknem, da počnuda mi čine i zadovoljstvo.Eto tako čovek — kako da kažem — nije da sepokvari, jer ja nikad neću da se pokvarim, već pokvari ukus. I cveće.I ja sama u sobi.Sama sa svojom dušom.I ja ne poznajemdovoljno tu dušu koju poznajem najviše od svih duša.I pored mene u klavirutek se otkine neki zvuk.Otkuda on?Kao da muzika što spava u instrumentujekne tiho u snu.Neki me strah obuzeo.Ja nikako nisam strašljiva.Ne bojimse lopova, ubice, ničega..Ja se bojim tajne.A neka tajna i neka slutnja suu noći iza mojih zavesa, u mirisu cveća koje vene, u klaviru u koji davno nesviram i u samoći i u ćutanju oko mene.Zašto, zašto sam se podala strahu?Od čega je to poteklo, od koje misli?Kad nađem uzrok, umirimŠta sam sve mislila večeras?O predavanju profesora * * * Kako mi moramobiti njemu dosadni i kako nam sitno sve drobi.Međutim on se ponaša kao dasmo mu ravni.Dobar tip ili pretvaranje koje staje napora?Nije to.tako, naiđe mi iz pomrčine neka misao, zaljulja me i onda kao da nastupineka nesvestica u duševnom životu, a kad se prenem, ja sam sva pod utiskomte misli, a ne znam šta je ona sadržala, već samo osećam neku težinu: bol,strah, iščekivanje.Posle sam mislila da treba da opravim jaku na zimskojhaljini, zatim kakav ću kaput da kupim da li vrlo skroman ili vrlo raskošan.To treba što pre uraditi.Snaja me zove da dočekamo Nikolu.Vrlo skroman ćuDa, kažu, Nikola dolazi kroz nedelju dana.Ah, eto, to je!...sad dolazi?Šta će mi on?Ja sam lepo sve to metnula u arhivu.Ipak nije totako strašno.Samo da se ne zbunim kad ga prvi put vidim.Mene boli glava odmirisa cveća.Hoću da legnem.Neću da mislim.Ništa me se ne tiče, ništa, na Zbogom, Nikola.Ja imam opet vlast nad sobom, ja imam opet svoju slobodu.se smejem radosno kad kažem: Zbogom, Nikola.Imaš neki drag bol i čini ti seda ga ne bi dala, ni za šta na svetu.To je uobraženje, to je kao kad bičovek tvrdoglavo odlučio da voli svoju nesreću.A probaj da se oslobodiš, osetićeš ne tugu, već radost.Jer bol boli, a težnjačovekovog života nije bol, već sreća.To nije pronašao Niče, to su i prenjega znali.Niče ima jednu lepu pesmu o tome.Inače ja njega ne volim, jerje uobražen.Ne znam, on je možda genijalan kao što kažu.Ja ga ne razumem.Izgleda mi da on ima trenutaka velike dubine i velikih misli i časova kad„muti vode da bi izgledale duboke“, kao što on sam prebacuje pesnicima.Uostalom, filozofiju ne razumem; ona mi izgleda kao nepoznata zemlja,pokrivena ledom, u koju ne želim da idem. Jedared sam imala strahovito mnogo ruža: pune vaze, pune čaše i tanjure zakolače, punu sobu.Bila sam luda od njihove lepote i mirisa.Bilo ih jebelih, kao malokrvne plave žene; one su jedva mirisale, a za oko su bileBilo je ružičastih kao prva nežnost, crvenih, radosnih, koje sumirisale na srećnu ljubav i žutih, strasnih, koje zanose i opijaju, koje janajviše volim, jer ja uopšte volim snagu i silinu.Mirisi su pevali i mešalise, kao glasovi u horu, a ja sam, kao pašinica, ležala na divanu i predavalase uživanju.Prevarim se i zaspim i — razbudim se bolesna.Ah, ruže, ne moguviše da ih vidim, ni da ih osetim.Napolje sve ruže, otvaraj prozore,napolje i trag od ruža.I čitav mesec dana nisam mogla da ili trpim.A ,sad ih opet volim.Tako i ljubav: učinila mi zlo, htela samda umrem, pa zatim da je se odreknem za svagda, a sad je opet volim. Ali, zašto ne dođe čovek koji će da me voli silno, svim svojim bićem, svomsvojom mišlju, svim svojim srcem, kao što vera kaže da treba ljubiti gospodaBoga svoga!Ja hoću da volim, hoću da budem voljena.Bože, pošlji mi ljubav,Bože, smiluj se na mene! Došao je Nikola.Nisam išla da ih dočekam.Zašto bi se uznemiravala?sam ih prvo na ulici.Zvali su me i obećali doći.Oboje se promenili.se ugojio i liči na oženjenog čoveka na malo nesimpatičan način.oslabila, izbečila oči i raširila se.Ima skupocen ogrtač kojim krije svojenagrđeno telo.U njenim očima vidi se i sreća i strah.Ona će svakako vrloskoro da postane mati.I sad, kao i pre, on je nežan prema njoj.odavno, uvek kad vidim ženu u takvom stanju, osećala sam neku vrstuodvratnosti i gađenja.To nije logično, jer ja mnogo volim decu, malu iPa ipak žena je ružna u tome položaju.Buduća njena sreća staje jeOna je ružna svetu koji je ravnodušan; ne bi trebalo da je ružna isvome mužu.Kad bih ja bila takva, ja bih udesila da sam što je mogućnomanje ružna i ne bih nikad išla u društvo.Šetala bih po polju sa svojim mužem i sa svojom budućom srećom.Čak bih ako je mogućno promenilai zemlju, starala bi se da gledam samo lepe stvari i vratila bih se tekpošto sam stvorila jedno malo remek delo.Šta bi mi trebao taj svet kome samružna ?Ja sam hrabra, ničega se ne bih bojala i u mojim očima i na momelicu sijala bi takva sreća da bi ružnoća moga tela došla u senku. Sasvim sam luda: šta govorim!Nego, čudnovato je da se nisam mnogo uzbudilakad sam ih videla.Sve uspomene pojuriše na mene, a ja ih, kao Hristos more,sve jednom rečju ukrstih i pregazili.I opet sam osetila da Nati ne zavidimi da sam tužna zbog sebe i svoga pustoga života.A zašto je Nikola poružnio?Samo što se ugojio i što ima briga.Život udvoje udvojava brige.Ne bitrebalo da je tako, ali tako je.Gledam se u ogledalo: da nisam i japoružnela od bola, od rada, od vremena?Ne, ja sam se još prolepšala.sam lepa.Nikola se malo prevario: ja ne ličim na francusku ružu, već nažutu, onu opasnu što opija.Oči su mi lepe i pune tajne kao noć u nepoznatojKosa mi je lepa, zubi su mi beli, usne rumene, lice blago, ustavelika, ali snažno izvajana, crte malo nepravilne, ali sve to je lepo što gamoj izraz, moj temperamenat obasjava i daje mu života.Temperamenat jemislim kod žene ono što osvaja.Jeste, ja sam lepa.Jesi li video, Nikola?Otkad znam da one plave kose u ložama i parteru u pozorištunisu prirodne i da pola sveta ima lažne zube i da se retko koja dama nebeli, otada sam počela da cenim više svoju lepotu. Znam da je još pred maturu jedan moj drug rekao Ani da ja imam riđu kosu,lice kao plavuša, oči kao najcrnja crnka.Hteo je da kaže kako imam sve trilepote ujedno.U oči mi nijedan drug nije kazao da sam lepa.Onda sam volelaOn je sad prema meni ozbiljno nežan, i čak nekako brižan.Sve dazaboravimo, Nikola, sve da oprostimo, samo ako Nati nisi ništa pričao.A javerujem da nisi. Oni su bili danas kod nas.Vrlo me je dirnuo jedan dečko, snajine snaje brat.Uvek ćuti i gleda u mene.Izgleda da ima veliku maštu.Danas ga zapitah: Našto mislite kad tako uporno ćutite?On me pogleda i reče: — Mislim o vama. — O meni!A šta to? - Kad ste ozbiljni, vaše se lice svetli nekom tajanstvenom svetlošću kao štoje mesečina, a kad se nasmejete, bože, kako se odjednom sve promeni: kao dasine sunce na cveće, pa je čoveku i toplo i mirisno i radosno u duši. Ja sam se zaprepastila. — Vama je nepravo što sam to kazao.To je istina. — Za vas, jer je vama vaša mašta istina.Ne ljutim se.Ja sam tako sujetna dami je to prijatno i ako znam koliko vaša mladost preteruje. On je hteo nešto da kaže, ja mu ne dadoh i odvedoh ga klaviru.Mesto da odemod njega, ja sam mu svirala i pevala.Nikola i Nata su me hvalili.Meni sečini da oni oboje meni za nešto pomalo zavide.Možda što nisam udata.To jeBojim se da ne postajem koketa.Hoću da dobijem volju da zaluđujem.Čuvaj se Nikola. Oni su pričali o svome putovanju i raspitivali snaju o svemu našem životu.Više svega su se interesovali za decu.Kod njih je to na dnevnom redu.su rekli da sam u sviranju napredovala, dok u stvari ja skoro dve godinenisam svirala.Draga moja devojko, za to si bila velika budala.Sad opet isviram i pevam.Možda Nikola ipak ima pravo; sad volim muziku sa više snage.Možda sam i ćuteći nešto naučila. Sve na svetu prolazi i zaboravlja se.Čovek oplakuje izgubljenu sreću i brzose oporavlja i traži novu sreću.Čovek zato i živi da traži sreću i samomanijaci uporno ostaju godinama na jednom istom groblju. G. R. je čovek koji mi se ne dopada, a ipak me privlači, ili bolje kome neverujem, a dopada mi se.Ima u njemu toliko samopouzdanja i veštine, da muse prosto divim.On je jedan vrlo prirodan glumac.On čak premaša prirodu.Inače ne znam šta sve ima u tome čoveku.Voli da se pokaže blaziran.Ja muse dopadam i on voli da je sa mnom.Samo ne misli da se zaljubi, ili bar nemisli da se oženi.Jednom je rekao: Neka se žene ludaci; ja ću da volim tuđeMalo sam ga mrzela za tu frazu.Međutim nemam ništa protiv što on nećeda se zaljubi u mene.Njega nikad ne bih mogla voleti onako kako jazamišljam i hoću da volim.Pa ipak izgleda da malo koketiram s njim.On mibudi radoznalost.Njega svi rado primaju; obrazovan je; ima lepe manire,korektan; ima pravilno lice i izbrijan je kao amerikanac.Ja na protiv volimljude s bradom.Meni je dvadeset dve godine, a njemu trideset tri. (On kažedve dvojke i dve trojke — da ih saberemo, pa da načinimo dve petice.Sad mito ne izgleda duhovito, a kad je rekao, dopalo mi se).Pretvara se kao da mesmatra za devojčicu i hoće da smo prijatelji.Možda ne valja to što se ja snjim dosta smejem.Ali on je poned zaista duhovit. Nikola je dobio sina.Sad je srećan čovek.Ja gotovo više ništa ne osećam zaKad ga vidim, sasvim sam mirna, gotovo ga volim, a toznači da ga ne volim više.On me je jedamput malo uvredio.U društvu sepovela reč o ljubavi i o brakovima iz ljubavi.Onda Nikola reče da u svojuženu nije bio zaljubljen pre venčanja, ali da je sad mnogo voli.Ja samuobrazila da je to kazao mene radi i uvredilo me je što on može da pomislida ja to ne znam, već se, možda, nadam da još mene voli. — Eh, Nikola, tako je to u životu: ako ti sudba da nekoga da voliš, ti ćeš senavići; ako ti ne da, ti ćeš se malo poljutiti, pa ćeš i zaboraviti — upadohja, smejući se. — Tako i treba da bude, Jelo - reče on ozbiljno. — To je jedino pametno, adopustićeš da ipak pamet drži svet. Ja nisam ništa odgovorila, jer sam pomislila nešto ružno.Kad bih ja samopokušala da te zaludim.Hajde da probamo, Nikola.Da vidimo dokle dopire tatvoja pamet.Ružno, ružno, gospođice.Bože, kad bi neko našao dnevnik Nikola ide kući, da učini po volji roditeljima.Dobio je klasu i palanku posvojoj želji.Nata se raduje zbog deteta; tamo će imati iskusnu i dobruOvako se neprestano plaši od dečijih bolesti i kad detetu nijeskoro ništa, ona, zove lekare.I meni je prijatno.S našima će im biti Otišli su.Ja i snaja smo ih ispratile.Napisala sam svojima veliko pismo,nakupovala puno sitnih poklona, napunila glavu Nati i Nikoli porukama iBila sam vrlo raspoložena i jednako ih ubeđivala kako će im bitilepo u mome rodnom mestu.Nikola primeti snaji u šali: Kako nas Jela srdačnoMeni se čini da je to bilo dvosmisleno.Snaja je primila najlepše.Ona je uvek divna.Toliko puta mislim o njoj.Koliko je Mika srećan što jenju našao.Ona je gotovo obrazovanija od njega.On je jednostran ; osimsvojih stručnih knjiga i novina ne čita ništa.I ona sad od dece ne može daradi dosta za sebe, ali je ranije mnogo čitala i tako lepo razumela, i svejoj je ostalo u duši.Ona je sedam godina starija od mene, pa ipak smo kaoI kakvu ja udobnost uživam u njihovoj kući, osim toga što me decaNijedno ne dolazi u moju sobu dok ga ne zovem. Kad sam došla, ja sam objavila da hoću da tražim stan.Volim da sam slobodnai da radim šta mi se kad dopada.Neću da stanujem kod rodbine.Bojim se dase kome ne zamerim kad smo uvek zajedno, a ne želim da se posvađamo.Mika sezaprepastio, a snaja se tako energično i tako ljupko usprotivila tome, dasam morala popustiti.Upravo bilo je i kako su oni hteli i lepše nego štosam ja htela.Snaja je kazala da mi daje sobu iza sale koja imazaseban ulazak, daleko od dečije sobe.Nikakva mi larma ne može dopreti.svih njenih stvari da izaberem šta najviše volim i da rasporedim kako hoću.Njima ta soba ništa ne treba, njeni su svi ovde, a tata i mama kad dođudobiće jednu od njihovih soba.Ja mogu kazati sve svoje zahteve i svi ćebiti ispunjeni, samo ona nikad neće podneti da sestra njegova muža stanuje usobama za samce.Ona se rasplakala i ja sam se uzbudila i kazala Miki da minikad ne bi umeli da budemo toliko dobri.Ja joj rekoh: — Dobro, primam tu velikodušnost.Samo ti treba još da si ubeđena da sam japošten čovek i da ću to uvek biti i da mi ostaviš potpunu slobodu. Oni su se smejali i kazali da samo ne pravim u njihovoj kući bombe, a inačemogu i anarhiste dovoditi. Zatim nam je i tata napravio scenu.Odredio je koliko treba za mene da plaća,jer nije hteo da čuje „da njegova mezimica jede Nikinoj deci hleb, pa niMika je praskao, kazao da smo mi palančani i ćifte i da smo došli unjegovu kuću da ga vređamo — ali ovoga je puta bilo onako kako je tata I tako sam, se ja ugodno namestila.Osećam da sam malo sebična i samoživa, papošto oni to ne nalaze i vole me ovakvu, ja se brzo utešim. Kad hoću, ja idem k njima.Oni se uvek obraduju.A oni k meni ne dolaze nikadbez poziva osim na moj rođendan.I tako imam najbolje društvo i mogu da samsama kad hoću.Da sam pametna, mogla bih biti srećna.Šta tražim?Šta mi neIzgleda da ona samo jedared u životu kucne na naše srce.Ako joj se ne otvori, ona se vrati.Uzalud posle vičem za njom — ne Desilo mi se nešto strašno.Možda bi bilo bolje da nisam imala takoneograničenu slobodu.Došao je g. P. Doneo mi jednu francusku knjigu, upravonašao razlog da đođe.Meni je bilo prijatno kad sam ga videla.Skuhala sammu kafu i dopustila da puši.On me upita da li i ja pušim.Zatim zašto neRekoh mu da volim i dim i miris od duvana kad drugi puše.Probala sami sama i nije mi se dopalo.Gadim se na onaj miris što posle ostane u ustimai nalazim da to nije dovoljno čista zabava.On mi se rugao i laskao mi. Svojim dubokim, šaljivo slatkim, glasom on mi je hvalio cveće, haljinu, sobui mene samu.U njegovom glasu je bilo nešto što opija, kao neki prijatan atežak miris, a u tome šaljivom glasu bilo je nešto što draži.On je vrlopametan, a nije ni posumnjao kako ga ja dobro razumem.Negovo ponašanje biloje tako kao da može sad da se uozbilji i da mi kaže: mala, ti si prekrasnaigračka, ali sad više neću da se igram; a bilo je trenutaka kadje izgledalo da će on pasti preda me na kolena i reći: ti si tako divna daja ne mogu da budem srećan kad sam daleko od tebe i ne mogu da te ne volimsilno, silno — već on bi to umeo lepo da kaže kad bi se zagrejao dotle iizišlo bi veličanstveno patetično.A ja sam vrlo dobro osećala da sam munešto više od lepe igračke i da je to oboje laž.Možda bi on voleo da me imapored sebe, da nije nekih jakih razloga, koji se tome protive i koje ja neAli da ne može bez mene i da me mnogo i silno voli to on ne može, jeron može mnogo da voli samo sebe.Ja sam sve to unapred znala, upravo ja samto osećala.Ja ništa ne znam što znam, već znam što osetim.To se kod menezove inteligencija osećanja.Ne samo iz pogleda i reči, već i izsamoga glasa mogu da pogodim kad čovek laže.Znam jednu ličnost koja imaglas tako bezbojan da on sam apsolutno ništa ne kaže.On samo sprovodi reči,a ne daje im ni boje, ni čega drugoga; osim značenja koje im rečnik daje.me je odmah zainteresovalo i moja sumnja je brzo prešla u ubeđenje da je tajglas izrađen, da bi sakrio svoju prirodu koja je možda bila pakost.takva čoveka bez temperamenta u glasu vrlo je dosadno.Ovoga gospodina, pak,bilo je zanimljivo slušati.On je svirao na svome glasu svoje rođeneSvesno ga je zaslađivao , ali nije preslađivao.neprestani humor i laskavo ismevanje dodavali su mu nešto nalik naI prijao je taj glas kao kafa koja bi bila suviše slatka da nijedosta jaka.Ima ljudi pametnijih od mene koje možeš prevariti, a mene nemožeš prevariti.Ako se ja pravim da primam tako kako mi se daje, to činimiz učtivosti, ili dosade, iz lenjosti ili preziranja.I onda izlazi da japrevarim one koji su hteli da prevare mene.To ne znači da ja lažem.misao mi je davala iskreno veselo raspoloženje.Igramo se, gospodine.uvek preteruju: ako vole, preteruju u hvali; ako mrze, u kuđenju.A ja samovoga gospodina videla onakvog kakav je.Illustration je ovoga puta bio vrlo bogat.Gledali smo sliko iz francuskog salona, Odjednom on se diže i sede daleko od — Ja radije gledam slike u boji — reče. — Eto, mala, da li vi znato kako vamje svaki pokret, svaka linija, svaka forma u skladu i lepa. - Prvo, gospodine, ja za vas nisam „mala“, a posle mislim da znam tačnokoliko je istina to drugo što ste kazali. — Ja bih voleo da znate reče on, osmehnuvši se samo na prvu primedbu. — Zašto?Da budem sujetna? — Ne, već da uživate.Pa ipak ima nešto što nije u skladu. - Šta to? — Gle, zainteresovala se! — Vrlo - rekoh iskreno. — Vi ste znalac i zato poštujem vaš sud. — Ime, ime vaše. — Što, baš je moje ime lepo. — Lepo za drugu neku, lepo samo po sebi.To je tužno ime, gorko,Nekoj crnomanjastoj sentimentalki ili sitnoj glavi lepo bi stajalo,a ne vama. Nikad o tome nisam mislila i učini mi se tačno. -- A meni? rekoh. - Vama neko ime u boji, zvonko, srebrno, zlatno.Kad bi mi imali lepo ime kaoĐovana, Zizema...Ali čekajte: Jovanka!To je zvonko.On je, naglašujući svatri sloga, izgovarao to ime vrlo zvučno, kao da ga je odzvanjalo neko velikozlatno zvono.Poče da me interesuje i bilo mi je smešno.Mi smo oboje znalida su to ludorije, a oboje smo davali vrednosti tim rečima, on što ili jeizmišljao, ja što ili je meni govorio. - Vas svi vole, zar ne?Kažite je li vam to milo ? — Da, tako bar izgleda da me svi vole.To je prijatno, pa pomalo i — Ja baš zato i neću da vas volim što vas svi vole.Pa ipak vrlo je prijatnobiti kod vas u sobi - kad nema još koga.Zamislite da ste nekavlastelinka i da se zovete Jovanka, da ste gospođa ovoga usamljenog zamka, aja da sam zaljubljeni vitez i da vam pevam stihove. - Hteli ste reći rđave stihove - upadoh ja sasvim iskreno se smejući. - Možda i rđave, ali iskrene, iz dubine srca. - Ne verujem daa umete. - Da probam? - Ja sam nestrpljiva. Ja ne volim slikove.Bolja je poezija u prozi. - Gospođo Jovanka, - on ustade i stade iza mene - vaša je kosa kao jesenjesunce: i zasenjuje i opet pogled traži tu dugozraku toplotu. - Ne valja - rekoh ja.On nastavi kao da nije čuo, a čuo je i bilo mu jekrivo što mi se ne sviđa. - Gospođo Jovanka, vaše su oči tropske noći.Ja sam putnik sa severa.mi tople hladovine i zlatnim prahom posute tame... On zastade, očeknu.Ja sam ćutala. - Gospođo Jovanka, vaše je lice snežno polje ; ja bih voleo da ostavim tragapo njemu. Uplaših se.Meni se i dopadalo to što je govorio, ali se i uplaših od nečegašto mi se učini da on još može reći.Zasmejah se i rekoh: - Bogami, nije rđavo.Tri sezone sa tu, samo još proljeće. — Jovanka, — reče on, kao da ga nisam prekidala — proleće, to je tvoje mladotelo, gle, cvetao prvi cvet, vatren kao moja ljubav; hoću ga . . . Ja nisam videla njegove oči, ne znam da li je i to bila igra ili je on bioizgubio glavu toga trenutka.Nisam imala vremena da mislim.Poslednje rećiizgovorio je brzo, duboko prigušeno i onda samo videh jedan pokret ruke,prosto kao da me uzabra, uhvati me naglo i lako za vrat ispod brade, zavalimi glavu na svoje grudi, naže se kao da pomiriše i njegove usne pritiskošeMiris od duvana, nešto zlo što opija i nešto snažno što uliva strah.Meni se čini da sam za sve to vreme od nekoliko sekunada izgubila svest iako sam svakog sekunda znala da je to rđavo i ružno. Eto, hoću sebi da objasnim šta sam osetila.Kad sam bila mala, pa kad smo seljuljali na ljuljašci, najviše sam volela da me Nikola, ovaj isti NatinNikola, ljulja.Kad me baci u visinu, ja dodirnem grane.Znam da sam osećalaužas: zakačiću se za granu, pašću, umreću; a u isto vreme govorila sam:jače, jače, i bila sam gorda što smem od svih malih samo ja tako da seNešto nalik na to osetila sam i tih nekoliko sekunada: neki rđavzanos, neka gotovo nesvesna želja da iskusim i tako nešto; a već ja ću umetiza vremena da se trgnem i da ga kaznim za drskost.Sad znamvrlo dobro da sam sama kriva što je dotle došlo. Dakle, dva sekunda ili pet, ne znam, i onda me porazi svesna misao: šta radimja! — i ja skočih, odgurnuh ga, pogledah ga u lice, pokazah rukom vrata irekoh: gospodine! Nisam bila gnjevna, ja sam toliko bila uplašena za sebe, da o njemu nisamvodila računa.Celo moje biće odnosilo se prema njemu kao prema stvari kojahoće da mi pomogne da propadnem; ja sam uzimala sav deo svoje krivice.da sam izgledala strašno.To nije bio gnjev, to je bio užas, kao da sam palasa ljuljaške i razbila se i neću zato da krivim Nikolu, ali ne mogu više daga vidim. Moj se gospodin otrezni i zbuni na moj zapovednički pokret.On se uplaši odmene, ili za mene, i pođe vratima.Tu stade i okrete se.Ja nestrpljivopokazah još jednom šta želim i onda me tek obuze gnjev. — Idite! — viknuh, a glas nije bio moj. — Zašto? — reče on, i pošto je bio bled pocrvene. — Neću — reče i vrati Ja se zaprepastili. — Šta to znači? — viknuh. — Neću da budem isteran, hoću da se objasnim, pa ću onda sam otići.Jeste, jasam se zaboravio, ali... — Valjda nećete reći da ste zaljubljeni u mene? - upadoh podrugljivo. — Neću.Ali eto vi priznajete da ste znali da nisam.Zašto ste koketirali saHteli ste da me zaludite. Osetih da on ima pravo i iskreno rekoh: — Ja ne kažem da nisam kriva.Koketirala sam što me je vaše samopouzdanjedražilo i što sam htela i ja da budem jaka. — A što se igrate vatrom? — Zato što znam da neću dopustiti da se opečem.A vi ste mislili da sam ilinevaljala, ili glupa, i da mogu biti vaša igračka. - Ne, nikako nisam to mislio.Ja sam mislio - i njegov glas postade takoiskren i ozbiljan da se iznenadih - kako bi bilo divno da se ova mala,pametna, dražesna i tvrdoglava lepotica zaljubi u mene: onda bih mogaoodustati od svojih principa, ali samo tako: ne ja nju da molim, već ona dase zaljubi u mene.Vi ste dragocen instrumenat. Ja se osmenuh, a on sede. - Slušajte, Jelo, da budemo prijatelji. — Šta?Da budemo prijatelji nas dvoje nevaljalih ljudi.Prvo treba da budemoiskreni i pošteni.Ja nisam zaljubljena u vas i nikad nisam želela da budem,ali je u meni dolazila želja da vas salomim, da uživam malo u pobedi, pa dase povučem. — Onda sam ja bio pošteniji od vas. — Niste.Ja nisam znala vaše namere.Mislila sam da i vi meni s timprilazite, da se igramo borbe.Mi smo bili jednaki.Oprotite i praštam.Hoćete li da zaboravite ovo strašno što se tako glupo desilo među nama? — Neću. — reče on. — Kome to treba da zaboravim?I zar ćete viMeni je baš prijatno da ne zaboravim.Glavno je da mi to nećemonikome kazati: to bi bilo ludo.Ja sam danas izišao iz takta, pa ipak mi sečini da nisam tučen. - Bogami, jeste.Oboje smo tučeni. — Mi smo dueliste i oboje smo ranjeni; sadtreba da se pomirimo - on se osmehnu i toga trenutka pored svega što sedesilo učini mi se čak simpatičan. — Mi smo protivnici dorasli jedan drugoga — da budemo prijatelji. — Vi ste drski i kao neprijatelj i kao prijatelj.Pristajem da se pomirimopod uslovom da više ne dolazite k meni. — Zašto?Bojite se. — O, više se ne bojim ničega.Hoću da kaznim sebe i vas.Ja ne volimda se sećam ovoga što je danas bilo.Želim da zaslužim pravo da smemOvo je bilo ružno, ružno i ja ću vama i oprostiti, a sebi nikad — Ja sam za trenutak izgubio pamet, zatim sam za trenutak bio zbunjenpostiđen, uplašen.To se sa mnom odavno više ne dešava.Vi mislite da steizgubili u svojim očima, i ja sam izgubio u svojim, pa ipak ako hoćete dabudem sasvim iskren ja se ne kajem i ne stidim se, To je kao kad igratekarte sa čovekom koji zna: sama igra je zadovoljstvo, a gubitak je sitnica.Ja sam imao dostojnog protivnika, mi smo se mačevali. — Da, ali ste jedan udarac zadali krišom. — Ali, Jelo, nije mogućno da ne razumete, a hteo sam da vam ne kažem, lepšeje bilo da vam ne kažem.Ja sam govoreći one gluposti i gledajući vaše oči izube kako mi se zanosno rugaju došao u ekstazu: hoćete li mi verovati da sampoljubio lepotu, a ne ženu?Ja nisam svetac, ali tako mi časti, nisam vasmnogo uprljao svojim poljupcem.Nikome nemojte reći i onda ništa nije niVi zaboravite, a ja neću zaboraviti. — Donekle vam verujem.Vi i ja imamo sasvim različite pojmove.Ja sam kriva iimam da ispaštam svoju pogrešku, ne da mi je Bog oprosti, već da sama sebemogu poštovati.Ja sam bila koketna i suviše slobodna i to samo s vama.Mislila sam da sam jača i verovala sam da ste vi veći gospodar od sebe.ne možemo ponavljati staro, još manje otpočeti što novo, a uspomena se nemože izbrisati.Ja imam da budem skromnija a vi da se lišitezadovoljstva da se igrate koketerije. — Vi ste prostiji nego što sam mislio. — Hoćete reći: palančanka? - Da, mala palančanka. — Jeste, to sam ja.I verujte da katkad žalim što nisam tamo ostala.Ja vrlovolim Beograd, ali žalim što nisam u njemu ostala onako čiste duše kao štosam došla.Vi ne znate kako sam ja bila krasna. — Znam po tome koliko ste ostali.Vi ste od Beograda dobili samo puder, on seotresao, i vaša je duša ista.Poznao sam vas danas bolje nego ikad. — Vi se varate. — Ja se retko varam.Sasvim vas razumem i kažem vam da imate pravo što nećeteviše da me primate.Malo pre nisam pristao da me oterate, sad pristajem.odlazim tužan.A kad se vidimo u društvu, mi smo prijatelji? - Ponašaću se bolje nego dosad, poštenije iskrenije. - Zbogom.Oprostite i hvala. — I ja sam zadovoljna što ste ostali da se objasnimo. Otišao je.S njim sam dobro prečistila račune, a sad imam sa sobom.Onda kadje učinio nešto, što nije smeo učiniti onakav kakvog sam gaznala, ja sam stekla bolje mišljenje o njemu.Ali ja?Gde ću ja da sesakrijem od same sebe?Kako ću ja da gledam sad u oči poštenim ljudima?Mama, oče, čiko, gde ste da vidite večeras svoju ljubimicu kojom se toliko Ništa ja nisam, samo su oni uobrazili da nešto vredim i meni je bilo milo dato poverujem.Dopustila sam da me poljubi čovek koga ne volim!Kako sad moguželeti da sretnem nekoga ko će da me voli?Je li to taj život koji se satoliko nade čeka?Je li to ta sreća za koju kažu da sam ja stvorena?jedna naivna i nemoguća ljubav, posle jedan ovakav doživljaj.Očajna sam iI ne ljutim se na toga gospodina što je otišao, već na sebe i nasudbinu, naročito na sudbinu.Dakle, od vrline do poroka ima samo jedankorak, i ne učiniti ga to je sve, to je ono što svi cene.Sad vidim da nijedan čovek ne sme biti drzak kad je žena jaka u poštenju i razumna uOh, kuko sam ja počela da padam.Kako sam mrska sebi i kako ipakprezirem toga gospodina kome sam malo pre oprostila.Ne, ne, on mene nijenimalo poštovao.Ili je on iz sasvim drugog sveta koji ja i moja okolina ne U slepim očima mi kuca kao neki sat bola.Sudbino, zašto si ga navila?jedan otišao sam, posle drugi koga sam oterala.Prvo ljubav bez poljupca,posle poljubac bez ljubavi.Prvo tuga, posle stid.Šta imaposle toga da dođe?Ili što gore?Šta bi kazali Mika i snaja da ih sadposle večere zovnem i sve im ispričam ?Snaja bi mene branila, a svu krivicubacila na njega; Mika bi ga možda potražio, a u mene bi izgubio svakoBilo bi ružno da kažem, ružno i nekorisno, a ružno je i daIli samo snaji?Ne, ona bi se mnogo uznemirila.I onda zbogom,moja slobodo.Ja ne bih tada mogla biti ni trenut spokojna.Eto šta sam Kako je Nikola bio pošten, kako se je on ponašao bratski i prijateljski i akoino je voleo.Ne, glupo je sad jadikovati.Ima samo jedan jedini način da sezasluži oproštaj a taj je: da to bude poslednje tvoje ružno Morala sam ostati do ponoći.Nisam ni znala da će biti gostiju na večeri.mi je kao za kaznu trebalo da dođe i taj pametni dečko koji gleda u mene kaou božanstvo.Ja sam se ponašala kao obično, samo je on primetio da mi „nijedobro“ i pitao me šta mi je.Rekoh da me je još posle podne bolela glava, paje možda ostao trag, ali da mi sad nije ništa.To sam kazala s jednomnamernom dozom dosade koja kao da je htela da kaže: a šta se to tebe, dete,I posle mu celog večera nisam rekla ni reči, niti ga pogledala.On bezsumnje sad pati.I šta li misli?Da sam zaljubljena; u nekogakoji me ne voli?Ah, da ti znaš kako se moje srce kida što ti o meni lakolepo misliš i što je to tako daleko od istine.Žao mi ga je i volim ga zbognjegove čiste duše, ali dobro sam uradila što sam se sklonila.Kako sam sadpostala pametna.Setila si se skromnosti kad si izgubila skromnost.G. R. mije poslao pismo koje me je vrlo iznenadilo.On je povratio svoj ton i svojePrvo sam planula: mislila sam sad će početi da piše kad ne sme daNaprotiv pismo je originalno i za mene važno.Čitav događaj.Prepisujem ga: Poštovana gospođice, čini mi se da sam od juče uzbuđen kako nikad nisam bio,čini mi se da vas od juče volim kako dosad nisam i ako sam vam se od uvekZato, molim vas dopustite mi da vas zaprosim i nemojte misliti dauobražavam da mi se ne može desiti da budem odbijen.Prvo se obraćam vama,jer je vaše da ili ne prvi i najvažniji odgovor.pristanete, biću veoma srećan i staraću se da vas usrećim.Ako ne budempočastvovan vašim pristankom, budite spokojni; ja se ne ću ubiti, nitiočajavati, a koliko mi bude žao, sakriću, da ne izazovem vaše sažaljenje.Takva je moja filozofija.U svakom slučaju — da budemo prijatelji.Pošt. it. d. Ali, Bože moj, kakvo sam ja čudovište !Meni je ovo pismo prijatno.Prvo sampomislila: on to hoće kavalerski da mi se oduži: zna da ću gaodbiti i nudi mi to zadovoljstvo.Ne, ne, to nije tačno: on se nada da ćuNe, ponuda je ozbiljna i on se čak boji da neće biti primljena.je u njegovoj duši ja ovoga puta ne vidim jasno, ali je ton njegovoga pismatakav da mu se može lako odgovoriti negativno.Moj odgovor je gotov: Gospodine, velika čast koju moram da odbijem iz važnih razloga, čini mi ipakJa nisam vrlo mlada, a vi ste mi prvi prosilac, a to, izgleda,laska ženi više nego svi komplimenti.Ne mogu primiti vašu ponudu da meusrećite, jer ne osećam u sebi sposobnosti da ja vas mogu usrećiti.U svakomdrugom slučaju teško bi mi palo ovakvo pisanje pisma.Vaše uveravanje da senećete obesiti olakšava mi posao i dodaje mu veselosti.Vaša je filozofijaDa, gospodine, vama se čini da me volite i to je još jednauteha više za mene da vam neću pričiniti bola.Ako bude bilo žalosti,sakrite je, da me kaznite a ja ću svoju gordost što sam od vas prošena dazavijem u ćutanje i skromnost.Hvala na lepom tonu pisma, ne zamerite za mojton i — da budemo prijatelji. Kad smo se danas našli kod rodbine moje snaje, on mi posle pozdrava reče,smešeći se: — Znate, prijatelju, šta mi se desilo?Prosio sam jednu devojkui ona me je odbila.Bilo mi je žao, čak sam se i ljutio, a kad sam dovršiopismo i pročitao njeno ime, ja sam se opet odobrovoljio. Snaja koju je iznenadio takav njegov govor sasvim prirodno i ne dajući sebiračuna, kao uvek inače, da li to treba učiniti upita ga: — Kako se zove gospođica? — Jovanka — odgovori on. I tako izgleda da sam mu sad sve oprostila.Samo ipak žurim da zaklopim listna toj strani života.Volela bih kad bih mogla da iscepam te listove izživota ili da ih katancem zaključam. Raditi to je jedino dobro u ovome životu, jedino čisto ne sujetnoRadim strasno.Ništa mi se ne može oteti, za sve imamsposobnosti, pa ipak ništa od mene neće biti i kad umrem, niko neće znati dasam postojala.Radim samo za sebe, samo za svoje zadovoljstvo.Sve mi jemalo, izgleda mi da nam profesori kao deci dele male porcije znanja.bih jedno široko more. da se zagnjurim, da se zanesem, da se izgubim unjemu, i kako to ne može da se nađe u školi, ja se bacam u drugo more, ukome se nikad ne zamorim, plivajući.Čitam mnogo literaturu svih naroda, svešto mogu da dobijem.I osećam da je tako istinita stara fraza da je knjiganajbolji prijatelj.Imaš drugarica, imaš i prijateljskih poznanstava, a nemaš jednu dušu sasvim blisku kojoj je moja duša sasvimMislim da sam se nesvesno čuvala od toga, da bih što više sebe moglapokloniti čoveku koga budem volela.Sad sam se navikla da budem sama iprijatno mi je.Najviše volim knjige i decu.Mi odrasli ljudi tako smo puniNe volim da se nekome toliko približim, da ga potpuno upoznam.vrline ne krijemo i zato se simpatija može da stekne prema čoveku kad gaupoznaš otprilike malo više od polovine onoga koliko se čovek može upoznati.Iza toga svi ljudi liče jedni na druge i postaju dosadni: čandrljivi, ililenštine, a više svega i svi uobraženi.Ja sam dugo mislila da ja nisamuobražena: još jedna uobraženost više.Baš sam posmatrala: i slabi i jaki,čak i oni najskromniji, eto i moja jedinstvena snaja, svi smo u po nečemuuobraženi i tvrdoglavi u svome ubeđenju ... Moja je snaja prekinula moje ništavno filozofiranje i donela depešu da mi ječika opasno bolestan i da želi da me vidi.Išla sam odmah.Čika je već bioStigla sam za pratnju.Sve dockan i sve uzalud u mome životu.velika duša, tako otmena i tako bliska, i tako puna nezaslužene ljubaviprema meni otišla je pre, nego što sam je poznala, otišla je neocenjena inevoljena koliko zaslužuje.I svojim odlaskom čika mi je ostavio jedanstrašan bol i jednu užasnu grižnju savesti, ostavio mi jesvoju biblioteku i jedno zatvoreno pismo, koje mi nije poslao, a koje mi jepisao pre dve godine kad sam se mučila za druge stvari.Čiko, čiko moj,zašto si otišao?Zašto mi nisi poslao pre to pismo?Zašto nisi učinio dapoznam koga imam?A zašto ja sama to nisam znala, zašto ga nisam umeladovoljno oceniti, zašto mu nisam dala više svoje nežnosti koju je on tolikoželeo ? Ne znam po koji put čitam pismo koje znam već napamet. „Jelo, drago čikino dete, odavno se spremam da ti pišem potpuno iskreno, dapokušam da ti dam saveta, da te razgovorim, da te utešim ako je to mogućno.Da ti kažem da i čika pati zbog toga što ti patiš.Posle pomislim možda jetebi lakše da veruješ da niko ne zna, kao što si mislila onda kad si mojomnepažnjom onako rano došla do one mučne i gorke knjige Tolstojeve.Eto takoti se u životu niže udar za udarom i samo filozofija kod inteligentnih izaborav kod prostih mogu da spasu čoveka od očajanja. Biće koje ti je najmilije pati, a ti mu ne možeš pomoći, ne možeš sprečitibol, ne možeš učiniti ništa za njegovu sreću i ako bi život dao da možeš.Mislim da je to poslednji moj bol, poslednji udar od života meni.A tebi jetek drugi.Ti ćeš ih imati još.I baš time bi hteo da te tešim.Imaćeš tijoš i radosti u životu, to mora tako da bude. Jedno vreme sretao sam tvoje lepe oči pune prekora i optužbe i mogao sam topodneti samo zato što nisam zasluživao te prekore.Tvoje oči koje sam uvekumeo lepo da čitam govorile su: Zašto ste me uvek gledali vedro i veselo,zašto ste mi uvek govorili da je život lep kad je on gadan, kad ste i vi,možda, gadni?Jelo, ja nikad nisam bio gadan, a život mi je uvek bio lep kadsam tebe gledao.Nije čika sa svima ljudima bio vedar i veseo.Još kad si mijodnom kao dvogodišnja devojčica potrčala u susret sa raširenim ručicama iočima punim ljubavi, zadrhtalo je moje srce od nežnosti koju je celog životastezalo u sebi.Ja sam uvek bio pošten u životu, i malo sam sreće imao.bi bila moja sreća, da sudbina nije pogrešila, i moje dete dala mome bratu.Otimao sam od tvojih roditelja tvoju ljubav i tvoje osmehe i zavideo im iosećao sam da nemam prava na tebe koliko oni i nisam se stideo što sam imPratio sam tvoje razvijanje i sve sam te više voleo: ti si biladete kakvo sam ja sebi želeo, kakvo sam ja hteo da imam.I sad ti volišNikolu i patiš, a ja ti ne mogu pomoći i pišem ti možda samo da olakšamsebi, i pismo ti možda neću poslati ako me razum ubedi da to ništa ne možeučiniti: da ti želiš Nikolinu ljubav, a čika ti može dati samo svoju.sam i onda hteo da razgovaram s tobom o onoj knjizi i o životu, ali sam se bojao da ne otuđim tvoju nežnu, stidljivu i ogorčenu dušusasvim od sebe. Čim je Nikola došao, ja sam se uplašio, jer se i meni mnogo dopao.sam šta će biti posle druge vaše šetnje u polju.Pa, ipak, Jelo, to ćeproći, to je prvi zanos mladosti.Ti ćeš još biti srećna, ti ćeš naići načoveka većeg koji će to dublje i silnije voleti.Nikola je mio i dobar, toje dosta, ali to nije mnogo.Ja sam vas razumeo bolje nego što ste vi samisebe razumeli.Posmatrao sam, strahovao sam.Bojao sam se nečega što jemoglo biti.Nikola sa lepo ponašao i bilo je onako, ne kako je on hteo ilikako ti nisi umela, već kako je po samoj prirodi stvari trebalo da bude.Meni je unapred bilo žao Natine razorene srećo, ali ništa se nije desilo,jer te on nije voleo više svega na svetu.Kad mislim kako sad patim, žalimšto se desilo da je bio veren ; kad pomislim da ćeš brzo preboleti, ondanalazim, ja, tvoj sujetni čika, da on nije dovoljno veliki za moju Jelu. Da ti kažem jednu istoriju koju niko ne zna.Bilo mi je dvadeset godina kadsam zavoleo tvoju strinu - zbog lepih plavih očiju, ljupkog lica, i velikekose, i zbog toga što mi je tada trebalo da volim nekoga i što je ona bilanajlepša od najbližih.Posle dve godine sretanja i ćutanja, strepnje ičežnje, rekoh joj najzad da je volim i zaprosih je tajno, moleći je da mečeka samo dok završim ispit.Bio sam na kraju studija, a tosam učinio samo iz straha da mi je neko ne preotme.Ona se odazva lepo,obeća i održa reč.Radio sam, trudio se da budem što dostojniji čovek, ivoleo sam i bio sam srećan.Čim sam svršio i dobio službu, oženio sam se.si se varala, ja nisam bio kao mnogi drugi.Jedno vreme bio sam zadovoljan,mislio sam da sam srećan.Posle sam došao do ubeđenja da sreće nema, već dačovek ima da bira samo dvoje: biti nesrećan sam, ili biti nesrećan uJa sam neprestano radio, razvijao se, to je bila neodoljiva potrebamoga života, a ona nije htela sa mnom da radi, sa mnom da misli, da mi hudedrug, prijatelj.Svi moji pokušaji ostajali su uzaludni pred tim stvorenjemslabačkim, nežnim bez volje i poleta.Ona je bila zadovoljna i više jojništa nije trebalo.I tako sam ja išao napred, sam, a ona je sve višeizostajala i kad sam hteo da dajem i da primam ljubav, morao sam da sevraćam, da silazim sa visina, da bivam razočaran i nesrećan.I samo rad,neumorni rad, i šetnje po prirodi i razmišljanje i moja urođena pravičnostnisu mi dale da je omrznem što je obmanula moj život i nehotice prevarilamoje nade.I ja sam je voleo kao dobru domaćicu, kao dadilju, kao uspomenu,kao svoga bolesnika.A kad mi je bilo blizu četrdeset godina, ja opazih usvetu jednu dušu koja me je mogla usrećiti i ne mogu da ti pričam koliko sampropatio dok sam to preboleo i sakrio da niko ne primeti.Onda mi je domaćeognjište bilo žalosno, žalosnije nego da ga nisam ni imao.Ali baš u tovreme sam zavoleo moju malu bratanicu.Sudba mi je poslala utehu: ipregorena moja ljubav za ženom drugom, saradnikom moga intelektualnogživota, nikla je ponova i procvetala očinskom ljubavlju prema detetu mogabrata, jer je životu bilo po volji da me i u tome obmane.Čovek se menja:bio sam stariji i sad mi je trebalo nešto drugo.Izgleda da ljubav izčovečijeg srca ne može da ispari i da se izgubi, ona se gomila, i raste:nikoga nisam voleo toliko koliko tebe.Ja sam ponekad plakao što ti nisimoje dete, što ja nemam prava da te ispitavam kako ja boću, da te vodim kudaja hoću, i kad nađem čoveka koji je dostojan tebe, da ga približim tebi i dasrećan čekam šta će život da učini od vas.Nije istina da sreće nema.mogućno da je neće biti za tebe, jer ti si izbranica života.Neću da kažemda Nikola nije krasan čovek; on samo nije taj kome bih ja voleo da te dam.Meni se čini da bi ga ti brzo prestigla, a život, lepi život sastoji se pomome mišljenju u ovome: ići napred, penjati se s onim koga voliš, penjati sepo putu koji vodi između zemlje i neba. Jelo moja, radi.To je jedini savet što ti mogu dati.Zadubi se u neki posao,predaj mu se svom dušom, pa ćeš naposletku zaboraviti svoj bol.Čitaj mnogo, pokušaj da štoAko ne osećaš sposobnosti da pišeš za druge, piši samo za sebe.Beleži svoje misli, svoje utiske, svoja osećanja, i tugu svoju.Eto, pišisvoj dnevnik ako to već ne radiš.To tako olakšava.A kad svršiš školu, hoćuda molim tvoga tatu i mamu da mi te dadu malo, da proputujem s tobom, da tipokažem Evropu, da poplovim malo po moru s tobom.To je još jedini put kojiželim pre poslednjeg puta s koga se ne vraća.Radujem se i kad samopomislim: jedan sedi starac i jedna zlatna devojka, jedan život koji jeprošao i prežalio sebe i jedan koji je tek počeo da se nada i da pati, kojijoš ima da vidi sreću.I svi će misliti da je ta devojka što u sebi nosi čardana i noći moja ćerka i ja ću sam to misliti i osećati.Znaš li kolika ćeto sreća biti za tvoga čiku?Hoćeš, je li da hoćeš da mi je pričiniš?Ja samtako ubeđen da će ti taj put učiniti mnogo dobru.Ti ne znaš kakvu moć imamore nad čovečjom dušom.Meni se čini da nema tih bolova koji se no mogusmiriti pred večnim nemirom mora, pred večitom promenom njegovih lepota.Ovim pismom ja te pozivam na taj put i obećavam ti utehu.A dotle, Jelo,radi i staraj se da se pomiriš s onim što se ne može izmeniti.I piši Razumem zašto nije poslao pismo.Učinilo mu se da me nije utešio i da mi jesamo pokazao svoju ljubav koja mu se učinila starački sebična.Mene jenjegova smrt potresla više od svih bolova u životu, ali kad sam pročitalapismo za koje niko ne zna, tek sam onda pala u očajanje.Čiko, zašto me nisiZašto si izneverio ovo svoje obećanje?Zašto si otišao sam?I zaštoja nikad nisam mislila da putujem s tobom, da od tebe naučim ono veliko lepošto je s tobom umrlo i što nisi mogao ostaviti u nasleđe?Hoću li ja takouvek u životu da pojmim šta sam imala tek kad izgubim? Ah, kako je čika voleo da mu pišem i kako je čuvao moja pisma.Zašto mu nisampisala češće, zašto sam prenebregla tu dragocenu ljubav jednog naučnika ifilozofa koji je imao slabost da voli dete svoga brata?Treba li da izgubimi roditelje, pa tek onda da pojmim ko su oni bili i šta su oni meni Pod uticajem grižnje savesti ja sam bila mnogo nežna prema majci i ocu i mojaljubav ih je usrećila i malo utešila za čikom.Nagonila sam zeta da sepresoli kod njih.Sirota mama i tata: ja sam se umiljavala, mazila, milovalanjihove duše i tako raznežene ostavila ih i pobegla da ovde u svojoj sobi iu samoći žalim čiku.Ili bolje: da poslušam njegov savet: da radim i da se mirim sa onim što se ne može popraviti.Ah, zašto se nemože popraviti ! Radim i čitam čikine knjige.Za ispite sam sigurna.Sad ne čitam samo romane:čitam i naučne stvari.I tako mi je milo kad nađem čikinom rukom podvučenureč ili kakvu primedbu sa strane.Tako prolaze dani.I ja prolazim krozživot kao čitačica.Je li to sve? Svršila sam školu i položila ispite.Šta ću sad?Da idem kući, ili još daostanem ovde?Ili da tražim službu, pa da radim?Apsolutno ne znam.Čika mije uvek govorio da izaberem samo ono čemu me srce vuče.A mene ničemu neJa hoću da volim, hoću da me voli neko eto tome me vuče srce.Kamo toga doveka što mi ga je čika obećavao?Svi i sve mene Probala sam sa snajom i bratom da idem na zabave.Lepo sam se oblačila, leposam izgledala, mnogima sam se dopadala i svi su mi pravili iste dosadneI vraćala sam se umorna kao od uzaludnog čekanja. Jedino što u životu vredi to su deca.S njima samo mogu da budem vesela, jerje njihova radost topla kao sunčani zrak, jer kod njih nema pretvaranja.kod dece uvek naučim i pronađem nešto novo.Dok međutim ovi zlatni mališanimisle da su sve što znaju naučili od starijih.Ljudi su često samo odrasladeca, ali oni su onda dosadni, jer nisu bezazleni i nisu mali.Eto onajuglađeni gospodin R. i ja.Koliko u svemu tome ima ozbiljnosti.A znamkoliko sam kad sam bila mala jedva čekala da dorastem i da budem ozbiljna ipametna velika devojka.Inteligencije ima i obrazovanje se množi, pa ipakmeđu ljudima ima tako malo ljudi, a tako mnogo dece.Kad je čovek sam i kadmašta, često puta je tako detinjast, da bi se stideo da kaže glasno svojeU tome i jeste ljupkost dece što se ona ne stide.Moja snaja ima stoposlova i sto sitnih briga.Ona ne mašta; ona večeras misli šta će sutra daI one radoznale oči, one glavice radosne bez razloga to je blago, toje sreća, to je jedini smisao života.Ali kakav cilj?Smeh bez razloga ćeprestati čim se sazna da nema razloga, radoznale oči biće tužne kad seradoznalost zadovolji.I snaja neće znati šta je u njihovim dušama.brige će se menjati: da dobro uče, da se odlikuju, da postaju ljudi, dadobiju poštovanje, počasti, novaca, da se ožene po njenoj volji i takodalje, Ali našto sve to?Da se otpočne nova karika u večitomlancu života. Resila sam da idem kući.Da vidim, možda je tamo bolje.Ovde nemam više štada radim.Roditelji su me željni, pa kad me to ne staje nikakve žrtve, hoćuda im učinim radost.Ljudi su sebičnjaci koji sa tako ozbiljnim licem većajuo plemenitosti i vrlini, kao deca kad igraju igre koje predstavljaju životIdem kući.Ima nešto prijatna u tome vraćanju.Ti živiš i menjašse i tražiš sve novo i novo, a tamo negde u jednom lepom kutu čekaju testare stvari koje su uvek iste i koje su ti tako verne u svojoj ljubavi.Naša kuća i bašta sa velikom lipom i ružama i sa čardaklijom, sa brdima upozadini i sa nebom i zvezdama koje toliko poznajem, naša kuća sa svimauspomenama i sa maminom i tatinom ljubavlju stoji uvek ista i kao da imasamo jedan cilj: mene da čeka.I kad ja u tuđem svetu ne mogu da nađemvellku i silnu ljubav, zašto se onda ne vratim u tu nežnost, u koju se nemože sumnjati i koja me nikad neće izneveriti ? Hoću da idem, a žao me da ostavim decu.Kod kuće ću imati sestrinu decu, alimi je žao ovih zlatnih malih muškaraca.Ovih dana sve svoje vreme poklanjamŽelim da ostavim najlepši spomen, hoću da me još viševole kad odem.Ja baš volim da žale za mnom kad odem.Snaja plače, Mika seljuti, deca se smeju.Ja idem da ublažim i zasladim svaki trenutak rastanka,ali kad odem, oni će osetiti prazninu i bol.Uvek volim da me žale kad odem,samo bih volela da me ne žale kad umrem.U odsutstvu oni mene, želeći me,još više zavole i ja se radujem kad ću opet da se vidim s njima.Kad umrem,ne mogu doći opet.Kad nema utehe, ne bi trebalo da ima ni tuge. Meni se čini da Mika najviše voli Mišu koji je divan nestaško, snaja volisvoga mezimca Ivu, a ja najviše volim Boška.Miša je već mali čovek vrloljubak i duhovit.Iva je slatka beba od dve godine koja uči da govori, aBoško je na sredini i on se bori između zavisti prema Miši i ljubomore premaNjemu je pet godina i već oseća nepravde i razočaranja.On bi tako radohteo da sedne mami u krilo i da se mazi.Ona mu nežno kaže: - Ti si, sine, veliki.Kad si bio mali i tebe sam tako držala kao Ivu. — A šta mi to vredi, kad sam ja to zaboravio?Ja hoću sad da me voliš kao I kad ne može da uspe kod mame, on dolazi meni i pristaje da bude moj sin.to umiljavanje jednog anđela tako je veliko uživanje i takolepa sreća, da mi je mnogo teško rastajati se.Izgleda da je čoveku uopšteteško rastajati se, dok život, izgleda da je sačinjen iz samih rastajanja.Ponekad mi se čini da ću ja imati čikinu sudbu: sva sreća će mi biti u tomeda volim tuđe dete.Iva najviše voli majku koja ga hrani; Miša tatu koji mupokazuje slike, vodi ga u cirkus, vozi ga na svojim kolima i uči ga da terakonja: a Boško se pravi da najviše voli mene i zbog toga mi ga je tako žao itako ga volim.Eto to „voli“ kako se ono menja u životu!I mi još neštopričamo o stalnosti.Sećam se da sam ja do šeste godine obožavala mamu, odšeste do desete seju, od desete do četrnaeste tatu, posle čiku, zatim Nikolui posle - nikoga.Da li će na tome i ostati?Moje se sve misli svode na to,kao Boškove na kolače voće i igračke.Za ručkom odvaja peršun iz supe i mećena ivicu tanjira. — Boško, sve što je u tanjiru, to se jede - kaže mu snaja. — Zar i kosti, mama? pita on i pogleda je lako obešenjački da svi prsnemo u Inače je on jedno vrlo nežno srce.Miša ga bedi da on uvek kao slučajnoupusti parče hleba sa buterom, da bi učinio mački ljubaznost.Kaže za užinomse Branko polio mlekom, a mačka se popela i počelo da mu liže kaput.se to dopalo, i sad Miša priča kako će Boško sve odeloispolivati, samo da ga liže mačka.A nekad nije ni poliven, a ona ga liže.Ali sad se moj ljubimac ljuti na mene što hoću da idem i preti mi da nećeviše da me voli.I sklanja se od mene i gura se uz svoju mamu.I onda se tekodjednom seti nečega i poče svojim slatkim kao žubor potoka glasićem da — A znaš, mama, ja sam noćas nešto sanjao.Šta sam to sanjao?Ja sam uzeoneku tvoju stvarčicu, ne znam šta je ono bilo, neka stvarčica kao broš, kaoneka igla, ali nije broš, ni igla, a ti si mi kazala: „Ostavi to, hoćeš dami pokvariš!“ A ja, mama, nisam ostavio, a ti si savijala nešto veliko, kaoneko ćebe, a ja sam upustio tu stvarčicu i ona se zakačila, zabola se kao uto ćebe.A je li, mama, šta je to bilo?Molim te kaži mi kakva je tostvarčica bila. Snaja pogleda i mene i njega sa očima punim ljubavi.Njene su ruke zauzete, ukrilu joj je Iva.Zato ja zgrabim Boška i počnem da ga ljubim i da pretimsnaji da ću joj ga ukrasti i odvesti sobom.A on zna da lažem, ali mu jeipak milo i voli da mu se mama uplaši. Došla sam kući.Dosta je bilo dvadeset dana da sve ispričamo i da se sitiI sad mi je dosadno.Zaželela sam se nečega što je bilo lepo kad sam ga ostavila, ali ja sam se promenila i to mi sadviše nije lepo.Možda je dosada u mojoj duši, pa je nosim svuda.Ni knjigeme više ne zanimaju kao pre.Kao i u običnom govoru počinjem i u njima danalazim jedno isto kazano više puta. Zvali su me u društva.Pokušavala sam da idem.Priređivali smo šetnje i užinepo polju.To je više svega dosadno.Da li sam ja postala suviše samoživa?Meni ljudi smetaju.U polje volim da idem sama ili sa najstarijom devojčicommoje sestre.Volim da odem kod strine i da je ispitujem o čiki.Ona gaiskreno i stalno žali i priča kako je bila sretna.Sve njegove ukuse izobičnog života pamti i priča mi o njima sa nežnošću.A njegova velika dušakoja je čamila pored nje ostala joj je daleka i nepoznata.Ona je na grobljuudesila vrlo lepu bašticu i ja tako volim da odom tamo u dane kada niko ne ide. Dosadno, dosadno, Bože, gde ću da pobegnem od ove čame?Kad je Nikola bioonda otišao i kad sam patila, činilo mi se da sam se uhvatila u koštac saživotom i prkosila mu da ću ja pobediti.Kad sam načinila glupu avanturu samojim prvim prosiocem, ja sam se uplašila da nije život, mene pobedio.stvari niti ima borbe, niti pada, niti pobede, — samo trivialnost.Neko jerekao da sam se ja, „naletela“ po Beogradu i da sam sad došlada „frapiram“ palanku.Da sam raspoložena, smejala bih se tome.Moji meIpak moja sestra voli više decu i zeta nego mene.Ne zameram joj, jerja sam nesrećna što nema nekoga koga bih volela više nego mamu i tatu.odavno njih volim.Kao uvek želim i sad nešto novo, zanimljivo i jako. Često mi se dešava da sam u društvu, sedim i glupavo se smeškam, ne čujem štagovore i odobravam, a duša ne znam gde mi je.Da je bar ona na kakvom lepomMene mladi vole, a stariji mrze.Mlade devojke i dečaci nalaze da samobrazovana, zanimljiva, lepa, da sam „nešto više“.Oni su pomalo smešni, alioni tako lepo umeju da slušaju.Ljudi su ovde zauzeti svojim večitim sportomJa im ponekad zavidim što mogu nečim tako da se zanesu i ako tonije ništa veliko.Starije žene me mrze i zavide mi što sam lepa, što znamviše nego one i najviše što sam ravnodušna prema njima.One misle da me mrzešto sam uobražena i gorda.Pored njih ja priznajem sebi da sam nešto više,ali biti od njih veći to nije nikakva veličina. Pola godine nisam ništa pisala.Jedem, spavam, šetam po mojoj velikoj bašti.I tako vreme prolazi bez utisaka.Da ti je toplo, da ti je čisto. da pojedeš štogod slatko i da pročitaš kakvu novu francuskuSestrina deca i ja, ozbiljno se interesujemo šta će biti za Eto, zar nije život strašan?Već toliko vremena sam ovde, a o Nikoli i Natinisam napisala ni reči i ako se svakoga dana vidamo.Toliko mi to sad nijeVečeras sam čitala ceo svoj dnevnik i zaprepastilo me to opažanje.ja više nisam ja, ja sam neko sasvim drugi i nikakve sličnosti nema izmeđuone devojčice od sedamnaest godina i mene.Ima samo jedna: obe su dostojneNata ima troje dece i kad se smeši na njih, vrlo je mila.Ona jesad puna, gotovo prepuna žena.Ona ima vrlo dobro srce i ja je volim skorokao seju.Nikola je sasvim propao u politiku i moj tata i on se lepo slažu,jer su jednomišljenici. Tata je ostareo.I postaje tužan.On oseća da se približuje ono što čovekačeka na kraju, ali čega se čovek ne boji dogod mu se čini da je to daleko.On je kao i pre malo sujetan i sujetan je na ništavne stvari, on se naprimer ponosi što je okružni načelnik i što sam ja njegova ćerka.tata je tako dobar čovek, tako gostoljubiv i tako milostivog i nesebičnogsrca, a to gotovo i ne zna i nimalo se time no ponosi.Mama je sad nekakostekla u kući jače pravo glasa: nesvesno je osetila da je i onEto takvi smo mi i takav je život. Otac i mama su se ozbiljno zabrinuli što ja nemam dobre prilike da se udam.Preda mnom se prave ravnodušni, ali osećam da je mati prebacivala ocu i Mikišto se ne postaraju za mene.To može tako da me naljuti.Međutim ja samposle g. R. imala još prosilaca i nijedan mi se nije dopao.Tata se uveksložio sa mnom da ih odbijemo.Bio je među njima jedan veliki činovnik istrašno antipatičan čovek.Ja se smejem i hoću da utešim roditelje.da volim više da ostarim i da ostanem kod njih, nego da se udam za čoveka zakoga ne mogu čak osećati ni iskreno poštovanje.Tata se slaže su mnom, amami je strašna reč usedelica. Dve godine nisam ništa zabeležila.Zar je bilo što od vrednosti?Mi živimo umiru i u izobilju.Više ništa.Danas sam se setila dnevnika, jer mi je danasMeni je dvadeset i sedam godina — ravno deset godina otkad sampočela da pišem dnevnik.Ceo jedan život.Čedan jedan životić.Jedna ljubav,nežna kao proletna rosa koja se smrzla i neosetno iščilela, zatim jednaglupa avantura, i više ništa.Možda bi bilo bolje da sam se udala za g. R.Ne, ne, srce ne vara. Međutim ja nisam ni poružnila, ni ostarila po izgledu.Samo mi je kosa neštomalo zagasitija.Ali u duši osećam klonulost, kao da počinjemda starim: nemam svežine, lakoće, volje i veselosti kao pre.Zašto ja ništane radim?Zato što ne moram da zarađujem hleb: Mislila sam da sam stvorenaza ljubav i sreću i obrazovala sam se upočetku za svoje zadovoljstvo, zatimza zamišljenog muža kome sam htela da budem bliska i za buduću decu da ihvaspitavam i rukovodim.Danas odlučujem: Neću da budem smešna i bedna.Ako još za godinu dana ne nađem kakvog čestitogmuža, ja ću se odreći tih nada i otići u službu. Dvadeset sedam godina.Devojka raste i sazreva s godinama, zatim neko duževreme stoji na istom mestu, ne saznaje ništa novo i ne stari, kao zrelajabuka na drvetu koja više ne zri, već čeka da je neko uzbere ili da padnesama od svoje težine i zbog uvele, utrne drške.Ja sam jabuka sa najvišihgrana, od najlepših i zrela, i niko noće da me obere.Čekam pad: starost,Ponekad sam tupa, apatična, a ponekad se bojim da ne počnem očajavatikad već sve bude dockan.Ja sam sasvim drukčije zamišljala borbu sa životom.A možda je borba sa dosadom teža.Možda je pobeda apatije i lenosti kobnijanego trenutna pobeda zla. Ima samo dva puta u životu: živeti za sobe i živeti za druge.Ja sam odsebičnih, ali ako me život prevari, mogu još biti korisna. Udajem se.Nisam ushićena, ali sam ozbiljno uzbuđena i shvatam važnost svogaI ne pada mi na um pitanje da li ne grešim i da li se neću pokajati.Idem u manje mesto i udajem se za sreskog „doktorčića“ koji je udovac i imadete od pet godina.Evo kako je to bilo. Još lane jednog kišovitog dana doveo ga je tata k nama iz kafane. — Zamislite, Mikin drug, pokisao, umoran od putovanja, ima malu nežnudevojčicu, i on nije došao k meni, nego odseo u kafani — ljutio se tata Ranije ga nisam poznavala.On mi se svideo.Ja poznajem dosta doktora (poredMike) i nisam baš oduševljena tim poznanstvima: ima među njima mnogopovršnih ljudi i strašnih materijalista.Ima ih i takvih koji kao divoviraskidaju ljudske bole, samo su oni retki. Dakle, doktor je pristao da dođe s devojčicom kod nas da provede posle podne,jer mu je u kafani bilo dosadno, ali je hteo tamo da se vratii prenoći.Naš iskren doček, topla, svetla soba, vesela lica, deca koja suse odmah sprijateljila s njegovom devojčicom, mamino navaljivanje, tatinepretnje kišom napolju i stenicama u kafani, sve to najzad toliko ga jeodobrovoljilo, da je ostao da prenoći u pređašnjoj Mikinoj sobi. Ništa o tome nisam zabeležila.Kod nas je obična stvar da neko dođe i da budelepo dočekan Tada mi se samo dopao. On je nešto malo veći od mene.Ima smeđu lako kovrčavu kosu, plave pametne,tužne oči i bele zube.On je lep, to se ne može poricati, ali prvi utisakje: inteligentan čovek, malo mračna priroda, čovek koji je patio i gospodarsvoje tuge.Njegova tuga kao da je sakrivala njegovu lepotu kao travaljubičice, ali je njegova tuga kao miris pobuđivala čoveka da se zagleda unjega i da nađe lepotu.Nije rado govorio, no nije bio od onih neprijatnihćutalica koji se povlače u sebe kao kornjača čim ih se dotakneš pitanjem oKazao je da mu je žena umrla u tome mestu iz koga se seli, da mu jedevojčica nežna i melanholična, da zna kako je mesto u koje ide zdravo iprijatno i da je zato tražio premeštaj tamo.Odmah sam opazila da maluobožava i da je ženu morao mnogo voleti i ako je on to pričao ozbiljno,prosto, bez spoljašnjih znakova tuge.Tada je bilo tri godinekako je umrla.Njegova rođaka koja je otišla ranije sa stvarima bila jedadilja detetu, koje je odraslo bez majke. Radije je slušao.I malo iznenađeno i prijateljski je pogledao u svako licekoje bi progovorilo.Mi smo dosta zanimljivi za nove ličnosti.Kad je bionečim naročito zadovoljan, lice bi mu se samo razvedrilo i u očima bi mujače zablistalo nebesko plavetnilo.Znam da mi je tada pala na um misao:ovaj čovek ne ume da se smeje.Jedared se svega osmehnuo za sve to vreme.Njegove devojčica koja se naprotiv mnogo oduševila u našoj kući dovela je zaruku iz drugog kraja sobe, gde su se deca za svojim stolićem igrala, sejinunajmlađu ćerčicu, stala pred njega i sasvim pokroviteljski kazala: —- Tatice, i ona se zove Lela; vidi kako je mala! A ona je bila za jednu šaku veća od te male Lele od dve godine.Nisam nislutila da će ona biti moja ćerčica. Kad je polazio, on nam je srdačno bez mnogo roči, zahvalio.Videlo se da jeprijatno dirnut.Inače nije nikome poklonio naročitu pažnju.Otada je prošlagodina dana i mi smo ga zaboravili.Jednog dana, na mesec dana posle mojeozbiljne odluke koju sam zabeležila u dnevnik, dobijemo pismo od Mike, ukome hvali svoga druga i dodaje: „Šaljem vam njegovo pismo.znam kako će Jela to primiti.Ja mogu samo da kažem da je on najbolji inajčestitiji čovek koga poznajem i jedan od najinteligentnijih, ali ne iI ako je udovac i ima dete, a naša Jela veliki probirač, neznam zbog čega verujem da će se ona udati za njega i unapred se radujem.Drugo pismo je bilo: Dragi Miko, ti znaš da ja ne pišem pisma bez velike potrebe.Znači danastražim nešto od tebe.Lane sam bio kod tvojih i video tvoju sestru.Šta timisliš da li bi se ona udala za mene?Ja sam još dosta mlad i samoća mi jeOženio bih se ako bi tvoja sestra pristala da bude drugarica meni imati mojoj devojčici.Nisam više toliko mlad da se oduševljavam.mi se mnogo sviđa, ne samo što je vrlo lepa, već što verujem da je onakvakakva bi žena meni sad trebala.Što se više sećam, sve sam ubeđeniji u svojprvi utisak.Meni je nezgodno da još koji put odem probe radi.Mi bismo semogli samo više razgovarati, a ne više upoznati.Ti znaš da ja nemam moćsunca: Da raskravljujem ljudska srca; naprotiv i meni treba vremena dok seoslobodim snebivanja.Koliko mi zasad treba ja sam je upoznao.Ostalo donosiTebe molim da mi odgovoriš da li je gospođica slobodna i kako timisliš o toj mojoj nameri.Znam da nije mnogo što joj ja mogu ponuditi.Ona ima da se reši da sutra primi na sebe dužnosti materedetetu koje joj je danas sasvim tuđe.Ne mislim da ga voli kao svoje, to jenemogućno; ali da bude pažljiva i nežna to sam video da može; opazio samkako su je sva deca radosno slušala.Ja sam ti, dragi Miko, malo zbunjen tomidejom o ponovnoj ženidbi koja mi je došla gotovo slučajno i toliko se sadučvrstila, da ponekad počinjem kao u mlado doba ponovo da maštam. Dakle, odgovori mi da li ima smisla da pišem tvome ocu, ili da idem tvojojAko gospođica odbije tu tešku dužnost na koju je pozivam, nudeći jojsve što imam, ali što nije mnogo, onda ću bar znati da mi je samoću sudbadosudila i neću više pokušavati da u svoju melanholičnu kuću pozivam vesele Pozdravlja te tvoj i t. d. Ja sam kazala tati da ostavi stvar meni, da mi se gospodin dopada, takođe injegovo pismo, da može još i biti nečega, ali da mi dadu nedelju dana roka.Zaklatilo se nešto u mojoj duši i srce me je povuklo tome ozbiljnom itajanstvenom čoveku.Ja sam odmah, gotovo dršćući od straha, spakovala svojdnevnik i poslala mu s ovim pismom: Poštovani gospodine, ni ja više nisam mlada za zanose i oduševljenja.bi se kakva mlada devojka setila da se odmah zaljubi uinteresantnog udovca; ja nisam.Međutim vaše pismo Miki vrlo mi jepolaskalo, upravo potreslo je ono što je u ponosu najlepše.Neko velikopoštovanje osećam prema vama i vašem životu.To poštovanje povlači za sobomJa bih, mislim mogla biti vašem detetu najpažljivija maćeha, jabih u to mnogo uložila, ne samo da zaslužim vašu odanost i poštovanje, već istoga što zaista mnogo volim decu, a vaše je tako nežno i ljupko. Ali, gospodine, pre nego što dođete i zatražite od moga oca mene, ja vasmolim da pročitate moj dnevnik.Tu je ceo moj život otkad umem da mislim.Niko ne zna da sam ga pisala i šta ima u njemu.Onaj koji ima da bude mojmuž treba da zna, Vi ćete mi ga vratiti ako vam se ne dopadne; a ako i posletoga ostajete pri istoj odluci, onda dođite: ja hoću s vama. Posle tri dana dobila sam dnevnik i odgovor: Mnogo vam hvala.Moja odluka ječvršća time što ste dopustili da vas sasvim poznam.Ja dolazim prve Došao je.Sve je bilo prosto i svečano.Svi stariji smo bili u sali, malo smorazgovarali, i onda je on po spoljašnjosti sasvim miran, ne krijućiuzbuđenje, ustao i bled, treperavim, ali čvrstim glasom kazao tati: — Gospodine, ja sam došao da vas molim da mi date vašu ćerku za ženu. Tata je, gotovo plačući, kazao da rado daje svoj blagoslov, da je srećan i t.d. Odmah je ugovoren dan venčanja.I kad su se sve ceremonije svršile i jadobila prsten, onda smo nas dvoje sami razgovarali.Prvo me je molio da sevenčamo na jutrenju bez parade.Ja sam odgovorila da je to i moja želja.Ostalo je sve ostavio nama na volju.Tata kaže kad mu je spomenuo o mirazu,on ga je prekinuo rečima: Molim vas, ja nisam trgovac.Moja žena kod menenikad neće oskudedevati, to je moja briga i dužnost, a ako vi svojoj kćeriželite što da poklonite to su vaše uzajamne stvari; ja se u to ne mešam. Setila sam se sejine svadbe i bilo mi je malo i smešno kad nam je tataoduševljeno o tome saopštio. Kad smo bili sami, on mi reče: — Jedno vrlo delikatno pitanje među nama to je moja ćerčica.Ženeći se podrugi put, ja joj u isto vreme činim i zlo i dobro.Vrlo sam vam zahvalanšto pristajete da prvim korakom u brak primite na sebe ulogu matere.Ja netražim od vas nemogućno i neprirodno; ocenio sam da imate takta i ljupkosti.Ali bojim se da mala u prvo vreme ne bude ljubomorna na vas: ona je naučilada ja pripadam samo njoj.Ipak ubeđen sam da će vas brzoJer vas moraju voleti kad vi to hoćete.To me je i sprečavalo dase ženim i ubrzalo moju odluku da vas zamolim da pođete sa mnom.Mislim dase ne bih ni oženio da nisam opazio vas.Ja sam vrlo često na putu po srezui u bolnici.Dete ostaje sa ženom koja je časna i odana, ali prosta, stara iOna joj nikako ne može dati sve što bi trebalo da ima.Kad budemna putu u srezu po snegu — kakva će mi uteha biti misao da se vas dveuzajamno zabavljate, čekajući me, i kakvo zadovoljstvo kad umoran i ozebaodođem u toplu sobu i mesto sumornog malog lišca nađem dva vesela izadovoljna što sam došao.Ja sam vam tako mnogo zahvalan. I on prijateljski stište moju ruku u početku, dok je govorio, ja sampomišljala da mu kažem kako će to meni biti lako i prijatno, ali kad se onkod poslednjih reči tako vedro osmehnu, meni se sve to učini fraza i ja samouzbuđeno rekoh: — Ja sam zadovoljna što imate u meni poverenja i biću srećna ako budem umelada ispunim vaše želje. — Ja ne sumnjam — reče on ozbiljno. Posle jedne male pauze. u kojoj sam se kolebala, strašljivo ga upitah: — A moj dnevnik? — - Vaš dnevnik?Ah, da, hvala vam na poverenju.Vaša je prošlost vašaJa ne bih pitao za nju, ali sam vrlo dirnut vašomI ja sam imao prošlost i ljubav.Razlika je samo što sam ja bioi srećan.Da gledamo da popravimo tu prazninu — reče on tako nežno i takomilo — da od dve tuge načinimo jednu malu sreću. Ja zadrhtah od zahvalnosti, no ne rekoh ništa.On je razumeo i osmehnuo se.Kako je on divan kad se osmehne. Dešavalo mi se ponekad, u mlado doba, dok još nisam znala imena velikihpisaca, da uzmem kakvu knjigu i posle prvih nekoliko strana zadršćem iosetim da je knjigu pisao genijalan čovek i ne prevarim se i do kraja sve seviše divim i moje predosećanje postaje ispunjena nada.Mislim da tako istoima i retkih ljudi prema kojima se odmah mora osetiti veliko poštovanje kojeveć u sebi sadrži i ljubav.I kad takav čovek mene odlikuje, u mene veruje,meni hoće da pokloni svoje dane, — ja sam onda gotova da ga samo izzahvalnosti obožavam. Posle podne, dosta rano, on je otišao, „da mala ne čeka suviše dugo“.polasku reče mi: — Ja neću dolaziti do svadbe.Što sam želeo to sam uradio: posete uopšte nevolim, što pre svadbu i onda smo kod svoje kuće.Dakle, kroz tri nedeljerano ujutru ja ću biti ovde; neću odocniti. Dade mi još jedan osmeli kao utehu što ga neću videti takodugo, ja koja ga dosad nisam ni znala i kojoj je on sad već sve. Nije prošlo ni deset minuta, a Nikola i Nata dotrčaše.Mama je kazala nekomepreko tarabe.Svi se sakupiše.Otpoče čestitanje i poljupci.Iznenadila samse koliko se Nikola obradovao.Posle mi je palo na um da je on možda mislioda se ja ne udajem što još njega volim, ne baš njega lično, već svoju staru ljubav.Kako smo naivni kad se tiče nas samih. Pa ipak lepo je što se raduje kao da sam mu sestra.Nata me ispituje, tražida vidi prsten i najzad se rasplače.Bože, otkad su oni venčani, čini mi seda već i stare, a ja tek sad. — A mi nismo ni slutili — ponavlja Nata — Jelo, voliš li ga mnogo? — Bezumno ga poštujem, a voleću ga posle, zacelo ću ga voleti.To dolaziposle, je li, Nikola ? — Ti ga već voliš — reče Nikola ozbiljno — to je čovek kakav tebi treba ikakvog si ti čekala.Ti si to odmah osetila.Tu nema dvoumljenja i — Kako je ovaj Nikola iskusan stari čovek. — Nego šta — reče on, smejući se veselo, kao kad smo bili mladi i ja osetihda je ono bilo tako davno, da bih sad čak mogla i govoriti o tome —četvero dece zovu me tata, devet godina bračne sreće nosim na leđima.Jelo, meni se čini da toliki milijuni ljudi nisu uzaludverovali u Boga; ima nešto u vazduhu.Trebo je da neko umre, pa ti dapostaneš žena najboljega čoveka koga poznaješ.Nato, zamisli kakva sreća zatu malu filigrandevojčicu. Da li je mogućno da ću ja postati robinja svome mužu.Eto, ja bih volela daon svake nedelje dođe, a nalazim da ima smisla, čak mi se dopada što neće dadolazi u posetu.Ja ću tako sve što on želi smatrati za najbolje i nimalo menije strah da ću izgubiti svoju individualnost.Ako je njegova duša moro kaošto slutim, a moja samo reka, onda zašto se bojati ?Neka se izgubim u tojdubini i širini, neka postanem jedno s njom. On je danas dolazio.Još nedelja dana do svadbe, a on je ipak došao.se na kolima sa ćerčicom.Izgleda da mu je bilo malo nezgodno. — Vidim da sam vas iznenadio.Došao sam zbog Lele, hteo bih da se upozna svama pre nego što dođete.A posle, i duge su mi bile ove dve nedelje.Ja samuvek nervozan kad čekam kakav važan događaj. — Vi ste me iznenadili, ali vrlo prijatno — rekoh ja i opazih da je opaziomoju duboku radost. — A možda sam prosto izmislio razlog da opravdam želju da vas vidim.Znate jasam se juče ljutio što nismo ugovorili da svadbe bude ove Ja sam samo ćutala i gledala ga.On je razumeo. — Šta mi živi ljudi znamo o životu i o ljudskom srcu?Eto vi i ja, mi seuzimamo po razumu — zar nismo tako mislili? — a život nam već možda udesioklopku i srce je uhvaćeno. — Moje tako dršće kao da je uhvaćeno.Međutim meni je tako dobro i ničega sene bojim. On me je gledao.Zatim reče: — Vi znate da ste lepi, ali ne znate koliko ste lepi kad ste uzbuđeni. — Oh,ja znam koliko je lepo to uzbuđenje. Posle ručka dođoše Nikola i Nata.Posle predstavljanja Nata rečenjemu sasvim iskreno. — Možda nije trebalo da dođemo, ali nismo mogli odoleti da vas ne vidimo pre,nego drugi. On se tako lepo osmehnu na nju, pa se onda okrete meni i ja sam razumela dase osmehnuo i sebi i svome dolasku.On poznaje malo Nikolu i kad se pozdravis njim, reče malo iznenađeno: — A, to je Nikola! To je kazao tako vedro, da se ja ne zbunih i ako sam se uplašila da ću seSamo ga pogledah, preklinjući.Niko i ne sumnja da postoji dnevnik,a tata i mama ljubazno rekoše: - Da, to je naš Nikola.On nam je ovde mesto Mike. A Nikola nije sumnjao da sam izdala tajnu i bilo mu je milo što sam sa„doktorom“ govorila o njemu.Bože moj, kako ima čudnih stvari među ljudima.Nikola otišao u pozadinu, a ja sam mlada i važna ličnost. Dan je prošao vrlo prijatno.Mala Lela ostavi sejinu i Natinu decu i priđe kGledala me je dugo svojim pametnim, istim kao u oca očima. — Je li istina da ćete vi doći kod nas u goste ? — Jeste.A voliš li ti da dođem ? — Volim, ali da ne kažete brzo: „E, hajde sad kući.“ — Neću nikad otići ako ti voliš da ostanem. — A hoćete li i decu povesti? — Ah!Neću, to nisu moja deca.Ja nemam dece.To su sve deca moje sestre iove gospođe.Njima mama neće dati da ih povedem. — Ja nemam mame reče ona žalosno. — A ja nemam dece.Hoćeš li da ja budem tvoja mama, a ti moje dete? — Hoću — reče ona ozbiljno. On nas je gledao jednim pogledom koji zalečuje sve rane i zbog koga se voliMala to opazi i reče; — Ali ... onda vi morate i taticu da volite mnogo . . Svi se nasmejaše, njemu zasuziše oči, a ja uzeh u ruke njegovo dete i sakrihuzdahe i jecaje ljubeći njegovo malo nežno lice.Htelo mi se da pobegnem usamoću, da plačem i da se molim Bogu. Pre no što su hteli da pođu, pre mraka, u mojoj se duši nešto zaoblači.Zovnuh ga u drugu sobu. — Kako ste dobro učinili što ste došli! — rekoh, dršćući. On me je gledao.Jedan nov, dug, dubok pogled, i u istom trenutku mi obojepružismo ruke i jedan snažan poljubac sastavi dva tužna života. On se odmače od mene, malo bleđi, pogleda me ozbiljno i onda se osmehnu: — Da ne budem ljubomoran na malu.I tada jasno opazih u njemu dva čoveka:moga budućeg muža i oca male Lele, i pojmih da ih volim oboje, jer su takomnogo lepi dušom. Otišli su.Neko se more zanijalo u mojoj duši, I zaneta sam i sve vidimI razumem i čudim se.Udajem se.Verenik i poljubac.Kako se sve uživotu ponavlja i kako ono što se događa drugima izgleda obično isvakidašnje, a ono što se događa nama retko i originalno.Sećam se sejineudadbe i mojih uvreda.Ali, svi moji dragi, koji i ne znatekoliko sam bila nepravična, oprostite maloj neznalici!.. I jedna suza pada da završi ovaj dan.Čiko moj, ubeđena sam da bi danas biozadovoljan i srećan kao tvoja Jela ...Takvog si čoveka ti meni želeo, je Pisci kad hoće da ostave čitaocu iluziju sreće završavaju svadbom roman onihkoji se vole.Imaju pravo.Jer kad bi pošli samo jedan korak dalje, iluzijesreće bi nestalo.A možda sreća i jeste samo iluzija. Mislila sam da više neću pisati dnevnik.Međutim još osećam potrebu, ili jeto već navika da se tako razgovaram sa sobom.Dugo mi je vreme kad malaspava, a on nije tu.Volim poći da pišem.Onda se sve brige i poslovi smirei duša ostane slobodna i lako joj je da misli.Pišem svojima.Oni kažu da sumi pisma kratka.Ja nisam mislila da će ovako biti.Nemam ništa daprebacim ni njemu, ni sebi, pa ipak svom dušom osećam da nešto nedostaje.Ili je on takav i tako će ostati uvek, ili ja ne umem da kažem čarobnu reč,ili da nađem čarobno ćutanje. Mala me je brzo zavolela.Mene voli oduševljenom veselom detinjskom ljubavljukao učiteljicu i drugaricu u igri: oca voli strasnom dubokomljubavlju koja ne govori o sebi, a koja se izdaje u prostim rečima: tatice,naučila sam pesmu ; molim te, zareži mi olovku; hoćeš li da vidiš kako samnacrtala kola i konje? i t. d. Vrlo lepo crta.Kad joj ja štogod pohvalim,ona se obraduje zbog njega i stidljivo i molećivo kaže: Pokaži tati.sud više vredi.Ona toga nije svesna, razume se.Ja se sasvim slažem s Ujutru, on nas obe poljubi i ode.Ponekad mi kaže: Sad odlazim bez brige.Ponekad: Kako mi je žao da vas ostavim.On je doktor.Kako sam se naučila dapoštujem njegov poziv.Kako je to velika i teška dužnost.On je sreskidoktor zato što to sam hoće, što misli da će tako biti najkorisniji.To minije kazao, ali to je jasno.Posle, on je još dosta mlad čovek, a sudeći popoštovanju koje mu odaju bolesnici, izgleda vrlo iskusan doktor.Samo, menise čini, da ga to sve mnogo staje.On je uvek savladan i miran, ali on nikadne može kao drugi da bude ravnodušan; bolestan čovek za njega je uvek prvočovek koji pati, a ne predmet njegovoga posla.On daje dušu svome poslu.Zato ga još više poštujem i još više volim.Volim i poštujem to je sad kodmene jedno isto.Pre sam mislila da je ljubav neka očaranost koja odnekudnaiđe na čoveka i zarazi ga oduševljenjem prema jednom biću koje se tadamora voleti makoliko mana imalo.Sad sam iskusila da jepoštovanje i divljenje jedno more u kome je ljubav sama po prirodi već tukao morska struja. Ponekad dođe iz bolnice posle kakve operacije bled, iznuren.Ide u svoju sobuda se presvuče i još jednom umije.U svome studentskom i udovičkom životunaučio je da sve uradi sam, ali ja ga preduhitrim i spremim sve što treba.On se samo umorno osmehne.Kad se vrati, on se opet osmehne i sedne, nekad ilegne na divan.Mala nešto priča, mi slušamo i ćutimo.Ja ne smem ništa daga zapitam.Želim samo da mu je dobro, da se odmori.Spremim mu čaj.On garado pije.Ti trenutci, kad osećam koliko je umoran i kad osećam da je tu,naš, da mu je dobro što se među nama odmara, ti trenutci su minajdragoceniji u životu i nema te sreće za koju bi ih dala.Ako može neko dabude srećan, a da ne bude zadovoljan, onda sam to ja. Ponekad ne smem da govorim, bojim se da mu ne budem dosadna.Međutim ja samželjna razgovora s njim, kao što sam uvek željna negovoga prisutstva.kad on spava, ja slušam njegovo disanje i žao mi je da zaspim, da ne izgubimsvest o toj bliskosti.I mislim: gde je sad njegova duša kad njegovo teloKako je veliku istinu kazao veliki pesnik da je čovek čoveku najveća On vidi kako se ja obradujem kad on što zaželi, ali ne znam dali vidi moje snebivanje, strahovanje i — da nisam potpuno srećna.poslednje zacelo ne vidi.Šta ja hoću od njega?On je čovek ozbiljan izauzet radom.On mi nekad samo stisne ruku; nekad mi kaže: kako si dobra,nekad: kako sam ti zahvalan što si došla.I te reči više vrede, nego kad bineko drugi zasuo laskanjem i poljupcima.Ali ne više, nego kad bi on toJa sam željna sreće pored sreće.Ja sam kao siroče u kući punojizobilja; snebivam se da ištem, da uzmem sama, a niko se ne seća da meMožda bi njemu bilo mnogo teško i žao kad bi ovo znao, zato ja On zna koliko sam ja maloj od koristi i vrlo mi je zahvalan.Eto baš u tomemožda i leži nesporazum.Bilo mu je vrlo prijatno kad sam ga pitala slaže lise s tim da odmah počnem da je učim da govori francuski, lake najobičnijeOn se sasvim složio sa mnom, s mojom metodom, rekao da je i sam hteoda me za to moli i vrlo srdačno se zahvalio.A baš to je mene i zabolelo.mi zahvaljuje što se staram za njegovo dete; on nikako ne smatra da je todete i moje, neće da mi ga da, da bude naše.On kao da nikako ne veruje daga ja zaista mogu voleti kao svoje.On ne zna da sve što je njegovo, nanjega liči i na njega potseća ja moram voleti.Toliko sam ja u vlasti togazagonetnog čoveka, koji me ipak voli i koji je moj muž. On je potpun čovek.U njega ima i nežnosti i strasti i ozbiljnosti, najvišeOd prirode je ćutalica.Jedared je u šali kazao da on sa svojimbolesnicima toliko mora da govori, da, kad dođe kući, više ne može.U svakommomentu njegovog života ga volim.Kad smo sami i kad posle nemog i strasnogzagrljaja ode, meni sav život i sva duša ode s njim i jedina uteha i jedinasreća je nada da će se vratiti i da će doći čas kad će opet biti takav premaPonekad, kad pređem preko sobe, ili kad sedim za ručkom pored njega iLele, u njegovim očima zasija takva radost i on se tako zagleda u mene, daja sva zatreptim od sreće.Drugi put opet toliko se zanese u kakvu knjigu, ukakvu svoju studiju, da zaboravi da sam tu i ne primećuje više da sam lepa.A ja čekam, i ne žalim se, i ne mislim ni u sebi da mu prebacim.Ta ja bihga tako čekala godinama.I podnosila bih i njegove ćudi i zlovolju kad bi ihimao i njima me tiranisao.Pa šta ja onda hoću?Zašto sam nezadovoljna? Ima nešto medu nama.Njegovo dete?Ne, nije dete.Kad on ode, ja u detinjimočima ponovo njega gledam.Ja vatrenom ljubavlju volim to dete, ja volim injegovu majku po onome što je ono od nje nasledilo.Da li je i ona njegaovako volela i da li je on i prema njoj bio ovakav isti?Ili je možda svanesreća baš u tome što sam ja druga žena?Kako bih volela kadbi hteo da mi priča o svojoj prvoj ženi.Radovala bih se njegovom poverenjui volela bih i njegove uspomene, kao sve njegovo, On mi nikad ne govori otome, znam, iz pažnje.A možda ne samo zato ?Ah, kako je mala osetljiva iJu se u njegovom prisustvu malo snebivam da je obaspem svomljubavlju koju za nju imam.I ona to oseća.Ponekad mi načinimo po kućiurnebes od smeha i klicanja, začuju se kola, ona radosno vikne: Tata! i ondase obe utišamo i nastane strepnja i radost bez glasa. Dakle, on mene voli.Pa šta mi onda nedostaje?Šta ja hoću?Da bude drukčiji,da promeni svoju prirodu?Nešto mi nedostaje.Svom dušom osećam da bimoglo i drukčije da bude.I bojim se da nije drukčije i nije lepše samo zatošto ja ne umem da se ponašam kako treba.Naše su prirode suviše različite.Zbog toga je i ovolika privlačivost; zbog toga je i ova zategnutost.Ja samsrećna od sudbine.Međutim ja patim.To dolazi od mene same.Ja se bojim dane promašim ovu veliku sreću svojom sopstvenom krivicom.Ja suviše gubim odsvoje slobode, od svoga temperamenta.Svojevoljno ja bih mnogo višežrtvovala za njega, ali moja duša pati, moj život mi se čini gotovoneprirodan, ja se ponekad osećam kao da se bojim toga čoveka koga tolikoCeloga svog veka sam prizivala ljubav i pevala joj himnu, a kad je ona najzad došla, i to ljubav, ne njena senka, ni slika,ja sam onemela, ja sam se okamenila i izgubila ono što mi je najlepše bilo:ličnost svoju. Ponekad me spopadne sumnja i mislim da me on suviše poznaje i ne može memnogo voleti.Ja sam za njega lepa žena i taktična, dobra maćeha.On i netraži više od mene.Ne prezire me, ali me može mnogo ni poštivati — ta onzna kako sam ja osrednje stvorenje, a čitao je i nije zaboravio da me jejedan čovek, koji još živi, bez ljubavi poljubio.I očajna sam i proklinjemsvoj život, ali se ne kajem što sam mu dala dnevnik.Naprotiv dolazi miželja da mu ga i sad dam i da ga pitam zar su ljudi tako okrutni, zar se tone može oprostiti, zar ja nisam zaslužila malo više poverenja i iskajalasvoj greh, zar on ne vidi kolika je moja ljubav i moja patnja.Hoću da gamolim da mi kaže sve što o meni misli, da znam barem na koliko sreće imam Luda sam ja, luda žena.On je takav — i više ništa.Sve je drugomoja mašta i moja luda priroda koja hoće, ne znam šta hoće, — reči mestoosećanja, formu mesto sadržine, poljupce mesto ljubavi?Sastavljala samrazna pitanja, plakala, mučila se, molila ga u mislima da me više voli iodlučno obećala sebi da se sad ili nikad objasnim s njim.A on je došao izsreza, gde je lečio zarazu, prašljiv i umoran, ozbiljan idivan i tako me je lepo pogledao i tako me je srdačno zagrlio, da samosetila neizmernu sreću što je tu, što je došao i što ja imam prava da samuz njega, da su sve sumnje iščezle i pojmila sam da bi bio greh narušavatiludim pitanjima njegov tako čestito zasluženi duševni i fizički odmor. O, Bože, šta je sa mnom i šta hoću ja?! Lela se razbolela.On se uplašio.Juče je imala groznicu, a danas izgleda daje nešto ozbiljnije.Pored velike brige ja se još pitam da nisam ja krivaako je dete ozeblo.Uvek, kad se tiče njenog odela, pitam njega za savet.Bojala sam se da što ne pogrešim.On je preporučivao lako odelo, hladnuvodu, očvršćavanje.Ne znam otkuda ova bolest.Ja ne mogu ništa da mu kažem,nemam načina da ga tešim.On je doktor, on zna.Ja sam premrla: uplašila samse od njegovoga straha. Večeras je konstatovao zapaljenje plućne maramice.Dete gori u vatri, on kaosamrtnik bled, a ja sam izgubila svu svu svoju okretnost i veštinu i ne umemništa da pomognem, ničega da se setim.Oko jedanaest sati dao joj lek.je zaspala, on se okrete meni: — Jelo, molim te, idi da spavaš. - Ne spava mi se. — Odmori se.U tri ću te razbuditi, da se ja legnem. Ja ustadoh, uhvatili ga za ruku i privedoh u drugi kraj sobe. — Je li opasno? — molila sam šapatom. — Nije, za druge nije, za drugo jače dete..., ali moje... moje...Mogu je iIsto je tako bilo i s njenom majkom...Suviše nežna. On steže rukom čelo.Ja sam ga molila: — Da ostanem tu pored vas? — Ali, Jelo, onda ćemo oboje biti sutra iznureni, a ja moram u bolnicu.Ja inoćas nisam spavao.Ako hoćeš ti od tri sata da me zameniš, ja ću leći.tebe sam namučio. — Ja vas volim... — rekoh ja, a to je značilo: daj koliko hoćeš muka, samo dati mogu olakšati, samo da sam tvoja, vaša. — Ne boj se, Jelo — reče on pošto me je pogledao u oči — nije mnogo opasno;možda ja u svome strahu preterujem. Nisam legla do tri sata, pisala sam pisma i dnevnik, a on nije došao da gaU tri odoh k njima.Dete je spavalo.Potsetih ga da treba i on daOn reče da mora, jer sutra ima operaciju.Leže na divan i zamoli meda ga razbudim u pet ako zaspi, da da detetu lek. Ona je još bila u vatri, ali je spavala dosta mirno.On je dremao, nekolikoputa se trzao, otvarao oči i opet ih sklapao.A ja sam neumorna i bodra bdila i činilo mi se da su oni oboje dvabolesnika od čijeg ozdravljenja zavisi moj život i opstanak sveta.Oko petsati nagoh se i poljubih vruć oznojen obraščić.Ona otvori oči.Ja joj — Dušo, tata je zaspao, evo tu je.Umoran je, da ga ne budimo.Hajde mama dati da lek. Bolesne, pametne očice pogledaše u oca i ona razumede.Popila je lek, šapnuladve tri reči i opet zaspala.O, kako mi je život izgledao pun značaja!Međutim bilo me je strah da nešto ne grešim i kad mala u snu prošapta: volimtatu, mamu... ja se toliko uplaših, da ga umalo ne probudih.Oko šest sation skoči i uplašeno upita: — Šta je? — Ne boj se, mislim da je sad dobro. — Što me nisi razbudila? — Bilo nam je žao.Mi smo same uzele lek. On me pogleda i ja osetih da je sreća tu negde blizu nas. Ujutru je vatra popustila i mala bolesnica je popila šolju mleka.Kad sevratio iz bolnice, pregledao je i kazao obema: — Dobro je, Jelo, dobro je, Lelo. — Je li, tata, to je isto.Ti imaš dve Jele? — Jest, ja imam dve sreće — reče on nežno samo imam tako malo vremena, da sam ih uvek željan. Mala se oporavlja i u kući se oseća neko tiho blaženstvo, neki nebeskiZapaljenje nije bilo opasno.Lela je vesela.Ali danas joj setata naljutio.Javili mu da treba da ide u selo.Opili se seljaci, posvađalise i jedan je jednome rasporio trbuh.On se retko ljuti, samo se ožalosti,ili zabrine, ili postane jedak.„Ostavi svoje dete bolesno, pa idi da lečišpijanice koji se igraju nožem.I on će ozdraviti, a nama se može desiti dadetetu opet pozli“.Njegova rođaka mu reče da on ne mora da, ide.On jojništa ne odgovori.Dao mi je uputstva za dete i otišao.Ne, maloj je bilosve bolje.Ona je pila mleka i tiho razgovarala sa mnom. — Je li, mama, baš je teško biti doktor? — Jeste, dušo. — Ali je mnogo lepo biti doktor, je li? — Jeste.A šta misliš zašto? — Zato što bolestan čovek može da umre, a a tata ga izleči. — Eto, tebe je izlečio, ali ga mi moramo slušati i ne smemo mnogoTi treba da spavaš, da se okrepiš, da opet možeš trčati — da setata raduje. Ona je zaspala.Ja sam se udubila u te sitne fine detinje crte.Kad spavamanje liči na njega, zacelo liči na majku.On uđe i metnu mi ruku na rame.Nisam se trgla, osetila sam da je to njegova ruka, da je to on. — Dobro je, je li? — reče on veselo. — Mislim sasvim dobro. Ona otvori oči i osmehnu se: — Tata!Mi tebe mnogo volimo ... tvoje dve Jele. On nam dade obe svoje ruke. Bilo je već deset sati kad je mala čvrsto zaspala i kad on reče: —- Ja bih sad mogao da večeram. — Ah, sasvim sam zaboravila — rekoh ja, pravdajući se, mada i ja nisam bila Rođaka je čuvala dete, a ja sam ga služila.On je bio veseo i pričao mi kakoje seljaku ušio trbuh i kako mu ništa neće biti.„Izdržljiva rasa je ovajnaš narod.Bolest prezire, smrti se ne boji“ — reče on, ne više ljut naseljake, već gotovo okrepljen dodirom sa njima. — Ne znaš, Jelo, kako je dobro poći povratiti kome život; i kako je teško neI kako je dobro posle svega toga doći kući i zateći dete gotovo zdravoi imati tebe takvu divnu.Znaš mene nekad grize savest: šta ja tebi dajem?od tebe uzimam toliko mnogo. — Daješ mi sreću da sam blizu tebe — rekoh ja, grcajući i gutajući suze iosetih da se pregrade od snega srušiše i da njegova duša zagrli moju. — Nema više bolesnika, mala spava.Sad sam tvoj, sasvim tvoj.Znaš li da samželjan razgovora s tobom?Znaš li da se nekad bojim da tebi nije dobro ovde,da sam suviše sebičan? Duša se moja otvori i ja osetih da ću sad moći sve da mu kažem.Rekoh da mije bivalo žao što mi zahvaljuje što neće da i meni da svoje dete.On se takomilo osmehnuo i kazao da mi ga daje, da mi ga je već dao, ali da ne može neosećati zahvalnosti.Ja počeh vatreno da branim svoje mišljenje da se tuđedete može voleti kao svoje. — Da, — reče on — dok nemaš svoje.Ti je tako mnogo voliš, ja vidim, ali samaćeš osetiti i priznaćeš mi kad budeš imala svoje da ćeš za njega više — Ja sam volela da imam puno dece, ali, eto, sad bih pristala da nam ona budejedino, samo nju da volim. — E, dušo, ali na to ja ne bih pristao.Ja hoću i sina.Ona će da poraste, dase uda, a mi se moramo pobrinuti za našu starost — reče on, smešeći se. — Dobro, onda će Lela sa mnom zajedno voleti moje dete. - Kako si tvrdoglava — smejao se on i bio je tako lep i mio. — Ali imaš pravo.Ubrzo će i ona osetiti potrebu da volinekoga manjeg od sebe, zaštitnički da voli, kao što ti voliš nju.Ti znaš,to je kod ženskinja materinski nagon.Ne, kaži šta hoćeš, ali ja ne mogu ada jednako ne zahvaljujem sudbi što mi te je dala. Ohrabrena, ja ga zapitah da li je on srećan. — Srećan, Jelo?Sreća — to su trenutci.Ima trenutaka kad sam zaista srećan.Čovek ne može stalno da bude srećan.Život je dužnost, život nijeJa sam zadovoljan što svoju dužnost ispunjavam kako najboljeMoj je posao ozbiljan i težak.Ali ja ne bih umeo da shvatim jednusreću koja traje mesecima, jedno stalno blaženstvo; čim bi trajalo to ne biviše bilo to.Eto mi smo pored moga posla jedno drugog željni i ja nalazimda je to bolje nego da smo jedno drugog siti.Eto danas sam srećan; mojadužnost i moja ljubav su u skladu. Ja ga onda, strepeći, upitah da li, je nekad bio nezadovoljan mnome, da li jeimao štogod da mi prebaci.On me pogleda začuđeno i reče ozbiljno: — Nikad, Jelo. Jedna svetlost obasja moju dušu i ja osetili radost u celom svome biću ipojmih da je „ono“ bilo samo moje uobraženje i da je njegova priroda takva,da joj je trebalo vremena dok se sasvim približi.U tojsvetlosti od sreće otvorih dušu i sve mu ispričah, čeznući da mu seispovedim, čeznući za njegovom iskrenošću.On se iznenadi.— Pa ti si patila pored mene, a ja nisam znao.Ja sam mislio da i ti menepotpuno razumeš i poznaješ kao što ja poznajem tebe.Mi smo oboje krivi.Zašto ti mene toliko poštuješ?Nisam ja tebe zato doveo.Ja hoću da mePoštovanje nije sloboda, poštovanje je potčinjavanje; ljubav jeTi si moja žena i moj drug, moj najbolji prijatelj.Znaš, kao štoti je tvoj čika pisao: saradnik moga života koji treba da bude delo odozbiljne vrednosti.Kad sam pročitao tvoj dnevnik, ja sam smatrao da se samopo sebi razume da je i moj život tebi otvoren i da ti možeš sve znati i svečuti, samo ako hoćeš, jer ja nisam imao vremena da pišem dnevnik.Molim tenikad nemoj zaboraviti da ti imaš prava sve da išteš i sve da uzmeš, a ne dačekaš da ti se ponudi. Osetih se krivom i pokajah se pred njim.I posle pokajanja ja se preobrazih.Vrati mi se mladost i veselost i ja sam oduševljeno pitala i oduševljenoSve sam čula što sam želela da čujem i sve sam rekla što sam želelada kažem.On je bio zadivljen.I ja sam bila zadivljena.On mi reče da nemože do me pozna, da me je tek sad poznao.Ja mu odgovorih da on nikad nijebio tako lep i tako veseo i da sam ga tek sad našla i da jemoja duša patila i čeznula ne što nije bila dosad srećna, već što je slutilada pored njega može biti i ovakve sreće. Ponovo sam našla sebe: bila sam vesela, bila sam lepa, bila sam iskrena doOn je bio očaran, a to je mene očaravalo.I kad mu rekoh da ne samonjegovo dete, njegovu krv, njegove oči, njegovu ljubav, već i njegove čizmekoje iz sreza uvek dođu blatave ja volim, on se zasmeja glasno i takodetinjski slatko da ja u ekstazi raširih ruke, a on me pritište na svoječestito muško srce. Danas je opet otišao u bolnicu.Mala ređa kocke po divanu.A ja znam da višeneću pisati dnevnik.On će danas možda doći ozbiljan i umoran i izgledatihladan, no ja više neću sumnjati ni strahovati, jer je sad beskrajnomljubavlju i poverenjem vezano moje biće za njega.Tri meseca posle venčanjaposetila me sestra.Da, sreća — to su samo trenutci, ali oni osvetle svepomrčine u životu i zagreju i izleče sve groznice zabludelih i ozeblih duša.Oni su mi osvetlili put, pokazali da je život dužnost i da je moja najveća inajlepša dužnost: da volim. ZA PRETPLATNIKE „KNJIŽEV.JUGA“ 5K. KNJIŽARSKA CENA 6K. NADBISKUPSKA TISKARA ZAGREB - GOD. 1918. Uključeno u ELTeC korpus 2021-12-07 DRAGOMIR S. PETROVIĆ VOJNIK STOJAN RATNI ROMAN ŠTAMPARIJA «UJEDINjENjA» Poručbine i novac treba slati na adresu: DRAGOMIR S. PETROVICH avocat serbe, poste restante M. B. GENEVE - Suisse. Štampanjem ove moje knjige hteo sam postići ovo dvoje: 1. dati svom narodu vernu sliku istorijskih događaja ovog svetskog rata, u koliko sam i sam bio saradnik i očevidac, i 2. opisati: napor, žrtve i patriotizam srpskog seljaka u ovom ratu, koji ima da reši sudbinu i budućnost Srbinovu. Napominjem: da sam tuđe pesme, štampane u ovoj knjizi, obeležio navodnicima za razliku od mojih. U pitomom Pocerju na dogledu planice Cera, koja će sa Rudnikom, u najnovijoj srpskoj istoriji zauzeti najvidnije mesto, leži selo Gornja Vranjska, postojbina srpskog junaka Miloša Pocerca.Ovo selo novija istorija pominjaće još i po tome: što su se u njemu i oko njega vodile krvave borbe 1914. godine. U ovom lepom selu živeo je daleki potomak Miloša Pocerca — čika-Ranko Stojićević sa svojom domaćicom baba-Novkom i svojim porodom: sinom jedincem Stojanom i jedinicom ćerkom Stojom. Na Đurđevdan 1914. godine, čiča-Ranko je poranio pre zore.Tako se valja, jer ko rano rani dve sreće grabi — kaže narodna izreka.Treba se na Đurđev-dan pre sunčeva rođaja umiti rosom sa trave i cveća i svežom vodom, u koju će baba-Novka, po običaju, metnuti raznih lekovitih trava i cveća: selena, ćula, kalopera, odoljena, majčine dušice, božijeg drvca, pa i žare...Čiča-Ranko i baba-Novka imali su još jedan razlog više, da ove godine na Đurđev-dan tako porane.Imali su kćer na udaju.Trebalo je probuditi Stoju, njihovu jedinicu, da se umije pre sunca svežom vodom i đurđevskom rosom; da joj majka uplete perčin od guste, crne kao gar, kose, koja joj je dopirala do ispod kolena.Trebalo je, da i ona toga jutra, kao i ostale poličarke u selu, baš kad se deli dan od noći, izrani u livadu; da se po mekoj rosnoj travi kupa, valjajući se u pravcu sunčeva rođaja i da tri put izgovori reči: «Tebe brane — mene hvale, tebe kose — mene prose, tebe svoze — mene vode».Valja se, jer tako rade na Đurđev-dan sve poličarke i obično se te jeseni, kad se seno svozi, udaju.Čiča-Ranko i baba-Novka ne boje se za svoju Stoju da će ostati usedelica kao Kena Anđelićeva, i da će bele plesti.Ne daj Bože! — jer im je Stoja najlepša cura u selu: kao od brega odvaljena; rumena kao majska ruža; da udariš po jednom obrazu drugi bi prsko; visoka, stasita; već se jeleče ne može da skopčava od jedrine grudi; svaki joj se delić ocrtava na beloj od kudelje izatkanoj rubini; iz očiju mrak bije; trepavice kao lastina krila; kad pođe, od jedrine i snage, zemlja se pod njom trese — pravog srpskog soja!Ne zato, što se ne bi mogla udati ma za koga, Bože sačuvaj, već da bi se udala za onoga, na koga je oko bacila, za Milića Marinkovog, i Stoja će ove godine na Đurđev-dan ovo gatati. Čiča-Ranko je poranio, što no pesma kaže: «Prije zore i bijela dana...» Posluje kao mladić, kao da mu je trideseta, kao da nije preturio šesdesetu.Ali mu se sve i mili; sve mu ide za rukom.Ako voćku prekalemi ma kako mu drago, ona se primi i treće godine rodi; što svojom rukom u zemlju baci, svako zrno nikne; niko ne ume tako plot poplesti, snop svezati, kosu otkovati, alatku nasaditi — kao čiča-Ranko.A i baba-Novka: ako kvočku nasadi svi se pilići izvedu, svako joj se jaje izleže, ne ostane mućka ni pologa; da navije, da uvede u nite, da oboji građu, da oče, — ona ume najbolje u selu.Svi je u selu pitaju za savet: kad i kako šta treba uraditi.Čiča-Ranko učio bi: kako ne valja sejati za stara meseca, već o mladini; kako nikakav posao ne greba počinjati krmeljiv i dremljiv; kako i kad treba orati, kopati, saditi i gajiti.Svi u selu slušali su ga i poštovali kao da je neka vlast, i ako on nikad nije hteo ni kmet, pa ni odbornik, biti.Mlađe ne bi prošlo pored njega, a da ne skine kapu i priđe ruci.Ali i čiča-Ranko svakoga bi prvi pozdravio sa: «Pomozi Bog, brate, sinovče, kćeri...» Nije bilo žive duše u selu, koja bi mrzila čiča-Ranka i baba-Novku, koju su svi prizivali, kad bi se ko u kući — ne daj Bože — razboleo, jer je znala i da pomogne.Nije vračala, ali je znala za svaku travku od kakve je bolesti lek.Često pomogne, kao da rukom odnese.A i sama je učila: da ne valja umoran i oznojen napiti se hladne vode; da ne treba pre Đurđev-dana u hladu na travi spavati, naročito ispod oraha; da noću ne treba ići ispod sedala; gaziti na sugreb; da treba rano leći i rano ustati; da treba postiti četiri godišnja posta; da se treba pričešćivati, Bogu moliti i pravo raditi... Jedini je u selu bio kmet Marinko, u čiju se kćer Milenu zagledao čiča-Rankov sin Stojan, — što je mrzio čiča-Ranka, jer se s njim parbio zbog livade u Reci, koju je čiča-Ranko bio kupio od Boška Đukanovića za trideset dukata.Neuveravajući se iz sudskih knjiga da li nema kakvih tereta na imanju Boškovom, pa i na ovoj kupljenoj livadi, čiča-Ranko, koji je uvek pošteno mislio i radio, nije ni slutio: da će ovu livadu ponova kupovati i za istu morati platiti još dva puta toliko. Zora na istoku već zaruđuje s one strane, gde nebo zemlju dodiruje.Jedino Zornjača što je zadocnila; više na nebeskom svodu nema ni jedne zvezdice.Kokoši sleću sa sedala; petao «kokin» poslednji put objavi selu zoru, zapinjući iz petnih žila: «k-u-k-u-r-e-k-u!» Jaganjčići u stanu bleje — jer baba-Novka nikad za rose ne isteruje ovce na pašu.Ne valja se, dobiće metilj.Rosa je kao vir, trava se okitila biser-kapljicama.Čiča-Ranko vratio se iz gradina, gde je u useve pozabadao krstove od leskinog pruća.Sav je mokar od rose kao močionica.U selu se čuju dvojnice.Momci su se razmileli da kidaju devojkama selen — svaki je za pojas zadenuo po struk selena.Već tice po lugovima i šumarcima počinju da izvijaju milozvučne pesme — raduju se proleću.Sve miriše, ne možeš dovoljno da se nadišeš svežeg mirisnog vazduha.Sve se budi, sve raste, činiti se da čuješ kako i trava raste, kako šušti...Cela se priroda budi i oživljava. Baba-Novka naložila vatru na ognjištu.Spotiče pod koto da uzvari mleko, jer je ovce i krave pomuzla.Čeka svoju Stoju, pa da popiju belu kafu.Čiča-Ranko unese naramak drva sa drvljanika.Pred kućnim vratima skupljaju se na određeno mesto: kokoške, guske i patke, te svojim raznolikim kakotanjem opominju gazdaricu, da je vreme da se i njih seti, da ih nahrani; poneka slobodnija koka i kućni prag preskoči i u kuću uđe, a baba-Novka, poslujući, samo rekne «iš«!, a koka izleti na polje brže no što je ušla.Već se lepo vidi, i ako još nijedan sunčani zrak nije uspeo da se probije kroz lišće i granje, ali rumen đurđevske zore razagnala je tminu đurđevske noći.Baš kada baba-Novka još jednoj koki reče: «iš»! i ova skoči na prag, ali se poplaši i ponova prnu u kuću, u taj mah utrča u kuću naga-gola njena Stoja, sva zajapurena, rumena, kao da ju je neko ožario; kao da proleti u sobu!Još se više baba-Novka uplaši, kad ču iz sobe njen glas: — Nano! — Evo me, Mila — tako je majka od milosti zvala svoju jedinicu — evo me, dok skinem mleko s vatre bojim se pokipeće! Stoja je sedela na krevetu i ogrnula se po snazi guberom; u licu je bila belo-rumena; znoj joj je kiptio s čela; zadijana toliko da joj grudi hoće da iskoče iz nedara. — Daj mi, nano, druge, čiste rubine. — Bog s tobom, Stojo!Šta ti je jutros?!Gde su ti rubine? — Daj mi, nano, brže, samo da se obučem — bojim ozepšću — pa ću ti onda kazati sve... Baba-Novka, kao svaka majka, bojeći se i sama tome, da joj Stoja ne ozebe, otključa šareni sanduk, koji stoji na klupi kod kreveta, izvadi jednu novu ubranu i uroljanu košulju, raširi skute i pomagaše Stoji da se obuče. — Eto, nano, sad ću ti ispričati sve.Znaš da si mi i ti pričala, a to sam čula i od mojih drugarica, da se valja na Đurđev-dan pre sunčeva rođaja poraniti, valjati po rosnoj livadi i tri puta izgovoriti ono: «Tebe kose — mene prose...» Nije, nano, Boga mi, da ja marim da se udam.Ja ne bih mogla, čini mi se, nikako tebe i babu ostaviti.Kad god sam o tome mislila, uvek sam se zaplakala.Žao mi je vas.Ali, kad se valja...Ja sam jutros otišla u našu livadu u Reci, skinula se i valjala po rosnoj travi ka suncu.Kad se htedoh obući, mojih rubina, ni novih ni prljavih, ne beše na onom mestu gde sam ih ostavila.Pogledah malo dalje po tragu, koji se primećuje po rosnoj travi i ugledah kod vrljika... znaš, nano, M-i-l-i-ć-a čiča-Marinkovog! — Znam, Mila, on, niko drugi, on ti je rubine sakrio — reći će baba-Novka, ubirajući uzvode na skutima Stojinim. — Jest, nano.Čim ga spazih, meni prođoše žmarci kroz celo telo.Obuze me stid, što me je vidio «ko od majke rođenu».Brže čučih u travu, da se zaklonim od njegovog pogleda.Rekoh mu: «gde si mi mi sakrio rubine?Kaži, moram kući, žurim, vikaće me nana». — Hoću, Mila, — i on me tako kao i ti, zove — ali pod uslovom da te samo jednom poljubim, ništa ti drugo neću raditi, ne boj se — govoraše mi on od vrljika. — Bog s tobom, Miliću, mani se šale; daj mi rubine, psovaće me nana! — A što si, bolan, uvek tako nemilostiva, kad te ja tako silno volem.Od svih devojaka u selu tebe jedinu volem nekako... onako... — drukčije od ostalih.Volem te onako kao moju seju Milenu, kao majku...Ni sam ne umem da ti kažem kako.Eto svu bih te ižljubio, ne bih znao šta je dosta!Zar ti ne vidiš koliko te ja volem?Pa ja sam već i nani i babi mom kazao, preko seje Milene: da te volem i da te ove jeseni prose za mene, jer ti ćeš biti, ti moraš biti, moja.Ja bez tebe neću i ne mogu živeti.Istina seja mi veli: kako su i baba i nana protivni, da tebe uzmem, jer veli da već zagovaraju da mi prose onu Joku miraždžiku kćer pok.Branka Tešanića iz one male.Ali ja sam im po seji poručio: da ja nju neću uzeti, da je ne volem; da je neću uzeti ma se nikad ne oženio.Ali znam ja kud i moja sena Milena cilja...!Znam ja da je i ona protivna da ti pođeš za mene.Ja je razumem — jer tada ona ne bi mogla pođi za tvoga Stojana, koga vole kao ovo ja tebe.Zato ja žurim da se ove jeseni tobom oženim, dok Stojan ne dođe iz vojske.Ovako mi Milić govoraše. — Onako čučeći u rosnoj travi — moram ti priznati nano — gutala sam svaku njegovu reč, koja je dopirala do samog srca mog.Osećala sam neko milje, neku toplinu — ne umem ti kazati.On mi je izgledao lepši i bolji od anđela.Da nisam bila neobučena, da me nije bilo stid, poletila bih mu u zagrljaj; dala bih mu da me ljubi do mile volje, dok mi se srce ne zadovolji.Volem ga, nano, volem ga: kao sunce, kao ovu đurđevsku zoru, kao najrođenijeg — kao tebe samu, slatka nano moja!Ni sama ne znam kako i zašto!Ali ti, evo, prvi put kažem, nano, što nisam smela njemu reći: da ga volem i da ću za njega poći.Još bi ga slušala, još bih u rosnoj travi čučala i gutala njegove reči, da nije sa raširenim rukama potrčao meni, da me poljubi.Kao prepelica, kad je poplaše, te prne iz trave, tako sam, nano, i ja pobegla i utrčala u sobu ne tražeći košulje u livadi. Dok je ovo Stoja pričala, nana joj je ubirala skute i podvezivala rukave, pa je onda pogleda svojim nežnim materinskim očima, koje vide sve, koje prodiru u unutrašnjost srca u samu dušu; koje vide i ono, što drugi ne vide.I da nije Stoja ovako iskreno otkrila svojoj majci ovu tajnu devojačke duše, ovu žarku i nevinu ljubav svoju, majčine oči bi sve to videle kao u ogledalu; majka bi to videla u onim crnim, krupnim, očima svoje jedinice; jer je utvrđena istina: da su oči ogledalo duše; one odaju i izdaju: ljubav i mržu, radost i žalost, čežnju i milinu...I da nije Stoja kazala; «volem ga kao tebe, slatka nano moja» — nana je to videla u očima svoje jedinice. — Znam, Mila moja, reče nana, znam i da ga voleš i koliko ga voleš, kao što znam da i on tebe vole.Ako bude sudbine može biti da ćete se i uzeti.Ali ako ne bude sudbine?.. imaće i drugih momaka, kojima ne samo nije mane, no ih ima i boljih i čestitijih od Milića Marinkovog.Volećeš ti i onoga koga ti sudbina bude namenila — znam ja to, Mila.Eto ja tvoga babu nisam čestito ni videla, dok nisam s njim stala pred oltar, pa hvala Bogu, ne samo da sam ga volela isto tako kao ti sad Milića, no evo srećno poživesmo pola veka.Nema ništa bez sudbine.Od nje se niko ne može oteti, od nje niko izbeći ne može.Ako igde ima sudbine, tu je ima gde se uzmu dvoje i ako se dotle ni poznavali nisu, pa se posle vole: kao brat i sestra, kao rođeni, kao najrođeniji, kao da su još nešto više i bliže!Ko zna možda će pre biti sudbina, da naš Stojan uzme Marinkovu Milenu.Znaš, valjda si čula, da se oni poodavno vole, da su «stajali» sve dok Stojan ne ode u vojsku.Ali ti znaš Marinka, on nešto pizmi zbog naše livade u Reci.Možda i on neće dati da se mi sprijateljimo.Nek ste mi vi, deco moja, živi, a lako ćemo za to.Biće i momaka i devojaka kao i dobrih prijatelja.Nego hajde sad, Mila, nađi rubine i donesi dok ih nije ko drugi našao i odneo. Kad je Stoja utrčala u kuću i od nane tražila košulje da se obuče, opazio ju je i babo, koji tada cepaše drva na drvljaniku.Saznavši u čemu je stvar, ostavio je sikiru iz šaka i otišao u livadu da potraži košulje Stojine, a malo i da prekori Milića, ako ga vidi, što mu dira u dete.Na struzi, na koju se preko obale ulazi u livadu, spazi Milića, gde nosi rubine i ide k njemu.Po običaju, kao stariji, čiča-Ranko prvi ga oslovi: — Dobro jutro, sinko, jesi li uranio? — Bog ti pomogao, čiča-Ranko — odgovori Milić.Prešavši preko struge, skide kapu i priđe ruci čiča-Ranku. — A šta si to ulovio, sinko, pre zore? — Ništa, čiča Ranko...Znaš, i ti si nekad bio momak.Eto poranio sam da se malo šalim sa curama, kao i drugi što čine.Zatekoh ovde u livadi tvoju Stoju.Ona stidna, pobeše kući i ostavi rubine.Znaš, bila se skinula i valjala po livadi.Evo, ja ih nađoh i poneh da joj dam.Ništa drugo, slave mi, čiča-Ranko... — A i šta bi drugo moglo biti, sinko?Ama ni to nije trebalo da bude.Okani se ti moje Stoje, kad od onoga, što ti misliš, ništa biti ne može.Znam ja da ti nju voleš, pa i ona tebe.Pa i ako ti nije mane, dobar si i valjan mladić, neka si živ svom ocu i majci, ali valjda nije sudbina.Ja i tvoj baba ne možemo se sprijateljiti.Ti to znaš i onda ostavi na miru Stoju. — A zašto, čiča-Ranko, da ne može biti, kad ja volem Stoju, a i ona mene, samo ako me ti i baba-Novka begenišete?Ja ću i tebe i baba-Novku voleti i slušati kao svoje roditelje.Ja se kanim da pomenem mom babi: da još ove jeseni isprosi za mene vašu Stoju. Još nije Milić ni dovršio što sad prvi put htede kazati čiča-Ranku, kad ga prekide njegov baba, koji se još poizdalje nakašlja, da bi ga primetili da ide putanjom k njima.Milić odmah dade košulje Stojine čiča-Ranku, rekavši «evo babe» i ode, a čiča-Ranko osta kod struge na koju je putanja vodila. — Dobro jutro, reče Marinko.Od kuda ti sa mojim Milićem? — Slučajno ga zatekoh ovde u mojoj livadi. — Ama, baš kad reče: «u mojoj livadi...» ja se kanim da o tome s tobom govorim, pa možemo i sada, ako nemaš ništa protiv. — Možemo. — Ama, more, što ti udari na mene?Što uze od Đukanovića ovu livadu, kad znaš da je meni preče i da na njoj ima moja tabulacija? — Ne bio čovek, ako sam to znao, Marinko!Ja nikom u životu nisam pakosti činio, pa ne bih ni tebi, kao prvom komšiji.Boško mi je rekao, da je nudio i tebe, ali da mu ti nisi hteo dati za livadu ni deset dukata, a brate moj, ono i nije ti preče od mene.Meni je ispod kuće, a tebi je sputno.Ne bi imao ni puta dok ne kupiš, sem ako ne bi u nju išao «ko Laza na Badovince.» — Jest, baš zato što mi je valjalo kupiti i put od tebe, ili od našeg komšije Dobrivoja, ja sam Bošku i davao za livadu samo deset dukata.Eto vidiš, da si znao, da sam je hteo kupiti, pa si udario na mene. — Opet ti velim, da nisam to znao, no sam pre mislio, da ti nije do kupovine, kad si tako malo za livadu davao, a ona — brat bratu da je prodaje — vredi više no što sam je i ja platio.» — Ama naposletku, ostavimo na stranu to šta livada vredi i da li si znao ili nisi da sam i ja bio kupac, već da se mi sad na lep način izravnjamo, da se ne parničimo, jer ti znaš da ja imam prava tražiti, kao tabulant, da se ova «tvoja» livada izloži prodaji za moj dug, pa ko da više.Ja sam bio kod Škorića advokata, koji mi reče: da ti tvoju kupovinu možeš vezati mačku o rep, jer je moja tabulacija preča.Nego, da bi ostali kao ljudi, u ljubavi i prijateljstvu, jer znaš i ti si me glasao za kmeta, a posle može biti sudbine da postanemo i rođeni prijatelji — odustani ti od ove kupovine digni ruke, budi na miru, ne čačkaj oko obarače...Neka ti Boško vrati tvoje pare, a ja i on posle šta učinimo i kako se nas dvojica udesimo.Boga mi, poteraćemo se, pa kom obojci, kom opanci.Imaće posla svi šabački advokati.Ja to neću lako pustiti, pa me ma koliko stalo, makar dao i moju livadu u parnicu.A znaj da kao kmet mogu ti naškoditi više no što ti livada vredi, a mogu ti i valjati, ako budemo ostali i dalje u ljubavi.Ti vidiš, da ja tebe retko teram na kuluk, ne zivkam te sudu svaki čas.Ti znaš, vidio si, kako je § izvijugan, kukast na oba kraja, kako ga okreneš izgleda prav, a ovamo kad je u rukama vlasti, on kao oluja: «nekoga pokosi, nekom orosi.» — Znaš šta je Marinko, «brate moj» — ovo je bila uzrečica čiča-Rankova — ja sam livadu pošteno kupio i platio, ona mi je uz kuću, u njoj sam čim iskoračim iz avlije, preča mi je no tebi, manje imam i imanja no u tebe, a ni ti nemaš više dece od mene.Vidiš kako sam je ogradio i uredio.Neću i ne mogu od kupovine odustati, pa ma šta bilo, makar nikad ne bili prijatelji.I kulučio sam i kulučiću, porezu dajem i davaću koliko se traži, ničije neću, nikom zla ne činim, i... šta mi možeš?Ima još advokata sem Škorića.Ti ćeš kod njega, - a ja ću kod Draže advokata.Poteraćemo se pa kud pukne.Na mojoj je strani istina i pravda, a na tvojoj nepravda.Vidićemo šta od ovog dvoga pomaže.Što se tiče prijateljstva i bolje da se ne orodimo kad si taki, ma da se od sudbine pobeći ne može. — Je l’ tako?!...E onda će sud reći: čija će livada ostati.Kad nećeš milom, biće silom — reče ljutito Marinko i ode bez zbogom. Čiča-Ranko ostade na struzi, držeći Stojine rubine i premišljajući: — Otmičar!Dobro mi je kazala moja Novka: «more, Ranko, bolje bi bilo da ti ne glasaš Marinka za kmeta, neće on po pravdi raditi, samoživ je i bezdušan.» Kad on može uzimati dinar na banku — zar taj da ti deli pravdu?Jok» Sad i ja vidim da sam pogrešio.The!,.. ali, vala, neću mu livade dati bez suda.Neka mi je otme sa sudom, pa nek i to čudo bude.Kad pređe sve sudove neka se bar zna, da mi je oteo nepravdom.Neka ga svi vide kakav je.Koliko sutra moram ići kod Draže advokata: da mi da saveta.Znam, da će mi istinu kazati. Oba, i čiča-Ranko i kmet Marinko, bili su sutra-dan u Šapcu.Oba su bili kod advokata zbog iste stvari.Marinko je predao intabulisano poravnenje advokatu Škoriću: da kod izvršne vlasti traži izvršenje — jer poravnenja učinjena pred nadležnim sudom imaju snagu izvršne presude; da traži: da se baš ova livada, koju je čiča-Ranko kupio i platio, uzme u popis i izloži prodaji, te da mu se naplati intabulisano potraživanje od Đukanovića, koje sa interesom 12 iznosi preko 60 dukata. Čiča-Ranko otišao je u kancelariju Draže advokata. — Dobro jutro, gospodin — Dražo, reče čiča-Ranko, kad uđe u kancelariju Dražinu, u kojoj je na klupama sedelo više seljaka, mahom iz Pocerine i Mačve. — Bog ti pomogao, čiča-Ranko, odgovori mu Draža i nastavi pisanje koje je otpočeo.A kad bi sa napisom gotov, prilepi marke, dade napisani akt jednom mačvaninu, kome reče: «Nosi u prvostepeni sud i podaj prijavniku.Dok ne dobiješ poziv nemoj pre dolaziti po ovoj stvari.» Potom se Draža obrati čiča-Ranku. — E sad: koje dobro, čiča-Ranko? — E, gospodin — Dražo, da je htelo biti dobro ne bih ja danas ostavio moju motiku i dangubio!Ima nešto. — Pa ded, reci mi, čiča-Ranko, radi čega si kod mene došao?Samo mi kaži istinu, ako misliš istinu i od mene čuti. — Vala hoću, gospodin — Dražo, kazaću ti pravu istinu.Skoro pre dve godine kupio sam od Boška Đukanovića njegovu livadu u Reci za trideset dukata i sve mu isplatio.Čovek mi ju je i ustupio.Ja sam je i lane pokosio.Ogradio sam je i uredio.Potrebna mi je kao komad hleba, jer mi je uz kuću, čim prag prekoračim u njoj sam.Ali sad mi kmet Marinko, koga sam, na moju nesreću, i ja za kmeta glasao, preti da mi je sudom oduzme, jer veli da na njoj stoji njegova tabulacija, pa će se, veli, za njegov račun izložiti prodaji, a ja, kaže, mogu moju kupovinu obesiti mačku o rep.Pa eto, dođoh do tebe, gospodin Dražo, da mi daš saveta: može li mi livadu oteti? — Pre svega, čiča — Ranko, imaš li šta napisano o toj kupovini?Je li ti tu?Pokaži mi. Čiča Ranko iz zavijene čiste marame izvadi belu hartiju i dajući je Draži reče: — Imam nešto, što je Boško kao pismen čovek napisao, više zato što smo smrtni ljudi, da i deca znaju...Ali on to i ne poriče, niti će poreći.On je pošten čovek i ako je siromah.Pristaje i sada da potvrdi pismeno, ako hoćeš kao ova tvoja vrata. — Da bih ti mogao tačno kazati, da li će ova tvoja kupovina vredeti, potrebno mi je, čiča — Ranko, da predhodno u sudu razgledam intabulacione knjige, pa ću ti onda moći pravu istinu kazati.Ti znaš, da ja savet ne naplaćujem, ali za ovaj ćeš platiti šest dinara što ću otići u sud da rasmotrim intabulacione knjige. — Hoću.I evo odmah da ti platim, gospodin — Dražo.Čiča — Ranko izvadi svoju crvenu kesu, izbroja i dade Draži šest dinara. U grupi seljaka, koji su sa Dražom išli sudu beše i čiča-Ranko koliko da bi uz put čuo koju mudru reč.Kad behu pored apoteke Panićeve, ovaj, malo iz šale, a više iz onoga «u tuđoj ruci komad veći», reći će seljacima: — Dokle ćete biti maloumni?Šta ćete svaki dan kod advokata?Zar ste mu malo podigli jednu dvokatnicu, već, eno, zida i drugu preko puta?! Čiča-Ranko, na koga je Panić uputio ovo pitanje, počeša se desnom rukom po zuluhu, pa će reći: — Znaš, gospodin-Luko, bolje da nas nužda tera kod njega nego kod tebe ili kod doktora. Advokat Draža slatko se nasmeši i dobaci apotekaru; «eto ti odgovor.Pravo veliš, čiča-Ranko.» U podne čiča-Ranko je dobio od Draže ovakav savet: — Izgubićeš zemlju, moj čiča-Ranko.I ako tvoj prodavac Đukanović, sem ove livade i onih šest dana oranja što naš zakon štiti zemljodelcu od prodaje; i ako, velim, Đukanović ima i drugog imanja, iz koga bi se Marinko mogao naplatiti, izgubićeš samo zbog toga, što je Đukanović, kad je zaključivao poravnenje sa Marinkom, išao lično sudu i odobrio Marinku da intabuliše ovu livadu.Naš zakon ne samo što zemljodelcu štiti pet dana oraće zemlje i jedan dan kućnjeg placa, da bi ga sačuvao od zelenaša, već mu još štiti i pravo da sam odredi: šta će mu od imanja ostati kao zemljodelčevo blagodejanje, a šta će mu se i kojim redom prodavati za dugove.Da Đukanović nije sam odobrio da se za račun Marinkov intabuliše ova njegova livada, on bi ti sad mogao pomoći, koristeći se pravom, da odredi za prodaju drugu svoju zemlju, odakle bi se Marinko naplatio.Ovako Ćukanović se voljno i prećutno odrekao tog svog prava, pošto je on to pravo određivanja već jednom upotrebio prilikom intabulisanja.Sad ti ostaje, čiča-Ranko, da biraš jedno od ovog troga: ili da se sa Marinkom poravnaš i da od njega kupiš to njegovo potraživanje; ili da na javnoj prodaji ovu livadu ponova kupiš, da je licitiraš koliko ona za tebe vredi, a Đukanović posle neka ti naknadi sve što budeš dao; ili najzad, da sa svim digneš ruke od livade, a od Đukanovića da tražiš povraćaj cene i naknadu štete ako je budeš imao. — Vala ti, gospodin-Dražo na savetu, ali niti ću se moći sa Marinkom izravnati, niti mogu dići ruke od livade, to mi ostaje jedino: ko da više.Poteraćemo se! — A evo ti, čiča-Ranko, još jedan moj savet — nastavi Draža.Kad god hoćeš nešto važnije da preduzimaš, pitaj, brate.Ko pita, ne luta.Nije sramota pitati, ako je sramota opasti, slagati ili ukrasti.Kad vam mi, advokati, ne bi trebali; kad mi ne bi bili društvu potrebni, ne bi vi toliki kod mene danas došli. — Vala ti i na tome, gospodin-Dražo.Sve je tako.Čovek se do smrti uči, pa opet nedoučen u grob ode.Da je pameti do suda kao od suda?!Zbogom gospodin-Dražo, zbogom ostajte ljudi — pozdravi se čiča-Ranko i ode. Pri izlasku na sokak reče još jednom: «Vala, poteraćemo se!Ko da više!...» Kmet Marinko predao je na izvršenje intabulisano poravnenje.Kao kmetu, razume se, i policijska vlast ide na ruku, jer «vrana vrani oči ne vadi.» A, Boga mi, primiču se i izbori za narodne poslanike, treba se i kmetu Marinku oko toga posla potruditi.Malo obećanjem, malo milom, negde i pretnjom... pa da se utera koja kuglica više u kutiju vladinih kandidata.Eto zato valja i kmetu Marinku učiniti.Šta mari jedna kuglica čiča-Rankova, ako bi on zbog Nikole omrznuo i sv. Nikolu.Jedna kuglica ko nijedna.Livada u Reci odmah je uzeta u popis i određena prodaja u najkraćem zakonskom roku nekako na Vrače. Na ovaj isti presvečak, na koji se ne radi u polju, Boško Đukanović pozvao je mobu, da mu pomogne dići ono malo žita u Potesu.Jedin je, nema mu ko, a ispustio se, nema čim ni da plati.Svi će mu rado doći da pomognu, jer je i on svima, dok je mogao, pomagao.Nije bilo mobe bez njegove Miljane, koja je mogla uraditi za dvoje.Baš pogreši što svoju jedinicu dade tako daleko, u Jadar; ne samo da mu ne može ni u čemu pomoći, no retko mu i dolazi, a ne daj, Bože, bolesti i smrti!.. — tako su zamerali u selu Bošku Đukanoviću: što je jedino svoje dete udao tako daleko, u drugi srez.Boško je znao iz objave, koja je pre nekoliko dana prilepljena na sudničkim vratima, da će mu se toga dana, na Vrače, prodavati livada. — Svejedno — mislio je on — što će biti jesenas, neka bude večeras.Ja sam je i inače bio prodao.Marinku moram platiti, a što pre to bolje.Da sam to i ranije učinio, ne bih za petnaest dukata, koliko sam od njega uzeo kad sam Miljanu udavao, morao dati sada preko pedeset dukata!Računao mi je dinar na banku mesečno — preko duplo za godinu!Ali šta ću?Bilo mi je nužno.Nije mi nudio, sam sam mu tražio.Veli: «Po to dajem i drugom.» Kad sam mu rekao da je veliki interes, odgovorio mi je: «pa dobro, nemoj uzeti, ako ti je skupo.A zar je manji interes u trgovca, kad ti jednu stvar, koja ga ne staje ni dva dinara, proda za pet?Zar to nije mesečno petnaest dinara na banku zarade?Pa opet trgovcu kažu da je pošten čovek, a Marinka zovu zelenašem i kajišarem!Ja, brate, nikom ne nudim svoje pare.Umem ja njih čuvati!..Gotovo tako i jeste.Pa naposletku kome imam i da čuvam imanje?Miljanu sam, Bogu hvala, lepo udomio, meni i babi, dok smo živi, biće dosta. «Nit pametnom teci, nit ludom ostavi.» Posle naše smrti i inače će se vatra na ovom našem ognjištu ugasiti.Prodaću još i zemlju u Potesu, da Ranku naknadim što bude podneo štete zbog mene.Hoću da dam svakom svoje, pa meni što ostane.I inače mi je ova zemlja u Potesu daleko od kuće.Jedino što sa nje skinem godišnji usev, drugo ništa; nijedna travka sa nje nije moja.Nude mi i dobru denu; kako koja godina izlazi sve skuplje, ama skuplje i živeti nego pre.Pa i ovaj se svet menja!Nije kao nekad.Nestade više poštenja u ljudi.Ili ovaj svet više nije za mene, ili ja nisam za svet, tek ne bih mario umreti, kad mi se već više ne mili živeti. Boško je na mobu pozvao i Rankove i Marinkove, i ako su se oni zbog njega parbili i omrazili, što no kažu: «Tukle se jetrve preko svekrve, pa samo ovoj poslednjoj bride leća.» Boško ni sa jednim ni sa drugim nije remetio dobre odnose, i ako je Ranka voleo više zbog njegovog poštenja i čestitosti, ma nije ni Marinka mrzeo, a naročito je voleo njegovu decu: Milića i Milenu.Sa Rankom se dogovorio da on na licitaciji goni preko sume Marinkova potraživanja, pa će mu naknaditi sve što više bude dao, čim bude prodao zemlju u Potesu. Još od podne počela je mladež dolaziti na mobu kod Boška, jer je on zasluživao svačiju pomoć, ma da je ovaj lepi običaj moba, bio već izbelio, postao retkost u selu, jer ga je bio zamenio drugi — pozajmica.Ništa nije večito, pa se i običaji menjaju.Svako vreme ima i svoje običaje.Baba-Novka došla je pre sviju da pomogne redovati svojoj koni, Joki Boškovoj, i odmah se dala na posao oko spremanja večere žeteocima.Za ićindiju odneće im se na njivu: leba, luka i papule, pošto se ne mrsi.Starijima biće i rakije.A za večeru prestavili su uz vatru velike zemljane lonce, da skuvaju mauna i mlada krompira.Žeteoci su išli pravo na njivu sa srpom za pojasom ili o ramenu.Samo daljni, koji nisu znali, gde je Boškova njiva pod pšenicom, dolazili su prvo kući i odatle upućivani u njivu. I Stojan čiča-Rankov doći će na mobu, jer je pre nekoliko dana došao iz vojske na odsustvo.Dobio je čitav mesec dana — da pomogne srediti letinu. — Hvala im — govorila je baba-Novka, baš kao da znaju, da nam je sad najpotrebniji, da uradimo ovogodišnje letine.Jedan put ovo u godini rađa.Čim se naoblači mene tekne. Milena Marinkova znala je, da će na mobi kod Boška biti i Stojan, kao što je i Stoja čiča-Rankova znala, da će na mobi biti i Milić Marinkov.U obe njih srce se zaigravalo od radosti, kad pomisle kako će jedna s jednim, druga sa drugim žeti, razgovarati se, šaliti i pevati.Obe su spremale za mobu i sebe i braću svoju.Stojan je u vojničkom odelu, ali mu je Stoja očistila cokule da se sijaju, izribala na grudima medalju za vojničke vrline, da se blista, nakitila ga bosiljkom.A Milena spremala je opet Milića, svoga brata od zakletve, jer je i baba-Stajka kmetica otišla da pomogne Boškovoj Joki redovati.Seja mu je iznela čistu, kao sneg belu, ubranu košulju.I u jednoj i u drugoj kući ostali su sami brat i sestra, jer su Ranko i Marinko oba otišli sudnici na prodaju. Stojan i Stoja spremajući se vodili su izmeću sebe ovaj razgovor: — Biće na mobi i Milena čiča-Marinkova — reći će Stojan. — Hoće.A biće i Milić — odgovoriće Stoja. — Zacelo.Ama, Stojo, čuo sam da ste se vi mnogo zavoleli i da ti s Milićem stojiš?Je l’ istina? — Jeste, bato, (ovako je Stoja od milošte zvala svoga brata) volem ga, volem ga mnogo.I sama ne znam koliko, kako i zašto; volem ga kao najrođenijeg, kao zenicu svoju.A znam da i on mene tako vole.Ispovedaše se Stoja svom bratu. — Dobro, Stojo, Miliću nema mane, ali ti znaš od kad se ja i Milena volemo i stojimo — još pre no što sam u vojsku otišao.Mi smo se i zaverili jedno drugom: ja neću drugu uzeti, a ona neće za drugog poći.Ti to znaš, Stojo; a i stariji sam od tebe, meni je prvo red da se ženim, pa ti posle da se udaš.Je l’ tako?I onda... već znaš da tebe Milić ne može uzeti.Da ne ćeš, Stojo, žaliti na me?Ako ćeš žaliti, ja neću svojoj jedinoj sestri metnuti granu na put, a neću ni zakletvu pogaziti prema Mileni, koja me, kao što znaš, čeka već dve godine — pa ma se nikad i neženio. Dok je Stojan ovo govorio, Stoja skopčavaše jeleče na grudima.Bila je potrešena.U njenoj duši borile su se dve ljubavi: sestrinska i devojačka.Jedna drugu nije mogla brzo nadvladati, a obe su htele osvojiti jednu istu poziciju — srce Stojino. — Sve je tako, bato.Ali i da nije takav red, i da nije tebi preče da se oženiš, kao stariji, ipak zar bih ja mogla na žao učiniti svom bati, svom rođenom i jedinom bratu, s kojim se dičim i ponosim, s kojim se zaklinjem?Zar bih tada mogla sreće imati?Ali, bato moj, teško da će i Milena tvoja biti, i ako te ona svom dušom devojačkom vole, čini mi se onoliko, koliko te i ja volem.Ja to sve znam.Meni je to Milena toliko puta rekla.I ona me je preklinjala, da svoju sreću žrtvujem tvojoj i njenoj sreći.Ja sam joj to i obećala.Ja se neću ni udavati, jer, čini mi se, nikog drugog neću moći voleti ovako kao Milića.Ja ću ostati kod babe i nane i kod tebe, mili brate moj.Ali i tvoja sreća je u pitanju.Možda nisi čuo, da se naš babo zorli omrazio sa čiča-Marinkom zbog naše livade u Reci, koja se danas kod sudnice prodaje za dug čiča-Boškov.Tamo je otišao i babo, a svakako će tamo biti i čiča-Marinko.Ko zna šta će biti; ko zna da li će i livada ostati naša.Čiča-Marinko hoće da nam je otme.Baba i čiča-Marinko ne mogu više nikad biti prijatelji.To je čiča-Marinko babi i kazao.A ti znaš, bato, kad razlomiš jednom pogaču više je ne sastavi.Nije ni lepo od čiča-Marinka da nam otima livadu.Nama je pod kućom, a on ima više imanja od nas.Sve mu je malo — amišan! U ovom razgovoru Stojan i Stoja došli su na mobu, na njivu, gde se već beše iskupilo dosta žetelaca.Pletu uža, prskajući vodom načupanu strnjiku, da bi se lakše plelo, da se uža ne bi kidala pri vezivanju snoplja.Malo ranije od njih došli su Milić i Milena.Stojan se sa svima rukovao, jer je mnoge od radina sad prvi put video kako je na odsustvo došao, — pa odmah i on i Stoja započeše plesti uža u istoj grupi gde su Milić i Milena.Nadmetali su se, ko će brže i lepše plesti.Svi su mahom pleli «na krst,» samo je Stojan pleo «na tulajicu« (ovako pletu uža naši Srbi u Sremu). Pristupi se i žetvi, pošto je čiča-Boško rasporedio: jedne da žanju, druge da steru uža, treće da kupe, a nekolicinu, najboljih momaka, da vežu snoplje.U ove poslednje htede odrediti i Stojana, ali on zamoli čiča-Boška, da i on žanje — samo da bi bio uz Milenu.Žeteoci poteraše postad od tri obraska.Ispred ornih žetelaca leluja se klasje, pada rukoved do rukovedi po strnjici, a pozadi nižu se redovi snoplja.Pripekla božija zvezda, od jare vazduh igra, misliš sad će se suva strnjika zapaliti.Kipti znoj sa ornih žetelaca, u nekog već i košulju na plećima probija.Otpoče i pesma: Stojan i Milena odmiču svima.Njihove su i rukoveti najveće, dve u snop dosta, dok drugih treba tri pa i četiri u snop.Stoja i Milić žanju jedno do drugog, ali na drugoj strani.Kad Stoja zapeva ori se ceo potes, čini ti se, da se nepožnjevena pšenica povija i leluja od njenog glasa, a ne od povetarca i obilnog roda. Na mobu su došle i Kena usedelica i Soka udovica.Nisu one došle baš zato da Bošku pomognu da ugrabi od nepogode ovo malo letine i što mu nema ko da sredi, a ne može ni da plati.One su došle na ovu mobu, kao što su išle i na sve druge skupove i sabore: da vide, da čuju, da hvale i da ogovaraju, jer su poznate kao abronoše seoske.Svet kao svet hoće da ogovara, jer celom svetu ne možeš namesiti slatkih kolača.Ima nas svakojakih!Ima ih, koji svoj lebac jedu, a tuđu brigu vode; ima ih, koji više vole tuđe zlo nego svoje dobro.Gde ima hvale ima i ogovaranja; gde ima ljubavi mora biti i mržnje; gde ima dobrote ima i zlobe; gde ima vatre ima i dima; da nije neprijateljstva ne bi znali šta je prijateljstvo; da nije ružnog ne bi imali pojma o lepom.Tako je bilo i tako će biti, dok je sveta.Ne treba se čuditi Soki i Keni, što im je u krvi da ogovaraju i da raznose abrove.Kena za to i plete sede.Dok je bila mlađa, pa i mogla se udati, ali je bila tada probirač.Čekala je da je prose: Vilotići iz Bojića, Matići iz Vukošića, Adamovići iz Jevremovca i slični.Ali i kad marvinče kupuješ, gledaš da li je od soja.Nije uzalud rečeno: «Gledaj majku pa uzmi ćerku.» Ko bi još zaprosio i doveo u svoju kuću ćerku kopilačinu!Kad je već preturila dvadeset petu, onda i da je sa svećom tražila mladoženju ne bi našla, jer dobar glas daleko ide, a zao još dalje.Jezik nema kostiju, a kosti lomi.Ko ne zna još Kenu usedelicu iz Vranjske?!Koliko je njih skudila i ogovorila?!Udovica Soka verna joj je druga.I ako je ostala udovicom u dvadeset petoj godini, mlađa je i od Kene «devojke!» Nema ni najgoreg u selu, koji bi se prevario da je traži.Ne bi je uzeo ni Ivan vikač zvani «Čurga,» koji se sit nabećarovao i već preturio pedesetu.Soka je još i nerotkinja, a kažu da je i mesečarka.Viđaju je noću u nedoba.I ako se suprotni polovi magneta privlače, u običnom životu slika priliku traži, kao i vreća zakrpu.Kena i Soka jedna do druge žanju.One druguju, a i drugima se podruguju. — Pa šta misliš drugo — poče prva Soka — hoće li se ono dvoje moći uzeti? — Jok, odgovori Kena, koja je od prve razumela o kojima je reč.Zar nisi čula kako su se čiča-Ranko i Marinko grdno zavadili i zaparničili oko Boškove livade.Danas je i prodaja.Čiča-Ranko je pošteno kupio i platio, ali se šut sa rogatim ne može bosti.Marinko je vlast, a kome Bog tome i svi sveci.Kažu da je i čiča-Ranko pogrešio, što nije pitao pametnije od sebe, što nije dobro otvarao oči kad kupuje, jer nije uzalud rečeno: «Ko ne otvara oči, otvara kesu».Čini mi se i čiča-Ranko će danas odrešiti kesu, jer ni za živu glavu neće pustiti ovu livadu iz šaka.Ama i Marinko je đavo, a i vlast mu je na ruci.Kad je on mogao svog Milića da iščupa da ne služi vojsku?!..More šta pare ne rade!Samo se život, zdravlje i poštenje ne može kupiti, a sve drugo može. — Ali, ako bude sudbine? — nastavi Soka.Zar neće Milena, misliš, sama dobeći za Stojana, ako je Marinko ne da?Protiv sudbine niko se ne može boriti.Znam ja koliko se oni vole.Samo ko pre ugrabi: ili Milena — Stojana, ili Stoja — Milića.Čini mi se ovoj drugoj više je stala krava na nogu.Jes’ čula, drugo, šta je bilo s njom na Đurđev-dan?Nije imala kad ni obući se.Došla je majci gola ko od majke rođena!Čini mi se, kad se budu venčavali, biće ih troje na venčanju — biće venčanje pomešano sa krštenjem! — Imaš pravo, drugo, preduze opet Kena.Neće biti luda, ko po Bogu ja, što ne htedoh sama pobeći u Matiće iz Vukošića, kad me je tražio Neša.Mati me ne dade.Neko joj ga skudi, a ja ne htedoh sama, pa osta neudata.Istina, kako ja poznajem Marinkovu Milenu, i ona to neće nikad učiniti.A čula sam — ne znam da li si i ti čula — da su čak Isakovići iz Novog Sela zagovorili da prose Milenu u iduću nedelju za njihovog Budu. — Nisam to čula, ali sam čula za Isakoviće.Svi kažu da su to trule gazde.Ne verujem, drugo, neće Marinka ta buva ujesti.Nije tu ni prilike.Istina, ni oni Mileni ne mogu naći mane.Ali, Bog s tobom, Keno, nije tu ni prilike! Dok se ovaj razgovor vodio izmeću ove dve seoske abronoše, dotle su Stojan i Milena vodili izmeću sebe ovakav razgovor: Stojan je prvi počeo: — Pa, Milena, jesi li i sada pri reči?Eto zeman dođe i ja ću se jesenas sa svim pustiti iz vojske...Dosta i mnogo beše.Dva rata izdržah.Hvala Bogu, evo me zdrava, kao od majke... — A šta to Stojane? — tobož nije ga odmah razumela. — Što pitaš, kad znaš?Voleš li me još onako... onako, kako ja tebe volem, kao oči, kao ono sunce, kao moju Stoju, kao nanu... ne umem ti ni kazati kako i koliko?!Kao do neba!Slađa si mi od kruške karamanke, milija od milosti, lepša od đurđevka.Sva si mi u volji, u srcu, u duši, u mislima i željama mojim.Sve što imam za tebe bih dao.Kad tebe budem imao, imaću sve.Sve moje želje biće ispunjene — ja više ništa neću želeti.Ah!, da znaš Milena koliko te silno volem, kako bih te ljubio i milovao više i radosnije no majka svoje odojče!Ljubio bih te sve: usta, oči, jagodice, grudi... nikad, nikad ne bih te bio sit, nikad, celog života, ne bi mi bilo dosta!Ja ću samo s tobom biti srećan. Milena se pogla, žanje, srp joj se kroz gustu, žuto-sjajnu strnjiku, provlači kao zmija i oseca kao brijačem, rukoved za rukovedom pada; ona sluša Stojana i topi se od miline.Njegove ljubavne reči više je zagrevaju nego božija zvezda u sred bela dana.I kad Stojan malo zastade, koliko da predahne, na njena usta, a iz dubine razdraganog srca, izađe kao najlepši stih oduševljenog pesnika: — Volem te.Isto te tako i toliko volem, Stojane.Ali mučno da će išta drugo moći biti od našeg volenja, do jedino što te volem i što ću te uvek ovako voleti.Valjda nije sudbina, ili jedno od nas dvoga nije srećno! — Znam šta hoćeš da kažeš, Milena.Neće te dati babo zbog one proklete livade!Zar im je ona preča od sreće njihove dece?Ja bih dao sve imanje, sve što imam pa i sebe — samo da moja budeš!Mi smo zdravi, radićemo i zaradićemo koliko nam je dosta da budemo srećni.Ali, niko, pa ni tvoj ni moj babo, ne može stati na put sreći našoj — samo ako me ti voleš, Milena, bar za jedan deo onoga, koliko ja tebe volem. — Pa kako će moći biti, Stojane, kad me babo neće dati?On mi je to već preko nane kazao.Nana mi je rekla još i to: da će u iduću nedelju doći Isakovići da me vide.Kažu, da je to prvi dom.Ali ja neću ni za kog drugog poći. — Može i biće, Milena, samo ako ti hoćeš.Što da ne može?Ljubav naša savladaće sve prepreke.Ja ću te odvesti i bez babinog odobrenja. — E, moj Stojane, nije se lako na to rešiti.A posle, čini mi se, da tada ne bi bili srećni.Ja bih bila uvek korna i od mojih i od tvojih roditelja.Znaš onu reč: «Tešku selu, kojim vojska prođe i devojci koja sama dođe.» — E, moja Milena, onda vidim da me ne voleš onoliko, koliko ja tebe, jer onda ne bi mogla tako govoriti.Ni trenutka ne bi se mogla razmišljati.Zar ima nešto, što ja za tebe, za moju Milu, ne bih učinio?Eto, reci: hoćeš li život?Kad ga nisam dao za otadžbinu, daću ga rado još jedino za tebe.Samo reci.Varaš se, Mila, da bi bila korna od moje nane i moga babe.Oni bi te voleli kao Stoju, kao i mene.Zar moja nana? — ta ona je tako dobra, ona me nikad nije popreko pogledala. — Može biti.Možda se i varam.U straha su velike oči.Ali ja se bojim baš zato što te silno volem, što ti želim svaku sreću, što bih želela da te ovako do veka volem. Ovaj nedovršeni razgovor prekide im niko drugi neko baš njihova dobra nana.Baba-Novka donela je na njivu užinu radinima u belim prtenim torbama na obramnici.Prostrla je po strnjici u hladu račvastog bresta nekoliko vreća po dužini; izređala u naokolo vruće lepinje tek izvađene iz furune; od smoka: soli, kuvani mauna i papule.Večera će biti bolja.Ovo tek da se prezalogaje.Radini već dolaze i sedaju, a njeni: -Stojan i Milena još žanju; zagovorili se, pa i ne čuju da se zove na užinu i da su se svi već otkanili od žnjevenja.Majka, kao majka — da joj je da da svojoj deci i prvi i poslednji zalogaj — ode sama da zovne Stojana i ne znajući da im prekida razgovor, koji im je slađi od prvog zalogaja.Prišav im blizu, reći će: — Blago nani! hajte deco, hajde sine, hajte i vi, založite se malo.Dugo je do večere. Milena se ispravi, priđe ruci baba-Novki, poljubi i okvasi znojem svoga lica suvu, koštunjavu, ruku baba-Novkinu. — Živa bila, kćeri.Blago vama mladima.Vi ne znate za umor.Ako će.Tako sam i ja dok sam bila vaših godina, pa i danas ne stidim se svojih druga.Ko valja u mladost, valja i u starost.Rad nikog neće umoriti.Pre će mu dohakati bespolica.Ama hajte da se malo prezalogajite, jer život i snaga ulaze na usta. — Pa... znaš, nano moja, mi se nešto zagovorili — idući govoraše Stojan.Je l’, nano, da bi ti volela Milenu kao i mene, ako je ja dovedem? — Bih, sine, bih, rano moja.Kako ne. — A i babo? — I babo. — Vije nikada nećete prekoreti, ako sama dođe. — Nikad. — Eto, Milena: da može biti, da je sudbina i da će biti — završi Stojan kad stigoše radinima pod brest. Još oko ručanice otišao je sudnici čiča-Ranko, a Marinko je i inače tamo svaki dan, kako svane.Kmet je, zvanična dužnost mu to nalaže.A ima se i posla: te poreza se kupi, te potrice, te parnice, jedna vlast traži jedno, druga-drugo, a sve se bije o glavu njemu — kmetu.Ko će tolikom svetu prav biti?Koliko je puta u razgovoru međ svojima rekao: «Najstrašnje je kmetovati; biti sluga u sto gospodara; nemaš mira ni odmora; pa opet učini mu sto puta, nemoj jedan put — nisi ništa učinio!Da mi je da naplatim moje što sam u narod dao, pa džaba mu kmetovstvo; odma bih dao ostavku, a posle i jedin sam.Eto, dok udam Milenu, šta je ono jedno dete, kud će pre?A kakve vajde imam od kmetovanja?Čudne mi plate!Veća bi vajda bila, da sedim u njivi i da čuvam usev od ptičije.» Ovako govoraše Marinko i toga dana, čekajući u hladu pred sudnicom sreskog pisara da dođe radi prodaje.Čiča Ranko sedeo je malo dalje i odbijao dimove iz lule.Znao je, da ovo kmet Marinko ne govori kako misli; znao je da Marinko ne bi nikad sam dao ostavku, dok ga ne isteraju; znao je, kako je on i nogama i rukama radio, dok se nije okmetio.Ali čiča-Ranko uvek se držao onoga: «neka nađe od drugog».Samo bi po neku rekao o ovogodišnjoj letini, o borbama i uspesima srpskim u prošlogodišnjim ratovima.Kao poneki, on se nije hvalio, što je i on za osvećeno Kosovo i pokajanu Slivnicu dao svoje krvi — jer mu je njegov jedinac Stojan u svima borbama učestvovao i ranjen bio.On je ima puna usta hvale za srpsku junačnu vojsku, za mudre upravljače, koji je umedoše spremiti, naoružati, uputiti je i voditi.Završio bi uvek s tim: «ovom naraštaju je dosta, treba se odmoriti, mlađi iza nas neka nastave.Da se veća kuća podigne, treba i više vremena.Kamen na kamen, zrno po zrno, pa se dođe i do meljače i do pogače.I dobro je da čovek ima, da za nečim žudi.Ta žudnja ga podstiče i obodrava u životu.Kad bi čovek postigao sve i ne bi imao ništa da želi, ne bi imao razloga i ne bi trebalo da živi». Pred podne banu i sreski pisar na kolima Nedeljka Anđelića, pandura iz Gor. — Pomozi vam Bog ljudi!Pozdravi pisar prisutne seljane silazeći s kola.Svi poustajaše. — Bog ti pomogao, gospodine, začu se kao iz jednog grla. — Boga mi vas ima dosta u hladu!A da li ima toliko i na radu. — Pa danas se ne radi, gospodine.Vrači su, Kuzman i Damnjan... — A, ne radi se!A da li se jede na Vrače?Kako mi radimo?Vi seljaci, imate više praznika nego radnih dana u godini!Ko još i Vračare ubraja u svece?!... — Pa znaš, gospodine, drugo ste vi gospoda, a drugo mi seljaci.Vama teče plata: i kad radite i kad ne radite i kad zlo radite.Vama osviće i kad je suša i kad je grad.Nama je sve u polju, u božijoj ruci.Dođe do ruke, pa tek samo se naoblači — i za nekoliko časova sve đavo odnese.Eto zbog toga danas mi seljaci ne radimo — odgovaraše pisaru Milojica Anđelić, koji je uvek roptao protiv vlasti i gospode i dokazivao kako su oni nepotrebni, kako oni žive od znoja narodnog. — Dobro, dobro, znam ja da si ti, Miloje, u svakoj čorbi mirođija, da ti uvek ropćeš na vlast.Ama da vam nije vlasti oči bi jedan drugom povadili. — Bože sačuvaj, gospodine, varaš se.Da nije nas, ne bi bilo ni vas; da nije dobra ne bi znali šta je zlo.Pored glupih žive i pametni i ovi poslednji bolje, jer ih je manje.Jedno s drugim — bilo je uvek i biće dok je sveta i veka, završi Milojica, kad pisar pođe u sudnicu. — Pa kmete, ima li što da se prihvatimo? upitaće pisar, kad sede u čelo sudskog stola naspram krsta i evanđelja. — Pa dao je Bog, odgovori kmet Marinko, skidajući zobnicu obešenu na zidu, iz koje izvadi: veliku lepinju sa dva proreza na sredi, pečenog petla, krišku sira i jednu vešalicu suva mesa.A u ćošetu iza vrata stajaše čutura s vinom i jedna flaša šljivovice.Pandur natoči žute prepečenice i pruži je pisaru. — Da smo zdravi, reče pisar i iskapi na dušak.Znam ja, da u kmeta Marinka ima dobra i vina i rakije.Tako i treba.Ko radi neka i sladi. Posedaše za sudski sto.Krckaju koščice, pucaju zaušnjaci, kao da su snoplje ceo dan vezali.Prestade i razgovor.Samo se čuje: «Zdravo!» i «Spasaj se!» Obrediše se po nekoliko puta i već čutura šoboće.Sad sreski pisar nastavi. — Pa kmetovi, kako ide sa izborima?Može l’ biti šta?Znaš, tu je i vaš obraz u pitanju.Na izboru poslanika videće se koliko i vi vredite; koliko poverenje uživate u opštini.A Boga mi bez truda nema ništa.Valja vam se potruditi.Samo valja umeti s narodom lepo — milom, jer sila ili pretnja tu ne pomaže kad je tajno glasanje.A sad vam je bar lako agitovati za radikale: udvostručili smo Srbiju; osvetili Kosovo i pokajali Slivnicu.Za ovih desetak godina čiste radikalne uprave, Srbija je u svakom pogledu napredovala i odmakla daleko.Ako da Bog i ako u buduće bude ovako mudre uprave, dočekaćemo da se srpska zastava vije: u Sarajevu, Novom Sadu, Somboru i Pančevu.Za nosioca liste imate Vujičića Milorada, koga ste svi hteli.A za kvalifikovanog doktora Momčila Ninčića.Kandidati su vam bolji no što ih ima i jedna druga stranka u našem okrugu.Neka vam je samo glavna dužnost: da svaki birač izađe toga dana na biralište i glasa.Znaš, brate, mnogi od naših misle: «pa radikali će imati većinu, moja jedna kuglica ne čini ništa, jedna kao nijedna.Ali nije tako.Treba imati na umu da se za jednu kuglicu dobija većina. Sreski pisar ustroji protokol licitacije.Naredi panduru da objavi na polju: da će početi nadmetanje i da svaki, koji misli da licitira livadu Boškovu, može ući unutra. Tek tada uđe u sudnicu i čiča-Ranko, koji je dotle na polju, pred sudnicom, bio.Na vratima skide kapu i nazva: «Pomozi Bog i ovde!» — Kolika je kaucija, gospodine?Upita čiča-Ranko. — Dvadeset dinara, čiča-Ranko.U gotovu ili artijama od vrednosti.Prema proceni polaže se 5, a livada je procenjena prilikom popisa 400 dinara. Čiča-Ranko izvadi iz nedara dve novčanice od po deset dinara i pruži ih sreskom pisaru. Marinko, kao prvi i jedini intabulisani poverilac, nije polagao kaucije. Više se niko nije hteo nadmetati. Marinko prvi krsti sa 300 dinara.A čiča-Ranko odmah reče: — Za mene je 500 dinara, po to sam je i ranije kupio. Marinko: 600 dinara Ranko: 700 » Marinko: 701 » Ranko: 800 » Marinko: 801 » Ranko: 1000 » ..... — Da li ko više?Ponavljaše nekoliko puta pisar. Nastade tajac. — Govorite ljudi.Da li ko više?Prvi i drugi put i....?Da li ko više?Govorite ljudi hoću da zaključim.Prošlo je četri sata. — Na kome je? — upita će čiča Ranko, pribojavajući se kakve podvale. — Na tebi čiča-Ranko za 1000 dinara, odgovori pisar. — Ja neću više, reče Marinko. — E, onda: prvi, drugi i.... i treći put.Neka ti je srećno, čiča-Ranko, završi pisar, ispisujući i slovima izlicitiranu cenu u hiljadu dinara. — Kako da Bog, gospodine, njegova je volja — odgovori čiča-Ranko, pošav da ide, ali ga pisar zaustavi, da mu da priznanicu na položenu kauciju. Veče je u oči nedelje.Vidi se kao i danju.Nebo još s večera načičkano zvezdama.Radini se vraćaju podockan iz njiva.Sutra je nedelja.Odmaraće se vas dugi letnji dan.I Milena sa Milićem i ostalim radinima vraća se dockan sa njive, jer su Marinkovi toga dana namirili žito.Milena nosi venac od žita ispleten u znak namirenja, ali ovoga puta ona nije uveseljavala radine svojim umilnim glasom, jer je ceo dan bila nešto brižna.To je i Milić primetio. — A što ti je Milena? — upitaće je Milić uz put.Znam ja šta ti je.Što te babo hoće da uda.Sutra dolaze Isakovići da te gledaju.Ali, sejo moja, ne brini se.Ako ti se momak ne dopadne, ne moraš.I babo te neće i ne može na silu naterati.Tu nema sile.Svi kažu da je Buda kršan momak. Bratu za ljubav otpevala je toga večera samo dve strofe iz one narodne: Pevala je tiho sa naročitim osećajem i raspoloženjem.Za vreme pevanja Kena usedelica dobaci svojoj druzi Soki: — Na kog li to dilbera cilja Milena?Da li na Stojana ili na Isakovića? — Dobra su obojica — dodade Soka.Dobar je i onaj, što ga Marinkovi neće, a još bolji onaj, što joj ga nameću.Čućemo sutra. Za večerom jela se namirenica: lepinje od novog brašna na često sito.Popila se i koja više.Radini se raziđoše svaki na svoju stranu.Milić uze pušku i ode da noći u bostanu, jer su lubenice počele zaruđivati.Marinko i Stajka legoše.Milena diže siniju, uspremi sudove, počisti mrve, narani kerove, zatvori vrata na kući i ode u vajat tobož da legne.Namerno lupi vratima na vajatu, da bi je babo i nana čuli, da je u vajatu.Oni su je i čuli, jer se babo malo nakašlja.Sve se umiri.Zavladala noćna tišina, u kojoj se čuje samo zrikanje popca i udaljeni lavež pasa, tih vernih noćnih stražara. — Oh!Bože moj!Nauči me i uputi me šta da činim.Na šta da se odlučim?Od večerašnje odluke zavisi ceo život moj, moja sreća, moja sudbina.Da li će me Stojan uvek voleti?Da neću biti korna što sam dobegla?Ovake su misli obuzimale Milenu, kad se zatvorila sama u vajat i sela na sanduk pored kreveta. Stojan je ceo dan vezivao snoplje u svojoj njivi.I čiča-Ranko je takođe toga dana namirio žito.I njegovi su se dockan vratili s rada.Hteli su da namire da im ne ostane za malo.Ko omrkne i osvane na radu taj i ima.I Stoja je donela ispleten venac u znak namirenja, a baba-Novka takođe je mesila namirenicu.Kad su se radini po večeri razišli, Stojan je zadržao samo svoga pobratima Veljka, kome je danas na radu poverio svoju tajnu: da će večeras dovesti za sebe Milenu Marinkovu.To je znala još samo Stoja. Kad Stoja poče izuvati babu, Stojan svima svojima saopšti svoju odluku, koju bi samo svemogući mogao izmeniti. — Babo, vreme je da ti kažem.... otpoče Stojan. — A šta sine?Govori odmah — malo se iznenadi čiča-Ranko. — Ja ću se, valjda, jesenas pustiti iz vojske, pa.... — Hoćeš, da se ženiš? — nastavi čiča-Ranko, koga obli radost po licu.Jest, i vreme je.To i babo tvoj želi i jedva čeka.Eto još sad merkaj curu.Ići ćemo o Ilinu-dne na Orid.Na saboru neće biti cure, koja bi ti našla mane; u koju se zagledaš neće te odbiti.A nama će biti mila, koju god ti budeš izabrao.Je l’, baba? — Dabogme — odgovori baba-Novka. — Ali, babo, ja sam već izabrao curu. — Da nije Marinkovu?Ozbiljno upre oči čiča-Ranko u sina. — Jest, babo, nju il’ nikoju. — Cura je dobra, nema govora.Bilo bi grehota reći ma šta protivu čeljadeta.Ali ti znaš, sine, da Marinko nikad neće dati za tebe, sina mog, njegovu Milenu.On nam je neprijatelj, a u neprijatelju uzalud ćemo tražiti prijatelja.Pun je svet dobrih devojaka.Naći će tvoj babo sebi snaju. — Nemoj se truditi, babo.Ja ću Milenu dovesti još noćas, još večeras, samo tražim, da mi to ti i nana odobrite.Ja volem Milenu, a i ona mene vole.Mi smo se jedno drugom zaverili: da ćemo se uzeti.Pristala je da sama dođe.Eto, babo, mladosti mi moje, ja se nikad drugom oženiti neću, ako nju ne uzmem. — A znaš li, sine, da ćemo imati mnogo neprilika.Marinko je osvetljiv, a vlast je.Podaj ludom sikiru u šake, pa beži.Zar misliš da on Milenu neće sutra silom oduzeti?Baš Soka mi juče reče, da će im, čini mi se sutra, doći Isakovići iz Novog Sela da gledaju Milenu. — Ne brini se, babo.Samo je Bog može oduzeti, kad jednom naš prag prekorači.Nego još nešto, babo.I ti i nana nećete je nikad prekoreti što je sama došla?Volećete je kao mene? — Ne daj Bože, sine — gotovo zajedno odgovoriše babo i nana. — E onda hajdmo, pobratime.Još večeras — polazeći reći će babi i nani — imaćete snaju u kući. — Neka bude srećno i blagosloveno — reče baba-Novka.Čuvaj se, sine! Sve spava.Pospali su i verni noćni stražari — psi.Vlada svud noćni mir.Grobna tišina.Čuje se kako trava raste.U kući kmeta Marinka ne spava jedna jedina živa duša — Milena.Dva pobratima žure u lov.Možda su oni jedini u selu Vranjskoj, što remete noćni mir.Nisu uz put progovorili ni jednu reč.Sem sjajnog meseca i mnogobrojnih zvezdica, drugi niko neće noćas videti, kud su naumila ova dva pobratima u ovo gluvo doba noći.Ćuteći prelaze preko prelaza i vrljika, moštanica i obala.Uđoše u voćnjak kmeta Marinka; zaiđoše za vajat, osluškuju.Stojan se saže, uze busu i preko plota hitnu se na vajat.Dok si dlan o dlan udario, vrata se na vajatu otvoriše.Dobro je — prošaputa Stojan.Pođoše velikoj kapiji, koju u taj čas Milena otvori, noseći pod pazuhom mali zavežljaj.Do kapije ispratiše je verni noćni stražari — psi, koje je tog večera naranila.Svi troje, Milena u sredi, pođoše istim putem, kojim su ovi noćni prosioci došli.Opet svi ćute kao ono lopovi kad pokrađu nose.Uđoše u avliju čiča-Rankovu na malu kapiju.Milena prošaputa u sebi: «Oh!Bože, ti mi jedini budi na pomoći!« Gr-r-u-u-u! —odjeknu pucanj kremenjaka pobratimovog kad stupiše u avliju.Ovaj odjek, koji jedini prolamaše noćnu tišinu, objavljivaše celom selu: da je Stojan čiča-Rankov večeras doveo Devojku.Iz kuće istrčaše srećni i radosni roditelji: da na svom kućnjem pragu dočekaju prinovu svoje kuće — snahu svoju.Stoja je istrčala na po avlije i prva svoju milu snahu zagrlila.Milena prvo priđe ruci babi Ranku, pa onda svojoj drugoj nani. — Dobro nam došla, mila snaho naša — skoro u jedan glas pozdraviše dobrodošlicom radosni roditelji snahu svoju, uvedoše je u sobu, nudeći je da sedne, da bi im se nova, lepša sreća u domu nastanila. Stoja uze iz ruku Milenini zavežljaj u kome je ponela samo jednu jedinu košulju.To je sve što će od spreme i miraza doneti, to je sve, što je u kući svojih roditelja lično sebi stekla i zaradila u svojih osamnaest godina.A po našim zakonima, po kojima muškinje sasvim isključuju ženskinje iz nasleđa imovine predaka, to će i samo to, Milena, jedinica ćerka, naslediti od bogata oca svoga.Čiča-Ranko imaće i da ženi i da udaje — da provede i svoj i Marinkov trošak. Pobratim je punio i palio kremenjak, čiji je pucanj budio obližnje susede, te su se jedan po jedan iskupljali kod čiča-Ranka: da mu čestitaju iznenadno, a prvo njegovo, veselje.Čak u Anđelića mali čula je i među prvima došla i Kena usedelica.Veselilo se, pilo i častilo do pred zoru. Noćašnji pucanj pušaka čuo je i Marinko.Nije ni slutio, da će njegova Milena ovaj zazor učiniti i sramotu mu na kuću naneti.Svaki pucanj ga je budio, jer je i inače, od kako se okmetio, nemirno i na oprezi spavao.Tek pred zoru mogaše malo san utvrditi. Zora rudi.Rumenilo letnje zore, kroz prozore bez zavesa, duginim bojama bojadisaše okrečeni duvar u sobi.Petli objavljuju zoru.Marinko otspavljuje baš taj najslađi jutarnji san.Baba-Stajka se digla, kao obično, prva.Polako je izašla u kuću, loži vatru na ognjištu i posluje.Neće još ni Milenu da budi.Sama je pomuzla i krave, procedila i nastavila da uzvari mleko; sama je očistila obuću Marinku; sama je spremila njemu i Miliću čistu preobuku.Nedelja je. Prvi sunčani zraci probudiše i Marinka.Obuče čistu preobuku, zapali lulu, sede na tronožnu stolicu i poče se obuvati.Baba-Stajka čula je iz kuće da je ustao.Nakašljao se. — Moram je probuditi.Treba da mu polije — tako mišljaše Stajka, kad pođe vajatu da probudi Milenu. — Milena!Ustaj, kćeri!Ustao ti je babo.Treba da mu poliješ.Dosta je.Bilo je i noći dosta.Kad otvori vraga, i kad jutarnji zraci razagnaše tminu u vajatu, baba-Stajka baci pogled na krevet, koji ne beše ni raspreman, i spazi da njene Milene nema u krevetu.Htede je viknuti, ali se u tom momentu- na vratima pojavi Milić, koji setnim glasom reče majci svojoj: - Ne traži je, nano.Odneo je đavo!Odbegla je za Stojana! — Šta naopako! — užasnu se Stajka, kojoj sad u ušima odjekivaše noćašnja pucnjava pušaka.Noćas beše san, a sad postade java.Ti li pucnji objavljivahu našu sramotu?!Što okalja obraz i sebi i svima nama?Kud zazor i bruka?Ko međ’ svet da izađe?Ej! kamena majka, šta odgaji i šta dočeka!Idi, idi, sine, kaži babi.Teško si meni, nesrećnoj majci!Šta mi rođeno moje čedo nanese?! — Kazao sam mu već, nano — odgovori Milić.Idem da prežem konja.Hoće odmah kapetanu.Neće on to tako pustiti. — Kuku, Milena, zar te zato nesrećna tvoja majka gajila i devojčila! — jadikovaše Stajka, vraćajući se u kuću.Još sa praga reći će Marinku: — Crni čoveče, čuli našu noćašnju bruku?! — Ako će.Kakva majka — takva ćerka.I ti si sama za mene došla.Što osuđuješ kod drugog ono, što si sama učinila?I ti si ovome najviše kriva.Razmazila si ih oboje!Ali, ako bude živ Marinko, neće ona biti sluškinja Rankova, u mog dušmanina!Sa vlašću ću je oduzeti.Idem odmah u Šabac kapetanu. — Nemaš prava, Marinko, da me pod starost koreš, što sam sama došla za te, jer ja nisam imala roditelje, da mi sreću nađu, kao ona.A ti znaš, kad se braća ožene, gledaju sebe.Radi, kako ti je volja, Marinko.Ali, čini mi se, da ćeš i tu pogrešiti, ako je silom vlasti oduzmeš.Opet bruku ne popravi, sramotu ne zagladi.Čim je jednu noć noćila u momkovoj kući, više ona nije devojka.Kad ju je đavo poneo, neka je nosi.Sama je kovač svoje sreće.A možda joj je takva sudbina. — Jest, kod tebe je sve sudbina: i što valja i što ne valja, jer vama, ženskinju i pamet ne ide dalje od sudbine.Duga kosa — kratka pamet. — Ja ti se nikad u životu nisam protivila, pa neću ni sad.Radi kako znaš.Muška si glava.Ali, kad ćeš već u Šabac, poruči: da ne dolaze Isakovići, da bruka ne puca dalje. Milić pritera taljige, otvori kapiju, Marinko sede u kola i odjuri kapetanu. To jutro prva uđe u kuću kmeta Marinka udovica Soka i čim sede na stolicu upitaće Stajku, koja prestavi lonče, da joj skuva kafu: — Što ono noćas pucaše puške? — Nije ona ovo pitala što ništa o tome nije znala.Bila je ona već do zore i kod čiča-Rankove kuće.Ona je i ovde došla u nameri, da prva što kupi, da prva što dozna i da prva odnese abar čiča-Rankovim, i da raznese po selu.Razume se, da će na to, što čuje, nadovezati još dva put toliko.To je u krvi sviju abronoša. — Eto, obruka nas naše rođeno dete, naša Milena!Odbeže za Stojana — odgovaraše Stajka spotičući vatru pod lonče. — Ono nije lepo za devojku kao što je vaša Milena, što je sama otišla, ali, po srcu treba govoriti: Stojanu nema mane.Boljeg u srezu ne bi mogla naći, da ga sa svećom traži, ni čestitijeg, ni kršnijeg... — A ko može naći mane Isakoviću?Pa posle, ti znaš, drugo, da će celog svog veka biti korna zbog toga, što je sama dobegla.Svak će joj kazati: «Pa da si valjala i da si se mogla udati, ne bi sama dobegla.» Eto, ovako staroj, pa mi jutros moj Marinko to prebaci preko nosa.The! kad ju je đavo poneo, neka je nosi.Ja ne bih ništa protiv toga preduzimala.Što bi — bi; bruka se ne popravi.Valjda nam je takva sudbina.Istina, i ja sam ovim tragom prošla, pa se ne mogu tužiti na svoju sudbinu.Ali kod mene je bilo drugo: nisam imala roditelja, da me uče i da mi sreću izaberu.Moj Marinko ne da se ni doći: neće on da Milena bude prezrena sluškinja u Rankovih.Ode kapetanu.Hoće silom vlasti da je oduzme.Još veća bruka!Poručila sam da Isakovići danas ne dolaze. Za Soku je ovo bilo dosta novosti za ceo dan.Ostalo će, što joj bude trebalo, ona sama dodati i nakititi.Ume to ona, a pomoći će joj i Kena usedelica, koja je u istoj nameri došla kući Marinkovoj.Popiše kafu, pa zajedno odoše.Ko ih god poznaje, znaće, da će one opet do kuće čiča-Rankove. Još ove dve seoske abronoše nisu ni dovršile saopštenje kod Rankovih o svemu, što su kod Marinkovih čule, a Stoja utrča u sobu i uplašeno reče: «Eto kapetana»!Svi pođipaše.Stojan i njegov pobratim uzeše puške.Stojanu su se tada na licu mogle čitati ove misli: «Samo će je mrtvu i preko mene mrtva moći oduzeti!Do juče sam branio ono što mi je sveto — otadžbinu, a danas ću braniti ono, što mi je milije i dražije od života — moju Milenu.Bez nje mi život ne vredi.Zašto da mi je oduzmu?Zar je nisam zaslužan?Zar nemam prava na sreću kao i drugi?Borio sam se za sreću drugih, a da na to sam nemam prava!Ne, to ne može biti.» U ovim mislima dočekaše dva pobratima sreskog kapetana u sobi, koja je kod baba-Novke uvek do zore počišćena, opajana i provetrena.U sobi je bila i kućnja prinova, snaha Milena.Čiča-Ranko i baba-Novka dočekali su kapetana u avliji.Sa kapetanom je došao i kmet Marinko, a po zvaničnoj dužnosti došao je i žandar s puškom i opasanim redenikom.Ova pratnja povećavala je kapetanu autoritet njegove vlasti u narodu, i ako, često puta, ovi redenici sa bojevim metcima, opasuju strašljivca i kukavicu.Ali i od prazne puške dvojica se boje.Tu je i opštinski vikač Čurga.I on je u zvaničnoj dužnosti.Niko mu, kad tu dužnost vrši, ne sme reći ni crne su ti oči u glavi, jer će odgovarati za uvredu vlasti u zvaničnoj dužnosti.Tako mu piše u zakonu.A nosioci i izvršioci vlasti ne moraju biti ono, što treba da su; a i vrlo retki su po ličnoj vrednosti to što treba da su i što treba da prestavljaju.Zato ima i prava pandur Čurga, što kaže u prepirci, kad ko pokuša da mu tu njegovu zvaničnu vrednost spori: «more, ko te pita šta vrediš i ko si, već šta predstavljaš.Neka i medveda postave za kapetana, samo nek mu dadu vlast i neka ga obuku u uniformu, pa će ga se svi i bojati i kapu mu skidati.« — Dobro jutro — nazva kapetan kad ukorači u sobu.Dobi jednoglasan odgovor od sviju: «Bog ti pomogao, gospodin-kapetanu!» Milena priđe ruci kapetanu i babi svome, koji joj ne dade ruke i koji se ni s kim u kući nije pozdravio. — Ti imaš dva sina čiča-Ranko? — upitaće kapetan. — Ne, ovo je moj pobratim — preuhitri s odgovorom Stojan. — Samo jednog gospodin-kapetanu — reče čiča-Ranko. — Pa kud se spremate vojnici, kad ste puške uzeli?Da ne slutite opet rat? — Bilo nam ga je dosta, gospodin-kapetanu.Mi rat ne želimo, ali ga se i ne bojimo.Prekalili smo se, pa nam je svejedno.Ali nam oružje bolje liči nego tom tvom junaku, koji se tako opremio, kao da je na Kumanovu ili Bregalnici.Međutim nije ni barut omirisao. — E, e! pa i žandarmi vrše svoju dužnost.Vi ste branili otadžbinu od spoljnjeg, a oni od unutarnjeg neprijatelja.I oni su potrebni državi kao i svi drugi njeni sinovi.I ako vršimo razne dužnosti, svi skupa i svaki ponaosob, radimo za opšte dobro svoje i svoje otadžbine. — Pa mi smo, valjda, svi Srbi?Otkuda onda može biti i unutrašnjih neprijatelja?Valjda niko od nas ne bi ni pomislio, a nekmo li i radio da Srbijom zavlada: Švaba, Turčin ili Bugarin?Nismo li mi — ja i Milena ti vaši unutrašnji neprijatelji, protiv kojih se vaši žandarmi bore? — Ne, Stojane.Bože sačuvaj.Ali ipak u svakoj državi, pa i našoj, bilo je, ima i biće uvek i unutrašnjih neprijatelja.To su svi oni državljani, koji rade protiv interesa drugih ili protiv interesa svoje države.Oni su neprijatelji i sami sebi, jer u oba slučaja oni rade, ma i posredno, protiv svojih sopstvenih interesa.Oni to ne znaju, kao što i ti, vidiš, nisi znao, da ima i unutrašnjih neprijatelja i da su organi vlasti naši čuvari od tih neprijatelja.Oni su ti, koji nam štite i brane: našu ličnu slobodu, mir, bezbednost i imovinu.Oni su ti, koji čuvaju red i poredak u državi, bez čega država ne bi bila ono, što treba da bude: zajednica ljudi jedne iste rase, koji imaju sličan govor, slične običaje i žele da žive u jednoj velikoj državnoj zajednici; da se pokoravaju istim zakonima po kojima je ta njihova zajednica uređena.Ja nisam, Stojane, došao da ti činim zlo ili nepravu, već da učinim po pravdi i zakonu, pred kim ste vi svi jednaki. — Pa zakon i pravda odobravaju ženidbu?I ja i Milena imamo prava na ono, na što imaju prava i svi drugi? — Svakako.Ali samo ako ne bi bilo kakvih zakonskih prepreka ovoj tvojoj ženidbi, kojoj je i vreme, i na koju, kao i svaki drugi, u načelu imaš prava.Treba znati: da se i taj čin zaključivanja ugovora o braku, vrši po zakonskim propisima.Na prvom mestu, kao i kod svakog ugovora, treba da postoji slobodna volja i saglasnost ne samo vas, koji stvarate tu novu zajednicu, koju nazivamo brakom, već u izvesnim slučajevima važnost toga braka zavisi od pristanka vaših roditelja ili staratelja.A i vaši srodnički odnosi do izvesnog stepena srodstva mogu biti zakonska smetnja vašem braku.Eto, moja je dužnost, kao organa vlasti, da to sve izvidim, pa ako tih smetnji ne bude, i ja ću, kao vaš kapetan, biti među prvima, koji će vam poželiti svaku sreću. — Dakle, Milena, evo pred tvojim roditeljem, reci slobodno i otvoreno: je li tvoja draga volja da pođeš za Stojana; jesi li tvojom voljom došla u ovu kuću u nameri da se udaš za Stojana; da te nije ko na to primorao, naveo ili zaveo da to učiniš? Milena je ceo razgovor izmeću kapetana i Stojana saslušala oborene glave, priljubivši se uz baba-Novku; a sad, kad se ovaj sudbonosni odgovor od nje lično zatraži, podiže glavu i odgovori: - Moja je draga volja, gospodin-kapetanu.Sama sam došla.Niko me nije primorao ni zaveo.Ja volem Stojana i samo ću njegova biti.Babo me nije hteo dati, jer se sa babom-Rankom zaparničio zbog livade. — «Kad se pre poturči, a kad pre nauči čalmu zavijati?» — reći će kmet Marinko.Kad pre steče dva baba?!Ja te nisam dao, jer sam te hteo bolje usrećiti.Danas će doći Isakovići da te prose.Reci, gospodin-kapetane: da li sam joj, kao otac, bolju sreću od ove izabrao? — Čuo sam za Isakoviće, ali ih izbliže, kao ni momka, ne poznajem — odgovori kapetan. — Neka Isakovići usreće drugu, a ja bolje sreće od ove ne tražim — odgovori ponovo Milena još odlučnije. — E onda znaš, kmet-Marinko, šta bih ti ja savetovao i kao tvoja pretpostavljena vlast i kao tvoj prijatelj?Blagoslovi ovu tvoju decu, kad i inače nikakvih zakonskih smetnji nema ovoj njihovoj bračnoj vezi. — Nikad, gospodin-kapetanu!Nikad neću u neprijatelju prijatelja tražiti.Kad ju je đavo poneo, neka je nosi.Ali moja noga nikad više neće ovaj prag prekoračiti.Zbogom, kapetanu.Marinko se diže i ode. — Čiča-Ranko, nastavi kapetan, po raspisu episkopa, moja bi dužnost bila još samo to: da Milenu do venčanja odvojim od Stojana kod nekog od tvojih ili Marinkovih srodnika.Ali ja to neću činiti, poznavajući te kao čestita i valjana čoveka.Ali, brajko, pohitaj sa venčanjem.To ti je moj jedini savet.Zbogom ostajte.Kapetan se diže i ode opštinskoj sudnici, da uzgred svrši i druge zvanične poslove u opštini Vraštanskoj, jer su izbori na pragu. Čiča-Ranko i baba-Novka jednovremeno zagrliše svoju snahu iskazujući svoju radost suzama i rečima: «Srećna nam bila mila snaho i kćeri naša?» Često puta se u životu ogleda slučajnost, ili, kako naš narod veli: igra sudbine.Mnogo što-šta naiđe i dogodi se iznenadno, neočekivano, protiv naše volje i mimo naše saradnje, pa vrlo često i bez uzroka, protivno onome: da svako «zašto» ima svoje «zato».Bar mi ovo «zato» na prvi pogled ne vidimo.Sve ovo dokazuje, da naša moć mišljenja i shvatanja još ne doseže svugde; da ne znamo i nikad nećemo doznati sve — jer je sveznajući samo Bog!Tu, u pojmu o višoj sili, koju nazivamo Bogom, nalazimo jedino tačno razrešenje sviju problema, koje drukčije ne umemo da shvatimo, objasnimo i razrešimo.Tu je i ono «zato»; tu je i upravljač naše sudbine; tu je i uzrok što se ovo ovako, a ne onako, zbiva i događa; što se neko rodio ovakav, drugi onakav; što neko aguje, drugi blaguje, treći jaduje; što nikad nećemo saznati sve tajne prirodine: zašto je cvet ljubičice trobojan, ružin rumen, krinov beo; zašto neko cveće miriše, a drugo nema mirisa, kad sve niče i raste na istoj «crnoj» i bezbojnog zemlji?!... Pa zar je Ranko Stojićević i sanjao: da će istog dana imati u svojoj kući i snahu i zeta, da će dočekati dva veselja, kao onaj iz narodnih pesama, što istog dana dva veselja gradi: «Sina ženi, a ćerku udaje!...» I to se nije desilo po njegovoj volji, i tu je imala udela sudbina, koja se igra s nama, pa nam neki put priredi nekoliko radosti zajedno, jednu za drugom, a drugda obrnuto — bol i žalost.Hoće i ovde da nam jače predoči onaj zakon o udružljivosti u prirodi, koji vlada ne samo u prirodi ljudi, već svuda: u prirodi životinja, bilja, stvari, pa i u prirodi događaja! Marinko je jutros svratio u Šapcu i do Draže advokata.Znao je pouzdano, da će Isakovići kod njega prvo svratiti, jer su sa njim u prijateljstvu — njegova je rođena sestričina udata za Luku sina Milana Isakovića.Oni neće proći a da njega ne zapitaju o Mileni i njenim roditeljima, jer znaju da Draža u Vranjskoj najbolje poznaje svet.Marinko je kazao Draži samo to: da kaže Isakovićima, da danas ne dolaze, jer se njegova Milena naprasno razbolela.Neka to odlože i ostave za drugi put, a on će poručiti kad mogu doći da vide Milenu. Tako je i bilo.Prosci Isakovići svratiše se na ručak kod svog prijatelja Draže, najviše u nameri, da se bolje obaveste o devojci i njenim roditeljima, jer im to niko ne bi mogao istinitije kazati od Draže, koji je ne samo rođen u Vranjskoj, no kao advokat poznaje svakog u glavu u Pocerini.Draža je još u podne čuo za novost: da je Milena noćas odbegla za Stojana čiča-Rankovog i da je toga radi kapetan otišao u opštinu Vraštansku.Pozdravljajući se sa svojim prijateljima, Draža, zbog ove novosti, napravi odmah malo šale: — Odocnili ste!...Ko pre devojci, onog i devojka.Iz daleka ste, a niste poranili.Zaboravili ste na narodni savet: «Ko rano rani, nikad se ne kaje!» — Drugi đido ugrabi ti curu ispred nosa — našali se Draža i sa mladoženjom Budom, kad mu priđe ruci.Ne očajavaj.Dobra je bila i Milena, ali ja ću ti naći još bolju curu — da ti oko stane.I to baš opet iz mog sela. Draža je za ručkom kazao svojim prijateljima: da je Milena odbegla za Stojana, ali da je Stoja Ranka Stojićevića, mnogo bolja prilika za njihovu kuću; da je devojka od tog sveta, da joj po čestitosti i valjanosti nema ravne u srezu. — Stoja je kao i moja Spasa, hvalio ju je Draža.Ako je Spasa za vašu kuću — takva je i Stoja Rankova.Pa i njeni roditelji dostojni su da vam budu prijatelji.Ako ste se rešili, da ove godine ženite Budu, onda hajdmo, da još danas isprosimo Stoju.I ja ću s vama ići.Da se bar ne vraćate praznih šaka, kao loši lovci bez zeca iz lova.I inače nemam posla.Nedelja je.Ići ću s vama još i zato: da vidite šta sve ima moja Pocerina.Vi ste Mačvani imućniji, i ako niste vredniji od Poceraca, ali nemate ono što u mojoj Pocerini ima. Isakovići se nisu dugo dvoumili.Ne samo što su mnogo verovali svom prijatelju Draži, koji je i sebi umeo izabrati druga, kao što je njegova Anka, već što su imali primer i u svojoj kući, u njegovoj sestričini Spasi, te odlučiše, da odmah po ručku idu da isprose kćer Rankovu, verujući, da će naći čeljade kakvo žele da nađu; a oni traže samo: zdravu, čestitu i čednu devojku od dobrih i čestitih roditelja.To je sve.Miraza ne traže. Ko je god ove prosce opazio kad su išli kroz Vranjsku, i ako ih nije poznavao, nagađao je, da će to biti prosci Milenini — ti čuveni Isakovići iz Novog Sela, jer se Mačvani poznaju po nošnji, po kolima, i po konjima.A kad je s njima još i Draža advokat, koga su u Vranjskoj i deca poznavala, onda nije bilo teško ni pogoditi.Ove prosce u prolazu opazila je i Soka udovica iz svoje avlije i zlurado im se podsmevala.Odmah je potrčala da to saopšti bolje nego na doboš — razume se, prvo Keni usedelici. — Vidi l’ ti, drugo, Isakoviće; odoše da prose Milenu — reći će Soka Keni. — Ako, baš volem, da ove gazdetine nasednu.Šta traže preko sveta?Misle, da je gazdaluk sva sreća.Ne jede se sve što leti.Nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago!Golubica je odletela svom golubu.Oni će naći mućak — sa zluradošću govoraše Kena. — Hajdmo, Keno, do čiča-Rankovih.Hajdmo prekim putem na moštanicu: da pre javimo Stojanu i Mileni, nego što Isakovići dođu kući Marinkovoj — govoraše Soka. Kad uđoše u avliju čiča-Rankovu na male vratnice, opaziše pred velikom kapijom Isakoviće.Čuše glas Draže advokata: «Ej!Otvori!» Obe pomisliše: da su Isakovići čuli da je Milena pobegla, pa hoće da je preprose ili otmu. — Sad će biti džumbusa, reče Soka. — Tešto, drugo, hajde da gledamo sejira — odgovori Kena. Čiča-Rankovi su tada užinali na polju ispod lipe u hladu.Jedini i stalni gost još od sinoć beše im pobratim Stojanov — Veljko.Stoja je služila, a Milena je sedila za sinijom.Kad čuše glas na velikoj kapiji: «Ej, domaćine!» — Stoja kao lastavica otrča da vidi ko je.Kad ugleda fijaker, konje i opremu, obuze je neka slutnja, neka bojazan, srce joj silno zalupa, rumen joj obli lice, kao da se na njenim jagodicama ruže rascvetaše.U trenutku, kad je nepoznatim gostima kapiju otvarala, bila je lepša od Ravijojle vile.I ako je prosci nisu poznavali, pogađali su: da će to ona biti.Milan Isaković zapitaće prijatelj Dražu: — Da neće biti to ta tvoja hvaljena Pocerka? — Mislim — odgovori Draža, koji u prolazu kola kroz širom otvorenu kapiju, nazva Boga: — Pomozi Bog, curo.Je ste li radi gostima. — Bog vam pomogao, odgovori Stoja, poklonivši se iza kapije. Svi iza sofre poustajaše kad fijaker uđe u avliju.Silazeći s kola, Draža ponova nazva Boga dodajući opet: «jeste li radi gostima?» — Takvim gostima radujemo se uvek — odgovori čiča-Ranko. — Eto mi dođosmo da ti čestitamo jedno veselje i da ti priredimo i drugo, ako Bog hoće — reče Draža. — Hvala ti, gospodin-Dražo, hvala ti na svemu — jer si mi uvek dobra želio.Hajdemo u sobu.Tamo je sad bolja hladovina — nudio je čiča-Ranko ove svoje iznenadne goste. U kući se užurbaše.Niko još ne zna u kom su cilju ovi gosti došli.Svi su slutili ono što je najgore, od čega su zebli: da će oni pokušati da preotmu Milenu.To je držala čak i udovica Soka, potkrepljujući svoje mišljenje i time: što je sa Isakovićima došao i advokat, a tu je još, kod opštinske sudnice, i kapetan. Stoja je, služeći goste, kroz njene, kao lastina krila, crne i guste trepavice, dobro uočila Budu Isakovića.Učinio joj se lep kao prolećnji dan, mlad kao rosa, zdrav kao jelen... pa, i u nezlobnoj njenoj devojačkoj duši, tinjaše malo zlobe i zavisti. — Zašto da preotima ljubav od drugoga?Zar je malo devojaka i boljih od njene snahe Milene?U mesto naklonosti prema ovom idealu svake devojke udavače, Stoja osećaše neku vrstu odvratnosti zbog njegove sebičnosti. I ako Buda nije izgovorio nijedne reči, i ako je stalno gledao preda se, stidio se, jer je znao da se sve ovo čini njega radi, ipak je i on ugrabio priliku: da odmeri Stoju od glave do pete; da joj oceni stas i pokret, zdravlje i lepotu; da joj vidi njeno crnopurasto, ali ipak belo— rumeno lice, krupne i crne oči, koje ga zagrevahu kao letnje sunce, njenu gustu dugačku kosu upletenu u dve debele vitice obmotane oko glave, oblinu i jedrinu njenih razvijenih devojačkih grudi, koje su nedra potresale pri kretanju.Kad ga je ponudila vodom i šećerom, on je već imao gotovo rešenje: da je Stoja ta, koju on voli i koja će mu život zaslađivati. — Šta veliš, Stojane, upitaće ga Soka pred Milenom: dockan stiže na Kosovo Janko!Tako im i treba.Mala im je Mačva!A, Milena, vide li Isakovića?Je li lepši od Stojana?Kaješ li se? — Nikad!Odgovori Milena, koju takođe obuzimaše neka slutnja a i stid, što se sve ovo zbog nje dešava.Prema Isakovićima, koje je sad prvi put videla, u njoj se porodi i mržnja i prezrenje.U njenoj uobrazilji, u njenom srcu, Stojan beše nezamenljiv.On joj postade najlepši, najdražiji od svih bića na celom svetu. — E, čiča-Ranko, po svojoj zastupničkoj dužnosti otpoče Draža, red je, da ti kažemo u kom smo cilju danas do tebe došli.Ti sina ženiš.Neka ti je srećno!I vreme mu je.I treba da za tvog života dočekaš radost.Ali ti imaš i kćer na udaju? Čiča-Ranku laknu na srcu.Slutnje, zbog koje je do sad zebao, nestade. — Imam, gospodin-Dražo, hvala Bogu!To dvoje dece svega imam.Bog mi ih je poklonio.Neka su mi živa i zdrava — oni su mi sve moje dobro, sva moja nada i radost.Radi njih živim i nalazim razloga za život.Veruj mi, gospodin-Dražo, da mi nije ove dece, ova dva moja očnja vida, ove dve zenice moje, ne bih mario sutra umreti, jer nisam više za ovaj današnji svet.Sve se izmenilo.Nije više ono, što je bilo. — I trebaš i imaš zašto da živiš, jer su ti deca — neka su ti živa i zdrava — dobra i krasna.Možeš se s njima dičiti i ponositi.Nego mi dođosmo da ti priredimo još jednu novu roditeljsku radost: da prosimo tvoju Stoju za ovog mog prikana Isakovića iz Novog Sela.Ne treba da ti o njima govorim.To je najbolja i najčestitija zadruga u Mačvi, na daleko čuvena.Ja sam u njihovu kuću, valjda znaš, dao i moju sestričinu Spasu, kćer Nikole Matića iz Vukošića. Na staračkom licu čiča-Rankovom mogla se, kao u ogledalu, videti neizmerna radost srećnog roditelja. Stoja obori glavu, ali joj rumen lice ozari, srce joj silno zaigra.Sad joj Isakovići odjednom postaše malo miliji gosti.Buda joj se učini lepši od svake devojke. — Kad već jedno veselje činiš, da činimo i drugo — završi Draža. — Hvala ti, gospodin-Dražo, hvala ti od neba do zemlje.Ko bi još mogao naći mane domu Isakovića?Ali će biti mnogo za mene.Ono, i Stoja mi je već dorasla za udaju.Čekali smo samo da prvo oženimo Stojana, kao starijeg.Ali, kao što vidiš, gospodin-Dražo, da ja, ženeći Stojana, udajem i Milenu!Pa sad ujedno i Stoju!...Da neće biti mnogo?Mnogo je za mačka goveđa glava.Nisam rad da se zadužujem.Dug je rđav drug.A ti znaš, da me je Marinko, moj rođeni prijatelj, ove godine mnogo oštetio zbog one livade u Reci.Neće me okaditi sav ovogodišnji prinos — ispovedaše se čiča-Ranko. Čim se otvoreno povela reč o njoj, Stoja je brzo pokupila šolje za kafe i izašla iz sobe.Prva je, još na pragu, upita Kena: — Šta je, Stojo?Šta hoće? — Traže mene. — Šta veliš vesela!Nije moguće! — Jest istina, traže mene za Budu. Milena prva pritrča u zagrljaj svojoj zaovi, obasu je poljupcima, govoreći: — E, sad ćemo obe biti srećne.Ko će kao Bog?! — Pa jesi l’ dala reč? — umeša se Soka. — Nisu me još ni pitali.Ali, kako baba i nana narede.Čini mi se baba bi bio voljan.Ako bude meni ostavljeno na volju, ja se neću udavati.Zarekla sam se. Iz sobe se začu: «Novka!» — zovu i baba-Novku u sobu.Ona uđe. — Eto, Novka, otpoče opet Draža, mi dođosmo da isprosimo vašu Stoju za ovog momka Isakovića.Čiča-Ranko se usteže što se boji troška i duga.Ali, nećete podneti nikakav veći trošak oko udaje Stojine, no što ćete morati činiti oko ženidbe Stojanove.Isakovići ništa ne traže.Možete svadbu Stojanovu i udaju Stojinu provesti zajedno, o jednom trošku.Tako ćemo i urediti.I od spreme Isakovići ne traže Bog zna šta, a daće, sem obeležja, i u kuću prilično, pa ćete je moći i s tim opremiti.Njima se Stoja dopada.Oni samo nju traže.Kao što znaš, Novka, moja sestričina Spasa živi tamo kao bubreg u loju. — Pa kako Ranko naredi i ako se deca hoće — odgovori baba-Novka. — Pa dobro, gospodin-Dražo, kad ti veliš.Treba uvek slušati dobre i pametne ljude.Ali, ako se deca hoće — nastavi čiča-Ranko. Pozvaše sad u sobu i Stoju.Čim je čula glas nanin: «Stojo — odi, Mila» — znala je zašto je zovu.Srce da joj iskoči iz grudi.Njene crne oči, koje kapci potpuno ne zatvaraju ni kad spava, slikale su borbu u njenoj duši bolje od slikara.Uđe i stade iza vrata. — Evo me, nano, šta greba? Pogledi sviju u ovom času susretali su se na njoj.Stid joj je menjao boju lica.Ona obori pogled zemlji, a prstima čupkaše pucad na tesnom jelečetu, koje hoće da prsne, ne što je slabo izatkano, već od jedrine devojačkih grudi... — Stojo, kćeri moja, otpoče čiča-Ranko, dođe vreme da se čuje i tvoja reč, da se posluša i tvoja volja, da bude onako kako ti hoćeš.Celog života svog slušala si svoje roditelje, danas ćemo mi poslušati tebe, jer se i tiče tvoje sreće, tvoje budućnosti, koja nama, tvojim roditeljima, na srcu leži.Ovi dobri ljudi Isakovići, čuveni i viđeni od iskoni, došli su da te prose za ovog momka, kome nema mane.To nam savetuje i naš osvedočeni prijatelj advokat Draža.Ja te neću primorati, kćeri, ali kao otac, koji ti želi svaku sreću, želeo bih da se sa ovom čestitom zadrugom orodim.Kaži nam: hoćeš li poći za ovog momka? Nastade tajac.Opet svi upraviše pogled na Stoju i videše kako joj se iz očiju skotrljaše dve suze kao dva zrna bisera. — Bože! šta da činim?!Na šta da se odlučim?Da li ću Budu moći voleti?Zar se nisam Miliću zaverila?A zar bi mogla da ne poslušam babu i nanu?Zar nisam svoju ljubav prema Miliću već žrtvovala bati i Mileni — da bi oni mogli srećni biti?U duši Stojinoj otpoče ovakva borba, koja ima za trenutak da reši ono, što je u životu draže od života, bez čega bi život bio što i cvet bez boje i mirisa.Nastade borba izmeću ljubavi prema Miliću i poslušnosti prema roditeljima. Samo je nana razumela svoju «Milu»; samo je nana znala šta se sve zbiva ovog trenutka u duši njenoj, pa pohita, kao svaka majka, da joj pomogne: — Nemaš šta da misliš Mila moja, kad je takva želja tvoga babe i moja.Prilika je dobra, a i sudbina je.Jednom to mora biti.Poslušaj svoje roditelje, nećeš se kajati. Odluka bi gotova, jer je i Stoja dobro razumela svoju nanu.Pogleda je pravo u oči i reče: — Kad je vaša želja... — Neka vam je srećno — prvi se diže sa klupe Draža i rukova se sa novim prijateljima.Stoja priđe ruci roditeljima, Draži i budućem svekru Isakoviću.Tom primeru sledovao je i mladoženja.Novi prijatelji se poljubiše. Na oškrinuta vrata od sobe ovo se sve u kući čulo.Svi znadoše: da je Stoja isprošena.Skoro istog onog trenutka kad je Stoja izgovorila ono: «Hoću», odjeknu pucanj srebrnjaka pobratima Veljka, koji objavi celom selu ovu iznenadnu i neočekivanu proševinu čiča-Rankove Stoje u Isakoviće. Soka udovica i Kena usedelica, odoše da izvrše svoju dužnost: — da prve objave ovu novost po selu, te da im ne bi ko drugi preoteo zanat i zadovoljstvo!... Draža je znao sve običaje pri proševini u selu.Tražio je tanjir, a Milan Isaković odreši dugačku zelenu kesu i poče brojati žute dukate u tanjir te iste godine kovane.Izbroja ravno pedeset na ime obeležja, a trideset novčanica od po deset dinara dade u kuću.Jedan dukat dade kao dar novoj priji Novki. Čiča-Ranko donese iz kačare okanicu vina.Služile su ih dve snahe: Stoja i Milena.Draža je bio veseo što je bio batli ruke u navodadžisanju; roditelji, i jedni i drugi, bili su srećni sa sreće svoje dece, a zar se može i približno opisati radost i sreća onih, zbog kojih su svi ostali srećni i veseli?! Samo jednoj jedinoj kući u Vranjskoj ovo duplo veselje čiča-Rankovo, nanese bol i žalost: kući kmeta Marinka.Svaki pucanj srebrnjaka Veljkova pogađao je u samo srce kmeta Marinka. Skoro ne bi bilo ni potrebno upotrebiti obe reči u naslovu drugog dela ovog našeg romana: «rat» i «nesreće.» Dovoljna bi bila samo jedna od njih — jer je rat sam po sebi zlo i nesreća.I oni, koji ga pravdaju nuždom, pa čak i potrebom za čovečanski progres, nazivaju ga «nužnim zlom».Dakle, svi se opet slažu: da je rat zlo, koje donosi i pojedincima i čitavim narodima mnogo jada i nesreće.Pa ipak nuždan je malim narodima — da dođu do slobode, a velikim i silnim — da na račun drugih bolje žive i napreduju.Ova nužda i potreba za ovim najvećim zlom može se pravdati i objasni ti još jedino: neznanjem čovečanstva.Kad se bude pronašao lek ovoj bolesti, koja satire rod ljudski više no ma koja druga mora, ovo najveće zlo neće više biti ni nužno ni potrebno.Ova bolest lečiće se u začetku svom: serumom, koga će pronaći bilo Vilzon, bilo njegovi savremenici ili daleki potomci.Istina, kaže se: «Svako zlo ima i svoje dobro», ali tu ima samo nešto od istine.Dobro, koje će nam doneti ovo najveće zlo, preskupo plaćamo!Obično to «dobro» neće osetiti i uživati oni, koji su za njega žrtve podneli i trpeli, već docnija pokolenja, koja za nj’ nisu ništa podnela.Ali mi se i sa tim zadovoljavamo.Ovo nam zadovoljstvo stvara ljubav prema potomstvu ili kako bi prirodnjaci rekli: instikt za samoodržanjem svoje egzistencije i svoje fele i posle smrti; jer mi u svojoj deci, u svom potomstvu, gledamo produženje svoga bića i posle svoje smrti.Deca, porod, potomstvo, po prirodnim zakonima nasleđuju, produžuju i oživljavaju ne samo našu imovinu i tekovinu, već i naše običaje, naravi i sve druge naše fizičke i intelektualne osobine.Mi odlazimo sa ovoga sveta, ali u uverenju: da ostavljamo posle nas na zemlji one, koji će produžiti naš život. Po onom pravilu: «Gde je sreće, ima i nesreće; gde nesreće, tu i sreće ima», sudbina je htela da čiča-Ranko sa njegovima doživi i preživi ovu najveću nesreću — svetski rat; da za svoje potomstvo pretrpi ovo najveće zlo.Sudbina je htela, da srećni zaručnici: Stojan i Milena, prvo se dobro namuče pa da se nauče. Milena i Stoja, sna i zaova, kao isprošene, prvu noć noćile su same u vajatu.Stojan je te noći spavao na guvnu, na podini jedne nezavršene slame.Ali, pre no što je otišao da legne, da se odmori od silne sreće i radosti, sedio je dugo s njima u vajatu.Ne bi umeo odgovoriti na pitanje: koju od njih dve više vole.Razgovarali su se o svemu i svačemu, ali najviše — nije teško pogoditi — o ljubavi, o milosti, o sreći, koja ih očekuje, o kojoj su do sada samo sanjali, a sad postaje java, sad se ostvaruje!...Svaka reč izgovorena toga večera izlazila je iz dubine njihove duše; bila je verna slika onoga, što oči ne vide, ali što oseća duša puna milja i zanosa.Pre no što će im reći «laku noć!», Stojan je molio Milenu da je poljubi, da mu u duši lakne, da žeđ ugasi, da utoli ushićenje, pa... — ne mari toga časa umreti! - Nemoj, Stojane, nemoj srce moje, govorila mu je Milena — grehota je, dok se ne venčamo.Još nismo «blagosloveni». Jedva se od njih rastao.Proveo bi pored njih hiljadu i jednu neprospavanu noć.Ne bi zadremao, jer je i ljubav san, a i java, koja zamara kao i svaki umni ili fizički rad.Ljubav je još milija u snu nego na javi.Još je dražija kao ideal nego kad postane stvarnost.U koliko se više želi, u toliko je slađa! — Molim te kao seju moju, preklinjaše je Stojan — dozvoli mi... dozvoli samo jednom da poljubim oči tvoje!Iskopneću od želje!Ovakim rečima izmolio bi dar od najveće tvrdice, a nekmo li od svog srca, od svoje Milene.Nije bilo mesto na glavi Mileninoj, koje nisu dotakle vrele usne Stojanove.Nije znao šta je dosta.Ne bi se otkanuo, da ne ču iz sobe glas svoje nane: — Stojane, kućo moja, idi sine, lezi, idi odmori se.Ponoć je prevalila.Valja sutra poraniti, vršaj nasaditi... — Laku noć! reče tek tada Stojan Stoji i Mileni. Legao je na leća, da bi gledao lepotu nebesnog svoda: bledo-sjajni mesec i bezbroj njegovih drugarica, koje niko do danas nije mogao prebrojati.Gledao je i divio se vasioni, o kojoj je on znao samo toliko: da njom upravlja Svemoćni.U bezbrojnom zvezdanom jatu, on je znao imenovati samo: Mesec, Vlašiće, Štapce, Velikog i Malog Medveda, Danicu najsjajniju zvezdu i Kumovu Slamu, kao večiti trag na nebu od prosute slame, koju je kum od kuma krao.Verovao je po čuvenju: da svaki čovek ima i svoju zvezdu na nebu, koja se smrću njegovom takođe gasi.Tražio je po zvezdanom nebu svoju i Mileninu zvezdu, i kad jedna preleti preko neba tumačio je: da je to Milenina.Naprezao je pogled sanjivih očiju da umotri: gde se ona zaustavila, jer je s ubeđenjem držao da je tu i njegova zvezda.Let ove zvezde tumačio je i upoređivao sa događajem od prošle noći, kad je Milenu sebi doveo.Ali i ako je dugo gledao u, zvezdama načičkano, nebo; i ako je svuda oko njega vladao noćni mir, dugo nije mogao zaspati.Najviše je mislio o onoj, njemu najlepšoj, najsjajnijoj i najmilijoj, zvezdi, koja sad spava u njegovom vajatu... Zora zaruđuje.Stojan spava i sanja.Još sve spava najslađim jutarnjim snom, sem petlova, koji već zoru objavljuju, i pobratima Veljka, koji u avliji čiča-Rankovoj mrtvu stražu čuva.Kao uvek, prva je ustala baba-Novka.Ona je prva i legla.Ona se uvek držala pravila: treba rano leći, a rano ustati, jer ko rano leže, rano ustaje i rano se oženi, nikad se ne kaje.Odmah se umila, jer ona, Bože sačuvaj, ni iz kuće neće neumivena izaći, a kamo li ma kakav posao preduzeti, Čim iz kuće izađe opazi u avliji.Veljka, kome nazva: «Dobro jutro, sine.Zar ti nikako nisi legao?!» — Jok, nano!I on je baba-Novku zvao nanom i voleo je kao rođenu majku, jer svoju majku nije zapamtio; umrla mu je, kad je na sisi bio, pa ga je baba-Novka i odojila.Jednu je njenu sisu sisao Stojan a drugu Veljko.Možda i zato se Stojan i Veljko vole kao braća rođena. — Idi, sine, lezi; idi malo otspavaj, dok mi nasadimo vršaj.Eto i zore. — Ne brini, nano, otspavaću na podne.Ne drema mi se. Veljkovi su se «pozajimali» u radu sa čiča-Rankovim, te je i on, čim je zora zarudila, otišao pravo iz avlije na guvno čiča-Rankovo, da nasađuje vršaj. — Ustajte, kćeri — budila je baba-Novka isprošenice u vajatu.Ustajte: ima se pune ruke posla.Valja vam se spremati, a valja vam se još sad učiti da rano, prve, ustajete.Treba i vršaj nasaditi, a treba ručak radinima spremati.Danas ćemo, Bogu se moleći, vreći onaj veliki stog od 30 krstina.Hajdete jedna od vas polite babi, ja sam mu već obuću spremila. Još baba-Novka nije ni dovršila svoj savet i svakidašnju pouku, a obe: Stoja i Milena, bile su na nogama.Jedna drugoj je polivala kuglom iz vidrice, koja je visila o račvastoj lipi ispred kuće.Stoja odmah otrča na bunar da donese sveže vode za babu, a Milena mu unese već spremljenu obuću.Sedeo je na krevetu i pušio lulu.Kad mu Milena priđe ruci, on joj reče: «Živa mi i zdrava bila, kćeri.Blago babi, imaće posluge i kad Stoja ode».Obuo se u sobi, a umio na polju.Polila mu je prvi put i peškir dala snaha njegova. Rumen na istoku svojim purpurom bojadiše bledo-sjajnu svetlost Meseca i Zornjače.Jedino su oni od celog zvezdanog jata zadocnili.Hteli su da budu do kraja svedoci svega onoga što se noćas na zemlji zbilo, da vide sve tajne ljubavi i milošte, što se jedino od njih ne krije.Petlovi učestali, pa kao da se svi, koliko ih god ima u selu Vranjskoj, nadmeću, koji će glasnije i dugotrajnije kukureknuti.Svi, sem baba-Novke, požuriše na guvno: da pomognu što pre nasaditi vršaj, te da ga konji do sunca razgaze.Čiča-Ranko ove godine neće da vrše na mašinu, jer je nažnjeo nešto malo više od dvesta krstina.Neće za to malo da prevlači mašinu, jer ona ne bi imala raditi ni po dana.Može ovo malo pšenice i na konjima ovrći.Stojan i pobratim već su bili razvršili stog i počistili guvno.Stojan je sa stoga zbacivao snoplje, a Veljko je nasađivao oko stožera, okrećući vlat gore, a gužvu dole.Kad dođoše ostali radini i pozajmljenici od Veljkove kuće, onda se i Veljko pope na stog: da pomogne Stojanu zbacivati, jer sam nije mogao dovoljno nabacati ornim i vrednim radinima. Predmet razgovora meću radinima bila je novost: Milena dobegla — Stoja isprošena u Isakoviće.Ova je novost nekoliko dana bila predmet razgovora meću žeteocima, vršiocima, kosiocima — svuda!Neki su se radovali sreći Stojinoj i Mileninoj, a neki zavidili i zlobili.Svet kao svet: ako imaš, kaže: «kukavica»; ako nemaš, vele «propalica!» Ne možeš nikako celom svetu prav biti!Ali svi su više isticali sreću Stojinu što ide u Isakoviće, nego Mileninu, što je sama dobegla.Stoja je terala konje u vršaju, te nije ni čula kako se dive njenoj sreći.Tek ih je opterala nekoliko puta oko koca na jedeku, a bela pena ih je popala.Jedva su noge čupali iz zbijenog klasja u snoplju, koje je dupke oko stožera naslagano u vidu spuževe ljuske.Ostali radini seli su da doručkuju u hladu jednog čitavog stoga zobnog, jer sad nemaju šta da rade, dok konji prvo slamu ne razgaze, pa će onda svi vršaj preturati.U po jela banu od nekud na guvno seoski vikač zvani «Čurga.» — Pomozi vam Bog, radini.Srećan ti rad, a i duplo veselje, čiča-Ranko, reče Čurga, očekujući da mu pruže bardak s rakijom, jer je voleo okvasiti grlo s rakijom nego jesti pečenja. — Bog ti pomogao.Hvala ti, Ivo, odgovori mu čiča-Ranko, pružajući ujedno bardak sa šljivovicom.Koje dobro, Ivo? — Ne valja!Začu se k .. l .. o, k .. l .. o u bardaku.Ne valja!Svi se okameniše, svi ga pogledaše ne trepćući, očekujući da Čurga odvoji bardak od usta i da produži — jer su znali, da Čurga, kad vrši zvaničnu dužnost, nikad ne laže.Ne valja!Švaba nam oglasio rat!Kažu zbog onog ubijstva na Vidovdan u Sarajevu.Vele da su ga Srbi ubili.Asli jok!Ne da švaba da se Srbija uveća.Boji se, da i s njim ne bude ono, što preklane beše s Turskom.Ako da Bog i biće tako! K.. l .. o, k .. l .. o — začu se opet u bardaku, koji Čurga ne ispuštaše iz ruku.On ne čeka da se nudi.A u toliko mu je slađe iz bardaka piti, što se ne vidi koliko je povukao. — Vele, da je švaba od Srbije tražio nešto, što ona kao nezavisna Kraljevina nije mogla učiniti.On joj je tobož objavio rat.Biće drugo.Hoće da nas pregazi, dok smo ovako iznureni dvama ratovima.Nije smeo čekati, dok se malo odmorimo i opremimo, kao što smo bili, kad objavismo rat Turcima.Ali će se, čini mi se, opet prevariti u računu, kao što se prevariše i naši saveznici Bugari.Srbin je to!A ima nas sad više, hvala Bogu.Ima nas i tamo preko Dunava, Drine, Save i Drave.Neće ni oni sedeti skrštenih ruku.Jedva će dočekati da se i oni jednom oslobode tiranije švapske, kao što smo oslobodili i one sa Kosova, od Prizrena i Prilepa turske tiranije. Opet k .. l .. o, k .. l .. o. Nateže i po treći put Čurga.Ne ispušta bardak, dokle god čuje da se u njemu mućka.Zna on da ovako lepe rakije malo ko ima u selu. — Pa onda, opet nastavi Čurga, ne samo da je jedan Srbin dovoljan na deset švaba, no i onaj naš severni brat «Baćuška» u kožuhu i šubari, koji je pomagao Karađorđu i Milošu, pa i lane i preklane čika-Peri — neće nas ni sada ostaviti na milost gramžljivom švabi.Ko zna da švabo neće poterati zeca a isterati kurjaka, ili da ne bude kao onaj, što je tražio veće, pa izgubio i ono iz vreće!Eto i ja ne tražim lepše rakije od ove čiča-Rankove.K . l . o, k . l . o — iskapi do dna Čurga i tek sada saopšti ono radi čega je došao. — Dakle, čujte ljudi!Naređena je mobilizacija celokupne srpske vojske.Svi vojnici, koji su na odsustvu, pozvati su, da odmah, još danas, idu u svoju komandu, a obveznici sviju poziva i poslednje odbrane staraca: da za tri dana budu na zbornom mestu; da ponesu hleba, preobuke i troška — sve što treba vojniku kad u rat ide.Pozivaju se i oni, koji do sad nisu služili vojsku, na pregled kod okružne komande u Šapcu.Ti, čiča-Ranko, hajde odmah sudnici, gde će ti se saopštiti naredba: šta daješ od stoke i zaprege.A ti, Stojane, ostavi vile, hajde, sinko, spremaj se.Ima te ko sad zamenuti.Otadžbina je preča od svega.Zbogom, ljudi.Hvala čiča-Ranko.Knez Čurga ode dalje da viče na sastanak. — E . e . e . j!Boško! hajde odmah sudnici na sastanak!Na guvnu se još čuo gromoviti glas grlatog vikača Čurge, koji je sad bio još glasovitiji kad je okvasio grlo šljivovicom. Čim Čurga ode, nastade tajac među radinima.Zabrinutost ovlada svima. — Neće biti dobro — prva otpoče baba-Novka.Nije lako sa carevinom izaći na kraj.Švaba je veliki đavo!Ima svega, a dvadeset puta je veći od nas.Niko ne pamti kad je ratovao.Odmoran je.Gde se može šut s rogatim bosti!Samo nas Bog i Rusija mogu odbraniti.Čudne li smo sudbine mi Srbi!Baš nam ne daju živeti! — Vala, nano, otpoče Stojan, neka bude što bude.Ili da se ujedinimo svi ili da umremo i mi.Ko će ovako svake godine ratovati?Pobedili smo dva zakleta neprijatelja, pa ćemo i ovog trećeg najvećeg.A tri put Bog pomaže.Pomogao nam je 1912 i 1913., pa će i ove godine.A posle — ko ostane — bar će u miru živeti. — Prekalili smo se, nano — preduze Veljko.Svejedno mi je sad u boj kao na svadbu.Što će biti jesenas neka bude večeras! Pošto prevrnuše prvi put vršaj, čiča-Ranko ostavi vile, zapali lulu i ode prekom putanjom sudnici, da čuje naredbu o mobilizaciji. I ako je radni dan, ilinski mesec, kad je žetva, vezidba i vršidba u jeku, kod sudnice se iskupio silan svet.Iz svake kuće došlo je bar po jedno da čuje neočekivanu i neželjenu novost o mobilizaciji.Kmet Marinko je došao pre svog pandura Čurge.On je naredbu o mobilizaciji dobio još noćas kod svoje kuće u zapečaćenom kovertu.Svi su bili zabrinuti. — Pomozi Bog, braćo, reče čiča-Ranko sakupljenima, meću kojima beše i kmet Marinko. — Jedini nam on sad i može pomoći, reći će Miloje Anđelić. — Molićemo mu se, pa će nam i pomoći.Ko se Bogu moli i pravo radi i pomaže mu: Bog i pravda — produži čiča-Ranko razgovor, istresajući puhor iz lule, koju zadenu za pojas. — Tebi je, vala, i pomagao do sada.Ko će kao ti?!I ženiš i udaješ istog dana!Ali, eto, gde je sreće i nesreće ima.Ostaće ti nevenčani.Malo kao i iz zlobe govoraše Anđelić. — Hvala mu, dobar je Bog.Molimo mu se i radimo što on miluje, pa će nam svima pomoći, odgovori čiča-Ranko. — Jest, čiča-Ranko, ama mu ne valja samo što je stvorio i đavole, koji nam odmažu i čine zla, koji navraćaju ljude, te čine i što nije pravo i što Bog ne vole. — Đavoli su, sinko, i ljudi, koji rade ono što nije pravo.A mi svi znamo šta je pravo, samo se svi ne upravljamo po onoj narodnoj: «Ne čini drugom ono, što ne želiš da ti drugi čini»!Đavo je i švaba.Zar mu je malo što mu toliki narodi robuju, nego hoće više.Malo mu je što mu vekovima robuju Srbi iz Srema, Banata, Bačke, Dalmacije, Bosne i Hercegovine; što mu robuju naša jednokrvna braća Hrvati i Slovenci i toliki drugi slovenski narodi, već hoće i nas, hoće i ovo malo slobodne srpske zemlje, gde je svaka stopa krvlju nakvašena dok smo se oslobodili petvekovnog robovanja.More, ko zna kako će sve ispasti?Nađe se i nad popom popa. «Bog sreću deli, a aščija čorbu.» Pobedio je i David Golijata.Pod istim nebom žive: kurjaci i jaganjci, lisice i kokoši, pilići i jastrebovi.I mali narodi imaju prava na život kao i veliki.Od malog se postaje veliki, a i veliki, kad naraste i sazre, počne opadati, smanjuje se, pa i sasvim propadne!Čuli ste, ljudi, kao i ja: da se odavno govori, da će nastati evropski rat, i svi će narodi, podeljeni u dva tabora, zaratiti.Silna će se krv proliti, jer današnje oružje nije ko nekada.I Boga su nadmudrili.Sad ljudi lete kroz oblake kao ptice, a lađe plove kroz morske dubine kao ribe!Doživećemo velikih čuda!Opet mi se sve čini, da će švaba metuti ugarak u vatru, koja će njegovu kuću sagoreti.Zar vi mislite, da će Rus mirno gledati: da švaba zauzme Srbiju i da ide Carigradu i Solunu?A kad se umeša Rus, zaratiće i Francuz i Englez, a za ovima i ostali evropski narodi.Ako ne baš nas radi, a ono radi njih, jer igra mečka pred mojom, pa će doći i pred tvoju kuću!Ah! što nas ne ostaviše na miru samo nekoliko godina, da se odmorimo i opremimo kao što smo to bili 1912. godine! — Dosta razgovora — preduze kmet Marinko.Priđite bliže da vam se pročita proklamacija Kraljeva povodom objave rata Srbiji i naredba o mobilizaciji celokupne srpske vojske.Čitaj, ćato — naredi kmet opštinskom pisaru.Svi skidoše kape i ako ilinsko sunce prižiže — jer se čita Kraljeva proklamacija.Nekoliko puta čitanje je prekidano uzvicima: «Živeo!» Zatim su čitane redom jedna po jedna naredba vojnih vlasti, spiskovi obveznika i davaoci komore. — Čujte, braćo! — opet preduze kmet Marinko.Srbija je u opasnosti više no ikad do sada, jer je i neprijatelj veliki i opasan.Bog će nam pomoći, jer je pravda na našoj strani.Branićemo se i odbraniti, ako svaki od nas bude najtačnije i najpredanije ispunjavao svoje dužnosti.Ko je obveznik, neka ostavi srp, vile i kosu, neka se spremi i neka ide na zborno mesto.Ko daje komoru, neka je spremi i opremi i na vreme preda.Neka niko ne zadocni, kao što je nekad Janko na Kosovo.Samo sloga i požrtvovanje Srbina spasava! — A ti, brate Ranko, hodi da se izmirimo, da postanemo prijatelji protiv našeg zajedničkog neprijatelja.Što je bilo — bilo!Neka ti je prosto: i moja Milena i livada!Hodi da se kao braća i prijatelji poljubimo.Zagrliše se i poljubiše na zboru novi prijatelji — Ranko i Marinko.Divan primer sloge i mirenja Srbinovog mnogima suze na oči natera.Takvi su Srbi!Kolju se u miru kao žuti mravi, a u zajedničkoj opasnosti se mire i bratime, jer su braća, jer su sinovi jednog istog paćeničkog — Srpskog Naroda! I Stojan i pobratim Veljko, vratili su se u komandu.Obojica pripadaju šestom pešačkom puku prvog poziva.Veljko nije mario što će u boj.Kod kuće ostavlja maćehu, zbog koje mu je i otac postao gotovo očuh.S pravom je kao svoje roditelje više voleo babu i nanu, roditelje Stojanove.Ali Stojanu je ovoga puta bilo teško rastati se sa roditeljima, sa sejom i sad sa svojom najmilijom — Milenom.Niko ne bi mogao prebrojati njihove uzajamne poljupce, te verne izraze ljubavi i milja, duše i osećanja; tu slast, koja je još slađa kad se krije.Jedina je bila seja Stojanova, od koje se to nije krilo, koja je mogla biti svedok sreće svoga brata od zakletve.Kao zalogu svoje neizmerne ljubavi i vernosti Milena je osekla i dala Stojanu pramičak svoje kose.Zaklela mu se Svevišnjim, svojom nanom i svojom devojačkom dušom: da će mu biti verna, da će biti i ostati do groba samo njegova i ničija više!... — Ako poginem, dođi mi na grob, Mila, govoraše na rastanku Stojan.Biće mi lakše.Čini mi se čuću te pa ću se i grobu naslađivati.Okiti mi grob cvećem ovako, kao ovo ja tebe poljupcima. I Milić Marinkov novim pregledom oglašen je za borca.I on je pripao šestom pešadijskom puku.I on se sa Stojanom ne samo pomirio, već kao s rođenim bratom zavoleo — jer ih je Milena braćom učinila.Marinko i Stajka ostaše samohrani.Ova samoća još im teže padaše pred opasnošću: da neprijatelj svakog časa može preći Savu i učiniti ih robljem. — Ko pod starost da robuje — govoraše Marinko?Kažu, da švaba neće činiti zla i zuluma, kao Turčin i Bugarin, ali ja u to ne verujem.Svirep je i on, a Madžar je gori i od Turčina!...Zar nisi čula, govoraše svojoj Stajki, kako topovima ruši Šabac, u kome nema ni vojske da ga brani, sem ono malo staraca iz poslednje odbrane.Naša je vojska još daleko, čak tamo oko Valjeva.Još se mobiliše.Juče je u Šapcu od granate poginuo Krsta Kika i još desetoro.Granata je udarila u kuću Kikinu i na mesto ubila: njega, Stevana opančara i još njih devetoro.Svi su ostali na mestu mrtvi od te jedne granate, koja je i kuću zapalila.Sve mu je izgorelo.Ama igla u onako punom dućanu nije ostala.Niko nije mogao blizu prići, jer je švaba gađao i rušio taj deo varoši gde je okružna komanda.Tek pred veče su mogli leševe preneti u kapelu okružne bolnice.Nisu ih još ni sahranili. — Snosićemo šta nam Bog da.Kako ostali svet tako ćemo i mi — govoraše Stajka. «Svaka sila za vremena, a nevolje redom idu».Ako je došao suđeni čas, nek i umremo!Neka su nam živa i neka ostanu posle nas naša deca. — Ama da nisam kmet i ostao bih u svojoj kući, pa šta bude — da bude!Ali ovako... znaš... — mučiće me švabe kao Jude Hrista samo zato što sam pomagao Pašića, koga bi švaba živog pekao, samo da mu padne šaka.Ne smem i neću im živ u ruke.Idem do prijatelj — Ranka, da se dogovorimo: šta ćemo i kud ćemo sa našom decom ako čujemo, da je švaba prešao Savu i prodro u Šabac. Prijatelji su se dogovorili, da Marinko sa Stojom i Milenom beži, a Ranko sa Novkom i Stajkom da ostane kod kuće, pa šta im Bog da.Stari su — valjda im neće zla činiti. Sutra dan po Ognjenoj Mariji nagrnu bežanija iz Šapca i Mačve: žene, devojke, deca, starci....Svako prti i nosi i na sebi i na kolima, što mu je najnužnije.Mnogi teraju pred sobom i stoku: goveda, svinje i ovce.Neki na volujskim, neki na konjskim kolima.Natovarili: kotlove, naćve, korita, sita, kolevke s malom decom...Sve vrvi, žuri i juri jedan za drugima; zakrčili sve puteve, koji vode u pravcu Valjeva i Uba.Sve preplašeno, setno i zabrinuto.Napušta prvi put svoju punu kuću mira i odmora.Ostavlja krov i ognjište, ide i sam ne zna kud će i dokle će!Ova prva bežanija, što je navrla kroz selo Vranjsku drumom, kojim se preko izlazi na valjevski put, priča čuda i pokore, što ih čine obesne švabe, a naročito krvožedni Madžari: ubijaju, pale, pljačkaju, odvode i muče — gore od Turaka!... U Prnjavoru — pričaše kod Dražinog vinograda šabački predsednik Đoka Kamenjar, koji je među poslednjima napustio varoš — u zadužbini Samurovića, pred samim oltarom, pobili su oko stotinu lica, pa i jednog od Samurovića, koji je bio i narodni poslanik.U velikoj zadruzi Popadića nije ostalo žive duše.Svu čeljad, žene, devojke i decu povezali su pa ih u kući zapalili!Stari pričaju, da su Turci Srbe na kolje nabijali, ali švabe rade gore.Jednoj su majci odojče na sisi proboli bajonetom.Bežite, braćo, dokle Srbije ima, samo ko može — govoraše Đoka. Pred sami mrak povrve istim putem mnoštvo Šapčana: žene u papučama, otmene gospođe bez šešira, deca gologlava....Ovo je poslednja bežanija onih, koji, dok se lično ne razuveriše, verovahu da švaba neće činiti neprijatelju ono, što nekad činjaše Turčin svojoj raji.Samo očiglednost mogla je razuveriti jednog Mišu Vlaha i Gašića apotekara: da švapska vojska nije vojska kulturnih naroda, već najsvirepijih varvara.Apotekar Gašić, prošao je ovim putem gologlav peške sa ženom koja je bila u papučama i decom bosonogom.Plakao je kao malo dete. — Gori su nego Turci, nego varvari!Zar je to vojska jedne države, koja se toliko razmetala i hvalila kulturnošću? — jadikovaše sad razuvereni apotekar Gaja.Pa ni Turci nisu bili takvi divljaci prema mirnom stanovništvu, koje se ne brani — prema deci i ženama.Sve nas isteraše iz kuća ovako kako se ko i u čemu se ko zatekao.Obijaju stanove i radnje, ormane i kase!Na pijacu odmah postaviše mitraljeze.Nas, ama sve, i malu decu i nemoćne starce, poteraše kao stoku, kao roblje!Terali su nas skoro do Bećinog Brda preko useva, jendeka, korova i trnja.Ko zastane ili padne, dobije kundak u leća.Neki su ostali premlaćeni u korovu.Zaustave nas i na komandu «Lezi!» — leže, gde se ko zatekao: u blato, u baru, u trnje!..Preko nas opale plotun i odmah komanduju: «Diži se!» Boje se da ih naša vojska ne iznenadi.Terali su nas pred sobom, da im budemo grudobran i zaklon.Držali su, da naši vojnici neće na nas pucati.Legali smo i dizali se po komandi na svakih sto-dvesta koraka — sve do Kurtovića livade do samog Bećinog Brda.Tada nam rekoše da možemo ići ovamo samo da se niko nije usudio vratiti u varoš.Ostavismo sve.Sve nam je ovo što vidite na nama.Hvala Bogu, kad nas spase.Idem dokle Srbije ima! Sve je ovo svojim ušima čuo i kmet Marinko.Bio je sad još odlučniji da treba blagovremeno da pobegne s decom.Još iste noći natovario je na volujska kola sve što je bilo skupocenije u obe kuće: ćilime, ponjave, platno i starinsko oružje.Poneo je i dva džaka brašna, a Stoja i Milena poterali su svu marvu.Krenuli su se od kuće u prozorje.Na ovom rastanku Ranko i Marinko su se kao prijatelji pozdravili i ižljubili. Po primeru kmeta Marinka, učiniše to i mnogi drugi Vraštani, naročito oni, koji su imali odrasle devojke i mladiće.Svaki je poterao i stoku.Kena usedelica i Soka udovica videle su, kad je kmet Marinko sa svojima prošao, pa su mu se podrugivale: — Eto, kakvog kmeta imamo — reći će Soka.U mesto da ostane da nas štiti i brani, a on strugnu prvi! — E, pa znaš, nastavi Kena: «Beganova majka nikad ne plače.» A posle, znaš drugo, ima i prava.On bi bio prvi u našem selu koga bi švaba obesio.Bio je vlast, pa još Pašićevac.I Pašić bi sad bio prvi, koga bi švaba obesio, kad bi mu samo pao u ruke.Ali ovaj se ne da lako.Mudra je to glava.Ni kralj Milan nije mu mogao dohakati, kad mu je u rukama bio!Šta nam i može pomoći kmet Marinko?Ne boj se, nama dvema švaba neće ništa.Istaći ćemo belu zastavu i vikati: «Živeo car Vranja!» — Ne bojim se, ali me je strah — reći će Soka.Al’ kud sav ostali svet, tud i mi.Kud svi Turci, tud i goli Asa.» Daćemo švabama i ono, što nemamo, a činićemo drage volje sve ono — što budemo morale! Ranko i Marinko sporazumeli su se: da Marinko s decom ide u Suboticu kod Jerotija Lukića, koga odavno poznavahu kao političkog borca i narodnog poslanika, a i otuda, što su svake godine, kad žir rodi, u njegovom zabranu svinje žirili. Na Koceljevačkom putu, izmeću Brdarice i Lojanica, sretali su pojedine odrede naše vojske.Stoji i Mileni srce zaigravaše od radosti gledajući naše vojnike kako u potpunoj ratnoj spremi veselo hitaju kao da će na svadbu.Sretali su: čete, bataljone i pukove pešadije, mitraljeze i topove.Po neki vragolan dobacio bi im u šali: — Hodi, sestro, da te poljubim, kolko da me želja mine, da me tera ratna sreća. Drugi, koji možda takođe ima sestru ili verenicu, rekao bi: — Ne beži, sejo, daleko; ne boj se švabe.Ako bude stare i nove sreće Srbinove, vratiće se švaba bez obzira od kuda je i došao! Stoja i Milena, samo bi se radosno osmejkivale na ove pošalice, poteravši zaostalo marvinče.Obe su u ovom momentu mislile i želele jedno isto: da li će sresti i šesti puk prvog poziva; da li će videti: Stojana, Budu i Milića?Poznaće ih u hiljadu — po stasu, po hodu, po svemu.Stojan će, Milena je to dobro znala, biti na čelu kolone.Malo ih je u okrugu, koji su ga rastom dostigli, a još manje prestigli.Pa i po zdravlju i lepoti, malo ih ima ravnih njemu.Marinko je vodio volove desnom stranom druma.Sredina i leva strana puta, idući od Šapca, beše slobodna za prolaz vojske.Stoja i Milena terale su stoku propustom s desne strane puta, motreći u isto vreme da što s kola ne spadne.U Draginju, baš kod Raspopove kuće, gde se odvaja put za valjevsku i šabačku Kamenicu, naiđe i šesti puk prvog poziva.Još ispod brda čule su se trube i doboši.Milena će reći Stoji: — Oni su! — Da li su i bolničari? — zapitaće Stoja — jer je njen Buda bio u bolničarima. Trube umukoše, doboši prestadoše dobovati, jer uz brdo vojska svakad ide voljnim korakom, a naročito kad je pod ratnom spremom.Na brdu, prema Leskića mejani, pojaviše se prvo nekoliko oficira na dobrim i dobro opremljenim konjima.Jahahu u jednoj vrsti, a iza njih u drugoj jahaše nekoliko trubača na belim konjima.Jedan od oficira, koji jahaše u sredini, naredi trubačima da sviraju «voljno.» Kao da jedna ruka prinese ustima ove vojničke svirale, kao da jedna usta dunuše u sve njih, tako se zahori samo jedan jedini odjek.Ispod brda prvo se pojaviše vrhovi brzometki, pa vojničke šajkače.Na čelu kolone u prvoj vrsti udvojenog reda, u koloni dvojnih redova prve čete prvog bataljona, Marinko prvi opazi svoga zeta Stojana.I njemu starom srce zaigra od radosti što će ga kao sina, zagrliti, poljubiti i blagosloviti.Znao je, da će tu videti i svog jedinca Milića, kao i mnoge druge svoje seljane.Naredio je Stoji i Mileni da uteraju marvu u strnjiku pored puta. Čelo pukovske kolone okrenu u pokošenu livadu pored puta ispred Leskića mejane i postrojavaše se u smaknuti poredak.Pozadi bataljona zaustaviše se: mitraljesko odelenje, bojna i prtljažna komora i previjalište.Komandant naredi mali odmor.Oficiri pukovskog štaba i komandanti bataljona sjahaše i posedaše za sto pod ladnjakom pred mejanom.Mehandžija se užurba.Biće ćara i pazara.Vojska je, troši, ne žali.Zato se i čuvaju bele pare za crne dane.A seoski mehandžija ume papreno naplatiti.I pravo je!Ko zna, kad će mu još ovakvi gosti doći?Stoja i Milena ne skidaju očiju s vojske.Videle su svu trojicu.Srce da im iskoči od čežnje, da im priđu.Posmatrale su svaki njihov pokret: i kad su se ravnjali, i kad su puške u kupe sastavili i kad su rance skinuli. Prvi kolima dođe kaplar Stojan.Poljubi Marinka u ruku, poljubi se sa Stojom, a s Milenom se samo rukova.Beše ga stid pred ocem da je poljubi, ali ga sad baš on na to natera: - Poljubite se slobodno, deco moja.Neka vam je blagosloveno, zete i sine Stojane — govoraše Marinko.Ja sam grešio što sam hteo stati na put sreći svoje dece.Pokajao sam se.Neka vam je srećno i blagosloveno od neba do zemlje i doveka!... Stojan je naučio da sluša.Što no se kaže: «nije se ni većoj vlasti protivio» — brže bolje poljubi se s Milenom.Ovaj poljubac bio je slađi od svih dosadanjih, jer je bio blagosloven! Dođoše odmah i Buda i Milić.Dok je čiča-Marinko kroz plač grlio i ljubio jedinca, dotle su Buda i Stoja ukrali nekoliko poljubaca. — Kud ste pošli? tek sad upita Stojan babu Marinka. — U bežaniju!Kod Lukića u Suboticu.Ne daj Bože nužde i dalje — dokle Srbije ima.Švaba je prešao Savu.Veći zulum čini nego Turci!Hoću da sklonim ovu decu i ovo mala.A tvoj babo i obe nane, ostadoše, pa šta im Bog da. — A kud ste vi naumili? — upitaće Marinko? — U boj, odgovori Stojan.Da isteramo švabu iz naše kuće. Trube i doboši zasviraše «zbor».Vojnici potrčaše pozadi oružja.Tovare i pritežu rance.Kod kola čiča-Marinkovih nastade praštanje.Poljupci su se kupali u suzama, jer su srca devojačka nježna i osetljiva.Osećaji često prekipe kao ono mleko kad se vari a ne hladi. — Zbogom i sa srećom! govoraše Marinko. Puk se krenu u koloni dvojnih redova ka Šapcu, a bežanija produži put u suprotnom pravcu. U Matijevcu, kod Ševića mejane, puk skrenu u levo preko Bojića i Rumske ka Ceru.Neprijatelj je već zauzeo Gučevo, Vidojevicu, Vlašić i najviši greben planine Cera, svu Mačvu, varoši: Šabac i Loznicu.Na padinama Cera, na ivici sela Rumske i Tekeriša, šesti puk se razvi za borbu.Imao je zadatak da potisne neprijatelja i zauzme onaj proplanak na visoravni planine Cera, gde je nekad bila Miloševa česma a sad postoji izvor, u kome je voda u po leta hladna kao led.Tri bataljona su određena u prvi borbeni red, a četvrti ostade kao pukovska rezerva.Bataljoni se razviše za borbu, a čete rasuše u strelce uz grmljavu topova i sa jedne i sa druge strane.Milić Marinkov bio je u desetini zeta mu — kaplar Stojana, čija je desetina služila za pravac napada prvoj četi i prvom bataljonu.Stojan je učio vojnike: kako treba nišaniti; kako ne treba uzalud trošiti municiju; kako treba iskoristiti svaki i najmanji zaklon i od oka i od metka neprijateljevog: — drvo, kamen, žbun...; kako treba pretrčavati od zaklona do zaklona; kako treba ašovčićem na brzu ruku načiniti zaklon ako ga nema.Hrabrio je svoje drugove u desetini: da svako zrno ne pogađa; da je i neprijatelj od krvi i mesa; da i njemu ruka zadrhti, a oko ne ume da nišani, ako pred sobom vidi smelog i hrabrog neprijatelja.I Bog je s nama, jer on po pravdi sudi, a pravda je na našoj strani — mi branimo otadžbinu!... Protrčavši pred desetinu sa brzometkom u ruci i bombom za pojasom, Stojan komandova «Napred!» Borbena linija se sve više primicaše neprijatelju.Borci se kretahu ubrzanim korakom.U borbi se ne mogu strogo primeniti sva pravila ratne veštine, koja se u miru teorijski uče.Strelac od strelca često je na rastojanju više od dva koraka, što sve zavisi od terenskih prilika.Kad Stojanova desetina nastupi u zonu puščane vatre, učesta fijukanje zrna, čuje se svaki odjek kad zrno pogodi u drvo ili kamen; čuje se i dupli odjek od dum-dum kuršuma!Neprijateljska artiljerijska zrna prebacuju preko prvog borbenog reda i više dosađuju pozadini.Šrapnelska zrna i komađe rasprsnutih granata krešu granje i lupaju kamenje po podinama i jarugama Cera.Borci priležu uz svaki veći kamen, zaklanjaju se za drveće.Na dati znak desetara: dižu se, pognuti pretrčavaju po sto ili dvesta koraka i opet prilegnu.Već pred sobom vide neprijatelja, vide i rovove, koje treba osvojiti.Počeše i mitraljezi klokotati: sipaju zrna i smrt, kao ratar kad naseva njivu pšenicom.Milić prileže uvek uz Stojana, koji mu u pretrčavanju i zaklon bira, neiskusan je, nije dotle omirisao baruta.I s desne i s leve strane čuje se: «uh!», «jaoj!» — «raniše me!» Poneki smrtno pogođen više ne ustane, tu ostane.Truba dade znak za juriš.Vojnici protrčaše ispred bojne linije; četna rezerva popuni praznine u redovima; sve uđe u prvi borbeni red, koji postade zbijeniji, gušći.Brzometke i mitraljezi sipahu smrt i sa jedne i sa druge strane.Vri kao u paklu!...U-r-a! — kao iz jednog grla — prolomi se kroz dubodoline Cera.U hiljadu raznih glasova mogao si čuti glas «ura!» kaplara Stojana.On prvi dopre do rova.Prva njegova bomba zagrmi u neprijateljskom rovu, u kome ostadoše samo mrtvi i ranjeni.Od petnaest vojnika iz Stojanove desetine do rova stigoše svega njih devetorica.Šestorica su ostali.Ne beše ni Milića.Na sto koraka pred osvojenim rovom ležaše teško ranjeni Milić.Zrno ga je pogodilo ispod vitih rebara.Stojan mu previ ranu, a nosioci ranjenika odneše ga do prvog zavojišta. Istog dana ranjen je i čiča-Ranko u svojoj gradini. Švapska vojska bez po muke zauze Šabac, koji nije bio branjen, jer se mislilo, da će neprijatelj nadirati preko Dunava — moravskom dolinom.Bogatstvo ove pogranične varoši, centra jednog od najplodnijih okruga, zadrža neprijatelja dan-dva da se napljačka i zadovolji prohteve starih osvajača.Trebalo je izobijati stotine kasa, opljačkati sav novac, zlato, srebro, nakite i druge vrednosti, kojih u ovoj lepoj i bogatoj varoši, beše u izobilju; trebalo je zadovoljiti i druge prohteve i požude Ćesarovih soldata i dokazati im, da imaju rašta ratovati i krv prolivati, jer će iz bogate Srbije poneti bogata pljena i dovesti mnogobrojno roblje.U pojam «kaznene ekspedicije» — kako je neprijatelj nazivao ovaj svoj napad i počinjeno divljaštvo — spadaju: ubijstva, silovanja, paljevine, pljačke i odvođenje u ropstvo mirnog stanovništva.Kad je neprijatelj opustio Šabac i Mačvu «ka skakavac, što polja opusti», onda su «Jata prokletoga kota» poletela i u Pocerinu ka Valjevu: «Da opuste zemlju svekoliku». Kena usedelica prva utrča u kuću čiča-Ranka i preplašena reče: — Eno švaba u Anđelića mali!Ima ih mnogo, naoružani do zuba!Vezuju i gone pred sobom sve što je starije od deset godina!Videla sam vezane: Stevaniju majku predsednika Dragića Krdžalića, čiča-Živana Andrića, Ljubinka Sarića...U Pričinoviću vide se grdne vatre.Pale kuće i guvna.Beži, čiča-Ranko, kud te oči vode; sakri se makar u kukuruze, dok ne prođe ova oluja.A ti, baba-Novka, odmah istakni na kapiju belu zastavu u znak predaje, pa šta nam Bog da!Čim ih vidiš, viči koliko te grlo donosi: «Živio Vranja!» Ranko je uvek druge savetovao, ali je rado slušao i savete drugih, mlađih od sebe.Brže-bolje uze ćilimče i ode da se sakrije u kukuruze.Pred gradinom opazi trojicu švapskih perjanika.Potrča da zamakne u kukuruze, ali ču «Halt!» i pucanj jedne, druge, pa i treće puške, klonu i pade u bundevske vreže.Oseti bol u obema butinama.Bejaše ranjen u obe noge.Zrno ga je pogodilo i prošišalo mu kroz obe butine, iz kojih isticaše i ono malo staračke krvi.Obema rukama pritisnu ranjena mesta da krv zaustavi.Bio je teško ranjen, nije mogao iz vreža ustati, a kamo li bežati; ali je bio spašen, jer švabe nisu smele u kukuruz, koji je bio kao gora, po vrh čoveka. Baba-Novka je takođe poslušala Kenin savet.Na močicu privezala je čist beo ubradač i zadela za direk od kapije baš onda, kad sokakom naiđoše ona ista tri švapska vojnika, koji malo čas obraniše čiča-Ranka.Čim se ovi približiše kapiji, obe: i Kena i baba-Novka, pokloniše se do zemlje i u jedan glas uzviknuše: «Živeo Vranja!» Perjanici uđoše u avliju, pa i u kuću.Svud pretresoše.Jedva su ih razumele: da traže prikriveno oružje i srpske vojnike.Uzeše slanine, sira i hleba.Piše do mile volje prepečenice čiča-Rankove.Kenu sobom povedoše, a baba-Novku na miru ostaviše. Nekoliko dana baba-Novka je dočekivala i ispraćala ove neželjene i nezvane goste.Svakog je dočekala sa klanjanjem i uzvikom: «Živeo Franja!» Častila ih i gostila dok je trajalo: hleba, sira, slanine i rakije.Slušala je grmljavu topova, pucnjavu pušaka i klokotanje mitreljeza.Vidila je kad pronose ranjene švapske vojnike.Znala je, da se tamo negde oko Mišara i Vukošića, borba vodi.Po celu noć klečala je pred ikonom Sv. Nikole u svojoj sobi i molila se Bogu: da pomogne Srbima da pobede švabu; da joj sačuva njeno srce, njen očnji vid — jedinca Stojana.Svake noći u gluvo doba išla je ranjenom Ranku u kukuruze, zavijala mu rane i nosila hleba i vode.Svoju glavu metula je već u torbu!Pomirila se sa sudbinom.Strepila je kao ovca od noža kad dođe u svojinu kasapinu.Čula je kako su švabe ubili: baba-Stevanu Krdžalića, Kenu usedelicu, Soku udovicu, Ivana Edžela, Živana Andrića, Ljubinka Sarića, i još mnoge iz Vranjske i onako neopojane zakopali u jednu raku pored druma; kako su obranili Ivana Krušca; kako su mnoge odveli.Ona je, po savetu Keninom, svakom švapskom vojniku klanjala i vikala: «Živeo Vranja!» To je činila i onda, kad su se švapski vojnici vraćali natrag, od kuda su i došli, jer ona nije znala: zašto se oni sad u neredu vraćaju.Ona nije još znala za bitku i pobedu na Ceru, a još manje: da ju je njen Stojan onako junački branio. — Kudena je Sava, baba? upitaće je jedan od dvojice austrijskih vojnika, koji žurahu Šapcu. — Živeo Vranja! — klanjajući se uzviknu baba-Novka. — Ama, na koju je stranu Sava, baba? — Živeo car Vranja! — ponova uzviknu baba-Novka, koliko je grlo donosi, misleći, da je nisu čuli. — Ama, neka ide u vraga Car Franja, nego kazuj: na koju je stranu reka Sava? — A, a! — tamo, tamo, deco, na tu stranu — pokazivaše rukom na sever baba-Novka. Još ova dvojica švapskih vojnika nisu ni ćupriju na Dumači prešli, a s brda od Dražinog vinograda začu se srpska pesma: Ovu pesmu pevala su tri srpska vojnika, koji udariše baš pored avlije čiča-Rankove.Kad ih baba-Novka spazi, otvori kapiju, kao mlada potrča im u susret, grljaše ih i ljubljaše kvaseći ih svojim suzama radosnicama! — A kuda, deco moja, sinovi moji?Kuda ćete?Tamo švabe odoše! — Švabe i gonimo, majko!Proveli su se u Srbiji kao niko njihov.Satrli smo ih na Ceru.Beže glavom bez obzira ka Savi i Drini.Neće imati kad naći načinjene mostove. — Pa mi smo slobodni, deco moja?A gde je druga naša vojska? — Eto je na brdu, sad će naići, majko.Mi smo u patroli izvidnici. — Da li ne poznajete moga Stojana, deco moja?On je u šestom puku. — Ne poznajemo, majko.Mi smo u devetnaestom — Šumadinci. Još istog dana prenela je baba-Novka kući svoga čiču-Ranka iz kukuruza, da ga vida i neguje kako to ona može. Istog dana, kad je srpska vojska pobedila neprijatelja na Ceru i kad je neprijatelj bežao preko Drine i Save, za ovu pobedu saznalo se po svoj Srbiji, i u najzabačenijem seocetu valjevskog i podrinskog okruga, koji postaše ratno poprište.Telefonske i telegrafske žice izukrštane kao mreža paukova, počev od prve borbene linije pa do Vrhovne Komande u Kragujevcu — prenosile su i saopštavale svaku novost.I za pobedu na Ceru, kao i da razbijeni neprijatelj beži, doznao je i Marinko u bežaniji i pošao kući sa svojima.Putovao je neposredno za vojskom — sa njenom pozadinom.Konačio je pored druma u Brdarici, u šumi pored puta, gde su zakonačile mnoge komordžije i izbeglice, koje su se iz bežanije vraćale svojim kućama.Stoja i Milena spavale su pod vedrim zvezdanim nebom pored vatre.Sanjale su obe onaj isti devojački san, koji narodni pesnik ovako tumači: Pa i šta bi drugo moglo doći na san isprošenicima, ako ne ono, o čemu po ceo dan misle; ako ne o onima, koje najviše vole? — Ja ne znam, snajka, govoraše Stoja Mileni, od kuda ovolika ljubav prema Budi, koji mi — što no se kaže: «nije ni rod ni pomozi Bog;» koga do proševine ni videla nisam?!Ja razumem ljubav prema nani i babi; oni su mi dali život, odgajili me i svemu dobrom naučili.Razumem i sestrinsku ljubav prema bati Stojanu.On ju je zaslužio za svih osamnaest godina mnogobrojnim miloštama prema meni.Ali mi je dovoljno nerazumljivo: od kuda ovolika ljubav prema Budi?Gde ona beše do sada skrivena?Eto, snajka, sad se ne brinem toliko, čini mi se, ni za nanu i babu, koliko za Budu! — I ja, isto tako, slatka sejo, volela bih više videti Stojana, nego moju nanu.I ja ne znam zašto!?Valjda zato što je on tek nastao da živi, a nana se naživela.Bog je to ostavio i blagoslovio.Sve što je mlađe, to je milije: malo dete, malo jagnje, pile pa i kuče — više se vole i miluje od velikog. U ovakom razgovoru terajući stoku, koja je i sama žurila kući, ove dve isprošenice stigle su do na Cerovačko Brdo, gde su skrenule u levo i udarile prekim putem na Malu Vranjsku i pocer.Pričinović, nekadanje «Odžino Selo.» Samo što su prošli atar sela Vukošića, mogli su na svemu primetiti, da se tuda, koliko juče, vodio krvavi boj.Ograde behu izrazvaljivane oko njiva, avlija i voćnjaka; usevi potrveni; svuda pobacanog odela i ostale vojničke spreme: plavih šinjela, cokula, ranaca i mnoštvo drugih stvari, koje su austrijski vojnici napljačkali u Šapcu i selima, poneli ih pa pobacali; drveće po šumama i voćnjacima izguljeno i izranjavljeno čeličnim zrnima; jendeci pretvoreni u grudobrane i šančeve; poznaje se svako mesto, odakle je borac gađao neprijatelja, jer na svakom tom mestu stajaše gomila praznih čaura...Ovde-onde vide se sveže humke onih, koji dadoše život za otadžbinu; neke su obeležene sa krstačom načinjenom na brzu ruku od prostog belog drveta, a neke nemaju ni tog mrtvačkog znaka.U ovim poslednjim, bez krstače, počivaju neprijateljski, a u prvima — naši vojnici.Milena je uz put čitala Stoji natpise na svakoj krstači i suzama orošavala svaku humku.Pokojnici behu mahom iz Šumadije: cvet mladosti i snage; nada i uzdanica majci, seji, ljubi i otadžbini.Svud, kud pogledaš: zgarišta, pustoš, krv, jad i čemer!Kad siđoše u dolinu rečice Dumače, u selo Malu Vranjsku, naiđoše i na neukopane leševe naših i neprijateljskih vojnika — još nisu dospeli da ih sve ukopaju.Užasnuše se obe, kad na samoj obali zabrana braće Petrovića, opaziše prvog nesahranjenog Austrijanca.Ležaše na leđima u potpunoj ratnoj spremi sa puškom u desnoj ruci.Mlad kao prvo prolećnje cveće.Zrno iz srpske brzometke pogodilo ga po sred srca.Možda nije ni zenuo, pao je i zaspao večnim snom!Roj muva kupio se na njegovoj rani, iz koje je krv još špijala!Nije ni oči zaklopio.Kao da i sad gledaju svog protivnika; kao da mole za milost: makar da ga sahrane, da ga muve ne pljuju!Kao da se izvinjava, da je morao ovamo doći, da je morao činiti sve ono, što je činio: ubijati, paliti i pljačkati!Pa ipak su ga Stoja i Milena iskreno žalile, orosile su ga i svojim suzama, pokrile mu lice i ranu lišćem i cvećem srpskim, da ga muve ne upljuju.Ožalile su ga u mesto njegove nane, seje, a možda, i u mesto njegove ljube i nejake dečice; žalile su i njih i njega.Neće mu možda ni za grob saznati; dugo će mu se nadati i pogledati ga! Jedva su marvu progonili pored ne sahranjenih leševa.Plaši se i marvinče, kao što se i mi plašimo od mrtvaca, i ako znamo da je ta plašnja neosnovana, da se ne treba plašiti mrtvog ni neprijatelja, a kamo li prijatelja!Ali mnogo što šta ne zavisi od naše volje.Mi se plašimo mrtvih i žalimo ih, i ako bi trebalo da bude sasvim obrnuto, kao što uči narodna izreka: «Žali me živa, a nemoj mrtva.» Kad naiđoše na Odžino Selo, jedva su ga mogli poznati.Sve kuće popaljene i porušene.Ogoleli beli dimnjaci štrče u razgrađenim avlijama i voćnjacima kao pečurke iz trave.Ovde-onde još se puši.Nigde žive duše.U po bela dana vata te jeza idući preko ovog krvavog razbojišta!Kod krsta na raskršću, gde se u Odžinom Selu drži «vodica» o preslavi, izađoše na glavni drum Šabac—Pecka.Pored oluka na samom propustu ugledaše sakupljenu gomilu sveta.Marinko zaustavi kola i priđe gomili, u kojoj behu mahom žene — iz Vranjske i Odžina Sela, koje, primivši Boga svome kmetu, raskloniše se, da bi mogao i on videti ono što su i one gledale: otvorenu svežu raku u kojoj je natrpano jedno preko drugog nekoliko poubijanih i onakaženih devojaka, žena i staraca, meću kojima poznadoše: Kenu usedelicu, udovicu Soku, Stevaniju majku predsednika Krdžalića i još neke.Košulje na mrtvacima bile su krvave.Na Keninom telu, na prvi pogled, mogli su se opaziti tragovi užasnog mučenja. Kad su bili naspram njive Boška Đukanovića u Potesu putem, koji ide kroz Stojićevića malu, opaziše da jedna žena visi obešena o onom istom račvastom brestu, u čijem su hladu obe užinale na mobi o Vračima.Marinko ode da vidi: ko je; da li je živa i može li joj se pomoći.Kmet je, pa ga na to poziva i njegova dužnost.Stoja i Milena priteraše stoku na uvratine njive Đukanovića, ne skidajući očiju sa obešene žene o brestu.Spaziše kad babo, na nekoliko koračaji rastojanja od bresta, potrča obešenoj i pade ispod njenih nogu; čuše kad jauknu.Obe potrčaše tamo, ostavivši sama kola na putu.Za tren oka behu kod bresta.Milena zakuka iz sveg glasa, ljubeći ukočeno telo svoje obešene majke.Skinuše je, natovariše na kola sa stvarima, koje su vraćali iz bežanije.Stoja je sama do kuće terala svu stoku, a Milena sa raspletenom kosom išla je za kolima, kukala i oplakivala svoju dobru nanu.Marinko je gologlav vodio volove za porožje. U sunčev smiraj ovaj tužni sprovod stiže pustoj i opustošenoj kući, u kojoj ne zatekoše ništa živo, ama ni petla da zoru objavi!Sve je odneto i opljačkano!..Mileni se dade prilika da se uveri o gorkoj istini one poslovice, koja u njenom prvom delu, kaže:« Teško selu, kojim vojska prođe..!» Ostade joj da se uveri i o završetku: «...i devojci, koja sama dođe!» Ali, bar su opet-Stajku, kmeticu, lepo sahranili u seosko groblje, na brdu kod Dražinog vinograda.I opojana je i ožaljena.Ožalila ju je najviše Milena, njena jedinica; a i Stoja joj je pomagala u naricanju.Od muškinja na pogrebu je bio samo vikač Čurga, koji se od neprijatelja krio po čestama i šumarcima.Na daći je napio za pokoj duše kmetici, jer se našlo još malo «prepečenice» u čiča-Ranka.Nisu sve švabe popile. — Bog da joj dušu prosti i da joj da rajsko naselje, a nama živima zdravlje i veselje — napijaše Čurga.Tako bi prošao i Marinko, da je švabama pao šaka, dokazivaše Čurga.Ni Turci se nisu ovako svetili nad decom i ženama kao švabe!Ali, vala, i oni su zaglavili kao niko njihov!Eno ih po svima jendecima, po svima njivama, ne mogu ih toliko dana zakopati!Rekoh li ja, da nas naša «Maćuška» neće ostaviti, produžavaše Čurga ispijajući na dušak svaku čašu.Čuli ste kako je Ruski Car lično pisao našem Prestolonasledniku da nas neće ostaviti švabi na milost.A Rusima nije mogao dohakati ni Napoleon, a nekmo li će švaba.Mi i Rusi smo mu dovoljni.Ali, čuje se, da je zbog Rusa zaratio sa švabom i Francuz, a govori se da se protiv švabe digao i Englez, za koga kažu da je najjača sila na moru.A govori se, da se kolebaju da uđu u rat: Turci, Talijani i Bugari.Turčin ne sme protiv Engleza, jer će mu otići Carigrad i izgubiće i ovo malo carstva u Evropi.Rusi bi to, kanda, jedva dočekali, jer oni još jedino samo za tim teže: da na crkvi Sv. Sofije zablista krst u mesto polumeseca.Talijan nema računa da pomaže švabu, jer i on, kao i mi, ima od švabe da povrati svoje zemlje i da oslobodi svoj narod.A Bugarin?On je uvek bio izdajnik, pa će to biti i sad.Švaba mu sedi na prestolu, a krv nije voda!Ta on bi protiv nas rado zaratio da pokaje Bregalnicu i da nam otme Maćedoniju, ali neće smeti protiv Rusa, koji ga je oslobodio.Eto, da naš naraštaj dožive ono, što sam ja još kao dete slušao: da će zaratiti sve države u Evropi jedna protiv druge, da će nastati Evropski rat, posle koga će svi narodi biti slobodni.Ako, vala!Istina, da ćemo mi Srbi povući najviše, ali bar da se svi jednom oslobodimo i ujedinimo, jer: Zar nam je i ovo bio neki život?Oslobodili smo pre toliko godina samo jedan deo našeg naroda; životarimo uklješteni među zakletim neprijateljima, koji nas gledaju kao ono vuci jagnje; neprestano ratujemo, pa nikad da se oslobodimo i ujedinimo.Neka nam bar potomstvo na miru živi! Ranjenog čiča-Ranka sad je imao ko negovati: Stoja i Milena u tome su se takmičile; a obe su ustajale i oko Marinka i u njegovoj kući poslovale.Ne bi ga bolje usluživala ni njegova baba-Stajka, koja ga je za svoga veka upoznala bolje, no što je on sam sebe poznavao.Često je puta govorio: «Brate, zna što pomislim»! «Kud ja okom ona skokom».Zato je prežaliti ne može.Obe kuće, Rankova i Marinkova, postadoše jedna.Što jedna ima, ima i druga. Po izdatom prvom podušju Stajki, Marinko sa Milenom ode u Valjevo: da vidi i obiđe u bolnici ranjenog Milića.U zgradi valjevske gimnazije, koja je kao i sve druge, za vreme rata pretvorena u bolnicu, u jednoj od učionica, ležaše Milić, kome je operacijom izvađen kuršum iz kičmenog pršljena.Trpio je užasne bolove.Milosrdna sestra, kad joj se prijaviše, reče im: da očekaju dok ona prethodno pripremi bolesnika za ovu posetu, naročito da ne bi bio potrešen vešću o smrti majke.Kad ih bolničarka, u beloj haljini sa crvenim krstom na mišici, povede kod Milića, u prolazu između dva reda kreveta punih ranjenika, Marinko je preplašeno tražio pogledom svoga ranjenog jedinca.Kod pretposlednjeg kreveta milosrdna se sestra zaustavi i reče: — Miliću, evo tvojih.Budi hrabar! On podiže polako podlakćenu glavu, koju mu seja njegova obgrli kvaseći je kišom sestrinskih suza. — Mili bato moj, svekoliko dobro moje!Bole li te mnogo rane, mili rode moj?Možeš li mi preboleti rane, mili brate moj?Hoćeš li moći osvetiti našu dobru nanu, uzdanico moja?Marinko je grcao u suzama! Ranjenom Miliću srce zalupa, kao da hoće da iskoči.Još mu više ranu pozleđivaše.Duša mu dođe u podgrlac.Nešto ga u guši steže.Tuga hoće da ga uguši! — Imaće ko, sejo, ako ja ne budem mogao.Eno moga brata, eno tvoga Stojana.Neka nam je živ, mila sejo moja.Umuče, ali mu usne šaptahu ove reči: Ne rekosmo li ranije da nesreća kao i sreća idu jedna za drugom, kao da i one traže društvo po onom zakonu o družljivosti u prirodi.Čiča-Ranka i njegovu Stoju snađe još jedna nesreća ili nevolja — kako se ona naziva po tome što nikad ne dolazi po našoj volji.Švaba se u Srbiji proveo kao bos po trnju.Istina je opustio, dokle je dopro: «ko skakac što polja opusti», ali je i zaglavio.Ne samo da ga je naša vojska potukla do noge na Ceru i očistila zemlju od «pogana kota», već je prešla Savu i Drinu: da ostvaruje vekovni svoj ideal — svoje narodno ujedinjenje.Jedan deo naše vojske prešav Savu kod Dubokog pobednički je hitao preko ravnog Srema da se dočepa Fruške Gore i Brankovog Stražilova; drugi deo, prešav Drinu više Zvornika, hitao je Šeker — Sarajevu, što no ga je Srpkinja okom zapalila, a u susret braći Crnogorcima sa Lovćena; a jedan deo prelazio je Savu na Čevrntiji blizu dveju srpskih Mitrovica.U ovom trećem delu bejaše i Stojin verenik Buda, koji je prekomandovan za borca u timočku diviziju.Ovaj treći deo srpske vojske beše loše sreće.Jedan neznatan deo pod zaštitom artiljerijske vatre, beše prešao preko reke Save i razvijao se za borbu.Ostali delovi i artiljerija nisu bili prešli, jer pontonski most ne mogaše sastaviti obalu s obalom — ne dostizaše pontona!Neprijatelj sa velikom snagom napade prebačeni deo naše vojske s one strane Save.Borba beše neravna: jedan protiv pedeset!Srpskim borcima beše jedino vatreno oružje: brzometka bez dovoljno municije a jedino ladno oružje — bajonet.Artiljerija ne mogaše pomagati pešadiju.Municija se ne mogaše doturiti.Neprijatelj je šrapnelskim zrnima kao plahom kišom kosio zbunjene borce.Ni napred u očiglednu smrt, ni nazad u Savu, mutnu i krvavu, koja nosaše leševe onih, što ne znađahu plivati.I Stojin Buda ovde dopade ropstva u krvnika. Švaba je po drugi put sa mnogo većom vojskom udario na Srbiju, da osveti prvi svoj poraz.Po drugi put njegova vojska prešla je Savu kod Drenovca i ade Kurjačice i Drinu više Zvornika.Na Gučevu i Mačkovom kamenu već nekoliko nedelja vodi se borba protiv mnogo nadmoćnijeg neprijatelja.Stojan je uvek meću prvima.Oguglao je već na fijuk granata i na grmljavinu topovsku.Rov mu je postao soba i kuća njegova, ratni drugovi braća i prijatelji.Gotovo mu se i omilio ovakav živog.Navika je druga priroda, a svestan je da brani one, koji su mu život dali, kao i onu, koja mu život milijim čini; da brani ne samo svoj mili zavičaj, već i svoje mile: nanu, babu, seju i sad najmiliju — Milu svoju.Kad god bi pošao na mrtvu stražu, patrolu izvidnicu ili u borbu, svakad bi izvadio iz nedara osečeni pramičak kose svoje Mile, pa bi to milo znamenje ljubavi poljubio! Opet je valjalo Marinku u bežaniju, jer se mala, i u tolikim borbama još više smanjena i proređena, srpska vojska morala povlačiti ispred mnogo nadmoćnijeg neprijatelja, koji navali duž Save i Drine. Ovog puta nije hteo ni čiča-Ranko čekati švabu, ma da mu rane ne behu još izvidane, ma da kukuruz još ne beše obrao.Ostala je sad kod kuće samo baba-Novka, da opet ističe belu zastavu; da pred švapskim soldatima savija svoja staračka leća; da ih služi i da viče: «Živeo car Vranja!» Opet je Marinko sa Stojom i Milenom, poterao svu marvu, natovario puna kola prnja, a povrh svega i svoga prijatelja Ranka, koji nije mogao pešačiti.Opet je poneo: dva puna džaka pšeničnog brašna, naćvice, sito, kotao i ostale najnužnije potrebe; jer je po topovskoj grmljavi, koju sluša već nekoliko nedelja, mogao slutiti: da mu sad valja dalje bežati no prvi put.Sad ne beše više Kene usedelice da mu zameri, što kao kmet napušta svoje selo, koje bi, da nije nekoliko baba, ostalo sasvim pusto, jer su majke povele u bežaniju i decu tek prohodalu i ponele odojčad na sisi.Krenuli su se od kuće za poslednjom bežanijom iz Šapca.Sad nisu svraćali kod Lukića u Suboticu, jer nisu ni udarili putem ka Koceljevu, već onim na Ub.Putovali su nogu pred nogu, tako reći gmizili, jer se nigde nije moglo obići i napred proći od silne bežanije.Ne samo kolosekom no celom širinom druma išlo je po nekoliko kola naporedo, jedna uz druga tako, da ni pešak izmeću njih nije mogao proći; a ispustima, i sa jedne i sa druge strane, vrvili su pešaci: žene, deca, starci, babe.Svaki prti i nosi!Vidiš sestricu, da je uprtila na krkače nejakog brata svog; baku da za ruku vodi po dvoje unučadi, koja kaskaju pored nje.Stoka prekrilila njive pored druma, preskače obale i pregrade.I sa jedne i sa druge strane puta čuješ samo poternice: «oč!», «uš!», «is!»..., fijuk biča i ajkače.U monotonom brujanju, u kome se ljudski govor meša sa rikom goveda, blejanjem ovaca, groktanjem svinja, rzanjem konja... čuješ kako majke zivkaju zaostalu decu; «hajde!», «potrči!» «požuri!» Krava rikom doziva zaostalo tele, ovca-jagnje, koza-jare, kobila-ždrebe... Noć ih uhvati u Beljinu.U voćnjacima i s jedne i druge strane puta na stotine vatri.Bukti suvo prošće od plotova, kokti suva vrljika sa presama, plamen liže po dva metra u visinu od suva popleta.Niko nikog ne pita, šta će da loži.Stoja i Milena za tren oka naložiše veliku vatru, pored koje posadiše babu-Ranka na vunenom jastuku.Stoku priteraše oko kola i dadoše joj dosta sena, što su uz put načupale iz sadevenih sena po livadama.Osekoše po krišku hleba i po režanj preletnje slanine, koliko da se prezalogaje, jer to im je prvi obrok od kako su od kuće pošle.Dva prijatelja potegoše i po jedan gutljaj iz bardaka nazdravljajući jedan drugom: «Spasaj se, prijatelju!» «Naspasenije, prijatelju!» Kad polega umorna marva, čiča-Ranko će reći Stoji i Mileni: — Lezite, kćeri, odmorite se malo.Ja ću biti budan, dremao sam na kolima uz put.Lezite ovde pored vatre. Poslušale su ga.Ali Stoja nije mogla oka sklopiti.Bila je utučena vešću: da je njen Buda dopao ropstva.Nevoljno su joj usne šaputale pesmu tugovanku: Milena je malo i prespala.Trzala se i budila od svakog topovskog pucnja, koji se noću još jače čuje; ali je opet sanjala svog Stojana.Izlazio joj je pred oči.Ljubio joj usne vrele, a u nedra ruke meto — da se poigra.Ona mu je u snu govorila: Teško su se namučili i napatili u putu od Uba preko Lajkovca, Darosave i Aranđelovca do Topole, gde su svoj zbeg našli.Vreme se beše promenilo.Hladnja jesenja kiša i susnežica dosadnija je od zimske ciče.Ništa suvog na sebi ne možeš imati, prokišnjava do golog tela, hladnoća probija do same srži u kostima!A kad je još s vetrom, onda su cikani čergaši imali pravo što su kazali: «Nema zime bez vetra!» Ni pod naslonima, ni u košarama, ni pod strejama, nije se moglo naći zaklona od silne bežanije.Blato više članaka!Nogavice i skuti kaljavi do više kolena.Ne sušiš se ni danju ni noću.Da Bog sačuva!Kroz Aranđelovac jedva su prošli.Kamen u kaldrmi ne možeš videti, jer je ulicama blato do kolena.Pod strejama čuče i drkću okisle majke sa decom, starci i starice.Nigde u mejanu zaviriti ne možeš.Sve puno i prepuno — dupke!Na ulazu u Aranđelovac, pored samog druma, svakim danom uvećava se broj novih humki u novom «izbegličkom groblju». Jedva u Topoli, Marinko nađe skloništa u zgradi brvnari jednog domaćina, u kojoj su mogli vatru ložiti i na ognjištu u pepelu pogaču ispeći.Spavali su na prostrtoj slami pokraj vatre i slušali posvednevno grmljavu topova ispred Darosave i na Rudniku.Četvorostruke muke mučile su ovo četvoro u bežaniji: o Stojanu koji se bori, o Miliću, koji je kao težak ranjenik ostao u valjevskoj bolnici, o zarobljenom Budi i o nani-Novki, koja možda visi o onom istom račvastom brestu, sa koga su skinuli nanu — jadnu Stajku! Ono što je švaba dobio prvi put na Ceru, sad je to isto i više dobio na Rudniku.Švapska vojska je bila i to drugi put do noge potučena. Prvog decembra 1914. godine, nije bilo ni jednog švapskog vojnika na zemljištu Kraljevine Srbije, sem onih oko šeset hiljada zarobljenika, kojima beše bliže Kragujevac nego Drina i Sava, a lepše u maloj Šumadiji, nego li u ogromnoj Habzburgovoj carevini!Mala Srbija beše i po drugi put svojom sopstvenom, nadčovečansvom, snagom, očišćena od švapskog «poganog kota», koji opet ostavi ne samo pustoš, već i kužne bolesti pored ostalog jada i gada, a naročito trbušni i pegavi tifus.Ove kužne bolesti kosile su i proređivale napaćeno stanovništvo više nego li sva svirepstva i zverstva počinjena od potomaka Arpadovih. Ranko i Marinko, u povratku iz bežanije, u prolazu kroz Valjevo, zatekoše u bolnici ranjenog Milića.Neprijatelj ga ne beše pri odstupanju poveo u ropstvo, jer nije imao kad ni svoje bolesne i ranjene evakuisati!Od upravnika bolnice, lekara Vinavera, Milić je dobio dva meseca bolovanja kod svoje kuće i pošao sa svojima.Tom prilikom, doktor Vinaver pričaše Marinku, starom svom poznaniku, kako ga je Milić zadivio svojim držanjem pred neprijateljem.Jednog dana, pričaše doktor, glavni komandant austrijske vojske posetio je i ovu bolnicu u gimnaziji.Razgovarajući se sa ponekim od ranjenih i bolesnih naših vojnika, komandant je zapitao i Milića: gde je i kako ranjen i šta bi želeo da mu se učini.Milić mu gordo i sa ponosom odgovori: — A što me pitaš, kad mi ono, što bih hteo, učiniti nećeš?Ne pozleđuj mi rane!Ostavi me na miru!Uzeo si mi ono, što sam želeo i voleo.Da si mi hteo dati i učiniti, ne bi mi uzimao i otimao ono što je moje! Nije uzalud rečeno, da svako zlo ima i svoje dobro.Nemati dobre puteve to je zlo, ali ovoga puta, slučajno, to je zlo imalo i svoje dobro.Srbija je jedva jedno stoleće živela u slobodi, pa razume se, nije ni čudo, što nije postigla da napravi i dobre puteve, jer je i u tom jednom stoleću svog slobodnog i nezavisnog života, nekoliko puta ratovala za tu svoju slobodu.Ali u ovom ratu, kada je u pitanju: hoće li slobodne Srbije biti — rđavi putevi njeni i rđavo vreme, ova dva zla, behu joj verniji saveznici i od onih, s kojima je Srbija saveznički ugovor i pismeno pritvrđivala!Oba ova zla, u ovoj izuzetnoj prilici, ponešto su doprineli našoj pobedi i potpunijem porazu Poćorekove vojske.Ovim putevima, kojima je neprijatelj nastupao i prenosio topove i municiju, jedva je mogao izneti svoje glave pri odstupanju.Sve je drugo ostavio po putu i pored puta u blatu: mnoštvo kola, topova, sanduka s municijom, poljskih kujni i raznovrsnog ostalog ratnog materijala, što je mogla imati i nabaviti hiljadu godišnja carevina Bečkih Ćesara. Na sam Tucin-dan, Ranko i Marinko stigoše iz bežanije u Vranjsku.Prvo dođoše kući Rankovoj.Avlija beše razgrađena.Ne čuje se živa duša u kući.Sve pusto!Samo «kucin», verni čuvar kuće i ukućana, radovaše se dolasku svoga gospodara i umiljavaše se čas oko Stoje čas oko čiča-Ranka.Crna slutnja ih obuzimaše videći, da se ni iz odžaka ne puši.Stoja prva utrča u kuću, u kojoj ne beše ni žiška na ognjištu!Uđe u sobu, koja beše hladna kao pećina.Zakuka, kad opazi: da iza furune na krevetu leži nepomična njena nana, pod ponjavom bolna-prebolna!Njena jedinica obasu je vrelim poljupcima.Oči nanine, koje su do skora mogle videti i dušu svoje kćeri, ovoga puta gledale su ukočenim pogledom bez radosti i milosti, bez nade i izraza; nisu mogle poznati svoju Milu sve dok lice ne oseti toplinu njenih suza i naviknuto tepanje: «Slatka nano moja!» Nana beše tifus prebolela, ali očnji vid izgubila — oslepila!Prva reč nanina beše: — A je li tu, je li mi živo čedo moje, sin moj Stojan? Sada, sem onog mala, što ga iz bežanije doteraše, ni kuga čiča-Rankova neimađaše ni petla pred kućom da zoru objavi.Bolna baba-Novka nije mogla sačuvati ništa od onoga, što se jede i pije. Uz časni post razbole se od Tifusa i Marinko.Svi su oko njega ustajali.Milić i Milena nisu odmicali od kreveta njegovog.Sve što mu je srce zatražilo našli su i ponudili su ga: krušaka iz turšije, kolača od pekmeza, jabuka, pa i pomorandži.Prija mu, baba-Novka, i ako nije sad videla «metnuti vodu» i naći lekovitu travu, «metala ga je na paru».Ali ni proleće, koje sve budi i oživljava, ne podiže i ne oporavi bolnog Marinka.Njemu bivaše svakim danom sve teže i teže.Predosećao je da će za svojom dobrom Stajkom, koju još dovoljno ni ožalio nije.Pa i ako je bio preturio šesdesetu, i ako se niz brdo silazi brže, no što se uz isto popne, ipak mu beše žao umreti.Buncajući u vatri, govorio je što je mislio i želio: — Da mi je da poživim, da još samo Milića oženim i da vidim kraj ovom krvoproliću i džumbusu, pa posle ne marim!...Ali: «um za morem, smrt za vratom»!Nikad se sve želje postići ne mogu.Samo što neko na onaj svet ponese više, a neko manje, neostvarenih želja.Za ovog poslednjeg mi velimo: da je srećnije poživeo na ovom svetu; ali je najnesrećniji onaj, koji, zbog teškog života, želi što pre smrt!...Marinko je toliko izbolovao, da je znao tačno čas, u koji će svoju dušu predati onome, koji mu ju je i dao.Pred suđeni čas pozvao je sve svoje, da se sa njima oprosti i da ih blagoslovi.Prvo mu je prišao Milić i poljubio suvu koštunjavu ruku svome babi. — Živ mi i doveka srećan bio, sine moj.Pravo radi i Bogu se moli.Slušaj čiča-Ranka kao oca, a baba-Novku kao svoju nanu.Voli Stojana kao rođenog brata svog — kao što voleš seju svoju.Oprosti svome babi, ako si na njega kad god zažalio, a neka ti je prosto od neba do zemlje, dobri sine moj... Jecajući prišla mu je ruci Milena, kvaseći je vrelim suzama svojim.Svojom malaksalom rukom babo je zagrli i njenu kosu prinese svojim ustima.Poslednji put poljubi je u čelo gde se obrve sastaju. — Zbogom, mila kćeri moja!Srećna mi uvek bila!Voli Stojana, a poštuj babu-Ranka i nanu-Novku kao i nas!... Poljubio se i oprostio sa prijateljem Rankom ovim rečima: — Brate, Ranko, oprosti mi, ako sam ti krivo i na žao učinio.Grešio sam.Priznajem i kajem se!Budi otac i mojoj deci, mojim sirotanima.Eto ti pored Milene i moga Milića.Neka se zbratimi sa Stojanom, kad su preko Milene i inače braća postali.Smešaj i moje imanje sa tvojim.Neka budu oba, Stojan i Milić, braća i ravnopravni zadrugari.Uči ih i upućuj, ako požive i ako poživiš. — Zbogom i ti, Novka, sestro moja!Hvala ti na svemu.Bog neka ti plati.Oprosti mi.Pozdravite mi moga drugog sina Stojana...Iskrenu se i leže pa leća.Oči se same zatvoriše.Ruke prekrsti na prsima.Dođe ropac.Zenu jedan put, drugi put — i život se ugasi, kao što će se ugasiti i svitac voštanice, koju mu pripališe i metuše na prsa, na prekrštene ruke njegove, koje se po boji nisu razlikovale od voštanice!... Čiča-Ranko je obrijao svoga prijatelja, a knez Čurga ga je okupao.Sklepali su mu sanduk od dasaka, jer gotov nisu mogli u Šapcu naći ni kupiti.Ipak su ga lepo sahranili.Ožalila su ga iskrenim srcem — deca njegova.Sahranili su ga u raku pored njegove Stajke.Još su se jednom tu sastali da se više nikad ne rastave! Krstaču je nosio seoski vikač Čurga, ali ovoga puta nije imao popiti ni gutljaja pocerske prepečenice za pokoj duše svoga kmeta Marinka, jer je sve popio švaba za pokoj duše Franjinih soldata! Uz petrov-post došao je na odsustvo i Stojan.Pustili su ga na mesec dana koliko da sredi ono malo letine, i ako ove godine nisu imali mnogo žeti, jer je čiča-Ranko jedva dva dana oranja zasejao pšenicom; a pok. čiča-Marinko nije bio ni zrna u zemlju bacio.Stojan je svojim dolaskom uneo nešto radosti u ove dve ožalošćene porodice, jer je svojim prisusvom ispunjavao praznine, koje su se u obe kuće podjednako osećale.Svi su ga voleli.I ako nana nije imala očnjeg vida, ona je Stojana videla.U njenim očima on je bio: visok kao bor, mio kao proleće, dobar kao Anđeo hranitelj, mlad kao rujna zora, beo kao labud, lep kao prolećni dan, hrabar kao Obilić!...Ova slika njenoga jedinca nikad ne može izbledeti u njenoj svesti.Ona mu poznaje: hod, govor, smej, svaki dah njegov — jer je majka!Začeo se u njenoj utrobi, razvio se u njenom telu, othranjen njenom krvlju, udisao njenu dušu, sisao njeno mleko, spavao na njenom srcu, on je — drugi Ranko!Nikad nije bila sita radosti da ga sluša, da uživa u njemu, da ga obasipa majčinim miloštama — jer je majka!... — Stojane, rano moja, kako nadbiste ovoliku silu i žgadiju švapsku?Jesi li mi posustao, kućo moja, snago moja?Majka je se svakog časa preblagom Bogu molila: da pomogne srpskoj vojsci, da mi te sačuva, majci svojoj, nado i živote moj! — Odista, slatka nano, ne znam ni zašto su ga pustili čak do Rudnika, da nam počini ovoliki pustoš?Sem ako nije zato: da ih što više pređe u Srbiju, a što manje da ih se vrati!Oni nas nigde nisu nadbili, te da smo se morali povlačiti!Istina, mi, prosti vojnici, ne znamo šta se sve zbiva na drugim stranama fronta.Oficiri nam kažu: da smo se morali povlačiti do Rudnika, da bi skratili dužinu fronta, da bi bili zbijeniji, jer je švaba brojem bio daleko nadmoćniji od nas.I Bog nam je, nano, na pomoći bio. — A da li opet švaba ne udari, sine, sa novom i većom snagom? — Možda bi, nano, da mu nije Rusa sa severa, a sad, kako govore i Talijana s juga.Došao je i njemu crni petak.Došao je kraj i njegovom carstvu.Sad traži svaki svoje, a kad svaki uzme što je njegovo, švabi će ostati vrlo malo! Eto tako bi baba-Novka, od kako je obnevidela, volela neprestano da razgovara sa svojim jedincem.Pre su oči zadovoljavale majčino srce; ona se naslađivala gledajući ga.A sada?Sad je svaka reč, izgovorena na njegova usta, bila za nju najlepša pesma, najdivnija melodija!A Mileni, siročetu bez oca i majke, Stojan beše jedina uteha.On joj sad beše i drug, otac, mati, sestra — sve!Samo je on, koji joj može naknaditi ljubav majčinu — svojom ljubavlju.On je sav njen!Često je u sebi ponavljala jednu jedinu molitvu: «Molim ti se, Bože Gospode, pokloni mi ga i sačuvaj.» I Stojan je neizmerno voleo svoju Milenu.Ona je njemu bila, najlepša, najmilija, najslađa — ideal i savršenstvo.A sad, kako je ostala siroče bez oca i majke, čini mu se, da je dražija i da je još više vole.Sad je ona sva samo njegova.... — Nemoj, Mila, da budeš nevesela i tužna.Izgubila si jedne roditelje, ali si dobila druge.Moj babo i tvoj je; moja nana i tvoja je!Oni te vole kao i tvoji.A ja te volem više, najviše, kao dušu, kao zdravlje, kao zenicu, još više....Ono što sve reči nisu mogle iskazati, kazivali su poljupci, ti spoljni izrazi ljubavnog žara, ta lava, koju zagreva ljubavna toplota iz vulkanskog grotla — iz srca i duše.Stojan joj je ljubio gustu, kao gar crnu, kosu, krupne crne oči pune izraza i miline, usnice obojene rumenilom rujne zore uvek milo nasmejane, da bi pokazivale biserne zube; belo-rumene jagodice, koje su imale boju i okruglinu bedrice jabuke, na kojima su se njegovi poljupci najduže zadržavali.U ljubavnom zanosu svom, pokašto bi ruke metno u njena nedra, koliko da se poigra sa dva bela goluba u nedrima svoje Mile odgajenim, koji bi sad od miline i milovanja poletili.... — Nemoj, Stojane, dušo moja grehota je....Još nismo venčani. — Hoću, Mila.Ljubav je naša sad blagoslovena.Od Boga je ostala.A i pokojni babo nas je blagoslovio.Hoću da te ne ostanem željan, jer ko zna... rat je... mogu i poginuti.Ako doživim i venčaćemo se.Dok sam pod zastavom zakon mi zabranjuje.Ali ovo: «Cmok!» — niko, sem Boga, ne može mi zabraniti, a Bog ne brani, jer je to njegov najlepši dar, kojim je obdario svog najsavršenijeg stvora — čoveka. Ljubavna je voćka ucvatila, ako održi, biće i roda!... — Jesam li potrevio da će nas Bugarska napasti — govoraše knez Čurga, kad je došao da saopšti čiča-Ranku; da dade za komoru i ona poslednja dva vola pok. kmeta Marinka, a Stojanu i Miliću naređenje: da odmah idu u komandu.Kažu: da joj je Srbija nudila sve do Vardara, pa čak i Prilep Kraljevića Marka, samo da bude mirna.Nije htela, jer joj švaba na prestolu sedi.Znaju Bugari, da bi Srbija, kad oslobodi i ujedini sve Srbe u Bosni, Dalmaciji, Sremu, Banatu i Bačkoj, bila opet dva put veća od Bugarske.A dva carstva na Balkanu ne mogu biti!Naše ili Bugarsko!Mi ili oni!Ali ja se samo bojim, da se ne ispuni proročanstvo onog iz Kremana. — Kako je to proročanstvo, čiča Ivo? — upita Stojan, kome ova vest: da mu se opet, po drugi put, prekida odsustvo, ne bejaše baš prijatna.Sad mu beše najžalije ostaviti siroče bez oca i majke — svoju Milu. — Pa zar ti toliko ratuješ, a nisi čuo za onoga iz Kremana, koji je prorekao sve što će biti?!Biće dugo da ti sad pričam, jer žurim, da saopštim hitne naredbe vojnih vlasti, s kojima se nije šaliti, naročito u ratu, a posle, znaš, nema malo rakice, da okvasim grlo?Bog ti ubio švabe, što nam popiše sve.Ali baš treba da čuješ za ovo proročanstvo, jer je interesantno, zato ću ti časom ispričati.” — Kažu, da je u selu Kremanu u Užičkom okrugu, bio jedan seljak, koji je dugo živeo i nedavno umro.Bio je «vidovit», video je i ono, što mi smrtni ne vidimo.Kažu za njega, da je onoga dana, kad je u Košutnjaku ubijen knez Mihailo, bio na tržištu u Užicu.Kao da je odjednom poremetio pameću stade u gomili sveta tući se u prsa i vikati: «Ljudi, ne dajte, ubiše Kneza!...» Mislili su da je poludeo, pa su ga odveli u načelstvo, gde je izjavio, da zna: da su istog dana ubili Kneza Mihaila u Košutnjaku.I dok je on ovo u policiji govorio, došla je telegrafska vest: da je Knez Mihailo u Košutnjaku mučki ubijen.Posumnjalo se i na ovog starca, da je u ovu zaveru bio umešan, te je bio zatvoren i okovan kao veleizdajnik.Istragom se utvrdilo da on nije imao nikakve veze ni sa ovim delom ni sa izvršiocima, te je starac posle nekoliko dana mučenja pušten u slobodu.Tom prilikom, kažu, da je on prorekao sve događaje, koji su se zbili u Srbiji: da će Knez Milan doći na srpski presto; da će se Srbija pod njim uvećati; da će se on odreći prestola; da će njegov sin biti poslednji vladalac iz dinastije Obrenovića; da će na Srpski presto sesti Karađorđević; da će pod njim Srbija procvetati; da će se znatno uvećati; ali da će buknuti evropski rat, koji će trajati sedam meseci ili sedam godina; da će se proliti more krvi i toliko satrti roda ljudskog, da će se retko moći videti odrasla muška glava; da će Srbija sa svim propasti, ali posle rata da će se pojaviti u punoj slavi i veličini, kakva nikad dotle nije bila!... — Svi ovi događaji, koje je Kremanac prorekao, već su se do slovca ispunili.Ostalo je od njegovog proricanja neispunjeno: koliko će evropski rat trajati, od kad se to vreme ima računati, da li od 1912. ili 1914. godine i da li će se, ne daj Bože, ispuniti i onaj pretposlednji deo: da će Srbija sasvim propasti. Rano s jeseni na Srbiju udariše sa svih strana udružene vojske jednog Kralja i dva Cara, da udruženom snagom unište ovo malo gnezdo sokolova na Balkanu. Čiča-Ranko sa njegovima nije hteo više od kuće bežati, a nije ni mogao.Novka slepa, on star, tegleće stoke više nema.A i kud će, kad gore kuća sa sviju strana?!Nebo visoko, a u zemlju se ne ide bez božije volje. — Ostaćemo na ognjištu pa šta nam Bog da; što bude Usud naredio, jer se od sudbine pobeći ne može — govoraše baba-Novka.Molićemo se Bogu.To je sve što možemo.... Ispunjava se predposlednji deo Kremanskog proročanstva.Srpska vojska preleće s jednog kraja Srbije na drugi; bori se očajnički, na život i smrt: protiv bugarske vojske duž Timoka i Vardara; protiv austro-madžarske duž Save i Drine i protiv nemačke vojske duž Dunava; brani stopu po stopu; zaliva svojom krvlju svaki busen.U prestonici Srbijinoj — Beogradu, borba se vodi po ulicama.Ali: «šta će slamka meću vihorove?» Pada: Beograd, Šabac, Smederevo, Požarevac, Zaječar, Pirot, Vranja, Skoplje i Veles....Front se smanjuje, ali se smanjuje i slobodna Srbija, a njena vojska malaksava i proređuje.Pomoći ni od kuda. Ruski car, radi utehe, poručuje: da se čuva i spasava živa snaga Srbijina do boljih prilika.... Stojan i Milić su u prvim redovima jedan pored drugog, kao rođena braća.Bore se kao lavovi.Nema opasnosti pred kojom bi zadrhtali.Nema teškoće, koju ne bi savladali.Grudima bi gradske zidine razbijali, na mišicama bi topove poneli, a rukama lance pokidali; za vrelo bi gvožđe uhvatili.Novi Obilići....Šta je smrt?Trenutni bol, kojim se život svršava.Još manji od onoga, kad zub bole, jer ovaj često duže traje i jače se oseća. — Pa na šta nam je život, ako izgubimo sve: Otadžbinu, roditelje, sestre...?! — govoraše Stojan Miliću sedeći pored naložene vatre pred šatorom. Odstupajući preko planinskih krševa Stare Srbije i Maćedonije, puk zanoći na padinama jedne planine.Cele prošle noći vojnici nisu oka sklopili, a već je treći dan kako sem suva okorela tajina nisu ništa u usta metnuli.Umor, glad, nesanica, napor, da se što veći prostor pređe i što pre stigne u pomoć drugim trupama — savladali su i ove dvadeset petogodišnjake, koji su počeli brati ratne lavorike u svojoj dvadesetoj godini.Beše i njima potreban san i odmor, kao usevu kiša, kao cvetu rosa, kao rastinju sunce.Čim je naređen odmor, dok si dlan o dlan udario, zabeliše se prizemne platnene kućice — šatori, kao mala varošica, kad se iz velike daljine gleda.Čete i bataljoni prestavljahu male i kvartove sa pravilnim ulicama po vojničkom planu.U ovoj varošici, u kojoj su sve zgrade od platna sazidane za tili čas, one, u kojima stanuju komandanti, izgledaju kao crkve ili druge javne zgrade — jer su njihovi šatori viši i druge forme.Na stotine vatri i vatrica zasvetliše se ove mračne noći, koju ne osvetljavaše nijedno nebesno kandilo.Da nije ovih mnogobrojnih vatri ne bi se prst pred okom video, jer beše pomrčina kao testo.Kuvari po četama odmah zasukaše rukave, jer treba vojsci spremiti na brzu ruku da srkne kašikom.Život na usta i ulazi i izlazi.A ko zna, kad će opet dospeti da što skuvaju?...Možda mnogi među njima neće više nikad ni zalogaj u usta metnuti, jer je u ratu svaki svoju glavu u torbu metnuo.Tako ti je u opšte u svetu i životu: nekom smrkne, nekom svane.Jedni se rađaju, drugi umiru, pa i oni što se rađaju, svi do jednog umreće, a pre a posle.Neko se veseli i peva, neko kuka i plače.Tako ti je na celoj kugli zemljinoj.Kad je nama noć, onima u Americi je dan.Kud pogledaš, kud se okreneš, ima sličnosti, ali uvek i različnosti, zagonetnosti, zablude i neznanja.Da nije svega ovoga, zar bi se ljudi u isto vreme voleli i mrzeli, pomagali, lečili i branili, a ti isti i međusobno se ubijali i satirali.Kažu, da je samo Bog svemogući, te s toga čovek, njegov stvor, i ako je najsavršenija njegova tvorevina, i kad bi hiljadu godina živeo, ne bi mogao sve doznati. Milić odreši sa svog i Stojanovog ranca porcije i ode na kazan, da uzme večeru, a Stojan je podsticao vatru, da bi videli šta meću u usta, jer se desi, da u vojnički kazan dospe i skuva se i ono, što se ne jede.... — Bože — šta li oni rade?Da li ih nisu odveli u ropstvo?Da li ih neće mučiti?Da ih neće obeščastiti?Dokle li ćemo odstupati?Da li ćemo ma gdegod od neprijatelja učiniti ono što prošle godine učinismo na Ceru i Rudniku?Velika je sad sila na nas udarila.Tri na jednoga.Nema više ni onih vojnika.Proredilo se i izginulo.Teško da nas ima još u celom puku i pedeset od onih, što smo se borili na Bakarnom Guvnu i Bregalnici.A ni saveznici naši ne mogoše nam u pomoć priteći.Da li se ne ostvari do slovca kremansko proročanstvo, što mi ispriča knez Čurga?Bože Svemoćni, ti nam jedini možeš pomoći.Ovako tugovaše Stojan kraj vatre. Milić donese punu porciju vruće čorbe i dobra dva parčeta ukuvana mesa, u koju nadrobiše okorelog tajina.Srkali su drvenim kašikama produžujući, kao obično, razgovor o svojima. Ama, brate Stojane, nemoj se svugde i svagda izlagati, kao da te olovo ne pogađa.Pričuvaj se; ti si nam svima i brat i otac; ja sam već drugo, mene će žaliti jedino seja moja, a tebe svi, — ovako je Milić savetovao Stojana, koji je od njega i po godinama i po činu stariji, jer i da nije kaplar bio bi stariji u vojsci od Milića, pošto u vojsci ne može biti dva ravna. Vatre se jedna po jedna utuliše.Milić je na mrtvoj straži sa brzometkom o desnom ramenu.Ove tamne noći čuva drugove svoje, da mirno spavaju.Bodrim okom, pretvoren sav u uho, pazi na onu stranu od koje se neprijatelju nada.U mislima peva ove stihove: Još zora nije ni zarudila, a ceo puk je na nogama.Dok si trsno, nestade onog selanceta od platna, kao da nikad nije ni postojalo!Ko bi sutra ovuda naišao, samo po mnogobrojnim ognjištima nagađao bi: da su ovde konačili neki putnici ili vojska.Ovde-onde, u blizini, čuje se po koja puška.To su patrole naše i neprijateljske, koje krstare i izviđaju između stražarskih nizova.Što se zora više približuje i pucanje učestava — predznaci skorašnje borbe!U puku užurbanost.Svaki se sprema, pregleda oružje, priteže ranac na leđima, popunjava municiju....Sve se to radi šapatom, jednoobrazno.Svaki se žuri da što pre bude gotov, pa opet su svi gotovi i spremni u jedno isto vreme i na vreme — na komandu.Komandant Stojanovog bataljona skoro šapatom saopšti zapovest: «da bataljon ima da zauzme vis N. i da neprijatelja otera sa tog položaja; bataljon se kreće odmah do podnožja označenog visa, gde je i mrtva straža; bataljon će ići u koloni dvojnih redova, a u cik-zoru razviće se u strelce i krenuti u napad...» Stojan je opet bio na čelu u prvom udvojenom redu svoje čete.U putu je izvadio osečeni pramen kose svoje Mile i ljubio ga.Ona mu je izašla pred oči u njegovoj uobrazilji sa svom svojom lepotom, dražima i milinom. — Ko zna, da li ću danas imati kad da ljubim ovu kosu?Ostaviću je kod samog srca, da mi ga čuva, jer, što reče sinoć Milić, možda mi ovo milo znamenje i život čuva, te me zrno ne pogađa. Na komandu: «u strelce» i «napred» — Stojanova desetina, u koju je došao i Milić sa mrtve straže, rasu se u strelce u kretanju uz brdo, koje beše i strmenito i kamenovito.Moralo se pridržavati za šiblje i žbunje, a oslanjati na panjeve i kamenje.Moralo se pentrati oprezno, da se ni kamen ne otisne, da ne proizvede jači šum, koji bi pažnju neprijatelja obratio.Svaki se četvoronoške uz brdo puzao.Stojan i Milić su jedan uz drugog bez razgovora, čak i šapata, jer je svaki oprezniji od veverice.Za trenutak se zastajalo i odmaralo, jer duša na nos da izađe.U koliko se više penju, zora sve više zaruđuje.Vojnik vojnika do sebe već vidi kao crnu priliku, kao avet na četiri noge.Ispred Stojanove desetine začu se pucanj, pa odmah drugi, treći....Za tim otpoče groktanje brzometki, klokot mitreljeza, pa fijuk granata, čiji tresci odjekivahu sa brda pozadi, preko jaruge, koja ostade za leđima.Borci prilegoše.Svaki u polu-sutonu nađe malo zaklona za drvo, žbun ili kamen, a opasnost otvara i uvećava oči i pojačava pažnju.Zrna fijuču i vezu preko njih.Odjeci između brda umnožavaju i uveličavaju ovu strahotu.Rumen zorina razgoni poslednju tminu, koju pojačava dim što ga proizvode ova mnogobrojna i raznovrsna vatrena oružja.Šapatom, kao električna struja, razne se od vojnika do vojnika zapovest vodnika: «nož na pušku i napred.» Stojan brzo prođe ispred desetine.Niz živih stvorova pojuri u smrt.Svesna bića postadoše divlje zveri, koje su još svirepije, jer se i kolju i ubijaju.Prve žrtve današnjeg osvanulog dana počeše padati.Onaj, koji bude pogođen, ako se nogama ili rukama ne održi, surva se u bezdan....Stojan je, kao uvek, prvi se uspeo na bedem neprijateljskog rova, ali ga baš tada komad čelika pogodi i na zemlju obori.Surva se niz strmen u bezdan.Milić je čuo njegov poslednji uzvik: «Osvetite me, braćo» — i svetio ga je oštrim vrhom svoga bajoneta, ali je i on pao, u rovu ranjen ostao i ropstva dopao.... Kotrljajući se niz strmen, Stojan se sve do jaruge nigde zadržati nije mogao.Ako bi se i dočepao kakve šibljike, ona bi se iščupala i on bi se i dalje kotrljao, udarao o kamen i drvo, lupao se i uvećavao rane na ranjenom telu.Sav izmrcvaren, polumrtav, zaustavio se na dnu jaruge, u proslopu izmeću dve stene.Nekoliko trenutaka nije ništa znao za sebe.Kad se malo osvestio, osećao je strašne bolove po celom telu.Nije mogao ni prstom mrdnuti, a nekmo li podići se.Slušao je nad sobom fijuk granata i zvrjanje kuršuma.Primeto je kad su naši odstupali preko jaruge i kad je neprijatelj za njima nastupao.To mu je još većma bolove pogoršavalo, jer je duševni bol teži od telesnog...Njega niko u proslopu nije video. Sve je propalo mišljaše Stojan, sa dušom se boreći.Daj mi, Bože, smrt.Što pre to bolje.Manje muka!... Treći je dan kako Stojan leži u jaruzi ni živ ni mrtav.S dušom se bori, koja lagano izlazi na usta; napušta telo, u kome za nju nestaje hrane i drugih uslova za život.Srce, njen životni izvor, sve lakše bije, malaksava; mozak, njen glavni pokretač, baldisava, svest pomračuje, snaga izdaje...Već i bolove ne oseća.U noćnoj tišini, koju u ovom pustom mestu jedino pokašto poremeti let kakve noćne grabljivice, čuje, kad listak opadne sa drveta, pa ga i to vređa.Zna da je jesen, kada se bliži kraj onome što je proleće dalo i oživelo, a leto odnegovalo.I Stojan za koji trenutak očekuje kraj svome mlađanom životu... Stojan je noćas u jaruzi sanjao Kosovku devojku, koju je usud poslao u ovaj ambis, koji posećuju još jedino buljine i veverice.Ličila je na njegovu Milenu.Hteo ju je zagrliti i poljubiti, ali od bolova nije mogao.Zapojila ga je i rane mu previla.Ovaj mu se san već sutradan ispunio. Pomisli, nane, — pričaše Milojka, kći Anđelka Aleksića, svojoj majci — jedna mi koza beše otišli u jarugu; siđoh da je poteram.Koza se u jaruzi poplaši, skoči na stenu i naćuli uši.Odoh ka steni da vidim šta je, i videh da jedno momče ležaše u jaruzi nepomično.Njegove otvorene oči kazivahu mi, da je još u životu.Priđoh mu bliže, oprah mu lice i usta od krvi, napojih ga vodom sa izvora.On tada otvori bolje oba oka i pogleda me tako milo, da ga moradoh poljubiti.Njegove reči: «Ranjen sam, sejo mila, previ me» — taknuše me u najosetljivije mesto u mom srcu.Previh mu rane mojom maramom i ponesoh ga nakrkače.On me obema rukama zagrli, nane, oko vrata, a glavu mi nasloni na desno rame.Po licu osetih dodir njegove svilene kose.Neko me milje obuze.Dobih mušku snagu!Nosila sam ga stazama, kuda se samo koze penju.Nisam teret osećala!Radovala sam se, kao da sam našla najveću dragocenost.Ostavila sam koze, nane, jer mi je ovo momče, koje ti evo, donesoh, milije od svega!Sad odoh po koze, a ti ga okupaj, nane, previ, obuci i očešljaj.Obuci ga u moje rublje, da nam ga dušmani ne otmu.Ponudi ga svačim, nane, sve što mu srce ište.Seti se one pesme, nane, što sam ti često pevala: Milojka je jedinica ćerka Anđelka Aleksića.Imala je još dva brata starija od nje, ali su oba poginula od bugarskih «komitadžija» pre deset godina.Ona ih je oba, kao mala, zapamtila po bratskim milovanjima.Zarekla se, da će se ma kad krvnicima osvetiti.Stojan joj je mnogo ličio na njenu braću, jer su i oni, po njenoj uobrazilji, bili ovako lepi i stasiti.Možda je i ovo bio uzrok, što je Milojka odmah, prvim viđenjem, svom dušom svojom zavolela Stojana.Anđelko i Stana savili su ruke oko svoje jedinice.Ona im je bila sva nada, sve uzdanje, sve i sva u ovim pretposlednjim danima života!Čiča Anđelko, i ako je bio preturio pedesetu, još beše obveznik poslednje odbrane staraca.Sa puškom Berdanovog sistema i on se borio tamo negde oko Kačanika.Kod kuće su ostale same Stana i Milojka.I ako još ni jedan neprijateljski vojnik ne beše im banuo u kuću, koja beše na iskraj sela, one su znale, da su roblje postale, da je neprijatelj zauzeo njihovo selo, jer su već nekoliko dana slušale grmljavu topova i klokot mitraljeza.Videle su kad je naša vojska odstupila, a švapsko-bugarska nastupila pored njihovog sela.Stana, kao svaka majka, brinula se za svoju jedinicu, da je neprijatelj ne odvede.A Milojka? — da joj nije majke, dočepala bi pušku, pa i sama stupila u bojne redove da braću sveti!Prava Kosovka!Sad im je obema bila najveća briga: kako će spasti ovo neznano momče, da ga neprijatelj ne odvede. Milojka je otišla da iskupi i dotera koze, a baba Stana je okupala Stojana, isprala mu i previla rane, obukla mu čisto rublje svoje jedinice, koje mu stajaše kao da je na njemu krojeno i šiveno!Poveza mu kratku kosu belom maramom; obrija mu nausnice, koje su ga tek počele garaviti; narani ga, napoji i uspava kao svoje rođeno čedo!Kad se Milojka vratila zatekla je ranjeno momče da spava tiho mirno devojačkim snom!Učini joj se lepši od svake devojke! — Eto, nane, kako sam ti danas bila srećna!Onu našu kozu «Brnju» nećemo nikad zaklati ni prodati; ona je opazila i našla ovo momče u proslopu.Toliko ga volem, nane, kao da je moj suđenik!Možda mi ga je sam Usud poslao.Odakle je, nane — pitaše li ga?Ima li roditelje? - Iz Pocerja, kćeri.Kaže, da ima i oca i majku i sestru jedinicu.Nikog više! — Imaće, nane, i tebe i tatka, kao druge roditelje, jer ga volem, nane, i rado ću njegova biti.Izvidaj mi ga i sačuvaj, slatko nane moje! Niko ne bi mogao sad ni sumnjati da nije devojka, a nadenućemo mu i žensko ime — govoraše Stana. — «Stojanka», nane!Ja sam ga našla, a ja ću ga i prekrstiti.Novo ime «Stojanka» lako je upamtiti i po njemu se odzivati, jer je slično njegovom pravom imenu. Ovom negom, koju Stojanu Višnji darova, brzo se izvida, jer dok je majka rane previjala, Milojka je toplim poljupcima bolove blažila.Oči i poljupci kazivali su sve!U ovim ogledalima devojačke duše, Stojan je video neizmernu ljubav one, koja mu život spase.Zar bi mogao ovu ljubav odbiti?Zar bi mogao toliko nezahvalan biti prema onoj, koja ga iz groba podiže?Onoga, koji te vole, ne možeš ne voleti; ne možeš mu ništa na žao učiniti!Mi volemo one, koji nas vole.Ljubav je sastavni deo prirode čovečije.Čovek nije samo od krvi, mesa i kostiju, kao ostali živi stvorovi; on ima razum, u kome najlepše mesto zauzima ljubav, koja se od instikta razvila u savršeni, idealni oblik.Nje ima više vrsta prema vrelu odakle izvire.Posle roditeljske ljubavi dolazi ova, kojom se sad zagrevaju Milojka i «Stojanka».Ljubav je njihova za trenutak izašla iz okvira idealnosti i zakoračila u život stvarnosti, jer se sve zbiva po volji božijoj i zakonima prirode!U vasioni ništa nema neprirodnog.A ko ne bi zavoleo svim bićem svojim ovo savršenstvo od lepote, zdravlja i nežnosti, kakva beše Milojka.Kao da je ona služila za model tvorcu sveta i prirodi za stvaranje devojaštva: Stojan se navikao na ovo ime «Stojanka», koje mu dade njegova kuma Milojka.Najbliži susedi Stanini znali su o Stojanki samo to: da je iz Pocerja i da je ostala od bežanije.Sažaljevali su je, jer su se bojali za nju kao i za Milojku čiča-Anđelkovu jedinicu, da ih ne odvedu Bugari.Učili su baba-Stanu: da devojkama lice nagrdi, jer Turko-Bugari ne znaju za čast i obraz.Ne štede ni život, a nekmo li čast svojim neprijateljima — Srbima. Osvanuo je i Sv. Alimpije «na belom konju», dan slave Anđelka Aleksića, koja će se ove godine slaviti bez domaćina.Milojka je umesila slavski kolač, čiju je gornju koru išarala uvaljcima od istog testa.Stana je skuvala malo koljiva i načinila slavsku sveću od svog domaćeg čistog voska, koji se žutio kao dukat.Stojanka je i gost i domaćin, koji će sa Milojkom kolač razlomiti. — Treba, deco, provesti svoj običaj, i ako nam nije sada ni do čega — govoraše Stana.To nam je ostalo od iskoni.Po tome se poznajemo da smo Srbi.A Bog je to ostavio.Njemu ćemo se danas svesrdno pomoliti: da nam spase Srpstvo i Srbiju, jer ko svoju slavu slavi onom i pomaže. Tek što ispratiše do vratnica komšinice: Selenu i Jovanku, jedine goste ovogodišnje slave, rupiše im u kuću dva neželjena gosta — dva bugarska vojnika u potpunoj ratnoj spremi.I ako su dušmani, i ko zna u kakvoj su nameri došli, opet se o slavi primaju i dočekuju kao gosti: da se ugoste i počaste koliko je Bog dao.Stana ih uvede u sobu i ponudi za sto, na kome je gorela voštanica, a Milojka i Stojanka u kujni brže-bolje ugljenom nagaraviše lice, da bi izgledale starije i ružnije. Po urođenom srpskom običaju, ovi gosti «namernici», ponuđeni su: koljivom, kafom, vinom i večerom.Po običaju: prvo su ponuđeni koljivom. — «Samo svinjata ede kaša ot vareno žito»! — durljivo reče jedan od njih, kad mu Milojka prinese koljivo. «Ne treba nam to, iskame da edem i da piem. — Nije, sinko, to meća — smireno reče Stana.To je slavsko koljivo.Danas nam je slava.To je srpski običaj, koji nam je od starina, ostao.Bog je to, valjda, ostavio, sinko! — «Kakva slava, kakvi srpski običai!Vij ste Blgari.Vi ste dlžni da budete Blgari, poneže Serbite ne mogat da suštestvovat veče.Koljivo i treba da im se kuvat...» — Sve će biti, sinko, kako je božija vol>a!A ako vam se ne dopada naše slavsko koljivo, biće i druge ponude — svega što je Bog dao. — «Meso, sirenje, kajmak i vino.Vino donesite vednaga,« — prodera se drugi vojnik. — Daj, donesite, kćeri, naređivaše Stana, usiljavajući se da bude ljubazna prema onima, koji joj svetinju skrnave.Sad će biti, sinko, sad, malo očekajte.I Bog dušu čeka. Milojka je nalivala čašu za čašom, koje su ovi neželjeni gosti iskapljivali i sve osorniji postajali. — «Ti šte budeš noštes moita!» — reče jedan od njih Milojki, kad se naže da mu nalije vina u čašu, dodirnuvši joj i grudi. — Jedi, pij, ali ne diraj se! — reče ozbiljno Milojka, koja nije umela da prikrije i jedrinu svojih grudi, kao što je, garaveći se, prikrila lepotu svoga lica od ovih neljudi.. — «Ti si dlžna da budeš nošce moita» — ponavljao je opet već napit Bugarin. — Ako bude morala biti tvoja, ti nećeš više videti majke svoje! — reče Stojanka, ne mogavši se više uzdržati, jer se ljubomora i srpski ponos uzbuniše u njemu i tražiše osvetu. — «Ti, babo, izlez na vn, vij dve ostanete tuka, vi dve ste ni dostačno za noštes» — bezobrazno naređivaše Bugarin i dunu u slavsku sveću da je ugasi.Plamen od sveće povi se prema ikoni Sv. Alimpija, ali se sveća još ne ugasi. — Neprijatelj nam može uzeti sve, pa i život, ali čast — nikad! ljutito ciknu Milojka.Ne dirajte nam u čast i svetinje, ako vam je život mio, jer je nama to milije od života!Znajte da neću i ne mogu dozvoliti da mi sveću dušmanin ugasi i slavu skrnavi.Stana izađe u kuću.Jedan od Bugara dunu opet i ugasi sveću u istom trenutku, kad se drugi maši za Milojkine grudi.U mračnoj sobi nastade komešanje, a odmah za tim tajac i krkljanje!Kad se Stana vrati u sobu i kresnu mašinu, ugleda užasan prizor: Milojka jednog, a Stojanka drugog Bugarina držahu za guše!...Oba su bila udavljena!... — Uh deco moja, šta uradiste?! — Ono, nane, što moradosmo... U momentima opasnosti odluka je brzo gotova.I Stana i Stojanka sad su se pokoravale volji Milojkinoj.Sa udavljenih Bugara skinuše odelo i oružje, a mrtvace odneše i baciše u bunaraču u voću jednog Turčina, čiji spajiluk beše opustio.Vezaše im o vrat po jedan kamen, da bi večito na dnu bunarače ostali.Po predlogu Milojkinom, doneta je i odluka, da Stojanka i Milojka beže iste noći, da bi se kako tako probile kroz neprijateljsku vojsku i stigle našu.Majka će ostati sama, a možda će i Anđelka pustiti kući.Ono, istina, niko nije bio očevidac noćašnjeg događaja, pa i neka se i ne bi za njega nikad doznalo, ko jamči da se ne sluči što drugo, teže i gore?Zar bih ja, govoraše Stana, mogla preživeti trenutak, kad bi vas Bugari poveli u ropstvo?I ako se kaže: «Robom ikad grobom nikad», bolje bi vam, čini mi se, bilo i u grobu, nego robu u svirepa Bugarina.Bežite, jer Beganova majka, kažu, da ne plače.Proći će ovo kao i sve drugo, kao svaka zaraza, kao skakavci, kao lanjski sneg... Milojka i Stojanka obukoše odelo skinuto sa udavljenih bugarskih vojnika, da bi se mogle bezbednije, neprimećene, probiti kroz redove neprijateljske vojske...Metuše i svu ratnu spremu.Ovakih vojnika neće biti u svoj bugarskoj vojsci, — govoraše Milojka, kad vide kako joj vojničko odelo lepo stoji.Znala je po malo i bugarskog jezika, te će im možda i to koristiti na ovom smelom i opasnom putu.Majka joj je osekla ruse kose, ovaj devojački ukras svoje jedinice.Sakriće ih i čuvaće kao najmilije znamenje svoga milog čeda. — E sad ću ja tebi biti kum Milojka — reći će Stojan.Od sad ćeš biti «Milojko»!I tebi i meni biće lako pamtiti, meni još lakše, jer imam i brata Milića.Pazi, da ovo novo muško ime «Milojko» pamtiš, kao što sam ja pamtio moje žensko «Stojanka.» Majka im je spremila hleba i smoka, koliko su god mogli poneti, a dala im je novaca što je imala.Ižljubila ih i iz dubine majčina srca poželila im srećan put i skori povratak u slobodnu Srbiju.Iz sela su izašli u gluvo doba noći, jer su Vlašići bili iskočili duž volova na nebeskom svodu.Sve spava sem noćnih grabljivica i vojnika na straži.Kao da su u pustinji, nigde nikoga živog.Išli su bez prestanka ne osećajući umora.Milojko je bio vođa.Stojan nije znao, na koju je stranu Crna Gora, kuda su naumili.Milojko je još jednom ovuda išao sa ocem u Peć, da vidi Dečane, nekadanju zadužbinu srpskih careva.Na prvom zastanku jedno se drugom zaveriše: da ih samo smrt jedno od drugog rastaviti može!... — Eto Stojane, ja ti poverih život i sudbinu svoju.Dajem ti ga od sveg srca, raspolaži s njim po tvojoj volji, ja sam sva tvoja.Tvoja ću ostati do groba.Bog mi te je poslao i izabrao.Zakuni mi se tvojom i mojom nanom i onim što ti je najmilije: da me nećeš ostaviti, da ćeš moj doveka biti. Stojan se zamisli.Seti se svoje Milene; seti se svoje zakletve prema njoj.Beše svestan i greha, koji je učinio i koji čini.Ne nađe odgovora ni u izreci: «Dalje od očiju — dalje od srca»; kao ni u onoj: «Ko umije — njemu dvije».Ne, Milena mu je i sad najmilija.Niko je zameniti ne može!...Pa zar je moje srce tako teskobno — mišljaše on — da u njemu nema mesta za dve ljubavi?Zar bi to bio greh voleti obe podjednako?Zar bi smeo odbiti prvu molbu one, koja mi život spase, pa i ljubav svoju dade?Zar to ne bi bio najveći greh? — Zaklinjem se: da te neću ostaviti i da ćeš moja biti! — reče posle podužeg razmišljanja Stojan. Ova zakletva je potvrđena poljupcima.Da je ko sa strane gledao ljubljenje ova dva bugarska vojnika u ovom momentu, pomislio bi, da su oni ovim poljupcima utvrđivali sporazum o nekakvoj golemoj zaveri, jer se ni rođena braća, ma koliko da se paze, ovako ne ljube.Ali ni ove, kao ni ranije poljupce njihove, niko nije video sem onih jedinih svedoka ljubavi i milovanja: zvezda i meseca. Kad ih umor savlada, našli bi pored puta: kolebu, naslon za stoku, podinu slame ili sena; jedan bi šinjel prostrli poda se, a drugim bi se pokrili; puške bi izmeću sebe metnuli i preko njih bi se zagrlili.Ruka jednog bila bi jastuk drugom i obratno. Putovali su utrvenikom, susrećući se sa švapskim i bugarskim vojnicima.Mimoilazili su razne komore, ali niko nije u njih posumnjao.Šta više, Milojko bi češće oslovio na bugarskom jeziku vojnike i za put upitao.U kuću bi čiju svratili samo onda, kad bi ožedneli, a bunara i kladenca ne bi našli.Kad god su u arnautskoj kući vode zatražili, svakad su dobijali isti odgovor: «Sha ič» ili «Sha buk» (nema ništa, nema hleba).To im je bio jedan dokaz više, da je ovuda vojska prošla, i ako se to moglo celim putem poznati po onim tragovima, koje vojska za sobom ostavlja, a zbog čega je i postala izreka: «Teško selu, kojim vojska prođe.» Na sve strane vidiš: sveže humke, lešine uginule stoke, iskršena i zaglibljena kola, razbacanu municiju, svakovrsnog vojničkog i zaprežnog pribora — svuda i s jedne i s druge strane ovog iskvarenog i prolokanog puta.... Kod Peći tek videše pravu propast Srbijinu: mnoštvo pokršenih, popaljenih i uništenih kola, fijakera, automobila; množinu municije i svakovrsnog pribora i stvari.Sve to uništila i upropastila ona ista čovečija ruka i pamet, koja je i pravila i izumevala.Samo iz sebičnosti — da se drugi tim ne koristi.I to spada u ratna znanja i veštine. Čudna igra sudbine!Peć nam beše svedok o propasti poslednjih ostataka nekadašnje srpske carevine, a sad nam je svedok o propasti srpskog Kraljevstva.Sudbina se igra sa narodima i događajima, kao što se mi igramo sa životima ljudskim.Dok se na jednoj strani trudimo i iznalazimo sredstva i načine da spasavamo rod ljudski, da otklanjamo i umanjujemo ono, što satire čovečanstvo, na drugoj strani trudimo se i iznalazimo sredstva i načine: da što lakše, što brže i što više uništimo roda ljudskog.Čovek, ta razumna životinja, u ratu se potpuno izjednačuje sa praocem svojim.Još postaje svirepiji i opasniji od najopasnije divlje zveri, jer ova nikad nije toliko svirepa, divlja ni opasna kao čovek u ratu.Kuga, mora, kolera i druge zarazne bolesti nikad nisu u stanju satrti toliko roda ljudskog, koliko ljudi sami sebe u ratu.To činimo, i ako imamo razum, i ako znamo da je to zlo i da bez toga može biti.To čine hrišćani, koji propovedaju i ispovedaju Hristovu nauku: da treba ljubiti bližnjeg kao samog sebe; da drugom ne treba činiti ono, što ne želiš da ti drugi čini!...To sve čini ovaj mali čovek, koji je umeo da odmeri rastojanje od sunca do zemlje; koji je umeo iskoristiti i svojim vernim slugama načiniti snagu vode, vatre, elektriciteta i magneta; koji se ume odbraniti od munje, groma i raznih zaraza; koji može sve, sem što ne može dati ono, što drugom oduzima — život!...Pa zašto i zbog čega on to sve čini? — zbog Viljema i bezumlja!... Peć i okolina beše pravo strvište jedne izmrcvarene Kraljevine.Na ovo strvište doleću sa svih strana mnogobrojne izgladnele grabljivice, da se nakidaju i nahrane mesa svoje prignjavljene žrtve.Na ovoj gozbi grabljivih orlušina: Tevtonaca, Arpadovaca, Tatara i Turkomana sudeluju i arnautske tičurine, koje su na to pohlapne i na ovakve gozbe naviknute.Imaće svi da se dovoljno nahrane i da im ostane, jer je ova mrtvačka gozba bogata...Stojan i Milojka behu očevidci ove grabeži.Koža im se na telu ježila, a kosa kapu podizala od ovog užasnog prizora.... Ovde pred Prokletijom planinom Milojko prvi put oproba i ogaravi svoju pušku i prvim metkom iskupi sestrinsku zakletvu — osveti braću svoju.U prolazu pored jedne arnautske kuće, čije je dvorište ograđeno lesama od isprepletanog pruća i trnja, do njih dopiraše neko očajno zapomaganje: «Jao!» «Ne muči me!», «Da li ste ljudi!» «Znate li za Boga!» «Šta smo vam krivi!».... — Hajdmo, Stojane, da vidimo šta je; ono naše muče — reći će Milojko. Milojko je išao napred.U kući kraj ognjišta ležaše u krvi domaćin Arnautin.U jednom ćošku, u kvrgama vezan, stenjaše srpski vojnik.Dvojica bugarskih komitadžija vezivaše jednu devojku koja se otimaše. — Šta to radite divljaci? — na bugarskom jeziku upita Milojko, čim kućni prag prekorači.Stojan iza Milojka sa puškom na gotovs ubrza odgovor. — Ovaj Arnautin prikrio u svojoj kući ove oružane srpske vojnike.Šta je tražio, našao je — odgovaraše jedan od komitadžija. — A i vi ćete naći što je vaše!...Kao pod komandu planuše obe puške: Stojanova i Milojkova, a komitadžije se izvrgoše da se nikad više ne dignu.... Sad ih beše četvoro begunaca u odelu ubijenih bugarskih vojnika, koji nastaviše put za srpskom vojskom. — Ovo mi je verenik — uz put se predstavi svojim izbaviocima Dobrila, svastičina sudije Markovića iz Šapca.Ljubav me je amo povela; verenik me ne htede ostaviti švabama, a i ja sam volela s njim zajedno umreti nego bez njega živeti.Ovde sam se razbolela.Ne mogadoh dalje.Ovaj nas domaćin Arnautin primi na veru pod svoj krov.Ovi gadovi bugarski ubiše ga samo zato, što nas je branio.Htedoše me i obeščastiti, da vas Bog od nekud ne posla!Ko će kao Bog!Stićemo našu vojsku, jer smo sinoć videli poslednje redove njene na ovim snežnim vrhovima planinskim, koje zovu Prokletijom.Ovi dušmani i ne gone je.Ili neće ili ne smeju — ne znam šta je.Da još nije arnautskih razbojničkih družina, naša bi vojska mogla bezbrižno odstupati.Imala bi da se bori samo sa elementarnim neprijateljima. — Odakle je i kako ti se zove momče, što ga tako voleš? — upitaće Milojko Dobrilu. — Mile, đak podnarednik, sin Draže advokata iz Šapca. Pa i ja sam ženska strana — devojka, sestra tvoja — reče Milojko.Ovo je opet moje momče s kojim sam pošla, ako hoće, do na kraj sveta.I mene, kao i tebe, amo ljubav vodi. Dobrila je bila odmah načisto da odelo njenih izbavilaca ne pokriva bugarska srca, koja nikad ne bi mogla biti ovoliko plemenita, ali nikad ne bi pomislila: da pod ovim vojničkim odelom kuca ovako junačko devojačko srce!Dobrila se divila ovolikoj odvažnosti Srpkinje! — Ah!Bože, tebi hvala!Srbija ne može propasti.Srpski Narod mora biti i slobodan i veliki, dokle god ima ovakve sinove i kćeri. — I ja sam iz Pocerine, iz Gornje Vranjske, sin Ranka Stojićevića — prestavi se i Stojan svojim novim drugovima. — A!Tvoju je sestru isprosio Buda Isaković.Čuo sam da je zarobljen kod srpske Mitrovice. U ovom razgovoru i međusobnom upoznavanju, ova četiri druga stigoše do podnožja planine Prokletije, čiji snežni vrhovi nebesa paraju.Preko nje je kozjim stazama otišla i iznurena srpska vojska, koja je u podnožju ove planine ostavila svu spremu i opremu, da bi preko visova njenih mogla preneti dušu i snagu svoju!... Istina je to, ali samo za napaćeni srpski narod...Samo na vrhovima Timora sunce srpske slobode nije nikad za oblake zašlo...Ali, može li i orao na ovim stenovitim vrhovima izraniti svoje mile tiće?Da li i on nije prinuđen da se vine u plodne doline da potraži hrane za svoje gladnice?Pa zašto da su samo Srbi lišeni slobodnog života u svojim plodnim ravnicama?Zar tamo, gde je priroda tako izdašna i milostiva: u Mačvi, Sremu, Banatu, gde sve buja i napreduje, nema i za nas slobode?Jest, nema je, jer tamo buja i napreduje i gramžljivost ljudska... Po ovoj besputnoj prokletoj planini, put je trasirala iznurena srpska vojska, rasutim leševima svojih hrabrih vojnika; lešinama svoje stoke, pobacanom spremom i opremom, koja sad postade nepotrebna, jer od prečeg ima preče: košulja je preča od haljine. «Kad nema pogače, dobra je i ovsenica!» Kako li će docnija pokolenja ojađenog srpskog naroda prozvati ovu «prokletu» planinu, koja je tolike putnike zadržala od puta, a tolike majke u crno zavila?Na padinama njenim vršilo se odabiranje, nova regrutacija.Sve što je nesposobno i nepodobno za ovaku srpsku vojsku Kralja Petra, izdvaja se, zastaje i ostaje; sve što se ne može pentrati po vrletima i stenama; sve što ne može izdržati glad, ciču, umor i besanicu ostaje neprijatelju.I ovde se ogleda i vrši prirodni zakon odabiranja.Uzima se od mala-malo — ono što je najbolje!...Potrebe, želje pa i brige ljudske smanjuju se na minimum!Bez onoga što se nema, može se biti.Čovek se prilagođava: podneblju, vremenu i svima prilikama.Ako je istina: da su potrebe i želje u toliko malobrojnije i prostije, u koliko je čovek nekulturniji, onda je istina i to: da se čovek u ratu izjednačuje sa svojim praocem životinjom, jer su mu želje i potrebe svedene na minimum.Živi da jede, jede da živi!Ili oboje: da jede i živi.A mnogi nema prava ni na to. Pored jedne skoro ugašene vatre ležaše jedan trećepozivac u pola ispečen.Vetrić je pirio i hladio njegovo nagorelo telo raznoseći miris od pečenja i puhor sa ognjišta.Dobrila i Milojka prve opaziše.Ženska su srca i u ratu nežnija i osetljivija od muških.Odmakoše ga od vatre.Već se beše ohladio.Iz rane na desnom pluću pri pomicanju isteče i ostatak crne usirene krvi!... — Kako se jadnik mogaše zapaliti i izgoreti a da ne oseti? — reći će Dobrila.Savladao ga san i umor.Možda i ne zna, da je umro.Nije ni osetio smrt.U ovom opštem zlu i to je neko dobro! - Ne — prihvati Milojko.Zar ne vidiš smrtonosnu ranu na njegovim grudima?A pogledaj i one prazne čaure u pepelu na ognjištu.Tu je se dogodilo ovo: Čiča je sedeo i grejao se kraj vatre, u koju su u mraku sa granjem slučajno metnuli i bojeve metke, koji su u vatri eksplodirali.Njegova je sudbina htela da ga zrno pogodi baš po sred srca.Samo se kraj vatre preturio.Vatra je doprla do njegovih haljina.Goreo je i pekao se i doista nije osećao.Možda je za života činio dobra i Bogu ugodna dela, pa mu je Bog dao laku smrt.A sada će učiniti i poslednje dobro delo na zemlji: svojim pečenim mesom nahraniće gladne grabljivice — stanovnike ove proklete planine.I njima je jednom pala sikira u med.Ne moraju radi grabeži sletati u plodne doline.Imaće i na svom gnezdu u izobilju mršotina i strvina.Plodne srpske ravnice treba da nahrane njihove drugarice, gladnice i grabljivice bez perja i krila, jer su one i proždrljivije i mnogobrojnije.Mnogo ih je teže nahraniti, a nikad se ne mogu zasititi... — Ovde smo sigurni.Ovde nas neprijatelji ne mogu uznemirivati, spašeni smo — rećiće Stojan, kad se uspeše ovim kozjim stazama na prvi vis planinskog lanca. - Dobro je, što uzesmo ove šinjele dole u podnožju — reći će Dobrila ogrćući šinjel i drkćući od zime.Koliko li je se njih pokajalo, što su ih sa sebe pobacali.Kao da nisu videli ove bele snežne vrhove planinske.Sigurno je i ovde bilo ono: «Teže preteže!» Košulja je preča od bluze, a bluza od šinjela!...Kad se ne može sve, nosi se ono, što se može... Na ovim snežnim vrhovima sustizahu one što su sutali i zaostali. — Neka me ubiju, ne mogu bolje!Ićiću dok mogu.Treći je dan kako ništa u usta nisam metnuo.A da još nije ovog snega ne bi ih ni okvasio.Čudim se kako me noge nose! — govoraše jedan od posustalih. Što su se više penjali i približavali Žljebu, toj kurjačkoj kapiji, na koju je prošao jedan deo srpske vojske, redovi iznurenih i posustalih vojnika bivali su gušći.Nikada ovi snežni i kameniti vrhovi nisu doživeli ovoliku posetu.Retko je dotle čovečija noga kročila preko ovih klisura i bezdana, obitališta orlova i zverinja.A sada nije bilo kamena na kamenu, koji nije očepila noga čoveka ili marvinčeta; jer na ovu tesnu kurjačku kapiju, preko ovih vrleti, preko kojih i orlovi sa strahom preleću, Srpski Aleksander morade da provede i izvede svoju vojsku!Kao da je njemu Bog poverio istu zadaću kao i Mojsiju: da preko albanskih i crnogorskih pustinja i krševa prevede izabrani srpski narod u obetovanu zemlju preko mora.A zar naša mila zemlja Srbija nije po istorijskom pravu obetovana i osveštana zemlja Srbinova?Kako pravo na nju imaju Tevtoni i Tatari?Pravo jačega nad slabijim... Probijajući se kroz guste redove vojnika, koji već nekoliko dana čekaju da im dođe red, da prođu na ovu planinsku kapiju, Stojan i Mile Dražin raspitivaše za svoje jedinice.Ovde su se i rastali, jer su se pridružili svojim jedinicama.Kakva opet igra sudbine.Stojan je u jednoj bezdani ostao od svoje jedinice, a u drugoj ju je dostigao.U jednoj klisuri htede život izgubiti, a u drugoj stupi u redove svojih drugova, među kojima sad ne nađe: ni Milića, ni narednika Radoja iz Varne, ni podnarednika Spasoja iz Krivaje, ni mnoge druge, koje je kao braću voleo.Neko pao i ostao, neko ropstva dopao!...Od najbližih našao je živa i zdrava svoga pobratima Veljka, koji se Stojanu zaradova kao majka svome čedu... — Imamo još jednog pobratima, Veljko, prestavljaše Stojan Milojka, On mi je i život spasao.Samo Bogu i njemu imam da blagodarim, što sam danas među vama!... Na molbu Stojanovu i Milojko je uvršćen i «začišljen» kao prinovljeni u Stojanov vod istog puka.Ne samo komandir, kapetan Tika, učitelj iz Tekeriša, već i komandant puka ppukovnik «Čika-Vasa» — tako su ga zbog njegove dobrote zvali svi u puku — ispunio bi svaku molbu ovakom vojniku, kakav Stojan beše.A i koji bi to bio komandant, koji ne bi želeo, da proređene redove svoga puka popuni ovakim vojnicima kakav beše Milojko: odrastao kao da je na kišnoj godini rastao; pun snage i mladosti; da ga udariš po jednom obrazu drugi bi prskao; lep kao devojka.Svi su od Stojana saznali za junaštvo Milojkovo.Maćedonac — pravi potomak Kraljevića Marka. Sad tri verna pobratima nastaviše put preko vrletne Crne Gore i seje joj besputne Albanije, deleći kao rođena braća: svagi zalogaj proje, svaku krtolu i svako zrno kukuruza, što se u siromašnoj zemlji Crne Gore i Brda naći moglo.Na ovom istorijskom putu, Stojan je upoznao svoga pobratima Veljka sa tajnom o Milojku.On je bio jedini u puku, koji je znao i trebao da zna sve; od njega Stojan ništa nije krio; ali njemu poveriti značilo je toliko isto, koliko tajnu u zemlju zakopati ili je baciti na dno bezdanog mora. Nije trebalo preći mnogo puta, provesti dosta vremena, pojesti mnogo soli i hleba, deliti zajednički muke i patnje, pa da i Veljko upozna dobrotu i plemenitost duše svog novog pobratima Milojka.Prilika je za to upoznavanje bilo u izobilju, jer se na muci poznaju junaci, a u nuždi pravi prijatelji.I Veljko i svi u puku vrlo brzo su zavoleli Milojka kao rođenog brata svog, kao što su i Stojana voleli.... Pa dobro, Stojane — reći će jednom Veljko Stojanu, kad se nađoše sa svim nasamo, u četiri oka — zar bi ti mogao izneveriti tvoju Milenu, ako bi te ona sa očuvanom vernošću dočekala?A kako opet da izneveriš ovo divno stvorenje Milojku, koja ti je ne samo živog spasla, već i ljubav svoju poklonila?!Ja ne znam koji bi ti od ova dva greha bio veći?!Čini mi se, ti ne bi nikad više mogao srećan biti, a kako ja vidim, ti moraš jedan od ova dva greha učiniti, ili bolje: ti si ga već učinio.Veliki je to greh, Stojane, brate moj, jer je, kažu, teška devojačka kletva.Ja ti u ovome pomoći ne mogu. — Možeš i hoćeš, brate moj.Ti i niko drugi možeš mi pomoći.Ja osećam težinu greha, koji sam učinio.Ali zar sam mogao drukčije, Veljko brate moj?Zar sam mogao ma šta odreći onoj, koja mi je život spasla?Ona mi je prvom molbom ljubav tražila, a svoju mi u naknadu ponudila.I ako bejah ponova oživeo u onom položaju, u kome tada bejah, dao bih joj i taj ponovni život svoj, a nekmo li ljubav svoju.Kajem se, nakajati se ne mogu, što joj se odmah ne ispovedih: da sam svoju ljubav već drugoj dao, da sa njom ne mogu po svojoj volji raspolagati, jer ona pripada drugoj.Jedno kajanje ne gine — kaže narodna izreka.Ali ovaj greh, ovo moje kajanje tišti me više od onog bola, što ga trpih od zadobivenih rana, kada sam više želeo smrt nego život; tišti me više od svih ovih patnji, od tuge za otadžbinom i roditeljima.Milena beše prva, koja mi ljubav dade, a Milojka i život i ljubav.Teže preteže, ali ovde se ne zna šta je teže.Između dva greha ne znam koji bi bio manji.Pomozi mi ti, Veljko, da ih kao braća podelimo.Neka Milojka bude tvoja, a moja Milena.Mi smo braća, a one neka budu jetrve.Veruj mi, pobratime, takvo srce, kakvo ima Milojka, retko se naći može.I sam ćeš ga upoznati.Eto, Veljko, kako mi možeš pomoći da greh pokajem, da bih u srećnoj i velikoj Srbiji ma kad i ja mogao srećan biti.A ako poginem, uzmi od njih, koju hoćeš: Milenu ili Milojku.Tebi dajem sve.Na ovaj način popraviću grešku, a ispuniću i zakletvu prema Milojki.Zakleo sam se: da je neću ostaviti Švabama i Bugarima — to sam ispunio; zakleo sam se: da će ona moja biti — to ću ispuniti, ako ona tvoja bude. Milojko se brzo privikao vojničkom životu, pa ga i zavoleo.Ni glad ni sav drugi čemer i jad na ovom putu za Krf «izabranog» paćeničkog naroda srpskog, nisu mogli Milojka obhrvati, jer su ga krepile i snažile nada i ljubav, koje savlađuju sve patnje i nevolje, one snaže i bolove blaže.Niko od vojnika ni slutio nije da vojnički koporan Milojkov zakopčava nežno devojačko srce, a svi su ga zavoleli kao druga i brata, jer je on prema svakom u svakoj prilici pokazivao bratsku ljubav; svakom je u pomoć pritrčao: da razapne šator, da nađe i donese drva, da naloži vatru, da donese vode, da da i podeli s drugovima poslednji zalogaj.Za svakog je imao utehe i saveta. Još malo pretrpimo se, pomučimo se; posle kiše ogreje i sunce; iza zime dolazi proleće.Dok stignemo u Podgoricu, u Skadar na Bojani, u Lješ, u San-Đovani, u Drač... dobićemo i imaćemo svega i hleba i s hlebom!Prihvatiće nas naši saveznici: borili smo se junački, zaslužili smo njihovu pomoć; dali smo za opštu stvar sve što smo imali, a imadosmo mnogo, ni sami nismo znali šta smo imali.Tek sad se uverismo o istini: «imadoh — ne znadoh, izgubih — poznadoh!Možda su malo i naši saveznici krivi za ovu našu propast, jer nisu poznavali verolomstvo Bugara, nisu verovali, da će nas oni napasti i da će moći stati na stranu neprijatelja njihove osloboditeljke Rusije; čak su nas činili, kako sam čuo, odgovornim, ako bi prva naša puška pukla na bugarskoj granici; prinuđavali su nas, da ustupimo Bugarima ne samo do Vardara no i Markov Prilip.Saveznici će priznati svoju grešku, pomoćiće nas u poslednjem času.Mi ne tražimo ništa tuđe već samo ono što je i po ljudskim i božijim zakonima naše: da živimo slobodni kao i ostali narodi.Ovako je Milojko u nevolji i očajanju tešio svoje drugove.Koji bi od drugova pao ili zanemogao, Milojko ga je dizao, pomagao, pa često i na sebi poneo.Često je uzdisao i suze lio gledajući kako sahne snaga one vojske, koja je samo pre godinu dana pobedama na Ceru i Rudniku zadivila ceo svet; gledajući, kako proslavljeni srpski ratnik, u odbrani svoje slobode, umire od gladi i svojim kostima zaseva albanske kamenjare i krševe... Pored jedne sa visa survane stene ležaše jedan ratnik iznuren i malaksao, kao da spava ili se odmara; jednom rukom zagrlio je komad stene, a u drugoj držao je po zemlji položenu zarđalu brzometku.Umorni drugovi prolažahu mimo njega kao mimo turskog groblja, jer on ne odavaše od sebe nikakve znake života.A i zašto da ga drugovi uznemiruju?Odmara se!Mnogi ga ne udostoje ni pogledom svojim — pogledom bratskog sažaljenja.I ono je izumrlo.Ovaki su prizori vrlo česti, pa se naviklo i oguglalo.Sa telom se i duša zamara, pa i osećaj slabi i izumire.Milojko ne mogaše ćutke proći pored samrtnika. — Ej, druže, šta ti je?Jesi li u životu?Da nisi gladan? Ratnik polako otvori umorne oči i skoro mrtvačkim glasom odgovori: «Ne mogu dalje!» — Hoćeš li hleba? — Dockan je! — beše poslednja reč mučenika koji za navek zatvori svoje umorne oči. Milojko izvadi iz koporana parče voštanice, priljubi je uz stenu više samrtnikove glave i pripali za mir i pokoj njegove mučeničke srpske duše.Ali ni Milojko ni ostali drugovi nemaše vremena da ga sahrane, jer Srbin treba svojim kostima da obeleži put, kojim će moći doći do svoje slobode. — Pa dokle ćemo odstupati? — upitaće Veljko.Da li će ovim patnjama biti jednom kraja?Evrejskom narodu, kad je putovao preko pustinje, Bog je slao bar «manu», a «izabrani» naš mučenički narod ni toga nema! — Kako čujem — govoraše Milojko, ići ćemo preko mora: vojska na ostrvo Krf, a izbeglice na ostrvo Korziku.Tako nam je zapisano u knjizi sudbine.Takva je volja božija.Zar nisi čuo za onu priču kako je se Bog na nas Srbe naljutio. — Nisam. — E onda čuj. Kad je izbio balkanski rat 1912. godine, Bog, tvorac sveta i vasione, radom na usavršavanju svojih tvorevina, beše se zamorio i htede se odmoriti.Taman da zaspi, kad začu na zemlji veliku larmu i svađu između njegovih naroda.Zapita sv. Aranđela: — Šta je to dole na mojoj zemlji?Šta se dogodilo? — Tvoji narodi, Gospode: Srbi, Bugari i Grci zaratili s Turcima — odgovori sv. Aranđel. — Zašto?Šta im je malo?Šta hoće? — Turci su davno i davno, koristeći se svađom i neslogom ovih balkanskih naroda, osvojili i oteli im njihove zemlje.Sad se ovi složili i udruženom snagom udarili na Turke: da povrate ono što je nekad njihovo bilo. — Pa to je i pravo.Svakom svoje — to je i moja volja.Siđi, Aranđele, na zemlju i pomozi, da Srbi, Bugari i Grci pobede Turke i da povrate što je njihovo bilo. Tako i bi u srpsko-turskom ratu 1912. godine.Ispuni se volja božija.Posle ovoga Bog se htede odmoriti i počinuti, ali začu istu svađu na zemlji. — Šta je sad, Aranđele, na zemlji? — zapita Gospod. — Opet se svađaju i ratuju isti tvoji narodi, Gospode: Srbi i Grci zaratili sa svojim saveznikom Bugarima.Njima, Srbima i Grcima, pridružili se još i Rumuni — odgovori sv. Aranđel. — A zašto sad ratuju? — Gramžljivi Bugari hoće da uzmu od Srba i Grka i njihove zemlje, što su ovi u savezu s njima povratili od Turaka.Rumuni ulučili ovu priliku, da povrate od Bugara ono, što je bilo njihovo. Bog se malo razmisli da bi učinio pravdu, pa će reći: Srbi, Grci i Rumuni su u pravu.Pravda je na njihovoj strani.Oni ne traže što je tuđe.Siđi, Aranđele na zemlju i učini da bude volja moja: pomozi im da pobede Bugare i da uzme svak što je njegovo bilo. Opet se ispuni volja božija i u ratu srpsko-bugarskom 1913. godine. E sad Bog mišljaše, da se može mirno odmoriti bez uznemiravanja.Tek sklopi oči, kad nova svađa i urnebes na zemlji. — Šta je to opet na zemlji, Aranđele? — Opet Srbi ratuju, Bože.Ama i sad oni nisu krivi, sem ako ti nije po volji da žive.Njihov silni, gramžljivi i zavidljivi sused: Švabe, zavidni što su Srbi povratili od Turaka svoje, hoće da im otmu sve.Malo im je, što su im nekad uzeli i drže tolike zemlje i toliko njihovog naroda, već hoće sve.Eno, švabe, ulučivši priliku dok su Srbi istrošeni i zamoreni dvama ratovima, upali su u Srbiju: pustoše, pale, pljačkaju, ubijaju, čine čuda i pokore! — Dokle će me već ti moji narodi uznemirivati, mada sam im dao svega u izobilju, da mogu svi lepo na zemlji živeti?Ali i ovoga puta pravda je na srpskoj strani.Treba im opet pomoći, da se odbrane.Siđi, Aranđele, na zemlju i pomozi im, da isteraju švabe iz svoje države, a kad se odmorim, videćemo i za ostalo da bude njihovo, što je nekad njihovo bilo. I ovoga se puta ispuni volja božija, jer i malena srpska vojska dva puta pobedi daleko veću i spremniju švapsku vojsku na Ceru i Rudniku 1914. godine. Sad se mogu odmoriti -- mišljaše Bog.Leže i zaspa.Ali ga iz prvog sna trže strašna tutnjava i okršaj na zemlji, kakav nikad nije bio. E sad se i Bog, koji je savršena blagost i dobrota, razgnevi i ljutito upita Aranđela: — Da opet ti moji Srbi ne ratuju?! — Jest, Bože, oni! — smireno i bogobojažljivo odgovori sv. Aranđel. — Pa šta već hoće ti Srbi?! — Sad su ih napala neka tri cara.Hoće da ih unište i istrebe sa zemlje.Ovoga puta su zaratili i mnogi drugi tvoji narodi, ne mal’ svi.Ima da se rasprave i urede mnoga pitanja i odnosi na zemlji.Sad nije tako lako učiniti pravdu i urediti sve na kugli zemljinoj; ali treba sačuvati srpski narod da se ne uništi. — Siđi, Aranđele, skloni te Srbe negde daleko, daleko, preko mora, na kakvo — ostrvo.Dok se ja odmorim i prospavam, gledaću da drukčije, na pravičnoj osnovi, uredim ovu moju zemlju, da tamo postavim nov red stvari, jer me ti narodi na zemlji mnogo i često uznemiravaju i briga mi zadaju... Eto zašto idemo na Krf... Bog još spava i ne čuje vapaj i molitve srpskih ojađenih majki, srpske nejači, koju dušmani i krvnici: Švabe i Bugari kinje i muče. Sve biva po volji božijoj!I mi moramo očekati i trpeti dok Bog spava i dok se odmora.Ne smemo ga više buditi i uznemiravati — govoraše Milojko razapinjući šator na Krfu u Govinu ispod jedne petvekovne masline, koja je doživela i preživela mnoge događaje; koja bi nam mogla ispričati mnogo što šta o prošlosti i srećnom životu onih, koji su je posadili i gajili, kao i o danima njihova robovanja u gorega od sebe.Zar je kad i slutiti mogla ova voćka mira i pokoja, da će svojim, uvek zelenim listićima, praviti hlada i zaklona od žarkog sunca i bujne kiše i nama nezvanim i nenamernim gostima iz daleka?!Da li smo joj mili ili nas mrzi kao i sve dosadanje tuđine, koji su se otimali o njene obilne plodove?Mi, Srbi, nismo došli pod nju u gramžljivoj i otmičarskoj nameri, već da se odmorimo i oporavimo, pa da opet borbu nastavimo — jer je takva bila volja Svevišnjega, koji spava i odmara se.Da li je ova prastara voćka mogla upamtiti mnogobrojne posetioce, koji su se pod njenim zakriljem odmarali, počinuli, narazgovarali, naljubili i namilovali, koje je ona i nahranila?Koliki bezbroj tajni čuva i skriva godinama ova maslina, pa će ih i u grob sobom poneti.A da li će ona čuvati, ako joj poverim, i moju tajnu: da sam devojka, da volem Stojana i da ću jednoga dana i mati postati?Bože, šta li će od mene biti, kad ovu tajnu ne budem mogla kriti — kad mati postanem?Ko će moći ovu tajnu u vojsci sačuvati?Svemogući može mi i tada pomoći.Ali On spava!Ovako razmišljaše Milojko jednoga sumornog kišnog dana sedeći pod šatorom u logoru u Govinu, posmatrajući kako se kišne kapljice, kao zrnca bisera, slivaju s listića na listić, kao da se trude, da operu i zaliju svaki listić ove petstogodišnje masline; svaki njen pupoljčić, jer je voću, kao i čoveku, potrebno: sunce, vazduh i voda. Šta li sada rade moji: moja slepa nana, moj sedi babo, moja seja jedinica i moja verenica.Da li znaju da smo prešli more, da smo se spasli?Ah, kad bih znao, da će ove laste opet tamo: Zamolio bih ove vesnice milog proleća: da i o meni vesnik budu, da mojima odnesu prvu vest o meni — razmišljaše Stojan.A da li će ove lastavice opet saviti svoje gnezdo ispod moje streje?Da li će i one smeti ove godine leći svoje tiće tamo među grabljivicama? — Pa i ovi ždrali, što uvrstani žure tamo, mogu mi i oni glasnik biti.Oni visoko lete, oni žure, oni će brže stići!Hoću njih da zamolim, da ih zakunem njihovim tićima: O, ždrali, mili ždrali, kad bi samo znali, koliku bi radost pričinili mojoj slepoj nani; mojoj verenici, mojoj seji jedinici, rado bi mi molbu ispunili, rado bi mi ljubav učinili! — Istina, na Krfu je lepo.Sve je bujno i zeleno.I sunce i zemlja daju ovom ostrvu i kapom i šakom sve što deci njegovoj srce zaželi: nerandžu i limun, smokvu i maslinu, badem i kesten, rujno vino da ga u marami nosiš, puno hlada, izvora i mora, ali meni nije kao u zavičaju, jer: Isto je tako istina, priznati treba, da saveznici naši sve čine, da nam bolove ublaže, da nam rane zaleče, da nas nahrane, odenu, opreme i naoružaju, jer: O, Bože, Tvorče i Oče naš!Ti nam pomozi da što pre oslobodimo otadžbinu; da oslobodimo i ujedinimo ceo troimeni naš narod: Srbe, Hrvate i Slovence.Čuj naše pravedne molitve, vidi naše patnje i stradanja; čuj vapaj nejake dečice i bolne uzdisaje srpske majke.Ti nam možeš pomoći!Ovako se svakog dana Stojan moljaše svemogućem Bogu, Ocu i Tvorcu, pod šatorom i maslinom u logoru u Govinu. Sad tek vidim, koliko volem otadžbinu svoju, kuću svoju i ognjište milo! — Volem te, Otadžbino mila, volem te nada sve!Sad, kad te izgubih, sad saznadoh koliko te silno volem i koliko sam te voleo.Ne umem rečima da iskažem ono, što sada osećam i koliko te volem: Za tebe ću dati sve, Otadžbino mila, jer si i ti meni dala sve: život, zdravlje, oca, majku, sreću svaku! Samo duša moja mogla bi iskazati ono što reči ne mogu: koliko danas žudim za tobom Otadžbino, Srbijo mila!... Na Krfu se vojska srpska oporavila, odela i preoružala, izvežbala i za novu borbu osposobila.Ali se ovde još više smanjila i proredila.Izvršilo se poslednje odabiranje, poslednja regrutacija.Od najmanjeg probralo se najmanje — ono što je najbolje!Izdvojili su se zdravi od bolesnih, sposobni od nesposobnih, živi od mrtvih.Dobra desetina ostaće da boravi večni san na Krfu i ostrvu Vidu.Svaki deseti neće videti svoje otadžbine, jer ostaju kao spomen borbe Srbinove za slobodu.Drugovi njihovi, koji će poći za Solun, kojima će se ispuniti žarka želja, da vide svoju otadžbinu, odneće tamo ovaj pozdrav svojih upokojenih drugova iz Drinske divizije: Samo oni, koji behu srećni, da prežive muke svakojake, da se u Morijatici na ostrfu Krfu ukrcaju na savezničke lađe i pođu morem ka Solunu, mogu pojmiti onu radost srpskog vojnika na ovom putu, koji vodi u otadžbinu Srbiju.Kakvi sumareni!Ko se još i njih plaši.Šta mari što nas je malo?Udariće jedan na dvadeset Švaba i Bugara!Nema te sile, koja bi nas mogla zadržati na ovom putu za otadžbinu.Sa nama će sad rame uz rame i naši saveznici: Francuzi i Englezi.Kažu, da na Solunski front dolazi i nešto ruske vojske.A jednovremeno Rusi će udariti sa severa, a mi sa saveznicima sa juga.Švaba i Bugarin doći će u makaze.A i Talijani neće više oklevati.A Rumunija?!Valjda neće večito ostati skrštenih ruku, pa čekati da joj u usta padne pečena guska.Ako neće milom, hoće silom!Kažu, da je u Rusiju poslat jedan broj naših oficira da tamo obrazuju jugoslovensku armiju, koja će sa ruskom vojskom udariti preko Rumunije.Komanda nad tom jugoslovenskom armijom poverena je «Gvozdenom Đeneralu» Živkoviću.A govori se i to: da nam dolaze i Srbi iz Amerike.Ima nas, hvala Bogu, i tamo, po celom svetu.Ovako je govorio Stojan svojim drugovima u putu za Solun. Kod Milojke ovu radost, što se približuje otadžbini, smanjivala je briga, koja je svakim danom bivala teža, u koliko se i sama osećala «teškom»; briga: kako će se moći tajno rastaviti od onoga što je teškom čini; kako će i da li će moći «majčino stanje» prikrivati; da se ne dozna; da je zbog toga ne udale iz vojske; da je ne odvoje od njenih tako milih i vernih drugova: Stojana i Veljka? — Bože, ti mi pomozi.Ovaj rastanak od Stojana i Veljka ja ne bih mogla preživeti! — govoraše sama u sebi Milojka. Pa i ako Milojko beše nešto brižan, komandir Tika, kad behu odmakli od ostrva na pučinu morsku, okupi ga da otpeva jednu maćedonsku iz njegovog kraja.On zapeva: Milojko je namerno zamenio reč «Beograđani» u ovoj pesmi sa rečju «Šapčani», da bi što više dao izraza svojoj pesmi i proizveo jače raspoloženje kod svojih drugova u puku, koji su mahom Šapčani.Pevao je lepše od svake devojke, jer mu je i glas bio kao u devojke, kao što to primeti komandir Tika.Samo su dvojica njih u celom puku shvatili pravi smer ove pesme.Oni su jedini pevača dobro razumeli.... — I ja je u istini volem.Volem je mnogo.I sam se čudim kako to i zašto?Kao da u vojsci i voljenje biva na komandu, i ako se na silu ne može ni voleti ni mrzeti. «Ti ćeš je uzeti, ako moja Milena vernost sačuva» — reče mi pobratim.I ja ga poslušah; pokorih mu se od prve: zavoleh je!Upravo zaljubih se u nju od pete do ušiju.Skoro postadoh i ljubomoran i na pobratima!Zašto? — da me ko upita, ne bih mu umeo odgovoriti.Istina šta bih mogao bolje i tražiti?Svačim ju je Bog obdario: zdravljem, dobrotom i lepotom.Jedinica je u oca.Kako mi pobratim reče, ima i oca i majku.Ja nemam majke, a gotovo ni oca — kako mi je mati umrla.Dobio bih s njom i druge roditelje, pa možda i imanje.I inače mi otac neće mnogo dati, jer će mi se maćija o tome postarati.Dakle, nema joj mane.Ama, ja spremam ražanj, a zec u šumi!Da li će me ona voleti i hteti za me poći?Ona voli Stojana, pa je još i bremena!Ovako razmišljaše Veljko na ovom morskom putu za Solun. Ugleda se i Solun sa mnogobrojnim belim minaretima.Nekad mišljasmo da je Solun preko sveta i ta ogromna daljina iskazivala se izrekom: «u Solunu groš somun — do Soluna sto somuna.» A sad nam se čini, da je Solun tako blizu naše Srbije.Zato se sad i radujemo Solunu više nego nekad.A kako se i ne bi radovali, kad je tuda put u Srbiju; kad nas tada, kad tamo prispemo, neće više od Srbije rastavljati nepregledna morska pučina.Solun je najglavnija kapija, na koju se može ući na Balkan.A nas eto pred tom kapijom.Iskrcaćemo se u pristaništu zvanom: Mikra, koje je sad načičkano skoro podignutim magacinima, koji su puni svega i svačega što jednoj vojsci treba.Još u lađi smo čuli da se govori: kako će ovo pristanište Mikra ostati srpsko i posle rata, jer će, veli se, Solun ostati slobodna varoš pod zaštitom Francuske i Engleske, kao i Carigrad pod zaštitom Rusije.Saveznici će dati Srbiji ovo pristanište sa jednim jezičkom suve zemlje kao slobodan izlaz na ovo more. Ogromna lađa, na kojoj smo od Krfa putovali i danju i noću, ukotvi se daleko od obale, jer ona duboko gazi, a more je pored obale plitko.Iskrcavasmo se iz lađe vrlo sporo na manjim lađicama, koje pliće gaze, jer se jedva ispraznila ova morska grdosija, koja na nedoglednoj morskoj pučini izgleda kao ptica.Čudili smo se: šta je sve ova ogromna morska građevina od nekoliko spratova ponela na sebi i u sebi!Ne samo naš puk, koji je postao od dva šesta puka - prvog i drugog poziva, već i: konje, mazge, kola, bojne i prtljažne komore...Ona je nosila i donela više nego da je preselila celo jedno selo u bogatoj Mačvi!Što se više praznila sve je većom postajala — kao da iz mora raste. — Vidi, pobratime — reče Stojan Veljku — šta misliš: što ono naši vojnici ležu po zemlji kad izađu na suvo?Eno, pogledaj, ne mal’ koji da to ne učini. — Ljube zemlju Balkana.To je naša zemlja.I ja ću to isto učiniti, čim stupim na nju — odgovori Veljko. — I ja — reče Stojan. Svi, kao ono muhamedanci kad se mole Bogu i Proroku, kleknuše, prekrstiše se i celivaše tle svoje mile zemlje balkanske... — O, Bože, tebi hvala! — ponova se prekrsti Stojan — evo nas opet na Balkanu!I zemlja, i vazduh i sunce — sve drugojače.Kao u Srbiji!Vrati nas, Bože, našoj majci — domovini! Ulogorismo se u širokom Solunskom polju pored carigradskog puta, koji vodi za Sv. Goru.Ovde ćemo ostati samo dan-dva: da se u mlakoj morskoj vodi, u naročito spremljenom kupatilu, operemo.Po tom ćemo u stalni logor na trideset drugom kilometru od Soluna, kod sela Galatišta.A odatle, Bože daj: samo uz Vardar, pa niz Timok, Moravu, Drinu, Bosnu i Neretvu, pa preko Dunava, Save i Drave do na drugo Srpsko-Jadransko more!...Sutra dan naredi se kupanje.Bataljon za bataljonom, četa za četom — jer u vojsci sve ide po komandi.Po komandi se: leže, ustaje, jede, Bogu moli, živi i umire.Skidaju se redom po dvadeset, jer je toliko načinjeno duševa.Dođe red i na vod Milojkov.Kad bi komandovano: «Svlači se» — Milojko se udali poradi nužde.Stojan i Veljko opet su jedini, koji su ga razumeli.I kad komandir Tika upita: «kud će onaj Maćedonac Milojko?» — Stojan odgovori: — «poradi nužde otišao je gospodin-kapetanu; okupaće se posle.» Ali Milojko se nije okupao. Carskim drumom, koji suvim vezuje dva najveća grada na Balkanu, dve njegove kapije: Solun i Carigrad, stigosmo za jedan dan marša u stalni logor kod sela Galatišta.Uređen je, kao da ćemo tu godinovati, kao da ne hitamo tamo, kuda smo pošli i kuda nas srce vuče.Prosečeni putevi, sagrađene česme, hladovi i kupatila — nova srpska naseobina!I ovde ćemo ostaviti trajne spomenike.Samo ne dao Bog da ostavimo i groblja kao na Krfu i Vidu!Meštani, koji su velikom većinom grčke narodnosti, raduju se našem dolasku.Nakupiće se para.Prodaće nam papreno i ono, što nikad ne bi mogli prodati.A Grk i Cincarin trgovački talenat posisao je sa majčinim mlekom.Ovde, kao da sad ne vredi ona narodna: «Teško selu, kojim vojska prođe,..» jer i oni na Krfu zažaliće za srpskim vojnikom, koji im je ostavio lepih novaca, a nije nikakva zla učinio.S one strane brda, kojima je naš logor kao šancem ograđen, čuje se ovda-onda gruvanje topova. Već u maju nastade žurna sprema i obuka od bele zore pa do mrklog mraka.Učestaše noćne ratne službe.Trebalo je i osvanuti i omrknuti, jer kad ovo južno sunce iskoči duž volova, da ti mozak provri od vrućine.Ni pod šatorom ne možeš opstati.Da se skuvaš — takva je vrućina!I ovde, kao i na Krfu, ima svega dva godišnja vremena: kiša i vrućina, sušno i kišno.Sve im ranije prispeva i zre.Zato su se valjda i narodi na jugu pre kulturno razvili, sazreli i propali onako isto, kao što i plod voćkin: sazreva, prezreva, opada i istruli, ako se ne pojede. Dobismo sve novo: odelo, oružje i svu opremu, sve u boji i po modi kao u naših saveznika: Francuza i Engleza, koji su nam sve to i dali — da li džabe ili na kredit, ne znamo.Što rekao Fika: «ako se nekako ne izvrda, mi ovo teško možemo platiti!» Neka je i na kredit, dobro je; to nam je najbolji dokaz da treba da verujemo u uspeh naše savezničke stvari, pa i u našu budućnost.Neka bi dao Bog, da mognemo saveznicima platiti, pa ma im plaćali kapom za ono, što su nam davali šakom.Dobismo i kalpake kao u Francuza.Beše nam žao srpske šajkače, ali šta ćeš? — s kim si onakvi si, kako sviraju, valja igrati!Kad metemo kalpake izgledamo pravi «poali», jedan drugog ne poznajemo na dva koraka.Kažu: da je kalpak za borbu praktičan — zaklanja glavu od šrapnelskog zrna.I nove puške su nam kao u Francuza «trometne».Naše «petometne» i «brzometne» otišle su na prepravku, jer su svoje odslužile i Srbina dobro poslužile. I hrane nas dobro.Hlebac kao sunđer.Beo kao zemička.Goveđina iz leda, kao naslikana.Kažu: da je donose čak iz Amerike i Australije.Odakle da je — dobra je!...Daju nam i vina, duvana, kafe, šećera, pa i konjaka. — Dobri nam liferanti — govoraše kaplar Fika.Ne ćemo ih nikad menjati.Povešćemo ih i u Srbiju: da nauče naše, kako se može za vojsku liferovati, i da se ne meša pesak u pšenicu i voda u vino.Ne kolju za vojsku crkotine, već prvo ugoje. Počeše stizati prve vesti i pisma iz Srbije preko Švajcarske, u kojima roditelji — deci, žene — muževima i deca — roditeljima javljaju: da su živi i pitaju za život i zdravlje svojih milih i dragih ovamo.I ako su ta pisma kratka, jer prolaze kroz stroge vojničke cenzure, ipak onaj, koji zna čitati izmeću redova i ono, što ne piše, mogao je iz njih dobiti približnu sliku o stanju u porobljenoj i opustošenoj Srbiji, u kojoj sad vlada: beda, glad i svekoliki jad.Neprijatelj odvodi u ropstvo sve odraslije muškinje, koje bi u rukama moglo pušku poneti, pa čak i ženskinje i decu; oduzima sve što može upotrebiti za potrebe svoje vojske i svojih izgladnelih naroda.Nejač srpska ostaje: i da robuje i da gladuje.Sto puta gore stanje no nekada pod Turcima, naročito u onim krajevima, koje su zauzeli najsvirepiji evropski varvari — Bugari.Vešaju, ubijaju, odvode u masama, a devojke predaju u hareme svojim saveznicima, azijskim varvarima, Turcima.Obilaznim putevima, preko ono malo neutralnih država u Evropi, stižu jezovite vesti o mučenju, užasu i jadu u Srbiji!U jednom pismu iz prestolnice Beograda, cenzura je propustila ovo: «Ti možda misliš, da mi, sem onih na slici, nemamo više muške glave, varaš se, imamo i jednog petla!...» U drugom pismu ovo: «...Naša prija komšinica toliko je nervozna, da pobi decu, i ako joj nisu kriva; ne da im da jedu po tri dana!...» Kad hoće da jave da je neko odveden u ropstvo, pišu ovako: «...N. N. nije danas kod kuće, inače bi ti i on napisao koju reč...» A za onog, koji je umro, ubijen ili obešen ovako: «...N. N. je otišao kod N. N,» (ime nekog poznatog pokojnika). I Stojan je još sa Krfa pisao svojima preko nekog Sibenštajna, druga Dr. Ninka Perića, zeta Draže advokata.Pisao je nekoliko karti.Makar će jedna otići.U njima je pisao kratko: «...ako ste radi čuti za moje zdravlje, živ sam i zdrav kao i Veljko.Želim čuti: za vas i za vaše zdravlje.Sad pozdravljam: babu, nanu, Stoju i Milenu.Javite o svemu na Sibenštajna, Cirih, za Ninka Perića.Baš licem na Spasov-dan, kad pop-Jova beše svršio službu i molitvu u puku, četni dežurni predade Stojanu jednu dopisnu kartu sa mnogim pečatima išaranu, na kojoj beše utisnuta marka sa likom Franca Josifa.Stojanu srce jače zakuca, jer je to prvo pismo, koje mu stiže.Noćas je sanjao Milenu, a kad god nju sanja uvek se sutra dan nečim obraduje.Gutajući svaku reč i gušeći se od neke miline, čitao je ovu kartu, koju mu je Stoja, njegova seja, svojom rukom napisala: «...dobili smo tvoju pismu.Ne znaš koliko smo srećni što si nam živ.Mi smo svi živi i zdravi, samo je Buda otišao kod čiča-Marinka.Milić se javio.Dobili smo prinovu: Milena ti je rodila kćer Spomenku.Oboje su zdravi.Piši opet...» — Ah!Mili Bože! — Stojan se prekrsti i podiže oči k nebu — ja sam otac, otac!Milena, živote moj, sad te još više volem!Jadni Buda.Veselnica moja seja.Milić je živ, javio se iz ropstva.Sad znam sve. Ovu tajnu da je otac postao Stojan je poverio samo pobratimu Veljku.Samo je s njim ovu neizmernu radost podelio.Od Milojka se sve ovo još krilo do zgodnijih prilika.Još nije vreme da to i on sazna. — Pa što sad Milić ne bi mogao uzeti moju Stoju?Nisu nikakav rod.Svemogući Bože, budi nam i dalje na pomoći! — pade Stojanu na um ova pomisao. Milojko se naučio rukovati novom puškom.I odlikovan je medaljom dobrog strelca.Malo ih u puku imaju oko kao u Milojka.Kud pomisli — pogodi.Naučio je i bombe bacati, sve trubne znake i sva ostala znanja iz ratne veštine.Među prvima predložen je od komandira Tike za kaplarski čin.Ne bi osetio teškoće u vojsci, da mu nije onoga pod pojasom.Ta ga briga mnogo muči.Popustio je već do kraja dugmeta na koporanu.Nema kud dalje.Oseća ga, kad se zaigra u utrobi.U najboljem raspoloženju, čim ga oseti, padne u neraspoloženje i brigu.Oseća se umoran kad dođe iz ratne službe.Valjda zato ženskinje i nisu vojnici, što treba da nose i rađaju, što treba da su majke, inače nije teško biti vojnik, kao što se pogrešno tvrdi: da je đavo hteo biti sve samo ne vojnik i šegrt.Milojki se uvek nametaše pitanje: «šta da radim, kad dođe na svet?Kad se dozna da sam mati, šta će sa mnom biti?... Stojane: nauči me šta da radim, ako živo dođe na svet?Da li da ga uništim?Ti imaš prava na njegov živog kao i ja.Šta će Srbima još jedan mučenik više? — reče jednog dana Milojka. — Nemoj, Milojka, grehota je od Boga — savetovaše je Stojan.Bog ga je dao, on ima prava i da ga uzme, a ne mi.Treba se bojati Boga, jer ko se Boga ne boji, taj grehe i nepravdu čini... — Znaš šta sam smislio? — Šta? — Ako se živo rodi, objavi: da si ga našla, pa ćemo ga gajiti kao četno nahotče.Ima već jedno u našem puku, što su ga našli pored puta kod Peći.Odgajeno, već oda.Čika-Vasa komandant puka o njemu se stara.Voli ga kao svoje, i ako se ne zna da li je srpče ili arnautče.Krstili su ga i nadenuli mu ime: «Nahod».Čika-Vasa i inače nema dece, uzeće ga pod svoje. “ — Ali valja ga raniti i gajiti, Stojane, a mi ćemo za koji dan u borbu? — Bog se o svemu brine Milojka. — Ali Bog spava? — Ne, probudio se, jer nas je poveo u otadžbinu!... Jednom smo rekli, da je udružljivost zakon ljudske prirode.Po tom zakonu kao da i radosti ne dolaze usamljene no zajedno ili jedna za drugom.Jednoga dana, juna meseca 1916. godine, kad ćemo napustiti ovaj uređeni logor u Galatištu i krenuti napred u ofanzivu, Stojan beše iznenađen novom radošću.Baš kad se šesti puk užurbano spremaše za polazak, kao iz nebuha banu Milić!Poznanici ga okupiše, kad izađe od komandanta, da im ispriča kako se ropstva spasao, a on žuri, traži Stojana, da se prvo sa njim vidi, pa će posle svima pričati.Stojan se obradova Miliću kao brat rođenom bratu svom.Posle bratskog pozdrava i zagrljaja tu neizmernu radost iskaza ovim rečima: — Sad nas ima četiri druga što će jedan za drugog rado život dati, a sva četvorica još radije za slobodu naše otadžbine!Ona će biti, ona mora biti: i slobodna i velika! Milić ispriča sakupljenim drugovima svoje žitije. — Onom prilikom, Stojane, kad ti beše ranjen i kad sam čuo tvoju poslednju komandu: «Osvetite me, braćo!», ja uskočih u rov neprijateljski.Dovoljno sam te osvetio, ali sam i sam bio ranjen i ropstva dopao.Kad sam se, lečen od neprijatelja, malo predigao, odveli su me kao roba daleko, preko sveta — tako mi se tada učinilo — u severnu Nemačku.Nekoliko meseca bili smo u zarobljeničkom logoru u N. Docnije su nas, mlađe i zdravije, upućivali na poljske radove po obližnjim selima.Svi smo voleli na ovaj rad ići, jer su nas seljani, u kojih smo radili, bolje hranili.Kod jednog domaćina Prusa radio sam nekoliko nedelja.Njegova kći Ana zaljubi se u mene, zavole me, što no se reče do ludila.Nauči me da govorim po malo nemački.Beše mi lepo, ne mal’ kao kod svoje kuće.Kad bejah siguran da joj mogu poveriti sve, u meni se zače pomisao na begstvo.Govorio sam joj, da ju isto toliko volem kao i ona mene.Obećao sam joj, da ću se po svršetku rata njom oženiti.Ona pristade da me pomogne da mogu pobeći, kad joj ovo poverih, jer je znala, da se i inače moramo rastati po svršetku poljskog rada.S njom skrojih ceo plan o begstvu.Iz mape, koju mi je nabavila, video sam: da je najbliža Holandija.Proračunali smo, da bi se do granice moglo stići peške s malim odmorom za dva dana i dve noći.Dobro sam se obavestio, da treba ići sve u severozapadnom pravcu.Tražio sam i ona mi je nabavila: busolu, revolver i metaka, biskvita i palidrvca, sve što mi beše najnužnije za ovaj put.Po našem dogovoru, ona je sve to odnela i ostavila u jednu šuplju lipu u šumi.Na rastanku obasu me poljupcima, okvasi i suzama, i kao zalogu ljubavi, nade i vernosti dade mi ovaj mali medaljon sa njenom sličicom, koju ću poneti i u Srbiju, pa ako bude života i zdravlja, možda ću dato joj obećanje i iskupiti.Možda će biti moja sudbina, da kao rob čak preko sveta nađem sebi suđenicu.Samo u jednom jedinom slučaju ne bih svoje obećanje prema švabici ispunio.Ali — to je tajna, koju ću u grob poneti.Pošao sam u prvi sumrak.U lipi sam našao sve, što mi je Ana nabavila.Putovao sam celu noć preko njiva i useva, nisam tražio utrvenika ni džade.Često sam noću kresao palidrvce, da bi na busoli vidio pravac, u kom treba da idem.Danju sam se odmarao i malo otspavao u kakvoj šumi zaklonjen da me niko ne bi video.Tada bih se prihvatio biskvitom i salamom, što mi je švabica spremila.Treći dan bio sam na granici.Poznadoh da tu mora biti granica, jer udarih na stražara.Beše neki stariji kao naš trećepozivac.Udarih u stranu, da bih ga ne opažen obišao, ali me on opazi, uze pušku na gotovs i viknu: «Halt!» Ja strugnuh kroz jedan šušnjar, on se nadade za mnom.Izmenjasmo po nekoliko metaka, ali ja bejah brži i umakoh mu.Kad podaleko bejah odmakao, sretoh jedno čobanče, koje na nemačkom jeziku upitah: je li ovo Holandija?Ono mi potvrdi i pokaza put, kojim stigoh u prvu varoš Holandije.Prijavih se policiji i pokazah, da sam zarobljeni srpski vojnik i da sam iz nemačkog ropstva pobegao.Bejah predmet osobitog interesovanja.Ugostiše me, dadoše mi troška i uputiše me u Amsterdam, gde me predadoše ruskom konzulu, koji me snabde nužnim putnim ispravama i uputi u London.Tamo sam u srpskom konzulatu ispitan o svemu, pa onda preko Francuske i Italije upućen na Krf.Lepa zemlja Francuska!U njoj se osećah kao u Srbiji.Još i tada imadoh poabano odelo srpskog vojnika.Kakva sreća što sam ga mogao sačuvati!Po odelu su me svuda poznavali, da sam proslavljeni srpski vojnik, pa su mi svuda kroz Francusku i Italiju pažnju ukazivali.Od Galipolja do Krfa putovao sam lađom.Predočavali su mi opasnost od sumarena nemačkih, ali se nisam ni malo plašio.Na Krfu su me opet saslušavali.Pozvat sam i pred Prestolonaslednika kome sam ovako isto ispričao ovo moje žitije.On mi dade narednički čin i odlikova me ovom zlatnom medaljom za hrabrost, koju mi je lično prikačio. — Želio sam da dođem u svoj puk, i da s vama nastavim ovaj moj i suviše dugačak put za Srbiju!Evo, želja mi se ispuni — završi Milić ovu priču. Novi narednik Milić, nekoliko dana zadovoljavao je ljubopitstvo radoznalih prepričavanjem ovog svog žitija, dok i ono, kao i sve drugo, nije postalo obično i prešlo u zaborav.Kao narednik nije mogao zadovoljiti i tu želju da ostane u istom vodu sa Stojanom, jer je i on postao vodnik drugog voda treće čete.On je bio drugi, kome je Stojan poverio svu tajnu o kaplar Milojku, pa mu je nagovestio i svoju želju: da on uzme njegovu Stoju, a Milojku da da Veljku. — Jest, Stojane — govoraše Milić, čuo sam od Ninka zeta Dražinog, da je veseli Buda umro.Pustili su ga iz ropstva da umre kod svoje kuće!...Umro je, kažu, treći dan po dolasku. — Pa eto, Miliću, što ti ne bi mogao sad uzeti moju Stoju?Ti znaš koliko te je ona volela.Ona je svoju ljubav mojoj žrtvovala, jer tada drukčije nije moglo biti, te ja i ti, Milena i Stoja, ne mogasmo u isto vreme srećni biti.Takvoj našoj sreći protivili su se naši zakoni.Ali sad je drukčije i biće drukčije.Sa Srbijom propali su i ti zastareli zakoni.U obnovljenoj Velikoj Srbiji biće novi i velikodušniji zakoni, koji će bolje osiguravati slobodu i sreću njenih državljana.Zemaljske zakone ljudi grade, oni ih i menjaju prema svojim potrebama.Postaraćemo se da učinimo i tu izmenu: da bi i ti i Stoja mogli srećni biti, kao i ja i Milena.Ispunićemo i želju našeg pokojnog babe Marinka: kao braća združićemo i živote i imanja, bićemo i braća i zadrugari.Što je moje nek je i tvoje.Uzećemo u zadrugu i mog pobratima Veljka, kome sam, kako ti rekoh, i curu nasočio.Živićemo sva trojica kao zadružna braća u jednoj kući, kao što će — ako Bog hoće — u jednoj zadružnoj državi živeti sva braća po krvi i jeziku: Srbi, Hrvati i Slovenci. — Znaš li da sam otac postao?Milena mi je rodila ćerku, Spomenku.Ah! kako sam srećan!Još ne smem da se radujem.Još sam daleko od potpune sreće! — I to sam čuo od Ninka.A znaš šta sam još na ovom putu čuo? — Šta? — I Rumunija će ući u rat. — Na našoj strani? — Kako se uzme!Na našoj — jer će sa ruskom i našom vojskom udariti sa severa protiv Austrije i Bugarske, a mi sa saveznicima s juga, te će Švaba i Bugarin doći izmeću dve vatre, u procep.Ali se isto tako može reći: i na štetu našu — jer će nam uzeti skoro ceo srpski Banat!Obećali su joj, kako sam čuo, sve do Pančeva!Nama ostaje samo jedan majušni deo s Pančevom kao zaleđe Beogradu!Rumunija je čekala, da voćka kao zrela opadne, pa da je uzme.Tako se ona i u balkanskom ratu koristila.Bez po muke, bez i jedne puške, proširila se na račun Bugarske! Pametniji popušta — veli narodna izreka.A i šta mi možemo, ako su naši moćni saveznici i naša slovenska zaštitnica Rusija, našli, da tako treba da bude?Naše i nije da o tome lupamo glavu.Mi smo vojnici, mi imamo druge dužnosti.Vojnik i oficir ne sme se mešati u političke stvari.Ima ko o tome brinuti.Šta će drugo raditi onaj s prorokovom bradom? — govoraše Stojan. — Ali da viš’ Stojane, od mnogih ovamo u pozadini, od Srba po Francuskoj i Italiji, čuo sam da viču na Pašića.Opozicija mu zamera kao da nije vodio državnu politiku kako treba. — Ima toga, brajko, i ovde, čak i kod jednog malog broja oficira.Ne treba to da te čudi.Kad u kući nestane brašna, onda treba neko da bude kriv.A i šta bi drugo radili ti tamo u pozadini.Ovu našu neizbežnu propast, za koju je najmanje Pašić kriv, opozicija upotrebljava kao sredstvo u političkoj borbi, i ako njoj sada nema mesta.Obično se na nevinog kola prevale.Oni, koji ne znaju ili neće da znaju, krive jednog čoveka!A zapitaj svakog od njih: da li bi odobrio da Srbija bude u kolu današnjih njenih neprijatelja protiv Rusije i današnjih naših saveznika, pa ćeš videti, da svaki od njih odobrava ovu istu politiku, koju Pašić vodi i koju odobrava ceo narod srpski.Zar ne znaš da je pre rata s Bugarima 1913. godine, opozicija nazivala Pašića «Bugarašem»; čak su mu nabacivali da više voli Bugarima, — a on zarati s Bugarima, te pokajasmo Slivnicu.Ali, kao što ranije rekoh, naše nije da o tome brigu vodimo.U ostalom, lakše je uvek kritikovati nego raditi.Svaki od nas treba samo da vrši poverenu mu dužnost sa svom voljom i predanošću, pa uspeh naše opšte stvari neće izostati.Samo napred!I Bog je s nama.Probudio je se — završi Stojan. Sva četiri verna pobratima sa ovakim oduševljenjem stupiše u borbu za oslobođenje svoje mile otadžbine i svojih najmilijih.O kako je sloboda i mila i draga, nešto najmilije!Još milija onima, koji znaju šta je sloboda, koji su to blago imali i uživali.Oni, koji su zaslužni toga dragocenog blaga, ne žale ni života ni krvi za slobodu, jer bez nje i nema pravog života.Samo se u slobodi i slobodnoj svojoj otadžbini, može biti potpuno srećan.I kaplar Milojko nije ni malo izostajao u hrabrosti od svojih ratnih drugova.Takmičio se i sa Stojanom.Gde god je najopasnije, gde valja metnuti glavu u torbu — daj Milojka; ako valja učiniti kakav smeli prepad — daj Milojka; ako treba šta izviditi po cenu života — daj kaplar Milojka, daj Maćedonca!On se sam nudio i otimao, kao da je smrt, a ne život, tražio; kao da je krajnji cilj poginuti za otadžbinu, a ne samo osloboditi je! Pored sve lične hrabrosti, kaplar Milojko je sve brižniji, sve neraspoloženiji.Postao je ćutljiv i sumoran.Nešto ga golemo tišti!I u licu se promenio.Nema više ni one boje ni svežine nekadanje, ma da su mu dobri i liferanti i komandanti. — Ama šta je, more, ovo sa kaplar-Milojkom?! — pitahu se drugovi mu između sebe.Šta bi čoveku?Mnogo se promenio!Kakve li ga brige more?Da nije nešto bolestan?... Jednoga dana, za vreme borbe, u najvećem okršaju, Milojka odjednom nestade.Izgubi se iz njegove desetine, kao da u zemlju propade, a četa mu produži nastupnu borbu.I ako je u množini jedan kao nijedan, ne primećuje se, ipak se udaljenje desetara Milojka primetilo — jer je on «jedan ali vredan».Neki govorahu: «Zacelo je bolestan» ; drugi, koji ga nisu dobro poznavali: «boji se, plašljivac!» Milojka je međutim osetila bolove, koji prethode porođaju jer je bila «na tom dobu».Zbog toga se neprimetno udalila iz borbenog reda; lagano, nečujno, sa velikom mukom sišla u jedan proslop, skinula ranac i opremu i pridržavajući se za jedan bukvić — trudila se!Uz grmljavu topova i klokot mitraljeza začu se: «Km-e-e!» «Km-e-e!» — prvi glas novorođenčeta, koje dođe na svet da popuni proređene redove, da produži borbu za slobodu!Kao da ovi topovi i plotuni objavljivahu rađanje nekog novog mesije srpskog! Milojka se oslobodi porođajnih muka — laknu joj; ali u istom momentu obuzeše je nove i veće brige i muke.Šta će s njim?Srpče je, rođeno na danas oslobođenom zemljištu srpske Maćedonije, od Srpkinje.Šta će sa ovim malim stvorom božijim, koji joj zadade toliko brige i bola, a koga sada tako neizmerno zavoli prvim majčinim pogledom!Kud ću s njim?Ja mu život dadoh, imam li pravo i treba li da mu ga oduzmem? — da ne muči ni mene ni sebe?Dok je manje — manje je žalosti!Da ga ovde ostavim? — žao mi je, mučiće se.Da ga udavim? — ne mogu, žao mi je da to svojom rukom učinim.Ali.... moram i radi sebe i radi njega — da se ne patimo, i radi otadžbine, kojoj sam ja sad potrebna, a ono još ne.U trenutku, kad je majčina ruka pošla da stegne oko vrata ovo svoje nevinašce, blag osmejak i anđelski pogled njegov, zadržaše majčinu ruku i umilostiviše uvek milostivo majčino srce — majka mu zaveza pupak, uze ga u naručje, poljubi i podoji.Seti se tada Stojanovih reči: «Bog ga je dao, On će se o njemu starati.» Neka bude volja Božija — reče Milojka.To je čedo moje ljubavi, krv od moje krvi, kost od moje kosti, život od moga života.Spasla sam život ocu, zašto da uzimam život sinu?Mučiću se za njega kao i za sebe, jer to je cilj mog živoga, moja nada, moja budućnost — to smo ja i Stojan... Majka je svoje čedo okupala studenom vodom iz kamena, povila ga u svoju košulju i ponela u svom vojničkom rancu na leđima.Ono je celim putem spavalo.Nije se javilo. Borba je toga dana imala uspeha.Oslobodilo se nekoliko sela.Sunce slobode počelo je da obasjava Srbiju sa juga, od kuda toplina dolazi.Naređen je odmor, kao što je to obično posle svake borbe.Mrtve straže su na svom mestu.Patrole izvidnice krstare i motre na neprijatelja, saznavaju i otkrivaju njegovu nameru.S ove strane od predstraža na brzu ruku razapinju se šatori za mali odmor onih, koji su se danas vazdan borili, koje će u sutrašnjoj borbi zameniti odmorne i sveže jedinice, jer i to sve biva po komandi.A samo kad zagusti, onda u borbu stupa sve — nema rezerve.Komandir Tika, naredi vodnicima: da odmah podnesu raport o stanju ljudstva, oružja, municije i stoke.U raportu Stojanovom o poginulim, nestalim i ranjenim u njegovom vodu, stajaše: da je nestalo i kaplar Milojka, desetara prve desetine. — A šta li je to moglo biti sa Maćedoncem, Stojane? — upitaće komandir Tika.Da nije poginuo?Grdna šteta, ako smo izgubili najboljeg vojnika. — Ne znam, gospodin-kapetanu.Nije poginuo.Udalio se za vreme najžešće borbe.Mora da mu je nešto pozlilo.Nadam se da će doći. — Bilo bi šteta!On nam je desna ruka!Kud ga god pošlješ, siguran si.Ne bih ga mogao prežaliti.Predložio sam ga komandantu za zlatnu medalju--- — Došao sam, gospodin-kapetanu, evo me — od nekud kao iz nebuha ispade Milojko. «Km.e.e!» «Km.e.e! — začu se detinji glas iz Milojkovog ranca, kad ga komandir Tika htede od radosti zagrliti. — Eto, i ja sam zarobio jednog malog neprijatelja, ili prijatelja — ne znam šta je gospodin-kapetanu!Za vreme borbe, nastavi raport Milojko, beše mi nešto mnogo pozlilo.Spustih se u proslop niz liticu da potražim vode.Kod jednog izvora iz kamena nabasah na ovo detešce.Umih i sebe, okupah i njega, povih ga i donesoh.Srpče je po svoj prilici.Na srpskoj je zemlji bar rođeno.Grehota bi bilo ostaviti ga da umre.Doneh ga, ja ću ga gajiti, raniti i opet se boriti, gospodin-kapetanu! Stojan je slušao i razumeo sve.Dakle i po drugi put sam otac postao! — pomisli on.Bože, uvek neka je tebi hvala. — Je li vojnik ili cura? — Vojnik, gospodin-kapetanu, odgovori Milojko, skidajući ranac da pokaže svoje nahodče. — Dobro si učinio, Milojko.Da nas ima jedan više na broju.Kad je još muško u toliko bolje.I inače smo se mnogo proredili.Predložio sam te i za odlikovanje, Milojko. — Hvala, gospodin-kapetanu, trudiću se i u buduće.... “ — Eto, Stojane, poslušala sam te — govoraše mu Milojka vraćajući se od komandira.Naše je i Božije.Koliko moje toliko i tvoje.Plod je naše ljubavi, zaloga naše vernosti, izvor naših zajedničkih nada i radosti, ali i predmet naše uzajamne brige i staranja.Ne žalim ni truda ni muke.Sve ću za vas učiniti, jer vas podjednako volem.Neka nam bude i Bog na pomaći, jer je to volja njegova. Uskoro je šesti puk opet stupio u borbu.U kaplar-Milojkovoj desetini beše jedan više na broju, koji nije upisan u četni spisak, jer ne beše dorastao za oružje, ali koji je snosio sve druge ratne nezgode: slušao fijuk kuršuma i grmljavu topova, ali se nije bojao — još nije znao za ratne užase i opasnosti.Kaplar-Milojko nosio je svoje nahodče na leđima u svom rancu za vreme borbe.Ovaj mali ratnik brzo se na borbu navikao, jer nije glasa od sebe davao, dok su god imali reč puške i topovi.Ćutao je, kao da je znao da tako treba da bude.Uvek je bio za najsigurnom busijom — za leđima svoje majke. - Ako bih poginuo, govoraše Milojko svojim drugovima, spasite ovo nevinašce.Predajte ga vodniku Stojanu ili njegovom pobratimu Veljku.Grehota je da strada, da mi ovolika muka uzaludna bude. Majka je svoje čedo u potaji dojila: u žbunju i šumarcima, po pećinama i gudurama, po tmini i pomrčini — kad niko ne vidi!...Za vreme kakvog podužeg odmora kupala bi ga i prepovijala.Gajila ga je po primeru majke Predragove i Nenadove — na pušci i na desnoj ruci. Na krštenju kumovao je kaplar Fika, stari ratni drug i poznanik Stojanov.Zajedno su i u kadru služili, pa evo biće više od šest godina kako pušku iz ruke ne ostavljaju.Dušan Mitrović, prozvan od drugova «Fika» zbog crne masti, sa Stojanom je stalno u istom puku, bataljonu i četi; više puta je ranjavan i u vojničkoj karijeri za ovih šest godina doterao je do kaplara; šaljivčina je i duhovit u dosetkama, zbog čega su ga svi drugovi voleli, jer i on nikom zla nije želeo.Stojan ga je posle pobratima Veljka najviše voleo.Zato ga je i okumio.Fika dade svom kumčetu Nahodu ime «Spomenko» radi uspomene na ove istorijske događaje. — Dakle sad imam i sina i ćerku: Spomenka i Spomenku! — govoraše Stojan pobratimu Veljku. Sa osvojenjem Kajmačalana i Bitolja i kad Rumunija uđe u rat, poraste i nada svih ratnika, da će uskoro videti slobodnu i veliku Srbiju i svoje mile.... — Bože — ako si se probudio, pomozi nam!Predvodi nas i vodi u naš mili zavičaj, tamo gde našoj, Srbinovoj sreći, ne dolazi kraj; tamo, gde je za Srbe pravi raj!Ovako je Stojan Boga molio i svoju radost iskazivao. Jedini je kum-Fika bio, koji se još nije ovoliko radovao, već je ovako mudrovao: — Još su prerane tvoje nade kume Stojane.Zar nisi čuo makar da govore: da se sudbina rata ne će rešiti na Balkanu, na kome je izbila varnica, koja je neposredno požar ratni proizvela, već će se rešiti na zapadu, tamo na Rajni i Marni, gde u borbi učestvuju milijuni, gde se primenjuju svi ratni izumi.Šta može doprineti rezultatu rata nespremna vojska rumunskih kolebara i izmećara, koji i ne znaju: zašto se bore, jer im je svud bolje no u njihovoj otadžbini, gde, privezani na imanju svojih spahija, rade za koru hleba.Istina: «kamen po kamen eto meljača»; ali — «jedna lasta ne čini proleće».Pa bar da su to učinili onda, kad je srpska vojska bila pred Fruškom Gorom i blizu Sarajeva, a ruska na Karpatima?Ali tada Rumunija kao i zet Viljemov u Atini, držaše u ruci odrešenu kesu i ucenjivaše.Da ona i Grčka nisu ucenjivale, da su malo više vodile računa o interesima balkanskih naroda i njihovoj slobodi, mi ne bi ovoliko propatili!Bugarska ne bi smela izdati i svoju osloboditeljku Rusiju.Ovo oklevanje i dugo sporazumevanje nama je najviše škodilo.Ne treba ni u čemu prenagliti, ali ne treba ni zadocniti.U ratu treba, pored hrabrosti i veštine, još i odlučnosti i brzine.Eto, video si: dok su se i naši saveznici nadugačko i na široko sporazumevali i dogovarali, neprijatelji su dotle brzinom i odlučnošću — uspevali.Često je bolja orina nego torina — kaže naš narod.Hvala Bogu te jednom i naši saveznici uvideše tu svoju grešku.Ali sve je još u Božijoj ruci.Ja se još mnogo nadam u našeg «severnog brata».Dobru se nadaj, a zlo ti ne gine — toga se po malo bojim...U ostalom, većeg zla za nas Srbe valjda i ne može biti.Mi smo izgubili sve, pretrpili i iskusili sve.Istina od zla ima i gore, ali mi smo dočekali i to «najgore».Ako je istina da posle zime dolazi proleće, posle kiše i oluje sunce grane, onda i mi Srbi sad greba da očekujemo lepše dane. — Po nesreći: «odakle treba da me sunce grije, otuda me studena kiša bije» — govoraše opet Fika Stojanu posle rumunskog poraza i prvih vesti o izbijanju revolucije u Rusiji.Ama, video sam ja da ima «nešto trulo u državi Danskoj», čim je se ofanziva Brusilovljeva obustavila u najvećem jeku!Poodavno u Rusiji stvari ne idu kako treba, inače kozak bi sa knutom odavno bio u Pešti.Čini mi se, da ogromna ruska zgrada, ta najveća državna zajednica, tvorevina tolikih vekova, počinje da se ruši!Slabi su i popuštaju sami temelji ove ogromne građevine, što se vekovima zvaše «Carstvo Rusko.» Cement više nije u stanju da drži u čvrstoj vezi kamen s kamenom.Ruši je vreme, koje i gradi i razrađuje; ruši je ona ista ruka čovečija, koja ju je i zidala.Vekovima je ova zgrada zidana, doziđivana i ulepšavana od mnogih «Samodržaca» Romanova.Po onom prirodnom zakonu, da sve postaje, traje i nestaje i ova već trošna zgradurina morala se, a pre a posle, srušiti...Prvo se na njoj srušilo kube sa zlatnom krunom, pa posle krov i zidovi — sve do temelja... — Dobro, kume — preduze Stojan, razumeo sam te, šta si hteo reći, ali mi objasni još i ovo: a) Što su se morale porušiti i one lepe, solidne, male građevine, koje su bile ugodne njihovim ukućanima: Srbija, Belgija, Crna Gora, pa sad i Rumunija? i b) Hoće li isto ovako, kao ruska građevina, biti porušene i ostale grdosije, koje su, kao i rusku, zidali i doziđivali isti majstori, s tom razlikom, što se ovi ne zovu Romanovi, već Habzburzi i Hohencolerni? Evo ti odgovora na oba pitanja: male građevine ruše se što su male, niske, uske i tesne za njihove ukućane; ruše se da bi se sazidale veće, solidnije, više, prostranije i trajnije; da bi pod svoj krov mogle skloniti i zakloniti sve ukućane, što su se potucali, što no kažu: od nemila do nedraga!» Ja tvrdo verujem, da će se ovako isto, kao i građevina tolikih Romanova, srušiti i ostale trošne zdradurine zidane od Habzburga i Hohencolerna, a na njihovim ruševinama, da će se od istog materijala podići više malih, lepih, solidnih i ugodnih kuća.Verujem, jer zub vremena čini svoje.Zidovi ovih grdosija već pucaju, temelji popuštaju.Moraju se i one, a pre a posle, srušiti, i ako ih danas podupiru i čuvaju od pada milijuni bajoneta.Za ovo ti je dokaz najnoviji događaj, koji je obradovao ne samo nas Srbe, već sve male narode, koji žude za slobodom: — ulazak Amerike u rat!Čuo si, da su Nemačkoj objavile rat i Sjedinjene Severo-Američke države, a svaki drugi-treći dan čitamo u novinama da Viljemu objavljuju rat jedna za drugom i ostale male slobodne republike američke, za koje mi do sada nismo čuli ni da postoje!Ceo svet na ovoj kugli zemljinoj ulazi u rat na našoj strani.Ovo je sad ne evropski, već svetski rat.Sad više nije u pitanju sloboda Srbije, Belgije, Crne Gore, Bosne, Poljske, Elzas-Lorena i drugih, nego je u pitanju sloboda sviju naroda u Evropi, celog sveta.Sad je i pitanju sloboda i na suvu i na moru, na zemlji, u vodi i u vazduhu.Sad se ne bore samo narodi, već ideje: bori se pravda protiv nepravde, sloboda sa silom i tiranijom, milosrđe i humanost sa gramžljivošću i svirepstvom, civilizacija sa divljaštvom, demokratija sa autokratijom, progres sa reakcijom, vrlina sa porokom, budućnost sa prošlošću, svetlost sa mrakom, anđeli sa satanama!...Protiv četiri cara, koji hoće da zavladaju i da podjarme ceo svet, ulazi u borbu ceo svet da brani i odbrani: slobodu, pravdu i jednakost.Ono, što nije dovršila potpuno francuska revolucija, što neće uspeti da dovrši ni ruska, dovršiće svetska revolucija: ovaj svetski rat i budućnost.To je još jedina dobra strana ovog najvećeg zla, što se rat zove, jer: — Zašto je Amerika ušla u rat?Da li zato da zavlada trulom Evropom, kao što Viljem «Nakaza», želi da zavlada celim svetom?Da li zato, da odbrani slobodu Srbije, kao Rusija?Da li da odbrani slobodu Belgije, kao Engleska?Da li da povrati slobodu Elzas-Lorenu, kao Francuska?Da li da oslobodi svoje sunarodnike kao: Srbija, Italija, Rumunija, pa i Grčka?I ne i jest!Amerika je ušla u rat: da brani i odbrani slobodu celog sveta, da svojom snagom pomogne: da pobedi pravda nepravdu, sloboda tiraniju; da svi narodi budu slobodni; da ljudi budu ono, što treba da budu — ljudi, članovi jedne svetske zajednice, u kojoj su narodne grupe i zajednice, stvorene po želji samih naroda, članovi jedne ogromne familije na celoj kugli zemljinoj; da svi narodi i pojedinci mogu punopravno uživati blagodeti Božije: sunce, vazduh, vodu i zemlju!... Istina, mi Srbi, iskreno treba reći — nastavi Fika — moramo žaliti porušenu građevinu Romanova, jer nam je iz te kuće dolazila svakad pomoć; kroz njene prozore uvek su nas obasjavali zraci slobode.A danas, kako se stvari u Rusiji razvijaju, moramo žaliti u toliko više, što je bojazan, da materijal od porušene građevine ne razgrabe razbojnici pre no što se nađu novi savremeni majstori, da na tim ruševinama, od tog ogromnog i razbacanog materijala, sazidaju nove, ma i manje, kuće i građevine, koje će biti solidnije i ugodnije.Zbog toga će se i ovaj rat produžiti, a za nas je Srbe i to teško-preteško, jer dadosmo sve što imadosmo! — Ali sa nama je Bog, jer je na našoj strani pravda i ceo svet.Pravda na kraju krajeva pobediti mora.Amerika je ušla u rat da spase i nas i Rusiju i ceo svet.To će i biti, jer: Jest, reke su širom Evrope nabujale krvlju, već prelivaju iz korita!Krv se puši!Bizmarkova se građevina ljulja!...Duh vremena počinje i nju, kao i svaku drugu, da ruši od slemena, jer je i — «svaka sila za vremena!...» Ispunjava se do slovca kremansko proročanstvo.Srbija je pala i privremeno propala da bi se podigla i vaskrsla veća i srećnija.I Hristos je razapet da bi vaskrsnuti mogao. Spomenka i Spomenko rastu i napreduju, prva u ropstvu pod Cerom, a drugi u ratu pod Kajmačalanom.Oboje su i proodali i progovorili.Snegovi se tope na proplancima i u prisojima.Blagi sunčani zraci bude uspavanu prirodu.U prigrevcima se pojavljuju prvi vesnici miloga proleća: cvetići bele lale i visibabe, žute jagorčevine, plavog i mirisnog zumbula i ljubičice... Kao da smo prespavali ove prohujale godine rata, muke, borbe i užasa; kao da smo se za to vreme odmarali i pripremali, tako smo sad orni i odmorni za ovu novu borbu — razmišljaše Stojan u polusnu jedne noći ove poslednje ratne godine.Gledam kako očeličeni potomci Kraljevića i Obilića, Karađorđa, Miloša i Veljka, jure iz borbe u borbu uvek i samo u jednom pravcu — napred!...Diveći se i topeći u radosti i milju, svojim očima gledam: kako sloboda niče i raste po Srbinovim brdima i dolinama kao trava posle plahe prolećnje kiše.Srbija raste kao kvasac.Ne mogu sad da poznam zemlju moga detinjstva i momkovanja, koja, koliko juče čini mi se, kad je ostavih i od nje se rastavih, beše tako lepa, tako divna, plodna i srećna.A sada?!Kao groblje!Pustoš i urvine, zgarišta i razvaline!Gde je onaj radni, veseli i zadovoljni narod?Gde su pesme i veselja?Gde je šala i svirala?Gde su cure, gde je mlada, gde su njive, a gde stada? — Beše nekad, nema sada!Još jedino osta nada, koja nikad ne propada!I po žbunju i u lugu umukle su pevačice, na proplanku i pašnjaku ne igraju čobančice!Iz grobova, iz zbegova samo s’ ovaj šapat čuje: «Pohitajte»!...Žurte brže.Još — još nas nade drže!» Još nije dockan; ali je kucnuo i dvanaesti čas.Bože, kako se sve izmenilo!Ne poznajem više ni brdo ni dolinu, ni selo ni rodbinu!A dali će mene, posle ovako dugog izgnanstva, poznati: moja željna nana, moj stari baba, moja verenica, moja seja jedinica?I ja sam se izmenio.Sve je nekako drukčije.Sve se menja!Život je večita promena.U svetu nema ničega novog, samo materija menja oblik i ta promena oblika čini novo u svetu.Ja to na sebi ne vidim, ali vidim na drugima.Pa u ovom odelu i kalpaku?Pa se u ratu i ostari.Ali bar znam zašto sam ratovao, nije mi uzalud trud i ova muka.Dočekao sam sve, sve što sam u Boga molio: videću otadžbinu slobodnu i veliku i u njoj sve svoje mile, koji će biti srećni, pa ću zato i ja biti srećan s njima.O, a koliki je bezbroj onih, kojima ova žarka želja neće biti ispunjena?Kao oslobodioca zagrliće me i babo i nana, i Mila i Stoja, a jednovremeno zagrliće me i još dvoje meni tako milih: Spomenko i Spomenka... Dok je Stojan, u ovoj letargiji pod šatorom, u ovom polubudnom stanju, bludio u ovakvim mislima, dotle je pobratim mu Veljko budan se borio sa ovim mislima: — Sve je više volem.Ama, ni u čemu joj do sada ne nađoh mane, i ako sam se trudio da je skroz upoznam.Bolja je i po srcu i po svemu od svih devojaka, koje sam poznavao.Čini mi se samo bi s njom srećan bio.A volem i ovo anđelče Spomenka, kao moje rođeno.Ne mogu ni jedan dan da propustim, a da ga ne uzmem i ne pomilujem, tako je umiljato.Sav se topim od miline, kad me svojim malim ručicama zagrli i protepa «Ciko moj»!...Milojka ga je tome naučila.Tako isto zove i pobratima Stojana.Ne zna za oca.Svi ga vojnici vole i ne skidaju ga s ruku.Ne bi tako bilo gajeno ni milovano ni kod svoje kuće.Ali ja ga, čini mi se, najviše volem zbog nje — jer i nju volem.Mnogo je volem i svakim danom sve više volem oboje.Ako me i ona bude volela kao ja nju, mi ćemo biti srećni — presrećni.Imaću u Stojanu i Miliću braću i zadrugare, u Milojki — druga, u Spomenku — sina, a u babi — Ranku i nani Novki — oca i majku.Imaću sve..., sve što želim i što Boga molim... Milojku je morila nova briga.Čovek nije nikad bez brige.Nikad mu ne može biti sve potaman; samo neko ima da brine više neko manje.Istina, neko se brine i o onome o čemu ne treba, a neko neće ni o onome o čemu treba da se brine.Briga i nevolja stoje u obrnutoj srazmeri sa srećom i zadovoljstvom.U koliko je prvoga više, u toliko je drugoga manje.Milojka je imala brigu sličnu devojačkoj, koju nam kazuje ova narodna pesma: Milojka se baš o tome brinula: da se ne pokaje, da ne zaželi nege materine?Od Milića je slučajno doznala ono što ni slutila nije, ono što joj sad ovu veliku i najveću brigu zadaje, koja joj je teža i od porođajnih muka i od svih ratnih teškoća!Doznala je ono što nije želela doznati: da je se Stojan sa drugom verio, drugoj zaverio pa i kćer Spomenku dobio.Ali on se i meni zaverio!Sa mnom je i sina dobio.Zar ja nemam prava na ljubav njegovu?Ja sam mu i život spasla.Zar ne bih mogla tu ljubav sa njom deliti?Ona je nedeljiva.Ona tada ne bi bila ni moja ni njena — Stojan tada ne bi bio ni moj ni njen.Ona se ne može deliti isto onako kao što se ne može kupiti ni pozajmiti.Ona je kao i Bog: jedina, čista i neporočna — savršenstvo!Ona dolazi od Svevišnjeg kao najlepši dar čoveku.Pa ko od nas dve ima preče i veće pravo na ovu jednu jedinu i nedeljivu ljubav?Ja ili ona? «Ko pre devojci, onog i devojka.» «Prvi je zalogaj najslađi.» «Ne čini drugom ono, što ne želiš da ti drugi čini» — evo mi odgovora.Stojan mi je obećao i ono, što nije bilo njegovo.Morao je, jer sam mu to tražila.Ja sam kriva, ja treba i da patim, a ne ona, koja je nevina, koja nije tražila ono, što je tuđe.Ja ne smem učiniti ovako veliku nepravdu, jer je nepravda najveći zločin, koji čovek može učiniti.Pojam o veličini toga zločina, daje nam narodna pesma u ovim stihovima: — Ali mogu li i treba li da živim bez ove ljubavi, čiju sam lepotu i milinu poznala?Toliko sam puta smrt poželila.Tražila sam je u ograšju i u borbi, pa je nisam našla, Šta više, našla sam ono što nisam tražila: — jedan razlog više za život — moje Spomenče, moje čedo, koje sad više volem od svoga života — jer sam majka!...Od tolikih vojnika u četi, koje sam upoznala i kao drugove i braću zavolela, Veljko je jedini, koji bi mi mogao naknaditi ono, što bih u Stojanu izgubila, jer on ima srce Stojanovo.Ni rođena braća nisu po srcu sličnija i ne vole se kao njih dvojica, a oba, čini mi se, podjednako vole ovo moje Spomenče, ovo čedo moje prve ljubavi.Pa i Milić mi nešto o tome naglasi: kao da je tajna želja Stojanova da ja budem Veljkova.Opet bi bili svi zajedno, u jednoj kući, jer sam čula, da su se dogovorili, da sva trojica posle rata udruže život i imanje — da budu braća i zadrugari.I Spomenko i Spomenka bili bi tada brat i sestra iste zadruge.Nešto slično onom dogovoru na Krfu: da svi Srbi, Hrvati i Slovenci budu u jednoj istoj državi. Još jednu žudnju imala je Milojka: da vidi svoje stare roditelje — tatka i nane; da im kaže da je svoju braću osvetila, da ih svojim životom obraduje, i da im pričini još jednu veću radost: da zagrle i poljube i svoje unuče Spomenče.Na ispunjenje ove želje Milojka nije dugo čekala.Kad je snagom srpske vojske i njenom sopstvenom oslobođeno i njeno selo, kad je i u njemu granulo sunce slobode, kaplar-Milojko prvi put zatraži dva dana odsustva. Gospodin — kapetanu — na raportu moljahu komandira Tiku dva njegova kaplara: Veljko i Milojko — molimo vas, da nam odobrite samo dva dana odsustva da odemo do kuće Milojkove, da vidimo i obiđemo njegove roditelje i da oni njega vide; drugi dan u veče vratićemo se u četu. — Takvim vojnicima sve ću odobriti — beše odgovor komandira Tike. — Po sporazumu sa vodnikom Stojanom, poveli su sa sobom i nahodče Spomenče.Milojka ga je već naučila da tepa: «deko» i «bako».Pošli su u svanuće u potpunoj ratnoj spremi i sa kalpacima.To beše onog dana, kad svi u tom selu još i ne doznadoše, da su slobodni.Malog Spomenka vodili su i često nosili.Išli su najprečim putem preko njiva i livada, kuda nema ni staza ni bogaza, ali ni ograda ni pregrada, skoro ni žive duše.Bili su prvi put potpuno sami...Veljko upotrebi ovu priliku i povede ovaj razgovor: Ja znam sve!...Vreme je da ti kažem sve što mislim i osećam.Znam da imaš prava na ljubav Stojanovu.Spasla si mu život, dala si mu ovo naše milo Spomenče; ali on ti ne može dati ono što nema, što je pre drugoj dao. Milojka uzdane duboko.Oči joj se nališe suzama.Veljko nastavi: — On ne bi mogao nikad biti srećan, ako bi njegovu Milenu izneverio.Njoj se prvo zaverio, zakleo i sebi je doveo.Sa ljubavlju svojom dala mu je i čedo — Spomenku.On nije kriv, Milojka.On je dobar-predobar.On je i tebi ljubav obećao, kad si mu zatražila, jer sa dobrote svoje nije mogao odbiti prvu i jedinu molbu one, koja mu život spase.Zar je mogao drukčije?Ti ga nećeš unesrećiti, baš ako ga voleš i ako si ga ikad volela? Milojka je svojim suzama rosila čedo svoje. — «A to paces, tata?» — pitaše je Spomenče, koje za reč: «majka» nije znalo. — Što nemaš tate, dušo. — Imam: tebe i ciku, — odgovori Spomenče, pruživ prstić na Veljka. Veljko ga uze u naručja govoreći mu: «jest, ja sam tvoj tata, ja te volem, ti ćeš samo moj biti.» Poljupci su utvrđivali ono, što duša oseća.Za tim upravi pogled na Milojku, koja grcaše u suzama, i produži: — I tebe volem, Milojka, volem te mnogo!S tobom ću jedino srećan biti.Ja se nisam ni kojoj drugoj zaverio; ja ti mogu dati svu ljubav svoju.Samo reci, Milojka, reci: da me voleš i da ćeš moja biti.Bićemo srećni, presrećni, pa i naše Spomenče.Ja i Stojan bićemo i ostaćemo braća.Svi ćemo biti u istoj kući.Reci, pa još sad da tražimo blagoslov od tvoga tatka i nane... Veljko, slatki brate moj.Zavolela sam te od prvog viđenja.Posle Stojana, najviše tebe volem.Ali: hoću li moći i tebe kao i njega voleti?Hoćeš li me i ti moći uvek voleti, kad znaš koliko sam njega volela i da je ovo čedo njegovo? — Hoću, Milojka, hoću te uvek voleti, kao i čedo naše Spomenče, jer i Stojana kao brata volem, a i njegova je želja: da ti moja budeš, jer te vole, jer me vole kao brata svog. Poljupci su potvrdili veridbu ovih novih zaručnika, baš u selu Milojkinom bez drugih svedoka i bez uobičajenih ceremonija.Jedini svedoci ove veridbe behu: pravedni Bog i nevino Spomenče.Posle ovog čina verenja nastade zatišje, odmor posle napora.Dva kaplara sa malim Spomenkom ćuteći ubrzaše put kroz zabran tatka Milojkinog.Ni grančice svojim lelujanjem, ni ptice svojim pevanjem, nisu remetile tišinu u ovoj šumi, u kojoj pri izlasku opaziše jednog starca prosede kose i brade; nakupio u šumi suvaraka, vezao u breme, mučaše se da ga podigne na svoja slaba pogurena leća.Ali kad kod bi breme podigao i uprtio, čiča bi posrnuo i pao. Pomozi Bog, čiko — nazva mu Boga Milojko. Bog ti pomogao, sinko — jedva čujno odgovori čiča. Milojko ga je poznao, ali još ne beše sa svim siguran i htede da vidi: hoće li i čiča njega poznati u ovom odelu. — A kakva tebe, čiko, nevolja goni, da na staračka leđa prtiš ono što nisi kadar poneti? — Nužda, sinko.Nužda i zakon menja.Naterala orla zla godina.Nema ko drugi.Baba mi je bolna.Samo što je živa.Soba hladna, bojim se da ne umre od zime. — A zar nikog svoga nemaš da ti pomogne? Čiča pogleda sumornim očima ove nepoznate vojnike pod kalpacima, za koje držaše da su njegovi neprijatelji, pa pokuša opet da uprti breme. — Reci, čiča: gde su ti sinovi i kćeri? — A što mi prestajete na muku?Što me pitate, kad mi već pomoći nećete?U ostalom, niste ni dužni.Nemam ni prava tražiti pomoć u vas, neprijatelja moga roda, kad mi ni Bog neće da pomogne.Ni on neće da me već jednom oslobodi ovih patnji i muka.Što me više drži na ovom svetu?Šta ću mu?Da me duže muči i zlopati.Šta sam mu zgrešio?Ostavite me bar vi na miru. I čiča još ne znađaše da je njegovo selo oslobođeno. — Nemoj tako, čiko, nismo mi tvoji neprijatelji; ne ćemo ti učiniti nikakvu pakost.Mi ćemo ti to breme suvaraka odneti do tvoje kuće. Ove blage reči, koje on poodavna nije čuo, ublažiše čičino srce.Spusti breme, još jednom pogleda ove nepoznate mu vojnike i nastavi: — Može biti!I među vama se nađe ljudi; ama retko.Po govoru rekao bih da vas je srpska majka dojila.Ama, što me pitate za sinove, kad znate?!Zar niste nam poubijali i u ropstvo odveli sve i sinove i kćeri?!Kud ćete i sa tim jedinčetom?Zar baš da nam ni seme ne ostavite?Prokleti da ste do veka!Suznim očima starac gledaše u Spomenče, a ono u čiču. — Nemoj, deko, karati moga tatu i ciku, oni su dobri — umiljato govoraše mališan priljubljujući se uz Milojka. Starac sad postade još mekši, jer mu senu u glavu pomisao, da u žilama ovih neprijateljskih vojnika teče srpska krv i da oni, možda, hoće da spasu ovo siroče srpče, pa nastavi: — Nemam, sinko, sinova.Davno sam ih pogubio.Ali sam imao jedinicu kćer, jedinu moju nadu i radost.I ona je otišla sa srpskom vojskom preko Albanije.Ništa nisam više za nju čuo.Mučno da je u životu.Bar da znam, prekratio bih sebi ove muke i patnje.Ovako me još drži u životu ta jedina nada: da ću je videti. — Evo me, mili tatko moj!Živa sam — Milojka poleti u zagrljaj ocu svom, a za njom verenik Veljko i unuče Spomenče.Ja sam tvoja Milojka, tatko moj!Evo me, donosim ti slobodu i dovodim ti i verenika i čedo svoje!Blagoslovi nas sve troje, mili tatko moj!Svi smo tvoji i bićemo uvek tvoji. Koštunjave ruke Anđelka Aleksića, grlile su a suze mu radosnice kvasile su ovo troje dece njegove. — Hajdmo, hajdmo brže, da zatečemo u životu nane moje, da i nju radošću ogrejemo i od smrti otmemo — govoraše Milojka. Veljko je nosio vezani naramak suvadi, Milojka je vodila za ruku svoga tatka, koji je vodio novu nadu svoju — svoje milo unuče Spomenče.Išli su zaraslim stazama, žurili su se, jer ih je sve žurila jedna želja: da radošću izleče bolno nane.Čiča Anđelko prvi utrča u sobu, jer mu ova radost dade i snage i života. — Stana, ustani, podigni se, evo nam naše Milojke! Jedna reč: «Milojka» — beše dovoljna da otvori bolne oči.Majka je odmah poznala i korak i dah svoga čeda.Podiže glavu sa jastuka, koju Milojka obasu suzama i poljupcima. — Evo me, slatko nane moje.Evo žive i zdrave tvoje Milojke.Evo i moje izabrato momče i tvoje unuče Spomenče. — Poljubi baku, čedo moje — reče Milojka. Srećnoj starici zajedno poljubiše hladne i mršave ruke i Veljko i Spomenko.Ona ih oba milovaše i blagosiljaše. O, Bože, tebi po sto puta hvala za ovoliku sreću.Sad ne žalim umreti.Ali sad me ništa i ne bole.Sve me je prošlo.I zdrava sam i srećna u isto vreme.Ko će kao Bog.Hvala ti milostivi Bože. Još se presrećni roditelji nisu dovoljno nagledali svoje jedinice, a moradoše se sa njom ponova rastati. Slatko nane, mili tatko moj, — još nije završen boj.Još nije oslobođen ceo narod moj.Još ima da se proliva srpske krvi, a mi, deca vaša, treba da smo svugde prvi.Ja i Veljko moramo biti u četi još ovo veče, a vama eto naše i vaše Spomenče.To sam ja, ono je krv od vaše krvi, moje i vaše srce, moja i vaša nada, budućnost naša i srpska.Čuvajte ga i gajite u slobodi, a mi — ja i Veljko — idemo da izvojujemo slobodu svoj braći troimenog naroda našeg.Blagoslovite nas i molite se Bogu, da se uskoro ponovo vidimo u slobodnoj i velikoj Kraljevini: Srba, Hrvata i Slovenaca! — Blagoslovena, živa i srećna bila deco naša; sa vama neka je Bog — u jedan glas uzviknuše srećni roditelji.... Ko će kao Bog?!On jedini može sve dati, oduzeti i učiniti.Svemoćan je i premilostiv.Zar je mogao ko misliti pre godinu-dve dana da će se sve ovo zbiti, da se i Viljem može pobediti; da će biti pobeđen onaj, koji pregazi ne samo nas male: Belgiju, Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju, već skrha ogromnu Rusku Carevinu, zauze jedan deo Francuske i Italije, zagrozi Engleskoj, pa čak preko sveta — Americi?Pa i ta tvrđava od gvožđa i čelika počinje da se ruši; ne pomažu više ni sumareni ni cepelini, ni zagušljivi i otrovni gasovi, jer: Žrtvovah svoju ljubav sejinoj, izgubih roditelje: nanu mi obesiše, babu mi pre vremena u grob oteraše, siroče postadoh, pa i ropstva dopadoh; izgubih i otadžbinu, sve!...Evo me opet slobodna, pa i otadžbina mi je slobodna.Biće i veća, pa se i meni sada osmejkuje nova, lepša sreća.Nisam više rob, neću biti ni sirotan.Imaću i roditelje, braću, kuću i zadrugu, pa možda?... ah, Bože, tebi se i to može, da me još više usrećiš, da mi ispuniš prvu, poslednju i najdražiju želju: da Stoja bude moja; da san moje mladosti, moje prve ljubavi — postane java.Bože, nauči me, kako treba da ti se za to molim, kako da ti ugodim, kako da se vladam, koliko još da patim i stradam, pa da potpuno srećan postanem?Kao Hristos?Pa i to je bilo.Ja sam stradao.Ti si me, Bože, vaskrsao.Učini me srećnim, ja Ti se molim, molio sam ti se i moliću Ti se.A da li će Stoja moći biti moja?Da li može biti: da i ona bude moja i moja seja Stojanova?Ne sumnjam da me je volela, da me i danas vole i da bi me uvek volela.I ona je svoju ljubav bratovljevoj žrtvovala, kao i ja moju sejinoj.Ona je poslušala roditelje, te je za Budu bila isprošena.Sad je opet slobodna.Ona više nije ni rob, a Bog je hteo, da Buda ode u grob.Našoj sreći ne stoje, dakle, na putu nikakve prepreke.Zakon je još jedina smetnja.Zabranjuje da se uzimaju srodnici do izvesnog stepena srodstva, kako po krvi tako i po tazbini.Pa da li i sada vrede takvi zakoni?Zar i oni nisu takođe propali 1915. godine, kad nam je bilo propalo sve sem nade i budućnosti?Pa šta ti zakoni zabranjuju? — Da ja i Stojan budemo braća, a moja seja i Stoja da budu sestre.Zašto bi to bilo zabranjeno?Ne, sad ti zakoni ne vrede u novoj, velikoj, vaskrsloj Srbiji.Nema više ni onih ljudi, kojima su takvi zakoni bili potrebni.U novoj Srbiji biće novi i savremeniji zakoni, koji neće sprečavati našu sreću.Pa i po ovim zakonima — kakvi su takvi, jer nismo dospeli da ih promenimo — mogla se ublažiti njihova strogost i nezgodnost.Arhijereji, koji po blagoslovu božijem, čine milost i dele božiju pravdu na zemlji, mogu dati svoj blagoslov, kojim se uklanja ova prepreka našem braku kao što i vladalac svojom milošću može ublažiti strogost kaznenog zakonika.Sve je od Boga, koji opet sve može. Ova misao: da se od Arhijereja može dobiti blagoslov trže iz sna Milića...On otvori oči.Pod šatorom beše još mrak.Sve, sem stražara na mrtvoj straži, mirno spava.Ni dežurni ni požarni još ne zovu da se ustaje.Okrenu se na drugu stranu, zaspa za tren oka i nastavi isti san: Kao čiča-Ranko se sprema do vladike Sergija u Šabac, da izmoli blagoslov: da se on i Stoja mogu venčati u isto vreme kad i Stojan i Milena.Mi smo dobili blagoslov, govoraše u snu Milić Stoji.Dao nam ga je na prvom mestu svemogući Bog, a posle dadoše nam ga babo i nana.Ako nam dozvolu za venčanje ne dadne vladika, daće nam biskup ili odža.Svaka je vera dobra.Sve uče: da je samo jedan Bog, koji je svemogući, pravedan, dobar i milostiv!Srbija je sad velika i ima više vera.Ako se ne možemo venčati u Šapcu kod vladike, venčaćemo se u Sarajevu kod odže, u Zagrebu ili Ljubljani kod biskupa.Svi su: i biskup, i vladika, i odža — Srbi; sve su ove tri vere srpske, a «brat je mio, ma koje vere bio!...» Sve je ozelenilo.Gora se zaodela listom, a njive i polja zelenom travom i šarenim cvećem.Vredne pčelice preleću s cveta na cvet da nakupe meda.Ptičice skakuću sa grančice na grančicu, sa humke na humku, kao da se takmiče, da milozvučnim pesmama razvesele žive, a uspavaju mrtve; kao da pevaju pesme zahvalnice onima, što padoše i svojim životom otkupiše slobodu u ovoj Srbinovoj zemlji.Vratile su se i laste!Kao da su naročito htele s nama zajedno da uđu u Srbiju.I njima hvala!One su vesnice miloga proleća, a sada slobode srpske.Sve se budi, sve miriše, sve cveta, buja i napreduje.Proleće je, ne ono obično, što dolazi svake godine, već značajno, istorijsko proleće!... Vraćam se iz boja posle poslednje pobede.Žurim se, da mi je da preletim od Drave do Save, da što pre stignem domu, da zateknem u životu: ostarelog babu i slepu nanu moju; da zagrlim i Milu i Stomenku — živi spomen naše ljubavi i svega što se tada i od tada zbilo.Sa velikom Srbijom i ja sam postao veći — i porastao i ojačao!...Da li će me, Bože, poznati?A moja nana?Da li će me ona makar po glasu poznati — kad me očima ne može videti?Ona mi je nekad poznavala: govor, smeh, pa i dah.A sad?Davno je bilo, kako nijednu reč svoga jedinca nije čula!Sve se izmenilo!... Evo me u Klenku.Vidim preko Save Šabac.Znam, da je tamo, ali ga ne poznajem.Ne vidim, kao nekad, crkveni toranj sa zlatnim krstom.Ne vidim ni četvorospratni mlin Topuzovića.Znam: porušen je još za vreme prvog upada švapskog.Čekam da uđem u čamac — da me moje «lale» prevezu preko Save na onu stranu, gde je Šabac.Ovuda sam više puta pre rata išao u Beograd, kad nisam mogao lađu čekati.Ali mi je sad i u Klenku nešto drukčije — milije.Nije za to što sam bliže kuće.Klenak je i sad na istom mestu — preko Save, ali sad je u njemu drukčije: niko me ne zaustavlja, ne traži pasoš, nema švapskih perjanika, ne pazim šta ću reći — sad je Klenak u Srbiji, a ne u Austriji, jer Sava više nije granična reka.... Evo me u Šapcu.Svega puno na pijaci.Petak, pazarni dan.Istina, ne vidim kao nekad: i s jedne i s druge strane ulice poređana kola jedna do drugih puna svega i svačega za prodaju.Seljanke donele o sebi na prodaju živine, jaja u kotaricama, sira u zastorcima i drugih namirnica.Mahom ženskinje.Ređe vidim nekog dečka ili starca.Drukčije i odeveni.Nije kao pre.Više po varoški: ženskinje većinom sad nose rekle i kecelje.Pre sve drukčije beše!Bože — kako se svet menja i promeće!? Nikog od poznatih iz mog sela.Pođoh prekim šorom, neću li videti ma koga otuda, te da što pre saznam: da li su moji svi kod kuće živi?Pored trotoara, pred portom porušene crkve, opazih dve devojke i jednu devojčicu.I pred njima ima nešto u kotaricama za prodaju.Uz njih beše još mnogo žena i devojaka, ali se moj pogled na njima zaustavi, jer one behu odvojile od ostalih: stasom, snagom i lepotom.Po svemu bih rekao da su one?Milena je još u crnini za roditeljima.To će baš ona biti?A ona mala garavušica? — da ne bude moja Spomenka?Bože, zar je moguće, da se još sumnjati može — da su to oni, koji su mi najmiliji!Da li će one mene poznati u ovom odelu sa kalpakom?Da vidim.Priđoh im i upitah: — Šta vam je to, šta prodajete, sestre mile?Još i ne dovrših pitanje, a Stoja ispusti iz ruku kotaricu s jajima, poleti mi u zagrljaj sa uzvikom: «Stojane, mili brate moj!» Ona me grljaše i ljubljaše s jedne, a moja Milena sa druge strane.Mala garavušica začuđeno gledaše svojim garavim očicama svoju majku.Jedva dobih vremena da uzmem u naručja i da prvi put poljubim svoje milo čedo!... — Zagrli tatu svoga, Spomenče, čedo moje — reče joj Milena.Njene nežne ručice obviše mi se oko vrata, ja osetih neiskazano milje, bejah srećan, presrećan!... Gomila sveta posmatraše ovaj prizor i uživaše u mojoj sreći.. — Hajdmo kući, Stojane, hajdmo da što pre obradujemo nanu i babu.O, Bože: njihove radosti — govoraše mi Stoja.Ti ne možeš još ni pojmiti, Stojane, radost naše nane.Nju je samo ta nada: da te još jednom vidi, održala u životu uz ovo naše milo Spomenče, u kome ona gleda tebe, i ako ne vidi ni nju ni tebe.Ne možeš pojmiti koliko i nana i babo vole ovo tvoje Spomenče — kao zenicu svojih očiju. Išli smo prekim putem preko Rajkove livade i Kurtovače na Gajeve pa preko Odžina sela.Spomenče sam nosio, ono me je milovalo, a ja sam se topio od radosti. Da znaš samo, Stojane, sa kolikom smo te čežnjom i radošću pogledali!?Milić nam je kazao, da ćeš skoro doći.Nismo znali da će to danas biti, došli bi i babo i nana.Milena skide crnu maramu s glave, baci je u trnje.Zarekla sam se, da ću crninu skinuti onda, kad mi se ti i Milić živi vratite.Dočekala sam!Sad sam babu i nanu ožalila.Znaš li, da je babo bio kod vladike i dobio blagoslov: da se seja Stoja može venčati za Milića? — A je li i naš babo dao blagoslov? — upitah je. - I nana i babo, odgovori Stoja, pa i ja, mili brate moj!Ja ćemo i Milena biti: i sestre i jetrve. — A ja i Milić: braća i zadrugari — odgovorih joj. — I Veljko? — upita Milena. Da, Mila, i Veljko će nam biti treći brat.I njemu sam curu našao: Milojku Maćedonku.Biće nas puna kuća.Imaćemo i sina Spomenka. — Sve nam je to Milić kazao.Ne znaš kakvu nam je sreću Milić doneo i koliko radosti pričinio.Kao da ga je sam Bog poslao.Sve nam je ispričao.Sad možemo i ja i Stoja i ti i Milić srećni biti za navek.Imali ste se rašta i vi boriti i mi patiti i mučiti. Bićemo sad srećni svi, do smrti, Mila moja. Išli smo sve preko stazama i putanjama, da bi pre kući stigli.Da nisam išao u ovom društvu najmilijih i da mi i čežnja nije bila moj putovođ, ne bih sad umeo ovim krivudavim putanjama kuću naći.Sve se izmenilo — sem ljubavi, nade i čežnje.Sve zaraslo u korov i trnje.Nigde pregrade ni ograde.Humke nepobusane, nigde ni krstače više glave.Nigde uzorane njive, nigde modro-zelene pšenice po njivama.Ali ptice opet cvrkuću, miriše cveće — jer je proleće.... Avlija odgrađena.Bašta isečena.Kuća i zgrade neokrečene.Sve drukčije, pa ipak meni sve tako lepo i milo — kao u proleće. — Trči, čedo, javi baki i deki: da ide tata — reče Milena Spomenci, kad besmo u avliji. — Sine! — poznadoh glas babin.Sed kao ovca pojavi se iz kuće moj babo.Žureći, da me što pre pritisne na svoje grudi, spotače se na kućnjem pragu, ali ne pade, jer ga ja dočekah u svoj zagrljaj... Nano, dobro moje! — uzviknuh ponova, kad ugledah slepu nanu kako tetura da prekorači prag!....Spomenka je vodi, jer ne vidi. — Sine moj!Hodi tvojoj nani!Poznajem te!Ti si!Po glasu te poznajem. Ostavih babu i potrčah nani u zagrljaj.Blede usne ljubile su, a slepe oči kvasile su me.Dva usahla kladenca otvoriše se.Nana, u zagrljaju čeda svog, ponova uskliknu, koliko može: — Sine moj! — pa ja te sad i vidim!Bože svemoćni! — Ti mi i vid povrati!Eto, vidim te, sine moj.Hvala ti, Bože!... - Stojo!Mila! — ja vidim.Vidim vas sve, vidim decu moju.Ja nisam više slepa.Hvala ti, Bože, na prevelikoj milosti tvojoj!... Svi smo poustajali pre zore.Još ni kokoške sa sedala ne sleću.Zora tek počinje da zaruđuje.Rosa kao vir.Trava miriše.Đermovi počinju da škripe, cure žure da sveže vode zavate — jer je proleće. Avlija novom tarabom ograđena.Kuća i sve zgrade okrečene.Prema zelenom prolećnjem zemljinom pokrivaču sve se beli kao sneg.Prozori okićeni selenom i bagremovim cvećem.Jaganjci u stanu bleje, laste cvrkuću ispod streje, sve uživa sred sreće — jer je proleće.Rudina u avliji počišćena, čak i sokak pred kapijom.Sve su to uradile vredne ruke devojačke.Nana je opet prva ustala.Pune su ruke posla ovoga dana.Nije šala: srećni babo tri veselja gradi...Milena, Stoja i Milojka danas su mlade, ja, Milić i Veljko mladoženje....Kum će nam svima biti Fika soldat, a starojko Draža advokat. Pre tri dana sa Milojkom su došli iz Maćedonije: Anđelko i Stana Aleksići.Doveli su i malog Spomenka — da prisustvuje venčanju maminom i tatinom.Presrećni moj babo i moja nana ne skidaju ga s ruku.Svi smo se obukli u najnovije svečano ruvo, kao nekada, jer smo dočekali ono, što pesma želi: Sad se sećam nekadanjih reči moje nane: «...polako, sine, postićićeš; biće sve, sve što želiš, samo nas jednog dana neće više biti.» Sva trojica nas mladoženja imamo od plave čoje svilenim gajtanima izvezene fermene i dokolenice, košulje od platna sa svilenim uzvodima, opanke sa prepletom.Momci smo od tog sveta.Nema nas takvih na daleko.Nana i babo ne mogu siti da nas se nagledaju i da se nauživaju. I mlade su se obukle kao nekada u svadbeno odelo: kadifena libadeta zlatnim gajtanima izvežena, sa prevezima i belim kupovnim vencima oko glave.Milojka u maćedonskom odelu.Kao vile.Ne zna se koja je od koje lepša i kršnija.Ne možeš očiju ni od jedne odvojiti — prave Srpkinje. Spomenko i Spomenka, brat i sestrica, zagrljeni odaju po rudini i avliji.Spomenka pokazuje bratu kovanluk sa cvećarom, gde su ispod streje smeštene trmke, kućice vrškare vrednih pčelica i gde u baščici ima raznovrsnog cveća: božijeg drvceta, selena, kalopera, perunike, novčića i spomenčića. Ko će kao Bog!Imadosmo rašta boriti se.U zadružnoj kući svi smo srećni, a u zajedničkoj, slobodnoj otadžbini, živeće ovako isto srećno jedan i isti naš troimeni narod: Srbi, Hrvati i Slovenci. Zora rudi, pa i ako je proleće, na visovima još studi.Valja još u borbu za Srbinovu slobodu.Zora rudi a dežurni umorne ratnike budi.I ako je proleće, još hladan povetarac duva, a top neprijateljski još sa srpskih planina gruva....Na prvi čas dežurnog: «Diž’ se!» «Ustajte brže!» — Stojan se iz najslađeg sna trže i probudi.Skoči i protrlja oči: «evo svanjiva i dan, a zar ovo beše još samo san?Zar ja spavah?!Zar ovo ne beše java?!San, još — san... «Ne, Stojane, srpski sine!» — začu se nečiji glas iz daljine: «za ratnike srpske mile, još nismo vence slave svile, mi, vaše sestre mile, mi gorske vile!...Još treba krvi liti, još treba boja biti, još treba junak biti — treba sa svim pobediti.Da bi bila potpuna vaša sreća, Srbija treba da bude mnogo, mnogo veća!...» Stojan za tren oka beše spreman, uze pušku i ode da nastavi boj, koji još do ovoga časa nije završen, te i ovaj moj roman ostade nedovršen. O, Bože moj: kad li će biti svršen ovaj najkrvaviji boj?Da li će se ispuniti ovi Stojanovi i svi ostali snovi Srbinovi?... Ko će kao Bog!... Naš «Vojnik Stojan» u rukopisu je završen 31. juna 1918. godine; u štampu dat 1. septembra iste godine, a štampanje je završeno 25. istog meseca. Baš u vremenu kad je počelo njegovo štampanje, počelo je i razvijanje na solunskom frontu privremeno zastalih velikih događaja iz kojih je i u kojima je i on ponikao, ali usljed njihovog nedovršenja, i sam ostao: «Nedovršen ratni roman.» Ti veliki događaji na solunskom frontu, stvarani hrabrim mišicama, grudima i junačkim požrtvovanjem Srpske Vojske uz pripomoć saveznika, tako su išli munjevitom brzinom, da su samo za nekoliko dana bili potučeni i potpuno razbijeni Bugari i Nemci, oslobođena skoro sva Maćedonija i podli Bugari naterani, da kao pobeđeni, polože oružje i mole za milost!...Milost im je velikodušno podarena baš od onih istih Srba za koje je njihov Radoslavov, pre godinu dana, kazao, da su uništeni i da će im država, i ako je bude bilo, biti samo od žena i dece, a to sve ponovio i nekad Silni Viljem II, samo nekoliko dana pre katastrofe, u svom govoru pred radnicima Krupove fabrike oružja u Esenu, težeći tim, da teši nemački narod, koji je već u očajanju!Ali — dockan!I suviše dockan!... Božija kazna je spora, ali dostižna! Neverni Bugari već su osetili njenu težinu.... Viljem Oholi i njegovi divlji junkeri, neće moći još dugo bežati ispred nje i rugati joj se! Bog i njegova Pravda smeše se na Srbe!....Oni će učiniti, da san našeg junaka Stojana, s kojim je roman završen, brzo postane java! Naša mila Srbija biće uskoro slobodna, jer će joj tu slobodu doneti njeni sinovi na vrhovima bajoneta svojih!Takva sloboda još nam je dragocenija! Dok joj je ovakih sinova, Srbija nikad ne može propasti!A silni Bog srpski daće, te će Ona, u slozi i ljubavi svoje dece, brzo izvidati teške rane koje su joj zadali: Viljem, Ferdinand, Radoslavov i drugi divljaci! O, mila naša Srbijo — da znaš kako si nam sad još milija, lepša i dražija!Da znaš kako se ponosimo što smo Srbi i tvoji sinovi!Da znaš kako smo te željni!Ti si nam uvek bila i bićeš: Svetinja!Za tebe Srbin živi i mre!... Cena je knjizi 5 fr. šv. Manja cena nije mogla biti s pogledom na njenu veličinu, na skupoću hartije i ostalih troškova oko štampanja u ovo vreme.S toga ću drugu svoju knjigu_ «Moje ratne uspomene», koja je u rukopisu gotova, štampati kad prilike za to budu povoljnije, kad budemo u slobodnoj i velikoj Srbiji. O Đurđevudne obično brane da livadu stoka pase i gazi. Neki Laza pošao iz Bogatića u Šabac pa malo napit udario čak na Badovince.Kad su ga tamo obavestili, da je pogrešio put, rekao je: «Pa i ovuda se može u Šabac.» Isidora Sekulić Đakon Bogorodičine Knjižara Z. i V. Vasića Zagreb Na uglu, preko puta Velike Kavane, stojao je doktor Pašković, a odgore, iz Doma Pevača , dolazila je gospođica Ana Nedićeva.Pod miškom je nosila poveliku, ali vrlo elegantnu kožnu servietu, ugasito mrku, sa lepo izrađenim srebrnim okvirom i sa teškom srebrnom kopčom. — Pazi, molim te, Paškovića! — smejao se neko u društvu kraj prozora Kavane. — Pazi, molim te, matorog madžioničara.Zar ne izgleda kao kakav veliki ključ, koji, po volji, svakog mimoprolazećeg čoveka može otključati i širom otvoriti.I posmatrajte samo.Ne gleda u nju, nego pravo u njenu kožnu torbu.Tačno zna ključ gde su tajni vrata. — Naravno.I ne samo vrata, nego baš ključaonica.Jer se kroz ključaonicu najviše vidi. — Šteta samo što su u torbi note, a baš u notama naš dragi doktor Paško nije Bog zna kako pismen. — Jest.To mu nekako ne ide od ruke.Gospođica Nedićeva je kanda jedina interesantna kompozicija u ovoj varoši, koju on još nije razložio. — Čudan je svetac taj Pašković.Sila od tela, sila od inteligencije, a opet je van života .Neki čisto kontemplativni i anališući, skoro neaktivni sastojak života.Večito cepkanje, traženje, ispitavanje — u tom ima nešto negativno!Nešto što tom čoveku pije snagu i volju.Što mu je kanda već sasvim proždrlo sunce. — Kao ono kad na livadi, iz gomile cveća, proturi odjedared glavu zmija, tako ti tek, neočekivano, kroz pun, šaren i ceo život sikne njegova analiza. — A celo to njegovo analisanje, izgleda, nije ništa više i veće od proste radoznalosti .Razbije ti čoveka kao lešnjik, vidi šta ima unutri, i zašto ima ono s polja, i svršeno.Nikakav naročiti interes, nikakva naročita privrženost za ono što je našao, nikakva naročita namera ili odluka zbog onog što je našao. — A možda i nije sasvim tako, gospodo.Prevrćući i sebe i druge ljude toliko pomno, taj čovek mora biti da ipak traži nešto pozitivno .Njegova skepsa je neprijatna i uvredljiva , da.Ali njegova skepsa je njegova kletva.On traži nešto što će ga osloboditi i iskupiti.Morali ste zapaziti, kadgod naiđe na finiju pojavu, uzbuđen je u svojim referatima. — I ja sam opozicija prema opštem mišljenju o doktoru Paškoviću.Taj je čovek borac za nešto lepo i visoko.Ima u njemu nečeg estetičarskog i umetničkog, može biti baš muzičkog, iako se ne razume u notama. — Ne znam doduše presuditi da li je muzičan, ali vidim da je s muzikom nešto zavezao, čim se tako često vraća na gospođicu Anu. Sladak smej. — Šalu na stranu.Ja ostajem pri svome.Samo način, kako doktor Pašković kazuje svoje analize, taj je opor, surov i osvetljiv.Inače on, baš kao neki pesnik, sa estetičkog gledišta rastvara pojave i dela u detalje.Ja vam kažem da taj čovek negde u unutrašnjosti svojoj mnogo oseća i mnogo plače.Jeste li ga čuli govoriti o onom pacientu u bolnici koga već duže od šest meseca leči ?To je skoro vrsta zanosa. — Da, prema bolesnicima ima ponekad milosti. — Ume on biti pravedan prema svakom. — Sem prema ženama. — To jeste.I novorođenčetu, ako je žena, vidi trun na duši.Ženina duša je uvek mutna — kaže on. — Nikad u njoj nema određenog stanja.Žena niti ume biti srećna, niti ume biti nesrećna. — Ima nešto u tome.Eto baš niko manje nego gospođica Nedićeva.Mlada, zdrava, imućna, obrazovana, jedinica, umetnica — a šta joj vidiš od sreće ili od nesreće? Ništa ne vidiš.Vidiš samo onu veliku kožnu torbu, za koju doktor Pašković kaže da u njoj leži vrag.Ali vraga ne vidiš. — Boga mi, ja, sem torbe, vidim i drugo.Vidim čudno, četvorouglasto, skoro brutalno čelo te devojke, i vidim joj onu tešku zlatnu kosu, takvu kao da sunce nosi na glavi.I često se pitam: iz kojeg je sveta ta devojka ? — Ima nešto i u tome, zar ne, vi, tamo, što samo za torbu imate oči ?I jeste mi neki momci, kad čekate da doktor Pašković, sa svojih pedeset četiri ljeta, istera vraga iz torbe. Razgovor je tekao još neko vreme, ali se tema postepeno udaljavala od Paškovića, u koliko se više i više izolovala na gospođici Nedićevoj kao devojci udavači.Takvi razgovori su bili dosta česti u varoši.Ana Nedićeva je naime veoma interesovala svoje sugrađane, a pomalo ih je i jedila. Stara dvadeset i tri godine, odlična partija u svakom pogledu, a ne zaljubljuje se, ne udaje se, ne ide na zabave, i ne izbija iz crkve.Postala je nekako opšta briga celoga mesta.Čim bi se u nekoj kući iscrpeo razgovor oko najprečih domaćih potreba, dolazilo bi na red pitanje: a šta misli i čeka Ana Nedićeva? Prijatelji kuće Nedića podelili se, u glavnom, u dve stranke.Jedni su smatrali da Ana, baš kao i sve druge devojke, koketuje malo sa svojom sigurnom klopkom.Nešto rafinovanije i nešto duže od ostalih, jer joj se tako može.Drugi se opet manje jednostavno prebacivali preko njenog ponašanja i problema.Verovali su da Ana, sva i u svemu, nije obično stvorenje. Malo ukošene, ne sasvim iskrene oči pod senkom neobičnog čela, divna kosa, ukočeno stisnuta usta, neka osobita čednost u glasu, autoritet u hodu i u pokretima upadali su u oči i iznenađivali su.A jak muzički talent i velika muzička obrazovanost su zanosili i osvajali. Ana je neobično lepo svirala i u klavir i u violinu, i sav svoj život, u dokolici i u radu, poklanjala isključivo muzici. Sviranje njeno u klavir bilo je virtuozno, fino i inteligentno.Sviranje u violinu bilo joj je strastno, skoro neobuzdano, sa samovoljama u ritmu, ali sa tonovima, vrelim kao da iz slavuljskih nedara izlaze.Čelo joj se nabere, zubi se zariju u usnu, a prsti leve ruke se istežu, trepte, blede i umiru u ovom životu pre nego što se u jedan splet uvrte sa žicom koja treba da zazvuči.I kroz taj čvor nastaje onda livenje života svoga u drhtaj žice, u talas zvuka, u potez gudala.I moljenje jedno, skrušeno i ljubavno, da muzika da glasa onome što čovek u duši nosi a ne može da kaže.I kad ton zapeva, onakav kako ga je duša htela, bore na čelu Aninom nestanu, usnice se razdvoje, i iskoči strastan neki osmejak jako svetlih, kao sneg čistih zuba.A po slušaocu povrve hladni mravi.Čar se prospe do srži kostiju, i čovek se trese od blaženstva. Jednom mladom čoveku, koji je toplo voleo gospođicu Nedićevu, pisala je ona na rastanku: Sve je uzaludno.U mojoj duši ima već ono belo polje, na kome je, posle borbe, umetnost razvila zastavu pobede nad životom.Ne volim ja život toliko koliko svirku.Strasti za čistom, neporočnom lepotom se teže razvijaju , ali su trajnije i jače od strasti srca, i jedino one mogu pobediti i pobeđuju srce.Stoga se, najzad, život i srce i uklanjaju ispred njih, i čovek, takav čovek, odmiče daleko od svakidašnjice i njezinih ukusa i sudbina.Strast za čistom lepotom, dragi prijatelju, postoji, ali vodi nekuda iz života. Sa takvim nazorima, gospođica Nedićeva je, naravno, važila u svome mestu kao vrlo interesantna ličnost.Ali, ljudi kao ljudi, nisu bili u stanju zamisliti dugačku putanju, po kojoj, sama samcita, s ćemanetom u ruci, gospođica Nedićeva ide u susret starosti i smrti.I, jednima se priviđao nervozni i maniakalni tenor, drugi su opet tvrdili da će tu muzičku zagonetku sabljicom preseći jedan od onih gizdavih oficira koji neprestano sudeluju u privatnim koncertima kuće Nedića, treći su, najzad, upirali prstom u doktora Stojkovića i njegov čudotvorni bariton .Tu se zastajalo.Svaka druga kombinacija bi bila profana.Jer gospođica Nedićeva je svirala samo ekskvizitnu višu muziku, a od vokalne muzike najviše volela crkvenu. Poslednje godine je bila u Rusiji, i od toga doba je nekako još određenija postala u svome ukusu i u načinu života.Počela je svojom jakom muzičkom inteligencijom da vrši silan upliv ne samo na krug svojih prijatelja, nego, postepeno, na školu i crkvu, i na celu varoš.U društvu sa dirigentima horova i sa mlađim sveštenicima reformisani su, za srazmerno kratko vreme, gimnazijski koncerti, a naročito pojanje u lepoj Bogorodičinoj Crkvi. Služba božja u tom hramu značila je od tada koliko i jedan raskošni koncert crkvene muzike.Ljudi se predavali nečem novom.Osvajalo je iskreno osećanje za religiozne svečanosti nedelje i praznika, i počela se razvijati iskrena potreba kulta tih svečanosti.Obraćana je pažnja sklopu i značaju bogosluženja , i postepeno se dolazilo do poznavanja umetničke čari tih simboličnih predstava iz života i stradanja Hristova.Neobično lepa, sugestivna naša crkvena muzika navraćala je ljude da vole i da zavole Boga. Glas o tom veličanstvenom pojanju išao je dalje.Veliki praznici očekivani su sa uzbuđenjem, i ljudi se skupljali iz okolnih mesta tako kao što se valjda nekada skupljalo u Jerusalim na Pashu.Naročito se pročule Pređeosvećene Liturgije za vreme velikog posta. Gospođici Nedićevoj je naime odjedared došlo neko duboko razumevanje za ta tiha, melanholična bogosluženja u rano, bojažljivo proleće strogo posnih dana.Ona je osetila da je u redu tih neveselih pesama, kao u nekoj mirnoj poemi, stišana sva užasna tragedija Hristovog života i sav smisao njegove uzvišene nauke.Osetila je da nam se kroz stihire tih bogosluženja govori: kako se sve nesreće ovog života svršavaju tihom tugom, a ta je tuga tako lepa, tako hrišćanska.Osetila je da u zamisli i stilu tih liturgija ima duša jednog velikog umetnika. Najzad, kako i ne bi bilo lepo ono, što sadrži momenat, dramatičniji od svih drama na svetu, kad sveštenik prenosi preko soleje telo Hristovo mrtvo ćuteći. Birajući i slažući kompozicije zato bogosluženje , Ana je živela u ekstazi.Dizala se do zvezda, do direktnog saobraćaja sa duhom pesnika te jedinstvene drame.Naravno, tako dočekane i obrađene, te su službe, u Bogorodičinoj Crkvi, dolazile do značaja i vida retkih lepota.Ljudi su osetili silnu moć prave, velike umetnosti.Anino ime je hvaljeno i slavljeno.Duša njena se ispunjavala čistim nekim ponosom, i istom takom smernošću , u čemu je valjda početak prave religije duha čovečjeg. Ana je, nekoliko puta u tim prilikama, dospevala u neslućene predele mašte i poezije .Osećala je, i sve blaženstvo, kojim Hristos ispunjava duše jednostavnih ljudi, a i sav haos, koji ime Hristovo u duši većine nas uvek ponovo mora da smiruje.I pronašla je da Hristos, i njegova crkva, jedino pomoću muzike uspevaju da tome haosu dadu oblik i smirenje.I dolazila joj je pomisao da je Bog duh muzike, i da su svi zakoni zvezda zakoni nebesne muzike, i da su jedino ritam i ton večito večni. Anino telo se iscrpljivalo u nekim neobičnim uzdasima, harmoničnim sa pojanjem koje je oko nje i njenih misli brujalo, i ona je pila akorde do kraja, pila ih onako kao što se pije čaša vina ili čaša otrova.I nikad joj nije bilo dosta.Tako, da je najzad došla do uverenja da muzika u duši njenoj živi kao vrsta zaveta.Da tonovi, osobito tonovi crkvene pesme, ispredaju nad njom neku vrstu kaluđerskog vela.I ponekad je čisto fizički osećala padanje toga vela po sebi.I volela taj veo, koji čuva da joj se duša ne smuti. Pored svih tih ozbiljnih, ponekad baš strogo pobožnih misli, Ana Nedićeva ipak nije prenebregavala ni svoje svetovne koncerte .Do dva tri sata po ponoći se umela razlegati pesma i svirka iz kuće Nedića.To je davalo povoda te su ljudi, od vremena na vreme, upadali u staru svoju radoznalost: kakav li će, Bože, biti poslednji stav u simfoniji te interesantne mladosti! Vreme je prolazilo.Poženili se, i kapetan , i major, i doktor Stojković, pa i onaj koji je došao da peva mesto Stojkovića, i pevao lepše od njega.A gospođica Nedićeva im svima priređuje divne vereničke i svadbene koncerte, ispraća ih u novi život, i mirno se vraća svome poslu. — Šta radi ta Ana! — proderala se čisto, jednog dana, nervozna načelnikovica na doktora Paškovića. — Ne znam ni ja tačno, gospođo — nabirao je Pašković čelo popreko, što je značilo da mu je onaj drugi smešan — ali biće da negde odgore gleda kako se zemlja okreće. Kad je Ana Nedićeva proslavila dvadeset šesti dan rođenja, ljudi su, naposletku, rešili , kako koji, ili da ima odviše proređenu krv, ili da ima t. zv. viši poziv.I onda se, izgledalo je, jedva jedared okanuli — belog goluba u njenoj duši. Međutim, taj beli golub je baš u to vreme osećao kao da mu u krilima nema dosta leta.Neka čežnja je padala na dušu Aninu s vremena na vreme.I to na čudan način.Dok je u crkvi, Ana je vedra i mirna.Čežnja se gubi. Kao lešinica nekog belog anđelčeta, leži po strani, lepa, bleda, bezopasna.Ali van crkve.Trese je trese, kao što vetar trese zelenu šibljiku, i ne zna se hoće li biti na dobro ili na zlo njeno.Ponekad opet, Ani je ta čežnja godila.Jer, iako ne oblik, ali suštinu svoga nemira je gospođica Nedićeva tačno pogađala.Mladost njena, čista i ravna kao truba ubeljenog platna, a zasuta momentima visokih lepota, tražila je, prema tome, naročiti svoj triumf. Gospođica Nedićeva je verovala da taj triumf mora doći, i predavala se maštanjima o njemu.Da će možda neko sagraditi velelepnu crkvu sa galerijama za razne horove , horove odraslih i dece, i sa ćelijama pojedinih solista pevača.Ili da će sveštenici smeti biti samo umetnici recitovanja.Ili da dolazi kakav još neslućeni instrument .Ili neko veliko delo muzičkog savršenstva . Mučena takvim pitanjima, sedala bi za klavir, ili uzimala violinu, svirala jedno četvrt sata, i stišavala se. Ne, ništa novo nema da dođe, nego nov treba da bude čovek u svemu, pa i prema muzici .I onda, tražeći u čoveku onaj glavni izvor osećaja, koji bi prvi morao nov probiti , pa da i čovek buke nov, Ani dođe na um ljubav.Nije se zbunila.Mislila je ona o tome već dosta.I vrlo je dobro znala kakva bi trebala da bude ljubav u čoveku, pa da duša čovečja mogne popiti svu lepotu muzike.Takva treba da bude ljubav kakva je i muzika sama.Crkva treba da bude ljubav, jer je i muzika crkva. Voleti, a ne smutiti dušu — smešila se gospođica Nedićeva, gledajući s ponosom na protekle godine svoga života.I učini joj se odjedared kao da prošlost svoju ne vidi nego čuje, i obradova je misao da će možda jednog dana biti u stanju da odsvira muziku svoga života i muzički problem svoje savesti. Da, muzika je sveta — vraćala se ona prvašnjoj svojoj misli. Šta je drugo Grig nego sećanje neko koje je davno ostavilo svoje telo.Šta je drugo Betoven nego katedrala jedna bez zidova, sa krstom od sunčanih zraka i zavesom od tanke kišice ... Bogorodičina Crkva, sa svoja dva vitka tornja, kao dva cveta, bila je davnašnja, neopravljana, gušterasto isprepucana zgrada, ružičasta i crna u isti mah od ogolelih cigalja , zarđanog gvožđa, starog kamena, kiše i sljuštenog lepa.Zidana je bila po uzoru jedne od najlepših naših srednjevekovnih zadužbina, i imala odista, sa masivnom osnovom svojom, i sa nekim isprepletenim, kao nedovršenim lukovima i svodovima, nečeg manastirski tajanstvenog i strogog. Gospođica Nedićeva je neobično volela tu crkvu, i u detalje znala njene naročitosti i lepote.Sa jednoga mesta u ženskoj preprati se činilo kao da tamo, u visini nad solejom prestaje oklop zidova, da su oni poslednji luci kubeta izvijeni napolje, u susret nebu i beskrajnosti, i da gornji deo ikonostasa, sa sićušnim svojim kandilcima, lebdi kao neka grupa zvezda.Oltar je samo bio malo i odviše taman, i on je stoga činio ponekad utisak groze i pretnje. Doduše, Ana Nedićeva je tvrdila da i cela unutrašnjost crkve, sa mnogim svojim detaljima, i jakim senkama od dubokih okruglina , mnogo dobija i gubi sa svetlosnim efektima, i da u jesenje dane ume biti sirota i gola kao isposnička pećina. Baš te nedelje je osvanulo hladno, mračno jutro, i Bogorodičina Crkva je dočekala Anu neobično strogo.Sveće se dimile i trošile u teškim suzama, stihari na deci su bili mnogo stari, ljudi su došli okisli i prozebli , Hristos se sakrio za oblake, a kroz jektenija đakonova se čuo ton tuge i nemoći. To je tako trajalo do trenutka kada je hor počeo pevati Vjeruju.Već prvi taktovi te veličanstvene ruske kompozicije rastvorili su nevoljnost i pritisnutost u duši Aninoj.A divni motiv, koji prati ispovest o veri u Sina Božjeg, zaneo ju je, osvetio ju je, okadio joj je krv u svakoj žilici. Izvirilo je malko i sunce.U traci njegovoj , tamo s desne strane soleje, spazila je Ana, s leđa, visoku, kao jablan pravu priliku, u crnini od glave do pete.Pogledala je bolje.Jeste, kaluđer, u kamilavki s crnim velom. Osetila je da joj neobično godi što baš u tom trenutku upravlja svoje oči na stvorenje umotano u rasu smirenosti i u veo tuge.I činilo joj se da taj čovek, savijajući svoje skoro oholo uspravljeno telo sa nekom neobično pobožnom gracijom, da taj čovek odaje znake blaženog mira, kazuje da je njemu u njegovoj crnini tako čisto i dobro.Malo posle, u najsvečanijem momentu službe, Ani je došlo kao da vidi da je baš on onaj koji je crkvi i Bogu najbliži i najmiliji.Neka vrsta prijatne zavidljivosti joj prođe kroz dušu.Zavidljivost one vrste, kakvu je osećala svaki put kad đakon, u stiharu, blistavom kao povez Evanđelja, stane na širom otvorene Carske Dveri, s putirom u ruci, i sa uzvikom o strahu božjem na usnama. Posle službe, na kapiji, koja vodi iz porte na ulicu, Ana se osvrnula.Kaluđera nije videla, ali je opazila da đakon žuri da je stigne. Bio je to bolešljivo nežan plav čovek, grgurave svilaste kose, i tako fine kože u licu, da su krila nosa i ušiju čisto treptala pod kruženjem krvi.Prišao je gospođici Nedićevoj da se oprosti od nje.Iduće nedelje, verovatno, služiće zadnji put u ovoj crkvi, a uskoro zatim će biti rukopoložen za sveštenika i otići na parohiju. Gospođica Nedićeva oseti hladnu žaoku.Taj nežni mladi čovek, sa tim tužnim glasom i sa poezijom kratkog života u očima, ide dakle.I ne samo da ide, nego treba sad da pusti dugu kosu i bradu, da ogrne široku odeždu, da za uvek skine onaj kao anđeosko krilo laki i elegantni orar. Ani se učini da je i Bogu žao đakona.Jer Bog najviše voli te najmlađe i najsmernije sluge oltara.One, koji mu samo s pesmom i molitvom prilaze, a ne dotiču se da izvrše nijednu Tajnu. — Meni je vrlo, vrlo žao što idete — govorila je gospođica Nedićeva istinski neveselo , videći u đakonu odjedared bliskog čoveka, i osećajući kao da se s njim udaljuje i jedan deo lepog bogosluženja u njihovoj crkvi. — I meni je teško.A za pojanjem, koje se ovakvo nigde ponoviti neće, čini mi se umreću. Ani se privide kao da gleda đakona zbilja mrtvog.Trgla se i prišla mu korak bliže.Da, još je živeo, ali ga je ona videla kroz neku mrežicu, udaljenog, neobičnog, obasjanog onom mirnom svetlošću koja ruševine ulepšava. — Rekla bih vam — govorila je malo sa ustezanjem — da nam ponekad dođete.Ali, istinu da priznam, ne mogu da volim misao da u ovoj crkvi služite kao sveštenik.Ima nešto, nešto što .. . — Ah, dakle i vi to osećate.Da, da, dosada sam bio učenik i dete Hristovo, a odsada , ma šta da bude, to više biti neće.Da, đakoni su deca.Đakonovanje je poezija svešteničkog poziva, a poezija mora da prođe.Ostario sam u neku ruku.Vreme je da predam to mesto drugom ...Vreme je.Jer, vidite, mislim da đakon treba da bude sasvim mlad čovek.Mlad, neiskusan, detinjast, bezbrižan, sam ...Kao travčica, koja ne može da se seća grehova i znoja onog praha iz kojeg je nikla.Đakon, dok je đakon, tako mi se čini, trebao bi da je monah.Ja sam to nebrojeno puta osetio, i žao mi je što ne može tako da bude.Uostalom, sada će ipak tako biti.Mene će zameniti monah Irinej. Đakon je pogledao u portu, ali porta je bila već sasvim prazna. — S njime će i inače ova crkva mnogo dobiti.Čuo sam da neobično lepo služi.Bio je dve godine dana pridvorni đakon kod najceremonioznijeg našeg vladike, i vladika ga je čuvao kao oko u glavi.Svi se čude kako je dospeo ovamo.Možda je zbog lepog pojanja u ovoj crkvi sam želeo da se premesti. Gospođica Nedićeva je poslednje reči đakonove dosta rasejano slušala.Ono što je pre govorio više ju je interesovalo, i ispunilo ju je odjedared nečim novim.Prividela joj se cela svečanost rukopolaganja, i izgledalo joj je da u tom postupku ima jedan surov i strašan momenat.Pompa arhijerejskog prisustva i pojanja, važnost i upečatljivost obreda , polaganje duhovničke sile na pleća i sile blagoslova i anateme u ruke — sve joj se to činilo kao jedno blještavo zavaravanje.Zavaravanje, dok se mladiću mladost ne zakopa, dok se ne otpeva upokojna pesma detinjstvu njegovom u krilu crkve. Ani se još više ražalilo.Oprostila se s đakonom ne znajući ni sama kako, kidajući se što pre iz te zajednice koja joj je, sad je tek videla, bila veoma draga.Poželela je u sebi da se u crkvi nikako više i ne vidi s đakonom. I s toga, kad je došla naredna nedelja, ne znajući da li je đakon još tu ili je već otišao , rešila se da ne ide u crkvu.Ali odjedared , ne razumevajući pravo zašto, i pripisujući tu pojavu navici, prekinula je čitanje novina, skočila sa stolice, nervozno užurbano se počela oblačiti za izlazak, i najkraćim putem je pohitala na službu. Stigla je pred jedan od najsvečanijih trenutaka.Ušla je u crkvu baš pred čitanje Evanđelja, a prispela na svoje mesto da ugleda jednu sasvim novu scenu. Sveta je bilo vrlo mnogo.Uzana putanja sredom hrama činila se kao deo neke biblijske slike, i predstavljala stazicu u Božje Carstvo.Velike Dveri su stajale širom otvorene, i kroz njih je kolutao plavičasti kad, težak od veličanstva oltara.Na Prestolu su buktala dva krupna okrugla plamena, a visoko gore, kao u letu uhvaćene varnice, rasuli se bledo zelenkasti plamičci kandila. Preko soleje je koračao novi đakon. Nosio je u tešku pozlatu okovano Evanđelje skoro potpuno ispruženih mišica, visoko nad glavom svojom, a sasvim visoko nad glavama ostalih.Svečan i ponosit, nekima se činio kao božja opomena, i ulevao im je strah.Ani je, naprotiv, onako vitak, mlad i zelen, izgledao kao stabljika bršljana koja ide da se savije oko Hristova Raspeća.Nečujno koračajući , sa mrtvom tišinom ljudi u stopu sa sobom, prokrčio je đakon svetloj knjizi put kroz gusto zbijene redove, i nestao je pod udubljenjem koje vodi na propovedaonicu. __ Čuo se zatim tihi šum malih, prislonjenih vratanca.I tada, kao u drevna vremena na zidovima manastirskih trpezarija, na sivom zidu stare crkve je oživeo fresko jedan, redak i skupocen kao dragi kamen.Tamo gore, u zlatnom brokatu na kosim mladićskim plećima, stojao je neobičan, sasvim neobičan domaćin božjeg žrtvenika. Prsnule su zatim teške kopče na Evanđelju , i prosuo se glas, dubok, taman, i sve-sadržajan kao noć. Ana Nedićeva je ushićeno i ponosito gledala u tog triumfatora, u tog kralja.U prvi mah, glas njegov je prodro u nju kao što vatreno zrno prodire u telo ranjenika.Činilo joj se da će se onesvestiti, da će pasti.Posle ju je dohvatilo blaženstvo sreće, blagodarnosti , bliskosti i nade.I činilo joj se da ničega više i nema u crkvi sem te Velike Pesme, koja je jednim mahom odnela svu slavu njenu i njenih pevača, u kojoj su sva umetnost i sve umenje njeno utonuli kao što sićušno ostrvce tone pod velikim talasima pučine . Tu, ispred nje, ostvario se jedan od najtoplijih njenih snova: da u crkvi služe samo oni ljudi koji silu umetnosti nose i u telu i u duši, koji imaju oružje da svakog čoveka na kolena bace, koji imaju moć da i iz najtvrđe oholosti suzu iscede. Slušajući, posle Evanđelja, đakonovo recitovanje , Anino je ushićenje raslo.Sa finom muzikalnom osetljivošću se đakon povodio za svakom muzičkom promenom gore na horu, i oprezno i savršeno tačno je stvarao harmoniju sa horskim pojanjem.Na Anu su počele navaljivati žive, bogate misli o umetničkom usavršenju crkvenog pojanja u njihovom hramu, koje će se sada tek moći potpuno izvesti. I doktor Pašković je pred kraj službe došao u crkvu.Monah Irinej mu je padao neki daljni rođak. — Jesi čuo, Paško, ovoga mi je đakona sam Bog poslao! — oslovio je prota doktora , kad su se posle službe našli na ulici. — Nije njega Bog poslao tebi, nego gospođici Nedićevoj. — E, zar? — Sasvim.Jer je već krajnje vreme da u tom vašem muzičkom progresu gospođica Ana prestane biti sve i sva.I put i konjanik i konj. U prve dane, pod jačinom prvih utisaka, Ana nije uspela da u sve pojedinosti razloži neobičnu pojavu novoga đakona, i da sposobnosti njegove oceni po najboljim njihovim efektima .To je dolazilo postepeno, u vidu mnogobrojnih prijatnih otkrivenja i iznenađenja. Taj služitelj božji kao da je doneo neke tajanstvene ključe, kojima je otvarao neznane poglede ne samo u crkvu, i ono što se u njoj dešava, nego kroz crkvu i nekuda dalje, u neka davno prošla vremena, ka nekim porušenim i popaljenim oltarima, čija svetilja u srcima našim treba da tinja.Monah Irinej, stojeći pred Trpezom prav i svetao kao arhanđelsko koplje, sa diskosom i Hristovim telom pred čelom, i sa starim ničice prostrtim sveštenikom kraj nogu, činio se Ani Nedićevoj kao jedan od onih drevnih đakona pećske patrijaršije, koji su imali moć da nas, nesrećne i pale, raseljene među Turke, Mlečiće i Ugre, uzdignutim Svetim Darima i zveketom kadionica održe da ne klonemo, da se ne izgubimo i sasvim ne umremo. Ah, kako je neobičan bio taj novi đakon Bogorodičine Crkve!Kad bi izašao na severne dveri i dolazio ka sredini soleje, to je bilo kao kad večernja mirna svetlost klizi po usamljenom putu.Na amvon se penjao i sa njega silazio kao da lebdi i tle nogama ne dodiruje.Kadionicom je mahao kao da na onim srebrnim lančićima ljulja kolevku sa malim Hristom.A kad zajedno sa sveštenikom raskrili Carske Dveri, onda je on onaj koji je anđeo oltara i duša crkve, a sveštenik je kraj njega tako čovečanski nejak, tako grešnički siromah. Monah Irinej je glasom svojim tešio, i stvarao neobičnu neku, muzički idiličnu vezu između crkve, sebe i onih koji ga slušaju.A pojavom svojom je monah Irinej ili zapovedao , ili zanosio.Stojeći na amvonu, s podignutim orarom i očima, kao da je bacao na duše senku velikog i strašnog krsta koji je nosio Jovan u pustinji.A stojeći na Velikim Dverima, prefini fresko bačen na tavninu oltara i uokviren u zlato rezotina i kadifu zavese, bacao je u duše pregršti ushićenja što ima Boga i Crkve, i što Bog i Crkva imaju njega. Divan je bio taj novi đakon Bogorodičine Crkve!Ljudi su dolazili da ga čuju, ljudi su dolazili da ga vide.U tamno višnjikastom stiharu sa Vozduhom svenutih starinskih boja, ili u zlatnom stiharu sa safirno plavim Vozduhom, sa svetinjom na plećima i svetinjom u rukama, sa kadionicom, koja mu kao mirno jagnje leži na desnoj mišici , i sa onom čudesnom, bezmernom moći u grudima — smerno koračanje njegovo za vreme Velikog Vhoda, to je bilo koračanje kralja koji ulazi u oltar da preko zlatne krune svoje prebaci crni kaluđerski veo. Dolazak monaha Irineja u Bogorodičinu Crkvu imao je na Anu Nedićevu silan uticaj.Strastna njena naklonost ka muzici, ka muzičkoj pompi, još se udubila, čisto se sama u sebe urila.Život Anin se tako suzio, da je najzad postao prosto pratilac jednog prevlađujućeg osećanja.Sve više je Anu savlađivalo ubeđenje da ceo njen život treba da bude zavet.Zavet lepoti i umetnosti Kandilce jedno, koje ima dušu samo zato da uživa što gori.Gori, užeženo za slavu onoga što duši ne da da se smuti. Nailazila je na Anu vrsta ekstatičnih muzičkih momenata.Interpretacija pojedinih vrlo teških stavova postajala joj je odjedared jasna, ushićavale su je najfantastičnije ideje crkvenih i duhovnih predstava i koncerata , izvirali su odnekud, iz prstiju ili iz duše njene, neki sasvim nepoznati motivi.Jedne večeri, kad je Nedić već bio legao, otvorila je Ana neočekivano vrata od njegove spavaće sobe: — Slušaj, sad mi je odjedared došlo da sviram molitvu pre spavanja. I svirala je nešto prekrasno.Skladno, gotovo i celo, sa tako čistim motivom i tako savršenim tonskim gibanjem, kao da je tu stvar takt po takt proučavala. Sutra dan je se međutim nije više sećala.Ni nje, ni svih onih drugih motiva iz toga čudnog, bogatog vremena svoje mašte.Nedić se ljutio, a Ana se slatko smejala.Sva nekako raskošna, ona nije osećala nikakvu potrebu da nešto čuva i ostavlja.Sve te inspiracije , činilo joj se, rađaju se i gube se na obimu nekog jako prostranog kruga.A u središtu toga kruga treba da bukne ona ekstaza od koje je Ana Nedićeva očekivala veliki triumf svoje neobične mladosti. Dolazili su joj i čudno lepi snovi.Jedan se naročito često ponavljao.I u budnom stanju.Drevan i razrušen.Vihori doleću sa svih strana, i pune mu pukotine zemljom i klicama.Po ruševinama počinje da vijuša i puzi raznovrsno cveće.Korenčići i žilice raskivaju daske i drobe kamenje .Stoji crkva od žive mrežice bilja sa dva visoka ljiljana kao dva vitka tornja.A unutri je Hristov grob.Plaštanica je od mirisa.A Isus nije mrtav, nego spava.Njega i cveće uspavljuje glas mladog jednog monaha. — Ana, tebe kanda napušta sluh — šalio bi se Nedić. — Dvaputa te već jedno isto pitam. — Slušam nešto drugo, pa ne čujem tebe.Ne pevaš mi dosta lepo. Gospođica Nedićeva je zatim primetno razredila svoje svetovne koncerte.Uopšte se povlačila od svetskih uživanja.Muzički zanosi su nailazili na nju sve češći i sve jači.Ponekad joj se činilo da celim telom trepti i bruji.Jednoga dana, iz violine njene je propevao nov motiv.Ana je zadrhtala.Drhtavim prstima ga je ponavljala i ponavljala .Sve tiše i tiše.Počela je da ga krije, da ga voli, da se boji za njega.Zatim su oko toga motiva stali da iskrsavaju i neki od onih ranijih, polazaboravljenih i izbrisanih.I sve je to postajalo ekspanzivno i šumno.Dobijalo sklop, celinu i život. Naposletku, Ana je uzela pero u ruke i počela da beleži.Svoju pesmu.Svoju krvnu žrtvu na oltar kome se klanja. Plivala je u zadovoljstvu, i satima se nije rastajala od svojih instrumenata.Stvar je napredovala.Sa dosta muke, ali i sa očiglednim uspehom.Redovi nota se vrstali, crni, puni, energični.Ali zato je Ana smršala i pobledela.„Zalivajući cvijet kroz tanku sviralu“, kako ju je otac dirao. — Gospođica Nedićeva nešto komponuje — izbrbljao se indiskretni stari horovođa pred doktorom Paškovićem. — Gospođicu Nedićevu nešto komponuje — popravljao je doktor. Stari horovođa je samo žmirnuo očima.Njemu se činilo da to na jedno izlazi. U stvari, imali su pravo obojica.Ana je baš tih dana dovršila, i spremala se da do Bogojavljenja sama i uvežba s pevačima svoju kompoziciju svoje najmilije molitve: Oče naš.A s druge strane opet, Ana je baš tih dana, više no ikad, osećala da staje na svoje noge i kao muzičar i kao ličnost.Osećala se jača, zdravija i samostalnija no ikad, i veliki svoj posao je vršila s lakoćom zabave.Radilo se naime o tome, da pri krstovdanskom vodoosvećenju i na Bogojavljenje sve pojanje i sav recitativ bude u ustima pevača, i da sasvim izostane neskladno i proizvoljno pojanje za pevnicama. Krstovdan je osvanuo lep.Nekako mlak i ljubak u tišini debelog snega koji je još neprestano padao.Ali odjedared je dunuo studen vetar, ugrušao sneg sa ledom, pobacao zvezdice mraza, i povešao vence ledenih klica.Pokrhao je suve grančice drveta, razbarušio mirne nanose snega, i kidao male grozdove inja da poveša veće i belje.Najzad je rasterao i oblake.Ali onda, poplašen od velikog belog sunca, pobegao je nekuda u budžak. Vazduh i nebo su treperili bez jedne borice , bez jedne zavesice.Sat na kuli je izbijao kao da škripe neki zubi.A Bogorodičina Crkva, sa svoja dva vitka krila, izgledala je, u teškim hrpama snega, gotova da poleti. Gospođica Nedićeva je videla đakona kad je pošao u crkvu.Toga svetlog, belog zimskog dana, veo njegov je izgledao kao neka mnogo tužna crnina na snegu.Gospođica Nedićeva je uzdahnula i sklonila se s prozora.Počela je i sama da se sprema za polazak. U crkvi nije duvao vetar.Nije bilo ni hladno.I tako su neobično svečano izgledale one male voštane buktinjice u rukama starih žena i ljudi.Oltar se činio mračna pećina od crnog mramora, u kojoj je sve zaspalo .A sva svetlost, sva tajna i sva svetinja njegova pomakla se napred, do amvona, pred kojim je stajala bačva vode, čekajući veliko i čudno delo božje. Na sveštenicima, koji su vodu opkolili, videlo se uzbuđenje.Glave, kao neke terete, zavalili su unatrag, dok su očima tražili odgore božju pomoć. A visoko iznad njih, na amvonu, monah Irinej je bio jednostavniji u svojoj svečanosti nego ikad.Tako jednostavan kako je jednostavna gruda zlata, koja je skroz ista, skroz dragocena i svetla.Strepnuli bi mu samo ponekad na oraru ukršteni prsti, i brže bi onda sevale sitne plavičaste munje u vez ušivenih kamenčića.Inače je tiho prizivanje Boga svršavao tako mirna lica, kao da tamo gore već vidi beloga goluba.Opažala se na njemu radost što vrši posao koji voli.Čitalo mu se s lica ubeđenje da će Gospod čuti njegov glas, prohodati po hramu, i pretvoriti bačvu vode u jezerce božjeg blagoslova i božje milosti. Ljudi nisu skidali poglede sa đakona, smešili se na njega, molili se Bogu za njega, i, ne znajući, dodavali između sebe jedno drugom ruke.Svečanost i sreća su ih stezali u zajednicu, onakvu kakvu je Hristos propovedao .Pojanje je dohvatilo i nosilo srca i duše, diglo svu crkvu pred vrata nebesa.Toplo i dobro je bilo svima.Ali se nešto još čekalo. Čekalo se da se podignu nebu dva oka, dva sasuda tame.I da srce jedno, čisto i mirisno kao divlja šuma, dozove Boga, primi u hram svemoćnog i predobrog oca i strašnog sudiju sveta. I onda se otvorila, ne đakonova usta, nego đakonove grudi, i grudi te su dale sve što je u njima bilo groma, pesme, ljubavi i straha božijeg. Velij jesi, Gospodi, i čudna djela tvoja! Sve je zamrlo, Bogorodičina Crkva je pala na kolena. Zar je Bog mogao odreći?Zar je Bog mogao ne sići ?Nije mogao.Nikoji bog ne bi mogao.Ana Nedićeva je, više nego iko, osećala da Bog nije mogao ne sići.Ona je, više nego iko, znala da je Bog sišao, da je bio u crkvi, da je osvetio vodu, i da se vratio na nebo kroz čisto, mirisno srce kaluđera svoga. Smešila se u nekoj prijatnoj nesvesti, koja ju je ljuljala kao majka dete. Ali odjedared ju je obuzeo nemir.Došlo joj je da potrči napred.Da se približi onim podignutim rukama.Da nešto zapita.Da nešto zaište.Ili da natopi maramicu svetom vodom i pokapa njome čelo i grudi. Ne bi stigla. Svetla slika je uzmicala.Došla do zida, ušla u zid, propadala kroza nj.Zadnji put je još zalepršala zlatna odeća, i sve se ugasilo u mraku oltara. Gospođica Nedićeva je hitala kući.Osećala je u grudima ključ nove pesme.Zbacila je rukavice i šešir i poletela klaviru. Ali, što nikada nije bilo, to se tada desilo.Prsti su ležali na dirkama ukočeni, kamenito nepomični.Dve ruke, obučene u zlatne narukvice čistog zaveta, stegle su Anine prste, sprečile su novu pesmu njenog uzbuđenog srca. Ana Nedićeva je plakala iz smućene duše. Ana Nedićeva je, sutra dan, na Bogojavljenje , melanholično mirno prošla kroz triumf svoga muzičkog dara i svoga truda. Davno je prošlo bogoavljenjsko vodoosvećenje.Došlo je proleće, bližilo se leto.A ništa na svetu se u spoljašnjem životu Ane Nedićeve nije dogodilo ni promenilo.A nikakva odlučna želja ili volja nije u unutrašnjem njenom životu sazrela.Nikome se ona nije poverila ni tugom ni radošću.Niko živi njoj nije prišao ni sa pitanjem ni sa slutnjom.Na duši njenoj, prepunoj ljubavi , nigde nije bilo ranice ni krvave pegice. Čudnu moć je imala Ana da tu svoju ljubav , za koju bi ljudi rekli da se ničim drugim ne hrani do glađu, nosi u sebi kao potpuno zadovoljstvo.Možda se, uostalom, ne treba čuditi što je ona mogla tako neobičnu stvar.Ljubav njena se rodila u crkvi i živela samo u crkvi.Tu ljubav nije zapalio ni plamen očiju, ni stisak ruku, ni zanosna reč, čak ni harmonija misli i osećanja.Na trepetu zvuka je ona uletela u dušu Ane Nedićeve.A ispružene njene ruke je odmah odsekla gorda oltarska disciplina neprikosnovenosti i bele čistoće. Ljubavni snovi Anini nisu bili slike koje dolaze i prolaze.Oni su bili stanje njene duše.Trajna, poteška, ali i slatka borba duše da se telo ukloni iz svesti.I s toga u tim snovima nije bilo ni pitanja, ni sumnji, ni ljubomore, ni težnje da i voljen bude onaj koji voli.Sve sanjanje i sve ispunjenje tih snova ograničavalo se svejednako na crkvu, na obrede, na osvećene lepote, na rastavljenost duša i tela, na smirenost.Sresti, videti i voleti, to je Ana Nedićeva umela samo u crkvi.Ona je volela božjeg slugu i pevača Bogorodičine Crkve.Volela ga preobučenog, duboko sagnutog, gologlavog, sa rukama bez prstenja, sa krstom na grudima, sa usnama na krstu. Bilo je, dabogme, i iskušenja.Ali ona su bila neznatna, i nisu gubila Aninu dušu.Trajala su tamo do velikih gvozdenih vrata na porti, ispod kojih je, kao ispod nekih velikih krila pobede, Ana ulazila u crkvu mirna, čista i nepokolebljiva.Žud, ako je mora biti u svakom čoveku i u svakoj ljubavi, ležala je još nerazvijena i hladna.Negde u mraku iza svesti, nepotrebna i bez cilja. Jedared, za vreme večernja, kad su oblaci zastrli nebo, u crkvi bilo tamno, zlatna dalmatika đakonova se smireno ugasila, a glava njegova se uvila sumračkom, probilo je sunce odjedared, i prosulo svetlost svoju u crkvu kroz crveno okno velikog prozora nad oltarom.Oganj, divan i strašan, kao buktanje rubina, pao je đakonu na grudi i zapalio mu odeždu.Od pojasa na više on je goreo kao na lomači.Crnile se samo njegove jako ugasite oči.Slika je bila neopisano lepa, i Ana je osetila jaku uzbuđenost.Ali kroz crvenilo vatre se odjedared stala dizati neporočno bela jedna ruka, sa prstima na oraru.Ruka je zaklonila oči, i ispred ruke se sklanjalo crvenilo iz oltara.Bleđe i bleđe, sunce je još poljubilo svetu haljinu Hristovu, i zašlo opet za oblake.Ana Nedićeva je osećala samo još mirno blaženstvo.Blaženstvo to ju je ispunjavalo svu, čak do vrhova prstiju. Drugi put opet, baš uoči Duhova, ona je namerno pošla ranije od kuće, da se sama, u miru, nagleda zelenilom okićene i travom zasute crkve.Čekalo ju je iznenađenje.Kraj velikog tutorskog stola, u hrpama lipovog granja, stojao je monah Irinej.Bez gornje mantije , kao domaćin u svojoj kući.Čupkao je i slagao grančice i cveće, i oprezno ostavljao na stranu jednu cvetnu šibljiku, punu pčela.Ana je zastala, ispunjena retkim zadovoljstvom .A zatim, na prstima, da se đakon ne bi uznemirio, ušla je u odeljenje za ženske.Zavidela mu je što je crkva njegova. Tako od prilike, a svakako daleko od đakona, svršavali se svi doživljaji Anini s đakonom. Međutim, jedno desetak dana po Duhovima došlo je do nečega što je podsećalo na susret.Ana je prolazila kraj crkve u vreme kad nema bogosluženja.Spazila je otvorena vrata, i, ne znajući pravo zašto, ušla je unutra.Crkva je bila prazna, ali se iz oltara čulo tiho kretanje i šum.Ana se trgla i pohitala natrag ka vratima.Poplašila se da ko ne izađe i ne zapita je šta traži u to doba u crkvi.Niko se nije pojavljivao.Ona se onda ohrabrila , i prišla ikoni da očita molitvu.Molila se brzo, osluškujuĆi u isti mah, celivala Majku Božju, takođe brzo, samo u skut ljubičaste njene odeće, i izašla zbunjena i sagnute glave.Na vratima porte se srela s đakonom.Silazio je niz stepenice polako , zamišljen.Oko njega se čuo šušanj teškog crnog odela.Ana, kao hipnotisana nekim dubokim strahopoštovanjem, skrenu skromno u stranu kaluđeru s puta, ma da su dvokrilna vrata bila i odviše široka.Đakon je to opazio.Podigao je glavu i bledo se osmehnuo.Pogledali su se i prošli. Ani je zadrhtalo disanje.Posle joj se odjedared navlažile oči, i obuzelo ju neko meko i duboko sažaljenje.Šta je taj monah drugo nego siroče?Odrekao se sveta i pošao u samoću.Ni svojte, ni kuće.Kuća mu je crkva.Otišao je eto u praznu hladnu crkvu.Šta će tamo ? Njoj dođe na um da je taj čovek isto što i zrnce tamnjana koje tamo na oltaru sažiže i nestaje.I miriše pri tom, ali tako tužno.Anu obli najedanput nešto vrelo.Osetila je kako neizmerno duboko voli tog usamljenog kaluđera, i kako ga nikad, nikad neće moći zaboraviti ni ostaviti. Posle toga viđenja na Anu je počešće nailazio neki nemir.Pred veče, kad svrši posao. i misli da će za klavirom ili za knjigom biti zadovoljna, ne može ni da čita ni da svira.Ne može ni da misli.Svaku misao zatrpava odmah nešto teško, i to teško, na neki čudan način, ili je on, monah Irinej, ili je neka bolest koja preti da će naići. Jedne večeri iskrse pred nju neočekivano pitanje: da li đakon sluti da ga ona voli ?I to pitanje, koje joj nikada ranije nije dolazilo na um, nametalo se sada sa nekom sudbonosnom važnošću.Dobijalo je vid čežnje .Kad bi bar misao jedna mogla biti glasnik u njegovu dušu!Kad bi se, ma za jedan trenutak, ta ljubav, koja je on, mogla njemu i dati!Kad bi se samo za čas kroz jednoliki mir njegovog života mogao proneti bat srca ili šapat usana! A kako bi on dočekao takvog vesnika?Bi li mu se sažaljivo smešio, bi li ga otisnuo od sebe, bi li mu se možda obradovao?Da li je on jači od ljudi koji se nisu Bogu zavetovali ?Da li je ta crna rasa neprobojan oklop ?Ili možda baš zato, što treba da da je grobnica, ima iza nje sila otpora, ima nemirni duh onoga koji je živ zazidan ? Ana Nedićeva je prelazila rukom preko čela.Već nekoliko dana njoj se čini da iza toga čela leži neka bolest. Izašla je na terasu, i sela na klupu nad kojom se lelujala zavesa od vinove loze.Vetar je duvao, lastar se pleo u njenu kosu.To ju je dražilo.Dohvatila je naglo granu, otkinula punu šaku brkova, i hitnula ih daleko.Zatim se potpuno tupo zagledala u jednu bubu, koja se sa odlomljenim pipkom i sa slomljenom nogom teško vukla po šljunku.Najzad se zabavila, gledajući kako kuvarica mota pamuk sa ruku svoga sinčića, i kako ovaj, od dosade, svaki čas labavo upušta kanuru.Ali ju je najedanput, od vrtenja konca, zabolela glava, i ona je zatvorila oči. Tek što je to uradila, iskoči pred nju drugo pitanje: da li se monah uopšte sme voleti?Makar i skriveno i nepoznato.Da li nije greh okružavati ga mislima, osmehivati se na njega kad je leđima okrenut, i uvijati ga u snove?Čovek oseća i nevidljive i neznane stvari.Đakona to možda uznemiruje i muči. Ana je osećala žmarce po telu, i neki dotle nepoznati strah od Boga.Došlo joj je da spusti čelo dole na kamen i da čita molitvu.Ali je nastavila da sedi, i gledala kako se spušta veče.Kad je izašao mesec, red prozora na susednoj kući učinio joj se odjedared kao red belih fenjera koji idu, i za kojima i ona treba odmah da pođe.Nije joj bilo dobro. Sutradan, u nedelju, Ana Nedićeva, koja nikad nije propuštala službe, nije mogla otići u crkvu.Nije mogla ni iz postelje da se digne.Dva dana kasnije se znalo da se razbolela od tifusa. Đakon Irinej, naravno, nije o svemu tome ništa slutio.Te nedelje, kao i svake druge, došao je da služi, vedar i u dobrom raspoloženju .Njegovo raspoloženje bivalo je čak sve bolje i sve prijatnije, u koliko je češće dolazio u tu crkvu.Imao je neko fantastično ubeđenje, da će u tom hramu moći dovršiti ono što je on zvao svojim unutrašnjim pomonašenjem. U toliko mu je neobičnije bilo kada je, oko polovine službe, osetio odjedared neku smućenosg i malaksavanje u glasu.Otimao se, ali sa malo uspeha.Biće neka živčana nelagodnost , mislio je.Ali posle je opazio da ima jednu boricu i na duši, i da je ta borica kanda sve dublja i sve šira.Učinilo mu se da se ljudi neobično mnogo krste, i da to rade nekako brižno i žalostivo, Najlepša molitva mu je došla slabo rečita i prazna.Najzad, ako Bog odista vidi sva ljudska lica, ispegana znojem rada, straha i bolesti, šta će onda i molitva, šta će i sveštenik.A kad su zabrujala zvona na Dostojno, đakon se, kadeći pred ikonom Matere Božje, setio odjedared svoje majke, i osetio potrebu da sagne glavu i da joj nešto prizna.I možda bi to i učinio, ali nikako nije mogao da zna šta bi upravo hteo da ispovedi. Po svršenoj službi je ostao u oltaru iza sviju, i izašao iz crkve poslednji.Na izlazu se još jedared osvrnuo i poklonio, ali crkva kao da nije marila za njegov duboki poklon toliko koliko drugi put. Na ulici, jedva, uznemirenost đakonova je počela nestajati.A nestala je sasvim u razgovoru sa doktorom Paškovićem, s kim je đakon veoma voleo prodiskutovati i našaliti se. Ali tri dana kasnije, o prazniku, tačno u isti čas, t. j. pri čitanju Evanđelja, osetio je đakon opet jedan nesigurni trepet u glasu, i skoro malaksalost pri završetku recitovanja .Sklapajući knjigu, slučajno je prešao pogledom po punoj crkvi svečano obučenih ljudi, i odjedared, s leve strane kraj stuba, u šarenilu lakih tkanina i čipaka, opazio je jednu sivu i žalosnu prazninu.Komešanje ljudi je doduše išlo na to da tu prazninu ispuni, ali ona je probijala kroz sav metež i sve boje, i videla se uvek ista, nepopunjiva i stalna.Silazeći s amvona, đakon je imao čudno osećanje.Kao da mu se nešto hladno provlači ispod stihara, prolazi kroz odelo i grudi, i hvata ga za srce stiskom jednim koji boli. Bol je posle prošao, ali je ostala neka tuga.Tuga, kojoj se đakon pomalo čudio, čudio joj se kao nepozvanom mučitelju i došljaku .Ali tuga se ta razlivala kroz njega smelo i odvažno, kao da već od ranije stanuje u njemu i zna svaki kut njegove duše.Talasi te tuge se zatim i van đakona počeli širiti, i kupili se na onom praznom mestu kraj stuba, noseći nekako sa sobom tamo i monahove misli i njegove oči. Đakon se najzad upitao: čije je to mesto.I odjedared, pred njim je stojala slika jedne devojke, simpatično ozbiljne i nepomično mirne, sa zamišljenim očima, zagledanim uvek na jedno mesto, sa bogatom kosom i mekanim velikim šeširom, i sa neobično priklonjenom glavom dok on čita Evanđelje.Znao je đakon i ko je ta devojka što uvek dolazi u crkvu, a sada nije tu.Znao je i to da je ona pokretač i duša lepom pojanju u njihovoj crkvi.Setio se takođe da je više puta osetio njen ozbiljni pogled na sebi.Setio se i onog susreta na stepenicama. I najzad se pitao: otkuda i zašto sve to? Izvesno je da on o toj devojci nikada nije naročito mislio, i nikada je nije naročito promatrao.A sada eto vidi da zna mnogo detalja njene pojave, i opazio ]e da je nema. I onda, sasvim slobodno, kao da je to prirodan red misli, đakon se zapitao: zašto je nema?I osetio je da je to nešto što on mora saznati.Ali kako ?Neprilično bi bilo, možda i smešno, nekoga zaustaviti i pitati zašto gospođica Nedićeva nije u crkvi.Drugi to možda nisu ni opazili.Jer i nije ništa strašno i neobično.Možda je otputovala, možda je boli glava. Đakon je uspeo da stvar odloži za tri dana, do iduće nedelje.Ali je za sve to vreme bio nemiran, računao koliko je vremena već prošlo, pogađao razloge, i trudio se zatim da sve te misli što pre zaboravi.Ali taman bi uspeo da potisne gomilu misli, onda bi opet ta čistina u glavi uzimala tačni vid one sive praznine s leve strane kraj stuba. Mala živčana alteracija — postavljao je đakon diagnozu bez mnogo prethodne analize simptoma. — A tebi se kanda popeo mesec u glavu! — tumačio je doktor Pašković, sa malo više analize, zagledanost svoga mladog prijatelja koji se tek na reč trgao. U nedelju, monah Irinej je došao na službu uzbuđen.Prvi put otkad je u Bogorodičinoj crkvi.I da se ne bi još više uzbuđivao, rešio je ne pogledati tamo do posle Evanđelja .Ako dotle ne dođe, neće doći — uhvatio se opet kako tačno zna da gospođica Nedićeva dolazi u crkvu uvek na vreme. Izvršio je svoju odluku.I, da li zbog same odluke, da li od nekog nadanja, umirio se.Evanđelje je čitao neobično lepo.Kao što se čita iz grudi u kojima ima neko milo uzbuđenje.Kako mu je lak i mekan i ravan izlazio ton toga dana!Đakon se nadao dobru.Ali kad je najzad podigao oči, srce mu je počelo udarati sitno i ustreptalo kao da ga je neko iglom prodenuo.Mesto pokraj stuba je bilo prazno.I do kraja službe đakona više nije napuštala misao o tom praznom mestu. Pri izlasku iz crkve spazio je nekoliko poznatih pevača.Pošao im je u susret.S namerom da, zaobilazno, naravno, sazna od njih šta je sa gospođicom Nedićevom.Ali kad im je već bio na dva koraka blizu , i opazio da je opažen, zbunio se, zastao, uvukao ruku u džep kao da traži nešto što je zaboravio, i vratio se u pravcu iz koga je došao.A činilo mu se međutim da pevači gledaju pravo u njegov džep, i znaju da je džep potpuno snabdeven svima potrebnim stvarima.Osvrnuo se zatim po drugim ljudima koji se razilazili , ali nikoga zgodnog nije pronašao.Osetio se odjedared mnogo sam, i učinilo mu se da ona praznina kraj stuba ide u stopu za njim. Odlučio je najzad da će posle podne prošetati , proći kraj kuće gospođice Nedićeve, i gledati da vidi nešto iz čega bi mogao zaključiti šta je s njome.Ali onda se setio da ne zna gde stanuje.I da bi mu bilo nezgodno pitati nekoga gde joj je kuća. Ipak je posle podne krenuo u šetnju.Nasumce , dabogme, no budno odmeravajući svaku kuću, i oštro motreći ko će otkuda izaći ili kuda ući.Počeo je zatim i nagađati, skoro vračati, hoće li biti odovud ili odonud, i hoće li se pojaviti muško ili žensko.Za pakost, kuće su stajale kao neka zapečaćena pisma, ulicama nije prolazio skoro niko, a kad bi se negde otškrinula vrata, izlazio bi na njih pas. Najzad, đakonu je upala u oči jedna kuća, koja mu u stvari nije mogla pasti u oči, jer se sva uvukla iza gustog zelenila isturene bašte.Zastao je malo kraj gvozdene ograde.Ružičaste ostvice nekog neobičnog džbuna su jako mirisale.I zujale su pčele.Povodeći se očima za jednom pčelicom, on odjedared ugleda tornjeve Bogorodičine Crkve.Obasjati suncem, sa krstovima koji su od razblještenih zraka došli viši, izgledali su ti tornjevi kao porasli, kao na prste uspeti nad ulicom po kojoj njihov đakon hoda.Đakon se zastideo i malo porumeneo.Ali u isgi mah se i trgao.Škljocnula su gvozdena vrata na ogradi , i kroz njih je prošao doktor Pašković.A ujedno, na isturenom krilu kapijice, pročitao je đakon tablicu: advokat, doktor Jovan Nedić. Trebalo je žuriti, jer se i Pašković žurio.Ostalo je samo toliko vremeda da se monah Irinej seti da bi baš okolišno pitanje krenulo doktorovu naklonost ka analizi , i da treba sasvim prosto zapitati: ko je bolestan u kući gospodina Nedića? — Da li to gospođica Nedićeva leži? — pitao je siromah đakon, budalasto i hrabro, ne opažajući nimalo da je to pitanje drugo pitanje. Tifus. - Pašković je odgovarao tiho i preokupirano, mereći đakona sasvim slabo naoružanim pogledom. — Je li težak slučaj ? — dodao je đakon strašljivim glasom. — Težak slučaj! brecnuo se odjedared Pašković na svoje omiljeno polje.I odmah počeo, tonom diskusije, razlagati suštinu takvog pitanja sa medicinskog gledišta, a posle opet sa gledišta jednog laika. — Zar ne, reci sam.Kad vi, laičari, postavite lekaru pitanje: da li je slučaj težak, onda prosto tražite da vam ovaj kategorično odgovori hoće li bolesnik umreti ili će ostati da živi.Hipokrizija, strašna, uvek ista, bez obzira na važnost ili tragičnost trenutka.Postavlja se lekaru jedno prepredeno , a o bolesniku bajagi sažaljivo pitanje, a ide se na to da radoznalost što pre sazna radi li se o događaju koji u sebi nosi tutanj i prevrat. Pašković je, pogledavši svoga rođaka, naglo presekao reč, i svoje analitičarske pipke okrenuo na drugu stranu. — Ali sada dolazi druga zanimljivost.Da t. j. ljudi, koji sasvim daleko stoje od gornjeg slučaja, koji, naprotiv, sa celim srcem ulaze u nesreću bolesnika, koji kao pod nož idu pred sud lekara, da i ti ljudi ne nalaze drugo, iskrenije i toplije pitanje, nego ponavljaju onu banalnu frazu o težini slučaja. Siromah đakon je ćutao, i nikakvo pitanje nije više postavljao.A iz toga, što je Pašković govorio neobično brzo i mnogo, izvodio je neodređen zaključak: ili je bolest osrednja, pa je doktor bezbrižan za diskusiju, ili je teška, pa iz njega govori uznemirenost i nervoza. Kad su stigli preko puta crkve, Pašković je najzad presekao mučni čvor. — Dakle, slučaj je dosta težak, ali bolesnica neće umreti. Monah Irinej je odahnuo, i okrenuo u portu da bude sam.A Pašković je gledao za njim i dovršivao svoj posao. Ništa ne mari, moj smireni sokole !Dok sam gledao cirkus sa bagrema, lepši mi je bio nego posle iz lože.Divote života vide najbolje oni koji napolju stoje. Spuštala se noć.Kao neki veliki točkovi , koji prestaju da se vrte, koče se i hlade, tako se, jedno po jedno, zaustavljali razni pokreti, i isprezali iz onog dela života koji je toga dana dorađen ili potrošen.Isprezali se i ljudi.Jedni, koji su teško radili , a nisu u tom radu ništa voleli, padali su u duboku nesvest umora kao da im je i duša zaspala.Drugi, koji od sutrašnjeg dana ima da dobiju više no što je današnji dao, ležu u postelje puni blaženih snova.Treći, najzad, kojima se sav život sabio u jedan trenutak neizvesnosti, koji su gotovi da dožive svaku sreću, da prime i svako mučenje, to su oni kojima se nikako ne spava. Ni đakonu se nije spavalo.Nešto kao da neprestano kruži oko njega, zove ga i budi ga.Potpuno rasanjen, tražio je neku zabavu.Da nije noć, svirao bi.To bi mu sigurno godilo .Ovako, predao se onome što je bilo jače od njega.Ipak je pokušao da koliko toliko razjasni svoje stanje, i da odmeri dokle upravo vodi ta daljina u koju sada neprestano putuju njegove misli. Šta je to s njim?Prestao je da piše u dnevnik, i da slaže mudrosti za postizavanje velikog, sunčanog mira.Naprotiv, oseća nemir.Uostalom, to što u duši njegovoj živi, nije uvek ni nemir.Ima dve prirode.Ponekad je mučno, i vrti po njemu kao da hoće da izađe i dalje da ide, pa i samog njega sobom da povede.Drugi put opet, tako je kao da su i on i sve u njemu stigli nekuda odakle nemaju želju da odu.Pa onda se opet sve slije i smrsi, i u duši zavlada nešto sasvim nedokučno.Zavlada tajna .Ali on ne oseća nikakvu potrebu da tu tajnu razreši , i navikava se da je nosi takvu kakva je, i smiruje se.Za malo.Tajna počinje da boli, i on se budi ujutro s boricama bola na čelu. Šta je to? Đakon se smešio oblačno, i stezao je srce, koje se više nije dalo steći, jer više nije bilo prazno. Može biti da ta tajna prati njega samo pometnjom, a u stvari drugu dušu traži ?Da li je ona devojka baš želela da ga vidi onda kad ga je pogledala?Možda je to učinila slučajno ?Možda i namerno, ali tražeći u njemu sveštenika, kaluđera, koji treba da joj pomogne, koji treba ruku da digne, a iz njegovih prstiju sveti mir da se izlije. Kako je došlo do toga da zavoli devojku s kojom nikada reči nije progovorio?Da li tako, što ga je nekoliko puta pogledala, što i ona voli crkvu, što misli o onom što se u crkvi radi i dešava? A otkuda on sve to zna? — smešio se monah Irinej. — Ne bi umeo reći otkuda zna, ali zna. Crkva je tu nekako po sredi.Može biti da stari Bogorodičin Hram ima srce, da ih je oboje primio u to srce, i da je to srce svemu krivo? ... Odjedared, đakon se prenuo.Digao se u njemu ponos, i sentimentalnosti je nestalo.Svež i zadovoljan je pogledao kroz širom otvoren prozor u rumenu letnju zoru, i u cveće koje mu je u sam prozor cvetalo, i mašio se knjige. Čitao je kako je Bog, nekada davno, šetajući po zemlji, ušao u šumu, i sreo jako neveselog mladića.Pitao ga je šta mu je. — Siromah sam, izgubio sam frulu koja mi je bila draga kao što mi je život drag, i volim devojku koja mene ne voli — odgovorio je mladić. — U svemu ti ne mogu pomoći, ali jednu želju, ma koju, mogu ti ispuniti.Promisli , reci mi, i biće ti što zatražiš. — Mladić se naslonio na drvo, zaklopio oči, i mislio.Pristupio je zatim Bogu, i molio: daj mi krila. — Bog se zbunio, jer krila su smeli imati samo anđeli.I zamislio se šta će.Najzad je uzeo punu ruku svežeg gorskog vetra, stvorio prvog konja, divnog jednog zelenka , i poklonio ga mladiću. Monahu Irineju se fantastična bajka toliko dopadala, da su mu oči bile pune suza.Na Anu je sasvim zaboravio ... Kao mladić od devetnaest godina, sa položenom maturom, pred polazak u veliki svet, bogat lepotom, zdravljem, prijateljima i nadama — on se teško razboleo, i pošao izvesnoj smrti u susret.Lekari su ga napustili , svojta ga je žrtvovala, život ga je izbrisao.Ali štogod je kraj dolazio bliže, život se bolesniku činio sve lepši.I to ne život uopšte.Nego baš njegov život.Život dečka i mladića koji oca nije poznavao , koji je posle izgubio i dobru, nesrećnu majku, i koji je odrastao u kući rođaka, gde su se muž i žena i deca opijali, ružili, svađali i s noževima vijali.Život, dakle, koji je u najstrašnijim i najružnijim okolnostima imao da opstane i da se sačuva.I koji je, ostavši usred smeta i kuge čist i zdrav, osetio sam u sebi sve dostojanstvo i svu moć čoveka, i uzdigao se na jednoj neobičnoj gordosti, gordoj od lepote i vere u lepo. I sada je taj život, taj svesni, ponositi život trebao da prestane biti.Ogorčenje bolesnikovo zbog nemoći ljudske, zbog nemoći prirodine, bilo je strahovito.Jaka, plemićska, bela jedna duša kolebala se da sve porekne, da sve zakalja, i da i sama crna umre. Tada, odjedared, bolest je izašla iz bolesnika kao isterani besi.Mladić je ozdravio.On je vaskrsao. — Ušao je Bog u mene — govorio je ljudima koji se oko njega kupili kao na čudo. A u dnevnik svoj je zapisao: „Slab sam bio pred smrću.Pobeda smrti u meni božja je pobeda.Ostaje sada da ja učinim nešto što će tom spasenom životu dati vrednost.Zavetujem se da ću učiniti.Zavetujem se.Jer mi je sad jasno da je zavet u životu čovečjem potreban.Da je potrebno da čovek, u nečem, ostane asket celog svog veka.Pod zavetom razumem nerazrešivo vezivanje života za neku moralnu lepotu.U tome je ponos, u tome je religija.A ponos i religija mogu svaku sreću zameniti.“ U duši ozdraveloga desila se krupna, ozbiljna promena.Mladić se ispunio nekom bezgraničnom milošću, i malo mu je bilo voleti nekoliko ljudi, nekoliko stvari, nekoliko istina i lepota.Izgubio je svoje pojedine ljubavi, i počeo osećati jednu, ujednačenu ljubav za sve što mu je poznato.Pokazivao je znake nekog dečjeg temperamenta i neke priproste naravi .Činio je ponekad utisak čarobnosti.Deca, vrapci psi i mačke išli su u gomilama za njim.A on ih je sve mazio, i slušao ih, i godilo mu je da bude psetu sluga.Bio je presrećan u tom oduživanju duga za povraćeno zdravlje, i ozbiljno je osećao da je sve bez izuzetka, svaka životinjica i svaka stvarčica, sudelovala na neki način u tome da se njemu, već mrtvom, ponovo nađe mesto u svetu.Dobar i milostiv je hteo biti svom svojom dušom.Jednako je tražio načina da život svoj nudi i daje. I davao ga je.Tri godine dana je živeo tako u toj čudnoj radosti što je živ, u rajskom jednom osećanju da radosnom čoveku ništa ne treba.I što je više davao, sve je više mogao davati.Jer tek kad su bila poklonjena, video je i odmerio sva blaga kojih ima u njemu.I onda je bio još milostiviji .I najzad je tom svemilostivom ljubavlju tako ispunio dušu, da su mu uske ljubavi strasti izgledale potpuno tuđe i nemogućne. Jednog dana se onda zapitao: šta treba da bude najveseliji, najbogatiji i u sve zaljubljeni čovek?Treba da bude kaluđer, odgovaralo je celo njegovo biće.Jer samo veseo i bogat i zaljubljen čovek može voleti i služiti bez cilja.Kaluđer, kaluđer.Daleko od kariere , bez porodice i bez ambicije, kaluđer nema ni straha, ni smetnji, ni neprijatelja .Njegov živog nije zmija. Uoči dana kada će se pomonašiti, zapisao je u dnevnik: „Miran i veseo ću stati pred Boga, predobrog svog Oca, koji me je, već mrtvog, još jedared stvorio.Potpuno smiren ću primiti zavet, jer nikakvih vrlina nemam, sem velikog, milostivog sažaljenja za sve što je na svetu“. Pokaluđerio se.I bio zadovoljan i veseo kaluđer.Voleo je svoje drugove, voleo decu, voleo svoga vladiku.A vladika je njega čuvao i pazio kao majka. Monaški zavet se mladom kaluđeru činio kao neka providna ograda kroz koju se gleda u daljne prostore.Ali ne u prostore istorijske .U prostore koji su ispunjeni uskim ljubavima heroja, krvlju, blatom, nemoći, rušenjem i propadanjem.Nego u prostore onog vedrog života koji ni istorija ni ljudi ne beleže.Ne beleže ga, jer taj život ne znači događaje.Ali zato znači večnost.Da, kraljevi su prolazni, a pastiri su večni. Jedno se monahu Irineju nije svidelo.Crkva, u kojoj je služio, činila mu se hladna, nemilostiva zgrada.Jedan uokvireni prostor bez ognjišta i duše.Stari vladika to nije mogao da uvidi, i toplim rečima je ubeđivao svog ljubimca da nigde nema lepšega hrama. Ali, jednog jesenjeg dana, vladičin je đakon više no ikad osetio da vladika nema pravo.I, zagledanog u nemirni let užurbanih selica, dohvatila ga je odjedared čežnja da i on nekuda pođe. Slušao je mnogo o Bogorodičinoj Crkvi, o lepoti njenoj, o službama i o pojanju u njoj.I snevao o njoj kao o nekom zapečaćenom ćivotu, čiju legendu niko još ne zna.Najzad ju je poželeo. Teško mu je bilo ostaviti starca koji će tugovati za njim, ali je otišao sa nekom čudnom nadom da će sve dobro biti. Da, to je bio hram u kome se duša njegova odmah nastanila.Privlačila ga je ta crkva na naročiti način.Otkudgod je išao, vraćao se u nju.Veliko mu je zadovoljstvo činilo doći pre početka bogosluženja, i šetati po porti.Porta bi tada, pred njegovim očima, gubila ogradu, i postajala neki grdan, svetao prostor, opšta neka kuća i dom najveće ljubavi.Tu svoju šetnju po porti je najviše voleo rano u zoru, pre jutrenja.Neke naročito lepe i bogate misli bi mu tada dolazile na um, i tako su ga zanosile, da se stalno trzao kad bi zazvonilo na jutrenje . Ali taj trzaj mu je takođe godio.Brzo bi dunuo u lampicu svoje fantazije, ušao u crkvu, i služio tamo tako od srca voljno i Bogu i sakupljenim ljudima.I ma da je od tih ljudi samo malo njih poznavao, osećao je da mnogi među njima misle o njemu, i znaju da je on prijatelj sviju njih.Nešto ga je u toj crkvi toplo milovalo i smekšavalo.Đakon se podavao tom uticaju, grejao se na njemu, i ponekad bi se radoznalo osvrnuo, tražeći žižu iz koje bije ta toplota.Tražio je otkuda dolazi taj tihi i sveti poljubac ljubavi sa njegovom samoćom.Jer on je osećao taj poljubac.I bio posle njega lak, eterast, podignut, sjedinjen sa mirisom kada i talasom pesme, sa pogledom Hrista i osmehom ljudi.Neka beskrajna nežnost i sažaljivost bi ga obuzimala.Bio je srećan, verujući da je to ona velika, svemilostiva ljubav za kojom je čeznuo.I osećao je kako se čaša njegovog života puni puni ... A sad je eto kanulo nešto mutno u kristalnu čašu njegovog života.Ulica ga draži otvoreno polje ga oneveseli, a i u crkvi nije tako lepo kao pre.Hor peva, ali nema dušu.Ravno šest nedelja će biti prekosutra kako se gospođica Nedićeva razbolela.Pašković kaže da joj je sada sasvim dobro, da je već pre osam dana ustala, i da će skoro i izaći.U baštu već izlazi. U petak posle večernja đakon je pošao da se malo prošeta.Uočio je iz daleka gvozdenu ogradu, ali se rešio da neće pored nje proći.Video je baštu i juče i prekjuče, i već toliko puta.A poznat mu je bio skroz i skroz i šum zelenila.Šum je doduše bio lep kao kakva muzika, mogao se svaki dan ponovo slušati.Eto šumi i sada.Poznato, razumljivo i tiho.Đakon se malo približio.Šum je postao tiši.Đakon se još približio .Šum je još stihnuo.Naposletku je bio tako tih, da kandilce ne bi od njega zatreptalo .A kroz tišinu se čula violina. Monah Irinej je stojao na jednom mestu doklegod svirka nije prestala.Pa i posle.Ljudi su prolazili kraj njega u ovom i onom pravcu, a on nikako nije znao kuda treba da pođe.Najzad je ugledao tornjeve crkve i pošao u portu. Srce mu je treptalo, a on ga je pustio da trepti, i blagodario je Bogu što je čovek u stanju toliko blažene sreće osećati prosto od tog što mu letnji vetrić ćarlija oko glave. Ali posle, vetar je prestao ćarlijati, sunce nije više šaralo crkvena vrata, srce se smirilo, do nedelje ima još da prođu dan i dve noći, i sve, sve je to možda samo varka i iskušenje. U nedelju, monah Irinej je, izašavši na amvon da otpočne službu, sagnuo glavu dublje no obično, i ostao tako sagnut duže no obično.Usrdno i dugo se molio Bogu, jer je osećao uznemirenje.Kao dete svoj posečeni prst majci, okretao je on golo srce svoje Bogu, i pitao Boga šta da radi. A srce je dotle strepilo.Strepilo da je vidi, strepilo da je ne vidi.Strepilo da nađe tamo pogled koji ga traži, i strepilo od pogleda koji ga ne traži.Pitalo se, da li oči vide da su jedva dočekane?Siromah đakon.Nemirno je čitao jektenija, a glas je izlazio iz njega kao nikad.To ga je grizlo.Stišavao je glas i sagibao glavu sve niže i niže. Mesto kraj stuba je stojalo prazno.Nema je.Možda neće ni doći.Ili će doći kasno.Slaba je još, ne može dugo stojati. Tako se približio čas kad je đakon trebao ući u oltar, uzeti putir, popiti iz njega pričest, i s pričešću mir života za kojim je tako čeznuo.Prizivajući Vonmem, on je skoro očajnim glasom tražio u Boga savet, kako da se ispovedi i smiri pre nego što svetinji priđe.A Bog mu je rekao da podigne oči i pogleda na mesto kraj stuba. Izdužena i pobledela lica, glatko pričešljane proređene kose, velikih, kao dveri otvorenih očiju, stojala je tamo Ana Nedićeva , držeći u jednoj ruci molitvenik i cvet, a u drugoj dušu svoju.Dušu, koja je, kao i njegova, bila na vratima smrti i pred licem Gospodnjim. Oči Anine su pogled svoj položile u oči monaha Irineja.A on je pogled taj uneo sa sobom u oltar na pričešće.Pričestio se miran kao jagnje.Osećao se srećan.Mnogo je lepoga ušlo u njega toga dana.Jasno mu je bilo da čovek, u isti mah, može biti jako blizu i Bogu i ljudma. Izlazeći iz crkve, monah Irinej je nosio dar i poruku onog pogleda kao neki za sva vremena u sebe zazidani amanet. Na stepenicama porte, na najvišem stupnju , stojala je Ana.Okružena sa svih strana pevačima i pevačicama i množinom drugih poznanika.I deca se okupila oko nje.Male njihove ručice su joj pružale naforu i cveće.Sa svih usana su letele reči radovanja .Lipe su jako mirisale.Bogorodičina Crkva se ogledala u svetloj duši Aninoj.Nebo i srce Anino gledali su jedno u drugo.Nešto rajsko je sišlo odgore.Nedostajao je samo uzdah, pa da raj bude savršen.Anu je gušio taj uzdah.U tom trenutku je izišao iz crkve đakon.Raj se ostvario. Ana Nedićeva se vraćala kući u radosti kakvu nikada nije doživela.Bog je ovu nedelju prosuo kanda samo njoj u krilo.Činilo joj se, kako je lagano koračala, da ne ide kući, nego da se, stepen po stepen, u nebo penje.Odista, vazduh se uvijao oko nje kao neki mirisan veo, a svetlost je bila savršeno nebesna. Odjedared, na jednom mestu, Ani u susret, svetlost je pocrnela.U vitkom jednom potezu , smelom i lepom, kao što je smeo i lep jedan od onih crnih nerava na belom mermeru . Monah Irinej je prilazio, i stao je pred Anu. Glas njegov, onaj veliki, silni, Bogu okrenuti , u crkvi upoznati i zavoljeni glas, govorio je sada tu, sasvim blizu.Govorio njoj.I govorio reči saučešća, radosti i dobrote, pod kojima se srce Anino drobilo u sto srdaca. — Jeste li sasvim ozdravili? — Možete li zamisliti koliko se svi radujemo vašem ozdravljenju? — Hoćete li sada opet svakog bogoslužja dolaziti u crkvu? Ana nije stizala da odgovori, a đakon je već pitao dalje.Da li joj je mnogo teško bilo, i da li je sada još što boli ? — Da li vam je kadgod došlo žao što ne čujete pojanje? — Nije mi moglo biti žao, jer ja sam neprestano čula to pojanje.Čim ostanem u tišini i sama, ja čujem, i glasove hora i glas vaš.Uvek tako.Zar bih drukčije mogla ozdraviti i oživeti?I sada, eto, ljubazne vaše reči čujem ja samo kroz te tonove koji u meni nikada ne ćute. Đakon Irinej, zagledan u Anine oči, video je dušu njenu kako se diže na površinu.Video je da ta duša njega traži.Traži ga.Ali, prolazi mimo ovog čoveka na ulici, i ide dalje.Ide tamo.Tamo, gde će monah Irinej dati ljubav, veliku i mučnu, kao što su i crkva i muzika velike i mučne. Nežno, lagano, spustio je svoju ruku na njenu.I gledao kako niz suza promiče s kraja na kraj njenih očiju. Slobodno i anđeoski zaneseno zagledala se sada ona u njega.U njegove crne, crnim velom uokvirene oči.I kroz te oči u ljubav svoju, u svoje u crkvi zakopano blago. Bio je lep letnji dan.Ali se odjedared nebo počelo navlačiti, a dunuo je zatim i svež vetar, predskazajući promenu vremena.Čas bi se smrklo, čas bi se razdanilo .Oblaci se naglo gonili oko sunca, zelenilo je strašljivo žamorilo.Naposletku se sve stišalo.Vetar stao, oprženo lišće visilo kao mrtvo, bube zarile glavu u pesak.I onda je pljusnula krupna, nagla kiša.Jedna teška kaplja se razpljesnula na devojačkoj ruci, koja je visila niz ogradu verande.Čuo se veseo smej. Posle nekoliko minuta je kiša stala.Dok se još sunce nećkalo, hoće li neće li izaći, iskočio je opet vetar, i nasrnuo na visoku, granatu platanu.Lišće, slepljeno od prašine i vlage, rastreslo se, i sva voda se prosula na glavu mladom kučencetu, koje je, ne sluteći šta se događa, spavalo ispod guste platane u potpunoj suvoći.Psetance skoči, zareža ljutito, i poče tražiti krivca.Ali kad je u taj mah sevnulo i pukao grom, ono, ludo i preplašeno, stade pomamno da laje, i brže na strahu nego na nogama, poteče preko verande u kuću, prevrćući se glavačke kroz vazduh. Na verandi pršte snažan, zdrav, dugotrajan smej devojke sa pokisnutom rukom.Čulo se i tapšanje i zadirkivanje junaka. Devojka je ta bila Ana Nedićeva.Ana se posle bolesti svoje naglo i neočekivano oporavljala.Lice se zaoblilo, pleća se popunila , a usne se rumenile kao u deteta.Kosa je počela rastiti tako bujno, da joj čisto nije bilo mesta na glavi.Nastale su ozbiljne teškoće sa šeširom.Prosto pliva odgore, na onom mekanom izobilju.A kad ga Ana natuče , onda se opet stisnuta kosa prelije preko čela i preko polovine obraza, i lice dođe tako majušno i smešno kao da samo iz sebe viri.Ana se grohotom smejala toj komičnoj proceduri.A smejući se, nije mogla ne čuti da i u glasu njenom ima sada neki nov ton, koji se od prilike isto tako ponaša kao i njena kosa.Nekako je suvišan u mirnoj modulaciji prvobitnog njenog glasa, ali je ipak dobro i zgodno došao.Zatim, stao je iz Ane da izbija čak i neki stvarni nestašluk.Odlično je imitovala ljude, a naročito način kako govore i pevaju.Ona je to doduše stišavala i odricala, ali je u reprodukciji glasa i njegovih karakterističnih boja umela ići do takvih finesa, da je ta veština, malo po malo, i njenom sopstvenom uvetu počela goditi.Donekle i kao muzikalan eksperiment.Kao vrsta analize glasa. U veče, kad su kod kuće sami, morala je, ocu za volju, češće da odglumi starog horovođu njihovog pevačkog društva.Malog jednog čičicu, pomalo ružnog, pomalo smešnog, pomalo pakosnog, uskih pupčastih leđa kao violina , razglavljenih šaka i napetog grkljana, koji je baš Ani voleo da govori, kako je zbog duge prakse tako omrzao muziku, da mu je sasvim svejedno i ko svira i kako svira. — Samo mi još nije svejedno kako ko peva — dodavao je, očigledno potpuno iskreno, jer bi nervi njegovi, i bez neposrednog nadražaja , počeli da reagiraju.Čiča bi drmusao glavom kao da će s ramena da je strese, pravio gest kao da zapušava uši, a čelo bi mu se nabiralo tačno u pet linija i četiri praznine. — Ali sopran solistkinja vaša? — dovršavala je Ana obično scenu, imitujući odlično kako čiča grabi njenu ruku, steže je što igda može mesto one druge, tegli se kao u groznici, i sa razbarušenom kosom izgleda sličan stakatiranoj šesnaestini koja će sad u vazduh da prsne. Jednom prilikom, na užem muzičkom poselu u njihovoj kući, moljena sa svih strana, a vrlo dobro raspoložena, Ana se rešila da sama sebe izazove, i da prikaže jedan od dragih svojih muzičkih doživljaja, koji je dotle brižljivo krila. To je bilo drugoga dana Uskrsa.Na vrlo svečanom večernju Evanđelje se čitalo sa tri mesta.Prota Bogorodičine Crkve na sred hrama, prota-gost na Carskim Dverima, a đakon Irinej na propovedaonici.Stav po stav teksta, jedan, pa drugi, pa treći.Prota meštanin ispuštao je iz svoje duvanom mnogo kađene i vinom mnogo prelivane guše, kao iz neke grobnice, ostatak bivšeg nekog tenora , koji se, i kroz mnogobrojne krezubotine protine, još na toliko delova i razbijao , i izlazio, najzad, neharmonično mnogostruk , i prederan posred svoje već i tako pokojne duše.Prota-gost je bio sasvim bez glasa, sricao slogove i reči Evanđelja sa dugim pauzama, ispunjavao te pauze jednom otegnutom mukom koju je valjda samo Ana bila u stanu da imituje, i gušio se posle svakog takvog naprezanja kao da kamenje guta.Po treći put se onda čuo isti taj stav odgore.Kao vodopad, koji se lije iz čistog jezera negde u vrh planine, lio se sa propovedaonice težak i čist jedan mlaz, koji je lečio i spirao rane i na duši i na sluhu.I to lekom jednim , koga radi su i rane same postajale drage. Ana se nije ljutila na recitatore bez glasa.Postepeno, ona je to mučenje čisto zavolela, da bi dušu što željniju i žedniju otvorila blaženstvu. To interensantno kombinovano čitanje prikazivala je Ana s takom vernošću, i s takom moći isticala finese kontrasta, da su slušaoci toj, upravo zabavno zamišljenoj sceni obratili najedared celu i najozbiljniju svoju pažnju.Muzički obrazovani svi, odmah su i pronašli u čemu leži retkost i vrednost momenta.Ana je, imitujući čitanje đakonovo možda za oktavu i još za kvintu više, davala ipak postajanje, prelive, boju, jek i svu dušu glasa tako istovetno isto sa đakonovim recitativom, da je trenutak dobio odjedared i svoju jezivost.Osetilo se da je imitacija , nedokučnim nekim putevima, zašla u meso i krv istine.Osetilo se da Ana zna, ili ima u sebi tajnu čara đakonovog glasa.Dobio se neki skoro očigledan dokaz o satreptavanju bića, koja su, s muzičkog gledišta, harmonije ili istovetnosti. Ana je opazila da su gosti dirnuti, gosti su opazili da je Ana uzbuđena, i scena se završila drukčije nego što se očekivalo.S dubljim i finijim utiskom, ali i sa utiskom težine, koji prati sva nagoveštenja iz života duša naših. Ani je ta nepromišljena produkcija pokvarila ostatak večeri.Uplašila se od efekta.Jasno je bilo pred njom da za imitovanje treba indiskretnosti.Treba bolnog razmotavanja i vulgarisanja jednog možda prefinog kontakta talenata i duša.Odricala se u sebi šale za sva vremena . I sutra dan se još neprestano karala u duši.Prebacivala je sebi da je trebalo analizi podvrgnuti, mesto tuđega pevanja, svoje sopstveno.Mislila je tu na ono što je pre nekoliko meseca radila i smatrala za urađeno .Donela je taj rad, svirala pojedine delove, i vrtila glavom.Ne valja.To je čisto čulna muzika.Otvoreno prepričavanje jednog osećaja, izdavanje jedne tajne.A muzičko delo, među svima umetničkim delima na prvom mestu, mora nositi tajnu duboko u sebi.Polifonija je sama po sebi tajna.Nešto što je bez kraja i početka.Svaki prst, svaki potez gudala, svaki glas može biti logična i tehnička celina i program neke misli, ali delo nije ništa drugo do tajna polifonijske čari. Razmišljajući o suštini muzike, Ana je, postepeno, dospela u oblast čudnovatih zaključaka . Slika ima svoj original, skulptura ga ima, knjiga ga pogotovo ima.Tvorevine te dakle imaju svoje jedinstveno i večno biće, svoj ostvareni jedini oblik, koji je za svakog i za sva vremena jedan te isti. A u muzici?Svako svira ili peva ono što je umetnik stvarao.Zvuk, akordi, harmonija ne mogu dakle da su originalni.Ne postoje jedared rođeni, jedni i jedini.Hartija , partitura, tek ne može značiti sve.To je material, bez cele snage i duše, koji je nesrećni muzičar ostavio da ma ko pokuša nazidati i stvoriti njegovo delo.Muzičko delo je dakle samo za života umetnikovog stvarno ono samo, originalno i živo.A zatim umire za sve večnosti.Sve što se posle izvodi, to je možda samo kostim uzvišenog jednog mrtvaca.To je možda sve samo gruba larma kroz jednu prašinom zasutu tišinu, koja ne može više propevati.Sa svakim umuklim pevačem, sa svakim mrtvim sviračem ostaju možda u svetu muzike takve čudne tišine , koje su grobovi tonskih boja i duša... Ani je izašao pred oči monah Irinej. Eto, njegovo čitanje, njegov recitativ, njegovo pojanje.Visoko i čisto muzički, oni su možda program, po kome se, malo po malo, sklapa i harmoniše jedna grandiozna celina.Oni su možda muzički dnevnik, u kome leži cela celcata tajna jednog života.A oni se krune, opadaju, brže nego cvet.Prolete crkvom kao svetla repatica nebom.Odjeknu, usreće, i prolaze ... Zabluda je da se idućeg bogosluženja može čuti to isto još jedared.To što se čuje, to je pesma duše njegove onoga dana, a ne prošlih dana.To su uvek novi i novi originali, koji odmah propadaju, bez traga, bez očuvanosti u sećanju ...Kako je muzika nesrećna zato što je nematerialna.Kako je duh čovečji, iako slobodan, večan i iz onoga sveta, dotle, dok je u našem telu, ipak samo sluga materialnosti .Kako ću dozvati i vratiti pevanje koje je prošlo?Šta mi ostaje od njegovog pevanja , kad zatvori usta?Kako da obožavam njegovu umetnost kad joj je i kolevka i grob vazdušni talas! ...Njegovo pevanje je moja sreća, a njegov glas ja ne znam, i nemam, i on sam mi ga ne bi mogao dati ...Sećam ga se samo da je bio, da je sladak bio, i da gori čežnja za njime. Ana je odjedared osetila vrelu, nestrpljivu čežnju.Za đakonovim glasom, za otvorenim njegovim ustima, za linijom njegovog tela, koje, kao žica, zategnuto i puno muzike, čeka da interval prođe, i da poteče pesma, od sloga do sloga kao red kapljica, teških od krajnje slasti svake pojedine note i akcenta. Ta čežnja, uostalom, nije bila ništa novo kod Ane.Razlikovala se samo nešto od čežnje do onoga dana kad ju je đakon oslovio.Time, što je u čekanju od bogosluženja do bogosluženja bilo sada vrlo mnogo nemira i nestrpljenja . Inače, posle i zbog onog viđenja, Ana nije preživljavala nikakvih potresa ili kriza.Život joj se činio isti kao i pre toga, i, kao i pre toga, ona je zadovoljna bila s tim životom i volela ga.Osećala je da u njemu uspeva nešto plemenito i ponosito, što crkva i đakon naročitim suncem greju. Jedno opažanje se vremenom ipak potvrdilo , i počelo Anu pomalo da uznemiruje.Prestala je da o ljubavi svojoj zadaje sebi pitanja.Prestala je kanda da oseća i vidi tu ljubav kao nešto pridošlo u svome biću.Nešto što se daje posmatrati, sravnjivati i ceniti.Pre toga, ona je imala osećanje kao da je ljubav njena mala jedna skupocenost, zatvorena u kutiju, i spuštena negde u njeno srce ili dušu, s tim, da je Ana mora brižljivo čuvati, očima pratiti, živcima osećati, razumom svojim o njoj rasuđivati.Sada, međutim, njoj se činilo kao da je ona , Ana, zatvorena u malu kutiju, a kutija s njome zajedno stavljena u njenu ljubav, veliku, samostalnu, moćnu, koju ona uopšte ne može više da posmatra, a o kojoj sve teže i teže sudi. Izvedavši jednoga dana tu sliku svoga stanja prilično na čisto, Ana se baš i zabrinula .Da, kao šum mora oko neke morske biljke, nju neprekidno zanose nekoliko crta lica i njihovi izrazi, menjanje boje u licu, pokreti glave i dveju ruku i promenjljivost i vladanje tona u jednome glasu.Ona samo još očima i ušima misli. Anine oči se napuniše suzama.A kroz suze joj se privide Bogorodičina Crkva.Širom otvorena, milostiva i njena, kako je zove da i brige svoje ostavi tamo gde joj je ljubav.Ana hrabro otisnu od sebe sumničenje i plašnju.Čega da se boji?Đakonovog približenja ?Njegovih reči?Toga što je ruku svoju položio na njenu? Ona se umiljato zagledala u levu svoju ruku, kao u najmilijeg prijatelja svoga. Pa i kad bi taj dodir ruku imao baš da znači nešto vrlo ozbiljno i važno, baš kad bi značio i obećanje, i obavezu i zakletvu , i zavet? Ani je, čudnovato, pri ovim teškim pomislima bivalo sve vedrije na duši.Ona je iskreno bila ubeđena da je za sav život svoj zazidana u zidove Bogorodičine Crkve.Njoj je to bilo milo, za nju je taj ograničeni prostor bio razmaknut i svetao, i tako svoj kao i kuća njena. Opet se zagledala u svoju levu ruku.Ona je to sad tako često činila.I pri tom joj je uvek dolazila jedna lepa alegorična misao.Do onoga dana, kada je đakon tu ruku dodirnuo svojom, ona je u sklopljenoj šaci te ruke sebično krila ono što je najveće blago u njoj.A od onoga časa, ta se ruka hrišćanski darežljivo otvorila, i pružila je Bogu, kao zadužbinu svoju, veliku ljubav svoju prema sluzi Njegovome. Ana se navikla da u tu ruku gleda kao u samu sebe.Čista, nestezana, neljubljena, ta je ruka bila za Anu isto što i slika života njenog.Značila je predodređenu čistoću, zadatak da do smrti ostane kaluđerski vrla.To sasvim nedevojačko osećanje jačalo je u Ani ponekad do fanatizma, i ona je tada s vrelim ushićenjem pozdravljala ljubav svoju prema monahu.Ljubav, koja će sva, u svima danima svojim, biti borba za čednost i triumfe njene, biti polifonijska jedna tajna, biti zaloga za besmrtnost lepote. Anino srce je kucalo spokojno.Želje njene su male i ispunjene.Ljubav njena je mir božji.Ono nekoliko blagih reči, jedan bliski pogled, ispunili su Anu blaženstvom najveće milošte.A od milošte ju je još više usrećavao ponos.Ta đakon nju u duši svojoj nosi u crkvu, ona je s njim na najsvetijem mestu hrama i u najlepšem trenutku molitve! Činilo joj se da bi mirno mogla podneti da ga i negledimice sluša, da ga čak duže vremena i sasvim ne vidi. Naredne nedelje sve je teklo na službi kao i obično.T. j., drugi ljudi su to možda zvali običnim, a za Anu je to bilo, kao uvek, puno raznih otkrivenja iz najlepših oblasti umetničke mašte.Dostojno je toga dana pevala sopran solistkinja bez pratnje hora.Finim, čistim, malo žalosnim svojim glasom, čije je piano bilo pravo umiranje slavuja.Ana se ushićivala, gledajući, u isti mah, kroz rezotine oltara, siluetu monaha Irineja, i računajući da posle Dostojnog ima još tri jektenija koja govori sveštenik, a onda će se otvoriti severne dveri, i odande će ponovo zabrujati molitva njegovog svežeg, mladog glasa. Desilo se međutim nešto što je Anu prenerazilo .Zbunilo je kao udarac po temenu.Dobro je brojala.To je sad već četvrto jektenije koje sveštenik govori.A i da se zabunila u jednom, eto, sveštenik recituje i naredno, pa zatim i za narednim naredno. Ana je osetila hladan znoj po čelu, žmarce utrnulosti po rukama i nogama, i stisak jedan oko srca kao da otrov ulazi i nju. Đakon se i dalje ne javlja.Strah njen je rastao.Kao poplava joj je obuzimao svu svest.Jedan jedini mali barjačić se još lepršao .Snažna misao da u nesvest pasti ne sme, da izaći iz crkve ne sme, da zaplakati ne sme.Jer niko ne sme saznati tajnu njenog života, sreće i zadatka. Promolila se odjedared nada.Blagorodni cvetić duše ljudske, koji, pod jednim jeditim zrakom, i na kamenu cveta.Ana je videla da je prota ušao u oltar sa nekim stranim sveštenikom .Možda obaveštenje neko, i služeći sveštenik samo za časak, u jednom odseku službe, zamenjuje đakona.Posle Pričasnog, kad se otvore Carske Dveri, pojaviće se opet on.Kako bi i moglo i smelo drukčije biti, nego da čašu Evharistije on iznese i podigne.Pričasno se svršavalo.Ana se grčila kao suv list na magli.Šta će sad biti?Oba krila dveri je sveštenik sam otvorio.Možda ipak, odjedared, s putirom ...Putir je stajao u tuđim rukama , a divni onaj uzvik o veri i strahu božjem prošao je bez odjeka i potresa duša. Anu je obuzelo očajanje.Gde je đakon i šta je sa njime?Izašao nije.Kroz oltar ne prolazi.Pozlilo mu je možda?Ali onda bi mu se pomagalo.Videlo bi se da neko, užurbano hoda, ili izlazi iz oltara.Da nije — Ani mrknu u glavu — da nije što zgrešio?Osetio obesvećenje u sebi, i sam skinuo oltarsku odeću i uklonio se iz svetoga čina.Njoj se činilo da negde, u dnu oltara, sevaju munje, i da će sad veliki, čisti Bog, kazniti grešnike. Ali Bog je tako dobar.A i šta je mogao skriviti on, đakon Bogorodičine Crkve!Opet nada.Može biti, da će pred zaamvonom molitvom izaći.Sveštenik je izašao sam. Služba se svršavala.Ana se lomila kao pod šibama.Da beži?Jer možda dolazi neko strašno rešenje zagonetci.Sačekati treba ma koju izvesnost, jer su nerazrešene muke teže od svega. Sveštenik je konačno zatvarao dveri.U srebrnom felonu, Ani je izgledao crn kao zlokobni gavran.A ljudi, koji se razilazili ravnodušno kao da niko ništa nije opazio, činili joj se ili zločinci, ili s uma sišli.Suze počeše da joj navaljuju u oči.Tada joj je privukao pažnju red žena koje se bližile oltaru.Setila se da je Petrovski post.Pričesnici . Opet nada.Dobar je Bog.Čuo se tih, mio zvuk rasklapanja dveri.Zvuk isušenog, svetog , u crkvi ostarelog drveta, koji je Ana tako volela.Dveri je otvorio monah Irinej.U crnoj mantiji, ali sav blistav od blistavih Aninih suza.Zastao časom pred Trpezom, i raširenim, brižnim pogledom je tražio nečiju brigu.Ana je htela vrisnuti, kliknuti, na kolena pasti.Blagosiljala je pretrpljenu muku, blagodarila Bogu na iskušenju.On je dobro, on je dobro!I eto traži uznemirenu njenu dušu.I govori joj da se ništa nije desilo, da bude spokojna i mirna. Ne boj se, i hvala ti što si živela jedan trenutak samo za mene! To je sve što joj poručuje, a to je sreća nad srećama .Ah, kako se na razne načine može jedno isto reći.Koliko puta su i drugi ljudi to isto pomislili i govorili, ali niko još nije ovako.Niko sem njega.Kako je neiscrpno bogat i lep život! Ana nije više osećala nikakvu radoznalost , nije želela da joj se rastumači doživljaj .Išla je kući potpuno zadovoljna i umirena, savršeno blažena.Ali ipak ne u zanosu.Ona uopšte nije poznavala onu pijanost što sve u čoveku guta.Naprotiv, ona je u sreći, više no ikad, imala vedru jednu svest, kojom je i najneznatije detalje svoga života ulepšavala, grejala i iz neprimećenosti podizala.Eto n. pr., koračanju svome se radovala kao dete.Između sebe i senke svoje je osećala neku simpatičnu vezu.Ostavljanje crkve i đakona predstavljalo joj se kao povlačenje u jedno čarobno udubljenje, odakle će slika ona na dverima još lepša i iskrenija izgledati. Da, đakon je umetnik, svakom svojom pomišlju , svakim svojim instinktivnim kretom.Zna dakle i on kakva je lepota u tom da se zadrži i usami jedan mali, nedovršeni osećaj .Ne pustiti da povodom njega skliznemo u situ jednu slast, u kojoj se grca od uživanja , ali koja ne dira najfinije živce i najtanje niti duše čovječje.Ne tako.Nego jednu reč, jedan pogled, jedno strašljivo osećanje treba umeti ugrejati vatrom cele ljubavi, bojama cele mašte. Kako je čoveku umetniku lako biti srećan ! — smislila je Ana završetak svom unutrašnjem razgovoru, uhvativši rukom za kapiju . Ali na pola puta između kapije i ulaska u kuću iskočila je odjedared siva jedna misao .Sada odmah treba otisnuti u stranu sve što joj dušu ispunjava.Treba ćutati.Zašto čovek ćuti ?Između ostalog i zato, da bi izazvao utisak i uverenje koji će biti u daljnjoj daljini od istine.Ćutati, dakle, to je lagati.Ta joj je misao bila vrlo neugodna. Pred veče je Ana vrlo često išla s ocem u šetnju, većinom van varoši.Toga dana joj je hodanje sasvim neobično godilo.Osećala se kao pero laka, i činilo joj se da na mirno polje gleda odnekud odgore. Nedelja je bila, pa se nigde nije radilo.Na jednom mestu je ipak klepetala vejalica, i kroz prašinu se još lepše videlo kako se večernja svetlost na mahove raspaljuje, skače s predmeta na predmet, i onda se, sve ugasitija, stišava. Uspeli su se na neki brežuljak, i došli do nečijeg vinograda.Vinograd je stojao pun i težak, ali još ne plav.U toliko se zrelije , skoro brutalno, crvenio sitan rod jednog ogromnog, krivog jabukovog drveta.Ani se jako dopala ta purpurna fantazija prirode nad jednim još zimogroznim vinogradom, i u maglici jednoj, punoj letnje vreline.Zastala je da je se nagleda, i zaustila da nešto kaže.Kad odjedared, otac njen, sasvim iznenada, poče da govori o udadbi jedne daljne rođake koja se venčala pre godinu dana.Misao i reč Anina ostadoše zakačeni na velikoj grani jabuke, a Ana, lako namrštena, nastavi da korača. Nedić je, na način običnog dokoličnog razgovora, podsećao Anu, kako se zna da ta mlada žena nikako nije volela svoga muža kad se udala za njega, a kako se sada vidi da je srećna i zadovoljna, i da ga baš od srca voli. — Ta bi stvar mene mogla interesovati samo onda, kad ne bih znala razlog zašto se Jela opirala udadbi za svoga muža.Ovako, znajući da njega nije volela zato što je drugoga volela, preokret u njenoj ljubavi znači, za mene, pojavu niskog reda, bez finih motiva , i nedostojnu pažnje.Moj je ideal žena koja samo jedared voli, a razorenu ili nesrećnu svoju ljubav nosi sa sobom u manastir života.I ja verujem da ima žena toliko otmenih i jakih. Nediću ni iz daleka nije bilo u nameri da probleme postavlja i etičke motive ocenjuje .I zato na Aninu primedbu ništa nije odgovorio.Malo je kanda samo uzdahnuo, ali taj uzdah je, u lepoj večernjoj svežini, dobio bezazleni vid dubokog predisanja na čistom poljskom vazduhu. Malo posle, on je, po nekom programu valjda, uzeo slučaj druge mlade žene.Toga puta takve, koja je i volela i udala se po Aninom motivu.Sada opet Ana ništa nije odgovarala na očevu primedbu.T. j., ćutanjem je izražavala slaganje i dopadanje, i, prema tome, bezpovodnost svakog daljeg razlaganja te stvari. Nedić je onda rešio da se okane ilustracija , i da pokuša u formi dogme proturiti svoju tezu.Rekao je da su svi problemi oko udadbe devojčine veštačke, izmišljene i za kose dovučene stvari, i da je sveta i večita istina : da je i devojci u svetu i svetu od devojke najbolje onda kad se devojka na vreme uda. Nije to sada bio prvi put što brižni otac, videći da godine prolaze, pomišljajući na svoju smrt i na nezgodnu okolnost da Ana ni brata ni sestre nema, pokušava kćer svoju podsetiti kako udadba nije baš samo ćef ili volja, nego je pomalo i dužnost devojke.Kad su roditelji već spremili sve što treba da se kći može i pristojno i vrlo lepo udati, onda valjda i kći treba da se odluči da zavoli nekoga, i da roditeljima skine brigu s duše.Kako rekosmo, nije to bio prvi juriš Nedićev na Anino zatvoreno srce.Ali, pri svakom takvom jurišu , pogledavši kćeri u oči, i ne našavši tamo ni traga nijednom od izraza s kojima devojke obično dočekuju takve razgovore, Nedić bi osetio neku slutnju, požalio bi svoje dete i sebe, i sa uzdahom bi ućutao.Toga puta, gledajući ispod oka kako je priroda Anu posle bolesti čisto nanovo stvorila, i u izobilju joj dala i od onoga u čemu je nekad škrta bila, on se zbog nemara i neuviđavnosti Anine ljutnu, i dosta oštrim tonom odseče: — Voliš li ti nekoga, kad svaki predlog za udaju tako hladno odbijaš? Ana je zadrhtala, Otac joj se učinio surov.Imala je osećaj da je negde ozleđena, i da će sad odmah nit njene krvi poteći u travu.Ćutala je.Takvim jednim ćutanjem, od koga je i Nedić zanemio. Bio je to ipak jasan trenutak.Trenutak koji kazuje i otkriva.Kazuje da je to sad ono bolno i neumitno rastajanje, kad između roditelja i deteta stane činjenica: da je dete drugoga nekoga više zavolelo nego roditelje svoje. Ali dete tada obično nemilosrdno gleda starima u oči, i osmejak njegov govori : da, ja odlazim od vas, ali sreća je uza me; a vi ćete ostati sami, jer tako mora da bude — mislio je u sebi Nedić, posmatrajući Anu. Međutim, eto u Aninim očima ne stoji taj nemilosrdno veseli pogled drugih devojaka .Otac se opet našao pred nečitkim stavom u životu svoje kćeri. Ćutati, to je lagati — pala je Ani na um jutrošnja misao, i ona požuri da odgovori na očevo pitanje. — Ja volim jedan ideal.Jedan bogati izvor lepote i muzike, koji čarima svojim mene usrećava.Ali ne samo usrećava.Neka moć iz njega mene i vodi, i život moj ispunjava dužnostima , borbom i radom, kao i svaki drugi poziv.Nemoj više o udaji da mi govoriš.Molim te učini mi to.I smiri se i ti od briga.Zaklinjem ti se da je meni dobro, tako dobro kako ti i ne slutiš.Ja imam jasan put pred sobom, i idem po njemu vedra i hrabra.Ti to uostalom moraš i sam videti , je li da vidiš ? — Ja vidim da se u tebi nešto dešava, i vidim da ti to godi, ali ne mogu da razumem da ushićenje od muzike može biti život ili umesto života, i da radu oko crkvenog pevanja treba da žrtvuješ celu ličnu karieru svoju. Ani je taj formalni, pravnički red misli došao komičan.Ona se nasmejala, i to od srca. — Ti si advokat, a ja sam umetnik.Mi smo dakle ona dva Engleza od kojih jedan pije samo punč, a drugi samo grog.Sad ćemo se posvađati! — smejala se ona, uzimajući oca nežno pod ruku. — Zbilja, ja sam u neprilici kako da se sporazumemo, jer se u toj stvari, u stvari muzike, mislim, još nikada nismo sasvim sporazumeli.Sećaš li se koliko puta si mi hladno i mirno savetovao da se, zbog teškoća i truda, okanem pojanja u crkvi.Ti nisi osetio, ne osećaš ni sad, je li, da je to sasvim tako bilo kao da si me slao da živim negde na južnom polu.Uostalom, sve to nije razgovor koji tebi treba.Tebe, bar u ovom trenutku, ne zanima stvar uopšte, nego samo jedan kvalitet muzičkog dejstva.Zar ne ?Ali to, baš to, odista, ne znam kako da ti jasno prikažem . — Ana se uozbiljila, i, sabirajući vrlo napregnuto misli, gledala je predase tako okomito, da umalo nije zgazila jedno golišavo ciganče na ulazu u varoš. - U svakoj lepoti, vidiš, prirodnoj ili umetničkoj, iz čovečjeg ili iz mravjeg života , ima momenat odricanja.To je odricanje svetiteljsko, t. j. bez bola, u životu prirode .Uzmi na pr. suton, ili ako hoćeš i zoru, svejedno, dakle borbu između svetlosti i mraka.A to je odricanje asketsko, to jest bolno, u životu čoveka.Uzmi recimo borbu između života i smrti, ljubavi i gubitka, mladosti i starosti.Svi ti razni primeri bi se možda mogli podvesti pod jedno opšte značenje: borba između jačine i slabosti, između duha i materije.I onda je ona moja tvrdnja o odricanju još jasnija.Ili se odriče slabost, zato što je slabost, ili se odriče jačina, zato što — voli.Naravno da onda onaj ko hoće uvek da voli, da se gaj mora dugo i odricati.Ko hoće veliku ljubav da ima, taj mora biti velik i kaluđer. Ulicom odgore, idući valjda iz parka, dolazio je u susret Nedićevima đakon.Sam, sa jednim vlatkom tresličice-trave u ruci, koju je gledao kao neku zagonetku. — Eto ti! — izbilo je iz Ane uzbuđeno. — Eto ti u toj crnoj mantiji sav veliki zakon o kome sam govorila.Monah, od svih ljudi na svetu, ima najlepšu borbu.I ako je umetnik , može postati najslobodnije i najsrećnije stvorenje.S toga valjda i ima tako mnogo kaluđera među svima ljudma, jer, Bog, lepota i čednost, to je jedan isti zavet. Ana je ispitujući pogledala u oca, i uverila se da je razumeo šta je htela reći.Sasvim slobodno je dakle još dodala: — Ja sam umetnik.Moj zavet je lepota. j Predstoji dakle i meni kaluđerska borba. Naišao je đakon, i duboko se poklonio.Nedić i njegova kći isto tako.Ana je taj duboki poklon izvodila sa tako iskrenim poštovanjem, i sa tako čednom nekom starinskom gracijom, da je u njemu bilo puno umetničke draži.Monah Irinej je to opazio.I blagodario je Ani pogledom jednim u kome je blistao najviši entuziazam.To nemo viđenje je tako beskrajno usrećavalo sirotog kaluđera. Udaljujući se, monah Irinej je pažljivo osluškivao hoće li čuti Anin glas, hoće li do njega dopreti bar jedna od njenih reči.Osetio je želju da s njom dugo i mnogo razgovara .Da joj, bez jedne jedine laži, ispriča ceo svoj život.Da joj kaže kako voli Bogorodičinu Crkvu.I kako je neobična ona opalna svetlost u koju paperta tone čim se upale sveće.Da joj izrazi dopadanje i ushićenje zbog jedinstvenog pojanja.Da je pita — đakon je uzdahnuo. Čini mu se da ga ona izbegava.Posle službe, nestane kao da u zemlju propada.Prava ulica od crkve ka sredini varoši vrlo je duga, a on nikada ne stigne da je bar najmanje vidi.Mora biti da svrće za ugao u sporednu ulicu, i zaobilazno ide kući.Jedared , kada je neminovno izgledalo da će se još u crkvi sresti, ona se sakrila za stub, i postojala dok on nije prošao.On ju je tada hteo sačekati na vratima, ali neki poznanik ga je oslovio.Svršilo se na nemom pozdravu.Kad se, međutim, poznanik odmah zatim oprostio , đakon se nadao da će je možda ipak stići.I stigao bi je, da nije tako jako hitala .Kao da ga se boji.Poslednji put, na parastosu, video je da je kao prut zadrhtala kad joj se približio i kadio pred sagnutom njenom glavom. Đakon, koji je iz parka pošao kući, našao se odjedared na sasvim suprotnom kraju varoši .Godila mu je ta rasejanost, i godilo mu je što se kroz mrak vraća kući.Sve mu je uopšte godilo.Prolazeći pored Anine kuće, video je, između dva drveta, osvetljen prozor i čipkanu zavesu.I to mu je godilo.Ali mu se zid i staklo odjedared učinili ograda iza koje se Ana baš od njega skrila.Čipkana zavesa takođe.Sa kapricioznim svojim arabeskama izgledala mu je naročito nepristupačna , lukava i osvetljiva. Ta zavesa, živeći tamo unutri, puna sjajnih bobica od intimne svetlosti pod kojom Ana sedi, zbilja je oholo ignorovala sve ono što napolju stoji. Monah Irinej je zavideo čipkanoj zavesi, i to je bilo neko beskrajno sumorno osećanje siromaha. Došavši kući, uhvatio se đakon Bogorodičine crkve da je sentimentalan, i bilo mu je krivo.Da bi razagnao sentimentalnost, stao se sećati lepog svog doživljaja onoga dana kada je Anu prvi put oslovio.Često se toga sećao, i živeo sa tim sećanjem kao sa kakvim dobrim prijateljem. Ah, koja lepota i koja ozbiljnost je ležala u tom prvom bliskom sastanku!Na prvi dublji pogled u njene oči pročitao je on šta joj u duši stoji : Ana Nedićeva voli u monahu Irineju ono što monah Irinej još nije sasvim postao.Kako je njemu drago bilo to otkriće.Devojka ta voli u njemu ono što je cilj sve borbe i sveg ponosa njegovog.I ne boji se takve ljubavi.Mirna i svesna mu je vratila pogled ljubavi pogledom ljubavi.I rastala se od njega ponosna, kao da je nešto dragoceno ponela sobom kući. A on je stojao, i s ushićenjem pratio njenu figuru.Činila mu se kao pčelica, koja, posle dugog leta i brižnog traženja, sa jednim jeditim zrncetom slasti hita u ćelijicu svoju, i opet je zadovoljna. Posle ju je izgubio iz vida.Ali je još jednako stojao.Jedva se krenuo.No tada tako odvažnim i krupnim korakom, kao da se rešio da na dugotrajno neko putovanje pođe.Išao je, išao, i najzad, daleko u polju, seo na suncem ugrejani kamen, koji je u gustoj travi izgledao kao neka bela prostirka.A onda se, neodlučno, i kao u neprilici, stao osvrtati oko sebe. Palo mu je na um da ima izvežbano oko, i da jednim pogledom ume naći predmet razmišljanja ili zabave za čitav jedan dan.Voleo je, naročito kad treba da se umiri ili sredi, predavati se intenzivnom posmatranju sitnijih pojava.Osećao je da mu je to i sada potrebno.Naravno, ne u tom smislu, što bi želeo prestati misliti o Ani.Nego da malo stiša uzbuđenje od radosti , pa da bude hladniji na misli. Međutim, pogled njegov je toga dana klizio potpuno neosetljiv preko svega.Široko otvorene doduše, ali već pune oči đakonove nisu videle ništa. A neposredno pred njim je ležao interesantan kostur tičeta jednog, sa končasto tankim rebrima koja su izgledala kao žice na miniaturnom nekom instrumentu.Dva mrava su, u akrobatskim optrčavanjima, vršila šetnju po tom kosturu.Đakon ništa nije opažao.Malo dalje stojao je zanimljiv red livadskog cveća, kao litija.Napred, žandarski kruto i važno, izrastao je ogroman čkalj, modro crven u licu, sa pernatom ogrlicom oko vrata, i pun naoštrenih boca.Zatim, krupne, ohole tatule, kao visoki neki dostojanstvenici, belo odeveni, moćni i otrovni.Posle, skromni žuti maslačci.Sve po tri u redu.Pojci i bogomoljci.Najzad, gusta vijugava pavta poljskog spomenka.Đakon ništa nije opažao.Još dalje, matoro jedno drvo, sa stotinu očiju u debeloj svojoj kori, treslo se od smeja, i nagovaralo koprivu da se popne na prste, i da časom golicne nos na toj zamišljenoj čovečjoj glavi.Đakon ništa nije opažao. Sedeo je na kamenu i šaptao: Pogled joj je bio čist kao pogled u biljke.I sav od ljubavi i ničega više.Bog mi je nju poslao kao najveću milost svoju, i kao viši zahtev jedan koji će mi pomoći da dovršim delo svoje.Kako ću čuvati taj dar nebesni, kako ću paziti da nju ničim ne razočaram! Monah Irinej je zatim stao razmišljati o sebi.Zna li on dovoljno sam sebe, zna li šta ima u sebi, ima li on i polovinu onih sila sa kojima treba voleti devojku kao što je Ana?Devojku, koja sav bogati život svoj nosi u crkvu, rad svoj i umetnost svoju posvećuje Bogu, a snove i ljubav svoju pruža prostom jednom kaluđeru koji lepo peva. Đakon je sav treptao od neke svečane sreće.Ustao je zatim s kamena, pogledao gore, i prekrstio se. I tek posle toga, kad se krenuo u varoš, opazio je i debelo drvo, i koprivu, i litiju cveća.I mali jedan beo oblačak, koji je, kao božji šator, stojao razapet nad njegovom glavom. Došavši kući, dugo je prevrtao listove svoga dnevnika.Da vidi ko je, i da vidi dokle je došao s onim što Ana u njemu voli.Nije baš bio zadovoljan. Još nisam gospodar ostrva na kome sam izabrao da živim.Kao Robinson, molim se Bogu i tražim novi put, i odjedared se opet nađem na tačci sa koje sam pošao.To nije dobro.I Robinson je osećao strah od te pojave. Pred veče je otišao u posetu doktoru Paškoviću.Mislio je da mu priča o svome poznanstvu s Anom.Ali tamo je dospeo u nezgodno društvo.Gospođica jedna, nežna i tanka kao glas frulice, dočekala je monaha Irineja sa krvožednom primedbom: da svako ima pravo da uzme svoj deo od stvorenja koje je Bog lepotom i čarima obdario.A gospođa jedna, s lornjonom, unela mu se u oči, da se, kako je objasnila, bar ovde pokloni svetom mladiću, pošto u crkvu iz principa ne ide. Đakon se toliko naljutio, da je čisto osetio potrebu da se osveti.I doista je malo osvetljivim tonom rekao Paškoviću, koji ga je ispraćao: — Kad svršite analizu ovog današnjeg materiala, ne zaboravite dvaputa umiti ruke. Pašković se slatko smejao đakonovoj indigniranosti. — Nema ti tu, dragi moj, na žalost, nikakve analize.Sve ti to ide u jednu flašicu , pod istu etiketu: otrov, ljuti otrov? Te večeri, monah Irinej je zapisao u svoj dnevnik ove redove: „Osam sata.Čas, kada svaka biljka bez izuzetka , sa kapljicom rose na glavi, mirno spava.A ljudi ?“ „Još sam, čas demon, čas svetac, čas glupak , čas mudrac, čas džin, čas nejaki slabić, čas monah, čas daleko od toga.Užasno, koliko života ima u čoveku.I koji je pravi?A nju bih hteo u najbolji svoj život da unesem .U snagu života svoga.Nju bih hteo kao pravi kaluđer da volim.Da je to mogućno, u to ne sumnjam.Jer verujem da je svaki čovek, u nečemu, celog svoga veka monah i asket.Čovek može imati i čednu ljubav prema ženi.Pre bih se pitao nešto drugo: da li je žena dostojna da je monah voli ? ...Kako me je zabolelo to što sam sada napisao.U času kad o njoj mislim.Osećam da je nepravedno .Jer ona je muziku i crkvu, dakle mir i razmišljanje o boljem životu, volela i pre mene.Ona je i mene u crkvi i kroz crkvu zavolela.I ja nju, dakle, treba da volim i smem voleti samo crkvom u sebi.“ „To je monaška ljubav.Dokle takvu ljubav imamo, mi smo, sa jednog gledišta, savršena stvorenja.Mi ćemo, dakle, kroz tu ljubav, videti, postići i imati ideal.Kakav mir to mora biti.Kakva kruna to mora biti.“ „Ali čovečja priroda je nemonaška.Jer je priroda uopšte nemonaška.Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi.Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi.Priroda je neprekidna promena.Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih.Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe heroja ili martira.Drugim rečma, želi smrt, i promenu i obnovu .Uništenje ideala, i početak druge borbe ...Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote.Neće smrt i promenu , nego raspiruje i održava stalnu borbu.Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju.A mora primati iskušenja.Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.“ „Zabluda je govoriti o monaškom miru.Mir nije najuzvišenije stanje duše.I zabluda bi bila kad bih verovao da mi ta devojka dolazi kao anđeo mira.Možda baš kao strašno i teško iskušenje ...Bože, šta sam zapisao!Bože, oprosti mi !Zar bi ona mogla biti sredstvo u rukama demona!Ne tako mi jednoga Boga, ne!Po cenu svoje propasti bih je istrgao iz demonskih ruku.Ako je ona iskušenje, onda je kaluđer u meni umro.A kunem ti se, Bože, da nije.Ne, ne.Kaluđer u meni i jeste onaj koji nju tako silno voli.Baš ta ljubav mi daje toliko monaške snage, da bih svakoga demona hrabro dočekao, i kao vrtlog slamku sam u sebi ga uništio.“ Monah Irinej je duboko iskreno zapisao u svoj dnevnik te prve redove o Ani.Iskreno zapisano je bilo i sve ono o njoj što je posle došlo.Đakonu se činilo i prirodno, i jedino mogućno, da će Ana biti Antigona njegove sudbine.Pratiće ga na svakom koraku, u dobru i u zlu.I pomoći će mu da se nikojeg zadatka i nikojeg bola ne uplaši. I zbilja je tako.On se oseća jak i spreman da dovrši delo svog unutrašnjeg pomonašenja.On je čist kao dete.A snovi njegovi su mirni snovi o devojci jednoj koja s njim zajedno crkvu služi.Koja je takođe vrsta kaluđera. Najveća hrabrost je ove misli đakonove pratila u veče.Kad ostane sam sa svojom ambicijom i sa svojom gordošću.Kad se, ne znajući pravo šta čini, zanese junakom u sebi. Tako i te večeri.Mirno, i s dubokim i lakim razumevanjem je čitao neku naučnu knjigu.Prestao je sasvim misliti na Anu u momentu kada je tako hteo.Imao je samo stalno toplo osećanje čoveka koji zna da je voljen, i koga svakoga časa, na svakom koraku , može sresti radost.Koji se svakoga jutra budi sa prijatnim očekivanjem. Kad je dovršio čitanje, i spremio se da legne, palo je đakonu na um da je prekosutra nedelja, i da to opet znači dan srećnog njihovog viđenja.Možda će tada moći i razgovarati s Anom.Ta je želja, valjda s toga što ga je naglo obuzimao san, počela odjedared silno da raste.Mala jedna željica doskora, rasla je ona sve brže i brže, prikrala se žrtvi svojoj do srca, obuzela joj i glavu, pomešala se sa snom, tako da se sirotom đakonu učinilo da je te večeri nekako dvostruko sanjiv, i jedva je čekao da spusti glavu na jastuk.Ali u kome trenutku je to učinio, i time zadovoljio prvu svoju sanjivost , druga ona sanjivost je odjedared poželela , da umesto na jastuk, položi glavu na tople, spuštene kapke nečijih očiju. Sutra ujutro, monah Irinej se nije više sećao toga sna.Naprotiv, bio je celoga dana neobično ozbiljan.A o Ani je mislio na tako apstraktan način, da mu lik njen ni jedan jedini put nije izašao pred oči.Ni toga dana, ni sutra dan.I s toga, kada je u nedelju iskrsla pred njega lepa devojka, sa raskošno gustom kosom i u beloj haljini od samih čipaka, njemu odjedared dođe žao, zašto se to milo, nežno stvorenje uputilo tako vrletnim i nemilosrdnim putem života.Čak, u jednom trenutku, Ana mu se učinila kao ovčica jedna, koja iz nevolje neke upire svoje bezazlene oči u njega, i moli ga da je čuva i brani.Pokolebao se da je Ani možda odista teško na duši, i osećao dužnost da to što pre sazna. Te misli su jako uznemirile đakona, i on se, posle svršene službe, žurio sa svlačenjem što je igda mogao.Stigao je na crkvena vrata još dok je Ana čekala da primi naforu .Razgovarao je tobož s nekim mladićima , a celom pažnjom je motrio da li ona ide.I onda, ma da je Ana dolazila sama, i mesta za prolaz bilo i odviše, stao je odjedared moliti mladiće da se sklone s puta, kako bi ostalo što više prazna prostora.Došlo mu je neko ponosito osećanje, da sva širina crkvenog ulaza treba da bude slobodna kad Ana Nedićeva ima njome da prođe. Ana, se zastidela.Srce joj je počelo lupati , i brzim korakom, pozdravljajući hitno i đakona i mladiće, žurila je u portu da odahne.Ali, sluteći valjda da će monah Irinej odmah za njom izaći, nije odahnula, nego se ustreptalo počela osvrtati gde će da se skloni, i skoro je utrčala u kapiju jedne kuće u kojoj nikad nije bila.U grudima joj je udaralo kao čekić.Jednako joj se činilo da čuje korak koji takođe u kapiju savija.Oko desetak minuta je ostala sakrivena, a tada, oprezno, izašla opet na ulicu. Sve je bilo prazno.Oko crkve nigde niko.Svet se razišao.Malo je zastala da promisli , hoće li saviti levo i kroz park ići kući, ili će još jedared proći pored crkve.Vuklo ju je da prođe.Ta to je najmilije njeno mesto, i te crkve se valjda nikad nagledati neće. Gle, kakva je divna.Skoro do pola od ugasitog kamena, čini se kao da je cela trebala biti kamenita, i kao da je ostala nedovršena zato što je kamen bio odviše tvrd, i ljudi se umorili da ga rade.I onda je nekom došla ideja da se crkva nastavi penasta i bela, i da izgleda kao red cveća na staroj ruševini kamenja.I kakva se čudna, borbena arhitektura vidi tamo gde se kamen, večiti kamen, sastaje sa svodom koji će mnogo pre njega ocvetati i pasti.Vidi se prvo prezrivi otpor i neumoljiva mermerna hladnoća.Postepeno, dolazi sažaljenje, i za njim milost .I najzad prevlađuje čar lepote, i jako sa slabim se sjedinjava u žaru ljubavi, iz koje su, kao dva blizanca, nikla ona dva vitka tornja. Još je nešto bilo s polja na crkvi što je Anu uvek vuklo k sebi.Nad niskim starinskim gvozdenim vratima, koja iz oltara vode neposredno u portu, nalazila se, u zidu, slika jedna, kojoj niko nije znao poreklo ni značaj, ali koja je bila izrađena od umetničke ruke, i sa srećnim poletom.Svetac jedan, u monaškom odelu.Nežna jedna pojava, izmalana kao san koji se jedva pomolio iz mraka noći, i preti da će opet tamo da se vrati.U odelu teških crnih bora, sa aureolom oko glave koja tek prosijava.Rukama, nežnim i čežnjivim, kao da daje znake i takt miloj svirci, koju sluša očima, osmehom, divnom kosom svojom, i razgolićenim, na osluškivanje savijenim vratom, belim kao majsko cveće.Veseo, bezbrižan, mlad i svet, kao onaj Fra Anđelikov anđeo što udara u kastanjete . Ana je pošla crkvi da vidi tu sliku.Ali anđeo kao da se pomakao njoj u susret.Na lipu naslonjen, sa obema rukama na jednoj niskoj grani, izvijena vrata kao u nekom čekanju , sa očima uprtim u nešto što je otišlo, stojao je monah Irinej. Nju on to čeka.Čeka je tako kao što je ona njega čekala tada, u one mučne trenutke, kad nije znala gde je, ali kad je najzad ipak došao.Došao, u zadnji čas, da je umiri.Ana oseti neku toplu mekost u srcu.I lagano, korak po korak, kao da se igra, dolazila je bliže i bliže ulazu u portu.Kad je stala na prvi stepen, đakon je osetio sen. Oboje su potrčali, i sreli se, kao nekad, na sredini stepenica. Ana nije pružala ruku, a đakon se nije usudio da pruži svoju.Stojali su ćuteći, sa presrećnim pogledima, koji se stidljivo otkidali i opet se vraćali.Osećali su da bi svaka, i najprostija reč, bila slađa od meda, ali su osećali da je i žeđ za rečju slatka, i ćutali su dalje.Đakonovo čelo je bilo belo kao cvet, Anina kosa je izgledala kao da će se sad sva rasuti. Mlako, tiho podne, puno tičjih krila, stojalo je između neba i zemlje samo za njih dvoje.Iz visoke ograde na porti strujao je manastirski mir.Srce Bogorodičine Crkve udaralo je veselo.Đakon je spuštao glavu svoju niže. Na usnama njegovim stvarala se, bujala je, jedna reč.Bujala, treptala, gotova da se otkine .Ani zadrhta ruka, i ona ispusti molitvenik .Đakon se sagao i dohvatio ga.Otvorio je kopču, zagledao u knjigu, zatvorio opet kopču, ali zadržao knjigu u svojoj ruci. Nestašluk hrabri.Ana je pružila ruku, molećivo i milo, tražeći da joj se njena stvar vrati. Nestašluk hrabri.Mesto da vrati knjigu, đakon je uzeo i pruženu ruku.Za časak samo.Kratak i nezaboravan časak.A zatim je položio u ruku molitvenik, i sa izrazom blagog karanja, da se crkvene stvari moraju dobro držati i ne smeju na zemlju ispuštati, savio je lagano dva Anina prsta preko zlatnog raspeća na sedefskim koricama. Za to vreme se prećutana ona reč vratila monahu Irineju na usta.Silazila mu je sa usana.Šapnuo ju je tiho i bez glasa. I onda je ostavio Anu, i sišao niz stepenice natrag u portu. A Ana, kao veliki beli leptir, udaljavala se bez koraka.Dušu njenu je ispunila jedna ona reč, a prsti su ležali nepomični na osvećenoj božjoj knjizi. Život je bašta, vitlejemski mirna, i puna ruža.A ljubav je san dveju ruku koje se nad Hristovim krstom grle. Kuća očeva se Ani učinila zlatan dvor, ona sama careva kći, pseto njeno na kapiji kepec u crvenom kaputiću sa sovinim perom za kapom, a predsoblje, puno zelenog bilja i zastrto debelim ćilimom, kapela, u kojoj je Ana sagnula glavu, i dugim poljupcem ljubila osvećenu knjigu božju. Duže se već vremena pronosi glas kako se vladika sprema da poseti Bogorodičinu Crkvu.Sada je to bilo sasvim izvesno.Starac , bolešljiv i slab, ne plaši se putnih napora, i hoće da dođe.Novine su već donele i sve detalje oko događaja.Dijecezan će, u pratnji tamošnjeg prote i đakona, stići uoči Velike Gospojine, odsešće u kući advokata Nedića, služiće na Veliku Gospojinu, i prisustvovaće u veče na duhovnom koncertu. Parohijani su bili srećni, presrećni.Sveštenstvo se ponosilo što glava crkve baš s njima čini taj izuzetak. — Kakva glava crkve! — smejao se doktor Pašković u intimnom društvu. — Glava Bogorodičine Crkve nije ni vladika, ni Isus Hristos, nego moj prijatelj đakon Irinej. Bez sumnje je da bi svaka manja varoš dolazak vladike smatrala kao svečanost za koju se naročito treba spremiti.U koliko je to više morala osećati ona varoš, u kojoj je, kao posljedica naročitih okolnosti, crkva postala ljubav i ambicija skoro svakog pojedinca .Svet se uznemirio, život se uzburkao sa samoga dna svoga.Sav se razgovor i briga usredsredili oko dolaska i dočeka, službe i pojanja. Oči se, naravno, upirale u Anu i đakona.Kao u dva pitomca, ili deteta, koje Bogorodičina Crkva neprestano za ruku drži.A Anine oči se upirale u đakona, jer je ona od njega više očekivala nego od svojih pevača.A đakonove oči se upirale u Anu, jer je on od nje sve očekivao. Ana je, odista, dušom i telom potonula u posao.Za arhijerejsku službu, kao takovu, trebalo je naučiti dosta novih stvari.Sem toga, Ana je i dotadašnji program kombinovala mnogim novostima Prevrćući po bogatoj svojoj zbirci partitura, pronašla je jednu neobičnu rusku kompoziciju, sastavljenu iz raznih veselih crkvenih pesama u osobite vrste simfoniju, u kojoj su, na veliko zadovoljstvo Anino, sudelovali i dečji kvarteti, okteti i horovi.Ana je rešila da će se to, kao završni koncert, izvoditi po svršetku službe, tako da pevanje traje doklegod vladika i svi verni ne ostave crkvu.Dečji hor, stara simpatija Anina, sasvim ju je zaneo.Spremala se da čitave odseke službe s decom poje, a pozdrav arhiepiskopu, ispolaeti despota, svaki put naizmenično sa odraslima i decom. Sve to disciplinovati, u harmonički red složiti i uvežbati, bio je, naravno, ogroman posao.Tim pre što je obučavanje dece Ana isključivo sebi zadržala.A i kod odraslih je morala pomagati više nego obično, jer je stari horovođa poboljevao i dosta neuredno dolazio na časove vežbanja. Valjda s toga što je Ana svu svoju dušu unosila u rad, uticala je tako da je i material svu svoju dušu polagao u njene ruke.Sve je odlično napredovalo, a deca su do ushićenja dovodila i Anu i sve stare njene pevače.Pevali su kao što cveće miriše: ne znajući šta daju, ne sluteći da se s Bogom razgovaraju.Ani su ne jedared zasuzile oči, i činilo joj se tada da ništa drugo i nema u svetu sem redova sitnih belih zubića, pesme, i božjeg blagoslova. Našla je jednog malog gimnazistu, iz prvog razreda, koji je imao savršen dečji sopran.Pravi trepet etra.Visok, mekan, čedan, i pun onih božjih iskrica koje plačem sreće nadimaju grudi, i od kojih, posle, u glasu odraslog čoveka, ostanu samo ljuščice pepela, fina ona melanholija što neminovno prati svako lepo pevanje.Toga dečka je Ana izabrala i apostol da čita, i učila ga da to notalno čini, kako bi sva snaga nevinosti i lepote glasa došla do potpunog izraza. Jednoga dana je horovođa sasvim oboleo.Tražio je petnaest dana odsustva.Svi zainteresovani su se poplašili.Samo Ana se smešila.Niko neka se ne brine, sve će ona sama raditi i uraditi.I toplo se zauzimala za čičicu kod crkvenog odbora, išla svaki dan da ga poseti i da mu referiše o uspehu, i pričala mu da sopran-solistkinja izvodi svoj deo u Grigorjevom koncertu tako, da je sigurno i glavni solist pred prestolom Gospodnjim ljubomoran na nju. Ana je teški i naporni svoj posao radila kako ga niko ne bi radio.Radila ga je ne samo radnim energijama, nego i jednim stalnim, visokim uzbuđenjem svoga duha.To uzbuđenje je hranilo pevače nekim umetničkim poletom, ali to uzbuđenje nije dalo da Ana na vreme oseti umor, i da se odmori.Ona je sva gorela u nekoj nesitoj, strastnoj želji za lepim.Ceo dan je ostajala na poslu, a celu noć se predavala osećaju očekivanja, slatkoj jednoj slici o triumfu muzike i crkvene ceremonije i u njihovom skromnom hramu.Arhijerej sa mitrom i štakom, njegovo oblačenje, asistencija dva đakona, mnogo sveštenika, dva hora, sola, Evanđelje, završni onaj koncert, ah, Ana je imala tako toplih i živih prestava, kao da je ta svečanost već započela i iz dana u dan traje.Duša njena je bila u raju. Ali telo njeno se iscrpljivalo.Dosta se promenila.Rumenila je nestalo sa obraza, a obrve se primakle jedna drugoj, i na čelu se opet ispisala stara njena ozbiljnost.Čak je i oslabila.Samo su oči plamtile, i bile lepe i tajanstvene kao nikad.Kao one krupne, retko viđene zvezde, što samo pred jaki mraz iskaču. Jednoga dana, baš kad je imala vežbanje s decom, došao je crkvenjak i doneo pismo.Kazao je da ne treba odgovor, i otišao.Ana je osećala od koga je pismo, samo nije mogla da zamisli šta u njemu stoji.Negde, u dnu srca, ona ga se malo bojala.Ali lice njeno se prelilo blagim, zadovoljnim osmejkom, čim je pismo otvorila. „Odmorite se malo.Meni je teško gledati vas bledu, i na dužnostima koje su odviše mnogobrojne za vas.Zašto u tako suviše bogatom stilu spremate svečanost?Doduše, i ja se radujem, i želim da sve bude što je lepše mogućno .Vladika je moj veliki prijatelj , skoro drugi otac.A kako je star i bolešljiv, možda će mu to biti poslednja crkvena svečanost uopšte.I tako mi je drago što mu se sve to baš ovde pruža, u crkvi u kojoj ja služim.U crkvi u kojoj vi radite. Taj starac.Uzbuđen sam kad pomislim na njegov dolazak.On nigde nikog nema.Mene je voleo kao svoje dete.Ja sam ga ostavio.Smrt je blizu.Ponekad mi se čini kao da se to duša jednog dragog pokojnika sprema da me poseti.Videćete kakav je.Slab i suv.Glas kao šušanj jesenjeg lišća.Čisto boli njegova starost. A nikad, ni u jednom pismu mi nije prebacio što sam otišao, i nije me zvao natrag .Možda se s početka nadao da ću se sam vratiti onamo gde sam bio okružen ljubavlju i pažnjom.A kasnije, kad je iz mojih odgovora video da sam ja ovde srećan, onda je valjda zbog toga ćutao.I sad on dolazi .Može biti da bih trebao ponuditi mu da idem s njim.Može biti da će me on i zvati.Jedno znam sasvim izvesno, a to je da neću otići. Kako sam još daleko od toga da budem pravi kaluđer!Uzbuđuju me smrt, starost, samoća.Dva prsta pred grobom, žalim jednog starog monaha što je sam.Život je tako težak. Napisao sam nešto što ne osećam.Meni je život lak i prijatan i sušta lepota.Jedno bih samo hteo da bude drukčije.Da se vi odmorite. Sad, kad sam ovo pismo već svršio, ja se pitam zašto sam ga pisao.Ne, nije sasvim tako besmisleno.Dve stvari su me nagnale da ga napišem.Jedno je briga da jedva povraćeno zdravlje ne izgubite opet.A drugo je čudna tuga u savesti mojoj zbog vladike.Ono prvo sam morao vama reći.A ovo drugo?Ja u poslednje vreme imam osećanje da sve ono što pre nisam govorio nikom, treba sada da kažem vama i više nikom“. Ana se zarumenila.Skriveno u duši je osećala da joj briga monaha Irineja više godi nego briga njene majke.Ali joj se đakon ipak činio tako milo naivan.Kao ono jedared — ona se počela opominjati dragog jednog doživljaja još iz prvog vremena posle njegovog dolaska.Usne joj se razvukoše, a ruke, u kojima je držala pismo, spustiše se u krilo kao pomilovane. U crkvi je, te nedelje, bilo neobično mnogo sveta, i nafora je deljena na dva mesta.Sa Anine strane ju je delio monah Irinej.Puno, puno ispruženih ruku je bilo oko njega, mnogo više nego polovina svih ruku koje su toga dana došle na molitvu.Polupokrivenih očiju, đakon je spuštao po dve po tri kriščice osvećenog hleba u male, velike, mlade, stare, mehanično i s verom ispružene ruke.Odjedared, Ana je osetila kako se u njenu ruku skrunila čitava hrpa malih belih kockica, toliko da je jedva mogla sve da ih zadrži.Čitavo parče hleba joj je dao taj neobični, mili đakon Bogorodičine Crkve! — mislila je ona u sebi tada, podsmevala se đakonu i bila srećna. Sad se opet setila toga već poluzaboravljenog događaja.I osetila je kako je ovo i ono svejedno, t. j. kako je to jedan isti deo duše iz koga je đakon napisao ovo pismo sada, i metnuo joj u ruku onoliku naforu tada.Osetila je da je to dete, koje, kad mu je dobro, daje onome koga voli što pre nađe; a kad mu je teško na srcu, onda se jada da je drugom nekom nešto skrivilo, i da je zaslužilo da bude kažnjeno. Ani nikako nije silazio osmeh sa usta.Mala, jedva primetna rupica na bradi udubila se, i ispunila se nečim zračnim.I deca su se smešila.I tako su odlično pevala .Odmorio ih je valjda taj prekid sa pismom. Posle pevanja je Anu dočekalo drugo iznenađenje .Raspitivanje o duhovnom koncertu, o kome ona ništa nije znala.Odista, taj glas o duhovnom koncertu potpuno je sam od sebe postao.Niti je Ani, ni horovođi, ni pevačima padalo na um da priređuju koncert, niti je kogod iz publike izrazio takvu želju ili činio takav predlog.Naprotiv, svi su nalazili da bi to bilo i odviše naporno za pevače, a da pogotovu ne bi imalo smisla mučiti starog čoveka, koji se već izlaže prekomernom umoru, još i priređivanjem noćne sedeljke.Ali glas se, pored svega toga, još neko vreme uporno održavao.A kad je najzad ostao bez oslonca, on je, gubeći se u jednom obliku, pojavio se u drugom.Opet tako, neznano otkuda, širila se vest da će, kod Nedićevih, posle večere, biti izvođena jedna vrlo lepa muzička pjesa, da će đakon pevati, a pratiće njegovo pevanje gospođica Nedićeva na klaviru, a horovođa čelom. Ta ideja, odmah se osetilo, imala je jačinu zahteva, i došla je da ostane.Podržavali su je, pre svega, svi oni, koji su znali da će na toj večeri biti gosti.Pa onda i šira publika.Iako od te muzike ništa neće čuti, ipak se predavala maštanju o toj produkciji s takim simpatijama, da se taj zahtev nikako više nije dao oboriti.Uostalom, niko od sudelovača mu se nije ni opirao. I to je bio povod te je, jednoga dana pred veče, monah Irinej došao Nedićevima u posetu. Poseta je bila unapred javljena, i Ana je znala ko će im toga dana doći u kuću. Raspoloženje njeno je bilo neodređeno i nestalno.Časom ju je obuzimalo tako radosno uzbuđenje, da nije znala šta bi sve dobro ili raskalašno mogla uraditi.Kočijašu je tutnula novac da kupi sinu cipele, a zatim je dozvala pseto i četkom mu prala zube.Časom bi se opet skunjila.I tada bi, i to kao neku krivicu, istraživala prvi povod tome što se sad događa.Onda je opet, kao dobra domaćica , trknula po kući, i stala razgledati da li je sve u redu za doček miloga gosta.Najzad se zavukla u svoju sobu, i sedela tamo mirna, malo umorna, malo rasejana .Kao ono belo nebo, za koje se ne zna da li je naoblačeno ili je vedro. U sobi za primanje, đakon je prvo naišao na Anu, i sada, prvi put, oni su se rukovali slobodno i prijateljski.Ali im je to obojima bilo vrlo neobično.Kao što im se vrlo neobičnim učinio uopšte taj sastanak daleko od njihove crkve.Ana je, valjda pod tom impresijom, sela, i ponudila đakona da takođe sedne blizu prozora odakle se videli tornjevi Bogorodičinog Hrama. Tamo, visoko gore oko krstova, u čistom prozračnom finom sutonskom zelenilu, ala tamo mora biti lepo! — mislila je Ana.A đakon je posmatrao kako su krstovi, od sunčanog refleksa, sasvim ružičasti, kako je od istog tog rumenila ružičasto i lišće na drvetu, ružičast i Anin pas tamo u travi, ružičaste i bele svilene čipke oko Aninih nesvesno sklopljenih ruku. Gospođa Nedićka, žena sa neobično blagim , skoro brižnim izrazom lica, pozdravila je monaha Irineja kao neko dete.A Nedić je dočekao gosta sa širokim, srdačnim rukovanjem, s kakvim se dočekuje samo dobrodošao i mnogo željen gost.Na đakonu se opažalo veliko unutrašnje zadovoljstvo. Razgovor je, prirodno, pošao kolotečinom tih dana.O dolasku vladike, o vladici kao svešteniku i čoveku.Đakon je tako toplo govorio o svom starom prijatelju, da se Nedićka borila sa suzama. — Dabogme, starost, pa još i samoća, to je od svega najteže.Ne mislim baš na onu samoću, kad čovek sam živi, nego kad nigde nikog svoga nema.Imate li vi koga? — Dve sestre, mnogo starije od mene i davno udate. — Dve sestre, to su dva melema — uzdisala je Nedićka, okrećući se svojoj kćeri. — Mi smo nesrećni što nismo imali više dece.I kad pomislim da Jova i ja možemo svakog časa umreti, onda mi se čini da sam Anu, time što sam je jednu rodila, zakaluđerila .A ona — smešila se Nedićka s nežnim prekorom — mesto da mi tu brigu što pre skine s vrata, ona, kako je otac njen jedi, čim zabruji s Bogorodičine Crkve, odmah brojanice u ruke pa na molitvu. Svi troje se, nehotice, obrnuše Ani.Ana je stojala kraj visokog fikusa, u jednostavnoj beloj haljini, mirna kao struk cveta kad nimalo vetra nema.Ali kad se toliki pogledi osuše po njoj, ona se krenu iz nepomičnog svog položaja, učini nestašan znak glavom ocu, i sede u praznu fotelju, do đakona .Nedićki, ne zna ni sama kako, sada tek upade u oči sva ljupkost lica toga lepog mladića, i ona skriveno uzdahnu. — A zar vama nije ponekad teška samoća ? — poče ona tako materinski nežno, kao da je gotova da usini to božje dete, koje joj je, po nečemu, došlo tako samohrano samo. U đakonovoj duši se zateže neka davno onemela žica, i on umalo ne odgovori da jeste. — Nije, gospođo — drmnuo je zatim glavom s ubeđenjem. — Moj je život tako lep ! — On prekide, puštajući da jedan iskreno entuziastički osmejak zameni nedovršetak rečenice . — Lep, dabogme, dok ste mladi.Sada vas svi vole i svi vam se dive.Ređaju vam se dani baš kao duhovska litija, kad se po cveću i po zrelom žitu gazi.A posle, kad ostarite ? Nedićka zatrese glavom, i pogleda u muža, koji je takođe tresao glavom.Njih dvoje izgledali su časom kao dva stara šćućurena vrapca, koji se čude kuda se denulo sve ono što je još maločas bilo.I Ana i đakon su se pogledali.Ali kao dve laste, koje, u toploti i sjaju, ne mogu zamisliti da će možda baš na njihovim svetlim krilima jednog dana umirati sunce. Došli su u to još neki gosti.Nedić i Nedićka su prešli u drugu sobu, i ostavili Anu s monahom Irinejem da se dogovore o stvari koju će zajedno izvoditi. Vrata iz druge sobe su ostala otvorena.Žagor je Ani i đakonu dobro došao, jer nikako nisu umeli da zapodenu razgovor.Činilo im se obojima da su se tek toga trenutka ugledali i sastali.Stojalo je između njih jedno uzajamno željno upijanje prisutnosti onog drugog.I osećanje da je lepše ćuteći razgovarati.Ta zar se i ljubav među njima nije i rodila i razvila tako da oni nikada reči jedno s drugim progovorili nisu. Kako je to lepo bilo - pomislili su oboje u isti mah, i dalje ćutali. Ana se zatim, kad su se već navikli na to ćutanje, krišom zagledala u oči, kosu i plemenito povijeni vrat đakonov, u sve ono što je nekada samo iz daleka, i pred oltarom viđala.Đakon je takođe tražio da se nečim zabavi.Pružio je ruku da uzme i izbliže pogleda skupocenu neku rezbariju od slonove kosti.Ana se od tog pokreta tako trgla, kao da se monah Irinej nje dotakao.On je to opazio i razumeo, i vratio ruku mirno nazad.Tada mu je ona sama dodala stvarčicu, i oboje su se osmehnuli.Ana je išla očima za pokretom njegovih ruku, i znala da su to te iste ruke koje ona gleda na oraru, i koje stežu zlatnu dršku putira kao neko blago.I jedna od tih ruku je ruka koju je, neki dan, starica jedna poljubila, kad joj je đakon dodao sveću. — Jeste li izabrali šta ćemo svirati i pevati ? — zapitao je đakon najzad.Tako umiljato , da se Ana ohrabrila. — Ja mislim, ako se vi budete slagali s tim, da uzmemo iz Hajdnovog Stvaranja sveta dve tri tačke.To bi bila crkvena muzika, a ipak tako vesela, tako jednostavno srdačna.Vi da pevate arhanđela Gavrila. — Oni se nasmejaše jedno na drugo. — Na pr. ariju iz svršetka trećeg dana, o klijanju trave i zelenila, i zatim ariju o stvaranju tica, o kraljevskom letu orla, a gukanju golubova, o pesmi slavuja. — Kome tada još nikakva tuga nije pritiskivala grudi — šalio se đakon. — A šta bismo s horovima? — Klavir i čelo će biti mesto hora.Glavna stvar je Gavrilo.Slažete li se da ga pevate? — Ja hoću sve što vi hoćete ...A da li biste bili dobri da mi odsvirate arije, da čujem jesu li mi ka glasu. — One su sasvim ka vašem glasu. — Ana je pogledala đakona s nekim milim prebacivanjem . — Ja odlično poznajem vaš glas.Izvolte da pređemo u sobu za sviranje, pa ćete se uveriti. Ta je soba izgledala kao mala crkva.Tavnih zidova, sa parketom opet vrlo ugasitim , ali koji se sijao kao ogledalo.Harmonium, klavir, pult za note, na zasebnom stoliću violina, slike raznih muzičara na zidovima, i dve tri grupe fotelja i stolica. Ana je pošla da sedne za klavir.A đakon se čisto nervozno digao za njom, i zadržao je na pola puta. — Ja vas još nikada nisam gledao i čuo svirati.Za mene je to sad krupan jedan doživljaj .Skoro bih rekao da se bojim da se desi, jer— đakonov niski, zvučni glas je bio tako mekan, tako Ani poklonjen, kao telo psetanceta koje je leglo kraj gospodarevih nogu — jer, to će biti, u neku ruku, smrt najmilijoj mojoj pesmi. — Ja vas ne razumem — šaptala je Ana, gledajući, kroz trepavice, u ramena đakonova. On ju je uzeo za ruku i poveo je klaviru. — Drugi put.Ili ću vam reći, ili ću vam doneti pesmu na čitanje.A sada, molim vas, svirajte mi uvod u oratorium. Ana ga je pogledala tako blagodarno. — Dakle i vi to znate i volite! — Ko bi mogao to ne voleti?Ko bi mogao ne voleti rođenje svetdosti? — Da, kraljevski su oni c-dur akordi, kad se iz haosa odjedared promoli svetlost...I kad biste znali šta ti akordi lično za mene znače!Verujete li mi da ja svakog bogosluženja doživim stvaranje sveta!Doživim prolom svetlosti iz haosa, i ... ah, ni vi, niti iko na svetu ne može znati šta je za mene ta crkva.Ja se ponekad skoro strašim od svega toga lepoga. Ana se zanosila.I gledala u đakona očima ljubavi, noseći u isti mah, u zenicama tih očiju, i krstove Bogorodičinog Hrama. — Da li da vam pričam to što volim? — Govorite, govorite! — žurio je đakon. — Govorite! — molio je. — Volim, vidite, da dođem u crkvu pre početka službe.Kada ljudi, tutori i crkvenjaci tumaraju bez reda, vrata škripe, kandila na koturovima zvrkte, sveće tek progorevaju , polijelej još spava, na horu huji praznina, iz oltara se čuju isprekidani slogovi , za pevnicom neko pevuši, čitač apostola se tiho preslišava, sveštenik koji svršava proskomidiju prigušenim glasom se moli Bogu, žene brbljaju, deca se dovikuju, neko se ljuti i preti, prodavač sveća glasno računa i zvecka sitnim novcem ...Haos, haos !Odjedared, kao dve božje ruke koje se dižu da blagoslove metež nereda i greha, otvaraju se, s malim, jedva čujnim zvekom, Carske Dveri.Polijelej je još taman, haos se još roguši.Roguši se kao grdna životinja jedna koju je božja ruka uz dlaku pomilovala.Ali tada se, nečujno, kao prvi zamah jedva niklog krila, rasklope severne dveri.Arhanđel, Svetao, čist, i zlatno sjajan.Leti kroz haos, i penje se na amvon.Tiše je.Metež se sliva i sređuje.Svečano je i pobožno.Anđeli i dobri ljudi su na zemlji.Još tiše.Haosa više nema.Polijelej bukne.Arhanđelski glas zatrubi, i svetlost, svetlost novog i višeg života grane... Đakon je osećao da bezgranično voli tu devojku.Baš sada, kada je, kao i onda, prošla pored njega, i otišla monahu Irineju, sluzi božjem u zlatnom stiharu, sa zlatnim narukvicama oko ruku.Skrušio se od sreće.Želeo je da se pretvori u jagnje, da savije glavu, i bude zaklan na njenome krilu. Ana se međutim vratila iz crkve, i radosno je gledala u ovog đakona koji je pred njom.Gle, onaj koga ona traži i voli, tu je, kraj nje je, i razume sve što mu je govorila . Spustila je ruku na dirke, i počela svirati .Tiše nego što treba, da ne bi mnogo smetala društvu.Ipak je već posle pet šest taktova neko došao i zatvorio vrata od muzičke sobe.Bacio je pogled u sobu.Video Anu, u poznatom, malo napred nagnutom stavu, kao da celim grudima dočekuje, grli i pije muzičke talase.A podalje od nje đakona, koji je obgrlio kolena, skupio se, i došao tako neobično mali. Prvi deo svirke, haos, godio je monahu Irineju neobično.Ali sa onim s-dur akordom , kad izlazi svetlost, kad sve postaje jasno i java, i ne može više natrag u neodređeno i nestvoreno stanje, njega je dohvatilo nešto što ga je ukočilo.Hteo je podići glavu, hteo je ustati sa stolice, ali nije mogao.U tom razmotavanju haosa u jasnost on je odjedared video i svoju dušu potpuno jasno.Talas snažne jedne jasnosti naglo je odneo maglu ispred unutrašnjih njegovih očiju.Osetio je da ga sa svakim tonom ispod prstiju te devojke obuzima nešto što preti da će ga razneti. Ana je posle svirala i arije.I pozvala đakona da pokuša, uz pratnju, i sa notama u rukama, otpevati svoj deo.Išlo je dosta dobro.Kad đakon pogreši, Ana se smeje, i kaže da arhanđeli, doduše, imaju krila, ali nemaju sluha.Oboje se postepeno jako razveselili .Oni mali trileri u šesnaestinama , slavujeva pesma, prosto su ih razdragali .Monah Irinej je molio Anu da još nešto drugo svira. — Drugo drugi put. — Zašto ? Ana je ćutala.Spustila je zaklopac klavira , i po njemu, kao neku polugu, ispružila malo mršavu, inače lepu ruku, neobično talasastu i finu oko članka.Na ruci je bila starinska, ravna i široka zlatna brasleta, koja je nežnu Aninu mišicu obuhvatala kao okov.Đakon je očarano gledao u taj zlatni obruč, i tako je nisko nadneo glavu nad njega, da se Ana nije usuđivala ruku k sebi povući. — Mila! — šaptao je monah Irinej, kao i tada u porti, ali vrelijim i čujnijim šapatom .U tom šapatu je Ana sasvim jasno razabrala glas, i to onaj isti glas, od koga je molitva đakonova tako veličanstvena, a reč o strahu božjem na njegovim usnama tako strašna. Isti taj glas! — ponavljalo je nešto u Aninoj svesti, i ona je odjedared osetila da ju je nešto jako zabolelo u glavi.Tako jako, da se rukom mašila toga bolnog mesta.Tanki njeni prsti sasvim su se izgubili u mekanoj bujnoj kosi, a zlatna brasleta se svetlila na temenu kao zvezda. — Bol je prolazio. — Mila — šaptao je đakon opet, i sagibao je lagano glavu ka zlatnom obruču.Sagao ju je sasvim, i ljubio Anine prste dugim, vrelim poljupcem, koji se upijao u njih kao pčela u krunicu cveta. A kad je Ana oslobodila ruku, prvo je tom rukom, pa posle i drugom, dohvatila i pomilovala đakonovu desnu ruku, pomilovala je čežnjom poljupca koji stidljiva, čedna duša nije mogla da da iz sebe. I onda odjedared, kao oluj, podigla je zaklopac sa klavira, i počela svirati Betovenovu jednu sonatu.Silno, kraljevski.Monah Irinej se spustio u naslonjaču i utonuo u rajski san.Malo posle se otvorila vrata.Gosti su na prstima ulazili unutra, i ređali se oko Ane.Svi sa čudno sklopljenim rukama .Kao venac onih skrušenih, belim velovima povezanih žena, kojima na fra Anđelikovoj slici sveti Stevan drži propoved o životu i o umiranju. Ana je svirala da zanese ceo svet.A lice joj je bilo mirno, svečano, srećno. Nedić je stojao blažen i ponosan, Nedićka je brisala suze.A monah Irinej je želeo da je jagnje, da savije vrat, i da bude zaklan u Aninom krilu. Povučena u svoju sobu, Ana se predavala sećanju.Kao već nekoliko puta, njoj se i sada činilo da se napila sreće za ceo život, i da ništa više ne želi i neće želeti. U kosi je osećala nešto prijatno toplo, od čega su joj se oči sklapale, i ispod zatvorenih kapaka videle nov jedan svet.Monah Irinej je morao sve snove svoje duše ostaviti u njenoj kosi! A ruka njena?Ana je odjedared počela treptati vrelom nekom jezom.Bilo joj je kao žednoj, suvoj biljci, kojoj je sveža prolećna kiša poprskala i umila svega nekoliko listića na vrhu.Gorela je, savijala se, išla otvorenom prozoru, bojala se nečega, molila se crnoj noći da je zatrpa mrakom i mirom. Legla je u postelju oko ponoći.Metnula glavu na desnu svoju mišicu, i zanela se kao da će zaspati.Ali odjedared, misao jedna, oštrija od noža, prereza joj san, i pogodi je živahno i otrovno.Ana se trgla, sela u postelji, zapalila sveću, i počela da se krsti.Osetila je kako joj se po licu razliva bledilo .Ali ne bledilo nesvesti ili straha, nego bledilo nekog prkosa.Puna toga prkosa, ona dunu u sveću, zari glavu u jastuk, i pritište usne na desnu svoju ruku.Tačno, sasvim tačno je našla mesto gde su ležale vrele, mekane njegove usne.Misao ona je međutim još i drugo htela, i mučila dalje Aninu dušu.Ana je pokušala da se seti majke, Hrista i crkve.Sećala se i monaha Irineja, u svetoj odeždi i s podignutim orarom.Ali nije skidala usta sa ruke, i tako, rastrzana, zaspala je već sasvim pred zoru na poljupcu ljubljenog čoveka.Prvi zraci sunca našli su je nasmejanih usta i namrštena čela. Nije se međutim zapravo odmarala.U dahu je bilo trzaja i uzdisaja.Odjedared, grudi Anine zadrhtaše, oči se poluotvoriše, a ruke krenuše da se sastave, ali se na pola gesta opet rastadoše.Zabrujao je silan jedan ton kroz tišinu, kao da uz samo Anino uvo trepti velika neka žica.Zatim je došao drugi, pa treći, i onda je ceo vazduh bio pun metalnog zvuka.Zvonilo je na jutrenje.Ana briznu u plač, ruke njene se stegoše kao dva davljenika. Bože, smiluj se, Bože, smiluj se! — molila se ona i za sebe, i još za jednog grešnika .Za monaha jednog, koji se, tamo, pred Časnom Trpezom, moli Bogu za ceo svet, a na duši mu je možda takođe teška, neprospavana noć. Bog se smilovao.Ana je, jedva najzad, zaspala mirnim snom.I snevala je da vidi ranu na - đakonovoj duši, ali da se ta rana svetli baš kao i đakonov stihar. Sutra dan je došlo pismo.Monah Irinej je pisao da se Ana mora štedeti, i da će stoga i on što ređe dolaziti k njoj na vežbanje .Ima kod kuće harmonium, pa će vežbati sam. Ani je ta odluka đakonova godila.Ona je odista bila umorna.S jedne strane od posla, a s druge strane i od toga, što je sve to što se desilo i više od onog što ona želi, i od onog što ona može podneti, i, najzad, više i od onog što sme biti.Ana je, kroz sve svoje ushićenje, nešto žalila.Po sreći njenoj kotrljala se kap gorčine.Odviše čista i nežna duša njena volela je neprestano samo onaj svoj prvi zanos, i bojala se da ga ne izgubi. I đakon je imao teških časova.Njegova asketska ljubav za ideju lepote, apstraktna i gorda, ispoljila je odjedared nešto novo: nemilosrđe i surovost.Odbijala je pomisao da je u iskušenju, a još više pomisao da je pretrpela možda čak i mali poraz, i hladno zagledana u svoj zadnji triumf, smejala se svakom događaju i svakoj žrtvi.A u isti mah je đakona grizla savest već i zbog toga što je otkrio pred Anom svoju ljubav. Rešio je dakle da će se povući, da će izbegavati sastanke sa Anom, dok se oboje ne vrate u stari svoj mir.I činilo mu se da to sve samo od sebe ide.Ana mu je odgovorila da je veoma zadovoljna s njegovim rasporedom , a njemu su baš godila samačka vežbanja.Kad dovrši pevanje, sasvim mu je tako kao da je od Ane došao. Opet je dakle muzika postala njihovo voljenje.Opet su živeli jedno u drugom kao što muzika živi u žici. Ali je onda došlo vreme kad su se počeli češće viđati na zajedničkim vežbama sa horovođom.U onoj istoj sobi. Ana je bila uznemirena, đakon nije svakad vladao glasom.U razgovoru, Anin pogled je bio zamagljen, suzom pokapan, i sklanjao se u sebe.Monah Irinej se tada pokazivao tih, neveseo i uzdržljiv kao kakvo siroče.Tamne njegove oči, dva nenađena draga kamena koja samo za Anu svetle, umiljavale bi se pogledom pseta jednog koje nema gospodara.Anino srce bi opet pod tim pogledom zabuktalo skoro nekom materinskom ljubavlju.Želela je da klekne pred siroče, i da ga služi.I volela na njemu ono mesto u kosi gde ga sveštenik kao dete blagosilja. Na poslednjem, glavnom važbanju, đakon je rđavo pevao.Nepažljivo, rasejano, puštajući da mu glas, divalj i gromovit, čisto poruši pesmu.Stari horovođa je bio nervozan , molio je kako je najlepše znao, i naposletku je otišao.Ana se zbunila.Bojala se da će i đakon otići.Ali on je ostao.I molio je Anu za izvinjenje, i za dobrotu da još jedared pređe s njim njegov deo. Išlo je lepo, kao uvek.Ana se smešila, umirena i zadovoljna.Osećajući da je i taj silni glas harfa jedna koja samo pod njenim rukama svira. — Kako ste sada divno pevali! — pošle su joj oči đakonovim očima u susret. Đakon ništa nije odgovarao.Ali iz zenica njegovih su skočila dva zraka, koja su, kao dve snažne ruke, obgrlila Anu da je uguše.Ana se digla od klavira.Čisto je posrnula. Monah Irinej ju je nežno, jedva osetno pridržao za ramena, poveo je do stolice kraj prozora, i pošao da otvori prozor.Ana ga je zadržala, ispruživši obe svoje ruke prema njemu. — Ostanite tu — šaptala je i oborila glavu tužno.Bila je bela kao od kamena. — Budite hrabri, Ana! — govorio je đakon mirnim, hladnim glasom, a imao u licu izraz bola. — Budite hrabri — ponavljao je on glasom koji se izvinjavao za onaj prvi glas.Je l' te da je ova ljubav zato među nama da budemo bolji, je l' te? Ana je podigla svoje razumne oči, i gledala ga blagodarno. — Je li vam krivo, Ana, što vas volim?Hoće li vam ikada biti krivo?I da li mislite da uopšte ima neke krivice u tome što vas volim?Zar bih mogao vas ne voleti , kad ceo svet volim, i kad sam se zbog toga baš i pokaluđerio!Nije istina da kaluđer ne sme ljubiti ženu! — zanosio se đakon svojom idejom. — Nije istina ni to da ne sme voleti jednu ženu iznad sviju žena!Nije istina dotle, dok je kaluđer u stanju da tu ženu voli iznad sebe!Tako vas ja volim, Ana! ... Monah Irinej je svetlio od zanosa, i bio lepši od anđela Gospodnjeg. — A vi ?Možete li mi u tome pomoći, Ana?Hoćete li da mi pomognete? — Ne sumnjajte i ne pitajte — govorila je Ana oduševljeno i uzbuđeno. — Ceo moj život i rad vas su čekali.Vi ste došli, i stare raskrsnice moga života više nema.Pomoći ću vam!Prebrodićemo iskušenja! ...Telesna ljubav opada brže od cveta.Reči, zagrljaji, poljupci — svaka ta slast je uzbrani , uvenuti listak.A poslednji listići venu neuzabrani ...Bićemo jači od toga, bićemo bolji kroz ljubav svoju! Monah Irinej je položio ruku na Anino teme.Kroz gustu, debelu svoju kosu, Ana je osećala najveću, najčistiju milost ovoga sveta.A ruka đakonova je osećala kako srce Anino, kao srce u malog deteta, pod samim temenom bije, i čekala je da se to srce smiri.Kad se najzad smirilo, Ana je svojom rukom skinula ruku sa temena, i primakla je, dobru i milostivu , blizu, sasvim blizu svojim usnama.Ali je nije poljubila.Samo je jako umiljato pogledala u đakona. — Šta ćete misliti o meni? — Mislim da ste nepokorno jedno anđelče koje svešteniku svome neće da poljubi ruku — šalio se monah Irinej.I sav je srećan otišao , kad se Ana od srca slatko nasmejala. Celim putem, i kod kuće, u đakonu je čisto vrila ta sreća.Osećao se kao pregršt skrivene šumske zemlje, koju je sada prvi put obasjala puna toplota, i u kojoj je sve seme počelo odjedared da klija.Osećao se kao bašta: zelen, cvetan, svež, željan svega, i kiše i sunca. Bio je opet veseli onaj kaluđer u čijem zavetu nema ni trunke nemilosti, čije asketstvo osuđuje sebičnu ljubav ne s toga da sebe muči, nego da drugima ne čini nepravdu.Jer ljudi su gladni ljubavi, i samo nje su gladni i umiru onda kad ljubav nije više s njima.I kad neko umre od gladi, zato je umro što ljubavi za njega nije bilo. A sad, kad je ipak došlo do toga da je zavoleo jedno stvorenje više od svih dugih, Bog mu je pomogao.Pomogao mu je da ipak nigde ne oduzme ljubav, da ne zaboravi ni poslednjeg mrava.Bog je umnožio ljubav u njemu.Otkad Anu voli, on je izgubio poslednju mrvicu sebičnosti, gnjeva i zlopamćenja. Ne, ne, njegov Bog i njegova crkva njemu još ništa nisu prebacili.Bog i crkva vole čoveka bez predrasuda i bez dogmi.Bog i crkva vole kaluđera koji zavet svoj smatra kao borbu za ljubav. Monah Irinej je bio uveren da Bog u čoveku sve dotle stanuje dok u njemu ima iskrice ljubavi za pseto jedno, za sliku jednu, zamisao jednu.I bio je uveren da dotle, dokle Bog u čoveku stanuje, čovek onog trenutka mora osetiti zlo čim se zlo u njemu krene. A on nikakvo zlo u sebi ne oseća, kleo se đakon i pred Bogom, i pred sobom, gledajući pravo u tužne oči Hristove na Đotovoj slici Hrista i Jude. Šta je i mogao grešno osećati on, koji voli devojku, čistiju i Bogu odaniju od svih monaha na svetu!Devojku, koja je hiljadama ljudi Bogu privela, hiljadama grešnika na kajanje navela, hiljadama namišljenih neljubavi u ljubav preobratila. Đakonu se prividelo da kleči pred Anom i da ljubi ruku njenu, u srebro i drago kamenje okovanu ... Pa ipak, baš pošto je otpevao svežu arhanđelsku radost zbog stvorenja sveta, on je osetio grižu današnjeg čoveka koji u tom svetu nije više srećan. Zašto Bog nije docnije, mnogo docnije stvorio zemlju?Onda tek, kad je na njegovu i Aninu dušu došao red da ostave stan božji i negde u vaseljeni izvrše svoj zadatak .Zašto Ana i on nisu prvi bezgrešni ljudi ? ... I zašto se i on tako žurio sa stvaranjem svoga sveta?Zašto se tako žurio da progovori s njome, zašto se tako žurio ka podnevu ljubavi svoje, zašto je tako brzao da joj celu svoju dušu dade ? Zašto duže nije trajala prva ona čežnja u kojoj ničega zbilog i dogođenog nema?Zašto sve bile stvari plaše čoveka?Zašto je bolje nemati nego imati?Zašto je svaka sreća pokojnik? Đakon je izvadio dnevnik, i čitao najmiliju svoju pesmicu: „Iz oblaka te znam samo, čarobna ženo, iz belog oblaka, iz koga nikad ne izlaziš.I ljubim te nepoznatu, i čeznem za svirkom tvojom, nikad nečuvenom . Glava tvoja je nemarno naslonjena na harfu, oči tvoje su mirno zagledane, jer neće ništa da vide, usta tvoja su hladna, jer nikoga nisu poljubila. A prsti tvoji miluju, trzaju, ili u krvavo srce ujedaju zategnute žice, i muzika se čuje. O, ti mirna i sveta ženo, koja u oblaku živiš i nikoga zavela nisi, jesi li kadgod bila srećna što si usrećila, jesi li kadkod bila nesrećna što si unesrećila? Ti ćutiš i sviraš.I ne vidiš čežnju moju, jer oči tvoje neće ništa da vide. A ja te ljubim. Ljubim te, i ne želim da te poznam.Ljubim svirku tvoju, i ne želim nikada da je čujem“. Došao je dan uoči Velike Gospojine, i prispeo je stari vladika.Duž svih ulica, kojima su kola imala da prođu, prozori su bili načičkani radoznalim glavama, i ljudi su sa dirljivim poštovanjem pozdravljali starca, ne samo bele kose i brade, nego i sedih obrva i trepavica, koji je kraj snažnog Nedića izgledao kao čađava stara ikona u srebrnom okviru. S obe strane Nedićeve kapije dočekao je episkopa red dece, kao red mladih čavki, radoznalih pogleda i otvorenih kljunova.Na samoj kapiji je stojala domaćica sa ćerkom.Cveće je ležalo po putu, prekrasno sobno cveće gospođe Nedićke je ivičilo stazu, radosna lica se ispinjala da vide miloga gosta. Malo je i odviše cvetan i veseo ispao doček starca.Vladika se melanholično smešio .I naročito se zagledao u matoro Nedićevo pseto, koje je ležalo, tužno ravnodušno , s njuškom na šapama, i sa zračkom besmrtnog života u umornim, bezbojnim svojim očima. — Stari, isluženi lovac, je l te? — okrenuo se vladika Nediću, i klimnuo ljubazno glavom psetu. — Da, Preosvećeni, moj dobar drug iz mlađih godina, i čak i moj imenjak.I on se zove Jova.I to ga je ime, siromaha, često skupo stalo.Naime, kad čujem da žena ljutitim glasom viče: Jovo! ja se napravim odsutan , i ne izađem.A on, jadnik, dotrči, i izvuče moj deo batina. Vladici je dobro došla ova šala.Smejao se celim licem, samo su oči ostale mirne, i, po nečemu, bile slične očima starog Jove.Izražavale su skrušenu večernju očišćenost onoga sveta. Uopšte je spoljašnjost vladike, za koga se inače znalo da je umno još neobično svež i jak, podsećala na prolaznost i smrt.Žuto i nabrčkano lice, šiljat nos, uska bleda usta, ruke svetiteljske, bez pegice blede, prsti nadzemaljski, kao da se u vrhovima njihovim još malo zadržala duša pre nego što konačno izleti.Ljubičasta svilena postava stojala je starcu tako neveselo, a krst sa skupocenim , blistavim kamenjem još neveselije. Pratioci vladičini su veseliji utisak činili.Đakon, doktor teologije i vrlo učen, ali čovek jako malena rasta, jako dugačke brade i jako dugačke mantije, izgledao je kao mali Jova u dedinom prsluku.Imao je još i sitno lice, sa dva neobično razmaknuta, okrugla oka, tako bezazlena, kao da gosa njihov ne zna ni da čita ni da piše.A prota, ugojen, masnog i svetlog lica, sa večito oznojenim vratom i crvenom ćelom koja se neprestano pušila, podsećao je na založeni samovar koji čeka gosta. Gospojinska zora je doletela vedra i čila, skoro majska.Krilima je gonila ispred sebe neku svežinu, koja je umivala varošicu i budila drveće.Vazduh je bio miran.Snopić prvih sunčanih zraka probio je kroz tanku pukotinu drvenih žaluzija na Aninom prozoru , i Ana, odavno već budna, spazila je na zidu malu jednu sliku, koja je, kao u mračnoj komori, stojala natraške.Nebo dole, a kuće, upregnuta kola i palije s buretom gore.I tri figurine , valjda piljarice, idu na glavi i razgovaraju živo.Slika se posle zamutila i nestala, a na njenom mestu je zasjao spektar, kao najlepša duga. Anu je ova mila, vesela igra razdragala, i na šaljive misli navela.Pomislila je kako bi bilo kad bi ceo svet stvarno išao i stojao na glavi.Kako bi izgledali, stari horovođa, koji mlata rukama pred pevačima, i visoki njihov prota, kome je i najsvečaniji felon kratak, i izgleda u njemu kao kad se u malu zevalicu uvuče veliki neki bumbar.A tek doktor Pašković !Sa malo pupčastim trbuhom dole, i s dugim tankim nogama gore — prava rotkva koju niko neće da kupi. Usred nestašluka, Ana se odjedared setila starog vladike.Samo jedan zid ih rastavlja , on je možda takođe video veselu sliku na zidu.Ali, Bog zna kakve misli je ta slika u njemu izazvala. Ana je tako zavolela toga starca.Iz mudrih , blagih njegovih reči se jasno čita da je mnogo bola pretrpeo.Mudar je, ali je nesrećan .Možda su svi ljudi, koji mudrost izaberu, nesrećni ljudi.Na čelu vladičinom, među mnogim sitnim i poprečnim borama, koje su godine naslagale, videla se i jedna uspravna, skoro surovo stroga koja se morala urezati još mnogo pre starih dana. Vladika izgleda kao senka jednog čoveka koga više nema — pomislila je Ana.Takav je bio i sinoć, za večerom.I kad su ga nudili jelom, njoj je padalo na um da majka njena pokušava senku da nahrani ...Ali kako mu je razgovor prijatan i odabran.Monah Irinej tvrdi da je srećan onaj ko ga izbliže poznaje, i kome starac hoće dušu svoju da otvori. Ana je pogledala na sat.Rano je još bilo, ali je ipak ustala.I svi drugi se toga dana rano digli u Nedićevoj kući.Da ceo domazluk bude spremljen i u redu pre nego što gost izađe.U najvećoj tišini se obavljao posao.Sobarica nije ispustila nijedno vedro.Kočijaš je očistio kola i istimario konje, a nijedared nije opsovao.Nestašno Anino kučence, kako mu je Ana zapretila da ni zinuti ne sme, gledalo je u činijicu kaše pred sobom i nije jelo. Vladika se pri doručku hvalio da je vrlo mirno spavao.I da prema tome, hvala Bogu, bar toga dana nije video da svet natraške ide.Uopšte je izgledao svežiji i veseliji nego sinoć.S Anom se mnogo razgovarao.Iz pisama svoga bivšeg đakona ju je već upola poznavao. — Jeste li odmah opazili da moj Irinej nije običan čovek? — pitao je vladika s ponosom . Ana je porumenila, ali se sabrala. — Mi se takođe svi ponosimo njime — odgovorila je hrabro, okrećući prema vladičinom gordom licu svoje. Vladika je uzdahnuo.Teško, i, videlo se, iz mnogih razloga. U taj mah su stigli prota i đakon gosti, mesni prota, i još nekoliko uglednih sveštenika iz okoline. Ana se oprostila, jer je morala ranije biti u crkvi . Kad je stigla, našla je crkvu već sasvim punu.Preko širokih stepenica je ipak još neprestano strujao svet kao reka.Veliki deo se morao zadovoljiti da ostane u porti, pa čak i na ulici.Da koliko toliko bar pojanje čuju, kad već neće moći ništa videti. Uskoro je došao i episkop, praćen silnim sveštenstvom, i otpočelo je oblačenje vladike. Ana je posmatrala ceremoniju s hora, i opet joj je palo na um da to ljudi senku hoće da obuku.Bojala se da će se starac srušiti pod skupocenim, teškim odelom i pod mitrom na glavi.Svi su sveštenici kraj njega izgledali mladi, a đakoni kao prava deca. A kad su udarila zvona, i zabrujala silna pozdravna pesma kombinovanog hora odraslih i dece, monah Irinej je opazio da na vladičinom licu drhće izraz prave, vrele sreće.Opazili su to možda i drugi, koji su bili blizu.Inače, kad se blistava senka pojavila na dverima da blagoslovi narod, sva se prepuna srca stegla pred tragedijom starosti, a neka još i pred tragedijom svake svetinje u čovečjem životu. Opazilo se da vladika s interesom pogleda gore, ka pevačima.A i ostali sveštenici .Hor je bio prepun, i odraslih i dece, i, odole gledan, zbog gustoće vazduha, činio se tajanstven.U osvetljenju polijeleja oči pevača su izgledale kao svetle tačkice, konture lica, zbog svečanog raspoloženja, došle su nadzemaljski meke, kroz mala, kao rupe na fruli okrugla dečja usta čulo se kliktanje šumskih tičica, dok su basovi rikali kao neke dobroćudne zveri. A posredi svega toga, na uzvišenju, u belim oblacima od harmonija, čipaka i perja, uzdizala se tanka, voštano bleda jedna ruka, pobožna i skromna, neprstenovana, u težak sjajni obruč okovana.Ruka, u koju su sve oči gledale, a koju su dva najlepša oka iz oltara hrabrila i milovala. — Čarobna živa slika.Murilovi heruvimi koji oko Majke Božje poju — šaptao je vladičin đakon drugom đakonu. Tako je izgledalo odole.A gore je slika imala i drukčijih poteza.Mala devojčica, koja triputa ima da peva sama, drži neprestano Anu za suknju.Sopran solistkinja, junak iz tolikih glavnih bitaka, belja je od belih ruža na svojim grudma.Horovođa netrenimice čeka čas da sa sopranom zajedno padne u nesvest.A dva najbolja tenoriste gledaju se kao dva na tuču gotova petla. Ali pesma se talasa, snažna, rajska, nebu namenjena, od Boga slušana.Tanka, voštana ona ruka kao da sva grla u sebi drži, kao da sve glasove kroz jednu, svoju dušu sliva.Ljudi su uzbuđeni.Ima ih koji se s kolena ne dižu, koji su oborili glavu na drvenu pregradu ispred sebe, koji plaču.Stari vladika naročitim blagoslovom blagosilja onu ruku, ma da Ana ne može da se okrene oltaru.Stari vladika trepti.Dirnut je svečanošću, dirnut je lepotom.Noge mu drhću, hteo bi da klekne.Đakon Irinej mu prilazi, i skora u naručju nosi arhijereja s krunom na glavi .Suza, možda poslednja suza koju je starac još imao u očima, kotrlja mu se niz lice. Ana je imala da upravlja horom u prvoj polovini službe.U drugoj će je zameniti horovođa.Sve dotle, ona se nije nijedared okrenula oltaru.Čula je samo tihi glas vladičin , razne glasove sveštenika, plašljivi, sujetan jedan tenor, tenor vladičinog đakona, i brujne orgulje iz grudi đakona Bogorodičine Crkve.Kad je svršila svoj deo, i najzad se suočila s oltarom, videla je da je tamo toplo očekivana i jedva dočekana.Stari episkop ju je blagosiljao dugim jednim blagoslovom , kao da želi glavu da joj domaši, i smešio se na nju očinski milostivo.A monah Irinej, lep kao legenda, bleđi no obično, otimao je snagom svojih očiju Anu i od vladike i od celog sveta.Privlačio ju je, zanosio ju je, zvao je, leteo k njoj, stezao je nečim što zaziđuje, ljubio joj ruke, kosu i čelo, i to opojnom jednom vrelinom od koje nema spasenja, koja žeđ i nesitost budi, koja možda garištem i pepelom preti. Ani se nešto paučinalo pred očima, noge su je jedva držale, usta su šaptala nerazumljive reči.Ljubav ta iz oltara je tako divna, tako jedinstvena na svetu, kako joj se može odoleti, kako bi joj, sva srećna i zadovoljna i inače, mogla odoleti Ana Nedićeva! Strastne, puste želje su obuzele Anu.Da na njegovom ramenu leži, da oči i usta njegova nad sobom vidi.Da se sklone stroge božje oči, da bar časom doživi slatku zemaljsku sreću. Uhvatila se za čelo.Kajala se, krstila, i klanjala pred dobrotom božjom, što je iskušenje bilo samo san i varka.I predavala se ponovo mirna, slušanju pesme i gledanju raskošno lepih živih slika. Sve to dole učinilo joj se odjedared kao svečana i vesela neka narodna skupština, sa svetskim i crkvenim poglavicama, sa litijom i molitvom, sa ljudima u svečanom odelu, babama u teškoj crnoj svili, i devojkama u cveću.Sa zadatkom nekim, sa momentom zakletve kada će se izneti voštanica i Evanđelje, sa verom da su sve dosadašnje muke ljudi morale biti, a da odsada dolazi samo dobro i lepo, i da će se sad odmah osetiti prisustvo Boga, i čuti se, iz daljnih nebesnih daljina, tiho radovanje anđela: Tebe Boga hvalim. Zveckala je kadionica.Kadio je vladičin đakon.Ani prelete osmeh ponosa, pa posle i osmeh ironije preko lica.Da, i taj zveket srebra bi trebao da je harmoničan i u taktu sa pobožnim motivom.I bio bi, kad bi bio na svetu još jedan đakon Bogorodičine Crkve.Ana se sećala ritmičnog gesta kađenja u monaha Irineja , sećala se gracioznog klanjanja njegove ponosite glave, i njegovog savršeno lepog vitkog tela. Najveći slikar portreta — smešila se Ana s ponosom u sebi — slikar otmenih tankih stasova, čija galerija izgleda kao red sjajnih kopalja, nije stigao da među svojim lordovima , hercozima i knjeginjama naslika i jednog pravoslavnog kaluđera ...Ali onda je monah Irinej trebao živeti više od sto godina ranije ...A da je tada živeo, ko zna, možda bi na lepoj svojoj kosi nosio mekani šešir s velikim nojevim perom, možda bi jahao konja sa grivom do zemlje, s perjanicom između ušiju ... Ana je zaboravila gde je.Obuzeli su je omiljeni snovi.Da monaha Irineja prenosi iz stoleća u stoleće, iz sudbine u sudbinu, iz života u život, ali da ga opet vrati Bogu, Bogorodičinoj Crkvi i sebi.Toj igri se ona predavala često, dugo, i sa nekom vatrom od koje bi posle osećala umor. Oblačila ga je u sve kostime i sve karaktere , mamila ga u tesnace iskušenja i problema , hitala u ekstaze herojstva i ljubavi, izdizala na visove triumfa i gurala u ambize katastrofa.Gledala ga naslonjenog na bojno koplje i na lovačku pušku, gledala ga na pozornici, u dvoboju i u zagrljaju žene, videla ga mladog i starog, oholog i s prahom po glavi, s uma sišlog, otrovanog, ili mirno umirućeg sa zorom boljeg života u očima.I odjedared, sebična i strastna, mahnito zaljubljena i ljubomorna na sve sreće, živote i ljude, i u isti mah opora, ponosita i neporočna — ona je nemilice i surovo čupala sa njega sav sjaj i raskoš odela, otimala ga životu i slavi i ženi, silila ga da se odreče sreće, zavijala ga u crno, i kao mračni srednjevekovni tavničar bdila nad njim da se ne makne od molitve i oltara, dok ne umre, ili dok mu krv tamjanom ne promiriše. Ana se trgla, oslušnula šta se poje, i pogledala dole.Pred dverima, đakon je ukrštao oko sebe orar.Zlatnim lancem je stegao ramena i grudi, dvostrukim krstom je zagradio srce, ponizno je spustio inače u vis podignutu ruku, i stojao, kao od metala salivena opomena, čekajući trenutak da čelo zemlji približi, i snažnim, skoro strašnim glasom poviče: Vonmem: Bogu se okrenite, ljudi, jer se svetinja dešava u oltaru. Za Anu je to uvek bio čas neobičnog osećanja , momenat prave pobožnosti, momenat zaborava svake sujete i strasti.Đakon je u priziv te jedne reči bacao ceo svoj silni glas, sa poslednjim trepetom i odjekom.I posle toga, Ana je znala, grudi njegove su bile iznemogle i prazne.Ulazio je u oltar na pričešće potpuno spreman, davši Bogu, s glasom svojim, i sve što je u njemu. Toga dana đakon je nikada nedostignutom silinom, lepotom i strogošću podsećao na krv Hristovu u putiru, na čistu žrtvu, na svemoćnu smrt, koja je Sina Božjeg isto tako proždrla kao što proždire travu. Ana se krstila pokajnički, s uzdrhtalom rukom.Zlatna odežda đakonova činila joj se kao sivom prašinom posuta, a u svome srcu je osetila suzu. Ali kad se monah Irinej pre ulaska u oltar okrenuo vernima, oko suze te je počeo goreti plamen, ispod stegnutog ukrštenog orara je Ana videla opojnu jednu vitkost, i znala je da su na glavi đakonovoj oči crne, kosa svilena a usne krvavo rumene ... Horovođa je silazio, a Ana se pela na uzvišenje.Da sa celim ogromnim horom otpeva onu završnu pjesu.Pesma ta, neobična, vesela, živoga takta, razbudila je već zamorene pažnje ponovo.Pevači, osećajući kraj dobro izvedenog zadatka, pojali su kao da pred Bogom stoje, a Bog taj da im je svima rođeni otac.Bogorodičina Crkva je izgledala kao igralište, ljudi kao deca, a deca kao rajsko cveće.Krilata jedna glorija je lepršala nad svima glavama.Niko nije ni pomišljao da izađe.Do poslednjeg takta je sve živo stojalo na svom mestu.A “gada, osećajući da se san razbija, da je došao rastanak od lepote, grunulo je uzbuđenje iz svih grudi.Ikone su oživele, zidovi su šumili odjekom pevanja, ljudi su klicali, žene su celivale vladičinu odeću i štaku, devojke su bacale cveće, episkop je grlio đakona Irineja , Ana je ljubila male svoje pevače, a srce Bogorodičine Crkve, kao srce svake majke, prostrlo se po podu, i čekalo da deca njegova preko njega pređu. Tako se svršilo bogosluženje na Veliku Gospojinu. — Da nisam grešan, Bog bi mi danas, u crkvi, uzeo bio dušu — šaptao je vladika monahu Irineju, koji mu je, zajedno sa drugim đakonom, pomagao da se popne u kola. Kola se kroz gustu množinu sveta jedva kretala.Konji i točkovi su gazili i mrvili zelene grančice i cveće, mirne, bezglasne žrtve svakog ljudskog veselja.Neki su zavideli vladici, neki su ga ispraćali dugim pogledima sažaljenja.Oni prvi se čudili zašto je monah Irinej ostavio rezidenciju i karieru , ovi drugi se šalili da će sad sigurno i vladika tražiti premeštaj u Bogorodičinu Crkvu. Malo po malo, žagor se stišavao, ljudi se razilazili, ulice se praznile.Oblak jedan , jesenji i kišan, putovao je nekud vedro plavim nebom.Mali dečko, još uplakan što nije mogao ući u crkvu, stojao je nasred ulice, sa bosim nožicama u prašini, sa podnevnim suncem na glavi.Na Nedićevoj kapiji se rastajala dva para čežnjivih očiju.Pozno letnji vetrić, mekana srca, uzdisao je, i pričao je neke tajne.A doktor Pašković , naslonjen na stub fenjera, skrštenih ruku, prisluškivao je. Da bi se vladika mogao što bolje odmoriti , nije Nedić na ručak pozvao nikoga od gostiju.Znalo se samo da će oko četiri sata, po želji episkopovoj, doći đakon Irinej .I pošto se osetilo da bi starcu milije bilo da se na samo sastane s njime, udešeno je tako da se đakon kroz zaseban ulaz uvede u gostinsko odeljenje. Vladika je zagrlio glavu monaha Irineja i poljubio ga je u teme.Privukao ga je zatim da sedne na stolicu do njega, i gledao ga dobrim pogledom starca koji se još samo tuđem životu raduje. — Ja sam, sinko, u prvom redu zato došao da tebe još jedared vidim — govorio je krunisani episkop skrušenim glasom sirote ljubavi. Đakona kucnu nešto po grkljanu.Kroz divne njegove zenice se promoli duša, ogrnuta u bolnu jednu molbu. — Ne, nisam samo tebe radi došao.Želeo sam takođe mnogo da budem u crkvi o kojoj mi uvek toliko pišeš.Pravo da ti kažem, mislio sam da precenjuješ vrednost i lepotu.Ali sam se tako iznenadio, i take krasote nauživao, da još nikako ne mogu san od jave da odvojim.Činilo mi se, čas da sam dete u čudnoj nekoj kolevci, koju muzika ljulja, čas opet da sam mrtav u grobu, i anđeli da nadamnom liturgiju služe.Hvala i tebi, od svega srca, na divnoj toj svečanosti .A gospođici Nedićevoj sam već toliko blagodario, da sam sirotu devojku skoro rasplakao ...Kako je to neobična devojka .Govori o umetnosti kao o Bogu.Težak zavet se mora poneti, pa da se u lepotu umetnosti mogne ući — tvrdi ona.Svirala mi je na harmoniumu legendu o Hristu.Čudesno .Kazala mi je da su dvanaest Evanđelja na Veliki Četvrtak roman najlepšeg čovečjeg života ...Kao da nosi oltar u sebi, kao da je pozvana da ostvari neki ideal ...Uveravam te, ovaj današnji dan je možda najlepši dan celog moga života.Ovako star i trošan, osećao sam se lak i besmrtan.Bog je veliki i milostiv — krstio se starac s pobožnošću . — Ja se mnogo radujem, Preosvećeni, što ste zadovoljni.A milo mi je takođe što ste se uverili o razlogu zbog koga mi je ova crkva toliko omilela, da sam, eto, ostao u njoj, iako ste Vi daleko od nje ...U duši međutim, ja sam svakoga dana s Vama.I nijedna moja molitva Bogu nije bez Vašeg imena.U toliko mi je teže, što Vas vidim slaba i promenjena.Bolujete li mnogo? — I bolestan sam, sinko, ali, glavno, ostario sam.Crn sam, suv i izgoreo, i krajnje je vreme da mrem.Ali, kako vidiš, čovek do zadnjega časa ima želja.Poželeo sam da još koje trenutak s tvojim srcem, i s tvojim bogatim životom proživim.Teška mi mitra.Došao sam da još jedared budem đakon, onakav kakav u svom životu nikad nisam bio...Kakav je divan tvoj život, Irineje!I kako sam srećan i ja što si na ovome mestu.Vi mi ovde izgledate kao neki izabrani ljudi, kao kutak jedan gde ima još čiste ljubavi za crkvu i detinjeg verovanja u božju milost.Čija je to zasluga?Zasluga tvoga lepog glasa ? — O ne, ne budite nepravedni, Preosvećeni !To je sve već bilo tako kad sam ja ovamo došao.To je zasluga devojke koju ste i Vi zapazili.Ljudi tvrde da je preokret nastao od vremena kada je ona svu svoju dušu založila da bogosluženje podigne i ulepša, i otkad ona primernim pohađanjem crkve i ponašanjem u njoj pokazuje živu ljubav prema jednom višem životu u čoveku.To je, kako ste sami rekli, jedna sasvim neobična devojka - uzdahnuo je đakon zanosno, i zalepršao čisto krilima sve svoje mladosti u oduševljenju. — Poznaješ li se s njom odavno? — Ne tako odavno. — Onda sigurno ne znaš mnogo o intimnim njenim mislima i o načinu života.A mene bi tako zanimalo, i takva silna uteha bi mi bila da se sasvim uverim u idealnu religiju njenu.Tebi je poznat roman i razočaranje moga života.Žene su ili neznabošci ili idolopoklonici.A ako uspeju da zavole jednoga Boga, muče ga isto tako kao što i čoveka muče. — Vladičine ruke zadrhtaše, a u uglu oka zatrepta mala, ljuta jedna zvezdica . Đakon je ćutao.I episkop je đutao.Dva kaluđera, jedan s ove a drugi s one strane života, gledali su zamišljeno u baštu.Đakonu se činilo da u suncu vidi portre jedne žene, naslikan, časom, od nevidljivog slikara , i obešen o zraku svetlosti.I episkopu se privideo portre žene.Mala potamnela starinska miniatura, obešena o granu mračnog, nemog čempresa, uskog, kopljasto tvrdog i nemilog, u čijoj duši kao da se nešto davno osušilo. — Kaži mi, ako što znaš, o gospođici Nedićevoj. — Nisam još dosada nikada naročito razgovarao s njom o Bogu, o veri, duši ženinoj, ili o osećajnom životu čoveka uopšte.Ali znam za jednu unutrašnju borbu njenu, koja je teška i preteška samo zato što Boga ima, i što je taj Bog zbilja u duši njenoj.Uostalom , sve potanko ispitivanje i duboko ulaženje nije potrebno kad je reč o Ani Nedićevoj .Ceo čisti devojački život njen, svaki pokret njen, muzika njena, ideje njene, najzad oči, same oči njene govore o čednosti srca jednog kome nigde nema ravnog. — Pošto je već izgovorio zadnje reči, đakon se trgao, i spustio glavu.Osećao ja da ga vladika gleda.Stideo se, a nevešt je bio da svoje ushićenje opravda opštim ushićenjem .Vladici je došlo žao đakonove zbunjenosti .Dohvatio ga je za ruku da ga ohrabri.Ali gest nije bio dobro izabran.Đakon je tek sada porumenio, i skoro neveselo je zaklonio lice rukom.Vladika opet, naslutivši odjedared da u duši njegovog ljubimca ima bol, raznježio se sasvim, i, mesto da nešto počne govoriti, zagledao se u svoga Irineja isto tako neveselo, kao što se Irinej zagledao u zemlju. Oči im se najzad sastadoše u jednom retko srdačnom pogledu.U zenicama monaha Irineja je stojala želja da vladika pogodi i sazna sve što je u njemu.A u vladičinom oku je stojala slutnja o buri života i meka ljubav za nedužne žrtve.Ramena starčeva se tužno slegala pred saznanjem o čovečjoj nemoći.U ruci njegovoj je jako zadrhtala šoljica s kavom. — Da li bi se mogao rešiti da ideš samnom?Na izvesno vreme, mislim.Za odsustvo je lako.Zamenio bi te moj đakon. Monah Irinej je ćutao.Vladika je opazio da ga se to pitanje vrlo mučno dotaklo.Da mu je teško obećati, ali teško i odreći.Kao nikada, starac je osetio koliko je vezano za njega to mlado stvorenje, i odjedared mu je došla ideja da još više dirne u srce svoga ljubimca, i da ga, na taj način, privoli na putovanje, i ukloni malo iz čarobno moćne sredine. — Star sam, Irineje.Možda je to poslednja ljubav koju mi činiš. Monah Irinej je pobledeo, a u užasnute njegove oči se popela očajna molba. Vladika se i pokajao i poplašio.I tražio je da ublaži ton.Počeo je tim što se nasmejao. — A dokle bi ti hteo da ja još živim!Moraš se s tim izmiriti da je i u tvog starog vladike samo duša besmrtna.Takvog dakle, kakvog te sada vidim, i kakvog sam te željan, neću te još dugo moći gledati, lepi moj đakone, za kojim eno tamo kod mene uzdiše cela varoš.Da li bi se mogao rešiti da pođeš ? — Ne možeš ? Dva beskrajno tužna oka se zagledala u vladiku. — Ne mogu, Preosvećenosti, ne mogu ...Pa ipak, ja želim da dođem.Ja ću doći, ja ću zacelo doći ... drugi put ću doći! — kliknulo je iz đakona najzad prosto rešenje, čiju naivnost je, naravno, samo vladika opazio , i koja ga je u srce dirala. — E pa tako kaži! — tapšao je zadovoljno đakona po ramenu. — Dakle imam ipak da se nadam milom gostu.Samo nemoj odviše mnogo odugovlačiti, jer moja povratna karta može svakom poštom stići. Đakon je izašao od vladike vrlo veseo.Srce je pevalo u njemu.Umalo što nije i glasno zapevao.Možda bi i učinio, da ga pas Anin za vremena nije podsetio gde je.Pseto je stojalo u zapetom nekom držanju, kao da mu oči iščekuju nekoga, a uši čuju nešto što samo za njih važi. Čuje valjda pesmu moga srca — smešio se đakon, stojeći još neprestano u hodniku, i oblačeći polako rukavice. Velika mu je bila radost što je vladici obećao da će doći.Naravno, prvo se mora i s Anom razgovarati.Napisavši joj onda ono pismo, on je i nehotice tu stvar položio u njene ruke. Sve je u njenim rukama — mislio je ushićeno , izašavši najzad iz hodnika. Prolazeći kroz avliju, opazio je kako je nebo plavo, kako cveće, u nestašluku nekom, miriše na limun i pomorandžu, kako sluga seče travu, nežnu i mekanu kao da je proleće, i kako se zvuk insekata čuje kao neka jako udaljena zvona.Vrata, koja vode iz kuće na verandu, bila su širom otvorena, a na beloj zavesi, još zaljuljanoj od naglog nečijeg izlaska , stojala je, mirno kao neka slika, Ana. Đakon se tome nije nadao.Kao pljusak sreće ga je dočekalo ono što je dolazilo iz Aninih milih očiju.Jasno mu je bilo da je ona naročito izašla, i naročito ga čekala.Želela je valjda da mu tako, neočekivano, kao pregršću, baci sav čar njihove ljubavi odjedared u dušu.I uspela je u tom savršeno. A on je isto tako savršeno uspeo da joj blagodarnim poklonom glave i tela i osmejkom jednim vrati svu pregršt sreće.Hitnuo joj je tu sreću tako bogatu i tešku, da je Ana čisto uzmakla. Đakon je prošao.A Ana je, doduše sa rukama na bravi kao da će odmah ući, još dugo stojala, čas izvijajući se za stazom kojom je on otišao, čas uvlačeći se strašljivo i s kajanjem nekim unutra. Zanimljiva slika.Devojka pred čeljustima sreće, moglo bi se možda reći. Sirota srećna Ana.Kao i svako stvorenje, ona je slepo letela u naručje slasti, ali je odmah zatim široko otvarala oči, i poplašeno pitala.Duša njena, koja je na krilima svojim osećala i najbleđu senku, trzala se, tražila je neprijatelja koji se približuje.Razmišljanja Anina su bila duga i ozbiljna, ali, većinom se gubila u nejasnostima, ili se svršavala uzdasima nad slutnjom o jasnosti . Postoji li još ono belo polje u mojoj duši? —pitala se Ana. — Nije više sasvim belo, ali zato što je prošareno cvećem, i što to cveće jednako istresa seme, i bašta svakim danom raste ...A da li se treba radovati tome što se beloća pokriva? — Ko se još cveća bojao!Ko se još ljubavi plašio ! — hrabrila se Ana. Ali ti kaluđera voliš ! — trzala je ona sebe iz pomirljivosti i samozaborava. — Volim ga, da, kao dušu, kao oči u glavi, kao muziku svoju, i još više od svega toga! — prelivao je Anu talas ljubavnog sećanja i razoružavao njene misli. — I znam da Bogu to nije krivo.Jer ljubav moja prema monahu nije se još ni za časak odelila od ljubavi moje prema crkvi, i od zaveta njegovog, koji je sada i moj.I ja sam, za sav život svoj, kaluđer. Ali ako Bog i takvu ljubav prema monahu zabranjuje?Ne, to je nemogućno.Bog se mora radovati kad jedno biće novim teškim zavetom ljubavi pomaže zavet monahov prema Bogu.Kad to biće nudi skromnom monahu ono što je monah samom Bogu obećao: čedan, idealan život, sa jednom velikom ljubavlju, kojoj ne preti ni prolaznost ni neverstvo.Kad to biće, jednom rečju, voli i sagoreva zato da dušu kaluđerovu sačuva od neosetljivosti i suvoće. Ali ako Bog to baš i hoće da srce monahovo bude suvi pesak ...Smrvljeni, bezoblični kamen, kome ni sunce ni kiša ne trebaju ...O, onda ćemo se odreći Boga, i zavetovaćemo se, kao u prastara vremena, ticama ili cveću, onome što ima srca i lepote u sebi! Ali ako ljubav malakše, nestane i prođe pre svega toga?Čija ljubav?Možda moja, možda njegova, možda obe. — Ta je misao, više nego ikoja druga, do užasa dovodila Anu. — Da li je mogućno da čovek, posle pet ili deset meseca, potpuno indiferentno gleda stvorenje koje je voleo najboljim delom sebe, koje je uzvišavao do prestola lepote, sreće, svetinje i ideala, za koje je vezivao rad i uspeh života svoga.Kuda to vodi, i šta to znači, kad se kaže da nikoji bol ne treba precenjivati, jer posle godinu dana on više ne postoji, njegovo ime i njegov predmet su za nas obične, bezvredne stvari.Pa kakav je onda čovek uopšte, kad život sam ne gubi za njega draž i lepotu doklegod je živ, a najlepši delovi toga života postaju mu ravnodušne olupine već posle godinu dana ...Zašto se onda za sreću to isto ne kaže?Čemu sreća i ushićenje i slast, kad posle godinu dana srce čovečje sve to više ne poznaje i ne priznaje! Pa možda se i kaže ...U tome možda i jeste monaštvo ...U borbi da se ne zbude ono što mora da prođe.U borbi da čovek nijedan deo svoga duševnog života ne straći i ne baci. Ali gde je ta granica?Gde je ta mrtvačka krstača između onog što još može, i što više ne treba da se zbude ?Osećam li ja tu granicu u svojoj monaškoj ljubavi?Ima li i kod mene već mrtvih i zaboravljenih trenutaka , koji se samo zato ne vide što ih nove želje i snovi zatrpavaju?Jesam li ja već jedan deo monaha Irineja sahranila? ...Gospode Bože!Pa ljubav je onda grobar i ubojica, koji, postepeno, dušu iz tela vadi, svetlost u očima gasi, glas u grlu davi.Majko Božja, nauči me gde treba stati ... Ali ako je ta granica kajanje, koje se pre greha i gubitka ne može ni osetiti ni dokazati ?Ako tu granicu vide tek izgubljeni i prokleti ?Ako sam ja već sada zgazila lepotu , i već sada preživela poslednje lepe časove i u muzici i u crkvi ? ...Pomilovana ruka, slatka reč, to je možda već demon koji žuri, žuri ...Možda sam na prvi pokret ljubavi trebala odmah navaliti kamen rastanka, kamen večitog ćutanja i odricanja ...Pa ja sam to i činila ...Ko je progovorio, ko je ljubav moju izneo iz crkve! Sirota Ana.Na savesti njenoj je ležao težak teret.A onaj, ko taj teret može skinuti , ko čarobnim osmehom može isisati iz njega težinu i hladnoću, jedan je samo na ovome svetu.Monahu Irineju, njegovom naručju i njegovoj utesi je vukla Anu cela svest i cela nesvest njena ... Nedić je zamolio goste da iz počasti prema episkopu svi dođu na večeru u koncertnom odelu.I Ana je obukla svilenu haljinu otvorene boje, čak malo i izrezanu.Samo se nije htela zakititi.Mati ju je dvaputa kitila, jedanput celim buketom, a drugi put dvema ružama, ali Ana je i jedno i drugo skinula sa sebe.Ona je doduše vrlo volela cveće, a naročito ruže, ali — smešila se samozadovoljno — kaluđeri nose ruže u grudima a ne na grudima.Grudi njene se pri toj pomisli naglo podigle, i dug jedan uzdah je zbilja zamirisao ružom. To je ljubavno čekanje iz nje uzdisalo.Ali ne nestrpljiva, zadihana čežnja.Ne buktinja koja ognjem preti.Nego mala ona biblijska lampa u koju devojka samo pomalo bledog ulja doliva, jer ne čeka ženika, nego čeka njegovo carstvo i njegovu slavu. U takom očekivanju, Ana je dosta rasejano slušala šta joj govori mladi advokat Majinski .Majinski je takođe bio dobar svirač, ali njegova druga ambicija, ambicija da nasljedi Nedićevu kancelariju, daleko je premašala njegove umetničke čežnje, i ujedno, kako se Ani činilo, takvu je slepoću udarala na njegove oči, da ni posle godinu dana udvaranja još nije sagledao da se pred spuštenim zavesama klanja. — Vas, gospođice, crkva toliko apsorbuje , da su vas ljudi izgubili.To tek ne može biti ni božja svrha, ni svrha umetnosti . — Vidi se da slabo dolazite u crkvu — smejala se Ana Majinskom u oči. — Vi, dakle, držite da je crkva jedno, a ljudi drugo.Ne može se služiti crkvi, a da se ne služi ljudima .Ne može se voleti crkva, a da se ne vole ljudi.Jedno se bez drugoga isto tako ne da zamisliti, kao što se ja ne mogu zamisliti bez moje desne ruke. Majinski žmirnu.Onako kako čine ljudi kad hoće da sakriju rep nekoj repatoj misli. — Bez koje desne ruke?Ove ovde, ili one u crkvi ? Ali Ana je videla rep. — Koju god hoćete od tri moje desne ruke. — Tri ? — Pa da.Ono što mi pomaže, to su dve desne ruke, ne jedna. — Tako dakle! — smejao se Majinski više iz grla nego iz srca. —- Onda biste možda mogli podneti da vam jednu od tih mnogih desnih ruku i odsečemo.Naravno, ne mislim ovu ovde. — Mogla bih, što da ne.Jer, odsečena moja ruka je opet moja. Ušao je monah Irinej. Ulazak monaha Irineja u Nedićev salon opažen je odmah od svih prisutnih.Svi su mu se obradovali, i svi su pravo u njega uprli oči.Majinski takođe, ali je ipak stigao da opazi kako je Ana porumenila. — Zdravo, arhanđele! — pružao je ruku doktor Pašković, koji je stigao videti ne samo kako je Ana, nego kako je i Irinej porumenio , pa čak i kako je Majinski pocrveneo , pa čak i kako je Majinski napravio grimasu , da sem jednoga Boga nikoje anđele i svece ne priznaje. — Stvaranje sveta još nije ni počelo, a ovaj nesrećni Majinski će već svih sedam smrtnih grehova imati na duši! — šaptao je Pašković prvom susedu do sebe, koji, uostalom , apsolutno nije razumeo šta Pašković hoće da kaže. U taj mah je ušla sobarica, i javila da gospodin Majinski treba časom da izađe napolje , jer ga neko traži.Majinski se izvinio .Ana je ostala sama.Mnoge se oči oboriše na nju.Između ostalog i jako razmaknute , kao groševi okrugle oči vladičinog đakona.Ali taman se on digao i pošao Ani, kad se u isti čas Ana digla i pošla monahu Irineju.Učeni doktor teologije, znajući vrlo dobro da dva đakona u isto vreme i na istom mestu ne mogu postojati, vratio se natrag .Ne baš sasvim ravnodušno, ali želeći bližnjem svome ipak nesravnjeno više dobra nego advokat Majinski. — Vi kao da hoćete nešto da mi kažete — gledala je Ana ljubazno ispitujućim pogledom u monaha Irineja. — Da, da.Hvala vam što pogađate.Ali pre svega, kako ste?Jeste li mnogo umorni od jutrošnjeg sjajnog koncerta?Starac je ushićen i srećan.I ja sam.A da li ste vi ? — Ja?Ja bih želela da cela večnost bude arhijerejska služba na Veliku Gospojinu u Bogorodičinoj Crkvi. Ana je osećala na sebi nešto kao okrugli pogled vladičinog đakona.Okrenula se i nasmejala se na svoga gosta.A vladičin đakon se duboko i odano poklonio.Naslutio je valjda maločašnju želju gospođice Nedićeve, da i on bude s njome u večnosti. — A šta je to što ste mi hteli reći? — pitala je Ana kao zabrinuto, jer je monah Irinej malopre kanda hotimice obišao odgovor . — Sećate li se još moga pisma?E dakle, ono o čemu sam vam tada pisao, potvrdilo se.Vladika žali zamnom.Teška mu je starost.Ana je užasnuto razrogačila oči.A đakon Irinej je pio taj užas kao što cveće rosu pije.I došlo mu je da glasno izgovori Anino ime, kako bi se uverio da sreću svoju ne sanja. — Ja vas nikada ne mogu ostaviti! — šaptao je on umiljato. — Ali mi je starca mnogo žao, pa sam mislio — ah, kad biste samo znali kako je o vama govorio !On sluti kakva vam je duša.A da li vi slutite da i taj starac ima prefinu dušu ?I sada, on, siromah bogataš, on se od vas pomoći nada.Da li me razumete ? — Dabogme! — došlo je Ani da od radosti rukama počne tapšati. — Otpratite ga, ostanite kod njega pet, deset, četrnaest dana.I ja volim tog starog čoveka.I biću srećna za sve to vreme.Posle ove divne, raskošne službe, danas, možda će čak i dobro biti da malo postimo.Dve nedelje dana da budemo bez vašega glasa. Đakon se radovao kao dete.I zamolio Anu da ga izvini samo za jedan trenutak, koliko da kaže vladici da ono „drugi put“ znači već sutra ujutro, da će dakle ipak biti onako kako je vladika prvobitno želeo i voleo. Đakon se međutim zadržao duže od jednog trenutka, t. j. vladičino iznenađenje i radovanje je trajalo duže od trenutka.Za to vreme, iako je u stvari ipak bilo sasvim kratko, okupio se oko Ane ceo jedan svet.Tri doktora sa tri razna fakulteta.Medicinar je bio doktor Pašković.Nekako sjajnih, prazničkih očiju, i čist od svake analize.Doktori se najučtivije nutkali i nećkali oko prazne stolice monaha Irineja. — Na mesto gospodin đakona ne može niko sesti, iz prostog razloga što ću ja da ga zauzmem — kopkao je Anu neki nestašluk da najedi Majinskog.Ali se neobično iznenadila kad je opazila da se i doktor Pašković jedi.Samo se vladičin đakon nije bunio.On je, siromah, već i tamo, u rezidenciji , navikao na čudan svoj položaj, da zamenjuje čoveka koji je u stvari neprestano prisutan. Od vladike je potekao predlog da sa muzikom , pošto je samo jedna tačka, svrše pre večere, a posle večere da izađu u baštu, da divno letnje veče ne presede u sobi. Svi se s predlogom složili.Jer se niko, pa ni sam doktor Pašković nije setio da je stvaranje sveta đavolska jedna stvar, koja razne neočekivane posljedice može povući za sobom.O tome se, dosada, sigurno već uverio Gospod Bog, a sad je bilo na redu da se o tom uvere i Nedićevi sa svojim gostima . Koncert je započeo.I razvijao se na veliko zadovoljstvo i svirača i pevača i slušaoca .Publika je bila razdragana i zanesena .Tapšalo se, čestitalo se, uzdisalo se, delili se pokloni i cveće. Da s muzikom sad treba prestati, to nikom ni iz najdalje daljine nije dolazilo na um.Svi su zaboravili gde su, i šta im još predstoji.Da se posle otpevanih dveju arija stane, izgledalo je nemogućno. Nastao je neki metež, neko predlaganje i moljenje i dokazivanje.I razmicanje i guranje stolica.Sve je odjedared povrvelo u muzičku sobu.Počela je živa debata, da li gospođica Ana ili monah Irinej ima da odluči.Neko je oborio vazu.Klavir se pokrenuo s mesta.Uopšte je izgledalo kao da se stvoreni svet vraća natrag u mrak.I odista, đakon Irinej je morao nastaviti pevanje, i posle svršenog četvrtog dana stvaranja došao je na red drugi, pa prvi, a posle svih šest dana svirala je Ana haos, i to na najveće zadovoljstvo.Ali ni to nije bilo dosta.Jedva stvoreni, a već pretenciozni ljudi tražili su od Arhanđela Gavrila da peva i Betovena, i Palestrinu i Mokranjca. Društvo se sjajno zabavljalo, ali je vreme prolazilo.Nedić i Nedićka su molili i opominjali.Najzad je domaćica, već u očajanju, i pred samim episkopom izjavila, da je u kujni sve spalo, da se sve skoralo i sdrvenilo, i ako se s muzikom još nastavi, prvi ljudi će morati izaći na mesečinu, i večerati svojim rođenim rukama ubrane cepače šljive. Selo se dakle najzad za sto.Počelo se jesti.Ali je sav život lebdeo negde visoko gore.Govorilo se jednako o pesmi i svirci.Još su drhtali horovođini čežnjivi čelo-tonovi, talasao se meki, vrući mrak đakonovog basa, i čula se fina kadenca Aninih čarobnih prstiju.Ljudi su gutali ne znajući šta gutaju.Jednako su zagledali pevača i svirače.Jelo se vrlo malo.Ni oni, koji su inače poznati bili kao ljudi velike, ili bar sveže gladi, nisu te večeri slatko večerali .Advokat Majinski je dvadeset minuta dugo čistio jedno pileće krilce, i skidao s njega svaku skramicu i vlakance, kao da ga anatomski preparira.A kad ga je jedna dama upitala šta najradije jede od pileta, on je tek morao pogledati u tanjir da se seti, i onda je odgovorio da najviše voli belo meso.Naposletku, Majinski je mlad čovek, opraštalo mu se.Ali doktor Pašković.On, sa toliko svojih godina, sa okruglastim trbuhom, sa principom da i u kujni mora visiti svečeva ikona i svetiti se voda, sedeo je i prismakao kao nekakva institutka . Nedićka je, sirota, od čuda, najzad počela da se smeje. — Meni se ne dopada, a mojoj Ani će se možda i svideti.Ona tako voli: da se sita nasvira, i da popije prazan čaj iz bezbojne staklene šolje. Doktor Pašković, koji je u taj mah baš dovršivao jednu svoju veštinu, da t. j. na režanj hladnog praseta stavi red talijanske salate, na to sloj majoneza, na to kriščicu tonfiša, a na to lopticu ajvara, čuvši Nedićkine reči, vratio je kraljevski zalogaj natrag u tanjir, i namestio nož i viljušku u znak da je s jelom gotov. U taj mah se začula slavujska trila iz bašte.Pašković je odgurnuo tanjir i prečuo vrlo interesantno pitanje svoga suseda.Bio je te večeri uopšte ćutljiv.Kanda i malo bleđi nego obično.Nekima se čak činilo da je u zadnje vreme i opao. — Promenio nam se ovaj naš Paško. — Jest, Boga mi, nešto je sav destiliran. — Blag i velikodušan. — Ne zariva se više u stvari kao nož.Nego ih odgore probija, onako nešto kao sunčev zrak. — I prolepšao se. — Jednom rečju, izgleda kao Platonova ideja o nekadašnjem Pašku. — Ako je Preosvećenom Gospodinu ugodno — predlagao je Nedić desert i crnu kavu u bašti. Bila je topla, mračna i mirna noć.Ni meseca, ni zvezdi, ni vetra.Ceo vrt i nebo zaneli se nekim dubokim snom.San, koji predoseća jesen, kad se rano leže i u pomrčini spava.I s toga, je, u svetlosti, sve izgledalo kao nasilno probuđeno.Tama se lenjo kotrljala nekuda u gusto šiblje, cveće je počelo klimatati pospanim glavama, prnulo je nekoliko leptirica, u travi je počelo nešto da šušti, a negde, na grani, čuo se slabačak cvrkut tice. Vladika je jedno pet šest puta prošetao glavnom uzdužnom stazom bašte, imajući, kraj sebe, s desne strane Anu, a s leve monaha Irineja.Poprečnom stazom su šetala oba prote i vladičin đakon.A tamo gde se dve glavne staze seku, u t. zv. zvezdi, optrčavao je po okrugloj putanji doktor Pašković sam. Posle, šetači se, jedan po jedan, vraćali stolu.Na jednom kraju stola raspravljalo se vrlo zanimljivo pitanje o preobraćanju fruškogorskih manastira u bolnice.A na drugom se omladina prepirala o ljubavnoj sreći.Neko je razvijao temu da najveću sreću u ljubavi doživljuju nesrećno zaljubljeni.Doktor Pašković je prišao drugom kraju stola. I na uzdužnoj i na poprečnoj stazi ostali su najzad Ana i đakon sami.Njih dvoje nisu pokazivali nikakva interesa ni za jedan od istaknutih problema.A niko im to nije ni zamerao.Prirodno je da posle današnjeg dana, svoga dana, imaju i prava i potrebu da o događajima porazgovaraju, i da se uzajamno podsete na sve lepe detalje svojih uspeha. — Verujete li mi da sad odjedared osećam i neku tugu što sutra treba da idem.Čovek možda nikada, i ni iz kojeg razloga ne bi trebao svojevoljno da prekida ono u čemu je srećan.To će, sutra, ipak biti rastanak. — Rastanak?Pa neka bude i rastanak.Zar vi ne znate da postoji i veseo rastanak?Sve dotle dok ima čekanja, rastanak nije bolan.On je lepota.On je dugo jedno svitanje sreće. — Smem li vam pisati odande? — Molim.Ali samo u nedelju.U božji dan.U onaj dan kad služite.Kad smo se i ovde viđali.Zbilja, koliko dugo ćete ostati? — Danas je sreda.U današnji dan posle dve nedelje ću se vratiti.Ah, ne.To je Usekovanje.A toga dana hoću već ovde da služim.Dakle dan ranije ću stići.Dve službe će proći bez mene. — Đakon je zastao i gledao u Anu s žudnom nekom radoznalošću. — Je li to dugo ? — čula je Ana, posle male pauze, tiho, stidljivo pitanje. — A zar ja umem to sada reći — odgovarala je i ona tiho, sa uzdahom.S jedne strane mi se čini da će sve to vreme biti jedan zlatan san, od koga čoveku nikad nije dosta.A s druge strane opet osećam i zebnju.Čudnu, kao da me toplota života ostavlja.Ja, vidite, nikako više ne mogu da se opomenem kakva je bila moja crkva bez vas.A imala sam u njoj srećnih, uzvišeno srećnih trenutaka i pre vas.Sada se te sreće više ne sećam.Te pesme više nisu u mojoj duši.Tih slika više nema u mojim očima.Vera moja, i Bog lepota iz onoga vremena, ja ne znam kakvi su bili, i ne znam kuda su sada.Ovo je sasvim drugi život ...Zar nije to tako kao da sam već jedared umrla? — nasmejala se Ana, ali kratko.A posle se nekuda daleko zanela. — Ana ! — grcao je iz đakona suzan neki glas. — Ana! — ponavljao je on toplo, tražeći u pomrčini njene oči, i podmećući ruke, da zanesena njena glava na njih padne. Pala je.Meka, svetla Anina kosa ležala je na tim rukama kao što vodene ruže leže na jezeru koje se ponosi njima. — Jesam li ja teret u vašem životu ? — šaptao je đakon u nekim slatkim slogovima, koji su umirali od strepnje.Taj glas nije više bio onaj iz Evanđelja.Drukčiji sasvim.Sav od uzdaha i od molbe, od mekih talasa koji vrhove živaca zapljuskuju. Ana je, mesto odgovora, pustila glavu svoju da u rukama đakonovim tone.Kosa se pod pritiskom gužvala i slagala, a glava je padala dublje i dublje. — Ana, ja vas volim.Vi ste svetinja i zavet života moga.Ana, recite mi štogod.Ja ću vek provesti između dva krila bele duše vaše.Ja bih hteo umreti u kosi vašoj.Ana, recite mi štogod... Anino srce se grčilo.Čas od nekog skoro materinskog sažaljenja, čas od strašne ljubavne nesitosti kojoj je i večnost kratka. Možda je taj čovek samo sada tu, možda u baštu ovu, ovako kao sada, nikada više neće doći.Sutra rano će me ostaviti, otići će tamo gde ja nisam, a dani moji će prolaziti bez njega, tužni, prazni. Anu je odjedared dohvatila strastna želja da od đakona traži zalogu sreće koju oduzima od nje.Pa i to nije dosta.Ne, neka odbije starog vladiku i neka ostane. Ali kad je podigla glavu s đakonovih ruku i videla čelo njegovo, belo kao ljiljan, ona se samo blago smešila. — Ana, recite mi štogod! — molio je đakon s ljubavlju u očima, i dohvatio je Anu za ruku, jer je video da hoće da pođe, a znao da ih samo pedeset koračaji dele od pune svetlosti i društva.I video je takođe, da ono, što je u odanom i toplom Aninom pogledu , da to kap po kap pada opet natrag u njenu dušu. — Volim vas silno i bezmerno, a tako mi je teško — šaptala je Ana. — Dajte mi obe vaše ruke, dajte ih da ih poljubim, da ih imam, da su moje — govorila je ona skoro u uvo sagnutom monahu Irineju, koji ju je zagrlio desnom rukom, i ljuljao je kao što se ljulja dete kad treba da zaboravi ono od čega se poplašilo ... Vratili se zatim stolu, prišli u razgovor , i nisu se više odvajali od društva. Sutra dan je đakon otputovao. U malim varošima se živi polako, sa mnogo lenje ili sujeverne pokornosti prema svima događajima.Nečiji jubilej ili crkvena slava, vatra ili velika mećava, smrt uglednog čoveka ili svadba bogate jedinice, sve su to razlozi da život zapne i zastane, i zagleda se u događaj sa svom dokolicom besposlenog kakvog dečka. Četiri dana je već prošlo kako je episkop otputovao, a ljudi svejednako misle i govore o svečanosti, i još nikako nisu skinuli paradnu odeću i pozu.I Bog zna koliko bi još ostali u toj pozi. Ali odjedared, baš u subotu ujutro, osvanu na zidovima važna i kobna sanitetska objava.U varoši ima dvadeset slučajeva obolevanja od difterije, od kojih su već dosada tri smrtna. U podne toga dana stigla su dva lekara iz obližnje varoši, odmah posle podne se proneo glas da je na umoru jedino dete direktora Vasića, a nešto kasnije se pokazaše i znaci nepogode u vremenu. Ljudi su zastrepili.Kao ono što kroz šumu ume proći jeza, odjedared, i do poslednjeg listka, tako je u varoši sve živo zadrhtalo i poplašilo se od života. Smrklo se odmah posle pet sata.Vazduh je tako otežao da se ljudi čisto gušili u njemu.Pala je i neka, za to godišnje doba sasvim neobična magla, debela i vlažna, pod kojom kao da se topile kuće i bašte.Jedan po jedan deo varoši je nestajao.Najzad se videli samo još beli tornjevi Bogorodičine Crkve i crna jablanova aleja u parku, i izgledali su strašni.Kao otkinuti od zemlje.Šum jablanova se čuo kroz podlu neku tišinu .A oko tornjeva su užurbano letele tice.Begale iz sive magle u žutilo zlog nekog oblaka, i strmoglavljivale se odande, u klupčadma, opet natrag. Trgovci su pozatvarali radnje ranije, činovnici se razbegli iz kancelarija pre vremena , deca se sklonila sa ulica.Utvara bolesti i gnjeva božjeg je prolazila po varoši, a nemoć ljudska je pokorno čekala udarac. Nešto huji. Zvižduci suprotnih vetrova počinju da se seku, i prvi sudar sila se svršava potmulom mumlavom, koja se čuje najpre visoko nad glavom, pa zatim duboko ispod nogu. Nešto teško se valja.Dolazi, a niko ga ne vidi.Dolazi da zgnječi, da uguši, da zapali .Ko zna. Nešto se prolama.Šum, buk i piska oluja, punog obesne snage i pustošenja... Silna vetrina dohvata maglu, smotava je u klube, i hita u vis kao loptu krpa.U isti mah ruši i lupa.I u jednom pravcu kotrlja sve predmete i njihove krnjatke.Prašinu diže sa zemlje kao čaršav, i zastire oblake.Prebija mlade voćke, izvaljuje drveta, obara fenjere i klupe.Kamičcima kaldrme razbija okna na spratovima, a oranicom zemljom zasipa tavane. Oluj je došao suv i hladan, bez kapljice kiše.I nije duže trajao od pola sata.Ali je za to vreme isisao iz zemlje i iz stvari svu toplu dušu, i presekao leto tako odjedared kao što nož preseca žilu. Kao da je cela zemlja na prečac uvenula i zbabala se.Nestalo živih boja, nestalo letnjeg daha.Nastala je časom strašna tišina neživota. Ali malo posle, kao da se iz te tišine počelo oslobađati sve ono što je maločas progutala, javilo se kretanje i progovaranje nekih novih duša u vazduhu.Spustila se ledeno hladna kiša.Crna neka voda, koja je u penušavoj svojoj bujici nosila raščerupanu svu letnju pompu, i davila svu letnju žar. U mokrom galopu je stigla jesen. Ta surova nepogoda je imala zadatak da na krilima vetra obiđe čitav jedan kraj, da što brže izvrši poslednju berbu venaca i kruna. Još iste večeri je stigla i u rezidenciju starog episkopa. U malom salonu vladičinom je bilo sasvim tiho.Dva kaluđera su ćutala.Šištala je samo voda u samovaru.I to na prekid, sa retkim kiputcima, kao da hoće da pričeka zimu pre nego što provri. Samovar je bio namešten, kao i pre, na zasebnom mermernom stoliću, i čekao, kao i pre, da monah Irinej spremi i razlije čaj. Vladika je sedeo u staračkoj, jako dubokoj naslonjači, zavaljen, potonuo, uvijen do struka vunenim pledom.A monah Irinej, nagnut nad stolom, pisao je pismo.Ujedno je pazio i na samovar, a pri svakom okretu glave bi umiljato pogledao i svoga poočima.Osećao je da je starcu ugodno i dobro.Da u njemu tinja fina ona srećica smirenih starih ljudi koji se mogu raznježiti za svaku malenkost . Da, starom episkopu je godilo te večeri sve.I jesen, i zavesa noći, i stud i tišina. — Irineje! Monah Irinej je skočio sa stolice, pritrčao vladici, i poslušno sagnut čekao šta će mu reći. — Ništa, sinko.Idi, piši — smeši se starac, osluškujući zadovoljno kako u dugom redu njegovih samačkih soba odjekuje intiman razgovor.I zatvara oči nad Bog zna kakvom vizijom porodične sreće. Monah Irinej se vraća za sto.A starcu se čini da bi mogao sedeti, tako, u toj stolici , gledajući kako ruka Irinejeva leti po hartiji, do kraja života svoga.I onda, popiti čašu toplog čaja i umreti. Malo posle opet, već po treći put: — Irineje! Đakon je sada već razumeo da se to stari vladika, kao dete, igra svoje najmilije igre: da kobajagi nije episkop, i da kobajagi ne živi u dvoru.I nije se odazivao, i nije ustajao sa stolice.Samo je, kradom, i sasvim tiho, uzdahnuo. To isto je, malo posle, uradio i episkop.Probudio se.Osetio je starost.Prepoznao je nameštaj oko sebe.I video je Irineja koji mu je zadavao brige. — Jesi li gotov s pisanjem, Irineje? — Nisam. — Nećeš, naravno, skoro ni biti.Jeli? — Đakon se zadovoljno smešio. — Onda te molim da prekineš, i da prirediš čaj.Zima mi je. Monah Irinej je skočio kao veverica, primakao stočić za serviranje čaja, otvarao brzo razne fijoke i ormančiće, i spremio posluženje lepo i glatko kao dobra domaćica u svojoj kući. Vladici je po malo drhtala seda brada, a zvecnuo je nekoliko puta i kašikom o šolju.Posle se ugrejao i smirio. — Hoćeš li se ljutiti ako te zamolim da mi Anino pismo još jedared pročitaš? Đakona je, naprotiv, svega oblila bezazlena radost i blagodarnost.Oprezno je vadio iz portfeja tvrdu belu hartiju, i prijala mu je ona šuštavina pri razvijanju.Taman je hteo započeti čitanje, kad ga vladika zadrža. — Eto ti čovečji život.Dva kaluđera, u kući koja je dom usamljenosti i odricanja, jednim zidom rastavljeni od kapele i oltara, čitaju ljubavno pismo žene ...Da li obojica grešimo protiv zaveta? — Vladika je slegao ramenima. — Meni je savest mirna.To pismo je tako bezazleno i čisto, da je bolje od molitve.I ja bih ga i u crkvi spokojne duše pročitavao ...A prema tebi, sada, kad ljubav već nosiš u srcu, kako da se ponašam!Zar da ti poželim da te Ana Nedićeva nije zavolela!Ta ko bi mogao biti dovoljno surov i strašan, te poželiti da tvoja mladost, Irineje, prođe bez ljubavi!Ko bi mogao na ljubav Ane Nedićeve baciti anatemu!Ko bi, posle Ane Nedićeve, još smeo tvrditi da je ljubav svake žene bez razlike ruža u kojoj se ukoturana zmija krije! ... — O Bože moj!Mogu li, pa i smem li što protiv ljubavi reći, kad svaki čovek samo za ljubav i živi!Priroda čovečja je takova da negde, u skrivenom kutu, oplakujemo svaki onaj dan koji je bez ljubavi i milovanja prošao ...Voli je, voli je, Irineje, koliko si igda u stanju da voliš uzvišeno i lepo! - ...Ona vaša crkva je prvi istiniti dom božji koji sam u dugom svom životu video.A ona je to s toga, što se vas dvoje tako žarko, tako nebeski lepo volete, i kroz ljubav Bogu i pesmi služite.Vas dvoje ste dva struka cveta.Budite i ostanite kao cvetovi, kao biljke.Idite za suncem i za zakonom koji je u srcima vašim, i bićete čedni i nevini! ... — Ali, da li sve to što sam kazao ...Ah! ...Irineje, tako ti jednoga Boga, priznaj mi, da li ste srećni, da li ste nesrećni ? ...Ne, ne! — sklapao je starac ruke kao da se nečega neizbežno strašnoga plaši. — Ne govori ništa, ne govori! Monah Irinej je međutim osećao da nema razloga da ćuti.Uskiptila je u njemu ta sreća u koju vladika sumnja, i on je, uzbuđen, uzeo starčevu ruku, i kleo se nad njom, svečano i radosno, da je srećan i presrećan u čistoj ljubavi svojoj. — Srećan sam!Srećan sam beskrajno, jer s ljubavlju mojom dobro u meni raste!Ja služim Bogu, crkvi i vernima istinskom službom sluge koji ljubi svoje gospodare, koji mesto bele pogače belu svoju dušu drobi pred njima!Ja ću baš kroz ljubav prema toj devojci doći do savršenog monaštva !Ja vidim da je plod moje ljubavi lepota i živa crkva! ...Ja volim najlepšom ljubavlju na svetu!Blagoslovi, Oče, zaljubljenog kaluđera, primi k sebi srećno Tvoje dete! ...Ana, moja Ana, jagnje moje belo! — zaplakao je monah Irinej u krilu vladičinom, srećan u svojim suzama. Kroz dugi red episkopovih soba odjekivalo je jecanje.Vladika je držao glavu svoga ljubimca, i šaptao nešto u sebi. — U teškim časovima smo, dragi Irineje, svi bez razlike samo nejaki ljudi.Šta da ti kažem ?Draži si mi od rađenog deteta, pa sam na tvojoj strani, ne znajući da li dobro činim.Bog neka te štiti. A zatim, da bi malo razveselio i đakona i sebe, vladika je upro prstom u fini sat od sevrskog porcelana na polici kamina. Sat je bio ukrašen figurom dečka koji preko tarabe ne može da dohvati ružu.A doneo je taj sat monah Irinej, jednom prilikom , vladici na poklon.Međutim, svega dva dana kasnije je baš on sam odbio dečku obe ispružene ruke.Naravno da je sa tim rukama otišla i sva lepota predmeta, ali vladika je naredio da sat ima ostati na počasnom svome mestu. Monah Irinej se dabogme nasmejao.I takav , suzan i nasmejan u isti mah, izgledao je kao kakav lepi namučeni anđeo. — Pročitaj mi sada Anino pismo.A ako si mnogo uznemiren, dodaj mi naočare da ga sam pročitam. Đakon je čitao: „Još nije nedelja.Ali ja već sada znam kakva će biti služba božja toga dana.Kao zelena mahovina po sivom kamenu popasti će živi tragovi bića vašeg po našoj samoći.I mi ćemo, kao nomadi, sa malim šatricama svojih srdaca seliti se za tim tragovima svežine, lepote i nezaborava. Živi tragovi, razumite me dobro !Ne sećanje !Ja se uspomena bojim, i neću da ih imam.Zato sam valjda i provela ceo svoj život kao dete, jer deca su bez uspomena.Prvi moj doživljaj je moja čarobna i sveta ljubav, do koje sam se popela po kristalnim stepenicama muzike i obožavanja Gospodnjeg.I taj doživljaj mora trajati živ do groba moga. A u čemu su ti živi tragovi bića vašeg?U svirci, u smislu lepoga, u žurbi i približavanju povratka vašeg koji nam već ide.Siromah stari vladika!Onoga trenutka kad ste stigli, vi ste se počeli vraćati.Vi niste više tamo.Vi ste na putu vašoj crkvi, meni i nama.Deca i ikone vas čekaju, i tužni su.Majka Bogorodica, u žeženom zlatu i dragom kamenju, čeka vas, i sirota je.Duša moja, mala gladna tičica, čeka vas i bogata je. To su, vidite, živi tragovi voljenog bića, koje ne može otići, čije srce živi i udara u svakom rastanku. A uspomena, sećanje?O, to je bledo proziran jedan leptirak, umornih, smrti i mira željnih krilaca, koji isplovi, tamo negde iz ćutanja i daljine prošlosti, i koji svaki put sve veću i veću provaliju ima da pređe dok do nas dođe.I onda, dodir njegov s dušom našom je tako tuđ i plašljiv, i svaki put sve kraći i kraći ... O, kako se ja bojim i grozim uspomena!Mrtvih, pokojnih delova života našeg, koji dolaze, kao sablasti, iz drugih svetova, dolaze da nam kažu da je sve u čoveku lešina ... Ali, eto, i u mojoj ljubavi ima melanholija .Vidim i ja hladan jedan mesec, koji me vuče, i u čijoj mrtvačkoj litiji znam da ima i moje mesto.I tek kad on zađe, onda su mi život i ljubav slatki, onda imam snage za sreću i uživanje. Ili možda samo zato i ima slasti, što ima melanholije, samo zato i ima snage, što ima smrti .. .Magdalena je naslonila obraz svoj na mrtvo pleće Isusovo.Najlepša njena ljubav je pala na Veliki Petak. Kažite mi, o kažite mi, ako Boga i milosti imate, kažite mi: zar ni u čistom čovečjem životu nema svetinje kojoj smrt ne preti ?Zar nema plamena koji se ne gasi ?Zar nema verovanja u čoveka kao što ima verovanja u Boga i u lepotu umetnosti ? Ima, je l' te da ima?Napišite da ima, ispovedite da ima, obećajte da ćete dokazati da ima, dođite da se uverim da ima!Dođite i uđite u odjeke pesme vaše, koja je večna u crkvi vašoj i u meni“. Voda u samovaru je uvrila i ućutala.Nešto je popalo po sjaju Aninog pisma.Mala, intimna srećica dvaju monaha na prečac je umrla.Đakon je zario glavu u hartiju, a na slepim očima mu se videla senka brige.A vladika je ponirao nekuda daleko, u Anine slutnje i u svoja iskustva. Ali monah Irinej se odjedared ispravio.U izrazu i držanju njegovom ogledala se opet samo ljubav, ljubav koja oseća u sebi moć da jakim učini srce ljubljene žene. — Kako će se sve to svršiti, Irineje? — Svršiti ?Da li hoćete time da kažete da ćemo jednog dana umreti?Da će neko od nas dvoje izneveriti ? — Ni to ne.Nego hoću da kažem da je ljubav strast, koja do kraja ne može živeti u crkvi.Ne može, Irineje, jer je ljubav telesna požuda.Bezbožna, demonska jedna sila.Slast, koju čovek ispija u crnom mraku noći, i, vrlo često, pošto se odrekao Spasitelja svoga.Zar ti sve to ne osećaš, sinko? ...Kako ćete vas dvoje, dva ukrasa roda ljudskog, koji ste ljubavi svoje položili jedno u drugo kao da ste dragi kamen dragim kamenom optočili , kako ćete vas dvoje proći kroz to najveće iskušenje života čovečjeg!Kako ćete proći, a da se nijedno od vas ne unesreći, a da nijedno od vas crkva ne izgubi !Kako, kako, Irineje! — ponavljao je starac pitanje tako uzbuđeno, kao da je ponor sasvim blizu. Monah Irinej je stojao gordo uzdignute glave, prav kao koplje.Kroz lepe, kao buktinjama osvetljene njegove oči, koje nikada ništa nisu krile, letele su, munjevito brzo, slike duše njegove.Jedna ponositija od druge, jedna svetlija od druge.Grudi mu se dizale široko i sporo.Usne se razvlačile u osmejak . — Kaluđer si, Irineje ! — dodavao je vladika čudnim glasom, želeći kazati odlučnu reč, a pokoleban i čisto hipnotisan oholo pobedničkim držanjem đakonovim. — Kaluđer sam! — grmnulo je odjedared iz đakonovih grudi kao veliko zvono, od čijeg se jeka oblaci plaše. — Kaluđer sam svom dušom i ljubavlju svojom!Kaluđer ću ostati do kraja života svoga!Kaluđer sam zato jer sam hteo i morao to biti, jer je kaluđerska duša u meni !I Ana je kaluđer, i to opet zato što kaluđersku dušu u sebi nosi.Što ne može drukčije nego onako kako čini, kad svemu sjajnom oko sebe pretpostavlja ćeliju rada i višeg života ...Čega se dakle bojite?Tela naših ? ! Đakon je prebledeo.Stegao je zube onim strašnim stiskom koji imaju ljudi što sve pregorevaju. — Bojite se i verujete da ćemo i nas dvoje izgubiti svest i ponos, da ćemo se ukaljati , pasti, u pijanstvu iščupati jedno drugom dušu, prevariti Boga, zavet, crkvu i jedno drugo!?Ili će pljusnuti pogana moja krv po kaldrmi, i crno seme njeno će razbiti konji kopitama! ...A ako ona? ...Ne, ne, ne! — vikao je đakon kao poplašen. Ali odjedared se smirio.Nešto nadčovečanski jako ga je uzdržalo.Pređašnji buktavi njegov zanos uvukao se nekuda duboko unutra, i od žari i plamena u sebi stojao je kao prekaljeni čelik, tvrd i večit u najžešćoj vatri. — A ako ona razmonaši dušu svoju — nastavljao je gordo — ostaću ja sam da dozidam crkvu nad propašću njenom ...Jer ću je voleti i tada, jer ceo svet volim, jer je čista kaluđerska duša u meni, jer život moj leži na ponosu, a ponos! o, ponos može zameniti svaku sreću ... Stari vladika se trzao između raznih osećanja .Čas je sa oduševljenom radošću gutao sjajne, gorde reči svoga ljubimca.Časom se opet pitao: da li je njegov Irinej zbilja fanatičar jednog nedostižnog cilja, nesrećnik jedan koga će užasna strast za ideju kljuvati i jesti dok ga ne pojede.A najzad je počeo očajavati, jer, sve ono što je u hrabrom, silnom đakonovom glasu izgledalo lako i prirodno , postalo je odjedared, u tišini, sumnjivo , teško i kobno.Strašna neka slika se počela sklapati pred očima starčevim.Detalj po detalj, brzo i živo, ređali se momenti tragične monaške ljubavi, koju usred prvog strastnog poljupca smrt treba da uguši. Vladika se stresao, i okrenuo glavu od đakona.Ali lice njegovog Irineja, sa znacima nepravednog stradanja na čelu, jednako mu je izlazilo pred oči. — Irineje, Irineje! — hvatao je starac đakona pod ruku, i vukao ga u drugu sobu — ti ni u kom trenutku nećeš zaboraviti na Boga, na dušu, i na mene, staroga nesrećnika, kome si sva radost i uteha na ovom i na onom svetu? je li da nećeš?Daj mi ruku.Obećaj još jedanput.Molim te kao Bog što se moli. Neobičan, skoro tragičan trenutak.Jaz neki usred najveće harmonije.Starac drhće od nečega što ne zna šta je, a mladić obećava nešto što ne zna šta je.A između uzroka, koji je već tu, i posljedice, koja treba tek da dođe, ceri se sudbina. — Otprati me sada do spavaće sobe.Umoran sam.A treba i ti da legneš.Nedelja je sutra, imaš posla. Međutim, naslonjen na mišicu đakonovu, vladika je jednako oklevao.Nije mu se ulazilo .Prijatna mu je nekako došla šetnja hodnikom, između spavaće sobe i salona.Prijatno mu je bilo malu, zgrčenu svoju senku sravnjivati sa kraljevskim stasom Irinejevim.Irinej mu je odjedared izgledao kao cezar novog jednog plemena koje tek dolazi.Kao Bogom izabrani heroj, koji ne sme pasti, koji će ostati da vidi i nasljedi pobedu snage svoje.A Ana? Vladiki bi opet teško.Tragična sudbina žene uopšte, pa i prema monaštvu, stade pred njega u svoj krvavoj veličini svojoj.Kad crni kaluđerski veo padne na čelo mladićevo kao pokrov, negde u kutu jauče i sede svoje kose čupa stara jedna žena.A kada taj crni veo padne na čelo mladićevo kao pobeda , negde u kutu jauče i svilene svoje kose čupa mlada jedna žena. — Laku noć, Irineje! — zaustavio se najzad vladika. — I Bog neka ti je u pomoći danas i uvek.Znaš kako u Otkrivenju Jovanovom stoji : budi veran do same smrti, i daću ti venac života. — Đakon je zazvonio po momka, poljubio episkopa u ruku, i otišao u protivnom pravcu hodnika, u svoje odeljenje. Čim je ušao u sobu, seo je za sto, izvadio iz kasete svesku dnevnika, i zapisao u nju pesmicu rastuženog duha svoga: „Glorija sna jednog, bogatog kao dva mlada života, podigla se toga dana kroz svodove crkve nebu u visine. Toga dana, oni su došli jedno drugom u zagrljaj, tesni zagrljaj tela uz telo, i dok se usne njihove približavale na poljubac, na čelima njihovim je stojala svetlost, bela kao sneg. I ceo svet, i život sa svima mrljama svojim, uzmakli su daleko od njih, i u krilu čedne usamljenosti, jedva jednom, toga dana, usta njihova se u poljupcu našla. Ali jedno od njih je bilo mrtvo toga dana“. Dugo posle toga još sedeo je monah Irinej , ne osećajući san, i prevrtao polagano listove svojih zapisa.Intenzivno kao nikada je osećao i čemer i slast života i poziva svoga. Dnevnik života moga — govorio je u sebi — to je dugačak, još nedovršen psalam.Carska pesma, ali puna skrušenosti i tuge.Hvala ti, Bože, i ne ostavi me kad do tuge dođe. Đakon se pobožno prekrstio, zatvarajući knjigu života svoga. Nedelja posle one jake nepogode osvanula je jesenja. Gle kako je sve zarđano, kao da je oktobar — mislio je monah Irinej, spremajući se na jutrenje. — Kako je sve puno senki.Kako bolesnim srcem kuca danas i život — govorila je Ana, sedajući s roditeljima za doručak. — Šta je, Bože, sa Svetislavom direktora Vasića. Kao da je čuo Aninu želju, zakucao je na prozor doktor Pašković. — Ne, ne, da uđem nipošto neću, da se rukujem takođe neću.Samo da vam kažem da je Svetislav Vasićev još živ, da mu je sasvim malo bolje, ali ipak bolje, i da se u svoj nevolji svojoj setio čika Jove Nedića, i ždrebeta, koje će on, kad ozdravi, da krsti. Ani zasuziše oči, a Nedićka je skoro kroz plač govorila: — Bog je veliki, Bog je milostiv. — Bog, moja draga gospođo, jeste veliki.To mi lekari bolje znamo nego iko na svetu.Ali Bog nije milostiv.Nego su životi ljudski tako čemerno bedni, da se poneki put i njemu ražali ...A vi?Vi ste svi dobro?Gospođica Ana?Mogli bi baš izostaviti crkvu dok kriza ne prođe.Nema ništa od toga?Znao sam.E, ja ću sad, i s vašom dozvolom, kući na odmor.Od četiri u jutro sam na nogama. Ana je, pre no što će zatvoriti prozor, ispružila ruku da oseti sipi li kiša i je li hladno.Nije padala kiša, i nije bilo tako hladno kao sinoć, ali nije bilo ni toplo.Kaldrma je stojala uplakano vlažna.Zemlja, omekšala, elastična od mokrote, ugibala se čisto pod stopama, i svačiji hod je bio nečujan.Zvižduk fabrički je zvučao melanholično.Isceđena svetlost se uvlačila u sobu kao neko siroče. Oko pola deset je nešto malo probilo sunce.Ali zvezdu je odmah opet zatrpala tmasta oblačina.Crna, sa belim porubom, kao stroga odežda u vreme Velikog Posta.Sa zvonika Bogorodičine Crkve je zazvonilo na službu.Sa jesenjom nekom modulacijom , kao da i iz bronze hladna kiša sipi. Podseća na zvonjenje iz nekih davno prohujalih hrišćanskih stoleća.Kad su ljudi valjda sa potpuno mirnim savestima išli u crkvu.Kad još nisu slutili da čovek celu noć može provesti ponavljajući ime jednog čoveka, i može se probuditi, u svetu nedelju, bled i sa nemirnom dušom. Takve su bile misli Anine dok se spremala za polazak u crkvu.Obukla je crno jesenje odelo, i metnula na glavu crni somocki šešir.Nešto teško joj je ležalo na srcu.Bolesni ljudi, jesen, samoća njena ... Išla je lagano, zastajkujući.Osećala je časom neku spoljašnju, časom unutrašnju prazninu .Duša njena se rasipala u nebrojenim pokušajima da usamljenost svoju načini veselijom .Prvo je poželela da fantazija čežnje njene pretvori u jedinu veliku baziliku, sa jedinom službom i molitvom, ceo prostor između nje i monaha Irineja.Zatim, naprotiv, htela je da sav taj prostor, pa i sama Bogorodičina Crkva, budu pusti i hladni kao grob, i da se ona rasplače za dragim svojim, i bude nesrećna bez njega.Najzad je molila od Boga da sve te, i tragične i blažene slike otkloni od nje, da joj da snagu da svet gleda u onoj boji u kojoj ga božji dan pruža, i da ljubav svoju odeli od ostalog života svoga, tako, kao što crkva, iako je opšta kuća sviju, stoji podignuta, zasebna i sama među svima ostalim zgradama. Stigavši pred crkvu, Ana se zagledala u laku, providnu ogradu porte, koja je ujedno i debeli neprobojni zid između dva razna sveta.S ove strane, žagor i profani tutanj.S one strane, mir svetinje i duhovna snaga, koja kroz tanku ogradu pred sobom gleda komešaj života, ljupko se smeši, voli, razume i oprašta, ali nijednu želju odande ne želi. Na ulasku u portu je Ana zastala.Kao na međi, na borbenoj tački između ta dva sveta, čija vidljiva razluka joj je tako godila. Nešto sam suviše utučena danas — pomislila je u sebi. — Velika ona sinoćnja nepogoda uticala je na mene sasvim neobično.Kao da je oluj i kroz mene prošao. Zbilja, Ana je skoro sa nekim neposrednim kontaktom posmatrala prvo prevrat, lomnjavu i udarce, koji su bez razloga ili krivice padali, krnjili i uništavali, a posle toga sređivanje, smirivanje i sveži dah novog života u novom vazduhu.I poželela je, odjedared, da i kroz nju prođe jedan takav vihor.Silan i slep.Da i ona proživi nekoliko trenutaka kao oluj, sa celokupnim i raspuštenim silama i voljama života.Da vidi taj svoj život rastavljen u komade i sastavne delove svoje.Jer joj se već poodavno čini da ga ne poznaje sasvim.Da ono što tako mirno leži pokraj njenih nogu, sluša muziku i ćuti, da to nije sav život njen, ceo, sa olujem u sebi zajedno. Sećajući se jučerašnjih svojih misli, Ana je pokušavala da ih omalovaži, čak da im se naruga. To je možda bio onaj poznati mamac demona ?Ona starodrevna, dosadna poslastica, koju đavo nudi čoveku na uglu one starodrevne , dosadne ljubavne putanje, kojom, kažu, svako mora proći. Ana se iročno i skoro izazivački gordo nasmejala. Carstvo strasti!Vrtlog slasti! — navodila je u sebi podrugljivo. — I posle mir.Mir nad potrošenim čovekom.Koji nema više lepota u sebi, da bi mogao praviti carstvo, i nema više snaga u sebi, da bi mogao praviti vrtlog ...Mir mora stojati na celim i zdravim snagama nemira.Na oluju mora stojati.Kao što crkva stoji na zemlji, koja je rat, bratoubijstvo, blud, mehana i zelenaška jazbina ... Čulo se pojanje.Služba je dakle već počela .Ali Ana je oklevala da uđe.Bila je odviše rasejana.Počela se zabavljati posmatranjem ljudi koji su silazili niz stepenice u portu. Gle kako tužno izgledaju danas ti bogomoljci .Kotrljaju se kao razvejano jesenje lišće.A tamo unutri?Stoje jedno kraj drugoga, sićušni, strašljivi, prolazni, smrtni , kao hrpice praha koje vetar slučajno još nije razduvao ...Ljudi su siroti i bedni, život je tako kratak, u starosti i posle smrti je sve svejedno, i opet se čovek toliko otima, penuša, grabi, i razbija glavu o tome da li je srećan ili nesrećan ...Eto, pored sveg filozofiranja, i ja sad cenim i dan Gospodnji, i službu u hramu, i sudbinu čovečanstva iz dvoumice: da li ću srećna ili nesrećna biti kad uđem na molitvu, a njega na molitvi nema? Kako je ta dvoumica sitna i nedostojna.Kako podseća na carstvo strasti, koje je zemaljsko , nemonaško carstvo ...Hoću li, Bože, i ja onom putanjom sviju?Da li su zbilja svi ljudi potpuno isto seme, iz koga niče potpuno ista biljka?Da li život čovečji , rastući iz korena koji je u zemlji, ranije ili kasnije mora dovesti do potpuno istog oblika i konca?Možda čovek zaista mora živeti kao i svi drugi ?Možda Bog baš tako hoće?Možda je kaluđerstvo zabluda , a pomonašenje se samo nasilnom smrću može izvršiti? Ana je sišla niz stepenice.Ali joj je palo na um da još obiđe crkvu.Možda su otvorena i vrata sa protivne strane.Vrata s protivne strane su bila zatvorena.Ogromna, teška brava i teška gvozdena poluga zatvarala ih je tako kao da su za sva vremena zalupljena i urđala. Ani se to dopalo.Kako bi to lepo bilo da su tako nepristupačno zatvorena i ona druga vrata, i u crkvi da je prazno i tišina, a ljudi samo s polja da obilaze oko nje, i da čiste svoju dušu klečeći, ubogi grešnici, na neosvećenoj zemlji pred crkvom, i zamišljajući da je tamo unutri budno oko božje, i gnjev njegov, koji će stići svaki greh, svaku preveliku sreću, svaku gramzivost i pohotljivost tela... Došavši ponovo pred otvoren crkveni ulaz, Ana je spazila da niz stepenice silazi doktor Pašković.Začudila se.On je obično dolazio u crkvu samo o velikim praznicima, i kad je naročito pojanje ili svečanost.Inače ne.Šta će dakle sada, u ovaj mrtvi, oblačni jesenji dan, i kad je u crkvi jednostavnije nego ikad. Osetila je neku dosadu od doktorove neočekivane pojave, i ubrzala korak, da ga samo pozdravi i pre njega uđe.Žurba njena je međutim bila sasvim nepotrebna.Pašković kao da je i sam to hteo što je ona htela, Zastao je na stepenicama, poklonio joj se tiho, i mirno ju je pratio očima doklegod nije ušla. Ana se sad opet zbunila.Doktor joj se činio i dosadna uhoda, a u isti mah i neka viša dobronamernost, koja zna za borbe i lutanja njena, i staje bliže uz nju zato što i odsudni trenutak dolazi bliže ...Da, ona je jasno osećala da je ljubav njena baš tih dana prestala biti cela i neslućena tajna.I osećala je, sa punom izvesnošću, da je to delo doktora Paškovića.Nešto je morao reći njenom ocu.Otac je gleda dubokim, brižnim, tužnim pogledima.A doktor se neobično ponaša.Tako neobično, da ona čisto njega samog ne poznaje, a kamo li da bi mogla poznati sa kakvim mišljenjem je upozorio oca njenog na ljubav njenu. U crkvi, Anu je dočekalo nešto nenadano.Crkva je doduše izgledala bezgranično i hladno prostranstvo, ali daleko od toga da bude prazna.Naprotiv, u njoj je sad hujao onaj jučerašnji oluj.Od prvog kroka Aninog u crkvu bacio joj se oko vrata, stegao ju je, gušio ju je, kričao joj je u uši da njega nema, da je mesto njegovo na amvonu prazno, da hor zapomaže za njegovom pesmom, da je i leto umrlo zato što je on daleko. Anu je dohvatila i lomila silna čežnja.Osećala je uzburkanost u prsima, buru u pameti , svetlace u očima, lomljenje u mišicama.Stojala je u drskom nekom ljubavnom zanosu, i radovala se što će iduće nedelje ta čežnja još veća i još strašnija biti.Pašće na nju, ne kao danas, ne kao sestra, nego kao ljuta guja, koja će joj telo kidati i dušu ispijati tražeći njega, njega, kralja mladosti i lepote!A njoj će sve to biti tako ugodno i tako lako.Svu tu glad će ona nahraniti i stišati, i opet će stojati bogata i srećna, i puna njega, njegove lepote i milote, njegovog ponositog umetničkog bića. — I molim ti sja Bože naš! — pevao je hor, zvonilo je zvonce u oltaru, ležao je sveštenik, s čelom na podu, pred Časnom Trpezom, klanjao se duboko i skrušeno doktor Pašković. Ne krsteći se, ne otvarajući molitvenik, sa očima koje su zaspale na amvonu, stojala je Ana kao skamenjena.Pojanje, reči sveštenika , slabačak sunčani mlaz, osmejak neki koji je lutao po crkvi, šapat sreće, sve je to kružilo oko nje, a vreme je odmicalo kao odjek daljne neke muzike. Pred veliki trenutak liturgije pred ono Vonmem, koje je samo on umeo otpevati, Anu je dohvatila želja da potrči pred stepen oltara , da čelo i usne svoje položi na trag njegovih stopa, i da zavapi Bogu sve mogućnom da čudom vrati čudotvornog pevača, za časak jedan, samo dotle dok ne izvrši delo svetinje i lepote. Ana je bila svesna svoga zanosa, ali nije imala moći da se umiri.Osećala je da joj po čelu bukti, da su joj usta poluotvorena, da su joj grudi širom raskriljene, i da se vidi gnjezdo ljubavi njene. Tek pošto se služba svršila, kleknula je, i počela Bogu da se moli.Istinski pobožna , ona je imala moć da uvek, za vreme molitve, nađe oko božje nad sobom.Našla ga je i sad.Ali je oko božje gledalo u nju kao i oko oca njenog.Neveselo umiljato, zabrinuto .Kao da je toga dana Bog hteo nju nešto da moli.Ana se skrušila.Iskreno, detinjski potanko je šaptala Bogu svoju ljubav .Od početka do prvog rastanka, od prvog pogleda do poslednje skrivene misli.I sa raširenim očima i pobledelim usnama je pitala božje oko: da li je grešna ta ljubav , da li će Bog uzeti od nje monaha Irineja ? U božjem oku nije bilo ni traga gnjevu.Puno, prepuno ljubavi i suza, gledalo je u Anu kao i oko oca njenog. Ana se umirena digla sa molitve.Svet se već razišao.Napolju se međutim opet sastavili oblaci, nebo je izgledalo dosadno sivo, i padala je kišica, sitna kao zrnca mokre neke prašine.Jesenja hladnoća je godila Ani.Disala je otvorenih usta, i kišljivi vazduh je tako prijatno osvežavao toplo i suvo njeno grlo. Gore, na uglu ulice, stojao je doktor Pašković.Očigledno je bilo da je čekao Anu. — Imao sam tri sata odmora, pa sam došao i ja da se pomolim Bogu — počeo je doktor bez ikakvog uobičajenog pozdrava. — Takođe sam želeo i vas da vidim, t. j. da se s vama porazgovorim.Strašna moja služba u današnjim okolnostima tako me je rastrojila , da mi samo vi možete pomoći.Ja se već jedva savlađujem od uzbuđenja.Mi smo u čeljustima strašne nesreće.Pred vašom materom nisam hteo reći, ali vi treba da znate da se difteritis počinje komplikovati sa šarlahom, i da nam pomor preti.Tamo, u petoj šestoj kući do vas, umrlo je jutros dvoje dece za dva sata, a treće, poslednje, ako još nije mrtvo, onda ga je samo Gospod Bog izlečio ...Užasno, užasno !Užasno je gledati kako se nevina, Bogu i ljudma nedužna dečica dave i u krute lešine pretvaraju ...I nije dovoljno smrti što decu guta.Od sinoć imamo već treći slučaj odraslih.Jedna devojka i dva čoveka u mojim godinama.Sve komplikovano i teško.Sve će to za nekoliko dana poumirati.Serum protiv šarlaha kanda ne vredi mnogo, a kod odraslih su te bolesti i inače opasnije nego kod dece. — Ja nisam znala da je tako strašno — šaptala je Ana usplahirena, osećajući u savesti da se u crkvi nijednoga trenutka nije setila bolesnika. — Užasno je.Otkad sam lekar, nikad još nisam bio tako potresen i osetljiv.Jutros, kad je umirala ona mala devojčica, plakao sam.Verujte mi, grcao sam kao dete. Doktorov glas je i sad bio pun žalosnog uzdisanja.Ana je gledala u Paškovića, ne znajući što se to s njim dešava, i ne poznajući ga takvog ni iz jednog slučaja njegove lekarske prakse. — Užasno, užasno !Ne mogu to detence nikako da zaboravim ...U malim njegovim grudima, nežnim kao u tičeta, nešto je mučno drhtalo i treslo se.Glava, teška kao od kamena, jednako se bacala s leva na desno, i zarivala u jastuk kao da se krije od smrti.A smrt je već držala mlitavi onaj vratić, i stezala ga sve jače i jače.Krv, otrovna i vrela kao uzavrela, zalivala je mozak jadnog deteta, i pričinjavala mu strahovita priviđenja i bolove .Ruke i noge se trzale i uvijale kao crvi, kao da detence hoće da se ispne iz neke strašne jame, a ipak se sve na jednom mestu muči, kida i napreže.I usred tih muka gleda majku, i mene, nesrećnika.To je ta svemogućna žena, koja je kroz ceo njegov život mogla od svega da ga odbrani i zaštiti.To je taj svemogućni doktor, koga su zato zvali, što još više može i zna nego njegova majka.A mi stojimo, nemoćni i bedni, i plačemo.I Bog stoji.Čekamo svi troje da dođe hirurg.Da donese nož i da izvrši ono što je poslednji pokušaj ...Ah, kako su užasno izgledale one crvene kaplje na grlu detinjem.Majka je napolju i ne vidi krv.Ne vidi da nož prolazi kroz hrskavicu, i da krv teče.Dete zamire, stresa se.Cev, sva krvava, ulazi u vrat.Odjedared, u grlu prestaje šištanje.Čuje se slobodan dah.Smrt se sklonila.Bože, Bože!Dete leži mirno, odmaraju se ručice.Ali lice je bledo, i modre senke počinju da se šaraju po njemu. Doktor Pašković je govorio kao da bunca.Brzo i bez prekida, kao da mora nekome sve to reći, a kao da u isti mah ne zna kome govori.Ana je opet sva drhtala.Slika je bila u toliko užasnija, što nije bila samo slika.Devojčica ta, sa svima tima mukama na čelu, leži tu negde, sasvim blizu, na ovoj zemlji ljubavi i lepote, među onima koje ništa ne boli, i koji se dobru i radostima nadaju. Utisci od Paškovićevih reči držali su Anu kao klješte.Niti se usuđivala da ga teši kao lekara, niti je znala kako da ga teši kao čoveka.Osećala je da je nesreća jača od njegove snage.Osećala je da se u njemu krenulo nešto iz najdubljih dubina Videla je da mu oči postaju sve veće i veće, sve lepše i lepše, i da su pune prepune suza.I imala je za rapavog , tvrdog doktora mnogo simpatija. — Hoćete li ovuda ?Možemo zajedno — kazala mu je vrlo ljubaznim tonom, tonom poziva, koji je Pašković jedva i dočekao.Blagodarno je pogledao Anu, i pošao onamo kuda je ona pošla. — Može biti da sam vam i dosadan s tim razgovorom o svome duševnom stanju ? — nastavljao je. — Ali, osećam da se nekome moram ispovediti, a niko delikatnim stvarima ne stoji tako blizu kao vi, gospođice Ana.Ja sam u krizi jednoj, i mene treba saslušati , i pomoći mi, kao i svakom čoveku u nuždi.Ja nemoć svoju nikad nisam tako osećao kao sada.Ja nikad nisam bio tako nesrećan zbog te nemoći kao sada.Ja tuđu, božju ili čovečju pomoć nikad nisam tako želeo kao sada.Ja se nikad nisam Bogu molio kao danas.Ja tako osećam kao da su sva ta bolesna deca moja deca, i da bih ja sa najvećom gotovošću sve smrti iz njihovih malih gušica udahnuo u sebe, i dvadeset puta jedno za drugim umro, samo da se zbude nešto tako lepo kao što bi bilo ozdravljenje tih nevinih malih mučenika ... — Verujete li vi meni, gospođice Ana ?Pogledajte mi, molim vas, tim čistim i bezgrešnim svojim očima pravo u dušu, i recite mi da li je istina da istinu govorim? — Paškovićev glas je podrhtavao čistotom prave ispovesti, i dirao je Anu u srce. — Često se pitam: šta je to samnom?Bog je, ili život je, ili, ja ne znam, možda je u meni samom negde gotovo čekalo lepo jedno čudo.Ja sam pre bio divlja loza koja nikad cveta nema.A sada, usred ove nesreće, usred najvećega jada, kada bi trebao da sam više kamen nego što sam ikad bio, sada se kamenito tle u meni pretvara u nežnu mirisnu baštu.Verujete li vi to, gospođice Ana ?Verujete li vi, baš vi, da u doktoru Paškoviću ima bašta, da u bašti ima slavuj, i u slavuju ima pesma ?Verujete li ? U glasu doktora Paškovića je treptala nota čiste, prave duše, pravog jednog slavuja koji je u bodljikavoj, suvoj šumi bivšeg doktorovog cinizma i analitičarstva u toliko čežnjivije pevao pesmu lepe neke čari. — Ja vidim, doktore. — Ne, vidim.Videti, to nije ništa.Mnogi možda vide da se u meni nešto dešava, ali niko od njih ne shvata izvor i značaj promene u meni.Da li vi osećate, da li vi verujete da sam ja bolji i drukčiji nego štoli sam bio ? Ana je opažala da entuziazam toga čoveka potpuno iskreno i spontano dolazi, ali mu nije znala pobude i postanje, i preneraženo je gledala u potpuno preobražene oči i lice Paškovićevo .Bila je u neprilici šta da odgovori.Ali se inače videlo po njoj da shvata mučno stanje sirotog doktora, da želi nešto simpatično da mu kaže, i nečim lepim težnju njegove duše da zadovolji.Pašković je to čitao iz njene zbunjenosti, i bio je tim potpuno zadovoljan, i trudio se da Anu oslobodi neprilike. — Ne tražim odlučan odgovor.Ja znam da je ispovest moja čudna, da je obrt u meni silan i neverovatan, i da je s toga na sva moja pitanja nemogućno odgovoriti.Ali vi ste dobri, vi ste uteha, gospođice Ana, vi ste anđeo na zemlji!Saslušajte me do kraja.Vi, vi koja ljude preobraćate, duše isceljujete , čuda i veličine iz ljudi mamite, pesmom svojom mrtvo kamenje potresate, da li vi slutite otkuda je došlo preporođenje i kajanje u meni, da li znate ko je zapalio vatru u crnom mraku moje samožive usamljenosti ? ...Da li duša vaša oseća: da je i to teško i skoro izgubljeno delo njeno delo!Vi, gospođice Ana, vi jedina, u redu tolikih zaslužnih ljudi s kojima sam u dugom svom životu imao dodira, u redu tolikih žena koje sam podcenjivao i mrzio, vi, jedna i jedina, vi ste i mene svetlošću obasjali i lepotom ulepšali ... Mimoprolazeći su postepeno počeli opažati da se tu ne vodi običan razgovor.Zadržavali su korak, i pažljivo odmeravali dobro poznatu figuru doktora Paškovića.Gle, on, kome ništa na svetu dosada nije bilo mnogo važno, a žena najmanje, gle kako on sad k nebu podignutih očiju i na srce položene ruke uverava o nečem gospođicu Anu Nedićevu. — Ah, gospođice Ana, opraštate li vi sve to starom vašem doktoru?Čoveku koji vas je kao malu devojčicu toliko puta lečio, koji je tu nedavno, s vašim roditeljima zajedno , pretrpeo opet brigu i strah za vaš lepi i korisni život.Oprostite mu, i počujte ga još malo.Ja ne znam pravi početak kada je do svega toga došlo.Po staroj, zloj svojoj navici, ja sam bolje video u vašu dušu, nego u svoju.Video sam da u toj vašoj duši ima nešto neobično, neslućeno lepo.Pehar jedan, koji čuva tajnu najlepše lepote.I varao sam se da se samo nadvirujem nad taj pehar, dok sam, Bog zna otkad već, pokorno očekivao jednu kapljicu od njegovog blaga.Jednu kapljicu one čistote kojom on prašinu zemlje prska.Video sam u duši vašoj ljubav jednu, o kojoj anđeli ne snevaju i o kojoj pesme ne pevaju.Prvu ljubav kojoj sam se divio, i koja je i mene nagonila da ljubim ... — Ja volim, gospođice Ana!Ali, verujte mi kao što se čoveku na samrti veruje, da ne znam: jesam li zavoleo vas, ili samo tu ljubav u vama.Tu ljubav, ljubav žene, koju sam ja, ženomrzac i poznavalac žena, odricao celog života i celim životom, a koju sada vidim stvarnu, idealno istinitu, vidim je novim očima, vidim je u vama kao jarko crvenu žižu u belom alabasterskom kandilu.Taj plamen u vama, to je luča pobede nad zlošću u meni!Znak od Boga, koji mi je stigao kroz vas pre nego što bude sasvim kasno ... — Ja mislim, gospođice Ana, da se ne varam kad kažem da sam zavoleo vaš život i vašu ljubav.Pobedu vašu nadamnom, pobedu žene nad ženama, pobedu baš te pobedonosne žene nad najlepšim božjim stvorenjem na ovoj zemlji.Ja mislim da je to ono što volim ...Ali, čovek sam, može biti da sam zbog svega toga u vama zavolio i vas samu.Može biti ...Međutim, te se ljubavi nemojte plašiti ...Tica jedna, sa sedom ćubom na glavi, doćiće ponekad, od tihog, sutonskog zapada, da proleprša malo kroz vaše podne. Doktor Pašković je držao šešir u ruci da se oprosti.Sa sedom ćubom na čelu, sa žalosnom vatrom u očima, sa neobičnom ispovešću na usnama, Ani se taj drveni, rapavi i čvornoviti čovek odjedared učinio kao neupoznato jedno blago, kao nesrećno stvorenje, kao žrtva rđavog i lažnog suda sviju ljudi, pa i njenog.Srce Anino se ispunilo nemoćnim, gorkim sažaljenjem.Sažaljenjem , koje više boli onoga ko žali, nego što teši onoga kome se pruža. Stojala je pred doktorom utučena i lepa.Idealna slika prvi put zaljubljene žene, koja je sva odneta i uzabrana, koja ne oseća i ne zna više nijednu svoju čar i privlačnost , koja za čoveka pred sobom, iako joj je drag, ništa nema.Ništa na svetu. Ispružena Anina ruka je stidljivo drhtala .Kao dete, ona je odjedared počela plakati zato što ne zna šta će da kaže.A sirotog Paškovića je dohvatio skoro pobožni neki zanos pred jednostavnim, čistim srcem te devojke, i pred tim suzama koje su prvo ljubavno blago njegovog života.Njemu se činilo da celo nebo plače s Anom, i da je to sreća koju on ne može izdržati.Uzeo je Aninu ruku, stegao je, i pobegao. A usput je molio Boga da se Irinej što pre vrati. Prvo osećanje Anino, pošto se sabrala, bilo je strah.Kako je mogla i smela do kraja saslušati ispovest čoveka, koji, iako to nijednom rečju nije kazao, ipak možda želi da na neki način uđe u misli njene i u život njen. Anine duboke, ljubavlju ispunjene oči, okretale se nekuda za daljinom.Odricala je nešto glavom.Srce joj je grcalo od punoće. On, samo on.Divni san lepote.Pesma, kojoj je početak u njemu a svršetak u meni.U velikoj kao more ljubavi mojoj, koja pije, pije, i u dubinu svoju vuče poslednje talase njegovog glasa. Kao i obično posle službe, Ana je zaobilaznim putem išla kući.Svugde se osećala mora bolesti.Pusto i tišina.Ili neraspoloženi , sasvim kratki razgovori.Pred mnogim kapijama stražari, na mnogim kapijama crne table.Ljudi utučeni.Mlitava koraka svršavaju svoje poslove, jer im svima smrt stoji za vratom. Gle, i kod sudije Ristovića crna tabla! — trgla se Ana. — A njegova tri divna muškarca !Bože, koji je bolestan?Možda sva trojica.Možda samo njen ljubimac, najstariji, Boško, ozbiljan, pametan dečko, koji sa svojom belom ogrlicom na crnoj somockoj bluzi već sada izgleda kao učeni doktor u talaru. Ana je zastala preko puta kuće, ali se nije usuđivala prići bliže, ili stati kraj prozora. Možda se sad baš guši u strašnim mukama , možda umire, možda je već mrtav, možda mu — njoj pade na um strašan prikaz doktora Paškovića, i ona oseti jaki neki bol u slepim očima, i oseti kako se mnogo može voleti tuđe dete. I zato joj je bilo jasno da na tome mestu stojati sve dotle, dok ne dođe kakva poruka od malog njenog... ljubimca. Stajala je i čekala i strepila.Grudi su joj bile pune Boškovog imena.Htela je da ga viče.Dušu njegovu, ako je pošla, s puta da vrati.Ne, za Boga ne, Boško, Boškice! Odjedared se setila monaha Irineja.Prekrstila se.Blagodarila je Bogu što nije tu.Zaraza će do njegovog dolaska možda opasti.Inače, treba mu javiti ... ah, on je zdrav, ali Boško ... možda i braća Boškova ...Bože svemogućni ... a otac njen i mati ... ne, oni su već sasvim stari ljudi ... ali doktor Pašković kaže ... Dunuo je vetar i tresnuo nešto teško.Kapija Ristovićeva.Iz kuće je izlazio nepoznat gospodin.Jedan od stranih lekara sigurno.Niko ga ne ispraća.To znači da je unutri zlo. Anino srce poče preplašeno da trepti, i ona, ne znajući pravo šta čini, potrča za lekarem. — Oprostite, gospodine.Vi ste sigurno doktor.Smem li vas zapitati, da li je najstariji dečak u ovoj kući bolestan?To je moj mali prijatelj, i moj ljubimac — drhtale su joj usne. — Bolesno je najstarije i najmlađe dete.Najmlađi dečko ima lakše oboljenje, a stariji, žao mi je gospođice, vrlo je teško bolestan.Ali, ne treba gubiti nadu.Serum je na vreme ubrizgan. Ana je stojala sve na istom mestu.Ristovićeva kuća joj je izgledala kao ružno, kosmato strašilo, a pred njegovim nogama je videla Boška, udavljenog, mrtvog.Ozbiljne njegove oči, sada, u smrti, smejale se.Smejale se serumu. Škripnula su vrata.Neko je izlazio u bašticu.Ana je zažmurila.Kroz kapke očiju je videla kako u baštici cvetaju šarene georgine .Odjedared, grozan plač.Mahnuti urlik čoveka koji je sve izgubio. Ana je vrisnula i počela bežati.A strašni lelek nesrećnog Ristovića puzio je za njom i vio joj se oko nogu. Odgore, s protivnog kraja ulice, trčao je Ani u susret doktor Pašković. — Odakle idete?Šta se desilo?Gospođice Ana, dajte mi ruku!Ko je bolestan ?Šta vam je, za Boga! — Boško, mali Boško Ristović — grcala je Ana. Pašković je gledao s nerazumevanjem. — Boško?Boško se kod vas razboleo? Sada je Ana prebledela kao krpa. — Kod nas? — Ja ne razumem.Mene su iz bolnice zvali da odmah k vama dođem. Strašnih stotinu koračaja je prešla Ana sa doktorom Paškovićem. Na postelji je ležao, crven od vatre i mutnih očiju, advokat Nedić. Crna tabla je dakle obešena još na jednu kuću više.Za tren oka, Nedićevi se našli zatvoreni, odsečeni od spoljašnjeg sveta, usamljeni dubokom i kobnom onom samoćom u koju se ogrću kuće pred teške porodične katastrofe. Jedini čovek, koji je smeo otvoriti mala gvozdena vratanca, koji je imao i ključ od tih vrata, da i noću, ma u koje doba, i ma koliko puta sme doći, bio je doktor Pašković .I on je dolazio.Dolazio često, i satima dugo sedeo i kraj bolesnika i kraj utučene njegove porodice.Krao je vreme od jela i odmora, i sastavljao dane i noći u dugu i mučnu jednu službu, u kojoj je, više no ikad, davao celoga sebe drugom. Doktor Pašković je trpeo.Žalio je svoga dobrog prijatelja, potresali su ga očaj Nedićkin i tuga Anina, i, najzad, u časovima, kad je dospevao da i na sebe misli, osećao je da mu se po duši razliva gorčina, skoro ogorčenje.Prvi put, i jedva jednom je i on doživeo lepotu i sreću, i odmah, u istom trenutku još, sleće na taj doživljaj kob nesreće i pokriva ga crnina žalosti. Nedićku je teško bilo pogledati.Slabog zdravlja i meke prirode žena, odjednom se našla oči u oči pred rastankom od muža i druga svoga, od stuba i imena kuće njihove, od staratelja nezbrinutog deteta njihovog„ Kao mahnita je prelazila iz sobe u sobu, širila ruke, i sklapala ih opet, i udarala se u grudi starinskim, večitim onim gestom, koji, kad tad, pogodi svaka žena, jer svaka žena sve dobro i sve carstvo svoje u grudima nosi. Anu su razdirala dva razna osećanja.Jednostavna i duboka detinja žalost, što nemoćan i apatičan leži onaj koji je njen život više voleo od svoga, i što se možda na večiti odlazak sprema onaj, čije biće je u temeljima njihove kuće, u svakoj sitnici njihovog nameštaja, u poslednjoj prebivenoj igračci detinjstva njenog.A s druge strane opet gordo, otporno ogorčenje stvorenja, koje je uvek imalo udoban, lep, i viši život, koje je dužnosti svoje prema ljudma i hvalu svoju prema Bogu odavalo na srdačan, ali i na otmen način, i kome se sad usudila doći, razbojnički naglo i brutalno, nesreća umiranja , doći da pokupi strašnu onu porezu života koju i najsrećniji čovek daje u skrušenosti , bez dostojanstva, s prašinom ravan, poslednjem crvu jednak. U momentima tuge Ana je zarivala glavu svoju u krilo materino, i plakala gorko, i ostajala tako dok joj toplota krila ne bi osušila lice. U onom drugom slučaju, Ana se znala podići sa stolice skokom, kao uvređena, namrštena i srdito bleda, i poći nekuda kao na juriš, i onda, odjedared, udarena i smrvljena strašnim oružjem fakta, na prečac stati.A zatim još dugo stojati i razmišljati, uviđati i slamati se, i najzad opet zaplakati, ali plačem neosušnim razumne, u život dalekovidne žene. Ani je sada jasna bila sva slabost, sva neznatnost i beznačajnost usamljene žene.I imajući u očima strašnu sliku svoje matere, nesrećne udovice, ona se sa strahom u duši osvrtala po životu, i tražila na koga će se osloniti ona, da bi se na nju mogla osloniti stara, žalosna majka. Ah, Irinej!Taj visoki, moćni, ponositi Irinej, taj gospodar nad hiljadama ljudi — kako je on sada udaljen, nedostižno udaljen od nje i od sudbine njene ... Iako se vratio pre roka, iako joj piše, i dopraća Paškovića do kuće i stoji na ulici dok ne dočeka vesti o nesrećnim prijateljima svojim — ipak, od nje je tako užasno, užasno daleko ...I to ne zbog bolesti i zatvorene kapije, ne, jer on se ne boji i moli da ga prime, nego zbog nečeg drugog ...Zbog tog što je monah, zbog tog što nije njen. On nije moj — šaptala je Ana, a suze su tekle. On mora čuvati od zaraze ljude u crkvi, i decu u gimnaziji, i svakog golog, bolesnog prosjaka na ulici, jer je njihov, jer je kaluđer , jer je dužnost njegova široka milost celom svetu. Da, zavet njegov, koji nam je u danima sreće bio sreća, koji nas je vodio lepoti da sa rastavljenim životima i telima negujemo jedinstvo duha i duše, taj zavet, sada, u nesreći , promaša cilj.U jadu je čovek jadan, sitan i mali, željan je prostog čovečanskog zbliženja, i tuži za umiljatom rečju, za toplom rukom, za nežnim zagrljajem. Ana je osetila da se ruka jedna dotiče njenog ramena.Brižna neka ruka, koja je ne privija sebi, nego nekuda u dobro, u mir i sigurnost.I čula je šapat nad glavom. Doktor Pašković.Nervozni pokret Anin je dočekao neobičnim, kao krov nekog zaklona povrh nje nadvijenim rukama, i s pogledom beskrajne odanosti. — Hteo sam vas nešto pitati, gospođice Ana. — Dolazite li iz očeve sobe ?Kako mu je?Da li bih ja sad mogla ući? — Od jedno četvrt sata mu je lakše, ali nemojte ulaziti.Ne treba da ulazite.Ne treba , ni njega radi, ni sebe radi.Sem toga, majka vaša nešto razgovara s njim. Ana briznu plakati. Doktoru takođe zasvetleše oči. — Ne varam vas.Zbilja mu je sad malo lakše.Na žalost, to ne znači da mu je i bolje.Ne bih vas smeo s pouzdanjem tešiti i hrabriti, jer je bolesnik vrlo nemoćan ...Može biti ipak.Uzdajmo se u Boga.Molite mu se, vašu će molitvu za celo voleti.Eto, zvoni na večernje.I u oltaru ima sad topla molitva za našeg bolesnika.Irinej je očajan i utučen zbog nesreće u vašoj kući.Da, to sam vas hteo maločas pitati: da li biste želeli da se vidite s Irinejem? Ana je pogledala u Paškovića prekorno. — Nikakvih želja ja sad nemam za sebe — izrekla je brzo, pocrvenela malo, i nastavila tiše — a sem toga, u našu kuću ne sme i ne treba niko zdrav da uđe. — Da, u tome i jeste sva teškoća.Irinej se, naravno, ne plaši, i jednako me moli da ga povedem, ali, pravo da vam kažem, ja se plašim, i za njega, i za druge, kao što i za vas neprekidno strepim, i kajem se ponekog časa što vas nisam silom odstranio.Morao bih ga, po sebi se razume, u veče dovesti , da ga niko ne vidi.I zamislite onda slučaj da se ipak nešto desi što bi bilo ili izgledalo da je posljedica te posete — strašno, užasna jedna drama!Ne, ne, bolje je da ne dođe.I majka vaša se samnom slaže.A vi?Irineju sam kazao da ću pitati vas, pa kako vi odlučite, tako da bude.Na to je pristao. Ani je prostrelila kroz glavu čudnovata želja.Ne da monah Irinej k njima dođe, nego da ona, za trenutak jedan, izleti odavde, da odleti do crkve, da čuje i vidi sreću i lepotu života svoga, da se vrati, i onda da se sruši nešto preko njih sviju, i da ih zatrpa sve odjedared, pre nego što nesreća, delić po delić, razmrvi ono što je dosad bilo celo i lepo. — Šta da mu reknem, dakle, gospođice Ana?Odlučite onako kako vašem srcu godi, za vas ćemo svi sve učiniti. — Volela bih se videti s monahom Irinejem , ali se bojim da ulazi u kužnu kuću.Ne, ne, neka ne dolazi, recite mu da nipošto ne dolazi ...Sam, bez ikoga, da se razboli, sačuvaj Gospode Bože, ne, ne, nesme doći, ja neću da dođe, i recite mu uopšte da se čuva, i — ah, tako mi je strašno, zašto smo i počinjali taj razgovor, doktore! Ana se dugo još, ni sutra dan nije mogla da smiri.Saletala ju je neka slutnja kojoj dotle nije bilo traga.Trzala se od svakog šušnja, jer se bojala zle vesti.Zatvorenu njihovu kuću želela je još više da zatvori. Da ni misao Irinejeva ne mogne u nju.Počela se plašiti i svoga intenzivnog osećanja, i stalnog duhovnog opštenja s njim, iz te sredine koja je kobna, koja za čas jedan može baciti u čoveka klicu smrti.Odlučila je da neće misliti na Irineja, da će ga za jedno vreme zaboraviti. A nervoznije no ikad je iščekivala Paškovićev dolazak iz varoši, i izveštaj njegov o stanju bolesti uopšte. Te večeri se doktor malo zakasnio.Do osam sata još nije stigao. A ocu kao da je opet gore.Šta će biti?Zašto doktora nema? — Anu je krhao strah, i mučile su je razne glupe kombinacije kojima se pokušavala smirivati. Izašla je u hodnik i oslušnula.Izašla je i u baštu.Vratila se opet u hodnik, i stala kraj prozora.Ali hodnik je bio osvetljen , i nije se ništa s polja moglo videti .Nije se čak moglo ni čuti, jer je počeo duvati čudni onaj jesenji vetar, koji odgore, kao u glavu udara drveta i džbunje, pa se zelenilo zgušnjava, i sav šum oko kuće sabija i bruji. Jednako je sluktila, i zbog toga, kao neka utvara, na prstima išla po hodniku. Kapijica se otvara! — Ana je pretrnula.Otškrinula je vrata od hodnika.Kroz pomrčinu ništa nije videla, ali je jasno razabrala da se Paškovićev korak meša sa još jednim korakom.Usplahirila se.Tražila je brzu neku odluku da spreči ulazak Irinejev unutra.Došlo joj je da zavrne kluč u bravi, da viče — kad se odjedared otvorila vrata, i kroz njih, kao i obično, ušao doktor sam. Ana je, sve za jedan trenutak, i ustuknula, i potrčala doktoru u susret, i jurnula da zabravi ulaz — kad je u istom momentu škljocnula brava, ali na suprotnim vratima, i ušla Nedićka, bleda kao smrt, sa zgrčenim rukama pod bradom, kojima je stiskala vilice da ne drhću. — Doktore, jeste li vi, hodite brzo, Jovi nije dobro ...Bože, Bože, Ana, Ana! — počela je plakati jadna žena, bežeći ispred Ane i zatvarajući za sobom vrata. Ana je ostala sama u sobi, i znala da to otac njen umire. Čučnula je na zemlju, i zgrčila se u sebe kao udareno pseto.Cvokotali su joj zubi, ali suze nisu tekle.Još je čekala, još se nadala.Međutim, Nedić je odlazio, a Ana njegova je više nešto od suza davala svom ocu koji odlazi.Davala mu je deo života svoga.Sa ocem zajedno umiralo je njegovo jedinče , t. j. sve ono u Ani što je bilo detinjasto , mazno, lakoverno, srećno i milostivo .Ana je starila, hladila se, mirila se, uzimala na sebe borbu života, onu, u kojoj svi bez razlike padamo, jedni pobeđeni, drugi preumorni. Ana je vrisnula, ali je gušila vrisak, trpajući maramicu u usta.Vrata se zatvorila.Nastao je mir. — Sad će Bog poslati smrt — šaptao je stari baštovan kraj nogu svoga gospodara. — Ima li Boga! — jecala je Nedićka. Je li taj Bog dobro ili zlo? — mislio je Pašković. Potpuna, prazna tišina. — Ana, Ana jadno moje dete! — razlegalo se bolno pištanje Nedićkino po kući. Ali Ana se nije odzivala i nije dolazila. Ukućani se zbunili, Nedićka je kose čupala , Pašković je pomagao Ani da se digne i da sedne.Ušao je monah Irinej, sav mokar od kiše, čekajući na polju uzalud da mu se nešto javi, da mu Ana, makar kroz prozor, pruži ruku. Ana mu ni sada nije pružala ruku.Tupo i hladno je gledala ljude oko sebe, pa i monaha Irineja.Učinila je zatim ipak pokret kao da hoće nečiju ruku, kao da hoće nekoga.Šest ruku se ispružilo da dočeka Aninu nemoć i samoću.Ali Ana je vratila ispruženu ruku sebi, pala glavom po toj ruci, i počela užasnim, bednim plačem prvo da zove oca svoga, a posle, posle jednog strašnog pogleda i vriska, stala se opraštati od njega milostivo i tužno. Dobrota i ljubav je klečala oko Ane, ali Ana je bila sirota i sama. Žalost je spustila crna svoja krila nad lepom kućom pokojnog advokata Nedića.Pomešana sa čamotnom, vlažnom jeseni, žalost ta je bila teža od olova, hladnija od one hladne vode, koja je neprestano padala, a ničiju žeđ na zemlji nije gasila. Nedićku je ta žalost napola ubila, i jasno je bilo da se stara, bolešljiva žena nikada od nje oporaviti neće.Kod Ane je takođe nedeljama dugo trajala duboka, strašna utučenost, dobrovoljni onaj teški post i tela i duha, kome se bolno rastuženi ljudi tako rado predaju.Nije svirala, nije čitala, nije šetala, nije čak ni u crkvu išla, sem ponekad na večernje, a i onda je obično, prošavši kroz žive ulice, srevši prijatelje svoga oca, preplakala sve vreme bogosluženja, ne dižući glave. Ipak, mladost Anina se postepeno oporavljala .Kao munja bi tek proletela neka lepa misao, i usta Anina bi se nehotice razvukla.Odmah zatim bi doduše došao uzdah, ili neveseo pogled na jedno od praznih domaćinovih mesta, ali, mladost se oporavljala, duša Anina je tražila da se poigra i raseje. Čudan je bio način prve Anine razonode posle najveće žalosti.Ništa veličanstveno, apstraktno, umetno.U stražnjoj avliji, među živinom, kraj svoga pseta, nad bledom jesenjom travicom — tu se tešila i zabavljala.U malom tom svetu, koji se taka mnogo muči, a čiji ceo život nije toliko vredan koliko jedan trenutak njenog. Tu se Ana skrušavala, tu je opet počela da voli. Kako su mile te kokice.Jednako skakuću za nečim.Za mrvicom na zemlji, za mušicom u vazduhu, za senkom, za šljokicom sunca, koja se, već dograbljena, odjedared odmakne, ili, ako se ne odmakne, zaprepasti sirotu koku jer se ne može pojesti. Malo dalje je travnik, ograđen, za mlade piliće.Sad pilića nema, a i trave je malo, vratanca su dakle otvorena.Dve halapljive, nesite patke ne veruju da je berba obrana, ulaze unutra, i čupaju polumrtva vlakanca bez kapi soka i hrane.Ali tamo, u ćošku gle, još stoji cvetić.Posljednji na toj livadici , poslednji i u toj godini.Patka, nepoetična i uvek gladna, nasrnu na njega, i prebi mu vratić širokim, oštrim svojim kljunom.Ana se naljutila, dohvatila odnekud štap, i udarila patku.A životinjica se okrenula, podigla udarenu, kao lala žutu nožicu, i dobroćudnim, mirnim okom je pogledala u izvršioca kazne. Izvršilac kazne se zastideo: patka ne zna šta je to udarac, srdžba, pakost, osveta.Nju boli, ali ona bol trpi isto tako kao i ono što joj godi. U to je dunuo vetar, i tako je ljutit ušao u travnik, kao da svaku pojedinu slamku hoće zasebno da prodrmusa.A kad se vetar odmakao, travčice su polegle jedna na drugu, i Ani se činilo da šuškaju nešto između sebe. I oko nje je nešto šuškalo.Stari Jova.Obišao je oko Ane, naslonio se na nju, i oprezno, lagano joj je legao na noge. — A gde ti je gazda, Jovo, gde je dobri tvoj gospodar? Ana poče jecati, a matoro pseto udari u grčevito, astmatično skikanje, kao da će sad dušu isplakati. Na tu larmu je dotrčalo malo Anino kučence , belo kao sneg, sa riđastim drskim nosem, i, ljubomorno što od Aninih nogu ništa za njega nije ostalo, popelo se Jovi na leđa.Jova je trpeo, a Ana se smešila.Bilo joj je toplo od Jove kao od sunca. Došla joj je čak želja da se i ona pretvori u jednu od tih malih životinjica, skromnih, tihih, bez želja i bez uzdaha. Kako bi lepo bilo da sam ja eto ova našušurena ćubasta kokoška, i vrhunac lepote i hrabrosti da mi je Avanturist Pera, koji eno tamo žmiri, i tako je lepo prebacio preko oka svoju već prilično izanđalu krestu. Ana se opet nasmešila.Toplije nego maločas .I odjedared, ceo taj sitni svet je nestao iz njene svesti, duša njena je bacila igračku, i ozbiljna, ali ekstatična i vruća neka svetlost joj je buknula u očima.Naslonjena na laki filigranski i tesni kavezić zarobljenih pitomih tičica, Ana je gledala nekuda u dugi i slobodni i bogati život čoveka, koji je ponekad tako gorak u svojim izvesnostima, a koji je uvek tako sladak u nadama i u čekanju. Ana se vraćala u život. Grob moga oca, to je vrt, u kome živi jedna moja pokošena sreća, jedan večiti moj uzdah.Ali vrt nije u carstvu smrti nego u carstvu života.Kroz mlado i sveže cveće vezujem se ja za svoga oca, bršljan onaj, što grli grobnicu, to su moje ruke.A jaki miris bašte, to je čežnja moga oca da ja budem radosna i srećna. Ana se vraćala crkvi. Crkva me teši najbolje od svega.Crkva je mesto gde se sasvim istovetno blagosilja i rođenje i smrt, gde se peva i venčanima i u sanduk položenima, gde se sve što je život izjednačuje i sliva u nešto jedno i večito, kao što je jedan i večit ton, ma da je, naizmence, i pevao u pesmi i jecao u plaču. Ana se vraćala pojanju, pevačima i umetnosti bogosluženja. I sve je išlo prostije i lepše nego ikad.Pevači su bili pažljivi i poslušni, crkva je sticala sve više i više stalnih posetilaca. Među češće posetioce je sada spadao i doktor Pašković.Ljudi su, naravno, konstatovali taj fakt, ali im se, pored sveg hotenja, nekako nije dalo da ga izvrgnu u šalu i peckanja.Nisu uspeli da se valjano ismeju ni oni, koji su, toliko puta ismejani od doktora, mislili da će im takav revanš biti najveće zadovoljstvo života.Drukčije je ispalo.Nečega dirljivog i zanimljivog je bilo u toj pojavi.Neki su govorili: siromah starčić , zima mu je pomalo, pa ide da se ugreje na lepom pevanju.Drugi su govorili: to je valjda neki meditativni odmor za inteligentnu glavu doktorovu posle teško požrtvovnog posla koji je u zadnje vreme radio.Treći, najzad: kao ono što čovek, u brdovitom kraju, gde sunce brzo seda, mora naglo da skraćuje obasjanu stazicu svoje šetnje, tako i naš Paško: nekada je šetao u Rim i u Pariz, a sada, kad sunce žurno zapada, šeta se do Bogorodičine Crkve. Da odstoji celu službu, za to doktor nije imao vremena.Nego je kombinovao svoje dolaske, tako da je u tri četiri puta čuo celo pojanje.Dešavalo se da stigne sasvim pred svršetak.U takom slučaju bi sačekao napolju Anu i Irineja, išao s njima, razgovarajući, do prvog ili drugog ugla, i tamo bi se, u tri razna pravca, rastajali svi troje, opraštajući se nekim neobično blagim i srećnim osmesima, koji se javljaju kad ljudi jedno drugom milosti čine, kad je i ljubav među njima samo ovejana, beskrajna i sažaljiva milost. Pašković bi se posle takvog rastanka uvek zakasnio na ručak; Ana je, naprotiv, žurila kući, i govorila majci da toga dana oseća tako čudnu duhovnu zajednicu s ocem, i da zna da je duši njegovoj lako i dobro; a monah Irinej je zapisivao u dnevnik svoj ovakve stvari : „Pored zanosa i divljenja ima u ljubavi, kao važan, možda važniji elemenat, milost i sažaljenje.Možda prava ljubav i nije ništa drugo nego sažaljenje.Možda prava sreća i nije ništa drugo nego davanje.Možda pravi ideali i nisu ideali zadovoljavanja, nego ideali odricanja ...Ali, ko sve to može? ...Hristos je mogao ...Pa ipak, tako mi se čini, sažaljenja može biti u čoveku više nego u samom Bogu.Čovek i s nebom, i sa suncem, i s Bogom ima sažaljenja!“ „Zanosa telesnog ili borbe s telom ima u uvek, uvek.Do zadnjih granica svesti naše.U najduhovenstvenijim tvorevinama duha našeg .Nerazdvojni su duh i telo, i možda nema ni jedna pobeda duha koja bi bila konačni rastanak od tela.Ima tela u katedrali flamanskoj, ima ga u prkosu usta koja se ne dadu poljubiti, ima ga u oplakivanju mrtvaca, ima ga u samoubijstvu, ima ga u sažaljenju, uma ga u nauci koja se raduje životu budućih pokoljenja, ima ga u hladnoj, otrovnoj zajedljivosti Hamleta, ima ga i u najsvetijoj pesmi, jer, iako je začeta negde među zvezdama, napisana je na zemlji“. „Duh i telo.Kako je divna ta borba, ta nesreća, ta tragedija.Koja lepota, koja veličina može izaći iz te borbe!„Duh sve oživljava, a telo ništa ne pomaže“, stoji u Svetom Pismu.Da i ne.Telo, sa svojim jadom, blatom, olovom, otrovom, krstom, Golgotom i Kavkazom muči i kinji duh, obara ga i na novo odletanje ga draži, pepeljuškim podvizima mu služi i kraljevskim tragičnostima ga ulepšava, voli ga kroza sve to, i zato se najzad daje pobediti i razoružati od duha, i onda, pokajno i skrušeno, penje se za njim, i, ja verujem, može se popeti do neslućenih visova ponosa i lepote.Kao što veri pomažu uništene sumnje, tako duhu pomaže savladano telo.“ „A da li se telo može konačno pobediti bez katastrofe u kojoj propada i duh ?Ljubavlju ne može, ali milošću i sažaljenjem može.Može i gordošću.Samo je razlika tih dvaju pobeda velika.Gordost zadavljuje katastrofu, i dosta je da jedan trenutak bude gospodar.A blage, sažaljive milosti treba baciti čitavo brdo pred noge katastrofi, da žrtvi svojoj ne mogne prići.“ „A da li je pravo da se milosti, najviše moći dušine, tolika množina baca u jad i čemer života naših?A šta se drugo i radi sa milošću, nego da se baca u ponore tuge i u potoke suza!Šta je drugo sažaljenje nego monah koji obožava ječanje, stradanje, ispružene ruke i nevesela čela!Kuda su, nego u ponore tuge, prosule se i otišle sve najveće milosti ovoga sveta !Gde su Hristove milosti?Gde Antigonine?Gde Ofelijine, nesrećne devojke, koja se samo jedared zakasnila sa milošću, i pogubila i Hamleta i sebe?I gde su druge legije i bezbroji milosti , koje su utonule u bezdana mora, ne vratile traga sa crnih bespuća, srećne, ipak, što su mogle očistiti i posvetiti tamo gde nisu mogle spasti". „Plašim se ipak ženinog tela, plašim se i njenog duha, plašim se žene, plašim se da je žena zlo.Pitam se : zašto je ljubavni upliv žene uvek i upliv problema i bola?Bojim se da su čovek i žena neharmonični, neprijateljski i kobni susret u prirodi .Žena pravi i od raja igračku, a čovek i u raj nosi pustinju i manastir duha svoga.Čovek sa cvetom u ruci pobuđuje sažaljenje, žena sa cvetom u ruci je opasna, i ja je se bojim.Bojim se kanda još i onih starih baba sa bosiljkom u ruci.Šta će u žene ta čudesna biljčica, koja, zelena, miriše na dobru crnu zemlju, a užutela miriše na Gospoda Boga.Plašim se da duh ženin ne ide više od artizma.Da je najtoplija žena samo artist jedan, koji neprestano vibrira jer hoće neprestano da uznemirava.I vibriranje to seli se, iz melodije i mekosti glasa u jasnost i vatru očiju, odatle u umiljatost reči, odatle u snove misli, odatle nekuda, kuda čoveka samo žena vuče, a čovek ostavlja sve, i ide, i gubi put i propada idući za tom bludećom svetiljkom". „A gde su mi milost i sažaljenje, kad ovako pišem ?Gde mi je sažaljenje za fine one plave žilice na njenim slepim očima ?Gde mi je milost za dušu njenu, koja, kao i svačija, svaki čas može biti ubijena ?Gde su mi i milost i sažaljenje za ljubav našu, za ljubav kao takovu, punu grubosti, nasilja, dosade, svakidašnjice i nemonaštva? ...Pomozi mi, Bože Veliki, Svemogućni!Pomozi mi da ostanem snažan i veseo monah kakav sam sada.Pomozi mi da veliku, lepu i čistu svoju ljubav sačuvam ...Ali, pomaži mi samo dotle, dok pomoć tvoja bogati raskoš i krasote moga života!A ako bi došlo do stradanja, muka, sumnji, i neverstva Tebi i samome sebi, ne pomaži mi!Ne žali me, ne teši me, ne zaklanjaj me i ne leči me od bola!Jer to ne vredi, ne vredi nikome, ni najvećima ne vredi.Otkuj Prometeja sa stene, i on će se survati u provaliju i u grob ...Ako do krsta dođe, ostavi me, o Gospode, ostavi me!Onda, kunem ti se, onda ću ja tebi pomoći da ne izgubiš ponositu monašku dušu moju". Na ćošku kod crkve, posle svršene službe, stojali su opet njih troje.Ljudi su gledali tu lepu sliku.Svi troje u crno.Ana sa zlatnom svojom kosom ispod vela, Pašković sa grguravom srebrnom frizurom oko astrahanske kape, a monah Irinej sav crn, sa zlatom i srebrom negde duboko u sebi. Desna Anina ruka je bila u Paškovićevoj, a leva u Irinejevoj, opraštali su se, ali su još jednako razgovarali, glave su ljupko klimale, usta se smejala, lica sijala blagošću i dobrotom.Štogod ko rekne ili predloži, to su baš i ono drugo dvoje hteli, a kad se nešto neizostavno mora odbiti , odbija se tako milo i prijateljski, da je odbiveni najzad sav očaran što je propao. — Ne, ne, odviše je hladno, već imate kijavicu i promuklost, na groblju duva stalan vetar, razboleli biste se.Najzad, šta hoćete, pratili ste nas prošle subote, sutra će biti dobar da nas otprati gospodin đakon . — A zar prošle subote nije od pola puta bio i Irinej s nama?Neka i on onda ostane sutra kod kuće.Upola, dobro.Telom, a dušom neka vas prati. — Kad je tako, — smejala se Ana — dođite , ali čim mama vidi vaš crveni nos, znate kakva je, odmah će početi plakati, namestiće vam krevet, i dobićete lek od sedam trava.A možda sutra uopšte nećemo izlaziti na grob.I mama je nazebla, i ako joj ne bude bolje, odgodićemo.Samo — Ana je neveselo pogledala — sutra je tatin rođen dan, dan kada se oko njega neizostavno skupljali gosti i prijatelji ...Videćemo još, pa ću gospodin đakonu javiti pismom, a vi, doktore, vama ... najzad, da bude pravo, vama ću takođe napisati pismo. — U kome ću dobiti lek od sedam trava, je l' te? — Ne samo to, dragi doktore — govorila je Ana ozbiljno. — Dobićete i poziv da dođete sutra po podne kod nas.Da budemo zajedno na tatin rođen dan, kao uvek.Na grobu tatinom će možda biti mraz i inje, a u sobi njegovoj neka bude srdačno i toplo kao i pre.Kad smo svi na okupu, onda moj tata nije mrtav, je l' te? Već pred veče toga dana je udarila oštra hladnoća.Vazduh se čisto sledio.Svaki neoprezniji udisaj, otvorenih usta, ulazio je čoveku u grudi kao mač.Prolivena voda se namah smrzavala. Ana je već oko pet sata poslala pismo monahu Irineju: da sutrašnji izlazak na groblje odlažu za drugi put, i da izvoli doći po podne; a doktoru Paškoviću: da salon gospođe Nedićke propisuje kaljače, kožni prsluk i vuneni šal oko vrata. Sutrašnji dan je bio pravi zimski dan, a ujedno i pravi dan zadušnica.Popalo je debelo inje, neka svečano tužna maglica je obavijala predmete, sneg je proletao tih i spor, kao da spava, a ljudi su prolazili nekako pobožno i smireno, kao da svi idu na groblje. Ana nije mogla da savlada želju.Sklonila je majku da popusti i da je pusti, obukla se, uzela veliki buke zimskih ruža, i pošla na groblje.Išla je poprečnim putem, poljem.Opazila je kao da se tu, napolju, magla zgušnjava .I sneg je bio drukčiji.Pahuljice oštre, kao od igala, a hladnoća je čisto grebla po licu. Na groblju, nije već videla dalje ispred sebe nego na trideset četrdeset koraka.Kao iz vode su iskakale veće i manje grupe krstača .Ana se osećala neudobno.Žurila je da što pre stigne do grobnice.Stigavši, spustila je cveće, spustila i glavu, i počela brzo čitati molitvu.Ali posle ju je, kao uvek, zanelo sećanje na neku scenu iz veselog života njenog oca, i uz tu reminiscenciju se Ana tek zapravo obraćala Bogu za pokoj duše očeve.Odjedared je klekla, ne gledajući kuda, u sneg, i počela plakati. To je dakle sada sva svečanost na rođen dan njenog oca ...Prosjak neki, vagabund kakav, gladno pseto, buke mrtvih ruža i istruleli ostatci pokojnog jednog sveta, to mu je sad društvo, to su mu sad gosti ...Kako je strašan, strog i surov završetak ljudskih života ...Kako je sve u životu tašto i bez vrednosti ...Zašto ne živimo kraj grobova, i s grobovima zajedno, da nam bude lako odreći se svega zemaljskoga ... Odjedared, tamo u dnu horizonta, nešto, kao velika igla, probušilo je rupicu u magli, i vuklo za sobom dugački crveni đerdan .Gle, magla, teška olovna magla se poplašila od crvenog đerdana! — smejao se sneg, i počeo, prevrćući se od smeja, da zauzima maglino mesto.Na kraju crvenog đerdana je visilo sunce.Ružičaste pahuljice se slagale po smrznutom Nedićevom grobu i po crnom Aninom velu. Kako je sad opet lepo na groblju, kako je dobar Bog, kako će se radovati mama dok čuje kako je bilo — brisala je Ana suze, gledajući ushićeno padanje božjih zimskih ruža. Čuo se šum koraka.Ana se trgla.Neko je udarao nogama o suvu zemlju.Dečko jedan.Savio leđa kao mačka, duva u ruke, i ima poderane cipele i odelo.Ana ga je pozvala, i dala mu obarenih jaja, kolača i novaca.Dečko je iskao i ružu. — Šta -će ti ruža? — Da se igram. — Kako ćeš se s ružom igrati ? Setiću se već — smešio se mali. Ana mu je dala veliku, suzama svojim pokapanu zimsku ružu. Tamo na glavnoj stazi, dečko je seo i jeo.Odnekud se pokazalo pseto.Od zime valjda, letelo je preko grobova kao strela.Dečko zvižnu.Pas je prvo oklevao, ali je najzad prišao.I dobio kolača i jaja.Zato je posle morao skakati da dohvati ružu.Sve više i više.Dečko se popeo na klupu, držao ružu u podignutoj ruci, i skakao i sam što je bolje mogao.Čuo se smej i kefkanje razdraženog pseta.Najzad je ruža, sva raščerupana , ležala u snegu, a preko nje se valjali, siti, ugrejani i nestašni, dva vagabunda gosta s Nedićevog rođen dana. Naposletku se Ana ipak morala krenuti kući.Posedela bi još, ali se bojala da će se majka brinuti. Prolazila je pored kapelice.Nešto ju je vuklo da uđe.Pa ipak nije.Ko zna da li je otvorena.Vrata su s druge strane, morala bi obilaziti.Pri savijutku staze, baš pri okruglini oltara, dočekao ju je talas i šum vetra. Prenerazila se i skamenila. Vetar je šumorio: — Ana! Kao ukopana je zastala Ana.Glavu nije smela da obrne, ali je pažljivo osluškivala i pokušavala da se razabere. — Ana! Ana je nabrala obrve, pobledela, i koraknula da nastavi put, ne osvrćući se.Osećala se uvređena, videla u tom postupku nedostatak takta i nežnosti. Ali je onda ipak stala.Žao joj je došlo njih oboje.Dva siročeta na snegu.Možda jadniji od onog dečka i onog pseta.Eto, hladnoća bode po vratu i šiba po nogama, i groblje i samoća su užasni, a, tako blizu, duše pune ljubavi i lepote ... zar da njemu na žao učini, zar da samo prođe mimo toplote i sreće! ... Bila je uzbuđena, kolebala se, htela je bežati kući s pređašnjim blaženim svojim mirom, htela se vratiti i glavu i ruke svoje zariti u njegove grudi. Okrenula se, pozdravila je monaha Irineja glavom i rukom, i skrenula onda najkraćom stazicom ka izlazu. — Gospođice Ana, ja vas molim, lepo vas molim da stanete na trenutak, da čujete samo nekoliko reči ...Gospođice Ana, Ana, zar ste mogli, zar ste mogli i jednoga časka .. . ja sam nedužan potpuno, ja vas nisam uhodio, ja nisam ni slutiti mogao da ste ovde, zar ja da vas nepristojno predusretnem, ja ... Monah Irinej nije mogao dalje.Drhtao je pred Anom kao dete.A Ana, zbog hladnoće, zbog samoće, zbog nepravde, zbog svega onog drugog, pružala je Irineju ruku, i sa rukom oproštenje, izmirenje, ljubav i sav život svoj. — Ana, vi se ne ljutite?Čujte kako je došlo.Pisali ste mi da zbog majke ne možete na groblje.Ja sam osetio da vam je mnogo žao.Baš na današnji dan.I onda, rešio sam da ću ja posetiti grob, mislio sam da smem to učiniti, jer pokojni Nedić je bio i moj prijatelj, a, sem toga, Ana, svaka vaša žalost je i moja, svaka ...Evo vidite, poneo sam i cveće, i već sam bio blizu, ali, odjedared sam ugledao nekoga na grobu.Crni veo i poznati vaš stas.Zbunio sam se, nisam znao šta sve to znači, i da li da se javim.Međutim ste vi krenuli natrag , i onda ... — Zašto niste ostali tu, iza zida, dok ja ne prođem? — Ana, Ana, zar sam mogao to uraditi ? Dva uzdaha, dva zanesena pogleda, i kao da je čitav okean stao između ovog, njihovog, i onog drugog sveta. — Još samo časak dva ostanite samnom, Ana.Ja ću onda na grob, vi morate kući.Hladno je, a već ste Bog zna otkad napolju.Vetar vam je izudarao obraze.To vas sigurno boli?Boli li?Ili to ne boli, a drugo nešto boli?Ah, Ana, moja Ana, moje veliko blago!Kuda se vi, nežno stvorenje, lomite po groblju u studeno i zlo zimsko vreme!Zašto se nismo dogovorili da vas ja zamenim ?Ja vas mogu zameniti, je l' te, da mogu, Ana? — Možete, možete.Ja sam vaša, i u vama, svim onim što je najbolje u meni.A možete i zato, što je moj otac, pred kraj svoga života , znao da vas volim. — Znao je? — Znao.Ili je sam došao na istinu, ili, što je verovatnije, doktor Pašković mu je morao nešto govoriti. — Je li vas otac što pitao? — Nikada ništa.Čak, uverena sam, ni materi nije ni reč rekao.Nije hteo kvariti lepotu moga života.Bio je fini, osetljiv, znao je oceniti šta se sve u našoj ljubavi steklo, i šta sve ona može dati, i krio ju je s nama zajedno. — I Pašković se tako ponaša.Meni nikada ništa nije kazao, ništa ni pokazao.Sigurno ni vama? Ana je malo, jedva primetno porumenila, ali se u unutrašnjosti svojoj jako zbunila. Doduše, nije bilo prilike, ali ona nije ni tražila priliku da Irineju kaže šta se dogodilo, onoga dana, između doktora i nje.Naprotiv, ni spomenula nije da je uopšte čega bilo.Krila je dakle.Zašto je krila?Ali ona krije i drugo od drugih.Ljubav svoju, razgovore svoje s Irinejem, milosti njegove prema njoj ...A pre, ništa nije krila, i osećala je od toga neku silnu nadmoć nad svima ljudima.Dostojanstvo neko.Život njen dakle nije više ono što je bio.I gori je nego što je bio.Jer, od sakrivanja do laganja je jedan korak, i, najzad, ćutanje samo nije drugo do laganje. — Što ste zaćutali, Ana?Nešto je bilo, dakle?I koga sad štedite, doktora ili mene?Je li bio možda suviše strog?Ili, kao vaš stari lekar, video u vama i tada dete, i terao šalu? Njoj je jasno bilo da je svojim ćutanjem i razmišljanjem odala trag događaju, i da sada na neki način mora i događaj odati.I odjedared joj se učinilo da to i nije teško.Baš je sasvim lako.I pričala je, smešeći se podrugljivo, da joj je stari doktor, jednoga dana, počeo govoriti laskave stvari, da joj se skoro udvarao, i da je tom prilikom činio neke aluzije na simpatiju njenu prema monahu Irineju, ali da ga je ona, naravno, ismejala, i da se na tom svršilo.Ana je pričala tečno, živo, i tako, kao da se sve to desilo u prisustvu sviju njenih kod kuće, i da se svi slatko smejali, i doktorovom udvaranju, a naročito odgovorima kojima ga je ona ismejala. Ali je na prečac prestala govoriti, i prebledela strašnim bledilom gađenja .Sa svima detaljima, i sa celim finim koloritom joj se vratila u sećanje ispovest Paškovićeva , i držanje njeno tom prilikom, scena i doživljaj, čisti i božji kao pšenično zrno, i ona je odjedared udarila u skoro histerično plakanje. Monah Irinej se poplašio, stao preklinjati i moliti, pokušavao da zadrži plač i razlozima i laskanjem, ali Ana je bežala ispred njega, jecala i kidala se: — Lagala sam, lagala sam!Strašno i podlo, ukaljala sam se, zlo sam učinila, uđimo u crkvu da se pokajem, da se Bogu pomolim ...Lagala sam, i to sam vama lagala, vama, koji ste vera i crkva moja ...Kako me to boli, peče, sramoti! ...Laž, u mojoj duši laž, na mojim ustima laž, tu, pred grobom oca moga, Irineje, oprostite mi, očistite me, Irineje! — vriskala je Ana. Ulaz crkve je imao dugačak, nizak, zasvođen trem, zaštićen u dubini svojoj od kiše i snega, čist i pun zavetrine kao soba.Crkva, naprotiv, bila je mračna, bez ijednog upaljenog kandila, i mirisala je na vlagu. Ana je ustuknula na ulazu te crkve, ostala u tremu, ali oči uprla u oltar. I tu, drhćući telom i glasom, i ne dopuštajući da je se monah Irinej rukom dotakne , ispovedila se.Celom, potpunom istinom , i svom lepotom prvoga teškoga kajanja.Kad je svršila, klekla je na crkveni prag i sklopila ruke.Monah Irinej, potresen, sagnut nad Anom, osećao je novu, drukčiju, silniju ljubav prema toj Ani Nedićevoj koja je sada bedna žena.Odjedared ju je dohvatio, digao u naručje, i odneo pred oltar.Spustio ju je pred ikonom Hristovom, ušao u oltar, i izneo joj odande krst da ga celiva i da se smiri.Izveo ju je zatim opet pod trem, i tamo, neočekivano, stegao joj ruke kao klještama, zagledao joj se duboko u oči, i šaptao, poplašeno, usplahireno: — Ana, jesu li vas ma za trenutak uznemirile Paškovićeve reči ?Jeste li osetili što za njega ?Da li biste ga mogli — nad Irinejevim očima se nadnele obrve u grčevitom luku — da li ste ga ma za časak jedan voleli, Ana, govorite istinu, Ana! — škrgutao je monah Irinej više no što je govorio. Ana, maločas još grešna i kriva, zadrhtala je, u prvi mah, kao trava pred tim gnjevnim, gordim i bezgrešnim pogledom Irinejevih očiju.Ali, okrenuvši se sebi u dušu, gde je istina stojala svetla kao zvezda i tvrda kao kamen, ona se zablistala, zanela od sreće, raslabila, i bacila, s ljubavlju svojom, i svu snagu svoju Irineju pred noge, zanemela , spustila glavu, raširila ruke, a iz grudi joj je gukala nevina, čista, prva devojačka ljubav, ona, koja se baca i hita u ljubljenog čoveka kao što se proključali gorski izvor baca i hita u svoj potok. Ana i monah Irinej se nađoše u tesnom zagrljaju.U zagrljaju strasti, u prvom zagrljaju od lanaca i vatre. Lice uz lice, kosa u kosi, dah u dahu, zaneseni, svoji, sami, topli i zbunjeni od naglih uzbuđenja krivice, plača, opraštanja, ljubomore i sreće, Irinej i Ana su i znali i ne znali šta se s njima događa, i primicali svoja mekana, vrela usta, i sklanjali ih opet i ljubili jedno drugom ruke, i kidali se da beže, i vraćali se iluziji da im neko zlo preti, i da samo u zajednici i čvrsto zagrljeni mogu zlu tome otpora dati — i sve tako, produžujući slatke muke svoje, osećali da poljubac cveta, i zre, i mora, mora sad odmah pasti ... Poljubac, strašni, strastni poljubac u usta, dolazio je.Dolazio je, i pretvarao dva anđela u čoveka i ženu, u radoznale tuđine, u lukave borce koji dobro znaju da strast nije slepa, nego da strast zna i hoće i računa , u dva sebična neprijatelja koji, kao pauk muvu, hoće jedno drugo da isisaju, u dva lopova koji kradu i otimaju najdragocenije, i ostavljaju za sobom sirotinju, očaj i prazninu . Najedanput, Irinejeva drhtava i rascvetana usta su upala u neku jamu, otkinuo je, skoro je ščupao pripijenu Anu sa svoga tela, i podigavši obe ruke k nebu šaptao je promenjenim , užasnutim glasom: — Zar bih smeo i mogao, Ana moja, i Ti, Bože moj! ...Ana, idite odmah kući, idite, bežite odavde, kleknite i blagodarite Bogu, spasli smo se, spasli smo ljubav svoju, Ana, dušo moja, bela, čista i večna! Monah Irinej je briznuo u plač i utrčao u crkvu. U Ani, dobroj, pobožnoj i pokornoj Ani, besneo je nemir.Jedan dotle nepoznati nemir, pun otrova i strelica, koji je imperativno hteo, preteći zapovedao, osvetljive misli kovao.U Ani se probudila žena.Zagospodarilo je u njoj srce ženino, koje ne zna borbu i triumfe gubitaka, koje zna samo ili nesreću ili sreću. Ana se vraćala kući nekim nepoznatim putem, gazila dubok sneg i spoticala se u jame, i žurila je, zaduvana i usplahirena, i zastajala opet, minutima dugo, na jednom mestu, sa željom da viče, da udara i zlo da čini, i najzad da sebe uništi, da se zgazi, da se u prah smrvi. U Ani je dozrevala žena, kretale se sve ženine moći. Mladost njena je doskora imala samo jedno godišnje doba, proleće.Pa i kad je ljubav došla, čedna monaška ljubav kaluđera, proleće je ostalo proleće, sve je bilo samo cvet i miris, igra i nada, miran san bez snova, kao u biljke.Ni milostive reči, ni zaljubljeno gledanje, ni dodir ruku, ni zagrljaj, sve to nije razvilo tvrde pupoljke kaluđerskog njenog proleća.Ali onda je došlo drugo.Došlo je to da joj je Irinej oteo poljubac.I taj oteti poljubac je u smirenoj devojci razdražio ženu.Od slućene njegove vreline je celo Anino proleće odjedared sazrelo u leto, a leto, predosećajući jesen, tražilo je da živi, da živi ... Moj, samo moj mora biti !Mora me voleti slepo, mora mi dati sav život i svu dušu, mora me služiti, mora u lance ići, ako ja tako hoću! ...A on ?On drugo nešto više voli od mene, on me otiskuje, beži ispred mene, savlađuje i kao suvi štap krha živu ljubav, otima mi poljubac, moj poljubac, moju slast, moje dobro, jer on ništa nema što nije moje, on je sav, sav moj!I ja ću ga savladati kao slamku, njega, koji se usudio da savlada poljubac ljubavi moje, da ga obezvredi i uvredi, i da mene ostavi, da pored mene prođe, i da ode dalje, dalje od mene! A ja ga volim, ljubim, ludo, bezmerno, i ne dam mu dalje!Ne dam, ne dam, zato ne dam što ja neću dalje da idem ...Ljubim ga, ljubim ga ... ali ne Irineja, ne, nego taj oteti poljubac ljubim, i vratiću ga, i uzeću ga, jer je moj, jer je do same nesreće moj! ...Do nesreće, da!Razbiću monahovu pobedu u param parčad, jer i on je razbio moju!Razbiću mu triumf, i ako treba razbiću i njega!Razbiven i pokoran i puzeći će doneti onaj oteti poljubac natrag!I još sto hiljada takvih poljubaca ću iščupati iz njega, ljubavlju , zapovešću, igrom, varkom, silom, lažju, čime god hoću, jer su svi ti poljupci moji, zato što je i on moj, samo moj! ... Kao bolesna, kao poluluda je Ana stigla kući. — Ana, tebi nije dobro, ti si ozebla, propala si.Što sam te pustila, nesrećnica, teško meni, teško meni ...Hoćeš da legneš, čedo, da se presvučeš i da te pokrijem — skidala je Nedićka Anu, i ljubila je po hladnim obrazima. Ana je briznula u plač.Nedićka takođe. — Ana, milo moje dete, prestani! — Pusti me, mama, pusti.Nemoj me tešiti .Ni ja tebe danas ne mogu utešiti ...Ostavi me, i ti, i svi drugi ...Ništa mi ne treba ...Ostavite me da se isplačem i smirim sama u svojoj sobi. Ali tamo, u toj finoj, nežnoj devojačkoj sobi, punoj lepog rada, lepih snova, lepih radosti, demon se razmahnuo još silnije i pakosnije.Anu su šibali strast, slatka uspomena , ozlojeđenost, razočaranje, osećanje sile u sebi, zajedljivost, kajanje, otpor, i još množina osećaja, i svi bolni i teški prelazi njihovi iz jednog u drugi.Ana je odjedared počela brojati svoje godine, pitala se kuda ona još ide sem u crkvu, i šta ona još hoće sem muzike, i šta će ljubav njena prema Irineju još doneti sem trzanja, uzdisanja i žrtvi. I onda su navaljivale na nju misli: strašne, drske, zle, krvožedne i bestidne, i ona je, držeći se u užasu za glavu, bežala ispred njih s mesta na mesto, pitajući se otkuda te ideje, osećajući da ih ona nije mislila, i da ih čak i ne poznaje, ali osećajući i to da ih sad eto ima i nosi u sebi gotove i svoje. Tako su prolazili sati.Premeštajući se sa stolice na stolicu, Ana je došla do ogledala , i pogledala sebi u oči.Pocrvenela je kao purpur nad crninom svojom.Ne nad žalosti svojom, nego nad mantijom svojom, crnom kao njegova, ponositom kao i njegova, koja ju je lepšom i boljom činila, kao i njegova njega. Ali Ana je, poplašena, bežala i od te slike, i od tih misli, dalje i dalje, i sakrila se najzad, iza teške zavese, u dubinu prozora, u što više svetlosti. Tu su je dočekali tornjevi Bogorodičine Crkve.Prvo im se nasmejala, posle ih je pogledala izazivački, skoro mrsko, ali je odjedared jauknula, i bol neki, strašan kao izdisanje , slomio ju je. Svetinja hrama, upravo svetinja njenog rođenog života odrasla i posvećena u tom hramu, stala je pred oči duha Aninog, moćna, silna, silnija od svega. To je čar monaštva njenog, to je gorda čistoća njena, jedinstvo njeno s crkvom i oltarom , to je, najzad, Bog! Ana oseti strah od Boga.Strah od misli svojih, od želja svojih: da kuša, da u greh odvede slugu toga Boga, dete toga Boga. Ali odjedared je razrogačila oči, i zatresla glavom. Ta ja sam već do vrata u grehu!Ja sam već uhvaćena u đavolje kandže i izgubljena sam, i još samo kratko vreme mi ima života s ove strane pakla, trenutak jedan, i sasvim je svejedno čime ću taj trenutak ispuniti .Šta više, ja moram zlo činiti i život svoj obesvetiti, ja moram srljati za žeđu svojom, moram unesrećiti mater svoju, moram pljunuti na prošlost svoju, moram prkositi i crkvi i Bogu, moram, moram se survati, jer moram poljubiti njegova mirna, hladna, sveta i mekana i topla usta ...Usta ta ... — Ana! Ana je ciknula, potrčala kao mahnita, i poduprla leđima vrata. — Anice, moje dete, šta radiš? Ana je na dohvat okretala ključ, da bajagi odbravi vrata, i pusti majku unutra. — Ja sam o ručku kucala, ali ti si morala spavati ...Kako ti to izgledaš, Ana, za Boga?Tebi nije dobro.Šta ti je, Anice? — Boli me jako glava, i ... nemirno sam spavala. — Je l' ti zbilja ništa drugo nije?Da nisi u vatri, moraš biti i gladna, a kanda je ovde i hladno ? — Nedićka se sagla, čarakala po peći i bacala drva. — Nema dosta žari.Pređi u trpezariju, tamo je lepo toplo, a tu je i doktor Pašković Zato sam i došla.Hteo bi da se vidi s tobom ma na dva tri minuta, kaže, u današnji dan. — Nedićka poče plakati. — Teško bi mu bilo tako otići ... nema oca, nema tebe ... — A je li dolazio gospodin đakon? — Nije još dosada bio. — Nije bio — skrhala je Ana te reči kroz zube, ne znajući da li da ih kaže ili ne, da li da žali što monah Irinej nije tu, ili da poželi da nikada više i ne dođe. — Bi li mogla na časak izaći, Anice?Učini, dete moje, dođi.Ja sam te već izvinila doktoru: da nisi dobro, i on će biti zadovoljan i s toaletom i s raspoloženjem. Ti samo idi, a ja ću odmah za tobom.Dok malo začešljam kosu. Ali to malo je dosta dugo potrajalo.Nedićka se već počela uznemirivati, i htela zvoniti po devojku, kad je, najzad, Ana ušla. Neobično nameštene kose, sasvim mirnog lica, i tamnih senki oko očiju.Haljinu nije promenila, ali se zavila, od ramena do ispod kolena, u crni svileni šal sa vrlo dugačkim rojtama.Šal je držala čvrsto oko sebe, mešajući sa dugim, teškim rojtama svoje blede, nervozno pokretljive prste.Izgledala je kao portre neki. Nedićka se, u prvi mah, malo iznenadila, ali nije nikakvu dalju važnost pripisivala Aninom izgledu.Šta više, odmah ga je i shvatila.Dobro se setila šala — rezonovala je — jer je zbilja bila deranžirana. Razgovor se razvio, postao živ i zanimljiv .Ana se, prema tome, nije oprostila posle dva tri minuta.A nije ni Pašković.Ostao je da popije drugi čaj.I da čuje jednu sasvim novu, modernu stvar, koja je tek pre nekoliko dana došla.Svirajući, pala je Ana u vatru, i tumačila doktoru: da je sve to, što u prvi mah zainteresuje i zanosi, pretežno luksuz tehnike, i da u srcima modernih muzičara ima doduše mnogo novih osećaja, ali nema više sreće. — Starinske, mirne, domaće srećice! — uzdisala je. — Slušajte ovo čudo! — Ana je svirala. — To vam je Symphonie Domestique u modernom smislu.A slušajte sad zadnji deo Pastoralne Simfonije. Kako je ljupko i čisto svirala onaj jednostavni završni motiv možda najhumanijeg Betovenovog dela.Kao da i ona, baš u tom trenutku, ili čezne, ili stvarno oseća tu malu, toplu, ali najslađu čovekovu sreću, onu s kojom se čovek zatvara u orahovu ljusku, i ništa mu više ne treba. Sviračicu je dohvatio čar muzike.Svirala je neku rusku narodnu pesmu, vrelu i hladnu, slatku i gorku, kakav je miris đurđevka , mokar, leden i čist kao jutro u gori.Posle je svirala moderan jedan skerco, u kome se tonovi bukvalno premeću, i kome se čovek mora smejati.A završila je sa jednom starinskom ljubavnom melodijom nekog retko izvođenog talijanskog maestra. — Ta pesmica, to je cijuk zelenog drveta koje su bacili da izgori.Izgorelo je, i ostalo je — šta mislite šta? — Ne, gospođice Ana, ne mislim to.Izgoreti je dobro.Od zelenog drveta ostane, najzad, tamo visoko gore, fini prozirni oblačak dima. Ana je pogledala Paškovića značajnim pogledom, dugim, toplim i milim. — Hvala vam, doktore.To je sjajno.Vi ste divni.Za nagradu ću vam sada odsvirati nešto svoje.Pazite dobro.To neće biti, naravno, ništa muzički veliko, ali to je veliki bol.Uspavanka jedna.Uspavanka kojom je moja majka uspavljivala jedinče svoje ...Sreća i bol moje majke, moje sirote majke... Prvi taktovi su bili dosta stereotipan uvod u pesmu, i po njima se nije moglo suditi kuda će svirka premodulirati. Malo zatim stade se pritajivati i tanjiti splet tonova, dok ih una corda najzad ne stiša u jedan tavan, jednostavan začetak melodije negde na dnu grudi.Zapevala je onda srdačna, mala jedna arijica, kratka, koliko dok okupano detence u materinom naručju zaboravi na plač, i isprekidana šapatom tepanja i opreznih poljubaca po ručicama i po kosi.Isti motiv se ponovio.Tiši i sporiji, ali vreliji i silom ućutkivan, kakva je ljubav materina kad detence u naručju njenom počinje da drema.Isti motiv je došao i treći put.Sasvim tih, šaptav i tanak, još samo slabi odjek pesme koja se u srcu savila i ćuti da čedo ne probudi. Mala pauza.Instrument je umukao.Ali rezonanca zadnjih, dugo držanih tonova svira slatko ljuljukanje materinog krila i ozbiljni kucanj šetalice na satu. Počele su onda variacije.Oko arijice, koju uspavalja skoro kroz dremež pevuši , zvecka nešto nestašno i brbljivo kao gugut i skakutanje detenceta koje već hoda, po cveću gazi, i u rubu suknjice rosu i mirise nosi.Druga variacija.Setni, razvučeno vezani nizovi tonova — uzdasi zamišljene, nekuda zanete majke — guše i pritiskuju malu arijicu koja se sama od sebe negde u kutu srca peva.Zatim jedan mali prelaz.Osmejak matere: da dete još i ne hoda, a kamo li ono drugo.I najzad, dva tri velika, sveta, religiozna akorda: pokrivanje deteta krilima ljubavi, i krst koji majčina ruka stavlja jedinčetu na čelo i na grudi ... Ali sviračica ne diže prste sa dirki.Odjedared, prebijeni, raskinuti i iskidani tonovi motiva: slutnja majčina da tamo negde i krst sudbine stoji ... Pašković je ustao i stegao Ani ruku ushićeno i blagodarno.On je osetio lepotu i finoću svirke, osetio i smisao motiva i obrade, ali skriveni, pravi izvor baš takvog umetničkog izraza, on, doktor Pašković, večiti istraživač skrivenosti i tajni, nije ovoga puta slutio, izgledalo je Ani. Iz tog njenog uverenja se digao kratak, nejasan i prekinut uzdah jedan, i ovo nekoliko reči: — Šta mislite o poreklu motiva koji ste čuli?Držite li ga za sveže, bezgrešno novorođenče, ili za vampira koji je već nekoliko života prošao pre nego što se u ovom skladu javio?.. .Ili vam je ovo pitanje možda ipak malo teško, dragi doktore ? — smešila se Ana sa izvesnom koketnošću. — Ja volim teška pitanja, draga gospođice Ana.Samo takva i volim.Ako pitanje nije teško, nije ni pitanje ...Motivi umetnosti, to su retka, carska deca, koju i po ' nekoliko generacija, a sasvim zacelo po nekoliko života nose i rađaju.Moje je ubeđenje da i malo lepši pućpurik ševe ima, svoju istoriju, i da mirisanje cveta počinje ispod zemlje u korenu, a završuje se tamo negde u zadnjim slojevima vazduha.Umetnički motiv je iz gomile ruiniranih pokušaja talenta i života jedva spaseno jedinče.Slutim ja, gospođice Ana, da umetničkim delima Bog zna gde leži trnovita ili krvava kolevka . — Neobičan čovek ste vi, doktore — govorila je Ana s toplim priznanjem. — Da li vam je teško od svega toga što znate? Paškoviću je, naprotiv, bilo lako kao da je na krilima. — Ne boli vas više glava? — pitao je tonom, kao da mu samo još to treba znati, pa da sreća njegova bude takođe, visoko gore, prozirni oblačak. — Ne boli me.Prestala je glavobolja, prestao je i sumor.Jedna želja me sad još samo tišti. Pašković se nije usudio da pita.Osećao je da bi mnogo dao kad bi mogao čuti tu želju, ali je osećao i to da bi pre umro nego što bi zapitao. I Ana je ćutala. Ćutali su oboje kao zaliveni.Nedićka je, iz druge sobe, opazila da se ćuti, i ušla je. Ponudila je treći čaj, i izašla opet. — Sutra posle podne ćete znati moju želju — govorila je Ana s nekom tako dostojanstvenom ozbiljnošću, da se Pašković poklonio i pokorio pred tom željom već unapred . — Ona će vas iznenadati.Ona će vas možda i skupo stati. Doktor se malo zbunio, ali je metnuo ruku na grudi i opet se poklonio. Ana je odjedared osetila strah od toga što je rekla.Od toga što je tvrdila, odlučila i presekla.A u istom tom trenutku joj je palo na um da monah Irinej još nije došao i da još može doći.I onda ju je, kao roj, obuzelo jedno tako složeno sećanje i osećanje svega što jeste i što je bilo, da su je čisto skomleli malaksalost i umor.Ali se opet otela, ohrabrila, i odobravala je u sebi maločašnju svoju odlučnost. Ne, ne kajem se.Godi mi ta odlučnost.Tako se valjda dešavaju sve hrabrosti.Čovek pusti da reč kaže stvar, ili da se stvar baš i zbude, a posle mora naći snagu za dosljednost , odgovornost i trpljenje. Ana se osmehnula i na mater i na Paškovića .Prijatna joj je bila izvesnost. A Pašković je dolivao treći i četvrti čaj, i sedeo bi tako Bog zna još dokle.Njemu, u njegovom položaju i u njegovim godinama , prijatna je bila neizvesnost. „Ana, šta radite, i kako vam je na duši?!“ — tako je počinjalo pismo monaha Irineja, doneseno gospođici Nedićevoj sutra dan ujutro po njihovom viđenju. „Kako vam je na duši?Pitam vas to brižno i milostivo, toliko, koliko svega brižnosti i milosti u meni ima.Da li ste razumeli, juče, ne samo mene, nego i sebe ?Da li ste bili u stanju da se brzo smirite i razaberete, i da ocenite kuda smo pošli, i kuda bismo tim putem morali otići ?Za čas samo, i ljubavi naše ne bi bilo, ne bi je bilo, Ana, jer ona nije to što se zove ljubav između čoveka i žene, i ne sme se razvijati tako kao što se ta ljubav razvija. A da kako se razvijala nego tako? — pitao sam sam sebe i ironično i bolno, i upro sam prstom u sebe, da sam, od nas dvoje, ja veći i banalniji krivac...Ali zatim sam se nasmejao.Veći krivac, veći i pokajnik, to je sve. Pa čak ni tako nije.Nije tako, Ana!Sve one faze, kroz koje obične ljubavi cvetaju i zru, sve te faze su na našoj ljubavi ostavljale modre pečate bolovanja i lomljenja, i voljenje naše je bilo i ostajalo samo zimzelena grana.A poslednja faza nas je dovela dotle, da smo, ili izdržali zadnje iskušenje , ili dali svojoj gordosti nož u ruke. Ovo poslednje je strašna reč, Ana.Ja je ipak svesno i hladno kažem i pišem.Sve ćemo izgubiti, sve ćemo dati, ali razmonašiti se nećemo, moja Ana, moja večita ljubavi!Kaluđeri smo iskreni i pravi, jer kaluđerske duše imamo.Nismo isposnici, ni čitači molitava, ni celivači ikona, nego oni, koji bar jednim visokim i umetničkim asketstvom umeju osvetiti svoj život, i tim životom zapravo svetiti crkvu, mesto da crkva lažno sveti njih. Ja sam još sasvim mlad čovek, ali ja osećam strašnu, pozitivnu snagu, kojom ću svoj život dići, dići ga zacelo.I to ne kažem ovako: ili ću ga dići, ili ću propasti , nego kažem da ću ga dići !Jer u meni ima crkva, ima hram lepote, ima ljubav, ono dakle što zanavlja moć da čovek ostane veran ponosu svom. A vi, Ana ?Ali zašto vas i pitam, kad znam da me nećete izneveriti , jer sebe ne možete izneveriti ...Bojim se kanda ipak.Do vas, Ana, ja nisam sasvim verovao u ženu, pa se taj sahranjeni strah ponekad još vraća iz groba.Vraća se i kaže: samo žena može pomoći čoveku da se, za nju, uspne tamo, kuda se za sebe nikada uspeo ne bi, i obratno, žena je uvek kriva kad čovek s visine posrne . A ja se penjem, Ana, i ne plašim se od žene života svoga, jer je ta žena bela nevesta duše moje, ponosa moga, zaveta moga, rada i zadatka moga. Rastavili smo tela svoja za uvek.Ne zovući ih ni zmijom, ni otrovom, ni grehom, ni smrću.Zovući ih lepotom, isto tako kao i duše svoje.Strast će nas možda još lomiti , želja još goniti i tresti.Ali će se smiriti.Smiriće se, jer smo ponositi monasi nas dvoje.I tada, kad se smiri, oko strasti će ponovo rastiti ruže, i strast će, pobeđena, krvlju svojom hraniti cveće. Ana, razumete li me sasvim dobro ?Osećate li da se naše dve ćelije preobraćaju u gorostasnu palatu?Je li vam teško u tu palatu častoljublja, rada i lepote uzidati telesnu svoju sreću, je li vam teško bilo u temelje njene baciti poljubac strasti? Posle podne ću doći da mi date odgovor .Ne da ga date, nego da stari, gotov odgovor uzmem“. Ana je brzo i nervozno preletela đakonovo pismo, i nije ga htela ponovo čitati.Učinilo joj se bedno, detinjasto.Osećala se kao da je mnogo starija od đakona, da sve te stvari drukčije zna i razume, i da bi smešno bilo vazdan prečitavati i studirati to pismo.Bilo bi ništa drugo do smešno. I Ana se odista počela smejati.Nekako preimućstveno, kao kad čovek oseti u sebi novu, još neupotrebljenu, a baš najveću svoju snagu, koja će odjedared izmeniti život, uprostiti i razjasniti sve, i iz dosadašnjega života skloniti mnogu nepotrebnu smetnju. Ana se smejala.Jer se žena uvek smeje kad pozna moć svoju da čovekom vlada.Moć svoju da ga u visinu hitne ili da ga na đubre baci, da ga miluje ili da ga seče i peče. Pašković je već gotov.A Irinej ?Ah, on se opire, on čak zapoveda, on šta više vlada! Ana je dohvatila spuštene svoje debele pletenice, i zarila u njih usta da se ne čuje kako se nemilosrdno smeje. On neće da me poljubi !On, đakon Bogorodičine Crkve. Grizla je mišicu, da bi se glasni smej ugušio ili stišao, ali smej je, kao grč neki, grabio mišicu, iz mišice prelazio u celo telo, i Ana se samo smejala i tresla. Njegova ćelija se pretvorila u palatu!A moja?Moja kanda nije.Ali iz moje ćelije je izašla žena koja će srušiti palatu! ...Srušiće je!Pošto prethodno izvede cara, naravno! — gušila se Ana od smeja. — Do viđenja, care, posle podne ! — Žena, žena! — razgovarao je sam sa sobom doktor Pašković, šetajući malo uzbuđeno po svom kabinetu. Žena, i svršeno! — konstatovao je on sa preostatkom svoga analitičarstva, ali još uvek potpuno tačno. — Najzad je dakle došla priroda da potraži svoje.I kako je to ljupko, kako je to divno, kad se zelena grana devojačkog života odjedared obaspe cvetanjem ! — razvijao je doktor poeziju mesto stvari. — A kako je prekrasan taj prelaz baš kod ove žene, gde znači borbu dveju lepota, lepote nagonske i lepote umetničke ...Dragi moj Irineje, ti kanda dolaziš u fazu problema ...Ali neće baš ni meni biti lako.Sigurno će mi pasti u zadatak da posredujem, da razlučim svetsko od duhovnog, i da progutam buru ...E moj đakone, nije lako biti riter od Svetoga Duha ...A žao mi ga je, baš me duša boli za njim...Uostalom, možda cela stvar i nije tako tragična kao što se meni čini.Baš naprotiv, mogla je gospođici Nedićevoj doći ideja — ali koja ? — ne znam šta je ovo samnom, tako ništa ne shvatam i ne vidim, kao da je ceo ovaj svet u kožnu loptu ušiven ...Najzad, sve će biti jasno kad dođe posle podne. Posle podne, oko pet, zazvonio je đakon. Otvorila mu je Ana, i uvela ga kroz trpezariju u salon. — A gde je gospođa Nedićka? — Mama je otišla doktoru Paškoviću. Đakon je osetio suvoću u tonu, i sad tek opazio da Ana vrlo rđavo izgleda. — Jeste li vi, Ana, bolesni?Ana, šta je vama ? — Ja sam sasvim dobro.Ali mi je teško danas odviše dugo razgovarati, zato vas molim da sednete, i da odmah primite odgovor po koji ste došli. — Vi govorite hladno, skoro neprijateljski .Ljutite li se, Ana, je li to kazna?Ja se ipak nadam da mi i sada, kao i uvek, samo spasenje može od vas doći. — Presudićete.Dakle: u tri sata posle podne izvestila sam doktora Paškovića da ću mu postati ženom. — Ana — šaptao je đakon zagušeno, ukopavajući ruke i nokte u grudi, kao da avet neku na srcu treba da zadavi. — To nije istina, Ana! — zavikao je očajan i razjaren. — To je scena, to je mučenje !Govorite, Ana!Oslobodite me!Dosta je! — poleteo je k njoj s nadom na licu. Ali kad je opazio da Ana nepomično mirna sedi na svome mestu, ustuknuo je natrag kao ošinut, kao po licu udaren. — Istina je. — Kažite još jedared, Ana — mucao je đakon. — Istina je. — Ali vi ćete odreći istinu, vi ćete povući reč, vi ćete — daleko ste otišli, ali se još možete vratiti, Ana. — Neću ništa odricati, jer sam uradila ono što sam htela, i neću se vraćati, jer nemam kuda da se vratim. Monah Irinej je drhtao od bola.Lomio je ruke, gušio se.Oči njegove, svetle i vrele, umrle su.Bedan i nemoćan, spustio je glavu.Bacio gospodstvo i junaštvo.A strast, osetivši kolebanje, počela je riti i dražiti.Strašno pitanje: jesam li ja robijaš svoga zaveta? sazrevalo je u nesrećnom kaluđeru. A Ana, u jednom od onih zlih trenutaka kad čovek triumfuje što je drugom jad i tugu pričinio, udarala je dalje surovo i nemilostivo . — Dala sam eto sve što ste hteli u temelje palate vaše, u temelje hrama vašeg!Sad ćemo, jedne nedelje, doći opet u Bogorodičinu Crkvu, ali na moje venčanje, i onda ćete i vi dati nešto u temelje palate - Bog zna čije. — Ana! — ciknuo je đakon, i sklopio ruke.A zatim je raskinuo sklještene prste, stegao glavu, i ostao stojeći na sredini sobe.Nesrećni gordi kaluđer, koji je zavet svoj u milosti i lepoti položio, nesrećni gordi umetnik, koji glavno svoje delo vidi precenjeno , pokvareno i lažno. — Volete li vi Paškovića? Ana je briznula u plač. — Pa zašto ste onda učinili strašni taj korak, zašto, Ana moja draga? — gušio se i đakon u suzama. Ana nije odgovarala. — Je li vam nedostajalo snage u borbi ?Je li naišla na vas bolesna čežnja za svojom sopstvenom nesrećom? Ana nije odgovarala. — Je li to osveta kakva? Ana se stresla, ali je ćutala. — Ana! — riknuo je odjedared đakon. — Govorite, govorite istinu, jeli to nevaljalstvo ? ! ... Ana je probledela najužasnijim stidom, skamenila se, i mirno, kao samrtnu ispoved, je odgovarala: — Bilo je jedan čas i nevaljalstvo.Strašno, nisko nevaljalstvo.Kada sam se bila rešila na lažnu zakletvu, na lažnu porodicu , na lažnu slobodu i samostalnost samo zato, da vas zagrlim i poljubim, Irineje ...Ali ne užasavajte se, ne osuđujte, i ne kunite ... Ana se digla.Obe svoje ruke, drhtave i izmučene, podigla je nebu.U suznim očima njenim je zasjala svetlost pobede. — Ne kunite, Irineje!Kaluđer stoji pred vama!Nevaljalstvo je zgaženo i pobeđeno, i sve što se događa, to je samo nesreća, jad i žrtva.A među nama ostaje lepa i čista monaška naša ljubav! — Ana je grčevito zajecala. — Irineje, Irineje, jedinog, samoga vas volim, kruno, pesmo života moga! ... — Ana, Ana moja divna! — grlio je đakon Anu i vukao je k sebi. — Zašto nesreća i žrtva i plač ?Ja vas ne dam, Ana! ...Milosti moja, lepoto moja, časti i diko moja, Ana, recite nešto, zapovedite, spasite sebe i mene ... — Ne, ne govorite ništa!Ne obećavajte ništa, ne žrtvujte ništa!Ja moram ići, moram , jer nesreće mora biti, rastanka mora biti, Irineje, zar vi to ne osećate ! ...Jedno samo, jedno mi kažite ...Da li me još volite, bednu, jadnu, grešnu vašu Anu da li još volite tako kao pre, rad njen, krvav odsada, da li ćete još ceniti kao i pre ...To kažite, to dokažite, Irineje, sjaju života moga, kažite i pomozite mi ili da živim ili da svisnem, svejedno, samo ako me volite, Irineje, moj, moj Irineje ... Topla, mekana, žedna njihova usta se našla. SVETOZAR ĆOROVIĆ U ĆELIJAMA ZAGREB 1919. IZDANJE „MATICE HRVATSKE“ ŠTAMPA KUZME ROŽMANIĆA U ZAGREBU Otac Melentije ostavi sasušene i izmrvljene trave, koje je mršavim prstima prebirao i razvrstavao.Podiže glavu.Uprijevši na oca Prokopija velike, vlažne oči, u čijim se zjenicama ogledao i svijetlio zlatasti plamen voštanice, što je dogorijevala na stolu, mučenički zavapi: — Ubi nas Iguman, brate...Ubi nas...Ja znam, na priliku, da mi je suđeno da mlad preminem.Ali on će najmanje za godinu, za dvije, ubrzati smrt moju. — Ubrzat će i našu, kuga ga umorila! — dočeka Prokopije živo, gladeći se po raščupanoj kosi, koja mu u širokim, kovrčavim pramenovima padala po licu i po ramenima. — Zakleo se krvnik da nas upropasti. — On zna, da meni trebaju samo jaka jela, — nastavi Melentije bolano i spusti ruku na prsa, odakle se čulo oštro, testerasto škripanje, slično udaljenom škripanju nepodmazanih kola. — Zna, brate, pa mi, za inad, ne da mesa nego dva puta u nedjelji.Nagoni me nečovječno da postim sve poste, s petkom i srijedom po vrhu. Prokopije dohvati počađale mumakaze, sa prebijenim držaljem, da usekne voštanicu.U zabuni useknu je prstima i, oprživši se, visoko izmahnu rukom i opsova nešto. — Bre, nije meni do jela, — okresa nabusito. — Nek mi da suha hljeba, pa ću mu biti zahvalan.Ali stegu, stegu ovu ne mogu podnositi...Jesmo li robovi njegovi, šta li smo?...Udario stotinu nekakvih propisa i po tipiku i mimo tipik, pa daj da sve to čudo popamtimo i da se svemu pokoravamo!...Te ne smiješ se obući kako hoćeš, te ne smiješ ići kud hoćeš i kad hoćeš, te ne smiješ čitati šta hoćeš!...Ne smiješ se ni razgovoriti, ni razveseliti, ne smiješ opsovati, protestovati...Ubi nas, krvničku li mu mantiju njegovu! — Jelo!...Jelo! — zašišta Melentije uzdišući, a blijeda donja usna trza se, a pramen brade ispod nje kostreši se kao da je jelo već na stolu pa mu se gadi. — I sjutra kupus!...Grah i kupus! — Stega, bre!... Iz najbližeg prikrajka, iz modrikaste polutame, tupo zagrmi surov i oštar glas nečiji: — Onaki vama i podobajet, pasji sinovi! Obojica se okrenuše i pogledaše tamo.Na krivoj tronožnici stisla se, skupila mrka prilika, golema, kudrava, razbarušena.Opustila preko uzdignutog koljena veliku, sličnu šapi, ruku, među čijim se prstima rumeni vrh pripaljene cigare kao oko u jarebice.Kako je bila okrenuta u stranu, lice joj se nije ni moglo zagledati.Samo je iz čupave brade visoko štrčao zakučast, mesnat nos, ispod koga je, kao iz dimnjaka, kutljao dim duhanski i, klizeći niz opušteni desni brk, povlačio se po sobi. — Zar i ti, oče Janjićije, protiv nas? — zapita Melentije, naizmjence mirišući trave, sa kojih se lagano osipa sjemenje i kao sitan biser niže se na pregibima podvijene mantije, — Zar smo i tebi skrivili? — Skrivili ste mi, čim ste rđe i rđakovići, — opet zagrmi glas iz prikrajka, a desno koljeno zaigra uzdižući se na više. — Od sagniglava i slapčina niko mi mrži nema!... Prokopije, uvrijeđen, zareža: — Zar mi sagniglave? — Kukavica i ne zna ništa drugo nego kroz čitavu šumu vavijek zapomagati: kuku, kuku i kuku! — zahukta Janjićije uobljenim glasom, podražavajući glasu kukavice. — A ni vi ništa drugo ne radite nego zapomažete: kuku, kuku, kuku!..Kuku će vam i biti, huncuti jedni!...Ko je naučio da vazda jauče, da Bog da i sveti otac Vasilije, jaukao do groba i nikada se ne utješio!...A ko hoće da zapjeva, svakom će se zlu muški oprijeti, svakoj sili odoljeti i zakliktat će naposljetku ko soko oštrooki, da ga začuju brda i planine! Prokopije zapita podrugljivo: — Pa šta ćemo raditi?...Hoćemo li se odmetnuti u hajduke, ko što si se i ti odmetao? Janjićije se lagano izdiže, ispravi.Onako stasit, golem kao da zaprije glavom u crnu, počađalu tavanicu, iz koje se katkada polako točila crvotočina.Raširi snažne ruke, koje se izviše iz širokih rukava izblijedjele mantije i protegnu se, zijevajući. — Odmetao sam se, jer sam bio čovjek, — izbaci ponosito. — Bog me nije stvorio da uzdišem, nego da se rvem sa svakom silom i nasiljem...Otac rođeni bio mi siledžija, pa sam se i njemu opirao.Oteo sam se i njegovoj sili.Kad je htio da me nemilom ženi, uskočio sam u kaluđere, za inad...Na tursku silu, čim mi dodijala, udario sam: prihvatio za pušku, otišao u goru i krvio se.Desetak zlikovaca, moleći Boga, opremih na onaj svijet i ne kajem se ni malo...Da smo mi bili slapčine kao vi sada, još bi Turci ovuda žarili i palili...Ali ih skrhasmo...I svačiju silu skrhat ćemo, ako zdravlja bude! — Osim Igumanove, — dopuni Prokopije jetko, pa i on zijevnu. — Ja se ne bojim Igumana, — muklo okresa Janjićije. — On ti zapovijeda. — Ne slušam ga. — I ne možeš ga oboriti. Janjićije se zaljulja prema svijeći da pripali novu cigaru.Zapita oštro, izazivački: — Ja ne mogu? — Ne možeš. Melentije, bojeći se svađe, odstupi od stola i umiješa se među njih.Svoju suhu ruku, koja je bila žuća od voštanice, spusti na rame Janjićijevo.Nekako moleći protepa: — Ostavite...Može nas čuti. Janjićije zadrhta.Nozdrve mu se raširiše, sitni nabori oko očiju počeše se skupljati, a opušteni brk zaigra iznad čupave brade. — Neka čuje.Hoću da me čuje! — viknu glasnije da bi ga i na avliji čuli. — Kaznit će. — Mene?...Mene da kazni? — I odiže ruku, kao da će smožditi Melentija. — Nema on te snage...Za bradu ću ga, pa pod noge. — Ne smiješ, — opet će Prokopije, dražeći ga. — Izbacit će te iz manastira. — Ja sa branio manastir od Turaka bolje od njega! — odgovori Janjićije vatreno. — Svejedno...On nam je gospodar. Janjićije opruži golemu šaku i sav se nage prema voštanici.Uze je i odiže iznad glave.Blijed odsijev zaigra mu po mrkom, smežuranom licu i osvijetli duboku zarezotinu na čelu, trag nekadanje rane, koja mu široku lijevu obrvu dijelila na dvije polovine i zbog koje mu lice i u ljutini uvijek imalo nekako nasmijan izraz. — Tako mi Boga i svetog oca Vasilija, — reče svečano, — nikada mu se pokoriti ne ću.Okuša li silom, skrhat ću mu silu i oborit ću ga! — Ne ćeš! Janjićije, razljućen, izmahnu voštanicom i baci je Prokopiju na glavu.Prokopije, zarivši sve prste u kosu, brže-bolje odskoči.Izvi se i rasturi Melentijeve trave po ispljuvanom podu, koji je bio prošaran bezbrojnim pahuljama razderanih hartija i zgnječenim ostacima popušenih cigara, od kojih se neki još i sada dimili. — Šta vam je?...Šta je? — bolno zastenja Melentije i s nategom podiže svijeću, koja je još i na podu gorjela. — Zar tako valja? — Tako, — prezrivo odgovori Janjićije. — Nevjernicima treba voštanicama utjerivati pamet u glavu. Neko tiho zakuca na vrata i nekako plašljivo prihvati za štekavicu. — Ko je? — zapita Prokopije brzo popravljajući iskušljanu mantiju, na kojoj se, kao na uskršnjem jajetu, polako smrzavale šare od voska, što je malo prije nakapao sa svijeće. — Iguman! — šapnu Melentije pogurivši se. — Ko je? Uski, napuknuti kanat otvori se škripeći i jajasta glava nečija, do obrva utonula u izlinjalu šubaru, promoli se iza njega.Grahoraste, lukave oči, koje su nekako kao po zejtinu plivale, zaustaviše se na Prokopiju. — Smije li se tamo? — zapita ponizno, ulagujući se. Prokopije, zadovoljan što baš njega pita, što ga drži za najstarijega, možda i za Igumana, isprsi se malo.Namrgodi se i naduveno zapita: — Ko si ti? — Ja sam Jevrem. — Kakav Jevrem? — Jevrem, koji želi da postane Jeremije, brat vaš isposnik. — Ne rugaj se, pasji sine, nego ulazi i kaži šta tražiš, — okosi se ljutiti Janjićije i, zgrabivši ga iza vrata za zakopčanu jaku od košulje, uvuče u sobu. — Šta ćeš? — Hoću da se zakaluđerim. — Ti?... Prokopije, ljutnuvši se što se Janjićije umiješao i time ga snizio u očima pridošlice, pristupi i pitomije zapita: — Zboriš li ozbiljno? — Ozbiljno. Odgovarajući, Jevrem nikako nije mogao da gleda u oči pitaču.Lukavo, ispod oka, mjerio je čas Janjićijev nos i široki mu pojas, okićen drškom od noža, što je provirivao ispod razdrljene mantije, čas Melentijeve ruke, koje su neprestano razvrstavale razbacane trave, čas malo prozorče, u kome se ogledala čitava tijesna ćelija sa voštanicom na starome stolu i sa nejasnim siluetama kaluđera unaokolo. — A znaš li ti, jadan ne bio, sve tegobe, koje te u ovom životu čekaju? — zapita Prokopije, hvatajući ga sa dva od duhana požutjela prsta za bradu. — Znaš li, da je ovo kao neka tamnica? — Ja se tegoba ne bojim, — bezbrižno odgovori Jevrem i uzvi ramenima. — A ne bojim se ni tamnice. — A znaš li da ti je bolje orati i kopati nego se ovdje sahranjivati?Kad oreš i kopaš, radostan si, nadaš se plodu, dok ovdje... čemu se imaš radovati i nadati?... Jevrem pogleda u voštanicu i osmjehnu se.Neka neodoljiva želja povuče ga da je, iz potaje, utrne i da zgazi one Melentijeve trave. — Mene je srce dovelo u manastir, — reče naposljetku, nakon duže počivke, opet se ulagujući. - Primjeri božjih ugodnika! — Ne laži, pasjevino, i ne spominji božje ugodnike bez nevolje, — kresnu Janjićije iznenada i nemilosrdno ga gurnu u rebra. — Kaži: besposlen sam pa sam došao amo, da se za neko vrijeme sklonim i prehranim. — Hihihi! — zasmija se Jevrem prigušeno i, uvlačeći glavu među ramena, bržebolje poklopi usta šakama. — Hihihi... — Pogodio sam, a? — zadovoljno zapita Janjićije i podrugljivo pogleda na Prokopija. — Hihihi!... Jednako se smijući Jevrem zanjija glavom i pođe. — Vidim da vas ne mogoh prevariti, — izbaci razvučeno, stiskajući zube. — Zbogom. Janjićije mu prepriječi put, zaustavi ga. — Pošten si, čim si odmah priznao, — reče mirno i dostojanstveno, tonom moćnoga zaštitnika. — Ostat ćeš ovdje! — Ne može ostati, — opet se umiješa Prokopije, u želji da makar kako ostane pobjedilac i da ga bar Jevrem zapamti kao čovjeka, čija se riječ sluša i uvažava. — Ne će dozvoliti Iguman. Janjićije ga presiječe: — Iguman je zavrzan ko i ti...Ne ću ga ni pitati. — Moraš. — Ne moram. Pa se okrenu Jevremu i zapovjednički podviknu: — Za mnom! Ustavši ranije, Jevrem se izvuče iz ćelije polako, oprezno, starajući se da ne probudi Janjićija, koji je zbijen i zgrčen, na kratkom krevetu, sa duboko uvučenom glavom pod jastukom ujednačeno hrkao i šištao, da se činilo kao da neko nedaleko svira u starinske orgulje.Krenu prema manastirskoj česmi.Iz kadifastom mahovinom i mladim bršljanom prevučenoga zida izbijala su, pored velike avlijske kapije, dva duga vodena jezika, u širokim, blistavim mlazovima, koji se, drobeći se i pjenušeći prema suncu, prelijevali u svih sedam duginih boja.U mekoj, uspavljivoj muzici vode, koja se otakala, učini mu se kao da odnekuda odjeknu i zvonki glas Prokopijev... — On je! — prošapta tiho. I uputi se maloj, neuglednoj crkvici.Nekako pokunjeno, postiđeno šćućurila se ona, stara i oronula, na sredini avlije, sa mrkom, mermernom šubarom, iznad kamenih vrata, koja joj zamjenjivala zvonik i sa sakatim i iskrivljenim krstom na njoj, koji je, kako se činilo, nekada bio posrebren, a sad se ogoljen crnio kao prelomljena i sasušena grana.Prisloni se na vrata, uz hladni poboj, išaran imenima besposlene dječurlije i još besposlenijih posjetilaca.Poviri unutra.Kroz rastvorene dveri na polutrulom ikonostasu, okićenom kljastim i ubogim svetiteljima, — kojima se još jedva mogli raspoznati ostaci haljina, očiju, ruku ili nogu, — kroz mirisavi dim tamjana, što se povijao između dva žmirava kandila, opazi Prokopija.Nadnio se nad časnom trapezom pa, u isti mah, i služi i svađa se sa poslužiteljem Vasom: — O blagorastvoreniji vozduhov, o izobiliji plodov zemnih... a što mi nijesi bolje raspalio kadionicu, sreća ti se okamenila... i vremenjeh mirnih, Gospodu pomolimsja... — Raspalio sam koliko se moglo...Gospodi pomiluj! — otpijeva Vaso stršeći iznad naherene nalonje, visok i suh kao Jovan Pustinjak. Jevrem se na prstima prokrade u crkvu.Zastade u dnu, poduprijevši ramenom prljavi zid, niz koji se sa vlažnog, potpuklog svoda neprestano cijedila voda.Obazrije se na sve strane, da vidi: ima li još koga od bogomoljaca?Nigdje nikoga.Zatim se lagano spusti na desno koljeno i želeći da obrati na se pažnju oca Prokopija poče se na glas moliti Bogu... — Presvjatuju, prečistuju, preblagoslovenuju, slavnuju vladičicu našu i prisnodjevu Mariju...A rašta ti tako urani? — zapita Prokopije oštro, gledajući ga iza rastvorene knjige. —...So vsjemi svjatimi pomjanuvše sami sebe...Da te nije Janjićije, ruke mu usahle, poslao da me podražiš?...I drug druga i ves život naš Hristu Bogu predadim... — Tebje Gospodi!...Eto Igumana! — zapjeva Vaso jače, pa se namah uozbilji i duboko se naklanjajući prema ikonama poče se krstiti. — Iguman! — prošapta Jevrem nekako uplašeno, bržebolje kleknuvši na oba koljena.Smireno skrsti i ruke na prsima. — Iguman!...Gdje je?... Malen, pogrbljen starčić, poklopljen dubokom kamilavkom, ogrnut u mantiju, kojoj su rukavi padali mimo koljena, sitnim, ubrzanim hodom prijeđe preko crkvice, opirući se o debeli štap sa srebrnom jabukom pri vrhu.Zaustavi se blizu nalonja.Prekrsti se dva tri puta, ispravi se malo i, žmirkajući, pogleda unaokolo. Jevrem je tek sada mogao da mu zagleda gotovo mladićski svježe, rumeno lice, obrubljeno širokom sijedom bradom, kroz koju mu na prsima pogdjegdje provirivali krajevi pozlaćenoga krsta kao rogovi mjesečevi kroz snijegom zasutu jeliku.Ispod golemih bijelih obrva sitne oči živo su prelijetale s predmeta na predmet.Kada skliznuše preko Jevrema, čisto ga podiđoše trnci.Još se više uprepodobi i sve se češće poče krstiti: — Ha, pomozi, Bože!...Ne pusti me, Bože!... Pošto se služba svrši, Iguman pristupi Prokopiju.Snažno zveckajući brojanicama, koje je prebirao među prstima i lupkajući štapom o mermerni pod, nešto ga prekoravaše.Jevrem, i ako bješe naćulio uši, nikako nije mogao čuti, o čemu razgovaraju.Samo je vidio, kako otac Prokopije nevješto šeprtlji, neprestano pogleda u svod crkveni i desnu ruku prinosi prsima, dok se Iguman sve više žesti i sve jače zveči brojanicama. — Propao sam, — pomisli, kad se Iguman okrenu prema njemu i oštrim ga pogledom premjeri svega. — Istjerat će me... Pa onako klečeći pruži se po tlima i brzo dohvativši jedan kraj Igumanove mantije poče je cjelivati. — No šta je?...Šta ti je?... — zapita začuđeni Iguman i malo odstupi. — Ko si ti, momče? — Dopusti... dopustite da se naljubim odežde svetiteljske, — zavapi Jevrem, puzajući i uvijajući se kao crv. — Ne okreni lica tvojega, oče sveti, od mene grješnika! Iguman, lukav i nepovjerljiv, lako ga odgurnu štapom i strogo zapita: — Šta želiš?... — Želim da me pustite da čitava vijeka ljubim vaše stope, — odgovori Jevrem nekako utanjeno. — To je uzgred...A glavno šta je?...Reci! — nemilosno osiječe Iguman, mrgodeći se. — No? Jevrem skoči, ispravi se.Strese prašinu sa koljena i reče mirnije: — Hoću u kaluđere! Iguman se lukavo osmjehnu, skupi brojanice u šaku i razmislivši malo progunđa: — Pođi za mnom! Na sredini avlije kao da se prisjeti nečega i zaustavi se opet. — A oklen si? — zapita nekako nebrižno i poče štapom po pijesku da veze zvijezdu sa polumjesecom. — Iz daleka sam, sveti oče, — ubrza Jevrem živo, bojeći se da mu ne upanu u riječ i da ne počnu pitati podrobnije. — Siroče ostao, bez oca, bez matere...Milostivi me ljudi othranili...Oni me slali u školu...Znam čitati sve molitve, otpjevati čitavu jutrenju i leturđiju...Učitelji me vazda hvalili i htjeli da me šalju na visoke škole...Pisali za me nekakvu ruskom knezu, i on me zvao u Rusiju...„Sina nemam, sin da mi budeš“, pisao je... Opazi, kako se Iguman mrgodi i namiguje desnim okom, pa kao da i sam osjeti, kako je pretjerao.Bržebolje sastavi ruke na prsima i prekloni glavu. — A mene jednako srce vuklo u manastir, — otegnu prepodobno. — Hoću život da provedem u postu i u molitvi...Još kad sam čuo za vas, sveti oče, i za vaše dobrostivo srce, ta mi se želja učetverostručila...Savila mi se oko srca, pa joj odoljeti ne mogu.Ako me ne primite, ne ostaje mi drugo nego da skočim u vodu... Iguman se osmjehnu podrugljivo, pa odiže štap iznad glave i srebrenom jabukom kucnu ga po čelu. — Prepreden si, to vidim, - reče otežući, — a zato ću te i primiti...Takav mi katkad treba...Ne ćemo te sad zakaluđeriti, jer se to ne može, ali ćeš biti iskušenik... — Pristajem na sve, sveti oče, kakogod vi odredite, — dočeka Jevrem oduševljeno pa opet pritrča da mu poljubi mantiju. — I na svemu sam vam zahvalan. — Samo... Iguman pogleda na sve strane: ne sluša li ih kogod?Uhvati Jevrema za ruku i reče mekše: — Ne smiješ se mnogo družiti s kaluđerima...Nijesu dobri...Naročito nemoj sa Janjićijem, jer je to buntovnik i kavgadžija... — Jest...Buntovnik je i kavgadžija.To sam odmah opazio, — potvrdi Jevrem, u želji da mu se što bolje dodvori. Iguman, vrebajući kao jastrijeb naokolo, opazi kako omalen seljak, sa dugačkim mlatom preko ramena, gegajući se minu pored kapije.Nosio je u ruci, na zavijenu vrbovu šipčicu nanizane, tri velike ribe, kojima se mokre ljuske poput rastopljena srebra bjelasale prema suncu.Bržebolje prekide razgovor i dobacivši uzgred: — 0 tome ćemo drugi put govoriti, — hitno se odmače i ode da stigne seljaka i da pogađa ribu. Jevrem, ostavši sam na avliji, odahnu.Razgovor s Igumanom bješe ga zamorio i nimalo mu prijatno ne bi bilo, kad bi ga naskoro nastavio.Zato zaobiđe oko crkve i kroz tijesni kapidžik s protivne strane prođe u čuveni gaj manastirski. Obrastao mladom, potkresanom hrastovinom i šatorastim borovima, u čijim se krunama pogonila i čavrljala čitava jata vrabaca, spuštao se on do velike poljane, odjevene u rascvjetani mak, koja se crvenila i pušila kao golemo razbojište, poprskano vrelom i svježom krvi.Uske i tijesne staze, oivičene zaprašenom travom, vijugale se poput crnokruga ispod drveća i kao da se obmotavale oko rasijanih kaluđerskih grobova, zaraslih u koprivu i odavno zaboravljenih.Na iskrivljenim krstovima njihovim, uvijenim u meki ladolež i oštru mrežu kupinovu, nisu se više ni natpisi mogli čitati. — Bože, koliko li si ih pogubio! — šapnu, vadeći iz džepa ovelik lisičiji rep, koji mu služio mjesto četke, i otresajući njime prašinu sa rukava. — I koliko će ih još doći na red!... Nešto crno, protegnuto promače iza manastirske pojate, koja se jedva nazirala kroz čvorugava hrastova stabla.Izgubi se u redu borova, što se zgusnuli u strani i rumenkastim vrhovima klanjali se prema suncu, pa se opet pojavi ispod krivoga jasena, ogrnutog plaštom bršljana.Uputi se grobovima. Jevrem poznade Melentija.Izmoren i blijed, sa žućkastim pjegama na licu i modrim prstenovima ispod očiju išao je smjerno, pogruženo.U jednoj ruci drži otrgnut vlat nezrelog žita, a u drugoj omanju knjigu, kojoj su debele korice odavno izgubile boju i po sredini bile prelomljene. — Dobro jutro, oče Melentije, — javi se Jevrem ponizno, snimajući šubaru sa glave i duboko se klanjajući. — Jesi li dobro spavao? Melentije se, iznenađen, trže.Činilo se je da mu ovaj nenadni susret ne bješe povoljan.Na pozdrav ne odgovori ništa.Samo izmahnu glavom i htjede da pođe dalje.Pa se ponovo zaustavi i, ne gledajući mu u lice, tiho zapita Jevrema: — Je li istina da slatka paprat liječi sve bolesti? — A đavo bi ga znao, — odgovori Jevrem mirno, zabaciv ruke na leđa. — Nikad nijesam kušao, jer i ne pamtim da sam bio bolestan. — Nikada? — Ni dana. — Blago tebi! Pogledavši ga opet zapita: — Sigurno ti otac nije bio pijanica? — Bog da mu dušu prosti, nikad se gotovo nije ni trijeznio, — otpovrnu Jevrem kao preko volje. — A mati? — Mrzila je i vino i rakiju.Samo je ispijala kahve i pušila kao Turčin. — Hm... Melentije se zamisli i kao da računaše nešto. — A nikad ti nijesu davali da piješ vodu sa ukuhanog vrijeska i kadulje? — Nikada. — I opet si zdrav? Mutne oči njegove nekako pakosno sijevnuše.Pristupi Jevremu i, podrhtavajući, ošinu ga prelomljenim vlatom po zarumenjenom obrazu. — Rašta si ti zdrav, rašta je Prokopije zdrav?I Janjićije i Iguman!...Svi zdravi, a ja bolestan! — uzviknu vatreno, a glas mu škripi, cvili nekako suho, žalostivno. — Kakva je to pravda?...Božja ili đavolja?...Rašta je to?... Sav se skupi, naježi se.Laka, providna rumen razli mu se preko pjegavih obraza; modra žila jedna ispriječi se preko čela, između obrva; poblijedjele usne grčevito se trzale. — Rašta se traži baš moja smrt? — nastavi žešće, zadihano, kao da se obračunava sa čovjekom, koji mu je mnogo napakostio. — Šta sam ja kome skrivio?Šta sam kome učinio?...Mlad, zelen da se skrham i posrnem međ ove puste grobove, gdje se toliki srušili tek pod bremenom godina?...Da mi crvi ispiju oči, koje se još ne nagledaše ljepota ovoga svijeta, da mi rastoče tijelo, koje ni saznalo nije za slasti života?... Spusti se kraj jednog groba i, čupkajući se za bradu i mašući vlatom ispred očiju, prkosno, kao razdraženo dijete, poče buncati: — Ne ću ni umirati!...Ne ću!...Ne ću!...Ne ću!... — I nemoj, brate, i nemoj, — suho odgovori Jevrem, lagano se izmičući od njega kao od sumanitoga. — Rašta bi umirao prije vremena? Melentije ga nije čuo.On je i dalje čupkao bradu, stisnutom šakom udarao po vlažnoj, zgnječenoj travi i kao svađajući se s nekim, šištao, gunđao, keseći trule zube. Jedva se umirivši, lijeno se podiže, potkupi mantiju pod pazuho i pođe.Sudari se s Jevremom, koji ga je začuđeno posmatrao i, streknuvši, odstupi malo...I kao da se tek sada sjeti, kako je maločas razgovarao s njime.Nekako postiđeno obori glavu i tiho prošapta: — Oprosti...Bolestan sam pa ne znam ni šta govorim ni šta radim.I lud sam, čini mi se...Čuda mi se svakakva priviđaju, strašni me snovi pohode...Bojim se noći, mraka se bojim, strahujem od njih...A radujem se danu i suncu ko što mu se svaka travka raduje...Iziđem da ga se nagledam, da se nagrijem, da mi svjetlost njegova rastopi crne misli... — Uzmi ti dvije tri oke vina, udari malo uz tamburu i zapjevaj, pa će se same razletjeti, — dobaci Jevrem, kušajući da ga razveseli. — Čim mene snađe kakva nevolja, odmah zapjevam... — Da pjevam?...Ja? — osmjehnu se Melentije bolno i zavrti glavom. — Nipošto!... — Rašta? Melentije ne odgovori.Rastvorivši knjigu poče prevrtati voskom pokapane listove i kao tražiti nešto.Jevrem se izmaknu i htjede da pođe.On ga uhvati za rukav i zadrža. — Stani, — reče šapatom i unese mu se u lice, zadahnuvši ga zadahom lešine koja trune. — Kad si me pitao, treba i da ti ispričam.Pričao sam svima.Zašto bih i od tebe krio? — Ako je duga priča, ne volim slušati, — osiječe Jevrem kratko, gadeći se i vrpoljeći. — Ništa tako ne mrzim kao duge priče. — Nije duga.Nije, — ubrza Melentije i, bojeći se da ne pobjegne, uhvati ga čvršće. — I interesantna je mnogo. Jevrem se poče mrštiti. — Ne vjerujem, — reče. — Bit će žalostiva, a ni to ne volim. — Slušaj! Uze ga ispod ruke i povede među borove, gdje se, kroz bokorasto granje, koje je mirisalo na mladu smolu, lomili i drobili nasrtljivi mlazovi sunčani i plivajući, klizeći po nekošenoj travi, sakrivali se u nju. — Bilo je to prije nekoliko godina, dok sam bio učitelj u jednom selu.Ne ću da kažem u kome selu, jer to i ne treba.Mogu samo, onako uzgred, reći, da mi je u njemu bilo ugodno, da sam bio potpuno zadovoljan.U staroj prizemljuši, od pruća opletenoj, oblijepljenoj zemljom crvenicom a pokrivenoj nagnjilom slamom, — svi su je zvali školom, — imao sam svoju sobicu, koju, vjeruj mi, ne bih promijenio čak ni za vladičinu, kamoli za igumanovu ćeliju.Komšiluka nijesam imao.Samo, na nekih pedeset koračaja daljine, tonula je u zemlju kuća seljaka Petra Rađušića.On je ujedno bio i školski poslužitelj, a njegov zvonki, muški glas, naročito u noći, često me trzao iza sna i napominjao mi, da nisam u kakvoj pustinji, da sam ipak medu ljudima.Uz Petra su još živjele žena Stanija i kći Janja. — A o Janji ćeš samo i pričati, — upade Jevrem, — Dosjećam se. Melentije potvrdi glavom. — Dobra je cura bila, — uzdahnu, — Nikakva ljepotica.Ni kršna ni stasita.Mršava, blijeda, sitna, sa tragovima ospica na licu i sa nekoliko kaplja znoja na čelu, koje kao da nikad nije ni otirala...Uvijek je, kao dijete kakvo, pristajala za ocem ili za materom.Ide za njima, gazi i vječito polupromuklim glasom pjevuši poneku pjesmicu ili kikoćući priča pokakvu priču veselu, nestašnu.I kao da ni otac ni mati nijesu mogli ništa ni raditi, ako ona nije bila blizu, ako je nijesu čuli. Jedamput, sjećam se, dozvao sam bio Petra, da iznese klupe iz razreda i da očisti pod.Došao je odmah sumoran i ćutljiv kao vazda, i podvezavši usta čađavom maramom prihvatio za posao.Sa velikom mukom i nategom, zastajući, gunđajući i proklinjući iznio je jednu klupu, drugu.Kad se vratio po treću i odigao je, iznenada je odbaci i opsova nešto. „Ne može se ovako“, okresa suho.„Zovnut ću Janju da pomogne“. I ode po nju i dovede je.Čim zakorači u sobu, pođe i ona prema klupama, da uzme koju, da ponese.On odbi. „Znaš ti tvoj poso“, reče nekako oporo i ukaza joj da stane kraj vrata. Zatim, čim ona zapjeva, prekrsti se, zagrnu rukave i polegnu na posao.Za tili čas iznese sve klupe.Uze i metlu i očisti sobu, opra je, a da više ni počinuo ni huknuo nije.Svršivši uze je za ruku i, otirući znoj širokim rukavom od košulje, ode gotovo kaskajući. I mazili je oboje neprestano.Petar se, doduše, čuvao da se to ne opazi, — kako ga ne bi prozvali ženskinjom, — te se češće i obrecivao i tobože korio je.A vazda je kupovao nova odijela, nakite, kolače, šećerleme.Svaku zarađenu paru trošio na nju.I ništa ga nije toliko radovalo, koliko kad bi je kogod pohvalio. „Nema bolje djevojke od Janje“, govorio sam katkada, pažljivo ga posmatrajući ispod oka.„Onaku dušu još samo anđeli mogu imati...“ „Ne znaš je ti, gospodine.Huncut je ona“, odgovara on, smješkajući se i trljajući dlanovima o bedre.„Nije ona ko što se čini...“ „Ja sam je dobro upoznao.Ne možeš je skuditi“, opet bih ja, željan da ga navedem na opširniji razgovor o njoj.„Ništa bolje od nje!“ „Da Bog da“, čini se on kao da ne vjeruje i vrti glavom. A toga čitava dana samo mi u oči gleda.Kao da pogađa želje prije nego ih spomenem.Nema, čini se, zapovijesti, koje tada ne bi poslušao. Dva ili tri puta, kad sam išao u varoš, kupio bih poneke sitnice, — cvijet, ogledalce, češalj, — za Janju i predavao Petru da odnese.Ko ljutio se, korio me, grdio nju i nazivao huncutom, a ipak je, kao razbojnik plijen, sa raširenim zjenicama, u čudnoj žurbi grabio dar, gurao ga u njedra, nosio.Sjutradan dobijao sam već od njega, kao uzdarje, sira, mlijeka, kajmaka. Jevrem, prislanjajući se uz stablo, zatrese jednim borićem i poplašivši čitavu četu vrabaca nekako pakosno izbaci: — A ona ti se ničim nije odužila?Ne valja! — Ona se, čim je prvi dar primila, počela nekako uklanjati ispred mene, sakrivati se, — tiho odgovori Melentije. — U školu nije više ni dolazila, kad god sam bio u njoj.Čim bi se susreli u putu, zaklanjala se za očevo ili za materino rame, sakrivala lice rukavom ili prekriva; ako sam je zatekao na livadi, sakrivala se među stogove, uvlačila u žito...Međutim, kad god nijesam bio u školi, čamila je, s materom zajedno, u njoj i nešto uređivala, raspremala.I sobu svoju zatjecao sam uređeniju.Prašina svuda počišćena, stolovi i stolice istrveni, ogledalo iskićeno svježim granama ruzmarina ili jorgovana.Čaršafi na krevetima mirisali su čistino; rublje u ormaru uvijek bilo uglađeno, čarape potpletene ili okrpljene. — Oho!Baš kao prava domaćica! — nenadno upade Jevrem i ni sam ne znajući rašta, glasno se zasmija. Melentije ga prijekorno pogleda.Uhvati se za bradu i poče je gladiti.Zatim okrenu dlane prema suncu i gledajući kako se zarumeniše, kao da pogađaše: jesu li danas providniji, nego su bili juče?...Jevrem ga pozva, da nastavi priču.On se ne odazva.Napošljetku malaksalo opusti ruke i kao za se prošapta: — Sve tanji... tanji... tanji... — Zar si svršio priču? — zapita Jevrem začuđeno, a već postao nestrpljiv: — šta li je dalje bilo? — Priču?...Kakvu? — otegnu Melentije rasijano, gledajući nekuda iznad sebe, u prepleteno granje.Zatim, kao prisjetivši se, zapita brže: — A gdje sam stao?... Pa lijeno uzmahnu glavom i opet nastavi: — A što da pričam o sitnicama?...Tebe to i ne interesuje.Bolje odmah da prijeđem na glavno i da ti kažem, da se, nakon nekoliko mjeseci, razboljela...Jest, razboljela se...Nekih desetak-petnaest dana Petar nikako nije ni dolazio u škol; na moje poruke nije otporučivao ništa.Vidio sam ga samo kako se, dva ili tri puta, kao lopov kakav prokrade u školsku baštu, ustrgne nekolike ruže i bezobzirce trči, bježi natrag.Na moj prozor nije htio ni pogledati, ni osvrnuti se...Ni sam ne znam zbog čega ali, i ako me nešto vuklo, da ga zovnem i pripitam, nijesam mu se smio javiti ni upitati. Jedne večeri, kasno, uljeze mi u sobu.Neobrijan, zapušten, sumoran.Zastade pokraj vrata, skide poderanu kapu i kušljajući je, pogleda me.Zausti da progovori nešto, da zapita...I stade...Pogleda me još jednom nekako postiđeno, poplašeno, otegnu vratom kao da guta pljuvačku...Pa se lijeno okrenu i izađe iz sobe. „Petre, šta ti je?“ glasno poviknuh za njim i pođoh da ga stignem, zaustavim. Odmahnu rukom, ne osvrnuvši se. U jutro dođe opet.Izmoren, jadan.Drži u rukama nekolike uzabrane ruže, još pune rose, stiska ih na prsa i, gledajući preda se, ćuti. „Šta je, Petre?...Kako je Janja?“ „Zlo“, jeknu on tupo, prigušeno. „Ne ide na bolje?“ Ruže mu ispadoše iz ruke.Okrenu se prema zidu i na silu ušmrkujući muklo odgovori: „Pri kraju je“... Poklopi obraze dlanovima, poče trljati nos i brzo se okrenu da opet jurne kroz vrata. Zadržah ga silom. „Šta je?...Ti kao da imaš nešto da mi rekneš?“ zapitam meko, sokoleći ga. „Ženski poslovi“, suho progunđa on i uzvi ramenima.„Ja ne bih, ali Stanija“... Opet zanijemi. „Šta hoće Stanija?“ zapitam jače, kupeći ruže sa poda i sastavljajući ih u kitu.„Ja ću učiniti sve, što mogu“. „Stid me kazati“... I blenuvši u tavanicu, pipkajući se oko pojasa nejasno, isprekidano promuca: „Šta ću?...Nesretni otac!...Srce roditeljsko!...Od nevolje sam došo“...Pa prevuče rukom preko čela i očajno otegnu: „Bože moj!“... „Zar sam ja tako rđav čovjek, te se čak bojiš isporučiti mi poruku Stanijinu?“ počnem ga prekoravati, računajući, da ću ga samo tako moći natjerati, da mi se povjeri.„Zar tako valja, Petre?“... „Znam da ne valja...Znam“, ubrza on snebivajući se i kao pravdajući.„Ali ovo“...Zalomi prstima i pogleda me moleći.„Ne zamjeri, gospodine, što bolesnica trabunja...Sve govori o tebi, samo o tebi...Spominje nekakvu sobu, sprema se da ide, da uredi...Govori i o svadbi...Udat će se, kaže, za te i...Sve take trabuntije!...I pjeva, pjeva o svatovima“... Uhvati se za džemadan na prsima kao da će ga rastrgati.Jeknu opet: „Srce mi razdrije pjevajući ovo“... „Što mi to nijesi prije rekao?“ prošapćem tiho i uzevši ga za ruku kao dijete povedem do stolice.„Ja bih joj se javio, poslao štogod“... On skupi usne i namrgodi se.Kao da mi nije vjerovao. „Kako ću?...Ti gospodin, pa da te mučim!“ suho odgovori.„Nijesam znao, šta ću od jada, nego joj nosio ruža i kazivao, lagao... oprosti, gospodine, ako Boga znaš... da su od tebe“...Sklopivši ruke kao u nekom zanosu uzviknu: „Bože, radosti njezine!...Ne pitaj!“... Pa opet ustade, prekloni se i previ kao gudalo. „Zove te, zove, zove“... zastenja... „i molim ti se ko Bogu da joj odeš...Svojom rukom da joj predaš te ruže...Ništa više!...Ako znaš šta je nevolja, pomozi!...Nemoj da ode na onaj svijet željna“... Snažno me stište za ruku i povuče sebi: „Hajdemo“, prekidoh ga uzbuđen, oblačeći kaput i žureći vratima. Melentije otpočinu malo.Pogleda Jevrema, koji ga netrenimice slušao i poče lakše: „Petar, skinuvši kapu i naklanjajući se, uvede me u mračnu, memljivu sobu.Miris uzvarivanih trava i pečenih krompira zapahnu me na vratima.Cisto osjetih, kako malaksavam.Savladah se nekako i kročim naprijed. Ugledam u kraju, ispod jednookog prozora, na kome je zamjenjivala staklo tanka, providna koža, sitnu, zgrčenu staricu, kako se nadnijela nad hrpu dronjaka i steže, drži nešto.Poznadoh Staniju.Pogledavši bolje zagledah, kako ispod onih dronjaka viri mala, mršava ruka, koju je Stanija prinijela svojim razdrljenim prsima i zagrijavajući je na usalim isušenim dojkama, miluje, miluje... Dakle tu je Janja!...Bržebolje pristupim bliže i odigavši ruže gotovo do očiju, nazovem Boga. Stanija streknu, prenu se.Iskrivi se, izvi i uplašeno me pogledavši, kao da htjede ciknuti.U isti mah između dronjaka izviri blijeda, obvehla glava.Čudno zasvijetliše dva sitna oka i poznat, promukao glas zašišta: „Kazala sam...Evo ga, majko!“... Čim sam se sageo i opružio ruku, glava se bržebolje sakri među dronjke.Tanka, djetinja ruka, kao sasušena trska, drhteći kušaše da se odigne i da prihvati ruže. „Evo... došao sam...Jesi li me se zaželjela, Janjo?“... „Hvala“, zašuštaše dronjci zadovoljno, tresući se. „A što se sakrivaš?... - Šta ti je?...Pogledaj me“, zamolih pristupajući bliže i pokušavajući da joj otkrijem glavu. Danas sam još ružnija“, kao da iznenada zaplakaše dronjci. Nijesam dugo sjedio.Počeo sam da pričam, da obećavam, lažem; kušao da je izazovem, da još što progovori.Mjesto odgovora dronjci su se tresli sve jače i mršava ruka sve grčevitije stezala ruže.Kad krenuh, Stanija se pruži po podu, obgrli mi nogu i nijemo, uvijajući se, poljubi u naprašene cipele.Petar se samo pokloni i kušljajući kapu u rukama, muklo izgovori: Melentije zabaci kosu na čelu i ispravi se.Uhvati Jevrema za rame i nekako svečano izgovori: — Eto toga dana ja sam se vjerio sa smrti...Nije Janja nego me sama smrt tada zavoljela i ja sam joj se obećao...Otada znam, da sam samo njezin. — Ostavi, — okosi se Jevrem osorno. — Ludorije! — Ne vjeruješ?...Ni ti ne vjeruješ? — izbaci Melentije uzbuđeno, uzmičući natraške. — Svima sam pričao i niko ne vjeruje!Svi misle, da sam izmislio priču, da... Okrenu se od Jevrema kao da bi da pođe i opet se pripovrati.Izmahujući knjigom i kao prijeteći uzviknu jače: — Ja... ja... vidio sam sjutradan i kako je nose, da sahrane.Vidio četvoricu okislih seljaka, kako su uprtili kratka, klimava nosila, prekrivena crnim pokrovom i ćuteći, kao sa kakvom ukradenom stvari, brzo izmiču, bježe...Ni popa, ni đaka, ni nikog više nije bilo...Samo Petar, gologlav, raspasan, mokar, spotičući se i posrćući kaska za njima, želeći da ih sustigne.A kiša lije po njemu; lije, šiba ga, goni...Jedan opanak spade mu s noge i ostade u glibu, — on to i ne osjeti; iskajišani pojas lepršao oko njega kao raščupano krilo i zaplitao mu se za noge, — on ga i ne dohvati...Samo što kaska, kaska i spotiče se...A niz ulijepljenu kosu i mrko lice cijedi se voda i slijeva na raskopčanu košulju i gola, razdrljena njedra... Melentije obori glavu i nastavi tiše: — Uvjerio sam se tada, da ni za me nema drugog puta, nego da idem za njom...Za njom!...Ona me zove i ne da da lažem...Kad sam, od straha i priviđenja htio pobjeći iz sela, sakriti se, — propljuvao sam krv...Kad sam, u varoši, počeo pristajati za drugom djevojkom, razbolio sam se i jedva ostao u životu...Ne da da lažem!...Zato sam i došao ovdje, da kao kaluđer sačekam suđeni dan...Zato i ne mogu zapjevati ni otresti se crnih misli... — Međer ti baš nijesi pri čistoj svijesti, — dočeka Jevrem meko, kao žaleći ga. — Bog neka ti se smiluje! — Gdje ste zaboga? — iznenada povika Vaso klateći se na svojim dugačkim nogama kao na rđavo namještenim štulama. — Slomih se tražeći vas... Pa se okrenu Melentiju i oporo kresnu: — Zove te Igumanina! Melentije pokupi mantiju u šaku i prigrlivši knjigu na prsa zađe prema manastiru.Vaso, pognuvši se malo, krenu za njim.Dugački tur od turskih čakšira, sličan raširenoj metli, odmahivao mu ujednačeno čas na desnu čas na lijevu stranu...Jevrem, pogledavši ga, umalo ne prasnu u smijeh.I po neodoljivom nagonu seoskog besposličara, koji je od djetinjstva naviknuo na bezazlene šale i šegačenja s drugim, odmah se odluči da se zaigra malo, da napakosti Vasi.Brzo se opipa oko pojasa, opipa po fermenu.Nađe pribadaču.Pa hitno izvuče lisičiji rep iz džepa, — svoju današnju četkicu, — pričvrsti ga za pribadaču.Potrča na prstima za Vasom i pažljivo, da ne bi osjetio, prikači mu rep za tur. Stigoše među kaluđere.Iguman je stajao nasred avlije, opirući se o štap i razlagao nešto oštro, energično.Oko njega se ukipili: Prokopije sa oborenom glavom i sa uvučenim rukama za crnim pojasom, i Janjićije nakostrešen, surov, sa raskoračenim nogama i raširenim laktovima kao da će nekoga na megdan zvati. — Evo oca Melentija! — nekako pobjedonosno uzviknu Vaso, pa se naglo ispravi i po vojničku pozdravi sijedoga Igumana. — Jedva ga nađoh... Toga časa otac Janjićije kao da vrisnu.Oči mu zasuziše, lice nekako pomodri.Poče kao u grčevima odmahivati rukama oko sebe i kriviti se.Crveni mu pojas zaigra, zaigra...Vaso se, u čudu, nespretno okrenu da vidi: šta mu je?...Dok i Prokopije udari u smijeh...Poklopi velika usta objema rukama, začepi ih bradom, a ramena mu počeše odskakivati kao da će se istrzati...Vaso, zablenut, okrenu se i prema njemu...A Iguman ispusti štap na zemlju, odiže ruke u vis, zavrati glavu i kao da poče cičati, zviždukati.Osmjehnu se čak i Melentije, stisnuvši usne.Sva avlija kao da zahrza u neobuzdanom, obijesnom smijehu. Vaso, raširiv ruke kao da će poletjeti, poče se okretati u kovitlac, tražiti nešto.Gledao ih sve razrogačenim očima i sam se blesavo smješkajući i kao pitajući se: šta je ovim ljudima? — Rep! — napošljetku uzviknu Janjićije, ukazujući mu na tur i previjajući se. — Rep! — Rep!... — zadavljeno potvrdi i Prokopije kroz zgusnute prste i upljuvanu bradu. — Rep!...Rep!... — kao da ponavljahu stotine njih iz crkve, iz zemlje, iz zidova avlijskih. — Ženetina! — uzviknu Vaso razdraženo, jedva se dosjetivši i napipavši rep. — Ona se zaklela da će me obrukati! Bijesno čupajući rep na sitne komadiće uputi se kuhinji.Prokopije pritrča da prihvati Igumana, koji kao da malaksavaše od smijeha. Neskladno i tupo zveče motike, udarajući u nejednakim, kratkim razmacima o tvrdu, sasušenu zemlju.Vreo i sparan miris udara u glavu, kroz sasušena usta hvata za grlo i davi, zagušuje.Klize uglačana držalja iz nažuljenih, znojavih šaka.Dug, iskrivudan niz pogurenih težaka, kao mrki karavan pretovarenih konja, lagano se miče, ugiba, ne zastajući, ne počivajući, a iznad zamršenih i naprašenih griva kao rastegnut pramen dima treperi roj mušica i rasipa se po njima. Naprijed se izdvojio buljubaša, krepko, stasito momče.Polegutio se malo, povio po držalju i, izmahujući oštrom motikom, koja zasjenjujući oči odbljeskuje prema suncu, kao da se ruga ostalima, draži ih.Uprljana, znojava košulja prionula mu za obla ramena i oko jakih rebara, na mrkim, jedrim mišicama svijetle se kaplje znoja.On niti se otire niti othukuje.Samo izmiče, grabi naprijed, svijesan svoje snage i sav srećan, što je i drugima može pokazati...Ostali se upinju da mnogo ne izostanu za njim.Sokole sami sebe, upinju se.Tek ponekad ako se kome od umora ili od zavisti otme poneka psovka... Razlijeva se sunce po njima.Peče, prži crne, razgolićene vratove i obnažena prsa.Tvrda zemlja odbija im ugrijane motike i zapahnjuje ih vrelom jarom, koja treperi pred očima.A hitra ševa jedna, plivajući iznad njih u bijeloj visini kao sitna pjega, klikće im, javlja se, pozdravlja. — Možete li? — nekako podrugljivo pita buljubaša, zastajući pri vrhu vinograda i opirući se na motiku. — Sustaste li?... — Možemo, možemo, — gotovo jednoglasno odgovaraju drugovi i, prkosno ga gledajući, i sami zastanu malo da zarđalim strugačem sastružu zemlju s motika ili da pljunu u dlanove. — Ne ćeš nam pobjeći! — Ako ste sustali, a vi počinite! — Ne ćemo! Pristiže im i Prokopije sa Jevremom.Kao nadziratelj manastirskih radnika on je morao dopirati svuda i sve obilaziti: i vinograde, i njive, i livade.Svi ga smatrali kao najpodesnijeg za ove poslov; niko nije znao jeftinije pogoditi težaka niti ga znao natjerati da bolje i pažljivije radi.On je vodio i sve račune za njive i vinograde, na malim, nejednakim papirićima, koje nitko drugi nije znao pročitati osim njega.Samo, na veliku žalost svoju, nikad mu nijesu dali novaca u šaku.Nepovjerljivi Iguman sam je radnike isplaćivao i, svrh svega, redovno prebacivao Prokopiju za nekakve suvišne izdatke, makar što je znao da se nikako nije moglo potrošiti manje. Došavši pred težake nazva im Boga.Ukaza Jevremu na hlad pod trešnjom, u strani, i naredi da tamo spusti torbu, u kojoj je bilo nešto jestiva i rakije.Pa se prekrsti prema istoku i, na široko razmahnuvši rukama, zbaci sa sebe i gornju i donju mantiju.Kamilavku odgurnu nogom pod obližnji trs...Ostade u košulji i tankim, iskrpljenim čakširama...Zatim prstima raščešlja bradu, zatrese gustim perčinom, koji se razasu niz ramena i, uzevši jednu motiku što je odbačena ležala u strani, stade prema buljubaši. — Hajde, momče, da se ja i ti ogledamo! — reče veselo, izazivački. — Ne mogu se ja s tobom nadmetati, oče, — nekako postiđeno izbaci buljubaša, gledajući ga ispod oka. — Ti bi me mogo u zubima ponijeti. — Naprijed! I, zabacivši široke rukave do na ramena, Prokopije zamahnu motikom.Udari u zemlju.Zemlja kao da zastenja, jeknu pod udarcem.Motika se zari duboko.On, nekako pobjedonosno, uzviknu, sage se gotovo do tala i, stegnuv šakama držalje da ne klizi, poče udarati bijesno i divlje...Buljubaša daleko zaosta za njim...Pognuvši se po motici i upinjući se da ga dostigne, isprekidano izbaci: — Bogme ti, oče, ogladnio rada!... — Naprijed! — uzviknu Prokopije življe, a sav se predao poslu pa i ne čuje, što mu se govori.Snažni gušterovi na mišicama zabrekli mu, najedrali, košulja na leđima naduvala se u golem mjehur, čakšire na kukovima zategle da popucaju...A on samo kopa, kopa ne zastajući, ne osvrćući se.Samo što katkada, kad mu mokra kosa pane po očima ili ga bičevi od perčina poškaklje po vratu, uzmahne glavom ili ih odbaci rukom.Opet kopa, kopa dalje. Jedan krezubi starčić, između težaka, odbaci motiku od sebe i reče zamoreno: — Kršna li težaka u tebi obatali ta đavolja mantija, post joj se ohladio!...Mogo bi desetero djece ishranjivati. — Prokleti otac! — zastenja Prokopije i zastade malo. — Otrže me od posla i luda mlada gurnu u kaluđere!Mislio zar da ću postati vladika!...Bog me stvorio da radim, živim i uživam, a on me zakopa u mrtvu kuću, u ćeliju, zemlja mu kosti izmetala! I buljubaša odbaci motiku.Izvadi iza pojasa dugu, poderanu maramu i poče otirati znoj. — Ne može se više, — huknu. — Ne može se više, — odobriše još neki i pogledaše na sunce da vide, koje je doba. — Da se odmorimo. Prokopije se ispravi, protegnu.Puno, bucmasto lice čudno se rumenilo prema suncu, oči zadovoljno sjaktile.Između neuređenih dlaka provirivala mu dva niza jakih zuba, a bjelina im jako odudarala od crne razvijorene brade i nakostrešenih brkova.Debela donja usna crvenila se ispod njih kao makov cvijet, nedavno uzabran.Pogleda po svima i nasmija se.Zatim i sam baci motiku, savijenim kažiprstom zastruga znoj sa čela i, podbočivši se rukama o kukove, uputi se guravoj trešnji, gdje je u hladu počivao Jevrem. — Slatko li će se ručati danas! — izbaci driješeći torbu i vadeći oveliku bocu sa rakijom. — Svaki zalogaj bit će medom preliven! Prinese grlić ustima i dobro povuče.Ponudi i ostale.Pa, prekrstivši noge, sjede na zemlju i prihvati za hljeb.Oblimice poče gutati tvrde zalogaje, ne kvaseći ih ni ljudski žvaćući. — Nema ljepše molitve od rada! — promumla veselo, daveći se zalogajima, a sitne mrve padaju mu po bradi i nižu se na njoj. — Ni nakon Vasilijeve leturđije, što se otegne ko gladna godina, ne jedem ovako... ko nakon motike...Hoj, hoj!... Starčić se lukavo osmjehnu. — Ni Janjićijeva molitva nije katkad loša, — reče otegnuto. — Zar i Janjićije ima baška molitvu? — zapita Jevrem valjuškajući se na zemlji i zijevajući. — To, vidiš, nijesam znao. — A šta ti znaš? — okosi se starac kočoperno i prezrivo ga pogleda. — Ti si još mlad...Nijesi se, možebiti, bio ni rodio, kad je u našem selu živio Aćim Spremo sa svojom Anicom.Aćim dobra duša, zlato od čovjeka, a ona zloja i jezička...Ni u deset je sela onake bilo nije...Svaki dan ga ružila, bestimala, podgrizala mu život ko što crv drvo podgriza...Udario jadnik na sto belaja s njome!Zalud molio prijatelje da je svjetuju, zalud tražio od hodže zapise, zalud plaćao Igumanu da drži denija.Ništa ne pomaže...A u ono doba otac Janjićije baš se spremao u hajduke, pa kako bio mlad i bijesan, poruči Aćimu da mu pošalje Anicu.„U mene“ kaže „ima jedna debela molitva, pa ako ona ne izliječi, ništa izliječiti ne će“...I Bog dade te se Anica prevari i dođe u Janjićijevu ćeliju.Krivo, doduše, bijaše Igumanu i ljutio se što će, mimo običaj, ženska glava u kaluđerskoj ćeliji.Ali ko je smio oca Janjićija prekoriti, kad ga se i Turci bojali ko munje?...I Janjićije lijepo sveza Anicu i iznese debelu toljagu od tri četiri li oke.Te molitvaj toljagom danas, te molitvaj sjutra, te tako svakog jutra našte srca za osam dana.Čula joj se pomaganja do u vrh planine...Deveti dan spremi je Aćimu mirnu i prepodobnu.„Očitao sam“, poruči, „onu najdeblju.Uslišit će je i Bog i Anica“...Otada, pričaju, nije bilo sretnijeg domaćina od Aćima... — Da ja imam ženu, pa makar i zla bila, — uzdahnu Prokopije opljuckujući. — Eh, brate!...Eh prokleti otac, zemlja mu kosti izmetala! Jevrem meškoljeći se otegnu: — Dao je Bog, puno je selo žena! Svi se nasmijaše.Buljubaša namignu starčiću i ovaj prijateljski kucnu Prokopija po ramenu. — A tebe ni jedna ne gleda mrko, — reče polušapatom. Prokopije, u zabuni, poduhvati bradu šakama i postiđeno poklopi oči njome.Zatim, hihikajući, procijedi kroz zube: — A šta sam ja?...Zar nijesam čovjek? Ne znajući, kako bi skrenuo razgovor na drugo, zaiska vode.Buljubaša poslušno skoči da dohvati žban.Ali ga nešto pretegnu.Zatetura kao pijan, premetnu se preko starčića i, ljosnuvši ničice, udari čelom o zemlju.Dok je sjedio i razgovarao, Jevrem mu, krišom, svezao konopcem nogu za stablo trešnjevo i to ga oborilo...Nastade svađa, prepiranje.Buljubaša, posramljen i uvrijeđen, crveni, bijedi sve unaokolo, jednoga po jednoga, i prijeti stisnutom šakom.Ostali, zlurado se smijući i gurkajući se međusobno, pravdaju se i preklinju da nijesu krivi.Napošljetku se diže Prokopije i da prekine inad, zapovjednički viknu: — Na posao! Svi se digoše lijeno, preko volje.Lagano, gegajući se, odoše do mjesta i opet prihvatiše za motike.Pljunuvši u dlane i prekrstivši se počeše ponovo udarati o tvrdu, sasušenu zemlju.I tupi, odmjereni udari motika opet se počeše nadaleko razlijegati kroz vreli, svijetli dan.Činjaše se kao da i odozdo od polja, koje kao novosakovana sablja presijeca srebrnasta rijeka, i ozgo sa modrih planina, niz koje kao da su protekli bijeli sunčani potoci, odazivaju se stotine i stotine njih, zvečeći, udarajući... Jevrem je još neko vrijeme ležao pod trešnjom, ljuteći se i prekoravajući sama sebe, što je pošao sa Prokopijom.Nije znao ni šta će, ni kuda će.Čitavo tijelo nekako mu se raslabilo, malaksalo, žglobovi kao da se rastavili jedan od drugoga, glava oteščala.Hvata ga drijem a ne spava mu s; oči se same sklapaju, a gušterovi na bedrama lagano, lagano se trzaju, igraju...Osjeća kao da ga neko i škaklji i miluje...Dodijalo mu ležati, a ne može da se nakani i da ustan; ožednio, a mučno mu da opruži ruku i da dohvati žban... Napošljetku s nategom, lomeći se, podiže se nekako.Ne pozdravivši se ni s kim krenu manastiru...Nekolike sitne, nasrtljive muhe okupiše ga, počeše mu se lijepiti po čelu i po obrazim; kupinove vriježe zapinjale mu za noge i hvatale ga za haljin; šibe zovine šibale ga po bedrama i greble po rukama.Nije gotovo znao, kud da se okrene ni od čega prije da se odbrani.A sunce peče pravo za vrat, vreo i truo zadah udara mu u lice i sasušuje mu grlo.Ispred očiju kao da prolijeću mrki i plavičasti, mršavi i ugojeni mjehuri i motaju se, prepliću, kolutaju.Ispod jedne suhozidine opazi kako se, kao zlatna grivna, savijena u klupče, sa visoko odignutom glavom blista golema zmija i dvostrukim, iglastim jezikom liska kroz vazduh.Lijena, sanjiva, ne poplaši se od njega niti pobježe...On bržebolje ustuknu, povrati se.Osvrćući se uzvjereno okrenu onda na drugu stranu. Iznenada, u širokom vijencu divljih ruža, čiji se neuređeni džbunovi, ispod omanjeg vinograda, isprepleli i naježili kao raščupana kosa, zabijeli se nešto, zaleprša.Ukaza se i zajapureno, suncem opaljeno, vedro lice djevojačko, a ispod bijele okruge, kojom su joj pokrivena dva krupna oka, puna sunca, gorila kao dva crna cvijeta u ružinom vijencu. — Ko li je ovo? — zapita Jevrem začuđeno i zastade na mjestu. Djevojka mu se približivaše.Nosila je u rukama dva teška kabla sa mlijekom, koje se preljevalo preko čađavih ivica, o ramenu joj bila uprćena prepuna torba...Zdrava, jaka djevojka.Zategnuta, tanka košulja, kroz koju se provide pune, nabrekle prsi, kupi se, nabire pri hod; na obnaženim, čvrstim mišicama drhće mes; pod bosim nogama, koje se rumene ispod nešto odviše odignutih nogavica, kao da tutnji zemlja... Susrevši se sa Jevremom ona obori oči.Nazva Boga i htjede da ga zaobiđe, da prođe. On se naširoko raskorači i prepriječi joj put. — Kud ćeš? — zapita zagušeno, a upro očima u nju, u bjelinu onu pod grlom. — Nosim ručak radinima, — mirno odgovori djevojka ne dižući očiju. — Zar ima ovdje vaših radina? — U našem vinogradu...Blizu su... Glas joj zvonak, čist i trepereći topi se u svjetlosti onoj...Najljepši otpozdrav ševi, koja se još, poput sitne pjege, leluja u visini i klikće življe, veselije! A Jevrem samo tapka i gleda je...Sunce mu peče za vrat, pali ga.I iz prsiju njezinih, ispod tanke košulje, izbija čudna toplina neka i oštar miris znoja.Osjeti, kako mlada krv vrije u njemu i juri mu u glavu, a svega ga obuzima laka drhtavica. — Ostani, — izgovori muklo i pristupi bliže.Luda ga želja obuze da je prihvati malo, da stisne za čvrstu, oblu mišicu. — Ne ćeš zakasniti. — A ko si ti?...I ne znam te! — nekako prezrivo odgovori djevojka, ustupajući ispred njega.I opaziv, kako drhće i kako je užagrio očima, dobaci podrugljivo: — Eno ti vode!...Otrči pa se okupaj! Njezin odgovor još više raspali Jevrema.Zabaci glavu unatrag, zamumla nešto, a na krajevima suhih usana izbi mu sitna, bjeličasta pjega.Raširivši ruke i pognuvši se nenadno, kao razdražen ovan kad hoće da bode, potrča prema njoj, nasrnu.Jedan joj kabao pade, prevrnu se i bijel potočić proteče mrginjom, da napoji ožednjelu zemlju. Torba se spuze sa ramena i zaustavi se na laktu, okruga sa kose povi se i lepršajući prekri obližnje šiblje...Uhvati je oko pasa, stegnu, i kao gladna zvijer, zari joj oštre zube u mišicu, tresući se i trzajući. — Ostavi!...Pseto!... — ciknu ona od bola i od ljutine i, pobrinuv se najprije, sa urođenim tvrdičlukom seljanke, da drugi kabao sačuva, spusti ga na zemlju. — Pusti!... On ne odgovori.Zapjenušen, blijed, nesvijestan, samo je cičao, mumlao, stenjao, neumorno nasrćući.Previvši se gotovo do zemlje, posrćući i na koljena, omahivao je njome, grebao je, štipao, upinjući se da je savlada, obori.Okrvavi je na ruci i bijesno poče čupati, kidati pregaču, udarajući joj u bedre glavom, ramenima, prsima. Smetena, iznenađena kao da se i sama poče podavati njegovoj požudi.Odbijajući ga, braneći se, ujedajući, poče se zanositi, malaksavati, posrtati.Obgrlivši ga u obrani, osjeti mu vreo dah na obrazima.I sva zadrhta, strese se.Krv joj udaraše u glavu i od topline poče je hvatati nesvjestica. Tek kad opazi krv na ruci, vrisnu, otrže se.Sabra svu snagu, razmahnu i odbaci ga daleko među trsove.On pade ničice na tvrdu zemlju i jeknu kao izdišući. — Da znaš, kopilane, koga si dirnuo! — uzviknu ona žešće, osvješćujući se.I, dohvativ nekoliko ovećih kamena, nemilosrdno mu ih sasu na leđa, udarajući iz sve snage. — Čekaj!... — Kuku!...Zakasnih s ručkom! — glasno se prisjeti, pa bržebolje zabaci torbu na rame, popravi okrugu, uze i prazni i puni kabao i hitno pođe. — Zapamti me, nikogoviću! — podviknu, pošto je poprilično odmakla, osvrnuv se. — Nijesu ovdje jeftine djevojke! Jevrem se pridiže.Slomljen, umoran, malaksao.Češući se po leđima i stenjući gledaše za njom.Uze kapu, koja mu ležala na zemlji, otrese je i, oborene glave, vukući nogu za nogom, krenu dalje. — A plaha djevojka! — reče poluglasno, razmišljajući. — Snaga jedna!...Kad udara, baš ne žali!... Približivši se manastiru, pričini mu se kao da čuje neku graju.U vazduhu, iznad glave mu, kao da se rastolijegaju, kavže, izmiješam, ispresijecani glasovi, krupni i sitni.Iznad sviju grmi, tutnji muški glas Janjićijev, sličan udaljenom mrmorenju medvjeda. Jevrem naćuli uši i ubrza hod. — Šta li je sad? — zapita šapatom, kaskajući. — Šta se to desilo? Kod manastirskog gaja, na ravnoj, crvenoj poljani, opazi gomilu ljudi, zbijenu, skupljenu.Iznad glava joj, kao dva blijeda plamena svjetlucaju dvije oštre bajonete sa žandarskih pušaka.Između njih se uplela visoka kamilavka Janjićijeva i igra nekako, zaklanjajući čas jednu čas drugu bajonetu. — Nešto je krupno, čim su žandari, — prošapta Jevrem i poče kaskati. — Sigurno otac Janjićije izazvao svađu...Treba pomagati! Nije se prevario.Čim pristiže do njih, opazi pri zemlji nekakva seljaka, čivitastomodra u licu, polumrtva od straha.Zgurio se nad naramkom drva, užetom prevezanih.A visok, snažan žandar nadnio se nad njega, uhvatio ga rukom iza vrata, za razguljeni gunjac, i kao da hoće na silu da ga odigne i ispravi.Janjićije, ljutit, ispriječio se, dohvatio debelu cjepanicu i, zadržavajući jednom rukom drugoga žandara, koji se otimao, ustremio se na onoga, što drži seljaka.Melentije, blijed i poplašen, umiješao se među njih, ide od jednog do drugoga i zadržava, stišava. — Da vidimo tu žandarsku silu, — pomamno viče Janjićije, stiskajući zube i starajući se, da kako odgurne Melentija. — Da vidimo, kolika je!...Ja se i hrvem sa silom...Sto je jača, milija mi! — Janjićije!...Brate! — gotovo plačući moli Melentije i miluje ga po naprašenom rukavu. — Nemoj...Smiri se!... — Ja sam carski službenik!...Ja vršim dužnost, — viče i žandar i kočoperi se zveckajući sabljom. — U ime zakona uhvatio sam lopova...Regula je regula! — Ne priznajem ja ni tebe ni tvoje regule! — grmi Janjićije i žešće na visoko izmahuje cjepanicom. — Branio sam ja ovu sirotinju i od Turaka! Drugi žandar izmaknu se malo u stranu, udari čizmom o čizmu i naduveno izbaci: — Ko krade carsku šumu, nema mu pardona! — Nije krao carsku nego manastirsku, — popravi ga Melentije blago. — Našu, brate... — Carsku, — potvrdi žandar uporno. — Znamo mi! — Evo i ja kažem da je carsku, — opet će Janjićije prkosno. — Jest, baš carsku!...Pa šta ćete mu?...Hoćete li ga objesiti zbog naramka drva? — Poslat ćemo ga u rešt. — Ne ćete, dok sam ja živ! Melentije lagano pristupi žandaru i prošapta moleći: — Ostavite, gospodine...Siromah je...Bog nam zapovijeda, da se smilujemo na siromaha. — Ne dam ja nikakva smilovanja!...Jok! — oštro ga prekide Janjićije. — Ne ću ja da se smiluju...Ne smiju oni njega voditi, pa to je! Jevrem se neprimjetno umiješa među njih i stade pokraj Janjićija.Pogleda na žandara, na ufitiljene mu brkove i sjajna puca na novom kaputu.Zaboravivši namah na sve bolove u leđima, podsmješljivo skupi usne. — Zgodno li bi bilo našaliti se s ovim gospodinom i čitavu svađu završiti jednom komendijom! — pomisli u sebi. Pa, napraviv blesasto lice, kao prikradajući se uhvati Janjićija za rukav i, nekim poluglasnim šapatom, tepajući izbaci: — Pusti ih, oče Janjićije, neka ga gone...Zbog naramka drva zaboravit će na onaj duhan u vrh pojate... — Duhan?...Kakav duhan? — naglo zapita visoki žandar i sijevnu očima. Jevrem se, tobože, prestravi...Nekako smeteno, luđački, pogleda u njih i slegnu ramenima. — Noćas su trpali u pojatu, — zamuca skrušeno, — Bit će da je duhan... Visoki se žandar osmjehnu i namignu na druga.Kakvih li sve budala nema u manastiru, kad gotovo javno pričaju o krijomčarenom duhanu!...I kakva li će nagrada biti, ako bude mnogo duhana! — Ama o kakvom duhanu zboriš, nesretniče? — zapita i Janjićije iznenađen i namrgodi se. — Otklen duhan? — Ne znam, — blesavo odgovori Jevrem, pa brzo uvuče glavu međ ramena kao da se nadao udarcu. Žandari se sporazumješe pogledima.Ostaviše i seljaka i drva i žurno, gotovo trčeći, krenuše pojati. — Koliko će ga biti? — zapita visoki, spotičući se. — Možda tovar, dva? — Uh! Dotrčaše do pojate i zastadoše malo. — On reče da je pri vrhu? — zapita visoki zadihan. — Je li? — Jest. — Znači, da se moramo pentrati uz merdevine. — Ne može se drugačije. Obojica prihvatiše za velike merdevine, što su ležale u strani.Izdigoše ih na ramenima, ispraviše. — Naprijed! Visoki se poče penjati prvi.Plašljivo, pazeći da se ne omakne i pridržavajući se za zid, uspuza se nekako gotovo do pod krov od pojate.Tu stade i pokuša da rukom otvori tijesna vratašca pod krovom.Snažno udari kundakom i vrata, tresući se, popustiše.Uvuče se.Ostaviv pušku u travi pođe i drugi za njim. — Pst!Mirni budite! — šapatom zapovjedi Jevrem i Janjićiju i Melentiju, koji su začuđeni pristajali za njim i snebivali se. — Mirni! — Ali ako nađu? — uplašeno zapita Melentije i sklopi ruke kao na molitvi. — Ne bojte se!... Jevrem se prikrade merdevinama, pažljivo obilazeći duboku vučiju jamu, pretrpanu čitavim gomilama šušnja, šiblja i odbačenog busenja.Uze ih i odmaknu ispred pojate.Položi ih na zemlju kao da se, tobože, same prevrnule. — Bježimo! Pa se naglo izmaknu i sakri se među borove.Kaluđeri pođoše za njim. — Ama šta radiš, nesretni sine?...Imaš li pameti? — šapatom zapita Janjićije sustignuvši ga. — Šta li će biti? — otegnu i Melentije zabrinuto. — Bruka! — A zar bi oni ostavili seljaka, da im ne spomenuh duhan? — prkosno odgovori Jevrem i šćućuri se pod borove. — Zar bi pomogle vaše molbe i vaše prijetnje? — Pomogla bi cjepanica! — s ponosom izbaci Janjićije. — Sila se samo silom nadbija... Jevrem lukavo namignu: — Zar? Razgovor im presiječe oštar lom i silno šuštanje, puckaranje...Nešto kao da se sruši, razori...Začu se odmah i očajna, neobična pomaganja.Odonud, od pojate, vikahu, zazivahu u pomoć. — Vi idite, a ja ne smijem, — mirno im reče Jevrem i leže po travi. — Vidite šta je! Oba kaluđera, bez ustezanja, pohitaše prema pojati, pogoneći se.Pogledavši pod krov opaziše jednog žandara, gologlava, sa kosom od sijena i haljinama, prepunim trina, kao da je prenoćio u stogu.Promolio se kroz obijena vrata, sav se iskrivio i držeći se za dovratak, viče iz svega grla, doziva i psujući i bogoradeći ujedno.Kao tup, prigušen odjek iz jame mu se odaziva neko stenjući, cvileći poput išibana psa. Kaluđeri pristupiše i pazeći da se i sami ne omaknu, kroz prolomljeni šušanj proviriše u jamu.Spaziše Visokoga.Savio se kao gusjenica na dnu, izgruvan i izgreban.Rukama obuhvatio koljena i njiha se, ječi, uzdiše. — A što ne pritvrdiste merdevine, ubio vas Bog! — prekori ih Janjićije, a prepolovljena obrva izvija se i debele nozdrve šire kao da će namah prasnuti u smijeh. — One su iskrivljene i padaju, čim se ne pritvrde. — Nijesmo znali, — bolno se odazva žandar ispod krova opružajući ruke kao žaba kad skače u vodu. — Nego ih namjestite opet, molim vas, da se spustim. Janjićije namjesti merdevine i pridrža ih.A čim se žandar spusti, sva trojica prihvatiše za posao.Počeše razgrtati grane i šušanj da oslobode Visokoga. — Sto nijesi pazio, jadan brate? — opet će Janjićije bolećivo, pružajući mu ruku, da ga prihvati. — Svako zna, da je tu vučija jama.Iguman je još zimus iskopao pred pojatom radi lopova... — Jao, stukao sam se, — zašišta Visoki stiskajući zube i lagano se ispravljajući. — Ko bi znao za jamu!... Čim nismo našli duhan, pošao sam, a... kad sam vidio da nema merdevina, skočio odozgo i... jao!... Janjićije izvadi iz džepa bocu sa rakijom i stresajući mu lišće i prašinu sa haljina, ponudi ga: — Odsrkni malo, pa će proći...Nijesi slomio ništa?...Nogu ni ruku nijesi uganuo?...Ispravi se. Visoki, ječeći i uzdišući, ispravi se još malo. — Pođi! Visoki, šantucajući, pođe. — Halt!... Visoki stade. — E zdrav si ti, junače, ko i ja...Ništa nije bilo...Pala muha na medvjeda!... Žandar požudno prihvati za bocu. — Na zdravlje! Pa uze Melentija pod ruku, okrenu se od njih i ode u avliju. Oštro, istrzano, divlje, u nekoj neobičnoj žurbi, kao svađajući se, zazvoniše zvona, jauknuše.Čitava avlija zabruja, zatrepta i zapjeva.Jevrem se trže iza sna, skoči sa kreveta i istrča pred ćeliju.Još prije dva dana prelistavao je kalendar i uvjerio se, da u ovoj sedmici nema nikakva većeg praznika.A kako su oba zvona zvonila samo o većim praznicima, nikako se nije mogao dosjetiti: zašto ga jutros razbudiše?....Nije li Iguman krenuo na put?....O tome jučer nitko govorio nije...Nije li, iznenada, došao Mitropolit?...A kakva bi nevolja mogla i njega ovako rano dotjerati?... Zijevajući i prstima raščešljavajući neuređenu kosu pogleda prema zvoniku. Pred crkvenim vratima, upravo kraj poboja, opazi čovječuljka nekog, mršava, gurava, jadna.Objema runjavim rukama grčevito uhvatio za konopce i poskakujući, kao u kolu, tegli iz sve snage...Obučen u same dronjke...Iskajišani, istruli ostaci kaluđerske mantije vijare se oko njega; prljavi tetrejici od pojasa padaju mu niz ispale kukov; kroz poderane seoske čakšire providi se mrka, izgrebana koža, naročito na bedrama.Na blatnjavim, okrvavljenim nogama obuće nije imao.Na glavi mu se klimala napukla i ulupljena kamilavka. — Ko li je ovo? — zapita Jevrem Vasu, koji je neispavan i ljutit prelazio preko avlije, noseći ljuč od crkve uspravljen, kao svijeću, i muklo razgovarajući sam sa sobom. — I zašto zvoni?... — Ko je?...Nikoletina! — odgovori Vaso osorno ne pogledavši ga. — Đavo ga donosi svakih deset dana te nas ovako budi.Bog mu, kaže, naredio da uvijek svoj dolazak oglasi zvonima. Za čudo, kad se približi Nikoli, niti ga prekori, niti zadrža od zvonjenja.Gotovo sa nekim strahopoštovanjem zaobiđe oko njega.I gurajući kapu pod pazuho i krsteći se, zavuče ključ u ključanicu.Otvori vrata. — A šta ti radiš dosada, nesretniče? — oštro zapita Nikola, pa pusti konopce.Sa nekom nasladom pogleda u zvona, koja posljednji put bolano jeknuše i još se njihajući zujahu zamoreno. — Zar ne znaš slovo Gospodnje da treba rano raniti? Bržebolje kleknu na koljena i raširi ruke prema nebu.Krsteći se i klanjajući spusti čelo na prag.Ostade tu kao okamenjen. — Kakav li je ovo bogomoljac? — šapatom zapita Jevrem i lagano, na prstima poče mu se približavati. — I otkuda je? — Nikola! — nekako poplašeno i kao plačevno progovori mu neko iza leđa. — Na putu! Jevrem poznade glas oca Melentija.Osvrnu se.Blijed, malaksao, stao on nasred avlije.Nekako tupo i strašivo gleda u Nikolu, a suhe mu ruke drhću, drhću... — Šta ti je? — brzo zapita Jevrem i misleći zar da će pasti, poduhvati ga ispod ruke. — Bolestan si opet? — Gledaj ga... na putu... — jedva promuca Melentije i prstom ukaza na Nikolu. — Kad god ja služim, on onako ispane i prepriječi mu put... — Pa? — Predznak je to...Rđav predznak! — Bojiš ga se? — Napominje mi smrt, blisku smrt, koja će mi prepriječiti put kroz život, — promuca Melentije nečujno.Opet zadrhta. Nikola zar osjeti, kako neko iza njega stoji.Lagano se pridiže i mrko, nabrano lice, sve zaraslo u gustu dlaku, okrenu prema njima: — Ti li si, oče Melentije? — zapita muklo, presijecajući ga pogledom. — Prolazi u hram Gospodnji i pomoli se Gospodu za nas grješne...I kad te pozove pred prijesto nebeski, a milostiv je i pozvat će te brzo, moli se za nas... Melentiju kao da poklecnuše noge.Uhvati Jevrema za ruku i nasloni se na njega.Zatim lagano, zastajkujući gotovo na svakom koraku da predahne, prijeđe preko praga.Stupi u crkvu. — Ko si ti? — oštro zapita Nikola Jevrema, kad pođe za Melentijem, i zaustavi ga na pragu. — Đak li si, iskušenik li si, putnik ili namjernik?...Ne ulazi!...U tebe nije srce predano Gospodu, tvoje su misli grješne, pohotljive...Ne ćeš dugo skrasiti pod krovom manastirskim!... I opet se poče krstiti i moliti.Opet spusti čelo na prag crkveni. Međutim se i avlija poče puniti seljacima, radinima.Lagano, kao prikradajući se, ulazili su jedan za drugim kroz široku kapiju.Pobožno se klanjali prema crkvi i išli, zbijali se ispred ćelija.Neki su u malim, četvrtastim krošnjicama, po vrhu prekrivenim slamom, nosili jaja; neki držali za noge čvrsto uvezane po tri po četiri kokoši, koje su rakolile i drečale; neki gonili po janje ili razigrano kozle pred sobom...I svi su bili nekako zabrinuti...Šapatom su govorili među sobom.Čim bi im ko nepoznat pristupio, prekidali su razgovor i okretali se, silom se iskašljujući u stisnutu šaku ili šarajući prstima po ovlaženom pijesku. Kad se pomoli Iguman, poskidaše kape.Duboko se pokloniše.On ih i ne pogleda.Ubrzanim korakom prođe dva tri puta po avliji, zaviri u sve budžake.Pođe i prema crkvi i opazivši Nikolu pred pragom, zastade.Opet se vrati prema seljacima, gurnu nogom u krošnjice sa jajima kao da bi da tako omjeri: jesu li pune?Poče odizati kokoši i mjeriti ih na ruci. — Što ste imali najgore, meni ste donijeli, — osiječe oštro, mrgodeći se i gledajući nekuda u stranu. — Sve mršavo, slabo... — A mršava nam i godina, moj lijepi Gospodine, — zapjeva nekakav starac, kojemu je glava bila obrijana gotovo do vrha.A sa vrha, sličan kravljem repu, pružao se dug, umotan perčin i padao na leđa. — Koliko smo i kako smo mogli, toliko i donesosmo. — Ne pitam tebe...Znam, da umiješ i previše čavrljati, — okosi se Iguman i okrenu se drugom domaćinu. — Zar ne vidiš, da će ovo tvoje janje još danas krepati? — zapita jače. — Misliš li, da ga mi možemo izliječiti našim molitvama? — Jutros je zdravo i veselo optrčavalo oko kuće, — odgovori seljak mirno i nježno obgrlivši janje poljubi ga u roščić. — A i sada, da ga pustim, trčalo bi... Iguman se naljuti.Poče tući štapom o zemlju. — Ne odgovaraj!...Ne ću da odgovaraš!...Svi vi znate lagati...Svi!... — viknu osorno. Opet se okrenu starcu s perčinom.Štap sa srebrnom jabukom prihvati po sredini i odiže prema sebi kao žezlo kakvo.Ispravi se i nakašlja kao kad propovijeda. — Zašto vi tako varate manastir, sinovi zločestivi, — zapita nekako svečano, jačim uobljenijim glasom. — Zašto grijeh pred Bogom na svoju dušu tovarite?...Svi znate, da se manastir izdržava od prihoda sa zemlje, koju vi obrađujete, i od priloga ktitorskih...Znate dobro, sinovi zločestivi, pa ste mi opet ljetos ukrali pet tovara žita i podmetnuli mi nagnjile krompire...Zakinuli ste me i na vinogradima i na prihodu od duhana...Sad ste, evo, okrenuli da donosite mršave kokoši i krepanu janjad...Eh, sinovi zločestivi!...Eh, stoko jedna! — A rašta Boga ne umoliste da bude bolji rod, pa bi i manastiru svetom više prihoda bilo? — opet zapjeva starčić s perčinom komešajući se kao od studeni. — Kako je Bog odmjerio nama, tako smo i mi namastiru, ravnom mjerom... — Muči, bogohulniče! — gotovo vrisnu Iguman i izmahnu štapom prema starčiću kao da će udariti. — Ni riječi više da ne progovoriš!...Ti ćeš i tako brzo poletjeti sa zemlje manastirske! — Zar je ovdje zabranjeno i govoriti? — iznenada surovo zamumla Janjićije.Bješe izišao iz ćelije i pripalivši lulu, rashlađivao rakiju u vodi. — Po kakvijem li je to kanunima i paligrafima? — U moje poslove neka se niko ne miješa, — odgovori Iguman preko ramena i opet pogleda u stranu. — Nijesu tvoji poslovi nego manastirski, a sve, što je manastirsko, moje je ko i tvoje. Iguman poče tapkati na mjestu i sve jače udarati štapom. — Ja sam ovdje Iguman! — ciknu ponosito. — Niko drugi! — Ako si Iguman, nijesi dželat, — odgovori Janjićije prkosno, opljuckujući preko lule. — Što mučiš ovu sirotinju, što li išteš preko mjere?...Ja znam, da su svi oni lupeži, pasji sinovi, i znam da će zakinuti, ali šta ćeš im?...Dobro je, kad su i ovoliko mogli donijeti. — Igumane!...Naredi da mi se donese ručak! — nekako zapovjednički podviknu Nikola i na koljenima dopuzi do Igumana. — Gladan sam, a gladnog treba nahraniti po zapovijesti Gospodnjoj! Pa se ispravi i oštro pogleda po seljacima...Svi nikom ponikoše.Nekako smeteno, poplašeno počeše se zbijati jedan uz drugoga kao uznemirene ovce pred oluju.Pokunjeno, oborenih glava, gledahu u zemlju. — Svjat, svjat, svjat Gospod Savaot, — čudnim hrapavim glasom otegnu Nikola i odiže ruke prema nebu. — Pogledaj, Gospode, na Sodom i Gomor ovaj, pogledaj kako grješni ljudi odvratiše lice svoje od tvojih manastira i kako počeše varati!...Gospodi, udri grješnike, ne udri pravednike!...Ja vidim, kako ćeš poslati gladne godine, kugu i moriju, da sataru, da pomore na sve strane... — Ne! — gotovo jauknu starac sa perčinom i ničice pade po zemlji. — Ne kuni, po Bogu! — Ne kuni! — zapomagaše i ostali, preklonivši se. — Nemoj! — Gospodi, poslušaj glas raba grješnoga... — otegnu Nikola jače.Ali ga snažna ruka Janjićijeva zgrabi za rame, a stisnuta šaka zaprijeti pod nosom. — Ne laj, pseto!...Dosta je!... Nikola se strese i zlobno pogleda Janjićija ispod oka. — Ti si sluga nečastivoga, — oporo reče. — Ti ćeš svršiti na vješalima. — Dosta! — Sramota će osjeniti manastir ovaj črez tebe i strašno poruganije pretrpjet će... Iguman, ne govoreći ništa, polako se primaknu Nikoli.Uze ga za ruku i povede manastirskoj kuhinji. Janjićije, sa naduvenim obrazima, pogleda za njima i jetko zareža: — Pseto pogano! — Nemoj, oče, biti bezbožnik...Vaistinu je prorok i vidovit je, — zapjeva starac sa perčinom i zavrti glavom. — Tri put nam je prorekao grad... — A meni prorekao smrt djeteta, — poplašeno dočeka drugi. — A meni svadbu! — A meni pomor u stoci! Svi kao da se natjecahu: ko će više iznijeti primjera o Nikolinim proročanstvima.Svi su tvrdo vjerovali u njih.I bojali ga se neobično.Kad bi, prolazeći u manastir ili vraćajući se, na svom klempavom, ogubanom magarcu projahao kroz selo, pozdravljali ga ljubaznije nego Igumana.U kući, gdje bi svratio, dočekivali ga najponiznije, klanjajući se, ljubeći mu ruke.Ako je što iskao, donosili su odma; ako je počeo psovati, ulagivali se, umirivali ga ponudama, neprestano moleći da ne proklinje.Samo da ne proklinje!...A ako je u čijoj kući očitao molitvu, — vječito čameći po manastirima, naučio je silu molitava na pamet, — svi su bili presretni.Vjerovahu, da će se sva blagodat božija izliti na njih. I makar što su voljeli oca Janjićija, krivo im bilo na njega, što je, jedini u manastiru, toliko nemilostiv prema Nikoli, što mu ne vjeruje i odbija ga od sebe.Zbog toga im, čak, izgledao kao neki bogohulnik, koji ni u što ne vjeruje.A to mu nikako nisu mogli oprostiti.Prekoravali ga uvijek i gotovo sa nekom zluradošću čekali: kad će se proročanstvo Nikolino ispuniti na njemu samome, na Janjićiju, i kad će primiti kaznu za bezvjerje svoje. Kao za inad i Iguman je postajao sve ljubazniji prema Nikoli, ukoliko ga Janjićije više mrzio.Dopuštao mu i da zvonima objavljuje svoj dolazak i budi kaluđere.Hranio ga, davao mu duhana, katkad i novaca.Kad priložnici sa sela nisu bili dovoljno pažljivi i darežljivi, slao je Nikolu kao nekog egzekutora da kupi priloge.Nikada bez uspjeha. I sada, kad ga „iz inada“ odveo u kuhinju, Janjićije je tvrdo vjerovao, da će ga nagovoriti na kakav novi „šeretluk“ i da će ponovo izmamiti nešto od seljaka. On se htjede uputiti za njima da pazi, da prisluškuje...Iznenada ga zaustavi jedna žena, šapatom zamoli da je povede u ćeliju. Sva je bila umotana u širok, šaren pokrivač.Samo joj nos provirivao ispod mjehuraste strehe na čelu i jedno veliko plavo oko svijetlilo se. — A šta ćeš tu u ćeliji? — osorno zapita Janjićije, gledajući je s nepovjerenjem. — No? — Da se ispovjedim... On poćuta malo, počeka.Zatim se lijeno okrenu i, mahnuvši joj rukom, pođe.Ona, umotavajući se sve više i starajući se da je ne poznaju, pođe za njim... Čim je zatvorio vrata od ćelije, uze sa čavla stari epitrahilj, koji je mirisao na tamjan, i rastopljen vosak i namače ga na vrat.Dohvati i stari, zelenkasti krst, izlizan od čestih cjelivanja, ispred ikone i visoko odiže. — Da kradeš?...Ne kradeš...Da psuješ?...Ne psuješ... — sam poče i pitati i odgovarati, gledajući joj u glavu. — Da potvoraš?...Ne potvoraš...Da postiš?...Ne postiš... Pa se nakašlja i uzviknu jače: — Imaš li još što na srcu?... Žena hitno zbaci pokrivač sa sebe, pade na koljena.Prihvativ za kraj epitrahilja poljubi ga i pritisnu na čelo. — Branitelju naš! — promuca uzbuđeno i udari u plač. - Samo Bogu i tebi smijem sve kazati...Nikome više!... Janjićije je tek sada poznade.Bila to Smiljana, poznata lijepa udovica.O nju se, kako se pričalo, dosada otimali troji prosioci po izbor.Ni jedne nije htjela primiti... Ugledavši je skrušenu i potištenu sažali mu se.Sage se nad nju i htjede ju podignuti.Ipak, predomislivši se, naglo trže ruku kao od vatre.Na silu poče kašljucati. — No šta je?...Šta je?... — okresa suho, mrgodeći se i okrećući glavu da joj u lice ne gleda. — Kazuj! Smiljana jecaše još neko vrijeme tresući se, grčeći.Pokuša, u dva puta, da progovori.I oba puta zagrca.Suze još jače navališe, obliše joj punačke obraze.Napošljetku sakri lice u epitrahilj, umota glavu njime. — Grješnica sam ti, oče, — isprekidano izbaci na silu zaustavljajući jecaje, koji se na mahove još uvijek otimali i trzali joj glasom, kidali ga. — Zgriješih... — Šta?...Šta, nesretnice? — zagrmi Janjićije iznenađen i krstom izmahnu iznad glave joj. — I s tim si došla meni?... — Oče, ne goni grješnicu! — grcajući promuca Smiljana i, savivši se u klupče, očajno grebući rukama unaokolo poče da čelom udara, lupa u pod. — Ja ne smijem drugom!...Samo tebi!...Tebi i Bogu!...Ti znaš... ti razumiješ... ti ne cvijeljaš nesretnika. Janjićije se ispravi sve jače izmahujući krstom, kao da goni, da se brani od nečega.Mrmljao je u bradu, romendžao, nejasno, isprekidano, nerazumljivo.Dođe mu da vikne, zagrmi, da je odgurne nogom.U isti mah nešto ga zagolica u grlu.Zamalo da i sam ne zaplaka, s njome zajedno.Opet se namrgodi i zakašlja u šaku. — Dosta! — uzviknu jače othukujući i savlađujući se nekako. —- Dosta, satano!...Nijesam ti baba ni svekrva da mi tu jadikuješ...Prestani, pasja kćeri! — Oče! — Dobro, dobro...Čuo sam... — ubrza on življe ušmrkujući. — Ne plači!...Čuo sam, eto...S đavolom se svezala i s đavolom pogriješila...Sve vi tako...Sve se raspalite i tražite đavola, a kad ga uhvatite za rogove, onde kukate i pomažete...Ja... — I, lako je udarivši krstom po glavi, okresa: — A svi smo grješni...Ne plači više, velim ti...Samo je Bog bez grijeha...Samo on... Pa odbaci kamilavku i rasplećući prosjedu kosu po ramenima reče svečano: — Govori! Smiljana kao da se pribra malo, stiša se.Stidljivo prikrivajući prsa rukama i gledajući u zemlju zamuca: — Bog vidi, oče, da... da sam samo zgriješila što sam voljela. — Ja, ja...Da se ne voli, ne bi se ni griješilo, — upade Janjićije jetko kao sveteći se. — Sve vi tako...Da nije med sladak, ne bi se muhe u njemu davile... — Ali je on reko da će me vjenčati...Obećo je...On, Jovo Stankov...Ti ga znaš, oče... Janjićije planu.Odbaci krst na krevet, udari se po bedri.Hitno ode u stranu i dohvati teški, čvornovati štap... — I hoće da slaže, pasji sin! — uzviknu razdraženo, prijeteći. — Hoće li?...E ja ću da ga pitam i da ga vjenčam po svome zakonu, ugursuza jednog!...Da vidim, hoće li i meni slagati!... — Ne laže, ne laže on, oče, — dočeka Smiljana živo i prućivši se ispred vrata, prepriječi mu put. — On je jednako na riječi...On bi me i sad uzeo sebi...Ali mu otac ne da... — A što se ćelavi otac u to miješa? — okresa Janjićije bješnje i opet zakorači kao da će je pregaziti. — Ko će i njega pitati?...Ja ću njemu...Oba ću mu oka izbiti, ako i jednu progovori... Smiljana sklopi ruke i lijepe, plave oči podiže prema njemu: — Nemoj, oče...Gore ćeš učiniti, — prošapta smireno, moleći. — Ne će stari nikako popustiti...Ako bi za čas, pred silom, i popustio, opet bi nas ubrzo oboje otjerao... Janjićije zastade i zamisli se malo. — A što ne ostavi tako pogana oca? — podviknu vatrenije. — Što ne ostavi psa pa ne živi odvojeno? — Ne može se tako, — pokunjeno odgovori Smiljana brišući mokro lice čistim, vezenim rukavom od košulje. — Ako ga ostavi, stari će sve svoje imuće predati manastiru.Ni pedlja zemlje, ni jednog papka, ne će njemu, Jovi, dati...Pa grjehota da nam toliki mal propane. — Phi!...O svemu li računate! — zgadi se Janjićije i kao guja šiknu kroz široke, mesnate nozdrve. — Phi!...I sad si, zar, došla meni da vam i ja pomognem računati?...Phi!.. . — Mi mislimo da je bolje sačekati, dok stari omekša ili premine, — rastumači ona postiđeno. Janjićije ne odgovori.Prošeta dva tri puta po ćeliji sa skrštenim rukama ispod epitrahilja.Nešto ga kopkalo da zapita, da sazna od Smiljane: kako je zgriješila?...Gdje je to bilo?...Je li on dolazio, nametao se ili ona, sama?...Pogleda je dva puta oštro i ispitujući...„Ona je prva tražila đavola“, kao da mu šapnu neko.Zatim se, po treći put, okrenu da je nikako ne gleda i, prisloniv se uz prozor, muklo zapita: — A dolazi li ti i sada? — Jovo? — otegnu ona tiho, gledajući mu u leđa. — Đavo! — Dolazi katkad. — Po noći? — Po noći... — I niko ga ne vidi? — Čuva se on...A i kuća mi pri strani, osamljena... Janjićije naduha obraze i golemim noktom počne grebati po zidu. — Pa ti se za svoj grijeh ne kaješ, pasja kćeri! — otegnu jače, pakosno i sa zavišću nekom. — Zgriješila i ne kaješ se, kad ga ponovo primaš... — A zašto ću se kajati, kad volim? — zapita ona začuđeno. — Pa što si dolazila, plakala? — zapita razvlačeći. — Da pomogneš, — nekako slobodnije odgovori ona. — Ti sve znaš... sve možeš... samo ako hoćeš... — Nemam ja tu šta pomagati, — okresa on grubo i prezrivo odmahnu nogom kao da gura nešto ili odbacuje. — Traži ti mlađe, vještije...Hajde ocu Prokopiju...On se razumije u take stvari... Ona nakrivi glavu i skrušeno progovori: — Od oca Prokopija saznat će pola sela...A tada bruka!...Od tebe, oče, ne će saznati ni crna zemlja. — Hm...Zar se to može sakriti?...Hm... — kao da sam sebe zapita i zamisli se. Smiljana se opet oslobodi. — Dosada nije saznao niko, — reče vatrenije. — Eto... i dijete će se naći kroz koji dan, a niko znati ne će...Čuvala sam, sakrivala... — Dijete? — gotovo riknu Janjićije i nekako poplašeno odiže ruke u vis...O svemu je pitao, a na dijete ni pomislio nije!...Otkud sad dijete da dođe?...Zar i to po vrhu?... Ona poklopi oči rukama i meko i malo zbunjeno primijeti: — Zbog toga sam i došla. — Misliš li da sam ja babica, krmačo jedna?... — podviknu on uvrijeđeno obzirući se unaokolo i opet tražeći štap. — Dijete!...Dijete, nego šta? — poče sam sebi odgovarati. — Hoćeš li meda, eto ti meda!...I sad da se priča Janjićiju pod epitrahiljom i časnim krstom, o djetetu!Ko da se Janjićije razumije u nečastive stvari!... Smiljana pokuša da odgovori, ali on nije dao.Odmahivao je rukom, odbijao i, sve više padajući u vatru, grdio i proklinjao. — Nemoj, oče...Poslušaj... — napošljetku uporno izbaci ona, hvatajući ga za mantiju i silom nagoneći da sasluša. — Mi ne mislimo zlo...Mi hoćemo...Zgriješili smo, ali hoćemo da je sve po zakonu...I dijete neka je, pred Bogom, po zakonu, nek nije nezakonito. — Hm... — Molimo te oboje da nas, krišom, vjenčaš noćas, u mojoj kući... — Pa što odmah tako ne kažeš, pogani jedna? — dočeka on življe, namah se razvedrivši.Raspolovljena obrva izvi se, opušteni brk poče se lelujati. — Te grješnica sam, te plačeš, te lažeš, uvijaš se, — nastavi otegnuto, rugajući se. — A sakrivaš, što je glavno!... Spusti joj ruku na tjeme i reče mekše: — Eto tako valja!...Sad ti i dijete valja, i Jovo, pasji sin, valja!...Sve valja!... Ona kao nakon kakva najteretnijeg posla odahnu.Premjeri ga svojim lijepim očima, — i tepajući zamoli: — Ama niko da ne sazna za vjenčanje... — Rašta? — začudi se on šireći nozdrve. — Jer ako stari čuje, opet će nam propasti imuće...Svojeglav je pa će nas iz inada upropastiti... — I, videći kako Janjićije nikako ne može da je potpuno shvati, požuri se da protumači. — Mi ćemo se sad samo vjenčati pa i opet živjeti odvojeno ko i dosle... — Ama kako će da se ne zna? — obrecnu se on na nju. — Ni kum da ne zna! — Zar može vjenčanje bez kuma? Ona pretrnu, streknu.Sklopi ruke na prsima i duboko uzdahnu. — Uzet ćemo Jevrema, — dosjeti se on sažalivši se i zadovoljno pogladi bradu. — Ne boj se!...Kršno je momče!...Jes’ čapkun i lomivrat, ama pošten...Ne boj se!... — Ti ga znaš, oče, — promuca ona nejasno. — Ja Bogu i tebi... — I tako smo svršili? — zapita on pa, želeći da je osokoli, osmjehnu se. — Makar što ste daleko, čak u trećem selu, noćas ćemo doći i svezati vas u debele lance. — Nije gotovo...Osta dijete na smetnji, — dočeka ona živo. — Kako će na smetnji biti rođeno dijete, nesrećo nesretna? — strogo zapita Janjićije i udari je po ramenu. — Kome je još i dijete na putu bilo? — Ako ono ostane u kući, svak će odmah pitati za oca. — Ne kažem li ništa — eto sramote!...Kazat će da nije zakonito...A kažem li istinu, čut će i stari i otjerat će Jovu i...Znaš šta će biti... — Pa šta ćeš? — zamišljeno zapita Janjićije otirući znoj sa čela. — Da čujem... — Morat ćemo dijete nekuda opremiti, — prošapta Smiljana skrušeno. — Opremiti?... — Kuda?...Ni sama ne znam... — tužno odgovori Smiljana. — Ko bi od mene primio dijete, a da sačuva tajnu?...Ja ga ne znam... Janjićija kao da zamori toliki razgovor.Sjede na krevet, razmahnu nogama i reče oštro: — Kada se nađe dijete, donesi ga amo...Tad ću smisliti, kome da ga dam... I, kao prisjetivši se nečega, zapita jače: — A zašto nije Jovo došao?...Što je poslao tebe?... — On se bojao da ćeš ga istjerati ili izudarati, kad ti sve ispriča, — izbaci Smiljana nekako veselo i zasmija se. — A zna da na žensku glavu ne ćeš podignuti ruke. — Hehehe!... — zadovoljno se osmjehnu Janjićije i pogleda na štap. — Kazo bih mu ja, pasjem sinu, kako će nevjenčan u zlo gaziti!... Pa se ponovo pridiže, isprati je do vrata i mirno pođe preko avlije. — Gdje mi je Jevrem? — zapita Vasu susrevši ga blizu kokošinjaka. — Šta radi? — Igumanina ga poslao u varoš da nešto pokupuje, — odgovori Vaso kao preko volje. — Vratit će se večeras. A Nikola ispred kuhinje poče vikati: — Oca Melentija pozvat će Gospod pred lice svoje i kazat će mu: „Poznaješ li oca Prokopija?“...„Poznajem, Gospode!“...„On ne podobajet hramu mojemu i doći će u ad vječni za teška sagrješenja protiv osme zapovijedi moje“...„A poznaješ li oca Janjićija?...“ „Poznajem, Gospode!“...„On će od ognja i vatre sagorjeti, jer nema vjere u srcu svom i nema počitanja prema starješinama!“... Izišav iz crkve Vaso se, tresući prašinu sa haljina, odmah uputi u kuhinju.Odatle je, kroz širom otvorena vrata, izvijala tanka, providna para i mirisom dobro zamašćenih jela preljevala čitavu avliju...Poče se vrzati oko svoje žene, manastirske kuharice, Milice, i buniti je u poslu. Kad god bi saznao, da će se prigotoviti kakav masniji ručak uvijek je hitao da joj tobože pomogne.Nametao se, miješao u poslove, potpasavši se i sam ovećom keceljom i zasukavši rukave do lakata.Poče, po običaju, psovati sluge koji se oznojeni i ljutiti vrzali oko vrata, noseći poklane kokoši, tukce, janjad.Poče goniti s puta svakoga i prihvatati čas za jednu čas za drugu stvar.Premještao se s mjesta na mjesto, išao, vrtio se, a uistinu ništa korisno nije mogao uraditi.Svakome je, naročito ženi, upravo kvario ono, što bi se uradilo. Na njezine kletve i prijetnje nikako se ni osvrtao nije.„Neka viče i neka prijeti, koliko hoće“, pomisli u sebi, češkajući se, „samo nek kuha što bolje i neka sve dobro začini“...I kao nadziravajući: je li sve ukusno zgotovljeno, neprestano je podizao svaki poklopac i neprestano probao od svakog jela.Probao i redovno kudio, kudio i probao.Uzgred se zaljevao i rakijom iz oveće boce, koju je Iguman, kao neko mito, u vanrednim prilikama poklanjao Milici. — Ne treba tebi rakijetina!...Opit ćeš se ko svinja, — odgovori joj mirno, kad ona, sva mokra od pare i zamašćena kao pečenica, navali na njega i pokuša da mu otme bocu. — Opit ćeš se pa ćeš mi okaljati obraz pred poštenim ljudima.Svako će reći: „Kakav je on čovjek kad pušta da mu se ženetina onako opija“? — Ne laje kuca radi sela nego radi sebe.Zar se ti ne ćeš opiti, Ciganine? — zaciča ona uzbuđena i, žaleći rakiju, sve jače navaljivaše. — Zar se ne opijaš o svakom prazniku?... — Čojek i treba da se opije...Bog je i stvorio rakiju za čojeka...Eno i otac Janjićije se napije, pa mu niko ne zamjera. Milica se izvrnu i osu s kletvama na oca Janjićija.Držeći stranu kaluđerima i ponoseći se njima, kad god ih je Vaso pokudio, uzdizala je, obratno, i kovala u zvijezde Igumana, čim bi se Vaso usudio da koga od kaluđera pohvali.Zato joj sada Iguman bio „najzlatniji“ čovjek na svijetu, dobričina, anđeo nebeski, dok je Janjićija nazivala i razbojnikom i krvnikom i pijanicom, kakav se još nigdje ni rodio nije. Ko zna, koliko bi se još kavžili i prepirali, da se iznebuha pred vratima ne pojavi kudrava, u dlaku zarasla glava Nikolina.Njegov promukli glas kao da zakrklja iza direka: — Spremate li se za pir nečastivih, sinovi Satanini?...Danas je Nečastivi uzeo oca Igumana na svoju ruku i pirovat će s njime zajedno. — Kakav Nečastivi? — zapita Vaso usplahireno. — Daleko mu kuća bila! — Znam ja te ptice, — suho odgovori Nikola i, gledajući na tendžere, u kojima se kuhalo jelo, uhvati se prstima za nos, kako više ne bi osjećao toplog mirisa, koji ga dovodio u iskušenje. — Zbog toga danas ni mrve okusiti ne ću sa trpeze njihove...Oni ne dolaze da se pomole Gospodu Bogu svome, nego da jedu i piju...Jesti će i pit će kao firauni gladni, a ni groša priložiti ne će hramu Gospodnjem... I, gunđajući odgega, odvuče se...Ni pogledati ne htjede na starog Igumana, koji kao da iz zemlje izniknu pred njim i, obzirući se ha sve strane, zastade na kuhinjskim vratima.Njegovo mladoliko, rumeno lice izgledalo je vedrije, sitne zelenkaste oči nekako veselije gledale ispod velikih, sijedih obrva. Podiže glavu prema tavanici i, žmirkajući, kao da poče čisto njušiti.Zatim pogleda na Milicu, koja, kako se činilo, plivaše u oblacima dima i, nekako moleći, — a uvijek je s njome mekše govorio, — reče: — Samo pazi, Milice...Samo pazi!...Ako mi osvjetlaš obraz, bit će još boca rakije. Milica ne odgovori.Progunđa nešto u njedra zasuta brašnom, podstaknu vatru, koja je veselo puckarala i uskakala uz kotlove, i, suzeći od dima, poče ljuštiti obarene krompire. — Na ribu naročito pazi, — nastavi Iguman tiše, pazeći da se ne zamjeri Milici i da je kako ne uvrijedi. — Zgotovi je onako... na slanu vodu...Kako ti već znaš...Zejtina ne štedi...Ni bibera ne žali...I pusti neka se malo razladi, nek se spitija, da se sok dobro upije u ribu... — Znam ja svoj poso najbolje, — gordo odgovori Milica i, kao iz inada, sve ljuske od krompira baci mu pred noge. — Znam ja, znam, Milice, — ubrza Iguman nekako veselo kao u šali. — Take kuharice ni jedan manastir nema...Ja ti ovo samo napominjem...I za janjetinu hoću da ti napomenem.Napravi je s majdonosom, zaprži dobro... i neka bude sočna!...Čuvaj samo da ne pregori.A mlade mahune uza nju, pa malo sirćeta, malo zejtina...Znaš ti to... — Ama ko li će to doći? — lukavo zapita Vaso prilazeći mu i ulagujući se. — Vidim da je krupna zvjerka nekakva, čim zbog nje pogibe deseterak kokoši i tri janjeta. Iguman odiže štap iznad glave i namignu. — Ne pitaj! — Da nije mitropolit? — Krupnji! — Ne će, zar, patrijark? — General! — otegnu Iguman zadovoljno, gladeći se po bradi.I, podignuv glavu, oštro ga pogleda, ne bi li poznao: kako će ta kabasta riječ djelovati na njega. Vaso, tobože preneražen, pljesnu objema rukama po koljenima i sav se povi u stranu: — General! — Jes’ jes’, — usitni Iguman živahno, neobično uživajući u Vasinu iščuđavanju... — Juče mi poslao pismo, fino gospodsko pismo... sve miriše...Piše: da će danas doći...Ide, kaže, u lov po našim planinama, pa će naročito amo svratiti da vidi i ovu starodrevnu zadužbinu i mene...General jedan, pa sa mnom nedostojnim!... — A počemu si ti nedostojan, oče? — kao poče se ljutiti Vaso radi tolike čednosti njegove. — Učevan si ko i on, gospodin si, pa...Ko mi je general?...Ne dam ja tvoga prsta za njegovu glavu! — Mičite se!...Ne smetajte mi! — obrecnu se Milica jače, potpuno svijesna svoje vrijednosti i svoje vlasti danas. — S puta! — Imaš pravo, imaš pravo, Milice, — dočeka Iguman meko, izmičući se natraške. — Idem ja, idem...A ti, sestro, samo pazi!...Samo pazi! Opazi oca Prokopija i oca Melentija, kako se vraćaju sa šetnje.Oba u starim, iznošenim haljinama, koje se sikušljale i na više mjesta pozelenjele od trave, na kojoj su sjedjeli.Oko nakvašenih cipela prilijepile im se čitave grude zemlje crvenice.Zaigra od ljutine i, mrgodeći se, poče tapkati na mjestu: — Šta vidim?...Šta vidim, bogohulnici? — viknu bjesomučno i štapom ukaza na mrki pojas Prokopijev, koji je umašćen virio ispod raskopčane mantije. — Zar da tako dočekate visokog gosta, koji nas udostojava svoga pohoda?...Imate li pameti imalo?...Znate li gdje ste? - Zar ćemo i mi biti za trpezom? - zapita Prokopije živo i kao da zarza od veselja. Iguman otegnu rugajući se: - Za trpezom?...Za trrrpezom?...Vi da sjednete za trpezu sa jednom ekselencijom?...Zar vam nije dosta, što ćete stajati blizu trpeze? - Ih! - snuždeno izbaci Prokopije i obori glavu. - Zar?... — I zato treba da ste svečano obučeni, — presiječe ga Iguman oštrije. — Sveečano, čujete li? — Ja sam bolestan...Ne mogu stajati... — mirno mu odgovori Melentije i pokaza na prsi. Iguman ga prestrijeli pogledom. — Niko danas ne smije biti bolestan, — okresa strogo. I, kao prisjetivši se, brzo zapita Prokopija: — A kamo onaj nesretnik, onaj Janjićije?...Ne smišlja li i sada nešto, kako će me obrukati? — Preksinoć je nekud po noći švrljao sa Jevremom, — ponizno odgovori Prokopije, — pa se, zar, napio malo.Nikako i ne izlazi iz ćelije. — Zovite ga! — Jutros sam ga zvao, pa umalo što me ne premlati.Ne priznaje on, kaže, nikakva generala... Iguman se uzvrati unatrag i zanjija se nekako kao da će posrnuti. — Ne priznaje?...Generala? —zapijevajuči otegnu. — Ne će on, kaže, s njime nikakva poznanstva, — smireno odgovori Prokopije. — Huncut!...Huncut!... — zaciča Iguman nemoćno i, u ljutini onoj, poče trčkati po avliji. - Ja ću njega... ja ću sve vas... uh, đavo vas odnio, sinovi zločestivi! Zausti da još nešto rekne, pa uzvi ramenom i ostavi ih.Pođe prema crkvi i opet se povrati.Zastade i držeći prst na čelu kao da nešto smišlja, doviknu Vasi: — Čim se približi, da zazvonite u zvona, — reče zapovjednički. — A hoćemo li mu i ruci pristupati? — stidljivo zapita Vaso, hotimično se starajući da izgleda što naivniji te da i na taj način pokaže, da vodi računa o visokome gostu. — Zar da se tvoja pogana usta dotaknu ruke njegove? I, prezrivo uzvivši nosom, Iguman prođe mimo njega.Prođe pa opet zastade. — I zastavu da istaknete! — podviknu vatrenije. — Odmah! — Odmah, — pokorno odgovori Vaso. — I... Zamisli se: šta bi još trebalo?Pa uze štap pod pazuho i pođe: — Đavo neka vas nosi! — I doći će dan i Nečastivi će pirovati kod hrama Gospodnjeg, — nekako svečano uzviknu Nikola, koji se dovuče odnekuda iza crkve.Keseći se iza Igumanovih leđa raspremi se i leže nasred avlije. — I Gospod će zapitati oca Melentija, kad ga zovne pred prijesto nebeski: „Poznaješ li oca Igumana?“...„Poznajem, Gospode“...„Okrenut ću lice svoje od njega, jer sagriješi i pir pirova sa Agarjaninom prokletim i tu se ne spomenu ime moje“!... Melentije, uzdrhtavši, obgrli Prokopija: — Čuješ li, kako mi proriče smrt? — tužno prošapta. — I pogodit će!...Ja je vidim, lijepo vidim, kako se primiče, silna i moćna...A otac Iguman hoće da ja, koji sam se vjerio s njome, stojim pred jednim nemoćnim generalom...Ludi otac Iguman!... — Hajdemo Janjićiju, — predloži Prokopije tiho, bojeći se da Melentije i ne proplače pred njim. — Hajde da izmamimo malo rakije... Silom ga povuče sa sobom.Nogom gurnu u rasklimana vrata, koja se, nekako jauknuvši, širom otvoriše...Pogleda unutra... Na kratkom krevetu, prebacivši noge preko podnožnjače, napola obučen izvalio se Janjićije, sa lulom u zubima, a brada mu se rasula po uprljanom jastuku, sva zasuta duhanom i zadimljena kao da gori.Pored njega na stoličici, ležala je oveća boca sa rakijom, do polovice ispražnjena; žutjela se napukla čaša i izvrnuta pepeonica, iz koje kao da se još i sada pepeo osipao na pod.Ispod prozora, na sandučetu nekakvom, sjedio je Jevrem, pogrbljen.I dok mu, prepun prašine, širok mlaz svjetlosti klizio niz kosu, držao je debelu pjesmaricu na koljenima i po deseti put glasno čitao pjesmu, kako Marko pije uz ramazan vino. — Još ima rakije! — veselo uzviknu Prokopije potkupljajući mantiju i obzirući se: gdje će sjesti... — Mogu se i ja napiti. — Zar ni ti ne ćeš piti s generalom? — podrugljivo zapita Janjićije i preko lule opljunu na pod. — A golem je to gospodin! — Iguman veli, da će samo on s njime piti i jesti, a mi, biva, samo da dvorimo ko sluge Golubani, mantiju li mu njegovu! — ljutito okresa Prokopije, spuštajući se na pod. — Da dvore kaluđeri?... Janjićije se bržebolje ispravi.Prekrstivši noge sjede na krevetu. — Je li to istina? — Iguman hoće tako, — muklo potvrdi Prokopije. — I hoće još da mu se svečano obučemo. — E ja ću za inad ovako obučen sjesti generalu uz koljeno! — uzviknu Janjićije gnjevno udarajući se po koljenu. — Ne ćeš, — prošapta Melentije tiho i prekorno ga pogleda. — To ne bi valjalo. — Hoću! — Ne ćeš, — brzo dobaci i Jevrem i mirno zaklopi pjesmaricu. Janjićije spusti lulu pokraj sebe, ne brinući se hoće li mu čaršav progorjeti.Inadžijski prekrsti ruke na prsima. — Ja ću za inad sve učiniti! — reče odlučno. — Ne ćeš, — uporno odgovori Jevrem a dugačke mu trepavice ubrzano zatreptaše. — Nikako. — Mislite li da se bojim? Jevrem zakloni lice rukom i reče smijući se: — General ne će ni doći! — Neee će? I svi se začuđeno pogledaše: — Neee će? — A otkud ti znaš? — zapita Prokopije muklo, točeći rakiju u čašu, — Znam. Prokopije se nasmija: — Laži, laži, Jevreme! — Je li vjera tvrda da me ne ćete odati? — vatreno zapita Jevrem i pridiže se. — Ne ćete li? — Ko te oda, glavu ću mu razbiti! — zagrmi Janjićije sa kreveta i da potvrdi prijetnju, stisnutom šakom udari po bedrenjači. — Zbori! Jevrem, stavivši prst na usta i lukavo uzvijajući obrvama, otegnu šapatom: — General nije ni poslao nikakvo pismo...Pismo sam poslao ja, kad sam bio u varoši... — Tiii? Činilo se kao da ga proždiru pogledima.Čude se a ne mogu se načuditi. — Svi odavna uzdišemo i jaučemo za jednim dobrim ručkom, — nastavi Jevrem življe, obraćajući se čas jednome, a čas drugome. — Zato sam htio da natjeram oca Igumana da nas sve počasti...A jesam li ga mogo zgodnije prevariti?...General ne će doći i čitav ručak ostat će nama... Nisu mu vjerovali.Neka pakosna zluradost svima se ogledala na licu, svi kao da su bili gotovi da prasnu u smijeh i podrugnu se Igumanu.A svaki ipak kao da se snebiva, plaši...Ispod oka pogledaše jedan u drugoga kao da se dogovaraju.Niko ništa ne odgovori. — Našao sam jednog jarana, — poče tumačiti Jevrem gotovo ljuteći se, — te smo kupili finog papira, onoga sa zlatnom ivicom... što miriše...Napisasmo pismo...On ima carski rukopis i kabastu pamet, pa zna da kiti baš ko i general!...Kad smo napisali, predali smo na poštu, a Iguman juče primio...Ko mu je kriv što je budala, te odmah povjerovao! Prokopije, obradovan, skoči te zagrli Jevrema.Smijući se grohotom poklopi ga svim teškim tijelom svojim i umalo ne obori.Melentije spusti glavu na prsa i kao čovjek čija se smrt približuje ne smjede da pusti glasa.Samo razvuče usne.Janjićije se uzvali nauznačke i tamburajući nogama preko podnožnjače, kao da se ljuljuškaše na krevetu. — Dobro je smislio, pasji sin, — jedva mogade izgovoriti poduhvatajući se za rebra. — Ljepota! — A Iguman se još nada! — zahihika Prokopije kroz stisnutu šaku. — I čeka! — I uređuje! Prokopije pođe vratima i spotaknu se preko sandučeta: — Da ga vidimo! — viknu pakosno i poče provirivati. — Da ga vidimo! — svi prihvatiše kupeći se oko njega. I nagrnuvši na vrata, tiskajući se, iziđoše iz ćelije. Iguman, obučen u novu mantiju sa postavom od crvene svile, šetao je po avliji uozbiljen, uspravljen, dostojanstven, opirući se o štap koga je držao odmaknuta pred sobom i kao probajući koju bi nogu malo izmetnuo naprijed: desnu ili lijevu?...I šaputao je nešto: pripremao se zar za govor ili za zdravicu.Opremio je bio glasnike na željezničku stanicu, da ga ranije obavijeste o dolasku, te je svaki čas pogledao na kapiju i kao očekivao ih.Vaso, polupijan, stajao je ukraj crkvenih vrata, silom pokušavajući da se drži uspravljeno i blesasto se smješkajući, — obično je, u piću, smijao se ili plakao, — a oko njega, poput počasne straže, stajala su četiri gologlava seoska momka, spremni da odmah prihvate generalova konja i da mu pomognu sjahati... Kako je bio zabavljen sam sa sobom, Iguman nije ni primijetio kaluđere kad su izašli iz ćelije.Držeći ruke na ustima i čuvajući se da ne prasnu u smijeh, gledali su ga oni nekako zlobno i osvetnički...Tek kad Prokopije, koji se jedva savlađivao, prigušeno hihiknu kroz prste, podiže on glavu i pogleda ih. — Vi ćete stati za mnom, kao svita, — reče nekako svečano ne zagledajući im više ni odijelo niti neočešljane brade. — Ne smijete pristupati sasvim blizu, nego odalje malo... na nekolika koraka... Tek opazivši oca Janjićija kao da streknu malo i nabra obrve. — A zar ti neobučen...Zar taki da se pokažeš? — Lijepo je meni i ovako, — odgovori Janjićije preko lule i zabaci ruke na leđa. — Neka... Dok neko ispred kapije zaviteza: — Eto glasnika!... — Pazite!...Zvoni, Vaso!... — povika Iguman uzbuđeno i nemirno se poče osvrtati. — Zvoni!...U red!... Nastade čitava uzbuna.Vaso se prepade, pa ušeprtlji.Drhćućim rukama prihvati za konope.Čim povuče prvi put, otrže mu se jedan iz ruke i ošinu ga po licu.Zvona zazvoniše nekako neskladno, promuklo, kao rugajući se.Prvo je nemoćno ječalo i uzdisalo, a drugo, dok je Vaso lovio izgubljeni konop, kao da se zacenjivalo od smijeha...Momci se uskomešaše, prepirući se poluglasno i gurkajući se.Kaluđeri, pridržavajući i sakrivajući se jedan za drugoga, istupiše naprijed i počeše se tobože uređivati... — Pazite!... Oznojen i zadihan utrča glasnik u avliju.Razmahnu na široko rukama kao da će poskočiti i zamoreno viknu: — Nema generala. — Neeema? — svi začuđeno zapjevaše i svi upriješe oči u Igumana tražeći razjašnjenje.U kaluđere nenadno udari kašalj i kihanje. Iguman kao da ne ču dobro.Okrenu glavu prema glasniku, poleguti se i držeći utrubljenu šaku iza uva, zapita nestrpljivo: — Ide? — Nema ga nikako, — ljutito odgovori glasnik i pristupi mu bliže. — Gledao sam i čekao, čekao... — Ne može biti! — okresa Iguman osorno i udari ga po bedri. — Nijesi pazio kako treba... — Pitao sam i kondoktora i svakoga, — dobaci glasnik upornije i otvoreno ga pogleda. — I svi kažu: da niko među njima nije general... — Neeema ga?... Iguman malaksa.Nekako postiđeno obori glavu, — u kaluđere nije smio ni pogledati, — i prekrstivši ruke na novom, prazničnom pojasu, bolno uzdahnu: — Šta ćemo sad? — Da si nam ti živ i zdrav, oče Igumane, a lako ćemo, — dočeka Prokopije meko, tješeći ga i tobože iskreno učestvujući u golemoj tuzi njegovoj. — Ako se brineš zbog ručka, možemo ga mi i bez generala pojesti. Iguman opet uzdahnu i žalostivno prošišta: — Jedite!... Opirući se o štap kao kakav starac, kome je minulo i odviše godina, lagano, počivajući na svakom koraku pođe u trapezariju.Kaluđeri za njim.I Vaso htjede da ih prati i krenu s njima.Ali se zadrža blizu vrata.Ni sam ne znajući zašto udari u plač, dok se Nikola, uzvaljen nauznačke na oštrom pijesku, glasno i pakosno cerekao. Trapezarija je bila okićena i ukrašena kao o najvećem prazniku.Slike mitropolitova, igumanova i nekakva starog ktitora sa mrkajastim fesom na glavi, obrubljene debelim vijencima od bršljana i zakićene granama maslinovim, smješkale su se ljubazno na svakoga kao ponoseći se novim nakitom svojim.U vrhu, među prozorima, crvenjela se, od cvijeća izvezena, nekakva kruna, grb li, majstorski zakićen sa tri nova barjačića.Između njih, kao izniklo iz svježega kovilja, veselo svjetluca malo, srmali kandilo.Na trpezi, prekrivenoj bijelim čaršavom od domaćega beza, šarenile se četiri goleme vaze sa cvijećem, blistali se srebrni noževi i viljuške, rumenile se dugačke boce sa starim, osmogodišnjim vinom.Ubrusci, rašireni poput lepeza, stršili su iz vezenih čaša.Kupe od hljeba stidljivo se šćućurile pokraj gizdavih začinjača sa soli, zejtinom i sirćetom, sakrivajući iza sebe sočne, razrezane limunove na malim šestoperim pliticama. Iguman, žalostivno pogledavši po stolu, nakupi obrve i zaklima glavom.I iznenada se raspali, razljuti: — General! — ciknu pomamo okrećući se kaluđerima i kao očekujući odgovor od njih. — Šta je on?...Ko mi je on?...Čudna mi čuda što nije došao!...Prrrokleti sin!...Misli, da je meni žao što ga nema?...Jok, bratac!...Vidio sam ja i krupnju gospodu, ručavao i večeravao s njima.I krupnju!...Prrrokleti sin! I ljuteći se što ništa ne govore, uzviknu zapovjednički: — Jedite!...Za inad nitkovu onome najedite se vi!... Sam, odgunđavši molitvu i odmahnuvši rukama kao da blagosilja, poče da prisrkuje čorbu...Nalakti se o sto i, čupkajući se za bradu, glavu poduprije rukama. Melentije pogleda na Prokopija, kako se naklopio nad tanjire pa jede za trojicu.Uzima od jednog jela, od drugog, od trećeg, miješa, trpa goleme zalogaje u usta, a u vilicama mu kao da puca, lomi se nešto...I čudna, potajna mržnja, koja ga uvijek obuzimala kad pogleda na zdravo bucmasto lice Prokopijevo i na bakovski vrat njegov, i sada ovlada njime.Sa zluradošću nekom kao da je čekao: hoće li se udaviti zalogajem?I ne će li ga kaplja udariti onako sita, podnapita?...Uživao bi, čini mu se, bio bi potpuno srećan, kad bi gledao kako krklja na stolici, hropi, izdiše!...Samo da ga nadživi!...Nekoliko dana da nadživi tog jakog, zadovoljnog kaluđera!...Onako bezbrižan, vedar, misli zar da će vječito živjeti!I potajno se ruga, — tvrdo je vjerovao da se Prokopije ruga, — svakome ko je bolestan! — Koliko jede! — napošljetku izbaci glasno, gadeći se.Poput Igumana odbaci i nož i viljušku.Ništa više nije mogao okusiti. — A što ne piješ? — tiho zapita Janjićije koji je i treću ispražnjenu bocu spuštao pod sto (prazne boce nikako nije mogao gledati pred sobom) a drugom rukom prihvatio za četvrtu. — Popi čašu-dvije...Bit će ti lakše! — Neka... I Melentijeve mutne oči čudnovato sijevnuše.Dođe mu da i on prkosi smrti, da joj se naruga.Da svakome, — naročito Prokopiju koji ga sigurno drži za kukavicu, — pokaže kako se ne boji, kako je prezire...Ohrabri se nekako, prenu se.Drhćućom rukom uze najbližu čašu, prepunjenu. — Tako, — osokoli ga Janjićije zadovoljan i potapša po ramenu. — Tako treba! Melentije prihvati i drugu čašu.Klimnuvši glavom prema Prokopiju, presijecajući ga pogledom, viknu nekako prkosno: — Zdrav si! Prokopije, čija su usta bila pretrpana, ne odgovori.Samo uzmahnu glavom i zamumlja nešto muklo, nejasno.Zatim, otegnuvši vratom, dohvati čašu vodenjaču. — I ono je da pokaže kako je zdraviji od mene! — pomisli osjetljivi Melentije stisnuvši trule zube. — Poganac! I, da ne izostane za njim, da se ne oda, uze i sam vodenjaču...Otpi dva-tri gutljaja i strese se. — Daj mi cigar! — nestrpljivo zaiska od Janjićija, pipajući mu po džepu, tražeći. — Daj! — Nije za te cigar, — mrko mu odgovori Janjićije. — Ostavi! — Daj!...Dok se živi, nek se živi!... Uzevši cigar pripali ga.Odbi nekolika dima neprestano, izazivački gledajući u Prokopija.I zakašlja se.U prsima mu škripnu nešto...Crvene pjege pojaviše se na obrazima...Oči zasuziše... — Ostavi!...Baci cigar! — uzviknu Janjićije prijekorno i udari ga po ruci. — Ne rekoh li ti? — Ne ću... Previjajući se od kašlja povuče dva-tri nova dima.Zali ih vinom. Prokopije, podnapit, bećarski se uzvali na stolici.Prebaci nogu preko noge i uze tamburu.Zategnu žice, okuša ih.I, zabacivši zamršenu kosu unatrag, promuklo zapjeva: — Šta? ..Šta? — kao prenu se Iguman uzvivši glavom i podižući se sa stolice. — Jesmo li u mehani? — Pusti, oče Igumane, — dočeka Janjićije veselo i silom ga posadi na stolicu. — Nek se čojek razveseli...Ne će, zar, uz vino pjevati: „Plaču i ridaju jegda pomišljaju smert“? — Ne smije, ne smije, ne smije, — zasikta Iguman žešće, jedva dočekavši da se na nekome iskali, osveti. — Ne dozvoljavam! I, nezadovoljan što mu protivurječe, što se odmah ne pokore, bjesomučno dreknu: — Ja sam ovdje domaćin!...Ja mogu zabraniti!...To su nepodopštine!... — Ihuhuhu! — za inad vrisnu Janjićije i snažno udari o zid praznom bocom, koja se razbi u komade.Sitna, razdrobljena parčad stakla zazvečaše po podu. — Ihuhuhu!...Udri, Prokopije, sokole i zapjevaj mi onu: — Nipošto!...Ne dozvoljavam! — prošišta Iguman trčeći prema Prokopiju i prijeteći i glavom i stisnutim šakama... — Epitimiju ću... Iznenada se izvi i Melentije.Zavideći Prokopiju na jakom, silnome glasu, zaželi da ga nadviče, natpjeva.Izmahnuvši prepunom bocom iznad glave, naprežući se iz sve snage zakriješta: I odmah pade, posrnu.Stolica jedna, najbliža, s treskom se izvrnu i on se izvali preko nje, sa opruženim rukama unaprijed.Glava, niz koju se opustio raščupan perčin, klonu kao u ubijene ptice, na usnama se zarumeniše kaplje krvi...Zastenja tužno. — Umrije! — poplašeno uzviknu Prokopije i, prevrnuvši tri stolice, pritrča da ga prihvati. — Izdahnu! Pritrčaše i ostali.Skleptaše se vičući, jadikujući...Raskopčaše mu mantiju, razgrnuše košulju pod grlom, počeše škropiti vodom.Odnekuda istrča i Vaso sa zapaljenom svijećom, istrča i Milica sa dobrim gutljajem sirćeta u fildžanu.Koseći se i na Igumana i na ostale, podnese mu sirćet pod nos i poče ga trljati po sljepočnicama. — Kažem ja: ne puši, nije cigar za te! — vajkaše se Janjićije promuklo, pridržavajući mu glavu i lagano ga milujući po kosi. — Ne sluša, pasji sin!...Mlado pa tvrdoglavo! — Opet treba trošiti na doktore, — primijeti Iguman suvo, računajući u sebi i vrpoljeći se. — A svemu ste vi krivi... Jedva došavši sebi, Melentije otvori oči. — Pogledom poče tražiti Prokopija, paziti na njega.I, kao zgadivši se, otprsnu u stranu. — Ne ću umrijeti! — zastenja iznemoglo, iskidano. — I kad mi duša ostavi tijelo, živjet ću!...Ima ljepši svijet, bolji... Uhvati Janjićija za ruku i mucajući zapita: — Ima li drugi svijet?... — Ima, brate, ima, — potvrdi Janjićije bolećivo, obgrlivši ga. — Sve ima... — Nema!...Lažete!... — razdraženo jeknu bolesnik. — Ništa nema...Samo crvi...Ali ne ću ja umirati, ne ću!... — I skoči da se otme, da pobjegne. — Ne treba meni drugi svijet!... I opet malaksa, zanese se. Oni ga pažljivo prihvatiše na ruke i ponesoše u njegovu ćeliju. Čitava tri dana i tri noći sjedio je sam Janjićije uz bolesnoga Melentija.Nikome drugome nije dozvoljavao ni da se upleće niti da njeguje „pasjega sina“.On mu i trave uzvarivao i davao lijekove i kupovao ponude.Sa doktorom, krupnim, sipljivim debeljkom, koji je svakog drugog dana naročito iz varoši dolazio, svađao se neprestano.Doktor je, tarući zamagljene naočari i tankom maramom brišući znoj sa ćele, izričito preporučivao da se bolesniku daju što lakša jela, najviše mlijeka.A Janjićije je opet tvrdio da će on tako „od gladi umrijeti“ i uporno zahtijevao da ga bez prestanka kljuka što jačom i masnijom hranom.I nikako se nije mogao načuditi: zašto doktor zabranjuje rakiju?Po njegovu mišljenju ona i krijepi čovjeka i liječi svaku bolest, a doktor ne da ni gutljaja jednog, ni kapi čak. Svaki put prepirali se njih dvojica.Stanu jedan prema drugome naduveni, narogušeni i prepiru se: — Ako ste vi bola doktor, — mucao je uvrijeđeni liječnik, smišljajući unaprijed svaku riječ i prežvakujući je nekako, — tak vi i lečite...Tu mene ne potrebno... — Znam i ja da tu tebe nepotrebno, — odgovara Janjićije oštro, podražavajući njegovu govoru i, zar da ga bolje razumije, miješajući poneku tursku i njemačku riječ, koju je odnekle naučio. — Ama te zovem zbog adet... — Ho ho...Tak tak...Ja idem... — Jok!...Sabur malo, efendum , — zadržava ga Janjićije i otima mu štap. — Sabur, stari!...Ja znam... tak znam... da je njemu lijek samo motika...Samo motika!...Pa zašto da čojek ode gladan na oni svijet?... — Jo... jo... jo...Ale tak ne ide...To ne dobro... — To musi!...Ne ću ja da on sažali na me e ga nijesam nudio najljepšim jelima...Soganjdolma, japrak, červiš?...Šta veliš, stari?...Vas sogst du?... — Ne... ne... ne...Kako vi... Ne znajući kako bi rastumačio, doktor je crveneći razmahivao rukama i davao čudnovate znakove. — Tak prsa...Tu slabo... — Sakramentski stari!...Ne rozumiš ti ništa ko goveče, — zagrmi Janjićije, razdražen upornošću doktorovom...— Niks frštec...Varmi iladž za ovaki hastaluk?Pa što mučiš bolesnika, ubio te Bog! Jedanput se toliko zaboravio, da je čak izgurao doktora.Ali se odmah i pokajao.Sustigao ga na avliji i najljubeznije pozvao natrag, časteći najljepšim duvanom. Kad se potpuno zamorio, pozva Jevrema da ga zamijeni.Prokopiju nije vjerovao.Znao je da bi on, kroz nekoliko minuta, zaspao na stolici i da ga ni oba zvona a kamo li iznemogli glas jednog bolesnika ne bi mogli razbuditi...Preporučivši Jevremu da se strogo drži i liječničkih i njegovih, Janjićijevih, odredaba, — koje se nisu mnogo slagale s doktorskima, — prekrsti se.Prekrsti i Melentija i ode u svoju ćeliju. Melentije, koji se, gotovo uvijek, pričinjavao da spava, lijeno otvori oči i pogledavši Jevrema blago se osmjehnu. — Ode li? — šapatom zapita kao plašeći se da kogod ne čuje. — Ode. Melentije se neobično pribojavao Janjićija.Za sve vrijeme dok ga je njegovao, morao mu se pokoravati slijepo, kao što se vojnik pokorava svome oficiru.Janjićije komandovao, on slušao...Nije smio ni riječi prozboriti, ni zastenjati, ni prevrnuti se bez njegove dozvole.Makar ne osjećao gladi, morao je jesti po komandi: makar mu se ne spavalo, morao je spavati; makar nekada i ne osjećao bolova, morao je, stisnutih zuba, podnositi da ga sirćetom tare po tijelu i, znojeći se od prevelike vrućine, trpjeti zagrijane cigle pod rogama...Sad kao da mu kamen spade sa srca. — Kako si? — zapita Jevrem meko nadnoseći se nad njega i spuštajući mu ruku na čelo. — Dobro? — Dobro...Oporavljam se... — šišteći odgovori Melentije i zahvalno ga uhvati za ruku. — Sad... evo... vjerujem da ću potpuno ozdraviti. — Znao sam i ja da ćeš ozdraviti, — prihvati Jevrem življe kao da bijaše potpuno uvjeren o tome. — Bio si uobrazio neka čuda, a ovamo sve sitnice... — Ko se zla ne boji?...Ko ne zamišlja ovaku bolest gore nego je u stvari? — tiho zapita Melentije. — Sad vidim da je to bila samo obična nahlada i ništa drugo. I, kako bješe željan društva i razgovora, nalakti se na jastuk i reče ispresijecano: — A toliko sam mislio o smrti!...I strašio se...Pomisli, bolan, kako ti je kad si svijestan da te ne će biti!...Svijet će ostati kakav i jest, lijep i krasan, a tebe biti ne će...Sunce će sjati, gora se zelenjeti, svaka travka božja mirisat će, a tebe biti ne će!...I drugi ljudi, onaki kao Prokopije, još će hodati i naslađivati se, a tebe biti ne će!...Ti ćeš nestajati, raspadati se, pretvarati se u prašinu...Ni traga od tebe ne će ostati...I tvoj nestanak značit će toliko koliko i one gusjenice što je nađeš i ubiješ na licu...Pljujemo na gusjenicu, a zar smo mi nešto krupnji?... Predahnuvši malo prinese Jevremovu ruku uz svoju.Obje poče sravnjivati i zagledati. — I mučila me misao, — nastavi lakše, — rašta sam živio?...Kome sam trebao?...Svijet je mogao biti i bez mene, ovakav kakav je, i da se nijesam rodio...Pa što me rodiše, što odgojiše?...Zato da živim, da napatim i sebe i drugoga, pa da umrem...Gusjenica, velim ti, gusjenica!...Čini mi se da je vrijeme da primim lijek, — dodade prisjetivši se. — Koliko je sati? — Jedanaest i po, — odgovori mu Jevrem gledajući na sat. — Jes’ vrijeme je...Daj mi...Eto ga, taj sa crvenom kartom na boci...Jednu kašiku! Primivši lijek primiri se malo. — Vičem na život, proklinjem ga, a drago živjeti, — reče i osmjehnu se. — Znaš da si nepotreban, suvišan... a ima li toga koji nije suvišan?... i opet ti drago živjeti...Neka se drugi muče zbog tebe, neka umiru, samo da ti živiš!...Zamisli, — dodade življe, — nekoliko puta šetajući, dolazila mi luda misao...Kao ja umro i saranili me...I dolazio odnekud Hristos, — silazio je jednom na zemlju pa zašto ne bi mogo i opet sići? — i viče: „Melentije, ustani!“...I ja ustajem i idem za njim...Ludo, je li?...A ja sam katkad i vjerovao u to i... to mi bila kao neka nada...Zbog toga sam čitao sveto pismo po nekoliko puta. — Ne silazi više Isus bez Strašnoga Suda, — mirno odgovori Jevrem, pa uze poderanu maramu koja je ležala pokraj uzglavlja i poče mu otirati znoj sa čela. — Sad bi i on bio suvišan i, možebiti, najsuvišniji...Opet bi ga razapeli... Melentije ga pogleda sa sažaljenjem...I namjestivši se na jastuku ugodnije, nekako veselo uzviknu: — Nego znaš šta sam još mislio!...Korio sam često sam sebe što nijesam učinio nešto krupno, veliko.Nešto zbog čega bi me spominjali...Neka tijelo truhne u zemlji a nek mi se ime spominje...I to bi mi bila kao neka utjeha...I makar što znam da nemam snage za velika djela, smišljao sam i pripremao se...I... pljunuo na sve!.. — Pljunuo? — kao začudi se Jevrem. — Ja, kad bih mogao, sve bih učinio da me i nakon smrti spominju. Melentije odmahnu rukom, ljutit što ga prekidaju. — Da te spominju?...A šta imaš od toga što će te spominjati?...I za koliko će te godina spominjati? — zapita podrugljivo. — Za krupna nekolika djela... ako ikako ima tih krupnih djela... spominjat će te dotle, dok drugi ne dođe, alal mu vjera, i ne stvori deset puta krupnja...A šta mi je to?...Nakon toga ćeš odmah polako... polako otići u zaborav...Od zaborava, od potpune smrti, nikako se ne možeš spasti, prije ili poslje... I, sa uvjerenjem čovjeka koji je mnogo o tome razmišljao, ne osjećajući koliko je nedošljedan u govoru, odlučno završi: — Nema, bolan, besmrtnosti!...I čitavi narodi nestat će i zaboravit će se a kamo li pojedini...Zato se ne brini šta će biti nakon tebe...Voli ovaj život, uživaj, radi za se, a ako možeš, i za drugog koji živi s tobom!...Oni iza nas imat će svoje ljude, bolje, silnije...I rugat će nam se nekada kao što se mi rugamo djeci i... Zamoren mnogim govorom zakašlja se, zastenja.Uzvali se nauznačke, potpuno iznemogao, i sklopi oči...Pade u neki polusan. Jevrem primače stolicu prozoru i zagleda se u noć.Široka krošnja starog, stoljetnog oraha, protkana mjesečinom, polako se njijala i kao naklanjala prema prozoru.Crni i zlatasti listovi potanko šušteći povijali se kao zgusnuti kolutovi dima.A pri samome vrhu kao veći komad rastrganog beza prelijevala mu se razrijeđena kruna u bjeličastu i otvorenoljubičastu boju.Dolje pokraj kapije šušketala je česm; negdje u kupini cvrčao cvrčak.Mlak vjetar pomilova Jevrema po obrazu i kao da ga zadahnu mirisom nagorjelog sijena. — Phi! Okrenuvši se od prozora, spusti ruku na bedru.Napipa u džepu, tvrdo, okruglo.Zavuče ruku i izvadi. — Ogledalo! — prošapta poluglasno i nasmija se. Mala, izvezena kutija, prepuna šećerlema, sa ogledalom na poklopcu!Svidjela mu se onomadne kad je bio u varoši i odmah je kupio.Kupio da pokloni curi što ga nedavno oborila i istukla kamenjem! Otkud mu baš ona pala na pamet?...Ni sam ne bi znao odgovoriti.Ali čim spazio ogledalo odmah odlučio da kupi i da joj odnese...Čudna želja povukla ga da je opet vidi.Da se razgovori s njome.Kad odnese poklon, bit će zar ljubaznija.Ne će, valjda, kušati da se opet hrve i da se kamenjem nabacuje na tuđa leđa? — A i kršna je! — prošapta opet. — Silna! Kao da je i sad gleda onako zdravu, jaku. — U zategnutoj košulji kroz koju se provide nabrekle prsi, sa jedrim mišicama na kojima drhće meso, a ispod odignutih nogavica rumene se bose noge!Učini mu se da bi i sađ na nju.Da joj kao zvijer upije zube u mišicu, da i opet ujede i osjeti onaj znojav, razdražljiv miris mladog, vreloga mesa! — Uh, brate!... Kao da negdje poče mjaukati gladna i zaboravljena mačka, kao da prigušeno jauknu neko.Jest, mačka.Sa strahom pogleda u Melentija: ne će li se probuditi?...Ustade i proviri kroz prozor.Sad tek jasnije raspoznade plač djetinji.Krešti, zavija, zacenjuje se.I u orahovoj krošnji kao da cvili neko.I iza česme kao da nešto pišti...Sve kao da glasno proplaka, ne bi li rasbudilo oca Melentija. — Dijete?... I, kao prisjetivši se, udari se po čelu: — Da nije kumče? Bržebolje se izvuče, prokrade iz ćelije.Strča do kapije i, podignuvši erezu, otvori je...Minu pored česme i pođe prema prozorima osvrćući se, tražeći. — Evo ga! — uzviknu zadovoljno, ugledav napošljetku kako se na uskom Janjićijevu prozoru bijeli i miče nešto drečeći, mjaučući. — Tu je!Nijesu smjeli ulaziti u avliju, nego ga ostavili na prozor... Brzo pristupi i pažljivo uze na ruke čitavu hrpu pelena, koje se migale i trzale.Razgrnu ih malo, pogleda...Mali, rumeni komad mesa, gadan, smrdljiv, sav utonuo u pelenama.Vrišti, cvili... — Šta ću sad? Zao mu da probudi neispavanog, izmorenog Janjićija...A i što će mu?...Dogovorili se bili obojica da ga smjeste i kome da ga predadu?...Ali zar su znali da će ga donijeti ovako brzo, nenadno?...Melentijeva bolest još ih zbunila te i zaboravili na njega...Niti su šta pripremali, ni obavijestili Igumana... — Iguman!... Sad se tek Jevrem zapita: a šta će on?Kako li će se raspaliti, raždžilitati!...I zar će dozvoliti da dijete, kome se ne zna ni za oca ni za mater, i jednog dana ostane u manastiru?...Nije on Janjićije pa da se ne obazire na svjetske prigovore i da pljune na sve.On se boji zlijeh jezika više nego ičega.Plaši se od svjetske povike kao od groma.A kakvi se tek moraju pronijeti glasovi o manastiru, u kome se čuva i hrani tako jedno — čudo! — Moramo za danas zbuniti Igumana, — odlučno okresa Jevrem, šetajući i razmišljajući ispod prozora, sa pelenama na rukama. — Barem... za danas...A pošlje — smislit ćemo... Napošljetku se lukavo osmjehnu.Obzirući se da kogod ne gleda, ode pred prozor Igumanov.Polako, oprezno spusti on dijete tamo.Ostavi ga.I živo, časa ne časeći i ne osvrćući se nikud, potrča.Pođe da razbudi i Vasu i Prokopija i ostale momke.Da ih odmah obavijesti o čudnom pridobitku! Nastade uzbuna, lomljava, trka.Bunovni, raščupani momci psujući upališe fenjere, svijeće, cjepanice luča.Neki dohvatiše i motke, toljage, sjekire, kao da su osjetili lopova.Pomiješaše se, sabiše u gomilu.Neobučeni, razdrljeni, bosi, sa neobičnom grajom i drekom nagrnuše na kapiju.I, sa čudnom zlobom nekom, jurnuše prema — plijenu. Prokopije, u surim čakširama, koje mu labavo visjele o kukovima, sa raskopčanom košuljom ispod koje mu provirivala dlakava prsa, visoko odiže goruću cjepanicu iznad glave.Zaklanjajući dijete i prozor čitavim jakim tijelom, ispriječi se pred svima gord i uspravljen kao litica tvrda.Jaka i topla svjetlost padala mu po punom, bucmastom licu, zaigravala preko raščerupane brade i golemog, zamršenog perčina.Ispod nakostriješenih brkova kao da mu se rumenili čisti i svijetli zubi. — Da utvrdimo, braćo, da je dijete nađeno na Igumanovu prozoru, — uzviknu nekako svečano, kao pri leturđiji, i pogleda po svima. — To neka se zna...Da se bude na čisto...I da svaku odgovornost skinemo sa sebe. — Tako je! — svi jednoglasno zagrajaše, tiskajući se i navirući jedan na drugoga. — Da utvrdimo! — Je li muško ili žensko? — zapita neko otraga, upinjući se iz sve snage, da nadviče ostale. — I to neka se zna! — Muško je! — vatreno odgovori Prokopije kao mjereći dijete na svom širokom dlanu. Pa ponosito, da ga svi vide, odiže maloga na prsa, obgrli ga.I kao u nekom triumfu ponese manastiru.Svi, pobjednički klikćući poput ratnika sa bojnoga polja, nagnuše za njim, osvjetljujući pute, igrajući se sa svijećama i sa fenjerima.I ova čudna bakljada, kakva se još nikad i nigdje vidjela nije, kao ognjena traka jedna, pojuri prema Igumanovoj ćeliji. — Otvarajte! — zapovjednički viknu Prokopije, došavši do vrata i nestrpljivo kuckajući nogom o prag. — Brzo! Neki, bez pogovora, zapriješe i plećima i ramenima u vrata. — Šta je to? — ljutito povika Iguman, koga je neobična graja ova odavno probudila.Protežući se i zijevajući sjedio je na krevetu i baš se spremao da ustane.Sijeda, svilena brada talasala mu se po košulji, po ramenima mu se rasipali dugi bičevi rijetke kose, a brkovi mu se opustili, pali po ustima. Svjetlost od luča zasjeni mu oči, pa nadnese ruku sa raskopčanim rukavom, koji mu se spuze do lakata, nad obrve i, posmatrajući ih, povika žešće: — Šta je? — Našlo ti se dijete, oče Igumane, — izbaci Prokopije nabusito i ispriječi se pred njim. — Evo pa ga vidi! Iguman zatrepta očima. — Dijete? — zapita začuđeno, ne razumijevajući. — Otkud? — Muško, da je, sretno i čestito! — otegnuto zapjeva Vaso čija je pustinjačka glava visoko stršila iznad ostalih i blesavo se kesila na Igumana. — Sinčina! — Ama kakvo dijete? — oštro zapita Iguman i kao da se poče pribirati. — Čije? — Ako ti ne znaš čije je, mi ne znamo, — nekako zajedljivo odgovori Prokopije i, kao pri krštenju, golo golcato dijete odiže do pod tavanicu. — Na tvome ga prozoru nađosmo, a evo, biva, i svjedoka pa nek mi ne daju lagati. — Na mom prozoru?...Tuđe dijete? — zbunjeno zapita Iguman samoga sebe.I naglo poče trljati oči kao da bi da se uvjeri: je li sve ovo san ili je java. — Šta će meni dijete? — Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu pucaju, — zlobno se uplete i Milica, koja je neprestano provirivala iza Vasinih leđa i bezuspješno neprestano pokušavala da se progura naprijed — Znamo i mi, da ti nije trebalo, ama šta ćeš mu sad? Iguman se skupi i zgrči.Opruži ruke prema njima, pa nekako i uvrijeđeno i kao prebacujući ciknu: — Ama ti... vi mislite... da je ono... da ja... I poplašiv se od sama sebe ne smjede do kraja dogovoriti sve što je mislio. — Ako laže koza, ne laže rog, — opet dobaci Milica koja je uvijek a naročito u svađi voljela da upotrebljava narodne poslovice. — Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve saznaju... — Ali... I nekako žalostivno, plačevno, pravdajući se zastenja Iguman: — Otkud meni, braćo?...Što će meni?...U mojim godinama?...Da je na prozoru oca Prokopija osvanulo osmero djece ne bih se čudio...Ali meni... — Boga mi si i ti jak i krepak, oče Igumane, — upade Prokopije živo kao želeći da ga ohrabri i povrati mu vjeru u zdravlje i snagu njegovu. — Da si nam živ i zdrav, a još se ti ne bi sakrio za kakva mladića! — Nosite!...Mičite se!...Bacite ga, sinovi zločestivi! — dreknu Iguman nenadno, kao pomaman, i poče drhtati od uzbuđenja.Svileni jorgan okliznu se niz postelju i gola, žućkasta noga ukaza se ispod njega. — U vodu bacite...Na đubre!... Milica odgurnu Vasu i na silu prođe naprijed.Odvažno stade pokraj Prokopija: — Zar ljudsku dušu da odbacimo? — zapita otegnuto i tobože meko, a iz svake joj riječi, iz svakog slova izbija oštra žaoka. — Zar ti, duhovni otac, da tako zboriš?...Mjesto da ga zagrliš i poljubiš, počeo ga se odricati kao Petar Isusa? — Ja ga se ne odričem, — snažno zagrmi sa vrata i odjeknu kroz sobu promukao glas Janjićijev.I on se, prstima raščešljavajući bradu, pomoli na pragu, onako krupan, stasit, silan. — Kamo dijete? — oštro zapita tražeći ga pogledima. — Kad ne će niko, ja ću ga uzeti i ja ću se pobrinuti za njega! Svi se ponizno razmakoše.Napraviše mu put. — Tiiii? Iguman se lagano popridiže na krevetu i, rukama se opirući o tvrde bedrenjače, zapita oporo: — A šta ćeš ti?... — Ja ću ga uzeti, — odlučno odgovori Janjićije i pristupivši Prokopiju mirno mu oduze dijete. — I njegovati ga u manastiru? — otegnu Iguman jače. — I njegovati ga u manastiru, pasjeg sina, — inadžijski izbaci Janjićije i, da pritvrdi obećanje, udari se u prsa. Iguman stisnu zube, zažmiri: — Oče Janjićije, jesi li pri sebi? — zapita zadavljeno. — A jesi li ti pri sebi? — kao prekori ga Milica blago, okrećući mu leđa. — Em si kriv, em još drugog grdiš...Mjesto da zahvališ, a ti... ti... Ne znajući kako bi završila, odmahnu rukama i brzo pođe iz sobe...Janjićije krenu za njom pažljivo noseći dijete i njijajući ga na rukama...Raziđoše se i ostali polagano, nerado, potpuno nezadovoljni, što se sve ovako obično svršilo...Samo Iguman osta zbunjen, utučen, jadan.Poduprt o bedrenjaču, modar u licu, sa rastvorenim ustima zablenuto je gledao za njima i samo mucao nešto... mucao samome sebi... Nekoliko dana i u manastiru i u najbližem selu govorilo se samo o djetetu.Pitalo se, nagađalo: čije je, otkuda?...Spominjala se šapatom imena nekolicine poznatijih djevojaka, na koje se od prilike moglo posumnjati.Ali niko ništa nije smio ozbiljno da ustvrdi, niti da makne na svoju dušu tako tešku „potvoru“. Jedino se o Igumanu govorilo smjelije i otvorenije.Šale i pošalice sipale se i nizale na njegov račun svakoga dana.Poneki mangupi dolazili mu noću i pod prozor i, utanjiv glas, vrištali kao djeca.Muževi su, u šali, zabranjivali ženama, da se ne ispovijedaju pred Igumanom.Žene su, kikoćući, odgovarale, da će odsada tražiti samo oca Prokopija, jer da je on ipak najbolji od sviju...Počelo se čak govoriti i o nekoj pjesmi, u kojoj se na dugo pripovijeda o „starcu Igumanu“...Ali se još niko usudio nije i da je zapjeva.Momci bi, tek kroz zube, propustili poneku riječ iz nje, — i to kada ih niko ne sluša; — djevojke bi crvenile i bježale daleko, čim bi se spomenula. Vaso i Milica redovno se, svakoga jutra, svađali radi Igumana.Želeći da mu se dodvori i da se pokaže „pravi prijatelj u nevolji“ Vaso ga uvijek glasno branio, da svak čuje.Milica, kojoj bi i to bilo dovoljno pa da se digne protiv njega, imala je još nekakve svakako važne razloge, radi kojih je bila nemilosna u napadajima.Ona se, iz inada, sama ponudila Janjićiju, da bude kao neka dadilja djetetu, da ga čisti i pere.Sama ga nosila u selo i tražila ko će ga podojiti. I čim bi se Vaso usudio da samo spomene ime Igumanovo, sva se kostriješila.Opružajući suve, košćate, slične kandžama, ruke, sa neobrezanim noktima, spremala se da juriša, da ogrebe. — S kim si onaki si, — zborila je zajedljivo, pakosno, ne povisujući glasa, kao da govori o najobičnijim stvarima. — Nijesi pošteniji od njega, čim ga braniš...A kad bih ja bila Mitropolit, obrijala bih ga...Obrijala sjekirom na panju! — Govori ti šta hoćeš, a on je svetac, — glasno je vikao Vaso, pogledajući ispod oka na Igumanovu ćeliju da vidi: sluša li ga? — Blago njemu i njegovoj duši, kad ga prava potvaraju.... — Za zlato rđa ne prijanja niti bi potvore prionule za dobra čovjeka, — dočekuje Milica vatrenije, upotrebljujući sva sredstva, da Vasu nadbije i razoruža. — I oklen dijete?... — Dijete je dijete, — pobija Vaso tvrdoglavo, ne popuštajući ni za dlaku. — Nije govor o djetetu nego o Igumanini!... — Oklen dijete na njegovu prozoru? — Oklen?...Bog ga dao. — Ne spominji ime božije uzalud, nesretniče!...U ovom poslu Bog nema posla...Bježi on od Igumana ko đavo od krsta! Iguman je ove i ovake razgovore slušao svaki dan.Ispočetka je bjesnio i ljutio se misleći, da će psovkama i prijetnjama sve potapkati i umiriti.Ali se prevario.Što god se više ljutio, svijet ga sve više i više ogovarao.Pošalice postajale sve oštrije i masnije.Sama Milica, — svijesna da joj baš sada ne može i ne smije napakostiti, — govorila je za deset drugih. I on se ozbiljno prepade.Uvrti u glavu da se sve diglo protiv njega, da ga ponizi i obori.I kaluđeri, i posluga, i seljaci!...Kad ga susretnu, kad ga pozdrave, svi ga gledaju zlobno i kao da se podsmjehuju.Svaki kao da pogledom pita: a šta ćemo sa djetetom?...Đavolu i to mrsko, dijete i sve!... A Janjićije ga pazi kao svoje!...Za inad!...Niko ne smije ni pomisliti, da ga sad otrgne od njega, naročito on, Iguman!Digla bi se bruka kakve nikada bilo nije.I bruka ova ne bi se sakrila ovdje, u manastiru, ni u selu, nego bi se pročula na daleko.Došla bi, možebiti, i do novina...A šta bi tada čovjek?...Kako bi?...Kako bi?...Ništa drugo ne bi ostajalo nego da se ubije ili da bježi čak u Ameriku. Zatvori se u ćeliju i odluči, da za nekolika dana nikuda ne izlazi...A tad se, najedanput, sjeti Mitropolita.Šta će on, ako čuje?...Zar mnogi ne će jedva dočekati, da se koriste prilikom koja im se pružila i da sve opričaju Mitropolitu?...I šta tada?...Ne će li on, onako star, lakovjeran, sve povjerovati, odmah bez ispitivanja?Ne će li pozvati na odgovornost njega, Igumana?...„Oče Igumane, taki se i taki glasovi pronose o tebi...Pričaj šta je bilo?...Sramota za tvoje godine, oče Igumane!“...I šta mu tada on, Iguman, može odgovoriti?...Čime će se moći odbraniti?...Dijete, pogano dijete nađeno je zbilja na njegovu prozoru, — toliki svjedoci vidjeli su...„Podmetnuto mi iz pakosti“...„A kad si znao, da je podmetnuto iz pakosti, što mi odmah nijesi javio, oče Igumane...Što si pustio da saznam od drugih?...Tvoja je dužnost bila, da mi prvi javiš, oče Igumane“... — Nije druge, moram mu sam ispričati makar u zemlju propao od stida, — reče Iguman glasno i duboko uzdahnu. — Moram se opravdati, dok dušmani nisu ugrabili da ocrne, ubiju?... I, proklinjući i vajkajući se, poče se spremati za odlazak.I, starajući se, da ga ne primijete, pažljivo kao lupež, iskrade se iz manastira.Ubrzanim hodom krenu na stanicu... Jevrem se, međutim, sa Janjićijem neprestano dogovarao o djetetu.Jednoga jutra, očekujući Milicu, da se sa malim vrati iz sela, sjedjeli su u ćeliji, jedan prema drugome i pušeći razmišljali: šta bi sad s njime, kuda bi? — I meni su dodijah svakakvi razgovori, — izbaci Janjićije zabrinuto, — i krivo mi, što se svašta podmeće Igumanu.Ne žalim ga, pasjeg sina, jer nije zaradio da se žali...Ali mu ne treba ni podmećati u čemu nije kriv.Kad udaraš na čovjeka, udri ga s prsiju, pa ako ima snage nek se brani, a ne iza leđa... — A zar bi Iguman pustio, da dijete držimo u manastiru, da se nijesmo ovako smeli? — zapita Jevrem tiho i, osjećajući se krivcem u ovoj stvari, kao da je želio da se sam pred sobom opravda. — Osim toga svijet se toliko okomio na Igumana, da i ne raspituje mnogo za mater djetinju...Tako se, nekako, i Smiljana izvukla iz nezgode.A njoj bi mogli nauditi, da se saznalo za nju, dok Igumanu niko nauditi ne će...Lukav je, lako će se opravdati gdje treba. — Misliš? — Sigurno. Janjićije lagano spusti glavu među ruke, podnimi se i muklo zapita: — Ama kome da damo maloga?...Ko će ga primiti?...I hoće li ga njegovati ljudski?...Ne znam ti reći zašto, — naglasi jače, — a to mi dijete nekako prionulo za srce.Gledam ga; malo, nejako, u šaku bi stalo.Ostavili ga, zbog pusta imuća, i otac i mati i sad, eto, nikoga nema ko bi se pobrinuo osim nas...I veseo, pasji sin, i razbacuje nogama ko da je u svojoj kući...Izjeo bih ga!...Pa kako da ga pustim nekome, ko ga ne će paziti! — Ja ću i tako danas malo proći kroz selo, — dočeka Jevrem mirnije, — pa ću, zar, naći kakvu ženu koja bi primila...Ako ne nađemo danas, naći ćemo o hramovskoj slavi...Ni do nje nije daleko... Pa se lijeno podiže i pođe u selo.Još juče je, kraj Melentijeve postelje — za čudo, baš je kod bolesnika koji se rastaje sa životom najviše i razmišljao o tome, — konačno odlučio da sve seoske kuće pažljivo obiđe.Ne radi djeteta da bi mu našao pomajku, nego upravo radi nje, radi djevojke iz vinograda...Od onoga dana, otkako su se, mladi i bijesni, rvali u mrginju, nikako je nije vidio.Manastiru kao da se nije ni primicala, u crkvu nije dolazila, na vinograde u kojima sad nije bilo kopača kao da potpuno zaboravila...Morala je, dakle, neprestano čamiti kod kuće, u selu.I, sigurno, nikad ni pomislila nije na njega!...Ili ako je i pomislila, nije ga mogla po dobru pomenuti, bez podsmijeha, bez teške poruge!...Momak koga je savladala!...Koji se grčio, uvijao pod njezinim udarcima!... Činilo mu se kao da toga časa čuje, kako ga glasno naziva slabotinjom.I krivo mu bilo, ljutio se što tako misli o njemu.Zar on slabotinja?On grđi od drugih?Ako se za čas raslabio, klonuo, nadražen vrelinom njezinom i mirisom čvrstoga mladog tijela, te ga oborila, zar da mu se vavijek ruga radi toga?...I da, možebiti, priča među drugaricama, hvališe se? Ogledalo u džepu kao da ga odavno počelo žuljiti.Nosi ga uza se toliko dana, sa nadom da će je susresti i odobrovoljiti da ga sasluša.Spremao se u selo da joj ga kući odnese i da se tamo opravda.Ali ga bolesni Melentije zadržavao...I Janjićije mu smetao i dijete mu smetalo...Svi mu smetali...A sve ga jače žulje: i ogledalo i misao da mu se ruga, ruga, ruga... Krupan, razdražen kudrov nečiji, ispred najbližih seoskih kuća, nasrnu na njega.Rutav, nakostriješen, okićen čičcima u prljavoj dlaci, zatrčao se preko neravne avlije, dižući prašinu snažnim zadnjim šapama.Preskoči preko oniske ograde na kojoj se sušilo nekoliko čađavih košulja.Bijesno lajući jurnu i kao da mu htjede uskočiti na vrat.Jevrem razmaknu omanjim štapom da se odbrani.Videći da ne pomaže, prihvati za kamenje i poče udarati.Pogođen u bedru kudrov podavi rep i, oštro skičeći, odšantuca za kuće...Jevrem se zadovoljno osmjehnu i nastavi put. Oko njega, na obje strane, niske kućice.Skromne, šćućurene pod slamnjim krovovima, gledaju ga, nalik na krmeljave oči, svojim nikad nečišćenim prozorima.Kao razjapljena krezuba usta zijaju rastvorena vrata.Po neka domaćica stoji pred njima, raščupana, prljava, sa mutnim očima i ispijenim licem.Blenući u njega drži u naramku polugolo dijete, mršavo i prljavo kao i ona, koje se zacenilo od plača i čupa je, grebe po obrazima.U prašini, pod nogama materi, valjaju se ostalo dvoje-troje djece. Po komšijskoj avliji čeprkaju kokoši.Oveća kvočka, u strani, pod prašnjavim dudom, leži sa raširenim krilima, a ispod njih proviruju mali, poplašeni pilići, dok joj se jedno popelo na leđa i kljucajući je u glavu nekako silno i žalostivo cijuče.Jedna svinja leži u gotovo sasušenoj lokvi kraj plota i grokće.Za plot privezana mršava kljusina, sa oštrim ispalim kukovima, griska ostatke od sijena i lijeno mašući repom brani se od muha. — Gdje li je njezina kuća? — šapatom zapita Jevrem obzirući se na sve strane. — Ovdje ili na kraju? Da zapita koga?...Kako će?...Ne zna joj ni imena...Zbilja, nije mu ni kazala imena!...Je li?... Neko mu iza leđa zapovjednički uzviknu: — S puta! Projaha Nikola na svome sipljivom, gubavom magarcu, koji se pokunjio, opustio rovašene uši i ubrzano hodi...Nikola poderan, mrk, sav obrastao u dlaku, sa klimavom kamilavkom na glavi!Ima već nekoliko dana kako ga nestalo iz manastira, pa niti ko pitao za njega ni znao kud je otišao...Poznavši Jevrema doviknu podrugljivo: — A šta se tamo dešava, kraj hrama Gospodnjeg?...I bruka i sram vječni!...Zli će dani nastanuti i morija će se spustiti zbog grijehova vaših...Kopile je oskvrnilo kuću Gospodnju!...Gnjev i prokletstvo njegovo navuklo se nada nju ko oblak gradobitni... I ode, odjaha gunđajući i proklinjući, a magare mu, kusastim repom svojim, udara i sebe po butima i njega po mrkim, ranjavim nogama. Jevrem samo ustrese ramenima i ništa ne odgovori. — Aha! Učini mu se da pored jedne kućice minu nešto bijelo, razbarušeno...Jest, ona!...Poznade je...Prekovanu, očišćenu motiku prebacila preko ramena na kome visjela torba.Pošla nekuda da kopa.Bijeli pokrivač vijori joj se oko glave, treperi, leprša.Obnažene mišice rumene joj se i čvrsto meso trese se na njima.Tutnji zemlja pod njom, ugiba se. — Ona! Ugledavši ga izvi se i zastade malo.Kao da mu se nadala, očekivala ga i sad joj se, eto, nada ispunila.U očima joj zasvijetli nešto radosno, pohotljivo.Ludi Jevrem ni pomisliti mogao nije da ženska ne zaboravlja lako na prvi strastan zagrljaj muški, pa makar i nasilan bio.Osmjehnu se i, preko ramena, kao podrugljivo dobaci mu: — A svrbe li te i sad leđa, momčino? — Da me nijesu svrbjela ne bih te se ni sjećao, — odgovori joj veselo i pozdravljajući poče mahati rukom. — A ovako vazda si mi bila na umu... — Ja sam se i postarala da me ne zaboraviš, — živo dočeka ona igrajući se motikom. — Pošteno! Jevrem izvadi ogledalo i, udešavajući prema suncu, staraše se da mu nestašni odsijev, sličan srebrnom leptiru, preleti i klizne niz obraz njezin. — Hodi da ti pokažem kako sam te se sjetio, — otegnu meko, moleći. — Šta je to? — začuđeno zapito ona i pripovrati se malo. — Kupio sam ti...U varoši... Ona lagano spusti motiku i, polaskana, nakrivi glavu prema lijevom ramenu. — I baš meni kupio? — Tebi, — odgovori Jevrem ponosito, — jer si me samo ti pobijedila...Drugi se niko, ni muško ni žensko, ne bi usudio da me obori. Ona se glasno zasmija. — Ako ćeš donositi poklone za bubotke, — okresa, — ja ću te i opet isprebijati. — Okušaj!... Pokazujući joj ogledalo zamoli opet: — Hodi! — Ne ću, — suvo odgovori ona i izmaknu se do pod jabuku čija je opuštena grana milovala po glavi. — Ne primakoh ti se više...Znam te kakav si... — Hoćeš li da se zakunem da te ne ću ni dodirnuti? — Ne vjerujem. — Pa kako ću ti dati ogledalo kad ne ćeš da pristupiš? — zapita on življe i htjede da joj se približi. — Baci mi ga! Jevrem se jogunasto okosi: — Psetetu se baca a čeljadi se daje... — A ti ne daj...Ne treba mi!... Zabaci motiku na rame i brzo pođe.On baci ogledalo za njom i doviknu je.Ona se ne osvrnu.Potrča da je stigne, zaustavi...Opet zastade... — Inadžija je, — promuca poluglasno češkajući se i gledajući za njom...I, zabacivši ruke na leđa, vrati se manastiru... Došavši do Janjićijeve ćelije, kao da začu razgovor neki.I odmah opazi Igumana kako se kao očerupan gavran presamitio prema Janjićiju, krotak, smiren.Opire se o štap sa srebrenom jabukom i zbori blago, gotovo tepajući: — Sve sam kazao Mitropolitu i on je sve razumio...Ama sve...I lijepo mi kaže: „Ja razumijem, oče Igumane, i ne krivim nikoga...Svi ste vi čisti i nevini i ja svima vjerujem...Ali nipošto dozvoliti ne mogu da dijete ostane i dalje u manastiru...Ni-po-što, oče Igumane!...Moja je želja i moja je zapovijest da ga odmah uklonite!...“ — Ne slušam ja ni njegove želje ni njegove zapovijedi, — osorno odgovori Janjićije, sjedeći na svome krevetu i na široko razmahujući nogama. — Po njegovu računu svi smo mi pravi, a dijete je krivo!...Crv ovaj slabi, pa nekome kriv!...I ono da strada? Iguman nabravši sijede obrve podiže šištavi glas i poče oštrije: — Što Mitropolit želi, mora se ispuniti...Ja sam ovdje Iguman, ja za sve odgovaram...Postarat ću se da ga zadovoljim... — Okušaj! — prkosno odgovori Janjićije i crne široke rukave zabaci do na ramena kao da će se rvati s nekim... — Dirni u njega, ako smiješ... — U ime Mitropolitovo... — Ni u ime sedam patrijarka, oče Igumane, ja se ne pokoravam! — brzo ga prekide Janjićije i odlučno stade pred kolijevku da odmah brani, bije se. — I, za inad vama obojici, zadržat ću ga uza se, odgojit ću ga ovdje...Za inad!... Iguman se poplaši: — Ali, oče Janjićije... — Za inad vama, — dreknu Janjićije bješnje i kao da poče pjenušati, — ovog ću crva othraniti ovdje...I naučit ću ga da se svakoj sili opire, da se nikom ne pokorava!...On će mi biti odmjena!...On će moje djelo nastaviti, ovaj mali...Na strah vragam! Bijaše pomodrio od ljutine i sa stisnutim šakama pošao prema Igumanu.A Iguman, zaklanjajući se za Jevrema i prestravljeno žmirkajući, naglo se izmaknu. Dugo je Iguman tražio Jevrema po ćelijama i po avliji, pitajući svakoga za njega, raspitujući.Napošljetku ga nadje kod poljane, ispod gaja, pod drvetom nekakvim.Sklonivši se u hladovinu, nasloniv se leđima na trulo stablo, sa prekrštenim rukama na prsima, glasno je vikao, kreštao, sokolio nekoga. — Šta radiš, sine zločestivi? — ljutito ga zapita pristupajući i brišući maramom znoj sa pervaza stare kamilavke koju je nosio u ruci. — Izmorih se tražeći te... — Liječim Vasu, — ponizno odgovori Jevrem i prekloni se do zemlje. — Prepio se noćas, pokvario želudac, pa ga liječim... Iguman nadnesavši ruku nad oči, pogleda bolje.Uzviknu od čuda...Nu tvrdoj, goloj ledini, na oštroj zagorjeloj travi oprućio se Vaso koliki je dug, otegao se kao na raspeću.Stenje, jauče, ječi iz svega glasa.Košulje nikako i nema na njemu, — leži mu u strani odbačena — pojas otpasan, čakšire niz bedre na nisko opuštene.Gotovo go golcat peče se na suncu.Sav išaran i namazan, uzduž i unakrst, medom i pekmezom.Čitavi rojevi muva, pčela, osa, kolutajući se i nesnosno zuzukajući, oblijeću, zaigravaju oko njega.Prijanjaju za tijelo, kupe se oko usta i oko očiju, bodu ga, pecaju, ujedaju.On iznemoglo pomaže kao ranjenik, uzvija glavom i razmahuje rukama.One nasrću sve žešće i sve u gušćim rojevima.A sunce peče, peče, prži... — Kuku!...Ne mogu više! — gotovo vrisne pokatkada očajno pogledajući u Jevrema i tupo škripajući krnjavim zubima. — Ne mogu!... — Još malo, sokole!...Nemoj biti žena!...Pa ćeš se izliječiti i bit ćeš lahak kao ptica. — Ama otkad ti posta doktor? — uzviknu Iguman u čudu sklapajući ruke i, ma koliko se usiljavao, nikako ne mogade da se uzdrži od smijeha. — Otkad nauči? — Pričao sam ja Vasi da mi se i pokojni otac uvijek ovako sunčao i uvijek ozdravljao, — odgovori Jevrem nekako smireno komešajući ramenima i prenemažući se. — A i on je često prepijao i tužio se na želudac. — Dosta, dosta...Ako je i kazna, mučna je, — okresa Iguman ozbiljnije, pa strogo naredi Vasi da se podigne i da odmah ide na posao. — A imam s tobom mnogo govoriti, — izbaci tiho okrećući se Jevremu.Mignuvši mu prstom dade znak, da ide za njim. Čim su uljegli u ćeliju, Iguman zaključa vrata.Sjede na stolicu, nalakti se na sto i zamišljeno naslonivši glavu na ruke, reče poluglasno: — O Janjićiju hoću da govorim i o djetetu onome.. . Jevrem pokunjeno, kao krivac neki, obori glavu.Nemoćno opusti ruke niza se i, čupkajući se za čakšire, pažljivo slušaše. — Ne znam zašto me otac Janjićije mrzi, a ne znam što me mrze i drugi, — poče Iguman nekako sjetno, neprestano gledajući u naprašeni vrh od cipele, koja mu provirivala ispod razlepušene mantije. — Zar sam ja zao čovjek?...A zašto sam zao?...Sto hoću red?...Pa, zaboga, naučio sam na red...Dosta sam se i ja pokoravao drugima i držao se reda, koga su mi propisivali; hoću sad da se mlađi drži i mojih propisa i naredaba...I šta bi bilo od manastira, kad ne bi bilo reda u njemu?...Šta bi bilo, pitam te?...Sigurno bi propao...A ja ne ću da pod mojom upravom propane...Ne ću, ne ću, ne ću... Sitne zelenkaste oči sijevnuše kao varnice ispod golemih obrva.Mišići na desnom obrazu zaigraše mu. — Oni me nazivaju zlim i što štedim, a ja i štedim zato da sačuvam manastir da ne propane, — nastavi življe. — Ništa ne uzimam sebi...Kad umrem i ovo šta se zove moje ostat će manastiru...Ali ja ne dam, da se rasipa kao što ni nereda ne trpim...Ovo je moje djelo, ovo je moje dijete, i hoću da ga sačuvam...Ja ga, doduše, nisam sazidao, ali sam ga branio i čuvao u najtežim danima.Otac Janjićije je dobar čovjek, pošten je, ama kavgadžija i jednoumac, brate!...Manastir bi radi njega, za turskog vremena, stotinu puta zapalili Turci da nije mene bilo.On se kavžio s njima, krvio se, dočekivao ih ubijao...Jesu li oni ubili jednog Srbina, on se starao da ubije dvojicu njihovih; jesu li zapalili jednu našu kuću, palio im je po tri po četiri čardaka...On se krvio s njima u gori, a oni se htjeli svetiti na manastiru, jer su znali, da je kaluđer...Mjesto da se sili pokori, protivio se, branio seljake, bunio...I samo sam ja, noseći mito, časteći, ulagujući se, umiljavajući odbijao sve navale i sačuvao ovaj hram božji...Ja, sokole!...Pustio bih im, neka čitavo selo zapale, neka porobe, samo da ostave manastir, ovu starodrevnu zadužbinu našu...I to ga spaslo!... Pa ponosito podiže glavu i pogledavši u Jevrema kresnu: — I sad da pustim da propane?...I još da pomažem njegovo propadanje podržavajući nered i raskoš?... Jevrem se nikako nije mogao načuditi: zašto će mu ovoliki uvod?...I zašto Iguman baš njemu da priča o svemu?...Je li on kakav sudija, šta li je?...Pa barem da ponudi stolicu i da kaže: „sjedi, Jevreme“...Kao da je prijatno slušati makar čije priče ovako stojeći! — Otac Janjićije je pošten, ama ne trpi nikakva reda, — opet će Iguman tiho i kao da uzdahnu. — Dosta sam muke podnio s njime i ko zna koliko ću još podnijeti...Eto to prokleto dijete!...Koji ga đavo nagovori, da on uzima dijete i da ga njeguje?...Dolikuje li to njemu?...Po duši: dolikuje li? Jevrem, u zabuni, promuca nešto nejasno, nerazumljivo. — Eto vidiš?...Ni ti ne odobravaš, — živahno uzviknu Iguman i zadovoljno zaklima glavom. — Ni Mitropolit ne odobrava...I niko pametan ne će odobriti...A on se zainadio pa ga ne da i ne da...Hoće da podgoji odmjenu!...Krasna će to odmjena biti! Jevrem mučenički prevrnu očima i sav se skupi.Dodija mu toliko pričanje, zamori ga... — Hoće li svršiti jednom? — pomisli u sebi. — I hoće li prijeći na stvar, ako mu je uopće stalo da govori o kakovoj stvari? Iguman kao da mu pogađaše misli.Zagleda mu se u lice i zlurado uspi usnama.Podsmjehnu se. — Ne boj se, brzo ću svršiti, — reče nekako zajedljivo. — Znam da v... mladi ljudi... nerado slušate nas starce...A zvao sam te upravo, — naglasi jače, — da mi pomogneš u jednom poslu...Hoćeš li? — U kakvom poslu? — zapita Jevrem razvučeno i oprezno naćuli uši.Bojao se kakve stupice. — Ti si se nekako i suviše združio sa ocem Janjićijem...Doduše ja sam, čim sam te primio, preporučio da se ne družiš s njime...Nijesi me poslušao...Pamtim ja to...Ali svejedno...Sad si drug s njime i, ako hoćeš, možeš mi pomoći... Iguman mu polako pristupi i za dva tanka prsta poduhvati ga za bradu. — Obećaj, — reče šapćući i naglašujući svako slovo. — Hoćeš li? — U čemu da pomognem? — smeteno zapita Jevrem i poče uzmicati. — Šta da učinim? — Da ga nagovoriš, da otpremi dijete iz manastira. Jevrem odlučno odgovori. — Sad, nakon Mitropolitove zabrane, ne će poslušati. — Ni tebe? — zapita Iguman strogo, ne vjerujući. — Ni mene. Iguman zaklopi jedno oko, zaškilji.Prinese kažiprst do nosa i kuckajući po njemu izbaci poluglasno: — A ti pomozi, da ukrademo. — Da ukrademo? — glasno uzviknu Jevrem i sav se previ unatrag. — Toooo? — Lakše, prokleti sine!...Lakše! — dočeka Iguman prestravljen i brzo mu poklopi usta šakom. — Ti ćeš mi pomoći? — zapita lukavo. — Hoćeš li? Jevrem se pažljivo otrže i odlučno odgovori: — Ne mogu. — Ne ćeš? — Zar ja da se dignem protiv oca Janjićija, oče Igumane? Iguman, sijevajući očima, poleguti se kao mačka kad vreba i naglasi osvetnički: — Moraš...Moraš popraviti što si pokvario. — Pokvaario? — tiho ponovi Jevrem zadnju njegovu riječ praveći se kao da ništa ne razumije. — Jaaa? — Ti si, prokleti sine, i našao dijete i razbudio tolike ljude da bruku napraviš većom, — kresnu Iguman pakosno, podnoseći mu sve prste pod nos. — Ako si ga i našao na mom prozoru, trebao si ga ukloniti...I trebao si kazati samo meni...A ovako... Jevrem nakrivi glavu. — Zar ja imam toliko pameti da o svemu mogu razmisliti? — lagano odgovori Jevrem silom se starajući da izgledu što gluplji. — Zar sam ja znao da će se napraviti tolika galama? — Ti?...Ti nisi znao? — I Iguman se strese. — Bogohulniče! — viknu jetko. — Tako mi Boga... — Šuti, ne kuni se!...Znam te, znam! I izmičući se od njega otegnu podrugljivo: — Nijesi, zar, imao pameti ni onda, kad si napadao djevojke u vinogradima, a?... Jevremu poklecnuše noge. — Ja... —.... i kad si išao u selo da zagladiš sramotu ogledalom? Jevremu se i usta zasušiše.Poče da izvija i oteže vratom kao da guta nešto.Poče se štipati za bedre... — Znam ja, za sve znam, — odgovori Iguman ponosito, kuckajući se prstom po čelu. — Ja hoću reda i saznam za svakoga, ko mi taj red narušava...I samo radi te djevojke mogu te izbaciti iz manastira... Iznenada planu i poče tapkati na mjestu: — Sve ću vas izbaciti, sinovi zločestivi, koji mi kaljate ime manastiru i dajete povoda da se o njemu ružno govori!...Stotinu ću vas upropastiti, a zadužbinu ovu sačuvat ću! Jevrem je stajao smrvljen, poražen, smeten.Niti je šta odgovarao, niti je znao šta bi odgovorio...„Otkud zna?...Otkud zna?“ samo se začuđeno pitao i tupo gledao u pod preko koga se tromo prevlačila dugačka stonoga jedna...I dođe mu da zgazi, satare onu stonogu.I da rekne Igumanu nešto drsko, uvredljivo...Da vikne, opsuje i pobjegne iz manastira, odmah, ovoga časa. — Janjićije tebi najviše vjeruje i ti bi najvještije mogao ukrasti dijete...Niko kao ti...Prepreden si pa znaš...Sad o hramovskoj slavi... — opet će Iguman mekše, potpuno zadovoljan sam sa sobom što ga je ovako pritijesnio. — Poslušaš li, svi će ti se čapkunluci oprostiti...Biraj: ili to ili iz manastira! — Ne znam...Vidjet ćemo, — suvo mu odgovori Jevrem i pribravši se malo slobodnije ga pogleda.Smislit ću!... — Smisli se...Ostaju ti četiri dana na razmišljanje, — završi Iguman pobjedonosno i uzev ga za rame lagano izgura pred ćeliju. — Smisli... Izišav u hodnik Jevrem se poplašeno poče osvrtati: nije li ga ko opazio?I ako nije ništa pouzdano obećao ni predao se, osjećao se ipak kao izdajnik neki već i zbog toga što je pustio Igumana da mu onake ponude stavlja, što ga ikako i slušao.I bi mu lakše što u hodniku nikoga nije bilo, što niko nije mogao ništa čuti ni prekoriti ga. — Trebao sam se zasmijati, narugati, u lice mu pljunuti, — šapnu pogruženo, češkajući se. — Neka vidi s kim ima posla!... Sjeti se i svog razgovora sa djevojkom iz vinograda i prijetnje Igumanove. — Otkud zna?...Otkud zna? — opet se zapita i poče razmišljati. — Ko je vidio?...Ko je slušao?...Da nije ona pričala?Ili kakva drugarica?...Ili Nikola?...Ko je? Pođe prema Janjićijevoj ćeliji i opet zastade.Treba li da mu sad ispriča čitav razgovor ovaj i da se ispovjedi?...Uzbunit će se, dignut će graju, pa učiniti gore... — Neka! Pa stisnu šaku i kresnu osvetnički: — Lijepo, oče Igumane!...Obojica ćemo u krađu...Sjutra ćeš saznati za plan...Vidjet ćemo ko će kome doskočiti! Okrenuvši se, svrati u Melentijevu ćeliju. — Njega ćemo i tako naskoro izgubiti, — prošapta otvarajući vrata, — pa da se barem još nagledam jadnika! Melentije, sav utonuo u jastucima i pokrivačima, ležao je nauznačke, sa zavaljenom glavom.Disao je teško.Po žutim upalim obrazima, između čestih mrkajastih pjega, kao da se rasplele tanke plavičaste žilice i širile se, rastezale sve do debelih modrica ispod očiju.Po čelu, ispod ovlažene kose čiji se bičevi lijepili na sljepočnicama izbijale mu krupne kaplje znoja.Nos se utanjio, zašiljio, rasklopljene usne zasušile se, poblijedjele.Oči mu napola zatvorene.Ispod nesastavljenih trepavica jasno se providi mutna, zamagljena bjelina i čudno se stakli... Miris lijekova i težak zadah samrtnikov udariše Jevremu u glavu.Zanese se kao u nesvjestici i neoprezno jače prilupnu vratima. — Lakše, — šapnu Janjićije, koji je poguren sjedio iznad glave bolesnikove i ovlaženom maramom lagano razgonio muve. — Zaspao je... — Zar i sad kod njega? — zapita Jevrem začuđeno i pristupi mu na prstima. — Zar... — Pssst...Ne ću ga, zar, ostaviti sama? Melentije kao da im je čuo razgovor.Promeškolji se, otvori oči...Pogleda na Jevrema i ne poznade ga odmah...On se nadnese nad postelju i tiho zapita: — Kako si?... — Dobro, — isprekidano, s mukom odgovori Melentije i iznemoglo zastenja...Sad me ništa ne boli... — Spavaj, spavaj!...Ne ćemo te buniti... Melentije poćuta.Mršavom rukom pipaše oko sebe, prikupljaše prljavi čaršaf.Namršti se i opet zastenje, jeknuvši: — Opet zvone! — Niko ne zvoni, — odgovori mu Janjićije mirno, izmahujući maramom. — Pričinja ti se... — Pričinja? I bolno pogledav na Jevrema zapita: — Hoćeš li sa mnom? — Kuda? — otegnu Jevrem meko pa mu polako namjesti pokrivač koji se bijaše spustio i pogladi ga po kosi. — U Primorje...Čim se pridignem, idem ti u Primorje...Da se odmorim... Sklopi oči...Prsi mu se nadimale cvileći; jabučica pod grlom nemirno šetala gori doli.Muva jedna spusti mu se na oko, u krmeljaču, kao da bi da ga ispije, iscijedi. — Zvoni... zvoni... — prošišta uznemireno, lomeći se. — Čujete li?...Utrnite tu svijeću!... — Nema svijeće, — opet progovori Janjićije i tužno zaklima glavom prema Jevremu, kao da veli: blizu je kra.O kakvoj svijeći zboriš?... Melentije se smiri.Opet zavali glavu i kao da se osmjehnu na Jevrema. — A dolazila mi i Janja, — protepa mucajući. — Čista, bijela...Prekrivena svilenim prekrivačem...„Ne gledaj me“, veli, „ružna sam“...A na prsima joj cvijeće, moje cvijeće. Trzajući se i nekako hropeći završi: — Zove me... — Izlazi!...Ne zagovaraj ga! — oštro podviknu Janjićije i snažno odgurnu Jevrema. — Idi! Jevrem posluša. Krenu prema kapiji i susrete se sa Prokopijom.Sav razbarušen, mokar.Bio je neobično zadovoljan: nosio je punu torbicu ribe, koju je sam ulovio.Bucmasto, rumeno lice svijetlilo mu se, oko debelih usana igrao osmijeh.On potapša Jevrema po pleću, izbaci pokrupnju šalu na račun neke puštenice i glasno zarza. Jevrem ne odgovori.Ispade kroz kapiju i sjede kod česme, na oveći kamen. Široka manastirska avlija poče se pomalo pretvarati u čaršiju.Stigoše, skleptaše se gotovo u isto doba, sa raznih strana: pretrge sa prepunim sanducima, torbari sa torbom na ramenu i debelom toljagom u ruci, mehandžije sa bocama i buradima, limunadžije, škutori sa širokom zembiljom o vratu i snopom baštuna na leđima, Cigani... I odmah prihvatiše za posao...Počeše čistiti, uređivati, namještati.Razbacaše po putu gomile motaka, kolaca, dasaka, konopa.Prekriše zidove čergama i starim ćilimima.Zakrčiše prolaze robom i sitnarijama nekakvim...Trčkajući, svađajući se kopali su, izbacivali zemlju, sadili motke, prekivali, prevezivali konopce.Na jednoj strani dvojica gotovo da se pobiju oko parčeta konopa prepirući se: čija je svojina.Na drugoj strani gologlav brkajlija psuje i pita: ko mu je ukrao čekić?...Ispred kapije gotovo glasno kuka i zapomaže neko zbog izgubljenog magarca.Jedan ćoravi Ciganin, sa uvezanom glavom, podnapio se ranije i pjeva iz svega glas; ukraj crkvenih vrata dreči izgrebano šegrče koga je majstor istukao i svakome se žali i pravda.Uz zveket klepetuša na rastovarenim konjima koji vrišteći i rzajući češu se jedan o drugoga, ujedaju se, uz ćurlikanje dipala ispod staroga oraha, uz klepet čekića i struganje testera, nicali su dućančići jedan za drugim, redali se uski, mali, tijesni, sa krovovima od mušeme, sa prozorima bez stakala, sa širokim vratima bez kanata!Kao maleni barjačići počeše se vijati na njima rupci, pojasevi, košulje, marame.Oko vrata šarenili se sanduci i zembilje sa voćem, limunovima, narančama.Pred mehane iznesoše i stolove, proste, rasklimane, sa izmašćenim stolicama i krivonogim klupama.Oko kavana namjestiše prazne sanduke sa polomljenim poklopcima. Dok se, na jednoj strani, još jednako vikalo, svađalo, radilo, na drugoj se komšije već sprijateljile.Počeli razgovarati.Škutor sa snopom baštuna preko leđa zasio pred mehanom i laska mehandžiji, u nadi da će ga ponuditi čašicom rakije.Limunadžija ponizno moli kavedžiju za dozvolu da se sutra može smjestiti uz njegov dućan, uvjeravajući ga, da mu ništa smetati ne će niti konkurisati.Dvojica hamala dijele zaradu.Već su četiri puta nasrtali jedan na drugoga sa stisnutim šakama i četiri puta častili jedan drugoga sa čašom vina. Kaluđeri se nikako nisu ni javljali na avliji.Iguman, sjedeći u svojoj ćeliji, naplaćivao je kirije za zemljište na kome su podignuti dućani.Neprestano se pogađao sa dućandžijama.Ucjenjivao ih drsko i bezobzirno, želeći da iskoristi priliku i da izvuče što može više...Janjićije, sa djetetom na krilu, čuvao je bolesnog Melentija.Prokopije je mirno potkresivao ražnje za pecivo i, oštreći nože, spremao se da kolje ovnove.Jevrem je bio otišao u varoš da pokupuje nekakvih stvari...Samo se Vaso neumorno motao između dućana.Na sve je, tobože, pazio, nadziravao.Videći kako Iguman ucjenjuje, guli dućandžije, mislio je da i on mora makar nešto ućariti.Zato je i postavio sam sebe za nekog čuvara reda i poretka.Onako visok, ispravljen, — glava mu, kao na kolac nabijena, visoko je stršila iznad krovova dućanskih, — zalazio je, obilazio svuda.Stavljao i primjedbe, prijetio.Mehandžiji je napomenuo da su stolovi na putu i tražio da ih ukloni.Nakon kraće prepirke i nakon ispijene polulitrenjače ipak se uvjerio da je „sve kako treba“...Kod jednoga bakala naišao je na „nezrele“ jabuke.Za čudo: nakon jednog običnog rukovanja sve odmah sazreše...Zamjerao je svima i svi ga, na lijep način, uvjeriše da je sve dobro.Samo jedan kasapin, divlji i neobuzdani, uvjerio ga je na nekakav svoj, kasapski način.Vaso je smiren i pokunjen otišao od njega, češkajući se po neobično zarumenjenom obrazu koji ga bridio i potajno uzdišući. Praćeni podvicima i pošalicama stigoše i prosjaci.Neki u gomilama, a neki osamljeni.Nikola, kao ponosni vojskovođa, nekako pobjedonosno dojaha na svome magarcu koji je veselo skakutao.Sjahavši odmah se uputi zvonima da svoj dolazak oglasi...Dva slijepca, lagano, tabajući za svojim vođama, grdili su jedan drugoga i častili sa svakakvim nazivim; luda Ilinka, okićena žitom i kaduljom, sa vijencem od lozovine na glavi, nosila je zamotuljak od krpa na rukama i pjevala žalostive uspavanke koje se pjevaju djetetu uz kolijevku; hromi Šćepan veselo je izmahivao poderanom kapom iznad glave a drvena mu noga ujednačeno tuče po tvrdoj cesti.Neki išli skromno, pokunjeno, prikupljajući dronjke oko sebe i prikrivajući golotinju; neki glasno čitali molitve, popijevali...Nagrnuvši u avliju odmah se počeše svađati oko mjesta.Znalo se, obično, svačije mjesto pred crkvom; tu se zasjedne i traži milostinja od bogomoljaca.Ali se redovno, svakog praznika, mnogi otimali za tuđa, bolja mjesta.Radi toga redovno dolazilo do kavge i inada.Novajlije su, obično, gonili dalje, čak pred kapiju, a ni to nije moglo proći bez inada...Bosi, odrpani, prljavi, komešali se ispred crkvenih vrata, unoseći jedan drugom u lice nečiste, izgrebane šake, prijeteći štakama i štapovima.I jedini je Nikola bio u stanju da ih razvadi, umiri.Pazeći da ništa ne izgubi od svog autoriteta, sa odlučnošću jednog pravog starješine, svršivši svoje molitvanje on se ispriječi pred njima i podvikne strogo, zapovjednički: — Na koljena pred hramom Gospodnjim, nikogovići!...Hoćete li da vas prokune i gurne u ad vječni, gdje će vam đavoli ognjenim grabljama meso čerupati?...Kako se ne stidite pred krstom časnim i pred dverima osveštanim?... I svakome je ukazivao na mjesto, oštro, proklinjući.I svi se pokoravali, povlačili režeći i gunđajući. Sutradan u zoru ponovo zabrujaše zvona.Nekako življe, veselije.Treperavi, meki zvuci, puni toplote i mirisa, zasuti nježnim, plavkastim cvijećem koje se pregrštima krunilo sa precvjetalih grana, rasipali se kroz bjeličastu sumaglicu iznad gajeva i livada i tiho su zamirali dolje nad rijekom, u mladim vrbama i topolama, iznemoglo zujeći, kao zamorena pčela, između vlažnoga lišća.Na poziv njihov žurili su se prema manastiru seljaci i seljanke, iz bližih i daljih sela.Praznično obučeni.U čistom bijelom ruhu, sa rukovetima ružmarina za pojasom, sa dunjama i narančama u rukama, sa pretrpanim torbama o ramenu!Pored njih, grajući skakutala djeca, umivena, sa očešljanom kosom, koja se gotovo stakli od zejtina, i gegala se poneka baba sa šakom tamjana u marami i jeftinom voštanicom u ruci. Zamirisa avlija jakim i oštrim mirisom, kada je napuniše oni.Miris tamjana i peciva na ražnju, koji se dosad razlijevali iz plavičastog dima, kao da se potpuno izgubiše.Zene, ljubeći se i pozdravljajući, krenuše prema crkvi u kojoj se već služila jutrenja.Neke se načičkaše oko dućančića.Muški odmah zasjedoše po dugim klupama ispred mehana i po rasklimanim sanducima ispred kafana... Dućandžije, opazivši seljake, uzvrpoljiše se.Živo, osvrćući se na sve strane, počeše pokazivati robu, vikati, hvaliti.Hvatali su mušterije za ruke, za ramena, lovili ih.Silom ih opasivali pojasevima, gurali im u njedra — mladim snašama naročito — marame, ogrtali ih šalovima, šaleći se, uvijajući, lažući.Škutori su mirno i pažljivo obilazili oko pojedinih grupa.Vječito nepovjerljivi, u strahu da ne budu pokradeni, pokazivali su stvar po stvar: ogledalo, nožice, duvankutije, novčanike, ne dopuštajući nikome da sam nešto uzme i zagleda.Limunadžija, oznojen, bjesomučno je drečao, nudeći limunad; grlati kasapi vikali: „vruće meesooo“; alvedžija, zacenuv se, preporučivao alvu.A razigrana zvona sve veselije zvonila, klepetuše kloparale, negdje u blizini pištala tanka zurla i tužno cičalo promuklo ćemane nečije...Kroz svijetli i topli vazduh, visoko iznad širokih talasa gomile, koji se sa nekim podmuklim mumlanjem i šumorom lijeno njijali i povijali, odliježu i razliježu se bezbrojni povici, vrisci, usklici, lomljava...Kao da i sure klisure i plava nebesa i crvene doline ciče, praznuju, vesele se!... Jevrem, vrativ se iz varoši, ranije se izvukao iz ćelije i pomiješao se među svijet.Išao kroz gomile gurajući se, tiskajući.Obilazio oko crkve, zastajao pred dućanima, slušao razgovore.Dva prijatelja, sjedeći za jednim stolom, časte jedan drugoga i tuže se na slabu godinu, na rđav rod.Osuđuju mlađi naraštaj kako se odmetnuo od vjere i zakona.Psuju šumara što im ni ciglog suharka ne da pokupiti u carskoj šumi.Žale se na skupotinju i težak život...Tuže se i ispijaju — osmi litar!...Nekakvo momče hvališe se kako može punih sto oka nositi na sebi „dva debela sahata“.Čika: ko će se s njime porvati...Gomila žena zbila se, stisla, pa sve gaču kao vrane.Ljubeći se po nekoliko puta, laskaju jedna drugoj, hvale se uzajamno i kude sve ostale koje se tu zadesile nisu...Jevrem, ni sam ne znajući zašto, htjede se umiješati u razgovor, našaliti se.Ali se naskoro okrenu i podje jednoj grupi gdje se momci nadskakivali...Zbacivši sa sebe i kape i džemadane i pojaseve, zatrčavali se izdaljega narogušeni kao jarčevi.Skakali su sa pika jedan za drugim vrišteći, uzvikujući, prepirući se.Željan da i sam okuša sreću, Jevrem se poče žurno otpasivati i pripremati se za skakanje.Poče izuvati i obuću. A tada istom opazi kako se približuju nekolike djevojke.Uhvativši se za ruke i oslanjajući se jedna o drugu prolazile su zajedno, probijale se, gurale kroz zbijene redove svjetine.Glasno su podvriskivale i cičale kad bi ih neko, ko zna s koje strane, nenadno uštinuo ili poškakljao...Poznade među njima djevojku iz vinograda.Onako zdrava, jedra, čista i bijela isticala se između sviju kao krupna probrana ruža u lijepoj kiti cvijeća.I nešto kao da ga gurnu, neodoljivo povuče prema njoj.Probi se kroz gomilu i zapriječi joj put. — A evo kaluđera! — jače uzviknu ona opazivši ga.I veselo se smijući ukaza drugaricama na njega. — Kaluđer, koji presreta djevojke po putu i koji im poklanja ogledala! — Zar to on? — razuzdano zagraja cijela kita djevojaka.Sve se, gačući, skleptaše oko njega. — Ih, kakav je! Jevrem se zbuni, porumeni.Dakle u istinu pričala je o njemu svima i svakome, hvalila se!Nije ni čudo što je Iguman saznao!...Nekako osvetnički sijevnu očima prema njoj i kao da bješe spreman da ponovo navali, da je napane. — Nijesam ja kaluđer, — odgovori osorno i htjede da ih ostavi. — Ako tražite Prokopija, eno ga u crkvi! — Hahaha...Zar nijesi obećao da ćeš se zakaluđeriti? — uporno dočeka ona i zadrža ga za rukav. — A ko se vjenčava za manastir ne trebaju mu djevojke. Pogleda je, — pa se zasmija i on. — A taka bi mi djevojka trebala! — izbaci obješenjački i brzo je štipnu za podvoljak. — I kaluđeri tako vole... Svjetina, u motljanju, pritijesni ih, pribi jedno uz drugo, potisnu.Osjeti toplinu njezina tijela.Miris kalopera sa prsiju joj kao da ga opi...Uhvati je za ruku i stište iz sve snage. — Đavole! — gotovo vrisnu ona i naglo se otrže. — Pun si bijesa! — A ti si puna vatre! Djevojke ga počeše tapšati po ramenu, sokoliti ga. — Treba da častiš što smo je doveli, kad ti je toliko draga! — uzviknu jedna obijesno, dražeći i nju i njega. — Časti nas! — graknuše i ostale, hvatajući ga ispod pazuha. — Hajde! — Da častim?... I, pogledavši na nju, zapita življe: — I tebe da častim? — I mene, — odgovori ona živo i udari ga kaloperom po licu. — Kad si mi dao ogledalo, — ona pokaza na njedra gdje je zar čuvala ogledalo, — treba sad i da častiš... — Šta?...Našla ogledalo i čuva ga! — pomisli srećni Jevrem i kao da htjede podskočiti od radosti.Dakle nije mu se rugala kad je pričala o njemu?...Nije ga ismijevala?...Jadi je znali, a da joj se nije svidio, zar bi nosila ogledalo uza se?... — Da častim čime god hoćete! — viknu oduševljeno i sve ih povuče za sobom. — Alve, limunade, šećerlema!...Svega uzmite!...Ne žalite!... Počeše dolaziti i varošani.Neko ih opazi i obavijesti Igumana.On bržebolje prihvati štap iz prikrajka, ostavi ćeliju i ubrzanim korakom, gurajući polupijane seljake s puta i proklinjući ih, pođe da dočeka.Ukrutivši se pored kapije uspravljen, neobično važan i ozbiljan, propuštao je po redu sve goste ispred sebe.Pozdravljao ih onako, kako to kome i priliči.Grupu kukurijekom okićenih zanatlija, koji u novom prvi put obučenom odijelu sa tamburama pod pazuhom i bočicama rakije u džepovima, prvi nagrnuše javljajući mu se, otpozdravi suvo, sa jednim običnim: „Bog vas pomogao...“ Trojici kancelista, koji redovno u godini izvedu čitave porodice na izlet i redovno se u polovici puta opiju, klimnu lagano glavom.Na gomilu žena i ljudi što su, pretovareni, nosili na sebi goleme zavežljaje prepune pita, peksimeta, hladnih kokošiju, ribe, — ne htjede ni pogledati.Sa četvoricom poznatih i kabastih gazda rukova se.Ljubazno se upita za zdravlje, žene im blagoslovi, dozvolivši da mu poljube obje ruke. Jedva! — napošljetku zadovoljno izbaci i radosno zatrese glavom...Opazi kako iznad zgusnute gomile jedne između bezbrojnih crvenih fesova, kapa, šubara, promiče i probija se kicoški nakrivljen, bjeličast šešir kotarskog predstojnika.Opazi kako se blizu, odmah do njega, vijori i povija golemo zeleno pero na širokom šeširu milostive mu gospođe...I, zaboravljajući na ostale, na krupne i sitne, svom snagom navrije kroz gomilu.Naprijed udešavajući kako će mu osmijeh biti što pitomiji, podje im u susret. — Milo mi je...Milo mi je, — zapjeva primičući se i pružajući ruke prema njima kao da će ih oboje, naročito gospođu, istopiti u čvrstom zagrljaju. — Čast...Čast... — zamuca nekako smeteno, vrpoljeći se, rukujući i klanjajući neprestano. — Izvolite... Sam pođe pred njima da im put prokrči.Neprestano se osvrćući i neprestano vičući „izvolite“, nemilice je udarao ili laktovima ili štapom svakoga ko mu smetao.Čak se usudio da gurne i neizbježne žandare, osorne i nabusite, čije se oštre bajonete visoko stršeći nad stotinama glava blistale i odsijevale prema suncu kao dvije duge suze.Izgledalo je kao da je i sam predstojnik bio iznenađen ovolikom ljubaznošću i da mu ni malo prijatno nije bila. Zazvoniše zvona, oglasiše početak leturđije.Iz crkve promuklo zagrmi snažni i muški glas Janjićijev, — koji je maloprije došao iz ćelije zaključav maloga u njoj, — i neskladno, piskutljivo pojanje dječije odgovori mu.Miris tamjana probi kroz uska vrata i razli se nad gomilom skrušenih bogomoljaka, koje se počeše krstiti i preklanjati...I dućandžije zastadoše za čas i prekrstiše se, na brzu ruku tek radi običaja.Odmah nastaviše posao i ne obzirući se više na crkvu pogađahu se s mušterijama, cjenjkahu.Kao natječući se s njima, zagrajaše i prosjaci nesnosno, kreštajući.Bogoradili su, preklinjali, popijevali, pružajući ruke, podmećući kape i tražeći milostinju od svakoga.Kasapi, već prilično promukli, još neumorno nudili „vruće mesooo“ ; alvedžija zacenjujući se hvalio alvu...U jednom kraju avlije bijaše nastala tučnjava.Po sreći, brzo se svršila.Nekakav starac, živ, okretan, kočoperan, sa razbijenom glavom i ulijepljenim obrvama od usirene krvi, pravdao se sa pogurenim trbonjom, koji mu ovećom čašom razbio glavu i još jednako prijetio.Prepirući se, sjedoše pred mehanu i domalo časteći jedan drugoga kao da se nagodiše. Vaso je danas zaboravio i dućandžije i kaluđere, pa čak i crkvu.Otišao je u gaj, medju varošane i združio se, sprijateljio s njima.Oni se u omanjim grupama razuzurili i razmjestili između borova, u hladovini.Zasjeli po ćilimima što ih donijeli sa sobom i, udarajući uz tambure i popijevajući, jedu, piju, časte se.Ispražnjene, porazbijane boce, kosti od kokošiju, komadi hljeba i pite valjaju se unaokolo po travi.Anterije, fermeni, pojasevi, što ih sa sebe zbacili da im je „hladnije“, leže u gomilama iza njih, nabacani jedni na drugo, iskušljani.Seoska paščad, režući i ujedajući, otimaju se oko ostataka jela.Vesela, razuzdana djeca, napola razdjevena, sa drekom i vriskom trče, gone se, pentraju uz drveta.Neka se okupila i oko lude Ilinke, koja gotovo kroz plač moli da joj ne razbude njezino dijete.Gledajući ih razdragane i zadovoljne i Vaso se blesavo smješkao, pa smjerno pristupao čas jednoj čas drugoj grupi.Klanjao se svakome, pitao se za zdravlje.Kad bi ga ponudili pitom ili vinom, ko nećkao se.Izgovarao se kako je slab, kako „ne pije“, ali, bojeći se da mu ne povjeruju, brzo je pružao ruku i halapljivo prihvatao čašu.I, kao interesujući se bojom vina, zagledao je prema suncu.Pogledao i naglo iskapljivao, redovno napominjući svakoj grupi kako boljega vina „nikada okusio“ nije i kako bi moglo čak i carsku trpezu začiniti. Po svršenoj leturđiji i Prokopije se umiješa u svjetinu.Naravno, odmah se nađe među ženama.Kao stari znanac i prijatelj pozdravljao se s njima, šalio, tapšući čas jednu čas drugu po gojnim plećima i po ramenima.Interesujući se zar za domaći bez mnogima je pipao nove košulje na čvrstim mišicama i nabreklim prsima; zagledao ih, hvalio.Uzgred je primao poklone: čarape, marame, košulje što ih one šile i udešavale naročito za kaluđere, da poklone o hramovskoj slavi.Vaso je jedanput, sasvim tačno, napomenuo, kako svi kaluđeri zajedno ne dobiju ni izbliza toliko poklona koliko sam Prokopije.Tako se i danas jedna gomila rublja izdizala pred njim.Dvoje odrpane djece morali su u dva u tri puta da ga odnose u ćeliju. Ugledav Jevrema među djevojkama, sa tri mu prsta dobaci poljubac. — Ašikuješ? — zapita obješenjački. — Ašikujem, — veselo odgovori Jevrem dijeleći bez prestanka sitne šećerleme oko sebe i zalažući sočnim kriškama naranče svoju silnu, jaku djevojku iz vinograda. Jedno beskrajno dugačko i promuklo Mnogaja ljeta mrtvački žalostivno odjeknu iz manastirske trapezarije i otegnu se iznad svjetine.I Jevrem i Prokopije osvrnuše se i pogledaše tamo. — Iguman gađa zdravicom gospodina prestojnika a možebiti i prestojnikovicu, — pakosno izbaci Prokopije i, kao u šali, snažno obuhvati najbližu snašu oko pojasa. — Plaha gospoja! Iguman se, zaista, častio u trapezariji i sa predstojnikom, i gospođom, i sa nekolicinom okrupnjih gazda, koji se češće sjećali manastira.Zasukavši rukave, kao podmlađen sam je optrčavao oko stola.Točio je vino, birao ljepše zalogaje, nudio.Sam je i zdravice držao, — a volio je u svakoj svečanoj prilici da tuče goste zdravicama i neobično se ponosio time, — i koliko je god gostiju bilo, svakome je morao da očati njegovu porciju.Svakome je izmišljao nebivale zasluge i svakoga toliko uzdizao, da se mnogi prepadoše od svoje veličine.Neki su čak i bježali iza stola, da se spasu od njegove ljubaznosti; oni su kašnje tvrdili, da ima ljudi čija se ljubaznost teže podnosi, nego nečija grubost... Kad je pozvao goste da „pogledaju kolo“, svi olakšano odahnuše kao da su maločas tucali kamen.Predstojnik prvi prihvati predlog objeručke; gospođa mu kao da se zanese od radosti što će vidjeti tu „divnu narodnu igru“...Svi navališe na vrata kao da se bojali, da se Iguman kako ne predomisli i opet ih zadrži. Primakoše se stolu gdje se kupili i zapisivali prilozi za manastir.Zastadoše malo.Nekoliko njih, što se u strani okupili, stali su više radi toga da vide koliko će ko priložiti nego li sami da prilože.Jedan gazda sa zlatnim zubom, — pakosnici govore da je izvadio zdrav zub samo da ga može zamijeniti zlatnim, — zapita Igumana: štampaju li se imena priložnika?Dobivši povoljan odgovor blaženo se osmjehnu, — naravno zbog zuba, — prignječi bradom glatko izbrijani podvoljak, i sa mukom i nategom izvadi iz njedara pupavi novčanik, nabiven bankama.Zatim, da svak lijepo može vidjeti, uze između dva prsta plavičastu stotinjarku i ponosito je spusti na sto, pogledujući ispod oka: gledaju li ga i čude li se?...Spustiše priloge još dvojica-trojica, dok se ostali sa predstojnikom na čelu izmakoše naprijed.Njih je više interesovalo kako se, uz oštre povike zatalasane gomile, hrvu dva čuvena hrvača, nose se.Oba se zacrvenjeli, zapjenušali.Kape im spale s glava, znojave košulje na leđima popucale, šalvare se opustile.Tvrdi gušterovi na golim mišicama nabrekli, naduli se; prsti se duboko zarili u tijela; kosti kao da škripe, pucaju.Na pijesku, pod nogama im, napravljen čitav vršaj; petama izrovana zemlja crni se na dva mjesta.Povijaju se, omahuju, izvrću, stenjući i zamoreno dahćući.Jednome se i krv otvorila iz nosa te curi na mokru košulju, a ne će da se preda, da popusti.I dok svjetina viče, sokoli, prepire se, oni se jednako nose, zainađeno, nemilosno, a zemlja im ječi pod nogama, šišti, a mlade kosti škripe i puckaju... — Prostaci!...Oprostite im što uživaju u tome, — šapnu Iguman predstojniku i, laktovima se probijajući kroz gomilu, povede ga naprijed...Oko njih, sa obje strane, bogoradili su prosjaci, vikale dućandžije, podvriskivali opijeni momci, cičale prignječene žene i djevojke, plakala djeca.Sve vrelo, komešalo se, šumjelo.Žandarske bajonete visoko se svijetlile iznad golemih perčina; nečija čutura blizu mehana kao da je skakala po pognutim glavama... — Raspustilo se kolo, — šapnu predstojnik došavši do mjesta, gdje je malo prije igralo kolo.Momci i djevojke oznojeni, zadihani, hladeći se širokim maramama i hvatajući se za ruke, zbijali se sada, kupili oko užurbanog limunadžije, hitali prema mehanama.Nečija zurla, u blizini, još i sada je zaglušno pištala, a napukli bubanj sipljivo kloparao... U silnoj stisci kao da neko povuče Igumana za mantiju.Umalo ne posrnu.Uhvativši se za predstojnikovo rame održa se nekako i začepivši uši rukama zavapi: — Graja!...Okud im, sinovima zločestivim, tolika zvoncad i klepetuše?...I kako ne promuknu pjevajući i vičući?...O Bože!...Zašto stvori prostotu?... Tek u sumrak, pošto se svjetina počela razilaziti, rastao se Jevrem sa svojom djevojkom iz vinograda.Sad joj znao i ime.Mara se zvala.Znao je da ima mater, nikoga više nego mater.I bio je veseo, zadovoljan.Nije, doduše, ni časa nasamo razgovarao s njom; nije joj kazivao ni da je voli, — s time kao da ni sam još nije bio sasvim na čisto, — niti pitao: voli li ona njega?...Nije uzdisao ni prenemagao se prema njoj.Razgovarali su o najobičnijim stvarima, opričavali najneznatnije doživljaje, šalili se, prepirali.I ni jednome nije bilo dugo vrijeme, niko se nije potužio na dosadu.Šta više, kad se približi čas rastajanja i on i ona začudiše se kratkoći dana...Rukujući se i stežući još se pomalo zadržavali, još imali da kažu nešto jedno drugome. — Kršna je, nema fajde! — otegnuto izbaci kroz zube ulazeći u ćeliju.Baš jedra cura, žalostan ti sam za njom!... Neko kao da prigušeno ciknu kad prekorači preko praga.Pogleda i spazi oca Janjićija kako se savio na krevecu i pjevušeći cupka maloga na krilu.Nedaleko od njega, u ćošku, pribijena uza zid stisla se Smiljana i postiđeno zaklanja lice rukom. — A zar si ti? — zapita slobodnije poznavši Jevrema pa sa nekim strahopoštovanjem pristupi, da se pozdravi s njime. — Ja mišljah da je kogođ drugi...Prepadoh se... — Došla da vidiš maloga? — meko zapita Jevrem i naglo otrže ruku, koju je htjela poljubiti. — Da ga vidim, — nekako smeteno odgovori ona i obori oči. — Nijesam mogla srcu odoljeti... — Zdrav je, fala Bogu!...Ne brini se! — dočeka Jevrem življe i, da se dodvori, pomilova dijete po obrazu. — Bojim se samo, da ga Iguman kakogod ne opremi iz manastira, — dodade mekše i krišom namignu na Janjićija... — Hehe...Bojim se i ja da ga ne ukrade, — dočeka Janjićije muklo i brže zacupka nogom. — Hehe... — A ko zna... možebit da ću i ja, — zamuca Smiljana lomeći prste i snebivajući se. — Možebiti...Stari se razbolio onomadne, pa... Učini joj se grješno što želi smrt starome radi djeteta.Odmahnu rukom. — Kako Bog da! Pa uze maloga sa krila Janjićijeva i odiže.Privi ga na prsi, snažno obgrli uzbuđeno drhćući, i poljubi, poljubi u oba obraza, dva puta, tri puta, vatreno i nekako halapljivo.Naglo ga spusti na krevet i pobježe iz sobe. — Ona se nada, da će Stari umrijeti, — reče Janjićije meko, gledajući za njom i kao žaleći je. — Jadnica!...Kao da ne zna, da se on svake godine po dvaput razboli i vavijek ozdravi... Zajednički položiše dijete na dušečić i utrnuše svijeću.Legoše obojica. Negdje ispred ponoći iziđe Iguman iz svoje ćelije.Lagano, starajući se da ga niko ne čuje i ne opazi, krenu prema Janjićijevoj...Jevrem, koji je toliko zatezao i nećkao se napošljetku je pristao da ukrade i preda mu dijete krišom, po noći.Iguman je već smislio i način kako i kuda će ga opremiti, da se nikada više i ne vrati u manastir.Sav srećan što će se napošljetku oprostiti goleme bijede pristupi ćeliji i poče osluhivati. — Ništa se ne čuje, — prošapta tiho zaustavljajući i dah. — Da me ne prevari prokleti sin? — zapita sam sebe.I odmah, da se utješi, ubrza sa odgovorom. — Ne smije.Zna on da ja ne prijetim džaba! Prođe dva tri puta po hodniku, nemiran, nestrpljiv.Opet se zaustavi i osluhnu. — Čuje se... čuje, — prošapta zadovoljno. — Šušti nešto... U sobi se čuo lak i mekan šušanj kao da neko premeće gomilu haljina.Zatim kao da neko poče oprezno tabati, hodati.Nešto klepnu kao da se prevrnu svijećnjak...Iguman se strese. — Pazi, nesretniče! — otegnu šapatom i ako je znao da Jevrem ne može čuti. — Pazi! Začu se lako kloparanje oko vrata, kao kad miš nagriza dasku.Kanat se lagano odškrinu.Dugoljasta Jevremova glava, raščerupana i kao prestravljena, proviri iza njega. — Jesi li tu, oče Igumane? — šapatom zapita. — Tu sam... — Pazi!...On je krhka sna, pa se može probuditi. — Psssst... Dijete proplaka.Jevrem kao da se prepade, pa ušeprtlji...Brzo ga poče pružati Igumanu i nuditi, Iguman se nekako zbuni, pomete.U isti mah i kao da htjede prihvatiti maloga i zapušiti mu usta. — A šta to, Iskarioti? — strahovito zagrmi iznenada promukli glas Janjićijev i teška ruka njegova spusti se na rame Jevremovo. — Šta to hoćete? Jevrem se zanjija, poklecnu.Sa djetetom na rukama posrnu, zgrči se i otkotrlja u stranu jauknuvši iz svega glasa.Janjićije, riknuvši kao razdražen bik, teškim kasapskim nožem izmahnu iznad glave i naturi se za Igumanom...Skoči Iguman sav van sebe, — pomamno odbacujući i kamilavku i papuče.U zabuni svrnu na avliju, među dućane.Za njim se natisnuo Janjićije kao orlušina, pa kao da ne dodiruje zemlju.Samo što huče i razmahuje nožem!...Općeraše se oko dućančića jednog, koji im bio najbliži.Iguman napošljetku, kao da pribra, prikupi svu snagu.Razmahnuvši rukom đipi poput zeca i uskoči u ćeliju.Posrćući i teturajući zatvori vrata.Janjićije strašno opsovavši nešto zasiječe nožem po njima, pa se povrati. Zatekao je Jevrema kako je pao po krevetu i previja se od smijeha.I, čudnovato, ugledavši ga tako i on odbaci nož i glasno se zasmija. Uzalud su mnogi tražili i dozivali Igumana.Nikako nije htio da izađe iz ćelije.Niti je izlazio ni koga puštao sebi.Kad bi osluhnuli čuli su samo kako stenje, ječi i kako se prevrće po postelji.Svi su se pitali: šta mu je?...Niko nije znao odgovoriti...Mnogi su, doduše, čuli nekakvu graju noćas, ali ko bi mogao i pomisliti da se ta graja digla upravo zbog oca Igumana?Još kad se znalo, da se rijetko koja slava završi bez huke ili tučnjave i, ako niko drugi, a ono pijani Vaso izazvat će je i zametnuti!...Jedini Jevrem nije se mnogo raspitivao o Igumanu, niti se brinuo za njega.On je danas izgledao nekako tužan i pogružen.Svi su već čuli kako ga je otac Janjićije, — ko zna zašto, — istjerao noćas iz svoje ćelije.On se sad starao, da oni i povjeruju u to što su čuli... — Kako li je danas sve pusto! — tiho prošapta gledajući oko sebe i zabrinuto zastajući kod mjesta, gdje je juče častio Maru. — Kako je neobično bez nje! Nekolika radina razvaljivali su dućane, rušili ih.Opet smetale po putu gomile dasaka, konopa, kolaca; majstori se i sada svađali i prepirali.Ali ga njihova svađa nije više interesovala.Nije se htio ni osvrnuti na njih.Samo je gledao unaokolo po prljavoj, zanečišćenoj avliji i kao tražio nešto...Čitave hrpe kora od naranče, jabuka, ljuske od oraha, zgnječeno i svelo cvijeće, polomljene kutije i ogledala, razbijena staklad, valjali se svuda, zapinjali za noge.Ispod cipele mu, na mjestu gdje je stao, izviruje prelomljeno pero kaloper; za nogavicu od čakšira prionula jedna ćelava grana ruzmarina. — Ima li ijedan njezin cvijet?...Je li njoj štogod palo? Ali kako će pogoditi: koje je njezin cvijet?...Može li ga poznati?...Kad ga stisne u ruci, hoće li biti uvjeren da je baš on bio na njezinim prsima? Lagano se odmače i pođe kapiji...Šta će da radi ovdje?...A ona, čini mu se, juče je spominjala kako će ići na rijeku da pere haljine, sa jaranicama?...Možebiti su već i stigle tamo?...Peru, šale se, zabavljaju!... Odluči da pođe na rijeku. Nekoliko veselih kiridžija, koji su u zakovanim sanducima gonili neprodanu robu, išli su zagrljeni pored svojih sitih i sporih konja.Obređujući se naizmjence sa čuturama prepunim rakije i pucketajući bičevima popijevali su iz svega grla.Za njima su žurno kaskala trojica dućandžija sa debelim štapovima u ruci i ispražnjenim torbama na leđima.Razgovarali se o jučeranjem danu, hvalisali.Opazivši Jevrema svi zaćutaše.Lanjske se godine, slučajno, isto tako hvalisali pred nekim, pa Iguman čuo i ove im godine povisio kiriju.Sad su bili pažljiviji.Nisu željeli da im kirija i do godine poskoči. A Jevrem ih ni slušao nije.On je išao razvučeno, gegajući se, zastavši ponekad da novom maramom otare znoj sa čela ili da pritegne svezu na cipeli.Dva Cigančeta, goli, prljavi, iskrsnuše pred njega iza jednog grma.Počeše optrkujući i uskakujući mu na bedre, da mole, bogorade za koji sekser...Pokuša da ih odbije psovkom i prijetnjama.Najzad baci petak obojici i krenu življe, praćen pogrdama i kletvama njihovim...Kad se, nakon nekoliko koračaja, osvrnuo, vidio je kako se oba uhvatili za kike.Najsvesrdnije se tuku i čerupaju radi njegova poklona. Primičući se rijeci uspori hod.Pričini mu se kao da odnekuda čuje smijeh, kikot, klepet neki.Pogleda na lišće visokih topola koje je treperilo i lepršalo se u suncu kao srebrni snijeg.I kao da nešto i otuda zakikota!Vrbovo šiblje koje se povijalo po vodi kao da se treslo od smijeha, a u vlažnom mu lišću nešto neumorno klepeće, klepeće... — To su one! — otegnu zadovoljno, nabijajući kapu na čelo.I poče smišljati kako da ih iznenadi i prepane. Privuče se vrbama i proviri kroz šiblje.Blista se i svijetli široko i mirno ogledalo rijeke, obrubljeno zgusnutim zelenilom, modreći se po osijenčenim krajevima.Čitavi naviljci šiblja i treperavog lišća plivaju, vijugaju se kao pijavice po glatkoj površini i gnjure, tonu, zaigravaju ispod nje.Po sitnoj mrkajastoj pržini, po strani, širila se tri četiri mokra čaršafa, čisti i bijeli kao razbačeno perj; po obližnjim granama visjele nekolike košulje, gaće, marame.Iz njih se još cijedila voda i lagano kapala za vrat jednoj djevojci, koja se sa obnaženim rukama sve do ramena, previla preko ovećeg kamena, prekrila ga rubljem i mlati debelom pratljačom po njemu.Skvašena košulja prionula joj za oble, pune kukove i, zategnuvši, dobija boju mesa; čitav struk ispod jeleka izgleda kao go.Nedaleko od nje sa zagrnutim nogavicama do koljena, zagazile dvije plahe jaranice u rijeku.Ogledajući se u vodi, smijući se svojim nogama koje su se tamo nekako produžile i prelomile, prskajući jedna drugu, peru nekakve haljinice i trgaju ih.Ostale — četiri ih na broju, — sa užagrenim očima. razgrnutim njedrima kao da samo besposliče.Klepeću pratljačama po vodi, guraju se i bacaju se kamenjem prema koncu na kome je otac Prokopije pažljivo pričvrstio udicu željne da mu rasplaše ribe...Prokopije je sjedio u strani na podvijenoj i iskušljanoj mantiji, grohotom se smijao i prijetio im, tobože korio.Dva puta čak, zar da ih prepane, i ustajao je, hvatao ih oko struka i, uživajući u njihovu cičanju, bacao na pržinu. — A gdje je ona? — tiho zapita Jevrem nadnoseći ruku nad oči i pogledajući bolje. — Da se nije sakrila gdjegođ? I, vješto podražavajući glasu Igumanovu, nekako ljutito podviknu: . — A šta tu radiš, sine zločestivi? Djevojke vrisnuše.Rukama pokrivajući gola prsa potrčaše da se sakriju, sklone.Prokopije streknu i zanijemi.Blesasto pogleda iznad sebe u granje, zdrpi mantiju i u jednom momačkom skoku, preleti čak do topola.Dade se u bijeg. — Stani, oče Prokopije!Stani! — viknu Jevrem za njim i potrča da ga sustigne. — Ja sam... Prokopije ne posluša.Pogurio se, skupio i smeteno bježi ispod topola, ne obzirući se.A mantija se vuče za njim, zapinje za šiblje i kida. — Stani, čovječe!...Kud ćeš? Prokopije kao prenuvši se stade.Preplašen i umoran osvrnu se.Ugleda Jevrema. — Kamo Iguman? — zapita dahćući i gledajući ga uzvjereno. — Kakav Iguman? — kao začudi se Jevrem. — Nema ga ovdje... — Ama glas... njegov glas... — Samo sam se malo našalio s tobom. Djevojke proviriše kroz šiblje i lagano se počeše izvlačiti.Okupiše se oko Prokopija tapšući rukama, rugajući se.Jedna ga čupnu za bradu i snažno uštinu za obra; druga mu skide kamilavku i ustaknu je sebi na glavu. Umirivši se nekako on se i opet vrati obali.I Jevrem i djevojke za njim. — A ti došao zbog Mare? — zapita jedna đavolasto nakrivivši glavu i opet prihvatajući za rublje, a bistra joj se voda u tankim mlazevima slijeva niz oštre laktove. — Nas se, doista, nijesi zaželio. — A gdje je ona? — zapita Jevrem živo i poče se osvrtati.Kao da se nadao da će izbiti odnekuda i javiti mu se. — Mati je zadržala kod kuće...Slutila zar da ćeš i ti doći na vodu, — veselo odgovori djevojka. — Mati? — zapita Jevrem začuđeno. — Zar zna? — Ona se zdogovara sa Igumanom, — izbaci djevojka jače i poče rastresati haljinu. — Zato je i zovemo Igumanijom. Jevrem zaćuta.Obori glavu i pogleda kako se spori talasi razbijaju o jedre joj, rumene noge, zapljuskuju ih, a laki mjehurovi izlijeću ispod pratljača i vrte se, vrte i okreću oko nje.Miris vode, vlažnoga lišća i opranog rublja kao da ga osvježi malo.Rastvori usta i ubrza disanje. — Šta ima Iguman s njome? — zapita samoga sebe čupkajući se za male tanke brčiće. — I rašta se miješa u tudje stvari? Prokopije, uvidjevši da danas ne će uloviti ništa, lako se podiže.Skupi mantiju pod pazuho i podje.Pozva i Jevrema. — E baš si me uplašio, lopove jedan! — reče mu prijekorno, čim su odmakli od djevojaka. — Mišljah: evo nesreće!...Nije mi drago ni u snu da ga snijem, a kamo li na javi da me u onakom društvu uhvati, mantiju li mu njegovu! — Bogme ga se sad i ja pribojavam, — dočeka Jevrem razvučeno, zabaciv ruke na leđa. — Zbog Janjićija počeo je mrziti i mene. — Nije zbog Janjićija, — kratko odgovori Prokopije sa puno uvjerenja. — Nego zbog koga? — Zbog Mare. Jevrema kao da poče žuljiti nešto pod pazuhom.Popravi koparan. — Zbog Mare? — zapita kao uzgred da ne bi Prokopije primijetio kako se čudi i koliko se interesuje. Prokopije potvrdi glavom. — Zbog nje ćeš naskoro ostaviti manastir, — dodade ozbiljnije. — Ama šta ima Iguman s Marom? — zapita gotovo blesasto. — On bi te istjerao i prije, — dočeka Prokopije mekše, — ali nije smio zbog Janjićija...A njemu ne smije ništa...Ni Mitropolit mu ne smije ništa, jer... jer ga narod voli... — Pa? — Pa je najprije htio da te zavadi sa Janjićijem, — osmjehnu se Prokopije i pogleda ga preko ramena. — Zato je i želio da baš ti ukradeš dijete...Tako bi, mislio je, i kutarisao se djeteta i izazvao oca Janjićija da te izbaci iz manastira... Jevrem zanijemi.Išao je pored Prokopija oborene glave i kao razmišljao o nečemu.U stvari nije mislio ništa.Toliko je bio iznenađen i poražen da nije ni mogao misliti. Prokopije kao da se sažali na njega.Spusti mu ruku na rame i blago zapita: — A ti ništa pobliže ne znaš o Mari? — Ne znam, — šapatom odgovori Jevrem. — Šta mi je ona pa da se raspitujem? — Pa ti i ne znaš ništa, — kresnu Prokopije oštrije i lako ga odgurnu. — Njojzi je, bolan, Iguman kao neki tutor...Kad joj otac umirao, zovnuo njega da ga ispovjedi i preporučio mu da se stara o njoj...I ženi, Marinoj materi, naredio da u svemu sluša Igumana. Jevrem, pažljivo ga slušajući, zapita nestrpljivo: — I?... — I Iguman se tobože i brinuo o njoj dok je bila dijete, — nastavi Prokopije i lijeno prebaci mantiju pod drugo pazuho. — A kad je porasla on joj našao i mladoženju, nekakva svoga bratića...Polakomio se na imuće, pa hoće da mu ga bratić dobije...Sve svoje što ima on će ostaviti manastiru, a bratić nek živi na ženinim glamnjama! Jevrem ga uhvati za ruku i silom zaustavi. — I ona ga voli? — zapita vatreno. — Voli li?... — Ko će voljeti onog smetenjaka! — prezrivo izbaci Prokopije i opljunu u stranu. — Sitan je, kržljav, u džep li stao...Smeten, spleten...Kad se sastane s njome, govori o bezu, o pređi, o pletivu...Ko žena! — I mati će je silom udati? — opet uzviknu Jevrem a već ne može da sakrije koliko je uzbuđen. Prokopije uspi usnama. — Mati sluša Igumana...Dobra, stara žena koja hoće da ispuni zavjet domaćinov. — Što Iguman rekne, ona odobrava. I osvrnuvši se: ne sluša li tko, pristupi Jevremu i reče poluglasno: — Nemoj misliti da on i juče nije našao ko će te pratiti i da ne zna za tvoje razgovore sa djevojkama.Zato joj i poručio materi da je ne pušta na rijeku...Zato nije ni došla... — Poganov! — uzviknu Jevrem razdraženo. — Osvetit ću mu se osim ako ne umrem. — Ne će dati da se osvetiš, — naglasi Prokopije povjerljivo. — Kroz koji dan protjerat će te iz manastira.Vjeruj mi!... —Vidjet ćemo, — okresa Jevrem prkosno a oči mu zlobno sijevnuše. — Nijesam ja rđa pa da se tako pustim. I zaćutaše obojica.Išli su lagano, priljubljeni jedan uz drugoga, kidajući lišće sa grana koje im smetale na putu i gnječeći ga među prstima.Sve je unaokolo bilo mirno i tiho.Jasno se moglo čuti kako im zagrijani pijesak hršti pod nogama. Približivši se manastiru, obojica opaziše kako im usplahireni Vaso hita u susret.Razmahujući rukama oko sebe i ugibajući se ide, klati se kao na štulama.Izdaljega daje nekakve znakove i zove. — Trči!Trči! — viknu ispresijecano i oca Prokopija nekako prijekorno pogleda. — Tražimo te!... — Šta je? — zapita Prokopije uzbuđeno i odmah, kao po komandi, potrča. — Zbori! — Umro otac Melentije! — Umro? — Umro...Bog da mu dušu prosti...Zovu: da ga opremite. Jevrem se odavna nadao ovakome glasu.Ne začudi se niti uznemiri.Ne htjede ni potrčati za njima, ni što pripitati.Spusti se na kamen pored česme i zamisli se. — Šta li će biti ako me Iguman još danas izbaci? — neveselo zapita sam sebe i spustivši ruke u krilo, zalomi prstima. — Ako još danas rekne: napolje.Ne ću imati vremena ni da što smislim, ni da se pripremim na borbu s njime...A baš bih volio da mu pokažem ko sam i šta umijem...Bez pomoći oca Janjićija! — Pa se udari po koljenu i očajno zašišta: — Ali ako sad odmah izbaci?...Kud ću?...Šta ću?...Opet zar po starom putu, na stare patnje? Pošto se smrklo podiže se i krenu ćeliji oca Melentija...Kroz avliju se vrzala tri četiri poslužitelja, užurbani, smeteni, i nosili nešto, raščišćavali.Šaptali su međusobno kao da se boje da koga ne razbude.Luda Ilinka, u hrpi dronjaka, lutala je naokolo, njijala dijete na rukama poluglasno pjevajući.Nekakav pijani majstor oprućio se pored crkvenog praga, mrmolji kroz san i prigušeno hrče, šišti. Jevrem se polako, kao strahujući da ga ne opaze, provuče u ćeliju.Zastade pokraj vrata. Na hromom, dugačkom stolu koga su prekrili crnom, voskom pokapanom čohom, na razguljenoj asuri, ležao je otac Melentije.Opružen, sav umotan u svoju suru mantiju, sa crnim epitrahiljem niz prsa, sa crnom kamilavkom na glavi.Ispijeno, žuto i svelo lice prekrili su vazduhom; samo stidljivo provirivala nekolika biča kose i jedna polovica raščešljane crne brade.U mršavim rukama, prekrštenim na prsima, drži evanđelje, staro i izlomljeno, i krupne žute brojanice koje se spustile niz mantiju.Iznad glave mu pred ovećom, u srebro okovanom, ikonom, koja neobično odudara od tolike crnine i neobično se blista, gore sitno praskajući, usađene u dva teška svijećnjaka, nekolike voštanice.Tanki im plamenovi povijaju se, lelujaju, raskošno rasipljući blijede i drhtave odsijeve po zidu, po podu, po mantiji pokojnikovoj, a rastopljeni vosak slijeva se u dugim zlatastim mlazevima i kaplje po čohi.Kroz voštanice providi se i svijetli novi epitrahilj Prokopijev crni se bujna brada, i rumeni bucmasto lice njegovo.Nekako neprirodno uozbiljen oborio oči i poluglasno mumlajući čita evanđelje, dok Vaso, iz prikrajka, gologlav, skrušen, držeći kadionicu u ruci poluglasno otpijeva, krsti se i klanja prema njemu. — Smiri se i on, — tiho prošapta Milica koja je neprestano čistila pod i polako prikupljala nekakve razbacane artijice. — Jadnik! I, makar što ga za života nemilosrdno grdila i neprestano se prepirala s njime, dodade meko: — A bio je dobar ko dobar dan...Bolji i pošteniji od sviju...Volio me ko majku svoju, a ja njega ko sina rođenog... I pristupivši pokojniku poljubi ga u mantiju. — Pokoj ti lijepoj duši!... Jevrem je dugo stajao nijem, pogružen, neveseo.Miličino prenemaganje učini mu se i lažno i neiskreno...Dođe mu da je odgurne od pokojnika.I iznenada kao da ga gurnu neko i sam pristupi odru i nakloni se.Prekrstivši se cjeliva evanđelje. Nešto kao da ga, ne zna ni sam kako, steže u grlu, oči mu se odjednom navodniše i u njemu se javi neki neodoljivi osjećaj razmekšalosti.Jedva se uzdrža da ne brizne u plač.Ni sam ne bi znao kazati...Oca Melentija niti je volio mnogo ni mnogo drugovao s njime.Pa opet...Žao mu čovjeka.Jadnog, sićušnog čovjeka koji kao da je bio potpuno suvišan na ovome svijetu!Čiju je polovicu života ispunjavao jedan jediti krupnji doživljaj, a drugu pričanja i razmišljanja o njemu!...I ipak je žalio za takim životom!...Imao smjelosti da pomišlja i na velika djela!...I bojao se smrti, bježao od nje, otimao se!... — I niko da ga oplače, niko da zažali za njim, — opet prošapta Milica kao pogađajući mu misli. — Bez oca, bez matere, bez ikoga rođenog leži ovdje... — A zar mu nije svedno: plakao neko ili ne plakao? — otegnu Jevrem tiho kao odgovarajući samom sebi.— Sitni ljudi, koji nemaju toliko duševne snage da žive sami, bez čopora, boje se da i smrt dočekaju bez desetine djece, rođaka, prijatelja...Misle, zar, da će im biti lakši rastanak sa svijetom uz vrisak i naricaljke?... — Jadnik!...Jadnik!... — zamoreno huknu Milica i zavrti glavom. — Ko će mu na grob doći?...Ko mu svijeću pripaliti?... Prokopije, ražljućen, uzviknu glasnije: — Milosti božija carstva nebesnago... ako hoćete da se razgovarate izlazite napolje!... i ostavlenije grjehov jego u Hrista besmertnago carja i Boga našego prosim... — Podaj Gospodi!...Izlazi! — zapjeva i Vaso prema Milici i poprijeti prstom. Janjićije stupi u sobu i pođe da zamijeni Prokopija.Ne govoreći ništa, ne osvrćući se, spusti golemu ruku svoju na ruku Melentijevu.Držaše je dugo.Odsijev voštanice zaigra mu na bradi, kliznu preko mrkog lica i zadrhta među obrvama.I svima se učini kao da se smješka starac, onako, kako se smješkaju svetitelji na trulom, starom ikonostasu.I svi se začudiše. — Stari se đavo ni smrti ne boji! — dočeka Milica pakosno povlačeći se na leđa i izlazeći iz sobe. — Toliko puta gledo joj u lišce, tražio je, rugo joj se, pa je evo i sad zaziva, smije se... Jevrem je, prekrštenih ruka, sa divljenjem i čudnom pobožnošću gledao u Janjićija.Kao u ikonu kakvu.I nikada mu se bolji, ni pitomiji, ni silniji učinio nije! Dok su ostali pošljednji put opojavali i saranjivali Melentija, u gaju pod mladim borovima, kuda je najčešće hodio, Nikola je sam samcat neprestano zvonio, ne umarajući se, ne malaksavajući.Tek kad je čuo kako promukli glasovi ubrzano završiše i pošljednje „Vječnaja pamjat“, izmaknu se i ispusti konope iz ruka.Prekrsti se nekoliko puta metanišući na oštrom šljunku.I bijući čelom o prag crkveni svečano otegnu: — Ješče molimsja o upokojeniji duši usopšago raba božija Melentija i o ježe prostitisja jemu vsjakomu pregrješeniju, volnomu že i nevolnomu... Pa se naglo ispravi i raširivši ruke okrenu se ćelijama. — Blago tebi, oče Melentije, i blago tvojoj duši, — uzviknu u čudnom nekom zanosu, — e ćeš vidjeti carstvo Gospodnje...I zapitat će te Gospod za hram svoj: „a kako je u hramu mojemu, oče Melentije?...“ A ti mu reci otvoreno: „zlo, Gospode!...Slabo se spominje ime tvoje i slabo se počituju zapovijedi tvoje...Nema više ugodnika tvojih da se mole i dan i noć i da umiru za vjeru hristijansku...Agarjani se nastanili u domu tvojemu“...I pomoli se, oče Melentije, za nas grješne pred Gospodom. — Hajdemo u ćeliju oca Janjićija — pozva ga Vaso, laskajući i prolazeći mu iza leđa. — Hajde da popijemo koju u pokoj duše oca Melentija... — Proklete usne koje se danas dotakle čaše, — suvo odgovori Nikola i odmaknu se od Vase. — Prokleto sjeme svačije koje se opije danas! — Pusti ga, — oštro dobaci Prokopije, koji je, prebacivši i epitrahilj i odeždu preko ramena, gotovo trčao prema Janjićijevoj ćeliji. — Ako on ne će rakije mi, bogme, hoćemo...Ja sam odista ožednio. Mala, tijesna ćelija Janjićijeva brzo se napuni.U vrhu, pokraj prozora, na omanjoj tronožnici, sjedio je on, Janjićije.Razbacio noge na široko i držao maloga na krilu.Škakljio ga je bradom, štipkao za rumene obraščiće, tobože udarao ga po golim nogama i rukama...A kad se dijete zasmije i počne se nogetati i tegliti ga za bradu, zasmije se i on.Odignuvši ga na dlanu ponosito ga pokazivao svima...Nedaleko od njega, na kratkom krevetu sjedio je Prokopije sa punom čašom u ruci.Polako, kao probajući, prisrkivao je rakiju.Pored njega i niže njega sjedio je Vaso sa još trojicom seljaka.Između njih kao da još bijaše ponajugledniji starac sa perčinom. Ispočetka su gotovo svi ćutali.Pijuckali su nekako krišom kao stideći se jedan od drugoga.Prokopije je često pogledao na vrata.Pričinjalo mu se jednako kao da će, iznebuha, otac Melentije iskrsnuti odnekuda i pristupiti im.Vaso se češkao neprestano se pitajući: ko je uzeo prsten sa pokojnikove ruke, Milica ili Janjićije?...I zavidio im oboma...Jevrem je očekivao kad će ga Iguman pozvati i narediti mu da seli iz manastira...Starac sa perčinom razmišljao je: hoće li ih Janjićije ponuditi i kakvim jelima ili će se čitava daća razminuti na samoj rakiji? — Ispijajte, ljudi!Što ne pijete? — uzviknu Janjićije jače hoteći da zapodjene razgovor.Pa i sam uze svoju vodenjaču, — on je samo vodenjačom i pio, — i odiže je. — Ko se prestavio Bog mu dušu postavio u carstvo nebesko a ostatku život i zdravlje.Zdravi ste! — Bog te živio! Svi iskapiše. Prokopije se uhvati za bradu i potegnuv iz sve snage zahvalno izbaci: — Hvala ti, oče Janjićije, te nas pozva na ovako dobru rakiju, da spomenemo pokojnika i da mu poželimo mir vječni. — Hvala ti, — zapjeva i starac sa perčinom i nespretno se pokloni. — Doduše to je bila dužnost oca Igumana, — opet će Prokopije žešće, — ali on žali rakiju makar i za svog u Hristu brata...Kapi jedne ne da, mantiju li mu njegovu. — Kuku onome ko njega dvori, — prošapta Vaso mučenički i poplašeno pogleda prema vratima: ne čuje li ga Iguman?... Prokopije ispi još jednu čašu i snažnom rukom udari po stolu. — Dok je bolovao samo ga je dvaput obišao, — reče, — a zdravu kravu obilazi po tri puta na dan...Preminuo je i nije ga htio mrtva cjelivati...Samo u crkvu došao da ga opoje... ništa više... — Kad tako pošteno govoriš, ispit ću jednu u tvoje zdravlje, — dobaci starac s perčinom, uvijek tražeći povoda da može popiti još koju čašicu. — Živio! — Živio! Opet iskapiše. — Pošto si platio ovu rakijetinu, oče Janjićije? — zapita Vaso otegnuto i zamlacka jezikom. — Kad se pije, cijena se ne pita, — muklo odgovori Janjićije. — Ako nije skupa ja bih, da oprostiš, nategao bocom, — obrazloži Vaso mekše umiljavajući se. — Čaše male pa se nikad napiti.A kakva mi je to daća ako se čojek ne napije? Prokopije svuče mantiju.Gurnuvši je pod glavu uzvali se na krevetu. — Tako je, Vaso, tako je! — odobri živo, tapšući ga po pleću. — Ni Kraljević Marko nije pio iz čaša... I jedan i drugi nategnuše bocom. — A ja ću vas i čašom natpiti, — izazivački uzviknu Janjićije gladeći se po bradi. — Da kušamo? — Kušat ćemo! Jevrem, koji je rakiju nerado pio, izvuče se iz ćelije.Izađe na avliju Opazi ludu Ilinku kako obilazi oko crkve kroz zube pjevajući.Približi joj se. — Spava li mali? — zapita tiho, šapatom, tobože pazeći da ga ne probudi. — Spava, — šapatom odgovori i ona. — Evo. — Da nije gladan? — Nije...Davala sam mu da sisa... — A plače li kadgođ? — Ne plače nikada... Jevrem koji je dobro znao da se nikada ni udavala nije niti imala djece, zapita mekše: — A muž gdje ti je?... Ona odmahnu rukom: — Dalekoooo! — Sto konaka? — Još! — A hoće li doći? — Čekam...Molim Boga...Doći će mi... Onda se glasno zasmija.Zatim, kao prisjetivši se, obgrli one rutine i poče pućkati ustima: — Miče se, — šapnu tiho. — Probudio se... Iz ćelije, nenadno, odjeknu pjesma Prokopijeva: — Uh!Uh! — ciknu Ilinka poplašeno i sva se strese. — Prepast će mi se dijete! I skakućući pobježe kroz kapiju. Jevrem zastade malo.Slušaše kako Prokopije, uz vesele pokliče družine, završuje svoju pjesmu i kako starac sa perčinom nestrpljivo uzvikuje po treći put pokušavajući da priča o nečemu a niko ne će da ga sluša.Svaki put ga prekidaju sa zajedljivim upadicama. — A, molim Vas, gdje je velečasni gospodin Iguman? — zapita iza leđa sitan, piskutljiv glas i prsti nečiji poškakljiše Jevrema po mekoj mišici. — Mogu li ga vidjeti?... Jevrem se naglo okrenu.Pred njim je stajao nepoznat, modar, podbuho gospodin sa neobično crvenim nosom i neobično zakrvavljenim očima.Izgledao je izmoren, neispavan.Neprestano je čupkao podstriženi brk i neprestano lupkao cipelom o zemlju. — A što li će vam? — tiho zapita Jevrem, premjerajući ga pogledom. — Imam da mu isporučim jednu poruku od gospodina predstojnika. Jevrem streknu.Neko kao da mu šapnuo: „Ovdje se možebiti i o tebi radi; ovaj će te čovo u ime zakona izbaciti iz manastira“...Bez velika razmišljanja odmah odluči da prisluškuje razgovoru ovoga došljaka sa Igumanom...Zato ga povjerljivo uhvati za ruku i zapita mekše: — A poznajete li oca Igumana lično? — Ne poznajem, — suvo odgovori gospodin i prezrivo slegnu ramenima. — Nijesam imao čast... — Divan čojek!Primit će Vas najljubaznije, — izbaci Jevrem nekako oduševljeno, a trepavice mu uznemireno zatrepetaše. — Još da nije onliko gluh... — Gluh?...Hvala lijepo!... progunđa gospodin mrzovoljno i šiknu kroz nos. — Gluh kao top, — dopuni Jevrem sa nekim sažaljenjem. — Morate vikati iz svega glasa ako želite da Vas razumije... Zatim otrča i dozva Vasu koji se, polupijan, izvuče iz Janjićijeve ćelije... — Hajde i kaži ocu Igumanu, da ga traži nekakav gospodin, — reče šapatom, naglašujući svaku riječ. — Nosi mu nekakvu poruku od predstojnika...Samo ne zaboravi napomenuti, da je gluh u oba uha.Treba Igumanovo grlo da zazvoni ko truba jerihonska, ako će da govori s njime... I gurajući Vasu pred sobom sakri se u ćeliju pokojnog oca Melentija.Ona bila najbliža Igumanovoj; samo tanka pregrada dijelila ih.Tu je lijepo mogao čuti sve što se govorilo kod Igumana. — Dobar dan, velečasni! — zadreča gospodin kao sa telalnice čim ga zbunjeni Vaso propusti u ćeliju. — Sluuga poniizan! — Dobar dan, dobar dan, gospodine, — potegnu i Iguman iz petnih žila i umalo se ne zacenu. Činovnik kao da prikupi još malo snage.Nastavi grlatije: — Gospodin predstojnik su, na vašu molbu, izdali befel, da se svi kmetovi, koji nijesu uredno plaćali trećinu manastiru, imadu zbaciti sa zemlje... — Hvala gospodinu predstojniku, — zakukurijeka Iguman polaskan, — kad se tako očinski brine za manastir, za ovu drevnu zadužbinu... — Poslao je sa mnom i žandare da pročitamo befel, — otegnu gospodin gotovo promuknuvši, — i mi smo ga pročitali... Gospodin odahnu malo, otpočinu.Čak se i na hodniku moglo čuti koliko je huknuo.Pa se opet pribra i zaviteza: — Ali se neki seljaci nijesu htjeli pokoriti....Oni su već svezani i otjerani u haps... — Neka, neka...Nek se zna za red! — oduševljeno vrisnu Iguman i zatapša rukama... Jevrem brzo ispade iz ćelije.Pođe na avliju.Uzbuđen, uznemiren prošeta ispred crkvenih vrata.Zatim se naglo okrenu i pođe ocu Janjićiju. — Njemu se mora sve ispričati! — izbaci ubrzano. — On mora znati... Zateče sve izmorene, gotovo besvijesne od pića.Prokopije nauznačke pao po krevetu, zavalio glavu i mrmljajući nešto nerazumljivo, blesavo bulji u tavanicu.Kosa mu se rasula po jastuku, brada nakvašena rakijom i zasuta duvanom skušljala se, skupila pod vratom, jedna se ruka opustila te udara o pod...Starac sa perčinom skupio se i brišući nos priča nešto seljaku do sebe, koji naslonjen na posrnulog druga spava.Vaso se ponovo sjetio oca Melentija i njegovih djela, čučnuo u kraju te plače, neutješno plače.Jedini Janjićije što se još drži na svojoj tronožnici, gord i uspravan.Cupka maloga na krilu i škaklji ga, štipka za obraze.Opazivši Jevrema pokaza na ostale i pobjedonosno namignu: — Zar ih nijesam savladao?...Oni da natpiju staroga hajduka! Jevrem mu ne odgovori.Pogleda ga sa puno prijekora i obori glavu...Ima li smisla, da mu ovako podnapitu priča o svemu?...Zar je sad u stanju pomoći nešto, učiniti?A neodoljiva želja vuče ga, da ipak ispriča, kaže...Da on prvi bude koji će sve obavijestiti o krupnom događaju u selu...I Jevrem je bio od onih ljudi, koji osjećaju neku djetinjastu radost, što prvi mogu saopštiti neku važniju vijest, makar kako mrska i neprijatna bila! Odluči se da kaže.Polako, okolišeći da kaže, kako ga ne bi odmah raspalio. — A jesi li čuo, da se i u selu desilo nešto? — zapita mirno, savladavši se, kao da priča o kakvoj najneznatnijoj stvari. -— Malo čudo jedno... — Čudo?...Kakvo čudo? — hladno odgovori Janjićije, uvrijeđen što mu nije odmah odgovorio i pohvalio ga. — Ti vavijek o nekim čudima pričaš... — Iguman, u dogovoru sa predstojnikom, zbacili nekolika kmeta sa zemlje. — Iguman? — naglo ga prekide Janjićije i nakostriješi se.Nape gotovo uši da bolje čuje. — On?... Jevrem polako, razvlačeći i naglašujući svaku riječ, ispriča sve što je čuo. — Kuku!...Pa to ni moja kuća nije ostavljena na miru! — očajno zapomaga starac sa perčinom i namah kao da se rastrijezni. — Kuku, kućo moja!... — A?...Šta? ... — blesavo zapita Prokopije ne razumijevajući ništa i ne mogavši nikako da se pribere. — Šta? — Pušku!...Dajte mi pušku! — viknu Janjićije bijesno i, spustiv maloga na stolicu, nemirno poče trčkarati po ćeliji. — Nož mi dajte!...Da zakoljem pasjeg sina! — Puščetinu! — povika i Vaso, kao iza sna, junačeći se.I kao da se poče pripremati za napadaj promumla: — Kamo puščetina? — Kuku li meni, teško li meni! — zapjeva starac sa perčinom gruvajući se u prsa.Pokuša da se digne i opet posrnu. — Kuku, djeco moja! — Ko mi je sakrio oružje?...Gdje mi je oružje? — opet zagrmi Janjićije, prevrćući, lomeći stvari po putu, tražeći, zavirujući svuda. — Nož mi barem donesite!... Pođe prema vratima i namah zastade.Sjeti se nečega i, uhvativ se za čelo, bolno otegnu: — A kako ću ja, pravoslavni Hristijanin, dignuti ruku na jedno duhovno lice, na Igumana svoga?...Kako ću?...Onomadne sam ga gonio s nožem, ali ono je bila šala...Ama sad?... Pogleda na Jevrema tupo, nesvijesno.Kao da htjede zapitati za savjet kakav.Kao da je tražio od njega da još što progovori. — Konja mi! — riknu bješnje lupivši nogom o pod. — Brzo!... — Šta će konj? — zapita Jevrem tiho hvatajući ga za ruku i kao umirujući. — Rašta? — Iđem da se poturčim!...Za inad da se poturčim! — surovo, sa upornošću jednoga pijanice, okresa Janjićije. — Odmah! — Kako? — promuklo otegnu Prokopije i tupo, pijanački poče se cerekati. — U derrrrviše?... — Do danas sam bio Janjićije, — od danas Muharem...Sedlaj mi konja! — Šta ćeš, zaboga? — uzviknu Jevrem uznemiren i prepriječi mu put. — Šta si smislio? — Kad se poturčim ne će mi biti grijeh, da zakoljem vlaškoga Igumana! — dobaci Janjićije osvetnički i odgurnu ga s puta. — Da ga zakoljem ko janje, pasjeg sina!... Povodeći se, posrćući pođe prema konjušnici.Jevrem potrča za njim... Videći, da ga nikako ne može odvratiti od puta Jevrem pristade za Janjićijem...Ni sam nije znao.Opremi mu i zauzda staroga dorata, kojega je još uz ustanak preoteo od nekakva bega, pomognu da uzjaše.Dodavši mu i dijete, koje Janjićije nije htio ostaviti, krenu uz njega pješice, kaskajući...Ispočetka nisu ni razgovarali, ni pogledali jedan na drugoga.Janjićije, čvrsto držeći uzde i oštrom bakračlijom bockajući konja u slabine, jahao je ponosito, kao da ide na Kosovo.Samo ponekad, približivši se kakvu drvetu, koje im preprečavalo put, saginjao je glavu i poguren prolazio ispod njega, pazeći da mu koja grana ne zapne za haljine ili mu ne zbaci kamilavku s glave.Jevrem opirući se o štap što ga našao u konjušnici skakutao je pored njega, preskakao plotove i jaruge. Kada se izdigoše iznad sela, čitava zgusnuta četa seljaka nagnu prema njima.Smeteni, usplahireni.U otrcanim starim haljinama, koje kao da su bile spetljane od samih zakrpa, sa zamašćenim fesovima na glavi, kojima se nikako nije mogla raspoznati boja.Raspasani, bosonozi, žurili su, hitali, razmahujući rukama, a iza njih po nakvašenoj zemlji otezala se i rasla čitava brazda od iskrivljenih stopa, sa jasnim tragovima tvrdih žuljavih prsta i ispucanih peta. — Pomagaj! — zalelekaše neki još iz daljega dajući Janjićiju i glavom i rukama znakove da stane, da ih pričeka. Janjićije se uzvi na konju i snažnom desnom rukom zategnu dizgine.Zaustavi dorata. — Šta je? — zapita nestrpljivo prije nego su i pristupili, pazeći na maloga i podržavajući da se ne omakne. — Govorite! Seljaci ga opkoliše sa svih strana i smireno poskidaše fesove.Gurnuvši ih u njedra i pod pazuha kao nadmećući se, promičući jedan mimo drugoga, navališe na konja.Počeše ljubiti i uzenđije i krajeve mantije Janjićijeve, koja se lepršala preko nabreklih bisaga. — Ostavite, pasji sinovi!...Ne ljubite!...Nijesam ikona! — breknu on žestoko i zaprijeti im šakom. — Šta je? — Ubiše nas!...Upropastiše! — sićano zapomaga nekakav čovječuljak, koji se u gustoj gomili onoj nije mogao ljudski ni vidjeti. — Iskopaše nam kuće, oče Janjićije!Ucvijeliše nas do srca, obrano naša! — Ko vas cvijelja? — planu Janjićije nabusito, izdignuvši glavu. — Iguman? — I Iguman i đendari, — promuklo odgovori neko kao ispod zemlje. — Hoće da nas oćeraju... Janjićije nestrpljivo zatrese dizginima... — I neka vas gone, huncuti jedni, — pakosno viknu, — i neka gaze, kad nijeste imali obraza i poštenja, da platite manastiru, što je manastirsko...Ja vas me bih gonio, nego bih vam trostrukom kandžijom cijepao kožu na kajiše!... Seljaci, odavna svikli na njegove grdnje i proklinjanja, ne saslušavši ga do kraja zapomagaše gotovo jednoglasno: — I roblje nam odvedoše...Toliko momaka odvukoše u haps... Raspolovljena obrva Janjićijeva izvi se, kroz široke nozdrve kao da udari para. — Kakvi su to momci, koji se puštaju da ih vode kao stoku? — izbaci podrugljivo, gadeći se. — Ja za take nemam smilovanja!... — Sila je sila, — opet dočeka onaj čovječuljak progurav se naprijed, a razbarušena sijeda kosa kao rukovet neočišćene vune pala mu po sitnim očima i zaklonila ih. — Svezaše ih, pa ih odvedoše... Janjićije bekrijski naturi kamilavku na čelo.Oštro podviknu Jevremu: — Da ih stignemo! — Koga? — zapita Jevrem otegnuto i pristupi mu. — Žandare...Da vide pasji sinosi kako će dirati u moje ljude... — A rekoše nam: ne će vam pomoći ni otac Janjićije, — opet će neko kao ispod zemlje, nekako dražeći. — Čuješ li? — riknu Janjićije darnut u najosjetljiviji živac i snažno zabode bakračliju u pretile trbuhe doratove. — Čuješ li šta su rekli?...Za mnom! Jevrem lako uskoči, uvati konja za uzdu i silom zaustavi. — Ne možemo ih stignuti, — reče odlučno. — Oni su već otišli željeznicom... — Štaaa? — ljutito šiknu Janjićije i namrgodi se. — Otišli su, — potvrdiše i neki seljaci, klanjajuči se. — Stigli su dosad i u varoš... — Vi ćete ostati na manastirskoj zemlji i niko vas oćerati ne može, — okresa Janjićije uspravljajući se na konju, dostojanstveno kao vlastelin kakav. — Ja ću se sa Igumanom za sve razračunati. Pošto su odmakli od seljaka pogleda na Jevrema. — Za tvoju šalu sa đendarima osvetiše se oni na seljacima, — jetko izbaci. — Ovo je osveta!...Ne znaš ih ti, pogance jedne!Sila njima treba, a ne šala... Pa lagano poče pipati po bisagama, tražiti. — A rakiju zaboravismo? — zapita jače. — Zaboravismo bogme. — Šteta!... Projahaše pored čitava niza vinograda sa žutim, sparušenim lišćem koje se talasalo kao zamućena, široka rijeka...Minuše nekolike pokošene oranice koje se u svilenoj crnini, prekrivene čitavim jatima čavaka i vrana nekako tužno i stidljivo pružahu i kao sakrivahu za istrcane i salomljene plotove.Dohvatiše se šumarka, čije naprašeno polegnuto granje, kao pod teretom nekim, bješe se spustilo gotovo do tala. — Da odsjednemo malo u hladovini, — zamoli Jevrem dahćući i pođe pod drveće. — Ne ćemo zakasniti... — Da odsjednemo, — suvo odobri i Janjićije.Sjaha sa konja.Spustivši maloga, koji je spavao, na travu, sjede i prekrsti noge. Sjede i Jevrem. U granju iznad njih, tresajući im prašinu na glavu, zaleprša i zviznu kos.Negdje u blizini ubrzano zaklopara djetlić. — Ptice božije žive i vesele se i niko ih ne goni, — otegnu Janjićije rastresajući duvan na dlanu. — A ljude slovesne stvorove, pa gone i dižu sa zemlje, koju obrađuju... — I mog su oca izbacili iz kuće i sa zemlje, — mirno mu odgovori Jevrem čupkajući travu. — Četiri mjeseca, u pučini zime, živjeli smo pod pećinam... Pa duge, oštre slamčice poče kidati zubima i izbaci jače: — Nekome suđeno da jede i spava, ocu Prokopiju suđeno da se zaljubljuje, a meni zar suđeno, da me vazda izbacuju...I Iguman će me, čujem, brže izbaciti iz manastira... Janjićije zahvati šmrkanj duvana sa dlana i poče potprašivati.Čim bi se opio uvijek je volio da potprašuje.Zar da iskija piće. — Izbaciti?...Rašta?... — zapita mrko. — Zbog jedne cure. Janjićije, kinuvši, zasuzi i oštro uzviknu: — Za tebe mi je cura, pasji sine!...I za te mi je ženidba!... — Pa se oduprije rukama o koljena i pakosno dodade: — Neka te izbaci odmah!...Ima i pravo!...I ja bih te izbacio!...Vidi ti momka i pogani jedne!...Hoće curu! — Samo sam je zagledao, — zamuca Jevrem zbunjen i poče crveniti. — Ništa nijesam mislio ni zborio o ženidbi... Janjićije se zdrnu. — A kako ćeš zagledati da ne zboriš o ženidbi?... — izbaci začuđeno. — Rašta se gleđa cura nego radi svadbe?...I Iguman da zna o tome, a ja da ne znam ništa! — prijekorno šiknu. — Meni, pasji sine, nijesi smio ni spomenuti jer znaš da bih ti zube izbio...Gubo jedna!... — Ali zaboga kako ću pričati kad sa djevojkom nijesam nego dva puta govorio? — poče se pravdati Jevrem vatrenije i nekako se prkosno isprsi prema njemu. — Nije još bilo ništa ozbiljno... — Čim se dvaput govori, odmah je ozbiljno, — kresnu Janjićije žešće i sa čitavom šakom duvana zasu ga po kosi. — Ja sa svojom curom nijesam nikad ni progovorio, a bilo je ozbiljno...Vidio sam je i — svidjela mi se...Ni saznala nikada nije da mi se svidjela...A kad je otac htio da mi privjenča drugu, ostavio sam ga i, za inad, otišao u kaluđere...Tako je to, pasjevino!...A u vas ništa nije ozbiljno...Ni kad se oženite, ni onda vam nije ozbiljno, mrcinjaci! Umirivši se malo zapita pitomije: — A šta Iguman, pasji sin, ima s tvojom curom?...Što se on miješa u tvoje poslove?... — Eto tako... I Jevrem pogruženo slegnu ramenima: — Izbacit će me a to je glavno!...Rašta da pričam za uzrok i da uzalud spominjem djevojku? Janjićije odiže ruku i svečano, kao blagosiljajući, otegnu: — Ne će te izbaciti dok je na meni glava!Tako mi časnoga krsta, zaklat ću ga pred crkvenim pragom ko pijevca... Jevrem se jedva uzdrža od smijeha. — Ne smiješ se ti više časnijem krstom zaklinjati, — dobaci nekako i lukavo i zajedljivo. — Ne smijem?...Rašta?... — začudi se Janjićije koji odavna bješe zaboravio rašta i kuda je pošao. — Turci ti ne mogu dozvoliti da se tako zaklinješ kad se poturčiš, — otegnu Jevrem peckajući. — Oni ne vjeruju u časni krst. Janjićije izazivački udari se u prsi. — I ja da ne smijem svoj lijepi časni krst spomenuti? — zapita jače, podvlačeći svaku riječ. — Nije dozvoljeno. — Turci da mi zabrane? — Ni krsnu svijeću ne smiješ pripaliti, ni zvono ti ne smije zazvoniti... Janjićije razdražen skoči.Poče se uređivati. — Konja! — viknu surovo pa i sam pođe prema doratu. — Ne dam ja svoga časnog krsta za Carigrad njihov!...A sa Igumanom, pasjim sinom, lako ću svršiti!... Dograbi maloga i uzjaha, pa okrenu prema manastiru. — Šta radiš, nesretniče? — grubo zapita začuđeni Janjićije, nadnesavši se nad Jevrema, koji je hitno, ne zastajući, kupio prljavo, neokrpljeno rublje svoje i nekako zlobno, razdraženo trpao ga u vreću jednu.Šta si to naumio? — Meni više nema stanka u manastiru, — odgovori mu Jevrem preko ramena, sve življe nastavljajući posao i gnjevno udarajući po jednom neposlušnom rukavu koji se nikako nije dao sprtljati te neprestano zapinjao i ispadao. — Znam da me Iguman ne će ni dana više trpjeti u njemu...Volim sam ići nego da me išćera. -— Kakav Iguman?...Ko pita Igumana? — obrecnu se Janjićije pa naglo prihvati za vreću i poče je otimati, gaziti. — Ti sjedi ovdje pa ako smije neka dođe i neka te izbaci. Jevrem jogunasto odmahnu rukom, odbi ga. — Mogao bih se ja i sam opirati i braniti, — okresa poluglasno. — Nijesam ni ja rđa...Ali sam smislio da je ovako, na lijep način, bolje... Janjićije se nakašlja u bradu, svali se na tronožnicu i sklopivši ruke među koljenima, izbaci nabusito: — O lijepu načinu ne može biti ni govora.Sagniglave i slapčine vazda traže lijep način, da bi se uklonili megdanu...Ostavi ti sve meni, pa ću ja odgovarati. — Ali ako ja na silu ostanem, podići će se graja i svak će početi da spominje ime one cure, — odgovori mu Jevrem iskreno i slobodnije mu pogleda u oči. — Spominjat će je, a, možebiti, i ružiti...A ja ne ću da niko o njoj ružno govori, oče Janjićije...Volim ostaviti manastir, nego nadražiti svijet da nju pretresa i ogovara... Janjićije se zavali uza zid i zasmija se.Nos mu se raširi, pomodri; široka brada se zatalasa.Uhvati se za kukove i kao da se poče prenemagati. — Pa ti je voliš, pasji sine, čim tako govoriš, — viknu mu podrugljivo, dražeći ga. — Nije to onako... kako ono reče... neozbiljno!...Aferim, huncute, kad si muško, kad si, biva, osjetio kakva je duša djevojačka! Jevrem opkorači oko napunjene vreće, pa, opipavši, sjede na nju.Podnimi se. — Ne ću ja, — reče, — da ona zbog mene pati. Zakuca neko na vrata nesigurno, poplašeno, kao prikradajući se.I prije nego što Janjićije i odgovori, stupi u sobu kršno, stasito momče.Dugački mu perčin na tjemenu bio razdijeljen na dvoje i premazan čistim maslom; na obrazu mu se crvenila zarezotina od brijačice zalijepljena tankim svaljutkom paučine.Obučen u čistom, prazničnom ruhu, sa strukom bosioka za desnim uhom i punom bocom rakije u ruci...Iza njegovih leđa, kao ispod pazuha mu, stidljivo je provirivala lijepa, rumena glava ženina...Dva svijetla, plava oka ispod bijeloga pokrivača gledahu poplašeno, tražeći nekoga.Janjićiju se pričini da zamirisaše ljubičice. — Zdravo da si, kume Jovo, — radosno uzviknu Jevrem pa odmah pristupi i poljubi se s njime. — Kako si, kuma Smiljana? Oboje uvede u sobu.Ponudi da sjednu na krevetac, namjestivši najprije jastuke pod bedrenjaču kako ih ne bi žuljila.Smiljana ne posluša.Opet pogledom potraži maloga i, opazivši, hitno mu pritrča.Zgrabi ga, ote, obgrli.Raširi njedra, ne stideći se, i male bijele ručice uturi mu među svoje bujne, razbrekle dojke. — Šta je?...Šta je? — breknu Janjićije oštro i pritrča joj kao da bi da odgurne, udari. — Rašta si tu zaslinila?...Phi, pasja kćeri!...Ne stidiš se što te mi gledamo! — Pusti je, oče, molim ti se, — ušeprtlji Jovo pričinjujući se da, kao muška glava, ne vodi računa ni o ženi ni o djetetu a ipak krišom pogledajući na njih. — Ženski poslovi!...Jedva zar dočekala, da ga slobodno može zagrliti i poljubiti. Smete se i zamuca.Izvadi maramu i kao poče se brisati oko nosa. — A Stari? — zapita Jevrem življe želeći da mu pomogne i izvuče ga iz neprilike. — Je li ozdravio? Jovo lagano koraknu prema Janjićiju i pruži mu bocu sa rakijom. — Ispite za pokoj duše njegove, — šapatom izgovori. — Preminuo je. — Preminuo? — začudiše se i Jevrem i Janjićije. — Kada? — Preksinoć. Janjićije prihvati bocu za grlić, poče mućkati njome, ali ne nategnu. — To ste vi došli da nosite maloga? — zapita muklo i nabra obrve. — Jesmo, oče Janjićije, — ponizno odgovori Jovo, prevlačeći bosiokom preko brčića i kao mirišući. — Ja... Janjićije prošeta po sobi, keškajući vrhom cipele iskušljanu parčad hartije što se valjala po podu.Ode do prozora pa se opet vrati.Pristupi krevetu i poče zagledati kao da traži nešto...Opet se vrati...Izgledao je nemiran, uzbuđen, razdražen. — Ja, — okresa kratko sam sebi govoreći. — Tako je to...Najprije dođete: „pomozi, oče Janjićije, primi ga, oče Janjićije“...A kad ga mahniti Janjićije primi i kad smisli da ga odgoji za pravog čovjeka, koji će se opirati svakoj sili i nasilju, onda vas đavo donese pa ištete: „vrati ga, oče Janjićije...To nije tvoje dijete...Naše je“... Smiljana kleknu.Uhvativši ga za široki rukav od mantije poljubi pobožno, sa strahopoštovanjem. — Oprosti, oče, — jedva promuca obarajući glavu. — Majka je majka! Janjićije, naduvavši obraze, okrenu se prozoru.Provuče glavu napolje i, izmahujući jednom rukom iza leđa, ubrza nervozno, nestrpljivo: — Nosi, nosi, nosi...Nosi odmah...Da ga ne gledam... I ražljućen njenim oklijevanjem, zagrmi jače: — Nosi!... Smiljana, držeći maloga na obnaženim prsima, drhćući izgovori: — Oprosti mu barem hranu što je kod tebe pojeo...Blagoslovi ga, oče! — Nosi!... — Oprosti mu... — Bog neka oprosti! Ispravljen, silan kao planina, uze odjednom nejako dijete na dlan.Ponese prema ikoni koja odavno istrula od vlage i zaudarala na plijesan.Prekloni se, prekrsti se i cjeliva ikonu.Prekrsti i dijete i poljubi ga.Osjetivši bradu na obrazu mali se poče smješkati, bacakati nogama...On ga gotovu baci materi na ruke.Svali se na stolicu i spusti glavu među dlanove. Kad i Jovo krenu za Smiljanom viknu mu zapovjednički: — Stoj! — Šta ću? — Ostani! Raščešlja bradu prstima i poče je trpati u usta, gristi. — Ja...I sad će opet Iguman reći da sam se pokorio...Kazat će da sam opremio dijete iz straha pred njim... — sumorno progovori. — Čak će i drugima pričati... Zovnu Jevrema i posadi ga sebi uz koljeno na pod. — A rašta se miješa u tvoje stvari? — zapita spuštajući mu ruku na glavu. — Zašto te goni iz manastira? — Zbog cure? — Pa... hoće da je uda za nekog svog bratića, — odgovori Jevrem uzdahnuvši. — Eto. Janjićije se prisjeti.Ispravi se. — A kako je ime djevojci? — Mara. — Znam je... Snažno ga potegnu za uvo i odlučno izbaci: — E ženit ćeš se, pasji sine...Igumanu za inad!...Drukčije biti ne može! Jevrem ni sam ne znajući zašto glasno se zasmija i smijući se spusti mu glavu u krilo.Zasmija se i Jovo okrenuv se prema prozoru. Janjićije se pridiže, rastrese mantiju. Brzo izađe pred sobu i dozva Prokopija. — Otvorit ćete crkvu, — oštro mu zapovjedi, — i pričekati me. — Niko nek se ne usudi da ode kuda, da se odmakne...Jesi li čuo? — Čuo sam, — tiho odgovori Prokopije i čudeći se pogleda za njim kako zamače kroz kapiju. — Šta li je sad naumio? — zapita otegnuto i okrenuv se crkvi poče se krstiti. — Kakvo li će opet čudo počiniti? Ni Jevrem ni Jovo ne odgovoriše.Sad nisu smjeli ni pogledati jedan u drugoga.Kad god bi se pogledali, uvijek im obojici dolazilo da ponovo prasnu u smijeh.I što se više savlađivali golicalo ih sve više...Sve im izgledalo kao šala neka, čudna, neobična šala.I, kao očekujući da će se, svakoga časa, Janjićije povratiti posramljen i pokunjen, pogledali su češće na kapiju, gotovi da se narugaju podraže ga. — Znaš li kud ode? — zapita Prokopije Vasu, koji se iznenada izvi ispod kapije zadovoljno se smješkajući. — Kuda? — Reče mi samo da ćemo se opet napiti, — izbaci Vaso začkiljivši.Potegnu iza pojasa oveći ključ i prekrstivši se poče otvarati crkvu. — Bit će, kaže, vinine i rakijetine koliko nam drago! Prokopije, protegnuvši se, htjede da pođe.Ali se sjeti Janjićijeve zapovijesti.Opet stade.Prisloni se leđima uz crkveni zid i, da ubije vrijeme, poluglasno poče popijevati „Glas Gospoden na vodah“...Zatim pristupi Jevremu i milujući ga po ramenu, zapita povjerljivo: — A hoćemo li noćas na rijeku da lovimo ribu? — Bit će lijepo društvo. — Hoće li biti i Joka? — zapita Jevrem zajedljivo i unese mu se u lice. — Ja ne ću bez nje... — Zar i ti? — zapita Prokopije uvrijeđeno i okrenu mu leđa. — Zar i ti počeo polagivati? Joka je bila krupna, gojazna seljanka, koju je čitavo selo ošecovalo na 110 kila težine, žena poznatog ribara Mitra Galebana.Bila je kroz prvih nekoliko godina nerotkinja.A to je davalo seljacima povoda da prave masne šale na račun Mitrov i da ga neprestano zadirkuju.Zbog toga im bila u kući vječita svađa i inat.Ona je nekoliko puta morala bježati iz kuće i noćivati po komšiluku; on je nekoliko puta nosio zavezanu glavu ili ruku.Tek se osme godine, pošto mu rodi prvo dijete, smiriše malo.A kada rodi i sina, priljubiše se jedno uz drugo.Mitar je noseći ribu ponosito prolazio kroz selo i svakome prkosno gledao u oči; gojazna Joka dolazila je crkvi svakoga praznika i, kao za inad svijetu, nosila obadvoje djece u naramku...Oca Prokopija obožavali su i jedno i drugo.Kuća njihova bila mu otvorena u danu i u noći.Tu mu se i rublje krpilo i najljepša se jela pripravljala za njega.Mitar ga naučio i ribolovu i vazda ga vozao po rijeci, u svojoj lađi.Otuda su i izbile pošalice da su Prokopije i Mitar ortaci u svemu; u ribi, u kući, u ženi, u djeci...Pakosni svijet nije mogao ni gledati kako se dva prijatelja vole i poštuju. — Ali priznat ćeš da je ne gledaš poprijeko? — opet će Jevrem pakosnije i pristade za njim. — Ljubite i vragi vašja, rekao je Hristos.A kako da ne volim prijatelje? Vaso očistivši crkvu zastade na vratima.Zaiska od Jove cigar duhana. — A mi nijesmo ni znali do jutros, — reče laskavo, — da smo tvoje dijete hranili u manastiru. — Igumanu se skinuo golemi teret s vrata, — brzo dočeka Prokopije samo da se oprosti Jevrema i da okrene razgovor na drugo. — A baš bih volio da je još ostalo ovdje. — Sreća je, — mirno odgovori Jovo, — što moj pokojni Stari nije mogao saznati ništa...Umro je a nije saznao.Sačuvah i dijete i imuće... — Hvala Bogu, brate, kad ga meni nitko nije donio, — razvuče Prokopije i pogladi se po bradi, — e bi bilo svakakvih čuda i glasova.Ništa se tu ne bi moglo sakriti...Ali oca Janjićija počituju...Svak je ušutio čim je on prihvatio maloga...Svak je znao da on to ne čini bez nekog golemog razloga... Zatutnja zemlja, zatrese se.Negdje kao da zazvečaše lanci.Nešto i kao da zagrohota, prolomi se, razori.Sitna stakla zaciliktaše, pijesak poče hrštati i kao osipati se...Kroz kapiju, bijesan i razigran, utrča dorat oca Janjićija, sa naćuljenim ušima, sa raširenim nozdrvama iz kojih bije para i kao snijeg rasipa se bijela pjena, sa zamršenom mokrom grivom.Po vratu mu se poznaju tragovi kamdžije, na trbuhu se crvene grebotine od oštre bakračlije, uzde iskidane, bisage iskrivljene.Na doratu se uspravio krupan i gord Janjićije.Gologlav, bez kamilavke.Prosjedi perčin sav zasut prašinom rasuo mu se po ramenima, dva tri biča spustila mu se i po čelu i zaklonila prepolovljenu obrvu.Mantija mu razdrljena, jedna nogavica od čakšira poderana.Velikim, crvenim pojasom snažno je pritegao uza se djevojku, koja mu jahala za leđima, na terkiji.Neuređena, raščupana, u istrzanoj haljini, uhvativši mu se rukama za ramena, poklopivši ga nekako, stidljivo je sakrivala glavu za široka mu pleća i previjala se. Jevrem poznade Maru.I gotovo ciknu od čuda ili od radosti.Raširi ruke i kao okamenjen zastade prema njima. — Amo dolazi, pasjevino! — oštro podviknu Janjićije prema njemu, otpasujući i prikupljajući mantiju. — Ako sam ti oteo curu, ne ću je, zar, još i s konja skidati? Jevrem, pribravši se, radosno pritrča da prihvati Maru.Ona se, postiđena i smetena, otrže.Skoči sama.Odgurnu ga kad joj ponovo pristupi.I nekako uplašeno, uzvjereno, poče gledati oko sebe.Kao da je željela pobjeći, izmaknuti nekuda. — Vaso!...Zvoni!... — dreknu Janjićije veselo i namignu na Vasu. — Što si stao? Okrenu se Jovi i kresnu zapovjednički: — Kume!...U crkvu!... Pa, uhvativši Maru za ruku, povede je.I kao da zareža na Jevrema: — Za mnom, pasji sine! Vaso pogurivši se malo pljunu u dlane i potegnu za konope.Zvona zazvoniše. Prokopije, stojeći oslonjen na nalonju i ubrzano kroz nos pjevajući „Isaije likuj“, kao da proplaka.Gledao je srećnoga Jevrema kako se ispod svježeg vlažnog vijenca od mladog bršljanova lišća blaženo smješka na svakoga, vedar i svijetao kao proljetni dan.Gledao Maru krepku, zdravu i jedru kako je postiđeno oborila glavu i oblim, jedrim tijelom privija se, oslanja na Jevrema kao rascvjetana ruža na bor ponosni.I rastuži mu se.Pristupi Jevremu, uze mu glavu među ruke i vrele, mesnate usne spusti mu na čelo.Isprekidano čestitajući progovori: — Blago tebi kad ćeš ostaviti ovu prokletu pećinu, zidine ove!...Blago tebi kad ćeš se smiriti u svojoj kući, na svome ognjištu, i raditi kao čovjek!...Blago tebi!...Znat ćeš rašta živiš...A mi?...A ja?... — Lice mu se zategnu, jaki zubi izbiše između neuređenih dlaka. — Eh prokleti otac, zemlja mu kosti izmećala! Janjićije, nestrpljivo skidajući odeždu sa sebe, kušljajući je, poče se ljutiti. — Šta je?...Što ste stali tako ko trupine? — podviknu podrugljivo. — Ti, pasji sine, što ne poljubiš nevjestu?Nije moja nego tvoja sada... I smotan epitrahij bacivši Vasi na glavu grunu: — A kamo ti puška, poganove?...Pjeva se „Isaije likuj“ a ti pušku ne opališ!...Ko da ovo nije svadba i teferič jedan!... Povede ih u ćeliju i razmjesti oko stola.Maru, koja se neprestano snebivala, sakrivala lice u bijeli prekrivač ili ga zaklanjala vezenim rukavom, postavi kraj vrata da stoji i da dvori „kao svaka mlada”...Jevrema „pasjeg sina“ nogom odgurnu čak u prikrajak „da ne bi pobjegao“...Gunđajući i prekoravajući ponudi svakoga rakijom, vinom, pršutom...Izvuče odnekuda i pušku, staru, tešku pušku sa izvezenim kundakom i zagleda je.Pa istrča pred ćeliju, napuni i opali.Brzo se povrati i, ne govoreći ništa, baci tamburicu u krilo Prokopiju. — Pjevajte, ubio vas Bog! — gotovo vrisnu i kao pijan zatetura i poigra. — Kakva je svadba bez pjesme? Dođe i Iguman.Iznenađen, preplašen pucnjavom, zbijen u mantiju i široke rukave.Još prije nego se i primakao ćeliji, nekako i pjevajući i prijeteći zapita: — Ko je pucao?... — Hodi da nam čestitaš, oče Igumane! — telalski povika Janjićije i sa raširenim rukama, kao da će ga obgrliti, pođe mu u susret. — Amo je veselje pa da se i ti proveseliš!... — Veselje?...Kakvo veselje? Prekoračivši preko praga, nadnese ruku nad oči i žmirkajući pogleda po svima. — Šta li je ovo? — zapita začuđeno. — Bez moje dozvole? — Moja je slava, oče Igumane! — okresa Janjićije, pokazujući unaokolo i punu bocu rakije podnese mu u bradu. — Oženio sam onog pasjeg sina pa častim svakoga...I tebe da častim, oče Igumane!... — Oženio? — zapita Iguman iznemoglo i ramenom mu odgurnu bocu. — Koga?... Opazi Maru i naježi se.Uvuče ruke u rukave unakrst, opusti ih gotovo do koljena i previjen, saget kao da se spremaše da nasrne na nju. — A ti?...Šta ćeš ti ovdje? — oštro je zapita i poče tapkati na mjestu. — Šta ćeš? — Pa to je mlada, — odgovori Janjićije i primače se bliže. — I njoj da čestitaš, oče Igumane!... — Šta ćeš ovdje?...Šta ćeš ovdje?... — zasikta Iguman osorno. — Ko ti je dozvolio?...Ko te doveo amo?... — Ne pitaj nju nego mene pitaj, oče Igumane! — mirno, pokroviteljski odgovori Janjićije i kao gromom odvaljena crna stijena ispravi se ponosno pred Marom i zakloni je od Igumana. — Ja sam je oteo i doveo. Iguman uzmičući na leđa i odbacujući rukavima kao da se od nekoga brani gotovo ciknu: — Oteo? — Našao je pred kućom, zgrabio je i bacio za se na konja, — hladno odgovori Janjićije i raširenom šakom udari se u prsa. - Jakako, oče Igumane!...I stari su nam tako radili! — I smio si?...Smio?... — zapita Iguman ne vjerujući potpuno.Bojao se da se i sada ne radi o kakvoj prevari. — Znaš li da sam joj ja staratelj?... — Nije ona dijete...Punoljetna je, — odgovori mu Janjićije. — A znaš li da je isprošena? — Ko prije djevojci, onoga i djevojka. Iguman u nedoumici poče se osvrtati i kao tražiti gdje da sjedne.Dođe do kreveta pa zastade.Iskrivi se prema Janjićiju i pokazujući mu zlatan krst na prsima otegnuto zapita: — Znaš li ko sam ja?...Znaš li da ću... da mogu... zločestivi sine... da ću... Ne znajući šta bi još kazao, osjećajući se nemoćan, zbuni se.Od jeda što mu ponovo red narušili, od bola što mu pokvariše bratićevu svadbu, suze mu udariše na oči. — Ovog časa napuštam manastir, — reče ispresijecano i poče otresati peševima mantije kao da se odriče nekoga. — Ostavljam...Vi upravljajte...Vi radite...Ja ne ću više!... Janjićije kao da se sažali, gledajući ga onako satrvena, poražena, slaba.Dođe mu, da ga kao dijete pridigne i uzme u zaštitu...Od koga?...Obori glavu i uzdahnu. — Ostavi, oče Igumane, — reče meko, bolećivo, pristajući za njim. — Što je bilo bilo...Sjedi da pijemo! — Idem ja...Ne ću više, — zadihano je govorio Iguman, izmičući između njih, bježeći iz ćelije, a suze mu još neprestano cure i kaplju na široku, neuređenu bradu. — Neka vas đavo nosi!...Ne ću!... Jevrem lagano pristupi Janjićiju...On je još stajao na mjestu, mrk, nepomičan, sumoran, sa opuštenim rukama i oborenom glavom.Disao je ubrzano; u nosu kao da mu šušketalo nešto, pištalo. — Šta ti je? — tiho ga zapita. — Ništa, — muklo odgovori Janjićije i okrenu se od njega. — Pokvari mi sve veselje, pasji sin!...Mislio sam dosad da se, kao i s Turčinom, svem sa nekom silom, sa vlasti nekom...I mislio sam da pobjeđujem i veselio se...A on — plače!...Muško pa plače!...Kao da ima neke radosti kad čojek pobijedi kukavca!... Zatrese glavom i muklo dodade: — Nije druge...Trebat će tražiti novu, pravu silu za zvanje...Sve mi se čini, opet ću u goru, u koju hajdučiju... DRAGOMIR ŠIŠKOVIĆ JEDAN OD MNOGIH ROMAN IZ PRESTONIČKOG ŽIVOTA IZDANjE SVESLOVENSKE KNjIŽARNICE ŠTAMPARIJA „TIPOGRAFIJA“ D. D., GRAČANIČKA 12 DRAGOMIR ŠIŠKOVIĆ JEDAN OD MNOGIH ROMAN IZ PRESTONIČKOG ŽIVOTA IZDANjE SVESLOVENSKE KNjIŽARNICE M. J. STEFANOVIĆA I DRUGA Ko ne zna kako je prijatno u proleće i u leto otići iz Beograda tramvajem do Topčidera, nadisati se sveža vazduža u Košutnjaku, odmoriti pluća i oči u onome zelenilu!Kako je prijatna ta promena!Posle zažarene kaldrme varoških ulica — šljunkom nasute staze; posle dugih nizova kuća, raznoga stila i razne veličine — dugi nizovi drveta; posle šuma tramvaja i kola — blaga tišina, koju remeti samo cvrkut tica. Beograđani, čitave porodice i društva, odlaze u Topčider o praznicima, na ceo dan.Mora se otići, ma samo i jednom godišnje. Ali su najverniji posetioci, i najzahvalniji, đaci svih škola i raznoga uzrasta.Od ranoga proleća, pre nego što je drveće i najavilo pupoljke lišća, pa sve do u poznu jesen.Deca dolaze da se naigraju, dečaci i devojčice da se protrče i da malo uče, šiparice i mladići i da se provedu. Obično su tu i ljubavni sastanci.Od tramvajske stanice do Hajdučke Česme i do Kneževe Pogibije, gde ima staza i gde ih nema, svuda grupice ili parovi mladih ljudi.Idu polako, razgovarajući skoro šapatom, jedva sami sebe čuju.Vrlo često ništa ne govore, ali im oči svetle žarom, blistaju mladalačkim zanosom...O, blažena mladosti, o srećne godine idealisanja i čednosti!Kako se grudi burno nadimaju, kako srce nemirno igra u svojoj teskobnoj tamnici, kako smo svi pesnici u tim godinama, koje brzo odu u nevrat! U oči Ivanj-dana jedna grupa mladih devojaka beše se rasturila po Košutnjaku, berući cveće za vence.Sve tako oko sedamnaest-osamnaest godina.Suknje im ni duge ni kratke.Zvonki smeh i kikot.Trčanje i skakanje, valjanje po travi. Jedna među njima odvajaše svojim nestašlukom.Nijednoj drugarici ne davaše mira.Pritrči tek drugarici i svali je u travu, pa je onda pretura tamo-amo, golica je i zasmejava, a ova se, zacenivši se od smeha, nemoćno brani.I tako sa svakom redom. Nije bila lepa ta Jelena Đorđevićeva, ali nije bila ni ružna.Omalena rasta, devojka već po razvijenosti prsa i bedara, guste smeđe kose, koja je u uvojcima padala oko glave.Samo su joj oči bile nekako upadljive.Krupnije, crne kao ugljen, odavale su razbuđenu čulnost.Nozdrve, mesnate, širile su se pri udisanju vazduha.Lice obično, okruglo, sa nečim muškim u crtama. — E, ne mogu više! reče i leže potrbuške u travu, podmetnuvši ruke pod čelo. — Hvala Bogu da se i ti smiriš! dobaciše joj dve-tri drugarice idući dalje. — Mico, hodi ovamo! pozva Jelena jednu drugaricu. — Neću, skočićeš na mene i povalićeš me! odgovori joj Mica. — Hodi, neću! uveravaše Jelena. Mica nastavi brati cveće, prilazeći sve bliže mestu gde je bila Jelena, pa najzad sede uz nju. — Šta si htela? upita Mica. Jelena ne odgovori, a Mica izvadi iz džepa konac i poče da slaže cveće u venac. — Šta to radiš, Mico, zar veruješ u te vradžbine? upita odjednom Jelena. — Kakve vradžbine ?Pletem venac za kuću, kao i svake godine.Zar tu ima kakve vradžbine? — Šta se činiš kao da ne znaš?Pleteš venac i govoriš čarolije, gataš hoćeš li se udati do idućega Ivanj-dana. — I ne mislim na to!A ako mi neko baš i ukrade venac, to su ili đaci, iz nestašluka, ili neko ko je bio lenj da oplete sebi venac.Znaš vrlo dobro da se ni ja ni ti nećemo udati ne samo ove godine, nego ko zna još koliko, pa ukrao nam ko venac ili ne.Dogodine imamo maturu, pa posle univerzitet...I Mica, pomišljajući na još dugo školovanje, uzdahnu iz dubine grudi. Neko vreme ćutahu obe. — Ja bih se, Boga mi, udala, poče opet Jelena. — Pre nego što svršiš školu? — Školu bih mogla svršiti i po udadbi, šta bi mi to smetalo! I mlade devojke počeše da dokazuju jedna drugoj da li udadba smeta ili ne smeta dovršenju škole. — Pa šta bi to smetalo, što bih se udala? izazivaše Jelena. — Prvo, muž... — Šta ima da mi smeta muž?On će celoga dana biti na svome poslu, a ja na svome, u školi.Ujutru svako ode lepo na svoju stranu, u podne se sastanemo u kući, po ručku opet svako na svoj posao, do večeri, onda.... — To bi moglo tako, ako bi tvoj muž imao kakav čarobni štapić, pa samo udari po stolu, a ručak ili večera tek dolete. — Imaćemo služavku, kuvaricu! — A da li ćete imati para? Jelena naprći usne. — Para?A što se onda devojkama daje miraz!Koliko budem imala miraza biće dosta dok ne stanemo čvrsto na noge.Ne razumem zašto bi se inače devojkama davao miraz! Mica ućuta, zavideći pomalo Jeleni, što ova, kći visokog činovnika, ima miraz, pa joj je moguće i da se uda kad hoće. Jelena ležaše na strani, savivši malo glavu, zatvorenih očiju. — Ti spavaš, Jelena? upita Mica. Jelena uzdahnu duboko. — Ne spavam, ali snevam. — O čemu? — O njemu, mome budućem... — A zar ga znaš? — Ne znam ga, ali ga zamišljam. — Pa kakav je? upita Mica, prestajući da spliće cveće. — Čini mi se da je on nešto izvanredno, poče Jelena, kao čitajući.Njegove sposobnosti su više nego u ostalih ljudi.Kad zatvorim oči, čini mi se da ga jasno vidim.Visok, vitak, visokoga čela, duge umetničke kose, lepe oči uvek umorne od rada, oko vrata lepršava umetnička mašna, odeven nekako nemarno ali otmeno, muška držanja.Glas mu je zvonak, ton ubedljiv — čini mi se svi ga slušaju, niko se u njegovu prisustvu ne usuđuje ni da progovori. — Pa to liči na onoga što ga svakog dana viđamo na Kalemegdanu, nasmeja se Mica grohotom. — Na koga? upita Jelena malo začuđena — Pa na onoga Jovu Dugića, znaš onoga što uvek šeta sporednim stazama.Uvek je zamišljen i štapom gura kamenčiće i odbacuje ih.Onaj anarhista, zar ga ne znaš? Jelena načini grimasu kao da ne zna o kome to Mica govori. — Ta znaš ga; uostalom, pokazaću ti ga kad ga budemo srele. Jelena ćutaše, zadubljena u snove o svome budućem, a Mica nastavi pletenje venca. Drugarice, pošto su nabrale cveća i isplele vence, vraćahu se, zovući i njih. — Da ostanemo, Mico, molila je Jelena. — Pa vreme je da idemo kući, eno sunce već zalazi, branila se Mica. — Svejedno, još samo malo. Mica, naviknuta već da popušta, doviknu drugaricama da idu, a one će za njima. — Šta ti je, Jelena? pitala je nežno. — Ništa, Mico, ali bih se rado udala. — Za onoga tvog što ga onako zamišljaš? — Za njega ili za koga drugog, svejedno. — A što Jelena? pitala je Mica, čisto zaplašena tugom koja je izbijala iz glasa Jeleninog. — Ne znam, ali bih se tako rado udala. I dve drugarice zaćutaše, zanesena svaka svojim mislima. Prskanje šljunka trže ih iz misli. — Eno ih, reče Mica. — Koga ? — Tvoga budućeg i njegovog satelita, odgovori Mica prosto. Jelena brzo sede. Nedaleko od njih, stazom, išla su dvojica mladih ljudi.Jedan od njih visok, onakav od prilike kakvog je ona zamišljala.Samo što je imao bradu i naočare.Onaj drugi, malo manji, siromašnije odeven, bez brade i cvikera, ali takođe sa umetničkom mašnom i kosom.Pantalone nisu mogle sasvim da sakriju krivinu njegovih nogu, a kad je išao, izgledalo je da na obući nema potpetica. Jeleni skoro zastade dah.Seti se da je viđala toga Jovu Dugića.Čula je već i njegovo ime, koje je bilo već dosta poznato po novinarskim člancima i po nekolikim knjižicama filozofske sadržine, po anarhističnim idejama koje je sejao oko sebe, a koje nisu hvatale korena.Važio je kao opasan čovek, naravno samo u očima prostijega sveta, valjda za to što je bio anarhista, a anarhiste ubijaju kraljeve, turpijama ubijaju carice, bacaju bombe . . . Prođoše kraj devojaka i ne pogledavši ih.Kad već odmakoše, Jelena pozva Micu da i one prošetaju. — Bolje bi bilo da idemo kući, nudila je Mica. — Samo do gore, navaljivala je i skoro molila Jelena. Mica opet popusti i pođoše. Pred njima su bila dva šetača: jedan visok, krut, pravih ramena, drugi manji, šepav, kome kao da su pantalone optrčavale oko nogu. — Ko je onaj mali sa njim? upita Jelena. — To je Petar Sević, intimus Jovin, koji i nema drugih prijatelja.On je saradnik „Velikog Žurnala“.Kažu da je i on neki pametan čovek, i on je anarhista.Počeo je od slagačkog šegrta, pa se, kao Tven, peo sve više.U Rusiji je učestvovao u atentatu na cara, ili na nekog velikog kneza, pa je pobegao ovamo.Viđala si ga već svakako.Leti nosi crnu rusku rubašku, preko koje se opaše kajišem. Dvojica mladih ljudi, došavši do jedne klupe, sedoše, skinuvši kape.Gusta duga kosa lepršaše se na povetarcu. Naše dve učenice prođoše pored njih na više, pa se onda vratiše, ali ne bejahu srećne da privuku pogled čuvenih anarhista, bar je tako izgledalo. Jelena i Mica nađoše svoje drugarice kod tramvajske čekaonice.Veselo su ćaskale o ovome ili onome, zadirkujući jedna drugu. — Šta je, Jelena, šta si se ućutala ? pitale su drugaricu, koja je mirno stajala na strani, ne učestvujući u opštoj veselosti. — Mani je, opet su joj došle lutke, znaš je već! ubaci druga. Sutradan Jelena jedva dočeka vreme za šetnju, posle podne.Nešto ju je vuklo da izađe.Gušila se u kući.Zamišljena i rasejana celoga dana, nije izazivala pažnju ukućana, jer su je svi znali kao vrlo ćudljivu.Zapitkivati je značilo bi dražiti je samo, i onda ona po dva-tri dana ne bi dolazila u trpezariju; u kujni bi, stojeći, ispila mleko; sve ostalo vreme, van škole, provodila bi u svojoj sobi, čas smejući se a čas jecajući, čas pevajući, da se odmah zatim stane valjati po podu kao besomučna. Mati i otac zabrinuto bi vrteli glavom. — Ovo treba što pre udavati, reče jednom otac. — Pa još nije školu svršila, primeti mati. — Kakva škola! odgovori otac i odmahnu rukom. Jelena jedva sačeka da prođe najveća žega, pa ode Mici.Zateče je raskomoćenu, na divanu, sa nekakvim novim romanom. — A ti ne misliš da izlaziš? upita Jelena. — Kuda bih?Umorna sam od juče, a i ovaj roman me jako zanima, pa ću danas ostati kod kuće. — Uh, te tvoje romančine!Nikad ih se nećeš zasititi.Kakva ti je opet ta kupusara ? — Arcibašev...Zabranjeno u Rusiji, a ovo je potpuno izdanje. — Čudna mi čuda!Ako je u Rusiji kao kod nas, onda je knjiga zabranjena samo da bi joj se načinila reklama.Stvarno dobrim knjigama nije potrebna tolika reklama. — Ali ovo je nešto vanredno!Slušaj samo. I Mica poče da čita, tihim glasom, kao pribojavajući se da je ko ne čuje. Jelena slušaše one zvučne reči, nove misli i drukčije shvatanje života koje je izbijalo iz svake rečenice.Zainteresovaše je Sanjinovi pogledi na ljubav. — Silna stvar! reče Mica prekidajući čitanje.Dobro je što nije tako u životu, inače bi bilo strašno. — Što bi bilo strašno?Čega bi tu bilo strašno?Zar čovek, — „čovek“ kao zajedničko ime ljudske jedinke bez obzira na pol — zar čovek nema prava da bira sebi druga prema svome instinktu?Treba jednom preseći običaj miraza i brakova iz računa.Srce treba da vodi prvu reč.Muško, žensko, sve je jedno, oboje imaju podjednakih prava na život.I zar da ženskinje budu ropkinje, da zbog glupog društvenog uređenja i morala budu lišene života samo zato, što, nemajući miraza, ne mogu da se udadu.To je nepravo.Muškarac ima prava da bira, a ženska čeka i godine često prođu dok se nađe kakav čovek koji se smiluje da se oženi njom.Muškarci prožive čitav život pre braka, pa onda uzimaju nas, bezazlene i srećne što nas uzimaju.Pa još traže da im za tu žrtvu s njihove strane budemo i zahvalne.Ja bih sve to — i Jelena rukama pokaza kako bi sve to izvrnula. — Nego, hajde, ostavi knjigu, pa se spremaj da izađemo, navali Jelena. — Mrzi me, Jelena, ostani ovde, branila se drugarica. — Uvek ti tako, nikad nećeš da mi učiniš po volji.Da sam ti kazala da ostanemo kod kuće, ti bi navalila da izađemo. — E, kad tako govoriš, onda ostajem kod kuće.Ili ti ja popuštam ili niko.I onda se još ljutiš.Neću da idem, odgovori Mica odlučno, rešena da ne izađe, i iz same lenjosti, iz blaženstva koje joj je pričinilo čitanje „Sanjina“. — Nećeš? — Neću. — Onda idem sama i više nikad ti neću ni doći. Rekavši ovo Jelena dohvati svoj šešir, naglim pokretom pokri glavu i žustro pođe vratima. — Jelena, čekaj da se dogovorimo, povika Mica za njom. Ali Jelena izađe i zalupi vrata za sobom. Zaneta svojim mislima, Jelena nije obraćala pažnju kuda ide.Nađe se pred ulazom u Kalemegdan.Zastade malo, kao očekujući nekoga.U stvari bilo joj je nezgodno da ide sama.Radnim danom išla je, ali praznikom je bilo vrlo mnogo šetača. Odjednom se odnekud pojaviše Jova Dugić i Petar Sević.Išli su polako.On, visok, ukrućen, Sević kao da je potrčkivao za njim.Prođoše kraj nje i ne pogledavši je.Uđoše u Kalemegdan i odmah skrenuše desno, stazama gde nema mnogo sveta. Jelena, ništa ne misleći, pođe za njima.Oni su se nešto objašnjavali. — To je po mojem mišljenju viši čovek, govorio je Jova, čovek koji se otresao predrasuda i uskog gledišta lokalnog morala i popovskog pripovedanja.Zar čovek nije čovek, pa bio on otac, brat ili makakav srodnik?Zar žena nije žena, pa bila ona sestra ili srodnica uopšte ?I ako platiš propisanu taksu, možeš se oženiti i srodnicom kojom je inače zabranjeno ženiti se!Zašto se onda ne bi izbacila ta glupa taksa, taj grubi novac, koji sankcioniše ono što bi se moglo sankcionisati i bez njega.Trebalo bi samo imati kuraži, pa se otresti laži i ubeđenja bez osnova.Valjalo bi da se svet mane tih gluposti.Žena, ako odgovara tvojim idejama, draži te i izaziva.I još ako je i lepa ili i vrlo lepa!I kao zašto Sanjin ne bi mogao voleti svoju sestru drukčije nego što su ga učili.Ona je bila lepa devojka, pred njim se nije ustručavala, nije mnogo skrivala ni svojih telesnih draži, nije dakle čudo što ju je on posmatrao onakvim očima.Samo što je on bio trom, lenj, da i izvede ono što je imao u glavi. — Ja mislim da on nije bio lenj, prihvati Sević.On nije hteo da ruši tradiciju o srodstvu, zato što bi time, po konvencijama koje vladaju u društvu, ubio sreću svojoj sestri.Vidiš, on joj nije branio da se voli s drugim.A možda nije bio siguran da bi i ona volela njega istom ljubavlju ... Dugić i Sević skrenuše jednom stazom, kraj samoga gradskog platna, kuda ih Jelena nije mogla pratiti.Ona se vrati i sede na jednu klupu blizu izlaska. — I oni govore o „Sanjinu.“ To je svakako nešto veliko.Mica uostalom reče da je roman veoma zanima.Vidiš, molim te, mislila je Jelena, ta guska je u stanju da razume i takve stvari, a ja sam se naljutila na nju što nije htela da izađe u šetnju.Bolje da sam ostala kod nje, pa da sam čitala tu pametnu knjigu. Jelena pođe izlasku, rešavajući se da li da ode kući ili Mici, pa da s ovom čita malo.Reši se na ovo poslednje. Mica je dočeka radosno, ne pokazujući otvoreno kako joj je milo što je Jelena jednom popustila. U razgovoru o ovome i onome, dođoše i na ime Jove Dugića.Jelenu je interesovalo šta je sve Jova napisao, jer je htela da se upozna sa njegovim pogledima i idejama.Mica reče da ne zna, ali će upitati brata, koji se o Jovi ne izražava baš najlepše. Sad Mica, koja je već bila pročitala Sanjina, predloži da se prošetaju malo. — Mani se, kakva šetnja, danas je dan onih koji ne mogu da šetaju drugih dana.Uostalom i kasno je već, ja ću kući. Spremajući se za odlazak zamoli Micu da joj pozajmi „Sanjina“. Te večeri Jelena je bila nekako radosna i zadovoljna sama sobom.Činilo joj se kao da počinje nov život, život rada.Htela je da čita, da nauči što više, da shvati društvene doktrine, da se umeša među ljude koji rade na preporođaju društva.Osećala je u sebi neku čudnu snagu, a u isto vreme i potrebu da tu snagu upotrebi, istroši.Bilo joj je jasno da joj valja mnogo raditi.Sa društvom, u kojem je sebe zamišljala, učinila bi ona mnogo.Misli joj i nehotice pređoše na Jovu Dugića i njegovog trabanta. — Velike su to duše, mislila je.Anarhisti, svi to znaju, a oni onako kuražno idu kroz svet, visoko dižući glavu.Ne plaše se opasnosti.A već dva puta prolaze pored mene i ne opažajući me.Oni na žene možda nikako i ne misle, smatrajući ih svakako za slabašna stvorenja, nesposobna za veliki i smeli rad, namenjena samo uživanju.A ja bih im tako pomogla u propagiranju velikih ideja.I zar bih ja bila prva u tome ?Eno sifražetkinja u Engleskoj, pa kako se bore žene u Danskoj, pa ženskinje u Rusiji.I ja bih baš mogla!Ja sam sasvim drukčija od ove Mice, koja je pravo žensko i koja se stara da nauči domaći posao, da kuva i plete... I Jelena s preziranjem pomisli na to, kako Mica pomaže materi, kako sprema doručak, namešta sobe. — Takvima je potreban muž da ih vodi kroz život, da ih hrani i brani, a one da rađaju decu, peru i kuvaju. Zatim se opet seti Jove i njegovog muškog lica, njegovih očiju, koje kao da je osećala na sebi.Planu u licu, zadrhta celim telom, iz raširenih nozdrva posukta dah vreo kao plamen. I Jelena sklopi oči, predajući se slatkim sanjarijama mlade, bujne devojke. I od njenih ideja ostade samo obična žena. Jelena poče da čita.Čitala je bez izbora i razbora, sve ruske pisce koji su joj došli do ruku.Tolstoj, Gogolj, Dostojevski, Gorki, Arcibašev ređali su se pred njenim očima.Nije prosto znala šta pre da čita.Sve ju je interesovalo, gutala je sve. Nije zaboravila ni Jovu Dugića i njegova dela.Mica ju je odvela u antikvarnicu Tome Jovanovića i tu je Jelena, za neznatne novce, dobila sva dela Jovina, počev od „Anarhizma kao filozofske doktrine“ do „Filozofije brojeva“.Čitala je to Jelena, ali nekako teško i s mukom.Nije tu bilo jasnosti i lakoga stila velikih ruskih pisaca, niti njihove zanimljivosti predmeta.Nije tu, sem naslova, bilo nikakvih velikih ideja.Čitala je, ali joj u glavi nije ništa ostajalo.Poče neke, po svome mišljenju interesantnije stavove da uči i napamet. Koliko puta je htela da se okane Jove i njegove filozofije, ali bi joj uvek pred očima zaigrali njegovo lice i crna brada, a njegove zagonetne oči gledale bi je prekorno. Jelena je gorela od želje da se upozna bilo s njim, bilo sa Sevićem.Verovala je da će lično poznanstvo učiniti drukčiji utisak nego knjige.Ali se prilika nije ukazivala.Viđala ih je kad god bi izašla na Kalemegdan.Uvek visoko dignute glave, govorili su samo za sebe, ne gledajući ni u koga.Jelena je često, s Milicom, išla blizu njih, samo da ulovi koju njihovu reč.Nije čula ništa interesantno, ili su to bili izrazi koje ona nikako nije mogla da shvati i da razume. Tako dođe početak nove školske godine.Jelena pođe u VIII razred.Za nekoliko meseci valjalo je polagati ispit zrelosti. „Veliki Žurnal“, baš u to vreme, valjda da bi pojačao svoju prodaju, odvoji dva stupca za radove omladine.Bilo je vešto sračunato i na besplatnu saradnju i na veću prodaju.Uređivanje toga omladinskog dela bi dodeljeno Seviću. Jelena je uviđala da sad ima načina da se pozna sa „anarhistima“. Pošto je dugo lupala glavu kako i čime da počne, izabra filozofiju, ideju o Bogu.Prelista nekoliko brošurica o istome pitanju, prepisa čitave stavove iz mitologije Grka i Rimljana, zaokruži sve to kako je znala i umela i prepisa što je čitkije i lepše mogla. Jelena je zamišljala da je uredništvo lista velika i prava radionica, visoka, prostrana i svetla.Zamišljala je tu nekoliko stolova, duž zidova police sa knjigama, po stolovima novine, rasklopljene knjige, čitavi risovi hartije za pisanje.Nema tišina, samo se čuje, jedva, kako pera klize po glatkoj hartiji.Dalje je zamišljala da će je stati truda i muke da dođe i do najmlađega saradnika, koji je u njenim očima bio nešto vrlo veliko. Čitavu nedelju dana nije se usuđivala da pođe u uredništvo, upravo dolazila je do kapije, čak je jednom i ušla, ali se, uplašena, odmah izvukla.Činilo joj se nečuveno smelo da se pojavi tamo, ona, kojoj je trebalo čitave dve nedelje da kojekako napiše ko zna šta, i to da se pojavi pred ljudima koji svakoga dana napišu sve ono što svakoga dana izađe u onako obimnome „V. Žurnalu“. Jednoga dana dođe opet s Micom pred uredništvo.Ali je trebalo i ući unutra.Zastala je pred kapijom, pritisnula rukom srce, koje je vrlo uzbuđeno skakutalo.Iz unutrašnjosti velike kuće dopirala je lupa mašina. — Ta ulazi, nećeš valjda vekovati ovde, reče joj Mica, kojoj je već bilo dosadilo to beskorisno dolaženje.I skoro je ugura u veliku, gvozdenu kapiju. Posle nekoliko koraka uđoše u jednu polumračnu prostoriju.Po gde-gde gorele su električne sijalice.U polutami Jelena jedva primećivaše kako promiču siluete.Posle joj se oči privikoše na polutamu i ona poče da razaznaje predmete oko sebe.Vide da ima i muških i ženskih.Ženskinje je stajalo na nekim uzvišenjima, kraj mašina, i ubacivalo hartiju.Vide ljude, neobrijane i crne od štamparskog crnila, kako idu između mašina, odnose pakete hartije ili donose.Vide i nekoliko devojčica, koje su svojim prstićima hitro savijale odštampane tabake. Jeleni se učini sve vrlo poznato.Oseti silno uzbuđenje pri pomisli, da će uskoro i ona s pravom dolaziti u ovu kuću i da će je svi ponizno pozdravljati.Ta šta su ti što se muvaju oko mašina, šta su te devojke što ubacuju i savijaju hartiju, šta su svi oni prema saradnicima, prema onima koji svojim radovima ispunjuju te novine! Ali očekujući tu zamišljanu budućnost ona ne naiđe ni na koga ko bi je upitao šta želi, a sama nije znala na koju će stranu.Kad je prolazila pored jedne mašine koja još nije radila, ona vide kako jedan od onih crnih ljudi uhvati jednu devojku za rame, skoro za grudi.Ova se zakikota i baci se nogom da udari nepristojnika.Ali i jedno i drugo bili su daleko od toga da pokažu kakav gnjev; ne oboje se mirno, izdalje, gledahu i smejahu. — Kao „Na dnu“, pomisli Jelena, ne znajući ni sama zašto, kad je tu stvar znala samo po imenu. Najzad ču viku nekog hrapavog glasa, koji je, svakako, nešto naređivao, ali usled lupe mašina Jelena nije mogla ništa razabrati.Pojavi se nekakav debeljko, koji nije bio crn kao ostali.Neobrijana lica, hrapava glasa, na sebi je imao neko oveštalo odelo, bez prsnika, na grudima raspučena plavetna cicana košulja. — Biće da je ovo neki nadzornik, pomisli Jelena i priđe mu. — Šta ćete vi, gospođice ? upita je on čim je spazi i ne čekajući da ona njega oslovi. — Molim, gde je kancelarija uredništva? upita Jelena, pribirajući svu svoju hrabrost i gutajući pljuvačku. — Šta želite?Ja sam urednik, Pavić, odgovori debeljko, gledajući mlade devojke nekako izvivši vrat.Da nemate kakav oglas?Onda idite levo, u administraciju. Jelena nemade kad da što pomisli, ali oseti duboko razočarenje. — Donela sam jedan rad za omladinski deo „Žurnala“. — Dajte, zatraži urednik, zagledajući nešto oko mašine i pruživši ruku nekako iza sebe. Jelena mu uturi rukopis u ruku. Urednik ga uze, ali zagledaše i dalje oko mašine. — A šta je ?Poezija, proza ? upita ne osvrćući se. — Proza, filozofija, jedva protepa Jelena. — Da vidimo, pa ćemo štampati ako je dobro.Hvala, gospođice! I urednik priđe drugoj mašini. Jelena ču jednu krupnu psovku, pa onda kao da nešto puče.To je urednik ispravljao neku pogrešku mašinskog učenika. — Svireposti poslodavaca! pomisli Jelena i namah joj se učini da razume mržnju radnika prema poslodavcima. Nije znala da li da ide ili da čeka. — Hajdemo, povuče je Mica. — Pa ... da vidimo hoće li štampati!... — Vidiš da sad ima druga posla.Doći ćeš sutra, kroz koji dan.I izvuče je. Vazduh na ulici, svežiji nego u radionici, zapahnu je u lice.Bila je kao u bunilu, sva razočarana.Mislila je da će je dočekati sasvim drukčije, a ono niti joj ko reče „dobar dan“ ni „zbogom“. — Jazbina! pomisli, a pred oči joj izađe sve ono što je čitala o mukama radničkim u tim jazbinama poslodavačkim. Mica i Jelena iđahu neko vreme ćuteći, pa se rastadoše i svaka ode svojoj kući. Jelena je bila razočarana u svojim idealnim zamišljanjima o uredništvima, o štamparijama, koje je ona smatrala za nešto visoko, nešto uzorito, za nekakvo gnezdo kulture i prosvećenosti.Iz toga gnezda, zamišljala je, izletale su ideje o slobodi, ljubavi, napretku.Zamišljala je uredništvo kao kakvu košnicu, u kojoj svako radi svoj posao, tiho i ne smetajući drugome.A ono mesto toga nekakva mračna pećina, u kojoj se čuju i onako gadne reči, i to još od urednika!Pa kako se oni muškarci ponašaju prema ženskinju, a ovo se još smeje! Ali, pomislila je, to su još ostaci staroga društvenoga poretka, koji će razrušiti ljudi kao što su Dugić i Sević.I ova dvojica učiniše joj se veliki, vrlo veliki. Po večeri sede da radi lekcije, ali su joj u glavi bili uredništvo i štamparija.Lupa mašina zujala joj je u ušima.Pa onda smeh one devojke, pa urednik i njegova gadna psovka.Zgrozi se. — Društvo treba razrušiti, pa na ruševinama postaviti nove osnove.Ali treba svet ubediti u potrebu preobražaja, jer, vidiš, ona devojka se ne samo nije naljutila na onoga nepristojnika, već je, sudeći po njenome smehu, bila i zadovoljna.A možda joj je zaista i bilo prijatno to zadirkivanje, ta muška ruka. Jelena se seti nekih svojih snova. Osećala je kako je poduhvata neka vatra, kao da joj po žilama potekoše plamenovi mesto krvi.Telom joj bujaše neka nepojmljiva snaga, raspinjaše je neki bes.Sobni vazduh gušio ju je.Stade kraj otvorena prozora.Tišina, izgleda da svi spavaju.A ona ne spava, a ne spava zato što je tišti opšta društvena nesreća.Čudno joj je bilo da čitavi čovečji rod spava, ne osećajući svoju nesreću, i ne tražeći joj leka.Ali ne, ona ne spava, ne spavaju ni Sević, ni Dugić, i još možda ono malo naprednih ljudi, koji su uviđali ono što i ona.Ne spavaju oni koji će imati prava da budu slavljeni kao najveći dobrotvori čovečanstva. Da se međutim Jelena upitala u čemu se sastoji društvena nesreća, šta je to ona uviđala i šta su upravo hteli ti budući „dobrotvori čovečanstva“, ne bi ni sama sebi umela da odgovori. Zagleda se u nebo.Vide milione zvezda kako mirno svetlucaju, čas zasvetle, čas gasnu — baš kao ljudi koji gamižu po polutami.Zapazi i druge zvezde, jače, intenzivnije svetlosti. — To su veliki umovi, pomisli, pa joj opet izađe pred oči Jova, onako dostojanstven i ozbiljan, udubljen u svoje misli.On misli samo o preobražaju društva, jer evo već skoro tri meseca kako ona trči oko njega i Sevića, a on još nije dospeo da je primeti. — Kako samo da im -se približim? pitala se ona. Iz njene okoline niko ih nije lično poznavao, a svi su o obojici govorili samo ružno. — Mrze ga, mislila je ona, jer ga ne razumeju i zavide mu.Ali je on, Jova, veliki, veći od sviju njih. — Pa se onda seti današnjeg svog pokušaja u uredništvu i odvratnosti koju je osetila. — Ipak ću otići još jednom.I tražiću baš samoga Sevića. U tom se seti da ništa od zadataka nije uradila.Vrati se stolu i poče da čita, ali joj se učini ogromna nepravda što mora da uči ove glupe i suvoparne predmete, kad su joj u glavi i u srcu onako velike stvari. Snažnim pokretom ruke sklopi knjigu, duhnu u svetiljku, svuče se i leže. Zaspa posle dugoga prevrtanja po postelji.Sanjala je nešto strašno, neko krhanje i rušenje, ogromne požare.Odjednom se vide na nekakvoj visokoj planini, ne, nije bila planina nego ruševine.Gle, nije sama, nešto kao da se miče ispod njenih nogu.Spusti pogled i vide Sevića, koji joj se pokloni, govoreći: — Gospođice, svet je propao, živeo svet!Na nama dvoma je da ga obnovimo! — A šta je s Jovom? upita ona. — Slavno propao u ruševinama sveta! izdeklamova Sević, hvatajući je za ruku. Jelena povuče ruku, ali oseti kako joj pod nogama zadrhtaše ruševine, rasklopiše se, i ona i Sević poleteše u bezdan. Probudi se okupana u znoju.Prevuče rukom preko čela, kao da se uveri da li je zaista živa, budna.Seti se poslednje scene u snu i zgrozi se.Ne, neće ona u to društvo! Ona mora u školu, a kad hoće u školu mora i učiti.A za sutra nije ništa naučila! Ustade, upali svetiljku i poče da radi.Do svanuća naučila je sve i izradila je sve zadatke.U duši je osećala neku neiskazanu lakoću, kao neko blaženstvo. Prošlo je nekoliko dana.Jelena je marljivo učila svoje lekcije, silom se otimajući da više ne misli na uredništvo.Ali u koliko je više dana prolazilo, sve ju je nešto više vuklo da bar ode u uredništvo, samo da vidi šta je sa njenim radom, koji još nikako nije bio štampan.Uvek bi odložila i ostavila za sutra. Mica više nije htela ni da čuje da je prati. — Šta ćeš tamo među one propalice? govorila joj je.Videla si kako su te onda dočekali.Uostalom ti idi ako ti se ide, samo mene više ne zovi. Nije se išlo ni Jeleni, ali je ipak gorela od želje da ode još jednom, poslednji put. Jedne večeri Jelena zasede i prevede, s teškom mukom, s nemačkoga jednu pričicu, kratku i prostu.Sutradan oko pet sati popodne, odnese je u uredništvo.Odvažno uđe u poznatu kapiju, pažljivo zagledajući vrata, kojih je bilo levo i desno.Jedna behu otvorena i Jelena spazi kolutove štamparske hartije.Kraj prozora vide Sevića.Srce joj zadrhta, ali ipak uđe.Nije videla nikoga sem Sevića. — Gospodine, došla sam do urednika omladinskoga dela „V. Žurnala“. Sević podiže glavu i, spazivši lepu prestrašenu devojku, ustade nespretno sa rasklimatane stolice. — Ja sam, gospođice, šta želite? upita on užurbano. — Ja sam pre nekoliko dana predala uredniku g. Paviću jedan svoj rukopis, pa sam htela da vidim šta je s njim, a donela sam i jedan prevod. — O čemu je taj rukopis ? — Naslov je „O Bogu“. — A, da, dobio sam ga.Milo mi je, gospođice, da vas poznam.Rad mi se neobično svideo.Čak sam ga pokazao i svome prijatelju g. Dugiću, koji nazire u piscu veliku jačinu duha i jaku moć opažanja.Rad je nesumnjivo dobar, ili je bar pisac pošao dobrim putem. — A da li ćete ga štampati? upita Jelena bojažljivo.U stvari, u grudima joj se razlevalo milje zbog pohvale. — Štampaćemo ga, štampaćemo, to je nesumnjivo, samo ne sad, već docnije, zimus, kad je mnogo prijatnije čitati takve stvari nego leti.A šta ste nam sad doneli? Posle onako laskave pohvale Jelena čisto oseti neko sažaljenje prema mršavome prevodu koji je sad donela.Ali nije imala kuda, razvi rukopis i predade Seviću. — A, pričica, vrlo dobro, vrlo dobro, povlađivaše Sević listajući rukopis.Samo jednu primedbu, dozvolite.Znate, mi novinari pišemo samo s jedne strane tabačića, to je zbog slagača, pa bih vas molio da i vi tako činite.Hvala, gospođice, budite uvereni da će nam vaša saradnja biti dragocena.Ali izvinite, ja vam se nisam ni predstavio: ja sam Sević, publicista. — Đorđevićeva, odgovori Jelena i primi pruženu joj ruku. — Gospođica je studentkinja, ne ? upita Sević. — Nisam još, ja sam maturantkinja. — Divno, gospođice, samo nas nemojte napuštati.Ja već računam na vašu pomoć. Govoreći ovo Sević ju je pažljivo zagledao.Pogled mu je klizio sa Jelenina lica na razgolićeni vrat, a odatle na puna, uzburkana prsa.Oči su mu igrale, kao da su htele da prozru Jelenu skroz, kroz haljinu.Glas mu je lako podrhtavao i skoro svaku frazu ponavljao je.Jelena se osećala nelagodno pod tim pogledom i krv joj jurnu u lice.Osećala je kako je obuzima neko čudno osećanje, kako joj kroz telo struji neka slatka toplina, kao da joj se grudi podigoše u vis. Kako već nisu znali ni jedno ni drugo o čemu da govore, Jelena klimnu glavom u znak pozdrava i okrete se da pođe. Ali, u zabuni, pođe vratima koja su vodila u unutrašnjost kuće. — Ovuda, gospođice, priskoči Sević i Jelena oseti kako je jedna ruka lako dodirnu oko pasa, onako kao što činimo kad hoćemo nekoga da propustimo ispred sebe. Jelena tek sad pođe izlasku.Kad dođe do vrata, okrete se i klimnu glavom. — Zbogom, reče. — Do viđenja, gospođice, i ne zaboravite nas, odgovori Sević, koji je beše dopratio do vrata. Izišavši na ulicu, Jelena nije znala na koju će stranu.Onako nasumce pođe ka Terazijama.Osećala se kao u vrtlogu, a neko milje prožimalo ju je od pete do perčina.U ušima su joj još neprestano bile reči Sevićeve.Pa se seti Sevićevih pogleda, koji kao da su je svlačili.Opet joj beše nekako nelagodno, ali ne neprijatno.Taj pogled, muški i drzak, pogled koji ju je palio, nije joj bio neprijatan, ali navika da takve poglede smatra nepristojnim nije joj davala da dugo o njemu misli. Kad izbi kod sata, srete dve svoje drugarice. — Šta ti je, Jelena, te si tako crvena.Kao da si sad iz kazana? upitaše je. — Brzo sam išla uzbrdo, pa sam se zadihala, odgovori Jelena, rešavajući se u sebi da li da poveri slatku tajnu o tome kako je postala saradnica tako velikog lista kao što je „Žurnal“.Ali se ne usudi, znala je da joj drugarice ne bi posle dale mira. — Hoćete li na Kalemegdan? upita. — Idemo do knjižare, ali ako hoćeš možemo i do Kalemegdana. I uđoše u Knez-Mihajlovu ulicu, u kojoj je već bilo dosta besposlena sveta. Pred njima se odjednom ukaza Dugić.Prav kao bor, držeći u ruci štap kao oni slepci koji idu bez vođa, išao je ne gledajući ni levo ni desno, nikome se ne uklanjajući s puta.Kako su tri drugarice zakrčile skoro celi uzani trotoar, Jova ipak morade da skrene malo desno, ali se očeša o onu koja je bila s njegove strane. — Klipan, reče ova. — Što? upita Jelena, koja tu pogrdu shvati skoro kao uvredu za sebe. — Što ne pazi kako ide, nego mi odvali rame, i devojka metnu ruku na gornji deo grudi, gde je bila udarena. — Pa slučajno, branila ga je Jelena. — Slučajno, a što tako ne udari koga čoveka, nego samo nas devojčiće.Ovo je valjda deseti put da me gura. — A što se i ti malo ne skloniš s puta ? — Pa dobro, ako mu se ja ne sklanjam s puta druge mu se sklanjaju, pa ih opet očepi.Nije, nego je nevaspitan i drzak.I drugarica nabroja više slučajeva, da se Jova pokazao nevaspitan. — To nije moguće, branila ga je Jelena.On je toliko ozbiljan, da i ne misli na te gluposti.Eto i na Kalemegdanu nikad ne šeta glavnim stazama, već uvek najsporednijim, uvek udubljen u svoje misli, niti ikoga gleda. — Gleda on, dobro gleda ispod naočara.A sporednim stazama šeta zbog toga, što ima služavki i dadilja, koje „slučajno“ gura do mile volje i kojima dobacuje razne nepristojnosti.Uostalom neka radi sa služavkama šta hoće, a ja ću reći bratu da ga malo presliša. Jelena ne htede više da govori o tome, jer joj je bilo neprijatno da sluša te neopravdane napade.Oprosti se i ode kući. Sevićev pogled je neprestano osećala na sebi.Milje joj je strujalo kroz telo. Poče da se igra sa malim bratićem.Mališan, nenaviknut na miloštu svoje velike sestre, rado je pristajao uz nju.Svojim ručicama čupao joj je kosu, prislanjao glavicu uz grudi, a Jelena se podavala tome umiljavanju. Odjednom uzdrhta sva, steže mališana na grudi, steže ga toliko da ču kako mu krcnuše kosti.Dete vrisnu, začuđeno i uplašeno, a ona ga brzo spusti i utrča u svoju sobu, pa se onako obučena baci na postelju, grcajući u suzama. — Ovo treba udavati, ovo treba udavati, reče otac materi, vrteći glavom i umirujući rasplakanoga mališana. Mati ne odgovori ništa, ali i ona nekako rasejano mahaše glavom. Jelena je postala revnostan saradnik „V. Žurnala“, revnosnija nego da su je plaćali.S mukom je kod kuće prevodila pojedine stvari ili je što pisala i sama, teško s početka nalazeći temu, nu posle je navikla.U uredništvo je išla svakoga dana, obično oko pet sati po podne, pa nosila kakav rad ili ne.Te posete su joj toliko bile prešle u naviku, da se, kad dođe uobičajeno vreme, nije mogla otrgnuti.Naravno da kod kuće niko nije ni slutio o tim posetama.Jelena je obično kazivala materi da ide ovoj ili onoj drugarici. Sasvim se oslobodila sa Sevićem.Bili su postali dobri drugovi.Navikla se i na njegov pogled, koji ju je još uvek palio i sažizao, ali joj nije bio neprijatan.Navikla se i na njegov način govora — više ačenja nego ozbiljnosti. Sević je bio sin jednoga taljigaša, koji je svog konjića i taljige kupio novcem što ga je stekao kao testeraš.Otac, taljigaš, nije danju nikada bio kod kuće, od rane zore do mrkla mraka na poslu, po varoši.Zarađivao je dobro, ali je dobro i pio.Ljubavi je imao samo za svoga konja, a za svoju ženu i decu samo po koji groš, psovke i batine. U mrkli mrak dolazio je kući, tamo blizu Novoga Groblja.Žena i deca nebi se nikada prevarili da li je baš on ili ne.Psovka i samo psovka.Sević se uopšte nije sećao da je od oca što drugo i čuo, kao što ne bi znao da kaže da li ga je ikada video trezna ili pijana — uvek je bio jednak. Njegov ulazak u kuću ličio je pre na stropoštavanje nego na ulazak domaćina.Odmah bi bacio na sto dinar, a jedio od dece uzimalo bi novac i bocu i trčalo po rakiju.Dok bi se dete, posle nekoliko minuta, vratilo, otac bi pitao po desetak puta, ljutito i vičući: — Šta radi taj magarac ?Valjda je neće tek sad peći! Dete, poznavajući oca, nikad mu ne bi samo predalo bocu, već bi je dalo materi. Onda bi otac, i ne gledajući decu, seo za sto, jeo i pio i pio i jeo i teško bi bilo reći da li je pio rakiju uz jelo ili je jeo uz rakiju. Mati bi za to vreme potrpala decu u postelju, veliku i zajedničku, sela bi u ugao i ne bi skidala pogled sa svoga muža, gotova da skoči čim ovaj samo digne oči.Otac bi sedeo neko vreme, pa bi legao i on, razbacavši delove odeće po sobi.Mati bi sve pokupila, složila na stolicu kraj postelje, pa bi i sama legla, da već zorom ustane, skuva kafu i otpravi muža. Mati je bila dobra žena.Lice njeno, žućkasto i svelo pre vremena, pokazivalo je dugu patnju.Volela je svoju decu i u njima je tražila utehu za razočarenje u braku.Dok je muž taljigašio po varoši i zaradu ispijao po raznim krčmicama, mati je prala po kućama i od te zarade prihranjivala svoje troje dečice.Deca su, i ako taljigaševa i praljina, bila uvek čisto odevena. Petar je izgubio mater baš kad je svršio osnovnu školu.Dve sestrice bile su mlađe od njega.Ne prođe ni mesec dana od materine smrti, a otac dovede u kuću jednu mladu ženu, koja ga je, izgledalo je, dovela u red, bar za neko vreme.Nije više odlazio tako rano, dolazio je kući na ručak, a uveče nije psovao onako kao ranije.Pa je i čistiji bio. To zatišje malo je trajalo.Posle dva-tri meseca opet poče da dolazi polupijan, opet poče i kod kuće da pije, samo sad tražeći i društvo svoje nove žene.Ova se spočetka nećkala, pa se posle naviknu.Za decu nastade teško vreme.Petar pobeže od kuće poče da uči tipografski zanat, pa ga i izuči.Za njegova šegrtovanja mlađa mu sestrica umre, a starija pobeže od kuće i stupi u službu. Petar je na zanatu bio vrlo vredan.Sve svoje slobodno vreme provodio je u čitanju raznih knjiga, a učio je i svršio prazničnu školu.Tako je došao do svoje sedamnaeste godine, postao već svoj čovek, sposoban da živi od svoga rada.Otac mu je međutim bio umro, a kućica prodata za dugove.Od sestre ni traga ni glasa.Pođe i on u svet.Gde je bio i šta je radio — to niko nije znao, niti je on ikada o tome govorio.Kad se vratio u Beograd, posle nekih desetak godina, bio je već zreo čovek, duge kose, obrijanih brkova, sa dugom crnom lepršavom mašnom, sa izvesnim znanjem ruskoga i nemačkog jezika.Stupi odmah u „V. Žurnal“ kao saradnik, gde je bio primljen ne zbog kakvih velikih sposobnosti, već zbog toga što je bio zadovoljan malom nagradom. Sa Dugićem se poznao negde u inostranstvu, bar se tako mislilo, ako se o tome uopšte mislilo.Zbog toga prijateljstva valjda i Sevića su smatrali za anarhistu.Jova se družio sa Sevićem za to, što ga je ovaj hvalio do nebesa i preuveličavao svaku njegovu reč, svaki gest.Sević je verovao u Jovu kao u kakvoga idola, verovao je da će on učiniti nešto veliko, da će izvesti neku veliku društvenu reformu, pa je valjda hteo da se i on uz njega proslavi.Njihovu prijateljstvu išlo je na ruku i Jovino saradništvo na „Velikom Žurnalu“. Dolazeći u uredništvo, Jelena je za Sevićevim stolom vrlo često zaticala i Jovu.Spočetka Jelena nije smela pred njim ni usta da otvori, ali se posle oslobodila i vrlo često su njih troje pretresali društvene prilike u zemlji i na strani.Jelena je ne slušala nego gutala Jovina razlaganja o raznim idejama, o ženskom pokretu i drugim pitanjima. Ona je katkad iznosila i svoje mišljenje, koje je Jova skoro uvek obarao jednom jedinom rečenicom: — Stvar stoji drukčije. Pa bi onda on počeo pričati o nečemu što je njega interesovalo. Tako je došla duboka zima, sa hladnim danima i dugim noćima.Svoje školske predmete Jelena je radila vrlo malo: pred prvi čas i između časova.Nije bilo čudo što je prvoga tromesečja imala više dvojaka nego svih ostalih ocena.Otac se ljutio i grdio, mati savetovala, nastavnice su se čudile, a od drugarica neke su joj zavidele, a neke je se klonile. Jednom Jelena baš da uđe u uredništvo, a Sević ispade pred nju. — Boli me nešto glava, pa bih da prošetam.Hajdemo zajedno, pozva je. — Hajdemo, pristade Jelena. Pođoše mračnim ulicama u razgovoru.Govoreći o ovome i onome, dođoše i na pitanje braka.Sević je napadao današnji brak, navodeći da je nepravedan po ženu i nemoralan po čitavo čovečanstvo.Današnji brak nije udruživanje dveju jedinki, srodnih po fizičkim i intelektualnim osobinama, već stidna trgovina.Devojka čeka da je neko zaprosi, pa i tu igra ulogu roditeljski pristanak.Današnji brak nije zasnovan na slobodi udruživanja, već se devojka prosto naprosto prodaje i uz nju se često daje još i „pride“, kao uz kakvu robu.To „pride“ vrlo često ima veću vrednost nego i sama devojka.Žena u braku nije ravnopravna, već je izložena ćefu i prohtevima muža, ima prosto da ga zadovoljava, da mu pere i kuva.Idealan je brak kad u njega obe strane unose dobru volju za zajednički život, kad obe strane podjednako rade na dobru porodice.Idealan je brak od prilike kao neko udruženje, u kome svi članovi imaju podjednake dužnosti, podjednaka prava i podjednaku korist.U Rusiji ima puno takvih brakova i svi su srećni.Sporazumeju se dvoje i to je sve.Izostavljene su one glupe ceremonije oko venčanja.A u slučaju da ne pristaju jedno uz drugo, nije im teško rastati se. Jelena ga je slušala i najradije bi mu postavila pitanje, da li on misli da bi se kod nas našla devojka koja bi smela da zaključi takav brak, koji se kod nas ne bi uopšte smatrao kao brak.Pa onda rado bi mu primetila da bi u takvome braku, ako čovek ne bi imao visoko razvijenu svest o dužnostima, žena, natovarena decom, bila na milosti i nemilosti muževljevoj.Ali je ćutala, bojeći se da ne izgleda glupa u očima tako pametna čoveka. — Blago vašoj ženi, kad je budete imali! reče. — Mojoj ženi?Ja je neću nikada imati, jer se za mene, kao ni za Dugića, ne može ovde naći žena, odgovori Sević.Koja bi i pošla za nas? — Nemojte tako govoriti.I za vas i za g. Dugića imalo bi žena i u nas, samo što ih vi ne vidite ili možda nećete da ih vidite, jer su vam, možda mislite, nedorasle. — Ne, gospođice, za mene ovde nema žene.Meni bi žena bila drugarica, pomoćnik u svima poslovima, a ima li takvih u nas?Sve misle samo na toalete i na provod, a ne i da pomognu mužu u njegovoj mučnoj borbi.Pa baš i da se nađe neka, da li bi se odvažila da pođe za čoveka mojih ubeđenja?Nesumnjivo je da i ovde ima vrlo umnog ženskinja, ali mislim da nema nijedne koja ne odbacuje i pomisao da u braku, mesto blagostanja, nađe borbu za opšte dobro.Naše ženskinje nije tako vaspitano. — Znači da ne poznajete naše ženskinje kad tako govorite.Ima i u nas ženskinja, koje je, ako ne onako umno kako vi zamišljate, a ono bar raspoloženo za borbu.Takvome ženskinju valja još samo muž, pravičan i pametan, za kojim bi one išle i u vatru i u vodu. Tako u razgovoru bili su došli pred Kalemegdan.Neosvetljen, razgolićen, činilo se kao da spava. — Hajdemo da prođemo malo i po Kalemegdanu.Ja volim ovu duboku tišinu. Jelena bi se najradije vratila, ali nije umela da se izvuče, a da kaže da joj je dockan nije htela, jer kako bi ona bila sposobna za što veće od toga da se zadrži malo duže van kuće! Prođoše glavnom alejom do šetališta prema Savi.Tu, ispred kioska, prođoše pored jedne klupe, svakako zaboravljene, jer su sve ostale bile odnesene.Prošetaše dva-tri puta gore-dole, pogledaše malo Savu i Dunav, pa krenuše natrag.Sević se zaustavi pred zaboravljenom klupom. — Da sednemo malo, koliko tek da odmorimo noge. Sedeli su neko vreme ćuteći.Jelena je osećala da je on posmatra pogledom koji ju je palio.Osećala je da je taj pogled uzbuđuje, da joj ustavlja dah. — Vi velite dakle da u nas ima žena, koje bi vezale svoju sudbinu za ljude kao što smo.Dugić i ja? upita najzad Sević. — Verujem da ima, odgovori Jelena. — Ja ne poznajem nijednu, nastavi Sević skoro tužno, a tako bih želeo da imam dobru drugaricu, kakvu ja u sebi zamišljam. I on poče živim bojama da slika život kakav je želeo.Reči su mu klizile sa usana da se jelena čudila.Bio bi to najidealniji brak u svetu, pravi uzor. Jelena ga je slušala, opijajući se naslikanim lepotama, utapajući se sa svim u tu budućnost.Nije ni osetila kako ju je Sević uhvatio za ruku, nastavljajući pričanje i milujući je. — Ali od toga nema ništa, nastavljao je Sević, jer ja pre svega nikoga ne poznajem, a nijedna me ne bi ni htela.Ja sam ružan, a za dušu i srce niko i ne pita. Jelena je ćutala, ne hoteći da rastera lepe slike, koje joj je pričanje Sevićevo izvelo pred oči. — Pa lepo, Jelena, nastavi ponovo Sević, vi velite da i u nas ima odvažna ženskinja.Da li biste vi mogli da odbacite od sebe svoje dosadašnje vaspitanje, pa da učinite po srcu i svojim ubeđenjima ? — Ja ?Ja bih, mislim! odgovori Jelena posle malog zatezanja. — Oh, hvala vam, Jelena, hvala! viknu Sević nekako prigušeno i za čas je Jelena bila u njegovim rukama.Ljubio ju je po kosi, po licu, po vratu.Ona je pokušavala da se izvuče, ali ju je on držao čvrsto, da je bila nemoćna i da mrdne.On ju je stezao na svoje grudi sve silnije, da joj je dah zastajao.Nju je odvratnost prema njemu nagonila da se otima, a opet joj je u njegovim rukama bilo tako prijatno.Neko dotle nepoznato osećanje ispunjavalo ju je i ona je malaksavala, ostajala u njegovom zagrljaju, i ako je on više nije onako čvrsto držao. Sević je još dugo, držeći je u zagrljaju, pričao o svojim velikim planovima, govorio je kako će uz njenu pomoć stvarati čuda. Ona ga je slušala kao kroz san.Na Sabornoj Crkvi iskuca devet sati.Jelena skoči. — Laku noć, reče, moram brzo kući. Potrča i ne vodeći računa o njemu. — Čekaj, otpratiću te! ču za sobom Sevića. — Sama ću, moram brzo.I Jelena potrča. Stigla je kući sva zaduvana.Pre nego što je mati i mogla da je upita gde je bila dosada, Jelena, čineći se raspoložena, ispriča kako je bila kod Mice, radile su matematiku, pa su se i same zgranule kad su videle da je devet sati.Istina zadržala se, ali je bar i sve zadatke izradila. Odbi da večera, rekavši da je dobro užinala kod Mice.Ode u svoju sobu, pa, i ne paleći lampu, leže. Nije mogla da spava, ali je zatvarala oči, vraćala se na Kalemegdan, na onu klupu, bacala se Seviću u zagrljaj, slušala ga. Pa bi se tek trgla. — Ta ja ga ne volim, ja ga ne volim! branila se, ali bi brzo klonula, činilo joj se da je u Sevićevom zagrljaju, a ono dotle nepoznato osećanje ponovo bi ju obuzimalo, drhtala bi od uzbuđenja. S teškom mukom Jelena se za nekoliko dana otimala da ne ode u uredništvo.Ona nije volela Sevića, nimalo, ali su je k njemu vukli navika da redovno bude sa njim i sećanje na njegove zagrljaje, reči i poglede.Bila je načisto s tim da ga ne voli, ali joj je ipak bilo prijatno, i preko dana, kad zatvori oči i prenese se na onu klupu na Kalemegdanu.I svuda je to činila, kod kuće, u školi, kod drugarica.Svi su se čudili njenoj rasejanosti i povučenosti. Popodne jednoga dana, idući sa Micom u školu, srete Sevića.Učinilo joj se kao da je on očekivao njen prolazak. Kad vide da joj on prilazi, Jelena se odvoji od Mice, dobacujući joj: — Pardon, za trenutak! Sević je bio prijatno iznenađen, što ju je tobož slučajno sreo, a tako je mnogo mislio o njoj i čudio se i žao mu je bilo što je nikako nema. — Imala sam mnogo posla u školi i kod kuće, izvinjavala se ona.I sad se žurim, jer sam već, čini mi se, zadocnila. I htede da pođe. — Hoćete li doći večeras! pitao je on, zadržavajući pruženu mu ruku. — Ne znam, neću moći, branila se ona. — Dođite, na svaki način!Skoro ju je preklinjao Sević. — Gledaću, odgovori ona, povuče ruku i pridruži se Mici. — Čekaću vas! dobaci joj on, deleći reč na slogove i naglašujući svaki slog. Posle časova, po običaju, pođe u šetnju sa drugaricama.Kad su već bile u Knez-Mihajlovoj ulici, ona povuče Micu u stranu, reče joj da je boli glava i da će kući.Ona neka produži sa drugaricama. Mica, sviknuta već na ćudi svoje drugarice, ne zadržavaše je i Jelena se vrati, ali ubrzo skrete ka uredništvu „V. Žurnala“. Sević je bio sam, čitao je neke korekture. — Sedite, molim vas, dok samo ovo dovršim, pa ćemo onda malo razgovarati.Zabavljajte se, reče joj i doturi neke ilustracije. Sević je radio do u sumrak.Onda, obraćajući se Jeleni, upita: — Zar ne bi bilo prijatnije da izađemo, pa ćemo razgovarati šetajući se. — Kako hoćete, samo se ne mogu dugo zadržavati, jer imam posla kod kuće. On natuče kaput i šešir i pođoše. Prolazeći kroz mračne prostorije štamparije, Sević je lako obuhvati oko pasa, kao hoteći da je čuva da se ne spotakne. Išli su najkraćim putem ka Kalemegdanu.Kao da im se oboma žurilo da što pre stignu.Tek ovda-onda izmenjali bi po koju reč. Kalemegdan je bio isto onako pust kao i pre.Vetar je cvileo kroz golo granje i vitlao suvo lišće. Kao po nekom prećutnom sporazumu, Jelena i Sević odmah sedoše na onu jedinu, zaboravljenu klupu. Sedeli su tako ćuteći, kao snebivajući se od onoga, što su u stvari želeli. — Jelena, poče najzad Sević, zašto vas nije bilo ovo nekoliko dana? — Pa kazala sam vam već, imala sam mnogo posla kod kuće i u školi, odgovori ona. — Pa zar niste mogli doći ma samo i na nekoliko trenutaka? ispitivao je on. — Bilo mi je nemoguće. — A da li ste bar pomislili koji put na mene? pitaše on dalje, hvatajući je za ruku. Ona ne odgovori. — A ja sam samo o vama mislio! uzdahnu Sević, a glas mu je bio tužan, tužan. I Sević, uzdrhtala glasa, približujući joj se sve više, poče da joj opisuje svoje patnje, svoje želje, koje su bile tako skromne, a ona i ne misli o njemu.A on je toliko voli, da, oseća, ne može više bez nje.On oseća da je ona baš onakva kakvu je on ženu sebi želeo. Jelena je ćutala.Zabacivši glavu na naslon klupe ona se nije trudila da razume šta joj Sević govori.Dosta joj je bilo da čuje njegov glas, tužni glas, koji je jadikovao.Ona je očekivala nešto što je trebalo tek da dođe.Ni pred samom sobom nije smela da prizna da je jedva i željno očekivala ono što je trebalo da dođe.I to što je očekivala oseti najzad, na svome grlu.Sević poče mahnito da je ljubi.Ona pokušavaše da se okrene, da ustane, ali u koliko se više otimala, u toliko ju je Sević čvršće grlio i mahnitije ljubio. — Oh, Jelena, šaputao je Sević gušeći se poljupcima, ja sam lud za tobom.Lutao sam po varoši, ne bih li te sreo.A tebe nigde nije bilo.Ti na mene nisi ni mislila.Ta ja te volim, toliko te volim, da to ne mogu iskazati! Jelena je, zatvorenih očiju, ležala na njegovim grudima, sva klonula od zadovoljstva.Bilo joj je ugodno što je sasvim uz njega, nije se otimala njegovim poljupcima.Onde gde su bile njegove ruke na njenom telu, peklo ju je i žeglo. — Hoćeš li da budeš moja, Jelena? pitao je Sević.Hoćeš li da budeš moja zvezda — vodilja? Šljunak zaškripa u blizini, Jelena i Sević se trgoše i sedoše kao šetači koji se odmaraju.Sević je u sebi proklinjao nepoznatoga, kome je palo na pamet da se baš sad šeta po Kalemegdanu. — Moram kući, reče Jelena. — Nemoj još, ostani još samo malo, preklinjao ju je Sević. — Moram. I pođoše, držeći se čvrsto za ruke. Jelena nije znala šta je to ljubav.Prema Seviću nije osećala ništa osobito: ni ljubavi ni odvratnosti, ali u svojim mislima, na onoj klupi, osećala se vrlo prijatno kraj njega.Sva je bila ispunjena samo mislima o Sevićevim zagrljajima i poljupcima. Jedva bi čekala da padne sumrak, pa bi trčala svojoj klupi.Kakve sve izgovore nije nalazila da se samo izvuče iz kuće ili od drugarica, naročito od Mice.Kad joj, poneki put, ne bi pošlo za rukom da se sastane sa Sevićem, čitavu noć ne bi imala mira. U to dođe i proleće, divno i mirisavo, sa svojim ljubičicama i jagorčevinama, svojim pupoljcima i zelenilom.Sva se priroda budila iz zimnjega sna, sve je pevalo himnu životu i ljubavi. Sad je Jelena sa Sevićem išla i u Topčider, jer im Kalemegdan nije više davao dovoljno zaklona.Jelena poče da beži od škole, u kojoj je nezadovoljstvo prema njoj bivalo sve veće.Ona nije ništa radila.Po neki put bi sa užasom pomislila na ispit zrelosti, koji se sve više bližio, a koji joj je izgledao kao zamahnut nož. Osećala je da ne može dugo da izdrži ovakvu situaciju.Preklinjala je Sevića da je pusti s mirom, da bude čovek te da je se kloni, bar samo dok ne svrši sa ispitom.Ali ju je on umesto odgovora, privlačio sebi, obasipao poljupcima, uveravajući je da je ona tako duboko ušla u njegov život, da on više ne može bez nje, da je on sve više želi, ali da bude njegova, sasvim njegova. I oči bi mu sevnule pri tim rečima čudno, životinjski, da se Jelena užasavala, osećajući kako njegovi zagrljaji postaju sve strasniji, kako je on krši u svojim rukama, kako njegove drhtave ruke prodiru i tamo gde ih Jelena nije želela.Osećala je kako i nju obuhvata taj plamen, kako je sažiže, kako je obuzima vrtoglavica. — Ne, samo to ne! cvilela je Jelena u Sevićevim rukama. I uvek ju je slučaj sačuvao najgorega.Naišao bi neko i Sević bi odmah sedao na pristojno odstojanje. Jednoga dana, kad se Jelena s teškom mukom odbranila od nasrtaja, Sević joj predloži da budu muž i žena, da se venčaju kad je već takav običaj i kad već ona neće drukčije. — Ja više ne mogu bez tebe, govorio je.Hoću da budeš uvek uz mene. Jelena je osećala da više ni ona ne može ovako, a i ispit ju je ispunjavao užasom.Ali kako da se to izvede?Roditelji neće hteti ni da čuju o udaji, i to još za Sevića, i naročito ne sad, na dva meseca pred svršetak gimnazije. — Kako bi bilo da svršimo to i ne pitajući nikoga?Ja ću spremiti sva potrebna dokumenta za oboje, pa ćemo se venčati u nekome selu, preko. Jelena se kolebala nekoliko dana, lomila se.Strah je osećala pred donošenjem takve jedne odluke, koja bi imala da iz osnova promeni njen život.Pomišljala je samo na ispit zrelosti.Jasno joj je bilo da ga neće položiti, da uopšte neće ni doći do njega, jer sem dvojaka nije ni imala drugih ocena.I brak joj se učini kao kotva spasenja. Kad nam se u životu dogodi nešto neprijatno, nama se čini da smo mi najnesrećniji na svetu, da se tako što samo nama moglo desiti.Bežimo i sklanjamo se od sveta, ma da niko ništa i ne zna.Sve nam se čini da je i najusrdnije i najdublje saučešće prijatelja malo. Tako je bilo i sa Jeleninim roditeljima.Kad su poštom dobili Jelenino pismo, kojim ih izveštava da se venčala sa Petrom Sevićem, publicistom, bili su van sebe.Otac je odmah otrčao u policiju, da pokuša šta se može, ali se nije moglo ništa više.Sević je spremio dokumenta za oboje.Jelena je na dan venčanja ranije otišla od kuće, rekavši da će na izlet do Avale, našla se sa Sevićem na železničkoj stanici i seli su u voz do Zemuna.Odatle su otišli u jedno obližnje selo, gde je Sević već ranije bio spremio sveštenika i uredio formalnosti.Venčali su se odmah.Pismo roditeljima Jelena je napisala dan ranije i predala ga pošti.Sve je bilo vrlo prosto. Jelena se vratila sa mužem u Beograd posle dva — tri dana, u stan u kome je Sević ranije sam stanovao. Stari Đorđević, bežeći od svoga društva, sećao se tek sada kako je sam zanemario svoju kuću.U večnoj trci za unapređenjem nije na decu ni obraćao pažnju.Preko dana u kancelariji, posle kancelarije malo u kavani s prijateljima, kod kuće je bio samo obedima, a ostatak vremena bio mu je za odmor ili čitanje novina.Brigu o deci ostavio je ženi.Tako su se i deca odbila od njega.Mati kao mati, mnogo štošta gledala je deci kroz prste, a kad su ova poodrasla, nisu je već mnogo ni pitala. Posle mnogo uzdisanja i huktanja, posle mnogih „Ti si kriva, ženo!“ g. Đorđević je ipak morao, sam pred sobom, priznati, da je dobar deo krivice ipak njegov, jer nikada nije obraćao pažnju na to šta Jelena radi, s kim se druži, šta čita.On se zadovoljavao time da mirno potpiše tromesečne ocene, ako nije bilo slabih, ili da se razgoropadi ako bi bila koja nepovoljna.Krivio je sebe naročito zbog toga, što na Jelenu nije obratio pažnju bar ove godine, u poslednje vreme, kad se ona onoliko promenila, a od ocena je samo slabe i imala. Ali sad šta je tu je. Uviđajući da nije samo Jelena kriva, hteo je da se pokaže pravičan.Posle dugog razmišljanja i kolebanja napisa Seviću: „Gospodine, U stvari vaše ženidbe imam i ja da rečem svoju reč.Izvolite doći u moju kancelariju danas u 2 časa po podne.Prisustvo vaše supruge nepotrebno je.“ Sević dođe u označeno vreme.Sa g. Đorđevićem su bili u kancelariji još dva gospodina, Seviću nepoznatih. Dočekaše ga stojeći, ozbiljno.Seviću je bilo kao da ulazi u lavovski kavez, podrhtavao je, nogavice oko krivih nogu primetno su se tresle.Gde li je bila Jelena da vidi svoga junaka! Sević, sav preplašen i jedva vladajući sobom, klanjaše se levo i desno, ne znajući da li da se rukuje ili ne, ali nemade hrabrosti da prvi pruži ruku. — Gospodine, poče odmah Jelenin otac, što ste uradili uradili ste.Nisam vas zvao da ovde priređujemo scene izmirenja i praštanja.Meni je sve to odvratno.Neću čak da vam rečem ni jedne reči prekora.Zvao sam vas radi druge stvari.Postupak moje kćeri nije bio nimalo lojalan ni prema meni ni prema materi.Ali što je učinjeno ne menja se.Ja neću da ona ikada zažali na mene da joj nisam dao „njeno“, t. j. udomljenje.Ja sam činovnik, što će reći siromah, i svojoj deci nisam mogao spremati miraze, ali sam mogao i hteo sam da im dam komad hleba u ruke.Sa Jelenom je ispalo drukčije.Evo vam, gospodine, tri hiljade dinara, to je Jelenin deo materinstva, i jedna hiljada dinara na ime udomljenja.Smatram da je Jelena time potpuno izmirena i od vas tražim priznanicu na obe sume i izjavu da Jelena nema ništa više da traži.Izvolite za onaj sto i pišite. Sević sede i napisa priznanicu i izjavu, onako kako mu je stari Đorđević diktirao.Ona dva gospodina potpisaše se kao svedoci.Sević uze novac. — Gospodine, nastavi Đorđević, pošto ste vi sad izmireni, ni vi, ni vaša supruga ne smete mi se nikad više ne samo obraćati ma za što, nego ni približiti.Vi za mene ne postojite.Sad idite. Sević nije čekao da mu se ponovi.Izlete kao iz topa i polete ulicom.Jelena, koja ga je čekala na ulici, jedva ga stiže.Dugo je trebalo dok se Sević malo pribrao, toliko da je mogao ispričati svojoj ženi šta je bilo. Kako je život drukčiji kad ga osećamo neposredno, kad ga gledamo svojim očima.Deca u roditeljskoj kući, hranjena i branjena, drukčije posmatraju život nego njihovi roditelji, jer im roditelji, koliko mogu, ne daju da osete svu težinu i grubost.U koliko je imovno stanje roditelja bolje, u toliko je život njihove dece ružičastiji; u koliko deca u detinjstvu manje osete da je život borba, u toliko je njihovo razočarenje veće kad budu prinuđena da i sama učestvuju u borbi za opstanak. Jelena je od braka očekivala mnogo, ali šta upravo nije znala ni sama.Mesto svega dobila je u prvome redu to, što više nije morala misliti o ispitu zrelosti.Ipak je bila nezadovoljna, ne znajući ni sama zašto, ali osećajući da to što je ona imala nije ona sreća o kojoj je slušala da se govori. Ne bi se moglo reći da Sević nije bio nežan i pažljiv prema svojoj ženi; naprotiv, on je činio sve što je znao i umeo, ali sve to na jedan nespretan način, tako da se videlo da on to tako hoće, ali da mu to nije i urođeno. Stanovali su u sobi za samce, u Savamali, gde je Sević stanovao i pre ženidbe.Muž je išao u uredništvo, na posao, a žena je ostajala kod kuće, u postelji, iz koje bi ustajala kad joj ležanje već dosadi.Spremila bi se i izašla u varoš, u šetnju, pa bi pred samo podne otišla pred muža.Ručak u kavani, u muškom društvu, pa bi Sević opet išao na posao, a ona kući, da bi pred veče opet izašla u šetnju, na večeru, pa onda u pozorište, bioskop ili koje drugo večernje zabavište. Ali i takav život dosadi, pa ga se i Jelena zasiti.Čitav dan bio joj je neispunjen i ona zažele da i ona što radi.Sević kao da to jedva dočeka i pošto se dogovorio sa svojim urednikom, donese Jeleni da kod kuće prevodi feljtone. Jelena, sva srećna, prionu na posao, verujući da počinje onaj život o kome joj je Sević govorio ranije.Ona je mislila da treba samo da se prihvati posla, pa će sve ići samo od sebe.Ali poče da se spotiče već kod prvih rečenica.Obrni-osvrni ne ide.Od podne do večeri prevela je, ko zna kako, jedva desetak rečenica.A sutra treba da je rukopis u štampariji!To predveče, prvi put od udadbe, nije izašla u šetnju niti u susret mužu.Kad Sević dođe kući, zateče Jelenu očajnu.Videv u čemu je stvar, nabra nezadovoljno obrve. — Što si tražila posla, kad nisi u stanju da ga radiš ?Za uredništvo jednoga svakodnevnoga lista mora se prevoditi brzo, kao da se piše iz glave. — Pa ja mogu i brže da prevodim, ali nemam rečnik, pa sam se zadržala oko nekih reči. — Ako je samo to, idem odmah po rečnike. I ode, da se posle nekoliko minuta vrati sa potrebnim joj rečnicima.Ali ni sa njima prevođenje nije išlo mnogo brže.Sević planu, ali ne reče ništa, već ode na večeru i ne pozvavši Jelenu.Vratio se kasno, sav jedak ne toliko zbog nesposobnosti Jelenine za rad, već zbog toga što se obrukao pred svojim urednikom.Ali šta je znao.Zasede, uze tekst i diktiraše Jeleni u pero. Jelena sasvim prestade da izlazi, sem na ručak i večeru.Sve ostalo vreme mučila se oko prevođenja.Iz dana u dan u dan radila je brže i sigurnije. — Moramo tražiti drugi stan, reče jednoga dana Petar.Gazdarica mi je kazala da ne voli žene u kući, a ovde nismo ni komotni. Stan brzo nađoše, sobu i kujnu, negde na Vračaru.Kupiše i stvari.Jelena je jedva namolila Sevića da kupe sve novo, a ne polovno u Fišekliji.Čudio se on zašto ona hoće sve novo, kad je polovno mnogo jevtinije. Useliše se i namestiše.Kad je Jelena videla kako joj stan izgleda, došlo joj je da zarida, toliko je on bio daleko od one slike, kakvu je ona zamišljala.Ali nije imala kuda. — Šta ćemo za ručak ? upita je Sević prvoga dana ujutru. — Pa zar ja da kuvam? upita Jelena bojažljivo i s nevericom. — Pa valjda neću ja! odgovori Sević hladno.Šta bi radila, kad ne bi kuvala ?Šta znaš drugo? Jelena oćuta, jer i nije znala šta bi mu odgovorila.Osećala je i sama da za drugo nije, ali je osećala da nije ni za kuvanje. I za nju poče život kuvanja i pranja sudova.Već više nije imala ni volje ni vremena za šetnju, bar ne onoliko kao ranije.Sa mužem bi jedva jednom u nedelji izašla kuda, jer je on sad bio vrlo zauzet.Čas je ostajao duže u uredništvu, radeći njen posao, jer ona nije nikad stigla da da dovoljno rukopisa, čas je imao sastanak sa ovom ili onom visokom ličnosti, — tek kući je dolazio kasno uveče. Jeleni je sve jasnije bivalo da između stvarnosti i snova ima vrlo velike razlike, kao i između ljudi pre braka i ljudi u braku. — Pa zar je to ta sreća u braku, o kojoj maštaju devojke? pitala se. Ali ona je imala prilike da vidi i druge mlade parove, koji nisu živeli kao ona i njen muž.Videla je mladence, kojima se sreća mogla čitati s lica, koji su bili zajedno koliko su god mogli, koji šetaju držeći se za ruke i piljeći jedno u drugo.A njen muž jedva je i gleda.Uvek se nešto žuri ili je zabrinut o ovome i onome. Tako trajući dane monotono, Jeleni prođoše četiri meseca, za koje se vreme ona jedva snašla u novom položaju.Nikakva izgleda nije bilo da će se što popraviti.Poneki put, u sumrak, Jelena je mislila o budućnosti.Činilo joj se strašno, ako tako uzmora da provede vek.I da li će moći ovako izdržati. Jednoga dana Sević dođe kući ranije, sav radostan.Ispriča odmah da je našao jednu štampariju, malu, da ju je kupio za male novce, za ostatak novca dobivenog od njenog oca.Sad će početi rad samostalno. — Vidiš, govorio je ushićeno, ovako ništa ni doveka.A sa štamparijom će ići bolje, više će se zarađivati, pa će se i bolje živeti.Kao saradnik u „V. Žurnalu“ imam 120 din. mesečno, a kao svoj gazda zaradiću tri-četiri puta više.A, da, kako sam uvek u poslu, zaboravih da te pitam treba li ti što od odela.Jesen je već na pragu.Posle podne ćemo otići da ti pokažem štampariju, pa ćemo posle u varoš da kupiš šta ti treba. Jelena mu se obisnu o vrat, ne za to što ga je silno volela, već kao da mu se izvini što je mislila da je sebičan, da ne vodi računa o njoj.A on, vidiš nije takav.Misli on o njihovoj budućnosti, a i o njoj samoj ali, siromah, nema vremena da ga provodi s njom.A ona šta je već mislila o njemu!I sam uviđa da ne ide ovako živeti i stara se da im bude bolje.A život je međutim tako težak. I Jeleni se činjaše da se sreća približuje, ona sreća o kojoj je Sević ranije govorio. O, kako je malo potrebno, pa da žena, ma i za trenutak, bude srećna!Nekoliko ljubaznih reči mogu u njoj da izglade uspomene na mesece ili godine ranijeg bednog života. Od kako je Sević postao štampar, Jelenin život se promenio.Štamparija je bila mala i stara, ali je Pavić dao Seviću sve što mu je bilo potrebno da može da radi. Kako-tako, tek štamparija poče da radi.Radnika nije bilo više od trojice-četvorice.Poslova nije bilo velikih: plakate za koncerte, bioskopske liste, posetnice... Jelena je svako po podne odlazila u štampariju, da što pomogne mužu.On je nauči da čita korekture, revizije, pokaza joj kako da vodi knjige, i ona je bila presrećna što može da bude korisna. Sević se takođe promenio.Celoga dana trči po poslovima ili se vrti po štampariji i čak i pevuši.Pa je i prema Jeleni bio sad mnogo pažljiviji i mnogo više joj je ljubavi posvedočavao. Zarade je bilo, ne mnogo, ali tek više nego ranije.I Sević poče da se zanosi, da počne da izdaje svoj list.Čim ostane sam s Jelenom, počne da računa: saradnici toliko, hartija toliko, štampa toliko, svega toliko.Rentira se već sa tri hiljade primeraka.A rasturaće se. — Umeću ja da ga ispunim i učinim interesantnim, mislio je.Povlađivaću ukusu publike, dok ne stanem na čvrste noge.Donosiću dopise i iz najmanjih mesta, angažovaću dopisnike — sitne činovnike, koji su srećni kad na svoj pseudonim pročitaju poruku uredništva: „Što ste se ućutali, prijateljski pozdrav!“ A u Beogradu ima dosta ljudi, saradnika sa ulice, slučajnih, onih koji su srećni što imaju pristupa u uredništvo, koji su zadovoljni da ih svet vidi kako ulaze u štampariju. Dugić je često dolazio u štampariju i povlađivao je nameri Sevićevoj, obećavajući i svoju saradnju. Sević je tumarao tražeći potrebni mu novac za pokretanje lista, ponova računao i uvek nalazio da može početi i sa manje novca.Jednoga dana objavi da od toga i toga dana počinje izdavati nezavisan politički i društveni list „Narodno pravo“. Određenoga dana list se pojavi, pod direkcijom g. Petra Sevića, sa prilozima g. Jove Dugića, g-đe Jelene Sević i još nekolicine uglednih novinara, koji su potpisali svoje radove psevdonimom.Jelena je iz raznih knjiga vadila „misli“ i „sitnice“, pisala o ženskom svetu i bila korektor lista.Dugić je pisao uvodne članke i „člančiće.“ Sević je bio direktor, reporter i popunjavao praznine.A „slučajnih“ saradnika i „prijatelja“ list je imao dosta. List je već u prvome broju, u vrlo dugom članku, napao vladu što, ne davanjem većeg kredita na prosvetu, održava narod u mraku i neznanju.U dopisu iz jedne varoši govorilo se o jednom vladici, koji je trčao za svetovnim uživanjima.U jednom „člančiću“ registrovano je kako je taj i taj viši oficir prebio jednog vojnika. I tako svaki broj. List se prodavao, prolazio je, jer ima sveta koji ceni samo one listove što napadaju vladu, što grde sve i svakoga, što „krešu“.„Narodno pravo“ nije davalo bogzna kakvu zaradu, ali se isplaćivalo. Nu, počeše stizati i tužbe sa svih strana i od svih ličnosti napadnutih u listu.Sević je skoro svakoga dana primao po koje saopštenje, da mu je za taj i taj dan određen pretres po „štamparskoj krivici“, a po tužbi toga i toga vladike, ili toga i toga oficira ili trgovca.Sević prebaci Dugiću da je to sve zbog njegovog pisanja.Dugić mu odgovori da je on neblagodaran, kad se tako ponaša prema njemu, koji mu je list i podigao.Naljuti se i ode.Posle nekoliko dana Sević ode na izdržavanje kazne, osuđen po nekolikim krivicama, a dosta krivica imalo je tek da se presude. Jelena pokuša da izdaje list sama, uz pripomoć saradnika koje je angažovala, ali je list padao sve niže, i dva i po meseca posle početka izlaženja niko ga više nije čitao, I tako Jeleni od braka ostade muž u zatvoru, dug za hartiju za list i štamparija. Mislila je da će se moći održati sa štamparijom.Muž joj je iz zatvora slao uputstva kako i šta da radi.Dobi neke sitne poslove i uspe da plati radnike i da nešto doturi i mužu.Ali njeno neiskustvo u poslovima odbi mušterije. Pavić, koji se bojao da štamparija ne ode na pokriće krivičnih troškova, stavi zabranu za obezbedu onoga što je kreditirao Sevića.I tako štampariju popisaše i zapečatiše. Jelena ostade bez igde ičega, samo sa svojim razočarenjem i očajanjem. Kuda će sada i šta da radi?Hukala je i plakala, ali joj to ne pomože. Kako bi bilo da se obrati ocu! I ona, dršćući od uzbuđenja i straha pređe očin prag.Izjada se materi, isplakaše se obe i u tome ih zateče otac. Ne reče joj ništa, samo joj pročita Sevićevu priznanicu i — pokaza joj vrata. Jelena, bez reči i van sebe, izađe. Sutradan joj dođe mati i reče joj da se obrati g. N. N., prijatelju njenoga oca, koji će naći načina da joj pomogne. Jelena posluša i g. N. N. joj izradi da bude postavljena — za praktikanta u Ministarstvu Finansija. I Jelena poče, kao praktikant, da od svoga rada izdržava i sebe i svoga muža, koji je po svima presudama imao da izdrži više od tri godine zatvora.To mu je bila renta od „Narodnog prava“. Poče mučan život.Valjalo je raditi da bi se živelo, ali ma koliko da se radilo, nije se moglo zaraditi onoliko koliko je bilo potrebno.A svakoga meseca valjalo je nešto novca slati i Seviću. Pošto je uspela, posle velikih muka i dugih pregovaranja, da se naravna sa Pavićem, tako da on primi štampariju, ali da primi i Sevićeve dugove za hartiju, prekide sve veze sa dotadanjim životom.Išla je u kancelariju pre i posle podne, kao ranije u školu i sve što je doživela za poslednju godinu dana činilo joj se kao mučan san.Katkada ni sama nije mogla da veruje da se u istini zbilo ono što se zbilo. Čisto stideći se onoga što je uradila, a osećajući da je kriva, nije tražila ničije društvo, već je izbegavala sve i svakoga.Kad bi videla koju od svojih školskih drugarica, skrenula bi odmah u prvu sporednu ulicu.Činilo joj se da ne bi mogla da izdrži susret sa njima, ne bi znala šta da odgovori ni na samo pitanje „kako si?“ Kadgod uveče, sedeći kraj otvorenog prozora, koji je gledao u dvorište, sećala se svojih dana u školi, svojih drugarica, svojih roditelja...Računala je da bi i ona sada bila na univerzitetu...Ovako je praktikant...Pa bi se setila muža, onih kalemegdanskih večeri, proleća.A evo ga opet proleće.Samo je ona sada umrtvljena... Često razmišljajući o školi, u njoj se zače misao da polaže ispit zrelosti kao privatna učenica, pa da nastavi studije, kao i toliki drugi studenti, koji praktikantišu i uče školu. Ali je trebalo knjiga i novaca, a ona toga nije imala.Kako da poveća svoje prihode?Pa se onda seti da je bila saradnik „Narodnog prava“ i da je Sević bio zadovoljan njom.Izvežbala se u poslu i sad bi mogla da radi kod kuće, uveče.Nu, gde da potraži posla.Prebrojala je ljude koje je upoznala pored Sevića.Svi su oni bili iz „V. Žurnala“, a ovome da se ponudi nije imala kuraži zbog Pavića.Posle kolebanja od čitave nedelje dana potraži Dugića i reče mu šta bi htela.Ovaj obreče da će razgovarati sa Pavićem i posle nekoliko dana izvesti je da će joj Pavić dati posla, samo ne na listu, već na izdanjima, t. j. na knjigama koje je izdavao pored lista. Kad je otišla Paviću, ovaj je dočeka prijateljski, polaska joj da lepo izgleda, prekore je što nije i ranije došla, uveravaše je da je on veoma ceni.Uzgred joj napomenu da mu radna snaga baš nije potrebna, jer ima na „lageru“ dosta dela, ali će on za nju već naći zgodan posao.Nameran je da pokrene biblioteku za decu, jevtine knjižice, koje bi izlazile dva puta mesečno, na jednom tabaku.Za tu biblioteku treba prevoditi samo s nemačkog, a plaćaće se četrdeset dinara od tabaka.Jelena pristade odmah, smatrajući da je plaćena sjajno, uze knjige i poče da radi.Nije bilo lako kao što je zamišljala, jer je nemački jezik imao za nju još uvek svojih tajni.Ali kako su to bile dečje knjige, ona se nije mnogo brinula za tačnost, često se i namerno nije htela zadržavati traženjem pravog izraza, samo da bi posao bio što pre gotov.Brzo je sasvim ušla u posao, koji joj je bio dvojako koristan, donosio joj je lep prihod i ispunjavao joj je vreme, koje bi, inače besposlena, provodila u razmišljanjima, ne baš najprijatnijim. Žalila je samo što nije mogla pristupiti radu za ispit zrelosti.Ipak je bila zadovoljna, jer joj je život bio obezbeđen.Lako joj nije bilo, ali, mislila je, to je ispaštanje. Srećno svršeni Balkanski rat doneo je slobodu mnogima koji su čamili u zatvoru, pa i Seviću.Kad je pročitala u novinama vest o pomilovanjima, Jelena tek tada poče misliti o tome, kako će joj biti moguće da nastavi život sa čovekom, za koga je nekada mislila da je veže ljubav, a koji joj je sada bio ne samo ravnodušan, već i teret. U besanici, noću, razgledala je svoj brak sa Sevićem, sećala se i najsitnijih pojedinosti, pred oči su joj izlazili svi trenuci sreće, kojih je, avaj, bilo tako malo, — i dolazeći do zaključka da je taj brak bio samo koban po nju, uzdrhtavala je pri pomisli da će Sević uskoro doći, da će ponova zauzeti mesto kraj nje kao njen muž, da će se brak nastaviti, iako je on već raskinut po osećanjima koje je imala. Mučila se da izmisli šta da mu kaže kad bude došao, kako da se ponaša prema njemu.Ona nije prema njemu imala nikakvih osećaja, čak ni sažaljenja. U to dođe Sević.Sačekao ju je kad je izlazila iz kancelarije, kod Voznesenske crkve.Kad ga spazi, Jeleni se steže srce, ne od radosti, već od straha.On joj priđe kao što se prilazi dobroj prijateljici.Rukovaše se gledajući se radoznalo. — Kad si došao? pitala je. — Sinoć sam stigao lađom, oko ponoći, odgovori on. Ona ga umalo ne upita gde je noćio, ne za to što joj je bilo krivo da joj nije odmah došao, već što joj se činilo da bi trebalo da ga to pita, ali oćuta. — Nisi se promenio, izgledaš čak i bolje. — Verovatno da izgledam malo bolje, jer sam imao priliku da se valjano odmorim.A i ti izgledaš dobro, mnogo bolje nego ranije.Pri poslednjim rečima pogled mu se ustavi na njenim bujnim prsima.Nju namah obli rumen. I oboje zaćutaše.Išli su Bosanskom ulicom.Kad dođoše do ulice Kraljevića Marka, u kojoj je Jelena stanovala, ona skrete, a on za njom.Tako su došli do njenog stana.Kad ona turi ključ u bravu, on je upita: — S kim stanuješ? — Sama, a s kim bih? — Onako, pitam. Kad je kapija bila otključana, on joj pruži ruku u znak pozdrava. — Kuda ćeš? upita ga. — Na ručak. — Pa zar nećeš ... ? On ćutaše razmišljajući.Očevidno je bilo da ni njega ništa više nije vezivalo za ovu ženu, čiji je život on razorio, možda ne hotimično.Izgledalo je da je i samom njemu jasno da nema prava da se ponaša kao muž, prema ženi koja ne samo da sama sebe izdržava, već je pomagala i njega u zatvoru. — Pa hajd’! reši se najzad. Ručali su ono što je Jelena spravila pre nego što je otišla u kancelariju. Jeleni, gledajući Sevića kako mirno jede, poče da kipi u duši.Jede, a i ne upita je kako je izdržala dve godine ovakvog života. — Hoćeš li još? — Ne, hvala, nisam baš ni gladan.Jutros sam dobro doručovao sa Dugićem. — Pa zar ti je on preči nego žena ? ne mogade Jelena da se uzdrži, a da ne upita. On zausti da kaže nešto, ali se predomisli, mahnuvši samo rukom. — Ostavi to.Razgovaraćemo docnije. — A što ne bismo odmah razgovarali? izazivaše Jelena. — Za to što moram sad odmah da idem, jer treba naći posla i stan.Ne mogu valjda zahtevati da me ti i dalje izdržavaš.Činila si to dok sam bio tamo, ali je sad i tome kraj.Tih dvadeset-trideset dinara upotrebi na sebe, a ja ću gledati da ti se odužim za sve što si učinila dosada za mene. — Valjda do viđenja? — Do viđenja! I on dohvati šešir, klimnu vlavom i izađe. Jelena je bila van sebe.Drhtala je od jeda i besa.Kao ženu vređalo ju je ponašanje Sevićevo.Dolazi iz zatvora, posle dve godine, i prvo odlazi prijatelju, s kojim je bio u zavadi.Nju međutim ne upita ni „kako si“, ni „šta radiš“.Mesto svega zagledao se samo u njena okrugla prsa i upitao s kim stanuje!A on je muž, njen muž, koji bi imao prava da stavi i ruku na ta prsa.Ne bi to njoj bilo, bar ne više sada, prijatno, i ona bi se ponašala kao prema ma kome tuđincu.Bolelo ju je da u tome čoveku nije prema sebi izazivala ništa drugo sem ravnodušnosti.Stid ju je bilo da se ona, ni sama ne zna kako, nekada prosto naprosto podala tome čoveku, ne iz ljubavi, već samo iz čulnosti. Nije joj bilo jasno šta Sević sad namerava i kako misli da udesi život: s njom ili sam za sebe.Bila je načisto da je po nju bolje, a možda i po njega, da se ne vezuju ponova, kad ih već inače ništa ne veže.Njemu će biti lakše, jer ne mora voditi računa o njoj, a njoj će biti pomoženo, jer će svoju zaradu imati samo za sebe.Navikla je već na ovakav život, a i on je valjda već bio izlečen od braka. Pred veče, izlazeći iz kancelarije, nađe ga na istom mestu pred Voznesenskom crkvom. — Hajdemo ovuda! pozva je on, pokazujući na Knez-Miloševu ulicu. — Kuda? — Da prođemo malo, pa ćemo i razgovarati. Ona pristade bez reči, ma da joj je bilo neprijatno da je svet vidi s njim.Bio joj je odvratan, a i stidela ga se. Išli su neko vreme ćuteći, dok ona ne zapita: — Šta si dakle naumio? — Kad sam po ručku otišao od tebe, najpre sam potražio stan.Našao sam brzo, blizu tebe, u Jug-Bogdanovoj ulici.Zatim sam otišao Paviću.On se izvinjava što je onako postupio.Veli da bi on pristao, onda, da ti i dalje radiš u štampariji, samo da ona bude na njegovo ime.Ali što je bilo, bilo.O prošlosti nećemo govoriti.Nismo krivi ni ti ni ja što je sve onako izišlo.Ja sam najlepše mislio. I on uzdahnu i ućuta, da posle nekoliko koraka nastavi. — Pavić mi je dao moje staro mesto u uredništvu, samo sa manjom platom.Veli da mu nisam baš potreban, ali iz prijateljstva.A kaže mi da i ti radiš kod njega, na izdanjima.Nisi mi o tome ništa pisala! — Zaboravila sam možda. I opet ućutaše oboje, idući nogu pred nogu. Kad su bili ispred kavane „Guberevac“ ona predloži da se vrate i okrete se ne obzirući se na njega.On pođe za njom. — Slušaj, Jelena, poče on.Kad smo se nas dvoje udružili za zajednički život, znaš dobro, nije bila izgleda da ću ja ovako rđavo proći.Videla si da sam bio pun ideala i nada.Verovao sam da će se moći što učiniti.Svedok si mojih upinjanja da se podignem.Ali i tu se pokazalo da veliki mrze male, da ih dave, da reakcija mrzi slobodu... — Ostavi se, molim te, tih deklamacija, izlečena sam od svih ideja koje sam čula od tebe, primeti Jelena jetko.Sad je na mene red da kažem: o prošlosti nećemo govoriti.Pređi odmah na stvar. — Lepo, šta misliš sad da radiš ? upita on. — Kako me to pitaš?Kako to „sad“?Sada odmah ili sada pošto si se ti vratio ? — Sad pošto sam se ja vratio. — Da ti pravo kažem, o tome sam jedva i mislila.Ne razumem tvoje pitanje. — Kako zamišljaš naš život? postavi on određenije pitanje. — A, tako!O tome se, mislim, nema mnogo razgovarati.Ja sam već tako navikla na svoj način života, da ni najmanje ne želim da ga menjam.Ti si danas u podne pokazao da nas ništa ne veže, već da svako ima svoj put.Vrlo dobro si učinio što si našao stan.Ja ću nastaviti svoj život i rad kao da ti u opšte nisi ni došao, a tebi do volje stoji da potražiš sebi drugu kakvu drugaricu. — Vrlo dobro, upade joj on u reč.Slažem se sa tvojom namerom i milo mi je da si ti iznela to gledište, jer, pravo da ti kažem, ženirao bih se da sam ja to učinio.Grubosti života su nas rastavile, ne vezujmo ono što je prekinuto, jer bi nas čvor uvek žuljio.Bolje je da budemo dobri prijatelji.Veruj mi da te ja sad više cenim nego pre, jer te je životna borba prekalila... — Volela bih da tu borbu nisam poznala, ali šta je tu je. Dođoše do Državnog Saveta.Jelena zastade, hoteći da skrene svojoj kući. — Zar nećemo večerati zajedno? upita on.Budi moj gost. Ona odgovori odlučno: — Ne, imam još da radim večeras.Kad smo odlučili da živimo ovako kako smo ugovorili, neću da tvoje prisustvo ovde remeti moje poslove i moj način života. I klimnuvši glavom u znak pozdrava skrete u Bosansku ulicu. Osećala se lako.Bila je čak i radosna što se ovako svršilo.Činilo joj se da joj je sa duše pao neki ogroman teret. Pariz, 20. sept. 1918. Draga moja Mico, Tvoje pismo me je i veoma iznenadilo i veoma obradovalo.Iznenadilo me je što mi pišeš, posle onakvog mog postupka, mislim na svoju udaju, što je upravo bilo bežanje od sreće.Nu, to sam učinila ni sama ne znam kako.Devojke imaju časova kad ne umeju da misle, kad su samo krv i osećaj, hladnokrvnost i zdrav razum izgledaju im kao najveći neprijatelji.I ja sam imala takvih časova, mislila sam da zadovoljavam svoje srce kad sam se udavala za čoveka, na kome se ništa nije moglo voleti.Kao da ga i sad gledam: pre odvratan nego simpatičan.Ali ja sam skupo platila svoju ludost: danas sam obogaćena iskustvom i izlečena od svih manija maturantkinje. Čudiš se da sam ovde i raduješ se što sam se vratila školi!To si svakako čula od Jovanke, koja je, pošto je ovde onako lepo položila ispite, otišla u Nicu, svome ocu, da se malo odmori, pa će onda kući, u Srbiju. Pitaš otkuda ja ovde? Davno već nisam nikome pisala, davno nikome nisam otvorila srce, od onda još kad sam počela sarađivati na onom listu, a od, onda je već dobrih šest godina. Znaš da sam bila u Ministarstvu Finansija, gde me je zatekao i ovaj rat.Bombardovanje Beograda bacilo me je sa mojim nadleštvom u Niš, gde sam, Boga mi, jedva izlazila na kraj sa svojom platom.Zarade koju sam imala kod Pavića nije više bilo, ali kako u svakoj nesreći ima i sreće, imala sam dosta slobodna vremena i ponova me obuze misao da polažem maturu.Radila sam pojedine predmete i dobih odobrenje da polažem kao privatna učenica VIII razred i maturu uz one koji su bili na tečaju.Pa se i to svrši.Dalje, na univerzitet, nije se moglo, jer nije radio.Ali sam ja ipak bila zadovoljna što sam svršila najteži deo posla. Baš u to vreme pretrpela sam još jedan udar.Sevića, s kojim već odavno nisam bila u zajednici, uhapsiše kao neprijateljskog špijuna.Nije mi ga bilo žao, daleko od toga.Bolelo me je samo to, što sam još uvek, bar po imenu, bila vezana za njega.Bilo me je stid da uđem u svoje nadleštvo, a bilo je osoba koje su me gledale ili sažaljivo ili preteći.Sažaljenje me je vređalo, a kriva nisam bila. Evakuacija baci to pitanje u zapećak.Pobegli smo najpre u Kruševac, pa onda u Kraljevo, a kad nam ni tu nije bilo stanka, nastavimo put.Neću da ti opisujem tegobe toga puta niti jezive prizore koji su nam jednako bili pred očima.To su ti drugi već pričali.Da me je ko upitao zašto bežim, ne bih mu, čini mi se, umela reći.Ali je u meni bilo nešto, što me je gonilo.Možda sam htela da utečem od svoje prošlosti! Bila sam u društvu gospođa naših činovnika.More, u Draču, ugledali smo na sami Božić.Posmatrajući dračku luku, od crkvice na bregu više Drača, činilo mi se kao da sam najzad prispela u pristanište spasenja. Čekali smo lađu, koja je bila svakoga dana avizirana, ali koja nikako nije dolazila.Počela sam sve više misliti o svojima, nadajući se da je bar neko od njih u Draču, ali nikoga ne nađoh. Po sv. Jovanu dođe očekivani brod i ukrcasmo se.Prvo lice koje sam videla na brodu bio je — moj otac.Ostareo, u oveštalu odelu, pogrbljen i neobrijan, učinio je na me strašan utisak, da mi se srce steglo.Ništa ne misleći pritrčah mu ruci.On mi je ne trže, ali se očevidno kolebaše.Najzad me zagrli i osetih kako mi njegove suze pokapaše lice.Bila sam srećna, jer sam osećala da mi je sve oprošteno. — A mama, a deca? pitala sam. — Ostali su... u Kragujevcu, jedva protepa otac, s mukom se uzdržavajući da ne zajeca. Ćutali smo oboje.Ja nisam mogla ništa da ga pitam, a on nije znao kako da počne. — Pa sad? upitah bojažljivo. — Kud svi, tu i mi! uzdahnu otac.Nego da vidimo kako ćemo se smestiti. Bila je to „Čita di Bari“, lađa o kojoj si svakako slušala.Sveta mnogo, a na brodu ničega.Posluga se ponašala prema nama skoro neprijateljski, pljačkajući nas i za najmanju uslugu. Preći ću preko svega onoga što sam za tim doživela.Glavno je da sam bila zadovoljna i skoro srećna, jer sam uza se imala oca, zaštitnika.A i njemu, starom već, bila sam od koristi, jer ga je valjalo negovati.On je odmah bio određen na službu u samom Parizu.Ja sam primala svoju platu, a mogla sam ostati s ocem, jer Ministarstvu nisam bila potrebna.Htela sam da iskoristim vreme i da počnem studije na univerzitetu.Otac me posavetova da učim što praktično, a da ne traje dugo.Reših se za zubno lekarstvo.Do kraja ove godine završiću, pa ću onda i ja u Beograd. Hvališ se svojim brakom!Ja ti od srca želim da uvek budeš srećna i da se katkada setiš drugarice koja te uvek voli — U proleće 1919. godine Beograd je dobio jednu novu zubnu lekarku — Jelenu. Počela je rad i prvi koji joj je došao — bio je Sević. Za sve vreme od odlaska iz Srbije Jelena nije mislila o njemu.Uopšte nije više računala sa mogućnošću da će se još sresti.Sad joj se učinio kao živa pretnja, kao smrtna opasnost. — Jedva te nađoh, reče joj, a čuo sam da si došla.Kako samo divno izgledaš, prava pariska dama! Njoj je bilo odvratno to što je on posmatra, razgleda kao nešto što pripada njemu, držeći svoju ruku na njenom ramenu. Ona ga odgurnu nervoznim pokretom, okrećući se od njega. — De, de, ta mi smo muž i žena! — Bili smo, ali više nismo! odgovori ona gadeći se. — Jesmo, jesmo, brak još postoji.Ti si još uvek moja ženica! cerekao se Sević.Veruj da nikada nisi bila lepša, niti sam te ikada više voleo nego sada.Uželeo sam te se. Ona premišljaše šta da radi.Da li da ga prosto istera ili da pokuša lepim.Pade joj na pamet da bi ga mogla nagovoriti na razvod braka. — Slušaj, Petre, reče mu.Ti znaš da smo mi već davno razdvojeni.Svakako da nisi zaboravio šta smo ugovorili onda kad si došao iz Požarevca.Zašto ne bismo izdejstvovali o formalno raskidanje braka... — A, ne!Nemam nameru da se po drugi put ženim, kad mi je živa žena koju obožavam.A i ti valjda nisi tamo našla nekoga, pa bi sad htela da se udaš za njega? Jelena grizaše usne od jeda.Govor ovoga čoveka vređao ju je, ali ona ne htede da bude gruba. — Da se udajem neću, jer u braku s tobom nisam našla ničega primamljivog.Htela bih samo da na izvestan način legalizujemo položaj u kome smo i nalazim da je sasvim prirodno da se i formalno uništi brak, koji je stvarno već odavno raskinut. — Ali ja neću.Ja imam ženu koja mi je vrlo dobra, ja sam tobom zadovoljan i neću da se razdvajam.Teške godine su prošle, sad ćemo tek biti srećni!Oh, ta ja te volim, volim! Sević je i dalje deklamovao, ali ga ona nije slušala.Bila je kao skamenjena, svesna opasnosti koja joj je pretila.U to zazvoni zvonce.Neko je došao.Ona otvori vrata i vide pacijenta, prvog pacijenta, u praksi koju je tek počinjala. — Idi sad, obrati se Seviću, imam posla. — Kad ćemo se videti? upita on. — Videćemo se već, odgovori mu ona, gurajući ga prema vratima. On izađe u predsoblje, ali ne ode kao što je ona mislila, već, po odlasku pacijenta, uđe ponova u kabinet. Jelena je bila van sebe od ljutine. — Jelena, poče Sević, ja sam se rešio.Mi ćemo živeti zajedno, naš brak će upravo sad tek početi.Ti imaš divan stan, a ja nemam ni gde da legnem.Pa kad me neće venčana žena primiti, ko će? U Jeleni je sve kipelo.Jedva se uzdržavala da ga ne uhvati za gušu i zadavi, toliko joj je bio mrzak.Ipak ga zamoli: — Petre, molim te da odeš odmah, ostavi me da se priberem, a i vreme je rada.Idi, ako si ikada imao za mene ma i iskricu ljubavi. — Ta kuda ću?Zar tvoja kuća nije i moja... — Smesta da si otišao! dreknu Jelena, lupnuvši nogom o pod, a oči joj sevahu. — Pa, dobro... da odem... ali daj mi bar koji groš za ručak.Dolazim iz Bugarske... iz ropstva... Jelena uze sa stola deseticu, onu koju je maločas primila od svoga prvoga posetioca, prvi novac koji je zaradila kao zubni lekar.Gurnu ga Seviću u ruku. — Odlazi! reče mu zapovednički, pokazujući rukom vrata. Petar strpa novčanicu u džep i izađe zalupivši za sobom vrata. Jelena gorko zaplaka. — Zar je, Bože, moj greh tako veliki, da je kazna ovako teška! Pošto je pustila suzama na volju, poče, u razmišljanju, da traži kraja svojoj avanturi.Nije joj ostajalo ništa drugo, nego da traži razvod braka.Nema sumnje da će ga i dobiti, ali kad ?Znala je kako se brakorazvodne parnice, katkad, godinama vuku.A dok se parnica ne svrši, koliko će joj puta još Sević doći i cereći se, baciti joj u lice da je ona njegova žena.Osećala je da njegovo prisustvo ne može da izdrži, da je ono podseća na nešto što se ona trudila da zaboravi.I zar sad, kad je uspela da iz osnova izmeni život, kad ga je osigurala, zar sad da joj se javi avet prošlosti! — Toliki divni ljudi mislila je, izginuše u ovome ratu, ljudi koji su bili korisni, a ovakav se vratio kući.Moralna lešina, koja se raspada i svojom truleži kuži društvo. Početnica — zubni lekar, morala se mnogo savlađivati da bude dovoljno pribrana oko ono dvoje-troje posetilaca.Činilo joj se da to pre podne nema kraja.Jedva dočeka podne i ode ocu. Kad je sve ispričala, stari Đorđević se zamisli.On je znao kakvih sve teškoća ima oko razvoda braka, znao je da birokratizam sve uvlači u nekakve forme, ne hajući za vapaje duše. — Ići će teško, reče najzad.Videću sa kojim advokatom, pa da gledamo da te nekako spasemo toga muža. Pred veče stari Đorđević dođe Jeleni u atelje. — Govorio sam sa advokatom i on mi reče da je najlakše ako oboje izjavite da se ne trpite, da oboje želite razvod.Na taj način brže se svršavaju predhodne formalnosti.Samo da li će on pristati? — On neće ni da čuje! — U svakom slučaju pokušaj da ga privoliš da pristane.Makar mu dali i koji groš, da mu se zamažu oči. — Pa zar nije dosta što ja njega neću? — Dosta je i to, ali crkva pokušava sve da brak očuva.Tvoj muž može da izjavi, da on tebe voli, da protivu tebe nema ništa, da on hoće da nastavi život u zajednici.Stvar bi se onda otezala i najzad bi razvod bio izrečen na tvoju štetu. — Pa neka bude i na moju štetu!Sita sam braka. Stari Đorđević mahaše glavom. — Neće valjda ni ta parnica večito trajati, nastavi Jelena.Bolje mi je da se i kad-tad oslobodim toga čoveka, nego da budem vezana za njega do kraja svoga ili njegovog života.Bolje ikad nego nikad! — Gotovo imaš pravo, reče otac razmišljajući.Otidi sutra advokatu N., ja sam već govorio sa njim.On će ti napisati predstavku za sveštenika i reći će ti šta treba dalje da radiš i na što treba da obratiš pažnju. Sutradan, baš kad se Jelena spremala da lođe na ručak, upade Sević u atelje.U dronjcima, on koji nikada nije izgledao sjajno, izgledao je bedno kao kakav prosjak.A bio je, reklo bi se, i malko napit. — Kako si ženice? pitao ju je raspoloženo.Ima li mušterija? — Ostavi se, nego da razgovaramo ozbiljno. On sede. — Važno? upita. — Važno, odgovori Jelena. — Posao? upita on opet. — Posao, odgovori ona kratko. — E kad je posao, onda da se plati, jer ja ništa ne radim onako, niti sam neki filantrop... — Slušaj, Petre, prekide ga Jelena, ja sam od juče do sada razmišljala o sebi i tebi i došla sam do zaključka da mi nismo jedno za drugo.To smo uostalom odavno oboje uvideli, pa smo i živeli svako za sebe.Zar ne bi bilo bolje i za mene i za tebe da tu vezu, koja nas više ne veže, raskinemo sasvim.Bili bismo oboje slobodni.Ja sam uostalom danas razgovarala sa advokatom, napisala sam i predstavku za sveštenika, samo je potrebno da navedem i tvoj stan.Gde stanuješ? — Ja?Nigde ili upravo gde stignem.Skoro je već leto, pa je lepo i prijatno i napolju. Jeleni bi jasno da će s njim teško izaći na kraj. — Čoveče, ta šta ti upravo hoćeš od mene ?Hoćeš li da me ubiješ ! — Ne, ni dao Bog!Ubiti tako krasnu ženicu bilo bi strašno. — Pa šta onda hoćeš? — Vidiš, Jelena, ja sam imao u svome životu dosta teških momenata, a i ti takođe.Da znaš samo koliko sam se mučio u ropstvu!Sve bi mi bilo lako, da sam znao gde si, da sam imao nekoliko tvojih redaka koji bi me hrabrili.U životu me je držala samo pomisao na tebe. I Sević se prenemagaše i dalje, govoreći o svojim idealima, o svojim pogledima na život, na brak, — sve što je Jelena već davno bila čula iz njegovih usta. — Budi sad uz mene, moja drugarica, molio je on, i život će nam biti lep i vedar... — Nikad! viknu Jelena.Radije u smrt — Nemoj tako, Jelena!Seti se da si me nekad volela, seti se kako smo se uzeli.Pomisli samo da sam ja onaj čovek koji je na sebe primio tu nezahvalnu ulogu da te uvede u život, da sam ti upravo ja pokazao radosti života... — Dosta, dosta, ne mogu više ni da te gledam ni da te slušam.Idi mi ispred očiju, jer, tako mi Boga, ne dajem ni paru za tvoj život, ako te se samo dotaknem. — Plati prvo za razgovor, pa ću ići. — Šta da platim, kakav razgovor? — Pa ja sam rekao da se plati taj posao o kome si mi govorila.Ja nisam milioner da gubim vreme... niti filantrop, da... — Na, samo idi, — i Jelena mu tutnu u šake jednu novčanicu i izgura ga. Sević poče da progoni Jelenu.Dolazio je svakoga dana, u svako doba, pod raznim izgovorima, ali uvek u cilju da joj izvuče koji groš.Ako mu Jelena ne bi otvorila, on bi besomučno lupao u vrata. Jednoga dana, pošto ga se jedva bila otresla, Jelena pođe kući na ručak.Na desetak koraka od ateljea čekao ju je Sević.Ona htede da ga prođe, ali on pristade uz nju. — Samo tako, to je lepo, vikao je, kao da je hteo namerno da skrene pažnju prolaznika.Dok sam bio zdrav, radio sam kao marva da bi gospođa mogla da živi kao bubreg u loju i da se izležava, a sad kad se bedni muž vratio iz rata, izmučen i isceđen, gospođa neće ni da ga vidi.Dok smo se mi mučili za otadžbinu, gospođe su uživale sa švapskim oficirima.Sad valjda nismo dovoljno fini... I Sević trpaše gomile laži, znajući da će mu to njegovo pričanje steći simpatije publike, koja se, iz želje da se umeša u tuđe stvari, okupila oko njih, tako da Jelena nije mogla da izađe iz kruga koji se obrazovao oko nje. Najzad se pojavi i jedan radoznali žandarm, slučajno baš sa te linije. — Šta je, što se skupljate ? upita organ javnog poretka. — Molim vas, obrati mu se Jelena, ovaj čovek me napada i vređa.Molim vas da ga vodite u kvart. — Muž sam ti ja, a ne „ovaj čovek“, vikao je Sević. — Može, gospoja, ama morate i vi u kvart. — Dabogme, i ona u kvart, da se raspravimo pred policijom. Jeleni ne ostade ništa drugo do da pođe, praćena radoznalcima.Jedni su osuđivali nju, a drugi su tvrdili da je onaj čovek pijan i da joj nije muž. U kvartu Jelena ispriča policijskom činovniku u čemu je stvar i zamoli ga da je uzme u zaštitu od muža, koji joj čini neprilike i ucenjuje je. — Gospođo, reče joj činovnik, on je sad slučajno pao policiji u ruke.Tražimo ga već nekoliko dana, ali bezuspešno.On je optužen po § 85.Čuda je, vele, počinio u Nišu, ortakujući sa okupatorskim bugarskim vlastima.Mnoge je oštetio, a mnoge je i u crno zavio.Sad će biti suđen, a nema sumnje da će biti i osuđen.Neće više imati priliku da vam dosadi.Vi možete ići, a on ostaje ovde. Dok je Sević bio u zatvoru.Jelena je bila mirna.Molila se Bogu da bude osuđen, jer bi osuda po onakvim delima za kakva je on bio optužen olakšala razvod braka.Ali posle tri meseca Sevića pustiše ispod suđenja, jer su sve optužbe protivu njega bile svedene na prosto pričanje.On je tako vešto udešavao stvari sa Bugarima, da niko ništa nije mogao dokazati.A i naš svet, koji tako voli da preti, ne voli da ide po sudovima, već radije prašta i kažnjavanje ostavlja nebeskom sudiji.I sad tek poče pakao za Jelenu. Po Jeleninoj predstavci svešteniku, kako počinju parnice za razvod braka, bili su pozvani oboje „na mirenje.“ Ali Sević ne htede nikako da dođe.Najzad ga nekako dobaviše preko policije.On izjavi svešteniku da voli svoju ženu, da je zadovoljan njom, da želi da produži zajednički život.Jelena odbi i izjavi da ne može da ga gleda, da ga ne može trpeti u svojoj blizini. Po nekom čudnom birokratskom propisu valjalo je ići „na mirenje“ i proti i u du-duhovni sud, valjalo je da i Sević dođe, a on je bežao od toga.Tako se stvar protezala u beskonačnost. Ali je za to Sević bio vrlo revnostan u posetama Jeleni, koja već nije znala kako da ga se otrese.Obraćala se policiji za zaštitu, ali šta je ova mogla.Valjda da joj postavi žandarma ispred vrata!Sastanci njihovi bili su bez reči: on bi samo proturio ruku kroz odškrinuta vrata i Jelena bi mu u nju stavila dinar-dva, posle čega je on odlazio, da se uskoro opet vrati. Jelena je bila u očajanju.Dokle će to tako trajati i dokle će ona moći izdržati? pitala se. Jednog dana eto ti opet Sevića.Jelena mu pruži peticu, ali on reče da hoće unutra, jer ima da razgovara s njom. — Šta ćeš, kazuj? pitaše ona ne puštajući ga unutra. — Pusti me, pa ćeš čuti. Jelena priklopi vrata i zaključa ih.Ali Sević udaraše besomučno u vrata.Htela ne htela, pusti ga unutra, samo da joj se ne skuplja svet. — Šta hoćeš? pitala je. — Treba mi novaca! izbaci on. Ona mu pruži peticu. — Ne, više, treba mi mnogo više.Za odelo. — Pa zar ja da ti kupim odelo? ciknu Jelena. — Pa ti imaš novaca.Da ja imam, a da ti nemaš, ja bih kupio tebi. — Napolje, odmah, ili ću te... — Čekaj, da se pogodimo... — Neću da se pogađam, odmah napolje. — Slušaj, daj mi novac, pa ćemo onda proti. — Sad odmah? upita ona. — Sad odmah. — Hajdemo, pare ćeš dobiti kad izađemo iz protine kancelarije. — A ne, daj sad bar polovinu. Ona mu dade dvadeset dinara, koje on pusti iz ruke, kao bagatelišući. — To nije ništa, reče. — Pa koliko? — Za odelo. — Koliko? — Pa... šest stotina dinara, reče on oklevajući i kao sračunavajući koliko košta odelo. Jelena stajaše kao skamenjena.Para nije imala, bar ne toliko.Imala je da otplaćuje nameštaj i materijal, valjalo je živeti, a i Petar ju je već dosta koštao.Ona je međutim bila tek početnica.Ipak se reši da mu da, samo da odu proti. — Dobro, dođi sutra u tri sata po podne.Polovinu ću ti dati pre nego što uđemo proti, a drugu polovinu kad budemo izašli. — Ne može, nego daj sad polovinu. — Petre, čoveče, ta imaj milosti!Kad ti kao čovek ništa ne zarađuješ, s kakvim obrazom tražiš novaca od mene, jedne žene, kojoj si zagorčao život? — Daj bar nešto sad?Vidiš kakav sam! tražio je on bez ikakva stida. — Nemam, razumeš li!Hajd’ sad, pa dođi sutra. Ali se nije mogla otresti.On je tražio novac i ona mu istrese sve što je imala pri sebi. Ali pred veče eto ga opet.Hoće unutra, ima, veli, nešto da joj kaže.Ona ga pusti, ali se odmah pokaja.Bio je trešten pijan.Jedva se držao na nogama, spoticao, se, zakrvavljenih očiju, prljav. — Šta ćeš? upita Jelena. — Tebe, peltečio je Sević, hvatajući je za mišicu, približujući joj se sve više.Ona pokuša da se povuče, ali on kao da se prilepio uz nju.Već je osećala njegov dah, užagren, zapahnjivala ju je rakija, koja je bazdila iz njega. — Natrag! vrisnu ona, osećajući kako joj pucaju kosti pod njegovim rukama.Učini krajnji napor i gurnu ga što je mogla jače.On se zatetura, izgubi ravnotežu.Pade kraj velike zubarske stolice, udari glavom o teško, gvozdeno postolje i više se ne mače.Krv iz razbijenog potiljka poče da klizi po linoleumu. Jelena oseti kako joj nedostaje vazduha, kako se guši.Htede da viče, ali joj glas zastajaše u grlu.Pritisnu obema rukama gornji deo prsa i sruši se kraj mrtva muža. BRANISLAV NUŠIĆ DEVETSTO PETNAESTA TRAGEDIJA JEDNOGA NARODA Naslovni list, kao i ostale slike u delu, izradio T. ŠVRAKIĆ, slikar Posvetni list na petoj strani, crtež je N. N., slikara Tous droits réservés Sva prava, osobito prevoda pridržana BRANISLAV NUŠIĆ, Beograd-Zagreb Copyright 1921 by Mozarthaus, Wien Imprimerie „Edition Slave“ Wien, I., Himmelpfortgasse 13 BAN NUŠIĆ poginuo 30. septembra 1915- TRAGEDIJA JEDNOGA NARODA I posle dugih patnja, dugog tumaranja i stradanja po snežnim albanskim planinama, kroz koje smo lutali ne znajući ni puta ni staze i koje smo sejali grobovima naših dragih; izmoreni, izlomljeni, izgladneli, prozebli i ogoleli, počesmo iz raznih klanaca izbijati, sa raznih se strana pribirati i sa raznih visova slaziti ka obalama koje sunce greje. Na tim pustim obalama provodićemo bele noći i crne dane, čežnjivo pogledajući da nam Evropa dobaci mrve hleba ili da se na zelenome horizontu pojave brodovi, na kojima će se viti zastava koja označava spas onoga, što je preostalo od čitavog jednog naroda. Sa ostatkom svoje porodice, ujedinjene tugom za grobovima koji su ostali za nama, gazio sam tegobne i besputne staze, peo se na Prokletiju i Rugovo, na Komove i Sutorman, dok nisam sagledao žudno očekivane te obale i kraj njih pitomo mestašce Ucinj.Tamo ćemo, tamo potražiti sunca, tamo odmora, tamo hleba.Zaklonito je, mirno je, daleko je od onih velikih puteva kojima tutnji nepogoda — tamo će nas možda mimoići dalje nevolje. Tu, među dobrim ljudima, savili smo gnezdo; tu zaždili vatru na ognjištu, tu se prvi put ogrejali, tu nasrkali sunčana zraka.Tu sam otvorio ja i prvi list ove knjige tuge i bolova i zapisao prve reči na njemu.Verovao sam i nastaviću tu, ispisaću sve listove, iskazaću svu tugu svoju i sve bolove naše.Verovao sam, jer sam mislio da smo na hučnome i burnome moru, našli već jedno tiho i mirno ostrvce gde ćemo se spokojno odati odmoru i tuzi, ali — u trenutku kad smo se tome verovanju podali, zagroktaše topovi otud sa Rumije i mitraljezi sa Možure i uveriše nas da nema više mirna kutka na srpskoj zemlji. Gasi vatru, nesretniče, što ti je varljiva nada uždila i pođi dalje u neznano, u nedogledno, u beskrajnje more bolova!... Pa ipak hvala Ucinju!Pet dana odmora i mira, koliko nam je moglo dati, dugi su bili kao vek čovečiji a blagi kao prvi proletnji dan, posle tolikih neprospavanih noći i brižnih, zamornih dana. U malome luku, koji izmeđ dve gorice čini ucinjski zaliv, na peskovitoj obali njegovoj, načetile su se bele kućice novoga kroja a iza njih, u dubini klanca, kojim se na Ucinj slazi sa Možure, pruža se zbijena gomila starih turskih kuća, izmeđ kojih prolazi drum i oko kojega se pribrala čaršija.Dve gorice, koje se iznose iz mora i čine kao neki okvir panorami ovoga pitomoga gnezda, raznolike su prirode, kao da sobom označavaju dva doba: sumornu prošlost i pitomu sadašnjost.Ona s juga, i ako na kamenom podnožju, pokrivena je tamnim zelenilom čempresove šume i uzdiže se veselo, kao vedra, vlasima bogata i raskošno iskićena devojačka glavica.Ona sa severozapada, i ako u tako bliskom susedstvu, pusta je i gola.Sam tvrdi kamen, ponikao iz mora i uzneo se i isprsio kamene grudi, gotov uvek da primi teške udarce razbesneloga mora i da im odole.Na tome kamenu leži i sada pusta i žrtva varoš.To je staro Dulcigno, o čije su se krševe razbijale mletačke galije; sa čijih je bedema sipana kiša strela na oružane brodove, koji su dolazili sa neznanih mora i dalekih strana da pljačkaju i osvajaju pitome jadranske obale; i odakle je Zetom gospodario Đorđe Balšić, čiji grob i sad leži među starim zidinama ovoga drevnoga grada. Čitav niz nekadanjih mletačkih palata i turskih pašalarskih konaka, popločane ulice i trgovi, hramovi i dvornice, sudnice i tamnice, lagumi i kanali, cisterne i propusti, kule neznanih zapadnjačkih viteza i prostrani arovi osionih istočnjačkih begova.Sve to leži pusto i gluvo; leže mrtva jedno kraj drugoga dva doba istorije.Izgleda ti kao iskopana stara varoš, koju je bila pretrpala lavina događaja, burnih na njegovim obalama kao i na celome kopnu balkanskome.Kad odiš pustim ulicama staroga Dulcigna, odjekuje ti pod nogama šupljina srednjevekovnih laguma a taj odjek prihvataju pusti kameni dvori i u njihovim se dupljama budi jejina, koja prespavljuje dan i prestravljeno udara krilima o zidine. Pa ipak nije Dulcigno tako mrtvo.Ima po gdekoja duša u njemu, puši se po gdegde dim kroz razlupani krov.Sirotinja ucinjska, ona sirotinja bez krova i ognjišta, uvukla se ovde i onde u kakav kutić pustog dvora, izabrala sebi jednu od mnogobrojnih odaja, zatisla kamene prozore senom, krpama i blatom; izlepila hartiju i parčad na đubretu nađenoga stakla na malome otvoru, kroz koji će joj sunce dopirati i tu provodi dane sa sovama i buljinama, koje se legu i šestare po ostalim praznim prostorima pustih dvoraca. Prve besane noći, kada sam o ponoći pošao prozoru da bacim pogled na uznemireno more, čije su bele pene isprepletane sa mesečinom, izgledale kao prosuto drago kamenje, bacio sam pogled i gore na staro Dulcinjo, kome je mesečina dala čar tajanstvene i čarobne varoši iz onih zanosnih, starih priča, koje su opčinjavale naše detinjstvo.Čarobnost slike me je zanela i bez malo svake noći — a tako ih je malo bilo — što ih provedoh na ovoj pitomoj obali, dizao sam se o ponoći ili još i docnije, u dubokoj noći, i gledao čarobnu mrtvu varoš.Ako je mesečina izostala, debeli mrak, kroz koji su se nejasno ocrtavale siluete napuštenih dvoraca, davao je mrtvoj varoši neku duboku mističnu draž, što me je zakivalo po čitave sate za mesto, sa kojega sam sliku posmatrao.Takve jedne noći, kada su se nepregledni redovi vojske morskih valova lomili jedan za drugim o snažna pleća, koja su nosila na sebi mrtvu varoš; kroz duboki mrak zapazio sam na jednom od dvoraca svetiljku, koja je, kao utrnula žeravica, jedva prodirala kroz prljavo stakleno okno ulepljeno hartijom Šta će ta svetiljka u dubokoj noći?Zar je sirotinja tako raskošna?Ili se to neko Bogu moli ili neko svetlošću odganja strah od huke, koju talasi raznose kroz lagume i šuplje podrume mrtve varoši? Raspitao sam se i čuo čudnu priču, jednu od onih večitih priča, koje se kroz sva doba ponavljaju i u knjizi i u životu; Jednu od onih priča, koje kazuju toliko puta već kazanu istinu, da je materino srce jednako u sva doba i u svih naroda. U jednome kutku, jednoga od pustih dvoraca staroga Ucinja, stanuje i tetka Stana, samohrana starica, koju su sirotinja i samotinja pre vremena prelomili.Nekada, to je bilo pre mnogo godina, živela je ona sa mužem u Salču, selu više Ucinja.Tu, na sred druma, u nekoj zađevici, ubiše joj Turci Krajinjani muža i ona osta sama sa detetom na ruci.Povukla se u selo i živela je tu, koliko se moglo i kako se moglo sa ono nešto groša, što joj ostade iza muževljeve smrti a zatim sasvim ogoli i osiroti. Kad se oslobodi Ucinj i mače otud turska sila, sleže ona u varoš, ne bi li tu našla zarade te da utoli svoju bedu.I pomagala se a pomagali joj i dobri ljudi.Dali joj te se smestila gore u pustome Ucinju, gde i danas sedi, našli joj i malo rada te je podržali koliko da prihrani dete i da ga metne na noge.Kad iz deteta izraste momčić, dade ga teta Stane dole, u čaršiju, ne bili joj olakšao teret i brigu.Dete pravo, zdravo i hitro kao mlad jelen, te teta Stane sa pouzdanjem čeka, gde je ovoliko, još koju godinicu, kada će njegova mlada pleća poneti brigu te ona odmoriti svoje trudne kosti malo.Nije daleko još, i njegova će ruka osnažiti, njegove će se usnice ogariti maljama prve mladosti a njegovo oko zameniti mladićskim žarom izraz detinje blagosti.Nije daleko to doba i ona ga već vidi i vidi kako je njen Novica snažniji no drugi, izrasliji no drugi, lepši no drugi.Bog je dobar, te hoće da ogreje zrakom one koje je pokosio mrazom, pa ako još Novica bude imao malo sreće, zna ona, zna teta Stane, na čija će vrata zakucati.Doći će i njeno proleće i doći će njeno leto, dosta je ona zima i jeseni preturila preko glave.Izvućiće se i ona jednoga dana iz hladnih zidina pustih i kamenih dvoraca, gde je drugovala sa sovama i jejinama i spustiće se dole, na pitome ucinjske obale, gde sunce tako toplo greje. A što i ne bi sanjala to, kad eto Novica već pristao, stao već u službu ribara ucinjskih, te zalazi sa njima po bogatome zalivu i otiskuje se dalje, na more, te lovi i prodaje ribu.I kako koji lov, on sve veću paru odvaja i donosi majci.A sretna majka, oblije najpre paru suzom, pa je tutka pod suvu slamu na kojoj spava i čuva je kao što se čuvaju kapi svete vodice, jer će Novica, kad nabere dovoljno, sagraditi sebi čun, kupiti mreže i alate i početi posao sam na svoju ruku.I to će biti doba koje sanja majka, doba kada će on na svoja mlada pleća poneti brigu, te ona odmoriti svoje trudne kosti.Imaće tada ko i Novicu pogledati i njoj pomoći; nije se materinom pogledu moglo sakriti da dole, u dnu Ucinja, ispod Bijele Gore, gde se već varoš gubi, iza kapije jedne od onih sirotinjskih kućica, vire dva svetla oka kad god Novica tuda prođe.Zna to majka, nije se njoj potkrala tako draga pojava, koja tako lepo dopunjava materinske snove.Sve će biti, sve što je majka u duge, brižne noći zamišljala, sve što je majka i budna sanjala, sve što je priviđala. A kako koji dan dalje, sve bliže i bliže toj javi, koju je san obećavao, sve više i više raste materino srce a vedri se brigom naborano čelo.Novica već ima svoj čun, svoje mreže i svoje alate, Novica već nije više u službi. Svako rano jutro, dok još Ucinj spije, otiskuje se on na svome čuniću na široko more a majka ga ispraća blagoslovom i dugo prati pogledom, dok se čunić ne izgubi među nemirne talasiće.Zatim se ona vraća u odaju, pripaljuje kandilo pod ikonom i šapće molitve Bogu za sretan povratak, za bogat lov i dobru sreću Novičinu, koja se s dana na dan sve više pomalja, sve jasnije ukazuje, kao sunce kad s rane zore raste iz mora i sve više se i više uznosi.Kad Novica, s večeri, vraćajući se iz lova, seče čunom svojim mirno ogledalo morsko, on iz daleka još dogleda svoju majku na obali, ona ga radosnim suzama dočekuje, pomaže mu da iznesene lov i da razapne mreže, zalaže ga toplom varenikom, presvlači ga suvom preobukom i pripaljuje ponova kandilo, blagodareći Bogu što joj je molbu uslišao. Tako prolaze dani i gomila se sirotinjska ušteđevina pod slamom, na kojoj majka spije i gomila se nada u srcu materinskom. A jednoga dana, otisnuo se Novica kao i dosad na široko more i majka ga ispratila blagoslovom i pratila pogledom dok mu čunić nije zamakao među sitne vale nestašnoga mora, koje se u ranu zoru, kao dete pri buđenju igralo veselo.S večeri je sišla na obalu da ga sačeka, ali je more bilo uznemireno kao i materina duša.Neodoljivi mistral, koji je dolazio od nekud sa dalekih strana, zagrlio se sa zlim dusima što počivaju u morskoj dubini i besnu su igru začeli, preteći i nebu i zemlji.Obala je drhtala pod udarcima valova a nebo se mrčilo zlovoljom i besom.Na dalekom horizontu buktao je rumeni plamen kao da se nebo upalilo. Majka je čekala... Noć je ranije pala, kao da je zlim dusima smetala svetlost dana, te zarana ugasili sunce ili ga zastrli pokrovom svojih strasti i jeda.I nebo je nisko palo a njegovi mrki oblaci se zagrliše sa valima koji su se sve bešnje uznosili. Majka je čekala... Na Ucinje je pao već dubok san, kapci se spustili na prozore, mandali su pritisli vrata a svetiljke se pogasile.Sve se sklonilo od nepogode pod krov, jedva otud, daleko iz mahale, što dopire arluk psa pred zatvorenim vratima.Sve je zaspalo teškim snom. Majka je čekala... Kao na moru, tako se i u njenoj duši podigla besna bura i lomila je udarcima svojih valova mršavi grudni koš tužne majke.Nju su zasipali talasi i kvasili joj topla materinska nedra, na koja je žudno očekivala da pritisne svog jedinca; nju su zasipali talasi i kvasili joj brižno lice te se mešali sa materinskim suzama ali... Ona je čekala... Bivalo je i drugi put da Novicu uhvati noć na moru i ona ga je čekala i dočekivala.Ako bi vreme bilo mutno i turobno, ona bi na prozoru svoje izbe palila svetiljku.Taj prozor pustoga mletačkoga dvora gledao je daleko na more i otud, iz daljine, se dogledao.Novica je znao da tu svetiljku žeže njegova majka da mu put pokaže i upravljao je čun svoj ka njoj, znajući da tako pouzdano plovi obali svojoj, kući svojoj, zagrljaju materinom.I noćas će majka da pripali svetiljku, jer ko zna ne luta li Novica po mutnome i burnome moru tražeći puta. Kako je te noći pripalila svetiljku i sve do bele zore čekala sina, tako od tad, evo već sedamnaest godina, starica svaku noć pali svetiljku i čeka ga.On će doći, on samo ne može da nađe puta po nemirnome moru a, čim spazi svetiljku koju materina briga žeže, krenuće on našim obalama, preseći će on kljunom svoga čuna valove koji mu ometaju put i dospeće on, prispeće, doći će... Sedamnaest punih godina veruje ona u njegov dolazak, sedamnaest punih godina hrani ona tu veru iz onoga neizmernoga izvora ljubavi koja počiva samo u materinskoj duši; sedamnaest punih godina bdi ona svake noći i čeka.Vetrić kada bi šušnuo, jejina kada bi lupila krilima, val kada bi udario u stenu ili ma kakav šušanj, koji bi joj dopro do uha, njoj bi se činilo da čuje veslo i ona bi grčevito stezala svetiljku i, zaklanjujući je koštunjavom šakom, kroz koju je prodirala rumena svetlost, naginjala bi se na prozor i napinjala oči, ne bi li u dalekoj tami, na pomračenome obzorju, spazila ma kakvu crnu tačkicu.Kad bi je nada obmanula, ona bi se opet vraćala na svoje mesto, ostavljala bi žižak na prozor i nastavljala plesti a umorna joj glava padala na grudi.Žižak je dogorevao a dogorevala je i njena istrajnost.I kad su oboje malaksavali, nastajala bi noć, u kojoj je ona sanjala Novicu.Sanjala ga je; vraća se u čunu okićenom belim ružama; čula bi ga u snu kako peva, otud sa širine morske, i u pesmi priželjkuje materinski zagrljaj.Kad bi se čun približio obali, bele bi se ruže pretvorile u belu penu talasića, koji su nestašno igrali pod čunovim kljunom.Kada je kljun dotakao obalu, on je hitro iskakao i grlio brižnu majku, zatim turao ruku u nedra i vadio otud čarobni, dragoceni prsten, sa dragim kamenom, koji je ulovio u mreži.Zagrljeni majka i sin, svetleći tamne staze, kojima se izmeđ stena i kamena penje sa obale u pustu i mrtvu varoš, zrakom koji se iz dragoga kamena sa prstena rasipa, penju se lagano, korak po korak, svome ubogome dvoru, razgovarajući o velikim i raskošnim dvorovima u kojima će oni od sutra živeti, blagodareći i Bogu što ih je o današnjem lovu tako bogato obdario. I druge snove sanjala je ljubav materinska u beskrajnim noćima bdenja, istrajnoga nadanja i nepokolebljive vere.Jednom tako, usnila je, kao beli golub doleteo na kućni prag, pa guče.Ona mu iznela na dlan pšenice a golub joj stao na ruku i probira, pa se zatim s ruke penje na rame i širi krila te se tiče obraza materinog i kao miluje ga jedan put, dva put, tri put pa zatim odlete moru na pučinu.Drugi put opet, rumena devojka u belo odevena, raspletene kose, iskićene zelenim kukurekom i modrim sasama, došla joj je punih nedara rumena korala, koji je nabrala na dnu morskome.Pevala je neku čudnu pesmu, sličnu onoj koju mistral peva kad se zaigra sa morskim talasima i posipala je koralima stazu od staričine kuće pa sve dole do obale, do onoga mesta gde je Novičin čun uvek pristajao. Svi ti snovi kazivali su jedno i isto samohranoj starici, podhranjivali su joj i dalje veru, hrabrili su je i dalje u istrajnosti.Ni jednoga trenutka nije se ona podala tuzi.Gde bi žalila živo dete!Nikada ona u crkvi nije pripalila sveću za mrtve, već samo za žive.Svako veče ona namešta Novičinu postelju, svako veče ona greje toplu vareniku, kad stigne da se založi; svako veče na njegovoj postelji stoji suva preobuka, kad stigne, zasut morskim valima sa kojima se toliko borio, da mu odmah suvotom okrepi telo.Kad stignu veliki Božji praznici, ona mete kuću i sprema da bude sve u redu kad on dođe.Slazi dole u sveštenika i zajmi malo bela brašna, te na ulju prži priganice, jer on to voli.Umesiće ih, ispržiti i neće dotaći; ostaviće ih u skrinju, gde stoje već priganice zelene i poplesnivile, što ih je godinama mesila i ostavljala tu. Njena je vera nije odvojila ni od onih snova koje je nekada budna sanjala, i koje je kao sunčane zrake uplitala u sreću svoga deteta i svoju.Ona i dalje gleda za njega devojku, te da vidi radost materinsku čim se Novica vrati.Nju ništa ne buni što se Vukova Milica — čiji pogled nekad majci nije izmakao — udala i decu izrodila; dorasle su druge devojke, što su tad deca bila, pa je međ njima ona našla sebi snahu.Kad su se i one razudale, dorasle su one koje su bile odojčad kad se sin od majke odvojio, i međ njima je ona našla sebi radost i odmenu.Za nju nije postojalo vreme, Novica za nju živi u onim godinama u kojima se rastao od nje.Može se sve oko nje menjati, on se ne menja, kao što se ne menja ni njena vera i nada u njegov povratak. I ako žižak njenoga života već dogoreva, tuli se i malaksava, onaj žižak, koji ona svake noći pali na prozoru da joj sinu kaže put, gori uvek podjednakom svetlošću vere i nade. — On će doći! — postalo je njeno vjeruju, prve reči njene molitve, potka njenih snova, smisao njena života, srž njene snage, leku bolesti, potkrepljenje u danima briga, uteha u danima nevolje. — On će doći! — biće joj poslednje reči na samrtničkoj postelji i, duši joj neće se bolje ugoditi, niti materinskoj ljubavi lepši spomenik podići do ako se sahrani na dogledu mora, kako bi svećica na njenome grobu u noći kazivala put sinu i pod svetlošću te svećice mogle i u noći čitati reči ispisane na krstači: — „On će doći!“ Čemu li je slična ova priča?Šta je to u njoj što izaziva bol u mojoj roditeljskoj duši; šta li što u njoj razgrće pepeo u koji se pretvorile moje pregorele nade i traži pod njim, tamo duboko u duši, poslednju žišku koja dogoreva, pokušavajući da iz nje raspiri topao žar i plamen? Da li je odista vera jača od tuge a nada snažnija od bola? I na mojim je rukama niklo jedinče i ja sam ga, grbeći se i posrćući pod teretom života, prehranjivao i hranio, krepio i branio, negovao i podizao, dok ga nisam spustio na noge.I ja sam imao svojih nada i ja sam imao svojih snova.I ja sam svoga jedinca sa blagoslovom ispraćao i sačekavao ga na obali života, kad bi se otisnuo na more.I ja sam pun nade, pun vere, očekivao sretan dan kada će moj jedinac sagraditi svoj čunić i poći svojim putem, svojom stazom, sekući naporom mlade snage glomazne životne valove.Dogledao sam i ja već kako se taj dan sve više pomalja, sve jasnije ukazuje, kao sunce kad s rane zore raste iz mora i sve se više i više uznosi.Očekivao sam i ja da će doći moje proleće i moje leto, jer sam dosta zima i dosta jeseni preturio preko glave.Verovao sam i ja da je Bog dobar te hoće da ogreje zrakom one koje je pokosio mrazom.Sve sam verovao da će biti, sve što je moje očinsko srce u duge, brižne noći zamišljalo, sve što sam budan sanjao, sve što sam priviđao. A jednoga dana, otisnuo se i moj jedinac na široku pučinu i ja ga ispratio sa blagoslovom. S večera sišao sam na obalu da ga sačekam ali je more bilo uznemireno kao i duša moja.Neodoljiva bura koja je dolazila odnekud sa dalekih strana, zagrljena sa zlim dusima moje Otadžbine, začela je besnu igru preteći i nebu i zemlji.Obale su naše drhtale pod udarcima valova a nebo se mrčilo zlovoljom i besom.Na dalekome horizontu buktao je rumeni plamen kao da se nebo upalilo. Ja sam ga čekao... Teška noć je pala na moju Otadžbinu, kao da je zlim dusima smetala svetlost dana te su i sunce ugasili ili ga zastrli pokrovom svojih strasti i jeda, kako ni jedan jedini zračak ne bi dopro da nas zagreje.Nebo je nisko palo i njegovi mrki oblaci zagrlili se sa besnim valima, koji su se sve više uznosili i sve više plavili naše kitnjaste gore i naše pitome dolje. Ja sam ga čekao... Na Otadžbinu je moju već pala teška nevolja, krvave su reke počele natapati naša plodna polja, krvave su suze potekle iz očiju majaka, krvavim je znakom počeo da se beleži prag svačije kuće.Pođe narod u gore i planine da se sklanja ispred nepogode a u napuštenim selima zazvoniše zvona naopako oglašujući zadnji čas. Ja sam ga čekao... Ravna toj besnoj buri, koja se zavitlala nad mojom Otadžbinom, lomila se i u mojim roditeljskim grudima teška bura brige i bolova.Zasipali su me krvavi talasi i kvasili mi topla roditeljska nedra na koja sam žudno očekivao da zagrlim svog jedinca; zasipali su me krvavi talasi i mešali se sa mojim roditeljskim suzama. Ja sam ga čekao... Čekao sam ga i čekam ga još!Čekaću ga sve dok se sa mojim životom ne ugasi i svetiljka koju sam uždio u duši svojoj.On će doći, on samo ne može da nađe puta po uzburkanome moru, ali čim spazi svetiljku koju roditeljska vera žeže, krenuće on našim obalama, preseći će on kljunom čuna svoga valove koji mu ometaju put i dospeće, prispeće, doći će... Sanjao sam i sanjam uvek još kako plovi njegov čunić okićen belim ružama; sanjam kako mu blista u nedrima čarobnom svetlošću dragi kamen, koji je on iz mora krvi izneo; sanjam beloga goluba koji mi slazi na dlan i uzlazi na rame i sanjam devojku u belo odevenu, raspletene kose, iskićene zelenim kukurekom i modrim sasama, punih nedara rumena korala kojim posipa staze kojima će on doći. On će doći, on je živ, on nije poginuo!On je mladost a mladost ne umire, jer iz čega bi niko život nov?Mladost je bilo, mišić, osećanje, misao svoga doba; ona misao koja je za veliko delo oslobođenja ponela čitave planine stradanja i prolila mora krvi, sve od orašačkoga sastanka pa do ovih krvavih dana.Mladost je ona misao koja se ne ugiba pod teretom stradanja, koja se ne gasi u mraku sile, koja ne izčezava pod udarima nasilja; ona misao koja ne umire, koja uvek živi, koja nadživljava sve što je trošno, sve što je malodušno, sve što je kratkovremeno; ona misao, koja bačena i u grob, razbija pesnicom grobnu ploču i vaskrsava.Misao je to što gine na našim bojnim poljima za slobodu; misao je to, što pred našim šančevima zida brda mrtvih viteza; misao je to što toplom krvlju rosi naša polja i naše gore. Tu misao nismo kadri poneti mi, iznemogli životom, profanisani obzirima, omlitaveli malodušnošću.Mladost, mladost neoskrnavljena, čista i nevina, ponosna i uspravljena — njen je izraz, njen je sinonim.I zato je mladost večita, kao što je i misao večita i zato mladost ne umire, kao što ni misao ne umire i zato ti nisi umro, ti živiš, ti ćeš doći!... Zato se u mojoj duši i ne gasi svetiljka, već je užižem i dalje, užižem je i dan i noć verom i nadom, i čekam te, jer ti ćeš doći! Ja te čekam... ti ćeš doći! Završile su se ratne ferije, koje su bile nastale posle krvavih ispita na Rudniku i Ceru.Strahovita neman uništenja prespavala je jednu dugu noć, te nam dala maha da danemo, da umijemo lica i operemo ruke od krvi, da pokopamo mrtve i ožalimo pokopane.Sad se opet probudila i pomamno digla glavu; zatreslo joj se telo nabreklo strašću i odmorom i iz razdraženih nozdrva suknuli su crveni plamenovi koji pale i sagorevaju.Iz krvave rumeni, kojom je već četiri stotine dana upaljeno nebo, tamo gde ono na severu naše Otadžbine grli vidik, zasiktale su munje i prolomilo se nebo teškom grmljavinom.Obale Save i Dunava zadrhtale su pod nepogodom tom; gusti oblaci dima pokrili su prostrane banatske i sremske ravni i kroz taj dim bljunula je vatra iz teških čeličnih cevi te kao plameni usov zasula naše gradove i sela, naše gore i polja, naše vinograde i njive, što se nižu kraj zelenih obala ovih velikih reka.Smrt je potegla snažno kosom, koju je nekoliko meseca prevlačila brusom, i počela da reže debele otkose.Zadrhtala je utroba majčina koja je donela i nabralo se čelo očevo koje je zbrinulo a deca njihova, tamo na krvavim obalama, ponesena mladošću, koja sem materinske još druge ljubavi nije okusila, počela su strasno da grle smrt kao prvu svoju ljubavnicu, da je grle i da — padaju. Rumena se krv izmeša sa mutnim valima Save i Dunava te nekad cvetne i plodne obale njihove, urodiše čudnim jesenjim plodom — lešinama.Gavrani, koji su na Ovčem Polju, Kosovu, Moravi i Kolubari probirali zrna na požnjevenim njivama, osetiše daleko otud vonju krvi i krenuše jatima severnim obalama, gačući i pričajući usput među sobom jezovite priče o tome, kako su ispijali oči junacima na Kumanovu i Oblakovu, na Bregalnici i na Ceru.Daleko, u donjoj mahali gradskoj, već zaleleka jedna majka; na jednoj sirotinjskoj kućici, gore iza grada, izveša se crna zastavica a u mome susedstvu, pred kućom iz koje je skoro pošao regrut, zaurluka pas.Zla kob je zašla od vrata do vrata da posećuje nekad mirne i srećne domove i bolom da beleži tragove svojih stopa. Nešto teško, sumorno i zagušljivo kao omorina, promiče kroz vazduh, razređuje ga i krati nam dah.Kao da i tice nisko lete, kao da i dim sa kuća poleže po krovovima, kao da se već i naše pouzdanje ugiba i povija na niže.Presekosmo reč koju smo zaustili i oborismo brižno glave koje smo, sve od Rudnika i Cera, visoko nosili. A borbe su tek počele i oni što se bore i ginu, tek će se boriti i ginuti.Neprijatelj je već prebrodio Savu i Dunav i tu, na našim obalama, sreo se prvi put oči u oči i prsa u prsa, vojnik sa mazurskih jezera, sa Nemira, Liježa i Anvera, sa vojnikom sa Kumanova i Oblakova, sa Bregalnice i Cera.Sreli su se i odmerili se!I — čudnovato, iz toga susreta niklo je u naših pouzdanje.Moj sin, koji će četiri dana zatim, u jednom krvavom sukobu poginuti, zapisuje pod 26. septembrom u svoj dnevnik, koji je sačuvan i donet meni: „Doživeli smo istorijsku čast da se prvi put, od kad kao narod postojimo, sretnemo na bojištu sa pruskom vojskom koja je, okićena pobedama, došla sa dalekih frontova.Susret je taj ispao na štetu Viljemove pobedonosne vojske.Dok je tu vojsku udaljavala od nas strahovita artiljerijska vatra, strepili smo da iza te vatre nastupa isto tako strahovita vojska.Ovi, što smo ih sreli, nisu vojska iz nemačkih novinarskih legenda, nisu ni vojska koja je Hindenburgu stekla maršalsku palicu a svome imperatoru slavu prvoga vojnika novoga veka.Ovo su slaba i nedorasla deca i iznureni, kržljavi ljudi.Kud je i kamo Poćorekova vojska bila i uglednija i pouzdanija.Pobedićemo ih!Susret sa njima doneo nam je nepokolebljivo pouzdanje, a to je pouzdanje već polovina naše pobede!“ Ovaj zapis ne kazuje samo osećanje jednoga mladića, zanesena slavom smrti za Otadžbinu, to je bilo opšte osećanje naše vojske.Naši su se ratom prekaljeni pozivci, sa roditeljskim sažalenjem osmehnuli kada su sagledali ove kržljave mladiće i govorili su među sobom: „Šamarima ćemo ih tući!“ Kada je kod Rama prvi zarobljenik Nemac, pao u ruke našima, bili su prema njemu čak i nežni.Podnarednik, koji se noću vratio iz patrole i doveo ga, podviknuo je onima što su se posle dnevne borbe odmarali kraj vatre i zakrčili sva mesta: „Ajde, bre, dig’te se koj, nek se ogreje ovo dete!“ Kad je selo meću njih grešno dete drhtalo je ne toliko od zime, koja još ne beše ozbiljno pripretila, koliko od straha, verujući da se sad nalazi meću divljacima i da je možda to baš ta vatra na kojoj će ga peći.Nemačke su starešine naročito sugerirale takve bajke svojoj nedorasloj vojsci, bojeći se da će se inače ovi nepouzdani dečaci listom predavati, kad se pogledaju oči u oči sa oprobanim ratnicima srpskim, čiju vrednost i hrabrost nisu ni sami Nemci potcenjivali. — Pitajte ga, more, hoće li da puši? — veli podnarednik onima oko vatre. Jedan ga zapita srpski, drugi ga zapita vlaški, uveren čim je neko tuđin da mu treba tuđim jezikom govoriti pa će on to razumeti.A kad ni jedno ni drugo pitanje nije razumeo, treći mu pokaza duvan i ponudi.Dečko manu glavom odbijajući i pogleda bojažljivo po preplanulim licima oko vatre. — Da mu dam, podnaredniče, parče hleba? pita jedan prosedi pozivac. — Biće da je gladan? — Daj mu! — More da ga ogrnem ovim mojim šinjelom — veli drugi. — Biće pre da je prozebao, a ja sam se razgrejao.Nije naučilo to da ga bije kiša ceo dan. Dadoše mu i hleba i ogrnuše ga i dete se malo raskravi i oslobodi te prosedi pozivac uze da mi govori: — Što su te, bre, poslali ovamo na klanicu; nisi ti za taj posao.Bolje da si ti ostao kod kuće, bio bi od pomoći majci i kući, a da je tvoj otac došao ovamo.S njim znaš i podnosi nam da se bijemo, a što s tobom?Je l’ ti živ otac? — More, ne razume te ništa! — smeje mu se drugi. — Razume, što da ne razume.Ako i ne zna šta mu kažem on vidi da me ga je žao. — Što ja da ga žalim, kad ga ne žali njegov car? — Eh, što!Dete je, nije krivo! — rezonuje pozivac. — Boga mi, velim, sutra kad počne borba i da ih ne ubijamo nego ovako, da ih zarobimo što više, da ih nahranimo i ogrejemo pa da ih pustimo. — Da nam je kakva velika ribarska mreža pa da ih lovimo ko ribice! — dodaje drugi. — More, nemojte baš tako.Nisu tu samo deca, ima tu i ljudi! — Ima, ama vidi kakvi su.Oni su na Ceru bili bolji, bili su bar vojnici. O onima na Ceru i druga se priča pričala u našim logorima.Kazivalo se, kako su Austrijanci pri susretu sa Nemcima, na srpskoj granici, rekli ovima: „Izvolte, sad je na vas red!“ Eto, takvi su se razgovori vodili tamo na frontu, tako je pouzdanje vladalo tamo.I to pouzdanje otuda, poče da se širi polako i postepeno i ovamo u pozadinu.Niko otud nije slao poruke, ni glasnika, niko nije pisao, niko nije javljao što, pa se ipak to pouzdanje širilo nepoznatim putevima i dopiralo do nas te nas poče da obuzima neki novi osećaj, da se budi u nama ono što je pretrnulo i počesmo nanovo da verujemo i dišemo punim dahom, koji smo dotle uzdržavali.Kao posle grmljavine, koja je pretila ognjem i od koje su zadrhtale gore i planine, što prestravljeni danu dušom kad line kiša i nebo se umiri; tako smo i mi sad već pratili krvave borbe sa nekom verom, osećajući čak i izvesnu nelagodnost što smo za trenutak oborili glave.A vesti, koje su stizale sa bojišta, samo su još podržavale to pouzdanje u nama.U sukobima, koji su nastali na našim obalama, Nemci su, nezaštićeni više svojom artiljerijom, koja je ostala s one strane Dunava, a izloženi našim bajonetima, skupo i krvavo plaćali svaku stopu zemlje i, da nije bilo zlokobnoga prvoga oktobra i mučkoga noža u slabinu, ko zna ne bi li se starozavetska bajka i po drugi put ponovila na srpskome tlu, te ne bi li Golijati jednom uvideli da je želja za slobodom malih jača od nasilja velikih. Pouzdanje, koje su nam vesti sa bojišta pothranjivale, počelo je bivati tako snažno, da smo čak previđali ili bar potcenjivali pojavu gustih oblaka koji su se počeli zbirati na istoku naše Otadžbine.Bugari su objavili mobilizaciju i nama događaj nije bio nepoznat, ali smo prelazili preko njega i potiskivali smo uporno svako pesimističko tumačenje te pojave.Oni među nama, koji su imali kakvih veza sa stranim konsulima — a ovi su često odlazili u Niš ka svojim poslanicima radi obaveštenja — izgleda da su bili još mirniji u tom pogledu. Svu pažnju obratili smo na vesti sa bojišta i te su se vesti prosto gutale.Te vesti kazivale su da se na frontu naši junački drže, da nemački prelaz preko Dunava počinje bivati njihov poraz i da u Nišu sa pouzdanjem gledaju u situaciju ili bar takvo pouzdanje javno iskazuju.Novine su se nestrpeljivo očekivale i grozničavo grabile; telefon, i onaj u komandi i onaj u načelstvu i onaj u centrali, dopunjavali su ono što novine nisu stigle da zabeleže.Svet se na ulicama, na ćoškovima i pred dućanima, okupljao oko onih, koji glasno čitaju krupnim i masnim slovima štampane telegrame s bojišta a u kafanama, oko onih, koji su telefonom saznavali novije vesti. U skopljanskim kafanama kod „Zrinjskoga“ i kod „Slobode“ obrazovali su se čitavi klubovi za pribiranje i saopštavanje vesti.Stolovi, na podne i s večeri prepuni i svaki novi gost koji naiđe donosi i novu vest.Tamo kod „Slobode“ radoznalci se jatomice zbiraju oko železničkih činovnika.Ovi donose vesti koje su na tasteru čuli od svoga niškoga kolege i one koje putnici sa vozova pronose duž pruge.Oni često puta saznaju vesti pre no što ih i nadležne vlasti prime.Kod „Zrinjskoga“ svraćaju oficiri iz komande trupa, koji su zakopčani i malo kazuju ili hoće da potvrde ili demantuju već rasprostru vest; dolaze vojni cenzori i činovnici iz telegrafske centrale i saopštavaju šta je taj i taj telegrafista iz Niša, jutros rano pri predaji dežurstva, kazao tasterom poverljivo svome skopljanskom kolegi a na osnovi depeša koje je noćas otkucao; dolaze najzad i saradnici- „Srpskoga juga“ ,i kazuju svoj razgovor koji su još maločas „pre tri četvrti sata“ vodili na telefonu sa niškim presbirom i o poslednjoj depeši koju je malo čas načelnik po konjaniku poslao u štampariju, te će se zbog nje i izlazak lista da zadrži nešto. Sva ta saopštenja novosti prate graja, objašnjenja, dokazivanja, obaveštenja.Onaj tamo dopunjava vesti nekim svojim privatnim saznanjima, ovaj ovamo ne veruje dok ne vidi „crno na belome“.Optimista se oduševljava, pesimista bi hteo a nema hrabrosti da mu se pridruži.Oduševljeni naručuje pivo „za sve“; hladni i razmišljeni uzeo mastiljavu pisaljku, umočio je u penu od piva i crta po belome kafanskome čaršavu položaje, što kafedžija popreko gleda ali guta za ljubav povoljnih vesti koje su i njega razdragale. — Makenzen nek abdicira na svoju vojničku slavu! — uzvikuje onaj što je naručio pivo „za sve“. — Još sad smo u ravnici — objašnjava onaj što nemilostivo šara kafedžijin čaršav. — Nedovoljno smo zaštićeni a ogroman front, od Višegrada do Kladova.Mi moramo nešto malo odstupiti da bi se dočepali novih, viših položaja.Zauzećemo front od prilike ovde, evo ovako... — i tu govornik povlači grdnu debelu mastiljavu liniju, koja se razliva po čaršavu i dobija oblik plave maljave gusenice. — To je vrlo dugačak front! — primećuje kafedžija, odmeravajući mrzovoljno dužinu mastiljave linije koja ni pranjem ne može iščeznuti. — Da, još moramo odstupiti, da ih uvučemo što dublje u planine! — pristaje onaj kafanski strateg, pa živo dodaje: — I, onda, odlučna bi bitka bila možda ovde negde, u dolini Morave. — Kod Bagrdana! — dodaje treći sa pouzdanjem, jer taj Bagrdan, verovatno iz školskih zadataka đaka naše Vojne Akademije, prešao je nekako i u svetinu i držao je u zabludi nekoliko generacija, sve do ovog rata, da je on pouzdana zaštita moravske doline i cele južne Srbije. — To znači Beograd opet da se napusti? — pita pesimista, koji malo učestvuje u razgovoru, jer ga pri svakoj njegovoj primedbi svi žučno napadaju. — Beograd? — zbuni se crtač gusenica. — Ne mora da se napusti, ja mislim ne mora da se napusti. — Pa ne možemo, držati Beograd ako ćemo na Bagrdanu da ih čekamo! — dodaje suvo i skoro pakosno pesimista, — Pa najzad i da se napusti!Zašto da se ne napusti! — uzvikuje ohrabren oduševljeni strateg. Pesimista progunđa nešto kroz zube a oduševljeni uze da brani svoje gledište. — Prvi put kad je pao, verujte zaplakao sam i sam, kao da mi je neko najrođeniji poginuo.Ali onda je bilo drugo.Videli smo koliko smo pogrešili što smo ga i toliko branili, jer nam je napuštanje njegovo zatim donelo pobedu. — Ipak bih ja voleo... — pokušava da kaže svoje mišljenje pesimista ali ga oduševljeni odmah preplavlja masom reči i ne daje mu da izgovori rečenicu do kraja. — Najzad, ne moramo ni napuštati Beograd.Možda ne mora ni doći do bitke na Bagrdanu, možda ćemo ih ranije skrhati.Pre smo Beograd branili sami, branili su ga žandarmi i trećepozivci, nije ni branjen u stvari, napušten je po naredbi, evakuisan je.Sad je sasvim drugo; na Beogradu su engleski i francuski topovi a po Dunavu i Savi plove mine koje su posejali ruski mineri.Nek izvole sad! Ovo kazivanje poče dopunjavati jedna skorašnja dobeglica, beogrđanin, i razgovor se najpre zadrža na pitanju o odbrani Beograda, zatim opet siđe u Moravu i zakači se i po drugi put za Bagrdan. — To je tvrđava, prirodna tvrđava! — dovikuje jedan obveznik činovničkog reda koji je radio u vojnoj stanici. Oduševljeni taman ponovo umoči pisaljku u penu od piva a pesimista, bez ikakve veze sa predmetom razgovora, izbaci kao bombu: — A Bugari? Doktor, koji nije bio pesimist ali se nije olako ni oduševljavao, dodade poluglasno, više sebi: — Da, i njih treba uzeti u račun! Oduševljeni planu. — Ni malo, ni u kakav račun! — Pa i oni mobilišu! —- dodade doktor mirno. — Za svoj račun ili, ako hoćete, za naš račun, za račun saveznika! — Daj Bože! — okuraži se pesimista osećajući da je u doktoru dobio potporu. — Pre svega ne mobilišu samo Bugari već i Grci a nesumnjivo je i Rumunija na oprezi i tek što nije stigao telegram da i ona mobiliše.Ako Bugarska mobiliše protiv nas, Grčka je ugovorno obavezna da nas brani a tako isto i Rumunija, koja ne bi dozvolila poremećaj stanja na Balkanu, koje je stvorio Bukureški ugovor.Prema tome, eto vam situacije u koju bi zapala Bugarska ako bi nas napala.Ali ona to neće!Da je smela, ne bi ona propustila onako zgodnu priliku prošle godine, kada su Austrijanci zauzeli Zapadnu Srbiju.A kad je tu priliku propustila pa tek sad mobiliše, znači da ne mobiliše protiv nas.To je jasno kao dan! — završi pobedonosno oduševljeni. I sad se razvi živa prepirka po tome pitanju.Upadoše u razgovor i oni koji dotle nisu uopšte učestvovali u razgovorima; uzvikivali su i oni koji su do sad mirno i hladnokrvno govorili i uopšte, razgovor pređe u živu i nervoznu polemiku.Jedan je navodio neki Radoslavovljev govor; drugi, članak nekog francuskog lista, treći je na poleđini kutije od cigareta ispisivao brojeve balkanskih vojsaka; četvrti je citirao srpsko-grčki ugovor; peti je navodio svoj razgovor sa ruskim konsulom koji je „pouzdano znao“ da će Bugari udariti na Turke.Svaki nov argumenat ubačen u razgovor, kao novo drvo bačeno u vatru, razgorevao je plamen i razgovor se sve više razvijao, sve više peo i sve širi broj učesnika obuhvatao. To tako za jednim stolom a za drugim vodi reč jedan gospodin retke, prosede kose, svetlih i okruglih očiju i visoka suva vrata, uz koji se pri govoru jabučica penje i slazi kao loptica od žive u barometru.Čim popne glasom i loptica požuri gore pod vilicu a čim spusti i loptica se naglo spušta u svoje ležište, u kragnu.On je izbeglica iz Beograda i vrlo često odlazi nekakvim svojim poslom u Niš, te se otud uvek vraća pun kombinacija pocrpenih iz razgovora sa „tim i tim“.A razume se, „taj i taj“ je uvek važna ličnost ili bar neko koji je mogao da ima veze sa važnim ličnostima.On zato govori samo u krupnim potezima i samo o krupnim stvarima. — Ovo je čitav plan, klopka, u koju su upali Nemci.Naša je uloga da njih a sa njima i Austrijance, uvučemo što dublje u zemlju a jedna snažna ruska ofanziva na Karpatima i jednovremena talijanska na Izoncu, ima da im preseče odstupnicu ili bar da ih natera na jedno vratolomno odstupanje, pri kome će evakuisati Srem, Banat i Bačku.Dotle će se i Rumunija opredeliti i, sa nama zajedno, krenuti jednim širokim frontom na sever i tu će se, u madžarskim ravnicama povesti najveća i najodlučnija bitka ovoga rata, bitka kojoj će biti zadaća da skrha definitivno Austriju i tim slomom nagna Nemačku na traženje mira. — Ama, zašto baš nas izabraše da kod nas uđe neprijatelj što dublje u zemlju? — gunđa pesimista ovoga stola jer, po pravilu u ovakvim prilikama, svaki sto ima svoga pesimistu. — Tako!Nas, nego koga će? — odgovori nabusito gospodin sa jabučicom. — Ja bih voleo... — hoće opet nešto da primeti pesimista, jedan gospodin suv kao bosiljak za ikonom koji dugim i tankim prstom skida penu s piva i treska je o zemlju kao berberin sapunicu. — Ne pita se tu šta ti voleš a šta ja.Naš je položaj takav! — uzvikuje uzbuđeno prosedi gospodin i jabučica mu se penje pod vilicu. — Je l’ znaš da igraš šaha? — Znam! — odgovara pesimista. — E, vidiš, na ovo polje moraš povući figuru pa da napraviš mat, na to i ni na koje drugo.E, sad neka dođe neko pa neka kaže: „Ama ja ne bih voleo na to polje!“ Šta će da mu kažeš ako si pravi šahista?Reći ćeš mu da je budala, je li?Ne zavisi to, brate, od toga šta ti voliš, nego s ovog polja može da se napravi mat, pa to ti je.Razumeš li sad!? Suvi gospodin smagnu svojim uskim ramenima pa se zamisli i tek dodade: — Pa dobro, mat sa te strane.A šta ćemo ako Bugari... Nije ni dorekao a u prosedog se gospodina jabučica naglo pope pod vilice i on čisto sunu na čoveka uskih ramena. — Gde ste vi to čitali, ko vam je to kazao? — Pa mobilišu. — Neka mobilišu, pa šta? — Kažem samo... — Kažete, da, al’ ne treba tako ništa na pamet govoriti.Ništa, razumete li? — okrete prosedi gospodin na „vi“, kao što to obično biva u polemici kad pređe u ljutnju. Pesimista ne odgovori ništa. — Najzad, dobro — nastavi vatreno prosedi — dopuštam neka i Bugari udare na nas, što apsolutno neće biti; ali, za vašu ljubav, eto dopuštam.Pa šta onda? — Pa ne bi bilo zgodio! — gunđa pesimista. — Govorite na pamet jer ne znate — i on se uzdrža — Eto, nateraćete me još da vam kažem stvari koje se ne kazuju, koje su poverljive. — Ako su poverljive ne morate mi ih kazati. — Ne moram!Znam ja da ne moram, al eto izazivate čoveka.Najzad, vi to nećete valjda razglasiti? — Bože sačuvaj! — Dakle upamtite, ovo što vam kažem stvar je potpuno poverljiva.Saveznička je vojska na putu za Balkan, ako već nije... — Za Balkan?! — Da, gospodine moj! — ispravi se pobedonosno prosedi i prgavi gospodin. — A zašto? — pita pesimista iskreno iznenađen ovom novošću. — Da nam sa pridruži pri savezničkoj ofanzivi na severu. I samome pesimisti se ozari lice na glas o dolasku savezničke vojske a prosedome, koji ga je pobedonosno gledao, umirenome utiskom koji je ta njegova izjava učinila, barometarska se loptica spusti duboko u svoje ležište.Posle dugoga ćutanja i uživanja u utisku koji je proizveo, prosedi gospodin prkosno uzviknu: — No, šta velite sad o vašim Bugarima? Čovek uskih ramena ne odgovori ništa. — Izvolte, izvolte praviti sad kombinacije, ako možete! Takvi su se od prilike razgovorili vodili u kafanama tih dana, a tako isto i u kafanicama, gde se zbiraju oni što ne čitaju novine ali su čuli po gde što od ovog i od onog. Tu se govori o tome šta je kazao „narednik iz divizije“ i „žandar iz načelstva“ i obeležavaju se stvari krupnim potezima i sa malo reči. — Hoće Makenzen da potraži onaj carski orden što ga je Poćorek izgubio u Valjevu! — Čekaj samo dok i Vlauca udari u dahire da vidiš kako će da igra švapski medved! — Baćuška će njemu s leđa, more, pa će da ripa u Dunav k’o žaba! Kako u kafanama i kafanicama, tako i na ulici.Na prostoru gde se kameni most ukopao u desnu obalu Vardara, sreli se činovnici koji su izašli iz kancelarija sa onima, koji se puni puncati novosti vraćaju iz kafana i tu se obrazuju gomilice u kojima uvek po jedan govori a svi ostali slušaju.Tako isto i dole, kod divizije, gde izbija gvozdeni most, tako i gore, kod opštine.S leve strane kamenoga mosta, gore u čaršiji, po onoj tuđarskoj tradiciji iz doba ćepenaka, zbiraju se komšije u toga i toga.Prvo raspituju o kursu napoleona naviknuti da po tome kursu ocenjuju i situaciju a zatim slušaju novosti sa fronta, dopunjujući ih glasovima koje je ko od njih pobrao u nekoj kancelariji gde je poslom bio ili od nekoga činovnika koji se u dućan uvratio.U kafanici odmah pod mostom, u dnu čaršije, gde se redovno zbira grčka kolonijica skopljanska, čitaju se novine koje su stigle iz Soluna i oduševljeno se govori o grčkoj mobilizaciji i tumači se poziv grčkim podanicima, koji je ovdašnji grčki konsul objavio. I ma da se svet tako sa svih strana i iz svih mogućih izvora obaveštava i saznaje novosti, ipak žeđ za vestima sve više raste.Svakome koji je saznao što, malo je to i uvek veruje da postoji još što, što on nije saznao.One, za koje se mislilo da su obavešteniji, jer imaju veze ili načina da što više saznadu, presretaju, zadržavaju i opkoljavaju gomilice i cede ih pitanjima dok im sve ne kažu.A ljudi se na prolazu već i zdrave rečima: „Ima li što?“ Svaki izvor vesti ima i svoj sat, svoje vreme i prema tome vremenu i mestu gde je izvor, kreću se i okupljaju gomile.Ujutru, između 8 i 9 časova, na jutrenoj kafi, koju će telegrafista koji je dežurao noćas, uvratiti da pije, čuće se vesti što ih je on saznao noćas na dežuranju, bilo iz depeša koje su došle ili prošle kroz stanicu, bilo iz svog tasterskog razgovora sa niškim kolegom.I tu, gde znaju radoznalci da taj telegrafista pije jutarnju kafu, okupiće se izmađ 8 i 9 časova.Izmeđ 9 i 10 časova razgovaraće načelnik sa Nišom na telefonu i vi lepo vidite kako u to doba gomila tegli ka načelstvu, očekujući ko će otud izaći.Oko 11 časova izlazi list „Srpski Jug“ i onda se on grabi i čita od vrha do dna.Oko 12 na podne, pošto je dotle prošao i niški voz, skupljaju se ljudi u kafane da preruče što su čuli, da dopune onim što nisu oni čuli i da prokomentarišu pojedine vesti.Tako pobrane sa raznih izvora, sređene, dopunjene i prokomentarisane vesti, rasipaju se zatim po kućama, odakle ih žene odnose u komšiluk; odatle se prenose u čaršiju, gde se brzo i hitro raznose od ćepenka do ćepenka. Ali kako koji dan bliže kraju septembra, poče se ipak vestima iz Bugarske poklanjati sve veća pažnja, jednaka gotovo kao i vestima sa bojišta.Sve ono što bi novine kazale ili što bi se i inače čulo, ne bi nikom bilo dovoljno niti bi ga moglo potpuno umiriti, jer prema pokretu bugarskih trupa ka našoj granici, bilo je sve jasnije da se ta moblizacija nas tiče.Od kako je tu sumnju i Niš zvanično naglasio, dvojinom je porasla žeđ za novostima i kraj svih dosadanjih izvora, svet je počeo gomilama da sačekava niški voz sa kojega su putnici donosili mnoge vesti.Na svakome gotovo tom vozu bio je među putnicima po koji neobičniji, obavešteniji, koji je umeo kazivati i ono što novine ne kažu, i oko njega bi se obično okupljale te gomilice.Tako je danas na vozu jedan beograđanin, koji bega iz prestonice i ide pravo za Solun ne zadržavajući se nigde, doneo puno vesti iz Beograda. On je krenuo 23. u noći.To je ona strašna noć koja je rešila sudbinu Beograda.On je pričao jezovite stvari o bombardovanju koje je, toga dana, trajalo od podne pa sve do osam časova uveče a zatim je prekinuto ili bar bila je jača pauza, za vreme koje se on sklonio iz Beograda.Da li je te noći ili sutra dan nastavljena borba, on nije znao reći.Ma da je to bombardovanje, koje je on preživeo, učinilo težak utisak i unelo paniku u građanstvo prestonice, on je ipak krenuo iz Beograda sa uverenjem da neprijatelj neće uspeti da pređe.Tvrdio je da su položaji naši na Banovom Brdu i Novom Groblju tako jaki i tako odbrambeno dobri, da će moći sprečiti svaki prelazak.Jedino je žalio što će Beograd užasno stradati, ako se bombardovanje nastavi u ovakoj meri.Kad je on krenuo s večeri, već je dogledao na Dorćolu plamen i dim od zapaljenih kuća.U Niš nije ni slazio ali se vrlo dugo bavio na stanici i tu je čuo da mobilišu i Grčka i Rumunija, što ima da bude odgovor na bugarsku mobilizaciju.Na niškoj stanici čuo je i potvrdu vesti da se saveznici već iskrcavaju u Solunu. To iskrcavanje saveznika na jugu bilo je uteha na drugome tasu terazija kojima je na prvome bila briga sa pribiranja bugarskih trupa na istoku.S toga smo se od sad podjednako interesovali i onim što se dešava u Solunu, pa počesmo pored niškoga, dočekivati i solunske vozove.I putnici sa ovih, potvrdili su nam da se saveznici odista iskrcavaju. — Ama jeste li vi to svojim očima videli? — pita jednoga putnika onaj pesimista uskih ramena. — Vido, razume se!U sredu 23. ovog meseca, bio sam baš na keju, kad ujedanput zalupaše doboši i zasviraše trube.Svetina očas ispuni trotoare i zakrči ulice.Otuda je marširao jedan zuavski puk, prođe kroz varoš kraj nas i ode na Zejtinlik.Kažu, ovi su došli sa Dardanela a sad se čekaju pukovi koji idu pravo iz Francuske. Ovako odlučna potvrda vesti obodri nas i onaj tas na terazijama na kome je uteha, preteže. — Dosta je Rumunija samo da ponovi svoj marš iz 1913 godine na Sofiju! — već ponova oživljuju u kafani objašnjenja, koja su bila poslednji dan dva kao malo ustupila mesta brizi. — I Grčka sad predstavlja dobru snagu.Ona, sa novim oblastima, može da izbaci na granicu najmanje 350.000 vojnika! — To bi značilo da bi Bugarska morala na tri fronta da se bije.Pa to je već imala jedanput i to je odvelo u Bukurešt. — Al’ ne zaboravite da mi ovom prilikom ne možemo dati onaj otpor koji smo dali na Bregalnici! — dodaje opet pesimista. — Zašto da ne?Mi sad imamo pet divizija više no što smo ih imali trinaeste a i Grci, mogu sad da prime veće snage na sebe, no onda, udvostručili su vojsku! — I još nešto!Ne zaboravite da će Bugari sad imati četiri fronta a ne tri kao pre. — Kako četiri? — Pa zar neće Rusi, u slučaju da nas Bugari napadnu, iskrcati za dvadeset i četiri sata vojsku na Varni i Burgasu? — I pet, i pet frontova, gospodo; jer će Englezi tako isto iskrcati na Dedeagaču.Imaju već na Dardanelskim brodovima suvozemnu vojsku a ni Egipat nije daleko.Promisliće se, dobro će se promisliti Bugari. Sutra dan je prošao vozom mnogo značajniji putnik.Bio je to mladi diplomata iz Ministarstva Spoljnih Poslova, koji je, uvijen u bundu, i ako to temperatura nije zahtevala, uvlačio glavu u užasno visoku kragnu i smeškao se samo toliko, koliko je bilo dovoljno da mu se vide dva zlatna zuba.I ako činovnik administrativnog odeljenja i ako je krenuo u Solun verovatno da se ranije nađe van granica otadžbine, nad kojom su se zavitlali teški oblaci, ipak je on, isprekidanim rečenicama, nedovršenim odgovorima, imitujući u koliko je to moguće Pašića, pokušavao svome putu u Solun da da čar tajanstvenosti.On je zabrinuto i odmerenim koracima šetao ispred vagona, izazivajući utisak čoveka koji je tek digao glavu sa visokih diplomatskih poslova i briga.Ali, on je dolazio s mesta, s izvora, gde je mogao ma i u hodniku, ako ne u kancelariji, čuti štogod više no što mi znamo i to mu je obezbedilo naše poverenje. — Što se Bugara tiče... da... može se reći... upravo da, oni mobilišu.To za sad — prema izvesnim saznanjima — još ne znači rat! — reći će diplomata iz administrativnog odeljenja upitan o bugarskoj mobilizaciji, šetajući odmerenim korakom po staničnom peronu i praćen gomilicom žednih obaveštenja sa izvora. — Da, ali oni mobilišu prema nama, prema našoj granici? — To je istina... u ostalom, da... sam fakt se ne može sporiti, samo — mobilizacija ne znači uvek i rat.Bugari imaju izvesne pretensije... i uporno ih postavljaju kao uslov za svoju neutralnost i ovo je, kako da se izrazim, ultima ratio njihovih pretensija ili, što bi rekli francuzi argument armée.Drugim rečima, jedna politička mobilizacija. — Da, tako nešto... manevar koji treba da podvuče bugarske zahteve i... upravo, da uveri saveznike u opravdanost tih zahteva... da, tako nešto... — A ako im se ne ispune zahtevi? — Izmeđ odbijanja zahteva i rata ima još nečega...Da, pre oružja diplomatija još ima reč.Savezničke diplomate iz Sofije uveravaju da Bugarska apsolutno ne misli napasti Srbiju.U ostalom Knez Trubeckoj u Nišu, pa i sam Ser Čarls De Gras i Gospodin Bop — i mladi diplomata izređa još nekoliko niških diplomatskih imena, uveren da to daje naročitu draž njegovim rečima — imaju ne samo uverenja, nego i dokaze o dobroj nameri Bugarske. — Al’ ako se diplomatija prevari? —Dodaje onaj kafanski pesimista koji ni ovde, na staničnom peronu, ne može da se uzdrži a da ne umali jedan lep utisak jedne tako čisto diplomatske izjave. Usne mladoga diplomate tiho zaigraše i na njima se izvaja blag osmeh sažaljenja prema jednom običnom palanačkom tipu uskih ramena, koji je pokušao da posumnja u snagu diplomatije. — Jedan izrađen diplomata kao što je Knez Trubeckoj — uze on tonom učitelja koji hoće autoritativnom blagošću da pokara nepažljivog učenika — može se prevariti u kakvoj političkoj prognozi... da, to bi se moglo dopustiti, ali, ne može se prevariti u faktima koja poznaje.U ostalom, ni saveznici neće izostati u izvršenju jedne kontra-demonstracije, koja ima da odgovori bugarskoj demonstraciji.Za dan ili dva stiže u Niš saveznička vojska iz Soluna... —U Niš? — graknusmo svi. — Da — učini diplomata iz administrativnog odeljenja, osećajući svu veličinu utiska koji je učinilo njegovo saopštenje — Da!Gospodin Bop je u tom pogledu učinio već zvanično saopštenje Vladi.3a sad dolazi jedan linijski francuski puk a zatim će ostali englesko-francuski pukovi...Puk će biti upućen na istočnu granicu, što ima da znači da bi Bugari, prelazeći granicu, sreli ne samo Srbiju već i njene saveznike. — Ama saveznici dolaze?— prekinu ga pesimista i sad prvi put i njegove oči dobiše sjaj koji daje čoveku vera i pouzdanje. Još nije voz ni krenuo sa stanice a već se kroz varoš prosula, kao osvežavajuća dažda posle zapare, vest da saveznici stižu u Srbiju.Ona je najpre obuhvatila prvu, neposrednu okolinu stanice, pa je posle kao poplava, kao požar, naglo hvatala i rasprostirala se sve dalje, do najudaljenijih udžerica na kraju varoši.O tome se najpre šaptalo i došaptavalo, zatim se glasno govorilo i najzad se klicalo i uzvikivalo. U ljudi je nastalo neko raspoloženje da se grle, da stiskaju jedan drugom ruku, da se vedra čela i uzdignute glave zdrave. — Saveznici dolaze! — Dolaze vojnici s Marne! — Znate li šta znači to?Znači da nam je Evropa najzad poverovala i da nam je odista pravi saveznik! — Samo kad bi ih stiglo dosta, onako malo ozbiljniji broj! — Ne, ne, dovoljan je i jedan bataljon.Jedan bataljon Francuza i jedan Engleza. — Šta bi nam to pomoglo? — Mnogo, mnogo bi pomoglo! — Pomoglo bi njima, da im umiri savezničku savest, ali nama... — Dosta je kad vam kažem jedan bataljon! — tvrdi odlučno onaj oduševljeni sa kafanskoga stola, koji će izvesno i danas naručiti pivo „za sve“. — Neka bugarska puška na našem frontu ubije jednog Francuza i jednoga Engleza, pa to je dosta.U Evropi ne pridaju nikakvu cenu balkanskome mesu.Možemo mi ginuti ovde koliko hoćemo, njih će to teško ganuti a kako su kratkovidi mogli bi i onda čak, kad Bugarska oglasi rat nama, da sačuvaju jedan deo opravdanja za njen postupak.Neka ga oglasi dakle i njima, al ne teorijski, nego neka puca u njih.Videćete kako će tada promeniti mišljenje.Eto ta nam pomoć od Evrope treba! Pojedini, kojima nije bilo dovoljno samo toliko vesti, koliko se sa niškoga voza prosulo u čaršiju, odjurili su u načelstvo da čuju potvrđuje li i dopunjava li te vesti i načelnikov telefon.I taj telefon je potvrđivao, da je Vlada odista dobila saopštenje francuskoga poslanika, po kome francuske trupe već sutra prolaze kroz Skoplje.I druge smo detalje saznali kroz načelnikov telefon: saznali smo da trupama koje dolaze u Srbiju komanduje đeneral Baju, da će francuska baza biti u Skoplju a da će trupe ići pravo u Niš, kako bi bile na domaku svima frontovima. Otud se još javljalo: da se Niš kiti srpskim i savezničkim zastavama, da se sprema svečan doček i da je neopisano raspoloženje u Nišu. Malo docnije i telefonista sa centrale javi da je razgovarao sa svojim leskovačkim kolegom i ovaj mu na aparatu reko da je u Leskovcu takođe veliko uzbuđenje, da se čine silne pripreme, stanica se kiti i sprema se čast i napojnica hrabrim saveznicima.Zaklaće se, veli, vo i izneti vino buradima, kupuju se raznobojna platna te šiju savezničke zastave, školska deca žurno uče Marseljezu da je otpevaju na stanici a devojke zbiraju cveće da okite u borbama već proslavljene francuske ratnike. I kao da si čarobnim štapićem probudio čitav jedan brigom uspavani grad, ožive sve i pojavi se na ulici ozarena lica, kao ono novembarskih dana prošle godine, kada je prva rečenica telegrama, koji je stigao sa bojišta, glasila: „Austrijanci u panici i neredu odstupaju“.Gomilice na svakih pedeset metara i pred svakim dućanskim vratima, kafane pune ljudi i dima i samo čuješ žagor i zuzuk kao ono iz kutije koju deca napune pohvatanim muvama.Iz dima vidiš samo kako se uznosi u pesnicu stegnuta ruka, čiji pritežalac izvesno dokazuje težinu bugarskoga položaja; ili čuješ lupanje u sto, verovatno onoga što poručuje „za sve“.Ni za jednim stolom nema više ni jednoga pesimiste, niko više ne vrti brižno glavom, niko ni u šta ne sumnja.Iz opštega žagora, čuju se samo isprekidane rečenice ili po gde koja reč, ili uzvik ili kucanje pivskih čaša. — Pa dobro! — nadvikuje ostale glas oduševljenoga — Zar mi nećemo učiniti ništa za doček saveznika? — Pa opština sprema valjda nešto. — Ne verujem, jer voz će ovuda proći noću i neće se zadržavati. — Sve jedno, neka je i noću, neka je i u samu zoru, moramo ih pozdraviti.Moramo to! I odmah se donese odluka da se stanica iskiti savezničkim zastavama.Na stanici je skopskoj jedan gvozdeni most, koji premošćuje koloseke, te čini sam sobom trijumfalnu kapiju kroz koju će voz proći.Taj most i stubovi koji ga nose, okitiće se zelenilom a gore po naslonu mosta, razapeće se belo platno po kome će se velikim crvenim slovima ispisati reči dobrodošlice.Valja sve te predloge izneti predsedniku opštine i on će ih primiti i ostvariti. Nije se imalo kad odlagati, moralo se hitno spremati.Već po podne otišli su opštinski stražari u planinu po zimzeleno granje a pozorišni slikar razapeo je na patos belo platno i otpočeo po njemu crvenim, krupnim slovima, da ispisuje pozdravni usklik saveznicima. Dardanelska ekspedicija, pri kojoj su se engleske lađe lomile o utvrđenja koja su sami Englezi podizali, a republikanska se francuska vojska krvavo tukla za pobedu ruskoga imperijalizma, ostaće uvek jedan težak istorijski prekor neuviđavnosti sporazumnih sila, od kojega je Lord Kičener svoj deo odgovornosti izbegao jednom vojničkom smrću.Kada se bude neuspeh ove ekspedicije krunisao gubitkom celoga Balkana, koji je mogao korisno poslužiti opštem oslobodilačkom cilju, da bi se dobio Carigrad, koji bi imao koristiti jednom posebnom, osvajačkom cilju, sporazumne će sile, pored mnogih i ranijih i docnijih, steći još jednu pouku iz ovoga velikoga i krvavoga rata, a ta je: da je samo Viljem pruski znao pouzdano kojim se putem ide u Carigrad. Dok je Evropa sa napregnutim interesovanjem pratila tok dardanelske ekspedicije, dotle su vesti sa toga bojišta držale Balkan u grozničavoj uzbuđenosti.U uspehu dardanelske ekspedicije Turci su videli kraj svoga gospodarstva u Evropi; Grci, poraz svojih istorijskih snova o obnovi Vizantije; Bugari, slom svojih ambicija o hegemoniji na Balkanu a Srbi, jedini izlaz iz teškoga položaja u kome su se našli poslednjih septembarskih dana.Među tim, baš tih dana vesti sa Dardanela bile su sve bleđe i bleđe dok nisu sasvim usanule.Prva vest o dardanelskoj vojsci, posle nekoliko dana mučnoga ćutanja, bila je: da se jedan zuavski puk, u povratku sa Dardanela, iskrcao u Solunu. — Da se prvi francuski puk koji je pošao na Dardanele iskrcao u Solunu, cela bi stvar danas drukčije izgledala! — uzviknuo je, na glas o tome, jedan naš viši oficir, ogorčeni protivnik dardanelske ekspedicije, koji je uvek, kadgod se raspravljalo o tome, uporno tvrdio da se Carigrad zauzima samo sa suva, kao što su to svi dosadanji zavojevači njegovi, počev od krstaša pa do Turaka, činili. Čovek, zauzet brigom o sopstvenoj opasnosti, nema moći da vidi jedan širi interes koji je van njegove urođene sebičnosti.Ni mi nismo tragično shvatili neuspeh dardanelske ekspedicije, jer nam je on doveo jedan zuavski puk na front a verovatno za njim dovešće nam i ostale.Naše je raspoloženje imalo toga momenta karakter zluradoga zadovoljstva, od prilike onakvoga kakvo se javlja kod trgovca kad njegov sused i konkurent bankrotira.Ali, dok je voz koji je juče otišao u Solun, noseći sobom onoga diplomatu administrativnog odelenja, doneo nam prijatne vesti o iskrcavanju saveznika, koji će doći na naš front, dotle je voz koji je istoga dana stigao iz Soluna i ukrstio se sa ovim u Strumici, doneo nam neprijatnu vest, da je grčki Kralj Konstantin oterao sa vlasti Venizelosa i sastav kabineta poverio jednome prononsiranome germanofilu.Ta vest na mah unese pometnju u naše raspoloženje.Skopljanski Grci, koji su od 15. septembra, kada je objavljena grčka mobilizacija kao odgovor na bugarsku, išli čaršijom uzdignute glave, oboriše na mah poglede i počeše nas izbegavati predosećajući sramni značaj ove promene. Mi nismo još ni stigli da se zapitamo: šta ima ta promena da znači, a počeše nas sa raznih strana pretrpavati komentari, zvanični i nezvanični, novinarski i usmeni, raznoliki i protivurečni ali koji su nam, na kraju krajeva, ipak predočili gorku istinu — da smo izdani. Za pola meseca Septembra odigrali su se na Balkanu događaji koji predstavljaju istoriju od nekoliko tomova.Čim je očigledan bio neuspeh dardanelske ekspedicije, Bugarska je osetila da su joj slobodna leđa i odlučila se da izađe iz rezerve, razume se, koristeći se kratkovidnošću diplomatije sporazumnih sila ne ipak, sve do poslednjega časa, otvoreno.Ona 10.Septembra objavljuje mobilizaciju i objašnjava diplomatiji taj čin izvesnim zahtevima koje postavlja kao cenu za svoju neutralnost.Kad Sporazum na račun Srbije, pristaje na tu cenu, Bugarska upućuje mobilisanu vojsku na srpsku granicu a uverava sporazumnu diplomatiju da joj je namera udariti na Tursku.Kao odgovor na ovaj bugarski akt, Grčka, držeći se saveznoga ugovora sa Srbijom, oglašava i sama 15. septembra mobilizaciju.Kralj Konstantin pritvorno potpisuje taj dekret, uveren da će, imajući vojsku u rukama, moći lakše da naturi grčkome narodu politiku koja mu se naređuje iz Berlina ali ga Venizelos pretiče dozvolom da se u Solun iskrcaju savezničke trupe.Kako bi taj korak Venizelosov mogao odgovarati grčkim ali ne i pruskim interesima, Konstantin — koji će malo docnije ulogu nemačkoga agenta zameniti još odvratnijom ulogom špijuna i izdajnika svoje zemlje — pristupa državnom udaru, odstranjujući Venizelosa sa vlasti i rasturajući parlamenat.Po receptu, koji je dobio iz Berlina, o značaju međunarodnih ugovora, on srpsko-grčki ugovor o savezu oglašava za nevažeći i, kako se u tome tumačenju razmimoilazi sa svojim premijerom, on ovoga otpušta. Time je na Balkanu, na jedan mah, stvorena nova i očajna situacija.Ta je situacija poslednjih septembarskih dana ovako izgledala: Na Dardanelima propala saveznička akcija; na Savi i Dunavu nagomilana nemačka i austrougarska vojska, spremna da izvrši napad na Srbiju; Bugarska mobilisane svoje pukove šalje na srpsku granicu; sporazumne sile šalju vojsku u Solun da pomognu Srbiji; Konstantin grčki izdaje Srbiju i na jedan mah se iza leđa sporazumne vojske, koja treba da krene u Srbiju, nalazi mesto savezničke grčke, jedna vojska kojoj je vrhovni komandant krunisani pruski agenat. — Mi smo u klopci! — uzviknuo je očajno viši oficir kome sam često, u ovakvim prilikama, odlazio da čujem mišljenje jednoga spremnoga i razboritoga vojničkoga starešine. Kada smo takve razgovore vodili, uvek smo se izdvajali i izbegavali živa mesta, gde čovek ovih dana ne može progovoriti a da mu se ne pridruži čitava gomila radoznalih prolaznika, koja misli da jedan viši oficir i jedan urednik novina, moraju jedan drugome prosipati čitave tovare novosti.Pošli bi onom alejom koja desnom obalom Vardara vodi van varoši, tamo gde je velika bolnica i podoficirska škola.Tu je tiho, tu nas ne bi niko uznemiravao.Minuo bi kraj nas kakav prljavi skopljanski pajton, noseći po kog oficira koji kod kuće boluje a ide u bolnicu na previjanje, ili koga lekara koji žuri na dužnost, ili možda kakvu gospođu kojoj je danas red dežurstva u bolnici.Protutnjio bi po koj automobil i jedva po koji pešak, ali u glavnom, na toj aleji je bilo tiho i mogli smo, sem običnih pozdrava ovih prolaznika, neuznemireno razgovarati o velikim i zajedničkim brigama. Jesen ogolela drva i sasula modro lišće u jarak kraj druma, kiše umesile u testo debeli sloj prašine, koja obično pokriva tle ovoga druma, a sasušena trava pokošenih livada prostrla se levo i desno, kao ogromni, prljavi, žuti ćilimovi.Još samo kitnjasti red visokih jablanova, koji nedaleko od puta pervaze varoški jaz, što svojim tamnim zelenilom osvežavaju nešto malo mrtvu jesen. — Mi smo u klopci! — uzviknuo je potpukovnik, pošto sam mu izložio sve događaje koji su se odigrali za nekoliko dana na Balkanu. — To znači, vi ne sumnjate više da će nas i Bugarska napasti? — To je više no izvesno.Napašće nas podmuklo, kao zver. — A ako, po savetu sporazumne diplomatije otkinemo komad mesa sa svoga tela i bacimo joj u čeljust? — I tada će nas napasti! — odgovori oficir odlučno. — Možete li mi bar reći, jesmo li koliko toliko spremni na toj strani? — i ja pogledah put istoka, tamo gde se uznose sredorečki visovi. — Spremni? — učini potpukovnik i teška briga osenči mu još više suvo i koštunjavo lice. — Mislim, jesmo li bar toliko spremni da dočekamo prvu navalu, dotle će valjda... — Šta će dotle? upita on i zastade. Ja se zbunih, jer odista nisam mogao ni sam u tom trenutku naći šta će dotle biti.Na Grke se nije moglo više računati da privuku na sebe jedan deo bugarske vojske; na saveznike se nije moglo računati posle situacije koja bi im ostala za leđima ako bi krenuli nama u pomoć; na našu vojsku sa severa nije se moglo računati, jer je ona već ponela veliki napad Nemaca i Austrijanaca. — Na istoku — nastavi potpukovnik, pošto je uzalud očekivao moj odgovor — imamo dve slabe divizije sa bataljonima od po 600 pušaka, obe na Osogovu; jednu prema Krivoj Palanci a drugu na pravcu Carevo Selo.To nam je centralna snaga prema Bugarima.Imamo još dva krilna odreda, jedan na Vlasini a drugi prema Strumici.To je sve što imamo ovde, na južnome frontu. — A gore? — I gore to isto.Jedna divizija kod Zaječara i druga kod Knjaževca, na Nišavi dve divizije i gore na Negotinu jedan odred.Eto, to je sve! — A Bugari? — Ja ne znam sasvim tačno! — oteže potpukovnik dosećajući se — Znam da se ovde na našem frontu koncentrišu za sad balkanska, rilska i maćedonska divizija, ali kako će im biti odrešene ruke prema Grčkoj, Bugari će moći da bace na nas dva puta i po veće snage od naših. — To znači?... — zaustih ja zabrinuto. — To znači da trinaestu godinu ne možemo ponoviti.Kad bi se imali poneti samo sa Bugarima, ja bih bio bezbrižan. — A ovako? — Ovako, rekao sam vam, u klopci smo. — I mislite da nam nema spasa? Potpukovnik zaćuta za čas pa naglo dodade: — Bilo bi ga!Upravo, moglo ga je biti. — Moglo je? — mene ozari neka potajna nada, verujući valjda da ono što je moglo, može još uvek biti. — Jedna očajna ali brza i odlučna mera koju je, to sam čuo poverljivo, Vrhovna Komanda i predlagala kao jedini izlaz iz situacije. — A to je? — Jedan politički i vojnički prepad, ma i po cenu oslabljena severnoga fronta, ma i po cenu napuštanja Beograda i jednog dela Severne Srbije: jedan nagao i snažan napad na Bugarsku pre no što bi ona završila mobilizaciju. — A šta bi se postiglo tim? — Vrlo mnogo!Za pet dana naša bi vojska bila u Sofiji, Bugari bi bili naglo izbačeni iz redova neprijatelja sporazuma; Turskoj bi bio presečen put za snabdevanje municijom i drugim potrebama i svaka veza sa Nemačkom, Rumunija bi bila silom prilika nagnana da uđe u naš front, Konstantinu grčkom bio bi stavljen šah-mat a Austro-nemačka ofanziva na Srbiju ujedan mah bi se našla pred jednim faktom sa kojega bi bila gotovo bezciljna.Eto šta bi se dobilo. — A je li izvesno da bi se i uspelo u tome? — Izvesno, ali neuspeh ne bi nam ništa više otežao situaciju od sadanje. — A vi velite, Vrhovna je Komanda i predložila to? — Da! — Pa? — Čujem da je Vlada bila odlučno protivna. — A to znači, da je diplomatija sporazuma bila protivna. — Izvesno. — Ili bolje reći, to znači, da diplomatija sporazuma još i ovog trenutka veruje Bugarskoj. — Da!... — učini potpukovnik i zamisli se duboko, te ćuteći nastavismo šetnju.Na jedan mah on zastade, pa nastavi svoju misao glasno: — Ja nikad o diplomatiji nisam imao visoko mišljenje, ali sam verovao, da je njeno rasuđivanje o događajima bar dva tri stepena iznad nule.Ovaj će rat bar doneti i taj dobar rezultat, što će otkriti, da je diplomatija jedna izlišna i skroz nekorisna ustanova.Od početka rata nije ništa predvidela i sad još ne ume ništa da predvidi.A stvari su tako proste i tako jasne i verovatno zato baš što su jasne, diplomatija ih manje vidi. — Na žalost! — potvrdih ja — Ali, dozvolite mi, da se vratim na malopređašnju vašu napomenu.Govorili smo o onome vojničkome prepadu, koji velite da je predlagala Vrhovna Komanda, a Vlada ga nije usvojila.Mislite li da bi za tako šta već bilo dockan? — Izvesno!Bugari su već mobilisani, njihove su divizije vek na granici. — I onda, šta možemo, ima li kakvog načina da izađemo iz ove situacije? Potpukovnik ne odgovori ništa na ovo pitanje, te ja pokušah, da mu ga u drugom obliku postavim. — Šta mislite, kojim će se redom razvijati sad događaji? — Velika ofanziva na severu već je otpočela, neprijatelj je već na pojedinim mestima uspeo da prebaci manja odeljenja preko reka.Prema poslednjim izveštajima, koji su mi poznati, i kod Beograda su već prebačene neprijateljske trupe, kod Ostružnice i dole, na dunavskom keju, ispod klanice.Čim padne Beograd, događaji će početi naglo i brzo da se nižu. — A vi mislite Beograd mora pasti? — Mora! — odgovori potpukovnik odlučno. — Na Beogradu je dvadeset i četiri nemačkih i dvadeset austrijskih bataljona. — A naših? — Naših dvadeset bataljona, ali deset trećeg poziva. — A zašto vi vezujete za pad Beograda događaje koji će nastati? — Jer to je početak uspeha ofanzive sa severa, koji ti događaji ima da prihvate. Ućutali smo oboje i nastavili bez reči šetnju kroz ogoleli red drva, kroz koji je nekoliko kosih linija večernje svetlosti sumorno senčilo naša zabrinuta lica.O jeseni i sama priroda izgleda zabrinuta te pristaje uz naše raspoloženje, dopunjavajući ga svojom mutnom i tamnom bojom.Potpukovnik se bio duboko zamislio i u dva tri maha prelete preko njegovih usana gorak i bolećiv osmeh.Jednom zausti da nešto reče pa se trže i uzdrža, ali teško uzdahnu. Koliko je u tome trenutku bilo bola u duši ovoga čestitoga vojnika, razumeo sam malo dana zatim, kada prvoga dana po padu Skoplja čusmo, da je u Ferizoviću izvršio samoubistvo potpukovnik Dušan Glišić.To je bio oficir, sa kojim sam onih teških i poslednjih dana srbijinih, češće zajednički brinuo, šetajući onom ogolelom alejom koja vodi u podoficirsku školu ili pustim parkom, koji se iza te škole diže. Vio je bolestan i bolest mu je uvek nametala mrzovolju.Čini mi se, u životu ga je držala još samo dužnost i odanost oslobodilačkoj ideji, kojom je bio zapojen i radi koje mu je i jedan brat pao na Kumanovu.To je bio končić, koji ga je vezivao za život.Kad se sve srušilo, njemu je slom izgledao strašniji i crnji no svakom drugom.Napustio je Skoplje neobično potresen.Otkinuo se onaj končić i on nije imao razloga da i dalje živi.Ubio se na prvoj stanici, na kojoj je sišao, kad je krenuo iz Skoplja.Nije hteo dalje. Već sutra dan, posle ovog našeg razgovora, stigla nam je poražavajuća vest, da je Beograd pao i ja sam u toj vesti dogledao onaj početak događaja, koje je potpukovnik predviđao.Doprle su do nas i pojedinosti o krvavim uličnim borbama, koje su se 24-og vodile na Dorćolu i o paklenoj borbi na Adi Ciganliji. Tu vest, o padu Beograda, potvrdi mi jedan oficir iz komande trupa, dodajući, da je u Beograd prvi ušao dvesta četrnaesti pešadijski leteći puk, koji se borio i na Ipru, kod Arasa i pred Varšavom. I niz događaja, niz nesretnih posledica kratkovidosti diplomatske, koji se završio slomom Srbije, otpoče da se ređa.Svaki je dan nosio svoj događaj a svaki je događaj nagoveštavao veliku tragediju srpskoga naroda. Za pad Beograda saznali smo 26. septembra a sutra dan već znali smo i to, da ni jedan saveznički vojnik neće krenuti iz Soluna u pomoć Srbiji.Čekao ih je okićen Niš, čekao ih Leskovac, čekala ih Đevđelija, čekala Strumica i Veles, čekalo ih je Skoplje; čekao ih je ceo srpski narod i niko nije hteo da veruje nemilome glasu da neće doći, te su se i dalje lepršale zastave istaknute u čast njihovoga dolaska.Juče, 26. septembra, još se uporno tvrdilo iz Niša da saveznici dolaze, ali danas već, verovali su u to samo oni koji nisu mogli pravu istinu znati ili su je uporno negirali. A juče je odista i krenula bila saveznička vojska u pomoć Srbiji.Još od rane zore nastao je bio u Solunu pokret francuskih trupa na železničkoj stanici. U 10 časova pre podne, već je bio ukrcan u vagone jedan bataljon 176-og francuskog puka.A novi su bataljoni kretali ka železničkoj stanici, jer po rasporedu za pokret, svakih dva sata trebao je da krene po jedan voz, od kojih prvi, ovaj što je već ukrcan, u 11 časova pre podne.Oko ukrcanoga voza je bilo već puno života, vojnici su još jednako izletali te točili vodu sa stanične češme ili preko ograde dodavali čuturice da im se napune vinom i pazarivali pomorandže, alve, simite, voće, od one mase solunskih prodavaca koja se obično načeti na ogradi solunske stanice i sa užasnom orijentalskom drekom, nameće kupcima svoj espap.Pred jednim vagonom prve klase, koji je bio prazan i zatvoren, stajala je gomilica francuskih oficira vodeći žive razgovore u očekivanju đenerala koji će se u isti voz ukrcati i povesti vojsku Srbiji u pomoć. Pet minuta pre 11 časova, stiže na automobilu đeneral Baju sa svojim štabom, u kome se već nalazio i jedan srpski mlađi oficir, stavljen na službu đeneralu.Čim je trubni znak objavio da đeneral ide, na stanici je nastao življi pokret, oficiri su se razleteli i presekli svaki dalji izlazak vojnika iz vagona, svako se našao na svome mestu a komandant bataljona pozdravio je đenerala i raportirao mu, da je bataljon potpuno ukrcan i voz spreman za polazak.Đeneral se zadrža pred vozom da izda naredbe komandantima pukova za dalje ukrcavanje a zatim se pozdravi i pođe u vagon. Da je toga trenutka, kao što je bilo utvrđeno, krenuo voz, Srbija bi videla francuske zastave.Da li bi se vojska, koja bi već jednom bila na srpskome zemljištu i vratila zatim, to je drugo pitanje, ali bi Srbija sagledala francuske zastave; telegrami bi zabrujali duž frontova da je francuska pomoć već na srpskome zemljištu i umoran četvorogodišnji borac srpski, koji je na severu zaplivao već u duboku krv, digao bi glavu i oholo pošao u novu smrt.Ti telegrami bi stigli i u neprijateljske redove, stigli bi i u Sofiju i nesumnjivo bi se oni tamo u bugarskoj prestonici još jednom razmislili pre no što bi izveli prvi oktobar. Ali — to nije prvi slučaj u istoriji, da mali i neznatni uzroci izmene čitav tok događaja. Đeneral Baju se pozdravio i pošao da uđe u svoj vagon a oficir, komandant voza i dva tri železnička činovnika poleteše vagonu da otvore pred đeneralom vrata.Ali vrata, ili zarđala ili nabrekla, nisu se mogla otvoriti.Pokuša jedan, pokuša drugi činovnik, pokuša i sam oficir, vrata se nisu mogla otvoriti.To isto i sa vratima na prednjoj strani kupea.Jedan podoficir, železničar, saže se pod vagon, uze jedan kamen i poče njime lupati kvaku, ali ona ne popusti; drugi jedan uskoči u vagon kroz prozor i uze pokušavati iznutra, ali ni on nije mogao uspeti.Dotrčao je i činovnik iz stanice i zagledao vrata sa svih strana pa poslao da se zove jedan bravar iz susedstva ali bravara nije bilo u radionici. Đeneral je nervozno i očevidno ljut pušio cigaretu za cigaretom a komandant voza je pokušavao na neki način da mu se pravda ali ga đeneral nije ni slušao.Velika kazaljka na staničnome časovniku naglo je odmicala i vojnici, koji su već odavno saterani u vagone, počeše ponova da se razmrdavaju i, van pogleda svojih starešina, zaobilaznim putevima, iza raznih vagona, da dolaze u vezu sa prodavcima iza stanične ograde. I kao što to obično u takvim prilikama biva, da se ljudi najzad sete onoga od čega treba početi, šef stanice naredi da se ode u željezničku radionicu i otud zovne majstor.To je razume se produžilo čekanje i đeneral koji je već nekoliko puta nervozno pogledao u sat, poče i glasno da se ljuti.Zadocnjenje je već ispunilo tri četvrti sata.I ko zna koliko bi se to odocnenje još produžilo da se otud, putem koji vodi iz varoši, ne začu silno brektanje jednoga motocikla, koji je jašio francuski vojnik.Motociklista naglo uleti u stanicu, sjaha spravu, uputi se đeneralu i predade mu jedno pismo u velikoj, beloj koverti.Đeneral, koji je sa vojskom svojom sad već trebao da bude blizu srpske granice, otvori pismo, pročita ga brzo pa se vrati pogledom i pročita ga još jednom idući od reči do reči. To je bila naredba koja je obustavljala pokret voza i naređivala đeneralu da iskrca već utovarenu vojsku i vrati je u logor.To je bila naredba koja je obustavljala pomoć Srbiji.Tu je naredbu i njeno izvršenje Sofija znala već posle četvrt sata.Niš je nije odmah saznao i čekao je voz sa savezničkim trupama. Da nije bilo one pokvarene brave na vagonskim vratima, ta bi naredba stigla đenerala možda u Đevđeliji a Sofija bi iz Soluna bila izveštena da je prvi kontigenat savezničkih trupa krenuo u Srbiju i to bi imalo svoga utiska. O tome smo događaju saznali 27. septembra a, dan za ovim, već stižu nove nepovoljne vesti, sa severnoga fronta: Smederevo palo i neprijatelj prebacio velike snage kod Rama te označio svoju nameru da glavnu akciju upravi dolinom Morave. Sutra dan, to je bilo 29. septembra, napali su Bugari našu granicu u blizini Kadibogaza.Sofijske diplomate, koje su po svom naimenovanju zastupale interese sporazumnih sila, požurile su da i nama i svojim vladama objasne da su to neredovne trupe učinile i da taj akt nema nikakve veze sa držanjem Bugarske. Sutra dan, 30. septembra, Bugari su napali naše granične položaje prema Knjaževcu i sofijske diplomate, koje su po naimenovanju zastupale interese sporazumnih sila, požurile su da nama i svojim vladama objasne da su i to neredovne trupe i da taj akt nema nikakve veze sa držanjem Bugarske. Najzad, poslednje septembarske noći, u oči prvoga oktobra, Bugarska je napala Srbiju na celome frontu.Prvi oktobar doneo nam je tu vest koja, ma da je međ nama izazvala uzbuđenje, nikoga ipak nije iznenadila, jer smo taj napad već od dana bugarske mobilizacije očekivali.Ovaj akt je iznenadio samo diplomate sporazumnih sila i one u Sofiji i one u Nišu, i to u tolikoj meri, da je jedan od niških diplomata, kome su fakta razorila njegovo „duboko uverenje“ uzviknuo jednome našem državniku: . — To je koješta od vas, to nema smisla — — Šta? — To, što su vas napali Bugari! Drugi jedan, njegov kolega, još je i na dan prvoga oktobra, kada su bugarska puška i top plamteli dužinom celoga fronta, tvrdio da bi se stvar još dala popraviti, jer Bugari „u stvari nemaju nameru da napadnu Srbiju“. Jedan ruski konsul, koji se zatim nije hteo ispred Bugara ni da ukloni, već je sa najvećim poverenjem ostao u Srbiji, rekao je na dan prvoga oktobra jednome našem višem činovniku: — Šta će te sad? — Srbija propada, Gospodine Konsule, i ja mislim da bi ovom prilikom bio jedini spas kada bi Rusi iskrcali vojsku u Varni i Burgasu. — A... samo to ne može biti — odgovorio je konsul — jer ruski vojnik ne bi nikada pristao da puca na svoga brata Bugarina. — Ali taj ruski brat puca na svoga srpskoga brata... — To su vaše balkanske stvari!U ostalom ja mislim, da... ja mislim... — i g. konsul nije ni dovršio rečenicu, jer u stvari nije ništa ni mislio, što je sasvim i odgovaralo službi u kojoj je. Kažu — ako je tačno — da su još juče, na dvanaest časova pre no što će Bugarska zagaziti u rat protivu Srbije i Sporazuma — jedan sporazumni diplomata sofijski i njegov drug niški, odlučno tvrdili da Bugarska i ne misli napasti Srbiju, o čemu su oni dobili najdubljega uverenja neposredno od bugarske vlade. Eto, na osnovu obaveštenja te i takve diplomatije o prilikama na Balkanu, opredeljivale su se sporazumne sile u svojim postupcima i držanju; iz obaveštenja te i takve diplomatije nikao je prvi oktobar i ceo balkanski slom, koji će zatim dugo i dugo biti jedna glomazna briga i teret celome Sporazumu. Mi smrtni, koji smo događaje — koji su u ostalom bili tako jasni — pratili čistim pogledom i zdravim razumom, dočekali smo prvi oktobar sa raspoloženjem kojim čovek dočekuje nedaću, za koju unapred zna da ga ne može mimoići.Taj mučki udarac s boka niti je bio prvi u našoj novoj istoriji, niti je bio neočekivan od takva suseda kao što je Bugarin.Mi smo taj udarac očekivali još novembra meseca prošle godine kada je Poćorek preplavio zapadni deo starih srpskih granica.Tri stotine valandovskih grobova, debeo je ožiljak na našem telu, od vrha toga bratskoga noža i krvava opomena da se ni jednoga dana ne podajemo zabludama koje su isključivo diplomatiji dozvoljene. Mi se a nismo podavali i dočekali smo prvi oktobar kao nešto sa čime smo odavna već izmireni, ali to ne znači da smo ga i mirne duše dočekali.Na protiv, počeli smo se zbunjeno osvrtati na sve strane, kao davljenik koji očajno pogleda po uznemirenoj pučini, ne bi li dogledao kakav pojas za spasavanje.I, naviknuti množinom događaja i briga, koje smo poslednjih godina prevalili preko glava, da i u najtežoj situaciji nađemo sebi utehe ma i u nemogućim pretpostavkama, počeli smo i ovom prilikom da ih tražimo. Kada nas je od jutros probudila vest, da su nas noćas o ponoći Bugari napali dužinom celoga fronta, mislili smo još uvek, biće to kakav lokalni napad, kao onaj neki dan kod Kadibogaza i onaj drugi kod Knjaževca.Ali smo ipak, sa izvesnim nemirom u duši, pohitali svi načelstvu, da čujemo šta o tome vlast zna i šta kaže niški telefon.Čaršija je već bila uzbuđena i trgovci su nas, sa dućanskih vrata, pitali pogledom a mi smo odgovarali sleganjem ramena.U tesnoj ulici načelstva grupice uzbuđena sveta, kod načelnika puna kancelarija i hodnik.Obaveštene da napad nije lokalan već celim frontom i, da se od noćas možemo smatrati da smo u ratu sa Bugarskom, gomilice su počele pred podne da kuljaju iz načelstva i onog sokačića, u najživljem razgovoru da se kreću ulicom Kralja Petra gde su sve više i više rasle onima koji su im pridolazili.Svaku od tih gomilica, zadržavali su sad trgovci, koji su sišli sa svojih dućanskih vrata i presretali svakoga, ne bi li što više saznali.Pojedine od ovih grupa što kreću ulicom, idu oborene glave i zabrinuta lica, druge živo komentarišu događaj, a treće polemišu i nadvikuju se.Ulica vri nekim tihim uzbuđenjem, kao ono kad sa dna suda već počinje da izbija ključ. — A Rumunija? — uzvikuje profesor, u gomilici koja je zastala pred jednim dućanom i toliko novim pristalicama narasla, da su prolaznici morali slaziti sa trotoara na ulicu da bi je obišli. — Rumunija ćuti! — odgovara mu mrzovoljno jedna beogradska izbeglica, koju već od nekoliko dana mori teška briga o imanju koje je ostalo u osvojenome Beogradu. — Ćuti, al ne sme i dalje ćutati!Ona je prisvojila sebi čast, da se poslednji ugovor o balkanskom miru nazove bukureškim ugovorom, to znači i dužnost, da bude čuvar nepovrednosti toga ugovora. — More, je l’ samo Nemac na prestolu, on već onda zna kako Viljem tumači međunarodne ugovore! — upada trgovac pred čijom se radnjom vodi razgovor. — Pa jest, ono i Konstantin grčki je protumačio po tome receptu ugovor! — dodaje penzionar za kojega se uopšte znalo, još od početka rata, da sve stvari gleda kroz veoma mutne naočari. U drugoj gomilici, koja živo promiče ulicom, čuješ glas jednog mobilisanog advokata. — Ja vam opet kažem, Rusija će nam u poslednjem trenutku priskočiti.Šta je to njoj da iz Odese prebaci vojsku u Varnu, ništa, šala! — Al ja bih voleo — češe se za vrat učitelj — kad bi nama Rusija priskočila u pomoć u prvome trenutku, a ne u poslednjem. Treća se grupa okupila oko jednoga fijakera, kojim je, ne znam ko, hitao iz načelstva.Jer, svetina je u takvim prilikama, kad je žedna vesti, pravi tiranin; ona zaustavlja čoveka koji žuri najhitnijim poslom; ona zaustavlja kola, kojima je neko pošao da bi stigao pre no peške; ona bi kadra bila da zaustavi železnički voz, samo da zadovolji svoju žeđ za vestima.Razume se da svetina u takvom slučaju preduzima sva potrebna obezbeđenja da kola ne krenu dalje dok ona ne iscrpe iz njih sve vesti, onako od prilike, kao što vam pri ulazu u varoš trošarinski činovnici pregledaju kola da vide nosite li šta što podleže trošarini.Jedan će se obesiti o fenjer od fijakera, drugi metnuti nogu na stepenik za penjanje, treći nasloniti ruku na koš i, tako obezbeđeni, počeće da vam pretresaju kola, da vide nema li što pod sedištem, u košu, u džepu prolaznikovom, nema li koja vest koja podleže trošarini svetine.To sve biva i s toga što svetina uvek veruje da onaj koji žuri kolima, mora znati štogod više no onaj koji ide peške. — Pa dobro.Je li to redovna bugarska vojska udarila? — pita onaj što je nogu popeo na stepenik za penjanje. — Pa ne mogu valjda komite udariti od Vidina do Dojrana, razume se redovna vojska! — odgovara nestrpljivo svetini zarobljenik s fijakera. — A saveznici iz Soluna? — pita onaj što se uhvatio za fenjer. — Ostaju u Solunu! — odgovora onaj što je požurio kolima da bi stigao pre no peške. — Zar ne misle ni u ovome slučaju da promene odluku? — pita onaj za leđima što se drži za koš. — Ne verujem! — odgovara čovek s fijakera, pogledajući nestrpljivo na sat. Sve te gomilice, koje su iskuljale iz uličice gde je načelstvo, slivaju se zatim u pojedine kafane, gde su već stigle na prodaju i novine koje su izašle pred samo podne i koje se otimaju od prodavaca.U kafanu su pridošli i činovnici, koji su ranije napustili kancelarije i trgovci, koji su malo ranije napustili radnje i izbegličke gospođe, koje nemaju strpljenja da kod kuće sačekaju muževe.I sve to vri i ključa kao u mravinjaku.Oko stolova se načetilo po dva reda stolica i sve poglo glave i žagor jednostavno ispunjava prostor, a oblak duvanskoga dima povija se nad zabrinutom gomilom. Kad me je već zagušila i briga i dim, digao sam se i krenuo kući. Napolje još sipi nesnosna jesenjska kiša i močar pokrio žitkim blatom ulice.Vlaga ti čisto prodire u dušu, kao da bi mrzovolja prirode htela da se ujedini sa mrzovoljom našom. Ulicama vidiš ovamo i tamo po dvoje i troje, sabrani pod kišobranom ili pod krovom, razgovaraju; žene izviruju na kapijama očekujući muževe, koji će im potvrditi vesti koje su u komšiluku saznale, a domaćin umoran brigom koju mu je doneo današnji dan, eno ga žuri da je podeli sa svojom porodicom. Kroz vazduh, razređen vlagom, odjekuje potmulo kameni most na Vardaru i čuje se odmereni pljasak opanaka po lapavici.To, povrnute jake na prokislu šinjelu, oborene puščane cevi sa koje se sliva kiša, maršira tromo neki odred trećepozivaca, tamo — ka granici. Ušao sam u kuću i bono se nasmešio.U jednome uglu, u mojoj kancelariji, leži zgužvano platno, koje je trebalo da bude razapeto na trijumfalnoj kapiji, pri dolasku savezničke vojske.Na njemu je ispisan krupnim crvenim slovima, nedovršen pozdrav saveznicima: „Vives les Al...!“. Pre no što će 1912. godine buknuti balkanski rat, iza koga će se jedno za drugim nizati krvavi događaji, da bi se završili najstrašnijim istorijskim polomom, plamenom koji će obuhvatiti celu zemaljsku loptu, — kao znamenje, kao predznak velikim svetskim katastrofama, desio se jedan događaj koji je uzbudio ceo svet.Pošto se dugo i dugo gradio, otisnuo se prvi put na pučinu do tada najveći svetski brod „Titanik“.Zdrav, snažan, ponosan, on je pouzdano razbijao morske vale koji su se lomili o njegove bokove, sekao ih je i plovio svome cilju.Na njemu nekoliko hiljada putnika, koji su mu se sa pouzdanjem poverili da ih preveze preko pučine.Po broju stanovništva, koje je na njemu, on prestavlja skoro jednu malu varoš a po uređenju i čitavu jednu državu koja plovi po moru.Tu su radnje i trgovine, tu kasine i klubovi, zabave, razonođenja, štamparije pa čak i novine koje izlaze na brodu.I usred najpouzdanije plovidbe, „Titanik“ nailazi na podvodni ledeni breg, dobija snažan i neočekivan udarac s boka i — tone.Tone, za nekoliko minuta na dno mora čitava jedna mala država. Ovako udaljenome od događaja koje smo preživeli, udaljenome od patnja koje smo podneli, meni tadanja Srbija i njena sudbina sve više liči na sudbinu „Titanika“.I ona se dugo i dugo gradila — sve od orašačkog ustanka pa do sada i otisla se jednoga dana na pučinu svetskih događaja, zdrava, snažna i ponosna.U njoj život buja, snaga se narodna odupire pouzdano valima koji udaraju o njene bokove i ona seče pučinu i plovi svome cilju.I, usred najpouzdanije plovidbe, Srbija nailazi na podvodni ledeni breg, dobija snažan i neočekivani udarac s boka i — tone.Tone za nekoliko dana na dno mora čitava jedna država i čitav jedan narod. Mi, koji smo se dočepali obala talijanskih, korsikanskih, afričkih i sunčanih obala francuskih, nismo drugo do brodolomnici sa toga velikoga broda. Ima čak i pojedinih detalja u katastrofi „Titanika“ koji ovu sličnost sa katastrofom srbijinom čine još bližom i određenijom.Opisi velike pomorske katastrofe kazuju, da se u momentu sudara, koji se najpre samo na jednome kraju ogromne lađe osetio, na drugome njenome kraju razvijao pun život i, dok je kljun lađe već tonuo, ovamo u pozadini njenoj još je svirao orkestar i ne sluteći da će se maločas sve ugasiti, sve pod more otići.Tako je nešto bilo i u ovoj pozadini, u Skoplju.Dok je kljun lađe već tonuo, ovamo je još svirao orkestar i ne sluteći da će nas za malo sve preliti morski vali. U Skoplju se, pred katastrofu, zacarila bila sezona koncerata.Još jedan nije bio ni svršen a već se obrazovao odbor i pripremao program za drugi.Osećajući obavezu da kupuje karte za te dobrotvorne koncerte, i ako ih nikad nije posećivao, jedan je trgovac čak, i ne znajući da će u tome času govoriti proročanskim jezikom, rekao: „Ama šta ste okupili sa tim koncertima, ne valja to, bogami, ne sluti na dobro“! No sem koncerta i inače je život u Skoplju bio u punom jeku.U opštini se, sve do poslednjeg časa, živo radilo na regulacionim planovima po kojima bi na obalama Vardara nikla nova i preporođena varoš; hitno se zidala zgrada narodnog pozorišta kako bi već polovinom oktobra mogle otpočeti predstave u novoj zgradi; „Društvo za proučavanje oslobođenih srpskih oblasti“ držalo je sednice na kojima su se projektovale nove naučne ekskurzije; u gimnazijsku zgradu zbirani su i prenošeni sa raznih strana arheološki predmeti za budući narodni muzej, koji se imao osnovati u Skoplju; mesni odbor živo je zapeo da još s jeseni navuče dovoljno drva, brašna, šećera, petroleja, kako bi za vremena spremio zimnicu sirotinji koja je izbegla iz gornjih krajeva Srbije i ovde našla zaštitu; Kolo Sestara radilo je vredno i marljivo a organiziralo se i društvo za zaštitu napuštene dece. Sve se radilo živo, predano, radilo se do poslednjega časa i ne sluteći da je prednji deo broda naišao već na podvodni ledeni breg.Pa ipak, i ako zadnji deo njegov još nije tonuo, potres od udara osetio se celim telom broda već prvoga oktobra.Potres je bio tako snažan, da se zatresla cela trupina i na jedan mah sve se uzneverilo, sve zastalo i sav život namah obamro, kao ono kad svi čovečiji organi utrnu od snažnoga udarca. To je bilo juče a danas, drugoga oktobra, već smo više znali no juče, te ako je jučeranji dan bio možda poslednji dan vere, današnji je već bio prvi dan razočarenja.To se razočarenje jasno ispisivalo na licima onih koji su se zbirali u kafane da zajednički brinu brigu o težini položaja, očekujući jedan od drugoga utehe.Govorilo se sa mnogo manje pouzdanja no juče i prekjuče, jer i najveće optimiste osećale su da pred njima leži jednim dahom porušena kula koju su dotle zidali od grčkih, rumunskih i savezničkih karata. Oko jednoga kafanskoga stola, gde se još juče vrlo živo raspravljalo o bočnom napadu Rumunije, o iskrcavanju ruske vojske u Varni, o operacijama Grčke sa juga, danas se već govorilo o kremanskome proročanstvu. — Možda i drukče glasi to proročanstvo, — veli jedan dežmekasti gospodin — ali sam ja čuo tako: da će jedna strana sila preplaviti zemlju i da će Srbija robovati ili tri nedelje, ili tri meseca ili tri godine! — Ne kaže proročanstvo — veli drugi — da će cela Srbija biti preplavljena, već samo jedan deo njen, na pr.Mačva i Morava. — Ne znači to, brate ništa! — buni se jedan nepoznat mlađi čovek — Uhvatili ste to kremansko proročanstvo pa ga rastežete kao armoniku, kako vam kad treba.Lanjske godine, kad su Austrijanci doprli do Milanovca pa oterani, reklo se: eto, ispunilo se proročanstvo.Pa šta sad, zar iznova? O kremanskome proročanstvu nije pala reč samo tu za stolom, govorilo se o njemu tih dana na sve strane i u svakom kutku.Govorilo se u opšte mnogo o proročanstvima, gledalo se u karte, u dlanove, u plećke i razgovaralo se sa astalčetom.Ta verovanja uvek za vreme ratova, a naročito za vreme katastrofa, kad nastaje carstvo sudbine i slučaja, dobijaju maha i zaražavaju svetinu.Kad se uvuče još u, brigom zamorene duše, predosećanje nesreće i slutnje, onda ta verovanja u predskazanja postaju prava zaraza i strast. Tih dana, izmeđ ostalih, govorilo se naročito i o proročanstvu neke stare Turkinje, koja je nekoj našoj gospođi rekla: — Mnogo se ružno vidi za vašu državu i za vaš narod.Pao veliki crn oblak pa sve pokrio i legao mrak na zemlju.Kroz taj mrak niko ne ume da nađe put niti da vidi svoj grad i svoju kuću te će po mraku da se pogube ljudi i žene i deca i mnogo će da plaču jedno za drugo.Crn hleb će da zameni belu pogaču a tvrda zemlja meku postelju.Deca će umirati a neće se druga rađati; biće više udovica nego devojaka i majke će plakati na tuđim grobovima.Kralj će kraljevati bez krune.Noć će dugo trajati, vrlo dugo i neće svanuti sve dok tri kralja ne izgube krune, tri kralja države i tri kralja živote.Tada tek javiće se sunce iz mora i svanuće dan! Sveštenik neki govorio je svojoj okolini i o nekom proroku Isajiji iz XV. veka, koji je prorokovao da će se dva zmaja sukobiti na Ovčem Polju, jedan sa zapada a drugi sa istoka, i da će ovaj sa zapada najpre mnogo tegoba imati ali će najzad smrviti zmaja sa istoka. — Ja u sve to ne verujem! — tvrdio mi je poznanik koji mi je ova proročanstva prepričao — a Vi? — Ja bih više voleo da znam šta u ovome trenutku misle naši proroci u Nišu, no šta misli prorok Isajija i ta Turkinja. — A ne može se saznati? — Ne može se dobiti telefonska veza. I odista, od jutros, kraj svih napora koji su činjeni, telefonska veza sa Nišem nije se mogla dobiti.Ili je niška centrala bila preokupirana ili se negde na putu između Niša i Skoplja dešavalo nešto vrlo važno, tek do veze se nije moglo doći, a svi smo osećali da bi ovoga trenutka gotovo važnije bilo saznati šta se dešava u Nišu no na frontovima.Niš jasnije no mi vidi novu situaciju pred koju smo stavljeni izdajstvom grčkim, neodlučnošću saveznika i jednovremenom ofanzivom Austrije, Nemačke i Bugarske.Kad se to već nije moglo kroz telefon dokučiti, očekivali smo sa nestrpljenjem niški voz pa da od putnika saznamo što.Ali je i niški voz imao jedno očajno zadocnenje.U mesto jutros, on je stigao tek oko tri sata po podne i prva vest koju smo sa njega čuli, bila je: da je ovo preveliko zadocnenje zbog opasnosti koja je pretila vozu usled upada Bugara kod Predejana.Voz je čekao duge sate na raznim stanicama dok se obezbedio njegov prolazak. — Verujte, posle ovoga voza ja mislim da ni jedan više neće krenuti iz Niša za Solun! — tvrdio je jedan putnik. — Samo pitanje je, hoćete li i vi stići u Solun? — reći će jedan od onih skopljanaca, koji već od nedelju dana na ovamo redovno dočekuje i ispraća sve niške i solunske vozove. — Zašto mislite? — Jer to što je pretilo kod Predejana, još više preti kod Strumice! Putnik pogleda popreko sagovornika i odmače od njega, kao da je on taj koji će kod Strumice izvršiti atentat na voz, pa pođe zatim da saopšti putnicima u kupeu da na putu do Soluna ima još jedno Predejane. Inače, putnici na vozu bili su vrlo prestravljeni i malo su govorili ili su možda malo znali.Po njima, jedno je bilo pouzdano a to je, da je u Nišu situacija smatrana mnogo težom no u Skoplju.Od njih smo još saznali da su sva državna nadleštva spremna da krenu iz Niša u Bitolj; od njih smo saznali i da su za sobom ostavili spreman naročiti voz kojim su trebali da krenu za Bitolj i strani poslanici, ako posle opasnosti u kojoj je ovaj voz bio — o čemu je javljeno Nišu — ne odustanu u poslednjem trenutku, da krenu ovim putem. U vozu nije bilo redovnih putnika, sve su to već bili begunci za Solun, i u tome svojstvu, nije im ni potrebno bilo ma šta govoriti; oni su sami sobom i svojim putovanjem kazivali i suviše jasno kakvo je stanje u Nišu.Inače, što se mora priznati, na vozu je bilo malo ljudi begunaca a vrlo mnogo žena i dece.Vagoni i furgoni su bili puni i prepuni denjkova i kufera. Taj prvi izbeglički voz od bugarskoga napada, učinio je na nas samo u toliko težak utisak što su njime prošla za Solun i dva narodna poslanika. — Oni su se svakojako rešili na to, pošto su se tačno obavestili o situaciji.I za nas nema ničega rečitijega od begstva narodnih poslanika.Sad već znamo jasno situaciju! — gunđa jedan iz gomile koja je sačekala voz. — Ne verujem! — pravda ih drugi — inače, zašto bi samo dva poslanika pobeglo, zašto ne bi i ostali, zašto ne i vlada? — Vlada ne može u Solun, na tuđu teritoriju a ostali poslanici... u ostalom, možda su ova dvojica članovi kakve komisije ili idu radi kakve liferacije državi? — Kakve liferacije, molim vas, sem ako su kadri da nam liferuju savezničku vojsku.Nego, hoćete li ja da vam kažem zašto ovi poslanici begaju sa ženama, prvim vozom? — Zašto? — Jer... lađa tone! Vraćajući se sa stanice, pošto je voz krenuo za Solun, svet je išao u grupama kojima su se pridruživali oni koji nisu bili na stanici, da čuju što novo.Te su grupe razgovarale o utiscima koje je svaki pojedinac poneo sa ovoga voza.Moglo se govoriti samo o utiscima koji su nam davali opštu sliku situacije, jer smo se sa voza vratili tako isto oskudni vestima kao što smo bili kad smo pošli da ga dočekamo.Čaršija je skopljanska u tome trenutku možda više znala no mi.Ona je iz celoga prostranoga događaja, koji se razvijao na granicama Srbije, sa naročitom grozničavom radoznalošću pratila one vesti koje su se ticale neposredne sudbine Skoplja.Čaršija je sa istočnoga fronta bila obaveštena čak i o onim detaljima koje je vlast možda naročito prećutkivala ili ih ni sama nije znala.Svaki pokret neprijatelja na toj strani, svaki njegov uspeh ili neuspeh, na neki neobjašnjiv način, nekim podzemnim putevima, dopirao je do skopljanske čaršije i šapatom se raznosio od ćepenka do ćepenka i od jednog dućanskog praga do drugog. Prilazeći jednoj od grupa, koja se vraćala sa stanice, jedan omalen gospodin ne htede ni da sasluša vesti koje je ona nosila sa voza: — Ne trebaju mi nikakve vesti, ja već znam, situaciju — veli on — Od dva sata po podne pa do sad lutam od dućana do dućana pa ne mogu da razmenim jednu banku.Trgovci sakrili srebro a to znam već šta znači. Sa Nišem se nikako nije mogla dobiti telefonska veza ali je kumanovski telefon javljao nepovoljne vesti.Kriva Palanka je pala i Bugari napreduju ka Stracinu; u Vranji se dešavaju neki događaji o kojima su vesti vrlo nejasne i neodređene.Neko dodade još da je u čaršiji čuo da je i Carevo Selo palo, da se borbe vode pred Kočanima, ali da se ni ova varoš neće moći da održi i da činovničke porodice već napuštaju Štip i odlaze u Veles. Te vesti nas gotovo poraziše i, dok smo do sad bili samo zabrinuti, sad već počesmo i da strahujemo.I u čaršiji i po mahalama se uskomeša i uzavre i svako potrča gde je znao i umeo da se podrobnije raspita ne bi li saznao pravu istinu.Pa i u tome času bilo ih je koji su umeli da se teše. — Kriva Palanka pala, to znači Kumanovu nema spasa! — vele oni koji su već podlegli brizi. — Kriva Palanka i nije nikakav položaj.Naš je interes da je napustimo i da dovedemo neprijatelja na Stracin.Tu ćemo ga tući! — vele oni drugi koji bi još hteli da se hrabre. Tako je u uzbuđenju prošao ceo taj dan. Predveče, kao da je bilo nečega osvežavajućeg u atmosferi.Naišle su od nekud, nepoznatim putevima i iz nepoznatih izvora, malo povoljnije vesti, kao ono kad posle nesnosnoga i zagušljivoga letnjeg dana, ispunjenog omorinom, dune predveče svež vetrić te rashladi čela i razgali dušu.Po tim vestima, naši se odlično drže na Stracinu i velika im pomoć stiže sa severa i iz garnizona sa albanske granice.Osim toga Engleska, Francuska i Rusija objavile su rat Bugarskoj i već su se Francuzi na jugu angažovali u borbi; Englezi bombarduju Dedeagač a Rusi Varnu. Kafane koje su na podne bile razređene, ispuniše se predveče i posetioci njihovi, koje si danas sretao ulicama zabrinute, vedro su se pozdravljali i živo razgovarali. — To bi sve bilo vrlo povoljno — veli za stolom kod „Zrinjskog“ jedan lekar kome su sve te vesti saopštili — samo ako to nije morfijum za uspavljivanje. — Kakav morfijum? — buni se gospodin koji mu je saopštio sve te povoljne vesti. — Pa — učini lekar skeptički — bolesniku, koji ceo dan teško pati, mi lekari obično predveče damo jednu dozu morfijuma radi umirenja živaca i radi sna koji obično okrepljava u bolesti. — Ali za Boga, doktore — buni se i dalje onaj što je zapojio celu kafanu najlepšim nadama — kad sve to ne bi bilo tako, onda bi značilo da smo mi, koji se nalazimo u Skoplju, pred neposrednom opasnošću? — A šta vas uverava da nismo? — Uverava me, uverava me... — zape onaj ne mogući u momentu da nađe kakav pouzdaniji argumenat sem vesti koje su se čule i za koje niko nije umeo da potvrdi odakle su i kako čule. — Evo vam jedan dokaz! — umeša se treći da spase situaciju — Kada bi opasnost bila blizu, Komanda bi Trupa izvesno već naredila evakuaciju bolnica i magacina.Ja znam za magacine pouzdano da do ovoga časa nije naređena njihova evakuacija.Vi, doktore, znate za bolnice, je li naređeno što? — Nije! — odgovori doktor. — Eto vidite! — prihvati onaj pobednički. — Al to ne znači da ne može biti već sutra naređeno! — dodade doktor. — Pa i neka bude — brani se onaj — al onda to ne znači da je sutra već poslednji dan Skoplja.Evakuacija se naređuje na nekoliko dana pre opasnosti, bar dva i tri dana.I dogod ja nečujem da je izdato takvo naređenje ja ću bezbrižno spavati. Taj razlog nekako sve ubedi i za stolom opet zavlada malo vedrije raspoloženje, preko kojega malo čas pređe taman oblak doktorova sumnjičenja. Za drugim stolom tako isto. Za jednim stolom u sredini, jedan viši činovnik slučajno se izrekao da sutra s porodicom kreće u Solun.Svi su ga žučno napali tako da su im se reči razlegale kroz celu kafanu.Pobedilac sa onoga prvoga stola priđe i tamo da se nađe u pomoći onima koji su činovniku objašnjavali da je svaka opasnost, ako bi je i bilo, još vrlo daleko. — Pa molim vas lepo — uze reč pobedilac sa provoga stola — jeste li čuli da je izdata naredba da se evakuišu bolnice i magacini? — Nisam! — odgovara činovnik. — Nećete ni čuti, neće se ni izdati taka naredba a, kada bi se i izdala, vi bi posle te naredbe još uvek imali i suviše vremena da se sklonite iz Skoplja. — A zar ne može sve to biti iznenada? — Iznenada? — Ta idite molim vas.Ne zaboravite da je u magacinima silna državna imovina, ne zaboravite da u bolnicama leži masa onih koji su krvlju otkupili to pravo da budu za vremena uklonjeni ispred osvete neprijateljeve i, ne zaboravite da Komanda Trupa ima i sredstava i načina da nekoliko dana ranije predvidi opasnost a dužnost da vodi brigu o državnoj imovini i o državnim ranjenicima. — Tako je! — povikaše svi i onaj viši činovnik odustaje definitivno od namere da se još sad ukloni iz Skoplja a ostali se raziđoše kućama sa uverenjem da se ova noć može spokojno prospavati. Noć je pala mutna i tamna; kišni su se oblaci bili gusto sabrali, spremni da izliju čitave reke vode.Vodna planina, koja se u vedrim noćima tako jasno ocrtava nad Skopljem, dogleda se noćas kao tamna neodređena masa.Varoš kao zastrta tamnim pokrovom iznad kojega se jedva naziru u vazduhu vrhovi minareta i jablanova, onih jablanova koji o proleću, kao perjanice ponositih vitezova, kite Carsko Skoplje. Kafane već puste, ulice mrtve i huka Vardareva, koji nosi kišama nanetu vodu sa Dervena i Žedna, prolama se kroz noćnu tišinu pa ti izgleda kao da se negde daleko nešto neprekidno ruši i krha.Sa železničke stanice pronese se po gdekad pisak lokomotive i tresak vagona koji manevrišu. Osvetljeni prozori ovde i onde po varoši gase se jedan po jedan i nastaje tama i neremećen mir. Kada je te noći prevalila ponoć izmeđ 3. i 4. oktobra i spokojstvo sa sinoćnih povoljnih vesti uspavalo građanstvo, te ga obgrlio tvrd i bezbrižan san, na desnoj strani Vardara dešavalo se nešto, što je trebalo da ostane tajna, skrivena gustim velom ponoći. Tom stranom Vardara, obalom koja se od oslobođenja Skoplja zove Kej Vojvode Putnika, kretala su lagano troja prostrana vojnička kola sa volovskom zapregom; kretala su lagano, da ne bi njihovo krčanje i škripanje uznemirilo uspavane građane.Niti su volujari međ sobom razgovarali, niti je bilo uobičajenih uzvika i izdiranja na volove, koje je svako od njih vodio za uzicu i tiho kretao za jednim vođom, koji je daleko pred kolima išao.Oko kola je išlo još četiri do pet vojnika, opet tiho i bez razgovora.Kola su zastala pred jednom dvospratnom kućom i kada e vođa tiho udario alkom u vrata, na gornjem se spratu kuće otškrinula jedna šalona i jedna se glava promolila i odmah se povukla a šalona za njom zaklopila prozor.Malo za tim i na gornjem se spratu osvetliše sobe svetlošću, koja se kroz šalone, kao tanke i svetle paralelne linije, nazirala; a na donjem se spratu otvori dvokrilna kapija, lagano, tiho, bez škripanja i lupe.Zatim se vojnici uspeše u kuću i počeše otud skidati stvari: sanduke, kofere, denjkove.Sve je to išlo tiho, pažljivo, šapćući, bez uobičajene larme u takvim prilikama, pa još kad se stvari moraju skidati niz tako strme stepene, kakve su u običaju po kućama na istoku.Tako su isto snesene stvari tovarene u kola, vodeći očigledno računa, da se okolno stanovništvo ne uznemiri. U toj je kući stanovao đeneral, komandant trupa novih oblasti, onih trupa, koje brane našu istočnu granicu od Kozjaka do Valandova i od kojih zavisi sudbina Skoplja. Ma koliko da su vojnici, koji su tovarili, taj posao pažljivo i tiho radili, ipak se nije moglo izbeći da se kroz tišinu noći, koja je vladala, ne oseti da se tu nešto dešava.I u okolini đeneralove kuće počeše stanovnici da se bude iz sna, za koji su sinoć verovali da ga do zore neće prekidati.Najpre na jednoj kućici pa na drugoj, počeše na neosvetljenim prozorima da se pomiču zavese, zatim ovde i onde otškrinuše se lagano prozori i najzad, otvoriše se kapidžici, iza kojih počeše da izviruju čupave glave iz sna razbuđenih skopljanaca. Niko ii reči ne govori, svako nemo, prestravljeno, preplašeno gleda kako se tovare kola i uporno čeka na kapidžiku da vidi kraj ovoga posla.Kada se natovarena kola ispred đeneralove kuće kretoše i kapija se na kući opet zatvori a svetlosne linije na šalonama utrnuše; oni što su virili na kapidžicima pojaviše se na ulici i počeše, onako neobučeni, da se zbiraju u gomilice i šuškaju poverljivo. — Đeneral bega? — šapće jedan prestravljeno. — Ne bega on!Zar komandant ovih trupa pa da bega?Nego uklanja porodicu i pokućstvo. — Zar prvi on? — E nije nego poslednji! — Pa još nije izdao ni naredbu za evakuaciju bolnica i magacina! — primećuje jedan koji je sinoć bio kod „Zrinjskog“ i vratio se otud kući ubeđen da je evakuacija bolnica i magacina najpreča briga u slučaju opasnosti. — Čekaj prvo da nadležni evakuišu sebe! — Kad đeneral daje signal za požar, onda znači da krov već gori. — Lađa tone... lađa tone! — uzviknu sa jednoga poluotškrinutoga prozora nekakav piskav glas, verovatno onaj koji je tu reč bacio i danas po podne na stanici i taj piskavi glas prodre kroz ponoćnu tamu kao sovin vrisak. I dok ova gomilica prestravljeno šapće u dubokoj tami pod širokom strejom jedne kućice, pridružuju joj se sve nova i nova zabrinuta lica.Kroz kapidžike koji vezuju avlije ili preko niskih plotova i zidova, koji ih rastavljaju, vest je počela da se širi duž cele mahale i počeše da se bude po kućama i oni koji u tvrdome snu nisu ni čuli do sad ništa.Počeše sad već i pojedini prozori da se osvetljavaju, počeše ljudi i da se oblače ne mogući ponova da zaspe, uznemireni ovom novom brigom i, kad je zora svanula, ceo je već jedan kvart znao za novost i uzbuđenje, koje je usled te novosti u njemu nastalo, pođe da se širi duž celoga Skoplja. Čim je malo jasnije svanulo, te se otvorili kapidžici i kafanice, celo je Skoplje bilo na nogama i u grozničavom raspoloženju.Prijatelj je jurio prijatelju da se posavetuje; žene, naročito one koje su bile bez muževa, potrčale su u rodbinu i u poznanika da se propituju.Jedni su jurili u načelstvo, drugi u opštinu, treći u komandu.Niko više nije pitao za vesti, nikoga više one nisu interesovale.Mesto pitanja o Rusiji i Rumuniji, mesto pitanja o borbi koja se vodi na Stracinu, na usnama svih se javljalo jedno jedino pitanje: . — Je l’ istina da je đeneral već noćas ispratio svoje stvari? Da uzbuđenje još više pojača, prosu se kroz varoš i vest da đeneral sutra ujutru prvim vozom šalje i porodicu.Mnogi dućani već toga dana nisu otvarani, mnogi koji su imali kola već su ih natovarili i krenuli put Tetova, a oko deset časova pre podne načelstvo je već pritisla svetina tražeći pasoše. Tu, pred načelstvom, sreli su se oni koji su još sinoć verovali da neće nikad doći potreba da se napušta Skoplje i oni koji u to, i pored svih povoljnih vesti, nisu verovali.Tu su se razvili živi razgovori, objašnjenja, raspitivanja, međusobna savetovanja pa čak i prepirke.Jedni su se vajkali, drugi hrabrili, jedni verovali a drugi bez vere i bez odluke išli od gomile, do gomile da se raspituju, da čuju što, pa da se odluče tek.U jednom uglu, u tesnoj avliji načelstva, objašnjava jedan Skopljanac kojim se putem može iz Tetova sići u Bitolj; u drugoj gomili razgovara se o tome da li se u Prištini mogu naći stanovi; u trećoj gomili vajka se onaj viši činovnik što je jutros trebao da otputuje u Solun. — Ama kad ja slušam drugog, pa ne odoh jutros.Da čekam naredbu za magacine i bolnice, nije nego još nešto.Svako će se prvo setiti sebe pa onda magacina i bolnica. U drugoj gomilici uzvikuje jedan: — Zašto u inostranstvo kod tolike Srbije? — Zato — odgovara mu drugi — što tu toliku Srbiju brani đeneral koji svoju porodicu šalje u inostranstvo i to pre svih ostalih građana. I u trećoj grupi brani se jedan što ide u Solun, pa veli: — Neću da čujem kominike o borbama, neću da čujem telegrame iz inostranstva, neću da čujem ničije savete.Juče je prošla Narodna Banka za Solun i ja idem za Narodnom Bankom.Eto ti! Što je više dan rastao, rasla je i ova gomila pred načelstvom a raslo je i uzbuđenje u varoši. Pred podne već počeše skopljanski pajtoni (fijakeri) puni stvari i žena s decom da slaze na željezničku stanicu i ako nikakav voz u to doba nije išao ni na koju stranu.Čekaće ga tu na stanici, čekaće večeras, čekaće noćas, čekaće i sutra ako treba.Po podne je već celo Skoplje bilo spakovano, spremno za put ma gde, ma na koju stranu. Varoš je zarana, još s večera opustila.Sve se povuklo u kuće da tamo, u krugu svoje porodice, brine tešku brigu i odluči se što će i kako će. To je bilo sumorno veče.Kiša je zarana počela da topi zemlju da se zatim, preko noći, izlije u velikim količinama.Bila je to poslednja noć koju su proveli pod svojim krovom oni nesretnici, koji će sutra u zoru krenuti u svet i ne videti više svoga krova danima, mesecima, godinama... Tek što je prevalila ponoć između 4. i 5. oktobra, poče se buditi grad nad kojim je još počivala sumorna i teška noć.Ovamo i onamo, jedan za drugim, počinju na kućama da se osvetljavaju prozori siromašnom svetlošću petrolejske lampe i na prozorima, zastrtim providnim zavesama, da promiču užurbane senke. To su otac i majka, koji već celu noć nisu oči sveli, izbudili dečicu te se sad žurno spremaju; spremaju se da napuste svoju kuću i svoje ognjište; spremaju se da begaju.Sanjiva i neispavana deca, uzneverena lica, izvlače se iz toplih postelja, gde su pod nežnim materinim bdenjem sanjala kuću od kolača, reku od mleka i planinu od šećera.Ona su nesvesna toga da je to bila poslednja mirna noć u njihovom nevinom životu i da sad već ulaze, da stupaju u jedan događaj koji će u docnijem životu sa ledenom jezom prepričavati, počinjući uvek priču sa: „Ja sam preživeo to!“ Njih slatki san, od kojega ne mogu da se rastanu te još na nogama dremaju, zove da se opet vrate pod pokrivač, ali ih roditelji surovo drmusaju, bude ih i kazuju im čudne reči: — Ajde, ajde, da putujemo, da idemo! — A kuda ćemo, tata? A tata i ne odgovarajući, rasejano luta pogledom po svojoj skromnoj sobici gde je tako mirno, tako tiho promicao njegov i njegove porodice život; pogleda u ikonu pred kojom je majka dečja još sinoć upalila žižak, te mu se zavrti suza u očima i on okreće glavu da je ne spazi žena, da je ne spaze deca. A deca, sad već probuđena, uporno nastavljaju pitanja. — Kuda ćemo putovati, tata? — Kuda...? — odgovori on glasom koji mu drhće u grlu — daleko... mnogo daleko... — Ajde, oblači ti decu, a ja da pokupim malo ove prnje! — prekida majka razgovor i on se svesrdno daje na posao.Neumešno, nezgrapno navlači deci haljinice, ali se time bar zabavlja, ne gleda po kući, ne misli na kuću, koju su on i žena dvadeset godina kućili i koju će sad za jedan sat rasturiti i razoriti. — Da l’ da ponesem i koju košulju? — pita žena. — Ponesi... nemoj.., gde ćemo ih? — A pokrivač za decu? — Ponesi... nemoj... — Pa šta da ponesem? — Ne znam... kad bih mogao sve, sve, al ne može.Ko zna gde ćemo... ko zna nećemo li morati nositi stvari na leđima a vodimo decu!... — Ja ne znam, ja ne umem da odvojim. A i on ne ume da je savetuje, izgleda mu svaka stvar draga.I onaj stari kaput njegov što visi na jekseru iza vrata, koji je pravio preklane o slavi, i dečija kolica u uglu iza furune, u kojima su mu sva deca redom uljuljkivana u prve snove i ona stara kutija na ormanu, u kojoj su dečije igračke i one stare knjige, koje je on dugih zimskih noći prelistavao i ona ikona na zidu, pred kojom su se on i žena toplo molili Bogu, kad im je starije dete ležalo od zapalenja, pred kojom je majka dečja svako veče pred leganje učila decu krstiti se i kazivati „Oče naš!“ i pred kojom je on svake godine sekao slavski kolač.Sve, sve mu je drago i stolica i slika na zidu i lampa na stolu i šamlica pod stolom; svaka sitnica i svaka stvarčica.Svaka je stečena, svaka kupljena, svaka ima svoju istoriju i svoju prošlost.Treba se od svake te stvarčice rastati kao od nečega svoga, nečega dragoga i miloga.Treba se rastati od kuće koju te stvarčice sve zajednički sačinjavaju. — Požuri... treba požuriti!... — šapće on, želeći da se sve to što pre svrši, da što pre pođe, da što pre napusti kuću u kojoj ga je nešto već počelo gušiti, onako kao što rodbina kraj postelje onoga što umire, od trenutka kad je već izvesno da mora umreti, želi da to što pre bude, da se samrtnik ne muči. — Požuri... treba požuriti! — Evo, evo, samo još ovo ćebe ili... neka ostane.Jesu li gotova deca?Čekaj da ugasimo kandilo! — Ugasi! — Hoćemo li zaključati kuću? — Zaključati?Šta to vredi?Al ako, zaključaj, daj mi!Hoću da ponesem ključ, hoću da ga nosim sa sobom! — A Fidelica? — Fidelica? — učini on i seti se maloga, ljupkoga kučenceta, koje je pre šest meseca izmolio od jednog prijatelja i kojemu se deca toliko obradovala.Fidelica je bila drug dečji i prijatelj kuće; navikli su se bili na nju svi toliko da je postala član porodice o kome su svi zajednički vodili brigu.Ujutru je uskakala u dečji krevetac i igrala sa njima, zatim je pratila majku na pijacu, u podne je pred vratima dočekivala oca kad se vraćao kući a uveče ih je, sve okupljene, podjednako zabavljala prilazeći od jednoga ka drugome i, igrajući sa svakim svesrdno. — Fidelica? — ponovi on — Ne znam, mora ostati! — Fidelica! — zavriskaše deca koja ne bi htela da se rastanu od svoga druga. A verno kučence, koje se, predosećajući tragediju od jutros okunjeno povuklo pod krevet, u odgovor na dečje izjave ljubavi poče tužno da arluče. — Da, mora ostati — odgovara on suvo a i njemu steže žalost grlo — Je li ostalo tamo u kujni što od sinoćne večere?Uzmi jedan tanjir pa skupi sve što ima od hrane, pa joj metni ovde, pred vrata.Ako može bar dva tri dana da se ishrani!...Tako, tu!...E, ajde sad, prekrsti decu! Tovare se, polaze, on zaključava vrata pa pošto je još jednom bacio pogled po svojoj miloj sobici, pogled kojim se roditelj rastaje od deteta pre no što će ovo pokriti zaklopac od mrtvačkoga sanduka, polazi... Još je dva sata do zore ali će i zora teško uspeti da unese svetlosti u mutnu, jesenju noć.Kiša je celu noć lila kao iz kabla a u to doba nešto popustila, te se kroz zrake blede svetlosti, koliko je ova prodirala na ulicu kroz osvetljene prozore, sagledale sitne iglice kiše koja koso promiče. Ulicom već promiču nejasne i tamne senke, osvetljujući prljavu kaldrmu i barice bednom svetlošću fenjerčića, koja još više zaklanja njihovu siluetu.Pred ovim ili onim vratima stoje kola sa upaljenim fenjerom a konji, pokriveni mokrim ćebadma, frču nezadovoljno i bije im iz nozdrva bela maglica. Izbudio se grad i danas će očajno hitati da se spasava, jer pored panike koju je događaj od prošle noći izazvao, juče na podne se prosuo glas da danas idu poslednji vozovi u pravcu Soluna i Kosova, da će se zatim obustaviti ceo saobraćaj da bi se mogla hitno prebaciti francuska vojska na severo-istočni front.S druge strane opet, šaputalo se da su Bugari već presekli željezničku prugu kod Vranje i tek što nisu uspeli to isto da učine i kod Strumice, te svet počeo još od sinoć i celu noć da hita ka železničkoj stanici.Verovalo se, biće možda noćas kakvih vanrednih vozova ali i inače, treba biti što ranije na stanici, jer će navala biti užasna pa se treba boriti za mesta u vozu. I kad su duboku noć probili prvi nagoveštaji zore, toliko bar da se kamen mogao razlikovati od bare, ulice koje vode ka stanici na jedanput oživeše i počeše se sve jasnije nazirati žalosne slike koje je dotle krila noć.Ulicom jure kola pretovarena denjcima i sanducima, jure smrtonosnim trkom, ne bi li stigla do polaska voza bar pet šest puta da odu do stanice i da se vrate.Sa njihovih točkova daleko prska kaljava voda po licima prolaznika i po kućnim zidovima a sa njihovih bokova žmiri slaba svetlost fenjerčića blatom poprskanih i ulepljenih.Stranama ulica, pokušavajući da se koriste strejama, idu teškim odom pogrbljeni nosači, noseći čitave tovare na leđima a za njima žure ljudi, žene, deca, noseći svako po neki svežanj, kutiju ili bošču u ruci.Promiču čitave porodice zabrinuta lica i sve nose svoj težak tovar brige i bola i uz to nešto imanja, koliko je moglo stati u onoj kutiji, kesi ili bošči koju je svako grčevito stegao uzase.Za brižnim ocevima i majkama vuku se neispavana, neumivena i na brzu ruku obučena deca, koju su roditelji još za duboke noći izvukli iz postelja.Spale im čarapice preko cipela, kapa im natučena preko ušiju, navučeno im po dva i tri kaputića jedno na drugo, obavijeni im šalovi i marame oko vrata i deca grešna, ne znajući šta ih je snašlo, vuku se plačući za roditeljima koji ni sami ne znaju šta će ih snaći. Niko nikog ne zdravi usput, niko nikog ne zapitkuje, svi su zauzeti podjednakom brigom i podjednakim bolom, svi imaju isti cilj, svi istu sebičnu težnju da jedan pre drugoga stigne, da jedan pre drugoga zauzme mesto. Noć se sve više razređuje i mutna svetlost močarnoga jesenjega dana osvaja.Svetiljke na prozorima kuća, koje su domaćini već napustili, pogašene su; dogoreva još samo po gde koji opštinski fenjer sa kojega cure mlazevi kiše.Pod mutnom dnevnom svetlošću koja se tek razvija, na stanici se železničkoj izdvaja iz polumraka i sve jasnije obeležava bedna i žalosna slika.Na staničnom peronu leži čitav logor porodica koje još od sinoć i noćas čekaju tu.Usred vode, koja je poplavila ugibe i udolice, diže se gomila stvari i pokućstva, sanduka i kufera, denjkova i bošča, korapa i džakova.To sve nabacano, sve pretrpano, kao da je za vreme požara izvlačeno i bacano na ulicu.U tim gomilama, kao u rovovima, šćućurile se kukavne porodice prokisle do kože, deca pokrivena preko glave starim džakovima, majka sa odojčetom na grudima uvijena u ćebe i starica ogrnuta jorganom pod kojim drhće.Sa svakog parčeta njihovog odela curi kiša, haljine im se ulepile za telo a blato ih zasulo do kolena te izgledaju kao brodolomnici koje su malo čas spasli i izvukli iz mora na obalu. Tako ova gomilica ovde, tako i ona tamo, tako i treća i četvrta, a sve nove i nove pridolaze od rane zore i već se guši peron od navale begunaca.Voz još nije na stanici i železnički činovnici, koji nekoliko dana i nekoliko noći nisu radi odmora naslonili glavu ni na svoj kancelarijski sto, promiču levo i desno, preskačući stvari i svet, koji je već pritisnuo svaku stopu na peronu. — Skloni se, makni, ovde nije slobodno! — viče gomili stanični žandarm ali tonom koji kazuje da viče samo iz navike i sam uveren da ga niko neće poslušati. Begunci koji pridolaze, sa mukom se probijaju kroz gomile koje su još sinoć posele stanicu i, gde malo prostora nađu, spuštaju stvari i oko njih se pribiraju, raspitujući one koji su ranije tu, da l’ znaju što pouzdanije o vozu. A one gomilice koje se pribrale pod kakvom strejom, drvetom ili pod kojim drugim zaklonom, vode žive razgovore.Jedna se žena vajka da joj je muž otišao službenim poslom u Niš i sad, usled prekida vozova, ostao tamo a ona ne zna bez njega na koju će stranu s decom; druga kazuje kako je staru majku ostavila u jednu tursku kuću; dobar, veli, neki turčin, dao joj je reč da će se brinuti o njoj kao o svojoj rođenoj majci; treća se žali kako joj je sestra ostala, bolno joj dete, pa ostala a u kući nema do za jedan dan hrane. Ljudi sakupljeni u grupe, objašnjavaju se o ažiji srpskih novčanica u Solunu, o akciji Francuza na južnome frontu, o putu koji preko Tetova vodi na Kičevo i Bitolj, o tome kako bi vlast trebala da se postara za malo reda pri evakuaciji i prepričavaju razne novosti kroz koje još i u ovome očajnome času provejava vera. — Šta ćete u Solun, po Bogu brate, samo da trošite novac? — uzvikuje u jednoj gomilici profesor čiji se gornji kaput usukao od kiše a pod nabijenom surom šajkačom na oči izgleda kao civilni žandarm. — Zato, što mi je tu, pod nosem! — odgovara mu dežmekasti liferant koji grčevito steže pod miškom kuferče, verovatno puno novca na koji je on već izračunao ažiju na solunskoj pijaci. — Pa do Prištine, brate, nema ni nekoliko koraka a ova opasnost ne može da traje dugo.Dan, dva, pa... — Kako dan dva? — prekida ga nepoverljivo liferant. — Tako! — tvrdi ubeđeno profesor — Skoplje neće ni pasti.Vodiće se borbe pred samim Skopljem, eno onde, vidiš onde, — i profesor pokaza na gazibabsku uzvišicu koja preseca skopsko polje sa severne strane, iza koje izbija kumanovski drum — onde i ni koraka dalje.Treba se skloniti samo dok ta opasnost prođe. — Eh, da je tako, ne bi se ja ni sklanjao! — maše glavom liferant podvlačeći sumnju u profesorove reči. — Treba se skloniti, treba zbog porodice.Ali, privremeno; tako, do Prištine, da se čovek može odmah vratiti kući. — Daj Bože! — vrti i dalje glavom liferant. U tom, na jedan mah uzavre gomila žagorom i nasta živ pokret na sve strane, kao kad mravinjak zgaziš nogom, te potisnu i razdvoji ova dva govornika.Kao more kad u jedan mah zanjiha svoje vode, tako svetina poče da se ljulja i njiha, naginjući unapred, kao jedna i jednostavna masa.Oni koji su sedeli na zemlji digoše se, oni koji su bili u zadnjim redovima navreše da se probiju; nastade plač dece, psovka žena i svađa ljudi.Nastade gaženje, guranje, preskakanje, sve bi htelo da se probije u prve redove do šina, jer eno ga ozdo ide voz koji će primiti i poneti sve ove nesretne begunce. A kad voz stade ispred ove mase, nastade očajna i strašna gužva.Vidiš samo jednu crnu masu kako se povija, vidiš uzdignute pesnice koje prete, vidiš decu iznetu iznad glava da ih ne bi gomila pogušila i vidiš ljude, penju se i na točkove i na krovove vagona i na lance kojima su vagoni vezani među sobom i čuješ samo dreku i uzvike: „Ne gazi se!“ „Čekaj, de si navreo!“ „Prolazi, prolazi!“ „Ne guraj!“ „Jaoj po Bogu ugušiste me!“ i razne druge uzvike i preklinjanja i jauke. A profesor sa surom šajkačom još lovi svoga sagovornika liferanta, hteo bi da mu objasni kako je sasvim izlišno ići u Solun. — Ostavi ti mene! — otresa ga se onaj, jer krajnje je vreme da dočepa mesto u vozu. Ispustivši njega, profesor prilazi onom višem činovniku, koga je svetina i inače pre dva dana omela te nije otišao u Solun i poče njemu objašnjavati kako u Solun ne treba ni ići, dovoljno je skloniti se do Prištine.Po profesorovom planu, za koji on tvrdi da je iz pouzdanoga izvora, moravska divizija sa timočkog fronta hitno će krenuti i od Vranje, po cenu najvećih žrtava, probiti u preševsko-kumanovski basen te napasti neprijatelja s boka.Francuzi se hitno koncentrišu kod Krivolaka i Grackoga, stanice ispod Velesa, kako bi ozdo, bregalničkom dolinom, zatvorili skopsku ravnicu i osujetili dejstvo bugarske vojske koja napreduje južnim delom Ovčega Polja, preko Štipa, sa zadaćom da preseče našu vezu sa Francuzima i potpomogne neprijateljsku akciju na Pčinji.Trupe novih oblasti, koje se naglo dovlače sa albanske granice, imale bi zadaću da onemoguće svaku vezu bugarske vojske koja operiše od Ćustendila i Krive Palanke i one vojske koja je u Ovče Polje izbila preko Carevog Sela.To bi učinilo da bugarska vojska promeni pravac nadiranja ka Stracinu, da ne bi izgubila vezu sa ovčepoljskim frontom, te mesto Stracina i Kumanova, ona bi se verovatno spustila na jug, preko Crnoga Vrha i Zletova.Tada bi se negde ispod Skoplja, verovatno na Pčinji, sve do njenoga utoka, razvila velika i odlučna borba sa našim frontom okrenutim istoku, na kome bi Moravska Divizija činila levo, Francuzi desno krilo a trupe novih oblasti centar. I dok je profesor to objašnjavao sa puno ubeđenja, zabado štap u raskaljuženu zemlju od kiše da objasni položaje, zabado prstom u stanični zid pokazujući gde bi se koja vojska nalazila; dotle se viši činovnik ironično smešio pokazujući očima na vagone na koje je svet nagrnuo ali u koje se, pre svih ostalih, baš viši oficiri komande trupa novih oblasti i divizije, oni što treba da drže centar u budućoj velikoj borbi, očajno bore da uture svoje porodice. I odista, tamo pred vagonima nastala je već bila očajna, divlja i odvratna slika.Dok su bedne, prokisle i promrzle porodice, koje su cele noći preležale na stanici ne bi li dobile red da uđu u vagone, tiskale se da svoje stečeno pravo postignu; dok su nezaštićene žene i mala deca vriskala u onoj gužvi i gomili, dok su ranjenici i bolesnici kisli moleći da ih puste u vagon, dotle su oficiri — oni što treba da drže centar u budućoj velikoj borbi — još od ponoći izveli vojnike sa puškama u ruci i zauzeli vagone još dok ovi nisu bili ni doterani na stanicu.Vojnici su, razume se, držeći se tačno naredaba, grubo gurali i odbijali svakog ko bi samo prišao vagonu koji su njihove starešine rezervisale za svoje gospođe i svastike, za njihove tetke i strine, za rođake i prijateljice.Sve te gospođe međutim, niti su se budile rano, niti su se žurile uzbuđeno, znajući da je njihovo mesto obezbeđeno i da bespravna gomila begunaca, bolesnika i nesretnih porodica koje su cele noći kisle na stanici, moraju ćutati pred silom. Video sam jednu grubu i ružnu sliku.Prilazi vagonu jedna gospa u dubokoj crnini, noseći tugu kao jedino imanje koje je spasla.Njoj je tek juče stigao glas da joj je na severnom frontu poginuo sin.Ona nema snage da se gura, snagu joj je bol ispio, ona prilazi mirno, skromno, pogruženo vagonu, uverena valjda da će joj saučešće otvoriti put.Možda bi tako i bilo da kancelarijski oficir, koji je komandovao vagonom kao nekim utvrđenim i posednutim položajem, nije smatrao svakoga ko se tome vagonu približi za neprijatelja.Vojnik je grubo odgurnuo nesretnu mater a oficir to odobravao pogledom koji je jasno kazivao: — Šta si ti, ko si ti?Nama ne trebaju majke, trebaju nam samo deca njihova, da ginu tamo.Rodili ste i to je sve što ste mogli učiniti i sad još možete plakati.To vam niko ne brani! Postupak vojnika ili upravo njegova starešine, izazva u gomili sveta odvratnost i gunđanje ali to nije ništa omelo starešinu da prema drugoj porodici bude grublji, prema trećoj još grublji. Za to vreme stizale su i ulazile u taj obezbeđeni vagon, privilegisane gospođe, sveže i toaletirane, jer su bezbrižno provele noć u toploj sobi.Jedan će posilni lupati na vrata kad bude vreme da se bude, doneti sveže vode za umivanje, očistiti cipele i odneti stvari na stanicu; drugi će im vojnik silom oružja zadržati mesto u vagonu na koje oni što su bez oružja nemaju pravo.Gospođe stižu sa svojim prijateljicama, sa svojim služavkama i sa služavkinim prijateljicama i sve to ulazi mirno u vagon, ulazi i seda na obezbeđena mesta a sve ostalo i dalje dreždi pred vagonima na kiši. Uzbuđen ovom grubošću, siđe iz istoga vagona jedan amerikanac, kome izvesno nije ni bilo namenjeno mesto tamo ali kojega je oficir propustio ne znajući koju li će stranu državu uvrediti ako i prema njemu postupi onako, kako postupa prema majkama čija su deca na položajima.Ne govoreći ni reči, ne obzirući se ni na koga, ovaj stranac prođe kroz gomilu i približi se onoj gospi u crnini.On je kroz vagonski prozor video šta je bilo, on je opazio da je na licu one žene ocrtan dubok neki bol i u njegovoj se plemenitoj duši probudio osećaj saučešća, tako svojstven obrazovanome čoveku.On ne reče ni reč ženi, on joj samo pruži ruku, povede je kroz gomilu i uvede je u vagon, pri čemu su ga pratili blagodarni pogledi cele gomile koja se malo čas gnušala. Tako je bilo kod jednoga vagona, kod drugoga je bilo drukče a kod trećega drukče.Tamo su opet druge vlasti posele busiju.Ako i prodreš u vagon, ti zatečeš pred vratima svakoga kupea po jednoga žandarma koji grubo uzvikuje: „Ovamo ne može.Ovde je arhiva!“ ili „Ovde je blagajna ta i ta!“ ili „Ovde su novčane knjige!“ Ako sačekaš malo u vagonskom hodniku videćeš kako, uz mali svežanj nekih akata, koje dotični gospodin nosi u ruci, ulaze u kupe kao novčane knjige opet razne dame, žene, i njine prijateljice.Ima tu obezbeđenih kupea gde će gospoda moći na tenane i ručati i popiti po čašu vina, što su oni brižljivo i spremili, pa će moći i prospavati posle ručka a, ako bude vreme dugo, odigrati i po koju partiju klabrijasa ili što drugo manje naivno. Dotle će gomila, koja nema na razpoloženju ni vojnika ni žandara, gomila onih među kojima ima i srpskih ranjenika, mrznuti i kisnuti ceo bogovetni dan na otvorenim vagonima.A ti su otvoreni vagoni izgledali kao teški tovari bede i nevolje.Na tim su vagonima nagomilani denjkovi, sanduci, šporeti, čunkovi, stolice sa izvrnutim nogama u polje, bošče, kuferi, korpe i već sve moguće stvari i svih mogućih oblika.Sve to sručeno i bačeno bez reda jedno na drugo, predstavlja čitavo brdo na vagonu.Izmeđ svih tih stvari vire glave dečje, pokrile se suknjama preko glave žene, po gde ko raširio kišobran a po gde ko nabio sebi sto na glavu da ga štiti od kiše.Jedni stoje, pošto su našli jedva toliko mesta da mogu uvući noge izmeđ stvari, drugi polegli po denjkovima, treći sede na stvarima ili na ivici vagona sa obešenim nogama napolje. Na istim šinama bila su jednovremeno dva voza i oba tako natovarena.Ovi su se vozovi sučeljavali i kad budu krenuli, oni će poći raznim pravcima, jedan dole Solunu a drugi gore, Prištini.Poslednji vagon prvoga i poslednji vagon drugoga voza, dodirivali su se tako da se u stvari nije ni znalo koji su to vagoni kod kojih se dele dve tako različne sudbine.Oni u kolima koja slaze u Solun, posle nekoliko sati putovanja, izbeći će i mraz i glad i patnje; oni u kolima koja idu u Mitrovicu, polaze na težak put stradanja i iskušenja.Oni će mesecima patiti i zlopatiti, oni će mesecima lutati po snežnim planinama, gonjeni, ubivani, bez krova i bez hleba, bez zaštite i bez potpore.Dok će se oni prvi grejati na suncu, na toplim morskim obalama, ovi će umirati od gladi i studi na snežnim planinama; dok će oni već na prvome koraku, i ako i sami opterećeni brigom, naći sebi mira, dotle će ovi drugi pod teretom briga potucati se dugo i dugo kroz nevolje i opasnosti. I šta je to što u ovome trenutku, pre no što vozovi krenu, sem jednoga metra rastojanja između dva vagona, dvoji te dve sudbine?Šta je to što je one tamo opredelilo da pođu jednim vozom a ove ovamo drugim?Da li bi se moglo pretpostaviti da su oni tamo opasnost bolje uočili ili su malodušniji, potegli daleko ispred opasnosti?Da li bi se moglo pretpostaviti da su se ovi ovamo rukovodili verom i nadom te ne hteli napuštati svoje rođeno tle ili sebičnošću, sa koje nisu hteli da se udalje suviše daleko od svojih imanja i svoje kuće?Biće ipak ni jedno ni drugo, izgleda da je slučaj bio nemilostivi sudija u opredeljivanju sudbine.Ovaj je seo u ovaj vagon zato što je tu našao mesto; onaj je seo u onaj vagon zato što je tamo zatekao poznanike s kojima mu je lakše putovati i na putu se pomoći među sobom.Niti je onaj prvi pitao gde će ga taj vagon odvesti, niti ovaj drugi.Bilo ih je i koji su svesno promenili nameru, nesvesni u tome trenutku da menjaju i sudbinu svoju.Onaj viši činovnik, koga su prekjuče omeli te nije juče otišao u Solun, danas je bio i spreman i rešen da pođe i u poslednjem trenutku, popustio je pod ubedljivim razlozima profesora u suroj šajkači i seo je na mitrovački voz.Kada sam ga, mnogo docnije, sreo u planini, gde spava na ledini kraj jedne siromašne vatre, teško mi se vajkao: — Ama lepo sam ja pošao za svojom pameću, al tako, kad ja hoću da slušam strategijski plan!I to od koga, od profesora!Već sam bio metnuo nogu na stepenik solunske željeznice — i kamo da sam se popeo, kud bi mi danas bio kraj — al on me okupio, te ova divizija ide odovud, te levo krilo ide odonud, te na Ovčem Polju će se tući odlučna bitka.E, pa deder sad, ne ubi ga!I bar da mi je da ga sretnem gde god da mi objasni ako zna kakav novi plan; da mi kaže, po tom planu, gde mogu dobiti hleba, gde prenoćišta.Samo to da mi kaže! Tako i jedna žena, sirotica, sa dvoje dece na rukama, bila se već smestila u poslednji vagon voza koji će poći u Mitrovicu i za vreme, dok su još vozovi stajali, povela razgovor sa poznanicom, koja sedi na jednome denjku u poslednjem vagonu voza koji će krenuti u Solun. — Nemaš čim da pokriješ decu? — pita žena sa solunskog voza. — Nemam.Ne znam šta mi bi, pošla sam kao bez glave.Sinoć nisam ni mislila da begam a jutros okupiše komšike, a ja, nit poneso što, nit zatvori kuću, nego tako... uzeh decu pa ajde! — odgovara žena sa mitrovičkog voza. — Pa kako ćeš?Vidiš kako sipi kiša, iskisnuće deca do gole duše. — Kad bi imala što? — vajka se majka pa pogleda oko sebe — Kad bi imala... kad bi mi ti dala to ponjavče? — I meni je, bome, to sva sirotinja što sam je ponela.Znaš kako je... nije da žalim. — A valjda će i prestati kiša, ispadala se noćas! — teši se majka pogledajući očajno u mutno nebo. — Pa i neće, vidiš kako je mutno, ceo dan će tako.Nego... što ne pređeš ovamo.Evo ima ovde malo mesta pa da zajedno pogledamo decu. — Pa ne znam, ovde sam prvo našla mesta.A gotovo i nema gde, zgrčila se deca izmeđ stvari. — Pređi, ovde ima poviše mesta, a tu je i ponjavče, pa ćemo zajedno. — Pa da pređem! I diže se žena sa mitrovičkog voza pa, ne slazeći sa vagona, dodade onoj sa solunskog voza najpre jednu bošču, pa onda jedno pa drugo dete a zatim i sama uze preskakati ogradu vagonsku i, prihvatajući opružene ruke svoje prijateljice, prelaziti preko onih lanaca i gvozdenih tabla što odbijaju sudare vagona. - Toga časa i tom odlukom, koja je potekla samo potrebom da ponjavicom zaštiti decu od kiše, ova majka im je u stvari, nesvesno, spasla život.Mesto na tople obale gde ju je odveo vagon u koji je sad uskočila, vagon u kome je bila odveo bi je u albanske planine gde bi deci svojoj iskopala grob. Još malo nereda, još malo guranja i još malo larme i dva voza skoro jednovremeno kretoše, jedan na sever a drugi na jug i odvedoše begunce da ih predadu u zagrljaj dvema raznolikim sudbinama. Bio je već uveliko svanuo dan kad sam se po odlasku ovih vozova, vraćao u varoš.Svet je još jednako kuljao ka stanici a fijakeri se utrkivali puni stvari.Kiša je još neprestano promicala. Skoplje je imalo tužan i sumoran izgled i osećala se neka teška, zagušljiva tišina u njemu.I ako već dan, radnje zatvorene, kafane puste, na napuštenim kućama zatvorena vrata a na prozorima spuštene zavese.Iz po gdekoje samo kuće čuje se tužno arlukanje psa, kojega su izbegli zaboravili u zatvorenoj sobi, i koji arluče svoju poslednju, zloslutu pesmu... Dugi niz kola stoji od jutros pred svima nadleštvima.Volovi, oslobođeni jarma mirno preživaju a žandarmi i državni služitelji hitno tovare sanduke u kojima su arhive i novčane knjige.Iz dvorišta i hodnika nadleštava, gde se još jednako pakuje, čuje se lupa čekića koji zakiva sanduke i osorne naredbe starešina i psovke žandarma.Na tim zgradama, u kojima su nadleštva, puše se odžaci gustim, crnim dimom.To se od jutros rano u pećima spaljuju poverljiva akta i deo arhiva koji se neće poneti. Niko od jutros više i ne krije ozbiljnost situacije.Već dva dana vode se očajne borbe na Stracinu i glasovi, koji otuda stižu, predviđaju napuštanje i toga položaja.Iz Skoplja je poslat tamo i poslednji vojnik a sad se već zbira i varoška žandarmerija da se pošlje u bojne redove. Kada sam toga jutra sa dva prijatelja otišao načelniku, da se još jednom raspitamo o situaciji pre no što odlučimo šta ćemo, zatekli smo ga bleda i uzbuđena sa telefonskom slušalicom u ruci. — Šta treba raditi? — zapitali smo ga. — Treba ići, ukloniti se! — odgovori načelnik koji je toga trenutka prekinuo razgovor sa Kumanovom. — Zar... — zaustismo sva trojica, da zapitamo još nešto. — Naši čine poslednje napore, ali — prekide nas načelnik još uvek uzbuđen i pod utiskom nepovoljnih vesti koje mu je telefon kazao — Kumanovo je već evakuisano i vlasti ga napuštaju.Evo, sad je stigla naredba i svu varošku žandarmeriju, sve do poslednjega čoveka da ispratimo na front.Od ovoga trenutka vlasti su već nemoćne ma što da izvrše i ma što da spreče.Zato, krećite.Nemate šta više da čekate. — Napolje se ponova govori o dolasku Francuza? — Daj Bože neka dođu, lako ćemo se vratiti. — Dakle i vlasti će da napuštaju? — Od trenutka kad postanu nemoćne.U ostalom, nemaju ni vlasti šta više da čekaju; da se zbrinu još o ovom zaostalom stanovništvu, da pomognu evakuaciju u koliko mogu, da spasu arhive, pa da kreću. — Kad? — Razume se, u poslednjem trenutku.To može biti još i sutra.Sve zavisi od situacije na bojištu! Odlazak žandarmerije iz varoši zadao nam je naročitu brigu.Situacija je bila ozbiljnija no što se moglo i misliti.Niži turski i arnautski elemenat, onaj iz zabačenih kućeraka i udžerica na periferiji Skoplja, koji je razuzdan za vreme Turaka, navikao da bude povlađivan pri pljačkanju i otimanju, i zaštićavan od vlasti pri vršenju nasilja, ostao je od oslobođenja bez ikakve zarade a radu se nije umeo ni hteo prilagoditi.Taj je elemenat, razume se, žalio za „starim dobrim vremenom“ i kako je mnogobrojan, mogao je u trenutku rasula i bezvlašća, koje je pretilo da se zacari u Skoplju, pojaviti se iz svojih jazbina kao zver za vreme gladi.Ta je mogućnost imala u toliko više uslova, što je do skora u Skoplju bio nekakav turski konsul, koji je smatrao za svoju rodoljubivu dužnost da raspaljuje nižu masu muhamedansku protivu srpskoga režima i obećava mu kako će mu Bugari, jedini prijatelji Turaka na Balkanu, doneti pravu slobodu.Taj je zanešenjak čak pokušavao da na zemljištu Srpske Kraljevine obrazuje razbojničke bande, rekrutovane iz muhamedanskih besposlenih fanatika i bugarskih komitadžija koje bi toga radi bugarska vlada upućivala u Maćedoniju.Uhvaćen na tome poslu, on je proteran od srpskih vlasti još pre no što je Srbija bila u neprijateljstvu sa Turskom.Tako pustolovska radnja ovoga zanešenjaka kod trezvenijih i uglednijih muslimana nije mogla naći odobravanja ni odziva ali kod onoga elementa, koji jedino u neradu može sebi naći uslova za život, vrlo verovatno. Sve te okolnosti, u momentu kada pada Stracin a naglo se bega iz Kumanova, bile su i suviše dovoljne da nas zabrinu.Već večerašnje veče i noć, kad ode žandarmerija iz Skoplja, biće veče i noć bezvlašća ili sa vlastima koje nisu moćne ništa izvesti, ništa sprečiti.Međutim toliko je već kuća koje su domaćini napustili i koje niko ne čuva. Takva situacija morala je zabrinuti i vlasti i već pred podne, sazvan je hitan zbor u načelstvu radi savetovanja.Bilo nas je oko pedesetak, svi zabrinuta lica, svi sumorna pogleda.Ćuteći smo se zdravili među sobom, ćuteći smo zauzimali mesta u malim odajama načelnikovim, po kojima se ubrzo poče da kreće gust oblak dima, jer se uopšte ovih dana u mnogo većoj količini i mnogo nervoznije pušilo. Iz toga dima izdiže se najpre visoka i koštunjava figura inspektora policije: — Gospodo! — poče on — Ja i gospodin načelnik, smatrali smo za dužnost, da vas u ovako jednom ozbiljnom času, pozovemo na dogovor. Njegov je glas zadrhtao i u nama svima zadrhta nešto u duši, verovatno kad pomenu „ozbiljan čas“ koji smo svi osećali ali koji je osećaj svako u sebi ugušivao.Svi smo taj čas već predosećali, svi smo ga očigledno dogledali, svi smo znali da je tu, pa ipak je svak u sebi ovog trenutka pomislio: „Dakle evo ga, onaj ozbiljan čas je tu, pred nama je!“ Isto kao kod samrtnika, kad svi znamo da će umreti, svi smo izmireni s tim i činimo čak i pripreme za njegovu sahranu, pa ipak kad onaj, koji ga je čuvao, izađe iz njegove sobe i rekne: „Izdiše, svršava!“ — a nas to žacne i užasne nas. Na zboru je bio i sam divizijar, koji je dopunio govor inspektorov izjavom, da je i poslednji vojnik poslat na front te da se na vojnu vlast ne može tako isto računati kao i na civilnu.Zbor, koji je prvobitno trebao da rešava pitanje o evakuaciji stanovništva, zabrinu se isključivo brigom o situaciji u varoši, o održanju reda i čuvanju imovine sve do onoga trenutka dok neprijatelj ne uđe u varoš. — Dajte oružje nama građanima, mi ćemo čuvati varoš! — reče neko i upravi te reči divizijaru. — Daću vam! — odgovori ovaj i sav dalji razgovor obrnu se na pitanje o načinu kako da se iz građana organizuje čuvanje reda i poretka u varoši. Pade predlog da se organizuje građanska garda i divizijar obeća dve stotine pušaka i potreban broj municije i izabra se odbor od pet lica kome se poveri organizacija te garde. Očas se prosu glas o tome i poče pred načelstvom da se zbira mladež kojoj je imponovala opasnost i stariji građani, koju su umeli da procene značaj te opasnosti.Donete su puške i razdeljene, određene četice i imenovane im starešine; varoš podeljena na kvartove i svakoj četici dodeljen po jedan; pokazano pojedinima, koji su tad prvi put uzeli pušku u ruke kako se puni i kako puca, određena svima četicama jedna centrala gde će uvraćati s vremena na vreme i izdate sve ostale naredbe o dužnostima koje su se dale predvideti. Kad je noć već pala, dve stotine mladića i dece pod oružjem, krstarilo je kroz varoš i bdilo na napuštenom imovinom i nad pospalim stanovništvom.Pred ponoć, obesio sam i sam pušku o rame i, praćen nekolicinom oružanih mladića, pošao sam da, u ime odbora koji je upravljao ovom organizacijom, obiđem straže.Obhrvan velikim bolom koji me je baš tih dana zadesio, išao sam lagano, mirno, nogu pred nogu, osvetljavajući cigaretom kaldrmu da bih mogao mimoići silne bare i kaljuge što ih je kiša, koja još lije, razlila po sokacima. Noć gusta, kao da je zasvodila one tesne uličice te izgleda ti da prolaziš kroz neke podzemne lagume.I bat koraka i reč odjekuje kao kroz prazninu neku i izaziva ti studenu nelagodnost u duši.Išli smo ćutećki, dok se gomilici našoj ne pridruži i pođe u korak uz mene jedna tamna figura pod surim šinjelom i sa puškom o ramenu.Kada primeti moju obazrivost, slika mi priđe i šanu: — Ja sam, gospodine, Novica! Bio je to opštinski noćni stražar Novica, koji je tu službu dobio kao nagradu i priznanje za nekadanje četovanje u Maćedoniji.Stari četnik, kojega sam ja poznavao iz doba njegovih junačkih podviga, kada se krvavilo po gorama i planinama makedonskim, ostao je još pod puškom u Skoplju, jer ga sakata od silnih rana koje je nekada stekao, niko nije u vojsku zvao, ni u momentu kad je na front poterano sve što pušku može poneti. Ponudio sam ga cigaretom, primio je blagodarno i pratio me ćuteći kao da bi da me ne uznemiri u mojim teškim mislima.Jedva, kad je već dopušio cigaretu, što reče zabrinuto i šapćući: — Šta je ovo, gospodine? - Eto, vidiš,Novice! - odgovorih mu isto tako. — Vidim! - učini on i zanjiha glavom, pa onda poćuta duže kao razmišljajući, te nastavi - Ama lepo rekoh ja: nije svršeno, a oni meni: svršeno je, Novice.Vele: nema više puške, nema planine, nego gledaj da saviješ glavu pod krov.Ostavi pušku pa gledaj da uđeš u red ka i svi drugi.Nađi, vele, sebi krov, oženi se, odomaći se, jer treba da se odmoriš, treba da se poneguješ. — I poslušao si ih? — Poslušao dabome!Pušku predao vlastima, dobio službicu, oženio se... — Pa ako, Novice, ti si tvoje učinio! — Jesam!Al, vidiš da nije sve gotovo...Vidiš da se opet mora u planinu...Samo, onda je bilo drugo, imao sam samo sebe a sad... familija... imam i sina. — Pa znaš kako je.Ja ne verujem al, ako baš dođe do čega, skloni se!Tamo gde pođemo mi, pođi i ti s detetom.Skloni se za vreme... — Neću da se sklanjam.Krv me vezuje za ovu zemlju.Nisam se sklanjao ispred turskih bataljona i topova tolike godine. — Al ako dođe neprijatelj? — Doći će, al što će, šta može?Osvojiće varoši i sela i polja.Planinu ne može, tamo ću ja! Nisam mu odgovorio i on je ućutao.Išli smo i dalje lagano a kroz gluvu noć, koja je ležala na mrtvoj varoši, čuo se iz nekog dalekog sokaka odmeren bat patrole.To oružana deca iz građanske garde bdiju nad uspavanim građanima. Sutrašnja zora dovodi u Skoplje nove begunce iz Kumanova koji donose i vest da je Stracin pao i da su naši odstupili ka Mladome Nagoričanu.I ovi novi begunci žure ka železničkoj stanici koja je još uvek preplavljena svetom.Jutros je otišao jedan prepun voz do Prištine i rekoše biće do podne još jedan do Ferizovića.Pred podne stiže stanici naredba da spremi naročiti voz u koji će se smestiti komanda trupa i šef stanice kombinova voz iz jednog restoran vagona, koji će služiti za kancelarije te komande i jednog vagona prve klase.Sve ostale neboračke komande dobile su naređenje da se sele u Prištinu i Mitrovicu.Već je i pošta zatvorila svoje kancelarije i još samo telegraf kucaće do poslednjega časa ali i to neće dugo trajati. Tog dana po podne već je komanda trupa upravu nad Skopljem poverila Vojnoj Stanici i upravnik Vojne Stanice, stari beogradski policajac, preduze odmah sve mere za održanje reda, koristeći se građanskom gardom kao svojim organom. Po podne stiže glas da je palo i Mlado Nagoričane i da su vlasti napustile Kumanovo i zapalile magacine sa hranom.Pad je Kumanova neminovan još za koji sat.Komanda Trupa već pred veče napušta svoje kancelarije u varoši i seli se u voz na železničkoj stanici. Jutros, sedmoga oktobra, otišao je poslednji voz put Kosova i taj su u kačaničkome klancu napali Arnauti puščanom paljbom iz zasede.Voz se morao zaustaviti i nekoliko mladih ljudi sa jednim policijskim pisarom na čelu, sišli su i prihvatili borbu da bi odbranili nesretne izbegličke porodice koje su, na otvorenim vagonima, bile izložene puščanoj paljbi arnautskih razbojnika.Policijski je pisar u u toj borbi junački poginuo ali je uspeo da sa nekoliko mladića razjuri razbojnike i oslobodi žene i decu krvave pogibije.Posle čitavoga sata borbe, voz je krenuo ka Ferizoviću noseći sobom telo čestitoga mladoga pisara i četiri vezana razbojnika koje su mladići žive pohvatali. Mnogi begunci, koji tim poslednjim vozom nisu stigli ili uspeli poći, krenuli su peške drumom koji vodi kroz kačanički klanac ka Kosovu a mnogi su tuda i kolima krenuli.I te su begunce dočekivali Arnauti puškama iz zasede, te tu već padaju prve žrtve nesretnih izbeglica koje će se zatim množiti i nizati dugo i dugo po znanim i neznanim klancima i dubravama, koje je ovaj nesretni narod zasejao svojim grobovima. Glasovi o napadima u kačaničkome klancu doprli su i ovamo u Skoplje, te ono što je još zaostalo u njemu zabrinuto se pita: gde će i kako će?Ostao je još jedini slobodan put ka Tetovu i sve što je zaostalo u Skoplju, krete tim putem. Sa kumanovskih položaja već stižu vesti da su Bugari odmah po zauzeću varoši krenuli dalje, ka Skoplju.Srpska se vojska povukla do onih položaja, do kojih je, po osvojenju Kumanova doprla pre tri godine, oktobra meseca i gde je Skoplje izaslalo deputaciju koja je Prestolonasledniku Aleksandru ponudila predaju grada. Skoplje već broji poslednje dane slobode.Kad bude onaj voz sa železničke stanice, iz kojega se sad rukovode borbe, krenuo — na skopljanskome se gradu neće više viti srpska trobojka i Skoplje će početi svoj prvi dan novoga robovanja.Ali, taj voz još ne kreće i ako pred njim stoji mašina koja je stalno pod parom da bi naredbu o pokretu mogla odmah izvršiti. U tome vozu, u kome će se punih mesec dana zatim rešavati sudbina čitavog jednoga naroda i odigravati najočajniji deo njegove istorije, pre no što je krenuo iz Skoplja imala je da se desi jedna vrlo važna i zadocnela promena.Pred samo veče, sedmoga oktobra, dojurio je smrtonosnom brzinom jedan automobil kosovskim drumom, koji izbija iz kačaničkoga klanca i doneo je sobom đenerala Petra Bojovića oslobodioca Skoplja.Đeneral Popović smenjen je i krenuo je odmah za ostalim izbeglicama u Prizren.Ova je smena i suviše dockan došla da bi ma šta izmenila u sudbini Skoplja, koja je sad već određena i neizmenjiva i koja će se sutra ili prekosutra prelomiti. Zoru osmoga oktobra probudila je pucnjava sa fronta, koji je sad već bio samo nekoliko kilometara iznad Skoplja, te se po gde kad čula paljba koja je dopirala otud, gde su danas patrole vodile mestimičnu borbu.Pred kapijicama i kapidžicima prestravljene žene sabile se u gomile i nemo ćuteći, pogledaju se i osluhuju.I prolaznici zastaju, osluhuju pa odlaze dalje, ne govoreći ni reči. U kući, gde bolesnik leži, nastupa jedan trenutak kad svi oni koji su sakupljeni, počnu da idu na prste, da šapću među sobom ili da ćutećki i sporazumevajući se pogledom vrše poslove.To je onaj trenutak, posle poslednjeg lekarskog pregleda, kad ovaj mesto svakog odgovora zabrinutoj porodici, samo sleže ramenima i nemo odlazi iz kuće. Danas i sutra do podne koliko je još bilo slobodno Skoplje, ličilo je na te dane.Tišina, pusta, nema, sumorna, zagušljiva tišina.Sve radnje zakatančene i spušteni na njih debeli kapci, samo što pred veče još trgovci hitno prenose iz dućana espap svojim kućama.Kafane puste i zatvorene, samo još po gde koja turska, gore u mahali, ali niko ni u nju ne uvraća.Sve se povuklo u kuće.Na ulici nema prometa, nema pokreta, nema života; ne govori se glasno, ne zaustavlja prijatelj prijatelja da ga upita o novostima, već prolazi nemo, jedan mimo drugog, izmenjujući mesto pozdrava poglede i nastavlja svaki dalje put za svojom brigom.Na svakoj drugoj kući spuštene zavese i zatvorena vrata; ima čitavih uličica pustih i praznih, jedva ako iz po gde koje kuće ko izađe ili uđe ili kakav pas što uporno dreždi i arluče pred svojim zatvorenim vratima verujući da će se gazda vratiti. Kroz mrtve i zabačene ulice čuje se samo bat konjske kopite, koja kreše o kamen u kaldrmi i razleže se iz puste ulice.To kakav konjanik juri s položaja da donese vest komandi u vozu ili od nje odlazi na položaje da odnese naredbe.Na zastrtim prozorima zadrhće malo zavesa i krene se u stranu, te otud jedno oko gvirne na ulicu da vidi iz čije li je vojske taj prolaznik.U dnu ulice tamo, žena sa dečicom, obazirući se na sve strane, prenosi svoj imetak, ćilim, jorgane i sandučić, da skloni kod dobrih ljudi, kod Turaka.Kroz ulice prolaze još i male grupe oružanih ljudi, raznoga izgleda, raznolika odela; bledi i nedorasli mladići, koji su preko zimskoga kaputa opasali fišekliju i ljudi preplanula lica, u gunčetu i čakširama.Od jutros je stigao iz Velesa i Vojvoda Babunski sa svojim ljudima, te da bi se što pouzdanije održala bezbednost u varoši, on je uzeo desnu a građanska garda levu obalu Vardara, gde ovi mladići patrolirajući kroz varoš, održavaju vezu sa našom vojskom kod sela Madžareva. Praćen jednim gospodinom, kroz puste ulice promiče na malome konjiću čudan jedan jahač.To je bleda, mršava dama, dubokih i pametnih očiju, to je plemenita engleskinja Ledi Pedžet, koja se rešila da ostane u Skoplju, te pribrala sve zaostale ranjenike u svoju bolnicu a sad uzjahala konja i prolazi kroz zabačene periferijske ulice ne bi li svojim prisustvom ohrabrila onaj siromašni svet, koji nije imao načina ni mogućnosti da izbegne sudbinu koja ga očekuje. Života još ima samo na dvema krajnjim tačkama varoši, jugozapadno pod Vodnom i severoistočno na Gazi-Babi.Tamo gde vodi kumanovski put, na Gazi-Babi iznad Skoplja, od rane zore vojnici i zarobljenici živo utvrđuju položaje, sa kojih će srpska vojska pokušati još jednom i poslednji put da brani Skoplje.Ovde, ispod Vodna, na železničkoj stanici, još uvek uvraćaju izbeglice i žudno pogledaju i raspituju hoće li ma gde, ma kad, ma u kom pravcu poći kakav voz i ako rođenim očima vide da na šinama nema više ni vagona ni mašina, sem dva vagona u kojima je Komanda Trupa. Tu, oko tih vagona i pred njima, puno je viših i nižih oficira u ratnoj opremi.Oni svaki čas ulaze i izlaze iz vagona, šetaju ispred njih ili, u malim gomilicama, vode tihe i poverljive razgovore.Čas bi po gde ko od njih hitno izašao iz vagona, prizvao posilnoga, koji je držao konja, bacio se konju u sedlo i odjurio u varoš; drugi opet, na blatnjavome i prokislome konju, iz čijih se mokrih slabina puši znoj, dojurio verovatno otud sa položaja, zakačio dizgine za staničnu ogradu i hitno odjurio vagonu u kome je Komanda. Kad je nastupila noć, glavnica naše vojske povukla se sa položaja, na kojima se nalazila juče na svršetku dana, te zauzela nove na Gazi-Babi, nad samim Skopljem.To je bila noć između osmoga i devetoga oktobra a u zoru devetoga, stanovništvo je skopljansko već dogledalo naše trupe na Gazi-Babi i sad je već jasno znalo da je ovo poslednji dan borbe i da je već odlučena sudbina Skoplja. Kiša je lila tu celu noć i od jutros još nije prestala.Nebom se žurno gone prljavi pocepani oblaci; na vrhovima Vodna pribralo se belo maglino perje, od kojega vetar otkida pramen po pramen i nosa ga sivom pučinom.Vardar narastao blatnjavom vodom, koju su snele kiše, te šumi i dere prelivajući obale.Već neki težak, zagušljiv vazduh, legao nad Skopljem i prožima ti dušu.Već se oseća studen zagrljaj sudbine, kao ono jeza što predhodi groznici.Građanstvo se potpuno povuklo u svoje kuće i zamandaljilo vrata iznutra a zastrlo zavese i spustilo kapke na prozore.A otud, iz dubine, iz pustih periferijskih ulica, već počinju da se pojavljuju, usijanih očiju kao u gladne zveri, mračni tipovi koji su dotle begali od sunca, koje nikada nisi sreo na ulici, ni na pijaci, ni pred vratima svojih kuća.Najpre jedan i dvojica, kao u kazanu koji počinje vriti što sa dna gde leži talog izbijaju prvi mehurići na više, dok se sav talog ne uskomeša i počne ključ izbacivati prljavu penu na površinu.Vidiš gomilu ovde, gomilu onde, gledaju, blenu, ne znajući ni šta se sve dešava u donjem delu varoši ali, gonjeni životinjskim instinktom javljaju se, pomaljaju se, pribiraju se, udružuju se da zajednički, u jatima, slete tamo odkud dolazi miris krvi, kao ono divlji gavrani što se pribiraju i udružuju još dok ranjenik nije ni izdanuo da zajednički slete na lešinu. I onda, osetiš neki podzemnji tutanj, kao pred buru; zavitla se vazduhom arluk kao kad noću u planini arluče čopor vukova slazeći u dolju, i tada pojuri ulicom bujica i dere kao prljav potok koji posle plahovite kiše valja mulj.Gomila bez vođe, vođena samo svojim životinjskim instiktom, valja se usijanih očiju iz kojih plamti divljački nagon.Ona juri neznano kuda, njoj se pridružuju novi, mračni tipovi iz sporednih ulica, ne znajući zašto, te gomila raste i buja i dere da siđe dole, u dolinu, dole, odakle se oseća miris krvi. Gomila se ustavlja pred debelim vratima vojnih magacina, koji nisu više čuvani, i odbija se odatle kao morski talas o stenu, da opet ponovi udar.Najzad gomila leže sva, vrata stenju, popuštaju, pucaju i divljački arluk pozdravlja blizinu plena.Još jedan napor, još jedan pritisak mase i vrata se krhaju.Masa se zaljulja i posrne unapred, prvi padaju i masa ih gazi i nadire.Urlanje gomile, koja je već sagledala plen očima i pružila mu ruke, nadvišuje boni krik onih koji su pregaženi.Magacin druge rezervne bolnice opljačkan je! Oblaci se razgonili, sunce je granulo i pozdravio ga je najpre jedan pa dva a zatim čitav hor topova i plotuni pešačke paljbe.Borba je otpočela u samo podne.Bugari navalili zbijenim kolonama, naši se bore, ginu, padaju i — bore se.Granate već preleću varoš i padaju najviše ovamo, kod železničke stanice, gde je Komanda Trupa.Stanovnici skriveni iza zamandaljenih vrata i zastrtih prozora, slušaju a ne vide, i premiru od straha. Borba traje sat, sat i po, dva, a sunce sve svetlije sija i nebo se sve više vedri.Oko dva sata po podne, sa naših položaja grunuše ubrzano nekoliko očajničkih plotuna pa zatim sve umuče.Naši su dobili naređenje da napuste položaje i da se povlače u pravcu kačaničkoga klanca i ono su bili poslednji, počasni plotuni, izbačeni u odbranu Skoplja. Na skopljanskome gradu siđe niz motku trobojna zastava koja se tu uspela 13. oktobra 1912 godine. Nastade odstupanje praćeno mestimičnim borbama, razređenom puščanom paljbom.Zatim zatišje, koje odjednom preseče strahovita eksplozija i grmljavina.To je odleteo u vazduh magacin na stanici; naši su ga, napuštajući varoš, upalili.Svi ostali magacini robe i vojnoga materijala bili su smešteni po džamijama i njih naše vlasti nisu htele rušiti da ne bi vređale versku osetljivost svojih podanika Turaka.Svi su ti magacini, puni puncati robe, pali neprijatelju u ruke.Od tri stotine vagona materijala, jedva se u poslednjem trenutku iznelo i spaslo oko trideset vagona. Povlačenje se vrši kroz varoš, održavajući uvek vezu sa bugarskim predhodnicama.Glavni deo naše snage već se prebacio na desnu stranu Vardara i zauzeo padine i povijarce Vodne planine koji se spuštaju do same varoši.Odatle će štititi odeljenja koja se još povlače. Bugari već nastupaju otud, od Madžareva i ulaze u gornji kraj varoši, dohvataju se zatim vardareve obale i zauzimaju gvozdeni most, koji od oslobođenja nosi ime đenerala Bojovića.Naši još odstupaju kamenim mostom i, da bi omeli odstupanje, Bugari sa gvozdenoga mosta sipaju paljbu na kameni most a naši je prihvataju da bi obezbedili prolaz poslednjih koji su još zaostali.To je bio krvavi pozdrav braće Srba i Bugara na Vardaru. U dva i po sata po podne, devetoga oktobra, već nije bilo ni jednog srpskog vojnika u Skoplju.Komanda Trupa, čim je naredila povlačenje sa Gazi-Babe, krenula je i sama.Poslednja mašina sa komandom, krenula je lagano put kačaničkoga klanca.Đeneral je sa vagonskih prozora posmatrao pokret na Gazi-Babskom položaju. Kada je voz prolazio kraj železničkog mašinskog depoa, neko obrati đeneralu pažnju na jednu zaostalu i prokislu trobojku na toj zgradi.Ta je trobojka bila izvešana u čast dolaska savezničkih trupa. Đeneral pogleda i bono mu se razvukoše usne. Dok su se begunci ranije samo jednim delom sklanjali u Prištinu i Mitrovicu, od trenutka kada se preseče železnička pruga za Solun, poteže sve da se sručuje na Kosovo.Iz Niša, koji je dotle bio najveći zbeg varoši iz severne Srbije; iz Kruševca, koji je bio drugi i Skoplja, koje je bilo treći zbeg po veličini, poteže sve u Prištinu, Mitrovicu i Ferizović.Za Nišem, Kruševcem i Skopljem pođoše slaziti na Kosovo i sva okolna mesta sa Morave i Ibra; Čačak, Kraljevo, Aleksinac, Vranje i Leskovac, te zagustiše drumovi koji sa severa, istoka i zapada vode na Kosovo. Male i tesne kosovske varoši, Mitrovica, Priština i Ferizović, nisu mogle primiti toliku svetinu.Bilo je nešto pustih turskih kuća, bilo je i srpskih kuća koje su širom otvorile vrata onima, koji su ih pre tri godine spasli Kosovskoga ropstva; ali je sve to bilo nedovoljno.Svetina je kuljala, kuljala iz raznih dolina i klanaca, slazila sa planina i pridolazila drumovima, te kao poplava bujala i ispunjavala tesne ulice ovih varoši, tako da je zagustilo te se nije ni ulicom moglo više proći.Da se sud prelije, naiđoše još i begunci iz Gilana i moravskih sela, naiđoše razne komande bez vojske i vojske bez komanda, naiđoše ogromne mase regruta i čitavi bataljoni zarobljenika.Stenjala je zemlja, krcale su ulice, gušile su se mase i gomile. U Prištini, gde slazi put najkraći za one koji begaju iz Kruševca, Niša, Prokuplja, Vranje i Kuršumlije, zagustilo tako da je bilo momenata kada se morala glavna ulica zatvarati vojskom i žandarmerijom, da bi se kroz nju mogao obezbediti prolaz onima koji su nastavljali put dalje za Lipljan i Prizren.Prve gomile koje su došle i našle su skloništa ali novi, koji su nailazili, očajno su već molili za malo krova, samo krova, bez postelje, bez vatre, bez hrane.Načelnik je razdao ključeve praznih turskih kuća i, po prostranim njihovim odajama i hodnicima, načinili su se čitavi logori.Spavalo se na golome patosu, ali je bar bilo krova te štitilo od kiše i bilo je zidova te su branili od vetra i ako je kroz polupane prozore starih i napuštenih konaka on neštedimice duvao. I dok su ovi zadovoljni bili što su i toliko našli, nailazili su novi i novi i sve novi begunci.Kao talas za talasom uznemirenoga mora kad zasipa obalu, obale ovoga zbega zasipale su jedna za drugom nove mase begunaca. Mesta već nije bilo ni po kućama, ni po mehanama, ni po magacinima.Spavalo se već gde se stiglo; na dućanskom ćepenku i pod njim, u kolima i pod kolima, po praznim dućanima, štalama, šupama, tavanima, dok se najzad, poslednjih dana, nije počelo da spava i po ulicama.Gde god je turska kuća ispružila malo streje, te obezbedila pola metra ili nešto više suvote na zemlji, polegali bi vojnici, regruti i begunci, prislanjajući leđa uz kućni zid kako bi celim telom svojim na suvoti spavali a ostavili mesta prolazniku. I to sve u doba kad duge jesenje kiše liju neštedimice i kad, bezkrajnih i mutnih jesenjih noći, reže kao nož oštar kosovski vetar. Po ulicama kroz koje gamiže sav taj svet, prava blatna jezera koja, kad se prelazi sa jedne na drugu stranu ulice, treba prebroditi.Svet ulopan, na odelu i muškinju i ženskinju po više slojeva blata, koje zbira već nekoliko dana po prištinskim ulicama, obuća vlažna i neočišćena, lica neumivena, kose neočešljane.Pa ipak taj svet čeka nešto i raspituje nešto i nada se nečemu.Zbira se u brižne gomilice koje se međusobno obaveštavaju i teše.Jedna je gomilica tamo pred džamijom, druga pred kapijom načelstva, treća u dvorištu načelstva, četvrta pod strejom jednoga dućana, peta na ćepenku turske kafanice, šesta na sred ulice, sedma opet na sred ulice, tako i osma, tako i deveta, tako i sve ostale redom.Sve šapću, sve govore jedno isto, jedna se ista vest prenosi iz grupe u grupu, tu se objašnjenjima prerađuje i opet vraća u grupu iz koje je potekla a odatle ide dalje, kroz dućane i kroz kafanice, odlazi u kuće i plavi celu varoš.Govori se jednovremeno o svemu, i o velikim brigama i o onim malim, ličnim nevoljama, i o Rumuniji i njenome držanju i o ceni projinoga brašna i o pomoći koju nam Rusija šalje i o tome, kako je nestalo duvana, nestalo šećera i nestalo soli.Kad nema nikakvih većih i pouzdanijih vesti, svetina prati i najmanji pokret i tumači: jedan ordonans je hitno dojurio iz Gilana, dva pukovnika iz Vrhovne Komande stigla su i idu za Prizren; od jutros se nikako ne odziva na telefonu načelnik iz Gilana.I svaka takva pojava i svaki pokret daje materijala širokim pretpostavkama i raznolikim nadama ili slutnjama. Gomilice se u razgovorima ne zadržavaju dugo na jednom predmetu.Najmanja nova pojava, koju bi neko zapazio, skreće i odvodi odmah razgovor na drugu stvar.Ne vode te razgovore čak ni ista lica; jedan je počeo pa se odvojio i prišao drugoj gomilici a nastavlja neko koji nije ni bio tu, no tek docnije prišao.Ima i gomilica koje su se sabrale i ćute.Stoji pet šest ljudi u krug, ne znajući ni sami šta ih je sabralo; stoje i ćute, uporno ćute i samo pogledima prate pojave i pogledima razmenjuju misli.Ima ih opet koji idu od gomilice do gomilice da bi čuli što, kao prosjak kad zalazi na vrata da isprosi što.Oni prilaze jednoj grupi, jer im se čini da se tu nešto živo razgovara.Zatičući tu običan razgovor, oni merkaju odatle ostale grupe pa gde vide da neki gospodin mlatara rukama, misle tamo se govori o nečem važnom i prilaze novoj gomilici, gde se opet razočaravaju.I tako se kreću od gomilice do gomilice, od rane zore do mrkla mraka, da se uveče umorni i neobavešteni povuku pod krov i da sutra nastave isti posao. Pred podne, kad bi se veći deo povlačio u kafanice i kuće da jede, gomilice jedva ako bi omanjile, jer velika većina na ulici, na nogama i jede.Parče hleba, do kojega se na velike jade došlo i ma što uz to, što se moglo kupiti od piljara, od bakala ili sa kasapskoga panja.Ovde gomilica razvila na tuđem ćepenku maramu sa jelom i ruča, onde po neko usamljen, oslonjen na zid, na direk opštinskoga fenjera, lomi rukama hleb koji drži pod miškom i štrpka tvrdi sir iz žute bakalske hartije.A taj isti je, samo nekoliko dana ranije, sa belom servijetom na kolenima, nemarno preletao očima jelovnik, vraćao porcije što mu je dato mršavo meso i tri put vraćao kelnera da mu donese hleb sa mekom gornjom korom.Jedan seo na kamen, drugi na prazan sanduk pred dućanom, treći na zemlju.Jedna beogradska porodica, koja se viđa o premijerama u pozorištu, u čijim salonima gospodare Šopen, Grig i Čajkovski, koja otkazuje službu devojci što je slatkiše za žur kupila u toj i toj radnji, gde nikad nisu dovoljno sveži — očajno je i satima dreždala pred ćepenkom jedne ćevabdžinice, ne bi li došla na red da kupi nekoliko kozjih ćevapčeta, koje će iz jednih starih novina, na sred prištinske ulice, jesti prstima. Vatre, na kojima se po gde što gotovi, gore po dvorištima i po ulicama.Više načelstva, kraj Bajazitove džamije, zaustavila se kola izvesne komande i pod tim kolima i postelja za spavanje i kujna i kancelarija.Pod kolima prostrto seno za spavanje, kraj kola pod šatorskim krilom sanduk za pisanje, a nedaleko na vatri vri lonac iz kojega će osoblje komande malo čas jesti.Tako i na drugim mestima, tako i po pojedinim avlijama, školskoj, crkvenoj, hanskoj i gde god su mogla kola ući i gde god je mogla svetina navreti. Drugi opet, s parčetom mesa, zalaze od vatre do vatre, idu čak i u logore van varoši, i mole da bace meso na žar; treći, najsrećniji, jeli su po kafanicama prištinskim, koje su prvih sedam i osam dana još i pokušale da snabdevaju izbeglice hranom, pa kad nastade oskudica hleba i navala gomile, koja poče već otimati jela, i one spustiše kapke na prozore te uvećaše broj gladnih. Kada se na podne prebrine ta teška briga za jelom, izvlače se opet svi iz kuća, iz avlija, hanova i raznih kutaka, gde su se bili sklonili da se prihvate i zbiraju se nanovo u gomile, one gomile koje stoje od jutra do mraka na ulici očekujući nešto, a ni same ne znajući šta. Najveći je broj tih brižnih gomilica pred zajedničkom zgradom načelstva i divizije.Tu najpre može kanuti kakva vest ili bar pasti mrvica sa stola, a toliko je dovoljno onima, čija je duša brigom izgladnela.Otuda iz zgrade izaći će kakav gospodin, koji je bio kod načelnika ili drugi kakav, koji je bio kod divizijara i brižne će ih gomilice odmah opkoliti.Vesti te obično nisu povoljne, ma da im vlasti i vojne i civilne hoće na silu Voga da dadu utešnu formu.Sa istoka javljaju da Bugari slaze sa venca Crne Gore u Moravu i da su jednim noćnim prepadom ušli u kačanički klanac i varošicu Kačanik, s druge strane, sa severa i severoistoka, javljaju da se borbe vode na Jankovoj Klisuri i da Bugari napreduju ka Lebanu.Da bi, kao gorak lek, obvili ih blagim obvojem, javljali su nam naporedo sa ovima i utešne vesti: Francuzi u velikim masama nadiru ka Velesu, Rumunija je objavila rat Bugarskoj, ruski car je lično telegrafisao prestolonasledniku da velika vojska od 500.000 odabranih ruskih boraca, pod komandom jednoga iskusnoga i oprobanoga đenerala, prelazi Dunav prvih novembarskih dana. Kad se naslušaš tih vesti, ti pođeš kući da tvojima koji brižno sede pod kakvim sirotinjskim krovom, prikriješ vesti koje dolaze s fronta a saopštiš krupne i utešne vesti o Francuzima, Rusima i Rumunima.Napuštaš glavnu ulicu, ispred načelstva, napuštaš onaj žagor i huku gomile ljudi, kola i automobila i zalaziš u sporedne, tihe ulice, odakle jasno čuješ topovsku grmljavu sa Crne Gore i Kačanika.Vraćaš se u gomilu, koja očajno i uporno i dalje dreždi pred načelstvom, i s njom i dalje kapaš tako po ceo dan ne znajući više ni šta da misliš ni čemu da veruješ, već predaješ se gomili i s njom očekuješ nešto ne znajući ni sam šta. Te gomile se s vremena na vreme raspu da propuste kakva kola ili automobil i opet se priberu da protumače prolazak tih kola, ako ma šta zapaze, što bi im dalo povoda za to. — Vidite li vi ljudi da je na ovim kolima nekakva arhiva? — Pa šta?Niti je prva niti poslednja. — Znam, al ovaj narednik što sedi na kolima izgleda mi nešto poznat.Ovo će Bog i duša biti arhiva Vrhovne Komande. — Ne može biti.Vrhovna je Komanda na Raškoj, to znam pouzdano. — Znam i ja, al ako je ovo njena arhiva, evo i Komande za njom. — Pa? — Pa to bi značilo da gore baš sasvim ne valja. Ili, ako u kolima nije arhiva, onda je neka porodica, koja takođe daje povoda nagađanjima i tumačenjima. — Poznajem ih, to je porodica načelnika te i te armije. — Vidiš ne ostaju ovde, odoše pravo u Prizren. — A on, kao načelnik armije, izvesno zna kako stoje stvari. — A gde je njegova armija? — Gore.To me je baš i strah, ako je tamo zagustilo, pa se oni sruče i zakrče drumove.Bolje da mi izmičemo ranije. S vremena na vreme, gomila se nemo rastavlja i propušta bez komentara po jedna kola koja laganim hodom izlaze iz avlije načelstva.Na tim kolima, na boku kraj kočijaša, sedi žandarm sa puškom a sa strane jaše dva i pozadi još dva oružana žandarma.U kolima, na donjem sedištu, još jedan žandarm, a na gornjem sveštenik i kraj njega nesretnik bleda lica kao voštanica i sumanuta, ukočena pogleda, kojim on tupo, blesavo i bez izraza gleda poslednji put u svet.Njega su izveli iz tamnice prekoga vojnoga suda, koji ga je, zbog begstva sa fronta, osudio na smrt.On se borio, hrabro se borio, pune četiri godine.Borio se na Kumanovu i na Bitolju, borio se na Jedrenu i na Bregalnici, borio se na Debru i na Žirovnici, borio se na Ceru i na Ramu, na Rudniku i na Timoku.I, kad je video da se sve rasipa, sve ono zašta je tolika krv založena; kad je video da mu je propala kuća, propalo selo, propala država, on je malaksao, on je izgubio svu snagu iscrpla mu se duša.Našli su se još drugovi koju su mu malodušnost podržavali, koji su mu bolove dražili i, on je jednoga dana učinio težak greh prema otadžbini, napustio je pušku i krenuo svome selu. Pred sudom on se ne brani, al odgovara bez pouzdanja i bez hrabrosti. — Jesi li begao? — pita ga predsednik. — Jesam! — odgovara suvo i zvera po sudnici i traži očima hoće li među sudijama ma u čijem pogledu sresti saučešće. — Jesi li znao da se begstvo ispod zastave kazni smrću? — Znao sam! — Pa zašto si begao? On ćuti, uporno ćuti i gleda tupo i nemo a dve mu se krupne suze vrte u očima.Ponosni vojnik sa Kumanova i Cera, sa Bregalnice i Rama, štedio je do sad te dve suze, kad se posle dugih i krvavih boraba vrati jednoga dana, da ih na pragu svome, da ih u zagrljaju svoje domaćice i svoje dečice, prolije a evo ih sad proliva ovde pred priznanjem svoje sramote.Nije to žalost za životom koja je te suze izazvala, vojnik sa Kumanova i Cera davno je pregoreo svoj život; nije to ni osećanje tuge za svojom kućom i porodicom, od kojih će ga maločas kratka presuda prekoga suda za uvek odvojiti.Njima će on, porodici svojoj, posvetiti svoju poslednju, najkraću noć u životu, noć koja mu ostaje od presude do izvršenja.Osećanje je to sramote koje izaziva vojnikove suze, osećanje one najteže sramote pred samim sobom. I eno ga, od jutros, nesretnika, vode na streljanje.Svet se nemo rasklanja pred tužnim pogrebom tim.Prištevci sa bolom u duši okreću glavu da ne vide onoga vojnika, kojega su pre tri godine tako žudno pogledali, kad je slazio sa Kopaonika noseći im slobodu; Arnauti, čijoj je sili dohakao taj isti vojnik, pritvorno obaraju pogled, osećajući duboko u duši zadovoljstvo što se pred njihovim očima nanosi sram srpskome vojniku. Kiša rominja, oblaci se žurno valjaju a sprovod lagano slazi glavnom ulicom, dohvata se kosovskoga druma i izbija tamo, više vinograda prištinskih, u blizini onih svetlih grobova gde su pokopane kosti onih, koji su pre tri godine Kosovo osvetili.Tamo čeka već iskopana raka; tamo će planuti žandarske puške i sručiti telo u grob, koji se niže u redu onih, koji su juče streljani i iza kojega će doći oni koji će sutra biti streljani. Zašto tamo?Zašto na dogledu onih koji su pre pet vekova pali tu; zašto tamo gde grobove kiti krvavi kosovski božur; zašto tamo odakle se dogleda dim na Kačaničkome frontu, gde se i dalje bore oni, kojima ni jednoga trenutka nije poklecnula duša i koji sa verom ginu?Zašto ne pod sramnim Golečom iza kojega je Vuk zamakao? Pa i ako ovaj sprovod prati uvek nema tišina i saučešće gomile kroz koju promiče, kad on zamakne u dubinu tesne prištinske čaršije, te se gomilice, koje je sprovod proseko kao ono čamac vodu, nanova zberu i obrazuju, počinju ove kazivati svoje utiske o nemiloj pojavi. — Ja ne znam samo, zašto se s tim paradira i to ovde, na Kosovu! — buni se jedan bivši narodni poslanik, čovek razboritih očiju i širokih pleća — Ako je kriv, streljaj ga.Odvedi ga rano u zoru, dok još ceo svet spava, pa streljaj! — Potrebno je ovako radi primera — pravda postupak jedan omalen policijski činovnik, čiji okrug već ne postoji više. — Kakav primer?Kome primer?Jel’ nama, građanima?Ako je vojsci, onda vodi ga tamo, na front, pa ga streljaj! — uzvikuje uzbuđeno bivši narodni poslanik. — Tako mora biti i nema šta tu da se protestvuje! — dodaje policijski činovnik. — Ne protestvujem ja protiv toga što streljaju begunce uopšte, nego što ih ovako streljaju, ovde... — I što ih tako olako streljaju — dodaje jedan učitelj, koji sad tek upada u razgovor. — Kako olako? — obrta mu se policijski činovnik. — U redovnim prilikama je i najmanja sitnica olakšavna okolnost, te ne znam uzbuđenje, te izazivanje i šta ja znam šta još.A ovde?... — Ne može drukče, ovo je ratni sud! — oseća se pozvan policijski činovnik da brani i dalje stvar — Hoćeš valjda da vojnik pobegne pa da posle kaže: bio sam uzbuđen i to da mu bude olakšavna okolnost? — Neću to, brate! — pada u vatru učitelj — Ali hoću da mu Kumanovo bude jedna olakšavna okolnost, pa hoću da mu Bitolj bude druga olakšavna okolnost, pa onda hoću da mu Jedrene, Bregalnica, Cer, Elbasan... sve, sve to da mu budu olakšavne okolnosti.Juče su vidiš sproveli ovako jednoga a na levoj mu strani bluze crn končić, o koji je ranije visila medalja za hrabrost. — Nema tu razlike, prijatelju!Begstvo je begstvo, pa pobegao junak ili pobegla kukavica.Možda kad pobegne junak, to je još i veća krivica, jer zarazi strahom ostale. — Priznajem ja to! — brani se učitelj — al ne priznajem da je jedno isto pobeći iz kukavičluka ili pobeći iz drugih motiva. — Kakvih drugih motiva? — Kakvih?Možda žudnje za kućom, možda trenutne malodušnosti, možda uverenja da je sve propalo, da nema više spasa, da ne postoji više ono radi čega se vojnik bori i onda, težnje, da se bar spase svoja kuća, da se spasu svoja deca.Raspitajte se kod nadležnih, pa ćete se uveriti... — O čemu ću se uveriti? — Uverićete se da begstva nije bilo dogod se srpska vojska borila s uverenjem, da će makar jedan delić Otadžbine moći sačuvati i da su begstva nastala tek od momenta, kad se to uverenje potpuno izgubilo.Pitajte, pa će vam i same sudije reći, da begstva iz kukavičluka nema i ovi što ih vode na streljanje nisu kukavice.Ako su i begunci, nisu kukavice! — Zato ih ja ovako sa paradom ne bi ni sprovodio! — dodaje bivši narodni poslanik. — Nisu kukavice! — ponovi još jednom učitelj. — Ako vas to teši! — sleže ramenima policijski činovnik. — Teši me!U ovoj nesreći i to me teši! Takvi ili slični, ili drugačiji razgovori, vodili su se i kod ostalih gomilica, kraj kojih je prošao vojnik, koga vode na streljanje.Ja bih se u takvim prilikama obično sklanjao gdegod, da ne vidim ni te žalosne pojave, o kojima se vodi reč, da ne slušam ni te razgovore, koji ih propraćaju.Ulazio bih u kafanicu, odmah niže načelstva, gde su od rane zore pa do mrkla mraka uvek posednuti stolovi, te je teško mesto dobiti.Ali, i tu u kafani, žagor kao da si upao u košnicu uznemirenih pčela.Dim od duvana nisko pao po stolovima te kao prljav oblak obavio lica i figure ljudske, a težak zadah, zadah rakije, duvana, ljudskog isparenja i nikad ne provejane kafane, u kojoj se masa sveta guši od jutra do mraka.Tu oficir, koji je maločas stigao odnekud i odmara se te da nastavi put.Na njemu čizme ulopane blatom, sablja ulubljena a čelo nakvašeno prljavim znojem.Do njega izbeglica, koji već danima sedi tu, u toj kafani, možda za tim istim stolom, ne bi li saznao što, a predveče odlazi ne znajući ništa.Tu i meštanin, koji se ne poznaje s ljudima, ali sve prati pogledom, ne bi li sa tuđih lica mogao što pročitati.Tu sede jedan kraj drugoga oni, koji se nikad u životu nisu sreli i nikad više neće sresti.I svi oni razgovaraju, prepiru se, jadaju, ispovedaju i raspituju se i ne pitajući jedno drugo za ime.Nevolja ljude izjednačava i združuje ih; u nevolji otpadaju obziri, zaboravlja se na položaje, u nevolji se čovek obraća čoveku.Sreća je to, koja razorava nauk Božji i otuđuje bližnjega od bližnjega a nevolja ih zbližuje.Zato je valjda Bog i dodelio tako malo sreće svetu, da bi čovek ostao bliži sebi i Njemu. Za stolovima se govori glasno i šapuće, govori se uzbuđeno i sa oštrim gestima i govori mirno i razborito.Vreva se čas penje do prave dreke, čas se utišava pa postaje kao neko zujanje i mrmorenje.Po gde kad samo, kad sa kojega stola padne glasnije kakva novost, svi ostali stolovi ućute i obrate pažnju tamo.Biva da po gdekoji razgovor, koji je počeo za jednim stolom, obuhvata postepeno i sve ostale te se u njemu učestvuje sa raznih stolova i postaje opšti.Kad nije to, već kad svako za se razgovara, ukrštaju se reči i rečenice te ona opšta vreva i oni delovi rečenica, koji ti dopiru do uha, izgledaju besmisleni, bezrazložni i bez veze. — Sto hiljada vojnika kad ti kažem! — Penzionisan je 1910. godine! — Ama šta ćeš tamo, evo ga Debar! — Đeneral Ratko Dimitrijev — Bolje samar nego sedlo! — Dva i po dinara kilo. — Taj je put iskvaren! — Umrla mu je žena prošle godine. — Ama šta ti računaš na Rumuniju? Za stolom, kraj kojega sam ja stajao, ne mogući da dobijem mesto, govorilo se o samoubistvu potpukovnika Dušana Glišića. — To je prvo samoubistvo, a biće ih još.Biće ih! — I ima ih već! — dodaje jedan advokat sa drugoga stola. — Zar već? — Sad baš idem iz načelstva; stigla depeša iz Kuršumlije: Milutin Uskoković, književnik, skočio u Kosačicu i udavio se. — Uh, grešnik! — učini jedan iz ugla. — Bog neka ga prosti! —dodade drugi. — More dobro je učinio.Prekratio muke! — dodaje treći, a četvrti pita: — Je li slučajno pao u reku ili namerno? — Namerno, samoubistvo — odgovara advokat, koji je doneo vest, — Ostavio je i pismo za sobom. — Ih, bolan, a vido sam ga juče ili prekjuče, ovde na ulici! — dobaci neko s vrata kraj kojih je stajao oslonjen. To me podseti da sam ga i ja vido prekjuče. Još u Skoplju, poslednja dva tri dana pred pad, bili smo zajedno na sednici građana, koji su u načelstvu brižno pretresali pitanje o načinu, kako da se evakuiše stanovništvo.Primio se i za člana odbora Građanske Garde, koja je obrazovana da u momentu rasula održi koliko je moguće red i obezbedi evakuisanje.Na Uskokoviću, uvek i ranije sklonom mračnim mislima i očajnim odlukama, koje opredeljuju i junake njegovih romana, već tada se opažao težak utisak događaja, koji smo preživljavali.Oni su ga bili teško pritisli i pokolebali u njemu i poslednje ostatke otporne snage, te je već tad njegov pogled izražavao neku prestravljenost i nepouzdanje.Dobegao je sa nama u Prištinu i onaj jad, ono rasulo, onaj slom, ona strašna slika koju je davala Priština tih dana, samo je još više mogla pomračiti mu već zamagljenu dušu.Sreo sam ga tu, gde se i svi ostali sretaju, ispred načelstva, pred onom džamijom na početku čaršije.Bio je studen dan a on u jednom lakom kaputiću. — Šta je ovo, šta je ovo? — dočekao me je uzvikom jedva izgovarajući svojim mutnim, promuklim glasom reči kroz stisnute vilice, koje kao da je grč stegao. — Šta je ovo? — ponovio je opet. — Eto to, što vidite! — Pa dobro, hoće li biti kraja ovome? — pita on dalje sa nekim uverenjem, da mu ja doista mogu odgovoriti na to pitanje. — Pa evo, ovo je kraj! — Koje? — Ovo što vidite! — Ama zar kraj? — zapita on začuđeno i okrete se levo i desno te pogleda oko sebe. — Pa zar vam ova slika, ovo rasulo i pometnja, ova beznadežna lica i očajni pogledi, ova kiša i stalno mutno nebo, ovo blato i oskudica, ova streljanja i ova pucnjava, koja se čuje sa Kačanika i Crne Gore, zar vam sve to ne kazuje, da je ovo kraj? — Dakle, čuju se topovi sa Kačanika? — upita on uzbuđeno. — Čuju se! — A otud, iz Kuršumlije? — i on pokaza glavom tamo, u pravcu rudnikovih ogranaka. — Otuda se ne čuju. — Onda ja idem tamo.Ja hoću mira; razume li ta Evropa jedanput da ja hoću mira! I okrete se bez zbogom te pođe negde.Nisam ni znao tada da je on u stvari krenuo toga trenutka u Kuršumliju.Onako, u onom lakom kaputiću, bez opreme, bez ičega, krenuo je labskim drumom kojim su već bili zagušili begunci, koji su otud begali ka Prištini.Stigao je u Kuršumliju u trenutku kada su se i tamo čuli topovi i njegova već uznemirena duša nije ni tu mogla naći mira.Nigde, nigde ga ne bi mogao naći više, jer u tome trenutku već nije više bilo ni jednoga kutka Srbije, do kojega nije dopirao glas topova.Otadžbina nije mogla više ponuditi mirno i bezbedno pribežište jednome siromahu književniku svome, Uskoković nije imao više moralne snage da se odupire težini događaja; duša mu se zanjihala, izgubila težište, posrnula i — podlegla. Napisao je jednu ceduljicu u kojoj je gorko prebacivao Otadžbini što ga je napustila, otišao je na obale bujne i od silne kiše nadošle Kosačice i skočio je u mutne i blatnjave vale te topličke rečice, našavši u smrti mira. — O ljudi Božji, šta bi čoveku! — iščuđava se neko, koji je sad tek naišao u kafanu i čuo da se Uskoković udavio. — Nije mogao da izdrži! — odgovara neko sa petog, šestog stola — Ne može svako da podnese ovo.Treba tu srce od kamena i živci od gvožđa pa da se ne svisne. — Eto, i Velimir Rajić tako... — dobaci neko sa dna kafane. — Koji Velimir Rajić? — Onaj, mladi pesnik! — Pa šta je s njim? — I on? — Ubi se zar? — Ne, nije se ubio ali i ne umre, nego svisnu, prosto svisnu čovek. — Ama od čega? — Ko zna, od bola valjda, od muke! Siromah Rajić!Slab i inače, i svoj rođeni život je jedva nosio a naišao ovaj slom te mu navaljao na dušu teške bolove.On nije žalio, on se nije jadao ni vajkao, on je jauknuo pri svakoj nedaći koje su počele snalaziti našu Otadžbinu.A nesreća se nizala za nesrećom, slom za slomom i jauk za jaukom i — on je presvisnuo.Biće mu je bilo bol, sav život njegov bio je jedan težak bol, bio je pesnik bolova, evo je i umro kao žrtva bolova! Dok sam ja u uglu, ne prateći dalji razgovor, koji se bio rasplinuo po celoj kafani, razmišljao o Glišiću, Uskokoviću i Rajiću, priđe mi jedan prosed čovečić i prekide mi razmišljanje. — Ama, gospodine, eno tamo kraj plota, iza načelstva, umire jedan glumac. — Glumac? — iznenadih se ja. — On kaže da je glumac. Pođoh odmah tamo gde mi je rekao a čuh za sobom kako neko u kafani otpoče nov razgovor. — Eto, eto, počeli smo već i kraj plotova da umiremo!... Izvesno se taj razgovor nastavio kad sam ja napustio kafanu. Tamo, iza načelstva, kraj plota, ležao je na zemlji, odupirući klonulu glavu o zid, čovek bedna izgleda.Lica obešena i podbula, suvih naprslih usana, očiju iskolačenih.Prljav, neobrijan, raskopčan, nesretnik se tresao celim telom i ječao je teško, bono, samrtnički. To je bio Miodrag Beković, član Kraljevskog Pozorišta iz Beograda. Poznao me je ali nije imao snage da govori.Jedva se pribrao da mi kaže samo nekoliko reči: — Molim... kola... bolnicu... da ne umrem ovde... kao pas!... Zamolio sam ljude te mi pomogoše da nađemo kola.Dok su ova stigla, stajao sam kraj bednoga Bekovića, koji je teško ječao i tresao se u groznici. Kraj mene je ležao u blatu lepotom zanosni princ Karl Hajnc, kraj mene je ležao u blatu nežni idealista Arman Dival, ležao je u blatu ponosni riter Don Enrik od Palasiosa.Ležao je bedno, ležao kraj plota kao napušten pas i bolno ječao.Potsetio me je toga trenutka, ne znam zašto, na njegovog Grišu, kada je popio otrov iz Marušine čaše i, pričinjavalo mi se, kao da šapće one iste Grišine reči: „Sve gori u meni.Dah mi nestaje...Pali kao oganj!... I počeše u sećanju da mi se nižu sve njegove role.Setih se najpre Manelika, onoga ilaninca sa zverskom snagom, onoga što veli: „Srce mi je dovoljno.Oružje mi ne treba!“ Onoga što ubija Sebastijana, uzima Martu u naručje i uzvikuje gomili: „Sklonite se!Sklonite se!Ja ubih vuka!Ubih vuka!“ I ta mlada snaga evo je leži sad ispijena u blatu. Setih se i Enrika toledskoga ritera, kada u poslednjem smrtonosnom poljupcu posiše otrov sa usana Mavarkinih i pada ponosno kraj nje. I taj ponos, nesavitljivi ponos, evo ga sad u blatu. I opet mi dopiru do ušiju Grišine reči: „Sve gori u meni.Dah mi nestaje...Pali kao oganj!... Ili još pre, javlja mi si kao Leart, skočio je već u grob, i otud iz groba uzvikuje: Odneli su ga u bolnicu.Tamo je zatim i umro. Već je noć u veliko pala a Moravska Divizija nije još stigla.Konačari su još jutros prispeli, predveče su stigli još neki oficiri na konjima — verovatno osoblje iz štaba — i svet je dugo stajao pred vratima i odlazio do one čistine iza načelstva, ispred Bajazitove džamije, odakle se dogleda labski drum te pogledao hoće li dogledati silazak vojske tim drumom.Mnogi su izlazi u susret sve do iznad Prištine, ne bi li dočekali diviziju koja će spasiti Kosovo, koja će nam obezbediti bar ovaj kraj Srbije, i — mnogi su verovali — koja će nam i Skoplje povratiti. Na frontu, koji se razvio na desnoj obali Binačke Morave, a na zapadnim padinama Karadagovim, Bugari prodiru klancima Prešovskim i Kačaničkim i starom carskom džadom, koja preko planinskoga venca vodi iz Kumanovske ravnice u Moravu.Njihovu navalu sa očajnom hrabrošću zadržavaju bregalnička i vardarska divizija, ali Bugari, oslobođeni na drugim stranama, šalju sve nove i nove snage na ovaj front i borba s dana na dan postaje sve očajnija i sve krvavija.Znajući da je ovo poslednja odlučna borba koju deo rasute srpske vojske može dati: Bugari bi da prisvoje sebi jeftinu slavu da su oni zadali definitivan udarac srpskoj državi, kada su već na dosadanjim frontovima prema srpskoj vojsci, podeljenoj prema njima, Austrijancima i Nemcima, odnosili vojnički nestečene a ipak vrlo skupo plaćene pobede. Zatvoreni u kosovskoj kotlini, bez saobraćaja sa svetom, bez saobraćaja sa ostalim delovima otadžbine, vezani jedino telefonskim žicama koje od zore do zore zvrje izmeđ Mitrovice, Kuršumlije, Gilana i Ferizovića — mi nismo znali šta se na drugim stranama dešava.Verovali smo i uveravali su nas, da se istovremeno sa ovom borbom na Gilanskoj Moravi, vode ovako isto očajne borbe i na Vardaru, gde Francuzi od Krivolaka napreduju ka obalama Treske, odakle će se dohvatiti Šarovih padina te pružiti ruku našem desnom krilu.Tako bi bio postavljen snažan zid sa desne strane Morave i Vardara, koji bi celu Novu Srbiju, sa te strane sačuvao netaknutu i, eventualno, omogućio pravilno odstupanje, ako bi do toga moralo doći. Tako smo mislili, tako smo verovali, tako su nas lažno i obaveštavali, zavaravajući nas, uljuškavajući nas, ne dajući nam da budno i trezveno vidimo stvarnost koja se tako naglo, tako strmoglavo razvijala. S toga je dolazak Moravske Divizije, pred kojom su išli glasovi o njenim slavnim borbama sa Bugarima na istočnome frontu — za nas imao veći i širi značaj no što je u stvari on mogao imati.Mi smo u tako jakom i odličnom pojačanju fronta, koji nas je branio, gledali spas svega što je počelo da se ruši.Dogledali smo čak i dalje: videli smo i oslobođeno Skoplje i vaspostavljenu vezu sa Solunom i pune vozove hrane, koja stiže u ove krajeve, gde je avet gladi i oskudica već počela da pomalja svoje oštre zube. S toga smo mi izlazili čak na drum da dočekamo tu diviziju, s toga smo se pribirali na poljanici, pred Bajazitovom džamijom, i žudno pogledali tamo na labski put: zato su žene i deca, do pred sam mrak stajali pred vratima, na ulicama kroz koje će vojska proći i tek kad je pala mrkla noć, povukli se u kuće. Kuća u kojoj sam ja stanovao, van puta je kojim će vojska proći, s toga sam dockan u noć krenuo sa fenjerčetom u ruci, ne bi li gde mogao svratiti i sačekati Moravsku Diviziju.Želeo sam je videti svojim očima da bi sam sebe ohrabrio, da bi novim nadama osvežio dušu već preplavljenu slutnjama onako, kao što se bolesnik osvežava nadom kad sagleda lekara. Nad Prištinom je legla već duboka tama, mutne i kišne jesenje noći.Po kućama se pogasile svetiljke a ulice opustele i onemile. Jedva ako se još čuje lupa kakvoga kapka na prozoru koji domaćin, gaseći svetiljku, spušta i pritvrđuje ili bat koraka kojega zadocneloga grešnika, koji ni do ovoga doba još nije našao gde će skloniti glavu te luta kroz mračne ulice i lupa se o ćepenke i sapliće o kamene pragove. Kroz tu tamu jedva se, kao svetlost usamljenoga kandila na groblju, nazire tamo jedan bledi zrak.To je kafana u koju se preko dana zbiraju izbeglice a preko noći je posednu vojnici, regruti, nove pridošlice i sve to poleže po stolovima i ispod stolova, tako da pre liči na magacin istovarenoga espapa no na prostor u kome ljudi spavaju.Mislio sam tu da svratim, da sačekam dolazak Moravske Divizije ali, gde bi kad se ne može ni proći do preskačući preko popadalih i umornih tela. Otvorio sam vrata na kafani i namah me zadahnu mlaz tople jare od ljudskoga znoja, zemlje i vlažnih opanaka.Po podu su tvrdim snom spavali i žene i ljudi.Lica im se nisu razaznavala, samo je tamu ispunjavalo teško disanje, rkanje i gust, zagušljiv vazduh.Sa tavanice je visila useknuta, prljava, petrolejska lampa, koja je jedva mogla doprineti da se razaznadu konture tela te da ih čovek prolazeći ne bi pogazio. U jednom uglu kafane, kraj samoga prozora, sedeo je u mračnoj senci, na jednoj stolici, oficir povrnute jake na šinjelu i natučene kape na oči.Nisam mu mogao sagledati lice ali kad vide da se ja obzirem na sve strane, ne bi li našao kakav kut gde bi se mogao skloniti, on mi reče: — Evo ovde, ako hoćete da sednete! — i pokaza-jedan povaljen džak kraj zida. Preskočih nekolicinu, pomažući se svetlošću moga fenjera i sedoh na džak.Svetlost iz fenjera osvetli crno i opaljeno lice oficirevo i limenu vojničku čuturicu, koju je držao na kolenu, i s vremena na vreme se podkrepljavao.Dva vrlo živa i svetla oka sevala su pod senkom suncobrana od kape koju je on duboko na čelo nabio a na licu mu se ogledao težak umor koji je sad već bio opšte obeležje svega života, svega što sretaš i što se kreće oko tebe. — Nemate valjda gde da noćite? — zapita me kad sam seo. — Imam, nego izašao sam da posedim malo.Hteo bi da sačekam Moravsku Diviziju.Treba već da stigne. — Da čuo sam, stići će! — odgovori oficir nemarno, ne pridajućim tome veliki značaj. — Mi se u nju nadamo, mnogo se nadamo, to nam je poslednja nada! — nastavljam ja razgovor. Oficir se gorko nasmeja, uze gutljaj rakije pa spusti čuturicu na koleno i dodade gotovo više sebi: — I kao svaka nada i ova stiže dockan! — Mislite dockan? — prihvatih ja. — Ne mislim — odgovori oficir odlučno — nego znam, vidim.Nema tu šta više da se misli! — A mi smo sve polagali u tu Moravsku Diviziju.Ako ona stigne... ovamo se naši dobro bore, dobro se drže, te kad im stigne takva pomoć kao što je Moravska Divizija... možda ipak neće biti dockan? — pokušavam ja da izmamim na silu utešan odgovor. — Ta... — uze da oteže oficir — u stvari neće biti dockan da pomogne povlačenju prizrenskim putem.To toliko može Moravska Divizija ali da uopšte pomogne, da spase situaciju, dockan je, vrlo dockan. — Dakle samo toliko? — zapitah razočarano. — Samo toliko! — odgovori oficir — Prizrenski je put jedini koji nam je ostao za odstupanje.Tu će se sručiti cela Srbija.Bugari su već u Kačaniku, njima ne treba nego još jedna dobra borba i evo ih u Ferizoviću i Štimnji, na ustima Crnoljevskog Klanca.A kad to bude, tada smo zatvoreni kao u mišolovci; svi, svi smo zatvoreni i vojska i narod i Kralj i vlada i cela država.Eto to može otkloniti Moravska Divizija. — A ja sam mislio... — Da, vidim!Ovde se polaže mnogo nade na njen dolazak ali... toliko može, da zadrži Bugare dok svi vi izmaknete. — Mislio sam da iz Prištine neću morati dalje. — Mislio sam, i ja, gospodine, i verovao sam, dugo sam verovao... — A sad ne verujete više? — Ni u šta! — odseče on odlučno i naže opet čuturicu, koju je držao uvek na kolenu. — Ipak ima vesti koje bi mogle biti utešne! — pokušavam ja da i sebe i njega obmanem. — O Rusima, o Francuzima, o Rumunima, je l te? — okrete se on na svojoj stolici celim licem prema meni. — Oh, gospodine moj, kad bi vi znali od kad nas naši zvanični serviraju tim lažnim vestima.Vi ih bar čujete na ulici, pa vam ne mora biti ni krivo kad se uverite da su lažne ali se one nama zvanično serviraju.Evo, vidite... — on zavuče ruku u unutrašnji džep od šinjela i izvuče otud neke hartije te razvi jedan ugužvan hektografski ispisan tabak — Vidite, je li ovo numera? On mi ukaza prstom na levi vrh tabaka i ja prinesoh fenjerić koji je stajao na zemlji izmeđ mojih nogu. — To je samo jedna naredba, a imam ih više — nastavi on — Laže se, gospodine, laže se zvanično.Ili nas lažu ili i njih lažu.I dok je to činjeno tamo, dok smo se borili, ajde, još razumem.Trebalo je održati moral u vojsci, dobro, ajd laži je.Ali sad, što će nam to još i sad?Zar nije bolje kazati ovome svetu: sklanjaj se za vremena, nego posle da sve to zaguši! Pod stolom se proteže jedan spavač i gurnu nogom sto te ga mi pridržasmo a onaj se ozdo promeškolji levo i desno dok ne nađe mesto.U tami, tamo u drugom uglu kafane, jauknu neko u snu i opet se umiri. — A mislite da je sve to laž? — pokušah ja da nastavim razgovor. — A zar nije?Pogledajte molim vas — i on diže moj fenjerčić te ga prinese onoj hartiji što ju je još držao u ruci — vidite, to nosi datum, 28. oktobar, je l te?To je nova, sasvim nova laž.Gde bi nam bio kraj kad bi sve bilo istina što tu piše.Ne vidi se a dao bih vam da pročitate.Sedamdeset hiljada Francuza i Engleza, prema ovom izveštaju, bilo je već u Solunu do 20 oktobra, a od ovih veći deo već na našem zemljištu.Ovde piše da nešto u Solunu, ali veći broj u Srbiji, ima 110.000 savezničkih vojnika i to sa odličnom oružnom spremom.Naglašava se naročito da svaka četa ima dva mitraljeza a svaki bataljon po jednu bateriju.Pa onda kreću iz Marselja još dve engleske i jedna francuska divizija a odmah zatim još tri divizije francuske.Pa onda, teška francuska artiljerija na putu je za Solun a Rusi se delom već iskrcavaju u Varni a delom idu preko Dobrudže i to pet korpusa Rusa i znatna artiljerija.Sem toga, ruske trupe dobile su dozvolu i za prelazak preko Rumunije.Eto vidite, sve to piše tu i sve se to nama zvanično i poverljivo saopštava.A mesto svega toga, što je ovde nabrojano, dovoljno bi bilo dvoje: da se Rusi odista iskrcaju u Varni i da Francuzi, sa polovinom snage o kojoj se ovde priča da je već na srpskom zemljištu, pođu samo Vardarom na više, pa bi videli kako bi se situacija očas izmenila. Oficir je sve to govorio jetko i dignutim glasom gužvajući onu naredbu u snažnoj šaci. — A šta je to što vas uverava da se to odista i ne dešava? — pokušah ja da ga umirim. — Šta me uverava? — učini on i pogleda me popreko, kao što bi učitelj pogledao đaka koji ne zna lekciju — Uverava me to, gospodine, što Bugari u ovome trenutku pojačavaju novim jedinicama ovaj front na Gilanu.Kad Francuzi marširaju ozdo Vardarom a Rusi iskrcavaju u Varni, onda se ne odvajaju tako lako snage za pojačanje ovoga fronta.Je li vam to jasno? — Jeste, na žalost! — odgovorih ja, osećajući kako mi ovaj nepoznati oficir čupa iz duše poslednje ostatke nade, koje sam ja vezivao za dolazak Moravske Divizije. Ućutasmo za tim.On nateže čuturicu i jasno se čulo klokotanje njeno.Zatim opet mir, te samo čuješ teško disanje uspavane gomile. — A vi ste ovde na prolazu? — prekinuh tišinu. — Nisam, na prolazu sam kroz Mitrovicu.Pa... dojurio sam, majka mi je bila u Prokuplju.Čuo sam da je izbegla, pa kako su prokupački begunci ovuda prošli, rekoh da je nađem.U jutru rano moram natrag da mi ne bi izmakla komanda. — A jeste li našli majku? — Nisam, ko će je naći u ovome kijametu od naroda.Rekoh da joj se samo javim, nismo se videli skoro godinu dana i... ko zna hoćemo li se kadgod videti? — Smem li znati odakle odstupate? — A što da ne smete znati? — iznenadi se oficir. — Šta znam — uzeh da se pravdam — ko velim da nije poverljivo. — Ama čega još i sad ima poverljivog! — uzviknu on i nasmeja se gotovo glasno ali ipak gorko — Poverljive su akcije koje neprijatelj ne sme znati da ih ne bi osujetio ili preduhitrio!A kakva je ovo akcija?Povlačenje, povlačenje bez reda, bez plana, bez namere, bez cilja; povlačenje koje ceo svet gleda i koje upravo zajednički vrši i i vojska i narod.Čega ima tu poverljivog?Šta je to što se tu da sakriti ili što bi se moglo sakriti? — I on učini rukom jedan gest kao da bi hteo reći: otišlo je sve do đavola, pa šta ima da se krije više! — Odakle se povlačite? — Sa Čačka, kroz klisuru. — Jeste li imali borbe pri povlačenju? — Imali smo, na Čačku naročito.To je valjda i bila poslednja veća borba.Ovamo ko zna hoće li ih i biti? — Zar je Čačak neprijatelj borbom osvojio? — Ne, ali smo ga mi osvojili. — Mi? — Pa da, mi!Ko hoće da zna kako smo odstupali i kako je u opšte srpska vojska odstupala a neprijatelj napredovao, taj treba da se raspita o borbi na Čačku. — Znači, veliki ste poraz naneli neprijatelju u toj borbi? — I to, ali nije samo to.Borbu na Čačku trebalo bi zabeležiti po tome, što je to borba rasturenih jedinica, malih, usamljenih jedinica, od kojih svaka svojim putem odstupa a pred pojavom neprijatelja sve se to zbira, obrazuje vojsku i tuče neprijatelja organizovanog i snažnog. — Pa što ne zabeležite to? — Ja?..Ne umem!Nije mi do toga a i ne umem.Sve sam video, sve sam čuo, svuda sam bio, ali ne umem da zabeležim. — Bi li bar meni ispričali? — Hoću! — odgovori on sa najvećom gotovošću — Hoću, pa ako ste pismeni zapišite to, vredno je zapisati. Ja ućutah, očekujući da počne priču o borbi na Čačku.On okvasi ponova grlo i poumi da počne, ali napregnu sluh i obrati pažnju na drugu stranu. — Čujte! — reče — Evo ih stižu! — Ko? — Moravci! Preskačući preko gomile spavača, pomažući se fenjerom, pođoh odmah dovikujući s vrata: — Samo da ih vidim.Vratiću se, sačuvajte mi mesto. Napolje me osveži vazduh, jer me je bila već zamorila ona teška i zagušljiva zapara u kafani.Noć je bila gusta i mračna i jasno se čuo bat gomile iz daljine.Pođoh tamo u susret. Priština, koja je do same večeri nestrpljivo očekivala dolazak vojske, predala se bila dubokome snu koji joj je uspavao i sve nade.Ali, kao da su svi ipak spavali na jedno uho a drugim osluhivali, jer bat gomile na mah probudi celu varoš te na kućama se otvoriše sa velikom lupom, naglo i gotovo jednovremeno prozori i pojaviše se gomile čupavih glava onih koji su malo pre bez nade polegali.Na svima se prozorima pojaviše svetiljke, lampe i sveće, koje gole ruke počeše da iznose van prozora kako bi bacile svetlost na mračnu ulicu te osvetlile put vojsci koja nam poslednju nadu donosi.To je bila jedna vrsta improvizirane iluminacije kojom je, kao čarobnim štapićem iz sna probuđena varoš, pozdravljala one od kojih je očekivala svoj spas. — Nisam tvrdo ni zaspao! — govorio mi je sutra dan jedan prijatelj — Uznemiravalo me to što sinoć nije stigla divizija.Počeo sam da sumnjam da i to nije jedno od mnogobrojnih obećanja i mnogobrojnih naših nadanja.I kada me je najzad savladao san, meni se čini da sam još uvek jednim uhom osluhivao: hoće li doći? Bleda svetlost petrolejskih lampi i sveća, sa kojih je vetar plamen povijao, bacao je neku tajanstvenu, nepouzdanu svetlost kroz mračnu ulicu kojom je vojska, umorna dugim i napornim maršem, isprskana debelim blatom i okvašena studenom kišom, polako i tromo promicala.Bat cokula i mljaskanje opanaka po blatu, razorio je mrtvu tišinu koja je do malo čas vladala, te kroz tesne i mračne ulice odjekivalo je kao kroz puste lagume.Vojnici i ako zamoreni, dizali su glave i pogledali na prozore, odakle su im svetiljke osvetljavale preplanula lica a gomile očiju i osmeha, koji nada ispisuje na usnama, pozdravljala ih. — No hvala Bogu, sad ću mirnije spavati! — reče jedan, koji je svetiljkom u ruci i ogrnut ćebetom, pod kojim je dotle spavao, posmatrao pred vratima, kraj kojih sam i ja stao, prolazak divizije. — Pa jest — odgovorih tek koliko da odgovorim. — Kako da nije! — nastavi on — Poznajem ja Moravce!Za tri dana ćemo se vratiti u Skoplje. Ma da, posle razgovora koji sam malo čas vodio sa onim oficirom, razočaran u veliku zadaću koju smo dotle svi pripisivali Moravskoj Diviziji, osetio sam u tome trenutku potrebu da ne razočaravam druge.To je osećanje onoga koji teškome bolesniku, za kojega su već i lekari izgubili pouzdanje, neće da kaže pravu istinu i zalaguje ga novim nadama.Možda bi se tako dali pravdati i oni lažni komunikei u kojima nam se pričalo o savezničkoj pomoći, o Rusiji, o Rumuniji i dr. Kad već prođoše dugi i beskrajni redovi, poče jedna po jedna svetiljka da se uvlači, jedan po jedan prozor da se zatvara a malo za tim i da se gasi.I opet zavlada ulicom duboka tama močarne jesenje noći i sve ponova zaspa tvrdim snom koji vera i pouzdanje nosi. Ja se vratih u onu mehanu.Još jednom me zadahnu topla i smrdljiva jara, koja me je u ovome času gušila kao da sam sišao u kakvu duboku kosturnicu. Oficir je sedeo nepomično na svome mestu. — Stigli? — upita me. — Stigli! — odgovorih i posadih se na džak gde mi je on sačuvao mesto a fenjerić ostavih međ noge na pod. Oficir tad poče da mi kazuje o borbi na Čačku.Kazivao je mnogo i ja, verovatno nisam upamtio sve.Ipak sam sutra dan zabeležio datume i pojedina mesta.Iz tih mojih beležaka i iz pamćenja, koliko sam ga sačuvao, ja danas prepričavam to kazivanje, prepričavam ga svojim rečima.Oficirevo kazivanje je bilo možda prirodnije i jednostavnije, ali sam ja samo celinu sačuvao u sećanju i kazujem je onako kako sam je sačuvao. U Guču, na Bjelici, pod Jelicom planinom, stiže 17. oktobra s večeri jedna baterija, pred kojom je jahao oficir snažnih pleća i preplanula lica a oštrih i tvrdih crta kao od bronze salivenih.Dan se već bio uveliko gasio, dućani i radnje ove male varošice bile su već zatvorene i svako se povukao u svoju kuću.Kad glomazni topovski točkovi zatandrkaše mrtvom čaršijom, uznemiri se zabačena palanka i nasta uzbuđenje među njene građane.Baterija prođe i izbi na drugi kraj varošice, oficir zaustavi na jednoj čistini povorku, naredi voljno i sve ostalo za odmorište te sjaha s konja i predade ga posilnom. Odmah nastade u bateriji živ pokret momčadi koja poskaka sa sedišta i preduze sve da pripremi za odmor.Jedni pođoše po seno i drva, drugi uzeše da stovaruju kare, treći da pobijaju kolje za koje će vezati stoku a četvrti pođoše do reke po vodu, te da operu topovske točkove i poskidaju sa njih debelo blato koje su poneli sa druma od Arilja odakle su jutros krenuli.Umorni volovi koji vuku ovu bateriju, oslobođeni jarma, uzeše da dahću očekujući da im se položi hrana.A oficir, pošto je još neke naredbe izdao, krete natrag u varošicu da potraži telegraf. To je bila svega jedna poljska pozicijska baterija Drinske Divizije koja stiže otud sa Drine, sa Suve Gore.Kada je 27. septembra neprijatelj, posle višednevne borbe prešao Drinu, baterija je ova dobila naredbu da se odmah povuče na Dobrun-Vardište, odakle je preko Šargana stigla u Užice.Neprijatelj je tada već duboko bio ušao u Srbiju te se moralo i dalje odstupati, od Užica na Požegu pa u Arilje a odatle na Guču. Oficir oborene glave a zabačene kape iznad čela lagano korača nekaldrmisanom, oceditom ulicom varošice, ne obzirući se na radoznale poglede preplašenih stanovnika do kojih, preko visoke Jelice, jedva da dopre iz Čačka kakva vest o situaciji u zemlji, te koje dolazak jedne baterije sa Drine čak ovamo u srce Šumadije, ispunjava teškom brigom i slutnjom. Policijski pisar, koji se pridružio kapetanu i konačaru, jedan ulopan i neizbrijan sreski tip, pokušao je ustup i da postavi po gde koje pitanje ali je kapetan samo odmahnuo rukom ne odgovarajući mu.Pisar, videći da na pitanja ne dobija odgovore, uze nepitan sam da priča šta zna, šta je čuo, šta je doprlo do Guče. — Ovamo ne valja.Zvanično ništa nemamo, al tako kažu.Vele neprijatelj je krenuo iz Valjeva, slazi preko Trbušana i Ljubića.Slali smo konjanika a razgovarali smo i preko telegrafa sa Čačkom.Imam i jedno pismo od moga kolege, poslao mi po mom konjaniku, veli: mi evakuišemo.To još pre tri dana a otad ne znam kako je.Nemamo nikakvih vesti! Kapetan neraspoložen da se upusti u razgovor, saslušao je sve ove vesti koje, ma koliko bile i nepouzdane, ipak daju nešto podataka da se situacija može bar naslućivati.On je, razmišljajući o dobivenim vestima odbio onaj jedan procenat koji vojnici uvek pripisuju strahu, zbog kojega civilaši preuveličavaju vesti i izašlo mu je od prilike da se borbe vode verovatno negde oko Valjeva, recimo, na položajima iznad Valjeva.Najviše još što bi se moglo dozvoliti, ako su Austrijanci jednovremeno sišli i Kolubarom i Jadrom preko Osečine, bilo bi to da je i Valjevo palo.Prema tome kapetan je sračunao da će u Guči završiti svoje odstupanje i tu sačekati naredbe koje će glasiti da sa baterijom krene na taj novi front. Preplavljen tim mislima i ne slušajući dalja kazivanja pisareva, koji je tapkao za njim po blatu, kapetan se uvrati u sresku zgradu, iz čijeg je zida isticao čitav snop žica koji je prihvatao jedan direk pobijen ispred zgrade.U telegrafskoj stanici zateče on telegrafiskinju koja je besposlena čitala neki stari broj beogradskih novina.On naredi da potraži vezu i raspita se gde se nalazi Komanda Užičke vojske.Sede zatim i napisa telegram kojim izveštava komandanta da se nalazi u Guči i ostavi potporučika da čeka vezu i ispošlje telegram a on ode da potraži malo odmora. Prihvatio se u kafani gde mu je spremljen konak pa se zatim povukao u sobu i ubrzo umoran legao.Bila je već prošla ponoć kad na kapetanova vrata neko zakuca najpre tiho a zatim jače.Bio je to potporučik koji je doveo sobom jednog ordonansa.Kapetan još dovoljno neodmoren i neispavan sede na krevet i pripali sveću u niskom limenom svećnjaku.Ordonans, koji sa potporučikom uđe u sobu, predade mu jednu malu kovertu, koju kapetan hitno otvori i prinese list hartije sveći.Preleti ga jedanput i dvaput pa, ne govoreći ni reči, podpisa zavoj i vrati ga ordonansu koji salutira i ode.Kapetan se diže sa postelje i reče potporučiku koji je ostao u sobi: — Idite odmah izbudite ljudstvo. — Pokret? — učini potporučik iznenađen jer on još nije bio ni legao da se odmori. — Pokret! — odgovori kapetan suvo. — Hitan? — pita dalje potporučik. — Odmah, još noćas! — Na koju stranu? — Videćemo, kazaću! — Stoka je premorena! — usudi se da primeti potporučik. — Znam!Učinite kao što sam vam naredio! — odgovori kapetan i okrete se bunovnom i dremovnom posilnom, koji je upao u sobu, te mu naredi da poskida s čizama koliko toliko sinoćne blato i spremi ostali prtljag. Potporučik salutira i ode a malo posle, dok se kapetan još navlačio i opremao, pisnu trubni znak tamo kraj reke i proseče noćnu tišinu koja je ležala nad palančicom. Kad je već navukao i šinjel i opasao revolver, on uze još jednom naredbu koja je ležala na stočiću, da je ponova pročita.Naredba je bila od Komandanta Užičke vojske, u njoj mu se naređuje da odmah krene za Čačak i da gleda da se probije kroz varoš, inače mu je baterija izgubljena jer je Čačak pred padom. — Ipak, ona sinoćna obaveštenja pisareva nisu bila netačna! — sinu kroz glavu kapetanu, strpa naredbu u džep od šinjela i natuče kapu na nezačešljanu glavu pa pođe kroz noć telegrafu da potraži Čačak te da raspita kakva je situacija tamo, ne bi li saznao nije li već dockan krenuti na tu stranu. Telegrafiskinja, koja je spavala na krevetu za dežurne, diže se i poče udarati u aparat tražeći Čačak, ali se otud niko ne odazva. — Ne odziva se? — upita kapetan nestrpljivo. — Od sinoć se, gospodine, ne odziva.Zvala sam nekoliko puta.Mora da su naši već napustili telegraf i neprijatelj valjda... — Biće da se vode borbe pa je linija zauzeta! — preseče je kapetan, ne želeći joj dozvoliti da kaže ono što je i sam u tome trenutku pomislio i što mu je novom i teškom brigom osenčilo čelo. On pođe naglo iz telegrafa i uputi se tamo gde je baterija bila već sva na nogama i u pokretu, spremajući se za polazak.Za malo i on uzjaha konja a momci sedoše na svoja sedišta. Za noći baterija je prešla dragačevsku ravnicu, od Guče do Jelice, a sa zorom se već pela uz Jelicu, te kad osvoji dan ona se poče spuštati ka Čačku.Pretpostavljajući da neprijatelj mora biti negde u blizini, kapetan, jašući daleko ispred baterije, učetvorostruči pažnju.On još od rane zore posla u izvidnicu jednoga podnarednika sa dva vojnika koji daleko izmakoše i trebali su se već vratiti.Pod njim se razvila serpentinska džada koja obavija kao zmija Jelicu te je daleko pod sobom mogao sagledati delove druma, što mu je olakšavalo da sa izvesnim pouzdanjem kreće napred, pribojavajući se ipak iznenađenja na prevojima, u toliko pre što na ovome strmome putu ne bi mogao sa baterijom operisati, niti bi je na uskome drumu mogao krenuti za povratak, niti bi je premorena stoka mogla uzneti natrag na Jelicu sa koje se spušta. Jednoga trenutka zaustavi kapetan bateriju i izjaha napred do jednoga zavoja sa kojega se daleko dogleda povijena pantljika jeličkoga druma i, tamo pod Jelicom, Čačak koji broji poslednje sate svoje slobode.Daleko pod sobom spazi kapetan na dogledu izvesno kretanje.Njega teknu nešto, ali kad ponova zagleda poznade po broju ljudi da se to njegova izvidnica vraća te joj pohita u susret.Podnarednik koji je slazio čak do Čačka, raportira kapetanu, da su juče još Čačak napustile sve naše vlasti i da su obe ćuprije na Moravi bačene u vazduh.Neprijatelj još nije ušao ali se zna da slazi s Ljubića i ukopava se s one strane Morave.Varoš je spremna za predaju i očekuje se ulazak neprijatelja svakoga časa.Opasnost je velika za bateriju da nastavi put za Čačak jer može neprijatelja zateći već u varoši. Saslušavši ovaj raport, kapetan se za trenutak razmisli pa obode konja i hitno se vrati bateriji te izdade naređenje da se žurno kreće ka Čačku ne bi li se ugrabilo proći kroz varoš pre no što bi neprijatelj ušao i zarobio bateriju.I ma da je stoka već bila potpuno klonula od silnoga umora, put koji je bio strm i pod nogom, olakša te baterija življe krete. Bilo je deset i po časova pre podne 18. oktobra, na sam dan Svetoga Luke, kada ova baterija naiđe ivaničkim sokakom na čačansku kaldrmu i kapetan na konju pred njom.U varoši tišina, mrtvilo.Iz kućeraka sa zastrtim prozorima proviruju preplašene oči stanovnika koji su se već predali sudbini te su još radi samo da vide kako izgleda ta njihova sudbina.Sa po gde koje kapije izviruje žensko čeljade, ljudi su se izvesno povukli u kuće jer nisu radi u prvim trenutcima ulaska neprijateljske vojske pojavljivati se.Na jednoj kućici već visi beli barjačić a pred kućom ostarija žena prestravljeno pogleda neprijatelja koga očekuje.Zagleda dobro i kad u vojnicima pozna svoje, srpske vojnike, ona se preobrazi iznenađenjem i oseti se sramna te grčevito zdera beli barjakčić s motke i utrča u kuću, odakle malo čas iskuljaše čitave gomile žena i dece radoznalo i sa ushićenjem posmatrajući srpsku vojsku koju nisu očekivali.Malo dalje, opet pred vratima jedne kućice, žena spazila srpsku vojsku i srpskog oficira pa stidno sakrila za leđima belo barjače i sikirče kojim ga je trebala da prikuca na kapiji.Kapetan spazi, bono ga teknu i uzviknu joj s konja: — Zar nije, sestro, rano da dižeš taj sramni barjak? Ona postiđeno baci barjak i sikirče i pobeže u kuću. To sve na ulasku u varoš, među prvim kućama.Kad baterija uđe malo dublje, sagleda kapetan tek pravu sliku jedne varoši u agoniji. Čačak je tada krcao od izbeglica i sve to prestravljeno i zabrinuto, sabrano u gomilice, stajalo je pred dućanima, pred kućama, pomireno sa sudbinom, šapćući međ sobom sa izvesnim uzbuđenjem izazvanim nepoznavanjem opasnosti koja se približuje.Što dublje sredini varoši bele zastave sve češće, naročito na uglednijim kućama.Na opštini takođe bela zastava i pod ovom sabrao se naročiti odbor građana koji je obrazovan da izvrši predaju varoši.Kao naročitu značku lojalnosti i gotovosti na predaju, svaki je od ovih odbornika nosio još omotanu, na levome rukavu, i jednu belu vrpcu. Svetina na ulici i pred opštinom, zajedno sa ovim belim odborom, očekujući sa izvesnim neodređenim strahom, slutnjom i nemilim predosećanjem ulazak neprijateljske vojske, koji ima da označi početak robovanja, sa neskrivenim iznenađenjem predusrete srpskog oficira sa baterijom.Na licima svih bilo je ispisano pitanje: „Otkud ti?“.Što je kapetan bliže prilazio beloj opštinskoj zastavi i prestravljenoj gomili, sabranoj pod njom, iznenađenje se ovo pretvaraše u pravu zaprepašćenost.Izmireno već sa predajom, izmireno već sa robovanjem, stanovništvo je gotovo sa negodovanjem presretalo od nekud zalutalu srpsku bateriju, koja će navući borbu i sa njom gnev neprijateljev, smrt i razor varoši. Kapetan je osetio to negodovanje u pogledu svetine i odbora i u duši mu to izazva bonu odvratnost i planuše mu obrazi srdžbom.On napusti bateriju te ova nastavi put kaldrmom a pritera konja pred opštinsku zgradu. — Šta je to? — grmnu kapetan s konja sakupljenim odbornicima sa belom trakom oko rukava. Niko mu ni reči ne odgovori. — Ko obesi tu sramnu zastavu? — grmnu kapetan i potera konja u samu gomilu. Odbornici se zgledaše među sobom i predsednik njihov priđe kapetanu ljubazno: — Mi, gospodine kapetane, očekujemo neprijatelja svaki čas... — Skidaj to! — prekide ga kapetan — Zar ne vidiš da su ono tamo srpski vojnici, zar ne vidiš da sam ja srpski oficir; zar ti hoćeš da ja srpsku vojsku, makar i u odstupanju, provodim pod belim zastavama? — Molim lepo! — uze predsednik beloga odbora opet reč da se objasni — Mi smo napušteni i mi imamo pravo da se sami opredeljujemo prema daljoj svojoj sudbini. — Opredeljujte se kad više ni jednog srpskog vojnika ne bude u varoši.Dok sam ja ovde još niste robovi; imate kad to da budete.Naređujem da se bela zastava skine! — Ja mislim... On ne izgovori reč, jer kapetan planu i spusti ruku na revolver i prigušenim glasom ciknu: — Skidaj ili...! Bela zastava pade sa opštinske kuće, poskidaše se i sa ostalih kuća ulicom kojom će posljednja srpska baterija proći.Kapetan obode konja i pohita za baterijom. Ali, maločašnji slučaj nije bio i poslednji koji je kapetanovoj uzbuđenoj duši naneo bol pri napuštanju već izgubljene i zloj sudbini ostavljene varoši.Masa sveta, među njima najviše izbeglica iz drugih mesta, a među ovima veliki broj pojedinaca i čitavih porodica koje su ga poznavale, opkaljale su ga, zaustavljale mu konja i suznim očima i uzbuđenim glasom, koji je drhtao i grcao, zasipale ga pitanjima: Odakle ide; ide li još vojske; ima li kakve nade? Kapetan htede da ne odgovori ili bar da prikrije istinu ali gomila iz njegovog ustezanja i snebivanja poznade istinu i to ga nagna da joj je prizna. — Ovo je poslednja naša baterija.Izmičem žurno da ne budem presečen — ali, da bi ih i utešio on dodade — ipak, čim uhvatim tamo položaje, zaustaviću se! Mesto utehe, ta izjava kapetanova izazva još veći strah kod svetine. — Ne tamo, ne nad Čačkom.Idite dalje, što dalje kapetane.Bombardovaće nas, uništiće nas! Kapetan im obećava i njegov konj raskrčuje gomilu te polazi putem van Čačka, kojim njegova baterija već izmiče.Ali na kraju su tamo, van varoši, još i kasarne, koje su pretvorene u bolnice, pretovarene ranjenicima koji su se načetili na prozore i izmilili ispred bolnice pa dovikuju otud: — Odakle gospodine kapetane?Kuda gospodine kapetane?Je li daleko neprijatelj, gospodine kapetane?Hoćete li primiti borbu, gospodine kapetane? Kapetan odmahuje rukom i okreće glavu da ne vidi ovo nesretno buduće roblje među kojima ima možda i njegovih drugova, i udara mamuzu u slabine konju ne bi li što pre stigao bateriju koja je već izmakla drumom. Ispred trnavske mehane više Čačka izađe vodnik pred kapetana i saopšti mu da je stoka toliko malaksala, da već posrće i pada.Mesec dana ta stoka, neishranjena, bez odmora, tegli od Drine do Čačka.Kapetan naredi da se tu, kod trnavske mehane, iznad samog Čačka, ostane na odmor ali pred podne već on dobi izveštaj da se neprijatelj brzim maršem spušta ka Čačku i naredi brzo kretanje jer tu, na trnavskoj mehani i kad bi mogao sa ciglo jednom baterijom da primi borbu, ne bi to učinio radi varoši i onoga sveta, koji ga je molio i kome je dao reč da će izbeći borbu iznad same varoši. Ma da je drum bio zakrčen beguncima i starcima iz trećeg poziva, koji su se rasprštali još ispred Čačka, kod sela Trbušana, ipak se pred baterijom svuda otvarao put i ona je lagano izmicala ka selu Ježevici.Posmatrajući starce iz trećega poziva kako gegucaju kaljavim drumom, kapetan poumi u jednome trenutku da ih pribere oko svoje baterije, za slučaj da bude prinuđen primiti borbu ali, videći ih onako iznurene i nemoćne, odustade od te namere u toliko pre, što kod sela Ježevice natrapa od nekud jedan polueskadron konjice trećeg poziva, sa rezervnim kapetanom kao komandirom.Kapetan odmah stavi ovaj polueskadron pod svoju komandu i isturi ga ispred neprijatelja. U samo podne, patrole ovoga eskadrona javiše kapetanu da je neprijatelj ušao u Čačak i kreće dalje da goni njegovu bateriju.U isto vreme stiže kapetanu i glas da se negde na drumu, idući Kraljevu, nalazi još jedna baterija debanžova i jedan vod krupovih topova kojim komanduje jedan docent Univerziteta, rezervni kapetan.Kapetan razasla konjanike poručujući ovima da zastanu gde su i da se postaraju dobiti vezu sa njim a sam odmah krete ka selu Slatini, sad već sa namerom da se tu zadrži pa da u ime Božje i borbu primi, osećajući se sad već koliko toliko jači ili bar ne više usamljen. Da bi se mogao za borbu pripremiti, kapetan naredi patrolama da po drumovima počnu zbirati rasturenu pešadiju pa čak i one trećepozivce koje je malo čas zapostavljao; i nastade da se odmah veže telefonom sa Kraljevom, ne bi li ma s kim, ma s kojom komandom, dobio veze. Malo čas i telefon zazvrča.Kapetan je tražio Kraljevo da pita gde se nalazi Štab Prve Armije.Telefon mu donese vest da se štab Prve Armije nalazi u Vitanovcu i on zaprepašćeno ispusti slušalicu. — Dakle na levoj obali Morave?To znači da vojvoda Mišić ni pojma nema da je neprijatelj izmanevrisao klisuru Ovčara i Kablara i da je zauzeo Čačak.Traži hitno Armijski Štab! — dreknu on na podoficira telefonistu. Telefon je očajno zvrčao, telefonista je činio sve moguće pokušaje i napore, ali je do te veze nemoguće bilo doći.Svakoga časa javljale su se nenadležne komande, vojne stanice ili su se ukrštali razni glasovi, razna brujanja i telefonista je umoran prekidao vezu, da mučan posao iznova počne.Kapetan je nestrpeljivo hodao, pušeći grčevito i nervozno cigaretu za cigaretom i psujući i telefon i onoga ko ga je izmislio. Posle čitavoga sata napora, telefonista klonulo ispusti slušalicu na koleno. — Ne može se dobiti veza, gospodine kapetane! — Traži! — dreknu ovaj — Moraš dobiti, po cenu života je moraš dobiti! Nov sat napora, ukrštanja raznih glasova, javljanja nenadležnih komanda i; najzad kapetan ču gde telefonista nekoliko puta ponovi: — Je l to Štab?Alo, je l to Štab Prve Armije — Je li? — učini kapetan i u jednom skoku nađe se kraj telefona te zgrabi slušalicu. — Alo!Alo! — nasloni kapetan slušalicu na usta i na uvo. — Alo!Je l to Štab Prve Armije?Ovde komandir poljske baterije Drinske Divizije.Alo, jest!Molim saopštite gospodinu načelniku štaba, da se, sa jednom poljskom pozicijskom baterijom Drinske Divizije, nalazim na Slatini, više Čačka; da se u mojoj okolini i u vezi samnom nalaze — i kapetan nastavi ceo raport o dvema baterijama, o eskadronu konjice, o rasutoj pešadiji, za koju je izdao naredbu, da se pribere i završi ovim: — Ja sam jutros u deset i po časova prošao kroz Čačak i ustavio se ovde; neprijatelj je ušao u Čačak u samo podne i nastavio put zamnom... — Kako, kako, ponovite! — dreknu glas iz Armije. Kapetan ponovi: — Neprijatelj je ušao u Čačak u samo podne i nastavio... — To je nemoguće! — preseče mu reč glas iz Armije. — To je moguće i tako je! — odgovori kapetan. — Ostanite na telefonu! — naređuje glas i prekida govor. Jasno je bilo, da je glas o padu Čačka morao izazvati zaprepašćenje u Armiji, koja se još nalazila na levoj obali Morave.Malo čas, javi se na telefonu sam načelnik Štaba i kapetan ponovi vest o padu Čačka. — Ama, je si li ti lud, znaš li šta govoriš? — zgranjava se na telefonu načelnik. — Nisam lud, gospodine pukovniče, govorim vam samo ono, što pouzdano znam i što je tačno i molim vas lepo, da o tome odmah obavestite gospodina vojvodu i izdate mi potrebna naređenja. — Ostanite na telefonu, zvaću samoga vojvodu. Odista, malo čas, javi se sam vojvoda Mišić. — Je li tačna vest, kapetane, da je Čačak od podne u neprijateljskim rukama? — zapita vojvoda, koji je kapetana lično poznavao i znao ga iz boraba, koje su se 1914. godine vodile kod Priboja u Sandžaku, na Crnome Vrhu, na Glasincu, kod Pobratca i pred Sarajevom.Kada mu kapetan pouzdanim glasom ponovi sve, što je ranije rekao, vojvoda mu naredi da ponovi raport o stanju stvari i o snagama kojima raspolaže, a kad to izvrši, zazvoni kroz telefonsku slušalicu vojvodin odlučan glas: — U moje ime stavi pod komandu sve, što ti do ruku dođe.Ostani tu gde si i, ni stopu dalje!Primi borbu i upotrebi sve, da neprijatelja zadržiš.Samo preko tebe mrtvoga sme neprijatelj dalje! — Učiniću kao što naređujete, gospodine vojvodo! — odgovori kapetan. — Ali se bojim, neću moći zadržati neprijatelja; nedovoljne su mi snage kojima raspolažem a naročito nemam pešadije! — Drži se kako znaš i umeš! — odgovori vojvoda — ako si ti onaj stari, održaćeš se.Šaljem ti u pomoć najbolji puk pešadije a poslaću ako treba i celu diviziju.Samo, neprijatelj ni stope dalje, razumeš li? — Razumem, gospodine vojvodo! Kad se odvoji od telefona, kapetan se živo dade na posao.Pregleda najpre okolinu sela, izabra položaj kod slatinskog groblja i naredi, da se tu plasiraju topovi; pribrane delove pešadije isturi napred put Trnave, prema neprijatelju, i posla ordonanse sa potrebnim naredbama i saopštenjima krupovoj i debanžovoj bateriji. Malo zatim stiže i konjanik ozdo iz Trnave i saopšti kapetanu, da je konjica već u kontaktu sa neprijateljem, tu oko trnavske mehane, i da se tu zaustavilo neprijateljsko nastupanje, jer je noć već nastala. Nasta noć mračna i oblačna.Vojnici naložiše vatre u zaklonima, kako se ne bi otkrili neprijatelju, a kapetan se povuče u slatinsku školu, koju je odredio za svoj štab i u koju su se pribrali i bolesnici. Tek što se zabrinuti kapetan posadi, da se odmori, premišljajući o sutrašnjem teškome danu i borbi koja mu predstoji a dojuri jedan podoficir i raportira mu, da se drumom čuje brzi hod konjice. — Kojim drumom? — skoči kapetan. — Iz Kraljeva. Kapetan se umiri ali ipak pođe napolje jer, ma da otud ne može doći neprijatelj, ko zna da ne bude kakve zablude. Drumom je stizala naša konjica, kao što je kapetan i predviđao.To je odeljene koje je lično vojvoda Mišić uputio, da se uveri o stanju stvari i, kako vođa odeljenja u raportu izjavi, da se u nevolji nađe.Kapetan zadrža ovo odeljenje da prenoći u selu te da u jutru načini raspored sa njime. Sutra osvanu devetnaesti oktobar sumoran i vlažan.Nebo hladno i mračno kao čelo zločinčevo.Iz močara isparava vlaga i čisto natapa dušu zlovoljom.Ne mili ti dan, ne mili ti ni život.Biva da se u borbi takvih dana sa većim samoodricanjem ide u smrt no inače. Patrole javljaju da je već sa prvim svanućem, dole kod Trnavske mehane, otpočelo čarkanje.Plane ovde ili onde puška sa neprijateljske strane a odgovara joj naša.Kad dan malo više osvoji, poče i češća čarka te glas puščane praske dopire čak do slatinskih položaja. Kapetan uzjaha konja i pođe prednjim, isturenim delovima svoje malobrojne vojske, da osmotri neprijatelja i da učini potrebne izmene u rasporedu a ohrabri one, kojima je namenjeno da prime prvi sudar sa neprijateljem.Za kapetanom krete i ono odeljenje konjice, što je sinoć u mrak stiglo. Na Ježevici s jedne i s druge strane druma polegli po zemlji starci iz trećeg poziva i ono vojnika, što su ih patrole juče pribrale; polegli po jarugama, po kukuruzu ili pohvatali zaklonita mesta i busije, zid, drvo i kamen, i mirno i odmereno odgovaraju na puščane pozdrave sa neprijateljske strane.Ni neprijatelj još nije bio otvorio živu vatru, želeći verovatno najpre da odmeri snagu našu ili očekujući pridolazak svojih trupa.Komandir isturenih odeljenja izađe kapetanu na raport i saopšti mu brojno stanje prikupljene pešadije kao i sinoćne i jutrošnje kretanje neprijatelja.Kapetan naredi da se vojnici, rasuti po njivama, priberu što tešnje i da najogorčenije brane drum, kojim će neprijatelj nastupati.Naredi još i češću paljbu, kako bi neprijatelj dobio utisak da je ovde veći broj vojske. — Iz Armije imamo naredbu da izginemo svi! — dodade mirno kapetan na završetku svojih naredaba. — Razumete li? — Razumem! — odgovori mladi rezervni oficir i zatrese mu se ruka, koju je digao da salutira. Ma da ih je, prilikom ovoga razgovora, pozdravilo nekoliko puščanih zrna, koja im prohujaše oko glava i kapetan i mladi oficir ostadoše ravnodušni, naviknuti već na takve pozdrave.Po svršenim naredbama kapetan krete među vojnike. — Možeš li stari? — dovikuje čičici koji je polegao iza jednoga busena. — Moram, gospodine! — odgovara čiča. — A umeš li da gađaš? — Znaš kako je, gospodine.Prislonim pušku uz obraz pa na jedno oko zažmurim a na ovo drugo ne vidim; al opet, zrno ode tamo među njih, pa ako pogodi koga dobro a ako ne pogodi, toliko mu čini. Drugog čičicu nađe kapetan u jednoj jaružici.Razvio na zemlju prljav peškirić pa jede sir i hleb i puca.Pojede zalogaj pa uzme pušku i ispali je. — Ručaš, čiča? — Pa da se prihvatim, gospodine.Od rane zore nisam okusio. — Ako, ako, prihvati se. — A znaš kako je, ne valja s praznim trbuhom ni na onaj svet otići. — Samo čuvaj pušku! — veli kapetan. — Hoću, gospodine, i ona mene čuva! — dodaje čiča. Na kapetanovim usnama razvuče se blag ali i bolan osmeh.Njemu padoše na pamet sinoćne reči vojvodine: „Ako si ti onaj stari, održaćeš se!“ S čim će se i s kim održati? — pitao se kapetan sam u sebi — zar sa ovim dobroćudnim čičicama, čiji životi ne doprinose uspehu već samo penju broj žrtava?Tešilo ga je ono nešto malo vojnika koliko ih je sagledao i malo mladih Crnogoraca, koje je on sobom čak sa Drine poveo.Ali je, prema izveštajima koje je već imao o snazi neprijateljevoj, uviđao kako je sve to ne samo nedovoljno no upravo bedno. Kapetan zastade malo na mestu obuzet tim mislima pa se na jedan mah trže i obode konja da pođe dalje ali u tome spazi drumom iz Slatine ordonansa koji je žurio k njemu.Kapetan priteže dizgine i konj ostade u mestu.Ordonans mu javi da su u Slatinu stigli neki oficiri koji ga traže. — Iz štaba valjda? — poumi kapetan i obode sad ponova konja te se u dva tri svoka dohvati druma pa se galopom uputi Slatini.Iz daleka s druma još, dogleda on pred slatinskom mehanom jednu gomilicu oficira i konja koje su seizi vodali drumom.Kad se približi malo gomili, poznade on među oficirima uočljivu figuru komandanta sedmoga puka prvog poziva.Kad priđe još bliže, vide da se nije prevario i jasno vide pukovnikovo crnom mašću obojeno lice, njegove pune crne brkove i topao osmeh očiju.On naglo sjaha i gotovo pritrča gomili iz koje mu je pukovnik već pružio prijateljski ruku. — Šta je ovde? — predusrete ga pukovnik. Kapetan ukratko i brzo izgovori svoj raport o jučeranjem i današnjem danu, o veličini svojih trupa i o situaciji na Ježevici, odakle je ovoga trenutka stigao, ne krijući ni svoju brigu za ishod borbe. — Ne brini! — uteši ga pukovnik — Stiže ti pomoć! — Ko? — zapita kapetan gotovo ushićeno i ako je već po prisustvu pukovnikovu i njegovih oficira slutio. — Mi, Sedmi puk prvoga poziva. — Ceo puk? — ponovi kapetan sav srećan jer mu stiže čitav puk najbolje vojske. — Ceo! — odgovori pukovnik pokazujući na drum kojim su se već dogledali prednji redovi čelnoga bataljona. Sa kapetanova lica iščeze domaločašnja briga i oči mu zasvetliše zadovoljstvom i pouzdanjem. Pukovnik uze komandu u svoje ruke i tu, pred slatinskom mehanom, otpoče odmah savetovanje.Znajući da sobom vodi jedan odmoran i prekaljen puk, pukovnik odmah naredi da se ne čeka, napad neprijateljev već da se on i to što pre napadne.On izvrši odmah raspored i izdade sve potrebne naredbe.Čelni bataljon, koji je već dotle stigao, određen je odmah u predhodnicu a kapetanova baterija, koja je bila postavljena kod slatinskoga groblja, u sastav predhodnice.Pred podne stigli su veći ostali bataljoni i odmah im izdate potrebne naredbe. Kad je prevalilo podne, predhodnica sa baterijom krete ka Ježevici u susret neprijatelju i čim mu stiže na dogled, izmeđ Slatine i Ježevice, otpoče puškaranje.Puškaranje ovo nije više bilo ono staračko puškaranje uz zalogaj hleba, paljba je bila u samom početku već živa i oštra. Borba počinje. — Biće mesa! — veli pukovnik svome ađutantu, posmatrajući razvijanje predhodnice i predosećajući ozbiljnost borbe. Dugim ratničkim životom razvio se u naših ratnika jedan instikt, jedno predosećanje.Kao što mornar po lepome i sunčanome danu, kad nikakav pokret u atmosferi ne preti promenom, predoseća buru; tako i ratnik, posle prvih puščanih pozdrava sa neprijateljem predoseća hoće li biti borbe ili će se ostati na običnome puškaranju. Puščana vatra sve jača i gušća.Već prvi ranjenici padaju i povlače se ka Slatini.Topovi još ćute, jer su na drumu u marševom poretku, očekujući naredbu da se razviju.Neprijatelj već oseća da prema njemu nije sinoćna vojska a beograđani da je ova, u nizu njihovih slavnih boraba, možda poslednja.Njihov ih je ponos vodio u ovu borbu sa naročitim razpoloženjem da dadu muški otpor te nateraju neprijatelja da zaplače nad svojom pobedom. I borba poče da raste, da se penje i da biva sve ogorčenija, te prednji naši počeše da potiskuju prednje neprijateljske delove a za njima se i baterija pomiče sve do prvih ježevačkih kuća.Novi položaji koje bi zauzimali naši, bili su posejani bezbrojnim lešinama naših staraca.Čitava ih je četa sinoć izginula.Ta četa, iz užičke vojske, upućena je bila dockan sinoć sa jelice kapetanu u pomoć ali, rđavo vođena, zalutala je u neprijateljske redove te ih ovi skoro sve pobili a mali ostatak zarobili.Na novim položajima borba nastaje još ogorčenija jer neprijatelj kao da se, potisnut, sad dočepao boljih pozicija no što ih je malo pre imao a baterija još ćuti prikovana na drumu u marševoj koloni, nemajući ni levo ni desno prostora da se razvije.Paljba već gusta kao kiša i čitavi mlazevi tanadi zasipaju bateriju.Oseća se da se neprijatelj dočepao boljega položaja od naših. — Ovo bije iz bliza? — uzvikuje kapetan. — Iz bliza, gospodine kapetane! — odgovara podnarednik sa prednjeg topa. — Ama odakle, po bogu, gde se skrio? Uzeše svi da osmatraju po pravcu i po zvuku.Kapetan zapazi prvi kako sa zvonare ježevičke crkve lije kiša tanadi.On naredi da se čelni top skine, namesti i, ne govoreći ni reči da je pronašao zasedu, on tempira top na sto metara pred ustima i raspali na zvonaru a zrna se rasuše kao karteč.Jedan metak, drugi i treći je već bio dovoljan da neprijateljska zaseda na ježevičkoj crkvi ućuti. Topovski metci u tako neposrednoj blizini pešadije, učiniše da se borba na jedan mah osveži.Pešaci digoše glave i narastoše im srca, te viknu neko međ njima: „Brže, ljudi, evo nas stigoše topovi!“ Svi poskočiše voljni za juriš, očekujući netrenimice komandu i osvrćući se za sobom odakle bi im ova imala doći.Ali pukovnik obustavi dalju borbu, jer je noć već bila pala, pa se ne može znati gde se može naići na neprijatelja a naročito što su se borbe vodile preko samih šljivaka te ko zna gde se sve po vrzinama može skriti neprijatelj. Prekidajući borbu, pukovnik naređuje da svako ostane na svome mestu, da zadrži svoj položaj kako bi, čim zora svane, mogli nastaviti borbu.I tako je gotovo ceo front tu noć proveo na mrtvoj straži a odmah, neposredno iza mrtve straže, na dvesta do trista metara pred neprijateljem, šest topova položenih cevi, spremljenih za kartečku vatru, stoje mirno i nepomično, kao gvozdena straža koja bdi nad umornim pešacima. Vatre se nisu smele ložiti ali se malo i spavalo.Sve je bilo na oprezu, tim pre što je izgledalo kao da ima nekoga pokreta kod neprijatelja. Pukovnik sa svojim štabom zanoćio je u Ježevici, u seoskoj školi, gde je veliki deo noći proveo u razgovoru o sutrašnjem danu, pridremao malo obučen i oružan i još daleko pre zore krenuo na položaje. Sa prvom zorom planula je i prva puška i ona otkri da neprijatelj nije ostao na položajima na kojima je bio kad se sinoć borba završila.On se povukao na ježevičku kosu i to je bio onaj noćašnji pokret neprijateljev, koji su naše straže zapazile.Naši su otpozdravili neprijateljev puščani pozdrav ali, prema naredbi pukovnikovoj, sa izvesnom uzdržljivošću, sve dok dan malo ne osvoji.Čim se razdani, naši osuše učestanu i snažnu vatru, tako da je neprijatelj brzo oteran i sa te kose, koju zauze baterija i postroji se u jednom šljiviku blizu druma.Po istoj kosi, levo od druma idući Čačku, postrojavaju se odmah i ostali topovi, dva poljska brzometna, koji su došli sa sedmim pukom, šest poljskih debanžovih i dva krupova.Tako se ježevičkom kosom postavila baterija koja je sad već brojala šesnaest topova. Na taj način, naši su već bili spremni da prime i veću borbu koja se odista od toga časa i razvija. Kao da se i neprijatelj na novome položaju više pribrao, jer naša pešadija potiskujući ga, sad već nailazi na jači otpor.Mitraljezi grokću sa svih strana i seju smrt a puščana vatra se ukršta i plamti ceo front.Razvija se smrtonosna borba.Sad već i topovi ulaze u dejstvo, te se razleže grmljavina od koje zadrhta Čačak i preplašeno stanovništvo u njemu.Da bi suzbio dejstvo naše artiljerije, neprijatelj izvlači dva teška, velikog kalibra topa, kod barutnoga magacina, više Čačka i, vešto skriven, tuče otud našu artiljeriju.Posle nekoliko hitaca, neprijateljski topovi nađoše metu i tačnom vatrom zasuše dva naša brzometna topa tako, da ovi namah zaćutaše da ne bi bili uništeni. Pukovnik, komandant sedmoga puka, koji se nalazio među svojim pešacima, požuri ka topovima koji su zaćutali.On uze i sam, sa komandirom brzometne baterije, da osmatra odakle ih to tuku neprijateljski vešto skriveni topovi. — Sa one kose, ali su tako skriveni da ne mogu da ih nađem! — veli kapetan, komandir brzometnih. — Moramo ih naći, inače će nas pokositi! — odgovara pukovnik a u tom grunu, nedaleko na desnom krilu, gde su poljski topovi. — Bog i duša, onaj ih je našao! — uzviknu pukovnik i krenu tamo ka poljacima.U tom zastenja kroz vazduh i tresnu a zemlja, koju diže teško razorno zrno i dim koji se razvi iz eksplozije, zavi pukovnika i njegove pratioce.Kapetan poljske baterije, koji je bio na svome levome krilu, pretrnu i potrča mestu gde je mislio da prihvati mrtvoga pukovnika ali se dotle, iz razređenog dima, pomoli pukovnikova simpatična figura. — Spasavajte se, ovamo, brže ovamo! — viče kapetan. Ali pukovnik, smešeći se, mirno ostaje na mestu, istresa rukom zemlju koja mu je zapala oko vrata i obzire se oko sebe: — Dobro je, veli, svi smo na broju! Zatim priđe poljskoj bateriji. — Nađe li ih? — pita kapetana. — Eno ih kod barutnog magacina! — Udri! I kapetan prokontrolisa najpre još jednom topove, pa raspali jedno za drugim.Zatreska tamo granata, diže se zemlja u vis i — neprijateljska baterija ućuta, ni jednim se metkom više ne odazva. — Umuče! — kliknu kapetan. — Prolajaće on opet! — odgovara pukovnik, uveren da je nađeni neprijatelj spustio svoje baterije sa visa, na kome je bio, da potraži nov položaj i požuri pešadiji da sa njome iskoristi ovu artiljerijsku pauzu. Pošteđena artiljerijske vatre, za vreme dok je neprijatelj tražio nove položaje a, osokoljena pukovnikovim prisustvom, pešadija grunu jače napred, potisnu snažno neprijatelja i zauze Trnavsku mehanu i položaje oko nje.U tom se ponova javi grmljavinom neprijateljski top.Nađe našu poljsku bateriju i ubaci u nju nekoliko teških zrna. — Odakle bije? — viče kapetan da bi nadvikao tresak. — Ne znam, gospodine kapetane! — odgovara vodnik. — Gledaj, pazi! Svi obratiše pažnju na onu stranu odakle vatra bljuje. — Eno, riknu! — i svi spaziše kako sunu vatra. — Eno ih, tamo su! — kliknu kapetan. Vodnik uze brzo da udešava top da bi ućutkao neprijatelja. — Šta ćeš? — pita ga kapetan. — Da bijem! — odgovara vodnik. — Čekaj, ne žuri! — Satreće nas. — Čekaj ne smemo ga tući! Kapetan se predomišljao.Neprijatelj je spustio bateriju s visa kod barutnoga magacina i postavio je kod kasarne.Kasarne su pretvorene u bolnice i prepune su naših ranjenika.To su oni nesretnici što su se juče, kada je kapetan izlazio sa baterijom iz Čačka, načetili bili na kasarnske prozore i očajno posmatrali odstupanje poslednje srpske baterije i bono uzvikivali: „Ima li kakve nade?“ Tući neprijateljsku bateriju, koja se iza bolnice sakrila, značilo bi izložiti vatri iz srpskih topova srpske ranjenike.Ko je taj koji bi hteo i smeo taj zločin povući na svoju dušu?Ko je taj kome ne bi duša zaigrala a ruka zadrhtala pri pomisli da paleći top šalje zrno koje će pokositi čitave čete ranjenih boraca i drugova svojih? A neprijateljska baterija bije, bije sad bešnje no ma kad do sad, jer se oseća zaklonjena, jer zna da joj srpski topovi ne smeju, tamo gde je, baciti svoje vatrene otpozdrave.Neprijateljska zrna jedno za drugim padaju među naše i kose a naši trpe i ćute i — razmišljaju. Najzad kapetan planu. — Udrite, pa šta Bog da!Ali, čekaj, na svaki top oficir, sam oficir da kontroliše i da nišani.Životom plaća ko udari u bolnicu.Četvore oči otvarajte! Sam kapetan poleže po jednome topu, odmeri, nanišani i... puče.Opali i drugi i treći.Ni jedan metak ne očeša zidove bolničke i svaki nađe bateriju neprijateljsku.Ućuta na jedan mah neprijatelj, nađen i iznenađen ovako drskim gađanjem. — Bravo! — kliknu kapetan pohvaljujući i obodravajući svoje oficire i vojnike. Odmah nastade življa i pešačka borba.Pukovnik zašao lično kroz redove boraca i hrabri ih i upućuje: — Življe, življe!Eno ćemo doživeti i tu bruku da artiljerija pravi juriš a mi da trčimo za njom.Diži glavu, diži, ne bije svako zrno.Ajde, ajde, deco, nek oseti neprijatelj s kim ima posla! Neprijatelj, koji je ispred Čačka, kod Trbušana, imao onu olaku borbu sa trećepozivcima, nije se nikad nadao ovakvom otporu.To se iznenađenje jasno opažalo u neprijateljskim redovima u kojima se, pri svakome naletu naše pešadije, osećala malodušnost. — Švaba mislio da jeftino uzme Čačak.Treba da plati je li, momče? — dovikuje pukovnik jednome ranjeniku koji geguca drumom natrag ka Slatini. — Platio je, vala, gospodine pukovniče.Čekaj dok se prebroje pa će videti. — Misliš izginulo ih dosta? — nastavlja pukovnik. — Taman toliko koliko da se pokaju što su natrčali na nas — odgovara rebreći se beograđanin. — I pravo je, momče, oni su došli da otimaju tuđe, mi branimo svoje! U tom času neprijatelj poče da se koleba i pukovnik to zapazi pa požuri opet prednjim redovima, koji su stopu po stopu napredovali, sejući pred sobom smrt.Neprijatelj uzmiče, ostavljajuć za sobom svoje mrtve i ranjene.Što dalje naši napreduju sve više mrtvih i ranjenih.Kraj druma, u jarcima, po šljivacima, po vrzinama.Mrtvi pokrili svojim plavim šinjelima polja i udolice pa izgleda kao da su raskinuta parčad oblaka popadala na zemlju; ranjeni se vuku po zemlji kao gliste, zapomažući i lelečući da se dočepaju druma, nadajući se da će tu biti lakše nađeni te odneti na previjalište i u bolnice.Među mrtvima i naši trećepozivci, oni nesretnici što su tako skupo iskupili svoju starost i neveštinu.Pukovnik prolazi kraj mrtvih i ranjenih, nemajući vremena da se obzire na njihovo zapomaganje i žuri ka prvim redovima, sa kojima zatim čini nov pritisak na neprijatelja, tako da ga već sateruje u Čačak. U tom, neprijateljska baterija ponova zagrokta iz blizine.Svi se zgledaše.Odakle to sad?Svi netrimice počeše posmatrati i pratiti svaki metak, ne bi li opazili gde je neprijatelj sad postavio topove.A ti topovi sve jačom vatrom zasipaju naše položaje. — Tuče iz varoši! — dreknu kapetan. — Jeste, eno ga tamo negde, oko crkve. Svi klonuše pred ovim saznanjem.Ko sme da tuče u varoš, u srpsku varoš, punu naroda i punu izbegle sirotinje, među koju se neprijatelj kukavički zavukao.Mora se ćutati, mora se trpeti, mora se skrštenih ruku stajati i kao mrtva meta čekati udarce.A kad bi samo i sa toga mesta bila odagnata neprijateljska baterija, mi bi još večeras ušli u Čačak, oslobodili ga i oslobodili bi straha i trepeta hiljadama majaka koje strepe za decu svoju i hiljadama dece koja vrište od straha na krilima majaka svojih.Bele zastave, koje sad već izvesno kite ceo Čačak, popadale bi još jednom pred srpskom vojskom a neprijatelj, prebačen preko Morave, zaustavio bi svoje nadiranje i za dugo bi se predomišljao pre no što bi pošao još jednom da prelazi tu reku. Premišljajući o tome, stojeći među svojim topovima nepomično, i ako izložen neprijateljskoj neprekidnoj vatri, kapetanu se ono zujanje karteča činilo kao zvrjanje telefona i činilo mu se kao da čuje glas vojvodin otud iz Vitanovaca: „Da, da, to sam od tebe očekivao; ti si onaj stari!“ On odjednom prenu, okrete se oko sebe i vide mrtvu i nemu bateriju svoju, vide zabrinute drugove svoje i vojnike svoje i vide pustoš koji razorno zrno neprijateljsko još jednako čini. — Kad bih mogao bar samo jedan metak da bacim, taj jedan metak doneo bi oslobođenje Čačka, taj jedan metak oslobodio bi i čitavu armiju koja je odsečena s one strane Morave, koja mora biti zarobljena ako mi ovde ne uspemo! — razmišljao je kapetan u sebi i ta je misao počela sve više i više da ga obuhvata i da osvaja. — I ako pogine ko od naših tamo, poginuće ih pet, šest i deset a spašće se dvadeset hiljada robova u Čačku, spašće se armija, štab, čast srpske vojske i... ko zna kakav sve obrt može nastati, ko zna ne bi li se još mogla ponoviti prošlogodišnja cerska istorija sa Poćorekom i još jednom slavom pokriti srpska vojska i vali te slave zaljuljati velike evropske frontove i povesti vojske odlučnim i presudnim bitkama. Kapetanu ne izmače u mislima ni okolnost da je naredbu za ovu borbu izdao vojvoda Mišić, onaj isti koji je prošle godine izdao naredbu za nastupanje; da će pobedu ovu, ako se danas izvojuje, prihvatiti sam vojvoda Mišić i iz nje razviti veliki jedan istorijski čin, koji je njemu njegova srećna zvezda namenila da još jednom ponovi. I sve to možda, zavisi od jednog jedinog topovskog metka.Od jednoga metka odista, jer pešadija je već na ivicama varoši, a artiljerija je neprijateljska već tri put do sad uzmakla čim je prvim zrnom bila nađena, te bi sad to ponovila, a čim bi to bilo, pešadija bi naletila na Čačak, neprijatelj, kod kojega se već oseća velika pokolebanost, bio bi prebačen preko Morave i stvari bi neminovno uzele tok koji je kapetan, poplavljen neprijateljskom vatrom, zamišljao. — I sve to možda zavisi od jednog jedinog topovskog metka! — šaptao je kapetan u sebi. — A žrtve, ako ih bude? — trgao bi se u tom razmišljanju, ali se ponova ohrabrio. — Oprostiće žrtve pred veličinom uspeha! Kapetan opet diže glavu te pogleda oko sebe.Neprijateljsko je zrno sipalo oganj i kosilo.Kapetan srete pogledom mladoga vodnika, koji je iza svoga topa stojao i nemo gledao smrt oko sebe. — Gospodine potporučniče! — izusti kapetan glasom u kome nije bilo onoga njegovoga svagdašnjega pouzdanja. — Zapovedajte, gospodine kapetane! — odazva se mladi potporučnik. — Vi lično nanišanite, razumete li, vi lično... dobro promerite... — Razumem, gospodine kapetane! — odgovori mladi potporučnik i očevidno mu se bledilo razli licem a usna grčevito zadrhta. Mladić priđe topu i uze okom tražiti neprijateljsku bateriju. On poče okretati ručicu, zavrtanj, poče podešavati, nišaniti i najzad, još bleđi no ranije, priđe kapetanu. — Gotovo je, gospodine kapetane! — Da prokontrolišem! — i kapetan priđe topu te se uveri da je odlično naperen tamo odakle bljuje neprijateljska vatra.On odmače od topa i, pre no što bi izrekao sudbonosnu naredbu, njemu još jednom zadrhta srce.U jednome magnovenju preleteše mu pred očima sve dobre i zle posledice o kojima je već do sad razmišljao.Al najzad steže srce i naredba pade: — Pali! Mladi potporučnik uze nešto da se maje oko topa i ne izvrši naredbu. Kapetan ga iznenađeno pogleda. — Šta je? Potporučnik priđe bled kapetanu i reči mu zadrhtaše u grlu: — Gospodine kapetane!Top je naperen, nišan utvrđen i ja bih vas molio naredite da ko drugi opali. — Zašto? zapita kapetan nevojnički, gotovo blagim glasom, osećajući i sam težinu situacije. — Tamo, baš u blizini crkve, nalaze se kao izbeglice moja majka i dve sestre — odgovori potporučnik potresenim glasom. — Nemam snage da ih svojom rukom ubijem... Kapetanu se na jedan mah zamuti pogled.Njemu izađoše pred oči njegova dečica, koja se nalaze kao izbeglice nedaleko odavde, u Kraljevu i koja, i ne znajući da je on ovde a slušajući tresak njegovih topova, koji u Kraljevu jasno odjekuje, izvesno sad dršću i strepe. Kapetan se seti da on odista, ni po cenu najvećega uspeha, ne sme srpskim topom razneti telo ni jednog srpskog nevinog deteta ni oduzeti život ma jednoj srpskoj majci.I on klonu savladan jednim teškim bolom i jednom bonom rezignacijom. Top osta naperen ali ne opali. Te noći stiže naredba da se — zbog uspeha neprijateljeva na drugoj strani — ne nastavlja borba već da se vojska povuče.Cele noći je lila kiša a u močarnu zoru počelo je povlačenje.Neprijatelj, koji je pouzdano računao da sutrašnjega dana mora napustiti Čačak, danu dušom i pođe da pobere i pokopa svoje mrtve koji su pokrili drumove i položaje. Noć je morala velikim delom promaći, verovatno je bilo blizo ponoći, kada sam sa mojim skoro dogorelim fenjerčetom pošao kući.Pomrčina je bila tako debela, tako masivna, da mi je izgledalo kao da je prosecam telom, onako kao plivač vodu.Siromašna svetlost iz fenjerčeta nije bila kadra dopreti zracima ni za pun metar predamnom, te sam morao vrlo obazrivo stupati, jer je do moje kuće valjalo prebroditi silno blato, bare i proloke; valjalo je još proći kraj mnogih kola, pod kojima su spavali umorni vojnici i begunci a kraj kojih je vatru ugasila kiša koja još jednako sipi.Sredinom je ulice nemoguće bilo ići a stranama još gore, jer su kraj kuća, pod strejama, spavale izbeglice a naročito regruti, koji su se tih dana takođe skrhali u Prištinu, ne znajući ni ko je nadležan da im da hleb, ni ko da ih uputi gde bi prenoćili. Pa ipak, ta gusta i tamna noć, nije bila tako gluva.Čulo se, odovud ili otud, kako neko promiče ili se negde daleko čula potmula lupa u vrata i nejasni glasovi.To izvesno grešne izbeglice još lutaju tražeći krova, očajno lupajući na svaku kapiju redom i preklinjući da ih puste ma gde, u krovinjaru, u obor, u kokošinjak, ma gde, samo da se mogu skloniti od kiše. Mal’ tako i sam ne nagazih na neke grešnike, koji se na jedan mah stvoriše ispred mene, kao senke koje su toga trenutka iznikle iz zemlje.Zaustavismo se, kad smo već bili prsa u prsa i, dižući fenjer iznad glave, jedva sam uspeo da ih nazrem.Bila su dva građanina koji su takođe zašli od kuće do kuće i preklinjali da im se ustupi malo suvote.Vele, dockan su sinoć stigli, noć već pala, sve zatvoreno, sve pogašeno a ne poznaju varoš, niti znaju koga bi pripitali. Na donjem spratu jedne arnautske kuće, u kojoj sam ja sa porodicom našao sklonište, bila je jedna prazna prizemna odaja bez patosa i bez prozora.Nju mi nije gazda ustupio ali, u ovakvoj nevolji, neće ni on valjda zameriti što sam je otvorio i prisvojio.Ponudim onim grešnicima tu sobu, u kojoj se neće moći ni zagrejati, ni čime pokriti, niti što pod glavu podmetnuti ali biće bar pod krovom. — Presedećemo noć — vele — samo da smo u suvoti. Poveo sam ih i usput su mi kazivali svoje nevolje.Putuju iz Kruševca, na jednim malim taljigama u kojima je konj već posle prvog dana puta posrnuo.Išli su peške, blagodarni što im je konj i ono malo hrane i stvari mogao povući te da ih ne nose na ramenima i da ne gladuju usput.Spavali su po drumovima, seoskim koševima, pod strejama i uvlačili se u plastove sena ali, teše se, jer bilo ih je koji su i gore prolazili. — Prepatili ste, šta ćete, svi smo prepatili.Sutra samo potražite gde god stan pa se odmorite. — Da tražimo stan? — iznenadi se jedan od njih. — Kod mene nije za stanovanje, vodim vas samo da se sklonite od kiše. — Dosta i hvala, a sutra...Pa sutra ćemo valjda dalje? — Dalje?Gde bi dalje?Ovde ćemo u Prištini sačekati kraj. — Mislite nećemo morati Prištinu napuštati? Ja zaustih da ga sa pouzdanjem, koje sam do maločas imao, uverim da ćemo ovde ostati, ali mi padoše na pamet reči onoga oficira u mehani i ne odgovorih ništa. — Mislite nećemo Prištinu napuštati? — zapita još jednom moj noćni poznanik. — Mislim! — procedih ja nepouzdano kroz zube. — Daj Bože! — dodade on. Pred mojom kućom zatekli smo još jednu gomilicu koja udara alkom u vrata i čeka hoće li ko otvoriti da zamoli za prenoćište.Ponudio sam i njima što sam i dvojici koja su me pratila i tako sam ih petoro uveo u onu bednu sobicu.Bili su svi blagodarni.O, kako se u takvim prilikama jeftino da steći blagodarnost! Mogao sam učiniti i nešto više za ove moje goste no što sam im obećao.Zatekao sam gore kod mene, u odžakliji, lepo razgoreo žar, te sam napunio mangal kako bi se prokisli i prozebli razgrejali malo.Mogao sam i od svoje sveće odvojiti polovinu, te da vide bar gde bi stali i gde bi seli. Pri toj slaboj svetlosti sagledao sam tek malo bolje svoje goste.Bila su dva ugledna naša učitelja koje sam po imenu ja već po odavno poznavao, jedan mladić od dvadesetak godina u vojničkom odelu sa podnaredničkim zvezdicama na ramenima i dva dečka u suroj narodnoj nošnji, sa uskim čakširama i plavim šajkačama na glavi.To su bili đaci naše ratarske škole, koji su kao regruti došli pred komisiju na pregled.Mladome podnaredniku pokrivala je šajkača nepropisno dugu kosu a desna mu ranjena ruka visila je u zavoju. Posedalo se oko mangala da se probdije noć, dok su se dečaci iz ratarske škole, čim su se malo zagrejali, prostrli po zemlji, bez pokrivača i uzglavlja i predali se snu, koji odlikuje mladost kao doba koje se miri sa svakom brigom i nevoljom.Učitelji, ma i premoreni, bojali su se leći, jer su bili toliko prozebli da su snu pretpostavljali bdenje kraj mangala.Mladi podnarednik takođe nije hteo leći jer, veli, rana i bol koji mu je donela, navukla mu je nesanicu te ne može zadremati dogod ga umor potpuno ne savlada. Seo sam i ja kraj njih.Osećao sam da mi je duga, preduga noć, te da je bar tu kraj mangala, sa ovim dobrim ljudima skratim. Mračna i niska turska sobica sa počađalom tavanicom sa koje, kao pokidana jedrila, visi paučina i leluja se od jare iz mangala i od vetra koji prodire kroz razlupane prozore; sa dubokim dolapom u zidu, na kome su kapci spali te vise o jednom jekseru; sa rupom u dnu zida, koju su pacovi razrili — sve to osvetljeno polusvetlošću sveće i onim svetlim rumenilom koje razgoreo žar iz mangala rasprostire oko sebe.Sve to izgleda tako tajanstveno, kao mesto sastanka nečastivih.Posedali na zemlju oko mangala, sa prekrštenim nogama pred sobom, nagnuti unapred, osvetljena lica rumenilom iz mangala, pušili smo cigaru za cigarom i prelazili s predmeta na predmet u razgovorima beskrajnim, kao što je jesenja noć beskrajna. Učitelji su ponova pričali o svojim i tuđim nevoljama na putu, o zlu vremenu, o oskudici koja je zbeg pratila, o teškim trenutcima pri napuštanju koje varoši.Mladi podnarednik nad je kazivao o velikim borbama na Dunavu, u kojima je on ranjen, o sili nemačke artiljerije i o nečuvenim naporima srpskoga vojnika.Đaci ratarske škole spavali su tvrdo, detinjskim snom. Razgovor skrete zatim na borbe koje se vode na ovome frontu, izmeđ Kačanika i Gilana. — Gledam večeras — veli viši, koštunjavi učitelj, svetlih očiju, koje se u polumraku prosto osećaju i krupne glasine, koja izvire iz dubine grudi — Gledam, siroti ljudi, sa koliko vere i koliko pouzdanja dočekuju vojsku koja je stigla u pomoć. — Kako da ne, čitava jedna divizija i to dobra divizija! — tvrdim ja. — Pa jeste, ali... — učini učitelj i strese u mangal malim prstom pepeo sa cigarete, koju je držao izmeđ kažiprsta i velikog. — Vi kao da ne verujete u njenu pomoć? — zapitah i u tome času poče u meni ponova da se budi onaj mučan osećaj razočarenja, koji se bio nešto malo utajio. — Može pomoći, zašto ne!Ja ne znam kakva je situacija na ovome frontu, pa ne mogu ni da vam kažem ništa, ali... — zateže opet glasom koji kazuje sumnju. — Pravo da vam kažem, mi koji dolazimo ozgo, iz starih granica Srbije, ne verujemo više ni u šta. Mladi podnarednik klimnu glavom odobravajući, kao da bi i on pristao uz takvo mišljenje a onaj drugi učitelj, omalen, mršava lica izvučenog iz samih pravih linija i očiju upalih duboko u duplju — pristade uz ovo tvrđenje svoga druga i rečju. — Trebalo je videti što smo mi videli — dodade on — pa onda imati hrabrosti da se veruje ma u šta! — Šta ste mogli više videti no što ćete i ovde sutra videti.Odstupanje naroda i vojske, begstvo porodica, nevolju, jad. — Nećemo mi to videti ni sutra ni prekosutra ovde.To ćemo videti, ili upravo, vi ćete videti tek kad padne Priština — zabobonja opet ona glasina. — Video sam, kad je padalo Skoplje! — Ne! — preseče on odlučno. Iznenadi me ovo uporstvo.Zašto sad ne, kad je malo pre bilo da.Pogledah ga u oči i spazih dve svetle žeravice na mrku mu licu tamno bakarne boje, koju je njegovom i inače preplanulom licu davala rumena svetlost žara iz mangala. — Ne! — ponovi učitelj još jednom — Jer, vi ste Skoplje napuštali sa verom da je to privremeno, da ćete se za koji dan vratiti, da će stići naša vojska, koja se na severu bori i, da će stići Francuzi, koji se na jugu bore te da će osloboditi Skoplje.Je l’ te? — To jeste! — Ali čekajte da vidite kako je bona slika kada se napušta varoš bez te vere. — To je istina! — priznadoh ja ubeđen — Ali, šta je to što je vas opredeljivalo da napuštate varoši bez vere, onda kada je veliki deo Srbije bio još slobodan, kada ste i vi tako isto kao i mi bili zavaravani da saveznička pomoć stiže, kada smo još imali i dovoljno municije i hrane i dosta očuvanu vojsku da može borbu primiti? — Šta je to, pitate?Vas su tešile bileteni i varljive vesti, koje su nadležni rado puštali, ili i sami varani ili u nameri da zavaraju i ohrabre narod i ne dozvole da klone duh u vojsci.Vi ste tim vestima i mogli poverovati, jer niste imali načina da ih proverite, ali mi... — Zar ste vi imali načina? — Kad gledate, gospodine moj, svojim očima kako bega Kralj, bega Vrhovna Komanda, bega Vlada, bega Narodna Skupština, vi onda valjda nećete verovati nekim hektografisanim tabačićima, u kojima se priča kako Francuzi sa juga snažno nadiru a Rusi prelaze Dunav.Vi treba da vidite kako je to strašna slika, kad i vojsku i narod napusti uverenje da se može što spasti te kad, svojim očima gledate slom države, svojim očima gledate kako se sve krha i ruši a svetina se guši i stenje pod ruševinama; kad svojim očima gledate kako sve pada, kako se survava i pretrpava domove, i ljude, pretrpava gradove i sela, pretrpava njive i polja, pretrpava sve, sve... Onu polovinu sveće, koju smo bili prilepili na ivici mangala, poždrao je pre vremena plamen, koji se od promaje kroz otvoreni prozor povijao i bogato je kitio belim cvetom.Sveća se razlila i utulila i utajala se ona nemirna svetlost od razigranoga plamena, koja je do malo čas preletala preko lica i predmeta a zavladala jednostavna, mirna i mistična rumena polusvetlost, koja je još većom tajanstvenošću opčinjavala sliku oko mangala.Ponoćni vetrić, koji je kroz razbijena okna sad nešto življe dunuo, kao da je u mračnoj sobi probudio zadah paučine, crvotočine i podrumske vlage koja je pritiskala grudi. Učitelj, koji je ućutao bio, osećajući valjda i sam utisak svojih reči, opet živo nastavi: — Ja nikad u životu nisam video vulkan koji bljuje lavinu i pretrpava naselja koja su, verujući mrtvom brdu, drznula da mu nasele podnožja.Čitao sam opise i znam, koliko mi se na glavi kosa dizala, znam kako sam sanjao teške snove, posle takve lektire.Meni, u ovome času, slika našega sloma potpuno liči na takvu jednu katastrofu.Liči mi po veličini nesreće, po pometenosti, žurbi, po zabuni, po ovome što su svi pogubili glave i po tome, ako hoćete, što neprijatelj ne ulazi u zemlju da je osvoji već sa krvožednom žudnjom da sve uništi, da sve razori, da sve spali, da sve zatre, da sav život sagore i ugasi onako kao lavina kada se prospe iz usijane planine. Da li onaj njegov duboki glas, koji je bobonjao kroz praznu i nisku odaju; da li onaj tajanstveni polumrak, koji su oblaci od dima iz cigareta još više zagustili i kroz koji smo se jedva dogledali, te je njegov glas zvonio kao glas nekoga duha koji se javlja iz polutame; da li možda onaj pouzdani ton kojim je učitelj reči izgovarao — tek, njegove su reči na mene činile težak utisak od kojega sam uzalud hteo da se otrgnem.Nešto mi je pritiskalo dušu te pokušavao sam da se bunim i poričem snagu utiska ali bez dovoljno samopouzdanja i snage. — Ama, gde ste vi to pobrali tako mračne utiske? — Gde?! — uzviknu učitelj. — Svud, svud; na svakom koraku, na svakoj željezničkoj stanici, u svakom selu, u svakoj varoši.Trebali ste biti u Đunisu da vidite kako se ništi čitava jedna istorija; trebali ste biti u Kruševcu da vidite kako se ruši čitava jedna država.Gledao sam svojim očima staroga Kralja na kruševačkoj stanici kako mu liju suze iz očiju a, nedaleko od njega, pred njegovim očima, pljačku, grabež, rasturanje državne imovine.Lupaju se i lome nemilostivo vagoni, grabe se džakovi sa hranom, razbijaju se vrata na magacinima.A kralj, koji toga trenutka napušta Kruševac i kreće na Kosovo, gleda i plače.Pade mi ne pamet, u tome trenutku, nekadanji Lazarev polazak iz Kruševca na Kosovo.Veličanstvene povorke zlatom iskićenih vitezova, koji polaze da izginu na Kosovu i, pred njima vladar koji je izabrao carstvo nebesko.I posle pet stotina godina, jedan srpski kralj sa istoga mesta polazi na Kosovo, ali za njim tužne povorke nesretnoga naroda i vojska bez vere i bez snage.Otresao sam se upoređenja ovih dveju pojava, koje čak i nemaju dovoljno sličnosti za upoređenje, pa mi se ono ipak i na silu nametalo i izazivalo mi težak bol... Taj bol kao da nam učitelj toga trenutka udahnu svima u dušu.Njegov drug, učitelj, zausti da kaže nešto, pa mu reč zaigra u grlu i nedoreče je već samo manu rukom.Mladi podnarednik zanjiha glavom a meni izađe pred oči, kao neka mađijska slika, veličanstvena povorka zlatom iskićenih vitezova koji polaze da izginu na Kosovu i pred njima vladar koji je izabrao carstvo nebesko.Ta slika bila je živa, ja je nisam samo osećao, ja sam je video.Kroz oblake dima od duvana probijali su se oštri vrhovi bojnih kopalja, lelujali su se zajedno sa duvanskim dimom alaj — barjaci i promicali sjajni šlemovi iskićeni zlatnim čelenkama.Mrka lica kosovskih junaka pod šlemom, ocrtavala su se u onome rumenilu od žara, koje se protkivalo kroz modri dim.Ja sam čuo alakanje junaka, čuo sam topot konja i počeše u pameti da mi se nameću reči narodne pesme: i počeh da ih šapćem sam sebi: Utonuo u tu sliku, ja sam ućutao i niko od ostalih nije remetio tišinu koja je nastala, kao da su svi bili pod istom sugestijom.Studena ponoćna promaja ponova dunu kroz šupljine i dim se zaleluja po mračnome prostoru, razoriše se i rasuše figure i oblici koji su se do malo čas vili nad nama, polomiše se koplja, razvejaše se zastave, rastočiše se oklopi i reka dima sunu na razbijene prozore i ponese sobom polomljene i rasute sve slike koje nam malo čas zagrevaše maštu.Studeni dah promaje, rashladi mi i čelo i opali mrazom lice te se probudih i probudismo se svi.Učitelj uze svojom putničkom batinom da razgrće one ostatke žara u mangalu i svi se skupismo nešto bliže vatri. — Pomenuste i Đunis malo čas? — prekidoh ja prvi tišinu, obraćajući se pitanjem učitelju. — Pomenuo sam! — reče i ućuta, pa malo zatim sam nastavi. — Od kako znam za sebe, tu sam prvi put zaplakao.Verujte mi, gorko sam zaplakao. Verovao sam mu, jer mu je glas zadrhtao u grlu. — Na Đuniskoj stanici zaostali su od nekud vagoni u kojima je bio natovaren naš vojni muzej iz Beograda.Taj muzej je sva naša nova istorija, istorija naše stogodišnje borbe, jer celoga ovoga veka što je za nama mi nismo ni stigli što drugo da radimo do da se borimo.Kad su već i vlasti napustile Đunis, kad je već neprijatelj zauzeo obe Morave, svetina u Đunisu razbija te vagone misleći da će u njima naći štogod što bi joj moglo koristiti ili, valjda, što neprijatelju ne treba da padne u ruke.Trebalo je videti onu strašnu i tužnu sliku.Razočarana svetina uze da baca one svetinje, od kojih je svaka jedan deo istorije; uze da ih baca i gazi, raznoseći ih uz divlju dreku i cerekanje.Kad su iz razbijenih sanduka pokuljale one „sprdnje“, svetina udari u kikot i taj mi je kikot prodro kao usijano gvožđe kroz dušu i, verujte, još me bridi bol, još me peče.Bio je to onaj krti smeh ludaka koji se ceri kad spazi ikonu.Izgledalo mi je kao kad se čovek usred plamena u kući koja gori, smeje smehom onoga kome je veličina tragedije zamaglila dušu i razum.Doboš, kojim je arhimandrit Melentije dozivao negda narod na revoluciju dočepao je jedan starac iz poslednje odbrane i načinio sebi stolicu od njega; zastave, one slavne zastave, koje su u ratu za oslobođenje vodile srpsku vojsku na Javor i na Šumatovac, ležale su u blatu pod vagonima ili su njihove gole motke bacane na vatru: deca su naticala na glavu kalpake naših prvih vojnika i jahala na kopljima; cigani su navlačili starinske mundire one slavne žandarmerije koja je 1862. godine izginula braneći Beograd od Turaka, a za njima je svetina arlukala i smejala se.Puške, koje je bukovički prota blagoslovio na Orašcu, i koje su se proslavile na Mišaru i Ljubiću; pištolji, koji su nekada počivali u kuburlijama slavnih vojvoda ili im kitili silave, i onaj pištolj koji je na Čegru proslavio smrt Sinđelićevu, i ona puška koja je iz ruke maloga Knićanina oborila Ćaja-pašu — sve, sve je to ležalo po potocima i po blatu, po drumu i po jendecima, sve rastureno, sve pobacano, sve pogaženo.Izgledalo mi je kao da je neki zao duh pošao pred neprijateljskom vojskom, kao kobna izvidnica, sa zadaćom da briše našu istoriju, kako bi neprijatelj nastupao na raščišćeno zemljište sa kojega su pokidana i počupana, sva prošlost, sve uspomene i sve tradicije. Učitelj završi, pa pošto se nešto odmori, obrati mi se: — Recite sad sami, ne bi li se zaplakali i vi da ste bili na mome mestu, da ste sve to svojim rođenim očima videli? Ja nisam odgovorio na to pitanje a osećao sam da bi i u ovome trenutku, kad mi učitelj kazuje, mogao još gorko zaplakati da mi već teški događaji, koji su se provlačili kroz moju dušu, nisu presušili suze. — I kad pomislim — nastavi učitelj iskreno potresen — da su tako isto ili još gore, jer su pale u ruke neprijatelju, propale i sve druge naše tekovine.Ono što smo za ovih sto godina, odvajajući od svoje sirotinje, odvajajući od svojih usta, pribirali i tekli, ne bi li i mi mogli stati u red civilizovanih naroda; naši muzeji, biblioteke, kabineti, zbirke, dokumenti i rukopisi u kojima leži naša neobjavljena i neispitana istorija.Sve, sve je to propalo ili će propasti, jer neprijatelj koji ide za nama, sažiže kao usijana lavina i pali, ruši, uništava. — Sve, sve će propasti! — Dodadoh i ja pridružujući mu se iskrenome bolu. — Kosovo je bilo vojnička propast, to nije bila propast naroda — nastavi učitelj. — Nesretne, trinaeste, bila je teža propast ali, šta je imalo tada da propadne kad ništa nismo ni imali.Narod se sklonio u zbegove a sila, koja je preplavila zemlju, pregazila je polja i livade.O prvome proleću trava je opet ozelenila a narod je sišao iz zbegova.Današnja je propast teža i strašnija; ruše nam sve, ruše državu i ruše joj temelje, zatiru ustanove i uništavaju blago narodno koje smo sto godina pribirali i tekli.Kad se vratimo biće sve pusto i počećemo sve ispočetka.Ali, tad neće biti dovoljno samo da nam o proleću ozeleni trava i narod se vrati iz zbegova... Nastade mukla tišina, slična onoj kraj samrtnika kad mu se već upali sveća, kad svako zazire da šušne, kad svako uzdrži i dah da ne remeti svečanost tišine i ne profaniše pijetet trenutka.Čuo se samo žar kako se raspada u pepeo, miš koji grize drvo u dolapu, dah one dece što su spavala i krčanje u grudima učiteljevim.Malo zatim i dopre s polja kroz razbijene prozore neki čudan, nejasan zvuk.Svi podigosmo glave i napregosmo sluh. — Čekajte! — prekidoh ja tišinu Pričekajte malo!Vi već govorite posmrtno slovo a čujete li, slušajte! Moralo je već biti daleko iza ponoći, moralo je biti bliže zori, jer kroz noćnu tišinu jasno su dopirali topovski jeci.To je odmah posle ponoći otpočela borba na Binačkoj Moravi, koja je imala da suzbije bugarski drzak noćni prepad. — Čujete li? — ponovih ja ohrabren ovim zvucima, koji očas zbrisaše u meni ono mutno i teško raspoloženje, izazvano učiteljevim kazivanjima. — Čujete li; to još srpski topovi govore i do god oni ne zaneme, ja ću verovati u biće Srbijino. — Ja ću verovati i posle, kad i ti topovi zaneme! — odgovori učitelj i sam nešto ohrabren. — Verovaću, jer sam ubeđen, da narod, koji se ovako muški bori sto godina za slobodu, ne može propasti.Ali... moja vera ne može ni malo umanjiti bol, koji mi sadašnjost zadaje! Pouzdanje, koje su topovski zvuci u nama probudili, samo je za časak blesnulo, kao jedna trenutna pojava, kao jedan pokušaj da se priberemo i ohrabrimo.Slušali smo još malo topovske zvuke, ali bez reči.Umorio nas je bio razgovor, umorio nas je zajednički bol, koji ovi zvuci nisu ipak mogli iz duša nam da odagnaju; umorila nas je duga noć, koju smo prevalili i primakli se zori.Popušili smo ćuteći još po jednu cigaretu.Mladi se podnarednik izmakao od mangala i naslonio leđima uza zid, oborio glavu na grudi i počeo da drema a i učitelji počeše pogledati oko sebe, ne bi li se mogli gde nasloniti, da se ma koliko toliko odmore. Ja se digoh lagano, ne uznemirujući nikoga i pođoh na gornji sprat, gde je moja odaja bila.Kada sam se uspeo, sa otvorenoga doksata dogledalo se daleko, daleko kroz noć, koja je već počela da se providi.U dubini tamo, iza planina, rumenilo se nebo, preteći opasnim vetrom.Izgledalo je kao da gori planina, kao da se usijala te plamti i bukće. Ta me slika zadrža na doksatu, sa kojega su se još jasnije čuli topovski pucnji otuda sa Karadaga i sve to potseti me na ono učiteljevo upoređenje sa usijanom planinom, koja bljuje lavinu.To upoređenje poče da raste, da se dopunjava i da mi se nameće.Eno, eno, planine se već žare i gore, bljuju već plamen i eno se usijana lavina valja kroz naša polja i dolje; valja se, tutnji, pali, ništi i sagoreva život, koji je do malo čas tu bio. I bliži se već!Osećam zagušljiv vazduh, koji prethodi usijanim valima; osećam već po telu toplotu, koja unapred prži; osećam kako me zasipa topao pepeo lave; zasipa mene, zasipa moje drage i mile, moje bliske; zasipa moj dom i onaj dom do moga i dalje; zasipa gradove i polja, zasipa sela, gore i planine!Sve, sve zasipa i plavi.I malo još, još malo samo dana, bićemo svi, biće cela Srbija pod lavinom!... Neko reče: „Ajde da vidimo, evo stižu toplički begunci!“ i osta tako ime onoj dugoj i neprekidnoj zmijurini što se drumom više Prištine lagano povijala sa povijaraca koji odvajaju Labove obale od Kosovske ravnice.I ranije su tim putem iz Kuršumlije slazili begunci ovamo u Kosovo, ali je jednoga trenutka izgledalo kao da orkan neće protutnjati preko cele Srbije i, ako gde bude parče slobodice, biće je tu negde izmeđ Jastrebca i Kopaonika.Verujući u to, mnogi koji su se spasli iz Skoplja i drugih istočnih strana, napuštali su i Prištinu, pa begali u podnožje Kopaonika, u Kuršumliju, Brus i Aleksandrovac, tako da su se tim drumom često razmimoilazili begunci, jedni koji iz Toplice begaju na Kosovo i drugi koji sa Kosova begaju u Toplicu. I načelnik okruga kosovskoga, kada jednoga jutra dobi nepovoljne vesti sa gilanskoga fronta, zazvoni u telefon i zatraži načelnika okruga topličkoga.Hteo ga je zamoliti da se pobrine o njegovoj porodici koju misli ukloniti iz Prištine i poslati je tamo.Ali još nije ni počeo govor a načelnik toplički iskoristi vezu koju mu je ovaj dao, i poče: — Slušaj, kolega, hteo sam te umoliti za jednu uslugu.Šaljem svoju porodicu tamo, u Prištinu, pa... — Kako? — učini načelnik kosovski na telefonu i promeni se u licu — A ja sam te za to zvao na telefon; hteo sam te umoliti... da... mislio sam da ja pošljem svoju porodicu tamo... — Ne šalji ovamo! — Ne šalji ni ti ovamo! Takva je pometnja nastala od prilike onih sudbonosnih dana a malo zatim bili smo već na čisto da Toplica već nije više bezbedan zbeg.Stigoše glasovi da je pao Čačak, palo Kraljevo i da Austrijanci slaze Ibrom i Rasinom a Bugari napreduju Toplicom ka Prokuplju i Jablanicom ka Lebanima.I, sad tek zagusti drum koji Labom slazi iz Kuršumlije.Njim pođe sve što iz Niša i Leskovca nije moglo ranije železnicom; njim krenu sve što se iz Kruševca poče spuštati na jug.Njim pođoše i kancelarije i komande i uprave koje su se dotle zadržavale po mestima koja su, samo pre nekoliko dana, izgledala još da su van domašaja neprijateljske poplave. To nije bila obična gomila begunaca što se spuštala labskim drumom u Kosovo, bio je to čitav pokret, bila je to u punom smislu reči seoba naroda.Kada su prva kola iz ovoga pokreta nailazila na prištevsku kaldrmu, poslednja još nisu bila izašla iz Prokuplja, tako da je od Prištine do Prokuplja to bila jedna beskrajna povorka kola koja je neprekidno milila drumom tri dana i tri noći.To je bila jedna neprekinuta i neprobojna kolona gde su konji zadnjih kola uturili glave u šarage prednjih kola i pešak ili konjanik, koji se nalazio s jedne strane, nije mogao sve od Prokuplja pa do Prištine preći na drugu stranu druma. A drum raskaljan, izlokan, preliven debelim slojem žitkoga blata, gde ređega te se razlilo kao blatno jezero a gde gušćega te se hvata za točkove od kola, za opanak i obuću.Ubrljali se ljudi, ubrljala se stoka, ubrljala se kola i jedva se sve to izvlači i jedva kreće. I ako je zajednička nevolja sve izjednačila ipak je u toj, blatom ubrljanoj i brigom i teretom putovanja umorenoj gomili, puno raznolikosti.Teška crna municiona kola koja vodi trećepozivac a vuku snažni i rogati državni volovi pa onda, putnička kola sa arnjevima i umornim konjićima, čije sapi brekću kao mehovi a blato im iskitilo trbuh te vise grozdići o dlake; pa onda, automobil, mali, crn, lakovan, sa četiri sedišta, naviknut da vozi od Terazija do Topčidera; za njim veliki, tovaran automobil modre boje, sa motorom koji brekće i stenje kao razdražena životinja i ojedenim gumama na točkovima.Pa onda, mala seljačka kola sa mršavim vočićima koji izgledaju kao srndaći i razglavljenim točkovima koje je obmotalo blato slojem debljim od samih naplata, pa dvokolice, koje vuče konjić oznojenih rebara i usanulih kukova, za ovima fijaker sa beogradske kaldrme na kome još vise, kao krpčići na prosjačkim čakširama, ostaci gume oko točkova i na kome je po gde i gde sačuvao lak svoj sjaj a pliš svoju nekadanju boju, ali ga gledaš sa sažaljenjem, kao propalu lepoticu na kojoj se još po gde što održalo.Za ovim taljige sa jednim bednim konjem, jedne od onih taljiga na kojima se prenose drva i espap sa željezničke stanice, pa onda opet fijaker, od onih koji su osamdesetih godina još i izgledali nešto na beogradskim ulicama a od toga doba služe za prenos pošte izmeđ dveju varoši u unutrašnjosti; pa onda, špediterska kola, velika, prostrana, čitava kuća na točkovima a vuku ih tri umorna konjića raskrvavljenih grudi, koji su ih sa velikim naprezanjem izvukli iz ovih blata kroz koja se prošlo; za ovima opet par malih vočića vuku nešto što se i ne može nazvati kolima, to su dva točka i visoki stupci sa strane; za njima poštanske čeze, pa sakadžijske dvokolice sa kojih je skinuto i bačeno bure da se zaženi tovarom, pa bolnička ambulantna kola, pa laka štajerska kola sa platnenim krovom... i redom tako sve vrste kola, sve što ima točkove i što može da vuče zaprega.I sve to natovareno i pretovareno senom, brašnom, pokućanstvom, decom, ženama i starcima.I uz to još, oko kola i izmeđ njih, pešači masa sveta, poprskana blatom po grudima, po kosi, po licu i ubrljana do kolena i do pojasa.Kroz gomile pešaka tiskaju se još i mali konjići osamareni i natovareni, koji još povrh tovara nose i po gde koje dete; pa onda magarci, pa kravica koju vuče majka da bi ishranila decu, pa ovca koju je grešni domaćin poterao da se negde u planini njome izrani zimus i sav blatom ulopan, povijena repa pas, koji je krenuo u zbeg za kućom i čeljadima. I sva ta gomila i sva ta tužna i nevoljna povorka ide, mili, puzi, gamiže tako u neprekidnoj liniji, tri dana i tri noći, od Prokuplja do Prištine.Ni jedan fotografski snimak ne bi bio kadar da da ovu sliku, jer gde bi jedan snimak obuhvatio svu nevolju koja od Prokuplja do Prištine tek čini jednu celinu.Nikad ni umetnikova kičica ne bi bila kadra staviti je na platno, jer ne samo što bi mu promakli mnogi detalji već bi mu nedostajalo i boja da naslika svu ovu nevolju. A gomile onih koji su juče i prekjuče dobegli, zagušile uske prištevske ulice, načetile se ispred kuća, zaštićene od kiše širokim turskim strejama i prate nove dobeglice u kojima sretaju svoje poznanike, prijatelje i rođake.Oni što pridolaze, pre no što se zdrave, pitaju: „Ima li se gde prenoćiti?“, a ovi što ih dočekuju odmahuju glavom kao da bi rekli; „I mi smo na ulici a gde ćete vi?“ U tim gomilicama pod strejama ima ih koji sa saučešćem prate tužnu povorku, ima običnih radoznalaca koji su u svoje vreme tako isto posmatrali beogradske parade, ima zabrinutih, koji u povorci traže neće li sresti svoju porodicu od koje su ih prilike rastavile, ima i pakosnika koji zavide onima koji su bolje prošli od njih, jer su se dočepali kola i snabdeli hranom, a ima i ravnodušnih, koji su već na prvom koraku u nevolji izgubili i volju i snagu i sad već ravnodušno posmatraju tuđu nevolju.I sve te raznolike svoje osećaje, gomila glasno kazuje, ona skoro pravi jedan revi povorke koji kraj nje prolazi i svaka kola propraća svojim primedbama, često opravdanim a gdekad možda i preteranim.Po gde koja kola i one na njima proprati glasno saučešće gomile a po gde koja prolaze kao kroz šibu i oni na njima obaraju glave obasuti gorkim primedbama gomile. — Gle, gle ovaj šta je natovario na kola.Taj kao da je dobio premeštaj sa seobenim troškom pa ide na novu službu! — Pazi ovaj, povuko celu zimnicu! — Ovi opet kao da su u banju pošli! — Gledaj molim te šta vuku državna municiona kola a municija izvesno ostavljena neprijatelju! — A ranjenici idu peške! — dodaje neko čak iz pete gomile. I odista, ta su kola, što su se spustila iz Toplice u Kosovo, povukla sve što se moglo povući, a što će se posle u Prizrenu ostavljati a na daljim putovanjima i bacati.Izgleda kao da se još uvek verovalo da se ne bega dalje, već se samo sklanja iz varoši u varoš dok prođe oluj, pa će se opet svako vratiti na svoje ognjište. Evo od prilike približnoga snimka jedne grupe kola koja će u toku od pet minuta proći kraj gomile uz koju sam se ja pribio. Automobil, prostran i lep, sa ugodnim sedištima.U automobilu mlada beogradska gospođa i njena gospođica sestra sa visokim rajerima na šeširima koji se povijaju pod tavanicom automobila.Na prednjem sedištu, kao i na spoljnjem kraj šofera, dva tri manja kožna kofera sa mesinganim i niklenim okovom i pet šest kutija od šešira; na krovu automobilskom veliki platneni koferi sa niklenim katancima.To su dame koje su se rešile da napuste beogradski korzo tek kad su neprijateljske bombe počele da padaju izmeđ kuća i tada su se zadržale u niškome parku gde je takođe „bilo dosta živo“.Sad su pošle dalje, sa uverenjem da će i na prištinskom korzu „ipak biti malo života“.One su nesvesne svega što se događa, one u svemu vide samo jedan dérangement i prave tako lice kao da su, nas koji kao prosjaci stojimo pod strejom, gotove da zapitaju: „Budite, molim vas, ljubazni, recite nam koj od boljih hotela gde ima i kupatila!“ Ovim damama je rat doneo novu vrstu zabave i nove teme za razgovor.One su pokušale da budu i bolničarske i napravile su bile sebi bolničarske kostime sa krstom na grudima i slikale su se u tim kostimima i dočekale su prve ranjenike i okitile ih cvećem i poslužile su toplim čajem ranjenoga mladog kapetana i sprovodile su kroz „svoju“ sobu jednoga stranog dopisnika i... dalje se nije moglo: „Treba imati neobično snažne živce da se to izdrži!“ I, pošto su utvrdile da takve živce nemaju, one su se radije pridružile odborima za priređivanje koncerata i kermesa u korist ranjenika.Njina je savest bila mirna da su se na svoj način odužile „ovoj zemlji“ i zato su, kad je trebalo begati iz Niša prošle sve moguće kancelarije dokazujući kako njima „ova zemlja“ treba da se oduži time što će im se dati jedan automobil.I one su ga dobile; ako ih je odbio komandant, ađutant je bio ljubazniji; ako ih je odbio ministar, sekretar je bio ljubazniji.I one su krenule sa opremom potrebnom za korzo a razočaraće se tek kad siđu s automobila u blato i kad večeras, i to ako budu uspele da se doguraju do ćevapdžijine tezge, budu na sred ulice, držeći stare novine mesto tanjira, večerale kozje ćevapčiće i proju.Ako ih večeras to mimoiđe sutra neće. Drugi automobil opet državni ali malo bolje natovaren.Među stvarima i korpe i koferi i bošče i kutije.U automobilu tri ženske, izgleda sve tri poznate gomili: jedna prodavačica duvana o kojoj se u Beogradu govorilo da je ispod ruke prodavala i transparentne karte za igranje sa sodomskim slikama; pa onda jedna glumica nekog putničkog društva, koja je od prvog balkanskog rata napustila glumu smatrajući valjda sebe za obveznika i nikako se, ni u međuratnom vremenu, nije demobilisala i najzad, jedna raspuštenica koja je htela da ide u komite i obukla se već bila u komitsko odelo i slikala se već naslonjena na pušku, ali je nisu hteli da prime te je i dalje ostala raspuštenica. Kad ovaj automobil prođe, gomila pod strejom poče sa svih strana da se zapituje koja li je od njih triju zadužila državu te je država prema njima tako ljubazna da im ustupa automobil koji je mogao mnogo korisnije biti upotrebljen. Zatim dolazi fijaker, opet državni ili bar rekviriran, jer je vojnik na boku.U fijakeru malo stvari ali mnogo sveta.Na gornjem sedištu mlada gospođa i njena gospođa majka; na donjem sedištu sluškinja i sluškinjin švaler.Mlada gospođa drži na krilu svoje kuče a sluškinja svoje kuče; stara gospođa kavez sa kanarinkom.Niko ih iz gomile ne poznaje i prolaze bez primedbe, sem što, ih prati glasan smeh onih kojima nije do smeha.Za ovim idu male taljige sa jednom granom mesto četvrtoga točka, koji je ko zna gde ostao.Taljige vuče pokisao i blatnjav konjić malo veći od koze a mršav ko glad, te ona pokisla koža na njemu izgleda kao razapeta na kostima.Za nj’ su vezane rukunice iskrpljenim amovima a niti ima dizgine ni oglavnika.Noge mu drhću, velike duplje nad očima i one dve ugible ispod slabina brekću i razapeta mu se koža isparava od vlage kojom ga je posula kiša i znoj.U kolima troje dečice, samo im glavice vire iz vlažnih ćebadi i majka koja će za koji dan u kakvom jarku na putu roditi i četvrtog brata onima što vire iz ćebadi a Srbiji i četvrtog vojnika koji će, tamo u budućnosti, zameniti one što su popodali na bojištu.Za taljige vezana koza koja hrani dečicu usput i koju je toliko obujmilo blato da jedva otvara ulepljene oči. Pri prolazu ovih taljiga u gomili tih šapat sažaljenja i prema majci i prema deci i prema stoci.Jedan samo glas dodaje: „Ovima bi sevap bilo naći krova da zanoće!“ Za taljigama, u redu jedno za drugim, sedmoro državnih municionih kola sa konjskom zapregom.Sem sedam komordžija koji teraju konje, kola još sprovode osam vojnika, osam boraca, i jedan narednik.U najmanju ruku trebalo bi da je kasa kakve divizijske oblasti ili intendanture, ali nije to, već je to kuća, u pravom smislu reči kuća gospođe potpukovnice čije ime reče neko iz gomile ali ga ja ne zabeležih.Sama gospođa potpukovnica sedi u poslednjim, sedmim kolima i oko nje su sitnije stvari i koferi a u prednjim kolima: kreveti, astali, kujnski rafovi, stolice, umivaonici, šporet, čunci, sanduk sa praznim flašama, jedna stolica za ljuljanje, bure s kiselim kupusom, dva tri metra sečenih drva, sedam ili osam džakova državnoga brašna, verovatno upljačkanoga iz kakvog državnoga magacina, kolica za dete, saksije s cvećem i bure sa lijanderom. — Ovo treba kamenovati! — gunđa gomila. — Napuštene državne kase, arhive, muzeji a voze se burad sa lijanderima! — gunđa dalje gomila. — Izginulo sve što je moglo poneti pušku; ono što je ostalo da nas zaštiti da možemo izneti glave, prebraja se na prste; ko napusti front strelja se a osam boraca i jedan narednik odvaja se sa fronta da prate gospođu potpukovnicu i da čuvaju njeno bure s kupusom! — i dalje gunđa gomila. — Ranjenici gegaju peške i bosi po planinama a državna kola voze čak i sečena drva gospođi potpukovnici! — gunđa i dalje gomila. — Municija se ostavlja neprijatelju, hrana se ostavlja neprijatelju a voze se lijanderi, čunkovi i stolice za ljuljanje! — gunđa i dalje gomila. Gunđa gomila a potpukovničina kuća i pratnja prolazi i prska blato s točkova po gomili.A za nizom ovih kola opet jedan državni automobil i u njemu čitava kolekcija baba.Pet baba od kojih najmlađoj ne može biti manje od šeset godina a najstarija je verovatno preživela još koje begstvo u ranijoj istoriji srpskoga naroda.Babe se uvalile u dušeke, pretrpale se jastucima, zavile se šalovima i očajno gledaju ovamo u gomilu kao da bi htele zapitati: „Kažte nam iskreno, je l’ dovoljno bezbedno u Prištini, ako nije da odmah nastavimo put?“ — Ko sabra ove babe? — pita se gomila. — Eto i za njih se država postara da se spasu? — dodaje opet gomila. — Pa ko će osloboditi porobljenu Srbiju, ako neće ove babe? — dodaje opet gomila i ori se krti smeh, onaj kojim se smeju nevoljni. Za automobilom mala volovska kola bez lotra već samo dve daske vezale dva para točkova.Kola vuku jedan sićušan konjić i jedna mršava kravica zapregnuta kao i konj, a vodi ih starac čija su deca ostala tamo u rovovima a on bi da spase mezimče svoje, poslednju nadu i potporu kuće svoje.Po daskama, na kolima, prostrto malo vlažna sena a po njemu jedna pokisla šarena ponjavica.Na zadnjem kraju kola, oslonjena leđima na stubac, opuštene jedne noge koja joj se skoro vuče po blatu a povijene druge pod sobom, sedi zabrinuta starica; njoj na kolenu leži glava sedamnaestogodišnjeg dečka čije je opruženo telo pod onom ponjavicom.Majka mu rukom prevlači usijano čelo i miluje pokislu kosu; po njegovim voštano bledim obrazima treperi prozračno bolesničko rumenilo a iz duboko utonulih očiju, ugašena pogleda, kao da se već nazire smrt.U gomili kraj kojih ova kola prolaze izraz saučešća i protesta: — Eto, o njemu neće niko da se brine a on je sutrašnji vojnik! — veli jedan iz gomile. — Treba zbaciti one babe iz automobila pa metnuti ovog jadnika! — dodaje drugi. Za ovim tužnim kolima ide lep i elegantan fijaker sa niklovanom rudom, niklovanim fenjerima i niklovanim amovima na konjima.U fijakeru malo i prijatno društvo, jedan policijski pisar na donjem sedištu a na gornjem Mica Zuavka i Mica Senegalka.Tako, bar reče jedan iz gomile, koji nam je u malo reči glasno ispričao istoriju ovih dveju Mica.Prva od njih je ćerka nekog bivšeg muzikanta i u prvim danima svoje mladosti kretala se samo u muzičkom svetu, podrazumevajući tu na prvom mestu Kraljevu Gardu.Od toga doba ona nosi ime Mica Bandiska.Ona druga ima tamno poreklo i neobjašnjivo ime: Mica Promincla.Niko ne zna ni ko je ni odakle je, ni čija je; pojavila se jednoga dana na beogradskoj kaldrmi noseći sobom i prošlost i budućnost.Te dve Mice kada su iz novina pouzdano saznale da nam stiže u pomoć francuska kolonijalna vojska, krenule su iz Beograda u susret saveznicima.Na putu od Beograda do Niša razmišljale su o svemu i svačemu i našle su da Francuzi neće moći da izgovaraju njihova malo čudnovata i za izgovor dosta tvrda imena i tražeći nova, težile su da time izraze izvesnu pažnju prema saveznicima.Otuda su i postala imena Mica Zuavka i Mica Senegalka. U gomili, mesto običnoga gunđanja, nasta odvratnost i gađenje kada se iz ovih biografija saznade kakvo je to krasno društvo na fijakeru.Da tu odvratnost još više pojača priđe gomili jedna ugledna gospođa beogradska, žena jednoga lekara. — I vidite — reče ona gomili — to su moja kola, rekvirirali su nam ih za državne potrebe a ja sa decom idem peške iz Leskovca!... Zatim nam gospođa, očiju punih suza, ispriča svoje tegobe i nevolje na putu.Zanoćila je sa decom na drumu, u sred planine, negde iza Lebana.Dečica — povela ih je dvoje i staru majku — pribrala su se promrzla oko, vatrice koju im je majka naložila i ona ih je tešila i hrabrila i ako je i sama osećala studen u duši, našav se prvi put u životu na drumu, u planini, pod vedrim nebom.I kad je dečicu hteo da prihvati san koji bi im razgonio strah iz duše, pojavljuju se iz mraka dva svetla oka, te deca radoznalo se bude i pribiraju uz majku.Ta dva svetla oka su dva fenjera na fijakeru koji vozi Micu Zuavku i Micu Senegalku.Deca poznadoše konje i kliknuše: — Gle, mama, naš Gvozden! — Gle naša Grivna! — Naša kola, tata poslao kola — klikću deca — Tata poslao, nećemo više ići peške! A majka ih umiruje da bi podneli razočarenje. — Naša kola, deco, ali se mi ne možemo voziti njima.Mi i dalje moramo peške. — A zašto kad su naša kola? — grakću začuđena deca. — Naša kola moraju da voze srpske ranjenike.Srpski se vojnici bore za nas pa ne mogu ranjeni ići peške, a mi možemo.Je l’ te, deco? — teši ih majka. U tome prolaze kraj njih kola sa Micom Zuavkom i Micom Senegalkom i ori se iz njih razvratni smeh.Majka obara oči pred decom srameći se laži kojom ih je mislila utešiti. Tu priču, koju nam gospođa živo i uzbuđeno priča, sluša i jedan ranjeni poručik koji je opustio štake te se naslonio na zid i posmatra prolazak topličkih begunaca.On je dotle mirno i skromno stojao iza naših redova naslonjen na zid i nije učestvovao u gunđanju gomile i bio je miran kao da nije ni slušao primedbe koje su se sipale kao iz rukava za svakim kolima.Ali kad naiđe fijaker i kad gospođa završi svoju priču rečima: „Srpski se vojnici bore za nas, pa ne mogu ranjeni peške ići!“ poručnik planu na jedan mah.Krv mu su pope u obraze, nasloni se na štake i gurnu laktovima gomilu ispred sebe pa izađe napred: — Srpski se vojnici bore za nas pa ne mogu ranjeni peške ići! — ponovi on uzbuđeno. — A pogledajte, gospođo, pogledajte!Ova je noga prebijena i ja sam na ovim štakama iz Kuršumlije peške prešao preko planina a eto ko se vozi na kolima! — Sramota! — graknu u glas gomila. — I sramota i nevaljalstvo! — dodade uzbuđeno ranjeni poručik i iščupa sa grudi Obilićevu medalju za hrabrost i baci je pod točkove fijakera radi kojega se i podigla bura negodovanja. — Ne treba mi!Ne treba mi!Neka ovaj orden nosi Mica Zuavka i Mica Senegalka, ja ću za Srbiju umeti poginuti i bez toga ordena! Gomila zaneme na jedan mah pred ovim činom i nasta mrtva tišina.Povorka se begunaca i dalje kretala i prolazila mimo nas, gazeći pod sobom Obilićevu medalju za hrabrost, koja je sve dublje u blato tonula... Legao sam te večeri umoran, teško umoran.Na prozorima nije bilo zavese i kad sam dunuo u sveću, koja je osvetljavala sobu, spolja je prodirala neka bleda, vodnjikava svetlost koja je na mračnome zidu projektovala rupu prozorsku izmrežanu tankim linijama haremskih mušebaka.Kroz tu mrežu jedva se dogledalo nebo mračno, nisko i gusto kao testo. Pod utiskom događaja, slika i pojava koje su ova tri dana minule kraj mene, ležeći nesan pod ćebetom, podlegao sam navali čitavoga roja neodređenih misli.To su bile i misli i sećanja i predstave i opažanja i sve se to kolutalo, prepletalo, tiskalo i mešalo bez reda, bez smisla, bez jasne konture i oblika.I ako je davno već umuko tandrk kočija, stenjanje i škripa volovskih kola, tutanj i brektanje automobila i galama svetine, meni su ti zvuci, izmešani i zbrkani, brujali u ušima a ulične slike, raznolike bojom i bogate bedom, još uvek proletale kraj očiju kao dugi, beskrajni kinematografski film. Cigareta, koja je do malo čas sjaktala u pomrčini ko usamljena zvezdica na mračnom nebu, ugasila mi se međ prstima i počeo me hvatati neki polusan koji me nije odvajao od stvarnoga pa ipak mi naturao nepoznate, tamne, nejasne prestave.I ako još budan i svestan da je to san, ja nisam imao snage da mu se otmem već sam mu se podavao bez otpora i on me je odvodio sve dalje i dalje, odvodio me je u daleko detinjstvo, tamo čak dokle jedva dopiru moja prva i nejasna sećanja, tamo gde je sve ružičasto, sve nasmejano, sve nevino.I, kako je to godilo premorenoj mi duši i raskrvavljenom srcu!Kao posle silne bure na pučini gde se krhao i lomio, kad čamac uđe u tihe vode i pristane uz zelene obale čarobnoga ostrva gde cvetaju mirte i orandže, gde nežni leptiri dele cveću najstrasnije poljupce, sišući im njime žiće; gde ptice plavih i zelenih peraja pevaju pesmu zore a vode, slazeći sa kamena, zvone kao harfe, strasnu večernju romansu razbludnoj noći ogrnutoj prozračnim velom posutom zvezdama... U rano-zimsko veče, kraj razbuktale vatre u kaminu, valjala su se dečica po širokome i debelome ćilimu prostrtome po podu a baba Vilka, sretna među unučićima, sedela je na jednoj tronožnoj stoličici, podsticala vatru u kaminu i pričala duge, tople i zanosne priče koje zimska noć i ljubav, kojim ih stara majka kazuje svojim unučićima, dopunjavaju svojim bojama; priče koje se duboko režu u dušu detinju kao kovano ralo u meku smonicu koju je proleće ovlažilo. Ja, najmlađe unuče tada, sedeo sam na prestolu, na krilu stare majke.Ostali se okupili oko nje, sedeći na podu podvijenih nogu i naslonjenih glavica na njena kolena.Svi pažljivo uprli poglede u njene usne, kako ne bi ni jednu reč ispustili.A ta reč teče sa njenih usana topla i blaga kao ona polusvetlost kojom je od plamena iz kamina osvetljena soba a koja tako jasno osvetljava pametnu i izrazitu figuru baba Vilke, stare srpske ugledne gospe. Pričala nam je o zmiji mladoženji, o pepeljuzi, o čardaku ni na nebu ni na zemlji, o vetru i vetrovoj majci i još čitav niz takvih zanosnih bajaka, koje su nas opčinjavale sve dok nam se detinji mozak nije počeo moriti i oči sklapati, te je tada jedno po jedno, nagrađujući ga poljupcem, odnosila u postelju i prekrstila ga pre no što se od postelje odvojila. Vraćajući me takvom jednom večeru, koje je — pretrpano događajima koji su se nizali kroz polovinu veka — ležalo zaboravljeno i zabačeno u mome pamćenju, polusan mi ga poče iznositi pred oči u svoj određenosti svojoj.Ono se poče ponavljati u mome pamćenju sa svima detaljima, sveže kao najskorije sećanje. Te večeri pričala nam je baba Vilka o svome najranijem detinjstvu.Na to smo je izazvali onom gomilom pitanja kojom deca tako raskošno zasipaju starije: — Jesi li i ti, nano, bila kadgod dete? — Jesam, rano! — Ovako kao mi? — Jes, tako! — A je l’ tom davno bilo? — Davno, vrlo davno, ima skoro šeset godina. — Šeset? — ponavljamo svi u glas kao iznenađeni i ako niko od nas nije pojmio koliko je to, sem najstarijega koji, da bi pokazao razumevanje u ciframa, uze na prste da odbroji šeset. — A jesi ovako isto igrala kao mi? — nastavljamo nemilostivo zasipati pitanjima. — Tako, dabome, ali — i stara majka uzdanu — i patila sam.Nije onda nama bilo sve tako potaman; topla večera, topla postelja, nego... bivalo je kad smo i gladovali i mrkli a ne znali hoćemo li svanuti. — A zašto? — Tako, bojali smo se. — A od čega vas je bio strah? — Od Turaka. —-Od Turaka? — graknusmo svi iznenađeni i ako niko od nas nije jasno pojmio šta su to Turci. — A šta su to Turci? — zapitaćemo mi ostali, sem najstarijega koji je znao neku narodnu pesmu u kojoj se Turci pominju i verovao da mu je to dovoljno znanje. — Šta su Turci? — učini nana, pa dodade — Turci su sila deco! — Pa šta su oni radili? — Zlo su radili! — zaniha nana glavom — A treba da vam kažem šta su radili te da pamtite.Daće Bog porašćete, proživećete i ostarićete a onoga zla što mi videsmo vi nećete videti.Prošla su ta vremena, pomenulo se ne povratilo se! Mi sve reči nanine nismo tada razumeli ali ih ja sad čujem ponova i sad tek razumem, kao što sad slušam ponova i celu naninu priču koja niče iz probuđenoga sećanja. — Meni je bilo sedam i po, najviše osam godina te jedva pamtim što ću vi kazivati, ali mi je majka docnije, kad sam odrasla, prepričavala ono što sam doživela, te otud znam sve kako je bilo i što je bilo.Bilo je i drugih zala i drugih nevolja ali najcrnja beše kada naiđe strašna godina.Borili se naši, borili pa iznemogli.Niko da pomogne, niko da odmeni, niko da prihvati te gde će sami protivu tolike sile.I podlegoše, te naiđe strašna godina i zavitla se kao najljuća nepogoda i načini po zemlji pustoš kakva se ne pamti od potopa Gospodnjeg.Oni što su se borili i što su nas branili ili izgiboše ili se odmetnuše u planinu ili izbegoše u tuđinu.Osta nejač bez hranitelja a sila pođe da plavi zemlju i da seje nevolju i zlo.Zacika nejač, zaplakaše majke a domaćini oboriše glave pod teškom brigom.Naše selo na drumu i tuda će sila proći.Turci su malo zalazili van drumova i zato su uvek više patila ona sela koja su im bila na putu. Rekoh, domaćini se zabrinuli što će i kako će, jer glasovi ozgo iz Jasenice, sve crnji i gori.Skupiše se jednog dana, po večernju, u crkvi, te da se savetuju.Nisu se smeli sakupljati na drugom mestu, ovako, ako bi Turci naišli rekli bi: skupili se da se Bogu mole.Popa je čak zadržao na sebi i epitrahilj kako bi ih uverio da služi Bogu.Pritvoriše vrata na crkvi i počeše se krišom dogovarati.Jedan će reći ovo, drugi ono a neki Radojica, dobar gazda i domaćin, u zao čas reče: „Da se isturčimo, to nam je jedina pomoć!“ Tek to reče a poče da pršti kandilo pred ikonom svetoga Jovana Krstitelja.Pršte dva tri put pa se ugasi a onoga Radojicu taj čas spopade neka jeza i uze ga tresti groznica, te zanemože i jedva ode do kuće.Šest nedelja je patio od teške bolesti i svaki dan mu sveštenik čitao molitve i svaki dan slao u crkvu zejtin te gorelo pred ikonom Svetoga Jovana Krstitelja od jutra do mraka.Jedva se čovek diže na noge, valjda mu pomogla molitva i pokajanje. Oni drugi, što ostaše u crkvi, kad Radojicu odvedoše kući, dokonaše da selo pođe u zbeg.Da ostanu u selu starci, babe i nejaka dečica te da kuće ne ostanu puste a mlade žene, devojke i muška dečica malo odraslija, da krenu u zbeg.Rekoše još da ponese koliko ko može na leđa poneti hrane: brašna, suva mesa, sira i slanine, te da se ishrani zbeg dok sila ne protutnji drumom.Još rekoše da nikom, ni ženama ni deci, ne govore što su dokonali, kako se ne bi čulo i raščulo te da od nekud Turci ne pogone zbeg.Nego nek čeljad legne da spije ne sluteći a domaćini da bdiju, pad kad o ponoći popa udari tri put u crkveno klepalo to da bude znak da domaćini izbude roblje, da se potovari pa da svi krenu crkvi odakle će sa sveštenikom u planinu. Tako je i bilo.Polegali smo svi i spavali tvrdim snom, kad duboko u noć uze nas babo buditi: „Ajde, veli, ustajte!“ Izbudili smo se preplašeni i uznevereni, mislili smo Turci naišli, ali babo nam reče: „Ajte, spremajte se i potovarite da se sklonite iz sela!“ Tad razumede nana šta će biti, jer bivalo je i drugi put tako, te nas uze sve opremati i zbirati po kući, što se može poneti.Dotle je babo sipao iz vreće brašno u torbe, odvajao u zastrug sir iz kačice, skidao iz dimnjaka suva rebra i prelamao ih da mogu u torbu naići i kako je koji posao svršio a on odmah određivao: „Ovo ćeš ti poneti, a ovo ti!“ Kad smo se tako opremili i natovarili a nana nas sve prekrsti pa iziđosmo iz kuće u gusti mrak.Nije se ni staza čestito videla do koliko što vidiš ispred sebe da se nešto belasa.Babo je išao napred i on je nosio najveći tovar a mi svi za njim.Niko reči da progovori, nego tako idemo oborene glave i gledamo predase.Usput sretamo i druge, tako isto natovarene, te se jedno drugom pridružujemo onako ćuteći, i ne zdravismo se. Pred crkvom je bilo skoro sve selo i još je pridolazilo sa svih strana.U crkvi su gorela kandila a popa je jednako nešto ulazio u crkvu i izlazio pa se šapatom dogovarao sa starijima.Najzad, popa opet izađe i reče: „Ajde u ime Božje!“ pa pođe napred a mi svi, žene i deca i po gde koji čovek, pođosmo za njim.Prođosmo još jednom kraj naše kuće i tu se babo oprosti od nas a njegov teret uze nešto nana a nešto mi podelismo, pa on uđe u kuću a mi produžismo.Udarismo najpre niz potok te presekosmo drum, pa onda preko nekih livada te se dohvatismo planine.Kad smo već zamakli malo u šumu, popa i još neki ljudi, koji su napred išli, pripališe voštane svećice a i po gde ko međ nama, jer je u šumi bio još gušći mrak te smo jedva odili.Išli smo dugo, vrlo dugo, ko zna koliko, sat, dva, tri valjda...Iznad nas nebo poče da se prozire ali je u šumi još bio mrak i one svećice što su se kretale ovamo i onamo izgledale su kao svitci koji plivaju kroz noć.Put je bio mučan i tegoban, jednako smo se peli a oni tereti bome nam svima otežali te smo posustali pod njima. Kad bi već pred zoru a mi svrnusmo sa staze kojom smo se peli te udarismo u šumu po bezpuću.To je bio još teži put, kroz korov i travuljinu, pod kojom su ležala povaljena stabla i pokrhano granje ali, hvala Bogu, nije dugo trajao.Izađosmo ubrzo na jednu malu čistinu zatvorenu sa tri strane gustom šumom a sa četvrte golom, visokom stenom.Na steni su zjala usta goleme pećine u koju bi se mogle čitave vojske skloniti.Tu, u toj pećini, sklonićemo se od Turaka i tu ćemo probaviti čitavih šest nedelja. Odmah smo se dali na posao.Jedne su žene čistile pećinu, druge zbirale lišće i šumicu koja će nam služiti za postelje a treće su na onoj maloj čistini, ispred pećine, nalagale vatre te da se deca zgreju jer umor, nespavanje i rana zora u planini pa se dečica naježila i pribrala uz majke. Svako je sebi izabrao u pećini po jedan kutak, pomeo, prostro lišće, stovario stvari te udesio neželjenu kućicu.Kad je sve bilo u redu, sveštenik nas još pouči.Reče nam da ne zalazimo u šumu, da ne razgovaramo na sav glas, da vatre ložimo na zaklonitim mestima kako se ne bi ni od kuda dogledale i, reče još, da će nas svake noći po neko od domaćina obilaziti te po njemu da poručimo ako što trebamo.Kad nam iz sela jave da su naišli Turci da ne ložimo vatre nikako na čistini i da se povučemo dublje u pećinu.Reče nam još da će nas on svake nedelje pohoditi te da nam odsluži službu Božju, pa nas onda blagoslovi i pođe natrag u selo i sa njim ona dva domaćina što su nas bili dopratili. Nas dečicu majke metnule da prospavamo malo, jer smo svi bili pospani a one uzeše da spreme jelo i tako u poslu prođe taj prvi dan.Tako prođe i drugi i treći i još nekoliko dana za tim.A svakoga od tih dana, s večeri, dohodio nam je po jedan domaćin iz sela te smo se okupljali oko njega da čujemo šta je i kako je tamo dole i šta se čuje o Turcima.A što Turci bliže selu, sve crnji glasovi se čuju te ledenim srcem čekamo kad će naići na naše selo. Jednoga dana ne dođe niko s večeri iz sela te se mi zabrinusmo.Pade i noć i polegasmo a niko iz sela još ne dođe.Baš bio red na nekog Lazara pa se njegova žena i ćer najviše zabrinule i šta sve ne preturismo preko glave.Tek posle ponoći stiže Lazar te izbudi samo starije a nas decu i mladinu ostaviše da spavamo.Sabrale se žene oko Lazara a on im kazuje.Veli, Turci pali u selo pa nije smeo ranije da se iskrade jer naredili da niko ne mrdne iz sela.Sve domaćice pretrnule i navalile pitanjima, svaka o svojima i o svojoj kući.A Lazar im redom svima odgovara. — Naiđoše, veli, kao oluj.Ispred njih pišti zurla i udara goč a oni meću puške i šenluče, pa predvojiše se, jedni odoše u druga sela a jedno stotinak ih osta kod nas.Narediše odmah da se iskupimo pred crkvom i zapretiše da će sve selo u prah i pepeo, domaćine na kolac a čeljad na jatagane ako se u selu nađe makar jedan čovek koji se borio protivu Turaka i ako se nađe koja puška.Nego, vele, ako ima koga takvog rsuza, bolje da ga kaže selo pa samo njemu da sude i ako ima u koga puške bolje da je sam donese jer sakriti je ne može.Pa onda narediše da im se otvore sve kuće da izberu sebi konake.U moju kuću, veli Lazar, ne uleže hvala Bogu niko, a da je ko ušao ne bih mogao doći noćas.Morao bih ostati da ga dvorim. — A kako nas mimoiđe? — pita ga brižno žena. — Naiđoše pa pitaju ima li ženske čeljadi da ih dvore.A ja rekoh, sam sam, udovac sam i bez dece, dvorim sam sebe pa ću umeti i vas podvoriti.Oni me se okanuše pa odoše dalje — A kako su na drugom mestu? — Tako, jedu i piju.Istrebiće sve ako poduže ostanu.Naredili da im se ispeku bele pogače, da im se kolju kokoši, da im se istoči najbolja rakija.Ako kažeš da nemaš kamdžijom ti odgovaraju, pa moraš da nađeš.Pa onda traže da im se dadu nove čarape za preobuku, da im se operu noge, da im se istrljaju i podlažu konji u arovima... eto to, za večeras, koliko dok nisam izmakao a sutra, videćemo kakvo će nam jutro svanuti. I Lazar nam reče da ne ložimo nikako vatre napolje na čistini, može se uzneti dim više šume te oni zapaziti, i posavetova nas kao i popa, da se povučemo dublje u pećinu. Tu noć nisu ni legale žene više nego ostale sa Lazarom u razgovoru sve do pred zoru a mi deca kad smo se izbudili Lazar već nije više bio u pećini.Krenuo da ga prva zora zateče u kući, kako Turci ne bi posumnjali da je izmicao iz sela. Tog dana samo se o Turcima govorilo međ nama i svi su stariji bili vrlo zabrinuti.Povukli smo se duboko u pećinu te, kad je palo veče, nas je decu obuzeo veliki strah.Nešto što se ceo dan samo o Turcima govorilo a nešto i ona gusta tama u dubini pećine.Izgledalo je kao u grobnici ili u dubokoj mračnoj tamnici osvetljenoj voštanim svećicama koje su majke pripalile dok nas decu nahrane i opreme na spavanje.Daleko tamo dogledala su se usta pećine kao prozorsko okno a ovamo u dubini, još mnogo dublje od mesta gde smo spremili prenoćište, gorela je mala vatra, ako bi ko hteo da prigreje što.I sad me kao jeza obuzme kad se setim te noći u dubini pećine.Posle smo već navikli, jer smo još mnoge i mnoge noći tako proveli. Ni te noći ni sutra dan, ni s večeri ni preko noći, ne dođe niko iz sela i to nas još više zabrinu a tek treći dan po Lazaru, dođe noću babo.Bio je njegov red. Pričao nam je sve šta je i kako je bilo i zašto niko nije mogao doći juče na noć.Bilo zlo i nevolja u selu.Turci ubili Marka Pajevića, dobra domaćina i oca dvoje dečice koja sa sestrom mu bila međ nama, te udariše u vrisak i lelek kad čuše.Veli, tražili mu Turci bela brašna, on reko da nema više a aga, koji je odseo u njega, naredi jednome da mu pretrese mutvak.Ovaj učini to pa nađe tamo dve skrivene puške.Agu spopade pravi bes kad vide puške.Zovnu kneza i popa pa reče: „Rekoh li ja vama ako ima u selu rđavih ljudi kažite ih sami, ako ga ne kažete a ja ga nađem, nikom glave na ramenu ostati neće a selo ću sve u plamen i pepeo.Pa šta je ovo sad?“ Pop se savi siromah pa mu veli: „Gospodaru i aga, Bog pa ti!Što smo ti rekli istinu smo rekli, eto i sam taj Marko dobar je čovek i čestita raja.Niti je on kadgod potezao na dahijske ljude, već su tu jednu noć, pre no što ćete vi naići, ispred vas begali neki ljudi koji su se tukli sa dahijskim ljudima, zanoćili u Marka, pa valjda skrili puške svoje a ni njemu nisu kazali!“ „Je l istina, pope, tako ili drukčije?“ „Istina je, aga, evo i sama Marka pred tobom pa neka kaže?“ „Dobro, veli, pope, ta ti je reč spasla selo ali nije i Markovu glavu.Prava raja ne sme ni na noćište primiti ljude koji pod puškom ode.Ajde, vodite ga!“ naredi aga te grešna Marka povedoše i pred kućom ga ubiše a glavu mu eno natakli na plot da je svaki vidi kad prođe.Zbog te nesreće naredi aga da se sve kuće pretresu.Ne nađoše, hvala Bogu, nigde ništa ali pokupiše sve brašno, sir, pasulj, i suvo meso, sve što se nađe po kućama.Odneše uz to još i sve čarape, košulje i svu preobuku.Zato sad, veli babo, pripazite i štedite hranu jer to vam je što ste poneli, selo vam nema od kud novu doneti. Posle nam je pričao i dalje, kako je sutradan opet aga zvao kneza i popa, pa veli: „Zašto vam je selo pusto, u selu nema do samo baba i dece; gde su vam žene, gde devojke?“ Knez zape pa veli: „Tu je selo, to što vidiš, aga!“ A on: „Ne laži, r’suze, gde je selo bilo bez mladih žena i devojaka, nego ste ih skrili!“ A onda pop: „Aga, naučio sam se pred Bogom istinu da kazujem, pa neću drukče ni pred Gospodarom.Imalo je u nas i mladih žena i devojaka ali su izbegle!“ „A gde su izbegle, pope?“ — „Izbegle u ova sela ispred nas, imamo svi tamo znalce i prijatelje, pa sa njima krenule dalje, uz Moravu!“ — „A zašto da begaju?“ — „Pravo da ti kažem aga, da smo znali da će nam ovako čestit aga doći, ne bi ih ni koraka pustili ali pre nailazili drugači pa se čeljad preplašila!“ — „E, kad je tako, pope, a vi idite pa ih zovite!“ — „Pošli bi, aga, kad bi znali gde su ali i nas sve eto briga mori što ne znamo gde nam je roblje!“ — „Slušaj, pope, veli opet aga, previjaš mi se i uvijaš svakojako, vidim da uvijaš, ama teško tvojoj bradi ako lažeš.Potražiću ja gde ste vi sakrili žene i devojke pa ako ih nađem...!“ — „Vala, aga, evo glave ako ne govorim istinu!“ Pričao nam je i druge stvari babo, pa nam dade još po gde koji savet i ode. Eto tako smo u nevolji i jadu proveli još pet nedelja jer Turci ostaše u selu dugo, vrlo dugo.Prolazili su nam dani i noći sve u strahu i očekivanju.Hvala Bogu, u selu nije bilo drugih zala do ono što ubiše Marka Pajevića, ali zlo je bilo ovamo u zbegu.Ponestalo hrane te nastade velika muka i nevolja.Svaki dan smo manje jeli ali i to malo pa ponestalo i nastade velika oskudica a Turci još ne miču iz sela.Dođe već i do toga da se nije imalo šta jesti pa pođosmo kopati neko korenje po planini te se njime prihranjivati.Porazbolevaše se mnogi od te hrane te sirota Jela, nekog Andrije Andrića i inače slaba, od te hrane sasvim zanemože.Obuze je teška vatruština i tri četiri dana nije znala za sebe dok jedne večeri ne izdanu žena, tu kraj dece svoje.Tri dana držali smo je mrtvu u pećini dok jedne noći ne dođe popa da je opoje.Sahranili smo je tu, na onoj čistini ispred pećine a posle, kad maknuše Turci iz sela, skide je Andrija dole u groblje. Popa nam je tom prilikom odslužio i službu u pećini.I sad mi pred očima ta služba i molitva Bogu.Popa stavio epitrahilj pa otvorio Jevanđelje a mi svi pripalili svećice pa ti ona pećina izgleda kao crkva pod zemljom.Kad zapeva popa „Slava tebi Bože naš!“ a ono glas mu zvoni po pećini i izgleda ti kao da uz gusle poje.Još nam je popa kazao i nekoliko toplih reči.Reko nam je, da moramo trpeti, da je to za obraz naš i za veru našu i za život dece naše; kazivao nam je, kako je Sin Gospodnji stradao al je verovao, kada je i na krstu bio razapet.Doći će, kaže, i naš vaskrs, ali ga moramo trpljenjem otkupiti. Svima nam je lakše bilo posle ove službe i molitve Bogu i ako je glad, kako koji dan, sve teža bila.Posle dva tri dana razbole se devojčica neke Stane Damnjanove, pa se razbole i stari čiča Radenko.Taman došla duša pod grlo svima a ono doneše jedne noći naši iz sela tri vreće projina brašna.Vele, bilo u Jelisija nekog, pa kad su premetali Turci a to bilo odvojeno pa ne zapazili, te on dao sad da se ishrani narod.Odmah položismo vatre, te uzavre voda, pa kuvaj ono projino brašno te da se gladni ishrane i zagreju stomake.Ti ljudi što doneše projino brašno, pričali su nam još, da su Turci prekjuče ubili jedno čobanče u polju.Vele, poterali mu ovce a ono reklo nešto ružno te oni puškom pa u čelo.Rekoše nam još, izgleda da se spremaju da maknu iz sela, uverili se vele da nema rđavih ljudi, pojeli sve što se može pojesti pa sad nema ni za njih ni za sirotinju hrane te kanda misle da padnu u koje drugo selo, da i njega obrste.Daj Bože samo neka maknu, pomislili smo, te da možemo slegnuti u selo i opet videti svoju kućicu, pa ma i dalje gladovali. I istina, nije potrajalo dugo a dođe čovek noću, kao ono pre, te nam javi radosnu vest: Turci sutra miču iz sela.Ali, veli, pozdravio popa i knez i ostali domaćini, da mi ostanemo i dalje gde smo i kako smo, nek prođe bar dva tri dana, dok se dobro ne uverimo, da su daleko otišli i da se neće istim putem vratiti. Tako je i bilo.Ostali smo još dva tri dana pa onda dođe poslednji dan naših muka i spusti se poslednja noć.Opet smo se noću vratili kao što smo i otišli, samo smo sad lakše hodili.Slazili smo s planine a nismo se peli kao pre, torbe su nam bile prazne i gotovo nikakve terete nismo imali a srce nas je vuklo svojoj kući te nam je put bio lak. Hvala Bogu, selo smo zatekli dosta dobro.Niko više sem grešnoga Marka i onoga čobančeta nije postradao, ali su domaćini i starešine mnoge muke videli i poteglili da se održe i podrže.Stoka sva poklana, hrana sva pojedena, preobuka sva odneta ali, opet, kuća tu i sve kućne potrebe tu.Našlo se i hrane malo, što su domaćini posakrivali pa ne smeli posle zbog Turaka da iznose, dovela se i stoka, što je bila skrivena po planinama, te polako opet poče život kao što je i bio, samo uvek na oprezu, da od nekud ne naiđu Turci. Eto, tako smo mi mučno živeli — završi baba Vilka svoju priču — i takve smo muke podnosili nekada. Nas decu, koja smo slušala ovu priču, podiđe neka jeza.Ona pećina, one svećice, pa služba u pećini, pa glad i umiranje od gladi, ono korenje, pa pogibija čobančetova; sve, sve nam je to izgledalo kao bajka, onako isto kao zmija mladoženja ili kao čardak ni na nebu ni na zemlji; nešto neverovatno, nešto što se prepričava s kolena na koleno, ali što niko ne doživljuje i niko doživio nije i niko doživeti neće. Bože moj, mislili smo tada, zar je moglo biti jedno doba, kad su ljudi tako i toliko patili?Bože, mislili smo tada, kako su bile teške patnje naših starih i kako je skupo plaćeno ovo malo slobodice naše? Hvala Bogu te su ta vremena prošla mislili smo tada! Od jutros sam bio na prištinskom groblju da održim pomen mome jedincu.Crkva pusta i prazna te sveštenikova molitva Bogu, za pokoj duše pokojnikove, odjekuje kao zvono pod svodovima.Pa ipak je to bio svečan, vrlo svečan pomen.Crkvu je ispunjavala tuga i bila je punija no o pomenima o kojima učtivost zbira u crkvu čitav zbor ravnodušnih. Izlazeći, posle pomena, da pripalim sveću na grobu kog vojnika, koji je pao za Otadžbinu, u dubini crkve, iza zadnjih stubova, spazih jednu crnu pojavu.Nismo dakle bili sami, ja i moja porodica, bilo je još nekoga koji je došao da podeli sa nama bol. To je bila ona gospa u crnini koju sam zapazio na skopskoj stanici, kada je uvređenoj prišao jedan stranac da joj obezbedi mesto u vozu.Bleda, voštana lica i velikih, izrazitih očiju, ona je stajala u jednome sklonitome kutu, iza velikoga stuba.Jedan snop kosih zrakova, koji je prodirao kroz gornji prozor, razredio je nešto malo tamu koja u tom delu crkve vlada, te se njena figura jasno ocrtavala.Na njenome mramornome licu nije bilo izraza, pa ipak se meni u tome trenutku, kad sam joj sreo pogled, učinilo da ona tronuto učastvuje u našem bolu i da ga čak prisvaja.Klimno sam blagodarno glavom prolazeći kraj nje. Prištinska crkva uznosi se na jednome proplanku uz koji se puzaju i kuće prištinske a pod kojim se prostire ravni deo varoši.Oko crkve je groblje sa kojega se dogleda daleko širom Kosova.Međ grobovima su i mnogi grobovi onih vojnika koji su 1912 godine sišli na Kosovo i, zalažući mlade živote svoje, vaskrsli slobodu tamo gde je ona pre pet vekova tužno sahranjena.Među tim grobovima izabrao sam jedan koji ćemo preliti i na kome ćemo upaliti sveću.I tamo u selu, kraj Morave, gde leži grob moga jedinca, ima roditelja koji su pogubili decu daleko od sela, daleko od roditeljske kuće.Kad oni tamo zađu po grobljištu da pomenu svoje dete i ne nađu mu groba, setiće se da u njihovom selu ima jedan grob koji roditeljska suza nije okvasila i pripaliće mu svećicu i pomoliće se na tom grobu za pokoj duše svojega deteta. Dok smo mi prelivali grob nepoznatoga vojnika i gospa u crnini izašla je iz crkve, noseći u ruci čitav snopić svećica.Ona je zašla od groba do groba, gde god srpski vojnik leži, pripaljujući svećice i celivajući sa puno iskrenoga bola male vojničke krstače.Izgledala mi je u tome trenutku kao gospa iz narodnih pesama koja obilazi grobove po razbojištu slave i posmatrao sam je dugo i dugo. Kada je završila, te se širom groblja zalelujaše plamičci kao popadale zvezdice, ona se nasloni na ogradu jednoga groba i pogled joj poče bluditi tamo, preko Kosova, tamo dole ka Šaru, gde se od jutros opet vode krvave borbe i odakle se potmula grmljavina topova jasno čuje sa ovoga proplanka na kome vlada tišina koja pripada groblju. A tamo pod Šarom i Karadagom na frontu Gilane—Kačanik, kao da se krhalo nešto.Potmula grmljavina i tutanj, u koliko je dopirao do nas, izgledao je čas kao krkljanje samrtnika a čas kao krhanje krova koji će se srušiti i pasti na glave stanovnika kuće.Samo, da l se to tek sad krha krov ili ovo već pucaju temelji i ljuljaju se stubovi na kojima se držala zgrada? A krhalo se odista i pucali su temelji i ljuljali su se već poslednji stubovi!Prvi glas koji sam čuo kad sam slegao dole u prištinsku čaršiju bio je, da je Vrhovna Komanda već preletela Kosovo i otišla put Prizrena. Kad se jednom otkinula od Kragujevca, Vrhovna Komanda nije se skrasila nigde duže vremena.Pokušavala je da se ustavi u Kruševcu, Kraljevu, na Raškoj, u Mitrovici, pa kad je i ovu morala napustiti, pustila se niz Kosovo i sišla u poslednji deo slobodne Srbije. Gomilice sveta, na tesnome prostoru pred načelstvom, koje su do sada tumačile svaki dolazak običnih kola i automobila; kojima je bila dovoljna i najobičnija sitna pojava pa da iz nje ispredaju duge i stostruke kombinacije, onemile su od iznenađenja i brige na glas da je Vrhovna Komanda već napustila Kosovo.Stoje sabrane i dalje i ćute zabrinuto.Ljudi se pitaju među sobom pogledima, ali niko već nema hrabrosti da ma kako tumači stvar, jer je svakom jasno da su sva tumačenja izlišna, da glas o povlačenju Vrhovne Komande u Prizren sam sobom tumači i kaže sve. — Pa dobro, je l’ to ko vido svojim očima, ili je to samo onako, glas? — pita u jednoj gomilici vojni lekar, naviknut da pouzdano sazna svaku pojavu pre no što utvrdi stanje bolesti. — Ko je mogao videti? — odgovara zadrigli kafedžija koji je pre godinu dana u ovo doba javno obećao da ceo svoj podrum da kao napojnicu kad padne Sarajevo. — Oni su iz Mitrovice drumom u Lipljan a taj drum ne prolazi ovuda kroz varoš. — Automobilima? — Jeste! — Ama, ljudi, — uze doktor da umiruje uznemirene — nemojte tako!Ja ne verujem da je Vrhovna Komanda napustila Kosovo dok je Vlada još na Raškoj a Kralj u Prokuplju.To nikako ne verujem. — Pa ti ne veruj, ja ti kažem šta sam čuo! — dodaje jedan suvi i bolešljivi gospodin, izgleda više prepao no svi ostali a koji je tu vest i prosuo kroz varoš. — Znaš, kad Vrhovna Komanda ode u Prizren, sat i po od granice, onda je to poslednja reč o situaciji! — umiruje opet doktor. — Pa poslednja, dabome! — upada prgavo bolesni gospodin. — Otići ću baš u diviziju da se raspitam! — veli doktor — Ja nekako još ne verujem. — Otidi boga ti!Otišao je i gospodin Janković u načelstvo.Ajde, sačekaćemo vas! I dok se gospodin Janković bavio u načelstvu a doktor u diviziji glas o prolasku Vrhovne Komande preletao je duž glavne ulice od ćepenka do ćepenka, od dućana do dućana i od kafane do kafane.Pa i dalje još: zašao je kroz sve mahale, kroz sve uličice i sokačiće, ušao je na sve kapije i kapidžike i ujedan put se krete svet sa denjčićima i boščama u ruci i sa tovarima na leđima i sve se to sruči na tesni prostor pred načelstvom da, pripravno za begstvo, sa stvarima kraj sebe, dreždi tu i čeka potvrdu vesti.Te gomilice počeše da rastu pribirajući se sa raznih strana i već za jedan sat, to je bio čitav logor očajnih.Tu su bili ljudi koji su ranije izbegavali iz Beograda, iz Niša, iz Skoplja, pa znaju kolika je to nevolja ako se čovek za vremena ne ukloni; tu su bile žene koje nisu znale gde su im muževi, te nemaju koga ni da ih povede ni da ih usavetuje.Tu su bile majke koje nemaju načina ni sebe da umire a treba decu svoju da uteše i ohrabre.Sve to spustilo stvari kraj zida od ograde načelstva, savilo se kraj stvari svojih i brižno pita: šta je, i hoće iz očiju da pročita odgovor i savet. Pojedine porodice, koje su se već do Prištine napatile i ne pitaju i ne čekaju odgovora: nisu rade da istinu saznadu suviše dockan; ne veruju više ni u čiji savet i kreću. Jedan veliki vojni automobil koji dovlači sa stanice od nekud evakuisan materijal, vraća se prazan na stanicu i prima porodice da ih donde odvede.Tamo će vozom do Ferizovića a odande kako Bog da.I u tom se automobilu, kad god će ponova poći na stanicu, već guše žene i deca međ denjkovima, boščama i kuferima. I ta galama, vrisak, molbe, preklinjanje, guranje, tiskanje, praštanje onih koji odlaze, sve to nadvišava glasove topova koji su se jutros rano, dok se nije ova svetina slegla, čuli jasno i odavde iz čaršije. A dok je ovde, na ovome kraju Prištine zavladala panika i pometnja, na drugome su se sasvim mirno vršili trgovački poslovi.Iznad varoši, tamo gde labski drum slazi u nju, razvio se vašar bogatiji no što su za vreme Kralja Milutina bili prištinski sajmovi, na koje su se slegali Dubrovčani i Venedičani i trgovci s dalekih istočnih strana.Prodavao se kruševački plen. Po vlažnoj travi sa jedne i druge strane druma, mesto vašarskih čergi i šatri, razastrli su vojnici svoje šinjele i šatorska krila i po njima složili espap koji im je za prodaju.Svet gamiže izmeđ ovih improviziranih dućana a najviše Turci meštani, koji će ostati da sačekaju neprijatelja.Oni su ispunili drum i idu od jednog do drugog dućana i pazare.Tu su pogađanja, tu cenjkanja, jer se kupuje na manje i na više.I čega ti tu nema na onim šinjelima i šatorskim krilima: ženske cipele, šećer, rublje, rukavice, čokolade, puder, čarape, podvezice, kafa, četke, ćebad, ogledala pa čak i korseti.Pojedini artikli i drže se još na ceni ali drugi idu u bescenje.Ženski korzeti prodavali su se najpre po 0.40 dinara — zatim po 0.20 dinara komad; ženske rukavice na šest dugmeta jedan dinar; vuneno rublje i muške čarape su odmah planule ali ženske su se držale na ceni, jer su ih Turci mnogo kupovali.Pojedinim stvarima je čak i rasla cena; tako na primer jegerke su prodavane u prvi mah po dinar, zatim po dinar i po i najzad po dva dinara komad.Čokolada, kafa i šećer imali su stalnu i pristojnu cenu. Jedan moj prijatelj koji je i sam pošao da na tome pazaru kupi štogod toplo za pod košulju, veli kako je osećao tešku sramotu na duši i vratio se a nije hteo ništa da uzme.Zaustavio se, veli, pred jednim šinjelom na kome je ležala gomila ženskih korzeta, podvezica, dugmad za košulje, rukavice, ogledalca i nekoliko kutija pudera. — Tako ti Boga, vojniče — rekoh, veli, ja prodavcu — prodaj to i uzmi pare al nemoj nikome kazivati da su to stvari iz oficirske zadruge. — A što? — buni se vojnik. — Nismo ih pljačkali pa da me je sramota; nismo razbijali i otimali.Neprijatelj ulazi u varoš a naši viknuše: nosi, bolje ti nego neprijatelj.Pa poneo i ja.A ne znam šta bi da nisam poneo kad moram evo četiri dinara da platim hleb. — Ama jeste, tako je! — veli mu moj prijatelj. — Ne zameram ja tebi, no te molim ne kazuj Turcima da su to stvari iz oficirske zadruge.Smejaće nam se kad vide ženske cipele, rukavice, puder i korzete. — Nisam ih ja nabavljao za oficirsku zadrugu! — učini vojnik, sleže ramenima, čučnu kraj svoga šinjela i nastavi posao. Dotle, ovamo dole, izašao je iz načelstva gospodin Janković, onaj gospodin Janković koji je pre jednoga sata ušao da se raspita je li istinit glas o prolasku Vrhovne Komande.Izašao je bled i uzbuđen i gomilica koja ga je nestrpljivo očekivala, opkoli ga očas. — Evakuiše se! — prošapta on u odgovor na pedeset pitanja koja su se uskrstila sa svih strana. — Ko? — pita radoznalo gomila. — Načelstvo.Kasa je već zatvorena i spakovana. — A divizija? — I oni kuju sanduke. — A je li istina za Vrhovnu Komandu? — Otišla je za Prizren! — A Vlada? — Stigla u Mitrovicu. — A kako je na frontu? — To ne znam.Načelnik još nije dobio telefonsku vezu sa Gilanom i Ferizovićem, sad je baš traži. Gomila pođe da se rastura.Posle ovih glasova svako je već u sebi doneo odluku i pošao je kući da se sa svojima posavetuje o kretanju.Zađoše ljudi u mahale i zabačene uličice da pokušaju naći kola, konje, volove ili ma šta čime bi se mogli koristiti, jer železnica do Ferizovića nije mogla biti od velike koristi, kad se zna da je u Ferizoviću još mnogo teže zbrinuti podvozna sredstva za dalje putovanje. Dva i tri bliža prijatelja, koji su iz očiju gospodin Jankovićevih pročitali da on ipak nije sve kazao, ostali su i dalje kraj njega i povukli se zajedno tu u blizini u jedno dućanče, koje je ranije služilo kao advokatska kancelarija a sada kao svratilište, vrsta kluba zabrinutih izbeglica koji su se tu svako jutro skupljali da jedan od drugoga čuju vesti, da se razgovore, da se uteše.Ušavši, gospodin je Janković zatvorio za sobom vrata koja su inače od jutra do večera stajala širom otvorena, te se ulazilo i izlazilo kao u kafanu. — Šta je? — pitaju šapatom prijatelji. — Telefon sa Gilanom presečen i vlasti napustile varoš. — To znači? — I Kačanik pao? — Koji Kačanik? — Zauzeli su i železničku stanicu. — A?!!A komanda trupa još je u Ferizoviću? — Ne, povukla se već u Lipljan. — Pa to danas sutra može još da nam bude presečen i put za Prizren? — Treba što pre kretati. — Neki od jutros pođoše natrag u Kuršumliju. — Vratiće se! — veli gospodin Janković. — Zašto? — Nemci su već u Jankovoj Klisuri a, kanda je i Prokuplje palo.Tako se bar šapće. — Pa to se klješte stežu sa svih strana? — Sa svih strana! — I ne treba ni časa časiti? — Ko može odmah, sutra najdalje, preko sutra će biti dockan. Otvorismo vrata i pođosmo svak na svoju stranu i ne praštajući se i ako smo bili uvereni da se više nećemo sastajati. I ako ne znajući sve detalje o situaciji, svetina je napolje imala jasno osećanje o opasnosti.Ulicu je već zakrčio dugi niz volovskih kola koja su evakuisala bolnicu.Pred načelstvom su se tovarili sanduci na mnogobrojna volovska kola.Narod sa tovarom na leđima izvirao je iz raznih ulica, uličica i kapija.Ispuniše se i zakrčiše se ulice, zatvoriše se dućani i kafane, izmešaše se kola, ljudi, stoka i nastade opšti pokret i tumaranje, tiskanje i guranje kroz tesne prištinske ulice. U tom još prođe kroz gomilu šapatom od usta do usta: — Stigao Kralj!Stigao Kralj! Svet se još više uzneveri i pomete.Od kud Kralj sad i šta će ovde u Prištinu?Zašto nije sa Vrhovnom Komandom otišao u Prizren, ili sa Vladom ostao u Mitrovici?Da li to nešto naročito znači, što je Kralj u ovako jednom kritičnom momentu, stigao u Prištinu?Gomila iz svake pojave na svoj način izvlači konzekvence i tumačenja, vezujući ih uvek za svoju brigu, za ono na šta je u ovome trenutku najpreče misliti, za sebe.Svi su znali, to je već sa ranijih frontova doprlo bilo, da je Stari Kralj uporan bio, da nije odstupao i nije hteo da se povlači do u krajnjoj nuždi, kad su ga prosto naterali.I dolazak Kraljev u Prištinu protumačila je gomila kao krajnju nuždu, kao poslednji čas; te mesto da ih ohrabri, ta ih je vest još više zastrašila.I sad već ništa više nije moglo vratiti veru u svetinu te reka, koja je bila nabujala i nadrla, probi i poslednje brane.Pogubiše hrabrost i najupornije optimiste, popustiše i oni koji su do malo čas verovali zvaničnim izveštajima, te krenu nabujala reka naroda i poče se valjati, tiskati, obarati i lomiti sve pred sobom. Pokušah još jednom da se priberem, pokušah još jednom da se otrgnem od uticaja mase, koja povuče čoveka za sobom kao rečna matica laki čamac i ne da mu da plovi svojim pravcem; pokušah još jednom da zavaram sam sebe.I, kao god ono u Skoplju, pre no što ću ga napustiti, tako i ovde, odoh do načelnika i, kao god onaj tamo, tako i ovaj, reče mi kratko i odlučno: — Kreći!Kreći što pre! Malo docnije, kad je podne dobro prevalilo, počela je da promiče oštra i studena kiša.Nebo se od jednom navuče i zamrači dan, vetar okrete u pomamnu oluju i zatrese krovove na kućama; poče lomiti gole grane sa drveća i zavitla sneg i kišu u kovitlac. Valjalo je krenuti, napustiti krov i ući u tu mećavu, u olujinu, u sneg, u kišu, ući u zagrljaj jednoga besnoga časa prirodinog i predati mu se na milost i nemilost.Bilo ih je koji su se rešili, opremili i krenuli a kad su izašli iz kuće, preplašili se od ove strahovite nepogode koja ih čeka u polju.Zastali su na prag kućni da se opredele, da izberu izmeđ besa prirodinog i besa neprijateljevog.Priroda je bila toga časa tako uzbuđena, tako uzrujana, da je predstavljala veću opasnost od neprijatelja kojega još ne poznajemo.I oni su se vratili u kuću i ostali da sačekaju neprijatelja. Mi smo krenuli, krenuli smo u onaj vrtlog kiše i snega, u strahovitu mećavu, u besnu olujinu koja je pomamno vitlala toga časa Kosovom; ušli smo u zagrljaj jednoga besnoga časa prirodinog i predali mu se na milost i nemilost. I mećava nas zagrli, obavi nas svojom studenom rukom i poče nas nositi.Poče nas zasipavati i pretrpavati i više ni koraka ne možeš učiniti po svojoj volji, niti ići za svojim očima.Ide se žmurećki, nasumce, pada se, posrće se, vraća se odakle si pošao i opet polazi.Ne znaš kuda, niti vidiš puta ni predmete koji su pred tobom, ne vidiš ni druga koji je kraj tebe.Čuješ samo oko sebe kako nešto tutnji, buči, ciči i brekće i osećaš kako te nešto zasipa, jednako zasipa. Je li to lavina koja se slila sa usijanih planina te valja dolinom i plavi, ždere, sagoreva, uništava i uništeno zasipa i zatrpava?Je li doprla do nas, jesmo li već pod lavinom?... — Stigao Kralj, stigao Kralj! — prođe od usta do usta šapat, od jedne gomilice izbeglica do druge, od jednoga ćepenka do drugoga, od praga do praga i od kuće do kuće.Pođe šapat najpre otud, iz čaršije, gde pred načelstvom sabrane gomilice izbeglica drežde od rane zore pa do mrkloga mraka, pa se kao bujan potok razli kroz sve ulice i sve uličice prištinske, sve do poslednje udžerice na vrhu gilanskoga druma. Ali to nije bio onaj usklik radosti, kojim su oslobođeni prištevci pre tri godine, kada je Kralj oslobodilac prvi put slazio u Prištinu, razdragana lica uzvikivali jedan drugome: „Stigao Kralj!“ Tada su na crkvi prištinskoj zvučno zvonila zvona, te im se jek celim Kosovom pronosio; kuće su bile iskićene trobojnim zastavama, narod se zbirao u gomile, uzdignute glave, vedar, veseo, svečano odeven a ozgo, sa gazimestanske uzvišice, gruvali su topovi pozdravljajući dolazak prvoga srpskoga Kralja u Milutinovu prestonicu, posle pet stotina i toliko godina. Danas, na crkvi zvone zvona naopako, mesto trobojnica pripremaju se u potaji bele zastave da se njima okite kuće prištinske a narod, okupio se u gomile, kao i pre ono, ali sad oborene glave, pocepan, izmučen i umrljan blatom.I danas pri dolasku Kraljevu gruvaju topovi ali otud sa Kačanika i Gilana, odakle neprijatelj slazi da još jednom okrvavi Kosovo. Umoran godinama i bolešću, slomljen brigom i teretom četvorogodišnjega rata, sedamdesetogodišnji starac predao je sinu brigu upravljanja Otadžbinom ali je svu ljubav za nju zadržao i dalje sebi.Noseći tu ljubav sa sobom, on se za vreme operacija na severu povukao u jedan kutić Otadžbine, gde je nikla tradicija o Karađorđu, gde je ona čitav jedan vek odgajana, gde je on obnovio podižući joj skupocen hram, panteon dinastije čiji osnivalac počinje narodnu revoluciju a treći u kolenu prima na sebe golemi podvig osnivanja zajedničke države svih južnih slovena.Tu, u skromnoj svešteničkoj kućici kraj Oplenačke crkve; tu, kraj grobova svoga oca i svoga dede, stari je Kralj provodio brižne dane, prateći budnom pažnjom tok, svaku promenu i pokret, svaki uspeh i neuspeh na frontovima, moleći se kraj grobova Bogu da zaštiti njegov mučenički narod, koji se bori za slobodu svoju i za čovečansku pravdu. Iz tih tihih molitava, jednoga dana, trgla je staroga Kralja potmula grmljavina, koja je dolazila sa severa, otuda gde je Kosmaj već uvio glavu oblacima od barutnoga dima.A kada se ta grmljavina počela oglašavati i otuda od Mladenovca, okolina Kraljeva, koja je dotle tešeći ga pokušavala uvek ublažavati utisak težine situacije, morala je najzad prići mu i skrušeno, rečju koja drhće u grlu, reći: — Vreme je, Gospodaru! — Čemu vreme? — senu Kraljev pogled pod sedim obrvama, kao kad zasjakti žeravica pod belim puhorom. — Topola nije više bezbedna! Kralj kao da preču ili ne htede čuti ove reči, naže se ponova nad kartom razastrtom po stolu i držeći u levoj ruci, koja je drhtala, bileten Vrhovne Komande, nastavi da prati liniju koja je beležila položaje naših trupa na Moravskom pravcu.Po toj liniji, naši su držali Vodice, severoistočno od Boljevca, zatim Malo Crnuće, Vranovac, Lipar, Divljačko Brdo i Vrbovac, a to znači, da su bili već prebačeni na desnu obalu Ralje.Kralj je znao da se na tome frontu borilo četrdeset i četiri naša prema osamdeset i jednom nemačkom bataljonu, kao što je znao da i Topola nije više bezbedna. — Neprijatelj je blizu i napreduje, Gospodaru! — Onda, idite što pre, deco! — odgovori Kralj i diže glavu. Svi se zbuniše i počeše razmenjivati poglede.Da li Kralj još ne uviđa ili neće da uvidi ozbiljnost situacije; da li se možda tamo u duši njegovoj ne krije kakva zaostala nada, ili vara sebe verom, koju on nikad nije gubio i koja ga je i na Rudniku 1914 godine tako sjajno poslužila?Svi su oni, koji se toga časa nalažahu oko Kralja i bez sporazumevanja među sobom, osetili dužnost da ne dozvole starcu, da jednoj sumnjivoj veri stavi na milost i nemilost sudbinu nosioca krune i ugled Kraljevine i, ađutant Todorović odvaži se da tu zadaću primi na sebe. On priđe korak bliže Kralju. — Gospodaru!Niti mi možemo poći bez Kralja, niti primiti na sebe odgovornost pred narodom i pred istorijom ako dozvolimo da jedan Kralj bude zarobljen. — Zašto zarobljen? — prekide ga Kralj. — Zato što neprijatelj naglo napreduje moravskom dolinom a i ozgo sa Sopota, a mi ovde sve do Bagrdana nemamo mogućnosti da mu damo otpora.A zarobljenje jednoga Kralja učinilo bi da u vojsci, koja treba da zadrži neprijatelja, klone duh i više nego to, to bi zarobljenje značilo kapitulaciju. Kralj obrati pažnju na ove reči te to dade ađutantu još više maha i nastavi: — Vi, Veličanstvo, izvesno ne mislite na kapitulaciju u momentu kad se Vaša vojska, i pored ovako silne navale, tako odlično bori i ima u sebi još moralne snage da izdrži do dolaska savezničke pomoći. Kralj ponova pogleda svoga ađutanta, ali taj pogled ni malo nije kazivao da je on ubeđen njegovim razlozima.Na protiv, posle podužega ćutanja on odlučno, gotovo tvrdoglavo, reče: — Ja neću kapitulirati... ja neću biti zarobljen! — Onda Vas preklinjem, Veličanstvo, odlučite se da krenemo što pre! — zavapi ađutant. — Ja ostajem ovde! — dodade Kralj još odlučnije. Svi se preplašeno pogledaše, ne mogući da razumu starca.I ađutant i svi ostali iz okoline Kraljeve pokušaše još jednom da ga ubede, iznoseći svako od njih nove razloge, ali on ostade pri svome i na kraju dodade: — Ostavite me kraj groba moga oca i deda, da umrem ovde pred crkvenim vratima.Kad neprijatelj stigne neka zateče pustu zemlju i leš jednoga staroga Kralja! Kralj to nije rekao kao frazu, on je ove reči iskazao tonom, kojim se izgovara odluka.Njegova okolina, koja ga poznaje, znala je vrlo dobro, da se posle tih reči ne može više govoriti s njim o toj stvari i svi zabrinuto odstupiše.Ađutant odmah pođe telefonu i zatraži hitnu vezu sa Vrhovnom Komandom u Kragujevcu, moleći da se saopšti Prestolonasledniku Kraljeva namera.Izmeniše se i telefonski razgovori izmeđ Niša i Kragujevca i najzad Prestolonaslednik, da bi ga slomio da napusti Topolu, izjavi želju da Stari Kralj dođe u Kragujevac. — Pa dobro, kuda ćemo? — pita on ađutanta kad je, pritisnut razlozima i navaljivanjima sa svih strana, dao najzad pristanak da napusti Topolu. — Ako je po volji u Niš, Veličanstvo, tamo je Kraljevska Vlada. — Neću tamo, vodite me vojsci! — Njegovo Visočanstvo Prestolonaslednik telefonira iz Kragujevca da bi želeo tamo da dođete, tamo je Vrhovna Komanda. — Dobro, ići ćemo u Kragujevac! U Kragujevcu, čim se najpre video sa sinom naslednikom, pošao je odmah da poseti tada već bolesnoga vojvodu Putnika a odatle otišao je pravo u Vrhovnu Komandu da se obavesti o celokupnoj situaciji na frontovima.Tu je saznao da ni veličanstveno požrtvovanje srpske vojske ni njeni nadčovečanski napori, nisu kadri više zaustaviti bujicu, koja je već preplavila severni deo Srbije; tu je saznao još i gorku istinu da se ni Kragujevac ne može održati.Čete su neprijateljske u svome nadiranju naročito žurile da osvoje staru prestonicu, sedište Vrhovne Komande, i neprijateljski su aeroplani već učestali vatrom, koju su sipali na Kragujevac.Vrhovna se Komanda osećala neobezbeđena od iznenađenja te je već bila pripravna da napusti ovu varoš. Kralj je sam zatražio da ga povedu u Niš, kako bi se našao u blizini istočnoga fronta.A čim je stigao tamo, zahtevao je da pođe na front.Moralo mu se učiniti i krenuo je odah put Knjaževca, gde su se vodile borbe.Ali nije stigao donde.Kad se popeo na Tresibabu video je sa nje već Bugare u Knjaževcu i borbe, koje su se u samoj varoši vodile.Vratio se sa jednim bolom više i sutra dan je odmah pohitao Vranji, jer je čuo da je ona u opasnosti.Stigao je automobilom do Vladičinoga Hana, uzjahao je odatle konja i pošao preko položaja ka Vranji.Ali, Vranja je već bila pala i neprijatelj je nadirao ka Leskovcu, koji je još bio okićen zastavama u čast dolaska saveznika.Vratio se i odatle sa jednim bolom više i sad je već slomljen dozvolio da ga odvedu u Ribarsku Banju, gde će u miru moći da prebole nova razočarenja. Ali, on već nigde više nije mogao naći mira, on ga nije hteo; on je još uvek verovao da može pomoći i trčao je sa bojišta na bojište, gde god je čuo da ima borbe i da ima opasnosti.Nije se u Ribarskoj Banji odmorio ni dan dva a sazna da je jedna kolona Austro-Nemaca izmanevrovala bagrdanski tesnac i ide od Požarevca pravcem na Ćupriju.Odmah je napustio banju i, preko Ćuprije i Jagodine, otišao na Bagrdan.U borbama pred Ćuprijom i Jagodinom bio je jednako na položajima a noćivao je u vagonima na ćuprijskoj stanici, koju su zasipali neprijatelji bombama sa aeroplana.Najzad, morao se povući u Paraćin a odatle u Kruševac. Slika koju je tada Kruševac predstavljao brisala je iz duše Kraljeve i poslednje ostatke vere.Tu se sručila gotovo cela Srbija i tu je prvi put zapazio na licima brižnih građana da su ovi već izgubili veru u državu i njenu moć.Tu su se javili i prvi znaci rasula i bezvlašća.I kao kad ispod velike građevine iščupaš iz temelja osnovni kamen, što se ova zaljulja i hoće da padne, tako je i otadžbina naša — to se u Kruševcu već jasno videlo — izgubila osnovni kamen u temelju — veru građana u državu i njenu moć — zaljuljala se, posrnula i svako je već sa strahom u duši očekivao trenutak da se surva i pretrpa sobom sve što je pod njom. — Neću ovde da ostanem, neću — uzvikivao je Kralj — ovde su svi preplašeni.Vodite me vojsci, tamo mi je lakše, tamo još veruju! I moralo se krenuti.Pošlo se onim drugim i mučnim putem kroz Jankovu Klisuru, kojim se izbija tamo na Prepolac.Drum je taj zagušio izbeglicama i Kralj je, prolazeći kroz njihove redove, saučestvovao u bolu svojih bednih građana, koji su napustili domove i imanja i krenuli u planine.Kralju je nemilo i teško bilo što se on vozi na automobilu, a narod gazi duboka blata; kako bi on voleo, kad bi ih mogao sve povesti, kad bi mogao svima pomoći.Njemu je čak pričinilo zadovoljstvo, kad se automobil, koji ga je vozio, zaglibio u blato i usled napora da se izvuče, motor mu onesposobio.On je odmah pristao da ide peške. — Ići ćemo; kad mogu žene i deca, mogu i ja! Ali je starac precenjivao svoju snagu podajući se volji.Nije mogao poći za narodom, zaklecala su mu kolena, i zagušio ga teški, starački kašalj.Nastala je briga kako će dalje, ali je ta briga malo trajala. — Mogli bi, Veličanstvo, na ona kola! Drumom je prolazila gomila vojničkih kola, municionih, sanitetskih i profijantskih, koja su naši vočići sa naporom izvlačili iz dubokih proloka iskvarenoga druma.Ađutant zaustavi jedne municione kare, koje su vukli četiri mala i mršava vola.Kraj vočića su išli trećepozivci sa odeljanim granama, kojima su opominjali vočiće kada bi ovi umorni zastali ili udarili u stranu. — Vojnici! — reče ađutant trećepozivcima — Zaustavite malo, čekajte da povezete svoga Kralja. — Kralja?! — učiniše oni prestravljeno i dohvatiše nevojnički da skinu šajkaču gledajući umorena starca, koji je kraj druma povijen stajao oslanjajući se na jednu batinu. — Jeste, jeste, Kralja! — odgovorio im je krunisani starac, kao da bi hteo ovim dobrim ljudima da potvrdi reči ađutantove. — Biće ti nezgodno, Gospodaru, tvrdo je na kari! — uze da se izvinjava vođa volova. — Je l tebi nezgodno, je l tebi tvrdo kad sedneš na kare? — pita Kralj. — Ja, drugo, ja, ja... — Što drugo, isto je.Kad možeš ti, mogu i ja.Odi, pomozi mi da se popnem! — Čekaj da podmetnem što! — reče trećepozivac i skide ćebe kojim se bio obavio, savi ga dva tri put i položi na dasku, na kojoj će Kralj sesti. Ađutant na svojim snažnim plećima sam iznese Kralja na karu i vodci krenuše vočiće, te kara s Kraljem uđe u masu, koja je prekrilila drum.Stari vojnici bi poznali svoga Kralja i sklanjali bi se s druma, a masa mladih regruta, koji su nosili municiju iz Kruševca, išla je kraj njegove kare i ne znajući ko je. — Kako, deco, možete li? — pita ih Kralj s kola. — Možemo, čiča, možemo! — odgovaraju regruti, čija se mladost još nije umorila i klonula. A ona dva trećepozivca, što vode vočiće, ispravili se čisto i idu kraj kare nekako drukče, vojnički, isprsavajući se i kao da bi gomili, kraj koje prolaze, hteli reći: „Viš ti šta nam Bog dade u ovoj nevolji, da mi čuvamo i nosimo Kralja!“ Oni instiktivno osećaju da im je sudbina dodelila zamašno učešće u događaju, koji će docnije biti najizrazitija slika srpske tragedije i inspirisati najveće duhove ovoga sveta da joj svoje pero i svoje kičice posvete. Oni sebe čak smatraju kao saputnike Kraljeve pa se i brinu o njemu, te će gde kad usput nežno, rođački: — Je l možeš da sediš, Gospodaru? Ili će ga opomenuti: — Pazi, Gospodaru, ovde izriven drum! Oni se čak javljaju i onima kraj kojih prolaze, a koji skidaju kapu Kralju a prema stoci koju teraju, naročito su nežni: — Ajde, voko, ajde!Potegli malo da iznesemo ovde uzbrdo.Ajde, blago meni! — Slab ti taj levak — veli mu Kralj. — Šta ćeš, Gospodaru, pati i on kao što svi patimo. Put je dug, zamoran, ne ide se nego mili.Pešaci još i izmiču a red kola se svaki čas ustavlja, stoji dugo u mestu, jer je čelo kolone zastalo, pa, opet kreće.Na jednom takom mestu, gde su se ustavile kare, pojavi se ratni slikar sa fotografskim aparatom i uperi ovaj na Kralja. Kralj se bono nasmeši i prizva bliže sebi ađutanta: — Sećaš li se — veli mu — one Napoleonove slike pri povratku iz Moskve? — Sećam se, Veličanstvo! — E, eto sad istoriji još jedna takva slika! — dodade Kralj pokazujući na slikara koji je svoj posao završio. Kad kare stigoše u Blace naiđe nova nevolja.Pojavi se komandir, pod čijom je komandom kolona kojoj pripadaju ove kare, i saopšti da on ima naredbu da se sa svojom kolonom zaustavi tu, u Blacu, te da kare koje voze Kralja ne mogu dalje ići.Saopštavajući to, komandir je, razume se, očekivao da će Kralj narediti da kare pođu dalje, čime bi on bio opravdan.Ali Kralj ne upotrebi svoju Kraljevsku vlast, jer stari vojnik ne htede da se prekrši naredba.On siđe s kare dodajući: — E kad je naredba, mora se slušati! I nastavlja dalje put peške, sad već i sam ubeđen da neće moći izdržati.Ađutant se zabrinu i poče da osmatra levo i desno, hoće li naći koga, ko bi povezao Kralja.I naiđoše jedne bedne taljige kod kojih se nije znalo šta je bednije da li kola, da li konji ili kočijaš.Kola su, vidi se, bila kadgod bolja kola, ali sad bi samo mogla služiti za iznošenje đubreta, konji su predstavljali životinjske skelete preko kojih je razapeta koža, amovi na njima krpe i uzice a kočijaš jadan i podrpan siromašak.Ta su kola odvezla srpskoga Kralja u Nemanjinu Belu Crkvu, današnju Kuršumliju. Iz Kuršumlije opet nije hteo dalje.Tu je razabrao da se u pravcu Niš-Prokuplje vode borbe i zahtevao je opet da ga tamo vode.I nije se imalo gde, odveli su ga u Prokuplje odakle je izašao na front Druge Armije, Stepe Stepanovića, da vidi Leskovac kako pada.Tu je, na položajima, probavio ceo dan i, tek kada se već čula grmljavina na Mramorskim položajima kod Niša, napustio je Prokuplje samo nekoliko sati pre no što će neprijatelj u nj ući. Zatim se iz Kuršumlije spustio preko Prepolca i stigao u Prištinu. Odseo je u donjem Delu varoši, tamo gde slazi vučitrnski put, u kući gde je nekada bio srpski konsulat te se na njoj pune dvadeset i dve godine vila srpska trobojka još pre oslobođenja Prištine od Turaka.Sa gornjega sprata te kuće, iz sobe u kojoj je Kralj odseo, dogleda se preko krovova niskih turskih kućica koje joj suseduju, tamo gde se prostire Široko Polje i dalje još gde Šar i Karadag, kao dve džinovske mišice, obuhvataju u svoje naručje tužno Kosovo.I ako njegove staračke oči nisu bile kadre dogledati ono što je on želeo da vidi, on je ipak dugo i dugo zabrinuto stajao na prozoru i upinjao pogled tražeći da vidi bar onaj dim koji je pao već na vode Moravine i na vode Sitničine. — Tamo se rešava sudbina moga jadnoga naroda! — šaptao bi bono Kralj i odvajao bi se od prozora ne mogući da dogleda mesto gde se taj veliki i koban čin događa. To nije bio više onaj Kralj, koji je još pre godinu dana, kada je trebalo povesti odlučnu borbu i oterati neprijatelja iz zemlje, mogao sići u vojničke rovove i sobom prihvatiti pušku; to nije bio više onaj Kralj od prošle godine, čija je pojava u vojsci na belome konju, ovaploćavala u narodnome verovanju onoga „čoveka iz naroda“ koji će, po jednome proročanstvu, suzbiti poplavu neprijateljevu i spasti Srbiju.To je sad već bio slomljen, iznemogao starac, bez vere u dobru sudbinu svoga naroda.Kada bi se odvojio od prozora, sa kojega je uzalud pokušavao da dogleda bojište, zavalio bi se u stolicu, oborio bi glavu na grudi i teško zamislio.Tada bi u kući zavladao dubok mir i tišina, jer niko nije hteo ni šumom da uznemiri slomljenoga Kralja; niko od onih, koji su pojmili veličinu bolova koji u ovome času razdiru dušu jednoga nesretnoga Kralja.Ali dečica domaćinova, koja to još nisu umela osećati, čuvši da se pod njihovim krovom nalazi jedan Kralj, poremetila su svečanu tišinu i udarila u grčevit plač: — Hoćemo da vidimo Kralja! Do starca su doprle te reči dečje i on se trgao iz svojih bolova, digao se i otvorio sam vrata: — Pustite decu k meni! — rekao je i pozvao mališane. Njegovome bledome, svetiteljskom licu; njegovome bonome, umornome pogledu i njegovome staračkome, tihom i blagom glasu, odista je prilikovalo da u tom času reče bogočovekove reči: „Pustite decu k meni“ Uzeo ih je na koleno, pomilovao ih po kosici i teške dve suze zavrtele su mu se u očima.Da li je u tome času osetio da je to, što je sad na njegovim kolenima, ono pokolenje na koje će pasti sva težina zle sudbine ili svi blagodati dobre sudbine ovih događaja koji se sad dešavaju; ili je osetio da je to ono pokolenje, koje će doneti sud o tome da li je ovo epska legenda, što se sad dešava ili je zločin, težak i krvav zločin? U Kraljevim se očima pojaviše suze a u grlu zadrhta reč: — Gledajte me, deco, dobro me gledajte!Poslednji put vidite svoga Kralja! Suze u očima starčevim pomutile su dečju radost da vide izbliže Kralja.Sretno detinjstvo misli da Kralj nikad ne plače, da je Kralj uvek srećan.Razočarana dečica zapitaše ga: — A kuda ćeš ti? — Ja?Tamo... gde su otišli toliki moji vojnici... Scena je bila vrlo potresna, svi stariji i sama domaćica, majka dečja, nemo su je pratili i krijući jedno od drugoga poglede, koje je mutila suza u svačijem oku. — A mi onda nećemo imati Kralja? — nastaviše deca slatkim jezikom naivnosti da zadiru duboko u ranu koja je žegla Kraljevu dušu. — Imaćete, imaćete! — prihvati Kralj — Imaćete mladoga Kralja koji će da vas vole i koga ćete i vi voleti. — Pa gde je on? — nastavljaju deca. — Tamo, eno vidiš, tamo daleko, iza onih planina, tamo gde se ljudi tuku puškama i topovima, tamo je on sa svojim vojnicima. Deca ućutaše, ućuta i Kralj.Nastade tišina koju najzad prekide domaćica pozivajući decu k sebi.Kralj ih nije više zadržavao, deca su se s majkom tiho i nečujno izvukla i, kad se oseti samo sa svojima, Kralj im se okrete: — Ostavite me, hoću da sam sam! Svi ga napustiše i pređoše u druge odaje gde su vodili tihe i duge razgovore.Kralj je nekoliko sati probavio sam u sobi, niti je za to vreme koga zvao k sebi, niti ga je ko god uznemiravao.Da li je to bio odmor, koji je Kralj hteo sebi ili se odao novim razmišljanjima posle bonog susreta s decom što ga je bilo neobično potreslo?Ađutant je dva tri put prilazio na prstima vratima od sobe Kraljeve i naslanjao uvo da čuje što; ali je u sobi bila mrtva tišina i nije hteo uznemiravati ga. Do Kralja nisu dopirali da ga uznemire oni krici, nadvikivanja i žagor gomile begunaca, koja je savijala iz čaršije u jednu raniju bočnu ulicu i tiskala se da izbije na drum koji vodi ka Lipljanu.Nju će on sresti kad bude i sam krenuo, tamo na poljima kosovskim, rasutu, umorenu strahom i pogrbljenu pod teretom brige, kako gazi polako kroz Kosovske močari.Proći će on kroz taj tužni špalir izbegloga naroda, pozdravljen saučešćem koje će i on tako duboko osećati prema svojima nesretnim podanicima.Sretao ih je i do sada, na putu do Prištine, zdravio se i do sada sa njima, ali je do sada i sam verovao u nešto, pa je pokušavao tom svojom verom da uteši i druge.Kako će sada kad više ni On ne veruje? Da li se On možda, usamljen u svojoj odaji, ne bavi tim mislima ili se preda nj’ pojavila ona avet, Usud, koja se sve jasnije pomalja iz mračnoga oblaka što je pao nad Srbijom i pokrio naša polja i naše gore gustom maglom, čija se figura sve jasnije izdvaja iz stostruko isprepletanoga klupčeta događaja i staje pred sedoga Kralja, zlokobno se kezeći i šapćući piskavim glasom: — Mislio si zar izbeći sudbinu koja leži na tvome imenu? Kad god se starac, u ovim brižnim danima, vraćao na pomisao o sudbini, koje se toliko bojao da ga ne prati, njemu bi se staračko čelo osulo hladnim kapljama znoja i pokrivao bi oči rukom, ne bi li odagnao navalu misli koje bi ga kao razdraženi roj osica spopao i mučio dugo i dugo. — Da li je po jedna katastrofa srpskoga naroda odista vezana za ime Karađorđevića i uvek u momentu kad ovi ponesu, na svojoj snazi i svome imenu, borbu toga naroda za slobodu? — šaptao je starac sam sebi, zalazeći mislima u prošlost kada je jedan sjajan pokret srpskoga naroda, neprihvaćen od naroda koji su slobodu već umeli da cene, krvavo ugušen jednom neprijateljskom poplavom, kao ovo sad. Njemu pade na pamet onaj detinjasti strah, koji ga je uvek obuzimao od 1913 godine.To je bila stogodišnjica propasti srpske pod Karađorđem i stari je Kralj, pun neke neobjašnjive slutnje, zazirao od te godine kao od neke crne nemani.Kada je u beogradskome dvoru primao čestitanja o nastupanju 1913 godine, stari je Kralj bio sumoran i cela ta godina bilo je doba teških slutnja starčevih.On je sa strepnjom i zabrinutošću pratio razvoj londonske konferencije i, kada je ona donela prekid pregovora i novu akciju na Jedrenu, stari je Kralj sumorno zavrteo glavom.Nije se ni trenutka protivio da se prema Bugarima ispuni jedna, ma i neugovorena ali ipak saveznička dužnost, kada su posle Kumanova poslate srpske trupe na Jedrene, ali je još tada brižno zanihao glavom: — Kakva sudbina!Srbi će se opet boriti na Marici! — i sa strahom se opomenuo one velike srpske katastrofe na toj najkrvavijoj reci iz srpske prošlosti.I kad je ta borba na Marici nastavljena i u 1913 godini, on je sa izvesnom zebnjom pratio razvoj njen. I nesretni 16. juni, kada je bugarski vladalac primio na sebe da oružanom rukom razori savez balkanskih naroda, pao je u 1913 godinu.Koliko brižnih noći i koliko sumornih briga počeše da more staroga Kralja.On se nije bojao samoga rata sa Bugarima, verovao je on u svoju vojsku, kao što je znao da ostali balkanski saveznici neće poći putem Bugara; ali se bojao događaja, slutio je da iza bugarskoga zločinstva mora biti nečega podlo smišljenoga što Bugarskoj daje podviga za drskost a Srbiji preti zlom sudbinom. Bojao se trinaeste godine i sa detinjom radošću dočekao je bukureški mir.A kad je ta godina istekla, on je 1914 dočekao laka i vedra srca i ne sluteći da je to godina koja će doneti događaje koje je prošla godina, možda nehotice, promašila. I evo tih događaja, evo te istorijske katastrofe, koja je za ime Karađorđevo vezana, evo proslave stogodišnjice propasti srpskoga naroda i evo opet njegovoga vođe na putu begstva. — I oni mi savetuju da begam, da se sklonim.Sto godina istorijske nepravde nosi na svome imenu moj ded zato da bi se istorija ponovila, da bi i njegov unuk tako isto napustio Otadžbinu u momentu njene propasti.I oni me savetuju da begam i iznose mi neodoljive razloge.Tako su isto možda savetovali i iznosili mu neodoljive razloge i moga dedu pre sto godina a istorija je prešla preko tih saveta i zabeležila je samo čin! I, dok on u takve misli tone i ponire, Usud, onaj neodoljivi i svirepi Usud, ispravlja se opet ispred očiju starčevih, kao neman polaže svoju mrtvački studenu a glomaznu ruku na njegovo slabo rame, koje se pod tom težinom ugiba i zlobno se kezeći šapće piskavim glasom: — Mislio si, zar, izbeći sudbinu koja leži na tvome imenu? Savladan već teškim mislima, Kralj se jednoga trenutka strese celim telom, osećajući da mu kroz studenu staračku krv prostruja topla groznica.On se uzbuđeno diže sa svoga mesta, priđe vratima i naglo ih otvori uzvikujući prigušenim glasom: — Pukovniče! Ađutant poteče vratima i zateče Kralja na nogama, uzbuđena i groznicom usplamtelih očiju.On pojmi da je Kralj ponova u teškoj moralnoj krizi i, kako još nije bio zakoračio prag da uđe u sobu, okrete se za sobom i pogledom pozva i ostale iz svite.Okupiše se svi oko Kralja. Kralj prošeta jedan put dva put, poklecujući kolenima i ne obzirući se na svoju svitu.Najzad, sede za sto na kome je ležala rasprostra đeneralštabna sekcija Kosova Polja, zagleda u nju pa za tim diže glavu. — Odite ovamo, odite bliže! — reče, pošto ih je promerio pogledom. Svi se okupiše oko stola Kraljevog. — Vidite — reče Kralj pokazujući vrhom pisaljke na karti — Naš se front sad prostire evo ovako, od Kačanika pa pravcem kako ide Binačka Morava, od jugozapada ka severoistoku... je l tako? — Tako je, Veličanstvo! — Naš front je okrenut leđima Kosovu — nastavlja Kralj — međutim Nemci slaze ozgo, Ibrom i Labom i zalaze nam s leđa, te će mo se danas ili sutra naći izmeđ dve vatre.Šta treba da radimo mi? Niko ne odgovori, jer Kralj to pitanje beše gotovo sam sebi postavio. — Naše levo krilo treba da se povuče ovamo ka Sitnici, da tako postavljen front može prihvatiti i braniti se kako od napada Bugara tako i od napada Nemaca. — Jedva se i ovo održava... — zausti ađutant da kaže, ali ga Kralj preseče: — Ne možemo pobediti, ali se možemo boriti.Mogli bi razviti front ovako, vidiš, sa desne strane Sitnice, da zatvorimo Ibarski klanac, kojim se slazi u Peć, Drenički, kojim se slazi u Đakovicu i Crnoljevski, kojim se slazi u Prizren.Mi bi se naslonili na Čičavicu, Goleš i Jezerske planine, a između neprijatelja i nas bila bi Sitnica. Kralj pogleda po svima i u tom trenutku zasjaktiše mu oči naročitim sjajem.On se diže mladićskom gipkošću i uznese glavu pa jasnim, odlučnim glasom dodade: — Na Sitnici treba primiti odlučnu bitku, neka se na njoj još jednom reši sudbina Srbije...Zar ne? Kralj poćuta malo i dodade zatim jasnim i svečanim glasom: — Ja ću se lično staviti na čelo moje vojske i tu ćemo na Sitnici svi izginuti! Svi ućutaše pod utiskom ove Kraljeve izjave.Svi su bili uvereni u nemogućnost njenoga izvođenja, smatrali su je samo kao izraz jednoga trenutka raspoloženja Kraljeva, ali su se divili starčevoj jačini i svežini duha, koja kao da se beše povratila u slomljeno telo. Kralj nastavi: — Hoću tu, na Sitnici, da poginem.Život Srbijin je i moj život; kad ona umire, što ja da živim.Hoću tu, u poslednjoj, u odlučnoj borbi da poginem.Nemojte me savetovati, nemojte me odgovarati, nemojte me sprečavati, to je moja poslednja i nepokolebljiva odluka! Kralj je to rekao tonom, na koji nije želeo pogovora...Njegovo se čelo u tom trenutku razvedrilo, oči zasijale živom svetlošću, glas dobio neko pouzdanje i on se u tom času osećao zadovoljan, kao čovek koji je našao soluciju, našao srećan izlaz iz spleta briga, nevolja i neprilika. Za vreme tišine, koju je ova pojava izazvala, on se bio ponovo zaneo, poveden mišlju da pogine na Sitnici.Ta ga je misao morala odvesti u carstvo snova, u carstvo bajaka, jer na njegovim se usnama pojavi razvučeni osmeh zadovoljstva, osećajući valjda da je u tom trenutku pobedio onu neodoljivu neman, koja mu je stalno šaptala u uho svojim piskavim glasom; „Mislio si zar izbeći sudbinu koja leži na tvome imenu?“ Poginuti na Kosovu, gde su se nekada dve krune u krv utopile; pasti sa svojim vojnicima i svojom krvlju obojiti Sitnicu, te da još jednom poteče mutna i krvava, izgledalo je Kralju kao lep istorijski san, koji istorija ne nudi svakom vladaocu.On je eto njen, istorijin izabranik, a smrt je tako mala cena za čast koju mu time istorija ukazuje.Sme li se on te časti odreći? A istorija je još milostivija prema njemu, no što to na prvi pogled izgleda.Ponudila mu je priliku da krvavim mastilom ispravi u njoj ono mesto od pre sto godina, koje je njegovom neukaljanom imenu toliko nepravde nanelo.On će smrću svojom pokazati, da Karađorđevići ne ostavljaju svoj narod u danima očajanja i nevolje i da begstvo prvoga, koji je to ime nosio, nije značilo napuštanje naroda i narodne revolucije. Zaneta tim mislima, Kralja ponova odvede pogled ka prozoru, sa kojega se dogledalo široko Kosovo i u dnu njegovome mrke mase Šara i Crne Gore.Njegov se pogled naročito zaustavi na bliskom Veterniku, preko kojega prelazi put za Gračanicu.Nov niz misli, koji ga povede tim putem, ozari mu lice nekom blagom, svetiteljskom svetlošću i on se okrete ađutantu pa reče: — Naredite sve što treba, hoću sutra da se pričestim u Gračanici! Kralj je odlučio, on je izabrao Carstvo Nebesko! Kada smo pre mesec dana krenuli iz Skoplja na Kosovo, polazili smo s uverenjem da se samo privremeno uklanjamo ispred neprijatelja.Sad već krećemo sa gorkim uverenjem da nas ovaj drum, kojim smo se uputili, vodi van Otadžbine.Da li sa težine toga osećanja ili sa one zle nepogode u koju smo krenuli — tek prvi taj korak na putu begstva učinio nam se očajno težak.Tome su se još pridružile i velike neprilike i teškoće koje je trebalo savladati da bi se samo iz varoši izašlo.Pet stotina metara, koliko nam je trebalo od naše kuće do izlaska iz varoši, odakle ćemo se zatim kosovskim drumom uputiti, putovali smo puna dva i po sata.Izgledalo je kao da se kroz onu gužvu i splet ljudi, stoke i kola, što je zakrčio ulice, nikad probiti ne može.Micalo se korak no korak, stopu po stopu.Kola, ljudi i stoka, sve natovareno i pretovareno sve se isprepletalo, sve se utislo jedno u drugo, sve se probija, nadire guši, krha i sudara.A sve to obavija gust sneg i strahovita mećava i onaj suton kojim je nepogoda pomračila pre vremena dan.Iz te gužve samo čuješ nadvikivanja, dozivanja, uzvike i svađu.Kao potoci za vreme provale oblaka, iz bočnih ulica nadiru sve nove i nove mase ljudi, kola, natovarenih konja i druge stoke i to sve utiče u ovu glavnu reku te mrsi još više strahoviti splet.Kola koja su nadrla iz bočne ulice ušla su među kola koja su išla drugim pravcem i sad se ne mogu da okrenu; dvoja glomazna volovska kola utisla se među sobom točkovima te niti jedna mogu krenuti napred ni druga natrag da bi se mogla rasplesti; konjska kola ispela se na trotoar, da bi prošla, pa najašila na klupu ukopanu u zemlju; druga se ovamo zakačila arnjevima za dućanski kapak; tovarni konj tamo pao i tovar mu se sručio u blato.A napred negde, tamo na ćupriji, pri izlazu iz prištinske čaršije, zagušilo i ne odušuje. Prođe po pola sata očajnoga dreždanja i čekanja u mestu, pa tek osetiš neki pokret pred sobom i promisliš: Bože, pomozi!A već posle deset petnaest koraka opet sve zastaje, opet se sve zagušuje, opet nastaje zamorno i očajno dreždanje kome nema kraja. A sneg i kiša zasipaju i vetar besno duva te šiba lice i zavejava oči, uši, grudi.I badava ti dižeš jaku na šinjelu da se zaštitiš, kiša prodire, zasipa ti vrat te ti vlaži telo; zasipa ti rukave te ti kvasi ruke; badava uznosiš ruku te se zaklanjaš, mećava ti zapljuskuje oči, zasipa ih, zavejava ih.I ma kolika vika i dreka da je oko tebe, sneg i vetar ugušuju glasove, ne shvaćaš ni s koje ti strane dopiru, ne čuješ, ne razumeš i ne vidiš suseda, koji viče da se skloniš, ne razumeš i ne vidiš ni onoga za tobom koji te preklinje da mu se makneš s puta, ni onoga pred tobom koji se izdire da ga ne potiskuješ. Tek je tri časa po podne a već se smrkava pod onom nepogodom i, kad se jedva jednom odušilo te smo krenuli i izbili na drum, već nas je nedaleko od Prištine, na veternikovoj kosi, uhvatio prvi sumrak.Bojeći se nepogode u noći, koja je na kosovskoj širini mnogo strašnija i smatrajući da su najteži deo puta — izlazak iz varoši — prebrodili, mnogi su ostajali kraj druma gde su našli malo zaklona, rešeni da tu kraj vatre provedu noć.Na to ih je opredelilo što su tu van varoši zatekli logore vojske koja sutra kreće a i okolnost, što ih ni u Lipljanu, malenome selu, gde se skrhala tolika vojska i narod, ne čeka drugače prenoćište do na drumu. Mi smo kretali kroz noć dalje jer se već i nepogoda utišala i ovladala vedra noć pa treba grabiti. Sa Veternika, na koji smo se kosom uspeli, bacili smo još jedan pogled za nama na Prištinu, koja je utonula u tamu.Čim je s večeri nepogoda stala, nebo se počelo naglo vedriti i zadrhtala je zvezda na njemu a stegao mraz.U toj vedrini ocrtava se mračna silueta varoši u kojoj sad već spava sve što nije imalo rešenosti još da kreće i što je ostalo rešeno da se preda.Tu siluetu ovamo i onamo osula je po koja bleda i slaba svetiljka koja trne kao svitac u mračnoj šumi.Po polju, ispred Prištine, rasule se vatre u logorima vojske i izbeglica, kao da su zvezde popadale sa neba a dim, koji se iz njih penje, razastire ispod naših nogu providan sivi oblak, koji leži nad celim prištinskim poljem. Drum se pred nama proteže bez kraja i kroz prozračnu tamu dogledaju se u dubini mase mrkih planina čiji snežni vrhovi belasaju kroz noć obasjani mesečinom.Drumom se kreću pred nama i za nama tamne, nejasne slike, kao seni.Niko ne zbori, sve ćuti i samo se kroz noćnu tišinu čuje kako škripe volovska kola ili zabobonjaju kočije preko kakve kolebljive i trošne drvene ćuprije.Mraz sve više steže, hladnoća prosto reže a blato, koje je pokrilo drum, posle one silne kiše, zamrzlo se i pokrilo tankom staklenom skramicom te krca pod korakom i ostaje za tobom kao nožem izrezan otisak stopale na njemu.I vode, koje su legle od kiše, s jedne i druge strane druma, zamrzle te se pod mesečevim zracima sjakte zaleđena i snegom pokrivena beskrajna staklena polja. Kroz vedrinu dogleda se na sve strane.Tamo daleko u dubini, s desne strane druma, opet mala grupa svetiljaka i dim iz kojega se uznose kao minareta tri četiri jablana.To valjda selo u noći ili opet kakva grupa begunaca, ne mogući od mraza da kreće, zastala da se ogreje i okrepi za dalje napore.Levo, u dolini, koju su osenčili proplanci, među koje se skrila, ocrtava se tamna tačka sa isturenim vrhom.To je Gračanica, ona znamenita kosovska Gračanica pred kojom su negda zbor zborila gospoda hrišćanska i koja je prihvatila telo Lazarevo posle kosovske katastrofe.To je ta Gračanica u kojoj je Kralj Petar Karađorđević, kada je izabrao carstvo nebesko, poželeo da se pričesti pre no što pogine. U debeloj senci noći dubokim snom spava hram božji i sa njim i sva prošlost i sve tradicije naše, kojih je on čuvar i koje smo zalud budili iz nekadanjeg dugog i predugog sna. Pogled na tamnu i nejasnu siluetu Gračanice i nehotično povlači za sobom bezbroj misli koje vraćaju čoveka u daleku prošlost, prošlost kojoj je pozornica bio baš ovaj deo zemlje Srbijine, na kome se i danas završava jedan deo njene istorije. Odista je to čudna igra sudbine!Na jednom parčetu zemlje od nekoliko časova dužine i širine, odigrava se čitava istorija jednoga naroda, koja traje preko jedanaest vekova.Kao što je ono u Svetoj Zemlji svaka stopa, svaki izvor, svako smokovo drvo, jedan deo istorije božjega sina i uspomena na njegova dela i stradanja, tako ovde na Kosovu, svaka stopa zemlje, svaki kamen i svaka vodica, deo je istorije Srpskoga Naroda.Celo to drago parče zemlje je jedan hram, panteon, gde leže pogrebena velika i svetla dela prošlosti, kao i muke i stradanja jednoga naroda.Pa gde je Usud istorijski i mogao na drugom mestu dodeliti da se završi ova velika tragedija koju sad preživljujemo, do na Kosovu? Evo ovde, kraj Lipljana, kome smo se mi sad uputili, bila je ona znamenita borba 1012 u kojoj kralj srpski Vojislav, sišav sa Raške pobeđuje Vizantince i pobedom tom označava pravac ekspanzije mlade i bujne srpske države.Tamo, pod Mitrovicom, kod Pantina, Nemanja 1169 razbija svoju braću, predstavnike feudalnoga gospodarstva, i stvara jednostavnu i snažnu srpsku državu koja slazi u kosovsku i skopsku ravnicu.Tu na mestu kojim sad odimo, razvija se najslavnije doba srpske istorije — Milutinovo doba.Eno, tamo u Paunovom Polju, koje dogledamo s druma, leži Svrčin, dvor Milutinov, gde se u XIII. i XIV. veku rešavala sudbina balkanskoga poluostrva, gde su dohodili znameniti poklisari Istoka i Zapada, gde se docnije i sam imperator Kantakuzen bavio na dvoru srpskoga kralja, Milutinova unuka, moleći za pomoć srpsku.U dubini tamo, eno ga Nerodimlje i Petrič grad, gde se dešava tragedija Dečanskova a eno je u dolini ispred Nerodimlja i ona Glavica gde je narod preneo i tragediju nejakoga Uroša.Na Kosovu, izmeđ Prištine i Vučitrna, izmeđ Laba i Sitnice, tamo gde cvetaju kosovski božuri, propada i srpsko, carstvo, gine Lazar i Obilić i cvet srpskih junaka i ruši se ona veličanstvena zgrada koja se prostirala od jadranskoga do jegejskoga mora i prestavljala snažnoga naslednika truloj vizantijskoj imperiji. Kada je 1878 godine vojska malene Srbije, koja je pošla da oslobađa porobljenu braću, sišla sa Morave u Kosovsku ravnicu i zakucala na vrata Gospodnjega hrama crkve Gračanice, da se u njoj pomoli, širom celoga srpstva kliknulo se: „Osana!“ i u duši se srpskoj tad probudio novi san koji je zatim hladna, nemilostiva i sebična diplomacija, diplomacija nasilja, razorila.I tek 1912 godine, kada je srpska vojska, sada snažnija i duhom i snagom, sišla s Kopaonika, na njenim se pobedničkim zastavama mogadoše ispisati reči: „Za Kosovo — Kumanovo!“ i srpska se zastava zalepršati na čarobnim obalama ohridskoga i dojranskoga jezera, na Markovom Prilipu i Dušanovom Prizrenu, na Skadru braće Mrnjavčevića i Vladimirovom Elbasanu i na obalama našega, sinjega mora. I danas, eto, na tom istom Kosovu, vode se poslednje krvave borbe, pre no što će još jednom propasti srpska država i srpska kruna utonuti u krvi. Tišina, kojom je noć obgrlila Kosovo, podržava te i odvodi sve dalje u tim mislima i ti koračaš polako, tromo, koračaš putem sudbine koja će jednoga dana opet biti deo srpske prošlosti, deo srpske istorije.Iz zanosa te budi potmuli tutanj ozdo, iz dubine Kosovske ravnice, koji u prvi mah izgleda kao daleki, vrlo daleki pucanj topova; zatim se zvuk jasnije izražava i izgleda ti kao blaga grmljavina, koja daleko negde romori nebom.Malo zatim još, pa ozgo iz Gornjeg Kosova, iz duboke tame, javljaju se dva žmirava svetla oka, koja bivaju sve jasnija i jasnija.I tutanj je sve glasniji i sad se javlja ravnicom zmijasta figura voza koji usamljen u ravnici juri iz Mitrovice u Lipljan.Iz dimnjaka mu se rasipa zvezda repatica a zlatna rosa pada na polja i u trenutku izčezava. U vozu su izvesno begunci iz Mitrovice, iz koje se danas kao i iz Prištine, počelo naglo begati put Prizrena. Drumom, pred nama, dogledaju se neke vatre ali to još nije Lipljan gde ćemo dockan u noć stići, to je maleno kosovsko selo Čaglavica kroz koje prolazi drum.Mnogi koji su našli tu zaklona od zla vremena, zadržali su se i tu će prenoćiti i mnogi međ nama, koji nailazimo, pridružuju im se.Oko sela je bilo nešto ogolelih drva i sikira ih je poobarala te goleme vatre bukću po dvorištima seoskim i plamen se iznosi iznad blatnih zidova kojima su ta dvorišta ograđena.Selo utonulo u dim od vatara i noćnu tamu, te se kuće i ne vide već samo neke nejasne i tamne gomile.Natovarena kola ostala su na drumu a stoka uvedena negde pod zaklone; gomile se begunaca i vojnika sabrale, greju se i vode žive razgovore.Pridolaze im novi koji uvraćaju s druma, oni im prave mesta kraj vatre ili ih upućuju gde mogu drva nabaviti te užeći sebi novu vatru. Mi nastavljamo dalje, sad već proređeni i grabimo u noć.Daleko otud, kad smo već izmakli iz sela, čuje se jasno kroz mirnu noć topot konja kao kad tica noćnica udara krilima.Malo zatim i dve nerazgovetne a postepeno sve jasnije tačke ukazuju se na drumu i malo zatim dve senke koje žure u susret nama.Kopite njihovih konja ravnomerno udaraju o tvrdo tlo zamrznutoga druma a njihove figure sve više rastu i sve se jasnije obeležavaju.To su dva konjanika koji zaustaviše naglo konje ispred naše grupe. — Je l’ to Gračanica, te vatre tamo što se vide? — pita jedan od njih. — Nije, to je Čaglavica. — A ima l’ puta otud za Gračanicu? — Ima, pripitaj tamo u selu! Oni obodoše konje i hitro odoše dalje a mi nastavismo put nagađajući ko li su i što li žure ovako noću u Gračanicu. Tišinu, koja nas je stalno pratila, od jednom prolomi vrisak pred nama.Konj, koji je vukao jedna kola ispred nas, udario je u stranu i mal nije sunuo s kolima u šanac.U kolima je majka s dečicom i otac, koji je vodio konja, pritegao je snažno rukom dizgine te ustavio ga.Priđosmo svi da vidimo šta je i da pomognemo čoveku.Na drumu je ležao mrtav čovek i konj je još jednako strigao ušima i drhtao celim telom.Zaklonismo mu šakama oči, podupresmo kola, koja su točkovima već odronila ivicu druma i, kad kola već izmakoše, mi se svi iskupismo oko mrtva čoveka. Borbe se vode dosta daleko odavde, dovde još ne dopire ni puščano tane ni top; otkud ovde mrtav čovek?Ali to i nije vojnik, već Arnautin iz kosovskih sela.Ležao je grudima po zemlji kako je ničke pao; jednu je ruku bio savio pod sobom a drugu opružio više glave i stegao grčevito pesnicu.Krv, koja se razlila po drumu iz rane na slepoočnjači, još se poznavala, nije ju isprala ni ona silna kiša, što znači da je skoro, posle nepogode poginuo, možda i večeras tek.Zašto li je poginuo i ko ga je ubio? — Meni se čini, ljudi, kao da sam čuo neko puškaranje — reče neko iz gomilice koja se okupila oko lešine. — Kad od prilike? — pitaju ga. — Ne znam, s večeri. — Je l’ pre Čaglavice ili posle? — Tek smo izašli iz sela. Jedan se saže i opipa lešinu. — Sasvim hladna.Mora imati više nego jedan sat kako Je poginuo? — Biće rabadžije u svađi da su se pobili.I danas u Prištini, daj Bože da nije bilo kakvoga ubistva, tamo u ulici gde smo zagušili.Video sam očima da su ljudi potezali revolverima jedno na drugo. — Znaš kako je u ovakvim prilikama, čoveku dosadi život pa ga da bud zašto! Kretosmo dalje izmireni mišlju da je nesretnik poginuo u svađi, ali nismo prošli ni pedeset metara i slika se ponovi.S druge strane druma, polovinom tela u šancu, ležao je drugi mrtvac i, dok smo se mi oko njega zabavljali, ponavljajući svoja otojičašnja razmišljanja, neko od onih što su izmakli ne hoteći da se zadržavaju, uzviknu „Evo ga i treći!“ Malo čas naiđosmo i na četvrtog. — Ovo već ne može biti zbog svađe, ovo je... — Ja ću vam kazati šta je ovo — reći će onaj što je kod prve lešine ispitivao telo i utvrdio vreme kad se od prilike ubistvo moglo desiti. — Ovo su sve Arnauti iz okolnih sela; oni nisu izginuli pre one mećave već posle, jer evo lokve krvi na zemlji nisu isprane.Znači izginuli su kada je pao mrak pre sat i po ili dva.I ništa drugo neće biti nego su ovi, čim je pala noć, napali na naše begunce - radi pljačke, naši su bili oružani i — eto! Svima bi jasno da je odista tako moralo biti.Onaj što reče maločas da je čuo puškaranje potvrdi to sad ponova. — Kažem ja — veli — da sam čuo! — Al’ ti kažeš skoro si čuo? — Skoro? — učini on — šta znam ja šta je skoro a šta nije skoro.Niti znam ja koji je sat ni koji je dan a da me zapitaš ne znam ni godinu.Znam samo kad je dan da je dan a kad je noć da je noć.Čuo sam puškaranje kad je već bio mrak, eto to ti je... To potvrdi još više pretpostavku da je moralo biti napada na begunce i svi se zabrinusmo. — Moramo se uzeti u pamet! — reći će neko. — Dabome! — dodaje onaj što je postavio pretpostavku da su ovi izginuli napali begunce radi pljačke — Ne valja ovako kako idemo.Poostajali mnogi usput, naročito ovamo u Čaglavici, pa smo se sad proredili drumom i svako ide za svoj račun.Eno, gle kako oni tamo izmakli, ne bi ih mogao ni dovikati. — Treba da se priberemo, da idemo u grupi! — javlja se neki brižan glas iz gomile. — Ima li ko oružja? — zapita nepoznati, koji nam sad već postade vođa, koji će nas voditi dalje kroz noć i kroz opasnost. Javiše se nekolicina s puškama i revolverima. — Napunite i otkočite puške, a vi koji imate rovolvere držite otvorene futrole.Vas dvojica s puškama pođite napred a vi ostali ovamo ali ne zbijeni u grupu, tako može lako da nas gađa iz zasede, nego se rasturite, razredite se, dalje jedno od drugog ali tako da se ne pogubimo, da se dogledamo.Ovi zadnji nek se osvrnu češće za sobom. — Ako napadnu, oni će iznenada, iz zasede — reći će neko. — Zato pazite.Polje je ravno al’ opet; kad naiđe kakav poveći džbun, kakvo obaljeno drvo, dublji šanac ili kakav plast sena, naročito plast sena, a vi odmah puške na ruke. U bojnom poretku, sa teškim osećanjem straha, krenuli smo dalje ne govoreći više jedan sa drugim ni reči. Tamo dole, gde se malo čas voz izgubio i gde drum iščezava pred pogledom, izdižu se nekoliko drveta koja se na vedrom nebu jasno ocrtavaju a nad zemljom lebdi tanak sloj svetlosti kao ono kad u velikoj daljini gore ritovi.Kažu to je Lipljan ali je još vrlo dugo poći do njega.Drum je tako beskrajan a mraz sve više steže te se jedva korača. Još malo napora i strpljenja i ukazaše se već pred nama plamenovi sa vatara i siluete kuća koje kao da se iz sred plamena uzdižu.Već dopire do nas potmuli mrmor i žagor, kao ono roj kad se iz daleka glasi, nailazimo već na prve vatre, na usamljene kuće, na gomile kola s leve i desne strane druma i sad se već jasno čuje vreva i žagor i vide se senke ljudi koji se kreću ovamo i onamo i čuje se puckaranje vatre i glasovi koji se dovikuju i nadvikuju. Ulazimo dublje u selo, u sve gušću vrevu i gomilu.I ako je ponoć još je sve na nogama.Onde se skrhala kola, onde se druga isprečila, konj koji se odrešio lunja sam po drumu, zadocneli automobil zaglavljen u blatu stenje i brekće kao životinja u procepu ali mu se put ne otvara niti mu ko prilazi da ga iz blata izvuče. Vatre levo i desno; na plamenu prošci iz seoskih plotova, sanduci, burad i točkovi od polupanih kola.Kreću se vojnici kroz mrak i nose na glavi seno, koje su počupali ko zna iz čijeg plasta; drugi nose od nekud vodu, treći promrzli lutaju od vatre do vatre ne bi li našli malo mesta da se ogreju ali su sve vatre tako pritisnute, tako posednute da im ne možeš prići. Oko vatre sedi umoran vojnik i prozebao begunac, sedi brižna majka, koja je stegla dete međ kolena, sedi slomljen starac, sedi ispijen bolesnik uvijen u ćebe, sedi ranjenik koji je sam krenuo iz bolnice i ako mu je rana još nedolečena.Sve ćuti i predalo se brizi svojoj i naglo se unapred, ne bi li što bliže bilo plamenu koji obnavlja život mrazom ugrožen.Jedni suše opanke natopljene kroz močari i blato koje su danas pregazili, drugi greju na plamenu tvrdu koru hleba ne bi li malo omekšala, treći unose ruke u plamen te ih peku ne bi li im proradili prsti koji su se ukočili.Dim se povija čas levo čas desno, te se ljudi brane šakom koju nadnose na lice, jer ih štipa za oči i smeta im da se greju.U razgovoru, ako i kažu koju reč, izbija maglica iz usta, jer mraz sve jače steže. Kraj jedne vatre, među vojnicima, pod nepouzdanom svetlošću plamena, koji se povija čas tamo a čas ovamo, opazio sam i ono bledo voštano lice i oči pune toploga izraza one gospe u crnini, koju sam prvi put zapazio na skopljanskoj železničkoj stanici a drugi put na prištinskome groblju kada je obilazila grobove i palila sveće izginulima u ratu.Vojnici oko nje, koji su joj načinili mesta kraj svoje vatre, vodili su žive razgovore, koji su se ukrštali sa svih strana, a ona je naslonjenih laktova na kolena i glave na ruke, gledala u plamen koji je buktao i povijao se. Mi ne znamo gde da se ustavimo.Idemo tako od vatre do vatre, sa jedne strane druma na drugu i svud je podjednako blato i svud podjednaka zima.A na prenoćište već ne možemo ni misliti.Što je bilo krova i mesta pod krovom, ispunilo se gomilom ljudi koji su se tiskali i gušili po odajama, po hodnicima, po šupama, po drvljanicima i pod strejama.Ko je nabavio ili našao gde god drva, založio je vatru na sred druma, na sred puta i tu će kraj nje probditi noć ali je velika gomila onih koji ne mogu naći čime će i vatru naložiti.Ljudi su najzad počeli da se priljubljuju, da se više njih zagrle, da se uvijaju kao zmijska klupčad na sred ulice, ne bi li jedan od drugoga pozajmili toplote.Bilo ih je koji su legli sa stokom, prislonili leđa uz volovska leđa te tako probdili noć.Ta noć u Lipljanu bila je najhladnija noć one oštre zime koja nas je u izgnanstvu pratila. Teško je bilo prići čijoj vatri, ljudi su bili sebični, znajući koliko ih je truda stalo dok su stekli ovo malo vatre i nisu puštali k njoj.Oni su s velikom mukom nabavljali sanduke, plotove, točkove, kola, železničke pragove i vrata s pustih kuća i polagali ih na vatru, te nisu trpeli gotovane koji bi hteli da se greju a da ne ulože truda.Krenuo sam u mrak i počeo lutati po tuđim dvorištima, po nepoznatim stazama, ne bi li ma gde našao kakav direčić, granu, ili proštac iz tuđeg plota ili klupu pred kućom ili prazan sanduk pred dućanom, ne bi li što priložio vatri te da stečem prava da se ogrejem. Lutam po mraku i upadam u bare, saplićem se o kamenje i lupam o zidine kojima su ograđena dvorišta, ali nigde ni parčeta drveta.Naišao sam tako lutajući i na železničke šine, mora da sam zašao u stanični reon.Da li ću tu bar, međ železničkim vagonima, naći kakvo parče daske, koji istruleli šliper ili kakav prazan sandučić?Ohrabren tom nadom zašao sam među vagone dok me ne preseče glas stražarev: „Stoj, ko ide?“ Pretrnuo sam živ i pođoh kao zločinac, krijući se iza vagona, da se povlačim gazeći pažljivo po zemlji kako ni najdaljim šumom, ne bi odao stražaru gde sam.Umirio sam se tek kada sad spazio zidove zgrade u kojoj je stanica i požurio tamo.U čekaonici i u svima prostorijama male i skromne zgrade stanične, zgruvala se masa sveta te se prosto guši i dahom svojim greje.Jedni posedali po zemlji, drugi na stvarima, treći dremaju, prislonjeni uza zid.Sa tavanice čkilji lampa i bledom svetlošću osvetljava umorna i brižna lica gomile a dim duvanski obavio je kao gusti oblak. Srećom, pred stanicom sam sreo jednog prijatelja iz Skoplja.Bio je to jedan od onih valjanih mladića koji mi se oduševljeno stavio na raspoloženje i svesrdno pomagao pri obrazovanju građanske garde, koja je primila na sebe da u poslednjim kritičnim trenucima bdi nad Skopljem i bezbednošću skopskih građana.Kako se povukao sa Komandom Trupa, tako je i dalje ostao na službi, koju je revnosno vršio.I u ovome času, pred stanicom, on je imao da učini neka službena saopštenja šefu stanice.Obratih se njemu da mi pomogne i požalih mu se kako mal nisam nastradao lutajući međ vagonima. — A, tamo? — učini on — Zar ste čak tamo zalazili? — Zar ja znam, gde sam zalazio u mraku? — Tamo je vagon Vrhovne Komande. — Vrhovne Komande? — iznenadih se ja. — Zar Vrhovna Komanda nije u Prizrenu? — Da ona prava, a ova naša. — Koja naša? — zapitah ga, ne mogući još nikako da ga razumem. — Pa komandant trupa novih oblasti i đenerali, koji su na ovome frontu.Ovo je sad jedini front na kome se borimo, da bi se sa drugih moglo odstupiti.Šta tu ima Vrhovna Komanda?Jedina njena naredba i jedini njen savet može biti: „Držite se koliko možete!“ — A zar su tu i đenerali sa fronta? — Tu su. — Koji? — Rašić i Gojković. — A zašto? — Drže sednicu.Bio je posle podne i Kralj u tom vagonu, imali su dugo posla sa njim, jedva su uspeli da ga nateraju da ide u Prizren pa oni ostali i dalje da rešavaju. — Šta li rešavaju? — Šta? — učini poznanik i uznese ramena — rešavaju izvesno da se ne mogu više držati. — Zar? — Ne može! — dodade on odlučno. — Sutra će se i Ferizović napustiti. — To znači prekosutra biće zatvoren put za Prizren? — Ili bar ugrožen. — Ama da li...? — otegoh ja pitanje, koje je trebalo da iskaže sumnju.Još mi se tamo, na dnu duše, u dubokom nekom kutu, zadržao jedan delić vere i on se sad bunio i nemoćan hteo bi da se odupre ovoj bujici nepovoljnih vesti. Mladi prijatelj moj osvrte se pažljivo oko sebe da vidi sluša li ko i ako smo bili sami samciti u mraku pred stanicom, pa se onda naže bliže meni i uze mi šaptati: — Noćas Komanda Trupa ide u Gračanicu! — Kad noćas? — Sad, kroz koji čas, dok svrše sednicu. Prođe mi u tome času kraj očiju slika one dvojice konjanika koje smo sinoć sreli ispred Čaglavice i koji su hitno žurili raspitujući za put u Gračanicu. — A gde je taj vagon, gde se drži sednica? — Eno ga tamo, na šinama. — I on me izvede nekoliko koraka napred do mesta sa kojega se dogleda usamljen jedan salonski vagon osvetljenih prozora. — To je poslednji savet šefova srpske vojske! — rekoh više šapćući. — Poslednji! — dodade moj mladi prijatelj. — Kosovska večera! — prošaptah ja bono sam sebi. Malo čas se ćuteći rastadosmo.On se izgubi u mraku a ja se vratih tamo, gde je svetlost sa vatara obasjavala male, dvospratne, blatom olepljene kućice, koje su se načetile oko stanice.Jedini osvetljen prozor te noći bio je na kancelariji načelnika stanice na gornjem spratu jedne od tih kućica.Gledao sam sa žudnjom u taj prozor, tamo u sobi mora da je toplo, ali je načelnik već pribrao masu ljudi, koji su mu ispunili sve prostorije malene kancelarije, te za mene tamo ne bi bilo mesta.Tu, pod tim osvetljenim prozorom, odstojaću celu ovu užasnu, ovu studenu noć, na kojoj će i stoka od mraza lipsavati. Prva zora.Mraz malo popustio, u zraku kao da lebdi svetao dan.Vatre se na sve strane pogasile, još samo vreo pepeo pokriva zemlju i po koja dogorela glamnja se puši.Ljudi se dižu iz gomile, izlaze iz raznih kuća, kapija, dućana, magacina, uvijeni u ćebad, obamrli od zime, modra lica i podnadulih, neispavanih očiju. Dižu se i oni sa kaldrme.Ono što si noćas kraj vatre video kao gužvu od koje su volovi stuknuli, bila je gomila ljudi koja se isprepletala kao klupče zmija, te se sad raspliće.Izdvajaju se iz te gomile najpre glave, pa noge i ruke a zatim se pojavljuje čovek, jedan, dva, tri, četiri i pet, i na zemlji nema više onog klupčeta. Kreću se već ljudi ovamo i onamo, pribiraju se u grupe na sred ulice i vode razgovore o noćašnjem strahovitom mrazu.Drugi se nadvikuju, treći dozivaju.Udara sekira u drvo, opravljaju se neka kola, prolaze vojnici vodeći konje da ih napoje, iznose iz kapija stvari i tovare na kola; dere se jedan iz gomile traži ćebe koje mu je neko noćas svuko s leđa; luta drugi i raspituje za konja, koji mu se noćas odrešio i otumarao; vajka se treći da mu je vo crko od mraza, te kako će sad dalje sa tovarnim kolima a sa jednim volom; jada se domaćin koji se digo jutros i video razgrađenu avliju a nigde ni jednoga prošca od ograde; izdire se jedan narednik da se maknu kola koja su se isprečila na sred druma; svađaju se neki oko jedne kofe, koja je ispala iz tuđih kola.I što zora više osvaja, žagor sve više raste. Najzad krećemo ne bi li se, promrzli noćas, pod suncem koje već počinje da zrači, zagrejali pokretom.Pred nama se prostire široka kosovska poljana, kroz koju belasa Sitnica, koju ćemo malo čas preći preko kamene ćuprije koju je Jašar-paša izgradio kamenom iz crkava kosovskih.U daljini se sad već jasno ističu Crna Gora i Šar, poslednja zaštita srpska.Na podnožjima njihovim vodi se borba. Na padinama Šarovim, pod koje nas vodi put, izbija s vremena na vreme pramen beloga dima, kome sunce odmah opervazi ivicu i, dok se taj oblačić još koluta u zraku, do nas dopire glas topa.Malo docnije i sunce će se sa Ovčija Polja ispeti preko Šara i obasjati ove pramenove punom svetlošću, te će kititi nebo kao raznobojni lampioni o veselim svetkovinama. Zanet tim znamenjima, koja su kitila nebo nad nama, ja se nisam još bio obazreo ni pred sobom ni za sobom da sagledam onu tužnu povorku, koja se lagano kretala i gmizala po drumu. Kada smo, juče u sumrak, krenuli iz Prištine a kroz noć nastavili put, sva se ova tuga i bol nije ni dala okom shvatiti.Noć nas je bila zastrla svojim crnim pokrovom i promicali smo jedan kraj drugoga kao senke, ne sagledavši jedno drugome ni lica, ni pogleda, ni suze u očima.Tek danas, pod oštrim zracima studenoga zimskog sunca, mi se vidimo i dogledamo svu veličinu nevolje, koju naša povorka izgnanika predstavlja. Danas se ljudi već i zbližuju jedno drugome, razgovaraju se, teše se i ne pitajući jedno drugo ni za ime.Ispovedaju se, ispovedaju se gorko i iskreno, kao što bi se čovek svome najrođenijem ispovedio.I meni je prišao jedan mladi ranjenik, desne ruke u zavoju.Prišao mi je kao znanac, kao poznanik. — Vi me se ne sećate? — veli i donosi levu ruku do šajkače pozdravljajući me. — Ne bome, ali se nemojte čuditi.Ljudi danas tako promiču jedan kraj drugoga, tako se u trenutku sretnu i ako se dotle nisu nikad videli, da se opet u trenutku rastanu i možda opet nikad ne vide.Ako smo se ovih dana sreli....? — Da, ovih dana! — prekide mi mladić reč — Ono veče kod vas, u Prištini; primili ste nas na prenoćište. Setih se da je to onaj mladi podnarednik koji je samnom i sa učiteljima probdio kraj mangala celu jednu noć sve dok ga umor nije savladao. — Sećam se! — rekoh. — Eto — nastavi podnarednik — morali ste i to malo krova u Prištini da napustite. — Morao sam! — slegoh ja ramenima. — Kako ste proveli noćas u Lipljanu? — Tako, na mrazu, na drumu. — I ja.Bila je užasna ciča. — Čudim se da smo je preživeli.A i vi, može vam zima pogoršati ranu. — Ah! — učini on, odmahujući glavom. — Nema šta više da se pogorša.Odsečena mi je ruka. — Odsečena? — Da, cela šaka, do članka.Pa sad, i ako prozebe, mogu je seći i dalje, nemam šta da žalim. — Eh, ipak... — zaustih ja da ga tešim. — Ja od nje nemam više koristi pa bila duga do članka, kao sad, ili do lakta ili samo virila iz ramena! — I to baš desna? — Desna! — potvrdi on bolno. — Šteta!A šta ste po zanimanju? — Slikar! — odgovori i tužno mahnu glavu pa dodade više sebi. — To jest, bio sam slikar...! — Slikar? — ponovih ja, ne umejući u trenutku da nađem reč utehe koju je ovome mladiću trebalo reći. — Bio! — ponovi on još jednom i nastavismo ćutećki da koračamo jedan kraj drugoga.Najzad da prekinem ćutanje, koje je mladiću dalo prilike da nastavi misliti o svojoj tragediji, ja ga upitah: — Šta ste svršili? — Kako svršio? — probudi se on iz svojih misli ne razumevajući moje pitanje. — Pitam, jeste li svršili koju slikarsku školu? — A, da! — učini on. — Da, svršio sam.Svršio sam našu slikarsku školu.Bio sam i na strani, na akademiji. — Dugo? — Bio sam dve godine u Pragu, državni pitomac.Mislio sam preći sad u Minhen ali eto, dođe rat i... otkide mi ruku. — Imali ste izvesno uspeha? — Mislim, verujem, na izložbama sam uspevao, to mi je donelo stipendiju.Profesori u Pragu su me hrabrili, obećavali mi veliku budućnost, bio sam ljubimac njihov. — A rekoste, izlagali ste? — Da, na manjim, školskim izložbama. — Radove s prirode ili kompozicije? — Studije, snimke, portrete.Sad sam tek bio počeo jedan veći rad, jednu kompoziciju... ostala je tamo, u Pragu. — Siže? — Obnova, buđenje, proleće.Nebo puno zraka pod kojima blješti još neotopljen sneg na vrhovima planina.Kroz zrak proleće ptica noseći u kljunu slamčicu da svije novo gnezdo.Voda nabujala, zemlja otvorila pluća i isparava, bubica proteže krila, budi se gušter koji je spavao pod kamenom i diže zelenu glavicu da srče zrak; grane u mlada drveta, koje su se bile povile pod teretom snega, ispravljaju se, kora puca na drvetu; nailazi sok i obnavlja život.U mlade žene šire se zenice strašću; dojke joj brekću od mleka, mišić joj na ruci narastao, grudni joj se koš uzneo; nailazi sok i obnavlja život...! — Sve je to mladi umetnik izgovorio brzo, sa puno zanosa i toplote i, gledajući pred sobom ukočena pogleda, kao da gleda u svoju sliku, kao da je ona tu, pred njim, kao da pogledom ide po zategnutom platnu i prelazi s predmeta na predmet i kazuje ga. — Lepa misao! — rekoh. — A, nedovršena? — Da, — učini mladi slikar bono — nedovršena... Zatim ućuta da u sebi savlada težak bol, pa opet diže glavu, pogleda me i dodade: — Kao što je nedovršen i život moj...! Nisam mu umeo ništa više reći, on nije mogao meni ništa više reći.Njega je ovaj poslednji uzdah izvesno odveo u njegovu tako skoru i tako kratku, ali ipak punu snova i nade, prošlost.Vratio se tamo, početku svome i začetku dara svoga — sirotinji.Setio se dugih napora i snažne, mladićske volje kojima je savlađivao; setio se prvih uspeha svojih i onih prvih zadovoljstava mlade, sanjalačke duše.Opomenuo se snova, beskrajnih i bezbrojnih snova o budućnosti svojoj i ambicije, koja je kao mlada, žilava, nesalomljiva stabljika nikla iz duše mu i uporno se uspravljala pod vetrovima i olujinama.Ona mu je bila protkala mladost čarobnim snovima, ona ga je snažnom i čvrstom rukom vodila u život, ona mu je podržavala i snagu i volju i obećavala pobedu.Sve, sve je to on u ovom času možda prelazio mislima i podajući im se, koračao oborene glave ne obzirući se oko sebe.A gomila izgnanih, gomila bednih i nevoljnih, promicala je kraj njega i išla svojim putem stradanja. Da prekinem dugo ćutanje ja ga upitah u kojoj je jedinici služio. — U đačkoj četi, — veli — posle u vodu. — To je šteta, u vodu može svako biti.Zar vas nisu mogli poštedeti, dati vam kakvo zgodnije mesto? — A gde bi onda oni koji su sad na tim zgodnijim mestima? — upita on bono nasmenuvši se. — Ne mislim ja da izbegnete službu, ali bar da budete sačuvani.Nadležni su na to mogli da misle. — Ah, gospodine! — kliknu on bono i planu živim mladićskim žarom. — Zar vi mislite da u ovoj zemlji ima koga koji misli o svemu o čemu bi ipak neko trebao da misli?Oskudica tih ljudi koji bi mislili o svemu, razočarava me često pred pomišlju da smo potegli da gradimo veliku državu.Pitam se uvek, ima li međ nama ljudi koji će prihvatiti tu veliku državu? — Ima ih verovatno! — prekidoh ja brzi tok mladićevih misli. — Ima ih? — učini on i pogleda me čudnovato, kao da bi se hteo uveriti, verujem li ja odista u to što tvrdim. — Verujete li vi odista da u nas ima i Garibaldija i Macinija, i Kavura i Gambeta?A bez njih, možemo li poneti, jesmo li dorasli da ponesemo jednu ovako ogromnu zadaću?Ne pravi se jedno veliko doba u istoriji bez ljudi koji vode događaje, bez ljudi koji misle o svemu.Zar ne vidite da mi zidamo državu s krova i, kad budemo s krovom gotovi, mi ćemo tek opaziti da nemamo temelje na kojima će se taj krov držati. — Mislite?Temelji smo mi, koji smo kadri krov sagraditi. — Ko mi?Vi koji prolazite ili mi koji nastupamo? — Pa — svakojako vi koji nastupate! — A gde smo mi?Je li ko vodio računa o nama?Oni što su se zavukli po kancelarijama poslali su nas da izginemo.Pet generacija omladine satrveno je, a što je ostalo živo, ne valja više ni Bogu ni ljudima. — A kako bi drukče, da l’ stariji da ratuju a omladina... — A ne, ne, ne! — prekide me nervozno mladić — Ne idem ja tako daleko, ne mislim ja tako naopako.Ono što mene buni, to je oskudica svake dobre volje kod nadležnih da vode računa o onome o čemu nije smelo da se ne vodi računa.Vidite, u nas treba da prođu po dve i tri decenije pa da se pojavi jedan slikarski talenat i, — izvinite što ovako neskromno mislim o sebi — moralo bi se voditi računa o tome da budućoj velikoj državi nisu potrebni toliko generali i državni savetnici već mnogo više kulturni radenici.Ne zamišlja se valjda jedna država samo geografski velika već i kulturno velika, dorasla i dostojna evropskoga društva? — Ko bi zaboga, u ovako velikim događajima, koji se tako naglo razvijaju, koji se valjaju, koji nas pretrpavaju, mogao da se seti svih tih obzira? — Ko? — učini on, pa pohita da preteče moj odgovor. — Onaj ko hoće da primi na sebe zadaću osnivanja takve države i kraj njega onaj, koji se u ovako velikim događajima: koji se tako naglo razvijaju, koji se valjaju, koji nas pretrpavaju, setio drugih obzira, setio da skloni svoje rođake i rođake svojih prijatelja.Hoćete li dozvoliti da vam kažem jedan primer, koji će vam odgovoriti na pitanje, ko je taj koji je trebao misliti na sve i koga nisu smeli omesti događaji? Ja sam ćutao, ali je on živo, kao otvorena knjiga, kazivao svoje misli koje je morao dugo pribirati u sebi, čekajući priliku da im da oduške. — Još pre više od pola veka, 1855 godine, ruski car Nikola I, zapazio je da jedan mlad vojnik, koji se bori na Sevastopolju, piše neke stvarčice sa puno talenta.Naredio je odmah da se taj mladić ukloni iz sevastopoljske borbe i uputi na koju drugu bezopasniju službu.Nikola prvi sačuvao je time budućoj Rusiji velikoga Tolstoja. — Mislite li zar, da je to Nikola prvi zapazio? — Recimo njegova okolina — dodade naglo mladić, spreman na ovu primedbu. — Ali je on taj koji je umeo izabrati sebi okolinu i to je njegova zasluga. — A ja ću vam, vidite, kazati jedan obratan primer, koji je sadanji, nije od pre šeset godina i dešava se u jednom narodu koji je pokazao više no ma koji, da ume ceniti kulturne radenike.To su Francuzi.Zapitajte koga, koji poznaje prilike u njih, pa ćete čuti da u njihovim bojnim redovima ginu i književnici i pesnici i umetnici. — Taj mi primer ništa ne kazuje — odvrati mladić jogunasto — ili bar ništa što protivureči mojim navodima.Vi mi navodite zemlju koja u svakoj generaciji ima tri hiljade književnika, pet hiljada slikara i deset hiljada glumaca.Ja ne poznajem tu zemlju, ali evo na pamet tvrdim da i u njoj, i pored ovoga ogromnoga broja talenata, prema jačima i istaknutijima ipak mora biti obzira.Ali ja vam govorim o zemlji u kojoj se za trideset godina rodi jedan slikar, jedan pesnik, jedan umetnik, govorim vam o nama. — E kad govorite o nama, onda morate uzeti u obzir da veliki podvig oslobođenja i ujedinjenja, traži i velike i skupocene žrtve; da nas je malo i da moramo svi, svi izginuti i satrti se u službi toj ideji a tek daleka, buduća pokolenja, mogu iz naše katastrofe pocrpsti jedan mir blagosloven kulturom i napretkom. Mladi se podnarednik trže kao da sam mu tog trenutka povredio čime ranu na ruci, pogleda me pa planu i uze sipati bujicu reči praćenih živim gestom one zdrave ruke i gnevom koji mu je plamteo iz očiju. — Svi, svi, svi, da svi!To ste dobro rekli.Svi, svi, svi!Tako sam i ja mislio, tako mislim i sad.Vi mi činite nepravdu ako mislite da me je žao ove ruke, koji gubitak za mene znači najtežu tragediju.Ne žalim je, verujte; ne bih žalio ni obe ruke, ni oba oka, ne bih žalio ni život.Jer, vi ne možete pretpostaviti da ja, u ovim godinama, nisam u ovaj rat pošao sa oduševljenjem da se žrtvujem velikoj ideji, kojom je cela naša generacija zadojena.O, da vi znate kako smo mi rado ginuli i da znate kako smo zavideli onome međ nama, kojega su proneli na nosilima teško ranjena ili iznosili sa bojišta mrtva. — I šta vas je razočaralo? — Sve.Zar nije dovoljno da vas razočara ovo na primer: Ja slikar, neuki podnarednik, vodim vod u borbu, na štetu svih onih nesretnih ljudi koji su mi povereni a mlad potporučnik, koji se za to spremao, kome je to karijera, koji je svoj život posvetio vojničkom zanatu i na njemu hoće da zida sebi budućnost, sedi u kancelariji kakve više komande i prepisuje akta ili kuca na mašini za pisanje, kao devojka.I zašto to?Zato što ima oca pukovnika u kakvoj višoj komandi ili, što ima oca koji je prijatelj sa tim pukovnikom. — Vi ste, mladiću, uzeli za primer nekakav izuzetan slučaj.Ja znam na protiv, da su naši mladi oficiri ginuli hrabro i padali kao snoplje. — Čast i slava im! — reče podnarednik i diže šajkaču s glave. — Gledao sam ih kako padaju, ti časni mladići, opijeni slavom oružja i ljubavlju prema Otadžbini.Ja bih njihovoj svetloj uspomeni činio gorku nepravdu, ako bi vi primer koji sam vam naveo hteli da prostrete i na sve njih. — Pa što ga onda navodite? — Nisam mislio da ostanem pri njemu — uze da se brani podnarednik. — Naveo sam ga samo kao uzgredan primer, a ima i drugih, jačih, opštijih, koji su me morali razočarati, koji su me morali ogorčiti, koji su morali učiniti da svoju nesreću teže podnesem no što bi inače. — Onda, navedite takve primere. — Vi malo pre pomenuste Francusku, kao zemlju koja ne štedi svoje ljude.Pa dobro, dozvolite mi da se i ja na nju pozovem.Raspitajte se, pa ćete čuti, koliko je generalskih sinova u francuskoj poginulo, a gde smo mi, gde je kraj ratu, koliko će ih još tek poginuti.A raspitajte kod nas gde su generalski i pukovnički sinovi, jeste li čuli da je ko poginuo ili da je ranjen?Ako su već u vojsci oni su po kancelarijama a ako su dorasli do vojske, njih komisije oslobađaju.I to da je bar sinove, već i šurake i druge rođake. — Ja znam jedan primer... — Eto, vidite — prekide me podnarednik — i vi se sad pozivate na jedan, izuzetan, primer. — Pa mi i nemamo više nego šest đenerala. — I dve čete pukovnika i sto šeset i četiri narodnih poslanika. — Prebacujete i njima.Ja znam dva narodna poslanika čiji su sinovi junački poginuli i znam... — U svakom redu ima svetlih izuzetaka i ja im odajem poštovanje.Možda ima i u beogradskoj glavnoj čaršiji izuzetaka i, kad ih saznam, ja ću im odati priznanje.Ali dotle, prođite mislima kroz tu čaršiju, čitajte firme i pitajte gde su im deca bila u ovome ratu? — Pa to vi optužujete ceo svet? — Ne, ne optužujem seljaka, koji je zakrvavio sva polja i gore naše, ozgo od Save i Dunava pa dole do Vardara, od Drine pa do Timoka i Bregalnice; ne optužujem onog čestitog, onog nekancelarijskog oficira našeg, koji je i sam ginuo i deca mu kraj njega ginula; ne optužujem činovnika, ne optužujem profesora, ni učitelja koji je junački i sa požrtvovanjem ginuo.Optužujem one koji su trebali da nam dadu primer a oni su na protiv učinili da se razočaramo. — Vidite, mladi čoveče, ja ne kažem da vi u svemu nemate pravo ali, mislim da u polemiku — jer mi smo gotovo iz razgovora prešli u polemiku — mislim dakle, da u polemiku unosite mnogo žuči.Ja vas razumem, jer razumem vaš bol.Tane, koje vas je pogodilo, nije razmrskalo vašu ruku, ono je razmrskalo vašu budućnost, vaš talenat, vašu ambiciju, sve, sve vaše.Vi ne možete bez bola i bez ogorčenja govoriti o svemu ovome što smo razgovarali.Ja to razumem i, ako hoćete, čak pristajem uz vas u osudi ružnih pojava, kao i u tome da je trebalo voditi izvesne obzire ali, vi morate pomišljati da ima pojava koje izgledaju moguće a u stvari su nemoguće.Ja na primer znam da je u Vrhovnoj Komandi bilo dosta dobre volje da se od omladine spase što može. — Je l’ vi to kažete da bi me umirili ili iz uverenja?To znači vi i ne znate šta je sve spasavano? — Ne znam odista.Znam da sam činio i ja jedan pokušaj ali nisam uspeo. — Razume se da niste uspeli, za to što ste srpski književnik.Da ste bili beogradski kafedžija vi bi uspeli. — Kako? — Znači da vi mnoge stvari ne znate.Raspitajte se malo; raspitajte se pa ćete čuti, da su beogradske kafedžije pisari u štabovima armija i u višim komandama, da su beogradski bakali pisari u Ministarstvu Vojnom a đaci, omladina, koja je imala da ponese veliku državu, služe kao meso za topove.Govorite mi o dobroj volji Vrhovne Komande a ja govorim o dobroj volji pojedinaca iz Vrhovne Komande.Zar vi ne vidite da su kod nas, u ovakvim prilikama, životi ljudi u rukama kakvog poluobrazovanog čoveka, koga niko ne kontroliše.Takav čovek nalazi da je Srbiji potrebniji jedan kafedžija i bakalin, jer je on njemu potreban, no budući javan radenik. — Ama čekajte malo!Kad sam kazao da je u Vrhovnoj Komandi bilo dobre volje, ja nisam mislio onako, na neku dobru volju u teoriji, jer znam da je Vrhovna Komanda izdavala i izvesne naredbe komandama trupa da se đaci poštede koliko je moguće. — Može biti, i takve naredbe mogu jednoga dana vrlo lepo poslužiti kao dokumenat, koji će potvrditi da se i na to mislilo.Ali, da li se Vrhovna Komanda postarala da njene naredbe imaju izvesnog autoriteta i da važe nešto.Bilo je komandanata koji se od običnog, nekulturnog čoveka, razlikuju samo po tome što imaju zvezde na epoletama.Takvi su se komandanti gejački kezili na ove naredbe Vrhovne Komande i dodavali: „Hoće gospočići da se izvuku!“ i na protiv, posle te naredbe, čija je vrednost zavisila od njihovoga nahođenja, đaci su slati u prve redove. — A ja znam komandante koji su očinski primenili tu naredbu. — Bilo ih je, priznajem da ih je bilo ali, ja nisam bio srećan da budem pod komandom takvoga jednoga kulturnoga čoveka. Ućutao sam, ne toliko pobeđen njegovim razlozima koliko zamoren dugim razgovorom.Nisam se, umorena duha i tela, osećao kadar da vodim duge razgovore.Nisam osećao ni da je vreme u ovome trenutku tim i takvim razgovorima i nastavio sam put ćuteći. Mladi slikar išao je kraj mene takođe ćuteći.Osetio je da mi je dovoljno bilo i da mi je dovoljno kazao; osetio je da je odlio malo gorčine iz duše pa mu je valjda sad bilo i lakše.Ipak, u jednome trenutku, on se poboja da ceo ovaj razgovor ne ostavi kod mene rđav utisak, pa diže glavu i dodade: — Ja ne bih želeo da vi rđavo razumete moje razočarenje.Ono je samo bol al’ nije i odricanje.Ni jednoga trenutka ja nisam došao na misao da ne treba da vršim dužnost svoju, zato što je drugi ne vrše.Ne, gospodine!I, ako dođe do toga da gde god u ovome ratu obnovimo borbe, meni je dovoljna i ova jedna ruka da vršim svoju dužnost kao srpski vojnik.I, ja vas uveravam da ću je vršiti i da neću tražiti da me poštede! Opet ućutasmo i oborene glave nastavismo put ne obraćajući pažnju na gomilu koja se valjala drumom i koja je promicala kraj nas.Obratismo pažnju tek kad ceo pokret zagusti na jednome mestu.Okupiše se ljudi oko nečega, zgomilaše se i zagušiše drum, te se ceo pokret zaustavi.Desilo se valjda što, pao konj ili se možda skrhala kola.Prišli smo i mi gomili da vidimo šta je. Jedna baterija, koja je malo čas trkom prošla kraj nas žureći ka frontu i pred kojom se gomila što je zakrčila drum žurno razmicala, krhajući se u šančeve levo i desno, zastala je od jednom.Jedan konj u zaprezi malaksao je i pao. — Dreši štrange, ispreži! — naređuje komandir baterije. Vojnici, koji su hitro sjahali, uzeše da oslobađaju malaksalog konja koji je posrnuo i još se držao na prednjim nogama ali opuštene glave.Kad ga oslobodiše štranga, konj posrte i pade na rebra a glavu položi na zemlju.Noge mu počeše drhtati od umora, oči se zastakliše, čitava mreža žila iskoči mu po koži, slabine počeše ubrzano da se nadimaju a iz nozdrva para očas ovlaži čitav krug zemlje oko njegove glave. Vojnici dovedoše rezervnog konja koji je bio vezan za karu i upregoše ga na mesto ovoga koji je pao i koji će sad ostati na drumu da čeka svoju laganu smrt.On je junački podnosio sve tegobe ovoga velikoga rata; grudima je svojim uznosio topove na teške položaje, izvlačio ih je iz dubokih blata, kisao je, zebao je, gladovao je i stajao je dignute glave u sred borbe, kada su oko njega praskali šrapneli i padali vojnici.Podneo je sve, sve, i evo je sad malaksao, izdala ga snaga i, pao je.Ostaviće ga tu, na putu, i niko više o njemu neće voditi računa, niko ga pogledati, niko glave okrenuti, sem što će gavrani sletati na njegova rebra i, ne čekajući da ispusti dušu, početi da kljuju meso sa njega živa jošte. Upregli su već rezervnog konja na njegovo mesto, topovska je posluga već u sedlima i komandir snažnim glasom komanduje: — Marš! Konj polumrtav sluša, čuje tu komandu na koju je svikao, on misli da se ona još uvek i njega tiče, zna da ona znači pokret i u njemu se mrtvome budi još jednom osećanje vojničke dužnosti i, sa naporima jednoga samrtnika,; dršćući, on se diže, diže se na prednje noge.Njegove ugašene oči još jednom dobijaju sjaj, grudi mu dršću grčem od napora, nozdrve se ponova šire — on bi hteo napred.On se upinje, pokušava da ustane, da pođe, da poleti, da odgovori svojoj dužnosti, da se odazove komandi, ali — baterija je njegova već daleko kosom izmakla a on, nemoćan, slomljen, ostavljen, opet pada i zaronjava glavu u blato, gasi mu se pogled i slabine opet ubrzano kreću i usne dahću. Zastali smo kraj te dirljive slike a kad izmače baterija, te se otvori put i masa krenu htedoh i ja, ali me mladi slikar uhvati za rukav i zadrža da zaostanem.Pogledah ga a njemu suze orosile oči.Zar toliko ga kosnula sudbina ovoga konja? — Hajde, da krećemo! — rekoh, pošto sam zastao jedan trenut posmatrajući ga. — Jeste li primetili malo čas pokret životinje kada je čula komandu? — Jesam! On ne odgovori nekoliko trenutaka pa onda mi se od jednom okrete i sa puno bola i gorčine reče: — Da imam ruku naslikao bih tu scenu. — Odista! — potvrdih ja. — Naslikao bih je, jer to je moja sudbina. — Ne vidim — zaustih da porečem. — To je moja sudbina! — ponovi on još jedan put — Odgovorio dužnosti u ratu sad sam evo napušten, ostavljen, bačen kraj druma.Niko se neće više na mene osvrnuti, niko ni zapitati za mene.Kad svanu novi dani, kad svi legnu na veliki i svetao posao, kad čujem poziv boginje umetnosti: „Na posao, na rad!“ ja ću polumrtav poverovati da se taj poziv i mene tiče, napregnuću se, dići se, krenuti i kad osetim da sam bednik, da sam odbačen, da sam napušten, posrnuću, pašću opet kraj onoga velikoga druma kojim će budućnost kretati i predaću se laganoj smrti, na koju sam osuđen.A oni od mojih drugova, koji su bili srećniji, proći će kraj mene i otići, otići će tamo u život, u borbu...! Ni reči mu nisam odgovorio.Duboko, vrlo duboko su me kosnule njegove reči.Krenuli smo ćuteći i izbegavajući da nam se pogledi sretnu. Uveliko je prevalilo zimsko studeno sunce kada u dnu Kosova ugledasmo maleno selo Štimnju.Oko sela se već uzdiže dim sa vatara i vidiš kako gmiže roj vojske i naroda koji je selo već pritisnuo.Nad selom se uznosi, na jednoj uzvišici i dogleda sve do širokoga kosovskoga polja, bela crkvica koju su podigle darežljive ruke beogradskih gospođa, ali koja još nije propojala.Suđeno joj je valjda bilo da proplače pre no što propoje! Pred selom gde je vojna stanica, uvek prednji redovi zadrže zbeg pa ne može po sat i dva da se uđe u selo.Obično pred stanicom zaguši, jer kako ko pristigne tu raspituje za dalje putovanje ili traži prenoćište ili pokušava da dobije hleb ili, najzad, raspituje o izgubljenoj komandi ili o izgubljenoj porodici, koja je možda već prošla ili je otišla nekim drugim, nepoznatim putem.Tako se ceo drum zaguši i zatisne, pa se daleko unazad pokret umrtvi. U Štimnji se još i ukrštaju zbegovi te u toliko veća gužva.Mi iz Mitrovice i Prištine preko Lipljana; drugi stižu preko Ferizovića iz Gilana i moravskih sela, treći sa fronta, ozdo sa Kačanika.A tu se u Štimnji ukrštaju gotovo i namere ove zabrinute gomile.Jedni se raspituju za dalji put i odmah ga nastavljaju, kako bi se što više primakli Prizrenu; drugi se rešavaju, i ako bi se do mraka moglo još koji sat pešačiti, da ostanu tu na prenoćištu jer ne bi radi bili da ih u sred pustoga Crnoljevskog klanca zateče noć; a treći vraćaju se u Prištinu, ne bi li tamo stigli pre neprijateljske vojske pa da se predadu.Tek su dva konaka od Prištine, pa ih već salomio umor i patnja, a kad su još treću noć morali po ovoj ciči zanoćiti pod vedrim nebom, usred duboke mračne klisure, izgubili su svu hrabrost i rešili se predati se sudbini.Moglo je i do Prištine biti tegoba, patnji i nevolja, ali je sve dotle begunce podržavala vera.Iz Prištine već, ni jedan begunac nije poneo sobom veru i pouzdanje. — Kad sam očima video, gospodine, kako mi deca noćas na drumu cvokoću od zime — pravda mi se jedan od tih, koji je pošao natrag a koga sam sa porodicom sreo na izlasku sela Štimnje — e onda... prepuklo mi je nešto ovde...Nisam spavao celu noć, prozebao sam kao nesretnik, jer sam sve sa sebe svukao da pokrijem decu, ali badava, ne pomaže, kad moram da spavam pod vedrim nebom, u sred klanca...Zašto bih ja vodio decu u sigurnu propast, zašto?Idem natrag, predaću se pa šta mi Bog da!Ako mene zakolju, decu će mi valjda poštedeti.Naći će se možda međ njima neko koji je i sam ostavio decu kod kuće, a ako se ne nađe... Tu prekide, nemajući dovoljno hrabrosti da razvije celu misao i manu rukom kao da bi hteo reći: Nek bude, što bude!I onda, očiju punih suza dodade: — Zbogom braćo! — pa nastavi put tamo odakle mi begamo, pod teškim osećajima da, i ako se vraća Otadžbini, da to ipak nije ona. Sličan osećaj nikao je u mojoj duši negda, kad sam posle dugog rastanka, pozvan stigao doma da zagrlim mrtvu mater. Tu, ispred sela, ostali smo u blatu više nego jedan sat, dok najzad ne odujmi malo pred nama, te kretosmo i približismo se prvim seoskim kućama.Sve kuće već posednute, u svakom dvorištu već logori izbeglica i njihove stoke, svud po dvorištima gore vatre od oborenih plotova i manjerke se na njima puše pune uzavrele vode, u koje će se domalo nadrobiti suvi hlebac te izgladneli i prozebli založiti čime toplim.Kraj plotova jedni razapinju šatore, drugi kraj druma opravljaju kola na kojima se skrhao točak.Oficiri preleću na konjima ovamo i onamo i izdaju neke naredbe; ranjenici i bolesnici vapiju, raspitujući gde bi se prozebli sklonili; izgladnela stoka riče i njišti, očekujući da se prihrani kad je već stigla na konak! Pred arnautskim kućama, koje su pošteđene, stoje bosonogi arnaučići i uznevereno posmatraju šta se sve ovo zbiva na njihovom drumu, kojim su nekad jedva jedna ili dvoja kola prolazila dnevno. Svako od dece drži po nešto u ruci što je našlo u ovome metežu: jedno potkovicu, drugo praznu kutiju od konzerve, treće otkinuto parče kajiša od amova.Vojnici i izbeglice već se razišle po selu, svaki traži nešto i vuče što nađe.Jedan nosi vodu, drugi naramak slame koji će metnuti poda se, kad legne na blato; treći uprtio o rame dvadeset drugarskih čuturica pa zašao od kapije do kapije i raspituje imali gde rakije; četvrti vuče, da je baci na vatru, mladu posečenu granu koja za sobom povlači žitko blato. — Ih, bolan, što poseče mladicu, grehota je! — primećuje mu trećepozivac, u kome se budi bol domaćina čije su mladice na imanju već posekli neprijatelji. — Grehota je i ja da propadnem, — brani se vojnik — moram se ogrejati.Drvo će opet da izraste, a ja ne mogu još jedanput. Pred stanicom, koju označava jedan izbledeli i prokisli trobojni barjačić, najveća gužva i glasno objašnjavanje i svađa; pred jednom drugom kućicom, u vrh sela, koju označava prljavi beli barjačić sa razlivenim od kiše crvenim krstom, drežde blatom isprskani i ukaljani ranjenici i očekuju nešto, što neće dobiti.Pred mehanom, u kojoj se već ništa više ne može dobiti, tako isto gomila koja ipak strpljivo čeka.Na ćupriji, koja premošćava rečicu Nerodimku, koja dvoji selo na dve nejednake polovine, još veći metež.Krenula kola i s jedne i s druge strane, po dvoja i troja u redu, pa se na sred ćuprije zaglavila te sad ne mogu ni napred ni natrag.Objašnjavanje, svađa i psovka penje se sve više, potežu se i stupci, uznose i kundaci nad glavama, a ti očajno sediš s ove strane ćuprije i misliš nikad neće biti kraja niti ćeš preći tamo i ako te samo nekoliko metara razdvajaju od protivne strane. Iskupili smo se kraj obale, pa da nam prođe vreme, posmatramo dole kraj potoka kako Arnauti deru crknutoga konja, a u potoku cigančići peru u blato uvaljan pirinač, koji se negde na drumu prosuo iz komore.Dođe najzad u pomoć nekakva komanda.Jedna baterija zaustavi se s one strane ćuprije i artiljerci sjahaše s konja te počeše rastočavati kola što su se zaglavila na ćupriji, da bi sebi otvorili put.Izneše najpre na ramenima tovar, pa onda izvedoše volove, pa iznesoše rude, pa točkove.Dok su momci iz baterije to radili, komandir sjahao s konja te da malo protegli noge. Baterija je dolazila s fronta i — ako mora i ona preći ćupriju, znači da ide put Prizrena.Svi se očas zbunismo pred tom mogućnošću.Našto bi baterija napuštala front kod Kačanika, gde se vode očajne borbe, i žurila Prizrenu?Nije li tamo, ispod Prizrena, nastala kakva nova opasnost, te mi u stvari begamo ne da se spasemo, no da što pre upadnemo u mišolovku? — I kad se uzme u obzir — poče tamo zamnom objašnjavati jedan sveštenik sa natučenom šajkačom preko očiju i ušiju, tako da mu brada izgleda kao da iz šajkače niče — i kad se uzme u obzir, da niko u stvari i ne vodi računa o onim operacijama na Raškoj... — Ama kako da ne vodi — izbrecnu se na njega narednik iz te gomile, na kome se nikako nije moglo primetiti, bar približno, kojoj profesiji pripada u civilu, — Ne vodimo ja i ti, pope, ali vodi Vrhovna Komanda. — Jest, ja! — učini jedan mali čovečuljak i mignu čak ovamo na mene, sretnuvši se u tom trenutku sa mojim pogledom. — Ama, nije, brate nego evo u čemu je stvar — nastavlja sveštenik svoje objašnjenje. — Ovaj front ovamo, Kačanik i Giljane, privukao nam je svu pažnju; a Austrijanci se spuštaju Ibrom. — Pa šta onda? — prekinu ga opet čovečuljak i pogleda opet na mene, smatrajući me već sad kao svoga pristalicu. — E pa onda, brate — odgovori pop malo uzbuđenije. — Ibrom se može sići i u Peć, a iz Peći može u Đakovicu, a iz Đakovice se može da izbije i na Drim pa da ti zatvori sve puteve. — A Debar, a Bitolj? — učini čovečuljak i iskrivi glavu, kao da bi hteo reći; „Aha, šta ćeš sada, uhvatio sam te!“ Pop slegnu ramenima i uze da objašnjava naredniku kako on to misli.Ujedanput marveni lekar, koji već pet dana traži svoju komandu a koji je stajao malo u stranu od te grupe, uzviknu: — Gle, pa ono je Mlađa! — i predade dizgine svoga konja jednome do sebe a on uze da se provlači kroz gomilu na ćupriji, ne bi li došao do komandira koji mu je bio poznanik i saznao štogod bliže o tome, zašto se baterija sa fronta povlači put Prizrena.Siromah doktor, na kome je još trajala gojaznost koju je stekao za vreme mirnodopskog nadziravanja beogradskih klanica, morao je jedna kola preskakati, morao je i ćupriju objahati te ići njenom spoljnom stranom tri ili četiri metra, dok nije dostigao na drugu obalu, gde se upustio u dug i ozbiljan razgovor sa komandirom baterije. U tom već i artiljerci svršiše posao, te se ćuprija raščisti.Komandir uzjaha konja, uzjahaše i vojnici i baterija zatutnji preko drvene ćuprije pa se uputi prizrenskom džadom a na rašćišćenu ćupriju pokulja masa, koja je očekivala s ove strane i koja je za vreme dugog čekanja sve većma pridolazila.U tome guranju i tiskanju ja izgubih doktora ali ga docnije, kada se već smestismo u selu, nađoh i on mi reče o bateriji: — Povlači se, nema ni jednog metka više, povlači se u Prizren.Ispucala što je imala... ali vas molim, ne govorite to, čovek mi je poverljivo kazao. Siromah doktor, dobroćudan kao i svi marveni lekari, on je i ovoga trenutka, pred Štimnjom, verovao još da je naša katastrofa poverljiva stvar. Kad se jedanput gomila nađe na levoj obali reke, raspršta se, razredi i udari svako na svoju stranu, izbegavajući jedno drugoga, da traži prenoćišta.Gde bilo, makar pod strejom, pod kolima ili najzad i kraj plota, ako ima samo nekoliko stopa suvote.Ali ni toga nigde, svaka suva stopa zemlje zauzeta već. Koliko u ovakvim prilikama ima sebičnosti, toliko često i velikodušnosti.Samo što će te sebičnost stalno sresti kod ljudi, koje ste zadužili u životu, a velikodušnost kod onih koje nikad ničim niste zadužili. — Ti tražiš prenoćište? — zapita me sa saučešćem stariji vojnik, noseći neki težak tovar pokriven ćebetom. — Tražim! — odgovorih očajno umoran od teškoga hoda po seoskom blatu. — Samo... ovaj... ako ti je zgodno...Kolicina ste? Ja mu rekoh. Nije znaš dobro, al koliko da skloniš glavu. — Ama dobro je, kako da nije dobro! — uzeh ja pouzdano tvrditi jer najzad, sve što nije ulica i blato, dobro mi je došlo. — Štala je, pa ima i stoke, i đubreta! — A ima krova? — Ima! — zavrte vojnik glavom. — A šta nam smeta stoka?Šta smo mi, korsem, bolji od nje! — uzeh ja ubeđivati vojnika ne bi li ga što čvršće pridobio. — Ko stoka, je l’? — nastavi on živo. — Vala, ako oćeš, pravo da ti kažem, nije bolji nego smo mi gori od nje.Podnosi, vidiš s nama sve zajedno i vojuje i vuče i gladuje i gine pa — ćuti i trpi.Vidi, mora se tako.Nema se gde, pa ćuti i trpi.Ih, što sam imao vočića, mog rođenog vočića, nije bio stoka nego brat i prijatelj.Kod kuće mi je bio ranitelj a ovde, u ratu, prijatelj. — Pa gde ti je? — Pogodi ga kuršum, ovde u slabinu.Pade, pa, žali za mnom, izdiše pa me gleda — a suze mu teku. U tom razgovoru stigosmo do jedne kapije, kraj koje sam ja malo pre prolazio i uzalud pokušavao da mi se otvori.Za kapijom veliko dvorište, u koje su već pojedini uterali kola.Desno iza kapije prostrana zgrada, strane joj pletenice od šiblja blatom olepljene ali na čvrstim direcima uznosi se zdrav krov, crepom pokriven, koji obećava suvotu pod sobom. Stoku, koja je do maločas bila u štali, čim je kroz otvorene vratnice počeo da kulja narod u dvorište, odveo je gazda na neko sklonitije mesto, bojeći se da se u prvu zoru, kad narod krene, ne pridruži i njegova stoka kakvoj komori. Široka dvokrilna vrata na štali bila su otvorena i iz njih je bio zadah svežeg đubreta i toploga stočnog obitališta, na kome su do maločas bila zatvorena vrata. S ushićenjem, kao i svi moji, posmatrali smo svoje obitalište, previđajući i ono malo rupa na zidu i onu veliku gomilu stočnog đubreta, preko kojega smo morali preskakati da bi našli suvo mesto na koje se može stati.Tamo gde si mislio da je suvo ugaženo seno, ukvašeno izmetom, pištalo je pod našom stopalom i noga je, upadajući u seno, očas bila prelivena prljavom tečnošću.Pa ipak sve je dobro, kad samo ima krova. Valjalo je samo što pre uhvatiti mesta i raspremiti jer su sve novi i novi gosti pridolazili, a što se više veče bliži, naići će sve veće gomile onih što su na drumu daleko za nama zaostali.Rasprtismo tovare s leđa i zađosmo po dvorištu da nađemo što, čime bi se moglo čistiti.Jedan donese sa đubrišta parče tenećke od polupane petrolejske kante, drugi crep s krova, treći komadić daske i već čime je ko stigao naoružao se i otpočeo posao.Potegosmo svi jednovremeno da počistimo koliko se to može učiniti, jer se toliko veliki sloj đubreta nagomilao da nikome ni na pamet nije padalo da počisti sve.Glavno je bilo skinuti gornji vlažni sloj đubreta a dublje je valjda suvlje.Pacovi, stanovnici ove prljave zgrade, izvesno su iz svojih rupa sa nezadovoljstvom posmatrali nepozvane goste, preko kojih će oni noćas morati da preskaču, tražeći stočni izmet kojega sad neće biti na svome mestu. Čim se uspelo da se koliko toliko počisti đubre, nasta određivanje mesta gde će se naložiti vatra i unošenje stvari, koje su bile još na konjima, kolima ili u samom blatu pred štalom.Spuštajući stvari, kraj mesta gde će se maločas založiti vatra, svaki je glasno uzvikivao: „Ovo je moje mesto!“ starajući se pri tome da obezbedi sebi što veći prostor kraj vatre.I odmah je prisvojio taj prostor, razastirući ćebe na pod i podmećući torbu tamo gde će položiti glavu.A kad je taj posao bio svršen, žene, deca i starci ostali su da čuvaju mesta i stvari a svi ostali razišli su se po selu da nabave drva, rakiju i sve što bi se još moglo naći za hranu i piće. Kad je veče palo, u štali je već uveliko buktala naša vatra i pripremale su se dve tri nove.Svaki je od nas sedeo na svome mestu, zadovoljno svlačio obuću da neposredno uz vatru otkravi noge koje su promrzle o noćašnjem mrazu u Lipljanu, a nisu se zagrejale ni putovanjem po studenom i ako sunčanom danu. Štala se ispunjavala jednovremeno dimom i mrazom koji je prodirao spolja.Unutrašnjost ove neobične kuće, sa vatara koje opkaljuju zbijene gomilice tamnih senki, koje se kroz dim jedva naziru, dobija sve tajanstveniji oblik.Od siline jare pod tavanicom se lelujaju razapeta platna paučine i kad se u vatri veliki panj skrha ili džarne ili kad se nov položi, razleti se tamom jato varnica i ispuni mrak, koji se pod krov najgušće sabio.Oseća se vonja stočnoga đubreta i konjskog znoja sa sedala koja se kraj vatara isparavaju. Kod pojedinih vatara već krčka manjerka, kraj drugih se peče slaninica nataknuta na vrh nožića ili zašiljene grančice a kod svih razvio se živ razgovor ljudi, koji su se već malo odmorili i zagrejali. Nailaze novi gosti, ulaze, razgledaju i kad im se ne sviđa polaze dalje, verujući da će naći bolje.Vraćaju se zatim i kaju, jer je već naišao drugi i zauzeo baš ono mesto koje su oni hteli.Kroz rupe na zidovima duva studeni vetar i dopire hladnoća, te dok jednu stranu greješ kraj vatre druga ti zebe.To je opet nova briga i nov posao.Dižemo se svi i zatiskujemo čime možemo: izbačeno vlažno seno ili ćebe, šatorsko krilo, šta bilo, tek treba obezbediti da se prespava ova noć, kad znamo kako smo prošlu u Lipljanu proveli i kad još bolje znamo kakve nas noći očekuju u Crnoljevskom Klancu. Jedan konjanik unosi sedlo i bisage i merkajući sa tim stvarima na rukama, čijoj bi se vatri prikučio, poče pričati da dolazi sa fronta.Svi ućutaše i okretoše se da ga čuju. — Dobro je, veli, naši napuštaju kačaničku stanicu i povlače se ka Ferizoviću.Namamiće Bugare da se spuste sa visova, sa kojih oni dominiraju i onda dole u polju, naši će primiti odlučnu bitku. Svi odmahnuše glavom i nikoga ne ushiti povoljnost ove vesti.Iz dubine štale, iza dima, posle jednog ozbiljnog kašlja, ču se: — Jest, sve je tako, što reče! — A što da nije — nađe se uvređen narednik i spusti stvari baš kraj te vatre sa koje je pala uvreda. — Vi građani mislite... Onaj u dimu opet se zaceni pa kad ga pređe a on upade u reč. — Ne mislimo, brate, mi građani ništa; niti ko nas pita šta mislimo, a šta ne mislimo.Samo neću da se lažemo više.Da se nismo lagali i zalagivali, ne bi sad moja porodica robovala Austrijancima...Hoćeš valjada da ti verujem pa i ja da ostanem da me zarobe! — Ne kažem to, ali... vidite, moglo bi biti ako moravska divizija... poče narednik da objašnjava, pošto se ugurao u red oko vatre a podmetnuo sebi sedlo za sedište. — Čekaj, molim te — upade mu u reč onaj iz dima, koga je ovoga puta, kad je zinuo, sretno mimoišao kašalj. — Reci ti meni, prijatelju, putuješ li ti sutra dalje, za Prizren? — Putujem! — odgovori narednik. — E onda mi nemoj ništa dalje govoriti. — A zašto kobajagi? — izbrecnu se narednik. — E pa zato — učini onaj — što, kad bi sve tako bilo, kako ćeš ti sad da objasniš, ti ne bi putovao u Prizren, šego bi ostao ovde u Štimnji da posmatraš borbu. Narednik posle ovih neoborivih razloga sleže ramenima i pređe na drugi razgovor. Kao da je pristiglo jelo, jer malo zatim oko svih vatara poče da izumire razgovor ili se čuje reč i dve a pridigli se i oni koji su leškarili pa se povili oko vatara i samo se vide osvetljena lica i pokret ruku, koje se pružaju i povlače, te izgledaju kao neke tajanstvene ruke jer se telo kome pripadaju, skriveno gustim mrakom, ne vidi nikako. Napolju je već stegla jaka hladnoća i puše mrzli vetar, koji se oseća kako prodire kroz one rupe na duvaru, koje smo zatisli.Kad se otvore vrata, da ko uđe ili izađe, sune u štalu čitav tovar hladnoće i za čas osveži zagrejan vazduh a obraze nam ošine mraz.U takom slučaju, celo štalsko naselje digne graju: — Zatvaraj, zatvaraj bre, što se šećkaš! Na to se onaj pravda da je bio po vodu ili išao da obiđe konje ili počupao nečiju tarabu, te vuče prošce da ih stavi na vatru.Nađe se uzica te uvezaše vrata, da ne može svako i bez razloga otvoriti.I taman se to svrši i zagreja hladan vazduh, kojim nam se bila napunila štala a opet neko lupa, opet bi neko hteo unutra. — Ne puštaj! — viče neko nevidljiv iz dima. — A što bre kad ima mesta — odgovori drugi — i stoka pa grehota je što je napolju po ovom mrazu! — I ustade ovaj dobrodušni pa sam odveza vrvcu, kojom je maločas vezao vrata i propusti čoveka stara, kome se osvetli lice svetlošću vatre najbliže vratima.To je bio trećepozivac sa lipljanske stanice. — Uh, ala je hladno — reče i sav se strese i stovari se odmah kraj prve vatre. — Dajte, ljudi, samo ruke da ogrejem, ne mogu da maknem prstima. On čučnu i unese ruke u plamen pa poče da ih kravi, a kao kiriju za grejanje morao je odgovarati na razna pitanja onih, koji su bili gospodari te vatre. — More kako — odgovara on na nekoliko raznolikih pitanja — nek te niko ne laže, nema brate ništa; ode i komanda noćas u Gračanicu, prođe Kosovom i Kralj i Vlada i Vrhovna Komanda, svi odoše... kažu i Ferizović pao... — Pa to bre mi nismo sigurni noćas ovde, šta je od Ferizovića dovde, dva sata! — govori onaj glas iz dima. — Pa... koliko za noćas, može se... — teši trećepozivac, a sutra treba poraniti. Svi se odista zabrinusmo, i svako donese u sebi rešenje ujutru da se probudi sat ranije, no što je sinoć pred mrak odlučio. Trećepozivac sad se već raskravio malo i pripalio lulu, te nastavi sam kazivanje bez ičijih pitanja. — Ih, što se napravi džumbus na stanici... — Na kojoj stanici? — Pa na Lipljanskoj.Ostali neki sanduci u vagonu.Što je bilo da se odnese odnesoše a ove sanduke niko ne traži, pa ostaše.Kad vide narod da ćemo već da napustimo stanicu a on se sleže oko vagona da razvaljuje.Neko kazao da je šećer pa nagrnuše i žene i deca sa korpama, boščama i džačićima da prigrabi svako sebi.A mi velimo neka ih, bolje naša sirotinja neka uzme nego Bugari.Pa... zagušilo oko vagona, vri, čeka.Tek prskoše sanduci pa kad poče da se prosipa po blatu orden.Svi sanduci puni Karađorđeve Zvezde.Bre, kad se zasija po blatu gomila ordena, a oni pomisliše valjda zlato, pa napuniše žene kecelje, deca korpe i nedra i gazi narod po onom ordenju a ono se rasulo po blatu na sve strane. — Eh, eh, eh, baš tako mnogo? — pripitaše neke neverice. — Evo, more, vidi! — i istrese starac torbu te popadaše po pepelu sedam osam ordena. — Pa što si ti uzeo? — Tako, uzeo, žao mi ih da se valjaju po blatu...Da idem kući pa da ponesem deci da igraju, ovako ne znam ni sam što će mi — i on se saže da pokupi ordene koji su se zapretali u pepeo pod njegovim nogama. I nehotice naiđu na čoveka teške i bone misli u ovakvim i inače sumornim trenutcima.Kroz tamnu noć dopire do nas topovski pucanj, to se još bore poslednji redovi vojske, koja nije prestala verovati u dobru sreću Srbinovu.U toj vojsci ima ih koji zadivljuju junaštvom i koji veruju da će im junačke grudi krasiti Karađorđeva Zvezda, a ne znaju da se, nedaleko u njihovoj pozadini, to sveto znamenje junaštva valja već po blatu i da ga arnautske žene zbiraju u korpe i kecelje da snabdu svoju decu igračkama. Opet neko lupa.To će tako valjda celu noć. — Ko je to? — pita onaj glas iz dima koji se stalno buni kad naiđu novi gosti. — Činovnik! — odgovara glas s polja. — Pa i ja sam činovnik! — odgovara glas iznutra. — Morate me pustiti, imam arhivu i računske knjige sa sobom! — Govori onaj s polja zvaničnim glasom. — E, odgovori glas iznutra — onda izvini.Ja sam mislio ko drugi pa da te pustim.A ovako metni bratac računske knjige pod glavu a pokri se arhivom, pa lepo prospavaj! — Ama, ko je to unutra? — prodra se onaj s polja još zvaničnije i udari nogom u vrata. — Ne lupaj bre, da te sad ne vežem.Ovde je diviziski štab, pukovnik Zdravković! Onaj s polja ućuta, ne progovori ni reči nego preplašen, odmače od vrata. Svi udariše u smeh a onaj što se oglasi za pukovnika Zdravkovića dodade zadovoljno: — Jesi li video kako podvi rep? — A što ga, bolan, ne pusti? — zapita neko sa druge vatre. — E, dosadiše mi te državne arhive i računske knjige!Ama celim putem kola, konji, sve je to potrebno za računske knjige, a kad tamo a ti na kolima vidiš neke žene i kućevni nameštaj.Pa još dok se begalo železnicom, gospoda s arhivama i računskim knjigama traže zasebno kupe, pa se u njima kockaju na putu, a mi vojnici mrznemo i kisnemo na otvorenim vagonima.A znam sigurno da ni jedan od te gospode neće spasti državne arhive i računske knjige, nego bi hteli da one njih spasu! Odobriše i drugi da je tako i zametnu se oko vatara razgovor o raznim prilikama i neprilikama koje su ovog ili onog postigle zbog te gospode sa arhivama i računskim dokumentima.Usred tog razgovora neko iz dubine tek uzviknu: — More letajte ljudi, pa da ranimo da nas ne pohvataju ovde na legalu kao miševe. I ovaj uzvik kao da nas sve opomenu te, pošto se svako još malo pozabavi da popravi vatru, poče jedan po jedan da se pruža po podu, da se namešta i udešava kako bi zgodnije legao a da ne smeta drugom do sebe. Kao da su svi zadocneli putnici našli sebi prenoćište, ne dođe više niko da nas uznemiri i nasta mir u celom naselju.Jedva po ko progovori reč ili potraži što ili se požali da ga bole leđa, noge, krstine ili samo teško uzdane, pa opet mir.Moj sused, koji se greje na vatri do nas oslonjen leđima na moja leđa, jednako se meškolji.Pokušava da skupi noge, pa da ih pruži, čas podmeće nešto pod glavu, čas oduzima i čini sve moguće pokušaje da se ugodnije namesti, ali badava.Najzad huknu umorno: — Ho, brate, baš ne mogu da zaspim pa to ti je! — Što, tvrdo? — pita ga njegov sused. — Nije, nego... pitam se samo kud sam pošao?Šta će mi da sebe spasavam kad sam ostavio ženu i decu i bez novaca i bez hrane?Kuda ću da mi je da znam? — Pa tamo gde i svi ostali? — teši ga njegov sused. — Ama gde je to tamo? — Tamo — učini sused — zar ja znam gde.Šta ćeš kad si vojnik pa moraš. — E to je ono! Razgovori se već vode poluglasno, više šapatom, jer pojedini su zaspali i tamo iz dubine štale čuje se hrkanje mirne savesti. — I kad bi znao, koliko će to sve da traje — nastavlja onaj za mojim leđima, šapćući — Lanjske godine bar nije trajalo drugo, vratili smo se brzo u osvojene krajeve. — Kako kome! — odgovara mu sused — ko je zatekao sve u kući nije mu dugo trajalo, a ko nije...I razvi se među njima tih, monoton razgovor o lanjskoj godini, o Austrijancima, o njihovim zverstvima, o stradanju pojedinih sela i porodica. Ja takođe nisam mogao da zaspim i čas sam obraćao pažnju na njihov razgovor, a čas ga ispuštao i povodio se za svojim mislima, koje su se u ovoj tamnoj sredini punoj ljudi, dima i mraka, čudnovato plele i raspletale.Ipak nastade jedan trenutak, u toku pričanja moga suseda, koji mi privuče svu pažnju na njegovo kazivanje i, što sam pažljivije počeo slušati, sve sam više žalio što nisam priču čuo od početka.Sused je pričao o nekom vojniku koga su zvali Bojko „mali“ i zloj sudbini njegovoj prilikom progonenja Austrijanaca iz Srbije prošle godine u ovo doba. — A Bojko — šapće lagano moj sused naslonjen leđima na moja leđa — bio je nekako dobra srca.Svakom da učini, svakom da pomogne, pa ga svi voleli.Ostavi narednik ili kaplar, nego i vojnik, njegov drug, tek: „Ajde, bre Bojko, trkni donesi vode!“ I on posluša.Onako mali, lak, otskakuće dole u potok i časkom se vrati.Bojko celoj četi kupuje duvan, kupuje rakiju, pa čak i propere košulju drugu kad sebi pere.I sve mu dobro, sve trpi i sve podnaša.Oblije nas kiša te kaplje sa nas kao sa streje, a Bojko veli: „Ako, more, isušiće se!“ Naiđe mrazna noć pa ne smeš da mrdneš prstom, misliš slomiće se, a Bojko veli: „Sutra, ako Bog da, u zoru biće borbe pa ćemo se zagrejati!“ Marširamo po deset, dvanaest sati bez daha da stignemo na položaj, pa svi popadali i posustali, a Bojko veli: „Dobro je i ovo, ima gore.Oni što su izginuli ne marširaju više!“ Eto takav je Bojko.Ako je kome do šale s Bojkom će se našaliti, on se ne ljuti; ako je da se sprda, s njim će se sprdati.Ne ljuti se, nego sve to prima i samo se nasmeši kao dete kad se smeje. — A kakav je bio u borbi? — pita slušalac tek da ne zadrema. — Da vidiš, nije mu se ni tu moglo zameriti — odgovara pripovedač. — Nije bio od onih što će istrčati pred četu i viknuti: „Zamnom te, braćo!“ Ne bi mu to nekako ni dolikovalo.Ali se držao kao najbolji vojnik, ne bi napuštao položaj sve dok mu se ne naredi, a kad bi bilo juriša, onako mali i lak, provukao bi se izmeđ redova i pojavio se napred!I uvek se smešio, kao dete, i u samoj se borbi smešio.Jedan put čak komandir reče: „Ajde, Bojko, nek da Bog da se ovo sretno svrši pa se ti nećeš vratiti u selo bez medalje za hrabrost!“ On se opet nasmeši, kao da bi hteo reći: „Ako date hvala, ako ne date — opet hvala!“ Pripovedač tu, prekinu priču i pruži se te uze nameštati vatru.Ispruži nogu te petom od čizme uze lupati panj koji je po sredini pregoreo i kad ga prebi a on gurnu dve polovine na plamen.Varnice, kao zlatna kiša, ispuniše pomrčinu koja je u toliko gušća bila što su se vatre već počele da tule i samo još ovamo i onamo rumen žar pokriva zemlju kao usijano i rastopljeno gvožđe.Kad uredi vatru on nastavi: — Pa kad počesmo lane u ovo doba da čistimo Srbiju od Austrijanaca, poterasmo ih kako ih niko i nikad nije terao.Veruj nismo im dali ni da se okrenu za sobom.Ono je bilo, kako da ti kažem, kao kad tuđa stoka uđe u njivu pa je skleptaju sa svih strana i ko stigne taj udari.Pričaju naši vojnici, njihov đeneral Poćorek kad je zanoćio u Krupnju, napisao svome caru pismo: „Od kako si, care, metnuo krunu na glavu, nisi ovake batine dobio!“ A car mu odgovorio: „Izvukao sam ja, nije mi to prvina, nego tebi; zato čim primiš ovo pismo da mi vratiš ordene što sam ti ih poslao u Valjevo!“ Nije tako bilo ali vojnici, znaš već kako je, čuje jedan od drugoga pa pričaju...Ali ako đeneral i nije pisao caru i car đeneralu, batina je bilo.Ono si trebao da vidiš, pa da ne veruješ šta se učini od jedne carske vojske.Evo da vidiš, sprovodim sam samcit dvesta zarobljenika, pa dok da stignem do Milanovca dvesta sedamdeset i pet.Ne beže, kao što bi bio red da zarobljenik beži nego pridolaze; izvlače se iz kukuruza, iz jarkova, sa tavana, iz podruma pa samo dižu ruke i mole. Opet danu pripovedač pa odmah nastavi: — A nadrli smo kao maniti, ne može komandant da nas ustavi.A i kako će, kad je ceo naš puk otud iz Tamnave, Pocerine, i Mačve iz Rađevine i Jadra, te svaka stopa što smo je oslobađali bila je naša.Naša polja, naše gore, naša sela i naše crkve, naše kuće i naša deca.Ih, kako nam je tek, danas ovome a sutra onome, zaigralo srce kad bi spazio poznat drum, poznatu šumu, poznatu stazu, poznato drvo.Tamo na kraju staze te, iza one šumice, blizu onog drveta, njegovo je selo, moje selo, naše selo.Onde nam je familija, žene i deca, koju smo ostavili i koju sad hitamo sa radošću i strepnjom da oslobodimo.Kad se odmaramo ili kad se sklonimo gde od kiše, a mi samo o tome govorimo.Pričamo jedan drugome svak o svojoj kući, o svojoj deci, o svome malu.Sećam se, ne znam samo da li beše to u Osečini ili na Zavlaci, zanoćili smo te se nas nekolicina uvučemo u jednu košaru da se sklonimo od kiše.Pa Bojko tako poletao do mene i kazuje mi, to što svi kazuju, o svojima o kojima svi govore. — Imam — veli — dve udate sestre, u dobre kuće.Brat se podelio od mene kad me oženio.Šta znaš hoće li se složiti žene, toliko se njih zbog žena podeliše ili odoše na sud i osramotiše, kao da nisu braća.Što bi mi to, nego da se podelimo odmah sad, pa da se gledamo kao braća a da nam se žene gledaju i da jedan drugog pomažemo.Tako smo se bratski i bez i jedne reči podelili, te mi je brat i pre i posle pomagao a i ja njemu.On me je i oženio, iz dobre kuće, a žena mi se pazi s majkom kao da joj je rođena.Majka i živi kod mene.Ugodila se sa mojom ženom pa joj dobro, a zavolela je i decu.Imam jednu devojčicu, viš volišna je, na mene, te rekao bi ne zna ni dve unakrst a da znaš samo kako je mudrica i kako ume da kaže, te toliko put sam pomislio: šteta što nije muško!A nije samo na jeziku i kućanica je; pomaže bome majci na svakom poslu; ume sama skuvati kavu, ume očupati pile pa čak i prosejati i ako jedva ručicama obgrli sito.Ranko je godinu dana mlađi od nje i pošao u školu, pa ako Bog da, nek mlađi prihvataju kuću a ovoga je šteta odvojiti od škole.Uči i sluša.I da vidiš samo kako on pazi knjigu, da mu ne kane kap vode, da mu se ne povrne list, da mu se ne iskalja.Kad legne a on knjige pod glavu, da mu ko ne dira a ako hoćeš, može i ne jesti ali neće dići glavu s knjige kad ima što da nauči, pa makar mi jeli bez njega.A da mi vidiš Batu, ništa nije ovo dvoje prema njemu.Nema ni tri pedlja od zemlje — i on je mali na mene — a okrugao je kao lubenica.Kad ga gurneš a on se valja oko sebe i ne može da se ustavi.Obrazi mu narasli kao hlebovi i zacrveneli se ko jabuke.I čudno neko dete, od kad je palo na svet nikad se nije zaplakalo, samo se smeje.Kaže nana mojoj ženi: „E, moja snajo, da behu moji tako da ne plaču, pristala bih i po dva godišnje da rađam, ali kakvi su moji bili, propištala mi mladost od njih!“ Znaš li, bolan, moj Bata kad hoće da spava on se smeje, kad se probudi ujutru opet se smeje, igraš s njim; on se smeje a šopiš ga, kad ne valja, on se opet smeje.Ne zna da govori, nego tako brlja jezikom ko pijana baba.A biće napredno dete.Ako mi se Ranko odmetne od kuće i oda se školi, onda ću na Bati kuću, nek mi on bude domaćin.Samo ako Bog da da se sve ovo lepo svrši... Eto tako mi je govorio o svojoj kući i o svojoj deci — završi pripovedač i zastade da napravi cigaretu. — I još mi je govorio — nastavi — mio mu bio znaš taj govor jer nemamo nego jedan dan oda još, ako ovako pođe, pa da sagleda svoje selo i kuću, majku, ženu i decu, pa se sve boji da ne zastanemo, da ne dođe Austrijancima kakva pomoć te da nas zadrže.Još samo onu planinu da prođemo, još samo ono polje, još samo... da je samo sutrašnji dan da svane! A sutra dan produžismo tako, sve napred, sve napred.I već dogledamo poznata mesta poznate puteve, poznate njive.Malo malo pa po neko uzvikne: „Eno njive Petrove, a Petar ostade, pogibe!“ ili „Eno more, ono je kuća Sime Dabića!“ I tako svaki čas na svakom koraku. Zagazismo i u Jadar, a Bojku srce naraste.Tu je, u svojoj zemlji, poznaje svaki kamen, poznaje svaki trn.Ide, ide napred a upro pogled tamo, tamo iza onih topola, tamo je njegova kuća, njegova ćerčica koja pomaže majci, njegov Ranko, njegov Bata.Čekaju ga oni, jer se tamo već čuje pucanje srpske puške, jer su mu selo izvesno već napustili Austrijanci.Eh, Bože pomozi, još malo, još malo!Da može, da sme, napustio bi redove pa bi potrčao ispred nas. Tek prođosmo otud Jarebica, a komandat zaustavi bataljon.Kažu, stigao od nekud glas, Austrijanci se ustavili kod Krupnja i tu će kao da nas čekaju da se brane, pa se moramo zadržati da sačekamo pojačanje.A i dobro nam došlo malo odmora.Nisu nas umorile toliko borbe i naglo nastupanje koliko blata.Gaziš ono pusto blato pa ti teža noga nego i puška i torba i municija zajedno.Sad prvi put siđosmo na drum, tu gde se ustavismo, a četiri dana smo jednako gazili preko njiva i livada i utrina, i tek kad bi se dočepali kakve padine što bi osetili malo suvote. Pa tako tu posedali kraj druma, te jedan uzeo iverku i skida blato s obuće, drugi savija cigaru, treći se pretovaruju a četvrti se prihvatio malo hleba te žvaće koru koja je otvrdla u rancu.Znaš već kako je na odmoru.Pa se zametnuo i razgovor a ne razgovaramo ni o čem drugom no o svojima, o svom kraju, o onom što nam je pred očima... A u Bojka svetle oči, pune suza i radosti.Sa toga mesta na kome smo, dogleda se njegova kuća.Eno je tamo preko njiva, ispred onog zabrančića, na levo od druma.Čim je sagleda on priđe poručniku, koji je umoran seo na jedan kamen.Priđe mu, pa se isprsi i tresnu nogom o nogu. — Gospodin poručnik, molim pokorno! — Šta je Bojko? — pita ga poručnik. — Molim za dozvolu da obiđem kuću? — Boga mi, Bojko... uze zatezati poručnik. — Nije daleko, eno preko onih njiva, eno se dogleda. — Je l’ ono? — učini poručnik. — Jes, gospodin poručnik!Ostavio sam same žene s decom, pa da vidim kako su prošli.Neću sedeti, samo da navirim, da se pozdravim, pa eto me! — E kad je tako blizo a ti hajde.Pa nemoj samo da naviriš, pozdravi se lepo sa svojima i progovori.Otud, od tvoje kuće dogleda se ovamo, kad vidiš da krećemo a ti hajde za nama. — Hvala, gospodin poručnik! — kliknu Bojko veselo, osvrte se pa nas pogleda sve redom, kao da bi hteo da jedan deo svoje sreće i nama da, pa se otisnu s druma u njive i poče preskakati potoke i plotove pa sve prečicom ode kao tane iz puške.Mi gledamo za njim kako grabi pa i radujemo se njegovoj sreći i zavidimo mu. — Ih, blago njemu! — reći će jedan. — I na tebe će doći red! — dodaje drugi. — Hoće ako podrži ovako! — teši sam sebe onaj prvi pa dodaje: — Izgleda mi kao da se sad bijem za moju njivu.Samo neka krenemo, nek ne gubimo ovako vreme, pa čini mi se zubima ću klati neprijatelja kad sagledam svoje selo. — A kako ti je bilo tek kad si ga napuštao, pa gledaš očima kako neprijatelj ulazi u tvoje selo. — Nismo prošli ovuda i hvala Bogu te nismo! Bojko uđe u kuću, uđe i ostade nešto.Počeše ovamo već da mu broje koliko je ostao, počinju da prave i šale na njegov račun, pa i da ga dozivaju i da zvižde, ma da se dole do Bojkove kuće ne bi ni čulo.Pametniji će među njima reći: — More, ostavite čoveka s mirom, znate kako je kad se vidi sa svojima. I poslušaše, te ga ostaviše na miru ali se Bojko bome dugo, vrlo dugo zadrža, te rekoše neki da pošaljemo po njega.Zaboraviće se, vele, pa će ostati te navući krivicu sebi.Potraja još dosta dugo, te se svi ozbiljno zabrinusmo što se ne vraća. — Da opalimo jedan metak — veli kaplar — pa ako je i zaspao probudiće se. — Jok more, sad će on.Znaš kako je, zagovorio se s decom pa i ne oseća kako vreme promiče. U tom se Bojko pojavi na kapiji kraj vratnica i svi graknuše. Ali Bojko ne polazi ovamo k nama, već stao pred kapiju i gleda.Gologlav, puška mu o ramenu, stao i gleda da vidi valjda jesmo li još na drumu ili smo krenuli.Uzeše opet naši da mu dovikuju i da zvižde, i ako se ne čuje donde, a on stoji pred vratnicama, gleda ovamo a ne miče. — Pazi niko ga od njegovih ne ispraća! — primetiće neko i odista, sad nam tek pade u oči da niko njegov ne izađe za njim, te uzesmo da objašnjavamo to.U tom Bojko, koji se još nikako ne mače s mesta, skide pušku s ramena i obori je na ruke, pa je onda diže do oka i nanišani ovamo, pravo na nas.Dok se mi samo okretosmo jedno drugom a Bojkova puška planu i tane prosvira iznad naših glava. — Šta mu bi? — zapitaše se s raznih strana i još ne stigoše da jedan drugome odgovore a ono puška i po drugi put planu i tane prosvira baš izmeđ nas. — Ama ko to puca? — skoči poručik i dok htedoše da mu obrate pažnju na Bojka, Bojkova puška otpoče ubrzanom paljbom: pljas i jedan s leve strane druma dreknu: — Jaoj, pogodi me! Svi se uskomešasmo, svi uzbunismo a Bojko i dalje stoji tamo na vratnicama i puni pušku i nastavlja žurno paljbu na nas.Pade još jedan i to ovaj pogođen u srce.Nije ni zenuo. — Brzo, šta čekate, šta ste se zbunili? — dreči poručnik. — Da pucamo? — pita narednik. — Pucajte!... ili... čekaj!Ima u kući dece, nisu kriva!Det’de jedan s jedne a drugi s druge strane pa ga opkolite.Hoću živa da mi ga dovedete.A vi ostali polezte, ne ginite ludo! Vojnici su se već izranije sklonili ili pričučnuli u jarak kraj druma a neki i polegali.Odvoji se jedna desetina te krenu niz drum a druga desetina preskoči jarak te kroz njive.Tek što ova desetina preskoči jarak a iz nje jedan pade ranjen od Bojkove puške.To već treći. Ja sam pošao sa prvom desetinom, jer nekako poručnik pogleda u mene kad reče da se odvojimo u potere.Trčali smo niz drum, pa kad smo izmakli pravcu u kome je Bojko pucao i njegovom pogledu, uskočismo i mi preko jarka, te kroz njive pravo iza kuće.Dotle su već stigli i oni s druge strane, te opkolismo tako kuću da nam ne može umaći. — Bojko, predaj se! — viknuh baš ja glavom, skriven iza ćoška.On prestade da puca i spusti pušku.Pritrčasmo i jedni i drugi i dočepasmo ga za ruke a kaplar otpasa tkanice i poče mu vezivati ruke.Bojko se nije otimao, on je dozvoljavao da se čini s njim šta se hoće; on je samo drhtao i tresao se celim telom a iz zamagljenih i krvavih očiju vrcale mu suze i promuklim, zagušenim glasom drao se: — Pustite me, pustite me da ih pobijem sve!Pustite me da ih pobijem? — Šta učini more! — dreknu kaplar i poteže razjaren da ga udari pesnicom.Ali ga ne udari, i on ga je voleo kao i mi, nego ga samo dočepa za gušu i zatrese uzvikujući: Šta učini, more? Bojko samo ćuti, dahće od umora, na slepoočnici mu biju modre žile, koluta očima i grize izgorele usne iz kojih mu već šikće krv.Ne možeš da ga poznaš, lice mu se sasvim unakazilo, po čelu mu se ispisale brazde i onaj njegov osmeh sasvim se izbrisao. Dok smo se majali oko Bojka a jedan od vojnika, koji je ušao bio u kuću da vidi ima li koga tamo i da pita šta bi čoveku, izađe otud bled kao vosak. — Ih, ljudi Božji, odite da vidite nesreću i grehotu! Potrčasmo svi u kuću sem dvojice trojice, koji ostaše kraj Bojka.Potrčasmo i ustavismo se na vratima.Ne daj ti Bože da očima svojim vidiš ono što smo mi sagledali.Sve poklano, sve živo po kući leži u usirenoj krvi. I sad mi pred očima ona krv i ona nesreća.Stara majka, kako potrčala valjda da zakloni i unuče, udarena kundakom i lobanja joj raspolućena te leži kraj ognjišta.Odmah do nje, držeći se i sad još rukom za babinu suknju, devojčica preklana preko grla.To je ona, što Bojko pričaše da je kućanica, da je mudra.Njene mudre očice ostale su otvorene a silna krv, koja joj se prosula iz grla, prelila joj odelo crvenilom te izgleda kao otkinuta i uvela bulka.Malo dalje, u jednom uglu, leži mlada žena grleći čvrsto rukama Ranka, onoga što voli školu.Majka sva izbodena bajonetima a dete razbijene glave.Na sred kuće, kao preklana tičica, leži u krvi svojoj Bata, onaj Bata što se uvek smeje, što je uvek veseo, što je sreća očeva i majčina.Bata leži u krvi, poleđuške i smeši se, i sad se u smrti smeši. Zločin je morao biti izvršen još pre nekoliko dana jer je krv kraj leševa bila tvrdo usirena, lica su u mrtvaca već bila uvela i osećao se zadah lešina. — Ih, grehote! — učini i sam kaplar. — Grešni Bojko, kako i da ne poludi! — dodaje drugi. — A koj’ otac ne bi poludeo kad bi sagledao ovo! — veli treći. — I viš’ u ludilu je pucao na nas, mislio je bije neprijatelja koji mu je kuću iskopao! — razmišlja opet kaplar. — More, pucao bih ja i na Boga! — dodade jedan od onih u čije ćemo selo sutra ući. Povedosmo Bojka vezana, ali ga nismo grdili usput, žalili smo ga i kazivali mu blage reči, ali ih on nije razumeo. Ne znam je li moj sused nastavio i dalje kazivanje.Dovde sam slušao sa pažnjom a zatim me je san savladao.I čudan sam san usnio te noći.Kao na lipljanskoj stanici, pa se iskupio silan narod oko sanduka iz kojega se rasulo ordenje Karađorđeve Zvezde.Pa tu kao đeneral Gojković, bela mu brada do kolena, stoji kraj vagona, diže one zlatne krstove i pita svakog redom i daje svakom redom.Pa naišao i Bojko i smeši se a đeneral ga pita: — Koliko su ti dece Austrijanci poklali? — Troje, gospodine đenerale! — odgovara Bojko. — E, evo ti tri krsta, a evo još, uzmi još — i daje ordene.Ali ti krstovi kao da nisu zlatni a nisu ni mali te se ne mogu na grudima poneti, već veliki i teški. Povio se grešni Bojko noseći ih na leđima, oznojio se i posustao te kao zapomaže: „Pomagajte, ljudi, ne mogu ja sam ove krstove poneti!“ I mi mu prilazimo i svako od nas prima po jedan i svako svoj krst nosi... Od jutros zakrčio drum koji vodi iz Štimnje u Prizren.Drum se i ne vidi već samo kroz ravnu poljanu proteže se crna živa linija koja se kreće, povija, gamiže kao ono kad mravi iz mravinjaka obeleže sobom put kojim kreću na posao. Pošlo je sve što je noćas otpočinulo u Štimnji; krenulo je i ono što je stiglo od jutros iz Lipljana a ne smelo se zadržati na odmorak, nastavilo je put i ono što neprestano stiže sa fronta, što tamo ne može više biti od koristi. Sad se već jasno čuje topovsko pucanje jer borbe se vode negde u blizini i gomila ide ćuteći, pognute glave, kao red osuđenih kojima je već saopštena presuda. Nebo je puno tužne boje te surovu sliku jednoga čitavoga naroda koji kreće u zbeg, u planine, osvetljava nekom mističnom maglicom koja, kao pokrov izatkan iz pregorelih sunčanih zrakova, tajanstveno obavija bedu i nevolju.Sećam se jednoga našega vajara koji je tugu tako zaogrnuo providnim velom ispod kojega se suze nisu videle ali su se osećale. Nemoguće je bilo okom shvatiti svu veličinu nevolje koja je kretala od jutros.Svako je video samo najužu sliku oko sebe a daleko mu je izmicalo pogledu ono što je pred njim i ono što je za njim.Tek kad je sunce malo više odskočilo, pre no što ćemo iz kosovskoga ravništa ući u duboki crnoljevski klanac, seo sam na jedno oboreno drvo, na prvi odmorak i tada mi je pred očima promicala slika za slikom, od kojih je svaka zasebno predstavljala jednu celinu bede i nevolje a sve zajednički, povezane, celu tragediju jednoga naroda. Promiče baterija teško izvlačeći glomazne točkove iz debeloga blata koje je pokrilo razriven i prolokan drum.Napred jaše komandir preplanula i umorna lica po kome su dubokim brazdama ispisani svi napori dugotrajnih i nadčovečanskih boraba i sve razočarenje jednoga čestitoga starešine koji je, sem hrabrosti, ulazio uvek u borbu i sa verom u pobedu.Zavaljene kape daleko iznad čela a oborene glave, on prelazi u pameti sve one slavne borbe iz 1912, 1913, 1914 i 1915 godine, koje je ova baterija, od koje se on nikad valjada nije odvajao, vodila.I sada na putu povlačenja, dušu mu obuzima neko osećanje stida koje ga muči i sa kojega on ne diže glavu i izbegava da se sretne pogledom sa beguncima kroz čije guste redove promiče.Konji u zaprezi pokriveni blatom, umorni i malaksali jedva kreću; sedla na njima većinom prazna, oni koji su ih jahali ostali su tamo, na bojištu.Kad udari točak u kakav kamen, kare šupljo zazvone kao što praznina zvoni.U njima nema više municije, ispucalo se, izginulo se i — sad se povlači, ako se bar mogu da spasu topovi da ne padnu u ruke neprijatelju. Odmah za baterijom idu jedne taljige pune stvari i dečice.Ljupke dečje glavice vire uvijene u marame, šalove i ćebad a majka, noseći još i odojče na ruci, prati kola sa najdragocenijim tovarom.Konjić naramljuje na jednu nogu, izvlači kola iz blata amovima iskrpljenim kanapom i nastavljenim užetom.Njega vodi starac koji se i sam pomaže batinom da ne bi posrnuo.Sin mu je pod puškom; možda ono što se čuje od jutros i njegova puška puca i ne sluteći da nedaleko iza fronta promiče njegova porodica, njegova deca i sve dobro njegovo.Deda, na kome je ostala kuća i briga, opremio je rasušene taljige koje su se bile rastočile pod strejom, okrpio je užetom i kanapom stare amove, koji su visili u kući iza vrata: majka je izmesila punu vreću proja, te su tako krenuli u zbeg za ostalim svetom odmičući se po nekoliko časova dnevno, onoliko koliko je deda mogao da hodi, onoliko koliko je konjić mogao da tegli.Pošli su za svetom, za narodom, ne pitajući kuda i sad idu ne znajući kuda i ne sluteći da će uskoro naići na albanske planine gde će im taljige biti suvišne a bedni konjić teško moći na sebe primiti da ponese jednu porodicu a stari deda teško moći primiti na sebe da ponese jednu tako tešku brigu. Za taljigama idu jedna volovska kola opet pretovarena stvarima, ženama i decom.Vočići teško dahču i posrću nemogući da izvuku kola koja svaki čas upadaju u proloke, a dve tri snahe koje idu kraj kola svaki čas podmeću ramena i mladom snagom svojom iznose kola. Za ovima idu peške ostaci nekog engleskog artiljerijskog odeljenja koje odstupa iz Beograda.Ovi tuđinci, koji su do pre neki dan branili srpsku prestonicu, zašli su sad u srpske planine da sa nama zajedno podele sudbinu jednoga nesretnoga naroda.Krenuli otud, sa dalekih severnih ostrva, prebrodili prostrana mora, da nam donesu ne toliko pomoć koliko veru da u ovoj gigantskoj borbi nismo sami, da je do nas kadra dopreti ruka moćnih, da nad nama bdi briga moćnih.Pa kako je i ta vera nemoćna pred silom! Za Englezima brekće i stenje sav blatom umazan jedan automobil pun naroda koji se guši u njemu.On ide istom brzinom kojom i volovska kola a tako često i zastaje nemogući da izvuče točak koji se zariva više osovine u žitka blatna jezera koja ispunjavaju proloke.Svetina, koja se natovarila na automobil, čas slazi s njega da ga izvlači čas se penje da on nju izvuče. Za automobilom lagano škripe glomazna volovska kola sa državnim volovima, pretovarena nekim sanducima, gvozdenim krevetima i kutijama sa instrumentima a preko svega toga posedale milosrdne sestre, uvijene u vojničke šinjele, sa prljavim belim maramama oko glave i crvenim krstom više čela.To su ostaci neke ruske misije i doktor, šef misije, u glomaznim mužičkim čizmama, ulepljenim blatom više kolena, sa zabačenom kačketom unatrag i naočarima spalim na vrh nosa, ide napred i vodi volove za uzicu. Pa onda se nižu tako redom slika za slikom.Čitav beskrajan niz vojnih kola sa natpisom sa strane kojoj komandi pripadaju, prekinut po gde gde kakvim seoskim kolima, taljigama ili dvokolicama koje se nenadležno unele u red.Ta vojnička kola predstavljaju zalutale delove pojedinih komanda, izmešane, bez reda, rasturene tako da se jasno vidi kako svako za se i za svoj račun tegli.Jedna sanitetska kola vardarske divizije, pa troja municiona kola moravske divizije, pa dvoja kola iz komore drinske divizije, pa onda neka poljska kujna dunavske divizije i tako redom a bez reda.Na tim kolima ima i državnih i privatnih stvari i državnih i privatnih lica, ima i bolesnih vojnika i čitavih porodica, žena, dece i staraca. A iza toga niza državnih kola pojavljuju se opet sve one slike koje smo videli kad je prokupački zbeg slazio labskim drumom.Putnička kola sa arnjevima i umornim konjićima čije sapi brekću kao mehovi a blato im iskitilo trbuh te vise čitavi grozdići; pa onda automobil, mali, crn, lakovan sa četiri sedišta, naviknut da vozi od Beograda do Topčidera; za njim veliki tovarni automobil golubije boje, i sa motorom koji brekće i stenje kao razdražena životinja i gumama koje su se ojele; pa onda mala seljačka kola sa vočićima kao srndaćima i točkovima koje je obmotalo blato slojem debljim i od samih naplataka; pa dvokolice koje vuče konjić oznojenih rebara i usanulih kukova, za ovima fijaker sa beogradske kaldrme na kome još vise, kao krpčići na prosjačkim čakširama, gume oko točkova i na kome je još po gde gde sačuvao lak svoj sjaj a pliš svoju boju ali ga gledaš sa sažaljenjem kao bivšu lepoticu na kojoj se još održali tragovi prošlosti; za njim taljige sa bednim konjem u rudama, jedne od onih taljiga na kojima se prenose drva i espap sa beogradske stanice, pa onda fijaker od onih koji su osamdesetih godina još i izgledali nešto na beogradskim ulicama a od toga doba služe za prenos pošte izmeđ dveju varoši u unutrašnjosti; pa špediterska kola, velika, prostrana, čitava kuća na točkovima a vuku ih tri umorna konja raskrvavljenih grudi, koji su ih sa velikim naprezanjem izvlačili iz svih blata kroz koja se prošlo; za ovima opet par vočića vuku nešto što se i ne može nazvati kolima, dva točka i visoki stupci sa strane; za njima poštanske čeze, pa onda sakadžijske dvokolice sa kojih je skinuto i bačeno bure da se zameni tovarom, pa bolnička ambulantna kola, pa laka štajerska kola sa platnenim krovom.I redom tako, sve vrste kola, sve što ima točkove i što može da povuče zaprega.I sve to natovareno i pretovareno senom, brašnom, pokućanstvom, decom, ženama i starcima. Uz sve to, oko kola i izmeđ njih pešači masa sveta poprskana blatom po grudima, po kosi, po licu i ubrljana do kolena i do pojasa.Kroz gomile pešaka tiskaju se još i konjići osamareni i natovareni, kravica koju vuče majka da bi ishranila decu i ovca koju je grešni domaćin poterao da se negde u planini ishrani zimus. I sve se, to izmešalo i sve izjednačilo, vojnik i građanin, varošanin i seljak, činovnik i radenik.Svako podjednako ponižen, podjednako nosi teret brige i bola i kreće pognute glave predosećajući da su ovo tek prvi koraci na dugome putu patnje i stradanja. Lagano kreće zbeg koji je zagušio drum.Nesretna majka koja nosi na leđima svoj najdraži teret, svoje čedo isceđena, bleda, voštana lica; ranjenik, koji je nedolečen krenuo iz postelje ogrnut bolesničkim ćebetom, pa otac koji nosi kuću na leđima i majka koja vodi umornu dečicu za ruke; zarobljenik promrzo, pocepan, izgladneo, koji sumanuto zvera idući za gomilom; pa ruski mornari i francuski bolničari, pa zalutala deca bez roditelja, bez topla odela, bez zaštite — sve te slike i druge bolnije, promiču kroz gomilu kola volovskih, konjskih, kraj kola svih vrsta, svih oblika, kroz niz automobila, municionih kola, topovskih kara i tovarnih konja.I sve se to izmešalo, i kola i ljudi i stoka i sve se tiska, sve grabi i ako se jedva kreće i probija kroz gomilu i svako nosi, osim one opšte još i svoju sopstvenu nevolju, svako svoj bol, svako svoju istoriju, uvek tužnu istoriju.Jedni su krenuli u svet a ostavili kuću i tekovinu svoju na milost i nemilost pljački koja sad već besni u njihovom zavičaju; drugi su krenuli a najdražiji im iz kuće na bojištu i ko zna jesu li živi i ko zna hoće li ih videti i hoće li kad god čuti o njima; treći su krenuli sa gorkim saznanjem da su za sobom ostavili grobove svojih milih koje niko neće obići, niko opojati, niko prekaditi; četvrti su krenuli a nemoćne svoje, decu ili roditelje, ostavili usput u nepoznata mesta, kod nepoznatih ljudi; peti, šesti, sedmi... svako nosi svoju nevolju, svako svoj bol, svoju istoriju, uvek tužnu istoriju. Idu jedno za drugim roditelji bez dece i deca bez roditelja, očajni bez utehe, boni bez nege, izgladneli bez ponude, iznureni bez odmorka.Uznevereno i uzbuđeno, sa osećanjem straha, poniženja i patnje, kreće se povorka nevolje i jada i teče drumom kao nabujala reka bolova. Viđao sam duge povorke pobožnih koje je vodila vera; gledao sam beskrajne povorke vojsaka, vodila ih je volja jača i starija; video sam gnevne povorke naroda koji se buni, vodila ih je misao; gledao sam šarene povorke veselih, vodilo ih je zadovoljstvo ali — šta vodi ovu povorku bednih i nevoljnih što klonula duha i tela kreće drumom?Vodi li je razočaranje i bol, vodi li je tuga i rastočene nade?I kuda će?Idu li ovi bednici na poklonjenje hramu čovečnosti i pravde ili idu na vrhove planinske da se otud, bliže nebu, pomole Bogu milosti ili, možda idu na obale sa kojih se dogledaju veličanstveni svetski hramovi kulture, prosvete i civilizacije, te da otud, smrću svojom, iskažu velikima da su ti hramovi tek onda uzvišeni, tek onda veličanstveni, kada se dižu u dušama narodnim a ne samo kao ukrasi velikih svetskih gradova? Lagano kreće zbeg koji je zagušio drum.Kraj druma leže mrtvi konji, koji su popadali, juče prekjuče.Njih su već cigani odrali a gavrani ih raščupali; leže polomljena kola koja su se ozgo s druma skrhala i nisu se mogla opraviti da nastave put; leže mrtvi volovi koji se raspadaju i oni koji su tek lipsali i sa kojih gladan vojnik seče parče mesa pre no što stignu psi da ga podrpaju. Što dublje u klanac zalazimo sve veća hladovina bije i reže uz obraze a telo se ježi i duša grči, te studena groznica prožima te skroz i počinješ drhtati.Kad po gde gde probije sunčani zrak, tamo gde se klanac otvori malo i proširi, on samo izaziva još veću jezu kroz tela koja su mrzla one lipljanske noći a ne zagrejala se studenim zracima jučeranjega sunca. Pred nama ide žena i nosi na rukama dvoje dečice uvijene u krpe.Ono starije bi i moglo hoditi ali od mraza ne može da makne nožicom a ono mlađe još se nije odvojilo od naručja materinog.Dečici zacrveneli obrazi od studi kao zrele jabuke, ručice im se podnadule tek što ne prsne krv pod kožom a na očima krupne suze, one što ih mraz izaziva.Promrzla su a nedovoljno obučena pa im je teško zagrejati se.Jadna majka pokušava da im dahom iz usana greje ručice ali ni daha dovoljno nema, umorna pod teretom koji nosi. — Promrzla dečica? — pita je ranjenik koji se tetura drumom oslanjajući se na jednu granu. — Promrzla, što ću! — odgovara majka a reči joj zvone bolom. — Nigde vatre da ih zagreješ? — nastavlja ranjenik sa puno roditeljskoga saučešća i osvrće se na sve strane ne bi li zapazio kakvu vatricu kraj koje bi žena sebi snagu a deci dušu povratila. — Nema! — odgovara majka. — Da mogu — dodaje opet ranjenik — poneo bih ti jedno dete, al eto, jedva i sebe nosim. — Hvala ti! — blagodari očajna majka. U tom naiđosmo na vola koji ostavljen leži porebarke kraj druma, boreći se s dušom i teško dišući kroz nabrekle nozdrve.Premorio ga put; ko zna odakle on, ozgo iz Srbije, vuče teret i ne odmara se ni danju ni noću.Pa uz to nigde hrane a noći mrazne, te stoka nezbrinuta, nenahranjena, nesklonjena, malaksava polako i pada kraj drumova.Oslobodili ga jarma, odveli ga van druma da ne smeta prolaznicima i ostavili ga da tu lipše.Ranjenik, kojega je zabrinula sudbina one dečice, seti se nečega kad spazi ovoga samrtnika. — Slušaj, snaho, eto vo lipsava.Još je topao, položi decu po njemu, zagrejaće se! Žena ga pogleda čisto neverice a on ponovi: — Zgrejaće se, veruj mi, položi ih samo. Žena ga posluša i položi decu po volu a vo, koji je već bio sklopio oči predajući se smrti, osetiv teret na svojim rebrima, otvori još jednom one velike, one pametne i pune izraza oči i pogleda bono dečicu.Izgledalo mi je u tome času kao da u njegovim očima vidim suzu i kao da mu čujem reči: — Grejte se, grejte, srpska dečice!Učinio sam svoje; izvlačio sam topove srpske na Rujan i na Oblakovo, iznosio ih na grudima svojim na Lisac i na Osogovo, na Cer i na Jagodnju i pošteno služio gde god je trebalo i kad god je trebalo.Sad sam malaksao, umirem, pa ako, neka i poslednjim dahom svojim koristim vama bar, srpska deco.Grejte se, grejte, toliko ću još disati dok vas ne zagrejem!... Ali nije samo poslednjim dahom svojim koristio čestiti srpski vo.I posle smrti još, tek mu se ugasilo oko a žena digla zagrejanu dečicu sa njega, zabodoše gladni vojnici i zarobljenici noževe u njegovo telo da otkinu parčad mesa koju će kod prve vatre baciti na žar i jesti ga nedopečeno, onako uvaljano u pepeo i sa komadima uglja koji vise o njemu. Jer, avet gladi u veliko lebdi nad ovom vojskom izgnanika.U Prištini poslednjih dana već se nije moglo doći ni do hleba ni do brašna.Tamo već tiskale su se gomile pred pekarnicama i kada su prvi, koji su snagom ramena i ruku prodrli do ćepenka, razgrabili količinu koju je jedna pekarnica kadra bila dati, ostali su se vraćali očajni i gladni.U Prištini sam već čuo reč: „Četrdeset i osam sati nisam okusio zalogaj hleba!“ a siromašna kosovska sela, kroz koja smo prolazili, nisu nam bila kadra ni mrvice ponuditi.Sretniji, koji su kolima, ko zna odakle i iz koga državnoga magacina, vukli po koju vreću brašna, još su daleko bili od nesretne nemani gladi koja će docnije, tamo u albanskim planinama i na jadranskim obalama, zagrliti svojim suvim i koštunjavim rukama sve što se spaslo i verovalo da je na tim obalama, kojima će žurno tegliti, kraj patnjama.Ali vojnici, regruti, ranjenici, zarobljenici, koji nisu u zbeg krenuli opremljeni i koji su mesto sveg ostalog tereta poneli samo svoju golu dušu, idu drumom već klonulo, sumorna, ugašena pogleda koji se po gde kad budi i u kome se raspaljuje plamen divljaštva kad u tuđoj ruci spazi komad hleba. Sretah ih usput, ove jadnike, jedu lišće od kupusa koji su upljačkali u prvoj bašti koju su usput sreli i na koju su gladni pali kao skakavci: ili su podelili već pola suvu presnu bundevu koju su našli pod nečijim krovom gde ju je domaćin obesio jesenas da se suši ili krune zubima klip prošlogodišnjega suvog kukuruza čija se zrna žute kao ćilibar. Primetih vojniku koji je sa vola, kojega su psi već podrpali, sekao sebi parče mesa: — Nemoj, bolan, to jesti, viš da je stoka lipsala. — Pa neću valjda sa žive seći meso! — odgovara mi i pogleda mrkim pogledom u kome je bilo čak i mržnje. — Tako je, al velim, ko zna od kad je lipsalo, eto su ga već i psi raščupali. On me pogleda još jednom onim ružnim pogledom, koji mi je kazivao: „Idi svojim putem i ne diraj me u mojoj nevolji!“, pogleda me pa dodade: — Kad mogu psi, mogu i ja.A i kakva je razlika izmeđ mene i psa.Gladan on, gladan ja; hoće on da živi, hoću i ja; kad nam dadu mi jedemo, kad ne dadu mi eto, moramo ovako... — i nastavi posao od kojega sam se zgrozio i odmakao brže dalje. Kad sam, sedeći jutros na onome oborenome drvetu izvadio zalogaj hleba da se založim, prišao mi je jedan čičica iz poslednje odbrane, blaga, roditeljska lica. — Nemoj, sinko, da jedeš tako.Viš kako te gledaju gladni što prolaze kraj tebe.Bog ti je dao zalogaj hleba pa skloni se negde, pojedi ga da te niko ne vidi! — Ama zar?... — zaustih ja da kažem nešto a on me prekide i nastavi. — Bolje je, bolje.Ne znaš ti još šta je to gladan čovek.Gladan čovek je gori od gladna zvera; zver te rastrgne da zadovolji glad ali te ne mrzi, a gladan čovek te mrzi. I odista, u tome trenutku kad sam digao glavu, izgledalo mi je da sam u pogledu gladnih koji su prolazili kraj mene i videli zalogaj u mojoj ruci, sreo mržnju. Ali slika gladi i nije bila tako strašna dok se ona samo na pojedincima sagledala, ona je izazvala u nama pravu groznicu uzbuđenja tek kad su počele prolaziti kraj nas hiljade i desetine hiljada onih kojima je avet gladi svojom surovom kičicom po voštanome, bledom licu izvajala grube crte klonulosti i odricanja. To su bili dugi, beskrajni, u vrste postrojeni redovi gladne dece.Išlo ih je četvoro po četvoro u vojničkome redu a nevojnička držanja.Prolazili su, prolazili sat, dva i tri.Ceo je pokret na drumu zastao da propusti ove mnogobrojne redove ili se jedva micao jednom polovinom druma koliko je ova ostala slobodna. Bila su sve to deca, mlada kao rosa, još neogarenih usana, tek odvojena od majaka i kuća i odmah povedena putem stradanja i patnja.Bilo ih je valjda oko 40.000 dece koja su po naredbi povedena u zbeg, kako ih neprijatelj ne bi zgrabio, jer su to ona deca koja će marta meseca iduće godine biti regruti.Težina puta, bez čestita odmorka, nedovoljna hrana, umor i glad ispio je ovu decu, ugasio im je onaj blagi detinji pogled, izbrisao im je osmeh sa usana i posuknuo vedrinu na licu.Njihova mršava tela, njihove nerazvijene grudi i nepouzdan korak jedini su još tragovi njihova detinjstva, jer ugašen pogled, oborene glave i težak bol ispisan na licu daje im izgled staraca od sedamnaest godina.Umor i napor im je povio leđa u doba kada se mladost ume tako ponosno da isprsi a mlada snaga uspravljeno da buja kao mladi jablan.Sve su to deca u godinama u kojima, u dušama ispunjenim sinovljom ljubavlju, tek počinje bujati i jedan nov osećaj i saznanje da, kao i materino krilo, može biti topao i onaj pogled dva žarka oka koji uzbudi mladu krv te srce drugače bije.Sve su to deca koja su do juče prekjuče još sedela na plotu, te otud posmatrala nedeljom kolo momaka i devojaka i tek se juče ili prekjuče odvažila puna stida, sišla s plota, prišla bojažljivo kolu i kad su zabola ruke u pojase devojačke osetila kako im gore prsti koji se dotiču topla devojačka tela.Sve su to deca koja su tek koraknula na sokak al držeći se uvek još rukom za materinu ruku te su ih majke, pre desetinu petnaest dana, kad dođe naredba da krenu, teška srca ispratile, teža no što su njihovu stariju braću u front poslale. — Kako ćeš dete, u svet sam?Hoćeš se umeti čuvati, hoćeš se umeti paziti?Nisi nikad odio, nisi se nikad od kuće odvajao.Al šta ćeš, naredba je, mora se! Majkama je ipak olakšala čas rastanka uteha da je tako dobro, da je tako bolje, da država to čini zato da bi sklonila decu od neprijatelja te sačuvala majkama hranitelje a sebi branitelje. — Pođi, sine, pođi, skloni se od nesreće.Kralj te zove pa on će mi te i negovati, on i sačuvati majci! Majke su ih opremile sa po jednom pogačom od kuće, mirne duše da ih dalje čeka „kraljev hleb“ i državna briga. — Brine li ko o ovoj deci? — Zapitaće me jedan sveštenik, koji je stao uzame kraj druma, očekujući da prođe tužna povorka. — Razume se da brine! — odgovaram mu ja. — Brine? — učini on i pogleda me čudnovato — Pa evo već na prvom koraku na licima je ove dece ispisana glad.Šta će biti dalje? — Na prvome koraku i moglo je biti pometnje, nije lako u ovakvim prilikama spremiti hleb za ovoliki broj ali u Prizrenu urediće se to.Izvesno će se urediti. Kada sam u tome trenutku pokušao da branim nebrigu kojom su ova deca očupana od svojih kuća i bačena u nevolju, nisam ni slutio da su ta deca na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i zime, gde će se daviti u blata i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat.Nisam ni slutio da će od četrdeset hiljada srpske dece, za mesec dana, trideset i šest hiljada naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso. Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama.Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacamo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca—mučenika! Prolaze deca mučenici u beskrajnim redovima i bacaju umorne poglede na nas koji smo stali kraj druma te ih posmatramo.Ko je od nas tada slutio da je to poslednji pogled na smrt osuđenih?Pa ipak, bilo je nekoga koji je to slutio.Kraj druma, na jednome kamenu, video sam posle one strašne lipljanske noći, sad opet onu gospu u crnini.Pratila je toplim materinskim pogledom ovu decu, ovu buduću Srbiju i iz toga pogleda mogao si pročitati dubok bol duše koja je pribrala i prisvojila sve naše bolove.Iz njenoga si pogleda mogao zapaziti kako ona predoseća zlu sudbinu koja čeka ovu decu, onako kao što je samo majka kadra predosetiti. Kazivala mi je u Prištini jedna ojađena majka, koja je izgubila sina: „Dolazio mi je — veli — nekoliko puta za vreme onoga zatišja na viđenje, dolazio mi je i odlazio i dočekivala sam ga radosna srca i ispraćala lake duše.Žalila sam al nisam slutila.Poslednji put, pre no što će poginuti, kad je bio, ispratila sam ga teške duše.Pritislo me je nešto ovde u grudima, otkinulo mi se nešto ovde u duši i srce mi je zaigralo.Slutila sam!“ Slutnja je nerazdvojni deo materinske ljubavi.Materinsko srce, kao pomorac buru, predoseća nesreću kad je ona daleko, još vrlo daleko, kad je niko još i ne nazire. Iz pogleda gospe u crnini, kojim je pratila dugu povorku ove dece i mučenika, videlo se da njeno materinsko srce sluti nesreću i ako je ona daleko, još vrlo daleko.U tome je pogledu bilo puno slutnje i puno tuge, u njemu se ocrtavao dubok bol koji srećeš kod majke koja cvili nad dragim telom jedinčevim. Promakao sam brže da izbegnem taj materinski pogled gospe u crnini u kome sam, u tome trenutku, sreo poglede četrdeset hiljada srpskih majaka i, čini mi se, čitao iz njega kletvu četrdeset hiljada srpskih majaka koja će kletva, kao oštra jesenja slana, sasušiti vence slave onih koji bi da ih iz ovog rata ponesu. Promakao sam kroz grupe koje su bile predamom i pošao bržim korakom, ali nisam dugo išao.Napred opet nešto zagušilo pa se zaustavio ceo pokret u mestu.Ko zna šta se desilo, jer smo dugo, vrlo dugo čekali.Nije to neobična stvar da se pokret zaustavi i stoji u mestu, očekujući da tamo napred gde je zastalo oduši, pa da krene dalje.Pa ipak, kad to dugo traje, dosadi svetu tapkati u mestu gde se od silna blata nema našta sesti te odmoriti — i onda nastaje gunđanje. — Nećemo valjda stajati ovako do doveče! — More hajde da pođemo njivom, pa da obiđemo. — Ne možeš, blato je a smonica, ne možeš nogu izvući. — Pa šta je to tamo napred, što ne pođe neko? Najzad jedan narednik, koji je pratio neku komoru i sišao s konja da se odmori na nogama, pojaha ga ponova, satera u šanac pa šancem potera napred da vidi šta je to tamo.Morao se dugo probijati dok je dopro do mesta gde je zaustavljen pokret, jer se vazda nije vraćao, tako da smo ponova počeli gubiti strplene. Tu na mestu gde sam se ustavio da sačekam povratak narednikov, spazio sam po strani druma među kolima, ona mala volovska kola bez lotra, na kojima su samo dvema daskama vezana dva para točkova.Sećam ih se sa prištinske ulice, kada su ono na Kosovo slazili toplički begunci.Kola vuče samo jedan sićušan konj a druga strana rude prazna.Kada sam ih pre u Prištini video, sa te druge strane bila je upregnuta kravica, al uginula je valjda.Po daskama, na naviljku sena zastrtom šarenom ponjavicom, leži ono bolesno momče već sasvim upalih očiju.Otac koji vodi konja, sad na odmorku prišao mu, stao kraj prednjih točkova pa brižno gleda bonoga jedinca.Majka mu podmeće seno pod glavu, podešava mu ponjavicu i toplo mu tepa a bolesnik gleda, mutnim pogledom, pogledom koji se gasi, gleda majku i gleda nebo i gleda poslednje jesenje zelenilo. — Je l’ davno bono momče? — osetih potrebu da ovim dobrim ljudima kažem što. — Davno, od letos! — odgovara otac. — Pa što ne ostaste u selu s njim? — Naredba je — sleže otac ramenima — da svi mladići dorasli za vojsku krenu iz sela. Grešni ljudi — oni su bolesnoga jedinca povukli iz sela da ga neprijatelj ne bi odveo. Okretoh glavu od ovog bonog prizora i priđoh jednoj gomilici koja je još uvek gunđala što smo se ovde ustavili.U tom, na jedvite jade, stiže onaj narednik svojoj komori.Svi ga opkolismo: — Šta je tamo? — U jednim kolima napred umire dete, pa zaustavili kola da ga sačekaju da umre. — Baš umire? — uzviknu neko. — Pripalili mu sveću. Svi koji su još malo čas gunđali i protestovali, ućutaše i primiše to saopštenje sa saučešćem.A kad posle nekoliko trenutaka oduši napred i krenu zbeg, neko reče; — Svršilo je! I svi skidoše kape i dodaše: — Bog neka ga prosti! Sećam se, video sam je na Skopljanskoj železničkoj stanici onoga jutra, mislim 5. oktobra, kada je ta stanica bila pozornica najžalosnijih slika.Otada mi je njena slika ostala duboko urezana u pameti i nije se sve do sada izgladila.Van gomile očajnih žena i prokisle dece, koja su posedala na nabacane svoje stvari, cele svoje imovine, očekujući na kiši celu bogovetnu noć da dobiju mesta u vozu — stajala je ona, pod jednim ogolelim drvetom u staničnoj aleji, kao da bi je ono suho granje moglo zaštiti od kiše.Vetar joj povija pokislu suknjicu i pripija uz slabačko telo; na nogama joj plitke, iscepane i prljave cipele sa kojih se uzice vuku po blatu.Nad čelom joj se, od kiše, razlio crveni krst sa platna, kojim je povila glavu kao bolničarka, pa joj jedan crven mlazić teče čelom kao krvava brazda.Njeno tamno lice kazuje da ju je ispila teška bolest; oči joj zamagljene, ugašene i bez sjaja, usne suve i zagorele a kosa uvela i proređena. Nju niko ne zove u voz, njoj niko ne kaže da uđe a ona sama ili nema snage ili nema hrabrosti.Stoji umorno pod ogolelim drvetom i čeka kao osuđenik kad će je prozvati.Svet se tiska i otima, gura i nadire silom u vozove koji, jedan sa drugim, puni očajnih putnika odlaze put Kosova, a ona stoji i čeka. Prišao sam jednome žandarmu, koji je bajagi održavao red, kojega niti je bilo niti ga je moglo biti, i zamolio ga da propusti to bedno devojče.Ona me je zahvalno pogledala i ušla je u vagon, noseći jednu crnu boščicu sa koje je kapala voda i ostavljala mastiljavi trag za sobom... Kada sam je sada na drumu sreo promrzlu i ponudio joj ćebe da obavije svoje slabačko telo, onaj pogled zahvalnosti sa skopske stanice još jednom se ponovi. Ogrnuta ćebetom preko glave, što joj je izazvalo novu drhtavicu, ona je pošla kraj mene, izvlačeći teško stopale iz blata.Ćutala je oborena pogleda i ja je nisam uznemiravao razgovorom, uveren da joj je, u stanju u kome je, tako isto teško izgovoriti reč kao i izvući nogu iz blata. Gomila se valjala kraj nas, kao reka nabujala kišom, kola su škripala i stenjala, pešaci pljaskali po lapavici a po gde koji automobil prohujao bi i raskošno nas zasuo blatom po licu, po kosi i po odelu.Naviknuti na to, mi smo brisali samo oči od blata, kao ono u kupatilu posle gnjuranja u vodu, i nastavljali put mirno i trpeljivo. Kada se devojče razgreja pod ćebetom, izvuče malo glavu i mekim, promuklim glasom prošapta: — Vi me ne poznajete? — Ne! — rekoh. — Pa ipak ste tako dobri. — Vidim vas, patite, niko ne obraća pažnju na vas. Ona mi pogledom reče da je tako. — Sami ste valjda, ni s kim svojim ne putujete. — Sama sam! — odgovori ona. Zatim smo nastavili put ćuteći, dugo ćuteći.Bacio sam po gde kad pogled na nju i video je kako oborene glave, sa naporom korača. — Izgleda mi da ste bili i bolesni? — prekidoh ćutanje. — Ležala sam tifus! — Odavna? — Sad šest nedelja kako sam se digla. — Trebalo je još da se čuvate.Ne može, dabome, razumem, ali — zar nije bolje bilo da ste ostali?Ostao je toliki svet po varošima koje su osvojene.Ovako, kuda ćete?I mi sami ne znamo kuda ćemo, niko od nas ne zna! Ona mi nije odgovorila, te ja ponovih: — Zar nije bolje bilo da ste ostali? Devojče diže glavu i pogleda me bonim pogledom punim izraza, pogledom iz kojega sam ja toga trenutka pročitao tužnu prošlost ovoga šesnaestogodišnjega devojčeta.Događaji se pred nama i za nama tako brzo valjaju, da ni šesnaest devojačkih godina, koje su nekad predstavljale samo godine detinjstva i snova bez jave, nisu više bez velike i grube prošlosti. Mislio sam da ne nastavim razgovor ali devojče samo, posle duže pauze, rasejano i uzdrhtalim glasom prošapta, spuštene glave, upućujući reči sebi u nedra: — Ne, ne bih smela još jednom ostati! — a zatim joj kroz tamnu boju izbolovanoga lica probi tuberkulozno rumenilo, pa odvažno diže glavu i nastavi višim glasom, kroz koji je zvonilo toplo poverenje i detinja iskrenost: — Ne bih ostala ni za živu glavu.Ostala sam prvi put, u Šapcu, pa zbog toga i patim.Zbog toga sam ovakva! — pa ućuta na jedan mah i dve krupne suze okvasiše joj trepavice. U tom prođe neki konjanik te se ona spusti jednom nogom u jendek da mu načini mesta a ja ostadoh za njom.Naiđe za konjanikom čitava grupa pešaka te nas razdvojiše i ja zastadoh daleko za njom.Kad se grupa razredi, ja pružih korak, probijajući se ramenima, da bih je stigao. — A vi ste otud, iz Šapca? — upitah tek koliko da progovorim kad stigoh do nje i uravnah korak sa njenim. — Jeste! — odgovori devojče. — Imate li roditelje? — Majka mi je umrla još pre pet godina.Imam oca ali ne znam gde je, možda je i poginuo.Bio je u trećem pozivu, u šestom puku, taj se puk tukao na Mišaru, posle je odstupio.Imala sam i jednu tetku, pa i ona izbegla tada i od tad je nisam videla, ne znam gde je!Ostala sam sama, onda kad su oni prvi put osvojili Šabac, prošle godine. — Otac vam nije ostavio sredstava? — On je zanatlija, siroma; mi smo siromašni.A bio je je i u vojsci, nije ni mogao da me zbrine. — A nikog niste imali ko bi se starao o vama? Ona duboko uzdanu i ućuta, kao da bi htela dati sebi vremena da je malo mine bol a zatim nastavi: — I on je otišao u vojsku? — Vaš brat? — Nemam braće...Sama sam. — Valjda rođak? Ona ućuta i obori pogled, razmišljajući o nečem.Verovatno je u tome trenutku donosila odluku da mi se poveri jer zatim diže glavu i poče živo govoriti.Njen tihi i mukli glas dobi novu boju, koja je bivala sve jasnija što je više odlivala dušu, kao što je sve jasniji glas čaše što više vode iz nje odlivaš. — On mi nije ništa, samo pazio me je, uvek me je pazio i savetovao me je kao brat.Svagda predveče, kad bi izašao iz mlina gde je radio, on bi prošao kraj naše kuće.Ja sam to znala, i čekala sam ga na kapiji.On mi nije govorio ružne reči, kao drugi mladići što rade, a nije mi nikad rekao ni da me voli.On je samnom samo ozbiljno razgovarao i savetovao me i ja sam ga slušala.Jedan put mi je govorio kako treba više da se pazim no ostale devojke, jer nemam majke a otac mi često ostaje noću u kafani, te je za mene lako izneti reč.Drugi put me je opomenuo da se ne družim sa jednom devojkom, rekao mi je da on to ne vole.I ja sam ga poslušala i što god mi je kazao ja sam ga poslušala.Kad se objavila mobilizacija, pa je morao poći u Valjevo, rekao mi je: „Pazi se, kad se vratim, da ne čujem što ružno za tebe!“ Tada sam prvi put smela da mu kažem: „A zašto, nisi mi brat, pa...“ On mi preseče reč, uze me za ruku i reče mi: „Više sam ti nego brat.Ti znaš šta sam ti ja!“ Eto to je sve što mi je rekao ali sam ja znala da me voli i on je znao da ja njega volim.Kad je otišao bilo mi je teško, vrlo teško.Tako mi je bilo kad mi je majka umrla pa ostala sama u kući.Samo, onda sam bila mala i došla je tetka pa me zavaravala.Pričala mi je neke priče i obećavala čim dođe leto, da će me voditi u Beograd, kod njene snaje i kazivala mi je kako je u Beogradu lepo, kako ima velikih kuća i mnogo ljudi, pa željeznice, pa lađe, tramvaji.Mnogo mi je pričala i ja sam zaboravljala bol za majkom.Ali sad, ko bi mogao da mi što priča i da me zavarava, kad je on otišao.Nisam više bila ni dete, ne bi me mogao niko zavaravati.Osećala sam se sama, potpuno sama i ako je otac bio još tu.Nisam izlazila nigde iz kuće i plakala sam po ceo dan i po celu noć. Ona preseče reč jer se zaustavi cela kolona i ceo zbeg.Nešto se daleko napred desilo, ili je pao konj ili se skrhala kola ili se naišlo na kakav težak prelaz preko reke.Niko ne zna zašto smo zastali a napred se ne može.Prozebli gunđaju i igraju s noge na nogu, drugi seli kraj druma u blato, treći pokušavaju da siđu s druma te da zaobiđu kolonu ali se zaglibljuju u još veće blato i psuju sve što im je najsvetije i ljute se i na samoga Boga preteći mu i okrivljujući ga da i on ne zna šta radi. — Nekog gospodina valjda žulji cipela te seo na sred druma a mi ovde džuprimo! — gunđa jedan, jedak na one što nose cipele uveren da od njih sve zlo potiče. — Nije more — dodaje trećepozivac kraj njega — ne žulji ga cipela nego prigladneo pa otvorio kozeriju i fruštukuje a ovoliki narod čeka. Jedan vojni telegrafista sjahao s konja, proteglio se, digao pantalone koje su mu spale i počeo objašnjavati jednom vojnom apotekaru kako „u Nemačkoj ne bi moglo ovo da se desi“.Vojni apotekar stao uz jedna kola municione kolone i, češući leđa o lotru, odobrava telegrafisti, dodajući kako je on u Gracu „gde je posećivao Univerzitet“ gledao jedan put vatrogasku četu kada se vraćala sa požara. — Pa i ako se vraćala sa požara ipak je tu bilo nekakvog reda.A ovo, šta je ovo, zar je ovo red? — uzvikivao je vojni apotekar. U tom se začu negde daleko, pozadi nas, užasna larma, glasovi su se nadvikivali, urlik je obuhvatao sve veću gomilu i čas zastao na jednoj strani pa se pojavio na drugoj, bliže ili dalje od nas.Pripuca i po neka puška, i arluk gomile penje se u tome času do divljačke dreke.To zec zalutao kroz njive pa naišao na gomilu i zbunio se te ga sad gone, a on ne ume da pobegne već se jednako zaustavlja na samom drumu. Ona je prestala govoriti, kad je povorka zastala.Kad povorka tako zastane više se zbije gomila i manje je larme no pri pokretu.Bojala se čuće i ko drugi ono što kazuje, a ona je to smatrala kao svoju ispovest, kojoj sam ja samim slučajem postao poverenik kome se ona iskreno ispovedala.Njena priča ju je zagrejala i ona je bacila ćebe sa glave i prebacila ga preko slabih ramena a spustila svoju crnu boščicu u blato i sela na nju da se koliko toliko odmori. Ja sam savio cigaretu i prišao jednoj gomili rezervista i građana da pripalim.Tu se vodio živ razgovor o borbi na Kosovu, koja je još trajala i koja je upravo i obezbeđivala nas da možemo dopreti do Prizrena. — Kačanik nije trebalo ispuštati, gospodine moj! — uzvikuje jedan rezervni podnarednik, inače špediter beogradski. — Jedna četa hajduka mogla je braniti Kačanik protiv jedne divizije! — dodaje učitelj, komesar neke poljske bolnice — 1689 godine tu je protiv obične oružane gomile Arnauta stradala austrijska vojska đenerala Štrasera, čak je i on platio glavom.Da je Kačanik držan, mi bi se danas vraćali u Skoplje mesto što idemo u Prizren. — E, dabome? — učini skeptički kafedžija, koji je bio magacionar pri nekakvoj vojnoj stanici i toga radi nosio oficirsku kapu pod kojom je, po uveravanju načelnika te vojne stanice, neobično ličio na đenerala Stepu Stepanovića. — Zašto? — uzbudi se odmah učitelj. — Pre svega, Skoplje je potpuno otvoreno prema Kačaniku.Pa onda... najzad, neka ne bi povratili Skoplje ali bi, držeći Kačanik, održali vezu sa Tetovom i mogli bi se tamo povlačiti pa na Bitolj.Ovako, kuda ćemo?Idemo u Prizren, dobro, pa onda?... — Ostaćemo u Prizrenu! — dodaje kafedžija, koji liči na đenerala Stepu Stepanovića i to tako odlučnim tonom, kakvim bi to sam đeneral Stepanović na sednici Vrhovne Komande rekao. — Kad nismo ostali u Mitrovici, u Pazaru, u Prištini — manu sumnjivo glavom špediter podnarednik. — A vidiš li ti ovaj crnoljevski klanac, a? — rećiće opet kafedžija zauzimajući stav đeneralštabnog oficira. — Ništa nije ovo prema Kačaniku! — dodaje učitelj, koji nikako ne može oprostiti što je Kačanik ispušten. Dok se ovde vodi tiši razgovor, u koliko se na drumu i na vetru može tiho razgovarati dotle malo dalje, za jednim kolima, razgovor prelazi u buru i gnev i iz dernjave se samo pojedine reči čuju: — Ama ja bih njemu... (dodatak, kojim se začinjavaju svi burniji razgovori kod nas) zubima izgrizao jabučicu!Ko će da odgovara za ovo?Ajd, kaži mi, ko će da odgovara za ovo? U tom se oseti neki pokret u gomilama pred nama.Odušilo napred i zbeg poče polako i postepeno da se kreće.Kočijaši poskidaše ćebad kojima su ogrnuli konje, volujari povadiše kamenje, koje su podmetali pod zadnje točkove; oni, koji su išli iza kola da protegle malo noge, počeše se tovariti i uvlačiti pod arnjeve a koji su sjahali sa konja, peti se u sedla.Gomilice, koje su se pribrale na razgovor, rasturiše se i svak potraži svoje mesto ili svoje društvo.I ja se vratih tamo, gde sam ostavio malu saputnicu.Ona je sedela na svojoj crnoj bošči, koja joj se sva uvaljala u blato.Kad je pozvah da se krećemo, ona pokuša da se digne i rado prihvati ruku, koju joj pružih da joj pomognem. — Odmorila sam se bar! — reče pošto ustade. — A da niste prozebli, tako neobučena a zemlja vlažna? — Nisam... ali, najzad, ne mari! Pođosmo laganim korakom, jer u tom je već i pokret dopreo do nas.Nisam je ništa pripitavao misleći da će ona sama nastaviti priču tamo gde je prekinula, ali se ona ćuteći zagleda predase i poče u blatu birati mesto gde će stati i ako su joj i cipele i čarape i jedan deo suknje bile već toliko umazane i ulepljene debelim slojem blata, da joj je moglo biti sve jedno, gde će stati. — Je li on živ? — zapitah ja, posle duže pauze, vrlo pažljivo, pažljivo kao kad se ranjenik prihvata te da mu se ne povredi rana. — Jeste! odgovori ona i podiže glavu, kao da se tog trenutka probudi i seti da mi je dužna nešto.I onda poče tiho da kazuje, onim jednostavnim, promuklim glasom, koji će docnije, kad je bude njena sopstvena ispovest zagrejala, postati jasniji i zvonkiji. — Nisam dugo čula za njega.Znam da je bio prvo s vojskom kod Prnjavora, posle ne znam gde je bio.Kad stigoše neki ranjenici iz njegovog bataljona u Šabac, raspitivala sam se preko jedne bolničarke, koja je sedela kod nas u avliji.Čula sam da je bio u borbama i da je dobro prošao.Bio je i hrabar.Toliko sam samo čula. Prekide za malo, ućuta i odmah nastavi: — Posle, nije prošlo mnogo vremena a oni počeše udarati na Šabac. — Austrijanci? Ona potvrdi ali me pogleda jednim pogledom, koji je jasno kazivao da su „oni“ Austrijanci, ali da je njoj odvratno reći to ime. — Počeše najpre granate da padaju u varoš, pa se onda začu otud od Drenovca velika borba a posle i na Savi.Oni su bili prešli na našu stranu i tukli se dole na obali a izgledalo je kao da se već u varoši tuku.Počeše žene i deca da vrište i da se spasavaju.Begali su na koceljevački drum pa za Valjevo.Drugi su se sakrili u podrume i zatvorili u kuće.Ja nisam znala šta da radim; otac već nedelju dana nije dolazio kući te nisam imala koga da pripitam.Ona bolničarka iz naše avlije savetovala me je da ostanem, ostaće i ona i mnoge druge žene iz našeg komšiluka a samo bakalin, blizu naše kuće, kod koga smo pazarivali, reče mi: „Bolje da ideš!“ Zabravim kuću pa otrčim do tetke da nju pripitam i, ako ona bega, da povede i mene.Na ulici je bilo već pravo čudo, svet je begao i jurio je gomilama, vojnici su protrčavali, jurili su i neki oficiri na konjima, a pucnjava je bila već u varoši.Jedva sam stigla do tetkine kuće, koje zbog te jurnjave a koje zbog straha.Kuća je bila zatvorena a neke mi žene rekoše da je tetka još jutros rano izbegla.Kada sam se vraćala već sam čula zujanje kuršuma oko glave i videla sam očima svojim kad udari granata u kuću Arambašića na pijaci, pa onda u Donjem Šoru, gde smo mi stanovali, počeše da padaju kuća do kuće, od kafane Šarana pa redom.Zadrhtala sam celim telom i dobih groznicu te počeh trčati.Nisam se obzirala oko sebe; sagla sam glavu i trčala.U tom već zagušiše ulicu naši vojnici, koji su odstupali.Provlačila sam se izmeđ njihovih redova i begala.I oni su pucali i sa svih se strana čula pucnjava.Izgledalo mi je da se tuku svud oko mene i zamnom i više mene i podamnom.Bojala sam se da koja kuća ne padne na mene, da me ne pregaze konji, da me ne obori vojska, da me... drhtala sam od groznice i od straha.Dotrčala sam kući, utrčala kao bez duše, zariglala vrata iznutra, gurnula glavu pod pokrivač u postelji i ležala sam tako pokrivene glave dugo, dugo... Ona zastade teško dišući, osećajući se onako isto umorna kao onda kad je preživljavala događaj, koji je sada pričala.Pa kad je malo prođe umor ona opet nastavi ali nekim pridušenim glasom, koji je jasno kazivao da joj strah guši i sad grlo od onoga što će kazati, kao što je gušio onoga trenutka kad se užas desio... — Ne znam koliko sam tako ležala pokrivene glave.Ništa nisam čula, samo što mi je zujalo u ušima i mutilo mi se u glavi.Trgla sam se i zbacila pokrivač kada sam čula lupu na vratima.Živa sam pretrnula i drhtavica me opet ščepa.Lupa se ponovila jače a čula sam i neke muške glasove.Jedva sam umela da koračam i jedva stigla do vrata da otvorim.Pred vratima su bili oni, četiri njihova vojnika.Ciknula sam prestravljena ali jedan među njima, starešina izgleda, manu mi rukom da se umirim.On je govorio mađarski a jedan je za njim prevodio srpski.Pitali su me ima li muških u kući, rekla sam im da mi je otac vojnik i da nikog drugog nemam.Pitali su me ko stanuje samnom i imam li što da jedem.Rekla sam im da sam sama da imam nešto malo para i da ću izaći da kupim hleb.Onda su mi naredili da nigde iz kuće ne izlazim i rekli da u varoši i nema hleba ali će se oni postarati da dobijem.I odoše mirno, te meni spade nešto s duše i prođe me strah.Mislila sam biće zli, biće opaki a oni eto dobri, čak mi i hleb nude... Poslednje reči izgovori sa nekom bonom ironijom i dubokom odvratnošću i predahnu kao što bi čovek predahnuo na kakvoj visoravni penjući se na visoku planinu. — Nisam izlazila iz sobe, nisam smela i ako me je prošao prvi strah.Naslonila sam uho na vrata i osluhivala sam šta biva napolje.Čula sam da su tako isto lupali i na drugim vratima u našoj avliji i čula sam neki vrisak, pa onda psovku.Kad sam čula da cokule tropaju po kaldrmi, u blizini mojih vrata, ja sam navirila na ključanicu i videla kako dva vojnika drže pod miške jednog našeg i odvode ga.To je neko iz avlije, koji se prikrio, ali nisam mogla da poznam ko je, jer mu kroz ključanicu nisam mogla da sagledam lice.Zatim se umirilo i čuo se samo razgovor žena u avliji.Malo zatim ču se opet neko pucanje koje je trajalo čitavih po sata.Mora da je bilo blizu jer se lepo čulo.Nekoliko puta sam osetila i kako se zatresla kuća jer nisu pucale samo puške nego i bombe.Posle se opet sve ućutalo i nastala je tišina, potpuna tišina.Mene opet poče da hvata neki strah, ne znam zašto, ne znam zbog čega.Udariše mi suze na oči kao kiša.Pala sam opet na krevet i plakala.Mislila sam na oca, na njega, na tetku, pa opet na njega.Bar da sam znala gde je on?Ljutila sam se na sebe što nisam jutros, sa ostalim svetom, izbegla, pa bi ga onda tražila.Išla bih na front, tamo gde se biju i tražila bi ga... — Drži desno! — ču se od jednom pozadi nas grub vojnički glas i pucanj biča. Niko ne mače. — Sklanjaj s puta, kolona timočke divizije! — grmi ponova glas i nastaje krkljanac.Pešaci se sklanjaju u jarak, kola skreću s puta, točkovi s volovskih kola razrivaju obale druma i srozavaju se stranom u jendek; vočići potežu u stranu i prevrću kola, volujar psuje sve na svetu, počev od Boga pa do kaplara i udara nemilostivo grešne vočiće batinom po čeonjači i po očima; tovarni konji zbijaju se među kola i u onome gužvanju i tiskanju obaraju jedan drugome tovare u blato.Nastaje svađa, vika, dreka, psovka, gunđanje.A raščišćenom desnom stranom druma prolazi trkom „kolona timočke divizije“.Nju predstavlja jedan oficir koji vodi svoju familiju i bliže i dalje svoje rođake i komšike i prijatelje, na troja kola svakog mogućeg oblika.Prvo jedan fijaker, pa onda taljige i jedne dvokolice sa jednim konjem.To je cela „kolona timočke divizije“ koja ko bajagi žuri negde. Svi počinju gunđati, mrmljati i psovati na ovu zloupotrebu. — Nije ga ni sramota, oficir pa laže! — Sklanjamo se s puta vojsci i treba da se sklonimo, njeno je prvo da prođe — objašnjava jedan penzioner, koji je navukao bele ženske čarape do kolena a na leđima nosi mesto ranca jedan šaren jastuk pun stvari — Ali ne smeju nas gospoda oficiri ovako lagati i gurati u jendeke zato da provuku svoje prije i komšike. — Nije istina da se moramo sklanjati — plamti od uzbuđenja jedan bakalin iz Paraćina, kome je zbog prolaska „kolone timočke divizije“ samar s magareta pao u blato pa sad zbira rasute stvari i briše ih. — Nije istina da se moramo sklanjati.I od sad ću da pucam a neću da se sklanjam nikakvoj koloni.Kad vojska ide na bojište, kad žuri tamo da stigne, dobro, skloniću se vrlo rado, leći ću čak na drum pa nek me pregazi, samo nek stigne za vremena tamo, na bojište.Ali kad bega kao i ja, onda zašto mora da stigne pre mene.Ona je čak dužna poslednja da bega a ne prva! — Ama bar da je vojska, pa da mi nije krivo! — nadovezuje penzioner sa belim čarapama — nego žene!Sramota, odista sramota! — i penzioner pljunu u blato. Prolazak takve jedne „kolone timočke divizije“ ili raznih drugih „divizijskih i pukovskih kolona“ koje su vukle žene i kućne nameštaje raznih oficira, napravi uvek u povorci izbeglica, koja se u zbijenim redovima kreće, čitavu brešu i dug trag, kao ono kad veslom prođeš kroz vodu.Kad prođe „kolona“ breša počinje opet da se zatiskuje, zbijeni se redovi proširuju, praznina se na drumu ispunjava; oboreni se tovari utovaruju, kola koja su posrnula u jendek uznose se ramenima na drum; oni koji su se pogubili opet se nalaze i povorka kreće opet lagano, ravnomerno, umorno, gunđajući još uvek i grdeći gospodu koja zloupotrebljava svoj vojnički čin. Ja sam se ovom prilikom starao da se ne izgubim od devojčeta, te smo se zajedno sklonili izmeđ dvoja volovska kola, tako reći izmeđ volovskih rogova.Kad dođe na red da se krenemo, mi pođosmo levom stranom druma, na kojoj smo koliko toliko mogli ići uporedno.Ona nastavi sama, kao da je znala da me sad već u veliko zanima njena priča, kojoj sam predosećao tužan svršetak. — Sedela sam tako sama u sobi, dok već i mrak nije počeo padati.Kad se smrači a mene opet obuze neki strah.Pade mi napamet da upalim kandilo ali u kandilu nije bilo ni zejtina ni fitilja a lampu nisam htela da palim, bilo bi mnogo svetlosti.Ne znam zašto, al sam volela da ostanem u mraku i ako me je bilo strah mraka.Dok se još po malo naziralo gledala sam neprestano u prozor a kad se sasvim smrači, ja sam samo žmurila i tresla se od groznice.Ujedanput mi pade na pamet da se pomolim Bogu i kleknula sam kraj kreveta a digla glavu tamo gde visi kandilo i ikona.Počela sam očenaš ali ga nisam znala do kraja na pamet, pa sam onda govorila onako razne reči.Molila sam se za oca, za njega i molila sam se za sebe.Kako sam pri molitvi naslonila glavu na krevet tako sam i zaspala klečeći na patosu.Ne znam koliko sam spavala, znam samo da sam sanjala nešto strašno.Morala sam u snu i plakati jer kad sam se probudila bio je krevet vlažan, tamo gde sam naslonila obraz.Bila je još veća tišina i još dublji mrak kad sam se probudila.Upalila sam lampu, nisam smela više da sedim u mraku.U tom začuh i bat teških cipela pred mojim vratima.Zatreperih od straha i dunuh u lampu da je ugasim ali se ona ne ugasi.Koraci stadoše pred mojim vratima a kvaka škljocnu dva tri puta.Ja se prestravljena naslonih na krevet.„Ko je to?“ — šaptala sam, jedva sam sama sebe čula.Spolja su se čule mađarske reči i među njima reč „hleb“, „hleb“.Biće poslao mi je onaj starešina hleb, kao što je obećao.Pođoh da otvorim vrata, jer onaj je i dalje lupao.Otvorila sam ih koliko da može hleb provući ali onaj kroz taj otvor progura nogu tako da ih više nisam mogla zatvoriti.Zatim gurnu vrata ramenom i uđe u sobu.Bio je on sam, onaj starešina i nosio je hleb pod pazuhom te mi ga pruži a zatvori leđima vrata.Dođe mi u tom trenutku da ne primim hleb i da vičem za pomoć ali se preplaših njegovog pogleda.On mi jednom rukom dade hleb a drugom me pomilova po obrazu.Prođe me zima celim telom i počeh ponova da dršćem od straha.Govorio mi je nešto mađarski ali ga ja nisam razumela.Nije vikao, nije govorio grubo, čak se i smešio ali je mene sve veći strah obuhvatao i nisam ni reči umela da progovorim.On se onda izmače od vrata, koja je bio leđima pritisnuo, okrete se i zaključa ih pa izvadi ključ iz brave i metnu ga u džep.Mene podiđe ladna jeza i osetih kako mi se diže kosa na glavi. — „Šta hoćete vi, šta hoćete vi, šta hoćete vi!“ — šaptala sam i ponavljala jednako.On sede na krevet i pozva me rukom sebi.Ja potrčah prozoru ali on skoči pre mene i ščepa me za ruku tako jako kao da me klještama steže.Htela sam da vičem za pomoć ali me je glas potpuno izdao.Pokušah da mu se silom otmem i rvajući se sa njim udarim ga pesnicom po vilici.On se razbesi, dočepa me snažnom rukom za rame i tresnu o patos.Umukla sam, pretrnula sam i grunuše mi suze... Opet je, kao maločas, savlada umor; videlo se jasno da je sve te događaje, pričajući, ponova preživljavala.Njeno se lice grčilo, njene se oči vlažile suzama, njena se koštunjava i voštana ruka grčevito stezala a bone i usahle oči čas palile čas gasile, kao žeravica koja izumire pod puhorom.Kod poslednjih reči nju savlada čitava bujica suza i zastade nemogući dalje da ide. Jedan prolaznik, trećepozivac, zastade kraj nas i pogleda devojče sa izvesnim roditeljskim saučešćem. — Što je devojčetu, plače valjda od zime? — upravi meni pitanje. — I zima i umor i ne zna gde joj je otap, sve se sabralo, prijatelju! — odgovorih mu, osećajući da sam mu dužan odgovora zbog saučešća kojim pita. — Ne plači, mala!Zar ja misliš znam gde su mi deca?Svi smo se pogubili, naćićemo se valjda.Ako ne drukče, naćićemo se na onom svetu.Bog je dobar pa će nas sve sabrati kod sebe. Starac je govorio iskrenim, potresenim glasom ali ne okrećući nam lica, već na protiv pružajući sve veći korak da bi izmakao od društva gde se vode razgovori koji i njegovu roditeljsku dušu potresaju. Ona ubrisa suze rukavom vlažnim od kiše, pa još uvek grcajući nastavi: — Sutra dan sam rano pobegla od kuće.Gde sam pošla ne znam, samo nisam htela i nisam smela ostati kod kuće.U kući me je sve podsećalo na majku, na oca i, bilo me je sramota.Išla sam ulicama onako; usput sretala puno njihovih i svi su mi bili gadni i odvratni.Videla sam obijene dućane, razrušene kuće, stvari iz kuće pobacane po ulici i polomljene, kuće koje su još gorele, njihove vojnike pijane kako vuku pljačku i onda — mrtve ljude, mrtve žene, mrtvu decu.Okretala sam glavu da ne gledam i žurila sam a ni sama ne znam kuda.Stigla sam van varoši i htela sam poći drumom.Nisam ni pitala kuda vodi taj drum, ma gde, samo da ne ostanem više kod kuće.Kad sam izašla u polje bilo mi je lakše, ali me zaustaviše njihove straže i vratiše u varoš. Vraćajući se, setila sam se jedne starice, koja je poznavala majku i koja je okupala kad je umrla.Znala sam i gde sedi, čak tamo na Kamičku, te požurim njoj.Zatekla sam je, hvala Bogu, kod kuće a bojala sam se usput da i ona nije izbegla.Kazala sam joj sve, sve, ispovedila sam joj se kao što bi se majci ispovedila.Ona me je tešila i žalila, primila me je i sklonila kod sebe.Onaj me gad sad nije mogao više naći. Tu sam kod starice probavila sve vreme dok su oni bili u Šapcu.Nije me puštala da izlazim iz kuće.Sedela sam kraj prozora, a prozor je gledao u avliju, i po ceo dan sam plakala.Jednako mi je bio pred očima on i čula sam one njegove reči: „Pazi, kad se vratim da ne čujem što ružno o tebi!“ Sa leve strane druma ukaza se niz livada na kojima se crnila zemlja, ukvašena dugotrajnim kišama, a sasušena trava se uvaljala pa se po njoj može da gazi.Ponudih joj da pređemo tamo, manje ćemo biti uznemiravani no na drumu.Pristade i pomogoh joj da preskoči šanac, koji je razdvajao drum od njive.Prešlo je još nekoliko pešaka i sad smo već bili van gomile te je mogla mirno i bez prekida da nastavi svoje kazivanje. — Starica je izlazila po gde kad, da nabavi što i, kad se vraćala, pričala mi je, kazivala mi je sve što je videla i čula.Pričala mi je o porušenim kućama na pijaci, o nameštaju kako leži ulicama izbačen iz kuća, o konjima koje su uveli u sobe, o narodu koji je zatvoren u crkvi i mnogo, mnogo užasa, tako da sam uvek drhtala kad sam je slušala.Jednoga dana, dođe starica kući ali radosna lica, nisam je čisto mogla poznati.Uđe, pa kad zatvori vrata za sobom a ona meni: „Čuješ li?“ Nisam je razumela a ona oškrinu vrata pa veli: „Slušaj!“ Ja oslušnuh i čuh pucanje.Pogledah staricu a ona radosno: „Naši!“ — „Naši?“ — ciknula sam od radosti.„Jeste, jeste, — šapće starica — ali ćuti, da nas ko ne čuje da se radujemo.Vuci su još u toru!“ Napregla sam uho i slušala, tako mi je drag bio taj zvuk pušaka i topova od kojega sam se pre toliko plašila.„Gde je borba, odakle se čuje?“ — pitala sam radoznalo.„Otud sa groblja, sa vašarišta!“ — odgovara starica.„Sa Dumače?“ — opet pitam ja.„Jeste, otud!“ — odgovara starica, pa nasloni uho na vrata a prstom mi kazuje da se umirim.Slušala je poduže pa se okrete, veli: „I otud se čuje, od kasarne, sa Muselinskog brda!“ Slušale smo obe tako netremice, nisam ni disala, da bi samo čula da li se pucnjava približava, da li se naši približavaju.Pred veče je prestala borba a naši nisu ušli u Šabac.Naiđe strah na nas i starica uze da se krsti: „Bože, daj nam da preživimo još samo noćašnju noć!“ Nismo kazivale jedna drugoj al nas je obe bilo strah da se oni gadovi, zato što ih sad naši napadaju, ne počnu noćas svetiti na nama, sirotinji.Legla sam i pokrila sam se ćebetom preko glave ali nisam mogla zaspati.Nisam valjda spavala celu noć, samo se prevrtala i mislila i osluhivala gotova da odmah skočim ako bi čula što.Ni starica nije spavala, čula sam je kako hukće i šapće jednako, valjda se molila Bogu.Pred samu zoru mora da me je savladao san jer nisam ni čula ni osetila kad se starica izvukla iz sobe i otišla negde, niti sam znala koliko se tamo bavila.Trgla sam se samo kad je uletela u sobu i stala me grliti i ljubiti: „Ustaj!“ vikala je starica a suze joj kaplju i kvase me: „Ustaj, ustaj!“ vikala je i nije umela da mi kaže ništa no samo manu rukom i ja neobuvena pojurih kao bez duše za njom na ulicu.O, Bože, kako sam se radovala, kako sam plakala, kako sam ljubila konje srpskih vojnika i čizme konjanika do kojih sam mogla stići i ljubila oficirima ruke.„Oni“ su se noćas, tiho, mučki, da ih niko ne čuje, izvukli iz varoši prebegli preko Save.Pričaju ljudi i žene, koje su zbog straha probdile celu noć, te su izvirivali, da su čak konjima vezivali kopite krpama da se ne čuje bat, kako bi se samo neopaženi mogli izvući iz varoši.A naši, izvešteni, ušli su rano jutros.Nisam čisto verovala svojim očima, nisam mogla da verujem da sam sad slobodna, da mogu ići gde hoću, da se smem i svojoj kući vratiti. Prva misao mi je bila da potražim oca.On me nikad nije toliko gledao, nikad nije toliko brinuo o meni, po nekad je bio čak i grub, a ni ja nisam toliko marila za njega, ali sam osećala da mi treba otac, da ga moram naći. Išla sam slobodno ulicama, nije me više ničega bilo strah.Viđala sam sad njihove mrtve vojnike kao ono pre naše.Pre sam, sećam se, okretala glavu, bojala sam se da vidim mrtva čoveka a sad — zagledala sam, gde god sam videla njihova mrtva vojnika, zagledala sam da ga dobro vidim.Oh, kako sam želela da među mrtvima vidim ono nevaljalo lice koje se, čini mi se još i sad uvek, kad god govorim ili mislim o tome, kezi na mene.Nisam ga našla.A išla sam kroz mnoge, vrlo mnoge ulice, slazila sam i na Bajir, išla i do groblja i čak do Dumače prekim šorom sve do iza kasarne. Kući nisam otišla, nije mi se išlo.Nisam volela ni kraj kapije da prođem, izbegavala sam. Nisam našla oca.Našla sam neke iz po-poslednje odbrane ali mi nisu ništa znali da kažu.Jedan čak sleže ramenima pa dodade: „Ko zna, dete, da l’ je izneo glavu, mnogi su izginuli!“ Ja nisam dalje raspitivala, suze na očima i nešto teško u duši kazivalo mi je da je otac poginuo.Sad sam se tek osećala sama, potpuno sama... jedino on?A kako ću njemu na oči?Nisam znala šta ću, pa ipak nisam imala šta drugo.Poći ću da ga tražim, ići ću na kraj sveta, tražiću ga i naći ću ga.A kad ga nađem, ispovediću mu se i on će mi oprostiti.Ja nisam kriva, on će mi oprostiti! Pošla sam za našom vojskom i išla sam od logora do logora, gde god sam vatru videla i naše vojnike oko vatre.Niko mi ni zlu reč nije rekao, odvajali su od svog dela i hranili me a noću, kad je trebalo leći, ustupali su mi mesto kraj vatre i svoje ćebe.Kad bi nastajala borba, sami su me vojnici uklanjali, bojeći se da mi se što ne desi.Tako sam provela petnaest dana i sve sam dalje išla i svud pitala ali ništa nisam mogla čuti.Neko mi reče da bi se najbolje mogla raspitati u kojoj okružnoj bolnici, tu dolaze ranjenici i bolesnici iz svih pukova, te oni jedni za druge znaju i kazuju. Krenula sam u Valjevo i stigla sam tamo onda kada su kolima iznosili iz varoši naše mrtve vojnike nabacane jedne na druge kao vreće.Srela sam nekoliko takvih kola punih mrtvaca.Rekoše mi u Valjevu pomor, umire se po bolnicama, po kućama, po ulicama.Nije me to preplašilo mene radi ali njega radi.Prođe mi kroz glavu mračna misao, da nije i on u nekim kolima, da nije i on među onima što se gomilama iznose iz varoši i zajednički sahranjuju u velike krečne rupe? Otišla sam u najveću bolnicu i molila da me puste da obiđem sve sobe, sve ranjenike i sve bolesnike.Isterali su me; rekli su mi da je bolnica puna zaraze, da se niko ne pušta i isterali su me.Spavala sam tu noć u kafani, na jednoj klupi, među mnogim vojnicima koji su spavali po patosu i po klupama.I među njima je bilo bolesnih; jedan je celu noć jaukao a jednoga su, kad je svanulo, izneli mrtvog. Pitala sam i te vojnike ali ni oni nisu znali ništa da mi kažu.Jedan me samo nauči da odem u bolnicu i da se ponudim za bolničarku.Veli: primiće te jer im trebaju; bolničarke su im se razbegle.Tako sam i radila sutra dan i primili su me.Rekli su mi najpre da nije za mene, da je teško, da je zaraza opasna, da sam suviše mlada ali kad sam ja ostala pri svome, primili su me. Najpre nisam umela, a posle me naučiše radu.Radila sam i danju i noću, nisam se ničeg plašila, obilazila sam i najteže bolesnike i same samrtnike.I raspitivala sam uvek i jedino za njega ali nisam mogla ništa saznati.Mnogi nisu znali a mnogi nisu ni mogli razgovarati, svi su bili teški bolesnici i nije im bilo do razgovora, nisu hteli ni da odgovaraju kad sam ih pitala.Jednoga dana doneše jednoga mladića, opet bolnoga od tifusa ali vedrije mu malo oči i govori, razgovara.Kad sam mu menjala obloge i reko mi: „hvala sestro!“ pripitala sam ga i znao je.Rekao mi je da je ranjen. — Ranjen? pretrnuh ja — Je li teško? — Ne znam, sestro, vido sam ga u poljskoj bolnici. — Gde, u kojoj bolnici? — U poljskoj, u Lazarevcu. — Je l’ tamo i sad? — Ne, ne može biti, morali su ga odneti gde u stalnu bolnicu. — U stalnu bolnicu?Gde je to? — A ko će ga znati, zar ih je malo.Redom duž železnice pa gotovo u svakoj varoši. I ja sam pošla redom duž železnice.Bila sam u Kruševcu i u Kragujevcu, išla sam u Jagodinu i u Niš.Obijala sam pragove svih bolnica, spavala sam po kafanskim klupama, gladovala sam ili su mi vojnici dodavali po komad hleba.Negde sam stupala u službu, negde sam dobila pomoć od opštine a u Nišu sam opet ušla u jednu bolnicu.Pet meseca sam se tako potucala i jednako raspitivala ali ga nigde nisam mogla naći.Najzad sam uvrtila sebi u glavu da pođem u Skoplje.Vidim mnoge ranjenike tamo ispraćaju, čula sam da tamo ima nekoliko velikih bolnica a i vuklo me je nešto tamo.Sve mi se kazivalo kao da ću ga tamo naći. Devojče se dugim kazivanjem umorilo bilo i zastade malo.Spusti bošču na zemlju i uze je zatezati jer se veze bile opustile.Ja sam pripalio cigaretu i očekivao sam je.Sad me je uveliko interesovao njen mali roman, koji je ona umela tako prosto a ipak tako lepo da kazuje.Malo čas, pošto je utvrdila veze na bošči, ona je ponese ponova, pođe i nastavi svoje kazivanje. — Otišla sam u Skoplje i kao i svud u drugim mestima, zašla sam od bolnice do bolnice.Sad već nisam tražila da služim, nisam molila da me prime za bolničarku, nisam raspitivala ranjenike ni zalazila po sobama, no sam rekla da sam mu sestra i obraćala sam se samoj upravi, kazivala njegovo ime i prezime i pitala nalazi li se u toj bolnici ili bar, je li bio u toj bolnici?Tome sam se naučila u ranijim bolnicama.Prošla sam već dve bolnice, na što mi je trebalo skoro nedelju dana dok sam umolila, dok su pregledali spiskove.U obema ono isto što sam viđala i u svima dosadašnjim bolnicama: ranjenici šetaju po bašti u dugim bolničkim kaputima i papučama, povezane glave, noge, ruke ili sede i razgovaraju ili čitaju novine.Kroz dugačke hodnike žure bolničari i gospe u čistim belim keceljama i sve to ispunjava miris karbola.Svud to isto gde god sam prošla.Najzad sam otišla u treću bolnicu, onu više grada.I tu sam čekala dva dana ali — on je bio tu, nađoše ga u spisku.Srce mi je na jedanput zalupalo kad mi rekoše i u tom času mesto da se zaradujem, mene obuze neki strah. Rekoše mi broj sobe i postelje i ja sam je lako našla jer sam to naučila već u bolnicama.Kad sam prišla njegovoj postelji, on je spavao.Nisam ga htela buditi, sela sam na stolicu kraj postelje i čekala, strpeljivo čekala, gledajući ga kako slatko spava pokriven ćebetom i povijene polovine glave zavojem.Od jedne gospođe, koja ga je obišla i koju sam zapitala kako je ranjen, čula sam da je izgubio jedno oko i da mu je vilica razmrskana te ne može još da govori.Htela sam da vrisnem ali sam se bojala da ga ne probudim i uzdržala sam se, ali su me suze oblile.Gospođa me je tešila, rekla mi je da opasnosti za život nema, da će istina ostati onakažen i bez oka ali će ostati živ. Gospa zatim izmače i pođe da obilazi dugi niz kreveta, u kojima su ranjenici ležali i sedeli, razgovarali ili jaukali, čitali novine ili igrali karte i sve to tiho i šapućući.Ja sam sedela kraj njegove postelje, gledala ga dugo, dugo, i razmišljala.Žalila sam ga, teško sam ga žalila: kako je bio lep onda kad smo se rastajali, kad mi je ono kazao a sad, bez oka i prebijene vilice.Nisam umela da ga predstavim sebi takvog, ja sam ga videla samo onakvog kakav je bio kad smo se rastali.Da li ću ga voleti tako isto kao i pre, kad ga budem videla onakaženog; da li on još mene vole, da me nije zaboravio?Da li će se obradovati kad se probudi i spazi me kraj postelje svoje?Kako će primiti sve što mu budem kazala?Kako ću, kojim rečima da mu kažem, kako da počnem? Jednoga trenutka dođe mi želja da se ne budi još, da spava još dugo.Činilo mi se kao da još nisam spremna kako ću mu kazati, izgledalo mi je da se nisam još pribrala.Zatim mi dođe želja da stvorim pred očima njegovu sliku kakav sad izgleda.Pogledah ga i pod onim zavojem, koji mu je pokrivao levu polovinu glave, ja videh jednu praznu očnu duplju, gde je pre sjalo njegovo crno oko; videh i prelomlenu vilicu koja mu je unakažavala lice...Videla sam ga lepo, potpuno, onako unakaženog i ja ne znam ni sad zašto, ali to mi je učinilo neko zadovoljstvo, dalo mi je hrabrosti.Ja sam se čak u duši zaradovala što je unakažen te smo sad ravni, te smo podjednaki, te ću smeti da mu kažem: Eto, i ti si unakažen, pa te ja ipak volem! Ta me je misao tako obradovala, tako utešila, tako ohrabrila, da sam sad već jedva čekala da se probudi.Nestrpljivo sam se vrtela na stolici, nadnosila sam se nad njim, pokrivala sam ga ponova ćebetom i ako je bio pokriven, i brisala sam mu oznojenu slepoočnjaču maramom koja je virila pod njegovim jastukom.Najzad, poče da se tegli, ispruži ruke i otvori ono jedno oko. Ćutala sam i gledala ga i on me gledao i ni reči nije progovorio.Ja sam zaboravila u tome trenutku da on zbog prebijene vilice i nije mogao govoriti i činilo mi se da je naročito ćutao.Ali ono njegovo oko, koje me je tako oštro gledalo, pitalo me je: Od kud ti ovde, šta ćeš ti ovde?Ja sam ga razumela, uzela sam njegovu ruku, naslonila je na obraz i oblila je suzama. — Sve ću ti kazati, sve po redu.Reci mi samo kako ti je, kako je tebi? Digla sam glavu da saznam njegov odgovor, pogledala sam ga u oko ali ono nije odgovorilo na moje pitanje, ono me je i dalje pitalo: Od kud ti ovde, šta ćeš ti ovde? Počela sam sve po redu da mu kazujem, sve od onoga trenutka kada smo se rastali, kao što vama sada kazujem.Kazala sam mu sve, sve, sve...Nisam dizala oči, da se ne bi srela sa njegovim pogledom, već sam govorila oborene glave držeći njegovu ruku u svojoj.Nisam još ni završila sve a osetih kako on izvlači svoju ruku iz mojih.Ja je stegoh, da je zadržim ali je on grubo trže.Tada digoh glavu i pogledah ga pravo u oko.Pogled mu je bio miran ali je kazivao puno, puno prebacivanja i — preziranja.Ja sam to osetila i ščepala sam ga ponova za ruku, obasula je ponova poljupcima i šaptala sam kroz suze: — Pa zar sam ja kriva, zar sam ja kriva? On me je i dalje gledao sa prezrenjem i ponova je trgao ruku koju sam ljubila. — Ti me ne voleš, je li, ti me ne voleš više? I dalje me je gledao istim pogledom i ni jedna se crta na njegovom licu ne izmeni niti se u oku pojavi sažaljenje prema meni.Tad ja dobih nove snage, koju dotle nisam nikad osetila u sebi, presušiše mi suze u očima, zadrhta mi reč u grlu ali je ipak izgovorih onako kako sam je smislila, dok je on spavao: — Eto, i ti si onakažen pa te ja ipak volim! Njegovo oko senu gnevom i mržnjom, on diže ruku i — pokaza mi vrata.Ciknula sam tako da se cela soba ranjenika uznemiri: pojedini digoše glavu ispod ćebeta, drugi progunđaše nešto a mene obli težak stid.Pogledah ga još jednom, ali se izraz njegova oka nije menjao i rukom mi je još uvek pokazivao vrata. Digla sam se, kao najurena nevaljalica, nisam ni digla oči da ga još jedan put pogledam, nisam ni digla glavu da pogledam ostale po sobi, već sam kroz dugi niz bolničkih kreveta išla kao pijana i udarala sam se čas o jedan čas o drugi krevet.Kad sam se dočepala vrata, izjurila sam napolje kao vetrom potisnuta; trčala sam kroz one duge hodnike kao da se spasavam vatre koja je zdanje zahvatila, sletela sam niz basamake kao da me je ko gurnuo ozgo i tek kad sam se dočepala ulice, ja sam se zaustavila.Naslonila sam se na zid bolničke zgrade da se odmorim, pokrila sam lice rukama i gorko, gorko sam plakala. Prolaznici, videći me da plačem pred bolničkim vratima, posmatrali su me sa saučešćem, misleći valjda da mi je toga časa u bolnici neko od bližih umro.A tako je i bilo, izgubila sam njega i sad više nikoga bliskog nemam, sad sam sama samcita u svetu... I tu devojče završi priču, završi i ućuta gledajući predase i uvijajući se ponova u ćebe, koje joj je bilo gotovo spalo sa ramena za vreme živoga pričanja, osećajući valjda u tom trenutku zimu u duši, koju osećanje osamljenosti u svetu izaziva uvek u dušama onih koji pate. Moram priznati da sam i sam bio pod utiskom ovoga maloga romana koji je devojče tako iskreno a tako lepo pričalo.Bunilo mi se nešto u duši; osećao sam da smo svi takvi, svi podjednako sebični, svi podjednako odvratni.Onakaženi sami, mi s preziranjem sretamo onakažene i, mesto topla saučešća, mi nemilostivo pružamo ruku vratima kazneći teško one koje je sudbina već kaznila. Devojče je ućutalo, jer nije imalo više šta da kazuje, ja sam ućutao jer sam joj hteo dati vremena da se odmori.Nju je priča toliko isto zamorila kao i put kojim idemo, zamorila je jer je kazivala iz duše, jer joj je svaka reč bila osećaj, svaki osećaj bol a svaki bol pozleda još sveže i nezasušene rane. Dugo smo išli i dugo smo ćutali.Najzad, dosta neodvažno i više šapćući zapitah je: — Pa sad? Ona diže glavu i pogleda me iznenađeno.Ona se bila upustila u duboka razmišljanja i možda vođena mislima, i sama je sebi postavljala pitanje: pa sad?S toga je moje pitanje, koje se ukrstilo sa njenim mislima, toliko iznenadilo.Ili je možda, pod uticajem bolova, koje je ozledila svojom ispovešću, i misli, koje su je odvele daleko negde, sasvim i zaboravila da sam ja kraj nje, te je moje pitanje probudilo.Ja ponovih: — Pa sad? — Sad? — učini ona zbunjeno, nespremna valjda da odgovori na to pitanje i pogleda me svojim tihim i ugaslim pogledom, pa onda živo nastavi, tačno otuda gde je stala.I ja sam je slušao kao kad bi nastavio čitati knjigu od mesta gde sam obeležio znakom da sam prekinuo. — Dugo sam plakala pred bolnicom.Mnogi su me prolaznici i pitali šta mi je ali ja nisam dizala glavu i nisam odgovarala.Kad su mi presušile suze, kad više nisam mogla plakati, ja sam se uputila niz ulicu.Nisam znala kuda ću, ali sam pošla.Došla sam na veliki kameni most koji vodi preko Vardara i tu sam zastala.Naslonila sam se na ogradu i gledala sam dugo dole u vodu.Nosila sam se mišlju da skočim dole i već sam se bila prekrstila i čekala samo da se malo raziđe svet, koji je gomilama išao mostom.U jedanput dođe mi volja da se opet vratim u bolnicu, zašto ne znam.Ne moram ulaziti u njegovu sobu, stajaću pred vratima.Kad sam već krenula, pade mi na pamet da budem bolničarka u toj bolnici.Ne moram raditi u njegovoj sobi, radiću u drugoj, ne moram ga ni videti, ni on mene, ali ću biti tu gde je i on, bićemo pod istim krovom.Ta mi se misao poče sve više dopadati i sad sam već žurila da što pre stignem.Ušla sam opet na ista vrata i popela se istim stepenicama.Jedan stariji gospodin — ne znam šta je bio — kad me spazi u hodniku, zapita me šta ću.Odgovorila sam da bih želela biti bolničarka.On se izbrecnu i reče da nije potrebno.Otišla sam opet ali mi se to sad uvrtilo u glavu da budem bolničarka.Šta bi mogla drugo, dva dana nisam jela a sramota me je bilo da prosim. Otišla sam i u onu veliku bolnicu, u parku.Nisu me ni tamo primili.Čula sam za jednu bolnicu dole, na Vardaru, otišla sam i tamo.Molila sam i preklinjala i najzad su me primili.To je bila zarazna bolnica i ja nisam u njoj probavila ni punu nedelju dana pa sam se razbolela.Razbolela sam se od tifusa i šest nedelja sam teško bolovala.Dva puta sam umirala pa ipak sam evo ostala.Kad sam se pridigla, kad sam pošla nogom, prvo mi je bilo da idem u gornju bolnicu, više grada, da se raspitam o njemu.Mesec i po dana sam ležala i nisam ništa znala šta je s njime, je li još tu, u Skoplju.Žurila sam ulicama ali mi je ovom prilikom nešto čudnovato izgledala varoš.Užurbali se ljudi, ulice zakrčila kola natovarena stvarima a dućani zatvoreni.Ja nisam ništa znala za vreme moje bolesti šta se dešavalo napolju, te zato mi je sve to bilo čudno.Pa i pred bolnicom bilo je tako isto.Iznose ranjenike i stvari kao da se sele.Zapitala sam i rekoše da su ranjenici iz ove bolnice odneti juče u Prištinu.I on je odnet u Prištinu. Odmah sam se rešila da i ja idem u Prištinu i sišla sam na stanicu ali nije bilo voza, jutros rano je otišao.Presedela sam celu noć na stanici, na onoj kiši, i sutra dan tek ušla sam u voz. Devojče opet zaćuta, pa se zatim okrete meni i dodade: — Vi ste mi pomogli! — Jeste, sećam se! — odgovorih i izađe mi pred oči slika onog bednog devojčeta sa crnom boščom, pod onim ogolelim drvetom, na skopljanskom železničkom peronu. — U Prištini sam služila u jedne gospođe, opet izbeglice — nastavi ona — koliko za koru hleba, samo da se ishranim.Raspitivala sam o njemu i saznala sam.Bio je u onoj bolnici odmah iza načelstva.Posle, poče svet iz Prištine da bega, odneše i ranjenike u Prizren, pa eto, i ja idem za njim. — Ali kad vas prezire, kad vas je oterao? — To jeste, ali ja ću ići za njim.Ići ću ovako neprestano.Ko zna... može mu zatrebati moja nega, može mi... Duboko uzdanu i ućuta i ja je nisam više hteo pitanjima da uznemiravam. Već je bio pao prvi sumrak, kada smo daleko ispred nas, u jednoj dubokoj dolini, opazili vatre te nam rekoše da je to Suha Reka gde večeras moramo zanoćiti.Nebo, koje se ceo dan mučilo i grčilo, s večera se proli te u dva maha promače kroz suton sitna ali oštra i studena kiša. I ako razgovor i žagor tako s večeri malaksava, nisu nas ipak napuštali raznoliki glasovi koji su se svakoga dana putovanja provlačili kroz gomilu, nit znaš kako niti od kuda.Čovek ne može da protumači sebi kako ti glasovi postaju; kako se i zašto rađaju, koji su to podzemni putevi kojima oni prolaze i koji su to načini kojima oni osvajaju čitavu jednu povorku neorganizovanu, nepovezanu; povorku, koja sem zajednice nevolje, ne predstavlja nikakvu drugu zajednicu i koja se prostire nekoliko sati dužine ili još bolje, koja je neprekidna od mesta odakle smo jutros krenuli do mesta gde ćemo noćas zanoćiti.Ti glasovi čak idu raznim putevima i ukrštaju se; jedni dolaze otud, daleko iz pozadine i napreduju kroz redove begunaca pravcem kojim i oni kreću, sve dok ne dopru do prvih redova; drugi polaze otud gde su prvi redovi već stigli, idu u susret beguncima i prostiru se sve do zadnjih redova, onih koji su večeras tek krenuli otuda odakle smo mi jutros.Tamo, u pozadini, stigao je redove begunaca kakav ranjenik sa Kosovskoga bojišta, kazao je kakvo je stanje ostavio kad je napustio borbu i ta je vest pošla iz zadnjih redova, pošla možda još jutros i stigla među nas na zamaku dana, ne uvek onakva kakva je prvobitna bila već uveličana a gde kad i ublažena.U Suhu Reku je jutros stigao ne znam koji pukovnik iz ne znam koje komande.On hitno putuje automobilom za Prizren i zastao je samo toliko, koliko da ispruži noge i da dane dušom i, tom prilikom, on je kazao da je Rumunija objavila rat a Francuzi zauzeli Zelenikovo i Katlanovsku Banju i da Bugari zbog toga naglo odstupaju sa Kačaničkoga fronta. — Jeste, jeste — tvrdi jedan predamnom, koga u mraku ne mogu dovoljno da vidim — Jutros, kad sam krenuo iz Štimnje, ja sam sreo neke železničare, dobili su naredbu da se vrate u Ferizović. — Šta će u Ferizović? — Znači, da Bugari odista odstupaju pa je železnička linija možda oslobođena te ih vraćaju da je prime.Možda je do sad već i Skoplje oslobođeno. — Daj, Bože milostivi! — kliknu njegov sagovornik, skide kapu, pogleda u nebo i prekrsti se. — More kakav Ferizović; to je neka pometnja ako je ko vratio te železničare.Evo ranjenik stigao otuda, video svojim očima da je Ferizović pao.A i u Lipljanu naši su već bacili u vazduh železničku stanicu i napustili ga. — Uh! učini onaj što se malo pre obrati nebu i Bogu. Znači da se tačno na mestu, gde sam ovoga trenutka bio, ukrstile dve vesti u svome putovanju u suprotnim pravcima; ukrstile su se, sukobile i potrle.Ali njima taj sukob ništa neće smetati da opet dalje pođu; svaka svojim pravcem, sem ako ne utonu u mraku i u noći koja sve naglije obavija gomilu. Kad mrak obgrli gomilu, koja se valja drumom, tada ona gubi od one svoje tužne živopisnosti.Gube se detalji, gube se raznolikosti, iščezavaju ti pred očima oni prestravljeni pogledi, oni izrazi bola i patnje i sve se sjedinjava u jednu crnu, živu masu, koja se kreće drumom kao crn oblak.I manje je razgovora tada; da li što čovek manje vidi oko sebe te manje nalazi i razloga da povede razgovor ili što se čovek u mraku lakše odvaja od spoljneg, te više povlači u sebe i misli o sebi i svojima? Ja sam se još bio i premorio dužinom puta i težinom utisaka, koji su danas bili i mnogobrojni i raznoliki, te mrak koji je sve više osvajao bio mi je dobro došao.Želeo sam da ništa oko sebe ne vidim i da više ništa ne čujem.Napustio sam stranu druma, kojom smo mi pešaci obično išli i, da bi se što više odvojio, uturio sam se izmeđ dvoja kola.To je bio jedini način da se koliko toliko osamim.Predamnom su bile jedne kočije dobro pokrivene i zatvorene sa svih strana arnjevima a zamnom jedna volovska kola pretovarena stvarima, povrh kojih je polegao volujar i, pod kišom koja ga je kvasila, spavao tvrdim snom. Iz kola, koja su išla predamnom, dopirao je ipak živ razgovor žena.Nisam obraćao pažnju na taj razgovor jer sam znao da se odnosi na ono o čemu smo svi na ovome putu jedino razgovarali; tiče sa našega jada i naše nevolje a toga su mi bile prepune uši, presite oči i pretovarena duša.Pa ipak, kad ženski glasovi iz kola ciknuše jače u razgovoru i nehotice mi dopreše njihove reči do uha. — Ali verujte, da nije bio ranjen ja ne bih ni reči rekla — govori jedan piskav i prozebli glas. — Al nemojte tako, gospa Jelo, — odgovara jasan, pun ženski glas — i drugi su ranjeni i po dva puta i po tri puta. — To je sve jedno, može se poginuti i od jedne rane kao i od dve i tri. — Pa dobro, gde je vaš muž ranjen? — On je bio kontuzovan a to je mnogo gore nego da je bio ranjen. — Ju, gospa Jelo, šta govorite.Moj Mića je imao tri rane od jedanput; jednu ovde u grudima, jednu u kuku i jednu u vratu; propljuvao je krv, na nogu ne može ni sad da stane čvrsto i vi kažete to je sve jedno i još kažete, lakše je biti ranjen nego kontuzovan. — Pa dobro, neka nije lakše, neka je sve jedno.Ali, pitam ja vas: može li da bude kontuzovan neko koji nije hrabar?Eto, to pitam ja? — Pa to jeste... — E, a „Karađorđeva Zvezda“ se daje za hrabrost ja mislim. — Pa jeste! — Pa kad se daje za hrabrost, onda zašto, molim vas, njemu da dadu medalju za hrabrost a ne „Karađorđevu Zvezdu“?A nek Bog da samo zdravlja, neće to moj Nikola ostaviti tako.Ako i ne bude Srbije, novina će biti pa ćemo se razračunati! Obuze me teško osećanje odvratnosti i uzbuđen izmakoh opet u stranu, u gomilu koju sam hteo izbeći.Lakše je ipak slušati ona gorka jadanja o nevolji no ove rugobne razgovore sebičnih žena čija je lična sujeta jača i od nesreće čitavog jednog naroda.Ne znam ko je bio u kolima i volem što ne znam.Što će mi njihova imena koja niti bi ih mogla opravdati niti ublažiti rugobu pojave.Pade mi samo, u tome trenutku, na pamet da mi je da u ovoj gomili sretnem onog trećepozivca što nam je noćas u Štimnju doneo punu torbu Karađorđevih Zvezda sa lipljanske stanice; da mi je da ga nađem, da mu uzmem jednu kilu toga ordenja da je sručim u kola, u krilo nenasite i odvratne sujete. Noć je već uveliko ovladala kada smo se spustili u duboku dolinu u kojoj leži Suha Reka.Očajno smo pogledali oko sebe na ono nekoliko kuća koje čine selo a nas se desetine hiljada spuštamo drumom da tu potražimo prenoćište.I sve te kuće već posednute, posednuti i svi putevi i sva dvorišta i sve bašte i sve njive.Pao umoran narod kao oblak skakavaca na zemlju, poseo svaku stopu, svaki pedalj, pa se zemlja crni i bukću vatre na sve strane. Sat i dva stajali smo na drumu pod kišom, ne znajući u onome mraku ni gde ćemo.Stajalo je tako hiljadama duša i sva zaprega, sve što je naišlo a što se sve više i više zgušnjavalo onima koji nailaze.Napred se ni koraka nije moglo jer je dole u selu zagušilo, te počesmo da se mirimo s tim da svak ostane na mestu gde je i tu na drumu da zanoći. Oni, koji su imali kola, rešiše nekako lakše to pitanje; raspregoše kola tu na sred druma, onako u redu kako su stigli ili odjarmiše volove, počistiše koliko se moglo blato pod kolima, posuše malo slame ili sena i zavukoše se koliko da sklone glavu da ne kisnu.Buknuše očas vatre kraj kola i izmeđ kola, te se upali drum daleko za nama, hej tamo čak do visina Dulje-Hana, te drum dobi oblik plamene zmije koja se repom oslonila na planinu a glavu spustila u dolinu. Šta smo mogli do, kao ono u Lipljanu, da krenemo od vatre do vatre, spuštajući se ka selu i teško se provlačeći izmeđ kola koja su zakrčila drum i ljudi koji su polegali u sred blata po drumu i po stranama. Kraj vatara je vladala mrtva tišina, klonulo i sa samoodricanjem svako se predao sudbini bez roptanja.Što smo duže gazili u nevolje to samoodricanje bilo je sve opštija pojava i jasno se opažalo na ljudima kako se predaju bez zavaravanja i kako se sve više mire sa najgorom mogućnošću isto tako lako kao i sa najsretnijim izlazom iz ove nevolje.Kraj jedne od tih mnogobrojnih vatara, polegao vojnik užetom vezanih ruku na leđima a kraj njega drug mu sa puškom i još nekoliko oružanih vojnika.Oni razgovaraju sa njim, govore mu tiho, blago, kao što se sa samrtnikom govori a on ih gleda ukočena, bezizrazna pogleda i grize stisnute usne, krvavo ih zagriza a ne odgovara nikome ni reči.Njegovo je lice zemljane boje a oči mu izviruju duboko ispod čela.On leži slomljen i prati oblačak dima iz tuđe cigarete, ide pogledom za njim i kad se ovaj u tamnini razveje i njegov se pogled izgubi i neodređeno luta. Zastao sam kraj ove vatre, dugo sam stajao. — A i da te nisu uhvatili, kuda bi bego? — govori blago jedan od onih što nesretniku vezanih ruku dodaje u usta svoju cigaretu. — Nema danas na celome svetu ni jednoga mestašca gde bi se mogao skloniti.Vidiš da je ova nesreća sve obuhvatila, kao plamen kad uhvati celu šumu pa hajde, nađi ti sad drvo na koje bi se mogao popeti i skloniti od požara. Vezani vojnik i dalje ćuti, grize usne, prelazi pogledom po svima oko vatre, pa ga opet upravlja bezizrazno negde u daljinu. — Da se vratiš — prihvata drugi — na šta da se vratiš?Da je tamo dobro, vratili bi se svi mi a ne bi ovoliko patili.Zar bi ovoliki narod bego da je dobro tamo odakle se bega.Zlo je tamo, veruj mi.I da si se vratio kući svojoj, misliš ostavili bi te oni kraj dece da ih gledaš i da ih hraniš.Ne bi bome, nego bi ti opet dali pušku i poveli ko zna gde, u tuđe zemlje i u tuđu vojsku.Ne bi mogao ni zdrav hleba, ni bolan leka potražiti među tuđinima.Ginuo bi tamo ne znaš za koga; bacili bi te u raku a ne bi znao čija te zemlja pokriva.Ovde je drugo, naše je; ako je i teško, naše je! Vezani vojnik opet ćuti, te ni pogledom više ne prati razgovore.On ih čak i ne čuje.On zna da će noćas, kad sve ove što mu sad govore bude savladao umoran san, ili možda u ranu zoru dok još sve spi, njega povesti odavde, izvesti ga negde daleko van druma i sasuti mu šest pušaka u grudi.On to zna, njemu je to saopšteno i sve ovo što mu govore drugovi, ne tiče se njega jer on više ne postoji.Njegovo oko koluta, njegov pogled ne obuhvata predmete, ne prenosi ih u dušu no se zadržavaju samo na zenici i tu odmah i iščezavaju.Duša mu već nema veze sa telom, ona je van njega; misao i telo su se rastali.Telo je zarobljeno, vezano, predalo se sudbini, zakonu, sili; misao je slobodna, nju užad nisu mogla vezati i ona se izdvojila i otišla tamo, tamo preko Kopaonika, gde se kraj tople vatre pribrala dečica oko kolena majčina a ona ih teši i priča im priče, lepe i zanosne, ne bi li ih njima uspavala, kako ih u snu ne bi morio strah od krvave bure koja je i kroz njihovo selo provalila i koju su dečica svojim očima gledala.On je tamo, međ njima: on prihvata mezimče u snažne ruke; uznosi ga visoko više glave i spušta ga na grudi; pa onda meće na kolena devojče koje ga obasipa gomilom pitanja i koje ga slatkim, detinjim glasićem, moli da ih više ne ostavlja same, da ostane kraj njih, da se više ne odvajaju. Tamo je on, tamo, međ svojom dečicom, tamo on provodi svoju poslednju noć. Odmakao sam duboko tronut od ove vatre, izbegavajući da se sretnem sa pogledom nesretnikovim, i pošao sam dalje lutati tražeći gde bi se ma malo zaklonio sa porodicom, da provedem ovu noć.Na posletku, neko ispred mene reče da je dole, u selu, jedna kapija otvorena, da je dvorište puno kola, stoke i naroda ali da se ipak može naći krajičak pod krovom koji je isturen daleko u polje, te se tu može zakloniti od kiše i naložiti vatra. Pošli smo tamo i našli pribežišta.Narednik jedan, beograđanin inače, navukao je odnekud silna drva, razbuktao vatru i sam je poseo, spremajući kraj nje večeru sebi.Primio nas je te smo se i ogrejali i okusili malo topla jela i obezbedili od kiše pod širokim turskim krovom. Bila je već kasna noć kad u isto dvorište uđe ona gospa u crnini, koju sam sreo danas, gore na drumu, kada je tužna, materinskim pogledom pratila onih četrdeset hiljada koje su prolazile mimo nas putujući u smrt. Još od prvog susreta, na skopljanskoj stanici, u meni se počelo buditi neko pobožno poštovanje prema ovoj pojavi i u koliko sam je više sretao usput, u toliko je više taj osećaj rastao u meni.Uvek mi se činilo da ova gospa ne bega kao mi ostali, da ne odstupa, već kao da nas prati, kako bi usput sabrala sve naše bolove u svoju dušu i kako bi sabrala sve naše suze na svoje oči.Kada se sada, u noći, pojavila u dvorištu, obvijena crninom, izgledala mi je u onoj tami, kroz koju je promicala, kao neko više biće, kao ona gospa koja se u srednjevekovnim romanima diže noću iz zidina starodrevnih i napuštenih zamaka i obilazi razvaline prošlosti. Ja i nehotice ustadoh na noge kada gospa prođe mimo naše vatre i ponudih joj svoje mesto.Ona mi odgovori samo jednim blagodarnim pogledom i sede mirno kraj vatre da probdije sa nama noć.Nije progovorila ni reči i ja sam sa nekim strahopoštovanjem izbegavao da je uznemirim. Kiša je i dalje rominjala i noćna tišina već počela da se prostire nad umorenim narodom.Čuje se samo rkanje spavača pod jednim kolima, preživanje stoke, ječanje nekoga ozgo sa doksata kuće, kome pod vlažnim odelom sevaju žglavkovi i kosti te ne može da leži.Iz daleka, s druma, jednostavan romor gomile kao žubor reke i po gde koj uzvik, dozivanje zagubljenih koji traže svoju gomilu a koji se kroz gust vazduh čuje kao iz podrumskih dubina.Plamen sa naše vatre probija se i igra kroz milijarde kišnih iglica, koje su nakvasile pepeo oko vatre i dogorela drva.Iz jedne glamnje, koja bukti, pišti voda; daleko negde iz noći arluče pas. Sve već oko naše vatre zadremalo i oborilo glave.Jedan se naslonio na zid od kuće, drugi spustio glavu na grudi, treći je naslonio drugu na koleno.Narednik se pružio po zemlji i podmetnuo pod glavu jednu cepanicu; drugi jedan vojnik namestio kamen kao uzglavlje. Već svi spavaju, samo je ona budna.Budan sam i ja i sa zebnjom osluškujem; ponoć je već davno prevalila te me strah čuću sad već onih šest pušaka koje znače kraj života onoga nesretnika, čija mi se slika ne može nikako da izbriše iz duše. Da izbegnem glas tih pušaka, radije sam pristao da uznemirim gospu koja se beše sva predala sebi i svojim mislima. — Vi sami putujete? — zapitah je bojažljivo, obazrivo. — Sama! — odgovori ona tiho i uzdanu teško. Nisam umeo dalje da nastavim; izgledalo mi je da sam u samom početku postavio vrlo nesretno pitanje koje je kod nje možda izazvalo bol i trgoh se ne nastavljajući razgovor.Pobuđena valjda pitanjem i bolom, koji joj je ono izazvalo, njoj naiđoše i suze na oči, te izvadi iz nedara crno oivičenu maramu i ubrisa oči. Ćutala je dugo a zatim odjednom sama nastavi: — Ne putujem sama, putujem sa bolovima svojim a to je najverniji pratilac na putu. — Nisam mislio da vam ih vređam, hteo sam... — O, vređajte ih, ne izbegavajte to.Ja volem, ja želim da se oni ne uspavaju u meni, da su uvek budni; ja ih dražim čak, ne bi li me što više mučili! — dodade ona živo i kao malo uzbuđena. — Oh, gospo, svi ih imamo, svi ih nosimo! — Znam! — odgovori ona sa saučešćem — Znam! Ućutasmo zatim, pa ona opet diže glavu i prekide tišinu: — Hoćete li da čujete, da vam ispovedim sve svoje bolove.Ja tako provodim noći na ovome putu, kazujem ih kome ili ih kazujem sama sebi.Tako se sa njima ja zabavljam kao što sam se nekada sa svojom dečicom zabavljala.I dragi su mi, osećam da su moji; da mi ih niko ne može oteti. — Rado ću slušati, gospo, ako vas to ne umara, ako vas to još više ne muči. — I muči me i umara me ali, to mi čini dobro, to me drži. I gospa u crnini poče mirno, tiho, pribrano da kazuje mnogo, mnogo, mnogo...Kazivala je tiho, gdekad šapatom a gdekad uzbuđeno; gdekad joj je izumirala reč u grlu a gdekad zadrhtao glas i zatreperio kao struna.Kazivala je smišljeno, pripovedački, literarno.Upoređenja su joj često bila tako nađena da bi ih u svakoj drugoj prilici zabeležio i sačuvao.Pa ipak, sve to kazivanje ja neću uspeti da izložim njenim rečima, jer te su reči često puta bile isprekidane uzdahom ili suzom, često razdrobljene i iskidane.Moram ih svojim rečima a u njeno ime ponoviti po nepouzdanome sećanju, starajući se, koliko mogu, da ne ozledim celinu njenoga kazivanja koje je kod mene ostavilo tako dubok utisak. Vatra se pritajala, noć nametala mir uzbuđenoj prirodi i uznemirenim dušama; sve umorno spava i kroz tu tišinu, kao tihi žubor potoka, teku reči Gospe u crnini, isprekidane gde kad uzdahom, gde kad počivkom za vreme koje je pribirala sećanja. — Bio je lep dan, nedelja.Poslednji lep dan, jer je već u ponedeljak počelo da se muti i zatim je cela nedelja bila vlažna i kišna.Propustila sam juče, u subotu, da odem na groblje pa pođoh danas, da zapalim sveću za mrtve i za žive.I ako je bio lep dan, Beograd mi nije pravio vedar utisak kad sam izašla na ulicu.Lica, koja sam sretala, izgledala su mi zabrinuta, ulice prilično puste.U crkvi jedva pet šest duša i svako se predao iskreno, odano molitvi.Izgledalo mi je kao da i sveštenici pevaju pesme naročitim, tronutim glasom kojim se pevaju pesme rastanka.Da li mi je odista tada tako izgledalo ili mi to sad izgleda, kad se svega toga setim, ja ne znam? Izlazeći iz crkve, srela sam jednoga staroga znanca moga pokojnoga muža.Zapitala sam ga: ima li čega?On me čudnovato pogleda i ne odgovori mi, već on mene zapita: — Što se vi, gospođo, ne sklonite gde god iz Beograda?Imate malo dete na rukama a s detetom je teško kad već dođe do čega.Svakoga trenutka može otpočeti napad.Ja ne verujem da će osvojiti Beograd ali je izvesno da ga neće štediti.Što ne bi otišli ma gde u okolinu, u Mladenovac na primer? — Imam rođake u Aranđelovcu. — E pa eto, otidite tamo.Lako ćete se vratiti! Kad sam se rastala od njega, razmišljala sam o tome.Istina, teško bi mi bilo ostaviti kuću al opet, bolje je skloniti dete.Dete je malo, tek prešlo dve godine, tek stalo na noge, pa bi teško bilo s njim kad bi nastala veća nevolja.Mislila sam da se posavetujem još s kim, da se spremim, pa od nedelje jednog dana da pođem. Pred podne prešla sam jednoj poznanici, gospođi koja sedi u istoj kući iz avlije, da čujem šta ona misli, jer i ona ima sitnu decu.Ona je bila bezbrižna. — Može da bude malo bombardovanja i ništa više.Skloniću se s decom u podrum, kao i prošle godine, pa eto ti!Volem to nego da se krpam i mučim po rđavom vremenu. — A ako pređu? — Neće! — odgovori ona pouzdano. — Baš sam juče razgovarala sa mojim deverom (njen dever je viši oficir) pa mi kaže da Nemci misle na prelazak na Moravi, a ovde će kod Beograda samo manevrisati. Vratila sam se malo umirena i ako sve to što mi je rekla nije bilo Bog zna šta.Ali je moj mir za malo trajao.Tek što je prešlo podne, dotrča k meni ta ista gospođa. — Čujete li? — reče. — Šta? — Pucaju! Izađemo zajedno u dvorište a već na svima kvartirima otvoreni prozori i žene i deca na njima osluhuju.Pucanj se topova naizmenično čuo otuda, od Ostružnice.Celo posle podne probavili smo tako napolju, slušajući i šapćući zabrinuto među sobom.Oni koji su bili na gornjem spratu, na prozorima, uzvikivali su svaki čas: „Eno, šrapnel!“ i pratili su pucnjavu objašnjenjima.Mi smo samo slušali nemile zvuke. Tu noć sam provela vrlo nemirno.Nisam mogla dugo da zaspim; stegla sam dete na grudi, molila sam se Bogu i rešavala se čas ovako, čas onako.Tako skoro celu noć, sve do zore. Sutra dan je svanuo mutan ponedeljak.Izašla sam odmah u dvorište da se raspitam ima li čega.Niko ništa nije znao, rekoše mi samo da preko noći nije bilo pucnjave.Na ulici je bio redovan život ali se ipak govorilo samo o jučeranjem pucanju.Jedni su tvrdili da je gađana Čukarica i da su naši odgovarali sa Banovog brda, a drugi opet da su Nemci tukli ostružničke položaje gde imaju nameru da pređu. Dok smo tako, sabrani u gomilice, razgovarali o događaju i raspitivali se, ču se opet jedan metak.Malo zatim još jedan.Celoga toga dana, u ponedeljak, čuli su se tako s vremena na vreme, topovski pucnji.Pojavio se i jedan neprijateljski aeroplan a zatim još jedan, pa još jedan.Preletali su iznad nas i njihov jezivi šum prodirao nam je duboko u dušu. Rešila sam se da što pre napustim Beograd.Ne bih htela sama, da mi je da nađem još koga.Čula sam za jednu poznatu mi porodicu da odlazi u neko selo.Otići ću sutra do njih. Ma da je bilo više razloga za brigu no noćas, tu sam noć izmeđ ponedeonika i utornika provela ipak mirnije no prošlu.Da li što sam već imala odluku ili je to bio umor koji me je savladao? I utorak je svanuo mutan i oblačan.Teško mi je nešto bilo na duši, da l’ što je dan bio tako sumoran ili što su prilike bile takve?Do podne sve je bilo mirno ali, oko jednoga sata po podne, pojavio se jedan aeroplan nad Beogradom i počeo je da šestari.Naši topovi uzeše da ga gađaju ali se javlja i drugi tamo nad Čukaricom i Ciganlijom.Na oba aeroplana naši topovi pucaju neštedimice.Grmljavina topova poče s obe strane; naši su tukli aeroplane i bežanijsku kosu a njihovi Banovo brdo, Novo groblje i Kalemegdan.Prolaznici neki rekoše da je onaj prvi aeroplan tukao Banjicu mitraljezom.Deca neka koja protrčaše ulicom, rekoše da su Nemci kod Kalemegdana pokušali i prelaz.Vele kako je velika magla pala na Dunav naši nisu ni opazili, do na dva tri metra od obale, šalupu sa Nemcima koja se iz magle kao iz kakve zasede na jedan put pojavila. Svet se već preplašio i počeo da zbira u brižne gomilice.Mnogi ne dočekaše noć nego pođoše iz Beograda.Ja ne znam šta sam čekala, zašto nisam pošla već toga dana.Išla sam, raspitivala sam se i rekoše mi da mogu u voz ući u Topčideru ili Rakovici ili... niko u stvari nije znao tačno.Donde treba imati kola.Sutra ću rano poći da tražim kola. Te noći malo je ko spavao u Beogradu i, ako ga je san savladao, probudili su ga topovski pucnji koji su se s vremena na vreme čuli.U jutru nam rekoše da su to pucali Rusi, čije su baterije bile na gradu i Francuzi, koji su bili u beogradskim vinogradima. A to jutro, to je bilo u sredu 23. septembra, svanuo je strašan i krvav dan.Tog dana se prelomila sudbina Beograda i svih nas koji od toga dana lutamo kao beskućnici i nigde, širom Srbije, ne možemo da nađemo ni mira ni utehe... Gospa u crnini ućuta.Veličina i množina sećanja koja navališe na nju pri pomenu toga dana, uzbudiše je i izvedoše iz toka pričanja, koji je dotle mirno i lako tekao, kao da je celo kazivanje čitala iz kakve zapisnice u koju je svakodnevno zapisivala svoje utiske i događaje.Ona se dugo zagleda u jedan panj u vatri koji je, potpuno pregoreo, sačuvao ceo svoj oblik iz pepela.U unutrašnjosti pregorela panja još je tinjala neugašena rumen; onako kao što u obamrlome telu, koje je smrt već zagrlila, još tinja samrtnikova duša.Sedina, koja je pokrila dogoreli panj, sve se jače ističe svojom belinom osvetljenom svetlošću vedroga plamena koji su davale mladice bačene na vatru, mladice koje su se dugo opirale snazi plamena i piskale a pod svežom im korom vrio mladi sok, kao mlada krv onih što boreći se padaju i ginu prskajući, rumenom krvlju naša polja i gore. Da li je Gospa u crnini, posmatrajući zamišljenu sliku, koja se pred njom razvijala, razmišljala o kakvoj sličnosti njenoj sa životom ili su njene misli lebdele daleko tamo među događaje o kojima je kazivala i koje je verovatno pribirala i sređivala, da bi ih bila kadra nastaviti? Nisam je uznemiravao već — obgrlivši rukama od vatre usijana kolena — strpeljivo sam očekivao da nastavi svoja kazivanja. Noć već duboka i tišina, mukla tišina, koja ti se pričinja kao onaj mir koji nastaje kad samrtnika uhvati san.Daleko negde čuje se samo bat sekire, to neko seče drva da podloži dotrajalu vatru.Nebo mutno i sve svetiljke na njemu pogašene. Ona nastavi; — Toga dana, u sredu, bio je dan kao i juče sumoran; svaki čas je trebala da kane kiša i gde kad je i pala po koja kap ali sve do pred veče mučilo se nebo da tek o noći prolije kišu. Trebala sam da namirim dete pa da pođem za kola.Kažu teško ih je naći al tražiću ipak.Sama sam s detetom na krilu pa će me možda i primiti kogod u kola. Ali nisam stigla ni da pođem od kuće.Već od osam sati u jutru otpočela je grmljavina, neobična, nečuvena do sad.Čudan neki šum proletao je vazduhom, kao da se nešto glomazno, ogromno valja i gazi, rušeći sve sobom i kao da nešto strahovito bukti.I to sve jače, sve jače...Svi smo napustili sobe i dvorište i izašli na ulicu, pribili se jedno uz drugo i osluhujemo.Šum sve jači, buktanje sve bliže, kao da nešto krklja i stenje, kao da se nešto lomi. U jedanput, iz donjih ulica, začuše se izmešani ljudski glasovi i svi obratismo pažnju na tu stranu.Malo zatim i navali svet da kulja otud.Zabrađene žene natovarene boščama i dečica za njima, koja se već umorila noseći svako po kakav mali svežanj ili kakvu stvarčicu.Stari ljudi, zabrinuta i preplašena lica, jedva se oslanjajući na svoje već malaksale noge, pa onda deca, deca, deca i žene, sirotinja i bogataši, svi podjednako brižna i preplašena lica, svi podjednako odeveni ili bolje jedva odeveni.Vidi se da se razbeglo iz gnezda iznenađeno neočekivanom silom, kao ono kad požar na mah obuhvati kuću pa se stanovnici njeni spasavaju dočepavši uzgred ma koju, ma kakvu, često i najneznačajniju stvar. To je zbeg sa Dorćola koji se očajno spasava.Pripitujemo ih ali njima nije do odgovora.Svaki zanet svojom nevoljom i brigom žuri u gornje više delove varoši, verujući da će se tamo moći skloniti.Ipak po neko, onako usput, bez veze i neodređeno, dobaci po kakav odgovor i žuri dalje. — Tuku Dorćol i grad! — Prelaze! Jednoj se ženi, malo više naše kapije, odveza bošča i prosuše stvari.Priđosmo da joj pomognemo i tom prilikom čusmo i nešto više. — Tuku se — veli — već po ulicama.Ispod kafane „Šarana“ i kod strugare.Videla sam očima svojim naše žandarme kako ginu.Ispod moje kuće, na pedeset metara, videla sam mrtvog našeg žandarma. Mi se zbunili i ne znamo šta da počnemo.Poče glasno savetovanje, preko ulice. — Šta je moglo da ih pređe, pedeset, šeset, ništa više.I juče su prelazili pa izginuli! — govori s one strane ulice jedan bakalin, koji je tu skoro izišao iz bolnice, pošto je preležao ranu, te dobio poštedu pa se sad zanima po malo u dućanu dok mu ne istekne pošteda. — Ovi sa Dorćola mora da se sklone ali mi palilulci ne moramo.Do nas neće stići — odobrava mu ispred svojih vrata jedan fijakerista, čije su konje rekvirirali a on zbog starosti pošteđen. — A može li granata ovamo? — pita jedna žena za čiju se suknju obesilo četvoro dece. — Ne može! — odgovara bakalin sa svojih vrata — Može da tuče Novo groblje pa tamo do palilulske osnovne škole i do Pozorišta, ali mi smo ovde malo zaklonjeni. U tom se nad našim glavama ču zvrjanje u vazduhu.Svi digosmo glave i videsmo aeroplan. — Naš! — uzviknuše neki. — Nije naš! — odgovori bakalin — Njihov je! Deca zapaziše negde daleko još jedan, pa odma još jedan. — Sklanjajte se, bacaće bombe! — uzviknu neko i svet se povi te se za čas očisti ulica i sve se sruči u podrume i pod krovove.A kad se izgubi onaj zlosluti zvuk u vazduhu, koji se kao svrdlo zabada u dušu, sve opet poteže na ulicu. Begunci sa Dorćola i dalje kuljaju i ne obzirući se na opasnosti od aeroplana.Naiđe i jedan čičica, ruka mu sva ogrezla u krvi.Previo je prljavom maramom kroz koju je probila krv. — Gde je najbliža bolnica? — pita. — Varoška — odgovori mu jedna žena — ali morao bi da se vraćaš a ko zna da i tamo već ne tuku topovi.Nego ovuda, preko Grantovca, pa u vojnu bolnicu. — Bojim se daleko je! — odgovori čičica uzbuđeno i prestravljeno — Bojim se da mi ne zazebe. — A hoće i da se ugadi, eto, vezao si prljavom maramom. — Možete li da mi date jedno čisto parče krpe? — zamoli čičica kroz suze. Uvedosmo ga u avliju i svi se pozabavismo njime.Jedne doneše vruću vodu da mu operu ranu, druge platno a nađe se odnekud i čista pamuka.Čičica je seo na sred avlije, na jednu stoličicu koja je tu ostala kako su se deca igrala.On nam je isprekidano kazivao po gde što ali malo, koliko je on video.A mi smo hteli više, hteli smo da znamo sve šta se dešava tamo. — Biju se, biju se po ulicama — govorio je čičica dok mu mi peremo ranu — Ja sam stajao pred kućom kad me udari tane.Stojim pa gledam i mislim se da l’ da ostavim kuću... mislim se, pa eto ti!...Gde mene baš da nađe!...A nije samo mene, ima ih mnogo, mnogo ranjenih a... ima i mrtvih. — Građana? — upita neko, upravo svi pitamo i svi ga ukrštamo pitanjima na koja čičica ne stiže ni da odgovori. — Građani, dabome... žene, deca, ljudi, leže po ulicama i po kućama. — Je li ih mnogo prešlo? — Ne znam... mora biti mnogo jer su oterali naše iz šančeva.Ja kad sam izmako do Pozorišta, oni su već bili u Dušanovoj ulici. — Nemci? — Pa oni... ne znam koliko ih je, ali je Dunav preplavljen čamcima a i iz tih čamaca bljuje puška ne da ti oka otvoriti. — Pa ima li naše vojske? — Ima, žandarmerija i pogranične trupe i vardarci.Dobro se tuku, ali ne pomaže. Čičici je rana već bila lepo oprana i dobro obavijena pamukom i čistim platnom te toplo zablagodari i krete dalje. Grmljavina topova poče nešto jače i bliže da se čuje. — Tuku Palilulu! — uzviknu neko i svet se uskomeša.Jedna komšika, sa dvoje dece, izađe iz svoje kapije, natovarena boščama, i krete za beguncima sa Dorćola. — Pravo ima — odobravaju jedni — što da čeka poslednji čas. — More, preplašila se! — odgovaraju drugi — Pa nek se i preplaši; ima žena decu a sama je, nema ko da joj pomogne kad zagusti. U tom stiže u avliju, sav zaduvan i zajapurena lica, dečko, gimnazista, čija majka od jutros već, još od rane zore, krši ruke brinući se gde je.Dečko je još sinoć kazao majci da on neće da bega, on hoće s braćom da pogine, braneći Beograd, ali je majka mislila to su samo gole reči neiskusnoga deteta od šesnaest godina kada je mladost, još netaknuta grubošću stvarnosti, tako lepa, bujna i sveža. I kada je majka, milujući mu bujnu kosicu, punih očiju suza rekla: — A ko će majku da brani? Mladost, neoskrnavljena životom a opijena slavom oružja, odgovori joj bez milosti: — Zar si ti jedina majka?Kad bi svaki Srbin majku branio, ko bi Srbiju? Ali je to bio običan razgovor, često ponavljan u svakoj kući gde ponos nedozrela muškarčića kazuje prvu mušku reč.Na to smo mi majke naviknute, ali se uvek zavaravamo da su to samo detinje, nepromišljene reči.Tako je i ova sirotica sinoć još legla mirno a jutros osvanula očajna.Dok smo mi sve ostale osluhivale topovske metke ili dizale glave da vidimo zlokobne tice koje su preletale Beograd, dotle je nesretna majka izvirivala iz kapije i osvrtala se levo i desno, izlazila do ugla ulice i pogledala na sve strane, neće li ugledati sina koji se jutros rano, neopažen, izvukao iz kuće i kojega nema evo sve do podne i ako se kroz beogradske ulice valja smrt i obara kosa njena. U samo podne, kad zajapurena lica i zaduvan ulete dečko u avliju, materi svanu sunce i zaboravi na brigu i svoju i onu opštu koju je s nama delila, te oproštena zloslutih misli koje su je do sad mučile, zagrli sina i obli ga suzama.A on kliknu: — Bio sam tamo! — Gde? — vrisnu majka. — Tamo gde se biju, sve sam video, sve... i isprsi se dete svetla lica, osećajući da se umilo slavom i na mladome mu se, vedrom čelu, ispisa toga trenutka ponos. Svi se iskupismo oko njega a on, muškarac, poče nam kazivati: — Bio sam baš kod „Slavije“ kad stiže s Banjice deseti kadrovski puk i poče da se rasipa u lanac. — Lanac? — ciknu majka prestravljena tom vojničkom rečju koja za nas žene i majke znači isto što i smrt. — Jest, lanac! — potvrdi gimnazista osećajući svu svoju nadmoćnost pri izgovoru ove reči. — Zar si smeo, dete moje? — opet će brižna majka. — A zašto?Niko se nije plašio.Svet kod „Slavije“ gleda sa prozora i sa trotoara.Vojnici ih opominju da se sklone a svet stoji ubezeknut i gleda. Pa onda nastavi, još zadihan od trčanja: — Dva mlada poručika sa dva voda i dva mitraljeza, počeše nastupanje ka Terazijama.I ja sam pošao za njima.Kod kafane „Albanije“ jedan vod uputi se ka „Ruskome caru“ a drugi ka „Kolarcu“.Tu uzeše bombe u ruke i onda onaj prvi vod kroz pozorišnu ulicu a onaj od „Ruskoga cara“ pored Uprave fondova, pa kroz dositijevu ulicu.Samo čuješ „ura!“ i vodovi se sručiše dole na niže i poče da prašti bomba.Nemci potisli već one trupe koje su se borile na Dorćolu i u Dušanovoj ulici, zauzeli su već ulicu Strahinjića bana, polegali u lanac pa sipaju vatru.Ja sam ostao kod pozorišta i sišao sam polako, kraj zidova, zaklanjajući se iza kuća, dole do velosipedskog placa.Žestoka se borba otvorila, grokće kuršum i pljašte bombe i tek čuješ „ura!“ Vidim Nemci uzmiču, naši osvajaju Strahinića bana ulicu i ja siđem za dve tri kuće dole.Uđem u jednu udubljenu kapiju pa samo promaljam glavu i gledam šta se dešava.Borba se već vodi u Dušanovoj ulici, pa i odatle Nemce oteraše naši i sručiše ih dole, na Jaliju.Ali tu naše dočeka paljba plotuna sa čamaca.Prolaze ranjenici pa ih pitam a oni vele: „Ne može im se ništa.Oterasmo ih koliko smo mogli ali nas satiru oni sa čamaca!“ Tražio sam od jednog ranjenika pušku ali nije hteo da mi da! Na ove reči ciknu majka i blagoslovi u duši ranjenika koji joj ne posla dete u smrt. Zatim nam je dečko pričao i mnoge druge pojedinosti. — Mnogo ranjenih i mrtvih — veli — na putu, na vratima, na kućnem pragu.Bolničari, naši i francuski, već ne mogu više, digli ruke, jer su počeli i oni da ginu.Ne mogu od kuršuma da se približe ranjeniku.Svet bega na sve strane i pada od kuršuma.Žene vrište, deca plaču...Njihove baterije ne tuku Dorćol, valjda zbog svojih, ali tuku Čukaricu i savinački kraj. Mladić bi i dalje produžio priču, koju je u glavnom iscrpeo, ali svi obratiše pažnju na veliki broj aeroplana koji se počeo njihati iznad naših glava.To je bilo čitavo jato koje je prekrililo nebo od Višnjice do Žarkova. Niko nije znao da je već prevalilo podne, niko nije ni pomišljao na vreme, jer u to doba vatra poče da uzima sve veći mah.Sad smo već znali da tuku i Topčidersko brdo i Banovo Brdo, Topčider, Savinac, Novo groblje, sve, sve, sve... Sad već krenu bežanija i iz sviju ostalih krajeva varoši i poče svet da se tiska i guši. Bilo je valjda oko dva sata po podne, vatra sve jača i sve strašnija, izgledalo nam je kao da dršće zemlja pod nama.Ne govoreći, ne sporazumevajući se, nemo, pođoše i iz naše kuće da se kreću begunci.I, u jedan mah, nas obuhvati sve strah.Celo do podne proveli smo na ulici i na dvorištu i niko u onoj uzbuđenosti nije pomišljao na sebe a sad, čim prvi krete pa za njim i drugi, a nas obuhvati strah i hitno, uzbuđeno, potegosmo što nam je najdraže, zaključasmo vrata na svojim stanovima i uputismo se za gomilom.Ja sam nosila svoj najdraži teret, svoga sinčića... Gospu u crnini obli čitav potok suza i prekide pričanje.Izgledalo je kao da više neće ni nastaviti. Ja je ne uznemirih pitanjem zašto se tako gorko zaplaka pri spomenu svoga deteta, jer sam još malo čas uočio kad je pomenula dete, da ga ne nosi sobom.Ostavio sam je njenoj tuzi, pun, gorkoga iskustva da je u tuzi najbolje ostaviti ožalošćenoga samome sebi i svome bolu.Svi drugi osećaji daju se donekle i deliti, tuga je osećaj koji se ne da ni s kim deliti.Saučešće u tuzi je često puta uvredljiva fraza, kad se kaže zato što je to red, kad se kaže iz učtivosti.Učtivost je u najčešće slučajeva neiskrenost obučena u lepu formu a neiskrenost je porok u momentima tuge... Ostavio sam je samoj sebi, neka u njoj prevre bol i odista, kad posle izvesnoga vremena obrisa vlažne oči, ona duboko uzdanu, diže glavu i sama nastavi: — Nisam znala na koju ću stranu, išla sam za gomilom.Jedni rekoše da begamo ka Topčideru, tamo ćemo moći da se ukrcamo u voz i potegosmo svi tamo. — Kakav voz, kakav Topčider! — uzviknu neko drugi. — Tamo je pravi pakao.Tamo granata sipa kao kiša, prašti drvo i zemlja, kamen puca a šljunak se rasipa.Pod voz da legneš pa ćeš pre ostati živ no u Topčider da odeš.Pošao sam ja bio, pa evo vratio sam se. I mi se svi vratismo.Krenusmo za ostalim svetom ka Banjici.Kad smo prošli „Slaviju“ te se ispeli kod Opservatorije, pred nama je dole, kragujevačkim drumom, zagustio svet.Gmiže pešak kao mrav a kola zagustila te se prosto zakrčio drum.A sve novi i novi begunci pridolaze iz uličica oko Karađorđevog spomenika, potokom koji vodi izmeđ ludnice i Vajfertove pivare i sa raznih drugih strana, preko njiva, kroz potoke, kroz vinograde.Begalo se očajno, begalo se kao za vreme poplave kad reka probije brane pa njeni vali nemilostivo plave. Kada bi se osvrnuli za sobom, čuli bi samo lom, prasak i tresak.Naše baterije biju sa Torlaka više nas, gađajući aeroplane a njihove tuku na sve strane.Dole negde sa Dorćola uzdizao se grdan dim.Docnije, kad je palo veče/ videlo se da je to požar i to veliki požar. Tek smo sišli niz drum a počeše da nas nadleću i aeroplani.Neko reče da daju i znake i odista, malo za tim a njihove baterije počeše da tuku u naše gomile.Nastade vrisak i cika i zaljulja se ona masa i pršte na sve strane, kao kad kamen baciš u vodu.Granata za granatom poče da sipa u redove nesretnih begunaca.Konji počeše da se penju u propac, kola da se prevrću, stvari se rasuše po drumu, svetina sunu u jendeke i građani beogradski već obliše krvlju drum i začu se jauk i zapomaganje ranjenih ljudi i žena, vrisak majaka i pisak dece. Granate su padale jedna za drugom, uvek u gomilu, uvek propraćene vriskom prestravljenih i jaukom sve novih i novih žrtava.Bilo je užasno, slika koju ne mogu nikada zaboraviti.Po drumu su ležali okrvavljeni ljudi, žene, deca, pobijeni konji i polomljena kola.Dečica vuku ranjenoga oca s druma, da ga ne pregazi svetina ili ljube mrtvu majku i praštaju se od nje za navek jer će je ostaviti tu, u jarku, a oni moraju dalje, bez nje.Jedan konj leži na drumu udaren granatom a na kopiti mu visi mrtvo dete.On je u besu, otrgnut a ranjen, teškom nogom zgazio dete koje je ležalo na drumu, probio mu kopitom utrobu, pa i sam pao.Tamo opet fijaker polomljen i čitava porodica satrvena; mrtva majka, mrtva deca, mrtav kočijaš, mrtvi konji, samo otac, koga je nekim čudom mimoišla smrt, stoji zapanjen i gleda u tu gomilu mesa koja leži pod polomljenim kolima.A malo dalje, jedna majka sva u krvi i detence, koje još i ne hodi, grčevito se drži za materin skut i zove je i vrišti jer mu se ne odziva.Svet prolazi kraj ovoga očajnoga deteta i niko se ne obzire na njegovu tragediju, jer svako nosi svoju nevolju; svet prolazi i niko dete ne prihvata i ono ostaje na drumu okrvavljenih ruku od materine krvi, obliveno kišom koja je s večeri počela da lije i zasuto granatama koje na sve strane prašte. Svet se rasuo po kukuruzima, pa kroz njive, kroz vinograde, kroz potoke, sve naglo ka Torlaku i Banjici.Donde nisu dostizale granate, tamo će se spasti.Gde ću donde s detetom u naručju a kiša mu natopila haljinice te drhće jadniče i pripija mi se strašljivo na grudi razrogačenih očiju i zablenuta pogleda, jer prestravljeno gomilom, vriskom i grmljavinom topova?Bojala sam se promrznuće od vlage od koje je drhtalo a drhtala sam i sama umorena strahom, užasom prizora koji sam videla i brigom za detetom.A počela je i neka magla da se spušta.Suton koji je sve više osvajao, magla koja se spuštala i dim, koji se nadnosio nad žalosnim razbojištem beogradskih građana, osvajaše sve više.Videh jednu kućicu nešto dalje od topovskih šupa gde bi se mogla skloniti i ako se već silan svet sabio u nju.Sve te kuće put Torlačkoga druma bile su pune sveta koji je tu sklonio glavu od granata i kiše.Domaćini su voljno i nevoljno primali pod svoj krov begunce, ne znajući da će se malo za tim i oni pridružiti opštoj nevolji. Jedva sam dobila mesta, pustili su me iz obzira prema prokislome detetu.Dobila sam i jedan suv vojnički šinjel te sam svukla s deteta mokre haljinice da ih prosušim kraj vatre.Svet se sabio u kuću kao preplašene ovce u toru, jedva se diše od zapare i vrućine... Razgovor jedan i isti o onome što se tek preživelo i što se još i ovoga trenutka preživljuje.Svako kazuje kako je za malo izbegao smrt ili kako je video tuđu smrt, kako je ostavio kuću, kako je izgubio svoje.Nevolja za nevoljom, tragedija za tragedijom, ne zna se koja teža, ne zna se koja veća. Među svetinom sabijenom u kućici i jedan vojnik.Upao da se za čas skloni od kiše, pa će poći dalje.I on nam kazuje svoju nevolju.Beograđanin je i ima u Beogradu porodicu a vojnik je u V. drinskom puku.Taj puk je bio u Maloj Moštanici i dobio je naredbu da ide u Veliku Moštanicu, da prihvati i potkrepi jedanaesti puk, šumadijske divizije trećega poziva, koji je bio na Železniku te potisnut, jer je i Žarkovo već bilo palo.Tu se umolio komandantu da ode do Beograda i obiđe kuću, u kojoj su sami žena i četvoro dece.Komandant mu je dozvolio na časnu reč da će se vratiti, te se on od Železnika spustio preko Bulinih vinograda i ušao u varoš baš u trenutku kad je svu okolinu njegove kuće zasipala već neprijateljska granata i kad je očigledno bilo da se taj deo varoši više ne može održati. Granata je za granatom sipala a on se provlačio uz zidove i pažljivo zaklanjao za uglove ulica, dok nije dopro do svoje kuće.Ušao je u dvorište i video sve pusto, kuća zatvorena.Pobegli su, pomislio je i zabrinuo se gde će sa malom dečicom.I dok je on suznih očiju posmatrao svoju kućicu, gnezdo u kome su u miru on i žena othranjivali tičiće, ču kao iz groba prigušen dečji glas: „Tata, tata!“ Glas detinji i srce očinsko povede mu pogled i spazi na podrumskom prozorčetu ljupku dečju glavicu i svetle očice pune radosti i pouzdanja, što su videle taticu koji će ih sad braniti, koji će im pomoći, koji će odagnati strah sa nekada tako vedrih detinjih čela. On polete u podrum, u jednu mračnu i tesnu podzemnu izbu i tamo nađe celu svoju porodicu.Samo, žena je ležala u nesvesti, naslonjene glave na pesak kojim je posut pod, a manja dečica oko nje, držeći je za suknju i budeći je.Na ulazak očev deca kao čavčići najedan mah kliknuše: „Tata, tata!“ i obgrliše ga čvrsto, kao mali davljenici.Otac ovlaži dečje kosice potokom suza a zatim priđe ženi, koja se još ne dizaše i poljubi je u čelo, drugarski, prijateljski, bratski. S polja se borba sve više bližila i on je po zvuku pušaka osetio da naši već napuštaju njegovu ulicu a po uzvicima razumeo da se neprijatelj već bliži.On ne sme biti zarobljen, dao je časnu reč komandantu da će se vratiti a šta bi zarobljen i mogao pomoći svojoj ženi i svojoj dečici.Slobodan može pre. Poslednji je trenutak bio već i on još jednom zagrli decu.Najstarije vrisnu očajno u ime cele nezaštićene porodice: — Tata, spasi nas! On ne progovori ni reč, ižljubi decu, poljubi još jednom ženu, koja se nije ni budila da vidi svoga druga i nemo izađe iz podruma, pritvarajući vrata, iza kojih su deca i dalje vriskala i očajno dovikivala: „Tata, tata!“... Bio je već na ulici, gde je praštala granata i fijukao kuršum, gde je krhanje i praštanje zaglušivalo svaki drugi glas, pa su ipak kroz tu celu huku dopirali do njegovih ušiju očajni glasovi: „Tata, tata!“... Kada je vojnik završio svoje tužno kazivanje, jedan omalen, sredovečan čovek zaurlika kao ranjen i grunu se u grudi. — A ja?A ja? — zapišta nekim prigušenim, životinjskim glasom.Kad svi obratismo pažnju na njega on uze naričući kazivati: — Juče mi umro sin... jedinac... sedamnaest godina...Jutros sam trebao da ga sahranim...Neće niko... nema kola, nema sveštenika... niko ne sme na groblje, tamo sipa granata...Šta ću, kud ću s njim?...A naišlo ovo... tuče granata, zasipa kuršum a oni osvajaju ulicu po ulicu...Treba da begam... kukavica, do beganja mi je bilo, do sebe mi je bilo!...I šta sam radio... skinuo sam mrtvo telo u podrum, ostavio ga tamo a ja nesretnik pobegao da se spasem, kao da ja trebam kome, kao da valjam čemu?...I sad kad dođu oni, provaliće podrum i izbaciće ga kao strvinu...Ko zna gde će ga baciti? — Neću mu ni groba znati!...A ja pošao da se spasavam, teško meni!Idem, idem natrag, idem tamo!... I pre no što stiže ko od nas ma jednu reč utehe da kaže očajniku, on otvori vrata i sunu u noć, sunu u smrt! Priču o vojniku, iz petoga drinskoga puka i onu drugu o nesretnome ocu ispričala je Gospa u crnini sa puno osećaja i topline.Da li što je u njihovoj očinskoj nedaći osetila saučešće u svome materinskom bolu ili što joj je godilo da svoju iskrvavljenu dušu pretrpava i tuđim bolovima?U velikoj tuzi to nije nepoznata pojava; onaj koji pati, želi što više bolova koji ga draže kao zaljubljenoga ljubomora.A tuđ bol često i pomaže da se snosi svoj. I na mene ostavi dubok utisak sudbina one dečice od koje se otac nemilosrdno otkida i koja sad, bez očeve zaštite, preživljuju već prve dane ropstva.I mene zabole nesretna sudbina onoga oca, koji se vratio svome mrtvome detetu. Gospa u crnini ućutala je, te sam ja mislio završila je svoju priču o poslednjim danima Beograda, ma da sam zapazio kod nje nameru da mi sve o sebi kaže.I odista, ona nakon duge pauze, koju ja nisam ni jednom rečju prekidao, nastavi sama: — S polja su dopirali sve ređi zvuci što se veče više spuštalo.S vremena na vreme samo čule su se ovde i onde granate, a iz daljine — rekoše na Dorćolu i na Gradu — i dalje su topovi groktali.U tom je i kiša prestala, pa se pojavi među svima namera da krećemo dalje.Bolje je vele po noći. Detinje se haljine bile osušile a ono se u šinjelu bilo zagrejalo te ga obučem i uzmem u naručje pa i ja krenem. Izašla sam iz kuće i ušla u noć, najstrašniju noć u mome životu.Nebo je bilo mutno i oblačno, ni jedne zvezde na njemu.Mrak gust kao testo.Kroz taj mrak promicale su senke nesretnih izbeglica, natovarene stvarima i decom.Tamo, iz Beograda, dopirao je još uvek tutanj topova i težak prasak a nebo se u daljini zažarilo, valjda sa onoga požara na Dorćolu, te se dogledala mračna slika prestonice. Tek sam izmakla, ne umem ni sama da kažem koliko, a topovi opet počeše na sve strane da biju, kao da se ujedanput otvori vatreni kazan pakla.U onoj noći, na drumu, sa detetom na rukama, izgledala mi je ova grmljavina još strašnija.Kao da se zemlja rastočila, kao da se nebo prolomilo, kao da su se srušila brda i planine.Počeše opet granate da padaju među nas.Neko zajauka na drumu, neko pisnu i zacika u jarku. I Bog se pridruži neprijatelju.Poče kiša opet da promiče a zatim da pada sve jača i najzad se proli kao da se nebo provalilo.Ja ne znam da li se varam ali mi se činilo da je i nebo grmelo natičući se sa grmljavinom na zemlji.I jednoga trenutka ja se osetih usamljena na drumu; da li su drugi begunci izmakli a ja ih ne mogla stići, ili se sklonili od nepogode?I ta usamljenost izgledala mi je užasna.Ja ništa strašnije ne znam, ja se ničega strašnijega ne sećam.Sećam se da sam takve scene gledala nameštene, na pozornici, pa i tada me je, u prijatnome sedištu, uvek jeza obuzimala.A sad ja preživljujem to. Dete mi se uznemirilo, preplašilo se i zacenilo od plača.Stegla sam ga jače i tešila brišući mu šakom lice mokro od kiše.Kiša se i sa njega i sa mene cedila u mlazevima i ja sam već počela da drhćem od zime.Granate su još jednako gruvale i ja sam odista nekoliko puta osetila kako je zadrhtala zemlja podamnom. Dete je i dalje plakalo i ničim ga nisam mogla da umirim.A nisam više imala ni snage ni reči.Pored zime, poče i strah da me mori, jer još nikoga nisam srela kome bi se pridružila; nikoga zamnom, nikoga predamnom.Da l’ se razbegao svet, da l’ se skrio, ili da nisam ja u onoj tmini zalutala van druma?I kad bi se bar mogla skloniti gde, jer se više nije moglo izdržati?Niti sam imala snage da nosim sebe i teret, niti sam imala hrabrosti da idem dalje u pusti mrak, ma da sam bila već van domašaja granata koje su tamo dole, zamnom, još ispisivale nebo svetlosnim linijama. Jedva sam dogledala kroz tamu jednu kuću i pohitala sam, uverena da će me primiti.Ko ne bi primio jednu majku s detetom, koja po ovako paklenoj noći bega ispred Boga i ispred neprijatelja?Žurila sam se, žurila sam, šibana kišom i nošena strahom i što sam bila bliže kućici sve mi se dalje činila.Najzad sam stigla... Gospa u crnini odanu, kao da je ovoga trenutka preživela sve što kazuje i dospela do kuće u kojoj će se zakloniti od kiše i spasti straha.Malo zatim ona nastavi: — Obuze me još veći strah kad spazih da je to pusta i porušena kuća, bez vrata i bez prozora, ma da je na njoj ostalo nešto malo krova koji bi me mogao zaštititi.U pričama naših starih, tako sam ja na pustome mestu zamišljala usamljenu kuću gde su se noću zbirale veštice i neduzi.Tada, u toploj sobi, sedeći na krilu materinom, koja bi mi to pričala, strah mi je dizao kosu u vis a detinja uobrazilja zamišljala je ovaku istu noć, buru, pljusak i grmljavinu.Docnije, kad su mi do ruku dolazile mračne knjige, koje tako gode mladoj, sanjalačkoj duši, ja sam ovako zamišljala mesto gde će se o ponoći razbojnici sastati i opet ovaku noć, buru, pljusak, grmljavinu.U drugom slučaju ni danju ne bih smela ući u napuštenu i usamljenu kuću na drumu a sad sam u njoj gledala drago pribežište koje nudi spasenje mome detetu. Ušla sam u gust mrak i pretrnuh na ulasku kad čuh unutra ljudske glasove.Učini mi se kao da stupam u skrovište nečastivih, u zmajevu pećinu, u veštičinu kućicu.Iz kućice je dopirao ženski jauk koji mi je prodirao kroz dušu, kroz srce i kroz kosti.Izgledalo mi je kao da čujem glas nesretnice koju razapinju na krst ili joj veštice kidaju meso usijanim klještama. A to i beše odista žena kojoj se otkidala duša kao da su je klještama čupali.U kućicu se zbilo još nekoliko njih, koji su stigli ovamo pre mene, i jedva se u mraku nazirali kao senke.Žena jedna među njima, valjala se po podu, i piskala gruvajući se pesnicama u grudi i čupajući kose. — Prokleta mi duša i ovoga i onoga sveta! — nariče kukavica a oni oko nje je teše bez uverenja, bez topline, te im uteha studena ko pozna jesen. — Umiri se, možda će doći, možda ćeš ga naći! Takva uteha samo draži i nesretna majka nastavi svoju zapevku.Zapitala sam one oko sebe šta joj je. — Izgubila dete nesretnica — odgovori mi jedan od onih, drhćući i sam od vlage kojom mu je valjda natopljeno odelo. — Jedno nosila a drugo vodila pa... pala granata ispred nje, dete se valjda preplašilo, otkinulo se od nje a preplašila se i ona te stuknula u jarak a posle, nigde deteta... — Ko zna siroče — nariče nesretna majka — Ko zna gde je, luta možda samo po drumovima, po njivama ili ga pregazili ili granata?... ciknu kukavica kao ranjena. Nisam je htela uznemiravati u bolu a i da sam htela, nisam imala reči, ne bi ih umela naći. — Je li ga tražila? — obratih se onome koji mi je kazao njenu zlu sudbinu. — Tražila, do sad je lutala drumom i poljima, na sve strane pa... nema.Kažemo joj baš, nek se skloni ovde, pod ovaj krov, dok ne zazori, nek onda pođe opet da ga traži. — A dotle? — pisnu nesretnica. — E dotle, šta možeš — nastavi onaj obraćajući joj se — stegni srce pa trpi, kad ti je takva sudbina! — Idem opet da ga potražim! — reče žena i diže se, uze u naručje ono drugo dete i pođe. Ja htedoh da je ustavim, ali me zadrža onaj maločašnji moj sagovornik. — Neka je — veli, kad ona izađe u mrak — svaki čas tako izlazi, ide po poljima, doziva dete pa se opet vrati.Neka, lakše joj je kad tako čini! — Prođi ovamo, snaho, tu kisne! — reći će mi drugi glas iz mraka. I odista, ja tek sad primetih da je na mestu gde sam stajala kisnulo kroz krov.Raskopčah se, ne bi li našla koji donji deo haljina suv da izbrišem dete, kome je kosica i lice bilo mokro od kiše, ali sve, sve na meni bilo je podjednako vlažno; kiša je bila prodrla do samoga tela.Uzeh rukom da izbrišem detinje lice i čelo a ono opet pisnu i rasplaka se. — Nikad nije toliko plakalo! — pravdam se ja pred novom svojom okolinom. — Nikad nije toliko ni patilo! — odgovori mi jedna žena iz tame, koju dotle nisam ni zapazila. — Samo ako nije nazeblo? — dodaće jedan. — Toga se i bojim — uzdanuh ja i opipah opet čelo detinje koje je još uvek bilo vlažno od kiše. Jedan od prisutnih uze kresati žigicu da bi upalio cigaru, ali ovlažena žigica nije htela nikako da upali i on je psujući nastaljao posao.Najzad, u jednom trenutku senu žigica ali se opet ugasi dok je on doneo do visine cigarete. — A što ti je tako krvava ruka, snaho? — upita me ona žena, koja je valjda pri toj momentalnoj svetlosti opazila to. — Meni? — prenuh ja i poseče me po duši osećanje slutnje. — Malo pre, kad sinu, spazih, pa reko da nisi ranjena? — Ja... nisam... ne osećam da sam ranjena! — ali mi u taj čas pade na pamet detinji vrisak i plač, pade mi na pamet da sam mu tom rukom malo čas brisala čelo i očice i pretrnuh. — Dete, da nije dete? — vrisnuh očajno i počeh mu ljubiti kosicu, oči, obraze.Ono se rasplaka. — Kako ću da vidim, kako mogu da vidim...? — Čekaj, ako upali... — reče onaj koji je još uvek bez uspeha kresao žigice. Ja sam međutim uzbuđeno i usplahireno zavlačila detetu ruku u grudi, pipala mu nožice, čelo i nigde nisam mogla opipati ni traga od rane.Ipak sam osetila da mu telo gori kao u groznici. Najzad, upali se jedna žigica i kad je prinesmo videsmo da je lice detinje sve okrvavljeno, valjda kako sam ga brisala te razmazivala krv.A mlada, rumena krv, curila je i dalje pod uvetom gde je bila prilično velika i duboka ranica. Vrisnula sam, kao da sam tog trenutka ja bila ranjena; počela sam da drpam sa sebe haljine, ne bi li našla ma jedno suvo parče kojim bi mu previla ranicu i najzad, zdrah sa grudi deo svoje košulje te parče krpe, previjene nekoliko puta, naslonih detetu na ranicu ne bi li stala krv. Ja ne znam kad je ranjeno, ja se ni sad ne sećam kad je to moglo biti.Bila sam dva tri put u blizini granate koja se rasprsla ali nisam osetila ni jedno parče da nas se dotaklo. Previjala sam se od bolova, kao maločas ona majka što ode u noć da traži izgubljeno dete; tešili su me oni oko mene, isto onako i istim rečima, kao malo čas onu nesretnu majku.Pritisla sam dete na grudi kao da mi ga je od nečega trebalo oteti; zasipala sam mu usta poljupcima kao da mu je trebalo udahnuti nove snage.A ono je plakalo i drhtalo je celim telom a čelo mu i ručice gorele su kao žeravice. — Izgubila sam ga, izgubila sam ga! — vrištala sam ja. — Ne, snaho, ne boj se; to je samo groznica od rane, proći će to! — tešili su me oni isti i istim onim glasom kao malo čas onu nesretnu majku. Tamna noć je ispunjavala pustu kuću.Oh, kako je to bila duga noć!Izgledala mi je čitava večnost!Celoga svoga života nisam preživela toliko događaja koliko od prvoga sutona pa do sada.Izgledalo mi je sve što sam preživela kao ogromna, prostrana prošlost, koje sam trebala da se dosećam, da je pribiram u pameti.I niko ne zna koje je doba noći, niti iko zna koliki nas još događaji očekuju do prve zore?Oh, kako sam žudno pogledala na tu zoru; gušila me je noć, nisam mogla da dišem...! Vatra kod deteta nija popuštala, groznica mu je obuhvatila celo telo i treslo se kao šibljika.Ona žena kraj mene nađe u svojoj bošči jedno parče suve krpice i dade mi.Je li bilo čisto ili nije, ko će to u mraku videti; tek valjalo je zameniti onu prvu krpu na rani koja se sva natopila mlakom, detinjom krvlju. Oko mene se vodio razgovor šapatom, ja ga nisam slušala, jer kad nisam mogla okom ja sam uhom bdila nad detetom.Slušala sam mu dah i brojala mu udare srca.Zašto su ljudi oko mene šaptali, ne znam.Niti nas je ovde gde smo, neprijatelj tražio; niti je tako blizu da bi nas mogao čuti.Mogli smo vikati iz svega glasa i ne bi nas niko čuo.Da li se šaputalo iz obzira prema mome bolu, kao što se uopšte oko teškoga bolesnika šapće ili je tu potrebu izazvalo samo ovo pusto mesto, tako tajanstveno i tako usamljeno? Malo zatim i ču se hod drumom. — Neko ide? — reći će jedan u mraku. — Omalila kiša pa valjda krenula bežanija, da ih zora ne uhvati na domašaju granata — reći će drugi. Jedan od ovih izađe na vrata i čusmo ga da razgovara s nekim. — Svrati, vojniče, ovde ima malo krova! — viče naš s vrata. — Neka, žuri mi se a i prestala je kiša! — odvikuje vojnik iz noći. — Odakle ideš? — Otud, iz Beograda. — Šta je tamo, boga ti? — Pređoše! — Ne mogoste ih oterati? — Pređoše! — odgovori vojnik i nastavi dalje u mrak. — Ih! — učini ovaj s vrata. Pa se malo zatim priseti i uzviknu za vojnikom, koji je već bio odmakao: — Znaš li, boga ti, vojniče, - koje je doba noći? — Prođe davno ponoć! — odazva se vojnik iz daljine. Onaj se vrati s vrata u našu gomilu da nam ponovi vest, koju smo i sami čuli. — E baš mišljah ovaj put neće ući! — reći će pošto nam je saopštio svoj razgovor sa vojnikom. — A što da ne uđe, sila je pa mu se može; a teško nama što tu silu plaćamo kožom! — odgovori mu jedan mrzovoljan glas. — Rekoh — onaj će prvi — prošli put znaš, bili smo sami, sami ispustismo Beograd pa ga sami i povratismo, a sad...Rusi na Kalemegdanu, Francuzi na Topčiderskom brdu, pa onda engleski admirali, pa francuski aeroplani... — I Nemci sa one strane Dunava i Save — dodaje onaj mrzovoljni. — Pa jes...Nemci! — učini ovaj kao ubeđeno, pa će malo za tim — Pitam ja nešto gospodina direktora (po daljem razgovoru videla sam da je to bio momak u nekom novčanom zavodu beogradskom): Kako to? — Koje? — pita onaj mrzovoljni. — Pa to, za Nemce i za Ruse i Engleze i Francuze.On te stvari zna, govori francuski i prima neke strane listove sa slikama i, kad se skupe prijatelji kod njega u kancelariji, uvek govore samo o politici i ubrljali su crvenom pisaljkom celu kartu što visi na zidu.Pa, pitam ja njega, kako to, a on kaže: Nemci, Tomo, imaju jednu politiku a naši, Francuzi, Englezi i Rusi drugu.Nemci kad osvoje jednu varoš oni upoznadu njenu vrednost a Francuzi, Englezi i Rusi kad izgube jednu varoš, oni upoznadu njenu vrednost. — Gotovo! — Tako će i Beograd, vidićeš! — nastavlja Toma — Izgubiće ga, pa će tek onda da napregnu sve sile da ga povrate.Neće Beograd ostati ni nedelju dana u neprijateljskim rukama.Dok mi izmaknemo do Mladenovca, toliko... Drumom se opet ču neki razgovor i pljaskanje nogu po blatu, kao da čitava gomilica pešači.Radoznali poslužitelj novčanoga zavoda izađe opet na vrata i pozabavi se duže napolju.Nismo čuli razgovor koji je vodio, jer nije ostao na vratima nego sišao na drum.Tek kad se vrati saopšti nam ga. — Istina — veli — prešli su.Evo provedoše tri Nemca zarobljenika. — A šta je tamo, šta kažu? — Ne kažu ništa, sležu ramenima! — Pa jesi pitao? — Pitao, vele, prešli, šta ima drugo da kažu. — Pa onda... i mi treba da krećemo, a? — Ono... eto je i kiša prestala.Šta znamo hoće li ih naši moći uzdržati da ne krenu još noćas dalje.Da pođemo boga mi! — A na koju stranu? — zapitaće ona žena. — Pa ovako, na Resnik.Tamo ćemo možda naći voz. — Je l’ daleko Resnik? — Stići ćemo do zore. Ja nisam ni reči govorila.Krenuli su, krenula sam i ja sa njima. Morala je odavno prevaliti ponoć, morala je već biti blizu zora ali je još uvek vladala duboka tama i stud.Pokrila sam bono dete čim god sam stigla i pritisla ga čvrsto na grudi, ne bi li ga što više zagrejala. Išli smo dugo, išli smo teško po gustome blatu i noseći terete na rukama a bol na duši.Ja sam usput svaki čas zavlačila pod maramu ruku i pipala čelo i ručice detinje.Čelo mu je bilo toplo, vrlo toplo, gorelo je a ručice kao žeravice, ali je prestala ona silna jeza i drhtanje.Zašto je prestala; da l’ mu je bolje?Dete je bilo mirno, po gde kad čula sam ga da jekne i trgne se kao da ga je što štrecnulo. Išli smo dalje.Noć je već počela da se razređuje, kiša je sasvim bila prestala ali je jutarnja studen počela da osvaja.Kako smo svi bili prokisli, jeza uze da nam prožima telo i drhtavica da nas osvaja.Dete, koje je dotle bilo dosta mirno, poče ponova da se trese od jeze. Jedva sam čekala da svane i tada sam tek mogla lepo sagledati ranicu pod uvetom.Bila je istina natopljena krvlju ali izgledalo mi je da je kost razbivena.To bi bila već teška rana za nemoćno dete a ja ovako u polju, na jesenjem mrazu, niti imam čim da mu operem ranu, niti da je previjem.Kako će je jadniče preboleti? Što je više zora osvajala to je i studen, ona rana jesenska studen, bivala sve jača.Dete dobi silnu vatru i poče grčevito da se trza.Čelo mu je gorelo, ručice su mu gorele a usijanim očima gledalo me je pravo u oči.Oh, nesretna majko, da li je to bio pogled praštanja ili molba za pomoć?Kada sam još sa suvih, usijanih usana, čula vapijuću reč: „Mama!“ ja sam posrnula te me dobri ljudi prihvatiše. I nisam mogla dalje. — Pođite vi, dobri ljudi — rekoh im — ja ne mogu a eto i detetu je rđavo. — Nemoj, gospo, gde ćeš sama? — reče mi jedan od njih. — Dan je već, ne plašim se više, mogu ostati i sama.Odmoriću se a i dete da pogledam! Nastavili su put a ja sam sela kraj druma da pogledam dete ali, šta sam mu mogla pomoći?Suzama sam mu polila lice te mila krv a poljupcima je brisala. Sedela sam dugo tako na drumu, dok ne naiđoše nove gomile begunaca, ispred kojih smo mi noćas izmakli.Okupiše se oko mene i posavetovaše me da ne sedim, jer će detetu biti gore.Rekoše mi da žurim u Resnik pa otud u Mladenovac, da se tamo javim načelniku stanice te da me uputi lekaru. Misao o lekaru dade mi nove nade i nove snage.Pođoh sa novom gomilom koračajući ispred svih.Žurilo mi se, htela bi što pre da stignem. U Resniku smo na stanici dugo, vrlo dugo čekali.Jedan je voz već bio otišao put Mladenovca a na stanici je bio drugi, koji je rastovarivao topove i konje.Dok se taj posao svršavao, sve su veće i veće gomile beogradskih izbeglica stizale na resničku stanicu.Sve pokislo na noćašnjoj kiši, sve prestravljeno, sve preneraženo i sve priča o strašnoj noći, koju smo preživeli i o krvavim događajima koji su se te noći dešavali. Najzad, istovari se baterija i narod jurnu u vagone.Jedva sam se provukla, jedva dobila mesto u jednom vagonu, koji je bio vlažan i udarao na zadah štale i gde smo gazili po balegama konja koji su se tek istovarili.Bilo nas je toliko mnogo da se nije moglo disati a uz to nas je i onaj zadah gušio.Pomislila sam da bi to moglo detetu škoditi, njemu sad treba vazduha, treba mu zraka; pomislila sam i da siđem, pa ma i peške nastavila, ali se nije moglo ni izaći iz vagona.Bila sam čak u dubini i opsednuta u jednom uglu gomilom, koja je i sama jedva disala zbog pretrpanosti. Najzad, krenuo je voz.Groznica kod deteta nije prestajala ali se manje trzalo, sve manje, sve manje.Počelo je sad teško da diše te me to još više preplaši.Volela bih da se trza kao ranije, to mi je trzanje ipak bilo dokaz života.Jednoga trenutka, učini mi se čak da ne diše i nagoh se da čujem.Disalo je a čelo mu je bilo još uvek vrlo toplo.Zavukoh ruku da mu opipam ručice i učini mi se da nisu tople kao malo čas.Volela bih da su tople, ta mi je toplina bila dokaz života.Teknu me sumnja te skidoh mu s nogu cipelicu i čarapu.Nožica je bila hladna, prstići studeni.Zamolih jednu ženu, koja je sedela kraj mene, da i ona vidi, da mi i ona kaže.Ona učini i kad opipa detinje nožice, ona mi ne reče ni reči, samo me pogleda.Ja sam joj pogled razumela i ciknula sam tako silno da se svi u vagonu uskomešaše i zbuniše.Mislili su da je gomila prigušila nekog.Kad zatim čuše šta je i kako je, umukoše svi i posmatraše me pogledom saučešća.Oh, kako je taj pogled težak; kako ga je teško izdržati! Stigli smo u Mladenovac i — ja sam iznela iz vagona mrtvo dete. Da li što sam je ja kroz suze gledala — nastavi gospa u crnini posle duge, vrlo duge počivke, ispunjene bonim sećanjem — ili je malena varošica Mladenovac toga trenutka odista strašnu i jezovitu sliku prestavljala?Videla sam gomilu preplašenu, prestravljenu, užasnutu, kako očajno napušta svoje domove u Beogradu zasute vatrenom kišom; provela sam onu strašnu noć u pustoj kući, preživela sam poslednje dane Skoplja i onu očajnu gomilu begunaca; videla sam i onaj slom bez nade i bez utehe na Kosovu — pa ipak, kada se setim one slike u Mladenovcu, ja ništa toliko užasno ne znam čime bih je uporedila. Mladenovac, koji je postao zbeg Beograda, Palanke, Valjeva i cele Kolubare, ličio mi je onoga trenutka na varoš pometenih, varoš sumanutih, koji su se tiskali ulicama bez cilja, bez razloga, ne znajući kuda će, ne znajući šta će; ličio mi je na logor spasenih davljenika, kojima iz očiju još nije iščezao blesavi pogled straha, koji još ne mogu da pojme da su živi, jer do malo čas bili su pomireni sa smrću; ličio mi je na nesretnu varoš, na koju se bio srušio breg i pretrpao je, pa je hitno raskopali te ono stanovništvo, što je izašlo iz groba, ne ume čisto da pojmi svetlost dana; ličio mi je na ogromni mravinjak, koji je zgazila teška stopala sile pa se mravi pomeli i žure unezvereno na sve strane, ne znajući gde će, ne znajući šta će. Možda je tako meni izgledalo — veli nesretna majka, jer sam sve to gledala kroz suze, noseći na rukama mrtvo dete i lutajući i sama, sa malim mrtvacem u naručju, ne znajući gde ću i ne znajući šta ću.Išla sam kroz ulice i zastajala na uglovima, sedala sam na kamen da se odmorim i opet se dizala i išla.Svako se osvrtao za mnom, svako me je čudno pogledao pogledom sažalenja koji ne teši no draži bol. Rekoše mi da idem u bolnicu, da predam mrtvače na sahranu.Otišla sam, ali mi tamo rekoše da je to vojna bolnica i uputiše me u opštinu.Rekoše mi da nađem sveštenika i otišla sam u crkvu, ali ga tamo ne beše, crkva je bila zatvorena.Najzad mi rekoše da idem načelniku vojne stanice i ja se uputih njemu.Svet me je žalio što se toliko mučim a nije ni slutio koliko mi je sebičnoga zadovoljstva pričinjavalo ovo lutanje koje mi je odlagalo rastanak sa dragim teretom.Čisto bi me oveselilo kad bi mi rekli: Ne može ovde u Mladenovcu ništa biti od sahrane, moraš ići u Jagodinu, Ćupriju, Paraćin, Niš!Što dalje, samo što dalje!Kada sam pošla ka načelniku stanice ja sam čisto strahovala da me on ne predusretne ljubazno i sa sažaljenjem, da mi ne ščepa mrtvače iz naručja i reče: Dobro, ženo, ti sad idi, mi ćemo svršiti svoje! Našla sam zgradu u kojoj je vojna stanica po onoj gomili vojnika i naroda koji se tiskao pred njom.Probila sam se kroz tu gomilu jer se svet rasklanjao pred malim mrtvacem i skidao je kapu i šaputao je: „Bog neka ga prosti!“ Dojila sam ga i hranila, negovala i podizala da mi životom svojim probija put u životu a ono se evo smrću svojom odužuje nesretnoj majci! Gomila je bila na ulici, u zgradi još veća.Tiskalo se i vrilo kao u košnici; teško je bilo doći do načelnikovih vrata a teško ostati u toj gomili.Zagušljiva vonja od ljudskoga znoja, pokislog odela, koje se puši i isparava i mokrih obojaka i opanaka.Od teškog zadaha čovek da posrne a neka jara bije iz gomile i žagor liči na klokotanje kazana koji ključa.Uznela sam najzad mrtvače više glave i pošla sam.Gomila se razmicala, propuštala me, a neko čak reče glasno: „Puštajte, ljudi, ovu nesretnu majku!“ Ušla sam u kancelariju.Nisam ni reči progovorila, nije ni bilo potrebno.Načelnik je video i razumeo.Ponudio mi je stolicu da sednem i dozvao jednog obveznika koji je bio tu na službi, te ga poslao da dozove kmeta. Taj jedan čas čekanja u kancelariji načelnikovoj izveo mi je pred oči sve nevolje sabrane ujedno.Tu sam saznala da nisam bila sama ojađena majka.Izgledalo mi je u tome času kao da se tu, u Mladenovcu, sabrali bolovi svih matera i tragedije sve dece.I to je ono samo što sam ja za jedan čas videla a koliko je nevolja pre mene proteklo i koliko će ih još posle mene proteći! — Eto, vidite! veli mi načelnik — Ne mogu da stignem ni da utešim a kamo li da pomognem! A svetina kulja u kancelariju, i moli, kumi, bogoradi, žali se, traži, zahteva, te joj se ne može ni naodgovarati a kamo li učiniti sve.Nevolja se niže za nevoljom i jad za jadom.Vrata se kancelarijska svaki čas otvaraju i kad god se otvore, dopire otud s polja onaj težak i zagušljiv vazduh i brujanje ko iz košnice.Meni čak ona soba, u kojoj sam bila, nije ni ličila na kancelariju, pre mi je ličila na mučionicu, jer sam saosećala sa svakim onim čiju sam nevolju toga časa saznala.Možda je sam Bog hteo sve to tako da bude, da bi mene očvršćao u bolu.Hvala mu! Nisam zapamtila sve one nevolje koje su se predamnom nizale, ko bi ih upamtio.Pred očima su mi uvek samo nevolje majaka, teške, duboke nevolje iz kojih sam saznala da nisam ja sama ojađena majka. Ulazi jedna devojčica od četrnaest petnaest godina, slaba i sirotinjski obučena.Ona nosi u naručju odojče. — Šta ćeš ti mala? — pita je načelnik. — Donela sam ovo dete! — odgovara mala preplašeno. — A zašto si ga donela? — Rekli mi! — Pa dobro, al šta hoćeš sa tim detetom? — Da ga predam ovde! — odgovara mala i obzire se na sve strane preplašeno. — Zar to nije tvoja sestrica? — pita dalje načelnik blago, da bi ohrabrio malu. — Nije! — Pa čije je dete? — Ne znam! — Kako ne znaš?Ne može biti da ne znaš; ti si pametna, ti si odrasla, moraš znati? — Ne znam! — ponavlja mala zbunjeno. — Pa ko ti ga je dao? — Jedna žena. — Gde ti ga je dala? — Tamo, na stanici. — Poznaješ li tu ženu? — Ne poznajem je! — Gde je ta žena? — Ne znam! — Pa što si primila dete? — Tako... — učini mala i još se više zbuni i unezveri. — Ajd, kaži nam, mala, sve po redu kako je to bilo i šta je bilo? — poče načelnik vrlo blago. Devojče se ohrabri i odreši jezik. — Bila sam, veli, na stanici da gledam svet.Sva deca otišla, pa i ja.Stajala sam kod ograde, u stranu, da me ne gura gomila.Dođe jedna žena i zapita me jesam li odavde, iz Mladenovca; pa onda me zamoli da joj pridržim dete, samo dok ona izvadi objavu.Izvadi iz marame i dade mi jedan dinar.Dade mi dete, poljubi ga dva tri puta i zaplaka se, pa ode.„Sad ću ja!“ veli, pa se izgubi. — I ne dođe? — pita načelnik — Ili je ti nisi čekala? — Čekala sam dugo, od jutros pa sve do sad, pa nisam mogla više. — Jesi je tražila? — Jesam. — Pa nema je? — Nema! — Nesretnica! — učini načelnik okrenuv se meni i naredi da se dete odnese u opštinu. Ulazi zatim vojnik i on vodi dete malo, majušno, tek prohodalo.Na detetu prokisle i zgužvane haljinice a veselo gleda i čvrsto se drži za vojnikov kažiprst.Vojnik salutira: — Gospodine, ovo smo dete našli u kukuruzu, više Beograda.Majki šrapnel probio glavu pa leži mrtva a ono kraj nje, sedi i igra.Pa rekoh, grehota je. — Grehota, dabome! — dodaje načelnik i naređuje opet da se dete vodi u opštinu. Ulazi žena i nosi raskrvavljeno dete u naručju.Kazuje nesretnica kroz suze kako je begala, kako je bombom iz aeroplana ranjeno dete i pita šta će, gde bi ga ponela da se previje, jer mu je rane previla krpama koje je otkidala sa svoga odela, pa se boji da se ne zagade.Dok majka kroz suze govori, dete pišti i vije se u rukama materinim a taj pisak proseca dušu kao usijano gvožđe.Načelnik daje ženi neku ceduljicu i upućuje je u bolnicu.Ulazi druga, tako isto okrvavljena, samo nije dete ranjeno već ona u grudi a dete, kako je sisalo, okrvavilo usne i obraze materinom krvlju.Užasna, strahovita slika.I nju načelnik upućuje u bolnicu. Ulazi najzad jedna žena, druga moja po nesreći.Ona nosi mrtvo dete pod pazuhom, prilazi mirno načelnikovom stolu i polaže dete na sto. — Evo vam ga! — veli — Radite s njim što hoćete.Ja sam ga već izgubila a pred vratima me čeka još troje pa ih moram povesti. — Šta mogu ja? — buni se načelnik. — Štogod znate! — dodaje žena. — Išla sam od nemila do nedraga i niko neće da mi pomogne.Eto ga vama pa činite šta znate! I kod tih reči, ne obzirući se na sve pozive načelnikove, ode i zatvori vrata za sobom a mali mrtvac, drugarčić moga čeda koje mi je ležalo na krilu, ostade na stolu ne plačući za majkom koja ga je ostavila. Načelnik pogleda u mrtvo dete, čije su očice bile otvorene i kad se srete sa njegovim pogledom, njemu naiđoše suze na oči i okrete glavu, zatim je opet diže i okrete meni: — Imam i ja dece i ne znam šta je s njima.Ostali su tamo, u Beogradu, ili su pošli... ne znam.Nisam smeo da napuštam dužnost pa da im pođem u pomoć.Sami su se pomogli, ne znam kako! Zatim, ne mogući više da izdrži pogled malog mrtvaca, koji je ležao na njegovome stolu, izvadi iz džepa jednu maramu i pokri njome lice detinje. I mene zabole teško pod srcem, te stegoh grčevito na grudi moje mrtvače.Bolela me je gorko suza one majke, koja se morala prevarom osloboditi svoga deteta, neka bi nesreća ako će ga postići, bila daleko od materinskih očiju; bolela me je sudbina one mrtve majke kraj čijeg se tela igra nevinašce i one, što joj bomba raskrvavila dete i one što je svojom krvlju zadojila dete.A kako me tek ne bi zabolela nevolja majke, čije dete leži na stolu u trenutku kad ja svoje mrtvo držim na krilu. Posle jednoga punoga časa čekanja, dođe najzad kmet.Načelnik mu glavom pokaza mrtvo nevinašce, koje je ležalo na stolu lica pokrivena džepnom maramom i na ovo, koje je ležalo na mome krilu. — Šta ćemo sa ovom mrtvom decom? — upita ga načelnik. — Bog neka ih prosti!Šta možemo, gospodine, drugo nego da ih sahranimo, kad stigne sveštenik. — Kako kad stigne sveštenik?Šta radi on te je toliko zauzet? — Sahranjuje, gospodine, jednako sahranjuje. Načelnik ućuta pa se okrete meni: — Umiru vojnici, umiru izbeglice, ne umiru upravo nego padaju.Šta možemo? — on se okrete kmetu. — A ima li gde da se smeste ova deca? — Ima, u kapeli!Ima tamo još dece, pa ćemo ih sve zajedno opojati. Načelnik se opet okrete meni: — To je sve što se može uraditi, gospođo.Odnesite dete u kapelu. — Gde je to? — Na groblju! — Nemam ni sanduka. — Nećete ga nigde ni naći, nema ko da pravi.Mi već od nekoliko dana sahranjujemo bez sanduka. Meni grunuše suze a načelnik uze da me teši: — Šta ćete, gospo, vidite i sami kako je.Dobro je kad se može bar da opoje, bar tu hrišćansku dužnost da izvršimo.Vidite kako je, sami vidite.Sručilo se ovde sve, sva nesreća i nevolja i nema se kad, poslednji je čas.Čekamo svaki čas naredbu pa i mi da napustimo stanicu.Da mogu, gospođo, ja bih vam pomogao, verujte, pomogao bih vam! Poverovala sam mu, jer mi je govorio iskreno, iz duše.Digla sam se da pođem. — Gde je groblje? — Poći će jedan od mojih ljudi da ponese ovo dete, pa pođite i vi s njim.Ostavite tamo u kapeli dete a vi krećite, savetujem vam da krećete što pre odavde.Navala će biti još veća kad naiđe vojska s položaja.A i ovako, niti imate šta jesti ni gde leći.Krećite odmah, to vam je moj prijateljski savet. Pošla sam sa jednim starcem iz poslednje odbrane, koji je bio na službi pri kancelariji načelnikovoj.On je nosio pod pazuhom ono siroče a ja svoje.Išli smo kroz ulice pokrivene blatom, lagano, korak po korak, on opterećen godinama a ja bolom.Išli smo ćuteći.U jednom trenutku, kad oseti da ja grcam, starac diže glavu i pogleda me dobrodušno i očinski: — Nemoj da plačeš! — reče toplim glasom kojim samo starost ume govoriti — Nemoj da žališ, možda ga je Bog baš izabrao da ga spase.Zar ne vidiš kakva nesreća tutnji nad našim glavama; ko zna kakve patnje stoje pred nama!Pa, ako ćemo da patimo ja i ti, zašto da pati ovo jadniče.Možda ga je Bog izabrao da ga skloni u svoja naručja ispred ove nepogode. Toplina starčevih reči godila mi je ali me nije tešila.Teško mi je bilo i pomisliti da se tako rastanem od deteta i neopojanog i neožaljenog. — Kako ću, kako da se rastanem od njega i kako da ga sahranim ovako neopremljena? — pitam očajno starca, osećajući potrebu da čujem još reči od njega, da čujem još mnogo reči. — Ti si se već rastala — veli starac — Od živog se čovek rastaje a ne od mrtvog.Živ je tvoj a mrtav i nije tvoj, on je zemljin.A zemlja ima materinsko srce, ona ga prima i grli ga a i ne pita kako si joj ga ti opremila, u zlatne kovčege jal u nestrugane daske. Usahnule su mi suze, kao da ih je ovaj dobri čovek toplinom svojih reči sasušio.U njegovim rečima ja nisam osećala samo saučešće no i snagu koja mi se povraćala.Ja ne znam šta je to bilo u njima što me je ohrabrilo?Kada sad, daleko od neposrednih utisaka, razmišljam o starčevim rečima, ja ne nalazim da je ma čega bilo u njima i mislim da će to, što je na mene tako snažno uticalo, biti prva topla reč koju sam čula, u trenutku kada sam se osećala tako osamljena i tako prazne duše. Starac je nastavio razgovor, kao da je osetio moju potrebu da ga slušam. — I ja sam imao... imao sam jedinca, odrasla... — tu zastade, jer mu zaigra reč u grlu, pa se pribra i nastavi. — Vojnik, odvedoše ga lanjske godine u vojsku... — Pa? — zapitah ja i ako sam slutila odgovor. — Poginuo! — dodade starac i zaćuta.Dugo je ćutao.Zatim opet diže glavu i nastavi. — Gde će i da iznese glavu, vidiš kako se to gine. — Kad je poginuo? — Ne znam! — Gde je poginuo? — Ne znam! — odgovori starac i sleže ramenima. — Kako ne znaš? — Rekli mi ranjenici da je poginuo.To toliko. — Možda je to samo glas, možda nije poginuo.Bivalo je to! — pokušah da ga tešim. — Istina je, srce mi kaže da je istina.Kad tako govorim o njemu ili kad sam sam, pa mislim na njega a meni srce zaigra, zaigra i ne može da se ustavi. — I te reči zaigraše u starčevom grlu a trepavice mu se ovlažiše, te on okrete glavu od mene. — Kako to da te ne izveste? — pokušah radi utehe da ga pitam. — Eh, kako! — manu starac onom slobodnom rukom. — A ko za mene i zna da postojim?Imaš sina za vojsku, znaju te, nađu te, imaju te zapisana u spisku; poginuo ti sin, ne znaju te, ne mogu da te nađu, izbrisali te iz spiska. U tom već stigosmo do groblja, na vrhu varoši.Ućutasmo, savladani možda istovetnim roditeljskim osećanjima, ulazeći u ovaj mrtvi grad.Groblje je tužno izgledalo, puno manjih i većih obojenih i neobojenih drvenih krstića, među kojima po gde koji grubo istesani kamen.Na groblju mrtva tišina sem, kad mi naiđosmo, što prnuše vrane, koje su se prokisle odmarale na krstovima i duboko tamo, sa drugoga kraja, što se ču udar gvožđa u šljunak i vide kako se iz zemlje odmereno iznosi ašov.To grobar kopa novu raku.Kiša raskaljala staze i grobovi se rasuli i utonuli.Grobljanska vlaga miriše na trulo drvo i kosti.Sa krstova se razlila boja i iščezli zapisi.Nedogorele sveće savile se, vlažni se peškiri usukali; svega kraj jedne krstače gori svećica, valjda jutros upaljena, i po grobu nešto jestiva.Prođosmo kraj nekoliko praznih raka, u kojima se nabrala voda od kiše a izbačena zemlja razlila se u žitko blato.Nigde crkvice, nigde zgrade. — Eto tu — veli starac — vidiš kolicina ih se odmara.Sve nov krst, sve ovih dana: tu ranjenik, tu bolesnik, tu zarobljenik, tu izbeglica.Viš ono tamo, oni krstići u redu, sve je to vojska, srpska vojska.Ovo je već četvrta godina kako se tu ređaju drug do druga. — Gde je kapela? — upitah starca. — Eto, ta koliba! — odgovori on i pokaza mi glavom jednu kolibu od dasaka, koju je opština na brzu ruku podigla da bi imala gde skloniti od kiše i nepogode mrtve, koji čekaju na sahranu. Trgla sam se i užasnula, kao da mi je toga časa ponova izdahnulo jedinče koje sam nosila.Steže mi se nešto u duši i mal ne ciknuh od bola.Starac il opazi il oseti to pa dodade: — Nije crkva od mermera, nema ni zvona ni krstova... a i što će; nek duša samo ode u božje dvore a telo... ništa, pregorelo drvo! Nisu me reči njegove umirile i što sam se više bližila kolibi bila sam sve uzrujanija, gušilo me je nešto, mučilo me je: izgledalo mi je kao da sam pošla da učinim nepravdu, da učinim zločin prema svome detetu.Poumih jednoga trenutka da se vratim, ali gde i šta zatim da činim?Moje predosećanje nečega užasnoga, nečega zločinački užasnoga, bilo je opravdano.Kada sam naišla na otvor kolibe, vrisnula sam kao ranjena i trgla se okrećući glavu i pokrivajući oči rukama.Ono što sam videla bilo je strašnije od svega sa čega se duša čovečja naježi a telo hladan znoj probije.I sad mi je pred očima, uvek mi je pred očima, niti ću ikada da izbrišem tu sliku iz očiju i iz duše.Viđam je u snu, viđam je i budna, ona me prati i ganja, ona mi san prekida i budi me i uvek mi pronosi groznicu kroz telo. Pod krovom leže po zemlji dve daske, nešto malo udaljene jedna od druge.Po tim daskama položena mrtva dečica.Devetoro leže jedno kraj drugoga koje obuveno, koje boso, koje sklopljenih a koje otvorenih očiju, koje plave a koje crne kosice, koje poprskanih haljinica krvlju a koje pokrivena lica maramicom.Leže mrtvih devet anđelaka jedno kraj drugoga, ni sanduka, ni pokrova, ni svećice.Izgledaju onako bačena na zemlju, kao kad bura pokida sa džbuna grančice na kojima su nikli pupoljci i raspe ih po zemlji.Pod njima vlažna zemlja, u koju su se utisle stopale nesretnih majaka, koje su ostavile ovde svoju dečicu, oprostile se sa njima i sad već izmiču valjda drumom sa ostalim zbegom ne znajući ni gde će im grob porodu biti. I kako mirno leže ova dečica, ni jedno ne plače za majkom koja ga je ostavila, ni jedno ne pruža ručice da ga majka prihvati!Ono gore, prvo u redu, slatko devojče, lepo zaglađene kosice, koju je majka valjda suzama nakvasila a prstima začešljala.Oči mu upola zatvorene te izgledaju kao ugašena kandioca a usnice otškrinute kao tek raspukao pupoljak te mu vire beli, mlečni zubići!Do devojčeta gologlavo seljače sa još vlažnim opancima a isprskano blatom po košuljici i stručkom suvog bosiljka zadenutim u nedra.Pa onda opet jedan mališan, stisnutih vilica i bledih usana ispucanih od vatre.Pod pazuhom mu jabuka koju mu je majka od milošte dala valjda pri rastanku.Jabuka nagrižena malo i na njoj se poznaje trag sitnih dečijih zubića.Nosila je valjda majka u nedrima da detetu nakvasi usne kad ožedni, pa mu je i ostavila ali njegova mrtva ručica ne može je prineti ustima koje su se isušile od poljupca smrti.Do njega mala lešinica deteta, čije je lice pokriveno maramom ispod koje viri pramen čupave kosice.Kroz maramu probila krv i crna se mrlja na njoj osušila i okorela.Pa opet devojčica, kojoj smrt nije izbrisala sladak detinji osmeh sa usana, opružila ručice ko da traži majčinu ruku da je povede i do nje druga, zamršene i bogate plave kosice i visoka čela, ispod kojega su upale dve duboke duplje.Osmeh joj se na usnama okamenio, hladan, kao na mramoru dletom izrezan.Do njega strahovita slika jednoga okrvavljenog deteta.Čelo mu preliveno širokim crvenim vencem od krvi koja se iz rane izlila na jednu i drugu stranu čela, slila se kraj ušiju i napravila male usirene lokve na podu, a iz nosa mu crna krv zalila usta i obojila obraze.Mali mučenik je grčevito stegao ručice koje su sve ispucale od zime.Pa onda sedmo, osmo, deveto... ko bi ih gledao, ko bi imao srca, ko snage i očiju da ih sve vidi? Na grudima jednoga mrtvačeta udenuta ceduljica.Sagla sam se da je pročitam.Nepouzdanom, ženskom rukom, napisala je nesretna majka reč: Dragomir.Ostavila je svešteniku ime detinje, da ga pomene pri opelu.Mali Dragomir je još držao u ruci ugašenu svećicu, koja se razlila, te mu vosak pokapao i iskitio cvetićima ručicu.Njegovo je lice mirno, kao da leži na materinim grudima a ne na vlažnoj i raskaljanoj zemlji; iz okruglih obraščića mu odišla krv, te bledi već se pripijaju za kost a usnice stegao zubićima te mu upale i unakazile lice. Čiji si ti mali Dragomire; ko ti je otac i gde je; ko ti je majka i gde je?Radovali su ti se, je li, kad su te rodili; zvali su te Dragče, je li, kad su te milovali, a ti si se slatko smešio i tapšao rukama i grlio si tvoje srećne roditelje? I ko zna, Bože moj, kako su se sve zvala ova druga dečica?Ona tamo čupava možda Dara, Darče, Darica; ona do nje, sa krvavim vencem oko čela, možda Milica, Milče, Mila; onaj muškarčić sa jabukom pod pazuhom, možda Milan, Milanče, Mile.I svi ostali, ko zna kako se zovu?Oh, što nemam snage da probudim tu pospalu decu; da progovorim sa njima, da im kažem toplu materinsku reč, da ih upoznam sa novim drugom svojim, mojim nesretnim detetom, koje još nikako nisam imala snage da odvojim od nedara, ni hrabrosti da ga spustim na one daske, na vlažnu zemlju. Zanetoj ovim mislima, posmatrajući onu mrtvu decu, počeše da mi vrcaju suze na oči kao bujica i ja još snažnije, još sebičnije pritiskoh svoje malo mrtvače na grudi.Starac me ostavi da plačem a sam spusti na daske dete što ga je nosio, pokri mu lice onom maramom kojom je bilo pokriveno, prekrsti se i diže glavu. — Ja ne znam da l’ to ima negde u knjigama zapisano — poče starac i ne gledajući u mene, više sam sebi — ali kažu ljudi, nekad u staro vreme, bila neka aždaja koja je žderala decu.Padne tako pred selo pa pisne a majke svako jutro po jedna, nose joj svoje čedo i bacaju joj u čeljust, te ga proždere i umiri se do sutra u jutro.Ako koja majka, kad joj dođe red, ne htedne dati dete, aždaja joj razori kuću i sve živo po kući pokolje.Tako se priča da je bilo a, veruj i jeste!Eto, pogledaj ovu dečicu!Zar ne izgleda kao da je aždaja gladna i halovita pala pred Mladenovac, pa ne pišti samo jutrom, već od bele zore pa do mrkla mraka? Ja nisam dizala glavu, naslonila sam obraz na hladno lice moga anđelčeta i grlila ga sve čvršće.Što se više bližio čas rastanka, ja sam ga sve čvršće grlila; izgledalo mi je kao da hoće da mi ga otmu.Kad starac ispriča priču a meni se ona koliba učini odista kao otvorena čeljust aždajina, u koju moram da bacim moje čedo jer je došao na mene red, i zatresoh se celim telom koje poče neka opaka groznica da pali. Starac nastavi sam da razmišlja: — A nije pala samo pred Mladenovac, pala je na celu Srbiju aždaja i ždere nam decu, ždere mnogo... potamaniće nam porod!Zlo, golemo zlo!... Zatim poćuta pa opet dodade: — Ajde, ajde, ženo.Ne pomaže suza i druge su je majke prolile, kad su ostavljale ovde svoju decu pa eto, zemlja suzu upila a tuga ostala.Taj teret moraš poneti, ne biva drugče.Tako je valjda Božja naredba, pa mora da se snosi! Ja digoh glavu i pogledah ga. — Ajde — nastavi on — spusti dete.Spusti ga tu, kraj ovoga.Vidiš kako su se dečica skupila pa će lepo da se uhvate za ruke da igraju kolo oko Božjega prestola. Starac diže ruku i rukavom obrisa suzu koja mu zasvetli na trepavicama, okrećući glavu da je sakrije od mene.Zatim se pribra i okrete mi se: — Spusti, spusti i ti tvoje!Metni ga u red sa ostalom dečicom, sa njegovim drugovima i drugaricama.Nije samo, neće biti samo.Bog se postarao da dečica budu u društvu! Spustila sam ga i — sad je jedanaest mrtvih anđelaka ležalo na daskama jedno kraj drugoga... Gospu u crnini obliše suze, zagrcnu od plača i prekide kazivanje... Dugo je, bono i gorko jecala gospa u crnini a ja sam, potresen njenim kazivanjem, ćutao oborene glave, nehoteći ni pogledom da je uznemirim.Duboka tama vladala je oko nas.Na vatri su dogorevala drva te je gomila rumena žara pokrivala zemlju i prostirala oko sebe toplotu i blagu, rumenu svetlost.Mora da smo daleko od ponoći odmakli i već se približili zori ali je kiša još uvek rominjala te se u vazduhu nije moglo opaziti da se tama već razređuje. Kada je prođe navala suza, gospa u crnini sama diže glavu i pribrana nastavi: — Nisam vam još sve kazala.O kako je dugo i kako je mnogo to što bi imala kazivati.Moje begstvo iz Beograda i smrt moga deteta nisu jedine moje nevolje niti jedini moj bol.Imam ih puno još u duši. — Zar vam njihovo ponavljanje ne pozleđuje bolove? — Pozleđuje ih, ali ja imam potrebu da ih pozleđujem.Mene održava to neprestano draženje, to neprestano mučenje duše.Kad gdekad pokušam da se odvojim od svojih bolova, ja malakšem i klonem.Bolovi su već toliko srasli samnom, toliko postali moja priroda da se ja bez njih osećam malodušna, slomljena, osećam se kao stvorenje bez živaca.Bolovi su moj alkohol i ja se kao alkoholičar tek pijana njima osećam snažna i sposobna, bez njih malaksavam i klonem.Oh, ne zvate vi kako je to velika duševna potreba to pijanstvo od bolova. Verovao sam joj jer je odista bol, kada ga je kazivala, vraćao uvek njenome mramornom licu izraz života a njenim ugašenim očima sjaj.Ne samo to, već kada bi iskazivala svoj bol, kod nje bi se javljala i neka naročita rečitost, onako od prilike kao što žene pri naricanju vrlo često napuštaju običan dnevni jezik i zalaze u pojeziju. — Ja nisam samo to jedno dete izgubila, izgubila sam ih sve! — nastavi gospa u crnini. — Moja je kuća opustila potpuno a do pre dve godine ta je kuća skrivala jedan dobar brak i srećne roditelje, koji su negovali troje zdravih i naprednih muškarčića. Muž mi je poginuo u bugarskome ratu, na Vardaru.Bio je hrabar i čestit oficir.U turskome ratu bio je dvaput ranjen, prvi put odmah u početku, pred Kumanovom.Rana je bila laka, preboleo je brzo i stigao je da se na Bitolju opet bori sa svojim vojnicima.Tu je teže ranjen i lebdeo je izmeđ života i smrti.Prezdravio je najzad, da pogine u bugarskome ratu, za vreme prvih boraba, kada su Bugari prodrli na Krivolaku. Kada se praštao, polazeći u taj rat, mezimče, ovo što sam ga ostavila u Mladenovcu, tek se bilo rodilo.Kad ga je otac uzeo u naručje da se oprosti dete se nasmejalo.To je bio prvi osmeh detinji a poslednja radost očeva.Ostavljajući tri sina u kući, otišao je ponosan i zadovoljan u rat iz kojega se nije vratio. Bio je to težak udar za mene i velika briga primiti troje nedorasle dece na svoja pleća.Tešilo me je što mi je najstariji sin već bio dobro izmakao, ušao je bio u osamnaestu godinu.Drugi za njim imao je punih petnaest a mezimče rodilo se pozno, vrlo pozno.Zato nam je valjda i bilo tako drago. U jesen te godine, za vreme primirja sa Bugarskom, pošla sam da potražim grob muževljev i povela sam sobom srednjeg sina.Stariji je bio zauzet školom a mezimče sam ostavila kod majke.Učinila sam dužnost prema ocu što sam povela ma i jedno dete te da sinovlja suza kane na očev grob, ali sam učinila greh prema detetu.Dete se tu zarazilo i kad smo se vratili u Beograd pade u postelju teško bolesno.Uložila sam u negu sve napore jedne majke koju je grizla savest i morila pomisao da već na prvom koraku u životu nije umela sama da ponese teret brige nad decom koja su njoj ostavljena.Probdila sam mnoge brižne dane i besane noći nad bolnim detetom ali je bolest bila i suviše teška.Bio je tifus koji se još od turskog rata kod nas zacario i sve do tad se nije ugasio. Lekari su iskreno založili sve svoje znanje i umenje, ja sam ih dopunjavala materinskom predanošću u nezi, pa ipak pomoći nije bilo.Izgubila sam ga, umrlo mi je ovde na ruci na kojoj sam ga i dočekala kad je došao na svet.Vrisnula sam od teškoga bola i verovala sam toga časa da i ja ne treba više da živim.Osvestilo me je odojče, koje mi je bilo na rukama i sin koji je dorastao, te koji će još malo, samo ako mu Bog da života i zdravlja, podeliti samnom brigu koju sam nosila. I on je rastao i njegovo mi je zdravlje bilo najtoplija uteha.On je rastao ali ne za mene već za vojsku.S jeseni 1914 godine sazvaše đačku četu i on sa drugovima ode u Skoplje gde se đačka četa vežbala.Borio se zatim na Rudniku i Ceru i, kad je nastalo ovo dugo zatišje od austrijske propasti u Srbiji do sad, dolazio mi je, dolazio mi je dva tri puta.Vojnička služba i ratni napori izmenili su bili potpuno ovo dete.Ono je postalo čovek; čovek po snazi, čovek po držanju i čovek po ozbiljnosti koja je sa njegovih usana izbrisala detinji osmeh.On je prilikom tih dolazaka sa fronta probavljao samnom duge sate brinući o kući, o poslovima kućevnim, o načinu kako ćemo udesiti život kad se bude rat svršio i o svemu onome što je majci tako drago da razgovara sa sinom.Ja sam u njemu već gledala odmenu i gledala sam, ako ne hranitelja a ono branitelja kuće.A to mi je tako godilo i tako mi je trebalo.Osećala sam se sama, suviše sama, jer mi je te zime, po smrti moga drugoga sina, umrla i majka. Kada je poslednji put odlazio od kuće, pred kraj avgusta, ljubeći mi ruku i praštajući se rekao mi je: — Sad se nećemo dugo videti? — Zašto, sinko? — Izgleda da će skoro nastati borbe. I borbe su nastale.Nastale su pred kraj Septembra padom Beograda i nizom nevolja koje evo još traju.A odmah, na početku tih nevolja, ja sam u Mladenovcu preživela onu jezovitu tragediju sa mojim mezimčetom kome nikad više neću znati groba.I da se završi taj tako reći pokolj, koji je Bog mojoj porodici i mome porodu namenio, u Skoplju čuh da mi je i poslednja moja nada, potpora moja, jedini zrak koji je zaostao da me greje; čuh da mi je i najstariji sin, u borbi kod Velikog Popovića, poginuo... Očekivao sam da će posle ovih reči, kojima je gospa u crnini završila i vrhunac svoje velike i teške porodične tragedije, pretrpana bolom i suzama ućutati i predati se svojim nemim duševnim patnjama.Verovao sam da će kriza, koja nastaje u takvim trenutcima, prilikom jednoga bujnoga izliva duše, biti duga i beskrajno bona.Ali gospa diže glavu i srećući se, u onoj polusvetlosti, koliku je gomila žara oko sebe rasipala, sa mojim pogledom i razumevajući ili bolje osećajući instiktivno šta ja u tome trenutku mislim, — nastavi: — Vi se čudite možda što sam vam sa više bola i sa više suza govorila o smrti moga mezimčeta no o ovoj najvećoj nesreći mojoj, o pogibiji najstarijega sina? Ja nikakvim znakom niti potvrdih niti osporih njeno pitanje. — Objasniću vam! — nastavi ona. — Onu sam smrt očima gledala, ono je bilo nevinašce kome nije namenjeno da gine u ratu, ona je smrt bila slika užasa od koje i sad zadrhćem kad mi izađe pred oči.A moj najstariji sin poginuo je na bojnome polju, kao vojnik, kao sin oca vojnika, vršeći savesno dužnost svoju.Njegova smrt je moj najveći gubitak i moj najveći bol; on je završio niz nesreća naše porodice, sa njime se ugasila i poslednja moja nada i poslednji razlog za moj život.Ali, u njegovoj smrti ima bar toliko utehe — i ako je to jednoj majci nedovoljno — da je njegova smrt bila jedna dužnost. Moj muž nas je na svoj način sve u kući vaspitao.Reč Otadžbina je za nas bila tako čist i uzvišen pojam, da smo je mi sa idolopokloničkom predanošću zamišljenoga božanstva izgovarali.Otadžbina je bila sve, iznad svega, starija od svega.Kada je moj pokojni muž izgovarao reč kuća, reč porodica, izgovarao ih je sa poštovanjem i toplinom ali, kad bi izgovorio reč Otadžbina, njemu bi se uznele grudi i u glasu mu je bilo nečeg zvonkog i svečanog.Kada je polazio u rat mi nismo smeli smatrati to za tužan rastanak; kada se vratio ranjen mi smo se morali ponositi time.Kada je drugi put došao, sa teškom ranom u grudima i lebdeo izmeđ života i smrti, govorio nam je često — meni i najstarijem sinu. — „Ne smete me žaliti ako podlegnem rani; treba žaliti one koji nisu ispunili svoju dužnost prema Otadžbini a ne mene koji sam je ispunio!“ Docnije, kad je polazio u bugarski rat, on je verovao da će ga preživeti ali je verovao i u to, da njime neće biti završen niz ratovanja na Balkanu.I tada je rekao: „O, borićemo se još zajedno, rame uz rame, ja i moj sin, i pašćemo jedan kraj drugoga, kao oni što su ih opevale narodne pesme!“ Moj sin je bio srećan kada je slušao ove očeve reči; u njemu se još tada razvijao muški ponos i osećanje dužnosti prema Otadžbini.Njegov je mladićski ideal već tada bio da padne na bojištu za Otadžbinu.Kada sam mu ja docnije, u svojoj materinskoj sebičnosti, govorila da ima i drugih bojišta na kojima se može boriti za Otadžbinu, da ima i drugih dužnosti koje Otadžbina traži od svojih sinova, on mi je gorko prebacivao i molio me da ne vređam uspomenu njegovoga oca. Sa takvim vaspitanjem moj je sin otišao u rat.Ja sam morala da stegnem svoje materinsko srce i nisam smela, isto kao ono otac kad je polazio, da smatram to za tužan rastanak.I on mi je, kao i otac govorio, kada je dolazio na viđenje: — Moraš biti hrabra, ne smeš vređati očevu uspomenu.Ako se i desi da poginem, moraš stegnuti srce, moraš se izmiriti s tim da sam ispunio svoju dužnost! Obećala sam mu, sve sam mu obećavala a ja sam sama znala koliko je duševnih patnja izazivala u meni slutnja da bih ga mogla izgubiti.Ni pred kim nisam smela iskazivati svoju strepnju i pred svetom sam se pokazivala gorda što je sin zamenio oca.Tako je on želeo.Jedini poverenik mojih slutnja i mojih bolova bio je grob moga drugoga sina.Tamo sam često odlazila, tamo sam se počela miriti sa mišlju da je bolje i u ratu no u grobu. Učinila sam i jednu nepravdu, jednu gorku nepravdu prema svome sinu, u trenutku kada se on kao vojnik borio.On je otišao na onaj svet i ne znajući da sam mu je učinila.Ne znam hoće li mi je oprostiti? Bila sam u jednome trenutku slaba; teško je materinskoj ljubavi razumeti i podneti starešinstvo obzira i dužnosti.Bila sam slaba, priznajem, a možda me je zavelo u slabost i to, što sam videla i srela toliko njegovih drugova, sinova viših oficira, oslobođenih fronta i upućenih na razne službe.Mislila sam, zašto ne bih i ja sebi sačuvala hranitelja.Otac mu je poginuo, on je već bio godinu dana u borbi, dakle podneo je jedan deo tereta dužnosti; zašto sad ne bi bio sačuvan te da može ispuniti i drugi deo dužnosti, one prema kući i porodici? Pošla sam u Kragujevac, Vrhovnoj Komandi.Tamo znaju zasluge njegovoga oca, tamo znaju da cene istinsku potrebu da l’ nekoga treba poštedeti ili ne. Otišla sam u onu veliku zgradu načelstva, gde je bila smeštena Vrhovna Komanda i tu sam se obrtala ceo jedan dan, ne znajući kome da se obratim.Srela sam na ulici poznanike i drugove moga muža i oni me uputiše, te sutra odoh ponova i nađoh vrata na koja ću zakucati.Ali me g. pukovnik nije mogao primiti toga dana jer se slikao.Doveden je iz Beograda jedan naš poznati umetnik — kao vojni obveznik — da za budući ratni muzej radi portrete sviju šefova odelenja Vrhovne Komande. Toga dana je slikar morao završiti portre g. pukovnika jer sutra dan ujutru videla sam ga kad je sa svojom kutijom za boje otišao starome konaku da slika pukovnika šefa kujne Vrhovne Komande.Otišla sam u načelstvo, uverena da ću danas biti primljena. Vojnik pred vratima, kome sam se javila, reče mi da pričekam dok g. pukovnik svrši telefonski razgovor.Naslonila sam se kraj vrata i strpeljivo sam čekala.Vrata se ili nisu dovoljno preklapala ili su bila od tanke daske, tek otud iz sobe čuo se jasno ženski glas koj govori na telefonu. — Da, ja sam, ja!Kako si Pavle?Je li i tamo hladno?...Je li kišovito?Čuvaj se da ne nazebeš, čuvaj se molim te!Obuci one tople čarape što sam ti poslala... da, zbog vlage.Dođi sutra opet na telefon.Da, svaki dan u ovo doba, svaki dan; koliko samo da mi se javiš, da znam kako ti je! — To ne govori g. pukovnik? — zapitah šapćući vojnika. — Ne, njegova gospođa, govori sa sinom. — A gde im je sin? — U armijskom štabu, u kancelariji, ali znaš kako je, majka... — Znam vojniče, majka sam i ja, razumem ja tu brigu. U tom izađe gospođa iz kancelarije i ja na njenome licu opazih sretan osmeh majčin.Taj me osmeh toliko ohrabri da sam unapred već sanjala o svome uspehu.Eto, i oni su roditelji i oni imaju roditeljske osećaje i, kako se vidi, vrlo nežne osećaje.O, pa kome bi se mogla pre obratiti, ko bi me pre mogao razumeti?Sa izvesnom lakoćom u duši, očekivala sam povratak vojnikov koji je ušao u kancelariju da me prijavi.Sve do toga časa ja sam se sama pred sobom libila koraka koji sam preduzela; strepila sam od pomisli da taj koga treba da molim, može biti vojnik; vojnik u onom smislu u kome je to bio moj muž i može me dočekati prebacivanjem koje sam zaslužila i koje bi me teško peklo a savest mi opteretilo grižom da sam učinila nepravdu i sinu i mužu.Ali, od trenutka kada sam osetila da u tome vojniku ima oca, da hladan vojnički poziv nije u njemu ugasio toplinu roditeljskih osećaja, da on, koji toliko drhće nad sudbinom svojega sina, mora razumeti i moju materinsku brigu — od tog trenutka bilo mi je lakše, osećala sam se mirnija i slobodnija. Kada me propusti posilni da uđem u kancelariju, u mome pogledu, na mojim usnama, na mome čelu, bila je ispisana nada.Rekoh g. pukovniku sve, rekoh ko mi je muž, rekoh da mi je sin već godinu dana na frontu, da je bio u borbama, nije ih izbegavao; rekoh da sam sama i zamolih ga da mi učini ono što je već učinio drugima i što je učinio sebi i svome detetu, ono što je u njegovoj ruci; zamolih ga da mi ukloni dete. — Nemoguće, gospo! — odgovori g. pukovnik strogim, vojničkim tonom, u kome nije bilo ničega roditeljskoga, ničega nežnoga. — Nemoguće je ceo svet osloboditi. — Ne kažem ceo svet, gospodine... — Da ali vi molite za svoje dete, drugi za svoje. — Izvinite majci... — Da, razumem, ali kad bi se majke slušale ne bi ni bilo vojske. — On je đak... — U toliko pre.Zbog tih đaka mi smo u Vrhovnoj Komandi prosto omrzli slovo Đ u azbuci! — Ne mislim da se oslobodi, ali pri kakvom štabu. — Pa to je to, gospođo.A šta znači u štab, nego izvući se.To nije čak ni lepo, jedan mlad čovek da se zavuče u štab. — Ne želi on to, ne misli on to, to ja... Osetila sam se u tome času strahovito ponižena, osetila sam se sama u svojim očima bedna, niska, podla.Izašla mi je pred oči slika moga muža, stroga lica, sa gorkim prebacivanjem; setila sam se svoga sina, koga će strašno zaboleti ako jednoga dana sazna šta sam učinila.Duboko sam se toga trenutka kajala što sam polazila i što sam dolazila. Ja ne znam kako sam izašla iz kancelarije, ja ne znam da li sam se oprostila od g. pukovnika; soba mi se okretala; nešto me je gušilo i hitala sam što pre napolje, na vazduh.Prolazeći kroz dugi hodnik, meni izađe pred oči slika one majke koja je malo čas sa sretnim materinskim osmehom izašla iz iste kancelarije.Oh, kako me teško u tome trenutku zabole gorka istina koja mi sinu pred očima, istina da u Srbiji samo armijske gospođe i gospođe iz Vrhovne Komande imaju pravo da budu majke i niko više! Ceo moj postupak izgledao mi je još odvratniji, stidela sam se sama sebe i, kad sam već jednom bila na ulici disala sam duboko, alapljivo sam srkala onaj vazduh koji mi je gasio vatru u grudima. — Neka ga, neka gine, kao što mu je i otac pogino — šaputala sam sama sebi — neka gine!A oni, koji su se izvukli, kad budu pravili karijeru na račun onih što su izginuli, uzeću zemlju sa groba detinjeg, zamesiću blato materinskim suzama i tim ću im blatom zamazati prljava čela! Eto, takvo je raspoloženje bilo u meni u trenutku kad sam u Skoplju saznala da mi je sin poginuo.Eto za to sam njegovu smrt, moj najveći bol, primila kao nešto sa čime sam bila skoro izmirena, nešto što me nije moglo mimoići... Ućutala je.Ne znam da li je bol ili umor savlado, ali je ućutala i zagledala se pomno u vatru koja je dogorevala. Tama je počela da se proređuje, kiša je prestala rominjati.Ma da me je umor bio davno savladao, kazivanje gospe u crnini održavalo mi je napregnute živce i odupirao sam se snu.Ali, kad ona zaćuta, meni klonu glava i poluotvorenih očiju predadoh se snu, onome snu pri kome čovek nema više vlasti nad svojim telom, a razum mu ostaje budan i održava vezu sa spoljnim pojavama.Spavao sam ali sam čuo i stoku kako negde u dvorištu preživa i narednika kako, naslonjen na kućni zid rče a osećao sam i nju, gospu u crnini, kako naglo i teško diše. Zora je morala biti blizu. Puklo je šest pušaka...Trgao sam se kao da sam pogođen njima.To su onih šest pušaka, što sam ih sa strepnjom očekivao da mi oglase zoru a onome nesretniku, što sam ga sinoć video vezana kraj vatre, večitu noć.Glas je taj morao od nekud iz velike daljine dopreti, jedva prodirući kroz gust i vlažan vazduh.Pronela ga je duboka i mrtva tišina, koja je još vladala nad Suhom Rekom. Kako je to teška, kako je to sumorna zora, koja se oglašava jednom smrću! Oko mene je još sve spavalo.Narednik je polegao stranom uza zid i prebacio šinjel preko glave a neki građanin naslonio glavu na njegovo koleno.Jedan se opružio po zemlji, podmetnuo manjerku pod glavu a pokrio se ćebetom, koje se natopilo kišom.I gospa u crnini oborila je umornu glavu na kolena. Pod kolima, kojih je puno dvorište, polegali spavači te im noge, koje su ispružili van kola, vlažne od noćašnje kiše.A prokisla stoka, koja je polegala po blatnjavome dvorištu, umorno klima glavom i lenjo preživa. Daleko je još od pravoga svanuća te bi se moglo još malo odmoriti ali, i ako sam silom sklapao oči, nisam mogao zadremati.Gušilo me je nešto i ako sam bio pod vedrim nebom.Možda onaj sumor, koji je u vlažnome vazduhu lebdeo ili glas onih smrtonosnih zvona, kojima je zora oglašena, a koji mi se uvuko u dušu pre no što sam i oči otvorio. Osećao sam i vlaga da mi prožima telo a jeza ga stresa, te sam se digo lagano iz gomile umornih spavača oko vatre, i pošao da izađem na drum, ne bi li kretanjem umanjio jezu i ne bi li se razgalio do vremena kad nastane buđenje i pokret.Poneo sam i jednu praznu manjerku, koja je ležala kraj vatre, rekoh da zahitim gde god vode te da poprskam čelo i oči, ne bi li me to osvežilo. Drum još mrtav, po gde i gde niču iz tame nejasni predmeti i tromo se kreću.Dopire ti uhu i po gde koj neopredeljen zvuk te kazuje da se budi noć.Iz jednoga dvorišta čuje se tupo udaranje sekire, to valjda neko sprema da obnovi vatru, koju je noćas kiša zagasila; iz drugoga dvorišta čuje se sitno i odmereno udaranje čekića; to u ranu zoru potkivaju negde konja ili vola, koji je juče obosio a danas treba da krene na dalji put.Vatre se tamo drumom već ne dogledaju više, pogasila ih je kiša i duga noć; samo po gde gde još uznosi se tanak dim od panjeva koji dogorevaju. Nebom tromo plove oblaci olovne boje te jedva se po gde gde izmeđ njih nazire plavilo neba.Na vrhove onih planina sa kojih smo juče sišli, pali suri oblaci, ustavili se tu i polegli kao orlušine, koje su pale na odmor.Šar, koji se od jutros dogleda iznad vrhova Crnoljeve i Jezerske planine, proseko je oblak te se uzneo ponosan i svečan ali ipak tužan. Sretoh se na ćupriji sa jednim vojnikom, koji nosi vodu i on mi glavom pokaza stranu, gde je izvor.Spustih se stazom kroz njivu te izbih na raskaljužene obale jednoga prljavoga potočića jedva izvlačeći noge iz masne smonice natopljene kišom.Imalo je daleko van druma poći.Sura i vlažna ravnica prostrla se sumorna, a po njoj nisko polegla magla iz koje kao kroz procepano platno, izbija po gde gde ogolelo drvo, vršak kakvoga humića ili krov od kolibe.Po oranju i kukuruzištu, zaštićene debelim maglenim pokrovom, probiraju hranu jarebice i kad ti čuju šušanj prnu na jedan mah, izbiju iz magle i rasipaju se.Obalu potoka, kojom odim, okitile kržljave i ogolele vrbe te ti izgledaju kao tužbalice koje još nisu dorekle svoju zapevku. Kod izvora sam zatekao dve manjerke te se osvrtoh levo i desno da vidim ko ih je tu ostavio.To je bio vojnik, koji je daleko u polju stajao gologlav i usamljen.Šajkača mu je bila pod pazuhom, u levoj je ruci držao upaljenu svećicu a desnom se krstio. Posmatrao sam ga dugo, pa mu priđoh.Bio je stariji čovek, ispijena obraza i umorna pogleda.On diže glavu i pogleda me, ali ga moje prisustvo ne uznemiri već mirno i nemo nastavi krstiti se. — Moliš se Bogu? — uznemirih ga ja. — Činim pomen! — odgovori tiho kao da ne bi rad da poremeti svečanost trenutka. — Kome? — Danas je četrdeset dana kako mi je brat poginuo! — Bog neka ga prosti! — prekrstih se i ja i skidoh kapu, osećajući jedno duboko i iskreno saučešće. On nastavi nemo krstiti se, pošto mi je pogledom blagodario. — A umeš li da se pomoliš Bogu za dušu bratnjevu? — Ne umem! — reče i pogleda me kroz suze koje mu se nabrale u očima. — Daj ovamo tu svećicu! — rekoh mu, i on mi je sa puno poverenja pruži. — Kako ti se zvao brat? — Jovan! Ja se prekrstih, obratih se pogledom nebu i otpočeh molitvu, koju ni sam nisam znao, ali koja mi se nametala i iz duše tekla.Maglovita jutarnja jesenja svežina, koja mi je do malo čas pritiskala grudi, kao da me u tome trenutku osveži i poče bono da mi draži grudi.Pogled koji sam upravio gore, nebu, i uzneo ga iznad prostora, koji je pritiskivala magla, sreo je tamo gore svetlost koja se budi.Ta svetlost izgledala je kao otvaranje neba, kao što u mlade, čedne devojke prva svetlost u očima znači otvaranje srca.Osećao sam neku iskrenost i snagu u duši.U meni se toga časa probudila neka nova, dotle nepoznata pobožnost; ne ona koja posti i metaniše, ne ona koja kleči pred oltarom i krsti se ne razumevajući ni molitve rad koje se krsti; već neka krepka, silna i snažna pobožnost, slična neznaboštvu, koje se klanja suncu i neposredno iz svoga božanstva crpe toplotu i život.Tu neposrednost, tu bliskost nečemu višem, osećao sam i ja u ovome trenutku, koji je bio svečaniji na pustoj, vlažnoj poljani, pod olovnim krovom, koji su činili kišni oblaci, no što bi bio pod visokim hramovnim kubetima zlatom optočenim i dragim kamenjem iskićenim. Mnogo i često puta u životu govorio sam pred gomilama, u trenutcima svečanim i važnim, u trenutcima zadovoljstva i tuge i, sve ono uzbuđenje koje mi je davalo snage i moći da misao iskažem, nije mi oskudevalo ni ovoga trenutka, pred ovim jednim jedinim slušaocem, na ovoj pustoj poljani.Kazivao sam molitvu glasno: „Oče naš, koji si na nebu, razgrni mutne oblake, kojima si ga zastro, da do prestola tvojega dopre molitva moja za pokoj duše roba tvoga Jovana, koji časno život svoj položi za slobodu i veličinu Otadžbine svoje i za veliku, večitu i neumitnu pravdu, kojoj si Ti branilac i zaštitnik, Oče naš, koji si na nebu! „Oče naš, koji si na nebu, neka se slavi ime tvoje i neka ono znači milost onima, koji su odužili dug svoj Otadžbini krvlju svojom i neka znači pokoj dušama njihovim i duši roba tvoga Jovana.Kao što će iz krvi njihove, kojom su bogato natopili naša polja i naše gore, nići sloboda jednoga naroda; tako neka iz duša njihovih pravednih, sabranih oko prestola Tvojega, nikne molitva za spas doma, domovine i naroda, radi kojega oni živote svoje položiše.I kroz tu molitvu neka se slavi ime Tvoje, Oče naš, koji si na nebu! „Oče naš, koji si na nebu, neka priđe carstvo Tvoje; carstvo pravde, carstvo istine i carstvo mira; jer to carstvo doneće ucveljenima, postradalima i mučenima utehe a onima, koji su ga životom svojim i krvlju svojom iskupili na zemlji, večno blaženstvo na nebesima.Tim blaženstvom nagradićeš tada i dušu roba tvoga Jovana, kada priđe carstvo Tvoje, Oče naš, koji si na nebu! „Pomeni, Gospode, i pomiluj roba Tvojega Jovana, kao što ćemo ga i mi uvek, u dobru i u zlu, pominjati i sećanjem odužiti se čestitu vojniku, koji je život svoj dao za Otadžbinu!Slava neka je Jovanu i mir i pokoj duši njegovoj. Kada sam završio molitvu i okrenuo se vojniku da mu vratim svećicu, njegove su oči bile pune suza kojima mi obli ruku sagnuvši se da je celiva. — Baš ti hvala, gospodine! — reče glasom koji je drhtao u grlu. Ugasio je svećicu, savio je kotur, metnuo u torbu te smo ćuteći krenuli ka izvoru.On mi je zahvatio vodu u manjerku, on je sa svojima poneo, niti je hteo dozvoliti da to ja činim. — Lakše mi je, lepo ga ožalismo!Baš ti hvala, gospodine! — dodade opet posle dugoga ćutanja, pa posle izvesnog vremena poče da mi kazuje o svom bratu. — Bio je mlad, tek se zamomčio.Ostali smo sami, stariji nam pomreše, pa sam mu ja bio i brat i otac.Pa ja uzeh i da brinem o kući a njega dadoh na škole. — Je l’ đak bio? — Jest!Učio ratarsku školu.Imamo nešto imanja pa, rekoh, kad se vrati da ga oženim te da to imanje zajedno podržimo. Pričao mi je i dalje o svojim namerama, o nadama, o budućnosti, govorio mi je sve dok nismo izbili na drum. Na drumu zatekosmo već kretanje i ako je još rana zora.Nije još ceo zbeg krenuo ali pojedinci već promiču drumom i grabe Prizrenu.Promiču vojnici zaostali iz komanda, koje su juče ovuda prošle, ranjenici koji su se sami evakuisali; bolesnici u košulji i bolničkim papučama uvijeni u bolnička ćebad, zarobljenici odrpani i bosi i izbeglice - natovarene teškim teretima.Svi oni žure da izmaknu ispred kola koja će docnije krenuti- i zakrčiti drum. A dole u selu, već živ pokret.Sve je na nogama i sprema se za polazak.Volovi se poje, konji se samare, kola se tovare.Oni, koji su se noćas u noći pogubili, traže se među sobom; tamo na drumu uznose ljudi na leđima kola koja su noćas u mraku zagazila stranom u jarak, drugi pretovaruju kola koja su se skrhala, treći potkivaju konje, koji su obosili.Žagor, galama, vika, prepirka tamo i amo i uopšte sve ono što je bilo juče i što je bilo prekjuče, kad se u ranu zoru budi zbeg i hoće da krene. I najzad se kreće.Najpre pojedince, po jedan čovek ili po jedna kola, pa onda grupa ljudi, svaka zasebno i grupa kola, dvoja, troja, četvora, dok se sve ne otisne i ne zagusti drum narodom i stokom.Dotle je već i dan svanuo i ako teški oblaci još zastiru nebo i ne daju zraku da potpuno probije. Krećemo kroz prizrensku ravan, kojoj se na dnu uzdižu dva kolosa, Paštrik i Koritnik, gradeći džinovsku kapiju, kroz koju dere Drim a na istoku, odmah nad nama, prostrana grbina Šarova i njegov ponosni vrh, gde su se srpske vile ponova sabrale da zapevaju pesmu tužbalicu koju su negda, posle Kosova, jednom zapevale. Pošto se ravnica kojom idemo prelomi i uznese u jednu višu ravan, na dnu se ove ocrtava, tamo u dubini, silueta grada na jednoj uzvišici pod kojom se prostire varoš od koje se, iz grupe krovova koji ti se čine kao mrka i tamna polja, dogleda tek po koje minare ili jablan. To je Prizren. Veličanstven u prošlosti, iskićen sjajem najsvetlijega doba istorije jednoga naroda, zanosnim legendama koje su se tkale na tkivu razapetom izmeđ gusala i istorije i jednom rodoljubivom čežnjom, koja je u doba buđenja svesti o slobodi, zadojavala nekoliko pokoljenja ponosom i požrtvovanjem. Skoplje ima drugači, veliki i važan politički značaj; ono je prestonica vardarske Srbije i središte onih večnih, istorijskih balkanskih puteva kojima su se od uvek valjali veliki svetski događaji nikli iz susreta istoka sa zapadom.Prilep je pesma srpskoga naroda; tu je Marko orao drumove, tu delio megdane, tu iz mešine vino pio i tu proslavljao slavu svoju, Svetoga Andriju.Ohrid i Peć su vera hrišćanska i vera srpska; to su hramovi pod kojima je prvi put propojala hrišćanska i prvi put srpska molitva.Hreljin Pazar je kolevka srpska, začeće života i države. Iznad svih tih gradova i milih i dragih, Prizren ima svoj osobeni značaj; ima svoju naročitu draž, ima svoj svetao i zračan oreol.Prizren ja san srpski, on je jedna čarobna legenda.Onamo, namo, iza onih brda, leže razoreni dvori našega cara; onamo, spomenici naše veličine, onamo ponosna prošlost jednoga naroda.Onamo valja poći, onamo upraviti želje, onamo težnje.I kada su jednom dve mlade vojske, dveju tek niklih državica, krenule jedna drugoj u sretanje, mačevi su njihovih vojskovođa tamo ka Šaru upravljali svoje vrhove a Prizren je bila reč koja je u smrt zvala i smrt slatkom činila.I kada je evropska sebičnost grubo razorila san jednoga mladoga naroda i onemogućila da se dve bratske vojske sastanu pod zidinama Dušanova grada, srela su se tada na podnožjima Šarovim dva pokliča: „I ako se srpski steg posred Niša vije. Jošte tužno Kosovo osvećeno nije!“ i onaj sa zapada, otud sa Lovćena: „Onamo! namo, za brda ona!... Oba su pokliča iskazivala jednu i istu težnju, težnju da se nemilostivo razoreni san nastavi, i da se još jednom pođe putem istorije, putem tradicije, putem pravde i putem slobode.I pošlo se jednoga dana, i stiglo se.Na Prilepu se Marko probudio, zazvonila su zvona u Ohridu i Peći; pojavio se Markov buzdovan sa morskoga dna pod Dračem a na Prizrenu se Dušanovom zalepršala srpska trobojka.Eno je, eno, onamo, namo!...I ako je mutno nebo i ako su nam isplakane oči, mi je dogledamo, mi je vidimo, ona nam kazuje put kao poklonicima zvezda vodilja. I krećemo, idemo tamo gde nju vidimo, idemo ka Prizrenu.Iznureni glađu, izlomljeni tegobama puta, malaksali od mraza i zime, bedni i skrušeni, krećemo u beskrajnim povorkama svojoj Meki i Medini, svome Jerusalimu, svetim grobovima prošlosti naše! Ali, ne idemo mi na poklonenje svetinjama tim, već idemo da u temelje svetoga grada, gde je sahranjena slava naša, sahranimo i poslednje nade naše! Onamo, namo, za brda ona, leže razoreni dvori, razoreni hramovi, razorena prošlost srpska; tamo se sad zbira sa svih strana i razorena država srpska.Tamo ćemo i mi prognanici sa ognjišta svojih i iz domova svojih! Hoćeš li nam otvoriti carske tvoje kapije; hoćeš li nas primiti, ponosni carski grade?Hoćeš li nam, prognanim beskućnicima, dati zaštite međ zidinama tvojim, gde se zaklonio poslednji delić slobode srpske?! Sećam se jednoga velikoga požara, pre nekoliko godina.Gorela je prostrana i visoka zgrada od temelja do krova.Najpre se u donjim odelenjima pojavila vatra i dim je kroz razbijen prozor počeo da kulja.Uzbuđenje je očas obuzelo celu kuću ali oni na višim spratovima, udaljeni od mesta gde se vatra pojavila, verovali su još uvek da za njih nije nastao krajnji momenat, da se požar može još i ugušiti, ako pomoć brzo stigne.Požar međutim napreduje i tamo, gde je do sad kuljao dim, javlja se plamen koji se dohvata tavanice i probija vrata i prozore.Nastaje panika među stanovništvom kuće, zbunjenost, pometenost, begstvo, spasavanje.Plamen bukće, tutnji i krha, obara vrata, prozore i liže zidove i dohvata se već stepenica kojima i poslednji, koji su zaostali u kući, treba još da se spasu.Vrisak žena, pisak dece, dovikivanje onih koji spasavaju, uzvici svetine, sve više rastu.Po ulici leže stvari spasene ili izbačene kroz prozor, polupane, iskvašene vodom kojom se gasi i izgažene; a kraj stvari neodeveni, kako su u poslednjem trenutku izbegli, prozebli, prestravljena pogleda pred užasom koji im guta imovinu, stoje nepomični i nemi stanovnici kuće koju ždere plamen. Plamen već bukće, progoreo je prvu tavanicu i probio je u gornji sprat, razorio već stepenice koje vode ozgo a u svetini valja se po kaldrmi i previja nesretna majka čije je čedo ostalo gore a otac odjurio u plamen da ga spase ali ne može dospeti gde je pošao.Požar se širi, plamen halovito grabi sve dalje, pršte vrata i prozori, čuje se tresak balvana a crn dim kulja plastovima i guši one koje obuhvata.Sad je već probijena i druga tavanica, plamen je prodro u sve prostore i liže kroz rupe gde su bili prozori i vrata; crep se na krovu usijao i oseća se kako popušta i stenje krov. Plamen već bukće kroz prazne prostore izmeđ golih zidova gde ždere još i poslednje ostatke drvenarije.Lep sa zidova u velikim komadima pada a direci u duvarovima već se pretvaraju u žar.Počinju da se survavaju zidovi koji dele unutarnje prostore a koji su izgubili pod sobom osnove na kojima su počivali; cigla sa treskom pada u žar i razvejava oko sebe guste snopove varnica i plamen dobija sve šire i šire prostore izmeđ četiri osnovna zida, koji još stoje, te cela kuća izgleda kao usijana peć.Najzad javlja se pukotina i na jednom od osnovnih vidova, ona se širi, zid popušta, naginje se i sa strahovitim treskom čitavo jedno ogromno platno pada, zasipa ulicu, pretrpava decu i ljude i nastaje vrisak i cika.Krov se već naherio, jednim delom visi u vazduhu, crep pršti i sručuje se, odžaci koji padaju na nj’ drobe ga u sitnu parčad, pada već i drugi zid, zaneo se i treći i, još malo pa jedan užasan krah, jedan užasan slom i sve se sručuje sa strahovitim treskom.Tamo gde se juče još uzdizala ugledna i zdrava bina, sad već leže ruševine i žar i po njima polegao crn dim koji guši. U času kada smo ulazili u Prizren meni se ponovila i nametala cela ova slika požara.Pod krovom, koji je pokrivao našu Otadžbinu, poprskali su već zidovi koji ga nose i plamen je pomamno lizao i buktao krov sve prostorije, uništavajući i poslednje ostatke naše imovine.Crep je već prštao na krovu, dogoreli balvani sa treskom su padali, osnovni se zidovi delom porušili i krov je već visio u vazduhu.U jednome kraju vrisak onih koji su u plamenu izgubili svoga, u drugome beda onih koji su izneli samo glavu i krpe na sebi i užas svetine i pometnja i sve, sve, kao o požaru.I najzad, onaj strah kojim se očekuje svakoga trenutka krah koji je neminovan i koji će pod sobom pretrpati sve što se za vremena ne skloni. Skrhalo se sve, skrhala se cela Srbija u one isprepletane, tesne i prljave ulice prizrenske.Valja se gomila i pokriva sobom svaku stopu kaldrme, kao ono kad o poplavi dere nabujala reka, koja nosi sve što je dočepala i počupala.Imaš utisak kao da stenje zemlja i ugiba se.I Kralj i Skupština i vojska i narod i vlada i Vrhovna Komanda i ostatci onih koji su se borili i ranjenici, koji su napustili bolnice i tumaraju kroz ulice i zarobljenici, koji ne znaju šta će sa sobom i za koje niko ne zna šta će sa njima.Pa onda regruti, strane misije, žene, deca, starci, nadleštva, arhive, blagajne, komande bez vojske, tovarni konji, kola, automobili, baterije bez municije i silna stoka.Sve se to skrhalo, sve se izmešalo, sve to izvire iz raznih ulica, guši se, sapliće, gura, tumara, tiska, ukršta se i jedno drugom prepleta put, tako da ne možeš preći s jedne na drugu stranu ulice i ne možeš, ti pešak, po čitav sat, provlačeći se izmeđ konja, kola i volovskih rogova, da načiniš ni dvesta metara puta. A po stranama ulica, pod strejama, kao ono o požaru, načičkala se prestravljena svetina uzneverena pogleda i stoji nemo i posmatra sve ovo.Stoji tako od jutra do podne i od podne do mrkloga mraka.Kao davljenici koji su se dočepali obale, pa još nesvesni potpuno opasnosti koju su preživeli te nemo gledaju za sobom ukočena, sumanuta pogleda u reku gde su se davili; tako ova svetina bez izraza, bez saučešća, bez svesti gotovo, gleda za sobom i pred sobom i ne ume da se pribere. Ljudi raskopčani, kajiševi sa opanaka se opustili i vuku po blatu; lica se srozala, odelo već podrpano i blatnjavo, prokislo i - omlitavilo.Žagor i žamor kao u paklu, tropot po neravnoj kaldrmi kao da jednovremeno dvadeset vozova stižu sa raznih strana. U toj gomili što promiče ili onoj, što stoji stranom ulice, srešćeš sve što se, kao na dnu levka, sručilo sa raznih strana Srbije.Tamo engleski admiral, koji je ne znam kojim slučajem zapao u Srbiju, gde ga je dočepala bujica događaja i zajedno sa nama počela nositi drumovima našim; on razgovara sa francuskim avijatičarem, koji je do pre mesec dana sa obala savskih i dunavskih nadletao Srem i Banat.Dalje malo od njih, žene u vojničkim šinjelima, članice neke amerikanske misije, razgovaraju sa nekim ruskim lekarima.Ovamo opet srpski ministar u živome razgovoru sa francuskim artiljerijskim oficirima a malo dalje viši oficir sa nekim engleskim lekarima.Kroz svu tu šarenu gomilu promiče po kakva ruska bolničarka sa kožuhom i čizmama, po kakva žena pod šajkačom i u muškom odelu, francuski topdžija, ruski miner, naš oficir sa fronta, neobrijan, bez sablje, umoran i malaksao ili po kakav oficir iz Vrhovne Komande, čist, izbrijan, zakopčavajući brižljivo šinjel do grla kako bi sakrio Karađorđevu zvezdu od pogleda onih koji su došli sa fronta.Kraj ovih promiču žene, ukaljane blatom do pojasa, deca uvijena u krpe, vojnici bez pušaka, bez ranaca i opasača, ranjenici bez odela i begunci bez hleba. — Nikad valjada ovoliko naroda nije Prizren video u svojim ulicama — veli, oslonjen na jedan ćepenak jedan omalen čovek sa naočarima na nosu i teškom torbom na leđima. — Tako je valjda bilo — odgovara mu drugi, isprskan blatom do grla — tako je valjda bilo u Prizrenu, za vreme krunisanja Dušanova, pa sada kad jedna srpska kruna pada! I da tu misao podvuče i pojača, on pruži prst na jednu zabačenu uličicu, gde se dogledao jedan bolan prizor.Tri para vočića koje gone vojnici, upinju se da izvuku iz strme ulice ona velika dvorska kola za svečanosti, u stilu Luja XIV.To su ona kola, u koja se prežu dva para biranih konja, okićenih srebrnim amovima i peruškama nad čelom; na kojima pozadi stoje dva izbrijana paža sa belim perikama; pred kojima i za kojima jaše eskadron garde u zelenim bluzama izvezenim žutim gajtanima i dolamama prebačenim preko ramena; ona kola sa velikim staklenim prozorima, kroz koje Veličanstvo pozdravlja svetinu koja mu aplaudira i klikće.Ta kola su evo dospela nekako do Prizrena, točkova umazanih blatom kao i ostala seljačka kola, prozora polupanih a mesto niklovane rude, uz koju su se prezali pastuvi iz kraljeve konjušnice, uturena je jedna očišćena grana, za nju su konopcima privezani jarmovi i ujarmljena tri para volova.Kola su natovarena kuferima i sanducima sa konzervama, koji su se rasprtili po sedištu na kome je nekada Kralj sedeo. U dubini, iznad uličice kojom se tegle ova kola, uzdiže se brdo, koje nosi grad prizrenski i ovaj se gore, na visini, jasno ocrtava.Kao da je neko hteo naročito da ovoj slici namesti kao zaleđe Dušanov grad, simbol moći i snage srpske; kao da je neko hteo da pred ovim zaleđem da što boniju sliku.Neka bi se jednim pogledom mogla obuhvatiti i prošlost i sadašnjost, i ono oronulo kamenje na gradu, koje priča o slavi jednoga naroda i ova dvorska kola natovarena sanducima, koja vuku vočići a koja pričaju o tragediji jednoga naroda. Da dopuni valjda sliku bojom i nebo se nad Prizrenom natuštilo kao sumorno čelo po kome su ispisane brige i očajanje, a na zapadu, tamo gde se ono naslanja na vrhove Prokletije planine i gde Paštrik uznosi svoj vrh, gone se čitave armije kišnih oblaka. — Bože moj — nastavlja razgovor onaj mali gospodin pod strejom, gledajući u strmu uličicu — kome je to moglo pasti na pamet da vuče ova paradna dvorska kola čak ovamo?Razumem još do Niša, ali dalje... — Ja mislim — odgovara onaj gospodin izlepljen blatom — da će se sad tek u Prizrenu videti jasno koliko je izlišnih stvari spaseno a koliko je važnih ostavljeno neprijatelju. — Što ćete, to je tako, tako mora biti.U najtežim momentima čovek gubi glavu.Sećam se jedne moje tetke, koja je i novac i nakit i akcije držala kod sebe.Bila je bogata i drhtala je nad parom pa je sve kod sebe čuvala.Kuću joj jednoga dana zahvati požar koji je vrlo brzo napredovao tako, da se jedva ona spasla.Htela je poneti sve, sve iz kuće; žao joj bilo svake stvarčice i, znate li šta je od svega iznela?Jedan vezen jastučić.Žalosno ju je bilo pogledati na ulici, pred kućom u plamenu, koji joj ždere svu imovinu i novac i nakit i akcije, a ona čvrsto drži na grudima onaj jastučić.Tako mi nešto i ovo izgleda! — završi pokazujući na ona dvorska kola koja vuku vočići. — Ta da, tako nešto — odgovara gospodin ulepljen blatom — samo, rekoste, to je bila tetka, ali oni koji upravljaju državom ne smeju u ovim trenutcima biti tetke. Inače, gomilice koje stoje kraj ovih, i ne obraćaju pažnju na dvorska kola o kojima ova dvojica vode tako živ razgovor.Svetinu više ne interesuje ništa, postala je apatična i nema te pojave koja bi kod nje mogla izazvati kakav naročiti utisak.Videla je svetina ta već i Kralja na taljigama, i Vrhovnu Komandu u planini, i komandante bez vojske i ministre bez vlasti, videla je i ugledne porodice, koje u Beogradu nisu mogle ni do Kalemegdana bez automobila kako gaze drumski glib i bogataše kako gladuju i siromahe kako umiru u blatu.Sve su videli i srce im je izgubilo osećanje, duša im je presita utisaka, a živci im ogrubili i otupeli.Oni posmatraju svaku, pa i najsuroviju pojavu, sa ravnodušnošću i izrazom koji kao da kazuje da to tako treba da bude, da to tako mora da bude. U ostalom, što se dublje gazilo u katastrofu, što se u tome vrtlogu koji nas je zahvatio, slazilo niže i bliže dnu levka, sve se više gubio interes za opšte pojave i sve se više isticala sebičnost.Niko više nije raspitivao o novostima sa bojišta, niko o tome, hoće li Rumunija stupiti u rat; niko o tome da li je već stigla ruska ili francuska pomoć.Ako je ko i pokušao da govori o tome, ostali su ga s čuđenjem posmatrali i izmicali se dalje da ne slušaju prazne reči koje im još od Kruševca i Kragujevca zvone u ušima. Briga koja je svetinu morila bilo je pitanje o hlebu, koji je vrlo teško bilo naći i razgovori, koji su se vodili u svetini, bili su samo o putu kojim je valjalo poći.Na putu dovde još se i moglo zavaravati ovakvim i onakvim glasovima, ali se sad već jasno i očima videla situacija.Poći se mora, u to više niko nije sumnjao, ali kako i kojim putem? Do Prizrena svako se samo sklanjao od neprijatelja ali od Prizrena poći, znači potpuno se otkinuti od Otadžbine, potpuno napustiti misao o povratku i raskrstiti sa svima nadama.Do Prizrena se išlo nekom određenom mestu i određenom cilju, sa opravdanom ili neopravdanom verom da će se u njemu naći zaštita; ali odavde niko nije umeo reći kuda će a još manje kako će.Ma kojim se putem pošlo, na sat, dva i tri od Prizrena već je granica Kraljevine Srbije; preći je značilo je otisnuti se u tuđinu.Kuda u tuđinu? — pitao se svako zabrinuto, jer ta tuđina bile su nedogledne planine, ta tuđina bila je glad i nevolja. Pa onda, do Prizrena bilo je puta, bilo je drumova, slazili su njima kola i automobili i nosili su na sebi čitave porodice; nosili su se čitave kuće stvari, nosili su se čitavi džakovi brašna i tovari hrane.Odavde pa dalje, nema više dobrih puteva a i što ih ima ne mogu njima kola hoditi do najviše sat ili dva iza Prizrena.Može se po basnoslovnu cenu kupiti jedan pa i dva konjića ali šta oni mogu poneti, možda po jedno ćebe, malo brašna i po jedno dete na samaru.Šta će se sa ostalim stvarima koje su se dovukle do Prizrena a šta sa porodicom?Kako će se peške u planinu, kako će se bez hrane putevima gde nigde nema sela, nigde krova, nigde vatre? To su bila ta mučna, ta teška pitanja kojima su se svi bavili, koja su sve brinula i kojima niko rešenja nije umeo naći. — Ja ne znam šta ću? — vajka se jedan inžinjer — ja ne znam šta ću?.Dovukao sam celu kuću dovde, sedam kola stvari.Mislio sam prezimićemo ovde, u Prizrenu.Šta ću sad sa stvarima? — Baci, brajko! — odgovara mu pakosno sreski načelnik, koji je bez igde ičega, sa torbom na leđima, stigao u Prizren. — Da bacim? — zgranjava se onaj. — Da baciš, nego šta.Dočepao si se nekakvih državnih kola, koja su ti data možda radi popravke kakvog druma, pa potovario sve; povukao si čak i korito i staru, razlupanu burad da ti ih ne uzme neprijatelj, da te ne ošteti.E, eto ti sad, bacaj sad! — Baciću ja stvari i tako mi Boga neću požaliti — veli očajno inžinjer — ali šta ću s decom, četvoro ih je.Šta ću s njima? I zbilja, strahovito je bilo gledati kako su se bacale stvari koje su se na kolima dovukle dovde.Mnogi su i prodavali ali po kakvu cenu.Za dva i po dinara prodat je pred mojim očima jedan francuski šporet, jedna stolica za ljuljanje za dva dinara; dvanaest pletenih stolica za sedam dinara, jedna dečja kolica za četiri dinara. — Ja ne prodajem, ja gorim moje stvari i grejem se — veli jedan blagajnik koji je uz bolnicu povukao i kuću. — Juče sam izgoreo crni etažer koji sam platio sto i dvadeset dinara; jutros, kad sam pošao od kuće, isekao sam za vatru dve fotelje.Da prodam ne vredi, za te pare ne mogu da dobijem toliko drva.A i nema gde da se kupe drva. — A što si vuko fotelje? — pita ga poreznik koji nosi pod miškom poreske knjige. — Što, pitaj me, imaš pravo da me pitaš? — veli blagajnik srdeći se sam na sebe. — Što da te pitam ja, nek te pitaju oni grešnici koji su išli peške za to što si ti vukao fotelje. A kupaca je ipak bilo dovoljno.Meštani, naročito muhamedanci, kupovali su rado sve što stignu.Kupovalo se najpre za novac ali je vrednost srebrnog novca bila ogromna.Ako kao prodavac tražiš tri dinara, kupac ti nudi deset ali u papiru.Docnije je nastala razmena, davali su se razni kućni predmeti za brašno, šećer, kafu i drugo. Dok su se s jedne strane bacale, gorele i prodavale u bescenje stvari, s druge je svet zašao u zabačene uličice prizrenske i pošao od kapije do kapije, tražeći konje.Konj, koji nije obećavao da će izdržati ni prvi dan hoda pod teretom, prodavan je po sto pedeset i sto osamdeset dinara.Ako ga nisi kupio danas, sutra si već tog istog konja plaćao dvesta dinara.Cena je konja naročito mnogo skočila kada je Vrhovna Komanda počela naglo da kupuje veliki broj konja.Raščulo se bilo na sve strane da je Vrhovnoj Komandi potrebno dvesta konja sa samarima. — Šta će im dvesta konja? — uzvikuje očajno jedan nesretan roditelj koji već dva dana ne može da nađe konja. — Kako šta će im?Kad bi ti video koliko je žena i koliko rođaka ušlo u sastav Vrhovne Komande, priznao bi da joj je i trista konja malo — odgovara mu jedan, koji je i sam pokušavao da uđe u sastav te komande pa nije uspeo. — Pa onda kujna Vrhovne Komande! — dodaje pakosno jedan pomoćnik okružne blagajne na čijem se licu jasno vidi da je izgladneo a, po vratu i tragovima podvaljka, da je ljubitelj dobre kujne. — Kakva kujna?! — nervira se očajan roditelj. — Pa kujna koja i sad u Prizrenu ima svoj redovan jelovnik i propisan broj jela. — Ama zar se rasturi država a ta se kujna još održa? — Eh, država — dodaje pakosno izgladneli činovnik okružne blagajne — država je drugo a kujna je drugo.Kujna Vrhovne Komande je jedna tradicija, koja se održala kroz sve ratove.Ne možete vi tražiti da se jedna tradicija tako lako rasturi, za ljubav toga što je država propala. No kupovina konja za Vrhovnu Komandu učinila je još i drugi utisak na preplašenu svetinu.Ta kupovina znači da Vrhovna Komanda napušta Otadžbinu i znači da je nastao poslednji trenutak za spasavanje.I to tumačenje nije bilo netačno, u toliko pre što je već pukao glas da je put za Debar nemoguć jer su Bugari zauzeli Gostivar, te se više ni u kom slučaju ne može pomišljati na odlazak u Bitolj preko Debra i Ohrida. Dotle, dokle taj put nije bio zatvoren i vlada i Vrhovna Komanda nosile su se mišlju da i sami krenu preko Ljum-Kule na Debar i Bitolj, koji je još slobodan i odakle se, u slučaju nevolje, uvek da za vremena odstupiti ka Solunu.Tim putem već od nekoliko dana odlaze čitavi karavani i, ma da je tegoban, stižu gde su krenuli.Tim putem su imali krenuti i diplomatski predstavnici stranih savezničkih sila, koji su se takođe uz vladu u Prizrenu nalazili.Za njih je čak utvrđen bio ceo raspored putovanja tim putem i izdate bile potrebne naredbe a doveden u Prizren i jedan konjički puk koji će ih pratiti. U oči samoga dana polaska stranih poslanika, ministar predsednik ih je prizvao sebi i izjavio im da su Bugari zauzeli Tetovo i Gostivar i da napreduju dalje.Svakoga trenutka mogu preseći put koji vodi u Debar i Vrhovna je Komanda izjavila da ne odgovara više za bezbednost putovanja savezničkih predstavnika, kojima ne ostaje ništa drugo do da promene pravac i da se upute na sever, preko Đakovice i Peći.Toga dana počinju već i da se vraćaju sa Ljum-Kule oni koji su jutros i juče krenuli tim putem i oni doneše nove glasove o opasnosti, koji se glasovi naglo šire u mase i izazivaju novu zabrinutost.Do toga trenutka, najveći deo begunaca izmirio se bio s tim da krene putem preko Bicana i Debra.Neugodnosti toga puta trajale su dva i tri dana ali se bar znalo kuda će se.Ide se u jedan još slobodan deo Srbije, Debar, Ohrid i Bitolj.Ako bi poplava neprijateljska provalila i dotle, iz Bitolja se za jedan sat, i to železnicom, prelazi u Grčku, gde je čovek odmah obezbeđen.Svaki drugi put vodio je u tuđinu, u nepoznate krajeve, u neizvenost.Otuda tolika zabrinutost kod begunaca kada pršte glas da je put za Bican zatvoren. — Sad smo u klopci! — uzvikivao je očajno jedan poštar, koji je sutra rano hteo da pođe s porodicom, jednovremeno kad i strani poslanici da bi se koristio zaštitom koja će njima biti obezbeđena. — Mi smo prosto opsađeni! — dodaje drugi njegov prijatelj s kojim je trebao u društvu da putuje. — Ama kako opsađeni? — teši ih jedan rezervni oficir. — Put je ka Skadru otvoren. — Opsađeni, gospodine! — ponavlja naglašavajući poštarev prijatelj. — Sa severa neprijatelj, sa istoka neprijatelj, sa juga neprijatelj a sa zapada najveći neprijatelj, neprohodne albanske planine. Među onima što su se krenuli ka Bitolju pa se vratili sa Ljum-Kule i vajkali se gomili koja se okupla oko njih, sreo sam i jednoga staroga poznanika.Bio je to onaj viši činovnik sa skopljanske železničke stanice, koji je u trenutku kad su kretala jednovremeno dva voza, jedan za Solun a drugi za Mitrovicu, sišao sa solunskoga voza i seo na mitrovički, ubeđen razlozima onoga profesora u suroj šajkači, koji mu je razvio plan odlučne borbe na Ovčem Polju.Docnije, kada sam sreo toga gospodina kako pešači izmeđ Štimnje i Suhe Reke, on mi se teško vajkao: — Ama lepo sam ja pošao za svojom pameću al tako je to, kad ja u poslednjem trenutku hoću da slušam strategijski plan i to od koga, od profesora!Već sam bio metnuo nogu na stepenik solunskoga voza i kamo da sam se i popeo, kud bi mi sad bio kraj.Ali on veli, na Ovčem će se Polju tući odlučna bitka.E pa deder, ne ubi ga!I bar da mi je da ga sretnem gde god usput, da mi objasni ako zna kakav novi plan: da mi kaže po njegovom planu gde mogu prenoćiti, gde dobiti hleba.Samo to da mi kaže. I ovom prilikom, u Prizrenu, kad smo se sreli, žalio mi se na toga istoga profesora. — Ama ništa gore, gospodine, nego kad čovek ne ide po svojoj pameti.Zamislite samo, još pre pet dana sam kupio konja i trebao sam da se krenem.Već sam bio natovario i da sam kojom srećom krenuo, ja bih sad već bio u Bitolju.Ali se sretnem opet sa onim profesorom što me je skinuo sa solunskoga voza.I još sam se spremao, ako se ma kad u životu sretnemo, da mu očitam bukvicu te da mu nikad više ne padne na pamet da koga ubeđuje.Pa eto... — Ubedio vas ponova? — Počeo je, gospodine, da mi razvija plan rumunske akcije, nacrtao mi je pisaljkom na ćepenku pravac bugarskoga odstupanja i ubedio me da ne žurim.Veli iz Prizrena se još može lako vratiti u Skoplje ali kad se jednom zađe u planine...I, veli, za begstvo ima uvek kada.Evo kako ima kada; sad sam se vratio sa Ljum-Kule i ne znam kuda ću, samo zato što sam ga poslušao pa sedeo četiri dana u Prizrenu, ni sam ne znam zašto.Ama takvi ljudi zaslužuju da ih čovek prosto ubije kad ih sretne.Ko zna koliko je još porodica upropastio taj čovek? Dok su se poslanici savezničkih država spremali da krenu za Ljum-Kulu i Debar, to još nije činilo tako težak utisak.Tim se putem išlo opet u Srbiju, onoliku kolika je, i taj je put bio neka nada, neka daleka, tamna i nejasna nada.Strani poslanici moraju znati opštu situaciju, njih su njihove vlade izvesno obavestile i, čim se oni ne odvajaju od srpske vlade i čim oni hoće u Bitolj, to znači da kod njih postoji neko uverenje da će se sve ovo u poslednjem trenutku nekako popraviti.Ali, kada se i oni već rastaju od vlade, kad kreću drugim putem, najbližim do granice, to znači napuštanje Srbije, to znači napuštanje svake nade, to znači kraj. Otuda je odlazak stranih poslanika iz Prizrena, sedmoga novembra, ispraćen sa onoliko uzbuđenja.Svetina je opkolila njihova kola, ispitivala njihove kočijaše i najzad i njih same pitala glasno: „Kuda ćete?“ A kad su oni prešli Bistrički most i okrenuli put severa u Podrimlje, svetina se na jedan mah pomela i počela kolebati u odlukama koje je svaki bio doneo. — Ja ostajem pa šta Bog da!Ne mogu ja sa četvoro dece na taj strašan put.Da sam bar znao pa da nisam ni dovde petljao.Da sam ostao u Kruševcu a ne ovako i prozebla mi deca i rasturio kuću i opet ostajem i to ovde, gde nikog poznatog nemam! — Odlučuje se onaj otac što nekoliko dana traži konja da kupi. — Ostao bih ja, nego šta!Ali nisam prestareo a viši sam činovnik; mogu me internirati, odvesti me, odvojiti me od porodice, pa šta sam onda učinio? — vajka se drugi. — I to je istina! — Pa onda, učestvovao sam u svima javnim manifestacijama, u svima rodoljubivim pokretima. — Kao da će to oni znati. Neće znati i ne bi znali, ali će se naći ko će im kazati.Austrijanci uz vojsku koja okupira varoši vode i vojsku špijuna. — Neće valjda oni zauzeti Prizren!Bugari silaze ovamo. — Oni su još gori. — Ja kao računam, Prizren je jedina varoš na balkanskom poluostrvu na koju Bugari ne pretenduju, pa će nas valjda ovde tolerirati. — Ne, varate se.Oni ne pretenduju na Prizren ali zahtevaju da se on da Albaniji.Pod Šarom bi imala da se graniči buduća Bugarska sa budućom Albanijom. — Pa? — Pa će vrlo verovatno oni u Prizrenu, naročito štititi i podržavati albanski elemenat i dražiti ga protivu nas. Tako su zabrinuti ljudi među sobom vodili razgovore, ne mogući nikako da se odluče šta i kako da učine.Pa ipak sve se više peo broj onih, koji su se rešavali da ostanu.Dok su se jedni rešavali da ostanu, drugi su na protiv u ovoj novoj situaciji nalazili razloga da im se treba kretati i to sa celom porodicom a treći su donosili srednje odluke: da porodicu ostave a sami da krenu.I svako je tražio i nalazio razloga svojoj odluci, jer je svako osećao potrebu da pravda sebe pred samim sobom i pred drugima za ovakvu ili onakvu odluku. — Šta ću — pravdao mi se jedan poznanik — premišljao sam svakojako, pa opet sam našao da deca budu kraj mene.Hoću da ih povedem.Ako patimo nek’ zajedno patimo, ako stradamo nek’ zajedno stradamo.Gde da ih ostavim same?Šta znam ja koliko će ovo trajati; hoće li imati šta da jedu; hoće li ih proganjati?Volem ovako, neka su kraj mene! — Šta ću! — pravda mi se drugi — majka prešla šeset godina, najstarije dete devet godina, a najmlađe na rukama; gde smem da ih vodim u planinu?To znači ja sam da im potpišem smrtnu presudu.Bolje neka ostanu.Ja moram poći a oni neka ostanu. Bilo je mnogih, koji su tako prelomili svoju sudbinu.A tužni su to bili rastanci roditelja, koji ostavljaju decu ne znajući na što, a sami polaze ne znajući kuda će.Da l’ će se videti kad god, da l’ će čuti jedno o drugom, da l’ će se moći javljati jedno drugom? — Čini mi se — govorio mi je docnije na putu jedan roditelj — čini mi se, lakše mi je bilo odvojiti se od deteta, koje sam sahranio pre dve godine.Znao sam gde ga ostavljam znao sam da ga predajem grobu, pa svršena stvar!Bolelo me je, teško mi je bilo, ali sam bar znao, a sad?...Ostavio sam ih i, boga mi, sve mi izgleda, kao da sam ih sahranio, kao da ih nikad više neću videti. I dok ovako svako brine o sebi ili o svojima, dotle je vladu i Vrhovnu Komandu pritisla ona velika, ona opšta briga. Celokupna vlada smestila se u zgradu načelstva.To je stari turski, najpre valijski a poznije mutesarifski konak u vrhu Prizrena.U tu zgradu skrhale su se sve ministarske kancelarije, sve blagajne, sve arhive, koje su se dovukle do Prizrena.Zgrada je od juče i prekjuče posednuta narodom, kao za vreme arbanaških pokreta, kada su oružani Arnauti iz Ljume opkaljali konak i tražili zbacivanje carigradskih činovnika.Već ulicom, kojom se penje u načelstvo, vri svetina: jedni odlaze drugi dolaze.A u prostranome dvorištu kao o zavetini oko crkve; pa onda po hodnicima, po stepenicama, gamiže i vri i vrata svake kancelarije, posednuta gomilom, tek što ne prsnu.Od kako se došlo do uverenja da se mora begati u tuđinu, poteglo je sve da se snabde pasošem, jer ko zna, na koju stranu i u koji kraj sveta će ga baciti ovaj oluj.Po nekoliko hiljada pasoša izdavano je dnevno. U toj zgradi, na gornjem spratu, zauzeo je kancelariju načelnika okružnog ministar predsednik a sekretarevu ministar unutrašnjih dela, a na donjem spratu; u jednoj prostranoj sobi, cela je vlada bila neprestano na okupu. Vrhovna Komanda, odnosno njen operativni i obaveštajni odsek, koji su jedini u ovim trenutcima još mogli imati okupacije, smeštena je bila u zgradi mitropolije.U toj zgradi u jednoj prostranoj sobi, za dugim stolom, po kome su bile razastrte karte, radio je pomoćnik šefa Vrhovne Komande.Vojvoda je bolovao, ali je pratio događaje, i toga radi pomoćnik mu je stalno sve referisao. I vlada i Vrhovna Komanda, brižno su očekivali izveštaje sa kosovskoga bojišta i sa južnoga, savezničkoga fronta, prema kojima bi imali da izvrše ili izmene svoju zajedničku odluku donetu još u Kruševcu i na Raškoj.Tada je vlada, u sporazumu sa Vrhovnom Komandom, donela odluku; ako se ne može probiti na Skoplje, da se vojska povlači preko Prizrena i Debra na Bitolj.Toga radi, izdvojili su se još sa Raške dva člana vlade, ministar vojni i ministar građevina, i otišli pravo u Bitolj, da tamo učine sve pripreme za takvo povlačenje.Za izvođenje te vladine odluke od velikoga je značaja bilo stanje na gilanskome frontu, gde bi eventualni uspeh mogao doneti probijanje ka Skoplju; kao i kretanje bugarskih trupa ispod Šara, koje su posle zauzeća Tetova i Gostivara, pretile presecanjem puta ka Debru. Vlada je držala neprestane i brižne sednice, te nije ni čudno, što je ta briga obuhvatala i svetinu i ako neposvećenu u pojedinosti, koje su vladi pogoršavale brigu. Za vreme tih sednica, a naročito od trenutka, od kad se vrati bežanija sa Ljum-Kule, napolje je već počela da se šapće reč kapitulacija.U početku ona nije izgovarana glasno, nije ni kazivana njenim pravim imenom, ali je ipak ona lebdela u vazduhu.Izgovorena možda u kakvom razgovoru izmeđ dvojice i trojice, ona je počela naglo da se širi a malodušni su je prihvatili kao davljenik slamku. — Da, šta čekamo? — uzvikuje jedan stariji gospodin, koji je već odlučio da ostane u Prizrenu sa porodicom, pa šta Bog da. — Boriti se više ne možemo, saveznici nam neće ili ne mogu da pomognu, e pa... šta čekamo? Mnogi su čak prebacivali vladi, što ne prilazi toj meri, šta čeka, i navodili su sve dobre strane kapitulacije.Takva mišljenja nisu mogla ne dopreti i do same vlade, odnosno do pojedinih ministara, ali ni na jednoj sednici nije o njima govoreno.Jedan od ministara imao je prilike da jednom višem oficiru i direktno odgovori na pitanje o kapitulaciji i taj njegov odgovor bio je ujedno i mišljenje cele vlade, koja je u tom pogledu bila jednodušna. — Kapitulacija u ovom slučaju ne znači samo predaju već i odricanje, odricanje od svega, pa čak i od prava na egzistenciju!Vlada nema prava da u ime celoga naroda izvrši ovo odricanje! — bio je odgovor ministrov. Najznačajnija, a ujedno i poslednja sednica vladina, održana je 9. novembra pre podne, u kancelariji komandanta Vrhovne Komande.Za dugim stolom pomoćnikovim sedeli su svi ministri, u čelu ovoga Prestolonaslednik a u dnu sam pomoćnik komandantov. Sastanku je bio cilj da čuje poslednja obaveštenja sa frontova i sa drugih strana i da, u sporazumu sa Vrhovnom Komandom, donese i poslednje odluke. Pomoćnik komandanta Vrhovne Komande saopšti najpre poslednje izveštaje sa kosovskoga bojišta, iz kojih se jasno videlo da se više ne može računati na uspehe na toj strani a najmanje još na mogućnost proboja ka Skoplju.Iznese zatim i napredovanje neprijatelja na jugu od Šara, koje ugrožava Debar i zaključi, prema svemu, da se odstupanje ka Bitolju, koje je bilo rešeno na Raškoj, ne može izvršiti. — Prema tome šta nam ostaje? — upitaće brižno Prestolonaslednik. — Jedino odstupanje prema Jadranskom moru. — Kojim putem, kojim pravcem? — Samo su dva pravca moguća — odgovori pomoćnik. — Jedan odavde na Ljum-Kulu, pa Drimom ka Skadru i drugi, na Đakovicu pa kroz Crnu Goru opet na Skadar.Trupe, koje su već ovde i ove, koje se povlače s Kosova Crnoljevskim klancem, mogle bi poći ovim putem preko Ljume, a one koje se povlače Ibrom, i koje se nalaze u Sandžaku, mogle bi sići u Peć pa odatle, preko Andrijevice i Podgorice, nastaviti ka moru.Vojska i inače ne bi mogla cela jednim pravcem da odstupa, jer su pojedini putevi takvi, da bi se moralo pojedinačno ići. — To onda znači — zapitaće predsednik vlade — da se vojni materijal ne može spasti? — Ne! — odgovori odlučno pomoćnik. — Ja sam do duše naredio da naročiti oficir otputuje, kao izvidnica, iz Peći u Andrijevicu i očima se svojim uveri o prohodnosti toga puta, kao i o tome da li se na brzu ruku, sa zarobljenicima i pionirskim četama, može što pomoći; ali, poznavajući te puteve, ja sam već sad uveren u negativan odgovor. — To znači? — dodaće malo kasnije Prestolonaslednik — da se materijal mora uništiti, jer nećemo ga tek neprijatelju ostaviti. — Tako je, Visočanstvo! — odgovori pomoćnik. — I šta ćemo onda s vojskom bez materijala, bez opreme, bez municije, bez topova? — pita Prestolonaslednik. Pomoćnik sleže ramenima. — Koliko vojske računate da možemo izvući? — zapitaće Pašić. — Ja mislim, maksimalno dve stotine hiljada, toliko može izići! — odgovori pomoćnik. — Onda nam ne ostaje ništa drugo — prihvati predsednik — nego da prihvatimo predložene pravce za odstupanje, da se pomirimo sa uništavanjem materijala i da odmah, odavde još, javimo saveznicima da smo prinuđeni povući se na Jadransko more, ali, da im naglasimo da polazimo bez materijala, bez topova, bez municije, te da nam spreme sav materijal za dvesta hiljada vojnika. — Hoće li? — zapita neko od ministara. — Njihov je veliki interes, kao i naš — odgovori Pašić — da dvesta hiljada vojnika na Balkanu ne sede skrštenih ruku. — Postoji samo jedno važno pitanje? — reći će pomoćnik komandantov. — Koje? — zapita Prestolonaslednik. — Pitanje ishrane? Uze opet Pašić reč i potvrdi da prema izveštajima savezničkih vlada, koje su primile na sebe našu ishranu, hrana već mora biti prebačena u Medovu i mi ćemo je tamo zateći.Jedina bi briga bila, kako bi se ta hrana prebacivala tamo, gde se budemo skoncentrisali, jer Medova svakojako ne može biti ta tačka, gde bi se koncentracija izbeglih trupa mogla izvesti. Pošto su doneta rešenja u ovome smislu i odlučeno da se i ministrima, vojnom i građevine, telegrafiše te izveste o promeni direktive u povlačenju i pozovu da i oni odmah dođu u Skadar, sednica se — poslednja sednica na zemljištu Srpske Kraljevine — rasturila, da bi se pristupilo izvršenju odluka, koje su na njoj donete. Pomoćnik komandanta Vrhovne Komande, otišao je bolnome vojvodi da mu referiše o svemu.Bolesni vojvoda je pažljivo saslušao referat i dugo, dugo mislio.Najzad se pridiže, uze pero i svojom drhtavom rukom sam napisa telegram komandantima armija.Telegram je glasio: To je bio poslednji vojvodin akt. Odmah zatim otpočele su hitne spreme i u vladi i u Vrhovnoj Komandi za polazak iz Otadžbine. Veče se spustilo nad Prizrenom puno tame i puno studene tajanstvenosti neke.Oglasile su ga hodže sa minareta silno kličući Alahu. Svetina, koja je do malo čas gmizala po ulicama, povukla se nekuda.Gde — sam će je Bog znati!Spavalo se po ćepencima, po dućanima, po arovima, pod kapijama, po tremovima ispred džamija, u kolima i pod kolima.Vatre je bilo dosta, jer se noćas predavalo plamenu sve što se ne može poneti. Svetiljke se po kućama počele već iz ranije da gase i tišina postepeno da osvaja.Još po gde koji oficir povrnute jake, vraća se od nekud kroz kaljave sokačiće, gde je zašao valjda izdavajući svojim ljudima naredbe za pripreme, ili se iz kakve prazne i puste uličice čuje bat patrole ili zazvrji automobil sa kakvim višim komandantom i raspe u gusti mrak kojim je uvijena varoš, raskošnu svetlost iz svojih očiju, osvetljavajući ćepenke i gomilice vojnika i građana koji su pod njima polegali. Noć osvaja sve dublje i, sve što će ujutru da rani, predaje se snu.Kralj spi, vlada spi, Vrhovna Komanda spi, vojska i narod spi...Cela Srbija spava! To je poslednji san Srpskoga Naroda! To je bila noć od 12. novembra koja se spustila nad Prizrenom.U prvi mah tamna, kao da bi što gušćim pokrovom da pokrije Srbiju, koja prespavljuje poslednju noć na svome tlu a zatim, od ponoći, vedra kao da bi zarana da osvetli staze i bogaze mračnih klanaca, u koje će se sutra zorom probuđena Srbija uputiti.Pred ponoć je dunuo ozgo, sa Dulje, studen severac i rasterao mračne oblake, koji su bili zastrli nebo nad Prizrenom i rasuo studenu vedrinu širom ravnoga Podrimlja.U toj vedrini ocrtavaju se nejasno, tamo u dubini, mrko sive mase dva susedna džina, Koritnika i Paštrika i oštro se beleži neravna grbina Šarova nad Prizrenom.Po Podrimskoj ravni leži tamna i prozračna maglica kroz koju gde i gde belasne Bistrica kao beli konac koji prošiva modar ćilim a ovamo u vrhu, gde ona izbija iz klanca, na obale joj legao sumorno Prizren, utonuo u maglu i dim što se kroz dimnjake diže sa vatara oko kojih, promrzli i umorni, spavaju oni šta su još zaostali i koji će sutra krenuti u planine. Kao vaskrsla prošlost, koja se zabrinuta digla iz groba da bdi nad očajnom decom svojom, uzdiže se iznad Prizrena Dušanov Grad i studen vetar, koji briše ozgo sa Jezerca, peva tužnu pesmu kroz pukotine na njegovim oronulim bedemima; pesmu, koja čas liči na zadnju reč samrtnika, koji se očajno bori sa ropcem; čas na vrisak majke nad krvavom decom svojom; čas na očajni klik onoga, koji pada ali se ne predaje; čas na pisak napuštenih siročića nad kojima više ne bdi snažna ruka koja ih je štitila a čas na taman grobni šapat prošlosti, na razgovor ponoćnih seni na pustome groblju. Tica noćnica, koja je prespavala prvu tamnu polovinu noći u kakvoj kamenoj duplji u bistričinom klancu, probuđena vedrinom sunula kroz maglu i povija se nad Podrimljem kao zalutala duša, koja odvojena od tela traži sebi sklonište. Duboko tamo u klancu, kroz koji se Bistrica lomi pre no što će sići u Prizren, tamo gde se ponosno uzdiže Drven-Grad, na obalama Bistrice, kao kolo duhova sabranih na zbor, leže rasuti ostaci veličanstvene crkve Svetoga Arhanđela, pod čijim je svodovima ceo srpski narod negda klicao: „Slava tebi, Bože naš!“ u času kada je Dušan Silni stavljao sebi carsku krunu na glavu.Mramorno stablo sa polomljenom vizantijskom kapitelom leži prebijeno preko razdrobljene stene i baca daleku, mršavu senku, kao mrčev skelet; parče kamenoga friza uzjahalo na grbinu prozorskoga svoda izatkanog kamenim tkivom sličnog onom sa nevestinskih darova; kameni carski presto, razdrobljen u sitnu parčad, leži u mulju; oltarski stub, tanak i beo kao devojačka ruka, zario se i štrči kao kost iz oskrnavljenoga groba; kameni beli orao, koji je negda krasio prepratni svod, polomljen i zatrpan; debela stena, koja je nekad nosila časnu trpezu, leži sad duboko urivena u zemlju kao nadgrobna ploča koja pokriva prošlost. Među kamenjem tim, ponikla trava i proklijala zova, u njegove se žljebove naneo mulj i osvojila mahovina; u dupljama, koje kamenje gradi, prosuto jedno na drugo, zalegla se zmijurina koja o sunčanome danu izlazi da se uklupča na osvećenoj ploči časne trpeze ili na ploči sa carskoga prestola a u tamnoj noći, iz mračnih kamenih duplja, pronosi jezovit cik kroz pusti ovaj klanac.Tu gamiže još i kornjača i hitro se vere zeleni gušter i tromo mili puž.Tu posle jesenjih kiša nabujala Bistrica nanosi mulj, blato i pesak i sve dublje zasipa prošlost. Vekovima leže ti ostaci tu, mirni, nepomični; leže strpeljivo, čekajući pokolenje koje će ponova na tom mestu zapevati pesmu u slavu Božju i razgrnuti kamene prošlosti da bi na čistome tlu, na zdravici narodne snage i moći, podiglo novi hram, hram budućnosti. Vekovima leže ti ostaci tu, mirni, nepomični, nepokretni.Sve se oko njih kreće, sve prolazi, i ljudi i vreme i istorija, a oni se uporno zarili u bistričine obale i mirno leže tu kao komađe stene vezane dubokim korenom za srce planine.Ali noćas, nad Prizrenom caruje sudbonosna noć; nešto tajanstveno lebdi u vazduhu, okom se vidi kazaljka istorije kako se odmiče, kao ono što se na velikim satovima, na toronjima germanskih opštinskih domova, okom da sagledati kako odmiče vreme. Tajanstvena noć... a ponoć već prevalila.Iz gomile svetoga kamenja koje leži zariveno na bistričinim obalama, jedna se ploča sama diže, diže se teško i sa naporom, jedva uznoseći težinu šest vekova koji leže na njoj; diže se tajanstvenom nekom moći, kao u noći u oči Vaskrsa Gospodnjeg ploča pod kojom je počivao veliki nauk koji će zatim svetom ovladati.Diže se, i iz mračne dubine koja se pod njom pojavi, poče se uznositi nad gomilom razvala prozračna sen beloga jednog viteza.Sve na njemu, vidi se, bilo negda carsko, sve sjajno, sve iskićeno kao što je bilo sjajno i iskićeno i doba naše istorije koje je sa ovim vitezovima u grob sišlo.Sve sjajno, sve iskićeno negda, ali na svemu ovom sjaju sad leži memla šest minulih vekova.Na sokolu od suhoga zlata, koji bi da se otisne sa grbine bogatoga šlema, krila prebijena, perje polomljeno a gde su mesto dva oka sokolova nekad sjala dva draga kamena, sada zjape dve prazne duplje; bojni oklop, koji mu pokriva muške grudi, ulubljen, te se na njemu jedva drži po gde koji ostatak dvoglavoga zlatnog orla koji je negda širio krila po oklopu i krasio okovane grudi junakove; iz mača, koji mu o bedru visi, poispadali biseri i drago kamenje a duplje u kojima su počivali, zatislo blato iz vlažnoga groba; ogrtač na njemu carski, prikopčan pod grlom sa dva zlatna puceta, istrulio te izgleda kao od paučine izatkan.Lice u viteza modro i ispijeno a bela mu brada i bela duga kosa izgleda kao od pregorela puhora koja se još drži dok je prvi dah ne razveje.Još samo dva svetla oka u dubokim očnim dupljama sačuvala su pun sjaj kao dve svetle žeravice u pregoreloj vatri. Sen stade na ploču koja joj je do maločas grob pokrivala i osvrte se najpre levo i desno; pogleda tamo gde se uznosi čuka sa starim Drven-gradom i zatvara istočno grotlo bistričina klanca, sećajući se valjda slave i veličine koju je negda taj grad kazivao; pogleda po rasutom kamenju pod nogama i oko sebe, sećajući se valjda doba koje je tu leglo da počiva; pogleda tamo gde bistričini vali žure i gde se uznosi Prizrenski grad ispod kojega, na obalama bistričinim, ugasiće se noćas i poslednji trag života jedne države.Oslušnu žubor bistričinih talasića, koji se krše i lome o razdrobljeni kamen koji se o danima kiša i bujica survava sa kamenih visina u njeno korito; osluhnu krik jejine koja iz kamene duplje pozdravlja ponoć; osluhnu tajanstveni razgovor noći koji vetar sa Jezerca svojim piskom i zviždukom, koji se rađa u klancima, raznosi po uspavanim dolinama.Pogleda u nebo da vidi leži li još večernjača koso te, da nije minulo doba u koje oni što iz grobova posećuju svet smeju još oditi po zemlji.Zatim krenu hodom laganim, odmerenim, lakim, kao što odi sen i pođe uskom stazom, koja od razvala Svetoga Arhanđela pa levom obalom Bistrice vodi kraj onoga stoletnoga platana na Marašu, gde su se nekada carevi poklisari i skoroteče, pod hladom široke krune, zalagali pre no što će uskočiti u strmene i otisnuti se ravnom Metohijom, da se uspnu na planine koje su Drim obgrlile i sađu na obale Sinjega Mora, noseći primorskim kefalijama poruke Gospodareve. Od toga platana, na Marašu, već nastaju i prve kuće prizrenske, koje se na levoj obali Bistrice penju uz strmu stranu i pripijaju uz stenu kao gnezda, nadnoseći se jedna nad drugom.Sen još jednom obazrivo zastade tu, kod prvih kuća, da se uveri spava li sve što je noć zagrlila.Mir i tišina svud, samo što se studen vetar uvlači u krovove, trese trošne dimnjake, povija ogolela drva i fijuče oko visokih minareta koja se u noći uznose te se pričinjavaju kao nadgrobni spomenici nad grobovima koje prestavljaju kućni krovovi, iznoseći se iz magle u koju je varoš potonula.Visoko negde, brdom gde su zadnje kuće, čuje se arluk promrzla psa, klepeće negde u donjoj mahali otkinuto kolo na praznoj potočari, šume i žubore kroz uske ulice jazovi i potočići što se iz avlija i češama slivaju u Bistricu.Inače mir, sve spi, mrtvim snom spi. Sen dalje kreće.Prolazi uskim ulicama, prikradajući se kroz senku koju debeli zidovi bacaju i izmičući pažljivo da ne probudi one koji su, nemajući krova, polegali po ulicama ispod streja i kapija; zavija zatim jednom ulicom koja se nešto malo penje i dolazi do jedne velike i ugledne zgrade, čije dvorište zatvara čvrsta dvokrilna kapija.Pred kapijom je vojnik sa nožem na pušci; uvio se u šinjel i natukao šajkaču na uši a naslonio se na direk koji nosi kapiju pa, boreći se sa dremežom koji mu nameće nedoba i mraz, uvlači glavu duboko u povrnutu jaku od šinjela, te se zagreva sopstvenim dahom. Vojnik je na straži, vojnik čuva!Šta je to u ovome času što se može sačuvati, kad ni Bog više ne čuva Srbiju?Ili je ovaj stražar možda postavljen da bdi nad mirom, kako nikakav šušanj ne bi uznemirio onoga što umire; ili je to možda počasna straža kraj kovčega onoga koji je već umro?Šta čuva i koga? Beli se vitez uputi pravo toj kapiji i stražar se trže iz sna, izvuče glavu iz povrnute jake, razrogači oči, prestravljeno i hitro spusti pušku na ruku, odape je i prozeblim glasom prošapta: — Stoj!Ko ide? — Ja! — odgovori beli vitez tamnim, grobnim glasom. — Ko si ti? — Kralj Vukašin Mrnjavčević! — Šta je odziv? — Kraljevska Kruna! — odgovori pouzdano sen. — Prolazi! I sen maričkoga kralja, koja je negda sa one daleke i krvave reke potegla čak ovamo, da bi ispunila sveti zavet čuvara carske krune u grobu, prođe kroz oškrinutu kapiju, pređe tiho i nečujno preko dvorišta i dođe pod jedan prozor kroz koji se jedva nazirao žižak, čija se svetlost kao svitac kretala po mračnoj odaji tamo i amo. Nešto se značajno moralo tamo događati jer beli vitez zastade kraj prozora, nasloni se i upre svoj mrtvački pogled tamo. To je zgrada srpske prizrenske Bogoslovije gde je odseo Prestolonaslednik, vršilac kraljevske vlasti i vrhovni komandant srpske vojske. - Stanovao je na gornjem spratu, u odeljenju koje je od svoga stana odvojio rektor Bogoslovije, koji se sa svojom porodicom povukao u drugo krilo.Tu je Prestolonaslednik probavio nekoliko brižnih dana, tu primao izveštaje, tu održavao savetovanja — poslednja savetovanja.Soba, u kojoj je stanovao, prostrana je i zastra srpskim ćilimovima sa mnogo porodičnih slika na zidu.Iz sobe dva prozora gledaju u dvorište Bogoslovije ali, visinom svojom na spratu i visinom položaja same zgrade na padini brda uz koje se penju prizrenske kuće, prozori gledaju preko dvorišnoga zida i preko krovova susednih kuća koje su pod njim, tako da se sa njih dogleda gomila krovova varoši prosute u dolini i preko njih polje u kome se gubi Bistrica u Drimove vode a u dubokoj pozadini, iza čitavog niza planina, uznosi Prokletija koja deli vode i ograđuje pitomu Metohiju od divljih planinskih predela koji se za njom sve do morskih obala prostiru. Na okruglome stolu, na sred prostrane odaje u kojoj stanuje Prestolonaslednik, leži razapeta karta, po kojoj je mladi nosilac krune, debelom pisaljkom ispisao silne crvene brazde.Ta karta kazuje mnogo, u ovome času sve.Na njoj je nepouzdanim potezom ruke koja je drhtala, izbeležena jedna debela linija koja polazi od Mokre Gore i vodi Limom na Prijepolje pa ispod Sjenice izbija na Giljevo te, presecajući Ibar negde ispod Rogozne, prolazi pod Mitrovicom Kosovskom i ide na Drenicu.Odatle, preko Janjeva i Gilana, seče Binjačku Moravu pa savija na jug Kačaniku i slazi padinom Šarovom te, obuhvatajući Tetovo i Gostivar, spušta se na Kičevo i dohvata se izvora reke Crne, slazi njome u prilepsko polje i odatle, preko vrhova Selečkih planina, preseca ponova reku Crnu i prekida se kod grčke granice.Ta linija beleži granicu do koje je doprla neprijateljska poplava.Van granice te poplave, kao dve male oaze ili kao dva još nepotopljena ostrva, stoje još samo Prizren i Bitolj.Linija je jednim potezom izvučena celom dužinom svojom, samo je izmeđ Lepenca i Binjačke Morave nekoliko puta izvlačena i pomerana čas na vrhove Crne Gore, čas u dolinu Binjačke Morave, izmeđ Kačanika i lakta moravinog kod Domorovaca.Na tom su delu karte pojedina mesta nervozno podvlačena po dva i tri puta, pojedine kote obeležene malim crvenim krugom i, linije povijane i opet ispravljane.Tu su se vodile poslednje borbe koje su rešavale sudbinu i ovoga zadnjega ostatka Srbije pod Šarom planinom. Već dva dana, juče i danas, Prestolonaslednik ne izlazi više iz ove odaje.Dotle je još odlazio od jutra do večeri na one mnogobrojne i beskrajne sednice Vlade i Vrhovne Komande na kojima je, posle dugih i burnih savetovanja, imala da se utvrdi jedna gorka ali, jasna kao dan, istina — da više nikakve nade nema.Upravo na te sednice niko nije ni većao o nadama, svako je već dolazio na njih ne noseći sobom više nikakvu nadu i većano je još samo o putevima kojima će se napustiti Srbija. Prestolonaslednik se sa tih sednica vraćao umoran i duhom, kao što su mu već klonuo pogled i opuštene ruke, kazivale da je umoran i telom.Sa njegovih je usana iščezao onaj mladićski osmeh koji ga je krasio u momentu kad je, kroz kišu neprijateljskih tanadi, ujahao u osvojeno Kumanovo, kao god i u momentu, kad je obasut cvećem, ujahao kroz triumfalnu kapiju u Beograd, vraćajući se sa bojišta.On bi klonulo seo na prostran minderluk, zaturio se i oslonio leđima na jastuk, pritisnuo dlanovima slepoočnjače i umorno gledao pogledom bez izraza, dugo gledao u jednu tačku, podajući se, usamljen u tom trenutku, osećanju razignacije protiv koje su se njegova mladost i pouzdanje, koje ga je uvek pratilo, do sad stalno bunile.Neko osećanje praznine i usamljenosti, osećanje teškoga pritiska duševnog, osvojilo bi u ovim časovima mladoga princa, koji već četiri godine svoje najlepše mladosti, provedene stalno u vojničkome logoru na bojnome polju, završava ovako tragično.Njegove bi misli u ovim trenutcima bile nedovoljno određene, one bi preletale čas na trenutak kada mu se predaje Dušanovo Skoplje, čas na Torlak sa kojega je posmatrao onu veličanstvenu borbu koja će osloboditi Beograd; čas na službu Božju odsluženu u Sabornoj Crkvi po zaključenju mira a čas na prvu pušku, prvi plotun, prvi drhtaj mladosti, kada je 1912 godine iz Vranje krenuo preko granice.I tako redom, preletale bi mu misli ne zadržavajući se ni na čemu stalno, preletale bi sa događaja na događaj, sa slike na sliku, sa jednog sećanja na drugo iz množine, iz gomile događaja koji su njegov mladi život tako bogatim učinili.Događaji i trenutci su se nizali pred njegovim očima brzo, hitro, bez reda, bez veze, bez zadržavanja, kao kinematografski snimci.I sva ta osećanja kao da bi mu donosila nov umor i klonulost, te bi sklapao oči ne bi li prekinuo niz sećanja i niz bolova koji počeše u duši da mu se javljaju sa svakim od tih sećanja. Poslednja zajednička sednica Vlade i Vrhovne Komande, sa koje se Prestolonaslednik vratio tako umoran, održana je još preksinoć.Na njoj su donete i poslednje odluke koje su odmah i izvršene — Vlada i Vrhovna Komanda napustile su juče izjutra Srbiju.Prestolonaslednik je ostao da to učini zajedno sa vojskom i od juče ujutru, on već ne izlazi iz svoje sobe, gde prima svakog trenutka izvešća o poslednjim borbama koje se vode na putu od Kosova ka Prizrenu. Kada je pala večeras noć, noć od 12. novembra, Prestolonaslednik se odmah po večeri povukao u svoju odaju i, pod svetlošću jedne petrolejske lampe, nanovo se nadneo nad onu kartu oslonivši, brigom već izorano, mlado čelo na ruku.Drugom je rukom opet prihvatio pisaljku, ali njome nije više beležio ni promene na frontu, ni granice poplave koja je svako jutro i svako veče sve više bujala i rušila i poslednje svodove na kojima je do juče počivala srpska država.Izveštaji, koji su juče i danas stigli i stižu neprestano takvi su, da se više sa karte nema šta čitati niti na njoj zapisivati.Druge i drugače linije izvlačio je Prestolonaslednik sad na karti, linije koje su se od Prizrena zračile ka zapadu i jugozapadu.Jedna je od tih linija išla Drimu pa njegovom levom obalom do Ljum-Kule a odatle pravo na jug putem koji je probio Crni Drim, pa preko Bicana na Debar i dalje na Strugu; druga je, idući uporedo sa prvom do Ljum-Kule, nastavljala put obalom sjedinjenoga Drima do Spasa a zatim napustila reku i preko Dukađinskih planina opet slazila na njegove obale, gde on pod Skadrom savija na jug ka svome utoku; treća je linija išla Podrimljem da prebrodi Beli, Drim do Đakovice i Peći, gde se račvala u tri ogranka od kojih je jedan išao na Plav i Gusinje pa preko Prokletije na Skadar, drugi preko Rugove i Čakora a treći preko Rožaja i Berana na Andrijevicu.Budući srpski Kralj beležio je puteve kojima su srpski Kralj, srpska vojska i srpski narod pošli napuštajući svoj dom i svoju državu i za kojima će sa ostatkom vojske i on sutra krenuti. Noć je već bila dublje zamakla, još sat pa će ponoć a mladi princ, naslonjena čela na obe ruke, još jednako sedi kraj stola, nadnet nad kartu na kojoj su obeleženi putevi sudbine njegovoga naroda i prolazeći po stoti put u pameti te puteve nikad neslućene, nikad neviđene, njega opet odvede misao na prijatna sećanja, koja su mu bila u ovome trenutku tako teška a ipak ih nije mogao da izbegne.Njegov je pogled preletao po karti sa Rujna na Oblakovo, sa Bregalnice na Cer i Jagodnju a taj pogled vraćao ga je opet u one svetle dane, u dane slave.I mesto te misli da ga isprave i osveže, izazivale su kod njega tešku klonulost, te se opuštenih ruku niza stolicu poče predavati dremežu, onome dremežu koji umor duše nameće.Da bi ga se otresao, mladi vojnik skoči sa sedišta i prošeta po prostranoj sobi nekoliko puta, kršeći prste na rukama kao da bi hteo i iz samih zglavkova da odstrani klonulost koja se iz duše zarazno širila kroz celo telo. Najzad nervozno pogleda na sat, izvlačeći časovnik i vraćajući ga u džep dva i tri puta, kao da je uvek metajući ga natrag zaboravljao koliko je sati.Časovnik je beležio skoru ponoć i Prestolonaslednik je sad već nestrpeljivo gledao u vrata kojima se ulazi u njegovu sobu.Gde kad bi zastao, zaustavio disanje i pažljivo osluhivao na tim vratima, pa kad ne bi ništa čuo, nastavljao šetnju po prostranoj sobi. Najzad se ta vrata lagano otvoriše i na njima se pojavi jedan mlad čovek, kojega on s vrata dočeka pitanjem: — Gde ste? — Vi još ne spavate, Veličanstvo? — upita njegov sekretar tihim glasom, kao da ne želi remetiti ponoćnu tišinu. — Ne, ne mogu! — odgovori Prestolonaslednik suvo i klonulo. — Pa ipak, dobro bi bilo.Sutra treba raniti. — Da, znam!Ko je dole? — Oni, pukovnici i ja.Niko više. — Hoćete li početi? — upita Kraljević tiho, kao da zbori kraj samrtnikove postelje. — Da, sad, dok prevali ponoć i dok se uverimo da sve po kući spava — odgovori tako isto tiho sekretar. — Samo obazrivo.Javite mi kad se svrši. — Nećete dotle leći? — Ne, ne mogu.Javite mi! Sekretar se povuče iz sobe, isto tako tiho kao što je i ušao i laganim korakom, da ne bi nikoga u kući uznemirio, siđe na donji sprat i uđe u jednu prostranu sobu, koja je, verovatno u redovnim prilikama, služila za školsku učionicu.Mala petrolejska lampa, pod plavim šeširom, koja je sa jednoga stola osvetljavala sobu, jedva je nešto oko sebe davala svetlosti a ostali deo sobe osvojio je polumrak kroz koji su se predmeti jedva nazirali.U toj polutami videle se u jednome uglu sobe nabacane školske klupe a na zidu slika Sv. Save i Sime Igumanova zaveštaoca ove zgrade srpskoj bogosloviji.Oko stola, u uglu, iz kojega lampa osvetljava sobu, sede dva mladolika konjička pukovnika, jedan krupna stasa i nešto opuštenih brkova a velikih izbuljenih očiju i debelih usana a drugi neobično živih i izrazitih očiju i malih, gotovo mladićskih brkova.Treća je stolica za stolom prazna i njoj se uputi i sede sekretar.Na stolu je do pola ispivena boca crnoga i gustoga Hočkog vina, po stolu pepeo i gomila ugašenih cigareta i drvaca od žižica a celu grupu obavio plav oblak dima od cigareta koji je i celu sobu ispunio.Razgovor se oko ovoga stola, i ako dosta živo, ipak tihim glasom vodi.Govorilo se o onome, o čemu je u to doba ceo svet govorio.Govorilo se o povlačenju i pogreškama ovoga ili onoga, što je to povlačenje tako a nije drukče izvedeno, o žrtvama koje su podnete i koje će se podneti, o bespuću kroz Albaniju i o svemu onome, o čemu se stalno govorilo i na drumovima i kraj vatara i na ćepencima i pod šatorima. Kad prevali ponoć i sekretar se diže da obiđe Kraljevića, razgovor zaneme za čas.Nastade jedna duga tišina i muklo ćutanje.Svesni da je već nastupio težak, sumoran, bolan trenutak, niko od govornika nije imao hrabrosti da ga ma jednom rečju uznemiri.Sekretar se vratio i ćuteći seo na svoje mesto. — Ne spava još? — upita jedan od pukovnika. — Ne! — odgovori sekretar. — Spava li sve po kući? — Izvesno!Potpun je mir. Pukovnik pogleda u sat. — Mogli bi? — Još malo.Nek prevali potpuno ponoć. To doba sačekalo se u potpunom ćutanju, kao ono kad se očekuje poslednji izdisaj nekoga koga je već i ropac izlomio.Svi znaju da mora umreti i nemo čekaju čas. Lica ovoga maloga društva zaklonjena su senkom koju baca lampin šešir nad sobom i samo se još vidi kretanje ruku koje se pružaju do stola da stresu pepeo sa cigarete ili da je ugase.Ćutanje, koje to prati, daje o oj slici punu tajanstvenost. Posle dužega vremena, sekretar se ponova diže s mesta. — Hoćemo l’? — upitaše ga pogledom oba pukovnika. On klimnu glavom odgovarajući potvrdno i udali se opet iz sobe.Malo zatim uđe jedan momak noseći u ruci maleni ručni fenjer, u kome je gorela sveća a za njim drugi noseći teške alate, ćuskiju, ašov i dleto.Pukovnici se digoše sa stola i pođoše za sekretarom i momcima u jednu malu sobicu, vrstu magacina, gde su bile stovarene neke dvorske stvari u sanducima. — Evo ovu dasku — reče sekretar, pošto je prihvatio fenjer iz ruku momkovih. — Povucite ovaj sanduk, legao je baš na nju. — Pazite, nemojte oštetiti dasku da se ne bi poznao trag! — dodade jedan od pukovnika. — I nemojte udarati, da se ne bi ko u kući probudio! — dodade drugi. I pod siromašnom svetlošću maloga fenjera, momci pristupiše poslu lagano i oprezno.Podigoše dasku iz patosa i počeše da kopaju zemlju pod patosom.Valjalo je iskopati grob gde će se sahraniti Kraljevska Kruna koju ne htedoše poneti u nepoznate albanske planine, gde se nije znalo šta očekuje ni same kraljevske begunce.U Prizrenu već leži sahranjena jedna srpska Carska Kruna, tamo negde pod razvalinama crkve Sv. Arhanđela, neka tu nađe grob i Kraljevska Srpska Kruna. Grobari su tiho, bez razgovora, bez šuma, vršili svoj posao.U mraku, kroz koji je probijao slabi zračić iz maloga fenjera, kretale su se alatima oružane senke, uznosile se i spuštale motike i budaci bez šuma, bez lupe. Dok se u maloj sobici taj posao vršio, sekretar se i pukovnici povukli u raniju sobu da opet sednu oko stola za kojim su dotle očekivali da mine ponoć.Niko ni reči ne zbori, niko ne diže glave, posađuju se oko stola nemo i ne pogledajući se među sobom. Ipak, posle duže pauze, uzdahnu jedan od pukovnika i reče tiho, šapćući: — Nisam nikad slutio da ću prisustvovati pogrebu Kraljevske Krune! — a na njegovim se trepavicama pojaviše dve suze. — Da! — dodade drugi, sa rezignacijom nemajući u trenutku na raspoloženju ni jednu reč kojom bi izrazio svoje osećanje. Šapćući, kao što se šapće u noći kad će se izvršiti zločin, nastavili su razgovor o tužnome činu.Sećali su se doba kada je tu istu krunu, sakovanu od Karađorđevih topova, pronosio na glavi krov beogradske ulice Karađorđev unuk.Oni su tada kao mladi oficiri bili u eskorti i učestvovali u velikoj toj svečanosti narodnoj.Koliko se nada vezivalo toga dana za tu Kraljevsku Krunu, posle Kosovske propasti; i ko bi tad slutio da će ista generacija, isti ljudi, još u punoj mužanskoj snazi, doživeti da učestvuju i u sahranjivanju te Krune. — Ko će doživeti da je iskopa? — reći će opet jedan od njih — Mi, ili oni što idu za nama? — Teško nama ako toliko bude počivala u grobu, da sačeka nova pokolenja.Mi, mi je moramo iskopati! — dodade drugi sa onim upornim pouzdanjem čoveka naviknuta na borbu, koje ni u času sloma ne iščezava. — Veruješ li odista? — To je još jedino što nam je ostalo, gola vera. — U šta? — upita pukovnik kome je prisustvo pogrebu Kraljeve Krune izbrisalo iz duše i poslednju iskru vere. — U ono što će doći, u ono što mora doći.Ne može jedna ovako velika borba ostati bez pravednih rezultata! — hrabri se još uvek pukovnik, koji je sačuvao pouzdanje. — Da postoji još srpska vojska i ja bih imao tu veru. — Postoji narod! — Samo, kad bi se ta vera sačuvala kod naroda. — Kad se mogla sačuvati kroz pet najmučnijih vekova, od Kosova do danas, zašto bi danas posrnula. — Kosovo je manja katastrofa.Kada je na Kosovu stradala jedna vojska i jedna država, bilo je još srpskih država koje su živele i koje su postojale. — Pa i danas.Evo postoji Crna Gora. — Da, postoji danas a hoće li postojati sutra? Za vreme tih razgovora dizao bi se jedan po jedan od stola, otvarao lagano vrata od sporedne sobe, gde su grobari tiho i bez šuma kopali, i navirivao bi da vidi je li posao gotov.Grob se morao dubok, vrlo dubok, iskopati i to se moralo raditi bez udara motike i budaka, tiho i nečujno, zato je posao i trajao duže. A gore, na gornjem spratu, odmah nad tom sobom gde se kopao grob Srpskoj Kruni, mladi njen nosilac i dalje se borio sa teškim i sumornim mislima.On je znao šta se u ovom trenutku dešava pod njim i nemirno je, nervozno, krupnim koracima prelazio sobu, prevlačeći po gde kad šakom čelo osuto hladnim znojem kojim groznica orošava čelo.Čas po čas bi zastao, činilo mu se da je u tome trenutku čuo udar motike i taj bi se zvuk zario duboko u mladu mu a već iskrvavljenu dušu.Pod osećanjem teškoga bola on bi dalje nastavio šetati, dok mu se ne bi ponovo učinilo da je čuo udar motike. Umoran od naizmeničnih udara osećanja i bolova, on najzad priđe prozoru i razmače zavese da na, mrazom zamagljeno staklo, nasloni usijano čelo i klonulu glavu.Napolju se vedrina zimske noći već bila zacarila.Pod njegovim toplim dahom suknu staklo i otkravi se tanka skramica mraza, koja ga je bila zastrla a kroz otkravljeno okno njegov pogled poče da bludi po onoj daljini koja se u sivoj i bledoj perspektivi, bez senaka, prostirala pred njim.Da li je Kraljević u tome trenutku putovao pogledom preko onih planina, krševa i stena, s one strane Drima, gde njegov nesretni narod, izmučen i gladan, poslednjim ostatcima svoje krvi boji snežne staze albanskih klanaca ili, neodvažan da se osvrne na neposrednu prošlost, zalazi mislima duboko, duboko tamo, u prva doba naše istorije koje se tu, na tome krajičku Srbije, koji se sad prostire pod njegovim pogledom, i razvijalo. Iz bedema gradskih, osvetljenih vedrinom, koji su se uznosili iznad mrtve varoši i koje je prve njegov pogled sretao, učini mu se da vide ili bar oseti, kako se uznosi onaj veličanstven i svetao oblak, velika misao Dušanova, koja odatle plavi sve doline i planine balkanske, dopire do zidina solunskoga grada, odbija se odatle i pretapa pitome Strumičine doline, te se ustavlja pred Carigradskim bedemima.I, dok se Kraljević povodi za veličinom tih istorijskih podviga, koji su nikli tu iz tih bedema, dotle do njega kroz mrtvu noć dopire žubor bistričin i on se trza, sećajući se da Bistrica tu nedaleko kvasi grob koji tu veliku misao pokriva.Je li to onaj veliki, onaj neodoljivi istorijski Usud tako naredio, da se jedna velika misao sruči u ambise ovoga klanca iz kojega je i ponikla?I da li je taj Usud hteo da slom srpski ponovi na istom mestu ili je to izabrano mesto hram bola srpskoga, gde se uzdiže žrtvenik na kome srpski narod vrši uvek obred požrtvovanja svoga? Poveden tim mislima, on zađe dalje u prošlost, u davnu prošlost srpsku i poče se zaustavljati na svima istorijskim slomovima srpske države: pod Bodinom pa zatim pod Časlavom, pod Lazarom pa zatim pod Đurđem Brankovićem i najzad pod Karađorđem dedom i pod Karađorđem unukom.On pođe u pameti da pribira, da traži: nema li jednog istog istorijskog ili možda unutarnjeg, što leži u psihi srpskoga naroda ili u njegovom karakteru, u njegovoj sudbini ili možda u nekom fatumu; nema li nečega opštega, nečega zajedničkoga, u svima ovim katastrofama srpskoga naroda? — Ipak ima — šaptao je mladi Kraljević uzbuđeno — ima, ima...! Svaki od ovih srpskih slomova nastao je iz drugih razloga, pod drugim okolnostima, u drugim prilikama, ali je ipak sve, kao omorina, kao težak vazduh pred nepogodu, pratila i bila im predznak zavada srpske vlastele i rasulo i rastrojstvo, koje je iz te zavade klijalo; lukavstvo i zla volja iznad vrline i vrednosti; ambicija i sebičnost iznad podobnosti i poštenja; mali, uski, bedni interesi iznad opštih i zajedničkih.A je li to doba, je li to stanje jednoga naroda koje daje uslove da se on povede na velika dela; da li takvo stanje rađa Kavure, Macinije, Obiliće i Sinđeliće? — Jesmo li bili dorasli da ponesemo ogromnu zadaću osnivanja velike države ili smo je trebali ostaviti poznijim, zdravijim pokolenjima? — jauknu mladi Kraljević i, osećajući jedan deo odgovornosti na sebi samome, on se odvoji od prozora i umorno se sruči ponova na minderluk, osećajući se teško slomljen i pregažen nekim nevidljivim ali stostrukim teretom. Ozdo se više ne čuje nikakav udar.Grobari su završili posao.Srpska je Kruna već sahranjena... Ponoć je davno minula i tamu noći poče da osvaja bledilo zore.Doba je već da se mrtvi vrate u grobove. I sen maričkoga Kralja Vukašina Mrnjavčevića, odvoji se od prozora kroz koji je videla gde je grob i druge krune srpske, pođe kroz dvorište i prođe tiho, nečujno, kroz otškrinutu kapiju kraj dremljiva stražara.Uputi se ulicom ka Marašu a zatim bistričinom obalom, tamo gde je čeka otvorena grobnica, gde leži ono sveto kamenje, pod kojim je sahranjena Carska Kruna Dušanova. A jutro kad je svanulo, svetlo ali studeno jutro, zagušio je drum koji iz Prizrena vodi u Đakovicu.Iz raznih ulica prizrenskih izviru povorke kola i naroda i stapaju se kao potoci u jednu gustu gomilu koja kreće drumom.Ali uzaći na drum, ugurati se i ući u red, mučan je i tegoban posao.Drumom idu po tri reda kola naporedo i tek daleko tamo, na sat i više iza Prizrena) ulaze postepeno u kolonu, te se obrazuje jedan nepregledan i beskrajan red kola.Pešaci su uhvatili utrine s jedne i druge strane druma i idu lagano, očekujući da se sredi kolona te da i oni dobiju mesta na drumu.Nova kola, koja neprestano pritiču iz raznih prizrenskih ulica, moraju čekati po čitav sat dok im se da prilika da uzađu na drum i tu na uzlazu je ogorčena vika i dreka, psovka i svađa. Tu, gde ćemo čekati čitav sat dok dođemo na red da možemo uzaći na drum, na samome izlasku iz varoši, pred oronulom i pustom kućom, sedi na jednome kamenu slepi prosjak.Muslomani neće na put poći niti se sa puta vratiti da, sreće radi, ne udele prosjaku.Otuda, na izlasku iz svake varoši u kojoj ima i muslimana, uvek prosjaci sačekavaju putnike.Od jutros nas je mnogo putnika i, ma da smo bili bedni izgnanici, svako je rado spuštao paru u prosjačku kapu.I poslednji siromašak, onaj koji je polazeći u svet stegao nekoliko dinara, vadio je maramu iz nedara, drešio je čvor i vadio je otud sitnu paru da udeli. Da li je to saučešće koje nevolja jača u čoveku ili predrasuda ili, možda jedno dublje i teže osećanje koje smo svi od jutros poneli polazeći iz Prizrena?Prizren je bio poslednja slobodna srpska varoš u kojoj smo mogli naći zaštite; polazeći iz nje pred nama je na nekoliko sati granica Kraljevine Srbije, granica naše otadžbine.Do Prizrena mi smo još uvek bili begunci, do malo čas bićemo izgnanici, bićemo deca bez otadžbine.Zaći ćemo u tuđinu, kucaćemo na tuđa vrata i prosićemo saučešće prema nama i prema našoj otadžbini.To teško osećanje, od kojega niko od jutros nije bio slobodan i izazivalo je možda ono milosrđe prema prosjaku, koji nam se, na poslednjem našem koraku na tlu naše otadžbine, ukazao na putu kao neko tužno znamenje. — Ko zna — dodaje jedan starčić, vadeći iz marame niklenu paru da mu udeli — neću li i ja sutra ovako, na kakvom ćošku, metuti kapu preda se? — Prosjak sam i ja kao i ti, prijatelju, — veli drugi, spuštajući mu paru u kapu — al evo da se pomognemo.Možda ćeš i ti meni pomoći kad god! — Blago tebi, starče! — veli mu treći. — Bog ti najpre oduzeo očni vid pa te oterao u prosjake a evo mene tera u prosjake a ostavio mi očni vid, zar da gledam svu ovu nevolju i jad? Malo mu je ko udelio a da nije kazo reč i dve.Svaka od tih reči bila je gorka i bona, svaka od tih reči bila je izraz onih teških osećanja, koje smo od jutros svi poneli krećući na put izgnanstva. Udeljujući prosjaku od reda, svako je odmicao od njega žurnije, ne osvrćući se, kao da bi da pobegne od prikaze, od znamenja, od nekoga tajanstvenoga predskazanja i bone slutnje, koja nam se toga časa nasilno i svirepo utiskivala u dušu. Išli smo lagano i tromo, pognute glave, bez mnogo razgovora, kao što se o pogrebu ide.Izgleda kao da se svako povukao u se te razmišlja o nevoljama koje je preturio preko glave i o onima koje mu tek predstoje a koje ne ume i ne može da sagleda niti da predvidi.Do sad smo išli nečemu određenome, sa verom kad stignemo tamo gde smo krenuli, da smo završili niz svojih nevolja; sad već idemo nečem neodređenom, nepoznatom, neizvesnom i bez ikakve vere. Krajevi u koje nailazimo sve siromašniji, sve tužniji.Nebo bledo, malokrvno; ono malo svetlosti kojom je obasjan današnji dan, puno studi i jeze.U selima, koja se u daljini dogledaju, nigde života, ni dima iz odžaka, izgledaju mrtva kao da su napuštena.Drumom samo mi izgnanici što odimo ili sretnemo po gde kad kakvo preplanulo dice sa ožiljcima, arbanasa koji je sišao sa planine i posmatra nas divljačkim pogledom i ne zdraveći nas.Po zraku iznad nas nose se jata gavranova i drsko grakćući prate nas, naviknuti već da na putu, kojim mi odimo, ostaju lešine za nama. Begali smo iz bogatijih u sve siromašnije; iz pitomijih u sve divlje krajeve.Što smo dalje odmicali od neprijatelja sve smo bliže bili pravoj opasnosti.Za nama je jezikom neprijateljskih topova zborila smrt ali je pred nama lebdela proždrvljiva neman gladi. Jedan otac, koji se već na prvom koraku pokajao što je sa tolikom porodicom napustio Prizren i, još se lomio da se vrati, reče mi: — Izgledam sebi kao onaj koji skače sa šestoga sprata da bi se spasao od požara! Glad, koja je ranije samo lebdela nad nama, javljajući nam se po gde i gdekad, sišla je sad u naše redove i počela nas grliti svojim ledenim i jezovitim zagrljajem.Iz Prizrena se nismo mogli ničim snabdeti.Ako je ko i poneo jedan hleb, do kojega je ko zna kako došao, taj je ubrzo dotrajao.Nabaviti se nigde ništa nije moglo sem malo divlja voća kojim smo kvasili suve usne.I toga je brzo nestalo. Muslimansko stanovništvo Metohije nije nas gledalo prijateljskim pogledom a hrišćansko se i samo pridruživalo nama i kretalo u beg, ne smejući za nama da ostane u sredini gde je do sad, možda samo preteranom surovošću režima, imalo bezbednosti.Tako je iščezlo i poslednje pouzdanje da će se u hrišćanskoga stanovništva moći isprositi koja mrva hleba.Oni, koji su iz Šumadije krenuli na kolima, opremljeni na put, te poterali kola i dalje od Prizrena, imali su još uvek dovoljno hrane ali mi, koji smo pešice hodili, te ne mogli veliki teret nositi, i od konaka do konaka snabdevali se hranom, već smo jeli poslednji hleb.Već na prvome koraku, možda na sat i dva hoda od Prizrena, počelo je da se izostaje, da se prave dugi odmori i da se malaksava.Klonuli od gladi svaki čas su sedali kraj druma i očajno gledali gomilu koja kraj njih prolazi i ide dalje.I stoka, nenahranjena, počela je već da malaksava i usporava hod. Na jednome odmorku — priča mi jedan komordžija — mal nije prebio jednoga zarobljenika.Zaustavio se pod jednim hrastom da se odmori i da prihrani konje sa ono malo zobi koliko mu se još sačuvalo.Obesio je zobnice konjima o glavu a on se izmakao negde u stranu.Zarobljenik suvih usana i već ugašena pogleda prikrada se, obzirući se levo i desno da ga ko ne spazi i, vrši krađu.On zavlači ruku u zobnicu i krade od konja njegovu hranu i alapljivo ždere zob. To mi priča komordžija a ja sam video još bolniju, video sam jezovito odvratnu sliku.Pred nama su išla jedna kola pokrivena arnjevima.Iz njih su se čuli ženski i dečji glasovi.Sa leve strane druma, iza kola, išao je, naslanjajući se na jednu granu, zarobljenik.Bio je bosih i raskrvavljenih nogu, dronjav i pocepan, podbula lica i podivljala pogleda.Glad mu je bila oduzela i poslednje ostatke snage.Išao je posrćući, hraneći se usput lišćem od kupusa, kukuruzom ili mesom od crkotina.On životinjski zvera i gleda hoće li mu ko pružiti što, hoće li ko ispustiti kakav zalogaj ili bar, hoće li ko baciti što što se ne jede, te da on to zbere iz blata. Sa desne strane druma, ivicom, ide pognute glave i podvijena repa izmršaveli pas.On je krenuo za gospodarem svojim od kuće uveren da sad baš, u ovoj teškoj nevolji, ne treba gospodara da napušta.On se hrani usput od ostataka i otpadaka a kad je i njih nestalo, on kida zalogaje sa crkotina, konja i volova, kojima je drum kojim odimo tako raskošno okićen.Nekoliko dana bavljenja u Prizrenu oduzeli su mu i tu hranu a u onoj užasnoj zgomili, koja se ukrštala i tiskala u Prizrenu, izgubio je i gospodara.Sad izgladneo, oborene glave i povijena repa, ide po tragu da ga nađe u Đakovici ili Peći. Iz kola pod arnjevima, koja su napred išla i u kojima se porodica prihvatila malo, onim što je još iz Šumadije ponela, ispade na drum kroz zadnje platno, bačena jedna oglodana butna kost.To primetiše i zarobljenik i pas i ustremiše se jednovremeno, svako svesan da će kost pripasti onome ko do nje pre stigne.I dočepaše je jednovremeno, čvrsto, grčevito; jedan rukom a drugi zubima.Pogledaše se krvnički, odmeriše se divljim pogledom dvonožac i četvoronožac.On uloži poslednju snagu svoju i ote, upravo iščupa iz pasjih zuba kost. — Ih! — učini jedan prolaznik — baš po koji put sramota me što sam čovek! I da je to bar jedina bona i mračna slika na ovome putu.Puno ih je, na svakome ćeš ih koraku sresti.I kako su sve te slike raznolike, kako nevolja ume u raznim bojama i oblicima da ih predstavi. A gomila se valja prolazeći kraj svih ovih nevolja i ne ustavljajući se i ne osvrćući se.Pa ipak naiđu pojave koje su kadre skrenuti pažnju gomile. Na širokoj poljani, koja se prostirala pred nama, polegalo je po zemlji nekoliko onih smrtonosnih tičurina što sipaju smrt iz oblaka. Francuski aeroplani, koji su za dugi niz meseca revnosno vršili službu na Savi i Dunavu, povukli su se sa našom vojskom do niške ravnice da tu nastave posao.Odatle su uzleteli i pali na Kosovo, gde su se uzneli iznad Crne Gore i Šara, pa kad sa tih visina nisu dogledali da nam stiže saveznička pomoć, preleteli su Drenicu i pali ovde u ravnu Metohiju.Sad se spremaju da uzlete preko Drima i onih kršnih i visokih planina što ih on grli, te da u jednome mahu slete na jadranske obale. Kako smo zavideli onima što će malo čas, za onoliko sati preleteti preko neprolaznih planina za koliko ćemo mi dana prelaziti taj mučan i tegoban put.Svako je od nas zastao, napuštajući za trenutak one teške misli koje su mu bile nerazdvojni saputnik, i pogledao je tamo.I najumorniji i najslomljeniji sudbinom, digao je bar glavu.Bilo ih je čak koji su napustili drum i otišli tamo u polje, da izbliza vide one sretne koji neće patiti kao mi što ćemo. Na aeroplanima zadrhtaše motori i vito se poče silno da kreće, tela im se zatresoše, prnuše najpre poljem a zatim, jedan po jedan, poče da uzleće u zrak i uputiše se tamo ka planinama koje su pred nama. — Hoće li ovi preko mora? — pita jedan čičica. — Hoće bome! — odgovaraju mu iz gomile. Čičica napravi šakama školjke na ustima, diže glavu za aeroplanima, napreže se i poče im dovikivati kao da će ga odista moći čuti i razumeti oni ozgo: — Hoj, hoj, počujte me, krilati!Kad stignete tamo, pozdravite Jevropu.Recite neka ne žuri, dobro je nama, bolje ne može biti! Na ovaj se čičin uzvik zahori kroz gladnu gomilu krti i studeni smeh, sličan smehu kostura kad posle ponoći ustanu iz grobova da zaigraju mrtvačku igru. — Ama zar će istina, gospodine, oni preko mora? — zapitaće me jedan prostodušan, sredovečan čovek sa sremskim šeširom na glavi, prolazeći u taj par kraj mene. — Pa, valjda! — rekoh. — Ih! — učini, kao da bi hteo reći „blago njima!“ — A i mi ćemo na more, je l’? — nastaviće on razgovor. — I mi! — A kud ću ja nesretnik? — pita grcajući gotovo u suzama. — Tamo gde svi mi! — pokušavam da ga tešim. — Opet vi... drugo... naći ćete se jedno drugom. — Nisi ni ti tuđinac, naći ćemo se i tebi koliko i sebi. — Jeste, al vi se poznajete među sobom a ja... — Svi se poznajemo sad, sve nas je nevolja upoznala i zbližila! Bio je ratar iz Srema, obradovao se srpskoj vojsci kad je prešla Savu i pronela srpsku trobojku kroz pitoma sremska sela i ta ga radost skupo stala.Kad se srpska vojska povukla otud, morao je i on napustiti svoje njive i svoje livade, svoj mal i svoje imanje i prebeći sa porodicom u Srbiju.Potucao se tu od nemila do nedraga i živio od milosti, koja mu je pružana, verujući uvek da će se vratiti na svoje imanje i da će njegov povratak, sa srpskom vojskom, značiti slobodu njegova sela i njegova zavičaja.Ali naiđe oluj i ponese ga sobom kroz puste planine i kroz gladne poljane.Gde će on sada, gde će sa ženom i decom, kad ga oluj nosi sve dalje od mesta, gde je sve njegovo dobro ostalo pusto a sve bliže mestima, koja mu obećavaju glad i nevolju?Gde će on sad neznan, nepoznat, pita se i teško grca u suzama govoreći o tome. — Svi se poznajemo sad, sve nas je nevolja upoznala i zbližila! — tešim ga ja ponova a da tu moju utehu utvrdi, prilazi mi iz redova gomile jedan učitelj, da mi odgovori na jedno pitanje, koje sam mu postavio još tamo negde, izmeđ Lipljana i Štimnje. Sreo sam ga još na prištinskim ulicama u društvu sa jednim snažnim i plećatim seljakom, sa kojim sam ga zatim svuda viđao.Sa njim je on putovao, sa njim delio hleb i so, sa njim delio i postelju ili upravo jedno ćebe, kojim su se zajednički pokrivali.Video sam ga i one noći u Lipljanu, kraj vatre a sreo ga i na drumu, iza Lipljana, uvek i nerazdvojna sa tim svojim saputnikom.Sećam se, upitao sam ga: — To je tvoj seljak valjada? — Nije! — odgovorio mi je. — Nego? — rekoh. — Ne znam — odgovorio mi tada učitelj — Putujemo od Prokuplja tako zajedno, udružila nas nevolja, zajedno brinemo, zajednički se snabdevamo... al ne znam ko je.Mrzi me da ga pitam a on ne kazuje; a dobar drug, odan... baš volem što smo se namerili jedno na drugog.Kako bi sam? A u istini je tako bilo.Pojedinac je propadao, te su se i nepoznati ljudi na ovome putu udruživali u manje trupe od četiri i pet lica i zajednički se pomagali i podržavali. Kada mi ovom prilikom priđe učitelj, njegov prijatelj ostade na drugoj strani druma da ga očekne. — A znaš ko je ovaj moj prijatelj i saputnik? — zapita me, obzirući se da ga onaj ne čuje. — Koji? — iznenadih se ja, jer sam već bio i zaboravio da sam ga ma šta pitao. — Onaj — što smo se združili, što me ti ispred Lipljana pripita za njega. — Pa? — Zamisli, sad sam u Prizrenu čuo.To je robijaš, dvadesetogodišnji osuđenik za tri ubistva, pa kad su se svi iz kazamata razbegli... — Pa dobro, šta misliš? — Šta mislim, ništa.Dobar je i čestit drug, nit mogu ja bez njega niti može on bez mene na ovome putu.Tako smo se združili, eto... I učitelj ode s robijašem dalje svojim putem, ostavljajući za sobom kao široku brazdu misao o tome, kako je nevolja veliki, glomazan žrvanj koji melje sve obzire i sve odnose ljudske, koji skraćuje sva odstojanja i ruši sve suprotnosti običnoga, redovnoga života. Podne je već bilo prevalilo, kad se u jedan mah zaustavi tamo pred nama cela kolona.To verovatno nije nikakva smetnja pokretu, već običan zastoj potreban i stoci i ljudima da se odmore i prehrane ako imaju čime. Kako taj odmor na podne traje duže, begunci se obično rasprte, potraži svako sebi mesta po strani, van druma, pa često i po koja vatrica plane.Kraj jedne od tih vatara sede dve žene i muku muče da se sporazumu.Jedna je od njih u muškom vojničkom odelu a druga prosto i sirotinjski odevena sa detetom u naručju.Morao sam im prići da im pomognem sporazumeti se. Ona sirotica, sa odojčetom na rukama, bila je Galipoljka, iz onoga Galipolja blizu Carigrada.Mala, mršava žena, oštrih crta i lica prevučena tamnom bojom.Nju olujina već nekoliko godina nosa širom balkanskoga poluostrva i baca je sa istoka na zapad, sa Crnoga na Sinje more.Još pre pet stotina godina orkan jedan, tako čest na balkanskoj vetrometini, iščupao je iz srca Balkana, sa obala moravskih, nekoliko stotina domova, zaneo ih, zavitlao i bacio čak na obale Mramornoga mora, tamo blizu zidina carigradskih.Tu, u tuđini, u Galipolju, savili su prognanici sebi nova gnezda, tu iskopali nova ognjišta i, daleko od roda svoga i plemena, sa kolena na koleno počeli predavati samo tradiciju da su negda bili Srbi.Vekovi su izbrisali svaki osećaj o tome, pa i samu tradiciju i jedno ili dva pokoljenja još, zaboravili bi već i na tu staru priču, koja je još tinjala samo kao daleko neko i tamno sećanje.Ali naiđe velika balkanska bura i zaratiše narodi od Dunava do Jegejskoga mora.U tome ratu, zlim nekim proviđenjem, doprla je srpska vojska na one krvave obale, kraj kojih je pala jedna srpska kruna i gde se začela istorija poraza srpskih.Srpska se vojska borila na obalama reke Marice i ona u toj borbi dopre do obala Mramornoga mora, tamo gde leži Galipolj.Biće da su to kapi srpske krvi, koje su kanule na jednu uspavanu tradiciju i u dušama onih, koji su već počeli zaboravljati kazivanje svojih oceva i dedova, probudile na jedan mah nov osećaj — čežnju za onom domovinom, od koje su se pre pet stotina godina odvojili.I, jednoga dana, kretoše preko širokih rumelijskih ravni čudnovati putnici.Starci i mladići, žene i deca, čitava naselja ljudi, koji su se probudili i hoće da se vrate da založe vatru na onome ognjištu, gde se ona pre pet stotina godina ugasila.Tu će podići nove kuće, potražiti nove sreće, oroditi se, vratiti nam se i naći željena mira.I tek su stigli a evo ih ova olujina ponese da ih odnese na nove obale, na daleki zapad. Čudna sudbina!Kako smo majušna i bedna igračka njena mi!Pa ipak čovek veruje gde kad u snagu svoje volje! — A što begaš, što nisi ostala? — pitam Galipoljku. — Moram sa svojima, gde bi ostala! — veli. Mlada žena u vojničkome odelu, koja je htela s njom da se sporazume, bila je Francuskinja i htela bi da joj ponudi jednu kutiju konzerve, videći je kako grize tvrd i crn hleb promešan slamom.Francuskinja je omalena žena, preplanula lica na kome se sačuvao pitom i plemenit izraz svojstven ženi njene rase.Na njoj naš vojnički šinjel zakopčan do grla i široka šajkača, pod koju je podvila svoju bogatu plavu kosu.Ona sama vodi za uzicu jedan par vočića, ujarmljenih u kola sa dva točka, na kojima je sva njena oprema za ovaj mučan put.Krenula je otud, iz daleka, iz onih pitomih i hramovima kulture i prosvete raskošno okićenih krajeva; sišla je među nas, vođena velikim osećanjem milosrđa i predano je negovala raskrvavljene junake naše, kako bi porodici sačuvala hranitelja a državi borce.Sa toga plemenitog posla poneo je oluj, koji se zavitlao nad našom otadžbinom i bacio je u ove planine te da sa nama podeli sve nevolje izgnanstva. Kada sam joj pomogao da se sporazume sa Galipoljkom, osetio sam potrebu da joj izjavim ne samo blagodarnost, već i saučešće zbog zle sudbine koja je snašla. — Vaša ljubav prema nama, plemenita gospo, nije trebala da bude nagrađena nevoljama, koje su samo nama namenjene. — Verujte, gospodine, da mi nisu teške ove nevolje! — odgovori ona toplo i iskreno. — Vama zar?Kome su one lake? — Nisu mi teške — odgovori mi zvučnim svojim jezikom — jer ih patim sa jednim narodom, koji ih tako strpeljivo, sa evanđelskim samoodricanjem, podnosi.Gledajte kako izgledaju ovi jadnici, što prolaze kraj nas, i ja još nisam čula ni reči protesta, ni glasa gunđanja, kao da je svako od njih svesan da samo patnjama mogu otkupiti svoju slobodu.Ja im se divim i to mi daje snage da podnesem ove tegobe! Bio sam joj blagodaran na rečima, koje su me mogle bar za trenut da uteše; za trenut samo, dok se ne obazrem oko sebe i vidim ponova svu nevolju i jad. Rastajući se od Francuskinje da se vratim svome mestu, spazio sam opet nju — Gospu u crnini.Stajala je oslonjena na jedan hrast, koji je visoko uznosio svoje gole grane, stajala je mirno i nepomično kao figura na nadgrobnom spomeniku.Poumih da joj ponudim uslugu, ako joj kakva na putu zatreba i priđoh joj. Tek kad sam bliže prišao, pojmio sam šta ju je zakovalo za to mesto na kome je.Nedaleko od hrasta ležao je jedan svež grob sa krstićem od grančica uvezanih vrpcom.Odustao sam odmah od namere da uznemiravam Gospu u crnini.Ona ne diže glavu. Malo za tim prođe mimo nas jedan arnautin, vraćajući se sa praznom korpom, iz koje je beguncima rasprodao jabuke divljakuše.Zapitah ga i on mi reče da je u grobu žena, juče su je sahranila njena deca a oni, arnauti, pomogli im da iskopaju grob. Teške me misli obhrvaše kraj svežega groba tog i skidoh kapu kao da je u tome času kogod kazivao molitvu.Bona možda, ili obolela od gladi i zime, nesretna majka potegla je ovaj mučan put samo da spase porod svoj.Odvajala je od svojih usana, od svoje snage, od svoga zdravlja i hranila porod svoj i vodila ga kroz mraz, grejući ga materinskom ljubavlju; spavala je po drumovima, pokrivajući ga materinskom brigom.I posrnula je ovde, na sred puta, na sred druma i potražila sebi odmora, večitoga odmora, a dečicu pustila samu u planine, u patnje, u glad. Deca su je sahranila.Nisu imala sveštenika da im opoje mater, nisu imala voštanicu da joj pripale; posula su grob samo iskrenim, detinjim suzama i tako su poslala Bogu najtopliju molitvu za dušu matere svoje.Suza je molitva najbliža Bogu, suzi je nebo otvoreno; nebo je skup suza čovečanskih.A zar je majka i mogla poželeti lepšega opela a zar je Bogu mogao biti draži, koji drugi obred od obreda, koji se suzama, iskrenim i toplim detinjim suzama vrši? Grob joj leži na lepu i vidnu mestu, sa kojega se dogleda široka i pitoma Metohija, ograđena snežnim vrhovima, koji blješte pod nebom.Više groba joj stari hrast, koji se prikopčao za zemlju svojim čvornovatim udovima, kao orao kad zabode nokte i prikopča se kandžom za mrcinu.Njegovi se vrhovi tiho povivaju pod vetrom koji puše ozdo iz drimskih klanaca i starac stenje i ječi kao da ovaj novi, sveži grob, u koji je sahranjena jedna materinska ljubav, i njemu pričinjava bol.O, da je to prvi bol kome je on svedok!Duboke brazde na stablu njegovome kazuju da on već vekovima stoji tu kao nemi stražar na drumu, kojim su se toliki događaji valjali.Bio je on svedok možda, kada su ovim drumom, kroz ravnu Metohiju, prolazili srpski vitezovi i odlazili svetim Dečanima na poklonenje ili se zbirali pod Prizrenom na junačke igre ili u Skoplju na zborisanje.Ovuda su nekad prošla tri mlada viteza, Miloš, Marko i Hrelja pa se spustili u vrh Dukađina, pod kulu na kojoj je boravila obesna sestra Leke Kapetana.Ovuda su prohodili i Mrnjavčevići, idući svome Skadru na Bojani, ovuda i Balšići odlazeći u tazbinu. Bio je svedok ovaj starac i kada se pre trista godina diže narod iz Metohije, te sa Patrijarhom krenu u zbeg ispred divljih Arbanasa, koji siđoše sa onih planina iza Drima i evo je svedok sad, kad taj isti narod, bega u te planine tražeći zaštitu. Mnogo je bora na starčevom licu ispisano.Hoće li dotrajati da vidi ravnu Metohiju blagoslovenu mirom; njena zelena polja preorana i oplođena; njene bogate gore ozelenele; da vidi na tim poljima vredna ratara kako bere plod svoga truda; da vidi kitnjasta sela sa belim crkvama i školama; gvozdene puteve, koji prosecaju bogate doline i nove gradove, koji niču oko velikih i bogatih preduzeća? Ako ne dotraje dotle, hoće li bar starac dotrajati da vidi decu, koja su se juče rastala od majke i njemu grob poverila; da ih vidi zdrave i čile, kako su došli još jednom da obnove materin grob kiteći ga utehom da je sad u slobodnoj Srbiji, kojoj se i ona vraćaju u zagrljaj? Hoće li on, hoćemo li mi dotrajati da doživimo to?Ovo je prvi grob, što ga ovako na putu ostavismo; nećemo li na daljem putu svom sejati usput grobove i razređivati se, dok i poslednji ne ugine?O, koliko je njih od nas već pozavidelo ovom grobu, tu, na domaku granice, na poslednjem parčetu, na poslednjoj stopi srpske zemlje! Naše će grobove već pokrivati tuđa zemlja; nama će grobnica biti nova otadžbina! Mi smo već danas deca bez otadžbine! Kad smo mi iz Prizrena krenuli na sever, Kralj, Vlada i Vrhovna Komanda krenuli su na jug.Da bi stigli istome cilju, krenuli smo jedni uz tok a drugi niz tok jedne i iste reke, ali su oba ova puta zatim savijala na zapad i vodila obalama jadranskog mora. Kada je još 13. oktobra otišao iz Niša u Vrnjce predsednik ministarstva Nikola Pašić, na pogreb svome dugogodišnjem saradniku i drugu, ministru Lazi Paču, otišao je sa pogreba u Kraljevo da se nađe sa poslanicima Engleske, Francuske, Rusije i Italije i da ih upozna sa situacijom u kojoj se zemlja nalazi od trenutka njihovog napuštanja Niša.Tada im je izjavio da bi se situacija mogla još uvek promeniti ako saveznici na vreme stignu i oslobode Skoplje, koje su Bugari već zauzeli bili.Oslobođenjem Skoplja uspostavio bi se saobraćaj sa Solunom i omogućilo bi se prebacivanje jedinica na razne frontove a veliki deo južne Srbije spasen, obezbedio bi osnovicu za buduće zajedničke operacije saveznika sa nama, radi dobijanja veze sa Rusijom preko Rumunije. — Ako se moramo odreći te nade — rekao je poslanicima tada Pašić — vladi neće ostati ništa drugo no da se povuče u planine! I Srbija se morala odreći i te, kao i svih ranijih nada, i krenula je u planine. To je bio jedan od najtežih i najmučnijih trenutaka u ovoj velikoj tragediji srpskoj, polazak zvanične Srbije u planine 11. novembra 915 godine.Prizrenci i izbeglice, koje su rešile da ostanu u Prizrenu, sa očajanjem su šaputale međ sobom vest, da je Kraljevska Vlada napustila otadžbinu.I ako je svako znao da će to biti, da je rešeno, da je odlučeno, ipak je očajno kršio ruke: — Dakle odoše, ostaviše nas? — Do ovoga časa još sam u nešto verovao, ali sad... — Do ovoga časa bio sam građanin jedne države a sad... rob, rob! Takve su se očajne reči bacale i razmenjivale posle odlaska vladinoga i ni malo nije svet mogla umiriti okolnost što su u Prizrenu još i stari Kralj i Prestolonaslednik.Oni su vojnici, oni će s vojskom.Vlada je otišla — to znači nema više Srbije, vojska je ostala za to da se i ona povuče. Sa starim je Kraljem opet bilo nevolje.Topovska zrna već su tresla prizrenske krovove, kada je pristao da napusti poslednji slobodan grad Srbije.Žaleći još uvek, što mu se nije dala prilika da pogine na Kosovu on se tvrdoglavo opirao da pođe iz Prizrena. — Niko ne može da natera jednoga Kralja da napusti svoju Kraljevinu! — uzvikivao je starac uzbuđeno. On je s nepoverenjem slušao razloge, po kojima bi njegov ostanak u stvari značio napuštanje Kraljevine, jer zarobljen kralj, ne znači samo propast Kraljevine već i kapitulaciju one ideje koju ona u ovoj borbi predstavlja i čiji je on nosilac. Stari Kralj je odmahivao glavom na sve te razloge i očajno uzvikivao: — Pustite me bar da umrem ovde, na vratima Srbije. Vlada je otišla 11. novembra a on je ostao u Prizrenu još četiri dana za tim.Najzad, kad je već poslednji trenutak bio nastupio, te je morao i sam uvideti da drugače ne može biti, otišao je najpre u crkvu — to je bila nedelja 15. novembra — i odstojao je celu službu, moleći se Bogu za one koji su krenuli i za one koji ostaju.Iz crkve, Kralj je pošao peške na put, zdraveći usput i praštajući se sa očajnicima koji su ostali i koji su ovaj mučni prizor gledali sa prozora svojih kuća ili sabrani u prestravljene gomilice pod strejama prizrenskih kuća. Kralj je sa teškim suzama u očima, okretao se levo i desno i mašući rukom, pozdravljao: — Zbogom, deco! Kad je izašao daleko van grada, on je seo u automobil i uputio se ka Ljum-Kuli. Na Ljum-Kuli, dokle se stizalo kolima i automobilima, čekali su mali tovarni konjići, sa kojima će se poći dalje.Kola i automobili, koji su dovde dovezli Kralja, Vrhovnu Komandu i Vladu, ovde su nemilostivo uništavani.Kola, pošto je sa njih skinut tovar i ispregnuta stoka, bacana su u ambis; automobili prelivani mašinskim zejtinom i benzinom i paljeni.Drugi su opet šoferi namenili lepšu smrt, jednu vrstu samoubistva, svojim automobilima.Na visini, do koje se ovde prizrenski drum penje, gde se diže Ljumska Kula, obala je kamena i odsečna, i Drim teče dole pod stenom u grdnoj dubini.Oni su dovozili svoje automobile do ivice ovih stena, pustili su motor u pokret i otkočili kočnicu.Motor je zatutnjao, kola krenula i strmoglavila se ozgo sa užasnim tutnjem, kršeći se o stenu i sručujući se u ambis. Odatle, od Ljum-Kule, nastaje uska staza kojom se uputila duga povorka begunaca i natovarenih konja, sve jedno po jedno, sve jedno za drugim.Ta povorka se vije po usečenoj stazi kao duga, beskrajna zmijurina, koja se čas gubi među kamenje, čas pojavljuje na okukama.Staza ova ide iznad provalije, na dnu koje Drim pomamno juri i urla kršeći se o stene. Stari Kralj je prvo veče zanoćio na Ljum-Kuli a sutra dan krenuo sa tri svoja oficira i šest vojnika kraljeve garde.To mu je bila sva pratnja a pratila su ih još i tri konja, koje je Kralj po gde kad uzjahao, ali je radije išao peške, ma da je bio nemoćan a staza teško prohodna, još više zbog leda i mraza. Vojvodu Putnika poneli su vojnici na ramenima.Njegova teška bolest nije mu dozvoljavala ni po ravnome putu da odi a kamo li po ovome bespuću.Sagrađena je, njega radi, jedna drvena karaulica koja je nošena na motkama.Ta karaulica ličila je po obliku na srednjevekovne plemićske nosiljke a inače je bila od običnih dasaka, sa sedištem unutra i prozorom, kroz koji je prodirao vazduh i svetlost u drvenu kućicu.Vojnici, koji su nosili ovu kućicu, smenjivali su se i često puta odmarali jer im uzina staze nije uvek dozvoljavala da je nose na ramenima, već su je morali po gde kad spuštati na ruke. — Možete li, vojnici? — upitao bi po gde kada stari vojvoda, zamoren bolešću i zlom sudbinom. Treći starac, Ministar Predsednik Pašić, pojahao bi po gde kad konja, ali je išao takođe radije peške, oborene glave i podržavajući se jednom batinom.On nije govorio, nije razgovarao usput.Do njegovih ušiju dopirala su gunđanja i izrazi nezadovoljstva gomile, koja je sve svoje nevolje njemu pripisivala i na njega sručivala.Iskusni starac znao je da nevolji valja oduške, da narod svakoj nedaći traži krivca i, nosio je strpeljivo svoj krst, uveren da je pozvan i dužan nositi ga.Ostali ministri išli su tako isto, ko peške a ko na konju, ko izmakao a ko izostao a svaki brinući tešku brigu i izmenjujući razgovore samo po gdekad, na odmorištima, ili gde bi se staza toliko proširila da bi mogli poći uporedo. Ove tri grupe, Kraljeva, Vrhovne Komande i Vladina išla je svaka za se, nisu čak svakad ni noćivale na istome mestu, niti su za isti broj dana i noći prešli ovaj teški put do Skadra.Sa njima, pred njima i za njima, išla je masa begunaca, vojske i naroda.Bile su to činovničke i oficirske porodice, pa onda veliki broj nadleštava, činovnika, strane misije i naša sirotinja.Sve je to krenulo naročito tim putem što je Kralj tuda krenuo, računajući na veću zaštitu i tek se ovde u planini uverilo da je cela Kraljeva zaštita tri oficira i šest vojnika. Što se dublje u planinu zalazi, put je sve strmenitiji, sve teži, jer je go kamen i u njemu urezana uska staza, pod kojom zjapi provalija.Hladnoća sve jača a poledica i sneg ometaju korak te se klizaju ljudi, klizaju konji. Kralj ne može, njemu i inače klecaju kolena.Kliza i pada.Dižu ga, on polazi pa opet kliza i pada. — Padam često! — veli. — I mi Veličanstvo! — teši ga ađutant, podmećući mu svoja snažna pleća. — I vi, al se vi dižete, a mene mora da dižu. Na konja su ga još manje smeli popeti, to je bilo još opasnije.Zastaju kod prve širine, da ne bi zakrčili put.Kralj seda na kamen i navlače mu preko čizama debele seljačke čarape, ne bi li mu pomogle da ne kliza.Al’, pouzdanije nego to, ađutant mu podmeće pleća, on ga grli, i tako nastavljaju put. — Ovo je strašno! — žali se jedan građanin majoru koji je pred njim. — A tek je prvi dan putovanja; našta li ćemo naići sutra, a našta prekosutra? Major ćuti, ne obzire se i korača dalje. — Ovo je pravo Napoleonovo odstupanje sa Moskve! — gunđa dalje građanin. — Gore je ovo, drukčije je ovo! — okrete mu se major — Napoleonova je vojska odstupala kao pobedilac a ne kao pobeđena.Napoleonova je vojska 1812, sačuvala svu formu odstupanja tako da je ruski generalštab i dalje pravio planove o mestima gde će se Francuzi zadržati i primiti borbu a Francuzi su i sami verovali da će primiti tu borbu.Pa onda, 1812 godine odstupala je kroz smetove i močari jedna vojska a nije narod i, što je najglavnije, francuska se vojska, odstupajući, vraćala u otadžbinu i svaki korak koji je njen vojnik učinio, ma kako težak put bio, znao je da ga vodi bliže otadžbini.A mi idemo sve dalje od otadžbine, mi napuštamo otadžbinu; mi ne znamo kuda ćemo!... — Ne znamo bogme! — dodaje očajno građanin i nastavlja dalje put predajući se sudbini. A put sve teži, staza po gde gde uska i strmena, da se jedva može proći.Smetovi leže po okolnim planinama i stegao užasan mraz. Posrće se sve više i sve češće, konji padaju a ljudi malaksavaju i izostaju.Počinju se već puzati i ljudi i stoka.Na pojedinim opasnim okukama, pod kojima su provalije, konjima vezuju oči ili im pomažu hvatajući ih za ular, za grive, za rep.Ljudi se hvataju za ruke te obrazuju kolo, da bi jedan drugog zadržali; žene ciče i ne sme da prođu.Već je pao u ambis jedan konj tamo negde pozadi, pao je još jedan.Vele da je ovaj poslednji povukao sa sobom i čoveka. Prvi konak posle Ljum-Kule bio je Spas, gde izbija klanac kojim je nekada išao put za Đakovicu i gde se na desnoj obali Drimovoj uznose razvaline Leke Kapetana vojvode Dukađinskog.Tu je, u jednoj pustoj dolinici, koja se spušta do obala Drimovih, usamljen han na putu a ko zna gde je selo toga imena, valjda negde u planini. Kod hana se već skrhala masa ljudi i stoke a pridolaze sve nove i nove grupe, koje su jutros ranije krenule.Sve prostorije posednute a i nema ih mnogo.Han je obična, kamena, dvospratna zgrada; na donjem je spratu ar a na gornjem dve prazne sobe.Sobe su zauzele porodice oficira Vrhovne Komande a dole se strpalo sve što je zarana stiglo.Ovo, što sad pridolazi tiska se oko hana, razgrće sneg i blato i nanosi drva, te sprema vatre oko kojih će probditi noć. Kralj će stići docnije i neće naći mesta za sebe.Kada mu se učini ponuda da se na gornjem spratu načini mesta za njega, on će odbiti. — Neka ih, neću da uznemiravam žene i decu.Ženama i deci treba krova, mi vojnici možemo i ovako! I kad je rekao to „mi vojnici“ pogledao je sa zadovoljstvom na nekoliko starčića iz trećega poziva, ostatke onoga trećega poziva, koji je onako slavno izginuo, braneći odstupanje mlade vojske sa Kosova. Badava se navaljivalo na njega da se skloni pod krov, badava mu je obraćana pažnja na mraz koji je sve više stezao, starac je uporno ostao pri tome da on neće da se odvaja od svojih vojnika, da hoće da pati zajedno sa njima.I, dok su trećepozivci nanosili drva i spremali vatru za sebe i svoga Kralja, dotle se on setio da obiđe bolesnoga vojvodu Putnika, koji je već ranije stigao u Spas. Dva klonula starca, Kralj bez kraljevine i vojvoda bez vojske, dugo su, dugo razgovarali o zloj sudbini koja ih je postigla. Kada se već razbuktala vatra u zavetrini, iza hanskoga zida, Kralj je seo među svoje drugove da tu, kraj vatre, probdije noć. I večerao je tu međ njima.Uzeo je, kao i oni, krišku hleba u ruku i malo kuvanoga pasulja kojim su ga ponudile izbeglice sa gornjeg sprata hanskog. — Zlo, nesreća! — veli Kralj, sedajući međ svoje nove drugove. — Veliko zlo, gospodaru! — odgovoraju starci praveći mesta Kralju. — Sam kamen i pustinja! — nastavlja Kralj — A kako je kod nas sve pitomo i lepo... — Eh! — učini jedan trećepozivac, koji je sedeo prema Kralju — Nema nigde ono.Ne bi dao ja jednu moju njivu za celu ovu planinu. — Pa dao si je, eto si je dao! — dobacuje mu drugi. — Pa... dao sam, al’, ne daj Bože da ostane ovako.Da l’ će ovo duga ovako, gospodaru? — Neće valjda — teši ga Kralj — Neće.Da nismo daleko i od Francuza i od Rusa, stigla bi nam pomoć te ne bi ovako postradali. — Bome, postradali smo mnogo. — Je l’vas mnogo izginulo? — Pa jeste, prepolovili nas. — Šteta, a borili ste se baš čestito, hvala vam! — Izgibe sam domaćin, gospodaru. — Znam, znam! — učini Kralj i uzdanu — Nisu mi dali a tražio sam i ja da ostanem tamo, da se borim sa vama starcima i da poginem. — Kud bi ti, Gospodaru? — Tražio sam, al’ nisu mi dali! — ponovi Kralj. — Moraš se ti čuvati, Gospodaru, trebaš ti nama. — Treba vama kuća vaša i deca vaša; treba vama zemlja vaša i treba vama otadžbina vaša, a ja... šta ću vam ja?Danas jesam, sutra nisam; ako nisam ja, biće drugi.Nije zlo izgubiti kralja kad imaš otadžbinu, ali je zlo, braćo moja, izgubiti otadžbinu a sačuvati kralja. — Pa ono jeste... odgovara kao ubeđeno trećepozivac. — Biva, da umre domaćin a kuća ostane — nastavlja Kralj — Nije ni to dobro, ali opet kuća je tu, imanje je tu, naći će se ko će prihvatiti imanje i kuću; ali je naopako, moj brajko, kad vidiš domaćina bez kuće, bez ognjišta, bez njive, bez livade, bez stoke. — E to jeste! I tako se među starcima nastavlja razgovor duboko u noć, dok umorni ne klonu glavama na grudi. Pre četiri ili pet dana, ovako su isto kod ovoga hana sedeli oko vatre i ministri, koji nisu ni noćili na Ljum-Kuli već odmah nastavili put.Oni su prenoćili u hanu ali su dugo sedeli na utrini, oko vatre, da se prihvate i da se razgreju pre nego što legnu.Po licima, osvetljenim plamenom, među kojima se naročito ističe lice Ministra Predsednika uokvireno sedom bradom, videlo se da vode brižne razgovore.Sa lica je Pašićevog izčezao onaj izraz mira i hladnokrvnosti, sa usana mu se izbrisao onaj osmeh, koji je kroz pedeset godina političkoga mu života igrao na njegovim usnama, pa ipak on se držao tako kao da još uvek veruje u nešto, kao da se još uvek nada nečemu.Nije klonuo ili bar nije dozvolio da se to na njemu primeti.Na licima je ostalih njegovih saradnika bio mnogo jače izražen otisak opšte nevolje. Razgovori su se vodili o velikim brigama koje su ležale na vladi.Vojska je zašla u planine bez hleba i bez ikakvih drugih potreba.Posle dvomesečne neprikidne i očajne borbe, posle nečuvenih napora, ta se premorena vojska povlači u planine gde je očekuje glad.I kad stigne u Skadar, čime će tamo biti prihvaćena?Ima li tamo hrane ili bar, može li se doneti? Saveznici su bili primili na sebe snabdevanje srpske vojske i, prema obaveštenjima koja je vlada imala, ta se hrana već nalazila u Medovi.Sva je briga dakle bila, kako bi se i na koji način ona mogla prebaciti iz Medove u Skadar, dok niko nije ni slutio da i u Medovi nema ni jednog zrna savezničkog obećanja. — Valja što pre stići u Skadar — šapće Pašić — pre no što se vojska počne skupljati tamo. — Tamo su valjda već stigli saveznički poslanici? — I da nisu stigli, iz Skadra ćemo moći dobiti veze sa savezničkim vladama. — Mogla bi se, verovatno, umoliti talijanska vlada da ustupi kakav brod koji bi prebacivao hranu iz Medove. — Treba stići u Skadar što pre!Kako stoji sa rasporedom putovanja? — okrete se Pašić jednome činovniku, koji mu je stajao za leđima. — Prema obaveštenju kapetana Redžepa, sutra možemo stići u Arsit-Han, prekosutra u Čeret. Esad-pašin kapetan Redžep i još nekoliko esadovih čauša, pratili su našu vladu, za kojom je išao i jedan odred zanatske čete.Kapetan Redžep je i ranije bio u vezi sa nama i znao je srpski, te je on služio najviše kao tumač a i kao vođa po ovim teškim putevima. — I kad bi onda stigli u Skadar? — zapitaće jedan od ministara. — U svemu treba nam još tri dana, ako gospoda ministri mogu da izdrže te da ne budemo prinuđeni da pravimo manja odstojanja. — Kad mogu ostali... — zausti neko da kaže. — Ostali neće tako putovati.Vrhovna Komanda ne može zbog vojvode.Sa njegovom je nosiljkom vrlo teško praviti ta odstojanja.Neće moći ni Njegovo Veličanstvo. — Mi moramo! — prekide Pašić. Tako su, ovi razgovori i savetovanja, bili u neku ruku ministarska sednica, držana oko vatre, među smetovima i u sred planine. Od Spasa put napušta obale Drimove i vodi u unutrašnjost planina Dukađinskih kroz jedan niz provalija, klanaca i stena pokrivenih snegom i smetovima.Hladnoća sve više steže, mraz sve oštriji.Begunci i inače iznureni trudnim putem, nespavanjem i glađu, uvijeni u krpe i dronjke, u ćebad i šatorska krila, klonulo gaze smetove i očajno pogledaju putem predase, koji ih vodi u sve dublju i dublju bedu. Vlada žuri da po rasporedu stigne večeras u Arsit-Han a zatim što pre u Skadar.Danas su pala dva vladina konja s tovarima i skrhala se u ambis.Kažu da je tu bilo dokumenata koji su za uvek propali. Oficiri Vrhovne Komande ne mogu tako da žure, oni lagano idu, stopu po stopu, prateći nosiljku svoga šefa, starog vojvode.Vojnici, koji je nose, nigde skoro da naiđu na širinu da bi je mogli poneti na ramena te pružiti korake, već je nose na ruke a ruke im se skočanjile od zime te se svaki čas menjaju. Kralj već malaksao.Jučeranje naporno pešačenje od Ljum-Kule do Spasa, noćašnje bdenje kraj vatre i današnji težak i studeni dan, oduzeli su mu i poslednje moći.On poguren, umoran, poprskan blatom i neizbrijan naslanjajući se jednom rukom na batinu a drugom na rame svoga ađutanta, korača lagano i svaki čas zastaje da uzme malo vazduha. Putem se već sretaju oni koji su malaksali koji su klonuli, pa napustili svoje društvo i ostali kraj puta; sretaju se već i samrtnici, koje je glad i mraz savladao i koji su se kraj druma povukli i predali laganoj smrti, koja ih već grčevito grli; sretaju se već i mrtvi, koji su tu ostali juče i prekjuče i čije je telo sneg već zavejao, a u snegu se obeležio kurjačji trag, koji su namirisali lešinu, obišli je, pa će noćas, kad planina bude pusta i mirna, doći da je rastrgnu.Što dublje u planinu, ta je pojava sve češća; mrtvi ljudi i mrtvi konji sve češće kite staze, tako da klanci, kroz koje begunci ode, već počinju ličiti na kosturnice. Stari Kralj sa teškim bolom, skidajući kapu, prolazi pored ovih žrtava, skrećući pogled sa nesretnika koji su posejali drumove.Da bi ugušio osećaj koji mu je legao na dušu, skretao bi govor ili pažnju na drugi koji predmet. — Možeš li, sine? — pripitao bi kakvog dečka koji je prolazio kraj njega, spuštajući mu ruku na rame. — Mogu! — odgovara dečko i ne sluteći da je to Kraljeva ruka na njegovom ramenu. — A hoćeš li upamtiti sve ovo što vidiš? — Hoću! — odgovara dečko. — Ako, upamti, treba da upamtiš pa da pričaš, svima da pričaš. Što se dalje ide, put sve teži a glad i zima sve više stežu i sve ih više ostaje usput.Noći su bile naročito strahovite, a već se nigde nije moglo naći drva.Padali su usput ljudi kao mušice, padali su i dizali se ili su ostajali tamo da grobovima svojim obeleže put kojim je Srbija prošla. Vlada je uvek napred žurila, i stigla je kao što se u Spasu ugodilo, petoga dana po podne u Skadar.Kralj je duže putovao, čitavih osam dana do Lješa i još tri zatim do Tirane.Spavao je kao i ostale izbeglice, kraj vatre, pod krovom kakve arnautske seoske udžerice, po hanovima; jeo je suvi hleb ili gde kad, ako bi gde zatekao kakvu komandu, što su mu odvojili po gde što iz kazana. Šestoga dana putovanja, Kralj je sišao u Drimovu dolinu, gde put opet slazi na Drimove obale.Tu, kod Gomsića, gde Drim valja prebroditi pa ući u Skadarsku ravnicu, već dopire blaži vetrić, već se dogleda sunce koje sja na jadranskim obalama i daleko tamo naziru se planine koje grle Skadar. Tamo svi željno pogledaju, tamo ima sunca, tamo ima hleba — tako bar svi misle i ne sluteći da će po skadarskim ulicama padati kao snoplje i umirati od gladi. Poslednje te večeri, pre no što će se povući pod krov da legne, Kralj je prišao jednoj vatri, oko koje su posedali vojnici.On sutra neće nastaviti put za Skadar, on će se sutra rastati od vojnika, pa je rad još malo s njima da progovori.On će sutra samo donekle poći skadarskim putem, zatim će pregaziti Drim i otići u Barbalušu a odatle u Lješ.Vojnici i izbeglice nastaviće put pravo za Skadar. Veče je bilo vedro i ovde, u dolini, nije tako naglo osvajala noć, kao tamo među smetovima i stenjem.Nešto je blago lebdelo u vazduhu naglašujući blizinu obala na kojima sunce greje.Zvezde su jasnije sjale i boja neba nije bila više onako sumorna.Sve što je verovalo u smrt, počelo je ponova verovati u život.Oh, kako je za malo ta vera trajala! Kralj je bio razgovoran.Ukazujući na modre planinske mase, koje se oko Skadra uznose i koje vedra noć jasno ocrtava i izdvaja, on veli vojnicima oko vatre: — Eno, vidite li, deco, i tamo smo lili krv, po onim brdima. — Kako se zovu ona brda? — pita jedan ostariji vojnik. — Ono tamo, u dubini, što uznosi vrh, biće da je Taraboš a ova manja brda, ovamo levo, tu je Brdica. — Je l’ to Brdica? — zapita jedan čičica iz trećega poziva, kome pri pomenu ovoga imena prelete na mah taman oblak preko čela. — To će~biti! Čičica se zagleda tamo, pomno se zagleda i zaigraše mu suze u očima.Zatim prošaputa više sebi: — Tamo sam sina izgubio! — Onda, je l’? — pita Kralj. — Jes’, onda! — dodade čičica — pa evo sad došao sam da mu obiđem grob. Svi se ućutaše, osećajući dužnost da ne remete svečanost trenutka, u kome se u očevoj duši budi ponova tuga, na dogledu sinovlja groba.Čičica je dugo, dugo gledao one modre povijarke, gde toliki mladi srpski životi leže, pa se onda okrete vatri i dodade: — Ko zna da nije Bogu bilo drago da me dovede dovde te da i ja u blizini sinovljoj legnem u zemlju.Evo, kako sam iznemogao, daj Bože da sutra i do Skadra stignem. — Što je bilo mučno i teško prešli smo već — teši ga Kralj — ovo sad do Skadra lakši je put, možemo i mi starci. Zatim se zapodenu razgovor i o Skadru.Kralj je pričao vojnicima da je u mladim godinama odlazio u Skadar i kazivao im je da je lep i bogat grad. — A je l’ to naše?— pita vojnik. — Naše je, naši su ga kraljevi zidali — veli Kralj — tri brata, Vukašin, Uglješa i Gojko, i mnogo su muka videli dok su ga nazidali.Sve što bi oni za dan nazidali, zla bi vila za noć porušila.Je l’ zna ko onu pesmu o zidanju Skadra na Bojani? — Znam ja — reče jedan mlađi vojnik iz grupe. — E, je l’ tako kaže pesma: „Sve što braća za dan nazidala, zla bi vila za noć porušila?“ — Jes’, tako! — odgovori onaj. — Ama, zar je to moglo u istini da bude? — zapitaće jedan trezven starčić, koji je dotle samo slušao razgovore, zabavljajući se ušivanjem rukava na šinjelu koji je negde usput zakačio i iscepao celom dužinom. — Koje to? — pita ga mladić. — Pa to što pesma kazuje.Zar je bilo nekada tako zlih vila pa da za noć poruše sve što bi kraljevi za dan nazidali. — Bilo je — dodade stari Kralj — bilo je a ima ih i sad. — Sad? — učiniše nekoliko njih. — I sad još! — nastavi Kralj bono mašući glavom — Eto, zar ne vidite moju sudbinu.Sve što za dan sagradim, zla mi vila za noć poruši.Koliko smo se svi mučili da sagradimo ovu državu, pa eto... poruši vila za noć, poruši do temelja...! Kralj prekide i duboko se zamisli.Svi ućutaše povedeni i sami razmišljanjem o zloj vili, koja ruši sve što Srbin zida. Noć poče jače da osvaja, a zima jače da steže.Kralja opomenuše da mu valja leći. Zarobljenici idu za nama kao ajkule za morskim brodom.Izmoreni, izdrpani, podbuli, počađali i izblesaveli od gladi.Idu za nama i čekaju da kogod baci prljavu koru od sira, spoljni list od kupusa, kožicu od krompira i saginju se, te dižu te otpatke iz blata i žderu.Kad iz kakvih kola ispadne oglodana kost oni je grabe i glođu, kad ispadne prazna kutija od konzerve oni je ližu i krvave jezik na oštroj tenećki. Niko ih ne goni, niko ne sprovodi, niko im ne bi branio da ostanu i sačekaju svoju vojsku, pa ipak oni idu za nama.Šta je to što ih vezuje za našu sudbinu?Razumem one, među njima, koji su Sloveni i u kojih se rasni osećaj još više razvio od kako su u našoj sredini, ali su nam se pridružili i drugi.Vilo je i Nemaca sa dalekih strana, iz Virtenberga, Saksonske i Bavarske.Da ih nije gonilo da nam se pridruže uverenje da pobedioci nose sobom glad ili možda odvratnost prema krvoločnome poslu koji već godinu i po dana bez odmora vrše? Žalio sam ove bedne ljude, ali im pomoći nisam mogao jer sam i ja već svoj obrok brojao na zalogaje.Ako sam ponudio kome cigaru duvana, ja sam već dovoljno žrtvovao a i njemu dovoljno učinio.I koliko sam za to malo dara sreo blagodarnosti kod ovih nesretnika, koji su već onemeli od gladi.Jedan mi je izjavi glasno, rečima: — Hvala ti, brate i rode! Bio bi lep i stasit momak po uzrastu, ali ga ispila glad i napor, te mu potamnelo lice iz kojeg sjakte dva utonula mladićska oka. Iznenadi me čistota i naglasak njegov te mu priđoh. — Ti si Srbin, rođače? — Srbin! — odgovori mi pripaljujući cigaretu koju sam mu dao. — Pa od kud ovde? — zapitah ga začuđeno. — A gde bi bio, već sa vama? — odgovori i poče žurno da srče cigaretu koju je pripalio. Ipak mi je bio čudan njegov položaj.Znao sam da su Srbi zarobljenici izjavili dobrovoljno da će stupiti u redove boraca i stupili su.Da li je ovaj jedan pretpostavio biti srpski zarobljenik tome da bude srpski vojnik? On je verovatno pogodio šta sam ja premišljao pa nastavi nepitan: — Bio sam ja, gospodine, tamo gde je trebalo biti, nisam izostao, ali... eto! A kad mu se učinilo da je ipak sreo u mome pogledu sumnju, on brzo dodade: — A vi valjda, što vidite na meni ovo austrijsko odelo, pa za to ne verujete? Nisam mu rekao da li verujem, te on sam objasni: — Obukao sam ga sad, u Prizrenu, u bolnici. Prekinuli smo dalji razgovor jer sam se zaustavio pred jednom mučnom slikom kraj druma, gde se beše okupila čitava gomilica izbeglica.Pod tovarom, koji je nosio na leđima, ležao je na zemlji nemac, zarobljenik, a kraj njega je stajao jedan građanin očajna lica i vajkao se: — Pogodio sam ga da ga hranim a on da mi nosi ovaj tovar.Pa kad mu dadoh na podne komad proje a on je ne pojede kao čovek, nego je poždra, proguta je.I od tada zanemože pa evo sad gde će da me ostavi na sred puta! Građaninovo vajkanje nije činilo utisak saučešća prema nevolji zarobljenikovoj već pre sebično jadanje, što je pao u očajan položaj da tovar sam ponese dalje. Nesretnik je ležao na zemlji lica zarivena u blato.Oči mu iskočile iz duplja a na usnama mu vri pena.Ispod raskopčane bluze i prljave, podrte košulje, nadimaju se rebra na kojima i nema mesa već samo tamna a prozračna, zategnuta koža. — Izgladnelo pa bitisalo! — reći će jedan iz gomile. — A možda ga i teret ubio! — dodaće drugi. — Nije, brate, teret — pravda se onaj građanin — Nema ovde ni trideset kila.Poneo bih ja to i sam al ne mogu, imam sipnju. On ponudi pod istim pogodbama zarobljenika, koji je malo čas sa mnom razgovarao, ali ovaj odbi: — Ne mogu, ranjen sam — odgovori on — ne mogu ni toliko poneti koliko je ovaj! Najzad građanin se sam natovari i krenusmo dalje.Onome nesretniku nije bilo pomoći; ostavili smo ga tamo kraj druma da čeka smrt koja će, ako ne ranije, noćas kad stegne mraz izvesno nastupiti.Zaspaće od mraza lepim, slatkim snom i videće u tome snu svoju daleku otadžbinu i svoju porodicu.Umreće bar sa osmehom na usnama a ujutru, prvi koji naiđu, gurnuće telo dole u potok da se ne bi na drumu raspadalo. Pade mi na pamet onaj konj što je tamo negde ispred Štimnje posrnuo vukući top, te ga ispregoše i ostaviše kraj druma da čeka smrt.Ovako isto i njega smo posmatrali, ovako isto o njemu progovorili reč dve i ovako isto, ostavljajući ga samom sebi, krenuli smo dalje bez uzbuđenja, naviknuti već na te pojave, koje će sve češće i češće bivati što dalje idemo. — A odakle si ti? — zapitah posle izvesnog vremena onoga zarobljenika koji mi se opet pridružio. — Otuda, sa Dunava, blizu Dalja. — Imaš li roditelja tamo? — Imam živa oca, majku, dve sestre i jednog bratića.Ih, kad bi oni znali gde sam ja sad? A posle maloga razmišljanja, dodade: — A ko zna gde su oni? — A što oni? — Eh, što! — reče, pa brzo dodade: — Veruj, nisu ih ostavili na miru.Otac mi je dobar gazda i onako... bio im je uvek trn u oku.Kad ono bio zagrebački proces, odvedoše ga u Varadin te ostade tamo pet meseca.A nisu mu ni inače davali mira. Ponudih mu još jednu cigaretu, jer je onu prvu odavno posrkao i žudno bacao poglede na moju. — U nas — nastavi on svoje kazivanje — bio veći srpski barjak no crkveni, pa kad dođe Carev dan te se okite kuće a naš barjak s krova pa do zemlje.Prolaze žandari pa reže a ne mogu mu ništa, Carev je dan.Da vidite u našoj kući zidove, rekli bi srbijanska kuća; tu slika Kralja Petra uvijena u trobojku, pa tu Kosovska Večera, pa Blagoveštenski Sabor, Sv. Sava, pa „Uzo deda svog unuka“, pa onda Gligor Komita i već sve redom.Kad dođe slava a moj otac sve te slike kazuje gostima i tumači.Ih, da čujete o slavi kad babo kazuje zdravicu pa pomene svetoga, pa onda Cara Dušana i Obilića i Marka, pa spomene kosovsku večeru, pa ustanak, pa četresosmu, pa onda narodna prava i pragmatiku, pa završi kako mi Srbi moramo još jedanput liti krv i lićemo je, veli, ali ne više za drugoga već za sebe.Ćesar nas je slagao, veli, pravo je da sad i mi njega slažemo.A nećemo ga, veli, ni slagati, on zna da mi svoja prava tražimo te zar smo mi krivi što se ta prava mogu naći samo pod srbijanskim barjakom.Eto, tako je zborio moj babo! Ma da je sve to govorio sa malo gordeljivosti, glas mu je po gde i gde zadrhtao, verovatno potresen sećanjem na kuću i roditelja o kome je pričao.Pošto je osetio da je u meni našao strpeljivoga slušaoca a imao potrebe valjda, da se u ovoj nevolji podržava toplim uspomenama na tihi život u kući i međ svojima, on nastavi dalje kazivanje: — A koliko je puta babo tako spustio ruku meni na rame pa reko: „Eh, nek da Bog samo da odrasteš, viš onog tamo — pa mi pokazao sliku Kralja Petra — njegov ćeš ti vojnik biti!“ On je išao i u Beograd, išao je o krunisanju Kralja Petra, pa onda o Vidovdanu i pričao nam je mnogo o svemu i svačemu.„Ih, da vidiš srpsku vojsku — kazivao je meni — sve sam soko; vidiš mu iz očiju da je Srbin!A još kad čuješ da mu Srbin komanduje: „Mirno, levo, desno, u red, napred!“ pa ti slatka ona srpska reč, i ja bih star ovako, uzeo pušku i stao bih tamo u red.Pa još kad marširaju a muzika svira a narod viče „Ura“ a meni ovolike suze na oči.Plačem i ne mogu da se ustavim pa eto ti!“ A kad god babo ode u Beograd on donese otud nove slike i pesmarice, pa ih posle svi gutamo.Jedan put, kad je bio o Vidov-danu, doneo meni šajkaču.Eh, Bože, da čudne radosti!... On na jedan mah prekide priču pa će me upitati: — Ja ovaj, razvezao a ne znam da vam ne dosađujem? — Ne, ne dosađuješ mi, slušam ja! U istini slušao sam ga sa pažnjom.Bilo mi je čak prijatno ovo njegovo naivno kazivanje koje me je razgaljavalo kao blaga, tiha struja u vrtlogu olujine koja nas je nosila.On ohrabren, nastavi: — Tu šajkaču nisam smeo nositi ulicom, nije mi dao babo, nego samo u kući.Pa kad dođe slava a ja šajkaču na glavu pa dočekujem goste i sve salutiram.Tek dođe gospodin popa, ja salutiram, pa u ruku, a on pita baba: „Koj ti je ovo more?“ A babo veli: „Petrov!“ „E, kad je Petrov — reći će gospodin popa — treba da ga blagoslovim.Posvetila ti se, sinko, desnica kojom ćeš, daj Bože, poslužiti Kralju Petru!“ — Jedan put, o Vidov-danu, vodio me babo u Frušku, u Ravanicu.„Ajde, veli, da celivaš Cara Lazara!“ Ej, Bože, moje sreće!Koliko su jurili putem naši vranci, sve se nosala i povijala kola s jedne strane druma na drugu, pa meni je opet sve izgledalo da lagano idemo; da mi je što pre da stignemo u Ravanicu!A kad stigosmo, imao sam, bome, šta i videti.Tamo se slegao silan narod, čini mi se ceo Srem je bio tu.Čitav logor kola, pa šatori, pa svirači na sve strane.„Došli su i srbijanski svirači — veli babo — vodiću te posle da ih čuješ, al prvo ajde u crkvu!“ U crkvi je, znate, svetac.Jeste li bili kad u Ravanici? — Jesam. — E onda znate! Odmori se malo od kazivanja, jer smo se baš peli uz neku tegobnu uzbrdicu, pa kad se ispesmo a on danu i nastavi: — Kad smo ušli u crkvu a babo meni veli: „Eto vidiš, to je srpski car Lazo, što je poginuo na Kosovu polju.Ajde, sinko, celivaj sveca!“ A meni zadrhta duša i naiđoše mi suze na oči.Nije šala celivati cara srpskog.I babu pune oči pa mi samo šapće: „Upamti, sine, ovo!“... On opet zastade u pričanju, verovatno obuzet uspomenom na ovaj svečani trenutak iz svoga detinjstva. Sunce, koje se duboko naglo zapadu, još je slalo zrake ali su oni već bili studeni a osećao se već i mrazni večernji vetrić, koji tako nemilo miluje obraze.Rekoh mu da požuri ako može, kako bi s večeri mogli stići bar do koga sela.On uravna svoj korak sa mojim i nastavi svoje kazivanje: — Posle me odvede babo u gomilu, tamo gde su svirali srbijanski svirači.Svirali su i pevali neku pesmu a babo izvadi iz špaga peticu, pa priđe jednome od njih i reče mu glasno, tako da su svi mogli čuti: „Deder, prijatelju, Kralja Petra marš!“ Svirači zasviraše a meni poče srce da raste, kao da sam slušao svetu liturgiju u crkvi; dođe mi gotovo da se prekrstim.Kad svirači svršiše a babo opet njima peticu, pa veli: „Kaži: Avaj, Bosno, sirotice kleta!“ Svirači zasviraše i zapevaše a ceo narod što je slušao, poče da plače.U moga babe ovolike suze a i meni se steglo grlo.Posle pođe babo i još neki prijatelji iz Bačke, da se popnemo na Vrdnik, do vrdničke kule.Rekoše, odande se lepo dogleda sva Fruška Gora.Kad smo bili gore, kraj kule a mene tek babo za ruku, pa pokazujući drugom rukom, reći će mi: „Vidiš li tamo, hej tamo dole, onu reku što belasa?“ — „Vidim!“ — „To je Sava, sinko, a ono iza nje je Srbija“.Dugo smo posle ćutali i gledali tamo, one plave i modre planine, gledali smo kao neku svetinju, kao da je ono tamo sveta zemlja Jerusalim!“ Prekidoh mu priču nudeći mu opet duvan, ne bi li ga privezao za sebe.Godila mi je njegova priča baš sa svoje naivnosti i dobroćudnosti; odvlačila me je od teških misli, koje sam kao teret nosio na ovome putu, te sam se osećao odmoren. — A ja zapeo, pa sve kazujem što mi padne na pamet! — izvinjava se on, bojeći se da nije predugačak svojim kazivanjem. — Ako, ako, kazuj ti meni sve čega se sećaš, volem ja to da slušam. — E, ako volete, onda... On ućuta kao da pribere sećanje pa malo zatim nastavi: — Prošle godine, kad će se zaratiti, ja sam u jesen punio devetnaest godina, sad mi je tek dvadeset prošlo.Kažem ja jedared babi: „Babo sad u jesen će i mene regrutovati te ću biti austrijski vojnik!“ Babo se zamisli, zamisli se, video sam da su i njega morile te brige, pa tek diže glavu i reče: „Čekaćemo jesen da prođeš kroz komisiju.Može te kojom srećom mimoići, šta znam ja!“ Nije mi više ništa kazao al sam ja vido iz njegovih očiju šta je mislio.Srbija nije daleko a Sava nije široka, te ako ću služiti koga, bolje onda svoga srbijanskoga Kralja da služim.Ali dođe juna meseca iznenadna mobilizacija i nas, koji smo na jesen trebali da se rekrutujemo a od proleća ove godine da služimo, dočepaše iznenadno te ajd u Vinkovce, u kasarne.Pa još što je najgore, rat sa Srbijom, sa onom našom Srbijom. — Uh, kako je mome babi bilo, kao da si mu svu čeljad po kući poklao.U Srbiju se nije moglo više ni misliti, moralo se u kasarnu.Kad su me opremali da pođem u Vinkovce a majka samo uzdiše i krije se po kući, da joj ko ne vidi suze a babo seo pred kuću, puši lulu za lulom a niko mu reč ne sme progovoriti, niti odgovara kome kad ga zdravi.Najzad, kad bi vreme, ja izađoh pa ga upitah: „Hoćemo li, babo?“ — „Hoćemo kad moramo!“ — odgovori on, pa se diže i uđe u dvorište. — E, već, kako je bilo dok sam se opraštao sa majkom, sestrama i bratićem, ne umem vam kazati.Plakali su, eto, a i šta bi drugo!Bojali su se svi što me je ratna godina uhvatila kao rekruta.Majka me čak uvukla u sobu, dok su se drugi majali oko mojih stvari a babo prezao kočije, i tutnula mi u ruke deseticu, ižljubila me i blagoslovila me...“ Tu prekide zarobljenik priču, jer mu reč zaigra u grlu, glas mu zatreperi i dve krupne suze ovlažiše mu oči.Uzdržavao sam se ma čime da uznemirim ovaj lepi trenutak prijatnoga uzbuđenja, kada materinska ljubav i milošta prelazi preko gora i planina, preko ponora i krševa i kao sećanje miluje svoje čedo.Tim smo se uspomenama svi mi hranili i održavali u ovim teškim nevoljama i zalagivali svoje goleme bolove. Kada se malo pribra on sam nastavi: — Kad smo izašli u dvorište, kola su već bila upregnuta i moje stvari natovarene.Ajde, rekoh ja, i uzeh da se praštam a mali bratić otrča da otvori vratnice.Babo stao pred konje, pa ne gleda ovamo nego okrenuo glavu i sve nešto psuje konje.Uskočih ja u kola, uskoči i babo, prekrsti se a vranci potegoše svom snagom i izneše kao perce kola iz dvorišta. — Babo ni reči usput nije govorio a šibao je sirote vrance i ako su kao strele leteli.Jednako ih je šibao i psovao ih, pa smo očas stigli u Borovo.Tu se zaustavismo pred birtijom i tek tu babo progovori.Natoči vina i sebi i meni i kucnu se: „Ajde, veli, u zdravlje!Pa Bog neka ti bude u pomoći!Ja se nadam brzo će ovaj rat, još vi nećete ni iz kasarne izaći a rat će biti svršen.Šta je Srbija prema jednoj carevini, ne može sirota... a vama treba bar šest meseca u kasarni, ne mogu vas povesti u rat pre neg naučite pušku držati“.Pa onda ispi čašu baš do dna i poćuta poduže, pa opet će reći: „Drukče sam ja mislio al eto, vidiš, ne biva onako kako hoćeš nego kako moraš.Što ćeš!“ Pa opet ućuta a ćutim i ja, sve čekam hoće li još što reći.On ispi i drugu čašu, pa dodade: „Ne umem te, sinko, ni čemu naučiti što ćeš i kako ćeš.Neka te Bog i tvoje srce nauči!“ — Posle već stigosmo i u Vinkovce, te ja u kasarnu.Tri meseca su nas muštrali od rane zore do mrkloga mraka.Niko za to vreme od mojih nije dolazio da me obiđe.Od drugih sam bio čuo da je u selu zlo; uzeli su nam konje, uzeli nam volove a babu opet nešto terali žandari no se vratio al, vele, sprema se da pređe s kućom u Bačku, jer ga, vele, onde neće ostaviti na miru. — Naši oficiri svaki dan nam čitaju novine kako naši napreduju u Srbiji.Vele nam: dobro se tuku Srbijanci ali carska vojska još bolje.Uzeli su, vele, Šabac, Loznicu, Valjevo a samo još koji dan pa će i Beograd pasti.Proteraše jednoga dana kroz Vinkovce i zarobljenike srpske i nateraše nas sve da izađemo da ih vidimo, ali ih ja nekako izvarah.Zar srpske vojnike, vojnike Kralja Petra prvi put da vidim pa tako, kao robove?Ne, Boga mi, no sam se sakrio da ne čujem ni njihov hod kad prođu kraj naše kasarne. — Pa onda, prođe malo vremena i okitiše varoš zastavama i poče gomila kroz ulice da se dere, muzike da sviraju i iskupiše nas sve i pročitaše da je Beograd pao.Morali smo da se veselimo i mi, a kako je meni bilo u duši to ja znam.Jedino me je tešilo što su svi govorili: sad je rat svršen.Za nekoliko dana pa će nas pustiti kućama a kad se vratim, svratiću kući koliko da se vidim sa svojima, pa odoh ja preko Save i nikad me više neće Car videti. — Tako sam ja mislio.Ali se rat ne svrši, kako se međ nama govorilo, nego još kanda obrnu naopako.Niko nam ništa nije govorio nisu nam ni telegrame više čitali, ali se videlo po njima da u Srbiji nešto ne ide dobro.Svi obesili glave, svi neveseli i ne smeš pred njima da pomeneš Srbiju.A ranjenici prolaze svaki dan, puni ih vozovi, i čuje se od njih da su Srbijanci poterali naše pa ih mlate i gone da se osvrnuti ne mogu. — A jednoga dana, dođe iznenada naredba da i mi krenemo, al ne kažu na koju stranu.Jedni govore na ruski ćemo front, drugi na francuski a treći vele na rumunski front da čuvamo granicu.Bojao sam se samo da ne bude na srpski front a ono tako je i bilo.Odvedoše nas u Bosnu i prebaciše preko Drine gde su još trajale borbe...“ On prekide pričanje jer svi obratismo pažnju na jednoga konjanika koji nam je dolazio u susret, jašeći na mršavome i znojem oblivenom konju.On je iz moravske divizije koja odstupa sa Kosova Drenicom i zadržala se kod sela Kijeva te traži veze i obaveštenja od Vrhovne Komande, koja je već daleko van granice Kraljevine Srbije.Konjanik je morao strahovito žuriti, na konju mu raskrvavljene usne, noge mu se tresu od umora a znoj se oblacima puši sa njega kao sa dogorele vatre.On je čuo već od prvih begunaca, koje je sreo, da je Vrhovna Komanda otišla iz Prizrena ali ne sme na golo kazivanje gomile da se vrati s puta na koji ga je starešina uputio.Okupili smo se svi oko konjanika da čujemo što a u stvari, mi smo njemu kazivali jer nam on nije imao šta reći, toliko samo, da borbe više nema, da se sad samo povlači i da se arnautska sela u ovoj okolini neprijateljski drže prema srpskoj vojsci, te je na pojedinim mestima bilo i puškaranja. Jedan međ nama, sa detetom na leđima uvezanim tkanicama, zamaja brižno glavom: — A mi još idemo u Đakovicu, u gnezdo njihovo. — Pa mi nismo vojska, neće valjda nas — dodaje drugi. — Pitaju te oni, jesi li vojska ili nisi.Njima je do pljačke. — Vajka se onaj prvi. Konjanik obode konja i pođe dalje, put Prizrena, a mi nastavismo put zabrinuti vestima, koje smo čuli.Zarobljenik mi se pridruži opet, ali ne nastavi da kazuje, bojeći se da će njegovo kazivanje biti suvišno kraj brige, koju nam je doneo susret sa konjanikom. Valjalo ta je odobrovoljiti još jednom cigaretom i dajući mu ja ga ohrabrih: — Dakle, prebaciše vas preko Drine, pa onda? — Plakao sam od žalosti — prihvati on — ali sam krio suze da me ko ne vidi.Zar tako ja ulazim u Srbiju, onu Srbiju koju sam toliko želeo?Ulazim se puškom u ruci, kao neprijatelj; ulazim da ubijam moju braću s kojima sam mislio zajedno braniti Srbiju.I ove planine, na koje sa penjemo i koje ćemo zaliti krvlju svojom, to su baš one planine, koje sam onda sa Vrdnika dogledao, onda, kada sam celivao srpskoga Cara.Kako bi teško proplakao moj babo, sad da me vidi?Toliko mi je obećavao povesti me u Srbiju pa evo kako me je poslao! — I kako mi je bilo kad sam morao da opalim prvu pušku?Izgledalo mi je kao da sam njome gađao Srbiju, kao da sam gađao samoga Kralja Petra.Zar ja da ubijem brata Srbina; zar ja da poginem od srbijanske ruke?Došlo mi je da bacim pušku, da poletim u srbijanski lanac i da zagrlim sve one, sve one, što pucaju na mene!Oh, kad bih smeo, ali ne smeš pusto, paze te kao zvera! — Ništa nisam video oko sebe kad sam ispalio prvu pušku.Zamaglilo mi se pred očima i pucao sam dalje.Činilo mi se toga časa, kao da tonem duboko u vodu, sve dublje i dublje i počeše da mi se javljaju sve neke lepe i čarobne slike, baš kao davljeniku.Za trenut mi izađe pred oči Car Lazar i čuo sam, lepo sam čuo onu pesmu srbijanskih svirača „Aoj, Bosno, sirotice kleta!“ pa mi se javi majka, pa vido i onaj veliki barjak naš, pa slike na zidu, Kralja Petra i vojvodu Gligora i Kosovsku večeru i čuo sam reči babove, kako mi Srbi moramo liti krv još jedanput ali ćemo je liti sad za sebe a ne za drugoga; i čuo sam reči gospodin popine, ama sasvim sam ih jasno čuo: „Posvetila ti se, sinko, desnica kojom ćeš, daj Bože, poslužiti Kralju Petru!“ I još mnogo, mnogo slika mi se javilo i bata i sestre i naš vinograd i naše dvorište i naši vranci i sve, sve što sam proživeo i što sam kad god video i čuo. — Neko me trže za rukav i probudi iz toga bunila.Bio je drug do mene i on mi šanu: „Ne pucaj, nesrećniče, u vazduh; eno oficira za našim leđima sa revolverom u ruci, ubija koga god primeti da puca u vazduh!“ Trgao sam se i osvrnuo i, odista sam video oficira za našim leđima a ja nisam ni znao da sam pucao u vazduh.Učini mi se čak da je oficir baš mene gledao.U tom zasvira, daleko za nama, juriš i nastadoše uzvici i psovke oficira i pucnjava njihovih revolvera, kojima su gađali u naše redove.Skočismo svi i pođosmo na juriš.Srbijanci su nas dočekali na bajonet.Tada sam prvi put sreo srbijanskog vojnika.Eto, tako smo se sreli a kako sam ja nekad mislio i kako je moj babo mislio! — Osećao sam tešku groznicu, telo mi je gorelo kao žeravica, oči se usijale a obrazi upalili.Trčao sam napred, ispred sviju, trčao sam kao lud.Naši su oficiri mislili valjda da je to hrabrost, ali je to bila groznica, groznica od straha valjda, jer mi je to bila prva borba u životu, pa odmah juriš.A možda je bilo i nešto drugo, možda i zato što mi je jednako bilo pred očima da treba svojom rukom da ubijam srbijanskoga vojnika...Uskočili smo u rov i otpočela je krvnička borba noževima, kundacima, rukama, zubima.Ja sam napao na jednoga ranjenoga Srbijanca; desna mu je ruka bila krvava a levom je držao pušku i iznosio je više glave te se branio njome od udara.Uhvatili smo se u koštac i počeli smo se rvati.Branio se zubima i izujedao mi je ruke i grlo i cepao mi je zubima odelo.Meni se navuklo nešto na oči i ništa ne vidim nego izmahujem.Ja nisam video šta je oko mene bilo, nisam video da su naši već izmakli napred i napali drugi red rovova i da smo ja i Srbijanac ostali sami, među mrtvima i ranjenima u rovu.Mi smo se borili i dalje, dok on nije malaksao od mnoge krvi, koja mu je tekla iz pribijene ruke, te smo se iskrvavili i ja i on.Klonuo je najzad te ga ja oborih, sedo mu na grudi gotov da mu zabodem nož sa puške u grkljan.U tome času on jeknu: „Ne, kumim te Bogom i svetim Jovanom!...“ Te reči me na jedan put probudiše, probudiše me tako kao u snu kad koga iznenada hladnom vodom poliješ.U jedanput sam progledao i video, video sam oko sebe sve i znao gde sam i znao sam šta radim.Pomenuo mi je svetoga Jovana, a to je i naša slava, ona slava kad je moj babo uvek držao zdravicu i pominjao i Dušana i Lazara i Miloša.Pa eto tu slavu sad pomenu i prizva je u pomoć ovaj srbijanski vojnik, koga sam ja potegao da zakoljem.I kako mi je rekao?Rekao mi je srpski, rekao mi je mojim rođenim jezikom, rekao mi je onim istim, kojim se moja majka moli Bogu, a moj babo zdravi zdravicu o svetome Jovanu.Briznule su mi suze na oči, bacio sam pušku i počesmo onako krvavi da se ljubimo.Plakao je i on.Zatim se kao braća dogovorismo šta ćemo i kako ćemo.Sedećemo tu u rovu, ako ko naiđe pravićemo se da smo mrtvi i onako smo iskrvavljeni.Skoro će noć pa će nam ona pomoći; on će me odvesti, odvešće me među Srbe, među braću moju. — Dok se mi tako dogovaramo, tek čujemo srbijansko „ura“ i vidimo, Austrijanci odstupaju.Istina, bore se, ali odstupaju korak po korak.Šćućurili se mi u jedan kraj rova, ućutali se i mislimo u sebi: daj Bože da Srbijanci toliko poteraju one, da prođu naš rov samo, te da se mi oslobodimo.I pogoniše ih, bome, dobro ih pogoniše, te protrčaše mimo nas i ne osvrćući se i bacajući puške za sobom a Srbijanci lete za njima te nas i oni prođoše. — Ih, Bože, moje radosti!Pomogoh onome drugu, te se osloni na mene i pođosmo u pozadinu.Izvedoše me pred jednog srbijanskog oficira.Pita on mene za ime, prezime, pa odakle sam i kad smo došli na front; pa onda pita ko nam je komandant i sve tako redom pita, a ja mu redom odgovaram i kazujem, kao što bi ocu i majci kazivao. — Odvedoše me zatim u logor, sa ostalim zarobljenicima, a bilo ih mnogo.I koga ti sve nije bilo tu i mađara i švaba i čeha i jevreja, od svake vere i od svake ruke.Stajali smo dugo, vrlo dugo, pa nas onda prebrojaše i narediše da krećemo praćeni starcima iz trećega poziva. — Mene teško nešto zabole u duši i poče neka tuga da mi se svija u grudima.Ama zar ja, Srbin, pa idem sad pod stražom, kao srbijanski zarobljenik, u red sa švabama i mađarima?Zar ja da idem ovim drumovima i kroz ove planine, koje sam gledao sa Vrdnika, kao rob, i da me prati straža sa puškom?Sramota me je bila od samoga sebe, sramota me bila i od onih, koje sam sretao usput; mislio sam svi znaju da sam Srbin; izgledalo mi je kao da me svi sa prezrenjem gledaju. — Kad smo prošli kroz Milanovac a ono, otvorili se prozori na kućama i izašao silan svet na ulicu, pa nas sve to gleda, nas austrijance, nas neprijatelje.Naiđoše mi suze na oči, pa oborio glavu i natuko kapu na oči.Sramota me, teška sramota, ta voleo sam sto puta da sam poginuo tamo u rovu, no ovo što doživeh.Priđe mi još i jedno dete, drpnu me za šinjel, pa me pita: „Švabo, more, šta ti radi Franja?“ — Prošao sam kroz Milanovac kao kroz šibu a tako sam prošao i kroz Kragujevac.Rekli su nam, vode nas u Niš.Jedva sam čekao da stignem tamo, računao sam kad stignemo u Niš, izdvojiće nas, reći će nam: „Dete, ko je brat Srbin, neka stane u stranu!“ Tako sam ja mislio i tešio se, ali sam se ljuto prevario.I u Niš kad smo stigli te nas smestili, ostao sam i dalje srbijanski rob. On danu da se odmori, a ja upotrebih tu priliku da se razaberem o jednoj čudnoj pojavi, koju sam već odavno zapazio pred nama i ubrzao sam korake ne bi li je stigo.Vio je to zarobljenik podrpanoga ali potpuno krvavoga odela.I kapa na glavi i podrte cokule na nogama i bluza i košulja, sve je to bilo umrljano krvlju a sem krvi isušila se po odelu i bela polja od sluzi pa osvetljena večernjom svetlošću, prelivaju i sjakte kao raznobojna staklad. — Što se ovaj čovek ovako okrvavi, po Bogu brate? — pitam moga saputnika. — Ko ga zna... — poče on, pa se doseti — A znam, viđao sam ga noćas. — Šta je radio? — Pomogo se, pomogo se kako je znao da ne bi premrzo.Mi smo noćas spavali ovamo u polju, izvan Prizrena.Bila je grdno studena noć a vatre nismo imali... mnogi su i promrzli pa ostali, nisu mogli od jutros da krenu, a ovaj grešnik, rasporio mrtva vola, izbacio mu utrobu pa se on uvuko unutra, u vola, i tako je prospavao. — A nisi se bojao — reći ću onome krvavom nesretniku, koga smo već bili stigli — nisi se bojao jutros u zoru, i vo se morao ishladiti i promrznuti; nisi se zar bojao u snu da se i ti ne smrzneš? Očajnik me pogleda tupo, nekim staklenim pogledom koji je sjaktio iz krvlju umrljanoga lica. — Jesi li zamolio koga prijatelja da te probudi ujutru? — nastavih ja da ga pitam. — Probudili su me psi! — jedva odgovori. — Znao sam da će oni ujutru doći da jedu crkotinu i da će me probuditi. Toliko samo i na sva dalja pitanja, koja sam pokušavao da mu postavim, nije mi odgovarao.Kad sam i njemu pružio jednu cigaru, on je čisto neverice pružio ruku da je prihvati i blesasto me je gledao i ne blagodareći mi. Kad smo izmakli malo od ovog nesretnika, moj saputnik nastavi svoju istoriju: — Robovao sam i tugovao sam.Teže mi je bilo no onim švabama i mađarima, jer oni su bar robovali tuđinu a ja svome rođenome bratu.Pisao sam mojima ali ko zna jesu li to pismo dobili.Nisam im kazao da sam rob, nego samo onako, kazao sam da sam u Nišu i da mi je dobro.Jednoga dana, neki naši kad se vratiše sa rada, i oni koji su radili po kancelarijama, saopštiše nam da su naši Srbi zarobljenici tražili od komande da ih prime u srpsku vojsku.Ej, blago meni, rekoh, samo daj Bože da to bude! — O da znate, gospodine, kako mi je bilo kad sam se i ja javio i kad su me primili, bilo mi je isto onako kao kad smo bili u Ravanici.Ta eto, doživeo sam da mi se prizna da sam Srbin i eto, neću više biti srbijanski rob.Pade mi na pamet i babo i poželeh baš, kao nikad, da mi je da se stvorim pred njega, koliko samo da mu kažem: „Babo, ja sam srbijanski vojnik!“ — A kad sam se obukao i metnuo šajkaču na glavu a ja salutiram svakom redom, kao ono kad sam bio mali pa o slavi dočekivao goste pod šajkačom.Pa da znate još kako sam plakao, kad nas izvedoše da se zakunemo Kralju Petru.Kad sam izgovarao one reči iz zakletve, kako ću biti veran, ja sam se toliko drao, čini mi se da se moj glas čuo iznad svih ostalih. — I kako sam se drukče osećao kad nas povedoše u borbu.Idem ja sad da se borim ali ne kao pre, za tuđina, nego za svojega.Baš mi je bilo milo i voleo sam što pre da bude borba.Osećao sam da ću biti hrabar i zamišljao sam već na grudima Obilićevu medalju.Ih, pa kad se vratim jednoga dana u selo, u naše oslobođeno selo sa tom medaljom na grudima, ko će tada sa mnom!Kad izađem pred babu a on me poljubi najpre u čelo a zatim celiva medalju na grudima; pa kad odem u Ravanicu da celivam Cara a meni Obilić ka grudima!Voleo sam što pre da bude borbe, al bi mi žao bilo poginuti a ne doživeti sve što sam zamišljao. — I, boga mi, kad smo stupili u borbu sa puškom srpskoga Kralja u ruci, izgledalo mi je to kao praznik neki a ne kao rat.Sad ne moram pucati u vazduh, moja će puška pogađati sad moje i naše krvnike.I borili smo se, boga mi, mi dobrovoljci.Neću da se hvalim, al eto tu smo pa pitajte, borili smo se kao pravi Srbijanci.A kad narediše starešine juriš a nama čisto milo da podviknemo ono srbijansko „ura!“ — Opet borba na nož, opet prsa u prsa, kao ono pre a nema sad za nama oficira sa revolverom u ruci da nas gađaju, već i oni sa nama zajedno, bacili sablje a uzeli puške i revolvere pa se bore kao i mi što se borimo. — Namerio sam se na jednoga mladog dečka, koji se dobro branio.Pokušavali smo dva tri put da jedan drugom sjurimo bajonet u grudi pa uvek odbijem ja njegov a on moj udarac.Najzad ja okrenem kundak, dignem ga u vis i udarim ga svom snagom u rame, te mu ispadne puška iz ruke.Sad je moj, rekoh i potegoh još jednom kundakom u vis da mu raspolutim glavu.A on vrdnu i zavapi: „Ne, brate, ne udri tako krvnički!“ Opet srbina treba da ubijem.Izgubih snagu, spustih pušku na zemlju i rekoh mu: „Begaj, sklanjaj mi se s očiju!“ — On se skloni a ja ostadoh, ali nema u meni više one volje za borbu, nema one hrabrosti sa kojom sam pošao.Stajao sam usred borbe nepomičan a oko mene se borilo i krvavilo.Niti sam se uklanjao niti sklanjao.Zabole me, teško me zabole u tome času zla sudbina naša; s koje god strane se boriš srbina ubijaš.Ko zna da među onima, koje ja treba sad da ubijam, nema i rođaka mojih, jer porodica naša je vrlo velika, ima nas i po Bačkoj i po Sremu! — Hvala Bogu, naiđe od nekud jedno zrno te mi prošiša ruku, evo ovde, i povredi mi malo kost.Al ako, dobro je, jer me spase muka. On prekide priču i zamoli me da mu dam još jednu cigaretu. — Nije što mi se puši, veli, nego i glad mi utoli. Dao sam mu od sveg srca, jer sam znao da u Đakovici arnauti prodaju duvan otvoreno i javno, te ću moći nabaviti za dalje putovanje.On savi cigaretu, pripali je, povuče dva tri dima pa nastavi: — Bio sam nekoliko dana u niškoj bolnici, pa posle u prištinskoj a odatle u Prizren.Rana mi se brzo oporavljala i evo već krećem rukom.Istina imam još bolove ali evo, mogu da krećem i neće mi ostati sakata ruka. — U Prizrenu sam ostao sedam osam dana, sve do sinoć, u onoj velikoj bolnici gde je bila gimnazija.U bolnici je bilo puno ranjenika, nije ni bilo mesta za sve.A dolaze gomile sve nove i nove i drežde pred vratima po ceo dan, previju se pa odlaze dalje.Mnogi i padaju, ne mogu dalje; digli se iz bolnice neozdraveli, neobučeni i neobuveni, pa prozebli usput i padaju niti se mogu više dići. — Jednoga dana, doneše na volovskim kolima nekolicinu teških ranjenika.Jedva smo ih skinuli.Pomagao sam i ja ovom mojom zdravom rukom, koliko sam mogao i koliko da se nađem na pomoći.Među tim ranjenicima bio je i jedan mladić, moj vršnjak a potporučik.Dopao mi nekako baš on da mu pomognem, te mu pomogoh sve dok ga nismo uzneli na krevet.Bile su mu obe noge prebijene.Posle nekoliko reči što ih progovorismo a mi se sprijateljismo, te ostadoh kraj njegove postelje da mu se nađem.Bio je i on otuda, s naše strane, iz Erduta.Bio je austrijski oficir pa je prebegao prošle godine sa celom stražom i primljen je kao srpski oficir kod dobrovoljaca. — Tri dana, koliko sam još ostao u bolnici, nisam se micao od njegove postelje, nego sam ga pazio i dvorio ga.Žao mi ga je bilo onako mlada a tako osakaćena.Dok su svi ostali ranjenici u velikoj sobi, gde su ležali, ječali i stenjali, on je samo ćutao i grizao usne.Ja bih sedao obično na kraj njegove postelje i pričao mu sve ovo, što sam i vama sad kazivao a on je slušao, zanimalo ga je.Ali on meni nije mnogo govorio, sem to što mi reko odakle je i kako je prebegao. Juče po podne kad sam mu prišao i seo po običaju, on mi prekide priču, manu rukom da ućutim, pa će ši reći: — Izgleda mi da smo opkoljeni i spasa nam nema; nego... spremi se i begaj. — A vi? — zapitah ga. — Ja ne mogu, jedva sam i dovde! Zatim poćuta, poćuta pa će tek reći: — A predati se ne smem.Što bi mene ovako obogaljenog obesili, najmanje mi je, ja i onako nisam više za život; ali što će mi celu porodicu namučiti i iskoreniti, to mi je. — Pa šta ćete? — Šta? — zapita me on i pogleda — Čim čujem da je neprijatelj ušao u Prizren, ubiću se.Spremio sam se već! I pokaza mi pod jastukom dršku od revolvera. Pogledam ga, mlad ko rosa a teški bolovi ispili mu obraze.Žao mi ga bilo kao rođenoga brata. — Mogu li da vam pomognem, da vas ponesem? — Nećeš moći ni sebe da nosiš.A možeš mi pomoći samo tako, ako te posluži sreća te izneseš glavu iz ovoga okršaja i dođeš kad god u svoje selo.Ne požali tad, pođi do mojih, raspitaj tamo za Laziće.Naćeš valjda koga, pa odnesi im pozdrav od mene.Imam majku i dve sestre, imam i verenicu — i kad to pomenu a njemu naiđoše suze na oči, te ih obrisa i nastavi dalje — Pozdravi ih i reci im: pozdrav vam od vašega Mirka... — Šta još da im kažem? — Ništa... to... da sam se ubio... ubio sam se da otklonim zlo koje bi njih moglo postići.Neka mi ne traže grob, neće ga naći.Ubio sam se u Prizrenu, grob mi je u Prizrenu... toliko im samo reci. Kad beše sinoć da krenemo, te odoh da mu kažem zbogom, on mi reče: — Skini to srbijansko odelo, eno malo čas je umro jedan austrijski zarobljenik pa obuci njegovo. — Zašto? — Ako je istina da smo opkoljeni, mogli bi te uhvatiti u srbijanskome odelu pa ako te poznadu, obesiće te a ovako, zateći će te kao zarobljenika... — Znam, ali... uzeh ja da se predomišljam. — Ako nećeš sebi za ljubav, učini meni za ljubav.Ja bih voleo da izneseš glavu, da odeš tamo, da pozdraviš... Poslušao sam ga i eto zašto je na meni opet austrijsko odelo. Tu prekide zarobljenik priču i obojica zaćutasmo i zamislismo se.Posle dužeg ćutanja zapitah ga: — A šta misliš, je l’ se ubio onaj, kad je ušao neprijatelj? — Ubio se! — odgovori on ubedljivo i pouzdano. Nastavismo put ćuteći.Dan je već počeo lagano da se gasi a večernji, studeni vetrić da pali obraze mrazom. Kako se jutrom mučno i teško rađa dan a kako, kad mine podne, brzo tone i gasi se, naročito zimi i međ planinama.Čim utrne sunce, tama se spušta brzo kao ono crno porozno platno na pozornici što ti pogledu otima i udaljava predmete nad kojima se zastire.Sa danom gasi se i sav život prirodin; vetrić se pritajava, izumire i onaj tihi šum koji je on pronosio, grane na drveću prestanu se nijati i povijati, šiblje se i žbunje umiri; ptice, koje su nas po gdekad o danu nadletale, skriju se a bubice i crvići, koji su ti se kretali pod nogama, zavuku se u gustu travu i u žbunov koren.Ako si u svetlosti dana i dogledao po gde-gde u planini po koju kućicu, iščezava ti sad i ona pogledu.Daleko oko tebe, sve dokle ti pogled dopire, ugasio se život; izgleda ti čak i da se vazduh razredio i tajanstvena neka tišina osvojila.Kao da putuješ drumom kroz neke omađijane predele, kao da se nalaziš u nekome mrtvome carstvu gde sve, i ljudi i priroda, spava magiskim snom.I guši te to mrtvilo, onako kao što te guši tišina i razređen vazduh u tamnici ili u dubokim kanalima. Kroz tu tišinu čuje se još samo bat naših nogu, pljaskanje opanka po blatu, stenjanje i škripa kola.I među nama život sve više usanjuje.Nema više žagora, nema ni glasnoga razgovora.Šapće se i klonulo se ide nogu pred nogu.Noć nas sve više obavija, sve više se gube konture pojedinaca i sad već izgledamo kao tamna, jednostavna masa, koja se valja drumom. A mraz već pali obraze i mrznu ti prsti i uši a blato se steže pod nogama.Daleko, na dnu druma, jedva se dogledaju neke vatrice koje trnu kao plamen u kandilu.Tu je valjada selo ili logor izbeglica, jer se ove noći ne može dalje ići, mora se prenoćiti negde na putu te sutra zorom nastaviti.Što bliže onim vatrama, njihov se broj sve više množi, prostor po kome su se rasule sve se više širi, tako da već izgledaju kao kiša zvezda popadalih po zemlji. Još malo, pa se već dogledaju nejasne senke koje se kroz noć kreću izmeđ vatara i čuje se potmulo, prigušeno dovikivanje, kao taman glas davljenika, zatim, daleko negde, jek sekire i tresak posečenog drveta. A još malo, pa smo već među vatrama, među gomilama izbeglica koje su, po utrinama oko jedne i druge strane druma, popadale da probdiju ovu mraznu noć. Sve polegalo po vlažnoj zemlji ili čučnulo kraj vatara.Izgleda čitavo more ljudi, jer se one krajnje vatre gube daleko tamo pod planinama.Ne vidiš oblike, izgleda ti sve kao jedna, jednostavna masa iz koje proviruju osvetljena lica.Izmeđ vatara kreću senke; neko nosi drva, drugi vodu, treći zašo od vatre do vatre i traži svoju, od koje je malo čas odmako, pa sad ne može više da je nađe. Žagor na sve strane i praštanje glamnje pod sekirom i puckaranje suve grane na plamenu.Po drumu još gmiže masa, koja jednako nadolazi; čuje se pljaskanje blata, dovikivanje i krčanje kola, koja skreću da pređu na utrinu gde će zanoćiti. — Ovamo je šanac, ne može! — čuje se ozdo s druma. — Teraj, teraj još na više! — odgovara neko odovud gde su vatre. — Zapadoše točkovi, ne može ovuda! — opet uzvik s druma. — Pa što si pošao tuda, što ne pitaš! — Daj, bre, tu glamnju s vatre i koju granu, zapadoše i volovi! I kroz mrak prođe vazduhom upaljena glamnja, kao faklja.Odneše je tamo gde su zapala kola u blato i otuda se čuju višeglasni uzvici: „Drži, drži, drži!Aj, ua, trista ti Bogova tvojih!...Drži, deder..a..a..ai!“ To već iznose iz gliba zapala kola. I drugači uzvici dopiru ozdo, s druma. — Iz koje ste divizije more? — viče neko iz sveg grla. — Gde je druga poljska? — viče drugi. — Koja? — odgovara mu neko iz gomile oko vatara. — Drinska! — opet onaj s druma. — Todore, o, Todore! — dovikuje neko iz daleke tamnine a niko mu se ne odziva. I tako to jednako ide i jednako pridolaze, dovikuju se, traže i lutaju izmeđ vatara; a noć sve dublja i crnja. Teško je bilo naći suva mesta, gde bi se moglo prileći ili bar zakloniti, ako bi nešto noćas studen vetar dunuo.Što je bilo mesta, kraj taraba seoskih, zauzeli već oni koji su ranije stigli; drugi opet preko kola razapeli šatorska krila ili ćebad te napravili zaklone; treći se pribrali uz kakvu živu ogradu ili trnjak, te će ih to štititi koliko toliko.Koji su još zarana, za dana, stigli iskopali su rupe za vatru, poboli motke u zemlju, naneli suvo granje i nabacali, te načinili sebi kućicu.Mi, koji smo dockan stigli, moramo se zadovoljiti i sa vlagom pod uvelom i ugaženom travom koja je vriskala pod stopalom. Izabrali smo mesto u blizini jednih volovskih kola, ispod kojih je već spavala jedna engleska misija i, prva i najvažnija briga bila nam je nabaviti drva.Valja zaći od vatre do vatre i pitati gde su ih oni, što se već greju, nabavili, jer nigde u blizini šume.Ako je i bilo koje drvo kraj druma ili u polju, oborila ga je već sekira i samo još svež koren viri iz zemlje.Ali svako koga zapitaš, odmahuje glavom i pokazuje ti selo utonulo u potpunu tamu.Zalaziš u pusto selo, nigde svetiljke, nigde života.Krhaš se i padaš u rupčage izlokanoga seoskoga puta, napadaju te ogromni arnautski psi, cepaju ti odelo i ti se boriš i jedva spasavaš.Svi su oko vatara nabavili još za videla drva od seljana, milom ili silom.Sad je već duboka noć i arnauti su se povukli u kuće zamandaljili vrata i spremili puške bojeći se da njih, gole i bose, kogod ne opljačka. Najzad, nailazimo na budna arnautina koji, sa puškom u ruci čuva svoj plast sena koji bi inače planuo.Prilazimo i nudimo novac za malo drva.Bili smo valjda prvi koji smo ponudili novac, inače bi bila nerazumljiva gotovost arnautova da nam da i sam sobom donese drva ovamo, na drum.Više nego to, kad je video našu neveštinu da naložimo vatru, seo je kraj nas, pošto ga je na straži kraj plasta zamenio sin, i naložio sam vatru pa, grejući se i sam, upustio se i u razgovor.Bio je visok, koštunjav čovek, snažnih i neobično dugih ruku.Od celog njegovog lica osvetljenog vatrom, videle su se samo obrve, kosti, nabrekle žile i dva živa oka, koja su nas za vreme razgovora sve redom preletala ne zadržavajući se ni na kome duže. — A od koje to sile begate? — pita nas arnautin. — Od Austrijanaca i od Nemaca i od Bugara.Tri su cara udarila na nas. — Tri? — učini on iznenađen, pa onda dodade, posle izvesnog razmišljanja — Za jednog znam, čuo sam! — Za Austriju? — Jest! — veli on — Za nju sam čuo a za ove druge nisam čuo.On dunu ponova u vatru, snažno kao iz mehova, pa kad diže glavu on će: — Koj sve ratuje?Kažu mnogi carevi i kraljevi? — Mnogi, svi! — I Moskov? — I on! — On ima mnogo vojske? — Mnogo, al je daleko, ne može da stigne — Ako on stigne, vi će da se vratite? — Vratićemo se! — I opet će ovo vaša zemlja da bude? — Naša, dabome! On se zamisli duboko, kao da se nečega doseća, pa će reći: — Ima u nas Arnauta jedna reč: Onoga je kuća ko mnogo znoja prolije u njene temelje i onoga je carstvo, ko mnogo krvi u njegove temelje prolije.Kad neko olako dobije kuću ja li carstvo, ne može dugo da ga drži. On nas pogleda sve redom, pa kad u svačijem pogledu srete odobravanje, on dodade: — A ovde, u ovoj zemlji, ima mnogo vaše krvi, od bir-zemana. — I mnogo suza! — dodade neko od naših. U tom prolomi tišinu brektanje automobila.U tamnoj noći zasjaše dva svetla oka punom, snažnom svetlošću.Nekada, u bajkama koje sam slušao u zimske noći kraj babina kolena, zamišljao sam tako ognjevita zmaja, kome oči svetle plamenom a brekće i frkće i teško diše kroz nozdrve, vraćajući se uveče u svoje dvore. Arnautin je sa velikom pažnjom, ne skidajući pogleda, posmatrao silu koja je protutnjala drumom i otišla dalje u noć. — Čudo, veliko čudo! — reče više sam sebi, pa se onda okrete nama — Šta ga tera? — Sila! — odgovori neko — Zar nisi ranije vido? — Juče i danas prođoše mnogi ovim drumom sve bez konja.A vido sam danas i one što lete.Je l’istina da i oni ratuju? — Istina. — Kažu da bacaju vatru ozgo? — Bacaju bombe i pucaju iz mitraljeza. On pogleda tužno pušku koja mu je ležala na kolenima. — Šta veliš, puška bi pa prođe, a? — Hoće da ostane za zajčeve! — dodade on sa puno rezignacije. Dok je on i dalje, sa velikim interesovanjem, raspitivao o svima novim mašinama za ubijanje ljudi, mene pogled odvede u tamu gde leži drum, jer mi se u tome času učini, da sam opazio tamo usamljenu jednu poznatu mi sliku.Digoh se od vatre da vidim je li to odista ona, čija se crna silueta stapala sa tamom, te se jedva nazirale konture gospe u crnini. — Ako nemate gde da se zgrejete — rekoh joj kad priđoh drumu — u mene je ovamo dobra vatra. Ona klimnu glavom blagodareći mi i priđe vatri te joj napravismo mesta.Arnautin je i dalje razgovarao o oružju; raspitivao je mogu li automobili da nose top; može li sa aeroplana da se nišani; koliko može da se drži u vazduhu i bezbroj još takvih pitanja. Žagor oko vatara postaje sve tiši; dimovi koji su se u početku uznosili kao plastovi sena, osvetljeni u srcu crvenom svetlošću visokih plamenova, počeli su se razvejavati u jednostavan prostran oblak koji je pao kao pokrivač nad crnom masom izbeglica što je posejala zemlju.Još se samo čuje tužno rikanje gladne stoke koje prodire kroz noćnu tišinu. Mraz poče jače da steže i vedrina da osvaja.Kroz prljavi veo, koji je pokrio nebesko plavetnilo, poče da žmiruca zvezdica jedna, pa onda dve i tri.Jedna gospa iz one engleske misije, što spava blizu nas, promrzla valjda, izvuče se ispod kola, diže se i priđe našoj vatri da se zagreje.Negde u daljini puče puška te svi obratismo pažnju na tu stranu, ne bi li čuli čiju dreku ili da se ponovi pucanj.Arnautin se diže i ode da obiđe svoj plast sena i sina kojega je ostavio na straži. Oko naše vatre izumre razgovor i zavlada tišina.Gospa u crnini, sem toga što se lakim poklonom javi svima, sedajući kraj vatre, ni reči ne progovori, savladana umorom od puta, mrazom i onom tugom koja kod nje izgleda uvek sveža i koja kao da je stalan izraz njenoga lica.Engleskinja je sela i ne zdraveći se i sva se predala brizi da se zagreje, ne obraćajući pažnju ni na koga.Kad se bude zagrejala ona će se tako isto dići, ne zdraveći se, i zavući se ponova pod kola da nastavi spavanje.Svi ostali oko vatre klonuli, jer mraz koji je počeo da steže, nasrtljivo je nametao san, te je jedan po jedan obarao glavu na grudi ili je naslanjao drugu na rame. Ja sam pokušavao da se borim sa tom nevidovnom silom i jogunasto sam se opirao snu, uznoseći glavu kada bi klonula na grudi i otvarajući sa naporom oči.U jednome trenutku, kada je san već pretio da me ščepa, čuh šapat gospe u crnini. — Spavate li? — Ne, trgoh se ja — i ne bih želeo da zaspim. — Koje je ovo selo? — Rogovo ili Rogača, tako nekako reče onaj Arnautin što je malo čas bio ovde. — Je li daleko odavde granica? — Jedan sat, ovako kako mi idemo, inače mnogo manje. — I onda? Nisam razumeo šta je htela poslednjim pitanjem.Ona to vide i dodade sama: — I onda, nema više Srbije? — Nema! Njene bone reči, „I onda nema više Srbije“ povedoše me čitavom nizu teških misli.Učini mi se da u ovome trenutku preživljujem jedan od najtežih časova i da se u mojoj duši valja jedan od najtežih bolova.Još samo jedan čas i Srbije više nema i taj čas je tu, evo ga pred nama!Mi smo tu istinu znali, ali je evo sad pred nama cele celcate, u gruboj njenoj stvarnosti; mi smo je slutili, mi smo je predosećali, ali nam je evo sad svirepa stvarnost izvodi pred oči u njenom pravom obliku. Kao ono kad ti ko najdraži umre; ti znaš da je mrtav, vidiš ga pred sobom mrtva ali te još uvek nešto teši sve do grobnice.To nije uteha, to je obmana, ali je u času teške tuge dovoljna i ona.Teši te i obmanjuje to što je on tu, što je njegovo telo još tu, što ga još, ma i mrtva, možeš grliti i ljubiti.To nije više on, ruke su njegove studene, čelo bledo a oči ugašene.Ali on je tu, ipak je on tu!A kad već dođe poslednji čas, da to drago telo spuste u grobnicu, tek vidiš celu celcatu istinu u svoj grubosti svojoj; onda tek vidiš, kako ti se otima zagrljaju i pogledu i ona posljedna obmana.Ti cikneš, teško cikneš, i tim cikom kazuješ sve što ti je ostalo u duši; kazuješ poslednji bol, posle kojega ti duša ostaje pusta i prazna kao napuštena kuća u kojoj je i poslednji stanovnik izumro. Tako i ovoga časa, provodimo poslednju noć i poslednji čas na tlu svoje otadžbine.Slutili smo mi još u Prištini i videli smo već u Prizrenu njen slom, ali je ona bila tu.Nije postojala više, ali je bila tu, mogli smo je i mrtvu grliti.Kralj je bio tu, vojska je bila tu, narod je bio tu.To nije više onaj Kralj i nije više ona vojska i onaj narod, ali su tu, ipak su tu!A sad, ovoga časa, ovoga poslednjega časa, eto je pred nama cela celcata istina u svoj grubosti svojoj, eto nam se otima pogledu i poslednja obmana.Ostaje nam da ciknemo, teško da ciknemo, i tim cikom iskažemo sve što nam je ostalo u duši, da iskažemo i poslednji svoj bol, posle kojega će nam duša ostati pusta i prazna kao napuštena kuća u kojoj je i poslednji stanovnik izumro. Engleskinja, pošto se dovoljno zagrejala, diže se i ode pod svoja kola.To je bio jedini šum, jedini poremećaj teške tišine koja je ležala na ovoj mrtvoj poljani, na kojoj nesretna i izgnana deca, prespavljuju poslednju noć na grudima svoje majke otadžbine.Vedrina je već osvojila, nebo se obogatilo čitavim rojem bledih zvezda a mesečina počinje da se označava senkama koje predmeti ocrtavaju za sobom.Na vatri se plamen sa svim pritajio i utrno a žar se rumeni kao rastopljeno gvožđe i iz nedogorelih glamnja penje se dim tankim mlazevima iz kojih se razvijaju neke tajanstvene slike, isprepletane mesečinom, i lebde nad nama.Što ih više pratim sve me dalje odvode, odvode u neke mistične predele, u carstvo bez granica i bez prostora.To je već valjda polusan koji je mnome ovladao i koji mraz tako uporno i tako drsko nameće čoveku. Trže me iz toga polusna opet njena reč. — Dakle još jedan sat puta? — Da! — rekoh, otimajući se snu. — To znači još jedan sat života? Pogledah je da bi je bolje razumeo. — Za mene znači to! — reče odlučno — Gde ću dalje?Našu granicu obeležava duboka i plaha reka, nad kojom se uznosi most vrlo visokoga svoda.Dotle, do visine toga mosta, koja beleži sredinu reke, mogu još ići, treba još da idem, a dalje... — Zašto? — zapitah je, osećajući da je to samo bol, težak bol koji svi ovoga časa podjednako osećamo i koji je u njenoj duši, slomljenoj i obesnaženoj za ma kakav nov napor, izazvao mračne odluke. — Zašto?Pitajte me pre zašto da živim?Decu sam izgubila, kuću razorila...Pa ipak, išla sam dovde, vođena nekom praznom verom u nešto.Najzad dovde sam i mogla ići i donde još, do obala one reke, ali dalje... Zaustih da kažem nešto ali me ona ne sačeka već nastavi: — Ja nisam slaba žena, ja nisam malodušna.Ja sam nadčovečanski podnela sve bolove koji su se sručili na mene.Meni je malo bilo to, ja sam zašla po razbojištu — jer Srbija koju smo prelazili nije bila ništa drugo do razbojište — i zbirala sam u svoju dušu i tuđe bolove.Zasuzila sam nad tuđom nevoljom, zaplakala sam nad tuđom nesrećom.Moja je duša bila nabrekla jadima i nevoljama koje sam saosećala kao svoje, i u nesreći koja je snašla Srbiju, ja nisam izdvajala svoju ličnu nesreću.Ja sam je na protiv unela u onaj zajednički bol i unela ga sveg u moju dušu.I, nosila sam ga i podnosila po mučnim putevima, po mraznim noćima, jer mi je taj put prestavljao izvesan razlog za život. — I zašto on više ne predstavlja to? — Jer... — zausti i zamisli se, dugo se zamisli, pa nastavi — bol traži sebi hrane, kao i svaki drugi osećaj.U praznoj duši bol zvoni lažnim zvukom, zvukom neiskrenosti.A hrana to je vera, vera u ono što ima doći i radi čega se podnosi bol; vera u nešto, vera u ma što.Donde, do sredine onoga mosta, koji se uznosi nad graničnom rekom, ta će vera već dogoreti, u koliko je još ima u meni.Ona trne u mojoj duši već odavno i dogoreva kao kandilo u kome je dotrajalo ulje ali, sad se već gasi...Ja vidim smrt, vidim je očima kao što sam nekada život videla i, ona nema više ono odvratno, studeno lice i požudni pogled tice grabljivice, kao što ga je imala onda, kad mi je tako često u pohode dohodila.Ona se preobrazila, njen je pogled blag, ona se toplo smeši, smeši se materinskim osmehom; njene se grudi nadimaju saučešćem i zagrljaj joj obećava utehu! Gospa je sve ovo govorila sa nekim zanosom i uzbuđenjem; govorila je kao da se u tome času budilo u njoj nešto moćno, nešto snažno, nešto što je dotle bilo van nje i počelo se unositi u njenu dušu, kao nov nepoznat joj osećaj, osećaj jači od smrti.Proširene zenice u očima joj kazivale su da je ona u ovome času dogledala nešto, što možda mi ostali smrtni ne vidimo i ne možemo dogledati.Njena crna silueta, izdvojena iz tame bledom mesečinom, imala je u tome času nečega tajanstvenoga; njeno belo, voštano lice, po kome se zaigravala laka i bleda purpurna svetlost, što se razlivala sa crvene žeravice, izgledalo je nekako svetiteljski.Njena mi figura, u tome času, poče dobijati nov oblik; ona poče u mojim očima da dobija neko naročito i novo značenje koje su polusan, koji mi se stalno nametao, i mističan zrak mesečev, dopunjavali tajanstvenošću i čarobnošću. Ko je ona? Ni je li to bol sviju nas smešten u jednu dušu, izražen u jednoj osobi; onaj bol, sazdan i sabran iz suza i krvi koje su kao dve silne reke potekle našom otadžbinom; nije li to tuga sviju nas, sazdana iz dubokih rana, kojima smo svi iskrvavljeni a prestavljen u jednoj osobi?Ko je ona?Nije li to ona što raskrvavljene duše i izceđena srca slazi ozgo sa obala savskih i dunavskih, prelazi Bukulju i Rudnik, zalazi Šumadijom i Moravom, penje se na Kopaonik i slazi na Kosovo te prebraja grobove onih što su pali i pribira one što su ostali živi i doji ih na nedrima svojim verom i pouzdanjem.Nije li to ona, majka nas sviju, čiji se život svršava tu, na sredini onoga mosta koji se uznosi nad rekom, jer se tu svršava granica jedne države koja ne postoji više? Ko je ona? I, jesam li ja budan ili je ovo priviđenje koje mi je u polusnu izatkalo iz one gomile misli koje je malo čas, već svojim prvim pitanjem, izazvala u meni gospa u crnini?I, ako je to priviđenje, zašto osećam jednu neodoljivu potrebu da joj govorim, da je zadržim na putu koji vodi smrti?I zašto osećam potrebu da joj govorim jednim novim, jednim drugačim jezikom, jezikom kojim se iskazuju samo veliki, samo istinski osećaji? — Ne, gospo, vi ne smete, vi ne možete, vi nećete umreti.Duboke su vaše rane, bezgranični su vaši bolovi, ali ih vi morate preživeti.Mi možemo ginuti, možemo umirati, ali vi morate živeti.Niste vi ona majka što daje život deci da bi je deca preživela, već ona, koja mora preživeti svoju decu.Vi morate živeti, jer bol koji je u vama mora živeti, on ne sme umreti, on ne sme iščeznuti.Iz toga bola mora nići naše pouzdanje, naša snaga, naša krepost!Bol jednoga naroda je oganj, u kome se njegova snaga prekaljuje.Vi morate živeti, jer u bolu koji je u vama, leži jedna velika misao a ta misao ne sme umreti, ona se na protiv, umivena našom krvlju i suzama našim, mora uzneti čistija, svetlija još.Videli ste one silne grobove što su ostali za nama, u njima su deca vaša; vidite li ove snežne planine koje se oko nas uznose, i u njima su deca vaša.I jedna vas i druga zovu sebi i jedna i druga ištu majku.Ona u planini da ih zadoji pouzdanjem ona u grobovima da im busa grobove i pali svećice, i preliva ih materinskom suzom.Pođite najpre za živima, mrtvi će vam to oprostiti, mrtvi će čekati.Pođite tamo u planine, podržite, prihvatite onog ko posrne, zasuzite nad onim koji klone; priberite decu rasutu po tuđim planinama, zadahnite ih novom verom i dovedite ih opet na naša polja.Kraljevi nemaju tu moć, vojskovođe to nisu kadre ali vi ste osećaj, vi ste misao; a osećaj i misao su kadri i mrtve iz grobova da vrate u život.Kad taj posao završite, vratite se tamo gde su grobovi, vratite se tvrda srca kao Jugovićka, i obiđite ih sve; obiđite ih i prekadite dahom duše vaše, prelijte ih suzama očiju vaših, neka bi i mrtvi osetili suze one majke, za koju su oni živote svoje dali; neka bi im tako zemlja bila laka!... Vatre već dogorele i još samo topao pepeo pokriva zemlju, vedrina potpuno osvojila i probila tamu.Selo, koje se do malo čas, pri svetlosti vatre i tamnoj noći, nije ni videlo, počelo se ocrtavati i za njim visoke planine sa snežnim vrhovima.Kroz tišinu koja još vlada, kao glas gladnih vukova, prodire arlukanje Arnauta i pronosi jezu kroz vazduh.Mora da je bliže zori no ponoći, te su se izbudili i dovikuju se da čuvaju selo. Skromna vatrica, koju smo tako mučno stekli, nije nam mogla ogrejati promrzla tela a još manje dušu, oko koje se svakoga dana hvatao sve deblji sloj leda.Nismo ni spavali, to je bio samo polusan koji nam je nametao mraz, upornije no umor.Ma da je još dosta do zore valjalo je kretati, jer zao je to san koji mraz nameće, valja ga se pokretom otrgnuti. — Ajde, ustajte! Zoru tek naglašava vodnjikasta neka svetlost pod kojom se oblici, koji su do sad činili jednu celinu sa mrakom, počinju nazirati ali ne još i razlikovati.Na sivome nebu dogorevaju zvezde kao kandila u kojima je dotrajalo ulje.Mesečina još tajanstveno prodire te se pod neodređenom svetlošću, koja se rađa iz susreta dana i noći, prikazuje sve uveličano: drva daleko bacaju senke, džbunovi veliki kao šume a jele, koje su okitile podnožja Prokletije planine, izgledaju kao gorostasni skeleti opruženih ruku. Drum pust i gubi se u jutarnjoj magli koja je kao tanak prozračan veo pokrila lice zemljino i kroz koju izgleda sve što se dogleda vrlo udaljeno.Tim drumom poći će malo čas velike povorke izgnanoga naroda, koje će sad uskoro prva zora probuditi. Tišina kao u grobu, sve spava.Spava i sila koja je zavitlala kosom nad našim glavama, spavaju i naši bolovi.Iz daljine samo, iz planinske dubine, čuje se arluk vuka i prodire ti kroz dušu kao krik smrti.Na taj se arluk poslednjom snagom svojom, celim telom stresa usamljen konj, koji već dva dana napušten od svojih i osuđen na smrt, nepomično stoji kraj druma, bez jela i pića, tupo gledajući predase i podajući se smrti koja ga postepeno osvaja. Što bliže magli, u koju nas drum vodi, to se ona sve više razređuje i na kraju tamo, gde se drum u njoj gubi, dogleda se u sred ravnice, kao kamilina grba, visoki kameni most koji paše Drim i beleži granicu Kraljevine Srbije.Donde još gazićemo po svetome tlu svoje otadžbine, donde još bićemo na svome domu a, kad taj most pređemo, bićemo izgnanici, bićemo beskućnici, bićemo deca bez otadžbine. Kao što smo na dalekome putu dovde svakoga dana brojali po jedan nov gubitak naše otadžbine, koja se sve više i više sužavala, tako odavde sad već svakim korakom koji učinimo, osećamo kako se bližimo gubitku i poslednjega slobodnoga parčeta njenoga.Kao osuđenik na smrt što broji najpre dane a kad svane dan izvršenja presude, broji sate i minute svoga života, tako mi sad već brojimo korake i brojimo stope. I koliko smo do sad na ovome putu uvek tromo i sporo kretali, i ako je trebalo žuriti ispred neprijatelja, toliko mi je sad izgledalo kao da suviše brzo prolazimo kraj pospalih gomila begunaca, kraj ogolelih drva, kraj mrtvih džbunova.Lakše, lakše, ne napuštajmo tako brzo još ovo stotinu metara slobodne Srbije!Koliko je to maleno, koliko sićušno, koliko beznačajno, pa ipak drago je, naše je, slobodno je! Još malo dalje, kad dopremo do obala Drimovih, neće više biti slobode do onoga parčeta koje pokriva naša stopa i koje ćemo, praštajući se od svoje otadžbine, celivati i zaliti ga suzama.Još malo dalje, kad dopremo do obala Drimovih, za nama će već biti naša krvava otadžbina a pred nama daleki i neznani putevi bolova i stradanja.Još malo dalje, kad dopremo do obala Drimovih, sagledaćemo granice do kojih su dopirale naše nade a iza kojih nastaje jedna beskrajna i bona čežnja. Lakše, lakše, ne napuštajmo tako brzo još ovu stotinu metara slobodne Srbije, ne žurimo da sagledamo kraj dela u koje je jedan narod skrhao sto godina nečuvenih napora, za koje su se nekoliko pokolenja krvavo žrtvovala.Lakše, lakše, ne žurimo, stići ćemo! I stigli smo!... Kroz duboke obale sa hukom se lomi Drim pod nama.Njegov huk se pronosi kroz noćnu tišinu kao neko kazivanje burne i beskrajne priče.Čas hukom tim, čas tihim žuborom, Drim vekovima tako kazuje tu čudnu priču onima koji mu dođu na obale; priču o sebi i o bratu svome, koji se u raznim utrobama rađaju i zalaze kroz polja i gore tražeći se da se zagrle smrtonosnim zagrljajem, zagrljajem u kome će oba uginuti.Ovaj slazi sa Suhe Gore i Rugova i žuri kroz plodom blagoslovena polja i zato ga valjda zovu belim bratom, onaj drugi ističe iz čarobnih ohridskih voda i dere kroz puste zemlje, kroz krvavo stenje i kamenje i zato ga valjda zovu crnim bratom.Oni prodiru, nadiru, žure, svrću u planine i u doline, zalaze gde ima i gde nema puta tražeći se i, najzad, kad se nalaze, grle se, a u tom zagrljaju i umiru.Zagrljeni beli i crni brat odriču se zajednički svoga bića, oni se iz poljupca ne rađaju, oni u poljupcu umiru. To je ta čudna priča što je Beli Drim kazuje o sebi i svome bratu Crnome Drimu.Seli smo kraj njegovih obala i slušali smo je. Mi njemu nećemo kazivati svoju dugu i bonu priču.On teče tamo odakle smo mi došli, videće usput nevolje naše a kada bude prošao kroz Podrimlje da primi Bistricu, pre no što zagrli Paštrik, približiće se zidinama carskoga Prizrena i saznaće da smo u njemu iskopali grob još jednoj srpskoj kruni. Zora se sve više naglašava, predmeti se sve jasnije izdvajaju i snežni vrhovi planine počinju već da blješte.Zbeg se još nije izbudio i nije krenuo otud od Rogače te mi, usamljeni, na pustoj poljani na Drimskim obalama, izgledamo kao noćne senke, kao zli duhovi koji se spremaju da izvrše neki zločin.Nije li to zločin možda, napuštati otadžbinu?! A već je vreme da je napustimo.Ovo što smo zastali pred mostom dovoljno nam je bilo da se odmorimo.To je bio poslednji odmor na grudima otadžbine i sada valja preći most koji će nas rastaviti od nje. Tužan je to rastanak bio, tužan kao kad se deca praštaju od majke napuštajući joj krilo materinsko.I kako svako na svoj način taj bol rastanka iskazuje: uzdahom ili suzom ili nemim ćutanjem, koje je kadro i najveći bol da izrazi.Eno ga jedan, kleko na kolena, polegao i ljubi zemlju, eno ga drugi, krsti se i moli Bogu. I ja sam se sagao i šakama iskopao pregršt zemlje te vezao je u krajičak jedne marame i metnuo u nedra.To je ta zemlja na kojoj smo nikli, koja nas je hranila i koju smo branili; to je ta zemlja koju je prelila krv i suza tolikih pokoljenja i koja u svojim nedrima krije tolike žrtve za njenu slobodu; to je ta zemlja koja pokriva i siše mlado i nežno telo mojega jedinca. Ponećemo te u nedrima, u krajičku maramice o pregršti zemlje srpske!Ponećemo te u nedrima svojim, ponećemo te otadžbino, sobom!Kao što nam je nekada, o pričešću, kapljica vina sadržavala u sebi svu veličinu jedne vere i jednoga nauka; tako će ova pregršt zemlje sadržati u sebi svu veličinu jedne slobode i jedne ljubavi koju sobom iskazuje otadžbina.Kraj te ćemo pregršti zemlje paliti kandilo, kraj nje ćemo slaviti i preslavljati, iz nje ćemo odvajati mrvice i bacati ih u grobove koje budemo kopali u tuđini; na toj ćemo se pregršti zemlje kleti, na njoj zavetovati, iz nje crpeti potkrepljenja u danima tuge i snage u danima pouzdanja i vere. Nad tom pregršti zemlje, i danas u izgnanstvu, u trenutcima teškoga bola, kaplju moje suze! Naoružani bolom, ali i snagom da ga možemo poneti, mi krećemo dalje i stupamo na most, koji pod našim koracima gluho odjekuje.Drim hukom dere pod njim, kao da bi da zagluši uzdah, poslednji uzdah prognanih.Zora još ne osvaja, ona kao da namerno kasni danas, ne bi li naše bolove poverila noći.A ipak, tamo daleko, pervaze se rumenilom hrbine planinske, daleko i nejasno kao nada koju nosimo u duši. Osvrnusmo se još jednom za sobom.Gluva noć još strasno grli otadžbinu, koju smo mi napustili, zora koja pokušava da probije tminu i razredi je uspeva samo da u tamnu boju noći unese neku tajanstvenost i ta tajanstvenost i tišina izražavaju najsilniju melodiju tuge i duša ti se ponova stresa od tih bonih akorada koji je plave i osvajaju.Okrećeš glavu da ne gledaš više tamo, za sobom, a pred tobom se uzdiže most koji ti izgleda kao kapija pakla i, pred suzama zamagljenim očima izgleda ti da iznad mosta, u plamenom luku trepere reči: „Lasciate ogni speranza" Most jednim svega svodom paše celu reku, te se na sredini penje do vrlo velike visine, do koje se treba sa naporom peti a zatim slaziti.Na mostu nema nikakve ograde a širok je koliko je dovoljno kolima da prođu.Svi idemo sredinom mosta, jer je stranama njegovim jezivo proći nad rekom koja se dole u dubini valja i huči.Na vrhu tamo, gde se most prelama, na samoj ivici njegovoj, stoji nepomično, kao kameni kip, jedna silueta.Izgleda kao sen žene koja je negda, u drevno doba, bila uzidana u svodove ovoga staroga mosta, izašla sad iz kamenog obitališta svog da onde, sa vrha mosta, mami prolaznike u smrt. To je ona! ... Ledena slutnja mi opeče dušu kada sam je spazio tu, na ivici, gde je dovoljan samo jedan drhtaj duše, jedan trenutak slabosti duševne, jedan nehotičan pokret pa da se ode u smrt. Miran i pouzdan pogled kojim me je srela, kada sam se uspeo na vrh mosta, umirio me je.Taj pogled kao da je kazivao: „Ostavite me, ne uznemiravajte me u ovome velikome trenutku.Pođite napred sa verom da ću ja živeti, jer moram živeti, ali ne zahtevajte od mene da ne nadahnem dušu najvećim bolom!“ I ja sam pošao i — prešao most. Napustili smo Otadžbinu! Venecijo, čarobna nevesto Jadranska!Nad tvojim kanalima uzdiže se jedan most kojim iz inkvizitorske sudnice, gde mu je presuda izrečena, vode nesretnika u tamnicu, gde će se presuda izvršiti.Sa toga mosta on poslednji put sagleda svetlost dana, poslednji put on srče zrak božji, poslednji put sagleda nebo svoga zavičaja i upućuje mu poslednji uzdah svoj.Zato se taj most i zove mostom uzdisaja. Nije li to ime i ovome mostu koji smo ovoga časa prešli?Sa njega smo poslednji put sagledali svetlost slobode, poslednji put srkali zrak te slobode, poslednji put sagledali nebo svoga zavičaja i uputili mu najbolniji uzdah svoj? Tri dana, od Prizrena, klonulo, tromo, malaksalo, kreće se beskrajna gomila naroda. Prešli smo i Đakovicu, prešli smo i ono selo od kojega vekovima strepi cela Metohija i u kome je i danas svaka kuća tvrđava toliko puta topovima opsađivana; pregazili smo i Bistricu i zaglibili se u debela blata i nanose, zapali u duboke proloke, tragove, silne poplave koje je brza reka, slazeći nabujala s planina, razoravajući drum i rušeći mostove, ostavila za sobom. To nam usporava put i ko zna, hoćemo li stići do večeras u Peć.Pa ipak idemo, jer se na ovim drumovima ne sme zanoćiti.Idemo ćuteći i oborene glave od gladi i umora.Kad nastane tako čas teškoga umora, pred kraj dana, prestaje i svaki žagor, svaki razgovor, svaki uzvik.Obore i čovek i stoka glavu i lenjo i misle i koračaju, samo se još čuje škripanje točka i tiho stenjanje stoke koja posrće.Ućuti se u to doba nekako i sama priroda, kao da se i ona umorila.Jedva na odmorištu, kad se ustavi cela povorka, te na drumu umukne škripanje kola i topot kopita, ako se čuje žubor kakvoga kišom nabujaloga potoka ili lavež psa ispred arnautske kolibe, tamo u dnu gole šume. Na jednome, poslednjemu odmorištu, pre no što će početi da se gasi sunce, gde smo od umora popadali kao pokošeni po zemlji, probudi nas iz teške duševne klonulosti jedan novi šum, novi zvuk, koji nam već davno nije dopreo do uha a koji se oštro pronosio kroz razređeni vazduh, u kome se već osećao dah ljutoga večernjega mraza.Bio je to zvuk zvona, koje je negde u daljini tiho jecalo.Kako je sunce već nisko sišlo tamo negde iza planina, biće da to večernje glasi. Svi digosmo glave, svi se u tome času setismo Boga i svima nam se na usnama ispisa gorak osmejak, jer svak od nas pomisli: Gde si, Bože, sećaš li se i ti nas? Zvuk zvona dolazio je iz jednoga uskoga i šumovitoga klanca s leve strane druma, gde leže povučeni Visoki Dečani, čiji se metalni krov jedva nazire kroz ogolela drva. Kako taj zvuk zvona i sa toga mesta, čak i u duši koja je obamrla, budi uspavana i tužna osećanja?I kako ta osećanja — koja nam kao daleki glas prošlosti svojim muklim i prigušenim glasom kazuje ovo zvono koje je salilo cvetno doba naše istorije — izazivaju u nama bednima, koje je usov sadašnjosti nemilosrdno pretrpao, težak bol u duši i gorak osmejak na usnama.Kao godinama izlomljenome i bolešću ispivenome samrtniku, kada u trzaju i ropcu, zazvoni u duši topli akord i sene pred očima blistava slika njegove mlade prošlosti, te umire sa bolom u duši i gorkim osmehom na usnama! Od večernja, koje nam je dečansko zvono objavilo pa do noći, tako je brzo minulo da nas je gust i neprovidni mrak obavio daleko još od Peći.U tome mraku, koji je kao ugljeni oblak ležao na zemlji, jedva se nešto pred sobom nazirao drum i sa strane jednostavne crne planinske mase spojene sa tamom te bez oblika i ivica. Mnogi su svratili u Dečane da zanoće a ostaci se ovih što su nastavili put, razredili i rasuli po noći te se i ne dogledaju.Mraz stegao kao o Božiću i duše oštar vetar te reže kao nož a ne možeš ni lice uvući u jaku ni ruku skloniti u nedra, jer nosiš odapetu pušku i obzireš se na sve strane.Ovo je jedan od najopasnijih puteva od arnautskih razbojnika koji i danju ne propuštaju da pljačkaju begunce a kamo li neće nas ovako usamljene i noću.U našim redovima se od jutros mnogo govorilo o pljačkama koje su Arnauti izvršili nad beguncima, koji su pre nas prošli i, ne razbirajući kako je taj glas mogao do nas doći, mi smo obazrivo i sa zebnjom nastupali kroz noć. U noći put izgleda uvek duži.To čine ona usamljenost, tišina u prirodi i tama koja sve izjednači, te ti izgleda kao da predmeti i ne promiču kraj tebe ni ti kraj njih.Krećeš, ideš, prolaziš i uvek ti izgleda da si još tamo odakle si krenuo; niti kroz tamu dogledaš predmet kome ideš, niti za sobom onaj od kojega se udaljuješ.I to sve još više umara, te klonulo nastavljaš put bez nade da ćeš ma kad stići tamo gde si pošao.Ta beskrajnost i duboka tama koju prosecaš, sve ti više stvara utisak pučine, i ti već osećaš strah od dubine koja je pod tobom i od neizvesnosti koja je pred tobom.Otud kad ugledasmo daleko, daleko tamo tinjanje neke blede svetlosti, koja se pričinjava kao zvezda koja je dogorela pala s neba, u nama ta pojava izazva isto osećanje kao u mornara, koji su se burom zavitlani borili bez nade sa tajanstvenim silama iz morskih dubina i najzad dogledali svetiljku koja kazuje gde je obala. Svi dižemo glave ohrabreni, jer sad bar dogledamo nešto, osećamo da idemo ka nečem što je pred nama, vidimo očima svojim izvesan cilj i napušta nas ono teško osećanje beskrajnosti koje nam je do sada pritiskivalo dušu. I šapćemo međ sobom, bojeći se da ne probudimo ono mrtvilo prirodino koje nam je istina ispunjavalo dušu zebnjom ali u kome smo mi ipak osećali neku zaštitu.Šum je za nas bio veći razlog strepnji no mrtvilo na koje smo se već svikli. — Ko zna, biće vatrica? — uzesmo nagađati o onoj dalekoj svetlosti. — Vatrica, ali možda u planini! — Ne, ono je nisko, biće da je kraj druma! — I ko zna da to nisu begunci, oni pred nama? — Zar da zanoće u ovoj planini? — Možda samo da se odmore, da se zagreju.Ne mogu valjda dalje, vidiš kakav je ovo zao mraz!Ja ne znam i mi kako ćemo, ja već ne mogu dalje! A ipak idemo.A ona vatrica tamo, u koju smo svi uprli poglede, biva sve jasnija i jasnija, sve punija i punija. — Nije ono vatrica, vidiš kako je sve veća. — Ono će biti veća vatra. — Onda je to možda logor? — Kakav logor? — Možda naš logor iznad Peći. Što dalje krećemo ona tajanstvena svetlost sve šira i šira biva.Sad već izgleda kao niz vatara logorskih koje se iz daleka vide spojene te izgledaju kao vatrena zmija koja je polegla po kosi jednoga uzvišenja koje se, osvetljeno, izdvaja iz one tamne mase. — Da li je to Peć? — Šta može biti drugo?Ima već četiri sata kako pešačimo od Dečana, mora da smo blizo! — Al te vatre? — To su logori oko varoši, šta može biti drugo nego logori. — Mnogo vatra, mora da je silna vojska tamo. — I vojska i narod! Kad smo preturili još nekoliko stotina metara, već je sve drukče izgledalo.Jasno se videlo da je to nekakav požar koji se širio i u širinu i u visinu, te je izgledao kao vatrena šuma. — Ono je požar! — uzviknu neko među nama glasno i prolomi tišinu koju smo do sad šapatom svi štedeli. Ustavljamo se!Pred nama se ukazuje čudan prizor.Strašan i veličanstven sjaj rasprostire daleko oko sebe svetlost i jezu.Nekoliko plamenih stubova, kao kolone klasičnih hramova, nose na sebi krov od gustoga dima te u tamnoj noći, koja kao crni dekor čini strane i zaleđe slici, požar ovaj izgleda kao čarobni dvorac iz istočnjačkih bajaka.Pod tamnim kubetom nebeskim valjaju se crni klobuci dima pa se zatim rasplinjavaju, pretapaju jedno u drugo i obrazuju teške mase koje zatim lagano plove kao velike okeanske lađe. — To gori varoš! — uzvikujemo prestravljeno svi i zaustavljamo svaki pokret, te se sabiramo u gomilu osećajući potrebu da se zberemo i združimo.Izlaze iz kola žene s decom, koja su do sad, uvijena u ćebad preko glave, ležala u kolima predajući svoju sudbinu našoj zaštiti. Nas je svega desetak, od kojih pet ili šest oružanih.Bili smo nepoznati jedan drugome ali nas je ona tamna noć i zajednica nevolje združila.Izjednačeni tamom izgledali smo kao senke, kao neke utvari sišle iz tajanstvenih prašuma ovih velikih planina koje se uzdižu nad nama i sabrale ovde na satanski zbor. Zabrinuto smo i nemo posmatrali plamenu strahobu koja je buktala pred nama i svi smo u tome trenutku jedno isto mislili i jedno isto slutili. — Neprijatelj je upalio varoš! — odvaži se jedan među nama da glasno kaže slutnju sviju nas. — Ili smo je mi upalili pri evakuisanju! — dodaje drugi. — Ili je možda bombardovanjem upaljena! — To može! — dodaje onaj prvi — i to će najpre biti! — Šta je da je, tek dobro nije!Mi ne smemo ni koraka dalje! I na jedan mah svi pretrnusmo pred tom pomišlju i ako nam je svima lebdila pred očima. — Zašto? — upitaće ipak jedan i ako je isvesno, kao i svi ostali, znao zašto. — Peć je u neprijateljskim rukama ili je u plamenu. — A oni koji su izmakli ispred nas? — Oni su već zarobljeni! Svi poraženo ućutaše i ako je svima na usnama lebdelo pitanje: pa šta sad? — Natrag u Đakovicu ne možemo nastavlja da razmišlja glasno jedna senka — Onaj konjanik što nas predveče sustiže, reče da i tamo već prašti puška.Po našem izlasku iz varoši došlo je do krvi izmeđ Arnauta meštana i naše vojske, te ima već mrtvih i oficira i vojnika. — I da nije došlo do krvi, u Đakovicu se više ne bi moglo! — dodaje druga senka — Prizren je pao i Bugari napreduju ka Drimu, sutra već mogu biti u Đakovici. — Pa kuda ćemo? — prestravljeno prošaputaše gotovo svi, poraženi težinom situacije. Pred nama je bila varoš u plamenu koju je neprijatelj vatrom ništio, za nama krv koja se lije đakovičkim ulicama i neprijatelj koji se tom mestu već primiče a oko nas gorostasne mase nepristupačnih planina.Osetismo se kao ulovljena tica i svaki pokušaj bio bi samo lupanje krila o zidove klopke koja niti se može probiti niti iz nje pobeći. Nastadoše teški trenutci; svako je sa užasom pogledao na svoju porodicu koju je povukao otuda čak sa obala Dunava, Morave ili Vardara, preturio preko glave hiljadu briga i nevolja, podnosio glad i stud, borio se sa opasnostima i teškoćama i sve to za to da jedne mračne noći, na sred pustoga druma, ovde u čeljustima divljih Arnauta bude zarobljen, preklan, puškaran ili obešen. — Ja ću svoje sve pobiti ovde, pred vama, braćo, pa ću onda sebe! — huknu jedan roditelj očajno.Majka dečja zatrese se celim telom i zacvokota zubima pa grčevito stište porod na grudi. — Ja ću u planinu, evo pravo ovako! — pokaza jedan na one tamne mase spojene sa nebom. — Sam sam, koga sam imao ožalio sam ga već a meni kako Bog da.Volem vuci neka me rastrgnu, nego... — Ljudi, da potražimo koje arnautsko selo pa da se predamo Arnautima na milost i nemilost.Biće valjda i u njih srca kad vide ovu čeljad. Niko ne odgovori i niko ne predloži ništa drugo i nastade mučna tišina za vreme koje je možda svako premišljao o sebi i o svojim najbližima. U gomilici koja je na ovoj mraznoj noći, na pustome drumu, uvijena gustom pomrčinom, vodila jezovite razgovore, bilo ih je koji su sklonjeni u stranu ćutali kao zaliveni i čak ne dizali glave da čuju razgovor.Da li su to bili oni koji su već doneli odluku o sebi te ne žele da ih ma čije mišljenje pokoleba ili su to oni koji zaneme i izgube moć razmišljanja pred velikim opasnostima i predaju se sudbini ili volji drugih?Jedan od tih najzad preseći će ipak dugu pauzu razmišljanja i tišine. — Rešavajte, ljudi, što ćemo!Ne može se stojati u mestu, promrzosmo! Svi se prenuše i setiše da treba odista nešto učiniti, da se treba na nešto odlučiti. Kako bi bilo da krećemo napred pa šta nam Bog da!Gde su toliki što su pred nama izmakli nek budemo i mi, što je njima nek bude i nama! — predloži onaj što malo čas reče da će u planinu. — Ne tako! — reći će druga senka — Bolje će biti da vas pet šest koji imate oružje, pođete još jedno pet šest stotina metara napred da vidite kako je tamo, je li neprijatelj već u varoši ili je samo bombardovanjem uništio.Možda možemo još noćas proći kroz varoš, te poći dalje,... — Zar da mi ostanemo ovde na sred druma sa ženama i decom a bez oružja?Ne biva to, nego svi da krenemo; svi ovako kako smo, pa šta nam da Bog! I žene pristadoše uz taj predlog bojeći se da ostanu na drumu bez oružane zaštite.Pristaše i svi ostali i kretosmo polako, obazrivo i sa grozničavom zebnjom u duši.Plamen, onaj pomamni plamen tamo u daljini, koji je u prvome trenutku bio naše pouzdanje, svetiljka koja nam je brodolomnicima označavala obalu spasenja, sad postade vatra pakla koja je lizala iz krvožednih čeljusti koje su očekivale da nas prožderu.Prozebli, što smo bliže išli toj ogromnoj vatri, sve smo veću stud osećali i u duši i u telu. Svako je od nas koračao ćuteći kao što se u smrt korača.Svako je izvesno valjao u pameti teške misli o onome, što njega i njegove čeka za koji čas i za koji trenut možda. — Ne mora me ubiti, — razmišljao je u sebi zabrinuti roditelj — ali me može odvojiti od porodice i poterati, kao što sve građane tera, tamo negde u nepoznata mađarska sela.I gde će mi ostati porodica, u Peći; tamo gde ni u redovnim prilikama nije čoveku obezbeđen život?I zašto sam onda kretao, zašto sam napustio kuću, zašto se lomio i zebao i gladovao i strahovao i zlopatio se i mučio? — Ako sam već trebao mreti — razmišljao je drugi — onda je bolje bilo da sam ostao u svojoj kući, da umrem na svome pragu.Ovde mi se grob neće znati, rastrgnuće me zveri. Jedan je jecao.Odvojio se u stranu i verovatno pod navalom teških misli, pod teretom brige za nezbrinutom porodicom, jecao je. — I zašto sve to? — uzdanu jedan glasno nastavljajući verovatno red misli koje je dotle u sebi preturao. — Za to da patiš!Tako ti je suđeno pa eto ti! — odgovara drugi koji je potpuno razumeo prednje pitanje jer ga je i sam sebi postavljao. — More ljudi — reći će treći — da pobacamo puške.Ako nas Austrijanci ovako s puškama pohvataju, streljaće nas! — Ne još! — odgovara četvrti. — Bacićemo ih, moraćemo ih baciti al kad se približimo. — A ako nas pohvataju iznenada, ovako s oružjem. — A kud smem opet bez oružja, ovde u sred planine? Opet nastade ćutanje, duboko ćutanje i teške misli sa kojima se svako borio.Iz tih misli probudi nas glas jednoga koji je bio izmakao nešto napred: — Ama pogledajte, ljudi, vidite li vi? — Šta? — upitaše svi prestravljeno, misleći da je tu već ono što je svako slutio, od čega se svako plašio i strepio.Pokret se zaustavi. — Ja bih rekao... pogledajte, pogledajte malo bolje... ne gori varoš. Pogledasmo svi tamo.Požar je sad izgledao još silniji, kao gora u plamenu od kojeg se i nebo zapalilo.Pod svetlošću, koju je požar rasipao daleko oko sebe, ukazivala se u jednoj dolini gomila krovova. — Da li? — zapitasmo se ipak svi. — Da pođemo još koji korak, eno tamo se penje drum, otud ćemo bolje videti! Pođosmo i uspesmo se nešto malo.Otuda još jasnije sagledasmo masu tamnih krovova izmeđ kojih se iznose minareta i ogolela drva.Požar koji je buktao iznad varoši, na jednom uzvišenju, osvetljavao je onu mrku gomilu krovova pod sobom nekom toplom i lakom svetlošću, kao ono mesec u zimske noći.Dok su krovovi u prvi mah izgledali kao jednostavna modra masa, kao gomila crnoga kamena sručena u dolinu, što smo se više bližili sve su se više ocrtavali, odvajajući se jedan od drugoga te se sve jasnije i jasnije izražavala kontura varoši koja mirno počiva u dolini. Svi danusmo dušom.Sad nam je već jasno bilo da varoš ne gori a ono što plamti nad njom nismo više ni brinuli šta je.Za nas je dovoljno utehe u tome bilo da će nas varoš moći da primi noćas pod svoje krovove koliko da se ogrejemo, koliko da se odmorimo, koliko da se priberemo, pa ako onaj požar iznad varoši kazuje blizinu neprijateljevu, ako su to njegovi metci koji donde stižu te nište i pale — krenućemo sutra dalje. U nama se pribraše poslednji ostatci snage i krenusmo življe dalje, ma da nas izvesna zebnja nije napuštala sve dok se ne spustismo u puste ulice mrtve ali požarom osvetljene varoši, nad kojom već počiva ponoć.I ako je plamen u ovome trenutku bio nešto malaksao, ono more žara kao iz ogromne zažarene peći sipalo je toliko svetlosti da su ulice blještale i kamen u kaldrmi se belasao kao pod punim podnevnim suncem a kuće su bacale preko ulica jasno ocrtane senke iznad kojih su se isticale senke jablanova i minareta.Ono strahovito vatreno ognjište, koje smo sad iz blizine posmatrali, izgledalo je kao neka ogromna lomača pripremljena da na njoj bude spaljen čitav jedan narod zbog jeresi vere u slobodu.Rekao bi čovek da se zemlja upalila ili još pre, kao da je od silnoga plamena koji joj je buktao u utrobi, naprsla pa iz toga ždrela sad izvire žar i plamen.Iz toga žara, kao da ga neko cinovskim žaračem potstiče, rasipaju se po gde kad čitavi usijani snopovi i bezbrojni rojevi varnica, kao najraskošniji vatromet, uznose se u mračne oblake dima kojima je zastrto nebo te se otuda vraćaju kao vatrena kiša. I ako nas je umor slomio, nismo mogli ne zastati u mestu prikovani posmatrajući sa zaprepašćenjem ovaj neobičan prizor koji je za nas još bio zagonetka.Trgo nas je bat konja na kome je jahao oficir pred patrolom.Srećom mladi oficir bio je moj poznanik, jedan od onih mladih i inteligentnih ljudi koji je za vreme mira pokušavao i perom da se posluži.Rekoh mu svoju i nas sviju nevolju i on posla dva vojnika iz patrole da zakucaju na razna vrata te pripitaju ne bi li nas ko pod krov primio. — A šta je ono tamo? — zapitah ga pokazujući na požar iznad varoši. — Krematorijum srpske države! — odgovori oficir glasom kroz koji je zvonio dubok bol. — Ono smo mi upalili? — Da mi, da bi sagoreli sve što nam je još ostalo. I uze mi kazivati šta je sve požderao taj plamen.Kola komorska i topovske kare, lafete, automobile, šatore, alate, bolničke opreme, arhive, računske knjige i akta raznih kancelarija i mnoge, mnoge druge skupocene predmete koje smo mučno i godinama tekli. — I vidite li — dodade oficir — kakva je to igra sudbine, kako je to fatalno, da se baš ovo mesto gde sagorevamo poslednje ostatke srpske države, zove Peć. — Zašto je i donošeno dovde, što to nije svršeno u Prizrenu gde se i otpočelo? U Prizrenu je sagorelo sve što je trebalo da krene za Ljum-Kulu.Znalo se da se može poneti samo još sat oda od Prizrena pa onda baciti.Deo koji je namenjen da se ponese ovim putem imao je pred sobom dva dana druma, pa se ponelo. — Zar nije bolje bilo tamo? — ponovih ja. — Pokojnik je u stvari još u Prizrenu preminuo a od Prizrena dovde bio je samo prenos mrtva tela da bi se sahranio ovde, u porodičnoj grobnici! Ove je reči oficir izgovorio očevidno potresenim glasom a zatim je brzo prešao na neka obična pitanja, želeći da izbegne dalji razgovor o tome. Maločas dođoše i oni vojnici što su zašli da nam nađu stan.Meni i mojoj porodici pripade malo krova u jednoj niskoj, bednoj udžerici.Ustupiće nam domaćin jedan kraj svoje odaje ali nema vatre da se ogrejemo.No ko bi i poželeo što bolje, sad, posle ponoći.Popadaćemo ovako obučeni po podu, zbićemo se kao zmije u klupče, grejaćemo se sopstvenim dahom a težak umor, koji nas je već pretukao, pomoći će da savladamo i zaboravimo svaku neugodnost. Pa i pod tim okolnostima ja nisam mogao dugo i dugo da zaspim.Zvonile su mi jednako u ušima reči oficireve: „Pokojnik je u stvari još u Prizrenu preminuo a od Prizrena dovde bio je samo prenos mrtva tela da bi se sahranilo ovde, u porodičnoj grobnici!“... U Peć se nije dobeglo kao u pribežište gde bi se moglo skloniti i koje bi moglo dati zaštite; kroz Peć se samo prolazilo i zadržavalo pre no što se krene u neprohodne planine.S toga je ono, što još nije uništeno u Prizrenu, predato ovde plamenu.Od Prizrena do Peći još je i bilo druma i, ma da je svako svoju imovinu još u Prizrenu rasturio, država je još pokušala, vojska je još pokušala, da ponese bar ono što je najpotrebnije, što je najvažnije, što bi se po svaku cenu moralo spasti.Ali, iza Peći uzdizao se već visok i neprohodan planinski zid, gde se kolima nije moglo, gde su i konji posrtali i krhali se u ambise, gde se po uskim i usečenim stazama i pešice teško odilo, te se pred ovim izgledima moralo i sa poslednjim ostacima spasenoga raščistiti.Ogroman požar, koji je noćas buktao iznad Peći, gutao je državne arhive, novčane knjige, sudska dokumenta pa onda kola, automobile, topovske kare, municiju, bolničke krevete, poljske apoteke i sanitetski materijal, šatore, alate, sve, sve, sve što se nije moglo poneti, gutao je poždrvljivo noćašnji plamen i sve je progutao. Legao sam sinoć pod utiskom onih reči da je pokojnik još u Prizrenu umro a samo je prenet ovde da se u porodičnu grobnicu sahrani; i probudio sam se jutros pod utiskom tih reči.I kad sam izašao na ulicu toga jutra, po onome što sam video i sreo, nije se taj utisak izmenio.Peć je u istini ličila na jednu veliku grobnicu, kroz koju su lutale senke bivših ljudi.To su bili ili vojnici ispijeni glađu, ugašena pogleda, lica obrasla u dlaku, podivljali ili ranjenici u traljama, podnadula lica, bez izraza, staklenih očiju kao u smrti, oblesaveli.I među njima i oko njih begunci, bivši ljudi, iznureni, izgladneli, podrpani i izbrljani, zbunjena ili životinjski apatična pogleda; bez čovečanskoga izgleda, bez volje, bez namere i bez izraza.Ne možeš poznati dojučerašnjega prijatelja dok ti se ne kaže. Sreo sam jednoga takvoga poznanika, kojega sam još u Prištini viđao i nisam ga poznao — osedeo je.Za mesec dana od kad se nismo videli, osedeo je i ostario.Na njegovome, gotovo starački izbrazdanome licu, videlo se da je za to vreme preživeo najsvirepije duševne patnje.Gledao je rastrojeno, pitanja sam mu po nekoliko puta ponavljao dok ih je shvatio, a i kad ih je shvatio, odgovarao je na njih nepouzdano i neodređeno. — Misliš li da krećeš? — Kuda? — Pa dalje. — Dalje?Šta ću dalje? — Misliš valjda da ostaneš ovde, u Peći? — Ovde?Šta ću ovde? Tek kad sam ga zapitao za porodicu njemu grunuše suze, okrete glavu od mene i ode dalje, ode u onu gomilu živih leševa što lutaju po ulicama pećskim ili stoje pribrani u gomilice ne govoreći među sobom, ne interesujući se ni zašto, ne raspitujući se ni o čemu. Pođi, gde hoćeš, zađi u koji hoćeš sokačić pa ćeš uvek sresti istu sliku: ljude dronjave i u ritama, umazane blatom koje se sasušilo na odelu, prljavih ruku, prljava lica, neumivene i izgladnele.I sve to luta kroz ulice i traži hleb.Ide od dućana do dućana i lupa i moli da mu se otvori ili preti da će razbiti vrata ali nema snage da to učini. A dućani zatvoreni i debeli kapci spušteni.Jedva po koji dućan drži otvoren prozor i otud, iza gvozdenih šipaka, prodaje užad i kolane, što se u velikoj količini kupuje zbog tovara na konjiće, koji se na pijaci prodaju po basnoslovno visokoj ceni.Ali nisu dućani jedini u kojima se kupuje i prodaje.Prodaje se na sve strane, u svima ulicama i na svima ćoškovima.Prodaju vojnici i prodaju izbeglice sve što stignu, sve što im je izlišno ili do čega su od nekud došli.Prodaje se sve i svoje i državno i košulja, koju je vojnik sa sebe skinuo pa obuko bluzu na golo telo i državni vo, kojega je vojnik iz zaprege kakve kolone izvukao. Po ulicama vatre, logori i vašar.Onde vidiš prašti sikira i seče fijaker te podlaže vatru, koja na sred kaldrme bukće i oko koje se promrzli greju; u drugoj ulici skupila se gomila meštana i rastočava državna municiona kola, noseći svako po jedan deo svojoj kući; u trećoj ulici vidiš izručen u jarku, kroz koji teče potok, sanitetski materijal ogromne vrednosti a cigani se skudili i probiraju; u četvrtoj ulici polegali gladni državni volovi i zakrčili ulicu.Ovamo vojnik prodaje šatorsko krilo, čizme, ćebe; drugi opet tamo zaklao državnoga vola, raščerečio ga, stao na jedan ćošak i seče sekirom i prodaje na oku, koju rukom odmerava; treći vuče za uzicu državnoga konja i prodaje ga, četvrti konzerve, peti sedlo, šesti nudi čitava kola. I kroz svu tu gomilu prodavaca promiču generali, narodni poslanici, vojnici, ranjenici, izbeglice, strane misije, crnogorski žandarmi i Arnauti, koji kao kupci zalaze od gomile do gomile i za sitne pare nose svojim kućama dragocene stvari. Uz bedu, nevolju i rasulo, javlja se i najrođenija sestra obest.Naravi u ovako teškim katastrofama ili klonu i utonu u apatiju ili podivljaju.Eno otud vuku, užetom čvrsto vezanog vojnika, osam njegovih drugova sa puškama na ruci.On je sav krvav, iscepan, gologlav, iskolačenih očiju, opire se i sad još i ako mu je uže zaseklo u meso i ako je, vidi se, posle očajne borbe savladan a puščane mu cevi uprte u grudi.Ko zna kakav je zločin učinio, izvesno je ubio koga!Pa onda, eno na sred pijace kapetan puca iz revolvera na potpukovnika, jer mu je ovaj kazao bezočnu reč, pa eno...Niko više ne ceni ni svoj ni tuđ život ni za šta! A ovo je tek polovina puta a kako je tek duga i kako teška ona druga polovina nevolja, koje nas očekuju?I kako će ti ljudi slabe duše podneti te veće nevolje, kojima ćemo poći u susret?O tome sam se pitao, gledajući ove ružne slike u Peći, o tome je svako sebe zabrinuto pitao. Ta briga se vrzla svakom u pameti i svako se brinuo šta će i gde će?Iz Peći vode dva puta za Andrijevicu, jedan preko Čakora a drugi preko Rožaja.Prvi mnogo teži, kroz samu stenu, kamen, klance i preko velikih visina ali kraći; drugi nešto blažiji ali duži.I jedan i drugi pusti i jedan i drugi neprohodni, opasni, surovi.Postoji i treći put, na Plav i Gusinje pa pravo na Skadar ali bi se retko ko odvažio da tim putem pođe.Svet se zabrinuto lomio, raspitivao se kod meštana, raspitivao se kod vlasti, trčao od jednog do drugog i savetovao se, kupovao konje, kupovao samare, užad, ćebad i nabavljao sve druge potrebe.Valjalo je krenuti na put na kome će se usred planina spavati na snegu, valjalo je krenuti na put, kojim se živa duša neće sresti, gde se neće ništa moći nabaviti, ništa dobiti i gde će patnje zahtevati mnogo i mnogo i fizičke i moralne snage te da se mogu podneti.Otuda vidiš na svima licima duboku brigu, vidiš preplašenost, uzneverenost. Jedan pita arnautina: — Bio si, prolazio si aga Čakorom? Onaj nećka glavom u znak odobravanja. — Može li se proći? — Pa... može... — Je l’ i zimi može? — Jok! — odmahuje onaj. — Ne odi se zimi tuda. Drugi uhvatio crnogorskog žandarma, koji se hvali da je sve puteve i sve staze prošao pa bi znao usred noći ko usred dana ići. — A kako je preko Čakora? — E tu ne znam, tuda nisam odio. — A šta misliš, kad bih udario na Plav i Gusinje? — Nisam ni tuda odio ali vele ne valja.Zli su oni Arnauti a ne valja ni put. — Pa jesi li odio na Rožaj? — Tuda jesam! — Pa kako je tim putem, može li se? — Ne valja — veli — težak put ali ako se mora onda što ćeš. I onaj što je pitao Arnautina i onaj što je pitao žandarma, odvajaju se od njih nerešeni, neodlučni kao i ranije što su bili, i idu drugom, idu trećem. — Ja idem, u ime božje, koliko sutra! — veli jedan. — E, rešio si se, kojim putem? — pita ga drugi. — Idem na Čakor.Teže je al kraći put.A treba grabiti dane, šta znam kakva me mećava može zahvatiti negde u planini.A ti? — Ja se nisam još rešio — veli onaj drugi. — Pođi, brate, i ti na Čakor, raspitao sam se, opet je bolje. Sutra dan, sretaju se ista dvojica: — Pa zar ti ne ode danas? — Ne bome! — odgovara onaj prvi. — Što? — Tako.Hteo sam poći pa me odvratiše.Ono je, brate, nesreća onaj Čakor.Ni vuci ne idu tamo, a gde ću ja.Predomislio sam se. Drugi je opet tako odlučio da ide na Rožaj pa u poslednjem trenutku ostao, predomislio se, kazali mu, odvratili ga. A dok smo se mi tako neodlučno rešavali, lomili i odugovlačili sa polaskom, dotle su se događaji oko nas nemilostivo valjali.U Đakovici, koja je ostala za nama, došlo je do puškaranja izmeđ stanovnika i naše vojske; na Kolašinu se već vode poslednje borbe i Austrijanci prete da siđu u Berane i Andrijevicu te da nam preseku sve puteve.Treba žuriti, treba već sutra krenuti jer prekosutra može biti dockan.Te zle vesti o prilikama za nama i pred nama, udvajale su nam brigu i ubijale u nama i poslednje ostatke volje i snage. Sutra bi zorom ipak zagušili drumovi ka Beranima i Čakoru ali, večeras, kad već pade prvi suton, na jedan mah, niti znaš od kud je došao, ni ko ga donese, prosu se po Peći čudan i iznenadan glas, koji nam osveži zamrčene duše i razvedri dubokim brazdama preorana čela.Kao u sred teške omorine kad malakše i duša i telo, a puhne svež planinski vetrić te ti rashladi čelo i otvoriš sane i malaksale oči ili, kao iza bure i nepogode kad se raznobojna duga obeleži nebom te svako digne glavu verujući u znak božji, koji obećava svetlost sunca. Ta vest, koja se šaputala i glasno kazivala, koja je proletala i derala kroz varoš i kroz redove izbeglica, kao bujica, kao poplava, kazivala nam je da će ostatak srpske vojske, koja još nije stigla u Peć, obustaviti svoje odstupanje, pribraće se još i svi ostali delovi vojske, koji su se rasuli, obrazovaće se jedan jači odred, eventualno armija i ponoviće se slavni novembar 1914 godine.Otpočeće ofanziva, kojoj se, sad već rastrojeni Austrijanci ni ovom prilikom neće moći da odupru; srpska će vojska jednim očajnim naletom povratiti Kosovo te naterati i Bugare da napuste Prizren.Ako je još francusko-engleska pomoć stigla do sad u većem broju na južnome frontu, ova se akcija može i dalje prostreti i, ko zna kakve značajne i sudbonosne posledice doneti. Kao ono u staroj istočnjačkoj bajci što vila čuvarica jednom čudotvornom rečju probudi okamenjene viteze, te se domaločašnji kamen počne da kreće i živi; tako i ova čudotvorna reč probudi nas, koji smo do malo čas bili okamenjeni.Uskomeša se svetina i pođe na sve strane da raspituje, da se obaveštava, da veruje ili ne veruje i — da se nada.Nada je bio poslednji među osećajima, koji je na ovome teškome putu napustio nesretne begunce i evo, prvi je među osećajima, koji se opet javlja. I sad se već ne šapće više pogruženo kad se sastanu gomilice, već se govori glasno i ne ide se slomljeno kao malo čas, već dignute glave.Ljudi se pozdravljaju među sobom, rukuju se, pitaju se i sabiraju se u gomilice, ali su te gomilice sad već žive a ne kao juče i danas mrtve i neme. — Ama, je l’ to istina? — pita prijatelj prijatelja i ako je već desetoricu do sad pitao i svi mu odgovorili da je istina. — Istina je! — tvrdi mu i jedanaesti. — Ko kaže, od koga si čuo? — pita onaj ne bi li saznao što više no što je saznao od prve desetorice s kojima je razgovarao. — Čuo sam od čoveka koji pouzdano zna. — Ama baš rešeno? — navaljuje onaj. — Rešeno! — odgovara odlučno jedanaesti. — A gde je rešeno? — Tamo... u štabu! U drugoj gomilici neko drugi opet daje obaveštenje o izvorima, iz kojih je čuo ovu važnu vest.Pojedine gomilice čak se uputile arnautskim mahalama da prođu kraj kuće, u kojoj je smeštena prva armija, ne bi li primetile tamo kakav pokret; ne bi li zapazile da su kancelarije više osvetljene no obično, ne bi li ma šta videle što bi im potvrdilo saznanje i potkrepilo još više nadu. Štab prve armije bio je smešten u kući nekoga bega, u jednoj od krivudavih i tesnih ulica pećskih.To je velika zgrada sagrađena od kamena, kao i većina begovskih kuća i kula u ovim krajevima.U zgradu se ulazi na veliku drvenu kapiju, na koju se s obe strane naslanjaju visoki kameni zidovi, koji ograđuju dvorište.Na zidu, kraj kapije, piše krupnim štampanim slovima: „Štab prve armije“. Pred tom kućom, u uzanom sokaku, stoje nekoliko automobila, među kojima su šoferi naložili vatru koju raspaljuju sipajući na nju, s vremena na vreme, mašinski zejtin.Oko vatre, na praznom benzinskom sanduku, na dovaljanom kamenu, na praznoj petrolejskoj kanti, posedali šoferi, podoficiri iz štaba i žandarmi i vode duge i žive razgovore.Po neko od njih secka oštrim nožićem tanke korice tvrdoga hleba i gricka; drugi turio u vatru džezvicu da mu uzavri voda za kafu ili šerbet a treći presvlači košulju. U dvorištu, kad se uđe u kapiju, licem okrenuta ulazu, sagrađena je mala, spreda otvorena šupa, od koje dve strane čine drveni zidovi a kao treća služi kameni zid susednoga dvorišta.Na sredini te šupe gori vatra, oko koje sede štabovski žandarmi i razgovaraju sa zarobljenicima, koji su u oči toga dana pohvatani od naših izvidnica.Zarobljenika ima desetina, a među njima i Nemaca.Svi su promrzli, pocepani, modri i podnaduli.Oni sede mirno oko vatre, odgovaraju ponizno na svako pitanje i zalažu se parčadima bundeve, koju peku na vatri i jedu je. Iz dvorišta ulazi se, na levoj strani, u zgradu na jedna velika vrata, u mračnu i veliku prostoriju, koja zauzima celo prizemlje a služi kao štala za konje.Od vrata s desne strane štale, izvedene su uzane stepenice, koje vode na prvi i drugi sprat.Stepenice za prvi sprat uzlaze u jedan dugačak hodnik pretrpan sanducima i šatorskim krilima.Na tim sanducima vojnici kuvaju čaj i svaki čas unose u kancelarije, kojih na ovome spratu ima tri: jedna mala gde je štabni telefon, druga takođe mala za vojnike i treća, najveća, gde spavaju oficiri i ađutant štaba.Na spratu iznad ovoga, u sobi koja je upravo nad ovom, stanuje komandant Prve Armije vojvoda Mišić, sa svojim načelnikom štaba. U tu zgradu i u tu sobu komandanta Prve Armije, sabrale su se, šesnaestoga novembra pred podne, vojvode i đenerali komandanti, koji su se zatekli u Peći da, na osnovu naredbe Vrhovne Komande, kojom je prvoj, drugoj i trećoj armiji i Odbrani Beograda određen pravac povlačenja Peć—Andrijevica—Podgorica—Skadar, utvrde detaljni raspored povlačenja.Komandanti su na toj sednici utvrdili da se odmah, jednim delom već sutra, sedamnaestoga novembra, otpočne povlačenje ka Andrijevici, i to ovim redom!Druga Armija putem na Čakor a Prva Armija i Odbrana Beograda preko Žleba na Rožaj.Treća Armija, koja će se zatim i sama povući preko Rožaja, ostaće poslednja kao zaštita armija koje se povlače pred njom. Celo to po podne, posle ovih zajedničkih odluka, komandanti i njihovi pomoćnici, svako u svojoj kancelariji, razrađivali su ove odluke kao naredbe za svaku jedinicu i sa toga posla, koji nisu završili čak ni kad je pao mrak, diže ih ponovan i hitan poziv vojvode Mišića da se, pre no što bi svojim trupama izdali definitivne naredbe za odstupanje, još jednom sastanu u štabu Prve Armije.Izvesna obaveštenja, dostave, izveštaji, telegrami i druge pojedinosti, do kojih je vojvoda od podne do pred veče toga dana došao, činili su sasvim drugačom situaciju no što je bila danas do podne, kada su đenerali rešavali o povlačenju, i to je nagnalo vojvodu Mišića da ponova sazove komandante na sastanak. Celo to po podne, posle prvoga sastanka đenerala, načelnik štaba Prve Armije, ispitivao je svakog ponaosob i sve zajedno one zarobljenike što sede sa žandarmima pod šupom, grejući se oko vatre.Ispitivao ih je dugo i svestrano, zapisivao je odgovore i dopunjavao ih, vraćao se na pitanja koja je već jednom bio postavio i uopšte, činio je sve da što tačnije i što pouzdanije sazna stanje neprijateljske vojske koja nastupa za nama.Zarobljenički iskazi bili su manje više jednaki; svi su oni tvrdili da su neprijateljske snage koje slaze sa Kosova, vrlo male jer su utrošile veliki broj vojske na obrazovanje garnizona po osvojenim mestima, ne osećajući se bezbednima u osvojenoj Srbiji.I te slabe sile, koje nastupaju s Kosova, ne predstavljaju vojsku boljega kvaliteta a sem toga, prati ih glad jer nisu zatekli plen koji su očekivali a zašli su u krajeve gde je vrlo otežano snabdevanje iz severnih, bogatijih krajeva.Arnautski elemenat, na koji su Austrijanci tako mnogo računali, nije ih dočekao ni oduševljeno ni prijateljski, na protiv, indiferentan je i lukavo se ponaša, računajući pouzdano na privremenost austrijske vladavine, te se ne može računati ni na ishranu vojske od stanovništva.Ni o moralu trupa austrijskih nisu zarobljenički iskazi bili povoljniji a sa ovim su se slagali i izveštaji Arnauta sa naših predstraža. Malobrojnost neprijateljske vojske potvrđivali su i neki pećani, arnauti, koji su jutros stigli iz Mitrovice i koji vele da na putu nisu videli nikakvu vojsku već samo neke patrole. Sav taj materijal i još neke izveštaje pojedinih komandanata, proučavao je sve do mraka vojvoda Mišić, baveći se jednako nad đeneralštabnom kartom ove i susednih oblasti i beležeći po njima neprijateljske položaje i pravce kojima se on kreće. Pre godinu dana, kada su Austrijanci pod Poćorekom poplavili zapadnu Srbiju, ovako je isto, istoga meseca i istoga dana u mesecu, Vojvoda Mišić u jednoj kući u Gornjem Milanovcu, sedeo za stolom studirajući iskaze zarobljenika i položaje neprijateljske i tada se, u času kad niko više nije verovao u spas Srbijin, rodila u njemu misao o slavnoj novembarskoj ofanzivi, koja je Austriju stala žrtava i srama a nama donela slavu vojničkoga naroda.Da li vojvodi u ovome času nije pao na pamet čudan sticaj prilika: isti dan, isti mesec, iste okolnosti: jedna vojska koja veruje da je pobedilac i predaje se pobedničkom zanosu i nemaru i jedna vojska, za koju svi već misle da je pobeđena, pribira poslednju svoju snagu i satire svoga pobedioca.Nije li to mig istorije koji ga odvodi na one iste misli koje su pre godinu dana, u času kad ih je iskazao, izgledale nemoguće, pa ipak postale slavno delo? U tim mislima, nadnesena nad đeneralštabnom kartom, zatekli su vojvodu đenerali, praćeni svojim pomoćnicima štabova, kada su se počeli pred veče, na njegov poziv, zbirati u vojvodinu kancelariju. Ta kancelarija predstavlja jednu prostranu, pravougaonu odaju, pretrpanu krevetima i oficirskim sanducima.Na sred odaje nalaze se dva uzduž sastavljena stola oko kojih su poređane stolice.Sedi se i na krevetima i na sanducima jer nema dovoljno stolica oko stola. Razgovori se najpre vode o poslednjim vestima, o odlasku Kraljevom, Vrhovne Komande i Vladinom iz Prizrena i o borbama francuske vojske na jugu Srbije.U toku toga razgovora, vojvoda Mišić izloži opširno svoje saznanje o stanju u austrijskoj vojsci, isnese sve podatke, sve iskaze zarobljenika, građana, izveštaje sa predstraža, predoči položaje na kojima se neprijatelj nalazi, njegov moral i njegovu brojnost.Isnese zatim depešu, koju je po podne primio sa Cetinja, od našega vojnog delegata, po kojoj nemački zvanični kominike objavljuje da Nemačka smatra svoj cilj postignutim, te prekida dalje operacije protiv Srbije i drugi telegram, istoga delegata, u kome saopštava radiotelegram iz Lijona, po kome Nemačka već povlači vojsku iz unutrašnjosti Srbije.Ovaj je telegram dopunjavao i potkrepljavao i izveštaj Komandanta Dunavske Divizije, koji vojvodu izveštava da izbeglice koje dolaze sa neprijateljske strane pričaju, da su im austrijski vojnici, bosanci, rekli da neće ostati u Srbiji već moraju da se vraćaju jer Rusi silno nadiru. Izloživši sve te okolnosti, vojvoda predloži da se obustavi naredba o odstupanju, da se vojska pribere i preduzme ofanziva. Svi se sabrani komandanti iznenadiše ovome neočekivanome predlogu.Mislili su, vojvoda ih je Mišić pozvao jer je pribrao neke nove podatke koji bi imali veze sa rasporedom odstupanja i zahtevali možda izmene u tome rasporedu.Mesto toga, vojvoda Mišić pred samo izvršenje odstupanja, za koje su već izdate naredbe, predlaže ofanzivu. U prvome trenutku iznenađeni đenerali izmeniše poglede među sobom i upreše ih zatim svi u vojvodu Stepu Stepanovića koji je, oslonjene glave na ruku, sedeo za stolom kraj samoga vojvode Mišića.Vojvoda Stepa oseti i sam da je pozvan prvi da uzme reč i on diže glavu: — Ne govoreći o tome — reče vojvoda — da li smo u mogućnosti da preduzimamo ofanzivu i pored svih prilika koje nam je vojvoda Mišić izneo o stanju austrijske vojske, ja se prethodno pitam i pitam vojvodu: nalazi li on da bi bilo oportuno, u momentu kad Kralj i Vrhovna Komanda napuštaju zemlju, uvereni da se više ništa ne može učiniti, preduzimati jednu tako neočekivanu akciju? — Vrhovna je Komanda naredbom od 12. novembra ostavila slobodnu inicijativu nama komandantima — uze da brani svoje mišljenje vojvoda Mišić i diže sa stola naredbu koja je ležala među hartijama i u kojoj je on debelom crvenom pisaljkom podvukao mesto na koje se poziva. — Koliko je meni poznata naredba — dodade vojvoda Stepa — ta se sloboda inicijative odnosi isključivo na povlačenje i ne može se tumačiti ovako kako je vojvoda Mišić tumači.Ali, i kad bi prešli preko te naredbe i njenoga značenja, ja ipak ne vidim krajnju korist takve ofanzive? — Krajnja korist? — upade plahovito u reč vojvoda Mišić — Krajnja korist je očigledna: valja se dočepati glavne komunikacije sa Solunom te, ako se i mora odstupati, odstupati putem kojim se može spasti državna imovina i ovoliki narod koji je krenuo u bežaniju. Već od prvih reči videlo se da će dvoboj u ovoj diskusiji voditi vojvoda Stepa i Mišić, đenerali Jurišić i Živković malo su uzimali reč postavljajući samo po gde koja pitanja. — Dobro, primam te razloge kao opravdanje krajnje koristi — nastavi vojvoda Stepa posle izvesne pauze. — Primam i verujem i da je stanje austrijske vojske takvo kakvo je izložio vojvoda Mišić ali, ne verujem i da je stanje bugarske vojske takvo.I ako su ih borbe na Timoku i na Giljanskome frontu dovoljno izlomile, ipak su oni tek mesec dana u ratu i, kako drugih frontova nemaju, celokupna je njihova snaga prema nama.Kad budemo izbili na Kosovo, jer vojvoda Mišić predlaže ofanzivu prema Mitrovici, srešćemo njih i onda ćemo se opet skrhati a pitanje je hoćemo li tada imati slobodan i ovaj jedini put za odstupanje, jer Bugari se verovatno neće zadržati u Prizrenu već će poći ovamo.I onda na što ceo taj pokušaj? Vojvoda Mišić zadrža pravo da o tome govori kad se bude prešlo na rešavanje o mogućnosti i uslovima za ofanzivu, on za sad moli da se reši pitanje: imaju li komandanti pravo da reše ofanzivu kad je vrhovna komanda napustila zemlju? Đeneral Jurišić stade uz gledište da komandanti imaju pravo na ovu inicijativu pod promenjenim okolnostima.Đeneral Živković nije iskazivao svoje mišljenje ali se videlo da je i on uz to gledište. — Mogu imati prava primajući na sebe i svu odgovornost! — dodade i vojvoda Stepa. — Kakve bi tu odgovornosti moglo biti?Ako se uspe nema je a ako se ne uspe, šta je to što ćemo izgubiti kad je već sve izgubljeno? — reći će vojvoda Mišić. — Ima je ima! — šapće vojvoda Stepa više sebi. Svi ga pogledaše očekujući da nastavi. — Ima je, velim! — ponovi vojvoda glasno — Kako da nema odgovornosti?Zar povesti ljude na klanicu kad uslova za ofanzivu nema i to ljude desetkovane, premorene i bez hrane; zar se za to nikom ne odgovara?Drugo je, ako zbilja uslova ima, u tom slučaju evo ja sam prvi koji pristaje da primi svu odgovornost. — Još jedno pitanje — upade đeneral Jurišić — U slučaju takve akcije mi bi se svi vratili svojim komandama.Akcija bi bila zajednička, svih jedinica, u koliko ih imamo.Šta je to što bi obezbedilo jedinstvo akcije?Ako se svako od nas može slobodno i po svome nahođenju kretati pri povlačenju, ne može svako na svoju ruku činiti pokrete pri nastupanju, Vrhovna Komanda je van zemlje, s njom smo bez ikakve veze. — Obrazovaćemo novu Vrhovnu Komandu! — preseče vojvoda Mišić spreman na to pitanje.Zatim uze reč i poče u detaljima da razlaže mogućnost ofanzive, pogledajući uvek pri tome na vojvodu Stepu kojega je želeo ubediti.On iznese plan kome bi krajnji cilj bio oslobođenje saobraćaja sa Solunom, što bi nam u slučaju daljih neuspeha, dalo bar mogućnosti za jedno pravilno odstupanje i spasenje ogromnog ratnog materijala koji bi se inače morao sav uništiti, ako se nastavi odstupanje u ovome pravcu kojim se pošlo.Da potvrdi mogućnost takvoga rezultata, vojvoda se pozva i na poslednje izveštaje Vrhovne Komande iz Prizrena, po kojima, su izvesna francuska odeljenja primila borbu na srpskoj teritoriji, na Moglenu.Znači da u Solunu već ima dovoljno savezničkih trupa koje bi mogle stupiti u akciju, ako bi ta akcija bila prihvaćena sa severa. Vojvoda Mišić govorio je rečito i sa nepokolebljivim ubeđenjem koje je osvajalo.Na licima prisutnih, koji su predlog u prvi mah dočekali sa nepoverenjem, sa čega se diskusija često puta i zaoštravala do sukoba, poče da se ispisuje neko pouzdanje i vera u ono što je vojvoda predlagao.Vojvoda je nastavio, on je izneo u detaljima i način kako bi se naša ofanziva izvela i pravac kojim bi se kretala.Uzeli su učešća u tome i svi ostali, pretresali su sve mogućnosti, razmatrana je i karta, ispitivani su ponova izveštaji naših predstraža, o položajima na frontovima našim i stranim i najzad, došlo se do zajedničke načelne odluke, da se pristupi ofanzivi. Vojvoda Stepa, koji je i sam pristao uz ovu odluku, ali još uvek ostao nedovoljno zagrejan poverenjem prema predlogu vojvode Mišića, dodade posle donete odluke: — Ali, pre no što donesemo i definitivnu odluku, mi moramo biti tačno obavešteni sa kolikim brojem vojske razpolažemo, jer to u ovome času niko od nas ne zna pouzdano; dalje, moramo znati kakvo je stanje i raspoloženje u vojsci, naročito posle napuštanja zemlje od strane Kralja, Vlade i Vrhovne Komande; pa onda, moramo znati sa koliko i kakve municije raspolažemo i najzad, imamo li uslova za ishranu kad ih i neprijatelj nema? Svi usvojiše ove napomene vojvode Stepe i svako primi na sebe da do sutra pribere sve ove podatke.Za tim je sastavljen i protokol sednice komandanata armija, po kome je imalo: da se obustavi jutrošnje rešenje komandanata o odstupanju i saopšti odmah komandantima divizija da pripreme trupe za ofanzivu i preduzmu pripreme za preformiranje pešadijskih jedinica prema njihovom brojnom stanju. Sednica se svršila dockan uveče, oko devet časova.Mlađi oficiri i drugo osoblje iz štaba Prve Armije, koje se u sobi pod vojvodinom naročito iskupilo i čekalo na odluku, znajući o čemu se u sednici rešava, radoznalo je i sa nestrpljenjem pogledalo na izlazak đenerala i njihovih pomoćnika, ne bi li sa lica njihovih pročitalo odluku.I sa lica njihovih se odista moglo pročitati ono što su u donjoj sobi tako žudno očekivali.Raspoloženje-, upravo oduševljenje, zavlada od jednom među svima i nađe se odnekud i piva i vina i šampanja da se to oduševljenje potkrepi. Dok se u donjoj sobi oduševljavalo dotle se gore, u vojvodinoj sobi, izrađivale hitne naredbe svima komandantima da ne dozvole dalje uništavanje materijala, da jave brojno stanje i raspoloženje vojske, količinu municije i da učine sve pripreme za eventualnu ofanzivu. Kao i u prvoj, te se iste naredbe izrađivale te noći i u svima ostalim armijama i komandama a osim toga, preduzeta su još iste noći na svima frontovima daljna konjička izviđanja.Komandant Druge Armije preduzeo je još i mere da što pre uhvati vezu sa komandom trupa novih oblasti i da sazna što bliže o događajima kod Đakovice, odakle su bili stigli uznemirujući glasovi. Još te noći glas je prohujao kroz Peć a sutradan zorom, već se vedra lica bude oni što su legli klonuli i iznemogli; dižu se sa verom oni koji nisu ni u šta više verovali; ustaju sa nadom oni koji su svaku nadu napustili.Lica, koja si juče sretao bezizrazna, tupa i blesava, danas vidiš sveža; čela koja si sretao izborana i zabrinuta, danas vidiš vedra a u očima, koje si sretao ugašene, vidiš sad kako se uždio zrak.Kao da su se mrtvi probudili. Vera, silna vera obuzela je ljude; drugače se sreću, drugače pozdravljaju, drugače razgovaraju.Jedan viši činovnik, koji je juče govorio da smo toliko pretučeni da sto godina nećemo dići glave, veli danas: — Znao sam ja, takvi smo mi...Pretuci nas koliko hoćeš, ostavi u nama samo jedan živac pa ćemo iz njega opet da izrastemo! Drugi jedan, koji je zajaukao kad je čuo da mu je kuća opljačkana i tvrdio onda da je Srbija za navek propala, veli danas: — Ne propadamo mi lako; ko hoće da nas proguta treba da ima gvozden stomak.Platiće nam oni to, sve će nam platiti, sve do poslednje čivije! — Idem i ja da se borim! — reči mi jedan koga je već pre pet godina minula svaka obaveza ali u kome se od jutros razbuktalo mladićsko oduševljenje. — Nije to za vas! — velim mu. — Zašto da nije.Predstojalo mi je da ginem u ovim planinama, gubeći otadžbinu, pa zašto ne bi ginuo oslobađajući je! Sreo sam i onoga mladoga oficira koji mi reče da je pokojnik još u Prizrenu preminuo a ovo dovde, do Peći, da je bio samo prenos mrtva tela radi sahrane u porodičnoj grobnici. — Vidite li šta se učini od pokojnika, diže se iz mrtvih? On sleže zadovoljno ramenima pa dodade: — Šta ćete, ima i prividnih smrti! - Niko više nije ni mislio na dalje povlačenje iz Peći, za koje se dotle sve grozničavo spremalo.Razvezali su se denjkovi, odrešile se torbe i počelo se jesti ono, što se mukom nabavilo i čuvalo za najveću nevolju, koja nas je čekala u planinama.Bilo ih je čak koji su skupo plaćene konjiće nudili da prodadu po male pare. U štabovima armijskim nastavilo se sutra dan do podne žurno pribiranje izveštaja, koji su stizali sa raznih strana.Ti izveštaji, ma da nisu bili potpuni i iscrpni, davali su ukupno ovakvo obeležje stanja u vojsci: vojska premorena, malaksala i rastrojena, ali bi se ofanzivom podigao u njoj duh; municije nema, hrane nema.Iz izveštaja se videlo još da je nedovoljan broj vojske kao i da nema više ni komore ni profijantskih odeljenja. Osim toga, stigao je izveštaj komandanta Moravske Divizije II. poziva, da još u toku današnjega dana mora napustiti Đakovicu i izveštaj Komandanta Šumadijske Divizije I. poziva, kojim javlja da je neprijatelj napao Timočku Diviziju II. poziva i da se XIII. puk povlači u neredu. Kada su se toga dana po podne opet sastali komandanti u štabu Prve Armije, već je na licu svakoga od njih bilo ispisano drugače raspoloženje no što je bilo ono koje su sinoć poneli polazeći odavde.Vojvoda Mišić ostao je i dalje uporno pri svome predlogu za ofanzivu, zahtevao je da se još ne donosi protivna odluka, da se najpre izveštaji dopune i priberu izvesni podatci, koji su nedostajali.Vojvoda Stepa, uz kojega su sad već i svi ostali pristajali, zauzeo je danas odlučniji stav, jer odlaganje odstupanja moglo je biti od nesretnih posledica.On je čak, braneći svoje gledište, bacio u oči vojvodi Mišiću nekoliko grubih reči, te je sukob u jednome trenutku pretio čak da pređe u razračunavanje.Najzad, vojvoda Mišić, kad se osetio potpuno sam, a razloge kojima je još uvek branio svoj predlog nije mogao, kao juče, da potkrepi pouzdanim podatcima, morao je klonuti.Tako je doneta i potpisana odluka da se odustaje od svakog pokušaja ofanzive i da se vraća u važnost rešenje komandanata od 16. novembra pre podne a to je značilo, da se odmah pristupi povlačenju po redu utvrđenom na toj prvoj sednici. Kada je posle te odluke povedena reč i o artiljeriji, koja ne može dalje iz Peći, već se mora tu uništiti, vojvoda Mišić je bolno uzviknuo: — Kad već ne može biti ofanzive onda, pre no što je uništite, dajte mi svu municiju, koliko je ima, da je ispucam, da oglasim smrt Srbije! Pre no što će se još generali rastati sa ove poslednje sednice, setili su se da su ova njihova rešavanja unela toliko vere, toliko pouzdanja u građanstvo, da je ono odustalo od svojih odluka da se sklanja.Kada bi sad vojska od jednom počela da se povlači to bi unelo veliku pometnju.S toga je nađeno za shodno da jedan od komandanata — vojvoda Stepanović — izda naredbu i nađe načina kako će s njom i građanstvo upoznati a kojom će naredbom pozvati izbeglice da odmah kreću na put, kako bi olakšale odstupanje vojsci.Naredba se ova brzo raščula i tako se i poslednja nada ubrzo pretvorila u poslednje razočarenje.Više se nije moglo ničim zavaravati, valjalo je kretati u planine. I na jedan mah, kao da si magičkim štapićem zavitlao preko gomile i izgovorio čarolijske reči, sve se opet skameni; sve se izmeni i sve se vrati svome pređašnjem raspoloženju.Na svima se licima ispisa, ponova se duboko ispisa beda i nevolja, s tom razlikom samo, što je utučenost bila sad još veća i još teža. — Verujte mi, prijatelju — veli mi jedan poznanik — imam gvozdene živce.Preturio sam teške brige i nevolje u životu i tamo gde bi svako drugi poklecnuo, ja sam čak imao snage druge da tešim.Sad već više nemam ni ja snage i, evo priznajem vam, danas mi je prvi put u životu došla na pamet misao o samoubistvu. Drugi jedan, o kome sam se negda ja lično uverio da je čovek čelične volje i ogromne duševne energije, reči mi sa suzama u očima: — Čujem hoće da unište svu municiju.Ama gde su ti đenerali?Hoću da ih nađem i da ih zamolim, sutra u zoru nek izvedu topove tamo na onu čistinu ispod Patrijaršije, pa da se iskupimo svi mi begunci, nek saspu u nas svu municiju, nek nas sahrane pa nek kreću dalje!Boga mi, to ću da ih zamolim! Sreo sam i jednoga poznatoga profesora, za kojega znam da nikad nije obilovao religijskim čustvima.Vraćao se otud iz Patrijaršije. — Bio sam tamo — pokaza mi rukom crkvu — pomolio sam se Bogu, pripalio sam sveću... — Za mrtve? — zapitah ga sa saučešćem. — Ne! — veli profesor. — Oni su se već udostojili božje milosti.Za nas žive, prema kojima je Bog tako nemilostiv! Ućutao sam da ne uznemirim duboki osećaj pobožnosti koji se u času ove teške nevolje vraćao u dušu iz koje je bio izagnan.I profesor je ćutao izvesno vreme pa onda dodade, više kao razmišljajući, više sebi i poluglasno: — Idem putem, otud, i mislim o nesretnoj sudbini ovoga naroda.Odatle, iz te iste Patrijaršije, krenuo je naš narod pre tri stotine godina u zbeg, u tuđinu; pa evo sad se opet ponavlja to i sa istoga mesta. — Da! — odgovorih mu. — Samo pre tri stotine godina srpski je narod odavde, od Patrijaršije, krenuo u begstvo ispred arnautskih nasilja, tražeći zaštite u hrišćanske Austrije a sad, posle tri stotine godina, odavde od Patrijaršije, kreće opet u begstvo ispred austrijskih nasilja, tražeći zaštite u Arnauta. Profesor se zamisli, teško uzdanu i zanjiha brižno glavom; — Zar se točak istorije unatrag okreće?!... Sreo sam i nju — Gospu u crnini.Sa njenoga sam lica najjasnije pročitao koliko je teškoga bola zadalo dušama sviju nas ovo poslednje razočarenje.Kada sam je upitao šta misli, šta će; ona mi ni reči nije odgovorila, bacila je samo pogled na snežne planine koje su bile pred nama.To je bilo moje poslednje viđenje s njom! Kada je pala noć, poslednja noć pre no što ćemo krenuti u planine, nastala je jedna tužna svečanost.Pod svetlošću ogromnoga požara iznad Peći, koji je proždirao kare, lafete i svu ostalu opremu srpske artiljerije, tamo iza pećskoga groblja, nedaleko od Patrijaršije, vojnici su kopali duboke rake.Tu, u tišini, pod strogim stražama da se ko ne bi približio i video, vršena je sahrana topovskih cevi, sahranjivani su topovi okićeni slavom sa Kumanova i Oblakova, sa Jedrena i Bregalnice, sa Cera i Jagodnje. To je bio duboko tužan obred.Vojnici su se, spuštajući topove u raku, praštali sa njima kao sa svojim najrođenijim, kao sa drugom, kao sa roditeljem, kao sa detetom.Milovali su ih, grlili i ljubili ih i plakali su za svojim drugovima sa kojima se nisu rastajali za sve vreme teških dana borbe i slave.Samo ko zna koliko je top pouzdanje srpskome vojniku i samo ko zna koliko se srpski vojnik srodi i orodi sa oružjem svojim, taj može pojmiti žalost njegovu kada se mora sa tim oružjem i na ovaj način rastati. — Zar ja da ti svojom rukom iskopam raku — veli artiljerac svome topu — Milošu moj! Tepali su im, nazivali ih milosnim imenima i plakali su, gorko su plakali. Oficiri su okretali glavu da sakriju suze koje su i njima vrcale na oči. Ponoć je duboko prevalila a posao još nije bio svršen.Prostrane su rake, veliki je broj topova.Treba zatim zemlju ugaziti, treba je izravnati da se trag ne pozna, da neprijatelj ne nađe srpske topove. Ponoć je odavno već prevalila, vatra koja je gore u brdu žderala kare, lafete i svu ostalu opremu srpske artiljerije, dogorevala je već; mrak je sve dublje osvajao i jedino dole, pod drumom, što su se dogledali, kao dogorele zvezdice, slabo osvetljeni prozori crkve Patrijaršije.Niska kubeta te srpske svetinje ocrtala su se u noći i dogledala se iz daljine.Patrijaršija iz koje je nekada, u dalekoj prošlosti, nikla srpska vera, jedini je noćas nemi svedok tužnoga čina sahranjivanja srpske vere. I sahranjena je već!Pukovnik koji je rukovodio sahranom srpskih topova pošto je pregledao dovršene radove i bacio još poslednji pogled na groblje srpske artiljerije, reče potresenim glasom i sa dubokim bolom U duši: — Svršeno je, sve je svršeno!... Svršeno je, svršeno je sve!... Nad grobnicom je zemlja utapkana, trag je uništen; na spalištu su vatre dogorele, pepeo se razvejao; iz duša je nesretnih begunaca nada izbrisana i bol se ponova zacario. Svršeno je sve i ovladala je duboka tišina mrtve noći, nigde traga od života.Još jedino, kao i malo čas, što se dogledaju kao utuljene zvezdice, bledo osvetljeni prozori crkve patrijaršiske.To svetle kandila nad ćivotima srpskih vladara i svetaca Stevana Prvovenčanoga i Stevana Dečanskoga. Jednoga dana, kada je glas topova izmešao svoju surovu grmljavinu sa toplom i tihom jekom zvona sa usamljenih manastira, krenuli su i njih; krenuli su ih iz njihovih vekovnih obitališta, iz njihovih grobnica, gde im je tvrde metalne ćivote pokrivala duga i memljiva prošlost; krenuli su ih, jednoga čak otuda iz Studenice pod Čemernom a drugoga iz Visokih Dečana. Žive su pokopali a njih mrtve krenuli!... Putovali su sveci dugo i dugo na ramenima srpskih vojnika, koji su se smenjivali noseći osvećene i teške ćivote, koje su pratili kaluđeri i sveštenici sa svećama u rukama, pevajući kroz planine i bogaze tužne molitve i tropare. Tako su sveci odstupali, tako su sa narodom i vojskom i oni prešli preko visokih planina i stigli ovde, u Peć, da budu svedoci i poslednjega čina tragedije svoga naroda.Tu, pred oltarom patrijaršijske crkve, već pet dana i pet noći leže njihovi ćivoti, kraj njih gore sveće i kandila a vladike i arhimandriti, sveštenici i kaluđeri, čitaju im molitve jutrom i večerom. I večeras su pročitali molitve, nalili ulja u kandila i povukli se u svoje ćelije, pošto su debelim ključem tri puta okrenuli u crkvenim vratima. Kada je minulo već daleko iza ponoći, kada više pod svodovima crkvenim nije odjekivao tupi udarac pijuka koji je negde u blizini kopao srpske topove; kada su se vladike i arhimandriti, sveštenici i kaluđeri u svojim ćelijama predali dubokome snu i mukla tišina svuda ovladala; kada je nastupilo gluvo doba u koje se mrtvi bude — debeli su kapci na metalnim ćivotima teško zaškripali, kao zahrđale šarke na tamničkim vratima.Ćivoti su se otvorili i bleda svetlost kandila obasjala je tamna kao zemlja i memljiva lica svetaca.Kosti su zaklopotale i skeleti, ogrnuti hermelinima i, s kraljevskom krunom na glavi, digli su se lagano i trudno iz srebrnih svojih tamnica.Ne zboreći ni reči, ne remeteći ničim gluvu tišinu, koja je pod manastirskim svodovima carevala, kraljevske se seni uputiše oltaru i kleknuše pred ikonama Svetoga Simeuna Mirotočivoga i Svetoga Save arhipastira. Tamnim i muklim glasom, koji kao da je iz groba dolazio, i koji je jecao kao struna na guslama, otpočeše seni molitvu Gospodu Bogu za svoj nesretni narod, molitvu toplu, iskrenu, dugu.Molili su se Bogu koji je negda Nemanjinu molitvu na zvečanskoj gori uslišio i mač mu podržao i desnicu upravio da smoždi neprijatelja i pođe putem veličine i snage naroda svojega; molili su se Bogu, koji je negda uslišao molitvu ugodnika svojega arhiepiskopa Save, te smoždio Streza nasilnika, kovarnika i hulitelja zakona nebeskih i zemaljskih; molili su se Bogu Milutinovom i Dušanovom, koji je ove mudrošću i krepošću obdario; molili su se Bogu koji je Lazara Kosovskoga primio u carstvo nebesno; molili su se Bogu koji je narod srpski pet stotina godina podržao u veri, u onoj velikoj i uzvišenoj veri koja se iskazuje u ljubavi prema Otadžbini. Molili su se još i sinu gospodnjem, jedinorodnome i jedinosušnome.Ne sinu gospodnjem na prestolu Božjem, o desnuju Boga Oca, već onome okrvavljenome Bogu, onome Bogu kome je nemilost ocatom žeđ gasila, u čije su se grudi koplja zarivala; onome Bogu koji je krvlju svojom otkupio nauk svoj.Molili su mu se da se smilostivi na narod jedan, koji krvlju svojom otkupljuje nauk svoj — ljubav ka slobodi. Molile su se toplo, molile su se iskreno, molile su se dugo kraljevske seni.Molile su se za one što su ostali na domu i za ove koji su krenuli u zbegove; molili su mu se za mrtve i za žive; molile su mu se da podrži roba, da okrepi izgnanoga, da uteši ucveljenoga, da osnaži malaksaloga i da provede narod srpski kroz more patnja i stradanja. Molile su se toplo, molile su se iskreno, molile su se dugo kraljevske seni.Kandila su dogorevajući počela da trnu već, kroz prozore je crkvene počelo da prodire rano jutarnje bledilo dana a s polja, sa druma koji prolazi kraj Patrijaršije, čuo se već žagor izgnanoga naroda koji se sa prvom zorom krenuo u planine... Svršeno je, svršeno je sve!... Saveznici su oprali ruke, neprijatelj je zaurlao: „Raspni ga!“ Krst je već sadeljan a Golgota je pred nama.Krećemo i penjemo se na nju! Krećemo u planine, krećemo svi i Kralj i Vlada i vojvode i đenerali i vojska i narod.Krećemo u planine, u gudure, u krševe; krećemo u glad i u smrt! Pećemo se na snežne i nedogledne vrhove i spuštati se u mračne i studene klance, gde ćemo kao prvi hrišćani bačeni u arenu, očekivati zveri da nas rastrgnu.Slavićemo svoja krsna imena po pećinama, držaćemo pomene svojim milim i dragim po vrletima; spavaćemo po snegovima i po blatima; uspavljivaće nas arluk vukova a buditi arnautska puška.Gladovaćemo i skapavaćemo od gladi; bolovaćemo i desetkovaće nas boleštine.Zasipaće nas i pretrpavati smetovi; padaćemo u ponore i ambise; klaće nas i ubijati divlji Arnauti, sejaće nad glavama našim smrt iz oblaka sprave letilice i davićemo se u duboka blatna jezera.Vaj nama, sejaćemo svud gde prođemo neopojane grobove, po urvinama i klancima, gde će nam zveri kosti glodati.I kada dospemo tamo gde smo jutros krenuli, umiraćemo još na pustim obalama jadranskoga mora, gde ćemo provoditi bele noći i crne dane, čežnjivo pogledajući da nam Evropa dobaci mrve hleba ili da se na zelenome horizontu pojave brodovi sa zastavama koje nose spas onome što je preostalo od čitavog jednog naroda. Bajka, bajka, bajka, koju ćemo — ako preživimo ove teške dane — pričati svojim unucima, kao što su nama o nekadanjim zbegovima pričali naši dedovi! I onda čak, kad pomislimo da smo spaseni, neće još doći kraj našim patnjama i našim bolovima.Hranićemo široka mora našim telesima; razmilićemo se kao beskućnici po širokome svetu i sejati grobove po tuđini, po neznanim mestima, po dalekim stranama; pogubićemo se, te će majke naricati za decom a deca za hraniteljima-svojim; potucaćemo se od nemila do nedraga i kucaćemo na tuđa vrata; zaklanjaćemo se pod tuđe krovove i pružati ruke hlebu koji nam milosrđe podeli.Silni perom opevaće naše jade, silni srcem zaplakaće nad našom nevoljom a silni dušom pružiće nam tople reči utehe — ali nas to neće utešiti, neće utešiti.Gorkim ćemo suzama odbrojavati dane izgnanstva a dubokim bolom hraniti našu čežnju za otadžbinom! Bajka, bajka, bajka, koju ćemo — ako preživimo ove teške dane — pričati svojim unucima, kao što su nama o nekadanjim patnjama pričali naši dedovi! I dok mi budemo trajali teške dane izgnanstva, tamo daleko, tamo preko mora i gora, robovaće trima zlima gospodarima, ono drago, ono krvavo parče zemlje na kome smo nikli, koje nas je odojilo i odhranilo; robovaće naši ocevi i naša deca, naše majke i naše sestre; robovaće crkve naše, robovaće škole naše i robovaće grobovi naših milih i dragih.Drumovi će opustiti a gore oživeti zbegovima i hajducima; ugasiće se vatre na ognjištima i kandila po crkvama našim; grobovi pale dece naše poželeće suzu materinsku; pragove će kućne obujmiti korov; zahrđaće napušteni plugovi, ispucaće nepreorana zemlja žeđu, te će je samohrane majke suzama zalivati.Presušiće dojke u matera te će puste kolevke njihati a kletvom zameniti pesmu materinsku.Vešala će zakon zameniti; nasilje će pravdu kazivati; porok će se vrlinom zvati a sram će visoko uzneti glavu i hoditi stazama, kojima je negda čednost hodila.Doći će poslednje vreme, te oni koji umiru blagosiljaće milost Božju a oni, koji ostaju živi, zavidiće mrtvima. Bajka, bajka, bajka, koju ćemo — ako preživimo ove teške dane — pričati svojim unucima, kao što su nama o nekadanjem robovanju pričali naši dedovi! Stranci su pisali vrlo mnogo o velikoj tragediji srpskoga naroda devetsto petnaeste godine, mi smo tek vrlo malo te će ova knjiga biti prvi veći napis o tome događaju.U opisima je stranaca više posmatranja i saučešća, u našima mora biti više osećanja i bola.Mi smo podnosili, oni su samo posmatrali.Ako su, kojim udesom, i podelili tešku sudbinu odstupanja sa nama, oni su podneli samo fizičke ali ne i duševne tegobe.U tome bi imala i biti razlika između knjiga koje su oni napisali i onih koje mi budemo pisali, te i ove koju podnosim čitaocima. Ma da je ova knjiga dosta opsežna, ja nisam ni pomišljao njome obuhvatiti celokupnu tragediju devetsto petnaeste godine.Beležio sam, opažao i saosećao samo u pojavama koje su se zbivale oko mene ili doprle do mene jer, učasnik i sam u velikoj nevolji, nisam ni mogao dalje dogledati.Moja knjiga završava u Peći, jer se tu završava i tragedija naroda.Odatle dalje nastaju tragedije pojedinaca, od kojih svaka za se zaslužuje po jednu ovoliku knjigu. Ja ovu knjigu ne smatram kao gotovo delo o velikome događaju, te se čak i pobojavam da nije nešto pretenciozan naslov koji sam joj dao.Na tome delu, koje će se nesumnjivo jednoga dana javiti, bilo kao istorija, bilo kao priča ili ep, moraće i vreme i mnogo ruku sarađivati i ja, nudeći ovim samo deo građe, mogu biti zadovoljan ako kadgod budem smatran saradnikom na tome velikome delu, koje će izložiti sve one nadčovečanske napore i sve velike patnje srpskoga naroda. Uključeno u ELTeC korpus 2021-06-24 I BIBLIOTEKA ODABRANIH ROMANA SV. I LEGIJA SMRTI ROMAN IZ BALKANSKOG RATA 1912/1913 BRANISLAV JURIŠIĆ PRVI DEO IZDANjE KNjIŽ.SV: F. OGNjANOVIĆA U N. SADU CENA SVESCI 10 POTURA Oficiri ljutito povikaše: „Smrt špijonu“ Divna je beogradska noć.Mesečina je meka i prijatna.Kalimegdan je živ, a glavna je njegova terasa puna publike, žive, nemirne beogradske publike.Mesec gleda odozgo na tu nervoznu, živu rasu, a ravan sremska i banatska, koja se na mesečini vidi, tiha je i sniva.Ravan sremska i banatska sniva... Beograd nije tih.Jer je noć, jer je mesečina, a Beograd voli noć i mesečinu.Pred svima je kavanama puno publike.Ori se svirka i pesma. To je noć u pesmi. U baštici železničke stanice sviraju Cigani i peva mlad tenor, neobrađen, pust ciganski tenor, ali peva iz srca; žile mu na vratu nabrekle. Hotel Petrograd, koji još nije bio porušen, ima pun vrt gostiju; kad Cigani na stanici prestanu, petrogradski Cigani počnu, a onda nastave harmonikaši u vrtu hotela Soluna. Kako lepo sviraju beogradski harmonikaši!Sviraju na sve strane.Popni se tramvajem sa železničke stanice do Slavije — pred Trajkom sviraju harmonikaši.Pođeš li dalje, pred kavanom Bosnom Cigani, pa sve tako od Savinca i Vračara do Palilule, pa na Dorćol. Dorćol je saz u muzici, svira se i peva pred Malim Parizom, Crnim Orlom, Dardanelima. Terazije su žive kao u po dana.Izviru Beograđani kao iz zemlje.Kulja publika.Svi su restorani puni, a u Moskvi i pred njom masa publike.Tu ti je oficir, novinar, političar, trgovac, diplomata; tu ti je puno lepih žena i lepih devojaka.Orkestar svira, a publika se talasa od uzbuđenja, jer svirku voli.Talasaju se oble, čežnje pune grudi lepe ženske rase beogradske. Za jednim stolom sede nekoliko oficira, konjičkih, artiljeraca i pešačkih. Kakvi krasni ljudi, kakva sveža rasa! Preko puta od njihovoga je stola društvo mađarskih Jevreja, koje je došlo da vidi Beograd.Jevrejke se zažarile u licu, oči ne skidaju sa oficira, a konjičkoga kapetana Petra Jurišića očima bi da progutaju. Jevreji, ma da su uvek galantni i strpljivi muževi, nađoše se u nebranome grožđu; nude svoje dame raznim ponudama i poslasticama, ali sa onom poslasticom, koja bi željnim Jevrejkama najslađa bila, ponuditi ih, na žalost, ne mogu... — More, Jurišiću, dobaci pešački kapetan Mlađa Jovanović, da te ne ureknu ove Jevrejke. — Nemoj, bre, da se zamlaćuješ.Znaš, da nam sad nije do Jevrejki, odgovori Jurišić. — Polako, polako Jurišiću, reče mladi artiljeriski major, pogledavši na časovnik.Samo polako, ne beri brige; sve će dobro biti. — Brine se, da Stojanka nije sretno svršila posao, dobaci ironično mladi al debeli i dobroćudni generalštabni potpukovnik Đorđe Mirosavljević. Kapetan Jurišić ga pogleda i reče: — U njezinu moć ja verujem, ali treba da znate, da je Pašić grdno prepreden.U ostalom, mi treba polako da se razilazimo, jer ponoć nije daleko. Oficiri platiše, pa se, po dvoje, uputiše na razne strane, ali se, malo za tim, nađoše svi u prostranome i lepome, osvetljenom salonu u vili gospođe Stojanke na Savincu. Gospođa je Stojanka mlada udovica; tek joj dvadeset i šest godina. Divna je to Kragujevčanka! Snažna je telom i lepa.Na njezinome stasu, na licu, i po lepim očima vidi se, da je u njoj obnovljen tip srbijanske žene iz ustanka za oslobođenje. Pradeda joj je u vreme ustanka bio knez.Potomci njegovi su trgovci. Stojanka je domaće srpski obrazovana.Govori francuski i razume ruski.Stalno čita francuski „Le Temps“ i „Ruskoje Slovo“, istaknute francuske i ruske pisce u originalu i dela svetskoga glasa drugih jezika u prevodima.Srpski su joj pisci ipak najmilije čitanje, a kraljevsko srpsko narodno pozorište, ma da je bila u bečkome Burgu i u pariškoj Komediji, najmilije je njezino pozorište.Naročito, od kako je ostala udovica. Smrt je muževljeva potresla do dna duše; i kad se prvi udar stišao, ona je počela živiti samo za ono, zašto je živio njezin Milivoje. Bio je jedan od najistaknutijih i najrodoljubivijih oficira.Pevao je pesme, pisao je rodoljubive čitanke za vojnike, bio je skupljač pretplate na dobre knjige i listove, a u srcu je nosio ceo narod svoj.Kad god je pomislio na reč Srpstvo, ili kad god je tu zvučnu reč spomenuo, pred njegovim se očima javilo njezino celokupno, duboko značenje. U velikoj je narodnoj akciji živo učestvovao, a Stojanka je uz njega bila i srcem i dušom. Srbijin se oficirski kor ne bavi partijskom politikom, ali u veliko radi na nacijonalnoj stvari.U tome ne zaostaje iza ostale inteligencije, nego joj, bogme, i prednjači. Naravno, rad srpskih oficira se ne iznosi u javnosti na tanjiru, ali se zna, da su oni, živo radili na spremanju događaja, koji su značili slom evropske Turske. Srpski su oficiri, među ostalim, predvodili komitske čete u Turskoj, pa je i kapetan Milivoje imao svoju četu. To je bila jedna od najsrčanijih komitskih četa, koja je silne bojeve izdržala i silne Arnaute potukla. U takoj jednoj borbi Milivoje je poginuo. Kad je, jedne noći, iz Beograda u komitskome odelu na granicu polazio, Stojanka ga je sa suzama ispratila.To je bilo prvi put, da ta divna žena suzu pusti, kad joj vojno polazi, da oda zla brani braću svoju zarobljenu. — Ti plačeš, Stojo? rekao joj je. Stojanka je utrla suze, zagrlila ga je i ljubila, ljubila... — Eto, ne plačem, reče, a oči su joj bile crvene. Neka je teška slutnja beše savladala.A nikad dotle slutnje rđave imala nije! Milivoj je veselo pogleda, poljubi, rukova se junački sa njom i reče: — Budi mi zdrava!Zbogom, dušo! To su joj bile poslednje reči njegove. Posle toga došli su glasovi crni. Četu su Arnauti prevarili isticanjem bele zastave, a kad su se četnici sa Milivojem na čelu približili, plotun nevernički je opalio. Kapetan Milivoje bio je pogođen. — Psi! Ispali šest revolverskih metaka neobičnom brzinom, trojicu obori, pa padne mrtav.Krv njegova se proli po zemlji, proli se u ime slobode, jer sloboda na balkanu iz krvi niče. Stojanka suze nije pustila, kad nad Beograd deletiše dva vrana gavrana, da jave, kako su junaci srpski na prevari izginuli. Iz njezinih je samo lepih očiju izbio strašan, neopisano strašan pogled. Taj neopisivo strašni pogled sadržavao je u sebi dalji program njezinoga života. — Ja ću te osvetiti, reče.Moj će život od sad biti samo u službi osvete i oslobođenja.Ti si poginuo za slobodu; ja ću te osvetiti.Iz osvete će nići sloboda.Moj je život od sad život za slobodu i osvetu. U službi toj misli ona je postala još najrevnosniji, još najodaniji i još omiljeniji član tajnoga udruženja »Ujedinjenje ili smrt«. Kad je Anđa, lepa podsvojka gospođe Stojanke, poslužila slatkim, reče joj pomajka: — Idi sade, Anđo, pa spavaj, a ja ću gospodu oficire kavom poslužiti. Za tim je gospođa Stojanka ispekla dobru kavu i na srebrnome poslužavniku poslužila oficire. Pukovnik Đorđe, srknuvši kavu i zapalivši cigaretu srpskog specijaliteta, reče: — No, Stojo, da li si bila? — Bila, boga mi. — Pa?Zapita nestrpeljivo kapetan Jurišić. — Veliku sam muku imala sa tim čovekom. — Bolan, da nije što god osetio, zapita major Žarko. — Oni, reče Stojanka pametno, zaista nešto slute, ali mi izgleda, da ne znaju.Slušajte samo, kako je stvar tekla.Lepo me je primio; seli smo; on je počeo razgovor o običnim stvarima.Prešli smo za tim polako na politiku i oslobođenje naše braće u Turskoj.Ja mu rekoh: Gospodine Pašiću!Turska je u potpunome slomu... — Ne znam, reče on, to zna onaj ministar, kako se zove... — Ama, znaće te i vi to, gospodine Pašiću, iako momentano niste ministar, rekoh energično. — Jes’, jes’, u potpunome slomu, reče on. — Sad je vreme, nastavih, da je balkanski narodi sruše sasvim... — Jes’, jes’, sad je vreme, reče on. — Sad treba, nastavih, da se svi založimo za oslobođenje naše braće. — Boga mi, da se založimo, upada Pašić i gladi dugu, sedu bradu. — Ali to, gospodine Pašiću neće ići bez balkanskog saveza. — Ne znam, odgovori, to će da zna onaj ministar... kako se zove... — Ama ostavte vi Milutinovića, nema takog ministra!Kažem vam: neće ići bez balkanskog saveza. — Jes’, jes’, neće da ide, neće da ide... — Grdno li je prepreden, reče kapetan Mlađa. — Trebalo bi, da se načini balkanski savez, kažem ja, a on sasvim ravnodušno: — Treba, treba da se načini. — Ama, radili se što na savezu? upadnem brzo i energično.Mislila sam, da će ga to pitanje iznenaditi i zbuniti. — More, jok, taj se ne zbunjuje, reče kapetan Jurišić. — Pa šta ti odgovori? zapita pukovnik Đorđe. — Radi se, reče, valjda se radi; možda se i ne radi, a trebalo bi da se radi; dobro je, ako se radi; ako ovi političari ne rade, šteta je, grdna je šteta.Ne znam, onaj ministar Milutinović... — Ja sam ga gledala, pa mu rekoh: Ama, gospodine, Pašiću, vi to treba tek da znate, i s vama razgovara jedna Srpkinja, u čije rodoljublje vi ne sumnjate, vi sa njom možete otvoreno govoriti. — Šta ti, Stojo, na to reče? zapita pukovnik Đorđe. — Jes’, jes’, treba otvoreno govoriti, reče, a ja ga dalje nisam više pitala.Meni je bilo dosta, jer sam i iz zagonetnih njegovih i beznačajnih odgovora stekla uverenje, da ni Pašić ni njegovi prijatelji nisu zaboravili na velike srpske dužnosti.Budite uvereni, braćo, da je balkanski savez gotov i da su naši nacionalni ideali pred borbom za njihovo ostvarenje. «Ujedinjenje ili smrt» ne treba više da strepi za uspeh, jer je naša nacija danas potpuno budna. «Ujedinjenje ili smrt» i od sada mora oprezno i neprimetno raditi na stvari srpske nacije, ali već danas možemo računati, da je sve sazrelo za ostvarenje nacionalnoga idejala.Ujedinjenje ili smrt! Krasna oficirska srpska rasa gledala je ovu ženu kao sa nekom pobožnošću; oficiri su bili elektrisani njezinim rečima, i ma da su se već jednom zakleli na međusobnu vernost, dograbiše i ukrstiše sablje, koje su na električnoj svetlosti sevale kao ljute zmije, i, ne misleći da li će ih ko god čuti, kliknuše: — Ujedinjenje ili smrt! — Neka mre, ko hoće da živi; nek, živi, ko hoće da mre! — Smrt neprijatelju! Posle ovih gromkih reči nešto tresnu u ormanu, koji se brzo otvori. Iz njega ispade čovek, neopisano ustrašen. — Ko si? — Joj, gospodo časnici... — Ko si?Govori, bre!Šta si hteo ovde? — Joj, gospodo časnici... joj, gospodo ča-a-as-nici... Kapetan Mlađa grmnu: — Špijon neprijateljske države! Oficiri ljutito povikaše: — Smrt špijonu! Potrgoše u trenu oka revolvere. Onaj se grešnik sroza na zemlju i u samrtnome strahu i gotovo kao divlja životinja kukaše: „Joooj, gospodo časnici“... Njegove su se oči pomutile na dogledu revolverskih cevi; njegovi živci i mišići su na mah sasvim popustili; svega ga je muka spopala. I taman da oficiri opale, nađe se među njima Stojanka i mirno reče: — Oružje ostavite na svoje mesto!Sad nesretnika ne treba ubijati, jer on prvo mora da kaže, ko ga je poslao, da špijonira.Posle toga će viditi, kako se sudi špijonima u zemlji, na koju aždaje zijaju. Beograde, Beograde! Ti si naš veliki svet!Ti si naša Pešta, Beč, Pariz, London! Ti si veliki svet za naše u Srbiji i za naše izvan nje, koji dožive slom u životu. Beograde, ti si svršetak tolikih naših romana! Koliko li si primio žena, koje su pokliznule i pobegle od muža! Koliko li si primio žena, koje muža nisu volele, pa otišle u beli svet! Koliko li si, Beograde, primio devojaka, koje su, osetivši sladost života, poklizle i otišle u novi, u veliki naš svet, da žive zar životom novim! Naši, kad su u slomu, tebe potraže, jer ti si za njih veliki svet.U tebi se srpski govori kao i u selu, u kojem je lepa devojka pokliznula, a u tebi se mnogi i mnogi roman koprenom pokriva. Ti, Beograde, ne pitaš ni za čije istorije i ni za čije romane; ti svesrdno primaš one, koji su pali. Beograde, ti si mesto svršenih i početih romana.U tebi se srpski romani svršavaju i počinju. Tvoji portiri iz Preka, sa tvoje Predstraže, tvoje sobarice i vice-sobarice, tvoje kuvarice, tvoji testeraši i taljigaši, pa i mnoga tvoja gospoda — to su svršeni i početi romani. Niko te romane još nije napisao. Beograde, oni se u tebi i svršavaju i počinju neopisani. Na širokome raskršću kod Hotela Slavije Beogradu udarila je jedna sredovečna žena Šumadijskom ulicom.Na početku ulice srela je vitkog, visokog artiljerijskog oficira, kojem učtivo i prijateljski reče: — Ama molim vas, gospodine, da li bi mi mogli reći, gde je kuća gospođe Stojanke. Oficir je pogleda sa nešto nepoverenja i reče: — Vi ste strina, iz Bačke? — Da, odgovori ona, pa sam rada, da malo odem do moje, gospođe, da je vidim.Već je dugo vidila nisam. — A vi, strina, poznajete gospođu Stojanku? — Poznajem je.Kad je ona bila u našem kraju, bila je kod nas...Tako smo tu gospođu svi zavoleli. Na oficirovom se licu izgubi posle tih reči ono malo nepoverenja. — Ja ću vas, strina, odvesti malo do gore, pa ću vam onda pokazati kuću gospođe Stojanke. — O, baš vam hvala, reče strina i pođe sa oficirom uz Šumadijsku ulicu. Kad je Stojanka vidila, vrlo se obradovala, i poljubivši je u ruku, reče radosno: — O, draga moja strina-Nerandža, kako se radujem, što vas u svojoj kući vidim. Strina Nerandža je poljubi u obraz i reče: — Čedo moje, i ja se radujem, što te vidim tako zdravu i tako lepu.Kako je lepo ovde kod tebe!Samo, rano moja, da nisi tako samohrana. — Šta ćemo, strina-Nerandža, reče Stojanka lako uzdahnuvši, tako je bog hteo. — Njegovim se naredbama, napomenu strina-Nerandža, moramo svi povinovati.Sve se, čedo moje, mora strpljivo snositi, što bog naredi. Strina-Nerandža obrisa rupcem dve krupne suze. Anđa uđe, noseći slatko. — Anđo, reče Stojanka, ovo je naša strina-Nerandža, o kojoj sam ti pričala. Anđa ostavi na stočić slatko, poljubi strina-Nerandžu u ruku, pa je, za tim, posluži slatkim. — To je, čedo, tvoja Anđa.Kako je, rano moja, čista i lepa! Anđa iznese slatko. — Pa kako su na domu? zapita Stojanka. — Pozdravili su te, čedo moje... — A moja lepa Nata?Šta radi moja lepotica? Strina-Nerandži nanovo počeše suze da izbijaju. — Strina-Nerandža, zašto, bolan, plačete? reče Stojanka uozbiljivši se. — Nije, čedo, dobro, nije dobro... — Šta je, strina-Nerandža?Kažite mi, strina-Nerandža! — Zato sam, čedo moje, i došla k tebi.A kome ću u Beograd, ako tebi neću.Jao, čedo moje, nije dobro, nije dobro... Stojanka joj primače svoju stolicu. — Da nije bolesna? zapita brižno. — Jao, čedo moje, nema je... — Nema je! reče Stojanka iznenađeno. — Već nedelju dana, čedo moje... Strina Nerandža poče gorko plakati. — A gde je moja lepotica? pitaše Stojanka.Šta je to bilo?Kako da je nema već nedelju dana? Strina-Nerandža uzdahnu teško. — Sve ću ti reći, reče utirući suze, od tebe nemam šta da krijem.Bila si u našoj kući samo tri dana, ali si nam omilila i postala, rano moja, naša.Tebi ću sve reći. — Govorite strina-Nerandža, sa mnom kao sa kćeri rođenom. — Ti znaš, čedo moje, nastavi strina-Nerandža, da smo je trebali udati u onu gazdačku kuću u Sentomašu; ali neće, pa neće. — Nije htela! — Dopala se i momku i roditeljima, ali ona neće, pa neće.Pitam je: „Nato, čedo moje, pa zašto nećeš?Vidiš, to su ljudi uredni i imućni, kuća im je na lepome glasu, sermija im je velika, a momku nema zamerke“.A ona: „neću!“ Svojeglava je, rano moja, svojeglava od detinjstva svog. — Zar Nata svojeglava?Moja lepa Nata svojeglava? začudi se Stojanka. — Lepa, čedo, al tvrda glava šajkaška. — Pa za koga je ona htela?Da nije kakvog momka u selu volela? — Nismo mi ništa, rano, o tome znali, kad čujemo, da nju vole opštinski pisar Pera.Čujemo mi to, a ne verujemo; al evo ti jednoga dana Pere U kuću... — Da prosi? — Traži Natu, a mi se začudismo.Kažemo mu: „Hvala tebi, koji si se setio naše Nate, a daćemo ti odgovor, kad se sa devojkom razgovorimo.“ Računamo, neće Nata hteti za njega ni da čuje; al smo se prevarili. — Hoće za Peru pisara? — „Hoću“ pa „hoću“...A gde bi je mi dali za njega, kad pije, i samo pije.Kaže moj: „3a svakog drugog, al za tu te pijanicu ne dam“.„Pa šta mu fali?“ kaže ona.„Ne fali mu ništa, al pije i noću peva po selu.“ Na tom bi se tako i svršilo, da nije zlo iskrslo.Jadio moje dete... jadno moje dete... — Pa šta je bilo? — Nije, čedo, dobro bilo.Čulo se u selu, da je Pera prevario, pa su je spevali u pesmu.Znaš, rano, kod nas u selu odmah spevaju.A kad je onaj moj čuo, u malo je nije ubio... jedva sam je otela... — O, o, o, zašto decu bijete? — E, šta ćeš, čedo, tako je kod nas. — Bogme, čika Aca to nije trebao raditi.Naročito kad je znao, da je svojeglava. — Kamo lepe sreće, rano, da je nije onako dušmanski istukao; ne bi danas do ovoga došlo. Strina-Nerandža tiho plakaše.Za tim, brišući polako suze, govoraše i opet plačući: — Ustanem, rano, ujutru, ustanem, čedo, odem u njezin vajat, i sva se ohladim.Nema je, rano, postelja hladna... Strina-Nerandža se poče gušiti u suzama. — Nema je, nigde je nema...Pitali smo i raspitivali... niko ništa ne zna... niko moje čedo ni vidio nije... nigde je nema... moje Nate nigde nema... — Da li ste vlasti odmah prijavili? — Sve smo učinili, pa ništa... kao da mi je dete u zemlju propalo... — A Pera pisar? — On je u selu... — Da li on što ne zna? — Ne zna, čedo.Pitali smo ga, da nam pošteno kaže, ali smo vidili, da i on ne zna, i da je i njemu žao. Stojanka uzdahnu i vrteći glavom reče: — Natice... — Pa da ti kažem, čedo, nastavi strina-Nerandža iskreno i poverljivo, nemoj zameriti, bili smo i kod vračare, i ona je bacala karte, pa kaže: „Nigde nije na drugom mestu nego u Beogradu, idite tamo i tražite je.“ Pa sam došla rano, kod tebekana, a kod koga ću u Beograd, ako kod tebe neću. Već je jedanaest a Borivoj Radojković šef policije još je u svojoj kancelariji. Mlad je to i vredan čovek, a svoju tešku službu neobično voli.Proučio je najbolje policije svetske i sve svoje iskustvo stavio je na službu svojoj otačbini. Teška je vrlo teška služba njegova. Srbija je zemlja, koja ima mnogo neprijatelja, a Beograd je vrzino kolo od njihovoga tajnoga rada. Neprijatelji, koji Srbiju hoće da progutaju, rade ispod zemlje, i taj rad treba pronaći, pratiti, i kad nastupi potreba osujetiti ili uništiti.Borivojeva je služba teška i rodoljubiva, i on se nije spremao za nju samo proučavanjem stranih policija, nego je proučavao i sam sebe, kako bi bio što jači i što vrsniji za svoju službu. Negovao je svoje telo; nije upotrebljavao alkohol i duševno se stalno usavršavao.Težio je da živi životom čistim, i čuvao se, da u životu ne učini kakvu tešku falinku. S toga je imao dosta uspeha u radu i obično je brzo ulazio u tajne neprijateljskoga rada protiv Srbije. Večeras je opet razmišljao o jednom zagonetnom slučaju. Sedi za stolom i misli.Pogleda dve dopisnice.Ostavi ih; ustane; šeta; vrati se za sto i pregleda dopisnice. Zvrji telefon. — Halo! — Halo! — Jeste vi, gospodin Borivoje? — Jesam.Nađe li mu gde god trag? — Sve sam glavnije kavane prošao.Nigde nisam video nikakvog sumnjivog stranca. — Da li si bio u orfeumu na Bulevaru? — Nema ni tamo. — Dobro.Sutra ćeš dobiti potpuniji nalog.Sad idi kući pored Bulevara i kaži Radakoviću, da ne prati više onoga nemca, jer sam dobio pouzdan izveštaj, da nije oficir, nego da je zaista fabrikant. Kad je Bora zatvorio telefon, poče, da misli, kako će sutra svom najboljem detektivu Mirkoviću dati potpuniji nalog.To biti mora; to traži interes zemlje.Ali kako?Kako će se to iz zemlje do ujutru stvoriti? Bora poče opet da se po sobi šeta. „Ama“ poče da razmišlja „ko mi je samo poslao te karte?Da nije ona?Nije ona...Nije, nije.Zaboravila me je.Nije me ni volela...Ona je samo zamišljala, da me voli.I sad je sve prošlo...Ona je otišla i zaboravila me.Devojke ne ljube; one samo misle da ljube...“ Leže na divan i zaklopi oči rukama.Oči su bile zatvorene, ali se pred njima ređala slika za slikom. Vraća se iz Pariza u otačbinu.Počinje zavidnu karijeru.Stiče glas i uvaženje.I onda se sreta sa njom.Ona mu se dopala.I on se njoj dopao.Ona ga je volela.„Ah“ govori sam u sebi „volela, volela...Nije volela, jer devojke ne volu; one hoće da se udadu...“ Ustane, šeta se, leže na divan, zaklapa oči; a slike se nanovo ređaju. Idu u Topčider, penju se u Košutnjak, u punoj sreći lete po livadama i beru poljsko cveće.Ona je ponela sobom veliku kitu cveća; rekla je, da će je osušiti i čuvati.„Da li je još čuva?“ mišljaše.„Ne čuva, ne čuva.Ko zna, da se već nije udala, i sad se možda smeje onom, što je mislila, da je ljubav prema meni...Prekinuo sam sve, kad sam rekao, da je volim samo kao prijateljicu.Ona je otišla, otišla... nema je više... ja sam je voleo kao prijateljicu... kita cveća... toga cveća više nema... ako ga još i ima, cveće se osušilo... tako se sve suši... sve se suši... i ljubav se osuši“... Ustade brzo, ispravi se.Pomisli: opet sobom ne vladam.Napregao je sve sile, da ovlada sobom.On se stalno vedžba u vladanju samim sobom. Poče opet da misli, da se nešto rešava. Rešio se. Priđe telefonu. — Halo. — Ovde je centrala. — Molim Kolarca. Posle male počivke: — Ovde je Kolarac. — Da li je još tamo Nedeljko Lazarević? — U sali je na koncertu.Ko ga traži? — Moli ga jedan prijatelj, da dođe na telefon. Posle male počivke: — A ti si?Jesi li u kancelariji? — Jesam. — Zar još radiš!Ih, budalo jedna, istrunućeš u kancelariji!Dođi bolan, malo na koncerat...Čuješ li muziku? — Čujem. — Da malo ostavim telefon, da slušaš. Posle male počivke: — Divna muzika! — A ti truneš u kancelariji!Ta neće Srbija propasti... — Dođi malo, ako možeš. — Samo ako što važno trebaš. — Pa gledaj, da dođeš. — Malo docnije.Slušaj još malo muziku.Čuješ li „Prodanu nevestu“... Posle jednoga se minuta telefon zatvori. Bora ostade sam u kancelariji. „Kako je ona volela Smetaninu operu!...Ah, da sve to ostavim...Sve je prošlo...Nije ona to tako teško podnela.Ja joj ništa nisam obećavao, nikakve nade davao...Prekinuo sam, jer je tako moralo biti.Ja sam je samo kao sestru voleo, a ona je samo mislila, da me voli... ja sam je samo kao sestru voleo“.. Lazarević nije dugo čekao, nego pođe, a sa namerom da se Kolarcu brzo vrati. „Mora da je nešto važno“ mišljaše „nije zaslužio, da mu budem na ruci, ali posigurno nije stvar njegova nego nacionalna“. Kad se sa Borom pozdravio, zapita ga: — No, šta je? — Da vidiš, reče Bora i predade mu prvu dopisnicu. Lazarević pogleda.Ne vidi se mesto, jer je bačena u voz.Na karti piše: „Mnogo vidim i mnogo slušam.Ja sam u neprijateljskoj čeljusti, koja na vas zija.Opšti interes traži, da ti se po nekad javim.Vremenom ćeš se uveriti, da ti piše narodni prijatelj “. Kad je Lazarević pročitao, pomisli: „Ona“... On je sve znao, jer je bio njezin pobratim.On je zbog prekida osudio Boru, sa kojim bi prekinuo sve veze, da ih nije spajao rad na narodnome delu.No on je, uza sve to, stalno u srcu veliku tugu nosio. Uze drugu kartu i pročita.Isti rukopis, ali nije njezin.U karti stoji: „Doći će ti čovek.Dobar je Srbin.Kazaće ti.Ti mi daješ reč: da ćeš ga saslušati, da ga nećeš pitati, ko je i šta je i ko ga šilje i da ćeš ga pustiti nepraćena tvojim ljudima.Kad dođe, reći će ti „Vale Caesar morituri te salutant!“ i kad mu ti isto odgovoriš, dao si reč.Ti držiš na reč.“ Lazarević predade Bori obe karte.Za tim se okrete u stranu.Bio je nekad osetljiv, pa mu suze udariše na oči, jer je osetio, da je pisala ona. Za tim silom povrati suze natrag, okrenu se Bori, pa tužniji nego do sad i sa malo promuklim glasom reče: — Pa beše li taj čovek? — Ama, šta misliš, ko je pisao te karte? odgovori mu Bora. — To je sporedna stvar.Pisao je neki dobar Srbin. — Muško, misliš? — Pa, naravno.Zar ne vidiš rukopis. Bora uzdahnu, ali nije znao, da je uzdahnuo.Lazarevića, na to, nešto zabole na srcu. — Beše li, dakle, taj čovek? — Bio je jutros, odgovori Bora, a mučno mu beše, što Lazarević nije hteo govoriti o kartama.Vidio je, da ovaj sluti, ko je karte pisao. — Pa šta je bilo?Pričaj mi. — Jutros mi se prijavi star gospodin, kojega odmah primim.Nešto je poguren, ima male pronicave oči, kratku rejavu bradu.Čisto se nešto leknuh od toga čoveka, ne znam, ko je i šta je, ali je na mene učinio utisak rođenog revolucionara. — Kad ti je govorio, a govorio je odrešito srpski, držao je šešir u desnoj ruci i njime pratio svoj govor, reče Lazarević. — Ti znaš, ko je to? reče radosno Bora. — Ne znam.Pričaj dalje... — Kad uđe, pravo meni pođe.Stade pred mene, drsko me pogleda i reče: „Ti si Bora Radojković?“ Potvrdim.Onda on reče: „Vale Caesar morituri te salutant!“ Ja se razmišljah, da li da ponovim te reči, ili da ga nateram, da mi sve prizna.Odlučim se ipak, da dam poštenu reč, pa i sam izustim tu latinsku rečenicu.On onda uze šešir u levu ruku, pruži mi desnicu i mi se rukovasmo.„Sine“ reče mi „možda ćeš čuti sve, a možda i nećeš.O meni sada znaj toliko, da mi je otac četrdeset osme poginuo.Sad prelazim na stvar.Ovamo je došao izdajnik.Vrlo je opasan i sprema neko zlo.Srednjeg je rasta, nemirna je kretanja, ima zasekotinu na obrazu.Čini, sine, svoju dužnost i spreči zlo.Uhvati ga i saznaj od njega neprijateljski plan, a onda ga možeš ubiti!“ Posle toga mi pruži ruku, pogleda mi oštro u oči, reče „zbogom, sine“ i ode. Lazarević se zamisli. — Pa šta si učinio?Zapita posle male počivke. — Ne mogu nigde da ga nađem: Šta ti misliš o svemu tome? — Ne mogu ništa tačno da ti kažem.U ostalom, razgovaraćemo o tom još. — Sutra? — Preksutra. — Zar ne bi bolje bilo sutra? — Putujem ujutru brzim vozom. Radojloviću udari nešto krvi u obraze. — Nadam se, reče Lazarević, da ne postoji interesovanje, kamo putujem, i da, prema tome, neću biti praćen.No ako baš mora biti, da budem praćen, onda bi dobro bilo, da se misija poveri kakvoj dami, jer je to najprijatnija pratnja. — Ti znaš, da dame nisu u službi... — Kome ti to?U ostalom budi mi zdrav i veseo.Laku noć! — Zašto mi ne reče, ko je pisao karte? — Ne znam.Laku noć! — Laku noć! Noć je. Selo se umirilo.Selo spava.Kuće spavaju.Ravnica spava. Bagren miriše. Noć je. Selo ne spava.Ravnica ne spava. I noć ima život.Selo živi noću.Ravnica noću živi.Noć govori. Govor noći meša se sa lavežom pasa.Psi noću drukčije laju nego danju. Govor se noći meša sa zvonenjem zvoncadi na ovnovima.Zvoncad noću drukčije zvone. Noć živi i govori.Život noći osećaju živci uzbuđeni.Govor noći, tajanstveni govor noći razume mašta razgrejana, duša uznemirena. Ima duša uznemirenih.Ima srpskih duša mnogo uznemirenih. Bagren miriše.Miris se bagrema meša sa životom noći, sa govorom noći. Prijatna noć na bagrem miriše. Pesma se čuje. Pesma se čuje u poslednjem šoru. U poslednjem šoru pesma se čuje i bagrem miriše. To u noći peva pisar Pera. To je onaj pisar Pera, što je prevario Nedićevu Natu.Nije pisar Pera prevario Nedićevu Natu; on je Natu voleo... I Nedićeva Nata pisara Peru volela je... Pisar Pera peva u noći... U noći peva pisar Pera... Seoski slavuj... U noći slavuj peva.Bagren miriše.Noć romori. U poslednjem šoru pesma se čuje.U poslednjem šoru pesma se gubi.Pesma se u polje razliva. Bagren i poljsko cveće u polju miriše.Poljska noć miriše bagrenom i poljskim cvećem. Poljem peva seoski slavuj. Poljem peva seoski slavuj: Zbogom mi ostaj, selo i pesmo u tebi!Bitangu nikad više vidit ne ćeš, jer nemaš više Nedićeve Nate. Ni pesmu moju više čuti ne ćeš, jer nemaš više Nedićeve Nate. Voleo sam te, Nato, i srcem i dušom, a ljubav svoju dala si meni, dala si meni, Nedićeva Nato. Kada si bila u vajatu sama, da li se sećaš, da li se sećaš Nedićeva Nato, ah, da li se sećaš... Ja ću se uvek sećati, Nato, jer ljubav prava nikad ne gine.I milovanja najslađeg na smrti setiću se ja. Zašto si otišla, dušo, zašto te nema, Nedićeva Nato?Zar za to ljubav dade, da mi odletiš neznano, daleko, daleko... Sad onaj, koji znade sladost poljupca tvoga, u svet je poš’o, da te traži, u svet je poš’o da te traži... I pita ponoć nemu: gde li si Nato ti? I pita bagrema miris: kam ode moja Nata? I pita poljskoga cveća miris: da l’ tuda prođe Natica moja slatka? A ponoć nema odgovora ne da. Mirišu bagrem i poljsko cveće. A ponoć nema odgovora ne da... Tajno udruženje „Ujedinjenje ili smrt“ beše rašireno u celome oficirskom koru, pa je obuhvatilo i široke slojeve građanstva po celoj Srbiji, ali u njemu još ne beše ni jedan od oficira kraljeve garde. Bilo je potrebno, da u „Ujedinjenju“ bude i dvorskih oficira, ali je također bilo potrebno, da dvor pre vremena ne sazna za tu patriotsku organizaciju.U dvoru bi se, može biti, moglo krivo shvatiti organizovanje oficira i građana, pa je, na jednoj sednici „Ujedinjenja“, bilo rešeno, da se dvor, odnosno mladi naslednik prestola, obavesti tek kad stvar za to sazre. Trebalo je s toga u oficirima kraljeve garde naći najpouzdanijeg i poveriti mu sve, a od njega uzeti reč, da će o svemu ćutati, ako i ne bude sklon, da u „Ujedinjenje“ stupi. Izabran je kapetan kraljeve garde Žarko Belimarković, a kapetanu je Jurišiću povereno bilo, da Belimarkovića za „Ujedinjenje“ zadobije. Oba su prijatelji iz detinjstva, oba su bili u jednoj klasi Vojne akademije, a zajedno su proveli dve godine u francuskoj vojsci na studijama. Belimarković je bio hrabar i častan oficir i zbog svoje čistote karaktera bio je poštovan kako u oficirskom koru tako i u dvoru.Uživao je naročito poverenje naslednika prestola Aleksandra. Kapetan Jurišić se sporazumeo sa Belimarkovićem, da jedno veče provede u Topčideru, jer želi sa njim nešto poverljivo da razgovara.Belimarković mu je dao reč, da će o svemu ćutati. — Da li ti je, Belimarkoviću, poznato, da se nešto sprema? zapita ga Jurišić za vreme večere. Belimarković ga pogleda malo iznenađeno, ispi čašu kisele vode (on ne pije alkoholna pića) i reče: — Ja Jurišiću ne znam gotovo ništa; znam za rad Narodne odbrane, znam za neke omladinske organizacije, a u dvoru se govorka, ali tek samo govorka, da ima nešto među oficirima. — Ne znaju ništa? — Ne znaju, ali se živo interesuju. — U svoje vreme će biti i Aleksandar obavešten; za sad ćeš samo ti saznati. — Ima, dakle, ipak nešto na stvari. — Ima, odgovori Jurišić. — Govori se, da je obrazovano „Ujedinjenje ili smrt“. — Istina je.Pobijaj te vesti svugdi, ali znaj da društvo postoji. — Čisto oficirska organizacija? — Oficiri, građani i omladina, odgovori Jurišić i zapali cigaretu. — Nije li to malo opasno uvlačiti građane u oficirske organizacije? — Nije, Belimarkoviću.Član „Ujedinjenja“ zna samo za jednoga člana, za ostale članove ne zna. — A uprava? — Ni cela uprava se, za sad, među sobom ne zna. — Pa ipak mora biti nekog središta.Ko drži konce u svojim rukama. — Pouzdano lice. — General Boža Janković? — Ne. — Pa ko? — Žena... — Žena! — Stojanka. Belimarković mahnu glavom dva tri puta i sa osmejkom reče: — Sad nešto razumem. — Bila je kod Aleksandra, reče Jurišić, i govorila o našim nacionalnim zadacima. — Ti dakle, Jurišiću, znaš za tu posetu? — Znam.Zato je išla, da se dođe do tačnoga saznanja o prestolonaslednikovim nacionalnim uverenjima. — Pa zar vi niste znali, koliko je on veliki Srbin? — Znali smo, ali nije bilo dovoljno. Posle male počivke reče Belimarković: — I prema tome „Ujedinjenje“ nema težnji, koje se odnose na unutrašnju politiku? — Ne.Ti, u ostalom, Belimarkoviću dobro znaš, da se srpski oficir ne bavi politikom.Ti znaš, da srpski oficir ima samo jedan ideal, a taj je narodno oslobođenje.Šta da ti pričam Markove konake, kad sve znaš.Kad smo upali u Dvor i ubili Aleksandra i Dragu, uništili smo ih, jer smo se uverili, da poslednji Obrenović neće izvršiti zavetnu misao.Doveli smo Karađorđevića, verujući, da u Petru nije izumro Petar Mrkonić.Isprva je izgledalo, da smo se prevarili, ali smo se, za tim, počeli polagano uveravati, da starac daleko gleda.Mi znamo, koliko je toga starog Srbina bolelo, što su mu za vreme aneksione krize ruke bile vezane, a aneksionu krizu nismo zaboravili, i ona je bila izvor „Ujedinjenja“.Naš silni nacionalni instinkt za održanjem rodio je „Ujedinjenje“. — Milo mi je, reče Belimarković, što u vas postoji vera u kralja, no vi ste valjda i zato stvorili organizaciju, da državnike, u koje, možda, nemate dovoljno vere, moralno prisilite na akciju... Ministar inostranih dela dr. Milovan Milovanović je ušao u predsoblje svoga kabineta lagano i odmereno, poslužitelj Svetozar prihvatio mu je šešir i štap, i ministar je, za tim, ušao u svoj kabinet i seo u naslonjaču. Kad mu se javio sekretar, ministar mu reče, da mu docnije referiše o dešifrovanim depešama i da ga neko vreme ostavi samog. Ministar, ostavši sam, nije ništa pisao, nego razmišljao. Bio je hladnokrvan kao i uvek, ali je borba u njegovoj duši bila velika i teška. Spoljašnja je politika Srbije bila u njegovim rukama, i na njemu je ležala velika odgovornost zbog krupnih događaja, koji će za dva dana nastupiti. Austro-Ugarska će proglasiti aneksiju Bosne i Hercegovine! To je samo mali broj političara znao, a u Srbiji je znao samo dr. Milovanović, Dvor i još dva tri krupna političara.Dru Milovanoviću je to, na mesec dana ranije, saopštio ruski ministar inostranih dela Izvoljski. Srbija nije znala, da predstoji aneksija, i u tome je ležala velika opasnost. Dr. Milovanović je Srbiju znao vrlo dobro.Znao je on i poznavao tu čudnovatu zemlju. Evropa je, istina, Srbiju podaništavala, jer je nije dobro poznavala, ali je dr. Milovanović znao, da Srbija nije samo zemlja ministarskih kriza, unutrašnjih gloženja, zemlja, u kojoj se u mirno doba, i na zvezde laje, nego da je to država, koja ima svoju duboku sadržinu. Ni rođena braća nisu Srbiju dobro poznavala, jer je na njihov pojam o njoj mnogo uticala žuta štampa, koja je sa sasvim određenom neprijateljskom namerom Srbijin ugled u svetu sistematski rušili. Dr. Milovanović, znajući, koliko je patriotizam u Srbiji razvijen, sa sigurnošću je računao, da će se cela zemlja, kad sazna za aneksiju, za nekoliko sahata zapaliti kao sumporno more. A o anaksiji se nije smelo narodu ranije javiti! Izvoljski, pre no što je dru Milovanoviću saopštio, da će se izvršiti aneksija, tražio je i dobio od njega i reč, da to neće u zemlji ranije objavljivati. „Šta će sve biti“ mišljaše dr. Milovanović „kad zemlja sazna.Kako će se zemlja održati u miru?Ja, u ostalom, moram biti hladan, savršeno hladan, ne smem ravnotežu izgubiti.Ništa se učiniti ne može, i treba gledati, da se barem ovo parče slobode sačuva.“ Ništa se učiniti ne može! Tako je izgledalo, jer je cela Evropa bila za mir, a naročito Rusija. Austro-ugarski ministar inostranih dela grof Erental izabrao je vrlo zgodno vreme.Bio je siguran od međunarodnih zapleta, i sa velikom je verovatnošću računao, da će Srbija, pod silnim pritiskom velikih sila morati da ostane mirna. „Međunarodna je situacija“ govoraše dr. Milovanović sam sobom „neopisano po nas nepovoljna“.. Svetozar uđe u kabinet ministrov. — Gospodin je Pašić, reče, javio telefonom, da će doći. Posle kratkog vremena dođe Nikola Pašić, koji ma da tada ne beše ministar inostranih dela imađaše velikoga uticaja na Srbijinu spoljašnju politiku.Dr. Milovanović je bio budna glava, ali se u teškim prilikama, savetovao sa Pašićem, i mnoga je njegova odluka proizišla iz tih savetovanja. Pašić je, naravno, bio među onim političarima, koji su znali, da će aneksija biti proglašena. — Nikola, reče mu Milovanović, kad on dođe i sede za ministrov sto, dakle prekosutra. Pašić pogladi dugu, sasvim prosedu bradu i reče: — Kako misliš i kad misliš, Milovane, da objaviš? — Nisam još na čisto.Ja mislim da već sutra posle podne možemo pustiti glas.Oko podne će za jamačno doći presbirou depeša iz Beča, pa da je damo novinama. Pašić, posle maloga razmišljanja, reče: — Može i tako. „Kako misliš i kad misliš, Milovane, da objaviš?“ — A kad „Politika“, reče Milovanović, objavi u naročitom izdanju, šta onda? Pašić ćutaše i razmišljaše. — Imadeš li ti, zapita Milovanović, kakvih vesti iz Rusije? — Danas i juče nikakvih. — Ta, reče Milovanović, šta bi i te vesti pomogle.Poručeno je, da se ćuti i da se čeka.Mučna situacija! — Mučna, boga mi, dodade Pašić. — Ratovati, reče Milovanović, ne možemo.Vojsku tek spremamo za velike zadatke, a i da nam je naoružanje sasvim gotovo, ne bi nam mnogo pomoglo.Velike sile hoće mir.Početi rat bilo bi vrlo riskantno.Posigurno bi doveli Srbiju u pitanje, a ja držim, da mi, kad je već tako, moramo nastati, da bar Srbiju spasemo. Pašić ga je slušao pažljivo, pa posle male počivke reče: — Imaš, Milovane, pravo i nemaš.Srbiju, nema sumnje, treba očuvati, no šta će Srbija ovakva, kakva je danas, ovako, kako je oda sviju strana zatvorena.Potrebna je Srbija vrsna za velike nacionalne zadatke. Pa misliš, Pašiću, da bi se ipak moglo reskirati? — Ja vidim, odgovori Pašić, da je tvoje gledište tačno, da smo tek na polovini naoružanja, da bi sva Evropa bila protiv nas, i da na Rusiju nikako ne bi mogli računati, ali me neki silan instinkt goni, da pomišljam i na reskir. — Nikola, reče Milovanović sa lakim osmehom, u tebi još nije izumro revolucionar.Spoljašnji te svet drži za velikog račundžiju, ali mi, koji smo ti blizu, vidimo, kako ti se očas javi stari zanos.Mi, moj Nikola, moramo gledati, da Srbiju sačuvamo. — Kad si bio kod kralja? zapita Pašić posle nekoliko trenutaka. — Sinoć, odgovori Milovanović.Znaš, kod koga sam upravo bio? Pašić ga pogleda radoznalo. — Kod Petra Mrkonića sam bio, reče Milovanović jače no što obično govori. — Teško, mnogo je teško vreme nastalo, upade, preko običaja Pašić, koji je odmah shvatio, šta Milovanović hoće da kaže. — Ne može, da spava, nastavi Milovanović.A vidi, da su moji nazori najviše za primanje!Petar Mrkonić, naravno, sklon je na veliki reskir, ali razum, razum mora da gospodari.Hladan, strpljiv, vladar od velikoga samopregorevanja mora danas da potisne Petra Mrkonića.To je vrlo teška borba, ali tu je kategorički imperativ velikih sila. — Vrlo je nezgodan i njegov položaj, reče Pašić. — Nema sumnje, odgovori Milovanović.Ali nezgodan je i položaj nas sviju.Ta zar ja ne zamišljam i ne želim Srbiju veliku i silnu.No sad, sad moramo prikloniti glavu, da se održi i ova današnja.A budućnost nam niko ne može oduzeti.Na naoružanju moramo raditi udvostručenom snagom, a za nas ugodan međunarodni zaplet nije daleko.Rusija, Francuska i Engleska sve se jače zbližuju, Italija u Trojnom Savezu nije nikada dovoljno pouzdana, a aneksija će Rusiju i Austro-Ugarsku neosporno dovesti u vrlo hladne odnose.U toj komplikaciji leži naša budućnost.I vladar to uviđa, ali ga je teško pomiriti sa neizbežnim potrebama.Petar se Mrkonić bori sa starim, iskusnim vladarom, i gvozdena diplomatska logika će pobediti Petra Mrkonića, ali će valjda ipak doći vreme, kada će starac stati pred narod u pozi Petra Mrkonića. Pašić je gladio bradu, i njegovo se hladno, računsko lice razdragalo na proročke reči dra Milovanovića... Sutra dan oko četiri sahata „Politika“ je naročitim izdanjem objavila, da će se dan za tim, u Beču, proglasiti aneksija. Oko šest sahata već je bio pred Narodnim pozorištem i oko spomenika knezu Mihajlu veliki narodni zbor. Beograd je već ceo bio uzavrio. Sutra je dan vrila cela Srbija.Sumporovita se zemlja zapalila.Dimilo se i plamtilo... Cela je zemlja, koliko je grlo nosilo, protestovala protiv aneksije. I tako je trajalo skoro pola godine dana. „Rat... rat!,..“ Rat nije davala Evropa! sve velike sile su energično govorile vladi: „Ratovati ne smete!“ Narod je hteo rat, iz zemlje je izvirala silna želja za ratom, a vlada je tu želju morala gušiti. Evropa i vlada su je najzad ugušili i narod se, posle pola godine, morao umiriti. No ono, što je trajalo pola godine, to je bila velika duševna revolucija zemlje Srbije. Duša je Srbijina i inače revolucionarna, ali je aneksiona kriza do dna revolucionisala.Aneksiona je kriza bila velika politička vrućica, koja je Srbijinu dušu pročistila i spremila za velike zadatke. Aneksiona je kriza uvod u Kumanovsku bitku.Ona je bila preobražaj, a preobražaj je bio potreban, da se prodre čak na Adriju. Narod je aneksiju smatrao za novo Kosovo, i, posle toga, počeo se utrostručenom snagom spremati — da staro Kosovo osveti. U tome radu na pribiranju i organizovanju snage narodne postalo je po malo, a, za tim, se silno razvilo tajno patriotsko udruženje „Ujedinjenje ili smrt“. Vidilo se, da se na nacionalnome delu mora raditi i javno i tajno, a naročito tajno. Još za vreme aneksione krize ljudi su uvidili, da treba načiniti silno udruženje, koje će obuhvatiti celu zemlju i koje će raditi na oslobođenju. To udruženje će biti ozareno zracima velikog narodnog ideala, i, ma da se na više strana na njega pomišljalo i o njemu govorilo, kamen temeljac mu je udaren jedne večeri u salonu gospođe Stojanke.Ona i njezin kapetan su u svojem domu primili i negovali „Ujedinjenje.“ Kad je konačno zaključeno, da se udruženje u život privede, Stojanka je kliknula: „Ujedinjenje ili smrt!“ Prisutni oficiri, ukrstivši sablje, to su ponovili. O načelima „Ujedinjenja“ još će biti reči u ovome romanu. Kad je mladi petao majora Zdravka prvi put prokukurikao, major je davao večeru. Major Zdravko više voli petlove i kokoške nego Beograd.Major Zdravko voli svoje Valjevo i svoju ekonomiju tamo, ali ga ozbiljnost službe zadržava u Beogradu.Ministru treba, i ministar ga je premestio u Beograd. I u Beogradu major Zdravko ima svoj živinarnik.On voli petlove, kokoške i piliće, i oni su deo njegove domaće sreće. Kad se major Zdravko vrati sa teške službe u ministarstvu, odlazi, da pokupi nova jaja.Na svako jaje beleži dan, u koji je sneseno. Major Zdravko sam nasađuje kvočke; tu je, kad se jaja stanu leći; male piliće hrani i neguje.Majoru su Zdravku pilići radost velika.On se u njihov razvoj, njihovo napredovanje sav uživi; mladi se lepi petao razvija iz duše njegove. Kad mu je jedan od omiljenih njegovih petlova prvi put prokukurikao, major je davao večeru, a na večeri je bio i Lazarević. Lazarević se obradovao, kad je dobio poziv na tu večeru, jer je voleo majora Zdravka, što je u njemu gledao idealan tip srpskog oficira.Major je Zdravko bio neumoran u poslu u ministarstvu, on je često puta i noću radio, njemu su tada uvek u ušima zvonile ministarske reči „spremajmo se, samo se neumorno spremajmo“, i on je davao ministarstvu sve, što je mogao dati: i izdržljivost u radu, dobru volju, veliko osećanje, dužnost i krajnju poverljivost.Izvan ministarstva on nije ništa znao, nije znao ništa ni prema ženi ni prema drugovima i prijateljima.Major Zdravko je bio tvrdi kamen, koji ništa nije znao i od kojega se ništa nije moglo čuti. Major Zdravko nije voleo samo živinu, nego je držao pse, mačke, telad i ždrebad, i sejao je rotkvice. Psa Cula je neobično voleo, a taj pas Cule potiče od jedne ljute seljačke kučke iz okoline Valjeva.Cule je ljut i dobar, ljut je na strance i nepoznate, a najbolji je prema svojem majoru.Ni s kim se on toliko ne razume kao sa majorom.Kad on samo jednom majora pogledi (taj divlji opasni Cule!) koliko ima samo duše i razumevanja u tome pogledu! Mačku Žižu i Cicana major mnogo voli.Žiža je sasvim crna, dobra i bojažljiva mačka, a Cican je ohol i ponosit i retko umiljat (on vrlo, vrlo retko prede); ali kad major kuda ode, pa se noću vraća, Cican uvek pred njega daleko istrči. Kako major Zdravko voli konje i telad, on je mnogo u štali, i često se puta sav na štalski vazduh oseća.On voli tu atmosferu, a i sa društvom u štalama zaposlenim, sa vojnicima i seizima, on je sasvim intiman.Oni ga poštuju i vole, i sadržina je njihove intimnosti međusobno razumevanje, poštovanje i urođene međusobne simpatije.Sahatima major, često puta, sa njima razgovara, a ti su mu razgovori mili kao i rad u ministarstvu i spremanju zemlje za krupne događaje. Vojnici i seizi imaju roditelje, naravno seljake i seljanke, i oni često dolaze.Dobri su to znanci majorovi, oni mu kažu „ti“ i „Zdravko“ i kod njega u kući su oni pri ručku za zajedničkom porodičnom trpezom.Major Zdravko sa njima sa takim interesovanjem razgovara kao da radi referat o stigloj municiji za topove iz francuske ili o uspešnome pravljenju bezdimnoga baruta u Obilićevu. Major Zdravko ima, naravno, i majoricu. Majorica Mara vrag je žena i majoru Zdravku gotovo nikad ne da mira.Majorica je Mara veliki vrag. Ona, dabogme, nije uvek bila majorica, i kad je ono često zalazila u ulicu, gde je Zdravko stanovao, kad je ono pisala i neka namirisana pisamca, Zdravko je tek bio poručnik.Mara je bila i kao devojka veliki (dozvolite izraz!) mangup, ali i mangup-devojke imaju srce, a i srce mangup devojke često puta jače zakuca baš za mirnim čovekom. Majorica Mara ima lepo telo, može se reći, da je i lepa, a utvrđeno je, da je interesantna.Nosi velike šešire, izgleda, da vrani trepavice, a omiljene su joj bele cipele.Majorica je Mara kaćiperka, nemirna, nestašna kaćiperka. To, naravno, treba na svoj način razumeti. Ne zadirkuje ona samo majora Zdravka, ona ni jednom rođaku, rođaci i dobrom poznaniku ne da mira, pa toliko puta zadirkuje i same seize. A kako, na primer, rođacima ne da mira? Eto tako: piše im pisma.Dođi tu i tu, pred Mosku ili u poslastičarnicu Dimićevu, zakiti se sa suncokretom, ja ću te čekati, ja te volim, i kazaću ti se, ko sam. Onaj bog zna šta uobrazi, prikači suncokret, pa se uputi u svojoj važnoj misiji, a Mara majorica i njezina sinovica vitka Sokica (mangup kao i njezina strina) u blizini se šetaju i posmatraju, kako su čoveka natovarile.Onaj grešnik uznemireno zvera na sve strane, i već postaje savršeno nervozan, što nema te tajanstvene u njega zaljubljene. Pisali su tako i majoru Zdravku u ministarstvo, ali nikad nisu bile sretne da im naiđe na lepak.Onda su mu pretresle sve džepove, da vide, gde je pismo; ali ga nikad nisu našle, jer je te budalaštine major svakako uništavao, a možda se čovek i domišljao, ko mu piše.Ako je Mara Valjevka, i on je Valjevac!Kome to majorica Mara i Sokica vezu... Nestašna majorica Mara voli svog majora, a gde je nestašluka i ljubavi, tu se nađe i njihovih plodova.Njihova je kćerka Olga (tek joj je deset godina) čedo njihove ljubavi, i u koliko je majorica više voli, u toliko je ona više tatina. Tata se njome često puta vrlo dugo i vrlo ozbiljno (kao sa kakvim čovekom) razgovara, i često puta sa njom savetuje. Ona razume, što njezin tata ostavlja jaja u velikoj vazni na klaviru, zašto voli poduže u štali da se nalazi, i što za večerom tako često zaspi. Major Zdravko za večerom često zaspi, ali za večerom u počast prvome kukurikanju njegova petla nije dremao.Bio je živ i veseo, a sa nestrpljenjem je očekivao prvo večernje kukurikanje petlova, da i gosti čuju, kako njegov petao kukuriče. Gosti su bili veseli, a bili su još veseliji, kad je petao zakukurikao. Petao nije imao lep glas! Major Zdravko je, istina rekao: „Pa mlad je dok se nauči“, ali to nije pomoglo protiv silnih, nestašnih srbijanskih zadirkivanja. Lazarević ga nije zadirkivao, nego je neprestano mislio, da li će „Ujedinjenju“ poći za rukom, da zadobije tog čestitog oficira. Lazarević je bio član „Ujedinjenja“... Kad je Lazarević izišao iz brzog voza, odmah se uputio fijakerom u Zorinu ulicu. Prođe kroz hodnik, uđe u zeleni, cvetni park, pa u njemu već dobro poznato predsoblje. — Gazdarice, gde si? Niko se ne odziva. Uđe u salon, i na licu mu se pokaza prijatan osmejak. — Kako miriši na devojačku dušu, reče poluglasno, a za tim glasno: ej, gazdarice! Nema odziva. Osvrnu se po salonu. — Sirota, reče, još nije zaboravila... U jednome kutu bila je velika kita suvog poljskog cveća. Pogleda još jednom suho poljsko cveće, mahnu nekoliko puta žalosno glavom i ponovi: — Sirota. Kad je izišao iz predsoblja, ona mu je parkom išla u susreće. — O! kliknu Katarina radosno i potrča prema njemu. — A ja sam već mislila, da si nas zaboravio! Gledala ga je svojim crnim, gotovo detinjskim očima tako radosno, toliko prijateljski. — A što si opet u crno? — Za bratom. — Kojim? — Najstarijim. Uđoše u salon.Ona ga ponudi, da sedne. — Pa kako si? reče i, u tome spazi, ukusnu kutiju na stolu i uze kutiju. — Setio si se! — Davno ti već ništa nisam poslao, a znam, koliko voliš čokoladu. — Čokolada! kliknu ona radosno. — Šondina. — Srpska čokolada.Baš ti hvala! Ona poče radosno i brzo da razvija ukusnu Šondinu etiketu. — Pa kako si, draga moja? zapita je Lazarević. — Ti znaš, reče ona i lako uzdahnu. — Kako ti je lepo cveće u parku. — Da; cveće je radost moja velika. — Znam, da voliš cveće. — Da... volim cveće, reče ona, a govor joj je ličio na uzdisanje.Volim cveće, i možda ništa više. — „I možda ništa više“...Kako to ti govoriš, draga Katarina.Ti, koja si toliko mlada i krasna, toliko puna života, ti, koja imaš tri srca. — Tri srca!Nekada si imao pravo, kad si mi tako govorio, a danas... — A danas? — Ah, ostavimo, reče ona, sede na divan staronemačkoga stila i zari lice među ruke. — Katarina... — Ostavi me, molim te... — Katarina zar si zaboravila, kako sam ti rekao, da moraš biti jaka.Svi smo mi velika siročad, i sve nas je život ranio, pa da još nije snage životne... — Ah, reče ona i legnuvši na lice stade plakati. Plakala je silno, i oblo i harmonično njezino telo treslo se.Prikrivani i prigušivani bol izbio je kao lava, i Lazarević je pustio, da se kriza izvrši.„Neka se isplače“ pomisli, „to je potreba, pa će se posle razvedriti.“ On je gledao sa iskrenim saučešćem, i kad je video, da je teški izliv već na koncu bio, reče blago: — Katarina... Ona je jecala. Posle male počivke reče joj opet: — Katarina... Ona se lagano diže, pogleda ga kao dobro, odano i iskreno dete svojim uplakanim očima i reče: — Šta hoćeš? — Ti se raduješ, što sam došao, da se vidimo? — A kako se tebi ne bih radovala! reče ona i poče se povraćati u svoju veselost.Posle maloga razmišljanja nastavi ona sa osmejkom: — Da mi nešto kažeš. — Da ti kažem. — Ali istinu! — Celu istinu, odgovori Lazarević prijateljski.Ta ti znaš, da sam iskren. — A od kud baš danas da dođeš?A? reče ona brzo, hoteći pitanjem da ga iznenadi. — Već sam davno pomišljao, da ti dođem. — To verujem.A gde si sinoć bio? Lazarević se malo iznenadi. — Sinoć?Pred „Moskvom“. — Dokle? — Do posle ponoći. — Ne! — Ne? — Ja sam sedila do posle ponoći u parku... — Ti još budna sanjaš? — Ne sanjam.Ja znam, da si bio kod Kolarca. — Ne! — Ti si bio na telefonu kod Kolarca! — Ne. — Kad si ti bio na telefonu kod Kolarca, onda je orkestar svirao uvertiru iz „Prodane neveste“. — To je nekad tako bilo, kad si i ti u našem društvu sedila.Sada ne. — Ti si išao tamo... — Ne. — Ti si tamo još bio tačno u ponoć. Lazarević zaćuta. — Ti si mu pisala one karte? reče za tim vrlo ozbiljno. — Bio si dakle.Uobrazilja me moja nije prevarila. — Zašto si ih njemu pisala?Zašto ga već nisi zaboravila. Ona ga pogleda tužno. — Zašto nisi meni pisala? — Ti bi saopštio „Crnoj ruci“, pa bi ga ubili. — A on? — On ima meko srce.On još nije izdao naredbu za ubijstvo. — Na žalost, reče Lazarević.A ko je taj?Šta hoće? — Bio je svašta, danas nije ništa. — Srbin? — Ima srpsko ime i prezime.Jova Oborina. — A, reče Lazarević gotovo ljutito, on!A šta hoće? — Čuli smo, da su mu dali dosta novaca i da su ga poslali k vama.Valja neku važnu stvar da ispita u korist narodnog neprijatelja. — Pa šta ti, rano moja, hoćeš?Da mu se život oprosti?Zar si zaboravila na teškoću i ozbiljnost nacionalne borbe?Zar ti toliko ceniš život jednog izdajnika?. — Sve znam, reče ona, sve znam.Ali se nisam mogla odlučiti, da ja dam povoda za ubijstvo. — E, e! reče Lazarević prekorno. — Pa šta će sad biti s njim?Da li ga je uhvatio? — Ne. — Kako to? — Nesretnik se svakako maskirao. — Zbilja!Na to nisam ni mislila. — No, sutra ili preksutra će ipak biti gotov.Katarina uzdahnu. — Sirota žena, reče tiho. — Koja žena? zapita Lazarević iznenađeno. — Njegova stara mati. — On ima staru mater?On je izdržavao? — Da. — Oca nema? — Nije ga gotovo nikad ni imao.On je nezakonit.Otac mu je bio alkoholičar i negde je u jendeku umro.Sirota mati. Lazarević joj pruži banku i reče: — Podajoj zgodnom prilikom.A da li ona zna, kakav joj je sin? — Zna sve, ali je luda za njim.On je rđav, ali je u njezinim očima zlatan. — Seti je se i ti koji put, reče Lazarević. — Ona nije kriva. Lazarević je neko vreme bio zamišljen, pa za tim reče: — Od sad ćeš meni pisati take karte. - Da.Ti si još u »Crnoj ruci“? — Samo član pomagač. — Sad si u drugoj organizaciji? — Može biti da, može biti ne... — Ima nova organizacija?Nova tajna patriotska organizacija? — Možda... — Kaži mi! — Čućeš drugi put. - Onako silna, kao što si je ti zamišljao? — Može biti... — A što meni ne kažeš? — Kazaću ti. — Kada? — Kad bude za to vreme. — Kako bi volela o tome misliti. — Možeš i na drugo štogod misliti. — Na što, na primer. Lazarević se predomišljaše, pa joj za tim reče: — Na bolničarstvo. — Zbilja! reče Katarina iznenađeno.No, hvala bogu.A kad? — Pod jesen već možda... — Pod jesen!No, hvala bogu? — Kamo? — Dole. — O, bože, bože, reče Katarina duboko ganuta, hvala ti.Pod jesen dakle!Na jug!U Tursku!Na Adriju!O, hvala bogu! Lazarević izvadi ubrus, a bosiljak zamirisa.On nosi svežega bosiljka u džepu i rubac mu na bosiljak miriši.I njegov je otac voleo bosiljak i nosio ga uza se.Bosiljak zamirisa... — A ko je onaj stari gospodin, što je bio u Beogradu? — Zar se nisi mogao setiti? — Stari Magazinović? — Da, stari, divlji Rac. — No, večeras ću sa njim provesti. — Bože sačuvaj!Večeras si naš... — Vaš? — Danas je posle podne i na veče lepo društvo, naše društvo, ono, što ti voliš.Srpska rasa!Danas je moj rođen-dan.Vidiš, da si dobro došao.U parku će biti večera. — O, pa čestitam ti, reče Lazarević, ovlaš je zagrli a za tim poljubi u ruku. Gozba je to u noći bez sveća. Dug, postavljen sto pružio se po širokoj aleji.Oko stola mladi Srbi i Srpkinje, lepi, veseli, puni života. Mesto sveća svetli jaka, jasna mesečina. Pesma se za pesmom niže, razgovor veseliji za veselijim, smeh zdraviji za zdravijim. Katarina je radosna; sva se u radost pretvorila.Raduje se, što Lazarevića, koga su svi poznavali i voleli, mogla društvu dati; raduje se, što je Lazareviću veliku radost sa svojim društvom učiniti mogla. Lazarević je bio vrlo, vrlo zadovoljan, i njega je sobom nosila lepa noć i krasno, simpatično srpsko društvo. Nije imao običaj nazdravljati, ali, posle jedne njemu mile i sa puno temperamenta otpevane pesme, ustade, diže čašu i reče: „Draga Katarina!Ovu čašu pijem u zdravlje tvoje i u zdravlje tvojih meni milih i dragocenih gostiju.Radujem se, što sam baš danas ovamo došao.I mi, istina, u Beogradu ne živimo tužno, ali je ipak naš život dosta težak.Naša je atmosfera borbena, a taka atmosfera vrši težak pritisak.Mi smo pred strašnom borbom.... no ostavimo to!Večeras je toga pritiska nestalo, večeras — među vama, među mojima, među našima.Kako ste krasni, kako ste simpatični tipovi, a koliko li temperamenta imate.Ne mogu da vas se nagledim, ne mogu da se nadišem atmosfere, koja na vašu, na našu čistu rasu miriše.Od srca pijem u vaše zdravlje a vas molim, da zdravicu moju propratite pesmom sreće u divnoj, letnjoj noći“... Kraljica ruža je na mesečini mirisala, a harmonična se pesma razlegala po noći, stapajući se harmonično sa harmonijom noći.Kraljica ruža je na mesečini mirisala... Stojanka sedila u saletlu u svojem zelenom i cvećem išaranom parku i nestrpeljivo je iščekivala Lazarevića, kojega je sebi pozvala. Njezino je lice bilo lepo kao i uvek, njezino meso sveže i ružičasto, njezina kestenasta kosa lepo nafrizirana i svetla, ali oči, njezine lepe oči bile su umorne.Iz njih je govorila silna i krepka duša, koju su umarale krupne misli i teške brige. — Već te nestrpljivo očekujem, rekla je Lazareviću, kad dođe.Sedi, molim te; kako si mogao već dva dana izostati! — Bio sam malo i u inostranstvu, odgovori Lazarević i baci svoj veliki panama-šešir u travu. Stojanka se prijatno iznenadi i reče: — Tamo si bio? — Tamo. — A što mi se, pre polaska, nisi javio? — Hitno sam otputovao. — Pa šta radi? — Ti znaš. — Da li je zaboravila? — U salonu još stoji kita suva cveća... — Zlato moje...A bilo je i suza? — Po malo i to, reče Lazarević sa osmejkom. — A zašto si upravo išao. Lazarević joj ispriča noćnu scenu kod Radojlovića. Lepe i prilično rastavljene Stojankine obrve se skupiše. — Pa saznao si, ko je taj nesretnik? zapita Stojanka. — Ona bitanga Oborina, odgovori Lazarević. — Jadnik! reče Stojanka.Sirota njegova ostarela majka! — Došao je, reče Lazarević, ovamo svakako zbog „Ujedinjenja“. — Jest, odgovori Stojanka. — Ti znaš za to? zapita Lazarević radoznalo. — Ostavi, odgovori Stojanka, sve je svršeno. — Gotov je? Stojanka učini pokret oblom belom rukom, kojim reče: „Gotov!“" — Pa šta je bilo? — Pitaj kapetana Jurišića, ili kojeg od njih, reče Stojanka.Ja želim o nečem drugom s tobom da razgovaram. Stojanka ga obavesti o begstvu Nedićeve Nate. Dirnulo ga je. Domaši štapom panama-šešir iz trave i metnu ga na glavu. — Ih, reče, što ti je devojka!I to je pobegla u Beograd, gde će je život progutati. — Ti ćeš dakle sve i sva učiniti, da se što pre pronađe.Uzmi njezinu fotografiju; pripravila sam ti je. Lazarević posmatraše fotografiju, poljubi je i reče: — Opasna racka sekta!Tvrdoglava Rackinja!Da ona pobegne... — Da li ćeš, reče Stojanka, moći da je po fotografiji poznaš? — Fotografu ću dati Radojloviću; meni nije potrebna. — Ti je nećeš tražiti? — Hoću; ali ja je poznajem. — Ti je poznaješ?A kad si je ti vidio? — Ubrzo posle tvoga poznanstva sa njom.Tvoji razgovori o njoj bili su uzrok, da sam se zainteresovao za nju, pa sam otišao u njihovo selo. — Sam? — Sam.Niko me nije poznavao, ni sa kime se nisam poznavao; išao sam, da je vidim, da je se nagledam.U selu je bila slava, i ja sam je gledao ceo dan.Uživao sam u onome našem narodu i u lepoj Nedićevoj Nati. — Pa, bolan, što ne ode k njima? — Dovoljno mi je bilo, da se nadišem vazduha u srpskom selu, da se nagledam lepih srpskih devojaka, da se nagledam Nedićeve Nate i njene lepe rupice na bradi. — Vidio si njezin nos? I nos i one oči, one crne okrugle oči sa fatalnim kolutovima oko njih. — Ti ćeš, reče Stojanka i pruži mu ruku, sve i sva učiniti, da lepu Nedićevu Natu Beograd ne proguta. — Sve, što mogu. Radojlović je sa velikim interesovanjem gledao fotografiju Nate Nedićeve, koju mu je Lazarović doneo. — No, mladi gospodine, reče Lazarević, kako ti se dopada to lepo seosko čedo? — Boga mi, lepa, odgovori Radojlović, baš lepa. — Mogao bi se zaljubiti, primeti Lazarević ironično. — Boga mi... — Ako ništa, mogao bi je kao sestru zavoleti. Radojlović pocrvene i pogleda Lazarevića. — Bio si u inostranstvu? zapita Lazarevića gotovo bojažljivo. — Može biti. — Pa kako naši tamo? — Bilo je veselo, odgovori Lazarević, vrlo veselo.Kako samo tamo ruže na mesečini krasno mirišu... — Blago tebi, kad možeš tako izlete da praviš. — Ja nisam rob kao ti.Ja sam slobodan, svoj, sasvim svoj; ja sam ja. Nakon maloga ćutanja reče Radojlović. — A od onoga čoveka nigde ni traga. — Kako se uzme, napomenu Lazarević, uze štap i metnu šešir. — Prosto ga nigde nema. — Možda bi ga dobar policijski pas našao, reče Lazarević, ako može da nanjuši metar pod zemljom. — Zar! reče iznenađeno Radojlović. — Nego da pređemo na stvar, Radojloviću.Potraži bolan tu seosku lepoticu; ona je utekla iz sela; ne znaju gde, a misle, da je u Beogradu. — Ih, utekla! reče Radojlović i skupi čelo.Pa zar u Beograd?Zar je u Beograd baš našla da utekne!A što uteče tako lepo dete? — Ljubav!Ona je volela iskreno i istinski. — Pa što da bega? — No, nisu je dali za seoskoga ćatu; istukao je lala, pa je utekla. — Ih, da grdne štete!Ovde će propasti, ovde će se prostituisati. — Ko zna, možda i neće.Naše devojke odande imaju veliku životnu snagu, imaju neki polet, imaju nešto u sebi, što ih čuva od prostitucije.Tamo nema u našem narodu prostitucije.Jedan mi je tamošnji lekar, šta više, rekao, da bi bolje bilo, da je ima. — Kako to? — Kaže, da bi rasa bila zdravija.Devojke ne dolaze do bujnosti, jer se uzdržavaju. — Malo apartno mišljenje. — I meni se čini.Nego, Radojloviću, nastani molim te, da se devojci uđe u trag, a i ja ću učiniti sve što mogu.Nauči ljude, da budu vrlo pažljivi, ako je nađu, jer je svojeglava, i gledaj, da odmah fijakerom bude otpravljena gospođi Stojanki. Za jedan sahat bilo pripitano u svima hotelima. Niko nije ništa znao za taku devojku, a samo je policija na Savi znala, da je taka devojka doputovala u Beograd lađom iz Zemuna i da je uz nju bila neka nepoznata gospođa. Pred veče se i Stojanka i Lazarević izvestiše od Radojlovića telefonom, ali on ih, na žalost, nije mogao ničim obradovati, do jedino potvrdom, da je Nedićeva Nata došla u Beograd. — Da li si, Radojloviću, slao u javne kuće? zapitao je Lazarević na telefonu. — Ne, odgovori Radojlović.Ti znaš, da su trgovci sa ljudskim mesom vrlo prepredeni, pa ću sam otići tamo. — Kad? — Samo da se maskiram. — Pričekaj me.Evo me na fijakeru! Već je bio mrak, kad su oba stigla na krajnji deo Dorćola, gde su trgovine sa belim robljem. Čula se svirka klavira i razuzdana pesma, a kad su Lazarević i Radojlović ulazili u salone, dočekivalo ih je puno devojaka, raskalašnih, razbludnih, mnogo dekoltovanih i u kratkim suknjama grlile ih u svoje zagrljaje. Prošli su tako sve kuće i sve salone, ali nigde nema Nedićeve Nate. — Dobro je, reče Lazarević, što je ovde nema; samo da je već nisu prodali za Bugarsku ili za Tursku.Onda se, boga mi, neće više vratiti. — Da li si učinio što god u tome pravcu? — Odmah sam javio u sva pogranična mesta, no to nije sigurno, jer trgovci sa ljudskim mesom ipak mogu da je prokriumčare. Kad su se penjali gore u Beograd, oba su ćutali, jer behu iskreno zabrinuti za Nedićevu Natu. — Znaš šta, reći će Lazarević posle dužega ćutanja, da mi još pripitamo portire i sobarice po hotelima. — Dobro, odgovori Radojlović, samo se ja moram demaskovati, da me poznadu, pa mi moraju istinu reći. Pitali su, za tim, i pitali, ali niko ništa ne zna. Već je izbijalo deset. Oni uđahu iz hotela Nacionala prema Zelenom Vencu. — Kud me ti to vodiš? zapita Radojlović. - Hajdmo do Marte, da neće možda tamo biti. — Gotovo da i tamo može biti. Kad su bili kod dućana Tome antikvara čuše neku dreku, koja se razlegala iz dalje kod Martina stana. Pojuriše dole, spaziše neku gužvu kod Martine kapije i videše, kako jedna ženska uteče u pomrčinu. Kad su stigli na lice mesta, razabrali su od skupljene gomilice, da je jedna mlada, lepa ženska jedva utekla iz Martine kuće, gde je trebala da bude podvedena. — A kakva je to ženska? zapita Radojlović brzo i nestrpljivo. Niko nije znao da kaže, jer je niko nije poznavao, i niko nije ni pomislio, da je zadrži, kad se iskobeljala i utekla, jer su svi bili zadovoljni što je utekla. Radojlović pozva gomilicu, da se raziđe, a za tim, zazvoni na Martinu kapiju. Niko ne otvara. Radojlović je, za tim, zvonio dugo, i vrata se najzad otvoriše. U salonu ih dočekala Marta vrlo ljubazno i sa ladnoćom ih ponudila, da sednu.Stara i poznata podvođačica bila je uzbuđena, ali je uzbuđenje skrivala, Radojlović i Lazarević su bili ljutiti i Radojlović vrlo energično reče Marti: — Gospođo, ko je bila ta ženska, što malo čas uteče od vas? — Ju, gospodine Radojloviću, a što ste vi tako nabusiti!Ta vi ste prema damama uvek bili kavalir... Radojlović ponovi svoje pitanje još energičnije. Marta se izvlačila, da ništa ne kaže, ali joj Radojlović, ustavši iz fotelje, reče: — Gospođo, ne kažete li mi, ja ću vas uhapsiti. Marta se jednom rukom podboči, drugom metu lornjon na oči, gledaše Radojlovića i reče: — Gospodine, vi zaboravljate, da živimo u Srbiji i da vlast, po ustavu, ne sme noću upadati u kuće mirnih građana i hapsiti ih. Radojlović je pogleda prezrivo i reče: — Gospođo, ne brinite se vi za Srbiju i za odredbe njezinoga ustava, a najmanje se brinite za postupke, koje ja u službenoj dužnosti upotrebljavam.Ako mi, gospođo, ne kažete, ko je ta ženska bila, otvoriću prozor i na pisak moje pištaljke stvoriće se ovde žandar, koji će vas povesti sobom. Radojlović izvadi pištaljku i pođe prozoru. Kad je Marta videla, da nema šale, reče: — Izvolite sesti, gospodine Radojloviću. Radojlović sede. — Možete li vi, reče Marta, osetiti, kad neko govori istinu? — Samo izvolite sve reći, gospođo.Nama je najviše stalo, da nađemo tu devojku.Ako nam vi u tome pomognete, učinićete dobru stvar. — Čujte, dakle, reče Marta.Ja sam izvikana žena u Beogradu, ali ću vam reći istinu.Ne znam, ko je i odakle je ta devojka.Žena mi je jedna pred veče ovamo dovela, i ja sam tu ženu nagradila.Devojku sam zaista htela podvesti.Ne bi mi bilo prijatno, da, gospodine Radojloviću, povedete protiv mene krivični postupak, ali, šta bilo bilo, ja vam istinu rekoh. — Pa nije htela, da je podvedete? zapita Lazarević. — Ne, gospodine.Ja sam se divila, kako se branila i odbranila.To me je prosto iznenadilo. Sve troje zaćuta. — Ama, ko je ta devojka? zapita za tim Radojlović.Gde je?Gde se može naći?Da li vam je rekla, kako se zove? — Ništa ne znam; za ime je nisam pitala.Mogu vam samo to reći, da govori meni simpatičnim bačkim žargonom i da je bila divna u branenju protiv podvođenja.Vidite, gospodo, da i ozloglašena peza Marta ume da se divi vrlini. — Bila je lepa? — Vrlo lepa, gospodo. — Imala je fini kolut oko očiju? — Fini, gospodo, kao lepa crna senka.Obojica su osetili, da ona govori istinu.Pođoše, malo za tim, i kad iziđoše na Zeleni Venac, gledahu u beogradsku noć, koja je progutala jednu devojku, koja govori bačkim žargonom, koja ima fini senkast kolut oko očiju i koja je bila divna u odbrani protiv podvođenja. Stojanka je nosila u srcu ceo narod srpski, i poznavala je sve srpske krajeve.Crnu Goru, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku proputovala sa mužom.Posle njegove smrti prošla je Banatom, Bačkom i Sremom. Kad je stigla u N., odakle je pravila za tim izlete, dočekao je na stanici novinar Jovan Oberknežević.Njemu su prijatelji iz Beograda pisali, da Stojanci u svemu bude na ruci, a njoj su Oberkneževića preporučili, jer su znali, da će on najbolje moći da joj ocrta dušu narodnu u oblasti nekadašnje Vojvodine. Stojanka ga nije ranije poznavala, i kad je izišla iz brzoga voza, za čoveka, koji joj se uputio, odmah je pomislila: „To je on.“ Oberknežević je u četrdesetim godinama, ali izgleda još sasvim mlad.Na čistom, zdravom licu ispisana mu je inteligencija, a oči su mu vesele i pune kulture i prijateljstva.Kretanje mu je živo, prirodno, izgleda često puta savršeno nevezano i neproračunato, ali oštro oko u toj ležernosti ipak ubrzo opazi promišljene zlatne granice, koje kulturan čovek stavlja svojem kretanju.Njegov je govor otvoren, prirodan, iskren, i u tome govoru oseća se svež srbijanski demokratizam, jer je duže vremena i u Srbiji živio. Stojanka je mesec dana pravila sa njim izlete u Banat, Bačku i Srem, i ona ga je iskreno, sestrinski zavolela.Ona je osetila, da može da mu postane posestrima, i ona mu je to postala.Našla je u njemu duboku dušu, dušu, koja je proživila mnoge i velike krize, a za poslednju krizu te duše u srcu Stojankinom našlo se mnogo saučešća. Oberknežević je imao mladu, lepu ženu, zbog koje je mnogo patio, jer ga nije razumela i koja ga i ostavila, a razvod braka otežavala i napravila gotovo nemogućim.On je hteo da bude slobodan, a ona ga je sprečavala, da se oslobodi. Kad se Stojanka vratila u Beograd, bila je u stalnoj vezi sa njim, a njihova međusobna pisma bila su krasno cvetanje njihovoga posestrimstva i pobratimstva. Nego, u poslednje vreme, pisma su njegova postala drukčija nego pređe.I ranije je u njegovim pismima uz vedrinu bilo bola, ali bol je sade sve jači i jači bivao. On još piše: „Draga moja posestrima!Juče sam pred veče sedio na adi na dunavskoj obali.Sunce je sedalo za Planinu, moju milu, moju dragu Planinu; i za malo pa se sveža struja počela sa Planine u ravnicu valjati.Služao sam vrevu dana, glasove preko, glasove na vodi; voda je nosila zvonenje zvona na večernje tamo negde u fruškogorskome selu.Ja volim, kad zvoni u subotu na večernje.Onda se duša moja počinje odmarati i pribirati; tada o životu mislim i razmišljam.O životu promašenom, o životu, posestrimo, izgubljenom.Mislio sam i o tome, kako si toliko puta rekla, da sam dobar čovek.Ja — dobar čovek?Sumnjam, sumnjam!Ti se, draga, varaš.Tebe je obmahnula moja iskrenost i moja otvorenost, tebe su zanele krize duše moje, ali ti nisi saznala sve.Saznala si mnogo grehova i pogrešaka mojih, ali za sve saznala nisi.U srcu mome ima još teška tereta.No ostavimo to...Ja sam u trpljenju silan i sve ću snositi, snositi, dok budem mogao, dok budem mogao... „Kad sam se noću doma vratio, na stolu pisaćem bistu sam tvoju našao.Stara je paket primila i otvorila, i bistu tvoju metla je na moj sto.Hvala ti, što si mi je poslala, a mladom vajaru reci, da mu čestitam.Tehnika njegova vrlo je dobra, a poza tvoja odlična.Na glini osećam meso tvoje sveže, iz gline se zrači duša tvoja čista.Vajar je dobro svatio i dobro izrazio i ono silno u duši tvojoj, ono, što te je načinilo velikom revolucionarkom, oh, što u meni slabom i nemoćnom razvija prema tebi zdravu i silnu pobožnost. „Bistu sam tvoju okitio cvećem, i čista i velika duša tvoja još se jače iz gline zračila.Čista duša tvoja potresla je onda do dna moju nečistu, i ja padoh pred bistu tvoju čistu, da se gorko isplačem, da se gorko isplačem“... I ovo joj piše: „Draga moja!Juče sam bio u crkvi.U crkvi dugo bio nisam.Umro je osmoškolac, koji je bio dobar đak i već darovit pisac.Umro je darovit pisac, pa rekoh, da mu poslednju poštu oda i darovit književnik, koji živi, a koji je davno umro.Bivši književnik!Već davno umro, umro...Gimnazijski je hor pevao.Ti si slušala te slavuje.Pevao je, a pesma me je odnela daleko, daleko...U ono vreme kad su i na mene književne nade polagane.A sad? a sad?Ah, da si čula, kako lepo pevaju Demaskinovu pesmu!Ovo su njezine reči: „Plačem i ridam, kad na smrt pomislim, i kad vidim, kako u grobu leži naša krasota, sazdana po obličju božijem, bez izraza, bez osećaja, nemajući vida“. „Plačem i ridam, kad na smrt pomislim... „A život? a život?A pitanja nerešena? a pogreške nepopravljene? „Izvini me, draga, što ti tako pišem.Čovek često puta pada u mistiku, a i tereti su na srcu teški, vrlo teški“... Stojanka mu otpisa: „Zar, pobro, tereta teška na srcu imati možeš, a da ga ne iskažeš posestrimi svojoj?“ Oberknežević joj odgovori ovo: „Kada bih verovao u boga, ja bi se jednom od slugu njegovih ispovedio; no ti znaš, da mi je nauka boga oduzela.Niče su i Štirner dušu moju razorili, i uputili su me, da u čoveku tražim božanstvo. „Ti, u ostalom, znaš, šta si mi, pa te molim, da primiš ispovest moju tešku. Ona je sedila sama i zlatom vezla.Mala je, obla i lepa, i prsa ima bujna.Bela je i ružičasta, a oči su joj sanjalačke.Sveća osvetljava vez i lice njezino, i ja, prikriven u pomrčini, vidim, kako joj suze na vez zlatni kaplju. „„Sutra će doći Laza, dami prsten dade; primiću prsten, al kad ostanem sama u noći, suze će moje orositi vez, koji zlatom vezem. „„Od zlata prsten dobiću sutra, al Lazi dati ne mogu ništa, jer tebi dadoh sve, što mogoh dati.Tebi sam dala sve, sve, sve... „„I kada Laza srce mi bude dao, dati mu srce svoje neću, jer sam ga tebi dala za uvek, za uvek, za uvek. „„Znala sam, da tvoja biti ne mogu, znao si i ti, ali prekora za tebe, dragi, nemam, jer tebe samo volim, volim, volim. „„Sretna bi, dragi, bila, da tvoja večno budem; bez tebe život razoren će biti, život razoren će biti.“ „Ti znadeš, Stojo, ko život razori.Ti znadeš, ko je Mefisto, ko ideale sa cinizmom prlja. „Meni je teško, vrlo mi je teško, jer se u meni meša čistota i prljavština, a to mešanje strašna je i teška kriza. „U krizi sam teškoj, jer sreću razoravam.Ta ti me, valjda, ponjaš, ti, od koje melem očekujem. »Ah, Stojo, piši, što pre piši.“ Strina-Nerandža se vratila iz Beograda slomljena, jer Natu tamo ne nađoše.Tražili su je na sve strane, no osim, što nađoše, da se silom spasla iz Martine jazbine i neznano u noć otišla, više ni jednog znaka od nje ne nađoše.Stojanka joj je obećala, da će joj odmah telegrafovati, ako Natu nađu, a tešila je, da se ne brine, jer njezina kći neće poći stranputicom, i kad tad javiće se. Slaba je to bila uteha! Kad je strina Nerandža ulazila sa stanice u šor i kad je svoju kuću ugledala, kuću, u kojoj Nate više nema, bilo joj je kao da se hladnoj grobnici približava. Otvorila je kapidžik i sve joj se predstavljalo, kao da će Nata pred nju izići, ali Nate u kući više ne beše. Čika-Paja je sedio u sobi, a pred njime je bila rakija (on je do sada samo izjutra malo rakije pio), i kad je strini-Nerandža ušla bez Nate, ustao je i nije znao, šta će strina-Nerandži da kaže.Bio je zbunjen, hteo je da bude dobar, da bude hrabar, ali je silna, prikrivena i silom prikrivana žalost slabila njegovu hrabrost. Ni strina-Nerandža nije znala, šta će da mu kaže, i kad su trebali nekoliko reči od nje da se jave, sve se slilo u jedan dubok i glasan uzdah. — Šta je, Nerandža? progovori jedva čika-Paja, a to beše više plač nego govor. - Jao, jao meni nesretnoj, i do boga moga, odgovori strina više uzdišući nego govoreći. Onda ode u gostinsku sobu, zapali kandilo pred majko božjom, i stade zapevati, kao da je Nata umrla. — Jao, čedo, moje, majka te tvoja više nikada viditi neće!A što te je baba istukao, nego moja, kad te je jedinu imao!Majka te je, diko moja, lepu odranila, i odnegovala; k’o cvet si bila, jedina moja, joj, ko ruža najlepša!Kako je ruža divno mirisala, kako je ruža lepa, rano, bila!A sad je ruža svenula, opala, i lišće joj se čedo moje, počelo sušiti.Jaoj meni, i do boga moga, što sam te jedinu, Nato, izgubila, i što nismo, čedo, pustili srcu tvome na volju.Da si danas, Nato, ovde, majka bi te tvoja zalagala medom i šećerom, i dala bi ti sve, čedo, za čim ti je srce žudilo!Al danas Nate nigde, nigde nema!Pa da bar majka na groblju krst ima, da se obvije stara oko njega i da suzama natopi zemlju, koja joj ceo svet pokriva“... Čika-Paja uđe. Nije govorio ništa, nego je polako izvede. Sedoše za tim oboje — dva panja u kući praznoj... praznoj... Stojanka je spasla život nepoznatome čoveku, kojega oficiri izvukoše iz ormana, ali samo u onome trenutku, kada ga oficiri htedoše ubiti. Pustiše ga da sebi dođe od straha, pa ga stadoše ispitivati. — Koji si, bre? On je opet stao drhtati. — Bre, kazuj, koji si! Zubi mu počeše škljocati, i počeo je nešto govoriti, što se nije razumelo. — Šta si ovde hteo? — Kako si amo dospeo? — Kazuj, bre, jer reći moraš! Jedva se razumelo, da reče: — Sve ću kazati, samo me nemojte ubiti. — Kako se zoveš, govori! grmnu kapetan Jurišić i poteže nanovo revolver. — Jooj, kazaću odmah. — Govori. Nesretnik je sav drhtao. — Jooovan... — Govori! — Govoriš li istinu?Istinu nam moraš reči, reče mu energično Jurišić. — Istinu... — Da li si zaista Jovan Mijodragović? Generalštabni pukovnik Đorđe pogleda nesretnog pažljivije, trže mu lažnu bradu pa za tim reče: — Ao, vucibatino jedna!Zar da nam lažeš!Ta ja te dobro iz Abacije poznajem. — Oborina! povikaše začuđeni oficiri ljutito. — Pa zar moju kuću da usrećiš, dobaci mu prekorno Stojanka i sevnu očima. — Ne treba da sa njim pravimo dug proces, reče major Žarko.Stojanka, probudi svoga momka... — Smiri se.On mora reći sve, odgovori Stojanka. — Čuješ bre, Jovo, reče pukovnik Đorđe, kaži nam sve: ko te je ovamo poslao, kako si se ovamo ušunjao i šta si hteo. Oborina ga je ukočeno gledao. — Govori, jer ti ćutanje neće pomoći. — Vi ćete me ubiti... uubiti... — Uživaj ti samo, odgovori pukovnik.Nego govori.Nemoj da lažeš, kazuj sve. — Gospođo, reče Oborina i moleći očima, okrete se Stojanki, gospođo, ti me još jedina možeš spasti... — Odgovaraj, reče ona, gospodi oficirima, pa će oni već viditi, šta će s tobom.Ja ti pak dajem reč, da u mojoj kući nećeš poginuti. — O, ne daj me, gospođo, ne daj! progovori Jovan kroz plač i sklopljenim rukama moljaše Stojanku. — Kažem, ponovi ona, da u mojoj kući nećeš poginuti. — Šta, reče pukovnik Đorđe, misliš da ćemo mi prljati ruke o tebe.Samo istinu govori. Jovan je dobio nade, da će mu život biti pošteđen.Držao je, da mu je život spasen, samo kad neće u gospođinoj kući biti ubijen, pa je, po malo sve priznao. Oni su ga pozvali i rekli mu: — Jovo, ti bi mogao dosta novaca zaslužiti.Hoćeš li, da novaca zaslužiš. Jova kao nije znao, šta oni hoće, a hteo je da novaca zasluži, pa reče. — Hoću.A šta tražite od mene? Oni su ovamo, onamo okolišili, pa mi najposle rekoše: — Bi li, Jovo, otišao malo u Beograd? — A šta ću tamo? odgovori mi on. Mesto tačnoga odgovora oni mu rekoše. — Zaslužićeš, Jovo, novaca.Odmah ćeš dosta novaca dobiti. — Prevario sam se, reče Jovan oficirima, koji su ga pažljivo slušali, prevario sam se... I onda im je dalje pripovedao. — Jovo, rekoše mu oni, mi smo u velikoj opasnosti.Nešto se krupno u Beogradu sprema, oficiri su načinili neko opasno tajno udruženje, i bog zna, šta oni spremaju, pa treba da doznamo, tačno da doznamo, šta hoće, šta smeraju.Jovo, ko to sazna, mnogo će od nas novaca dobiti. Prevario se, kaže, i došao je u Beograd, gde ga niko nije poznao, jer se maskirao. — A od kud, bre, nađe da se ovamo uvučeš?Ko ti kaza, da smo mi ovde?Šta si hteo, da čuješ? reče pukovnik Đorđe. — Sve su me oni naučili.Kazali su mi i za gospođinu kuću.Rekoše, da se tu oficiri sastaju noću, i savetovaše me, da se u kuću uvučem. — Pa kako se uvuče u orman? zapita radoznalo Stojanka. — Sakrio sam se danju u vrt, kad se sumračilo i kad vi odoste u šetnju, a mlađi iziđoše iz kuće, ja uskočim kroz otvoren prozor. Oficiri se, za tim pogledaše, a kapetan Jurišić reče: — Jovo, hajd opet u orman, dok se malo posavetujemo da nam ne strugneš. Jova pogleda ustrašeno, pa reče molečivo: — Život, samo mi život ne uzimajte. Pošto su se malo posavetovali, kapetan Jurišić ode na telefon, a ostali oficiri uzeše Jovu preda se. — Jovo, poče pukovnik Đorđe hladno, ti si se mnogo ogrešio.Ti si Srbin, ali si se za novac primio da radiš protiv Srbije, i za to moraš biti kažnjen. Jovine se oči ustakliše. — Da si, Jovo, nastavi pukovnik, došao u Srbiju kao pošten čovek, Srbija bi te lepo primila, i od svoje sirotinje dala bi ti koru hleba.Srbija je za braću svoju uvek srca imala, a za nebraću ona je uvek bila strašna. Kapija Stojankine vile se otvarala.U parku su se čuli tupi koraci. Jova se poče lelujati. — Na Srbiju, Jovo, zijaju neprijatelji kao krokodili, i ona, da je ne progutaju, mora da im zube sabija. — Ah, ja imam mater staru, mater staru, stade jova gotovo urlikati. — Srbija, nastavi, pukovnik, ne sme znati ni za majku, ni za oca, jer ona zna samo za prijatelje i za neprijatelje. — Ne brini se, Jovo, za mater, reče Stojanka, koja je imala jake živce, no koja je ipak ovom strašnom scenom bila dodirnuta.Ima, Jovo, boga, a biće i ljudi, koji siroticu neće zaboraviti. Oborina poče da se srozava u naslonjaču i da plače. — Jovo, završi mladi pukovnik, plač ti pomoći neće, jer Srbija nema srca za one, koji su joj neprijatelji.Prijatelju i srce i dušu, neprijatelju smrt! Posle tih reči uđoše u salon tri strašna, tri opasna tipa u komitskome odelu.Jedan od njih sa crnom bradom reče starosrbijanskim naglaskom: — Ustaj, bre!Ti ćeš sa nama! Odvedoše ga... Katarina je sedila u parku, pisala pismo, koje je ostavila na stolu pod platanom, zatvorila je kuću (poslužavka će ceo dan biti kod svoje matere), pa je otišla na Dunav, da se u kupatilu kupa. Jovan Obrknežević nije je posetio već nekoliko dana, pa se uputio njezinoj kući.Kad je naišao na zaključana vrata sa ulice, otišao je u drugu ulicu, pa je preko visoke ograde, preskočio u park. Jovan je bio sanjiv. Bio je njegov omiljen dan. Vazduh je vrlo topao.Toplina je njegova sasvim normalna i prirodna.I zemlja je topla.Sve je toplo, i ako nije zapara. Jovan zaparu, ma i slabiju ne podnosi.On voli prirodnu toplinu. Vazduh je topao i miriše.Miriše lipa, miriše ruža, miriše šeboj.Miris se slio u harmoniju, silnu harmoniju, koja zanosi i koja osetljiv organizam opija. Jovan sede u naslonjaču pod platanom.Pre no što je seo, spazi pismo na stolu.Posle kraćeg uživanja u mirisu uze pismo i glasno reče: — Draga moja Katinka, ovo ćemo pismo pročitati.Svakako opet njemu piše, a, naravno, neće pismo poslati. „Ti nisi nikad verovao, da te volim; a ja sam tebe iskreno volela. „Život sam volela od mladosti svoje, volela sam pesmu, igru i društvo, ali celo srce svoje nikom nisam dala do li tebi. „Meni su, kad sam bila devojčurak, gimnazijalci pisali pesme i ljubavna pisma, i ja sam u nestašluku svome, te pesme i ta pisma rado čitala; al nikad ni jednom nisam odgovorila. „Tebe, i samo tebe ja sam iskreno i odano volela. „Istina, pre nego što sam te prvi put vidila, i ja sam volela. „Volela sam, volela, volela... „I predmet moje ljubavi zvao se neko. „Bio je stasit, zdrav i lep.U njemu je bilo puno snage, a ta me je snaga privlačila. „Ja sam o njemu sanjala, sanjala.Sanjala sam mnogo i dugo; sanjala sam snove raznovrsne. „Ali samo sanjala! „On, u stvari, i nije postojao.Postojao je u mojoj uobrazilji, u mojoj čežnji za životom, u mojem devojaštvu. „Pa ipak on se jednoga dana javio! „Vidila sam ga na glavnoj terasi na Kalimegdanu. „I on je mene vidio.Vidio me je i s interesovanjem me gledao. „Sreli smo se, za tim, u pozorišnome fojeru.Prošao je pored nas i javio se mojoj prijateljici.„Kako ti se ovaj dopada?“ zapitala me.Rekla sam odlučno: „Eto, taj mi se, na primer, dopada.“ — „Ko je to?“ zapitala sam.„Borivoj Radojlović“ odgovorila je ona. „To si bio ti. „I onda, znaš, šta je sve bilo. „Ja sam se za tebe zanela, sasvim zanela, i počela sam snivati. „O čemu? „O sreći. „A ti ništa nisi učinio protiv tih snova! „Kako si mi samo u oči gledao u Košutnjaku, kad si mi dao kitu sveža poljska i šumska cveća.. „Hteo si mi nešto reći.Nešto važno hteo si da mi saopštiš. „Saopštio mi nisi. „Šta si mi hteo reći? šta si mi hteo reći? „Ne, ne, nisi mi hteo reći ništa. „Ti si me hteo pitati. „Ti si ma hteo pitati: da li hoću da budem tvoja? „Zašto me to nisi pitao? „Da si me to pitao, ja bih ti rekla: da! „No ipak, ipak, nemoj da se varaš; da je ideja moje ljubavi prema tebi brak. „Ja bih sretna bila, da sam tvoja, ali bih sretna bila i da me nisi uzeo. „Samo da nisi rekao, da me ne voliš! „A ti si me voleo.Ne, ti nisi nevaljalac, ti si me voleo. „Nisi verovao, da te volim; držao si, da samo za tebe hoću da se udam. „Ti me nisi poznavao. „Ala si grub! „No ja ti praštam.I gorke čase, što sam ih zbog tebe preživela, nikad zaboraviti neću, al sam ih ti oprostila. „Pa da li ikad na mene pomisliš? „A ja... a ja na tebe mislim mnogo, i kitu cveća iz Košutnjaka čuvam“. Jovan ostavi pismo na sto i reče: — Čudna devojka! Jovan se, za tim, nasloni bolje u pletenu naslonjaču, sveopšti miris i toplota mu stade živce odmarati, poče polako dremati, pa najzad slatko zaspa. Kad se Katarina vratila sa kupanja, zatekla ga je, gde još spava.Nije se tome iznenadila, niti je za nju novo bilo, što je preskočio visoku ogradu, ali joj je malo neugodno bilo zbog pisma.Jovan je, istina, nju dobro znao, ali joj je nelagodno bilo, što će iz pisma, za koje je on znao, da neće biti poslato, uviditi njezinu slabost; a ona se hrabrila da bude jaka. Pismo je sklonila, sela je na pletenu klupu, pa je vezla i posmatrala Jovana, kako slatko spava „Blago tebi“ mislila je, a kad je Jovan silno zahrkao (on jako hrče) ona se glasno nasmejala. Jovan je hladnokrvno otvorio oči, pa kad je Katarinu video, zaklopio ih je i još je neko vreme spavao. Kad je ustao, poljubio je u ruku i rekao: — E, sad zbogom, Katarina! Njoj je bilo žao, što polazi pa mu reče: — Ostani, barem da ti zašijem kaput.Poderao si se na ogradi. — Dozvoli, da ga skinem, reče Jovan, dade joj kaput i nasloni se opet u naslonjaču, pa zažmuri. — E, boga mi, reče Katarina, dosta si spavao; treba i samnom neku da rekneš.Kad ćeš u Beograd? — U Beograd? — Da u Beograd. — Nisam ja, rano moja, za Beograd.Ovde je moje mesto.Tamo je život i borba, a ovde se spava; tu je za mene mesto. — A zašto, Jovo spavaš?Zašto se ne probudiš? — Beskičmenjak!Čovek bez kičme, odgovori Jovan hladnokrvno. — Ti sve koješta govoriš.A kad ćeš početi novine da izdaješ? — Novine?...Možda nikad... Katarina ga pogleda prekorno i reče: — Gospodin Laza iz Beograda danas mi je pisao. Jovan poče, da sklapa oči. — I pitao me je, nastavi Katarina, zašto Jovan ćuti.„Spava li taj čovek?“ Jovan opet zaspa. Kralj Petar vratio se sa jutarnjega jahanja u okolinu Beograda, za tim je primio ministre, koja su mu referisali o tekućim poslovima, pa je u svojem kabinetu ostao sam. Već više dana nije bio sam, i već je osećao potrebu, da mu se duša pribere.Državni poslovi i velike brige uzmute mu dušu, a on uvek tada teži, da dušu pribere. Kad ostane sam, pribira duševnu snagu, vraća se sebi.Razmišlja o svojem životu i radu, prikuplja misli o osnovnim idejama svoga života. Kralj je sam. Sedi malo za pisaćim stolom, puši, ustane, prilazi prozoru, pa se vraća za pisaći sto. Kad pogleda kroz prozor, vidi, da je nebo još oblačno.Sivi su se oblaci prevukli sasvim preko neba. Kralj misli na svoj život. I u njegovome je životu bilo mnogo oblaka, pa i grmljavine. Od mladosti je svoje bio izgnanik. A znao je, da je od vladarske krvi; osećao je, da je za vladara rođen. I tada, posle oblaka, grmljavine i nepogode došao je na presto. To je bila volja božja i volja narodna. Obrenovići nisu podesili sa narodom.Voleli su i oni Srbiju, ali sa narodom nisu mogli da se podese.Oni su Srbiji dobra želili, ali su hteli da vladar bude sve.Demokratski narod borio se za svoj suverenitet. U toj je borbi narod pobedio.Tako je moralo biti, jer je narod jači. Tada je Petar Karađorđević izabran za kralja, i on je doveden u zemlju Srbiju. Život izgnanički je prestao.Počeo je život kralja od zemlje Srbije. „Život kralja od zemlje Srbije“ prošaputa kralj Petar i pokri oči rukama. Pred zatvorenim očima ređale su mu se žive slike toga života. Slika se za slikom ređa.Kod mnoge i mnoge kralj duboko uzdahne ili omahne desnom rukom, da njome za tim opet lice poklopi. Teško, vrlo je teško biti kralj od zemlje Srbije! Ako nisi ustavan i gaziš čizmama suverenstvo narodno, prognaju te, ili te ubiju. Ako si ustavan, i ako ti je svetinja suverenstvo narodno, pa daješ poleta odgovornoj vladi, nađe se čitava legija nezadovoljnika, koji te prekorevaju, što nemaš inicijative. Ako se kartaš, piješ i voliš ženu, razglase te po celoj Evropi. Ako piješ samo kiselu vodu, nađe se dripaca, koji pronađu, da svako jutro spljeskaš bocu konjaka. Kralj se blago nasmeši i šaputaše sam sebi: „Pa ipak svoju otadžbinu neizmerno volim.Volim tu nemirnu, nezadovoljnu, govorljivu zemlju, jer u njoj ipak prava zasluga u prošnju ne ide.“ Kralj dođe ponovo na prozor i pogleda nebo. Razvedrava se... Kralj reče poluglasno: „razvedrava se.“ Kralj se seti svoje velike osobine. Kralj je bio bezgranično trpljiv i strpljiv.U strpljenju je njegova veličina.Srednjeg je rasta i već je star, ali je njegovo strpljenje veliko i silno. Razvedrava se... Kralj davaše sam sebi računa o skoro deset godina svoga vladanja. Pitaše sam sebe: zar u životu Srbije nije nastalo novo doba? Vladavina je demokratska i strogo ustavna; ceo se život narodni sređuje.Državno gazdinstvo i finansije dovedeni su, uza sve preturene krize, u pravilan kolosek.Radi se na dizanju škola, osnovana su društva za narodno obrazovanje, štampa je slobodna, kolportaža razvijena, te omogućuje širenje narodne prosvete i jačanje građanskih vrlina.Broj je zločina i prestupa pao, alkoholizam se potiskuje, a u političkom životu razvio se živ, ali normalan ustavan život.Vojska je reorganizovana, uvedena je u nju stroga disciplina, snabdevena je dobrim oružjem, i vrsna je za velike zadatke. Kralj, za tim, razmišljaše o poslednjem referatu ministra inostranih dela dra Milovanovića o radu na balkanskome savezu i o skorim velikim zadacima toga saveza, pa ga onda misli odvedoše na sebe i svoje. Kralj opet ode do prozora i, za tim, poluglasno reče: „sasvim će se razvedriti“. Kralj zapali cigaretu i kroz njezin plavkasti dim gledao je zadovoljno slike iz skore prošlosti. Dinastija se utvrđuje u narodu...Kralj putuje na strane dvorove.Kralja od Srbije dočekuje ruski gosudar.Naslednikov tifus!Široki slojevi narodni zabrinu se za život mladog i simpatičnog naslednika.I onda dolazi drugo, još silnije dejstvo na srce širokih masa.Jela, njegova mezimica, njegova briga velika postaje u licu vedrija, kosa joj je svetlija, sumorno lice postaje sjajno i lepo... princeza voli i udaje se za knjaza... Razvedrilo se sasvim.Mlaz pune sunčane svetlosti obasjava kraljev kabinet... Obrknežević još nije dobio odgovor od Stojanke na svoje poslednje pismo.Očekivao ga je nestrpljivo, pa, kako ga nije dobijao, počeo se kajati, što je Stojanki pisao pismo i u njemu bio toliko slab.„Bolje je biti“ mišljaše zakopčan, nego se ispovedati.Stojanka je istina retka žena, ali je ipak žena; slabija je od muškarca, i s toga ne može dati utehe.Bolje da u mome srcu ostane mali, tajni vrt, u kojem će se skupljati bolovi moji. Probudio se rano.Ustao je.Šetao je po sobi, paleći cigaretu za cigaretom. U ušima mu je udaralo — „tajni vrt“...Vrt ličnih, privatnih bolova, bolova, koje ne treba na pazar iznositi. I on ih ima kao i svaki drugi čovek.No ljudi ćute, jer kad bi uzdisali, uzdasi bi zagušili vrevu dana i tajanstveni šum noći. Trpiti se mora, a može se na samo misliti, misliti. Misao mu je stvarala sliku za slikom. Selo svoje ubavo selo, u ostalom, nikada i nije zaboravljao.Ni kad je bio u velikom svetu. Ime je njegovoga sela za njega bilo uvek puno srebrnoga zvuka.Mislio je, da je to najlepše srpsko selo. Njegovo je selo u dolji.Sa sviju su strana bregovi i brežuljci.Bregovi su travni i šipragom obrasli, po tim bregovima ima vinogradi i voćnjaka.Sa nekih se vidi ravan, široki Dunav i varoš. On u detinstvu nije tu varoš voleo.Seljaci su mrzili ćifte, pa ih je mrzio i on; mrzio je kuždrave i pantljikama iskićene gospodske pudlice; gušio ga je okužen vazduh varoških ulica.On je voleo vinograd, voćnjak, šiprag i šumu, a voleo je samo romantički pogled na varoš i grad u udaljenju, na široki Dunav.Sedeo je, kao dete, sahatima na bregu i gledao, gledao. I danas su mu najmiliji noćni snovi, kad sniva, da je na bregu pa gleda Dunav, široki, plavkasti Dunav. I kad je, za tim, otišao u varoš, godinama se tamo nije mogao prilagoditi.Srce ga je za selom bolelo, odistinski bolelo.Možda je srce bilo slabo, pa je pritisak od strane težnje za selom teško izdržavao. Onda je otišao u veliku, vrlo veliku varoš.A kad se posle godinu dana vratio, leto mu je bilo veselo i tužno. Šetao se po bregovi i šumi; šetao se i mislio, mislio; šetao se i bio tužan. U velikoj je varoši vredno učio i čitao.I nov se pogled na život i na svet počeo u njemu stvarati. Opasno je, kad se u mladića, koji je voleo crkvu i crkvenu pesmu, koji je prostodušno bio odan bogu, stvara nov pogled na život i na svet. Prvo je saznao, da svet nije postao onako, kao što biblija priča. I onda je počeo bibliju drukčije čitati. I čitao je četiri evangelista, a najviše evangelista Luku, i u njima je sade sasvim nešto drugo čitao. Hristovu nauku o drugome svetu sasvim je sade drukčije razumevao, i on je sade u bibliji tako čitao, kao da je Hristos učio, da je carstvo nebesko na zemlji, samo na zemlji i nigde drugde. Tada je došlo delo Štirnerovo „Jedini i njegova svojina“. Ko je taj jedini? Čovek, čovek je sam, u čoveku je božanstvo, čovek je bog! Kad se tako saznanje uselilo u njegovu dušu, ona je bila do dna ustalasana. Bila je to bura u čaši vode, ali kriza velika i teška. Kad je bio sam, često je plakao.Plakao je gorko, a gotovo nije mogao dati razloga, zašto plače. Udari silan talas o srce, i srce ne može da odole. Ostao je sam, bez boga! Nova vera, vera u čoveka stvarala se u duši njegovoj. Nastupila je očajna borba u njegovom životu, u toj je borbi očvršćavao, i nova vera očvršćavala je sa njim. Bio je sve snažniji i snažniji, i došlo je vreme, kad se osećao na vrhuncu snage svoje. Došlo vreme, pa i prošlo... I u njegovoj se duši počeo javljati pomalo neki nemir.Neko neodređeno predosećanje počelo se javljati u duši njegovoj. Njegov je mozak bio snažna mašina.Njegova je moć mišljenja bila silna.Mislio je brzo, oštroumno, sa gvozdenom logikom.Mišljenje je bila radost njegova velika, i u njegovom mišljenju je postojala silna draž za novim saznanjima. Ta ga je struja nosila sve dalje.Dalje od evangelista Luke i Štirnera.Duboko, sve dublje u život. To nije bila duševna revolucija, nego silan, postepen, gotovo miran duševni razvoj, uverenje njegove duše. Počeo je u životu nalaziti nešto unutarnje, što još nije ponjao šta je. „Ima nešto u životu“ počeo je govoriti „nešto izvan toga života“. Boga nije hteo vređati, i to nepoznato u životu nije rekao da je Bog. Može biti ono, što se zove visoki moral, unutrašnji red, neki zakon. Da, neki još neshvaćeni zakon neki red o dobru i o zlu, o grehu... Jovan se trže. Pismonoša je doneo poštu.Među pismima bilo je i pismo od Stojanke. „Nemoj misliti“ pisala mu je „da ne razumem bolove tvoje; i nemoj se kajati, što mi bolove svoje saopštavaš.Ja, istina, nisam do sada još pred tobom poklekla i tužila ti se, i ti ne znaš, da li je u duši mojoj mir ili bura, ali ti moram reći, da mi je milo što mi svoje srce do dna otvaraš.Iz toga zaključujem, da veruješ u moju čvrstinu, u moj ideal.Pa ma da sam se zdrvenila i skamenila, u mojem srcu ima mekana mesta za tebe a i za vrenje u duši tvojoj.Ima već za to, što osećam vrenje u celome narodu, u celome naraštaju, vrenje silno; a najviše s toga, što si mi mio i drag. „Pa ipak moram, da ti kažem: nevaljalče, nevaljalče jedan! „I šta da ti još kažem?Kakve da ti nađem pomoći zbog tvoga greha? „Mislila sam dugo i mnogo.Mislila sam i premišljala, ali ti ne mogu drugo reći, nego da mislim, da je pokajanje za greh glavni lek. „Nisam raspoložena, da ti držim pridiku, ali ti ipak moram reći, da je blizu vreme, kad ćeš dobiti priliku, da delom pokajanje izvršiš. „Nemoj biti ljubopitljiv.Strpi se. „Ti ćeš mi doći na jugoslovensku izložbu, pa ćemo razgovarati dugo i ozbiljno. „Zar ti se, u ostalom, grudi već nisu zaželile srbijanskoga vazduha?“ Pisar je Pera pred zalazak sunca dolazio u Beograd, i kad ga je vidio, srce mu je zadrhtalo od radosti.Zbog teške je tuge dolazio u Beograd, ali se radovao, kad ga je ugledao.Beli se Beograd, a u palatu društva Rosije uprlo je večernje sunce, pa izgleda kao stena od zlata. Kad je pisar Pera osetio vazduh beogradski, njemu su se grudi stale jače dizati, jer on nije samo pio i noću po selu pevao, nego je i srbovao.Tuga mu je za Nedićevom Natom srce pritišnjavala, a novi, srbijanski vazduh disanje mu je olakšavao. Mnogo mu je šta u Beogradu, istina, bilo neobično, ali je osetio, da tu može ostati. U Beograd je došao, da traži Nedićevu Natu, da je nađe, da je ma samo jednom vidi, ma samo jednu reč sa njom da progovori, pa ma je nikada više ne vidio, ma je morao zaboraviti i u Beogradu utonuti. Nedićevu Natu nije nigde našao, za nju ni od koga ništa nije mogao čuti.Beograd mu ništa nije mogao reći za Nedićevu Natu. U Beogradu je ipak valjalo za uvek ostati.Trebalo je naći zarade, jer se živiti moralo. Slušao je za Lazarevića, kako se prihvati mnogoga čoveka, koji dođe u Beograd, pa ga je potražio i našao. Lazarević je ležao na minderluku i izgledalo je, kao da je bio nešto mrzovoljan. Kad mu je Pera objasnio, zašto je došao t. j. da je došao, da ostane u Beogradu i da nađe kakve zarade, Lazarević je ustao sa minderluka, ponudio je Peru cigaretom, počeo se šetati po sobi, pa mu je za tim rekao: — Znaš li, moj dragi ćato, kamo si došao? — Pa u Srbiju, međ braću svoju, odgovori Pera, esapio sam, da će se i ovde naći kora hleba za mene. Lazarević ga je oštro gledao, pa reče: — Bre, ćato, a imaš li ti čvrstu kičmu? — A zašto da nemam, odgovori Pera. Lazarević se šetao i naglo pušio. — Ama, čuj, ćato, reče, ja sve mislim, da ste vi tamo beskičmenjaci.Vi ste mekani.Moj prijatelju, nije ovde, kao što ti misliš. — Pa ja k’o velim, odgovori Pera, Srbija je ovo, naša je zemlja, ovde su braća... pa valjda će se što god i za mene naći... neće mi valjda niko nikakav inat činiti. Lazarević mu ponudi drugu cigaretu, pa reče: — Moj ćato, ovo je zemlja inata.Teško je ovde prokopsati.Borba je ovde, ćato, velika.Vi tamo i ne znate, šta je Srbija.Srbija, to nije ništa drugo nego borba.To je ćato, zemlja inata.Ko ovde nema tvrde kičme, taj je gotov. Lazarević je posmatrao, kako će njegove reči uticati na Peru pisara. Pera je pisar hrabro slušao, i reče: — Svugde je živiti teško.Nisam ja ovamo došao, da leventujem, nego da radim.Nadao sam se, naći će se duševni ljudi, koji će mi biti na ruci, da nepoznat do zarade dođem.A ako se ne nađe, ja ću onda dalje u svet otići.Ta nisu svugde ljudi samo za inat. Lazarević se razvedri, nasmeši se i reče: — Imaš pravo, ćato. — Ta ja k’o velim... — Čekaj, ćato, da ti kažem.Rekoh ti, da je Srbija zemlja inata, ali nije baš sasvim tako.Srbija je i zemlja sevapa.Malo je zemlje, gde se toliko dobra čini kao u Srbiji.Dragi moj ćato, ovde nećeš umreti od gladi.Ovo je zemlja velikog inata i jedinstvenog sevapa. — Ja sam kao tako esapio, reče Pera prigušenim glasom. — Nego, ćato, šta bi ti hteo da radiš? — Pa šta bilo, ja sam konten. — Da ti kažem, ćato, na pisariju nemoj misliti.U ovoj je zemlji dosta pisarica, nego da se ti prihvatiš kakvog drugog posla.Glavno je, da pošteno zarađuješ, da li ćeš gurati kolica, lepiti plakate, ili pevati u pozorištu, to je svejedno. Pera se iznenadi, pogleda radosno Lazarevića i reče: — A zar bih mogao pevati u pozorištu? — Kad bi umeo i kad bi imao lep glas, odgovori Lazarević. — Pa ja umem, da pevam. — Umeš da pevaš!E, vrlo dobro! Lazarević izvadi bocu vina iz ormana, nasluži dve čaše, a kad ispiše reče: — Ama, ded, bolan ćato, zapevaj onu „Kad sam sinoć išla iz dućana“.Ih, što volim tu pesmu. Lazarević leže potrbuške po minderluku i lice zari u jastuk. Kad Pera poče da peva, Lazarević naglo ustade i gledaše ga i slušaše iznenađeno. — Bravost, ćato, reče, kad je Pera pesmu ispevao i pruži mu ruku, ja ću te preporučiti za pozorišnoga koristu, a možeš sad već biti uveren, da će te uprava sa takim glasom primiti.Ne brini se, ćato, ništa, u zemlji Srbiji biće i za tebe mesta. Peri je zujalo u ušima. Ispiše drugu čašu. — Dobro vino, reče Pera. — Prilično, odgovori Lazarević.Staro, vranjansko. — Ala daje vatru!Ko grom je jako. — Hajde, bolan ćato, još jednu, da otpevaš. — Hoću.Koju želite? — Pevaj onu „Čarna goro puna ti si hlada.“ Pera poče: Kad je Pera dotle ispevao, zastade. — Pevaj, ćato, reče Lazarević, kojem se pevanje dopadalo. — Ne mogu više, odgovori Pera gotovo šapućući. Lazarević je sve znao, i on ga je razumeo. Ćutali su neko vreme, a onda reče Lazarević dirnutim i gotovo bratskim glasom: — Ti ćeš, ćato, u Beogradu ostati, pa ćeš valjda i nju naći.Mi smo je tražili, ali je nismo našli, no naišli smo na znak, da je tu.Ona je u Beogradu, i nije pošla krivim putem.Budi čovek, naćemo je. Već smo napred pripovedali o Sokici, koja sa majoricom Marom piše pisma ljudima, te ovi uzaludno odlaze na sastanak. I Sokica je nestašna kao i njezina strina, i to nije nikakvo čudo, ako vam u zimi pošlje tortu.Vi se torti vrlo obradujete (krasna, bela torta, kao od snega!), dajete donosiocu dobar bakšiš, pa ćete tortu pred veče iseći na parčad.Potražite uveče svoju milu tortu, a kad tamo — sneg se otopio.Lepo vam je gospođica Sokica poslala tortu od snega! Sokici je do šale kao i njezinoj strini, ali biće i njoj jednom do plača.Čekajte samo, dok se — zaljubi... „Ja još nisam bila zaljubljena“ reći će ona toliko puta, i prosto triumfuje, kad to govori... Ona još nije bila zaljubljena!Čekaj samo, doći će majstor po svoje! U ostalom ne treba da dođe majstor, kad je tu pravnik Raša. Ono oni su kao neki daljni rođaci, ali i pravnik Raša, i ako je Sokici devete pećke žarilo, ima parče srca. Uz to pravnik Raša po malo piše i pesme, a nosi i crvenu kravatu. — Zašto toliko voliš crvenu kravatu? zašto ne nosiš i druge boje? pitala ga je Sokica toliko puta, a on obično odgovori: — Tako, volim crvenu boju. — Ama, ti ćeš kanda biti republikanac. — Zašto ne, odgovori Raša ozbiljno. Sokica je, za tim, stalno mislila, da je Raša republikanac, a kako je čula, da su u omladini republikanci i anarhiste sve same neke „balonje“, to joj se nije dopadalo, što je Raša možda republikanac. Dopadalo joj se to il ne dopadalo, Raši se dopadala crvena kravata, a po malo mu se dopadala i Sokica, valjda za to, što je obično nosila crvenu domaću haljinu. Sokici crvena haljina dobro stoji, a i nekako se ona mnogo vrcka, pa to Raša sve nekako pažljivo posmatra. „Ama“ misli pravnik Raša „nemoj toliko da se vrckaš, jer... ovaj... to mi se nešto mnogo dopada“. Tako misli pravnik Raša, i tako često misli, te je najposle spevao i „odu Sokicinom reformu“. Pravnik Raša nije nikome pokazivao odu, ali je majorica Mica nekako pronašla, pa su je ona i Sokica tajno pročitale. Slatko i nestašno su se smejale.Posle smeha reći će majorica: — Ama, Soko, Raša je u tebe zaljubljen! Sokica se nasmeja i odgovori ravnodušno: — Valjda nije lud. E, molim vas lepo, pravnik je Raša lud, ako se u Sokicu zaljubi. A kad bi Sokici omilio pravnik Raša? To ne može biti!Sokica nikad nije bila zaljubljena i ne može da se zaljubi! Dela, da vidimo! Sokica i majorica smisle, da i Raši napišu pismo i da ga oteraju na sastanak, pa da sa strane posmatraju.Napišu mu ovo pismo: Ne mogu više svojem srcu da odolim i moram sve, da Vam poverim.Ja Vas volim neizmerno.Dođite sutra u veče na koncerat pred Moskvu, zakitite se suncokretom; ja ću imati na prsima kitu crvenih karanfila, cveća, koje Vi, moj mili i dragi, mnogo volite.Dođite, a kad se, za tim, udaljim, pođite za mnom.Sutra ćete se uveče uveriti, ko sam i ko Vas neizmerno voli.“ Pravniku je Raši bila mila Sokica u crvenom reformu, ali ga je ipak ovo vraško pismo zbunilo.Nije mnogo razmišljao, nego je poverovao.Nije, istina, mislio, da mu piše devojka, nego je držao, da mu piše kakva mlada udovica, koja je željna života. Sutra dan se pred veče udesio, zakitio se suncokretom, pa pred Moskvu. Majorica Mara i Sokica, naravno, udesile su se, pa su hitale, da dođu na Terazije, i da, sa strane posmatraju pravnika Rašu sa suncokretom. „A!“ govorila je Sokica „dobićeš ti za šestu tačku kaplarskih pravila.“ A šta je bilo sa tom šestom tačkom kaplarskih pravila? Kad je pravnik Raša služio vojnički rok, pa kad je postao kaplar, naučio je kaplarska pravila.Ona su se odnosila na susretaj gospodina kaplara sa kakvom interesantnom gospođicom na korzu, i sadržavala su u sebi taktiku približenja gospođici.Pravila glase: 1. Učtivo proći. 2. Učtivo proći i pozdraviti. 3. Sas dotično oko namignuti. 4. Učtivo se nakašljati. 5. Učtivo reći „žic!“ 6. Udri u slabinu! Kad se jedno pred veče kaplar Raša sreo sa Sokicom na korzu, zaboravio je, da ima pred šestom tačkom još pet, pa je prema Sokici upotrebio odmah tačku šestu. Fini neki gospodin kaplar!Strina mu je, naravno, rekla: „ao, životinjo jedna!“ I sad mu se Sokica sveti... Raša je već sedio pred Moskvom, kad su se sa strane našle majorica i Sokica.Bio je vrlo ozbiljan, pun velikih nada, a zakićen je bio velikim suncokretom. Majorica jedva smeh zadržavala, govoreći „no, ala je komičan“, a Sokica je od jednom zaćutala. Sokica je zaćutala... Sokica je zaćutala s toga, što joj je, od jednom, došlo žao Raše.Zar tako brzo može u devojačkome srcu da nastane preokret?Ta ona je došla na Terazije, da se slatko nasmeje Raši, koji, zakićen sa suncokretom, čeka pred Moskvom damu, koja i ne postoji! Sokica je zaćutala, jer joj došlo žao pravnika Raše sa suncokretom... Katarina je tek bila ustala, i počela se umivati, a Jovan je rupio. Bio je rumen u licu i doneo je Katarini veliku kitu poljskoga cveća i cvetalih grančica.Kita se žutila, crvenila, plavila, zelenila.Kita je mirisala. — Ju! trgla se Katarina, koja je počela da se briše (ruke, prsa i vrat behu goli, obli i crnpurasto-beli), pa je pobegla u sobu. — Nemoj se trzati, Katarina, preda mnom možeš biti gola, a da ostanem potpuno hladan, reče Jovan. — Ala si baš! odgovori Katarina iz sobe. — Nemoj, Katarina, samo da me krivo razumeš.Nisi ti taka, da čovek ostaje pored tebe hladan; naprotiv.Ali ti znaš mene; znaš, da na tebe drukčije gledam nego na druge ženske.A znaš me inače, da mogu žensku golu ravnodušno gledati. — Svejedno, red je, da se sklonim, reče Katarina iziđe obučena. — Nisi se trebala sklanjati, jer ja sam ipak sve u ogledalu vidio, reče Jovan. Katarina pogleda u ogledalo i reče: — A što mi nisi rekao! — Ostavi, reče Jovan.Vidi cveće, vidi, kako je krasno. — Hvala ti, reče Katarina primivši kitu i mirišući.A gde si ga nabrao? Jovan: Pomisli bio sam jutros u Planini. Katarina: U Planini! Jovan: Od ponoći nisam mogao da spavam.Bio sam nešto uzbuđen... Katarina: (radosno) da nisi mislio na pisanje svoga romana? Jovan: Pomisli, opet mi je naišlo!Opet me je zahvatilo književno uznemirenje, koje mi od petog razreda ne da mira.Spavao sam kao u polusnu, u nekom prijatnom uzbuđenju.Posle ponoći me probudi glas „Jovane“.To je bio neki jaki, oštar, odlučan šapat iz vazduha.Ko li me to tako uvek zove?Ustao sam, obukao sam se, pa sam se preko mosta uputio u planinu.Išao sam preko brežuljaka, kroz vinograde i voćnjake, pa sam, u zoru, ugledao moje selo među bregovima.Oh, kako je lepo!Sa Višnje strane sam ga gledao, gledao sam popinu kuću, i vidio sam tatu, kako ode u voćnjak. Katarina: Da li si sišao dole? Jovan: Ne! Katarina: Baš si ti... Jovan: Tati sam se javio.Zapevao sam na bregu prvu strofu slovenačke pesme „Budi zdrava domovino, mili moj slovenski kraj!Ti jedina, ti prekrasna, meni si zemaljski raj!“ Tata me je čuo, tata me je poznao... Katarina: I onda? Jovan: Ja sam ga pozdravljao šeširom, a on je rukom zvao svog nemirnog, svog uzbuđenog sina. Katarina: A njegov nemirni, uzbuđeni sin? Jovan: Vratio se po brdima i po doljama iz carstva života u varoš smrti u Sodomu i Gomoru. Katarina: (ožalošćena) Što tako govoriš? Jovan: (veselo) Šalim se. (Ironično) pesnička stilizacija.Mala počivka. Jovan: Šta razmišljaš? Katarina: Mislim. Jovan: Šta misliš? Katarina: Pa ti ipak živiš! Jovan: Ja živim? Katarina: Da, ti ipak živiš. Jovan: (uozbiljen) Ostavi, ostavi, Katarina... Katarina: Ja ti kažem, ti ipak živiš. Jovan: Pa molim te, Katarina, kako ja živim? Katarina: Ti možeš, da se vineš u sfere boljeg, lepšeg života.Ti možeš, da budeš srećan; ti umeš, da se oduševiš. Jovan: Varaš se, Katarina.Tebe u zabludu dovode moji iznimni momenti.A osnova mog živoga?Smrt, smrt.Znaš, da mi često tako dođe, kao da sam lešina, ja lešina, hoda po ovoj sanjivoj varoši. Katarina: Nije tako, Jovane.Ti ipak živiš, ja osećam, da ti živiš. Jovan: Pa u čemu je taj moj život?U tome, što ništa, do sad, nisam stvorio?Što nisam ništa ni u politici, ni u književnosti, što sam u tako strašnoj krizi i neodređenosti, da mi je još jedini spas neki silan, neočekivan, strahovit potres. Katarina: A šta će ti potres? Jovan: Ne znam, ne znam.Trebam ga, bez njega ću savršeno umreti.Ovako više ne ide.Nešto se krupno sa mnom mora dogoditi, neki potres, neko preobraženje... Katarina: Ali šta? šta? šta je to?Šta ti to Jovane očekuješ? Jovan: Ne znam, Katarino, ne znam... Poduža počivka. Katarina: Potres... potres... Penzionisani pukovnik Nikola Riznić dao je u „Politiku“ ovaj oglas: „Za pukovničku porodicu traži se čista i dobra devojka, koja zna kućne poslove.Biće dobro nagrađena i pažena.Prijaviti se valja u Miloševoj ulici br. 23.“ Riznićevi su imali momka i kuvaricu, ali im je trebala i devojka, koja bi se brinula za druge domaće poslove izvan kuhinje, i oni su hteli da je prime kao svoje, ako to bude zaslužila. Riznićevi su bili dobri ljudi, simpatična porodica. Stari pukovnik Nikola... ili bolje recimo: prosedi, al srcem i dušom mladi pukovnik Nikola u svojoj je porodici i njezin patrijarh, i otac, i drug, a prema pukovnikovici Ljubici stalan i odan kavalir, pa, boga mi, po malo i zaljubljen. Pukovnik je Nikola visok čovek, vojničkoga držanja, duge, razdeljene brade, zbog koje je toliko ličio na pokojnoga Kostu Taušanovića, da je vajaru Đoki Jovanoviću služio za model pri izradi Taušanovićeve biste za spomenik na Kalimegdanu. U Beogradu ga mnogi znaju i vrlo je popularan, a u porodici je svojoj poštovan i omiljen. U porodici ga obično zovu Pantata, a zašto su ga tako prozvali, ukratko ćemo ispričati. Pantata je pre više od trideset godina bio sasvim mlad potporučnik i tada upoznao sa Ljubicom, sada svojom ženom.Bila je lepa, sveža i zdrava; a nije ni čudo, jer je rođena u selu kod Čačka, a odrasla kod strica okružnoga načelnika.Prava je, originalna Šumadinka. Prvo je njihovo čedo bila Dara. Kad se rodila, bila je mala kao krastavac, ali se posle razvila u krupno puno dete, a za tim u dobro uranjenu devojku. Kao dete bila je dobra i gotovo nikada nije plakala.Imala je plave oči, i kad je počela jesti, nije marila za belu kavu, bonbone i slatkiše, nego je više volela meso.Kad su je držali na krilu i pitali, da li hoće bele kafe, rekla je „’eće;“ a kad su je zapitali, šta ona hoće, odgovorila je „basice! basice!“ i desnom je šakom radila kao da hoće da uhvati kobasicu. Dara je uvek u životu bila realna, i kad joj se navršilo osamnaest godina, ona se udala. Nije mnogo birala, nego je pošla za čoveka, koji joj se dopao i koji nije bio državni činovnik, nego bohem, novinar. Zet je u porodici opšte zvat Zeka. Sa Zekom je bila Dara u Češkoj, i kad su se vratili u Beograd, nazvali su Nikolu Pantata.To znači gospodin tata, a tako Česi nazivaju očeve porodica iz poštovanja. I Ljubicu su tako nazvali Panjimama, što znači: gospođa mati. Panjimama je sa dobroćudnim osmehom primala taj naziv, a i Pantata je osećao, da i njega i nju porodica tako naziva iz poštovanja. Porodica je Pantatina bila mnogobrojna. Pantatina i panjimamina je mezimica bila Mica, u kojoj su svi uživali. I ona je bila hladnokrvna i realna kao Dara, ali ona je imala crne oči, crnu kosu i crnpurasto lice; bila je lepa. Svi su je pazili, samo se najmlađi pukovnikov sin potporučnik Voja na nju često derao. Zašto se taj mladi potporučnik toliko izdire na sestru! Molim lepo, to je velika sila. Može biti, ali se nekako sa silom ne slaže, kad se Pantata ljutne, pa okreše gospodinu potporučniku: „More, ako te mlatnem!“ Zar u Srbiji Pantate hoće da mlatnu gospodu potporučnike? Biva i to!More, Srbija je to! Pantata, u ostalom, sad to samo kaže, ali je bilo vreme, kad je reči i u delo privodio. Voja je kao mladić bio vrlo nemiran, i pukovnik ga je mnogo puta iz gomile manguparije, sa kojom je on jedini delio megdan, letvom kući doterivao. Nego Zeka je uvek govorio: „Nikola, taj će ti biti najbolji sin“. I Zeka se nije prevario. Potporučnik Voja je najistaknutiji član najmlađe oficirske generacije, a na jako se govorka, da je vrlo aktivan u „Oslobođenju i smrti“. Što se on pak prodere po nekad na Micu, to ne treba tragično uzeti. „Što ću“ veli sam „kad sam besan, kad mi krv vri.“ A kakav je bio na prstenu najstarijeg brata Đoke, trgovca u čaršiji! Kako li je sa Micom divno boston igrao, sa Micom, na koju se izdire za to, što je besan, što gospodinu potporučniku krv vri... Brat Đokin prsten beše velika radost u kući, ma da su mu suze prethodile. Molim lepo, brat Đoka je zavoleo sirotu devojku, sa kojom se niko u porodici nije poznavao i protiv koje su svi bili, jer su mislili, da je to ljubav tek onako. Đoka je vrlo miran, ali nije Lenku voleo tek onako, nego istinski. Kad se odlučio, da je uzme, on je roditeljima napisao dugo pismo.Teško mu je bilo, da im u oči sve kaže. U pismu ih je molio, da mu dopuste da uzme Lenku, jer je voli.Pisao im je, da će je uzeti samo, ako mu oni dozvole; a ako mu ne dozvole, da će bez Lenke stalno biti nesretan. Panjimama je počela da plače, i plakala je i pred veče, kad je došla Dara. Kad je Dara pročitala pismo, pa vidila, kako u istinu Đoka oseća, odmah je počela za Lenku živo agitovati, a njezina agitacija je već kroz jedan sahat bila krunisana uspehom. Posle toga je došao i Zeka, i kad mu je Dara saopštila, šta je učinila, on joj je čestitao, jer je i on cenio veliku i iskrenu ljubav. I tako je Lenka ubrzo postala snajka, koju su svi iskreno zavoleli. Riznićevi su eto stekli jednoga zeta, a steći će još jednog, i stekli su jednu snajku, a, boga moleć, steći će još tri. Zet svakako neće biti drotar, ma da brat Ljuba, bankarski činovnik, stalno govori, da će Micu za drotara udati. Šta se, u ostalom, njega tiče Micina udaja!A koga će on uzeti? Mangup jedan, teško da će uzeti i jednu od onih, sa kojima se stalno dopisuje (ima ih čak iz Praga) i koje na njega nade polažu. Nikolin sin Toza je apotekar kicoš, kavalir, ali je suviše ozbiljan, te ne daje devojkama nikakve nade. Pantata mu kaže, da je zevzek, ali bi dobro bilo, da su zevzeci svi tako hladnokrvni i realni momci kao što je Svetozar. Najposle, kad je Pantata dao oglas u „Politiku“ radi devojke, nije u razgovoru o tome, ako se javi kakva lepa devojka, davao nikakve savete zevzeku, nego je to činio prema gospodinu potporučniku i gospodinu bankarskom činovniku. Svi su sa interesovanjem očekivali, ko će se na oglas prijaviti, a na to nisu dugo čekali. Sutra dan u podne (već su svi bili za stolom) došla je devojka, koja je sve iznenadila. Bila je plemenitog visokog rasta, crnih očiju sa senkastim kolutom oko očiju i sa rupicom ispod doljnje usne.Govorila je bačkim žargonom, a rekla je, da se zove Sofija Smiljanićeva. Svi su bili poraženi njezinom lepotom, ponudili su je da sedne, pa, za tim, i da ruča. Jedne su novine udarile na veliko zvono, da postoji tajna organizacija „Crna ruka“, i donele su tobožnji štatut toga tajnog udruženja. Neka ostane koprenom prikriveno, kako se i zašto se to u tim novinama pojavilo! Vest je, naravno, uzbunila duhove, pa se počelo mnogo govoriti i pisati o „Crnoj ruci“. Uza sve to i što se mnogo pisalo i mnogo govorilo o „Crnoj ruci“, niko nije mogao da kaže, šta je na stvari, te su jedni ovo, drugi ono nagađali. Ni vlada nije mogla ostati ravnodušna, te je naredila svojim poverljivim ljudima, da ispitaju šta je u stvari sa tom „Crnom rukom“. Vlada je dobijala poverljive izveštaje, koji su bili vrlo zanimljivi. Jedan piše: »Nema nikakve sumnje, da „Crna ruka“ postoji.To je tajno oficirsko udruženje, koje po režim može biti vrlo opasno.Oficiri u „Crnoj ruci“ nezadovoljni su sa sadašnjom politikom, oni smeraju, da načine prevrat, i ako ne bude moglo drukčije biti, oni neće prezati ni od prolivanja krvi“. Drugi poverljivi izveštaj glasi: »U „Crnoj ruci“ ima i oficira i građana.Od oficira su glavni mlađi zaverenici.Oni nisu zadovoljni sa nacionalnom politikom i nešto krupno spremaju.Oni su i protiv vlade i protiv dinastije, a „Oslobođenje“ je njihov list.U taj list i u njegovu štampariju je uloženo preko sto hiljada dinara, i mnogi bogati trgovci su dali novaca“. Treći izveštaj glasi: „Tajno udruženje »Crna ruka« stvoreno je inicijativom iz Sofije, gde postoji slično tajno udruženje.Oba udruženja spremaju prevrat na Balkanu, možda rade na personalnoj uniji između Srbije i Bugarske, a iz toga se mora zaključiti na skore trzavice u zemlji.Crnorukaši su ogorčeni i prete pokoljem.Treba preduzeti sve mere opreznosti“. Četvrti izveštaj glasi: „Prestolonaslednik Aleksandar je glava „Crne ruke“.On i njemu odani ljudi rade na prevratu; oni hoće da prisile kralja na abdikaciju, da oteraju radikale i da stvore sasvim nov režim.“ Peti izveštaj glasi: „Tajno udruženje „Crna ruka“ postoji, a naperena je protiv radikala.Crnorukaši su u vezi sa kraljevićem Đorđem, i oni hoće da ga postave na presto.Imaju spisak od sedamdeset političara, koje će iznenada pobiti i napraviti prevrat.“ Taki i slični izveštaji stizali su vladi, i iz njih se nije mogao, u prvo vreme, načiniti pravi zaključak.Neki su od ministara (ali samo neki!) bili podosta uznemireni, i donekle krivo im beše, što je ministar policije bio prilično ravnodušan.Mislilo se, da on zna šta je u stvari sa „Crnom rukom“ i da je ne smatra za opasnu, te joj i ne daje veliku važnost. Kolo političara iz radikalne stranke također se živo interesovalo, i jedan od glavnih ljudi pozove Trivuna Rankovića, jednog od najboljih policajaca i čoveka karakterna, i poveri mu, da ispita, u koliko su istiniti glasovi o „Crnoj ruci“. Trivun je jedan deo zadatka vrlo brzo izvršio.On je utvrđenim faktima dokazao ministru, da je jedno tajno udruženje zaista trebalo da bude upotrebljeno za jedan opasan i nepromišljen politički korak. Ubrzo je u tome pravcu bio načinjen red, bez velike galame i buke, te ni u zemlji ni za granicom nije ništa primećeno ni javljeno, i ako je jedan od dopisnika zagraničnih novina skoro sve znao.Srbin je, pa nije hteo ništa saopštiti. Trivun je upotrebio svu svoju veštinu, da sazna i za druge stvari, tražio je dodira sa raznim ljudima, od kojih je mislio, da će saznati što god, pa je jedno veče ugovorio prijateljski sastanak i sa Lazarevićem. Trivun nije mislio, da je Lazarević u kakvoj tajnoj organizaciji, ali je znao, da se on mnogo kreće, da Srbijinu politiku iznutra strasno prati, da su mu posmatranja duhovita a zaključci obično tačni.Lazarević je izveštavao velike zagranične novine o Srbiji, njegovi su izveštaji bili interesantni, ali se nisu nikada kosili sa državnom politikom.Lazarević je bio savršeno ispravan, mnoge je i mnoge interesantne stvari u svojim izveštajima prećutkivao, ali je po kadšto, kad je pri dobroj volji, sa svojim prijateljima o tome nevezano razgovarao. Ranković prema njemu nije upotrebljavao nikakve policijske trikove, nego je razgovarao sasvim otvoreno.Znao je da razgovara sa iskrenim i časnim čovekom. Kad su seli za večeru kod Slavije, Trifun je ubrzo počeo razgovor o „Crnoj ruci“. — Šta misliš, boga ti, Lazareviću, da li ta „Crna ruka“ postoji? zapita Lazarevića i pogleda ga svojim lepim crnim očima. — Ja mislim, da postoji, odgovori Lazarević sasvim prostodušno. — A ko li je u „Crnoj ruci“? — E, moj dragi Trivune, to ne znam. Lazarević se malo iznenadio, kad mu je Trivun, za tim pripovedao, kako je faktima utvrdio, da je postojala namera jednog tajnog udruženja za izvesnim poremećajem. Lazarević mu dade novinski isečak svoga dopisa „Die schwartze Hand in Serbian“, u kojem je to bilo vrlo fino nagovešteno, tako da ne škodi zemlji, jer je samo nekoliko ljudi moglo razumeti. Sad je pitanje, reče Trivun, šta hoće ovako prečišćena „Crna ruka“, jer izgleda da je organizacija prečišćena. — No, odgovori Lazarević, ja držim, da je kriza, koja je gotovo morala nastati, za nju bila vrlo korisna.Ona se sada može potpuno odati radu na svojim idealima. — Kakvi misliš, da je njezin glavni ideal? — Svakako ne dnevna politika, nego narodno oslobođenje.Ja držim, da „Crna ruka“ sprema zemljište za narodno oslobođenje. — Držiš, Lazareviću, da je potpuno bezopasna za režim? Lazarević se lako nasmeja i reče: — Mogla bi biti opasna, kad i vi radikali ne bi bili velike patriote.Vi ste, u ostalom, vidre; uverili ste se, da neka „Crna ruka“ postoji, vi ćete se sa njom već podesiti.Majstori ste vi.... Trivun i Lazarević se nasmešiše.Dolazio je njihov omiljeni mali novinar Rosić. Dođe, sede, ne reče „dobro veče“, ne skide šešir. — Ama, Trivune, poče odmah, a šta bi sa „Crnom rukom“? — Hoćeš li, Rosiću, kriglu piva, zapita Trivun, koji je znao, da Rosić ne pije alkohola. — More ostavi pivo! odgovori Rosić. — Kelner, zovnu Trivun, belu kavu za gospodina Rosića. — A „Crna ruka“? a? ponovi Rosić. — Kakva „Crna ruka“! reče Lazarević. — More, šta ti znaš, odgovori Rosić, policiju ja pitam.Šta znaju dopisnici stranih novina! — Pa, boga ti Rosiću, reče Trivun dobrodušno, zar si i ti tako nepismen, da veruješ u „Crnu ruku“? Rosić ga pogleda svojim zamućenim očima i reče: — Ja tebi kažem, da „Crna ruka“ postoji, i samo ćeš viditi, šta će biti. — Možeš, Rosiću, sasvim mirno spavati. — Ja ću spavati mirno, ali ih ima, koji ne treba mirno da spavaju. — Uživaj ti samo Rosiću. Rosić se naže i poče piti belu kavu, a Lazarević razmišljaše o svemu onome, o čemu Rankoviću nije govorio. Kad je Rosić popio kavu i otišao među poznanike za drugim stolom, Lazarević i Ranković pređoše na razgovor o uzbuni javnoga mišljenja, koju su proizvele vesti o „Crnoj ruci“. — Ama, ne valja, reče Ranković, što ovi novinari tako stvar razduvaju! — Ako, primeti Lazarević sa osmejkom, ko zna, zašto je i to dobro, i ko zna, ko je pravi inspirator te novinske galame.Može biti baš oni, koji hoće da se tom galamom onemogući interesovanje za druge, krupnije stvari, koje se iza brda valjaju, i za koje neprijatelj ne treba da sazna... Kad je Pera ćata izišao od Lazarevića, ušao je pismonoša i predao je Lazareviću pismo zelenkaste boje, koje je bilo namirisano. Pera je već bio primljen u Narodno Pozorište a u Pozorišnoj Kavani ubrzo je postao popularan.I tu su ga prozvali Pera Ćata. Brzo se podešavao sa beogradskom bohemom, jer je i sam bio beskućnik i pust. Nedićevu Natu nigde nije mogao naći ni on, ni svi oni, koji su za nju bili zainteresovani. Život njegov među Srbijancima bio je živ i nervozan, počeo je polako čvrsnuti, ali mu je u srcu, uza sve to, kuvao veliki bol za Nedićevom Natom.O tome, naravno, nikome nije smeo pričati, jer bi, u njegovoj novoj sredini, to po malo bilo smešno, i jedini, koji je za njegovu tajnu bol saznavao, bio je Lazarević, kad mu je u oči oštro pogledao. Lazarević, ostavši sam, otvori pismo. „Gospodine Lazareviću!Vi ćete me vrlo obvezati, ako me posetite.Osećam potrebu, da se s Vama prijateljski porazgovorim, te se nadam, da moj poziv nećete ignorovati.Poštuje Vas Marta“. Rajko se namršti, baci pismo u koš i reče glasno: „Ih, ala zaudara!“ Kad je ušao kod Marte, ona je sedila za klavirom i svirala neku tužnu pesmu.Videvši Lazarevića, ona se poklonila i pesmu je odsvirala do kraja. Lazarević je slušao stojećki, i ma da se na Martin poziv mrzovoljno odazvao, pesma ga je prilično kosnula. „Dođoh, na vašu želju, gospođo“ reče posle nekoliko beznačajnih dijaloga. „Vi ste me vrlo obvezali, što ste došli“ reče Marta ozbiljno.„Žao bi mi bilo, da došli niste“. „Pravo da vam kažem, gospođo, vaš me je poziv iznenadio.“ „Sasvim razumljivo.Vi niste mogli ni slutiti, da sam, posle one neprijatne noćne scene, osetila potrebu, da se s vama iskreno, intimno razgovorim.“ „Molim, gospođo; samo ne znam, da li ću biti sposoban za intiman razgovor.Vi znate, da se mi i ne poznajemo dovoljno“. „To znam, ali vi ne znate, da sam vas ja uvek cenila, da mnogo šta od vašeg rada znam — vi znate, da ljudi, koji k meni dolaze, često puta mnogu stvar odadu — i da sam, naročito posle one neprijatne večeri, osetila potrebu, da s vama razgovaram.Naročito posle one neprijatne večeri“... Marta je poslednje reči naglasila, i Lazarevića sa podosta prekora pogledala. „Žao mi je, gospođo“ reče Lazarević „ako sam vas te večeri uvredio, no pomislite i sami: bio sam grdno ešofiran zbog Nedićeve Nate... meni je stalo bilo, da se ta devojka pošto po to nađe.Ja i danas nemam mira, što se Nedićeva Nata nije našla.Vi i ne slutite, koliko ima tragike u begstvu te lepe devojke.“ Martina služavka posluži slatkim od trešanja, koje su se žutile kao ćilibar.Lazarević uze dva put, i ispi čašu vode. „Pa ipak“ nastavi Marta razgovor „nisam zaslužila da me onako gledate one večeri.Vi, Lazareviću, vi“... „Izvinite, gospođo“... „Vi, koji dobro život poznajete, vi, koji imadete široke grudi, vi, koji mnogo šta razumete, i, s toga mnogo šta praštate, a za mene ni trunke razumevanja nemate, pa ni trunke oproštaja“... „Ali, gospođo“ ... „Gospodine Lazareviću, oprostite, ako vas maltretujem, ali sam vam morala reći, da me je duboko dirnulo što me vi, baš vi prezirete.Neka me prezire ceo Beograd, neka se od Marte, čuvene beogradske podvođačice, gnuša cela Srbija, meni je svejedno, jer ja ratujem sa društvom, ali vi, vi“... „Gospođo“, reče Lazarević, kojega ravnodušnost poče polako ostavljati „nemojte se ešofirati.Ta ja vas dobro i ne poznajem, a verujte, da o vama, do sad nisam ni razmišljao.I sam sam, ne razmišljajući mnogo, primio konvencionalni beogradski nazor o vama, a i one sam večeri, kao što rekoh, bio grdno ešofiran.“ Služavka unese kavu. Kad je Lazarević popio kavu, zapali cigaretu, pošto je Martu prvo ponudio.Marta odbi cigaretu i reče: „Hvala, ovaj put neću pred vama da pušim.Drugi put da, danas ne.Želim, da danas stanem pred vas sa što manje cinizma.Ja sam inače cinik, najveći ženski cinik u Srbiji, ali samo ne želim, da me Lazarević isključivo za cinika smatra.“ „Vi preterujete, gospođo.“ „Razgovarajmo, gospodine Lazareviću, iskreno.I vi me smatrate za cinika, i ja ne želim ništa više, nego da vam svoj cinizam objasnim.To je moja neodoljiva potreba.“ „Ali ja to ne tražim“... „Znam, da vi ne tražite; ali ja vas molim, da me čujete“. „Molim, gospođo!“ „Dajte ipak cigaretu.“ Marta zapali cigaretu, pa reče: „Da li znate, gospodine Lazareviću, za to, da sam jednom učestvovala u majskoj socijalističkoj demonstraciji, i da sam nosila crveni barjak?“ „Znam“. „Pa šta mislite, šta sam onda htela time da simvolišem?“ „Ne znam“. „A šta ste onda vi o meni mislila?Kažite mi bez ženiranja.“ „Pa... to sam smatrao za ekstravaganciju“. „Samo to“? „Svakako je bilo ekstravagantno, ali to je bio moj javni protest“... „Vaš javni protest!“ „Da, moj javni protest.“ „Protiv koga?Protiv čega?“ „Protiv beogradskog društva.“ Lazarević je pogleda odužim pogledom, nasmeši se malo prijateljski malo ironično, pa reče: „A šta vam je beogradsko društvo učinilo?“ „Ono me je počelo bojkotovati“, odgovori Marta.„A ja sam na bojkot odgovorila protestom.“ „Čujte, gospođo, stvar postaje interesantna.Pa zašto da vas društvo bojkotuje?“ Marta, koja se držala hladnokrvno, poče dobijati temperamenat i reče: „Molim lepo, društvu se nisam dopala; nisam bila po fazoni beogradskog društva; društvu se nije dopala boja moje toalete, moj hod, moje slobodno kretanje; društvo nije dalo, da imam svoje ja, i ono me je počelo bojkotovati.Reč „Marta“ počelo je značiti podsmeh, ekstravaganciju, poremećenu ravnotežu pa i prostituisanu ženu.A ja sam tada bila daleko od svake prostitucije.“ „Ostavite, gospođo“... „Ne, ne, čujte me — neću vas dugo mučiti — ja sam volela i znala sam, šta je ljubav, ali ljubav u jedno vreme samo prema jednom čoveku, no prostitutka tada bila nisam.Sad ne marim: neka kažu, da sam prostitutka, sad sam podvodačica, ali sam taj zanat počela vršiti u ime protesta protiv beogradskog društva“. „To ne razumem“ reče Lazarević. „Dopuštam, gospodine Lazareviću.Gde će još podvođenje imati ideju!“ „Ali ja podvodim, da pokažem, kakvo je beogradsko društvo.Kakve se sve ženske ne izređaju kod mene, kakve sve dame dolaze u ovu kuću u posetu.To mi čini zadovoljstvo.Kažu, da je Marta prostitutka, a Marta pokazuje, ko vrši prostituciju.Tako se Marta bori protiv beogradskog društva.“ Lazarević se poče mrštiti. „Vama je neprijatno, gospodine Lazareviću?“ „A zašto da vam je neprijatno?Pa ja vam govorim samo o svojem gledištu“... „Koje je netačno“. „Da, gospođo, netačno.Vi hoćete da kažete, kako je beogradska žena prostitutka, a to nije istina.Nema sumnje, da je vama pošlo za rukom okupiti oko sebe razne sumnjive tipove ženske, ali to još ne znači, da je beogradska žena prostitutka.Beogradska i srbijanska žena, gospođo, nije prostitutka; to je žena zdrava i pametna, i sasvim je dobar temelj za generaciju, koja uspešno vodi ovu tešku i ogromnu borbu“. Lazarević ustade. „Sedite još malo“ reče Marta. „Blagodarim, gospođo“ reče Lazarević.„Već moram poći.A ako dozvolite, na rastanku ću vam još reći i to, da uzalud vodite borbu protiv beogradskog društva.Ono, istina, ima svojih slabosti, ali je zdravo, njegovi mišići silno vibriraju; to je sveže, zdravo meso.A, što je najglavnije, ono je jače nego vi.Vi ćete u toj borbi podleći.“ Predsednik vlade i ministar inostranih dela dr. Milovan Milovanović bio je za vreme aneksione krize, uza sve potrese, daleko snažniji i svežiji, nego sade, posle tri godine. Istrošio se, mnogo se istrošio, radeći na državnim poslovima zemlje Srbije, a još više je gubio snagu, boreći se sa napadima opozicije. Milovanović je čovek flegmatičan, i na početku aneksione krize bilo je dosta muke, da se u njega ulije srbijanske krvi i da se iz njega, njemu omiljena diplomatska hladnoća i ravnodušnost izgoni. Tri su godine ministrovanja u Srbiji tri teške godine, i snaga divljeg magarca teško bi ih neistrošena izdržala. A kamo li ministar Milovanović, koji je naučio na fini i lak život i koji je voleo da živi životom bogata, kulturna čoveka. Napadaji opozicije bili su strašni, a naročito prebacivanja, da je za vreme aneksione krize na bečkoj berzi igrao... Da li je zbilja igrao na berzi?Da li je zbilja u njegovome nacionalnom moralu bilo prostitucije? Opozicija nije iznela pouzdane dokaze, da je na berzi igrao... Pa ipak je kampanja Milovanoviću silno škodila. U Srbiji, u toj zemlji vreve i dreke, u zemlji, gde su pojmovi u vrenju, gde se javni moral prečišćava, u zemlji, u kojoj često puta nema kriterijuma, ipak ima morala.On se, istina, često puta skriva duboko pod suvim lišćem, i pod zemljom, ali što je dublje skriven, njegova je žica sve deblja i njegova je metalna vrednost sve veća. To je obaralo Milovanovića, i tragovi dubokih unutrašnjih bolova sada su se već javljali na njegovome sve umornijem hodu i na razorenim crtama njegova lica. Pa ipak... ipak... Ministar je Milovanović radio na velikome delu, a i u drugim pravcima imao je uspeha. On je rukovodio diplomatskom radnjom, koja je uspela, da u spoljašnju politiku Srbije unese evropski ton i ravnotežu.Rukovodio je diplomatskom radnjom na putovanju kraljevomu zagranične prestonice.Živo je učestvovao u političkome delu princezine udaje u Rusiju. Sve su to bile radnje od zamašnoga značaja, ali je Milovanovićev najteži posao bio na glavnom problemu Srbijine nacionalne politike. Milovanović, njegovi politički prijatelji (Pašić i drugovi) i kralj sa dinastijom za vreme aneksione krize stali su pred alternativu: biti il ne biti! Biti il ne biti, to se pita sad! Milovanović je bio u sred akcije na rešavanju te strahovite alternative i Srbijine i srpskoga naroda. Šta da se učini, i kojim putem da se udari? Za vreme aneksije ponudila je Turska savez.Taj bi savez dakako bio upravljen i protiv Austrije. Da li da se primi taj savez? Za vreme aneksione krize to je izgledalo gotovo logično, no politika se ne pravi po trenutnim utiscima i iz inata, i taka se politika tera još jedino u Novom Sadu. Savetovalo se o turskome predlogu, i on je konačno odbijen. Srpskim je političarima a za tim i ruskim lebdila pred očima ideja balkanskog saveza. Na toj se velikoj ideji radilo i ranije, ali se sade počelo raditi sistematski i sa punom parom.Naravno, u najvećoj diskreciji. I ministar Milovanović ušao je u svoj kabinet obuzet mislima o dotadašnjem radu na balkanskome savezu, a malo za tim, došao je u kabinet i dr. Jovan Cvijić. Dr. Cvijić se ne bavi dnevnom politikom, ali ga krupna nacionalna pitanja u velikoj meri interesuju, i on je u mnoge krupne stvari posvećen.Vlada i Dvor, u ostalom, u mnogome čemu trebaju njegova saveta i njegovih informacija, i Milovanoviću je u radu na balkanskome savezu u mnogom čemu bio od pomoći. — Kako ćemo, moj dragi Cvijo, sa Bugarima izaći na kraj? reče dr. Milovanović. — Teško je sa njima, odgovori trezveni Cvijić, ali će se valjda izlaz naći. — Mnogo traže, mnogo traže, moj dragi Cvijo.Teško je to sporazumeti se sferama u Maćedoniji sa narodom, koji je do skora aspirisao na Niš i na Pirot.Badava, grdne su šoviniste! — Pa dokle si došao? — Dokle sam došao, moj dragi Cvijo.Jedva, jedva pred Skoplje... Poslužitelj Svetozar uđe i prijavi ruskoga poslanika Hartviga. Kad je stražar posle devet sahata uveče pregledao prugu između Topčidera i Beograda, našao između šina telo odraslog visokog mladića. Stražar se u prvi mah trgao, ali je brzo došao k sebi, osvetlio je mladića, koji je bez šešira, na leđima ležao lampom, video je odmah, da je mrtav, ali je bio još vruć. Preko mladića je prešao poslednji voz, koji je tek pre dvadesetak minuta prošao, i po stražarevom mišljenju, voz ga je pregazio. „Valjda je neka nesretna ljubav ili dugovi“ promrmlja stražar i ode u topčiderski komesarijat, da policiju obavesti o nesretnome slučaju. Policija je odmah došla sa lampama; javljeno je odmah telefonom bilo i policiji na beogradskoj železničkoj stanici, te je i ova ubrzo bila na licu mesta. Leš je ležao na leđi, vučen je bio od lokomotive nekoliko metara, povreda je bilo samo po licu, obe noge bile su ispod kolena zavezane parčetom od užeta, a nešto na strani bile su dve krpe, jednom je, izgleda, bila glava vezana, pa se krpa prepolovila, a druga kao da je bila ranije u ustima i bila je okrvavljena.Šešir je nađen nekoliko metara na strani. Pošto je policija osmotrila leš, uzela je sve nađene predmete, konopac je s nogu skinula, pa je, za tim, leš prenesen u opštu državnu bolnicu u Beograd. Ko je bio taj poginuli? Niko od prisutnih nije znao, niko ga nije poznavao. Svi su, međutim, mislili, da je izvršeno samoubijstvo, a znali su, da će se već sutra, kad novine nesreću objave, saznati tačno, koje nesrećni mladić i zašto je sebi život oduzeo. No za ime mladićevo saznalo se već iste noći posle ponoći. Penzionisani državni savetnik Drašković imao je sina Ivana đaka u osmome razredu beogradske gimnazije. Ivan je bio vrlo dobar đak i dobar sin, a roditelji su se trudili, da ga što više za život spreme i usavrše. Ivanovi i otac i mati bili su vaspitani, putovali su Evropom mnogo, interesovali su za vaspitanje omladine naprednih naroda, i pouku koju su u tome nalazili, primenjivali su na vaspitanje svoga sina. Za Ivana se moglo reći, da je dete iz viših beogradskih krugova, koje se dobro vaspitava. Toga dana, kad je noću lešina nepoznatoga mladića između železničkih šina nađena, Ivan je bio do pred veče kod kuće, čitao je, a za tim je u četiri ruke, sa materom u glasovir svirao. Pred veče je rekao, da ide u sokolanu na vedžbu, pa je od kuće i otišao. Nego na večeru se nije na vreme vratio. Tome su se kod kuće čudili, a naročito se čudio otac, koji je Ivana u velikoj, možda preteranoj strogosti držao. Starome se Draškoviću u prijateljskim krugovima u opšte zamerala ta preterano, vojnička strogost, i govorilo se, kako današnju omladinu ipak treba slobodnije negovati. Prođe i sahat posle uobičajenoga vremena za večeru, a Ivan ne dođe; približavaše već i ponoć, a Ivan nikako ne dolazi. To je za roditelje bilo nešto novo, gotovo nepojmljivo, i kad iz prijateljskih kuća dobiše telefonske odgovore, da Ivan te večeri k njima nije dolazio, prosto ih, posle velike brige, spopade očajanje. „Badava“ reče Drašković „moram otići u policiju, da javim.“ Kad je došao u policiju, njegov dobar poznanik Radojković bio je dežuran, te mu je potanko ispričao, kako celo veče Ivan nije došao, pa ga je zamolio, da on svojim načinom ispita, gde bi Ivan mogao biti. Radojkovića je to saopštenje vrlo iznenadilo, i, po izrazu njegova lica, vidilo se, da je došao u vrlo mučnu priliku. To je primetio stari Drašković, pa, ma da je bio vrlo uznemiren, reče hrabro i hladnokrvno: „Gospodine Radojkoviću, ja sam vrlo uznemiren, i u velikoj sam nedoumici, ali ako vi već što god znate o Ivanu, pa i ako je što nepovoljno, saopštite mi sasvim otvoreno, jer ja imam hrabrosti, da sve čujem.“ Radojković je ćutao i razmišljao, pa za tim reče: „O Ivanu ne znam ništa, ali se večeras desio jedan nezgodan slučaj“... „Da nije Ivan u što god upleten?“ zapita Drašković, i ako se trudio, da bude jaki, uznemireno. „Ne znam, gospodine Draškoviću, ali biste se mogli odvesti do državne bolnice“... „Šta, da nije pao u kakvom dvoboju?“ „Ne, nego ima tamo mladić, visok, a niko ga ne poznaje“... „Šta je?Kakav visok mladić?Da li je živ, ili je mrtav?“ „Vrlo je teško povređen“... U dvoboju?Da ga nisu u čijoj kući premlatili?“ Nesreća od železnice“... „Recite mi, ako je to moj Ivan?“ „Ne znam.Niko ne poznaje...U ostalom telefonisaćemo u bolnicu“. Kad se na bolničkome telefonu javilo dežurno lice, reče mu Radojković: „Da li se već saznalo, ko je onaj mladić, što je stradao na železničkoj pruzi?“ Niko ga ne poznaje.“ Drašković, posle toga, dojuri na kolima u bolnicu. Mislio je, da je mladić teško povređen, i da leži u postelji, a kad ga povedoše u mrtvačnicu, i kad vide Ivu na stolu, skameni se. Šta se to s Ivanom dogodilo?Da li se ubio sam ili su ga drugi ubili? To je zainteresovalo ceo Beograd, a policija je povela opsežnu istragu. Lazarević je voleo Srbiju, i ona je bila najmiliji predmet njegovih studija.Srbiju je smatrao za zemlju vanredno interesantnu, i u svojoj težnji da je što bolje prouči, on je svoje studije vršio u raznim pravcima, pa se s toga vrlo rado mešao u izakulisne radnje, kako bi u psihologiju Srbije što dublje zadro. Njega je, na primer, duboko boleo Radojkovićev postupak prema Katarini, ali sa njime ipak nije prekidao, jer je, nalazeći se sa Radojkovićem, ulazio u mnogu unutrašnju stvar a time i u psihologiju modernoga Srbijanca. On je, dakako, dolazio u dodir i sa raznim drugim elementima, pa, jer se osećao slobodan i nezavisan čovek, koji o svojim postupcima samo sebi daje računa, on nije krio svoje odnose ni sa ljudima, koji su bili bilo u čemu sumnjivi, i od kojih su se filistri klonili. Voleo je, da raspolaže sa raznim saznanjima, a milo mu je bilo slušati razna mišljenja o Srbiji, a tih je u vrenju do Kumanovske bitke bilo mnogo.Iz njihove protivrečnosti on je stvarao analitičan sud o svojoj maloj o svojoj zanimljivoj Srbiji. Među njemu omiljene rezonere spadao je i poznati Tasa Bombaš, koji je bio i na situ i na rešetu, i koji se uvek na noge dočekao, kad je pao. Lazarević vrlo često potraži svoga čika-Tasu, najmilije mu je razgovarati sa njim u hladovini pred Moskvom, pa i sada ih nalazimo u prijateljskom razgovoru. Tasa je Bombaš stari radikal, poznaje dosta dobro prilike u radikalnoj stranci, zna prilično psihologiju Pašićevu, pa priča Lazareviću o radikalnoj stranci. Tasa puši specijalitet na cigaršpic, što ga je kupio u Solunu, Lazarević se podbočio na desnu ruku, pa ga sluša. U najživljem razgovoru dođe novinar Rosić i poče da pripoveda, kako su mu noćas ukrali pantalone. — Pa što nisi javio policiji, da pronađu mangupa, reče Tasa. — Javio sam ja već, reče Rosić. — Pa nađoše li lopova? — Vraga ga nađoše! — A kome si javio? — Onome Žiki Laziću, što čuje, kako u Beogradu politička trava raste, a ne zna, ko je noćas ukrao moje pantalone. — A što mu to ne reče, Rosiću? — More, ostavi, Taso!Kako da mu nisam rekao.Rekao sam: »Čuješ, Žiko, pantalone mi nađi!Mahni se ti ispitivanja, šta ko o vladi i dvoru govori.Pantalone ti meni moje daj.Lako je za banku dobiti rukopis iz redakcije, da se sazna pravi pisac, a kad novinaru ukradu pantalone onda policija ne zna ništa. — Pa raspali, Rosiću, u „Malome Žurnalu“! — Dabogme, da ću da raspalim! Lazarević se smešio na ovu scenu, ali bi mu milije bilo, da Rosić nije dolazio i prekidao razgovor o partijama, te se obradova, kad Rosić ustade i bez zbogom ode. Pored Moskve je prolazio ruski novinar Amfiteatrov, koji se tih dana u Beogradu bavio.Rosić se rukovao sa njim i gotovo svi gosti ispred Moskve pogledaše ih i propratiše sa ironičnim srbijanskim primedbama. Amfiteatrov je kolos od čoveka, a Rosić izgleda spram njega kao patuljak, ali je kočoperan, dokazuje nešto, našto se glomazni Amfiteatrof dobroćudno smeši. — Ih, što nemam Rosićevu energiju, reče Lazarević Tasi, gde bih danas bio! — Kako Rosićevu energiju? — Pa on je silno energičan; ja mu prosto zavidim.U njemu gledam parče Srbije, nemirne, nervozne, kočoperne, zemlje, koja se ne da i koja juri napred. Tasa pogleda Lazarevića, kao sa malo čuđenja, pa reče: — Išla bi ona napred, kad ne bi bilo one dve glavne partije, o kojima još nismo razgovarali. — Dve partije, o kojima još nismo razgovarali? ponovi Lazarević iznenađeno, koje su te dve partije? — Pa zar ti ne znaš, da u Srbiji upravo ima samo dve partije? — Ne znam. — E, moj brajko, pa zar ti ne znaš, da je Srbija zemlja veštaka i glupaka. Lazarević se nasmeši i reče: — Eh, čika-Taso, ti se uvek šališ. — Ta ne šalim se ja Srbija je zemlja veštaka i glupaka.Veštaci su oni, što hoće olako da žive, što žive na račun bližnjega, što gledaju uvek nešto da ućelepire.Njih ima deset kategorija, koje počinju sa seoskim pandurom, a svršavaju sa ministrom.Oni, koji ne umu da se nađu i na čiji račun žive veštaci, to su glupaci. Posle malog razmišljanja reče Lazarević: — Dosta duhovita karakteristika, ali ipak ne mora karakterisati opšti karakter zemlje.Smotauza ima u svakoj zemlji, pa ih mora biti i u Srbiji.Zemlja je u socijalnome, u ekonomskome vrenju, pa je pojava veštaka ipak dosta razumljiva. Posle toga dođe jedan oficir iz Negotina, sa kojim Tasa ode za drugi sto, da pregleda marke knjaza Mihaila, koje je oficir doneo. Kad se Lazarević krenuo prema Kalimegdanu, srete se sa drom Cvijićem, koji je s njime voleo razgovarati, jer je Lazarević vanredno rado slušao Cvijićeve nazore o Srbiji i srpskome narodu. Lazarević ispriča razgovor sa Tasom i tvrdnju o postojanju partije veštaka i glupaka u Srbiji. Mislioca Cvijića je taka stilizacija političke i ekonomske borbe u Srbiji zainteresovala, ali je daleko bio od toga, da prizna, kako je to jedina karakteristika državnoga stanja u Srbiji. — Nema sumnje, reče Cvijić, da u Srbiji ima mnogo veštaka, i da zemlja od njih mnogo pati; šta više oni bi zemlji fatalne štete naneli, da u Srbiji nema toplih duša. Lazarević se obradova, jer iz Cvijićevih usta ču novu frazu o čoveku u Srbiji. — Tople duše! kliknu radosno Lazarević.A kakve su, gospodine Cvijiću, to tople duše u Srbiji? — Ti Tasini veštaci, reče dr. Cvijić mirno i odmereno mnogo razjedaju ovu zemlju, i teško njoj da nema toplih duša.Tople duše nose Srbiju na svojim plećima. — Tople duše nose Srbiju na svojim plećima, ponovi Lazarević radosno. — Veštaci, nastavi Cvijić, počinju se vrzmati oko opštinske sudnice, oko načalstva, liferacija, ministarstava, a topla se duša svega toga kloni.Gleda svoju kuću i svoju porodicu, trudi se, da ih što više unapredi; a kad je sve u redu na domaćem ognjištu, brine se za dalje, za školu, crkvu, prosvetu i državu.Ti ljudi, te tople duše u svojoj čestitosti i duševnosti nalaze svoju sreću, i sasvim su svesni, da je u tome i sreća zemlje. — A ima li u Srbiji podosta toplih duša? — Rekoh vam: tople duše drže Srbiju na svojim plećima.Njih ima u svima narodnim slojevima, ima ih u unutrašnjosti, a ima ih i u Beogradu.Kad putujem kroz Srbiju, ja nailazim tople duše, i razgovor sa njima melem je na mome srcu.Tople duše unapređuju Srbiju iznutra. — Je l’ te, gospodine Cvijiću, Srbija se iznutra stalno razvija? — Ja je proputujem unakrst skoro svake dve godine.Kad god se, posle dve godine, na jedno mesto vratim, nalazim promenu i napredak. U razgovoru stigoše na Kalimegdansku glavnu terasu, odakle su ćuteći gledali na sremsku i banatsku ravan, osvetljenu zracima sunca, koje je iza Fruške Gore zalazilo... Riznićevima se dopala Sofija Smiljanićeva, i oni su je u svoju kuću srdačno primili. Sofija je dobila svoju zasebnu sobu, koja je ubrzo devojačkom dušom mirisala. Zastori su na prozorima bili čisti kao sneg, zidovi su bili sa nekoliko slika ukusno ukrašeni, sve je bilo čisto, sve se svetlilo, a više Sofijine postelje visila je slika matere božije, ispod koje je Sofija u oči sveca i nedelje kandilo palila. Na stolu Sofijinom uvek je bilo svežega cveća, koje je ona kupovala, a koje je za tim, i od Mice dobijala. Mica je Sofiju brzo zavolela, i ubrzo je počela kao drugaricu smatrati. Kad je kod kuće i kad se svrše domaći poslovi, obe odu u Sofijinu sobu, gde sede i rade ručni rad. Obično ćute, jer Mica mnogo ne govori, a i Sofija ćuti i razmišlja, pa često u mislima ode daleko, daleko. Kad pak Mica progovori, ona priča Sofiji o Beogradu, o srbijanskim običajima, a ponekad se raspoloži i priča veselo i sa puno humora. Mica često puta mnogo ćuti, ali po nekad dosta govori, i tada u njezinim pričanju izbija sveži srbijanski humor. Ti su razni tonovi Micine duše uticali na Sofiju, i ona je počela osećati Micinu dušu, koju je počela voleti. Jedno je Sofiji bilo naročito milo, istina malo čudnovato, što je ni Mica niti iko od Riznićevih nije pitao za njezine istorije, i što su o njoj vodili računa samo od onda, od kada su je u svojoj kući prvo upoznali. Riznićevi su bili na čisto, da je Sofija zbog neke teške prilike došla u Beograd, i da u srcu njezinome leži neka teška tajna, ali su ti dobri ljudi vodili računa o unutrašnjosti te lepe devojke, te zdrave srpske devojke, čiji znoj tako lepo miriše, i čuvali su, da ne povrede svetinju njezine duše. I Mica je znala za Sofiju Smiljanićevu samo od onoga dana, kad je ona u njihovu kuću došla, a nadala se kao i ostali Riznićevi, da će se tajna života Sofijinog kad tad sama od sebe otkriti. Mica je, kad pomisli na to, pomalo i žalosna postojala, jer je mislila, da onda može izgubiti svoju Soku, sa kojom se srodila. Ta ona je počela više voleti nego svoje drugarice, i osećala je kao da joj je rod. Mica joj je isprva govorila »gospođice Soko«, ali jednom za večerom, kad je cela porodica bila vrlo vesela, kad i Panjimama pristala da peva svoju omiljenu pesmu „Od kud ideš sele?“, Riznićevi čuše, kako Mica Sofiji reče „ti“. Uskoro za tim čuše, kako se i Sofija sa Micom tika. Panjimama, Pantata, Ljuba i Toza zavoleli su Sofiju i svima im je nekako milo bilo, što je ta čista i lepa devojka kod njih u kući. — Ne znam, reći će toliko puta Panjimama, što tu devojku smatram za svoje.Sve kao neka duša, nešto toplo izlazi iz nje, pa je sve više volim. U osećajima prema Sofiji Smiljanićevoj nije se od Riznićevih delio ni poručnik Voja, koji je besan, jer mu krv vri, no koji je svoju uzavrelu krv prema Sofiji stišavao, trudeći se, da se prema njoj ponaša kavalirstvom srpskoga oficira, pa po malo i brata. Voji se dopadala i lepota i duša Sofijina, ali je on i kao svestan srpski oficir osećao neku obvezu prema srpskoj devojci iz kraja za granicom zemlje. U Vojinim je očima ceo narod činio jedno jedinstvo, a oni delovi naroda, koji su za političkom granicom Srbije, bili su njemu naročito mili i prema njima je osećao veliku unutrašnju obvezu. To se osećanje prenelo i na lepu Sofiju, i sasvim je razumljivo, što se počelo razvijati u osećanje bratstva. Za Sofiju je Voja bio sasvim nova momačka pojava, koju ona isprva nije mogla razumeti, a koju je ipak počela razumevati, jer je bila bistra a imala je već ranije razvijen glavni nacionalni pojam. Uz to je Sofija osetila, koliko Mica voli toga besnog Voju, što se na sestru ponekad dere, a voleći Micu, ona je počela voleti vitkog i lakog konjičkog potporučnika. Voja, kad dođe na odmor kući, često je k njima u sobu zalazio, i onda im je mnogo pričao; pričao im je o skorom ratu, o velikoj narodnoj borbi, koja predstoji, o pozorištu, o drugovima svojim, pa i veselim intimnostima. Jednoga su dana sedile Mica i Sofija u Sofijinoj sobi i vezle, a Voja dođe i sede. — Mi smo, gospodine potporučniče, reče Mica, noćas opet malo duže ostali... — Mahni se, reče Voja.Take večeri skoro nije bilo. — Tako ti uvek kažeš, primeti Mica, tebi je svako veče najlepše. — Eh, noćas, noćas, da umreš... divota! — Pa gde ste bili?Šta je bilo? — Mahni se, divota! — Bilo je pesme, gospodine Vojo? zapita Sofija. — E čujte, Soko, odgovori Voja, take pesme još nije bilo. — Bio je među vama poručnik Milorad? zapita Mica. — Ah, kakav Milorad!Jedan nov pevač, kakav pevač.Sedili smo prvo kod Kolarca, pa posle ponoći krenemo.Nikome se nije spavalo, a noć divota od noći!Kuda ćemo? pitamo se, a jedan reče: „Hajdmo kod Tri šešira, davno nismo tamo pred kavanom sedeli.“ Kad smo bili blizu Tri šešira, čujemo pesmu... — Kakva su to Tri šešira? zapita Sofija. — Mala jedna kafanica, odgovori Mica, tamo glumci zalaze, a i gospoda oficiri vole tamo da zađu. — Kafanica znate Soko, nastavi Voja, ali nekako volimo tamo po nekad da svratimo.Znate, ovde se kod nas ide i u kafanice.Al noćas je vredilo!Čujemo jedinstvenu pesmu, a kad dođosmo pred kafanicu, glumac Dobra Milutinović sedi sa jednim i onaj peva.Dobra nas pozove za sto, sednemo i upoznamo se sa pevačom.Pevao je za tim, pa milina!Tako smo se razdragali, da smo pucali iz revolvera, te će biti malo okapanja.Al neka, vredilo je!E, Soko, što peva, to je vredno čuti!Pa sve one bačke, rojtanske. — Ama, koji je to? zapita Mica. — Pera ćata, odgovori Voja.Nov jedan pevač u pozorištu.Bio je pisar negde preko, pa neće više, da je pisar, nego došao u Beograd, pa su ga preporučili u pozorište.Ih, što peva, to je vredno čuti! Sofiji Smiljanićevoj pobeli gornja usna kao kreč. — Pa kad poče od nesretne ljubavi, nastavljaše Voja, a da za tim brzo ne nastavi onu „s ulice baštica“, koju svi sa njim, da nam bude lakše, pevasmo, boga mi, bilo bi i plača.Divna pesma! nisam je nikada čuo, a čini mi se, da je sam ćata na neku njemu milu ariju nove reči dao. — A kakva je sadržina te pesme od nesretne ljubavi? zapita radoznalo Mica. — Ne znam, reče Voja, tačno reči, nego ću ih već prepisati, ali mogu u kratko sadržinu reći. — Reci nam. — Dakle ovako od prilike kaže: Voleo sam te Nedićeva Nato, sunce života bila si ti, al sunce zađe za oblak crni, i život moj postade pust.Ja nisam do sad znao, šta je život prazan i pust, sad, Nato i to znam, umreti šta je i to znam, znam, znam.Ko u kosturnici živim danas, Nato, ja, i da toplote zemlje još malo nije, da nije topla zemlja groba mog, u kosturnici bi brzo istrun’o, jer tebe Nato više nema, nema, nema... — Ih, nemoj, Vojo, dalje, reče Mica ožalošćena. Sofiji je zujalo u ušima. I Pera ćata pevao je u noći pesmu od Nedićeve Nate, i kad je potporučnik Voja pričao sadržinu pesme Mici i Sofiji, Mica se ražalila, a Sofiji je Smiljanićevoj zujalo u ušima. Kad se Obrknežević, posle deset sahata uveče, vratio kući, pred kućom su bile taljige, kod vrata je čekao njegov omiljeni drug iz osnovne škole Dušan, koji ih je u dečjim ratovima predvodio, i kojega su svi zvali Pipica. „Dobro veče, Pipice“ reče Obrknežević, „a od kud ti tako dockan?“ „Ta došao sam po vas“... „Opet vas!Kad ćeš se jednom svići, da mi kažeš ti!“ „Pa gospodin si, znaš kako je“. „Ostavi, molim te, gospodstvo!A zašto si došao? da te nije tata po mene poslao?“ „Nije, nego Svetislavu nije dobro, da kažem vrlo mu je teško, i teško da ćemo ga zateći živa... bio je već u bunilu pa sve je tražio da dođem po tebe.“ „Siromah Svetislav!A od kad je bolestan?“ „Šest nedelja nije bio kod kuće, prodavao je knjige, pa je pre tri dana došao.Sav je bio naježen, zima mu je bilo, kao neka groznica, sve se tresao, pa tako... leže... pa sve u nekome zanosu“... „Siromah Svetislav!Valjda je zapaljenje pluća.A da li mu je žena kod kuće?“ „A gde je?“ „Bog bi je sveti znao.Ode tako u staman, pa je nema; ne znamo, gde je, pa joj se ne može ni javiti.“ Posle jedan sahat već su bili pred selom, pa, za tim, taljige stadoše kod treće kuće od kraja. Pred kućom ih je očekivao čovek vrlo visok i vrlo silan, lepe telesne strukture, lica lepa i tipična.Pravi je to biran Srbin. To je bio Đoka Petrović zvani Jarac, Oberkneževićev drug iz detinstva. „Zdravo Đoko“ reče Oberknežević, skočivši iz taljiga.„Kako si?“ „Hvala, kako si ti? „Dobro; a šta je sa Svetislavom?“ — „Gotov je, siromah“... Pipica otera taljige, da se, za tim, vrati, a Oberknežević i Đoka Jarac uđoše u stražnju sobu male kuće, gde je Svetislav pod kirijom živio.Đoka Jarac saže se podobro kad je ulazio kroz vrata. U sobi je bila polutama, jer je samo voštanica iznad glave Svetislavljeve gorela.Na stolu je ležao Svetislav već okupan i obučen.Oči su mu bile u pola zaklopljene, a obrazi behu na izmučenome licu vidno ispod jabučice upali. Oko stola sedilo je četiri seoske žene, među kojima je bila Nana poskuričarka, koja ustade kad spazi Oberkneževića. Oberknežević, ušavši u sobu, zastade lagano, ali iz toga zastajanja izbijao je neki karakter sile.Gledao je nekoliko trenuta lešinu, pa za tim pristupi Nani, poljubi je u njezinu smežuranu al toplu ruku i reče joj: „Dobro je, Nano, što ste se i vi ovde našli“. Nana ga poljubi u obraz i reče svojim mekim, svojim toplim glasom: „E, čedo moje, a da ko će, ako ja neću.Siromah moj Svetislav“... Nana poče sasvim, sasvim tiho i u lakom, vrlo lakom i otmenom tempu da plače.U taj plač izlivala se jedna dobra, vrlo dobra, i meka, vrlo meka seljačka srpska duša. Đoka Jarac stajao kao džin kod peći podbočen, i na njegovome junačkom licu javile su se, naročito na čelu, lake konture žalosti u duši. Malo za tim došao je i Pipica, trbušat i plećat i rapav u licu, i silno ožalošćen, i u silnoj borbi, da žalost na licu skrije. Oberknežević je svim tim bio duboko ganut, bili su to za njega duboki utisci i u njegovoj zar filozofijskoj i umetničkoj duši počeli su izazivati masu ideja, koje se najzad složiše u jednu simfoniju misli. Gledao je, bezgranično uozbiljen na mrtvog Svetislava; desnu je ruku u džepu držao, a levom se rukom, u kojoj beše beo suzama orošen rubac, podbočio se na levu slabinu. Činilo mu se, da mu Svetislav priča. Šest sam se nedelja prebijao na putu i seljacima srpske knjige prodavao.Hoće srpski seljak, da kupi knjigu, ali voli, da je jeftina i da su pesme.Srbin pesme vrlo voli, a najvolije one o Marku.Seljaci su svugde lepo pričali i lepo su se sa mnom ponašali, i kad tek pred mene usred šume iz česte ispadne čovek strašan, sa zaraslom bradom i sa brzometkom o ramenu, lepu mi reč rekne, ponudi me hlebom i sirom i pomogne mi pak na vrh brega izneti.Pita me, ko sam i odakle sam, i kad mu to kažem, raspituje se za braću svoju iz ovih krajeva.I hajduci u gori do zuba naoružani i strašni imaju duše, i za braću se svoju raspituju. Lepo sam pazario, i kući sam doneo kilu soli, pun lonac masti, džakuljicu brašna i trideset i devet kruna u gotovom.Siromah sam čovek, ali mi je drago, kad u kući ima brašna, masti i soli.Da sam bogat čovek, kuća bi moja bila puna svega i svačega, i ne bi bilo večere i ručka, a da bar jednog gladnog i žednog ne ugostim.Zvao bi i sirote seljake na večeru, jer u našem selu ima sirotinje.Fruškogorci su, istina, okretniji nego naši u ravnome Sremu, isteraju paru iz kamena i mnogi lepo i dobro žive, ali ima i sirotinje.O toj sirotinji niko ne vodi računa (gospoda iz varoši dolaze kod gazda i časte se, i, za tim, hvale bogatstvo našega sela), a ja sirotinju volim.Možda je volim, što sam i sam siromah, i što sam se u životu mnogo napatio; no držim, da bi sirotinju i onda voleo, kad bih bogat bio. Žao mi je bilo, što Virsu nisam zatekao, kad sam kući došao.Eto, ona tako ode u rodbinu, mesecima tamo ostaje, već često puta mislim, da me je ostavila.To boli, vrlo boli!Ta ako moram po svetu da se prebijam, kako bih koru hleba zaradio, nisam neka baraba, nego sam kućevan čovek. Po svetu se probijam poderan i neobrijan — ta ja sirotinji knjige prodajem! — a kada se vratim u selo, da se poodmorim, odmah me majstor-Miša obrije i uljudim se kao čovek. I eto doneo sam lonac pun masti, i soli i džakuljicu brašna, i u gotovome trideset i devet kruna... Šta ja najzad mogu, kad je taka moja sudbina, što taki život provodim! Moj Jova Oberknežević kaže mi, kad je dobre volje, da sam Gorkov tip, da sam bosjak, i da ne mogu na jednom mestu više od šest nedelja da se zadržim. Pogrešno mišljenje ima Jova o meni, i ako me voli, i on zaključuje po tome, što se kod njega nisam više od šest nedelja zadržao, kad me je ono Virsa ostavila. Primio me je kao brata, i rekao mi je: — Ostani kod mene, dok si živ i dokle god ja živim. Sve mi je dobro bilo, ali me je baš sam Jova uznemirio. On je nemiran i nervozan mnogo, mnogo i brzo misli, i život mu je poremećen.Ne zna ni kad mu je ručak, ni večera, ni kad je dan, ni kad je noć.Nekad se raduje kao malo dete, a za tim je ćutljiv i sumoran.Nekad deset dana govori o politici, strasno i iz cele duše, i samo o politici, pa mi već dosadi.Za tim govori o književnosti, uverava me, kako će početi roman da piše, i taman radostan odem knjižaru Radoševiću zvanom Gnjavator da javim, a Jova već odustao, pa kaže: „Kakav roman! zar sam ja za pisanje romana!“ Nisam strašljivac, ali sam se noću toliko puta od njega uplašio.Ako dođe, a ja spavam, tako lupa u vrata, da mislim, kuća gori.Ako je prozor otvoren, skoči kroz njega, te se prepadnem. Nekad posle ponoći ustane naglo iz postelje, šeta se naglo, puši, pa kad se probudi, kaže mi: — Ti spavaš!A znaš li ti, šta je noć? — Znam, odgovorim ravnodušno. — Kazuj, šta je noć.Znaš li ti, šta je noć, noć, noć? Ja mu odgovorim ravnodušno. — Noć je, da se spava. — Spavaj! kresne on ljutito, pa se dalje šeta.Za tim zastane, pa gledi ukočeno u sveću, diže desnu ruku i njome tumači ono, što u sebi govori. Onda počinje govoriti na glas. „Život moj, da... život moj... život... život...Šta je život moj?Ništa... ništa... ništa...Promašen... promašen, izgubljen!To nije šala, to nije šala!Bol je to teški!Promašen život!“ Jedne noći već nisam mogao izdržati.Pomislim: Jova nije čist, ovo će tek biti neki Gorkov tip. A došlo mi beše neopisano žao.Ja sam ga voleo i dobro poznavao, ali sam osetio, da još u njemu ima nešto, što ne poznajem.To je neko strahovito unutrašnje uznemirenje, neka podzemna kriza, od koje sam se te noći prosto uplašio, jer se i u mojoj duši počelo razbuđivati nešto meni dotle nepoznato. Pomislim: da se ja čistim odavde, jer ni sa mnom ne će biti dobro.Brzo se obučem, i dok je Jova govorio „život, promašen život... nema nekog velikog potresa, koji je mom životu potreban“, kidnem kroz prozor na ulicu. Onda sam opet otišao malo u fremt sa knjigama. Eto, zašto sam otišao, i zašto sam, kao što Jova kaže, Gorkov tip! Pa baš, najposle, iako ima u meni nešto nestalno, nemirno i nesređeno, tome nisam kriv ja, nego drugi. A što me je moja mati tako vaspitavala! Ah, moja mati, moja mati... Zašto me je tako vaspitavala, zašto me je tako vaspitavala... Ona me je volela.Da li me je volela?Možda me je volela, a možda me i nije volela.Zar se mora voleti ono, što se rodi?Da li me je volela? Ako me je i volela, ona me je i poremetila! Zašto me je onoliko tukla, zašto me je onoliko tukla... Ta ja nisam bio rđavo dete. Zašto je tako vikala na mene?Zašto mi je od nje sve presedalo? Bila mi je mati, ali je bila pakosna i zlobna.Ona je bila histerična, bolesne duše i bolesnih živaca.Bila je učiteljska žena, ali nekulturna. U mene je stalno strah ulivala, mladi je moj duh trovala; bila je pritvorna, uobražena.Ona je samo o sebi govorila, o sebi i samo o sebi, i sve njoj moralo služiti, pa i ja i moj dobri, mekani tata. Omrznuo sam je, i što sam više o svojim neuspesima u životu razmišljao, sve sam je više mrzio. Ja sam bio dobar materijal za čoveka, a ona mi je karakter poremetila; ona me je upropastila. Ja mrzim mater, ja mnogo materi u bivšoj Vojvodini mrzim, jer sam se uverio, da su dobru decu upropastile i za život onesposobile.Ja mrzim nekulturne srpske matere, mrzim, mrzim, i da sam književnik, kontrkarirao bih onim spisima, u kojima se majka veliča, i napisao bih crnu knjigu o srpskim materama u bivšoj Vojvodini, koje su od krasne i za život vrsne omladine načinile veliku legiju smrti. U javnom nam životu gamižu beskičmenjaci, bolesnici, polutani i poremećeni, a niko ne pita, koliko je svemu tome kriva mati. Da, da, ko je stvorio te nedorasle za borbu narodnu, ta šuškala, koja nemaju ni karaktera za trpljenje ni karaktera za akciju! Mene još jedino teši, što mi je ostala snaga za trpljenje, kad mi je mati aktivnu snagu moju od mladosti slamala pa i slomila. Sveća gori... U sobi ima naroda. Gle, tu je Nana poskuričarka, prosta seljanka, a toliko duševna i toliko dobra.Kako li je ona Peru i Lenku divno odgojila. Tu je i Đoka Jarac.A gde je njegova Bajka? Gde je siromašna Bajka, da mi samo jednom kaže „čedo moje“.Ah, kako toplo ume Bajka „čedo moje“ da kaže!Take tople, take lepe muzike ja nisam nigde, nigde slušao. Tu je i Pipica! Što je Pipica tako žalostan? Gle, Jova Oberknežević!I Jova je tu!Tu je Nana, i Đoka Jarac i Pipica! Meni je nešto lakše.Sasvim mi je sade lako.Neki veliki teret spao je sa mene, neki težak život... Dobro je, što su došli, jer ih mogu ugostiti.Siromah sam čovek, al ih eto ugostiti mogu. Doneo sam lonac masti, džakuljicu brašna, soli m trideset i devet kruna u gotovom... Obrknežević je od Lazarevića iz Beograda primio ovo pismo: »Dragi Jovo, „Pre neki dan sam pročitao knjigu „Srbija nije Pijemont“, koja je, na žalost, kod vas izišla, i zbog nje ti pišem. „Kad sam tu žalosnu knjigu pročitao, vrlo mi je žao bilo, i moje ljute rane zbog vas opet su se otvorile. „Šta je s vama tamo, dragi Jovo, ako boga znaš, i kad ćete jednom početi da se regenerišete? „Počeo sam evo sumnjati i u samu masu narodnu, kad se svaki čas kod vas javljaju take pojave, iz kojih se vidi, da se narodnoj inteligenciji mozak razljigavio i da joj se mozak suši. „Masu narodnu, kao što znaš, dosta dobro poznajem, pa i sam znaš, da u toj masi, i ako je nesretna inteligencija i državni sistem dosta političke pokvarenosti u nju uneo, ipak ostalo dosta zdrave jezgre i zdravih instikata.Ja, moram ti priznati, već počinjem sumnjati u te zdrave instikte, kad evo na telu narodnom još neprestano žive paraziti. „Ta zar narod nema snage, da te parazite strese sa sebe! „I zar ne može narod da izbaci zdravu, trezvenu, korisnu inteligenciju? „Kakva je to inteligencija, koja može da načini tako grube nacionalne pogreške kao što je ova nesretna knjiga! „Kakva je to inteligencija, koja nema ni trunke razumevanja za Srbiju, za zemlju, koja je u teškoj borbi, za zemlju, u kojoj žive njezina braća! „Godinama ste ovu zemlju u javnosti napadali, godinama ste joj ugled u narodu ubijali, godinama se niste razlikovali od šmokova u bečkim i peštanskim redakcijama. „Vi mrzite Srbiju i Srbijance — to ja znam, ali se iznenađujem, da svoju mržnju tako cinički u javnosti izlivate. „Ja razumem kritiku, i Srbija treba veliku i opširnu kritiku, no kad je Srbi izvan granica kritikuju, onda treba u velikoj meri da su oprezni. „Mnogo se može reći, sve se može reći, ali sve to valja stilizovati.Gorka se istina može reći, pa da ne zaboli; srpskim se državnicima krupna prebacivanja mogu kazati, pa da se ipak narod u onom kraju nacijonalno ne demorališe. „A kako je napisana ta nesretna knjiga! „Pravo da ti kažem, ja sam dobio utisak, da je tu knjigu pisala trula, pokvarena krv.U našem narodu ima dosta metiljave fajte, i meni se čini, da i pisac te knjige i njegova mnogopoštovana sredina pripada toj metiljavoj srpskoj fajti. „Ti ćeš mi u ostalom, kao što se nadam, o svemu opširnije pisati, a držim, da će za tebe ipak od interesa biti, što čuješ, kakav je na nas utisak ta metiljava knjiga učinila. „Mi ćemo u ostalom učiniti svoje, da tu pojavu u narodu dovoljno žigošemo; a ti, koji znaš, da u našem narodu postoji ipak javno mišljenje, i to daleko zdravije nego ono u vašoj čitaonici i vašim kavanama, i koji znaš, kako smo mi nacijonaliste organizovane, možeš sebi predstaviti, koliko ćemo perja tome suludom petlu počupati. „Piši mi, molim te, što opširnije o pojavi te knjige i o sredini, koja ju je abortirala.Ti znaš, da će to uveliko interesovati i mene, a i moje i tvoje prijatelje. „Srdačno te pozdravlja tvoj Nedeljko.“ Obrknežević otpisa Lazareviću ovako: „Dragi moj Lazareviću. „Lakše malo! „Rđavo si svoje pismo stilizovao, jer izgleda, kao i da meni prebacuješ zbog toga, što ovde — ne narod, nego jedan deo njegovih kaputlija — mrzi Srbiju. „Metiljava fajta — dobro si rekao! „Od kuda vi iz „Slovenskoga Juga“ znate za tako zgodne izraze, koji se zajamačno u Srbiji ne govore? „Ostavi, dakle, Lazareviću mene, jer ti vrlo dobro znaš, kako ja Srbiju shvaćam; a znaš vrlo dobro i to, koliko su mi ogavni nazori i nagvaždanja metiljave fajte. „Što se pak tiče metiljave knjige i tvoje želje, da ti o njezinome abortusu opširno pišem, tu ću ti želju vrlo rado ispuniti. „Budi mi zdrav i veseo! Tvoj Jova.“ Stojanka je sedila u svojem vrtu i razmišljala je o noćašnjem sastanku nekoliko članova „Ujedinjenja“ kod nje. Ona im je, posle razgovora sa Pašićem objavila, da diplomacija radi na nacijonalnome pitanju, ali sadržinu toga rada oni nisu znali.Stojanka je dobila utisak, da se dobro radi, da se rad, od prilike, kreće u pravcu balkanskoga saveza, ali dokle je rad u tome pravcu došao i šta se svršilo, nije se znalo. To je, u ostalom, bila državna i dvorska tajna, koja se brižljivo čuvala, i zbog koje su, da se rad zabašuri, stvarale uticajem nepoznatih izvora, u javnosti razne senzacije. Tako se najposle mora raditi u zemlji, koja je opkoljena opasnim neprijateljima, i čiju dobru politiku često puta onemoguće moćne zagranične smetnje. Poznato je, kako je, na primer, napravljena afera sa barutom, za koji je rečeno, da ništa ne valja, a isto tako i sa šrapnelima, za koje je javno rečeno da ne pale. Neprijatelj zemlje misli da je tako, i dok on tako misli, a tako nije, dobro je. Članovi „Ujedinjenja“ pak smatrali su za potrebno da sve doznadu, kako bi se u svojem radu mogli opredeliti, i oni su sastavili opširan plan o tome, kako će se o svemu izvestiti. I sinoć su o tome razgovarali, a kapetan Jurišić je rekao, kako bi Stojanka trebala i sa Lazarevićem da se razgovori, jer bi i saznanje njegovih razmatranja moglo od koristi biti. Stojanka je očekivala Lazarevića, kojem je poručila da dođe. Kad je Lazarević došao, Stojanka mu je prvo saopštila, da je dobila pismo od strina-Nerandže, u kojem kuka za Natom i pita, eda li su za nju bar što god saznali. — Svaki dan, reče Lazarević, na to mislim, ali je sve uzalud, kad ne može da se pronađe. — Da li Radojković još radi po toj stvari? — On ima mnogo druga posla, ali se i time bavi, a i ja ga češće podsećam. — Pa da li je bar što god mogao saznati? — Nije nemoguće, da je Natu vidio jedan detektiv. — Vidio! — Izvestio ga je, da je jednoga dana vidio vrlo lepu devojku, koja bi od prilike mogla biti iz Preka.On se vozio u tramvaju u Topčider, pa kad je na skretnici kod Careve ćuprije prolazio tramvaj iz Topčidera, u letnjim su kolima sedile dve lepe devojke, jedna u šeširu, mlada i crnomanjasta, svakako beogradsko dete, a druga u lepoj, modernoj toaleti ali sa dukatima samo oko vrata i povezana belom, svilenom maramom. — Pa što nije išao za njima? — Iskočio je iz tramvaja, ali je topčiderski tramvaj već bio odjurio, te ga nije mogao stići. — Pa šta misliš, zapita Stojanka, da li je to bila Nedićeva Nata? — Mislim, da jeste. — Misliš? — Slutim, a ti znaš, da su moje slutnje obično tačne.Ja u vazduhu osećam, da je Nedićeva Nata u Beogradu. — I u meni se ta vera stalno održava.A šta misliš, ko je ta gospođica sa njom? — Ja držim, da je Nata u jednoj od naših uglednih kuća.Tu je ona kao svoje.Vole je, jer je lepa, čista i vredna; u kući ima mlada gospođica, koja je Natu također zavolela, i obe su bile u Topčideru u šetnji. — Vrlo verovatno.A da li je Pera ćata što god načuo? — Eh, Pera, siromah Pera.Posrbijančuje se, ali pati, mnogo pati; a naravno doznao nije ništa. Posle maloga razmišljanja reče Stojanka: — Još bi jedan način trebali da pokušamo. — Kako misliš, Stojanka? — Piše mi strina-Nerandža, da je u njezino ime u novinama pozovemo da se javi.Šta misliš? — To ne bi bilo rđavo, reče Lazarević, to bi, šta više, moglo imati uspeha. Lazarević uze plavu pisaljku i artije iz svog malog portfelja, koji uvek nosi uza se, pa pisaše. Kada je sa pisanjem bio gotov, reče: — Čuj, Stojanka, da vidiš, da li će ovako biti dobro. Čedo moje, javi se svojoj majci.Otac ti je sve oprostio i plače za tobom, a mati je tvoja ožalošćena, kao da te je za uvek izgubila. Nato, rano moja, javi se!I nemoj ostaviti ostarelu mater svoju, da do groba kuka za tobom. Nato, čedo moje, vrati se majci i ocu svome, ili nam bar, kako bilo, javi da li si u životu; a ako nećeš nama da se javiš, javi se gospođi Stojanki, koja te voli kao sestru rođenu. Tvoja mati Nerandža.“ — Vrlo dobro, reče Stojanka.Hoćeš to dati u „Politiku“? — Ja mislim, u kući gde je ona, svakako primaju „Politiku“, pa, verovatno, da je i Nata čita. Iz razgovora o Nati pređoše na razgovor o dnevnim događajima, pa i na politiku. — Da li je skoro kod tebe bio sastanak? zapita Lazarević. — Sinoć. — Da li si rekla, da sa majorom Zdravkom ne može biti ništa? — Rekla sam. — A oni? — Rekoše, da se ipak oficir trebao primiti toga zadatka, da ga za „Ujedinjenje“ zadobije.Što je odbio, ipak ne smatraju da je tragično, jer on i inače vrši svoju nacijonalnu dužnost. — Tako je, odgovori Lazarević. — Da li si se posle sa Zdravkom nalazio? — Jednom samo. — Pa kako on? — Mirno, hladnokrvno. — Ništa ti ne reče? — Reče mi: „Kaži im još jednom, da mi ne zamere; ali moja saradnja nije potrebna.Glavno je, da u ministarstvu budem predan svojoj dužnosti“. — Gotovo, da je tako, reče Stojanka.Pored sve vike u novinama i u skupštini oni u ministarstvu vojnom rade savesno, i koliko do njih stoji, narod će ubrzo biti sav do zuba oružan i spreman za presudan boj.Pitanje je naravno, šta je uradila naša diplomacija; njezin je rad isto tako važan kao i rad vojske, u nečemu, može biti, važniji. Oboje zaćutaše, i zamisliše se. Posle nekog vremena reče Stojanka: — I sinoć smo o tome razgovarali. — Pa šta oni kažu? — Interesuju se, šta vlada radi, ali tačnih podataka ni o čem nemaju. — Ti si bila kod Pašića toga radi. — Bila sam, i sve sam im saopštila, ali to je bio tek moj opšti utisak.Činjenice, detalji su potrebni. — A to samo njih nekoliko u Srbiji zna. — Ti ne znaš ništa? reče Stojanka i pogleda Lazareviću duboko u oči. Lazarević sabra čelo i reče: — Pa mi smo već o mnogo čemu razgovarali.Ti već znaš, kako ja mislim i šta sve znam; znam dosta, i ne znam ništa. — Tako je, ali volim opet s tobom da razgovaram.Kazaćeš mi, može biti, isto, ali drugim rečima.Iz te druge stilizacije možda ću ipak nešto novo saznati. Lazarević se nasmeši i sa malo ironije reče: — Dakle priznaješ me za stilistu! — No, dozvolićeš, da ti lepo umeš razgovore da stilizuješ. — Hvala, Stojanka! — Ostavimo, u ostalom, to, nego kako tebi izgleda danas naša diplomatska situacija! Posle male počivke poče Lazarević lagano: — Srbija se, kao što se meni čini, u svojoj spoljašnjoj politici sasvim opredelila.Pre aneksione krize Srbija je imala opštu spoljašnju politiku, to je bila opšta nacionalna politika, ali ta nije imala jedan određen pravac i nije nekako bila agresivna.S obzirom na oružanu snagu zemaljsku nije se tačno znalo, koji je njezin određen pravac.Danas se to određeno zna, danas Srbija ima određenu agresivnu politiku, i da se ta politika potpuno salije u jednu plastičnu celinu radi i Dvor i diplomacija.Oficirski kor i revolucionarni krugovi spremni su, da sve to pomognu. — Sve je to tačno, upade Stojanka, no šta misliš o pravcu agresivnosti? — To sam ti, Stojanka, već toliko puta govorio, pa kad želiš, opet ću ti ponoviti.Državnici i dvor okreću front Srbijin na jug.Sa Turskom se izigrava veliko i iskreno prijateljstvo, a to je najbolji dokaz, šta joj se misli.Na Austriju se čas po namršti, da se potencira pred licem Turske vrednost i iskrenost prijateljstva.Jaka je, gotovo je najača struja u zemlji, koja misli, da će prvi rat imati Srbija sa Austrijom.Kombinuje se, kao što znaš, da će nastati međunarodni zaplet, u koji će i Austrija biti upletena, i da će onda Srbija stupiti u akciju.Nema sumnje, da ni ta mogućnost nije isključena i da se u radu na balkanskome savezu i sa tom količinom računa, ali ja ipak držim, da Srbi, Bugari i Grci a sa njima i Trojni Sporazum imaju u prvome redu Tursku na umu.Dakako, da je i to u vezi i to vrlo značajnoj sa Austrijom. — Kako to misliš? — Trojni Sporazum nije verovao uveravanjima grofa Erentala, da je monarhija sa Bosnom i Hercegovinom teritorijalno zasićena... — To niko pametan nije verovao! — Saznalo se također, da ni Sandžak pre aneksije nije svojevoljno ispražnjen, nego da je to Italija postavila kao pogodbu za priznanje aneksije... — To mi do sad još nisi rekao. — Tek sam i sam to nedavno saznao.I Trojni Sporazum se već za vreme aneksione krize opredelio za politiku, koja ide na to, da se Austrija odseče teritorijalno od Soluna. — To znači sjedinjenje granica Srbije i Crne Gore... — Naravno, to je u svoj ovoj akciji najglavnije, i to je glavno, što se imalo u vidu u ugovoru sa Bugarskom. — U ugovoru sa Bugarskom? reče iznenađeno Stojanka.Zar je ugovor već gotov?Zar su pregovori završeni?Ta oni su još sinoć mislili, da su pregovori još u toku! — Da li je ugovor gotov i potpisan, tačno se ne može tvrditi, jer to je državna tajna, ali sam čuo, da je ugovor ipak potpisan. — A kad? — Kažu koncem februara ove godine. — Koncem februara ove godine? — Tako čujem. — A veruješ li u to? — Verujem. — A dalji pregovori? — Nema sumnje, da se sa Bugarima još o mnogome čemu mora pregovarati, ali o tome će valjda bolje biti obavešteni prijatelji iz generalštaba. Sutra dan, pošto se Oberknežević vratio sa Svetislavljeva pogreba, dobije ovaki telegram: „Raša je pobegao sa Sokicom.Kartu su uzeli do N. Gledaj, da ih odmah nađeš.Posle podne brzim vozom stiže majorica. Oberknežević se nasmeja i reče glasno: — E, budala beogradskih!Pobeći sa devojkom, ili se ubiti, to njima nije ništa.Čudna rasa! Tako je, kad Oberknežević ne zna, da ljubav postaje i zbog suncokreta. Kad je ono Sokica vidila Rašu pred Moskvom, kako, zakićen velikim suncokretom, svečano očekuje damu, koja i ne postoji, beše joj došlo žao.Zašto — o tome ona sama sebi nije mogla dati računa. Obuzela je neka nesvesna žalost, i kad se sutra dan sastala sa Rašom, bila je prema njemu vrlo meka i vrlo nežna. Raša je odmah primetio promenu na Sokici, i kad je pred veče po drugi put k njima došao (majorica nije bila kod kuće), doneo je Sokici veliku kitu cveća. — Hvala! reče Sokica i pogleda ga milo i sa zahvalnošću.Baš to nije trebalo. — A zašto da nije trebalo? reče Raša. — Možda nisam zaslužila. — Pa cveće se ne daje za zasluge. — Nego? — Od srca. — Da, od srca, reče Sokica u priličnoj neprilici.Pa mi smo rod... — Ako! Sokica ga slatko pogleda, a Raša reče: — Pa nek se i srca srode. — To može biti stvar vrlo opasna, primeti Sokica. — Za mene, odgovori Raša. Sokica je dobro primetila, kako može biti vrlo opasno, kad se srca srode. Suncokret nije crven cvet i ne znači ljubav, ali eto i on ljubav prouzrokuje. Oštro oko majoricino odmah je primetilo promenu, pa reče Sokici. — More, ti nisi prema Raši više kao pre. Sokica sasvim ravnodušno odgovori: — Varate se.Sasvim sam ista. Majorica je nestašna žena, i često bi se puta moglo pomisliti, da ona život lakše svaća, no ona Sokicinu promenu nije olako uzela, nego je počela na Rašu i na nju dobro paziti, a naročito je gledala, da ih što manje na samo ostavlja. To je bila rđava pedagoška metoda, jer se zbog prepreka u srcima Raše i Sokice počela ljubav sve više razbuktavati. Uz to su se oni osećali nesrećni i gonjeni, pa im se počela razvijati želja, da se „tih okova“ oproste. To su oni u pismima, koje su jedno drugom tajno pisali, izražavali, pa su najposle sastavili plan, „da se tiranije konačno oproste“. Majorica je bila žena dovitljiva, ali nije ipak saznala šta ovo dvoje mladih tajno snuju. To je tek saznala, kad se jedno pre podne vratila sa trga kući, našavši na stolu parče artije sa ovom sadržinom: „Slatka moja strina! Tebe i čika Zdravka molim, da mi oprostite.Oprostite, ali tako je moralo biti. Vaša Soka.“ Sirota strina prestade disati za nekoliko trenutaka.Pomislila je, znajući, kako je često puta vrlo opasno, kad se beogradska mladež zaljubi, da se nisu rešili na nepromišljeni korak samoubijstva. Čim je došla malo sebi, odmah je na telefon prizvala majora Zdravka, kojem je sve saopštila.On je odmah došao na fijakeru kući, pokušao je da majoricu umiri, pa, da se ne pravi bruka, odvezao se Radojkoviću, da mu poverljivo saopšti i da ga zamoli, da se neprimetno ispita, šta je sa to dvoje, kao što on reče, „lude dece“. — Ne brinite se, gospodine majore, reče Radojković.Meni izgleda, da od sebe nisu ništa učinili, jer, koliko ja mogu da osetim beogradsko društvo, ovih dana ne možemo očekivati ljubavničku katastrofu.To se, koliko sam primetio, događa u izvesnim intervalima i danas kao da još nije vreme.Meni se čini, da su se oni valjda negde skrili, ili da su možda u unutrašnjost otišli. — Bruka će i u tome slučaju da se napravi, reče major Zdravko. — Glavno je, odgovori Radojković, da ovi naši novinari ne saznadu. Radojković zatraži na telefonu vezu sa železničkom policijom. — Halo!Ko je tamo? — Policijski komesar. — Ovde je Radojković.Molim te, da li su danas, možda, dvoje mladih odavde otputovali. — Otputovalo je više mladih, a upalo mi je u oči, da je Raša republikanac otputovao sa jednom lepom devojkom. — Kud je otputovao? — Razgovarao sam sa njim, pa mi reče, da sa rođakom svojom putuje u goste u N. Za tim Radojković reče: — Vidite, gospodine majore, da nije tako tragično. — Samo kad nije ono gore, reče major, luda deca... — Ne ostaje drugo, nego da ili vi ili gospođa majorica na prvi brzi voz... Telefon zazvoni. — Halo! — Halo! — Jesi li ti, Radojkoviću? — Jesam.Ko je tamo? — Zlatoje Šijački. — Čim mogu služiti? — Molim te, da li je istina, da je Raša republikanac pobegao u inostranstvo sa jednom devojkom.Molim te informacije, jer hoću još danas da raspalim u „Malome Listu“; napraviću senzaciju, kakve skoro nije bilo. — Mahni se ti toga. — Zašto? — To ti je sigurno, da će onda Raša po tebi da raspali. — E, nije to ni tako. — Ta znaš, zbog pravljenja senzacije... — Ako, ako, samo ti meni reci, da li je on pobegao ili nije, a ostalo ti meni ostavi — Nije pobegao.To je njegova verenica.Otišli su u N. da vide nameštaj, pa se večeras vraćaju brzim vozom. — Baš su životinje ovi novinari, reče Radojković majoru. — Grdne životinje, gospodine Radojkoviću.Šta mislite, da sad udare na veliko zvono.Morale bi se te budale veriti... — Neće valjda sada ništa učiniti. Major se oprosti, ode kući, te Obrkneževiću poslaše telegram, a majorica se stade spremati za brzi voz. Kad je majorica Mara oko dva sahata ušla u brzi voz, da ide po begunce, kupila je sve dnevne listove, a kad se voz iz Zemuna krenuo, kako je bila brižna, uzela je novine, da se razonodi. Novine je nisu ni malo razonodile, jer čim je uzela prve, naišla je na senzacioni napis preko dva stupca „Begstvo Raše republikanca sa jednom devojkom“. Čim je majorica pročitala napis, udari joj krv u glavu, i tek kad je došla pred Batajnicu, dobila je hrabrosti, da ceo napis pročita. Bila je to čitava bajka iz nekog ljubavnog romana, u kojoj je bilo samo to istina, da Raša voli jednu lepu devojku, da i ona njega voli, i da su to jutro konvencionalnim vozom otputovali u inostranstvo. A kako je u novinama izvezeno bilo! — Životinje! reče majorica glasno, ne mareći, šta će na to reći nepoznati gospodin, koji je u kupeu sedio i majoricu sa interesovanjem posmatra. Gospodin je vidio, da se majorica ljuti na novine, pa kad se sa njom upustio u razgovor, ovaj se ubrzo okrenuo na beogradske novine. Majorica, koja je inače vrlo rado čitala beogradske novine, a naročito opise senzacionalnih ljubavi i ljubavnih avantira, sad je udarala po tim novinama i uzduž i popreko. — To je najgora štampa na svetu, govorila je majorica.Niko od nje mira nema, ne bavi se ozbiljnom politikom, nego samo pravi senzacije, da vlasnik skupi što više marjaša.I kakvi su nam novinari?Dve trećine je sam božji dripac! Nepoznatome se gospodinu dopade poslednja reč, pa reče majorici: — Molim vas lepo, šta je to dripac? — Mangup, pangaloz, poslednja vunjara i još gore, odgovori majorica, ljuteći se na novinare.Džukele jedne! Gospodin je govorio dobro srpski, ali sad je čuo sasvim nov rečnik, a naročito mu je milo bilo, što se sve to dogodilo, zbog izliva živog srbijanskog temperamenta gospođe majorice. — Pa ipak, reče gospodin, nije beogradska štampa tako rđava.Ima temperamenta... — I suviše, gospodine, i suviše... — Ima raznolikosti, ima pouke u njoj... — Vrlo lepe pouke može da se nađe u njoj, da je đavo nosi!Same ljubavne avantire! — The, šta ćete, gospođo, i to je iz života; a ta je štampa veran izliv života... — Vrlo veran...Sve je namešteno, sve je senzacionisano, od uvodnoga članka pa do kraja treće strane. — Vi, gospođo, svakako nerado čitate te novine? Majorica dođe u malu nepriliku. — Navikne se, reče, tako čovek; ali se samo zabadava novac izdaje. — Pa i nije tako.Ta štampa ipak vrši svoju misiju. — Mislite i „Mali List“?Zapita majorica ironično. — I „Mali List“, gospođo? — Vi niste, gospodine, iz Beograda? — Ne. — Ni iz Srbije? — Ne. — Onda razumem. — Mislite: ne poznajem Srbiju i beogradsku štampu, ako nisam iz Srbije? — Mi, koji živimo u Srbiji, sve to bolje poznajemo; mi se svi znamo.Vi sa perspektive ne možete imati taki pogled. — Može biti, gospođo, da je često puta bolje posmatrati sa perspektive, i vidite, meni se sa perspektive učinilo, da je „Mali List“ izvršio izvesnu misiju. — Oho! — Ne čudite se, gospođo. — Pa dobro, u čemu je ta misija? — „Mali List“ je godinama prao prljavo rublje, i u tome je njegova velika zasluga.Zanat je to, istina, vrlo neprijatan, ali u zemlji, koja se naglo razvija, koja se kultiviše i koja se etično prečišćava, taka je akcija potrebna.Rđavi se ljudi boje novina i mnogu rđavštinu ne učine, jer se boje, da po njima ne raspale u „Malome Listu“.Tako se ljudi popravljaju.E, gospođo, da se u Novome Sadu nađe neko, koji bi se žrtvovao, da samo tri godine izdaje „Mali List“ ili „Zvono“, vi biste vidili, kako bi se ta blatnjava bara pročistila... Voz stade. — I vi ćete, gospodine u varoš? — Ne, ja putujem za Prag. Kad su Raša i Sokica vozom prešli preko gvozdenog savskog mosta, odahnuli su dušom, a još više, kad se voz iz Zemuna krenuo. U vozu je bilo puno putnika, i oni s toga nisu mogli intimno razgovarati, te su jedva čekali, da stignu na mesto opredeljenja. Oni nisu na drugo mislili do na to, kad će jednom biti na samo, kad će jednom biti svoji. O domašaju svoga begstva nisu mislili, ne mišljahu ni šta može biti sutra, nego su tako pobegli, misleći, da je to nešto sasvim prirodno. Raša se k tome osećao kao neki kavalir, zaštitnik, i u opšte kao čovek, koji vrši jedan ozbiljan i važan posao. Kad su se, sišavši s voza, uvezli u varoš, naredio je, da ih fijaker vozi u najbolji hotel, a kad su u sobi ostali sami, sasvim sami, Raša je raširio ruke, zagrlio Sokicu i rekavši „sad si moja, moja, moja“ počeo je strasno ljubiti.Sokica dakako nije za njim izostajala, nego mu je poljupce vraćala i oko njega se upijala. Pošto je Oberknežević dobio telegram iz Beograda, u kojem mu se javlja, da su Raša i Sokica pobegli, pogledao je na sahat i vidio je, da na stanicu na vreme ne može stići.S toga je otišao na glavni trg, pa je sa strane motrio, u koji će hotel otići begunci. Kad je vidio, da se uvezoše u glavni hotel, pođe polagano i sam, i saznavši koju su sobu uzeli, ode i zakuca na vrata, pa pošto mu oni, ljubeći se i zagrljeni ne odgovoriše otvori vrata i reče: — Dobar dan!Dobro došli! Begunci se pustiše iz zagrljaja, i kad videše Oberkneževića, Sokica se sroza u naslonjaču, a Raši dođe kao da hoće da se bije. Oberknežević im priđe brže i rukova se sa njima prijateljski, i ignorujući to, što su oni begunci, zapita ih: — Pa jeste li dobro putovali? I Raša i Sokica ne imadoše kuda, nego se prilagodiše novoj situaciji, koju je načinio Oberknežević, smatrajući ih kao obične izletnike i goste.I jedno i drugo pomisliše „đavo da ga nosi!“, ali se najposle i sami činiše nevešti, te primiše Oberkneževićev poziv, da mu budu gosti, da ručaju sa njim i da u opšte dan u njegovome društvu provedu. Tako su posle podne proveli u parku u poslastičarskome kiosku, a Oberknežević je, da oni ne znaju, saopštio u dva glavna hotela, da gospođa, koja se brzim vozom doveze iz Beograda, dođe u kiosk. Taman je muzika počela svirati jednu veselu pijesu, a u glavnoj se aleji pojavi u velikome šeširu majorica Mara. Begunci su nanovo bili poraženi, a majorici se nešto briga olakša, kad je spazila Oberkneževića u njihovome društvu. Oberknežević veselo iziđe pred nju; šanu joj „samo hladnokrvno i veselo, sve je u svom redu“, pa je dovede za sto. Raša i Sokica su ćutali, i izgledali su kao da im je na nešto krivo. Majorica je jela brzo sladoled, sevala je očima, a Oberknežević je počeo živo govoriti o muzici. — Čuti „Prodanu nevestu“ u Pragu, govoraše među ostalima, pa umreti... Majorica je izigravala kao da sluša razlaganje o muzici, ali u jedan mah izvadi one fatalne novine, pruži ih Sokici i reče: — Životinje jedne! — Slušao sam Kubatovu kao Marženku... nastavljaše Oberknežević. Raša uze novine, i kad pročita napis, reče: — Stoka novinarska! — I Maržaka, nastavljaše Oberknežević, kao Jenika... Majorica uze novine od Raše i dade ih Oberkneževiću. Kad je Oberknežević pregledao senzacioni članak, nasmeja se slatko i reče: — E, što ti je Beograd! — Pa zašto ste begali? reče majorica Sokici. — Ja ne znam, odgovori Sokica gotovo prostodušno i pogleda u Rašu, a pogledom kao da je pitala: pa zašto smo mi upravo pobegli? — Zašto da begaš? pitaše majorica Rašu. — More, nije to begstvo, odgovori Raša energično.To su novine samo tako napravile. — Da, samo novine, reče majorica prekorno, da nas obrukate, da obrukate Zdravka... — Pa nema tu bruke, odgovori Raša. — Ej, bolan brajko, upade majorica, pa kako da to nije bruka!Zar ti ne znaš, koliko je Zdravko častoljubiv. Sokici umalo ne udariše suze. — Nemojte, gospođice Soko, to tragično uzimati; sve će biti dobro, šapnu Sokici Oberknežević. — Pa sve se da popraviti, reče Raša. — Boga mi ćeš i da popraviš, odgovori energično majorica. — Zašto da neću, reče Raša. Majorica zatraži artije, pa za tim napisa majoru ovaj telegram: „Srdačno vas pozdravljaju i večeras sa Marom dolaze Raša i Soka verenici“ Majorica pokaza Raši telegram, a on, nasmešivši se, reče: — Ako... nek bude. Oberknežević uze telegram, pročita ga, pa ga dade Sokici. — Životinje jedne, reče majorica odahnuvši. Dan se smirivao.Stojanka je upalila kandilo pred Raspećem, na koje je pogledala i, za tim, gotovo nehotično uzdahnula. Sutra dan je godišnjica smrti kapetanove.Ona neće nikuda izlaziti, pošto se zorom vrati sa groblja, i toga dana neće nikoga primati. Oseća potrebu, da se sama u sebe povuče, da u mislima prebrodi svoj lepi život sa kapetanom i svoju žalost zbog smrti njegove i zbog života njezinog posle smrti njegove. Život je današnji žezina žalost, jer drvo rascepljeno na dvoje boluje i tuži. Olakšanja nekog ima ipak.Stojanka je živila u idejama kapetanovim, i život u tim idejama bio olakšanje. Rad na nacionalnoj stvari umanjavao je veliki teret na srcu, a srce je oživljavalo dahom idejama kapetanovih. Stojanka izvadi iz ormana uvezanu knjižicu, držeći je u ruci popravi stenjak na kandilu, pa za tim sede i čitaše rukopisnu knjigu. To su bili kapetanovi zapisi. Iznećemo neke od tih zapisa. 1. Vojsku država drži u interesu naroda. 2. Vojska služi nacionalnim težnjama države. 3. I mali narodi mogu biti silni, ako im je vojska dobra. 4. Glavna je pogodba, da vojska bude dobra, ako njezina akcija proističe iz otkucaja mase. 5. Dobro oružje ne znači još dobru vojsku. 6. Dobra se vojska sastoji iz dobrog oficirskog kora i dobrog vojničkog materijala. 7. Dobar je oficir demokrata t. j. on sluša otkucaje narodnog srca. 8. Dobar se oficir ne bavi dnevnom politikom, no mora biti zadahnut nacionalnom politikom. 9. Srpski oficir imade vrlo velikih zadataka. Srpski oficir ima isključivo vojničkih zadataka. Srpski oficir valja da bude savršen ratnik. Srpski oficir ima nacionalnih i kulturnih dužnosti. Oficir je član srpske inteligencije!Iz dužnosti srpske inteligencije oficir se ne isključuje. Oficir valja kao i svaki drugi inteligent da proučava narod. Oficir radi na stvaranju naroda. Pre svega oficir radi na stvaranju naroda u vojsci.Od vojnika stvara ratnike, ljude, Srbe. Oficir u vojničkome narodu gaji dobre narodne instikte, koji su u narodu latentni. Budi vojniku drug, brat, prijatelj! Vojnik je čovek.Koji vojnik nije čovek, nije dobar Srbin. Oficir nije kasta, nego je društvena činjenica.Oficir je kao i drugi inteligentan član društva. Oficir radi na jačanju nacionalne misli u društvu. Oficir radi na jačanju kulture. Oficir učestvuje u kulturnoj akciji sviju vrsta. Oficiru je dužnost, da učestvuje u nacionalnoj akciji.Ko ne učestvuje u nacionalnoj akciji, taj živi kao činovnik, koji radi za platu. Oficir ne sme praviti tajna udruženja, ali tajna bratstva mogu postojati, ako služe opštem narodnom interesu i ako su daleko od dnevne politike.Takim se bratstvima, ako su sasvim idealna, pomaže naciolna politika države, i olakšava se rad rodoljubivih državnika. Sve za narod. Kad je Stojanka pročitala jedan deo zapisa, devojka joj javi, da je došao kaluđer Hadži Toma iz Stare Srbije. — Pusti, reče Stojanka, oca Tomu, da odmah uđe. Stojanka mu se obradovala, jer je znala, da je mesec dana putovao po Arnautluku i da će joj mnogo pripovedati o stanju mnogonapaćenog naroda srpskog u ropstvu bugarskom i arnautskom. Svetislava su u crkvu i na groblje nosili na nosilima Đoka Jarac, Pipica i još nekoliko njegovih parnjaka. Sanduk je bio od dasaka i neobojen, a krst je napravio Laza kolar od hrastovine. Pred sandukom je išao seoski sveštenik Oberknežević, Jovanov otac, a za sandukom je išao Jovan, još nekoliko ljudi, Nana, Bajka Đoke Jarca i više žena. Četiri su dečaka nosili čirake, pevali su „svjati bože“, a sveštenik im je ovda onda svojim divnim tenorbaritonom pomagao. Jovan je bio ožalošćen, i njegova žalost za izgubljenim Svetislavljevim životom razvijala se u simfoniju osećaja, kad je njegov otac Milan u crkvi počeo da poji opelo. Već duže vremena Jovan nije čuo svoga oca, kako poji opelo, i sada je pesma očeva sina u više sfere nosila. Pop Milan bio je čuven pevač još kao karlovački bogoslov, i u ono vreme, šesetih godina, valjda je samo bogoslov Telalović bio od njega pevac čuveniji. Po ondašnjem običaju Milan je prvo bio učitelj, za tim kapelan u varoši, a onda ga je selo izabralo za sveštenika. Sa izborom je išlo vrlo teško, jer je pop Milan bio veliki Miletićevac, pa ga karlovačka konzistorija nije pripuštala izboru. Tri godine je gotovo trajala borba, u kojoj je narod najposle pobedio. Kad je jednom prota došao u selo, da ljude od pop Milana odgovori, reče mu kočoperni starac Arsenović: „Gospodine proto, mi nećemo drugog nego pop Milana; ako hoćete, skupiće se celo selo, da vam to kaže“. Tada je došao pop Milan u selo, došao je sa svojim malenim sinčićem Jovanom, no bez pošinice, jer ona beše umrla. Seljaci su duševno primili popa Milana, i kad su ga jednom zatekli, kako kupa nejakog Jovana, beše im se mnogo sažalilo.Pop Milan se beše nagao nad koritancetom, pa mu duga kosa beše spala gotovo do samoga korita, u koje su se njegove vrele suze krunile. Seljaci poslaše Nanu poskuričarku, da nadgleda Jovana, a ona je dete na svojem srcu savijala, negovala ga i pričala mu priču o kurjaku i o ždrebetu, i Jovanu se najviše dopadalo, kad ona kaže „debe (ždrebe), debe, otoli (otvori) mi vrata, da ti dam hlađane vodice i zelene travice“. Pop Milan je bio po volji selu, jer je bio umeren u životu i u piću, jer beše dobar Srbin i koristan opštini, pravičan i prijatelj sirotinje. Kad sveti vodicu u kući sirotinjskoj, on krvavo zarađena a za njega pripravljena dva seksera deci podeli. Kad dođe mati udovica radi reklamacije sina od vojske, pa odreši iz rupca dva forinta, pop Milan uzima samo jednu forintu, ili obe vrati. Sve što se po reskriptu ne naplaćuje, nije naplaćivao, i sve je radio po zakonu i po redu, i nikakva sila ne bi ga mogla nagoniti da što god protiv zakona uradi. Kad će ono biti okupacija Bosne, Jocu su Pavinog naglo pozvali u vojsku, i šlepovi pod Varadinom već su bili spremni za prevoz vojske.Joca je Pavin provodio život u divljem braku, i kako je mislio, da može u Bosni poginuti, nije hteo Soku da ostavi na ulici, nego je pregao, da se venča na prečac. To pop Milan nije smeo učiniti, ali je došlo više Jocinih prijatelja, pa su uveravali, da to treba da učini.Zaman je bilo uveravanje, a nisu pomogle ni burne scene, koje su napravili fruškogorski seljaci, u kojima nisu izumrli anarhistični i revolucionarni instinkti. Kad je pop Milan vidio, da je moralno svladao svoje bujne parohijane, sede i napisa pismo (oni su dotle brisali znoj sa čela), pa im onda reče: „Najbolji konjanik neka nosi ovo u Karlovce, gde će dobiti dišpenzaciju.Jocu ću venčati ma pred veče, a za njegovo zadocnjenje u Varadin primam odgovornost pred vojnom vlasti ja.“ Imao je tako muke sa seljacima, ali je uvek stvar izravnavao.Jednom u nedelju dođe u crkvu na večernje, kad a momci (betresnici jedni!) u olteru služe službu.Sve behu obesni i raskalašni momci, i on, mesto da plane, pogleda ih prekorno, uzdahnu i reče: „Zar vaš pop Milan to da dočeka od vas!“ Bili su poraženi, a on ih je onda očinski poučio.Kad su pošli, poljubiše ga u ruku i rekoše: „Hvala vama, koji ste vi nas naučili, da smo pogrešili.“ Bujna seoska momčad (u Fruškoj Gori bujnija nego igde u Srpstvu) duboko ga je poštovala, i nedeljom i svecom je bilo milina pogledati, kad masa ide sa tamburašima pred veče iz gornjega bircuza u doljni.Na pedeset koračaji pred popinom klupom prestane pesma i svirka, a pored klupe diže se masa šešira, dok pop Milan visoko drži šešir svoj. Opština i crkva su napredovali, i posle nekoliko godina znak napretka se vidio u novom, ukusnom, visokom tornju, koji je Đura kazandžija iz Novog Sada bakarom pokrio. Fruškogorci vole crkvu i crkvenu pesmu, i pop Milan bio je naročito omiljen zbog lepoga pojanja, čega se radi njegovo selo sa njim ponosilo. Njegovo je lepo pojanje imalo tako sugestivnu moć, da je poslednja želja jednog njegovog prijatelja Hrvata iz Kamenice (bez uvrede recimo lokalnim izrazom: Šokca) bila, da ga uz katoličkog sveštenika opoji i „pop Mile“. Nije tada pop Mile ni prvi ni poslednji put opojao katolika.Kad snegovi padnu, toliko puta dole na drumu umru u bircuzu vandrokaši, i stari kamenički župnik zamoli „pop Mila“, da ih opoji, što on srdačno i duševno učini. Njegovo je selo volelo pesmu njegovu, bilo je očaravano njegovim retkim tenorbaritonom, njegovim starim karlovačkim pjenijem, recitovanjem evangelija (ah, da ste ga vidili u crnoj odeždi, kad na bdeniju na veliki četvrtak čita dvanajest strasnih evanđelja!), ali su se kanda najviše ponosili Bogojavlenijem. Tada idu na česmu na osvećenje vode.Sneg je i hladno je, selo je u snegu, bregovi su u snegu, pod nogama škripi sneg.I kad pop Milan digne ruku nebu, pa recituje „Veli jesi gospodi, i čudna djela tvoja, i ni jedino že slovo dovoljno budet pjeniju čudes tvojih“, narodu se čini da pop Mila grli nebo, a njegove lepe reči da bog na nebesima čuje. Lakša je smrt, kad pop Milan opeva... Svetislavljev je sanduk nasred crkve, a Jovan stoji pored jednoga stola. Pop Milan peva i, žaleć u pesmi za životom, pravi tugu u srcu, a u mozgu razvija hrišćansku filozofiju o životu i o smrti; a kad je već dovoljno rastužio, onda tako zapoji „Plaču i ridaju“, da reka tuge sve u crkvi sobom ponese. I kad je reka žalosti sve sobom ponela, onda pop Milan, počevši energično „Pridite poslednje je cjelovanije dadim bratije umeršem!“, opomenu na rastanak u crkvi sa pokojnikom. Tad Jovan Oberknežević, pop Milanov sin, koji je boga zaboravio, pođe smerno desnom a Đoka Jarac levom stranom Svetislavljevom sanduku, i kad dođoše do sanduka oni se jedan drugom po seoskom običaju, pokloniše, Đoka se Jarac prekrsti, i Jovan, jer je u crkvi, u kojoj je pop Milan sveštenik, prekrsti se, i za tim celivaše krstić na sanduku. Onda zvona zazvoniše i Svetislava poneše na groblje, a belo je brdo gore visoko. Kada zemlja tupo stade udarati o sanduk u grobu, Jovan je nemo gledao tamo, gde se vidi Dunav, ravan, i varoš, koju ne zovu Sodoma i Gomora, a koja to jeste. Jovan je te večeri ostao u oca. Sedili su na doksatu i razgovarali su o Svetislavljevom životu i smrti. Jovan je posmatrao bujnu čardakliju i milo mu beše gledajući, kako je lišće sveže, kako, ko nešto živo, uživa na pogodnom vremenu i kako se loza razvija napred, napred. — Vidi, tata, reče, molim te, kako je ta loza sretna, kako uživa, kao da je nešto živo, kako je nešto goni napred, u napredak! Pop Milan ga pogleda radosno i reče: — Pa šta misliš, šta je to? — Snaga, život, životni instikat. — Bog, reče pop Milan. Jovanu dođe žao zbog oca, jer je pop Milana stalno bolelo, što mu se u sina uselio antikrist. Posle ćutanja reče pop Milan: — Hajde, Jovo, pevaj mi što god. — Nemoj, tata, da ja pevam, nego ako hoćeš ti što god da pevaš. — Hoću.Šta da pevam? — Molim te, pevaj „Carju nebesni“. I pop Milan zapeva jedinstvenu pesmu. Pop Milanovo „carju nebesni“ sugestivno je ubeđivala, da ima cara nebeskog. „Utješitelju duše istini“ blago je govorio, da duša treba utehe i da ima istinski njezin utešitelj. „Iže vezdje vsi i svja ispoljnjaja“ bila himna puna uzvišene muzike, koja je uveravala, da je On uvek svuda i da sve ispunjava. („Pa zar ga ima? zar ga ima? gde je?“ pitala je duša Jovanova poražena pesmom očevom.) „Sokroviške blagijih“ u tonovima pop Milanovim, koji su se penjali visoko, visoko. I tada je pop Milan muzikom retke otmenosti molio „i žizni podatelju pridi i veselisja v ni“... U nas? u koga? zar i u Jovana, sina pop Milanova? „I očisti ni od svjakija skverni!“ Nas? koga da očisti od svake prljavštine? I Jovana, sina pop Milanova... „I spasi, blaže, duši našja!“ Potporučnik Voja nije bio nekoliko dana kod kuće, i kad je Sofija zapitala Micu, gde je, ona joj je ovo odgovorila: — U Staroj Srbiji. — A šta će tamo? — Odveo je svoju četu. — Kakvu četu? — Komitsku četu.Treba da ubiju jednog Arnautina, koji Srbima sisa krv na pamuk. — Ju, a zar Voja može da ubije?Pa on je toliko dobar... — Dobar, nedobar, mora se.Inače će nam Arnauti narod istrebiti. — Pa zar je sve to tako, kao što novine pišu? — Još je gore, nego što pišu novine. — Onda Arnaute ne treba štediti. — I ne štede ih; a šteta je, što sad ne može sve da se učini, no doći će vreme, kad će im se vratiti, što su nas stotinama godinama istrebljavali. — Pa ko su te komite? — To su borci za narodnu slobodu, srpski revolucionari. — Kako, jesu li to, što kod nas kažu, paori, ili su gospoda? — Svi s reda, učitelji, seljaci, vojnici, gospoda, mladići iz prvih kuća, činovnici iz ministarstva.Te još kakva fina deca idu u komite, reče Mica. — Blagi bože, šta sve neće biti!Pa mi to tamo mnogo i ne znamo, čitamo za komite, a ne znamo baš sve, kako je...I Voja predvodi četu... — Predvodi, boga mi. — I ubije Arnautina... — Ubije, boga mi. — A ne boji se, da pogine? — Čuva se, ali ako je sudbina, ne može se sačuvati. Sofiju je iznenadilo, da sestra tako govori; dođe joj nešto žao, pa reče: — On je tako mlad, još se ni naživio nije. — Ne može se, reče Mica, čovek nikad dovoljno naživiti. — Pa nije ni mladost proterao. — Nije, ali tera.Živi taj ki grof. — Eh, živi... pa eto može mlad da pogine, a još ni život nije poznao. — Neće on poginuti; hrabar je, al ima sreće.Jednom je bio blizu bombe, kad se rasprsla, pa njemu ništa; samo je tri dana glavom vrtio, a za tim ništa.A što se života tiče, zna ga taj da živi. Onda su prešli na razgovor o Vojinom životu, i Sofija je čula, koliki je on spadalo; a čula je i od demon žene. Za Vojom trče devojke, a najviše se, što rekla Mica, mlate Vinuča i Francuska Bombona. Vinuča je mala, lepa Jevrejka sa Dorćola; njezine su oči crne i lepe, a srce joj gori za Vojom.Ona mu šilje poglednice i cveća, i pada u ekstazu za njim, a nekoliko ga je puta zvala, da begaju.To vižljasta Vinuča nije znala, jer ona je samo htela da bega sa Vojom potporučnikom. — Pa da on ne pobegne sa njom? reče Sofija. Mica se nasmeja i reče: — Ne beri brige; ne bega taj ni s kim, vidra je to. — Ali ako ga ona nagovori... — More, i ona se zamlaćuje.Poludilo Jevrejče, pa to ti je.Šta ćeš da mu ga radiš... Francuska Bombona nije bila Jevrejče, a bila je omalena, nije bila sa Dorćola nego sa Savinca, i nije nagovarala Voju, da begaju, ali ga je sanćim volela.Ona je došla sa majkom iz jedne palanke u Beograd, ali je iz Pariza poručivala čarape, midere i žipone. — Ta to je ona sa velikim šeširom i plavom kosom, što smo je u Topčideru vidili, reče Sofija. — To je ta prepotopska fantazija. — Pa da li je to Srpkinja? — Srpkinja, da bogme... ima i među našim Srpkinjama svakojakih budala i izmotacija. — No to je baš izmotacija.Kako samo ide; kao na drotu... — Da li bi i kod vas rekli za nju izmotacija? — Ne. — Nego kako? Sofija reče posle malog razmišljanja: — Citernodla. — Citernodla!Vrlo dobro!E, kad se Voja vrati, znaš, da ću da mu kažem: »Pozdravila te ona tvoja citernodla«. — Naljutiće se. — Nek se naljuti.Znaš, šta će da radi?Namrštiće se, pa će da kaže: „Kakva citernodla?“ Ja ću mu reći, on će se okrenuti, pa će kazati: „More, gl’aj si posla!“ Posle će opet pitati: „A ko je nazva citernodlom?“ — Da mu ne bude krivo na mene? — Ama ne će!Zar ga ne poznaješ.Samo se marvaši, izmotava se; ne ljuti se on.Boga mi, kad bi se on ozbiljno naljutio... ne ljuti se on. Onda je čula Sofija od demon žene. Demon žena je raspuštenica, koja je dočepala Voju, pa ga ne pušta. „Moj, samo moj moraš biti!“ govori mu ona, i preti, da će da bije Francusku Bombonu. — Pa zar hoće Srbijanke da biju? pita Sofija. — Hoće, boga mi.Hoće suncobranom da istuku, ako su ljubomorne, ili ako ih muž vara. — A da li je lepa demon žena? — Vrlo lepa, ali je histerična. — Šta je to histerična? — Kako da ti kažem... tako ne pušta Voju, hoće da je samo njen...Tako ode Voja k njoj, pa pre nego što pođu u šetnju, ona mu čita, pruži ruku i kaže „ni jednu ne smeš gledati samo mene!“ — Siromah Voja! — Zašto da je siromah? — Ta ona ga je tako vezala... — Vezala!Ne će ona srpskog oficira vezati; mala je ona za to. — Pa eto, kako ga školira, da druge ne gledi, i hoće da bije Francusku Bombonu... — Neka je bije.Šta se to njega tiče!Muž li joj je?A što ona naređuje, da on druge ne gledi, to će da se ubriše... — Pa da li on nju voli? — Voli, vraga!To je onako: uz put ružo, uz put peruniko. — Valjda kakvu drugu voli? — Eto, šta on voli: da ide s komitama u Arnautluk i da se bije... Katarina, koja je stalno radila na tome, da Oberknežević stupi u kakvu bilo akciju, ili da počne novine izdavati, ili da počne pisati roman, dobila je saveznika. To je bio knjižar Nikola Radošević zvani Gnjavator, koji je već duže vremena imao nameru, da izda kakav veći roman. Gospodar Gnjavator je već više puta govorio Oberkneževiću, da piše roman, ali je ovaj stalno odbio. Kad je saznao, da i Katarina na tome radi, sporazume se sa njom, te u Katarininom parku udese večericu, na koju pozovu i Oberkneževića. Namera im je bila, da ga raspolože, i, za tim, nagovore na pisanje romana, te su udesili, da posle večere dođe i harmonikašica Mara. Mara je još mlado devojče, radi u štampariji, i iz ličnog zadovoljstva svira u harmoniku; ali svira izvrsno.Njezina je svirka puna duše, a Oberknežević vrlo voli harmoniku i pesmu uz nju. Za večerom su razgovarali o književnosti, i Oberknežević je, među ostalim rekao i ovo: — U ovoj oblasti našoj ne može više biti bujne književnosti.Nemamo radenika, i Srbijanci su počeli puniti naša povremena izdanja.Moglo bi se, može biti, nešto učiniti, ali, đavo ga znao, kakva je ova naša inteligencija.Svaki se pravi neki mudrac, misliš, povija se pod pameću, ali ništa ne proizvodi. — Ta moglo bi se, reče gospodar Gnjavator, samo kad bi se htelo. — More, upade Oberknežević, ostavimo do vraga tu književnost; ta vino je tako dobro.Ovo ledinačko belo bolje je od karlovačkog; to je sa Brestova.Kako samo miriše na grožđe.Pijte, dragi Gnjavatore, znam, da ga volite. Gnjavator ispi čašu i reče: — Ta ja tek ponekad pijem vina.Pijem sasvim malo... Oberknežević prsnu u smeh i reče: — Kome vi to?More, šta se izmotavate... — Verujte, verujte... uveravaše gospodar Gnjavator. U to dođe i harmonikašica Mara. Oberknežević se obradova, rukova se sa njom i reče: — E, gospođice Maro, baš vam hvala, što ste večeras došli!Kakvo je ovo lepo veče. Malo za tim Mara poče svirati i pevati „Kad sam sinoć išla iz dućana“. Ta je pesma Oberkneževića naročito dirala.Kad god je uopšte slušao muziku, u njemu je književno srce počelo kucati, književna je ideja u njegovoj glavi počela raditi. Pa u čemu se sastoji ta radnja? Pesma je u njemu budila pomisao na silan materijal u srpskome društvu i narodu, koji je propadao, jer ga književnici nisu upotrebljavali. Kad je Mara završila pesmu, Oberknežević reče: — Čisto vidim tu sirotu, zaljubljenu seljačku devojku. — Kakav bi to bio divan materijal za pripovetku, reče Katarina. Oberknežević je pogleda i reče: — Da... ali... — Koliko si puta, upade Katarina, rekao, kako silan pripovedački materijal propada... — Ta ima već toliko materijala, primeti gospodar Gnjavator, da bi se veliki roman mogao napisati. — I priznao si, da u srpskom društvu ima materijala za romane. — To je sve istina, reče Oberknežević, samo to treba obraditi. — Ima ih, primeti Katarina, koji su već obrađivali. — Da, ali dosta nesretno.Nisu imali dovoljno književne snage, da vladaju materijalom, da u njega unesu ideje, velike ideje.Većina ih se skrhalo na osnovnoj ideji.Talenti, ali nisu umeli da kažu krupnu reč. Gospodar Gnjavator je bio drugog mišljenja, pa reče: — Nije tu tako baš potrebna krupna reč.Treba voditi računa o onima, što čitaju; a inteligencija danas ne kupuje knjigu, nego masa; za nju treba pisati. — Originalni srpski roman? zapita Oberknežević. — Zašto ne, reče gospodar Gnjavator.Glavno je, da se za masu napiše, a vi bi to mogli.Počnite samo ja ću ga odmah u sveskama izdavati.U sto svezaka ako hoćete.Napraviću reklamu, prvu ću svesku štampati u dvadeset hiljada primeraka, pa ću da guram. — Gospođice Maro, reče Oberknežević, setimo se moga đakovanja u Karlovcima. — Kad si ono zamislio, primeti Katarina, da pišeš roman „Mravinjak.“ — Ah ostavi „Mravinjak“, jer će me već mravi početi da štipaju. — Gospođice Maro, reče gospodar Gnjavator, ja ću pevati Brankovu „Na studencu“, a vi me, molim vas, pratite. I gospodar Gnjavator poče svojim promuklim baritonom.Pevao je ipak lepo i bio je u stanju, da Oberkneževića baci u dane prošlosti. — Evala, gospodar Gnjavatore, reče Oberknežević na koncu pesme, glas vam je promukao, ali dobro pevate.Vratili ste me u dane đakovanja, dane nada, koje se nisu ostvarile... — Ti bi, reče Katarina, sve ostvario, kad bi samo hteo. — Da, hoću, hoću; ali nemam snage... — Kako vi, reče gospodar Gnjavator, za jedan roman ne bi imali snage! Oberknežević ga pogleda i reče: — Čujte, dragi Gnjavatore, pa znate li vi, šta to znači napisati roman.Recite mi, kako vi to zamišljate.Kažite mi sasvim otvoreno. Gospodar Gnjavator ispi čašu, pogladi brkove i reče: — Molim vas, to treba da bude u sveskama.Sveska da je od štampanog tabaka.To bi narod čitao; na jagmu bi se uzimalo. — Dobro, dakle u sveskama.A šta dalje? — U svakoj bi svesci morala biti slika. — A ko bi to crtao? — Pa Žika. — Koji Žika? — Žika Puce. Oberknežević se slatko nasmeja. — Molim, zašto se smejete.Pa Žika dobro crta. — Dobro, brate, crta; ali glave, što take glave pravi?Razumete li, muške glave neće dobro da radi.Kad bi ja kojom nesrećom počeo da pišem roman, a moj dragi Žika da ga ilustruje, njegove bi muške glave kvarile utisak mojih opisa. — Samo ti počni, upade Katarina, a lako ćemo sa muškim glavama. — Samo vi počnite, reče gospodar Gnjavator, a mi ćemo muške glave već udesiti.Udesiće to moj Žika Puce. — Ah, gospodin Oberknežević, reče Mara, što ne napišete roman!Ala bih vam tek onda svirala. Oberkneževiću behu te reči mile, pa nežno reče Mari harmonikašici: — A šta bi vi, gospođice Maro, najvoleli, da bude u tome romanu? — Od ljubavi. — Volite od ljubavi da čitate? — To najviše volim. Oberknežević lako uzdahnu i reče: — Drago dete, vi ste još mladi, pa biste se očemerili, kad bih ja odistinski ljubav opisivao. — Samo da vi počnete opisivati... — I onda, primeti gospodar Gnjavator, ne bi tu trebalo da bude samo o ljubavi: i drugi zanimljivosti treba da bude. — Na primer? — U svakoj svesci treba da bude po jedno ubijstvo. Oberknežević nali u čaše mineralne vode i reče: — Idite Gnjavatore! Gospodar Gnjavator reče ubedljivo: — Molim, onda će se više čitati. — E, moj dragi Gnjavatore, lepo bi se i ja i vi proveli u Beogradu. — Zašto? — Pa šta mislite, da nas dočepaju Skerlić i Branko Lazarević!Lepo bi nam išlo.Ja da pišem, a vi da izdajete šundromane.No, dobro bi se proveli! — Nije to šundroman; znam ja, da vi ne bi mogli to napisati, ali malo ubijstva je potrebno.Znate, to danas traži publika. — Mahnite vragu ubijstva!I ovako me u književnosti ne trpe, pa još da počnem ubijati, onda bi tek bilo. — Glavno je, šta svet traži. — Idite k vragu, reče Oberknežević zadovoljno.E, Katarina ti sad dolaziš na red.Kakav bi ti htela roman da napišem? — Od ljubavi, od ljubavi, gospodin Oberknežević, reče Mara i poče „Sunce jarko“. Svi četvoro su pevali (Katarina se zaboravila), i pesmi je naročiti kolorit davala harmonika i poderani ali nekako ipak prijatni bariton gospodara Gnjavatora. — Pitaš me, reče Katarina, pošto su pesmu ispevali, kakav bi ja htela roman da napišeš? — Da!Kaži mi sasvim iskreno? — Ti si posmatrao život i ljude i stalno ih posmatraš; podaj to, što si vidio i što vidiš, podaj sa svom svojom iskrenošću, pa si ipak dosta učinio. — Katarina, ala si naivna. — Naivna?Može biti... — Da, naivna!Znaš li, šta je originalan srpski roman, roman, kako ga ja zamišljam: velika društvena i nacionalna simfonija! — Tako i ja mislim: velika simfonija. — Samo što je rastrojeni Jova Oberknežević i suviše slab za tako značajnu kompoziciju! — Slab? — Da slab, i suviše slab, odviše rastrojen.To je tragični momenat moga života... — Zašto opet tako govoriš?Meni je vrlo žao, kad tako govoriš. — Tako je, i nikako drukčije.Sa tom žalosnom stvari ja sam sasvim načisto. — Ti imaš snage, samo valja da je prikupiš.Ti samo treba da ujediniš svoju volju i da joj dadeš pravac... — A onda? — Sećaš li se prvih Vukovih reči rodu svom? — Ne sećam. — „Mene je“, rekao je, „istinita revnost k rodu mome obodrila i prinudila me, da zažmurim i da jedanput tumarim glavom kroz ovo trnje, makar na onu stranu sav poderan i krvav izišao; samo neka se zna staza, kojom bi se drugi mogao lakše usuditi da prođe“.Daj nešto samo, makar samo malo, a ja znam, da će to biti tvoje, samo tvoje, pa ma i ne bilo sve kompletno, kao što ti zamišljaš... Gospodar Gnjavator je sa razrogačenim očima gledao Oberkneževića, i taman da rekne »eh, roman sa sveskama pa uz svaku svesku slika ma i od Žike Puce, to bi bio posao“, a Oberknežević odlučno reče: — Drugi, „u drugim danima nego što su sade, to će početi; a tada... ja ću, možda, biti već duševno mrtav...Gospođice Maro, lepo i dobro moje dete, svirajte, molim vas, i pevajte „Ah, teško je umreti, kad ništa ne boli“.I u noći se uz harmoniku razvijala pesma o tome, kako je teško umreti, kad ništa ne boli... Kad se sutra dan doznalo za tragičnu smrt Ivana Draškovića, čiji je leš železnički čuvar među šinama našao, uzavreo je ceo Beograd. Beograd, često puta, vrlo brzo uzavre, i to je njegova periodična potreba.Beograd ne bi mogao dugo izdržati, a da ne uzavre. To je s toga, što Beogradova duša nije tiha, nego revolucionarna.Vreme je sastavni deo Beogradove duše. Kad je ministarska kriza, to godi Beogradu.Njemu godi svako uznemirenje, a bez uzbuđivanja ne bi Beograd mogao živiti. Ako potresa duže vremena (razumi: tri meseca najviše!) nema, u Beogradu je izdržati teško.Nastane neka strahovita duševna omarina, neki pritisak na dušu i mozak, nema šta da radi.Jedinstvena je ta beogradska duševna omarina! I onda je sasvim prirodna potreba beogradska uzbuđenje bilo zbog čega. Novine su opširno opisale, kako je Ivanov leš nađen i počele su praviti kombinacije o njegovoj smrti.Te je kombinacije počeo praviti ceo uzbuđeni Beograd. Nastalo je pitanje, da li je izvršeno ubijstvo ili samoubijstvo, i mali je broj verovao u ubijstvo, a velika je većina tvrdila, da je izvršen krvav zločin. Samo ko je taj krvavi zločin izvršio? Iz raznih se mišljenja stvorilo jedno, koje je u Beogradu preovladalo.Trudilo se, da je uzrok zločinstvu ljubav. Kakva ljubav?Prema devojci ili prema ženi?Ko je ubijca?Ili njih više? Reklo se: žena je svemu kriva! Ivan je strogo odgojen mladić, ali je voleo ženu, udatu, mladu ženu. Koja je to? Jedni su rekli ovo, drugi ono. I šta je bilo?Kako se to moralo desiti? Ivan je otišao kući pred šest sahata pred veče, i rekao je, da ide u sokolsku vedžbaonicu. Da li je tamo bio? Utvrđeno je, da tamo nije bio.Svoje je, dakle, kod kuće obmahnuo! Pa da li je posle šest sahata viđen? Pred sedam sahata sreo se na Terazijama sa jednim drugom. Kamo je išao? Prema Slaviji. Da li je sa drugom razgovarao? Samo su se pozdravili. A kad je železnički stražar leš među šinama našao? Nešto posle devet sihata. Šta li se za ta dva sahata sa Ivanom zbilo?Gde je bio?Da se nije tramvajem odvezao do Careve Ćuprije, i prešao na šine, pa legao pod voz, koji je u devet sahata tuda prolazio? Ispitivali su se tramvajski kondukteri i kočničari, ali ni jedan od njih nije u to vreme primetio na tramvaju takog i takog mladića.Znali su, šta više, da kažu, kakve su se osobe tramvajem u to vreme vozile. I šta je onda bilo? Rekoše, da je Ivan oko sedam sahata otišao kod mlade udate žene.Ona mu je na prozoru dala znak, ali su ga u kući vrebali, a da ona ne zna. Onda je Ivan ušao, uhvatili su ga na delu i ubili. Noge su mu vezali užetom, da ga lakše nose; glavu su mu vezali krpom, koja je među šinama nađena. Metnuli su ga u automobil, brzo su se odvezli prema Topčideru, brzo su ga metli među šine, da izgleda kao da ga je voz pregazio, i onda su se brzo automobilom natrag odvezli. Di li je sve tako bilo? To treba policijska istraga, da razjasni.Ona je odmah energično započeta. Pera Ćata je u Narodnom Pozorištu brzo napredovao, jer nije imao samo lep glas, nego mu je glas, pošto je ranije pevao u pevačkom društvu, kojem je i neko vreme bio korovođa, bio školovan. Ubrzo je u jednome komadu i kraće solo pevao, i potporučnik Voja je, da obraduje Micu, doneo joj kartu; a kako Sofija još nije bila u pozorištu, poveli su i nju. Voja im nije rekao, da će Pera Ćata pevati, jer je imao nameru, da ih iznenadi. Mica se, kao i uvek, radovala, što će u pozorište, a još joj je milije bilo, što će i Sofiju u pozorište odvesti. I Sofija se radovala pozorištu, pa su je neki prijatni osećaji obuzeli, kad je u pozorište ušla i za tim sela u parketu.Svečano joj je izgledalo, pa kad je vidila interesantnu beogradsku publiku, ona u tim trenutcima zaboravi na stalne bolove, koji su joj tajno dušu pritiskivali. Sofija je usled te nenadne radosti bila još lepša nego inače, te je divota bilo pogledati i Micu i nju, kako su lepe i koliko su radosne. Kad je orkestar počeo da svira, pa kad se onda zavesa digla, Sofijina je duša bila ponesena u više sfere, u kojima se zaboravlja na obični život i njegove tajne bolove. I onda je došao poslednji čin, u kojem Pera Ćata peva solo. Na pozornicu iziđe Pera i kad stade pevati, zazvoni pozorište, a kad svrši, osu se silno tapšanje, a bohema na četvrtoj galeriji vikaše: „Pera Ćata!Pera Ćata!“, te se pesma morala ponoviti. — Divota! reče Mica. Sofija je ćutala, i bila je uzbuđena. — Kako ti se dopada? zapita je Mica. — Lepo, odgovori Sofija. Kad su pošli kući i Mica i Voja hvalili su pesmu Pere Ćate, i govorili su, kako će sutra novine o njemu lepo pisati. A Sofija Smiljanićeva bila je uzbuđena... Pera Ćata je već više puta pevao u Narodnom Pozorištu, ali pošto je sada imao solo, na početku ga beše uhvatila trema. To, najposle, nije ništa neobično, jer on je iza kulisa toliko puta već vidio, kako se stariji glumci i glumice krste, pre nego što će izići na pozornicu.Oni se krste s toga, da budu što jači, pa se i Pera, gotovo nehotice, prekrstio, pre no što je na pozornicu izišao. Kad je Pera počeo pevati, nestalo mu je treme i javila mu se neobična snaga, te je od srca pevao. Nego kad je bio pri kraju pesme, glas mu za malo ne zastade, jer je u gledalištu spazio Nedićevu Natu. Pošto se vratio i po drugi put iza kulisa, nije gotovo znao, gde je; osećao je kao da mu se celo telo znoji, i hteo se demaskovati i pojuriti u gledalište, da ma samo jednu reč progovori sa Nedićevom Natom, koja je živa i koja je u Beogradu. Morao je ostati iza kulisa, jer se komad korskom pesmom završava, a kad je, posle predstave, izjurio sa pozornice, sva je skoro već i publika izišla iz pozorišta. Nije znao, kojim će pravcem da pođe, jer se publika na sve strane razišla, pa je stojao na sred Knez Mihajlovoga venca, pitajući nemu letnju noć: gde je Nedićeva Nata? A noć letnja odgovora davala nije... Kad je Oberknežević pregledao svoju jutarnju poštu, naiđe i na kartu, kojoj se obradovao, jer je po rukopisu poznao, od koga je. Iz kojega je mesta karta? Neka ostane tajna! Šta piše u njoj? Piše ovo: »Razgledaj dobro kalendar od ovih dana!Pazi na svece u novome kalendaru!« Oberknežević se zamisli, uze za tim kalendar, nađe, što je trebalo, pa onda tresnu kalendar o sto. — Nisam verovao, reče ljutito, i dobro je, što uopšte u sve to ne verujem.Oni su izgubljeni, jer nemaju srca. Uze, za tim, jednu kartu, adresira je (kamo? nek ostane tajna!) pa napisa latinicom: „Vi spavate!Spavajte, jer svi spavamo!“ Posle nekoliko dana dobi drugu kartu, na kojoj pisaše: „Ne spavamo.Nije moglo biti zbog detektiva. — „Biće“, reče Oberknežević ljutito i podera kartu.Biće o Kukovu dne... Oberknežević je najdeblje pismo otvorio naposletku, jer je mislio, da su u njemu zabranjene novine iz Srbije. Mesto novina bilo je u pismu dvadesetak plakatića latinicom štampanih, na kojima je, među ostalim, štampano bilo i ovo: „Nadaj se i čekaj! „Podli nam nametnici gaze po šiji, dok mi mirno sagibamo pleća, slušamo operetu u kazalištu, a omladina igra fotbala i pravda se na sveučilištu o izborima za potporno društvo. A u zemlji čudovišta, u onoj „Land der Sonne“ za bečke turiste, austrijska bajoneta viri iz svakoga kuta i zamjenjuje ustav i zakon narodu, koji je na nesreću svoju htio da bude „najvjerniji“... „U našoj Sloveniji njemački kulturni i prekulturni policajci i špicli izrugavaju se časti i ponosu naroda našega.A u onom „teritoriumu nulius“, kako ga zgodno neko prozva u „Bosni ponosnoj“, u „Bosni Tvrtka i Hrvoja“, hirovi parfimirane bečke gospode i objesti sitih nametnika ukidaju i odnose narodu ono, što je stoljetnom borbom, što je krvlju i mukom svojom stekao i otrgao nezasitnim pandžama plaćeničke rulje. „A mi šutimo, šutimo i gledamo nijemo! „Al dokle će još ovo trajati?! — Dokle? — Kako nam srce ne krvari i ne utisne u ruku osvetnički nož balkanskih hajduka, djedova naših, pa da zajedno s braćom svojom na našem Balkanu ne ciknemo Pean Borbe i Osvete, Pean Oslobođenja! „Šta čekamo?! — Zar nas nije naučila pameti prošlost, zar nam još nije dosta puzanja i lizanja?! „Trpi i nadaj se!Nadaj se i čekaj!Buntovnička mlada neiskvarena duša jugoslavenska to Ti poručuje. „Nadaj se i čekaj!“ Kad je Oberknežević to pročitao, počeo je da razmišlja. „Ko li mi je to poslao?“ govoraše sam sa sobom.„Da li oni, ili agenti provokateri?Ako su mi poslali oni, zašto će mi toliko primeraka, kad znaju, da sam sam, da sam divljak, da ne agitujem.To bih trebao, da razdam?Možda samo Katarini.Ona bi to razumela, jer ona voli Hrvate; i ona je nacionalno potpuno emancipovana, i ona smatra obe pole za jedan narod.A ako su poslali agenti provokateri?Dobro je i to, jer to je znak, da slute, da ipak može biti, da se ja ipak u svojima ne varam“... Oberknežević je sedio za svojim pisaćim stolom i čitao poslednji broj zabranjenog „Slovenskog Juga“. Neko kucnu na vrata. — Slobodno! Plahovito uđe mladić plav i plavih očiju. — Sluga ponizan, reče hrvatskim žargonom.Gospodin Oberknežević? — Dobar dan, gospodine.Ja sam Oberknežević!Mladić za tim reče brzo i energično: — Narodno oslobođenje! Oberknežević se iznenadi, pa gledaše mladića svojim iznenađenim al pronicavim pogledom.Za tim reče: — Lozinka za tim! — Bomba narodnome neprijatelju! odgovori brzo plavi mladić. Rukovaše se prijateljski... Veče je.Oberknežević i plavi mladić sede i razgovaraju. Oberknežević govoraše: Još mi je jedino zadovoljstvo, što sam iskren, i što istinu govorim.Pa šta da kažem?Ja sam u sve to upao kao Pilat u vjeruju.Verujem, i ne verujem, ne verujem...Nešto nazirem, nešto osećam, ali od vere, od fanatizma to je još daleko, daleko...Verujem, da će to biti, ali duboko u budućnosti, kad ni mene ni vas ne bude više.A danas?Snaga naša skupljena nije, i mnogo rada i mnogo vremena treba, da se snaga skupi“... Hadži Toma je celo veče pričao Stojanki o teškome stanju srpskoga naroda u Arnautluku.Njegova je priča bila živa slika sloma mladoturskog režima u evropskoj Turskoj. Posle mladoturske revolucije u celoj Evropi izbile su velike nade na preobražaj Turske, verovalo se, da su Mladoturci Evropljani i da su vrsni za preobražaj svoje carevine.Te su se nade održavale pola godine, ali su ubrzo za tim počele blediti.Polovinu godine vladao je red u Turskoj, a onda se opet počela anarhija javljati.Po tom je išlo sve gore i gore, i najzad je postalo iznutra još grđe nego za staroturskog krvavog režima. Balkanski su državnici znali, šta to znači.Oni su bili na čisto, da je mladoturski pokret poslednji pokušaj, da se evropska Turska održi u životu, i da će se ona raspasti, ako taj pokret ne uspe. Hadži Toma je sa suzama u očima pričao, kako narod utamanjuju Arnauti, kako mu otimaju imanja, kako mu iz kuće nose sve, što hoće.Narod nema oružja, te ne može da se brani; a i da ima oružja, slabo bi mu pomoglo, jer su Arnauti silniji. Ni ženska mlađarija nije imala mira od Arnauta i lepe devojke su od njih mnogo morali čuvati, jer ih Arnauti otimaju. Nego tužna Petrija nije mogla sačuvati svoju lepu Spaseniju. Ljuti i opasni Musa vidio je jednom na pazaru u Mitrovici, nije oka sa nje skidao, i odmah je namislio, da je otme i u svoju kulu odvede. Na pazaru je prvo merio, a za tim joj je kao prijateljski pristupio, no ona se odmah daleko od njega odbila, jer je neopisani strah osetila.Sve joj je telo drhtalo, a dušu su joj obuzele crne slutnje. I mati njezina Petrija uhvatila beše veliki strah, te je sa svojim društvom zanoćila u dobrih ljudi u Mitrovici, kako Musa ne bi ugrabio Spaseniju na putu u selo. U selu se neko vreme Spasenija krila kod rodbine, i kad je Musa sa svojim zlikovcima dolazio krovinjari njezine majke, nije je našao. Za to je taj zlikovac prvi put poveo sobom jednu Petrijinu kozu, a drugi put njezinu kravu. Tako je to bilo u Turskoj.Arnautski zlikovci uđu ti u kuću, moraš da ih častiš, a kad pođu, ponesu, šta im je volja, dok ti ostaješ srećan, što ti goli život nisu uzeli. Spasenija se krila u rodbini, dok ne naiđoše jednom srpske komite i ne pripitaše u selu za zulume arnautske. Bilo je to dvanajest drugova iz čete hrabroga Voje Tankosića, i oni čuše od glavnoga čoveka u selu za zulume arnautske i razabraše za muku lepe Spasenije. Ogorčeni dođoše i do krovinjare Petrijine. — Pomozi bog, majko!Ej, majko, iziđi... Iz krovinjare niko ne izlažaše. Ej, majko, izlazi, ovde su srpske komite! Petrija iziđe, noseći krčag studene vode i slatku pitu. — Pomozi, bog majko! — Bog vam pomogao, deco.A od kuda vi u ove naše strane? — Dođosmo, majko, da razberemo za jade vaše. — Bog vas je, deco, poslao!Jade, velite, više su to, deco, nego jadi. — Neće, majko, još dugo trajati. — Dao bi bog, deco, ali teško da će to ikada prestati.Teško da će Kosovo ikad osvećeno biti... — Ne jadaj, majko, bog nas nije zaboravio, a i Srbija vas ne zaboravlja. — Hvala joj, deco, ali je teško, vrlo teško.Istrebiše nas i istrebljuju nas, uzimaju sve, ogolesmo, deco, ogolesmo... — Imadeš li, majko, koga od roda i poroda? Petrija ih samo pogleda. — Kazuj, majko, nama kazati sve možeš.A da li ti je doma tvoje čedo, tvoja lepa Spasenija? I onda komite potanko čuše, zašto se krije Spasenija i gde je.Petrija im je to u suzama pripovedala.Kad je sve kazala, reče komitski vođa: — Majko, dovedi Spaseniju kući i ne brini se više za nju.Mi ćemo se tamo gore u planini nalaziti, pa evo ti puške, a ti je samo izbaci, ako ti Musa na kuću nadre.Mi ćemo se onda u tren oka ovde stvoriti. Spasenija se vratila majci, a komite za tim nisu dugo čekale na pucanj iz Petrijine krovinjare. Bila je noć tamna i kiša je rominjala.Komite se behu to veče vratile iz okolnih sela srpskih i mrtvim snom su na prostrtoj slami spavali.Samo je jedan stražario, a i njega je umor i san zemlji privlačio.On se držao junački i napregao beše svu svoju snagu i svu svoju volju, da samo tačno i savesno odgovori svojoj teškoj stražarskoj dužnosti. Tu je tamnu noć izabrao aramija Musa, da sa svojim do zuba naoružanim zlikovcima i po treći put dođe do sirotinje Petrijine, eda bi doma našao lepu Spaseniju i oteo je. Jedan od zlikovaca razbi nogom vrata, te uđoše unutra, gde nađoše prestravljenu mater i kćer.Drhtale su kao prut i kad je Musa prvo lepim počeo, nisu mogle ni reči prozboriti. Onda je Musa oštrim glasom pozvao Spaseniju, da pođe za njim u njegovu kulu, a Spasenija se na to grčevito oberučke uhvatila oko svoje matere Petrije. Sve to nije ništa pomoglo.Zlikovci otrgoše ćerku od majke, gurnuše Petriju i povukoše lepu Spaseniju. Nastade otimanje i strahovit lelek. Komitski stražar osluhnu. Čujaše se žagor, lelek, krik, a za tim se ču silan puščani metak. — Na noge, braćo! povika stražar. Umorne komite skočiše, brzo pričvrstiše redenike, postrojiše se i potekoše Petrijinoj krovinjari. Bili su u tren oka tamo, ali su se Arnauti već bili udaljili, i komite nađoše samo Petriju, kako očajno kuka i srpske osvetnike doziva. — Aman, braćo... pomagajte... odnesoše... aman, braćo, ugrabiše Spaseniju... Komite potekoše za zlikovcima arnautskim. Bilo je opasno, da odmah na njih pucaju, jer bi mogli Spaseniju ubiti, te se odluče, da ih pokušaju opkoliti.S toga se u troje podeliše, u brzini opkoljavahu zlikovce i kad su mislili, da su ih opkolili, izbaciše puške u vazduh, i povikaše: — Predajte se, bre! — Ne predajeme se! odgovoriše Arnauti i stadoše sipati vatru. Komite ni sada nisu pucale u meso, nego odlučiše, da juriše na Arnaute i da među njih onde, gde ne bude Spasenije, bacaju bombe. Nasta strahovit lom i bitka. Komite srčano poletiše sa sve tri strane, i kad videše da među Arnautima nema Spasenije, dejstvovali su bombama, koje su raznosile meso arnautsko. Boj je bio krvav i svrši se arnautskim porazom i pogibijom pet komita.Sve su ostale komite bile ranjene. Dok je krvavi boj trajao, Musa je utekao sa jednim zlikovcem noseći onesvešćenu Spaseniju i u praskozorje, žureći se svojoj kuli kroz varošku čaršiju je prolazio. Hadži Tomina je priča Stojanku duboko ožalostila, i ona je obećala Hadži Tomi, da će njezini prijatelji poslati novu jaku komitsku četu, da od Muse otmu lepu Spaseniju. Stojanka se već nekoliko puta javljala strina-Nerandži, ali uvek joj je saopštavala, da Natu nisu našli, no da ipak ima znakova ne samo da je Nata živa, no i da je u Beogradu. To je ublažavalo tugu i strina-Nerandži i čika-Paji, jer, kad su Natu već izgubili, glavno je bilo, da je ona u životu. Svaki su se dan nadali, da će se Nata vratiti, i strina-Nerandži često se pričuo njezin glas, a jednom pred veče učinilo joj se, kao da Nata ide pred nju.Srce je sirotoj ženi lakše zakucalo, raširala je ruke, ali ih je brzo savila, jer joj se samo učinilo, da Nata sa gumna dolazi. I u selu je mnogo njih žalilo za Natom, ali su svi verovali, da je Nata živa i da će se, kad tad, vratiti; samo su se mnogi pribojavali, da se ne vrati ružna i izmučena, jer su predpostavljali da je život u svetu težak i opasan. Saučešće sela olakšavalo je teške dane strina-Nerandže i čika-Paje. Selo je imalo srca, a i kako neće! Šajkaška je nekad bila srpska Šparta.U njoj je čuvan stari, originalni život srpski, praživot narodni.U njojzi je bilo srpske prasnage, prakaraktera i prapoštenja. A danas? Šajkaška je danas iznureno telo, koje preboljeva jednu tešku boljku.A zar tako nije u celoj Bačkoj, Banatu i dalje! Ne pitajte, zašto je tako, jer to spada u istoriju.Primite samo k znanju, da je tako. I Oberknežević je ponekad otišao čika-Paji, da im kaže, šta piše gospođa Stojanka, a i inače je u ravno selo zalazio.On je voleo selo u planini, i Pipicu i Đoku Jarca, ali je i u selu na ravnici nalazio Nane, Bajke a i predstavnike fizičke snage, seljačke ibermenše, Pipice i Jarčeve, jer ih Srbi, pa i onde, gde su se poremetili, još imadu. Pa kad se poutiša razgovor o Nati, kad se suze malo osuše, kad se bol trenutno zaboravi, onda se malo razgovara o selu i o narodu. I onda govori čika-Paja: „Narod je naš danas roj, koji je izgubio svoju maticu, trutovi su ga zaseli, a narodna se breg roni.“ „Mesto da sami sebi sudimo, drugi nam sudi; a ovo je srpska gruda, jer srpska je gruda ono na kojoj Srbin živi.“ „Mi smo u pomrčini, i nikoga nema, da svetlost unese.Mi smo prostaci, a od gospode smo se srpske otuđili.“ „A i kako se nećemo od gospode otuđiti, kad dopadamo šaka ljudima rđavim, koji nas kao stoku isisavaju.“ „Nego sve će dobro biti, jer narod se trza, i počeo je stupati po zdravoj dasci“. „Samo prednjake da dobijemo, dobre prednjake da imamo, pa bi bilo sve bolje, krenuo bi se narod i sasvim okrenuo, i sve bi pevalo.E, ali šta ćeš kad prednjaka nemamo.No i oni će doći, jer sve niče iz zemlje; narod iz zemlje niče, pa će i prednjaci niknuti.“ Tako razgovaraju, piju vino i jedu hleba, jer Oberknežević voli seljački hleb, i malo šta od drugoga čega jede, kad dođe čika-Paji i strina-Nerandži.I kad pođe u Varoš, u onu Sodomu i Gomoru, gde čami i gde mu se život truje, strina-Nerandža mu da lepčić, da ga u Varoši prismače, i zar da se seća, kako narod nema prednjaka i kako ih željno očekuje... Kad se tako izrazgovaraju od sela i od naroda, strina-Nerandža se seti Nate, pa briše rupcem oči, a kad već i čika-Paja ne može više da se uzdrži, nadnese desnu ruku licu, a levom rukom prihvati krajičak košulje, pa briše oči, jer i on, ako je čovek, ima srce, a Nata mu je bila jedina. Kad se, za tim, ućute, strina-Nerandža prekine ćutanje, pa kaže: — Valjda će bog milostivi dati, da je opet vidimo.Šta mislite, gospodine Jovo? — Nemoj Nerandža, rekne čika-Paja, boga spominjati, jer gospoda ne veruju u boga, pa valjda ni gospodin Jova u njega ne veruje. — Ju, a kako! ne bi u boga verovao!Ta on je sveštenički sin, veruje on... — Sve će dobro biti, upadne Oberknežević, jer ima nešto u životu, što dobre ljude čuva... sve će dobro biti... Strina-Nerandža je tvrdo u boga verovala, ali se, u teškoj žalosti, i za slamku hvatala. Jednom je išla Buzarskima, iz čije se kuće izvela, i na jendeku je sedila Ciganka, koja je bila mila, vrlo lepa i još mlada. Sedila je tako, nešto kao čekala i o nečim sasvim lagano razmišljala. Strina-Nerandža je pogleda, zastade, jer je nešto zaustavi, da zastane. — Hajde, majko, da ti vračam. — Šta da mi vračaš? — Da ti vračam, da ti pogodim, što hoćeš. Vratiše se kući. Ciganka sede na prag, izmeša karte, rascepa ih pa reče strina-Nerandži: — Zamisli ime, koje hoćeš, pa duhni na karte. Strina-Nerandža zamisli ime, duhnu, a Ciganka poče čitati iz karata: „Na... na... na“ Za tim reče: — Duhni još jedanput. Strina-Nerandža to učini, a Ciganka brzo reče: Strina-Nerandža se iznenadi i srce joj zadrhta.Onda joj je Ciganka vračala i rekla joj je, kako se ona zbog nekog gubitka „provodi nesretna“, no kako će joj se gubitak nadoknaditi. Kad su za to čule druge žene, rekoše joj, da treba da ide kod Nane vračare na salašima kod Varoši, da će joj ona sve reći, samo nek ponese belegu i vode nenačete. Ožalošćena je mati i to učinila.Čika-Paji je malo bilo krivo, ali šta je mogao, nego upregne vrance, pa prema salašima. Nana je svojim velikim crnim očima pogledala i gledala Nerandžu, te su oči u dušu prodirale i nešto su iz nje čitale. Nasu vode nenačete u čašu, za tim uze belegu (parče od Natine svilene haljine), napravi od njih kuglice i spuštaše ih u čašu. Gledala ih je, gledala, za tim se stade lako tresti i isprekidano govoriti: Lepa, čista kuća... dve lepe devojke vezu... jednoj će se mladoženja ubrzo javiti... kad grožđe stane zreti i zrikavci počnu zrikati, drugoj će se javiti živo čedo pod pojasom... gora žuti... nacija se uzbuđuje... zemlja se trese... vojska se kupi... vojske se sukobljavaju... strašno je... na okrajcima vojske neke se čete bore... u jednoj četi jedan puca i peva... ala je to glas lep... strašan prasak... ruka mu odleti... devojka sa čedom pod pojasom ide... ide... ide...“ Mi smo u ovom romanu već napomenuli, kako je obla i lepa devojka sa sanjalačkim očima rosila zlatni vez suzama, i pevala o tuzi svojoj za Oberkneževićem, kome je i srce i sve dala. Očekivala je Lazu, da sutra dođe i da joj prsten od zlata dade. I Laza je došao, prsten joj je od zlata dao, i ubrzo vencem ovenčao. Danica mu nije venac dala, jer venac dade drugom; al Laza je Danicu iskreno voleo, željan je nje bio, i u izlivu silne i odoljive želje nije saznao, da mu Danica venac ne dade... Bio je sretan. Danica je bila lepa, topla, slatka i imala je sanjalačke oči; bila je vredna, čista i kuća joj se sjajila, a i donela je Lazi hiljadu kruna, te je radnju lepo i sretno zasnovao. Laza je bio krojač, mlad krojač al vrlo vešt i vredan, i posao je njegov napredovao vrlo. Imali su prostranu sobu i prostranu kuhinju.U kuhinji je Laza radio, u čistoj kuhinji, a do nje je bila soba, čista i sa dve postelje jedna do druge — malo, toplo gnjezdo vrednog srpskog zanatlije. U tome se gnezdu radilo, veselo smejalo, uveče uz tamburicu pevalo, i samo je ponekad izbio uzdah iz jednih grudi, ali tajan, sasvim tajan... Oberkneževića je pekla sudbina male, oble, slatke Danice, i jedne večeri uznemiren silno, posmatrao je iz pomrčine malo, čisto, svetlo gnjezdo mladog zanatlije. Laza je, sretan i zadovoljan, udarao u tamburicu, pevao je, a mala, obla, topla i slatka Danica pratila ga je. Oberkneževiću spade teret sa srca. Isleđenje po ubijstvu ili samoubijstvu mladoga Draškovića povereno je Trivunu Rankoviću, jer se držalo, da će on najpre prodreti u tu tajanstvenu stvar. Ranković je svu svoju pažnju ujedinio na to isleđenje, i pre svega, proučio je sve već poznate stvari nadajući se, da će u tome naći polaznu tačku za pronalazak istine. Kad je sve pažljivo proučio, našao je, da je sve još nedovoljno za stvaranje tačnoga zaključka; a odmah je uvidio, da mnoge stvari treba brzo da se objasne, kako bi u isleđenju mogao poći dalje. Vidio je, da uzrok smrti nije tačno bio obeležen, s toga je naredio, da se Ivanov leš iskopa i pažljivo sekcira. Ivanov leš iskopaše, doneše ga u mrtvačnicu i nekoliko priznatih lekara ga nanovo sekciraše, te za tim o tome sastaviše stručan zapisnik. Kad je Ranković pažljivo proučavao zapisnik, tek onda je došao u nedoumicu, jer ni lekari ne utvrdiše što god, zašto bi se islednik mogao čvrsto uhvatiti.Oni utvrdiše, „da je smrt nastupila zbog udara tupim oruđem po levoj strani čela“. Kakvo je to tupo oruđe? da li je to bio udar od lokomotivine čistilice, ili ga je tupim oruđem udarila ruka ljudska? To je bila tajna, koju je valjalo razjasniti, na koju je trebalo dati tačan odgovor, pa da se isleđenje završi ako je udar od lokomotive, ili da se živo nastavi, ako je udar od ljudske ruke a tupim, smrtonosnim oruđem. Ranković je razmišljao mnogo i dugo, i iz razmišljanja ga jedva trže žandar, koji je ušao, da javi jednog Rankovićevog dobrog prijatelja, činovnika u železničkoj direkciji. — Pusti ga odmah, reče Trivun i obradova se, što će s njime kao stručnim licem moći da razgovara o dejstvu lokomotive na čoveka, koji leži među šinama. Većina je železničara mislila, da Drašković nije poginuo od lokomotive, pa to je mislio i Rankovićev prijatelj. — Kažem ti, reče, nije ga lokomotiva nikako mogla ubiti.On je ubijen u varoši ili gde u vili na Topčiderskome brdu, pa je na prugu donesen. — Pa zar ga nije mogla udariti čistilica? — Nikako!Čistilica je dosta visoko, i kad udari, prosto sve odseče. — A da nije udaren kojim drugim delom lokomotive? — Da je lokomotivom udaren, prvo bi ga čistilica dohvatila.Prosto je nemoguće, da ga je lokomotiva ubila. — Najposle, napravićemo probu sa lokomotivom.Načinićemo čoveka od slame, pa ćemo pustiti, da lokomotiva pređe preko njega u onakome položaju, u kakvome je leš među šinama nađen. — Ne treba praviti čoveka od slame, ja ću leći među šine, pa nek prošiša lokomotiva preko mene. Ranković ga začuđeno pogleda i reče: — To ne mogu dopustiti.Kako bi ti legao pod lokomotivu... — Ali ne brini se ti. — Jok!Sa čovekom od slame ćemo probati. Veljko Petrović: Rodoljubive pesme. Jova Oberknežević je rano ustao i pošao je prema reci, da odande posmatra Planinu, koju je on često puta sahatima gledao. Na pontonskome mostu sreo se sa Pipicom i Jarcom, koji su radi njega došli u varoš, da ga sete, e je sutra Vidov-dan. — Rekao si, da te setimo, reče Jarac, na što mu Oberknežević odgovori: — Pa da provedemo sutra u Planini, gde god u blizini Ravanice.Ponećemo jela i bečku piva i sve što treba.Ta pravo je, da se i mi toga dana tamo nađemo.Ja ću s vama biti ceo dan u Planini, a malo ću tek otići u namastir, da vidim narod i ćifte.Gde će samo najbolje biti da ručamo? — Kod Vrdničke kule, reče Pipica. — Mislim nešto, odgovori Oberknežević, bolje će biti na Orlovome Bojištu.Podalje je, ali me nekako tamo srce vuče. — Tamo je vrlo lepo, reče Jarac. — Onda ćemo tamo, odgovori Oberknežević, pa ih pozva na doručak. Otišli su u krčmu na Ribljoj pijaci, gde oni obično zalaze, a kamo i Oberknežević često puta sam zalazi, jer voli da sedi među narodom. U tu krčmu dolaze piljari, kočijaši i seljaci iz okoline, i kad se Jovanu navali teret na srce zbog toga, što je daleko od naroda i što za narod ništa ne čini, dođe u krčmu, sahatima sedi, i gledajući i slušajući narod, miriše dušu njegovu. Duša se narodna može osetiti, i prazna duša može njezin dah usisati. Jarac i Pipica doručkovali su ribe, a Jovan je jeo seljačkoga hleba.Piva su pili iz flaša, i to svaki iz svoje flaše, ne nalivajući ga u čašu.Sa grlićima se kucali, a Pipica i Jarac uvek su flašu na iskan ispili. Na Vidov-dan izjutra već su bili na Orlovome Bojištu, odakle je Oberknežević, posle doručka, otišao u manastir, da vidi narod i kaputaše. Sastajao se sa mnogim svojim poznanicima, seljacima i kaputašima; sa njima je kratko razgovarao, ali ih oštro posmatrao. Kad se vratio na Orlovo Bojište, reče: — Krasan nam je ovaj naš narod, ali nema ko da ga vodi. — Ne valjaju gospoda, reče Đoka Jarac. — Ne voli ćifta narod, primeti Pipica.Zato i ne volim te ćifte iz Varoši.Govore kao žensko i vode sobom pinčike sa ogrtačem... Jarac se na to nasmeja. — Zašto se smeješ, Đoko? zapita Oberknežević. — Moram da se smejem, odgovori Jarac.Kad sam bio pre mesec dana u Varoši, vidim dvojicu iz našeg sela, kako idu po pijaci, pa kad naiđu na ćiftu sa ogrnutim pinčikom, oni se pinčiki javljaju. — Pa odaju pinčiki poštu, primeti Pipica ironično. Obrknežević se slatko nasmeja i reče: — Dakle pinčiki skidaju šešir... — Pa nije to pinčika, reče Pipica.To je gospodin, kad je obučen. Oko ručka dođoše iz šume još njih nekoliko koji su kao i Pipica i Jarac nosili sobom puške, jer su svi s reda bili lovci i rapšici. Kad izvadiše sveže jelensko meso, da ga peku, reče Obrknežević: — Ali što to donesoste, mogu naići šumari, pa da bude belaja. — Šumari futoškog spaije, reče Jarac, ne dolaze ovamo, a oni drugi, ako naiđu, ručaće sa nama. Pošto su počeli ručati, Jarac donese iz zemlje i iz lišća bečku piva u jednoj ruci, a Obrknežević mu reče: — Da li bi se, Jarče, iz bečke mogao napiti piva? — Sad ćeš viditi, reče Jarac, i pošto otvoriše pivo, diže bečku i napi se. Jarčeve su ruke bile kosmate i debele kao ruda, i nisu ni zadrhtale, dok je Jarac iz bečke pio pivo. Pokušavali su, za tim, i drugi, da iz bečke piju pivo, ali nisu mogli.Pipica je samo jednom prineo bečku ustima ali je brzo morao spustiti. Posle podne su pričali šale i dosetke, a Obrkneževiću se najviše dopalo, kad su pripovedali, kako je jedan od Pitomih jeo kod Đoke Ćirinoga pečenoga jazavca. Pitomi to su oni iz sela na Dunavu do varoši.Oni se prave fini i ove u selu u Planini zovu „Divjaci.“ Ti su divjaci u mnogome čemu napredniji od Pitomih, a i daleko više humora imaju. Oba su sela do skora sačinjavala jednu opštinu, čije je središte bilo u selu na Dunavu, odakle su činovnici dolazili često u selo u Planini i sobom dovodili pandure. Među tim pandurima bio je jedan crnomanjasti, koji je brzo govorio i podosta se pravio važan, te su divjaci svakojake šale zbijali. Jesenas je tako jednom došao u selo, te kad je čuo, da Đoka Ćirin otače vino, otišao je u Podrum i vina pio. Dan ranije Đoka je ubio debeloga jazavca, čije je salo sutra dan pre otakanja vina istopio, da sa mašću kola maže.Sva se kuća s toga osećala na prženo meso. Crnomanjasti pandur, koji brzo govori i koji se pravi važan, osetio je pečenje, čim je u dvorište ušao, pa, kada ga je vino podosta istrugalo reče: — Dobro vino, vrlo dobro vino, samo teško ga je na šte srce piti. Đoka je Ćirin to jedva dočekao, pa reče: — Pa jest... samo ne znam, čim bi te poslužio. — Miriši neko pečenje, reče pandur. — Ako je povolji tog pečenja, reče Đoka, doneću. — Donesi. Đoka za tim donese hlebac i pečenje, koje je podosta bilo pregorelo, a pandur se na njega naklopi, govoreći: — Pregorelo... pregorelo... ali nije rđavo. Ostali seljaci, koji su znali, kakvo je pečenje, strpljivo su čekali, dok se pandur nije dobro nabokao, a za tim su počeli izbacivati glasove, koji su ličili na glas jazavčev. Pandur je tek onda vidio, kakvoga se pečenja najeo, pa kad je Đoki prebacio, ovaj mu reče: — Pa ti si od tog pečenja zaktevao... ja sam doneo što si ti zaktevao... Od ovo doba su i dečurlija imitovala glas jazavčev, kad pandur prolazi selom. Kad je društvo na Orlovom Bojištu svršilo razgovor od šale, počelo se pevati i razgovarati od boga i od naroda. Jedan je rekao, kako je čuo od jednoga ćifte iz Varoši, da nema boga, na što je Jarac rekao: — Kako boga ne bi bilo. Oberknežević nije hteo o tome razgovarati, no kad su ga zapitali, da li on u boga veruje, hteo ne hteo, morao je odgovoriti. — Ta, reče, ima neka sila... Šuma je već bila tada u sutonu, i vatra sa strane osvetljavala je lica ovih gotovo šumskih ljudi. Kad se tama na šumu sasvim spustila, bili su od pića već dosta ugrejani, pa su se ponovo setili Kosova i pogibije cara Lazara. — Ej, reče Pipica, da li će Srblji ikada Kosovo osvetiti! — Neće ga nikad osvetiti, reče jedan. — Zašto da neće? zapita Jarac. — Pa mi smo nacija, koju svi mrze i protiv koje su svi. — Zar su svi protiv nas? zapita Pipica Oberkneževića, koji odgovori: — Pa gotovo da su svi protiv nas, al bolje je, što su protiv nas. — Ej, reče Đoka Jarac izbacivši pušku, samo da jedanput dođe republik! — A hoće li ikad doći republik? zapita jedan. — Ej reče Jarac i izbaci drugi metak, samo da doživim republik! Pipica zapita Oberkneževića: — Da li ćemo mi dočekati republik? — Neznam, odgovori Oberknežević. — A da li je u Staroj Srbiji republik? — Tamo jeste. — Možeš ubiti na koga si kivan, pa se samo dobro kri? — Da. — Pa dokle će to tamo tako biti?Da li će uvek trajati republik? — Dok ne upadne Srbija. — A onda više neće tamo biti republik? — Srbija će uvesti red i poredak, i onda neće više biti revolucije. — A da li će kod nas doći republik? — Teško... teško... Jarac izbaci i treći metak i reče: — Ej, samo da dođe republik, vidili bi mi ko mrzi Srbe! Onda Oberknežević diže čašu i reče: — Mi smo čuvari groba Lazareva, braćo, mi smo ti, koji svoga cara čuvamo, ponosimo se za sad time; a za sve ostalo ima još vremena.Kad dođe vreme, vidiće se, ko su i kakvi su oni, koji su čuvali svoga cara. Po tom se krenuše šumom u selo pevajući, pucajući a Jarac se kao bik derao.Bili su u pomrčini strašni, granje je pod njihovim nogama pucalo, a sačma iz pušaka prštala je po šumskom lišću. Kad Jarac jednim metkom izbaci kuglu, koja je odfijukala na drugi breg, neko odande vikaše: — E-e-j, Divja-a-a-ci, ne puca-a-jte! — Pitomi-i-i, hoću da pu-u-u-cam! derao se Jarac kao bik. — Zašto puca-a-a-š! — Hoću da pu-u-u-cam!Kriv mi je ceo sve-e-et! — Ne puca-a-aj, nije republi-i-k! — U šumi je noću republi-i-ik! deraše se Jarac i izbaci metak sa kuglom, koja je fijukala i sekla granje... I gorom nemom odjekivaše strahoviti, očajni glas: „U šumi je noću republi-i-i-i-ik“.. „Dragi Lazareviću, „Obećao sam ti pisati o knjizi „Srbija nije Pijemont“, ali svoje obećanje neću ispuniti onako, kao što sam zamišljao. „Zamišljao sam, da ti kratko ali reljefno ocrtam celokupno ovdašnje stanje naše, da ga brzim ali silnim reflektorom osvetlim, no vidih da sam se prevario i ja, i da ste se prevarili i vi u meni. „Držao sam, a držite i vi, da izvrsno poznajem stanje u ovoj oblasti, i sad se uverih, da ga ne poznajem, da još moram proučavati, da još moram roniti u dubinu života narodnoga. „Ne znam danas (pravo da ti kažem!) u čemu je problem života našeg ovde; ne znam, da li nam predstoji život, ili smo osuđeni na smrt.Ne znam, ne znam... „Nego ipak znam, kako se pojavila ta knjiga, i o tome ću te obavestiti, što bolje mogu. „Ta knjiga ima svoju sredinu, a ta je sredina bila nedavno gotovo kao neka struja u narodu. „Ne umire ovaj narod na našoj mrtvoj straži, nego hoće da živi i hoće da se zanavlja.Pada i diže se, i u njemu je stalna težnja, da se digne. „I onda je postala ta struja, i shvatismo je kao protest protiv starudija, kao znak novoga života; i mnogi zaplivaše tom strujom. „Nego se ubrzo pokazlo, da oni, koji se na čelu struje istakoše, nisu u stanju organizovati novi život. „Oni se počeše kolebati, izgubiše ravnotežu, i odoše u stranu, pa i u oportunizam. „Ima vas, istina, tamo koji držite, da ovde treba da bude i jedna oportunistička struja iz taktičnih razloga, no ne sme se zaboraviti, da i ona treba da bude hrabra i odlučna. „U tome je tragični momenat naših oportunista. „Pomisli: dr. Ivanović, za kojega svi držasmo, da je dobar materijal za demokratu, otišao je u oportuniste iz nedostatka građanske hrabrosti. „Ja sam ga dobro proučio i uverio sam se, da je u oportuniste otišao, što se boji za slučaj burnih vremena, za sebe, te drži, da bi ga oportunizam spasao. („Porazilo me je, kad sam do toga saznanja došao.) „Kako li se vara!Kako bečku kamarilu rđavo poznaje! „Trebao sam, istina, to da mu kažem, jer bi iskrena reč, može biti ipak pomogla, no ja sam izgubio volju na to, a nisam ni smatrao, da sam obvezan to učiniti. „Pustio sam ga kao tikvu niz vodu, jer mi se učinilo, da mu spasa nema. „U tome uverenju najviše me je utvrdilo to, što sam vidio, kako je postao igračka Morica Krivokućinog pisca knjige „Srbija nije Pijemont!“ „Pitaš: ama, koji vam je vaš krasni Moric? „Mogao bih ti o tome na dugačko i naširoko pisati, no ostavimo to, pošto je dovoljno, kad ti kažem, da je čovek bolestan.Njegova je krv i njegova duša bolesna, i ja ću ti o pojavama te interesantne bolesti usmeno više reći.Pravio sam čitavu malu studiju, i ti ćeš saznati za nove podatke o bolesnome tipu u javnom životu. „Ja sa velikim interesovanjem pratim, kako je i dr. Ivanović pod bolesnom sugestijom toga čoveka oboleo.Ne čudi se i veruj, i ako znaš, da je dr. Ivanović telom silan. „Moric se pred njim pravi važan, laska njegovim slabostima, trčka oko njega, i ušao je u mnoge stranačke delikatnosti... „Pomisli: kako je dr Ivanović bio neoprezan! „Znam, da će ti biti žao dra Ivanovića, ali šta ćeš, sam je tome kriv.Kako može samo jedan advokat, da ne providi taki tip kao što je Moric. „Nego ovde u Sodomi i Gomori glavno je praviti se važan i biti drzak, jer ovde ljude ne umu tačno da ocene.Ovde plivaju na površini muške frajle mekušci, bolesnici, novinarski i književni lopovi, pa i lopovi, koji kase kradu.Njih bolesno društvo podržava! „Ovde i o Srbiji pišu muške frajle i bolesnici, koji pišu, pišu, a ne znaju, šta pišu. „Iz te je sredine abortirala knjiga „Srbija nije Pijemont.“ „Nije taka knjiga izišla iz duše narodne, nego iz gomile onih, kojima su noge od straha obumrle, koji su pognuli glavu, i koji umiru. „Što se pak tiče spomenute bolesti Moricove, ma da neću o tome opširno da ti pišem, jedno ti moram napomenuti.Da Srbija sutra zarati na Turčina, da rat bude pobedonosan, da se zaplamti narod, Moric će biti prvi, koji će zasukati bele pantalone i mandžete i u Srbiju pohitati, i padati u trzaje histeričnog oduševljenja.Jer je bolestan, jer mu je glavna težnja izmotavati se.Ne treba da se čudiš, kad bi rat bio pa i prestao, pa kad bi mu kogod ponovo za tu knjigu prebacio, da bi on, posle svih histeričnih trzaja ratnih, ipak bio u stanju javno reći, da se te svoje knjige ne odriče. Pozdravlja te tvoj „Dragi Jovo! „Na tvoje pismo mogu samo to reći, da ste tamo svi s reda bednici, beskičmenici, bivši ljudi, kad tako šta možete trpiti. „Ni tebe ne izuzimam! Pozdravlja te Lazarević.“ „Dragi Lazareviću! „Imaš pravo!Ali ne zaboravi, da će biti džumbusa, ako se ja kad bilo trgnem iz dremanja, pa se krenem. Pozravlja te tvoj Jova.“ Oberknežević se odazvao na poslednji Stojankin poziv, da dođe u Beograd i da, među ostalim, vidi i jugoslovensku izložbu, pa je iz Beograda Katarini pisao ovo pismo: »Draga Katarina, »Svoje obećanje, da ti odavde što pre pišem, evo izvršujem, i, pre svega, isporučujem ti pozdrav od Stojanke. „Ona je u velikoj meri zabavljena nacionalnim radom, ali njezina topla duša ne zaboravlja na svoje mile i drage, a njezino lepo lice sve je lepše, i na njemu sve plastičnije crta sve jače toplina njezine duše. »Pozdravila je srdačno, i jedva čeka da te vidi i da te ižljubi. „I Lazarević te pozdravlja, pa mi reče, da ti saopštim, kako se nacionalna stvar povoljno razvija.Beograd je, kaže, u velikoj i gustoj prašini, ali njegove oči prodiru kroz taj debeli oblak, te vidi, da se radi, da se dobro radi i da se krupne stvari spremaju.Tebi je, reče, već nešto nagovestio, i napominje ti, da na to ne zaboravljaš. »Za Nedićevu Natu sam se raspitivao, kažu, da je svakako u Beogradu; a sa Perom sam bio.Ovde ga zovu Pera Ćata, i već je u bohemskim krugovima popularan.Za čudo, kako se brzo posrbijančuje.Ipak sam vidio na njegovome licu skriven bol, koji oštri, često puta teški srbijanski vazduh nije mogao izgladiti.U govoru već ima dosta beogradskoga aksana, ali sam, uza sve to, osetio u njemu još dosta lirske duše sa naše ravni na Mrtvoj straži. »Moram ti i za sebe reći, da sam se počeo srbijančiti, čim sam se približio Beogradu.Kad smo bili na polovini železničkoga mosta, slatko sam se nasmejao.U kupeu beše jedna beogradska porodica, koja se vraćala iz inostranstva, a u porodici beše mlada, neobično zdrava i silna gospođica.Kad smo bili na polovini mosta, ona mahnu rukom prema Zemunu i reče sa puno jedroga humora: „Zbogom Švabo!“ To mi se toliko dopalo, da sam se slatko, slatko smejao.Koliko li je zdrave srbijanštine bilo u tome jedrom, ironičnom pozdravu. „Čim sam pošao sa železničke stanice, počeo sam lakše, slobodnije disati.Da li je to autosugestija, ili je baš tako? „I onda sam se zaletio u srbijansku vodu, kao ono kad se na julskoj vrućini čovek zaleti u sveži Dunav! »Bio sam, dakako, i kod Ivana.Ujutru sam popio crnu kavu u »Moskvi«, drugu sam pio pred „Londonom“, a treću kod njega u kancelariji. „Dočekao me je, naravno, osorno.Ja mu rekoh: — Jesi li čuo, ja nisam došao, da me ti gnjaviš, nego da te vidim, da popijem kavu, da se s tobom malo razgovorim, pa da idem dalje. „On je opet dalje počeo prebacivati.Napada te naše tamo, napada Sodomu i Gomoru, te napada i mene, što tamo živim, i kaže, kako ni ja ne vredim ništa, kad u Sodomi i Gomori mogu da izdržim.Rekoh mu: — Ama, jesi li ti lud!Šta ti meni to govoriš, pa, budalo jedna, ja se nisam zarazio Sodimajom. „Misliš li, da me je ostavio na miru?Bože sačuvaj!Prebacivao mi je, a ja sam razumeo smisao toga prebacivanja.Prebacivala mi je Srbija, koja ume oštro da prebacuje. „Nego, ma da sam razumeo smisao prebacivanja, isprečih se i rekoh: — Dosta! — Šta je?Ti hoćeš da se biješ? — Hoću da se bijem! — Sa kim? — S tobom!Sa celim svetom. „To sam tako spontano izbacio, jer se neka snaga u meni javila. „Ivan poče zasukivati rukave. — Pa baš hoćeš da se biješ? — Hoću, boga mi. „Ivan spusti zasukane rukave i reče: — Sedi, i pi kavu! »Onda mi poče pričati o svojima, koje je pre trideset godina ostavio i amo došao, o njihovim besnim i dobrim konjima, o silnoj i velikoj porodici, staroj, silnoj srpskoj porodici.Pričao je i mislio je, da se sve to izgubilo, da je sve danas umrlo, da po ravni našoj ne vrište dobri srpski konji... — Pa kad ćeš doći? rekoh mu. — Nikad... mrzim onu inteligenciju... narod je upropastila... te laskavce, pritvorice i mekušce ne mogu više da vidim... — Pa da idem? „On me čvrsto uhvati za rame i reče: — Sedi! „Onda smo počeli razgovor od narodne stvari, pa sam ga pitao, šta se radi.Ivan mi reče: — Dobro se radi.Ne brini se ništa.Mnogo se radi.Kralj i njegovi savetnici dobri su Srbi i pošteni su ljudi. „Nisam ga hteo pitati za detalje, jer sam iz tih nekoliko reči vrlo mnogo saznao. „Puna srca otišao sam od Ivana u varoš, u gustu prašinu, među raskopano kamenje i izbačenu zemlju. »Ih, Katarina, da sad vidiš Beograd! „Kanališe se, kaldrmiše se, kopa se, ruši se, zida se, prekopava se, prašina je, strahovita je prašina! „Beograd se razvija u modernu varoš, i kad sve to vidiš, pitaš se: il se ruši, il se nešto zida... „Mišljah o Srbijinoj duši. „Eto, tako je ona u krizi, u rušenju, zidanju, prekopavanju! „Il se ruši, il se nešto zida... „Zida se, zida, no kad će veličanstvena zgrada biti gotova? „Ne znam, ne znam! „Bio sam i u jugoslovenskoj izložbi.Bio sam jednom, ali ću otići više puta. „Naši odande podosta dolaze i živo se interesuju.Šta li mu to znači?Neki jači životni puls?Zar ima kod nas života? „Izložbu sam letimično pregledao. »Pa šta da ti, u glavnom, kažem? „Velika slika velike jugoslovenske krize!Sama kriza, i sama kriza, vrenje novog vina sa mnogo šećerne sadržine. „Vidio sam i reljef Meštrovićevog „Srđe Zlopogleđe“.Šiljem ti fotografiju. »Strašan reljef — je li?Sokoli će ga poneti u Prag za slet, da ga poklone Česima. »Česi će se prestraviti kad ga vide.Oni su švarcgelbi, i muka će ih spopasti, kad vide, kakav im se strahovit simvol donose sa slovenskog juga. »Kad se vratim, doneću još jednu fotografiju, pa ću je držati na pisaćem stolu, da se snažim, kad me nađu časovi obamiranja... »Svoju Katarinu srdačno pozdravlja Afera zbog Nedićeve Nate ostavila je dubok trag na Martinoj duši, i razgovor sa Lazarevićem, kad ono htede ona opravdati svoj život, duboko je potresao dušu njezinu. Lazarević joj reče tada, da je beogradsko društvo od nje jače, i ta je misao na nju porazno delovala. Od toga je dana počela inako razmišljati o beogradskom društvu, u njoj su se počeli javljati drugi pogledi, stala je nalaziti nove crte na beogradskome ženskinju. I, zbog svega toga, Marta je polagano počela osećati, kako je beogradsko društvo pobeđuje. U tome je ležala klica moralne i telesne smrti Martine. Marta je, do razgovora sa Lazarevićem, bila u duševnoj vrućici, a taj je razgovor bio kriza te vrućice.Ovaka kriza znači odlučan preokret na bolje ili na gore, a Martina je kriza bila preokret na gore, uvod u katastrofu. Marta je počela duševno splašnjavati; iluzija, koju je ona sebi stvorila, od koje je njezina podvodačka duša živila, razbila se i njezina se duša počela skupljati kao sunđer. Jedan neznatan slučaj pospešio je njezin slom. Došlo joj je jedno devojče od šesnajst godina, devojče sa razvijenim plastični prsima, u licu gotovo stalno zažarena, a tela vrlo lepa i vrlo čvrsta.Došla je i rekla je, da hoće..... To reče temperamentno, sa nešto nervoznosti i ogorčenja sasvim otvoreno. — Jesi li ti Beograđanka? — Jesam. — Pa, bolan brajko, pa ti sasvim otvoreno... — Hoću, da se... Marta je pogleda iznenađeno, pa reče: — Pa ti si već.... — Nisam....Sad hoću, da se... — Pa odkud to najedared?Odkud za mene znaš?Zašto sad ti to hoćeš? — Hoću, da se... — Čija si? — Imam oca. — A mater? — Nemam. — Pa gde ti je otac? — Samo je u veče i u podne kod kuće. — Kako ti sama? — Svakako!Ne mogu živiti od kirajdžija!Sad baš hoću, da se... — A zašto ne možeš, da živiš od kirajdžija? — Žderu me neprestano.Stalno govore, da sam prostitutka! — A kažeš, još nisi... — Nisam!Sad hoću, da se... — Ama, šta će ti otac reći? — Ne mari ništa!Ne vraćam se ja više kući.Sad hoću, da se... — Nećeš se više vraćati kući? — Tačno. — Zbilja nećeš? — Tačno!Hoću, da se... — Pa otac ti nije ništa kriv! — Tačno! Marta je bila silno iznenađena ovom za nju novom životnom filozofijom, i ona je osetila, da u ovome beogradskom devojčetu, koje otvoreno kaže, kako hoće, da se prostituiše, ima nešto, što ona ne razume i što je poražava.Marta se uvek jača osećala nego njezine pitomice, a sada je shvatila, da je ovo devojče jače i, ma da je kročila na put prostitutki, čistije od nje. Što je više mislila o tome devojčetu, sve joj se više u dušu useljavala misao o tome, da beogradsko društvo nije razumela, da u njemu ima neke sile, koja je od nje jača i da je Lazarević imao pravo. Duša se njena sve više splašnjavila, stešnjavala i gubila svoj smisao, a naporedo sa njom i njezina je fizična snaga postepeno malaksavala. Tragedija smrti približavala se... Marta nije bila u stanju, da ponja taj brzi duševni i telesni proces, ali je sasvim svesna bila, da kod nje nastupa opšta malaksalost. Marta je svaki dan razmišljala o svojem malaksavi, i kako nije shvatila pravi razlog, ma da je bila inteligentna i načitana, ona je, kako je duša njena bila već sasvim bolna, sama sebi zabila u glavu uverenje, da je neko truje.S toga je često puta, pijući kavu ostavljala šoljicu na sto, i za tim kavu prosipala, jer je mislila, da je kava otrovana. Njezina je duša bila otrovana, otrov je bio jaki, pa je brzo delovao i razoravao telo.Marta je brzo i u postelju pala, a kratko vreme za tim sa Zelenoga Venca pored „Moskve“ prolazio je pogreb.Za sandukom nije nikoga bilo, a ljudi ispred kavane rekoše: — Eno Martu saranjuju... „Draga Katarina, „Stojanka snaži moju u Sodomi i Gomori umorenu i obolelu dušu.Stojanka je melem moje rastrojene duše, moje duše, koja je izgubila pravac i ravnotežu. „Beograd me snaži, Beograd me povraća, ali me ponajviše snaži Stojanka. „Ja sve više osećam, koliko je njizina duša snažna; izgleda mi, da je to meka, topla, privlačna masa.Njezino je telo plastično, sveže i mlado, i ja osećam u svakoj žili, u svakom njezinom mišiću izliv duše.Ta je duša koliko topla, toliko trezvena. „Kad smo bili sami, razgovarali smo intimno.Možeš predpostavljati, da sam joj se tužio radi grehova svojih (ah! to ni tebi ni njoj još sve nisam ni rekao!), a ona me je silno, krepko, sa puno optimizma tešila.Kaže: „ako, ako... sve će još dobro biti!“ Ah, ta njezino „ako, ako“ — koliko u njemu ima neke nove rasne filozofije topline, ljubavi, optimizma i praštanja! Samo da li će sva ta filozifija, sva ta ljubav sav taj optimizam biti u stanju da pomogne, kad glavni udar nastupi, kad rušenje, koje mi se u ovoj silnoj sredini naročito sluti, počne da se zbiva... „Ali ostavimo to! „Stojanka je uveliko zabavljena nacionalnim radom.To te saopštenje, u ostalom, ne iznenađuje, a znaš, da se u opšte u svima pravcima na nacionalnoj stvari radi; ali ćeš se, nadam se, obradovati, kad ti saopštim, da se u nacionalnome radu već izišlo na čistinu.Kriza je prošla, i, izgleda mi, danas se zna, šta se hoće.To je, istina, teško u srbijanskoj vrevi razabrati, ali iz razgovora sa ovom pametnom i energičnom ženom ipak se mogu razabrati glavne crte te simpatične slike. „Mogu ti, pre svega reći, da sam dobio utisak, kako danas Srbija ima sasvim određenu spoljašnju politiku. „Ti znaš, koliko me je bolelo, što sam držao, da Srbija određene spoljašnje politike nema.Znali smo, da ima nacionalnu politiku, znali smo, da u Srbijinome srcu ima mesta za sve narodne delove, da čini, koliko god može, ali njezine određene spoljašnje politike nismo mogli viditi.Žudili smo za politikom jake i određene volje, i, izgleda, to smo dočekali. „Pa šta se hoće? „Načula si već od Lazarevića: na jug! „Sad se vidi, da su radikali, na koje se toliko vikalo i patriote i razmišljeni političari.Stojanka i njezini prijatelji oficiri živo su se interesovali za namere radikalne vlade, hvatali su veze na sve strane, pa i u samome Dvoru, i danas su sasvim načisto sa državnom politikom. »S radošću ti saopštavam, da se ta politika sasvim slaže sa težnjama Stojanke i njezinih prijatelja, i da je, prema tome, otpala potreba nameravanoga pritiska. „Izgleda, da se, i to sa uspehom, radi na Balkanskome Savezu, ali bez Turske, a šta to znači ne treba naročito da ti kažem. „Stojanka i njezini prijatelji stali su na tu mirnu tačku saznanja i sad živo rade na pitanju narodne odbrane.Usmeno ću ti o tome više kazati. „Stojanka, kao što ti napomenuh, melem je moje duše.Pomisli, setila se, da mene pred veče neka tajanstvena tuga hvata, kad dan kraća, pa mi je jedno veče veselo pričala, da ma i malu pojavu sete rastera. „Dan je, draga Katarina, već kraći, i biće sve kraći, i grožđe će uskoro početi da zre, i zrikavci će zrikati; a ja ću biti sve tužniji, što dan bude sve kraći... „Izvini za malo sentimentalnosti! „U ostalom srdačno te pozdravlja tvoj Svaka skoro devojka ima svoju spomenicu, pa je ima i Katarina.Njezina je spomenica od finog zelenog pliša, a okovana je zlatom. Na prvome je listu prizor sa morske pučine.Jedrenjače plove i galebovi lete.Na Katarinine „spomenice“ prvome listu je slika morske pučine, po kojoj jedrenjače plove i galebovi lete... Prvi je zapis od Katarinine prijateljice Jelene, koja joj kaže: da svakom vere ne daje, jer nije sve zlato što se sija, a u školjki da se biser krije. Jedan gimnazijalac na koncu svoje pesme beleži: Katarina je vrlo, vrlo iskrena, u njoj se javlja praiskrenost srpska, ali ona ipak još nije dospela u „sreću sjajnu“. Olga beleži: Koliko li je puta Katarina uzdahnula, pročitavši ovaj stih!Samo izbranima, samo izbranima... Prijatelj beleži: Srbasti gimnazijalac beleži ove lepe stihove: Beleži đak doljnje gimnazije: To su Katarini mili stihovi.Katarina se nada, nada, nada...To je drži. Milica beleži: Školski drug beleži Zmajeve stihove, koji počinju „Nakićeni tvoji svati“... Koliko li se puta Katarini, kad je te stihove počela čitati, prividio njezin pogreb! Čedomilj beleži: Osmoškolac Borislav beleži: Kao što je list na drvetu u proleće svež i veseo, tako je i s čovekom u mladosti.On se veselo ljulja na talasima života uzdižući se i spuštajući se, kako mu se sudbini svidi, pa sve to traje samo kratko vreme.I njegovu glavu oboji jesen u životu, pada i on opada, kao što s lišćem biva, i imali tada razlike među njima?Lista nestane na brežuljku, a njega pod brežuljkom, a što za njim ostaje, to je samo grudica zemlje i nešto uspomene. Beogradski pravnik beleži: U burnoj mladosti, u veku pojezije, radosti — mi se nadamo... ljubimo...Al’ naskoro svega nestaje, pa i žarka ljubav prestaje — i mi stupamo u vek proze.Jedino što nam u tihoj starosti, ko odjek brzo prohujale mladosti, — ostaje— uspomena je.Ona je najslađi začin života, a nada je, što ga krepi. U „Spomenici“ ima zapis od Oberkneževića Jove, koji je zapisan 23.-VIII. 1907., i koji glasi: „Sećaj se današnjeg dana! „Ja, Dara i ti sedili smo u tvojem predsoblju. „U vrtu tvome bila je prava, lepa jesen. „Ti i Dara ste vezle, a ja sam pisao, i tada čuh, kako imaš lepu spremu. „Ti si onda, na moju želju, pokazala svoje darove. „Lepi su, ukusni su; ja sam gledajući ih, bio dirnut.Gledao sam svatove tvoje... „Na stolu mirisao je plavi, lepi spomenak. „Sećaj se današnjeg dana!Ja sam bio srećan gledajući darove tvoje“... Tri godine po tom piše: »Ti si plastična i puna života, ti si za život.Živi, živi, živi... Želim ti pravu sreću! Želim ti, da izvršiš misiju svog oblog, plastičnog, temperamentnog života.“ Predlog, da se pokuša sa lokomotivom na licu mesta ispitati, eda li mladoga Draškovića nije lokomotiva ubila, primljen je i brzo je pristupljeno samoj probi. Na lice mesta izišla je komisija, koja je bila sastavljena od lekara, policijskih činovnika i železničara, a bili su prisutni i predstavnici sviju beogradskih novina. Već ranije bio je načinjen čovek od slame u veličini pokojnoga Draškovića, postavljen je bio na istom mestu među šinama, na kojem je nađen leš, i onda se uz veliko interesovanje prisutnih, krenula lokomotiva. Lokomotiva je išla istom brzinom kao i voz one kobne večeri, i kad je prešla preko čoveka od slame, pojuri i komisija i novinari, da vide, da li lokomotiva kakvo dejstvo učinila. Čovek od slame nije bio nijednim delom lokomotive dirnut! Oni, koji su tvrdili, da lokomotiva nije Draškovića ubila, rekoše: — Eto, sad se vidi, da smo mi imali pravo! Oni, koji su bili protivnoga mišljenja, rekoše: — Ovaj pokušaj nije merodavan.Jedno je čovek od slame, drugo je živ čovek pod lokomotivom; čovek od slame se ne kreće, a živ se čovek možda i uzdigao glavom u trenutku, kud je lokomotiva preko njega prelazila, te ga je mogla čistilica ubiti. I novinari iskazaše svoje mišljenje.Jedni su bili za, drugi protiv.Rosić, koji je nalazio u nesretnome slučaju tajanstvenu beogradsku stvar reče: — Lokomotiva je lepo dokazala, da ubijstvo nije izvršila. Islednik Ranković ćutao je, posmatrao i razmišljao. Rosić mu se približi i reče: — Zar ti sad nije jasno, da lokomotiva nije ubijca! Ranković ga pogleda, i ne reče ništa. Stari Drašković, stalno do dna duše ožalošćen, pristupi Rankoviću i reče: — Kako vam se čini, gospodine Rankoviću? — Ne mogu još ništa da kažem, odgovori Ranković.Stvar je vrlo zagonetna.Da li ćete posle podne biti kod kuće? — Biću.Vi ćete doći? — Doći ću.Gledajte, da budemo sami. — Dođite.Pregledajte sve, što mislite, da treba pregledati; samo da se dođe do istine. — Ono uže, sa kojim su pokojniku bile noge vezane, nije dakle vaše? — Apsolutno nije iz moje kuće.Sva sam užeta pregledao, i ni od jednog ni parčeta nije otsečeno. — Ni platno, što je okrvavljeno nađeno, nije iz vaše kuće?Da li je sve tačno pregledano? — Sve je tačno pregledano; platna take vrste nema u našoj kući, jer tako platno nismo nikad kupovali. — Da nije ocepljeno od kakvog poklona? — Apsolutno ne!Sve smo tačno pregledali. — Da li se gospođa malo primirila? — Nikad se ona, gospodine Rankoviću, neće više primiriti; ali je ipak toliko jaka, da se sa njom može razgovarati. — Mogu razgovarati sa njom o njezinome priviđenju na tri dana pred smrt Ivanovu? — Možete; ona će vam sve tačno reći. — Istina je, dakle, da je imala priviđenje? — Istina je.Mi, do duše, nismo ljudi sujeverni, ali nam to priviđenje nikako ne izlazi iz glave. „Draga Katarina, „Iznenadićeš se, kad ti saopštim da je umro predsednik kabineta dr. Milovan Milovanović. „Iznenadio sam se, uostalom, i sam, jer sam ga još pre tri dana vidio na ulici. „Nego, kako je samo izgledao!Slomljen, istrošen, nagnut! „Išao sam sa Lazarevićem, kad ga videsmo, i Lazarević mi reče: „Vidi Milovana, kako se istrošio.Gotov je; on je svoju misiju svršio“.Ja mu rekoh: „Pa njega tek čekaju krupni državni poslovi“.Lazarević odgovori: „On je dao sve, što je mogao dati.Sad će drugi nastaviti, koji su do sad stojali u rezervi.“ — „Pa on je ipak krupne stvari svršavao!“ — „Svršavao, i mnoge svršio; sad će drugi dalje u delo da privedu, druge, do sad rezervisane snage“. — „A toliko ga napadaju u Srbiji!“ — „I u Srbiji i izvan Srbije, no tako je kod nas Srba! imaš ga ne znaš ga, izgubiš ga poznaš ga“. „Kad se čulo, da je Milovanović pao u postelju odmah se primetila pojava saučešća.Čudna ti je zemlja Srbija.Kaže Lazarević: „U ovoj te zemlji svaka baraba napada, ako si istaknut, ali konačna prava zasluga u Srbiji u prošnju ne ide“... »Kad puče glas, da je Milovanović umro, trebala si Katarina viditi Srbiju.Prevrnula se zemlja za nekoliko sahata.Čudna zemlja, čudna zemlja. »Pre tri dana bacali su blatom na Milovanovića, nazivali su ga berzijancem, udarali po njemu uzduž i popreko, a sad?Prevrnu se zemlja i iz grdnji, iz napada na Milovanovića razvi se iskrena i velika žalost, istinsko poštovanje. »Mrtav Milovanović ožive za nekoliko sahata... »Srbijanac je, Katarina, čudnovat kao protivnik: on te uporno napada, a kad si onesposobljen, u njemu na mah prestaje protivnik. „Pravo reče Lazarević: prava zasluga u Srbiji u prošnju ne ide! „Rekoh Stojanki, Lazareviću i oficirima: — Ne mogu, da vas razumem: do juče ste se na Milovanovića bacali kamenjem, danas od njega pravite legendarnu ličnost.Šta ja to?Da li je Milovanović zasluživao, da ga kamenujete, ili je današnji pijetet zaslužio?Ako je bilo jedno, bilo drugo, jedno s drugim se ne slaže. — More, reče kapetan Jurišić, što ga napadasmo, to je s toga, što u nas svaki dripac tera politiku.Svaki hoće da te cepa.Ako si najbolji književnik, dripac te pocepa na paramparče; ako si najbolji političar, dripac ti obesi kantu pa sve zvoni. — Ama, zar nema solidnih, jakih ljudi, rekoh, da dripce ućutkaju? — Kako da nema, reče major Žarko, ali koji će još da barabe u ovoj zemlji ućutkava.Vreva je ovo, pa se svi deru, a ozbiljno gledaju svoga posla. — Pa dobro, od kud sad od jednom ekstaza za Milovanovića? — Jezgro je ove zemlje, reče Stojanka, zdravo; čestit je ovo narod... — Ali veliki drekavac, reče kapetan Mlađa. — Takih je drekavaca, primeti Lazarević, malo u svetu.Nije rđav, nije pokvaren, ali diže dreku.Ta zbog te nas dreke vi tamo ne razumete; vi držite, sve je to tako kao što se viče. — Kad bi tako bilo, reče Stojanka, u ovoj bi zemlji bili sami lopovi i izdajice. — Pitaš, napomenu pukovnik Đorđe, od kud danas ova ekstaza, za Milovanovića.Ne može se reći, da je ekstaza, nego se jezgra u duši narodnoj probudila.Sad Milovanovića fizički nema, sad ga ne možemo više interpelisati u skupštini, ne možemo ga napadati u novinama, nego nas je smrt njegova opomenula, da napravimo bilans njegovog političkog rada i da se prema njemu opredelimo.I mi smo se eto prema Milovanoviću opredelili. — Vi mu priznajete zasluge? — Njegove su zasluge velike, on je radio na teškom narodnom poslu... — I svršio ga? — U glavnim crtama, i to onako, kako odgovara i shvaćanju naših krugova.Ljudi, koji rade na narodnoj odbrani... — I žene, primeti Lazarević sa osmejkom. — I žene... mogu mu biti zahvalni.Narodna je stvar upućena pravilnom kolotečinom. — A vi? — Kad smo se, reče pukovnik Đorđe, o svemu potrebnom obavestili, i kad smo se uverili, da je stvar narodne odbrane i državnička u pravilnome toku, mi smo svoj rad, kao dopunu državnoga rada, ubrzanim tempom počeli raditi... „O sebi, draga Katarina, pričaću ti, kad se vratim. „Srdačno te pozdravlja Sofija Smiljanićeva sedila je sama u sobi i vezla, pa kad se razmislila o životu, uzdahnula je i ostavila vez, pa je, da se rastrese, počela nanovo da čita „Politiku“. Kad je prvi put „Politiku“ čitala, nije primetila poziv strina-Nerandže Nedićeve, u kojem poziva svoju kćer Natu, da se vrati kući. Čim je Sofija to pročitala, zatresla se i počela je gorko plakati. Zašto je taj poziv uzbudio Sofiju Smiljanićevu?Da li ona zna Nedićevu Natu i strina-Nerandžu?Ili ih, možda, ne zna, nego joj tek žao, što je tako jedna kći otišla neznano u svet i mater svoju ostavila?Ili, ili... Sofija je gorko plakala, i kad se Mica vratila iz posete, zatekla je kako se celim telom trese i gorko plače. Mica beše veselo u sobu ušla, a kad vide, kako Sofija gorko plače, zastade, ne znajući u prvi mah, šta da učini. Čim je malo sebi došla, pređe Sofiji, diže je sa minderluka, stade joj kosu uređivati i suze rupcem brisati.Za tim je uze u nedra i zagrli je levom rukom. Sofiji bi malo lakše, pogleda Mici u oči, i za tim stade nanovo plakati. U to uđe u sobu i Panjimama, začudi se, a kad joj Mica dade rukom znak, da iziđe, ona iziđe. Mica je lepu Sofiju milovala po zažarenim obrazima, brisala joj suze, a kad se ona poutišala, reče: — Nemoj plakati... ti si kod tvoje Mice... nemoj, srce moje plakati... Sofija joj stade ruku milovati. — Ne plači, dušice moja... tu je tvoja Mica... ovde si, zlato naše, među svojima... Sofija uzdahnu. — Ko te je ožalostio, zlato naše... ne sme tebe u ovoj kući niko da žalosti. Poručnik Voja uđe naglo u sobu. — Ih, ala ih pobismo! Mica mu dade znak, da iziđe, i on začuđen izađe. — Vratio se gospodin Voja iz Stare Srbije... — Eto, vratio se. — Ala je pocrnio!A šta mu je ono na desnom obrazu? — Valjda rana od bombe ili od kuršuma... — Niko te, zlato naše, od nas ne ožalosti? — Niko... — A zašto se zlato naše toliko ožalostilo? — Tako... došlo mi teško... — Ne sme tebi kod nas teško da dođe... ne da Mica, da njezinom zlatu teško dođe... Sofija se nasmeši pa je poljubi. — Sve je dobro... sve je prošlo... — Kaži, zlato, ako ti je kod nas nešto krivo. — Dobro mi je... ostavi... prošlo je, reče Sofija i opet je poljubi. Mica je gledaše radoznalo. Uđe Pantata noseći šunku i hleba. — Šta je?Nešto žao došlo!Ne sme, sokolovi moji, ovde u kući da se plače.Ded’, pomozite Pantati, reče i poče seći šunku.Pružajući Sofiji parče, reče: — Dela, malo da se osolimo. — Hvala... sad ne mogu... — Ta šta ne možeš, uzmi samo!Ej, gde je komita! Potporučik Voja uđe. — Naredi piva! Voja ode i vrati se sa nekoliko boca. — A mama? — Evo je. Panjimama uđe, sede do Sofije, pruži joj parče šunke i reče nežno: — Hajde, služi se... Sofija primi šunku i parče hleba. Voja otvori flaše, Mica nasluži pivo u čaše, a Pantata reče: — Hajde sokolovi moji.Za zdravlje našeg komite, koji se sretno vratio. Kucnuše se, a Voja reče: — Ala ih pobismo! — A šta je to, more, na licu? reče Pantata. — Ništa... malenkost... od bombice... — Da, reče Panjimama, od bombice... tako oni... da mi moj sin pogine... — More, glaj se posla, reče Pantata. — Batali, reče Voja, odmahnuvši rukom.Kakvo poginuti... pa i ako poginem... Čitavog leta je god. 1912. u Beogradu, pa i u celoj Srbiji, vladala neobična uzrujanost.Kao da je vazduhom neprestance prolazila nekva čudna električna struja koja je uznemirivala i krv i dušu svakom sinu i svakoj kćeri napaćene Srbije.Svak je osećao da uskoro mora nešto krupno doći, što će duboko zaseći u život vaskolikoga naroda srpskog.I, divno čudo, niko nije u Srbiji, ni za tren oka posumnjao da događaji kojima se išlo u susret, koji se kao oblak iza brda valjahu, Srbiji moraju samo novu slavu doneti.Sa najtvrđim samopouzdanjem, sa grozničavom nestrpljivošću se očekivalo samo — da se otvori ustava tim krupnim, sudbonosnim događajima, da poteče bujica narodnog oduševljenja i borbe za svoje stare idejale. Ali se vlada Srbije do grla zakopčala pa nikojim znakom da pokaže narodu svoje smerove.Jasno je bilo samo to, da vladi godi svaka pojava u kojoj se izražavalo to samopouzdanje i vatreno oduševljenje narodno, kad god je i gde god je sevnula misao o oslobođenju potlačene braće. Uzrujanost naroda je porasla do razdraženosti kada je turska vlada, u polovini septembra 1912. godine, objavila da će se oko Jedrena izvršiti vojnički manevri.A javno mnjenje je u Srbiji odmah ustanovilo da se tim hoće da maskira mobilizacija turske vojske. Kako je shvatila diplomacija u Beogradu, na Cetinju, u Sofiji i Atini taj turski postupak, vidi se iz toga, što su nekoliko dana iza te objave, kraljevi sve četiri hrišćanske države na Balkanu, u jedan isti dan, izdali ukaz o mobilizaciji.I što se donde u Srbiji samo želelo i nagađalo, postalo je jasnim faktom, da su balkanske države sklopile savez protiv Turske Carevine.A to saznanje je potenciralo, ustostručilo veru i pouzdanje srpskoga naroda u lepšu budućnost njegovu. Evropska je diplomacija još i sada izvijala i ovako i onako, da spreči rat protiv Turske.Našla se i taka velika sila u „prosvećenoj“ Evropi, koja je kao neoborivo načelo istakla: ma kako taj rat ispao — status quo na Balkanu ne sme se menjati. Ali ni to nije smetalo junačkom duhu Gospodara kamenitog stenja Crne Gore i njezinih divnih sokolova, da — već 26. septembra — izda ratnu objavu svome vernom narodu, pozivajući ga u boj protiv petstogodišnjega dušmana i ugnjetača naroda srpskog, objavljujući ujedno vascelomu svetu, da će se sad uz rame Crne Gore boriti još tri udružene kraljevine balkanske. To je posvedočila — 5. oktobra — ratna objava kralja Petra, a malo za tim i ratna objava kraljeva Bugarske i Grčke. U Beogradu je vrilo i vrvilo kao u mravinjaku; kao u košnici kad se roj sprema da se pusti. U svima državnim zvanjima, u gradskim upravnim odeljenjima, u školama, raznim zavodima pa i u privatnim domovima, a ponajviše u kasarnama i u pisarnici organizacije za narodnu odbranu, — jednom rečju: u celom Beogradu se spremao brz polazak na granicu. Pod zastavu pozvani vojni obvezanici i dobrovoljci doletali su sa sviju krajeva i otimali se koji će pre da se prijavi svojoj komandi, odnosno odboru za primanje dobrovoljaca.A svakom je iz očiju sevala radost, što mu je pala u deo sreća da osveti Kosovo, za čim je Srbin teliko stoleća žudeo; o čemu mu je vila, posestrima Kraljevića Marka, od pogibije cara Lazara sveudilj snove snovala; o čemu su mu tanke strune na guslama i milotužne pesme narodnoga guslara toliko besedile. Došla je hora kad se mrijeti mora!A srpski su junaci povrveli u boj, u smrt, kao u svatove. Sav Beograd izgledaše kao golem logor, a domovi iznutra kao radionice u kojima se seklo plakno, krojilo i šilo rublje, posteljina i zavoji. U više školskih dvornica držahu se predavanja o negovanju ranjenika.Te dvornice behu prepune vrednih slušalaca.Rodoljubive Srpkinje pohitaše onamo da se nauče kako treba priskočiti u pomoć onoj braći, koju zla kob zadesi u okršaju sa neprijateljem. Članice Srpskoga Crvenog Krsta podeliše uloge prema potrebi izabranim odborima svojim, da funkcionisanje skupnoga rada nigde ni za dlaku ne zapne. Stojanci je palo u deo vođenje onog odbora kojem određeno beše da prima i popisuje dobrovoljne rezne priloge za ranjenike.Uz nju je zaposleno bilo u tom odboru još osam vrsnih Srpkinja, među kojima beše i Jovanka, mlada nastavnica više devojačke škole, koja je vodila popis prispelih priloga i svu korespondenciju toga odbora. Taj je odbor, odmah od prvog dana, imao pune ruke posla.Prilozi su stizali gomilama. Jednoga dana uđe jedna sredovečna, snažna seljanka sa golemim zavežljajem na leđima.Dok ona spuštaše taj teret, dotle odelo njezino privuče na sebe pažnju sviju prisutnih gospođa. Stojanka se primače k njoj pa je zapita: — Otkuda si ti, draga? — Ja sam čak s onu stranu Drave.Od groba Stevana Štiljanovića — odgovori seljanka. — Pa si se iz te daljine potrudila ovamo? — Nije to ništa daleko, kad treba poći braći u pomoć. Stojanci zadrhta glas u grlu: — To je lepo od tebe, draga, i srdačna ti hvala u ime onih, kojima je taj dar namenjen. Čekajući da na nju dođe red, seljanka je radoznalo posmatrala sve što oko nje biva pa kad se Stojanka opet nađe pokraj nje, zapitaće ju: — Je li, gospo draga, ko su to, šta su te srpske komite? — To su, draga, naši junaci koji nose i traže smrt.Nose je dušmanu, a dragovoljno je traže za sebe... — Ne našli je, da Bog da! — upade seljanka glasno. — To su srpski sokoli — nastavi Stojanka — koji se zaveriše ili da dušmana satru, ili da svoje glave ostave na bojištu.Njihova družba zove se: Legija smrti. — Vesela im i blagoslovena majka koja ih porodi! — uskliknu seljanka, puna ushićenja i radosti. Kancelarija odbora za primanje dobrovoljnih priloga ispraznila se tek posle sedam časova uveče. Od vojničkoga logora, pa kroz sav Beograd, do železničke stanice, horili su se veseli usklici i rodoljubive pesme srpskih vojnika koji polaziše na granicu, a građanstvo ih pozdravljaše sa željom, da se što skorije nađu na Kosovu, da tamošnjoj potištenoj braći svojoj izvojuju odavna očekivanu slobodu. Već je i noć pala, a živa vreva nikako se ne stišava.Po kafanama i krčmama vri kao na vatri.Niko ne pomišlja na počinak.Sve je obuzela bujna želja, da se što pre otpočne okršaj, da se satre stari dušman, da se istrebi zlo u neoslobođenim srpskim zemljama. Nedeljko Lazarević nema ni toliko strpljenja, da sedeći popije kafu.Neprestano juri iz kafane u kafanu, iz krčme u krčmu; zastaje kod svakog stola samo da uzvikne »Živeo kralj Petar!« ili »Živela srpska vojska!« pa tim da potigne čitav urnebes od radosna klicanja. U jednoj omanjoj sobi kod »Crnog Orla« zapnu mu za oko dva strana lica gde po strani sede za malenim stolom i vedra pogleda posmatraju život oko sebe.Jedan je visok, podbrijane brade, u dosta olinjaloj bluzi fabričkih radnika, sa šeširom od uvoštena platna.Drugi je onizak ali srčan, u čohanom odelu Srbina ne Bačke.Ljudi su to od svojih trideset i pet do četrdeset godina. Pred njima su dve boce vina, ali ga slabo piju.Osluškuju sad na jednu, sad na drugu stranu i po koji put se i njima otme iz grudi poklič: „Živela srpska vojska!“ i „Živeo kralj Petar!“ ili: „U pomoć braći!..Smrt dušmanima!“ Lazarević im nazva Boga, sede za njihov sto pa se okrenu k Bačvaninu: — Otkud vi, braćo, ovde? — Eto, — reče Bačvanin odrešito — došli smo i mi braći u pomoć. — Zar da se bijete sa mrskim Turčinom i ljutim Arnautom? — Bogme da se bijemo! — odgovori Bačvanin, smeškajući se. — Ali u boju se i gine. — Dabogme da se gine, ali se bar zna zašto — odvali Bačvanin. Lazarević se okrenu onom visokom: — A otkuda si ti, brate? — Ja sam sa Primorja pa, eto, i ja dođoh braći u pomoć. — Pa šta ste naumili ovde? — Hoćemo da stupimo u srpsku vojsku kao dobrovoljci. — Lepa vam hvala, braćo, na toj plemenitoj nameri, ali, koliko mi je poznato, Srbija, zasada, nemisli primati strane podanike kao dobrovoljce u svoju vojsku. Dalmatinac se ispravi, trže tanak štilet ispod bluze pa ga podnese Lazareviću. — Vidite ovaj štilet, gospodine?Oteo sam ga od jednoga Talijana na Rijeci, u času, kad mi šćede s njim brata probosti.Nehtjedne li mi Srbija dati oružja, ja ću sa ovim golim štiletom poći, i nezvan, onamo gdje će srpska vojska da pokaje tužno Kosovo.Ne zadrža mene, gospodine, niko od toga.Probiću se ja onamo ma i stranputicom. — Ni mene — dodade Bačvanin odlučno. — Ako se ne nađe za me puške u Srbiji, ja ću, o svom ruvu i svom kruvu, pa bilo to s kakvom toljagom ili s levčom, udariti na prvog Turčina, pa ću tako doći do turske puške. Lazarević promeri očima obojicu, čudeći se toj neobičnoj odvažnosti.Zamisli se malo pa ih zapita: — A bi li ste vi stali u četu srpskih komita u Legiju smrti? — Svejedno je to meni, a našao smrt u vojsci, a našao ju u legiji.Samo sam rad da se i ja osvetim Turčinu za Kosovo — otseče Bačvanin. — Pa da se sastanemo sutra ujutru opet ovde. — Hoćemo — pristadoše oba osvetnika. Lazarević se rukova s njima i odjuri kao vetar. Sutradan su, oko podne, i Bačvanin i Dalmatinac ponosito koračali u redu černika prema železničkoj stanici, a odande ih ratni voz, uz pesmu i klicanje, odveze put Kosova. Umorna od neprekidna posla, gotovo iznemogla od uzrujanosti, Jovanka je već podnoć stigla u svoj skroman stan. Služavka joj, odmah pri ulazu, predade pismo što joj ga pred veče donese jedan od novih pismonoša Beogradskih, đače iz trećeg razreda osnovne škole. Jovanka pritište pismo na grudi i uleti s njim u sobu, k sveći.Ruke joj zadrhtaše od radosti i uzbuđenja kad spazi bratovljev rukopis, te joj se otkinu od srca bolan glas: „Oh, Mile, jedino dobro moje!“ Mile u istini beše jedino dobro Jovanci.Kao poletarci ostadoše bez oca i majke, i bez igde ikoga bližnjeg svoga.Ona ne beše još dovršila nauke iz više pedagogije kad se na njezina ramena srušila briga i o sebi i o bratu, po godinama mlađem od nje.A ljubila je brata svoga i pazila na nj više nego na zenicu oka svoga; ljubila ga je kao što samo Srpkinja seja ljubi brata od zakletve.I sva sretna beše kada ju postaviše nastavnicom u višoj devojačkoj školi, a Mile položio ispit zrelosti. Ali, eto, izbi rat sa Turčinom, i Milana odnese rodoljubni žar u četu srpskih komita, da se sveti zlotvorima za tisuće i tisuće nevinih žrtava, da se bori za slobodu potlačene raje u starim srpskim zemljama, čije su patnje već i Bogu dotužale. Brat joj piše: „Mila moja sele! - Evo ti prvog pisma što ti ga pišem (5. okt.) na kolenu, sedeći pod gorostasnom bukvom, na vlažnoj travi, u padini pod Veljom Glavom, a u logoru ljutih osvetnika u komitskoj četi nebojše kapetana Božina.Ne mogu ti, sele, ocrtati radost moju što sam doživeo da i ja potečem u pomoć ojađenoj braći, tim petvekovnim robovima srpskih krvoloka.Sav gorim od želje da se što pre sukobimo sa besnim Turčinom i zlikovcem Arnautom.Da znaš oduševljenje i junačku odvažnost naše čete, i sama bi poželela da vojuješ u družini tih sokolova.Ja poznajem tvoje nežno golubije srce, ali znam i onaj žar srpskoga rodoljublja što raspaljuje tvoje ženske grudi.Oh, da si kojom srećom i ti muško pa da se jedan uz drugoga borimo!Dvojica nas bi se mogli bolje odužiti otadžbini, dvogubu žrtvu prineti za slobodu jadne braće naše. Ali ne brini se, sejo.Bratac će ti i sam osvetlati obraz.Ako padnem u boju, moja će smrt i tvoja dika biti, jer si me, mesto majke, ti učila ljubiti slobodu; od tebe sam prisvojio nauk, da je najuzvišenija vrlina — za rod svoj umreti. Ostaj mi zdravo, i budi spokojna. Ljubi te tvoj brat Pročitavši ovo pismo, Jovanci obuze dušu i ponos i tuga. U prvom zanosu gotovo da klikne — Brate moj, diko moja!Ne treba da mi se ispovedaš.Ja znam tvoju radost, ta i sama ju osećam, što si doživeo, što smo je oboje doživeli da pođeš u pomoć zarobljenoj braći našoj...Ali jaoj meni, sinjoj kukavici, ako mi te zao udes snađe, ako mi padneš, ranjen, u dušmanske ruke; ako ti krvnici naši probodu mlađane grudi, a tvoja seja ne može da ti iz daljine doleti da ti previje ranu, da te ranjena neguje i dvori.Jer znaj, brate, da je sestrina nega najsvesrdnija, da se pod sestrinom negom i najteža rana isceljuje. Pročita i opet bratovljevo pismo pa joj se misli zadržaše na poslednjoj rečenici. — Kažeš: ako padneš u boju, tvoja će smrt i moja dika biti...Ta ja sam se s tobom uvek dičila.I sad se dičim s tobom, dični osvetniče moj...Ali kuku jadnoj meni ako se to obistini...Hoće li ponos i dika sa tvoje smrti biti veća i snažnija od tuge moje za izgubljenim bratom?..Hoće li sestrino srce biti dosta snažno da odoli bolu za poginulim bratom?..Znam šta sam dužna rodu svom, ali se bojim da bi se mogla ogrešiti o srpsko rodoljublje, i onda i sama sebi poželeti smrt... Služavka je uzbuni sa pitanjem — hoće li joj uneti večeru? — Nemoj, čedo moje — reče joj Jovanka tužnim glasom. — Večeraj ti, a ja ću odmah na počinak.Umorna sam pa mi nije do večere. I pođe odmah da namesti postelju. Kad je već sve spremila za počivanje i zbacila sa sebe sve odelo, Jovanka je, sedeći, već i treći put čitala pismo. Sad joj se misli zakačiše opet za drugu rečenicu. — Veliš, brate, da sam kojom srećom i ja muško pa da se jedan uz drugoga borimo...Divna misao!..Dvojica bi se mogli bolje odužiti otadžbini...Dvogubu žrtvu prineti za slobodu braće svoje...Divna misao!..Oh, što nisam muško!.. Ona se čisto sneveseli što nije muško.Spusti pismo na sto pa se sva predade jadanju što je majka rodi devojku. Najedared se trže pa gnevno zapita: Pa zar ja ne bih mogla vladati puškom i bajonetom?..Zar ja ne bih mogla dobaciti bombu do neprijatelja?..Zar moje oko ne bi moglo uzeti na nišan dušmana?..Zar ja ne bih mogla poginuti za slobodu?..Jest, i u mojim žilama teče srpska krv.I u mojem srcu plamti rodoljubni oganj osvete za sve one muke i patnje što ih je pretrpio, pa još i danas trpi od azijatskih zulumćara, neoslobođeni narod naš. U ovom trenu udari Jovanka dlanom po stolu, poskoči hitro i ponosno, uzdignute glave kliknu odvažno: „I ja ću u komitsku četu!..Uz tvoje rame, brate, i ja ću da pođem braći u pomoć!..“ Sutradan, služavka Jovančina već nije mogla izdržati da ne uđe u spavaću sobu svoje gospođice.Bojala se da joj nije pozlilo noću, ili...Bože okloni... da nije...? Nije njezina gospođica nikada tako dugo leškala u postelji, a kamo li sad kad je u takom velikom i važnom poslu. Na prstima se domakne do vrata spavaće sobe i stane osluškivati.Ne čuje ni glasa ni daha.Odvaži se da zakuca, a celim telom joj prođe neka ledena struja kao da joj se krv smrzava.Ne zna ni sama je li uistinu zakucala, ali joj se i duša i telo otkravi kad ču Jovančin slabačak glas. — Hoćeš štogod, Ano? Devojka rupi u sobu, javi poplašena. — Jao, gospođice, ja spremila kavu pa čekam, čekam, a vi nikako da ustanete.Pomislim, da vam nije što pozlilo?A ovamo znate kakav vas posao čeka.Pa najposle rekoh, hajde da vas probudim.Deveti je čas, a posao je.Pa kao velim, hajde da.... I devojka bi ispredala i dalje, da joj Jovanka ne prekide žicu. — Ostavi me na miru, Ano.Nisam noćas oka sklopila.Umorna sam i izmučena od nesanice. — Ali bar kavu da popijete. — Posle.Već zaključaj kuću pa otidi do gospođe Stojanke i reci joj da ja danas ne mogu na posao.Reci joj, molim je da me izvini.A kako mi bude bolje, evo me opet onamo. Devojka je savesno izvršila poruku.A kad se vratila, nije mirovala dok nije navela svoju gospođicu da popije vrelu kavu. Jovanci se polako prikrio san i spavala je mirno dok joj Ana, bez kucanja na vratima i bez dozvole, ne unese ručak i sede kraj nje na postelju te joj pođe prinositi zalogaj po zalogaj, kao teškom bolesniku kakvom. Jovanka se nasmeši na tu iskrenu dvorbu i poslušno primaše ponudu koja će je osnažiti, ali je ipak taj, pa i drugi dan ostala u postelji.Čak tamo pred veče drugoga dana ustala je, samo tek da izađe malo na svež vazduh. Trećega dana, tek što je Jovanka naumila da pođe, silom, na rodoljubivi posao svoj, dotrča joj hitar pismonoša, predade joj pismo i, dok bi dlanom o dlan, nestade ga. Jovanku potrese nova uzbuđenost.Spusti se na minderluk i grozničavom nestrpeljivošću rastvori pismo te uze da ga čita: „Draga moja Jovanka! — Volijem ti što sam u četi kapetana Božina nego da mi je ko dao sve carevo blago!Uz njega bi, čini mi se, i zec morao lavom postati.Nema te ratne opasnosti pred kojom bi on okom mrdnuo.Uz njegovu komandu kao da i junački duh njegov uleti u svakog četnika.Sretan sam, presretan, što sam dospeo u njegovu četu.Pomisli: u našoj se četi bori i jedna devojka komita. Ali, da počnem od A. Juče, već u večernji sumrak, stigosmo u ovu divnu goru, tik pod našu karaulu na Veljoj Glavi.Komandant, kapetan Božin, naredi da se postavi straža oko našega šumskog logora, a on sam uspne se do naše karaule.U ovoj beše samo dvanaest srpskih stražara. Kad je izvideo i našao da je onde sve u redu i da je i turskoj karauli sve mirno, vrati se u naš logor i, kao da je u njemu odrasto, prući se na vlažnu travu i opalo lišće pod jednom bukvom, a mi se spustismo niže u padinu gde su komite već potpirili vatre i oko njih posedali da se malo založe. Spavao sam ti tu noć, sele, pod vredrim nebom, kao na svilenu dušeku. Danas — 6 okt. — već pre zore besmo svi na nogama.Noć beše studena, pa se poranilo da se grupišemo oko ognjeva. Čim se rodio dan, sakupismo se najednom čistacu, postrojismo se u četiri voda i otpoče vežbanje. Oko nas svud tišina, samo se čuje komanda kapetana Božina. Posle vežbe siđosmo opet ka ognjevima.Istom nekoji počeše da savijaju cigaretu, a doleti jedan četnik i javlja: „Borba je otpočela!“ Za tili čas spremismo se na polazak i, s kapetanom na čelu, ubrzanim korakom pođosmo uzbrdicom ka Veljoj Glavi. Od nas na desno čulo se puškaranje.Dakle borba je zaista bila otpočela. Na kraćoj distanciji od naše karaule kapetan zaustavi četu i pođe, sa dva četnika, da prosmotri njezino stanje.Ubrzo se vrati otuda i rasporedi četu.U to zapucaše Turci sa svoje karaule na nas.Mi poletesmo, kao iz puške, i padosmo pod samu karaulu. „Napred! pali bombu!“ — komanduje Božin.Sad nastade tresak i urlikanje Turaka i Arnauta.Dinamit!“ zaklikta opet kapetan Božin.Komitski inžinjer Šumarević izleti iz naše karaule i dok bi se prekrstio, dinamit je već ležao na pragu turske karaule. Lezi!“ komanduje dalje Božin, i u drugom trenutku, regbi, grom udari u tursku karaulu.Vrata se razjapiše a iz karaule pokuljaše Turci te udariše nizbrdicom.Padoše u nekvi šanac i otuda stadoše sipati vatru na nas, ali zamalo. Eh, sele, moja mila sele, — sad da ti je bilo stati pa gledati!..Kapetan Božin sam poleti u tursku vatru, zažeže bombu i baci je među Turke.Nastade nov tresak.Nekolicina, koje zdravih koje ranjenih Turaka pojuri iz šanca dalje niz brdo, ali ih, već na trećem skoku, dostigoše naši kuršumi i oni mrtvi popadaše. U kaurili je ostalo bilo još nekoliko Turaka koji i dalje sipahu uporno vatru na nas. — „Još jedan dinamit!“ i „Natrag!Lezi!“ komanduje hladnokrvno Božin.Dinamit tresnu, mislim gora se prolama.Zidine turske karaule poleteše u velikom komađu na sve strane, a s njima odleti, pravo u dženet, i onih nekoliko jogunastih Turaka koji se ne htedoše živi predati. Mi smo, toga dana, svoju zadaću izvršili. Turska je karaula na Veljoj Glavi razorena.Sa nje ne će više Turčin gađati u srpske grudi.Iz ovoga kratkog ali žestokog okršaja Turčin nije nijedan izneo žive glave.Nas nijednog ništa ne zaboli. Sada čekamo srpsku vojsku pa da pođemo s njom na jug, na Kosovo. Ovo ti pišem u sobici srpske karaule na Veljoj Glavi, koja dominira celom okolinom, i koja je od danas srpska i božja.Pišem ti ove redove, a ovamo svaki čas osluškujem — kad će zatrubiti truba srpskih bataljona koji treba ovim putem da udare. Čini mi se — čujem je već. Budi mi zdrava i ne beri brige za mene...Hrabroga sreća prati. Ljubi te tvoj brat, Jovanka spusti pismo u krilo i uze spokojno prevrtati po pameti sve što je u njemu čitala.Na njezinu odluku, da i ona stupi u komitsku četu, beše već udaren pečat, pa je sad mirnije razmišljala o prvom sukobu, u kojem se i njezin brat borio.Dva-triput je ponavljala u sebi one reči iz bratovljeva pisma: „U komitskoj četi kapetana Božina i jedna devojka vojuje; a na te reči joj se nadovezivalo pitanje: — nema li i ta devojka brata, ili možda dragoga, u toj četi?Ili ju je samo ognjen patrijotizam odveo onamo? I prvo i drugo i treće je jednaka vrlina.Svaki od tih povoda u jednakoj meri zaslužuje poštovanje i divljenje. S tom presudom ustane Jovanka sa minderluka, turi pismo u vezenu, svilenu torbicu svoju, da ga pokaže svakomu s kim se god sretne; oh, ta, kad bi mogla, da ga pokaže celom Beogradu, celoj Srbiji, vaskolikom Srpstvu. — Prvi sukob je na Veljoj Glavi sretno dovršen!Neka nas ta sreća prati do kraja borbe! — završi Jovanka glasno i, puna radosti, ode da opet prima dobrovoljne priloge za srpske ranjenike. Srbija je munjevitom brzinom izvršila mobilizaciju.Srpska je vojska, sa zapetom puškom, stojala na granici i svakog časa čekala da joj kralj dovikne: „Napred!“ Ali se s tim pokličom otezalo nekoliko dana, zbog nedovršene spreme, čega li, u Bugarskoj. Turci se nisu osvrtali na to, što rat još nije objavljen.Kao što im nikad nije bila, tako im ni sad ne beše na umu nikoja odredba međunarodnoga prava, nego mučki, 1. oktobra, izjutra rano udariše sa svojim trupama i množinom okolnih Arnauta na srpsku granicu kod Ristovca, i borba se razvila na celoj liniji od Ristovca do Gornjeg Vrtogoša.Jedno krilo srpske vojske, potiskujući turske trupe, prodrlo je bilo već na tursko zemljište, ali, pošto rat još ne beše objavljen, odagnavši Turke na celom frontu, vratilo se opet u svoje položaje. U to se doba bojevi na čitavoj crnogorsko-turskoj granici već u veliko behu razvili.Najmlađi sin kraljev, knjaz Petar je još 26. septembra ispalio prvi crnogorski top na Planinicu.Za prvih pet dana zauzeše Crnogorci Dečić, Tuzi, Vranju, Šipčanik, Bjelo Polje, i zarobiše tri tisuće turskih vojnika.Ne pitajte koliko je srpskih sokolova, u tim bojevima, palo mrtvih i ranjenih.Crnogorac samo o pobedama vodi računa, a o mrtvim i ranjenima ženske tužbalice zbore.Narodni guslar peva i žive i poginule junake. U Beograd i srpskoj vojsci na turskoj granici stižahu, skoro svakog časa, brzojavni izveštaji o dičnim pobedama i neprekidnom napredovanju crnogorskih trupa.Nije čudo, dakle, što su i Srbijanci muku mučili što već jednom i kod njih bojna truba ne zatrubi. Razne tajne organizacije i zaboravile već svoje nekadašnje ciljeve.Razišle se same od sebe.Želja kraljeva i kraljevske vlade spojila se sa željom naroda.Jedan jediti, jedan i isti cilj lebdi pred očima i krune i svakog pojedinca u zemlji srpskoj.Sve stoji spremno da se poleti u boj.I ipak se još čeka.Da, čeka se, vele, da se i Bugarska potpuno spremi za rat, šta li radi. I bolnice su spremne da vrše svoju čovečansku, ali žalosnu dužnost.I stotine nežnih ruku srpskih sestara su spremne da primaju i brižljivo neguju svoju ranjenu braću koja će proliti krv za slobodu onih, tamo, patnika u nekadašnjoj Srpskoj Carevini. Sve je spremno, samo se čeka ona kraljeva reč: „Napred!“ Jovanka je do podne radila, punom odanošću, u odboru za primanje dobrovoljnih priloga.A kad se njezina pisarnica u podne ispraznila i odborkinje poodlazile, za jedan čas, domovima svojim da obeduju, i kada je ona ostala sama sa gospođom Stojankom koja se do večera nije micala iz tih prostorija, onda se ispovedila svojoj dobroj predsednici da nije više zadovoljna sa ovom službom koju čini rodu svom. — Sićušan mi se čini — reče — ovaj moj rad.Što ja činim ovde, to bi sve mogla i jedna učenica moja posvršavati.A ja osećam u sebi neku neobičnu snagu koja me vuče onamo gde se junačka krv lije.Ne mogu odoleti dalje toj snazi.Ja odoh da se prijavim u četnike.Idem da se borim uz brata moga.U komitskoj četi kapetana Božina. Stojanka je udivljena slušala tu ispovest Srpkinje devojke, a na kraju joj grunuše suze iz milosnih očiju pa zagrli i ižljubi zažareno lice mladoj junakinji. — Koji narod ovake kćeri rađa — reče — taj mora svaku silu pobediti! Posle kratka obeda sa gospođom Stojankom, mlada junakinja ode pravo u komandu srpskih četnika. — Čim mogu služiti, gospođice? — predusrete ju ljubazno dežurni oficir. — Želim da stupim u komitsku četu gospodina kapetana Božina. — U komitsku četu?! — začudi se oficir. — Jest — ogovori Jovanka odvažno. — A zašto baš u četu gospodina kapetana Božina? — U toj četi mi i brat vojuje. — Grehota bi bilo za vas, gospođice, da poginete u boju. — Brat će me osvetiti. — Ne dao Bog nijednom od vas, ali ako bivaš brat pre vas poginuo? — Onda ću ja njega osvetiti. Nakon jednog časa, Jovanka je, u komitskom odelu, s puškom u ruci, izašla iz četničke komande. Kad je stupila u predsoblje, ona lupi s puškom o tle i zadovoljno reče: — Tako.Sad sam i ja spremna. Od onoga oficirskog društva, članova do skora postojale organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, koje smo jedne noći videli na sastanku u udovičkom salonu gospođe Stojanke, ostao je u Beogradu samo major Žarko, organizator komitskih četa.Drugi svi behu na granici, kod svojih pukova. Na dan 4. oktobra, u deset časova uveče, otpravio je major Žarko i poslednju četu, na čelu joj sa potporučnikom Vlajkom koji mu, do toga dana, dodeljen beše na službovanje.Vlajkovo će mesto, od sada, biti popunjeno jednim umirovljenim poručnikom, koji se tužio i Bogu i ljudima na svoju sudbinu što ga majka nije za dva tri desetka godina kasnije rodila, da bi i on sada mogao poći u boj za zavetnu misao Srbinovu. Otkako je mobilizacija naređena, major Žarko nije imao ni vremena ni prilike da se nađe sa Stojankom.Gore pomenutoga dana, posle večere, uputi se k njoj u pohod.Zatekao ju je kraj stola, u mekoj, naslonjači, a pred njom gomila raznih novina. Čim je major kročio u salon, ona baci novine u stranu i pođe, radosna, njemu u susret. — Oh, majore, dobro mi došao! — Bolje te našao! — otpozdravlja je major, neobično veseo. — Nosiš li mi dobre glase? — Nikad bolje!Pouzdano sam saznao da će se večeras, u krunskom savetu, odlučiti objava rata.Proklamacija se već štampa.Sutra će je kralj potpisati. — Živeo, dobri vesniče moj! — Živeo rat! — uskliknu razdragan major Žarko. — Sedi, molim te, pa mi ispričaj potanko sve što znaš. — Ma, kud ćeš više.Eto, rekoh ti sve što znam — odgovori major, smeškajući se, i sede prema Stojanci kraj stola. U to bahne, kao iz neba, Lazarević i, držeći šešir visoko u ruci, uzvikne gromko: — Živeo rat! — Dakle i ti potvrđuješ tu radosnu vest? — pritrča mu Stojanka i rukova se s njim srdačno te ga odmah povede k stolu, da sedne. Lazarević, spuštajući se na naslonjaču, pogledi svoj časovnik i onda otvori kazivanje. — Sad je pola dvanaest.Pre po časa je završena u kraljevom dvoru najznačajnija sednica ministarskoga saveta u Kraljevini Srbiji.Zaključena je objava rata.Naša vojska sutra prelazi tursku granicu, i ne će se, ako Bog da, zaustaviti dok ne stigne do Ohrida i do Adrije.Kako ono kaže pesma?„Što je nekad bilo naše, mora opet biti naše!“ Svetrojima se lice zasija u radosnom osmejku.A Stojanka će, vidiš, sva blažena: — Ne mogu dovoljno blagodariti Bogu što sam dočekala da budem svedok ovih najznamenitijih događaja u povesnici Srbije. — Preporađaju Srpstva na Balkanu — dopuni Lazarević Stojančine reči. — Baš ti hvala, Nedeljko, što si pohitao k meni sa tom vesti — reče Stojanka i pruži ruku Lazareviću.A ovaj nastavi: — Kad saznadoh šta je svršeno večeras u dvoru, prvo mi pade na um ti.Idem, rekoh, da je obradujem.A mišljah, ne znam kako me zavara pomisao, da ću ovde zateći sve naše društvo, pa će po tome i radost biti šira.Ali, kako vidim, naše se društvo vrlo, vrlo proredilo. — Ne mari!Kamo sreća da smo i mi s njima onamo komandovani — primeti major. — Vi i ovde vršite rodoljubnu dužnost.A mora neko i ovde da ostane — utešavaše Stojanka majora. — A šta vele, Boga ti, te tvoje novine — upade u reč Lazarević, samo tek da skrene razgovor na drugu stranu, jer je spazio da se majoru Žarku navlači oblak na čelo.Lazarević je znao, da Žarka užasno peče to, što je on ostavljen, ma i privremeno, na službovanju u Beogradu, dok njegovi drugovi odoše da beru lavorike na bojnom polju. Stojanka mahne rukom: — Batali!Već su mi postali otužni nekoji strani listovi sa njihovim besmislicama i egavim pretnjama.Sad, kada je već ceo svet uvideo da Balkanskim saveznicima ne pada na um da izvučenu sablju ture natrag u korice: jedan je inostrani list našao veoma smešnu, da ne rečem ciničku utehu za svoju propalu politiku.U nemoćnom gnevu svom rezonuje čovo: — pa kad baš hoće ti duodec kraljevi da ratuju, neka im je prosto.Njihov će savez, veli, trajati samo donde dok ne svrše rat protiv Turske.A otmu li što od ove, onda će se pokrviti među sobom, zbog podele plena. — Ako, ako — primeti Lazarević —.U ostalom, neka njih ne boli za to naša glava.A da bi im to činilo radost, o tom nimalo ne sumnjam.Izjaloviće im se i to proročanstvo. — Mahni đavola! — reče major i nastavi tišijim glasom —: Pravo da vam kažem, ja nemam vere u one, tamo, u Sofiji. — More bre, ako su Bugari prepredeni, vala nije ni Pašić kozu sisao — obrecnu se Lazarević. — Bugari!..Ne bih ja imao ništa protiv naroda bugarskog.Ali drugo je Srbija, u kojoj narodna dinastija vlada i narod sa dinastijom jedno oseća i jedno misli, a drugo je Bugarska. — Zar si zaboravio, majore, onu!„Bog čuva Srbiju!“ — Nisam zaboravio.Ali se nekako nameće pitanje: nije li taj obešenjak, taj zloguk, zavirio za kulise izvesne diplomacije pa, slučajno, u prevelikoj revnosti novinarskoj, izbrbljao nešto od onoga ili po onom, što je onde, u đavolskoj mešaonici, video da se sprema? Vraga že njihova ne ubojimsja, niže smutimsja, jako s nami Bog.Neka spremaju.Dočekaćemo mi i to na bajonet.Je li, Stojanka? — završi Lazarević. Mica Riznićeva došla kući iz šetnje i ušla pravo u Sofijinu sobu, gde je kao obično, zatekla Sofiju Smiljanićevu na ručnom radu.Nemarno baci šešir svoj na postelju pa, udešavajući kosu na ogledalu, naprći usne i reče: — Ih, ala je prazan Beograd. U to uđe i Panjimama u Sofijinu sobu. — Gle — reče — a zar si se ti već vratila iz šetnje? — Nije vredno — odgovori Mica, odmahnuvši s rukom. — Prazan Beograd.Nigde nikoga s kim bi se mogla za koji časak pozabaviti.Sve ti je to otišlo u vojsku.Milije im je da se onde kolju sa Turcima i Arnautima nego da se ovde s nama zabavljaju.Kažem ti, prazan Beograd.Otišli svi oficiri, zvaničnici, profesori, univerzitetlije, trgovački pomoćnici, pa čak i starije gimnaziste i glumci... — Zato li je tebi prazan Beograd! — prekide ju Panjimama. — I glumci?! — začudi se Sofija. A Mica, smeškajući se, priđe k njoj, zagrli je oko vrata i stade joj se umiljavati. — Sirota Sojka! — reče. — Njoj se dopala pozorišna pretstava, pa joj je sad žao što i glumci odoše u boj. Sofija spustila ruke u krilo, oborila glavu pa se duboko zamislila.Srce joj je lupalo, da probije grudi.Nije ni čula šta joj Mica govori.A ova, da izmami od nje koju reč, stište joj glavu na svoje grudi i, drmusajući je, zapita: — Zar ti je uistinu tako žao što ne ćemo imati pozorišnih pretstava dok ne raskrstimo račun sa Turčinom?..Je li, Sofija, reci mi: žao ti je pozorišta? Sofija se ispravi malo, a iz uzdrhtalih grudi joj se izvi dug, težak uzdisaj.Htede već nešto da zausti, ali joj bol zaguši svaku rečcu u grlu, a na oči joj navreše bistre suze. — Što da plačeš opet?Nagledaćeš se ti još pozorišta, ni brige te nije!Čula si šta je Voja govorio pri polasku, a i Pantata kaže: svršićemo mi brzo sa tom trulom Turskom.Eto naših junaka o Božiću već na domu.Onda će tek biti veselih pretstava u pozorištu.I ti ćeš ići svagda s nama.Je li Panjimama, i Sojka će ići, svaki put, s nama u pozorište? Panjimama potvrđivaše Micino obećanje, ali se ne mogaše složiti sa Micom u mišljenju, da Sofija za pozorištem žali.Ona je drugamo slutila izvor Sofijinim suzama.Sećala se strahovanja Sofijana, kad beše reč da bi Voja mogao poginuti u boju.Da se nije primčivo srce devojačko raspupilo pred Vojom kao ruža pred leptirom? U Panjimaminim očima je Voja bio najugledniji potporučnik u svoj srpskoj vojsci.Za njim se — kako ona mišljaše — kidale i žene i devojke.Ništa prirodnije, dakle, nego da se Voja uvukao u srce Sofiji, koja i neimađaše nikakva poznanstva u Beogradu. — Ali — mišljaše Panjimama — da se baš uveri o tomu, za to još ima vremena.A, kada kakvi teški jadi napadnu srce devojačko, kada se u njemu uzburkaju siloviti osećaji što suze nateruju na oči, onda je najbolje, u miru sačekati da se ti siloviti osećaji sami od sebe slegnu, kao ono vali, posle bure, na morskoj pučini. Panjimama, bez reči, uzme Micu za ruku i izvede ju iz sobe, a Sofija se sad, bez ustručavanja mogla predati žalosti i jadanju, jer je i njoj Beograd ostao prazan. Više dana su već trajali sukobi između turskih trupa i srpske pogranične straže, koje su sukobe Turci izazvali time što su iznenada upadali na srpsko zemljište, palili srpska sela i ubijali srpsko stanovništvo.Tomu razbojničkom upadanju Turaka morala je srpska vojska davati otpora, ali se svaki put ograničavala samo na to, da te upade odbija. I svanu, najposle, 5. oktobar, kojeg je dana proglašena srpskoj vojsci ratna objava kralja Petra, dočekana i pozdravljena neizmernim oduševljenjem.I tog je dana i Srbija stupila na ratnu pozornicu, da izvrši svoju ulogu u toj veličanstvenoj drami, kakvih je vrlo malo odigrano u povesnici sviju naroda na svetu. Zaman bi tražili ličnost koja bi imala da pretstavlja ulogu glavnog junaka u toj drami.Glavni joj je junak razbuđeni duh naroda srpskoga, koji je pokrenuo stotine tisuća srpskih sinova da poginu za zavetnu misao srpsku: da osvete srpsku propast na Kosovu.Taj se razbuđeni duh borio u licu svakog pojedinog vojnika srpskih armija.Taj je duh izvojevao Srbinu one veličanstvene pobede, koje su sav svet zadivile. Dan 5. oktobra 1913. godine ostaće na vekove zabeležen kao osvitak lepše budućnosti srpskoga naroda na Balkanu, a kao zalazak sunca Turskoj Carevini u Evropi. Od toga, nigda nezaboravljena dana, srpska je vojska, bujicom strašna planinskoga potoka, gazila i slamala pred sobom svaku neprijateljsku silu i krčila sebi putove koji vode staroj prestonici cara Dušana Silnog, gradu Kraljevića Marka i kolevci slavnih Nemanjića. Pretpostavka srpskog đeneralvog štaba bila je, da Turci neće moći dati jačeg otpora srpskoj vojsci pre Skoplja ili Ovčeg Polja, i tu je očekivana glavna bitka.U toj pretpostavci, glavna, ili prva armija srpska pod komandom prestolonaslednika Aleksandra, imala je da od Vranje operiše dolinom Morave prema Skoplju.Srbi su računali, da će njihova glavna armija stići pod Skoplje kad onamo stigne i armija đenerala Stepana Stepanovića, koja se spuštala iz Bugarske, preko Ćustendila ka Krivoj Palanci i Kratovu. Glavna se armija sastojala iz četiri pešačke divizije, sa dvadeset i šest eskadrona konjice; dvadeset i četiri poljske, jedne konjičke i tri brdske baterije.Ukupna snaga ove armije, sa potrebnim inžinjerskim trupama i ostalim pomoćnim odredima, iznosila je oko sedamdeset i pet hiljada ljudi.Komandanti divizija behu joj najodličniji oficiri, pukovnici: Miloš Božanović, Dragutin Milutinović, Pavle Jurišić i Mihailo Rašić. Pod komandom đenerala Stepanovića behu dve srpske pešačke divizije, dva konjička puka sa potrebnom artiljerijom i ostalim pomoćnim trupama, u jačini oko četrdeset i pet hiljada ljudi, i uz to još jedna bugarska pešačka divizija. Komandantu turske vardarske armije, Zeki-paši, pošlo je za rukom da kod Velesa i Skoplja koncentriše pet divizija, sa pripadajućom konjicom i artiljerijom u jačini oko osamdeset tisuća vojnika.Njegov plan beše, da potuče prvu, glavnu srpsku armiju pre no što bi se ova sjedinila sa armijom đenerala Stepanovića, jer je znao kakva mu opasnost preti od sjedinjenja ove dve srpske armije.Stoga je Zeki paša isturio svu tursku vardarsku armiju pred Kumanovo, i onde se izvrsno utvrdio.Ratni izveštaji govore, da su Srbi i ovde, kao i ono kod Žbevca, Bojanovca i drugde gde su imali manjih ali krvivih bojeva sa turskim trupama i arnautskim ruljama, mislili da imaju pred sobom samo tursku avangardu kojoj je cilj da zadržava kretanje srpske vojske, dok se ne dovrši koncentracija glavne turske vojske na Ovčem Polju.Stoga prestolonaslednik i nije razvio svu svoju snagu, nego je bitku otpočeo samo sa dva pešadijska puka i jednim delom konjice, koja se nalazila u prethodnici.No Srbi naiđoše na žestok otpor, jer se pored turske regularne vojske borilo i 12 do 15 hiljada Arnauta. Prvoga dana borbe, — priča jedan pouzdan očevidac — 10. oktobra, bitka se razvijala sa najvećom žestinom, ali su srpske trupe junački odbijale turske napadaje.Položaj Srba bio je nezgodan i stoga, što srpska artiljerija nije mogla zauzeti zgodne pozicije, sa kojih bi uspešno mogla dejstvovati.Te zgodne pozicije morala je srpska pešadija na bajonet izvojevati, pod užasnom vatrom turske artiljerije.Sedmi i osamnaesti puk pokazali su čuda od junaštva i preziranja smrti, i ova dva puka uspeše da zauzmu zgodne položaje za srpsku artiljeriju.Ali su ovi srpski pukovi skupo platili svoju hrabrost, jer je taj selmi puk izgubio komandanta svoga, sve komandante bataljona i od 65 oficira ostalo je svega 12.Isto je tako i osamnaesti puk imao velike gubitke. Posle njih uđoše u akciju osmi puk prvog poziva i trinaesti puk drugog poziva, koji suzbiše tri ogorčena i silovita turska kontra napada. Čim se srpska artiljerija pojavila na zgodnim položajima, otpočela je užasnu paljbu protiv turskih trupa, koje su sa azijskim divljaštvom jurišale. Ali, uzaludan beše sav očajan napor Turaka i divljačkih Arnauta, da odbiju strahovite srpske napadaje: turskom je gospostvu kod Kumanova kucnuo poslednji čas.Srpski vojnik ne poznaje straha od smrti.On ne meri ratne teškoće i opasnosti.Njegova je lozinka: „Napred — k pobedi!“ A u tome mu prednjače njegovi junački oficiri; uleva mu u dušu pouzdanje njegovo svetlo oružje i srpska izvrsna artiljerija. Takva je vojska morala satrti tursku silu kod Kumanova.Posle dvodnevne borbe Srbi osvojiše Kumanovo.Turci u očajnom begstvu potegoše zadnjoj nadi svojoj, nekadašnjoj srpskoj prestonici, carskom gradu Skoplju. Četvrti dan iza oglašenja rata stigoše prvi ranjenici — do dve stotine njih — u Beograd, gde su svečano dočekani.Dočekali su ih bratski i pozdravili svi ministri, narodni poslanici i silesija oduševljenoga naroda.Gospođe ih počastiše raznim đakonijama i tešiše ih ljubaznim, materinskim i sestrinskim rečma, koje i najteže bolove ublažuju.A ranjenicima na licu vidiš, da su zadovoljni sa ovim toplim, iskrenim izrazima priznanja i zahvalnosti na junačkim podvizima za slobodu podjarmljene braće svoje. Među tim ranjenicima beše i deset do petnaest komita i tri Arnauta.Dične Beograđanke počastiše i razbojnike i, videći ih kako i pokraj zverskoga pogleda strahuju za hudi život svoj, hrabriše ih da se ne plaše ni od čega, da će im dobro biti pod negom milosrdnih Srpkinja. U bolnici ih dočekaše spremni lečnici, bolničari, bolničarke i berberi.I ovi svi prionuše da ranjene junake očiste i osnaže, da im rane isperu i previju, da ih polože na odmor u čiste postelje. Među komitama je svakomu upao u oči jedan onizak, žilav četnik, orlova nosa ali dobroćudna, skoro komična pogleda, koji je od vrata do pojasa bio utegnut u četničku, a od pojasa na niže u bačvansku odeću.Na čelo nabio crn šeširić, pa ga modrom mahramom pritegnuo i privezao za podbradak, da mu ga — veli — „puščani vetar kakvog ludog Turčina ili Arnauta ne odnese.“ U četi ga samo Bačvanom zvahu, a srljao je smelo svagda onamo gde je okršaj najljući bio, dok mu jedan turski šrapnel ne otkide komad od listine sa desne noge. Čim ga odvedoše u bolnicu, odmah stade iskati da mu lečnik što pre previje ranu. — Je l’ ti teška rana? — zapitaće ga bolničarka. — Ta, je li koliko teška, to ti ne znam reći, jer ju nisam merio.Ali, da mi noga nije utrnula, pokraj ove težine mogao bih kolo povesti. — Pa zašto žuriš onda, da ti lečnik što pre dođe? — E, moja gospođice, to je druga stvar.To mi vojnici znamo. — Kakva druga stvar? — Treba se žuriti natrag, onamo.Da ti znaš koliko je onde još gada turskog i arnautskog što ga valja istrebiti, odmah bi razumela zašto se meni žuri. — Stići ćeš ti, brate, još za vremena onamo.Ali, vidiš, ima tu i teških ranjenika, pa se mora prvo njima pomoć pružiti — tešiše ga bolničarka, smeškajući se razlogu njegove žurbe. — A hoćeš li ti i dalje ostati kraj mene? — Hoću, hoću. — Eh, onda ću čekati makar do preksutra. — Što ti je Bačvan — nasmeja se jedan mladić, podvezane leve ruke, koji seđaše tu u blizini također čekaše na red.I onda uze, pričati bolničarki i drugim ranjenicima o Bačvanu: — Obojica smo u jednoj četi vojevali od Ristovca do Rujana, gde smo i ja i on ranjeni.Meni je prosvirao kuršum kroz ruku, a njega udario šrapnel u nogu... — Očešao, očešao; nije udario — ispravlja ga Bačvan. — Hajde očešao — primi ispravku mladić i nastavi kazivanje: — Do Rujana smo u tri vatre bili i borili se, razume se, komitski.S bombama i s bajonetom.Srpski se četnik svaki bori junački.Svaki prezire smrt.Ali ovaj Bačvan, ovde, to je nekvo čudo od čoveka.Koliko je malen, triput je tolika snaga i hrabrost u njemu.A hitar je kao veverica.Sudeći po godinama njegovim, mora se čovek zadiviti toj elastičnosti.Kad smo išli na bajonet, bivalo je da su i po dva i tri Arnauta nasrnula na njega.Ali naš Bačvan, kao jare, poskoči čas desno, čas levo, i u tren oka vidiš sad jednog, sad dvojicu gde udaraju sobom o ledinu ili o kamen, a treći hvata maglu.Šta puta smo mu se, i u najžešćem okršaju, nasmejali.Gde je dolazilo da smo morali, za časak, zakloniti se za stenje ili za drugu kakvu zgodu, naš Bačvan je i onda skakutao sa jedne stene na drugu i hvatao na nišan Arnaute.A svaki hitac svoj propratio bi uzvikom: „Putuj k đavolu!“ Ostali ranjenici, koji tu čekahu na red, i zaboravili na svoje muke i bolove, slušajući pričanje mladoga četnika.A jedan će od njih, smeškajući se zapitati: — Gde li se nauči toj borbenoj veštini? — Na Temerinskom vašaru — odgovori Bačvan lakonično.I onda dodade, kao za sebe: — Isterao sam ja sam petnaest Jaračkih Švaba iz mehane.A i to je pogana nacija, kad dođe do tuče i do okršaja. U šali i preklapanju dođe red i na Bačvana, da ga odvedu u dvornicu za previjanje. Kad mu je lečnik skinuo zavoj, zapitaće ga: — Boli li te rana? — Kakva rana! — odmahnu s rukom Bačvan. — Boli mene to, što su me ovamo doneli; što nisam ’namo među braćom da teram Turčina iz Skoplja.Već ti gledaj, doktore, požuri s tim previjanjem pa da ja idem odmah natrag u moju četu. Lečnik se čisto zabezeknu na ovu želju ranjena četnika i, bez reči, lati se da izvrši svoj čovekoljubivi poziv. Kad beše gotov, i bolničari se primakoše da odvedu Bačvana do postelje mu, ovaj pruži ruku lečniku pa će uljudno, pristojno: — Hvala ti, doktore!Sad mi je sa svim dobro.Ti si, dabogme, tu u poslu, a ja ne znam kad polazi voz u Vranju, pa se, možda, nećemo videti.A rad sam još da se javim i onom gospodinu, ako ga nađem, koji mi je izradio da sam mogao otići braća u pomoć.Hvala ti, dakle, i opet na ljubavi i ostaj mi s Bogom! Lečnik se nađe sad u još većem čudu.I jedva skupi reči da obavesti Bačvana o njegovoj nevolji, koja ište da on mora ostati u bolnici dok mu se rana potpuno ne isceli. Kad ču šta lečnik govori, Bačvan se sneveseli, uzdahnu gorko i pođe sa bolničarima.Lice mu se, usput, čas namršti, čas rastuži, a misli mu bluđahu po Kosovu, po bojevima, što mu ih mašta u ojađenoj duši ocrtavaše.Tek onda se malo razvedrio, kad pokraj određene mu bele postelje zateče svoju gospođicu bolničarku, koja ga je umiljatim pogledom, punim iskrena saučešća, dočekala i pokrila mekim pokrivačem. — Tako, brate, — reče i pogladi mu čelo. — Sad se odmaraj mirno, dok ti ja opet ne dođem.Posle odmora ću ti doneti ponude da se založiš i okrepiš. — Odlaziš od mene?..A ja bih tako rado razgovarao s tobom. U Beogradu se već znalo, da je bitka kod Kumanova bila odlučna; da je maćedonska turska vojska onde konačno satrvena i, da na sve strane razbijeni ostaci njezini neće moći više ozbiljna otpora dati pobedilačkom oružju srpskom.Ali se sasnalo i to, da je bitka kod Kumanova vanredno krvava bila i da je onde izginuo i ranjen grdan broj srpskih osvetnika.Prema tomu su srpske Samarićanke grozničavim nestrpljenjem očekivale prenos tih ponosnih ranjenika, da ih u spremljenim bolnicama prime na sestrinsko negovanje; da im olakšaju junačke muke; da im ljubavlju svojom ublažuju ljute bolove, i da im na taj način odadu priznanje i zahvalnost za junačke podvige, za vernu službu otadžbini i slobodi srpskoj. Stojanka i mlađe joj drugarice, koje su s njom zajedno slušale predavanja o negovanju ranjenika, ustupile su starijim gospođama svoja mesta u odboru za primanje dobrovoljnih priloga i prešle u kolo bolničaraka. Navikla već na ranije ustajanje, posle doručka dala se odmah na pripremanje odela i drugih sitnijih potreba za svoju novu narodnu službu.Tek što je izbilo devet, iznenadi je u tom poslovanju major Žarko. — Dobro jutro, Stojanka. — Otkud ti tako rano?! — začudi mu se ova i pruži mu obadve ruke. — Jamačno imaš važnih glasova sa bojnoga polja. Major Žarko joj grčevito stiskaše ruke; htede nešto da prozbori, ali mu reč zastade u grlu a usne mu zadrhtaše. Stojanka se zapanjila pred tom neobičnom pojavom, pred tom nerazumljivom promenom u svagda viteškom ponašanju Žarkovu, kojeg nikakva iznenadna opasnost nije nikada bila kadra smutiti.Uzbuđena, prestravljena, Stojanka je netreminice gledala u oči majoru i čekala da izusti tu strahovitu vest koja ga je tako užasno preobrazila.I naposletku je ona sama pribrala se toliko, da ga bojažljivo zapita: — Pa reci mi, Žarko, šta se zbilo? — Ja odoh u boj, na Kosovo! — otkinu se odjednom sa usana majorovih i vatreno zadrma nežne ruke lepoj udovici. Stojanku preli jeza a u srce joj teknu nešto kao da je iglom ubodena. — Odoh, Stojo, i ja, odoh — nastavi major tišijim, gotovo tužnim glasom. — Ovaj čas sam dobio ordre da smesta pođem u Kumanovo, gde ću preuzeti komandu jednog bataljona, i onda...?Pa sam, evo, pohitao da se oprostim s tobom, jer u jedanaest polazi moj voz.Ako poginem, Stojo, sećaj me se. Stojanci zadrhtaše kolena; glava joj klonu na rame majorovo, a on je obgrli oko vitka struka i pritište je na ustalasane grudi svoje.Jedan obraz je položio na njezinu sjajnu, vranu kosu, i stojali bi tako, Bog zna dokle, da vojnička tačnost nije trgla majora iz te zanosne idile. Na opomenu dužnosti, on podiže lagano glavu sa njezine svilene kose i, milujući joj bogate pletenice, prozbori tužno: — S Bogom mi ostaj, Stojo, dušo moja!Glavu nosim na žrtvenik Srbinove slobode, a srce moje ostaje kod tebe...Ako poginem, sećaj me se. Stojanka je napregla svu svoju snagu, da se održi na nogama, i malaksalim glasom prozbori. — Neka te vazda junačka sreća prati, Žarko! — Dalje ne mogade ni rečce.A on prinese još usne svoje ka njezinoj mekoj kosi, rukova se s njom i odjezdi onamo, kud ga srpska dužnost, na koju ga Srbinov zavet zove. Major Žarko je već dobranom odmakao od Stojankina stana, a ona je još uvek kao prikovana, stojala nasred sobe i ustakljenim očima gledala u zatvorena vrata.Nije mogla dugo da se razabere, da shvati: beše li u istinu java ta scena što se sada tu odigrala, ili samo nekakvo čudno proviđenje, nekva lakomislena igra njene uzburkane mašte? Svejedno, bilo priviđenje, bila igra mašte ili neoboriva java: nju je ta scena do dna duše potresla.A taj potres otvorio je u srcu njenom ustave silovitih osećaja, o kojima ona dotle ni slutila nije da postoje, i koji sada odjednom zavladaše celim bićem njezinim. Klonula pod golemim utiskom Žarkovih oproštajnih reči, jedva se primače ka najbližoj naslonjači, spusti se na nju, zabaci glavu i pokri svoje sanjalačke oči, lakim, svilenim rupcem.Svom dušom se pusti u razmišljanje majorovih reči koje joj, duboko užlebljene, ostadoše u pameti.I što više razmišljaše o njima, sve joj jasnijom postajala, ali kojoj oni ne htedoše ili ne smedoše pravoga imena priznati. „S Bogom mi ostaj, Stojanka, dušo moja!“ reče mi Žarko u oproštaju.Te dve reči: „dušo moja!“ izrekao je sa tolikom ushićenošću, sa tolikim žarom, da se k njima ne sme ni trunak sumnje primaknuti. Šta to znači? I još mi reče Žarko: „Ja nosim glavu na žrtvenik otadžbine i slobode Srbinove, a srce moje ostaje kod tebe.“ Šta to znači? Posle smrti Milivojeve ja sam se zaverila, da će moj život od sada biti u službi osvete i oslobođenja.Svakog Srbina i svake Srpkinje život stoji u toj službi.A posebice svakog srpskog vojnika.Ne reče li zar i Žarko u svom oproštaju da on nosi glavu svoju na žrtvenik otadžbine i slobode Srbinove?A mene ipak zaboli, kao da mi nož probode srce, kad mi izreče te kobne reči.Strah za život njegov kao da mi odgurnu iz srca želju za osvetom i oslobođenjem. Šta to znači? Oh, razumem te, jadno srce moje!Ti si bilo puno i prepuno osećaja i ljubavi za svoju otadžbinu i za slobodu zarobljene braće svoje, dok ti svetli ideali ne zatražiše i tvoje krvi.A čim kucnu čas tvoga iskušenja, ti si zadrhtalo.U tom si času osetilo, da je krv Žarkova tvoja krv; da je život njegov tvoj život.I u tom času saznalo, da — ljubiš Žarka.A ja sam te, srce, varala do danas.Obmanjivala sam te kad sam ti govorila i uveravala te, da ona magična sila, koja te je neprestano privlačila k njemu, da ona nije ništa drugo do prosto, iskreno prijateljstvo.Rastanak naš grozno me je kaznio za tu prevaru, za to obmanjivanje.Moraš, evo, da priznaš, da ona sila, koja te je vazda privlačila k njemu, nije bila prosto prijateljstvo.Bila je to najidealnija ljubav...Jest, ja ljubim Žarka...Ljubim ga svom dušom svojom... Pa jesam li se ja time ogrešila o patriotsku dužnost svoju?..Jesam li na rastanku našem odala se da mi je milija Žarkova glava nego čast moje otadžbine i oslobođenje zasužnjene braće moje?...Jesam li i jednom rečcom zadržavala Žarka, da ne pođe na boj, na Kosovo?..Srpski ponos, srpsko rodoljublje mi nikada neće dozvoliti da to činim!..Ako — ne daj, Bože! — pogine u junačkoj borbi, ja ću se zaviti u crninu i, u samoći, kukati za njim, ali će mi na čelu svagda sijati ponos, što je Žarko — moj Žarko — pao za čast naše otadžbine i slobodu naše ugnjetene braće!.. Nikola Riznić, onaj stari umirovljeni potpukovnik, pročitao je već i „Srpsku Zastavu“ i „Pijemont“ i; šetajući hodnikom, popušio je već tri cigaretle, a Panjimame i Mice još nikako kući iz šetnje.Počeo starac već i da se ljuti što ih nema, i to baš sada, kad bi on imao tako važan predmet da iznese pred porodični savet. I sroća njihova što stigoše baš u najkritičnijem času, jer se stari umirovljeni potpukovnik spremaše već daj važan predmet sa Sofijom Smiljanićevom raspravi.Hjo, tomu se nije čuditi, jer je u Nikoli Rizniću ostala ona vojnička tačnost, koja ne trpi odlaganja. — Ta gde ste vi danas?...Već otkad vas čekam! — — Evo nas, evo — odjavi se panjimama i, još u hodniku, skide šešir sa glave i prođe kraj pantate pravo u sobu.Potpukovniku ne ostade druge, nego da se uputi za njom. — Mica se dala prvo u Sofijinu sobu. Panjimama je poteška gospođa, a i godine čine svoje, pa joj netreba zameriti što se onako, u ogrtaču, spustila odmah na minderluk da se odmori i da protrlja malo kolena.Nije šala dva sahata dugo stojati na nogama. — Pa gde ste za toliko? Panjimama uze mahati s glavom i desno i levo, te uzdišući i lupkajući šakom u prsa, stade je lelek: — Joj, lele meni, lele tužnoj majci!..Evo, na što majka othranjuje sinove.Da ih krvoloci Turci i Arnauti iskasape i unakaze. — Muči, jadna ne bila, ženo!Ne greši, bolna.Zar baš za to da othranjuju srpske majke svoje sinove, da ih Turci i Arnauti iskasape?..Jok, more!Drugi je njihov poziv.Da brane obraz srpski! da se bore za oslobođenje svoje potlačene braće pa, ako im je suđeno, da i poginu za slobodu.Jest, da i poginu!...Ali otkuda saletiše tebe danas take crne misli? — Preko pet stotina ranjenika dovezoše danas pa sam motrila u svaka kola, neću li i moga Voju spaziti među njima. — I nisi ga spazila, je li? — Nisam.Ali sam dva sahata drhtala kao prut, od straha. Potpukovnik se okrenu od Panjimame, otškrinu vrata pa viknu u hodnik. — Mico!Hodite obadve ovamo!..Sedite tu — reče im, kad uđoše, a on stao na sred sobe pa otvori: — Preko pet stotina ranjenika!I to samo danas.A gde li su oni što su već pre dovezeni i što će još doći.Množina je to.I to sve treba dvoriti i negovati.Baš otoič čitam poziv Crvenog Krsta.Svakoj je Srpkinji sveta dužnost da ide u bolničarke.To moraš činiti i ti, Mico, i ti, Sofija. Mica pogleda u mater, a ova će: — Mica nije za to. — A što da nije? — otseče pantata. — Zdrava je, snažna je, mogla bi na svakoj ruci po jednog ranjenika nositi. — Kažem ti, Mica nije za to — ponovi mati, ali sad već malo odlučnije. — Mica je još dete.Slabih je živaca.Osetljiva je suviše.Nije ona za to. — Reci: komotna je suviše — odvali ljutito potpukovnik pa se okrenu Sofiji: — A hoćeš li ti u bolničarke? — Bogme ja hoću, i srcem i dušom — reče Sofija. — Nije ni ona za to — zaneka panjimama. — Ne razume se ona u tome poslu.To se mora učiti. — Pa dobro — upade potpukovnik. — Mica je slabih živaca; Sofija se ne razume u tome.Ali platno seći i šiti znaju obadve. — Ta... to znaju — otegnu panjimama. — No — završi potpukovnik odlučno. — Sutra ćeš ih odvesti obadve Crvenom Krstu, da ih dodele onom odeljenju gde se šije rublje i posteljina za ranjenike.To je moja želja i moja zapovest, koja ne trpi nikakva prigovora. Čudnom li je prirodom obdaren srpski narod!Pet vekova ga je tamanio i istrebljivao polumesec na rođenoj grudvi njegovoj.Silom i prevarom ga otimali od lepe vere mu pravoslavne i pretapali ga u tuđe jato.Borio se po najstrašnijim bojištima Evrope i ginuo, uz toliko puta ponavljano prazno obećanje, za tuđu korist.Pa niti ga varvarski krvoloci, niti versko pretapanje, viti bojni mačevi mogoše istrebiti.I, što je još čudnije, taj tokiko kinjen, toliko tamanjen maleni narod nije nikada prestao snevati o slobodi svojoj, nije nikada prestao sećati se svoje stare slave i svojih uzor-junaka.Nije nikada izgubio veru u lepšu budućnost svoju, iako ne imađaše nigde iskrena prijatelja, da mu pruži bratsku pomoć, a neprijatelja, „kao lista u gori!“ Kad bi mu pak njegova nepokolebiva vera u lepšu budućnost, vapaj „sirotinje raje“ i težnja za slobodom utisnuli mač u ruku da kidiše na svoje zlotvore: svagda bi ga, kao gavrani ranjena lava, obletali lukavi, lažni prijatelji, da krvavu borbu njegovu za sebe iskoriste. I, što je opet čudnovato, sad, kada je Srbija sklopila savez sa ostalim hrišćanskim kraljevinama na Balkanu da istrebe nekrst iz svojih dedovina, da oslobode braću svoju od turskoga ropstva: i sada se podigla baš samo na srpski narod i hala i vrana, da mu osujete tu čovečansku težnju.Nije prošlo ni bez pretnje, ni bez zluradog omalovažavanja, ni bez pakosne laži.Ali, saznanje srpskoga naroda, da se započeti veliki historijski proces mora u njegovu korist svršiti, odbilo je od njega sve neprijatnosti što su mu ih diplomatski akteri i njihovi razni organi stvarali. Srpska je vojska, besmrimernom izdržljivošću i nedostižnom ratnom veštinom svojom, s dana u dan zadivljavala svet.Pobeda za pobedom krunisala je svaki pothvat njezin.Za prvih deset dana neprekidne borbe pokazala je uspehe, sa kojih su zanemili i oni neprijatelji njezini, koji, do skora, samo sa potsmehom govorahu o njoj.Svaki sukob Srbijanskih i Crnogorskih trupa sa vekovnim ugnjetačima srpskim zaslužio je posebnu junačku pesmu, da je guslar i najpoznijim pokolenjima peva. I pevaće.A mi ćemo poći k našem cilju.Onamo, gde ćemo naći stare znance naše. Još u početku rata je vrhovna srpska komanda poslala pet hiljada dobrovoljnih četnika u Novopazarski Sandžak.Onde su ove nebojše razdeljeni bili u pojedina odeljenja armije generala Mihaila Živkovića.Usled tih dispozicija, komitska četa koja je razorila tursku karaulu na Veljoj Glavi, 10. oktobra stigla je pod Sjenicu, gde joj je predvodnikom bio mladi rezervni poručnik Vlada Aleksić. Komite se sabile u manje čoporke oko vatre.Jedni razdrešili torbe da se malo založe, drugi zapalili cigaretle, izvalili se pa bezbrižno, odbijaju dim, a treći razvezli pričanja o preturenim dotadašnjim ratnim nevoljama. Milan podvio noge kraj jedne vatre, zagledao se u žeravicu što puckaše pred njim, pa i ne slušaše pričanja svojih drugova.On se zadubio u svoje misli i, čas po čas, ponavljao u sebi pitanje: „Šta li sad radi moja seja?“ Odjednom se, od vatre do vatre pronese glas: „Evo nam dolazi nova četa!“ Svi poskakaše, pa i Milana trgoše sa sobom, da se pozdrave sa pridošlom braćom, nadajući se međutim, da će se, možda, među pridošlicama naći i koji stari poznanik, koji stari prijatelj. Izmešahu se.Nastade opće rukovanje i grljenje.Regbi — ta to su sve sami stari poznanici, stari drugovi.A nisu.Stara je bila u duši njihovoj samo ona zavetna misao, koju su dugi nizovi pokolenja u amanet primali od otaca svojih.I ta se zavetna misao grlila tu, u osobama tih mladih osvetnika. U tomu općem metežu i grljenju, najedanput ciknu oštar ženski glas: — Mile, brate moj! — i mlada komitka pade Milanu na grudi. — Jovanka, sejo moja!Otkud ti ovde?! — začudi se Milan, držeći je u zagrljaju. Četnici se svi slegoše oko brata i sestre.Srca im se otvoriše, da i u njih neposredno uteče mio osećaj toga radosna sastanka. Kada Milana popusti malo ta iznenađenost, opet će je zapitati: — Otkud ti ovde, Jovanka? — Došla sam — reče Jovanka, radosna — da se uz tebe borim za slobodu naše braće. — Živela naša junačka posestrima! — zahori se po svoj četi. To je bilo novo krštenje Jovančino.Od toga časa, ona je postala posestrima svima srpskim četnicima pod Sjenicom. A Milan nastavi, očito sneveseljen: — Slaba si ti za ovu lomljavu, sejo... — Ne boj se, Mile.Ja sam već prošla kroz prvu vatru.Da si me video juče u okršaju, bi ti porasla bila kosa, od radosti. — Tako je!Tako je! — potvrđivaše sva pridošla četa. — Bolje umem vladati s puškom i bombom nego sa šivaćom iglom — uveravaše Jovanka, razdragana srca. — Sejo moja, ti junački soje! — kliknu Milan, i opet pritište sestru na svoje vrele grudi. Poručnik Aleksić je postrance posmatrao taj oduševljavajući prizor, ne skidajući oka sa lepa, zažarena lica mlade komitke.I tek kad se oduševljenje četnika staložilo, primio je raport pridošle čete od četrdeset ratnika, koji se zatim razrediše oko ognjeva. Pred podne se sunce poče otimati kroz maglu.Četnici, kao zapeta puška, očekivahu komandu poručnikovu na napadaj.Ali se u tom začu puškaranje na pretstražama.To Arnauti hoće da ih iznenada napadnu. — Bajonet na pušku!..U streljački red!..Napred! — zagrmi komanda poručnikova.I dok bi očitao „Oče naš“, plotuni stadoše sipati kao kiša iz oblaka. Što se magla sve bolje razređivala, srpski četnici se sve više otimahu o zgodnije položaje, i puškaranje je teklo do dva časa posle podne, bez ikakve promene u situaciji. Jovanka je, s leve ruke bratu svom, hladnokrvno izbacivala pucanj za pucnjem.Ali se odjedanput podiže halakanje i urlikanje Arnauta.Sunce obasja ratište, a Arnauti poleteše na juriš.Kad se primakoše, u ruljama, na svojih trideset metara ka liniji srpskih četnika, ovi ih pozdraviše sa bombama, i onda nastade krvavo gužvanje, prsa u prsa. U tom gužvanju, zaleti se jedan Arnaut, neopažen za vremena, k Milanu, s levom ga zgrabi za desnu mišicu i već da ga smlavi, kad Jovanka pritrča i opali iz puške. — Lipši, skote! — kliknu mlada junakinja, a Arnaut se, prosvirane kičme, stropošta mrtav. — Hvala ti, sejo! — kliknu Milan i dočeka drugoga skota na bajonet. Borba je bila užasna.Krv se potokom lila.Srpski četnici se sve više okupljahu oko brata i sestre, da njihove grudi svojim grudima zaštite. Čim je sunce razagnalo maglu, i srpska artiljerija je počela sa svih strana udarati na utvrđenja Sjenice.Pred veče su se Arnauti bezobzirce dali u begstvo, praćeni bombama i kuršumima srpskih sokolova, i boj se, toga dana, prekinuo, ali je neprijatelj još i drugi dan uporno prkosio.Tek je trećega dana, u dva časa posle podne, posle očajne borbe, pala Sjenica u srpske ruke. Srbi su zadržali svoje zauzete položaje.A kad se osvetnička četa, uveče, dala na odmor, poručnik Aleksić potraži Jovanku u logoru, pruži joj ruku i, pun ushićenja, reče joj: — Gospođice, čestitam vam junačku prisebnost današnju! — Ona mi je danas spasla život — dodade Milan, milujući joj nežnu desnicu. Što se dublje zalazilo u rat svaki je dan sve više ranjenika stizalo u Beogradske vojne bolnice.Svaki se dan iskalo sve više nežnih ruku za negovanje ranjenika. Mica i Sofija bile su zaposlene belim švom, savijanjem i odašiljanjem rublja u razne bolnice.I one su te poslove, nekoliko dana, vršile sa punom odanošću.Ali Sofiju je ipak vuklo nešto u samu bolnicu, pa je, jednoga dana, zamolila da joj se poveri prenašanje rublja onamo.Toj njenoj želji je udovoljeno, i ona je, tim putom, s dana u dan odlazila sad u jednu, sad u drugu bolnicu.Svaku taku priliku upotrebila je da prođe kroz sve sobe, tihim korakom, pažljivo, ali sa jasnim izrazom straha na bledom licu.Posmatrala je svakog pojedinoga ranjenika, skrivajući i kupeći suze, koje ne mogade u sebi zagušiti.Činilo se kao da nekoga traži među ranjenicima.Zastala bi, po kojiput, kod koje postelje, misliš htela bi što da zapita ranjena ratnika, al’ bi se, bez reči, opet krenila dalje, kao onaj koji, na svoje pitanje, nije dobio željena odgovora.I onda bi se, s bolom u duši, vraćala opet na svoj posao, gde je utonula sva u misli, tako, da ne mogahu iz nje ni bele izmamiti.Svaki takav povratak njezin iz bolnice, prenosio je to tužno raspoloženje i na ostale mlade Srpkinje u rodoljubnoj radionici.Sve su one shvaćale i delile Sofijinu tugu, pomišljajući na tolike ranjene junake: samo Mica nije mogla da pojmi tu osetljivost u Sofijinu srcu. Mica je radila zadate joj poslove, jer je to bila volja njezina oca.Ona je bila svagda poslušna kći, a uživala je za to ugađanje i maženje svojih roditelja, kojima prva a po gotovu i jedina briga beše, da se Mica što bolje telesno razvije.Ideal beše i ocu joj i majci: stasita i krupna ženska prilika.I Mica je, brižljivom negom koja odgovara takom pojmu o ženskoj lepoti, u osamnaestoj godini svojoj bila živa slika pantatina i panjimamina ideala.Postala je — kao što bi pantata rekao — granata devojka.Na svaki korak njezin, misliš kuća se zatresla.Ali u tomu prekomerno razvijenom telu ne beše ni iskre temperamenta.Nema toga utiska koji bi mogao na njenomu svagda dobroćudnu licu kakvu promenu izmamiti.Ona je s jednakom flegmom slušala i ratoborne pesme srpskih vojnika za vreme mobilizacije, i tužne uzdahe materi pri dolasku ranjenika, kao i šansonete kulturtregerskih sengera, ili nestašnu pesmu iz kakve komične opere. Samo je, rekbi, Sofija unela, ponekad, nešto živosti i nešto nalik na radoznalost u Micinu jednoliku prirodu.Je li u tomu imalo udela ono neobično ponašanje Sofijino i ona tajanstvenost koju je to ponašanje dosta jasno kazivalo, ili je to bio produkt one zagonetne privrženosti koja se u Mici, od časa prvoga sastanka njihova, prema Sofiji pojavila? Kod Micine prirode, teško je to pitanje razmrsiti. Jedno veče, kad dođoše kući sa posla, spustila se Mica na minderluk kao da je sva premorena.Zagledala se u zid, prema sebi, pa niti što zbori niti što misli.A panjimama će prići k njoj, pogladiće ju po kosi pa će materinskom brižljivošću da zapita: — A šta je tebi, čedo moje?Ti si mi, ovih dana, nešto posuknula.Reci majci tvojoj: šta ti je? I stari potpukovnik kroči bliže, da bolje promotri lice svojoj mezimici.Ali on ne mogaše da nađe nikakve promene na licu ni u očima Micinim. — Eh! — odbi starac i pođe po sobi, gunđajući. — Posuknula!..Mati kao mati... — Ma, nemoj, čoveče.Materino se oko ne vara — reče zabrinuta majka i sede kraj Mice, a ova spusti glavu na rame materino, obgrli ju i stade joj se umiljavati. — Koješta...Koješta — opet će stari potpukovnik. — Tebi je sve koješta.A da mi se dete razboli?Valjda nije srpska vojska spala baš na negu naše mezimice. — Srpska vojska!..Sad već srpska vojska!..Treba srpskoj vojsci nega tvoje mazuljke... — Pa, mislim srpski ranjenici — pravdala se panjimama. — Oh, Bože!Od teške brige ne znam već ni sama šta govorim.Ali, tako je to kad muškarci određuju poslove ženskinju.A kazala sam lepo, da Mica nije za to... — Razumem, razumem — upade joj u reč starac. — Mica ne može više raditi za bolnicu. — Pa valjda i sam vidiš? — Vidim, vidim...Vidim da u njenim žilama nema ni kapi moje krvi. Panjimama već uzela trzati rubac iza pojasa da ubriše suze, koje još nisu ni navrele, a starac već omekšao kao pamuk.Promenio i ton i oblik, pa i on pođe gladiti Micu po bujnoj kosi. — No...Dobro, dobro...Ti si učinila svoje...Ime ti je već u novinama.A ko još da računa o tomu, je li se koja od vas, međutim, izvukla iz narodnoga posla?Nego gledajte vi da mi večeramo.Dete je gladno.Jesi ogladnela, Mico? Mica mahnu s glavom, a majka ustade da naredi večeru. Sofija je tek kod večere saznala šta se tu, maločas, odlučilo. — Ali, meni ćete bar dopustiti da i dalje... Tu joj se reči zagušiše u silovitom jecanju. — Eh, što ti je prava Srpkinja! — reče, sa radosnim izrazom zadovoljstva, stari potpukovnik. I Sofija je išla i dalje na „narodni posao“.I dalje je prolazila kroz sve sobe bolničke.I svagda bi pomno, ali sa strahom motrila svakoga ranjenika. Jednoga dana je stiglo toliko teških ranjenika da su lečnici imali pune ruke posla.Ponoć je bila prevalila kad su poslednjeg položili na postelju. Sofija je, sutradan, i u tu novonaseljenu bolnicu pratila rublje.Već kod predaje rublja pričaše joj jedna bolničarka, da toliko teških ranjenika, kao juče, nije bilo još nijednog dana. Sofiji udari leden znoj po čelu.Kolena joj poklecnuše od straha.Ne mogaše da se odmah odvaži: da li da obiđe i te ranjene junake, ili da se vrati ka svom poslu.Činilo joj se kao da čuje jauk i zapomaganje, škripanje zuba i krčanje ropca.Ona okrete glavu od vrata što vode u prvu sobu.Strava ju povuče iz bolnice, ali srce joj beše jače od strave.Srce joj podiže ruku na ključanicu i — ona uđe u prvu sobu. U toj sobi beše deset belih postelja i na njima toliko ranjenih junaka.Svakom čelo glave stojala je po jedna milosrdna bolničarka, gotova svakog trenutka da priskoči i ispuni ono što bi ranjenik mogao zaželeti.Ali je u sobi mrtva tišina.Nema tu ničega od onog što se njoj pred vratima pričulo.Svaki ranjenik mirno podnosi svoje muke.Tek ponekad otme se ovom ili onom po jedan težak uzdah.A bilo ih je tu koji izdržaše teške operacije.Operacije, za koje se ište čelično srce, da im ne podlegne. Sofija je koračala lagano od postelje do postelje.Zagledala je u svako lice.U kojeg je glava bila sva u zavojima, nad onim bi se nadvila da mu bar jednu jedinu crtu na licu uoči. U drugoj sobi, odmah na prvoj postelji, ležao je u dubokom snu, mlad junak, crnih brčića, vetrom opaljena lica.Glava mu beše sva zavijena.Ni obrve mu se ne videše.Ruke mu behu opružene, a na jednom mu prstu sijahu dve zlatne burme. Sofija pade na kolena kraj te postelje.Naže se nad nju i uze strasno ljubiti onu ruku sa zlatnim burmama.A suze joj ronjahu kao droban biser sa raskinuta đerdana devojačkog. Bolničarki ovo ne beše prva ovaka pojava.Ona je razumela i poljupce i suze Sofijine.Lagano joj se približi, položi joj ruke na ramena i glasom punim, učešća, prozbori joj tiho: — Umiri se, draga moja.Našem junaku je sad potreban odmor.Ne smemo ga buniti.A dok mu bude bolje, i on će se, bez sumnje, obradovati tvojoj poseti.Stegni srce, draga.Umiri se.On jest teško ranjen.Šrapnel mu je odbio komadić lubanje.Ali doktor veli da će zacelo preboleti i ozdraviti.Budi spokojna, draga.Možda ćeš sutra već moći govoriti s njim. Sofija, utešena donekle tolikom ljubaznošću nežne bolničarke, uze sad ovoj ljubiti ruke i preklinjati je da čuva taj mladi život.Milostivo srce bolničarkino bilo je puno blagih reči sa kojima je gledala da, po mogućnosti, utiša tugu nesretne devojke.Dvojaku je zadaću primila na sebe svaka bolničarka: da neguje i dvori ranjene junake, i da ublažava bolove i jade njihovih bližnjih. Sofija je u toj drugoj zadaći bolničarke zaista našla blagotvorna melema za svoje bolno srce.Napojena nadom da će sutra, možda, moći već govoriti sa onim ranjenikom, ona je nečujno, kao kakva senka, izašla iz sobe i uputila se pravo kući.A usput je neprestano ponavljala u sebi: „Samo kad je živ!“ U Riznićevoj kući behu već navikli gledati tužno, uplakano lice Sofijino.To tužno raspoloženje njezino pripisivahu Riznićevi njeznoj prevelikoj osetljivosti.I, kad god je dolazila kući iz bolnice, oni su je ostavljali samu u njezinoj sobi, da se u miru isplače.A ta je samoća godila njoj toliko, da bi najradije želela da i ne mora izlaziti iz svoje sobe.Tu je ona, u miru, gledala duševnim očima svojim onu belu postelju u bolnici i na njoj onoga ranjenika sa dve zlatne burme na prstu.Tu joj nije ništa smetalo da od srca uzdahne pa i da glasno poželi: „Oh, da sutra uzmogu govoriti s njim!“ — Dobro veče! — upade Lazarević ka Stojanci.Rukovao se s njom i sede odmah, zgužvavši šešir na kolenu. — Dobro mi došao — prihvati Stojanka pa i ona sede prema njemu. — Ima li novih glasova sa bojišta? — Ništa novog.Sve to isto: srpska vojska potukla neprijatelja.Neprijatelj razbijen.Bega bezobzirce.A sutra će i preksutra biti opet tako.Ja već znam kako će glasiti ratni izveštaji sve dok se mir ne sklopi. — Kako? — Pa tako kao što ti rekoh: srpska vojska potukla neprijatelja.Neprijatelj razbijen, i tako dalje — odgovori Lazarević, smeškajući se zadovoljno. — Nego, zbilja, piše li ti što Žarko? — Piše.Baš danas.Kako je stigao u Kumanovo, odmah je preuzeo komandu jednog bataljona koji već spreman beše na polazak za Skoplje.Nije imao vremena ni da se osvrne po Kumanovu.A najbliže pismo će mi, veli, iz carskog grada poslati. — I, pošto ja računam da je već i Skoplje u našim rukama, to će, po svoj prilici, i to pismo biti već na putu. Služavka unese kavu.A dok je Lazarević srkutao, Stojanci pade na um Nedićeva Nata, pa će zapitati: — I još nikako da se uđe u trag toj sirotoj devojci? — Baš sam onomadne govorio o njoj s Radojlovićem.I on se čudi, i već je toga mišljenja, da nje i nema u Beogradu.Ali traganje još nije obustavljeno. — Ne mogu ti iskazati kako bih se radovala da je nađu...A čuješ li, bolan, štogod o onima u N.?Čuješ li što o Oberkneževiću?Njegovo poslednje pismo mi je nešto zagonetno.Volila bih i otuda što saznati. — Preksutra polazim u N. Čim se vratim otuda, odmah ću doći amo da ti ispričam, što bude za pričanje.A sad moram na časak »Kolarcu«, pa onda... onda ću već videti šta ćemo dalje.Ostaj mi zdravo, Stojanka! „Službeno je potvrđen pad Prištine“. — Eto.To je jedan služben srpski ratni izveštaj od 10. oktobra.Srpski su ratni izveštaji svi tako kratki, jednoliki.Konstatovanje činjenice, da je srpska vojska izvršila svoju dužnost.A koliko je upornih, krvavih borbi imala treća srpska armija dok je zauzela celokupnu oblast Laba, izbila na Kosovo Polje i zauzela Prištinu!... Ali, o tom će ratna povesnica pričati.General Mihailo Živković vojničkom kratkoćom javlja da je osvojio Prištinu.To beše njegova zadaća, i on je zadaću izvršio. Putem u Prištinu, zaustavio je general Živković svoju pobedonosnu vojsku kod Muratova tulbeta, na onom mestu, gde je razapet bio svilen šator pod kojim je Miloš Obilić, na tužni srpski Vidovdan, umorio sultana Murata, i gde je, istoga dana, našao mučeničku smrt srpski car Lazar, zajedno sa uvređenim, vernim zetom svojim, Milošem Obilićem. Dirljiv, divan čin pijeteta je izvršila tu vojska generala Živkovića, otstojavši svetu službu Bogu i učinivši pomen nesretnom caru-mučeniku i ostalim Kosovskim junacima.Prvi pomen, na tom mestu, posle više od pet vekova! Kakve li su rodoljubive misli, kakva li uzvišena osećanja vladala dušom srpske vojske za vreme toga jedinstvena pomena!Svaki pogled tih srećnih srpskih ratnika, uperen u onu svetu grudvu Kosovsku, koja je pokrila telesa za slobodu poginulih srpskih junaka, morao je sijati zakletvom: „Došli smo, evo, da vas osvetimo.I osvetićemo vas!“ A onaj svečani doček srpske vojske u Prištini značio je, da Kosovo prima s blagodarnošću zakletvu tih osvetnika i da, puno pouzdanja u čvrste mišice njihove, zbacuje sa sebe tužnu crninu i uzima na se svečanu odeću radosti. Taj pomen starim srpskim junacima kod Muratova tulbeta, na gubilištu i grobu cara Lazara, ostaće svetao prilog o moći narodne tradicije, i kao dokaz sećanja i poštovanja onih vitizova koji su neštedimice prolili krv svoju za slobodu svoje otadžbine i svoga naroda. General Živković je, izvršiv taj veličanstven čin pijeteta, udvojenim pouzdanjem mogao poći preko Kosova Polja ka krševitomu Kara Dagu i, kroz Kačanički klanac, dalje na jug, da se kod Skoplja sjedini sa armijom prestolonaslednika, koja je onako užasno satrla tursku silu kod Kumanova. Kara Dag je bio prirodna tvrđava ljutih Arnauta.Oni verovahu, da iz toga stenja i iz tih provalija ni gorska orlušina ne može izneti žive glave ispred njihova oružja.Ali, srpska je vojska nadletela i gorske orlušine.Rasterala je Arnaute sa tvrdog Karadaga. Posle krvavoga boja, armija generala Živkovića pregazila je strahoviti Kara Dag, a ostavljeni su četnici na Kačaniku da čuvaju taj vratolomni prolaz, od lukavih Arnauta. Dužom Kačaničkoga klanca, na vrletima u visini od 1800 metara rasturene komitske čete izgledahu zaista kao gorske orlušine.Od oštre studeni, misliš, i sržost se u kičmi mora smrznuti.A na golom stenju ni klete grančice, ni huda suvarka, da potpiriš makar samo za pregršt žeravice.Od ljute studeni, ruka se lepi za puščanu cev.Ali srpski četnik stoji, kao ukovan, na suroj steni.Ne pada mu na um da ropta na sudbinu.Ta on ju je sam sebi u Boga izmolio.Stoji mirno na steni i osluškuje: ne će li otkuda zagroktati puška arnautska.Pogleda na sve strane: ne će li otkuda zabeliti „krpe“ na glavama tih krvoloka. Jedno jutro, poručnik Vlada Aleksić se nalazio u onoj četici u kojoj behu Milan i sestra mu, Jovanka.Sunce je uzalud trudilo se da zagrije planinski zrak.Ona studena struja sa snežnih vrhova bila je jača od ranog sunašca.A mladi četnici poduzeli da šalom odbiju od sebe tu ledenu struju. — Jesi li dobro spavao noćas, Milane? — zapitaće jedan iz družine. — Kao okupan, brate.A ti? — Ja ti ne mogah ni oka sklopiti.Uvrtio mi se u glavu onaj Cigan što je gladan cvokotao na zimi.A kad ga je neko zapitao: šta bi bolje volio, ili komad hleba i slanine, ili kraj vatre se grijati?Ciga odgovori: Pržio bih. — A ja opet — prihvati drugi — ne mogoh zaspati od brige: šta ću, bolan, ako mi se zamrzne vatra u pušci pa ne htedne opaliti kad navale Arnauti.Te, svu noć, daj pritiskuj pušku na grudi i cupkaj s njom, da me u zlu času ne izneveri. — A jest, vere mi, oštra studen na ove vrleti — nastavi treći. — Bride prsti, Bogo, misliš otpašće.Pa bih čisto doviknuo Arnautima da udare na nas, da se uhvatim s njima u koštac, da se malo ugrijem. Četnici još u šali, a zapucaše puške prvo s jedne strane, pa sa druge, pa oda svud. — Evo ih! — viknu poručnik. — Hvataj busiju! Momčadija — svega njih dvadeset na toj tačci — poskoči i, u malenom rastojanju jedan od drugog, zasede prema onoj strani od koje im je pucnjava najjasnije dopirala. Poručnik Aleksić ostade u blizini Jovanke i Milana.Jednim kolenom odupro se o stenu pa motri: otkuda će se pojaviti „bele krpe“ arnautske. Puščana zrna zvižde nad glavama neustrašivih srpskih sokolova, a oni hladnokrvno drže na nišan spremljenu pušku i čekaju komandu svoga mladog vodnika. Ovde onde već iskaču po nekoji Arnauti iza stena, ali ih u drugom trenutku opet nestane za kamenom.U neprekidnoj vatri, približuju se skok po skok, četničkoj poziciji, a mladi poručnik stoji mirno kao od kamena istesan; okom promerava distanciju, i ne hajeći što neprijateljski kuršumi sve češće lete preko njegove glave. Odjedanput nastade pakleno urlikanje Arnauta i u gustoj gomili poleteše preko stenja na čuvare Kačaničkoga klanca. — Pali! — odjeknu glas poručnikov, i planu prvi plotun, da povalja onoliko drskih napadača, koliko smrtonosnih zrna polete iz toga plotuna. Nastade užasna paljba sa srpske strane.Padaju Arnauti jedan preko drugoga.Ali, silesija ih je.Da po pet pušaka ispaljuje najedanput svaki četnik, ni onda ne bi dospelo kuršuma za svakog Arnauta.Ljuće ubojice ne mare za život svoj.Preko mrtvih i ranjenih drugova srljaju, da zagase žeđ sa srpskom krvi.I još ih samo nekoliko junačkih skokova rastavljahu od Kosovskih osvetnika, kad zazvoni glas junačkoga komandanta: — Bombe! Četnici poskočiše iz svojih zaklona, a bombe zatresoše svu kamenitu goru.Gusta rulja napadača se razredi užasno.Što ih ostade netaknuto, to se zaljulja i okrenu natrag.Ali poleđina pritiskivaše napred, zakrvavljenih očiju, žudna krvne osvete. — Bombe! — ponovi komandant. I opet grmnu strahoviti tresak.Opet se zacrveni stenje od prolivene neprijateljske krvi.Ali Arnauti ne uzmiču.Rulja hoće, po što po to, da istrebi tu šaku odvažnih detića. — Juriš! — kliknu poručnik, i zaleti se, u desnoj sa golim mačem, u levoj sa revolverom, na jogunaste napadače.Četnici se dadoše za njim.Svaki juri da preteče neustrašiva komandanta svoga, da svojim grudima zakloni njegove grudi.Milan i Jovanka se nadmeću u hitrini.Nastade strahovit pokolj i gušanje.Dva Arnauta se ustremila s bajonetom na Jovanku.Još samo jedan krok, pa da joj proderu nežne grudi.Ali, u tom otsudnom času planu, dvaput uzastopce, revolver Aleksićev i, oba Arnauta odoše Bogu na istinu. — Hvala ti, poručniče! — doviknu Jovanka i, preko okrunjenih leševa, pojuri napred. Očajna borba sve se žešće razvija.Da su po tri života u svakog srpskog četnika, i onda bi ih taj bezbroj Arnauta sve pogasio.Ali, u najljućem okršaju začu se, Arnautima iza leđa, nova srpska komanda.To beše komitska četa, koja je s druge strane Kačaničkoga klanca u dobri čas doletela, da se braći na nevolji nađe.Zaobišla neprijatelja i udarila na nj kao kobac na jarebice. Arnauti se za tili čas zbuniše i udariše pobočke kud koji.I svaki je mogao sebe izabranim štićenikom Alahovim smatrati, koga i u begstvu nije sustiglo puščano zrno srpskih četnika. Nemojmo beležiti koliko je mrtvih i koliko ranjenih komita bilo u tomu mučkom napadu.Nemojmo prebrojavati ni neprijateljske lešine.Dosta je to, da se još ni dim od puščana praha nije razišao, a orlovi se već jatomice stali nadletati i kliktati nad krvavim ograšjem, radujući se bogatomu plenu. A, kao da je ovaj okršaj samo zato bio insceniran da se malo otkrave od oštre studeni, četnici se poizvaljivaše po golom kamenju, na odmor. Jovanka potraži poručnika, da mu još jednom zahvali što joj je — kako reče — oteo život od divljih Arnauta. Aleksić zaronio snuždenim pogledom u umiljate oči Jovankine pa protepa elegičnim akordom: — Ej, kad bi mogao taj dragi život sebi zadržati! — Uvek ću biti gotova žrtvovati ga za te! — odgovori Jovanka, žarom ushićenja. — Uvek? — Uvek! Aleksić joj stište obadve ruke pa joj, sav blažen, reče: — Tvoj je život, dakle, od danas moja svojina.A ja ti, u zamenu, dajem moj život. Jovanka stidljivo spusti oči i, zanesena tom iznenadnom ali, možda, žuđenom srećom, klonu na junačka prsa poručnikova. Četnicima, koji se tu, u blizini, odmarahu i ispod obrva pogledahu na svoga vođu i Jovanku, i kojima se još pušila dušmanska krv na rukama, zadrhta srce od miline.Osećaj blaženstva, što je u taj mah zagrevao grudi ljubljena im komandanta i posestrime svih srpskih komita, prelio je, kao električna struja, i njihova čelična srca.Da im ne beše žao mutiti tu divnu idilu, svi bi poskočili i poleteli k njima, da ih ovenčaju blagoslovom svojim. Drugi dan iza toga mučkoga napada na čuvare Kačanika, stiže onamo vest da je negda carstvujući grad, Skoplje, palo u srpske ruke.Arnauti se svuda predaju srpskoj vojsci i polažu oružje. U srpskih četnika ne beše običaj da naprazno troše puščani prah.Ali na taj radostan glas, da je srpska vojska već i Skoplje zauzela, ne mogahu se razdragani četnici uzdržati da, u slavu te značajne srpske pobede, ne ispale po nekoliko metaka. No, naskoro za tim, stiže i nemila zapoved glavne komande, da se sve srpske komitske čete raspuštaju, pošto su ispunile svoju zadaću.Samo će se pojedinim dobrovoljcima iz raznih krajeva Srpstva naročito odobriti da se pridruže vojsci i da, zajedno s njom, prodiru na Jadransko More. Nikakav neprijatelj ne bi mogao zadati toliki udar srpskim četnicima, kao što im ga je zadala ta zapoved srpske vojne komande.Ni jedan od njih ne htede svoju zadaću ispunjenom priznati.Svaki je tražio da mu se odobri pridruženje ka srpskoj vojsci.Svaki je želeo da prodre na more, na Adriju. Iz čete poručnika Aleksića samo je jedan koštunjav, povisok Primorac dobio to „naročito odobrenje“.Hej, da je do Aleksića stojalo, on bi, bez sumnje još kojeg poveo onamo, preko Albanskih gora.Ali je on i radovao se toj naredbi vrhovne komande, jer je njome otklonjena svaka ratna opasnost po život Jovankin. — Kad se vratim, Jovanka, sa bojišta, doći ću ti da mi predaš moju svojinu. — To su bile poslednje reči Aleksićeve, kad se rastao od komitske čete i pošao ka svojem puku u Skoplje. Sofija je već nekoliko dana pohađala u bolnici onoga mladog junaka sa dve zlatne burme na prstu.Ali ga je svagda zaticala u dubokom snu. Čim bi se ona pojavila na vratima, mlada bolničarka bi joj pošla u susret i odvela bi ju ka postelji.Usput bi joj prozborila koju utešnu reč i napojila ju dobrotvornom nadom. Sofija bi svaki put klekla kraj postelje, orosila ruku junaku vrelim suzama, nagledala se poznatih joj ali zamrsanih crta na bledom mu licu i, uz nežan izraz molbe i blagodarnosti, opraštala bi se od dobre bolničarke.Pri polazu iz bolnice, svagda bi joj se činilo da ju neko vodi ispod oba pazuha.S jedne ju strane nešto pridržava na nogama, a s druge ju vuče ka crnoj zemlji. To behu Nada i Očajanje. — Koja li će od njih dveju osvojiti dušu sirote devojke. Peti je put klečala i suze ronila Sofija kraj nepomična, spavaćiva ranjenika.A kad je, time, olakšala srcu i podigla se da pođe, ranjenik uzdahnu, podiže ruku na zavijeno čelo i olovne trepavice mu se razmakoše. Sofija raširi ruke nad njim, ali se u tomu položaju i skameni.Onaj malaksao pogled u kom ne beše zar ni iskrice života, on ju je skamenio. Ranjenik uzdahnu i opet, i njegove teške trepavice opet se sklopiše. Ne prođe dva tri trenutka: ranjenik opet progleda.I poče se javljati život u umrtvljenim mu očima.Grudi mu se stadoše nadimati a na usta mu se, jedva čujno, ote jedna jedita reč: — Nato! Devojka spusti glavu na zatalasane grudi ranjenikove, a ovaj sklopi ruke oko te dragocene glave. Bolničarka ih morade rastaviti polako i podignuti uplakanu devojku, jer ranjenika pritisnu onaj nesvestični san. Kriza je dugo trajala.Ali je srpska zdrava krv ipak pobedila i savladala opasnost. Kad je Sofija opet jednog dana došla u bolnicu, ranjenik je baš založio se bio s ponudom i bolničarka mu nameštaše uzglavlje, da ga spusti na odmor. Radosna što ga zateče sedećiva, Sofija čisto pritrča k postelji, a ranjenik ju dočeka blaženim osmejkom na usnama. — Nato! — izusti on slabačkim glasom, i pruži joj obadve ruke.Devojka ih prihvati i pritište na svoje vrele grudi, pa mu se zagleda u oči, da vidi šta piše u njima: radost ili ukor? — Nato! — prozbori i opet ranjenik — otkud ti ovde? — Ne pitaj, Pero; samo neka Bog da da ozdraviš. Ranjenik čisto osećaše kako mu snaga nadolazi pa, malaksalim glasom, doduše, ali sa punim pouzdanjem odgovori: — Samo kad si ti tu!...Za me se ne boj...Ozdraviću ja. I uze joj milovati ruke, obraze, kosu; i privlačiti ju na svoje grudi. Tako ih je zatekao dr. Jovanović koji je pošao da provede jednoga inostrana novinara kroz bolnicu. Video je dr. Jovanović i više takih scena, ali ga je radoznalost privukla bliže, da se obavesti o razlogu te nežne intimnosti.Ubrisa svoje naočare i, nataknuvši ih na nos, zaviri u lice devojci, poznade ju i, kao začuđeno, reče: — Gle!Ti li si to, Sofija?A ko ti je ovaj junak? Devojka se zastidi.Isplete se iz ranjenikovih ruku i obori oči.Osećajući da je upala u klopku, da će se krivica njezina prokazati: nije mogla da nađe zgodne reči u odgovor doktoru. Jovanoviću nije mogla umaći ta zabuna i sramežljivost iznenađene devojke.Ne htede joj vređati osetljivost već se okrenu ka ranjeniku. — No, Pero, kako se osećaš danas? — Kako mi, eto, Nata dođe, mnogo mi je bolje. — Nata? — Da. Doktor opet pogleda devojku, da se uveri — nije li se, valjda, on prevario?Opipa pulz ranjeniku pa sleže ramenima. — Pulz je u redu.Odgovaraš mi razumno.I opet mi se čini, ćato, da ti buncaš. — Ne buncam ja gospodine. — Ama, ovo je naša zlatoruka Sofija, a tebi se pričinilo... — To je moja Nata.Nedićeva Nata, iz moga sela. Jovanović se obradova ovom iznenađenju.I njemu je bilo poznato, da se u Beogradu traga za Nedićevom Natom, i da se gospođa Stojanka toplo zauzima za to. — Pa kako si ti ovde postala Sofija? — okrenu se doktor opet k devojci.A ova, videvši da je ulovljena, odgovori prostodušno: — Nisam htela da se sazna za me.A kad je to božja volja, onda... tako je, eto, kao što Pera reče. — Pa ti si s tim priznanjem dvoje potvrdila.Prvo: da si ti Nedićeva Nata, a drugo: da si Perina Nata — našali se doktor. Perino lice preleti blag osmejak, a devojka pokri s rupcem svoje rumene usne. — Pa sretni bili! — reče, naposletku, doktor i pođe dalje sa onim stranim novinarom. U Beogradu se, za čitavo vreme rata, nije znalo pravoga roka ni ručku ni večeri.Kad je koga sustigla glad, svratio se u prvu pivaru ili gostionicu, da je zavara.A u pivarama i u gostionicama se peklo i kuhalo bez prestanka.I ko nije svraćao na čašu piva i jedno đuveče, ko je istrajao do svoga ognjišta: ni onaj nije razbirao koje je doba dana, nego, kad je prispeo doma, onda je bilo vreme ručku ili večeri.Pa kako se nije vodilo računa o dobu obedovanja u svojoj kući, tako se nije respektovalo to doba ni u tuđem domu.Nikomu ne padaše na um da zapita sam sebe: Neće li baš za ručkom ili večerom zateći onoga kom je pošao u posetu. Ni doktor Jovanović, kad se rastao od onoga novinara, nije pogledao na časovnik, da se uveri je li vreme poseti.Pravce je odjurio ka gospođi Stojanci.Ne bi dao bio ni za koje blago da joj drugi ko odnese radosnu vest o Nedićevoj Nati.Stojanku je u beogradskom društvu svako cenio i poštovao.Ni doktor Jovanović nije dao da ga u tom pogledu kogod nadmaši.Kao što rekoh, odjurio je, dakle, pravce k njoj i — zatekao ju je, zaista, pri ručku. — Pardon, gospođo Stojanka, po sto puta pardon što vas uznemirujem kod obeda, ali... — Ništa, ništa, doktore.Izvolite, izvolite ovamo — dočeka ga ljubazno domaćica, i pođe s njime u salon. — Bez sumnje mi nosite kakve dobre glase — otpoče Stojanka, kad se posadiše na meke naslonjače. — Poznato mi je da vas interesuje sudbina jedne mlade Vojvođanke. — Nedićeve Nate — istrča mu u susret, radosno, Stojanka. — Ja sam našao Nedićevu Natu te sam osramotio beogradsku policiju. — Srdačna vam hvala, doktore, na toj vesti i na vašem trudu što ga uložiste u tu potragu. — Moram vam iskreno reći, gospođo, da ja tu nisam uložio nikakva truda, niti sam zaslužio vaše hvale — primeti doktor, smeškajući se. — Na ruci mi je bio jedan vrlo pouzdan detektiv.Ime mu je: puki slučaj — našali se doktor i onda ispriča onu scenu što se odigrala u bolnici. — Pa gde je sad ta devojka? — zapitaće Stojanka nestrpeljivo. — Na pouzdanu je mestu.U kući staroga potpukovnika Riznića. — Ah, zato njoj nije ušla u trag policija!..Da je u manje pouzdanoj kući našla utočišta, bi ju odavna bili iščeprkali. Po odlasku doktorovu, Stojanka nije ni nastavljala svoj obed.Prvo joj je bilo, da zovne na telefon Radojkovića. — Halo.Ko govori? — Odazva se Radojković. — Stojanka. — Koje dobro? — Zvala sam te, da ti zahvalim na trudu što si ga uložio u potragu za Nedićevom Natom, i da te zamolim da tu potragu obustaviš. — Kako to? — Našla se, jednim pukim slučajem. — Pa gde je sad? — Na dobrom je mestu.Zdravo! — završi Stojanka i, telefon zazvrja. Još je napisala i otpravila odmah Natinoj majci ovo pismo: „Draga strina-Nerandža! Hitim da vam javim radosnu vest.Ovaj čas sam saznala da je Nata u Beogradu i da se nalazi u dobroj kući.Ja ću nju još danas pohoditi, a vi gledajte da što skorije dođete ovamo. Srdačan pozdrav i vama i čika-Paji.“ Krajem oktobra došao je u srpsku prestonicu jedan stranac koji se, pri stupanju na srpsku zemlju, iskazao pred policijom kao veleposednik iz jednoga velikog srpskoga sela u Potisju. Beogradska je policija, za vreme rata, morala budnim okom pratiti svakog stranca, bez razlike narodnosti, jer je u Beograd dolazilo, skoro svaki dan, raznovrsnih smutljivaca, šićardžija, plaćenika i ulizica. I toga „prečana“ je policija držala na oku, ma da je nosio dično srpsko ime: Veljko Orlović. Veljko Orlović je odseo u hotelu „Moskva“.Držanje mu i ophođenje beše puno takta i otmenosti.Nije pravio nikakve posete.Nije tražio nikakva poznanstva.Sam je šetao po svima ulicama.Zastajkivao bi ovde onde i posmatrao istaknutije zgrade, prostore i življe saobraćajne linije.Zalazio je u kafane, u pivare, ali ni tu nije tražio da se s kime pusti u razgovor.Svagda je gledao da uhvati mesto za kakvim praznim stolom i otuda je ozbiljnim pogledom posmatrao kafanski život beogradski, i slušao kako beograđani glasno raspravljaju dnevna pitanja. Tako je proveo dva dana tu i onda se vratio onamo otkud je i došao. Nije samo policija motrila toga stranca.On je zapeo za oko i kafanskoj publici.I palo je raznih primedaba o njemu, ali ponajviše kao u šali. No i kafanska publika je oštrije pogledala na nj kad se on, posle tri dana, opet pojavio u Beogradu i nastavio svoje usamljene šetnje i svraćanje u kafane. — Jasna stvar.Špijon — reče novinar Rasić svojem društvu u kafani. — Moram odmah otići do Rajkovića.On treba, on mora da zna ko je taj gospodin i šta traži ovde. Što rekao, to i učinio. Pola sahata docnije, eno ga u kancelariji šefa policije, Radojkovića. — Klanjam se, gospodine! — Zdravo, Rosiću! koje dobro? — Znam da je vaše vreme skupo.Stoga odmah prelazim na stvar.Javno mnjenje želi da sazna: ko je onaj stranac što sad već po drugi put dolazi u Beograd, šeta se tuda kao po svojoj baštini, promatra ovo i ono, a ni s kim se ne upušta u razgovor.To je neka veoma sumnjiva ličnost.Policija, bez sumnje, zna ko je taj gospodin i šta traži ovde.Valjalo bi, dakle, da policija udovolji pomenutoj želji javnoga mnjenja. — Mogu vas, zasada, umiriti, da to nije nikakva opasna ličnost.To je jedan prečanin, Srbin, veleposednik.A možda je i ugarski plemić, koji je primio ono ekskluzivno, ponosno držanje mađarske džentrije, što je nama demokratama nerazumljivo.Stoga njegova hladnoća i upada u oči našem svetu.Po ovom, što vam rekoh, možete biti uvereni da policija budnim okom prati svaki korak toga stranca. — Moram vam ispovediti, gospodine, da niste potpuno udovoljili želji javnoga mnjenja.Ali, ja sam, lično, ipak donekle umiren. Po odlasku Rosiću uze Radojković razmišljati: na koji bi način mogao saznati što o Veljku Orloviću veleposedniku iz Potisja.I pade mu u pamet žena Dra Miloša Jasnića, koja je iz Potisja dovedena i ima onde razgranatu rodbinu.Smesta se uputi, dakle, k Jasnićevima. — Otkud ta sreća! — dočekaše ga i Jasnić i Jasnićka.A ova dodade još: — Valjda nisam pala u podozrenje kod policije što sam ovih dana bila u mojem starom zavičaju? — Pogodili ste, gospođo.Čuo sam da ste bili preko.A interesuje me život tamošnje naše braće pa dođoh da iz vaših usta čujem kakvo je onde raspoloženje prema nama? — Oh, ne može biti bolje! — A šta radi onaj kurjak, Veljko Orlović veleposednik u M.? — Veljko Orlović?...Veleposednik u M.?..Nema onde nikakvog Orlovića.U čitavom Potisju nema Orlovića. — Ah, pardon!Kud sam ja zalutao!Ta M. koje, ja mislim, nije u Potisju nego u Posavini.Sa ta dva mesta imam uvek malera.Onomadne sam, u jednom ženskom društvu, pomeo N. na Savi sa onim M. na Tisi i, naravno, besmrtno se blamirao. — Zato! — umiri se gospođa Jasnićka, — Ja se čudim: kakav Orlović u M., u susedstvu, moga rodnog mesta, gde ja, tako reći, svaku kuću poznajem, a Orlovića veleposednika da ne znam?Nema onde ni orlova ni Orlovića.Onde su vam, gospodine, sve sami sokoli.I, kad im se ne bi pravile svakojake prepreke, jatomice bi preleteli ovamo.I onde se drži zavet Kosovski, ali, kako ono reče Đura Jakšić?„Al’ ne da đavo, il’ ne da Bog!“ — Da, da, — klimnu s glavom Radojković. — Ne da đavo; ne da đavo.Ali, „Bog čuva Srbiju!“ Bog i srpske mišice junačke.A, dok sve Srbe jedna misao zagreva, mi se ne bojimo đavola, ma on imao i sedam binjiša. Još toga dana je, u devet časova uveče, predveden Veljko Orlović policiji.Radojković ga je sam uzeo na ispit. — Recite mi vaše časno ime. — Ja sam Veljko Orlović iz M. u Ugarskoj, gde imam velik posed — odgovori stranac ozbiljno, ponosno. — Iz M. u Potisju? — Tako je, gospodine. — Imate li kojeg poznanika u Beogradu? — Nemam; ali imam dobru preporuku na kapetana Vujića Nikolu. — Vrlo dobro.Jeste se već sastali s kapetanom? — Nisam.Sad sam, evo, prviput u Beogradu pa htedoh prvo da se natevani prošetam po njemu.Vreme mi nije skupo.Imam kad pohoditi kapetana. — Kad ste stigli ovamo? — Jutrus.Sutra sam naumio u posetu kapetanu. — Kapetan je čitav dan preokupiran službenim poslom.On će vas radije dočekati večeras.Ja ću vam staviti na raspoloženje jednog pratioca koji će vas odvesti k njemu. — Hvala vam, gospodine.Ali, recite mi, molim vas, zašto sam ja upravo doveden na policiju? — He... kod nas je taki red.Mi svakog stranca predusretamo prijateljski.Vodimo brigu o njemu, da mu se ne bi kakva neprijatnost dogodila.Nastojimo da mu u svačemu budemo na usluzi — razjasni mu predusretljivo Radojković, i kvrcne s prstom u zvonce.Iz pobočne sobe uđe jedan detektiv.Radojković mu reče da otprati stranoga gospodina u kasarnu, u auditorsku kancelariju kapetana Vujića.A po odlasku obojice, zovne Vujića na telefon, saopći mu sve što je saznao o zagonetnom strancu, kaže mu i svoje mišljenje o njemu, i zamoli kapetana da mu, istim putem, javi rezultat te posete. Orlović je imao dovoljno vremena da, usput, premišlja o tomu čudnom postupku beogradske policije.„Ovo je neponjatan svet“ — mišljaše on.„Bi li naš solga bio tako predusretljiv i uslužan?Bi đavola.Bacio bi stranca u buturnicu, da ga žandarmi po volji namekšaju, pa bi ga tek onda uzeo na ispit kad bi mu i poslednje modrice nestalo“. — Moje je ime Orlović Veljko — predstavi se stranac, kad uđe u kapetanovu kancelariju. — Veleposednik sam u M., u Ugarskoj. — Kapetan Vujić...Čemu imam da zahvalim tu počast, gospodine?Izvolite mesta uzeti — predusrete ga kapetan, primičući stolicu, a i on sede za svoj pisaći sto. — Smem li vas poslužiti s cigaretlom? — Hvala, gospodine, na ljubaznosti — pokloni se stranac.A u sebi pomisli: — Oh, da naivna sveta!Ta ove bi mogao čovek žedne preko vode prevesti! — Zapali cigaretlu i otpoče ozbiljno: — Mene je, gospodine, moj prijatelj i jednomišljenik, Ristić Stevan, urednik „Srpske Budućnosti“ u V. uputio na Vas, da vam saopštim naš smer, i da vašim posredovanjem dođem u dodir sa pozvanim faktorima, jednom rečju: da dogovorno utanačimo šta nam valja činiti da toj smer srećno izvedemo. — A smer bi taj bio? — Poznata je stvar, da jedan deo žurnalistike u Monarhiji vojuje za to, da Monarhija oružanom silom stane na put Srbiji u njezinom prodiranju u izvesne krajeve na Balkanu.Znatan broj uplivnih i u narodu našem poštovanih ljudi razgovarali smo o toj eventualnosti i odlučili smo, da osujetimo taj pothvat naše diplomatije.Rešili se Monarhija na tu pustolovinu, mi ćemo dignuti revoluciju u svima našim srpskim i hrvatskim krajevima.A ne sumnjamo da će i sami Mađari pristati uz nas.Ja sam, gospodine, gotov polovinu moga imanja žrtvovati na to.I nisam ja sam.Ima nas dosta koji će to također učiniti.Ali u tome, razume se, treba da smo u dosluhu sa srbijanskim merodavnim krugovima.Srbija treba da nam ide na ruku; da nam pomogne s onim što nama oskudeva. — Mislite, s oružjem? — pomože mu kapetan. — Tako je. - I s novcem? — Hjo, pokraj sve požrtvovanosti naše, mi ipak ne bismo bili u stanju da iz sopstvene snage podmirimo i troškove toga poduzeća.Morali bismo računati i na novčanu pomoć Srbije. — Pa kako vi zamišljate, na koji način bi se imao da sklopi taj sporazum između Srbije i vas tamo? — Zasada će biti dovoljno, da vaši merodavnici dadu meni uverenje da prihvaćaju moj plan, i da pristaju na uslove što vam ih navedoh u pogledu pomoći.Ja ću to referisati mojim jednomišljenicima, i onda ćemo izaslati jednog ili dva naša pouzdanika koji će pobliže da označe sve pojedinosti, i da sa vašom vladom utvrde pakt o celoj toj stvari. Kapetan Vujić, slušajući ovo razlaganje, nije mogao da utoli osmejak koji mu se silom pojavljivao na licu.Orlović je taj osmejak kapetanov na dobro tumačio, pa naposletku reče: - Ja bih vas, dakle, molio gospodine, da mi inscenirate sastanak sa onim merodavnikom koji je pozvan da tu stvar uzme u svoje ruke. — To je, dakle, sve što zasad želite — reče kapetan, sa onim nemirnim osmejkom na licu. — To je sve.Iskreno i verno sam vam izneo celu stvar, a vi ćete to dostaviti nadležnom mestu.Ja sam otseo u hotelu „Moskvi“.Onde ću čekati vašu poruku u pogledu daljih koraka. — Vaša iskrenost me obvezuje, gospodine, da i ja vama iskreno, bez ikakva okolišenja, izjavim moje mišljenje o celoj toj stvari.Molim da me izvolite pažljivo saslušati — odvrati kapetan i nastavi, sa onim večitim osmejkom: — Prvo i prvo znajte: Srbija ne samo da ne želi, ona osuđuje svaku revoluciju u Monarhiji.Ja se neću prevariti ako tvrdim da našem narodu u tamošnjim krajevima ne pada ni na um kakav prevrat u svojoj domovini. — Ali, — upade u reč stranac - ja to tek bolje znam. — Molim vas da me saslušate kao što sam i ja vas saslušao.Dakle, o kakvoj revoluciji u Monarhiji ne može biti ni razgovora.I time smo svršili ono što vi rekoste da je vaša misija.A sad da pređemo na ono drugo, što će se vas svakojako više ticati.Naša policija zna da vi niste — kao što ste slučajno rekli — danas prvi pud u Beogradu.I pre tri dana ste bili ovde.Policija vam je i onda i danas pratila svaki korak ali, na vašu sreću, nije zapazila ništa kažnjivo u vašem bavljenju ovde.Da je našla što, vi biste danas bili moj zarobljenik.No nešto ste ipak zgrešili.Učinili ste jedan policajni prestup.Prijavili ste se ovde pod tuđim imenom.Nije istina da se vi zovete Veljko Orlović.Ne znamo jeste li uopće kakav veleposednik, ali je ustanovljeno da u M., pa ni u čitavom Potisju nema veleposednika Orlovića. — Molim.Moj pasoš je dovoljan dokaz — upade opet stranac. — Vaš pasoš je prost falzifikat.Ali za to ćete imati pred vašom vlasti da odgovarate.Za špijona ne mogu vas smatrati.Bila bi uvreda za vašu diplomatiju, kad bi se pretpostavilo da ona nije znala veštijeg čoveka poslati u tu misiju.Vi niste špijon vaše diplomatije.Vi ste se na svoju ruku latili te gnusne rabote.Jamačno sa namerom da, ako vam posao ispadne za rukom, iz mržnje uvalite koga u zlo.Ja i to sumnjam, da ste vi Srbin.U meni se ta sumnja porodila odmah kako ste mi se pretstavili.Srbin nigde na svetu ne izgovara svoje prezime pred krštenim svojim imenom.Iz toga zaključujem da vi pripadate onoj naciji kod koje je obratan običaj.Moju sumnju potkrepljuje i vaše tvrdo, tuđinsko akcentiranje glasova u srpskom govoru.Dakle, pošto ne nalazim razloga da vas stavim pod optužbu pred vojnim sudom, to ću vas vratiti policiji, da ona dalje postupi protiv vas.Jedan vojnik će vas odmah otpraviti onamo. Stranac se nije dao zbuniti ovim otkrićem kapetanovim.Šta više, kad je čuo da ga samo policajna kazna čeka, njegova drskost se još potencirala.Dobro smišljenim negodovanjem i žestinom uvređene časti, poče on da kreše: — Gospodine, tome se kolaču nisam nadao.Kad ja i moji jednomišljenici mećemo na kocku svoje imanje i, možda, život svoj u korist Srbije: onda vi mene zar da tako predusretnete?Da postupate sa mnom kao sa kakvim lupežom?Je li Srbiji, u ovim teškim prilikama, na odmet pomoć prekosavske joj braće?Da vas uverim o poštenim namerama mojim, evo vam stavljam na raspoloženje, ili dajem kao dobrovoljan prilog srpskim ranjenicima ovu malenkost. Uz te reči, stranac ustade, istrže iz džepa svoj novčanik, izvadi jednu hiljadarku i, sa nekom vrstom oholosti, položi ju na sto. — A sada — reče zatim gordo — nadam se da ne ću biti više uznemirivan u moj ličnoj slobodi. Kapetan pritište dugme električnog zvonceta.U tren oka, stvori se u sobi jedan vojnik.Podiže desni dlan do slepočice i odrešito prozbori: — Zapovedajte, gospodine kapetanu! Kapetan ustade, opruži prst na hiljadarku i pogleda oštro u oči strancu. — Ovaj novac uzmite natrag.Naši ranjenici primaju dobrovoljne priloge samo iz čistih ruku. Onda se okrete k vojniku: — Pušku na rame, pa otprati i predaj ovog gospodina šefu policije. — Razumem, gospodine kapetanu. Telefon je zazvrjao, a dvadeset minuta docnije, stojao je stranac opet pred Radojkovićem. Sutra dan je izišao u službenom listu ovaj komunike: „Policija je sinoć uhapsila jednoga stranca koji se, pod lažnim imenom Veljko Orlović veleposednik iz M u Ugarskoj, hteo da ponudi našoj vladi, da, s njom u sporazumu, digne tobože revoluciju u srpskim i hrvatskim krajevima susedne monarhije, u slučaju, ako bi ova oružanom silom htela da spreči napredovanje naše vojske na Balkanu.Daleko od pomisli da je taj stranac imao od svojih vlasti misiju da na taj način uvuče u nove neprilike kako našu vladu tako i našu braću s onu stranu Save i Dunava, šta više, u osnovanom uverenju, da je taj stranac sam na svoju ruku, jamačno, da intriganskim putem, iz lične mržnje, tamo preko uvali koga u zlo, — uzeo na se tu prljavu ulogu: policija je osudila toga stranca na osam dana zatvora i na propratu najbližoj zagraničnoj policajnoj vlasti radi ispitanja valjanosti njegove putne isprave, pošto je svojim putem ustanovljeno da u M. u Ugarskoj uopće nema veleposednika pod imenom Veljko Orlović, te po tomu, što je taj stranac pod lažnim imenom došao u Beograd“. — Jesam kazao da je špijon?! — uzviknuo je novinar Rosić, kad je taj komunike pročitao.A gospođa Jasnićka se slatko nasmejala kad je iz istog izvora saznala da je ona u toj špijonskoj aferi, neznano, kao svedok preslušana. Nedelja je bila.Odmorni dan Stojankin.Ona se spremala u crkvu da blagodari Bogu na slavi što ju je darovao srpskom oružju i, da mu se pomoli za dug život i zdravlje, za junačku sreću onoga, koji je podelio njezino rodoljubivo srce sa otadžbinom njezinom. Izdala je još poslednje naredbe služavci, uzela Zbornik molitava, prekrstila se i celivala srebrn krst na Zborniku i pošla na svetu službu božju. Ona na ulicu, a pritrča joj hitronogo đače-pismonoša, sa uzdignutom rukom i pismom u ruci. Stojanka primi pismo, na kojem beše udaren žig vojne pošte u Skoplju.Ona se, nehotice, okrenu natrag.Želja ju povuče da što pre otvori, da što pre pročita to pismo što ga je tako željno iščekivala.Ali, kao da joj neko šapnu na uho: — „Ne vređaj Boga.Vrati se onamo kud si pošla.“ Pobožni osećaj mahom joj savlada radoznalost.Ona zaklopi pismo u Zbornik i uputi se u crkvu. Nikad se nije usrdnije molila Bogu.Molitva joj se iz budine duše uzdizala Tvorcu neba i zemlje, za blago i sreću onih, koji se na krvavom ograšju bore za čast i slobodu napaćenoga naroda srpskog. Posle službe božje, okrepljena molitvom, slatke nade punim srcem vrativši se domu svom, otvorila je pismo, ižljubila svako slovo u njemu i, puna razdraganosti, uzela je gutati s očima one muške poteze što se nizahu kao cvetovi u nevestinom vencu. Na čelu ružičaste hartije stoji naštampano: „Pozdrav iz Skoplja.“ Dalje je Žarko nanizao ove reči: „Draga moja Stojo! U zadnjem mojem pismu sam ti obećao, da ću ti iz Skoplja pisati. Evo danas je (18. okt.) već šesti dan kako se u Skoplju nalazim, i tek sad, u jedanaest časova noću, stigoh da ti se odovud javim. Želela si da te što potanje izveštavam o napredovanju (razume se; jer o ostupanju ne može ni razgovora biti) naše vojske.Otkiniću, dakle, koji čas od odmora, da toj želji tvojoj udovoljim. To već znaš i ti i ceo svet zna, da je Skoplje 13. o. m. svojevoljno predalo se komandantu prve armije, prestolonasledniku Aleksandru.Istoga dana, u dva časa posle podne, ušao je prestolonaslednik, na čelu jednog puka, u starodrevnu prestonicu cara Dušana Silnog.Hrišćansko ga je stanovništvo dočekalo oduševljenim klicanjem; obasipalo ga je cvećem i radosno ga pozdravljalo kao svoga oslobodioca.Veselju i grljenju sa srpskim vojnicima ne beše kraja.Nije čudo: petvekovnom robu skinut je bio, toga dana, turski sindžir s ruku, pa komu bi oslobođeni uznik da pruži u zagrljaj ruke nego svom oslobodiocu? Danas je bio svečani ulazak kralja Petra u Skoplje. Eh, Stojo, moja Stojo!Da ti je bilo danas gledati ovu slavu; tvoje rodoljubivo srce rastopilo bi se od miline. Pređašnji, turski predsednik skopljanske općine, dočekujući kralja Petra, završio je svoj pozdravni govor ovim tronutljivim rečma: „Pre pet vekova Turci su mačem osvojili ove zemlje.Sad je ratna sreća izneverila tursko oružje.Što smo mačem zadobili, maču i predajemo.Od koga smo uzeli, tomu i vraćamo!“ Ne beše oka koje nije orisila suza radosti i oduševljenja.Do skora „sirotinja raja“, a danas slobodni građani kraljevine Srbije, padali su na kolena pri ulasku kraljevom i celivali oslobođenu zemlju svoju.Sa uplakana ali radošću osvetljena lica im dalo se lepo pročitati, da im je pao teret sa srca što ih je pet dugih vekova morio.Veličanstvena beše to metamorfoza, kroz koju je oblik petstoletnoga roba, naočigled svima nama pretvarao se u oblik slobodna čoveka.Posmatrajući te mučenike, ja sam, Stojo, danas potpuno razumeo, zašto čovek i život svoj daje za slobodu.Ja sam uveren, da će ovaj narod, oslobođen od teškog turskog jarma, dostojno ceniti one žrtve što ih je Srbija prinela za njegovo oslobođenje. Budi zadovoljna, zasada, sa ovim „ratnim izveštajem“.I danju i noću sam pod punom opremom.Svakog časa očekujem naredbu komande za dalje nastupanje.Do svršetka našeg poduzeća biće još dosta krvavih okršaja.Daće Bog da se i ti, što nam još pretstoje okršaji isto tako srećno svrše kao i svi dosadašnji.A kad turimo mač u korice i nastanu dani mira i zadovoljstva, ti ćeš u tihom gnezdancu našem nasloniti glavu na moje grudi, a ja ću ti pričati o događajima što ih naša vojska sada krvlju beleži u istoriju Srba. Primi, Stojo, najusrdniji pozdrav od tvoga Kad je pročitala i opet ižljubila pismo, Stojanka je sklopila trepavice i predala se mašti svojoj, da joj ona iznese pred duševne oči to veličanstveno srpsko slavlje u oslobođenom Skoplju.Njezina živa mašta ju je verno poslužila.Odnela ju je u staru srpsku prestonicu u koju je ulazio kralj Petar sa dičnom pratnjom srpskih vojskovođa.Za njima jedan puk pobedonosne vojske.Ulice prekriljene množinom radosna naroda.Ali to sve kao da kroz neku koprenu gleda.Samo joj se oblik jednoga delije jasno pokazuje na pomamnu doratu, koji je lepotom i junačkim stasom svu kraljevu pratnju zadičio. Žarko, — mislila je pri tom — moj Žarko.Oh, vidim te kako ponosito sediš u sedlu, i kako ti doro poigrava pod tobom.Vidim ti i otsjaj radosti na licu, otsjaj opšte radosti srpske, što Kosovo ne će cviliti više sa gorke sudbine svoje.Vidim široke grudi tvoje, u kojima bije ono plemenito srce što je uz otadžbinu našu i mene obgrlilo.Vidim te, lepo te vidim, Žarko, u nizu srpskih slavljenika, koji nosite slobodu braći svojoj.Srećan vam bio pohod, i srećno mi se domu povratio! Nedelja je bila, i Stojanka je taj ceo dan provela u molitvi za sreću srpskoga oružja i za sreću onoga delije čiji je oblik njezina mašta tako jasno joj pokazala.A pri toj molitvi je, mesto zbornika, sveudilj držala u ruci pismo Žarkovo. Strina-Nerandža je već isplakala oči, od tuge za svojom jedinicom.Uzdišući i jadikujući šta puta je sama sebi govorila: „Valjda ti i grešim Bože, al’ mi se čini da bih lakše snosila žalost, da mi je na mojoj ruci umrla, nego ovako.Što joj ne pustismo na volju da pođe za onoga kog je sama sebi izabrala.Ovako, — i žalost i sramota.Odbegla u svet, jer je babo i nana ne dadoše za seoskog pisara.A bi li srećnija bila da je, po babovom izboru, pošla za kakog gazdačkog sina?Da se udala za nedragog?..Ej, roditelji, roditelji.Nije ono uvek sreća, što je vi kujete svojoj deci.“ A čika-Paja?Sav se presomitio već od teške žalosti i od sramote.Savio se čovek kao da je grana pala na njega.Po čitav dan, ako deset izgovori.Pa i te su mu, da ih jedva razumeš.Vasceo dan je na nogama.Sad tu, sad tamo nađe nekakva posla, a od sveg toga rada mu se, tako reći, ništa ne vidi.Vidi se, da time hoće samo da se ukloni iz blizine Nerandžine.Da joj ne mora pogledati u lice.Da ne čuje njezine teške uzdahe, jer ti uzdasi javi probadaju njegovo srce.A kad mu kolena počnu klecati od umora, on se skloni na kakvom zabitnu mestu, u senjaku, u konjušari ili u vrtu za kakvim grmenom, i sedne da se odmori.Nalakti se na kolena a glavu nasloni na obadve ruke pa, mahajući s njome i desno i levo, stane sam sebi prebacivati: „Ej, što učinih, što učinih!Što ubih svoje dete!Da mi se otkud danas vrati, pa da izbere crnog Ciganina: i njega bih primio kao sina svoga.Ali — završi svaki put čika-Paja i mahne s rukom — dockan mi dođe ova pamet.Bog sveti zna je li i živa!“ Kad se tako izjada, on se izvuče polako iz zaklona, pogledi ne će li mu ko otkuda u susret i, kad se uveri da nema od koga sakrivati oči, pođe dalje i nasumce se lati kakvoga posla. Najteže je bilo i njemu i ženi mu, kad su seli za ručak i za večeru.Obojima su se pogledi prikradali onomu mestu na kojem je nekada njihova jedinica sedela.Ej, kako li su onda vedra lica, svagda veselo sedali za sto!Drugi je život bio u kući, a začin tomu životu je davala njihova Nata.A danas?..Ta ovo i nije život, što ga njih dvoje ovdje traju.Ovo je mučno tavorenje, bez zračka radosti i bez nade daće im sunce ikada lepše sijnuti.Sede za stolom, a sakrivaju poglede, da im se ne sastanu.Nijedna reč ne sme da im preleti preko usana.Nijedno ne sme da izrazi svoju tugu i svoj bol.Boje se uzajamnoga prebacivanja.Oboje se osećaju krivcem.Skrušena srca, oboje čekaju samo smrt, da ih ona izbavi iz ove teške patnje.I kad već osećahu da ni taj čas nije daleko, — onda im stiže Stojankino pismo. U čika-Pajinim i strina-Nerandžinim očima odjedanput zasija suza radosti.Oboje kliknuše u jedan glas; — „Nato, čedo moje!Samo kad si živa!“ Drugi je dan strina-Nerandža već osvanula u Beogradu. Iako je pisala da će još onaj dan pohoditi Natu, Stojanka nije to učinila.Pobojala se nemilih posledica kad bi Nata saznala pre, da je ulovljena, nego što joj mati dođe.I, ko zna, nije li to dobro bilo?Iz roditeljske kuće odbegla devojka, ko zna, bi li ostala u Riznićevoj kući, kad bi saznala da su joj ušli u trag?Ne bi li se pobojala materina gneva i ne bi li, stoga, navukla i teži greh sebi na dušu? Da se obezbedi od svih neprijatnih mogućnosti, Stojanka je odgodila posetu Riznićevima dok joj strina-Nerandža ne dođe.Ali, da sazna nisu li doktora Jovanovića oči prevarile, otišla je sutradan u onu bolnicu u kojoj je ležao ranjen Pera ćata.Preko lica je spustila pogust veo da se skloni od Natinih očiju.Na ruci je ponela podobar zavežljaj razne ponude, duvana i cigaretli.A, po kazivanju doktora Jovanovića lako je našla u bolnici onu sobu u koju je pošla bila. Zastala je odmah kod prve postelje na kojoj je ležao ranjenik sa zavijenom glavom.Stojanka ga pozdravi i pusti se s njim u razgovor iz koga saznade da je on Natin zemljak.Prinese mu ponude, sladeći mu svako parče posebice.Renjenik uzme jedno parče, zahvaljujući joj učtivo. — Uzmi još — nuđaše ga Stojanka. Ranjenik joj baci blagodaran pogled, nasmeši se i reče: — Ako mi dozvolite, gospođo, da ga drugom poklonim, onda ću uzeti još jedno parče. — A kome ćeš da ga pokloniš? — Eto, toj devojci što stoji za vama. Stojanka se osvrnu i spazi Natu koja baš u taj mah beše došla u pohod Peri te se stidljivo nasmešila na te njegove reči. Stojanka ju poznade na prvi pogled.Okrenu se opet ka ranjeniku i nešto živahnije reče: — Uzmi, uzmi samo još koliko ti je volja.Možeš i podeliti... Nije završila rečenicu.Oprostila se od ranjenika; poželela mu što skorije oporavljenje i pošla dalje, od postelje do postelje.Ponudila je svakog ranjenika sa donesenim poslasticama i svakom rekla po koju utešnu reč.A i ona beše utešena ovom posetom, jer je svojim očima videla Nedićevu Natu.Unapred je uživala u onoj radosti strina-Nerandžinoj, što će joj doneti skori sastanak sa svojom jedinicom. Treći dan izjutra, služavka baš unela doručak Stojanci, a zakuca na vratima i uđe strina-Nerandža. — O, baš ste mi dobro došli, strina! — dočeka ju mlada domaćica.Ižljubi se s njom; pomože joj da skine ogrtač i posadi ju za postavljen sto. — Oh, strina-Nerandža, ne mogu vam iskazati kako se radujem što smo našli Natu. — A gde je srce moje? — Tu je.U dobroj je, u vrlo dobroj kući.Ali... ta vi ste ozebli.Izvolite, uzmite ovu kafu da se zagrijete malo.Samo kad smo je našli.Nemajte brige.Založite se i odmorite se malo, pa ćemo još pre podne otići k njoj. Iako je bila umorna od noćnjeg putovanja, a nije ni jela ništa od juče u podne, — strina-Nerandži nije bilo ni do tople kafe ni do odmora.Ona je sedela kao na žerainci.Jedva je čekala da vidi svoju jedinicu.A ovamo se opet ustručavala da požuri Stojanku.Ta ona je i tako dosta učinila da se Nati u trag uđe.Bez nje je ne bi nikada našli. Dok su doručkovale, odmorile se i porazgovorile, i dok se Stojanka preobukla, — beše već i podne blizu. Strina-Nerandžu tek sad obuze pravo nestrpljenje, kad pođoše k Riznićevima.Njoj da je da poleti tamo.A opet joj se čini da su joj noge od olova.Pa ju je i nekvi strah napao.A ne bi znala reći od čega strahuje.Oh, što nije i Paja došao s njom! Na ulici ih čekaše fijaker.Strina-Narandži odlahnu kad vide da ne će pešice ići.A kad stadoše pred Riznićevom kućom pa htede da siđe s kola, njoj zadrhtaše noge — umalo što ne pade.Spazila to Stojanka te joj priskoči u pomoć.Uze je ispod ruke i brižljivo je odvede do sred stana Riznićeva. Stari potpukovnik i žena mu dočekaše ih najljubaznije. — Ovo je moja gošća iz Šajkaške.Onde ju celo selo zove strina-Nerandža, pa ju i ja tako zovem. — Ah, naša Vojvođanka — prihvati domaćin, a lice mu se preli izrazom zadovoljstva. — Milo mi je.Milo mi je — reče domaćica. — Izvolite sesti. Potpukovnikova gostoljubivost ne mogaše sačekati ni da posedaju gošće, već, onako s nogu, doviknu u onu drugu sobu: — Sofija!Gde ste da poslužite gošće! — Eh, zalud ih zoveš.Nije još nijedna kod kuće.Ja ću to sama.A ti zabavljaj dotle naše mile gošće. Ne potraja dugo: domaćica donese posluženje.Okusiše ga i Stojanka i strina Nerandža, i onda tek iziđoše s bojom na sredu. — Moram vam ispovediti, gospodin-potpukovniče i gospođo, pored moga poštovanja, šta me je još dovelo danas k vama.Jedan neobičan slučaj.Jedan veoma zanimljiv događaj — započe Stojanka.A Riznić i Riznićka se, regbi, pretvorili u uho.Uprli oči u Stojanku, a radoznao pogled im samo što ne kaže: Ta reci već, šta je? — Strina-Nerandža je mati vaše devojke.Vaše Nate. — Naše Nate? — začudi se Riznić. — Nemamo mi devojku Natu — izvinjavaše se zbunjena Riznićka. — Naša se devojka zove Sofija Smiljanićeva.Poštena, valjana devojka.I ona je prečanka.Mi ju pazimo kao svoje rođeno.Dobro dete i, dobra Srpkinja.Da ju vidite samo kako svesrdno odlazi da neguje naše ranjenike.Kako da vam kažem?Sa te svesrdnosti njezine, ja ju upravo poštujem — objašnjavao je potpukovnik oduševljeno. — Nema sumnje da je ona valjana i poštena — prihvati Stojanka smeškavajući se. — Ali ju je devojačko osetljivo srce navelo da učini neku nesmotrenost.Uklonila se krišom iz roditeljske kuće pa došla ovamo.A da joj ne bi ušli u trag, promenila je svoje ime.Ima li što na svetu dovitljivije od ljubavi?Eto, u tomu leži njezina sva krivica. — Nuto, devojačka posla! — osmehnu se potpukovnik. — Ja ju, bogme, za to ne bih kaznio.Nije ona to učinila ni prva ni poslednja.Svet će govoriti o njoj tri dana, a četvrti će dan već naći što drugo. Potpukovnik bi i dalje prao Natinu krivicu, u očitoj nameri, da strina-Nerandžu umiri; ali se u taj mah začuše koraci na hodniku.Neko je prošao pokraj vrata od salona i uhvatio dalje hodnikom. Potpukovnik se diže, izviri napolje, te viknu u hodnik: — Nato!Hodi ovamo, hodi! Natu kao da je neko vrelom vodom polio.Ona se zaljulja i mahom obnevidi.Srce joj za trenut oka zadrhta silovito i onda odjednom kao da izlete život iz njega.U to će potpukovnik sasma nežnim glasom: — Hodi, čedo moje, hodi da se obraduješ.Nemaš se ti čega bojati.Znaš da ti u mojoj kući nisi nikada čula preke reči. Nata dođe polako k sebi.Okrenu se i pokajničkim korakom pođe ka potpukovniku.Ovaj ju je dočekao u vratima; uzeo ju za ruku i, ulazeći s njom u salon, reče joj još: — Hodi da vidiš ko nam je došao. Strina-Nerandža ne mogade dalje sedeti na miru.Ona se već digla da pođe u susret svojoj jedinici, kad se Nata otrže od potpukovnika i poleti majci svojoj na grudi.Iz očiju joj grunuše suze kao plaha letnja kiša.A poljupcima obasipaše grudi, ramena i ruke materine. Strina-Nerandža, držeći u zagrljaju svoju jedinicu, ne imađaše u taj mah drugih osećaja i drugih reči do li: — Srce moje, samo kad te živu nađoh! Stojanka, domaćin i domaćica, tronuti tim prizorom, stojali bi u beskraj kao nemi gledaoci, da ih nepobuni Mica.Njezinim dolaskom scenarija dobi drugi oblik.A Stojanka zaište od Riznića i Riznićke dozvolu, da može Natu ka svojoj kući odvesti. U Stojankinom domu je i strina-Nerandža i Nata pustila srcu na volju.A kad im je suzama izvor usahnuo, strina-Nerandža povede reč o povratku u njihov zavičaj. — Ne mogu, nano, ne mogu! — uzdahnu Nata očajno. — A kako bih se ja, žalosna vratila bez tebe!Babo bi ti svisnuo od tuge kad bi video da ja sama, bez tebe dolazim.Nemoj kćeri, nemoj nas silom goniti u grob. — Ne mogu, nano! — ponovi Nata iznemoglim glasom.A mati ju uze hrabriti, trudeći se da ju privoli na povratak roditeljskom domu. — Babo ti je sve oprostio.Ni rečce ti neće prozboriti o onom što je bilo.Daće očinski blagoslov i tebi i onom koga ti izbereš sebi za druga.Al’ mi je na polasku i to rekao, da se bez tebe ne vraćam kući.On sad jedva čeka da opet vidi svoju jedinicu.Nemoj nam, čedo moje, ponovo nož u srce zabadati.Ta ti si sva naša radost; sva briga i staranje naše.Bila si svagda poslušna, pa poslušaj me i sad.A što te je mlado srce zavelo pa zgrešila svojim roditeljima: to ti je već oprošteno.Hajde, zlato materino, hajde da se spremamo kući. Dok je strina-Nerandža tako tepala svojoj kćeri, — u Natinom se srcu borile o prevlast dve ljubavne sile.Sila detinje i sila devojačke ljubavi.Borila se prošlost sa budućnošću. Ohrabrena majčinim slatkim rečma i podlegla neodoljivoj sili devojačke ljubavi, Nata pogleda tužno svoju nanu i odlučnošću punim glasom reče: — Slatka nano moja, ne mogu!Volim ga, pa šta ću? — Ej, čedo moje, Bog zna gde je on; gde se luta po svetu! — Ne luta se.Ranjen leži u bolnici — požuri se Nata sa odgovorom, osećajući lepo kako joj je srcu odlaknulo posle ove ispovesti. Iznenađena ovim obaveštenjem, strina-Nerandža sklopi ruke na grudima, podiže oči k nebu i uzdahnu: — Bog mu dao što skorijeg ozdravljenja! — Ozdraviće, nano.Hoće, kad se i ti za njega Bogu moliš — prihvati Nata radosno, i zagrli i ižljubi majku svoju. Da se mogao tu stvoriti pisar Pera i stati uz Natu: strina-Nerandža bi im i u svoje i u čika-Pajino ime od srca dala roditeljski blagoslov. Kad je već između matere i kćeri do tolikoga zbliženja došlo, — upusti se i Stojanka u razgovor. — Znate šta strina-Nerandža?Ja znam šta je Natu zakovalo za Beograd.Pa neka ona ostane kod mene, dok onaj ranjeni junak ne ozdravi.Dotle pak može i čika-Paja dolaziti ovamo da vidi svoju uhvaćenu begunicu.A kad momak ozdravi, što im onda ne biste dali vaš blagoslov?Što ljubav vezuje, to je grehota razdrešiti. Strina-Nerandža je, iako ne potpuno zadovoljna, sutradan vedrija lica otputovala kući. „Srpska je vojska 15. oktobra očistila od Turaka Ovče Polje, a sutradan je, posle ogorčene bitke, zauzela Veles.U toj se bitci borilo osamdeset hiljada turskih vojnika, i Srbi su ih naterali u divlje begstvo.“ Tako su glasili ratni izveštaji što su posle te bitke razaslati u svet. U Beogradu se takav ishod bitke smatrao sasma prirodnim.Ono samopouzdanje, sa kojim je Srbija pošla u rat protiv Turske, nije dalo mesta ni pomisli da bi se ijedna bitka mogla svršiti drugačije, no samo pobedom srpskog oružja. Kad je srpska vojska pogonila Feti-pašu na Ovčem Polju, u Beogradu se nije govorilo o mogućnostima glede ishoda bitke, već se strahovalo za pojedine dragocene živote.Povoljan ishod bitke držali su kao u kamenu urezan.Ali se strepilo od onih izveštaja što posle svake krvavije bitke javljahu da je ova ili ona perjanica srpska pala na bojištu. Potpukovnik Nikola Riznić je, posle bitke kod Velesa, dobio od komandanta drugoga konjičkog puka ovaj brzojav: „Konjički potporučnik Voja Riznić, goneći Turke od Velesa, danas junački poginuo.Učinjeno je raspoloženje da se njegovo mrtvo telo prenese u Beograd.“ Starom Rizniću se stegnulo srce od bola, kad je pročitao taj brzojav.Ali je njegov vojnički, njegov srpski duh ubrzo savladao taj bol i s punim ponosom pomisli: „Junački je poginuo za slobodu!“ Ko ne poznaje duh srpskoga naroda i njegovu ljubav ka slobodi, a pratio je događaje u ovom ratu za oslobođenje potlačenoga srpstva na Balkanu,— taj je mogao naći stotinama uzvišenih primera sa kakvim su besprimernim požrtvovanjem Srbi roditelji pratili svoje sinove u taj sveti rat.Mogao se uveriti, da je samo Srbinu dato to osećanje ponosa i utehe, koje je jače od žalosti za sinom poginulim za slobodu. Starac nije tražio reči u koje će uviti tu kobnu vest pred svojom ženom.On je stao pred nju i odrešito joj reče: — Eh, mati, sin ti je junački poginuo.Budi ponosna.Imala si ga zašto roditi.Poginuo je za slobodu svoje potlačene braće. Rekavši to, uzeo je na se zimski ogrtač i otišao odmah u mesnu vojnu upravu, da se izvesti i sporazume onde o pogrebu Vojinom. Materino srce stare Riznićke nije tako lako našlo utehe u svojstvenom srpskom ponosu.U nje je jača bila tuga za izgubljenim sinom.Čisto joj je dobro palo što joj je muž otišao od kuće i ostavio nju i Micu da se isplaču dok prvi bol ne popusti. Mrtvo telo Vojino je tek treći dan ujutru stiglo u Beograd.Vojništvo i silan narod ga je dočekao na železničkoj stanici i otpratili u crkvu.Posle opela, pratnja je od crkve do groblja rasla na svakom roglju. Stari potpukovnik, u vojničkoj uniformi i okićen s ordenima, koračao je vojnički za mrtvačkim odrom svoga sina kao kad bi učestvovao u svečanosti kakvoj.Na licu mu stroga ozbiljnost.Ni senke tuge i žalosti.U očima jasan izraz samosvesti, da mu je sin verno i junački izvršio dužnost prema svojoj otadžbini i svomu narodu. To ozbiljno držanje potpukovnikovo ulevalo je snage i u ženu njegovu, da je mogla prigušiti bol u srcu svom.Na licu sa izrazom pokornosti volji božjoj, bez suze u očima a naslonjena na ruke svojih kćeri, kretala se odmerenim korakom. I Stojanka i Nata su ispratili potporučnika Voju do večne mu kuće.Stojanka zadubljena u misli o bojištu u skopljanskim krajevima, a Nata, gutajući suze i razmišljajući o teškom teretu što bi na njezino srce pao da, Bože okkoni, pisara Peru ovako prate. Ranko Predragović ne beše navršio još dvadeset drugu godinu svoju kad je odličnim uspehom svršio trgovačku akademiju u Berlinu, gde mu je nekada i otac učio.Po svršetku nauka odmah je primljen bio u službu Srpske Narodne Banke.Ne prođe od to doba više od četiri godine, a Srbija oglasi rat Turskoj.Razume se, da bi i Ranko otišao bio pod zastavu, ali je, na velju žalost svoju, bio nesposoban za vojničku službu.Bio je kratkovid.A kraljevina Srbija nije doterala dotle, da i kratkovide momke primorava na krvnu žrtvu otadžbini. Ranko se zagledao u Jovanku na nekvoj zabavi.On je tada treću godinu služio kod Narodne Banke, a ona tek postavljena beše za nastavnicu više devojačke škole.Njezino smerno ponašanje, njezina obrazovanost, nežnost i umiljatost ubrzo su osvojile srce Rankovo.I taman je on odlučio bio da zaprosi ruku lepe nastavnice ali — sva se Srbija zatrese od usklika: „Živeo rat!“ Za vreme rata umuknu ne samo muze, nego i Svatovac.I Ranko je klicao u slavu rata, ali je šta puta pomislio: „Oh!Što se ne odlučih ranije da ju zaprosim!“ ili: „Samo da je mesec dana docnije objavljen ratni proglas!“ U srcu mu je buktilo i rodoljublje i netrpljivost.U jednom času je zažalio što mu Bog ne dade zdrave oči da bi i on mogao s braćom na Kosovo, a u drugom je gorio od želje da srpski mač što brže slomije staroga dušmana.Ej, koliko je zavideo Jovankinom bratu kad je ovaj otišao u četnike!Činilo mu se da bi ga i Jovanka više cenila da je i on mogao otići s Milanom.Pa još da se mogao podičiti sa kakvom teškom ranom dobijenom u borbi za slobodu.Ali, uzalud i vatreno rodoljublje i roptanje na sudbinu.Oči, — oči su njegova nedaća.Mora ju snositi ma koliko mu teška bila. I snosio ju je muški.Ali kad ču da je i Jovanka otišla u četnike, — mladić gotovo da pomeri pameću.U službi svojoj ni nalik na onoga vredna i tačna, svagda dobro raspoložena Ranka Predragovića.U roditeljskom domu ne mogu da mu se načude što se tako izmenio.Majka ga zaman moli i preklinje da joj ispovedi svoje jade.Očino ni svetovanje ni prekor ne mogaše mu rasterati setu, niti izmamiti iz njega rečce koja bi razjasnila njegovo tugovanje.Mogli bi ga bili na vatru položiti, — ni onda im ne bi otkrio bio razloga svojoj tuzi.Trpio je, venuo je, ne spominjući nikada nikomu, šta ga tišti, šta ga boli.Samo bi čas po čas uzdahnuo gorko i pomislio — „Oči, moje oči!“ Roditelji mu se već bacili bili u brigu i savetovahu se da mu potraže leka ma gde u svetu.U to stiže vest, da su srpske komitske čete na Kačaniku raspuštene.U kuću Predragovićevu doneo ju je sam Ranko.I doneo ju je sa velikom radošću, da mu se mati uplašila sad opet od toga nagla preokreta u njegovoj duši.Roditelji mu ne mogoše nikako da shvate, otkud velika radost u Ranka zbog raspuštanja komitskih četa!Bojažljivo će ga zapitati: — Pa je li to.. znaš, ja se ne razumem u vojničkim poslovima i u ratovanju... je li to raspuštanje komitskih četa tako važan događaj? Rankova živahnost kao da se na udarac kakve mađijske šipke povratila.Njegova dosetljivost je odmah pogodila onim putem, koji ne vodi u tajnu njegova srca. — Kako da nije važan?Komitske su čete stoga raspuštene, što su izvršile svoju zadaću.A znaš li, more, šta to znači?To znači — da je neprijatelj satrven. Od toga je dana Ranko bio opet onaj vredni, tačni, svagda dobro raspoloženi Ranko Predragović.Snaga mu se na očigled vraćala.Za svakoga je imao po koju ugodnu reč.Ako se u njegovu društvu zametla kakva šala, njegove su je dosetke svagda začinjavale. Beograd je dočekao komite sa Kačanika odličnom svečanošću, izjavljujući im svoje priznanje i zahvalnost za rodoljubivu gotovost, kojom su život svoj izneli na žrtvenik slobode. I Ranko je dočekao na železničkoj stanici te ljute osvetnike Kosova.Dočekao ih sa vencem od belih ruža u ruci, i do dna duše uzrujan od nestrpljivosti. Prva je skočila sa voza „posestrima svih srpskih komita“.Njoj su četnici svagda i svugde počast odavali. Gromki uzvici: „Živeli!“ horili su se daleko preko granice Beograda.A Ranko, zažarena lica, opijen oduševljenjem, pritrči k Jovanci i položi joj na glavu venac. Njezino opaljeno, ali sad još lepše i umiljatije lice pod tim vencem izgledalo je kao svetokrugom obasjano.Ljupkim osmejkom što pamet zanosi, pružila je ruku Ranku i zahvalila mu na nenadnom dočeku. Dužem razgovoru ne beše vremena.Četnici poiskakaše iz voza, uvrstiše se i uputiše se u grad uz neprekidno klicanje publike, koja beše zakrčila sve ulice kud su mladi junaci prolazili.Svako je oko tražilo među njima Jovanku, da ju posebice pozdravi.A ona je ponosito koračala u redu pokraj svoga brata, po vojnički šaljući otpozdrave i desno i levo.Godilo joj je, a i s pravom joj je moglo goditi to odlikovanje.Ona je verno izvršila dužnost koju je sama sebi odmerila, prema svojoj otadžbini. Ranko je čitavog puta drhtao od uzbuđenja i radosti.Ne znađaše kako da zahvali Bogu, što je Jovanku živu i zdravu vratio sa ratišta gde se tolika krv prolevala; gde su toliki junaci kosti ostavili; sa kojeg su toliki bogalji doneseni. Kad je stigao u svoje zvanje, nije mogao odoleti srcu da ne uzvikne iz sveg glasa: „Živeli srpski četnici!“.Neobična pojava među hladnim zidovima gde se samo računa; gde se reči šapatom izmenjuju.Ali su na taj usklik Rankov, i nehotice, sva pera ispala iz ruku i iz svih kutova Narodne Banke zahorio se odjek: „Živeli srpski četnici!“ Jovanka se sutradan opet prijavila gospođi Stojanci, da nastavi svoju bolničarsku dužnost.Stojanka ju je dočekala sestrinskom radošću.Zagrlila ju je i ižljubila kao mati svoje davno neviđeno čedo.I onda je dodala: — Ne reci mi više „gospođo“.Zovi me Stojankom.Budi mi drugarica.Budi mi sestra. Jovanci navreše suze na oči, od radosti.Ižljubiše se ponovo i odoše u bolnicu da dvore i neguju svoju ranjenu braću.Mlada komitka, posle tolike patnje i lomljenja, nije poželela odmora.Ona je znala samo za dužnost koju joj je njezino žarko rodoljublje nalagalo. Posle dva-tri dana, Ranko je uvardao priliku da Jovanku, kad je svečera polazila iz bolnice, otprati kući.To beše samo nastavak onih pratnji koje su često bivale pre odlaska Jovančina u komitsku četu.Te su pratnje svagda godile Jovanci.Ona se rado zabavljala sa duhovitim mladim činovnikom Narodne Banke.A nekako joj je to i laskalo.Njoj, sirotoj i smernoj nastavnici Više Devojačke Škole.Ali ona, koja je znala samo za brigu o bratu svom, nije ni otpre osećala ni slutila, da bi te pratnje mogle značiti i drugo šta, sem ugodne mladačke zabave. Te se pratnje uobičajiše svaki put kad je Jovanka polazila kući iz bolnice.Ranka nije mogla zadržati ni studena kiša, ni oštra vejavica koja je svakim danom sve nesnosnija bivala, da se ne nađe, u izvesno vreme, na roglju prema bolnici, kud je Jovanka morala prolaziti.I Jovanka je svagda srdačno pružala ruku svomu pratiocu pri tim sastancima.Usput bi mu pak obično pričala o sukobima njezine čete sa arnautskim razbojnicima i mrskim Turcima.Pričala bi o četničkom prebivanju po šumama, stenovitim vrletima, bez krova, na vlažnu opalom lišću ili na golom kamenu.Pričala je i o humoru komita, kojim razganjahu osećaje patnje i krepiše telo svoje, da može odoleti svakoj nepogodi.Samo mu nije pričala o onoj sceni posle mučkog napada Arnauta na Kačaniku. Žar rodoljublja što je iz toga pričanja Jovančina izbijao, dohvatao je i Rankovo srce sve jače i jače.Njemu se sad činilo, da je mlada nastavnica njega u patriotizmu kud i kamo nadvisila.Stao se pobojavati da on nije dostojan njezina rodoljubna srca, njezine plemenite srpske duše.A dok mu je razbor isticao nadmoćnost njezina rodoljublja, dotle mu je srce sve više žudelo za njom; sve više je osećao prazninu svoga života, koju bi samo ona mogla ispuniti i dati njegovom životu vrednosti na ovom svetu.I, na posletku je srce prevladalo nad svakim razborom. Čitavog dana bilo je nevreme za koje se kaže da čovek ne bi ni psa isterao napolje.Oštar severac je zviždao kao pomaman i zasipao svaki kutić, sad susnežicom, sad soljom.Po ulicama se jedva koja živa duša videla.Koga nije kakva nevolja ili neodložna dužnost gonila, taj se svak uvukao u toplu sobu i sa prozora posmatrao taj jezoviti uvod u ljutu zimu. Ranko je bio uveren, da to zločesto vreme ne će Jovanku zadržati od njene dužnosti.U izvesni čas, stojao je na roglju prema bolnici, zaklanjajući glavu s kišobranom, da mu je vetruština ne zaspe sa promrzlom vlagom. — Oh, gospodine!..Što ste dolazili po toj salaukovini! — žaljaše ga Jovanka kad se sastadoše, — Zar je meni ovo nevreme škodljivije nego vama? — Ta... znate — zausti Jovanka, smeškajući se — na Kara Dagu je bilo i ljućih nepogoda.Ja sam onde očvrsnula.Meni ovo vreme neće nahuditi.Ali vama, vama, koji niste naviknuti da vas ovakav vetar sa susnežicom bije. — Nema toga zla vremena, gospođice, koje bi mene moglo primorati da ne dođem ovamo po vas. Jovanka se trže na ove reči svoga pratioca.Do toga dana nije on njoj rekao ni rečce slične ovoj izjavi.Stoga je za časak i zbunila se, ali se ipak ubrzo pribrala i stala mu pričati kakve je sve nepogode ona preturila preko glave i, gde su je te nepogode snašle. Do njezina stana su oboje počeli podrhtavati od neobične hladnoće.A kad stigoše onamo, Jovanka pozove svoga pratioca unutra, da se malo odgrije. Oh, kako je rado primio Ranko taj poziv! U njezinoj skromnoj ali ukusno nameštenoj sobi osećao se Ranko kao da je u srcu njezinu.Još nikada nije bio ovako blizu svojoj žuđenoj sreći.I to ga je razdragalo, da nije mogao dalje tajiti svoju ljubav, koja se već uzalud krila, i svoju jedinu želju, za koju je, do toga časa, samo njegovo srce znalo. On pristupi vedrim licem, pogledom punim milošte ka Jovanci, stisne joj obe ruke i molećivim glasom joj prozbori: — Gospođice Jovanka.Ja ne bejah još nikada tako blažen kao što sam sada, u vašoj sobi ovde.Oh, kad biste vi pristali da ja sav život moj provedem u vašoj neposrednoj blizini!..Ja vam pružam evo, moje srce, moju dušu, sav život moj.Molim vas, primite ga i sastavite sa vašim životom.Moja će sva težnja biti upravljena na to, da vama do groba ugađam; da vas učinim srećnom.Dajte mi Jovanka, vaše srce.Pristanite da skopčamo jedan s drugim živote naše. Dok je Ranko to govorio, Jovanka je mučila se da savlada drhtavicu što ju je napala sa iznenadna uzbuđenja.Nije znala da nađe reči u koje bi zavila odgovor na tu molbu mladića kojeg je svagda poštovala.Želela je da joj odgovor što mekši, što pitomiji bude.Da bude okićen blagošću koja čoveku i u najtežim časovima godi.I, pokraj sve te želje, ona odgovori ukratko: — Ja sam uverena, gospodin-Ranko, da ćete vi i hteti i moći usrećiti vašu izbranicu.Ali, moj život nije više moj.Njega je oteo od Arnauta i zadržao ga sebi čovek, koji je u isti mah svoj život bacio na kocku. Ranko ispusti Jovančine ruke.Glava mu klonu i on, bled, utučen, uze šešir, baci još jedan pogled na Jovanku i promuca tužno: — Zbogom, Jovanka! Kad je strina-Nerandža otišla u Beograd po svoju kćer, čika-Paja Nedić je postao razgovoran, pristupačan, ljubazan i prema mačetu kraj peći.Koga god bi susreo, imao bi što da mu rekne, da ga što zapita.Svoga verna čuvarkuću, Garova, od Natina nestanka nije mario ni okom da pogleda.Mrzak mu je bio — kao da je njega teretila neka krivnja.Kukavno pseto je spočetka pokušavalo da mu se umili.Pritrčavalo mu iznenada i laznilo mu ruku, — samo što mu nije reklo: ta što se na mene ljutiš, kad ja nisam kriv.A čika-Paja bi ga na to maknuo s nogom da su mu rebra pucala.I siroto pseto se, naposletku, sasvim otpadilo od svoga gose.Ali sad, ako ne imade nikoga s kim bi progovorio koju, čika-Paja je sam zviždnuo Garovu i, kad ovaj dotrči, tapkao ga je po leđima, gladio ga po glavi i tepao mu je kao detetu. Sve je to činio čika-Paja samo zato, da ga prođe dan, koji mu je dolazio dug kao godina. Pa i tako jedva je dočekao da se smrkne, da dođe večernji voz koji će mu dovesti njegovu jedinicu.Osluškivao je i osluškivao: kad će već jednom zazviždati lokomotiva.I začu se, jedva jedvice, i taj zvižduk. — Evo ih! — uzviknu radosno čika-Paja pa izađe pred kuću, da još na ulici dočeka Nerandžu i Natu. Već se pomaljahu i nekoji seljani i seljanke koji se vraćahu železnicom iz varoši.Prvoga, koji mu je zaželeo „Dobro veče“, zaustavi čika-Paja i, »venta radi«, zapita ga: kako je putovao, nadajući se, da će mu ovaj odgovoriti: „Evo i tvoji“. Prevario se u toj nadi. Prođe i drugi i treći i, naposletku, ne beše više putnika.A on bi sad već i upitao kojeg, da ga je bilo, eda li i njegovi dođoše? Sneveseljen vrati se u kuću i, — šta je znao? — baci se na postelju.Premišljao je i premišljao: zašto ne dođoše?A rekao je i triput Nerandži, da se odmah, sa prvim vozom vrate kući. Sutrašnji je dan isto tako proveo, samo mu nestrpljenje beše kud i kamo poraslo.Nije mogao na domu sačekati dolazak železničkoga voza.Izišao je na stanicu.Tako je smislio da preskoči ono vreme što bi ga proveo u čekanju kod kuće.A to baš i jest ono vreme, u kojem nestrpljenje najnesnosnije biva.Ali da grdne žalosti njegove, kad Nerandža sama siđe s kola i priđe pravo k njemu. — Zar sama dolaziš! — viknu čika-Paja na nju, ne osvrćući se na to, što će iz tih njegovih reči i drugi moći namirisati, na što se to njegovo pitanje odnosi. Strina-Nerandža se priljubi uz njega, trgne ga za rukav i prošapće mu: — Ne može još doći.Ostala je kod gospođe Stojanke.Kod kuće ćeš čuti sve. Kod kuće će čuti sve.Al’ gde je čika-Paji toliko strpljenja, da čeka dok stignu kući! On povuče ženu u stranu, dok putnici ne odmaknuše od stanice.Kad videše da nema nikoga više koj bi išao u selo, pođoše i oni sporim korakom. — Kazuj, šta je.Valjda nije opet kakvo novo čudo? — Nije.Gospođa Stojanka je želela da Nata ostane kod nje, još za neko vreme.A tebe je pozdravila da joj odeš u pohod.Sad tek vidim kakva je to dobra duša i pametna gospođa! Čika-Paji se, već na te reči, počeo topiti led sa srca.A kad mu je žena ispričala sve: kako je Nata našla skloništa u kući jednoga gospodina i gospođe; kako joj je tu dobro bilo, kako ju je gospodin hvalio; pa onda, kako je pisar Pera bio u ratu; kako je ranjen; kako ga je Nata našla u bolnici i kako ga sad onde neguje: — čika-Paji se stoput većma ražalilo što je i svoje dete i pisara Peru bacio u toliku nevolju.Da se moglo, on bi se još toga večera krenuo bio u Beograd, da zagladi i, koliko se može, popravi ono što je on pokvario. Svu noć se premetao u postelji i ljutio se i na petlove, što već ne objave zoru.I naposletku ga je nestrpljivost, još pre kukurekanja petlova, podigla iz postelje. Nerandža mu je još uveče spremila torbu i čika-Paja je to jutro bio prvi na železničkoj stanici.Iz duga vremena, svaki čas je vadio buđelar iz prsluka, izmotavao iz njega onaj papirić što mu ga je Nerandža dala i na kojem je bio zabeležen stan gospođe Stojanke.Koliko je puta pročitao ono što je Stojanka na taj papirić zabeležila, toliko je puta ponovio u sebi Nerandžine reči: „Kad stigneš u Beograd, ne polazi sa stanice peške, već sedi u fijaker, podaj tu cedulju kočijašu i reci mu: evo, ovamo me odvezi“. Dobro je bilo što ga je Nerandža tako poučila jer od onoga roja misli što su se čitava puta vrzle po njegovoj glavi, on ne bi znao bio izmotati ulicu i broj kuće Stojančine, da se je samo na pamćenje svoje bio oslonio. Pogranična policija u Zemunu beše rada da sazna — kojim poslom on ide, u ovo ratno vreme, u Srbiju?U čika-Paji se, na to pitanje probudio bačvanski humor pa im odgovori: „Ta valjda tek ne mislite da ću i ja, ovako star, u srpske komite?Nije Srbija spala na ovake bogalje!..Letos mi se udala kći u Beograd.Čovek joj je otišao u rat, a ona ostala sama na domu te idem da ju dovedem mojoj kući.Kad baš hoćete da znate, eto zašto putujem u Beograd.A kad se sutra vratim s njome, uvidećete da vam ne lažem“. Pregledaše mu putnu ispravu, pregledaše mu torbu, promeriše i njega dobro s očima i — pustiše ga s milim Bogom. Kad je stao na zemlju svojih pradedova, čika-Paji se raširiše grudi.Ne mogaše sit da se naudiše onoga zraka što slobodom miriši.Našao se u nepoznatomu svetu, i ipak mu se svaki čovek poznatim činio.On je pozdravljao svakoga, a njega je svako otpozdravljao.Dolazilo mu je da se rukuje sa jednim i drugim i da ga svojski upita: „Kako si, brate?“ Srbijanska policija nije bila radoznala: šta će on u Beogradu?Bez brige je seo na fijaker i predao onu cedulju kočijašu.Ovaj, iako nije znao čitati, razumeo je šta to znači.Pokazao je cedulju jednom gospodinu i ovaj mu je pročitao sa nje svesrdno ulicu i broj kuće. Čika-Paja nije zatekao kod kuće ni Stojanku ni Natu.Stojančina devojka, Anđa, kad joj je rekao ko je on, uvede ga u sobu i, rekavši mu da su one u bolnici i da će tek u podne doći kući, pustila se s njim u prijateljski razgovor kao sa svojtom kakvom.Kako je putovala strina-Nerandža?Kad je stigla kući?Jesu li se obradovale glasu, da je njena gospođa našla Natu?U koje doba se on krenuo od kuće? — i još mnoga, mnoga pitanja je Anđa imala, po kojima je čika-Paja jasno video koliko je ovoj kući na srcu ležala sudbina njegove kćeri.A to je u velikoj meri stišavalo i njegovu nestrpeljivost. — Evo ih! — uzviknu odjednom Anđa, kad spazi na prozoru Stojanku i Natu. — A gle našeg čika-Paje! — zazvoni radosni glas Stojančin. — Babo! — viknu Nata i pade pred njega na kolena.Uze mu ljubiti ruke i polevati ih vrelim suzama. — Babo, oprosti mi! — — Oprošteno ti je, dete moje.Oprošteno ti je sve!Ali prošćavaj i ti svom babi, što te je dušmanski izmučio. — Zaslužila sam babo.Nisam te poslušala. — Eh! — odmahnu s glavom čika-Paja, kao da time htede izbaciti iz pameti i sećanje na sve ono što se neprijatno dogodilo. — Nego kaži ti meni gde je naš Pera?Odvedi ti mene k njemu. — Posle ručka ćemo te odvesti — prihvati Stojanka. — A sad hajdemo da ručamo. 19. oktobra srpska se vojska kretala ka Prilipu, kolevci i gradu Kraljevića Marka.Turci se, u povlačenju, behu zaustavili i utvrdili između Velesa i Prilipa, na Kozjaku, Krstacu, Pristatu i Mukošu, velikim visovima planine Babune.Ključevi njihovih pozicija nalazili su se na odseku i na visini od 1200 do 1500 metara, odakle je otpor bio lak, omogućen gađanjem na vrlo veliku daljinu, dočim Srbi nisu mogli napadati ni sa kakvog zgodnog mesta.Sa terenskih prilika, poljsku artiljeriju upotrebiti uopće nisu mogli. Neprijatelj, koristeći se veoma vešto terenom, brisao je artiljerijskom, mitraljeskom i puščanom vatrom padine, uz koje su se Srbi morali puzati kao koze.I oni su ipak uspeli da zauzmu jedan po jedan turski položaj.Pošto su Srbi Krstac zauzeli nečuvenim naporom i ogromnim gubicima, Turci su se povukli i zaustavili na Kozjaku.U tomu položaju ih je noć zatekla. Sutradan, u osvitak, boj je počeo ponovo.Turci su pokušali da povrate svoje izgubljene položaje i napadali su veoma žestoko, ali su ih srpski bajoneti i bombe, svaki put, desetkujući odbijale. „Moramo pošto po to uzeti Prilip, kolevku Kraljevića Marka!“ — horilo se iz junačkih grla i oficira i vojnika srpskih.Nije tu niko pomišljo na smrt, koja je neprestano mahala s kosom među njima.Što ih je više padalo, to ih je sve upornije posticala na borbu misao, da se kolevka Kraljevića Marka mora zauzeti. Poručnik Vlada Aleksić je u svakom boju odlikovao se neviđenim junaštvom.Šta puta su ga njegovi vojnici molili da ne izlaže svoj život tolikim opasnostima.Njegova glava za njih sve misli i upravlja s njima.Šta bi oni, jadni, da ta mudra glava padne? — Samo nek vam je srce svagda na mestu, braćo.A moja glava toliko isto vredi koliko i vaša.Padnem li ja, evo vam već sada ostavljam u amanet moju komandu, za sva vremena: „Napred!..“ Ta reč neka vam je svagda i u duši i u srcu.Ona će vam svagda pobedu i slavu doneti. Drugi dan bitke na Krstacu, poručnik Vlada Aleksić je bio, tako reći, prodrzljiv.Njegova odvažnost je, toga dana, nadmašila svako junaštvo.Gde je borba najžešća bila, gde su se bajoneti najljuće lomili, gde se „zubma klalo“ — onde se borio poručnik Aleksić. U takom užasnom pokolju jednom, uzviknu Aleksić koliko ga grlo podnosaše: — Eno kule Kraljevića Marka!Napred! — To viknu i, pogođen kuršumom u grudi, pade kao podsečen bor. Vojnici mu pritrčaše i iznesoše ga iz ubojne linije. Kad ga položiše na nosila i pođoše s njim na previjalište, još jednom se razabra i izusti: — Eno kule Kraljevića Marka...Napred. — A nesvestica mu osvoji dušu. Pored užasnih teškoća, zla vremena, neprekidnih bojeva, — srpska je vojska nadčovečnim naporom i jedinstvenom durašnošću slamala i odmah dalje gonila neprijatelja.Nije mu dala ni da odahne, a kamo li da se odmori i pribere.Ta odlična svojstva i žarko rodoljublje srpskoga vojnika razjašnjuju nečuvene i van Srbije i ne slućene pobede srpske. U neprekidnim marševima i bitkama razume se, da je i srpskoj vojsci dobro došao po koji čas odmora. Oni odredi srpske vojske što su posle zauzeća Skoplja ostali još tu, mogli bi se bili prilično i odmoriti, da Skoplje ne beše puno skrivenih turskih vojnika i podmuklih Arnauta.Po podrumima, magazama, tavanima, raznim stajama, — u svakom mogućnom skrovištu nalazili su ih i obezoružavali srpski vojnici.Nalazili su tako skrivena i pokojeg preobučena oficira turskog.To je premetanje turskih i arnauskih kuća otkinulo srpskoj posadi u Skoplju dobar deo onoga vremena što ga je mogla na odmor upotrebiti.I sve te zlikovce i krvopije, koji su tako sramno sklanjali glavu ispred srpskog mača, srpska je uprava zarobila doduše, ali je s njima najčovečnije postupala.U očima tih neljudi je u isti mah plamtela i mržnja i strahovanje za svoj život.Nenavikli zarobljenomu neprijatelju život poštediti ili ga neosakaćena ostaviti, zverskim i ujedno začuđenim pogledom zverahu na srpske vojnike kada ih ovi izvukoše iz skrovišta i pratiše ih u pritvor.A svojta im zapomagaše za pratnjom: „Ne ubi!..Ne ubi!“ Prvoga dana tih premetačina, major Žarko je pošao iz svoga stana i našao se u tesnoj ulici, zakrčenoj odrpanom ruljom arnautskih žena, staraca i dečurlije.„Ne ubi!..Ne ubi!“ horila se vika te rulje. Kad se major Žarko približio, rulja priteče k njemu, opkoli ga i sklopljenih ruku stade iz sveg grla vikati: „Ne ubi!“ Major tada tek spazi da srpski vojnici prate dva Arnauta.Nasmeši se i stade utišavati tu svetinu i tešiti ju da se ne boji za život zarobljenika. Tek što se rulja odmaknula i on pošao dalje, izletiše iz jedne kuće dve Turkinje pred njega.Svilene dimije i ukusno srezano odelo njihovo davahu mesta slutnji da su iz begovskoga harema.Jedna od njih, ne mareći što će joj profane oči lica sagledati, razvrže feredžu i na Žarka sijnuše dva crna oka što čoveku mozak prožižu.Mlađano, bledo lice joj gotovo unakaženo od bola i straha.Još na pet-šest koraka pred Žarkom podiže ruke i očajničkim glasom kriknu na francuskom jeziku: — Gospodine!.. Žarko zastade, pozdravi hanume vojnički i predstavi im se: — Srpski kraljevski major Veljković. — Gospodine majore, ne dajte da nas ubiju! Major se nasmeja, prihvati pružene mu ruke i odgovori utešno: — Nebojte se ničega!Naši vojnici ne ubijaju ni neprijatelja koji im se preda.A ženska nije nikada poginula niti će poginuti pod srpskim mačem. — Neka nose sve što nađu u mojoj kući, samo neka nam poštede mlađan život naš! — moljaše dalje hanuma i povuče majora u kuću iz koje behu istrčale na ulicu. — Koga imate još doma od svojih? — zapitao je usput major. — Nikoga.U kući smo samo ja i ova devojka, sestra moga muža.Letos sam dovedena iz Carigrada.Otac mi je član državnoga senata.Muž mi je Jusuf beg Džinić, kapetan u carevoj vojsci.Srbi su ga, čujem, zarobili kod Kumanova.Govori se da su mu već i odsekli glavu, ili su ga puškarali — ispriča hanuma do kuće, a ni odahnula nije. U kući zateče major četiri srpska vojnika sa jednim narednikom, gde baš izlaziše iz podruma. — Stojte — reče im major mirno, i vojnici stadoše s puškom niz nogu. — Jeste li našli koga sakrivena? — Nismo, gospodin-majore — odgovori narednik. — Jeste li svu kuću premetli? — Na gornjem spratu još nismo bili. — Stojte tu i čekajte me — završi major i pođe sa Turkinjama na sprat. Na spratu vrata svih soba širom otvorena.Na sred divanane, na skupocenom ćilimu leži u gomili raznovrsno oružje Jusuf-begovo, što ga je mlada hanuma njegova sama spremila srpskim vojnicima, u znak svojevoljne predaje. — Ovo ćete predati, a za drugo se ništa nebojte — reče major. — Neka nose.Neka nose sve što god hoće, samo život neka nam ne uzmu! — Evo dajem vam veru, da vas niko ni zlo pogledati ne će.Budite spokojni, hanumo, i za vaš i za begov život.Sem ovoga oružja, naši vojnici vam ne će ni krpice izneti odavde. — Ali, još dok je vaša vojska bila u Kumanovu, govorilo se da će nas Srbi, ako osvoje grad, sve zlostaviti, poklati i poubijati i žene i decu, a naše domove opljačkati. — Sve je to strah govorio.Govorio je na usta onih, koji su osećali da su mnogo skrivili srpskom narodu.Ali, mi nismo došli da se svetimo za učinjena zla.Mi smo došli da oslobodimo našu braću od teškoga robovanja.I to smo postigli.Od sada će carovati ovde pravda, red i jednakost.Svi će građani kraljevine Srbije biti slobodni.Naša će se vlast brinuti da nikomu ni dlaka s glave ne nestane.Samo će onaj biti kažnjen po pravdi, koj se ogreši o zakon.Budite, dakle, spokojni i nebojte se ničega — završi major te, salutirajući, htede da se udali.Ali Turkinje se saviše oko njega i stadoše ga preklinjati: — Ne ostavljajte nas!Alah neka vam bude svagda milostiv!Majore, ne ostavljajte nas!Kažite vašim vojnicima neka i oni tako viteški postupaju s nama kao vi.Recite im, neka uzmu što im je god volja, samo neka poštede mene i ovu devojku. — Nije potrebno da im to kažem — reče major i osmehnu se. — A vi ostanite pokraj nas bar donde, dok vaši vojnici ne uzmu begovo oružje i ne odu od nas. — To nije nikakva žrtva.To ću vam rado učiniti. Major zovne narednika i naloži mu da pokupe begovo oružje sa ćilima i da se udalje. Turkinje tek po odlasku vojnika dahnuše dušom.Baciše i feredžu i šamiju sa glave i — samo što ne zagrliše viteškoga majora. — Alah je u prevelikoj milosti poslao vas k nama.Mi bismo najsrećnije bile, kad biste vi mogli ostati uz nas dok se beg ne vrati kući.Je l’ te, on će se vratiti domu svom?Srbi ne će njemu oduzeti život.A ja bih vam donde vrlo rado ustupila sve njegove sobe.Primite ih u ime moje zahvalnosti.Mi ćemo vas dvoriti kao svoga gospodara.Alahova je volja bila da prestane tursko carstvo.Vi ste osvojili Skoplje, a nas učinili svojim robljem.Ja i ova devojka rado ćemo biti vaše robinje.Uselite se u vaše sobe i vladajte s nama po svojoj volji. Primamljive reči mlade hanume nisu mogle navesti majora Veljkovića da primi ponudu.Njegovo i srce i duša beše ispunjena ljubavlju prema Stojanci.A ta ljubav njegova i njegovo viteštvo ne davahu nikakvoj slatkoj varci pristupa u njegove grudi. — Veoma mi je žao, hanumo, što moram izjaviti de ne mogu primiti vašu ponudu.U srpskoj kući nema ni robova ni robinja.Kod nas svako zrelo čeljade uživa slobodu. — Pa ako vi uželite, — upade mu u reč begovica — i mi ćemo je uživati.Ne morate vi nas smatrati robinjama svojim.Smatrajte vi nas kao što se kod vas smatra žena u kući.Mi ćemo se prilagoditi vašim običajima.Samo nas nemojte ostavljati same u ovoj kući.Zastrašene smo vrlo, pa se bojimo i na pendžer stati.Bojimo se da nas kakav kuršum sa ulice iznenada ne smakne.Primite, majore, moju ponudu i budite nam stalan zaštitnik. — To već nikako ne bi moglo biti.Meni može svakoga časa doći zapoved da marširam dalje sa svojom trupom.Ali vi ipak budite utešeni.Naša će vlast postaviti stražu, koja će vašu kuću i vas čuvati od svake neprilike.Nebojte se ničega.Možete slobodno stojati, kad god vam je volja, na pendžeru.Tako ćete se bar svojim očima uveriti, da je naša vlast zavela potpun red i svaku bezbednost u Skoplju.A sada, ostajte mi zdravo! Major ponovo salutira i uputi se iz sobe pa niz stepenice, a Turkinje, zaboravljajući svaki red i adet haremski, gologlave poleteše za njim dole.I kad je on već daleko poodmako tesnom ulicom, one su ga još uvek pratile usijanim očima iza otškrinuta kapidžika. Čika-Paja je jedva dočekao da se svrši ručak.Njemu nije bilo do jela i gozbe.On je došao u Beograd da svrši ono što je namislio, a posle... posle, ako bi se našlo zgodno društvo, ne bi mario da se proveseli.Ta njegova jedinica je njegovo jedino veselje. — Hoćemo li? — zapitao je tiho svoju kćer, kad se digoše od stola. — Dok gospođa Stojanka rekne — šapnu mu Nata. Čika-Paja uzdahnu i pođe ka prozoru da promotri život na beogradskoj ulici, ne bi li mu čekanje lakše palo. Svet vrvi i tamo i amo, ali čika-Paji ništa ne zapinje za oko.Njemu se vrti po pameti samo pisar Pera.Zamišlja ga kako leži, teško ranjen, na postelji pa stenje, huče, uzdiše i previja se od bola...Hoće li preboleti?Hoće li od njega opet biti čovek, ili će ostati sakat, nagrda, bogalj, koji ne će valjati ni sebi ni drugima?Hoće li biti, kao što bi pre toga bio, prilika za njegovu Natu? Te ga misli nemilo dirahu, ali je on tvrdo bio odlučio da ne kvari više izbor svoje kćeri.Setio se i svoje mladosti.Pomišljao je, šta bi on sve bio kadar da učini i od sebe i od drugog koga, da je Nerandža bila drugom komu dala ruku. U tomu zamršaju misli ugodno ga dotače ljubazan glas Stojančin: — Čika-Pajo, sad možemo u bolnicu. Kad behu već na dogledu bolnice, čika-Paja nađe umesnim još ovo pitanje: — Je li, kćeri moja, pa baš ni za koga drugog ne bi, već samo za Peru? Nata se dotle već odavna bila ohrabrila, pa se nije sad ni pred ocem ustezala. — Samo za Peru, babo — odgovori ona odlučno. — Pa nek’ je srećno! Pera ćata se, do toga dana, bio već prilično oporavio.Operacija njegove rane je srećno ispala i zarašćivanje je napredovalo lepo.Mogao je već i silaziti sa postelje; mogao je novine čitati i zabavljati se pa i pošaliti sa drugim ranjenicima. — A tebi, Stojane, baš odvali šrapnel ruku.Kako ćeš, bolan, kosu i motiku prihvatati? - govoraše neki ranjenik jednom rezervisti u bolnici. — Što kosu i motiku, ali kako će ženu zagrliti! — prihvati Pera ćata, koji je sedeo na postelji, obgrlio kolena i pušio cigaretlu. — Muči, ne sprdaj se — odbaci mu Stojan. — Ako ti zaručnica sazna da si ostavio kašiku mozga pod Rujnom, hoće ti vratiti prsten. Baš u tom trenutku otvoriše se vrata i uđe gospođa Stojanka, a za njom čika-Paja i, naposletku, Nata.Ova je, kao obično, nosila u ruci zavežljaj cigaretli i duhana, što je Stojanka svaki dan kupovala za ranjenike. Čika-Paja je slušao i u svom selu o silnim ranjenicima koje neprekidno dovoze sa bojišta u Beograd, pa bi se svaki put zgrozio od pomisli na muke i patnje tih unesrećenih jadnika.On nije mogao da predstavi sebi: kuda smeštaju i kako smažu previjanje, lečenje i negovanje tolikih ranjenika.Pri tomu bi obično uzimao za primer svoje selo.„Eto, — računao bi on u sebi — u nas ima četiri, baš dosta prostrane škole.Neka stane u svaku po deset-dvanaest postelja.Pa šta je to?Naše selo ima dve stotine kuća.U svaku kuću da smestiš, jedno na drugo, po tri ranjinika: pa šta je i to, kad se uzme da se svaki dan doveze njih po četiri — pet stotina?A gde je sad posluga za tolike stradalnike?..Ej, kukavci jedni!..Dovoze ih u Beograd samo da onde umru.“ Pri polasku u bolnicu, čika-Paja se nije nikud osvrtao.Zadubljen u svoje misli, on je gledao samo pred sebe.Spoljašnji oblik Beograda, u ovaj mah, nije mogao izmamiti njegovu pažnju.Nije ga ništa zanimalo.Ušao je i u bolnicu, a nije ju ni pogledao spolja.Kad su ušli u širok i dug hodnik, on se obesio o ruku svojoj kćeri, da se ne izgubi u metežu one gospode i gospođa, pogurenih seljana i seljanaka, koji gamizahu tamo-amo, na prstima, bez rečce razgovora ili šapućući, da ne bi narušili mir i tišinu te kuće, određene — kako on mišljaše — za to, da se u njoj rastaju s dušom oni, koje smrt nije na bojnom polju pokosila.A kraj svakih vrata mu se činilo da čuje jauk ranjenika koji se sa smrću bore. Kako li se začudio čika-Paja kad uđoše u sobu u kojoj je pisar Pera ležao.Mesto jauka, iznenadilo ga je ćeretanje i smeh četvorice-petorice njih, u dugačkim i kao sneg belim bolničkim košuljama, gde se sabili kod jednog prozora i zbijaju šalu.Ovom je glava, onom ruka previjena, a drugi opet pohramljuje kod svakog pokreta.Na svakom se vidi po kakav spomen od ratovanja, ali oni ga, kako izgleda, i ne zarezuju. Čika-Paji je odjednom laknulo na srcu kad, mesto onih grozota što ih je on sebi predstavljao, zateče tu momčadiju u takom raspoloženju.U tom iznenađenju nije, tako reći, ni spazio kada Nata stade s njim kod Perine postelje i ovaj se diže te ga pozdravi radosno: — Dobro došao, čika-Pajo!Kako si? — O, Pero, sine!..A ja se pobojah da ću te zateći u samoj krvi. — Hehe, — osmehnu se Pera. — Bilo je i toga; ali... hvala Bogu! — Hvala Bogu, sinko!...Samo kad si izneo živu glavu!A ja ne ću žaliti troška, samo neka ti doktor pomogne.Njegovo će biti, makar ja morao jutro zemlje prodati. U tomu se čika-Paja okrenu prema Stojanci: — Je li, Stojanka, čedo moje: bih li ja mogao govoriti sa doktorom? — Nije to potrebno, čika-Pajo — razjašnjavaše mu Stojanka. — Ne plaća se ovde za lečenje ranjenika.Doktori to čine iz čista čovekoljublja. — Eh — odmahnu čika-Paja s glavom i namignu s okom. — Znam ja kako to ide.Ni popi se ne mora platiti za pogreb, ali i on svečanije opojava samrtnika kad mu se što dobre volje pruži. Nasmehaše se ovoj srpskoj naivnosti svi koji čuše čika-Pajino mudrovanje. Stojanka ponudi Peru sa cigaretlama, pa onda zaiđe redom od ranjenika do ranjenika, ostavivši čika-Paju i Natu kod Pere, da mogu bez ustezanja razgovarati. — Gle!A ti već spremio i prstenje — reče odjednom čika-Paja očitim zadovoljstvom, kada spazi dve burme na Perinom prstu — Ta spremio sam ja njih već odavna; ali, šta vajde, kad ti i strina ne dadoste vaš blagoslov da jedan Nati nataknem na prst. — Možeš, sinko, možeš.Evo ti dajem blagoslov. Pera skide brže-bolje jedan prsten i natače ga Nati na prst.Privuče joj ruku i pritište ju na svoje grudi. — Sad si moja i pred Bogom i pred ljudima — reče joj radosno. — Otac te je meni poklonio. — Budite srećni, deco, i zadovoljni — dovrši čika-Paja, pružajući ruke prema njima, u znak svoga blagoslova. Pera i Nata prihvatiše očine ruke i celivaše ih.A čika-Paja, sav srećan, do suza se raznežio od zadovoljstva. Stojanka se, onamo kod prozora, pozabavila sa ranjenicima a oni s njom, tako, da je ovaj neobičan čin prstenovanja prošao i neopažen.A kad se vratila otuda od prozora ka svojem društvu, i ona se obradovala, smotrivši Natu gde, vesela oblika, okreće burmu na prstu i zadovoljno gleda u nju. Stojanka se naže prvo k njoj i Peri pa onda se okrenu čika-Paji i svakom od njih prozbori tiho: — Srećno vam bilo!...A sada, možda bi valjalo da idemo kući? — Nemojte još — molio je Pera.A čika-Paja se stao osvrtati kao da traži na što bi da sedne. Pera dovikne onamo ka prozoru: — Stojane, brate!Ded donesi otuda jednu stolicu! — Evo, evo! — odazva se Stojan; a kad se nađe među Perom i Natom, dođe mu volja da se našali te će zapitati devojku: — A znaš li ti, jada ne znala, da je ovaj junak ostavio kašiku mozga pod Rujnom, pa doletela vrana te ga popila? — I ti baš bio onde i video to! — začudi se Nata i pljesnu dlanom o dlan. — Ja bio i video — potvrdi Stojan. — Pa što pusti, bolan, da ga vrana popije?Bolje da si ga ti bio popio.U Pere je i ovako mozga na odmet — priklopi ga dosetljiva bačvaika. Oni onamo kod prozora udariše u smeh, a Stojan se pokunjen vrati drugovima, da ga i oni badrcnu. I čika-Paji je došao ćef da se malo razgovori.Primakne stolicu bliže k postelji, namesti se i otpočne: — I ti baš bio u ratu? — Vidiš mi po ovom zavoju — odgovori Pera sa nekim ponosom. — Što ti je šajkaška krv...Nije badava još moj pokojni otac pevao: Graničara mišica i hrabrih Šajkaša...Pa ono: Kad zaželi svetli car, u smrt skače graničar...Pa jesi li kog Turčina... — Jesam bogme. — Pa ded mi pričaj kako je to bilo...Al’ nemoj.Ostavi, dok dođeš kući i svršimo sve po zakonu.Pripovedaćeš ti to meni onako posle večere, pri čaši vina.A bar će i mati slušati. Kad spomenu mater, čika-Paja se seti da je obećao strina-Nerandži e će se s prvim vozom vratiti kući, te se diže na polazak. — E, deco, vreme je da se i kuće setimo.Pa ostaj mi s Bogom, Pero sine.Od danas ti moj sin, a ja tvoj babo...Ali, šta misliš ti, Stojanka: ja velim da bi ipak dobro bilo govoriti sa doktorom? — Nije potrebno.Nije potrebno — rekoše u jedan glas i Pera i Stojanka. — Ta... vi to valjda ipak bolje znate. — Ne beri brige, čika-Pajo.Za dve-tri nedelje će Pera biti zdrav zdravcit — uveravaše ga Stojanka. — Daj Bože! — reče čika-Paja i rukova se sa Perom.A kod vrata se okrenu ostalim ranjenicima i doviknu im; — U zdravlju, braćo, i s Bogom! Kad izađoše na ulicu, čika-Paja se počeo razbuđivati kao iz teškoga sna.Odmaknuo je podalje i stao posmatrati golemu zgradu iz koje je izišao. — Pa to bolnica? — zapitao je Stojanku. — Jest, čika-Pajo.U toj ima do šest stotina ranjenika. -- Hao, tužan!Ta toliko ne bi moglo primiti ni čitavo naše selo. — Verujem.Ali koliko mi imamo još takih bolnica! Čika-Paja se malo zamislio, pa onda izbaci: — Da je srećno! — i pođe za Stojankom. Komu li je on to poželeo sreću? Čika-Paja se još to veče vratio svojoj kući.Čitavog puta je mučio se da stvori sebi sliku o Beogradu, ali mu to nikako ne htede da pođe za rukom.Njemu je izlazila pred oči samo njegova Nata i Pera.Činilo mu se da i sad gledi gde Pera natiče prsten Nati na prst.Kao kroz nekvu maglu prikazivali su mu se oni drugi ranjenici u dugim, čistim košuljama.Ostala mu je duboko užlebljena u pamet samo ona golema zgrada, u kojoj ima toliko ranjenika, da ih ni čitavo selo njegovo ne bi moglo primiti u sebe. Kad je stig’o kući, strina-Nerandža ga je napala sa stotinom pitanja.On je na svako pitanje imao samo jedan odgovor: „Okani se, ženo.Dobro je.Sve će dobro biti.“ Od onoga tužna rastanka sa Jovankom, Ranka Predragovića je iznova pritisnuo onaj teški sumor koji mu je već jednom počeo bio podgrizati mlađani život, i koji je njegovim roditeljima toliko brige zadavao.On je iznova postao ćutljiv, neveseo, zamišljen.Kad bi mu otac ili majka pokušali da ga razgovorom razonode, morali bi mu po dva-triput jedno isto pitanje staviti dok bi izmamili iz njegovih usta po jednu jeditu reč.A kad bi ga saletili da im kaže šta ga tišti, šta ga je opet snašlo: on bi se nevoljno okrenuo i ostavio zabrinute roditelje u tuzi pa bi ili otišao od kuće ili bi se povukao u svoju sobu, moleći i oca majku, da ga ostave u miru. Još mu jedina olakšica beše što ga revnost u službi nije ostavila.Osećanje dužnosti nije mu ni sada popustilo.Kad bi se zadubio u rad, prestao bi misliti o sebi i svom životu.Dok mu je um radio, srce mu se odmaralo.Ali čim bi spustio pero i pošao iz zvanja, odmah bi ga zanele misli o njegovoj nesrećnoj ljubavi.I onda bi tumarao po ulicama kojima do tada valjda još nikad nije prolazio.Ne osvrćući se na neugodno vreme ili mračnu noć, pustio bi se daleko izvan grada, samo da se ne mora ni s kim sretati, da ga niko ne uznemiruje u nemoj tuzi njegovoj. U osami, bilo u njegovoj sobi bilo u lutanju po zabitnim ulicama i po polju, svagda su mu se jedne iste mutne misli nametale; svagda je pitao sama sebe: „Zašto ja živim?Svaki posao čovečji ima svoj cilj.Sve što biva u svetu, ima svog razloga i svoju svrhu.A šta je svrha mojem životu?Kažu: u radu je život.Pa, eto, ja radim po vasceo dan, ali ne osećam da živim.I telo i duša i um čovečji dolaze mi kao prost mehanizam, kojim upravlja neka nepojmljiva sila.Čovek ne može da se otme od te sile i da radi po svojoj volji.Kad bi to mogao, onda bi znao zašto živi na ovom svetu; znao bi odrediti cilj svojem životu.A gde je početak čovečjem životu?Počinje li život onda kad čovek padne na ovaj svet?Ili onda kada sazna za svoje „ja“?Ili kad stupi u borbu za opstanak?..Čovečji život se počinje onda, kad „on“ i „ona“ planu jednim žarom; kad mi se želje susretnu i jedna drugu obgrle; kad im se duše sliju u jednu dušu; kada im svaki otkucaj srca postane odjekom onoga u prigrljenim grudima...Onda počinje čovečji život...A moj, tako zvani, život?..To nije život.To je besvesno vegetiranje: radnja onoga mehanizma, kojim neka nevidovna i nedokučljiva sila upravlja...Pa je li taj moj život potreban na ovom svetu?...Ej, što ga ne mogoh odneti na bojno polje, na žrtvu mojoj otadžbini!..Nosio bih ga tamo utešen saznanjem, da sam njime rodu svom bio od koristi...Ponudio sam ga njoj.Molio sam je da ga spoji sa svojim životom.Da ga je primila: započeo bi onaj život naš što ga ja životom smatram.Nije mi primila ponudu.Njezin je život, reče, oteo od Arnauta neki junak, koji ga je sebi zadržao...Ej, da srećna junaka!..“ Drugi dan posle osvojenja Prilipa, Jovanka je pošla u vojničku bolnicu da preuzme negovanje ranjenika od one sestre Srpkinje, s kojom je naizmence vršila tu rodoljubivu dužnost.Usput je svratila se ka Stojanci pa da zajedno idu onamo.Stojanku je zatekla gde zamotava raznu ponudu, bez koje ona nije nikada odlazila u bolnicu.Kad kroči u Stojančinu sobu, ova ju dočeka radosno i pritrča k njoj. — O, junakinjo moja, ala si mi vredna.A ja se, kao što vidiš, nisam još ni preobukla. Jovanka se čisto zastidela od te pohvale, zbunila se pa neznade šta da odgovori.Iako je Stojanka nju posestrila, ona je gledala i slušala tu odličnu gospođu s punim poštovanjem. — Sedi, Jovanka.Sad ću i ja biti gotova — reče domaćica i uze da poveže onaj zamotuljak.A kad je s tim bila gotova, onda nastavi; — Tako.A sad mi ne zameri što ću te za časak ostaviti samu, dok se ne preobučem. U tom se Stojanka okrenu k pisaćem stolu, uze s njega nekoliko dnevnih listova i položi ih Jovanci na krilo. — Evo, — reče — pa se dotle pozabavi sa ovim novinama. Jovanka, očito radosna, uze plahovito razvijati list što joj je prvi pao u ruke, a Stojanka pohita u drugu sobu. Nije potrajalo ni pet minuta, vrati se Stojanka preobučena, ali, kako je otvorila vrata, za trenutak jedan stala je kao okamenjena, pa onda pritrča k svojoj gošći i kriknu poplašeno: — Jovanka, dušo!Šta je tebi?Jovanka, zlato!. Jovanka je ležala zavaljene glave preko naslona od divana.Lice joj beše bledo kao ljiljan.Desna joj ruka visila je niz divan, a pod rukom joj ležao je na podu razvijen list što ga je uzela bila da čita. Na krik Stojančin utrčala je i njena služavka i kad vide onesvešćenu Jovanku, devojka udari u vrisku i lelek. — Donesi brzo hladne vode, Anđo — reče joj gospođa, a sama uze te položi Jovanku na divan, raspasa ju i namesti joj pod glavu. Stalo je muke i domaćicu i njezinu služavku, dok su mladu nastavnicu razbudile iz nesvestice.Obema je olakšalo na srcu kad je Jovanka uzdahnula i podigla ruku na čelo, pa zatim otvorila one umiljate oči i pogledala Stojanku. — Šta to bi s tobom, Jovanka?Otkud te snađe ta nesvestica? — pitala ju je Stojanka. — Vlada teško ranjen — promuca ova i opet zaklopi oči. Stojanka nije poznavala Vladu.Nije znala da je Vlada oteo Jovančin život od Arnauta i sebi ga zadržao, pa nije ni razumela taj odgovor svoje posestrime.Ali je slutila da tu mora biti neke srdačne veze, sa koje je nastao taj potres u srcu Jovančinu na glas, da je Vlada teško ranjen.Ne hoteći razmrsivati pitanje o toj vezi i o teško ranjenom junaku, Stojanka zapita samo: — Ko ti reče? — Novine — prošaputa Jovanka, ne otvarajući oči. Stojanka podiže onaj razvijen list što je ležao na podu kraj divana i preleti okom brzojavne vesti sa bojišta.Među ostalim našla je i ovo u jednom brzojavu iz Skoplja: „Ovog dana je pod Prilipom teško ranjen pešadijski poručnik Vlada Aleksić i donesen je u ovdašnju bolnicu.“ Spusti list na pod, nadvije se nad svoju posestrimu i, gladeći joj hladno čelo i slepočice, pođe ju tešiti kao što bi majka tešila mezimicu svoju. — Umiri se, dušo.Bog će dati da na dobro izađe.Je si videla koliko teških ranjenika leži u našim bolnicama, i kako im se rane lepo zaceljuju?Daće Bog da i Vlada preboli svoju ranu.Nemoj sama sebi ulevati strah u srce.Ta to tebi i ne priliči, junakinjo moja.Budi mi krepka i uzdaj se u Boga i u dobru sreću tvoga junaka.A sad mi otpočini na miru.Miran sanak će te osnažiti.Pomisli da si Srpkinja.Koliko je Srpkinja zadesio već i teži udar u ovom ratu!Videla si kako pobeđuju svoj bol i tugu za golemim gubicima; kako junački snose udare svoje sudbine.Ne malakši, zlato moje.Budi mi junakinja kao što si bila na Kačaničkom klancu i u drugim okršajima.A sad mi lezi tu na miru i počivaj.Ja ću se baviti u ovoj drugoj sobi. Stoja poljubi svoju bolesnicu i ukloni se od nje. Blagotvoran san dokrade se do Jovanke i sa mekim poljupcem zakloni joj umorne oči. Posle turskoga poraza kod Prilipa, pisao je major Žarko svoj drugi „ratni izveštaj“, koji je ovako glasio: „Draga moja Stojo! Kad napisah ove tri reči, moradoh spustiti pero, da se nauživam u onom, što te tri reči kažu.U prvoj je reči ispoved moje duše, osećaj moga srca i magnetska snaga koja celo biće moje za tebe vezuje.U drugoj je reči potpun izraz sreće, moga savršena zadovoljstva na ovom svetu.Kad pomislim da si ti moja, ondi osećam da sam postigao blaženstvo kakvo se samo može postići na zemlji.Treća je reč meni najmilija, najslađa i najmilozvučnija, bilo u našem pojetičnom, bilo ma u kojem jeziku na svetu.A kad izrečem ili napišem te sve tri reči, kada kažem draga moja Stojo: onda sam izrazio svu moju sreću, sve moje blaženstvo i moj svetli ideal. Oh, Stojo, moja draga Stojo!Da ti znaš koliko težim za tobom!..Kad bih ti mogao tu težnju moju do sitnice ocrtati, čini mi se bih lakše snosio sve teškoće, sve patnje i sve opasnosti što vojnika u krvavom ratu snalazi.Kada smo ova poslednja četiri dana jurišali na Krstac, na Kozjak, pa naposletku na Alince i na Bakarno Gumno pod Prilipom, — mene je i u tim najžešćim borbama vukla neka neodoljiva težnja za tobom.Više puta kao da mi se pričulo gde mi sa kule Kraljevića Marka dovikuje duh Markov: „Iščupaj, sada, tu težnju iz srca: ne greši protiv rodoljublja i zavetne misli Srbinove!“ — Ja sam primio k srcu tu opomenu, jer sam znao da tebi nije krivo što u mojim grudima pokraj tebe i srpsko rodoljublje stanuje... Ali, šta je ovo, Stojo?Šta ja ovde napisah?Ti si želela da ti šaljem izveštaje o bitkama našim, a ja, kao da sam golobrado momče, udario u žice raznežene ljubavi.Oprosti; nehotice sam ispisao ono što mi je na srcu. A sada evo „ratnog izveštaja“. Turci, povlačeći se od Skoplja, utvrdili se na velikim visovima planine Babune: na Kozjaku, Krstacu, Pristatu i Mukošu.Mi smo te visove redom zauzeli i osvojili Markov Prilip.Sutradan smo pošli u poteru za neprijateljem, misleći da on bega ka Bitolju.No Turci se zaustavili i utvrdili ispod Prilipa, na visovima Alinca i Bakarnog Gumna.Šta smo znali da radimo s njima?Na juriš smo im oteli te položaje i tako smo tursku Maćedonsku vojsku konačno odbili prema Bitolju. S ovim je moj ratni izveštaj završen.Ali ti moram ispričati jedan vanredno dirljiv prizor koji uzdiže karakter Srbinov do najvišeg stepena i pokazuje njegovo humano osećanje u tolikoj svetlosti, da se od nje moraju zaseniti oči celoga kulturnoga sveta. Stojao sam sa nekoliko oficira na ulasku u Skoplje kada je naša treća armija, koja je pregazila neprijatelja na Kosovu, stizala onamo.Uživali smo u taktičnom maršu i odličnom držanju naših nepobedivih rezervista, kad nam upade u oči neobičan prizor koji nas je do dna duše ganuo.U redovima vojnika, malo-malo spazismo po kojeg gde vodi za ruku ili nosi na ramenu, na ruci ili na plećima po jedno Ture ili Arnautče, koje su uz put pokupili.To behu deca koju su roditelji im napustili u begstvu, da spasu svoj život.Zamisli: srpski vojnici spasavaju decu svojih dušmana!Ne pitam bi li to učinili Turci i Arnauti sa srpskom nejači u sličnim okolnostima, već pitam: bi li to još koja vojska učinila u prosvećenoj Evropi?Umoren forsiranim marševima i neprekidnim krvavim borbama, mučen glađu i zlim vremenom, prost srpski vojnik ima srca i snage da podiže uz puk i spasava napuštenu decu onih krvopija srpskih, koji su, pre nekoliko dana, na njega smrtonosne plotune obarali.Ima li od toga lepšeg, uzvišenijeg, odličnijeg i jasnijeg dokaza srpskoj humanosti? Srce nam je zadrhtalo od milja, gledajući taj dirljivi prizor.Nije nam padalo na um da uhvatimo broj te dece.Vojnici su mi docnije govorili da ih ima do osam stotina.Da li će, Bože, ova deca biti, vremenom, korisni građani slobodne Kraljevine Srbije, ili će ostati u njima nasleđena zverska narav, pa će i oni, jednom, kidisati s bajonetom na svoje oslobodioce?..Mi se nadamo, doduše, da će srpska kultura od ovih kurjačića stvoriti poštene i vredne ljude, ali — sve je u božjoj (ili u đavoljoj) ruci. Jedno je — i to nam je opravdana dika — što se danas daje konstatovati.A ja bih to ovako rekao: Neka „kulturtregeri“ vascela prosvećena sveta dođu ovamo i neka od srpskih rezervista iz treće armije, od naših prostih seljaka uzmu jednu lekciju iz nauke o ljubavi ka bližnjemu. Ostaj mi zdravo, draga moja Stojo!Ljubi te do groba tvoj Žarko.„ Moj Žarko — ponavljala je Stojanka nabrojeno puta, kada je pročitala to pismo. — Jest, moj Žarko.Moj i svoje otadžbine...Oh, kolika će to radost biti kad se Žarko vrati sa ratnog pohoda, kad me prigrli na svoje junačke grudi i rekne mi: „Izvršio sam, Stojo, moju dužnost prema otadžbini i prema rodu svom; osvetili smo Kosovo i oslobodili braću našu: sad nastaje vreme i našega mirna, srećna života“...Bože blagi, dozvoli nam da to vreme što skorije nastane! Svršila se i poslednja velika bitka: bitka kod Bitolja.Valjda najteža i najkrvavija.Kod Bitolja je i priroda došla u pomoć Turcima.Kiša i snežne oluje — Bože prosti — kao da su se najmile da spreče put srpskoj vojsci ka Bitolju.Planinski potoci i reke što se slevaju u crnorečku dolinu, behu nabujale preko svake mere i od te doline načinilo se ogromno jezero.A srpska glavna armija je baš tuda imala da prodre i udari na utvrđenja u okolini Bitolja. Ko nepoznaje izdržljivost, odvažnost, samopregorenje i neustrašivost srpskoga vojnika, da je pogledao bio na to golemo jezero duž cele crnorečke i semničke doline, bi rekao bio da se samo mahnit može odvažiti da prevede vojsku preko te vode. Srpska je vojska pokazala da ona ne poznaje nikakvu nemogućnost.Kroz neprolazne klance, na ciči zimi, šibana naizmence kišom i snežnom olujom, pod pljuskom turskih šrapnela i puščanih zrna, ona je prodrla i pregazila jezero u crnorečkoj i semničkoj dolini, jedno za drugim osvojila na juriš turska utvrđenja po strmenim visovima i za pet dana i četiri noći neprekidne borbe, smrvila je i poslednju tursku silu: porazila je devedeset tisuća turskih boraca sa njihovih pet glasovitih paša; otela im osamdeset topova, silnu municiju, na desetine tisuća pušaka i ogromnu količinu hrane i materijala.Mala Srbija je za trideset dana srušila jedno carstvo, koje je više od pet vekova ugnjetavalo i tamanilo srpski živalj u romantičnim, starom slavom i veličinom odišućim krajevima negdašnje srpske države. Nemojmo beležiti ovde koliko je srpskih junaka palo kod Bitolja.Svi su oni dragovoljno dali svoj život za slavu i čast svoje otadžbine i slobodu svoje ugnjetene braće.Samo ćemo spomeniti da je kišovita i maglovita noć između 5-og i 6-og novembra pomogla heroju Džavid-paši da spase nekoliko turskih trupa u poslednjem bitoljskom slomu na visovima Oblakova i da se povuče ka Resnu.A srpska je vojska, istoga dana, ušla pobedonosno u Bitolj. Može se reći, bitoljska je bitka dovela Srbiju do njezina cilja: oslobodila je i osvojila svu Staru Srbiju i Makedoniju, koje joj zemlje po svakom pravu pripadaju.Joj, ali proširenoj Srbiji treba živeti.Nije bilo dovoljno da se osvoje te stare srpske pokrajine: trebalo je još izvojevati i pogodbe životu tih pokrajina, životne pogodbe Kraljevini srpskoj.A zar može biti života u državi koja je skleštena granicama susednih država, koja nema svoga slobodna izlaza na svetski drum: na more? „Na more!“ — kliknula je životna potreba iz dna duše Srbijine još onih dana, kada se srpska vojska počela kretati ka Bitolju, tvrdo se uzdajući u svoju ratnu sreću koja ju je u tom pohodu uzastopce pratila. S tim pokličom krenula su se dva odeljenja treće srpske armije iz Prizrena i Đakovice, preko vratolomnih Albanskih gora, na more, na Adriju. Rado bih, ma u najkraćim potezima, opisao taj prelaz srpske vojske preko Albanskih strahovitih gora, ali mi pero zadrhće u ruci kad pomislim na one užasne patnje što ih je ta vojska na onim neprolaznim krševima izdržala.Sem onih, koje su lukavi Arnauti, iz zasede, uzeli na nišan, oko pet stotina srpskih boraca su provalije progutale.Koj je okliznuo na uzanoj kozijoj stazi, taj je sletio pravo u grob, u kamenitu bezdanu.Koji su se održali na nogama, ti su ispali na more, na Adriju. U one studene novembarske dane Srbijom kao da je svež morski vazduh prostrujio kad je stigla radosna vest, da je srpska vojska zauzela Lješ i Sinđin, i krenula se već da osvoji i Drač.Lakše se počelo disati.Srbiji je bila otvorena kapija na svetski drum, na more. Ali je u isto vreme puko glas da nekoje velike sile hoće tu kapiju Srbiji da zatvore.Hoće da ju liše te izvojevane, dragocenom krvlju svojih sinova plaćene pogodbe slobodna državnoga života.Na tu nepravdu, ogorčenost je u Srbiji danomice rasla.Svak je pitao: šta nam se to opet sprema?Ta Srbija je protiv Turske vodila rat i s pravom otela od nje one pokrajine koje su nekada njezine bile.Time je zadosta učinjeno večnoj pravdi.Pa komu može smetati to, da Srbija slobodnim životom diše?Koj misli da Srbija još nije dosta krvi prolila za svoju slobodu, taj samo smrt želi Srbiji i srpskom narodu.Ta prosvećena Evropa treba da se raduje propasti Turske carevine i njezine azijatske uprave na Balkanu.Šta se hoće, dakle?Šta nam to spremaju prosvećene velike sile, kad se pogovara da Srbija ne sme zadržati osvojeno albansko primorje? Na te nejasne kobne glase uzrujala se sva Srbija.Što je pre dva meseca izgledalo kao cilj samo onih tajnih udruženja o kojima se, čas pod imenom „Crna ruka“ čas opet pod imenom „Ujedinjenje ili smrt“ govorkalo, to je sada zujilo od Dunava do Ohrida i do Adrije, po svima krajevima gde god se srpska reč čuje.„Ako nam je mreti, umiraćemo slavno.Ali što je nekada srpsko bilo, mora opet biti srpsko, — ili će nestati Srbina!“ Tako je govorilo i staro i mlado u proširenoj Srbiji.A diplomacija evropskih velikih sila je sedela pa računala: koliko bajoneta ima svaka od njih i koliko bi milijuna stalo da se ti bajoneti pošalju u boj.I vrata i prozori diplomatskih kancelarija behu dobro zatvoreni i zašuškani, da nedopre do zelenih im stolova ono zujanje iz Srbije, da ih ne zbunjuje u računanju. Kad je ono Nedeljko Lazarević potonji put pohodio Stojanku, sećate se da joj je obećao e će joj se odmah javiti čim se vrati iz N.? On je održao reč i potražio ju je, od toga doba, i dva i tri puta, ali je nigda ne zateče na domu.Ranjenika je s dana na dan sve više stizalu, pa su se rodoljubive Srpkinje i dan i noć bavile oko njih u bolnicama. Kada je Lazarević, jedno veče, drhćući od zime, valjda i četvrti put zakucao na Stojančinim vratima, ona ga dočeka radosnim usklikom: — Ma gde si, čoveče, da od Boga nađeš! — Evo me i dušom i telom. — A ja već mišljah da su te žandarmi u N. uzeli pod svoje. — A što da me uzumaju?Ja ne mutim ničiju vodu. — Znam, znam.Ali, kad je srpska vojska, od tvoje poslednje posete, mogla pregaziti Albanske gore i ispasti na Adriju, valjda si i ti mogao, za to vreme, odvesti se u N. i vratiti se natrag? — Zar ti nije Anđa kazala da sam te već triput tražio? Stojanka se nasmeja. — Oprosti.Šalim se.Ja htedoh samo da pokušam bih li te mogla u zabunu dovesti. — Zar žena da me dovede u zabunu? — Dobro si isplivao.Nego, pričaj mi sad, šta rade naši prečani?Raduju li se našim pobedama? — Radovati se: raduju se.Ali mnogima je i ta radost zagorčena. — Kako? — Samo u segedinskoj apsani ima oko pedeset Srba pritvorenih zato, što su se usudili da dadu israza svojoj radosti, kad je srpska vojska održala koju pobedu nad Turcima.A nije drugačije ni u Hrvatskoj i Slavoniji, ni u Dalmaciji. — Pa zar se onde već i to uzima za greh, ako se ko raduje pobedi brata svoga? — He, šta ćeš?Znaš da je Srbija nekima i nekima kost u grlu.Nego, zbilja, sećaš li se one protuve što je jesenas u dva maha dolazio u Beograd i tu se izdavao za velikog posednika iz Potisja, pa je neznam kakve planove hteo da predloži našoj vladi?Ali su ga Radojković i kapetan Vujić brzo prozreli, te ga je policija prebacila preko Save i... — Pošto je izdržao osam dana policajnoga zatvora — upade mu u reč Stojanka. — A zvao se... kako se ono zvao?..Da: Veljko Orlović. — Ti si živ registar, Stojanka — našali se Lazarević. — Pa šta je s tom protuvom tamo? — Čuj pa da se čudom čudiš.U dva posle podne stignem u N. i, kao obično, odsednem u „Grand Hotel“-u. Siđem odmah u kafanu i, na moje golemo iznenađenje, koga spazim onde za jednim malim stolom u prozoru: Jovu Oberkneževića, u živom razgovoru sa Veljkom Orlovićem.Jova me nije smotrio dok mu ne položih ruku na rame.I onda, nekako zbunjeno, skoči te se pozdravi sa mnom i odmah me upita: šta je novo u Beogradu?Ja sam Orlovića nekoliko puta promeravao ovde, pa sam ga na prvi pogled poznao.Ali čim me je Jova zapitao šta je novo u Beogradu, naš Orlović ti skoči kao oparen i u tren oka ga nestade iz kafane.Dabogme da sam pitao Jovu, ko je taj gospodin?On mi reče nekvo mađarsko ime, ali ja ga, Boga mi, nezamaitih.Ispričao sam Jovi, šta se zbilo sa tim pseudo-Orlovićem u Beogradu, no on se na to, nekako kiselo nasmeja i reče da se ja varam.To je, reče, velik poduzetnik, koji mnogo putuje.Inteligentan je čovek.Često dolazi u N. i on se s njim još od proletos poznaje pa, kad god ga put nanese onamo, sastaju se u kafani i proćeretaju ugodno.Pitam Jovu: a interesuje li se taj gospodin za balkanski rat?Eh, odgovori mi lakonski, a koga to danas ne interesuje! — Pa šta ti sudiš o tom? — upade Stojanka radoznalo. — Nisam još gotov.Slušaj samo dalje.Istoga dana, pred veče sedim ja sa doktorom Teofanovićem u poslastičarnici na šetalištu i slušamo vojničku muziku.Teofanović se ujedan mah, okrenu i pogleda na glavnu stazu.Gle moga Steve, reče, i ustade pa pođe onamo.Ja gledam za njim i, koga spazim na stazi: pseudo-Orlovića.Ukočen, ozbiljan, u istoj pozi u kojoj je i po Beogradu hodao, ide slučajno u susret Teofanovićevom Stevi.I sretoše se pre no što Steva spazi Teofanovića.Pseudo-Orlović poizdalje skide šešir i duboko se pokloni Stevi, ali ovaj bogme dosta hladio primi taj pozdrav: „Moj sestrić, dr. Steva Ristić urednik Srpske Budućnosti iz V.“ reče Teofanović, kad priđoše k našem stolu.Ja se požurih da još za vruća traga zapitam Ristića, ko je onaj gospodin što mu se malo čas javio?Ristić odmahnu s rukom pa mi sa nekim prezirom odgovori: „Jedan prost nitkov.“ Ja mu kazah da bih volio što pobliže čuti o tom čoveku.„Ako ćete biti pripravni da nečujete ništa dobro o njemu — odgovori Ristić —, onda vam toliko mogu reći da mu je ime Maks Rihter.Otkuda je poreklom i kako je pao u naše krajeve, to niko ne zna.Tek je on odjednom, pre nekih deset-dvanaest godina, postao egzekutor u jednom selu naše županije.Poglavarstvo je od prvih dana, imalo raznih neprilika s njim.Premestili su ga u drugo, pa u treće i četvrto i, Bog bi znao, u koje još selo.Svud su ga znali kao svedoka ma u kakvoj parnici.Tako se prebijao do pre godinu dana, kad je došao pod istragu i suspendovan od službe.Govore da je neku deblju pogrešku učinio pa sad tumara i tamo i amo, da tu pogrešku spere sa sebe.Svak ga se pošten čovek kloni, jer se saznalo da je, otkako je buknuo plamen na Balkanu, da je mnogim nedužnim Srbima turio crn komadu torbu.Promeće se svud i niče i onde gde se ne seje.U seoskim krčmama i varoškim kafanama neka dvojica sednu za jedan sto, eto i njega k njima.I onda žandarmerija uskoro stane istraživati šta se kod toga stola govorilo.Eto — reče naposletku Ristić — ocrtao sam vam ga onako kako sam obavešten o njemu“.Zapitah još Ristića, nije li mu poznato da je taj gospodin, nedavno, i u Beograd prelazio?„Jest, jest — reče on —.Šta više, i o tom se govorilo, da je onde imao neku aferu sa policijom, ali šta je bilo u stvari, to ne znam,“ Ja mu ispričah svu beogradsku historiju Rihter-Orlovićevu.A kad mu spomenuh njegovu preporuku, Ristić skoči, ljutit kao ris, pa se prodera: „Ao, lupež gadni!Grkljan ću mu iščupati gde se sretnemo!“ Dobro što su u to baš talambasi i bubnjevi upali u svirku inače bi bio gotov mali škandal. — Pa šta sad sudiš o Oberkneževiću? — Sudim da je Oberknežević postao vrlo naivan.Žao mi ga je vrlo, što se sa takim čovekom pustio u bliže poznanstvo.Može da strada ni kriv ni dužan.Jer takvi ugursuzi kao što je taj Orlović, Rihter i neznam kako ga je ono Jova nazvao, kadri su da svako zlo podmetnu čoveku. — Trebalo je da ga upozoriš na to. — Već mi je na jeziku bilo, ali sam ipak stisnuo usne, da mi ne izleti iz usta ta opomena.Na ime, spazio sam na Jovi, da on, nekako, slabo zarezuje moje mišljenje o tom njegovom velikom poduzetniku, pa nehtedoh dolaziti u opreku s njim.Međutim, zbog toga možeš mirno spavati.Zamolio sam Teofanovića, da on skine koprenu s toga nitkova pred Jovom. Stojanka je snuždeno oborila oči i zamislila se duboko.Videlo joj se na licu, da ju je veoma nemilo dirnulo to što joj je Lazarević ispričao. Oboje ćutahu neko vreme.Naposletku Lazarević prekide to ćutanje, zapitavši Stojanku šalećki: — Gde smo ono stali, Stojanka? Stojanka polako podiže oči.Na licu joj se ukaza sumoran osmejak.Molećiv pogled baci na Lazarevića i, kao iza nekog umora, prozbori tiho: — Pa reci mi koju radosniju, koju veseliju o našim prečanima.Beše li kod Katarine?Šta ona radi? — Ako ćeš koju veseliju, i s time te mogu poslužiti.Bio sam na večeri kod Teofanovića.Tu sam ti se proveselio kako se samo u Bačkoj veseli.Neznaš koje je ljubaznije, on ili žena mu.Osim mene i Steve Ristića, bilo je još četiri zvanice.Svaki sa svojom ženom.Eh, što ti je to bilo veselo veče!..Nepamtim da sam ikada bio u takom prijatnom društvu.Sve zdravica iza zdravice, pesma iza pesme.Počinjući od vojvode Putnika pa do Jovana Babunskog, i od generala Vukotića do poslednjega tobdžije crnogorskoga, nije ostao nijedan, kome nismo u zdravlje pili. — Dakle, baš pravo bačvansko veselje. — Pravo pravcato. — A Katarina? kako ona? — Nisam dospeo da ju pohodim.Poveo sam o njoj reč sa Oberkneževićem, ali on mi reče da već davno nije bio kod nje.Veli, nemari odlaziti k njoj.Neprestance ga džaga da se oda na književni rad, ili da pokrene kakav nov list.A to džaganje mu je već dogrdilo pa je, stoga, i ne posećuje. — To mi je nekako zagonetno.Ta njih dvoje su živeli kao rođeni brat i sestra.Pa otkud sada da Oberknežević najedanput tako ohladni prema njoj?Znaš da mi je to čisto nepravo.Žao mi je sirote Katarine.U njezinoj osamljenosti on joj je bio jedina zaštita.A znam, kada sam ja bila u N. ona je i onda posticala Oberkneževića na kakav bilo umni rad, a on je sada obećavao da će se latiti kakvog posla, sad se opet izgovarao da on nije ni za kakav rad, dok se nešto krupno nedogodi u srpstvu.Ali se nije nikada ljutio zbog toga njezina postupanja: Stoga mislim da se moralo među njima što krupnije dogoditi.Iz daljega razgovora sa Jovom nisi mogao ništa razabrati? — Moram ti reći, da mi se Jova vrlo izmenio.Ni nalik više na onog vazda razgovorna, vesela čoveka.Sve mi se činilo, da nešto krije od mene.Započne što da govori, pa u sred rečenice prekine i pogleda u stranu.A nisam ni proveo s njim više od pola časa.Ja sam, do duše, želeo da ostanem duže u njegovom društvu, al’ ti moj Jova iznenada pogleda na sahat, skoči žuraivo i pruži mi ruku.Oprosti, reče, moram na neki hitan i važan posao.Videlo se jasno, da sam mu u nezgodno vreme došao. — Šta se to moglo dogoditi s njime? — pitaše Stojanka u iskrenoj zabrinutosti. — I meni se to pitanje nametnilo, kada se rastadoh s njim, ali ne nađoh odgovora na nj. — Moram još danas pisati Katarini.Valjda ću od nje dobiti tačnije obavesti.Nemožeš zamisliti koliko mi leži na srcu sreća njih obadvoga.Kad se setim samo s kolikom su ljubavi oni mene obasipali kad ono bejah u N. Moram, moram odmah pisati Katarini. — Pa joj isporuči i moj najtopliji pozdrav — završi Lazarević. Posle one nesvestice Jovančine, u koju je pala na glas da je poručnik Vlada Aleksić teško ranjen pod Prilipom, Stojanka je tri dana zadržala ojađenu mladu nastavnicu u svom domu i sestrinskom ju je brigom negovala.Pozvala je k sebi i brata njezina, mladoga komitu Milana, koji se sad nije micao od sestrine postelje, sem kad je, dockan u noć, polazio kući na noćište. Od Milana je saznala Stojanka, šta se sve zbilo kod Sjenice i na vrletima Kačanika.I po tomu je razumela potpuno tugu i žalost svoje posestrime.Kad je sebe zamislila u njezinu položaju, onda bi se očajno bacila na Jovančinu postelju, obgrlila bi i oblila vrelim suzama mladu devojku, kao da svoju sreću oplakuje.A kada bi se, tako, od srca isplakala, tešila bi i hrabrila tu sinju kukavicu, na koju istom što se sreća beše nasmejala, a crna joj tuga već uze da ruši sve njezine lepe nade. Plemenito srce Stojančino se sve više i više zagrevalo za Jovanku, a ova je sve bolje osećala kako joj odanost svakoga časa porašćuje prema Stojanci, toj oličenoj dobroti i požrtvovnosti. Međutim, bilo je nešto što je Jovanku silom pokretalo iz postelje.Njezina je snaga sporo se vraćala, ali joj je u toliko silnije rasla želja da ode Skoplje, da sama preduzme negovanje svoga zaručnika.Uzdala se tvrdo, da bi on pod njezinom negom lakše ozdravio.Ali, onako smerna, kako da spomene to Stojanci? Trećega dana je Jovanka ustala.Izišla je malo i na svež vazduh.Ali je morala oslanjati se na ruku svoga brata.Osećala je i sama, da se sa to malo snage nesme još puštati na tako dugo putovanje, oteštano tolikim smetnjama a zagorčeno i zlim vremenom.Trpiće, mišljaše ona, i savlađivaće tu želju još dan dva, dok joj se snaga bolje pribere, ali je u sebi odlučila da što pre ode u Skoplje. Toga su dana, posle obeda, poduže sedeli za stolom.Stojanka je birala sve take predmete razgovoru, koji će Jovanci razonode doneti.Ali je misli zaljubljene devojke vrlo teško svratiti sa one staze, koja pravce vodi k njezinom miljeniku.Uverila se o tom i Stojanka, no je ipak pokušavala i dalje taj način rasterivanja tužnih osećaja.Pomagao joj je i Mile, kako je najbolje znao.A kad vide da taj lek ne pomaže, on se odjednom doseti i živo reče: — A šta misliš, Jovanka, da odemo u Skoplje? Jovanka se ispravi na stolici i s očima, punim sjaja radosti, pogleda umiljato svoga brata.Taj pogled je najrečitije govorio: „Sad si mi, brate, pogodio moju najživlju želju!“ A Mile nastavi: — Bio nam je četovođa.Svi smo ga poštovali i na njegovu komandu u smrt skakali.A ti si mu...Oprosti mi, sele: ja sam tvoju tajnu izdao našoj dobroj gospođi Stojanci. Jovančino lice obli laka rumen, a Stojanci se zaleprša na usnama radostan osmejak, pun ljupkosti i čedna prijateljstva. Mile dopuni svoju ispoved: — Ispričao sam gospođi Stojanci ono, kako ti je Aleksić spasao život; ali ne mogoh prećutati ni ono, što ti je rekao pri rastanku. Sad se već i Jovanka radovala što je Stoja doznala tu njezinu tajnu.Diže se lako na noge pa se zaleti k njoj obgrli je i stade ju ljubiti punim žarom mlađana srca svoga.I onda, očevidno radosna, prozbori punim ushićenjem: — Eto, sad nas već troje zna za razlog mojoj tuzi.I ja sam ti, Stojo, sestro moja, sad potpuno zdrava.Gotova sam da se ovog časa krenem na put.Osećam da bih i pešice mogla do Skoplja otići.Je li, Stojanka, je li, rode moj, ti nećeš zameriti što ja hoću da idem s Milanom u Skoplje?Je li da to nije zazorno što ja želim da negujem Aleksića? — O, ti, ludice moja! — prihvati Stojanka i pritište Jovančinu glavu na svoje grudi. — Kakav zazor?Samo se bojim, da će ti teškoće putovanja, po ovom zlu vremenu, naškoditi.Naše su vojničke bolnice i u Skoplju izvrsne.Možeš se pouzdati, da tvoj verenik ima vrlo dobru negu.Stoga bih ti savetovala, tvoga zdravlja radi, da pričekaš još dan dva, dok se bolje oporaviš. — Ne mogu, sestro moja, ne mogu ni časa dalje čekati! — kriknu Jovanka očajnički i uze lomiti ruke svoje, previjajući se tamo amo po sobi. — Čekati!..Ta ja bih, da su mi krila, da poletim onamo.Ja bih presvisnula od bola i tuge, kad bih morala još jedan dan čekati. — Nemoj, sejo, da očajavaš — uplete se sad i Mile. — Kad baš želiš, možemo sutra prvim vozom.Ili... možemo još i večeras. Jovanka se obesi bratu oko vrata, umiljato mu pogleda u oči pa nestrpljivo promuca: — Večeras, Mile; večeras. Uveče u osam časova je zviždnuo voz i krenuo se put oslobođenih srpskih krajeva.U uglu jednoga kupea skupila se Jovanka, a prema njoj sedeo je Mile.Ona je dušom već bila u skopljanskoj vojnoj bolnici i pratila svaki disaj svoga ranjena zaručnika, a Mile je predstavljao sebi onu krvavu borbu kod Prilipa, u kojoj je njegov bivši četovođa ranjen.Ni njezine ni njegove misli ne behu uspavanke.Obojih je i zora budne zatekla. Iza neprespavane duge, mučne noći osvanuo je hladan maglovit dan, od kojeg jeza hvata čoveka.I koga ne tište nikakvi boli, i onaj se mora stresti kad pogleda, makar iz tople sobe, na gustu maglu, kao što je toga jutra pritiskivala ona polja i one gore, po kojima je nedavno toliko krvi proliveno.Jovanci je ta magla stoput nesnosnija bila, jer je zatvarala pred njom željeni vidik, na kojem bi Skoplje već izdaleka mogla sagledati. — Ovo je danas grđe od londonske magle.Ne vide se ni telegrafski stubovi ukraj pruge — progunđa Jovanka srdito. — Al’ i jest gadna magla — prihvati Mile. — Baš kao što beše onda na Kačaniku. — U onoj mi se magli sreća rodila, a u ovoj čini mi se kao da izdiše. — Nemoj da slutiš na zlo, sejo — umirivaše je Mile tiho, glasom punim saučešća. — Ni teški ranjenici ne umiru svi od reda.A junak, njegova kova, ne podleže lako nikakvoj rani.Budi spokojna i uzdaj se u Boga. Jovanka je nevoljno okrenila glavu od brata.Očevidno joj je bila dosadna njegova uteha.Nju je vređala svaka reč, koja ne beše u skladu sa njezinim osećajima.A ona je samo nesreću svoju osećala. Para je šuštila, huktila u lokomotivi.Voz je jurio kroz maglu kao da ga dušmani gone. Posle podužega ćutanja, Jovanka opet prozbori u istom duševnom raspoloženju. — Ne čini se tebi, Mile, da ovaj voz vrlo spro napreduje! — To tvoja nestrpljivost obmanjuje tebe.Juri on svojom propisanom brzinom. - A meni se čini da ga puževi vuku. Milanu preleti preko lica bolan osmejak, pun bratskoga saučešća.Nagne se bliže ka Jovanci, dohvati joj jednu ruku i, milujući je, pokuša da kakvim takim razgovorom razblaži tugu i utiša nestrpljivost svoje sestre. — Da nije tih prometnih zapreka na svakoj stanici, mi bismo već davno bili u Skoplju.Ali, evo nas već blizu Kumanova, a odande do Skoplja ne će biti tih zapreka.Možda će se, međutim, i ta magla razići, pa kad ti ovi novi krajevi privuku pažnju na sebe i stanu ti pričati o svojim skorašnjim doživljajima, onda će ti putovanje odmah snošljivije biti. Jovanka je ravnodušno gledala u brata i slušala njegove reči, ali joj one ne dopirahu u dušu.Odbijale su se od nje kao kišne kapljice od stakla na prozoru. — Hvala Bogu! — kliknu Milan, kada voz stade i začu se jasan uzvik vlakođe: „Kumanovo!“ — Jedva jednom! — uzdahnu Jovanka. — Ovde ćemo jamačno poduže čekati.Po vrevi i metežu sa obe strane našega voza, izgleda kao da je sva pruga zapremljena.A dok se ti vozovi, koji nemaju utvrđenoga časa za polazak, sa ranjenicima i zarobljenicima ne srede i ne otprave, dotle mi ne možemo dalje.Znaš kako je bilo ovde kad smo ono polazili kući sa bojišta. Jovanci klone glava na jastučić u uglu kupea.Na bledom licu joj beše ispisano odricanje svake nade i klonulost pred kobnom sudbinom.Uzaludna beše sva razgovornost Milanova.Njegova seja tek onda podiže glavu, kada se voz, posle dugoga čekanja, krenu i vagoni se trgoše jedan za drugim. U četiri časa posle podne stigoše u Skoplje.Kada je voz stao, Jovanka pruži ruke bratu, da ju podigne na noge.Neprespavana noć, zamorno dugo putovanje bez potrošena i jednog zalogaja, tuga i nestrpljenje slomili joj behu i zadnju snagu.Brat ju je na rukama skinuo sa vagona. Stanicu i njezinu okolinu prekrilio narod i vojnici.Naslonjena na mišicu svoga brata, Jovanka se usiljavala da se probiju do najbližih kola.U toj tišmi ispadne pred njih rezervni poručnik Laza Stevančević, gimnazijski profesor iz Beograda. — Zdravo, junakinjo naša i mladi junače naš! — pozdravi ih radosno.Ali se trže kad zagleda bolje u bledo, tugom razorano lice Jovančino, te okrenu saučesnim glasom: — Vas je, Jovanka, umorilo, kanda, ovo dugo putovanje.Ja sam izišao ovamo na pukovnijskom automobilu, pa vam ga stavljam na raspoleženje.Gde ste naumili da odsednete? — Ne znamo ni sami — odgovori Mile sa podsmehom. — Onda se oslonite na mene.Odvešću vas u najbolji hotel. — A ne biste nas mogli, gospodine profesore... — Molim, „gospodine poručniče“ — našali se Stevančević. Jovanka se osmehnu bolno: — Dakle, gospodine poručniče, ne biste nas mogli odvesti pravo u vojničku bolnicu, da pohodimo prvo Aleksića? Stevančević sabere obrve i pogled mu se nešto natušti.Razmišljajući šta da odgovori, počne otezati: — Ćhe... ono, znate...Aleksić je teško ranjen.Doktor Jelkić mi reče baš danas, u podne, da je operacija srećno ispala.Puščano zrno su mu izvadili, ali kriza još traje.Ranjenik je u neprikidnoj nesvestici.Ne znam, bi li doktor dozvolio da ga u takom stanju pohodite. — Ja ću moliti gospodina Jelkića — reče Jovanka, cvokoćući zubma, koje od zime, koje od grozničava uzbuđenja. U tom stigoše do automobila.Mile i Stevančević pomogoše Jovanci da se popne na nj, pa se i oni smestiše u tu modernu saobraćajnu napravu. Stevančević je seo prema Jovanci pa, uprvši u nju pogled pun iskrena saučešća, predloži joj ponovo, da se prvo odvezu u hotel. — I vama je — reče on — potrebno da se odmorite najpre posle toga teškoga putovanja, a ja ću se međutim raspitati, kad ćete moći pohoditi Aleksića. Jovanka klimne glavom, a Stevančević zapovedi šoferu da ih vozi u „Hotel Makedonija“. Čim stupiše u sobu, Jovanka, slaba, iznurena, pade na minderluk kao onesvešćena.Milan i Stevančević užurbali se oko nje, ne znajući kako da joj pomognu.Naposletku se Stevančević razabra i reče Milanu: — Ostani ti, Mile, kraj Jovanke, a ja odoh u bolnicu.Za deset minuta evo me opet tu. Ne treba se ni malo čuditi ovoj uslužnosti Stevančevićevoj.Milan je bio njegov odličan učenik, a Jovanka je stekla poštovanja i ljubavi u svima društvenim slojevima beogradskim.Nju je svako poštovao i kao vrednu nastavnicu i kao dobru sestru i kao vatrenu rodoljupkinju.Stoga je Stevančević onako svesrdno predusreo njih oboje na železničkoj stanici, i stoga ih je uzeo pod svoju ohranu u ovom istočnjačkom darmaru koji je, tako reći, tek pre nekoliko dana saznao kako izgleda red i bezbednost u prosvećena naroda.A već da i ne beše toga razloga, poznato je uopće, da Srbin rado pritiče u pomoć i zlotvoru svom, kad se ovaj na nevolji nađe, a gde ne bi pomogao bratu svom i sestri svojoj. Nije, zaista, proteklo više od deset minuta, a Stevančević se beše vratio, dovodeći sa sobom i doktora Jelkića, kojem je, dabogme, već unapred ispričao stanje Jovančino. — Šta je s vama, gospođice Jovanka? — proslovi doktor još s vrata i tek onda se pozdravi sa bolesnicom i njezinim bratom. — Ta, eto, slomilo ju ovo mučno putovanje - odgovori Milan mesto nje. — Od juče u podne nije ništa okusila, a svu dragu noć je prebdila, pa eto. Doktor opipa bilo Jovanci i reče joj, da popije vreo čaj a docnije, ako joj se prohte, da se založi s kakvim lakim jelom.Propiše joj neki prašak, koji treba da uzme uveče i ujutru. — Mala groznica, al’ ćemo je do sutra oterati — reče naposletku doktor i onda se pusti u prijateljski razgovor. — A vi dođoste da pohodite vašeg bivšeg četovođu.To je vrlo lepo.Posle raspuštanja komitskih četa, kad se vratio ka svojem puku, pričao nam je Aleksić o vašem junaštvu.To je bilo pri jednom ručku.Svi oficiri, koliko ih beše za stolom svi su u jedan glas klicali oduševljeno: „Takoga brata i sestru samo srpska majka rađa!Živeli i hiljadili se!..” Prozori su se tresli od silna klicanja.Zadivili ste ceo oficirski kor. Dok je doktor to govorio, na Milanu se videlo kako mu kosa rasti, a na Jovančinu licu počela je da izbija laka rumen, dok se, naposletku, odvaži da se digne sa minderluka.Ali doktor joj priđe i... — Nemojte, nemojte ustajati — reče. — Popijte čaj i onda lezite u postelju.A ja i profesor, hoću reći, gospodin poručnik odlazimo, jer vama je sada najpotrebnija mirnoća.Dakle, do sutrašnjega viđenja.Ostajte mi zdravo! — A kad ćemo moći pohoditi Aleksića? — prozbori Jovanka iznemoglim glasom. — To ću vam sutra ujutru kazati.Čim uhvatim časak vremena da vas pohodim. Jovanka je doslovce izvršila naređenje doktorovo.Popila je čaj, prismačući uz njega slatku gurabiju; malo docnije uzela je prašak i legla u postelju.Miran sanak ju je do zore osvežio, a kad joj je doktor Jelkić oko devet časova došao u pohod, zatekao ju je već na nogama, spremnu da pođe u vojnu bolnicu. — Hoćemo li, gospodine doktore? — zapitala je Jovanka, čim je Jelkić kročio u sobu. — Ne znam, kako da vam kažem — odgovori doktor neodlučno. — Znate, kod Aleksića je vrlo težak, da ne rečem, opasan slučaj.Ja baš sad dolazim od njega.Još je uvek u nesvestici, pa... ja bih volio da pričekate još malo. — Ali, dragi gospodin doktore, ja nisam bila samo četnik, koji ubija i kolje.Ja sam i milosrdna sestra, koja neguje ranjenike, pa sam sa tom namerom i došla ovamo, da dvorim moga junačkog četovođu. — A ja mišljah, kad sam sada dolazio ovamo, da ću se morati postarati i za vašu dvorbu.Ali... kad je tako... — Ne starajte se za mene — upade mu u reč Jovanka. — Ja sam potpuno zdrava. — Ono ne bi škodilo, šta više, i potrebno bi bilo da se vi još danas odmarate.Da vidim vaš pulz...Hm, hm...Ne bi škodilo...Ne bi škodilo... — Ta to je samo mala uzrujanost, gospodine.Preći će to. — E, pa kad baš želite, a mi hajdemo. Doktor Jelkić, a za njim Jovanka i Milan, na prstima su ušli u sobu, u kojoj je Aleksić ležao.Kraj postelje mu zatekoše jednoga lečnika i jednu bolničarku nemačkoga Crvenog Krsta. Aleksić je drhtao celim telom.Lice mu beše unakaženo od samrtne muke.Ruke mu behu opružene niz telo, a s prstima je neprestano skupljao i stiskivao pokrivač, koji mu je, zbog teške drhtavice, svaki čas valjalo nameštati. Jelkić se zabezeknu, kad zateče ranjenika u takom stanju.Prigne se ka nemačkom lečniku i prišaputa mu: — Ovo je već agonija. Nemac samo klimnu s glavom. Nastala je grobna tišina.Samo se čuo cvokot zuba ranjenikovih.Jovanka se nečujno, kao senka, primakla da uzglavlja Aleksićeva i suznim očima gledala u razoreno mu lice, na kojem ne mogaše da nađe nijedne od nekadašnjih lepih crta. Ranjenik se, čas po, stade jače trzati i odjednom se podiže sa uzglavlja.U tom trenutku, Jovanka turi ruku pod uzglavlje i podmetnu ga svom zaručniku.Kao da je samo još to čekao, Aleksić pade na Jovančinu ruku, protegnu dva-triput sa svima udima, jedan i drugi dubok uzdah i — život mu se ugasi na ruci Jovančinoj. Oko postelje, za časak dva, svi stajahu kao olovom zaliveni.Prvi se odmače iz sobe nemački lečnik, a za njim i njegova bolničarka.Jovanka pade sad na mrtvo telo svoga nesuđena zaručnika i gorko jecaše, dok ju Mile i doktor Jelkić ne rastaviše od njega. Podižući Jovanku, Jelkić napipa neki tvrd zamotuljak u postelji, pored mrtva prilipskoga junaka.On se odmah setio šta je to.Razvije zamotuljak i izvadi iz njega puščano zrno te ga pruži Jovanci. — Ovo je zrno — reče — zadalo smrtnu ranu našem Vladi.Još pre operacije je želeo da ga sačuva, ako ostane živ. — Od danas ja ću čuvati taj crni, mrski spomen.On će me vazda podsećati, da mrzim neprijatelje moga naroda.Hvala vam, gospodin-doktore — reče Jovanka i skloni taj zlokobni spomen. U taj mah je, kao bez duše, uleteo, gologlav u sobu poručnik Stevančević.On je na hodniku čuo od nemačke bolničarke, da je Aleksić maločas izdahnuo. — Zar i taka muška snaga morade podleći?Zar ne umedoste oteti od smrti taj dragoceni život? — doviknuo je Stevančević, gotovo prekorno, doktoru još pre no što je zatvorio vrata za sobom.A kad pogleda Jovanku kraj postelje, on se odjednom sneveseli i odmerenim krokom, pokajnički priđe ka postelji.U sebi je očitao „Oče naš“ za spas duše svoga prijatelja.Gledao je poduže u samrtnika i tek onda se pomaknuo s mesta, kad je doktor napomenuo Jovanci, da im se svima valja ukloniti odavde, jer će sada drugi činjenici preuzeti mrtvo telo pokojnikovo. I doktor i Stevančević otprate Jovanku i brata joj do hotela.Obećaju im da će ih u tečaju dana još pohoditi i javiti im, kad će biti pogreb. Kad ostade sama sa bratom u hotelskoj sobi, Jovanka leleknu tužno, žalosno, da bi se na taj lelek i led rastopio.Milan ju prihvati ispod ruke i dovede je do minderluka.Tu se obadvoje posadiše i pustiše srcu na volju, da se isplače dok traje susa u očima. U podne je ceo oficirski kor znao, da je Aleksić izdahnuo na ruci svoje lepe komitkinje.Od mlađih oficira malo koji nije poželeo da i on tako umre.Pa se to raščulo i među vojnicima i, tako reći, po celom gradu.Razume se, da je taj tužni događaj najviše zanimao otmeniji ženski svet, ta ga se sutradan toliko sleglo pred vojnom bolnicom, koliko ga nikada ne beše na pogrebu u Skoplju.I kada se tužni sprovod krenuo, sve su oči bile uprte u Jovanku, koja je sa bratom svojim išla neposredno sa mrtvačkim sandukom, usiljavajući se da ne oda tajnu svoga srca.Uz Jovanku je išao doktor Jelkić a za njima ceo oficirski kor, pa mnoštvo građanstva i svi srpski vojnici, koje nije, u taj mah, služba drugamo privezala. Kad spuštahu u grob telo mladoga ratnika, Jovančina tuga obori njezinu tvrdu volju i izbi u očajan jauk.Gotovo da se pobojahu nekoji u njezinoj blizini, e će i ona za njim u grob.Doktor Jelkić je prihvati ispod ruke, pa i nekoje gospođe priđoše k njoj i iskrenim saučešćem je stadoše tešiti, birajući najslađe reči, koje ublažavaju gorčinu tuge. Posle pogreba je Jovanci i bratu joj jedan automobil stavljen na raspoloženje.U njemu ih otpratiše do hotela doktor Jelkić i dve skopske gospođe, koje se celoga puta materinski truđahu da olakšaju bol mladoj junakinji, koja je zalagala život svoj za njihovu slobodu.Moljahu je i pozivahu da pređe sa bratom u njihov dom.Nuđahu joj svaku ugodnost.Zadržavahu je na koji dan, da im bude mila gošća, — ali se Jovanka ne dade namoliti da primi tu svesrdnost. Kad opet ostadoše sami njih dvoje u hotelskoj sobi, Jovanka pade bratu oko vrata, nasloni glavu na njegove grudi i glasom punim bola i tuge reče: — Mile, rode!Danas je tvojoj seji sahranjena sva sreća; sahranjene sve njezine lepe nade!.. U oslobođenim srpskim krajevima je zavladao red i zakon.Svuda su postavljene srpske vlasti, koje danju noću bdiju, da se nikomu nikakva nepravda ne učini.Štetočinje, smutljivci, haramije i zlikovci razbegli se ispred srpskog mača po svima nepelima, a što je bilo ugnjetena i mučena, poštena i dobra, to je ostalo na svom gnezdu da uživa slobodu, da se raduje novom životu i da odaje Hvalu svom oslobodiocu. Srpska je vojska svršila svoju neposrednu zadaću.Samo je još čekala, s puškom u ruci, ne će li nastati potreba da svojim saveznicima priteče u pomoć. U tom čekanju su mnogi i oficiri i vojnici dobijali naizmence dopust na nekoliko dana, da mogu obići svoje domove i pohoditi svoje mile i drage. Tako se dogodilo, da su major Žarko, kapetan Jurišić i potpukovnik Mirosavljević, jednoga dana, iznenada bahnuli u Beograd. Stojančina je kuća sinula neizmernom radošću, kada joj je major Žarko stupio preko praga i, raširenim rukama, poleteo da primi u zagrljaj svoju verenicu. Stojanka je zanemila od iznenađenja.U silnom ljubavnom zanosu pala je na grudi svoga verenika i, kao obamrla, predala se da joj Žarko ljubi ohladnele usne, pobledelo lice, sanjalačke oči i svilenu kosu; da ju stiska na svoje ustalasane grudi i, da ju grli dok se sva ne rastopi od miline, dok duša ne izleti iz nje. — Stojo, srećo moja!.. živote moj!..Stojo, dušo moja! — tepao joj je Žarko posle svakoga poljupca.A Stojanka jedva proslovi jedanput: — Žarko!..Moj slatki Žarko! Žarko je ponese u zagrljaju do divana i spusti ju pokraj sebe. — Je si li snevala kad, da ćemo se ovako uskoro videti? — Nisam.Ali sam neprestano želela i Bogu se molila, da mi se što skorije vratiš. — Prvi je čin velike drame svršen.Oslobodili smo naše stare zemlje.Raskovali smo sindžir sa ruku naše braće, koja su vekovima čamila u sužanjstvu.Sada je nastala mena.Naša se vojska, možda samo za neko vreme, sada odmara i, ja sam upotrebio to vreme da zaištem dopust na tri dana i da... — Samo na tri dana? — prekide ga Stojanka žalostivo. — Ne može se na duže.Još prkosi Skadar braći Crnogorcima.Još moramo pomoći Bugarima, da osvoje Jedrene.A trebaće, možda, da i Grcima pomognemo isterati Turke iz Soluna. — Pomozite, pomozite im, Žarko — reče Stojanka oduševljeno. — Crna Gora je malena, a Turaka i Arnauta je „kao lista u gori.“ Moramo se braći na nevolji naći.A i Bugari i Grci će nam ostati svagda blagodarni i verni, kada vide toliko požrtvovanje naše za njihovu korist.To će podići ugled Srbiji kod njenih saveznika.Je li, Žarko? — Srbija i Crna Gora su jedna duša u dva tela.A za ove druge..?To će već budućnost pokazati.Nego, čuj me dalje, Stojo...Mene je jedna nesavladiva želja dovela ovamo, ovako iznenada.Ako ti pristaješ da mi se ta želja ispuni, učinićeš me najsrećnijim čovekom na svetu. Stojanka je ćutećki gledala u oči Žarku, iščekujući nestrpljivo, da joj otkrije tu svoju želju, koju ona, u ovaj čas, nije mogla da nasluti. Žarko ju obvije s desnom rukom oko struka i, s prstima leve ruke milujući joj nežno podvaljak, nagne joj se bliže pa reče tiho: — Ja bih želeo... ako ti pristaješ... da obavimo našu veridbu. Stojanka ga plahovito obgrli i pritište mu na usne dug, vreo poljubac.Rasplete opet ruke pa ga zapita ushićeno: — Kada misliš?Hoćemo još danas? — Ta ja bih gotov bio i danas, ali kum i starojko treba da se malo odmore. — A imaš već i kuma i starojka? — Imam.Ali oni još ne znaju, ko mi je verenica.Nisam smeo da im se sasvim poverim, dok ne čujem tvoju odlučnu reč.Pustio sam ih neka misle da je to samo šala.A za nas dvoje će i to biti zasebna radost, kada ih iznenadimo. Stojanka mu se opet savi oko vrata. — Pa kad si naumio? — Eh, slušaj.Sutra ćeš ti prirediti večeru.Pozvaćeš na večeru Mirosavljevića, Jurišića i... — Zar su i oni ovde? — Zajedno smo došli.Jurišić će nam biti kum, a Mirosavljević je sa njegovom korpulencijom, kao stvoren da bude stari svat.I pozvaćeš još Nedeljka Lazarevića, pa dosta.A ja ću već, razume se, i nezvan doći. Stojanka je, sutradan, neobičnom ljubaznošću dočekala svoje goste na večeru.Nije mogla da im dovoljno iskaže svoju radost, što su njezina tri jednomišljenika sretno izašla iz krvave borbe sa Turcima, te se opet našli u njezinom domu, gde su još nedavno krojili rodoljubive planove i snevali o velikoj budućnosti svoje otadžbine. Kad je Anđa prijavila da je večera na stolu, Žarko povede Stojanku u trpezariju.Svi stojahu već oko postavljene trpeze i čekahu da ih domaćica ponudi da sednu.No, mesto nje, proslovi Žarko, očito uzbuđen i veseo, držeći Stojanku za ruku. — Braćo, ja se od srca radujem što vam mogu dati na znanje, da sam isprosio Stojanku, kojoj zadajem tvrdu veru, da ću je do groba ljubiti. Zatim ju pritište na junačke grudi i s poljupcem zapečati svoju zadanu veru. Poljubac planu, a iznenađeni gosti kliknuše u jedan glas: — Živeli i srećni bili! — te se i oni izljubiše sa srećnim mladencima. — Đorđe, starojko moj i ti, kume Pero i Nedeljko brate, vi ste svedoci mojoj najvećoj radosti na ovom belom svetu.Prvi čin velike drame, u kojoj smo mi naše uloge odigrali, dovršen je slavno na bojnom polju; a evo sada je dovršen i drugi čin, u kojem smo samo nas petoro izašli na pozornicu. — Neka nam je svima na sreću! — uzvikne starojko, a za tim posedaše svi za okićenu sofru. Za večerom je razgovor tekao živahno, veselo.Šalilo se i radovalo.Nazdravljalo se i pevalo.Najviše, razume se, u zdravlje „glavnih aktera u ovom drugom činu velike drame“, kao što reče Lazarević u svojoj zdravici.A za tim je razgovor, neprimetno, nehotice, prešao na događaje iz „prvoga čina“.Major Žarko je tek tamo u polovini prvoga čina, posle Kumanovske bitke izišao na pozornicu.I o prilipskoj i bitoljskoj bitci se imalo šta govoriti, ali je Žarko pustio, da starojko i kum pričaju i o tim bitkama, jer su oni od onoga dana, kada je prvi srpski top opaljen, pa do zauzeća Bitolja bili u neprekidnoj borbi. — Slavno smo osvetili Kosovo — reći će naposletku potpukovnik Mirosavljević, — samo.., samo da ne bude uzaludan trud, što ga je naša vojska učinila sa prelazom preko Albanskih gora i osvojenjem Primorja. — A što da bude uzaludan? — istrča vatreni kapetan Jurišić. — Zar ne čuješ, bolan, šta gude nekoje velike sile? — Neka gude kako hoće.Mi ne moramo po njihovu gudanju igrati. — Sa Turskom smo se carevinom mogli uhvatiti u koštac i slomiti ju, ali gde nam je snaga da se odupremo svima evropskim velikim silama? — Ne može biti, da se sve velike sile dignu protiv balkanskih saveznika — reče odrešito Jurišić. — Polovina ih je savetovala našoj vladi, da povuče svoje trupe iz Albanije, jer te krajeve, vele, Srbija nikako ne će moći zadržati.A za drugu polovinu velikih sila još se ne zna šta misle o toj stvari. — Mislile one šta mislile — reče odlučno Jurišić — balkanski će saveznici zadržati ono što su zauzeli i što će još zauzeti. — Ti, Petre, kanda nisi još čuo, da i Crnoj Gori savetuju da se ostavi opsade Skadra? — Ha, ha, ha! — Nasmeja se Jurišić. — Taman će im kralj Nikola učiniti tu ljubav! — A šta misli naša vlada? — zapitaće Stojanka — To se još ne zna — odgovori suhoparno Mirosavljević. — A naša vojska? — nastavi Stojanka. — Vojska — upade Jurišić — do poslednjeg čoveka braniti ono, što je krvlju svojom otkupila. — Naša vojska bila bi gotova na to, bilo protiv koje sile, ali, nije ona pozvana da odlučuje u tome pitanju.To pitanje spada u delokrug kraljeve vlade, jer ona nosi odgovornost za političke čine države. — A kad bi sav narod uzeo na sebe tu odgovornost? — zapitaće, nešto življe, Stojanka. — Hee, moja Stojanka! — protegnu Mirosavljević —.Nema toga načina, na koji bi vasceo narod mogao uzeti na sebe odgovornost za posledice takvog rata. — Dopusti, Đorđe, — reče Stojanka — da te na nešto podsetim.Znaš li ti šta je izradila „Crna ruka“, pa onda „Legija smrti“?...Stvorila je u vladi uverenje, da ceo narod želi rata. Mirosavljević se nasmeja dobroćudno i zadrma s glavom u nepovlad. — Nije „Legija smrti“ stvorila — reče — to uverenje u vladi, već je vlada stvorila i „Crnu ruku“ i „Legiju smrti“, jer joj je to išlo u račun.Ja se i sada uzdam u Pašićevu pamet. — Tako je, tako je — potvrđivaše Lazarević.Glavno je, da se među balkanskim saveznicima održi sloga, da se Pašić može na nju osloniti.A sa evropskom diplomacijom će on već znati izići na kraj. — Ne znam je li istina — primeti na to Mirosavljević — ali sam načuo, da i Bugarska savetuje našoj vladi, da napusti osvojene krajeve Albanije i Primorja. — O, ti Bugari! — prozbori sada i Žarko srdito. — Nisam nikada imao vere u njima.Iz njih pakost govori.Oni se boje, da Srbija ne izađe pt ovoga rata veća i snažnija od Bugarske.Hteli bi da nas skuče u što tešnje granice, kako bi nas, vremenom, mogli lakše progutati. — Neka pokušaju — dreknu kapetan Jurišić. — Prisešće im taj zalogaj! — To je hvala — prihvati opet Žarko —, što smo im poslali onoliku pomoć pod Jedrene. Mirosavljević slegne s ramenima a podigne obrve, pa će snebivajući se: — Kažem: ne znam je li istina, ali sam nešto načuo o tome savetu bugarskom. — Da je na moju — isprsi se Jurišić —, ja bih na taj bugarski savet odgovorio time, što bih odmah pozvao natrag našu vojsku ispod Jedrena.Namestio bih ju na granici, s bajonetom onamo, otkud nam dobra ne žele.A kada padne i Skadar, pa naša vojska i junačka nam braća Crnogorci stanu pod jedan barjak: e, onda neka nas pokušaju istisniti iz osvojenih krajeva. — Ej, moj Petre! — okrenu mu se Mirosavljević. — Ti bi tako.A bi li tako i svi naši oficiri i sva naša vojska? — Bi!..Bi!.. — prodera se Jurišić, — I ja i ti i Žarko i svi oficiri i sva vojska naša! — Živeli naši oficiri i naša vojska! — kliknu ushićeno Stojanka i stade tapšati. Mirosavljevića obli po licu prijatna vedrina.On podiže čašu pa se kucnu sa domaćicom i smeškajući se zadovoljno, reče joj: — Oprosti, Stojanka, što je ovaj umetak upao slučajno u „drugi čin“ „velike balkanske drame“, ali, šta ćeš, kad je srpskom oficiru svagda u pameti sudbina njegove otadžbine. — Zato je i osvećeno Kosovo — odgovori Stojanka ponosno i živim izrazom radosti. — Bre, jesi čuo, Đorđe — prihvati Lazarević —, meni se čini da si ti udesio taj umetak u „drugi čin velike drame“.Sada svi udariše u smeh, a Stojanka primeti: — Legionar smrti je hteo da kuša svoje drugove! — — — Sutradan je beogradski list „Pijemont“ doneo ovu mestnu novost: „Srpske oficire nisu umorile ratne teškoće.Tek što je umuknula rika topova a mlazevi dušmanske krvi valjda još nisu ni zbrisani sa srpskih bajoneta: mi smo, evo, srećni da objavimo jednu radosnu vest, koju će, uvereni smo, svi srpski krugovi sa najživljim interesom primiti. — Srpski kraljevski major, naš uvaženi i mnogo poštovani prijatelj Žarko Veljković verio se juče sa rodoljubivom, umnom i milom gospođom Stojankom, dičnom udovicom pokojnoga kapetana Milivoja.Čestitamo otmenim verenicima i želimo im iz sveg srca dug vek, a u dugom veku im neka ih svagda prati ona sreća, koja je pratila srpsko oružje pri osveti Kosova!“ Od časa ove objave, Žarko i Stojanka jedva mogahu uhvatiti čas dva vremena za same sebe.Čestitke su jedna drugu sustizale, a oni bi imali bili toliko mnogo da kažu jedno drugom, na samo, u četiri oka. Bačvanova je rana već potpuno zalečena bila i on je otpušten iz bolnice.Na listini mu je ostao crven ožiljak i on ga je više puta posmatrao potsmešljivo, ne pojimajući, zašto su njega, zbog te malenkosti, toliko vremena držali u bolnici. Kad je izišao iz bolnice, on se pusti da se nagleda Beograda, gde se oseća ugodno kao u svom rodnom mestu.Na ulicama, malo malo, pa se sastane sa kojim ranjenikom.Rukuje se s njim i porazgovori o borbi u kojoj je koji nastradao, pa hajde dalje. Ali nije samo on zaustavljao ranjenike.Zaustavljala su i njega gospoda i gospođe, videvši na njemu poderane i krvlju umrljane bačvanske čakšire, a od struka gore, komitsko sukno.I ni jedan gospodin, nijedna gospođa ne rastadoše se od njega a da mu ne tutnu u šaku po jedan srebrnjak, pa i po dva. »Eh, — pomišljao je Bačvan u hodu — što su milostiva srca ova gospoda i gospođe, to nema više.Sasvim drugi svet.Nije kao onaj kod nas.Još da mi je saznati: može li se ovde dobiti posla od kojeg bi se dalo živeti, pa da se i ne vraćam kući...A što se ne bi moglo dobiti?Posla ima u svakoj varoši za onoga, koji hoće da radi.A,.. ko zna?.. možda će opet primati u četnike, pa neće biti s goreg da se odmah nađem tu...Eh, da mi je se osvetiti onom đavolu, što mi okrznu nogu!“ Iz tih misli se Bačvanin prenu na pozdrav nekog gospodina, koji mu glasno doviknu: — Zdravo, junače! — i stade pred njim pa mu smeškajući se, pogleda oštro u oči. To beše Nedeljko Lazarević. — Gle!Ta ti si to, gospodine! — obradova se Bačvanin i pruži mu ruku. — Zar me poznade? — Poznao sam te, da prostiš, po orlovskom nosu. — Pa kako si mi? — Ja dobro; ali, kako ti?Je si li se bez štete vratio sa bojišta? — Ta... gotovo.Malo me okrznulo, evo, ovde — odgovori Bačvanin i udari s dlanom po desnoj listini. — Doneše me ovamo u bolnicu, a to baš nije moralo biti.Prekužio bih ja to i tamo, al’ bih bar smaknuo još koga Arnauta.E, sad su me otpustili iz bolnice, pa baš dobro što te nađoh.Gledaj, molim te, da me opet uzmu u četnike pa da me pošalju tamo u taj prokleti Arnautluk.A što bih im se volio osvetiti, eh, ne mogu ti iskazati. — Svršili smo mi već i s Turcima i s Arnautima! — Eh!..A meni kazivaše jedan što čita novine u bolnici, da ćemo čak na more, da pomognemo braći Crnogorcima. — Već su i tamo naši.Nego, reci ti meni, šta si sad naumio? Bačvanin nakrivi glavu na jedno rame pa smišljaše šta da odgovori.Naposletku izbaci: — Volio bih znati, šta je sa onim mojim drugom onim Primorcem?Znaš, zajedno smo došli ovamo; zajedno otišli u komite i zajedno vojevali u četi kapetana Vojina, dok mene ne zvrcnu nešto u nogu, tamo, kod Nagoričana.Pa bih volio razabrati, nije li i njega oštetio kakav Turčin ili Arnaut, ili, nije li, možda i poginuo. — Ako je ranjen — obavesti ga Lazarević — onda bi ga, možda, mogao naći u kojoj ovdašnjoj bolnici.Ali, ako je poginuo... — Zar ima ovde i više bolnica? — Po nesreći, ima ih na trideset.Vidiš onu veliku kuću, to je odmah jedna, — reče Lazarević, pruživši levu ruku, pa se onda okrenu i opruži desnu — a ono onamo je druga.Ostale ti ne mogu, sa ovoga mesta, prstom pokazati. — E, baš idem odmah u onu, onamo — reče Bačvanin i pođe. — Stani još malo — zaustavi ga Lazarević. — More, ne reče mi šta si naumio sada? Bačvanin slegne s ramenima i ne odgovori ništa. — Nisi još ništa odlučio? — zapitaće ga Lazarević. Bačvanin mahnu s rukom pa se nasmeši. — Odlučio sam ja, još kod kuće, kuda ću i šta ću.Ali, kad, eto, ti kažeš da smo svršili i s Turcima i s Arnautima. — Zato te i pitam, šta si sad naumio? — opet će Lazarević, koji je Bačvanina, u neku ruku smatrao kao svoga štićenika, pa ga ne htede otpustiti dok ne sazna, ne će li mu još trebati njegove pomoći.Ali ovaj opet samo slegne ramenima.A Lazarević mu onda reče: — Vidim, da još ni sam ne znaš šta ćeš sada i kuda ćeš.Poslušaj, dakle, što ću ti reći.Kad si već naumio, a ti prođi kroz ove bolnice i potraži svoga Primorca.Međutim se razmisli, šta ćeš i kuda ćeš sada, pa onda svrni k meni i kaži mi šta si odlučio.Možda ću moći da ti što pomognem.Čak i u tvom zavičaju. Dok je to govorio, Lazarević izvadi svoju posetnicu, pribeleži na njoj svoj stan i pruži je Bačvaninu. — Evo; uzmi ovu kartu i čuvaj ju.Po njoj će te svako uputiti k mojoj kući. — Hvala ti, gospodine! — reče Bačvanin.Primi kartu i skljuka je u džep. — Evo ti još i ovo — završi Lazarević i, rukujući se s njim, stisne mu u šaku dva srebrnjaka. Bačvanin se uputi u bolnicu koju mu je Lazarević prvo pokazao.Prošao je sve sobe.Zastajkivao je i kod ponekih postelja i grupa ranjenika koji ne behu vezani za postelju.Puštao se s njima u razgovor i raspitivao je, ne bi li mu koji znao reći o njegovom drugu Primorcu.U jednoj je grupi naišao na jednoga komitu baš iz čete kapetana Vojina, koji se je s njime zajedno borio, samo je jedan dan docnije, na dan odlučne borbe kod Kumanova, bio ranjen.Ali, niti mu ovaj, niti koji drugi vojnik znade što reći o Primorcu. A njemu je ovaj toliko prirastio za srce, da je odlučio da prođe makar kroz sve vojne bolnice u Beogradu. Uputio se, dakle, u onu drugu. Kad uđe u prvu sobu, Bačvanin se zabezeknu od čuda.Gleda čovo, gleda, a ne veruje svojim očima.Vidi lepo, gde na jednoj postelji sedi pisar Pera iz njegova sela, a uz njega se priljubila Nedićeva Nata.Perina glava stegnuta, preko čela, belim zavojem — ne beše širi od dva prsta—; on zapalio cigaretlu pa odbija dime i govori nešto njoj a ona uprla oči u njega i, misliš, guta mu svaku reč. — A otkud vas dvoje ovde! — prodera se Bačvanin iz sveg grla. — A gle bata-Laze! — uzviknu, iznenađen, pisar i pođe u susret posetiocu pa se srdačno rukovao s njime. — A što si to, čoveče, stegnuo glavu kao naša popadija, kad je glava boli? — E, moj bata-Lazo!..I bolela me je, još kako. — Je li...A da nisi i ti bio u ratu? — Da kako bih, inače, dospeo ovamo? — Eh, onda se možemo rukovati — reče zadovoljno bata-Laza i prodrmusa pisarevu ruku, koju nije još ispuštao iz svoje. — Ali, otkud ti ovde, bata Lazo? Bata-Laza se ćutećki sagne, zadigne desnu nogavicu pa iskrivi nogu. — Vidiš ovaj ožiljak?To mi je spomen od Nagoričana. — A meni ovo od Lisice — reče pisar Pera, pokazujući prstom ono mesto na glavi, gde beše ranjen. Bata-Laza se tek sada primače k Nadi, pa se i sa njom rukova.A uz to će, namigujući, da je zapita: — A šta ti tu radiš?Da nisi i ti ranjena? — Ja negujem ranjanike. — Hm.Pa kako naiđe baš na Peru? — Božjom voljom. — Dok ti kažem babi, saznaćeš šta je Božja volja! Na ovu se pretnju i Pera i Nata slatko nasmehaše. — A vidiš li šta je ovo? — reče Pera i pokaza mu burmu na prstu.Onda podiže Natinu ruku, na mu pokaza i njezin prsten. — Pa vidiš li šta je ovo?..A sve je to s čika-Pajinim blagoslovom. — Ta ne govori. — Jest, sunca mi! — Hm...Kazao sam ja još onda, da će se to, naposletku, tako svršiti.Ali, kakvi je ljutit bio, da te je uhvatio, kod je nestalo Nate, bi te na komade raskidao. — Eh, — odmahnu Pera s rukom. — To je bilo a prošlo. Bata-Laza se osvrnuo i desno i levo, kao da gleda, na što bi da sedne. Opazivši to, Nata otskakuta do prozora i donese mu, otuda, stolicu pa ga ponudi da sedne. Bata-Laza se raširi na stolici i onda otvori razgovor. — Pa, deder mi bar ispričaj, kako je to sve bilo. Pera mu ispriča, po redu, sve, i svoje i Natine doživljaje.A kad je svršio, bata Laza će još zapitati: — Kad mislite da se vratite kući? — Ne vraća se ovaj više!.Valjda nisam lud da se vratim, da me tamošnje vlasti uzmu na mindros, što sam vojevao u srpskoj komitskoj četi. — Eh, a zar hoće i to? — iznenadi se bata-Laza. — Boga mi, hoće — potvrdi Pera. — Pa taj đavo može, naposletku, i mene snaći? — To ti je sigurno kao amin u „Vjeruju“. — Bogme onda ne će ni mene videti više Šajkaška.Ono malo zajedničkoga siromaštva, što imamo ja i brat, ja sam i tako naumio da sačuvamo njegovoj deci.Oni su mi najbliži.Pa neka bude njihovo za moga života.A ja sam radio onde, radiću i ovde, pa ću životariti do Božje volje.Je li tako? — Tako je bata-Lazo.Ti si bio svagda vredan čovek.Za tebe će se naći posla i ovde.Ne beri brige.A, naposletku, ja ću zamoliti gospodina Lazarevića, pa će se on postarati za tebe kao što se je i za mene postarao. Bata-Laza uze čeprkati s prstima po džepu, a uz to će: — Ta, ja već imam jednoga gospodina ovde.Ded, pročitaj ovu kartu. — Ni brige te, bata-Lazo! — uzviknu Pera, kada pogleda kartu. — Ta to je gospodin Lazarević! Bata-Lazino lice, koje se beše namrštilo kad je čuo šta ga može snaći ako se vrati u svoj zavičaj, sad se odjednom razvedri. — Bogme i ja ostajem ovde - reče on i udari dlanom po kolenu.Još ću ja dočekati priliku, da se osvetim Turcima i onom gadu arnautskom.U novinama piše da smo već osveteli Kosovo.Ali ja im se moram osvetiti još i za ovaj ožiljak. — A kako si se ti odvažio da dođeš ovamo i staneš u komite? — zapita ga Nata. — A kako ne bih došao braći u pomoć?Ne znam znaš li ti, al’, eto, Pera zna da moj brat drži novine, pa, kad smo dokolni, on i meni čita, ili mi govori šta je čitao.Baš nekako u branje kukuruza reče mi: „Znaš šta je novo, Lazo?Srbijanci i Crnogorci objavili rat Turcima“.„Bože pomozi!“ rekoh ja.I od toga časa stadoše mi javi guditi u ušima gusle Moje slepca, pa sve kao da čujem i onu pesmu njegovu, što kazuje kako care Lazo saziva vojsku i junake, i kako preklinje: „Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne došo na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo...“ Nema meni mira, od te pesme, danas, pa nema ni sutradan.Sve mi se činilo, da care Lazo baš i mene zove na Kosovo.Treći dan kažem ja mome bratu: „Je si čuo, Gavro.To malo kukuruza, što još ima na njivi, obraćeš ti i bez mene.A ja ti odoh, da se osvetim Turčinu za Kosovo...Eto, tako je bilo.E, a na železnici se nađem sa jednim Primorcem, koji je naumio bio to isto što i ja.A ovde nam sreća nanese toga i moga i tvoga gospodina, koji nas lepo odvede u komite...Eto, sada znate sve. Dok je bata-Laza to pričao, četiri-pet ranjenika se prišunjalo k njemu iza leđa, pa slušahu pažljivo njegovo bačvansko pričanje.A kad je on završio, ovi će svi u glas: — Živeo, Bačvane! I svi se rukovahu s njime, pa se opet odmakoše, da ne smetaju u razgovoru zemljacima. — Pa hoćeš li i ti skoro izaći iz bolnice? — zapita sada bata-Laza, okrenuvši se ponovo k Peri. — Ne ću dugo gnječiti ovu postelju.Doktor mi veli, samo još pet-šest dana. — A šta ćeš onda? — Naći će se za me posla u Beogradu i dotle dok se rat ne svrši sa svim.A kad se sve smiri, ja ću opet u glumce. — Ih, zar u glumce?! — A znaš li ti šta je to glumac? — Eno ga na...Oni što izigravaju Boj na Kosovu, pa Ajduk-Veljka, pa Kneza od Skenderije... — Kako reče, kako?Kneza od...? — Ta gledao sam ja to sve u varoši.Ono jest lepo biti car Lazar, pa Jug Bogdan i devet Jugovića, pa Miloš Obilić, pa ajduk Veljko.Ali Turčina izigravati ja ne bi hteo ni za koje blago! — Šta ćeš, kad bez Turčina ne bi bilo boja na Kosovu.Evo si se i sam uverio o tome. — Ta, ono jest.Ali... mrzak mi je Turčin i kad ga gledam u pozorištu. — Zato si i došao da se kolješ s njime. — Eh, samo da mi je još jedared u četu!...Ali, zbilja, ne ču li ti štogod o onom mom drugu Primorcu?Je li još u životu? — Otkuda ću ja to saznati na ovoj postelji! — Tako je, dabogme.A ja sam, upravo, pošao da njega potražim u bolnicama. — Hojhoj!Šta je tu bolnica!..Poderaćeš par opanaka, dok ih sve obiđeš. — Nek’ se deru.Treba i opančari da žive.Ali ja ću bogme da obiđem sve bolnice.A vi mi ostajte s Bogom!A ti, Nato, dvori samo toga ranjenika, da što pre ozdravi pa da skorim poigramo u svatovima. — Pohodi nas, bata-Lazo opet.Nismo još ni razgovarali o našem zavičaju. — Ovo je sada naš zavičaj.S Bogom i u zdravlju! Onoga dana, kada se rastao od Jovanke, Ranko Predragović je, kao u nekom bunilu, od podna do večera tumarao tamo amo po ulicama, bez cilja, bez ikakve namere, gotovo besvesno. Od Jovančina stana nehotično je izbio na Terazije, pa udario Knjaz-Miloševom ulicom, čak do Mokroluške.A pregazio je i Vračar, Trkalište, i pustio se čak do Dorćola.Videla ga je i Kara-Burma i Kale-Megdan, ali on, za čitava tumaranja toga, nije video nikoga. Njemu je pred očima treperio samo lik lepe nastavnice, junačke komitke Jovanke, a u ušima mu brujahu njezine kobne reči: „Moj život nije više moj.Njega je oteo od Arnauta i zadržao ga sebi čovek, koji je u isti mah svoj život bacio na kocku.“ Šibao ga je oštar vetar sa susnežicom, a njemu nije padalo na um ni da razapne kišobran, već ga je grčevito stiskao pod pazuhom.Susnežica mu se topila na zažarenu licu i hladne kapljice su mu se spuštale niz vrat.On ih nije osećao. Na Beograd se spuštala noć.Sijalice su se rasplamtele da se takmače sa prvim mrakom.Nastalo je ono doba, kada beograđani završuju svoje dnevne poslove i žure se u kafane i pivare. I Ranko je, nehotično, kročio u jednu pivaru.Sav iznuren od zime, gladi i umora, kako je otvorio vrata, on se stropoštao kao kuršumom pogođen.Gosti od najbližih stolova priskočiše mu u pomoć.Podigoše ga i, kod prvoga stola, podmetnuše mu stolicu, a sa obe strane sedoše po jedan uz njega i pridržavahu ga da ne padne.A on, bled kao vosak, stade cvokotati zubma i drhtati celim telom.Jeza je podilazila sve goste, koji su se slegli oko njega i čudom se čudili nesreći toga solidna, valjana mladića.Svak bi volio bio saznati, šta ga je to snašlo, ali niko se nije ni usudio da nagađa uzrok toj tajanstvenoj prigodi.Svi su ga gosti poznavali, svi ga voleli i svi bi mu rado bili pomogli.Prilazili su mu jedan za drugim, zapitkivali ga i preklinjali, da im kaže kakva ga je to beda snašla, ali iz njega ne mogoše izmamiti reči. „Šta je da je, braćo“ — reći će naposletku jedan od gostiju — „ali ovo nije dobro.Već da mi gledamo da odvedemo Ranka kući“. „Ne će on moći ni otići do kuće na svojim nogama“ — prihvati drugi.„Nego... hej, je si čuo ti, momče!Otrči po jedan fijaker.Ali, što brže možeš!“ U Beogradu je oskudica bila u fijakerima.Konji su, skoro svi, bili upotrebljeni u ratnu službu.Podugo se moralo čekati dok je momak našao kola sa nekvom ragom, koju bi, pre rata, i Cigan prezrivo bio obišao na vašaru. Dobri ljudi su izneli Ranka na kola i odvezli ga kući. Mati mu je pala u nesvest, kad ga unesoše u sobu.Otac se zbunio, — ne zna kome će pre, sinu ili ženi. Jedan se od pratilaca Rankovih, na sreću, doseti pa reče onom drugom: „Skoči ti, Momire, na kola pa stvori, ma otkuda, kakvog doktora“, a on sam ponese Ranka do divana i položi ga na nj. U to uđe devojka sa posuđem na služavniku, da postavlja za večeru. „Ih!“ ciknu ova iz sveg glasa, uprepašćena, kad vide svoju gospođu, koju je gospodar joj, baš u taj mah, podizao na naslonjaču.A kad smotri Ranka gde se trese na divanu, njoj u malo što ne ispade posuđe iz ruku.Položi brzo služavnik na sto pa, motajući se od gospođe Ranka i natrag, stade se sveudilj gruvati šakom u prsa i vikati: „Ih!Kakvo je ovo čudo!..Kakvo je ovo čudo!“ „Donesi brzo hladne vode i ubrus!“ — prekide je gospodar.A kad devojka već beše otvorila vrata da izađe i izvrši taj nalog, on viknu za njom još: „I sirćeta!“ Momir je pogodio gde će u to doba naći kojeg doktora.Pojurio je — koliko je već ona fijakerska raga mogla — u „Moskvu“ i, nije baš dugo ni potrajalo, vratio se sa starim doktorom Simićem, kućnim lečnikom Predragovićevim. Predragovićku je dotle već prešla nesvestica, ali se još ne mogaše držati na nogama.Naslonjaču, na kojoj je sedela, muž joj je dogurao, do Rankove glave.Uplašena mati je suznim očima gledala bledo lice svoga jedinca, gladila mu nežno kosu i, sa neiskazanim bolom u srcu, drhtavim glasom ga molila da joj kaže, šta se to opet dogodilo s njim? Ranko, i da bi hteo, nije mogao ni rečce da prozbori. I doktor ga je pitao: gde je bio? šta je radio?Je li mu iznenada pozlilo, ili je imao kakvu nemilu aferu?Ali uzalud svako pitanje. Kad ga je brižljivo pregledao, doktor je izrekao da Ranko ima jaku groznicu i da je morao nazepsti.Naredi da ga svuku i da ga polože u postelju.Kada drhtavica prođe, da mu dadu dobar, vreo čaj.To će ga — reče — bolje progrijati.A kako će se bolest dalje razvijati, to će se tek sutra moći primetiti. Predragović i žena mu, iako je bila sva malaksala, nisu celu noć oka sklopili.Doktor ih je sutradan oboje, zabrinute i utučene, zatekao kraj Rankove postelje.A Ranko je gorio u vatruštini i u bunilu.Ponekad bi se uhvatio za čelo i tmuro se namrštio, a uz to bi bolno zastenjao. „Znak, da ga glavobolja muči“ — primeti doktor i uzme ga pregledati. Kad je bio gotov sa pregledanjem, sedne i on kraj postelje, pa će zapitati: „Kako je proveo noć?“ „Kad ga je prešla ona jeza“ — odgovori mati — „i kada se ugrijao, onda je nastala vatra.Bunilo pa bunilo.Pa tako, eto, svu noć.Ja molim Boga da svane.Kao nadam se, jadna majka ja, da će dan okreniti na bolje.Al’ ono, eto, i sad vatra i bunilo; vatra i bunilo“. „Ala, molim vas, da ga prevrnemo malo na prsa, da mu s leđa oslušnem disanje“ — reći će doktor. Otac okrene bolesnika onako, kako je doktor želeo, a ovaj nasloni uho sad na jednu, sad na drugu stranu leđa.Pokuca prstom i ovde i onde, pa onda pokrije bolesnika i okrene se nesigurnim pogledom ka roditeljima, da im objavi rezultat pregledanja.Ali se seti još nečega.Izvadi iz džepa neku staklenu cevčicu, u kojoj beše nekoliko kapljica žive.Polože Ranka opet poleđuške, a doktor mu umesti onu cevčicu pod levo pazuho i opet sedne na svoju stolicu.Zagleda se u lice bolesnikovo pa, kao da nešto posmatra, da nešto iščekuje, — ni okom da trepne. Zabrinuti roditelji prigušili dah u sebi, uprli oči u doktora pa jedva čekaju da čuju šta će ta staklena cevčica pronaći. „Hm, hm“ — mahnu glavom doktor, kad je uzeo i zagledao cev.„Anormalna toplota...U plućima katar...Ne mogu još pozitivno reći, ali... može da nastupi vrućica.A nije isključeno ni zapaljenje pluća.Ali zato ne treba desperirati.Gledaćemo da predupredimo i jednu i drugu bolest...Ili bar da ih odbijemo odmah kod prvog napadaja, pa onda da ih gonimo dok ih ne uništimo.Tako je činila i naša vojska sa Turcima i Arnautima, i pokazalo se, eto, da je to dobra taktika.Treba energično napasti neprijatelja, ili ako on napada, treba ga odbiti pa onda goniti dok ne bude sasvim uništen.Ja potpuno odobravam tu ratnu taktiku.Šta više, aplikujem je i kod lečenja bolesti.Naravno, zar bolest nije neprijatelj čoveku kao što je, recimo, i Turčin ili Arnaut Srbinu?Boga mi, je.Ako nije još i veći.“ Ne treba zameriti starom Simiću što je upotrebio te ratne prispodobe.Bilo je i mnogo starijih Srba koji su planuli mladačkim žarom, čim se povela reč o srpskim pobedama u ovim ratovima.A u Beogradu se, te zime, nije ni govorilo o drugom čemu, već samo o pobedama srpskim.Simićeve su misli učinile tu eskurziju pod trajnim utiskom tih razgovora.A odvela bi ga, bez sumnje, i u kakve pojedinosti ratne, da se Ranko nije počeo, od muke, razbacivati na postelji. Predragovićka, izmučena brigom i nespavanjem, napregne svu snagu i, sa teškom mukom, podigne se sa stolice i nagne se nad postelju te pođe nameštati zbačen pokrivač i zašuškavati bolesnika, koji je, u bunilu, micao usnama kao da nešto govori.Mati bi s očima da izmami makar samo jednu reč, jedan glasak iz njega.Čisto bi mu pomogla da izusti one nečujne reči, koje mu, čini joj se, lepršaju na usnama.Ali sve badava.Bolesnik je u nesvesnosti.Micanje usnama ne znači da on hoće nešto da kaže.To samo opaka boljetica trza njegove živce. Mati se opet spusti polako na stolicu, ne skidajući očiju sa svoga jedinca.U taj mah se dve, samo dve reči probiše, kao silom, preko Rankovih usana. „Oteo život.“ Te dve reči su čuli i razabrali i roditelji i doktor.I sve troje se zgledaše, a iz začuđenih pogleda im jasno provirivaše pitanje: Šta je hteo Ranko s tim rečma da kaže? Prvi je bio stari doktor, koji je pokušao da reši tu zagonetku. To nešto znači...Nema sumnje — to nešto znači.Bolesnik, u bunilu, svagda fantazira o onom, što mu se u životu dogodilo, što je preživeo.Sad, može biti da fantazira o nekom specijalnom ratnom slučaju, o kojem je mnogo premišljao, koji mu se duboko urezao u dušu, ili može biti... ali to se ne da ni suponirati o tako trezvenom, razboritom i mirnom mladiću, kao što je Ranko.. „A šta, šta bi to moglo biti, doktore?“ — upita nestrpeljivo Predragovićka. „Znate... moglo bi biti, da se je pobio s kim-god. „Ih, jadna ja!« — ciknu Predragovićka.„Zar moj Ranko da se pobije s kim!?“ „Ne mislim ja“ — prihvati doktor — „da se to zbilja dogodilo.Ta rekoh vam, da se o Ranku ne da tako šta ni suponirati.Ja sam samo naveo ono, što bi se logično dalo izvesti iz te dve reči: oteo život.Ali to ne treba ništa da vas turbira.Ja sam potpuno uveren, da se Ranko nije ni s kim pobijo.“ „Al’ ako je, možda, njega ko napao?“ — umeša se Predragović. „Ono ima i takih hulja u Beogradu, ali Ranko ne odlazi u tako društvo.Pa onda, da se je tako šta dogodilo, znala bi zato i policija i svi beogradski listovi.Zato, što se toga tiče, možete biti potpuno spokojni.“ „A nema ništa u današnjim novinama o Ranku?“ — opet će Predragovićka. „Ni rečce!“ — izbaci doktor odlučno, iako nije još ni zavirio, toga dana, u novine.Ali kako bi inače oprostio brižne roditelje toga tereta, što ga im je svojom logikom navalio na dušu? „Kažem vam, ni rečce!“ — ponovi doktor i ustane da se prašta.Pre polaska reče još: „Danas mu ne ću ništa prepisivati; samo mu mećite hladan oblog na glavu.Ja ću pred veče opet doći, i onda ćemo videti kako stojimo sa katarom.Bolest je ozbiljna, ali nije tako opasna kao što može da bude.Zasada se nemate čega bojati.Dakle, kao što rekoh, samo hladan oblog na glavu.Preporučujem se...Ostajte zdravo!...A ono, „oteo život“, ono će se vremenom i samo odgonetnuti.Sad je vsuje razbijati glavu o tom...Zdravo, Predragoviću!“ Da doktor nije pri polasku spomenio te dve zagonetne reči, možda bi one Rankovim roditeljima pre dale mira.Ovako pak, čim on ode, Predragović i žena mu pogledaše jedno u drugo i, kao po dogovoru, ujedanput zapitaše, čisto potajice: „Šta li je hteo reći s onim: oteo život?“...Ne razbijajte glavu o tomu, dobre duše!Osim Ranka, samo još jedno lice ima na svetu, kojem te dve reči nisu zagonetka.A da li ćete vi kadgoda saznati koje je to lice, to je u božjoj ruci. Najradosniji praznik u vascelom hrišćanskom svetu!..Što je pod suncem naroda koji se klanjaju Spasitelju sveta, svi se oni raduju osvitku toga blagdana i pobožnim pesmama, najsvečanijim načinom daju izraza svojoj radosti, proslavljajući dan rođenja Hristova.I zvona na hrišćanskim crkvama radosnijim, veselijim zvukom dozivaju verne, toga dana, na molitvu.Hramovi su silnim voštanicama kao suncem obasjani.Gde sloboda caruje, onde se uz zvuke zvona i puščanim metcima daje izraz radosti i ljudi se bratski pozdravljaju, praštaju jedan drugom sve uvrede i zanavljaju prijateljstvo, u slavu toga najradosnijega dana u godini. Samo srpskom roblju pod Turčinom, ugnjetenoj raji, više od pet gorkih vekova beše zabranjeno proslavljati taj svetli praznik onako, kao što ga njezini pretci pre pet vekova proslavljahu i kao što ga srećnija braća te, do juče, jadne raje i danas slave. Posle sjajne srpske pobede kod Kumanova, dana 11. oktobra 1912. godine slavila je sloboda svoj triumfalni ulaz i u nekadašnji carski grad, u Dušanovo Skoplje. Hrišćansko je stanovništvo u Skoplju, toga dana, dočekalo radost, koja je veličinom svojom nadmašila sve patnje dugih pet vekova.Nikada pobednička vojska nije nigde dočekana s tolikim oduševljenjem, s tolikom ljubavlju i predanošću, kao što je hrišćansko stanovništvo Skoplja dočekalo srpske osvetnike. Pojava sasma prirodna: to ne behu osvajači, nego oslobodioci; ne behu dušmani, nego rođena braća, koja donesoše u Skoplje ljubav i slobodu.Desnom rukom jesu ti osvetnici dizali u vis mač ali ne da kolju, već da s njim razbijaju okove sirotinje raje.U levoj im beše zapaljena buktinja, ali ne da podžižu krovove nad glavama, nego da njome šire svetlost, da razgone petstoletnu tamu, koja je, do toga dana, pokrivala okovano Skoplje. Razumljivo je, dakle, ono ogromno oduševljenje i ona golema radost, s kojom su skopljani dočekali svoje oslobodioce, svoju braću, srpske osvetnike. Pojava sasma prirodna, ali i veličanstvena, kakva se samo u prirodi može videti. A prvi Božić u oslobođenom Skoplju! Badnjak, kićeni kolač, bosiljak, voštanica i drugi lepi običaji srpski, — sve je to samo još u narodnom predanju bitisalo i tinjalo kao žeravica u pepelju.Zlo bi snalazilo onu srpsku kuću, u kojoj bi se usudili da razgrnu pepeo pa da potpire tu zatrpanu žeravicu.Komu je mila bila na rameni glava, taj se morao zadovoljiti time, da na Badnje veče i o Svetlom Danu sakupi oko sebe svoje najmilije i da im priča, kako je se u staro vreme slavio u srpskoj kući dan Hristova rođenja; metao im na srce, da upamte dobro to pričanje pa, kad zasednu na svoje ognjište, da ga i oni kazuju svome podmlatku. Preko pet stotina godina su išle te priče od usta do usta, prelazile sa kolena na koleno, a svagda u nadi, da će, jednom, i u zasužnjenim krajevima srpskim, da će i u negda ponositom carskom gradu srpskom zasijnuti sunce slobode, propevati glasno božitnje pesme i oživeti lepi narodni običaji naši. I gle!..O čemu se vekovima sanjalo, za čim se je vekovima težilo i uzdisalo, — odjednom, kao kad ono reče Gospod „Neka bude dan“, — sijnu sunce slobode i onim gradovima starih srpskih careva i kraljeva, velmoža i vojvoda, kojima suđeno beše da najduže robuju azijatskom Polumesecu. Na Badnji dan 1912 godine zapaljeni su badnjaci uz veselu kliku Srpčadi i uz radosne pozdrave.Sutra dan su zvona na pravoslavnim hramovima božjim u Skoplju donde nečuvenim svečanim zvukom objavljivala praznik rođenja Hristova.Srpski je narod razvedrena lica i uzdignute glave vrvio na jutrenju molitvu, a po svršenoj molitvi nastalo je bratsko mirboženje i glasno, radosno pozdravljanje.Puščani metci su objavljivali, da se i u Skoplju sloboda zacarila.I građani i vojnici srpski su raspirili vatre na sve strane i okretali kraj njih božićnu pečenicu, a vesela se momčadija hvatala u kolo oko vatre i pesmom slavila i stare junake srpske, koji padoše nekad na Kosovu, i nove heroje, koji osvetiše ono tužno Kosovo. Turski Polumesec je, u čudu gledao tu vrevu novoga života doskorašnje raje, gledao je i bledio, dok ga vreli zraci srpske slobode sasvim ne sažegoše. Na Badnje veče i o Božiću bila je neobično ukrašena trpeza za srpske oficire u hotelu kod „Cara Dušana“.Na sred trpeze „kićeni kolač“ okićen strukom bosiljka, a iz njega se dizala bela voštanica.U činiji, pod okićenim kolačom, jabuke, orasi, šenica i drugo žito: darovi prirode.U sam kićeni kolač pozabadani zlatnici: darovi srpskih oficira, u znak blagostanja i želje za napretkom.I po trpezi, pod belim stonjakom, i po podu razastrta slama, što nas podseća na ubogu postelju na kojoj je ugledao sveta Sin Božji. Zidovi trpezarije okićeni cvećem i jelovinom, a na pročeljnom zidu vencima obavijene slike kralja Petra 1. i naslednika srpskoga prestola Aleksandra. Za trpezom srpski oficiri, redom po starešinstvu, svi su u svečanom raspoloženju, ali punom prirodne intimnosti, kao da su svi sinovi jednoga oca i jedne majke.Te intimnost ne smeta ništa odavanju poštovanja pretpostavljenima.Ona ne kvari vojničku subordinaciju.Šta više, ona tešnje vezuje srpskoga oficira i svakog srpskog vojnika za svoje starešine i ove za svoje potčinjene.To je karakter, to je moral srpskog naroda.U tomu leži snaga mlade srpske vojske, koja je iz ljubavi prema sužnjoj braći svojoj i u želji da pokaje grehe svojih predaka, onako neustrašivo jurišala na tvrde neprijateljske opkope i obarala ih, dok nije očistila pradedovsku zemlju od pustih zulumćara. Pred hotelom je svirala vojnička muzika, koja je domamila onamo sav garnizon skopljanski.S vojnicima se izmešalo i građanstvo, grlilo se i ljubilo sa svojim oslobodiocima, zahvaljivalo im i blagosiljalo ih za podnesene žrtve, koje su tako lepim i bogatim rodom urodile.A vojnici čisto sramežljivo primahu te blagoslove i izraze zahvalnosti, jer su još sa majčinim mlekom prisvojili nauk, da sloboda iz krvi niče. Muzika se odmarala, a kolo se raspustilo.Vojnici se dali u živahan razgovor sa građanima.U oficirskoj se trpezariji iznela na sto božitnja pečenica. Komandant Skoplja, pukovnik Predić ustade da napije u zdravlje kraljevo, a u isti mah poskočiše na noge svi oficiri.Na njegov mig, jedan od mlađih oficira otvori prozore, a na ulici prestade žagor. Po svršetku prve zdravice planu u trpezariji gromovit usklik: „Živeo kralj Petar I.!“ Taj je usklik prihvatila i vojska i građanstvo pred hotelom, pa se razlegao po svem Skoplju.Muzika je zasvirala kraljevu himnu, a građanstvo je sklopilo ruke, podiglo oči u vis i toplo blagodarilo Bogu na izbavljenju svom iz turskoga ropstva. Isto je tako primljena i zdravica mladom nasledniku prestola i sve ostale, redom. Naposletku ustade pukovnik pa će, s čašom u ruci: „Braćo i vojni drugovi!Ne mogu propustiti ovu lepu priliku, da podignem čašu u zdravlje našeg odličnoga druga, viteškog majora Žarka i njegove lepe verenice, naše rodoljubive Srpkinje Stojanke.Dao im Bog svaku sreću! I opet zagrme silan usklik iz grudi vojnih drugova, a sa ulice odjeknu iz bezbrojnih grla: „Živeo naš gospodin major!“ „Nema vojske na svetu“ — reče pukovnik, — „koja ovako oduševljeno i ovako svojski pozdravlja svoga oficira.Gospodine ađutante, ovo ćete odmah telegrafski dojaviti gospođi Stojanci.A sada neka se vrata širom otvore“. Čim je izvršen i taj pukovnikov nalog, muzika je zasvirala kolo, a kolovođa povede kolo u trpezariju te se, obigravajući oko dugačkog stola, opet vraćaše na ulicu.Igrači, međutim, neprestano klicahu: „Živeo naš gospodin major!“ a mlađi se oficiri i sami uvrstaše u kolo. Jeste videli tu lepu, originalnu sliku srpske demokracije? Eto, otkuda izvire ona snaga srpske vojske, kojoj se komanda sastoji samo iz jedne reči: „Napred!“ Čika-Paja i Strina-Nerandža behu baš seli da ručaju, kada im listonoša donese pismo. To ne beše čest slučaj u čika-Pajinoj kući.A komu poretko dolaze pisma, taj se obično zabezekne od iznenađenja pa, ako baš i ne rekne, on pomisli u sebi: „Ko to, Bože, meni piše!“ Čika-Paja je te reči sasvim jasno, ali i kao sa nekim strahom izrekao.Iako su mu Pera i Nata vazda u pameti bili, sad mu ne pade na um, da bi to pismo od njih moglo doći. „Ko to, Bože, meni piše?“ — ponovio je čika-Paja, okrećući pismo u prstima. „Ta otvori ga, čoveče, pa ćeš videti“ — gurne ga strina-Nerandža, koja se već užegla od radoznalosti. Čika-Paja otvori, kojekako, pismo pa uze da čita: „Dragi babo i slatka nano!..“ „Juh, ta to će biti od Nate!“ — prekide ga strina Nerandža. Čika-Paja prevrne list pa čita na kraju: »Pozdravljaju vas vaša deca Pera i Nata«. „Je sam rekla da je od Nate!“ Pa to si mogla znati još pre nego što sam otvorio pismo.Ko bi drugi i pisao meni?Baš ste vi žene kratke pameti.“ „Ne možete se ni vi, ljudi, s vašom pohvaliti.Ali, hajd’ samo čitaj.Počni iznova.Kako ono piše?“ „Dragi babo i slatka nano! — Ja sam, to jest, vaš Pera, potpuno ozdravio i pre četiri dana sam otpušten iz bolnice, pa se sada nalazim u stanu sa jednim kolegom mojim, a Nata je kod gospođe Stojanke.Ja dolazim k Nani svaki dan, a juče uđe i gospođa Stojanka u Naninu sobu pa nam reče: Eto, dočekali smo mesojeđe, pa bi ste se i vas dvoje mogli venčati.Još mi reče gospođa Stojanka, da vam pišem da babo ode do gospodina pope pa da izište od njega sve što treba za Natu, a ja već imam moja pismena, koja sam pokazao jednom ovdašnjem parohu i on mi reče da je ovo dovoljno. — Sad, dragi babo i slatka nano, gledajte da Nanina pismena što skorije nabavite i da nam dođete na svadbu.Ljube vam ruke i pozdraljaju vas vaša deca Pera i Nana.“ Strina-Nerandža je nedahnimice slušala i gutala svaku reč.A kad je čika-Paja završio čitanje, ona podiže hlebac sa stola i pokupi noževe i kašike da ih iznese u kuhinju. „Šta ti to radiš, ženo?Ta mi još nismo ručali“. „Blago tebi i tvojoj naravi“ — prebaci mu, malo zlovoljno, strina-Nerandža. — „Tebi je još do jela.A ja bih, da mogu odmah na put“. „I bez Natinih pismena?“ „Ta to i mislim, da odeš odmah k popi.“ „Ho, ženo; meni se čini da si ti otpre bila pametnija.Gde bih ja sad uznemirivao popu, kad sav svet sedi za ručkom...Nemoj koješta, već daj ovamo taj hlebac, te sedi i ti pa ručaj.“ Hajde sela je i strina-Nerandža i uzela da ruča, ali je jednako pogledala na čika-Paju, i sve joj se činilo da on nešto oteže s jelom, samo da ručak duže traje.A to joj se učinilo nešto podozrivo.Da nije naumio da opet pokvari kćerinu udaju? Materi se nameću najstrašnije misli onda, kada o zasnivanju sreće svoga deteta premišlja. Zar je bilo što podozrivo u tom, što čika-Paja nije ostavio ručak na stolu pa, baš u podne, rupio u popinu kuću? Ali se strina-Nerandži nametnula misao, da bi čika-Paja mogao opet pokvariti sreću svoje jedinice, a iz te je misli ponikla druga, peta, deseta, sve jedna strašnija od druge, pa žena primizguje i jede, ali kao da zalogaje za leđa baca. Da kakogod sazna muževljevo mišljenje, zapitaće strina-Nerandža: „Pa šta ćeš poneti kćeri za svadbu?“ „Rano je još o tome razmišljati.“ „Valjda ćeš zaklati bar koje prase za pečenicu?“ „Idi, ženo!Ko je još odavde nosio prasice u Srbiju!Ima onde toga zelja više nego u nas ovde.“ Strina-Nerandža trže natrag, ali će malo posle opet: „Pa kad misliš na put, da ti znam spremiti?“ Ovo se pitanje opet čika-Paji učinilo podozrivo, pa joj dobaci malo oštrije: „Kad mislim?..Onda kad i ti.“ Eto, u takim pitanjima i odgovorima im je prošao ručak.Sada kada su doživeli i taj željeni dan, da vide svoju jedinicu pod prevezom, sad su oni našli da se jedno od drugoga pobojavaju da ne osujete taj odlučan korak. Da, da.Roditeljima se nameću nastrašnije misli onda, kada o zasnivanju sreće svoga deteta premišljaju. Podigao se, naposletku, čika-Paja i odšetao do popine kuće.Strina-Nerandža je svaki čas izvirivala, vraća li se već?Izvirivala je bogme dosta puta, dok se čika-Paja pokazao iza roglja.Činilo joj se, da se on ni sada ne žuri kući.I sada oteže nešto. A čika-Paja je opet nagađao usput šta je to sad najedanput ženi?Valjda ne misli da ostane kod kuće, kad pita: »šta ćeš poneti?« »kad ćeš na put?« S tim je nagađanjem došao i kući. „Tebi se ne žuri“ — beše prvi pozdrav strina-Nerandžin. „A ti si, vidim, polomila noge u silnoj žurbi“. „Pa šta veli popa?“ „Dobro veli.Sve je u redu.Pismena su tu“ — reče čika-Paja, tapkajući rukom po džepu, pa onda nastavi: „E, vidiš, sad je vreme da smišljamo šta ćemo i kako ćemo.Dakle, reci, šta ti misliš?“ Strina Nerandža stala uspijati usnama, uzvijati obrvama, pa će naposletku: „Ti si otac.Tvoja je starija.Kako ti narediš, onako ćemo.„“ „Ja mislim, da se sutra ujutru krenemo.“ „I ja tako mislim.“ „Pitala si i šta ću poneti za svadbu.“ „Mislila sam da bi trebalo, dabogme.Su čim ćemo počastiti kuma i starog svata, devera i ostale svate, ako ne ponesemo od kuće sve što treba?“ „Ne treba tu nositi ništa drugo, samo novaca.“ Strina Nerandža je počela vrtiti glavom, ali ju čika-Paja priklopi: „I popa mi reče: samo ti ponesi dosta novca.Mladenci nemaju u Beogradu ni kuće ni kućišta pa, reci, da ponesemo jela i pića: kuda bi s njim?Ima popa pravo.Ponesi, veli, dosta novca, pa ćeš svadbenu čast narediti u kojoj gostionici.Tako rade, veli, i kod nas gospoda po varošima.“ Eh, kad već i gospoda po varošima tako rade, onda je i strina-Nerandža pristala, da svadbenu čast narede u gostionici.S time je bio dogovor svršen i strina-Nerandža se odmah latila spremanja na put. Kad beše gotova sa odabiranjem rubenine i haljina, otišla je još komšinici Stani, da ju zamoli da im pripazi na kuću i na mlađe, dok se oni ne vrate, a čika-Paja se je uputio da izda naloge mlađima. Za večerom ne beše ni traga kakvom podozrevanju.Svesrdno ugađahu jednom drugom kao da su se juče uzeli.Zahvaljivahu Bogu i majci božjoj, što su i tu sreću dočekali.Mirne duše legoše na počinak ranije, kako bi sutra ranije i ustali. Kad je voz, sutradan, prelazio savskim mostom u Beograd, strina-Nerandža se doseti nečega pa se naže k čika-Paji: „Juh, žalosna.A je si li sačuvao onu cedulju gospođe Stojanke?“ „Jesam, jesam.Nemaj brige“ — uteši ju čika-Paja.A strina-Nerandža se zavali opet na svoje sedište, pusti se iznova u prijatne misli koje su celoga puta ljuljuškale i, kada voz stade u Beogradu, ona, sva sretna, uzdahnu duboko i reče u sebi: „Hvala ti, Bože!Baš nam sreća ide sve onako, kako smo želeli.“ Posle nedelju dana bolovanja, Ranko Predragović se toliko oporavio, da je već i postelju napustio. Naravno, brižljiva majčina nega, a pored ove još i savesna, brza i iskusna lekarska pomoć doktora Simića, doprineše, da se Ranko brzo oporavi. Sirota gospođa Predragovićka, za ovu nedelju dana toliko se napatila, da joj se na njenim i onako uvehlim obrazima, moglo jasno primetiti. Po čitave noći, nije očiju sklapala.Sirota, strepila je za život svoga jedinca.Što ti je mati!Rado bi žrtvovala život svoj, samo da bi mogla pomoću njega, povratiti zdravlje svome detetu. Mnoga deca pak, tumače tu preteranu materinsku ljubav, veoma hrđavo.Zamišljaju, da ta ljubav nije ništa drugo, već prosta i obična dužnost matera, prema deci svojoj.S toga ima tma prilika, gde deca ne razumevajući dublje razloge, i toplotu majčine ljubavi, nedostojno im tu ljubav nagrađuju.Kad postanu odrasli i samostalni, većina ih sa više razloga, prosto zanemare i zaborave na majke svoje; zaborave na one najtoplije, najnežnije i najiskrenije zagrljaje, što ih čovek od postanja do smrti bude preživeo. To je tako, od uvek bivalo, biva i biće. Veče se spuštalo...A sneg, koji je celog dana, s vremena na vreme po malo provejavao, počeo je sve jače padati. Krupne mu pahuljice, vetar je raznosio, te je sa njima zasipao oluke, prozore i svaki kutić, kamo vihor i promaja ne dospevahu. Do toga dana, Ranko Predragović iz kuće nije izlazio. Vreme mu dosadno, glupo; a raznosač novina nikako da dolazi, te čovek, i ako još nezdrav, prosto nije mogao da se zadrži kod kuće. U nameri da kupi novine, te da iz njih vidi političku situaciju, u kakvoj mu se otadžbina, u ovom burnom vremenu nalazi, uputio se put Terazija. Podigao je jaku od kaputa, vrat uvukao a šubaru čak preko ušiju navukao.Išao je odmereno, pazeći da ne bi okliznuo, jer sneg je bio vlažan i mekan, te nije isključeno, da je i najmanjom nepažnjom mogao okliznuti i pasti. Usput je razmišljao o čitavom toku borbe, na bojnom polju.Osećao je u sebi nešto uzvišeno.Osećao se i sam uzvišen.A zašto?E, to i on sam u onom trenutku ne bi mogao reći. Da, da... osećao se uzvišenim za to, što je i on Srbin.Za to, što on ima prava, kao Srbin da zagrli one heroje, što pokajaše i osvetiše Kosovo, da ih nazove braćom svojom po duši i krvi... Najednom, lice mu se namršti, obrve spusti, spusti jaku od kaputa, a šubaru izdiže na vrh glave.U sebi poče sam ovako rezonovati: — Da jadna li mene Srbina!...Zar ja da nazovem braćom svojom, one heroje, koji proliše potocima krvi za otadžbinu svoju; koji se neustrašivo borili, koji leteše u očiglednu smrt kao u svatove, koji prejezdiše neprohodne albanske klance, koji izbiše na davno željeno srpsko more, na Adriju...Ne, ne, ja sam kukavica, a ne brat onih Obilića.Bojim se zime...Navukao sam šubaru preko ušiju, podigao jaku preko glave, samo mi nos viri kao u bule...Ostao sam lepo u Beogradu, pa iz dana u dan idem u onu toplu ali prašnjavu kancelariju, sa onim suhoparnim ciframa lupaj glavu i bodi oči; pa u podne kupi za marjaš novine, pa lepo čitaj pobedu za pobedom braće svoje, pa se oduševljavaj, a po tom se u prsa lupaj i pravi Srbinom i junakom...Dičim se tuđim junaštvom i tuđom slavom.Ne, ne... ne ćeš Ranko tako dalje...Ovako se ne može...Kada sam Srbin, hoću i delom da pokažem, da sam toga imena dostojan...Jovanka je i onako drugom posvetila svoj život...Onom, koji joj je oteo život od divljih Arnauta...Imala je i pravo...Kad ona, kao žensko, pa je mogla svoj život prinositi na žrtvenik otadžbini svojoj.A zašto ja, Srbin; šta ja da čekam?... U takim mislima, Ranko se već našao na Terazijama. Ovde je svet mnogobrojniji, češći, te s vremena na vreme biva gurkanja, čepanja i sve tako neprijatnih stvari. Naravno, ovo gurkanje i čepanje trglo je Ranka iz onih misli u koje se on tako udubio. — Sve večernje novine! — — uzviknu jedan mali dečko, a koji je u istinu i bio prodavac novina.U to doba u Beogradu ulogu prodavaca novina vršila su deca, kojih beše na svakom koraku duž čitavih Terazija, knez Mihajlove ulice, kod Kolarca i Vasine ulice. Iza ovog mališe, prihvatiše ostali i taku viku nadadoše da mimoprolazećim hoće uši da zaglunu. Jedan je vikao: „Balkan“, „Tribuna“, vrlo važna!...Drugi opet: „Štampa“, „Politika“ sve večernje novine...Treći: „Nov Telegram“ vrlo važan!.. A među ovom decom izdvajao se jedan srednjovečan čovek, takođe prodavac novina.Kako sam slušao, nekad je bio neki činovnik, pa je malo šenuo, te je zbog toga otpušten iz službe; te da bi mogao koju paru zaraditi, bio se odao prodavanjem novina.Ovaj je čovek vrlo interesantan.Na sebi je imao crno odelo i polucilinder na glavi.Držao se vrlo okretno i dostojanstveno, kao da je predsednik ministarstva a ne prodavac novina.A što je još interesantnije, to je, da prodavajući novine, on je pre svega sam pročitao novine, te je nakon toga, sve važnije događaje ulicom vikao na glas i time stvarao reklamu istima. Tako na primer: „Pijemont“, vrlo važan.Srpska vojska svud pobeđuje.Osamnaest sati u vodi pred Bitoljem, krv lije, ni brige je nije...Naši dušmani popreko nas glede, neka, neka nek se samo jede; al Srbi junaci nikoga ne štede... I sve tome podobno.Prosto taj čovek je svaki važniji događaj na bojnom polju, pročitavši u novinama sam saopštio prelazećoj publici, a naravno uvek je na kraju dodao i svoj komentar i to svagda u stihovima. Istina, dečurlija — njegovi konkurenti — na svakom su ga koraku ismejavali, on bi se na to slabo obzirao. Jedan mali dečko pritrči Predragoviću: „Gospodine, „Politika“, vrlo važna; novi uspesi naše vojske na bojnom polju.Je li po volji?“ Predragović odmahnu rukom, u znak da mu ne treba, a dečko se udali.Već je stigao u Knez Mihajlovu ulicu i uputio se u pravcu Kalimegdana. — Šta će mi novine — mislio je u sebi. — Otići ću i sam lično tamo među braću svoju, da im pomognem... Kada je došao na ugao, gde se nalazi radnja Marića, tu skrenu u pobočnu ulicu gde se nalazi „Trgovačka kafana“. U ovoj kafani neki žagor, prepirka, smej, što u ono doba beše retkost u Beogradu.Ovo pak privuče njegovu pažnju, te i nehotice svrati, da popije kavu, jer i onako mu je bilo zima. Ušavši unutra, sede u jedan ugao za sto, koji beše prazan i poruči kavu; po tom uzme novine i onako više površno se zagleda u njih. U „Trgovačkoj Kafani“, bio je stan organizacije tipografskih radnika. Kafana puna.Za stolovima sede po nekoliko njih, te jedni igraju sansa, drugi darde, treći domine, četvrti se bilijare a pored svakog stola ukipilo se po nekoliko kibicera, koji kritikuju igru i sa uživanjem i nekim nerazumljivim zadovoljstvom prate tok igre, dobacujući svoje primedbe.Igrači se svađaju čas sa parterima, čas opet sa kibicerima, a ovi poslednji ravnodušno i ironično, u mesto svađe, odgovaraju: „Ko gubi, ima pravo da se ljuti, to jest prvo kad plati.“ Te se posle ovoga polako udaljuju od toga stola odlazeći za drugi. Mrak se sve više spuštao a skazaljke na časovniku stojahu u vertikalnom pravcu, dakle pokazivahu šest časova u veče. Kafana se poče polako da prazni. Oko pola sedam časova u kafani beše svega njih nekolicina za jednim stolom.Među ovima sedela su i dva ranjena komite, koji su nešto živo razgovarali. Predragović je kavu već odavno ispio i novine pročitao.Videći ono društvo za stolom a među njima ona dva komite obrati pažnju na njih. — Je li, more, a da li si kog Turčina baš svojom rukom ubio? — upravi pitanje jedan od onih za stolom, na jednog od one dvojice komita. — Kako, more!?...Još pitaš.Trostruko sam ranu moju osvetio. — A ma de, boga ti, pričaj nam što god, navali drugi. — Ded’ ispite, pa neka donese još.Prihvati treći, i svi se kucnuše i ispiše na belo. — Daj još šest piva! — Zapovedi četvrti. Kafedžika, debela i polenja, jedva se diže iza kelneraja i uze čaše da ih natoči. — U čijoj si četi bio ti? — upitaće opet jedan komitu, koji je sedeo tik uz njega. — Obojica smo bili u četi vojvode Vasilija Trbića... — A koliko vas je bilo? — upade jedan radoznalo. — Sa vojvodom trideset i šest... — Bre, lep broj!... — dodade jedan. — Tri tuceta... dobaci drugi. — Ćutite, more — ljutnu se treći — pustite ljude da pričaju kako su se tukli. U tome kafedžika donese šest piva i svi se kucnuše i do polovine ispiše. — Hajd’ sad pričaj — navali onaj radoznali. — More bre, ti si prava babetina — obrecnu se onaj što se i malo pre ljutnuo — pusti čoveka pa će on sam pričati. — More, marš bre, što se ti izdireš, praviš se neka sila — odvrati mu onaj radoznali. Reč po reč pa gotovo i da se posvađaju. — Ostavite se svađe — prekide ih jedan komita. — Ako hoćete da vam pričam, onda prekinite svađu.Mi nismo ovde došli da slušamo vašu svađu i prepirku, već da se kao drugovi prorazgovaramo i veselimo. — Tako je, tako je — odobravahu ostali. Pošto se kucnuše u znak izmirenja, kao da nije ništa ni bilo, jedan od komita će da otpočne: — Vi se sećate drugovi, kada sam bio o Petrov-danu, kao vojni begunac došao ovamo.Služio sam kod marine.Navrže mi se jedan od pretpostavljenih na glavu, pa ne mož’ dušom danuti.Ja kao svestan, nisam mogao trpeti nikakav teror i šikaniranje, te ulučim zgodnu priliku i pobegnem.Kad sam došao ovamo, prijavim se vlastima.Oni mi rekoše, da po međunarodnom ugovoru, kao vojni begunac, ne mogu ostati u Beogradu, jer je ovaj na samoj granici.Odrediše me za Leskovac.U Leskovcu sam stupio u štampariju Žike Obrenovića.U početku mi je bilo malo neugodno, no docnije sam se sasvim privikao, čak šta više omileo mi se ovaj demokratski duh koji provejava kroz čitavu Srbiju.Kažem vam, prosto sam se osećao kao kod svoje kuće.Još i bolje.Pravo je rekao onaj: Srbadija-slobodija; to je cela istina.Radio sam tamo neko vreme.Bilo mi je dobro.Al šta da vam o tome pričam. Da pređem na stvar. — Ded’, ispimo drugovi, pa nek donese taze, a ovo da se ne ubojati — prekida ga jedan. Prijatelji i drugovi prihvatiše ovaj umesni predlog, kucnuše se i ispiše na belo.Naručiše drugo. Debela kafedžika se i opet lenjo podiže iza kelneraja, pokupi čaše da ih natoči. Kad su donete pune čaše, otpiše malo i komita produži. Sećate se, kada su Arnauti u Prištini izmrcvarili Iliju Popovića, Srbina kajmakama. — Kako ne! — potvrdiše ostali. — E, odma posle toga — nastavi komita — u Leskovcu se proneo glas, da se može upisati ko hoće u komite.Istina, ja u prvi mah nisam ni znao, šta su to komite, no ubrzo sam doznao.Sastanem se jedno veče u kafani sa ovim mojim drugom — tu pokaza prstom na drugog komitu on je bio mašinista u leskovačkoj fabrici platna.On je Čeh, pa smo se nas dvoje uvek sastajali i provodili svoje slobodno vreme.To veče on mi reče, da se i nas dvoje upišemo u komite.Meni nije trebalo to dva puta reći i ja sam se odmah odlučio na to.Još to veče čujemo da se vojvoda Vasilije Trbić nalazi u Vranji.Sutra dan napustimo rad obojica sedosmo u voz te odemo u Vranju gde smo ga i našli.On nas lepo primi i saopšti nam kakve su teškoće i dužnosti komita, napomenuvši da je kod komita još strožija disciplina nego li kod vojske.Mi smo na to pristali i već drugi dan bili smo uvršteni u četu njegovu.Dobijemo ovo odelo, brzometku, metke i nekoliko dana smo izdržali vežbu...A pri polasku dadoše nam još svakom po dve ručne bombe.Naravno, prvo su nas poučili kako valja sa ovima rukovati... — Ih, bre, ja još i ne znam kakva izgleda bomba — prekide ga onaj radoznali. — A hoćeš da je vidiš? — upita ga komita. — Hoću potvrdi radoznali. — A zar imaš? — upita ga drugi. — Imam još jednu — reče komita, a po tom se maši rukom u torbu, koja je pored njega stojala. — A ona druga, napravi trista jada na Čelopeku.Pričaću vam docnije. Komita izvadi bombu i metu je na sto. Predragović, koji je za čitavo ovo vreme sedeo za svojim stolom, slušajući pričanje komitino, ustane sa stolice i priđe ovom stolu za kojim behu komite. — Braćo, primate li i mene u vaše društvo. — Primamo! — graknuše svi u jedan glas. — Ja sam Predragović, bankarski činovnik, pa već od duže vremena slušam pričanje ovog vašeg druga a i mog brata, koji je kao srpski komita, doprineo dosta na žrtvenik oslobođenja potištene nam braće i njegovu oslobođenju.Nemojte mi, braćo, zameriti što sam pristupio u vaše društvo, te vas za trenut uznemirio. — Bože sačuvaj!.. dobroćudno odgovoriše ostali. Predragović sedne i lupnu o sto. — De, braćo ispite, pa nek zajedno donese. — Sedam krigli piva — zapovedi Predragović. Kafedžija pokupi čaše, a ove zamenu sa punim kriglama. — Dakle ovo je bomba? — reče Predragović uzimajući bombu sa stola, razgledajući je sa svake strane. — Da, to je — potvrdi komita. — Slušao sam otprilike kakva izgleda, ali do danas nisam je video, pa bogme i držao ovako u ruci. — Reče Predragović zadovoljno smešeći se. — Tako mala stvar, pa čuda čini — dobaci onaj radoznali. — Ja sam glup za te stvari, kad se u nju ne razumem — primeti jedan iz društva. — Nema tu brate nikakve veštine i majstorije — reče komita uzevši bombu iz Predragovićeve ruke. — Evo, ovaj mali se šrafić odvrne, a ispod njega je odmah fitilj i ništa drugo ti ne treba, kad si u kakvoj opasnosti, kad neprijatelj navali na tebe, a vidiš da nemaš drugog spasa, a ti samo kucneš taj fitilj o kamen a baciš međ neprijatelja, za nekoliko sekunada ona dejstvuje.A ima dejstvo na trideset metara u krugu... — Ih, bre, pa i ti možeš da pogineš. — Primetiće jedan. — Možeš, ama zato se uči to bacanje. — Pa kako se ti sačuvaš da i tebe ne dohvati? — upita jedan. — Osobito se bira zgodno mesto, iza busije, stene, a u slučaju da toga nema, onda čim je baciš moraš da legneš potrbuške, jer ona se rasipa u visini. Posle još dužeg objašnjavanja, pričanja i ispraznjivanja krigli, društvo se zagrejalo, raspoložilo pa bogme počelo i da peva. Komitska pesma „Ne li te je žalba, za tvoja majka...“ horila se a dva komite uživahu, slušajući tu njima poznatu pesmu, kojom su se oni uveseljavali kroz gudure i klance Babune, Čelopeka i Šare Planine, zadavajući strah i trepet Arnautima, tim zverovima i krvopijama mirnih i nedužnih, golorukih nejači srpskih, a kukavicama koji uvek uzmicahu ispred srpskih heroja — srpskih komita. Kada se društvo dobro zagrejalo, Predragović oduševljen i podstreknut patriotskim žarom ustade i podiže čašu: — Braćo!...Dižem ovu čašu u zdravlje naše braće, koji su u životu, a u spomen onih koji su junački pali na bojnom polju; koji su svojom krvlju zalili i osvetili tužno Kosovo i doneli zlatnu slobodu našoj braći, petvekovnom roblju, koje propišta u ropstvu divljih azijata.Braćo, svaki onaj, koji je pratio događaje, koji su se odigrali na bojnom polju, taj je mogao videti i uvideti, da je Srbin od uvek bio junak i biće; to naša braća i zasvedočiše.Žao mi je, braćo, što i sam nisam uzeo udela u tome velikom historiskom, herojstvu srpskoga naroda, al’ napominjem da još nije kasno.Ja, kao privremeno nesposoban, nisam pozvat, te s toga mi se ne može i ne treba prebaciti, a ako potreba zahte i bojna truba ponovo pozove sinove pod onaj sveti barjak slobode, dajem časnu reč, da nema onoga, koji će me sprečiti da ne budem i ja u bojnim redovima svoje braće... — Živeo!... — osu se kao iz jednog grla. — A posebno, nastavi Predragović — pozdravljam ova dva naša brata, koji su među nami, a koji i zasvedočiše da im je Srbija ideal zemalja, i ako ne ugledaše prvo sunca u njoj, želim, neka u njoj gledaju novu domovinu, svoju majku, u kojoj će oni naići svud na gostoprimstvo i topli bratski zagrljaj braće svoje. — Živeli!... — ponovo se zahori, krigle se isprazniše, pesma se zahori, koja ne prestajaše, skoro do u samu zoru. Tada se digoše komite da se oproste, u nameri da potraže ostale svoje drugove, koji bez sumnje behu kod Ginića u kafani ili kod „Tri šešira“ u Skadarliji. Društvo se priključi njima, te tako zajedno odoše... Posle pogreba Aleksićeva, Milan je sa Jovankom se povratio u „Hotel Makedoniju“, kamo su bili otseli. Pored Stevančevića u njihovoj pratnji behu još mnogi prijatelji i poštovaoci pokojnikovi. Kad prispeše u „Hotel Makedoniju“, tu Milan, Jovanka i ostali prijatelji i poštovaoci pokojnikovi zauzeše jedan poduži sto koji je već bio postavljen, jer je Milan sve to unapred uredio, da se održi stari srpski običaj daće za spokoj duše pokojnikove. Na stolu beše rakije, vina, pogače, kaškavalja, pršute i žito.Sve je to bilo spremljeno, onako, kako to srpski običaji zahtevaju. Prijatelji zauzeše mesto.Ženskinje, koje je tu bilo prisutno, vršilo je ulogu posluge, nutkajući redom sve koji behu za stolom.Neke pak, tešile Jovanku, koja je bila kao utučena. Najzad, ustane poručnik Stevančević sa čašom u ruci: „Braćo i sestre!Ne mogu da propustim ovu priliku, a da ne podignem čašu u spokoj duše našega dragog i vrlog pokojnika, Vladimira Aleksića, koga pre jednoga časa ispratismo do večne mu kuće.Poznajući ga još iz ranije, vazda mi lebdi pred očima, ona njegova simpatična i izrazita uzor-poštenih ljudi fizionomija koja je na prvi pogled davala sliku čvrsta karaktera i muške snage čoveka i pravog Srbina rodoljuba.A da je tako, to je pokojnik i delom zasvedočio.Pokojnik se kao rezervni poručnik odlikovao na mnogo mesta, gde je s prezrenjem gledao smrti u oči raznoseći sobom i četom svojom strah i trepet dindušmanima roda srpskoga.Kao takav je i zapažen od dične nam sestre, srpske Jovanke-Orleanke, junakinje, koju je on svojom rukom izbavio od neminovne smrti, a ova mu od onog doba pokloni srce, pokloni ljubav svoju.No, proviđenje je tako htelo, i ne ispuni se, da se dva junačka srca spoje, da dve velike srpske duše jednim dahom dišu, otrže nam iz naše sredina našega prijatelja, brata i uzor-junaka, a ovoj dičnoj junakinji dragog i milog verenika“. Jovanka se pri ovim rečima gušila i grcala u suzama, a njezino bledo lice, dobi neku još bleđu boju, te je pre ličila na kakvu divnu žensku figuru od voska nego na živo stvorenje. Poručnik Stevančević je to video, te da bi koliko toliko ohrabrio devojku nastavi sa više topline i oduševljenja: „Ne plači, sestro!...To se ne pristoji bar Tebi, koja si kao prava Srpkinja i junakinja, za čast i slavu otadžbine svoje letela u kišu kuršuma neprijateljskih, pregorevši sve na svetu, pa i mladost svoju.Srpske majke, koje poslaše sinove na žrtvenik otadžbini svojoj ne zaplakaše.Srpske seje, koje takođe poslaše braću svoju da oslobode vekovno roblje i pogibiše slavno na bojnom polju, takođe ne pustiše suza, jer se kao pravim čelik Srpkinjama, to ne pristoji.Pa i ti, sele, kao Srpkinja treba da si radosna kad se možeš nazvati verenicom heroja, koji je svoj dragoceni život položio za svoju milu i dragu otadžbinu.Dok je Srba i dok sveta, svak će se sećati ovakih heroja kao što beše dragi nam pokojnik, Vladimir Aleksić.Laka mu crna zemlja Nove Slobodne Srbije!..Svetao mu spomen među nami!Slava mu!...“ „Slava mu!“ — ponoviše prisutni kao iz jednog grla. A odmah za ovim jedan vojnik drugog poziva, koji je sedeo za drugim stolom započe, svečano i tužno „Vječnaja pamjat“.Ostali prihvatiše sa takim osećanjem, da se čoveku čisto kosa diže na glavi i suze same oči vlažiše. Jovanka je krila oči koje behu pune suza.Istina, sramota ju je bilo posle onog prekora poručnika Stevančevića, ali šta će, kad nije mogla da odole srcu, duši i osećajima. A ljubav, prava ljubav, nema sramote; nju nikakva sila ne sputava i ne preči. Oko sedam časova u veče, Jovanka i Milan se oprostiše od prisutnih prijatelja i prijateljica koji behu prisutni na daći. Odoše u svoju sobu, koju su bili zauzeli na prvom spratu.Penjući se uz stepenice, Jovanka se se oslanjala na brata, jer beše klonula i iznemogla. Milan je od silnog umora, koje od nespavanja brzo klonuo i zaspao. Jovanka pak, tu čitavu noć nije oka sklopila.Čisto sama sebi nije mogla verovati da je njen Vlada baš u istini umro i da nije više među živima.Sve joj se činilo, da je to neki neprijatni san. Bila je kao u nekoj nesvestici.Svest je gubila i čisto se pribojavala — sama sebe.Nije verovala u svoju svest.U glavi joj je krv strujila, tako jako i silno, da se bojala, da će joj živci popustiti i da će sići s uma.Pri takoj pomisli bi se uštinula za ruku tako jako, da je od bola dolazila k sebi.I tek tada bi donekle bila normalna, i tek tada bi sama sebi verovala, da ono, što je ona mislila, da je samo san, da je java i prava i strašna istina. Čitavu je dragu noć provela Jovanka u groznim mukama. Na obližnjoj crkvi je već i četiri časa iskucalo.Njoj se još ne spava. Oseća umor u duši i telu.Ali oči, um i misli još ne osećaju umor.No, od silna naprezanja i oni postepeno malakšu.Bila je kao polupijana, iznemogla. Najzad, umor savlada slabo iznemoglo telo devojačko, koje je bilo usled mnogog naprezanja dosta i očvrslo, tako, da i mnogi muški bi još pod manjim teretima odavno popustili. Ona je zaspala... Milan se probudio oko šest časova izjutra. Pošto se umio, obukao se i sišao u hotel da popije kavu.U hotelu se pozabavio do sedam časova.Tada se povrati i zateče Jovanku, koja je spavala dubokim snom. Milan je ne hte da probudi.Da bi prekratio vreme, izvadi iz džepa najnoviji broj „Politike“, koji je sinoć na povratku s groblja kupio. Oko devet časova se Jovanka probudila.Na brzu ruku se umila i obukla.I već u deset časova, ona i Milan behu na groblju, kamo su otišli da preliju grob pokojnikov.Na grobu se takođe ponovi dosta dirljiva scena, gde je brat sestru teškom mukom podigao sa groba njezina verenika... U pola dvanaest, brat i sestra već behu u kupeu druge klase, na putu za Beograd. Na stanicu ih je ispratio poručnik Stevančević i ostali prijatelji i poštovaoci pokojnikovi. Na rastanku Stevančević se rukova sa Jovankom i reče joj: „Srećan put!..Pazite na sebe!..Protiv božje volje ne treba roptati i žaliti se na nju.I ako ste daleko od groba svoga verenika, budite utešeni, jer ovde ima još sestara i braće, kojima su oni svetli grobovi kao amanet ostavljeni na čuvanje.“ Vlakovođa dunu u trubu, lokomotiva piskom objavi polazak.Voz, odjednom se zatrese i polako krenu put Beograda. Još jedno „zbogom“; i mahanje ruku u znak pozdrava, a lokomotiva ubrza sve jače i jače, tako, da za nekoliko trenutaka se izgubi iz očiju u onoj sivkastoj magli, koja se u pola dana počela polako spuštati. Kada je ono veselo društvo, sa ona dva komita, napustilo »Trgovačku kafanu«, otišli su prvo u Maćedonsku ulicu kod Ginića, gde su se obično komite skupljali. No, pošto je već bilo jutro, kafana je bila prazna. Ovde se pak ne htedoše zadržavati, već na predlog Ranka Predragovića, spustiše se u Skadarliju, kod „Tri Šešira“. Uđoše unutra.Takođe i ovde, osim kafedžije, postarijeg čoveka, ne beše žive duše. Sedoše za jedan sto i nakon duže debate se sporazumeše, da popije svaki po kafu i da se rastanu. I vreme je — reče jedan od vesele braće — ako je za vajdu, dosta je... — Ama de, otkud ti da budeš tako solidan — dobaci mu drugi — kad znam, da i dan i noć bi sedeo u kafani... Možda bi iz ovakog peckanja došlo i do svađe, da nije u taj mah kafedžija doneo kafu i metnuo na sto... Neko vreme vladala je tišina.Predragović koji i inače bio slab, sad još neispavan, bio je požutio a ispod očiju mu se pružila crna pruga, te je izgledao pravi samrtnik. Stari kafedžija da bi prekinuo tišinu, upita ona dva komite, da li im je poznat njihov drug, takođe komita; veli, ime mu je zaboravio, ali zna da je Čeh i da je pre nego što je stupio u komitsku četu, bio kao mašinista u leskovačkoj fabrici platna. — Ja sam taj, — reče jedan od one dvojice. — Ti si? — upita kafedžija, čisto sa nekim nepoverenjem. — Da, ja sam. — Potvrdi komita. — A zašto? — Ta ovaj... — poče kafedžija otežući — bio je ovde sinoć jedan tvoj zemljak, pa se tu raspitivao za tebe.Rekao mi je da bi imao vrlo važnog posla s tobom. — A kakav izgleda? — upita komita. — Mlad čovek...Tako oko trideset godina.Visok, plav sa malim žutim brkovima. Komita se malo zamisli, ne bi li se mogao setiti, ko bi to mogao biti.Posle kraćeg premišljanja, odmahnu rukom: — Neka ga vragu!..Ako me treba, naći će me; A da li vam je što rekao? — Pa tu je razgovarao sa vašim drugovima.Sedeli su prilično.Koliko sam iz razgovora mogao shvatiti, razumeo sam, da vi imate staru mater... — Da, — potvrdi komita. — I... — I šta je s njom? — upade radoznalo komita, upiljivši se u kafedžiju. — Bog da je prosti... — Umrla?!.. — upita komita prigušenim glasom, a oči mu u taj mah dobiše neku neobičnu sjajnost. — Da — reče stari kafedžija gotovo nečujno, a izraz lica mu kazivaše saučešće u tuzi, brata Čeha i srpskog heroja. — Sirota moja mati! - uzdahnu komita — sad se bar smirila.... Drugovi i prijatelji koji behu oko stola, izjaviše mu saučešće u tuzi, tešeći ga kako je ko znao i umeo. Ranko Predragović, koga je u ovaj mah obuzela neka jeza i drhtavica kroz cvokot zuba obrati se komiti. — Brate nemoj da tužiš.Pomiri se sa sudbinom, jer sve što cveta mora uvenuti, a ko se rodi mora i umreti. — Tako je, tako je — potvrđivahu ostali. — Razlika je samo u tome — nastavi Predragović — neko ranije podleže a neko docnije.Ali od kad je sveta, niko još ispred smrti nije utekao...Evo, braćo, i ja lepo osećam, vidim, da mi se bliži kraj, pa šta mogu.Ovako mlad, žalim umreti ovako očiglednom smrću...O, kamo sreće, da sam tamo, tamo... — tu rukom pokaza na jugoistok, i pošto se duboko zakašlja, nije mogao da dovrši rečenicu. Brat Čeh se bio duboko zamislio, a suze mu same naviraše na oči, kao vidni znak njegove duboke žalosti za majkom svojom.Nakon nekoliko tretaka, podiže šubaru na vrh glave i sa nekim nemerom uvukavši veću količinu vazduha u sebe reče: — E, sad, baš nema nikog, ko bi za mnom zaplakao.I ne treba...Sad kad pođemo u arnautluk, da kupimo oružje, ne marim da poginem, jer moja smrt neće nikog ožalostiti. — More, gledaj si posla — primeti drugi komita — kada nisi poginuo do sad, od sad te ni brige.Ja samo jedno znam, a to je, da smo dosta arnautskih majki u crno zavili...Ako baš i ostavimo naše kože tamo, bar smo ih unapred naplatiti. Na ovu primedbu komitinu, društvo pršte u glasom smeh, proprativši zgodnim vicevima na račun Arnauta. Predragović, koji se primirio od kašlja, beše malaksao, te zamoli kafedžiju, da se postara za fijaker, jer nije bio siguran da će ga noge moći do kuće odneti. Nakon desetak minuta, fijaker je bio pred kafanom. Predragović pošto isplati račun, rukova se sa svima redom, a oči mu behu pune suza, jer ovoga puta očigledno osećaše da mu se bliži kraj. — Zbogom, braćo!.. možda je ovo poslednji put! Uz pripomoć kafedžije obuče kaput, ponova se duboko zakašlja, sedajući u fijaker.Kočijaš švićnu bičem, fijaker zazvrja i iščeze ispred kafane. — Siromah!..Taj neće dugo. — Primeti jedan od društva, zatvarajući vrata od kafane. Kada se ono bata-Laza rastao sa Perom i Natom, tvrdo se rešio da mora pošto po to naći njegovog ratnog druga Primorca.Čuo je, da se nalazi u jednoj od beogradskih bolnica.U kojoj, to nije mogao dokučiti, s toga se i rešio da ga u svima bolnicama potraži. Kako je bio ogladneo, nije hteo čekati podne, već se rešio, da svrati bilo u krčmu ili aščinicu da utoli glad. Kad je bio spram kafane „Albanije“, bata-Laza oseti miris ćevapčića. — Ha, sto mu muka!Sad ću se ćevapčićima osvetiti, kao đeneral Živković Arnautima — pomisli bata-Laza u sebi i uđe u kavanu. Što smislio, to i učinio. Bata-Laza je bio baš pri apetitu.Ćevapčići su mu vanredno prijali. Sladeći se ćevapčićima ovako je rezonovao: — Nećeš Lazare više natrag.Ovde je život.Svud, gde god se okreneš čuješ samo srpski.Svakog razumeš i svako te razume.A šta je ono kod nas?Zove se da je srpska opština, a u njoj, ovamo sama neverija.Ne mož’ ih razumeti šta govore.Pa tek onaj gorčilo kad mi uđe u kuću, pa se okeri kreveljiti, a ne mož’ ga razumeti, e, onda mi je sav zelen. Još dugo je sedeo bata-Laza i razmišljao o prilikama u Srbiji i u njegovoj opštini i kad je uporedio sve zle i dobre strane, došao je do zaključka, da je sto puta bolje, da ostane, tamo gde je, nego da se vraća natrag. Pošto je platio ručak, ustane od stola i uputi se pored Kolarca, Makedonskom ulicom, u bolnicu, koja je bila smeštena u drugoj beogradskoj gimnaziji. Pošto nije bio pismen, to zamoli stražara, koji je stajao pred vrati, da potraži u spisku ranjenika, koji je bio izvešan na svakoj bolnici, njegovog druga Primorca. — A kako se zove? — upita ga stražar, vojnik trećeg poziva. — E, boga mi brate, mi smo ga svi zvali Primorac. — To nije dovoljno, reče mu stražar, na spisku mora stajati njegovo pravo ime i prezime. Bata-Laza čuvši ovo, počeše se iza uha i duboko zamisli. — Ho, maj, sad baš ne mogu da se setim; a znao sam i to. Međutim, stražar se okrenu od bata-Laze i zagleda se u spisak, u nameri, da vidi, da li na spisku pored imena i prezimena ne stoji slučajno i nadimak.Odjednom se okrenu bata-Lazi, koji se dotle vrpoljio, češkao po glavi i jedio: — Ovde ima jedan Primorac, samo ne znam da li će biti to taj, što ga ti tražiš. — Kako se zove? — upita radoznalo i ushićeno bata-Laza. — Mato Vukasović... — Jest’, jest’, Matija! — kliknu radosno i čisto potskoči bata-Laza, kao malo dete kad ugleda mater koja se vraća sa vašara. — To je Matija, da, da, on je... — Vukasović, je li? — upita ga vojnik. — Ta, to je Matija, nema drugog Matije osim njega.O, o, Matija, od kad ga samo tražim! —reče bata-Laza i uđe u bolnicu. Kad je ušao u hodnik, tu ga predusrete jedna bolničarka sa pitanjem, koga traži. Posle dužeg objašnjavanja, bata-Laze jedva se setio imena i prezimena, njegovog Primorca. Bolničarka ga odvede na prvi sprat u broj 6. — Evo, ovde je; — reče bolničarka otvorivši vrata i propusti bata-Lazu da uđe. — Matija!..Brate rođeni!.. — kliknu bata-Laza razdragan, videći svog ratnog druga, koji je baš u taj mah stajao kraj prozora i gledao na ulicu. — Lazare, druže! — takođe zaradova se Primorac, kad ugleda bata-Lazu, i poleti mu na susret. Drugovi se zagrliše i bratski poljubiše. — Hao, čoveče! — reče bata-Laza — otkad te tražim, već mi noge otpadoše.A u taj mah se bata-Lazi oči zasijaše i za malo, pa da mu se suza radosnica spusti niz obraz. — Evo me brate, ovde, već više od mesec dana. — Mesec dana! — začudi se bata-Laza. — Mesec dana, boga mi, pa živim kao ptica u kavezu; — reče Primorac, onako, više u šali; uhvativši bata-Lazu ispod ruke i odvede ga do svog kreveta. Bata-Laza je usput kupio duvana i nešto za jelo, kao ponudu svome drugu. Kad je seo na krevet, izvadi iz džepa mali paketić i pruži ga Primorcu: — Evo brate, nek’ ti se nađe, da se možeš iz duga vremena čime zanimati. — To nisi morao činiti — reče Primorac — znam, da i ti baš ne imaš onoliko, koliko ti je potrebno. — Eh, nemam — ljutnu se bata-Laza — A zar mi nismo drugovi, i to ratni drugovi.A zar se ne sećaš, kako smo zalogaje delili, pa i poslednju cigaru kako smo bratski dimove delili....Da l’ se sećaš toga?.. — Kako more, da, se ne sećam — potvrđivaše Primorac. — Znaš, ono, na Prepolcu, uoči onog dana kada sam ranjen. - Kako more!..Sećam se svega i svačega, kao da je baš juče bilo, — reče Primorac paleći cigaru. — E moj brate, bilo ti je svega i svačega, samo kad se setim.Čisto ne mogu sam sebi da verujem, da sam sve ono baš ja izdržao, — reče bata-Laza tako glasno, da ga je mogao svaki jasno čuti.A pri tome se malo više isprsio i ukočio. — E, moj Lazare, ti si još dobro prošao.Ti si, ako se ne varam, još kod Prepolca ranjen. — Da, da, — potvrdi bata-Laza. — E, tamo još nije bilo tako mučno.Ali posle, da te bog sačuva — reče Primorac, odmahnuvši rukom. — Pa dede, brate, pripovedaj mi, šta je i kako je bilo posle s vama. — Navali bata-Laza na Primorca. — Ja sam odmah u početku ranjen, pa mi baš nije ništa tako poznato. — Ako se ne žuriš, mogu ti pričati — reče dobroćudno Primorac. — Kakvo žurenje!..Samo pričaj, slušaću te ako hoćeš sedam dana i sedam noći. — Ni manje, ni više već sedam dana i sedam noći — reče Primorac više u šali. Bata-Laza izvadi cigarete, te ponudi Primorca i još nekoliko ranjenika, koji se behu i neprimetno stvorili uz njih, da čuju priču Primorčevu. Najzad i bata-Laza zapali cigaretu, te pošto se ugodno namesti na Primorčev krevet reče: — E, ded’ sad možeš. Primorac povuče dva tri dima jače, zatim se iskašlja u otpoče: — Posle bitke na Prepolcu, Turci se sa znatnim gubitcima povukoše.Iskupismo se u gomilu, pa bogami i od naših je falilo prilično.Odmah sam primetio, da nam fališ ti i Teodosije. — Bog da mu dušu prosti! — upade bata-Laza — on je bio teško ranjen, i kako sam čuo, umro je pri operaciji u vranjskoj bolnici. - Slava mu!.. — Prihvatiše drugi i skidoše šajkače s glava. — E, pošto se malo odmorismo, — nastavi Primorac — a za vreme odmora prihvatismo se, ko je šta imao.Oko četiri sahata po podne, vojvoda naredi, da se kreće.Jesenja kiša sipi, da ne mož’ oka otvoriti.A magla se počela polako spuštati.Studen bije...Nesreća braćo...Ona strmina klizava tako, da na svaki korak dobro moraš oči otvoriti, ako misliš da se ne oklizneš i padneš.Opanci već izdali i lepo osećam kamen, kao da golom nogom gazim. — Uh, uh! — upade bata—Laza — Baš je braćo to prava nesreća. — Noć se odavno spustila, — nastavi Primorac — a mi žurno krećemo napred.Mrak, da ne vidiš ni prst pred okom.Idemo sve jedan za drugim, sve korak uz korak.Pređosmo jedan drum a vojvoda nam reče, da skrenemo desno u šumu, jer veli da je opasno drumom, mogli bi smo se svakog časa sukobiti sa turskim askerima. — E, šta vas brige, kada su se Turci bili povukli ispred vas, — primetiće jedan ranjenik — koji je slušao priču Primorčevu. — E, moj brate, na to će Primorac.Turci su se povukli ispred glavne srpske trupe, ali mi smo se udalili od ove za čitavih tri četiri sahata unapred.Nami je stavljeno u dužnost, da uhodimo Turke.Da tačno ispitamo položaje, kamo su se oni utvrdili i da o svemu tome izvestimo glavnu našu trupu, koja je istina dosta žurno nadirala napred, ali pri svem tome, morala je biti oprezna, kako je ne bi Turci kakvim prepadom iznenadili.Neznam koliko je moglo biti sati, ali sam umor počeo osećati.A umor sam primetio i na onom što je išao preda mnom.Istina on je slabiji i po građi od mene, te je poče već i potklecivati i dah umora njegova sam mogao jasno čuti.Kad dođosmo na jednu čestinu, vojvoda poluglasno i zapovednički reče: — Stoj! — Voljno!.. — reče vojvoda, a sam pošto pripali kremenom cigaretu, sede na jedan ogoreli panj, koji je stojao na sred čistine. Poskidasmo torbe, položismo na tle i posedasmo jedan uz drugog. Vojvoda izdade naredbu, ko će da stražari i ostalima reče da mogu otpočinuti dok zora ne zaplavi. Ja pošto popuših cigaretu, podavijem torbu pod glavu, pušku prigrlim i legnem.Kamen prostirač, i suro i kišnovito nebo pokrivač.Istina u početku mi beše teško, al’ ovoga mi puta to je bila sasvim obična, domaća postelja. — To je navika — upade bata — Laza. — — Nazeb i umor, savladaše me — nastavi Primorac — te prosto nisam ni osetio da žulji onaj šiljkasti kamen, koji je ovoga puta zamenuo meku postelju.Ne potraje dugo i ja sam braćo, tako slatko zaspao, kao nikad do sad.Čini mi se da ni dobar sahat’ nisam spavao, kad odjednom trže me iza sna snažni zapovednički glas vojvode: — Ja se trgoh... i gurnuh druga koji je bio tik uz mene.E, ne znate braćo, kako mi ga je bilo žao probuditi. — A zašto? — upitaše slušaoci, tako složno, kao da je pitanje iz jednih usta izašlo. — Kako zašto,— reče Primorac. — Vi nemate pojma kako je taj slatko spavao, da sam se ja sam naslađivao njegovim snom.A pored toga znam kakve je sve jade i nesreće preturio preko glave.Ovaj se trže, protegli i ustade.Kada smo bili svi na nogama, vojvoda izda naredbu: — Polazi! I mi krenusmo dalje. Jutro hladno.Studena kiša neprestano sipi, da ti se, misliš, srž u kostima ledi.Posle jednoga sahata hoda kroz šumu, na istoku zora zarudi.Jutarnje plavetnilo beše vesnik da se deli dan od noći. Počelo se razviđavati. Prođosmo kroz jedan čestar i izbismo na jedan poširi drum.Po naredbi vojvodinoj ovde zastadosmo.Vojvoda odjednom leže na zemlju i prisloni uho.Ne potraja dugo, on se diže a na licu mu se moglo primetiti, da se nešto ozbiljno sprema.Okupismo se u polukrugu oko njega. — Topot se čuje, — reče vojvoda — sigurno je turska konjička patrola.Dok je ranije, neka svaki zauzme busiju.Pre moje puške, ni jedan da ne pali.Kada budem ja opalio, to neka je znak za brzu paljbu.A dođe li do nužde, ona trojica, koji budu najbliži neprijatelju nek’ upotrebe bombe.Jeste li me razumeli? — Jesmo! — odgovorismo kao po komandi u jedan glas. — A sad u ime Boga — tu se vojvoda prekrsti što i mi učinismo — zauzimaj položaj!.. U trenu oka razmilesmo se po onom stenju.Ne potraja dugo i mi smo se bili dobro i ugodno smestili.Položaj za nas ne može biti bolji.U toliko za neprijatelja gori.Drum je ostao od nas bar za trideset metara dole. Konjski topot bivaše sve jasniji... Dan se zabeli... Na savijutku druma, odjednom se ukaza jedan turski konjički eskadron, koji je jurio u lakom kasu.Ja ogledah moju brzometku i spremim „na gotovs“. Srce mi poče jače da kuca... Kada se približiše na dvesta metara, vojvodina brzometka odjeknu, a jedan se turski konjanik stropošta iz sedla.Odmah za njom odjeknuše i sve naše kao po komandi... Desetak turskih osedlanih konja ostaše praznih sedala.Mi osusmo brzu paljbu.Turci behu iznenađeni i zbunjeni. Ne potraja dugo i oni sjašiše s konja i u zbijenoj gomili, halačući, jurnuše u pravcu k’ nami.Mi upotrebismo ovu priliku i vanredno brzom paljbom, prosto smo ih kosili. No, ipak, oni nam se dosta brzo približavahu.Kada behu došli na četrdeset metara od naših položaja, behu prepolovljeni.Na licima si im mogao videti neki divlji strah, koji ih je baš gonio napred. U tako kritičnom momentu, iza busije izlete Blagoje Prizrenac.Ti ga Lazare poznaješ, — reče Primorac, obraćajući se bata-Lazi. — Kako ne bih znao — reče bata-Laza — onaj crni, sa onim velikim obrvama... — E, jes’, taj! —potvrdi Primorac. — Izlete Blagoje iza busije i zavitla bombu, koja pade baš pred najveću gomilu Turaka. Bomba odjeknu, zemlja pod nama se zatrese, kao kad je manji zemljotres. Strahota braćo!... Taj momenat vam prosto ne mogu opisati.Samo onaj, ko je video, taj može znati kako je.Siroma Blagoje, u koji je mah zavitlao bombu, u isti se i srušio, smrtno pogođen turskim kuršumom. — Alal mu vera! — uzviknu jedan ranjenik koji je ležeći slušao Primorca. — Taj je svoj život osvetio. — Boga mi osvetio. — Nadoveza Primorac. — Odmah za ovom odjeknu i druga bomba, koja tako isto načini rusvaj sa Turcima.Ovi se zbuniše i u samrtnom strahu ustuknuše, pa boga mi se dadoše i u divlje begstvo.Videći to, mi pripucasmo još jednom, a vojvoda iskoči iza busije i gromoglasno viknu: — Juriš!... Ono nešto Turaka što je ostalo, usedoše na konje i ne osvrćući se, dade se u begstvo, na onu stranu od kuda su i došli.Pri ovom jurišu, nisam ni primetio, jednog turskog ranjenika, koji je već izdisao, i kada sam prošao pored njega, okine iz puške i rani me u desnu nogu. — Ovde Primorac zasuka nogavicu i pokaza na desnom listu ranu, koja je izgledala kao pečat u veličini dvoparca. — Istina, rana je bila laka pa mi baš nije mnogo smetala.Nekoliko dana sam se morao na pušku oslanjati i to je bilo sve. Tada Primorac podiže ćebe i leže u krevet, a na licu mu se moglo primetiti, da mu nije dobro. U licu je bio bled a usne mu pomodrile kao ono kad je čovek u groznici. — Pa šta je posle bilo? — Zapita bata Laza — što učiniste sa Blagojem?..I Turcima što su ostali?... — Blagoja sahranismo kraj druma — reče Primorac tresući zub o zub — a grob mu obeležismo prekrstivši jednu prepolovljenu vrljiku... — A sa Turcima? — upita radoznalo bata-Laza. — Pa što je mrtvo, mrtvo, ostalo da hrani gladne pse i gavrane; a što je još micalo i bilo još u životu; ti kao komita ne treba da pitaš, znaš šta rade komite s takima — da se ne muče. — Rekavši to, Primorac se uvije u ćebe, zacvokota zubi i krevet se zatrese. — A gde si tu tešku ranu zadobio? — upita ga bata-Laza. — Kod Ku-ma-no-va... — kroz cvokot zuba Primorac jedva izgovori jer ga beše jaka groznica uhvatila. U tom uđe i bolničarka, pa videći da je Primorac u jakoj groznici, zamoli bata-Lazu, da ga ostavi na miru, s primedbom: — Matija mora biti, da je mnogo govorio, kad ga je groznica uhvatila.Što to čini, kad zna, da mu je lekar savetovao, da izbegava uopšte da govori. — Rekavši to bolničarka se udali. Bata-Laza se diže, poželivši „zbogom“ svima, neprimetno je tutnuo poslednji nov dvodinarac pod Primorčev jastuk i sa suznim očima otišao iz bolnice. Posle verenja, odmah sutra još, major Žarko Veljković, Stojančin verenik, morao se ponovo u Skoplje povratiti. Na polasku svome rekao je Stojanci, da se ne brine, jer njemu je tamo dobro, premda bi — rekao je — voleo, da se od nje od onog trenutka ne odvaja. Stojanka, kum, stari svat i dever ispratili su majora Veljkovića na željezničku stanicu poželivši mu srećan put i što brži povratak. Pre polaska voza, šetali su po peronu željezničke stanice, savetujući se međusobno kad i kako da svadbu prirede. Konačan plan još nisu ni utvrdili, a željeznički vratar zvoncem objavi polazak voza.Srdačno se oprostiše i major Veljković sede u vagon druge klase.Vlakovođa trudom da signal, željeznica pisnu, para zapišta i voz se polako krenu. Stojanka je još dugo mašući maramicom pozdravljala svoga verenika, koji je stajao na prozoru svoga kupea. Nakon nekoliko trenutaka voz iščezne put Skoplja, a Stojanka u pratnji svoga kuma, stara svata i devera otišla je kući tužna i umorna. Stojanka stigavši kući, na vratima se oprosti sa svojim pratiocima, koji još rekoše, da se ne brine jer što je bilo opasnog, to je prošlo. Ušavši Stojanka u salon, raskomoti se i predade Anđi odelo da ga ostavi na mesto.Potom je sela na kanabe i duboko se i teško zamislila, a u duši joj nešto nagoveštavaše da neće biti dobro. Toga dana, pošto se nije, najbolje osećala, nije ni išla na dužnost u bolnicu. Po podne oko četiri časa, kada je Stojanka ustala — jer beše prilegla da se malo odmori i smiri — doneo je pismonoša jedno pismo. Kada joj je Anđa predala pismo, ona ga je dugo okretala i razmišljala ne bi li mogla po rukopisu poznati od koga je. Rukopis joj beše zdravo poznat, ali kao u prkos nije mogla ovoga trenutka da se seti. Najzad ga otvori.Jer to beše jedini put i način, da reši tu zagonetku. Pismo je glasilo: „Štovana Gospođo! Pre svega Vas molim, da se ne ljutite što se za toliko vreme ne javih.Iz niže navedenih razloga ćete doznati moj uzrok mome ćutanju. Od onoga dana, kada sam poslednom put bio kod Vas, u mome životu se mnogo što šta izmenulo sa zdravljem se baš ne mogu pohvaliti. A tako isto i Katarina, ta dobra srpska duša, mnogo je bila na iskušenju.A takođe i sam nisam bio bolje sreće.Na svakom koraku sam morao biti obazriv, jer sam u stopu praćen sa detektivima, koji su stekavši o meni hrđave informacije, mislili, da vršim špijonažu. Možete zamisliti, da nevin i prav čovek, može da strada i na suvu putu.S toga sam bio prinuđen da za izvesno vreme ne prelazim u Beograd, a tako isto i da svaku korespodenciju prekinem. Ovo je bio jedini put i način, da skrenem sa sebe pažnju detektiva, koji ovde hvala Bogu ima na svakom koraku. Događaji na Balkanu su me veoma interesovali i pratio sam ih iz ovdašnjim listovima, u koliko se to uopšte moglo.A za sve je ovo, kriv je onaj pseudo Veljko Orlović a u stvari Maks Rihter.Kada sam tačno o njemu informisan, ko je i šta je, tog čoveka prosto izbegavam i klonim ga se. Gospodinu Lazareviću sam pisao skrenuo pažnju na njega, kad bude dolazio u Beograd.I u Zgodnim momentu da mu odšli šalu.Mogu Vam reći, da je Katarina, pod utiskom događaja na Balkanu toliko bila oslabila, da sam se već bio zabrinuo za njezin život.U ostalom, od Vas neću da krijem, da sam se na Katarinu baš ozbiljno ljutio.I ko zna da li bi do izmirenja došlo, da bolest kod nje nije uzela jačeg maha.O samim uzrocima naše ljutnje ili bolje svađe, za sada ću ćutke preći, jer stvar je delikatne prirode. Inače, ovde nema ničega novog što bi Vas moglo zanimati. Kako Vi?..Pera i Nata?..Gospodin Lazarević, da li Vam dolazi?...I u opšte čega imate novog, uveren sam da će te mi javiti. Od sada ću Vam se češće javljati, a ujedno se nadam, da i odgovori neće izostajati. Usrdno Vam srpsko pozdravlje šalje Stojanka pročitavši pismo, neko se vreme bila duboko zamislila.Žao joj be kako Oberkneževića tako isto i Katarine, koju je ona tako iskreno volela i poštovala. Razmišljala je najviše o tome, šta je baš uzrok ljutnji, odnosno svađi između njih dvoje.I najzad ono zagonatno držanje Oberkneževićevo.I nikako joj nije išlo u glavu, kakovih stvari i to stvari delikatne prirode, može da bude među njima a da o tome oboje kriju od nje.On se ne hvali sa zdravljem a ona opet boluje i to još dosta opasno boluje.Mora tu da su mnogo dublji razlozi, nego što joj je pisao Oberknežević. Stojanka je razmišljajući, činila razne pretpostavke, ne bi li nekako mogla doći do zaključka, do izvesnosti. Pre svega je mislila, da po sredi mogu biti prsti nekoga ili neka treće osobe, kojoj ne godi njihovo međusobno poštovanje i pažnja.No, ubrzo je tu pretpostavku odbacila, kao nemoguću, jer nije poznavala nikakovu treću osobu, koja bi bila pristupačnija Katarini, od Oberkneževića. Dalje je pak mislila, da po sredi nisu kakvi lični računi.No i to je ubrzo odbacila kao nemoguće; jer poznavajući oboje, u njima nije uvidela karaktere podložene materijalnom nezajažljivošću, već na protiv, dve idealne srpske duše, koje žive za ideal u vidu srpskoga imena i srpskoga roda. Najzad joj pade neka nova misao, a koja je još najverovatnija, ali u koju takođe, nije mogla verovati. Stvar je u tome: Ona je vrlo dobro znala, da Oberknežević sa svojom ženom nema dece.Njega je pak ovo duboko tištalo.Premda, u njihovu braku, nije bilo ničega, što bi narušavalo tih, miran i spokojan bračni život. Ona se toga sećala, jer jednom prilikom joj je on to lično ispovedio; nagoveštavajući joj, da ono, što bi on najvećma voleo, a to je, da postane ocem, neveruje, da će mu se ikad ta davnašnja želja njegova ispuniti. Nadalje, u bledim potezima joj izneo, da krivica, ni u kom slučaju, ne pada na njega, već na njegovu ženu. Iz svega ovoga je Stojanka stvorila sebi zaključak, takav, da je jasno predviđala, da u Oberkneževićevu, kako porodičnom tako društvenom životu predstoje krupne promene. Iz pisma je uvidela, da Oberknežević za sada krije i ne sme otvoreno da se izjasni.I sama napomena Oberkneževićeva, da je stvar delikatne prirode, zadržala je Stojanku, da se ne umeša i da preduhitri čitavu promenu, koja predstoji u životu Oberkneževićevu. Pismo je dva puta pročitala, kako bi ga mogla što bolje razumeti. Najzad je sela za pisaći sto i posle kraćeg razmišljanja, kao odgovor je napisala Oberkneževiću sledeće: „Poštovani prijatelju! Pismo, koje ste meni uputili, primila sam i hvala na sećanju i posle toliko dugog vremena.Nemam prava da se ljutim na Vas, posle onih razloga, koje ste u pismu naveli. Moram iskreno priznati, da sam se jako čudila a ne ljutila, da se za toliko vremena niste javljali. Posle ovoga pisma, koje sam primila od Vas, odpada svako čuđenje, a ljutnje, uveravam Vas, da nije bilo. Veoma mi je žao od onog časa kada pročitah da Katarina ne stoji sa zdravljem najbolje.Takođe i Vas žalim, jer iz pisma sam jasno uvidela, da ste nesrećni.U dublje razloge vašoj nesreći, neću se za sad upuštati, jer sam stekla uverenja, da je preterano rano tu stvar temeljno i svestrano pretresati. Gospodin Lazarević, takođe, od nekog vremena nije me posećivao.I sama o tome nemam pojma. Ujedno Vam stavljam na povoljno znanje, da sam od pre tri dana postala verenicom majora Žarka Veljkovića. Dan svadbe još nije utanačen, usled prilika, koje ovde vladaju.Po vestima, koje kruže ovde, Arnauti, bar jedan deo, još ne miruje.Naročito oni u Ljumi i njezinoj okolini.No, ove vesti ne zadaju nam bogzna kakve brige, jer naša hrabra i nepobedima vojska ima načina, ima i snage da ove varvare i razbojničke pustahije jednom za svagda umiri. Moj verenik, major Veljković, bio je ovde na dopusti svega tri dana i odmah se vratio u Skoplje na dužnost.Za to je vreme bila proševina, odnosno verenje. U pogledu svadbe sve je već spremno, samo se čeka, kao što već gore napomenuh, da se urede prilike ovde kod nas. Molim Vas, da mi javite tačnu adresu Katarininu, jer imala bih da joj pišem o jednoj važnoj stvari, koja se odnosi na vas dvoje.A uverena sam, da neću učiniti nikakvu grešku u tome pogledu. Srpsko pozdravlje Vami i Katarini od Kada je Stojanka završila pismo, ona ga pročita, u nameri da vidi, da nije kakovu grešku učinila, te da je ispravi. Pošto se uverila da je u svome redu, previje ga i stavi ga u koverat i predade ga Anđi da ga baci u obližnje poštansko sanduče. Tek što je Anđa otišla, zvonce na spoljnim vratima zazvoni. Stojanka pogleda na prozor. Pred vratima je stajao mlad srpski komita u potpunoj ratnoj spremi. Na prvi pogled, Stojanka nije ga poznala. No, kada ga je bolje zagledala, u njemu je poznala Milana, brata Jovančina. Stojanka otvori prozor i reče mu da uđe, jer vrata nisu zaključana. Milan ušavši unutra, Stojanka ga dočeka na vratima sa rečima: — Ko je dobro junače?.. — Boga mi gospođo, baš nije dobro. — Kako?..Zašto?.. — upita ga Stojanka a celim telom je prođe kao neka zima. Ja večerašnjim vozom putujem u Skoplje — reče Milan — a odande u Arnautluk, da umirimo one pustahije i da pokupimo od njih oružje, koje su bili posakrivali. — Je li to sve? — upita Stojanka. - Da je to, ni po jada!. — reče Milan nemarno odmahnuvši rukom. — Nego? - Sestra mi je bolesna.To je ono što mi baš zadaje najviše brige. — Bolesna?.. — Da. — Potvrđivaše Milan. — Još od onog dana kada se kretosmo iz Skoplja sa pogreba.Kako leže u krevet, nikako da ustane. — Kako mi to niste javili! — ljutnu se na to Stojanka. — Pa sve sam držao, da će joj biti bolje, pa nisam hteo samo da vas uznemiravamo. — Pravdao se Milan a pri tome nameštaše fišekliju, koja mu se bila iskrivila na jednu stranu. — Ja sad odlazim; pa pošto nema nikoga kod sestre, dođoh do Vas, da Vas zamolim, da joj se nađete pri ruci, te da je po koji put obiđete.Nadam se, da će te mojoj molbi izići na susret. — Kako, da ne!..Žao mi je što mi do ovog trenutka nisi javio, da je kod sestre takovo stanje, — vajkaše se Stojanka. — Pođi dragi brate i junače, na svoju dužnost, koja te zove.A za sestru se ne brini.Ja ću joj biti pri ruci, ja ću je paziti i nadgledati onako isto kao da si i ti sam pored nje. — Gospođo, hvala!.. — reče Milan dosta skrušen. — Neka vas Bog nagradi za vašu dobrotu.Slušao sam da ste svojom rukom i dobrotom svud dospevali kamo je bilo potrebno milosrđe. — O, dragi moj brate, ja ne trebam zahvale.Ja smatram, da je to moja dužnost.Tvoja sestra je baš ona, koja je u prvom redu a tako isto i na prvom mestu dostojna i zaslužna moje pomoći.Njena je zasluga velika, mnogo i zdravo mnogo veća od mojih zasluga.A pored toga i ti, brat njezin, imaš zasluga u ovom oslobodilačkom ratu.A ja koja sam prožeta patriotskim rodoljubljem, osećanjem i pojmim koliko ste vas dvoje zaslužni i mnogo polažem na vas dvoje.Pođi dragi brate i budi bezbrižan, sve što mogu učiniću za tvoju sestru. — Hvala Vam gospođo, od srca hvala.Ostajte zbogom — reče Milan pruživši Stojanci ruku. — Budi srećan junače! — otpozdravi ga Stojanka prateći ga do spoljašnih vrata. Milan izišavši iz Stojankine kuće zabaci pušku preko ramena, šajkaču i uputi se ka željezničkoj stanici. Stojanka pak, ušavši u sobu brzo se opremi i očekivaše Anđu da joj naredi šta ima da radi. Taman je Stojanka bila spremna za polazak, u tom stiže i Anđa. Stojanka joj saopšti, da ima vrlo važna posla i da se neće za dugo vratiti.Ujedno joj kaže da je otišla kod Jovanke, koja je teško bolesna.A pored ovoga joj reče, da kad dođe Nata iz bolnice pa ako joj ne bude teško neka i ona dođe. — Zar nećete milostiva večerati! — upita je Anđa pre polaska. — Neću, nisam gladna — reče Stojanka uhvativši rukom za ključaonicu. — Nemoj zaboraviti da kažeš i Nati kad bude došla, gde sam i ako joj ne bude teško da i ona dođe.Jesi li razumela? — Jesam — odgovori Anđa klimnuvši glavom. — Sad, laku noć! — doviknu Stojanka Anđi zatvarajući vrata. — Laku noć — odgovori Anđa i zaključa spoljna vrata za Stojankom, koja se brzim koracima uputila Jovanci. Čika-Paja i strina-Nerandža stigoše u Beograd tačno u pola osam časova uveče. Čim iziđoše iz željezničke stanice, sedoše na tramvaj koji vozi do Slavije. U stvari, taj je tramvaj vozio samo do Vojne Akademije, jer od Vojne Akademije do Slavije pruga na tome rastojanju, baš u ono vreme nešto se pokvarila. Kad je tramvaj stigao do Vojne Akademije, tramvajski kondukter skrenu pažnju publici, da ne vozi dalje, usled gore navedenog razloga. — I odkud baš sad da se pruga pokvari! — reče čika-Paja pola u ljutnji a pola u šali, silazeći se sa tramvaja. — To nije dobar znak, Pajo! — nagoveštavaše strina-Nerandža. — E, nije nego! — odbrecnu se čika-Paja. — Što ti je žena.Odma ti ona nađe da zanoveta i vrača.Pruga je pokvarena te pokvarena, pa bili mi tu il’ ne bili. — Samo pazi dobro, što ti rekoh, — uveravaše ga strina-Nerandža — neće biti dobro.Pazi pa ćeš se i sam uveriti.Ja se do danas još nisam nikad prevarila, pa mislim, da se i ovoga puta neću prevariti. — Ta ćuti molim te, šta trabunjaš koješta.Već vi ste žene posisale svu Solomunovu mudrost. — Ljutnu se čika-Paja i otpljucnu onako preko kamiša. — Hajd’ dobro, neka bude kako ti kažeš, al’ pazi dobro što ti ja kažem, da neće biti dobro, — i po treći put ga uveravaše strina-Nerandža.— Posle ćeš se i sam uveriti, da ja imam pravo.A svi su ljudi taki kao ti.Neće dati ženi zapravo, sve dotle, dok naposletku ne udare glavom o duvar. — Ta, ćuti, kad te lepo molim!Nemoj ti meni tu naslućivati kojekakve budalaštine.Ja u vračbine ne verujem — ljutnu se jače čika-Paja i opruži veće korake, tako, da je strina-Nerandža morala sve potrčkavati za njim, kako bi ga mogla sustići. Kad su došli pred Stojančinu kuću, moglo je biti već oko osam časova. Prozori behu zastrti teškim štofanim zavesama, te se nije moglo videti, da li je soba osvetljena ili je mrak. Strina-Nerandža je već izmahnula rukom, da kucne u prozor, no čika-Paja joj zadrža ruku sa napomenom: — O, maj!...Ta nemoj biti tako prosta.Gde bi lupala u pendžer, kad znaš da po gospodskim kućama ima zvonce i samo prstom pritisneš, a ne na pendžer lupati.To čine samo prostaci, koji ne znaju varoškog reda. — E, gle ti njega, od kad si se ti tako pogospodio, pa da znaš kako se treba vladati i ponašati po velikim kućama? — dobaci mu podsmešljivo strina-Nerandža. — Ta valda sam bio soldat, pa znam i ja za varoški red. — Odgovori joj čika-Paja likujući što je ubedio i što je uverio, da on nije čitav svoj vek proveo samo na selu. Posle ovoga čika-Paja ode do vrata, kresne palidrvce, da bi mogao videti ono dugmence što se pretisne. Posle kraćeg traženja, najzad ga nađe i pretište. Zvonce zazvoni a odmah za tim se čuli koraci koji se približavahu vratima. — Ko je? — odjeknu glas Anđin. — Ta, mi smo. — Odgovori čika-Paja, otresajući noge pred vratima. — Ta, pa, mi smo... — ponovi čika-Paja — Zar nas ne poznaješ? — Ali ko ste vi?! — uzviknu Anđa, ovoga puta sa malo ljutnje. — Ta, pa mi... ja i moja domaćica — dovikivaše čika-Paja. — Ali ko ste?.. kako se zovete? — pitala je Anđa sa nekim nepoverenjem, ne otvarajući vrata, dok ne dobije tačnu informaciju. — O, maj, ta zar nas ne poznaješ!? — odgovori čika-Paja takođe sa malo ljutnje, s toga, što ga Anđa i po glasu nije poznala. — Oprostite!..Sad je mrak, a u mraku nikoga ne poznajem, dok mi tačno ne kaže svoje pravo ime i prezime. — Ta, devojko nemoj biti luda, zar ne poznaješ čika-Paju i strina-Nerandžu?! — Ta zar nas Anđo, dušo, ne poznaješ — uzviknu strina-Nerandža. — Zar si nas, devojko tako brzo zaboravila?!. — Odkud vi!? — kliknu radosno Anđa otključavajući vrata, koja behu zaključana. — Ta mi smo, otvaraj samo, nikog se prosto nemaš bojati. U tom Anđa otvori vrata, te poljubi čika-Paju i strina-Nerandžu. — E, gle ti nje, nije nas mogla poznati — dobaci čika-Paja Anđi, prekorevajući je — a da je ko drugi, poznala bi ga i po hodu a ne po glasu. — Nije boga mi, verujte čika-Pajo nisam vas znala — pravdala se Anđa. — Eh, eh, ti to samo tako kažeš — reče čika-Paja dobroćudno smejući se — al’ ja ti rekoh, da je kakav mlađi, ti bi ga i po koracima poznala a ne po glasu. — Hajde ti matori!.. — odbrecnu se strina-Nerandža na čika-Paju, koji je po njezinom mišljenju, već hteo da pređe granicu učtivosti. — Nije ona tvoj vršnjak, pa da možeš prid njom bubati ono, što tebi kao starijem čoveku ne priliči. — Eh, šta misliš, pa nisam ja baš tako ništa strašno rekao — branio se čika-Paja ulazeći u sobu. — A gde je gospođa Stojanka? — upita strina-Nerandža, osvrćući se po sobi. — Baš pre jedno pola sata otišla je kod jedne bolesne gospođice da je poseti — odgovori Anđa. — A Nata? — upita čika-Paja. Na ovo pitanje Anđa pogleda na veliki zidni časovnik, koji pokazivaše četvrt na devet. — Tek što nije došla. — A gde je? — upita strina-Nerandža. — U bolnici. — Zar tako dugo!? — primeti čika-Paja i zavrte sumnjivo glavom. — Nemojte se čuditi.Ona je danas dežurna, pa s toga, je danas tako duže se zadržala. — E, to je onda šta drugo! — reče čika-Paja odahnuvši malo i spusti torbu s leđa i posadi se na jednu stolicu, koja je stojala pored samoga stola. Još se ne behu strina-Nerandža i čika-Paja čestito ni izduvali od penjanja uzbrdicom, što svima to teško padaše, a zvonce zazvoni. — To je Nata!.. — uzviknu radosno strina-Nerandža, a iz očiju si joj mogao pročitati njenu neobičnu radost. — A možda je i gospođa Stojanka, — nadoveza čika-Paja, vadeći lulu i duvankesu. — Sad ćemo odmah videti — reče Anđa istrčavši da otključa vrata. — Ta Pajo, čoveče!..Valjda nećeš tek i ovde pušiti taj krdžan, da smraiš sobu — prebaci mu strina-Nerandža, videći ga, da je izvadio lulu i duvankesu. — E, hajd neću, ta ti znaš bolje reda nego ja, i ako nisi bila soldat — reče dobroćudno čika-Paja ostavljajući lulu i duvankesu. U tom se otvoriše vrata, a na njima se ukaza Nata, koja kad je spazila svoje roditelje zbunila se od radosti, pa nije znala kome prvo da poleti u zagrljaj. — Čedo moje lepo!.. — uzviknu strina-Nerandža poletivši joj na susret; zagrlivši je obasipala je poljupcima i vlažila je toplim suzama radosnicama.I ko zna dokle bi ta ceremonija ljubljenja i pozdrava trajala, da nije čika-Paja prekratio rečma taj prizor: — Ta pusti, dete Nerandža!..Šta si je okupila cmakati. Tek posle ove primedbe strina-Nerandža pusti Natu, koja priđe čika Paji i poljubi ga u ruku; na što je ovaj samo pogladi po glavi rekavši joj: — Živa bila i srećna!.. — A zar je nećeš bar jedared poljubiti reda radi — prebaci mu strina-Nerandža napućivši usta, a time je htela da da vidno maha njenom negodovanju. — Ta mani ženo, ti si je i za mene izljubila — reče čika-Paja. — Nema ljubavi materinske nigde — po tom zagrli Natu i duboko i gorko zaplaka. Nata je ovim rečima materinskim bila ganuta, a pored ovih i suze strina-Nerandžine uticahu i na Natu, koja se razneži te i ona se zaplaka i zajeca: — Slatka moja mati!... — naslonivši se na grudi strina-Nerandži. Anđa koja je gledala ovaj prizor, takođe je bila ganuta, oči joj zasvetliše i za malo da i ona prolije suze, no da bi ovo sprečila izašla je napolje; jer je bilo sramota od čika-Paje, koji se u ovom trenutku nije znao naći. Da bi promenuo situaciju čika-Paja, pošto se iskašlja, prekide tišinu, koju ispunjavaše jecanje i plač matere i kćerke. — Sad nek’ je dosta!..Bar ti Nerandža nisi mala. Na ove reči čika-Pajine, Nata se podiže sa materinih grudi, privuče stolicu i sede tik uz strina-Nerandžu, koja je za to vreme brisala vlažne oči, koje još behu pune suza a koje nije mogla lako zaustaviti. — Ta valjda sam ja otac, valjda i ja ima ljubavi prema svom rođenom detetu.Al’ šta ćeš mi smo muški tako tvrda srca a još tvrđi na suzama.A baš i ne priliči nama kao ženskima da plačemo, pa bilo to od radosti ili žalosti — pravdaše se čika-Paja, na onaj umor koji je pao od strane strina-Nerandžine. — Jaoj, mati je mati i reče strina Nerandža duboko uzdahnuvši. — Ta, ćuti ženo, šta si tu vazdan uzela uzdisati.Valjda nismo ovamo došli na pogreb, već na veselje, ako Bog da. — Prekide je čika-Paja a izraz mu lica kazivaše neku ljutnju i nezadovoljstvo prema strina-Nerandži. — Da, znamo ima baba pravo — upade Nata — govorimo o čemu drugom, šta ima novo u selu?Kako naši?! — The, onako, ostalo sve po starom dete moje — odgovori joj čika-Paja tarući ruku o ruku. — Ta ima i novoga — dopunjavaše strina-Nerandža — al’ u ovaj par, dete moje, ne mogu svega ni da se setim. — A gde je gospođa Stojanka? — upitaće čika Paja posle kraće počivke. — A zar nije ona kod kuće? — iznenadno pogleda Nata oko sebe- U taj mah uđe i Anđa. Na pitanje Natino, Anđa je odgovorila gde je gospođa otišla, napomenuvši joj i ono, što je i polasku gospođa rekla. Kada je Nata čula vest o Jovančinoj bolesti, u trenu oka se bila snuždila i sneveselila, iako je trebala da bude vesela i raspoložena, zbog dolaska njezinih roditelja, koji ujedno dođoše da privedu kraju davno željenu njezinu nadu. Nata je neko vreme stajala zamišljena.U sebi je razmišljala, da li da ide kod Jovanke, kamo je otišla i Stojanka, ili pak, da ostane kod kuće zbog dolaska njezinih roditelja. Najzad je i sama uvidela, da nema smisla da ostavi roditelje, možda bi ih ovim uvredila. — Kako Pera?...Je li što bolje sa zdravljem?... — upita čika-Paja Natu, koja je u ovom trenutku se beše nešto duboko zamislila. Ove reči trgoše Natu iz misli, u koje beše utonula. — Pa, nešto mu je bolje.No pre tri dana je zahladnio i lekar je rekao, da će morati ležati najmanje još tri nedelje u bolnici.To rekavši Nata, duboko uzdahnu i otpusti glavu zabrinuta i snuždena. — Još tri nedelje!... — začudi se strina-Nerandža, a po tom i ona uzdahnu i otpusti glavu sa izrazom nezadovoljstva. — Uvek mora da ima neke smetnje — ljutnu se čika-Paja. — Samo trošak za troškom.Bar da smo znali ne bi sad dolazili, dok on sasvim ne ozdravi. — Eto, jesam ti kazala da ne će biti dobro — nadoveza strina-Nerandža, likujući što je svog muža uverila, da je ona imala pravo, kada je predvidela nesreću silazeći sa tramvaja kod Vojne Akademije. — Vidim da imaš pravo, na našu rođenu nesreću — dobaci joj čika-Paja i ustade sa stolice i priđe jednoj slici koja je visila o zidu i zagleda se u nju sa velikim interesovanjem. Kada je Nata čula, da se čika-Paja ljuti zbog dolaska, odnosno zbog uzaludnog troška, došlo joj teško i oči joj se navodniše. U duši je osećala neki neizmerni teret; a taj je teret dolazio otud, jer je smatrala da njezin otac nema ljubavi prema njoj, prema jedinčetu svom.Očito je bar ona uvidela, da on žali i neznatne troškove gde je u pitanju njezina sreća — njezin život i budućnost.To ju je duboko uvredilo.To joj razdiraše dušu, cepaše srce, a suze, ti odlivi duševne bure — navalice poleteše... Da bi prikrila suze okrete glavu na drugu stranu.Kada oseti, da će već i jecanje nastupiti, što bi je odalo, ona u trenutku oka izađe napolje, a u predsoblju dobro uho moglo je čuti prigušeno, teško i gorko jecanje Natino. Strina-Nerandža je ovo primetila i nakon kratke počivke je izašla za Natom. Čika-Paja je još neko vreme stojao gledajući u sliku, a potom se povrati na svoje mesto kod stola, podlakti se na sto i upre bludeći pogled u jednu tačku zida. U predsoblju je strina-Nerandža zatekla Natu, koja nije mogla da zaustavi suze.Šta više, kada je strina-Nerandža počela tešiti, Nati se još više ražali i gotovo glasno zavati prislonivši glavu na majčine grudi: — Jaoj, slatka nano!..Mene baba mrzi!.. — Po tom se još više pripije uz strina-Nerandžu, koja ovoga puta oseti istinski teret deteta svog, te i sama ne mogavši uzdržati suze koje joj se niz obraz kotrljahu, zaplaka se i kroz suze prošapta: — Ne mrzi čedo moje, ne mrzi. Kada su se primirile, strina-Nerandža na dugačko i na široko objasni Nati, da je otac ne mrzi, već je čovek štedljiv i vodi računa o svakoj krajcari.I da nije takav od mladosti svoje ne bi stekao onaj kapital koji danas imaju. Na ove se reči Nata primirila i stekla je uverenje, da njen baba nije onakav, za kakvog je držala.S toga je u sebi, sama sebe prekorevala što je i za časak posumnjala u očinsku ljubav, svoga oca, prema njoj. Još ne behu razgovoru učinile kraj, a čika-Paja otvori vrata od sobe: — Nerandža!.. — Čujem — odazva se strina-Nerandža i ustade sa stolice. — Ja sam umoran, a i vreme je već, valjda nećemo čitavu noć presedeti. Na ove reči Nata skoči i ode u spavaću sobu i odmah se natrag povrati. — Babo, Anđa je krevet namestila, možete se skinuti i leći. Čika-Paja napuni lulu, sa strina-Nerandžom progovori još nekoliko reči, zatim poželivši im „laku noć“, ode u spavaću sobu. Strina-Nerandža i Nata su još dugo sedele i razgovarale sve dotle, dok i strina-Nerandžu ne savlada umor i san, te se rastadoše oko dva sata po ponoći. Ujutru oko pet časove zvonce na kapiji zazvoni. Anđa je već bila na nogama. To beše Stojanka, koja se vraćala od bolesne Jovanke, kod koje je čitavu noć provela. Od Anđe je dočula, da je došla strina-Nerandža i čika-Paja.Ujedno je protumačila sebi, da je to bio uzrok, zbog kojeg Nata nije došla kod Jovanke, premda joj je ona po Anđi to poručila. Kada poustajaše, Stojanka ih je kao obično usrdno predusrela.No, ujedno se izvinila, da je umorna, jer čitavu noć nije oka sklopila, te neće moći da im pravi društva do bolnice u kojoj je ležao Natin verenik Pera. Oko osam časova Strina-Nerandža, čika-Paja i Nata krenuše u bolnicu.Stojanka pak, umorna od nespavanja, pošto je naredila Anđi šta treba da radi, ode u spavaću sobu da se odmori. Kad stigoše u bolnicu, zatekoše Peru u dosta rđavom položaju.Usled bolova čitavu noć nije oka sklopio, a to mu se moglo primetiti po crnim kolutovima ispod očiju. Premda se nije dobro osećao, ipak, kada ugleda ovake mile goste, prikupi svu svoju snagu, gradeći se, da mu baš nije tako teško. — Pa šta bi to s tobom sinko? — upitaće ga čika-Paja posle uobičajenog pozdrava. — Ta, eto, malo sam zahladnio — reče Pera malo se osmehnuvši, a dobro oko moglo je zapaziti, da mu taj osmeh nije išao od srca. — Ju, rano moja, trebao si da se čuvaš — prihvati strina-Nerandža — sa bolešću nije se baš ni šaliti.Pa kako, je li što bolje? — Za sad hvala Bogu bolje je — odgovori Pera a potom se uvije u guber, koji je prilikom pozdrava bio odbacio kraj sebe. Strina-Nerandža izvadi iz torbe ponude, koje je bila usput kupila i dade Peri. Posle toga sedeli su strina-Nerandža i čika-Paja još dobar sat u razgovoru sa Perom, a po tom se digoše i oprostiše se i udališe iz bolnice, uz napomenu, da čim prezdravi, da im javi kako bi znali da se pripreme za svatove. Nata ih je ispratila do željezničke stanice. Usput im je prebacila, da nije u redu da odu tako a da se ne jave gospođi Stojanici.Još im je napomenula da će i gospođa Stojanka čekati na ručak i da se ona naročito bila spremila. Istina strina-Nerandža je bila voljna da učini Nati po volji a ujedno i da ne uvredi gospođa Stojanku, koju ona voli i poštuje. No, čika-Paja se nije dao ni osoliti. — Ta je si li ti ženo pri sebi! — Ljutito je dobacio čika-Paja strina-Nerandži, koja mu je celim putem od bolnice pa do željezničke stanice jednako nabijala uši, kako nije red i kako nije lepo da tako odu a da se ne jave gospođi Stojanci. — Ja mislim da sam pri sebi i znam šta je red — odgovorila mu je strina-Nerandža. — Ti znaš šta je red!.. — Nastavi čika Paja još ljuće — zar nije dosta što nam dete drži već toliko vremena pa sad još i mi da joj svakog časa dosađujemo. Na ove se reči strina-Nerandža umiri a i sama je bila uverena, da čika-Paja ima pravo i da su njegove primedba i postupak sasvim umesne. Čika-Paja ode na blagajnu da izvadi karte a strina-Nerandža ostade sa Natom u poverljivom nekom razgovoru. Kad je čika-Paja izvadio karte i još nekoliko reči progovorio sa Natom u ime oproštaja a vratar zazvoni i objavi polazak voza. Nastade uobičajeno grljenje i ljubljenje u ime oproštaja između matere i kćerke, a po tom Nata priđe čika-Paji i poljubi ga u ruku, a ovaj je pogladi po glavi i reče: — Živa bila!...Pozdravi gospođu i reci joj da se ne ljuti što ovako odlazimo, al’ nas je već stid da joj dosađujemo, pa to nas je i nateralo da ne svrćamo kod nje. Iza ovog čika-Paja izvadi iz unutrašnjeg džepa od prsluka novu banknotu od dvadeset kruna i pruži je Nati s rečima: — Evo, nek’ ti se nađe. Nata posle kraćeg ustezanja najzad je primi. Na ponovni znak, da se voz kreće strina-Nerandža i čika-Paja se oprostiše od Nate i trčeći odoše i sedoše u vagon treće klase. Ne potraja dugo, željeznica pisnu i krete put Zemunu.Nata je ostala na peronu željezničke stanice suznih očiju.Udalila se sa perona tek onda, kada je željeznica protutnjila preko savskog mosta put Zemuna.... Kada su četiri balkanska saveznika objavili rat Turcima, zarad oslobođenja svoje potištene braće ispod vekovnog ropstva turskog, u to doba između Srbije i Bugarske postojali su najprijateljskiji odnosi. Bar Srbija sa svoje strane, to svoje prijateljstvo je i vidno je ispoljila, kada je svoju drugu armiju, koja stojala pod komandom srpskog đenerala Stepe Stepanovića poslala u pomoć Bugarima. Istina, u savezničkom ugovovu ta pomoć nije predviđena kao i ostale pomoći u hrani, municiji i novcu u čemu je Bugarska bila oskudna. No, Srbija kao iskrena saveznica, nije htela svoga saveznika da ostavi u bednom stanju, nespremna za rat, već mu je izašla na susret koliko god su joj njene sile i snaga dopuštale. Tek kada je rat objavljen, bugarski generalštab je naknadno i preko ugovora zatražio od Srbije tu vanrednu pomoć, koju im je Srbija obilno, onako iskreno i bratski pružila. Po objavi rata, armija đenerala Stepe Stepanovića, koja je brojala preko četrdeset hiljada ljudi drugoga poziva, imala je zadaću, da preko Bugarske kod Krive Palanke upadne u Tursko zemljište.Odavde da nadira prema Ovčem Polju, gde se imala sastati sa prvom armijom koja stojala pod komandom prestolonaslednika Aleksandra. Ratni je plan bio takav, jer se kao sigurno držalo, da će odsudna bitka biti na Ovčem Polju.To jest, odsudna bitka između turske vardarske i srpske vojske. Turska je svoju vojsku podelila na tri glavna bojišta i to: trakijsko, prema Bugarskoj; vardarsko, prema Srbiji i Crnoj Gori i epirsko prema Grčkoj. No, Bugarska bojeći se da neće moći da odole turskoj sili, računajući, da će Turci najveću silu izbaciti prema njoj, zato je hitno zatražila pomoć od Srbije za opsadu Jedrena. Pošto je đeneral Stepa Stepanović kod Krive Palanke prešao tursku granicu, razbio je Turke i potisnuo ih na jugozapad.I taman ih je počeo uspešno goniti ne dajući im oka otvoriti, dobije nalog od vrhovne komande da promene front, to jest, da sa svojom armijom krene na istok ka Jedrenu u pomoć Bugarima. Istina, starom đeneralu Stepi ova zapovest nije baš godila, da u takom trenutku, kada je uspešno gonio Turke, da ih napušta i da kreće drugim pravcem. No, kako vele, interes opšte stvari je to zahtevao, i on se povinovao pretpostavljenoj vlasti. Kada je đeneral Stepa stigao pod Jedrene, on se sa svojom armijom stavi na raspoloženje bugarskom đeneralu Ivanovu, glavnokomandujućem opsadne vojske pod Jedrenom. Armija đenerala Stepe zauzela je položaje severo-zapadno od Jedrena, gde behu najveća i najjača utvrđenja ovoga najmodernije utvrđenoga grada. Položaj srpske vojske je bio vrlo nezgodan.A pored ovoga i samo vreme, ona hladnoća, kiše i mrazevi otežavahu i onako teški položaj srpske vojske, koja dođe u pomoć svojoj braći Bugarima. Vojnici su stanovali u iskopanim zemunicama zastrtim sa nešto slame, samo da se mogu skloniti od vlage i nezgodna vremena. Već je četvrti mesec, kako srpska vojska pod Jedrenom stražari i čuva neprijatelja ne dajući mu da se makne, ocepivši ga od ostalog sveta, hoteći time da ga glađu primora na predaju.Po oceni stručnjaka Jedrene beše neosvojiv grad i svaka kap prolivene krvi bila bi uzaludna, pomišljajući, da ga na juriš i snagom zauzmu. Četiri meseca srpska vojska stražareći mrzne, propada i upire svoje poglede na gordi i utvrđeni grad Jedrene. Istina, iako je srpska vojska bila u vrlo rđavu položaju, no ipak je ona to sve sa malo muke upravo junački i srpski snosila.Pred sobom je imala cilj, da pokaže svetu, toj modernoj Evropi, da nema one tvrđave, koju je čovečija ruka stvorila, a da je ne će srpski vojnik bilo kojim načinom osvojiti ili prinuditi na predaju. No, priznati se mora, da je bilo i žrtava.Vlaga i nazeb prouzrokovaše neke bolesti, koje stadoše glava mnogih srpskih vojnika, koji dođoše braći Bugarima u pomoć, a koji im se kasnije nedostojno zahvališe. Pored svoje požrtvovanosti, srpski vojnik je plemenit i u stanju je da popije mnogu gorku čašu koja mu je pružena od onoga, kome je on došao da pomogne i materijalno i krvlju svojom. Tako je pod Jedrenom desio se i ovakav slučaj: Jednom prilikom izmešali se srpski vojnici sa bugarskim i između ostalih zabava zapodenuše razgovor i o junaštvu. Bugari su sami po sebi hvalisavi, razmetahu se svojim junaštvom, navodeći njihove uspehe u ovom ratu.No i srpski vojnici ne ostadoše dužni već i oni takođe se pohvališe sa uspesima svoje vojske kod Kumanova, Prilepa i Bitolja napomenuvši, da su svi ti uspesi postignuti za mesec dana i s pravom se ponosiše, jer imađahu su čim i da se ponose. Usled toga nastade između njih manja prepirka, ne dajući jedni drugima, da je ko bolji od njih. U ovoj prepirci jedan bugarski vojnik, toliko je bio drzak, da je dobacio jednom srpskom vojniku: — Eli, bratko!..A znaješ more, što beše na Slivnica?... Ova drska napomena, od strane bugarskog vojnika, u ovo doba, duboko ga je kosnula, okrenuvši mu leđa udalio se od njega s uverenjem, da Bugarin nikad ne može mu biti brat i iskreni saveznik. Pored ovog slučaja, dešavalo se još tma zadirkivanja i zajedanja od strane bugarskih vojnika prema srpskim vojnicima, koji im dođoše u pomoć, da ih pomognu i da krv svoju proliju za njih. U drugom jednom slučaju, jedan bugarski je vojnik dobacio srpskom vojniku: — Pa što ste vi je?!..Naš ve je car kupija za jedan lev od komad. Ta i tome slična prebacivanja, doživljavali su Srbi ali su sve mirno i ćutno podnašali, jer su time uvideli, da to govori prostota i neobrazovanost bugarskog naroda, znajući, da te uvrede dolaze od gore, koji su baš bili pozvani, da taj narod obrazuju i da ga upute na stazu zbližavanja zavađene braće, koju nerodoljubivi i nepromišljeni političari izvedoše na Slivnicu. No kasniji događaji pokazaše velikodušnost i požrtvovanje srpske vojske, koja je s najvećim naporom i teškoćama uspela, da svojim neizdrživim i neprekidnim jurišima, osvoji najjača utvrđenja Jedrena, zarobivši Šukri-pašu, time prouzrokova pad Jedrena, koji predade Bugarima, kao nagradu za nanete im uvrede za vreme opsade. A vreme je, tako isto pokazalo da istina i pravda i ako su spore, ipak, na kraju krajeva pobeđuju. Neverniku na suprot onome, kad-tad predstoji dostojna kazna.A u mnogo slučajeva, sledi mu čak propast i uništenje. Kada je ono jutro fijaker dovezao obolelog Ranka Predragovića, stari Predragović i žena mu, behu se jako uplašili. Čitavu dragu noć nisu mogli oka sklopiti brinući za svog jedinca, gde je i šta je s njim. Naročito je mati bila u slutnji, da neće biti dobro, znajući da joj sin još nije izdravio, te da bi se mogao gde u društvu zadržati.A i ako je u društvu, bila je uverena, da mu to neće dobro doći. S toga je posle pola noći kada je videla da sin ne dolazi, navaljivala na svoga muža, da se obuče i da ide da ga potraži. No, Predragović kao čovek, opirao se tome, navodeći joj za razlog, da to nema smisla i da njihov sin nije malo dete te da ide da ga traži.A u ostalom joj je rekao, da on nema pojma gde bi ga mogao tražiti, osim, u noćnim kafanama, koje su po čitavu noć otvorene a to opet njemu kao ocu, ne pristoji se, da zalazi tamo i da se moguće sa svojim sinom susretne. Ovi ubedljivi razlozi donekle umiriše Predragovićku, no zato ipak nije mogla da zaspi.I sam stari Predragović je bio u sumnji i vodio brigu, no ipak se zadržao kod svojih razloga. Kada je Ranko uz pripomoć fijakeriste, stupio u sobu bio je bled kao samrtnik a čitavim telom je drhtao kao prut. Sirota mati kad ga je takova videla, pobledela je kao vosak, kroz bolni krik: — Sine?.. — izreče sav bol u duši, a po tom se zanija i da je stari Predragović, ne zadrži srušila bi se na pod. Stari Predragović ženu je priveo stolici a Ranka je prihvatio od fijakeriste, te ga je odveo u spavaću sobu u kojoj beše toplo. Ranko uz pomoć oca se skinuo i legao u krevet okrenuvši se zidu. Posle ovoga stari Predragović je isplatio fijakeristu uveo ženu i položio na kanabe, da dođe k’ sebi i da se primiri. Zatim je odmah otišao po doktora Nikolajevića, koji je bio u neposrednoj blizini. Za vreme to, kada je otišao stari Predragović po lekara stara Predragovićka je došla k sebi i otišla u spavaću sobu da nadgleda svoga obolelog sina. Jadna mati je pokušavala sve što je moguće, samo da bi mogla udovoljiti svome detetu, svome jedinčetu, koje joj beše sve na svetu.Za koga je živela, za koga njezino srce kucalo. Ranko je bio okrenut zidu i teško disao.Oči mu malaksale behu poluotvorene.I usta behu malo otvorena, kroz koja je uvlačio u sebe vazduh i time olakšao teško disanje. Mati je neko vreme stajala kraj njega, nema i ukočena.Pogled je uprla u njega, a u duši njezinoj kako je bilo, to samo ona, kao mati, mogla je znati i osećati. Najzad se naže nad njim, zamotavajući ga u pokrivač, tiho i gotovo nečujno mu šaptaše: — Ranko!..Šta ti je?Reci meni, majci tvojoj, šta te bole — a po tom joj suze grunuše i ovlažiše, bledo, kao vosak čelo Rankovo. Ranko ne otvaraše oči, samo je lako i gotovo neprimetno odmahnuo glavom, uvukao u sebe veću količinu vazduha, duboko uzdahnu i okrete se još više zidu. Predragovićka videći to, prođe je telom neka jeza sa strahom, koja je mahinalno podiže sa postelje i u trenu je istrčala na ulicu da vidi da li joj muž ide. Vreme joj se činilo dugo, zdravo dugo...Obuze je nervozno i grozničavo nestrpljenje i da je ne beše sramota, htede da poleti kao ono malo dete do kuće lekara Nikolajevića.Na muža se beše gotovo ozbiljno naljutila, što se toliko dugo zadržao.U ovakom stanju, u sebi ga i osuđivala da je nemaran, da nema očinske ljubavi prema detetu svom i još tma joj misli se vrzle u glavi, naravno da nije izostavljena i po neka oštra kritika i upućena na lekare, kako su netačni, nemarni i svoj uzvišeni lekarski poziv ne vrše onako, kako bi to trebalo. Na ulicu bi istrčala i postojala nekoliko sekunada a odmah za ovim bi se vraćala bolesniku, koga je svakoga puta pokrivačem zašuškavala. Kad je treći put istrčala na ulicu na samom ćošku ulice, ukaza se stari Predragović i lekar Nikolajević.Hod im je bio ne samo ubrzan, već su prosto potrčkavali, tako, da su na se skrenuli pažnju mimoprolaznika. No, zato ih je stara Predragovićka ipak dočekala sa rečima: — Ta gde ste ako Boga znate!?... — koje baš ni malo ne behu prijatne po lekara, jer ih je Predragovićka tako oštro i ljutito izgovarila, kao da behu namenjene sluzi ili služavki, koji se na ulici zadržaše duže vremena i ako im je gospođa strogo naručila da se žure. Lekar Nikolajević je postariji čovek, omalen i dobrodušan.Sa lica mu je čovek mogao pročitati dobrodušnost a vesele mu staračke oči govorahu, da je u mlađem dobu morao biti društven i vrlo rado viđen u svima krugovima, jer beše duhovit humorista. Da bi prikrio onu uvredu, odnosno, da bi donekle gospođu Predragovićku izvinuo pred mužem, zbog njezine naglosti i nepromišljenog ispada, reče: — Ne može gospođo brže, kad nas nega ne slušaju, otkazaše poslušnost.Ako je stalo do ljutnje, samo se na njih možete ljutiti, a na nas — nikako. — Rekavši to, lekar Nikolajević obrisa noge i uđe u predsoblje praćen starim Predragovićem. Kada je lekar Nikolajević pregledao Ranka, na njegovu se inače veselu licu, moglo primetiti, da je situacija stanja bolesnikova vrlo ozbiljna. Neko je vreme stajao zamišljen.Posle kraće pauze uze olovku i napisa recept i preda ga Preradoviću, koji ga je ispratio do vrata sa ulice. Pre rastanka stari Predragović je zadržao lekara i upitao ga: — Gospodine doktore, molim vas budite mi iskreni i recite mi otvoreno, kakvo je stanje sa bolešću moga sina? Lekar sleže rameni, a izraz mu lica kazivaše neku nepovoljnost.Znači, da se nalazio u vrlo nezgodnom položaju, pred ovako otvorenim pitanjem.Zaista je nezgodan položaj lekarev.Ako će istinu izreći i biti iskren, to će Predragovića kosnuti, šta više, moglo bi mu kao starijem čoveku donekle škoditi.Ako li pak, ne reče istinu, njemu opet kao poštenom čoveku, ne pristoji, da se služi neistinom, koju on svoga veka vazda je prezirao, a predstavnike laži, iz dna duše je mrzeo. Neko se vreme kolebao, oborene glave zabadajući svoj štap u zemlju. Stari Predragović je to kolebanje lekarevo primetio, te da bi ga izvukao iz nezgodnog položaja, u kome se nalazio lekar Nikolajević, najzad mu reče: — Recite slobodno gospodine doktore!...Vaše ćutanje me je već pripravilo na ono, što ćete reći.Ja vas molim, recite, nemojte se uzdržavati. Posle ovakog zahteva staroga Predragovića, lekar Nikolajević prestade zabadati štap u zemlju, podiže glavu a pogled upre u zenice staroga Predragovića i reče dosta hladno: — Njemu pomoći nema...Dan, dva...A u najsretnijem slučaji, ovu nedelju može izvući. — Za tim Nikolajević pruži ruku starom Predragoviću, a ovaj mu kao bolnik stište grčevito: — Hvala doktore! — Ote se iz grla staroga Predragovića.Ove dve reči odjeknuše tako tupo i prigušeno, već i one same izgovoriše čitav bol nesretna oca. Lekar okrete glavu i uputi se brzim koracima put svoga stana, kao da je hteo da pobegne sa ovog mesta, gde će za dan-dva da zavlada tuga i žalost nesretnih roditelja; za jedincem, koji im eto ispred očiju nestaje — iščezava. Predragović pak, pun tuge, skrušen i nevoljan povrati se u kuću.Na dušu mu se ovog trenutka navalio silan teret, teret oca, roditelja, koji je, eto, ovog časa čuo, da njegovu jedincu, njegovu sinu, pomoći nema.O, kako je to teško!...O, kakav je to bol!...Bol roditelja, koji ga i sami ne mogu izreći a preživljuju ga. Čovek je čovek i ostaje čovek.Kolike snage, koliko moći sadrži u sebi; za njegov organizam mnogo je — premnogo. Baš ta snaga, izdržljivost i durašnost, čoveka, baš to i čini čovekom.Zbog te njegove duševne snage i moći i jeste dostojan da se nazove gospodarem sveta. Istina, postoji u redovima ljudi i slabića, koji pod prvim udarcima duševne borbe malakšu i podležu.To nisu ljudi.Istina, to ime nose ali ga ne zaslužuju, jer oni nisu ništa drugo, već samo imitacija ljudi. Ovakve misli prostrujiše kroz glavu staroga Predragovića, koji stiže pred vrata od sobe.Razvedri čelo, osećajući u sebi moć čoveka a ne slabića.Uveren je, da je ovaj slučaj i trenutak u kome se sada nalazi, samo iskušenje, koje hoće da ga kuša da li je u istini i on pravi čovek. Pored toga, znao je, da mu je žena zdravo bolećive i osetljive duše, pa mu treba snage da i nju umiri i uteši. Još nije zatvorio vrata za sobom, žena ga predusrete sa pitanjem: — Šta je?..Šta veli? Predragović je u prvi mah bio zbunjen ovakvim iznenadnim pitanjem.No, pošto se pribrao, poluglasno joj reče: — Pa, ništa.Veli, da je zahladnio i ako se bude strogo pridržavao dijete, može mu biti pomoći... — Dakle, za sad je tako opasno! — Uzviknu Predragovićka prestrašeno tako glasno, da je Ranka probudila, koji je baš onoga trenutka bio zaspao. Predragović je zbog ovoga prekore: — Što vičeš!?Eto, sad si ga probudila, a znaš vrlo dobro, da bolesnik, kao što je on, teško dolazi do sna. — Majko! — Prostenja Ranko jetko, izbacivši desnu ruku ispod pokrivača. — Čijem sine! — Odazva se Predragovićka, priđe postelji i prigne uho uz sama usta Rankova. — Vode! — Procedi isprekidano Ranko, a dubok uzdah ote mu se iz grudi. Bio je sav u vatri. Predragovićka se već okrete da učini sinu po volji, no u tome je stari Predragović zadrža sa rečima: — Meni se čini, da mu ne bi trebalo dati vode, naročito sada, kada je u jakoj vatri.Voda bi mu mogla samo naškoditi. — Pa šta da činim?..Vidiš da je žedan. - Odvrati mu Predragovićka. — Ne treba mu dati.Šta išta zahtu bolesnici u bolesti, pa kada bi im sve učinili po volji, mnogi bi samo zbog toga platili glavom.A koliko mi je poznato, bolesnici obično zahtevaju ono, što im lekari strogo zabranjuju. — Rekavši to, stari Predragović baci pogled na sina, koji baš u ovom trenutku otvorenih očiju, beše obratio svu pažnju, da čuje šta otac i mati razgovaraju. Čuvši to, Ranko zatvori oči, lice mu se namršti i ponovo zaječi: — Majko!...Izgore mi džigerica!.. Predragovićka čuvši ovo, nije mogla da se uzdrži, već u trenutku oka izleti napolje. Predragović videći to, sumnjivo zavrti glavom a preko lica mu pređe lak i neprimetan osmejak, kao da se nečem dosetio. U duši mu je ovoga trenutka nešto odlaknulo.U mislima je bio nestaložen.Lupao je glavu, kako i na koji način da pripremi ženu za ono, što će neminovno nastupeti.Strahovao je za ženu, ako joj saopšti onako iskreno, kao što je to njemu lekar poverio; bio je tvrdo uveren, da bi i ona jadnica mogla lako i glavom platiti. Njemu je sad laknulo, jer joj je savetovao, da bolesniku ne da vode.A eto, ona sad i preko njegova saveta hoće da ispuni želju bolesnika.Ovo mu je baš dobro došlo, da kada nastupi kriza kod bolesnika, može se on kao otac pozvati i reći joj, da njezina preterana materinska ljubav, izazvala je krizu. Ne, ne, to bi bilo strašno.Kolika griža savesti bi sirotu majku mučila, zbog ovoga, da bi morala svisnuti od tuge i prekora misleći, da je ona baš i usledila sinovlju smrt, ne uzimajući kao olakšanje, da je ona to učinila iz preterane materinske ljubavi, ne dajući detetu da bude čega željan u bolesti. Pri ovakom razmišljanju Predragoviću se lice i opet namršti a obrve je spustio tako nisko, da mu se oči ispod njih ne videše. — Vode!... bolno i iznemoglo zaječi Ranko, a kroz čitavo telo staroga Predragovića pređe neka jeza. Još ne beše izgovorio čitavu reč, vrata se otvoriše a kroz njih uđe Predragovićka sa punom čašom vode. — Evo, sine, evo!...Potom mu podiže glavu i prenese čašu s vodom ustima, koju Ranko drhćući prihvati i do dna ispije. Ispivši vodu, Ranko uz pomoć majke leže na jastuk i ponovo zavali glavu okrenuvši se zidu. Predragovićka postoja neko vreme gledajući u sina a suze joj ovlažiše smežurano suho lice. Predragović ustade sa stolice, uhvati ženu za rukav i očima je pozva u predsoblje. Kad izađoše u predsoblje, Predragović joj odmah prebaci: — Što si to činila? — Kako ne bih!Zar da dopustim da mi dete od žeći umre!...Kakva bih ja mati bila, kada bih mogla da gledam da dete žedno u vatri muku muči i da ga vatra guši.Rekavši to, ostavi čašu na stolicu, duboko i gorko se zaplaka... — Što to činiš?!Nisi mala. — Utešavao je Predragović, no i njemu se oči navodiše, videći svoju ženu u očajnom stanju, u sebi je taj njezin plač protumačio, kao da je i ona sama predviđala ono što, će nastupeti. — Kako ne bih plakala! — jecala je Predragovićka. — Zar ne vidiš bolan, da će umreti!..— Ove je reči izrekla sa tako puno bola proprativši ih sa takom rezignacijom, da i najtvrđe srce moralo bi ovoga trenutka omekšati. Nastade tajac. Predragović izvadi džepnicu i ubrisa suze, koje mu se u tom trenutku niz obraz skotrljaše. Kada se Predragovićka primirila, muž primače stolicu tik uz nju. — Ženo! — oslovi je on. Ona podiže glavu i upre pogled u njega, kao da očekuje neku novost ili nešto, što bi joj uminulo bol, koji joj u ovaj mah dušu razdiraše. — Čovek je rođen da umre.I niko na svetu ne može ostati.Razlika je samo u tome, što neko pre a neko docnije svršava sa životom.To je sve u božjoj ruci.Na to treba uvek biti spreman.I je osećam kao otac, bol i teret, gledajući ga da vene — da ga nestaje.Žalost je po mene, kao oca, još i veća, što baš u ovim burnim trenutcima preživljujem to.O, kamo moje sreće, da je on sa ostalim sinovima naše dične otadžbine pao tamo, gde se raskidao petvekovni ropski lanac naše potištene braće... Predragovića se ponovo zaplaka i bolno zajeca: — Jadno moje dete!.Umreće, umreće, samo pazi šta ti kažem!.. — Umiri se!.Ne plači! — tešio je Predragović. — Kažem ti, da je sve to u božjoj ruci, kakva bi ti majka bila, da ti je otišao i poginuo u ovom ratu pa da ne znaš ni groba, ni spomena.U toliko ti može biti lakše, jer i ako umre, bar ćeš znati gde počiva... — Da je poginuo u ratu, kao majci, Srpkinji, možda bi mi mnogo lakše bilo. — Jecaše Predragovićka. — Ponos Srpkinje za svetu stvar, ugušio bi mi bol materinski.Al’ ovako, teško je gledati kako se muči a ne mogu mu pomoći. Još dugo je Predragović tešio ženu, koja je s vremena na vreme cvilela kao sinja kukavica. Već je i podne odavno prevalilo. Na jelo, niko u ovom trenutku, nije ni pomišljao. Po podne dođoše komšije, koje čuše da je Ranko teško oboleo, svako ih je tešio, uveravajući ih, da bolest nije tako opasna, i da ako se ko razbole, ne treba bolest odmah tako tragično shvaćati. Naravno, svaki od njih je govorio tako, a u sebi je sasvim kontra mišljenja bio.I pri polasku bi sumnjivo zavrteo glavom i u sebi pomislio, taj neće dugo. Oko šest časova u veče, Ranku još veća pozli.Predragovićka pošalje muža po lekara. Ovaj je pak znao, da je svaki trud uzalud, jer mu je to lekar Nikolajević otvoreno priznao.No, da ne bi ženu uvredio, a kasnije, da mu ne bi prebacivala, da je žalio da na sina utroši, gde je u pitanju njegov život.Ogrne kaput, uze štap i uputi se žurnim koracima po lekara. Na polju beše mrak, a električne sijalice čkiljiše kao fitilj u kandilu, te osvetljavahu ulicu u toliko, da se mimoprolaznici ne bi sudarili. Stari Predragović poguren, ostavljaše za sobom sijalicu po sijalicu, sitnim i užurbanim koracima je jezdio put stana lekareva, od koga ne očekivaše nikakve pomoći, bolnom, prebolnom sinu njegovom. Predragovićka je ostala kraj sina, koji se teško mučio i od bolova ječao, kao malo, iznemoglo dete. Pored nje je još ostao prvi im sused Petrović, viši činovnik u penziji.Kada je video u kakvom se stanju nalazi bolesnik, našao se u neprilici i čisto bi voleo da nije tu.Hteo je nešto reći al’ mu reč u grlu zaosta. U jedan mah htede ustati i otići, no ipak ga zadrža pomisao, da to ne bi bilo lepo, možda bi time uvredio svoje prve susede, s kojima je on tako lepo živeo. Predragovićka, koja je čitavo vreme bila nagnuta nad sinom, ovoga se trenutka podiže u nameri da koju progovori sa Petrovićem, no Ranko je pokretom ruke prizva k sebi. Ona se prigne k njemu. On pruži suhe ruke prema njoj, zagrli je i pritište joj vreo poljubac u čelo: — Majko!..Slatka moja majko!..Ja ću... umreti!.. Predragovićka se zatrese i poče grcati u suzama: — Nećeš sine!..Nećeš!.. — kroz suze isprekidano mu i prigušeno mati odgovaraše. — Ne plači majko!.. — Šaptao je Ranko. — Ne plači još!..Dosta ćeš plakati...Ti ćeš me i suviše žaliti...Ali ona... ona... — Iza ovih reči okrete glavu zidu, otpusti malaksale ruke i sam se zaplaka. Situacija je bila mučna. Petrović, koji je sve ovo svojim ušima čuo i očima video, bio je ganut do dna srca.Više nije mogao izdržati.Ustade sa stolice i kroz suze reče: — Oprostite komšinice, ja više ne mogu.Neka mu sam Bog bude u pomoći. — Po tom joj pruži ruku, poželivši joj laku noć izađe pažljivo zatvorivši vrata za sobom. — Laku noć, i hvala — dobaci mu Predragovićka, te se povrati k postelji bolesnikovoj, u nameri da sazna, upravo da joj sin objasni ko je to ona, nepoznata, koju je malo čas spomenuo. To je pokušavala, ali na svako njezino pitanje je.Ranko odmahnuo glavom, ne dajući odgovora nikakvog. U tome stiže i Predragović sa lekarem Nikolajevićem, koji je pregled obavio više formalno.No, ovoga je puta mogao sasvim tačno utvrditi, da bolesnik koliko do sutra mora svršiti. Na polasku je rekao, da ne treba ništa drugo, osim onoga, što je već ranije prepisao. U predsoblju je Predragoviću na uho šapnuo: — Nadajte se ujutru... — Zatim se pozdravi i ode ne primivši ponuđeni mu honorar. Sve do pola noći, bolesnik je ječao od teških bolova.Naizmence prizivao k’ sebi čas mater, čas oca da mu pomognu, da mu olakšaju bolove. Siroti roditelji!..Telom i dušom malaksaše bdijuću nad jedincom koji se mučio, a kome bi oni pomogli i po cenu života svojih, samo kad bi mu mogli pomoći. Posle ponoći, Ranko se primirio.Disanje mu bivaše sve lakše i lakše.Oči mu behu zatvorene, a nadimanje grudnog koša, davaše znak života. Predragovićka savladana umorom, sedeći na stolici sklopljenih ruku, beše zadremala. Predragović pak uluči ovu priliku, iziđe u predsoblje i unese sveću, koju je iz ranije bio pripremio. Oko tri časa, u daljini petli zapojaše, jutarnju pesmu budilnika. Ranko otvori oči, koje dotle behu jednako zatvorene.Pogleda u oca, koji je stajao kraj postelje, proguta pljuvačku i gotovo nečujno reče: — Vode!.. — Zatim ponova sklopi oči. Predragović tiho, na prstima, ode do stola, uze čašu i napoji sina, koji tek jedva s prsta ako je otpio. I opet nastade grobna tišina... Predragović kada oseti umor od stojanja, polako prinese stolicu kraj kreveta i sede, nalaktivši se na naslon od stolice. Kandilo, koje je visilo pred ikonom svetoga Nikole, poče puckati, treperiti i dogorevati.Taj trepet bacaše sen na ikonu i lice svetitelja, koji u ovom trenutku kao da je oživeo, sa izrazom bola i tuge, kao da nagoveštava nesreću i žalost koja će zadesiti ovaj dom. Predragović se trže iz misli u koje beše sav utonuo.Videvši da kandilo dogoreva ustade i ugasi ga. Ponovo se povrati na svoje mesto i opet podlaktivši se na naslon stolice, baci se u misli, o životu, o cilju života i ništavilu njegovu. U daljini odjeknu i drugo pojanje budilnika. Predragović se trže i baci pogled na sina, koji u ovom trenutku beše prevrnuo oči a usta mu behu poluotvorena.Jedan dubok uzdah ote se iz grudi Rankovih, a odmah za ovim otvori oči, baci pogled na oca i majku, a jedna krupna mu se suza skotrlja niz obraz. Predragović brzo uze svećicu, pripali je i prinese sinu, koji je već i poslednji ropac ispuštao sa lakim i blagim osmehom na usnama... Videći to, siromah starac zajeca a odmah za ovim lako taknu ženu po ramenu i kroz suze isprekidano joj reče: — Ustani!...Baš ovog trenutka je svršio.Ona se trže.Videći sina hladna i ukočena, baci se na nj i zacvili kao sinja kukavica... Kada se pred veče Oberknežević vratio iz kavane, bio je nešto ljutit. Naljutio se bio na društvo, u kome je to posle podne sedeo.Naravno, u društvu beše i ne Srba, koji se baš o Srbima najpovoljnije ne izražavahu. Tako na primer, neko iz društva je dobacio Oberkneževiću, da Srbi nisu baš onakvi junaci, kako ih srpske novine prikazuju i hvale.A za razlog svojoj tvrdnji je naveo, pisanje suprotnih listova. Uzalud se Oberknežević pozivao na sjajne uspehe srpske vojske kod Prepolca, Novog Pazara, Kumanova, Bakarnog Gumna i Bitolja, to sve beše malo onima, koji behu opsenjeni lažnim pisanjem, onih listova, koji behu neprijateljski raspoloženi prema Srbima i Srbiji. Toliko su terali u krajnost, da je Oberknežević morao ustati i obukavši kaput, do krajnosti ljut, dobacio im: — E, gospodo, ako vam je cilj bio da me razljutite, to ste i postigli.Ali, ako vas rukovode drugi razlozi, onda bih vam želeo, da se lično uverite o junaštvu Srbinovu! — Rekavši to, Oberknežević se bio zacrvenio kao paprika, ne reče im ni zbogom udalio se iz kavane zalupivši vrata za sobom. Kad je stigao kući, našao je pismo zabodeno u vrati. Ima već nekoliko dana, kako je sam kod kuće, jer mu je žena otišla kod tetke.Njezin odlazak je bio kao neka vrsta demonstracije, zbog neke dosta ozbiljne prepirke, koja se između njih, od neko vreme češće ponavlja. Oberknežević uze pismo, otključa vrata i pripali sveću. U prvi mah je mislio, da je pismo od žene, i otprilike mu je nagađao sadržinu i onako ljutit procedi kroz zube: — Sigurno se gospođa tetke zasitila, ili tetka sestričine. Za tim nemarno baci pismo na sto.No, slučajno spazi marku i žig preko marke, na kojoj je stojalo u polukrugu „Beograd“. Odmah uze pismo, zagleda adresu i poznade rukopis Stojančin. Na mah mu se čelo razvedri. Pažljivo je pismo otvorio a još pažljivije mu je sadržinu pročitao. Pošto je pročitao pismo duboko uzdahnu i poluglasno reče: — Boga mi, Stojanka pogađa. Neko je, vreme sedeo, premišljajući šta da čini.Kod Katarine je već prestao od nekog vremena odlaziti, jer po njegovom shvatanju ga je uvredila. Premišljajući tako, najzad je došao do zaključka, da bi trebao da ode do Katarine.Pismo mu može služiti kao razlog, ako bi mu ona što prebacila.A ujedno bi mogao ulučiti priliku, da izgladi i izravna stvar, koja je, eto otišla stranputicom. Izvadi časovnik i pogleda na nj: Beše tačno šest časove.Istina još je rano, ali zimi se ranije smrkava, te mu se činilo, kao da je već osam časova. Neko se vreme okretao, kao da je nešto tražio i pošto se uverio da nije ništa zaboravio, zapali cigaretu, dunu u lampu i zaključa vrata za sobom. Kad je izišao na ulicu, severac jače je pirnuo, te je potsetio Oberkneževića, da zakopča zimski kaput. Nakon četvrt časa stigao je pred kuću Katarininu. Nije se dugo premišljao, već čim je stigao, pretište zvonce. Za malo, čuo se ključ u bravi, vrata se otvoriše a na njima se ukaza Erža, služavka Katarinina, krupna, mlada i jedra Mađarica sa sela. Kada je Erža ugledala Oberkneževića, beše se jako iznenadila.Ona ga je poznavala kao prijatelja njezine gospođe.Ali znala je i to, da od nekog ih vremena ne posećuje.Uzrok tome joj nije poznat, no, ipak je i ona sama nešto mislila, da mora da je između njezine gospođe i Oberkneževića izbio kakav sukob ili nesporazum. — A, otkud vi gospodine! — iznenađeno izviknu Erža. — Je li gospođica kod kuće? — upita je Oberknežević. — Jeste, — odgovori Erža, nestašno prevrćući očima, veselo osmehujući se na Oberkneževića.A to je činila s toga, što je naučila, da kad god ih Oberknežević posećivao, ovaj uvek bi i po koju pošalicu dobacio Erži, kojoj je to godilo.Pa je i ovoga trenutka mislila da će je Oberknežević kojom takom pošalicom udostojiti. — Je li sama? — upita Oberknežević Eržu. — Sam je... — odgovori Erža i propusti Oberkneževića da uđe.No, ovoga joj trenutka ne bi milo i čisto se sneveselila, što je Oberknežević tako ozbiljan, jer ga ona još nikad nije takvog videla.Zaključala je vrata od kapije i otišla u svoju sobu. Katarina je baš čitala novine, kada je zvonce zazvonilo ona prestade sa čitanjem, odbacivši novine u stranu, nalakti se na sto premišljajući ko to može biti. U taj mah začu se kucanje na vrati. — Slobodno! — Odazva se Katarina, ustajući sa svoga mesta. Na vratima se ukaza Jova Oberknežević. Katarina je u prvi mah posumnjala u svoj očni vid.No, kada je Jova pozdravi sa: — Dobro veče! — i malo dublje se pokloni stojeći na pragu; tada čisto dođe k sebi i verovaše svojim očima. — Klanjam se, — otpozdravi ga Katarina lako klimnuvši glavom i učini jedan pokret, koji je sadržao značenje, da uđe unutra. Oberknežević, lako klimnu glavom i više u šali joj dobaci: — Ako je slobodno! — a u taj mah joj pogleda pravo u oči, koje Katarina u ovaj mah beše spustila.A ujedno mu je rukom dala znak da sedne. Oberknežević je bio iznenađen ovako usrdnim dočekom, te je počeo bivati slobodniji, skinuvši svoj zimski kaput, sede na ponuđeno mu mesto. Katarina uklonivši novine sa stola, sede i sama na stolicu koja je stajala na suprotnoj strani od Oberkneževića. — Imate pozdrav! — reče Oberknežević, da bi prekinuo tišinu. — Ja? — Iznenađeno upita Katarina, podignuvši obrve gledajući u Oberkneževića. — Vi, vi!Još da znate od koga. Katarina baci oči na stranu, premišljajući od koga bi to moglo biti.Nakon kraćeg premišljanja, pogleda u Oberkneževića i zavrte glavom: — Nemam pojma od koga. U tome je Oberknežević izvadio pismo iz džepa i pružio ga Katarini sa primedbom: — Nadam se, da će te po rukopisu odmah i to znati. Katarina uzevši pismo zagleda na adresu a preko lica joj pređe lak osmejak: — Od gospođe Stojanke!.. — Mnogo Vas pozdravlja, a bogami i ljuti se na Vas, što joj se ne javljate.Veli, da zna Vašu atresu, imala bi da Vam piše, u nekoj važnoj stvari. Katarina, pošto je dobro zagledala adresu, marku i poštanski žig pruži pismo natrag Oberkneževiću. — Ako je po volji možete ga slobodno i pročitati. — Reče Oberknežević, pružajući ponovo pismo Katarini. — Toliko poverenja prema meni! — dobaci Katarina Oberkneževiću, prihvativši pismo iz ruke njegove. — Ja sam uvek onaj isti, i ostaću takav. — Primeti Oberknežević, uzimajući novine, da bi time dao vremena, da Katarina pročita pismo. Katarina pažljivo razvije pismo, izvije lampu i sa velikim interesovanjem čitala mu je u sebi njegovu sadržinu. Kada je Katarina pročitala pismo, sumorno spusti ruku na koju beše naslonjena, a lak joj se uzdah ote iz grudi. Oberknežević je novine držao formalno, bez da ga je interesirala sadržina njihova, već ih je upotrebio baš za to, da bi mogao preko njih, neprimetno pratiti svaki izraz lica Katarinina, za vreme čitanja pisma. — No, kako Vam se dopada sadržina pisma? — oslovi je Oberknežević, ostavljajući novine na stranu gledajući Katarini pravo u oči. — Veoma mi je milo, kada se neko i mene seća i donekle se interesuje za moju sudbinu. — Odgovori Katarina pruživši pismo Oberkneževiću. Oberknežević bi ovakim odgovorom iznenađen i već htede, da joj ovoga trenutka iznese sve što mu na srcu leži, to jest, da joj otkrije tajnu, koju od dužeg vremena u srcu svom skriva.No, pomisao, da bi i suviše prenaglio, kao što je i nespretno se prošloga puta ponašao, što je i usledio njihov sukob, zadržala ga je i ostavio je da stvar sazreva svojim prirodnim tokom. No, pored ove pomisli, kopkala ga je i druga.Naime, nije mu se dopao Katarinin odgovor, kada je rekla: „da joj je milo, kada se i nje neko seća i interesuje za njezinu sudbinu.“ Ta mu pomisao nije davala mira nikako. Izdržavao je svoga trenutka borbu u duši, misleći, da ga Katarina htede ovim da stavi na iskušenje. Najzad, pobedi ga ona pomisao, koja ga je podsećala na uzdržljivost, upravo ona, koja mu savetovaše, da stvar još nije sazrela i da ne treba nikad ništa prenagliti. Sa rezervom se još sećao i Stojanke i njezina pisma u kome je on nazirao, da Stojanka bar u glavnome pogađa nameru njegovu. — Ako smem pitati, a gde ste Vi gospodine Oberkneževiću za toliko!? — prekide ga najzad Katarina iz misli u koje se Oberknežević bio predao. — Vrlo čudnovato pitanje, draga gospođice! — Glasio je odgovor Oberkneževićev. — — O, molim zašto? — Odgovori mu Katarina, a pri tom se upilji u Oberkneževića, kao ono sudija kada sluša odgovor optuženika. Posle kraćeg razmišljanja, upravo, posle staloženosti, Oberknežević duboko uzdahnu, uvukavši u sebe poveću količinu vazduha; trepnu nekoliko puta očima, potom otvori oči, koje upravi pravo u Katarinu i poluglasno joj reče: — Koliko se sećam, moja poslednja poseta kod Vas, toliko me je ne samo iznenadila, već upravo me je porazila.Ja Vam onoga trenutka htedoh izneti svoj osećaj, svoju dušu i srce, računajući, da ću u Vami naći eho, koji će duboko odjeknuti u duši Vašoj. — Iza ovih reči, Oberknežević je uzdrhtao a glas mu je došao tavniji i gotovo šapatom izgovaraše sledeće: — Na žalost, Vi mojem bolu moje duše ili ne htedoste poverovati, ili ga onako površno, bez ikakvog saučešća primiste; ili ga na kraju krajeva smatraste, kakvom budalastom fantazijom jednog abnormalnog čoveka...Glavno je, da ste me odbili hladno, šta više dobaciste mi takove reči, koje ne bi pristajale ni Vašem zakletom neprijatelju a kamo li meni, Vašem, po mome mišljenju, najvećem i najiskrenijem prijatelju, na čiju pomoć možete uvek s pravom reflektovati.... — Gospodine Oberkneževiću, od srca Vam hvala na pažnji, koju mi ovoga časa izvoleste ukazati a ujedno Vas molim, da sve ono, što je bilo zaboravite i da od ovoga trenutka gledate u meni onakvu žensku, koja Vas nije nikad uvredila niti je imala nameru to da učini.Istina, — pre sam u Vami gledala čoveka i prijatelja, ali onoga trenutka, mišljah, da sva pažnja, koju ste meni posvetili nije ništa drugo, do li samo mamac ili zamka za ženska srca. — O, gospođice, — uzdahnu Oberknežević — ja nemam ništa protivu Vaših psiholoških zaključaka, koji nekad i na sopstvenu štetu bivaju; no zato mi je ipak milo, da Vi sasvim trezveno shvaćate sve što oko Vas biva i da bar donekle poznajete ljude, kojima obraz, karakter i čast jedne plemenite devojke ne vredi ni koliko crno ispod nokata.Ja Vam se divim gospođice, ovo Vas u mojim očima dvostruko uveličava. Još dugo je Oberknežević uveravao Katarinu o svojim plemenitim i iskrenim namerama prema njoj, i još dugo joj je crtao nestalnost ljudsku i crtao retke iskrene i poštene duše kao što je njegova, samo da bi je jednom pridobio za svoj već odavno spremljeni plan, koji je prikrivao u duši svojoj. Najzad ustade sa stolice, uze svo] zimski kaput i obuče. Na časovniku, koji je visio o zidu izbilo je devet časova. — Gospođice, — reče Oberknežević uzimajući šešir — laku noć!..Ujedno Vas molim, da pišete gospođi Stojanci, ako ne više a ono bar dve tri reči ujedno joj javite Vašu atresu, jer iz pisma ste mogli videti, da Vam je htela da piše u jednoj vrlo važnoj stvari. — Još večeras ću vam želju ispuniti — Odgovori Katarina, lako se osmehuvši na Obrkneževića, koji joj osmeh, osmehom revanžira. Zatim joj pruži ruku, i rukovao se.No ovoga joj puta stište ruku jače, usrdnije a ujedno joj se duboko zagledao u oči, ne bi li u njima pročitao da ili ne. — Katarina, ostajte s bogom, želim vam još jednom laku noć!..Uskoro ću vam dokazati da sam čovek i na delu i ne samo na reči. Potom brzo izađe, kao da je hteo da skrije rumen koji ga je po licu oblio. Kada je izašao na ulicu, vetar je i opet duhao, no Obrknežević, koga je vatra bila obuzela, nije ga osećao, uputio se u kavanu.Usput je fićukao neku melodiju, za koju u ovaj mah ni sam nije znao gde ju je čuo. Katarina pak ostade zamišljena, razmišljajući o svemu što je ovoga večera čula iz usta Oberkneževićevih... Tek oko po noći je legla, kada je napisala pismo Stojanci, što je Oberkneževiću obećala, da će još te večeri učiniti. Već je prošlo poduže vremena, kako je Milan komita, brat Jovančin, otišao na poziv u nove krajeve; odakle će sa ostalim komitama i jednim odredom pešadije, proći kroz arnautluk, sa zadaćom da pokupe oružje od Arnauta. Te mere predostrožnosti su učinjene s toga, jer se bio proneo glas da se Arnauti kreću, naročito Ljuma i njezina okolina. A vrlo je i razumljivo što se Arnauti bune i nikako ne mogu da se pomire sa novim stanjem, u kome su se našli posle rata. Arnauti su bili za vladavine turske, obesni, razuzdani i neograničeni gospodari, čineći šta su oni hteli i kako se njima najbolje sviđalo. Taj narod je naviknut da ne radi, već da samo sa puškom o ramenu pljačka i otima od onih, koji su u znoju lica obrađivali ono malo ziratne zemlje, gajili stoku i uopšte radili da sebe i svoje izdržavaju. Turska sama po sebi je bila trula i nemoćna da stane na put ovim haramijama i zločincima; već je svoje građane ostavila na milost i nemilost ovim zlikovcima. Jednom rečju, može se reći, da su Arnauti bili za vreme turskoga režima, razmažena deca nemoćnih roditelja. Istina u svoje vreme se našao neki Džavid-paša, koji je poreklom Hrišćanin, te je preduzeo ekspediciju, sa zadaćom, da te obesne i razvratne sinove Turske umiri. On ih je bogme počeo terati u red.Palio im je sela, topovima im rušio kule i gradiće, koji im služiše za odbranu. No, kada je on već bio uspeo toliko, da ih sasvim pokori i nagna na red i poslušnost, tada iz Carigrada dođe od turske vlade zapovest, da Džavid-paša prestane sa daljim kažnjavanjem, te da ih ostavi na miru. Ovo je vrlo pojmljivo, zašto je turska vlada to učinila. Na silne proteste protivu zuluma arnautskih, turska je vlada poslala Džavid-pašu samo formalno, da bi zapušila oči Evropi.No, kada je videla, da Džavid-paša tu formalnost privodi u delo, ona brže bolje ga predupredi u tome, jer joj ipak beše žao Arnauta, na koje je ona kad-tad računala, da će joj dobro doći. Otkako se tamo zavedoše srpske vlasti, koje su zauzele stanovište, da naprave reda i poretka, kao i da se zagarantuje svakome, kako lična, tako isto i imovna bezbednost, to ovim zlikovcima i haramijama nije išlo račun. S toga su se počeli potajno dogovarati da se dignu na oružje uz pripomoć nekih, opet, kojima takođe nikako nije išlo u račun da se Srbija za stopu proširi. No, srpske vlasti bile su u tome oprezne, pa su bodrim okom pratile šta se sprema, i šta može nastupeti, s toga su nastojale na tome, da se Arnauti sasvim obezoružaju. Kao što sam napomenuo u svrhu obezoružavanja Arnauta, behu određene komite i jedan odred pešadije. Među ovima, koji su imali tu zadaću bio je i Milan komita, brat Jovankin. Iz ranije nam je poznato, kada je Milan krenuo na dužnost ostavio je Jovanku bolnu prebolnu, oslonivši se da će joj se gospođa Stojanka naći pri ruci u bolesti. Otkako je otišao svega joj se jednom javio kartom iz Skoplja, sledeće sadržine: „Draga sestro! Danas pre podne sretno stigoh u Skoplje, po podne se odmah krećem na dužnost.Mnogo mi je teško, što te ostavih u takom stanju.Čuvaj se i pazi na sebe.Docnije ću ti se opet javiti.Pozdrav gospođi Stojanci a tebe grli tvoj brat Kartu je dobila četvrti dan od njegova odlaska.A sad je već tri nedelje prošlo, a on joj se nikako ne javlja. Istina, Jovanka se posle nedelju dana ležanja malo predigla, zahvaljujući brižljivoj nezi gospođe Stojanke. Gospođa Stojanka ju je brižljivo i materinskom ljubavlju dvorila i nadgledala. Baš kada je Milan odlazio, kod Jovanke se stanje bilo pogoršalo.A to je s toga, što onako bolna prebolna morade da se rastane sa bratom svojim, a pri tome još kada dodamo, da joj je neka unutarnja misao šaputala i nagoveštavala, da se nikad više neće povratiti.Ta sumnja i strepnja uzburkaše čitav organizam bolne devojke, koja bi besumnje i podlegla boljki, da joj se ne nađe pri ruci dobra gospođa Stojanka. Videći da stanje kod Jovanke je dosta ozbiljno, gospođa Stojanka nije žalila truda i žrtava samo da spase ovu devojku, koju je ona tako iskreno, tako silno zavolela. Po čitave je noći gospođa Stojanka provodila kraj bolesne Jovanke, hrabreći je i tešeći, ulevajući joj nade na život, na skori povratak njezina brata, dižući joj duh, da je osnaži da ne klone i ne malakše. Ovo je sve bilo od silna uticaja po skoro Jovančino ozdravljenje.I naravno, da je ovo imalo uspeha, jer se Jovanka posle nedelju dana predigla. Čim se predigla, prva joj zadaća beše da ode do gospođe Stojanke, njezine dobrotvorke i da joj se zahvali na trudu koji je ona za nju uložila. Stojanka ju s velikom usrdnošću dočekala i predusrela, radujući se što je videla da je na putu ozdravljenja, a u duši je u onom trenutku osećala neko neobično raspoloženje i milinu, jer je znala, da je ona mnogo učinila za Jovančino ozdravljenje.Videla je uspeh svoga truda i nege. Toga dana ju je Stojanka zadržala na ručak, čemu se Jovanka nije opirala, ne htevši da uvredi svoju dobrotvorku. Druge, nedelje Jovanka, i ako se prilično osećala, nije odlazila u bolnicu na dužnost, jer joj je preporučio lekar, da joj je potreban odmor posle bolesti.A pored toga, bolnice se počele prazniti a novi ranjenici ne stizahu.Znači, da u bolnicama i nije bila tako velika potreba za bolničarkama. Treće nedelje prestoničke novine doneše vest, da je bilo sukoba, i to dosta ozbiljnih između Arnauta i srpske vojske, koja je imala zadaću da pokupi od njih oružje. Ovakove vesti Jovanku uznemiriše.A pored ovih vesti joj sumnjivo beše, što joj se Milan, brat njezin, za toliko vreme ne javlja. Trećega dana, od kako stigoše prve vesti o sukobu u arnautluku, dođe jedan transport ranjenika.Većina ih beše lako ranjeni. Kad je čula za ovo Jovanka, ona i preko zabrane lekareve se požuri na dužnost, a ujedno je gorela od nestrpljenja, da čuje od ranjenika što za brata.A u sebi je zamišljala, da će među ostalim ranjenicima naći i svoga brata Milana. No u tome se prevarila. Uzalud se raspitivala od jednog do drugog, ali ni jedan joj nije mogao ništa pozitivno reći. Po njezinom opisivanju kakav izgleda njezin brat, svega jedan ranjenik joj reče, da ga je video posle jednog manjeg sukoba u Ferizoviću, današnjem Uroševcu.Iza toga veli, da su krenuli u Ljumu gde je bilo i većih okršaja, ali ga od ono doba više nije viđao, jer je i on sam na tome mestu dopao rana i dalje nije ni išao. Sirota Jovanka pokušavala je sve moguće, samo da bi što dočula o svome bratu.Raspitivala je na sve strane, ali sve to beše uzalud. Čak i gospođa Stojanka je pisala majoru Žarku, svome vereniku, da on pokuša i da se raspita ne bi li što čuo o Jovančinom bratu. Istina, major Žarko je svojoj verenici odgovorio, da je učinio sve koliko je mogao, ali pozitivnog odgovora nije ni od kuda mogao dobiti.Šta više, napomenuo joj je, da ako je živ, o njemu bi se moralo znati, a njegovo je uverenje, da je morao negde u sukobu sa Arnautima poginuti. Stojanka, nije smela Jovanki svoga verenika pismo pokazati, jer se bojala, da će ovo na nju veoma hrđao uticati, a naročito kada se uzme u obzir, da još nije čestito ni ozdravila. Prošlo je već i pet nedelja, a glasa ni od kuda. Već i ranjenici se predigoše i odoše neki u svoju komandu a neki opet na kraći dopust kućama a Milana nema. Jadna Jovanka je uvidela tešku svoju nesreću i tvrdo verovaše da joj se njezin brat, Milan, njezina uteha i nada, njezin život, neće više nikad vratiti. O, kako joj to beše teško!Istina, u jedan mah se radovala kada je u sebi osećala ljubav prema domovini svojoj, pa joj za bratom ne beše tako teško, jer je znala, i ako je poginuo, dao je svoj dragoceni mladi život na oltar oslobođenja braće svoje i na oltar otadžbine svoje, kao pravi heroj i junak. No, bivali su i takovi časovi, i takovo raspoloženje duševno kod Jovanke, kada je mislila kao sestra o bratu svom, o krvi jednoj te istoj, o sudbini njihovoj, tada, u tim trenutcima joj beše teško — zdravo teško. Njezin bol udvostručavaše i ta misao, što nije znala da li je živ ili mrtav. Ako već nije među živima, žao joj beše što nije znala gde se nalazi humka i to ona humka, koja je primila za večita vremena njezina brata, njezina Milana, koga je ona tako nježnom sestrinskom ljubavlju volela. Možda bi joj uminuo bol, da je kao sestra bar to znala, pa da mu iziđe na grob, da ga sestrinskim suzama prelije, pa da mu grob — tu večnu ledenu mračnu kuću uvelog pupoljka ukrasi cvećem, jer ko će, ako ona neće — bez roditelja davno, zdravo davno ostaše — sirotani. Pri takim mislima, Jovanka se često duboko i gorko zaplakala. Vrlo je razumljiv njezin bol, bol sestre za bratom rođenim. Gospođa Stojanka je bila na čisto, da je Milan, brat Jovankin, morao poginuti i da se više ne nalazi među živima.A znala je i to, da Jovanka i ako beše Srpkinja u pravom smislu te reči, ipak je svoga brata mnogo volela.S toga ju je češće k sebi prizivala, a tako isto i sama odlazila k njoj. Jednom prilikom kada je gospođa Stojanka učinila posetu Jovanci, između ostalog joj je predložila, da bi po njenom mišljenju, po Jovanku mnoga bolje bilo, da se kod nje bar privremeno preseli.Jer veli, ne bi morala toliko trošiti.Upravo, nikakvog troška ne bi imala jer ju je gospođa Stojanka iz prevelike ljubavi htela ne izdržavati, već je imati kraj sebe sve dotle, dok sasvim ne ozdravi. Ovaj poziv je gospođa Stojanka učinila iz čiste ljubavi prema Jovanci, ne misleći da je ovim htela omalovažiti i smatrati je kao jedno obično nezbrinuto siroče. Jovanka poznavajući plemenitu dušu gospođe Stojanke, i ako je znala, da je ova poziva iz čiste ljubavi a ne iz sažaljenja, ipak je odbila taj poziv, motivišući, da kuću, u kojoj se rodila, odrasla i u kojoj je preživela dosta zlatnih a i gorkih časova, ne može napustiti.Naročito je pri tome naglasila, da ne može je napuštati u ovom trenutku, kada o bratu ne zna šta je i gde je.Jer veli, ona se nada, da Milan, njezin brat može svakog trenutka iskrsnuti, pa da zateče kuću praznu — pustu. To joj behu glavni razlozi, koji je rukovodiše, da ni za trenutak ne napušta kuću. Gospođa Stojanka znajući, da je Jovanka devojka čvrsta karaktera i da ima ono svoje ja i da se ne da nagovoriti, posle ovakovih ubedljivih razloga nije mnoge ni navaljivala na nju, da usvoji njezin predlog. Još neko je vreme sedila u razgovoru o događajima i prilikama u kojima se obe u ovaj mah nalaziše.Kada se već i suton poče hvatati; gospođa Stojanka se podiže i pruživši ruku Jovanci reče: — Ostaj mi zbogom sestro!..Budi hrabra i ne malakši duhom.Iza svake nesreće dolazi sreća, iza gustih i crnih oblaka obično biva lepo vreme.A ti junakinjo moja, možeš me razumeti.A pored toga računaj i sa zdravljem svojim, jer mali i slabi duh može ubiti i najjače telo.Zato tvoj duh nije takav, već na protiv, on je jak toliko, da podigne i osnaži iznureno telo tvoje. Još jednom joj pruži ruku, poželivši joj laku noć i napomenuvši joj, da se nada da će joj sutra dan biti na ručku i ode. Pošto je Jovanka ispratila gospođu Stojanku, povratile se u sobu, sela pored stola a pred njom beše poslednja karta koju je od svoga brata dobila.Zagledavši se u nju odjednom joj grunuše suze... Baš u taj mah, kada se Jovanka gušila u suzama na vrata neko zakuca, a odmah za ovim na njima se ukaza mlad oficir. Oficir videći devojku da plače, zastade na vrati. Jovanka videći oficira trže se, obrisa suze, prikrivajući da ovaj to ne primeti. — Ako se ne varam — reče oficir — ovde stanuje gospođica Jovanka, junakinja naših dana. Ove reči Jovanku za trenut zbuniše, no, ubrzo se pribra i reče. — Da, stanuje Jovanka, koja je samo svoju dužnost prema svojoj dragoj otadžbini učinila.A onaj pridev, junakinja naših dana je suvišan i neprirodan, — reče Jovanka spuštivši glavu, a laka joj rumen obli njezino bledo bolesničko lice. — Dakle, ipak ste vi ta, koju tražim — reče oficir zatvarajući vrata za sobom.Iza ovoga joj pristupi bliže i pruži ruku s rečima: — Ja sam Milan Nikolić, po struci vaš kolega a sad rezervni potporučnik. — Drago mi je — reče Jovanka, ponudivši mu stolicu, na koju ovaj bez velike ceremonije i ustezanja primi i sedne. Posle kraćeg uobičajenog uvodnog govora, koji služi za međusobno upoznavanje, Jovanka reče: — Neka mi kolega ne zameri, ako mu stavim pitanje, da li je došao k meni kakovim poslom ili pak jedino upoznavanja radi. — Poslom poštovana koleginice, i to vrlo važnim poslom — ovo je poslednje naročito naglasio. Kada je Jovanka dobila ovakav odgovor ona pretrnu. Odjednom joj prostrujaše kroz glavu hiljadu misli koje behu tako ukrštene, da prosto nije mogla za dugo vreme da dođe k sebi. Najzad, kada se malo pribra, sedajući na stolicu tiho i gotovo nečujno reče. — Ja sam spremna čuti, šta želi ili upravo kakove mi glase donosi kolega. Milan prvo izmoli dozvolu da zapali cigaru, što mu Jovanka s primedbom dozvoli: — Ja mislim, da nema, kuće, bar ovde kod nas gde postoji stroga zabrana pušačima, da svoju strast ne zadovolje. — I ja sam toga mišljenja — dobaci joj Nikolić i pripali cigaretu. — Vi ste koleginice imali brata Milana, komitu, — otpoče Nikolić. Iza ovih reči Jovanka prebledi a celim telom je pređe neka jeza, a za tim bolno i očajno zavapi: — Zar samo imala!..Zar ga više nemam!?.. — Izgovorivši ovo Jovanki je bilo jasno šta je sa njezinim bratom, ponova se gorko, kao nikad do sad zaplače. Nikolić je ovim prizorom bio jako iznenađen, a i njemu samom beše jasno, da je on prvi glasnik, koji donosi crn glas sestri o bratu, za čiju smrt do ovoga trenutka ništa nije znala. Bio je u vrlo neprijatnom položaju. U prvi je mah hteo da je teši, no, pomisao da uteha u ovom momentu ne bi dobra i umesna bila, možda bi njome samo mogao naneti uvredu koleginici svojoj, da joj on hoće da spreči suze, koje behu namenjene bratu od sestre. Jovanka grcaše u suzama... Nikolić je bio potrešen.Suze mlade devojke teknuše ga do srca, te se i sam u ovom trenutku osećaše duboko ožalošćen. Kada se Jovanka malo primirila, Nikolić najzad joj reče: — Utešite se poštovana koleginice!..Ja pojmim, ja razumem i osećam Vaš bol za bratom rođenim.Ja upravo dođoh k vami, da Vas utešim u Vašoj prevelikoj tuzi za bratom.Ujedno vuklo me je i srce, da Vas lično vidim i upoznam se sa Vami, o kojoj sam mnogo slušao, kao čelik devojci, kao Srpkinji i junakinji; što meni, kao Srbinu i kolegi služi na čast i ponos.A uz ove razloge još jedan mnogo jači i veći razlog me je rukovodio, da Vas posetim.Upravo to beše moja dužnost i obećanje koje sam Vašem, već pokojnom bratu na poslednjem času zadao... — Dužnost, obećanje!.. — ove dve reči Jovanka izreče sa dubokim uzdahom, a potom upravi pogled u Nikolića, koji u ovaj mah izvadi iz džepa malu kutijicu, u kojoj behu zlatne minđuše i predade joj s rečima: — Ovo mi je predao Vaš brat, kada je bio na poslednjem času, zamolivši me, ako ostanem u životu, da Vas potražim i da Vam predam ovu od njega poslednju uspomenu ili amanet, sestri od brata. Jovanka primivši kutijicu od Nikolića, zagleda se u nju i ponova se gorko zaplaka... U ovako nezgodnom položaju, Nikolić prosto nije znao da se nađe.Ponovo zapali cigaretu, koja se u toku razgovora beše ugasila. Kad se Jovanka ponovo primirila, ubrisa suze podiže glavu i pogledavši u Nikolića reče: — Kolega je bio na onom mestu, gde je moj brat poginuo? — Da. — Odgovori kratko Nikolić. — A gde je to?... — upita ga Jovanka sa nestrpljenjem očekujući odgovor. — U blizini Debra...Odmah na nekoliko kilometara severno od same varoši u jednom selu.Ako se ne varam, zove se Vranište.Arnauti ga još i drukčije zovu — Dakle, tamo je — izgovori Jovanka duboko uzdahnuvši, uprevši bludeći pogled u jednu tačku zida. — Da. — Odgovori Nikolić. — Bio je dobar, valjan i hrabar ko ni jedan.Meni ga je žao.Voleo sam ga, cenio i poštovao njegov mladićski patriotski žar, kojim beše do dna duše prožet.Od smrti nikad ne zaziraše.Neustrašiv do krajnosti.Prosto je u više mahova leteo u očiglednu smrt.Divan, krasan mladić to beše. — Rekavši to, Nikoliću se dve suze skotrljaše niz obraze, za tim izvadi maramicu i ubrisa vlažne oči, koje behu pune suza. Iza ovih reči se Jovanka trže, kao iza sna pogleda u Nikolića u čijem oku vide suze, koje blistahu kao čista rosa. — Pričajte mi što o mojem bratu, kako je poginuo i šta je rekao na poslednjem času? — Reče Jovanka Nikoliću gotovo molećivim glasom. — Pričao bih Vam — reče Nikolić — ali događaj ako ću izneti verno, dosta je tragičan, pa se bojim da će to na Vas, kao sestru, dosta neprijatno uticati. — Ja Vas molim... — reče Jovanka sklopivši ruke. — Ali... — Ja Vas preklinjem, pričajte!... — uzviknu Jovanka. — Pričaću — reče Nikolić — ako mi date časnu reč, da se nećete uzrujavati i da ćete nastojati da čitav događaj saslušate hladnokrvno, da ne bi bilo posledica po Vaše i onako trošno zdravlje.Bar on mi je jednom prilikom rekao, da Vas je ostavio za sobom bolnu prebolnu. — To je istina — odvrati mu Jovanka — ali samo Vi pričajte. — Kao što napomenuh — reče Nikolić — samo na časnu reč, uz već navedene uslove pričaću. — Časnu Vam reč dajem — reče Jovanka — samo pričajte. Iza ovoga, Nikolić povuče nekoliko dimova duboko u sebe a cigaretu, koja je već bila pri kraju ugasi i ostavi u peponicu koja je bila stojala na stolu. Za tim otpoče: — Dvanaesti februar me je zatekao u Skoplju; gde sam očekivao zapovest da se krenem u arnautluk.Moj vod je sačinjavao četrdeset vojnika i četiri komita.A među ovima je bio i vaš pokojni brat... Jovanka duboko uzdahnu. Nikolić je ovo primetio, no učini se kao da ništa nije primetio te brzo produži: — Trinaestog februara po podne oko četiri časa, naredba dođe da se krećemo.Komandir moje čete, svoju je četu razdelio u četiri pravca.A ja sa mojim vodom imao sam zadaću, da preko Kačaničkog klanca pređem, pa da se spustim put Ferizovića, gde ću se sastati sa trećim vodom moje čete, a odatle ćemo udruženom snagom nadirati u Ljumu, gde je u ono doba bilo najopasnije prolaziti. Uz put smo morali svako arnautsko selo pretresati i sve što od oružja nađemo, da im oduzmemo i da isto otpravimo u Skoplje. Po selima nismo imali bog zna kakvih poteškoća, jer seljaci su po zapovesti opštinskih vlasti, donosili oružje u opštinsku kuću i sami.A pored toga smo imali poverljive ljude, koji su gotovo tačno znali, koliko koji i kakvog oružja ima u svojoj kući. Dešavalo se, da je po neki Arnautin hteo i da prikrije oružje, no kada ga mi pritegosmo, morao je da ga donese i preda. Bilo je vrlo interesantnih scena, koje sam u svoj dnevnik pribeležio, no u ovaj mah ne mogu da ih se tako tačno setim, te da vam i te pojedinosti ispričam. Sneg, pomešan kišom, pratio nas je u stopu a hladni severac nas šibao u leđa, te nas je čisto gurao napred. Usled zadržavanja po selima, čak trećega dana stigosmo pred Ferizović.Moglo je biti nekako pred veče, kada nas iznenada napadoše neki Arnauti, seljaci.Pucali su iz pušaka.Mi brzo zauzesmo busiju, te odgovorimo paljbom na njih.Neko je vreme trajalo međusobno puškaranje i u tom se spusti mrak. Na toj poziciji smo se zadržali, jer uzalud bi bilo noću nadirati i uzaludno krv prolivati.Na tome mestu postavim duplu stražu a sa ostalima se povučem na zgodniju poziciju da tamo prenoćimo. Te noći je vladala je tišina.Svaku smenu ja sam otpravljao i dočekivao.Čitavu noć nisam ni pomišljao na spavanje. U samu zoru trže nas pucanj naših stražara.U trenu oka bili smo opremljeni i pojurimo na mesto gde je bila straža. Kad smo tamo stigli, stražar mi jedan raportira, da su Arnauti pokušali još u sumraku, da se mileći po zemlji, nami prikradu, da nam zađu s leđa i da nas iznenada napadnu.No, on ih je primetio i pucao, usled čega su se povukli u svoje pređašnje pozicije. Još nisam vojnike rasporedio, kad od one strane čuo se pucanj pušaka.U prvi mah sam mislio da to Arnauti na nas pucaju, ali ubrzo sam uvideo, da Arnauti vode borbu sa protivnikom koji im s leđa dolazi.Odmah sam pomislio, da će to biti naš treći vod, koji je već stigao u Ferizović, pa videći da ne dolazimo, pošao nam u susret. Uzmem dvogled, i na moje veliko zadovoljstvo^, uverih se, da se u svome mišljenju ovoga puta, nisam prevario. Ni časa nisam časio, izvučem sablju i komandujem: Napred!... Vojnici potekoše za mnom kao jedan i za nepunih deset minuta mi se približismo Arnautima na nešto više od pedeset metara. Tu zastadosmo. Ja naredih da se ispale dva plotuna, što vojnici i učiniše. Arnauti se tom kolaču nisu nadali.Tek posle ispaljenih naših plotuna, behu prosto poraženi videći da su pali u unakrsnu vatru. Njihovi se redovi posle naših plotuna očevidno prorediše.Kad videše, da su zapali u klopku, ostatak baci oružje od sebe i digoše ruke u vis, u znak predaje. Jedan Arnautin pokušao je da pobegne a za njim se spusti jedan komita Čeh, da ga živa uhvati.Arnautin videći, da će ga ovaj vrhom bajoneta probosti, okrete se i opali iz revolvera i smrtno rani svoga gonioca... - — Siromah brat Čeh!... — uzdahnu Jovanka. — Krasan beše to dečko! — Nastavi Nikolić — Svud i na svakom se mestu isticao kao pravi junak.Meni ga je iz da duše žao. — A šta bi s tim Arnautinom? — Prekide ga Jovanka. — Njemu smo, što vele naši, otpojali za dušu.Brat Čeh je još dotle bio u životu i lepo video, kada su naša dva vojnika njegovog ubicu otpravili na onaj svet. Ovo je na njega sigurno uticalo, jer kada je izdisao, na licu sam mu primetio lak i blažen osmejak. Kada smo se sastali sa našim trećim vodom, bratu Čehu odadosmo dostojnu poštu i na tom mestu smo ga sahranili, obeleživši mu humku, koja ga je za večita vremena primila. — A zar nije bilo ranjenika? — Upita ga Jovanka. — Pa... i nije. — Reče Nikolić otežući — Sitnica!...Malo okrznutih i prokrvavljenih.To mi sami previjemo pa krećemo dalje. Zarobljene Arnaute, oteramo u Ferizović, gde smo se zadržali čitav taj dan.U njemu nismo imali posla, jer dok mi ne dođosmo, treći vod je obavio posao i bez nas. Tu smo se odmarali, a ujedno smo morali ostati zbog onih zarobljenika; koje smo toga dana u veče otpravili u Prizren. Sutra rano krenusmo u Ljumu.Da bog sačuva svakoga prolaziti ovim krajem.Gde god bacim oko svud strši golo stenje. Posle dosta napornog putovanja, najzad stigosmo u Ljumu, gde zatekosmo naš jedan odred, koji već svoju zadaću izvršio.Tu se toliko zadržasmo, koliko da se hranom snabdemo i krenemo na jug. Posle dugog i mučnog putovanja, prolazeći kroz pola spaljena sela arnautska, dospemo u sam sumrak na nekoliko kilometara severno od Debra u jedno arnautsko selo. Sve dovde, ne imadosmo nigde prepreka i sukoba.Ulazeći u selo, ne nadajući se čemu, išli smo komotno i neobzirući se levo i desno. Odjednom, iz jedne male kućice pripucaše dve-tri puške i... — I moj brat!.. — Uzviknu Jovanka bolno a po tom joj suze grunuše. — Da, Vaš brat i ja dopadosmo rana.Nekoliko vojnika opkoleše kuću, a neki nas obojicu preneše u jednu arnautsku kuću u kojoj ne beše muške glave.Meni ranu previju, a Milanu to beše nepotrebno, jer nakon pola časa je — izdahnuo. Pre nego što je izdahnuo, pokaza mi rukom na šinjel, ja ga pružih njemu, a on izvadi iz džepa tu kutijicu i pruži mi je s rečima: — Potporučniče!..Ako budeš živ, potraži moju sestru, to joj odnesi... Iza ovih reči je izgubio svest...Beše u agoniji.Izgovorio je još nekoliko reči, onako, nerazumljivih, bez smisla i veze.Poslednja mu reč beše isprekidana ali sasvim razumljiva a to je: Jovanka!... — Dobri brat moj!.. — Zavapi Jovanka. — I na poslednjem času mislio je o meni!... Neko vreme je posle ovoga Nikolić ćutao, jer i sam sećajući se onoga momenta, bio je uzbuđen i potrešen.A pored toga, nije mu baš milo bilo, da pred sestrom opisuje tragičnu smrt njezina brata. Posle poduže počivke, Jovanka se primiri i podiže glavu: — A šta posle učiniste s njim?.. — Sutra dan ujutru, vojnici ga sahraniše na kraj sela na jednom malom uzvišenju; a i grob mu obeležiše primitivnim krstićem, što su ga sami bajonetima napravili. Mene su još toga dana otpravili u Ohrid, a odatle u Bitolj, gde sam ležao u bolnici sve dok nisam ozdravio. Čim sam ozdravio, upućen sam u komandu, u Skoplje, gde sam dobio petnaestodnevni dopust i evo me dođoh k vami da dužnosti svojoj udovoljim. — Hvala Vam, od srca hvala — reče Jovanka pruživši mu ruku. Nikolić je posle ovoga, još neko vreme sedeo i razgovarao sa Jovankom o raznim događajima a kad na časovniku iskuca osam časova, diže se i oprosti se sa Jovankom, koja mu i ovog puta zahvali na učinjenoj usluzi.A pri polasku je napomenuo Jovanci, da na njegovu pomoć i uslugu može računati u svako doba.Ujedno je izmolio dopuštenje, da bi joj mogao pisati, jer veli, ljubav prema njenom bratu koju je gajio, ne može baciti u zaborav njegovu sestru. Jovanka sa ovom napomenom, bila je iznenađena a neka unutarnja joj misao nagoveštavaše nešto što i sama sebi u ovaj mah nije mogla jasno da protumači. Ljubopitstvo, ili rešavanje ovog zagonetnog zahteva od strane Nikolića ju je ponukalo i ona mu iziđe na susret davši mu tačnu atresu ulice i stana. Kada se Nikolić udalio, Jovanka je ostala sama duboko zamišljena.S vremena, na vreme bi uzimala kutijicu, izvadila minđuše i zagledala ih i odmah iza ovoga bi se zaplakala, misleći na svoga brata, koji je od nje daleko.Koji na usamljenom uzvišenju, u divljem arnautskom kraju počiva u hladnom grobu.Ta misao ju je iz dna duše potresala. Suze su joj usahnule, te već nije mogla ni plakati, a pomisao, da i ako je njezin brat tako daleko udaljen od nje ipak to nije daleko, i ona zemlja nije više ognjište i gnjezdo divljih i obesnih Arnauta, već je sada zemlja, srpska zemlja, koja će u najkraćem vremenu, kada dospu vredne srpske ruke, postati pitomi krajevi, gde će zavladati red i blagostanje sviju i svakoga.Gde će da dospe srpska demokratska kultura i prosveta, koja će od negdašnjih razbojnika i haramija, obesnih i neradećih Arnauta stvarati ljude, koji će uživati sva ljudska i građanska prava, ali će za to morati raditi i u znoju lica svoga hleb zarađivati.Jer samo onaj, koji radi, taj ima prava na život.Trutovima u lepoj košnici Srbije, nema i ne može biti mesta. Odjednom se Jovanka trže i pogleda na časovnik, na kome beše skoro devet časova. Brzo se obukla, lampu ugasila i žurnim koracima se uputila svojoj dobrotvorki, gospođi Stojanci, da je izvesti o onom, što je tako dugo držalo u neizvesnosti... Na polju beše mrak, vetar je duhao a sitna kišica je sipila.Električne sijalice su čkiljile, treperile kao da i one negodovahu zbog ovako ružnog vremena. Jovanka je po takom hrđavom vremenu žurila put kuće Gospođe Stojanke, usput s vremena na vreme spotičući se o neravnu kaldrmu beogradsku. Kad stiže pred kuću gospođe Stojanke, pretište dugme od zvonceta a odmah za ovim vrata se otključaše a na njima se ukaže Anđa, služavka Stojankina, koja propusti Jovanku unutra.... Propustivši Jovanku, Anđa je ponovo zaključala vrata. Kada je Jovanka zakucala na vrata, Stojanka, koja je u taj mah sedela čitajući novine, trže se i ustade sa svoga mesta i odazva se sa: — Slobodno! U taj mah Jovanka otvori vrata, a oči joj behu pune suza. Stojanka je odmah iz tih suza zaključila, kakav joj glas Jovanka donosi... Prošlo je već ravno mesec dana, kako su se čika-Paja i strina-Nerandža vratili iz Beograda usput su se malo sporečkali, no, tome ne treba davati mnogo važnosti, to kod starih ljudi i žena je nešto sasvim obično. Čika-Paji beše žao ne samo uzaludna troška, već i propuštena vremena.Ko poznaje naše ratare, taj zna, da oni svoju kuću ne vole ni za trenutak ostaviti samu.A naročito se ljute onda, kada je napuste usled nekog važnog posla, a u tome poslu ne požnju uspeha. Pa tako se i čika-Paja ljutio na svoj neuspeh i uzaludan put do Beograda. Strina-Nerandža mu je znala narav, pa je tu njegovu ljutnu kroz prste gledala. Za čitav mesec dana, Nata im je svega jednu kartu pisala i javila da je Pera na putu ozdravljenja i da je u velikom poslu, pošto novih ranjenika ima, koji su doneti iz novih krajeva. Jedno jutro kada ustadoše strina-Nerandža će da oslovi čika-Paju: — E, da znaš Pajo, da ćemo danas dobiti radostan glas. Čika-Paja, koji je za to vreme uvijo obojak, i ne diže glave, već onako sagnut joj malo ljutito odvrati. — A odkud ti možeš znati!?..Ti tako tvrdiš baš kao da si prorok. — Nisam prorok — nastavi strina-Nerandža — ali moj san me još nikad do sad nije prevario. — Ho, maj!.. — reče čika-Paja uspravivši se i udari nogom o zemlju u znak da je nazuo opanak i da ga dotera na nozi — ta ti bi mogla sastavljati i sanovnike kad si tako sigurna u tvoje snove. — Slušaj samo najpre da ti ispripovedam, šta sam snivala, pa onda možeš reći šta hoćeš — prekide ga strina-Nerandža malo oporo, kao da joj ne beše pravo ona primedba čika-Pajina. — E, hajd baš da čujem! — reče joj čika-Paja odobrovoljivši se, videći je da se malo ljuti, a potom uze lulu istrese je i sedne na krevetac kraj peći. — Znaš Pajo, — otpoče strina-Nerandža otežući — snivan ja, kao da smo u nekom drugom selu.Pa, kao ja i ti idemo nekom širokom stazom.A ta staza Bože, Bože, ni da je lepa i ravna da valda lepša ne može biti.I, kao ja i ti se razgovaramo o našoj Nati, šta će mo i kako ćemo.Kad odjedared, puče puška i ja se trgnem i probudim.Odmah sam u sebi pomislila, da ćemo od Nate dobiti glas i to radostan glas. — Završi strina-Nata pljesnuvši ruku o ruku. — A po čemu ti to tako sigurno držiš — zapita je čika-Paja. — Kako po čemu? — začudi se strina-Nerandža. — A zar ti brajko ne znaš da kad usniš pucanj, znači glas. — A odkud baš od Nate. — Prekide je čika-Paja. — Zato, što smo se baš o njoj pre toga razgovarali — uveraše ga strina-Nerandža. — A pored toga onaj put je bio čist i ravan, znači, radost.Eto, tako stoji stvar kad ne znaš da ti ja kažem. — E, ti si ženo baš promućurna — pecnu je čika-Paja — šteta što si se udala za paora, ta ni ministra ne bi postidila. — Govori ti što ti drago, samo ja ti kažem, da će tako biti, živ bio pa vidio — reče strika-Nerandža malo ljutito i izađe napolje. Čika-Paja posle ovoga ponovo napuni lulu, ode da nadgleda marvu a posle doručka ode u varošku kuću nekim svojim poslom; gde se zadržao skoro do podne. Kad se vratio kući, strina-Nerandža ga predusrete još na avlijski vrati: — Šta ti ja reko?!.. — A po tom izdiže pismo, pokaza okrećući ga baš kao ono malo dete kad dobije kolač s vašara, pa se hvali svojim drugovima. Čika-Paja u taj mah je bio nešto dobre volje, pa će da se našali sa strina-Nerandžom: — Kažem ja ženo, dasi pametna, samo nema ko da te vali. — Uze pismo i pošto se uveri kako po marki srbijanskoj, tako isto i po Natinom rukopisu, reče smešeći se: — Pismo jeste, a i od Nate je, samo još ne-znamo da li je baš radosno. — Otvori, pa ćeš odma i to viditi — dobaci mu strina-Nerandža uspijajući kao nova mlada kad mudruje. Čika-Paja praćen strina-Nerandžom uđe u sobu i pošto se raskomoti, sede na stolicu, uze pismo i pažljivo ga otvori.Pošto je naočari maramicom ubrisao, mete ih i stade pismo čitati sričući sve slovo po slovo: „Dragi i mili moji roditelji, Ja sam Bogu hvala zdrava, koje i vama od Boga želim, da vas ovo moje pismo u zdravlju i miru zateče.Gospođa Stojanka vas je mnogo pozdravila.A Pera je hvala Bogu sasvim ozdravio i baš juče je izišao iz bolnice i sasvim sad dobro izgleda.Ja sam prestala odlaziti u bolnicu na dužnost pošto već više gotovo i nema ranjenika.Što je bilo to je prezdravilo i otišlo u svoju komandu a neki opet odoše svojim kućama na potpuno ozdravljenje.A Pera je danas dobio službu za pisara u jednoj kancelariji i neće više da bude u pozorištu.Pa kaže, da vam pišem da dođete i da se već jednom svrši stvar i da ne oklevate, već što pre dođite.A to isto kaže i gospođa Stojanka.A i Pera kaže, neće više da se povlači po tuđim kvartirima.Pa sad dragi i mili moji roditelji, ne bi imala više da vam pišem, nego i s moje strane ja vas pozivam da dođete jer i ja već ne volem da budem na dosadi gospođi Stojanki.Ne mogu se na nju ni najmanje potužiti, al’ opet dosta je bilo.Da, umalo nisam zaboravila, Pera je već naš’o i kuma i starog svata.A od devera danas očekuje odgovor da li će se primiti ili da traži drugog.Kao što vidite, ovde je sve gotovo, samo na vas očekujemo.A baba neka spravi što treba, jer odmah treba da kupimo stvari i sve drugo što treba. Sad vas mnogo pozdravlja i ljubi vaša kći Na dnu pisma je i Pera napisao: „Rukoljub i pozdrav od vašeg sina Pere.“ . Za vreme dok je čika-Paja pismo čitao strina-Nerandža je plakala od radosti.A kad je pročitao poslednju stavku što je Pera napisao strina-Nerandža skoči sa stolice i priđe čika-Paji: — Ded’ da vidim jel’ baš tako stoji. — Baš tako!..Valjda neću lagati — ljutnu se malo čika-Paja, a ujedno joj pruži pismo — Eto, pa vidi ako ne veruješ. Strina-Nerandža uze pismo i zagleda se u njega pa kako su joj oči bile pune suza, nije mogla slova raspoznati, jer joj se ista učiniše zdravo sitna i ako behu baš dosta krupno napisana. To posle podne su se savetovali, šta im valja činiti.Za novac nisu se morali brinuti, jer čika-Paja, koji je inače bio štedljiv čovek, imao je u svojoj kući u svako doba po nekoliko stotina forinti.A hrane, žita, kukuruza i ječma imao je izobilja i nije prodavao sve dotle, dok ovima ne bude cena povoljna. Strina-Nerandža se odmah dala na posao oko pripreme za put a čika-Paja je sedeći za stolom uzeo parče hartije i olovku pa je nešto računao, koliko bi mu bilo potrebno da ponese sobom novaca.Naravno, računao je da za ovaj mah, kupi što Peri i Nati bude u prvi mah najnužnije.Jer u sebi je ovako računao.Ako Pera bude čestit i valjan, pa ako bude pravi domaćin, on će se u početku i s malim zadovoljiti.A ako ne bude, neće mu biti dosta ni čitavo imanje svoje da mu uklopi.U ostalom posle njihove smrti ničije i neće biti osim njihovo. No, pored svega ostalog, čika-Paja je napomenuo strina-Nerandži, da bi njegova volja bila, kada bi se deca povratila u selo, jer veli, njih dvoje su već prilično stari pa bi voleo da su njih dvoje mlađi pored njih, za svaki slučaj. Naprotiv, strina-Nerandža i ako je u duši i sama to isto osećala, ipak je i preko svoje i čika-Pajine volje govorila da nema smisla, naročito sad, kada je Pera dobio službu a pored toga možda bi Pera kada bi se povratio natrag bio kriv, što je učestvovao u ratu i kao takav mogao bi lako i u tamnicu dospeti. Ova umesna napomena strina-Nerandžina uticala je na čika-Paju tako, da je ovaj od toga trenutka tu misao sasvim izbio iz glave i više o tome nije ni reči spomenuo. Pred veče je čika-Paja otišao do njegovog kuma-Laze, i saopštio mu da sutra ide u Beograd, a ujedno ga je zamolio, da mu nadgleda kuću za čitavo to vreme. Kuma-Laza se odazvao molbi svoga kuma, uveravajući ga da se ne brine ni o čem, jer će on sve učiniti, baš onako, kao da je i sam čika-Paja kod kuće. Kada se vratio kući, strina-Nerandža je za to vreme bila pripravila sve za put, samo je čekala još na čika-Paju, da se još o koječemu dogovore. To veče su kao i obično legli, da mogu ranije ustati jer železnica se rano kreće. Još je sumrak ujutru bio a na seoskoj željezničkoj stanici behu strina-Nerandža i Čika-Paja očekujući polazak voza.Obučeni behu u svečano ruho, a na njihovim licima se moglo pročitati neko zadovoljstvo. Strina-Nerandža je s vremena na vreme iz dugog vremena, da se nađe u poslu, nameštala kaput na čika-Paji i maramicom gladila i otirala svoj plišani ćurak. Kada je bilo vreme polaska, oni uđoše u vagon a odmah zatim voz se krenu put Beograda, noseći sobom strina-Nerandžu i čika-Paju da privedu kraju davno željenu stvar.Da spoje dva srca, da sliju dve duše u jednu, koje tako dugo čeznuše jedno bez drugo. Svima nam je već poznato, da je malene Crne Gore top, ispaljen rukom crnogorskog princa Petra, najmlađeg sina viteškog kralja Nikole, objavio prvi rat Turskoj. Malena al’ viteška Crna Gora je bila ta, koja je prva od četiri saveznika učinila taj smeli i odvažni pokušaj. Njezini sokolovi prvi kročiše svojom nogom na zemlju negdašnje Turske, sa zavetnom mišlju, da braću svoju, petvekovno roblje oslobode.Jauk, pisak, očaj i vapaj braće svoje ne mogoše više slušati mirne duše a da im kao braća ne priskoče u pomoć. Taj smeli i odvažni pokušaj Crne Gore dostojan je svakog priznanja a svaki Srbin mora se diviti i ponositi, ovakom smelošću braće svoje Crnogoraca. Proklamacija, koju je viteški kralj Nikola izdao svojim hrabrim Crnogorcima, bila je od velikog značaja a još od većeg uticaja na njegove hrabre sokolove. Svi kao jedan, listom se digoše na oružje, puni oduševljenja i požrtvovanja, gotovi umreti za čast i slavu dične im i ako malene Crne Gore. Za najkraće vreme od proklamacije pod crnogorskom bojnom zastavom behu okupljeni trideset hiljada Crnogoraca, u potpunoj ratnoj opremi, spremni svakog trenutka da krenu na svoga vekovnog neprijatelja i dindušmana roda srpskoga. Glavnu komandu nad vojskom crnogorskom zadržao je u svojim rukama sedi junački kralj Nikola, koji i ako je star al mu je srce mlado, pa i u tim godinama je bio voljan i sam lično se ogledati sa neprijateljem u krvavom boju. Vojska je bila podeljena u dva odreda.Jednim je odredom komandovao serdar Janko Vukotić a drugim brigadir Mitar Martinović. Onaj odred koji je stojao pod komandom Vukotićevom, taj je prešavši granicu udario na prva turska utvrđenja kod Tuzi i Dečića. Posle žestokih bojeva i čuvenih i neizdrživih crnogorskih juriša ubrzo savladaše neprijatelja otevši ova dva utvrđenja, gde zarobiše mnoge turske vojnike pa i samog turskog glavnog zapovednika tih utvrđenja. Pored ovoga su zaplenili veću količinu kako oružja, municije, tako i hrane. Iza ovih bitaka, odred pod komandom serdara Vukotića, jurio je napred, osvajajući poziciju za pozicijom, žureći u susret braći Srbima, koji već nekoliko dana uspešno vode boj na svima linijama. Hrabri crnogorski sokoli već osvojiše Berane, Đakovicu, Pljevlje, Plav i Gusinje te uspešno i neumorno nadirahu napred. Kad dođoše pred Novi Pazar, behu izvešteni, da je ovaj već u rukama hrabre srpske vojske pod komandom čuvenoga đenerala Mihajla Živkovića. Veličanstven, ali i dirljiv prizor to beše, kada su dve jednokrvne i bratske vojske na ovome mestu sastaše posle toliko vekova, donoseći slobodu zlatnu potištenoj braći svojoj. Svečan to beše momenat, kada se braća susretoše i bratski zagrliše, poljubiše, stisnuvši jedni drugima junačke desnice u znak, da od onoga momenta nikakve intrige, nikakve sile neće biti koja će ova dva bratska i jednokrvna naroda razdvojiti. Mnoge suze radosnice se na ovome svetome mestu proliše.Žene, deca, starci i babe sklopljenih ruku podignutih k’ nebu, blagosiljahu srpsku i crnogorsku vojsku, koja im eto donese slobodu, posle toliko vekovnog robovanja. Od ovoga mesta, crnogorska vojska je krenula na jug, pošto je svoju zadaću na ovoj strani završila. Takođe, neumorno je jurila da pritekne u pomoć drugom odredu, koji je bio pod komandom đenerala Mitra Martinovića, a koji je imao tu zadaću, da opsedne Skadar, taj po prirodi neosvojivi grad. Srbijanska vojska, takođe je htela poći sa crnogorskom vojskom, da joj pomogne pri zauzeću ovoga tvrdog i neosvojivoga grada. No, viteški kralj Nikola, znajući da je svaka srbijanska puška i svaki srpski vojnik potreban na drugoj strani, jer znao je da Srbi biju boj na širokom frontu, a pored ovoga jedan značajan deo svoje snage ocepiše i poslaše Bugarima u pomoć pred Jedrene, pa se bojao, da ne bi oslabio srpsku moć, koja je stajala pred nadmoćnom snagom turskom.Ova je činjenica nagnala viteškog kralja Crne Gore da ne primi u ovaj mah ponuđenu mu pomoć od braće svoje; uzdajući se u sopstvenu snagu svojih sokolova, da će ga oni i sami moći zauzeti... Već je više od dva meseca, kako su crnogorska dva odreda vojske počele stezati obruč oko Skadra, ne bi li ga prinudili na predaju. Svaku stopu koji Crnogorci osvojiše ispred ovoga grada, zališe je krvlju, jer i neprijatelj je bio na visini svoga poziva i dužnosti, braneći tu jedinu još tačku, taj jedini grad na zapadu, nad kojim se još uvek u prkos vijo polumesec. U Skadru beše u prvi mah glavni komandant Hasan Riza bej, a kada je ovaj jedne noći ubijen, zastupio ga je hrabri Esad-paša, koji je junački branio ovaj grad. Crnogorski su odredi jurišima osvajali položaje, ne bi li bili na domaku Taraboša, Bardanjolta i Brdice, tih ključeva gordoga Skadra. Ta tri bedema, gordo se uzdizahu, na kojima beše skadarska posada, prkoseći crnogorskim sokolovima, koji se već dva meseca junački bore, ne bi li bar jedan zauzeli i sa njega delili megdan. Bardanjolt Crnogorci su jedanaest puta jurišima bili zauzimali i ponovo ga ustupali, pošto nisu mogli da odole vatri sa Brdice i Taraboša. Jedanaesti put kada ga zauzeše, behu gospodari od njega i ne ustupiše ga više natrag neprijatelju u ruke. Kada je viteški kralj Nikola video, da jurišem se ne postizava veliki uspeh, a očevidno se gubi snaga njegove vojske, naredio je, da se više ne juriša, već da se drži opsednut, da ga ocepi od ostalog sveta i da ga na taj način primora glađu na predaju. Za ovo vreme, čarkanje je bilo, ali veće i značajnije bitke, nije bilo. No, zahvaljujući onima, koji behu neprijatelji Crnoj Gori tako isto i čitavoj akciji balkanskih saveznika, Skadar je dobio hrane preko Skadarskog jezera i to preko Sv. Ivana, koji je još u to vreme bio slobodan, jer snaga crnogorske vojske ne beše dovoljna, da ovaj grad potpuno zaokruži. U to vreme braća Srbijanci svršiše i poslednju bitku na Bitolju, gde potpuno uništiše i poslednju snagu neprijatelja. Odavde ne čekajući poziv, požuriše svojoj braći Crnogorcima u pomoć.Preko Soluna grčki brodovi preneše srpsku vojsku preko Sanđovani di-Medua, zajedno sa velikim opsadnim topovima, koje Crnogorci nisu imali a bez kojih se ovakova tvrđava, kao što je Skadar, ne može ni uzeti bez ogromnih žrtava. A i sam kralj Nikola je štedeo svoje sokolove, jer je jednom prilikom rekao: Skadar će biti onda moj, kada ga neću osvojiti po cenu 10.000 žrtava. Kada je stigla srbijanska vojska pod komandom đenerala Petra Bojovića, Crnogorci oživeše. Brzo je učinjen raspored, tako, da se Skadar ima sasvim odeliti od ostalog sveta. Kada je ova živa veriga potpuno opasala Skadar posle kratkog vremena se osetila malaksalost kod neprijatelja... Jedan od najzanimljivijih događaja koji se odigraše pred Skadrom, beše zauzeće Bardanjolta; koji je stao života mnogih crnogorskih sokolova, kao što se te niže videti. Petak je, 25. januar. Nebo čisto, sunce toplo, dan ne može biti lepši.Na prostranom horizontu svuda mir.Kao da se i ne sluti, koliko će života ugasiti ovaj dan.Jedan pokret, samo jedna reč, raznesena od električne struje po komandama raznih vojnih odeljenja, zapodenuće borbu, otvoriće hrvanje, raspaliće strast kasapljenja, kojega se i danas civilizacija laća kao potonjeg sredstva za pobedu. Tačno u 10 sati, artiljerija pod komandom knjaza Petra oglasi početak boja, t. j. produženje rata sa petvekovnim neprijateljem, posle privremenog primirja. S leve strane, ispod Boksa, zatresao se vazduh, noseći zvuk granate u pravcu Skadra.U tren prihvatiše i ostali.Tu i tamo u daljini oko Bardanjolta već se viju kolutovi dima. Kralj i sva njegova pratnja, na položaju su za posmatranje. Muzika svira crnogorsku himnu. Svak je uzbuđen. Otkrivene glave kralj stoji trenutak dva nepomično, gledajući u pravcu boja.Zatim seda, uzima slušalicu od telefona, traži izveštaje, daje naredbe hladno, razumljivo, učestvujući dušom i srcem u najvećim mukama svojih vojnika, svojih oficira, znajući, da će i sada, kao i vazda do sad, izvršiti svoju dužnost, ispuniti dug prema domovini sa požrtvovanjem otaca i dedova sa Grahovca i Vučjeg Dola.A oni znaju, da je njihov kralj, njihov vrhovni komandant za njima, da s njima oseća, s njima diše, u njihovu životu nalazeći svoj život, u njihovoj slavi svoj najviši ponos. Bardanjolt je postao pravi vulkan sa mnogo i bezbroj kratera. Dim od granata ostavlja tragove na vrhu, sredini, podnožju i okrajcima. Pod unakrsnom je našom topovskom vatrom. Kao da se i samo nebo zapalilo na onome kraju.Artiljerijski je dvoboj raspaljen žestinom do očajanja.Iza Brdice pomalja se dim srpskih topova.Duša od radosti treperi u svakom Crnogorcu.Dve vojske od jednog naroda, dveju bratskih kraljevina, udaraju prsima o silna i tvrda utvrđenja Skadra, koji se gordo uzdiže u prkos nepobedivim srpskim vojskama. U desno preko Skadarsko Jezero, visoki Taraboš je u crno zavijen. Vrh mu se i ne vidi.Jedna za drugom gađaju torpedske granate od odrede đenerala Mitra Martinovića. Videvši to crnogorski sokolovi, kao da dobiše krila zakliktaše: — Udri Mitra!..Vesela ti majka!.. Sirena telefonske slušalice u kraljevim rukama, svojim nežnim zvukom daje glas, da neko zove iz vatre sa dalekog bojnog fronta. Naslednik, kraljević Danilo, glavni komandant vojske, šalje ocu preko telefona sa fronta prvi izveštaj. Kralj brzo stavlja slušalicu na uho i pažljivo sluša.Lice mu se vedri, oči zadovoljstvom zasjaše.Prisutni, koji behu oko kralja primetiše, da dolaze prvi dobri glasi. Boj je u punom jeku. Borba besni svuda: oko Bardanjolta, iza njega na Šildiji, u Štoju, pored jezera, za Brdicom, ispod Taraboša.Nema više mesta, na kojem oba protivnika ne bi bili u sukobu. Sunce bije u zenit.Podne je.Vrućina je.Ali je žešća vatra zakrvavljenih, koji na celom frontu dele megdan pomoću sviju rodova oružja. Brza puščana vatra i mitraljezi oglašuju, da je pešadija u akciji. Prvi rezultat: pala je Muselimova glavica, prag Velikog Bardanjolta; dve neprijateljske baterije ućutkane srpskom artiljerijom.Naši bombaši primakli se već prvim šančevima Taraboša, pešadija žicama na Bardanjoltu. Kao čovek, koji se u znoju pod teškim teretom skrhan ispeo na visoku glavicu i učinio prvi dugački uzdah olakšanja, tako i prisutni posle tih vesti odahnuše i posedaše oko kralja, da s punim grudima vazduha prate dalji tok krvave drame. U isti mah prispela je u glavni štab sa Cetinja, hrabra knjaginjica Ksenija, da se u prvim trenutcima nevolje stavi na raspoloženje Crvenom Krstu, oko ranjenika.Pretpostavljalo se, da posle ovakove bitke broj ranjenika neće biti mali, jer se ne osvajaju gradovi bez žrtava, bez krvi i mesa, i to iz ruku divljeg neprijatelja, koji se uporno brani. Bitka se produžila. Trajala je i noću.U veče se vratiše u glavni logor naslednik i knjaz Petar da podnesu kralju opširne usmene izveštaje.Cele noći čuo se mitraljez, čas od strane Bardanjolta, čas iz Štoja, čas iza Taraboša. Noć je protekla u uzbuđenju, koje je pojačano gruvanjem topova.Kao da se tresla sva okolina Skadarskog Jezera.Optični telegraf od brda do brda, od pozicije do pozicije iskrama saopštava razgovore. Neprijatelj je na muci. Drugi je dan kao i prvi, ali druga noć mučnija i teža od prve. Središte je srpske vojske prema Brdici. Ni paklena fantazija ne bi se mogla strašnije zamisliti, no što je te druge noći izgledao sav veliki prostor bojišta. Cele noći kralj je sa naslednikom prestola Danilom i knjazom Petrom bio na mestu za posmatranje. Nedelju, treći dan bitke, pozdravila je na osvitku pojačana artiljerijska vatra.Ne zna se, na kojoj strani žešći boj.Ipak, pogledi svi behu uprti samo na vrh Bardanjolta.Otud se očekuje rešenje trodnevne i dvonoćne teške i krvave bitke.Vojnici na celom frontu malaksali od nespavanja i umora — tako glase izveštaji komandanta. — Ali se opet zato drže junački.Strast borbe sve ih je zahvatila.Neće popustiti dok započeti boj ne krunišu uspehom. Prošlo je podne. U 1 čas i 40 minuta đeneral Vukotić, šef glavnoga štaba, telefonira kralju sa Nerfuša, da je naredio, da se juriš na šančeve Baudanjolta sad otpočne. Kralj posle ovoga spušta slušalicu, naslednik prestola Danilo i knjaz Petar primakli se svojim velikim durbinima. Nasta nema tišina... Svak kao ukopan na svome mestu.Duša je gledaocima zastala u vratu.Veliki, značajni odlučni trenutci. Još samo nekoliko minuta, pa će se u onim žicama, što se na decimalnom durbinu jedva vide, zaplesti kosti i žile hrabrih sinova vučedolskih pobeditelja. Još samo minut dva pa će u masama izginuti sinovi Crne Gore za svetu stvar, uzvišenu, za stvar pravde, slobode, za bolju budućnost svoje domovine i s njome celoga Srpstva. Još minut dva, i za one vitezove, onaj cvet snage naše države s ponosom će se reći: blago onom ko do vijek živi, imao se rašta i roditi. Kralj se odmače od svoga durbina. Skide kapu.Oči mu zasuziše.Po njegovom velikom čelu kotrljaju se kapljice znoja.Svoje hrabre vojnike prati kako jurišaju u neminovnu smrt. — Tri naša barjaka lepršaju se na šančevima na Vrhu Bardanjolta — reče kralj gledajući na durbin. Opet kod svih silno uzbuđenje. Duboko potrese sve prisutne ovaj usklik kralja i gospodara malene ali junačke Crne Gore. Naslednik odmaknuo glavu od durbina i za trenutak dva oči pokrio dlanom desnice.Knez Petar privija se uz njega i sa suzama u očima prati kasapljenje oko šančeva. Po tome naslednik opet posmatra i glasno saopštava, da je odo svuda na šančevima navalila naša vojska. Žice su već ispresecane. U 2 i po časa po podne telegrafski izveštaj đenerala Vukotića kralju doneo je kratko saopštenje: da je naša hrabra vojska Bardanjolt zauzela na juriš. — Živeo kralj!..Živela vojska!.. — zahori se sa svih strana u glavnom logoru. Tek sada je bilo zanimljivo posmatrati begstvo neprijatelja niza stranu Bardanjolta. Šrapneli naših topova, koji su veoma vešto krčili put jurišu, takođe su vešto stopu u stopu neprijatelja gonili. Niz Bardanjolt bežao je neprijatelj u strahu metežu, neredu.Mogle se videti čitave mase, pa konji, mazge, karovi, karoce, sve se to u paničnom strahu povlačilo prema mostu na Kiru, gde padaju naši šrapneli i od mase naprave klupče, koje se kotrlja u korito reke. Po zauzeću Bardanjolta, naša artiljerijska vatra bila je upravljena na Mali Bardanjolt, da otuda neprijatelj ne bi došao u pomoć Velikom Bardanjoltu.Ali on to nije ni pokušao.Toliko je bio slomljen, pretučen, iznenađen i demoralizovan. Noć je prekinula bitku.Bardanjolt, vrata Skadra u našim je rukama. Sutra kad osvanu dan, slika razbojišta beše strahovita, beše jezovita. Levo preko glavice Bardanjolta, kako su Turci bili smestili topovske široke cevi, pružala se jezovita slika. Tu je u jednoj ogromnoj masi bez forme ležalo mnoštvo lešina između krvi i komada mesa: razmrskanih lubanja, razlupana prsa, odrubljene glave, odlomljene ruke i noge ležale su razbacane tamo amo po močvari krvi; svud unaokolo vlažno tle i ruševine natopljene krvlju. To beše krv onih sokolova, onih vitezova, koji ne žaleći dragocene živote svoje prinoseći ih na oltar i žrtvenik otadžbine svoje, za čast i ponos roda svoga, za slavu i diku svoje mile i drage ali junačke otadžbine — Crne Gore. Slava junacima!.. Slava sokolima!.. Krv njihova koja je natopila ovu zemlju, biće svetinja svakom Crnogorcu, svakom Srbinu, koji će prolazeći kraj Bardanjolta sa strahopoštovanjem gaziti tu zemlju, jer će znati da je ta zemlja natopljena krvlju svojih otaca, dedova, natopljena krvlju, krvi svoje. A visoki Bardanjolt će biti kroz vekove svedok herojskih podviga dveju jednorodnih vojsaka, srpske i crnogorske; koji će potonjim naraštajima ovih, pričati, kako je sloga jača od grada najtvrđega. Kako udružena braća, udruženom snagom slomiše vekovnu tursku silu i učiniše kraj gospodstvu njihovu na — Balkanu. Prestao je rad u bolnicama.Stojanka, koja je za to čitavo vreme neumorno radila, nije vodila ni najmanje računa o svome zdravlju, jer se beše sva i dušom i telom založila za svetu stvar Srbije. Od preterana umora, nespavanja i brige u raznim trenutcima, u kojima se Srbija za vreme rata nalazila, na Stojanku je to dosta uticalo; te i ako beše jakog sastava znatno je oslabila. Tu slabost i malaksavanje Stojanka u onom burnom vremenu, kada još pristizahu ranjenici, nije ni osećala.A sad, kada sav taj rad i strepnja prestade, ona je počela osećati, no u prvi mah nije mnogo pažnje tome posvećivala. Njezina služavka Anđa, to je primetila, pa joj je jednom prilikom i rekla: — Ne znam gospođo, da li se to meni čini, ali vi mi od nekog vremena bivate slabiji. Na ovu Anđinu primedbu Stojanka se dobrodušno nasmeši i odvrati: — Čini se to tebi draga Anđo, uvek sam ja ovakova i bila. Posle ovakog odgovora, Anđa je izašla sumnjivo okrećući glavom, a u sebi je pomislila, da se gospođa Stojanka u tome jako vara i da sama sebe obmanjuje. Kada je jednom prilikom stala pred ogledalo, Stojanka je ovoga puta videla i sama, da Anđa ima potpuno pravo, kada joj je rekla, da se za ovo vreme dosta izmenula. Ta promena nije joj zadavala mnogo brige, jer u sebi je ovako rezonovala: Od preterana rada i brige svako se troši i umno i fizički, a kada prestane preterani rad i briga nastupa odmor, koji donosi oporavljenje čitavom organizmu čovečjem. Sa tom je utehom Stojanka odstupila od ogledala i nije više na to ni pomišljala. Istina rad fizički je prestao, ali briga, koja troši duševnu snagu čoveka, ta još nije prestala. Srbija je svoju zadaću, sa neprijateljem već dovršila, ali u celosti još ne.Njezini sinovi se još nalaze ispod Jedrena i Skadra, ova dva najtvrđa grada, ova dva najmodernija utvrđenja o koja još imaju da lupaju prsa junačka deca, herojski sinovi majke Srbije. Ta neizvesnost zadavaše Stojanki brige, jer je znala, da vojnici koji behu kao opsadnici ovih gradova, mnogo trpe usled onako hrđava vremena i da su mnogi usled toga već i propali zbog bolesti, nazeba i promrzlosti.A njezinu brigu i teret udvostručilo je pismo koje je dobila od svoga verenika, majora Žarka. Pismo glasi: „Draga Stojo! Tvoje poslednje pismo primih, no pozivu se ne mogu odazvati.Uredi stvar i sama a mladencima želim svaku sreću.Na dva sata posle ovoga pisma, krećem po zapovesti vrhovne komande sa jednim odredom za Skadar.Pridodat sam štabu đenerala Bojovića, koji se nalazi tamo, kao glavnokomandujući srpske pomoćne vojske pod Skadrom.Putovaću preko Soluna grčkim brodovima, sve do Šinđina, kamo ćemo se iskrcati i produžiti za Skadar.Kako sam izvešten, sad će da se preduzmu sve mere, da se Jedrene i Skadar, ova dva gorda grada silom slome.Pa vreme je.Ne sme se čekati, zbog političkih prilika i trzavica u Evropi, što nam naši neprijatelji spremaju.Parola je, ove gradove uzeti ma po cenu najvećih žrtava.Izveštaji sa londonske ambasadorske konferencije mira, nemilo po nas zvuče.To nas je još više očeličilo u borbi za naša sveta prava.Plodove naših uspeha, plaćeni prolivenom krvlju naših junaka, eto, sad hoće Evropa, ta nametnuta tutorka malim narodima, da nam ih uskrati.Navukla je na sebe odeždu mira, u ruke je uzela maslinovu grančicu a u duši joj kipti i vri podlaštvo i nepravda.Pa neka.Sve u svoje vreme.Doći će vreme, kada će joj narodi zderati odeždu mira, istrći iz ruke maslinovu grančicu i videti je u svoj nagosti njezinoj, pa i učiniti kraj njezinom nepravednom i silom nametnutom tutorisanju. I opet ti velim: Sve u svoje vreme.Kad stignem na opredeljeno mesto, pisaću ti opširno o putovanju, jer ću voditi dnevnik sa ovoga puta. Pozdrav svima a tebe grli tvoj Kada je Stojanka pročitala pismo, duboko uzdahnu a preko usana joj i nehotično preleteše ove četir reči: — Sve u svoje vreme. Već je prošlo tri nedelje kako je supruga Oberkneževićeva otišla kod tetke.Odmah prve nedelje mu je pisala pismo, opširne sadržine, u kome mu je prebacila da on više pažnje posvećuje Katarini, nego njoj, njegovoj venčanoj ženi.I da se neće više povratiti sve dotle, dok se ne odreče prijateljstva s Katarinom. Oberknežević primivši to pismo, zgužvao ga i bacio, a u sebi je pomislio, bar da hoće da ostane pri svojoj odluci, ali se on Katarine i njezina prijateljstva neće odreći. Druge i treće nedelje stizala su pisma slične sadržine, ali svako docnije pismo, bilo je pisano u blažijem tonu, iz čega se moglo zaključiti, da bi gospođa a uz neke izmene uslova, pristala da se povrati svome suprugu. No Oberknežević se slabo osvrtao na pisma svoje supruge i ni na jedno njezino pismo nije odgovorio. Poslednje pismo primio je baš oko podne. Kada ga je otvorio, ničega novog u njemu nije našao, osim, stara prebacivanja i pretnji da će se otrovati, ako joj na to pismo ne odgovori. Oberknežević se lako nasmeši i kroz zube prošapta: — Ženska posla...Stara pesma... Po podne je odmah otišao Katarini, da je poseti i da joj pokaže pismo.A ovoga puta se bio čvrsto odlučio, da joj kaže svoju nameru, svoju želju koju već duže vremena u svome srcu skriva. Kad je stigao kod Katarine, zatekao je Eržu, služavku u dvorištu, od koje je čuo da je gospođica kod kuće i da je još u trpezariji. Oberknežević pre no što će stupiti unutra zakuca na vrata, na što mu se Katarina veselo odavna: — Slobodno!.. Stupajući unutra Oberknežević je još veselije pozdravi: — Ako ste ručali, nek vam je na zdravlje... — A ako nismo? — veselo i nestašno mu dobaci Katarina. — E, onda ću vam poželeti dobar apetit, t. j. kad budete otpočeli ručak, pa makar vam i ja morao pomoći. — Dobaci joj Oberknežević, koji je ovoga puta bio vanredno raspoložen. — Sažaljevam slučaj — koketno mu odvrati Katarina — ali smo danas i preko običaja bili vredni te smo još oko dvanaest časova obavili taj svakodnevni obligatni posao. Oberknežević sleže rameni i sede na ponuđenu mu stolicu; a uz to joj dobaci akcentirajući svaku reč: — Boga mi, po mene veoma hrđav znak. — Kako?..U čemu?.. — Upita ga Katarina a pri ovim rečima se malo uozbilji. — Prvi korak, prva proba, pa ne ide mi za rukom.Drugim rečima, na prvom koraku korpa.To mi se nikako ne dopada. — Reče joj Oberknežević izdignuvši obrve na sred čela, a po tom se lako nasmeši gledajući ispitivalački u Katarinu. — Prvi korak, prva proba, na prvom koraku korpa, prosto ne mogu da vas razumem gospodine Oberkneževiću. — Ove reči Katarina je propratila sa očevidnim čuđenjem. — Ne razumete?! — začudi se Oberknežević još više upiljivši se u Katarinu, tako, da je čisto hteo, da mu Katarina iz njegovih očiju sama pročita njegovu želju i nameru, za koju do ovoga trenutka nije znala. — Verujte mi ne! —odgovori mu lakonski Katarina. — E, kad ne razumete, biću tako slobodan, pa da vam objasnim tu čitavu zagonetku, jer kao što vidim za vas i nije ništa drugo do li zagonetka. — U ovaj mah Oberkneževiću glas je počeo da drhće, a neka jeza prođe ga čitavim telom, kao ono optuženika, koji sedeći na optuženičkoj klupi, čeka, da mu se pročita presuda. — Pardon!..Moram vas prekinuti, da ne bih posle zaboravila — upade mu u reč Katarina. — O, molim.Je li što važno? — upita je Oberknežević a na licu mu se moglo primetiti neko neprijatno osećanje. — Vrlo važno! — Naglasi Katarina, a po tom za čas otrča u salon i nakon vrlo kratke pauze povrati se, noseći u ruci dva pisma. — Pisma!..Odakle, ako smem pitati? — To ćete odmah doznati — reče Katarina i pruži ih Oberkneževiću. Oberknežević uzevši pisma, po marki i rukopisu na koverti prvo pismo poznade i reče: — Ovo je od gospođe Stojanke. — Tako je. — potvrdi Katarina. — A ovo drugo?.. — A to drugo, — osmehujući se, Katarina ga posmatraše tvrdo verujući, da neće pogoditi — to je za vas Gordijev čvor... — I ovo drugo je iz Beograda... — Odakle je, to nije tako teško pogoditi, nego od koga je? Posle ovih reči Oberknežević je napregao oči i um, ne bi li se setio od koga može da je to drugo pismo iz Beograda.Okretao ga je, prevrtao, nagađao, ali mu sve to beše uzalud.Najzad kad posle dužeg ispitivanja i nagađanja nije mogao da pogodi, tada htede pismo iz koverta izvaditi: — E, kad je Gordijev čvor, ja ću ga razrešiti, baš kao ono Aleksandar Veliki što ga je mačem presekeo. Katarina videći, šta hoće Oberknežević da učini, ona ga jednim pokretom ruke spreči u tome uz napomenu: — Može biti, da je ono delikatne sadržine, za koju bi trebala samo ja da znam. Na ove reči se Oberknežević trže; — Onda molim za oproštenje.Jer nisam tražio dozvolu da to učinim. — Na svaki način. — Dobaci mu Katarina sedajući na stolicu, a po tom se lako nasmeši, jer je videla, da se Oberknežević našao u neprilici — U ostalom, neću da vas mučim, reći ću vam i sama... — Dakle? — Od Borivoja Radojkovića... — Ovo je Katarina izgovorila tako, da je svaki slog akcentirala. — Od Radojkovića?! — začudi se Oberknežević. — Da. — Pa zar je taj čovek živ?! — Kao što vidite, na svaki način je živ, jer to pismo je od njega i njegovom je rukom pisano. — Vrlo čudnovato!.. — reče Oberknežević sumnjivo okrećući glavom. — Zašto? — Pa... bio se proneo glas — otpoče Oberknežević otežući — da je u jednoj bitci poginuo.Tu su vest i nekoji listovi doneli. — Pa u onom burnom vremenu, verovatno, da se proneo takav glas o njemu.No s radošću možemo primiti da se taj glas nije obistinio. — Radost vašu i ja delim s vami — dobaci joj Oberknežević, praveći se da mu je ovaj glas veoma prijatan.No, u duši je ovoga puta stvar kontra osećao. On je vrlo dobro znao, da je Stojanka još pre rata radila na tome, da se Katarina uda za Borivoja Radojkovića, drugog šefa beogradske policije.I da stvar nije privedena kraju, usled rata.No, međutim, Oberknežević je bio čest posetilac Katarinin, pa se u njemu iz prijateljstva raspali žar ljubavi prema lepoj i dražesnoj Katarini, a ovome je još više doprineo rđav porodični život Oberkneževićev sa svojom suprugom, koja je bila do krajnosti ljubomorna a ovaj je bio pravi kontrast njoj, jer je voleo slobodu u najširem smislu čovečjeg života. A kao najglavniji razlog bio je taj, što je Katarina bila naslednica jednog ogromnog imanja, koje bi Oberkneževiću dobro došlo, jer je on čovek džentlmen i trošadžija a prihodi mu behu mali i nedovoljni za njegov naučeni raskošni život. Dakle, ovo su razlozi, koji su rukovodili Oberkneževića da se ponese mišlju da se razdvoji sa svojom ženom i da se oženi Katarinom. Tu svoju nameru, hteo joj je odavno da saopšti, no uvek je nekako bio sprečen.A sad, od kako ga je žena napustila i otišla kod svoje tetke, mislio je Oberknežević, da bolju priliku ne može dočekati i da je kucnuo čas, kada će privesti svoje planove i zamisao u delo.Sa tom namerom, čvrsto odlučen, da joj otvoreno iznese i došao je ovoga puta kod Katarine. Kao grom iz vedrog neba dođe to zlokobno pismo od Borivoja Radojkovića, sa onom delikatnom sadržinom.Po Katarininom veselom držanju, što je kod nje bila najveća retkost, zaključio je, da je čitav plan njegov propao.To ga je porazilo i dovelo skoro do očajanja. Nakon podužeg ćutanja, Katarina da bi prekinula tišinu oslovi ga: — Gospođa Stojanka vas je pozdravila... — Hvala — odvrati joj Oberknežević dosta hladno a u grlu mu zastade pljuvačka. — Još u pismu veli, da joj je veoma zagonetno poslednje vaše pismo, koje ste joj pisali i nezna upravo šta ste hteli od nje u stvari neke pomoći u jednom po vas životnom pitanju. Na ove reči Oberknežević pretrnu. — Je li to sve?.. — Upita je Oberknežević. — Detaljnije vam nije pisala o samoj suštini te stvari? — Ne. Posle kraćeg razmišljanja, Oberknežević uzdahnuvši reče joj hladno: — Što se tiče same te stvari, sad je već dockan i ne verujem da bi i njezin upliv mogao imati kakva uspeha. — No, za to vi ne treba da malakšete, jer vrlo dobro znate, da gospođa Stojanka ima snage, ima moći i ako je samo do nje stalo, za vas će ona mnogo da učini. — To je baš ono glavno, što je ta čitava stvar i stojala do gospođe Stojanke i što me ona nije za vremena razumela.A sad je dockan... — Iza ovih reči Oberknežević zapali cigaretu, da bi prikrio izraz svoga lica i da ne bi Katarina primetila naglu promenu. — Inače šta piše?..Kako naša braća?.. — U opšte ne piše, jer zna, da i mi ovde iz novina dosta smo pouzdano izvešteni o čitavoj tamošnjoj situaciji.Piše, da je Radojković posetio, kada je došao na osustvo iz Bitolja.Da je unapređen sa dve klase, jer se istakao kao vanredno revnosan i ispravan činovnik u njegovoj struci i da će verovatno postati okružnim načalnikom u novim krajevima.A što je još glavnije, to je, da joj je Radojković obećao, da će mi pisati i da kod njega još nije utrnuo onaj prvobitni osećaj prema meni.On je svoje obećanje ispunio i pismo je tu, sa još mnogo po mene utešnijom sadržinom.... — Može li se čestitati, kao budućoj gospođi načalnikovici u novim krajevima? — Zajedljivo joj dobaci Oberknežević, a uz to se prividno nasmeši da ova ne bi primetila toliku ironiju kod njega. — A, to ne!..I suviše je rano čestitati.Htedoste reći valjda, čestitati budućoj gospođi Radojkovićki a ne načalnikovici u novim krajevima.Ja mislim, da bi to više imalo smisla.Donekle, ja bih imala prava da se ljutim na vas, jer time mi htedoste dati svedodžbu, da sam ja devojka koja se ne udaje za čoveka, već za položaj. — Bože sačuvaj! — Pravdao se Oberknežević — Ni na kraj pameti mi nije bio cilj naneti vam ma i najmanju uvredu... Posle kraćeg razgovora o koje čemu Katarina upita Oberkneževića: — Da li vam piše supruga?..Misli li na povratak i izmirenje?... Na ovo pitanje Oberknežević odmahnu rukom i hladno i ravnodušno odgovori: — Piše...Što se tiče njena povratka kao i izmirenja, ona bi već prve nedelje se povratila, samo da ja hoću.Po meni, slobodno može tamo za uvek ostati.Jer život, kakav ja sa njome provodim, to nije život savremenog čoveka, kao što sam. — Pa ona nije tako hrđava — prekida ga Katarina — šta više ona je krasna, ona prosto umire za vama. — To je baš i glavni uzrok, što ona i posle već nekoliko godina bračnog života, još uvek hoće da je u prvim danima braka i da sam uvek kraj nje, a to je za mene dosada i ništa više. — Krasni ste vi muški! — Dobaci mu Katarina. — Lepo boga mi!.Dakle ljubav ženinu prema mužu, vi tako hladno prezirete i šta više nazivate dosadom..Kada bih znala da su svi muški takvi, onda pre bih volela otići u manastir, nego li postati ženom savremenog čoveka, koji bi ljubav moju prema njemu smatrao dosadom... — Jako grešite — prekide je Oberknežević — to gledište koje vam spomenuh, a koje vas upravo ešofira, ne može se primenuti na svakoj ženskoj osobi. — Hvala lepo! — Uzviknu dosta ljutito Katarina, a od ovoga trenutka joj Oberknežević postade odvratan. — Zašto?... — Svaki onaj, koji je takog mišljenja, nestalan je i nije za ženitbu.Kod njega je sve prolazno pa i ženu smatra kao i haljine i odelo, koje vremenom gube vrednost. — Još ljuće mu dobaci Katarina, a u isti mah ustade od stola i ode do prozora, a na licu joj se moglo primetiti da je vrlo ljuta. Posle ovog nemilog incidenca, Oberknežević je pokušao da umiri Katarinu i najzad je rekao, da on što je rekao, ne stoji i, da se on time hteo samo našaliti. No to beše uzaludno, jer Katarina i na dalje ostade ljuta i hladna prema njemu. Videći Oberknežević, da mu planovi propadoše, a naročito posle ovoga trenutka, je očevidno primetio, da ga Katarina prosto prezire; nije imao kud, već se podiže sa stolice spremajući se za polazak: — Ostajte s bogom i umirite se, a nadam se da o meni nećete imati takovo mišljenje, jer što rekoh beše šala i ništa drugo. Iza ovih reči pristupi joj bliže i pruži ruku ali Katarina je odbi uz napomenu: — Ruku vam ne dam i smatraću da je ovo bila šala tek onda, kada mi drugi put dođete u posetu i to ne sami, već sa vašom krasnom suprugom — drukčije ne. — Tako! — Da. — Potvrdi Katarina kratko i odsečno.. Oberknežavić nije imao kud, već okrete pete crven do ušiju, jer se nije nadao ovako kiselom — grožđu. Kad je bio na izlasku, baci još jedan pogled na Katarinu, poželivši joj zbogom pa izađe kao oparen. U duši beše poražen, slomljen. Ljutio se na samog sebe, što je bio tako nespretan i nesmotren.Planovi mu od ovog trenutka propadoše.Ovoga trenutka bio je na raskrsnici ili da pozove svoju ženu da se s njome izmiri i da se ponovo upregne, u njemu, već dosadni bračni jaram; ili prosto da bega u svet, te da potraži slobodu, za kojom teži po njegovom mišljenju svaki savremen čovek — kao što je sam sebe nazivao i za kakvog se držao. Od to dvoje imao je da bira jedno ma koje, jer mesta mu više ovde ne beše.Od nekog vremena, već je drugovima i društvu u kome se kretao, postao predmetom podsmeha. Kod Katarine je izgubio čest, te nije mogao ostati u neposrednoj blizini njezinoj a da ga ona prezire. Šta da čini?..To pitanje mu je brujalo u glavi koračajući krupnim i brzim koracima u pravcu svoje kuće. Katarina pak ostade do krajnosti ljuta, razmišljajući o životu, o nestalnosti ljudskoj, razderana srca s bolom u duši; jer od ovog trenutka joj postade zamišljena svetinja braka, kuća na pesku s polja okrečena belom bojom, a unutrašnjost njezina beše mračna, vlažna, u kojoj stanuju zmije i gušterovi. Od toga trenutka joj Oberknežević postao crn u njenim očima. Šta više, mrzela ga iz dna svoje duše i sama je sebe osuđivala, što ga nije još surovije odbacila i gurnula od sebe. Obhrvala duševnom borbom, klonula spusti se na naslonjaču tiho i nečujno zajeca: — Valjda nisu svi ljudi takvi... Jedno po podne Jovanka došla je kod Stojanke, da je ova savetuje u jednoj vrlo važnoj stvari. U prvi mah, Jovanka se stidela da otvoreno se izjasni pred Stojankom kakva je to važna stvar.No, kada ova navali na nju, napomenuvši joj, da ne krije ništa od nje, i da će joj vrlo rado izići na susret, ne samo savetom, već ako po sredi budu u pitanju i kakve još žrtve. Jovanka, posle dužeg ustezanja, ne govoreći ništa, izvadi jedno pismo i pruži ga Stojanci sa primedbom: — Kada ga budete pročitali, ja ću vam tek posle objasniti. Stojanka primivši pismo, razvije ga i pažljivo pročita.Za vreme čitanja pisma, po licu njezinom se moglo primetiti neko prijatno raspoloženje. Potpis pisma Stojanka glasno izgovori: — Srpsko vam pozdravlje od vašeg najvećeg prijatelja M. Nikolića. — Iza ovoga Stojanka podiže oči i pogleda u Jovanku, koja je ovoga trenutka bila oblivena rumenom stida, očiju oborenih, grudi joj se nadimahu a srce lupa, hoće da probije grudni koš, a jedan pramen njezine crne kose spao je do pola njena rumena obraza, te je odavaše, kao nikad do sada, tako lepom. Stojanka je videći takvu, nije se mogla uzdržati a da ne potskoči sa svoje stolice, zagrli Jovanku i pritište joj vreo poljubac na njen rumeni i užareni obraz koji je goreo u vatri. — Devojko!..Što se stidiš?!.Za tim je lako potapše po ramenu, privuče svoju stolicu i sede kraj nje i poverljivo je upita: — A ko ti to piše?.. Jovanka na ovo pitanje odmah ne odgovori, tek kada je Stojanka ponova upita reče: — Jedan profesor a sad je rezervni potporučnik u Bitolju.Bio je vodnik čete u kojoj je moj brat bio... — To je onaj, što ti je doneo glas i minđuše. — Da, — potvrdi Jovanka, no u ovaj mah kada je spomenula brata, navali joj se teret na dušu a telom je pređe neka jeza. Posle kraće pauze, Stojanka videći da se Jovanka snuždila, da bi joj odgonila onu misao, koju Jovanku svakodnevno nosi u glavi o bratu reče: — Valjan čovek!..Dobra duša!..Srbin dušom i telom...Iz pisma se vide sve njegove vrline kao i pošten smer, koji namerava.Istina, iz pisma se da mnogo štošta videti, ali se nije sasvim izjasnio.Ja ga razumem.To dolazi otud, što se boji da bude odbijen, a što bi ga bez sumnje uvredilo i ožalostilo... — Mislite? — prekide je Jovanka, a odmah iza ovoga stidno obori glavu dole a u licu se ponovo zarumeni. — To je tačno. — Nastavi Stojanka. — Mogla bih mu zameriti, što se nije izjasnio.Kad je bio junak na bojnom polju i nije strepio od sigurne smrti, a ovde u ovakoj mnogo manjoj stvari strepi i ne sme otvoreno da kaže.No, ipak, ja ga razumem.To je karakter pravoga junaka.Pravi junaci više strepe za čast svoju, nego li za život, koji oni ni u šta ne računaju... — I ja sam toga mišljenja — reče Jovanka, a odmah iza ovih se reči trže, jer se time odala pred Stojankom, da joj sadržina samoga pisma nije neprijatna. — Pa šta veliš devojko?!Mladoženja je to!Zar ne vidiš, on željno čeka, bar dve-tri reči da mu odgovoriš, a nakon njih on će ti biti iskreniji i otvoreniji. — Rekavši to Stojanka se zagleda ispitivalački u Jovanku, koja od stida ne dizaše oči. — No, no, — Stojanka lako taknu Jovanku po ramenu — ne treba da se stidiš!..Ili valjda hoćeš da podražavaš junaku, koji ne preza od smrti a u ovakim stvarima je neodlučan.Tvoje junaštvo si i delom posvedočila, a sad u ovoj stvari tvoja neodlučnost te karakteriše, da si potpuno ravna njemu... — Pa, šta da mu odgovorim? — mucajući progovori Jovanka. — Bože moj, šta da mu odgovoriš! — pljesnu Stojanka ruku o ruku — Odgovori mu da si pismo primila, zahvali mu se, a možeš mu ujedno reći, da ti je veoma milo njegovo sećanje na tebe.Razume se, ovo poslednje bi imalo tek onda smisla, ako bi suštini samoj odgovaralo. Jovanka posle ovoga, kradom, ispod oka pogleda u Stojanku.Pogledi se sukobiše.Jovanka brzo spusti oči i lako se nasmeši. Taj osmejak Stojanka je razumela, no, da ne bi bi ponovo Jovanku dovodila u nepriliku prešla je preko toga ćutke, samo joj je napomenula, da tu čitavu stvar Jovanka bi trebala da shvati ozbiljno, a po njenom mišljenju, ne bi bilo hrđavo po samu Jovanku. Posle podužeg međusobnog savetovanja Jovanka joj reče: — On je bio kod mene lično i doneo je amanet, one minđuše od pokojnog brata.Još od prvog trenutka u njemu sam uvidela čoveka karakterna, čoveka ozbiljna i čoveka koji ima plemenito srce i dobru dušu.Jednom reči, on je čovek sa kojim bi se moglo živeti, i koji bi znao ceniti kuću, ženu i koji bio podesan za porodičan život; što je danas velika retkost i s kakvim se ljudima u današnjem društvu retko, vrlo retko možemo susresti. — A bez sumnje je i simpatična pojava? — Prekide je Stojanka. — Po čemu zaključujete? — Po tvojim rečima.Jer iz njih vidim, ne samo da ima sve vrline čoveka, već i to drugo.A znam vrlo dobro, da današnje mnoge mlade devojke, bar veći deo njih, najviše polažu na spoljašnju estetiku muških. — Bože sačuvaj!..Mene ne bi trebalo uvrstiti u red takovih. — Zašto? — S toga, što ja na spoljašnost najmanje polažem.Spoljašnost je vrlo često varljiva.Bilo muško ili žensko, ja nikad ne cenim po spoljašnosti njihovoj.Jer vrlo često bivaju slični onim ružama, koje su rumene, lepe i dopadljive očima, ali su bez mirisa a pri tome drška im je prepuna trnja. — To je istina devojko!... — uzvikne Stojanka primaknuvši svoju stolicu bliže Jovanci. — Sad vidim, da ti ne trebaš saveta.Za tvoje godine, ti dosta dobro poznaješ život i dosta si posvećena u tančine i suštinu njegovu.Radi sama po tvojoj čistoj savesti, jer sam uverena da nećeš pogrešiti.A pored toga računaj, da večita samoća i povučenost povlači za sobom sentimentalnost i melanholiju, što je većim delom opasno i retko da se zadrži na tome, već nastupaju tragične katastrofe.A ti junakinjo moja, to ne zaslužuješ,.. već na protiv, pred tobom je život, pa treba da živiš... Oko četiri sata po podne Jovanka se diže i oprosti sa Stojankom, obećavši joj, da će učiniti onako, kako joj je ona preporučila, a kad bude dobila odgovor, i kao sam razvoj stvari da će joj sve saopštavati i da neće ništa od nje tajiti, jer na nju mnogo polaže, kao što joj je Stojanka i obećala. Tek što je Jovanka otišla, uđe Nata sa pismom, koje je pismonoša baš toga trenutka doneo i predade ga Stojanki. Stojanka primi od Nate pismo, zagleda žig na marki i radosno kliknu: — Od Žarka!.. — Zar je već stigao gospodin tamo?! — Upita radoznalo Nata. - Jeste. — Odgovori Stojanka i odmah otvori pismo. Nata se udali. Stojanka videći da je sama, poče poluglasno da čita pismo sledeće sadržine: „Draga moja Stojo! Zdravo stigoh u Šinđin.Pojedinosti o samom putovanju pisaću ti docnije.Javljam ti, da sam se našao sa izvesnim našim ljudima iz udruženja „Smrt ili Ujedinjenje“.Oni mi rekoše, da bi već krajnje vreme bilo, da se skupimo na jedan zajednički dogovor.Radi se o jednoj vrlo važnoj stvari.Ujedno mi rekoše, da bi taj sastanak trebao da se održi tu u Beogradu i to naravno, opet kod tebe.Ja nemam ništa protiv.A sastanak će biti po međusobnom sporazumu.Dan, kada se ima taj sastanak održati, naknadno ću ti javiti, kad dobijem od sviju odgovor i mišljenje.Glavno je, ti budi spremna za svaki slučaj.O samom cilju sastanka, još nisam pozitivno izvešten.Ali nešto nagađam, no sad je preterano rano da se upuštam u proricanje.Šta je sa svadbom?Da li su se Pera i Nata venčali?Ako nisu, ja mislim, da bi onda najbolje bilo da svadbu odgode za onaj dan, kada bude zakazan sastanak udruženja, jer onda ne bi taj sastanak mogao ikome upasti u oči.U drugom pismu ću ti javiti moju tačnu adresu. Pozdrav svima. Tebe grli tvoj Kada je Stojanka pročitala pismo, bila se za trenutak snuždila, jer joj beše nepojmljivo, odkuda i zašto baš sad u ovako burnim trenutcima mora da se održi sednica udruženja.Strepila je, da nije došlo do izvesnih nesuglasica između samih članova udruženja. Ta joj pomisao nikako nije davala mira.Išla je čak tako daleko, da je posumnjala u neke mlađe članove udruženja, da se nisu dali uhvatiti u kakvu zamku neprijateljsku, naravno, uz kakvu bogatu nagradu. No ubrzo se razvedri, odbacivši od sebe tu crnu misao, jer Srbi u ovakim trenutcima, pokazaše, da dišu jednim duhom i da sitnih i pokvarenih duša ne postoji u redovima današnjih sinova Srbije, tih osvetnika Kosova, dičnih junaka i heroja, koji mogu čitavom svetu služiti za primer a svojoj otadžbini na ponos i diku. — Brankoviće, srpske majke više ne rađaju!.. — Rekavši to glasno, Stojanka ustade sa stolice spremajući se, da još to po podne poseti neke poverljive ljude iz udruženja, koji se nalaze u Beogradu, te da im saopšti šta se sprema i namerava.Ujedno je htela čuti njihova mišljenja, pa da o svemu tome blagovremeno izvesti svoga verenika majora Žarka. Brzo je bila obučena i spremna za polazak, jer po njezinom sopstvenom mišljenju, stvar nije za odugovlačenje. Pošto je naredila Anđi šta treba u kući da poradi, u sami sumrak otišla je od kuće. Kuda? — To ćemo docnije videti. U subotu baš u podne stigoše u Beograd čika-Paja i strina-Nerandža. Sišavši sa željeznice, sedoše u fijaker i i rekoše fijakerdžiji ulicu i broj kamo da tera. — Ju, čoveče, pa mogli smo i tramvajem a ne da toliko trošimo na fijaker — primeti strina-Nerandža čika-Paji sedajući u fijaker. — Mogli smo, al’ ja neću. — Zašto? — Zato što neću tramvajem.Ovako je lepše i mekše, — dobaci joj čiča-Paja nameštajući se na sedištu. — E, gle ti njega! sigurno vračaš. — The, možda si i pogodila.Neću tramvajem pa da moram kao ono pre na pola puta da silazim.Istina je, da je ovako skuplje, ali je sigurnije da se ne moram silaziti i pešačiti. Pošto ih kočijaš namesti, sede na bok i ošinu konje. Fijaker zazvrja po neravnoj kamenoj kaldrmi beogradskoj, noseći čika-Paju i strina-Nerandžu put stana gospođe Stojanke. Posle četvrt časa vožnje, fijaker stade. Čika-Paja plati fijakerdžiji propisanu teksu vožnje, a još pored ovoga dade mu dva tri seksera napojnice. Videvši to strina-Neradža će da mu više u šali primeti: — Šta će to da znači čoveče!.? — Šta to? — Pa danas si i suviše galantan. — E, tako je to danas, a sutra već neće biti. — Rekavši to, čika-Paja pritište dugme od zvonceta, koje je bilo na vrati. Ne potraje dugo, Anđa otvori vrata kad ugleda čika-Paju i strina-Nerandžu veselo pljesnu ruku o ruku i radosno uzviknu!.. — A, dobro došli!..Dobro došli!.. — Bolje vas našli!.. — Otpozdrave je u jedan glas čika-Paja i strina-Nerandža. Nata je baš u taj mah bila u kuhinji, pa je čula glas svojih roditelja, te brzo istrča im u susret. Posle uobičajenog grljenja i ljubljena između matere i ćerke, Nata poljubi u ruku i čika-Paju, koji je ovoga puta i preko običaja zagrli i poljubi, poželivši joj svaku sreću. Gospođa Stojanka ih predusrela na vrati od sobe i posle pozdrava ih uvede unutra. Pošto su se raskomotili, Stojanka zapovedi Anđi da postavi sto, jer je baš bilo vreme ručku. Dugo je gospođa Stojanka morala da nudi goste, jer ovi se opirahu, da su ručali i da nisu gladni. Posle ručka Stojanka pošalje Anđu po Peru, da odmah dođe kod nje, da se sporazumu u pogledu svatova. Gospođa Stojanka je predložila čika-Paji i strina-Nerandži, da oko svatova ne troše bogzna šta.Već sasvim jednostavno da se mladenci o jutrenju venčaju i da posle venčanja dođu kod nje na doručak kum, stari svat i dever.Nikakve parade i veselja da ne bude.A kao razlog za ovo, navela je to: da pošto je sad zemlja u takom burnom vremenu ne bi imalo smisla praviti veselje i uzaludna troška.A pored toga uzaludan trošak baš sad je izlišan. — Ta, nije meni stalo za trošak — dobaci joj čika-Paja — samo neka mi se dete već jednom smiri. — Verujem čika-Pajo, da trošak ne žalite, ali ćete me ipak poslušati, da veselju i velikoj galami sad nije vreme, kao što sam napred to rekla.A pored toga će te imati inače dosta troška. — Ta nije baš ni nami do veselja — umeša se i strina-Nerandža — već nam je samo do toga, da se ta stvar već jednom svrši. Najzad je i čika-Paja i sam uvideo i usvojio predlog gospođe Stojanke.Istina, nije mu baš bilo najmilije, da mu se njegova jedinica venča onako, kako bačvani vele, siromaški. Još oni behu u najživljem razgovoru a u tom stiže i Pera. Posle pozdrava i uvodnog razgovora, gospođa Stojanka mu saopšti njihovu nameru u pogledu svatova, kako i na koji način da se ima obaviti. I sam Pera je zastupao to mišljenje, jer i njemu samom ne beše do veselja i galame, jer je osećao situaciju, u kojoj se zemlja nalazi. — Dakle, onda smo s tim načisto — reče čika-Paja.A sad bi trebalo, da se pobrinemo za stvari i ostale potrebe, koje su jednoj kući potrebne.Ti Pero imaš sva pismena i dokumenta što su ti potrebne. — Imam... — A ja sam doneo i Natina, te nećemo s te strane imati nikakve kubure. — Još je po sredi samo jedno — primeti Pera. — A to je!.. — Radoznalo upade gospođa Stojanka. — Moj kolega, koji mi se primio za kuma, baš mi jutros javio, da sprečen iznenadnim i neočekivanim putem neće moći da održi svoju zadanu reč. — To je najmanje! — prekide ga gospođa Stojanka. — Ja ću se primiti. Čika-Paja i strina-Nerandža kad ovo čuše, jako se iznenadiše i zahvališe gospođi Stojanci, koja im se svakom danom prilikom uvek našla pri ruci. Pera im saopšti, da je već našao i stan i stvari za koje bi samo trebalo da se novac položi.Čika-Paja nije više čekao da dvaput to čuje izvadi veliki kožni novčanik, iz koga izvadi banknotu od hiljadu kruna i predade gospođi Stojanci kao kumi s rečima: — Ja mislim, za sad da će ovo biti dovoljno.A kad se budete smestili i vidim da će između vas deco biti života, onda je drugo moja briga.Glava vas nikad neće zaboleti. Dakle trebali su u nedelju ujutru da se venčaju.Stvar je jedino kod sveštenika zapela, jer je ovaj hteo da se obave neke formalnosti. No, čika-Paja, koji je poznavao sveštenike, znao je i tu šta smeta, naravno, opet se morao da maši rukom za novčanik i stvar je bila uglađena i dovedena u red. Kao što je zakazano, Pera je saopštio starom svatu i deveru, koji behu spremni svakoga časa i oni se u nedelju rano iskupiše kod Stojanke. Odatle se svatovi krenuše na tri fijakera Savinačkoj crkvi, gde se posle jutrenja obavio obred venčanja. Posle venčanja dođoše kod Stojanke, sad već njihove kume, gde je bio doručak, a posle ovoga se mirno i tiho raziđoše svaki na svoju stranu. Tek kada se raziđoše, strina-Nerandži bilo je vrlo teško, što joj se jedinica njezina tako venčala.U tom trenutku sećala se svoga venčanja i svatova, koji su trajali tri dana. Pa i po čika-Pajinom licu se moglo to isto primetiti. Još toga dana posle podne čika Paja i strina-Nerandža htedoše da se vrate kući.No Pera i Nata ih silom zadržaše. Tako ostadoše do sutra dan, kada su sa Perom i Natom išli u njihov stan i preneli već kupljene stvari. Strina-Nerandži se dopao čitav nameštaj.A najviše joj zapelo za oko, visoko plišano kanabe, na kome je, kako ona veli, milina sedeti. Kada je čika-Paja video da su stvari smeštene i da je njegova kći u svome stanu, nešto mu u duši laknulo. Toga dana posle podne se rešio da idu kući. Istina, Pera i Nata ih zadržavahu, pa i sama strina-Nerandža nije bila protivna da ostanu još koji dan, ali čika-Paja se nije dao osoliti. — More ženo, kuća nam sama već tri dana. Na ovu primedbu čika-Pajinu i strina-Nerandža se trgne, jer i sama uvidela, je da nema smisla da se duže zadržavaju. Po podne oko četir sata išli su na železničku stanicu, praćeni Perom i Natom. Baš kad će se voz krenuti, stigne i gospođa Stojanka, da isprati svoje kumove; koji već behu seli u vagon. U tom trenutku železnica pisnu, voz se krenu noseći sobom čika-Paju i strina Nerandžu kući njihovoj, posle obavljenog i svršenog a već tako davno i željno očekivanog svadbenog čina. Ono posle podne, kada je Oberknežević onako neočekivano prošao kod Katarine, njegova se supruga baš u taj mah spremala sa tetkom da dođu u K., pa ili da se izmire, ili da učine kraj njihovom braku. Tetka Oberkneževićkina, neka stara bogata udovica, užasno je mrzela Oberkneževića.Ona pisma koja je Oberkneževićka pisala svome mužu, to je činila bez znanja tetkina.Naopako da je ova znala za to. Ta tetkina mržnja prema Oberkneževeću usledila je zbog toga, što je čula a i uverila se, da je ovaj lakomislen, veliki trošadžija a povrh svega toga slabo se laća rada. Kada je ona to uvidela, prestala je da ih onako obilno materijalno pomaže, kao što je to u početku činila, dok se nije uverila da nju Oberknežević ni za šta drugo i ne smatra, već za izvor za pumpanje i eksploataciju a njezinu sestričinu ne za ženu, već za sredstvo pomoću koga je trebalo nju, tetku, pumpati. A kao dokaz, da se u svome verovanju ne vara, služilo je to, da on, Oberknežević, za čitave tri nedelje dana nije našao za vredno bar jednom dopisnom kartom da izvesti nju, tetku, šta je u stvari i zbog čega je nastupio sukob između njih dvoje, pa ujedno, da je bar sa nekoliko reči umoli kao tetku, da posreduje i da ih izmiri. Tetka je znala i to, da u svakoj kući mora biti svega i svačega, pa bogme i svađe i sukoba.Naravno, al to ne traje dugo.Bar kod iskrenih i verno odanih supružnika, traje dan a najviše dva pa se opet izmire, bacajući u zaborav ono što je juče bilo. Sve je ovo tetka vrlo dobro znala, i teškom mukom najzad je uspela, da uveri i ubedi svoju sestričinu, da je njezin muž ne vole, ne ceni i ne poštuje kao što se žena poštuje. Bodro, izvežbano oko stare udovice, uvidelo je sve to, pa je svom silom nastojala za tim, da ih za uvek rastavi, jer je predviđala, da će i docnije to bezuslovno nastupeti. Sirota Oberkneževićka nije smela sve tetki ni da ispovedi, jer znala je, da je stroga i da bi ne žaleći materijalne žrtve učinila kraja njihovom rđavom bračnom životu, za koji je ona sve do ovog trenutka verovala, da će iskrenuti na bolje. No, kako su usled zadržavanja oko pripremanja zadocnili za voz, to su putovanje odgodili za ujutru.Prvim vozom, koji se rano ujutru kreće za K., putovaće. Oberknežević kada je izašao iz kuće Katarinine, bio je kao van sebe.U prvi mah prosto nije znao šta da radi. Na izmirenje sa ženom, koje mu je Katarina predočila, nije ni pomišljao. Došavši kući, onako ljut legao je na kanabe, da malo prilegne, da se primiri od uzbuđenja u kojem se toga trenutka nalazio. Pokušavao je da zaspi, ali sve beše uzalud. Čitav sat se prevrtao po kanabetu, i kad vide, da ne može zaspati, ustade, obuče se sede za sto i stade premišljati šta da čini. U jedan mah je pomislio, da napiše ženi kartu i da je pozove, i da joj preda stvari a on sam pošto mu je nemoguć dalji opstanak u K., da ode tamo gde ga niko ne poznaje ko je i šta je. No kako je bio u materijalnoj krizi, pomišljao je i to, da pozove starinara i da mu proda sve stvari pošto po to, pa da se i ne javi ženi. Jednako je dvoumio.Ali tvrdo se rešio, da se sa ženom ne miri i da K. napusti i to što pre. Oko šest časova je otišao u kavanu, gde ga je društvo očekivalo. Mnogi su od njih, videći ga turobna i zlovoljna, počeli peckati i praviti viceve na njegov račun. No on se slabo na to osvrtao, jer nije hteo da im pruži povoda, da ga još više izvrgnu šali i podsmehu. Kad mu se već dosadilo zajedanje drugova, koje mu baš nije najbolje padalo u ovom času, hladnokrvno i bez jedne reči diže se od stola i sede za drugi uzevši novine i udubi se u njih. Na veliko njegovo iznenađenje i zadovoljstvo pročitao je u novinama vest, da je srpsko ministarstvo prosvete i crkvenih poslova, raspisalo stečaj za više činovničkih mesta u oslobođenim krajevima. — Bože pomozi! — Pomisli Oberknežević u sebi. — Neću više ovde ni časa časiti.Idem još sutra tamo. Posle ovoga, ostavi novine, u licu se malo razvedri i ponova se povrati stolu, za kojim je sedelo njegovo društvo. To veče Oberknežević se dugo zadržao u kavani. Posle ponoći je upao u neko veselo društvo, gde je u veselju i dobrom raspoloženju ostao skoro do zore. Kada je došao kući, moglo je biti pet časova.Onako umoran, a pored toga beše neispavan i alkohol je na njega dosta uticao, tako, da je čim se spustio u postelju momentalno zaspao.I ko zna dokle bi spavao, da ga neka lupnjava oko devet časova nije probudila. On skoči i podiže kraj od zavese, da vidi ko lupa.Na njegovo veliko iznenađenje ugleda svoju ženu i njezinu tetku, koji su toga jutra doputovali u K. Za trenutak Oberknežević se pribere, obuče i pusti ih unutra. Tetka njegove supruge videći ga mamurna beše sva uzavrela gnjevom i otpoče da mu čita sentenciju onakvu, kakvu to već samo tetke obično znaju. Oberknežević na protiv, beše potpuno hladan i ne dade se ni najmanje zbuniti. Posle poduže, dosta oštre prepirke, tetka sa svojom sestričinom ode kod advokata i saopštiše mu čitavu stvar.Ujedno podigoše tužbu za razvod braka. Pošto tu stvar predadoše u ruke advokata vratiše se natrag. Oberknežević, koji je bio istoga mišljenja, da ne može dalje ostati u K. a pored toga, ni pod kojim uslovima ne misli produžiti bračni život, kada je čuo, da je njegova žena pokrenula brakorazvodnu parnicu, toj vesti i sam se neobično obradovao. Nakon tri dana, Oberknežević je doveo jednog Jevrejina i sve mu je svari prodao. Toga dana je i opet proveo u svome društvu, a iza društva ostade sam i tu je čitavu noć proveo po noćnim kafanama i burdeljima. A već sutra dan oko devet časova pre podne, neko od društva njegova, video ga je, gde žuri put željezničke stanice. Nakon nekoliko dana, njegovom društvu pade u oči odsutnost Oberkneževićeva i počeše to tumačiti na razne načine. Neki su tumačili, da je otišao po njegovu ženu i željno ga očekivahu, spremajući mu nova prebacivanja i zajedanja, koja je Oberknežević u poslednje vreme dosta od njih podneo. Nestanak Oberkneževićev beše sve dotle po čitavo društvo tajna, dok ne saznaše da je Oberknežević prodao stvari.Tada su bili na čisto, da je Oberknežević sasvim napustio K., ali gde je otišao, to nisu mogli saznati. Na polasku svome, Oberknežević je napisao jedno pismo upućeno na Katarinu, u kome joj je opširno izneo, šta je nameravao, t. j. otkrio joj je svoju tajnu a ujedno je izvestio, da mu je nemoguć dalji opstanak u K., posle onako nemilog sukoba između nje i njega. Pismo je završio: „Odlazim, ali gde, to je tajna.Možda će te vremenom čuti, ali za sada još ne.Udaljen od vas, pokušaću, da vas zaboravim, za navek.Oprostite mi ako sam vam naneo uvredu, ali vas još uvek poštuje Katarina primivši pismo, beše joj vrlo neprijatno, jer iz pisma je jasno videla, da je baš ona uzrok, radi nje se razrušio život jednog bračnog para, koji je mogao živeti u sreći i zadovoljstvu. Mnoge je časove provela u tuzi i seti oplakujući sudbinu njihovu i sudbinu njezinu, a pri tome je uvek pomišljala, da i ona sama zbog toga neće biti srećna u onome, za kim je žudela i čeznula a koga je iskreno volela. Bojala se i strepila da i nju ne postigne sudbina Oberkneževićevih. Ta joj misao po čitave noći, ne davaše mira i pokoja. U duši je počela da hladni prema onome, za čim se negda najviše zagrejavala. Brak joj više ne izgledaše tako idealan, kao što negda beše. Jednoga dana kada je takove misli obrhvaše, sedne i napiše Stojanci kratko pismo, sledeće sadržine: „Draga gospođo, U pogledu vašeg poslednjeg pisma, u stvari mene i g. Radojkovića, dolazim lično, da s vama govorim.Mnogo vas pozdravlja i poštuje Trećega dana, Katarina je otputovala brzim vozom u Beograd. Jedno veče Stojanka je pozvala neke članove „Smrt ili Ujedinjenje“, na sastanak, a koji se ima održati u njezinome stanu. Cilj toga sastanka beše predsprema za onaj veliki opšti sastanak, koji se takođe ima održati kod nje, radi kojeg joj je njezin verenik blagovremeno pisao. Pored ostalih na sastanak je bio pozvan i Radojković, šef policije. Oko osam časova behu se iskupili svi koji su pozvani osim Radojkovića. Članovi behu nestrpljivi i počeše već da se ljute na Radojkovića, koji je trebao da dođe u zakazano vreme.A neki pak već počeše taj izostanak tumačiti sumnjom u iskrenu odasnost Radojkovićevu. Kada je Stojanka primetila, da članovi neumesno sumnjiče Radojkovića, ona ih zbog toga dosta oštro prekore: — Braćo, jako grešite ako i truni sumnje nalazite u Radojkoviću.Valjda ga niko ne poznaje kao ja.Mogu vam mirne duše reći, da je on jedan od najvernijih članova udruženja... — Pa gde je?..Kamo ga sad?.. — Protestvovaše jedan. — Zar sad, kada treba da učinimo sve što treba da se spremi za glavni sastanak, njega sad nema.A on nam je najpotrebniji za ovu stvar. — More ostavi, doći će čovek. — Umirivaše ga drugi. — Njegov položaj i služba je takva, da može svakog trenutka biti sprečen nepredviđenim slučajem.Znam ja njega.On još večeras sigurno dolazi.Samo ćeš videti. — Tako je. — Potvrdi Stojanka. — A koliko je meni poznato, već dva dana je u velikom i prečem poslu. — Kakav to preči posao može da bude? — Nastavi onaj prvi. — Zar prečeg posla ima od ovog!Zar otadžbina u pitanju, a on ima prečeg posla.Londonska konferencija sprema nam kolač, s polja se kuva i vri sve na naš račun.Naše pobede, naša krv prolivena na bojnom polju zar tako olako da prođe.Pa zar tako mirne duše da gledamo!Ovako ne može dalje.Kralj i vlada i suviše su miroljubivi i popuštaju na svima linijama.Boje se valjda da ne izbije evropski rat.Pa zar mi da izvlačimo kestenje iz vatre za druge.Zar za našu glavu da nam drugi kapu kroji.Jok vala!Ja se protivim tome popuštanju i miroljubivosti. — More zna Čiča i Pašić šta rade. — Upade mu u reč drugi. — U ostalom, tu stvar će šira sednica da reši.Ja mislim, da naš večerašnji sastanak ima da učini pripremu za iduću širu sednicu.A tamo ćemo da rešimo kakvo stanovište da zauzmemo u tome pitanju. — Istina je, — reče Stojanka sedajući na stolicu — mnogo nam nepravde naneše oni u Londonu.A to je vrlo razumljivo.Ne ide im u račun, da se proširimo i ojačamo.A sve to ima svojih uzroka.Radojković poslednji put kada je bio kod mene rekao mi je, da je dobio jedno poverljivo pismo, u kome mu se obraća pažnja, da je ovde prispeo neki špijun jedne strane države.Još veli, da prema opisu u pismu, niko drugi neće biti, nego onaj, što se izdavao za ekonoma iz Potisja.A veli još, da je pozitivno izvešten, da onakav ekonom sa onakim imenom i prezimenom u čitavom Potisju ne postoji, već da je to stari špijon pod imenom Maks Rihter, a bez sumnje i to mu nije baš pravo ime.S toga ja držim, da se Radojković večeras zbog toga zadržao.Možda mu je ušao u trag. — E, biće da je to — odobravahu neki iz društva. — A kad se Radojković nečega lati, taj lako ne napušta iz ruku povereni mu posao.Ma i najmanji trag da je naišao, ja sam uveren, da mu neće umaći. — Pa onda mi da otpočnemo posao — reče onaj prvi — ne vredi da se više čeka, jer vreme bogami odmiče. — Pa možemo — odgovoriše svi. Baš u taj mah kada oni htedoše da pristupe poslu, oko savetovanja, šta valja da preduzmu, a zvonce na kapiji zazvoni. Stojanka skoči sa stolice i izađe žurno napolje u dvorište. Anđa čuvši zvonce, beše se već uputila u hodnik da otvori vrata, no Stojanka je u tome spreči i sama ode da to učini. Na pitanje Stojankino, ko je? — Radojković se odazva: — Onaj, na koga bez sumnje već dosta davno očekujete. Stojanka poznade Radojkovića po glasu, te mu odmah otvori vrata i propusti ga sa rečima: — Boga mi i pogodili ste.A neki se bogami, počeli da ljute. — Uveren sam, da će se i odljutiti kada čuju uzrok mome zadocnenju. — Pravdaše se Radojković, otirući znoj maramicom sa čela, koji ga beše oblio po čitavom licu. — Ja sam im već rekla, da ćete bez sumnje doći večeras.A sama sam bila uverena, da se sprečeni bili kakvim veoma žurnim i važnim poslom, koji nije za odlaganje. — Čućete već — reče Radojković ulazeći u sobu, u kojoj beše čitavo društvo na okupu. Čim je stupio Radojković u sobu, prisutnih se lica odmah razvedriše, tako da se to očevidno moglo primetiti. Radojković se pozdravi sa svima a Stojanka im likujući dobaci: — Šta vam ja rekoh! — No, ipak nadamo se, da će Radojković izneti razlog svome zadocnenju — dobaci Radojkoviću, više u šali onaj, što se najviše ljutio. — Na svaki način, to je i pravo da učini — potpomogoše ga ostali. — Stojim vam braćo na raspoloženju u svako doba — reče Radojković sedajući na stolicu. — — Bez jakog razloga ne bih se zakasnio.S toga vas molim, da imate strpljenja, te da me pre svega saslušate. — Hoćemo!Čujmo!.. — zahori se kao iz jednog grla. — Ima već više od nedelju dana — otpoče Radojković — kako sam dobio od jednog prijatelja pismo, u kome mi javlja, da se ovde u prestonici nalazi jedan opasan špijon, koji je već mnoge čestite ljude doveo u nepriliku. Naročito je potkazivao one ljude, iz Vojvodine i Banovine, koji su kupili priloge za naš Crveni Krst.Jednom prilikom, a to je bilo još pre tri meseca, pao mi je jedan šaka, ali na osnovu dokumenata, koje je kod sebe imao, izvukao se.A prema opisu u pismu, biće baš da je taj. — A ko ti je pisao pismo? — upita ga jedan iz društva. — Pismo je bez potpisa. — Odgovori mu Radojković — A ja držim, da ga je pisao neko, koji je osetio posledice njegove špijonaže. Juče sam obišao sve hotele i zagledao u spisak doputujućih, ali nigde ne nađoh ono ime koje sam tražio. U hotel „Orijentu“ kod stanice naiđoh na jedno sumnjivo ime, pribeležim ga i siđem dole u kavanu da popijem kavu, a ujedno da pričekam, dok dotični ne ustane.Moglo je biti oko sedam časova ujutru. Da bi prekratio vreme, uzeh novine tek onako, da ih letimično pregledam. Posle pola časa, taj siđe dole, naruči kavu, i on takođe uze novine i zadubi se u njih. Prema opisu u pismu, nije imao sličnosti gotovo nikakve.No ipak, ja ga ne ispuštah iz vida.Kako je sedeo na suprotnoj strani od mene, a novine držao tako, da mu ove zaklanjahu lice, nisam ga mogao baš dobro sagledati.Ja tada neprimetno promenuh sto, tako da sam ga mogao s profila posmatrati takođe i sam se zadubih u novine, da on ne bi primetio. Prema njegovom izgledu, ja sam bio tvrdo uveren, da je sumnjiva ličnost, ako ne baš ona, koju tražim, biće da je druga. Kada je ispio kavu, platio je i rekao hotelijeru, da će doći na ručak.A po tom sasvim glasio reče, tako da sam i ja čuo, da je došao da potraži nekog njegovog rođaka. Po tom je izašao, a tramvaj baš taj trenutak stade pred hotelom i on se žurno pope na njega. Ja se požurih, da sednem na tramvaj, no oko plaćanja se zadržah i tramvaj mi izmače.Vratim se u hotel i upitam hotelijera, da li dotični ima kakve stvari. Hotelijer mi reče, da ima jedan ručni kofer u sobi, gde je prenoćio.Ja ga pozvah, da me odvede i rekoh mu da kofer hoću da pregledam, jer mi je dotični sumnjiv. Ispnemo se na prvi sprat i uđemo u broj osam gde je on prenoćio. Uđemo unutra, no kofera u sobi ne beše.Ja sam bio očevidno iznenađen.I sam hotelijer se beše iznenadio, jer veli, da zna vrlo dobro, da je dotični imao kofer, a sad, kada je polazio, kofer sobom nije poneo. U tom stiže jedan poslužitelj iz hotela i reče nam, da je kofer pre jednoga sata odneo amalin, ali gde, to ne zna. Kada čuh ovo, pomislih u sebi, da je ovaj stari prepredenjak. Dugo nisam razmišljao, već požurih u poteru za njim.A pri polasku napomenuh hotelijeru, da ako bi dotični došao na ručak, da me odmah izvesti telefonom. — More, neće taj doći, kad je na ovaj fini način se izvukao — reče hotelijer a na licu mu se mogla primetiti ljutina. Ja brzo požurih i sednem na tramvaj, koji vozi za Slaviju. Kod Vojne Akademije siđoh, jer dalje ne vozi zbog opravke pruge.Tu se premestih na onaj što vozi za Terazije. Sišao sam kod „Londona“, uđem u kavanu i letimično razgledah po njoj, ne bi li opazio onog koga tražim.Upitam kavedžiju nije li bio kakav stranac i opišem mu kakav izgleda. Kavedžija se malo zamisli i reče: Ako se ne varam, bio je, ali se nije zadržavao, već je samo prošao kroz kafanu, razgledao kao da nekog traži i odmah je izašao. Ja odmah požurih dalje.Svratim odmah kod „Pauna“, dobih isti odgovor. Svraćao sam kod „Uroševe pivnice“, „Takova“, „Pariza“, „Kasine“ i najzad kod „Moskve“ i gotovo na svakom mestu dobih jedan te isti odgovor, kao i onaj kod „Londona“. Ali njega nigde. Odmah odem u glavnu policiju, i telefonom naredim svima kvartovima, da svaki u svome reonu motri na takvog čoveka, kakvog im ja opišem. Ujedno izvestim policiju na željezničkoj stanici, da ako bi pokušao takav čovek da pređe, pa makar imao i putne isprave da ga bezuslovno zadrže. Danas po podne, javiše mi iz vračarskog kvarta da mu uđoše u trag ali da se vešto izvukao, no nadaju se, da im neće umaći. Kad sam čuo to, i ja se dadoh u poteru i sve do sad jurih na sve strane, ali uzalud.I sad neću da mirujem. Prema svima izveštajima on je tu i koliko još noćas mora biti uhvaćen.Mora da je primetio, da se traga za njim, pa i on sad upotrebljava sve moguće načine, da bi se skrio, eventualno i da pobegne. No, ja se nadam, da mu ovo poslednje neće poći za rukom. S toga vas molim, da me za večeras izvinite, moram da vas napustim, a vi sami svršavajte posao, zbog kojeg ste se okupili.Jer ovaj, može lako i da umakne. — E, kad si za poslom, idi brate, nemoj da se zadržavaš. — Reče mu jedan iz društva. — A mi će mo sami da obavimo posao. Radojković se oprosti sa društvom a Stojanka ga isprati. Kada je Radojković izašao na polje, mrak je bio, a pri tom se i jaka magla spustila, tako, da električne sijalice jedva tek nekoliko metara osvetljavahu prostor oko sebe. Taman da skrene za ćošak, Radojković primeti u mraku, kraj zida jednu čovečju priliku. Radojković se povuče i posmatraše priliku, koja mu se učini da prisluškuje. Neko je vreme posmatrao, a prilika se ne odmicaše, već je s vremena na vreme se osvrtala upirući pogled u mrak. Radojković u desnu ruku pripravi revolver, a u levu uze električnu lampu, pa se nakašlje i uputi prilici. Kad je došao na tri koraka, Radojković baci svetlost iz električne lampe na priliku, i na njegovo veliko iznenađenje u nepoznatoj prilici ugleda onoga, koga već tri dana neumorno traži po čitavoj prestonici. — Šta radiš ovde? — Radojković oslovi priliku. Ovaj videći da je pao u klopku, bio je prepreden, te izobilovao u lukavstvu, brzo napravi lice kiselo a oči sumorne te simuliraše pijana čoveka otpljuckujući kao da ga je muka prepala. — Šta tražiš ovde? — Radojković ponovi pitanje. Na ponovno pitanje Radojkovićevo, ovaj se malo zaljulja, namače šešir i teško izgovarajući kao pijan čovek reče: — Eto, brate, pijan... muka mi je... pa se malo naslonio... dok ne pređe. — A odmah za ovim stade štucati, ne bi li mu ovaj poverovao da je u istini pijan. Radojković mu pristupi još bliže i podnese mu sijalicu u lice i sad se još bolje uverio da je to baš onaj koga već toliko traži a očevidno je primetio, da ovaj samo simulira pijana čoveka. — U ime zakona, pođi sa mnom! — Reče mu Radojković, a po tom revolver, koji je držao u desnoj ruci, jače pritište i pripremi ako bi ovaj pokušao da pobegne. — Kako?..Zar ja?.U ime zakona...Zar ne sme čovek da se opije?...Zar je to protiv zakopa!? — Opiraše se ovaj. — Ni reči!..Napred!.. — Škripnu zubi Radojković i gurne ga. Ovaj se još malo poče opirati praveći se pijan, ali kad vide da ne pomaže, najzad pođe. U tom zazvrja fijaker iz pobočne ulice.Radojković ga zadrža i upita fijakeristu da li vozi koga? Ovaj mu odgovori da je prazan.Fijakerista poznade Radojkovića.Odmah skoči s boka, otvori vrata a Radojković propusti prvo da sedne u fijaker tajanstvena ličnost, za tim sedne i on a fijakeristu namignu i reče: — Teraj, znaš već kuda! Fijakerista klimnu glavom: — Razumem!.. Odmah po tom sede na bok, švićnu bičem i fijaker pojuri put Terazija.Za tim skrene Kolarčevom, Vasinom pa pored parka kod Velike Škole pravo u Glavnu Policiju. Kad je fijaker stao pred Glavnu Policiju, Radojković iskoči iz fijakera a za njim nepoznata prilika.Na sami vrati, susrete ih dežurni član policije: — More Radojkoviću, ko ti je taj?Upeca li ribicu? Radojković manu rukom na njega, a ujedno mu namignu, da ostane. Celim putem je Radojković oštro motrio na svaki pokret nepoznatog, da ne bi usput što iz džepa bacio, što je ovaj jednom prilikom i pokušao, no Radojković ga u tome sprečio, uprvši mu revolver u prsa.Kad je ovaj video da nema kud, predade se sudbini. Ušavši u svoje odelenje Radojković odvrne sijalicu i zazvoni sedajući na stolicu. Odmah za ovim stupi unutra žandar, koji salutirajući reče: — Na službi gospodine! — Da mi se nađeš tu kod vrata.. — zapovedi mu Radojković. — Razumem?.. žandar ponovo salutura i izađe napolje. Kada je žandar izašao, Radojković pozva nepoznatog i počne da ga ispituje: Ko je?Šta je?Odakle je?.Čime se zanima?.Kakva posla ima u prestonici. Na sva ova pitanja, nepoznati nije odgovarao već je ćutao kao zaliven. Kad je Radojković video, da ovaj neće da odgovara, bio se užasno naljutio.Ponovo zazvoni i žandar uđe: — Na službi gospodine! — Dede Tihomire, preturi mu sve džepove i povadi sve što nađeš u njima. — Zapovedi Radojković žandaru. Žandar pristupi ovome i otpoče svoju dužnost da vrši. Ovaj u prvi mah htede da se opire, no kada ga žandar priteže, beše se umekšao, te je i sam povadio što je imao u džepovima. Čitava hrpa spisa i dokumenata bilo je kod njega.Nekoliko putnih isprava sa raznim imenima a sve su se isprave podudarale sa njegovim ličnim opisom. Na pitanje gde mu je kofer, što ga je dan pre isposlao po amalinu iz hotela „Orijenta“, nije takođe hteo da odgovori, šta više pravio se prosto lud, kao da on kofera uopšte nije imao. Radojković videći, da ovaj prepredenjak neće da prizna i iskaže ko je i šta je, naredi da dođe apsandžija. Ne potraja dugo, dođe apsandžija zveckajući ključevima, salutira i pozdravi Radojkovića. — Na službi!.. — Dede, boga ti, odvedi ovog prijatelja — reče Radojković kresnuvši okom na apsandžiju — pa ga pretresi do gole duše.A ujedno se postaraj da ti kaže gde mu je kofer. — Razumem!.. — Odsečno uzviknu apsandžija, salutirajući udari petom o petu, izbacivši prsa, oči iskolači te mu čitav izraz lica dobi neki surov i nemilostiv izraz. Za tim se okrete, uhvati nepoznatog za rukav: — Hajde, polazi!.. —potom ga malo jače gurne pred sebe. Nepoznati videći šta će biti s njim, jezik mu se odreši, te poče da govori pokvarenim srpskim jezikom. — Ja nije kriv...Ja nema kufer...To je kod vama sve što ja ima... Radojković, koji je za to vreme pregledao njegove spise, podiže glavu i odmahnu rukom: — Vodi ga!...Pa se ti s njime sporazumi kako znaš. Još Radojković nije izgovorio poslednju reč, a nepoznati je bio već napolje prosto iznešen. Posle pola sata, apsandžija stupi unutra i javi Radojkoviću, da je nepoznati sve priznao i iskazao. — A šta je s koferom? — Kofer je u hotel Petrogradu, gde je prošlu noć spavao. — Naredi jednom da ode po njega, a ja ću telefonom da naredim hotelijeru da ga izda. — Razumem! — reče apsandžija salutirajući i izađe na polje, da izvrši zapovest. Radojković pregledajući spise, iz njih je jasno video ko je i šta je.Samo nije mogao da zna tačno ime i prezime dotičnog, pošto je ovaj imao više isprava sa više imena i prezimena.U ostalom to mu nije bilo baš toliko ni potrebno. Glavno je to, što je utvrdio, da je dotični bio špijun i da je već duže vremena u toj službi. Posle jednoga časa, kofer je bio donet u policiju. Radojković uz pripomoć apsandžije i žandara otvori kofer.U koferu je pored veša našao više hartijica i spisa, koje nije mogao da protumači, jer behu nerazumljivo napisane. Dugo se mučio, ali sve beše uzalud. Rečenice ne samo da behu nerazumljivo ispisane, već i na mnogo mesta isprekidane sa više tačkica. Najzad se okrete apsandžiji: — A veliš da je priznao? — Jeste.Skidoh ga do gole duše i u nedrima mu nađoh ovu mapu i ovaj novac — reče apsandžija pružajući Radojkoviću mapu i štos banknota od veće vrednosti stranoga novca. — A šta je priznao? — Upita Radojković apsandžiju. — Pa kad ga pritegoh i upitah od kuda mu toliki novac, priznao je, da je već duže vremena špijun. — To je dovoljno — reče Radojković gurnuvši nogom kofer u stranu. - O tome nikom ni reči.Ostalo je moja briga.Je si li mu razumeo? — Razumem!... — Dobro pazi na njega i ne puštaj ga nikako napolje.Jednako da je pod ključem. — Rekavši to, Radojković uvrne sijalicu i izađe iz Glavne Policije. Kad je izišao na ulicu, žurnim koracima se uputio stanu Stojančinom, da prisustvuje sednici društva „Smrt ili Ujedinjenje“, a ujedno da im saopšti radosnu vest, da je uhvatio onoga, koga već toliko vremena traži. Kad je stigao kod Stojanke, društvo još beše na okupu. Još u hodniku Radojković je čuo jasan žagor koji dopiraše sa sednice. — Vi žestoko debatujete! — Primeti Radojković Stojanki, koja mu je vrata otključala i pustila da uđe. Kad je stupio unutra društvo se iznenadilo, no kada im Radojković saopšti večerašnji uspeh, svi mu od srca čestitaše. Sednica je trajala do dva sata po ponoći.Na kojoj utvrdiše raspored za širu konferenciju, koja se ima održati najduže kroz dve nedelje. Članovi se posle sednice raziđoše svojim kućama a Radojković se ponovo vrati u policiju da spremi raport upravniku grada o sinoćnom uspehu traganja. Sutrašnje novine doneše kratku noticu, da je u Glavnoj Policiji uhapšena neka sumnjiva osoba.Komentar o istoj je izostao. To beše tajna... Posle ovoga, novine više nikad ni jednog retka ne doneše o dotičnoj sumnjivoj osobi. Ko zna, možda ju je grizla savest, pa je čameći u zatvoru presvisla od tuge za slobodom.A možda čak i to može biti, da se pokajao za sva, ona dela, što je počinio, pa ga pustiše na slobodu... A vrlo lako može biti, da je otpraćen pred večnoga sudiju, da mu onaj sudi ili oprosti grehe, koje je ovde na zemlji počinio. Jer onaj gore, on je samo tako milostiva srca, da čak i takvima prašta. Ovo su sve nagađanja.A sudbina špijona, za javnost ostade — tajna. Tajna je — tajna. Koncem januara meseca, beše užasno jaka zima.Naročiti na onim mestima, gde se trebale da vode ratne operacije. Pod Jedrenom beše pravi užas od zime.Mnogi vojnici se prosto posmrzavaše.Njihov zaklon, bedne i vlažne zemunice ne behu dovoljne, da zaštite sirote vojnike od takvog nepogodnog vremena, kakvo mnogi stari ljudi u tome kraju, već davno ne zapamtiše. Mnoge premrzle vojnike doneše u Beograd, gde će im usled promrzlosti, morati seći jednu ili obadve noge do kolena. Zbog tako jake hladnoće, ratne operacije i napad na Jedrene beše obustavljen.Samo su predstraže morale stajati na svome mestu, upirući svoje poglede na gordi grad, iz čijih se odžaka vijo dim, donekle, ulevao nadu promrzlom stražaru, da će osvanuti dan, kada će se, ako ostane u životu, ponosno šetati po njemu, kao pobedioc. Ova pomisao i nada ulevaše u stražare nadčovečansku srčanost i izdržljivost te kao u prkos ciči zimi, stajahu na svome mestu, vršeći svoju svetu dužnost prema svojoj otadžbini. Dok je kod Jedrena ovakovo stanje bilo, na drugom kraju bojišta, tamo pod Skadrom, takođe, gordim i neosvojivim gradom, dični sokoli crnogorski i srbijanski, spremahu se da jurišem osvoje visoki Taraboš, taj najtvrđi bedem gordoga Skadra. 25. januara noć beše mračna i tamna. Nigde zvezde da se pojavi i pokaže nešto, što nije crno, a kamo li meseca da prisvetli u toj mračnoj i crnoj noći pre predzorja. Oko logora đenerala Mitra Martinovića beše sve kao umotano u taj crni veo mira i mraka, dok na jedan mah, začu se jasan i razgovetan glas vojnika u zapevci, koji posluži susednom bataljonu kao trubni znak — na zbor! Iza toga prvi bataljon dobio je nalog, da se polako sprema za polazak. U to doba, nemu tišinu vrhom Širočkog Visa zamenula je učestana mitraljeska paljba sa prvih šančeva turske straže, koje su pozicije Crnogorci te iste noći zauzeli i na njima postavili nekoliko mitraljeza. Nastade grozničava užurbanost. Vojnici se snabdeše sa malo hrane i vode i svaki uze potrebnu municiju, pušku sa bajonetom, a već je prošle noći neki deo, izuzimajući one, koji su sa pionirima sačinjavali naročiti bataljon — dobio i ručne bombe. Tada jurnuše navišicom za Širočki Vis.Tu su zauzeli pozicije, dok je prvi bataljon, kasnije drugi i treći, nastupao samom kosom, razvijajući se u lanac levim krilom, četvrti se spuštao u desno, odakle se tim pravcem uputio za selo pod samim Tarabošem, kojim su zujala puščana tanad, jer to je bio jedini prolaz, kojim se mogao provući. Sutra dan 26. januara, u samu zoru, četvrti bataljon okrenu pravo navišicom k Tarabošu, gde su već pioniri počeli, zauzimati pozicije.Odmah se razvije u lanac i otpoče mitraljesku paljbu na prve turske šančeve. Iza mitraljeske paljbe, začu se i topovska, koja na mah ohrabri i razveseli lica boraca.Bataljon uz puščanu paljbu poče polako i oprezno nastupati. Na levom krilu, već su kao iz neke naročite ljubaznosti, počeli odašiljati po jednog vojnika sa ručnim bombama.Istovremeno začu se poklič sa desnog krila, da neprijateljske trupe nastupaju s leđa.Predstraža četvrtog bataljona zadržala je svoje pozicije, dok ostali, i ako određeni kao rezerva, jurnuše tamo, gde su posle duže pauze ostavili poziciju, uverivši se, da im otud ne preti opasnost i zauzeli svoja mesta do predstraža drugih bataljona, koji su poslali četiri vojnika sa ručnim bombama za turski šanac. Oni se povukli po njihovim prethodnicama, pored raskidanih žica, duž šančeva bacali su bombe koje zbog nagomilane i vlažne zemlje svega nekoliko dejstvovahu. To je uskorilo napad. Topovski dvoboj je neprestano trajao.A srpske artiljerija dobila je vest da pazi na crnogorsku pešadiju, koja se sa levog krila sprema za juriš. Jedan oficir u tome trenutku isuče sablju i gromoglasno kliknu: — Za mnom junaci!.. Vojnici jurnuše napred. Masa se zatalasa, kao bujica reke, koja se ne može lako zaustaviti... Glas ostalih oficira, koji htedoše, da samo jedan deo izvrši napad, beše glas vapijućega u pustinji... Vojnici jurišem dospeše do samih žica, koje je već ranije topovska vatra na mnogo mesta pokidala, preskočivši žice, za trenutak polegaše i otvoriše brzu paljbu... Desno krilo zadržalo je svoje pozicije, a vojska koja je nastupala kosom planinskom, jurnu strahovitim jurišem od više stotina metara, tako da su naši na vrhu morali menjati svoje položaje i program, tako da bi spasli ove i pre vremena, na toj blizini prekinuti paljbu i jednim kraćim jurišem dospeše do samih šančeva, u koje sa divljom jarošću počeše uskakati... Nastade pokolj... Vrhovi bajoneta odsevahu zarivajući se u grla, lobanje i grudi boraca, iz čijih velikih i razrivenih rana šišti i lopi vrela crvena krv, koja odlevajući se, postepeno gasi život hrabrih i viteških boraca. Neko kamenom, neko bajonetom, neko sabljom — svi se behu grozničavo zaposlili, da što pre i što više oštete neprijatelja. Za nekoliko trenutaka šanac se pretvorio u udubljenu ruševinu, pretrpanu puškama, sabljama, ljudskim lešinama, razmrskanim i razdrobljenim delovima ljudskoga tela a sve to skupa plivaše u potoku ljudske krvi. Pomešaše se bataljoni i porazdvajaše se čete od svojih oficira, koji i glasom i sabljom zapovedahu razilaženje u streljačke kolone. Turci poraženi, okrenuše leđa, ne mogavši dobiti priliku da se ušanče u blizini, bežali su kanalom i više njega, put fortice, ostavljajući za sobom mrtve i ranjene, predajući situaciju mitraljezima i topovima. Za žice, koje su nam smetale brzom prodiranju, u begstvu se zakačio jednom Turčin i stajaše kao ukopan, ali ipak ne zapomagaše, već se predade sudbini koja ga je snašla. Na drugoj strani, beše se naslonio jedan crnogorski ranjeni barjaktar, a pred njim je klečao jedan crnogorski mlad dečko preklinjući ga da mu ovaj poveri barjak. Na našoj strani mnogi ranjenici, vraćahu se u logor, neki opirući se na pušku i jednu nogu a neki na jednu ruku i jednu nogu. Jedan ranjenik izlazeći iz šanca, pobedonosno stupa sa osmehom na licu sa mačem otetim u ruci i čelom oblivenom krvlju. Na protivnoj strani granate dizahu u vis neprijateljske vojnike i spuštahu u paramparčad. Strahota — i užas na sve strane.Taj dan je stao dosta žrtava sa obe strane, no zato je neprijatelj izgubio gotovo sva utvrđenja koja služiše kao odbrana samoga Taraboša. Pala je noć, koju osvetljavaše plamen iz topovskih grla, a tišinu daleko prolamaše grmljava topova, pušaka i mitraljeza, koja čitavu noć ne prestajaše. Noć beše jezovita i niko umor ne osećaše. U samo svanuće, stiže u logor štaba crnogorske vojske turski parlamentar sa belom zastavom, sa porukom, moleći, da se za kraće vreme prekinu neprijateljstva, da bi mogli pokopati mrtve, kojih ima i suviše a već se i psi počeli kupiti oko leševa. Po međusobnom sporazumu, neprijateljstva behu prekinuta na šest časova. Kada je otišao turski parlamentar, jedan će mlađi oficir dobaciti komandantu: — Zašto prestade na primirje?.. — A što bolan?!.. — upita komandant. — Zato, što si se sad zamerio psima, njihovim ljubimcima, jer neće imati šta da glođu... Na ovaj primedbu svi prsnuše u glasni smeh, spremajući se za odmor, kako bi kroz šest časova sveži i odmorni otpočeli još žešći i krvaviji boj.A u mislima svak osećaše potrebu da Taraboš mora biti njihov, jer on je ključ Skadra, za kojim oni toliko teže da ga se dočepaju i protivu volje Evrope, koja im poručuje, da im ga neće ustupiti... Zakazano primirje bliži se kraju. Na bojnom polju se čine pripreme sa obe strane, tako, da nema izgleda da će do mira doći. Dok su predstavnici balkanskog saveza s pravom zahtevali, da im se ustupi Skadar, Jedrene, Janjine i jedan deo severne Albanije, turski delegati se tome opirahu, naravno, sigurno behu nagovoreni od koje velesile, jer oni u onom položaju nisu bili u stanju da se opiru, ma kakvi zahtevi da behu postavljeni.Već su računali na nečiju pomoć u odsutnom trenutku. Kad videše da opiranje beše uzaludno, tada pribegoše lukavstvu, da pregovore odugovlače a za to vreme, da svoju snagu na bojnom polju prinove i osnaže sa anadolskim trupama. Izgovarali se, da nemaju potpuno odrešene ruke i da o svakom zaključku prethodno moraju da izveste svoju vladu u Carigradu, tražeći sve nove i nove instrukcije za pregovore. Vreme je odmicalo, ali pregovori ostaše još uvek na jednom te istom mestu. Posle dugih pregovora, najzad turski delegati pristadoše, da Bugarima ustupe jedan deo Jedrena a drugi deo da zadrže sebi. A što se tiče Skadra i severnog dela Albanije, prosto ne htedoše ni da čuju. U pitanju Skadra i severnog dela Albanije tu se otvoreno izjasniše i sile Trojnog Saveza da su odlučno protivne ovome. Šta više, rekoše da je uzaludno prolivanje krvi oko Skadra, jer one nikad neće dozvoliti, da ovaj grad ikad pripadne bilo Crnoj Gori ili Srbiji. Što se pak tiče Jedrena, zbog čega se ne pogodiše bugarski i turski delegati, sile Trojnoga Saveza zauzeše takovo stanovište, da ovo pitanje mora da se reši oružjem. Predstavnici balkanskih saveznika, behu do vrhunca ogorčeni ovakovim držanjem sila Trojnog Saveza. Odmah poslaše svojim vladama opširne brzojavne izveštaje, tražeći od njih uputstva, šta dalje da čine. Bugarski delegati unekoliko behu zadovoljeni jer im se zagarantovalo, da im se neće praviti smetnje, ako Jedrene oružanom silom zauzmu.Ovo je za njih bio dobar mamak, da se u ostalim pitanjima i ne pokazivahu dovoljno energični, kao što bi to trebali da čine, pravi i iskreni saveznici, kada vide, da se njihovim saveznicima, tako očita nepravda nanosi. Istina, i u pitanju Janjine, sile Trojnog Saveza ne behu protivne, da ista pripadne Grcima, ako je oni, budu oružjem zauzeli.No ipak, zato se Grci ne pokazaše toliko sebični i neiskreni prema svojim saveznicima Srbima i Crnogorcima — kao Bugari.Ostadoše i na dalje verni i dosledni svojim saveznicima. Držanje bugarskih delegata, hrđavo je uticalo na vlade — Srbije i Crne Gore. Pod tim utiskom, Pašić, predsednik srpske vlade i ministar spoljnih poslova, bio je vrlo zabrinut, jer je u tome predvideo, da Bugari igraju dvoličnu ulogu.No kao stari i iskusni diplomata, Pašić se nije ni za časak pokolebao.I u tako teškom i mučnom političkom položaju Pašić je našao izlaza. Po njegovom mišljenju, trebalo se povinovati i respektovati zahteve i zaključke velikih sila.A kao razlog tome, naveo je, da nije rad da Srbija i Crna Gora budu onaj ugarak, koji je trebao da potpiri veliki evropski rat. Računao je, da ako bi do ovoga došlo, ko zna, kakav bi bio ishod ovome, a to bi značilo stavljati na kocku ne samo najnovije uspehe rata, već i čitavu zemlju, tu tekovinu Srbinovu kroz čitavo stoleće, stečenu silnim i neizračunljivim žrtvama Srpskoga Naroda.- Eto, tako je računao i izračunao hladni i promišljeni srpski diplomata Nikola Pašić, koji je svojim političkim radom, nadmašio mnoge evropske diplomate, iznenadivši ih stvaranjem balkanskog saveza, za kojim su Balkanci vekovima čekali i snevali. Taj pravac i držanje Pašić je preporučio i crnogorskoj vladi pa i sedome kralju Crne Gore Nikoli I. A pored ovoga je Pašić napomenuo, da se o toj samoj stvari savetovao i sa Hartvigom, ruskim poslanikom na srpskom dvoru.Uveravajući bratsku vladu i sedoga kralja, da se ovaj, u mnogo slučajeva pokazao, kao iskren i pravi prijatelj srpskoga naroda.Jer, odkako je on poslanik moćne zaštitnice Slovenstva, na srpskome dvoru, spoljna politika Rusije okrenula je drugi pravac, u korist srpskoga plemena. Istina, koji posmatraše ovu stvar površno, a behu zagrejani patriotskim žarom, donekle se ljutili i prebacivali Rusiji i njezinoj politici, što se tako i suviše mlitavo pokazala na londonskoj ambasadorskoj konferenciji.A oni, koji čitavu stvar primiše hladno i realno, behu se pomirili i suglasili sa držanjem Rusije i Pašića.Jer ovi su položaj sa dubokim razmišljanjem razmotrili, računajući, da ono, što se sad ne može postići, vremenom će se učiniti, kao što srpska narodna poslovica veli: „Tija voda breg roni“. Kada je kralj Nikola čuo predlog srpske vlade, bio je razočaran, misleći, da će Srbija povući svoje trupe ispod Skadra.No, kada je dobio izveštaj, da Srbija to i ne pomišlja činiti, već da mu one trupe stavlja na raspoloženje i one spadaju pod njegovu ličnu komandu, onda je stekao ponovo uverenje, da u držanju srpske vlade nema ničega zakulisnog i da je iskrenost saveza još uvek na čvrstoj osnovi. Kada su predstavnici velikih sila učinili zajednički demarš na cetinjskom dvoru i kod vlade crnogorske, podneli su notu u pitanju Skadra.U noti se zahtevalo, da Crna Gora odustane od Skadra, jer je uzaludno prolivanje krvi, pošto one nikad neće i ne mogu dozvoliti da Skadar pripadne Crnoj Gori. Kralj Nikola saslušavši notu predstavnika sila Trojnoga Saveza, na istu im je odgovorio: — Uzimajući vašu notu na znanje, gospodo, ja u njoj ništa drugo ne vidim, do li neprijateljsko raspoloženje, kako prema meni, tako isto i prema celokupnom mome dragom narodu, koji je pod zidinama Skadra prolio potocima dragocene krvi; i sad kada je Skadar na pragu pada, hoćete da nam uskratite pravo na njega, koje je moj narod dragocenim životima to pravo iskupio.Žao mi je, ali ovu predstavku velikih sila ne mogu primiti kao svršenu stvar, jer polažem nade da će i sile evropske uvideti našu pravednu stvar i okrenuti drugi pravac i drugo držanje prema nama — a na to me gone, da ovako postupam, one silne žrtve koje padoše pod Skadrom.Kada bih se Skadra odrekao, ne bih imao mirna sna.Skadar ne napuštam, jer on je tesno vezan u pitanju ekzistencije, kako moje, tako i čitavog doma mog.A kada Skadar bude u rukama mojim i moje hrabre vojske, tada ćemo se ponovo razgovarati. Govoreći ovo, sedi kralj beše sav bled u licu a po usnama, koje drhtaše za vreme govora, očevidno se videlo, da je bio ljut do krajnosti. Po svršenom govoru, kralj se, lako klimnuvši glavom, oprosti sa predstavnicima, okrenuvši im leđa, ode u svoj kabinet. Predstavnici evropskih sila, raziđoše se, te još toga dana izvestiše svoje vlade o mišljenju i držanju Crne Gore u pitanju Skadru. Ujedno zatražiše od svojih vlada nova uputstva za dalje korake. A kralj Nikola sa vladom je još istoga dana u dvoru održao ministarski savet, na kome zaključiše, da se svom snagom, po cenu najvećih žrtava i u najkraćem vremenu, moraju Skadar i preko volje Evrope zauzeti. Sutra dan posle održane sednice društva „Ujedinjenje ili Smrt“, Stojanka se spremala da piše svome vereniku, majoru Žarku, šta su rešili na užoj sednici, kao i o najnovijim glasovima, koji kruže u političkim krugovima. Ujedno mu je htela da javi, da gleda što pre da dobije odsustvo, pošto šira sednica društva, mora se održati u što kraćem vremenu; pošto sam razvoj događaja to zahteva.A ujedno, htela mu je da predoči i njezino mišljenje u pogledu popustljivosti srpske vlade, jer po njezinom mišljenju, to popuštanje je i suvišno, te tome vidi neodlučnost Srpske vlade. Baš u trenutku, kada je sela za pisaći sto, uđe Anđa sa pismom u ruci: — Gospođo, pismo ste dobili!.. Stojanka se okrenu, pruživši ruku da prihvati pismo. — Od gospodina Žarka je, poznajem po rukopisu — radosno uzviknu Anđa, predajući pismo Stojanci. Stojanka, primivši pismo, dade rukom znak Anđi da ide; za tim brzo i nestrpljivo otvori pismo svoga verenika. Otvorivši pismo, prvo ga zagleda sa sviju strana i tek tada ga poče u sebi čitati: »Draga moja Stojo, Zdrav sam što i tebi želim.Pismo tvoje primih i ruzumeh sve. Javljam ti, na žalost, da mi je apsolutno nemoguće doći na širu sednicu društva.Tražio sam odsustvo, ali ga nisam dobio.Uzrok je ovome, što se ovo dana sprema opšti juriš na Skadar, pošto je primirje već isteklo prema ugovoru.Da sam za ovo znao, da stojimo pred tako odsutnom stvari, odsustvo ne bih ni tražio.Sad i sam osećam, da nije lepo od mene što sam ga tražio, jer predpostavljeni mogu tumačiti, kao da sam se hteo izvući ispred ovako teške i pogibeljne dužnosti.Znači, da bi na prosto mogli tumačiti moj postupak kao kukavičluk, što meni kao srpskom oficiru ne imponira, a naročito meni, što sam u više mahova zasvedočio i pokazao, šta je dužnost svakog svesnog srpskog oficira. Za obećano pismo, radi opširnog opisa putovanja strpi se, jer u ovom momentu mi je apsolutno nemoguće tako detaljno i opširno pisati, jer sam svakog trenutka vezan dužnošću. Žalim što neću moći prisustvovati široj sednici društva, jer bi na njoj imao mnogo štošta da iznesem.No zato tebi stavljam u dužnost da izneseš moje mišljenje pred sednicu. Naime, meni se ne sviđa i ne dopada držanje naše vlade u političkom držanju.Ja vidim očevidno, da se ona i suviše pokazala labava i popustljiva prema zahtevima velesila.Eno, Bugari u pitanju Jedrena zapeše i ne popuštaju.A kako vidiš, velesile videći odlučno držanje njihovih delegata, najzad pristadoše, da Jedrene pripadne njima, razume se tada, kada ga budu oružjem uzeli. Nama je učinjena golema nepravda, stvaranjem preko noći avtonomne Albanije. Ti znaš vrlo dobro kakve muke, teškoće i žrtve je podnela naša vojska, dok se probila kroz one divlje i neprohodne albanske klance dok je izbila na na davno željeno Jadransko More, koje je po nas životno pitanje.Pa zar sad, posle tolikih žrtava i herojskih podviga, kada je sve ovo u našim rukama, na prohtev izvesnih naših protivnika sve ovo da tako olako napustimo. U meni kipi — u meni vri...I ne verujem, da bi mi iko mogao predpostaviti kakve stvarne razloge, da interes naše otadžbine zahteva toliku preteranu popustljivost.Da svaki oseća onako, kako ja osećam, pre bi rado pristao da nas sve zbrišu sa zemljine kugle, nego toliku popustljivost i slepu pokornost da pokažem prema onima, koji nam sve drugo žele, samo dobro ne. U ostalom, možda sam se ja i suviše zatrčao, a to je usled toga, što sam ogorčen, jer vidim, da nam nisu prijatelji ni oni, kojima mi i suviše učinismo, a koji će nam čitavog veka biti dužnici — razumi dužnici i ništa više.Ti već možeš misliti koga tu podrazumevam.Ne volem da budem prorok, no prema držanju bugarskih delegata na mirovnoj konferenciji u Londonu i Danevljevo koketovanje na više strana, to u meni izaziva sumnju i nepoverenje u iskrenost savezničku. Daj bože, da se ja u svome verovanju i sumnji razuverim. Na posletku, vi na sastanku, ipak vam preporučujem, da svestrano ispitate i razmotrite događaje, te da hladno i diplomatski zauzmete stanovište prema vladi u koju ja ni za časak ne sumnjam, da nije verno i iskreno poslužila i služi otadžbini svojoj. Imajte na umu da su i ti ljudi u vrlo nezgodnom položaju.Kako sam razumeo, njima je stalo da sačuvaju bar izvesne tekovine, jer su prozreli i uvideli smer izvesnih moćnih činilaca, te prema tome i svoju spoljnu politiku moraju da udešavaju. Kao i nami tako i bratskoj nam Crnoj Gori, oni, te isti, naneše nepravdu u pitanju Skadra.No sedi i viteški gospodar Brda, tvrdo je odlučen da Skadar uzme, pa makar ga posle morao i predati.Čitala si bez sumnje njegov odgovor predstavnicima velikih sila, prilikom podnašanja njihove predstavke u pitanju Skadra. Alal mu vera!..Šteta je samo što nema veću silu na raspoloženju... Pozdrav svima i želim uspešan i plodonosan rad. A tebe grli tvoj Pročitavši pismo svoga verenika, Stojanka nije ni časa časila, već mu je odmah odgovorila, da ono mišljenje, koje joj je on izneo, to isto i ona zastupa, te će ga na široj članskoj sednici izložiti i podupirati.A detalje sa sednice opširno će mu javiti. Pismo je bilo opširno, oko koga se Stojanka duže vremena zadržala. Taman se Anđa vratila s pošte, jedan fijaker stade, i jedna nepoznata mlada, lepa i elegantna dama upita Anđu, da li je gospođa Stojanka kod kuće? Na prijavu Anđinu, Stojanka izađe u dvorište, i na njeno veliko iznenađenje ugleda pred sobom Katarinu... Već su razaslate pozivnice članovima društva „Ujedinjenje ili Smrt“, za širu sednicu. Prvi koji je doputovao, bio je mladi artiljerijski poručnik Nikolajević.Čim je došao u Beograd, pravo sa željezničke stanice uputio se Stojanci. Došavši kući Stojančinoj, zamišljao je, da će kod nje zateći još koga, pa kad je video da ostali ne stigoše, primetiće: - Zar ja prvi dođoh?! — U ime Boga, junaci su svud i na svakom mestu prvi — dobaci mu Stojanka pružajući ruku u ime pozdrava. Posle pozdrava Stojanka ga uvede u salu, gde se obično održavale sednice. Između njih dvoje razgovor se u početku vodio u stvari sednice kao i o značaju iste.Docnije se prešlo i na ostale stvari pa i na bojno polje, o ratnim podvizima i držanju srpske vojske ispod Jedrena. Najzad ga Stojanka umoli, da joj ispriča bar jedan slučaj borbe, jer on, ne samo kao posmatrač, već i kao učasnik, umeo bi, i znao da joj da jasnu sliku ratnih strahota. Na molbu Stojančinu Nikolajević ne imade kud već reče: — Baš pre kratkog vremena bila je opšta kanonada opsadničke vojske na Jedrene.I taj događaj nikad neću zaboraviti. — Pričajte! — Navali Stojanka. — Noć beše mračna, — nastavi Nikolajević — nebo crno.Ne, to upravo ne beše nebo, to beše jedna jezovita, jedna bezdana pučina bez kraja i konca; a iz mračnih ponora svetlucale su pojedine zvezdice. I ako nismo znali, ipak smo svi slutili, da će se baš te noći, dogoditi nešto strašno ali i veličanstveno.Čas po čas Turci nam slaše električnu svetlost svojih reflektora. Dok u 11 časova ne otpoče prva pešadijska borba na našem sektoru, koja se za čas razvi na čitavom frontu, jer Turci behu pokušali opšti ispad na svima položajima. Zamislite, kad puca ubrzanom paljbom sto hiljada pušaka, što naših, što turskih a da ta paljba traje tako neprestano skoro ceo sat, dok pešadijsku vatru nije zagušila vatra strašne artiljerije. I doista, ne potraje malo, a iza onog mrkog nebesnog prostora, sa Jugoistočne strane Jedrena, oko pozicije Papaz-Tepe, poče da igra čudnovato, čas crvenkasta, čas ljubičasta a čas blješteća, bela svetlost, praćena strahovitom grmljavinom, prolamala još strahovitijim trescima turskih opsadnih topova, čije granate i šrapneli behu nama namenjeni. S te strane prostora oko Jedrena svetlost poče da se po nebu preliva u stotinu raznih boja dok odjedanput, sa strane, stadoše izbijati nekakvi, čas manji čas veći svetli bukovi.Neki od njih su dopirali čak do polovine.Na toj strani prostor oko Jedrena kao da beše opervažen nekom, kao krv crvenom trakom iz koje su na sve strane izbijali fosforasti — svetli mlazevi, čiji su se vrhovi povijali čas na jednu čas na drugu stranu, sipajući više naših glava granate i šrapnele.Kakvih tu nije bilo slika i oblika!..Neki su ličili na gorostasne rascvetana lale, drugi opet na cvrglaste žalosne vrbe, treći na povijen ševar i situ, a neki na rastresita plamena povesna. Za malo vreme pa je cela artiljerija opsadne vojske počela da djejstvuje, na koju je reagirala turska artiljerija sa sviju pozicije i utvrđenja.Jednovremena i za puna dva sata neprekidna pucnjava iz 700 topova činila je, da čoveku pomrača svest. O, samo da vam je znati, kako su strahoviti ti topovski ognjeni vali, ti plameni njihovi bukovi i erupcije, činilo se, da će zemlja, na kojoj smo mi stajali otići sva u ponor. Obe artiljerije svojom vatrom zlatile su one čudesne oblične slike, i prilike po nebu, što su jedna preko druge gonjene nekom nevidljivom silom, a njihova površina (preko 50 kilometara) prelamala se i odsijavala u nebrojeno boja — boja zelenkasto-žućkastih, rumenkasto-plavkastih, ljubičasto-blistavih, a posle se sve to stapalo u neku čudesnu prizmu, iz koje sipa kao kakav vulkan hiljade drugih boja... To beše čudesni buket od boja i njihovih prelivanja.Sve je to davalo veličanstvenu sliku, nepreglednoga, strahovito uzbrkanoga okeana od rastopljenog zlata, posutog blistavim peskom od smaragda, rubina i brilijanta. Meni se činilo, kao da iz topova ognjenih na sve strane plinu jedan strahovit okean, pa poče plaviti onu celu mračnu i crnu nebesnu pustinju, iz njih staše šibati gorostasni plamenovi, a ceo prostor oko Jedrena strahovito se uzburka i potrese.Meni se činilo, da su i one nekolike zvezdice nebesne neopisanom brzinom poletele, ovome plamenom okeanu, da se u nj utope. I ova strašna kanonada, činilo mi se, da je potresla ceo prostor sve do Carigrada, pa i sam Carigrad.A za Mustafa-Pašu i da ne govorim.Tamo su se tresle sve kuće kao da je najveći zemljotres.Sutra dan ni u jednoj kući nije bilo prozora, koji nije bio prsnuo.Sve se oko nas pretvorilo u jedan vatreni okean, čije krajeve nisu mogle dogledati naše oči.To beše jedan neizmeran haos, sastavljen iz ognja, i onih pomamnih rasprskavajućih stihija, što jedna drugu potiskuju, što jedna drugu ne trpe, progone — što jedna drugu proždiru!..Površina ovog vatrenog haosa prosto se ne da opisati.To upravo i nije bila površina, već nekakva vatrena pomama.Ona se nije samo talasala, već su njeni vali zapljuskivali sam nebesni zenit; ona je jaukala, fijukala, vrila, penušila, kipela, a njeni plameni ključevi dostizali su do samog svoda nebesnog.Najpre se razjape strahovita ognjena ždrela, pa onda iz njih, munjevitom brzinom bljunu plameni bukovi, koji svojim rasprskavajućim materijama pokriju ceo prostor, oko nas i nad nama. Šta Davalagiri, šta Kordiljeri, to su prema džinovskim valima ovoga pomamljenog plamenog topovskog okeana — majušne borice, što ih večernji zefir nabira na ogledalcu, kakvog tihog jezerca.Pa onda, ona piska, ono fijukanje iz grla 700 topova, ona demonska pomama, hoće iz temelja da pokrene i zemlju i vaseljenu, pa ono jezovito prolamanje artiljerije, kao da je ispunjavalo čitavu vaseljenu. Najedared kao da nadzemaljska sila celu zemlju iz temelja zaljulja...Najpre kao da se milijon gromova u jedan dušak prolomi, i za tim nam se učini, kao da se ceo ovaj plameni okean u jednom trenu oka na dvoje rascepio, ili bolje reći, kao da neka paklena neman iz njega razjapi svoje džinovske čeljusti, u nameri, da cela nebesa proždere, ali u isti mah rekao bih, iz toga živog ždrela pokulja cela vatrena utroba ovog zemaljskog čudovišta, od ognja i plamena, pa se onda stade cepati u hiljade hiljada plamenih stubova, koji se džilitnuše kao neke strahovite iluzije, pravo gore nebesnom zenitu i tu se o njega razbiše u milijone bleštećih plamenova, te njima pokriše celo nebo, dok se ne spustiše na zemlju, više naših glava... — Bože strahovit li je to prizor bio! — uzviknu Stojanka, grčeći se na stolici, sedeći na suprot mladom poručniku. — To beše odista — nastavi poručnik — neki čarolijski, ne, nego božanstveni vatromet sa hiljadama hiljada vatrenih stubova, obojenih tisućima raznovrsnih boja, o kojima vi, što tada niste bili pod Jedrenom ni pojma nemate. — Užas! — ponovo uzviknu Stojanka — Čoveku um da stane od strahote. — Da, da, — nastavi poručnik — u tome je trenutku srpska artiljerija zapalila turski magacin, sa artiljerijskom municijom, koja je u onom trenutku eksplodirala svom silinom i svom snagom svojom... — Grozno je to! — primeti mu Stojanka, a u licu preblede kao da je muka uhvatila. — Pa i nije.Čoveku odmah u početku samo zaglunu uši, trema ga pređe, a samo prisebniji, osećaju, kako im se zemlja trese pod nogama, a ostali i to ne osećaju već mehanički, kao neka mašina se kreću i vrše svoju dužnost, prema kralju i otadžbini svojoj. Posle još kraćeg razgovora, poručnik Nikolajević se diže, a Stojanka mu se na polasku zahvali na iscrpnom pričanju, uz napomenu, da to veče dođe na čaj, gde će se iskupiti i ostali članovi, koji doputuju, da održe pred konferenciju. Kad je Nikolajević otišao, Stojanka ostade u salonu naslonjena na sto, razmišljajući o ratnim strahotama i podvizima srpske vojske, koja, daleko od svojih milih i dragih lije krv, bori se iskreno i odano, kao verni saveznik, ne znajući, kako će im se sve to docnije nagraditi... Dolasku Katarininom Stojanka se obradovala, i ako je baš u taj mah imala pune ruke posla, oko pripreme za širu sednicu društvenu. To čitavo po podne je provela u razgovoru sa Katarinom, koja joj je iznela smer i pokušaj Oberkneževićev.A pored toga joj je pokazala i pismo koje je dobila od Oberkneževića, pre njegova odlaska iz K. Napomenula je Katarina Stojanci još i to, da Oberkneževićev postupak i njegov razlaz sa njegovom ženom, koja je po njezinom mišljenju, valjana i dobra duša, nije to zaslužila — poljuljana je u veru u brak i da od onog trenutka joj muški ne stoje na onoj visini na kojoj je ona njih zamišlala. Stojanka je odmah iz reči Katarinih videla kuda ovo navodi, s toga joj odmah reče: — E, draga moja, nemojte vi odmah sve ljude gledati kroz crne naočari.Ako je Oberknežević takav, ne moraju svi muški takovi biti.U ostalom, ja sam još pre dosta vremena o njemu izveštena, da on baš nije najboljeg vladanja i da društvo, u kome se kretao vrlo je sumnjivo.Jedan iz toga društva, ovde je uhvaćen kao špijon a posledice i zaslužena kazna neće ga mimoići.A što se tiče Radojkovića, to je jedinstveni karakter, kakvih danas vrlo malo ima u redovima današnjeg društva.Vi Radojkovića poznajete samo po slici, a kada se budete sastali lično, na prvi pogled i pri prvom razgovoru, vi će te odmah uvideti razliku... — Sudbina Oberkneževićeve supruge, toliko me je porazila, da bih radije ostala i dalje da ovako samujem, nego da moram da ispijem takovu čašu žuči života.To bi za mene bilo grozno.Zar onaj, koga bi ja svom dušom svojom volela i predala mu se kao dete majci, pa od jednom taj da me jednoga dana napusti, zaboravi i ohladni prema meni..O, to bi bilo užasno!..Ja posle takog udara ne bih mogla živeti!..Verujte gospođo ne!...Iza ovih reči Katarini se oči zasvetliše i dve tri krupne suze se skoprljahu niz obraze. — Umirite se draga moja! — Tešila je Stojanka Katarinu — Ja vas potpuno razumem.No tu stvar ne treba odmah tako tragičnom smatrati.U više slučajeva su baš same žene inicijativu pružale muževima, da ovi prema njima ohladne.Od žena najviše zavisi čvrstina, postojana i trajna ljubav bračnoga para.I ja, samo žene mogu da smatram uzročnicima ovakovih porodičnih nesreća.No ne osporavam ni to, da i kod ljudi ima krivice u ovome.Ali svako takovo zlo potiče bar u većini slučajeva od žena.I ako mislite da ikad postanete domaćica, ne treba da se plašite, jer ljudi su glava u kući a žena je vrat na kome glava stoji.Često vrat hoće glavu da okreće i na onu stranu koja stoji u protivnosti njemu samom.Ne treba ljudima dati povoda da se otuđuju i da hladne prema kući, prema ženi.A Radojković je, kažem vam, redan karakter ljudi, koji bi vam baš imponovao.I uverena sam, da bi ste u životu pogodili stazu kojom bi zajedno celoga veka išli.Temperamenat vaš i njegov jako je sličan jedan drugom, a to je u braku jedan od glavnih uzroka za garanciju bračne sreće. Još dugo su razgovarali i Stojanka je stalno uveravala Katarinu, da brak i sreća u njemu zavisi samo do razumevanja života.A ko razume i shvati život, ne treba da ga se plaši. Dok su bili u razgovoru, Stojanka je međuvremeno poslala Anđu po Radojkovića, koji je predveče došao. Katarina je Radojkovića po slici odmah poznala i kad je ovaj stupio unutra bila je vrlo zbunjena, što je Stojanka na prvi pogled i primetila. Posle upoznavanja i dužeg međusobnog razgovora, Katarina se uverila, da Stojanka hvaleći Radojkovića, nije ništa kitila, ulepšavala i preterivala. Između ostalog Radojković im je ispričao jedan događaj koji je zanimao sve policijske organe.Naime, da je neki nepoznati, već se nekoliko dana bavio u prestonici, obijajući pragove raznih državnih zvanja tražeći službu.No, u nedostatku izvesnih kvalifikacija i dokumenata svuda je odbijen.A kad je pao policiji u oči, ova je počela da motri na njega.Ovaj kada je to primetio, jedno veče na savskoj parobrojskoj stanici, pokušao je da uskoči u poslednji parobrod koji je odlazio iz prestonice. Na njegovu nesreću okliznuo se i između lađe i šteka pao u vodu.Jedan matroz je primetio da se nešto crno otkačilo sa lađe i bućnulo u vodu. Matroz je to odmah prijavio kapetanu, a ovaj je naredio onima na šteku, da obiđu čamcem oko šteka i da čakljama razgledaju. Čitav sat ljudi su čarkali čakljama oko šteka no sve beše uzalud. — Da li se doznalo, ko je ta ličnost? — zapita Stojanka Radojkovića. — Još ne.Kada ga bude voda izbacila, onda će se bez sumnje saznati. — Odgovori joj Radojković, a po tom se okrete Katarini: — Gospođicu ova tema ne zanima, to primećujem po izrazu lica.Onda bolje pređimo na što drugo, zanimljivije, veselije teme, koje odišu životom a ne sentimentalnošću. Posle kraćeg razgovora, koji je bio začinjen i zdravim humorom, u čemu je Radojković izobilovao, Katarina i Stojanka ostadoše same, jer ih Radojković oko šest časova morade napustiti, usled vrlo važnog i neodloživog zvaničnog posla u ministarstvu unutrašnjih poslova. Na polasku mu Stojanka dobaci: — Nadam se, da će te smatrati za dužnost da još večeras natrag dođete, jer gospođica već sutra se vraća. — O, molim — odvrati Radojković salutirajući — ta dužnost, za mene je vrlo prijatna i rado bih se osećao da sam stalno u službi ovake dužnosti — pri tome Radojković namignu na Stojanku pokazavši prstom na Katarinu, koja je ovoga trenutku stidno oborila glavu, znajući da se to na nju odnosi. Radojković videći da je ovim doveo Katarinu u nepriliku, brzo izađe na polje zatvorivši naglo za sobom vrata. Pošto je Radojković otišao, na pitanje Stojančino, Katarina izjavi, da joj se Radojković dopada i da već sad predviđa da bi s njime mogla biti srećna i da već sad on pruža garanciju čoveka iako vesele naravi, opet zato ozbiljna i za život spremna. Katarina je to veče ostala kod Stojanka, gde ]e i prenoćila. U veče je došao Radojković, gde su pored čaja proveli čitavo veče u prijatnom razgovoru, a tom su prilikom, Katarina i Radojković, pred Stojankom dali jedno drugo reč da se jedno drugom dopadaju.A verenje, ugovoriše, da će se obaviti u K., gde će Radojković doći sa Stojankom i njezinim verenikom, kada se ovaj bude vratio ili bar došao na odsustvo. Sutra dan Katarina se vraćala kući potpuno zadovoljna.Na željezničku stanicu su je ispratili Stojanka i Radojković. Pre polaska voza stajali su na peronu stanice.Jedan policijski pisar priđe Radojkoviću i salutirajući mu reče: — Izbacila voda leš onoga, što se kod šteka udavio. — Gde ga izbacila? — Tamo negde ispod Višnjice. — A da li se zna ko je? — Kažu da je špijun — reče pisar a pri tom izvadi beležnicu — imam mu i ime pribeleženo, zove se...Jova Oberknežević. Katarina i Stojanka čuvši ovo preblediše i zanemiše. Voz dade znak a Katarina se žurno oprosti i uspne u vagon. Pošto je sela, duboko uzdahnu i prošapta: — Šta ko čini, sve sebi. — Ove reči behu namenjene tragičnoj sudbini Oberkneževićevoj. Osvanuo je dan, kada se imala održati sednica udruženja „Ujedinjenje ili Smrt“. Svi članovi, osim nekolicine, koji se telegrafski izviniše, behu stigli u Beograd u zakazani dan. Oni koji se izviniše, svi su se nalazili na položajima ispod Skadra, gde se nalazio i Stojančin verenik major Žarko. Odsutni, svi bez razlike u izvini izraziše svoj pristanak i suglasnost zaključaka kako većina nađe za dobro, poželivši uspešan i plodonosan rad konferencije. Toga dana Stojanka je imala pune ruke posla.A Anđa je celi bogovetni dan trčkala po čitavoj prestonici, raznoseći pisma od jednog do drugog člana udruženja. U veče oko sedam časova, počeli su se kupiti sve jedan po jedan član udruženja, tako, da nikom to ne bi palo u oči i eventualno, da ne bi sednica bila osujećena. Prvi je došao mladi artiljerijski poručnik Nikolajević.A odmah za njim došao je Radojković, koji je svoje zvanične poslove blagovremeno posvršavao. Za ovima došli su: major Zdravković, major Borisavljević, potpukovnik Milošević, kapetan Janošević; poručnik Pavlović, major Milićević, potpukovnik Prodanović i najzad kapetan Radaković. Tačno u osam časova, u zakazano vreme, stiže i poslednji član, koji je najavio svoj dolazak — kapetan Nikolić. Stojanka ih je sve redom predusrela vesela i raspoložena kao nikad do sad. A kako ne bi.Toliko vreme prođe, te se nije videla ni sa jednim od ovih njezinih prijatelja i rodoljubivih sadrugova, jedne te iste rodoljubive zavetne misli. Na njihovim opaljenim licima mogla je jasno pročitati, da su ovi, za više od pola godine provedene na bojnom polju u teškim i odsudnim trenutcima mnogo, vrlo mnogo pretrpeli i muškom durašnošću izdržali. No, zato ipak, mogla je jasno videti, da ti ljudi, sve te ratne teškoće i podvige, snosili su sa velikim požrtvovanjem ne uzimajući u obzir svoje ličnosti, jer im pred očima beše cilj i čast svoje otadžbine, kao i oslobođenje potištene braće svoje, petvekovnog roblja, koje procvile i propišta pod igom i tiranskom vladavinom azijatskih zulumćara. Na njihovim licima ipak se mogla opaziti i neka neusiljena svežina i razdraganost, bar u ovoj prilici, kada se sastadoše posle tolikih muka i nevolja. Dok jedni behu pod Jedrenom, drugi se zadržaše u Skoplju, Prizrenu, Bitolju i drugim mestima u novooslobođenim krajevima, jedino što u njihovoj sredini ne beše onih koji se nalaze pod Skadrom. Braća se međusobno privatno razgovarahu o svojim doživljajima u borbama i u dokolici šta su sve videli, čuli i preživeli. Bilo ja tu rasnovrsnih pričica, anekdota, jezovitih opisa a boga mi bilo je i takovih dosetaka i humora, koji se ne daju izmisliti ni začeti u glavama najduhovitijih humorista.Pa ipak ovi ljudi su živi svedoci, koji su sve to svojim očima videli i svojim ušima čuli. Kada je na časovniku izbilo devet, Stojanka prekide žagor i razgovor, koji se bio do vrhunca razvio: — Gospodo i braćo!Ja mislim, da je već vreme da otpočnemo, pošto smo svi na okupu a vreme odmiče. — A gde su ostali? — Upita kapetan Janošević, pogledavši oko sebe, videći da su neki članovi odsutni. — Ostali, koji su odsutni poslali su pismene ili telegrafske izvine, da ne mogu usled svojih dužnosti prisustvovati — reče Stojanka — a to su oni, koji se nalaze pod Skadrom. — A kakav je uzrok da su danas baš samo oni odsutni? — upita poručnik Pavlović. — Kad otpočne sednica gospodo, pročitaće se njihove izvine i iz njih ćemo najbolje videti uzrok njihovoj odsutnosti. — Nadoveže potpukovnik Milošević, sedajući na fotelju. — Da otpočnemo!..Da otpočnemo!., — zahori se iz više grla. Kada se graja malo utišala i staložila uze reč Stojanka: — Braćo!..Pre nego što otpočnemo, potrebno je da se za večerašnju sednicu izabere predsednik, kao što se to uvek pri svakoj sednici praktikovalo... — Predložite vi sami. — Dobaciše joj više glasova. — Ja sa moje strane predlažem za predsednika današnjeg sastanka — potpukovnika Miloševića... — Živeo!.. — zahori se kao iz jednoga grla. — A za perovođu — Nastavi Stojanka — predlažem poručnika Nikolajevića. — Živeo! — i opet se zahori kao iz jednoga grla. Izabrani časnici, posle jednoglasnog izbora zauzeše svoja mesta. Predsednik potpukovnik Milošević zauzevši svoje mesto uze reč: — Braćo!..Zahvaljujući vam se na poverenju, koje mi ovoga trenutka ukazaste, pre nego što bi prešli na dnevni red, ne mogu da propustim priliku a da ovde na ovome mestu ne istaknem sledeće: Pravo je i sveta nam dužnost i čast srpskih oficira nalaže, da ustajanjem odamo poštu onima, koji padoše tamo na bojnom polju, boreći se sa nami rame uz rame.Onima, koji osvetiše Kosovo; onima, koji Dušanov Prizren i Skoplje posle toliko vekova povratiše natrag; onima, koji osvojiše Markov Prilip; onima, koji na Bitolju u onoj neverovatnoj bitci izdržaše i pokazaše unikum čovečje snage i izdržljivosti; onima, koji se probiše kroz neprohodno albanske klance i izbiše na davno željeno more — na Adriju.I najposle onima, koji padoše pod tvrdim i neosvojivim bedemima Skadra i Jedrena... Iza ovih reči, svi članovi na noge skočiše, a na njihovim licima se mogla pročitati neka uzvišena seta i dostojanstvo.Njihova lica u tome trenutku izgledahu bledožuta kao vosak, kosa uzdignuta na više i mrki pogledi jasno govorahu da su svi od reda u ovom trenutku bili izvan sebe, od uzbuđenja i uzvišenog osećanja prema senima njihove braće, njihovih drugova koji padoše na bojnom polju. — Zavetna misao Srbinova — nastavi potpukovnik Milošević — donekle je privedena u delo.A svaki od vas, braćo, zna i pojmi da ni jedna uzvišena ideja, uzvišeni dosadanji snovi Srbinovi nisu bili lako ostvarljivi, jer behu skopčani sa ogromnim žrtvama, a pored toga moralo se čekati zgodno vreme.Sa žrtvama se uvek i računalo ali se imalo u obziru i to, da ako treba žrtava, da se prinesu na žrtvenik, ali one ne smu biti uzaludne... — Tako je!...Tako je!... — Odobravahu ostali. — Pa, prelazeći na sam rad današnjeg našeg sastanka, palim drugovima, junacima i herojima srpskim kličem iz dubine duše: „Slava im!“ „Laka im srpska zemlja!“ — Slava im!..Slava im!.. — Zahori se sa sviju strana. Posle ovoga, predsednik Milošević sedne, što i ostali članovi učiniše.Za trenutak samo nastade tajac. — Gospodo i braćo, — nastavi predsednik — na dnevnom je redu: prva tačka, državne političke prilike i držanje vlade u pogledu njezine spoljne politike; a druga je tačka opšta pitanja i predlozi... Posle ove izjave predsednikove, Stojanka zatraži reč pre dnevnog reda: — Braćo!Na primedbu jednoga člana, da svi članovi udruženja, koji ostadoše u životu, nisu na današnjem skupu, stavljam vam do znanja, da su se pismeno izvinili. Njihov izostanak pravdaju time, što nisu mogli dobiti tražena odsustva, pošto njihova vojna odeljenja koja se nalaze pod Skadrom, ovo dana treba da reše pitanje Skadra.Znači, da svakog trenutka se očekuje opšti juriš.A vi bar znate, da tom prilikom potrebuje svaki vojnik a kamo li oficir.Odsutni su ovi: Major Žarko, koji je poslao opširno pismo i preporučio kakvo stanovište da zauzmemo u prvoj tačci dnevnoga reda; dalje, kapetan Božić, poručnik Živanović i kapetan Belić, sva četvorica se nalaze pod Skadrom.S toga bi molila, da članovi prisutni njihovu odsutnost uzmu na znanje. Na upit predsednikov, da li se odsutnost njihova uzima na znanje, jednoglasno se izjasniše, da se uzima. Posle ovoga se prešlo na dnevni red. Prvi je uzeo reč na dnevni red major Borisavljević: — Braćo!Ja hoću da konstatujem, da se naša otadžbina nalazi u vrlo teškim političkim prilikama. Eno, mirovna konferencija u Londonu nanela nam je i nanosi toliko nepravde, da svaki onaj, koji se oseća ne samo Srbinom, već koji je učestvovao u ovom ispolinskom i oslobodilačkom ratu, taj može osetiti težinu nepravde, taj se mora do dna duše naći uvređen. Neću ovde da vam nabrajam sve te nepravde, pošto sam uveren, da ih svako od vas, braćo, vrlo dobro zna. Hoću da primetim i to, da se meni lično ne dopada držanje ruskog ambasadora na mirovnoj konferenciji u Londonu.On se vrlo malo zauzimao i štitio interese naše otadžbine, koja je njegovoj domovini najbliža i najpreča. Da li je to kukavičluk, politička nemoć ili mu usta zapušavaju kakvi izgledi i kompezacije, pa sad u mutnom lovi na drugoj kojoj strani na račun naš u korist njegove otadžbine, čiji je on predstavnik. A što se pronose glasovi, da je petrogradski imperator veoma miroljubav čovek i da nije rad, da baš on bude taj, koji će da ubaci žar u trulo bure Evrope, napunjeno barutom. To još mogu da verujem. Ali upada jako u oči, da tu miroljubivost ne ispoljuje i tamo, gde su u pitanju interesi naše saveznice Bugarske, već samo tamo, gde su u pitanju interesi Srbije. Eno, Bugari će dobiti traženu graničnu liniju koju su predložili, sa vrlo neznatnim izmenama.No, za to im se daje pravo na Jedrene i odšteta na drugoj strani.Tu drugu stranu, sigurno podrazumevaju Bitolj, Veles a verovatno i samo Skoplje.Ovo nije više tajna, jer neki bugarski drekavci istrčaše sa sličnim izjavama, da oni s pravom aspiriraju na te gradove i da će im Srbija posle svršenog rata i predati... — Još i to!... — Oho-o!... — Nikada!... Takvi i tima slični usklici prisutnih, prekinuše za časak govor majora Borisavljevića, a lica im behu užarena a oči sevahu nekom divljom oštrinom.Behu ljuti i uvređeni do krajnosti. Kada se prisutni malo primiriše, Borisavljević nastavi: — Braćo!Dok se Bugarima to pruža, od nas se oduzima i ono, što smo našom dragocenom prolivenom krvlju stekli i na čega, po cenu ogromnih žrtava polažemo pravo. Eno, nama se ne daje ni onaj minimalni zahtev, u pitanju izlaska na more, što je po nas i našu otadžbinu pitanje opstanka, pitanje života.Pašić je evropsku diplomaciju doveo u tesnac, kada je od njih izmamio priznanje, da je more, pitanje egzistencije Srbije.No i pored toga priznanja ostadoše pri prvobitnoj odluci svojoj a na štetu naše otadžbine. Pored ovoga, na zapadu povukoše tako neprirodnu graničnu liniju, gde ćemo stalno imati sukoba i večito biti na ratnoj nozi, te ćemo morati da držimo duž cele te granice jaka vojna pojačanja, koja će našu državu stati ogromnih materijalnih žrtava. Tu istu nepravdu oseća i bratska nam saveznica Crna Gora. Prilikom poslednjeg demarša, predstavnici velikih evropskih sila na Cetinju, otvoreno su zahtevali, da se Crna Gora odreče Skadra, pošto njihove vlade nikad neće dozvoliti, da ovaj pripadne Crnoj Gori.Na sve ovo, oni, koji su pozvani da interese naše uzmu u zaštitu, ne samo da to ne učiniše, već se prosto oglušiše i okrenuše glavu od nas.Priznajem, da se naša vlada danas nalazi u vrlo teškom i mučnom položaju, jer se danas nalazi gotovo usamljena.No, ipak, u njezinom držanju vidim i pored ovih navedenih razloga, preteranu popustljivost, što nami Srbima, koji smo našim herojskim podvizima zadivili ceo svet, ne može imponirati. Završujući braćo, molio bih da svaki iznese svoje gledište a na završetku ću podneti predlog u ovoj stvari. Posle majora Borisavljevića uzeo je reč major Milićević: — Braćo!..Posle govora moga predgovornika, koji je iscrpno izneo položaj u kome se naša otadžbina nalazi, a tako isto izneo je držanje kako vlade tako i onih, koji su upućeni da štite naše interese.Ja na sve to imao bih da napomenem sledeće: Mi se osvrćemo i osuđujemo onoga, koji nam je već u više prilika pokazao, da je naklonjen više drugima nego nami.Ali danas je glavno to, da naša saveznica, Bugarska, koja je i pismenim ugovorom obavezna, da čvrsto stoji uz nas, a pored ovoga, mi smo je zadužili, kad smo je materijalno i snagom naše vojske pomagali i pomažemo kod Jedrena, pa ipak, ko dublje zagleda u njezino držanje, videće, da je neiskrena. Njezini predstavnici na mirovnoj konferenciji u Londonu, prosto su se pasivno i hladno držali, gde su bili u pitanju naši interesi. A pored ovoga, Danevljevo koketovanje na više strana kao i posete koje je na izvesnim mestima činio, nisu ni najmanje povoljne po nas.Jer u tome ja vidim, prve korake koji vode na stazu neiskrenosti savezničke. S toga držim, da naša vlada videći to, sad se nalazi u još težim prilikama, pa je silom okolnosti, primorana na taku popustljivost, jer se i sama očevidno uverila u savezničku neiskrenost. Pašić je ovom prilikom pokazao, da je stari i oprobani političar, koji zna čitavu evropsku situaciju. Istina je, da je na njega pre rata bila povika u javnosti da je lopov, cincarin, bugarofil i druga pogrdna imena su mu podmećana. Na sve to, on je ćutao i hladno otrpeo sve jer po njegovom mišljenju, to je zahtevao baš sam interes naše otadžbine.Pa i samo naše udruženje je bilo protivno njemu i njegovim ljudima, jer smo držali, da sve ono, što se u javnosti iznosilo, u stvari i postoji. Sećam se jednoga zaključka, koji se nije u delo priveo, da se Pašiću pošalje anonimno preteće pismo, da ako misli, da državu dovede na ivicu propasti, neka se pričesti i pokaje grehe, jer u tom je slučaju, glavu stavio u torbu. Položaj njegov i njegovih drugova je težak i mučan. Ne mislim samo njegovu ličnost da uzmem u zaštitu, već njegov rad, koji je krunisan uspehom u stvaranju balkanskog saveza, zahteva, da ga svojski svi bez razlike pomažemo. To zahteva otadžbina i njezini interesi.A on i njegovi ministarski drugovi ne mogu snositi odgovornost za to, što predstavnici naše saveznice, Bugarske, nisu iskreni i odani, već igraju dvoličnu ulogu. Uveren sam, da je i sam Pašić to uvideo, ali sad nije zgodan momenat, da se to pitanje iznosi na tapet.Mi treba i dužnost prema otadžbini nalaže nam, da i ako smo principijelni protivnici Pašiću i njegovoj okolini, da ga baš u ovim teškim i mučnim trenutcima pomažemo, da se celokupna snaga Srbije skoncentriše i grupiše u jednu celinu, koja bi spoljnim neprijateljima trebala da otpor da. No, zato ipak smatram, da i na dalje treba bodrim okom da pratimo rad vlade u interesu drage nam otadžbine. Sa svoje strane predlažem, da ne ometamo vladu u njezinom držanju političkom, pošto smatram da je u svome dosadanjom radu korektno postupala i izvela onoliko, koliko je to do nje stojalo. Na kraju, mislim, da neće suvišno biti, ako upozorimo vladu da bude prema Bugarima oprezna i smotrena, jer brbljavi i razmetljivi Danev dao je za to povoda. Posle majora Milićevića govorio je kapetan Janošević. On se u svome opširnom govoru u glavnom suglasio sa razlaganjima i mišljenjem oba predgovornika. No pored ovoga, on se osvrnuo na neiskrenost Bugara, veleći, da nije samo slušao već se lično i sam osvedočio onde, gde ih Srbi obilno pomažu čak i onim sredstvima i žrtvama, koje ugovorom nisu ni predviđene. Nadalje veli: — U mesto da su nam zahvalni kao pravim i iskrenim saveznicima, umesto staro zlo i stare rane, da se novim događajima i zajedničkim uspesima trajno izleče i za večita vremena bace zaboravu i zapečati — onom zajedničkom prolivenom krvlju ispod Jedrena — trajna sloga i bratska nerazdvojna ljubav, dva naroda i dve države koje su jedna na drugu upućene. Umesto svega toga, oni ne samo da nisu zahvalni, već drsko i nesmotreno vređaju.Potežu staro zlo i raskopavaju staru ranu, na kojoj se tek poslednjih godina, tanka kora prolaza i ozdravljenja beše uhvatila. Spominju Slivnicu, začikavaju, omalovažavaju i potcenjuju naše vojnike.To samo mogu Bugari da čine i niko više. S toga se slažem sa predgovornikom, da bi trebalo vladu pismeno upozoriti, da prema Bugarskoj bude obazriva, jer i moji navodi mogu se uzeti kao činjenice koje pružaju uverenje, da vlada prema njima bude obazriva. Iza govora kapetana Janoševića, svi su prisutni učestvovali u debati.Svi su se gotovo podjednako izjasnili, odobravajući vladinu politiku uzimajući u obzir njezin teški položaj i nekorektno držanje izvesnih moćnih činilaca, koji su upućeni da štite interese Srbijine. Jedini, koji se sa mišljenjem odvojio, bio je mladi artiljerijski poručnik Nikolajević, koji je još vrlo mlad i bujan pa je prosuo oganj-reči na vladu zbog njezine preterane popustljivosti i pokornosti. Saslušavši govore predgovornika, bio je raspaljen opravdanim gnjevom: — Gospodo i braćo!Ja lično ne mogu posle vaših govora, koji su puni optužaba protivu onih, koji nam naneše toliko nepravde, da odobrim postupak naše vlade, koja je pred njima ustuknula pa i kolena podavila... Posle ovih prvih plamenih reči mladoga poručnika, prisutni se ćutke zgledaše. — Ne treba gospodo i braćo, da vas moje reči iščuđavaju.Velim, da je ova preterana popustljivost ništa drugo, do li savijanje kolena pred silnicima.I ako smo prema izvesnima maleni, ipak sami ne smemo da se pred njima prikazujemo još manji i slabiji. Kao što ste sami izneli, Bugari su sa svojim razmetanjem i kočoperenjem se prikazali pred Evropom mnogo veći i snažniji, nego što su baš u samoj stvari. Ako iko ovo može da kaže, ja to mogu i da posvedočim a i sama fakta u prilog moje tvrdnje to govore. Vi vrlo dobro znate, da su se Bugari prema ugovoru na mnogo više obavezali, a kada se zagazilo u rat, tada se tek ispostavilo, da oni to nisu u stanju.Dok stvar tako stoji sa njima, kod nas pak stvar stoji protivno.Prema ugovoru mi smo se obvezali na mnogo manje, a u stvari dadosmo mnogo više, nego što je to ugovorom predviđeno. Mi ugovorom nismo bili obavezni, da ih novčano pomažemo, pa ipak videći ih da su oskudni u tome, pružismo im i tu pomoć a pored toga i hrane i municije im dadosmo, što takođe prema samo sklopljenom ugovoru to nismo bili dužni da činimo. Naša je hrabra vojska svoju zadaću u roku mesec dana izvršila.Za mesec dana je naša vojska, razbila i potpuno uništila glavnu maćedonsku tursku vojsku. Samim tim činom, mi smo izvršili uslove ugovora.Pored toga mi im pritekosmo u pomoć oko Jedrena, a da to ne učinismo, oni ne bi mogli uspešno napredovati u Trakiji. Pa kad sve ovo sravnimo i vidimo, kako se njihovi, delegati na mirovnoj konferenciji u Londonu hladno i tako reći nesaveznički pokazuju u pitanjima gde se naši interesi krnje, ja smatram, da bi takog saveznika trebalo opomenuti i staviti mu nož pod grlo, a to je povlačenjem naše armije ispod Jedrena. Ja sam uveren, da bi ovo za njih bio udar, što bi ih trgao i izveo sa stranputice, na kojoj se danas nalaze i svakim danom što se udaljuju od saveznika svojih. Što se tiče držanja Evrope prema nami, to se i sami osvedočiste da je nepravilno i nepravično.A i sami rekoste, da je Bugarima zbog njihove energije a i razmetljivosti izašla više na susret i zaštitila njihove interese.A naša politika i njezini predstavnici i koliko smo mali, sa svojom popustljivošću prikazaše nas pred Evropom još manjima i time sami sebe pred drugima potcenjujemo. Smatram, da bi trebalo i umesno bilo od vlade zahtevati, da od sada bude što energičnija i odlučnija gde su po sredi i u pitanju interesi naše otadžbine. Zar braćo, da dozvolimo, da nam našom krvlju stečene plodove, oni u Londonu, za zelenom čojom postavljenim stolom uskraćuju, oduzimaju i golom rečju prosto otimaju. To nikako ne mogu dozvoliti i sa takovim mišljenjem ne mogu se nikako pomiriti.Njima treba pokazati pesnicu i očitovati naše ogorčenje prema njihovim zaključcima. Što se mene tiče, ova nepravda od njihove strane dovodi me tako daleko, da bih bio u stanju se dići protivu sviju i svakoga, koji se usuđuje da nas omalovaži i potcenjuje. Moja je deviza biti il’ ne biti.Pa ako je sila, neka nas prosto zbrišu sa kugle zemljine, al’ za to će svetska istorija zabeležiti, da je postojao jedan narod, srpski narod, koji se za pravdu i pravicu žrtvovao se do poslednjeg čoveka, digavši se protivu sile koja je nepravedno s njime postupala. Ako se Pašić boji, da pred Evropom bude energičniji, zahtevajmo, da se povuče sa svoga položaja, a njegovo mesto neka zauzme koji mlađi čovek, koji će bez sumnje, više osećati težinu uvreda, koje nam silom nametnuti tutori nanose, pa će prema ovima biti energičniji i odlučniji. Pašić je diplomata, to ne osporavam, ali je star čovek, koji se i sa najmanjim dobitkom zadovoljava, ne uzimajući u obzir one ogromne žrtve, koje mnogo više vrede nego postignuti uspeh. Toliko rekoh sa svoje strane, a na vami je da rešite, onako, kako to za najbolje nađete. Za vreme govora, mladi se poručnik zažario i usplamteo, tako da se to na njemu moglo jasno primetiti. Kada je mladi poručnik završio svoj govor, predsednik stavi pitanje na prisutne, da li hoće još ko da govori.Pošto se niko nije javio tada je uzeo on sam reč: — Braćo! — Otpoče predsednik Milošević hladno, odmereno i dostojanstveno. — Posle vaših iscrpnih govora, stekao sam uverenje, da se većina članova suglasila, osim jednoga, odobravajući u glavnom vladinu politiku, uz izvesne napomene adresovane na vladu. Sad pak molio bih vas, da imate strpljenja saslušati i mene, jer bih vam mogao dosta jasnu sliku pružiti, kako stvar stoji. — Čujmo!... čujmo predsednika! — povikaše nekolicina njih. — Saslušavši vaše govore, vidim, da svakom, od vas na srcu leži interes drage nam otadžbine.Ta me pojava veseli, jer zaista u vami gledam čuvare i samu živu otadžbinu srpske države, koji je posle pet stoleća robovanja uskrsla. Uskrsnuće njezino braćo, skopčano je sa decenijama vođenom ispolinskom borbom.Svaka njezina stopa je zalivena dragocenom krvlju naših dedova, naših pradedova.Oni proliše svoju krv, živote svoje položiše na žrtvenik slobode svoje drage otadžbine, a nju, i ako ne celu oslobođenu, predadoše u amanet nami potomcima njihovim. Vami, potomcima naših velikih predaka je u dužnost stavljeno, da ne ostanemo samo na onome, što nam oni predadoše, već da zgodnom prilikom učinimo ono, što oni nisu mogli učiniti. I evo, sad dođe zgodna prilika i mi je ulučismo, da ostvarimo snove Srbinove, da ispunimo zavetu misao našu. Kosovo je osvećeno!...Skoplje, Prizren, Prilip, Ohrid, Bitolj, Priština i druga mesta vezana tesno za istoriju Srbinovu u našim su rukama i nad tim gradovima gordo se vije pobednička zastava srpska.Ti gradovi i krajevi oko njih, danas su srpski i mirne vam duše mogu reći, ne samo da su danas srpski, već i da će i ostati srpski. To ne kažem samo ja, već to je rekao Pašić, koji svaku svoju reč pre nego što će je izreći, stavlja na sve evropske kantare, i tek kada se osvedoči, da ima pravu težinu, tek je tada izgovori.Ja i sam uviđam, da nam se sa merodavne strane nanosi golema nepravda u pitanju Albanije i mora, koje je po nas životno pitanje. Nadalje i sam uviđam, da i bugarski predstavnici na mirovnoj konferenciji u Londonu, pokazaše se neiskreni i nedosledni svoje savezničke dužnosti.Njihovo obijanje pragova na više strana, takođe je nedostojno jednog pravog i iskrenog saveznika. Ja sam uveren, da je i Pašić ovo uvideo, no, kao hladan i promišljeni diplomata, što je i zasvedočio, zna šta radi a da će i on sam znati, šta mu valja činiti, samo je pitanje vremena, jer on će to najbolje znati, kad je čemu vreme. Visoko cenim osećaj nepravde, koju je ispoljio u svome govoru naš mladi i bujni patriota brat Nikolajević, kad veli, da bi radije dozvolio, da se dignemo protivu sviju i svakoga, koji se usuđuju da nam nanose nepravde, pa neka nas zbrišu sa zemljišne kugle i da će svetska povesnica zabeležiti ime srpskoga naroda, koji se borio i pao za pravdu i pravicu.Ja se pred takovim oduševljenjem duboko klanjam.U tome oduševljenju njegovom gledam izraz plamena naših predaka, koji su za otadžbinu svoju rado prolivali dragocenu krv. Zahvaljujući takvom temperamentu Srbinovu, on se pomoću njega i oslobodio ispod iga i ropstva turskoga.Da toga žara, da takova krv nije strujila žilama Srbinovim i danas, pa možda i za uvek bi Srbin čamio u ropstvu turskom. No danas pak, u dvadesetom veku, veku kulturnom, i naučnom, pored toga plama u izvesnim prilikama je potrebna i hladnokrvnost, diplomatska sposobnost i veština. Neću da vam o tome opširno govorim, jer sam uveren, da svaki od vas zna šta se tu podrazumeva, samo vam još to mogu reći, da mi baš imamo jednu vrlo zgodnu izreku, koja veli: Snaga klade valja a pamet caruje. Uzvišeno je žrtvovati se, ali žrtva ne sme biti bez cilja i bez ikakve stvarne vrednosti. Naši pretci nama ostaviše u amanet slobodnu Srbiju, a nami pak staviše u dužnost, da koračamo napred, ali nikad i ni u kom slučaju da ne stavljamo na kocku i ono, što njima u zaslugu pripada. Tu po sredi leži velika odgovornost, za koju bi nas naši potomci proklinjali, ako bi što učinili nepromišljeno, od čega bi posledice oni ispaštali. Sve ovo, što sam naveo, to je razlog koji je i samog Pašića rukovodio, da onako postupi, kako je postupio. On, kao stari i oprobani diplomata pokušavao je sve moguće što se moglo i dalo učiniti u korist otadžbine.Pa kada je video da u izvesnim pitanjima nije mogao prodreti, morao je ustuknuti da sačuva ono, što smo imali i da dobije prava za ono, što je već rekao da ostaje u našim rukama. S toga mislim, da bi uvaživši sve ovo, potrebno bilo doneti i rezoluciju u tome smislu, da se vlada ostavi na miru, da se sa njezinim radom zadovoljimo i jedino da joj stavimo do znanja, da prema Bugarima bude obazriva, naročito zbog izvesnih izjava njihovog ministra predsednika i delegata na mirovnoj konferenciji doktora Daneva, u pogledu krajeva koji su danas u našim rukama, a koje on hoće da označi, kao sporne krajeve. Da li se slažu prisutni sa ovakovim predlogom? — upita predsednik Milošević. — Slažemo se! — odgovoriše ostali. — Sad bi potrebno bilo — nastavi predsednik — da se izaberu trojica, koje će da sastave rezoluciju. — Pre izbora — upade Stojanka — imala bih vam braćo da stavim na znanje, da i oni koji nisu ovde prisutni, u svome nalogu i želji izraziše to isto, što je i predsednik ovde izneo.Ovim sam samo htela da ilustrujem, da će zaključak i rezolucija biti jednodušna. Na predlog Nikolajevića izabraše za sastav rezolucije: predsednika potpukovnika Miloševića potpukovnika Prodanovića i kapetana Janoševića. Ova trojica se povukoše da sastave rezoluciju a ostali ostadoše na svojim mestima, te ono vreme provedoše u privatnom međusobnom razgovoru. Stojanka je pak tu pauzu upotrebila i poslužila članove kavom. Nakon četvrt časa, ona se trojica povratiše. Razgovor i žagor kao po komandi na mah prestade. Predsednik potpukovnik Milošević zauzme svoje mesto i razvije tabak na kome je bila ispisana rezolucija. — Braćo!..Ja ću vam rezoluciju pročitati, te ako neko imao kakovu primedbu na sastav njezin, neka svoje eventualne primedbe iznese te ako ih većina usvoji ja sa svoje strane nemam ništa protiv toga. — Čujmo!..Čujmo rezoluciju!... — povikaše gotovo svi u jedan glas. — Rezolucija glasi: — Otpoče predsednik čitati, gotovo svaku reč na slogove, tako, da ju je svako mogao tačno razumeti: Nikoli Pašiću, predsedniku srpske vlade i ministru spoljnih poslova u Mestu. Iskupljeni članovi udruženja „Ujedinjenje ili Smrt“, na svojoj široj konferenciji doneli smo sledeću rezoluciju: „Odobravajući Vašu mudru diplomatsku politiku u današnjim teškim i sudbonosnim prilikama u kojima se nalazi naša otadžbina, uveravamo Vas da je čitav srpski narod uz Vas, jer Vašim i Vaših drugova radom Vi ste uverili i neraspoložene duhove prema Vami, da ste verno i iskreno odani svojoj otadžbini, na čijem se krmilu Vi danas nalazite.Pored ovoga, stavljamo Vam na znanje, iako smo uvereni, da i Vi sami uviđate, da budete oprezni prema saveznici Bugarskoj, jer njezini merodavni faktori, do sada pružiše očevidna razloga za tu opreznost.Ovoliko za sad radi znanja. Primite uverenje naše odanosti prema takovom rodoljubivom radu i računajte na pomoć vaskolikog Srpstva. Posle pročitane rezolucije, predsednik stavi upit da li koji od članova ima kakovu primedbu na sastav rezolucije. Pošto se niko nije prijavio sa primedbom on je stavi na glasanje. Rezolucija je primljena jednoglasno i dostavljena je Stojanci, da je na adresu ispošalje, tek onda, kada članovi udruženja budu na svojim dužnostima. Sutra dan u veče članovi zakazaše zajedničko veče u hotel „Moskvi“ gde su u prijatnom raspoloženju ostali sve do samoga jutra. Dirljiv je bio rastanak ovih sinova Srbije, pravih i iskrenih rodoljuba, kada pođoše na svoju dužnost prema otadžbini svojoj. Znajući da svaki odlazi tamo, odakle ko zna, da li će se ikad povratiti i da li će se ikad sa svojom braćom još jednom sastati. Situacija na bojnom polju je mutna.Evropa tinja.Skadar i Jedrene mora se uzeti, ne uzimajući u obzir one ogromne žrtve, koje se tamo moraju prineti. — Na dužnost!.. — To beše poslednji usklik, sa kojim se članovi pri polasku rastadoše. Kada su Srbi zauzeli Drač a Crnogorci i Srbi Medovu, mnogi neprijatelji srpskoga naroda u tome gledahu velikoga bauka.U tome videše da će Srbija doći do mora, do svog životnog pitanja i emancipovati se od uticaja njezinih izvesnih suseda, kojima je godilo da Srbiju stalno drže u šahu i da ova silom geografskog položaja svog, mora svakoj njihovoj želji udovoljiti, pa makar se to kosilo i sa sopstvenim i životnim interesima Srbije. Da, oni su išli i tako daleko, da vele, ako Srbija izbije na more može ugroziti njihovim interesima jer bi tada Srbija u Draču i Medovi stvorila ne samo trgovačko već i za bojnu mornaricu pristanište. Pretpostavke behu tako čudnovate, upravo smešne, no zato ipak, oni, koji zbog toga nadigoše prašinu, ni najmanje ne zazirahu od ostalog sveta, da će ih ovaj smatrati kao nezrele i neozbiljne, oni ipak ostadoše uporni pri svojoj tvrdnji. No zato ipak ko je čitavu stvar posmatrao sa više zbilja, mogao se uveriti, da je bojazan otud, jer u tome zauzimanju tih morskih pristaništa će se Srbija emancipovati, od uticaja sa strane a ovi opet izgubiti jednu muzaru, koju su oni toliko vremena cedili. U Draču i Medovi Srbi su postavili svoje, kako građanske tako i vojne vlasti i donekle već bili sredili prilike. Baš kada su poslednji transporti srpskih vojnika na grčkim brodovima stigli u Drač i Medovu, stiže odande brzojavna vest, da je turska krstarica „Hamidija“, koja je prilikom blokade Dardanela, od strane grčkih brodova, sretno izmakla i probila se kroz Dardanele i otplovila neznano kud i kamo. O toj turskoj ratnoj lađi se u ono vreme mnogo govorilo.A kako vele, viđala se na više mesta.Bivala je čak i u sueckom kanalu, pa čas u Jegejskom moru, pa opet pred Dardanelima, a najposle i u Jadranskom moru gde je bombardovala Drač i Medovu. O samom toku bombardovanja srpsko ministarstvo je dobilo sledeći izveštaj: „U sredu 12. marta pojavila se turska ratna oklopna krastarica „Hamidija“, koja bombardovala Drač trideset minuta i za tim je brzo otplovila prema Medovi. Morski je put od Medova do Drača tri sata, ali ga je brza „Hamidija“ prevalila za jedan sahat. Na sreću je „Hamidija“ ipak dockan stigla, jer su prenosni brodovi već bili skoro sve tovare na kopno istovarili.U pristaništu je bilo još samo pet lađa.Četiri su već bile ispražnjene i htedoše se vratiti.Samo peti broj nije bio još sasvim istovaren.To je grčka lađa „Trifilija“, koja je u srpskoj službi i koja po moru plovi pod srpskom zastavom. Na njoj su bila još dva teška opsadna topa.Ostali topovi i municija već je bila isposlana pod Skadar, odakle baš toga trenutka stiže vrlo radosna vest, da su Srbi pred silno utvrđenom Brdicom, imali velika uspeha, i da je glavni zapovednik Brdice pukovnik Ibrahim Talat-bej pao i da su turski teški opsadni topovi potpuno uništeni. Odmah je izdata zapovest, da se dva teška topa ne istovaruju, nego da se iz njih puca na „Hamidiju“. Daleko na jugu na morskome obzorju pojaviše se crte impozantne „Hamidije“.U pristaništu je nastala mučna pauza. „Hamidija“ dade znak za bitku.Četiri grčke lađe dadoše zastavama znak, da su prazne, i da nisu za bombardovanje.Samo je „Trifilija“, stara slaba lađa, koju zovu stara tetka dala znak, da je sposobna za bitku. „Hamidija“ je počela bombardovati pristanište u 11 sati i 45 minuta metcima najvećega kalibra, granatama, šrapnelima i bombama. Bila je to strahovita kanonada: Projektili su padali na kasarne, kulu svetilju, crnogorsku carinarnicu i druge zgrade, pa čak i na bolnicu crvenoga krsta. Zbog velike daljine sa koje se pucalo, ipak nije bilo velike štete. Turci su također hrđavo gađali, a i mnogi se metci nisu rasprskavali.Samo se tako može rastumačiti, što bombardovanje nije bilo uspešno. Dve lađe su bile samo malo oštećene.„Trifilija“ i „Zanos“ ostale su dve već posle nekoliko sahati već mogle otploviti. Najviše je bila oštećena lađa „Hristo“, koja je u srpskoj službi.Ona je bila pogođena, i kako je na njoj bilo još nekoliko sanduka municije, nastupila je eksplozija i vatra.Nekoliko su vojnika i radenika u lađi poginuli.Lađa je potonula, no kako pristanište nije duboko još se iz vode vidi. Poginulo je dvadeset osam (utonuli i ubijeni) i 45 je većinom lakše ranjeno.Utonuli su neki vojnici, koji su u ratnoj opremi skočili u more. Bombardovanje je trajalo 45 minuta.Zato je vreme sa „Trifilije“ gađano na „Hamidiju“ iz dva srpska opsadna topa.Tvrdi se, da je na obe strane bilo ispaljeno oko 250 metaka. U jedan sat i 30 minuta dva metka iz srpskih topova zgodili su „Hamidiju“.Čuo se prasak i video se dim pod mostićem kapetanovim.„Hamidija“ je još tri puta opalila na Srbe, digla je za tim kotvu i brzo na sever otplovila. Na putu je izbacila nekoliko metaka na crnogorsko selo sv. Nikola (Šind-Kal), koje leži na utoku Bojane u more, ali nije napadala na crnogorska pristaništa Ulcinj i Bar: nije uništila Markonijevu stanicu za telegrafiju bez žica, i ako je to imala u planu. Uopšte se ovde misli, da je „Hamidija“ bombardovala Drač i Medovu, da svrati pažnju od pristajanja broda „Avgusta“ društva »Cossulich et cons« u Albaniju, na kojem je brodu bilo trideset hiljada pušaka, koje su bile namenjene Arnautima, koje bi se razdelile među njih u slučaju da se Srbija ne pokori zaključku velikih sila u pitanju Skadra i samostalne Albanije. Ova čudnovata pojava „Hamidije“, na nekoliko dana je bila predviđena u nekim stranim listovima, koji su prema Srbiji i Crnoj Gori bili neraspoloženi. Šta više ti isti listovi su pisali, pa čak i navađali, kako bi brza „Hamidija“ mogla činiti ogromne smetnje grčkim prevoznim brodovima, koji su u ono vreme stajali u službi Srbije, prevozeći iz Soluna za Drač i Medovu hranu, oružje, municiju i vojsku, koja beše namenjena opsadnoj srpskoj i crnogorskoj vojsci pod Skadrom. Šta više, ono slobodno kretanje „Hamidije“ po Jadranskom Moru tumačilo se, da prava „Hamidija“ i nije bila, već da je to bombardovanje u ime „Hamidije“ priredila jedna druga ratna lađa, jedne strane sile, koja Srbiju i Crnu Goru iz dna duše mrzi. U ono doba novine i to zabeležiše, ali sa rezervom. A još od većeg je interesovanja i ovo: Kada je „Hamidija“ bombardovanjem jako oštetila grčki brod „Hristo“, ovaj je počeo da tone.Mnogi vojnici videći to skočiše u more u potpunoj vojničkoj ratnoj opremi. Tu na licu mesta desio se trgovački parobrod „Skodra“, svojina austrijskog Lojdovog društva. Bio je prazan, jer dan pre toga slučaja, istovario je robu u pristaništu. Vojne i građanske vlasti u pristaništu videći da mnoštvo vojnika pliva po moru u potpunoj ratnoj opremi, hitno zatražiše pomoć od kapetana „Skodre“, nekog nazovi Hrvata, Blažića. Ovaj, u mesto da je i sam, bez tražnje, kao pomorski kapetan, shvatio njegovu dužnost, ukazati davljenicima pomoć, on je traženu pomoć odbio i hteo da isplovi iz pristaništa.Tada nekolicina oficira uskočiše na brod i sa naperenim revolverima nagnaše kapetana Blažića na dužnost čovečansku. I dok je sva kulturna i napredna javnost osuđivala ovog nečoveka, dotle su ga crne duše uzimale u zaštitu i htedoše ga prikazati kao mučenika i žrtvu svoje dužnosti. Crne duše ostaju samo — crne!.. Jednoga dana Jovanka dođe po podne kod Stojanke.Posle kraćeg razgovora joj saopšti, da će večernjim vozom da putuje u nove krajeve. Ujedno joj je saopštila i cilj svoga putovanja.Naime, da hoće da poseti bratov grob i da mu podigne spomenik. — Zar sama devojko!? — Primeti joj na to Stojanka. — Do Bitolja sama... — A od Bitolja? — U društvu. — S kim? U mesto odgovora, Jovanka izvadi iz ručne torbice jedno pismo i predade ga Stojanci. Stojanka uze pismo i sa velikim interesovanjem ga je pročitala.Za vreme čitanja moglo se na njezinom licu primetiti neko prijatno osećanje i zadovoljstvo.Kada je pročitala pismo, lako se osmehnu na Jovanku, zatim joj pruži ruku: — E, lepo boga mi!...Pa ovo je već i da se čestita!... — Još je suviše rano za to. — Opiraše se Jovanka, a u taj mah je obli rumen stida. — Kako rano! — Nastavi Stojanka. — Pa on ovde otvoreno se izjasnio.A pored ovog pisma, morala su još bar tuce pisama prethoditi pa da do ovakog rezultata dođe...Mora da si mu i ti bar donekle pismom iskazala pristanak.On će te pričekati u Bitolju i pratiti na bratov grob.More ovo je stvar gotova.Spominje i verenje.Ne treba da kriješ.Ja ti od srca čestitam.A i pravo je da se udaš, nego da samuješ.Iz njegova pisma vidim, da je dobričina. Još neko vreme se Jovanka opirala, ne htevši priznati da je stvar u pola gotova; ali na silno navaljivanje Stojančino, najzad je priznala i primila ruku od Stojanke u znak čestitke. Pošto je bila potpuno spremna za put, Stojanka je zadrža na večeri, a posle večere je ispratila na železničku stanicu. U osam časova u veče voz se krenu na jug, put novooslobođenih krajeva, noseći Jovanku, koja sedeći u kupeu druge klase beše se duboko i teško zamislila. U mislima je sirota devojka bila neodređena, jer se ove ukrštavahu tako i svakog trenutka jedna s drugom dolažahu u kontradikciju. Mislila je o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.Najzad je ostala pri svojoj odluci, da treba i mora se udati, jer ostati u današnjem društvu devojka, oplakivati večito sudbinu svoju, bilo je vrlo glupo i nelogično. Sutra dan pred veče, posle dugog i napornog putovanja je stigla u Bitolj. Na stanici je dočekao Milan Nikolić suplent i rezervni potporučnik, onaj, koji joj je doneo pouzdanu vest o smrti njezina brata i minđuše koje joj ostadoše kao amanet od brata. Prilikom one posete kada joj je doneo minđuše i vest o smrti njezina brata, mladi se suplenat, zagledao u Jovanku i nije mogao da je zaboravi.S toga joj se češće javljao pismom i razabirao o njoj.Istina, Jovanka mu je u početku ređe odgovarala.A docnije, kada se iz njegovih pisama osvedočila u njegov pošten smer i prozrela mu dušu, tada je i ona bila prema njemu pažljivija, pa mu je na njegovo svako pismo uredno odgovarala. Iz tih pisama među njima se razvije prava i iskrena ljubav, koja ih izvede na jednu stazu života, zaveravajući se jedno drugom da će biti verni i odani do groba. Kroz pisma su se i sporazumeli, da posete grob brata njezina, kao i da mu podignu spomenik. Prilikom dočeka, Milan se Jovanci još više dopao, šta više učinio joj se i mnogo lepši nego prilikom one njegove posete u Beogradu. To veče je Milan odveo Jovanku u jednu privatnu uglednu kuću, gde je primiše raširenih ruku.Jer im je Milan o njoj mnogo puta govorio, kao Srpkinji i junakinji, koja je lično učestvovala u oslobodilačkom ratu.To je na ovu uglednu bitoljsku porodicu veoma prijatno uticalo, i smatrali su za čast, da mogu ovakovu devojku imati u svojoj sredini, biti joj na ruci i ukazati joj svaku pomoć koja je do njih stajala. To veče su priredili i večeru u počast njezinu, na kojoj je bilo prisutno više zvanica takođe iz uglednih kuća bitoljskih. Na večeri pored ostalih bio je prisutan i Nikolić potporučnik, koji je sedeo kraj Jovanke. Večera je tekla skladno i u prijatnom i veselom razgovoru začinjenom po kojom zgodnom šalom i dosetkom iz rata.A prisutni su se svi naticali, koji će što duhovitije da prikaže i goste da raspoloži.A domaćin, neki vedar i čio starac, posle večere podigao je zdravicu Jovanci, u kojoj je izneo njezino požrtvovanje, koje je dostojno hvale, poželivši joj dug vek i da kao buduća mati Srpkinja, odgaja i podiže takove Srbe, u čijim će žilama strujiti krv plamena, krv rodoljubiva, na koje Srpstvo svakom danom prilikom može računati. Iza zdravice domaćinove, artiljerski kapetan Jovanović je otpevao „mnogaja ljeta“, potpomognut od prisutnih. Jovanka je bila prosto iznenađena ovakovim usrdnim dočekom.A za vreme zdravice domaćinove, u licu se bila zarumenila tako, da je mislila da će joj lice plamom sagoreti. U tome trenutku Milan videći je tako rumenu, prosto je bio zbunjen i jedva se mogao uzdržati a da je pred svima ne prikaže, — da je ta junakinja, njegova buduća verenica. Kapetan Jovanović, bio je posvećen u diskreciju pisama koja su pisana Jovanci od Nikolića i od, Jovanke Nikoliću.A prethodno, verovatno u sporazumu sa Nikolićem, ulučio je ovu priliku, pa je kada se društvo malo utišalo, ustao i podigao zdravicu sledećim rečima: — Poštovani prisutni!..Posle domaćinove zdravice, ja se nalazim pobuđen da i sam dignem zdravicu našoj gošći.Ja neću ovde da iznosim njezine zasluge, što je to već domaćin u svojoj zdravici izneo, već hoću da je pozdravim dobrodošlicom i sretnim sastankom sa nami svima a posebno sa mojim ratnim drugom Milanom Nikolićem.Želeći im obadvoma, da što pre ostvare ono što na njihovim srcima leži.Neka vas moje reči ne bune, a ja ću biti slobodan, da ovde pred svima izjavim, da naša gošća i moj drug, dadoše jedno drugom reč preko pisama, a ja bih želeo, da to isto učine i usmeno ovde pred svima nama.Pa ako Bog i sreća nas posluži, kad završimo na svima linijama našu dužnost, neka se spoje dva srca u jedno i dve i duše u jednu.A ja svečano ovde izjavljujem da ću se primiti pobratimstva mome drugu Nikoliću a sestri Jovanci za ručnog devera.U to ime kličem iz dubine duše: Živeli! — Živeli-i-i!.. — Osu se sa sviju strana. Milan i Jovanka u taj mah behu zbunjeni i postiđeni oboriše glave dole ne smejući jedno drugom u oči pogledati. — E, pa sad nema stida, — započe domaćin topeći se od radosti — da i mi čujemo, ne li je to šala ili prava ozbiljnost.Jer ako je prava ozbiljnost, tuj sam pa i ja, ako treba kum, to jes’ ako se ponuda prima. — Živio kum!.. — osu se gromoglasno kao iz jednoga grla. — Toj ič ne vredi! —doviknu domaćin — što vikate da živi kum.Toj nema vrednost.Od njija treba se čuje, e li je ozbiljnost i da li se prima kumstvo. - Tako je! — odobravahu neki. U taj mah se sukobiše pogledi Milana i Jovanke, koji se razumeše i Milan odlučno skoči sa stolice: — Nije šala, a i kumstvo i pobratimstvo se prima!... — E li tako? — upita domaćin Jovanku. — Tako je!.. — potvrdi Jovanka, zarumenivši se od stida. Posle ovoga je nastupilo bratimljenje i veselje, kakovo i sam domaćin u svojoj kući nije zapamtio.A društvo se tek u samu zoru razišlo, prilično zagrejano od čuvenog veleškog i bitoljskog vina. Sutra dan, Jovanku su pratili na njezinom putu da pohodi bratov grob, budući kum, dever i njezin verenik. Jovanku je duboko dirnulo, kada je stigla na lice mesta i videla omanju humku, koja se usled kiša slegla, a na jednom kraju bio je zaboden mali krstić, od prekrštene dve daščice.Čisto nije mogla da veruje, da tu počiva njezin brat, njezin Milan — hrabri srpski komita, o kome dugo nije znala ni traga ni glasa.Tu se na grobu gorko zaplaka, tako, kao nikad do sad.Možda zbog toga, što je i poslednji put.Jer sa života, njenoga neba od jučerašnjega dana, oblaci mutni i tmuri počeli su se razilaziti. Na želju budućeg kuma, ne htedoše dizati spomenik zbog toga, što je predložio da kada se sve primiri i uredi stanje, telo pokojnog Milana prenese u bitoljsko groblje i tamo da mu se i spomenik podigne, gde će imati ko da mu grob češće obiđe i nadgledi. Sutra dan, po povratku u Bitolj, kum je nastojao da se čin verenja obavi.A Jovanku ne htede pustiti natrag u Beograd, već je zadržao u svome domu, da se o njoj brine kao pravi roditelji, koje je ova već davno bila izgubila. Posle obavljenog verenja, Jovanka se setila i svoje dobrotvorke Stojanke pa joj je još toga dana poslala sledeći brzojav: »Verila sam se.Ostajem u Bitolju. Pismom opširnije.Pozdrav od Već duže vremena nikakvi glasovi ne stižu sa bojišta oko Jedrena.Od poslednje kanonade vlada potpuno zatišje i tek-tek na pojedinim pozicijama neznatna čarkanja, bez većih uspeha, prekidahu tu mrtvu tišinu. Istina, da iz Jedrena dopreše glasi, da je Jedrene pred kapitulacijom i da se usled gladi mora uskoro predati. To behu po saveznike utešne vesti, ali te kruže već više od tri nedelje, a do kapitulacije ne dolazi. 12. marta kao grom iz vedra neba dođe glas da je Jedrene uzeto na juriš i da su Srbi zarobili glavnog zapovednika Šukri-pašu sa mnoštvo oficira. Takav kratak telefonski izveštaj beše o zauzeću Jedrena.A nakon nekoliko dana dođe i opširan sledeći izveštaj: »11. marta saopšteno je da će u 1 čas po podne na svima sektorima oko opsađene tvrđave otpočeti bombardovanje forova, prednjih položaja i varoši.Bombardovanje će se vršiti iz sviju topova, koji se nalaze kod savezničke opsadne vojske.Artiljerijska vatra trajaće sve dotle, dok se ne naredi opšti pešački napad, a kad će to biti, javiće se naknadno. No, hvala Bogu — oduhnuše mnogi opsadnici — dočekaćemo ipak da vidimo ostvareno ono, što se držalo da je nemogućno.Jednim herojskim gestom prekinuće se dugi niz muka, čamotinje i bezkorisnog čekanja. Posle saopštene naredbe vojnici su se vedra lica i razgovarajući se hučno razilazili svojim četama.I ako im nije bilo tačno sve saopšteno ipak se po njima videlo, da slute, da će opšti napad biti izvršen noću.Oficiri izdadoše potrebna uputstva za spremanje, objaviše im značaj današnjeg dana i narediše im da za vreme bombardovanja budu prikupljeni u svojim zemunicama, za eventualni pokret. 11. mart bejaše vedar, plav i sunčani dan.Ne čuje se nigde ni puščani pucanj, ni tutanj topovskih kara, ni huka četa, rasturenih u streljačkom stroju.Sve je bilo nekako svečano, tiho: izgleda cela ova ogromna ravnica kao džinovska soba, u kojoj neko umire.Na tri kilometara ispred naših položaja titraju se u usijanom vazduhu forovi sa svojim traverzama, baterijama i kazamatima, čiji pozlaćeni vrhovi gromobrana, blistaju na suncu kao kotva.Tamo u tim zloglasnim i tajanstvenim forovima, zaklonjena u debelu hladovinu kazamata, spava umorna i izgladnela turska posada, i ne sluteći kakav se orkan sprema, iz ove mukle tišine. Na jedanput četir oštra, kratka topovska pucnja sa Sinču-Tepe prolomiše mirni vazduh. Zafijukaše četiri šrapnela kroz razređenu mlaku atmosferu i prskoše nad Juč-Tepelarom. Tačno u jedan sat po podne dat je signal za opštru kanonadu sa istočnog sektora, gde je štab komandanta opsadničke zajedničke vojske, generala Ivanova.Na tom sektoru su naši saveznici skoncentrisali i svu svoju opsadnu artiljeriju: oko 120 topova velikog kalibra. Turci su u početku opšteg bombardovanja ćutali zbunjeno. Tek posle pola časa počele su i njihove baterije između forova da otvaraju vatru.Njihova velika zrna lupala su svuda redom po našim položajima, zarivala se u zemlju i izbacivala čitava kola zemlje.Tražili su naše baterije, koje je bilo nemoguće naći usled veštog maskiranja vatre. Ta paklena vatra, ta topovska grmljavina od koje su se tresli nebo i zemlja, imali su mađijsko dejstvo na vojnike i na oficire.Izgledali su svi kao naelektrizovani, i slutili su, da će se kroz koji čas možda odigrati, jedan veliki čin, koji obično posle istorija zapisuje na svojim stranama. Niko nije pomišljao na umor.Slabunjavi i pod poštedom vojnici iz 4. bataljona, — koji je već bio određen za prvi napad — ustajali su iz svojih zemunica, uzimali oružje, i odlazili na predstražarski položaj, gde je njihov bataljon očekivao naredbu za opšti juriš. Iz oficirskih zemunica čula se vesela i skladna pesma, zdrav smeh i zvek čaša.Oficiri pionirskog polubataljona koji su određeni da sa svojim ljudima pri jurišu seku žice ispred forova sedeli su zagrljeni sa pešačkim oficirima vodili hučan razgovor, bratimili se i ispijali gusto, mirisavo plovdivsko vino... To veče je saopšteno vojnicima i oficirima da će opšti napad otpočeti tačno u 3 sata izjutra. Raspored naše vojske bio je ovaj: četvrti bataljon 20. puka na predstražnom položaju Ekmekči-Kara-Smail; prvi bataljon u predstražnoj rezervi, drugi i treći bataljon na prihvatnom položaju držeći posednute redute.Četvrti bataljon pod komandom kapetana Pribićevića ima da zauzme u određeni čas položaj kod Mogile, koji je bio u turskim rukama.Noćas su prevučene na glavni položaj dve baterije: 9. poljska, kapetana Ivanovića i haubična 12., sm , kapetana Lazara Milovanovića.Sa tog položaja obe su baterije u mogućnosti da tuku najjačom vatrom for Karađoz i baterije turske levo od ovog fora. Tu noć nije niko spavao i ako je imao vremena i za to.Živci kod sviju bili su zategnuti od očekivanja, slutnje i nestrpljenja. Naređeno je, da na svima sektorima tačno u dva i po časa po ponoći počne najžešća artiljerijska vatra, koja ima da pripremi teren za opšti pešački napad. Noć se bližila kraju.To se osećalo po svežini koju su vojnici na licu osećali i po slaboj mesečevoj svetlosti, koja se lagano i neprimetno gubila. Bilo je sve tiho i mirno i na našim i na turskim položajima.Da li su Turci slutili, šta se skriva iza ove kobne tišine? Ogroman svetao kolut, džinovski kao polarna svetlost, blisnu na istoku, tamo prema Arnautkeju, i za tim se kroz jutarnju tišinu razli tutanj, sličan podzemnoj grmljavini.Ta svetlost, kao da je bila jedan ogroman rezervoar, jer se za tren oka oko utvrđenog Jedrena, razli široka, crvena kao krv svetlost, i zagrme kroz vazduh strahovitim i jezivim zvukom. Zaurlalo je u mirnu zoru 338 savezničkih topova, čiji su zrna fijukala iznad turskih predstraža i zarivala se krvnički u bedeme forova i baterija turskih. Bilo je tačno 2 sata po ponoći.Počinjao je krvavi 12. mart. Iz turskih baterija, mnogobrojnih i teških, počeli su besno da odgovaraju na našu artiljerijsku vatru.Ovoga trenutka se bio artiljerijski dvoboj nezapamćen u svetskoj istoriji minulih ratova... Od eksplozije velikih granata i šrapnela i od topovskog pucnja, stvarno su se tresla brda oko Jedrena i drhtala sva atmosfera čak do Mustafa-Paše. Na sve strane, levo od Juč-Tepelara i Ajvaz-Babe, desno kod Kara-Smajila i preko Marice kod Papaz-Tepe i kod Ekmekči i Mogile, — svuda gde se moglo okom dogledati izgledalo je na kakav vulkan, u kome ključa, tutnji, gori i urla.Hiljade šrapnela se ukrštalo u vazduhu sa jednim neopisanim zvukom i prskalo s treskom od koga se kidaju živci. Njihova bleda svetlost pri rasprskavanju, bila je slična meteorskoj svetlosti: hiljadama tih meteora blistalo je neprekidno iznad tvrdih forova, baterija i nepomičnih bataljona, koji su muklo čekali, da krenu u smrt... Ogromni crni stubovi dima i zemlje dizali su se na celoj zapadnoj liniji, gde su padale granate velike kao pivska burad.Od njihove eksplozije drhtali su bedemi reduta i streljačkih rovova i srca se stezala od jeze. I i tome paklu kroz bledu jutarnju svetlost, laganim i tromim tempom izdigoše se visoko u vazduh sa Sinču-Tepe tri raketle, — i njihova crvena i zelena svetlost, razli se po zatalasanom i uznemirenom vazduhu. To je bio dat signal za pešački napad.Na Sinču-Tepe stajao je komandant timočke divizije pukovnik Kondić, koji je rukovodio napad severozapadnog sektora. Topovi za jedan trenutak zaćutaše.Izgledalo je, kao da hoće da odahnu i da svoje usijane cevi rashlade.Odmah se za tim čula otegnuta kanonada kod srpskih baterija: tobdžije su pomerale daljinu i menjale nišansku tačku. I kao da su htele da popune prazninu u zamuklom horu topova, zaciktaše levo kod 13. puka a desno kod 20. puka turske mauzerke.Preko Marice, gde je Dunaska Divizija na Papaz-Tepe, prolomi se vazduh od pešačke i mitraljeske vatre. Najedanput, kroz tu vatru i cikot pušaka začu se od Mogile ispod nas otegnuto i udaljeno: „ura!“ Nama je svima toga trenutka pao silan teret s grudi. Borba je na celoj liniji besnila do vrhunca.Vojnici su sa divljom strašću nadirali napred. Tačno u 3 sata i 20 minuta zazvrja telefon a na njemu beše kapetan Pribićević, koji javlja svojim odmerenim i ledenim glasom: da je sa svojim bataljonom na juriš — ne ispalivši ni jednog metka, — zauzeo turske položaje nad Ekmekči i Mogili.Turci su se u divljem begstvu povukli na foru Karađoz.. Jedrene je načeto. U Turke je bila ušla panika i oni su se, u sumanutom strahu, pribijali s kraja na kraj ogromne i nekada tako strašne tvrđave.To je bio sasvim nesvestan otpor, ali se padu približio kraj.Mi smo već osećali pobedu. Telefoni su zvrjali sa sviju strana javljajući sve nove i nove uspehe savezničke vojske. Gromki, sve udaljeniji ali sve pouzdaniji krici naših četa razlegali su čas s jedne, čas s druge strane.Tako je trajalo ceo dan i celu noć, a ujutru je bilo već Jedrene u našim rukama. Sa padom Jedrena, zarobljen je od strane srpske vojske neustrašivi branilac Jedrena Šukri-paša sa svojim štabom, sa više paša i mnoštvo oficira, vojnika, hrane i municije. O zarobljenu Šukri-paše, podneo je major Milovan Gavrilović, koji je lično zarobio Šukri-pašu, sledeći izveštaj: I ako je bila gusta noć, naši su vojnici pošli na juriš sa krajnom rešenošću i sa punim ubeđenjem, da će se jako utvrđena kosa, kojoj smo poletali, moći samo na nož uzeti.Kada smo bili samo na nekoliko koraka od turskih otkopa, moji su se vojnici s nožem na pušci neustrašivo bacili na Turke. Nastalo je očajno gušanje, koje se moralo svršiti našom pobedom.U ovom strahovitom mrcvarenju izginuo je veliki broj Turaka.Ostali, u paničnom strahu, dali su se u divlje begstvo.Naši su poleteli za njima, goneći ih smrtonosnom vatrom. Ovako isto silno otpočeo je ovaj istorijski juriš na celom srpskom frontu.Napad je počeo u 3 sata ujutru, a već u 4 časa pali su prednji položaji u naše ruke.Tog je trenutka komandant Kondić izvestio generala Ivanova o našem uspehu, u tom momentu Bugari nisu imali ni jedan položaj zauzet.I prema tome, prvi položaji, koji su pali kod Jedrena, pali su u naše ruke u zoru 12. marta oko 4 časa.Tek dva tri sata docnije, Bugari su osvojili prednje položaje na svojim sektorima. Savršeno je ubeđenje sviju oficira, da je ovaj prvi, brzi i bajonetski napad naših trupa, uneo prvu strahovitu zabunu i jedinstvenu paniku među sve redove turske vojske.I kada mi kažete, da šef štaba Šukri-paša u »Berliner Tagblatu« tvrdi da je najsnažniji napad bio na našoj strani, on ima potpuno pravo. Kosa za kosom padala je u naše ruke, i uvek je otimana na nož.U tim sam jurišima ja lično, od ljudi koji su bili pod mojom komandom, izgubio dva vodnika i petnaest vojnika; ranjeno mi je bilo četrdeset, ali su Turci sve snažnije bili potiskivani. Kada se razdanilo, otpočela je sipati na nas paklena artiljerijska vatra turskih topova svih vrsti.Ova je strahovita vatra nadmašila sve, što se daje zamisliti, jer su Turci na toj strani, na zapadnom sektoru, imali i najviše topovskih oruđa.Nebo se prolamalo, zemlji je bilo teško od onog silnog gvožđa i čelika.I pod ovom ubistvenom vatrom naši su se pešaci utvrđivali munjevitom brzinom. Oko podne 12. marta osvojili smo sve prednje položaje krajnim naporima i nadčovečanskom snagom održali.Na tim nas je položajima i noć zatekla.O odmoru nije moglo biti ni reči, jer smo cele noći imali da izdržimo silne turske kontra napade.Svi su oni završeni turskim porazima. Osećalo se, međutim, da turska artiljerija ogorčenom istrajnošću, čini sve, što je u ljudskoj vlasti, da bi podigla moral i duh kod svojih trupa i suzbila nas na osvojenim položajima.Ali je za Turke sve već bilo izgubljeno.Niko nije više mogao zaustaviti silan talas koji je zapljusnuo ove najjače jedrenske forove. Te noći nam je stigla zapovest generala Ivanova, da u zoru sve trupe na svima sektorima imaju da preduzmu odsudne napade na svima linijama forova, i fiksirani su nam bili ciljevi, koje smo svojim jedinicama imali da zauzmemo.Kao što se vidi, ovde o nekoj demostraciji ne može biti ni reči.Ovo je bio pravi napad jurišem sa jasno određenim ciljevima. Moj puk, dvadeseti, imao je da zauzme Kazan-Tepe.Puk se prema ovome foru i krenuo u samu zoru.Bio je snažno dočekan, naročito artiljerijskom vatrom.Ponavljam vam, da je artiljerijska vatra na svom sektoru, bila najstrašnija, jer je na ovoj strani bilo i najviše topova.Puk je ipak u širokom talasu, išao snažno napred, goneći pred sobom na bajonet, i razbijajući tursku pešadiju, u definitivnu našu pobedu nije više moglo biti sumnje.I doista na forovima se dosta brzo zalepršaše bele zastavice i jedan parlamentar Šukri-paše, priđe jednom oficiru dvadesetog puka tražeći izrično komandanta srpske armije đenerala Stepu Stepanovića, da s njime pregovara o predaji. I ako je na pojavu belih zastavica paljba bila prekinuta, nastupanje nije bilo obustavljeno.Pravac, kojim sam ja nastupao, vodio je ka jednom od mnogobrojnih utvrđenja po imenu Hadarlak. Kad sam stigao do ovog utvrđenja, spazim na bedemu jednu grupu turskih oficira.Rasporedim bataljon oko utvrđenja, a sam se lično uputim oficirima na bedemu.Jedan od njih, kapetan, izdvoji se odmah i uputi se k meni.Ja ga oslovim francuski: — Enfin qa y est? (Najzad svrši se!) — Tant mieux pouz vous et pour nous. (U toliko bolje i za vas i za nas.) — Pour vous, oni; pour nous non!... (Za vas da; za nas, ne!...) — odgovori on. U tom trenutku spazim, u utvrđenju veliku trupu oficira. — Koga imate tamo? — upitam ga. — Tu je Šukri-paša sa celim svojim štabom! — odgovori kapetan. Do tog trenutka ja nisam mogao ni slutiti, da sam zarobio tako visoku ličnost, glavnokomandujućeg Šukri-pašu, i uza se ceo njegov štab. — Potrebno je — rekoh odmah kapetanu — da budem što pre predstavljen njegovoj ekselenciji.Molim vas, vodite me odmah tamo. Oficir me provede kroz mračne kazamate, i dovede me pred samu kancelariju Šukri-paše. Čim se vrata od kancelarije otvoriše, ja stupim unutra, Šukri-paša ustade sa celim svojim štabom.Priđem mu, pozdravim ga vojnički i u ovom momentu, koji nikad neću zaboraviti, obratim mu se rečima: — Ekselencijo!Majoru srpske vojske Milovanu Gavriloviću čast je obavestiti Vas, da ste u ovom trenutku pod zaštitom srpske vojske. Naročito sam hteo da izbegnem teže izraze kao što je »zarobljenik«.Odmah sam ga zamolio, da sa svima svojim oficirima i vojnicima primi najiskrenije komplimente cele srpske vojske, na herojskoj odbrani Jedrena. — Ja sam, — odgovori Šukri-paša uzbuđenim glasom, — i ranije znao, da je srpski narod valjan i hrabar narod.U toku ovoga rata o tom sam se lično i uverio. Odmah me predstavio ostalim generalima i celoj sviti i ponudio da sednem.Najsvečaniji čin osvajanja Jedrena, bio je svršen. — Izvolite duvana, ponudi me Šukri-paša čim sam seo — i izvinite što ništa drugo nemam da vam ponudim. — I odmah otpoče intimniji razgovor.General Azis-paša reče, da je on komandovao divizijom, koja je bila prema našoj timočkoj.Azis-bej mi je pričao, da je imao čast biti predstavljen kralju Petru i njegovoj porodici.Lični je drug kneza Arsena iz Rusije.On mi je naročito zablagodario, što sam odao poštu turskoj vojsci, dodavši, da meni kao vojniku ne želi sudbinu, koja je njih snašla. Vreme je odmicalo a ja sam morao da prekinem ovaj prijatan razgovor.Zamolim njegovu ekselenciju da se udaljim i da izađem napolje. Tek što sam izašao, stiže jedan bugarski oficir u utvrđenje, poručnik, i javi mi da dolazi s nalogom da odvede Šukri-pašu. — Po čijem nalogu? — upitah. — Po nalogu generala Ivanova. — Imate li legitimacije? — Nemam!.. — Ja vas ne poznajem! — rekoh mu sasvim mirno. — Svi smo mi pod komandom generala Ivanova — odgovori mi on. — Tako je.Svi su oficiri pod komandom generala Ivanova, ali ko mi garantuje, da ste vi u opšte oficir?Meni su potrebne legitimacije i ovlaštenje, da vam predam Šukrija. I on ode. U tom stiže komandant puka gospodin Ugrinović, koga sam izvestio, da je Šukri-paša zarobljen sa 209 oficira.Zajedno s njime odem ponovo Šukriju u kancelariju, gde mu se gospodin Ugrinović predstavio i proveo sa njime u razgovoru nekoliko trenutaka. Kada smo izišli, izađe jedan drugi bugarski oficir, kapetan.I on je tvrdio, da ima nalog da odvede Šukri-pašu.Skrenuo sam odmah pažnju komandanta puka, da predavanje Šukri-paše ne može da se izvrši na ovaj način i da se on može predati samo tako, ako ovaj kapetan bude imao pismeno ovlaštenje generala Ivanova, da odvede Šukrija. — Iz ovoga se razvija jedan vrlo nezgodan postupak — reče bugarski oficir. — Naprotiv, odgovorih, vrlo zgodan.Dajte ovlaštenje, koje od vas tražimo, i evo vam Šukri-paše... — Za Šukrija je već spremljen i stan, dodade on malo docnije. — Lepo je to.Ali onda treba pitati Šukrija, da li on pristaje da ide odmah u stan, koji ste mu vi spremili. Izađem opet pred Šukri-pašu: — Ekselencijo, rekoh, ovde je jedan bugarski oficir, koji kaže, da je za vašu ekselenciju spremljen stan.Ako vaša ekselencija želi poći, može ići tamo odmah.Ako pak, vaša ekselencija želi ostati noćas ovde i dovesti svoje stvari u red, može mirno prenoćiti ovde. Šukri se okrete Azis-paši, promeni s njime nekoliko reči na turskom i izjavi: — Pretpostavljam, da ostanem ovde, gde sam. Salutiram i izađem. Izvestio sam odmah bugarskog oficira i ovaj se vratio natrag.Sa komandantom Ugrinovićem preduzeo sam, da sastavim spisak imena svih turskih oficira, koji su tu bili zarobljeni. Šukri je prenoćio u našem utvrđenju, u onom istom utvrđenju, u kome je bio i zarobljen. Sutra dan, ja sam imao, kao član određene komisije, da idem na severozapadni sektor i popisujem ratni plen.Kad sam pošao, obratim pažnju komandanta puka, da je potrebno da načinimo spisak oficira sa Šukri-pašom prilikom predaje a da Bugari potpišu i da tako potpisani spisak ostane nama.Komandant Ugrinović se potpuno složio sa mnom.I kada sam došao iz komisije, žurno sam prišao komandantu i upitao ga, da li su spisak Bugari potpisali? — Sve je u redu, — odgovorio mi je u smehu komandant. Posle ceremonije oko predavanja Jedrena, srpske su trupe umarširale u Jedrene, gde su se sastale docnije sa bugarskom vojskom, koja je s druge strane Jedrena ušle u grad. Sutradan je predat Šukri-paša zajedno sa svojim glavnim štabom generalu Ivanovu, koji je bio kao glavnokomandujući opsadničke vojske pod Jedrenom. Šukri je predat Ivanovu na revers, a pored ovoga je i sam Šukri dao važan dokumenat, kao potvrdu, da je od strane srpske vojske bio zarobljen. Tako je glasio izveštaj majora Gavrilovića o padu Jedrene i zarobljenju Šukri-paše, a Bugari docnije htedoše da taj uspeh srpski zabašure i da prikažu pred Evropom, da samo njima pada u zaslugu pad Jedrena. Istina i u njihovim redovima se našlo časnih ljudi, koji priznaše Srbima i upisaše u zaslugu Srbima pad Jedrena. A bilo je i takovih vesti, koje potiču iz autentičkih izvora, da su se Bugari prilikom opšteg juriša pokazali kao prave kukavice. Naime, kada je besnila odsudna bitka u punom jeku, jedan bugarski puk, koji je održavao vezu sa srpskom vojskom praveći lanac oko Jedrena, bio je ustuknuo i napustio svoj položaj.Tim svojim postupkom oni izneveriše svoje saveznike.Kada je to komandant srpske vojske video, on je bio primoran, da oružjem nagoni Bugare da ostanu na svojim položajima; jer u tom slučaju, da to nije učinio, Turci bi lako mogli doći Srbima iza leđa. No ipak Srbi behu pravi i iskreni saveznici i požrtvovaniji u svakom pogledu, nego što su Bugari bili. Prilikom odsudne bitke i pada Jedrena, pored ostalih mnogih koji padoše kao žrtve behu kapetan Janošević i mladi artiljerijski poručnik Nikolajević, članovi društva „Ujedinjenje ili Smrt.“ Glas o pogibiji ova dva mlada i hrabra srpska oficira koji su, boreći se pali pod tvrdim bedemom slomljenog grada Jedrena, svakoga, ko ih je poznavao duboko je ožalostio. Pa i Stojanka, dobivši iznenada taj crni glas beše iz dna duše potrešena, usled čega je i obolela, jer pogibija ove dvojice, opomenula je i dovela na tu pomisao i zlu slutnju, da prilikom zauzimanja Skadra, može ista sudbina postići njezina verenika majora Žarka. Posle dubokog i svestranog razmišljanja, utešila se — jer i da je postigne ta sudbine, nije samo nju postigla, već i mnoge druge sestre Srpkinje ovaj oslobodilački rat je u crno zavio. — Da, da, samo se krvlju zaliva ono mesto, iz kojeg se očekuje da nikne cvet, što se zove „sloboda“ — uzdahnuvši reče Stojanka, ostavljajući novine u kojima je pročitala, da se svakog časa očekuje opšti juriš i pad Skadra. Za vreme onih burnih događaja na Balkanu, srpska vlada na čelu sa njenim šefom Pašićem radila je danju i noću neumorno.A posebno se može reći da je od sviju članova vlade, njezin šef Pašić, koji je bio i ministar spoljnih poslova, prosto bio preopterećen poslom. Sile Trojnog Saveza behu mu zadavale najveće brige, i njegov je položaj bio vrlo težak.S druge strane pak zadavaše mu brige držanje bugarskih delegata na mirovnoj konferenciji u Londonu i Danevljeve posete na izvesnim mestima nije mu se ni najmanje sviđalo.To je on sam uvideo a znao je vrlo dobro da taj njegov postupak ne vodi dobru i da će kad tad usled toga doći do vrlo kobnih posledica. Sve je to Pašić, kao stari i oprobani političar umeo da predvidi i da eventualne pripreme učini za to da ne bi bio kad tad iznenađen. I u samoj javnosti izbio je glas o bugarskom hrđavom neiskrenom držanju, a naročito ti su se glasovi počeli sve više širiti nakon pade Jedrena. Opoziciona štampa je dobacivala vladi i ujedno je postavljala pitanje na vladu, da li ona zna i da li je izveštena, da bugarski političari i „makedonostvujušči komitet“ njihov radi na tome, da od Srba zahtevaju da im ovi ustupe Prilip, Ohrid, Bitolj i još neka mesta kao neosporno njihova, a Skoplje i još neka mesta će proglasiti kao sporna i stupiti u pogodbu sa Srbima.Povodom tih glasova opoziciona štampa je prosto zahtevala i tražila da se vlada u ovim pitanjima izjasni. Na osnovu ovih glasovi koji izbiše u javnosti, vladu su i u skupštini povodom toga, neki opozicioni poslanici interpelisali u toj stvari i tu interpelaciju proglasiše hitnom. Šta više ta ista opoziciona štampa je terala čak i tako daleko, da su vladu sumnjičili a posebno Pašića nazvaše „bugarofilom“ i da ako dođe do istinitosti tih glasova svu odgovornost za to poneće Pašić. Pašićev je položaj bio vrlo mučan.Nezgodno mu je bilo, da baš u tom vremenu, kada mora u interesu same države, da se takove delikatne stvari i pitanja bar u ono doba ne iznose na tapet i da on kao ministar spoljnih poslova a ujedno i predsednik vlade da daje javno odgovor u toj stvari. Na opozicione listove Pašić se toliko nije obaziro, jer svojim radom i uspehom svoje politike utukao je opozicione listove, koji mu ovom prilikom ne mogoše ubiti njegov ugled u narodu i eventualno da mu se uzdrma njegov položaj.No, najviše mu muke zadavahu oni poslanici koji su u skupštini podneli interpelaciju povodom te stvari. Na interpelaciju Pašić je rekao, da će za nekoliko dana odgovoriti i da će dati opširan svoj ekspoze. A baš kada se dešavalo to u skupštini, Pašić je dobio i ono pismo, koje mu je upućeno od strane društva „Ujedinjene ili Smrt.“ On je bio tada toga uverenja, da mora uskoro dati svoj ekspoze i izneti tačno gledište i stanovište u pogledu tako delikatnih pitanja.A znao je i to, da ono što treba da iznese pred javnost i skupštinu to mora odgovarati istini i stvarnosti, a to je opet skopčano i sa ostalom eventualnom predspremom, jer je poznavao i bugarske nepromišljene i neiskrene državnike na čelu sa svojim šefovima koji su u svojoj zaslepljenosti u stanju svašta učiniti.S toga je bio Pašić prinuđen da sazove ministarsku sednicu i da na njoj se donese odluka povodom toga pitanja i tek nakon sednice, rešenje podneti kralju na odobrenje. Toga dana kada je sazvata ministarska sednica, Pašić je pre podne posetio gospodina Hartviga ruskog poslanika na srpskom dvoru. Ova je poseta trajala više od jednoga sata. Toj poseti je prestonička štampa pripisivala neku osobenu važnost. A očekivalo se, kako u javnosti, tako i u skupštini, da će nakon te posete i održane ministarske sednice Pašić dati izjašnjenja u onim postavljenim i upućenim pitanjima na njega i njegove drugove. To veče je održana ministarska sednica, koja je trajala duboko u noć. A još iste noći je rešenje ministarske sednice podneto kralju na odobrenje. Posle podnetog izveštaja, opširnog i razložnog izlaganja od strane Pašića, kralj je rešenje potvrdio i odobrio. A sutra dan je brzojavno izvešten i vojvoda Putnik o samom rešenju ministarske sednice i stavljeno mu je do znanja, da bude spreman na sve eventualnosti. A pored ovoga mu je stavljeno i to, da sam razvoj događaja zahteva, da se i pitanje Skadra mora u najkraćem vremenu a po mogućnosti još u toku ovih dana oružjem rešiti, jer snaga srpske vojne sile mora biti na izvesnim mestima celokupna skoncentrisana. Toga dana je Pašić izjavio novinarima, da će povodom onih pitanja koja izbiše na javnost i povodom one interpelacije u skupštini sutra dati, svoj ekspoze u skupštini. Interesovanje je bilo veliko, naročito je to javnost jedva očekivala, jer je znala, da ono što bude Pašić rekao u skupštini, ono mora da odgovara faktičnom stanju stvari. Sutra dan Narodna Skupština je bila u punom broju poslanika zastupljena.Galerija za publiku takođe je bila dupkom puna a mnogi koji su se interesovali ovim važnim događajem, morali su ostati na ulici jer ne beše mesta toliko. Na dnevnom redu skupštinskom je bio odgovor na interpelaciju koju su uputili opozicioni poslanici. Predsednik Narodne Skupštine odmah posle otvaranja skupštinske sednice dao je reč šefu srpske vlade Pašiću. Pašić je u svome uvodnom govoru opširno izneo političko stanje u kome se država nalazila i nalazi. Pored ovoga, izneo je sve one obaveze i tačke tajnog savezničkog ugovora, na čega se Srbija pre rata bila obavezala. Naglasio je i to, da je Srbija u toku rata, bila prinuđena ishodom samih događaja, koji se razvijahu, da kao prava i iskrena saveznica, Bugarima, kao saveznicima pruži traženu znatnu pomoć kako u novcu, tako isto u oružju, municiji, hrani pa čak i u ljudskim žrtvama, poslavši im čitavu drugu armiju od pedeset hiljada ljudi pod komandom đenerala Stepe Stepanovića, a na to sve Srbija nije bila ugovorom obvezana. Naglasio je dalje u svome govoru, da onaj ugovor koji je sklopljen pre rata, nema važnosti u pogledu podele osvojenog zemljišta, jer sam ugovor je stavljen van kreposti od strane Bugarske, pošto su ga oni sami prekršili, tražeći naknadno ogromne žrtve od Srbije, koje takođe nisu bile ugovorom predviđene. — A kada su veće žrtve podnešene — rekao je Pašić — što nisu ugovorom predviđene, prirodno je, da i ona tačka ugovora koja govori o podeli teritorije, mora se staviti van kreposti.A veličinom žrtava, koje je Srbija podnela na oltar zajedničkih interesa, što ugovorom nije predviđeno, mora se ustanoviti nagrada onolika, koliko to same žrtve zahtevaju. Šta više, i Jedrene ugovorom naročito nije uzeto za operacionu tačku, već samo da se drži opsednuto, da ne bi vojska iz Jedrena smetala nadiranju bugarske vojske u Trakiji. No i pored toga, odmah u početku rata, glavnokomandujući bugarske vojske đeneral Savov, a po naredbi kraljevoj, zahtevao je od đenerala Ivanova glavnog zapovednika savezničke opsadne vojske, da se Jedrene ima zauzeti, jer je i ono proglašeno za operacionu tačku. Đeneral Ivanov je to saopštio đeneralu Stepanoviću, zapovedniku druge srpske armije, koja je bila pod Jedrenom. Đeneral Stepanović se tome zahtevu protivio, jer je bio svestan svoga poziva i dužnosti.Ovi kad to videše, moradoše za onaj mah od te namere da odustanu. Docnije pak kada je mirovna konferencija u Londonu, stvorila zaključak, da, pitanje Jedrena oružje reši; tada je srpska vlada i preko ugovora dozvolila, da i srpska opsadnička vojska učestvuje pri zauzeću Jedrena. Ona je i učestvovala.Na ponos i diku srpskog naroda a na čast i slavu srpskog oružja srpska je hrabra vojska prva ušla u Jedrene zarobivši hrabrog i neustrašivog branioca Jedrena Šukri-pašu. Nadalje, Pašić je u svome govoru naveo, da su meka mesta koja su danas u srpskim rukama, ugovorom označena kao sporna i takova se tek nakon okončanog rata imaju rešiti međusobno. Ako se pak ne bi postigao međusoban sporazum, to bi pitanje rešio izabrani mirovni sud ili možda ruski imperator, ali bi se obe saveznice morale povinovati rešenju toga suda. — A što u javnosti kruže glasovi — rekao je Pašić — da Bitolj, Prilip, Ohrid i Veles sa svojim okolinama imaju pripasti Bugarskoj, to on, Pašić, svečano izjavljuje, da su ti gradovi i varoši danas u srpskim rukama i da će na dalje ostati samo srpski. A Štip sa okolinom, Đevđelija sa jednim malim delom oko nje, to su sporne tačke, koje ćemo međusobno pokušati pravedno da rešimo, kome će da pripadnu. Istina, bugarska javnost, kada nas već sada napada, znači, da veoma brzo zaboravlja sve ono što im mi pružismo i dadosmo za vreme opsade i osvojenja Jedrena. No, ta javnost, koja tako malo vodi računa o svemu tome a koja danas potpiruje mržnju Bugara protivu nas, ne zadaje mi mnogo brige, jer se nadam, da merodavni faktori koji stoje na čelu Bugarske, neće se na te glasove obzirati, nego će čitavu ovu stvar gledati da mirno i kao saveznici sa nami prijateljski reše i urede... Nadalje je Pašić izneo u skupštini i to, da su sile evropske na mirovnoj konferenciji u Londonu, nanele Srbiji veliku nepravdu, kada onemogućiše Srbiji izlazak na more, što je po Srbiju danas životno pitanje. Nadalje je opširno izneo razloge, šta je rukovodilo srpsku vladu da povuče svoju vojsku iz Drača i drugih mesta koja su na mirovnoj konferenciji od Srbije oduzeta. Na kraju je rekao, da sve ono što je izneo pred narodnu skupštinu, to stoji u stvari i da će za sve to odgovarati vlada pred narodom, a uveren je da će vlada imati uza se čitav srpski narod i vojsku da održi ono, što je pomoću žrtava stečeno, a ugovor smatra prekršenim od strane saveznika Bugara, pa s toga smatra, da kad je ugovor prekršen od strane Bugara u pogledu snašanja žrtava, da je sasvim jasno i pojmljivo, da se i Srbija ne može pridržavati ugovora u pogledu podele kako je ugovorom predviđeno. Ova odlučna i muška reč srpskog ministra-predsednika Pašića, burno je pozdravljena, od sviju i svakoga, koji pošteno misli i pošteno oseća. Samo crne i pokvarene duše tu izjavu srpskog ministra predsednika Pašića drukčije tumačiše i gledahu to sa zakrvavljenim očima. Posle pada Jedrena, čitava je Evropa bacila svoje poglede na poslednju tačku bojišta, gde se još vodio krvavi boj, a to je na Skadar, koji su srbijanska i crnogorska vojska potpuno odsekle od ostaloga sveta. A u najnovije vreme te dve savezničke vojske imale su i znatne uspehe na toj tačci.Naime, uspele su nadčovečanskom silom i izdržljivošću da osvoje Bardanjolt i prednje položaje Brdice i Taraboša. Znači, da je Skadar, odnosno skadarska glavna utvrđenja i njegova glavna odbrana u rukama srpske i crnogorske vojske. To ništa drugo ne znači, već da je Skadar faktički pao, ali samo formalno još nije u rukama savezniče vojske. Velike sile koje su na mirovnoj konferenciji u Londonu zaključile, da Skadar pripadne avtonomnoj Albaniji, bile su prosto ogorčene na malenu ali junačku Crnu Goru, što se nije htela povinovati njihovim zaključcima. Naročito se jedna od njih otvoreno istakla sa svojim neprijateljskim i okrutnim držanjem prema Crnoj Gori. Ona je šta više, išla tako daleko, da je zahtevala od ambasadorske reunije u Londonu, da joj ova da odrešene ruke i da dozvoli da ona sama bilo kakvim sredstvima prinudi, odnosno primora Crnu Goru, da se ova pokori zaključcima mirovne ambasadorske konferencije. To je bio njezin zahtev. Ali ostale velesile ne htedoše joj to nikako dozvoliti.Nego doneše zajednički zaključak, da ispošalju svaka po jednu ili dve ratne lađe u crnogorske vode i prirede flotnu demonstraciju i da ovim skrenu pažnju Crne Gore, da poštuje i da se pridržava onih zaključaka, koji su doneti na mirovnoj konferenciji. Kada su velesile preko svojih predstavnika na Cetinju uputile notu u kojoj su zahtevale da Crna Gora napusti opsadu i pomisao na osvojenje Skadra, ujedno su stavile do znanja kralju Nikoli i njegovoj vladi, kakve će mere preduzeti da pribave poštovanje londonskim zaključcima. Te mere koje su predočene kralju Nikoli i njegovoj vladi bila je flotna demonstracija. Viteški kralj Nikola, kada je čuo šta hoće velesile da preduzmu protivu njega i njegove države, u prvi mah je držao da dotle neće doći. Najviše se oslanjao na moćnu zaštitnicu Slovena — Rusiju, a odmah za njom na Italiju, računajući da će bar ovom prilikom igrati ulogu srodstvo.Na trećem je mestu računao na Francusku republiku, koja se inače u svima pitanjima pokazala lojalna, stojeći na tačci pravde i pravice, kao demokratska država, štitila uvek sve ono što je za zaštitu. Naposletku je čak računao i na hladnog i promišljeg moćnog engleskog premijera Edvarda Greja, da će svi ovi u poslednjem času odustati od svoje namere i da će uzevši u obzir ogromne žrtve, koje je Crna Gora podnela, najzad uvideti i izmenuti svoj prvobitni zaključak u pogledu Skadra. On je držao, da će se bar u toliko izmenuti, da će i za Skadar važiti ona predpostavka, koja je važila i za Jedrene.Naime, da oružje reši pitanje Skadra. U takom uverenju se viteški kralj Crne Gore prevario. Jer onaj prvobitni zaključak ne samo da se nije izmenuo, već je ostao u celosti kakav je bio. Šta više, u poslednjem svom odgovoru predstavnici velikih sila naglasili su, da se neće zadržati samo na flotnoj demostraciji, već da će ići i dalje, samo da se pribavi važnost i poštovanje zaključaka mirovne konferencije. Kralj Nikola im je i ovoga puta odgovorio: da Skadar mora zauzeti, pa makar ga posle morao predati velikim silama. Kao odštetu za Skadar, predstavnici velikih sila ponudili su Crnoj Gori neke teritorijalne ustupke na drugoj strani, naravno na štetu koje druge saveznice.Tu ponudu je Crna Gora odbila. Kad nisu mogli lepim da privolu Crnu Goru da povuče svoje trupe pod Skadrom, tada velike sile preduzeše flotnu demonstraciju. Iz Bara dođe brzojav na Cetinje, u kome se javlja, da se u neposrednoj blizini obale ukazalo više ratnih brodova. Baš u taj mah, kad je stigao brzojav, kralj Nikola je spavao.Maršal dvora primivši brzojav, ode kralju i probudivši ga saopšti mu sadržinu brzojava. Kralj Nikola pošto je saslušao sadržinu brzojava, okrete se na drugu stranu i reče: More ne kvari mi sna. A još toga dana kralj je izvestio đenerale Bojovića i Martinovića, da preduzmu sve što se može jer Skadar se mora zauzeti u toku najkraćeg vremena ne obzirući se na korake koje preduzeše velike sile. Posle negativnog odgovora Crne Gore na poruku zapovednika međunarodne mornarice, velesile nisu učinile ni jedan direktan korak protivu nje, osim što su nastavili blokadu crnogorskih obala što je bilo zaključeno na mirovnoj konferenciji u Londonu. Poslanik Italije na Cetinju baron Skviti rekao je kralju Nikoli, da će, ako se odmah odreče Skadra, dobiti od velesila finansijalnih kompezacija, koje će omogućiti da se podigne ekonomsko stanje zemlje. Kralj Nikola mu je na to odgovorio, da mu narod to ne bi mogao nikad dozvoliti, da pristane na ovu trgovinu i da proda kosti deset hiljada svojih vojnika, koji su pali pod tvrdim bedemima Skadra. No ipak, da pokaže svoje pomirljive namere, kralj Nikola je naznačio uslove, uz koje bi jedino mogao privoleti svoju vojsku, da napusti Skadar, a to je, da se granica Albanije povuče do Bojane, te Crnoj Gori ostavi Taraboš i vlasnost nad Skadarskim Jezerom. Taj predlog koji je podupirao i engleski poslanik na Cetinju, velesile nisu primile, nego su poručile, da se Crna Gora mora zadovoljiti granicama, kakove su određene na londonskoj konferenciji ambasadora, i o kojima se više ne može raspravljati. Evropa bi sa povoljnim zajmom naknadila štetu Crnoj Gori. Međutim, u prvi mah je Srbija odlučila, da ne učestvuje više aktivno u opsedanju Skadra.To je ona učinila na zahtev velesila, ali je docnije tu svoju odluku povukla i ostavila svoje trupe da ostanu na pomoći Crnoj Gori. Pošto su službeni pregovori ostali bez uspeha, to se kralj Nikola nalazio na istoj tačci kao i onda, kad je rekao, da neće popustiti nikom već jedino sili. Zatražio je dakle u krunskom veću od članova njihovo mišljenje o daljem držanju.Odgovor je bio suglasan: svi su naglasili, da moraju doprineti krajnju žrtvu, da zaštite interese i čast Crne Gore. Oko podne je stvoren zaključak, no o njemu se nije moglo ništa saznati, jedino su dvorjani opazili, da je kralj jako zadovoljan, što je bilo prasuprotnost spram klonulosti i zabrinutosti pređašnjega dana. Jedna ruska osoba, koja uživa veliko poverenje kralja Nikole, opazivši raspoloženje i radost kod kralja, držala je, da su pregovori povedeni sa Srbijom, da ostave svoje trupe pod Skadrom, doveli do povoljnog rezultata, pa je otvoreno rekao: — Veličanstvo čitam u vašim očima dobar znak.Jeste li primili povoljne vesti? Kralj Nikola odgovori smešeći se: — Ne, verujte mi, nema novosti.Činjenica, što Evropa me baca iz Skadra, hoće da me pograbi za vrat, ispunjava me dobrom voljom i neka dođe i neka me pograbi ja je čekam. Posle podne pa u veče sve do ponoći, većalo je krunsko veće da ustanovi način, kako će se odupreti teškoj i očajnoj situaciji. Pre svega je zaključeno, da se napadne Taraboš, koristeći se nekim povoljnim okolnostima. Srbi su se istina počeli povlačiti i skoncentrirali se samo na jednom mestu, da pođu odande u Medovu, ali pozicije, što su ih oni imali, još čuva izvestan broj vojnika, koji čekaju da ih Crnogorci zamenu. Dok ne budu opsednuti Turci znali, da se saveznici povlače, držaće Srbi veliki broj trupa kod Brdice.No budući, da su te pozicije poplavljene usled poslednjih kiša, to one ne mogu biti temeljni, ofanzivne i defanzivne akcije. Poslednjih dana izašli su mnogi begunci iz Skadra u grupama, od 40—50 najedanput.Svi Arbanasi pripovedali su, da bi njihovi sunarodnici, redom prišli u crnogorski tabor, ali ih zadržava strah vojnika iz Male Azije. To je privolelo generala Martinovića, da što pre poduzme juriš, što se čini da neprijateljska artiljerija nema municije.Od dvadeset topova koji služe za odbranu Taraboša, pucali su 18. marta samo četiri. Za koji dan dakle, svi će zdravi Crnogorci od 15—60 godina vratiti da se skupe oko Skadra, oružani više svojom fanatičkom hrabrošću, nego li prikladnim sredstvima. Ovaj je pothvat očajan, pothvat koji može inspirirati tradicionalan ponos i odlučnost rase, ali ga ne može opravdati.A ako juriš promaši, Crnogorci vele, da misle i na tu eventualnost.Skadar će u tom slučaju pasti od gladi. Jer dobegli begunci iz Skadra pričali su da u Skadru od poslednjih dana vlada glad i da pojedinci već umiru od gladi. Mnoge osobe poslale su Esad-paši i takova pisma u kome ga preklinju da preda Skadar, jer će svi poumirati od gladi.Ako pak to neće, neka im da hrane, — što ovaj ni za vojsku nije imao dovoljno — onda bolje neka ih potuče sve, nego da poumiru od gladi. U to je vreme kralj Nikola saopštio predstavnicima velikih sila na Cetinju, da ovi izveste svoje konzulate u Skadru, da isti napuste jer će im se dozvoliti slobodan prolaz, i to s toga što će u skorom vremenu otpočeti bombardovanje i same varoši, pošto su gotovo sva utvrđenja u rukama opsadničke vojske. A u isto vreme kada se spremao opšti odlučao napad na Skadar, zapovednik kombinovane flote velikih sila izvestio je vladu crnogorsku da će blokirati čitavu obalu i da svi strani trgovački brodovi moraju napustiti crnogorska pristaništa u roku od 48 sati. Crnogorska vlada ovo saopštenje je uzela na znanje. A pronesena vest, da su se srbijanske trupe povukle, nije se obistinila.Ovo je veoma povoljno uticalo na hrabre Crnogorce. Poslednjim napadima su zauzete još neke važnije pozicije, a teški opsadni topovi su primaknuti bliže Skadru, na zgodnim pozicijama odakle će moći da tuku i samu varoš. U Skadru su na konzulatima i bolnicama istaknute bele zastave, što je znak, da se ove zgrade poštede od bombardovanja.No, zato su Turci bili prepredeni, pa su istakli bele zastave i na one javne zgrade, koje nisu bile za poštedu. Kada je sve već bilo pripremljeno za opšti juriš, čekalo se samo na dati znak, pa da se krene sva sila i snaga savezne opsadničke vojske na Skadar. Plan za opšti napad izradili su đenerali Bojović i Martinović. Noću na veliku sredu određen je opšti juriš i kanonada Skadra. Jednovremeno sa sviju pozicija otpočelo je bombardovanje Skadra od strane opsadričke artiljerije.Srbijanski teški opsadnički topovi imali su vanredno dejstvo. Na artiljerijsku vatru Turci iz Skadra veoma su slabo odgovarali, što je znak, da im je već ili nestalo municije ili da su iznureni, malaksali izgubili prisustvo duha. Za vreme bombardovanja varoši, u istoj je zavladala strašna panika, pa se očekivalo, da će biti pobuna gladnih i iznurenih građana skadarskih. Mnogi građani pribegoše u zaštitu stranih konzulata a mnogi se opet prikriše u katoličku katedralnu crkvu na kojoj se takođe vila bela zastava. Esad-paša videći da ne može da se dalje odupre snažnom napadu opsadničke vojske, najzad je bio prinuđen, da bar u poslednjem trenutku iskoristi priliku, te da Skadar preda opsadnicima uz izvesne uslove. S toga je zatražio privremeno primirje isposlavši svoga parlamentara, da pregovara sa opsadnicima o predaji Skadra. Parlamentar Esad-paša prilikom pregovora sa opsadnicima je postigao uglavnom sporazum o predaji Skadra i vratio se u grad da izvesti Esad-pašu o svome uspehu prilikom pregovaranja. A odmah posle toga telegrafska žica raznese na sve strane sledeću vest: „Komandant Skadra Esad-paša je uvideo, da dalji otpor ne koristi, te dade zapovest da se napusti otpor, pošto su Crnogorci zauzeli na juriš Taraboš. Skoro dvodnevna borba za varoš odlučena je srbijanskom artiljerijom, koja je turske baterije redom jednu za drugom ućutkala. Crnogorci su u noćnoj borbi od ponedeljnika na utorak zauzeli sve odlučne položaje.Turci su bili prosto iznenađeni crnogorskim jurišima, koji su izvedeni sa velikom bravurom. Položaji na Brdici pali su vrlo brzo usled jake artiljerijske vatre.Skadar je topovima većinom pretvoren u ruševine.Predaja ponuđena.U pogledu predaje postignut sporazum.Skadar je pao i već je u našim rukama. Očekuje se svečan ulazak u Skadar viteškog kralja Nikole.“ Na glas da je Skadar pao u Beogradu su priređene velike i burne manifestacije.Svaki redovni je rad bio obustavljen. Svi izlozi dućana bili su iskićeni srpskim trobojkama, slikama i cvećem.U nekima su izlozima bile izložene čaure brzometnih i brdskih topovskih metaka, koji su prvi bili ispaljeni kod Prizrena. Ulicama su prolazile ogromne mase sveta na čelu sa vojnom muzikom.Škole toga dana nisu radile ceo dan. Opština beogradska je izdala proglas, u kojem je pozvala građane da iskiti i iluminira kuće i sudeluje u svečanoj povorci. U proglasu se još veli: „Oružje proslavljene srpske armije u rukama div-junaka braće Crnogoraca, donelo je srpskom narodu najveličanstveniju pobedu, razbilo je tvrde bedeme neosvojivoga Skadra.“ Posle podne su glavne ulice beogradske bile prepune svečano obučenog građanstva. Na mnogim mestima se vije kolo a kada se ministar Pašić vraćao iz Skupštine, htela je masa da ispregne konje iz njegovih kola i da ponese Pašića na rukama. Još pre podne su učinjene burne ovacije crnogorskom ministru dr. Sekuli Drljeviću, koji se baš u to vreme nalazio u Beogradu. Toga dana po podne se počeo kupiti silan svet pred spomenikom Kneza Mihajla.Sve korporacije, savezi i udruženja izneše svoje zastave.Univerzitetska omladina iznela svoju kombinovanu srpskohrvatsku zastavu a kada se ta ogromna povorka krenula pridružila im se i grupa studenata sa hrvatskom trobojkom, koju je masa burno pozdravila. Vojna muzika prilikom polaska povorke svirala je „Lepa naša domovina“, uz burno klicanje mase. Nepregledna masa sveta od dvadeset hiljada je došla pred „Grand hotel“ i priredila burne ovacije ministru Drljeviću, Crnoj Gori i kralju Nikoli.Dotle se masa krenula pred dvor gde je jedan ugledni građanin beogradski pozdravio kralja Petra.Kralj burno aklamiran, zablagodario se rekavši, da ga duboko veseli narodna radost zbog pobede braća Crnogoraca i njihove vojske, na kraju je oduševljeno uzviknuo: „Da živi kralj Crne Gore Nikola Prvi!Da žive braća Crnogorci!“ Ta ista povorka se krenula pred rusko poslanstvo, gde je pozdravila poslanika Hartviga i gospođu njegovu, koji su se za vreme rata pokazali i ma da su kao iskreni i pravi prijatelji srpskog naroda Hartvig se usrdno zahvalio na pozdravu.Ispred ministarstva inostranih dela je burno pozdravljen Pašić, koji se takođe zahvalio masi slaveći crnogorsku pobedu. Povorka je to čitavo po podne manifestovala kroz ulice beogradske, bez ikakvih izgreda. U veče su sve ulice bile sjajno ilunimirane, prozori osvetljeni, na sve strane pesma se orila, veselje neopisano. Beograd je toga dana plivao u radosti u znak pobede Crnogoraca i pada Skadra. Slično veselje je bilo i na Cetinju i po drugim krajevima Srpstva. Samo neprijatelji Srpstva behu duboko poraženi i utučeni, spremajući nov udar i iznenađenje, da uskrsne radost ovome dičnom, hrabrom herojskom narodu, koji je eto, posle pet vekova robovanja, posle pet vekova prolivanja suza, dočekao najzad da može propevati. Na ovakav postupak njihov, herojski narod se više ne osvrće, već korača napred a u ušima svojim kao da čuje reči velikog sina svog pesnika Jakšića: Posle pada i predaje Skadra, kralj Nikola je svečano dočekan kad je ulazio u Skadar. Svečani doček mu prirediše skadarski građani, koji su jedva čekali da se oproste vladavine Esad-pašine. Veličanstven je to i usrdan doček bio, tako da je mnogom gledaocu suzu iz očiju izmamio. Dok je u Skadru vladala radost i veselje, dotle je evropska štampa, ona koja je za čitavo ratno vreme bila neprijateljski raspoložena prema balkanskim saveznicama, izuzimajući Bugarsku; nadali dreku i prašinu, i sudeći po njezinom pisanju i njezinim zahtevima; moglo se očekivati, da će svakog trenutka izbiti evropski rat. Srbijanske trupe, odmah posle pada Skadra, morale su se povući po naredbi vrhovne komande.A sa ovim trupama povukle su se i one trupe, koje su bile u Albaniji, jer do ovog vremena je mirovna konferencija u Londonu obeležila istočnu granicu Albanije. To povlačenje je izvršeno u roku od desetak dana, a sva ta vojska je okupljena oko Skoplja i duž bugarske granice. Ovo je učinjeno po naredbi vrhovne komande, jer su Bugari svu svoju vojsku sa Čataldže i Bulaira povukli i isturili na svoju zapadnu stranu prema Srbiji.A njihovi listovi su počeli već otvoreno da pišu protivu Srbije, a naročito posle onog Pašićevog ekspozea održanog u narodnoj skupštini. Istina i neki srbijanski listovi počeli su da odgovaraju i polemiziraju sa bugarskim listovima, koji su pisali protiv Srbije; ali u mnogo blažijem tonu, i razložno ih opominjali na savezničku dužnost. Ta sva pažnja srbijanskih listova prema bugarskim ostala je besuspešna, jer su ovi nastavili i dalje ispoljavati svoje neprijateljske smerove a u javnosti i narodu širili su mržnju i neprijateljstvo prema svojim saveznicima, koji su ih do pre samo mesec dana onako obilno i iskreno pomagali. U tome su se naročito isticali oni bugarski listovi, koji stajali u neposrednoj blizini dvora i vlade. A kada na bugarske novinarske napade počeše srbijanski listovi oštrije da odgovaraju, prebacujući ovima, da zaboravljaju sve ono, što je Srbija Bugarskoj učinila, tada je ministar unutrašnjih poslova Srbije, pozvao novinare i strogo im je zabranio da pišu o povlačenju i skoncentraciji srbijanskih trupa, kao i da šire neprijateljske vesti protivu Bugarske i njezine javnosti, koje je do krajnosti u zabludi bila. Znači, da je srpska vlada stajala na pomirljivoj tačci stanovišta, ali je i pored toga bila jako obazriva, prateći bodrim okom šta se događa u Bugarskoj, koja ne zazirući ni od čega, pustila je da njihova javnost širi neprijateljske glasove protivu svoje saveznice. U to vreme kada su se srpske trupe povukle i skoncentrisale oko Skoplja, predstavnici velikih sila preduzeli su najenergičnije korake kod crnogorskog kralja, da ovaj u izvesnom roku mora napustiti Skadar i povinovati se rešenju i zaključcima londonske mirovne konferencije. U čitavoj Crnoj Gori a i kod sviju iskrenih balkanskih saveznika, prosto je kipelo od ogorčenja, a sam kralj Nikola se nalazio pred otvorenom dilemom: ili da bude lojalan, te da se povinuje i pokori pred velikim evropskim silama a s tim u vezi bi se omrazio s narodom; ili da ostane kod naroda kao viteški njihov kralj a da stavi na riziko i ono što se krvlju postiglo. Položaj njegov je bio mučan. Dugo se kralj Nikola kolebao.Na jednoj je strani narodna ljubav a na drugoj sila, kojoj ne može odoleti. Šifrovane depeše između Cetinja i Beograda su izmenjivane dnevno po nekoliko puta. Ministar-predsednik srbijanske vlade Nikola Pašić je svim silama nastojavao, da privole kralja Nikolu, da se pokori zaključcima londonske mirovne konferencije; navodeći mu eventualne posledice kakve mogu nastupiti u protivnom slučaju. Šta više i ruski poslanik na srpskom dvoru Hartvig je savetao kralju Nikoli, da se pokori zaključcima londonske konferencije.Ovi su koraci činjeni tek tada, kada su videli da je stvar sasvim ozbiljna i da se iz nje mogu izleći veći zapleti, za koje bi odgovornost ponela Crna Gora a ovim štetovao i sam balkanski savez, koji je i onako već poljuljan neiskrenim držanjem od strane Bugarske. Kada je kralj Nikola video da ostaje usamljen i da se sili ne može odupreti, sazvao je krunsko veće, na kome je izneo čitavo stanje stvari, predočivši ovom i eventualne posledice. Krunsko veće posle dužeg savetovanja je najzad donelo zaključak, da se povinuje zaključcima velikih sila te da povuče svoje trupe iz Skadra. Sutra dan po održanju krunskoga veća, kralj je pozvao predstavnike velikih sila i kada ovi stigoše u dvor izjavio im je sledeće: Uzimajući na znanje zahteve vaših vlada u pogledu poštovanja zaključaka mirovne konferencije izjavljujem, da su velike sile svojim odlučnim postupkom protivu moje otadžbine i moga naroda, ovima duboku i tešku ranu zadali.No, kao malen i iznuren narod u ovim ratovima, primorani smo se pokoriti željama vašim i poštovati zaključke mirovne konferencije.No zato naglašavam, da samo pred silom otstupamo od onog svog stečenog prava, na koje polažemo jer pod zidinama Skadra padoše deset hiljada dičnih sinova moga naroda, čiji se životi ničim ne mogu naknaditi.Izvolite izvestiti svoje vlade da će malena Crna Gora poštujući zaključke mirovne konferencije u naznačenom roku povući svoje trupe iz Skadra i predati ga komandantu međunarodne flote“. Posle ove izjave kraljeve, zastupnici velikih sila na Cetinju, napustiše dvor zadovoljni, hitajući da brzojavno izveste svoje vlade o ovome. A ministar vojni je još toga dana izvestio brigadira Bećira zapovednika u Skadru, da povuče trupe iz Skadra i isti ima predati komandantu međunarodne flote. Kada je ova vest pronesena, svaki onaj koji je znao, šta je sve malena Crna Gora žrtvovala za Skadar, bio je duboko ožalošćen.A svaki Crnogorac bio je do dna duše uvređen, a ožalošćen više nego kad mu je brat ili sin pod Skadrom poginuo. Dok je ovaj narod bio u prevelikoj žalosti usled nanete mu teške uvrede, dotle protivnici se zlurado smejali likujući pljuvali pravdi u lice. A mnogi je Crnogorac usled toga počeo roptati i na samoga kralja, za koga je dotle, u svako doba bio gotov položiti dragoceni život svoj.No, ipak docnije se trgao kada je uvideo, da drukčije nije moglo biti i da se takoj sili ne može odupreti. U čitavoj Crnoj Gori je bila neopisana žalost, počevši od kraljeva dvora pa do najzabitnijeg kutka malene Crne Gore. A kao eho narodnog bola izbiše tada i takove vesti, da će se Crna Gora i Srbija pretopiti u jednu celokupnu srpsku državu. Ova vest je nemilo uticala na one, koji su vazda gledale ovima, da podmetnu kamen spoticanja pa se njihova radost pretvori u brigu, gledajući u ovome velikog bauka. A veseli Crnogorci se međusobno tešiše napuštajući Skadar: — Vrijeme je najbolji ljekar... — Jes’ vala, ono izliječi ranu kosovsku, pa će vala i ovu ranu izliječiti. A posle predaje Skadra, preuzeše vlast nad njim međunarodne trupe, koje će dotle gospodariti, dok ne pređe u ruke avtonomne Albanije. Oko deset časova pre podne, taman se Stojanka spremala da ode do ministarstva vojnog, da se raspita ko je sve poginuo pod Skadrom, a pismonoša donese brzojav. Stojanka jedva je mogla da potpiše recept o primanju brzojava, jer se beše uzrujala i uplašila. A pored toga joj njezinu bojazan udvostručilo to, što njezin verenik Žarko još pre poslednjeg odlučnog juriša nije pisao, a o njemu nikako ni reči nije čula. Već je u nekoliko dana u teškoj brizi.Iz novina je pročitala, da se srpske trupe povukle i da su već na putu za Skoplje.To je baš upravo i nagnalo da ide u ministarstvo i da se onde raspita i čuje šta je sa njezinim verenikom. Držeći u ruci brzojav čisto se bojala da ga otvori.Najzad ga otvori i pročita sledeće: „Draga Stojo, Dolazim večerašnjim vozom Pošto je sadržinu brzojava pročitala, tada tek bolje zagleda i vidi, da je brzojav isposlat iz Skoplja.Ovo je čisto razveseli a u duši joj nešto laknu, spade joj teret, koji joj se na dušu već dve nedelje navalio. Odmah je sela i napisala pismo, predala ga Anđi da ga odnese Radojkoviću. Pošto je Anđa otišla Stojanka uze novine da iz njih vidi najnovije vesti.Iz ovih je videla, da je Crna Gora ustupila Skadar međunarodnim trupama.Ovo ju je teško zabolelo, jer je saosećala bol i teret Crne Gore, koji je ova zbog predaje Skadra bila uvređena i kolika joj nepravda nanesena. Iz novina je takođe videla neprijateljsko držanje ne samo poluzvanične, već i zvanične Bugarske prema Srbiji.Ovo ju je toliko ozlojedilo, te je odbacala novine od sebe i sela na divan i duboko se zamisli. Neko je vreme sedela tako zamišljena, dok je neko kucanje ne trže. — Slobodno!.. — odazva se Stojanka. Vrata se otvoriše i na njima se ukaza Nata, Pera, strina-Nerandža i čika-Paja. Stojanka iznenađena skoči sa divana: — A odkud vi!?..Dobro došli!..Dobro došli!. - Bolje vas našli! — gotovo u jedan glas odvratiše strina-Nerandža i čika-Paja. Stojanka im učini mesta i kada ovi posedaše ona ih oslovi: — Pa kako, kako?Šta imate tamo novo?Vi odoste, pa nikako da se javite.Šta će to da znači? — Ta — zausti čika-Paja — novoga ima, ali najnovije je to, da smo sad došli, pa se bogami nećemo ni vraćati natrag. — Istina? — iznenadi se Stojanka. — Da, tu ćemo sad ostati. — Potvrdi strina-Nerandža. — A zašto?.. — Radoznalo upita Stojanka sedajući pored strina-Nerandže. — Ta, pa kad su nam deca ovde — reče čika-Paja — šta ćemo i nas dvoje stari sami tamo.Baš kažem pre mesec dana mojoj babi: Znaš šta babo, kad deca ne mogu ovamo kod nas da budemo zajedno, a mi hajdemo kod njih, Nerandža se nije opirala i s tim smo bili gotovi.Nađem kupca, pa prodam i kuću i zemlju i sve što je bilo za prodaju i sad hvala Bogu smo ovde. — Sad smo baš pravi Srbijanci — primeti strina-Nata smešeći se. — Lepo boga mi!..To mi se dopada. — Dodade Stojanka. — A šta ćemo nas dvoje sami tamo, — nastavi čika-Paja — samo da se jedim i sekiram... — Zašto? — Ta pa tako, što nas sekira neverija za Skadar, — veli čika-Paja — pa nije još toga dosta, već kažu da će Bugari uzeti Skoplje, Prizren, Bitolj, Prilep i sve ono što su Srbi krvavo stekli, e to me je toliko razjedilo, da već nisam mogao slušati, pa ko velim idem da u starosti ne stradam za badava.Pa ako trebam da umrem onde, ko velim, idem u Srbiju da tamo kosti ostavim, pa ako nužda zahte i da poginem sa tim nezahvalnim Bugarima. — Ta idite čika-Pajo, šta vi govorite — nasmeja se Stojanka. — Ta nema tu šale, — ljutnu se čika-Paja — ja sam tako čuo da u novinama piše, a pored toga znam da je Bugarin prevrtljiv, pa oće i da prevari i da izneveri.Poznajem ja njih, bili su neki i kod nas, što sade patlidžan i papriku.Pa oće da prevare, to im je u krvi.Pa još pre rata ja sam se bojao da će nas izneveriti. — Ta neće to čika-Pajo biti. — uveravaše ga Stojanka i ako je i sama bila čika-Pajinog mišljenja. — Eh, neće vraga, ja ih poznajem, pa im samo ne verujem. Posle ovoga još se vodio međusobom razgovor iz koga je Stojanka razumela da je čika-Paja već kupio kuću na Trkalištu i da se sasvim preselio. Između ostalog im je napomenula, da večerašnjim vozom dolazi njezin verenik major Žarko. — E, onda gospođo, doći ćemo pred veče, svi skupa pa da idemo na stanicu pred gospodina — reče Nata ustajući spremna za polazak. — E, e, to možemo — dodade čika-Paja — i baš se radujem što ću gospodina Žarka živa i zdrava videti. Zatim se digoše i oprostiše sa Stojankom, koja ih je ispratila na samu ulicu. Tek što ovi odoše, Anđa se vrati sa odgovorom od Radojkovića, koji je glasio: „Poštovana gospođo! Ovoga trenutka hitam u poteru, za jednom sumnjivom ličnošću, koja je isposlata da otruje vodovod.Informacija je pozitivna.Pred veče dolazim sigurno, da izađemo na stanicu da dočekamo mog pobru a vašeg verenika.Deleći s vami radost, jedva čekam da ga zagrlim a Vas pozdravlja Ova vest je Stojanku kosnula, tako da je prebledila kao krpa a Anđi je naredila, da vodu iz česme više ni zašto ne upotrebljava dok joj ona ne naredi. Oko šest časova dođe Radojković, koga Stojanka još sa vrata predrusrete: — Ama tako vam svega na svetu, šta ono znači?Da li je moguće da ima i takovih nitkova, da bi i onako šta mogli učiniti? — Sve je moguće gospođo, — reče hladno Radojković, sedajući na stolicu — novac je po sredi.A za novac ima ljudi, koji će sve i sva učiniti.Za novac će ubiti i svog rođenog oca pa i majku, koja ga je rodila. — Grozno! — strese se Stojanka.— Takvih zverova i životinja u ljudskom obliku ima u današnjem svetu!... — Nađe se i nalazi se, naročito danas u dvadesetom veku, takvih će te većinom naći tamo na kulturnom i prosvećenom zapadu. — Znači, da mi koji smo na jugoistoku, i ako smo izostali u kulturi, izostali smo bar i u društvenim porocima i zločinima. — Tako je.To je i statistikom utrđeno. — Potvrdi Radojković. — Pa recite mi molim vas, da li ste uspeli da pronađete onog nitkova?.. Na ovo pitanje, Radojković manu rukom: — Tica je u kavezu.A još noćas, dobiće dostojnu nagradu. Posle ovih reči, Stojanki čisto nešto laknu i spade joj teret sa duše. Iza ovoga ne potraja dugo, dođoše Nata, Pera, strina-Nerandža i čika-Paja. Bilo je sedam časova. Stojanka se na brzu ruku spremi, jer voz stiže tačno u osam sahati. Oko pola osam časova svi behu na peronu stanice, očekujući dolazak voza. Što se više bližilo vreme dolaska voza, Stojanki je sve jače i uznemirenije srce lupalo. Peron je bio prepun sveta, koji se nestrpeljivo tiskao jedan pored drugog, očekujući dolazak voza. Tačno u osam časova i pet minuta, pisak lakomotive u daljini objavi dolazak. Ovaj pisak lakomotive, kao da je elektrizovao dušu Stojančinu, srce joj jače zakuca i u licu prebledi, ispe se na vrh prstiju i baci bludeći pogled na voz, koji je polako ulazio u stanicu, kao umoran putnik sa daleka puta pretovaren teretom, koji je teškom mukom na sebi nosio. Iz voza počeše silaziti putnici, koji većinom behu vojnici, oficiri i u vojnoj službi. S vremena na vreme iz publike mogao se čuti po koji radostan krik i ime onoga koga čekaju. Iz jednog vagona druge klase, opazi Radojković, majora Žarka, koji se pažljivo i polako silazio, oslanjajući se na sablju: — Eno ga! — Gde je? — uzvereno osvrćući se Stojanka zapita Radojkovića. Radojković joj pokaza prstom. — Žarko! — kriknu Stojanka i poleti mu na susret. Žarko u taj mah nije mogao reči reći, već otpusti sablju i zagrli Stojanku, koja mu leže na rame grcajući u suzama. — Dobro došao pobratime! — reče Radojković, pružajući ruku majoru Žarku, a na licu mu se mogla videti iskrena radost. — A gle mog pobre! — zaradova se major Žarko, te se sa ovim zagrli i poljubi. — A vidi ko je još došao da te dočeka! — svrati mu pažnju Stojanka, pokazujući prstom na njih četvoro, koji su stojali kraj izlaska. — A, Nata!..Pa i Pera!Ako se ne varam, strina Nerandža i čika-Paja!.. — Nego more! — Lepo bogami!..Da ste mi svi zdravo! — reče major Žarko pružajući ruku, da se pozdravi sa ovima. — Dobro nam došli! — ovi ga otpozdraviše kao u jedan glas. Na samom izlasku Stojanka primeti, da se Žarko oslanja na sablju i pomalo šantuca, pa će mu primetiti: — More, šta je tebi?..Što ideš tako?.. — Šta će da mi bude! — odgovori joj major Žarko — iz daleka putujem pa stekao žuljeve.... Na ove reči majora Žarko svi prsnuše u smeh, samo Stojanka se uozbilji: — More, pa ti si ranjen!.. — Pa je li to kakvo čudo!? — okrete joj se Žarko — Ići iz rata a ne biti ranjen, to je čudo.A ranjen biti to je sasvim obična stvar.Bar imam uspomenu na Skadar. — A, pa to je uzrok što mi nisi pisao! — reče Stojanka uhvativši ga pod ruku. — Nisam hteo da ti zadajem brigu, — dobaci joj major Žarko penjući se na fijaker, potpomognut od Stojanke i Radojkovića.U isti fijaker sela je Stojanka i Radojković, a u drugi oni četvoro i odoše kod Stojanke, gde ih čekala spremljena večera. To veče su posle večere još dugo sedeli i proveli u lepom razgovoru. A major Žarko im je pripovedao svoje ratne doživljaje, koji su bili veoma interesantni a puni muka i terete, koje je srpska vojska imala da podnese, a koje je junački i muškom durašnošću i izdržala. Oko ponoći se društvo se razišlo.Na Rastanku major Žarko je dobacio Radojkoviću: — E, pobro budi spreman!.. — Zašto?.. — Ove nedelje je svadba.A od nedelje se krećem natrag u komandu.Jer tako mi izgleda možda, ćemo morati još jedan rat izdržati.Pa računam da bar ovo obavim.Jer u ovim dosadanjim ratovima ostadoh živ, a u ovom ko zna. Na ove reči Stojanka pretrnu. — Ni brige te pobro — dobaci Radojković — ja sam spreman, ako hoćeš i sutra.A kad tako stoji stvar, onda i ja hoću moju stvar da privredem kraju, bar sad dok si ti ovde. — S Katarinom?... — Da! — Potvrdi Radojković. — Pošto nećemo moći ići kod nje u K. — napomenu Stojanka — ja ću još večeras poslati joj ekspres pismo i pozvati je da dođe ona ovamo. — Pristajem — reče Radojković izlazeći — pa kad ona dođe stvar ćemo odmah i da uredimo.Ako je bilo za čekanje, dosta se i čekalo.Pa u ime Boga za nedelju dana, neka bude duplo veselje.Laku noć! — Laku noć! — otpozdraviše ga Stojanka i major Žarko. To veče je Stojanka pisala pismo Katarini a ujutru rano ga je poslala na poštu. A major Žarko je legao da se odmori, posle toliko uzdržanih muka i napora, koje je za poslednje vreme pretrpeo. Zbog povlačenja crnogorskih trupa iz Skadra, negodovanje je izbilo po čitavom Srpstvu. Svud i na svakom mestu to se pitanje tretiralo i svako ga je tumačio na svoj način, onako kako je ko znao i shvaćao. I u K. ta je vest nemilo odjeknula. Pa i Katarina kada je iz novina pročitala, da se crnogorske trupe povukle, bila je utučena.Od onoga časa kada je pročitala, pa sve za nekoliko dana bila je nevesela, neraspoložena a u duši je osećala bol, bol Srpkinje, koja oseća teret i nepravdu, koja je učinjena njezinom plemenu. Od toga vremena nije se baš dobro osećala, jer je počela obuzimati neka zabrinutost i melanholija. Jednoga jutra obukla se i htede da ode do parka, da se prošeta, a u tom trenutku Erža joj donese pismo. Katarina čim je uzela pismo, odmah je poznala da je iz Beograda i da je od Stojanke.Brzo i nestrpljivo ga otvori, sede kraj stola i poče ga pažljivo čitati: „Draga moja, Oprostite što Vam se za toliko vremena ne javih.Nadam se, da će verovati, da sam u poslednje vreme imala pune ruke posla.A poslednjim događajima posvetila sam svu svoju brigu i pažnju.Naročito ovo nekoliko poslednjih dana zadavahu mi brige, jer od osvojenja Skadra i njegovog napuštanja, od mog verenika ne dobih nikakva glasa. No, sad hvala Bogu mogu vam javiti radosnu vest, da je ostao živ, ali je ranjen u desnu nogu, zbog čega mi nije hteo ni da se javlja.Moj verenik je kraj mene i prekosutra će mo se venčati bez velike pompe, jer u ovim trenutcima ona je izlišna i besmislena.Gospodin Radojković je ručni dever.S toga Vas pozivamo, da izvolite doći, jer na vaš dolazak računamo. Dolaskom Vašim hoćemo ja i moj verenik, a razume se na izričnu želju gospodina Radojkovića, da i vašu stvar privedemo kraju. Onaj plan o našem dolasku u K., nemoguć je, pošto moj verenik kao srpski oficir a pored toga još ranjen, ne može dobiti slobodan prelazak u ovom vremenu. Vi spremite sva dokumenta, koja su Vam potrebna, pa ćemo ovde obaviti sve ono, što se predviđalo da se u K. obavi.To zahtevaju prilike, a gospodin Radojković veli, da se dosta čekalo i da bi se osećao srećnim, kada bi vašu međusobnu stvar jednom već u red doveo. Uverena sam, da sad filosofiranja i bojazan prosto su izlišni, pošto je stvar već privedena kraju.A ujedno mogu Vam saopštiti, da se i moj verenik veoma raduje vašem dolasku, jer hoće, veli, da jednom vidi svoju snajku.I za čitavo vreme, od kako je došao na odsustvo jednako začikavi i pecka gospodina Radojkovića.Kada budete došli pričaću Vam sve. Izostanak Vaš jako bi nas sve uvredio i tumačili bi kao znak nepažnje i nepoverenja. No, pošto smo uvereni da naš poziv nećete odbiti, to na ljutnju i ne pomišljamo već Vas s radošću i punim srcem veselja očekujemo. Brzojavom javite dolazak da izađemo pred Vas. Mnogo pozdrava od gospodina Radojkovića i mog verenika, a sestrinski zagrljaj i poljubac od vaše Pošto je pročitala pismo, Katarina se malo razvedri.U duši je osećala neku neopisanu radost i raspoloženje, a srce joj poče radosnije i burnije da kuca prepuno nekim miljem, a koje je dotle bilo prazno, mrtvo i pusto. Nije se dugo kolebala ni premišljala, već je odmah sela za pisaći sto i napisala sledeći brzojav: „Draga gospođo Pismo dobih srdačna hvala.Pozivu se rado odazivam dolazim večeras.Pozdrav svima Ovaj brzojav Katarina predade Erži da ga odnese na poštu i da ga preda. Za to je vreme Katarina spremila sve stvari koje su joj bile potrebne, jer joj je pismo bilo sasvim jasno. Od radosti u podne nije mogla ni ručati, već se samo prihvatila, tek onako malo, reda radi. Spremajući se za put, Katarini se otvori srce i preko običaja i nehotice joj se ote iz grla neka pesmica, ljubavna puna tuge, puna čežnje. Oko pet časova po podne, železnica se iz K. kreće za Beograd.U pola pet Katarina je već bila sasvim opremljena i nestrpeljivo je očekivala fijaker, koji je naručila tačno za pola pet. Na časovniku kad iskuca pola pet a fijaker ne dođe, Katarina se poče već po malo ljutiti i nervozno po sobi hodati, bojeći se da će je fijakerista obmanuti i da će njegovom krivicom zadocniti na železnicu. Skazaljka se pomicaše bliže na pet časova a Katarina bivaše sve nestrpeljivija i nervoznija.Odjednom otvori vrata i zovnu služavku: — Erža!.. — Izvolte!... — Šta to znači!? — ljutito je Katarina upita. — Pa gde je taj fijaker?..Jesi li ti njemu tačno kazala, u koliko sati treba da je ovde? — Jeste molim, — uplašeno odgovori Erža, videvši svoju gospođicu ljutitu — ja kaže njemu da dođi u pola pet, jer vi treba da idi za Belgrad.... — Pa gde je?!Što ne dolazi.... Taman oni behu u tom razgovoru, a fijaker stade pred kuću. — No, tu je! — veselo uzviknu Erža, uzevši veliku kutiju, koja je bila upakovana i iznese napolje i predade je fijakeristu: A za Eržom žurno izađe i Katarina, navlačeći rukavice.Sedajući u fijaker Erži izda neke naredbe za tim se okrete fijakeristu. — A sad gledajte da ne odocnimo. — Ne bojte se, milostiva, znam ja kad je vreme — odgovori fijakerista dosta flegmatično, a zatim švićnu bičem i fijaker zazvrja put železničke stanice. U određeno vreme je stigla na stanicu i taman je izvadila kartu, sela u drugu klasu, lokomotiva pisnu, vlakovođa trubom dade znak i voz se krenu put Beograda. Katarina odahnu dušom.Zavali se u sedište upre pogled kroz prozor, razmišljajući o budućnosti i o događajima, koji je u životu čekaju. U kući onog domaćina, koji je primio Jovanku da o njoj vodi roditeljsku brigu, već nekoliko dana kako se nešto sprema i uređuje. A uoči nedelje, pred Duhove, svi se ukućani užurbano ustumaraše, po čemu se moglo zaključiti, da će sutrašnji dan doneti nešto neočekivano. Domaćin je toga dana bio i kod popa, kod koga se duže vremena zadržao. A Milan Nikolić, verenik Jovančin, toga je dana više puta dolazio i odlazio iz kuće i svakad se žurio, kao da ga neki hitan posao goni na to. Oko osam časova u veče sobe behu osvetljene dvostrukom svetlošću, te kuća izgledaše kao da nekog očekuje.Domaćin, domaćica i Jovanka behu svečano obučeni. U to vreme dođe i jedna grupa oficira na čelu sa Milanom Nikolićem i kapetanom Jovanovićem.A malo docnije iza ovih dođe i uži zbor vojne muzike. Iz kuće je dopirao jaki i veseo žagor, pomešan sa glasnim smejanjem, po čemu se moglo zaključiti, da predstoji neko veselje. A obližnji susedi počeci su se kupiti u gomilu i šapatom pitahu jedan drugog, šta li se to sprema.No, ni jedan od njih ne znade da dade objašnjenja. Posle kraće počivke iskupi se velika masa radoznala sveta.Kad odjednom zasvira vojna muzika, koja razigra i raspoloži srca sviju okupljenih pred kućom, te bi čisto zaigrali od dragosti i raspoloženja. Još neko vreme je muzika svirala razne milozvučne srpske pesme, čiji umilni zvuci u noći daleko se razlegaše po mirnom i ubavom Bitolju, a masa sveta bivaše sve veća. Oko pola deset časova muzika prestade, a muzikanti sa svojim instrumentima se uputiše u kasarnu.Domaćin ih doprati do vrata.Na samom izlasku ih predusrete jedan postariji čovek. — Što prestadoste?..Svirajte, more!..Bar sag smo u slobodi, da čujemo što odavno želismo. — Sutra čičo, sutra biće više — branjaše se najstariji muzikant — Večeres ovo je samo čestitanje, a sutra će na svadbu da sviramo. — A to li je!.. reče onaj stari, — E, ako je sutra svadba, a ono je pravo da se u oči svadbe zaigra kolo, a mnozina je sveta mlad, pa i ja ovako star ću da ga povedem. Muzikanti se ne dadoše moliti, već iznenada zasviraše Bitoljku, a masa se za čas uskomeša a iz nje se izvi kolo, koje u času postade veliko preko cele ulice. Za malo pa i ukućani izađoše pa se uhvatiše u kolo, koje za dugo vremena ne prestajaše.Tek na domaćinov zahtev kolo prestade, muzikanti se udališe a sa ovima se i masa sveta rasturila svojim kućama. Grupa oficira, koja je došla sa mladoženjom, Milanom Nikolićem, posle kraćeg vremena i ona se udali, jer im sutra valja podraniti da dođu u svatove, jer to behu sve zvanice. Sutradan rano svi behu već na nogama i nestrpeljivo očekivahu onaj svečan momenat.Domaćin, domaćica, deca i mlađi svi behu radosni i veseli, samo Jovanci beše teško, jer ostade sama samcita, i danas kada je njen najsudbonosniji dan, gde iz osnova mora menjati život, ne ima kraj sebe rođenog svog a pored toga joj pade i ona narodna pesma koja se u takim prilikama peva: „Izvedi brale seju za ruku“...Ali jaoj, mene, brale, njezin Milan, više ne postoji, on više nije među živima.Ta je misao kosnula i u tome trenutku ona zajeca, a suze joj ovlažiše njeno rumeno okruglo lice. Oko devet sati Jovanka je bila opremljena kao mlada, a u to vreme i svati bili su na okupu, te se u ime boga kretoše u crkvu na venčanje. Svečan trenutak!Suze izmešane sa smehom, grcanje i tresak duše sve to, lepo u tim trenutcima može se videti. U jedanaest časova behu se venčali i kad svatovi izlaziše iz crkve, svet silan beše na okupu, da pozdravi i poželi sreću devojci Srpkinji, koja je i delom dokazala, da joj krv struji za svojim rodom, da ljubi i grli otadžbinu svoju.Pucanje iz prangija pozdravi mladence, a vojna ih muzika dočeka i oko crkve nastade pravo narodno veselje. Kod kuće mladence zatekoše mnoge brzojavne čestitke, a među njima i Stojankina, sledeće sadržine. „Uzimajući učešća radosti i sreći vašoj, kličemo živeli mladenci! Stojanka, Žarko“. Kada je Jovanka pročitala brzojav Stojančin, ona se seti nje, dobrotvorke svoje, koja joj je bila uvek pri ruci da je izvede na stazu života. Svatovsko veselje trajalo je ravno dva dana i dve noći bez prestanka.A treći dan mladenci odoše kao bračni par na put, kamo će se baviti tri nedelje.A uz put računali su da svrate u Beograd kod Stojanke, koju su pre svoga dolaska brzojavno izvestili. Osvanu nedelja. Rano iz jutra pred Stojančinom kućom stadoše tri fijakera iz kojih se iskrcaše nekoliko oficira, a među njima behu major Žarko i Radojković. Posle kratkog vremena, izađe Stojanka te sede u fijaker sa majorom Žarkom, a ostali se rasporediše u ona druga dva.Mnogima je palo u oči da je neka nepoznata mlada i elegantna dama sela u kola sa Radojkovićem.To beše Katarina. Kad se rasporediše i smestiše fijakeri kretoše, put Topčidera. Kad stigoše pred topčidersku crkvu, svi se iskrcaše a pred crkveni vrati ih dočeka paroh, kome je već napred javljeno, i s njim udešeno, da obavi o jutrenju čin venčanja. U tišini i miru sveštenik obavi obred venčanja, te oko devet časova već behu se vratili kući, kamo su ih čekale zvanice koje behu došle na čestitanje.Svi koji behu došli, bili su članovi društva „Ujedinjenje ili smrt“.Bila je priređena zakuska, a u veče večera, isključivo za članove društva i zvanične učesnike ovog veselja. Pre nego što je otpočela večera, Stojanka predade majoru Žarku jedan brzojav, koji ga je veoma obradovao. Brzojav je bio od načalnika glavnoga štaba sledeće sadržine: „Potpukovniče, želim Vam sreću i delim radost s Vami. Znači, da je major Žarko, na predlog načalnika štaba, proizveden u čin potpukovnika, baš na dan njegovog venčanja. Iz one zamišljene tišine, prešlo se u raspoloženje i neko malo veselje. Kada je večera obavljena, u ime članova udruženja „Ujedinjenje ili smrt“ ustade major Borisavljević i podiže zdravicu mladencima: „Dragi potpukovniče i vrla gospođo! Dižem čašu u zdravlje i sreću Vašu.Na Vašem bračnom putu neka Vas vazda sreća prati.Vi oboje, zaslužili ste neumornim radom u našem udruženju, koje je dalo podstreka, raspalilo i razbudilo srca mnogih važnih činjenica u našoj otadžbini, skrenuvši im pažnju na pisak i vapaj naše sad već slobodne braće, negdašnjeg azijitskog roblja, da Vas za dugo vremena spominjemo i da se sa Vami ponosimo... — Živeli! — Gromki i jednoglasni uzvik prekide govornika. — Udruženje — nastavi Borisavljević — izvršilo je svoju zadaću.Kosovo je osvećeno, ropski lanci spadoše, roblje je slobodno.Istina, njihova sloboda plaćena je dragocenom krvlju naših junaka, naših sokolova.A sudbina je tako htela, da među ovima, ostadoše na bojnom polju i mnogi članovi našeg udruženja... — Slava im!... — zahori se sa sviju strana, a u mnogom se oku toga trenutka suza zablistala. — Pa pošto su redovi našeg udruženja proređeni — nastavi Borisavljević — mislim, da društvo sa ovolikim brojem ne može dalje funkcionisati, a posle ovih događaja i preokreta na Balkanu, smatram, da je udruženje sad i suvišno, jer srpski narod u ovom oslobodilačkom ratu, dokazao je, da je svaki sin ove dične otadžbine, ponaosob član „Ujedinjenja ili smrti“.Naš narod braćo, celokupna celina njegova i nije ništa drugo, do li vekovna „Legija Smrti“!... - Tako je!..Živio!.. — Odobravahu ostali. — Pokajano je Kosovo!Iskupismo greh naših nesložnih dedova, čijom neslogom pade carstvo i slava Srbinova.Od ovog trenutka neka nam je sveta dužnost, da širimo ljubav i slogu u svima slojevima našega naroda, a to da ostavimo u amanet našem potomstvu, da slogu gaji, jer u Srba to je najjači grad.A i na grbu ona četiri slova simvol su Srbinu, a ovaj rat je i dokazao, da „Samo Sloga Srbina Spasava!“ — Živeo!..Živeli mladenci, zahori se gromko, a iza ovog zahori se: „Haj zagrljeni slogom bratskom...“ Kad ta pesma prestade, major Borisavljević uze gusle i zapeva Dragaševićevu „Jeku od gusala“ koju je on povodom promene na Balkanu preradio te umesto: on zapeva: Veselje je trajalo čitavu noć, a ujutru, to društvo otprati Radojkovića i Katarinu do Voznesenske crkve, gde se ovi o jutrenju venčaše. Stojanka i potpukovnik Žarko kumovali su. Posle venčanja Radojković je s Katarinom otputovao u K. da urede sve stvari.A kad svršiše posao u K. spremahu se da u ime svadbenog puta obiđu Kosovo i sva druga mesta Nove Srbije. 15. juni 1389. godine pomračao je slavu Srbinovu.Pet vekova Srbin je bio rob azijatu, pet vekova je trpio i propištao pod igom azijatskim, ali mu je u duši vazda tinjao plam i žar osvete, snevajući o zlatnoj slobodi, jer Srbin nije rođen za roba, njegova bujna priroda, hoće i traži slobode, ta Srbin s pravom se može nazvati sinom slobode. U devetnaestom veku veliki Karađorđe, deda današnjeg Karađorđevića osvetnika Kosova, digao je ustanak i pokazao puta pokoljenju, kako treba mreti za slobodu.Kroz čitav taj vek vodio je srpski narod ispolinsku borbu za svoju slobodu, s vremena na vreme lomeći i kršeći snagu turske imperije, otkidajući stopu za stopom svoje zemlje, zalivajući ovu dragocenom krvlju svojih sinova. Osvanu 1912.g. i udružiše se četiri balkanska naroda, četiri negdašnja roba, da udruženom snagom slome i zadadu poslednji udar tiranu svom, da oslobode svoju još neoslobođenu braću ispod iga azijatskog i da svog vekovnog dindušmana oteraju tamo, odakle je i došao, jer mu mesto na Balkanu nije. Srbija brzo izvrši svoju zadaću.Osvetila je Kosovo, zauzela sve važnije gradove kao: Kumanovo, Novi Pazar, Skoplje, Prilip, Veles, Bitolj, Ohrid, Debar i još druga mesta.Nečuvenom smelošću se probila kroz albanske klance izbila na Adriju zauzevši Drač, Medovu, Tiranu i pokorila severni deo Albanije. Na zahtev Evrope, svoju je vojsku povukla iz Albanije. Dođe 1913. godina, gde je Srbija svojim saveznicima Crnogorcima i Bugarima pomogla oko Skadra i Jedrena, te ovi doprineše padu ovih neosvojivih gradova. Posle pada tih gradova, srpska se vojska povukla da se od teškog napora i borbe odmori i otkreni. Osvanu Vidov-dan 15. juna 1913. god. prvi Vidov-dan, kada osvanu Srbinu svečan, svetao sa čistim zrakom, a roblju kosovskom olakša teret, spadoše robski lanci. Širom cele Stare i Nove Srbije, taj dan žudno je očekivan i za njega se svak spremao da ga svečano proslavi. U svima crkvama služeno je molepstvije za pokoj duše palih kosovskih osvetnika.U svakoj srpskoj duši toga dana vrilo je i kipelo oduševljenje, radost i milina za kojom je mnogo pokoljenje od Kosova do danas sa čežnjom očekivalo. U vojničkim logorima, koji su bili duž istočne granice Srbije, vrilo je veselje.Iako iznureni i malaksali, srpski vitezovi prikupiše svu svoju snagu, da dadu oduške svome neopisanom veselju, zaigraše kolo zagrljeni, zbratimljeni a u očima im čovek vidi suzu, koja se blista kao rosa.Ta suza je suza radosnica i žalosnica. S jedne strane likuju od radosti, što njima pade u deo da oni izvrše zavetnu misao Srbinovu, a s druge strane žao im beše, gledajući po kolu, vide, da im nema mnogih dobrih drugova, s kojima zajedno pođoše na dušmana, pa u ljutom boju padoše i ostadoše na krvavom razbojištu.Nema im tih drugova, da i oni uživaju u radosti celokupnog naroda srpskog. Da, da nema im njihovih dragih i milih drugova, ta pomisao je bol, bol koji i nehotice izaziva suzu i kod junaka, kod heroja, dičnih vitezova osvetnika kosovskih. Dok ovi sa suzom radosnicom posle pet vekova proslavljaju prvi Vidov-dan, dotle mnogi i mnogi vitez mirno počiva u hladnom grobu novooslobođene majke Srbije. Tako je moralo biti!Jer put k slobodi, samo preko žrtava vodi! Veselje u logorima je trajalo duboko u noć.Kada vojnici već behu od umora popadali, prekinuše veselje i legoše da se odmore.Spava umorna i iznurena srpska vojska, a nad njom se vije dvoglavi orao, mašući krili rashlađuje joj lica vrela, čineći to, zaslađuje joj san, koji je njoj, umornoj i iznurenoj, slatko prijao... I dok je umorna vojska srpska u slatkom snu krepila umornu snagu svoju, dotle se noću verolomni bugarski lav prikrada, da očerupa orla svoga prijatelja, koji mu se na muci našao, koji ga je nahranio i odbranio. U nekim našim krajevima misli narod pod „republik“ revoluciju.Iz francuske je revolucije ponikla republika, pa je tradicija u narodu ostalo, da je republik revolucija.